SKRIPTA IZ HUMANE GENETIKE ZA

STUDENTE MEDICINE 1. GODINE

GODINA 2020./2021.

Autori:
Urednici: Marija Marić Vukašin Trifunjagić,
Vukašin Trifunjagić Isidora Knežević, Aleksandra Putica
Anastasija Medić, Anastasija Ilić
Anja Todorović, Dejana Pilipović
Đorđe Pavlić, Đorđe Brzak
Emilija Stojanović, Jefimija Vlaškalin,
Katarina Lazić,
Kosta Nikčević, Ksenija Femić,
Natalija Banović, Nikolina Jugović,
Ranko Bogdanović, Stefan Reljić,
Vuk Vukosavljević, Marija Dimitrić,
Marija Marić, Danijel Bodiroga,
Nađa Miljević, Dragana Micić, Ivona Stanić,
Nemanja Šikman, Teodora Mitev,
Jelena Janković, Dario Bratić, Jelena Vrbica,
Marina Pandurov, Milica Vuletić
Dragi brucoši,
Pred vama se nalazi skripta iz humane genetike koja obuhvata
pređeno gradivo na predavanjima prof. Mihajle Đan. Skripta se
sastoji iz transkribovanih online predavanja, koji ulaze u obavezno
gradivo za spremanje ispita iz humane genetike. Ona predstavlja
zajednički rad studenata prve godine opštog smera medicine.
Nadamo se da ćemo vam na ovaj način olakšati pripremu ispita!
Srećno!
SADRŽAJ
SKRIPTA IZ HUMANE GENETIKE ZA STUDENTE MEDICINE 1. GODINE ......................................... 1
1. GRAĐA NUKLEINSKIH KISELINA I EKSPRESIJA GENA ............................................................... 5
2. STRUKTURA DNK................................................................................................................................... 7
3. STRUKTURA RNK .................................................................................................................................... 13
4. TRANSKRIPCIJA....................................................................................................................................... 19
5. TRANSLACIJA ....................................................................................................................................... 21
6. GENETIKA ............................................................................................................................................. 29
7. HROMOZOMI ............................................................................................................................................ 34
8. ĆELIJSKI CIKLUS I DEOBA ĆELIJE..................................................................................................... 38
9. MEJOZA...................................................................................................................................................... 42
10. MODELI NSLEĐIVANJA ........................................................................................................................ 48
11. MODEL NASLEĐIVANJA....................................................................................................................... 52
12. АУТОЗОМНО ДОМИНАНТНЕ БОЛЕСТИ ........................................................................................ 55
13. AUTOZOMNO RECESIVNE BOLESTI ............................................................................................. 60
14. GENSKE INTERAKCIJE (prvi deo)........................................................................................................ 67
15. GENSKE INTERAKCIJE (drugi deo) ..................................................................................................... 69
16. GENSKE INTERAKCIJE (treći deo) ....................................................................................................... 71
17. DETERMINACIJA POLA........................................................................................................................ 79
18. X-VEZANO RECESIVNO NASLEĐIVANJE ......................................................................................... 82
19. MUTACIJE................................................................................................................................................ 93
20. Мутацијe структурних гена .................................................................................................................... 96
21. MEHANIZMI KOJI ISPRAVLJAJU MUTACIJE U DNK ...................................................................106
POSTREPLIKATIVNI MEHANIZMI ..........................................................................................................108
REKOMBINACIONO REPARACIONI PUT ...............................................................................................109
Nehomologno sparivanje krajeva ..................................................................................................................110
.....................................................................................................................................................................111
22. HROMOZOMSKE ABERACIJE ............................................................................................................112
23. DELECIJE ................................................................................................................................................116
Terminalne delecije ......................................................................................................................................116
Intersticijalne delecije ...................................................................................................................................116
Mirkodelecioni sindromi ...............................................................................................................................117
24. STRUKTURNE ABERACIJE HROMOZOMA .....................................................................................121
25. HROMOZOMSKE ABERACIJE ............................................................................................................130
26. TRIZOMIJE HROMOZOMA .................................................................................................................133
DAUNOV SINDROM (Trizomija 21. hromozoma) ......................................................................................133
PATAU SINDROM (Trizomija 13. hromozoma) ..........................................................................................135
EDVARDSOV SINDROM (Trizomija 18. hromozoma) ...............................................................................135
27. NERAZDVAJANJE POLNIH HROMOZOMA .....................................................................................135
TARNEROV SINDROM............................................................................................................................136
KLINEFELTEROV SINDROM ................................................................................................................137
-....................................................................................................................................................................138
28. POLIGENSKO NASLEĐIVANJE I GENETIKA TEŠKIH BOLESTI .................................................140
29. Procena rekurantnog rizika......................................................................................................................145
30. MULTIFAKTORSKO NASLEĐIVANJE ...............................................................................................151
31. MOLEKULARNI MARKERI .................................................................................................................156
32. MOLEKULARNI MARKERI U UŽEM SMISLU ..................................................................................160
33. Najpopularniji PCR zasnovani markeri .................................................................................................162
34. Prenatalna i preinplantaciona genetička dijagnostika .............................................................................163
35. PREIMPLANTACIONA GENETIČKA DIJAGNOSTIKA (PGD)........................................................166
36. GENETIČKI INŽENJERING .................................................................................................................168
37. Genetika malignih bolesti .........................................................................................................................170
38. Tumor supresor geni.................................................................................................................................174
39. Retinoblastom ...........................................................................................................................................178
PREDAVANJE 41. .........................................................................................................................................180
Predavanje 42 .................................................................................................................................................185
 1. GRAĐA NUKLEINSKIH KISELINA I EKSPRESIJA GENA
 Humana genetika predstavlja naucnu disciplinu u okviru genetike, koja se bavi pracenjem
mehanizama nasledjivanja u humanoj populaciji.
 -Genetika je realtivno mlada disciplina
 -Na teritoriji danasnjeg Iraka postoje zapisi koji prikazuju nacin prenosenja osobina kod konja.
 -Aristotel i Hipokrat su objavljivali da je semena tecnost muskarca odgovorna za nasledjivanje,
jedan od modela kako su to objasnjavali jeste da muskarci koji su celavi cesce imaju celavu
decu.
 Ove prve filozofske ideje i mehanizmu nasledjivanja su vladale sve do polovine 17. Veka – do
otkrica mikroskopa
 -Levenhuk i Degrat otkrili su postojanje spermatozoida i jajne celije i prvi put uveli ideju da i
zenska jajna celija ucestvuje u nasledjivanju
 -U drugoj polovini 18. I tokom 19. Veka doslo je do ponovnog razmatranja mehanizama
nasledjivanja i pre svega posmatranjem razlicitih osobina koje su se prenosile u humanoj
populaciji u okviru odredjenih porodica dovelo je do toga da se objave prvi radovi vezani za
prenos karakteristicnih osobina kao sto je polidaktilija (viseprstost).
 -Ocem genetike smatra se Gregor Mendel, cija istrazivanja i eksperimenti koji su sprovedeni na
modelu bastenskog graska su prvi put objasnili mehanizam nasledjivanja
 -Pocetkom 20. Veka Mendelova istrazivanja su priznata i prepoznat je njihov znacaj
 -1900. - godina rodjenja genetike
 -1953. Votson i Krik – struktura Dnk
 -1962.- Dobili Nobela
 -Krajem 20. Veka- projekat humanog genoma
 -15.2.2001. – Prva sekvenca humanog genoma
 -Projekat humanog genoma doveo je do toga da se razviju internet baze podataka u kojima
postoji redovno azuriranje podataka, veliki broj novih informacija o humanom genomu kao i
alati za analizu razlicitih sekvenci delova humanog genoma koje su unapredile dijagnozu, lecenje
i razumevanje funkcionisanja humanog genoma.
 -Zahvaljujuci svim istrazivanjima u domenu genetike mnogi dobitnici Nobela su istrazivaci koji
su radili u naucnoj disciplini genetike.
 -2000. – Arvid Cartsson, Paul Greengard, Eric R. Kandel – signalna transdukcija u nervnom
sistemu
 -2001.- Leland Hartwell, Jim Hunt, Sir Paul M. Nurse – celijski ciklus
 -2002.- Sydney Brenner, Robert Horvitz, John Sulstan- apoptoza…

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

 -Nasledni materijal kod coveka je smesten u jedru.

 -Jedro je obavijeno dvostrukom membranom na kojoj se nalaze pore
 -u jedru se uocava 1 ili vise nukleolusa i hromatinski materijal
 -Nukleolus- struktura u jedru ( 1 ili vise)
 -Predstavljaju mesta deponovanja rRNK ( koja je jedna od dve glavne komponente izgradnje
ribozoma
 -Pojedini hromozomi nose klastere gena koji kodiraju rRNK i u samom jedru se ove rRNK
spajaju sa proteinima s kojima zajedno grade subjedinice ribozoma
 -rRNK sa delom proteina kao nezrele napustaju jedro i finalizuju se asembliranjem ribozoma u
citoplazmi
 U samom jedru nukleolus kao struktura cini transkript gena za rRNK odnosno nezrele
rRNK molekule udruzene sa odredjenim proteinima, pa te regione unutar jedra vidimo
kao zasrbne strukture nazvane jedarce (nukleolus)
 2. STRUKTURA DNK
 Prve fotografije dobijene na osnovu analize kristalografske strukture DNK molekula objavila je
Rozalind Frenklin da bi kompletnu strukturu kao i prediktivne funkcije ovog molekula u svom
radu objavili Votson i Krik – 1953. God, sto je zapravo dovelo do brojnih novih otkrica u polju
genetike i razvoja novih disciplina u okviru genetike.
 -Samo otrkice u opisivanje strukture DNK molekula bio je dugotrajan proces koji je doveo do
poznavanja osnovne sifre odnosno genetickog koda kao i izuzetnog razvoja u polju molekularne
biologije.

-Votson i Krik : DNK molekul se sastoji od 2 polinukletoidna lanca spiralno uvijena oko zamisljene ose,
u ciji sastav ulaze pojedinacni molekuli- nukleotidi

-Ovakva struktura DNK omogucava osnovne osobine DNK molekula, a to je da moze :

 Da se replicira
 Da mutira
 Da je molekul koji nosi geneticku informaciju (kod)

 -Svaki lanac se sastoji od nukleotida (azotna baza + secer + fosfatna grupa)

 -Veza koja se ostvaruje preko n9 atoma purinske baze ili n1 atoma pirimidinske baze sa c1
atomom secera
 -Veza koju ostvaruje secer sa fosfatnom grupom je estarska veza na c5 atomu pentoze
 -Strukturu koju cine azotna baza povezana sa secerom nazivamo nukleozid, a kada se nukleozid
veze za fosfatnu grupu dobijamo nukleotid , kao osnovnu gradivnu jedinicu nukleinske kiseline
 -Dva susedna nukleotida u 1 polinukleotidnom lancu vezana su fosfodiestarskom vezom koja se
ostvaruje preko C3 atoma pentoze jednog i C5 atoma pentoze sledeceg nukleotida
 -Veza izmedju secera i fosfatne grupe cini kicmu DNK molekula, a ka unutrasnjosti dvolancane
zavojnice nalaze se orijentisane azotne baze
 -Azotne baze se dele na purinske i pirimidinske
 -Purinske azotne baze : adenin i guanin  DNK i RNK
 -Pirimidinske : timin, citozin (DNK) ; citozin, uracil (RNK)
 -Purinska baze je uvek vezana za pirimidinsku koja se nalazi naspram nje, po pravilu
komplementarnosti baza
 A=T ( dve veze) G= C (tri veze)
 -1951. Cargaf je dosao do ovih saznanja i njegovi rezultati su takodje doprineli tome da Votson i
Krik sagledaju strukturu DNK molekula
 -Cargaf je uocio da u DNK molekulima odnos
 A/T = 1 i G/C = 1
 A+G/ C+T = 1
 -Odnos AT parova i GC parova varira = 1; on je SPECIES SPECIFICAN, odnosno specifican
je za vrstu
  -Po pravila ( a izuzeci postoje ) slozeniji organizuju imaju veci br AT parova u odnosu na GC
parova
 -Odnos kod coveka izmedju AT i GC parova je priblizno 1,6
 -2. Komponenta nukleotida je pentozni secer, u slucaju DNK molekula to je 2 dezoksiriboza, a u
slucaju RNK molekula to je riboza
 -Ova 2 secera se razlikuju u prisustvu hidroksilne grupe na C2 atomu pentoze
 -2 dezoksiriboza ulazi u sastav DNK molekula i cini komponentu DNK nukleotida
 -Nukleotid- osnovna gradivna jedinica nukleinskig kiselina
 -Nukleotidi se u polinukleotidnom lancu vezuju fosfodiestarskim vezama
 -2 antiparalelna polinukleotidna lanca cine dvostruku DNK zavojnicu
 -Priblizna razdaljina izmedju 2 susedna para nukleotida je oko 0,34 nm, dok 1 kompletan zavoj
cini priblizno 10 parova nukleotida
 Na 1 kraju DNK molekula nalazi se slobodna fosfatna grupa i ovaj kraj se oznacava kao 5’ kraj,
a na suprotnoj strani je slobodna OH grupa secera – 3’kraj
 -Organizacija 2 polinukleotidna lanca u 1 DNK molekulu i naspram 5’ i 3’ kraja – antiparalelna
organizacija polinukleotidnih lanaca u DNK molekulu
 -Velicina 1. punog zavoja ~ 3,4nm
 -Vecina molekula DNK je veoma dugacka, sastoje se od nekoliko hiljada pa i nekoliko miliona
baznih parova
- U novoformiranoj somatskoj celiji- 46 molekula DNK – sacinjeni od nekoliko miliona
baznih patova
 -Jedro somatske celije sadrzi ogromnu informaciju koja se nalazi u okviru genoma somatske
celije
 -Somatska celija sadrzi 2 haploidna genoma

-Dnk eukariota sadzi:

 Jedinstvene sekvence DNK – sadrze strukturne geze za razlicite proteine

 Srednje ponovljiva DNK – sadrzi gene : rRNK, iRNK (samo za histone) i tRNK
 Visoko ponovljiva DNK (satelitska DNK) ne sadrzi gene, nalazi se oko centromera i u
telomerama

*Jedinstvene sekvence su one koje cine strukturu gena, a to su geni koji kodiraju proteine- nalaze se u 1
kopiji u genomu i zato i nazivamo jedinstvene sekvence DNK

-Radi lakseg izucavanja ove sekvence su grupisane u multigenske familije, a one mogu biti podeljene u
klasicne familije gena ili superfamilije gena.

*Srednje ponovljive sekvence su ponovljene nekoliko desetine ili stotina puta u genomu i nisu
jedinstvene, cine ih geni koji kodiraju rRNK, iRNK (samo za histone) i tRNK (uloga u ekspresiji protein
kodirajucih gena)

-Histoni (oni su specificni proteini) imaju vaznu ulogu u formiranju hromozoma

*Visoko ponovljive sekvence (satelitska DNK) – nisu kodirajuce, ne kodiraju nikakav proteinski
produkt niti RNK molekul kao svoj finalni produkt. Najcesce su locirane deo centromera hromozoma
ili na samim krajevima hromozoma, u regionu telomera

Sadrze sekvence koje imaju kraci ili duzi ponovak, ponovljen nekoliko desetina ili nekoliko stotina puta

-U odnosu na duzinu ponovka u okviru visoko ponovljivih sekvenci nalazimo satelite (satelitsku DNK),
minisatelite (minisatelitsku DNK) i mikrosatelite (mikrosatelitsku DNK)

-Zavisno od duzine ponovka i broja novih ponovaka, one se dalje mogu deliti na odredjene komponente

-Primarna struktura – niz nukleotida u polinukleotidnom lancu

-Sekundarna struktura – 2 polinukleotidna lanca koja su spiralno uvijena 1 oko drugog omogucava
replikaciju

-DNK molekul ima geneticku informaciju koja moze da prenese na naredni DNK molekul, tj.
Predstavlja matricu za sintezu novog DNK molekula.

-U toku replikacije 1. Korak je razdvajanje 2 polinukleotidna lanca jednog DNK molekula, gde svaki od
roditeljskih predstavlja matricu za novi lanac

-Kao rezultat replikacije nastaju 2 indenticna molekula DNK, ostovetna sa parentalnim molekulom. I
roditeljski , i novosintetisan

-Semikonzervativan model replikacije- Meselson i Stahl.

-Kod eukariota replikacija se odvija na vise mesta pocetka replikacije formirajuci strukturu koja se
odvija u oba pravca u formi replikativne viljuske (Y)

Sinteza novosintetisanog lanca uvek se odvija u 5’3’ pravcu

Mehuraste strukture –replikacioni mehuri

Susedni poceci replikacije (oridzini replikacije) su udaljeni jedni od drugih od 50 do 300 kilo baza

1 kilo baza = 1000 baznih parova

Javljaju se u grupama – replikacionim jedinicama, imamo 20 – 30 pocetaka po replikaciji

-U toku S faze desava se replikacija, na kraju nje 1 DNK daje 2 identicne kopije DNK molekula

-Ovaj proces je strogo kontrolisan

- U okviru 1 replikacionog mehura (1 mesta pocetka replikacije) zahvaljujuci odredjenim proteinima

koji prepoznaju oridzin replikacije dolazi do razdvajanja lanaca u okviru roditeljskog DNK molekula i
nastaju otvoreni jednolancani DNK lanci koji predstavljaju matricu za sintezu novih lanaca
-U okviru 1 replikacionog mehura dalje odvijanje je bidirekciono, u svakom mehuru imamo 2 viljuske –
1 koja se krece ulevo i druga koja se krece udesno

-Sinteza novog lanca se uvek odvija u 3’-5’ pravcu, u odnosu na roditeljski lanac tj novi lanac se formira
3’ ka 5’. 5’ kraj se nalazi naspram 3’ kraja komplementarnog lanca

-Lanac koji se kontinuirano formira u smeru 5’-3’ zove se vodeci lanac. On se sintetise u toku
kontinuiranog procesa dodavanjem komplementarnog nukleotida spram matrice koja se cita od 3’5’
pravcu

-U 1 replikacionoj viljuski koja cini polovinu replikacionog mehura, 1 lanac se sintetise kontinuirano i
naziva se vodeci lanac

-Na roditeljskoj matrici koja je komplementarna, sinteza se takodje mora odvijati u 5’3’ pravcu, ali taj
lanac koji je 2. Novosintetisani je zaostajuci lanac koji se sintetise u delovima ili fragmentima –
Okazakijevi fragmenti, na kraju procesa replikacije se spajaju pod dejstvom enzima u 1 kontinuirani
lanac.

-1 replikacionu viljusku cini sinteza vodeceg lanca i sinteza Okazakijevih fragmenata koji ce na kraju
procesa ciniti 1 kontinuirani lanac koji nazivamo zaostajuci lanac

-Proces replikacije kod svih eukariota je vrlo precizan i kontrolisan. U njemu njemu ucestvuju brojni
proteini :

1. Enzim DNK polimeraza- kljucni enzim procesa replikacije DNK, koji ima sposobnost da ugradjuje
nove nukleotide pri sintezi novih lanaca po principu komplementarnosti

2.Helikaze- imaju sposobnost da raskidaju H veze u DNK molekulu izmedju parova azotnih baza i
stvaraju dvolancani heliks

3.Enzim topoizomeraze – imaju sposobnost da rasplicu replikacioni mehur odnosno replikacione

viljuske i da svojim ucescem sprece super spiralizaciju jednolancanih DNK koja moraju da budu
otvorene za sintezu novih lanaca

4.Enzim primaza- ima sposobnost da u okviru replikacije viljuske prilikom njenog otvaranja sintetise
kratke RNK prajmere koje DNK polimeraza moze da prepozna i na njih doda komplementarne
nukleotide u 5’ --> 3’ pravcu

5. Enzim DNK ligaza ima sposobnost da spoji okazakijeve fragmente zaostajuceg lanca u jedan
kontinuirani lanac

6. SSB proteini imaju sposobnost da stabilisu strukturu replikacione viljuske, da se vezu za pojedinacne
jednolancane DNK i da ih drze odvojenim u toku replikacije.
Samougradjivanje nukleotida u novosintetisane lance prilikom DNK replikacije vrsi enzim DNK
polimeraza.

Nukleotidi koji se ugradjuju se postavljaju u novosintetisani lanac odnosno dovode u formi nukleozid 3
fosfata.

Prilikom reakcije spajanja komplementarnih nukleotida i povezivanjem nukleotida u novosintetisani

lanac, DNK polimeraza dodaje novi nukleotid na 3’ OH kraj prethodno ugradjenog nukleotida po
principu komplementarnosti. Ovaj proces zahteva energiju a pri tome se oslobadja pirofosfat, te se
nukleotid ugradjuje u formi nukleozid monofosfata i povezuje se prethodno ugradjenim nukleotidom
putem fosfodiestarske veze.

-DNK polimeraze predstavljaju grupu enzima koje se javljaju kod eukariota i na osnovu njihove uloge
podeljene su na nekoliko grupa. 2 osnovne grupe jesu:

1. DNK zavisne DNK polimeraze:

 Alfa DNK polimeraza – se nalazi u jedru i odgovorna je za sintezu zaostajuceg lanca.

 Delta DNK polimeraza – se nalazi u jedru, odgovorna je za sintezu vodeceg lanca, a ima
takozvani prvofriding funkciju, odnosno ima sposobnost popravke sopstvenih gresaka u 3’--> 5’
pravcu
 Beta DNK pomireza – se nalazi u jedru, ima vaznu ulogu u popravci DNK
 Gama DNK polimeraza- specificna po tome sto vrsi replikaciju DNK koja se nalazi u
mitohondrijama, ima sposobnost popravke sopstvenih gresaka.

2.RNK zavisne DNK polimeraze:

 Enzim telomeraza- odgovoran za replikaciju DNK na krajevima DNK molekula, odnosno u

regionima telomera na hromozomima gde se aktivnoscu ovih enzima onemogucava skracivanje
hromozoma, odrzava se integritet hromozoma i odrzava se duzina telomera
 Enzim reverzna trenskriptaza- ima sposobnost da prevodi iRNK u komplementarne DNK i vrsi
integraciju u genome

*Postoji nekoliko tipova jedarnih DNK polimeraza, odgovornih za razlicite procese , kao jedan tip DNK
polimeraze koju nazivamo gama, koja vrsi replikaciju DNK u mitohondrijama.

*Svaki Okazakijev fragment se sastoji iz dela koji je RNK i dela koji je DNK.

*Na kraju ovog procesa RNK fragment biva prepoznat odgovarajucim enzimima i uklonjen.

*Inicijacija krece formiranje RNK prajmera u zaostajucem lancu, nakon toga DNK polimeraza
prepoznaje ovaj prajmer i dodaje DNK nukleotide po principu komplementarnosti i na samom kraju
procesa DNK replikacije ovi RNK prajmeri bivaju prepoznati odgovarajucim enzimima, uklonjeni iz
zaostajuceg lanca. Pri tom uklanjanju ostaje praznina ili GAP (gep) koju prepoznaje DNK polimeraza i
dodaje odgovarajuce DNK nukleotide po principu komplementarnosti.

Na kraju ovakve fragmente polinukleotidnih DNK lanaca prepoznaje enzim DNK ligaza i spaja u jedan
kontinuirani polinukleotidni lanac koji je antiparalelan roditeljskom matricnom lancu, te kao rezultat
imamo cerka molekul DNK istovetan kao roditeljski molekul DNK
 3. STRUKTURA RNK
-RNK molekuli su grupisani u razlicite tipove. U zavisnosti od tipa RNK molekula imamo i ratzlicite
nivoe i tipove strukture.

1. Tip iRNK

 Je produkt transkripcije strukturnih gena odnosno gena koji kodiraju proteine

 iRNK je linearni polinukleotidni molekul koji cine RNK nukleotidi
 ima strukturu koja se razlikuje kod prokariota i eukariota zbog procesa obrade ovog molekula
koji sledi nakon transkripcije
 kod prokariota na 5’ kraju polinukleotidnog lanca koji cini i iRNK nalazi se ceoni niz, nakon
cega sledi informativni deo ovog molekula (deo koji kodira redosled AK u proteinu u procesu
translacije)
 kod eukariota nakon prepisivanja polinukleotidnog lanca u iRNK molekul sledi takva obrada
koja daje zrelu iRNK u strukturi da se na 5’ kraju nalazi modifikovani guanin koji cini KAPU,
nakon cega sledi ceoni niz, nakon cega sledi informativni deo koji nosi kodove za ugradnju AK ,
a na 3’ kraju se nalazi poli A REP.
 Ovakva struktura omogucava lakse pozicioniranje i odredjuje duzinu trajanja zivota jedne
iRNK.
 Jednolancana RNK se prepisuje sa strukturnih gena i to u procesu transkripcije kojim rukovodi
enzim RNK polimeraza.
 Sam proces se sastoji iz inicijacije transkripcije, kada zapocinje sinteza iRNK, zatim elongacije
(ugradnje nukleotida iRNK po principu komplementarnosti). Spram matricnog lanca DNK u
okviru gena koji se prepisuje i terminacije odnosno zavrsetka transkripcije i oslobadjanja nezrele
iRNK koja ce uci u proces obrade pre nego sto ovakav molekul napusti jedro eukariotske celije.
 Ovakva sinteza iRNK kod eukartiota omogucava kontrolu transkripcije i na vise nivoa i
omogucava raznovrsnost produkata i same sekvence iRNK koja zrela napusta jedro

2.tRNK

 Predstavlja tip molekula koji ima ulogu u procesu translacije

 Primarni nivo strukture transportne RNK cini niz 70 – 90 nukleotida koji su spojeni u
ppolinukleotidni lanac. Na sekundarnom nivou strukture tRNK uocava se takva struktura koja
podseca na list deteline i ovakva struktura omogucava da se na 3’ kraju nalazi niz od 3
nukleotida sekvence CCA koji nazivamo akceptorski kraj.
 Ako kraj ovog molekula omogucava vezivanje tRNK za odgovarajucu AK i na ovaj kraj se AK
vezuje. Ugradnja AK zahteva da AK bude kovalentno vezana za specificnu tRNK i proces
nazivamo aktivacija AK za koju je neophodan enzim amino acil + RNK sintetaza uz prisustvo
energije. Suprotno akceptorskom kraju nalazi se petlja koja sadrzi antikodon (niz od 3 nukleotida
komplementaran kodonu iRNK, on odredjuje koja AK se u procesu aktivacije vezuje za
akceptorski kraj)
  Postoje jos dve petlje u okviru sekundarne strukture tRNK - Tkrak i Dkrak
 Imena pocinju od vecih kolicina modifikovanih azotnih baza u okviru nukleotida.
 Modifikovane baze : pseudouridin , dihidrouridin, tiouridin i vece prisustvo ovakvih hemijskih
modifikovanih azotnih baza je zapravo dovelo do opisivanja ovih delova tRNK u sekundarnu
strukturu kao
T krak – vece prisustvo tiouridina
D krak – vece prisustvo dihidromidina
 Sekundarna struktura tRNK omogucava formiranje tercijarne strukture. Tercijarna struktura ima
izgled slova L koja omogucava slobodan akceptorski kraj na 3’ kraju tRNK molekula i slobodan
antikodonski kraj koji ce prepoznati komplementarni kodon na iRNK u procesu translacije.

3.rRNK

 Kod eukariota se prepoznaju i grupisu u zoni jedarceta gde se spajaju sa odgovarajucim

proteinima sa kojima ce formirati subjedinice ribozoma. Kod prokariota subjedinice ribozoma su
oznake kao 50s i 30s. U vecu subjedinicu ulaze 23s RNK dok 16s RNK ulazi u sastav male
subjedinice ribozoma prokariota
 Kod eukariota u sastav velike subjedinice ribozoma oznacene kao 60s ulaze 3 tipa rRNK
molekula :
28s rRNK
5,8s rRNK
5s rRNK
Koji zajedno sa preko 50 razlicitih proteina formiraju veliku subjednicu , dok 18s rRNK zajedno
sa vise od 30 proteina cini malu subjedinicu ribozoma, oznacenu kao 40s .
 Geni koji kodiraju rRNK molekule nalaze se tandemski ponovljeni u srednje ponovljivim
sekvencama DNK u formi klastera odnosno repetitivnih jedinica
 Ako posmatramo genom svih eukariota repetitivne jedinice koje sadrze gene koji kodiraju rRNK
nalaze se u klasterima koje cine 3 gena, 28s rRNK gen, 5,8s RNK gen i 18s RNK gen.
 Izmedju ovih gena nalaze se unutrasnje transkribujuce sekvence, oznacene kao ITS, a sa krajeva
samih klastera nalaze se spoljasnje (eksterne) transkribujuce sekvence odnosno ETS.
 Sam proces transkripcije ova 3 gena odvija se tako sto se u jedru u zonama nuklearnog
organizatora jedarceta transkribuju sva 3 gena zajedno sa unutrasnjim i spoljasnjim
transkribujucim sekvencama zajedno.
 Formira se jedan nezreli molekul 45s pre rRNK koja sadrzi ETS sekvence i ITS sekvence kao i
sekvence tri navedena gena . Pre nego sto napuste jedro i postanu i formiraju se zrele molekule,
dolazi do obrade ovog transkripta i to na nacin da se prvo vrsi zasecanje sa 3’ kraja ovog
molekula gde se uklanja ETS sekvenca i formira se molekul koji nazivamo 41s pre rRNK
molekula.
 Njena obrada tece na dalje na taj nacin sto se desava zasecanje odgovarajucim enzimima u 1. ITS
regionu, ITS 1. i u citoplazmi kroz nuklearne pore odlazi nezrela 20s pri rRNK molekula koja ce
daljom obradom u citoplazmi dati 18s rRNK molekul koji ulazi u sastav male subjedinice
 ribozoma, a sa druge strane nastaje 32s pre rRNK molekula koja ce biti obradjena u citoplazmi u
procesu koji rukovodi velika grupa enzima koja ce dovesti do takvog secenja da ce nastati zrela
28s rRNK koja ce H vezama biti povezana sa 5,8s rRNK molekulom i obe u ovoj formi strukture
ulaze u sastav velike subjedinice ribozoma.
 Gen koji kodira 5s rRNK molekul nalazi se takodje u srednje ponovljenim sekvencama,
ponovljen tandemski ali van klastera gena kojeg kodiraju ove 3 navedene ove rRNK molekule
 Slicno kao i iRNK u pitanju su linearni polinukleotidni lanci RNK koji udruzeni dalje sa
proteinima formiraju veliku i malu subjedinicu ribozoma.
 Sama rRNK se odvija u nukleolusu, zatim se nezrele molekule transportuju u citoplazmu gde se
vezuju sa svim proteinima i konacno sazrevaju u citoplazmi formirajuci veliku i malu
subjedinicu ribozoma koje se u procesu translacije spajaju i predstavljaju mesto sinteze proteina.
 Pored DNK koja se nalazi u jedru i RNK koje se transkribuju u jedru i prenose u citoplazmu gde
ce vrsiti razlicite funkcije, u eukariotskim celijama se nalazi i DNK i RNK u pojedinim
organelama
 U biljnoj celiji u DNK i RNK mozemo naci u mitohondrijama i u hloroplastima, dok se u
zivotnjskoj celiji DNK i RNK pored jedra mogu naci i u mitohondrijama
 Humana mitohondrijalna DNK je prisutna u formi kruznog (cirkularnog) dvolancanog molekula
DNK ukupne duzine oko 16,6 kB , preciznije 15696 baznih parova
 Ovakav kruzni molekul ili mitohondrijalni genom je vrlo kompaktan, sadrzi vrlo malo
repetitivnih sekvenci i ukupno nosi informaciju za 37 razlicitih gena.
 Od tih 37 razlicitih gena 2 su gena koja kodiraju rRNK i to su geni koji kodiraju 16s rRNK i gen
koji kodira 12s rRNK, oba ova molekula kao produkt ovih gena ulaze u sastav mitohondrijskih
ribozoma.
 Nalazimo 22 gena koji kodiraju tRNK i sve one ucestvuju u procesu translacije unutar samih
mitohondrija
 Trecu kategoriju cine proteini kodirajuci geni i ukupno ima 13 gena koji kodiraju proteine i ovi
proteini predstavljaju subjedinice enzima koji svoju ulogu imaju u putu oksidativne fosforilacije
koji se desava u mitohondrijama i stvaranju energije
 U jednoj organeli, u jednoj mitohondriji ima nekoliko desetina kopija mitohondrija DNK, ako
pogledamo jedna celija, zavisno od tipa celija imamo brojne mitohondrije, tako da imamo vise
desetina i vise stotina kopija mitohondrija DNK unutar jedne celije i sve one imaju navedenu
strukturu.
 Ono sto je specijalno za mitohondrije DNK ako posmatramo na primer humani genom jeste da
im vise GC parova u odnosu na jedarnu DNK odnosno DNK koja se nalazi u jedru, da za razliku
od DNK koja se nalazi u jedru ova mitohondrija DNK nije vezana za histone, imamo vezu sa
nekim drugim proteinima.
 Ako posmatramo dva lanca ove cirkularne dvolancane molekule mozemo podeliti na teski lanac i
laki lanac
 Teski lanac sadrzi vise G, a laki je naspramni i samim tim sadrzi vise C.
 Distribucija gena je takva da je veci deo informacija kodiran od strane gena koji se prepoznaje sa
teskog lanca mitohondrija DNK.
 Mitohondrije zigota se nakon oplodnje nasledjuju skoro potpuno iz jajne celije, odnosno od
strane majke.
 Majka prenosi ukupnu geneticku informaciju kodiranu od strane mitohondrija DNK svoj deci
odnosno svim cerkama i svim sinovima
 Mehanizam nasledjivanja mitohondrijske DNK i ukupne informacije koju ona nosi je
matrokrilna ili matrilinearna (sa majke na potomstvo)
 Mitohondrija DNK je nezavisan u odnosu na nuklearni genom, u odnosu na procese replikacije ,
transkripcije i translacije u smislu vremenskih odvijanja ovih procesa, ali sama mitohondrija
DNK ne kodira sve potrebne enzime koju su joj neophodne za ove procese
 Postoji jasna kooperacija izmedju mitohondrija i nuklearnog genoma, odnosno geni koji se nalae
na DNK koja se nalazi u jedru se u procesu transkripcije i translacije prevode u proteinske
produkte neophodne za funkcionisanje mitohondrija genoma i iz citoplazme moze u
mitohondrije gde obavljaju ove vazne funkcije
 Evolutivno mitohondrije vode poreklo od L purpurnih bakterije koje su u procesu evolucije usle
u oblik simbioze sa ekuariotskom celijom te da su dobar deo gena, odnosno svog genoma
ugradile, odnosno se prebacio u nuklearni genom i da odatle vode poreklo danasnja kooperacija
izmedju mitohondrija i nuklearnog genoma
 Struktura mitohondrije genoma u formi kruznog dvolancanog molekula podseca na strukturu
bakterije genoma, sto nam predstavlja potvrdu ove endosimbiotske teorije i kompaktnost u
organizaciji mitohondrije genoma i razliciti geneticki kod koji imaju mitohondrijski genom u
odnosu na nuklearni genom
 Sam prenos informacija od nivoa DNK preko odgovarajuces iRNK pa do proteina uz pomoc
rRNK i tRNK je proces koji je izuzetno dobro regulisan i postoje razliciti nivou regulacije samog
procesa transkripcije i translacije i prenosa geneticke informacije.
 U osnovi ovih procesa je centralna dogma molekularne biologije koja zapravo predstavlja semu
veze izmedju 3 glavna procesa prenosa geneticke informacije na molekularnom nivou.
 DNK molekul ima sposobnost samo replikacije odnosno prenosenja geneticke informacije od 1
DNK molekula ka 2 DNK molekulu koji nastaje kao rezerva procesa replikacije.
 Drugi proces koji je kljucan je transkripcija koja predstavlja prenos geneticke informacije od
DNK ka RNK, kad protein kodirajucih gena, rezerva ovog procesa je iRNK, a kod onih gena kod
kojih je konacan produkt RNK molekul to moze biti svaki tip RNK molekula i medju njima kao
najvise klase rRNK i tRNK molekuli.
 Treci proces je translacija, koja podrazumeva prenosenje geneticke informacije od RNK ka
proteinima odnosno polipeptidima koji predstavljaju specificne nizove AK kodirane od strane
RNK nukleotida
 U svakoj eukariotskoj celiji pored replikacije, transkripcije i translacije postoji i proces
prevodjenja niza RNK nukleotida u DNK i taj proces se zove reverzna transkriptaza. Ovo je
 mehanizam koji koriste odredjeni virusi da svoj RNK genom prevedu u DNK koja ima
sposobnost da se ugradi u genom domacina i da iskoristi masineriju genoma kako bi se mnozio
 Svi ovi procesi su kljucni u procesu ekspresije gena odnosno prenosu geneticke informacije do
funkcionalnog proteina ,onog koji ce vrsiti biolosku funkciju.
 Sve informacije na svim nivoima prenose se u formi primarne strukture, odnosno informaciju
nosi redosled nukleotida na odgovarajucem molekulu.
 Nukleotidi su prisutni u nizu, a geneticku sifru ili DNK kod na molekulu DNK cini niz od 3
susedna niukleotida koja se u procesu transkripcije prepisuju u niz od 3 nukleotida na iRNK koju
nazivamo kodon. Niz od 3 nukleotida na iRNK odredjuje jednu AK i kodon biva prepoznat od
strane antikodonske sekvence na tRNK koja nosi odgovarajucu AK koja se spram ovog niza
ugradjuje u novosintetisani polipeptidni lanac.
 Neke AK kodira vise nego 1 triplet nukleotida, to nazivamo degenerisanim ili izrodjenim kodom.
U zivom svetu postoji 20 razlicitih AK.
 Primarnu sekvencu svake nukleinske kiseline cine 4 razlicita tipa nukleotida: A, T, C, G
4ᶟ=64
3 nukleotida = 64 kodona
 Osnovne karakteristike genetickog koda:
-triplet je osnovna jedinica genetickog koda
-karakterise ga UNIVERZALNOST (geneticki kod nuklearnog genoma ima potpuno isto
znacenje kod svih bioloskih vrsta sa izuzetkom mitohondrija DNK koja se razlikuje od koda
jedarnog genoma
-izrodjenost ili degenerativnost (1 AK moze da odredjuje 2 ili vise razlicitih kodona, a
maksimalno 6)
-Kodoni se ocitavaju u okviru okvira citanja BEZ PREKLAPANJA- u sekvencama 3 po 3

AUG- start kodon – metionin – mesto pocetka translacije

UAA, UAG, UGA- stop kodoni – pojava jednog od njih u nizu na iRNK predstavlja signal za
zavrsetak translacije i tu se zaustavlja sinteza novosintetisanog polipeptidnog lanca. Oni ne
kodiraju nista, ne dovodi se nova tRNK vec predstavljaju signal da je proces sinteze proteina
odgovarajuce geneticke sifre zavrsen
 Mitohondrijski kod u odnosu na univerzalni kod se razlikuju po :
-po tome da 8 od 22 tRNK moze da prepozna kodone koji se razlikuju sam na trecoj bazi
-14 prepoznaje parove kodona koji su identicni na prvim dvema bazama sa purinom ili
pirimidinom na 3
-Preostala 4 stop kodona se razlikuju u odnosu na stop kodone kod jedarnih genoma
 Procesi transkripcije i translacije se razlikuju kod prokariota i eukariota i po mehanizmima i
prostorno i vremenski
 Kod prokariota se odvijaju vremenski istovremeno i unutar citoplazme
 Kod eukariota trankripcija se desava u jedru , prepisana i RNK se obradjuje i tek kao zrela
napusta jedro, odlazi do ribozoma u okviru EPR gde ulazi u proces translacije i gde se formira
polipeptidni lanac.
 4. TRANSKRIPCIJA

 Transkripcija predstavlja sintezu RNK molekula koji predstavlja ograničenu kopiju DNK
matričnog lanca. Transkripcija se vrši na osnovu jednog od dva polinukleotidna lanca DNK koji
se naziva matrica. Prepis se vrši na osnovu komplementarnosti azotnih baza nukleotida , a u
novosintetisanom RNK lancu se umesto timina nalazi uracil, koji je komplementaran adeninu.
Glavni regulatorni protein transkripcije je DNK-zavisna RNK polimeraza.
 Transkripcija se odvija u 4 faze:

1. PREPOZNAVANJE PROMOTORA:
Promotor predstavlja regulatornu sekvencu DNK koja se nalazi uzvodno od gena.
Prepoznavanje promotora i vezivanje početnog transkripcionog kompleksa za promotor
je visokoregulisan proces i neophodan je za sam početak transkripcije.
2. FAZA INICIJACIJE-Početak transkripcije
3. FAZA ELONGACIJE-Povezivanje ribonukleotida u polinukleotidni lanac. Ovaj proces
katalizuje enzim RNK polimeraza.
4. FAZA TERMINACIJE:
Terminator je regulatorna sekvenca na DNK lancu koja se nalazi nizvodno od gena. Ova
faza predstavlja završetak transkripcije, kada RNK polimeraza stigne do kraja gena.

Prilikom transkripcije 3’ rastućeg polinukleotidnog lanca je vezan za DNK matricu, dok je 5’ slobodan.
Transkripcija se uvek vrši u 5’-3’ pravcu.

Regulacija transkripcije
Regulacija transkripcije se takodje vrši u nekoliko faza:

1. Regulacija aktivnosti gena:

Svaka ćelija našeg organizma bez obzira na vrstu ili funkciju sadrži kompletan genetički material.
Regulacija aktivnosti gena pre svega podrazumeva uskladjivanje sinteze produkata gena sa fizološkim
potrebama organizma. Ovo znači da, iako se u svakoj ćeliji nalaze svi geni, to ne znači da će svi geni biti
aktivni u svim ćelijama našeg organizma istovremeno. Postoje geni koji su uvek aktivni u svim ćelijama
i to su geni čiji produkti predstavljaju regulatorne proteine zadužene za procese replikacije ili
transkripcije. Ovi geni se nazivaju vitalni, jer su njihovi produkti neophodni za osnovne funkcije ćelije.
Druga grupa predstavlja gene koji su aktivni samo u odredjenim ćelijama i to u odredjeno vreme, u
skladu sa fiziološkim potrebama organizma.

2. Transkripciona kontrola- Podrazumeva regulaciju samog procesa transkripcije koji je

visokokontrolisan i podrazumeva aktivnost različitih transkripcionih
3. faktora i regulatornih proteina.
 4. Posttranskripciona obrada primarnog trasnkripta:

Primarni transkript (heterogena nuklearna RNK) predstavlja linearni polinukleotidni lanac RNK.
Nakon oslobadjanja primarnog transkripta od DNK matrice, prvo mu se dodaje 5’ kapa ili 7-
metilguanozin, koja se dodaje na 5’kraj novosintetisanog lanca, koji štiti RNK molekul od degradacije i
pomaže u njegovom vezivanju za subjedinice ribozoma prilikom translacije. Nakon toga se na 3’ kraj
dodaje poli-A-rep (poliadenilacija), odnosno niz od 100-200 adeninskih nukleotida, koji pomaže
transport RNK molekula u citoplazmu. Nakon njegovog transporta u citoplazmu, dolazi do obrade
primarnog transkripta u splajsozomima, što podrazumeva isecanje introna i spajanje egzona.

 Svi ovi procesi su genetički kontrolisani.

Transkripcioni faktori
 Proteini koji kontolišu proces transkripcije.
1. Opšti transkripcioni faktori- trans faktori svih gena, imaju sposobnost prepoznavanja
odredjenih sekvenci DNK i vezivanja za TATA region promotora. Vezivanje ovih trans faktora
za TATA region predstavlja signal za vezivanje drugih trans faktora i regulatornih proteina za
promotor, a zatim i RNK polimeraze. Svi ovi molekuli zajedno vezani za promotor predstavljaju
transkripcioni kompleks čija aktivacija označava početak transkripcije.
2. Transkripcioni faktori koji imaju sposobnost prepoznavanja i vezivanja za promotor, kao i druge
regulatorne sekvence uzvodno ili nizvodno od gena. Ovi protein deluju kao pojačivači ili kao
inhibitori, u zavisnosti od vrste sekvence za koju se vezuju kao i od vrste samog trans faktora.
Pojačivači se još nazivaju i enhenseri. Oni deluju tako što dolazi do savijanja DNK matričnog
lanca tako da pojačivač vezan za odredjenu regulatornu sekvencu dolazi u kontakt sa
transkripcionim kompleksom u region promotora. Kontakt izmedju pojačivača i kompleksa
dovodi do pojačavanja procesa transkripcije.
3. Trećiu grupu čine trans faktori koji nemaju sposobnost da sami prepoznaju ili se vežu za
odredjene sekvence DNK već im je neophodna asistencija, odnosno aktivacija od strane nekih
drugih proteina. Ovi trans faktori su specifični za odredjene fiziološke potrebe organizma.
4. RNK polimeraza
Postoji nekoliko tipova ovog enzima:
 RNK I polimeraza- katalizuje transkripciju gena 18S i 28S rRNK
 RNK II polimeraza- katalizuje transkripciju strukturnih gena
 RNK III polimeraza- katalizuju proces transkripcije gena svih tRNK i gene 5S rRNK
 mitohondrijska polimeraza
 polimeraza hloroplasta
 5. TRANSLACIJA

Translacija predstavlja proces prenošenja genetičke informacije sa iRNK u polipeptidni niz.

U procesu translacije učestvuju:

 ribozomi - strukture u okviru kojih se vrši proces translacije

 zrela iRNK koja je nakon obrade kontrolisanim procesom napustila jedro i zahvaljujući
strukturama koje je zadobila u toku obrade ima mogućnost da se pravilno postavi u okviru
ribozoma
 tRNK - 20 različitih tipova RNK molekula koje prenose 20 različitih amino kiselina koje će biti
inkorporirane u polipeptidni niz
 veliki broj enzima odgovornih za pravilno odvijanje procesa i prenos šifre sa iRNK u
polipeptidni niz.
Translacija se može podeliti u 4 osnovne faze:

1. Faza aktivacija amino kiselina – vezivanje amino kiseline za odgovarajuću tRNK

2. Faza inicijacije translacije – započinjanje sinteze polipeptida
3. Faza elongacije translacije – sinteza, dodavanje novih AK
4. Faza terminacije translacije – završetak.
Osnovni tip veze koji se formira prilikom sinteze proteina je peptidna veza između 2 susedne AK

Sinteza proteina u eukariotskoj ćeliji se dešava u okviru ribozoma koji su vezani za membrane
endoplazmatičnog retikuluma. Membrane ER predstavljaju sistem membrana koji se nadovezuje na
membransku ovojnicu jedra gde zrele iRNK molekule ulaze i gde se vrši sinteza proteina.

AKTIVACIJA AMINOKISELINA
Aktivacija AK je prva faza translacije i predstavlja proces vezivanja odgovarajuće AK za odgovarajuću
tRNK. Ovaj proces nije nasumičan već je pod dejstvom enzima aminoacil-tRNK sintetaze. Ovaj enzim
katališe aktivaciju AK.

U prvoj fazi ovog procesa AK se vezuje za AMP (adenozin monofosfat) koji predstavlja energiju
neophodnu za ovaj proces.

U drugoj fazi AMP se oslobađa, te se COOH grupa AK prenosi na OH grupu molekula riboze na 3'
kraju odgovarajuće tRNK (na ovom kraju je odgovarajuća sekvenca CCA koja predstavlja mesto
vezivanja AK). Ovim vezivanjem nastaje kompleks aminoacil-tRNK, AK je aktivirana odnosno vezana
za odgovarajuću tRNK i spremna za proces translacije.
Osnovni koraci procesa: enzim aminoacil-tRNK sintetaze ima mesto za vezivanje ATP-a, mesto za
vezivanje odgovarajuće AK kao i mesto za vezivanje tRNK. Energija dolazi u formi ATP-a čijim se
vezivanjem za AK oslobađa pirofosfat i u formi AMP se vezuje za odgovarajuću AK. AK je vezana za
AK-mesto na enzimu a AMP za ATP mesto. Ovako aktivirana AK u kompleksu sa enzimom predstavlja
signal za vezivanje odgovarajuće tRNK. Prilikom vezivanja tRNK oni se nađu u blizini, AMP se
oslobađa i ova energija služi vezivanju specifične AK za odgovarajuću tRNK. Zatim tRNK sa AK
napuštaju ovaj kompleks i AK je spremna za proces translacije.

Proces translacije odvija se po principu čitanja kodona na iRNK po principu 3 nukleotida po 3

nukleotida. Startnu poziciju na iRNK zauzima START kodon – AUG. Ovaj kodon biva prepoznat od
antikodona koji je njemu komplementar, a to je UAC. tRNK sa antikodonom UAC nosi metionin. AK
metionin uvek predstavlja prvu AK ugrađenu u polipeptidni lanac.

Po principu čitanja kodona poslednji je jedan od 3 STOP kodona – UAA, UGA ili UAG. Ovi kodoni ne
kodiraju AK već njihov ulazak u odgovarajuće mesto na ribozomu predstavlja signal za završetak
procesa translacije. Ne postoji tRNK koja sadrži antikodon koji će prepoznati stop kodone.

Primer:

Kod od 3 nukleotida na DNK – TAC se prepisuje u 3 nukleotida na RNK molekulu - AUG koji
predstavlja start kodon. AK koju kodira ovaj kodon je metion. tRNK koja nosi antikodon UAC će
prepoznati start kodon i postaviti metionin kao prvu AK polipeptidnog lanca.

Sledeći kod je TTC na DNK molekuku i on se prepisuje u kodon po principu komplementarnosti - AAG.
AAG kodon biva prepoznat od strane antikodona UUC koje se nalazi na tRNK koja donosi lizin. Stvara
se peptidna veze između metionina i lizina i spremno je očitavanje naredne genetičke šifre odnosno
kodona. Proces se odvija sve do signala terminacija koji predstavlja jedan od 3 stop kodona.
Sekvenca na tRNK za vezivanje AK je na 3' kraju – CCA, a za antikodon je na suprotnom kraju, na
antikodonskoj petlji. Ovakva sekundarna stuktura tRNK omogućava tercijarnu strukturu koja
zadovoljava uslov da antikodonski kraj bude slobodan kako bi prepoznao kodone na iRNK i doveo
odgovarajuću AK.

RIBOZOMI
U ribozomima se odvija proces translacije. Oni su izgrađeni od velike i male subjedinice. Na velikoj
subjedinici razlikuju se 3 mesta: A (akceptorsko ili aminoacil-tRNK mesto), P (peptidilno) i E mesto
(mesto izlaska – exit).

Prilikom translacije iRNK se počevši od 5' kraja umeće između velike i male subjedinice. Kapa na 5'
kraju olakšava prepoznavanje iRNK i njeno vezivanje.

Na samom početku iRNK nalazi se čeoni niz koji nije translatoran – ne prevodi se u proteinski produkt.
Nakon ovog niza kreće translatorni region sa start kodonom.

Translacija se odvija u 5' – 3' pravcu. U momentu kada se start kodon nadje u P mestu signal biva
prepoznat od tRNK koja nosi metionin i ona se postavlja u P mesto. Naredni kodon je u tom trenutku u
A mestu.

Položaj iRNK uslovljava da su uvek 3 nukleotida prisutna u P i A mestu. U A mesto dolazi

odgovarajuća tRNK komplementarna kodonu.
 FAZA INICIJACIJE
Čeoni (uzvodni) niz predstavlja signalno mesto za vezivanje
prvo male subjedinice, a zatim i dovođenje velike subjedinice
ribozoma. Proces vezivanja male subjedinice reguliše više od 10
regulatornih proteina koji koordiniraju fazu inicijacije. Mala
subjedinica postavlja se tako da se neposredno iza nje nalazi start
kodon koji biva prepoznat od tRNK koja nosi metionin što je
signal za pozicioniranje velike subjedinice na način da se tRNK
nađe u okviru P mesta. U A mestu nalazi se sledeći kodon.

ELONGACIJA
Slobodni kodon u A mestu predstavlja signal za dolazak nove tRNK koja ima komplementaran
antikodon. Ona ulazi u A mesto, komplementarno se vezuje za odgovarajuće nukleotide i dovodi se u
blisku vezu sa prvom AK metioninom. Između njih se formira peptidna veza u okviru P mesta, tako da
metionin predstavlja N kraj budućeg polipeptida, stvara vezu sa narednom AK, oslobađa se od svoje
tRNK koja napušta P mesto i deaktivirana je. iRNK se pomera kroz ribozom i pomerena je za 3 naredna
nukleotida. Ovo pomeranje dovodi drugu tRNK u P mesto koja nosi aminokiselinski niz – 2 AK, i
oslobađa se A mesto sa narednim kodonom. Proces se ponavlja sve dok sekvanca koja se nađe u okviru
A mesta nije jedan od tri stop kodona.
 TERMINACIJA
Kada se stop kodon nađe u A mestu on predstavlja signal za proteinski oslobađajući faktor. Dolazi do
oslobađanja formiranog polipeptidnog lanca tako što enzim peptidil transferaza katalizuje hidrolizu veze
između prethodne tRNK i polipeptidnog lanca.

Na N kraju lanca je metionin, a na C kraju je poslednja ugrađena AK.

Oslobađanje polipeptidnog lanca je signal za deasembliranje ribozomalne mašinerije i oslobađanja svih

komponenti koje učestvuju u procesu translacije.

Proces sumiran u tri koraka:

1. Prepoznavanje kodona u okviru A mesta velike subjedinice ribozoma

2. Stvaranje peptidne veze između 2 susedne AK koje nose 2 susedne tRNK
3. Translokacija – premeštanje naredne tRNK iz A u P mesto kako bi se oslobodilo mesto za
vezivanje tRNK
 Završetkom translacije genetička informacija je prenesena sa DNK, preko iRNK na polipeptid. Taj
polipeptid najčešće nije spreman da vrši svoju funkciju. Poslednji nivo regulacije kontrole ekspresije
gena je POSTTRANSLACIJA. Najčešće dolazi do:

 proteolize prvog metionina

 proteolize određene sekvence peptida
 hemijskih (kovalentnih) modifikacija – metilacija, glikozilacija, fosforilacija
 udruživanja više polipeptida koji će formirati zreli protein.
Svi enzimi koji kontrolišu posttranslacione procese su takođe kodirani od strane jedarnih gena, te se
kaže da je posttranslaciona modifikacija genetički kontrolisan proces.

Put sinteze zrelih proteina podrazumeva put od jedra, preko granuliranog ER (u kom se vrši proces
translacije), do posttranslacionih modifikacija koje se delimično mogu vršiti i u granuliranom ER, ali
glavno asembliranje i modifikacije polipeptida se dešavaju u okviru Golžijevog aparata. Nakon
sazrevanja proteina, oni mogu biti sekretovani van ćelije ili unutar ćelije. Kada obave funkciju proteini,
pre ili kasnije (zavisno od dužine njihovog života ili potreba ćelije), bivaju degradirani na nivo AK.
Proces razgradnje odvija se u lizozomima ili peroksizomima.
Još jedan put koji imaju formirani proteini u procesu translacije jeste da bivaju uvezeni u odgovarajuće
organele kao što su mitohondrije i plastidi (u biljnoj ćeliji). To predstavlja jedan od vidova kooperacije
između genoma u jedru i genoma mitohondrija.

Cela putanja sinteze proteina u širem smislu je aktivan proces u kome učestvuju sve ključne organele.
 6. GENETIKA

Genetika je naučna oblast koja se bavi proučavanjem nasleđivanja, odnosno ispituje kako se
osobine prenose na nivou ćelije, između ćelija, kao i sa roditelja na njihovo potomstvo. Takođe proučava
nasleđivanje u okviru populacija i prati modele nasleđivanja u okviru različitih vrsta. Pored
nasleđivanja, genetika je naučna oblast koja proučava promenljivost osobina, njihovu promenljivost iz
generacije u generaciju u okviru određenih porodica, kao i u okviru populacije

-Pod pojmom osobina (svojstvo ili karakteristika) podrazumeva se ma koja odlika organizma ili grupe
jedinki jedne vrste

• Ako kažemo da je osobina boja očiju, sve moguće boje očiju predstavljaju varijante te
osobine ili karakteristike
• Pod pojmom osobina je odlika, a ona može biti varijabilna u okviru jedne grupe jedinki,
odnosno populacije i da se javlja u različitim oblicima
• Osobina nije samo odlika koja se vidi, već i sve karakteristike kao što su na primer krvne
grupe (nisu vidljive golim okom, već predstavljaju određene fiziološke karakteristike)
• Sve ove osobine su pod genetičkom kontrolom i postoje određeni geni ili grupe gena koje
su odgovorne za razvoj određenog svojstva kod nosioca određene kombinacije u genima
odgovornim za dato svojstvo

*Naučne discipline genetike*

-Genetika se može podeliti na različite načine, zavisno od kriterijuma podele koji odaberemo prilikom
analize

-Jedna od podela koja se često navodi je podela na osnovu organizacije živog sveta, odnosno žive
materije, gde se ispituje prenos osobina, odnosno nasleđivanja

Podela na osnovu nivoa organizacije žive materije:

• Molekularna (Biohemijska) genetika- ispituje mehanizme prenosa genetičke informacije na

molekularnom nivou
• Citogenetika- bavi se analizama strukture i broja hromozoma, posmatra hromozome kao
strukture koje se uočavaju u jedru eukariota izgrađene od DNK molekula i asociranih proteina
i prati varijabilnost hromozomskih struktura u određenim grupama kao njihovu promenljivost i
vezu promenljivosti hromozoma sa pojavom odgovarajućeg svojstva
 • Genetika razvića- posmatra i bavi se izučavanjem uloge različitih gena u toku individualnog
razvića organizma. Prati promene u aktivaciji i deaktivaciji gena i ulogu genskih produkata u
samoj diferencijaciji ćelija i tkiva
• Populaciona genetika- posmatra praćenje nasleđivanja i varijabilnosti osobina na nivou
organizacije žive materije koji predstavlja populaciju.
• Populacija je grupa jedinki iste vrste koja naseljava određeni prostor u određenom
vremenu i međusobno stupa u reproduktivne odnose
• Primenom različitih matematičkih modela populaciona genetika može da predvidi
povećanje ili smanjenje učestalosti određenih karakteristika, koja može biti
povoljna ili nepovoljna za samu populaciju i da u vremenskom smislu odredi
promenu kada će se desiti i šta možemo da očekujemo na osnovu genetičke
varijabilnosti same populacije
Podela prema metodama koje se koriste:

• Radijaciona genetike- disciplina koja koristi fizički izvor mutagena, odnosno zračenje kako
bi izazvala promene u laboratorijskim populacijama određenih organizama i ispitivala efekte
tih promena. Najčešće se koristi X zračenje ili u nekim slučajevima i neke druge vrste
jonizujućih zračenja, ali i nejonizujuće zračenje gde spada UV zračenje. Delovanjem ovog
fizičkog mutagena moguće je izazvati promene na nivou DNK molekula, a radijaciona
genetika ispituje efekte ovakvih promena,kao i sposobnost samih ćelija da odgovore ovom
izazovu, odnosno sposobnost ćelija i mašinerije unutar ćelija da popravi oštećenja izazvana
radijacionim zračenjem
• Biometrijska genetika- podrazumeva primenu merenja različitih osobina koje nazivamo
kvantitativne osobine. Kvantitativne osobine su one koje na neki način možemo izmeriti,
kojem možemo dati fizičku mernu jedinicu (visina,dužina,težina...). Biometriska genetika
takođe podrazumeva i da se posmatra varijabilnost ovakvih osobina na nivou populacije i da
se zatim analizira distribucija ovih osobina u određenoj grupi jedinki. Analizom ovih
kvantitativnih svojstava zaključuje se o modelu i broju gena koji učestvuju u determinaciji
ovih osobina
• Matematička genetika- podrazumeva testiranja određenih matematičkih modela kroz modele
nasleđivanja osobina na nivo porodica ili na nivou populacije. Najčešće se postavlja na
osnovu matematičkih modela teorijska pretpostavka koja se zatim kroz genetički eksperiment
testira u laboratoriji
Podela prema objektu istraživanja:

• Genetika mikroorganizama- bavi se nasleđivanjem kod različitih grupa mikroorganizama

• Genetika biljaka
• Genetika životinja
 • Genetika čoveka (Humana genetika)- u svrhe analize prenosa osobina u humanoj
populaciji koriste se: analize rodoslova, citogenetičke metode, molekularno genetičke
metode, matematičke metode, populaciono genetičke metode.
-Sama genetika, uključujući i humanu genetiku, jeste bazična nauka koja ima široku primenu.

Primena genetičkih istraživanja u:

• Poljoprivredi
• Medicini
• Ekologiji
• Pravu
• Veterine
• Stočarstva
-Saznanja o genetičkim istraživanjima su širko primenjena i dovela su do napretka u svim ovim
primenjenim naukama. U poljoprivredi zahvaljujući genetičkim istraživanjima imamo veliki broj novih
sorti, linija, pojava rasa koje su ekonomski važne i koje doprinose boljem celokupnom čovečanstvu.
Povećava se kvalitet i dostupnost hrane, omogućava se brže dobijanje većih prinosa i kvalitetnije hrane
kroz ciljana ukrštanja radi dobijanja odgovarajućih sorti, linija...

-Široka je primena u medicini i veterini, zapravo imamo veliki broj novih molekularno dijagnostičkih
metoda koje su razvijene upravo zahvaljujući genetičkim istraživanjima, imamo mogućnost prediktivnih
testova, mogućnost istraživanja genoma infektivnih agenasa, mogućnost detekcije prisustva ili odsustva
pojedinih alelnih varijanti, čak i pre rođenja, odnosno prenatalno i preimplantaciono

-Genetička istraživanja su dovela do izuzetnog napretka u polju ekologije i zaštite životne sredine,
razvijene su metode kojima je danas moguće ispitivati genetičku varijabilnost onih grupa životinja i
biljaka koje nisu takozvani model organizatori, odnosno pred2stavljaju prirodne populacije koje nije
moguće gajiti ili čuvati u laboratorijskim uslovima. Uzorkovanjem na terenu u prirodi sagledava se
genetička varijabilnost unutar i između prirodnih populacija i dobijaju se informacije koje u značajnoj
meri doprinose sagledavanju potencijala prirodnih populacija da opstanu u promenjivim uslovima
sredine. Danas su prirodne populacije pod velikim izazovima, u koliko uzmemo u obzir samo klimatske
promene kojima su izložene sve prirodne populacije biljaka i životinja, na osnovu genetičkih istraživanja
mi možemo predvideti potencijal populacije da odgovore ovakvim izazovima i da odredimo koji set
mera je neophodan kako bi se osigurao opstanak populacija u vremenu, odnosno u promenljivoj sredini.

-Razvoj genetičkih istraživanja doveo je i do razvoja različitih novih pristupa u forenzici. Danas imamo
standardizovane testove za forenzička testiranja, koja imaju nezamenjivu ulogu prilikom identifikacije
osoba ili prilikom određivanja očinstva ili prilikom detekcije određenih bioloških tragova u mešanim
uzorcima
-Sva ova dostignuća uvedena su i u pravne nauke, prepoznata i priznana kao alat koji doprinosi
rešavanju različitih problema prilikom procesuiranja krivičnih dela, stoga imamo standardizovane
testove koji se svakog dana unapređuju

*Istorijat i perspektive genetike*

• Sredina XIX veka- Gregor Mendel (otac genetike) postavili su se osnovi za genetiku
• Početkom XX veka-uveden je termin genetika kao nauka o nasleđivanju i termin gen kao činilac
ili osnovna jedinica nasleđivanja
• H.de Vries, C.Correns, E.van Tschermak
• W. Bateson- genetika
• Johannsen – gen
DOBITNICI NOBELOVE NAGRADE:

• 1910. Morgan- 1933, polno vezani geni

• 1927. Muller- 1946, mutageneza X zracima
• 1941. Beadle i Tatum- 1958, „1 gen – 1 enzim“
• 1950. Mc Clintock- 1983, mobilni DNK elementi
• 1952. Hershey- 1969, DNK kod bakteriofaga
• 1953. Watson i Crick- 1962, struktura DNK
• 1958. Kornberg- 1959, DNK polimeraza
• 1959. Ochoa- 1959, RNK polimeraza
• 1961. Jacob i Monod- 1965, Operonski model
• 1964. Temin- 1975, DNK provirus
• 1965. Holley- 1968, sekvenca tRNK kvasca
• 1966. Nerenberg i Khorana- 1968, genetički kod
• 1970. Nathans i Smith- 1978, izolovali restriktivnu endonukleazu
• 1972. Berg- 1980, rekombinovana DNK u in vitro
• 1976. Bishop i Varmus- 1989, odnos protoonkogena i onkogena
• 1977. Sanger i Gilberg- 1980, metode senkvecioniranja (očitavanje sekvence DNK u smislu
određivanja primarne strukture DNK molekula kao niza nukleotida. Danas predstavlja standardni
alat u analizama gena i genoma. Zahvaljujući ovome mi smo danas u mogućnosti da imamo
 dostupnu kompletnu sekvencu humanog genoma i da znamo redosled nukleotida na svakom
hromozomu, odnosno DNK molekulu svakog hromozoma čoveka)
• 1983. Cech i Altman- 1989, postojanje katalitičke RNK
• 1993. Roberts i Sharp- 1993, „splited genes “
• 1993. Mullis i Smith- 1993, PCR i Site Directed Mutagenesis (Ovo je omogućilo da se ciljni
gen replicira u procesu koji simulira DNK replikaciju u in vitro uslovima i da se takav produkt
dalje može analizirati ili u smilu sekvenciranja, odnosno dobijanja primarne strukture ili u smislu
detektovanja, prisustva ili odsustva samog produkta, što nam govori o prisustvu određenog gena
ili odustvo određenog gena iz genoma i da se kao takva metoda primenjuje i u analizama malih
količina DNK koje mogu biti i degradirane, kao što je to npr u biološkim tragovima prilikom
praćenja određenog mesta zločina ili krivičnog dela. Od tada ova metoda zajedno sa metodom
sekvenciranja dovela je do razvoja različitih disciplina u polju genetike i do toga da se osnuje,
uradi i završi projekat humanog genoma)

*GENOM- podrazumeva se genetička informacija sadržana u haploidnoj

garnituri hromozoma, odnosno u gametu. Čovek ima 46 hromozoma u somotskoj ćeliji, od čega su 22
para autozoma (jedan hromozom vodi poreklo od oca, drugi od majke) i par polnih hromozoma ( kod
žena XX, kod muškaraca XY). U haploidnoj ćeliji, odnosno u gametu imamo 22 autozoma i jedan poli
hromozom X, odnosno kod spermatozoida X ili Y. Kompletna genetička informacija sadržana u
haploidnoj strukturi jeste genom, te je u projektu humanog genoma sekvencirano svih 22 DNK molekula
autozoma, kao i DNK molekula X hromozoma i Y hromozoma i mitohondrijalna DNK čoveka

*Humana Genetika*

-Naučna disciplina u okviru genetike koja se bavi proučavanjem nasleđivanja i promenjivosti osobina
kod ljudi

-Razvoj tehnika u polju molekularne biologije i genetike doprineo izuzentom napretku u detekciji
naslednih poremećaja u humanoj populaciji, kao i detekciji promena u genima kod kompleksnih i
multifaktorijalnih oboljenja

-Ovakav razvoj u polju humane genetike pored toga je značajno doprineo i napretku u terapeutskim
postupcima, u napretku u domenu javnog zdravlja, predikciji učestalosti određenih bolesti iz generacije
u generaciju, predikciji pojave određene bolesti u različitim etičkim grupama, kao i mogućnostima
molekularne dijagnostike u brojnim laboratorijama koje se bave detekcijom genskih promena koje
dovode do određenih stanja ili oboljenja

-Javno dostupne baze podataka, otvorenog su pristupa, Jednu od baza koju kliničari najčešće koriste je
OMIM baza (Online Mendelian in Men)
 7. HROMOZOMI
Hromatin: nasledni materijal uočljiv u jedru kod eukariotske ćelije.

 sadrži DNK i proteine.

 uočljiv kada hromozomi nisu (rasut).

Hromozomi: u drugom delu ćelijskog ciklusa.

strukture unutar jedra eukariotske ćelije.

 Izgrađuju ga dva tipa biomolekula:DNK i proteini(histonski i nehistonski)

 46 molekula DNK. 1,8m je dužina DNK.

Pakovanje: kondenzacija oko 10,000 puta.

Nivoi pakovanja:

1. Nukleozom: 8 molekula histona (4 tipa: H2A H2B H3 H4). Oni čine oktamerno jezgro
oko kog se obmotava DNK (147 baznih parova, a prostor između 50bp). 2nm

2. Niska perli: omogućava skraćenje na 1/3 početne dužine. Proširuje hromatinsko vlakno.
H1 vrši približavanje susednih nukleozoma. 11nm

Jezgro oktamera:

Glave histonski proteina a okolo DNK kroz koju prolazenhistonski repovi, oni su podložni
hemijskim modifikacijama.

3. Hromatinsko vlakno. Ono se savija i spiralizuje dodavanjem određenih proteina. 30nm

4. Dalje do 300nm

5. Dalje do 700nm

6. Hromozom 1400nm, u toku deobe, hromatinsko vlakno najviše kondenzovano.

Ovo obezbdeđuje: stabilnost strukture hromozoma, takvu kondenzaciju da DNK može da se upakuje u
jedro, a ostane funkcionalna.

 Eukarioti imaju linearne hromozome.

 Broj hromozoma je karakteristika vrsta.
 Većina eukariota ima dve verzije istog hromozoma-diploid (2n).
 Diploidne ćelije čoveka nastaju procesom oplodnje haploidnih gameta (pola od oca pola od
majke). 23 para hromozoma u polnim i 46 u somatskim ćelijama.
Drosophila melanogaster: 4 para, 2n=8

Pas: 39 parova, 2n=78

Mačka:19 parova, 2n=38

Parovi hromozoma u diploidnoj ćeliji su jednaki po svom obliku, veličini i po sadržaju gena =
HOMOLOGI HROMOZOMI. Jedan poreklo od oca jedan od majke. Isti po sadržaju gena znači da nose
gene za iste karakteristike. Različiti hromozomi u ćeliji nazivaju se nehomologi.

 Životinje i neke biljke imaju determinaciju pola uslovljenu prisustvom polnih hromozoma.
 Najčešće po tipu: jedan pol ima identične polne hromozome (XX), a kod drugog različite (XY).
 Oni koji nisu polni hromozomi su autozomi.
 22 para autozoma i 1 par polnih hromozoma.
 Jajna ćelija i spermatozoidi imaju haploidan broj hromozoma (22 autozoma i 1 polni)

Hromozomi se razlikuju po veličini, obliku(morfologiji) i genima koje nose.

Svaki hromozom ima centromeru, odnosno primarno suženje koje ima ulogu u razdvajanju
hromozoma na suprotne polove tokom ćelijskih deoba. Položaj centromere određuje i oblik hromozoma:
metacentrik, submetacentrik, akrocentrik, telocentrik. Molekul DNK se u deobi udvaja i tada ima dve
hromatide spojene centromerom, one se nazivaju sestrinske hromatide. Centromera deli hromozom na
dva kraka: p ( kratki) i q ( dugi).

 Metacentričan: centromera je u sredini hromozoma.

 Subemetacentričan: centromera je malo pomerena ka jednom kraju.
 Akrocentričan: jedan krak izuzetno dugačak, a drugi kratak. Kod čoveka se na kratkim kracima
nalazi i sekundardno suženje na kom se uočava satelit pod mikroskopom.
 Telocentričan: centromera je na samom kraju jednog hromozoma. Oni nisu normalno prisustni
kod čoveka.

U toku života ćelije hromozom može imati 1 ili 2 hromatide.

G1: 1 hromatida.

Pri završetku S: 2 hromatide, isto i kroz G2.

Hromozomi su vidljivi tokom ćelijskih deoba, najviše u profazi i metafazi.

U mitozi po dve hromatide do anafaze, tada se razdvoje i od tog momenta imaju po jednu hromatidu.

Hromatida=1 molekul DNK.

Hromatin:

Euhromatin. Svetli regioni, slabije kondenzovani, sadrže transkriptno aktivne gene.

 Heterohromatin: Više kondenzovani, tamni regioni, trajno ili trenutno utišani geni. On se deli na
konstitutivni i fakultativni. Konstitutivni je uvek prisutan i ima tačno određen položaj, a ima i
onih sa promeljivim položajem i dužinom. Uvek je neaktivan. Fakultativni su oni koji su samo
privremeno utišani, npr. BAROVO TELO(delimično neaktivan polni hromozom X).

 Kariotip je skup svih hromozoma u somatskoj ćeliji.

 Kada hromozome poređamo po veličini i obliku i formiramo parove homologih hromozoma,
takva slika se naziva kariogram.
 Šematski prikaz hromozoma u kariogramu je idiogram.
 U humanoj ćeliji postoji 22 para autozoma i par polnih.
 Dogovoreno da se hromozomi označavaju brojevima od 1 do 22.
 Kada je sekvencirano svih 22 autozoma i polnih, uočeno je da je hromozom 21 nešto manji od
22.

Svrstani su u 7 grupa : označene slovima od A do G.

Autozomi su svrstani u ove grupe:

A: 1, 2, 3; 1 i 3 su metacentrični, 2 submetacenričan veliki

B: 4, 5; submetacentrični veliki

C: 6-12; submetacentrični srednji polni X liči na njih

D: 13, 14, 15; akrocentrični, na kratkim kracima suženje i loptaste tvorevine (sateliti)

E: 16, 17, 18; 16 je mtacentričan 17 i 18 submetacentrični srednji

F: 19, 20; metacentrični mali

G: 21, 22; akrocentrični mali polni Y liči na njih

Način na koji analiziramo hromozome je takav da imamo što veći broj ćelija u deobi. Najčešće se
uzimaju limfociti periferne krvi i ćelije u plodovoj vodi. Ćelije se gaje u kulturi radi stimulisanja deobe.
Posmatraju se ćelije u metafazi i hromozomi se boje.

Najčešće korišćena tehnika bojenja hromozoma je tehnika G traka. Hromozomi se tada boje bojom
Giemsa. Tako nastaje obrazac tamnih i svetlih traka koje se smenjuju. Tamne trake su G trake. Obrazac
je specifičan za svaki par.

Delovi hromozoma:

 Centromera
 Telomera
 Kratki krak p
 Dugi krak q
  Centromera: glavna uloga: za nju se vezuju niti deobnog vretena tokom ćelijske deobe,
pomaže razdvajanje u anafazi. Takođe drži skupa hromatide i svojim položajem
određuje oblik hromozoma. Jedan hromozom ima jednu centromeru. U slučaju
mutacija mogu nastati acentrici – hromozomi bez centromere, dicentrici- sa 2
centromere ili policentrici - sa više centromera.
 Sekundarna suženja na kratkim kracima akocentrika čoveka. Sadrže klastere gena koji
kodiraju rRNK. Tandemski su ponovljeni i sadrže 3 gena koji kodiraju ribozomske
RNK. Oni se transkribuju u regionu jedarceta. Iznad njih nalaze se loptaste tvorevine
koje se nazivaju sateliti koji pomažu pri analizi i spajanju hromozoma u parove.
 Telomere – vršni regioni, nisu morfološki uočljive strukture, nisu kodirajuće, sadrže
veći broj tandemskih ponovaka. Humani genom – TTAGGG. Ona de ponavlja više
stotina puta. Ona pomaže u replikaciji DNK. Kada ne bi bilo ovih telomera i enzima
odgovornih za replikaciju telomera (telomeraza) došlo bi do skraćivanja hromozoma.
Uloga telomera: stabilizacija hromozoma i održavanje njihovog integritetw i
omogućavanje replikacije.

Kako se obeležava pozicija gena na hromozomu?

Zahvaljujući tehnici G traka postoji obrzac za svaki hromozom na osnovu tamnih i svetlih traka koje se
označavaju od centromere ka krajevima od 1 ka dalje. Te trake su glavni bendovi. A postoje i podtrake,
oni se opet obeležavaju brojevima stavimo zarez pa dalje...

Npr. 3q.26 znači na hromozomu broj 3 na dugom kraku hromozoma na glavnoj traci broj 26

Tehnike traka:

1. G trake – kasno repkikujući delovi hromatina

2. R trake – REVERSE obrazac suprotan tehnici G traka

3. T trake – podrgrupa R traka, za telomere

4. C trake – boji konstitutivni heterohromatin(samo oko centromere). Zgodna za

prebrojavanje hromozoma

5. Q tehnika – fluorescentna boja Quinacrine koja fluorescentno boji AT regione. Mora se

posmatrsti pod fluorescentnim mikroskopom

U novije vreme novi set tehnika: savremene tehnike citogenetike:

 FISH – fluorescentna in situ hibridizacija. Na početku se podiže temperatura radi

razdvajanja lanaca DNK, a zatim se primenjuju probe - kratke DNK
oligonukleotidne sekvence koje se vezivanjem za komplementarne regione hromzoma
daju fluorescentni signal.
 M – FISH – multipleks in situ hibridizacija
 WCP – bojenje celog hromozoma
 8. ĆELIJSKI CIKLUS I DEOBA ĆELIJE
ĆELIJSKI CIKLUS - genetički programiran redosled događaja od momenta nastanka jedne
ćelije do momenta kada se ta ćeija odeli na dve nove ćelije gde svaka novonastala ćelija ulazi unovi
ćelijski ciklus
Po definiciji: period vremena od nastanka do završetka deobe jedne telesne ćelije

-deli se na dva velika dela: INTERFAZA (najveći deo života provodi u njemu) nakon čega dolazi deoba
ćelije tj. MITOTIČKA FAZA

ĆELIJSKI CIKLUS EUKARIOTSKIH ĆELIJA

INTERFAZA:
-prethodi i mitozi i mejozi
-deli se na tri perioda:
*G1 (presintetska faza) od momenta nastanka jedne ćelije sve dok ne započne
proces replikacije DNK. svaki hromozom ima jednu hromatidu i jednu centromeru tj sadrži jedan
molekul DNK. ćelija raste i priprema se za replikaciju DNK tako što se dešava transkripcija i sinteza
proteina nephodnih sa rast i replikaciju DNK. sintetišu se i nukleotidi
*S (sintetski period) gde je ključni događaj replikacija DNK molekula i sa
završetkom S faze završava se replikacija svih DNK molekula unutar ćelije. na kraju se svaki hromozom
sastoji od dve hromatide povezane centromerom, dakle ima dva molekula koja su istovetna
*****u toku G1 sadrži 46 hromozoma i 46 hromatida, a na kraju S perioda ima 46 hromozoma samo sto
se svaki hromozom sastoji od po dve hromatide, dakle imacemo 92 hromatide (molekula DNK)*****
*G2 (postsinteska): vrši pripreme za ć. deobu. svaki hromozom ima dve hromatide što
znači da u jednoj humanoj ćeliji u ovom trenutku imamo 46 hromozoma, a 92 molekula DNK. na kraju
ove faze ulazi u mitozu. vrši se sinteza tubulina (gradivna komponenta deobnog vretena) i svih ostalih
komponenti neophodnih za ovaj proces

-postoje somatske ć. koje se ne dele i koje su zaustavljene u G1 fazi i uvek imaju 46 hromozoma
i jednu hromatidu po hromozomu tj 46 hromatida: NERVNE ĆELIJE I VISOKO DIFERENCIRANE
ĆELIJE (npr. mišićne ćelije). One se nalaze u G0 fazi
-ćelijska deoba je genetički kontrolisan sled događaja- geni preko njihovih produkata učestvuju u
kontroli ć. ciklusa tj omogućavaju prelazak iz jedne u drugu fazu ć ciklusa i ovaj proces vrše proteini
(produkti gena): CIKLINI i CIKLIN-ZAVISNE KINAZE (CDK proteini). imaju ulogu molekularnih
kočnica-zaustavljaju ćeliju ukoliko nešto nije u redu sa njom (nije dovoljno narasla, nisu sintetisani svi
potrebni elementi...) onda će kompleksi ovih ciklina zaustaviti prelazak iz G1 u S period dok se ćelija ne
pripremi za DNK replikaciju. imamo tri glavne (KONTROLNE) tačke:
1.kontrolna tačka na samom kraju G1 faze kada ciklin E i ciklin-zavisna kinaza 2
u kompleksu deluju tako da zaustavljaju ć ciklus ukoliko ćelija nije spremna za replikaciju DNK
2. kontrolna tačka u toku G2 perioda a pre ć deobe: ciklin A sa ciklin-zavisnim
kinazama proveravaju pre svega da li je proces replikacije prošao BEZ GREŠKE, tj da li je slučajno
došlo do nekih grešaka. ako ima problema, onda kopmpleks zaustavi ć. ciklus u toku G2 a pre deobe, i
zahvaljujući mehanizmima za popravku DNK oštećenja da rewaguju i poprave greške. ako je sve OK
samo ulazi u ćelijsku deobu
3. M kontrolna tačka ćelijskog cikilusa u toku koje dolazi do proveravanja da li su
svi hromozomi pravilno povezani za niti deobnog vretena. preklapa se sa metafazom. ako nisu pravilno
vezani onda se proces na kragtko zaustavlja kako bi se greške popravile i opet to radi kompleks, ako je
sve okej samo nastavlja deobu

ciklin i ciklin- zavisne kinaze su GLAVNI u ovim procesima ali pored njih učestvuje još velik broj
proteina kao što su transkripcioni faktori, produkti tzv čuvara genoma,...
***ovi procesi su veoma tačni, međutim ako ipak do nekih grešaka postoje dva scenarija: 1. apoptoza
2. stvaranje tumorske mase***

G0 PERIOD - period u kome se ćelija ne deli. prisutan je kod nekih tipova ćelija koje se nalaze
privremeno ili stalno u stanju mirovanja (što znači da se neke ćelije mogu naći privremeno, te pre ili
kasnije mogu da nastave kroz ćelijski ciklus)

https://educationalgames.nobelprize.org/educational/medicine/2001/cellcycle.html ****ovo je kao

neka igrica koja može da nam pomogne da zapamtimo događaje u svakoj kontrolnoj tački tokom
ćelijskog ciklusa. (JAKO JE SLATKOOO)

MITOZA: - deoba somatskih ćelija

-nakon mitoze nastaju dve ćelije sa istim brojem hromozoma kao i majka ćelija
- svrha mitoze je umnožavanje ćelija i rast organizma
- osnovna deoba kojom se zigot deli i daje adultni organizam
- dešava se prilikom reparacije tkiva - njome dolazi do zarastanja rana

****bitno je da znamo da bez obzira što smo mi ćelijsku deobu podelili u 'faze' da se događaj odvija
kontinuirano bez ikakve pauze, a da su oni samo zapisani u fazama radi lakšeg razumevanja****

G2: -period intenzivne pripreme za deobu

- postreplikativna reparacija DNK
- hromozomi se još ne uočavaju jasno unutar jedra nego su difuzno raspoređeni, dakle još uvek
se uočava hromatin
-vidi se još uvek jedan ili više nukleolusa
-centrioli (unutar centrozoma-prisutan u životinjskoj ćeliji) počinju da se dele, odgovorne za
određivanje polova ćelije od kojih će se zapravo formirati deobno vremeteno
-uočljiva i dalje jedrova membrana

PROFAZA: - izdvaja se dva dela profaze: profaza i prometafaza

-hromozomi počinju da se kontrahuju- dolazi do skraćivanja i podebljavanja niti, hromatide
postaju uočljivije
- nukleolus i nuklearna membrana se resorbuju, a na kraju progaze ona je potpuno degradirana
-centrioli se dele i udaljavaju
- niti deobnog vretena se obrazuju
-na kraju hromozomi su već uočljivi u zoni citoplazme gde je nekad bilo jedro

METAFAZA: -deobno vreteno je kompletno formirano

-lako se vide polovi ćelije određeni krajevima deobnog vretena tj položaja centriola, i
centrioli na suprotnim olovima ćelije
- hromozomi se vezuju za niti deobnog vretena, zauzimaju centralni položaj u ćeliji i
formiraju EKVATORIJALNU RAVAN i niti deobnog vretena su povezane sa centromerama
hromozoma, svaki hromozom se sastoji od dve hromatide
- M kontrolna tačka tokom koje se proverava da li su hromozomi vezani za niti deobnog
vretena i pravilno raspoređeni
-DEOBNO VRETENO: od polova ka periferiji kreću astralne mikrotubule koje čine
strukturu poznatu kao ASTER i njegov položaj ukazuje na to gde su polovi ćelije; od jednog do drugog
pola deobnog vretena nalaze se niti međupolarne mikrotubule koje čine strukturu koja omogućava
pravilan položaj deobnog vretena u ćeliji; kinatohorne mikrotubule koje kreću od jednog pola ćelije i
završavaju se vezivanjem u regionu centormere hromozoma i odgovorne su za kretanje hromozoma u
narednoj fazi!!! one formiraju kompleks prego proteina kinetohora

ANAFAZA: - započinje kada se centromera svakog hromozoma podeli i kinatohorne niti se skraćuju a
njihovim skraćivanjem sestrinske hromatide odlaze ka suprotnim polovima ćelije i postaju ĆERKE
HROMOZOMI
- 46 hromatida koje su sad hromozomi putuju ka jednom polu ćelije a njihovih 46
sestrinskih hromatida putuju ka suprotnom polu ćelije.
-ovakav događaj je ključan u održavanju broju hromozoma tako da ćerke ćelije imaju
istovetan broj hromozoma kao i majka ćelija

TELOFAZA: - poslednja faza i preklapa se sa CITOKINEZOM- deoba citoplazme (različizo se dešava

kod biljaka i životinja)
-ka jednom kraju su grupisani 46 novonastalih hromozoma i na drugom kraju takođe 46
hromozoma. oni se grupišu u sredini citoplazme ćelija u nastanku, oko njih se ponovo formira jedrova
membrana, hromozomi se despiralizuju i hromatide nisu lako uočljive i na kraju same telofaze dolazi do
citokineze
CITOKINEZA: http://www.cellsalive.com/mitosis_js.htm
https://www.youtube.com/watch?v=MBty_NCRmJk

-deobna brazda počinje da se formira pred kraj anafaze ali počinje da bude jasnije uočljiva pred kraj
telofaze
-aktinski i miozinski filamenti unutar ćelije formiraju kontraktilni prsten koji stvara suženje između dve
ćelije
- u toku kraja telofaze uočava se most između dve ćerke ćelije koji se sužava aktivnošću kontrktilnog
prstena što na kraju dovodi do razdvajanja novonastalih ćelija

CITOKINEZOM se završava i deoba ćelije i nastaju dve ćerke ćelije koje su po svojim genetičkim
karakteristikama iste kao majka ćelija tj. imaju isti broj hromozoma kao i majka ćelija
 9. MEJOZA

 Redukcija broja hromozoma sa diploidnog na haploidan (kod čoveka sa 46 na 23 hromozoma).

 Odvija se u polnim žlezdama (odnosno ovarijumima kod žena i testisima kod muškaraca).
 Rezultat ove deobe su gameti, odnosno jajana ćelija i spermatozoidi.
 Na ovaj način se održava genetička raznovrsnost.
Spajanjem haploidnih gameta nastaje diploidan zigot, on se dalje deli mitotičkim deobama i na ovaj
način organizam raste.

Mejozu drugačije zovemo redukciona deoba. Mejoza se zapravo sastoji od dve deobe. Mejoza I je
redukciona deoba u kojoj dolazi do redukcije broja hromozoma. Mejoza II ili ekvaciona deoba, u njoj
nema promene u broju hromozoma. Obe mejotičke deobe se sastoje od četiri faze. Profaza, metafaza,
anafaza i telofaza. Pošto su isti nazivi faza iza naziva faza prve mejotičke deobe stavljamo rimski broj
jedan, a iza naziva faze u drugoj mejotičkoj deobi stavljamo rimski broj dva (na primer profaza I,
profaza II...)

Kao i kod mitoze, ćelija pre nego što udje u profazu I mora proći interfazu.

Profaza l je složena. U njoj dolazi do kondenzacije hromozoma čime postaju bolje uočljivi. Nestaje
jedrova membrana, počinje formiranje deobnog vretena. Profaza I se sastoji od pet perioda: leptoten,
zigoten, pahiten, diploten I dijakineza.

Leptoten

Dolazi do spiralizacije i kondenzaciije hromozoma i približavanja homolgnih hromozoma.

Zigoten

Hromozomi u okviru homolgnih parova se spajaju vezama koje se nazivaju sinapse. Sinapse drže
homologne hromozome jedan pored drugog i obezbedjuju razmenu genetičkog materijala. Sinaptička
veza izmedju homolognih hromozoma ostvaruje se putem vezivanja odgovarajućih proteina koji čine
proteinsku osnovu u okviru koje se nalaze različiti tipovi proteina. Jedan od njih ima helikaznu
aktivnost, može zapravo da seče DNK molekul i predstavlja rekombinacioni čvorić, gde će doći do
razmene delova nesestrinskih hromatida i novih kombinacija gena.

Pahiten

U ovom periodu dolazi do razmene delova DNK. Na mestu spojeva hromozoma dolazi do razmene
izmedju nesestrinskih hromatida- crossing over. Rekombinovani hromozomi su posledica crosing
overa, što daje nove alelne kombinacije u gametima.

Prikaz razmene genetičkog materijala.

Diploten

Prisustvo hijazmi je karakteristično za ovaj period. Hijazme su mesta na kojima homolgni hromozomi
ostaju povezani. Ova mesta odgovaraju mestima gde se odigrao crosing over.

Dijakineza

Homologni hromozomi se delimično odvajaju i mogu ostati povezani samo vezama koje se nazivaju
terminalne hijazme.

I centroyomi idu na razlicite polove I onda dolazi do sparivanja homologih hromozoma gde dolazi do
razmene naslednog materijala izmedju sestrinskih hromatida homologih hromozoma
Metafaza l

U ekvatorijalnu ravan se rasporedjuju parovi homologih hromozoma. Dolazi do razdvanja homologih

hromozoma, gde pola odlazi na jedan pol, a druga polovina na drugi pol. Svaki hromozom se sastoji od
dve hromatide.

Anafaza I

U ovoj fazi dolazi do redukcije broja hromozoma.

Telofaza l : Dolazi do citokineze. Nastaju dve haploidne ćelije (kod čoveka su sa po 23 hromozoma).
Svaki hromozom se sastoji iz dve hromatide.

Obe ćerke ćelije ulaze u drugu mejotičku deobu. Pre druge mejotičke deobe ćelije ulaze u kratku
interfazu. Ovde nema S perioda, ne dolazi do replikacije molekula DNK.

Druga mejotička deoba je ekvaciona i podseća na mitozu.

Profaza ll

Hromozomi se kondenzuju i kontrahuju. Postaju uočljivi pod mikroskopom. Vezuju se za niti deobnog
vretena.

Metafaza ll

Rasporedjeni u ekvatorijalnu ravan, hromozomi su centromerama povezani za niti deobnog vretena.

Anafaza ll

U ovoj fazi se razilaze se sestrinske romatide i postaju hromozomi. Sad se svaki hromozom sastoji od
jedne hromatide.

Telofaza ll

Nastaju četiri haploidne ćerke ćelije (kod čoveka svaka ćerka ćelija se sastoji od 23 hromozoma sa po
jednom hromatidom).

 Dve hromatide jednog hromozoma su sestrinske hromatide.

 Dve hromatide homolognih hromozoma su nesestrinske hromatide.
Izvor genetičke varijabilnosti su crossing over, koji se dešava u pahitenu profaze I i alternativno
razilaženje homolognih hromozoma u anafazi I.

Mejozu zapravo treba da posmatramo kao proces nastanka gameta.

Gametogeneza se naziva proces nastanka gameta. Oogeneza je kod ženskog pola, a spermatogeneza
kod muškog pola.
Sastoje se od tri osnovna dela: faza umnožavanja, faza rasta i faza sazrevanja.

U fazi umnožavanja se dešava niz mitotičkih deoba kojima nastaju ćelije gonije. Ćelije
gonije su prisutne u polnim žlezdama i diploidne su. Spermatogonije su u muškom polu,
a oogonije u ženskom polu.

Kod muškog pola je veći broj mitotičkih deoba i nastaju spermatogonije koje ulaze u
fazu rasta. Tu ćelije spermatogonije rastu i diferenciraju se u prmirne spermatocite.

Kod ženskog pola je broj mitotičkih deoba manji, izmedju 20 I 30. Nastaju oogonije koje
rastu i diferenciraju se u primarnu oocitu.

Primarna spermatocita i oocita su diploidne i obe ulaze u mejozu.

U muškom polu primarna spermatocita se deli na dve haploidne sekundarne

spermatocite. One ulaze u drugu mejotičku deobu i nastaju četiri haploidne ćelije koje se
nazivaju spermatide.

 U primarnoj spermatociti ima 46 hromozoma, svaki sa dve hromatide.

 Nakon prve mejotičke deobe dolazi do redukcije i nastaju haploidne ćelije. Svaka
sadrži 23 hromozoma sa po dve hromatide.
 Svaka ćelija ulazi u drugu mejotičku deobu i svaka će dati dve haploidne ćelije. To
znači da nastaju četiri haploidne ćelije, sa 23 hromozoma gde se svaki sastoji od
jedne hromatide.
Ovakve spermatide nisu sposobne za oplodnju, već ulaze u dodatini proces koji se naziva
spermiogeneza.

U spermiogenezi ćelije prolaze kroz diferencijaciju i dobijaju izgled koji ima

karakteristične regione. Glaveni, vratni i repni region. Postaju zreli spermatozoidi.

 U glavenom regionu nalazi se haploidno jedro.

 U vratnom regionu su mitohondrije, koje svojim stvaranjem energije pomažu u
pokretanju spermatozoida.
 U repnom regionu se nalaze elementi neophodni za pokretanje spermatozoida.
 Od jedne primarne spermatocite nastaju 4 spermatozoida.
U ženskom polu primarna oocita, koja je diploidna, ulazi u prvu mejotičku deobu. Nastaju dve haploidne
ćelije, nejednake po veličini. Veća ćelija se naziva sekundarna oocita, a manja je primarno polarno
telašce ili primarna polocita. Obe novonastale ćelije ulaze u drugu mejotičku deobu.

Sekundarna oocita nakon druge mejotičke deobe daje jajnu ćeliju koja je haploidna i sadrži veći deo
citoplazme. Pored jajne ćelije nastaje i manja ćelija koja se naziva sekundarno polarno telašce. U
drugu mejotičku deobu je ušlo i primarno polarno telašce koje je dalo dva sekundarna polarna telašca.

 Od jedne primarne oocite nastaje jedna jajna ćelija i tri sekundarna polarna telašca.
  Kod ljudi je ovaj proces drugačiji od drugih životinjskih vrsta.

 Proces spermiogeneze kreće od puberteta i traje do kraja života.

Proces oogeneze kreće vrlo rano. Na embrionalnom stupnju razvića dešava se faza umnožavanja
diploidnih ćelija. Mitotičkim deobama nastaju oogonije koje rastu do faze primarne oocite, koje su
diploidne. Zatim ulaze u prvu mejotičku deobu. Sve ovo se dešava na nivou razvoja ženskog embriona.

 Broj jajnih ćelija je konačan još na embrionalnom stupnju razvoja, odnosno genetički
odredjen.
Od ulaska u pubertet i pojave prve menstruacije, dolazi svakog meseca do nastavljanja ovog procesa.
Završava se prva mejotička deoba, nastaju prvo polarno telašce i haploidna sekundarna oocita. Obe
ćelije prolaze kroz drugu mejotičku deobu sve do metafaze ll. U metafazi II, ova ćelija napušta jajnik i
ulazi u jajovod. Mejoza II će se završiti ukoliko dodje do oplodnje sa spermatozoidom, odnosno do
procesa fertilizacije koji se dašava na stupnju metafaze II. Druga mejotička deoba će se završiti i biće
formirana zrela jajna ćelija koja je haploidna i tri sekundarna polarna telašca koja su takodje haploidni.
Ukoliko ne dodje do oplodnje, ova ćelija će biti eliminisana putem menstrualnog krvarenja u metafazi II
druge mejotičke deobe.

Kod ženskog pola može da prodje puno vremena od formiranja primarne oocite do završetka mejoze
 10. MODELI NSLEĐIVANJA
Gregor Mendel (1822-1884) je 1865. godine objavio rezultate svojih istraživanja i eksperimenata
u kojima je ukrštanjem biljke baštenskog graška otkrio i definisao osnovne zakone nasleđivanja. Značaj
njegovog rada će biti priznat početkom 20. veka.

Suština njegovih istraživanja je u otkriću naslednih činilaca i načinu njihovog nasleđivanja.

Tek kasnije će za nasledne činioce, koje je definisao Mendel, biti upotrebljen termin GEN, kao osnovna
jedinica nasleđivanja.

Mendel je u svojim eksperimantima ukrštao biljke baštenskog graška i pratio karakteristike koje
imaju alternativne oblike, npr. boja cveta ima dve alternativne varijante. Cvet može biti ljubičast ili beo.
Pre sprovođenja eksperimenta Mendel je proizveo čiste linije graška. Čista linija je termin koji
objašnjava da biljke koje su određenog svojstva uvek daju potomstvo kakve su i same biljke. Biljka sa
ljubičastim cvetom samo daje potomstvo sa ljubičastim cvetom. Grašak je samooplodna biljka, tako da
je kroz nekoliko generacija samooplodnje Mendel proizveo čiste linije graška koje je kasnije koristio
kao roditelje u svojim ukrštajima.
Mendel je prvo izabrao biljke iz čistih linija koje se razlikuju samo po jednom svojstvu, npr. jedan
roditelj je biljka ljubičastog cveta, a drugi roditelj je biljka belog cveta, dok su po svim ostalim
osobinama biljke bile identične. Zatim je sa jedne biljke uklonio prašnike i na njene tučkove prneo polen
sa prašnika druge biljke. Na taj način je proizveo biljke prve filijalne generacije, odnosno prve
generacije potomstva. Mendel je u svojim istraživanjima posmatrao 7 osobina, koje su imale
alternativne forme. Pratio je boju cveta i semenjače (ljubičast cvet, siva semenjača ili beo cvet, bela
semenjača), boju semena (žuta ili bela), oblik semena (okruglo ili naborano), boja mahune (zelena ili
žuta), oblik mahune (ravna ili naborana), visinu biljke (visoke ili niske) i položaj cveta (aksijalni ili
terminalni).

Sam pojam ukrštanja naziva se hibridizacija. Ukrštanje roditelja koji se razlikuju samo po jednom
svojstvu se naziva monohibridno ukrštanje.

Nakon ukrštanja biljaka iz roditeljske (parentalne/P) generacije Mendel je proizveo biljke prve filijalne
(F1) generacije koje su sve ispoljavale isti oblik neke osobine. Zatim je biljkama iz F1 generacije
dozvolio samooplodnju i tako proizveo biljke druge filijalne (F2) generacije.

Mendel je primetio da je matematički odnos broja biljaka koje pokazuju jedan ili drugi alternativni oblik
jedne osobine u F2 generaciji bio približno 3:1. (5474 sa okruglim semenom i 1850 sa naboranim
semenom – 2.96 : 1).

Varijaciju osobine koja se ispoljila u celoj F1 generaciji i maskirala efekat drugog roditelja Mendel je
nazvao dominantnom osobonom, dok je drugu osobinu koja se opet pojavila u F2 generaciji nazvao
recesivnom osobinom.

Osobina Dominantna forma Recesivna forma

Oblik semena Okruglo Naborano
Boja semena Žuto Zeleno
Oblik mahune Ravna Naborana
Boja mahune Zelena Žuta mahuna
Boja cveta Ljubičasta Bela
Položaj cveta Aksijalni Terminalni
Visina biljke Viskoa Niska

Na osnovu ovih rezultata Mendel je izveo svoj prvi zakon, Zakon razdvajanja naslednih činilaca.
Za ono što je Mendel naslutio mi danas znamo kakva je molekularna osnova. Gen koji kodira jednu od
ovih osobina se nalazi na paru homologih hromozoma. Zato što je grašak diploidna vrsta, na svakom od
homologa nalazi se jedan gen, te biljka ima dva različita alela za taj gen.

U slučaju kada je biljka homozigot, takav da se na oba homologa hromozoma nalazi alela za
dominantnu osobinu, biljka je dominantni homozigot ispoljava dominantnu osobinu.
U slučaju da biljka na tom istom lokusu ima samo alel za recesivnu osobinu, biljka je recesivni
homozigot i ispoljava recesivnu osobinu.

U slučaju kad se na jednom hromozomu nalazi alel koji kodira dominantu, a na drugom alel koji kodira
recesivnu osobinu, takav genotip nazivamo heterozigot. Dominantna osobina prekriva efekat recesivnog
alela tako da je fenotip takve biljke dominantna osobina.

Mehanizam koji se nalazi iza Mendelovog zakona razdvajanja je gametogeneza.

Pri stvarajnu gameta ćelije prolaze kroz interfazu nakon koje će, kao rezultat replikacije, svaki
hromozom imati dve hromatide. Zatim ćelija ulazi u prvu mejotičku deobu u kojoj za vreme anafaze I
dolazi do razdvajanja homologih hromozoma i kao
rezultat nastaju dve haploidne ćelije. Novonastale
haploidne ćelije ulaze u drugu mejotičku deobu pri
kojoj dolazi do razdvajanja hromatida tj. alela.

Kod Mendelovih istraživanja biljke roditeljske

generacije su bile dominantan i recesivan homozigot
tako da su gameti jednog od roditelja imali isključivo
dominantan alel, dok gameti drugog isključivo
recesivni alel.

Pri ukrštaju gameta ovakvih roditelja nastje

isključivo heterozigotno potomstvo. Kao rezultat
ovakvog ukrštanja se dobija uniformna,
heterozigotna F1 generacija.

Samooplođenjem u F1 generaciji će na oba pola

nastati gameti od kojih će polovina nositi recesivan,
a druga polovina dominantan alel. Slobodnim
kombinovanjem ovih gameta se dobija F2 generacija
u kojoj je dobijen genotipski odnos 1 : 2 : 1
(AA Aa Aa aa) i fenotipski odnos 3 : 1.

Ovo se najbolje prikazuje putem Punetovog

kvadrata.
Dihibridno ukrštanje

Dihibridno ukrštanje je ukrštanje roditelja koji se razlikuju u dve osobine. Eksperimenti sa ovom
metodom ukrštanja su pomogli Mendelu da definiše svoj drugi zakon, Zakon nezavisnog kombinovanja
činilaca.

Aleli se, kao članovi različitih genskih parova, razdvajaju u toku gametogeneze nezavisno jedni od
drugih i daju kombinacije alela koje nisu postojale u roditeljskoj generaciji.

Jedna heterozigotna jedinka može da ima 4 tipa gameta: AB, Ab, aB i ab.

Mendel je u svojim istraživanjima ukrštao dve jednike od kojih je jedna bila dominantni homozigot za
dve osobine (SS YY), a druga recesivni homozigot za iste dve osobine (ss yy).

Kao rezultat ukrštanja gameta ovakve dve biljke (SY x sy ) nastala je F1 generacija u kojoj su samo
jedinke koje su bile heterozigotne za obe osobine (Ss Yy).

Pri samooplodnji jedne jednike iz takve F1 generacije (Ss Yy) mogu da nastanu 4 tipa gameta koji se
mogu iskombinovati u 16 različitih kombinacija alela. Kombinacije alela koje mogu nastati iz ovakvih
gameta se mogu prikazati Punetovim kvadratom.

SY Sy sY sy

SY SSYY SSYy SsYY SsYy

Sy SSYy SSyy SsYy Ssyy

sY SsYY SsYy ssYY ssYy

sy SsYy Ssyy ssYy ssyy

Fenotipski odnos u F2 generaciji kod dihibridnog ukrštanja je 9 : 3 : 3 : 1

(SSYY, 2SSYy, 2SsYY, 4SsYy) : (SSyy, 2Ssyy) : (ssYY, 2ssYy) : (ssyy)

 11. MODEL NASLEĐIVANJA
MENDELOVA NASLEĐIVANJA

 Lokus je mesto na hromozomu u kom se nalazi gen.

 Aleli su različiti oblici gena.
 Homologi hromozomi su par hromozoma.
Jedan gen koji je smešten na autozomima, definiše posmatranu karakteristiku. Taj gen ima
dva alela, dominantan i recesivan. Kombinacija alela za posmatrani gen, odnosno genotip, u
datom genskom lokusu može biti: dominantan homozigot, recesivni homozigot i heterozigot.

naziv definicija primer

aleli Alternativni oblici gena B ili b
fenotip Skup osobina organizma Boja cveta
genotip Skup svih gena organizma BB,Bb i bb
heterozigot Individua sa različitim alelima u lokusu Bb
homozigot Individua sa istim alelima u lokusu BB ili bb
Dominantan alel Alel koji ima ekspresiju u heterozigotu B
Recesivni alel Alel koji nema ekspresiju u heterozigotu b

Mendelova nasledjivanja su monogenska.

 2n - formula za odredjivanje broja različitih gameta.

Broj heterozigotnih lokusa se ovde oznacava sa n.

U osnovi ovakvog razilaženja je zapravo razilaženje u anafazi I prve mejotičke deobe.

Homozigot ima jedan lokus odnosno jedan tip gameta.

Kod čoveka i kod drugih organizama ima osobina koje su determinisane od strane jednog
gena, odnosno monogenske osobine.

Odredjeni deo tih osobina pokazuje prisustvo dve alternativne varijantne, odnosno dominantne
i recesivne alele. To su Mendelove osobine i one prate Mendelovo nasledjivanje.

Za osobine ili poremećaje koji su odredjeni genom na autozomnom hromozomu, kažemo da

se nasledjuju autozomno.

Mendelovo nasledjivaje je autozomno.

DOMINANTNO-RECESIVNO NASLEDJIVANJE OSOBINA KOD LJUDI

Dominantno Recesivno
Slobodna ušna resica Vezana ušna resica
Uho bez snopa dlačica Snop dlačica na obodu uha
Ivica kose na sredini čela izvijena Ivica kose ravna
Beli pramen kose kod muškaraca Beli pramen u kosi kod žena
Ravna kosa Kovrdžava kosa
Rupica u bradi Bez rupice u bradi
kratkoprstost Normalna dužina prstiju
Polidaktilija(više prstiju) Normalan broj prstiju
Sposobnost savijanja jezika Nesposobnost savijanja jezika
maljavost Odsustvo maljavosti
Osećanje gorkog ukusa PTC-a Ne oseća gorak ukus PTC-a
Oči pigmentisane Oči plave
Normalan vid kratkovidost
Normalno razlikovanje boja Slepilo za boje
Normalna pigmentacija Albinizam
Normalan metabolizam Alkaptonurija, fenilketonurija
Normalno zgrušavanje krvi hemofilija

Vezana i slobodna ušna resica Beli pramen u kosi kod žena

Albinizam

Stanje odsustva pigmentacije, svetle oči, svetla boja dlake i svetao ten.Gen koji kodira enzim
tirozinazu nalazi se u hromozomskom paru 14. Dominantan alel ima takvu sekvencu koja
kodira enzim koji može da katališe prelazak tirozinaze u melanin i daje norm alnu
pigmentisanost. Osoba koja ima dva dominantna alela u ovom genskom lokusu je dominantni
homozigot. Oba se transkribuju i prevode u polipeptid koji zauzima formu aktivnog enzima i
katališe prelaz tirozina u melanin i mi vidimo to kao normalnu pigmentisanost kože. U slučaju
heterozigota, na jednom hromozomu se nalazi dominantni alel, a na njemu homologom
hromozomu se nalazi recesivan alel koji ima tačkastu mutaciju, ima izmenjenu sekvencu u
odnosu na normalni. Oba alela se transkribuju i prevode u proteinski produkt, ali proteinski
produkt recesivnog alela nema normalnu aminokiselinsku sekvencu i zato što je
aminokiselinska sekvenca izmenjena, enzim nije funkcionalan i ne može da katališe ovu
reakciju. Pošto je heterozigot, polovina je funkcionalna i to je dovoljno da bismo videli fenotip
normalne boje kože. Kod recesivnog homozigota osoba ima recesivne alele na oba
hromozoma i oba imaju identičnu izmenjenu sekvencu. Oba se prevode u polipeptidni lanac
koji nosi promenu aminiokiselinske sekvence i ne može da zauzme formu normalnog enzima.
Tako nefunkcionalan enzim biva produkovan, on ne može da izvrši prelaz tirozina u melanin i
mi to vidimo kao odsustvo pigmenta, odnosno albino- fenotip.

Sposobnost uvrtanja jezika

Uslovljena je jednim genom, sa dva alela.

Dominantan alel kodira polipeptid koji ima
ulogu kroslinkera izmedju aktinski i miozinskih
niti u mišićnim ćelijama kod jezika. Ukoliko je
dominantna forma prisutna, taj protein
omogućava takvo savijanje ovih niti da vidimo
kao fenotip ovako uvrnutog jezika. Recesivni
alel je izmenjen na taj način da ne stvara takav
polipeptid i te osobe ne mogu da uvrću ovako
jezik.
Ahondroplazija- patuljasti rast

Autozomno-dominantna osobina. Uslovljena jednim genom čija izmenjena forma deluje kao
dominantan alel. Osobe patuljastog rasta su dominantni heterozigoti ili homozigoti. Mutacija u
ovom genu koji kodira kolagen nastaje u toku gametogeneze. Oba roditelja su normalne
telesne visine i dešava se denovo( nova) mutacija u genu za kolagen. Ona zapravo nastaje u
toku gametogeneze jednog od roditelja, najčešće oca i tu postoji 50 posto šanse da dete
dobije dominantan alel.

 Denovo mutacije se javljaju i kod drugih dominantnih poremećaja.

 12. АУТОЗОМНО ДОМИНАНТНЕ БОЛЕСТИ

Група моногенских поремећаја у којима је мутирани алел са доминантним ефектом, те је генотип

особа доминантно хомозиготан или хетерозиготан.

Све ове болест имају одређене заједничке особине.

1. ВАРИЈАБИЛНА ЕКСПРЕСИВНОСТ- носиоци болести који имају исти генотип не морају

имати исти фенотип (болест се не испољава исто код сваке особе, није увек потпуно развијен
сваки симптом обољења).

2. ВАРИЈАБИЛНА ПЕНЕТРАНТНОСТ - последица варијабилне експресивности, особа која

има доминантни алел не мора увек да испољи болест или је не испољи одмах на рођењу, већ
током живота.

ПРИМЕР: Од 100 хетерозигота, 10 нема симптоме – пенетрантност је 90 %

*Пенетрантност значи пробојност!

Пример од 100 хетерозигота 10 нема симптоме пенетрантност је 90 %

3. ПАРЦИЈАЛНА ЕКСПРЕСИЈА – последица претходне 2 особине, болест се парцијално тј.

делимично испољава у различитим случајевима.

4. ЕФЕКАТ ОЧЕВИХ ГЕНА - мутација настаје у гаметима старијих очева, то је такозвана ДЕ

НОВО мутација.

5. ЕФЕКАТ ДОЗЕ ГЕНА – Генотип АА ће проузроковати тежу и лошију клиничку слика.

Генотип Аа ће проузроковати лакшу клиничку слику и болест ће се касније испољити.

Што је већи број (ДОЗА) доминантних алела, то је болест тежа и раније ће се испољити

6. ЕФЕКАТ АНТИЦИПАЦИЈЕ – карактеристичан за оне болести код којих је у основи

ДИНАМИЧКА МУТАЦИЈА. Она подразумева да нормалан алел буде тако мутиран да се у
оквиру њега дешавају (најчешће) експанзије три нуклеотидних поновака и тако изазива мутацију
са доминантим ефектом. Што је број триплета већи, то је број болест тежа.

СПИСАК АУТОЗОМНО ДОМИНАНТНИХ БОЛЕСТИ ( већина ових стања се виђа јако

ретко)

- Opitzov синдром
- Peutz- Jerghersov синдром
- Марфанов синдром
- Хантингтонова болест
 - Ахондроплазија
- Фамилијарна хиперхолестеролемија
- Хепатична порфирија
- Неурофиброматозе
- Туберозна склероза
- Osteogensis imperfecta (на предавању је написано “imperfekta ” – грешка)

1. ХАНТИНГТОНОВА БОЛЕСТ (ХБ) или ХАНТИНГТОНОВА ХОРЕА

- На основу групе људи у Северној Америци
- То је прогресивна неуродегенеративна болест
- Преваленца 1 према 10000
- Болест средњег или позног животног доба, мада постоје ретки јувенилни случајеви
- Симптоми се јављају углавном између 35. и 55. године
- Ова болест траје углавном око 15 година
СИМПТОМИ:
Невољни покрети, трзање и савијање екстремитета , нејасан говор, поремећај памћења
Поремећаји покрета когнитивни и психијатријски поремећаји.
УЗРОК:
У основи настанка ове болести је мутација која се дешава унутар егзона број један гена
који се назива IT15 ген.
Он се налази на хромозому број 4 то јест 4p16.3
Подразумева експанзију CAG триплета и то доводи до стварања доминатног алела.
Мења се протеински продукт тј. његова дисфункција производи болест
БРОЈ ПОНОВАКА:
Одређен број поновака представља нормалне алеле
- Све варијанте које садрже мање од 26 поновака (по неким књигама 29)
Сматрају се нормалним алелима (неће проузроковати болест)
- Ако носе између 27 и 35 поновака
Код носиоца не узрокују болест , али се поновци на овом гену, током гаметогенезе
могу продужити и изазвати болест. Они се зову МУТАБИЛНИ АЛЕЛИ или
ПРЕМУТАЦИЈЕ, јер представљају резервоар за настанак нових мутација.
- Ако носе између 36 до 39 поновака
Болест се тада јавља у каснијем добу, а може и да се не јави зато се ови алели зову
АЛЕЛИ СМАЊЕНЕ ПЕНЕТРАНТНОСТИ.
- Ако носе 40 и више CAG поновака
Они увек доводе до болести у средњем животном добу

МЕХАНИЗАМ:

Сам CAG триплет кодира амино киселину ГЛУТАМИН, те протеин ХАНТИНГТИН, који је
продукт овог гена носи ПОЛИГЛУТАМИНСКИ низ.
Код последње две групе, овај значајно продужен полиглутамински низ оставља лош
цитотоксични ефекат на ћелије ЦНС-а, где долази до поремећаја у преносу сигнала -
неуродегенеративно обољење

ПРВА генетичка болест која је мапирана употребом RFLP маркера и то 1938. године.

Родитељ који чешће преноси доминантни алел је отац, јер код оца углавном настаје де ново
мутација. Разлог: jер је сперматогенеза нестабилнија од оогенезе, и долази до поновака триплета.

КОРЕЛАЦИЈА са годинама: Што више поновака то се раније болест испољи

- 40 поновака, болест се јавља у 57. години
- 45 поновака, болест се јавља у 37. години
- 50 поновака, болест се јавља у 26. години

2. МАРФАНОВ СИНДРОМ

Аутозомно доминанто обољење код ког имамо варијабилну експресивност.

Не постоји случај марфановог синдрома где је оболела особа доминантни хомозигот.
Припада групи поремећаја фиброзног везивног ткива, где је у основи недостатак
ФИБРИЛИНА 1. То је гликопротеин који кодира FBN 1 ген.
Његова експресија је очекивана у очима, костима и крвним судовима
Нормалан алел је рецесиван , међутим ген се може мутирати у различитим регионима у
оквиру тог гена.
Последица мутације је да се око 35 % фибрилина смањи.
FBN 1 ген се налази на дугом краку хромозома 15 и то на 15q21

СИМПТОМИ:
Скелетни систем: дуги удови, савитљиви прсти, дуга неправилна стопала и слаби зглобови
Очи: кратковидост и померено сочиво
Крвни судови: руптура аорте и највећи проблем дилатација аорте.
За откривање болести се обавља: ехокардиографски преглед и офтамолошки преглед

Показано је да постоји једно слично обољење марфановом синдрому, али оно је изазвано
мутацијом на FBN 2 ,а не на FBN 1 гену
FBN 2 ген је сродан гену FBN 1 и његова мутација проузрокује МАРФАНОИДНИ
СИНДРОМ

Доминантно негативан фенотип - Фибрилин формира влакна са више субјединица

Код хетерозигота влакна доброг гена се комбинују са влакнима мутираног гена и настају
дефектна влакна
 3. НЕУРОФИБРОМАТОЗЕ
Представљају један од најчешћих генетичких поремећаја код људи и постоји 2 типа.

Припада групи наследних канцерских синдрома

Већа шанса за добијање канцера у породицама где је ова болест заступљена
Први тип је много чешћи.
NF - 1
Инциденца је 1 према 3000
СИМПТОМИ:
Најуочљивије су мале пигментисане кожне промене боје беле кафе па се зову „ café au lait”
Појављују се у раном детињству, а њихов број се повећава током пубертета.
За дијагнозу ове волести се мора приметити минимално 6 ових мрља.
То су заправо бенигни тумори који могу малигно да алтернишу (може доћи до настанка
канцера)
Јављају се често и оптички глијоми
Ген који је мутиран (NF 1 ген) је на хромозому 17 и то 17q11.2
Он кодира НЕУРОФИБРОМИН, који је сличан протеину који активира гуанозин - 3 –
фосфатазу, која је јако битна у RAS сигналном путу.
Сам RAS пут има важну улогу у тумор супресији, спречава настанак тумора те поремећај
било које компоненте у овом сигналном путу доводи до настанка тумора
Неурофибромини се синтетишу у Швановим ћелијама, астроцитима, неуронима
леукоцитима и олигодендроцитима

NF -2

Најчешћа промена је тумор који захвата 8. кранијални нерв у раном адултном периоду. Могу се
јавити и мрље беле кафе, али су доста ретке.

Ген који је мутиран се зове NF-2 ген и налази се на хромозому број 22. Kодира протеин који се
назива МЕРЛИН протеин и он је исто цитоскелетни протеин, који делује као тумор супресор и
контролише ћелијску деобу.

Јавља се тумор у Швановим ћелијама, који утиче на 8. кранијални нерв.

4. OSTEOGENESIS IMPERFECTA
Зове се болест кртих костију и мутације захватају ген који кодира посебан тип колагена који
се зове COL2А1 или колаген типа 1.
СИМПТОМИ:

Кости постају јако ломљиве , на феталном нивоу може доћи до бројних прелома на дечјим
рукама, ребрима и ногама. Може се открити током трудноће.

Сумња на ово обољење, може да оправда коришћење X зрака на трудницама.

Колаген се погрешно асемблира (саставља).

5. МИОТОНИЧНА ДИСТРОФИЈА ТИП 1 (DM-1)

Инциденца 1 према 8000
Показује феномен антиципације гена, као и варијабилну експресивност .
Антиципација има матернални ефекат, а не патернални као код хантингтонове болести ,
јавља се у гаметогенези мајке.
СИМПТОМИ:
Јавља се у раном добу, слабост мишића и дистрофија
Миотомија је такав спазам мишића, да се мишићи много спорије опуштају.
Катаракта, тестикуларна атрофија, поремећај рада бубрега, срчане сметње као и ментална
ретардација.
Проверава се генетичким тестом или електромиографијом.

МЕХАНИЗАМ:
У питању је динамичка мутација CTG триплета и то у 3 прим региону гена који се зове
DMPK гена, који је одговароан за синтезу СЕРИН ТРЕОНИН ПРОТЕИН КИНАЗE на
хромозому 19. и то дужи крак ( q крак).

До 37 поновака:
- здраве особе
Од 38 до 59 поновака:
- онда је мутабилан алел или премутација, нестабилан је у мејози. Може доћи до експанзије
CTG триплета.
Ако има више од 50 поновака:
- онда је то мутирани алел

6. МИОТОНИЧНА ДИСТРОФИЈА ТИП 2 ( DM- 2)

Сличне карактеристике као миотонична дистрофија, али другачија молекуларна основа
У региону хромозома 3. тј 3q21 јавља се CCTG тетрануклеотидни поновци у интрону 1
гена који се зове ZNF9 ген. Он кодира Zink finge протеин.
Сви случајеви потичу од једног оригиналног носиоца мутације пре 200 до 500 генерација.

7. АХОНДРОПЛАЗИЈА - већ поменута у претходним предавањима

 13. AUTOZOMNO RECESIVNE BOLESTI
● Posmatrani gen aa je rezultat ukrštanja roditelja koji su heterozigotni prenosioci (u
heterozigotnom stanju recesivni alel ostaje skriven, ne vidi se u fenotipu roditelja).

● Cistična fibroza- “mukoviscidoza”

- gust mukozni sekret koji se nakuplja u disajnim putevima i zatvara ih, što dovodi do
sekundarnih infekcija

-varijabilni simptomi

-tanka i lepljiva sluzokoža

-teške i brojne upale pluća

-insuficijencija digestivnih enzima

-promene u pankreasu

-opstrukcija tankog creva

-sterilnost muškarca (bilateralno odsustvo semevoda)

-nenormalna zaslanjenost znoja

-životni vek 20-30 godina

-pokazuje alelnu heterogenost:

*normalni alel ovog gena kodira protein koji ima ulogu hloridnog kanala i kontroliše nivo
intracelularnog NaCl, što utiče na viskoznost mukoznog sekreta; recesivni alel dovodi do
promene hloridng kanala tako da dolazi do abnormalnog transporta hloridnih jona, što dovodi do
niza simptoma;

*u 70% slučajeva predstavlja mutaciju ฀F508 u CFTR genu ⇒ nedostatak fenilalanina

-mutacija⇒ delecija tri susedna nukleotida u okviru 508. kodona; usled delecije, protein koji čini
jonski kanal ima nedostatak fenilalanina i to dovodi do promene u vezivanju ATP-a za hloridni
kanal te on ostaje otvoren⇒ smanjena unutarćelijska koncentracija NaCl⇒ povećana mukozna
sekrecija⇒ začepljeni važni disajni i pankreatični kanali;

-lokus za CF⇒ hromozom 7, dugi krak, bending region 31(transmembranski protein)

*Genetički markeri: region 15 cM na hromozomu 7 odgovara potencijalnom regionu CF gena;

potvrđeno je prisustvo tri različita gena, ali je njihovom analizom ekspresije dokazano da samo
jedan pokazuje odgovarajuću ekspresiju (nosi približno 24-27 egzona, 250 kb, 1480 ak)
● Okulokutani albinizam (OKA)

-skup različitih autozomno recesivnih naslednih poremećaja sa odsustvom pigmenta

-melanociti postoje, ali iz različitih razloga nema stvaranja melanina

-različiti geni mogu biti mutirani, a daju približno sličan ili isti fenotip: TYR, OCA2, TYRP1,
SLC45A2

-osnovna karakteristika je fenotip koji pokazuje nedostatak pigmenta u koži, kosi, dužici i
očnom dnu

* Tirozinaza negativan oblik⇒ nema tirozinaze OKA1A

* Tirozinaza pozitivan oblik ⇒tirozinaza je prisutna (prisutna aktivnost tirozinaze OKA1B), a

druga komponenta u stvaranju melanina nedostaje

*Mutacija TYR gena (14. hromozom)⇒ nedostatak ovog enzima tirozinaze ograničava brzinu u
putu biosinteze melanina od tirozina

*Mutacija OCA2 gena koji kodira OCA2 protein⇒ učestvuje u transportu tirozina (prekursora
za sintezu melanina); ima enzima, melanociti su prisutni, ali transport tirozina (da bi se vršila
biosinteza melanina) je poremećen; fenotip⇒ odsustvo pigmenta

*Mutacija u genu TYRP1 koji kodira TYPR1 protein može dovesti do albino fenotipa; protein
ima ulogu da stabilizuje enzim tirozinazu i da modifikuje katalitičku aktivnost enzima, kao i
ulogu održavanja strukture melanozoma (struktura gde dolazi do konverzije), a utiče i na
proliferaciju i programiranu smrt melanocita; u slučaju mutacije, bez obzira što postoje
tirozinaza enzim i druge komponente, uočava se albino fenotip

*Mutacija gena SLC45A2 koji kodira protein, koji ima ulogu u transportu supstanci neophodnih
za biosintezu melanina; tirozin je prisutan kao i enzimi, ali pomoćne komponente nisu pravilno
transportovane u melanocite⇒ albino fenotiop

Urođene greške metabolizma su uglavnom autozomno recesivne⇒ najčešće dolazi do

nedostatka enzima, koji učestvuju u pojedinačnim metaboličkim putevima.

*Poremećaji metabolizma aminokiselina

*Poremećaji metabolizma ugljenih hidrata

*Poremećaji metabolizma lipida

*Poremećaji ciklusa uree

*Poremećaji metabolizma steroida

*Poremećaji deponovanja u lizozomima

●Poremećaji metabolizma aminokiselina: fenilketonurija, homocistinurija, bolest javorovog

sirupa

1. Fenilketonurija
-rezultat nedostatka enzima fenilalanin hidroksilaze (metaboliše fenilalanin)⇒ fenilalanin se
nagomilava i dolazi do povećanja njegove koncentracije što uslovljava deficit tirozina

-usled nakupljanja u nervnim ćelijama, dolazi do mentalne retardacije; usled deficita tirozina javljaju
se svetle oči, kosa, koža, hiperaktivnost i specifičan miris kože i urina

-Terapija: ukoliko se ne leče, deca imaju simptome teške mentalne zaostalosti; terapija se uvodi u
prvoj nedelji nakon rođenja, nakon detekcije oboljenja- Gatrijev test (uzima se uzorak krvi- prisustvo
ili odsustvo oboljenja)

2. Homocistinurija
-urađena greška metabolizma aminokiselina koje sadrže sumpor (metionin i homocistein)

- mentalna retardacija, grčevi u mišićima, osteoporoza, mogućnost dislokacije sočiva, promene na

kostima i tromboembolija (uzrokovani deficitom enzima cistationin β sintetaze- jedna od
komponenti metaboličkog puta prevođenja metionina do homociteina)
- dolazi do prekomernog izlučivanja homocisteina

- Terapija: lečenje je simptomatsko, ishrana koja ne sadrži metionin, u 50% slučajeva se dodaje
piridoksin koji potpomaže dejstvo enzima

3. Bolest javorovog sirupa

-poremećaj metabolizma esencijalnih aminokiselina sa razgranatim lancima (leucin, izoleucin, valin)

-odsustvo određenih enzima u metaboličkim putevima dovodi do bolesti koja se karakteriše urinom
boje javorovog sirupa

-nedostatak enzima ketoacid dehidrogenaze dovodi do povećanog izlučivanja aminokiselina

-novorođenče na rođenju pokazuje hipotoniju, hipotermiju, slabost mišića, smanjenog je tonusa i

letargično je

-ukoliko se ništa ne preuzme dolazi do smrti u roku od nekoliko nedelja;

-Terapija: ograničen unos aminokiselina ishranom

● Poremećaji metabolizma ugljenih hidrata: glikoneogenoze

Glikoneogenoze- specifičan deficit nekog enzima koji učestvuje u metaboličkim putevima ili
sinteze glikogena ili razlaganja glikogena.

-aficirana je jetra i mišićno tkivo

● Poremećaji metabolizma lipida- familijarna hiperholesterolemija ⇒ nasleđuje se autozomno

dominanto
-povećan nivo holesterola u krvi ⇒ koronarna arterijska bolest

-mutacija gena koji kodira receptore za holesterol u membranama ćelija jetre

-aa- receptori su prisutni u normalnoj strukturi u normalnom broju⇒ normalan fenotip

-Aa- recesivni alel ima normalan receptor, a dominantni je izmenjen i receptori nedostaju, ima
polovinu normalnog broja receptora za holesterol; postoji mogućnost za nastanak koronarne
arterijske bolesti u srednjem životnom dobu

-AA- dominantni homozigot ima nedostatak receptora za holesterol u ćelijama jetre⇒ koronarna
arterijska bolest se može razviti vrlo rano u detinjstvu i može doći do smrti usled infarkta
miokarda

● Poremećaji deponovanja u lizozomima:

-u osnovi lizozomskih bolesti je recesivna mutacija koja dovodi do nedostatka nekog proteina koji
dovodi do disfunkcije lizozoma; kada lizozom ne funkcioniše dolazi do taloženja makromolekula u
organelama

-autozomno recesivno se NE nasleđuje Fabrijeva bolest!

1. Gaušerova (Gaucherova) bolest

-mutacija gena koja dovodi do nedostatka enzima lizozomne glukocerebrozidaze

-grupa sfingolipidoza

-postoje 3 tipa

*Adultni tip- tip I, najčešći

*Infantivni tip- tip II, ređi

*Tip III- najređi, detektuje se u najranijem detinjstvu

-dolazi do poremećaja u razgradnji sfingolipida⇒ nakupljanje lipida i glikolipida⇒ oštećenja

u CNS-u

2. Neimann-Pickova bolest
-nedostatak sfingomijelinaze⇒ nakupljanje sfingolipida

-deca obolela od ove bolesti slabo napreduju, imaju hepatomegaliju

-zaostajanje u razvoju se dešava krajem prve godine života

-najčešće je životni vek do četvrte godine

-pojava penastih ćelija u kostnoj srži zbog nakupljanja sfingomijelina

-tipovi A, B, C se razlikuju po svojoj težini

3. Gangliozidoze
*Tay Sach bolest

-nedostatak enzima heksoaminozidaze

-mutacije u okviru HEXA gena, koji kodira heksoaminozidazu A, koja ima ključnu ulogu u

nervnim ćelijama mozga i kičmene moždine

-nedostatak enzima dovodi do gomilanja sfingolipida, gangliozida gen 2

-kao rezultat narušene aktivnosti enzima, gangliozidi gen 2 se ne razlažu, akumuliraju se do

toksičnih nivoa u neuronima mozga i kičmene moždine i na kraju dolazi do destrukcije ćelija

-dolazi do zastoja u razvoju rano nakon rođenja, oko šestog meseca

-zaostajanje postaje očiglednije tokom druge polovine prve godine života

-dolazi do propadanja nervnih ćelija, pogoršanja sluha, spazma, ukočenosti

-deca u proseku žive do treće godine

4. Mukopolisaharidoze
-akumulacija polisaharida glukozaminoglikana zbog defekata metabolizma uzrokovanih mutacijama
gena za preko 10 različitih enzima

-glavne odlike: skeletni, vaskularni problemi, problemi CNS-a sa različitim kliničkim slikama

Kod autozomno recesivnog nasleđivanja se aficirane osobe NE MORAJU javiti u

svakog generaciji!

Prisutan je podjednak odnos muških i ženskih osoba koje mogu biti aficirane!

Ove bolesti su češće u određenim etničkim grupama ili manjim zajednicama u

kojima češće dolazi do sklapanja brakova u srodstvu! Oba roditelja su heterozigoti i
na taj način imaju 25% verovatnoće da dobiju dete koje je recesivni homozigot!
 14. GENSKE INTERAKCIJE (prvi deo)
Mendel- analizirao svojstva koja pokazuju razlicite forme, gen se nalazi na autozomim, ima 2
alela, jedan dominantan, drugi recesivan, odnos pune dominacije

Nemaju svi geni jednostavan model nasledjivanja (Mendelov):

 Poremecaji odredjeni od vise gena = interlokusne interakcije= interakcije gena

 Poremecaji odredjeni od veceg broja alela (razliciti model nasledjivanja)= interlokusne
interakcije= interakcija alela
 Poremecaji odredjeni genima koji se nalaze na mitohondrijskoj DNK = geni vannuklearnog
genoma
 Vezani geni = fizicki se nalaze toliko blisko na hromozomu da se aleli na tim lokusima
nasledjuju kao jedna jedinica (udruzene osobine se nasledjuju)

Intralokusne interakcije= interakcije alela

 -vaze Mendelovi zakoni, genotipski odnosi ostaju neizmenjeni = 1 gen, razliciti oblici interakcija
izmedju alela u okviru jednog lokusa menjaju ocekivani fenotipski odnos
 -interakcijom sagledavamo modele nasledjivanja koji su posledica razlicitog odnosa alela jednog
lokusa, princip nasledjivanja slozeniji, uticaj drugih gena na kombinaciju alela, sredine
NEPOTPUNA / PARCIJALNA DOMINACIJA

-na primer boja cveta zevalice : P= homozigota, jedan crven , drugi beo, prilikom fertilizacije dolazi do
heterozigota ( genotip) u F1 generaciji, fenotip = cvet roze boje ---> zato sto alel za crvenu ne stvori
dovoljnu kolicinu pigmenta da bi videli crven cvet , u F2 generaciji fenotipski i genotipski odnosi su
1:2:1 ( crven : roze : beli)

-Fenotip heterozigota se razlikuje od oba homozigota, nalazi se izmedju fenotipa homozigota

-Na nivou ispoljavanja Tej-Saksove bolesti, pokazuje odnos pune dominacije jer su dominantni
homozigoti i heterozigoti zdravi , ali na nivou fenotipa nivo enzima – heterozigot je imedju oba
homozigota---> AA – maksimalan nivo enzima , Aa- polovina, aa- nema enzima

KODOMINACIJA

- 2 alela bivaju eksprimirana u heterozigotnom stanju i kombinacijom daju drugaciji fenotip

-MN krvne grupe – prisustvo specijalnog antigena na povrsini eritrocita

-1 gen odredjuje ovo svojstvo ima 2 alela ---> gen se oznacava L, a aleli LM i LN
-homozigot LMLM = ima M krvnu grupu , homozigot LNLN = ima N krvnu grupu , a heterozigot LML N
ima MN krvnu grupu

-MM oba alela se ekspresuju i daju M antigen, NN oba alela se ekspresuju i daju N antigen

-kod heterozigota alel M kodira protein M koji ima svojstva antigena, alel N kodira protein N koji ima
svojstvo antigena, tako da se na povrsini eritrocita nalaze M i N antigeni

-razlika izmedju prvog i drugog = kod prvog 1 alel daje produkt, a drugi ne daje (u heterozigotu) te je
produkt ekspresije prisutan samo u jednoj dozi, a kod drugog oba alela daju proteinski produkt , kada se
sretnu u heterozigotu individua poseduje po kvalitetu nov produkt nastao kombinacijom ekspresije dva
razlicita alela =fenotip razlicit u odnosu na oba homozigota

PROBOJNOST, EKSPRESIVNOST, PLEJOTROPIJA

-slucajevi kada fenotip ne oslikava potpuno genotipsku kombinaciju individue

-EKSPRESIJA= stepen fenotipske izrazajnosti jednog gena; razlicita izrazajnost odredjene celijske
kombinacije

-PROBOJNOST = statisticki pojam koji se definise kao procenat ovih individua koje su nosioci
dominantnih alela kod kojih je svojstvo izrazeno ( na primer 25% belo, 75% plavo )

- neprentrantnost = osoba nema karakteristike poremecaja

-PLEJOTROPIJA = pojava da pojedini geni svojom aktivnoscu dovode istovremeno do promene vise
osobina (na primer bele macke sa plavim ocima su gluve)

- mutacija gena koji kodira 13 lanac hemoglobina – ima dva dominantna alela koji
kodira normalan polipeptid i recesivna koji je izmenjen jednom tackastom mutacijom, ali ovo kod
recesivnog gena menja strukturu polipeptida ---> pa se menja i struktura hemoglobina pa ti eritrociti
imaju srpast oblik = SRPASTA ANEMIJA

AA- dobra snabdevenost O2 , imaju normalne eritrocite , Aa- oba tipa eritrocita

LETALNOST

-odredjena kombInacija alela je letalna i dovodi do smrti jedinke

-pojava fenotipa meksickog psa bez dlake ---> jedan lokus sa 2 alela je prisutan koji determinise ovo
svojstvo s tim sto recesivni alel daje normalan fenotip ---> prisustvo dlake , a mutirana forma ima
dominantan efekat i daje fenotip psa bez dlake

-hh = normalan fenotip, pas sa dlakom; Hh =1 dominantan , 1 recesivni alel, bez dlake , HH= 2 mutirana
alela = letalno
-bilo koji genotip koji nosi kombinaciju alela koja uzrokuje smrt jedinke je letalna

-letalnost u populacionom smislu podrazumeva da dolazi do smrti jedinke pre nego sto ona ostavi
potomstvo =sprecava se prenos alela u narednu generaciju

-letalno za nosioca – Hantingtonova bolest = letalnost u srednjem dobu , ali ne u populacionom smislu

-kod ljudi aleli koji dovode do smrti u ranom razvojnom periodu uzrokuju spontani abortus

-ako su muskarac i zena nosioci recesivnog alela (heterozigoti ) koji je letalan postoji 25% sanse da u
svakoj trudnoci dodje do spontanog abortusa

15. GENSKE INTERAKCIJE (drugi deo)

Neki geni su u populaciji prisutni sa više od dva alelna oblika, to jeste sadrže multiple alele. U
populaciji može da postoji više alelnih oblika jednog gena, dakle tri ili više, ali jedna osoba uvijek ima
kombinaciju dva alela za jedan autozomni genski lokus i zavisno od toga koji aleli iz ukupnog genskop
pola u populaciji su kombinovani, imamo odgovarajući fenotip za tu kombinaciju. Razlog prisustva
multiplih alela jeste taj što svi oni potiču od jednog gena koji je mutirao na različite načine, jer gen može
da mutira na bilo kojoj nukleotidnoj poziciji u DNK sekvenci i zavisno od toga koja pozicija je
izmenjena nastaju različiti aleli. Kombinacija ovih različitih alela daju varijabilan fenotip. Normalan alel
se često naziva wild-type alel i on je uglavnom onaj koji je najstariji po porijeklu. Mutacijama na
različitim pozicijama nastaju različiti aleli. Svaka osoba ima kombinaciju dva, dakle može biti
heterozigot koji nosi normalan alel, ali i kombinacija dve mutirane varijante. Zavisno od različitih
kombinacija možemo očekivati različit fenotip.

Jedan od primjera jeste ABO sistem krvnih grupa koji je determinisan sistemom multiplih alela. Ovaj
gen se zvanično naziva I gen i u populaciji je prikazan sa tri alela IA, IB, Ii. Medjusobni odnosi su takvi
da su aleli IA i IB međusobno kodominantni, a oba su dominantni u odnosu na Ii. Uloga alela ABO
lokusa konrolišu stvaranje glikolipida na površini eritrocita, zahvaljujući tome što određuju tip glikozil
transferaze, enzim koji katalizuje sintezu polisaharida, u eritrocitima. Spefičan tip glikolipida na
površini eritrocita predstavlja anrigen sposoban da reaguje sa antitijelima prisutnim u krvnom serumu. I
upravo se na osnovu toga određuju krvne grupe čovjeka. Osobe krvne grupe O su univerzalni davaoci,
dok su
osobe
krvne
grupe
AB
univerzalni primaoci.
 Još jedan od primjera jeste klasa glavnog kompleksa tkivne podudarnosti, MHC, (Major
Histocompatibility Lokus). MHC je primarna determinanta tkivne podudarnosti ili tkivne specifičnosti
koja podrazumeva da imamo sistem blisko vezanih lokusa koji imaju centralnu ulogu u imnunskom
ulogu. Važan lokus za određivanje da li organ može biti transplantiran od donora ka recipijentu sa
manjom vjerovatnoćom odbacivanja. MHC postoji kod svih sisara. Posmatramo ga kao sistem blisko
vezanih gena gdje imamo klasu 1 sa 6 major gena, klasu 2 sa 3 major gena, i klasu 3 koju cine brojno
blisko vezani geni kiji predstavljaju glavnu determinantu. Aleli ovih gena se prenose kao jedna nasledna
jedinica, odnosno izmedju njih nema rekombinacija, te se neizmijenjeni prenose sa roditelja na
potomstvo, i to se se naziva haplotip. Većina osoba ima dva haplotipa, svaki od po jednog roditelja, te
svaka osoba dijeli isti haplotip sa roditeljem, a drugi je različit, te je verovatnoća da brat/sestra dele oba
haplotipa 25%. Ovaj sistem je najpolimorfniji region u humanom genomu, i poznato je hiljade razlicitih
haplotipova. Zbog toga je verovatnoća da osobe koje nisu u srodstvu imaju isti haplotip izrazito rijetka,
te su zbog toga transplantacije organa medju bliskim rođacima najvjerovatnije.

Fenilketonurija

U pitanju je odsustvo enzima koji je neophodan za metabolizam fenilalanina, te dolazi do

nakupljanja fenilalanina koji ne može biti metabolisan u nervnim ćelijama, što dovodi do mentalne
retardacije. U genetičkoj osnovi normalan alel kodira normalan enzim koji metaboliše fenilalanin.
Medjutim postoji preko 300 različitih mutantnih alela ovog gena, i svi su recesivni u odnosu na
normalan dominantan i prisutni su u populaciji. Tako da klasična fenilketonurija podrazumeva najčešće
kombinaciju recesivnih alela koja rezultira mentalnom retardacijom, ali kombinacija nekih recesivnih
alela u fgenotipu koji su rijetki dovodi do rednje teškog, blagog, ili oblika koji čak možđe da prođe i bez
simptoma, osim povisene koncentracije fenilalanina u urinu, koji je u tom slučaju jedini simptom. U
ovom slučaju različite kombinacije alela mogu da daju različit stepen težine same bolesti.

Cistična fibroza

Prva mutacija koja je detektovana, a ujedno i najčešća je F508, ali nakon toga nađeni su brojni
drugačije mutirani aleli i danas ih imamo preko 2000. Tako da zavisno od kombinacije recesivnih alela
zavisi i težina kliničke slike. Klasičan oblik ove bolesti su prisusni kod recesuvnih homozigota kod
F508, koja je praćena ozbiljnim respiratornim infekcijama, gdje je prisutan mukozni sekret koji je
ljepljiv u plućima i pankreasu koji blokira kanale bi utiče na funkciju. Ali postoje i druge kombinacije
koje mogu dovesti do blažih simptoma ovog oboljenja, i oni mogu da liče na npr. bronhitis ili upalu
pluća. Određene alelne kombinacije pokazuju samo odsustvo semenih kanala, te muška sterilnist moze
biti jedini simptom.
Fenokopije

Ne možemo ih nazvati model nasleđivanja, jer su takva svojstva gdje je prisutno neko stanje koje je
uzrokovano uticajem faktora spoljasnje sredine, ali ono podseća na neko genetički uslovljeno svojstvo.

Teratogeni efekat
Thalidomide (lek) uzrokuje defekte udova (odsustvo ili malformacije ekstremiteta) što je slično jednom
nasljednom svojstvu koje se naziva fokomelija (kongenitalni sindrom uzrokovan kombinacijom alela)

Infekcije
Rubella virus kod majke može da uzrokuje gluvoću ploda. Postoji i oblik gluvoće koji je nasljedni oblik.

16. GENSKE INTERAKCIJE (treći deo)

U prvom delu današnjeg predavanja, upoznaćemo se sa modelom nasleđivanja koji je posledica
interakcije među različitim genima. Naime, u dosadašnjem sagledavanju različitih modela nasleđivanja,
uvek smo imali situaciju da jedan gen definiše jednu osobinu, odnosno, da različiti aleli jednog gena I
njihove kombinacije u genotipu daju jednu fenotipsku karakteristiku. Kod interlokusnih interakcija,
imamo situaciju da više gena definiše jednu osobinu. Dakle, za jednu fenotipsku karakteristiku
odgovorna je interakcija kombinacije alela u više genskih lokusa. Kada govorimo o interakcijama među
genima, pre svega mislimo na situaciju kada dva gena kontrolišu jednu osobinu. Ponekad, tri ili više
gena može da bude uključeno u razvoj jedne osobine, a takvo nasleđivanje nazivamo poligensko. Mi
ćemo se baviti situacijom kada dva gena definišu jednu osobinu.

U tom slučaju, ovakvi odnosi interakcije među genima nazivaju se epistaze. Epistaze
predstavljaju slučajeve interlokusnih interakcija kada je jedno svojstvo određeno sadejstvom više gena.
U ovakvom odnosu, ako posmatramo situaciju gde dva gena definišu jednu osobinu, jedan od tih gena
predstavlja epistatičan gen, a drugi hipostatičan gen. Epistatičan gen je onaj gen koji sprečava dejstvo
drugog gena, odnosno sprečava fenotipsko ispoljavanje kombinacija alela u drugom genu na određeni
način. Hipostatičan gen je onaj čije je dejstvo prikriveno, sprečeno ili modifikovano dejstvom
epistatičnog gena. U slučaju epistaze, kada dva gena određuju jedno svojstvo, jedan gen je uvek
epistatičan, a drugi hipostatičan. Ovo nasleđivanje, kada
dva gena imaju takav međusobni odnos i određuju jedno
svojstvo, često se naziva digensko. Postoje različiti primeri
epistatičnih efekata među različitim genima:

U ovom primeru imamo dva gena koji su glavni: Gen A, koji

ima dva alela (alel A, dominantan i alel a, recesivan) i Gen B,
koji je potpuno odvojen od ovog genskog lokusa i koji takođe
ima dva alela (alel B, dominantan i alel b, recesivan). One
individue koje imaju normalan sluh, u oba genska lokusa imaju makar jedan dominantan alel (AABB, AaBb).
Ovaj dominantal alel će dati proteinski produkt i definisati fenotip normalnog sluha. One osobe koje su recesivni
homozigoti u bilo kom od ova dva lokusa, predstavljaju osobe čiji je fenotip gluvoća (aaBb, Aabb, aaBB, AAbb,
aabb), bez obzira ako se u drugom lokusu nalazi dominantan alel (recesivna kombinacija alela prepokriva dejstvo
kombinacije sa dominantnim alelom, dakle gen sa recesivnom kombinacijum deluje kao epistatičan u odnosu na
drugi gen). Tako da u ovom primeru prvi roditelj (P1), heterozigot, je osoba normalnog sluha, a drugi roditelj
(P2), recesivni homozigot, je gluv. U ovom ukrštanju, prvi roditelj stvara 4 tipa gameta, a drugi samo jedan tip
gameta. Iz ovog ukrštanja očekujemo da u potomstvu može da nastane heterozigotni genotip (AaBb), osoba koja
ima normalan sluh, zatim genotip Aabb, osoba čiji je fenotip gluvoća, zatim aaBb, takođe osoba sa gluvoćom i
reccesivni homozigot (aabb), takođe gluva osoba. Dakle, postoji 25% verovatnoće za roditelje datog genotipa da
dobiju dete koje ima normalan sluh, upravo zbog sadejstva gena po tipu purpuraventis

Svi primeri koji su ranije rađeni uključivali su praćenje osobina gde se geni nalaze na autozomima, i čak
kod dihibridnog ukrštanja praćene su dve osobine određene sa dva gena koje definišu dve različite osobine, a geni
su se nalazili na različitim hromozomima. Međutim, svaki hromozom nosi veći broj gena i svi geni koji su
prisutni na jednom hromozomu predstavljaju grupu vezanih gena. Vezani geni mogu biti bliže jedni drugom na
hromozomu, a mogu biti udaljeniji. Što su vezani geni bliži jedan drugom na hromozomu, to je između njih ređi
crossing over, a što su oni udaljeniji, crossing over je češći i ponašaju se slično kao da su na različitim
hromozomima. Crossing over predstavlja razmenu delova nesestrinskih hromatida homologih hromozoma i
predstavlja jedan od osnovnih izvora genetičke varijabilnosti kod eukariota, pa samim tim i kod čoveka, i dešava
se u pahitenu profaze 1 mejotičke deobe. Između gena koji se nalaze na istom hromozomu i između kojih se
dešava crossing over, rezultati praćenja dve osobine podsećaju na Mendelovske odnose, kao kad posmatramo
dihibridno ukrštanje. Međutim, ako su dva gena koji kontrolišu dve različite osobine na istom hromozomu, a
nalaze se fizički blizu jedan drugom, onda postoji odstupanje od Mendelovih zakona i predstavlja model
nasleđivanja putem vezanih gena. Osnovni fenomen koji je ovde bitan jeste crossing over (procenat i verovatnoća
dešavanja crossing overa između vezanih gena). Crossing over je karakterističan samo za eukariote, ali određeni
procenat rekombinacija postoji i kod prokariota. To je evolutivno očuvan fenomen koji doprinosi genetičkoj
varijabilnosti i izuzetno je važan za pravilnu segregaciju hromozoma kod eukariota tokom gametogeneze.

Vezani geni predstavljaju gene koji kodiraju

razlicita svojstva, ali su smešteni na istom
hromozomu. Na ovoj slici vidimo da Mendel,
kada je posmatrao nasleđivanje osobina kod
graška, je posmatrao one osobine za koje se geni
nalaze na različitim hromozomima. Npr. jedan
gen koji kontroliše boju zrna graška (žuta I
zelena), kao i njegov oblik (okrugli I naborani)
jesu dva različita gena koji se nalaze na dva
različita para autozoma. Ali oni geni koji su
bliže/dalje smešteni na istom hromozomu
predstavljaju vezane gene i prilikom praćenja
dve osobine koje su određene od strane dva
različita gena na istom hromozomu, odnosi
fenotipa u potomstvu se razlikuju u odnosu na
Mendelovo dihibridno ukrštanje, što nam
ukazuje da se definisanje te dve osobine dešava od strane dva gena koji predstavljaju vezane gene.

Ovde imamo primer Mendelovog

nasleđivanja gde posmatramo dve
osobine: jednu osobinu definiše Gen A, a
drugu Gen B. Prvi roditelj je dominantni
homozigot (AABB), a drugi je recesivni
homozigot (aabb). Prvi roditelj stvara
jedan tip gameta (sve gamete nose A i
B), a drugi roditelj drugi tip gameta (sve
gamete nose a i b). Jedini mogući
očekivani genotip u F1 generaciji je
heterozigotan (AaBb). Ukoliko dođe do
ukrštanja dva heterozigota, imamo
očekivan Mendelov odnos fenotipova
(9:3:3:1). Ali, ukoliko se ukrsti
heterozigot koji može da stvori 4
različita tipa gameta sa recesivnim
homozigotom (aabb), onda imamo
sledeću kombinaciju po potomstvu. U
tom slučaju, četvrtina će imati genotip AaBb, druga četvrtina aabb, treća Aabb i četvrta aaBb. Prvi genotip bi bio
isti kao kod prvog roditelja, a drugi kao kod drugog. To znači da bi polovina potomstva imala fenotipove koji su
isti kao roditeljski. Ako posmatramo kombinacije koje su nastale usled slobodnog razilaženja gena, imamo 50%
verovatnoće da potomstvo ima takozvane rekombinovane fenotipove. Oni će biti različiti u odnosu na roditelje.

Međutim, ako su gen vezani, onda imamo drugačiju situaciju. U ovom primeru imamo Gen A, koji određuje jednu
osobinu, i Gen C, koji određuje drugu osobinu. Ova dva gena su na istom hromozomu i predstavljaju vezane
gene. U ovom ukrštanju, prvi roditelji ima
obe dominantne osobine i genotip je
dominantno homozigotan (AACC). Drugi
roditelj ima obe recesivne osobine i genotip je
recesivno homozigotan (aacc). Prvi roditelj
stvara samo jedan tip gameta i hromozom
koji odlazi u gamete nosi dominantne alele
(A i C). Drugi roditelj takođe stvara samo
jedan tip gameta i hromozom koji odlazi u
gamete nosi recesivne alele (a i c). U F1
generaciji nastaje heterozigot koji fenotipski
ispoljava obe dominantne osobine, genotipa
AaCc. Ukoliko se u narednoj generaciji
takav heterozigot ukrsti sa recesivnim
homozigotom (aacc), kod prvog roditelja može da ne dođe do crossing overa i da se hromozomi samo raziđu na
suprotne polove, a takođe može da dođe do crossing overa između A i C Gena, ali pošto su geni vezani,
verovatnoća da se to desi ovde je manja. Tako da heterozigot AaCc moze da se raziđe neizmenjen, dajući AC i ac
(stvara 2 umesto 4 tipa gameta, polovina su AC a polovina ac). Isto tako je moguće da dođe do crossing overa pa
da hromatida koja nosi A tamo gde se nosi c (i suprotno), ali pošto su geni vezani, verovatnoća da se to desi je
manja. Drugi roditelj stvara ac, nezavisno od toga da li dolazi do crossing overa ili ne. Zbog manje verovatnoće
da se desi razmena genetičkog materijala, očekivano je da se tako neizmenjena gameta spoji sa gametom drugog
roditelja i nastane heterozigot ili da se druga gameta spoji sa istom takvom i da nastane recesivno homozigot.
Verovatnoća pojave roditeljskih fenotipova će biti veća od 50% i zavisi od toga koliko se esto crossing over
dešava između ova dva lokusa. Dakle, rekombinovanih tipova će biti daleko manje (<50%) i upravo ovo
odstupanje od odnosa očekivanog prema Mendelu, prepoznaje se kao model nasleđivanja vezanim genima koji
nam daje ovakvu situaciju u fenotipu.

Ovde imamo situaciju gde pratimo dva

gena (Gen A i Gen B), sa tim što u prvom
slučaju jedan hromozom nosi dominantne
alele i njemu homolog hromozom nosi
recesivne alele. Ovde takođe može da
uopšte ne dođe do rekombinacije između
Gena A i B. prilikom gametogeneze, u
toku mejoze. U toku anafaze homologi
hromozomi odlaze neizmeneni na
suprotne polove, noseći alele koji se na
njima nalaze. Nakon faze 2 druge
mejotičke deobe nastaju 4 gameta,
polovina nosi hromozom sa dominantnim
alelima u oba genska lokusa, a druga
polovina sa recesivnim alelima. Svi oni predstavljaju parentalne tipove. U drugom slučaju, ako dođe do crossing
overa, desiće se sledeće. Na jednom mestu dolazi do razmene nesestrinskih hromatida homologih hromozoma.
Jedna nosi alel AB, a druga ab, i dolazi do zamene alela b i B. Tako izmenjeni hromozomi će se razići na suprotne
polove u toku anafaze 1, a zatim će se njihove hromatide razići na suprotne polove u toku anafaze 2. Dobijamo
situaciju gde deo gameta nosi dominantne i recesivne alele, kao kod roditelja, a deo gameta će nositi
rekombinovane lokuse (Ab i aB) i za razliku od Mendelovog razilaženja, u ovom slučaju će biti veći udeo gameta
sa roditeljskim kombinacijama, a manji udeo gameta sa rekombinovanim hromozomima. Stoga, ukoliko se ovaj
heterozigot ukrsti sa recesivnim homozigotom, to će se videti u fenotipu, biće više of 50% roditeljskih fenotipova,
a manje od 50% rekombinovanih fenotipova u potomstvu.

Crossing over može da se desi na jednom mestu,

jedanput, između dva susedna gena i prepoznaje se kao
jednostruki crossing over. Može da se desi i na više
mesta duž hromozoma i da se dešava između različitih
lokusa (dvostruki i višestruki crossing over) i postoje
različite moguće kobinacije koje se mogu naći kako u
gametama, tako i u potomstvu.
Prikazan je par homologih hromozoma i 3 vezana gena (p, j i r). Dominantni aleli označeni su sa ‘+’. Osoba 1 je
heterozigot u sva tri genska lokusa. Ukoliko posmatramo dvostruki crossing over (u pahitenu profaze 1) između
nesestrinskih hromatida dolazi do razmene. U gameti će se pojaviti hromozom rekombinantnog tipa koji je
izmenjen tako da je alel j+ zamenjen sa j. Nakon ukrštanja, ukoliko je drugi roditelj recesivni homozigot, videće
se veće prisustvo fenotipova koji su roditeljskog tipa, a
manje prisustvo rekombinantnih fenotipova za ove tri
osobine koje pratimo istovremeno.

Znacajno je da je na osnovu praćenja velikog

broja rodoslovnih stabala u humanoj populaciji bilo
moguće utvrditi koji se to geni nalaze na istim
hromozomima čoveka. Na osnovu toga koliko često se
dešava crossing over, moguće je utvrditi koji su geni
bliže raspoređeni na hromozomu, a koji dalje. Na osnovu procenta crossing overa može se odrediti tačan položaj
gena na odgovarajućim hromozomima kao i grupe vezanih gena na tim hromozomima (1% crossing overa
odgovara jedinici genetičke udaljenosti, centimorgan, cM). Dakle, što je procenat crossing overa manji, to su geni
na hromozomima bliži.

To je doprinelo da se određeni genski lokusi koriste kao genetički markeri koji će, zato što su blisko
vezani za neki gen koji definiše određeno oboljenje ili stanje ili osobinu, ukazati gde je gen za to oboljenje
lociran. Ovde imamo primer jednog hromozoma i na osnovu analize velikog broja rodoslova, utvrđeno je da je
model nasleđivanja tog oboljenja autozomno dominantan i traži se njegova lokacija na hromozomu. Kako bi
otkrili gde se taj gen nalazi, gledamo sve
osobe iz poslednje generacije datog
rodoslova koje su aficirane i određujemo
genotip u lokusu koji se nalazi na ovom delu
hromozoma. Osoba koja je u trećoj
generaciji prva i aficirana ima kombinaciju
alela označenu kao ‘5’ i ‘6’. Osoba koja je
druga aficirana ima ‘4’ i ‘7’, a treća ‘2’ i ‘3’.
Niko od njih nema zajednički alel koji bi bio
odgovoran za to oboljenje, te kažemo za taj
genski lokus da nije odgovoran za ovo
oboljenje.

Na sledećem lokusu, prva oboljela osoba ima alele ‘2’ i

‘3’, druga ‘1’ i ‘5’, a treća ‘4’ i ‘4’. Opet imamo
genotipe bez zajedničkih alela koji bi nam ukazali da je baš ovaj gen taj koji je odgovoran za oboljenje.

U trećem primeru, prva osoba ima alele ‘1’ i ‘5’,

druga ‘3’ i ‘5’ i treća ‘6’ i ‘7’. Prva i druga osoba
obe imaju alel ‘5’, kojeg kod treće osobe nema.
To nam ukazuje da smo blizu genu koji izaziva
oboljenje. Neki aleli se dele između datog lokusa
i lokusa gena odgovornog za bolest, oni su
vezani i nasledili su se zajedno sa alelom za
bolest.

U poslednjem primeru vidimo da sve tri aficirane osobe

u genotipu imaju alel ‘2’. To je dominantan alel koji
uslovljava ovo oboljenje.
 Vannuklearno nasleđivanje odstupa od Mendelevog modela. Geni se nalaze u vannuklearnom genomu
(kod čoveka, mitohondrijalni genom). Humana mtDNK je prisutna u mitohondrijama i predstavljena je kružnim
dvolančanim molekulom ukupne dužine 16.6 kb (kilobaza), tačnije 16569 baznih parova. Poseduje 37 gena: 2
gena za rRNK, 22 gena za tRNK i 13 gena za iRNK. mtDNK nije vezana za histone, slično kao kod prokariota.
Kod je blago izmenjen u odnosu na univerzalni genetički kod. Mitohondrije zigota se skoro isključivo nasleđuju
iz oocite, odnosno nasleđuje se maternalno. Sve osobine (i oboljenja) koje se nasleđuju sa mtDNK se prenose
maternalno. Svaka ćelija sadrži hiljade kopija mtDNK, a one koje zahtevaju puno energije (npr. mišićne ćelije)
sadrže čak i više. Svi procesi koji su koordinisani proteinima sintetisanim sa gena iz genoma mitohondrije,
predstavljaju kopiju onoga što nasleđujemo od majke. Samo neki proteini su kodirani u samim mitohondrijama, a
mnogi proteini potrebni organeli se uvoze iz citoplazme. Međutim, ako se fokusiramo na gene u mtDNK,
možemo za njih reći da su primeri uniparentalnog nasleđivanja. Može da se desi da majka nosi sve mtDNK iste
sekvence (homoplazmija), a ukoliko se desi mutacija u jednoj ili više mtDNK kod majke, dolazi do pojave koja
se naziva heteroplazmija. Ako se takva
mutacija desi u somatskom tkivu majke,
javlja se mozaicizam, gde postoje ćelije sa
različitom mtDNK. Ali, ako se javi u
germinativnim ćelijama, onda potomci
heteroplazmične majke mogu imati sasvim
različite fenotipove. Heteroplazmija može
da utiče na kliničku sliku, zavisno od toga
koji je udeo mutiranih mtDNK u
potomstvu. Mogu nastati ćelije samo sa
neizmenjenom mtDNK (divlji tip) ili samo
sa mutiranom mtDNK koji izaziva teži oblik bolesti, a mogu da nastanu i ćelije sa mešavinom mtDNK. Zavisno
od toga koji je udeo mutirane mtDNK u oocitama, nakon oplodnje dobijamo zigot koji, u slučaju većeg udela
mutiranih mtDNK, može imati teži oblik bolesti. U slučaju malog ili potpuno odsutnog dela mutirane mtDNK,
onda imamo potomstvo kod koje bolest uopšte ne mora biti ispoljena. Svi poremećaji su direktna posledica
mutacija u mtDNK poreklom od majke i mutacije na tim
genima mogu imati dosta razorne efekte na proces
oksidativne fosforilacije i stvaranje energije. Postoji
određeni niz oboljenja koji imaju zajedničke
karakteristike, a to su: gubitak motorne kontrole, slabost
mišića, poremećaj rada srca i jetre, neurodegenerativne
bolest, itd. Njihova težina zapravo zavisi od mutacija.
Teorija starenja zasniva se na teoriji da nakupljanje
mutacija na mtDNK zapravo dovodi do starenja.
 17. DETERMINACIJA POLA
Sve modele nasleđivanja do sada smo posmatrali na somatskim hromozomima odnosno
autozomima, ali postoje geni i osobine koje oni definišu koji su smešteni na polnim hromozomima.
Usled toga zapravo nasleđivanje odstupa od Mendelovih nasleđivanja za one osobine za koje se geni
nalaze na polnim hromozomima. S tim u vezi da bismo razumeli kako se ove osobine nasleđuju prvo se
moramo upoznati s determinacijom pola kod čoveka.

 Svaka individua ima dva tipa ćelija : somatske - diploide, sadrže 46 hromozoma, od toga 44
autozoma i 2 polna hromozoma, a polne ćelije, odnosno jajna ćelija i spermatozoid sadrže 22
autozoma i 1 polni hromozom (u jajnoj ćeliji to je X polni hromozom, a u spermatozoidu ili X ili Y
polni hromozom). Autozomi u somatskim ćelijama organizovani su u parovima (1-22), dok polni
hromozomi (u literaturi još i alozomi) imaju kombinacije XX i XY.
 Ako posmatramo X,Y polne hromozome, X polni hromozom je srednje veličine, submetacentričan i
sadrži daleko veći broj gena od Y polnog hromozoma, koji je mali, akrocentričan i sadrži mali broj
protein kodirajućih gena od kojih su zapravo većina uključena u procese determinacije mučkog pola
i u regulaciju procesa spermatogeneze. Sam X polni hromozom ima ukupnu dužinu oko 155miliona
bp, i sadrži preko 1200 protein kodirajućih gena. Oni geni koji kodiraju proteine i čijim mutacijama
 mopgu da nastanu različita oboljenja a locirani su na X hromozomu nazivaju se X vezani geni, i
veliki br ovih gena predstavlja gene koji kodiraju proteine uključene u važne metaboličke procese a
samim tim njihove mutirane alelne forme mogu da dovedu do nastanka različitih oboljenja/stanja
kao npr. Daltonizam,hemofilija tip A i B, Dišenova i Bekerova mišićna distrofija itd..
 Što se tiče položaja samih gena na X polnom hromozomu oni su raspoređeni na oba kraka ovog
hromozoma. Položaj i funkcije samih gena danas su dobro određene, odnosno tipovi alela koji
dovode do različitih simptoma/stanja,
 Y polni hromozom: podseća na hromozome iz G grupe humanog kariotipa do danas je poznato oko
90 protein kodirajućih gena raspoređenih duž samog hromozoma koji je ukupne dužine oko 59
miliona baznih parova. Region koji je bogat genima i koji sadrži neke veoma važne komponente za
determinaciju pola jeste deo euhromatinskog regiona specifičnog samo za Y polni hromozom koji je
lociran na distalnom delu Y polnog hromozoma i koji sadrži 1 gen ( SRY) koji ima glavnu ulogu u
determinaciji pola. Oni geni koji su protein kodirajući i nalaze se samo na Y polnom hromozomu
nazivaju se holandrični geni, tj. Y-vezani geni. U pseudoautozomalnom delu se prilikom
gametogeneze sparuju X i Y polni hromozom što podseća na sparivanje homologih autozoma i ovaj
region sadrži oko 20 gena i u njemu može doći tokom pahitena profaze I do rekombinacije X/Y
polnih hromozoma. U ženskom polu u toku oogeneze dolazi do kompletnog sparivanja dva X polna
hromozoma po modelu sparivanja homologih autozoma a u mučkom dolazi do sparivanja samo u
pseudoautozomalnom delu X i Y polnih hromozoma i rekominacije koje mogu da se dese su
ograničene na ovaj region hromozoma.

Determinacija pola po drosophila tipu:

 U živom svetu postoji nekoliko različitih tipova determinacije pola, čovek ima nasleđivanje po
drozofila tipu. ( žene – XX/homogametne, muškarci – XY/heterogametni ). U ovom tipu ukrštanja
postoji verovatnoća 50% dobijanja ženskog pola i 50% dobijanja muškog pola.

Determinacija pola embriona:

 Nakon stvaranja zigota kariotip može nositi ili XX ili XY polne hromozome. Nakon deoba zigota
nastaje embrion i u toku prvih 6 nedelja razvića embriona, embrion nema definisan pol. Gonade su
jedinstvene i zapravo se nazivaju testisi ( tzv.bipotencionalne gonade ). Sama determinacija pola je
rukovođena produktom gena koji se nalaze na Y polnom hromozomu. Taj gen koji je ključan jeste
SRY gen koji predstavlja prvu kariku u determinaciji muškog pola. Dakle ukoliko je prisutan Y
hromozom koji nosi SRY gen njegov produkt će usloviti da ovotestisi se razvijaju u testise. Doći će
do degradacije Milerovih kanala i razvijanja Volfovih kanala koji će se razviti u semevode i
definisaće se sve primarne karakteristike muškog pola. Sa druge strane ukoliko nema Y hromozoma
i nema SRY gena dolazi do automatskog razvijanja ovotestisa u jajnike koji produkuju ženske polne
hormone. ( degradacija Volfovih kanala i razvijanja Milerovih kanala ).

Nasleđivanje svojstava čiji se geni nalaze na polnim hromozomima:

 Postoje geni locirani na polnim hromozomima a koji nisu uključeni u determinaciju pola. Tako da za
one gene koji se nalaze na X polnom hromozomu kažemo da su X-vezani geni,svojstva X-vezana
svojstva (polno vezana svojstva),a nasleđivanje X-vezano nasleđivanje, a na Y ph Y-vezani geni, a
nasleđivanje se naziva Y-vezano nasleđivanje ( Holandrično nasleđivanje ).
 X vezana svojstva pokazuju dva obrasca nasleđivanja :
 X-vezano dominantno nasleđivanje
 X-vezano recesivno nasleđivanje

X-vezano dominantno nasleđivanje:

 Dosta retko, postoje poremećaji koji se manifestuju kod heterozigotnih ženskih osoba kao i kod
muških osoba koje imaju dominantan alel na X ph. X vezana dominantna svojstva su rezultat
ekspresije dominantnog alela na X polnom hromozomu te s toga i žene i muškarci treba da imaju
samo jedan dominantan alel u određenom genotipu gena koji se nalazi na X polnom hromozomu da
bi se svojstvo ispoljilo.
 Iako na 1. pogled podseća na autozomno dominantno svojstvo, postoji razlika u analizama rodoslova
jer zapravo aficirani muškarac koji nosi X-vezanu dominantnu osobinu prenosi ovu osobinu svojim
ćerkama, ali nikada sinovima zato što njima prenosi Y ph, te se u rodoslovima javlja X-vezano
dominantno svojstvo uočava da je veći broj ženskih osoba aficiran u odnosu na muške osobe, i da
NEMA direktnog prenošenja sa muške na mušku osobu.
 Da bi se razlikovali simboli kada se radi o autozomnom nasleđivanju u odnosu na polno onda se
prilikom oznake alela koristi i oznaka za polni hromozom, tako da se aleli za vezano dominantna
svojstva označavaju ili samo oznakom X, velikim slovom u stepenu X A ili sa oznakom ’’+’’ u
stepenu X+.
 Jedan od klasičnih primera ovakve vrste nasleđivanja jeste poremećajem sinteze i diskoloracije
zubne gleđi što je autozomno dominantno svojstvo. Dakle, one osobe koje imaju ovaj poremećaj
imaju dominantan alel na X polnom hromozomu. Šta to zapravo znači? Da će homozigotne žene dati
lokus dakle X AX A i X AXa imati poremećaj a one žene koje su recesivni homozigoti X aXa će imati
normalno razvijenu zubnu gleđ. Što se tiče muškaraca oni koji nose dominantan alel na X polnom
hromozomu će imati poremećaj dakle X AY, a oni koji nemaju dominantan alel X aY će imati
normalno razvijenu zubnu gleđ.

Rodoslov X-vezanog dominantnog nasleđivanja

 Generalno u svim rodoslovima treba da budu prisutne 3 karakteristike kada se govori o vezanom
dominantnom nasleđivanju, to znači da su aficirane i muške i ženske osobe ali da su češće aficirane
ženske osobe što vidimo u prethodno opisanim pasusima. Zatim ženske osobe su uglavnom aficirane
manje ozbiljnim poremećajima od muških osoba, zato što uglavnom kod heterozigotnih osoba su
simptomi blaži. I treće aficirane ženske osobe mogu preneti poremećaj i muškom i ženskom
potomstvu, a aficirane muške osobe mogu da prenesu poremećaj samo na žensko potomstvo. S
obzirom na navedene stavke imamo situaciju koja liči na autozomno dominantno ali generalno
postoje odstupanja koja nam govore o tome da je u pitanju dominantno nasleđivanje vezano za X
polni hromozom.

Mogućnosti kod zadataka:

 neaficirani muškarac X aY i aficirana žena X AX A
 aficirani muškarac X AY i neaficirana žena XaX a
 Još jedan primer poremećaja jeste hipertrihoza, pokazuje obrazac nasleđivanja kao i gore opisan
(diskolorizacija zubne gleđi) gde imamo situaciju gde su žene sa genotipom X AX A I X AXa i muškarci
XAY oboleli, a recesivne homozigotne žene i muškarci sa recesivnim alelom nemaju ovu osobinu.
 Još jedan poremećaj, odnosno urođena mana metabolizma koja se nasleđuje ovim putem jeste
vitamin D rezistentni rahitis. Rahitis se inače može javiti kao osobina koja se javlja zbog nedostatka
vitamina D u ishrani ali ovaj poremećaj se javlja kao oblik koji je rezistentan na vitamin D. Dakle
poremećaj se javlja čak i kada se unosi/je prisutno dovoljno vitamina D. U ovoj X vezanoj
dominantnoj formi rezistentnosti na vitamin D mogu biti aficirane i muške i ženske osobe iako
generalno gledano u humanoj populaciji se kod ženskih osoba uglavnom javljaju manje ozbiljni
simptomi odnosno promene na skeletu, zato što su glavne odlike ovog oboljenja kao i kod drugih
oblika rahitisa najčešće deformacije dugih kostiju nogu kao i ostale deformacije kostura. I ono što
jeste karakteristika svih ovih vezano dominantnih poremećaja jeste generalno se može javiti različita
kliinička slika kod heterozigotnih žena koja je blaža u odnosu na homozigotne i koja može sama po
sebi biti varijabilna.
 18. X-VEZANO RECESIVNO NASLEĐIVANJE
 X vezano recesivna osobina, predstavlja osobinu koja je vezana genom na X hromozomu,
odnosno recesivnim alelom tog određenog gena.
 Osobine koje su određene recesivnim genima na X polnom hromozomu su mnogo češće od
X vezanih dominantnih nasleđivanja.
 Poznato je preko 100 stanja koji se nasleđuju X vezano recesivno
Za oznake recesivnih alela se koristi simbol X polnog hromozoma i zatim u stepenu malo slovo koje
simbolizuje odgovarajući gen,(npr. X a), a ponekad i X na simbol minus ( X-), odnosno X minus.
Pri polno vezanom recesivnom nasleđivanju, ova osobina se ispoljava kod žena koji su recesivni
homozigoti za dati genski lokus,i kod muških koji na X hromozomu imaju recesivni alel, zato je mnogo
češće ispoljavanje kod muškaracxa nego kod žena, zato što kod muških osoba koji imaju recesivni alel
na tom jedinom X hromozomu kažemo da su HOMOZIGOTNI za taj alel, a samim tim zenske osobe
koje su HETOROZIGOTI su zapravo zdrave, ali su prenosioca i prenose recesivni alel muđkoj dece, te
oni sinovi koji naslede recesivni alel bivaju bolesni od tog stanja.
U homozigotnom stanju jedan recesivni alel je dovoljan da se osobina ispolji, što se dešava kod
muškaraca.
Zdrave ženske osobe prenose recesivni alel, a sinovi oboljevanju od date bolesti.
XA Xa
XA XAX A XAX a
Y XAY XaY

U Punetovom kvadratu primećujemo zašto je to tako.

U prvom redu prikazani su aleli u gametima koje proizvodi hetorozigotna ,majka dakle polovina jajnih
ćelija sadrži alel X A što je dominantan alel u posmatranom genu na X polnom hromozomu, a u drugi
sadrži recesivan alel označen kao Xa
Pretpostavkom da se heterozigotna majka ukršsta sa zdravim muškarcem polovina sprematozoida će
nositi X polni hromozom sa dominantnim alelom, a druga polovina će nositi Y polni hromozom.
Sve potencijalni genotipovi ćerki iz ovog ukrštanja predstavlajju zdravu žensku decu, polovina su
homozigoti(X AX A) a polovina heterozigoti( X AX a) ali zbof prisustva dominantog alela bolest se neće
ispoljiti.
Među sinovima polovina su osobe hemizigoti za dominanti alel, odnosno neće bolovati, a druga
polovina su hemizigoti za recivan alel, odnosno biveće bolesni.
Zdrave majke prenose bolest svojim sinovima
 Ukoliko posmatramo gore nevedene primere ukrštanja.
Dominantni alel je ozačen sa Xi a recesivni alel je označen simbolom Xh.
 U prvom Punetovo kvadraqtu imamo sličnu situaciju, majka je zdrava i prenosilac recesivnog
alela, a otac je zdrav. Ono što očekujemo jeste da sve ćerke bude zdrave, ali polovina njih će da
budu prenosioci recesivnog alela, a što se tiče sinova polovina če biti zdravi, a druga polovina
bolesni.
 U drugom primeru imamo ukrštanje između dominantno homozigotne žene za dati genski lokus
koja nije obolela i muškaraca koji je aficiran, odnos ima recesivni alel na X polnom hromozomu.
U ovom slučaju sve gamete majke nose X hromozom sa dominantim alelom, apolovina gameta
od oca nosi X hromozom sa recesivnim alelom, dok druga polovina nosi Y polni hromozom. Iz
ovakvih ukršstanja, u potomstvu će sve ćerke biti zdrave i prenosioci alela na polnom X
hromozomu koji su nasledile od oca, dok će sinovi da budu zdravi, jer su od majke nasledili X
hromozom sa dominantim alelom,a od oca Y polni hromozom.Dakle ovaj recesivni alel na X
polnom hromozomu koji je bio prisutan kod oca nasleđuju ćerke koji su prenosioci, odnosno
heterozigoti.
 U trećem primeru imamo majku heterozigota prenosilac recesivnog alela na X hromozomu, a
otac je aficiran, dakle ima recesivni alel na X polnom hromozomu. Majka stvara 2 tipa gameta,
polovinu koja nosi dominantan alel na X polnom hromozomu, a druga polovina nosi recesivan
alel na X polnom hromozomu, otac stvara polovinu spermatozoida sa X hromozom koji nosi
recisvni alel, a druga polovina spermatozoida nosi Y polni hromozom. Postoji 50% da dobiju
zdravu ćerku koja je prenosilac i 50% šanse da dobiju obolelu ćerku. Kod sinova postoji 50%
verovatnoća da dobiju zdavo muško dete, a 50% verovatnoća da dobiju obolelo muško dete.
Zavisno od genetopiva roditelja, postoji mogućnost da dobijemo razlićite varijante fenotipova u
potomstvu.

Nasleđivanje hemofilije kod ljudi

Jedna od prvih osobina za koju je pimećeno da prenose zdrave ženske osobe, a da sinovi
oboljevanju, od tada nazvane bolesti krvarenja, jeste primer HEMOFILIJE.
Hemofilija predstavlja polno vezano ili X vezano recesivno svojstvo idanas znamo da postoji 2
oblika hemofilije.
 Hemofilija A- ona je češća. Javlja se kod jednog na 5000 živorođenih muškaraca i time
predstavlja najčešći poremećaj koagulacije krvu koji izaziva nedostatak faktora 8 koagulacije.
 Hemofilija B- ona je ređa,javlja se kod jednog na 40000 muškaraca, i izazvana je deficitom
koagulacionog faktora 9.
 Imamo 2 različita gena čije recesivne mutacije mogu dovesti do hemofilije, koje je opisana pod
različitim tipovima.
Pre mnogo godina primećeno je u Jevrejskoj zajednici da zdrave majke prenose oboljenje na
sinove, te su iz tog razloga ove porodice bile oslobođene obaveze obrezivanja.
Danas znamo da recesivni aleli u ovim genima i u genima koji kodiraju koagulacioni faktor 8 i 9
predstavljaju različite mutantne forme, mogu biti u pitanju i inverzije i delecije, o čemu će reč
biti malo kasnije, a zajednička karakteristika jeste nemogućnost zgrušavanja krvi koja može
da varira od naglog do spontanog krvarenja i nemogućnosti zarastanja spoljašnjih rana.
Ako posmatramo jednu porodicu, svi članovi istu težinu bolesti odnosno radi se o istoj bolesti
 Kod hemofilije A radi se o mutaciji gena koji kodira protein faktora 8, ovaj gen se nalazi na X
polnom hromozomu, relativno je velik, najveći broj porodica nosi mutaciju tipa inverzije, deo
DNK sekvence se obrnuo u sbom nizu.
 Kod hemofilije B gen koji kodira faktor 9 je nešto manji, sadrži 8 Egzona, najčešće je tip
tačkaste mutacije gde imamo zamenu jedne baze u nukleotidnom paru.
Postoji tip lečenja faktor 8 I 9 koji su izdvojeni iz plazme, ali nije baš najbolja tehnika, zato što
osoba koja je primalac može da razvije antitela. Danas se radi GENSKA TERAPIJA, da se
izmenjeni gen modifikuje na način da počne da proizvodi protein.
Obeležavanje:
XX-zdrava žena
XXh- zdrava žena prenosilac
XhXh- bolesna žena
XY- zdrav muškarac
XhY-bolestan.muškarac

Primer 1
U sledećem primeru radi se o ukrštanju majke koja je heterozigot i prenosilac sa zdravim ocem!
Majka stvara 2 tipa gameta, X sa dominantim alelom, a druga polovina nosi X sa recesivnim
alelom. Kod oca on je zdrav, polovina spermatozoida nosi X sa dominantim alelom za dati gen, a
druga polovina nosi Y polni hromozom.
P: XhX x XY
G: Xh, X X, Y
F1:
XXh-ćerke prenosioci XY- zdravi sinovi
XhY- bolesni sinovi XX- zdrave ćerke
U datom primeru 50% muškaraca će biti aficirano, dok kod žena 50% će biti zdravo, a 50%
zdrave i prenosioci recesivnog alela za hemofiliju.

Primer 2
Pojava hemofilije u potomstvu kad je žena prenosilac, a muškarac boluje od hemofilije. (veoma
retko da obolela osoba muškog pola ima potomstvo).

P: XXh x XhY

G: X, Xh X h, Y

F1:
 XXh- ćerka prenosilac
XY- zdrav sin
XhX h- bolesna ćerka
XhY- bolestan sin
Majka kao prenosilac stvara 2 gameta, polovina nosi X sa dominantim alelom, a druga polovina nosi X
sa recesivnim alelom(Xh)
Otac stvara 2 tipa spermatozoida, polovina nosi X hromozom sa recesivim alelom, a druga polovina nosi
Y hromozom.
I polovina žesnke dece boluje od hemofilije i polovina ženske dece boluje od hemofilije.

Ovo je ekstremno retka situacija!

Model nasleđivanja hemofilije u potomstvu kod kraljice Victorie

Ako posmatramo njeno potomstvo videćemo da je jedan sin oboleo od hemofilije, a da su ćerke
Alisa i Bitris nasledile recisivan alel na X hromozomu od majke a dominantan od oca i da su bile
prenosioci hemofilije.
Jedna od ćerki, Alisa jeste bila udata i imala je 7 dece od čega je jedan sin bio bolestan od
hemofilije i jedna ćerka je bila prenosilac hemofilije, ova ćerka Aleksandra zajedno sa mužom
imali su 5 dece, tako se recisivan alel preneo do Ruske porodice, imali su najmlađeg sina koji je
bolovao od hemofilije.
 Princeza Bitris se udala za Španskog supruga, imala je 2 obolela sina i ćerku koja je bila
prenosilac, ali potomci današnje Španske porodice nisu nasledili dati alel kao što je slučaj kod
engleskih porodica.

Dišenova mišićna distrofija (DMD)

Polno vezana recesivna bolest.
Jedna ood najčešćih oblika mišićne distrofije, nazvana prema naučniku Dišenu koji je opisao ovu
bolest.
Nakon njegovog opisivanja opisana je i Bekerova mišićna distrofija koja je izazvana mutacijom
istog gena.
Lokus gde se nalazi gen je lociran na kratkom kranu X hromozoma bending region 21 i pošto
ovaj gen kodira protein DISTROFIN koji je najduži gen u humanom genomu, može da mutira
na različite načine ( najčešće su delecije) ali sve one predstavljaju recesivne alele ovog gena.
Javlja se kod jednog na 3500 živorođenih muškaraca.

Klinička slika
-jasni prvi znaci između 3-5 godine života
-Kasnije prohodaju sa oko 18 meseci
- Između 3 i 5 godine se uočava mičićna slabost, nestabilnost, nesposobnost da brzo trči, gegav hod,
hipertrofija podkolenica
-Oko 6 godine je idalje prisutna slabost mišića.
-Oko 12 godine najčešće postaju nepokretni i moraju da koriste inalidska kolica.
-Oko 20 godine života umiru najčešće od pneumonije ili srčane insuficijencije.
Najčešće se ovaj alel prenosi sa zdravih majki koje su heterozigoti na sinove koji imaju 50%
verovatnoće da obole.
Ako je otac zdrav, a majka prenosilac postoji 25% verovatnoće da imaju obolelo dete, a ako posmatramo
samo sinove, ima 50% šanse da sin oboli.
Gen koji kodira DISTROFIN dužine je 2,4 miliona baznih parova, ima 79 egzona i transkribuje se u
mišićnim ćelijama, ali i u nervnim ćelijama, tako da može da se primeti još jedan klinički značaj, a to je
teškoća u učenju.
2/3 mutacije ovog gena čine delecije celog egzona ili čak ponekad celog gena ili većeg dela gena. Ove
delecije se mogu razlikovati po veličine i po mestu gde nastaju, mogu čak nastati i DENOVO u toku
gametogeneze majke. Oni egzoni koji načešće nedostaju jesu izmežu 45. i 53. egzona, mada postoji i
izmedju prvih 20 egzona ovog gena. Uvek je u pitanju recesivna mutacija.
Takođe pored delecija mogu se uočiti i duplikacije pojedinih egzona koje dovode do iste kliničke slike, a
često su pristne i tačkaste mutacije koje dovode do preranog završetka sinteze proteina, slično kao kod
delecije.
Dolazi do nedostatka distrofina koji vodi degeneraciji mišićnih ćelija i kao rezultat javlja se gore
navedena klinička slika.
Danas postoje testovi kojima se može utvrditi tačan genotip majke, odnosno utvrditi da li je ona
prenosilac, to su različite molekularne metode istraživanja.
Ne postoji lek za DMD.
Na sledećoj šemi su prikazani položaji različitih mutacija, koji mogu različitih tipova duž gena koji se
nalazi na kratkom kraku X hromozoma.
Beckerova mišićna distrofija
Isti gen može biti mutiran na različitim mestima, što upravo dovodi do Beckerove mišićne
distrofije, koja je blaža, i mutacije su detektovane u drugačijim delovima gena za Distrofin.
Ovaj gen ima svoju sličnu sekvencu i kod drugih vrsta i sličan sindrom koji odgovara obema
distrofijama je primećen i kod zlatnih retrivera.
Daltonizam
X vezano recesivno oboljenje
Postoji različiti oblici daltonizma, a najčešći je onak koji onemogućava razlikovanje crvene i
zelene boje.
Učestalost daltonizma je oko 8 od 100 mučkaraca i 1 od 150 žena, primećujemo da je češće kod
muškaraca.
Osobe koje vide normalno, vide sledeće brojeve:
Na slici A: 29
Na slici B: 45
Na slici C: ne vide ni jedan broj
Na slici D: 26
Osobe koje imaju poremećaj razlikovanja crvene i zelene boje:
Na slici A: 70
Na slici B: ne vide broj
Na slici C: 5
Na slici D: 3
Osobe koje ne prepoznaju crvenu boju:
Vide iste brojeve kao osobe koje ne prepoznaju crvenu od zelene boje, osim u području slike D gde vide
broj 64.

Osobe koje ne prepoznaju zelenu boju:

Vide iste brojeve kao i osobe koje ne raspoznaju crvenu od zelene boje, osim u području slike D gde
vide broj 2.
Ukoliko posmatramo rodoslovlje i za daltonizam i za sve druge X vezana recesivna stanja, uočavamo da
su uvek aficirane mučke osobe, a da su prenosioci, neaficirane ženske osobe koje su heterozigotnog tipa,
a da muške osobe koje su aficirane nikada ne prenose bolest svojim sinovima, dakle nikada nema
transmisije sa muške osobe na mušku osobu.
Geni na Y polnom hromozomu
Sex Determining RegionY (Testis Determining Factor)- odgovaran za razvoj testisa u toku
embrionalnog razvića, omogućuje razvoj gonada koje počinju da stvaraju testosteron i deluju kao
primarne determinantne koje će odrediti primarne muške polne karakteristike.
Milerov inhibitorni faktor, učestvuje u inhibiciji razvoja Milerovih kanala u jajovode.
AZF- koji koderi azospemija faktorkoji kodira faktore bitne za spermatogenezu, a kada je mutira
dolazi do steriliteta.
H-Y antigen koji kodira protein koji deluje kao medijator testikularne organizacije i na taj način
učestvuje u determinaciji pola.
Zajedničko za sve prethodne gene kao i za većinu gena na Y polnom hromozomu jeste to što
imaju ulogu u sprečavanju determinacije muškog pola, a mali je broj onih osobina za koje se
geni nalaze na Y polnom hromozomu i da nisu direktno vezane za definisanje pola i samim
karakteristična osobina se ne može jasno uočiti, a samim tim svi geni koji su prisutni na Y
polnom hromozomu jesu geni koji se prenose sa muške na mušku osobu i svojstva se javljaju
samo kod muškog pola.
Y vezana svojstva (holandrična svojstva) su kontrolisani genima na Y polnom hromozomu i
aficirani muškarac prenosi Y vezane osobine svim svojim sinovima, ali ne i ćerkama.
Poznato holandrično svojstvo jeste nasleđivanje dlakavosti ušiju koje se javlja samo kod sinova
čiji su očevi imali dlakave uši.
X inaktivacija
Kod žena je uvek jedan od dva X hromozoma u somatskim ćelijama neaktivan i inaktivira se u
toku embrionalnbog razvića.
Ova inaktivacija se odvija po principu slučajnosti, znači u određenim ćelijama je inaktivisan X
polni hromozom koji je poreklom od majke, a u drugim ćelijama je inaktivisan X polni
hromozom koji je poreklom od oca.
Ako posmatramo ovakav model inaktivacije, kažemo da žene mogu biti MOZAIČNE za
ekspresiju genakoji su prisutni na X polnom hromozomu, zato što može u nekim čelijama da se
ekspimira all gde je aktivan hromozom poreklom od majke, au drugim ćelijama da se eksprimira
alel poreklom od oca, tako da imamo MOZAIČAN tip ekspresije gena.

Barovo telo

Inaktivisan X hromozom, prisutan je samo kod žena, a muškarci normalno nemaju Barovo telo,
osim kod poremećaja u broju hromozoma...
Uvek je samo jedan X hromozom aktivan
 Šta se dešava ako je inaktivacija hromozoma prisutna kod heterozigotne žene, koja nosi recisivan
alen za hemofiliju?
Ako posmatramo ebriogenezu u polovini ćelija je inaktivisan X hromozom od majke, a u drugoj
polovini od oca.
Ponekad postoji mogućnost da aktivan X hromozom u većini ćelija heterozigota bude onaj koji
nosi mutirani alel.
Recimo, ako je žena prenosilac hemofilije i ako je u većini ćelija inaktivisan hromozom sa
dominantnog alela, onda može da ispuni neke simptome bolesti i to se zove MANIFESTNI
HETEROZIGOT-PRENOSILAC.
Tamo gde je došlo do inaktivacije X hromomozoma poreklom od majke imamo delove kože sa
normalnom rasporedom žlezda, koje je obeleženo plavom bojom, a normalna boja koža ukazuje
na normalana raspored žlezda.

Nasleđivanje na koje utiče pol

Nasleđivanje svojstava koji su određeni jednim genom koji se nalazi na autozomima, ali njihova
ekspresija je modifikovana zahvaljujući ženskim i muškim polnim hormonima.
Hormoni su odgovorni da se kombinacija alela različito ispolji u fenotipu muškaraca i žena.
Horomoni modifikuju ispoljavanje ovih alela.
 Jedan gen koji se nalazi na autozomima, ima 2 alela, jedan je označen kao b plus, a jedan kao b.
Homozigoti bplusbplus bez obzira da li ženskog ili muškog pola nisu ćelavi.
Homozigoti bb bez obzira da li su muškog ili ženskog pola su ćelavi.
Heterozigotna žena nije ćelava, a heterozigotni muškarac je ćelav.
U heterozigotnom alelu kod žena ispoljiće se alel b plus, a u heterozigotnom genotipu kod
muškaraca fenotipski će se ispoljiti alel b. Razlog tome je uticaj testosterona kod muškaraca koji
će favorizovati ekspresiju alela b, odnosno sprečiće ekspresiju alela b plus.
 Primer 1:
Ukoliko imamo ukrštanje između žene koja je homozigot bplusbplus i nije ćelava i muškarca koji je
homozigot bb i ćelav je sva deca će biti heterozigoti, ali zavisno od pola, ako je heterozigotna ćerka,
ona neće biti ćelava, a ako je heterozigotni sin, on će biti ćelav, zato što je ovos svojstvo pod
uticajem pola.
 Primer 2:
Ukoliko imamo heterozigotnu ženu koja nije ćelava i heterozigotnog muškarca koji je ćelav, u
potomstvu možemo da očekujemo :
homozigota b plusbplus – neće biti ćelav/a
heterozigote: ćerke neće biti ćelave, a sinovi hoće
recesivni homozigoti- biće ćelav/a
 19. MUTACIJE
 Mutacije se definišu kao nasledne promene ili promene u genetičkom materijalu koje nisu
posledica genetskih rekombinacija.
Zajedno sa rekombinacijama (gde pripada krosing over) predstavljaju osnovni izvor genetičke
varijabilnosti.

Mutacije nisu uvek štetne, jer one podstiču evoluciju, mogu biti pozitivne i opstajati u populaciji. Sa
druge strane one mogu biti i patogene.

Mutacije mogu nastati spontano i kao posledica izlaganja mutagenim agensima.

Mutacije, u odnosu na to kako utiču na nasledni materijal, mogu biti genske i hromozomske. Genske
mutacije podrazumevaju promene u pojedinačnim genima. Hromozomske mutacije obuhvataju veće
promene, tj. na pojedinačnim hromozomima ili kompletnom setu hromozoma.

•Xeroderma pigmentosum

Autizimno recesivno oboljenje sa učestalošću 1:250 000

Osetljivost na UV zračenje (sunčevo zračenje) i kao rezultat postoji sklonost ka malignim tumorima
kože.

Uzrok fenotipa je mutacija (promena sekvence u genu) čime nastaje recesivni alel koji nije u mogućnosti
da kodira protein koji je jedna od komponenti mehanizma za popravak DNK oštećenja nakon UV
zračenja.

•Progeria

Nastaje usled dominantne mutacije. Učestalost je 1:4 000 000. Mutacija se dešava tokom gametogeneze,
gde dolazi do izmene u sekvenci DNK i mutacije u genu LMNA odnosno izmena u strukturi proteina
lamin A koji je komponenta potporne nuklearne membrane. Nestabilna membrana izaziva oštećenje
nukleusa i ubrzano „starenje“ i umiranje ćelija.

○KLASIFIKACIJA MUTACIJA

1. Po veličini:

a) hromozomske: numeričke (promene u broju hromozoma) i strukturne (promena u morfologiji

hromozoma)

b) genske: tačkaste (zamena jednog nukleotidnog para) i mikro delecije i insercije (delecija baze)

2. U odnosu na uzrok:
a) spontane – nastaju usled grešaka u procesu replikacije DNK, zavise od preciznosti enzima DNK
polimrraze

b) indukovane – nastaju zbog dejstva različitih mutagenih agenasa

3. U odnosu na preživljavanje:

Letalne (100%), poluletalne (više od 90%), ssubvitalne (manje od 90%)

4. U osnosu na to gde se mutacija desila:

Somatske (mozaicizam) ne prenose se na potomstvo, i gametske (nastaju tokom mejoze) i prenose se na

potomstvo

5. Uticaj mutacije na fenotip:

Makromutacije – jasno fenotipski uočljive

Mikromutacije – bez jasne fenotipske manifestacije

6. U odnosu na nastanak oblika alela:

Direktne – nastaju tako što normalan tip alela (divlji tip) menja svoj oblik u mutirani

Povratne – kada se mutirani alel promeni u normana tip alela (divlji alel)

FREKVENCIJA MUTACIJA

 GENETSKI ČINIOCI
Građa i regulacija gena, funkcija gena, položaj gena u genomu, starost organizma

 FAKTORI PRIRODNE SREDINE

Temperatura, vlaga, svetlost, sastav hrane, vazduha i podloge, elektromagnetni talasi

Frekvencija spontanih mutacija:

U genomu eukariota je veoma mala, i u proseku iznosi 10 -9 – 10 -7 po baznom paru po generaciji. Sve
ćelije imaju veoma visoku sposobnost da prepoznaju mutacije i da ih na neki način poprave i time spreče
da se one prenesu u narednu generaciju, ali usled grešaka enzima DNK polimeraze i grešaka tokom
replikacije ipak se uočava neki broj spontanih mutacija.

Pored spontanih, mutacije mogu nastati delovanjem fizičkih i hemijskih mutagena.

 GENSKE MUTACIJE
•Tačkaste mutacije:
Češći tip mutacije. Predstavlja promenu primarne sekvence DNK u jednoj ili nekoliko baza. Zajedno sa
krosing overom, genske mutacije predstavljaju promarni izvor genetičke varijabilnosti.

Genske mutacije zahvataju pojedinačne gene.

Poreklo: spontane i idukovane.

-Spontane mutacije – uzroci:

Mogu da nastanu usled grešaka u DNK replikaciji ili usled određenih hemijskih promena u samoj ćeliji.
One se klasifikuju:

1. Tautomerne promene - spontane promene strukture nukleotida

2. Deaminacija – uklanja se amino grupa pa se jedna baza ponaša kao neka druga
3. Depurinacija – pucanje veze između purinske baze i šećera nakon čega ostaje prazno mesto
4. Greške u DNK replikaciji
5. Negativan uticaj toksičnih produkata metabolizma (kiseoničnih radikala
6. Prisustvo mobilnih DNK elemenata u genomu – insercija u gen
•Tautomerne promene

Predvideli Watson i Crick kada su opisali sekundarnu strukturu DNK

Atom vodonika prelazi sa pozicije 6 na poziciju 1, odnosno amino (NH2) grupa prelazi u imino grupu
(NH) pa se adenin ponaša kao guanin i obrnuto. Greška nastaje tokom replikacije DNK i prenosi se dalje
i tako nastaju mutacije.

•Bazna supstitucija

Najčešći tip mutacija. Podrazumeva zamenu jednog nukleotida drugim. Ako supstitucija podrazumeva
zamenu istog tipa nukleotida (pirimidin  pirimidin, purin  purin) onda je to tranzicija. Supstitucija
pri kojoj se pirimidin  purin ili purin  pirimidin, naziva se transverzija. Tranzicija se češće dešava
od transverzije. Najčešća tranzicija citozina u timin. To se najčešće dešava kod ponovljenih CG
nukleotida, gde je citozin metilovan.

Hot spot – mesta na genu gde su mutacije češće i do 8 puta.

•Deaminacija

Uklanjanje amino grupe sa citozina pa se on ponaša kao uracil. U koliko je ćelija funkcionalna
prepoznaće da uracil ne može pa bude prisutan u DNK sekvenci pa će ga mehanizam prepoznati i
ukloniti iz DNK molekula. Problem je kod metilovanih citozina koji se ponaša kao timin kada je
dezaminovan pa mehanizam ćelije ne može da prepozna da li je timin na pravom mestu ili je došlo do
promene.

•Depurinacija
Podrazumeva uklanjanje purina iz DNK. Ova pojava je češća od drugih jer je kovalentna veza između
šećera (dezoksiriboze) i purinske baze nestabilna. Kao posledica ovog efekta nastaje apurinsko mesto,
praznina koju prepoznaju mehanizmi za popravak DNK oštećenja.

•Toksični produkti metabolizma

Superoksid radikali, vodonik peroksid, hidroksilni radikali. Svi ovi molekuli mogu da dovedu do
oksidacije azotnih baza u nukleotodoma na DNK i samim tim da oštete DNK i da dovedu promene
sekvence DNK prilikom replikacije.

POSLEDICE MUTACIJA U PROTEIN-KODIRAJUĆEM REGIONU GENA

Mutacija ima štetmiji efekat u koliko do nje dođe u protein-kodirajućem regionu gena jer tako nastaje
protein koji nije funkcionalan ili oma izmenjenu funkciju što se odražava na fenotip.

Ефекти генских мутација уколико се јављају унутар протеин кодирајућег гена које још називамо
структурни гени као и уколико се мутације јављају у ван генским секвенцама дакле у оквиру
некодирајуће ДНК.

20. Мутацијe структурних гена

Имамо ефекат који је последица промене једне базе односно једног нуклеотидног пара тј. ефекти
супституција, а други тип јесу ефекти микроделеција и микроинсерција. Што се тиче ефеката
супституција разликујемо три ефекта која могу да се десе уколико до супституције базе дође
дође у оквиру структурних гена. То су:

• missense мутације (мутације промењеног смисла ) које доводе до промене редоследа

аминокиселина у полипептиду кодираном од стране тог структурног гена

• nonsense (бесмислене мутације ) које доводе до прекида синтезе протеин полипептидног

ланца зато што долази до појаве стоп кодона пре него што је то очекивано за дати
структурни ген

• синонимне мутације или мутације које имају промењени смисао у самом ДНК молекулу
али не мењају структуру протеина односно немамо промену аминокиселинске секвенце и
оне се још описују под појмом silent мутације

Missense мутације (мутације промењеног смисла)

-за резултат имају промене у полипептидном ланцу и таква супституција базног пара доводи до
уграђивања друге аминокиселине него што је то очекивано и долази до синтезе промењеног
полипептида. Уколико дође до уградње аминокиселина, киселина која је хемијски више
различита (рецимо да има супротно наелектрисање од оне која треба да буде уграђена), онда и
сама структура протеина може бити промењена. Тако да у том смислу може да се очекује већи
фенотипски ефекат зато што ако дође нарочито до тако потпуно различите замене, односно
различите аминокиселине онда може да се изгуби биолошка активност протеина или да она буде
промењена. Ако имамо супституцију која доводи до missense мутације онда као последицу тога
најчешће имамо квалитативну промену фенотипа, дакле да имамо другачију активност
протеина и самим тим да се заправо то испољава као измењени фенотип/измењена особина коју
посматрамо.

На овом примеру видимо како заправо

изгледа овај процес. Плавим је приказан
ДНК ланац који служи као матрични
ланац, и на позицији 14 у оквиру овог
ДНК ланца налази се аденин уместо
тимина, што је обележено жутом бојом.
У процесу транскрипције спрам ове
мутације ће се уградити урацил уместо
цитозина. На иРНК имамо секвенцу,
видимо да је стартни кодон АУГ који
кодира метионин, затим се нижу наредни
кодони и 5. од стартног кодона је
секвенца ГУУ, дакле нормално би било
да заправо буде ГЦУ (дошло је до
промене унутар самог кодона на другој позицији и када дође до промене најчешће на првој или
другој позицији онда имамо промењени смисао). Дакле као резултат ове супституције у
полипептидном ланцу биће уграђен валин уместо аспарагинске киселине и као последица
овакве промене имаћемо измењени протеин.

Један од класичних примера где једна оваква

тачкаста мутација може провести до велике промене
у фенотипу јесте српаста анемија. Молекуларну
основу настанка српасте анемије чини супституција
унутар протеин кодирајућег гена који кодира β
глобиснки ланац који улази у састав хемоглобина. На
позицији шестог генетичког кода протеин
кодирајуће шифре у нормалном алелу дакле у Wild-
type алелу налази се секвенца ЦТТ и она бива
преписана у кодон ГАА који затим кодира глутамин и глутамин се нормално налази као шеста
аминокиселина са n-терминалног краја β ланца хемоглобина. Мутирани алел који кодира
мутирани βглобин који је узрочник српасте анемије јесте рецесиван алел и тај рецесиван алел
изгледа тако што је тимин у оквиру шестог генетичког кода замењен аденином. Дакле код узима
облик ЦАТ који бива преписан у кодон ГУА као што видимо до супституције је дошло на другој
позицији у оквиру кодона и оваква супституција условљава да на шестој позицији односно да
шеста аминокиселина са n-терминалног краја буде валин (валин уместо глутамина). Само ова
једна промена у аминокиселини доводи до структурне промене β-глобинског ланца, зато што као
што знамо хемоглобин граде 2α и 2β ланца полиптептида, и када имају нормалну
аминокиселинску секвенцу имају и одговарајућу секундарну структуру која омогућава
успостављање кватенерне структуре, на тај начин да се формирају 4 полипептида заједно са ХЕМ
групом коју чини хемоглобин - он се налази унутар еритроцита и максимално обавља своју
функцију транспорта кисеоника до свих ћелија и ткива. Са друге стране онај алел који је мутиран
доводи до тога да β-глобиснки ланац има неправилну секундарну структуру и управо ова
неправилна секундарна структура β-глобинског ланца узрокује неправилно спаривање
полипептида и неправилну кватенерну структуру хемоглобина. Овакав хемоглобин заузима
другачију прсторну конформацију и нема довољну могућност за ефикасан транспорт кисеоника
те стога еритроцити заузимају српаст облик због измењеног изгледа хемоглобина у њему и нису
ефикасни у транспорту кисеоника. Нормалан алел се означава још као Хб-А, а рецесивни алел
овог гена се означава као Хб-С и пошто је у питању аутозомни локус наслеђивање стања српасте
анемије јесте аутозомно рецесивно.

У колико посматрамо како заправо изгледа овакав еритроцит нормално су они овалног
облика, а код српасте анемије заузимају измењени српасти облик.

Дијагноза се често успоставља применом молекуларних маркера односно анализира се

хемоглобин поступком електрофорезе (као узорак се узима крв особе, изолује се хемоглобин и
затим се овај протеин електрофоретски раздваја под дејством једносмерне електричне струје).

С обзиром да је глутамин који је присутан у нормалном неизмењеном полипептиду

негативно наелектрисан, а валин представља неутралну аминокислеину онда овај β-глобиснки
ланац заправо има измењену укупну шаржу самог молекула и у електричном пољу ће се кретати
различитом брзином. С обзиром да се ради о једном аутозомном генском локусу имамо три
варијанте:
-хомозиготи Хб-А Хб-А (који имају нормалне
еритроците и нормалан хемоглобин)

-рецесивни хомозиготи Хб-С Хб-С (имају стање

српасту анемију )

-хетерозиготи Хб-А Хб-С (имамо половину

хемоглобина која има нормалну структуру, а друга
половина која заправо носи измењену структуру)
Уколико посматрамо ову слику (електрофореграм),
сто се тице хомозигота Хб-а Хб-а оба алела кодирају нормалан полипептид и ми то видимо као
једну траку, односно оба полипептида ће прећи исту путању под утицајем једносмерног
електричног поља и ми ћемо то видети као једну протеинску траку. Што се тиче рецесивног
хомозигота Хб-с Хб-с и један и други алел кодирају измењени полипептид који носи валин, оба
полипептида ми видимо као једну траку зато што прелазе једнаку путању под утицајем
електричног поља, али ова трака прелази различиту путању у односу на хемоглобин А. Што се
тиче хетерозигота један алел кодира хемоглобин,а други хемоглобин такозвани С и након
раздвајања електрофоретског они који носе нормалан βглобински ланац који садржи глутамин ће
прећи путању до прве линије у средини, а онај хемоглобин који носи валин коа неутралну
аминокиселину ће прећи путању до друге траке која се налази испод прве. Присуство две
различите електрофоретске траке указује нам на хетерозиготски фенотип односно на преносиоца
овог рецесивног алела.

Да сагледамо како замена једног нуклеотида одноно замена једног базног пара доводи до
великих промена у фенотипу односно до макроефекта оваквих мутација. Српасту анемију смо
помињали као пример гена који има плејотропни ефекат. Имамо једну missense мутацију која
доводи до промене једне аминокиселине која опет доводи до промене конформационе структуре
протеина. Таква промена узрокује стање које зовемо српаста анемија, али ако погледамо
молекуларну основу промена само једног базног пара доводи до низа симптома који
представљају укупан фенотип овог обољења. Јавља се физичка слабост, анемија, слабост срчаног
мишића, болови у мишићима, грозница, оштећење нервног ткива, оштећење слезине, долази до
оштећења свих оних органа који захтевају добру прокрвљеност, добру оксигенацију, односно да
имамо ефикасно снабдевање кисеоником. Као последица свега тога може доћи до упале плућа,
различитих инфекција, до отказивања рада бубрега и до проблема у менталним функцијама. Ако
се вратимо на молекуларну основу узрочних свих ових симптома јесте управо супституција типа
missense мутације односно мутације промењеног смисла тако да ако погледамо обим који
мутација захвата говоримо о кијевској тачкастој мутацији. Али ако је класификујемо према
ефекту фенотипа који ова мутација има кажемо да је макро мутација односно велики ефекат који
аваква мутација има у фенотипу.
Други тип промене до ког може доћи уколико дође до тачкасте мутације типа супституције у
оквиру протеин кодирајућег гена јесте nonsense мутација.

Nonsense (бесмислена мутација)

Nonsense мутације или бесмислене мутације јесу такве мутације које узрокује настанак једног
стоп кодона дакле УАА, УАГ или УГА што ће довести до превременог завршетка
транслације полипептида, самим тим то скраћивање полипептида води губитку нормалне
биолошке функције, нарочито уколико се сам стоп кодон нађе пре оног домена полипептида који
је функционално важан.

Ирнк молекуле које садрже овакав тип мутације и носе превремене стоп кодоне често бивају
деградиране у процесу који се зове деградација изазвана бесмисленим кодонима. Дакле
организам има механизам којим препознаје овакве превремене стоп кодоне и спречава да се
оваква појава испоји у фенотипу, али у неким случајевима ипак дође до опстанка и транслације
овако скраћеног полипептида.

На датом примеру имамо плавим означен

ДНК ланац који представља матични ланац
у овом процесу транскрипциje, и на петој
позицији се налази тимин уместо цитозина,
дошло је до супституције. У процесу
транскрипције настаје иРНК први кодон
АУГ је стартни кодон који кодира метионин,
а на другој позицији налази се кодојн УАГ
дакле требало би да буде УГГ, али дошло је
до такве супституције када је настао један од
3 стоп кодона и никакав протеин у овом примеру неће настати односно неће бити преписан са
овог дела гена и самим тим имаћемо недостатак тог протеина и измењену биолошку функцију.
Може се десити да протеин уопште не настане, може се десити да он настане али да буде
скраћен.

У овом примеру имамо приказ са леве стране

нормалног структурног гена, а са десне стране гена
који носи бесмислену мутацију. У том случају када
се појави један од 3 стоп кодона негде при средини
или при самом крају гена почиње транслација,
полипептид настаје и након што овај превремени
стоп кодон уђе у рибозом бива препознан као
завршетак транслације и долази до синтезе некомплетног протеина. Оно што је последица јесте
да такав протеин има промењену функцију и то је нарочито изражено у колико је онај недостатак
баш тај део протеина који је неопходан.

Трећи тип мутације који представља ефекат супституције у протеин кодирајућем регионима јесте
тиха мутација или silent мутација. Долази до промене секвенце на ДНК молекулу али немамо
промену у аминокиселинској секвенци самог полипептида који бива транскрибован и
транслатован са овог региона. Дакле немамо ефекат по фенотипу. Када не долази до промене
продука гена то не значи да немамо варијабилност на ДНК нивоу већ се дешава да оваква
промена нема ефекат. Silent мутације су најчешће ако до супституције базног пара дође на треће
место кодона односно на трећој позицији због особености генетичког кода да је он дегенерисан
односно на тај начин настаје другачији триплет нуклеотида који кодира исту аминокиселину и не
мења особину протеина који се транскрибује са овог гена.

На овом примеру плавим је означен ланац

ДНК који служи као матрични ланац и на
дванаестој позицији је дошло до замене да
се уградио аденин уместо цитозина.
Приликом транскрипције овог матичног
ланца настаје иРНК која опет има на првој
позицији АУГ као стартни кодон који
кодира метионин и четврти кодон у
процесу транскрипције јесте ЦЦУ који
кодира пролин, а да је дошло до
транскрипције нормалног алела било би ЦЦГ кодон који такође кодира пролин, немамо никакав
ефекат по сам протеин.

 Други тип промене који спада у генске мутације јесу микроделеције и

микроинсерције. У колико до микроделеција и микроинсерција дође у протеин
кодирајућим генима као последицу тога имамо ванфазне мутације које се још зову
мутације које померају оквир читања или frame-shift. Ако приликом мутације дође до
инсерције или делеције неког бpoја нуклеотида који није дељив са 3 оквир читања ће бити
померен, дакле шифтован или поремећен и долази до ванфазне мутације. Када дође до
ванфазне мутације онда долaзи низводно до комплетне промене аминокиселинске
секвенце која може бити значајно измењена те као последицу тога имамо протеин који
има функцију која може бити знатно различита од нормалне функције и већинаоваквих
ванфазних мутација може да доведе и до настанка стоп кодона или раније него што је то
очекивано или много касније тако да у том смислу имамо једну велику промену.
 На овом примеру имамо ланац ДНК који
представља заправо нормални алел и такође испод
ланац плаве боје који представља матрични где је
уметнут један нуклеотид између 6 и 7 а то је тимин.
Овакав матрични ланац се преписује у иРНК која
опет стартује са АУГ стартним кодоном, други
кодон је УГГ то је првих 6 нуклеотида преписаних у
процесу транскрипције и затим је уметнут тимин.
Дакле због овог уметања долази до промене оквира читања тако да уместо наредног кодона који
треба да буде ЦУЦ ми имамо уметање и наредни је АЦУ који кодира треонин, затим ЦЦЦ који
кодира пролин итд. Читав аминокиселински низ низводно од места уметања овог нуклеотида ће
бити измењен и самим тим значајно измењена и функција овог полипептида преписаног са
приказаног матричног ланца.

 Други тип промена јесу мутације у некодирајућој ДНК. Генерално гледано мутације
које се десе ван структурних гена значи у некодирајућој ДНК имају мању вероватноћу да
доведу до фенотипског ефекта зато што немају директан ефекат на сам полипептид али
може да дође до изузетака и то рецимо уколико дође до мутације у региону промотора.
Дакле ако дође до мутације у овим функционално важним регионима узводно од
структурних гена, као последицу тога можемо да имамо или смањену транскрипцију када
продукта нема довољно, можемо да имамо појачану транскрипцију па да као последицу
такве мутације региструјемо (оверекспресију протеина, чији ген се налази низводно од
саме тачкасте мутације, може генерално да дође до поремећене регулације функције самог
гена па да се он експримира у време када не треба, или у ткивима где не треба дакле
имамо поремећај просторне и временске регулације). Затим може да дође до мутација на
тзв. УТР регионима значи који су заправо нетранслаторни региони гена који се преписују
у процесу транскрипције, али се после у процесу транслације не преводе у полипептид.
Њихова улога на иРНК значи тих нетранслаторних региона јесте регулаторна, они
омогућавају да се иРНК правилно транспортује из једра у цитоплазму до рибозома, да се
правилно постави између велике и мале субјединице рибозома и омогућава правилно
одвијање транслације. Дакле уколико дође до промена управо на овим регионима онда
можемо говорити о томе да имамо поремећај функције иРНК и евентуално може да дође
до промене у функцији промене протеина и самог фенотипа.

-Посебна група ових мутација које се дешавају у некодирајућим секвенцама, а могу да имају
фенотпски ефекат јесу мутације које у ствари могу да утичу на прецизност исецања интрона који
се још називају мутације сплајсова. То су мутације које су присутне на тзв. донорским (то су ГТ
секвенца) или акцепторским (то су АГ секвенца) спалјсовања. Дакле граничне секвенце јесу ГТ
АГ између интрона и егзона и сплајсозовни као компоненте препознају овакве секвенце и исецају
интроне. Ове секвенце су јако очуване и високо конзервиране између свих врста за све протеин
кодирајуће гене. Уколико до мутације дође унутар интрона управо у овим секвенцама онда
граница између егзона и интрона неће бити препозната, може да се деси да интрон заостане у
генској секвнеци и као резултат да се препише у полипептид у процесу транслације што заправо
представља сличан ефекат као frame-shift мутација.

Постоји низ могућих промена које могу да буду узроковане управо мутацијама у некодирајућим
секвенцама и које стога могу да имају фенотипски ефекат. Функционални ефекти мутација на
протеине могу бити такви да доводе до губитка функције и могу бити такви да доводе до добитка
функције односно да имамо стицање нове функције. Без обзира на који начин је измењена
секвенца, измењен сам полипептид све оне мутације које доводе до губитка мутације доводе или
до смањене активности полипептида или до потпуног изостанка полипептида. Уколико имамо
смањено присуство у смислу да се потпуно губи тај протеин онда се такав алел означава као
нулти алел, а уколико протеин има смањену активност онда се назива хипоморф. Ако говоримо о
овом типу мутација, са оваквим ефектом на функционалност протеина то су најчешће аутозомно
рецесивни алели и Х везани рецесивни алели.

Што се тиче мутација којима се добија функција или протеин стиче нову функцију која је
измењена зато што је измењен сам протеински продукт или се заправо долази до овере екпресије
гена на начин да се мења и временска и просторна регулација ове експресије. Већина о вих
мутација која узрокује овакву функционалну промену протеина која ће као резултат имати
стицање нове функције јесу доминантне мутације и у том смислу су везане за моделе
наслеђивања које смо означили као аутозомно доминантно или полно везано доминантно
наслеђивање.

Мутације могу настати спонтано, али могу бити и изазване различитим мутагенима. Мутагени
обухватају све оне агенсе који могу да доведу до грешака и до промена у примарној секвенци
ДНК и они заправо обухватају 3 главне класе

1) физички мутагени односно зрачење

2) хемијски мутагени - различите хемикалије које имају способност да интереагују са
ДНК
3) биолошки мутагени који својом активношћу могу заправо да доведу до тога да се
њихов наследни материјал угради у геном домаћина а то су заправо вируси.

-Фузички мутагени

1) јонизујуће зрачење

2) нејонизујуће зрачење
Нејонизујуће зрачење које може да доведе до промене у ДНК јесте ултравиолетно или УВ
зрачење који представља и део сунчеве светлости, а јонизујуће зрачење на основу типа честица
које га чини може се поделити на алфа, бета, гама, х зрачење и космичко зрачење и неутропско
зрачење. Дакле сви ови видови јонизујућег зрачења имају такође мутагени ефекат.

Ако посматрамо количину радијације коју прими озрачено ткиво оно се означава термином доза
и мери се преко апсорбоване дозе радијације која се означава као рад. Рад је мера количине било
ког јонизујућег зрачења које заиста апсорбује ткиво. Ако говоримо о човеку озраченост целог
тела дозом од 300 до 500 рада је обично фатална, а ако се на ограничену запремину ткива усмери
чак 10 000 рада приликом третмана малигних тумора онда не можемо говорити о фаталним
последицама по цео организам, значи нема озбиљних последица. Човек је и у свакодневном
животу под утицајем спољашње средине изложен различитим врстама радијације и уколико
посматрамо заправо на који начин ово зрачење делује, дакле јонизујуће зрачење делује онда се
тај ефекат дели на 4 фазе:

1) физичка фаза- дешава се трансфер генетичке енергије зрачења на атоме и молекуле

пре свега воде и дешава се егситација и јонизација атома и молекула унутар ћелија.
Ово се дешава јако брзо.
2) физичко-хемијска фаза - апсорбована енергија јонизујућег зрачења пребацује и на
друге молекуле као и продукте између њих и у том процесу се најчешће дешава
формирање слободних радикала. Исто се врло брзо дешава овај процес
3) хемијска фаза- долази до реакције између ових слободних радикала и других
структура унутар ћелије, пре свега ДНК молекула и такође ова фаза је изузетно
кратка
4) биолошка фаза-може да траје од неколико секунди па годинама дакле где се
мењају биолошке структуре на свим нивоима управо због оваквих ефеката који су
се десили.

Истраживања оваквих појава чак и после више година допринеле су нажалост и великим
нуклеарним катастрофама где су након њих дуго праћени ефекти велике количине зрачења
којима су људи били изложени у овим крајевим као што је рецимо Чернобил 1986. године или
Шима 2014. године.

-Изражавање дозе радијације пре свега може бити у различитим јединицама. У овим великим
катастрофама је дошло до ослобађања велике количине енергије и болошка фаза ефекта ове
количине заправо ефекта примене велике количине јонизујућег зрачења још увек трају.

Што се тиче ефеката на наследни материјал који јонизујуће зрачење може да има, оно може бити
директно и индиректно. Директно јонизујуће зрачење доводи до прекида ДНК молекула, дакле
раскидају се фосфодиестарске везе између суседних нуклеотида и настају једноланчани прекиди
или могу да се десе дволанчани прекиди као ефекти оваквог јонизујућег зрачења. Са друге стране
индиректно дејство јонизујућег зрачења пре свега се сагледава кроз ефекат зрачења на молекуле
воде, када долази до радиолизе молекула воде, чиме заправо настају кисеонични радикали који
даље имају способност да доводе до мутација и исто тако до једноланчаних ДНК прекида и
доводе и до таутомерних промена унутар самих нуклеотида односно азотних база што заправо
личи на таутомерне промене као код спонтаних мутација и може довести до фиксације мутације.

-Нејонизујуће зрачење као што је УВ зрачење пре свега утиче на настанак пиримидинских
димера и најчешћи ефекат УВ зрачења јесте настанак тиминских димера. Два суседна тимина у
ДНК молекулу димеризују оваква димерна структура представља промену секундарне
структуре ДНК молекула, спречава приступ ензимима који су одговорни за врло важне процесе
као што су транскрипција или репликација као и регулаторне протеине које учествују у овим
процесима и због тога у ствари представљају велики проблем у функционисању саме ћелије.
Наше ћелије имају механизам којим исправљају ове пиримидинске димере али у колико је
изложеност велика механизми једноставно не могу да постигну да поправе све тиминске димере
и као резултат тога ове грешке заправо утичу на функцију ДНК, из тога се између осталог
препоручује да се избегава изложеност сунчевим зрацима управо ради избегавања велике
количине УВ зрака.

-Што се тиче хемијских мутагена они су заправо широко присутни и гледајући их у односу на
зрачење чешће доводе до генетичких оштећења. Различитим експериментима је показано да
одређене хемикалије као што су рецимо формалдехид, бензен, неке боје, неки адитиви који се
додају у храну или лекове могу да имају мутагени ефекат. Оно што може да се деси јесте да ове
хемикалије прекину ДНК молекуле, да долази до једноланчаних или дволанчаних прекида, или
могу да утичу на саму структуру кроз промене и хемијске модификације азотних база те да
доведу до таутомерних промена, деаминације, депуринације… и на исти начин доведу до
фиксације мутације. Хемијски мутагени могу да делују у току репликације ДНК и то је
механизам деловања на који начин делују базни аналози и аркидини или могу да доведу до
директних промена на ДНК као што раде рецимо азотаста киселна, алкилни агенси или неки
антибиотици.

Колико је нека хемикалија мутагена односно какво оштећење може да узрокује може да се на
експерименталним моделима заправо утврди кроз тестове генотоксичности. Тестоve
генотоксичности разликујемо оне који се спроводе на молекуларном нивоу као што је рецимо
Комет тест, затим тестови на нивоу ефекта на појединачне гене Ames тест или тестови на нивоу
анализе хромозома у које спадају анализа маркер хромозома , тест микронуклеуса или тест
размене сестринских хроматида. Сви ови тестови могу да нам заправо послуже да испитамо да ли
нека хемикалија има мутагени ефекат или нема.
 21. MEHANIZMI KOJI ISPRAVLJAJU MUTACIJE U DNK
Ako se DNK ne bi popravljala, pojava mutacija bi izazvala ozbiljne posledice na fenotip i
prenosila bi se na naredne generacije. Ćelija ima jako dobro razvijene mehanizme kojima se
suprotstavlja mutacijama i tako sprečava njihovo ispoljavanje u fenotipu. Sama homeostaza ćelije zavisi
od mehanizama koji popravljaju dnk oštećenja.

Glavne mehanizme koji ispravljaju mutacije u odnosu na to u kom trenuktku ćelijskog ciklusa
deluju delimo na dve velike grupe: PREREPLIKATIVNI I POSTREPLIKATIVNI mehanizmi. Odnosno
procesi prereplikativne dnk reparacije i postreplikativne dnk reparacije.

PRE- deluju pre same sinteze dnk, pred kraj G1 faze ćelijskog ciklusa (spomenula je neku g1 kontrolnu
tačku ciklusa) ciklini koji su aktivirani od ciklin zavisnih kinaza u ovoj tački zaustavljaju ćelijski ciklus
u koliko je uočena neka nepravilost koja treba da bude popravljena i aktivaraju se mehanizme
prereplikativne preparacije u koje spadaju fotoreaktivacija i reparacija dnk putem resinteze

POST- deluju u G2 kontrolnoj tački ćelijskog ciklusa, dakle pre ćelijske deobe, kada dolazi prvo do
proveravanja da li je ukupan nasledni materijal pravilno repliciran a ukoliko nije opet ciklini i ciklin
zavisne kinaze zaustavljaju ćelijski ciklus kako bi obezbedile vreme ovim mehanizmima da prepoznaju i
poprave greške. Mehanizmima postreplikacije pripada miss match popravka odnosno popravka
pogrešno saprenih baza i procesi rekombinacione reparacije.

PRE
REP
LIK
ATI
VNI

 F
otore
aktiv
acija
se
aktivi
ra
prilik
om
 oštećenja kada nastaju pirimidinski dimeri (pa je sad pričala kako nastaju pirimidinski dimeri)
 Ovaj proces je prisutan i kod prokariota i kod nižih eukariota (i kod određenog broja viših
eukratiota ali nije glavni mehanizam koji biva aktiviran)
 Glavni enzim je fotoliaza koja zahteva određenu talasnu dužinu svestloti veću od 300
nanometara kako bi bila aktivirana i vezala se za strukturnu promenu na dnk u prisustvu
pirimidinskih dimera (najčešće dimera timina) i razdvojila uparene susedne pirimidine
REPARACIJA PUTEM RESINTEZE (ekscioziona reparacija)

 Prisutna kod čoveka

 2 tipa: bazna ekscioziona reparacija (BER)
nukleotidna ekscioziona reparacija (NER)

NER kod čoveka predstavlja mehanizam kojim se uklanjaju dimeri timina kao i bilo kakvi drugi
veliki hemijski aduktori, u ovom procesu učestvuje jako veliki broj proteina (enzima) koji prepoznaju
mesto gde nastaju dimeri timina, pa aktiviraju sve ove proteinske komponenete i ukljanjaju sam
pirimidinski dimer, tako i sekvencu uzvodno i nizvodno od ove promene, u dužini od prilike 30
nukleotida tako da nakon uklanjanja ovakvog oštećenja ugrađuju se novi nukleotidi koji na kraju bivaju
povezani uz pomoć ligaza.

Oba ova procesa uglavnom

podrazumevaju osnovne procese koji uključuju
isecanje DNK lanca delovanje enzima
endonukleaza, zatim uklanjanje oštećenih regiona
kod NER, kod BER se uklanja oštećena baza, a
ne nukleotid, ali dolazi do odstranjivanja
delovanjem enzima. Zatim se dovode nove
neoštećene baze odnosno nukleotidi i ugrađuju se
na odgovarajuće mesto po principu
komplementarnosti, uz dejstvo dnk polimeraze i
na kraju ovako novosintetisani fragmenti bivaju
spojeni dejstvom dnk ligaze. Što se tiče NER tu
dolazi do uklanjanja celog nuklotida i dela oko njega ili ukljanjanja pirimidinskih dimera i uključuje i
sve procese kao što smo rekli za bilo koji tip reparacije putem resinteze.

Kod određenih vrsta bolesti imamo zapravo oštećenje, odnosno mutacije u onim genima čiji produkti
učestvuju u procesu BER i NER

Primer: mutacija na genu označenom kao MIH gen, čija funkcija jeste da kodira dnk glikozilazu je
dokazano da uzrokuje autozomnu recesivnu formu kolorektalnog kancera, ili recimo mutacija gena koji
se naziva EXPE gen, koji kodira jedan od proteina koji učestvuju u NER, dovodi do autozomnog
recesivnog stanja koje se naziva Xeroderma pigmentosum, koji karakteriše ekstremna osetljivost na UV
zračenje i veća sklonost ka nastanku raka kože.
U prereplikativne mehanizme spadaju putevi reparacije putem resinteze i obuhvataju uklanjanje
oštećenja nastala usled oštećenja baza, oksidativnih oštećenja nukleotida i oštećenja nastala kao
posledica dimerizacije susednih pirimidina.

POSTRE
PLIKATI
VNI
MEHAN
IZMI
MEHANIZ
AM ZA
POPRAVK
U
POGREŠN
O
SPOJENIH
BAZA-
missmatch popravke

 Kada u ćeliji nema taj missmatch, stopa mutacija je i do hiljadu puta veća
Ovaj proces podrazumeva da se nakon replikacije dnk u G2 kontrolnoj tački ćelije ćelijskog
ciklusa prepoznaju bilo kakve greške koje su mogle da se dese u toku samog procesa replikacije i to na
način da se zapravo prepoznaje onaj lanac koji je novosintetisani i da se ukloni onaj nukleotid koji nije
pravilno spojen po principu komplementarnosti.

Ovaj mehanizam postoji i kod nižih organizama (prokariota), na primeru ešerihije koli uklučeno
je 3 različita gena čiji produkti učestvuju u ovom postupku i oni su označeni kao mut S, mut H i
kompleks koji čini enzim koji ima funkciju DNK polimeraze i ligaze. Kod viših organizama kod
eukariota kao i kod čoveka prepoznaje se zapravo sličan princip nešto složenijih proteina i većih broja
proteina koji ima sposobnost da prepozna onaj lanac na novosintetisanom dnk molekulu koji nije
zapravo metilovan. Kada se prepozna baza koja nije dobro sparena i lanac koji nije metilovan, prvi
protein koji se vezuje jeste mut S protein-on se ne vezuje direktno za samo mesto gde je došlo do
pogrešnog spajanja base, već nešto uzvodno i zatim ovakvo vezivanje aktivara drugu komponentu-drugi
enzim koji ima sposobnost da prepozna to mesto gde se desila pogrešno sparena baza, a to je zapravo
mut S i mut L kod eukariota oni imaju sposobnost da se vežu na ovo mesto gde je došlo do oštećenja i
da formiraju u tom regionu dnk u formu ukosnice (valjda) to jeste da je saviju u formu kao na slici
(slika:biće) i takva struktura aktivara grupu enzima egzonukleaze koja ima zapravo sposobnost da iseče
ceo taj deo od mesta pogrešnog sparivanja pa do mesta vezivanja mut S komponente i zatim nakon što
nastane ta praznina i gep (valjda) dolazi do toga da se aktivira enzim dnk polimeraze 3 koja će dodati
nove nukleotide spram matričnog lanca po principu komplementarnosti i dnk ligaza koja će spojiti
ovako popravljeni fragment.

(Kod određenih naslednih formi kolorektalnog kancera kao što je hnpcc(valjda) zapravo dolazi
do mutacije u genima koji kodiraju mut S i mut L komplekse i samim tim te ćelije nemaju zapravo dobar
mehanizam missmatch popravke i onda nastaje zapravo ova forma kolorektalnog kancera)

REKOMBINACIONO REPARACIONI PUT

Ovaj put je prvi izvor u slučaju nastanka dvolančanih prekida na dnk kao što je to slučaj pri
jonizujućem zračenju. Kada dodje do dvolančanih prekida na jednom dnk moleklu aktivira se njegov
homolog i dolazi do približavanja homologa od kojih je jedan oštećen.

U tom slučaju aktivira se grupa enzima koja pripada egzonukleazama i ovi enzimi zapravo uklanjaju niz
nukleotida na mestu prekida, tako da ostanu slobodni 3' krajevi odnosno da uklanjaju nukleotidi sa 5'
krajeva. Slobodni 3' krajevi se nazivaju lepljivi krajevi zato što pri ovakvoj vrsti zasecanja kada nastaju
slobodni jednolančani 3' krajevi struktura biva prepoznata slično kao kod normalnog procesa
krosingovera ovakve slobodni 3' krajevi imaju mogućnost da integriraju kroz homologni dnk molekul i
da koriste dnk polimerazu u procesu sinteze komplementarnog lanca klizeći niz homologni dnk i znamo
da homolognoj dnk ne mora da bude potpuno ista sekvenca na oba molekula ovde se radi o prekidu.
Cilj ćelije je da ponovo integriše nasledni materijal i da dođe do ugradnje nekih nukleotida koji nisu
očekivani tako se ćelija bori da otkloni oštećenje. Prilikom razilaženja hromozoma se dešava je da taj
3'kraj koji se umeće u hologni dnk lanac biva dakle produžen sa dnk polimeraze i stvara zapravo
strukturu sličnu polidejevoj(valjda) strukturi sa 2 mesta uslovno rečeno krosing overa .

Zatim se slično dešava naspram drugog lanca znači počevši od drugog slobodnog 3' kraja na mestu
prekida i nastaje zapravo četvorolančana struktura koja gde se sad ovi novonastali lanci dnk molekula
mogu razići na jedan od dva prikazana načina (slika 2) prvo-samo će središnji deo biti razmenjen i
imamo zapravo rekombinantne produkte ali nemamo više prekid dnk a u drugom će čitavi delovi ovih
hromozoma nizvodno od ovog mesta zapravo biti razmenjeni. Dakle najčešći uzrok pojave prekida na
lancima dnk je jonizujuće zračenje ili zapravo aktivnost reaktivnih vrsta kiseonika i post replikaciona
popravka ispravlja ove prekide uz proces homologe rekombinacije, geni koji učestvuju u ovom putu
kodiraju proteine čiji produkti učestvuju u stvaranju Holidejeve (valjda) strukture i neki od najpoznatijih
gena koji pripadaju ovoj grupi kod čoveka su recimo brka 1 ili brka 2 čije mutacije mogu i uzrokuju
zapravo kancer dojke i kancer jajnika. Ima i dlm gen (valjda) čija mutacija dovodi do nekog sindroma
(ne razumem koji).

Nehomologno sparivanje krajeva

 U ovom slučaju glavni proteini su ku-heterodimeri dnk ligaza i atp zavisni mre11 complex. U
ovom slučaju se ne koristi homologi hromozom, već ku proteini približavaju dvolančane prekide,
zatim se traži region mikrohomologije koji će
ih

spojiti, i kratki niz koji se nađe kao homologni deluje tako da se zapravo prespoje ova dva
molekula, krajevi se odstrane i trimuju i na taj način zapravo se teži da se (kviju je rekla brate
mili) određene greške popravi ovakvom oštećenju .
 22. HROMOZOMSKE ABERACIJE
Grafički prikaz, prikazuje u kojem momentu možemo da očekujemo prve simptome poremećaja,
uzorkovane hromozomskim aberacija. Hromozomske aberacije predstavljaju takav tip mutacija gde,
zapravo imamo letalan efekat u toku embrionalnog razvića (najčešće u toku prvog trimestra). Ili imamo
takve fenotipske karakteristike koje se mogu uočiti u toku intrauterinog razvića, pomoću ultrazvuka.
Možemo reći da su hromozomske aberacije relativno česte, ali većina njih biva eliminsana putem
spontanog pobačaja, i time ne pripada živorođenoj populaciji.

Ukoliko posmatramo genske mutacije (crvena linija) , simptomi se uočavaju se nakon rođenja, a kod
jednog dijela u adultnom period ( Huntington-ova bolest).

Poligenska stanja, multifaktorski I kompleksni poremećaji, razvijaju u adultnom period I kao što im
ime kaže, razultovani su mutacijom više gena, koji imaju sabirni efekat, I gdje se tek pod uticajem
spoljašnje sredine razvijaju poremećaji.

Hromozomske mutacije (aberacije) dele se na dvije velike grupe:

 Numeričke aberacija – promene u kariotipu, promena broja hromozoma, broj koji se različit od
normalnog 2n broja. Uzrok je nepravilno razdvajanje hromozoma u toku gametogeneze a rezultat
pojava promenjenog kariotipa u potomstvu.
  Strukturne aberacije – promene u kariotipu, gde imamo promenu u strukturi tj. u količini DNK
ili rasporeda gena. Slične kao genske mutacije mogu biti spontane ili indukovane (različiti
mutageni mogu delovati na DNK)

p- kratki krak

q- dugi krak

Strukturne aberacije su uglavnom submikroskopske. Što se tiče abercija uopšteno, poznato je oko 20 000
aberacija. Što je izuzetno puno, a mnogi su izuzetno retki. U 50% spontanih pobačaja, registruju se
hromozomske aberacije. Predstavljaju značajan uzrok morbiditeta u prenatalnom periodu. Studije
pokazuju da su hromozomske aberacije pristine kod gameta, I to 10% kod spermatozoida I 25% kod
oocita. Postoje I tako izražene aberacije , koje onemogućavaju implantaciju embriona uopšteno. A kod
rođene dece, procenat prisustva aberacije je oko 0.5 do 1 %. A ako posmatramo i broj mrtvorođene dece,
procenat skače na 5%.
Ukoliko posmatramo teorijski primer, i studijama je utvrđeno da 15% začeća, završi spontanim
pobačajem . I čak polovinu nosi hromozomske aberacije (najčešće numeričke). A preostalih 85%
trudnoća se razvija do trenutka rođenja, u 17 000 slučajeva završava smrću nakon rođenja. A kod
živorođenje se očekuje oko 5000 da nosi hromozomsku aberaciju.
Strukturne aberacije
Mogu biti spontane i indukovane (zračenje, hemikalije i virusi).

Dele se na :

 Kvalitativne (INVERZIJE I TRANSLOKACIJE), strukturna aberacija koja dovodi da

promene rasporeda genetskog materijala.
 Kvantitivne (DELECIJE I DUPLIKACIJE), strukturna aberacija je praćena promenom količine
naslednog materijala.

- mogu biti i homozigotne i heterozigotne

DELECIJE

Nedostatak ili gubitak dela hromozoma. Smanjuje je ukupna količina DNK, i hromozom menja svoj
oblik tj. dužinu. Ako je delecija velika, preko 2% u odnosu na ukupnu količinu, onda je letalna.
Vidljive su pod mikroskopom, ali mnogo veći broj poremećaja je nevidiljiv I to su
SUBMIKROSKOPSKE delecije.

DUPLIKACIJE

Dolazi do udvajanja dela hromozoma, tako da se tandemski javljaju jedan pored drugog, na taj način
ukupna količina DNK je povećana i kao posledica toga sam hromozom postaj veći I on menja svoj
oblik. HOMOZIGOTNE- obuhvataju oba hromozoma jednog homologog para.

HETEROZIGOTNE- obuhvataju samo jedan hromozom iz homologog para (najčešće su ove)

 23. DELECIJE
Delecija je kvalitativna strukturna hromozomska aberacija koju karakterise gubljenje dela
hromozoma. Dele se na terminalne i intersticijalne delecije.

Terminalne delecije
Kod terminalnih delecija na hromozomu se javlja samo jedan prekid spontano ili indukovano
nekim mutagenom. Kod terminalnih se prekidom odvaja terminalni fragment koji biva potom degradiran
od strane celijskih enzima. Preostalom delu hromozoma nedostaje terminalni region i izmenjena mu je
morfologija.

Intersticijalne delecije
Ukoliko dodje do 2 prekida na hromozomu, fragment se odvaja iz sredine hromozoma I takodje
biva razgradjen celijskim enzimima. Delecija pri kojoj dodje do gubitka fragmenta iz sredisnjeg dela
hromozoma se naziva intersticijalna delecija, pri kojoj se takodje menja morfologija hromozoma.

U slucaju heterozigotnih delecija se pod mikroskopom uocava deleciona lupa, struktura koja se
formira u toku parenja hromozoma za vreme gametogeneze. Lupa se formira od strane regiona
hromozoma koji nemaju svog homologog para na homologom hromozomu, obzirom da se u toku
parenja hromozoma homologi genski lokusi postavljaju jedni naspram drugih. U najvecem broju
slucajeva delecija u pitanju su heterozigotne delecije. Velike hromozomske delecije se vide pod
mikroskopom, a bolesti koje nastaju kao posledica jesu delecioni sindromi. Delecije koje se ne vide pod
mikroskopom se nazivaju mikrodelecije, a oboljenja koja nastaju kao posledica ovog tipa delecije
nazivaju se mikrodelecioni sindromi.

Wolf-Hirschorn sindrom je delecioni sindrom, nastaje kao posledica delecije dela kratkog
kraka hromozoma broj 4. U pitanju je terminalna delecija, a procenjena incidenca je 1:50000
zivorodjenih. Sindrom karakterise mikrocefalija, kao I linija obrva koja je produzena na liniju nosa.
Karakteristican izgled lica-kaciga grckog ratnika. Podjednaka ucestalost I kod decaka I kod devojcica.
(46, XX, 4p- ili 46, XY, 4p-)

Sindrom mačji plač (Cri-du-chat) je sindrom koji nastaje kao posledica terminalne delecije
kratk
og
kraka
hrom
ozom
a broj
5.
Klini
cka slika obuhvata brojne anatomske poremecaje, mentalnu retardaciju, slabo napredovanje I poteskocu
u ucenju. Prisutna je anatomska deformacija larynx-a, sto uslovljava otezan plac deteta koji podseca na
mjaukanje macke. U kariotipu se uocava 46 hromozoma ali nedostaje deo kratkog kraka hromozoma
broj 5. U pitanju je heterozigotna delecija. Procenjena incidenca je 0,002% zivorodjenih

Mirkodelecioni sindromi
Zbog obima mikrodelecije, ona se moze otkriti metodama molekularne citogenetike. Obuhvata
jedan ili samo nekoliko gena.

Retinoblastom (13q14) je intersticijalna delecija na hromozomu broj 13 koja vodi ka razvoju

nasledne forme tumora oka (retinoblastoma), ali se javljaju I drugi poremecaji I teskoce sa ucenjem.
Ovom mikrodeleciom je obuhvacen samo jedan gen ciji produkt ucestvuje u regulaciji celijskog ciklusa.

Wilms tumor (11p13) za geneticku osnovu ima intersticijalnu deleciju dela kratkog kraka na
hromozomu 11 gde nedostaje region 13 u okviru kog se nalazi gen WT. U pitanju su novorodjencad sa
retkim embrionalnim tumorom. Javlja se I aniridija (nedostatak dela duzice), urogenitalne malformacije
i zaostajanje u rastu I razvoju. Osim pomenutog gena WT u ovom delu se nalazi I PAX6 gen koji je
vazna determinanta u toku emrionalnog razvoja.

Di George sindrom (22q) karakterisu srcane malformacije, hipoplazija timusa i paratireoidne

zlezde. Nastaje kao posledica mikrodelecije na distalnom delu dugog kraka hromozoma broj 22.
Najcesci mikrodelecioni sindrom.

Williams sindrom (7q11) je prouzrokovan mikrodelecijom na dugom kraku hromozoma 7 u

region 11. Klinicke karakteristike su anomalije velikih krvnih sudova, javlja se karakteristican izgled
pune donje usne I spustenih ramena. U detinjstvu je karakteristicno veselo I komunikativno ponasanje,
ali se u toku zivota menja I osoba postaje povucena i emocionalno osetljiva.

Smith-Magenis (17q11.22) sindrom fenotipski nema karakteristican efekat, ali su urodjene

srcane anomalije, skolioza I ostecenje sluha. Sindrom se cesto prepoznaje na osnovu ponasanja u
decijem dobu koje vodi samopovredjivanju, sa cime je povezan odredjeni stepen mentalne zaostalosti.

Angelman i Prader-Willi sindromi (15q11-12) nastaju kao posledica mikrodelecije,

uniparentalne dizomije ili imprintinga. Ucestalost Prader-Willi sindroma je 1:20000 i karakterise se
niskim rastom, gojaznoscu, hipotonijom misica i mentalnom zaostaloscu. Pokazano je da se kod
polovine slucajeva javlja intersticijalna delecija 15q11-12 sto se pronalazi primenom citogenetickih
tehnika, ali je uvek na ocevom hromozomu.

Kod Angelman-ovog sindroma ucestalost je 1:15000 zivorodjenih, javlja se nestabilan hod,

euforicno ponasanje, epilepsija, problemi sa ucenjem i kod vise od polovine se javlja delecija u istom
regionu kao kod Prader-Willi sindroma ali na majcinom hromozomu. Ovi sindromi mogu biti
prouzrokovani i uniparentalnom dizomijom.
 Uniparentalna dizomija je pojava da oba hromozoma u jednom homologom paru vode poreklo
od istog roditelja cime se postize ekvivalentnost sa pomenute dve mikrodelecije. Uniparentalna dizomija
se javlja u dve forme, kao uniparentalna izodizomija i uniparentalna heterodizomija. Uniparentalna
izodizomija nastaje od dizomicnog gameta, kod koga dolazi do nerazdvajanja hromozoma u mejozi 2, te
dolazi do situacije da gamet ima 2 ista hromozoma jednog homologog para. Takav gamet biva oplodjen
normalnim gametom ali se treci homolog kasnije gubi. Uniparentalna heterodizomija takodje nastaje od
dizomicnog gameta zbog nerazdvajanja u prvoj mejotickoj deobi i gubljenja treceg homologog
hromozoma pri oplodjenju. Razlika izmedju ova dva tipa dizomije je momenat kada dolazi do
nerazdvajanja u toku mejoticke deobe. Kod Prader-Willi sindroma je u pitanju uniparentalna dizomija
pri kojoj su oba prisutna hromozoma broj 15 poreklom od majke, odnosno nedostaje hromozom od oca,
sto je ekvivalentno mikrodeleciji dela hromozoma poreklom od oca, a kod Angelman-ovog sindroma
usled uniparentalne dizomije nedostaje hromozom 15 od majke sto je ekvivalentno mikrodeleciji dela
hromozoma poreklom od majke. Na slican nacin nastaje i Beckwith-Wiedmann ili Russel sindrom
uniparentalnom dizomijom 11 hromozoma.

I
mpri
nting
(gen
oms
ki
otisa
k) je epigeneticki fenomen, sto znaci da ne dolazi ni do kakve promene na nivou DNK ali dolazi do
promene u strukturi DNK modifikacijom histona ili metilacijom same DNK, sto dovodi do
zakljucavanja gena i razlicite ekspresije gena. Za preko 100 gena coveka se zna da se nasledjuje po 2
alela, s tim da je jedan aktivan a drugi utisan, odnosno neaktivan. Ovi geni bivaju utisani za vreme
stvaranja gameta metilacijom DNK, koja dovodi do takve hemijske promene koja ogranicava ekspresiju
tacno odredjenog alela. Poremecaj u imprinting-u je uocen kod Prader-Willi i kod Angelman-ovog
sindroma kao jos jedan od uzroka nastanka ovih sindroma. Imprinting se normalno odzava u somatskim
celijama, a u primordijalnim celijama potpuno dolazi do brisanja otiska, a zatim se u gametima
uspostavlja novi tip imprintinga. U regionu dugog kraka hromozoma broj 15 se nalaze SNRPN i SNURF
gen, koji se eksprimiraju sa ocevog hromozoma dok su na hromozomu poreklom od majke utisani.
Ukoliko dodje do greske u imprinting-u i utisavanja ovih gena na hromozomu poreklom od oca, tada se
razvija Prader-Willi sindrom. Kod Angelman-ovog sindroma dolazi do poremecenog imprintinga gena
UBE3A na istom hromozomskom regionu, a koji se eksprimira sa majcinskog hromozoma i to u
nervnim celijama mozga.

Angelman sindrom Prader-Willi sindrom

Mikrodelecija Majcinog hromozoma Ocevog hromozoma

Uniparentalna dizomija Ocevog hromozoma Majcinog hromozoma

Imprinting Majcinog hromozoma Ocevog hromozoma

 24. STRUKTURNE ABERACIJE HROMOZOMA
Duplikacije- najcesce nastaju kao posledica nepravilnog crossing over-a ili greske tokom
replikacije u S periodu interfaze. U toku profaze 1 prve mejoticke deobe (u toku pahitena) pare se
homologi hromozomi. Oni bi trebalo da se pare tako da se homologi lokusi nadju jedan naspram drugog.
Medjutim, ukoliko dodje do nepravilnog crossing over-a (da se hromozomi prilikom sparivanja
smaknu), kao rezultat ovog crossing over-a javice se:

 Hromatida prvog hromozoma koja postaje cerka hromozom ostace neizmenjena u jednom delu
gameta
 Druga hromatida prvog hromozoma koja je prosla crossing over nosice regione ABCCD upravo
zbog crossing overa i dace hromatidu koja nosi duplikaciju C regiona
 Hromatida drugog hromozoma koja je prosla crossing over ce nositi lokuse ABD. Dakle deo
gameta ce imati rezultat hromozom sa delecijom
 Poslednja hromatida drugog hromozoma koja nije ucestvovala u crossing overu bice
neizmenjena i dace normalne gamete

Ukoliko do oplodnje dodje onim gametom koji nosi druplikaciju, kao rezultat imacemo pojavu
duplikacije kod zigota, a kasnije kod potomstva.

Do duplikacija moze i da dodje u slucaju greske u toku replikacije DNK (u S periodu Interfaze) i
ovakva greska se najcesce javlja u regionima koji nose odredjeni ponovljeni niz (u mikrosatelitskim
regionima genoma) kada DNK polimeraza pravi gresku.

Duplikacije mogu biti terminalne i intersticijalne, ali mogu da se nadju i u razlicitoj organizaciji
u samom hromozomu. Tako da razlikujemo:

 tandemske duplikacije (gde imamo ponovljene regione jedan pored drugog u istom redosledu)
 reverzne tendemske duplikacije (gde imamo ponovljene regione jedan pored drugog ali i u
obrnutom nizu)
 terminalne tandemske ili intersticijalne tandemske
  terminalne u obrnutom nizu ili intersticijalne u obrnutom nizu zavisno od mesta na samom
hromozomu.
Slicno kao delecije, duplikacije se najcesce javljaju tako da obuhvataju samo jedan hromozom u
hromozomskom paru, odnosno javljaju se u formi heterozigotnih duplikacija. Citoloski imaju jako slicnu
sliku sa delecijama, odnosno prilikom parenja hromozoma, moze se uociti lupa koju formira hromozom
koji nosi duplikaciju. Dakle oni regioni na hromozomu koji su duplicirani nalaze se u toj petlji ili lupi.

Manji broj sindroma u humanoj populaciji medju zivorodjenima jeste posledica duplikacija i
jedan od ovih sindroma je zapravo duplikacija dela dugog kraka hromozoma 22 u regionu 11. U sustini
duplikacija u ovom submikroskopskom delu ukazuje na prisustvo duplicirane trake regiona 11, i ono sto
se zna o klinickim karakteristikama jeste da je relativno cesta ali su simptomi dosta varijabilni. Tako da
u principu ne postoji klasican set simptoma koji daje jasne klinicke znake, vec je neophodno da klinicar
zatrazi testiranje ovog regiona, kako bi se uocilo da li postoje duplikacije u ovom delu hromozoma.
Dakle ne postoje jasne niti konzistentne fenostipske karakteristike koje su vezane za ovu duplikaciju.

Neke od katakteristika lice na one koje su prisutne kod di Georgeovog sindroma, tako da su
generalno osnovne fenotipske karakteristike krecu se od umerenih teskoca u ucenju ali i do velikih
abnormalnosti, urodjenih srcanih mana, rascep gornje usne i nepca, gluvoca i generalno zaostajanje u
razvoju. Tako da imamo ne bas do kraja jasne klinicke znake, i stoga je neophodno molekularno
dijagnosticka potvrda ovog sindroma.

Drugi sindrom u kome se javlja duplikacija jeste fragilni X sindrom. Fragilni X sindrom
predstavlja poremecaj u jednom genu, ali i hromozomsku aberaciju (znaci imamo i gensku mutaciju i
hromozomsku aberaciju). Fragilni X sindrom predstavlja jedan od najcesckih uzroka mentalne
zaostalosti i prvi sindrom gde je utvrdjeno da ekspanzija ponovaka dovodi do bolesti, i kada se desi
ekspanzija ponovaka to nazivamo dinamicka mutacija, a fragilno X je prva bolest kod koje je prvi put
opisana dinamicka mutacija. Sama ucestalost ovog oboljenja je 1:5000 novorodjenih decaka, s obzirom
da se radi o mutaciji koja se desava u regionu X hromozoma. Osnovni simptomi odnosno fenotipske
karakteristike jeste da je lice izduzeno, ima prisutno visoko celo, nesto vece usne skoljke i izrazenu
vilicu. Po ulasku u pubertet kod ovih decaka javlja se makrohedizam (krupni testisi), hiperekstenzija
zglobova, a cesto se javljaju i srcane mane. Kod mnogih se uocava i neki oblik autisticnog ponasanja,
zaostajanje u govoru i mentalno zaostalost kao obavezna karakteristika.

Kod zena koje su heterozigiti za ovaj lokus, uocava se prisustvo nekih od ovih karakteristika sindroma,
tako sa mozemo reci da se radi o dominantnoj mutaciji koja se ispoljava i kod zena koje su
heterozigoti.

Zasto se zove fragilni X sindrom?

Kada dodje, citoloski, do ekspanzije ovog CGG tripleta na hromozomu, vidi se “prosvetljenje” (kao
lomljivo mesto) - fragilno mesto, vrlo blizu telomernog regiona na dugom kraku X hromozoma u
regionu 27, znaci, ovo mesto ne moze da se boji, vidi se kao prosvetljenje i predstavlja zapravo mesto
gde je doslo do ekspanzije CGG tripleta. Prilikom analize gde dolazi (u kome genu) do poremecaja,
uoceno je da se ova ekspanzija CGG tripleta javlja u genu oznacenom kao FMR1 i da on sadrzi
odredjeni broj trinukleotidnih ponovaka CGG. Kod normalnih osoba nalazi se do 50 kopija ovog tripleta
i to nije mutirani alel, ali broj ponovaka izmedju 50 i 200 jeste takozvana premutacija. Kod nosilaca
premutacije nece biti nikakvih fenotipskih karakteristika poremecaja, ali u toku gametogeneze moze
doci do ekspanzije ovih ponovaka (da u toku gametogeneze pre mejoze dodje do ekspanzije
trinukleotidnih ponovaka i moz da se dostigne kritican broj ponovaka iznad 200, sto se zove puna
mutacije). Tako da ce potomstvo naslediti punu mutaciju i imati sve gore navedene osobine.

Ako posmatramo molekularni nivo, puna mutacija u ovom genu dovodi do sprecavanja transkripscije
FMR1 gena (ne moze da se prepise i prevede u proteinski produkt) i izostajanje ovog proteina koji ima
kljucnu ulogu u razvoju neurona, dovodi do svih simptoma gore navedenih. Tako da ovaj vid duplikacije
moze da se svrsta i u gensku mutaciju ali s obzirom na to da se vidi ova promena koja je zapravo genska
duplikacija vidi i na hromozomu, grupise se i u grupu hromozomskih aberacija. Danas imamo
molekularne testove kojima mozemo sagledati prisustvo odredjenih alela kod roditelja i odredjivanje
potomstva koje ce nositi mutirani alel.

Sledeci tip koji se javlja pripada grupi

kvalitativnih promena i prva medju njima jeste
inverzija. Inverzija kao tip hromozomske aberacije
predstavlja takvu strukturnu promenu kada dodje do
prekida hromozoma na dva mesta, a zatim se taj
segment koji se nalazi izmedju dva mesta prekida
rotira. Ukoliko i taj invertovani segment obuhvata i centomeru, onda se takva inverzija naziva
pericentricna inverzija. Ukoliko taj segment ne obuhvata centromeru onda se ta inverzija naziva
paracentricna inverzija. Same inverzije predstavljaju takozvane balansirane promene - nema promene u
kolicini naslednog matrijala, nego redosledu gena na hromozomu. Ovako izmenjen redosled gena na
hromozomu retko izaziva fenotipski efekat, tako da samo 5-10% individua koji su nosioci inverzija ima
na neki nacin izmenjeni fenotip, s tim sto imamo one koji su prirodni polimorfizmi u humanoj populaciji
kao sto je pericentricna inverzija hromozoma 9 (nije preterano znacajan ali je prisutan u humanoj
populaciji).

Inverzije se mogu otkriti prilikom analize kariotipa, a citoloski se mogu uociti prilikom
posmatranja parenja hromozoma u toku mejoze (pojava inverzione lupe). Takva struktura ako se uoci u
toku mejoze moze ukazati naprisustvo je inverzije. Problemi se javljaju u toku reprodukcije zato sto kod
nosilaca balansirane inverzije mogu nastati nebalansirani gameti.
 U slucaju pericentricne inverzije ako posmatramo par
homologih hromozoma (ljubicasti ima normalan raspored lokusa na
hromozomu, a plavi je sa inverzijom). Ovakvi hromozomi se pare u
toku profaze mejoze 1 i zauzimaju strukturu lupe inverzione petlje.

Problem se desi tokom razilazenja kada se naznacenoj

strukturi desio crossing over. Dakle, ako se crossing over desio na
naznacenom mestu produkti ce biti sledeci: ABCDEFGHI,
ABCDEfgcba, IHGFedhi, abcgfedhi.

Dakle polovina gameta ce imati normalan hromozom, a

polovina gameta ce nositi hromozom sa posledicom pericentricne
inverzije, a to su nebalansirane gamete koje su posledice crossing
overa u invertovanom segmentu u toku mejoze 1. Dakle crossing
over koji se desava u toku ove petlje rezultuje sa dva tipa
rekombinovanih hromozoma koji ce nositi duplikaciju u jednom
delu a delecije u drugom delu i ovakve gamete se zovu
nebalansirane gamete i u slucaju da one bivaju oplodjene onda
nastaju zigoti koje nose odredjeni poremecaj, a isto tako vrlo cesto kod nosioca pericentricne inverzije se
trudnoce zavrsavaju sponatnim pobacajem, pa stoga kazemo da su nosioci heterozigotnih inverzija
semisterilni ili semifertilni.

Paracenticna inverzija ne obuhvata centomeru. Dakle ovaj

segmet hromozoma koji nosi region ABCDEFGHI je invertovan u
ovom delu, dakle lokusi su aedcbfghi. Prilikom mejoze u toku
pahitena prve mejoticke deobe formira se inverciona petlja ako do
crossing overa dodje u ovim invertovanim segmentima rezultat su
opet gamete koje nisu balansirane (odnosno one koje nose
nebalansirane promene). Ovde mozemo ocekivati hromatide:
ABCDEFGHI (normalan hromozom, gameta sa balansiranim setom),
ABCdea (nema centroere, nastaje acentricni fragment),
IHGFEDcbfghi (dicentrican hromozom, prisutne dve centromere,
odredjeni lokusi udvojeni, imamo i duplikaciju i delove koji
nedostaju), aedcbfghi (deo gameta sa hromozomom koji je balansiran,
ali nosi paracentricnu inverziju).

Ako se acentrican hromozom oplodi imacemo letalan efekat u

toku ranog embrionalnog razvoja. Ako se dicentrican hromozom
oplodi uglavnom je i u ovom slucaju nemoguce prezivljavanje
embriona. Kod nosioca paracentricne inverzije postoji 50%
verovatnoca da se trudnoca zavrsi spontanim pobacajem zbog oplodnje nebalansiranih gameta i zbog
toga i za nosioce paracentricne inverzije kazemo da su u pitanju osobe koje su semisterilne ili
semifertilne.

Drugi trip strukturnih aberacija pripada grupi kvalitativnih strukturnih aberacija jesu
translokacije. Translokacije predstavljaju razmenu delova genetickog materijala izmedju nehomologih
hromozoma. Ta razmena moze da bude samo sa jednog hromozoma na
drugi, ali moze da bude i reciprocna (desava se razmena izmedju dva
razlicita hromozoma i formiraju se novi hromozomi).

Dakle kod reciprocne translokacije dolazi do prekida na najmanje dva

mesta (primer sa slike: 1 prekid na hromozomu iz para 22 i 1 prekid is para
2, bitno je da su u pitanju razliciti hromozomi). Ovakvi prekidi uzrokuju da
celija tezi da popravi ovakve greske, aktivira sa mehanizam za reparaziju
mesta ostecenja, spajaju se reaktivni osteceni krajevi, i moze se desiti da se
prilikom tog spajanja razmene. Znaci, razmena fragmenata ne utice
direktno na broj hromozoma i ukoliko je ova razmena takva da hromozomi
ostaju priblizno iste velicine i oblika, moze se primetiti da je doslo do
translokacije tek analizom traka prilikom analize kariotipa. Reciprocne
translokacije su karakteristicne za odredjene hromozome i cesce se javljaju
kod odredjenih hromozoma. Problem je sto su svi lokusi tu samo su
zapravo prisutni na razlicitim hromozomima, i najcesce kod sasmog nosioca balansirane reciprocne
translokacije nema nekih fenotipskih karakteristika koji upucuju da je u pitanju osoba koja nosi
reciprocnu translokaciju. Ali slicno kao kod inverzija, do problema dolazi u toku gametogeneze kada se
desava parenje homologih hromozoma. Tada se citoloski uocavaju strukture pod mikroskopom prilikom
parenja homologih hromozoma koje se nazivaju krstaste strukture. Da bi se homologi hromozomi
rasporedili jedan naspram drugog 4 hromozoma ucestvuju u parenju umesto 2. Znaci, ne formiraju se
bivalenti, vec formacije koje se nazivaju pahitenski kvadrivalenti (sparuju se 4 hromozoma: dva
normalna dva sa translokacijom).

Problem je zato sto se razilazenje ovakvih

krstastih struktura vrlo cesto vodi ka stvaranju
gameta sa nebalansiranom promenom. Dakle u
ovom teorijskom primeru imamo hromozomski par
1 oznacen ljubicastom bojom, i hromozomski par 2
oznacen plavom bojom. Do razmene je doslo
izmedju dela hromozoma 1 i hromozoma 2, i ova
osoba nosi balansiranu reciprocnu translokaciju.
Prilikom gametogeneze kod te osobe dolazi do
formiranja krstaste strukture, dakle pare se 4 hromzoma formiraju pahitenski kvadrivalent. Do problema
dolazi prilikom razilazenja ovih hromozoma u toku anafaze 1. Sta se moze desiti?
 U prvom scenariju moze se desiti da ka jednom polu ode normalan
hromozom broj 1 i normalan hromozom broj 2, a ka drugom polu da odu
hromozomi 1 i 2 koji nose razmenjeni segment. U tom slucaju nakon
druge mejoticke deobe i razilazenja hromatida nastace dva tipa gameta.
Polovina njih ce nositi normalne hromozome 1 i 2, a druga polovina ce
nositi hromozome sa razmenjenim delom koji je jednak i predstavlja
balansiranu translokaciju. U ovom slucaju ove gamete su normalno
fertilne, mogu dati zigot koji na kraju moze dati osobu normalnog
kariotipa ili osobu koja nosi balansiranu translokaciju bez neke fenostipske
promene.

U drugom scenariju moze se desiti da je hromozom 1

zajedno sa hromozomom 2 ode ka jednom polu, a ka suprotnom
polu da ode neizmenjeni hromozom 2 i hromozom 1 sa
translokacijom. Prilikom ovakve raspodele hromozoma u anafazi 1
i nakon razdvajanja hromatida u anafzi 2 nastace 4 gamete od cega
ce sve imati nebalansiranu translokaciju. Polovinanjih ce nositi
normalan hromozom 1 i hromozom 2 sa translokacijom, a druga
polovina ce nositi normalan hromozom 2 i hromozom 1 sa
translokacijom. Dakle u koliko ovakva gameta biva oplpdjena
normalnom gametom, normalna gameta ce doneti jedan hromozom
1 i u zigotu ce se naci dva hromozoma 1 i jos malo lokusa sa
hrmozoma 1, dok ce nedostajati odredjeni geni na hromozomu broj
2. Tako da ovakve gamete koje nose nebalansiranu translokaciju
predstavljaju problem za normalni razvoj embriona, i moze se desiti
ili spontani pobacaj u emrionalnom razvicu ili radjanje deteta sa
odredjenim nebalansiranim poremecajem odnosno nebalansiraom
translokacijom. U zavisnosti od toga koji hromozomi su
obuhvaceni, mozemo ocekivat razliciti fenotipski efekat.
 U trecem scenariju moze se desiti da hromozm 1 koji je
neizmenjen i hromozom 1 koji nosi translokaciju odu ka jednom polu
celije, a hromozm 2 koji je neizmenjen i heomozm 2 sa translokacijom
odu ka drugom polu celije. Prilikom ovakvom razilazenju hromozoma u
toku anafaze 1 a nakon zavrsetka mejoticke deobe i nastanka gameta,
nastaju gametesa nebalansiranim translokacijama.

Odnosno, imamo situaciju da polovina njih nosi neizmenjen hromozom

1 i jos jedan hromozom 1 sa delom hromozoma 2,a druga polovina
neizmenjen hromozom 2 i hromozom dva sa delom hromozoma 1. U
tom slucaju imamo nakon oplodnje ovakvih gameta pojavu koja lici na
trizomiju. Dakle da imamo nakon oplodnje kao tri cela hromozoma 1,
odnosno parcijalnu monozomiju da nedostaje veci deo hromozoma 2.
Tako da cesto nakon oplodnje ovih gameta efekat oplodnje je letalan i
moze doci do spontanih pobacaja. Tako da i za nosioce reciprocnih
translokacija kazemo da su delimicno sterilne. Kada se daje informacija
u genetickom savetovalistu prenosiocu, odnosno nosiocu balansirane
translokacije neophodno je uzeti u obzir sve moguce scenarije kako se hromozomi mogu razici ka
polovima da bi se dala verovatnoca pojave odredjenog hromozomskog poremecaja.

Znaci samo 1/6 predstavlja verovatnocu da nastane zigot normalnog kariotipa. Jedan poseban vid
reciprocnih translokacija je opisan kod coveka i to su Robertsonove translokacije. One nastaju kao
rezultat ramene delova dva akrocentricna hromozoma koji nisu homologi. U humanom kariotipu to su
hromozomi:13, 14, 15, 21 i 22.

Prilikom razmene delova ovih hromozoma uoceno je da se prekid desava u blizini centromera ovih
hromozoma, a zatim kao rezultat imamo spajanje dugih kraka ovih hromozoma i kratkih kraka. Ovaj
fragment koji nastaje spajanjem kratkih kraka je izuzetno mali i vrlo cesto biva degradiran, ali kod
nosioca Robertsonovih translokacija degradacija ovog dela ne utice na fenotip (ti regioni nose gene koji
kodiraju rRNK, a kopije za ove gene postoje i na drugim akrocentricnim hromozomima). Osobe koje
imaju Robertsonovu translokaciju ukupno imaju 45 hromozoma, zato sto nije izgubljen neki bitan
fragment kazemo da je to balansirana promena bez obzira sto imamo 45 hromozoma. Dakle jedan
hromozom 14, jedan hromozom 21 i jedan hromozom koji nosi dugi krak hromozoma 15 i krak
hromozom 21.

Problem je kod ovih osoba koji su nosioci Robertsonove translokacije do kakve podele hromozoma ce
doci u toku mejoze 1 i sta mozemo da ocekujemo.

U prvom scenariju normalan hromozom 14 i normalan hromozom 21 odlaze ka jednom polu, a ovaj sa
translokacijom ka drugom. Dakle balansirane gamete sa translokacijom ce nakon oplodnje dati nosioca
sa translokacijom isto kao sto je roditelj, druga polovina je normalni gameta koja ce oplodnjom sa
normalnom gametom dati zigot koji ima normalan hromozomski komplement.
Drugi scenario jeste da ka jednom polu ode hromozom 14 a ka drugom polu normalan hromzom 21 i
ovaj hromozom koji nosi translokaciju. U tom slucaju moze da se desi da nakon oplodnje druge gamete
normalnom gametom da se u zigotu nadje par hromozoma 21 i par hromozoma 14 gde jedan hromozom
nosi fragmet hromozoma 21. Ovakva pojava u kariotipu dovodi do toga da imamo 2 homozoma 21 i ceo
dugi krak hromozoma 21, sto je zapravo parcijalna trizomija hromozoma 21 i daje klinicku sliku
Daunovog sindroma (5% slucajeva Daunovog sindroma). Sa druge strane ona gameta kojoj nedostaje
hromozom 21, nakon oplodnje daje zigot kome nedostaje jedan hromozom 21 sto dovodi do spontanog
pobacaja.

Treci scenario razdvajanja ovakvih hromozoma jeste taj da ka jednom polu ode normlan hromozom 14 i
hromozom 14 sa translokacijom, a ka drugom polu hromozom 21. Nakon oplodnje sa nebalansiranim
hromozomima nastaje zigot koji ima dva normalna hromozoma 14, jedan normalan hromozom 21 i i
onaj koji je translociran hromozom, sto je parcijalna trizomija hromozoma 14 i daje letlan efekad u
ranom embrionalnom razvicu. A sa druge strane nakon oplodnje gamtete kojoj nedostaje hromozom 14
imamo monozomiju hromozoma 14 i opet letalan ishod za embrion. Znaci, kod nosilaca balansirane
translokacije imamo verovatnocu pojave Daunovog sindroma, verovatnocu pojave deteta sa normalnim
komplementom ili sa balansiranim komplementom,
ali cak 50% verovatoca da se trudnoca zavrsi
spontanim pobacajem. Pored razmene delova
izmedju hromozoma 14 i 21 kao sto je prikazano
ovde, Daunov sindrom moze biti posedica i
translokacije izmedju hromozoma 13 i 21. Pored
pojave razlicitih sindroma u potomstvu, uoceno je
da translokacije mogu biti i uzrok pojava pojedinih
tipova kancera.

Primera radi, prilikom utvrdjivanja uzroka hronicne

mijelogeno leukemije pokazano je da je u pitanju
translokacija izmedju hromozoma 9 i hromozoma
22. Tacke prekida na ovim hromozomima nalaze se
na takvom mestu da dolazi do fuzije dva razlicita
gena i stvara se hibrid dva razlicita gena, gde
produkt izmenjenog AB algena je zapravo tirozin
kinaza, koja na ovaj nacin biva aktivirana u smislu
da je protein izmenjen i kao takav nema normalnu ekspresiju i dovodi do onkogenog efekta, poremeceni
su signalni putevi, i dolazi do nastnka hronicne mijalihene leukemije. Tako da strukturne aberacije,
narocito translokacije, mogu da dovedu do razlicitih tipova karcinoma.
 25. HROMOZOMSKE ABERACIJE
Uvod iz predavanja 24:

Hromozomske aberacije mogu da se detektuju i u prenatalnom periodu, čine značajan udeo koji dovodi
do spontanih pobačaja usled prisustva različitih strukturnih i numeričkih aberacija. Hromozomske
aberacije predstavljaju najučestaliji tip genetičkog poremećaja koji se beleži u humanoj populaciji.

Telesna ćelija čoveka ima 46 hromozoma. Kada na osnovu pravila koja smo do sada naučili formiramo
tip ženske osobe uočavamo 46 hromozoma (XX- polni hromozomi, i 22 para autozoma). U muškoj
somatskoj ćeliji, normalan broj hromozoma je takođe 46 (XY – polni hromozomi, i 22 para autozoma).
Ovo su normalna stanja u somatskoj ćeliji.

Međutim, javljaju se poremećaji u broju hromozoma koji mogu da obuhvate promenu u broju
pojedinačnih hromozoma u parovima, i mogu da obuhvate poremećaj gde je ukupan broj hromozoma
uvećan za kompletan set hromozoma.

Na osnovu prisustva hromozomskih aberacija u materijalu nakon spontanih pobačaja uočava se da su

promene u broju hromozoma najčešće i to ukoliko posmatramo promene koje obuhvataju pojedinačne
parove, dakle onda uočavamo da su među njima najčešća:

Spontani pobačaji %
Trizomija 13 2
Trizomija 16 15
Trizomija 18 3
Trizomija 21 5
Trizomije, autozomi 25
Monozomija X 20
3n 15
4n 5
ostalo 10

Kada generalno gledamo, udeo grešaka koje dovode do promena u broju hromozoma u materijalu nakon
spontanih pobačaja je dosta velik.. Ako posmatramo isti tip aberacija kod živo rođenih, izraženo u ovoj
tabeli kao broj na 10.000 živo rođenih među promenama koje predstavljaju gubljenje/sticanje 1(+)
hromozoma najčešća je trizomija 21. hromozoma a zatim slede trizomije 18 i 13, ukoliko govorimo o
autozomima. Ukoliko govorimo o polnim hromozomima imamo promene u broju polnih hromozoma
tipa trizomije i monozomije (nedostatak 1 polnog hromozoma). Udeo u živo rođenoj populaciji koji je
veći imaju balansirane a sa njima i nebalansirane strukturne hromozomske aberacije.
PROMENE U BROJU HROMOZOMA:

Dele se na 2 grupe:

 1. EUPLOIDIJA (dolazi do uvećanja broja hromozoma za kompletan set haploidnih hromozoma)

 2. ANEUPLOIDIJA (gubljenje ili sticanje jednog ili više hromozoma)
Ove promene smo proučavali na somatskoj ćeliji voćne mušice koja ima 4 para hromozoma. Ukoliko
dođe do uvećanja broja hromozoma za kompletan set hromozoma onda normalna diploidna ćelija
postaje triploidna što znači da u svakom hromozomskom tipu imamo 3 homologa hromozoma umesto 2,
a ukoliko se normalan broj uveća za dva seta haploidnih hromozoma imamo tetraploidiju. S druge
strane, u slučaju aneuploidija imamo gubljenje ili sticanje hromozoma, pa ukoliko u jednom
hromozomskom paru imamo 3 homologa hromozoma umesto dva govorimo o trizomiji, a ukoliko u
nekom hromozomskom paru nedostaje 1 hromozom, govorimo o monozomiji.

1) EUPLOIDIJA
Naziva se još i poliploidija. U somatskim ćelijama nalazi se diploidan broj hromozoma (2n) dok se u
polnim ćelijama nalazi haploidan broj ćelija (n). Kada dolazi do uvećanja seta hromozoma govorimo o
poliploidiji, a kada nedostaje ceo set – monoploidija. Poliploidne ćelije sadrže višestruki umnožak
haploidnog seta hromozoma te imamo: triploide (3n), tetraploide (4n), pentaploide (5n), heksaploide
(6n)...

a) POLIPLOIDIJA
Triploidija se može relativno često potvrditi u materijalu nakon spontanih pobačaja i to jer dolazi do
ranog pobačaja usled ovakvog stanja, međutim, postoje i slučajevi triploidija koji dožive rođenje,
međutim neposredno nakon rođenja dolazi do smrti. Međutim ne smemo zaboraviti da postoje određeni
tipovi ćelija odnosno tkiva u kojima se normalno javlja poliploidija, i ovakvo stanje nastaje procesom
koje se naziva endomitoza. Šta je endomitoza? To je fenomen u kom dolazi do mitotske deobe jedra
(kariokineze) ali NE dolazi do deobe citoplazme (citokineza).

Normalna ploidija u somatksim tkivima – endomitoza:

1.Ćelije jetre koje se regenerišu, prirodno imaju 4n
2.Megakariocitne ćelije koštane srži do 10*2n

Kod triploidije imamo ukupno 69 hromozoma i što se tiče polnih hromozoma mogu biti kombinacija
XXX, XXY ili XYY. Razlog triploidije može biti u toku gametogeneze kada nastane diploidna gameta.
Ona može nastati kada u toku oogeneze tokom mejoze dođe do zadržavanja polnog tela zajedno sa
sekundarnom oocitom, ili se u toku spermatogeneze formira diploidni spermatozoid. Drugi mogući izvor
poremećaja jeste da dođe do oplođenja jajne ćelije sa 2 spermatozoida (dispermija). Primećeno je da
kada triploidan zigot nosi dva haploidna seta od oca onda je placenta nešto veća nego uobičajeno i
ovakvi slučajevi su SVI registrovani nakon spontanih pobačaja. Ukoliko je triploidija rezultat dodatnog
seta hromozoma majke onda je placenta obično mala, dolazi do zaostajanja u intrauterinom razvoju ali je
pokazano da slučajevi koji su preživeli do rođenja su bili oni koji su imali viška set poreklom od majke.

- što se tiče viših stepena ploidija, npr. Tetraploidija NIKAD nije zabeležen rođen slučaj, tj. svaki
je završio spontanim pobačajem.
- poliploidije prisutne u zigotu, ali nikada u živo rođenoj populaciji!

2) ANEUPLOIDIJA
Kod aneuploidija možemo imati različita stanja.
Monozomija (2n-1) jeste situacija kada se izgubi 1 hromozom iz jednog para. U slučaju kada imamo
jedan hromozom u višku u jednom paru govorimo o trizomiji (2n+1). Ukoliko imamo u višku 2
homologa hromozoma u 1 paru, govorimo o tetrazomiji (2n+2). Može se desiti i situacija da nedostaje
ceo jedan hromozomski par – nulizomija (2n-2). Postoji i situacija koja je uočena u materijalu nakon
pobačaja kada imamo kombinaciju nekoliko ovakvih poremećaja. Recimo kada u jednom paru imamo
da u dva odvojena para nedostaje po jedan hromozom onda je to dvostruka monozomija (2n-1-1,
NIKAKO 2n-2!!!) Sledeći primer jeste da u dva različita para imamo po dva hromozoma viška to je
dvostruka tetrazomija. (2n+2+2). Zavisno od toga na koji način i koji hromozomski parovi su
obuhvaćeni imamo i različite tipove aneuploidija.

Same aneuploidije dovode uvek do fenotipskog efekta, do postojanja određenih promena koje su
urođene i koje se uočavaju i u toku prenatalnog razvića, kao i nakon rođenja. A razlog ovakvog
fenotipskog efekta jeste što dolazi do poremećaja GENSKOG BALANSA. Genski balans se zapravo
narušava zato što dolazi do promena u dozi hromozoma i gena koje ti hromozomi nose. Ukoliko imamo
situaciju monozomije, imamo upola manje produkta takvog organizma i kao rezultat toga zapravo
nedovoljnu količinu odgovarajućih enzima koji učestvuju u različitim procesima. U slučaju trizomije,
imamo hromozom viška te imamo za 50% više produkta u takvim ćelijama. I u jednom i u drugom
slučaju dolazi do poremećaja u različitim metaboličkim putevima i samim tim do fenotipskih efekata
ovakvih hromozomskih aberacija.

Same aneuploidije nastaju zbog grešaka u toku mejoze. Aneuploidije predstavljaju posledicu
nerazdvajanja hromozoma koja može da se desi u toku mejoze I kada dolazi do nerazdvajanja para
homologih hromozoma već oba hromozoma odlaze na isti pol i u tom slučaju nakon razdvajanja
hromatida na suprotnim polovima u toku 2. mejotičke deobe nastaje polovina gameta koja sadrži oba
homologa hromozoma iz jednog hromozomskog para (n+1 ukupan broj hromozoma) a u drugoj polovini
gameta taj hromozom nije prisutan (n-1 ukupan broj hromozoma). Nerazdvajanje se može desiti i u toku
mejoze II, kada u mejozi I sve prođe kako treba, homologi hromozomi se raziđu ka suprotnim polovima,
u anafazi II može da ne dođe do razdvajanja hromatida te će se u gametu naći obe kopije iz jednog
hromozomskog para. U ovom slučaju može se desiti da polovina gameta ima normalan a druga
polovina ima izmenjen broj hromozoma. Još uvek nije sasvim jasno zašto dolazi do ovakvog razdvajanja
hromozoma ali se smatra da je proces starenja primarne oocite jedno od mogućih objašnjenja za ovakvo
(ne)razdvajanje. Podrška ovakvoj tvrdnji jeste činjenica da postoji povezanost starosti majke kao faktora
sa povećanom incidencom rađanja dece sa Daunovim sindromom,kao i na pojavu ostalih trizomija koje
se javljaju kod živo rođenih. Ne zna se zašto starost majke utiče na ovo, ali je pokazano da u slučaju
starijih žena/majki u toku njihove gametogeneze dolazi do odsustva rekombinacija u profazi I, prve
mejotičke deobe. Te se zbog toga pretpostavlja da prilikom parenja hromozoma i odsustva crossing
over-a dolazi do situacije da su parovi predugo spojeni hijazmama te da dolazi zapravo do problema
prilikom razdvajanja takvih hromozoma. Drugo moguće objašnjenje jeste u stvari da je pretpostavka da
je ovakvo nerazdvajanje posledica tzv. Imunološke kompetencije koja ide sa starenjem majke, ali nema
puno dokaza koji bi podržali ovu teoriju. Takođe pokazano je kod eksperimentalnih životinja da različit i
spoljašnji faktori mogu da utiču na nerazdvajanje hromozoma tj. da do njih može doći usled delovanja
različitih fizičkih, hemijskih ili bioloških mutagena.

26. TRIZOMIJE HROMOZOMA

DAUNOV SINDROM (Trizomija 21. hromozoma)

 Sindrom je nazvan po doktoru Langdonu Daunu koji ga je prvi put opisao (19. vek), a polovinom
20. veka otkriveno je da je to aneuploidija, odnosno da se javlja trizomija hromozoma 21, te da
se u kariotipu nalazi 47 hromozoma
 Ucestalost ovog sindroma je manja u danasnje vreme s obzirom da postoji prenatalni skrining
koji smanjuje ucestalost ovakvih poremecaja, ali na osnovu rezultata radjenja po opstoj
populaciji, ucestalost je oko 1:800 zivorodjenih
Osnovne klinicke karakteristike: simptomi koji se uocavaju odmah po rodjenju:

 hipotonija misica
 karakteristican izgled lica (podignut spoljni ugao oka/ mongoloidni izgled)
 male usne skoljke
 isplazen jezik.
 jos jedan karakteristican znak je brazda 4 prsta, odnosno poprecna brazda koja se uocava na
dlanu, koja predstavlja jos jedan od znakova koji se uocavaju kod beba.
Sto se tice intelektualnog razvoja, IQ je varijabilan (krece se izmedju 25-75), dok je prosecan IQ
kod mladih osoba u proseku 40-45.

Sto se tice drustvenog ponasanja, relativno je dobro razvijeno, vecina dece su osecajna,
komunikativna, srecna i teze ka socijalnom zivotu i druzenju. U adultnom period uocava se da su osobe
nesto nize u odnosu na prosecnu visinu, takodje se uocavaju i ravan nosni most, kratak i sirok vrat, kao i
sve gore navedene klinicke karakteristike. Na dlanovima to je linija 4 prsta, na stopalima se uocava
rascep stopala, odnosno znacajno odvojen palac od ostatka prstiju.

Kasnije u toku zivota, pogotovo od kad postoji dobra dijagnostika i terapija za srcane probleme
sa kojima se susrecu, uocava se produzetak zivotnog veka (prosecna duzina zivota je oko 50 godina); od
tada se uocava da se u kasnijem periodu razvija Alchajmerova bolest – ona predstavlja nakupljanje
amiloida u nervnim celijama cns-a; ovakva pojava je povezana sa viskom gena na hromozomu 21 zato
sto se gen za protein koji je prekursor amiloida nalazi na hromozomu 21, i mutacije ovog gena dovode
do naslednih oblika ove bolesti te se pretpostavlja da ovaj efekat dovodi do razvoja Alchajmerove
bolesti.

Sto se tice genetickih uzroka ove bolesti, odnosno citogeneticki nalazi koji mogu da se uoce u
najvecem broju slucajeva su:

 trizomija u 95% slucajeva (dokazano je da u 90% slucajeva trizomija 21 hromozoma vodi

poreklo od majke, pri cemu je najcesci uzrok nerazdvajanje hromozoma 21 u toku mejoze I u
toku oogeneze)
 translokacije u 4%, slucajeva (Robertsonove translokacije)
 mozaicizam 1% (postojanje 2 razlicite celijske linije, koje vode poreklo od istog zigota) i u
ovom slucaju do nerazdvajanja dolazi u ranim mitotickim deobama zigota; klinicka slika
bolesnika obolelih od mozaicizma je blaza nego kod translokacija i trizomija
Sto se tice molekularnog mehanizma koji dovodi do ovakvog fenotipa, pokazano je da na dugom q
kraku 21 hromozoma postoji kriticni region koji svojom duplikacijom dovodi do navedenih fenotipskih
karakteristika

Kao i kod ostalih trizomija, najveci faktor koji povecava ucestalost ove bolesti jeste starost majke; nakon
35. godine starosti majke, ucestalost se znatno povecava (1:400 do 1:100), dok je kod zena iznad 45
godina starosti ucestalost drasticno povecana (1:40).
PATAU SINDROM (Trizomija 13. hromozoma)
Sto se tice ove trizomije, javlja se aneuploidija hromozoma broj 13 i oboleli mogu biti i decaci i
devojcice. Ucestalost je 1:5000 zivorodjenih, oko 70% beba umre u prva 3 meseca zivota.

Karakteristicni znakovi:

 rascep nepca i usne

 nisko postavljene i deformisane usne skoljke
 viseprstost/polidaktilija
 ostecenje noktiju
 anomalije srca i kardiovaskularnog Sistema

EDVARDSOV SINDROM (Trizomija 18. hromozoma)

Oboleli mogu biti i devojcice i decaci. Ucestalost je 1:5000 zivorodjenih, oko 75% beba umre u
prva tri meseca zivota.

Karakterisni znakovi:

 stisnnuta pesnica (drugi prst je preko treceg, a peti preko cetvrtog),

 anomalije organskih sistema
 osteceni nokti,
 nisko postavljene usi,
 mentalna retardacija.
Najduzi zivotni vek iznosi oko godinu dana.

NAKON LEKCIJE MOZETE (A I NE MORATE) POGLEDATI PREDAVANJE BR. 26 OD 13:21 MINUTA,

GDE DR. FEODORA POPIC POLJIC PRIKAZUJE SNIMKE DECE OBOLELIH OD GORE NAVEDENIH
BOLESTI IZ NJENE LICNE KOLEKCIJE

27. NERAZDVAJANJE POLNIH HROMOZOMA

Nerazdvajanje može da se desi u toku prve mejotičke deobe, češće u gametogenezi majke, kad
oba X hromozoma odu ka istom polu ----> rezultat nerazdvajanja dobijamo 50% verovatnoću da ta jajna
ćelija nosi 2 X hromozoma i 22 autozoma a 50% je i verovatnoća da jajna ćelija ima samo autozome tj
da joj NEDOSTAJU POLNI HROMOZOMI

Može da se desi i tokom druge mejotičke deobe - obe hromatide X polnog hromozoma odu ka
jednom polu tako da i tada postoji verovatnoća 25% da nastane jajna ćelija koja će imati jedan X
hromozom u višku i jajna ćelija koja nosi samo autozome, tj nedostaju joj polni hromozomi

ovakve situacije u nerazdvajanju X hromozoma se kod žena povećavaju nakon napunjene 30. godine
života
-kao posledica ANEUPLOIDIJA (uvećanje ili smanjenje osnovne garniture za jedan ili veći broj
hromozoma) polnih hromozoma u živorođenoj populaciji javlja se jedina živorođena monozomija-stanje
kad u kariotipu imamo 45 hromozoma i samo jedan X polni hromozom --> TARNEROV SINDROM

TARNEROV SINDROM
- žene obolele od ovog sindroma imaju samo jedan X hromozom, dakle nemaju Barovo telo
-jedina monozomija prisutna u živorođenoj populaciji
-incidenca: 1:500 do 1:1000
-osobe ženskog pola
-detekcija nije jasna, može se uočiti u bilo kom delu života, međutim tokom embrionalnog
razvića u predelu vrata javlja se otok koji po rođenju nestaje pa bebe izgledaju potpuno normalno, a kod
drugih može da se vidi edem prisutan ili u vidu otoka ekstremiteta
-niskog su rasta oko 145cm zahvaljujući nedostatku SHOX gena koji je lociran u
pseudoautozomalnom regionu X polnog hromozoma koji je odgovoran za razviće i razvoj
-kratak zadebljao vrat
-niska linija kosmatosti
-kratka IV metakarpalna kost
-štitasti grudni koš sa nerazvijenim dojkama i široko razmaknutim bradavicama
-u određenom broju slučajeva postoje određene srčane anomalije
-uglavnom imaju normalnu inteligenciju, ali postoji problema sa socijalizacijom i donošenjem
odluka višeg reda što zavisi od toga čiji X hromozom nedostaje (da li je od oca ili majke)
-nerazvijeni ovarijumi, sterilne; dolazi do izostanka menstruacije; u periodu razvijanja
sekundalnih polnih karakteristika se uvodi terapija estrogenom
Citogenetički nalazi
1. MONOZOMIJA (50%)- nedostatak jednog polnog hromozoma, najčešće se gubi X hromozom
poreklom od oca
2. MOZAICIZAM (20%)- postojanje dve ćelijske linije gde jedna ima normalan kariotip a druga ima
nedostatak jednog polnog hromozoma, i one koje imaju 45,X/46,XX imaju verovatnoću da budu plodne
3. IZOHROMOZOM (15%)- 46, Xi dakle X hromozom koji je sačinjen od identičnih traka tj ne vode
poreklo od različitih roditelja
4. RING (5%) 46, Xr na jednom hromozomu se dešava terminalna delecija sa oba kraja koja ostavlja
nezaštićene krajeve X hromozoma te oni teže da se spoje i formiraju ring hromozom
5. DELECIJA (5%) dela X hromozoma i to dela kratkog kraka X hromozoma, u svom kariotipu imaju
46 hromozoma i jedan hromozom koji ima deleciju
- uočeni su još neki citogenetički nalazi koji obuhvataju aberacije na X polnom hromozomu
KLINEFELTEROV SINDROM
- trizomija 47, XXY
-relativno često stanje
-u svom kariotipu imaju tri polna hromozoma XXY
-incidenca: 1:1000
-osobe muškog pola koje u detinjstvu iskazuju poteškoće u učenju i određenu dozu nespretnosti
-uočava se niže IQ u odnosu na prosečnu za datu familiju i u periodu detinjstva
-visokog su rasta
-dugački donji ekstremiteti
-dolazi do GINEKOMASTIJE- uvećanje dojki
-sterilne osobe, malih testisa kojima nedostaje smpermatogeneza
-povećani rizik ka razvoju osteoporoze i karcinoma dojke u odraslom dobu
-javlja se ženski tip maljavosti
-sama sterilnost je uzrokovana nepostojanjem spermatozoida ali je kod određenog broja je
pokazano da spermatogeneza postoji ali da nedostaje vas deferens
-osobe koje pokazuju određeni varijebalni stepen mentalne retardacije
Citogenetičke karakteristike

-hromatin pozitivni- muškarci koji imaju Barovo telo; jedan od X polnih hromozoma je u formi
fakultativnog heterohromatina i to je zapravo najbrža i najlakša dijagnoza, jer normalna muška osoba ne
sadrži Barovo telo
-TRIZOMIJA 47, XXY podjednak udeo kad je višak hromozoma poreklom od oca ili od majke (kad su u
pitanju starije majke)
-MOZAICIZAM (kod malog broja osoba) prisutnost dve linije ćelija gde jedna ima normalan muški
kariotip 46, XY a druga ima trizomiju 47,XXY
-veoma retko postoje muškarci koji imaju više od dva X hromozoma npr. TETRAZOMIJA 48,XXXY i
PENTAZOMIJA 49,XXXXY; pokazani slični sindromi kao kod Klinefelterovog sindroma samo što su
još izraženiji kao i da je i mentalna retardacija teža

- Pokazane su i druge trizomije polnih hromozoma u populaciji 47, XXX (sindrom trostrukog
hromozoma, žene) i 47, XYY (Jacobsov sindrom muškarci)

47, XXX Super zena

- kod osoba ženskog pola- fenotipski se ne razlikuju u jasno vidljivim karakteristikama
-oko 0,1% svih žena ima ovaj kariotip
-blage izmene:
- na rođenju se uočava manja porođajna težina i veća dužina
-tokom odrastanja- nešto viši rast , kašnjenje u motornom razvoju
-kod odraslih osoba- intelektualna sposobnost ne značajno snižena, viši telesni rast u odnosu na
prosek, moguće su govorne poteškoće i neredovne menstruacije
-promene u ponašanju i socijalizaciji, stidljive i povučene
-normalno fertilne i potomci imaju normalan kariotip
-dijagnoza se uspostavlja pomoću analize kariotipa

Jacobs sindrom
- 47, XYY
-muškarci
-incidenca 1:1000 živorođenih
-većina ima normalan fenotip i ponašanje
-ponekad se jave poteškoće u učenju i antisocijalno ponašanje
-ponekada nadprosečno viši rast, krupniji zubi
-po nekim autorima- promene ponašanja u smislu povećana agresivnost i emocionalna nezrelost,
ali nije dokazano da je sindrom razlog takvog ponašanja
 -većina normalno fertilna ali nekada se javlja sterilnost
-IQ u rasponu 80-140
-dodatni Y hromozom je poreklom od nerazdvajanja Y polnog hromozoma u mejozi 2 kod oca,
ai su i zabeleženi i slučajevi postzigotnog nerazdvajanja tj u ranim mitotičkim deobama zigota

PAZNJA! Na ovome vas mogu hvatati na ispitu <3

1. Koliko se hromozoma nalazi u metafazi mejoze 1 kod osobe 45, X0? OSOBE SA TARNER
SINDROMOM SU STERILNE!!! NEMA OOGENEZE

2. Koliko se hromozoma nalazi u metafazi mejoze 1 kod osobe 47, XXY? OSOBE SA KLINEFELTER
SINDROMOM SU STERILNE!!! NEMA SPERMATOGENEZE

3. Koliko se hromozoma nalazi u metafazi mejoze 1 kod osobe 47, XXX? 47

4. Koliko se hromozoma nalazi u metafazi mejoze 1 kod osobe 47, XYY? 47

28. POLIGENSKO NASLEĐIVANJE I GENETIKA TEŠKIH BOLESTI
U okviru svih modela nasleđivanja koja smo do sada radili, videli smo da osnovu za promenu fenotipa
čini 1 gen i interakcija alela unutar tog lokusa, kao i interakcija 2 različita gena, odnosno epistaze koje
definišu određenu osobinu. Međutim, mnoge osobine i bolesti prisutne u humanoj populaciji se ne
nasleđuju pod uticajem jednog ili dva gena i ovakvo nasleđivanje predstavlja odstupanje od Mendelovog
nasleđivanja. Česti su primeri bolesti u čijoj osnovi leži više gena, odnosno više gena definišu jednu
bolest. Neki od primera takvih poremećaja jesu najčešće urođene malformacije kao i mnoge bolesti
stečene u detinjstvu ili tokom života. Stoga je veoma teško posmatrati nasleđivanje onih osobina koje se
determinišu poligenski i ne možemo ih posmatrati na isti način kao što smo to radili pri analizi
monogenskih svojstava. Prvo ćemo se upoznati sa nekim terminima:

 POLIGENA SVOJSTVA : su sva ona svojstva koja su uslovljena dejstvom 2 ili više gena.
Brojna su ovakva svojstva u humanoj populaciji, a mi ćemo navesti boju očiju. Do sada smo
boju očiju (radi boljeg upoznavanja Mendelovog nasleđivanja) definisali kao monogensko
nasleđivanje (tamne u odnosu na plave), ali suštinski boja očiju je čisto poligeno svojstvo koje je
pod uticajem većeg broja gena bez velikog uticaja faktora spoljašnje sredine.
 MULTIFAKTORSKA SVOJSTVA : izazvana su kako genetički, tako i pod uticajem
okruženja ili faktora spoljašnje sredine. U suštini su poligena, dakle determinisana od strane 2 ili
više gena, ali način njihove ekspresije nije samo genetički već i pod uticajem faktora spoljašnje
sredine. Neki od primera su visina, težina i boja kože. Telesna težina je uslovljena dejstvom
nekoliko različitih gena ali fenotip zavisi od načina ishrane i unosa hranljivih materija.
 KOMPLEKSNA SVOJSTVA : poligena (kontrolisana od strane 2 ili više gena) i pod uticajem
su faktora spoljašnje sredine, ali je jako teško moguće odrediti udeo oba tipa faktora (budući da
genetički mehanizmi nisu u potpunosti poznati). Tu kao primere navodimo ona oboljenja koja su
česta danas poput hipertenzije, gojaznosti, kardiovaskularnih oboljenja, neurološka i
psihijatrijska oboljenja (depresija, autizam, poremećaj inteligencije...), dakle sva stanja
imaju genetičku osnovu ali su oblikovana pod uticajem spoljašnje sredine. Nije lako razumeti
uticaj gena i odnosa sa faktorima sredina koji oblikuju fenotip kao ekspresiju genotipa.

POLIGENA SVOJSTVA – POLIGENSKO NASLEĐIVANJE : se još naziva i kvantitativno

nasleđivanje zato što fenotip ovih osobina možemo izmeriti, npr. kod telesne težine to je vrednost u
kilogramima, kod visine je vrednost u centimetrima, inteligencija se meri kroz IQ koeficijent,
hipertenzija se meri kroz visinu krvnog pritiska. Dakle, kvantitativno nasleđivanje je nasleđivanje i
ekspresija fenotipa koji je određen mnogim genima (poligenima), a svaki gen ispoljava mali aditivni
efekat. On se odnosi na kumulativan uticaj gena i alela koji se nalaze u tim genima i nijedan gen ne
nazivamo dominantan ili recesivan u odnosu na drugi, već svaki od njih ima mali sabirni efekat i u
literaturi ih možemo naći pod imenom MINOR GENI ili POLIGENI. Na ekspresiju svojstava koji su
definisani poligenima mogu a i ne moraju da utiču uslovi sredine poput boje očiju.
Sabirni ili kumulativni efekat pojedinačnih gena se naziva ADITIVNA POLIGENIJA.

Objasnićemo je na primeru boje kože

kod ljudi pod pretpostavkom da 2
gena (ovde označeni kao N1 i N2)
učestvuju u ovom svojstvu. Svaki od
njih ima 2 alela, 1 dominantan i 1
recesivan (N1, n1, N2, n2). Pod
pretpostavkom da se ukrste roditelji
od kojih je jedan crne boje kože a
drugi bele, imamo dominantnog
homozigota u oba genska lokusa
(fenotipska klasa tamne boje kože –
crnac) i recesivnog homozigota
(fenotipska klasa izuzetno svetle boje
kože – belac). Nakon ukrštanja
ovakvih roditelja, u F1 generaciji,
svo potomstvo je heterozigotno za
posmatrana 2 genska lokusa i ima
srednji fenotip obojenosti kože – u
pitanju je mulat. Pri ukrštanju 2 heterozigota (2 mulata) imamo 16 kombinacija. Međutim, kada imamo
slučaj 2 gena postoji 5 fenotipskih klasa. Prvu fenotipsku klasu čini ono potomstvo koje ima sve
dominantne alele (najtamnija boja kože), drugu fenotipsku klasu nešto svetlije boje čini potomstvo koje
ima 3 dominantna alela u bilo koja 2 lokusa (ili će biti N1N1N2n2 ili N1n1N2N2 – dakle bilo koja 3
alela (sad nije rekla, ali ja bih dodao bilo koja 3 DOMINANTNA alela pošto se na to misli, čisto da se
ne zbunite) daju svoj sabirni efekat i dobijamo nešto svetliji fenotip. Sledeća fenotipska klasa predstavlja
one potomke koji imaju bilo koja 2 dominantna alela (ili su heterozigoti za oba genska lokusa ili su u
jednom dominantni homozigoti a u drugom recesivni homozigot). Zatim imamo narednu fenotipsku
klasu još svetlije boje kože – tu imamo samo 1 dominantan alel u bilo kom lokusu i na kraju najsvetliju
boju kože imaju recesivni homozigoti za oba genska lokusa.

Ako primetimo, iz ukrštanja homozigotnih roditelja u F2 generaciji gde se javlja 5 fenotipskih klasa,
onda možemo da zaključimo da se radi o aditivnoj poligeniji. Dakle, ako osobinu određuju po 2 alela na
svakom od lokusa koji međusobno deluju aditivno dolazi do nastanka 5 fenotipskih klasa koje se javljaju
u odnosu 1:4:6:4:1, što će reći 1 sa sva 4 dominantna alela; 4 sa 3 dominantna i 1 recesivnim alelom; 6
sa 2 dominantna i 2 recesivna; 4 sa 1 dominantnim i 3 recesivna; 1 sa sva 4 recesivna alela. Iako
spoljašnja sredina (izloženost sunčevim zracima) kod nasleđivanja ovog svojstva može da modifikuje
boju kože, ovaj odnos je onaj koji je očekivan pod pretpostavkom da su u pitanju 2 gena.

Ponavljamo, iako smo boju očiju do sad posmatrali kao monogensko svojstvo, ona predstavlja
poligensko ili kvantitativno svojstvo, dakle nemamo faktora spoljašnje sredine koji u bitnom utiče na
ispoljavanje ovog svojstva.
 Do sada je poznato da u ispoljavanju ovog
svojstva učestvuje 6 različitih genskik lokusa
gde svaki od njih ima po 2 alela (1 dominantan i
1 recesivan), te da svaki dominantan alel
doprinosi nastanku tamnije boje, odnosno ima
sabirni efekat koji vodi tamnijoj boji pa se
raspon boje očiju može kategorisati od izrazito
svetlo plavih pa do izrazito tamno smeđih očiju.

Što se tiče merenja vrednosti, dakle zašto su boja

očiju i boja kože kvantitativne osobine, mi
možemo ne samo kvalitativno opisati kao boju
kože i boju očiju već i izmeriti vrednost talasne
dužine koju reflektuje koža ili boja očiju, izraziti
je u nanometrima i tako ovu karakteristiku
prikazati kao kvantitativno svojstvo. Na osnovu
analize određenog svojstva u populaciji možemo
zaključiti koliko gena determiniše određeno
svojstvo i to zato što se svaka kvantitativna
osobina ponaša po principu normalne distribucije.
Recimo, za boju kose danas znamo da je
determinisana velikim brojem gena koji su
locirani na hromozomima 3, 6, 10 i 18 koji takođe
imaju sabirni ili aditivni efekat. Na prezentaciji
piše da što ima više dominantnih alela u genotipu kosa je tamnija, a ona to nije rekla, mada nije ni teško
zaključiti logički.

Možda najlakši primer za razumevanje

kvantitativnih osobina jeste telesna visina. U svakoj
humanoj populaciji telesna visina pokazuje
kontinuiranu varijabilnost, a ona je osnovna
karakteristika svakog poligenskog svojstva. Ona
podrazumeva da mi nemamo samo različite fenotipe
(dakle ljude ne delimo na visoke i niske) već imamo
klase odgovarajuće visine ljudi. Npr. ljude možemo
podeliti na osnovu visine na one koji su visoki 150-155 centimetara, 155-160 centimetara i tako dalje.
Što su ekstremnije fenotipske klase to manji broj ljudi pripada toj fenotipskoj klasi, a najveći broj osoba
se kreće negde oko srednje vrednosti, što znači da ova osobina kao i svaka druga poligena osobina
pokazuje normalnu distribuciju koju matematički možemo izraziti kao simetrična kriva u obliku zvona
koja se normalno rasprostire oko srednje vrednosti poznate kao Gausova kriva.

Stoga, analizu kvantitativnih svojstava, pre svega u populacijama možemo uraditi primenom statističkih
metoda. Retko možemo pratiti neko svojstvo i njegovo nasleđivanje u nekoj populaciji, pa ako
pretpostavimo da je telesna visina određena sa 4 različita gena (svaki sa dominantnim i recesivnim
alelom) i da svaki dominantni alel doprinosi visini. Analizom visine različitih osoba utvrđujemo da
recesivni homozigoti ima visinu od 152,40 centimetara u proseku ako je muškarac, odnosno 139,7
centimetara ako je u pitanju žena. Dakle imamo isti genotip, ali različit genotip. Razlog tome je uticaj
spoljašnje sredine, odnosno hormona (hormoni su uticaj spoljašnje sredine?) devojčice ranije završavaju
svoj telesni rast, a dečaci pod uticajem testosterona rastu duže i u proseku su viši za 12,7 centimetara od
devojčica istog genotipa. Dominantni homozigoti imaju visinu od 193,4 cm (M) i 180,34 cm (Ž). Iz
ovoga možemo preračunati da svaki alel dodaje oko 5,08 cm.

Posmatrajmo jedan bračni par gde su oboje heterozigoti za sva 4 genska

lokusa, muškarac je visok 172,72 cm, a žena 160,02 cm. Određeni broj
gameta će nositi maksimalnu kombinaciju alela, znači u svim genskim
lokusima imaćemo dominantne alele. Ako dođe do toga da se ta jajna ćelija
oplodi tim spermatozoidom dobiće se dete a fenotip tog dominantnog
homozigota će biti različit da li je u pitanju dečak (193cm) ili devojčica
(180cm).

Najminimalnija kombinacija jeste ta gde gameta nosi sve recesivne alele i od majke i od oca. Spajanjem
ovih gameta nastaje dete recesivni homozigot, odnosno dečak 152cm ili
devojčica 139cm.

Iz ukrštanja 2 heterozigota možemo u potomstvu očekivati među

devojčicama raspon 139-180cm, a među dečacima 152-193 cm i zato je jako teško dati predviđanje
pojave odgovarajućeg fenotipa, a još teže ako govorimo o poligenim kompleksnim poremećajima,
odnosno odrediti verovatnoću pojave u potomstvu.

KAKO DA ODREDIMO VARIJABILNOST KVANTITATIVNIH SVOJSTAVA I

VEROVATNOĆU POJAVE ODGOVARAJUĆEG FENOTIPA NA NIVOU GRUPE ILI
POPULACIJE (porodica ili grupa koja naseljava neki prostor)?
 Pravila nasleđivanja su takva, da
kao i kod Gausove i svake druge
krive, da je raspon distribucije oko
srednje vrednosti određen merom
koja se naziva standardna
devijacija. Dakle srednja vrednost
je mera centralne tendencije ili
prosek za odgovarajuću grupu kao
prosečna visina ili težina, a
standardna devijacija predstavlja
meru disperzije i 68% osoba uvek
pripada fenotipskim klasama koje
su jednake srednja vrednost ()
plus minus jedna standardna
devijacija (). 95% osoba pripada
fenotipskim klasama srednja vrednost plus minus 2 standardne devijacije, a čak 99,7% osoba pripada
fenotipskim klasama srednja vrednost plus minus 3 standardne devijacije. Dakle, analiza krive normalne
raspodele omogućava da odredimo proporciju podataka u raspodeli u odnosu na broj standardnih
devijacija. Još jedna mera disperzije koja nam omogućava da razumemo i sagledamo način nasleđivanja
poligenih svojstava jeste varijansa. Ona, statistički posmatrano, predstavlja kvadrat standardne devijacije
i analiza varijanse nam omogućava da sagledamo, sa jedne strane koliki je udeo genetičke osnove u
determinisanju nekog svojstva, a sa druge strane koliko će se učestalost tog svojstva kretati iz prethodne
u narednu generaciju.

Sagledavajući genetičku osnovu i mere kojima možemo broj

fenotipova zaključujemo da kako broj lokusa koji determinišu jedno
svojstvo raste tako raste i broj fenotipskih klasa. Ukoliko 2 lokusa
određuju jedno svojstvo (svaki sa po 2 alela) i među njima vlada
aditivna poligenija imamo 5 fenotipskih klasa koje se javljaju u
odnosu 1:4:6:4:1. Ukoliko neko svojstvo određuju 3 gena (svaki
sa po 2 alela) odnos fenotipova bi bio 1:6:15:20:15:6:1. Dakle
distribucija je uvek kao normalna kriva što nam govori da je u
pitanju poligeno svojstvo i sa porastom broja gena broj fenotipskih
klasa raste : 2 gena – 5 fenotipskih klasa, 3 gena – 7 fenotipskih
klasa, 4 gena– 9 fenotipskih klasa, a uvek se javlja kontinuirana
varijabilnost i možemo je prikazati kao normalnu ili Gausovu krivu.
 Ako posmatramo kroz neku
populaciju ili porodicu
nasleđivanje kvantitativnog
svojstva onda uvek moramo
posmatrati koji je stepen srodstva
između osoba kroz koje
posmatramo to svojstvo. Kada
proučavamo nasleđivanje
poligenih svojstava, proučava se
korelacija osobina u određenoj
porodici ili populaciji. Korelacija
je statistička mera stepena
vezanosti nekog fenotipa i
genotipske osnove, odnosno ako
gledamo čisto statistički, mera stepena sličnosti ili povezanosti između neka 2 parametra. Prvostepeni
rođaci dele 50% svojih gena, to su parovi: roditelji u odnosu na decu i rođeni braća i sestre. Budući da
dele tih 50%, logično je da će neka kvantitativna osobina pokazivati korelaciju koja će biti 0,5. Kada se
radi analiza korelacije, kada se pokaže vrednost korelacije od 0,5 to ukazuje na to da imamo u osnovi
poligeno svojstvo. Ako je u pitanju drugi stepen srodstva, to su parovi: tetka, stric i ujak u odnosu na
nećake i nećakinje, zatim dede i babe u odnosu na unuke i polusestre i polubraća, imamo 25%
zajedničkih gena i očekivanu korelaciju od 0,25. Treći stepen srodstva jesu parovi: prababe i pradede u
odnosu na praunuke i prvi rođaci (brat i sestra od strica, tetke i ujaka) – dele 12,5% gena te je to
očekivani parametar korelacija.

Ovim smo prešli uvodni deo koji se odnosi na statističke pojmove i razumevanje multifaktorskih
nasleđivanja. Kroz prvi deo smo se uponzali i sa parametrima koje ćete pominjati kroz praktičnu
nastava, a na narednom času nastavljamo sa sagledavanjem osobina koje se nasleđuju poligenski.
Udžbenik poglavlje 9

29. Procena rekurantnog rizika

Poligena teorija nasledjivanja kvantitativnih svojstava moze da se primeni na osobine koje
bukvalno smartramo kvantitativnim, tj. one koje mozemo izmeriti, ali i na one ceste bolesti koje zapravo
nazivamo jednim imenom (kao Diabetes mellitus, KVS oboljenja, epilepsija…). Na koji nacin mi
imenujemo takve kvantitativne osobine u neki kvalitativni karakter (tipa osoba je obolela ili nije
obolela). Najcesci model na osnovu kog se tretiraju ovakvi podaci i analiziraju jeste MODEL
PODLOZNOSTI (MODEL PRAGA), gde se zapravo svi faktori koji uticu na razvoj tog odredjenog
poremecaja koji je poligen, bilo da su geneticki faktori ili uticaj spoljasnje sredine, koji su podvuceni
kao jedna celina nazivano je PODLOZNOST.
Podloznost svih osoba u populaciji formira krivu kontinuirane varijabilnosti koja ima normalnu
distribuciju. Svaka osoba ima geneticku predispoziciju, tj. podlozna je nastanku nekog
multifaktorijalnog stanja i ako posmatramo hipotetocku krivu u opstoj populaciji, imamo hipoteticku
krivu koja je u nekoj grupi (kod srodnika na primer) u kojoj se javlja geneticka predispozicija i
poredimo te 2 krive. U slucaju poredjenja u opstoj populaciji i krive podloznosti kod rodjaka, kriva je
pomerena u desno. Koliko ce biti to pomeranje u desno, zavisi od stepena srodstva. Na taj nacin
uocavamo da je ucestalost neke multifaktorske bolesti najcesca medju rodjacima koji su bliski (sto je
veci stepen srodstva) i da je visa kod rodjaka koji su najteze aficirani.

Ukoliko postoji vise aficiranih rodjaka, tada rizik za nastanak bolesti raste, ili npr. ukoliko je cesce
zahvacen 1 pol, onda je rizik veci za taj pol.

Vazno je naglasiti da se za odredjivanje

podloznosti uzimaju svi faktori (kako geneticki,
tako i faktori sredine) i mozemo na osnovu toga
pretpostaviti da kombinacija gena sa alelima koji
su odgovorni za nastanak bolesti su cesce prisutni
u tim grupama.

Sama podloznost se ne moze izmeriti, ali srednja

vrednost podloznosti u nekoj populaciji ili u nekoj
porodici moze se kvantifikovati koriscenjem
statistickih parametara na osnovu normalne
distribucije i procenu rizika za pojavljivanje
odredjenog oboljenja.

Ovaj model procene praga je hipoteticki i bazira

se na obzervaciji i na taj nacin mozemo zapravo
utvrditi koliki je rizik za to da se isto stanje desi
(npr. primer ponavljanja za prve rodjake se
priblizava kvadratnom korenu ucestalosti u opstoj
populaciji, sto ce reci da ako postoji ucestalost u
opstoj populaciji 1:1000, rizik za bracu i sestre i
njihovo potomstvo ce biti od prilike 1:30, ili 3%

Ovaj model podloznosti/praga se najcesce koristi da bi se kvantifikovala geneticka osnova nekog

oboljenja i bez znanja o tome koliko gena lezi u toj osnovi, ili kakvi su pojedinacni parametri spoljasnje
sredine da bi se odredio rizik nastanka nekog oboljenja.

Iako se medicinska genetika obicno fokusira na monogenska stanja ili poremecaje izazvanih promenom
na hromozomima, sto strukturnih, sto numerickih, ova kompleksna poligena oboljenja kao sto su KVS
oboljenja, dijabetes, neurodegenerativne bolesti, zapravo imaju najveci udeo u populaciji, zbog cega se
grupisu u ceste bolesti.
Uvek se postavlja pitanje kako mozemo da znamo da neka kompleksna bolest ima geneticku osnovu, i
kolika je geneticka osnova. Te ceste bolesti koje su poligene, multifaktorske i kompleksne cesto nemaju
jednostavan mehanizam nasledjivanja, obicno nisu monogenske i geneticki faktori koji doprinose
njenom nastanku su brojni (vise gena ucestvuje, medjusobno su u interakciji, ali kombinacije alela su u
interakciji sa faktorima spoljasnje sredine).

Ne postoji jasan model za ovo, ali mozemo da odredimo da li postoji geneticka osnova i mozemo na
neki nacin da izmerimo kolika je ona kroz nekoliko razlicitih pristupa.

Jedan od nacina dokazivanja gde postoji geneticka podloznost za ceste bolesti jeste odredjivanje
REKURENTNOG RIZIKA.

To je parameter kojim mozemo da odredimo koja je verovatnoca da osoba koja u svom

porodicnom stablu ima nekog srodnika koji je oboleo, oboli u poredjenju sa bilo kom drugom
osobom u populaciji.

Kolika ce biti verovatnoca da osoba oboli zavisi od stepena srodstva (povecava verovatnocu ukoliko je
prvi stepen srodstva, drugi ili treci stetpen).

Isto postoji obzervacija na osnovu koje izvodmo zakljucak, ten am nije potrebno znanje koliko gena
ucestvuje u samoj osnovi oboljenja, vec se na osnovu analize rodoslova meri korelacija i poredi
koeficijent korelacije koji je uocen u odnosu na onaj koji je ocekivan.

Recimo, u paru srodstva izmedju roditelja i deteta, ocekivani koeficijent korelacije je 0,5, a onaj koji je
uocen kroz veci broj rodoslova meri se u kojoj meri on odstupa od onog koji je ocekivan.

Ako postoji geneticka podloznost cestoj bolesti, onda se ocekuje cesce javljanje te bolesti medju
parovima rodjaka, nego sto je to u opstoj populaciji, i na osnovu broja obolelih srodnika, zavisno od
stepena srodstva, moze se empirijski odrediti rizik da se bolest ponovo pojavi u narednoj generaciji ili
kod odredjenog srodnika.
To sto se bolest javlja cesce u nekoj porodici, apsolutno ne mora da znaci da ta bolest ima geneticku
osnovu, ali najcesce je to slucaj.

U odredjivanju geneticke osnove koristi se metoda koja se zove ISTRAZIVANJE BLIZANACA

U istrazivanju blizanaca se meri da ako kod oba identicna blizanca postoji ista karakteristika, logicno je
zakljuciti da je ta ona nasledna. Opet, ne mora da bude slucaj, jer blizanci dele slicno okruzenje, tako da
primera radi ako 1 blizanac dobije neku infektivnu bolest, obolece i drugi

Osnovni parameter koji se koristi u istrazivanju blizanaca je KONKORDANSA. Kaze se da su blizanci

konkordantni, ako kod oba blizanca postoji/ne postoji ista karakteristika. DISKONKORDANTNI su
ako osobina postoji kod 1 blizanca, a kod 2. ne postoji.

Ako posmatramo blizance, oni mogu biti monozigotni i dizigotni. Monozigotni blizanci imaju identicni
genotip, a dizigoti su kao rodjeni brat i sestra (dele po 50%).

Merenjem konkordanse kod monozigotnih i dizigotnih blizanaca i njihovim poredjenjem mozemo

odrediti da li neko stanje, neko svojstvo predstavlja poligeno multifaktorsko svojstvo. Ako je bolest
geneticki determinisana, onda ce kod monozigotnih blizanaca biti znacajno veca konkordansa u odnosu
na dizigotne blizance.

Iako imamo situaciju da blizanci dele okruzenje, mnogo je cesca situacija da je konkordansa ista ako
postoji geneticka osnova nekog oboljenja.

Primer: osobine- krvna grupa 100% konkordansa, 100% geneticki determinisana, ne uticu spoljasnji
faktori kod monozigota, dok kod dizigota je ona 66%

Ova stanja imaju jaku geneticku osnovu, postoji niz gena koji determineise ovu osobinu
Jos jedan nacin na koji moze da se utvrdi geneticka podloznost za neke bolesti su ADOPCIONE
STUDIJE

One se baziraju na poredjenju ucestalosti bolesti kod pojedinaca koji zive u bioloskoj porodici i onih
koji su u porodici usvojitelja. Usvojene osobe u svoje okruzenje nose gene iz bioloske porodice i
predstavljaju model gde ukoliko imamo ucestalost bolesti kod osoba koje su presle u porodicu
usvojitelja jednako onoj koja postoji u njihovoj bioloskoj porodici, onda je veci udeo genetickih faktora

Ako je ucestalost bolesti kod usvojenih osoba slicna porodici usvojitelja, onda je verovatnije da je veci
udeo faktora sredine.

Osnovna pitanja koja se postavljaju su: da li se oboljenje javlja u bioloskoj porodici ili u porodici
usvojitelja i da li ako bioloski roditelji imaju oboljenje i dete ce ga razviti ako se odgaja u drugacijoj
sredini.

Na kraju, iz svih ovih studija, mi dobijamo KOEFICIJENT KORELACIJE kojim sagledavamo kolika
je korelacija odgovarajuce genotipske kombinacije sa fenotipom. Time merimo GENETICKU
OSNOVU POLIGENOG SVOJSTVA

Nacin na koji to mozemo da uradimo jeste posmatranjem FENOTIPSKE VARIJANSE.

Ukupna fenotipska varijansa u populaciji (S^2 od F) potice iz 2 glavna izvora variranja:

Geneticke razlike medju individuama – S^2 od G – genotipska varijansa

Razlike u uslovima sredine u kojima individue zive – S^2 od E – ekoloska varijansa

*HERETABILNOST predstavlja meru koji deo etiologije odredjenog stanja mozemo prepisati
genetickim faktorima, a koje faktorima sredine, ili udeo geneticke osnove u ukupnoj fenotipskoj
varijabilnosti.

Heritabilnost se deli na:

Heritabilnost u sirem smislu koja predstavlja proporciju fenotipske varijabilnosti koja je posledica
genetickih razlika izmedju individual, oznacava se simbolom h^2 i predstavlja odnos genotipske i
fenotipske varijanse.

Heritabilnost u uzem smislu racuna kao proporcija ukupne fenotipske varijabilnosti koja je posledica
aditivnog dejstva gena u poligenom kompleksu.

Primer:

Ako je heritabilnost 0, onda je osobina iskljucivo pod dejstvom sredine (trauma)

Ako je heritabilnost 1, onda je osnova iskljucivo geneticka (krvna grupa)

Sve izmedju su kvantitativne osobine (poligenske osobine)

Pred sam kraj, zelim da kazem da mi je ova matematika spalila mozak i da se necu oporaviti za bar jos 2
dana. Sportski pozdrav!

30. MULTIFAKTORSKO NASLEĐIVANJE

Sve one osobine koje su određene poligenima i gde spoljašnje okruženje oblikuje izraz fenotipa čini
spektar bolesti čoveka koje grupišemo kao multifaktorsko ili kompleksno nasleđvanje. Razumevanje
genetičke osnove i utvrđivanjem svih poligena koji učestvuju u nastanku ovih bolesti, kao i
kvantifikovanje u kojoj meri spoljašnja sredina učestvuje u nastanku ovih bolesti, znatno je
uznapredovalo projektima humanog genoma, i projektima nakon njega kao što je „HapMap“ projekat
humanog genoma.

Multifaktorski se nasleđuju :

1. Kongenitalne malformacije - rascep usne i nepca, dislokacija kuka, urođene srčane mane
2. Stečene bolesti koje se mogu javiti u dečijem i u odraslom dobu– autizam, dijabetes,
kardiovaskularna oboljenja, gojaznost, astma, glaukom, hipertenzija i inteligencija.
3. Dijabetes melitus, javlja se u 3 osnovna oblika :

Dijabetes melitus tip 1 : Juvenilni oblik dijabetesa je dijabetes melitus tip 1 koji je zavistan od insulina
pa je nekada tako i nazivan (insulin zavistan dijabetes). Dovodi do raznih komplikacija i to već u
adolescentnom dobu. Postoji visoki rizik u porodicama za srodnike i postoji konkordantnost kod
monozigotnih blizanaca 50%, a kod dizigotnih 12%. To ukazuje da on ima multifaktorsku osnovu tj.
uticaj gena i faktora spoljašnje sredine. U faktore spoljasnje sredine spada način ishrane, ali i izloženost
nekim virusima može doprineti pojavi ovog stanja. Genetička osnova bolesti pokazuje asocijaciju sa
genima HLA lokusa koji je lociran na kratkom kraku hromozoma broj 6. Pokazane su asocijacije sa
HLAb 8 i HLAb 15 antigenima i konkretno određenim alelima ovih antigena koji povećavaju rizik za
nastanak dijabetes melitus tip 1. Na osnovu detaljnijih analiza HLA kompleksa pokazano je da kod
dijabetesa tip 1 kodon na 57. mestu aminokiseline dq lokusa asparagin ima zaštitnu ulogu nasuprot
drugih amino kiselina čijom ugradnjom se povećava rizik za nastanak dijabetes melitus tip 1.
Identifikovan je gen koji kodira insulin na kratkom kraku 11. hromozoma gde je pokazano da varijacije
u broju tandemskih ponovaka od 14 baznih parova utiču na podložnost za nastanak ove bolesti. Nađena
je veza postupkom analize vezanosti između ova dva različita regiona na hromozomima i razvoja same
bolesti. Postoji negde oko 20 lokusa čije mutacije tj. kombinacije alela u njima mogu da dovedu do
razvoja dijabetes melitus tip 1. Smatra se da glavnu determinantu čine geni HLA kompleksa i jos oko 20
lokusa koji deluju zajedno i dovode do destrukcije beta ćelija pankreasa.Ovakav oblik interakcije je
ireverzibilan i dovodi do trajne zavisnosti od insulina. Od dijabetes melitus tip 1 boluje 0,4% populacije.

Dijabetes melitus tip 2

Javlja se kasnije u toku života, nije oblik zavistan od insulina, pa je nazivan i insulin nezavistan
dijabetes. Prvi simptomi se javljaju kod starijih osoba, može se donekle regulisati faktorima spoljašnje
sredine tj. može se se regulisati ishranom sa manje ugljenih hidrata, ali nekada to nije dovoljna nego su
potrebni oralni hipoglikemici (oralna terapija), a nekada ni to nije dovoljno već je neophodna i terapija
insulinom. Učestalost dijabetes melitus tip 2 raste u populaciji, iako se smatra lakšim oblikom od
dijabetes melitus tip 1, ipak se javlja značajan udeo u mortalitetu. Manifestuje se u kasnijoj životnoj
dobi. Za razliku od tip 1, ne možemo reći da određeni gen ima dominantnu ulogu, neki od gena
odgovornih za dijabetes melitus tip 2 su gen koji kodira cistein proteazu, gen koji kodira subjedinicu
ATP kanala u subjedinicama pankreasa ili gen koji kodira transkripcioni faktor koji učestvuje u razvicu i
funkcionisanju beta ćelija pankreasa, učesce svih ovih lokusa može doprineti nastanku ove bolesti.
Pokazano je da pored učešća određenih alelnih varijanti, imamo i alelne varijante specificne za određene
etničke grupe koje doprinose nastanku ove bolesti. Rizik za nastanak dijabetes melitus tip 1 predstavlja
posledicu aditivnog efekta ovih novih gena .

Dijabetes melitus tip 3

Juvenilni oblik dijabetesa poznat i kao MODY oblik dijabetesa ( “Maturity-onset diabetes of the
young”). To je monogenski oblik dijabetesa i nasleđuje se autozomno dominantno čija je karakteristika
disfunkcija beta ćelija pankreasa. Radi se dominantmnoj mutaciji gena za glikozinazu koja dovodi do
blage hiperglikemije i može se kontrolisati dijetom sa smanjenim unosom ugljenih hidrata.

Neonatalni oblik dijabetesa

Postoji jedan izrazito redak oblik dijabetesa koji se naziva neonatalni oblik dijabetesa i najverovatnije je
u pitanju monogenski oblik dijabetesa koji može biti tranzitoran (prolazni) ili može biti trajan. Radi se o
mutaciji gena na hromozomu broj 6.

Kororarna bolest srca

Predstavlja vodeći najčešći uzrok smrti u razvijenim zemljama, ali učestalost ovog oboljenja rapidno
raste i u zemljama u razvoju. Mehanizam koji dovodi do nastanka koronarne bolesti je proces koji traje
godinama, a karakteriše se prvo arterosklerozom tj. formiranjem plaka u zidu krvnih sudova srca, ćime
se smanjuje protok krvi usled sužavanja krvnih sudova, deponuju se lipidi u zidu krvnih sudova i nastaje
plak, dolazi do usporavanja protoka krvi i adhezije monocita na površini endotela krvnih sudova, gde su
plakovi. Monociti ulaze u zidove krvnog suda, proliferišu se i diferenciraju u makrofage. Makrofagi
zapravo fagocitiraju u lipide stvaraju masne pruge i preko dejstva citokina (faktora rasta) i adhezivnih
molekula indukuju proliferaciju glatkih mišićnih ćelija i stvaranje ekstracelularnog matriksa, a to vodi
stvaranju plakova. Ovakvi plakovi koji vode suženju koronarnih arterija blokiraju protok krvi,
ugrožavaju potrebe srčanog mišića, te dolazi do ishemije miokarda, koja ako je teška naziva se infarkt
miokarda. Kod većine osoba rizik za nastanak koronarne bolesti je multifaktorski i poligenski i do
danas su identifikovani različiti genetički fakori i faktori sredine koji vode nastanku bolesti .

Genetički faktori
Genetički faktori su oni na koje ne možemo uticati, kao što je starost jer se nakupljanje lipida koje
uzrokuje plak javlja u starijem životnom dobu.

Pol je genetički determinisan, brojne studije su pokazale da se koronarna bolest češće javlja kod
muškaraca nego kod žena, jer estrogen predstavlja zaštitni faktor koji sprečava ili odlaže nastanak
koronarne bolesti.

Genetička predispozicija

Tu ubrajamo sve gene čiji produkti učestvuju u mehanizmimu lipida , to su vrlo kompleksni procesi u
kojima učestvuje veliki broj enzima čije mutacije vode nastanku koronarne bolesti.

U genetičke faktore ubrajamo pre svega pol i genetičku predispoziciju za koronarnu bolest.

Faktori rizika na koje možemo uticati

Hipertenzija prestavlja poligensko multifaktorsko stanje koje ima genetičku osnovu, ali pošto uz
primenu odgovarajuće terapije može da se održava normalan krvni pritisak, ovaj faktor grupišemo i u
sredinske faktore koji vode nastanku bolesti.

Visok LDL (holesterolom bogati lipoproteini male gustine) ili nizak HDL (holesterolom bogati
lipoproteini velike gustine) je sredinski faktor koji pokazuje i genetičku osnovu. Visok nivo LDL je
povezan za povećanim rizikom od nastanka koronarne bolesti (LDL - loš holesterol). Visok nivo HDL
smanjuje rizik od nastanka koronarne bolesti. (HDL – dobar holesterol).

Odnos HDL-a i LDL-a je indeks arteroskleroze. Način na koji će lipidi se vezati u ćelijama jetre sa
trigliceridima i holesterolom, upakovati i preneti u cirkulaciju zavisi od enzima koji obavljaju te procese
i to predstavlja genetičku osnovu. Održavanje nivoa triglicerida i holesterola pravilnom ishranom i
fizičkom aktivnošću predstavlja faktor na koji možemo uticati (sredinski faktor).

Pušenje povećava rizik od nastanka koronarne bolesti srca i to je sredinski faktor.

Gojaznost je stanje koje se meri kroz BMI (odnos težine i kvadrata visine), koji ako je veći od 30 kod
neke osobe predstavlja gojaznu osobu. Gojaznost se klasifikuje kao poligensko oboljenje i ima genetičku
osnovu, ali pošto se radi o stanju koje je moguće regulisati ishranom, klasifikujemo ga kao sredinski
faktor za nastanak koronarne bolesti. Unošenjem hrane sa niskim udelom ugljenih hidrata i masti može
se smanjiti rizik od koronarne bolesti.

Fizička aktivnost je isključivo sredinski faktor, povećana fizička aktivnost smanjuje rizik za nastanak
koronarne bolesti.

Stres je uticaj sredine i na njega možemo uticati i tako smanjiti rizik za nastanak koronarne bolesti.
Način odgovora na stres je genetički determinisan, način odgovara na stres je posledica genetičke
osnove.
Geni u osnovi oboljenja

Postoji veći rizik za nastanak bolesti kod bliskih srodnika. Konkordantnost je dosta varijabilna, ali kod
dizigotnih blizanaca je između 15% i 25%, a kod monozigotnih oko 50%.

Glavni geni koji utiču na nastanak bolesti su oni koji utiču na metabolizam lipoproteina. Jedan od tih
gena je anginotensinogen, gde je pokazano da određene alelne kombinacije doprinose nastanku bolesti
naročito u ranijoj dobi. Drugi gen je familijarna hiperholesterolemija gen koji dovodi do familijarne
hiperholesterolemije koja je udružena sa koronarnom bolesti.

Geni koji takođe doprinose nastanku bolesti su apoE gen, apoB gen , LRP1 gen, LRP8 gen … ( geni koji
učestvuju u metabolizmu lipida). Kombinacije alela različitih gena svojim sabirnim efektom doprinose
nastanku ovog oboljenja.

Epilepsija

-multifaktorska poligena bolest

Epilepsija je moždani poremećaj koji karaterišu česti i neprovocirani napadi. Napadi mogu biti
parcijalni i generalizovani. Epilepsija može biti simptom kod hromozomskih aberacija kao što je slučaj
kod Angelmanovog sindroma (usled delecije dela dugog kraka hromozoma 15).

Postoje oblici epilepsije koji se nasleđuju po Mendelu, kao što je tuberozna skleroza (nasleđuje se
autozomno dominantno), gde je epilepsija jedan od sindroma.

Epilepsije koje se ne nasleđuju po Mendelu su juvenilni oblik epilepsije, benigna epilepsija dečijeg doba
i petit mal epilepsija. U ovim oblicima genetička osnova čini oko 40%, a rekurentni rizik za bliske
rođake je 4% i pokazano je jasno učešće 2 gena čije su mutacije odgovorne za nastanak petit mal
epilepsije.

Autizam

-poligeno multifaktorsko oboljenje

Autizam se definiše kao poremećaj neurološkog razvoja i prvi znaci se jave do 3. godine života.
Učestalost (incidenca) je 1: 2 500. Pokazano je konkordantnost od 80% kod monozigotnih blizanaca, a
kod dizigotnih blizanaca je 20%. Rekurentni rizik kod braće i sestara je 2- 6%.

Klinički znaci su slaba verbalna komunikacija, stereotipno ponašanje koje se ponavlja, zaostalost u
razvoju. Genetički faktori imaju bitan udeo u nastanku autizma, a danas znamo oko 15 i više gena
uključenih u determinaciju autizma (ti geni su locirani na hromozomima 4, 5, 7, 9, 11, 17). Neki od tih
gena je gen za seratoninski receptor, koji je lociran na hromozomu 17, gde je jedna od njegovih
determinanti češća kod autizma, nego u normalnoj populaciji. Svi ovi geni aditivno deluju i determinišu
autizam.
Šizofrenija

-poligeno multifaktorsko svojstvo

Predstavlja tešku psihozu čiji simptomi počinju u adolescentnom ili ranom adultnom dobu.
Dezorganizovano mišljenje i ponašanje, a bolest može biti praćena i halucinacijama. Šizofrenija
predstavlja osnovni uzrok hroničnih mentalnih bolesti. U opštoj populaciji rizik je 1%, ali u porodicama
u kojima se ovo oboljenje javlja konkordantnost kod monozigotnih blizanaca je 46%. Veći udeo ima
okruženje, nego genetička osnova. Kod obolelih postoji različita koncentracija neurotransmitera, kao što
su dopamin i seratonin u različitim delovima mozga, te su analizirani geni čiji produkti učestvuju u
metablizmu neurotransmitera. Šizofrenija je jedan od simptoma kod Didžordžovog sindroma
(mikrodelecija dugog kraka hromozoma broj 22).

Neki od kandidata gena su DTNBP 1, NRG 1, TRAR 4…Još uvek se traga za tačnom genetičkom
osnovom šizofrenije.

Alchajmerova bolest

-multifaktorska i kompleksna bolest

Ireverzibilno i progresivno oštećenje pamćenja, svesti, socijalne prilagođenosti. Javlja se kao

heterogena grupa sindroma oko 60. godine života. Uočava se postojanje amiloidnih plakova u
neurofibrimolnim čvorićima, slično kao što se javlja i kod Dauna s obzirom na to da je jedan od glavnih
kandidata APP gen lociran na 21q i smatra se da su mutacije, a pre svega duplikacije, ovog gena
odgovorne za nastanak Alchajmerove bolesti sa ranim početkom. Dodatni lokus je lociran na 14q, čije
mutacije su se pokazale da su u vezi sa nastankom bolesti. Tu pripada klasa gena presenilin (postoje
presenilin 1 i presenilin 2), čije mutacije su prisutne u udelu od 70% . Sami geni presenilin 1 i 2
predstavljaju proteine prisutne u ćelijskim membranama, koji zapravo imaju važnu ulogu u komunikaciji
ćelija. Analizama vezanosti i molekularnim analizama pokazan je danas i veći broj gena koji leži u
osnovi ovog oboljenja. Zanimljivo je da apoE gen (apolipoprotein) koji je na hromozomu 19 i nosi 3
glavna alela E 3, E 2 i E 4 (povezan sa nastankom koronarne bolesti) ima ulogu i u nastanku
Alchajmerove bolesti. E 4 alel doprinosi nastanku Alchajmerove bolesti, E 2 alel udružen je sa sniženim
rizikom od nastanka Alchajmerove bolesti. Alel apoE 4 je glavna determinanta u nastanku bolesti i
javlja se mutacija kod oko 40% obolelih od Alchajmerove bolesti.

Inteligencija

- poligensko multifaktorsko stanje

Inteligencija je kvantitativna osobina i meri se preko IQ koeficijenta. Teško je napraviti objektivan način
merenja inteligencije. Heritabilnost je 60 – 80% što pokazuje da imamo jaku genetičku osnovu za ovu
mulifakorsku osobinu, a preostalo je uticaj sredine, porodice i socijalnog okruženja koje učestvuje na
razvoj inteligencije.
 31. MOLEKULARNI MARKERI
Molekularni marker je bilo koji molekul koji može da nam daje informaciju o genotipu. Na taj način
možemo da potvrdimo da se radi o nekoj naslednoj bolesti, možemo da utvrdimo genotip kod roditelja
koji su potencijalni prenosioci naslednog oboljenja i time možemo da im damo predviđanje sta mogu da
očekuju u potomstvu.

Elektroforeza predstavlja metod kojim možemo da razdvojimo

proteinske ili DNK molekule na osnovu njihove veličine.
Jedan sistem za elektroforezu se sastoji iz jednog nosača koji
nazivamo gel (po pravilu je slabo bazna sredina), i on
predstavlja sredinu kroz koju biomolekuli putuju. Na jednom
kraju gela nalaze se prorezi (bunarčići) u koje unosimo uzorak
koji želimo da analiziramo. Uzorak moze biti ili izolat
proteina iz odgovarajuceg tkiva, moze biti DNK. Samo
putovanje molekula kroz gel omogućeno je komponentama
kao što su puferi. Potreban je i izvor jednosmerne struje koji
će omogućiti molekulima da se kreću od negativne ka
pozitivnoj elektrodi, te da se njihovo razdvajanje vrsi na
osnovu naboja samih molekula i na osnovu njihove velicine i
oblika. Nakon razdvajanja molekuli mogu da se vizualizuju i na osnovu njihove velicine da zakljucimo
o genotipu ispitivanih osoba (npr. bojenjem gela).

Molekularne markere mozemo podijeliti na proteinske markere i DNK markere (molekularne markere u
uzem smislu).

PROTEINSKI MARKERI

Proteini su produkti gena i mogu da se razlikuju u zavosnosti od toga kojim alelom su kodirani. Na
osnovu razlika na proteinskom nivou, zaključujemo o genotipu osobe čiji uzorak smo analizirali i
zakljucujemo o prisustvu ili odsustvu odredjenog nasljednog stanja. Treba imati na umu da nisu svi geni
aktivni u svim ćelijama. Uzorak se treba uzeti iz tkiva gde je gen koji hoćemo da analiziramo aktivan.
Mora se poznavati sama biologija i odredjeni tip tkiva gdje mozemo da nadjemo protein koji zelimo da
analiziramo. Tako da se u tu svrhu najcesce radi ili analiza iz krvi ili iz bioptala odredjenog tkiva. Uzorci
se maceriraju i radi se ekstrakcija proteina bilo kojom metodom za ukupnu izolaciju proteina u
zavisnosti od toga kakav tip proteina imamo i sa kakvim uzorkom radimo. Bilo koje tkivo može biti i
izvor DNK, ali se onda primenjuje neka od metoda za izolaciju DNK. Što se tiče elektroforeze, nosač
(gel) može biti 3 različita tipa:

1. skrobni gel
2. agarozni gel
3. polikrilamidne gelove
Prije analize proteinskih markera bira se skrobni ili poliakrilamidni gel. Skrobni gel ima manju moć
rezolucije, tako da se većinom koriste poliakrilamidni gelovi sa kojima mora pažljivo da se rukuje jer u
tečnom stanju, pre polimerizacije, izazivaju akutnu toksičnost. Svi navedeni gelove se prvenstveno
pripremaju u formi nosaca i polimerizuju na nacin da u njima imamo pore razlicitih velicina kroz koje
putuju proteinski uzorci ili DNK uzorci. Pripremljen gel se uranja u pufer (pH između 7 i 8,8) pa
proteini disosuju kao slabe kiseline, negativno su naelektrisani i kreću se ka anodi. DNK je takođe
negativno naelektrisana zbog fosfatne PO3- grupe, pa se i ona kreće ka anodi. Pripremljeni uzorci se
nanose na gel pa sistem za elektroforezu samim tim izgleda drugacije u zavisnosti od toga koji tip
nosaca se upotrebljava. Kada se spoji sistem za elektroforezu i pokrene izvor elektricne struje, molekuli
se krecu kroz pore na gelu i zavisno od njihovog naelektrisanja, molekulske mase, oblika ali i same
koncentracije gela, prelaze manji ili veci put. Sto je masa molekula manja to ce molekul preci vecu
putanju. Proteini globularnog tipa krecu se brze u odnosu na protein fibrilarnog tipa. Nakon razdvajanja
molekula na nosacu, mi zapravo ne vidimo same molekule, vec je potrebno da ih vizualizujemo, zbog
cega se nakon elektroforeze pristupa bojenju gelova i kao signal obojenosti dobijamo trake. Ukoliko
zelimo da obojimo ukupne proteine izolovane iz odredjenog tipa tkiva, pristupamo bojenju primjenjujuci
reakcije koje ce nam na odredjeni nacin obojiti sve proteine prisutne u uzorku i dobijamu sliku koja se
naziva elektroforegram. Termin elektroforegram koristimo kada analiziramo razdvojene molekule
DNK odnosno DNK profile. U slucaju kada je cilj nase analize enzim koji zelimo da analiziramo, onda
pristupamo bojenju gelova na taj nacin da u supstrat koji bojimo, dodamo ciljni molekul odgovarajuceg
enzima gdje ce prilikom reakcije obojiti se oni regioni kod kojih enzimska aktivnost vidi i takvu sliku
nazivamo zimogram.
Agarozni gelovi nisu pogodni za razdvajanje proteína, dok se poliakrilamidni gelovi koriste za
separaciju i proteina i DNK molekula.

TUMAČENJE REZULTATA STRUKTURA ENZIMA

Ako je enzim monomer, sastoji se samo iz jednog polipeptida, ima jednu subjedinicu. Recimo da je taj
polipeptid kodiran od starne gena A koji ima dva alela. U tom genskom lokusu očekujemo dva različita
genotipa: AA, Aa i aa. U slučaju AA i aa, oba alela kodiraju polipeptid jednake molekulske mase (plavo
obojeni), i oni prelaze određenu putanju koju vidimo kao jednu traku. Recesivni homozigot kodiraju isti
polipeptid ali ovi koji su oznaceni crvenom bojom imaju razlicitu molekulsku masu od ovih koji su
obojeni u plavo. Crveni prelaze drugaciju putanju i mi to vidimo kao jednu traku na drugom kraju. U
slučaju Aa svi delovi kodirani od strane A alela prelaze putanju kao AA polipeptidi, a oni kodirani od
strane a alela prelaze putanju kao aa polipeptidi, pa se vide dve trake. (vidi sliku)

Dimeri sadrže dve subjedinice pa je situacija složenija. Ako su te subjedinice kodirane od istog genskog
lokusa imamo sljedecu situaciju. Dominantni homozigot (oba dominanta) kodiraju polipeptide jednake
molekulske mase. Po dva se udruzuju u dimerni protein, svi dimerni proteini imaju istu molekulsku
masu i prelaze istu putanju pa vidimo jednu traku. U slucaju recesivnih homozigota, oba recesivna alela
kodiraju jednake protein (crveni). Po dva se udruzuju u dimer, imaju razlicitu molekulsku masu od
plavih pa prelaze i drugaciju putanju pa vidimo traku na drugom mjestu. U slucaju heterozigota,
dominantni ale kodira plave, recesivni crvene. U dimer se mogu udruziti dva plava, dva crvena ili jedan
plavi i jedan crveni po principu slucajnosti. Na osnovu toga kako su se udruzili imacemo razlicite trake.

IZRACUNAVANJE FREKVENCIJE ALELA

Primjer analize jednog enzima kod deset razlicitih osoba. Svaka kolona na gelu prikazuje proteinski
profil za analizirani enzim. Strelica oznacava putanju kretanja u toku elektroforeze od negativne ka
pozitivnoj elektrodi. Vidimo da neke osobe imaju jednu traku a neke tri. To nam ukazuje da je u pitanju
enzim koji je dimer i da imamo homozigote I heterozigote obuhvacene analizom. Nije relevantno na koji
nacin se obiljezavaju aleli, vec je bitno uociti da osobe koje su oznacene kao 1,2,3,6,10 imaju jednu
proteinsku traku jednake velicine medju sobom. Takodje nam nije bitan medjusoban odnos alela nego
odredjivanje genotipa. One osobe koje su oznacene kao 4,7, 8 isto imaju jednu traku ali je ona razlicite
duzine jer ima manju molekulsku masu i presle su veci put. Osobe 5 i 9 pokazuju tri proteinske trake sto
ukazuje da je njihov genotip heterozigotan.

Na ovaj nacin mozemo utvrditi ko je dominantni homozigot, recesivni homozigot ako znamo odnos
alela na lokusu. Mozemo utvrditi ko je heterozigot (odnosno prenosilac odredjenog alela). Takodje
mozemo u nasem uzorku populacije mozemo izracunati frekvenciju alela.
 32. MOLEKULARNI MARKERI U UŽEM SMISLU
(DNK bazirani markeri)
Polimorfnost dužine restrikcionih markera- RFLP

Zasniva se na pojavi da određeni bakterijski enzimi imaju sposobnost da prepoznaju specifične

sekvence na DNK i da na tim mestima hidrolizuju fosfodiestraske veze, odnosno “seku” DNK. Enzimi
se zovu RESTRIKCIONI ENZIMI, a fragmenti DNK se zovu RESTRIKCIONI FRAGMENTI. Neki od
ovih enzima ih seku ukoso i prave takozvane lepljive krajeve

 ecoRI je jedan od tih enzima, on prepoznaje heksanukleotidnu sekvencu GAATTC i seče je,
stvarajući pri sečenju jednolančane krajeve, koji su reaktivni i mogu da prepoznaju
komplementarne sekvence i zato se nazivaju lepljivi krajevi.
Ako želimo da u veštački hromozom ubacimo neki gen, onda moramo seći enzimima (nisu bitne
vrste enzima koji seku) koji prave lepljive krajeve (oni se prepoznaju i uspevaju da se umetnu)
RFLP metod:
1. iz svake osobe se izoluje ukupna DNK, ona se seče kod svih osoba istim enzimima I
dobijeni rastrikcioni fragmenti se razdvajaju eletroforetski, potom se vrši transfer ovih
traka, koji se naziva NAJLONSKA MEMBRANA
2. izolovani su nekodirajući lokusi (minisateliti)
3. pod težinom se fragmenti istisnu sa gela, prebace na najlonsku membranu, a raspored tih
fragmenata na najlonskoj membrani je identičan kao što je bio I na gelu.
4. Ovo se radi jer onda takvu najlonsku membranu možemo da inkubiramo sa radioaktivnim
obeleženim probama (jednolančane DNK koje su radioaktivnoobeležene i sadrže
repetativni motiv komplementaran ciljanom minisatelitskom lokusu)
5. na visokoj temperaturi trake DNK će se denaturisati, a radioaktivne probe će se vezati za
komplementarne sekvence
6. Ciljan je jedan lokus I tamo gde je homozigot je jedna traka, a tamo gde je heterozigot su
dve trake

• Slučaj ubistva I silovanja dve devojke:

 Genetičar koji je prvi primenio DNK analizu u rešavanju ovakvih slučajeva, prvi put da je DNK
dokaz priznat kao dokaz na sudu
 DNK muškarca je upoređena sa RFLP profilom biološkog traga
 izolovana je genomska DNK žrtve biološkog traga i osumnjičenih, sve DNK su isečene istim
restrikcionim enzimima i fragmenti razdvojeni elektroforetski
 pre i posle fragmenata se unose DNK markeri (trake poznate veličine), a između njih su redom
uneti fragmenti osumnjičene osobe 1, fragment biološkog traga, fragmenti dobijem iz genomske
DNK žrtve I fragmenti dobijeni od osumnjičenog 2
  nakon elektroforeze, fragmenti su preneseni na najlonsku membranu i primenjene su
radioaktivno obeležene probe koje su istovremeno komplementarne sa više minisatelitskih
lokusa.
 U procesu inkubacije prvo dolazi do povećanja temperature da bi se izvršila denaturacija
dvolančane zavojnice DNK, zatim se vrši snižavanje temperature kako bi se probe
komplementarno vezale, ispira se višak proba i takva najlonska membrana se izloži delovanju X
zraka, da bi se razvio film, odnosno dobila slika, koja se naziva autoradiograf, jer gde god se
radioaktivna proba vezala, doboja se traka ili signal.
 Na ovaj način se biološki trag upoređuje sa svim RFLP profilima osumnjičenih ,te se utvrđuje
koja osoba je izvršila krivično delo.

Isti princip se može koristiti pri utvrđivanju očinstva:

 Mogu se analizirati RFLP profili potencijalnih očeva sa biološkim tragom deteta
 S tim da znamo da svako dete pola alela analiziranog lokusa je od jednog roditelja, a
druga polovina analiziranog lokusa je od drugog roditelja.
 Dakle, jedna traka je identična kao kod oca, a druga traka je identična kao kod majke

Lančana reakcija polimeraze (polymerase chain reaction-PCR)

 Reakcija replikacije DNK u kiveti (in vitro)
 Da bismo mogli da analiziramo genom u navedenom genu, pristupamo umnožavanju ovog gena.
 Npr. Hoćemo da umnožimo gen koji kodira insulin, mi ćemo obeležiti krajeve tog gena i time
narediti DNK polimerazi da umnoži taj gen i u određenom broju ciklusa dobiti i milion kopija
tog gena, koje će nam poslužiti da bismo na neki od načina odredili genotip.
 Da bismo izvršili reakciju umnožavanja u kiveti, dodajemo sledeće komponente:
 DNK matricu- genomska DNK uzeta od osobe čiji genotip želimo da analiziramo.
Može se uzeti iz krvi, nazalnog brisa, iz dlake,..
 Jednolančane DNK začetnice- kratki, oko 20 nukleotida, jednolančani DNK
molekuli, koji su komplementarni krajevima fragmenata, koje želimo da
umnožimo, vezivanjem na 3′ i 5′ kraj ograničavaju region gde DNK polimeraza
treba da deluje.
 Smeše slobodnih deoksinukleotida (dNTP=dATP+dCTP+dGTP+dTTP)- biće
gradivne jedinice novosintetisanih fragmenata DNK
 Enzim DNK polimeraza- koja će na osnovu sekvence gena koji hoćemo da
umnožimo, izvršiti sintezu zapravo novih DNK lanaca.
 Mg2+ jon- neophodan za aktivaciju DNK polimeraze

Jedan ciklus ima više koraka:

1) Zagrevanje na 94-96°C radi razdvajanja dvostrukih lanaca DNK matrice
2) Hlađenje smeše, između 40-60°C radi vezivanja prajmera za granične regione, između kojih je naš gen koji hoćemo da umnožimo.
3) Smeša se zagreva na 72°C, pri čemu „Taq polimeraza“ pokazuje maksimum aktivnosti ovog enzima, kako bi pri svakom ciklusu mogao da
umnoži ciljani region.
Ponavljanjem ovih faza u ciklusima (20-30 ciklusa) omogućeno je in vitro kloniranje jedne ili više đeljenih sekvenci (pri čemu eksponencionalno raste
broj produkata)
 33. Najpopularniji PCR zasnovani markeri

Mikrosateliti i minisateliti predstavljaju repetitivne regione DNK. Sastoje se iz uzastopno ponovljenih

motiva. Rasuti su na svim hromozomima i ravnomerno rasprostranjeni u genomu. Predstavljaju
najpolimorfniji i najvarijabilnije regione u humanom genomu, nasleđuju se kodominantno, što znači da
se aleli koji se međusobno razlikuju u broju ponovljenih motiva, nasleđuju jedan od oca, a drugi od
majke. Ponovljni motivi se razlikuju po svojoj dužini
- MIKROSATELITI- svi sateliti gde je ponovljeni motiv dužine 1-10 baznih parova; imaju najširu
primenu
- MINISATELITI- ponovljivi motivi dužine 10-25 baznih parova, isključivo se umnožavaju
hibridizacijom kao RFLP profili, jer su dugački.
Slučaj silovanja devojke gde postoje 2 osumnjičene osobe:
- DNK marker putem PCR-a umnožen je jedan mikrosatelitski lokus i to od uzorka žrtve, iz uzorka
DNK prvog osumnjičenog i iz uzorka DNK drugog osumnjičenog.
- Svaka osoba pokazuje dve trake, dva alela u ovom mikrosatelitskom lokusu
- Što se tiče biološkog traga, bris vaginalne sluzokože gde je moguće razdvojiti mušku i žensku
frakciju ćelija, za svaku od njih uraditi istu analizu istog mikrosatelitskog lokusa, odnosno, putem
PCR-a umnožiti alele prisutne u tom lokusu.
- Ženska frakcija biološkog traga ima alele koji po svojoj dužini očekivano odgovaraju alelilima žrtve
(jer je ta devojka žrtva), a muška frakcija ima dva alela, te poređenjem sa alelima osumnjičenih,
utvrđujemo da ovaj profil potpuno odogovara jednom od navedenih osumnjičenih muških osoba.
- Uvek se istovremeno analizira i miniset od 13 minisatelita, da bi se povećala preciznost
identifikacije biološkog traga u odnosu na osobuz od koje ovaj trag vodi poreklo.
- Takođe, i ovaj tip markera se koristi za utvrđivanje očinstva
- Znamo da otac polovinu svojih alela daje svakom detetu

SNP-Single nucleotide polymorphism

 Razlika u DNK sekvenci samo u jednom baznom paru
 Kombinacija RFLP i PCR metode
 Primer: Srpasta anemija

Postupak sekvencioniranja
 Postupak utvrđivanja tačnog redosleda nukleotida
 Daje mogućnost da najdetaljnije sagledamo varijabilnost genoma
 Sangerov metod sekvencioniranja, isti princip kao PCR reakcije, ali pored svih PCR
komponenata, dodaju i dideoksi nukleotide (ddA, ddC, ddG, ddT), koji ne sadrže –OH grupu na
drugom C atomu šećera, već samo vodonik
 34. Prenatalna i preinplantaciona genetička dijagnostika
Prenatalna genetička dijagnostika- skup metoda kako bi se utvrdila anomalija ploda pri rođenju;
metode ove dijagnostike su stare 3 decenije i njihovo sprovođenje je rutinsko; razvojem molekularnih
markera, metode prenatalne dijagnoistike su značajno unapeđene, povećana je pouzdanost rezultata.

Preimplantaciona genetička dijagnostika- novija je od prenatalne; molekularna dijagnostika naslednih

poremećaja kod embriona pre implantacije embriona.

PRENATALNA DIJAGNOSTIKA

Tehnike prenatalne dijagnostike:

1. Neinvazivne prenatalne tehnike
a) Ultrasonografija
b) Fetoskopija (mada pise u drugim literaturama da je invazivna)
c) Radiografija
d) Biohemijske analize
e) Analiza fetalne DNK
2. Invazivne prenatalne tehnike
a) Analiza horionskih resica
b) Amnioncenteza
c) Kordocenteza
1. Neinvazivne prenatalne tehnike

a) Ultrasonografija (ultrazvuk)
 Primarni alat za praćenje trudnoće
 Uočavaju se promene, odnosno razvojne anomalije
 Neophodno je imati dobro obučenog lekara i opremu
 Promene koje mogu da se uoče: polidaktilija, rascep usne i nepca, i prisustvo/odsustvo
nosne kosti
 Veoma značajan u okviru genetičkih markera je nuhalna translucencija (vratni nabor)-
merenje debljine vratnog nabora u toku prvog i drugog trimestru trudnoće (prvi drugi
ekspertni ultrazvuk)
 Ako je debljina vratnog nabora veća od 2.5mm jedna je od karakteristika na prisustvo
Daunovog indroma kao i nekih drugih poremećaja
b) Fetoskopija
 Vizuelizacija fetusa prilikom endoskopije
 Realizuje se u drugom trimestru trudnoće
 Mođe se raditi i biopsija tkiva istovremeno
 Rizik od pobačaja je 3-5%
 Metoda koja se koristi ukoliko postoji sumnja prisustva kongenitalnog tumora, na ovaj
način se to ispita i testira
 c) Radiografija
 Prikaz skeleta fetusa nakon 10 nedelja
 Metod izbora u ekstremnim slućajevima, zbog velike štetnosti izlaganja trudnice
delovanju X zraka
 Na ovaj način se utvrđuje da li fetus ima bolest krtih kostiju

d) Biohemijske analize
 Double i triple test
 Double test se vrši između 11-13.nedelje, najbolje u 12. nedelji; meri se koncentracija
humano horionskog gonadotropina i papa proteina, takođe se vrši i ekspertni ultrazvuk pa
se rezultati zajedno očitavaju; pouzdanost testa je 90%
 Triple test se vrši između 15-18. nedelje; određuje vrednost tri hormona vezanih za
trudnoću (alfa fetoprotein, humani horionski gonadotropin i slobodni estriol); takođe se
vrši i ekspertni ultrazvuk; ovim načinom se obično uočavaju hromozopatije

e) Analiza fetalne DNK

 Neinvazivni prenatalni test
 Baziran je na činjenici da u cirkulaciji majke postoji slobodna, fetalna DNK, koja nije
prisutna unutar ćelija, već je slobodna u cirkulaciji majke
 Molekularna metoda kojom je moguće izolovati fetalne DNK i zatim dodavanjm
određenih molekularnih adaptera, zapravo umnožiti ekstrahovane fragmente fetalne DNK
i analizirati ih na prisustvo promena, odnosno mutacija u njima
 Mogu ukazati na maji i veći broj genskih poremećaja
 Pouzdanost testa je 99.5%
2. Invazivne prenatalne tehnike

a) Analiza horionskih resica

 Podrazumeva metodu transabdominalne i transcervikalne absorpcije horionskih resica
 Pomoću igle, ultrazvučni praćenjem, uvodi se igla u zid uterusa majke i dolazi se do
placente i horionskih resic, uzima se bioptat ovog tkiva
 Sprovodi se između 11-13. nedelje
 Tkivo horionskih resica je poreklom od trofoblasta, znači da je identičan nasledni
materijal kao i ćelije embriona, na taj način se vrši analiza kariotipa i analiza na
prisustvo gena za neke poremećaje.
 Prvi put primenjeno u Kini
 Rezultat analize je dostupan u roku od jednog dana
 Ovaj metod se preporučuje kada trudnica ima u porodici istorijat neke hromozopatije ili
nekog drugog poremećaja
 Rizik od pobačaja je 1-2%

b) Amnioncenteza
  Aspiracijom se izdvaja 10-20ml amnionske tečnosti transabdominalno pod ultrazvučnim
praćenjem
 Vrši se između 16-18. nedelje trudnoće
 Tada amnionska tečnost sadrži dovoljno ćelija koje su fetalnog porekla, koje predstavljaju
zapravo epidermalne ćelije fetusa, odnosno ćelije utetre fetusa
 Uzeta zapremina amnionske tečnosti ne utiče negativno na plod
 Uzorak se centrifuguje i izdvaja se supernatantni talog, ćelije koje se nalaze u talogu služe
za analizu kariotipa ili analizu određenih monogenskih poremećaja
 U tečnosti se najčešće analizira koncentracija alfa-fetoproteina, promne u koncentraciji
ovog proteina ukazuju na defekte u razvoju neuralne cevi
 Rezultat je za dve nedelje
 Rizik od pobačaja 0.5-1%
c) Kordocenteza

 Uzimanje uzorka krvi iz krvnog suda fetusa u pupčanoj vrpci pod ultrazvučnim
praćenjem da bismo razlikovali krvni sud sa fetalnom krvlju
 Najčešće se primenjuje u rešavanju nedoumica prethodnih metoda
 Vrši se u preiodu između 20-22. nedelje trudnoće
 Nikada nije prvi izbor zbog kasnog vršenja ove metode
 Moguće je izvršiti analizu kariotipa, tako je moguće izvršiti i analizu mutacija u
pojedinačnim genima, koje leže u osnovi različitih monogenskih poremećaja
Indukcija za prenatalnu dijagnostiku:
 Učestalost pojedinih naslednih bolesti, učestalih za zajednicu (Tej Saksova bolest u
jevrejskoj zajednici)
 Starost majke
 Prethodno dete sa hromozomskim anomalijama
 Hromozomske anomalije prisutne u porodici
 Monogenski poremećaji prisutni u porodici
 Defektri neuralne cevi prisutne u porodici
 Kongenitalne anomalije prisutne u porodici
 Abnormalnost trudnoće
 Faktori viskog rizika
Problemi prenatalne dijagnostike
 Neuspešno uzimanje materijala
 Neupešna kultivacija
 Nejasni rezultati analize kariograma
 35. PREIMPLANTACIONA GENETIČKA DIJAGNOSTIKA (PGD)
Najčešće se sprovodi na bioptatu jedne blastomere koja se dobija od embriona u stadijumu brazdanja od
8 ćelija. Koriste se iste metode kao i u prenatalnoj genetičkoj dijagnostici, ali se protokol prilagođava
analizama na jednoj ćeliji. Tom tehnikom se otkrivaju nasledni poremećaji i donosi se odluka da li će se
plod zadržati ili ne, zbog toga se pokreću mnoga etička pitanja i rasprave. U nekim zemljama je
zabranjena.

-Koriste se FISH i PCR dijagnostika.

-Prvi put se ovaj postupak primenio 1988. godine pri određivanju pola embriona umnožavanjem
karakterističnih sekvenci na Y polnom hromozomu. Oni parovi koji se odluče za preimplantacionu
genetičku dijagnostiku, najpre prolaze kroz IVF (in vitro fertilizaciju). IFV ne garantuje 100%
ostvarenje, to jest ima ograničen uspeh.

Šta sve može biti materijal za PGD?

1. Polarno telašce (primarno- nultog dana ili sekundarno-prvog dana nastanka zigota)- analiziraju se
isključivo monogenski poremećaji poreklom od majke, ćelija se izdvaja aspiracijom

2. Blastomera (trećeg dana faze brazdanja embriona-ima 8 ćelija)-mogu se otkriti pol, hromozomske
aberacije, monogenski poremećaji ali ne moze se otkriti postzigotni mozaicizam (zato što se analizira
samo jedna ili dve ćelije od 8)

3. Ćelija trofoektoderma (5.dan brazdanja embriona na stadionu blastociste)-može se otkriti pol,

hromozomske aberacije, monogenski poremećaji ali ne mogu se otkriti postzigotni mozaicizam i
ograničeno je vreme za PGD (može jedino da se zaustavi embrion, to jest zamrzne da bi se mogla vršiti
biopsija)

Koje su metode PGD?

1. FISH (određivanje pola, hromozomske aberacije, selekcija embriona)- molekularno citogenetičke

metode (protokol: preparacija, denaturacija, hibridizacija, ispiranje, vizualizacija)

2. PCR (određivanje pola, monogenskih bolesti)-metoda je umnožavanje fragmenata (liziranje ćelijske

membrane radi otvaranja puta ka genomskoj DNK, PCR ciklusi, detekcija produkata)

3. Komparativna genomska hibridizacija (CGH) (određivanje pola, hromozomskih aberacija, selekcija

embriona)-istovremena analiza promena na svim hromozomima koji čine genom (ćelija se lizira i izvrši
se kohibridizacija kontrolne DNK, zatim se vrši softverska analiza to jest traženje mogućih trizomija ili
monozomija, odnosno delecija ili duplikacija)

Genetičko savetovanje- podrazumeva davanje genetičke informacije o tome da li je neka bolest nasledna
ili nije i da li postoji konkretan rizik da će obolela osoba roditi potomstvo koje će imati identično
oboljenje.
Komunikacioni proces koji se odnosi na probleme ljudi, vezan je za pojavu ili rizik pojave genetičke
bolesti u porodici. To je proces koji pomaže ljudima da razumeju i prilagode se medicinskom,
psihološkom i familijarnom značaju genetičke bolesti.

Da li uopšte planirati potomstvo? Da li zadržati trudnoću?

Konsultant je dužan da saopšti istinu pacijentu i da ga dobro informiše. Pacijent ima pravo da
samostalno donosi odluke o potomstvu, bez nametanja rešenja. Neophodno je da se zaštiti privatnost
osobe i spreči zloupotreba podataka (princip tajnosti rezultata i podataka o genetičkom statusu
pacijenta).

-Paternalizam predstavlja maksimalan stručni uticaj da se promeni odluka. Konsultant nema pravo da se
ponaša paternalistički u odnosu na pacijenta nego treba da mu da vremena da razmisli o odluci.

Šta ako se mišljenja pacijenta i genetičara ne usaglase? (Na primer, majka odbija transfuziju krvi detetu
iz verskih razloga)

U tom slučaju se ide na etički komitet koji će da reši tu dilemu. Ukoliko se rodi dete sa nekim
sindromom, odluku o lečenju ne donose ni lekar, ni roditelji već medicinski etički komitet. Ukoliko
situacija utiče na celu porodicu, komitet ima pravo da ih uključi u lečenje i da ih obavesti.

Ko treba da poseti genetičko savetovalište?

1. Osobe koje u porodici već imaju nekog člana sa urođenim defektom.

2. Žene koje imaju više od 35 godina.

3. Roditelji koji već imaju dete sa naslednim poremećajem.

4. Roditelji kod kojih je drugim analizama ustanovljeno da dete ima nasledni defekat.

5. Žene koje su više od 3 puta imale spontani pobačaj.

6. Osobe koje su izložene mutagenim agensima (profesionalno ili usled stila života).

7. Pripadnici određenik etičkih grupa gde se češće javlja nasledna bolest.

8. Supružnici koji su u krvnom srodstvu.

9. Žene kojima je nakon skrining testova rečeno da je njihova trudnoća sa visokim stepenom rizika.
 36. GENETIČKI INŽENJERING
Genetički inženjering (rekombinantna dnk tehnologija) predstavlja skup metoda za veštačko formiranje
novih kombinacija naslednog materijala. U klasičnom smislu predstavlja metodu prenosa DNK iz ćelija
jedne jedinke, posredstvom nekog vektora (plazmid, virusni vektor) u organizam domaćina koji ne
sadrži takvu varijantu DNK, sa ciljem da se ubačena DNK integriše u genom domaćina, gde će steći
sposobnost da se umnožava i eksprimira. Na ovaj način, ova tehnologija je iskorišćena sa ciljem genske
terapije, zamene defektnih alela (onih koji su opterećeni određenim mutacijama).

Gen. inženjering u zavisnosti kakav genetički materijal unosimo u ćelije domaćina može biti:

 GENSKI – cilj da unose ispravnu alelnu formu pojedinačnog gena, ili u novije vreme sa
razvojem krisper kas (Crisper CAS9) tehnologija da edituje postojući gen
 HROMOZOMSKI - da se unosi kompletan hromozom koji nosi gene ili kombinacije gena koji
će dati korekciju u smislu neispravnog genetičkog materijala
 GENOMSKI – podrazumeva da se izvši korekcija kompletnog genoma, svih mutiranih varijatni
prisutnih u genomu sa ciljem ispravke oštećenja
U osnovi gen. inženjering sporovodi horizontalni prenos gena a vertikalni je onaj koji je klasičan kad se
nasledni materijal prenosi sa generacije na generaciju potomaka. Horizontalni podrazumeva transfer
naslednog materijala sa jedne jedinke na drugu. Ovaj prenos se može vršiti između jedinki ISTE
VRSTE, kada se radi o ubrzavanju i usmeravanju prirodnih procesa UKRŠTANJA I SELEKCIJE
IZMEĐU RAZLIČITIH VRSTA.

Princip koji se najčešće koristi je CUT – PASTE princip, izrezivanje gena iz genoma donora i ono se
obavlja pomoću enzima (restrikcioni enzimi/restrikcione endonukleaze). Zatim se tako izrezan gen
ubacuje u vektor, pomoću njega se unosi u genom domaći na način da može da se integriše. Prilikom
isecanja gena i ubacivanja u vektor koristi se isti tip enzima koje imaju sposobnost da stvore LEPLJIVE
KRAJEVE, krajeve DNK koji su jednolančani i koji će se lako ligacijom spojiti. Istim enzimom sečemo
DNK donora i DNK vektora što će stvoriti iste lepljive krajeve koji će se zahvaljujuci
komplementarnosti spojiti posredstvom ligaze. A vektor će se integrisati u genom domaćina i obezbedi
replikaciju i expresiju gena koji se unosi.

Postoji nekoliko metoda koje su danas u upotrebi kako bi se lakše integrisao gen na željeno mesto:

 MIKROINJEKTIRANJE DNK – gde su DNK fragmenti prisutni na nekoj nano čestici kao
nosaču (čestice zlata..) koja može da prodre u jedro i usadi gen
 GENSKI TRANSFER POSREDOVAN EMBRIONALNIM STEM ĆELIJAMA - predstavljaju
jednu od najsavremenijih linija terapeutika koje zapravo imaju totipotentnost, mogu da se
diferenciraju u ćeliju određenog tipa i exprimiraju normalni konstituent svog genoma
 GENSKI TRANSFER POSREDOVAN RETROVIRUSIMA – koji predstavlaju dobar vektor
zbog sposobnosti integracije u genom domaćina posredstvom reverzne transkripcije čime
zapravo zajedno sa svojim genomom unose i ciljni gen koji je integrisan u genom retrovirusa
Genska terapija je korekcija oštećenih gena odgovornih za nastanak bolesti. Podrazumeva se svaki
vid manipulacije naslednim materijalom sa terapeutskom svrhom. Za neke bolesti postoji genska
terapija, ali je izuzetno skupa, jer kako je teško dođi do razvoja ove vrste terapije za sam napredak je
potreban veliki novac i puno vremena, pogotovo kod retkih monogenskih bolesti. Zbog svega ovoga
imamo ograničeni uspeh ovakvog vida terapije, očekuje se da će genska terapija u budućnosti biti
mnogo razvijenija i dostupnija.

Imamo tri oblika genske terapije:

 KOREKCIJA OŠTEĆENOG GENA – ubacivanje funkcionalnog gena u oštečenu ćeliju, može se

sprovesti i na nivou embriona ali može i ciljano somatski da se unosi tako da će pri unosi
funkcionalnog alela dođi do somatske korekcije
 ANTISENS TERAPIJA – imamo iRNK gena koji je mutiran, cilj terapije je da se defektan iRNK
blokira i na taj način spreči expresija alela koji je mutiran
 UKLJUČIVANJE MIKRO RNK MOLEKULA U TERAPEUTSKE SVRHE – prirodni vid
antisens terapije, imaju sposobnost da se komplemetarno vezuju za iRNK i utišavaju expresiju
gena, i ovaj prirodni potencijal je iskorišćen u formi genske terapije da bi se eliminisali produkti
lošeg gena
Zamena alela (mutiranog gena) se može izvršiti:

 HOMOLOGA TRANSLOKACIJA
 REPARACIJA OŠTEĆENNOG GENA REVERZNOM (POVRATNOM) MUTACIJOM
 DIRIGOVANA MUTAGENEZA REAKTIVIRANIH PROTOONKOGENA (više na narednom
predavanju)
Virusni vektori: imaju veći uspeh nego plazmidi, a problem je da se spreči imunski odgovor ćelije
domaćina i spreči infekcija jer to je opet virus, a kada se to uspe, dolazi do značajne integracije gena a
položaj i mesto gde će se on ugraditi još ne može jasno da se označi i opet postoji rizik od novih
mutacija ako integrisanje ne bude na ciljanom mestu, ali su opet najefikasniji…

 RETROVIRUSI – kao nasledni materijal imaju RNK preko kog se može ubaciti
komplementarna DNK preko reverzne transkripcije koja nosi informaciju za sintetu normalnog
proteina
 ADENOVIRUSI – korisni virusni vektori, imaju DNK kao nasledni materijal, unosi se C DNK
ili komplementarna DNK dobijena reverznom transkripcijom iRNK normlanog alela koji želimo
da unesemo
 ADENO-ASOCIRANIH VIRUSA
 HERPES-SIMPLEKS VIRUS
 37. Genetika malignih bolesti
Sve maligne bolesti predstavljaju genetičke bolesti somatskih ćelija, gde u osnovi nastanka takve
bolesti leži nekontolisana deoba ćelija i nastanak ćelijskih cikulsa gde izostaje programirana ćelijska
smrt. Postoje i tipovi malignih bolesti gde ima jakih genetskih osnovi za pojavu takvog oboljenja kao
rezutat pojave mutacija u genirmativnim ćelijama, te one kao takve predstavljaju karakteristike koje
dovode do nastanka maligni bolesti.

 U svakoj malignoj promeni ima genetiči ili nasledni faktor ali ima i uticaj faktora spoljašnje
sredine koji u slučaju nastanak malignih bolesti zajedno sa genotipom predstavlja predispoziju za
nastanak maligne bolesti
 Maligna bolest se danas se posmatra kao multifaktorijalno kompleksno oboljenje, gde ulogu ima
genetička predispozicija, kao i uticaj mutagena iz spoljašnje sredine, koji imaju potencijal za
transformaciju ćelija u malignu ćeliju te ih nazivamo kancerogenima
Kod nekih oboljenja ovakva veza genotipa i uticaja spoljašnje sredine je dobro poznat kao npr.
veza između pušenja i nastanka karcinoma pluca (postoji i genetička osnova tj određena grupa
ima genetičku predispoziciju koja dovodi do manjeg rizika oboljenja)
Definicija: maligna bolest ili kancer je bolest ćelijskog ciklusa
 Postoje dve vrste gena čije mutacije dovode do poremećaja ćelijskog ciklusa i do maligniteta:
-onkogeni
-tumor supresor geni
Proučavanja:
 Epidemioloske studije su se bavile analizom pojave određenog maligniteta u populacijama npr.
maligni tumor dojke jasno su definisani faktori rizika za ovo oboljene
 žene koje su rađale imaju manje šanse za oboljenja
 takođe varira i između različitih populacija, najviši rizik za nastanak bolesti je u
severnoj Americi i zapadnoj Evropi, a najniži u Kineskoj i Japanskoj populaciji
 migracijom iz jedne u drugu popuaciju rizik se povećava što znači da spoljašnja sredina
i faktori rizika dodvode do nastanka oboljenja
 Studije blizanaca i srodnika u porodicama gde se javlja maligno oboljenje npr. maligni tumor
dojke ako posmatramo rizik za nastanak tumora je veći od rizika uopšte populacije i varira u
odnosu na starost člana porodice
 Studije blizanaca pokazana je samo malo veća konkordansa kod monozigotnih u odnosu na
dizigotne. Faktori sredine imaju veću ulogu od genetičkih fakotra ali kod nekih drugih tipova
maligniteta ovo nije slučaj
 Istraživanja udruženih naslednih bolesti npr. stanje neurofibromatoza (monogensko stanje gde
imamo povećan rizik od nastanka maligniteta) dakle mutacije pojedinih gena koje dovode do
monogenskog stanja, dovode do povećavanja rizika za nastanak udruženog malignog stanja
 Virusi kao faktori koji mogu da dovedu do malignih bolesti, na animalnim modelima meren
je potencijal virusa koji mogu da dovedu do kancera i pokazano je da postoje određeni virusi
koji mogu da dovedu do tumora, takvi virusi su nazvani onkogeni virusi
  Mnogo manji broj DNK virusa ima kancerogeni potencijal a mnogo veći broj rnk virusa, koji se
jos nazivaju i retrovirusi, imaju vecu mogucnost da dovedu do tumora
 Ispitavnjem genoma ovih onkogenih virusa rasvetljeni su njihovi biološki procesi unutar ćelije
koji mogu da dovedu do kancerogeneze. Rnk virusi prilikom ulaska u ćeliju domaćina prvo vrše
reverznu transkripciju tj. prevode svoj nasledni materijal što je RNK molekul u DNK , a ovakva
nastala DNK se zapravo intengriše u genom domaćina i zatim se zajedno sa njim replikuje i
eksprimira proteine neophodne za sam život virusa. Tri osnova gena se nalaze u ovakvoj
virusnoj DNK a to je „kag“ gen koji kodira strukturne proteine virusa, „pol“ gen koji kodira
reverznu transkriptažu i „enf“ gen koji koji kodira proteine virusnog omotača. Ta tri gena bivaju
eksprimirana kroz integraciju DNK u genom domaćina i pokazano je da neki virusi imaju i
četvrti gen koji ima mogućnost da transformiše ćeliju i prevede je u malignu ćeliju
 Prvo se mislilo da sve maligne bolesti bivaju uzrokovane virusima, međutim danas znamo da je
20% maligniteta virusnog porekla
 Imamo neke viruse koji imaju veliki kancerogeni potencijal, kao što su recimo HPV virusi
 Sva ova istraživanja omogućila su da se prepoznaju geni i u genomu čoveka čije mutacije mogu
da dovedu do kancera. Podeljeni su u dve grupe gena: onkogeni i tumor supresor geni

ONKOGENI

 Predstavljaju mutiranu formu normalnih gena koji se nazivaju protoonkogeni

 Protoonkogeni su normalni konstituenti humanog genoma i najčešće predstavljaju gene koji
kodiraju proteine koji učestvuju u složenim procesima u ćeliji, kao što su sigmalnatransdukcija
i kontola ćelijskog rasta i ćelijske diferencijacije
 Pokazano je da ovi protoonkogeni po svojoj DNK sekvenci imaju visok stepen homologije sa
virusnim onkogenima, te su zato nazvati ćelijski onkogeni (oznaka je „c-onk“ da bi se
razlikovali od virusnik onkogena „v-onk“)
 Onkogeni virusi sadrže gensku komponentu koja može da izvrši transformaciju ćelija
domaćina, a u našem genomu imamo protoonkogene koji u mutiranoj formi dovode do
transformacije ćelija
 Smatralo se da su virusi doneli virusne onkogene u ćeliju domaćina, međutim ipak je
pokazano da je ovakva homologija sekvence posledica zapravo evolutivniog načina
razmnožavanja virusa koji su svojom integracijom u genom pokupili deo nalsednog materijala
u mutiranoj formi

PROTOONKOGENI

 Predstavljaju normalne konstituente normalnog genoma i pokazano je da mutacija ovih

protoonkogena koja ih prevodi u onkogene može da nastane na tri različita načina:
1. aktivacija amplifikacijom- umnožovanje jednog gena ili ograničenog segmenta moleuka dnk
2. aktivacija tačkastim mutacijama- bazne supstitucije dovode do nastanka onkogena
 3. aktivacija hromozomoskim aberacijama pre svega aktivacija translokacijama- dolazi do
razmene delova nehomolognih hromozoma što dovodi do kancerogeneze
 Bez obzira na to o kom se načinu mutacije protoonkogenih radi, kao rezultat imamo overekspresiju
bilo neizmenjenog proteina bilo izmenjenog proteina. Dakle uvek je povećanje funkcije tog gena gde
proteinski produkt biva eksprimiran više nego što je potrebno ćeliji i na mesto ili na vreme kada
takva ekspresija nije potrebna
 Upravo ovaj rezultat ovakve mutacije dovodi do maligne transformacije u ćeliji
 Jedan od dobro opisanih mehanizma je nastanak onkogena putem translokacija- poznato je da
hromozomske aberacije predstavljaju karakterističan nalaz u mnogim tipovima malignih ćelija,
medjutim nekada je teško reći da li je neka hromozomska aberacija uzrok maligniteta ili je to
posledica nekontrolisanih deoba
 Za neke kancere postoje jasni dokazi da predstavljaju posledicu strukturnih promena
hromozama i to najčešće translokacija koja dovodi do preraspodele u okviru regiona
protoonkogena ili u blizi protoonkogena
 Translokacija po pravilu dovodi do stvaranja novih hiberičkih gena koji daju izmenjeni
himerni protein koji zatim ima svoju transkripciju i hiperaktivnost u ćelijama

Primer - hronična mijeloidna leukemija – opisana u Filadelfiji 1960. Naučnici su opisali aberantan
hromozom u leukocitima pacijenata koji su oboleli od ove bolesti, ovakav hromozom je nazvan
filadelfija hromozom i predstavlja zapravo posledicu recipročne translokacije izmedju hromozoma 22 i
hromozoma 9. Tačka pekida na hromozomu 9 se nalazi u regionu ćelijskog protoonkogena dakle abl
gena koji translokacijom prenosi u psr region gde na hromozomu 22 nastaje himerični gen, koji nosi deo
proonkogena koji sad biva aktivirani onkogen i psr gen. Ovakav himerični gen se eksprimira i kao
rezultat ovog procesa imamo izmenjenu triozinkinazu koja zapravo ima transformišuću aktivnost. Ovo
je jedan od prvih primera gde je pokazana aktivacija protoonkogena na ovaj način.

Pokazano je da je ovakva translokacija prisutna i kod drugih tipova kancera kao što je npr. Burkitov
limfom. Ovo je tip tumora koji je čest kod dece u Africi i napada region vilice i nazvan je prema hirurgu
koji ga je opisao. Pokazano je da je uzrok ovog oboljenja translakokacija dela dugog kraka hromozoma
8 i dugog kraka hromozama 14. Tačka prekida u regionu hromozoma 8 nalazi se u regionu koji se
naziva mik-onkogen, koji biva aktiviran na ovaj način tako što dolazi iza regulatorne sekvecne
imunoglobinskih gena na hromozomu 14 i ovakav prostorni pložaj ovako aktiviranog protoogena dovodi
do toga da on biva eksprimiran 10 i više puta u odnosu na normalan nivo što zapravo maligno
transfomiše ćeliju

Dovoljno je da jedan alel protoonkogena bude mutiran u onkogen i da ovakva mutacija ima dominantnu
ulogu, dakle dovoljna je mutacija jednog alela kako bi se oni aktivirali i stvarli overekspresiju i stvarali
veću produkciju proteina nego što je potrebno ćeliji (ako posmatramo Mendelova pravila nasleđivanja).
Tako da bez obzira na koji način biva aktiviran protoonkogen uvek imamo dominantan efekat npr.
familija ras gena čoveka čini grupu protoonkogena čije mutacije dovode do nastanka mnogih tipova
kancera. Naručito tri člana ove familije H-ras K-ras N-ras. Mutacije koje dovode do aktiacije ovih
protoonkogena su najčešće tačkaste mutacije tako da one dovode do promene u strukturi i ekspresiji
proteina.

Ćelijski myk onkogen spada u myk familiju gena. Pokazano je da osim aktivacije translokacijom i
aktivacija amplifikacijom ovog gena dovodi do nekih drugih tipova kancera kao npr. mutacija N myk
protoonkogena, koja je prisutna kod 30% neuroblastoma ili kod mikrocelularnog karcinoma pluća gde
se javlja aplifikacija mik gena i to R myk i L myk gena

 Amplifikacija je karekterisnica i za ciklin zavisnu kinazu npr mutacije CDK4 ( kod nasledne forme
melanoma)
 Položaj produkata ovih gena u ćelijskom ciklusu jasno pokazuje da oni utiču na različite ćelijske
puteve, a njihova glavna uloga je u kontroli ćelijske prolitaracije i diferencijacije, u procesima
poznatim kao signalna transdukcija ili prenos signala unutar ćelije

Signalna transukcija se definiše kao složen put od ćelijske membrane kroz citoplazmu do jedra i u
njemu učestvuju različiti produkti onkogena. Oni deluju po principu pozitivne ili negativne povratne
sprege i kada je sve u redu to obezbeđuje normalna ćelijski ciklus, normalne deobe i normalnu
diferencijajiju ćelija. Medjutim ako dođe do mutacije na bilo koji od pomenutih načina svi ovi putevi
bivaju narušeni

Geni koji pripadaju grupi protoonkogena mogu biti grupisani na nekoliko tipova onkogena:

1. geni čiji proudukti predstavljaju faktore rasta-kada ćelija treba da izadje i G0 faze i započne
ćelijski ciklus onda faktori rasta stimulišu ćeliju da raste i da se sprema za deobu i da se tako vezuju
na receptore faktora rasta koji se nalaze na ćelijskoj membrani, u koliko dođe do mutacije u genima
koji kodiraju faktore rasta ili se oni produkuju u većoj meri nego što je to potrebno ili njihove
mutacije menjaju ekspresiju proteina te oni ne mogu normalno da regulišu rast ćelije što dovodi do
kancerogeneze npr. EGF ili gen za epidermalni faktor rasta i VEGF kao gen za vaksularni
endoterijalni faktor rasta
2. geni čiji produkti predstavljaju receptore fakora rasta-receptori se nalaze na ćelisjkoj
membrani, oni imaju tiroznokinazni domen koji se ispoljava tirozikiraznu aktivnost što znaci da
indukuje kaskadu puteva u procesu prenosa signala unutar ćelija –ima poznato vise od 40 različit
tirozinkinaza koje mogu da se podele u dve velike grupe koje su prisutne u ćelijskoj membari i one
su deo receptora faktora rasta i one koje se nalaze u citoplazmi koji nisu deo receptora fakotra rasta.
Receptori faktora rasta imaju ulogu da prepoznaju signal za rast ćelije iz ekstracelularnog matriksa i
zatim da sprovedu kaksadnu reakciju i aktivnost u jedru koje će dovesti do rasta ćelija. Ukoliko
dodje do mutacija ovih gena izmenjeni su receptori za faktor rasta i dolazi do poremećaja ovih
funkcija
3. geni koji kodiraju faktore signalne transdukcije-postoje dva različita tipa u okviru njih, to su
proteini sa GTP-aznim aktivnostima i citoplazmatske serintreonin-kinaze. Prvi predstavljaju
membranske proteine koji postaju aktivni kada se vežu za GTP i svojom aktivnošću ga pretvore u
GDP koji inaktivira protein npr. tu pripadaju ras geni. A drugi predstavljaju zapravo deo puta
 prenosa signala unutar ćelije te ukoliko dođe do mutacije ovih gena dolazi do konstante ili povišene
transmisije signala za rast kroz citoplazmu u jedru.
4. geni koji koditaju transkripcione fakote-svi geni koji kodiraju proteine sa aktivnošću u jedru, koji
regulišu ekspresiju drugih gena bilo da aktiviraju ili vrše represiju tu pripada npr familija myc geni
jer njihovi produkti zapravo imaju ulogu da stimiulišu ćeliju da pređe iz G1 faze ćelijskog ciklusa u
S fazu. Ako dođe do overekspresije ovih proteina onda se sprečava zaustavljanje u toj tački ćeliskog
ciklusa što dovodi do nekontolisane deobe ćelija
5. geni koji kodiraju faktore kontrole ćelijskog ciklusa –kao što su ciklini ili ciklin zavisne kinaze
kao i sve druge komponente koje regulišu kretanje ćelije kroz ćelijski ciklus i zaustavljaju ćeliju u
kontolnim tackama kada treba da deluju mehanizmi za popravku oštecenja. Ako dođe remećenja
regulacije ćelijskog ciklusa onda dolazi do nemogućnosti da ćelija pređe u programiranu ćelijsku
smrtu tj. Apoktozu već dolazi do akumuliranja mutacija, nekontolisanih deoba i novih mutacija i
hromozomskih reranžmana koji vrše malignu transformaciju

38. Tumor supresor geni

Drugu veliku grupu gena čije mutacije dovode do kancerogeneze čine tumor supresor geni.
Zašto oni predstavljaju drugu grupu?
Kao što smo videli, glavna uloga onkogena jeste u regulaciji ćelijskog ciklusa i diferencijacije i rasta ćelije.
Međutim, uloga tumor supresor gena jeste da daje produkte koji sprečavaju nastanak tumora, kao što im samo
ime kaže. Za razliku od onkogena, mutacije ovih gena dovode do gubitka funkcije ili smanjene aktivnosti ovih
proteina. Dakle, mutacije onkogena dovode do overekspresije ili povećanja funkcije, dok mutacije tumor
supresor gena sprečavaju ili smanjuju aktivnost proteina i na taj način doprinose kancerogenezi, odnosno
dovode do nastanka maligne bolesti. Upravo zbog ove razlike, geni koji kodiraju proteine čija je uloga da
sprečavaju nastanak tumora, su grupisani u posebnu grupu gena.
U normalnoj alelnoj formi, u normalnoj ćeliji, produkti ovih gena sprečavaju nastavak ćelijskog ciklusa, kod
ćelije koja ima previše genetičkih oštećenja i koja je potencijalno maligna i vode programiranoj ćelijskoj smrti
ovakvih ćelija. Ali ukoliko dođe do gubitka njihove funkcije, onda kao rezultat ovog gubitka imamo nastanak
tumora. Dakle, normalna uloga tumor supresor gena jeste da održava stabilnost genoma, da održava nisku stopu
mutacije u genomima i samim tim tačnost svih procesa kao što su replikacija i transkripcija unutar jedra.

p53
- Ključni gen koji čini glavni tumor supresor gen je gen p53 ili TP53. Protein p53 predstavlja regulator
transkripcije gena, koji su važni za kontrolu ćelijskog ciklusa. Protein p53 je identifikovan kao protein u
ćeliji koji vezuje T – antigen, koji je poreklom od jednog tipa tumorskog virusa. Pokazano je da i kod
onih tipova kancera, gde nemamo virus kao izazivač istog, imamo inaktivisan TP53 gen i zbog toga je
on grupisan u grupu tumor supresor gena.
- Često ćete u literaturi naći da se p53 gen naziva “čuvarom genoma”. Zašto? Zato čto je pokazano da
ovaj gen mutira češće od svih gena koji učestvuju u kancerogenezi. Pokazano je da je ovaj gen mutiran
kod približno 25% malignih tumora dojke i više od 50% malignih tumora bešike, pluća i debelog creva.
 Iako su do sada opisane brojne mutacije u različitim segmentima ovog gena, najveći broj mutacija koji
dovodi do inaktivacije ovog gena, su locirane u egzonima, i to od egzona 5 do egzona 10.
- Mutacije p53 gena najčešće su tipa bazne supstitucije i obično dovode do promene u aminokiselinskoj
sekvenci proteina koja zapravo čini protein nefunkcionalnim. p53 protein predstavlja glavni faktor koji
se vezuje za promotore gena čija uloga je da zaustave ćelijski ciklus. Naime, protein p53 je izgrađen od
nekoliko subjedinica, deluje u kontrolnoj tački G1, u G1 fazi ćelijskog ciklusa, pre prelaska ćelije u S
fazu. Na taj način aktivacijom ovih gena, ćelijski ciklus biva zaustavljen, kako bi se sprečio prelazak u S
fazu i dalo dovoljno vremena i prostora onim genima koji popravljaju DNK oštećenja da ih poprave.
- Međutim ukoliko postoje mutacije p53 gena, on gubi ovu svoju ulogu, dolazi do prolaska ćelije kroz
ćelijski ciklus i nastaje nekontrolisana deoba ćelija koja je puna oštećenja i to dovodi do maligne
transformacije ćelije.
Ovde imamo primer oštećenja koje je uzrokovano UV zračenjem, što aktivira kaskadnu reakciju koja će
aktivirati p53 da se veže za promotore gena koji će zaustaviti ćelijski ciklus. Ukoliko imamo izmenjeni p53 gen,
ćelijski ciklus ne može da bude zaustavljen i javlja se nekontrolisana deoba ćelije.

BRCA1 i BRCA2
Drugi široko poznati geni koji pripadaju grupi tumor supresor gena su BRCA1 i BRCA2 gen. BRCA (čita se
brka) je skraćenica od BReast CAncer Gene.
- Naime u studijama porodica i u blizanačkim studijama, pokazano je da kod onih tipova maligniteta dojki
koji se javljaju rano u toku života ili premenopauzalno, postoji jaka nasledna forma, te su analize vezanosti
u tim porodicama pokazale da se gen kandidat podložnosti za razvoj malignog tumora dojke nalazi na
dugom kraku hromozoma 17 (17q) i tako je identifikovan BRCA1 gen. U određenom procentu, kod nekih
drugih porodica se takođe javljao maligni kancer dojke sa ranim početkom, a vezan za mutaciju gena na
dugom kraku hromozoma 13 (13q) i tako je identifikovan BRCA2 gen. Dakle, pokazano je da su u približno
50% porodica gde se javlja malignitet dojke sa ranim početkom, prisutne mutacije BRCA1 i BRCA2 gena,
i pokazano je da je kod nosilaca mutacije rizik za nastanak ovog tipa maligniteta od 60% do čak 85%.
- Takođe, pokazano je da žene sa mutacijom BRCA1 gena imaju i povećan rizik od nastanka malignog
tumora jajnika, a kod muškaraca javlja se maligni tumor prostate. Što se tiče mutacija BRCA2 gena, one su
prisutne u oko 30% do 40% porodica gde se javlja maligni tumor dojke, ali je pokazano da su mutacije
prisutne i kod nekih drugih tipova maligniteta, kao što su maligni tumor jajnika, odnosno prostate kod
muškaraca. Tako da je danas jasna povezanost mutacije ovog gena sa ovim tipovima maligniteta. Pokazano
je da oko 20% žena koje nose BRCA mutacije razvijaju maligni tumor dojke do 40. godine života, oko 51%
do 50. godine života, a čak 87 % do 60. godine života.
- Sama uloga produkata ovih gena je da su deo mehanizma poravke DNK oštećenja. Odnosno, produkti
BRCA1 i BRCA2 gena učestvuju u popravci dvolančanih prekida DNK koji se dešavaju tokom replikacije
DNK, a sami ovi mehanizmi deluju postreplikatorno. Tako da je pokazano da produkti BRCA1 i BRCA2
gena učestvuju u složenom putu reparacije dvolančanih DNK oštećenja u interakciji sa drugim
komponentama puteva homologe rekombinacije. Glavna komponenta koja ulazi u kompleks sa produktima
ovog gena je RAD51, koji se vezuje sa produktom BRCA2 gena tokom procesa homologne rekombinacije i
zatim je ovakva asocijacija povezana sa regrutacijom produkta BRCA1 gena koji deluje kao aktivator RNK
 polimeraze 2 koja će usloviti transkripciju gena čiji produkti predstavljaju glavne komponente puta
homologne rekombinacije.

Ukoliko se setite samog procesa radili smo ga kad smo radili mehanizme za popravku DNK oštećenja. Rekli
smo da dvolančani prekidi najčešće nastaju indukovano usled uzlaganja ćelija fizičkim mutagenima i da
postoje dva osnovna puta – put homologne rekombinacije i nehomolognog sparivanja krajeva. Glavna uloga
produkata BRCA1 i BRCA2 jeste u putu homologne rekombinacije, kada zapravo obezbeđuju sintezu dela
DNK radi popunjavanja ovog prekida u interakciji sa svim drugim enzimima. Međutim ukoliko dođe do
mutacije BRCA1 ili BRCA2 gena, onda dolazi do izostanka reparacije i daljeg propagiranja hromozomskih
aberacija , što vodi nekontrolisanoj deobi ćelije.

Danas znamo da su brojne mutacije prisutne u okviru kodirajućih elemenata BRCA1 i BRCA2 gena. Ovo je
šematski prikaz egzona tih gena (slika 1), sa oznakama kakve sve tipove mutacija danas poznajemo u okviru tih
gena. Ovde vidimo da su prisutne frameshiftt mutacije, dakle promene okvira čitanja, missense mutacije, dakle
tačkaste supstitucije amino kiselina, zatim nonsense mutacije koje opet dovode do skraćivanja i
nefunkcionalnosti samih proteina, zatim mutacije mesta splajsovanja, kada se javlja, najčešće, izostanak egzona
iz proteina, te da se javljaju i one mutacije koje se često javljaju i koje su najčešće lokalizovane u okviru egzona
11 oba gena, kao i neke sporadične mutacije koje su retko identifikovane.

Slika 1

Danas imamo razvijene testove kojima je moguće čak i pre pojave maligne bolesti identifikovati prisustvo
neke od ovih mutacija koje čine predispoziciju i možemo predvideti sa kakvom promenom je asociran taj
određeni tip mutacije, odnosno šta se dešava i šta se može očekivati kada izostaje aktivnost BRCA1 ili BRCA2
gena. Kao što smo rekli u ćeliji gde nemamo ovakvu aktivnost dolazi do izostanka popravke DNK i kao
obavezan događaj u ovoj multi step kancerogenezi jeste izostanak popravke regiona gde se nalazi i ključni
pomenuti čuvar genoma p53, kao i ostalih važnih gena koji pripadaju grupi tumor supresor gena, što vodi
proliferaciji ćelije. Pored toga, što se mutacije javljaju na različitom mestu i mogu biti različitog tipa, one mogu
biti nasledne ili germinativne, a mogu biti i sporadične ili somatske, te se kao takvog tipa ne ubrajaju u naslednu
formu maligniteta dojke.

Slika 2

Na ovoj šemi (slika 2) crvenom su prikazane germinativne, a zelenom somatske mutacije. Generalno
gledano one koje su germinativne, koje su u osnovi nasledne forme maligniteta dojke imaju raniji efekat,
odnosno dovode do bolesti pre 60. Godine života, dok one koje su somatske, najčešće dovode do bolesti nakon
60. Godine. I u ovim grafikonima koje su prikazane iznad ovih mutacija, vidimo žutom bojom udeo onih kod
kojih se bolest dijagnostikuje pre 60. godine i plavom onih koje se detektuju nakon 60. godine života.
Danas se identifikacijom mutacije može predvideti predispozicija, tj. kada može da dođe do razvitka
malignog oboljenja, u ovom konkretnom primeru malignog tumora dojke. Kada osoba ima naslednu
predispoziciju i povećan rizik od nastanka malignog tumora dojke , postoji nekoliko rešenja. Ono što se
najčešće radi jeste češći skrining osoba kod kojih postoji ovakav rizik, da bi se otkrila fenotipska ekspresija
mutacije, te je neophodno u tačno definisanim intervalima pratiti bilo kakvu promenu kako bi se izvršila
prevencija, odnosno kako bi se bilo kakva fenotipska promena što ranije detektovala i samim tim imala bolju
prognozu.
Ako govorimo o tome ko treba da bude podvrgnut skriningu, postoje protokoli, kojima kod žena starijih od
35 godina (u ovom primeru govorimo o malignitetu dojke) postoji skrining jednom godišnje koji podrazu meva
ultrazvučni ili mamografski pregled kojim se sa velikom verovatnoćom blagovremeno detektuje bilo kakva
promena u stadijumu kad ona može da bude efikasno tretirana, a naročito ukoliko postoji saznanje da je osoba
nosilac određene mutacije među onim poznatim mutacijama, a vezano za BRCA1 i BRCA2 gen.
 39. Retinoblastom
Retinoblastom je posledica mikrodelecije. U okviru regiona obuhvaćenog mikrodelecijom prisutan je Rb
gen koji je prvi opisani tumor supresor gena.

Retinoblastom je relativno redak, maligni tumor matičnih ćelija retine i pokazuje visok malignitet koji se
javlja rano u detinjstvu. Može efikasno da se tretira, ako se rano dijagnostikuje. Nije svaki retinoblastom
nasledni. Postoje sporadične forme i nasledne forme koje su hereditarne. Sporadicne forme koje nisu
nasledne obično su unilateralne, zahvataju samo jedno oko, dok su nasledne bilateralne odnosno
zahvataju oba oka i multifokalne su, što znači da se javljaju na više mesta u okviru jednog oka. Nasledna
forma se ranije javlja, u ranijem životnom dobu.

Knucon je još 70-tih godina prošlog veka na osnovu epidemioloskih studija postavio takozvanu hipotezu
o dva dogadjaja da bi objasnio pojavu retinoblastoma sa porodičnom istorijom. Pretpostavio je da su
aficirane osobe nasledile jedan nefunkionalni gen (od jednog roditelja) i da je on kao tako mutiran
postojan u svim ćelijama, što je gerbicidna mutacija. Inaktivacija drugog alela desava rano u toku
embrionalnog razvica ili neposredno po rođenju što je redji fenomen. Ovu hipotezu Knucon je još
nazvao i ,,Hipoteza dva udarca”.

Sporadični retinoblastom smatra se da nastaje kao posledica somatskih mutacija, oba alela su nasleđena
kao neizmenjena odnosno zdravi aleli. Međutim onda dolazi do nezavisnih somatskih mutacija, što se
zapravo desava redje i zbog toga je najčešća unilateralna forma. Detaljnim citogenetickim analizama
pokazano je da neki od njih imaju mikrodeleciju koja zapravo eliminiše normalno alel ovog gena i
dovodi do nastanka tumora.

Normalno nasledjujemo oba funkcionalna alela, medjutim negde može slučajno da dodje do inaktivacije
jednog od njih kao posledica somatske mutacije, ali to nije dovoljno za nastanak tumora. Nastaje
heterozigotno stanje bez fenotipske ekspresije.

Kod nasledne forme jedan alel je mutiran kao posledica germinativne mutacije. Postoji heterozigotni
zigot, gde zapravo u toku embrionalnog razvica u ćelijama dolazi do inaktivacije i drugog alela. Ovaj
fenomen je poznat kao fenomen gubljenja heterozigota. Taj fenomen se dešava u regionu retinoblastom
gena na hromozomu 13, njegovom dugom kraku. Ako imamo heterozigotno stanje, gubitak
heterozigotnosti, kod nasledne forme dešava se kako je Knucon pretpostavio kroz drugi dogadjaj. Zbog
gubitka heterozigotnosti, gubitka hromozoma, mikrodelecija, tackaste mutacije, gubi se funkcionalnost i
drugog alela ovog tumor supresor gena, sto kao rezultat dovodi do nekontrolisane deobe ćelije i nastanka
tumora.
Kod nenasledne forme obe kopije alela se nasledjuju neizmenjene. Dolazi do inaktivacije jednog od njih
nekim tipom mutacije, a zatim u drugog dogadjaju i druga kopija alela biva inaktivisana. Ova pojava je
veoma retka statistički i veoma malo verovatna, sto za rezultat ima nenaslednu formu retinoblastoma.

Ovakav dvostepeni dogadjaj koji vodi gubitku aktivnosti tumor supresor gena kao što je slučaj kod
retinoblastoma je poznat i za neke druge nasledne mutacije, gde se jedan alel nasledjuje izmenjen, a
drugi biva izmenjen.

Tumor supresor geni koji su često izmenjeni su:

‐p53,

‐RB1,

‐APC-pripada tumor supresor genima koji je mutiran u slučaju familijarne adenomatozne polipoze.Ovo
je nasledno oboljenje koje obuhvata oko 1%maligniteta debelog creva.Javljaju se polipi koji su prisutni
celom dužinom kolona i rektuma koji mogu maligno da alterišu.Kod inaktivacije APC gena gla vnu
ulogu ima intersticijalna delecija ovog gena koji je lociran na petom hromozomu,dugom kraku.Pokazano
je da je najčešće jedan hromozom nasledjen od roditelja sa ovom delecijom (heterozigotno stanje),a
zatim se desi gubitak heterozigotnosti kao sporadična somatska pojava koja zapravo dovodi do
inaktivacije ovog gena.

‐ATM-tumor supresor gen. Najčešće je u pitanju delecija koja obuhvata region gde se nalazi ovaj gen na
11 hromozomu, dugom kraku. Njegova mutacija karakteristična je za sindrom koji nazivamo ataksija
telangiektasija.

‐WT1-nastaje delecijom WT1 gena na kratkom kraku 11. hromozoma. Uzrokuje Wilmsov tumor. Za
ovu pojavu je karakteristično gubljenje heterozigotnosti.

Nije dovoljno da se samo jedan gen mutira, bez obzira da li je u pitanju onkogen ili tumor supresor gen.
Kancerogeneza je višestepeni proces i potrebno je da se desi gubitak funkcije mnogih tumor supresor
gena i mutacija protoonkogena u onkogena, kako bi nastao maligni tumor.

Linčov sindrom predstavlja hereditarni nepolipozni karcinom kolona. Postoji sklonost odnosno veća
verovatnoća javljanja malignih tumora u ranijem životnom dobu kod osoba koje imaju mutacije dva
gena. Ti geni su MLH1 i MSH2, koji pripadaju grupi gena koji učestvuju u popravci pogrešno spojenih
baza. Ukoliko dodje do mutacije ovih gena, dolazi do nastanka malignog karcinoma kolona forme koja
nije polipozna. Ovo se dešava prema Knucovoj hipotezi gde se jedan gen nasledjuje kao mutiran, a
zatim dolazi do gubitka heterozigotnosti i drugog gena. Osobe koje imaju ovakav vid mutacije u 82%
slučajeva imaju verovatnoću za nastanak nepolipoznog karcinoma kolona. Osobe koje nose ovu
mutaciju imaju veću rizik od nastanka i karcinoma endometrijuma, želuca, jajnika...

Maligne bolesti mogu biti uzrokovane i epigenetičkim mehanizmima. Epigenetika predstavlja hemijske
modifikacije bilo DNK, bilo histona. One ne menjaju genetički kod, nego menjaju eksprsesiju gena.
Obrazac epigenetičkih modifikacija može da se prenosi sa jedne na drugu ćelijsku generaciju, kako u
mitozi i u mejozi. Postoji 2 načina epigenetičke modifikacije:

1.metilacija DNK-dolazi do metilacije citozina u DNK sekvencama

2.hemijska modifikacija histona koja može biti različitog tipa. Moze biti metilacija histona, acitilacija
histona, na tačno odredjenim mestima. Na tim mestima će ili aktivirati ili deaktivirati gene (izvršiti
represiju njihove funkcije)

Ukoliko dodje do aktivacije onkogena koji treba da je inaktiviran, može da dodje do kancerogeneze bez
promene na nivou DNK.

Ukoliko dodje do represije tumor supresor gena koji normalno treba da bude aktiviran, onda može da
dodje do kancerogeneze.

Onkogeni treba da budu metilovane DNK, kao i represivna metilacija histona da bi bili isključeni. Ako
dodje do ove promene, odnosno hipometilacije DNK i acetilacije histona i nerepresivne metilacije
histona, onkogen biva aktiviran i dolazi do kancerogeneze. Ako dodje do hipermetilacije u regionu
tumor supresor gena koja je praćena represivnom metilacijom histona, onda tumor supresor gen biva
inaktiviran (utišan). Kao rezultat imamo njegovu inaktivaciju bez promene sekvence DNK.

Od kad je otkriven ovaj mehanizam, mnogi lekovi se istražuju. Neki od njih su prošli kroz kliničke i
predklinicke faze, a neki od njih su već odobreni kao biološka terapija.Ove komponente koje se razvijaju
kao novi farmakoloski proizvodi u borbi protiv malignih bolesti deluju protiv histon acetiltransferaza,
histon metiltransferaza ili DNK-metiltransferaza. Lečenje malignih bolesti je jedan izazovan proces i
danas obuhvata 3 glavne grane: hirurška intervencija, hemioterapija primenom citostatika i zračna
terapija koja sprečava deobu ovih ćelija koje imaju visok proliferativni potencijal. Medjutim
zahvaljujući napretku tehnologija sekvenciranja, danas je u toku projekat sekvenciranja genoma kancera,
gde se očekuje da ćemo uskoro u bazi podataka imati kompletne DNK sekvence genoma kancera, kao i
epigenetičke obrasce njihove hemijske modifikacije i da će veću ulogu imati biološka i imunološka
terapija koja treba da unapredi model lečenja. Budućnost leži u genetičkoj analizi, u detekciji promena u
okviru onkogena i tumor supresor gena kao i razvoju epigenetičkih lekova koji su personalizovani spram
promene karakteristične za odredjen tim kancera kod odredjene osobe.

Od ovog predavanja nadalje ne ide za ispit

 PREDAVANJE 41.
Nastavljamo sa sagledavanjem rezultata projekta humanog genoma i na ovom slajdu mozete lepo
graficki videti ono sto su bili rezultati otkrivanja primarne sekvence DNK kao i obrade ovih podataka u
smislu njihove funkcionalne uloge u humanom genomu.
Pokazano je, kao sto smo i rekli na pocetku ovog kursa, da humani genom ima vise AT parova u odnosu
na CG parove i to da imamo 41% CG parova u odnosu na 59% AT parova, sto je generalna
karakteristika genoma slozenih organizama gde imamo veliki udeo regulatornih sekvenci kao i veliki
udeo vangenskih sekvenci. Ako pogledamo procentualni udeo ovih elemenata uocicete da imamo onaj
deo genoma koji ubrajamo u vangenske elemente koji je izuzetno prisutan i medju njima se nalaze kako
repetitivni elementi tako i mobilni geneticki elementi ili transpozomi. Treba da imate na umu da genom
nije rigidna struktura, on je promenljiv i jedno od uloga u promeni i ono sto cini genom dinamicnim
jeste upravo prisustvo mobilnih genetickih elemenata koji mogu da menjaju mesto u okviru genoma.
Sami geni kao sto sam rekla, protein kodijaruci geni cine manje od 2% humanog genoma, ali ako
pogledamo i genske sekvence koje nisu kodirajuce to je zapravo veci udeo u humanom genomu. Nakon
zavrsetka sekvencioniranja humanog genima, tj tog projekta, bilo je veoma tesko, zahvaljujuci
nedovoljno razvijenim tehnologijama obrade ovih padataka, sagledati ukupno heterohromatinske region
i sve vanngenske sekvence tako da su ovi regioni na neki nacin asemblirani tek u resekvencioniranju
humanog genoma nakon zavrsteka projekta.
Ovde imamo jos jedan graficki prikaz koji nam ukazuje na sve one elemente koji cine humani genom i
jasno vidite da egzoni protein kodirajucih gena i geni koji kodiraju rRNK molekule cine tek oko 1.5%
naseg genoma, introni i regulatorne sekvence oko 24%, dok su sve ostalo vangenska DNK u okviru koje
imamo repetitivne sekvence, mobilne geneticke elemente i jedinstvenu nekodirajucu DNK. Kao sto sam
rekla, svi ovi regioni su nekad imenovani kao tzv “junk DNA” medjutim danas znamo da ovi regioni
imaju odredjenu ulogu u samom genomu. Nakon objavljivanja sekvence humanog genoma, nakon sto je
projekat zvanicno zavrsen 2003. godine, objavljeni su rezultati analize po svakom hromozomu i
pokazano je da u odnosu velicinu DNK molekula i koncevencionalno citogeneticko obelezavanje
hromozoma imamo odredjena odstupanja; npr. pokazano da je hromozom 22 nesto kraci od hromozoma
21, medjutim ostalo se pri klasicnom nacinu obelezavanja i grupisanju hromzoma onakvim kakvim smo
ga ucili, pre svega zbog standardizacije koja postoji, tako da ova pojedinacna odstupanja koja su
relativno mala u odnosu na ceo genom u duzini. Kao sto vidite hromozom 21 ima oko 46 milion bp, a
hromozom 22 ima 49 miliona bp i oni nisu promenili standardnu nomenklaturu hromozoma. Kao sto
vidite kompletna sekvenca u to vreme nije bila potpuno poznata zato sto su heterohromatsinski regioni u
okviru centromera i telomera u tom trenutku bili nepoznati, a danas nakon novih tehnologija
sekvencioniranja i ponovnog sekvencioniranja humanog genoma neke od ovih praznina su popunjene,
medjutim imamo jos regione koji imaju nizu pouzdanost u njihovoj sekvenci. Sto se tice broja gena, u
najreferntnijoj bazi NCBI (National Center of Biotechnology Information) imamo broj gena koji je
pohranjen i anotiran cija funkcija je zapravo odredjena po svim hromozomima i to ako pogledamo
gneralno vidimo da je ovaj broj u korealciji sa duzinom DNK molekula u pojedinacnim hromozomima, i
na neki nacin je to bilo ocekivano. Takodje imamo odstupanja npr mali broj gena je na hromozomu 13
koji sam i pomenula kao hromozom sa najmanjom gustinom gena kao i y koji jeste mali i ima nesto vise
od 200 gena identifikovanih okviru koja cini y polni hromozom. Danas, ove brojke su donekle
modifikovane, imamo i nova otkrica kako gena koji kodiraju RNK molekule tako da danas posle 17
godina od zvanicnog zavrsetka projekta kada smo zapravo imali ovakvu situaciju o broju gena danas
imamo i dodatne informacije o broju gena kao i genima slicnih sekvenci po pojednacnim hromozomima
u okviru nuklearnog genoma. E sad ako pogledamo varijabilnost humanog genoma, varijabilnost je
osnova kako naslednih oboljenja tako i predispozicija ka patoloskim stanjima tako i varijabilnost koja je
posledica prirodnoih polimorfizama i uzrok razlika izmedju svih ljudi kako u boji koze, morfolskim
karakteristikama i svim drugim npr bihevioralnim karakteristika. Po zavrsetku sekvencioniranja
humanog genoma identifikovano je oko 3 miliona pozicija koji sadrze polimorfizme tj SNP-ove ili
single nucleotide polymorphysm pozicije u genomu. Koliki je udeo ovakvih polimorfizama generalno u
prirodnim polimrofizmima ili u patoloskim stanjima jos uvek nemamo do kraja taj podatak, i dalje se
rade populacione studije koje treba da dovedu do jasne korelacije izmedju ovih otrkivenih
polimorfizama i (ne)patoloskih stanja. Dakle, za neke imamo jasnu korelaciju, a za mnoge od njih ne.
Ako pogledamo ucestalost germinativnih mutacija, kada pogledamo muski i zenski pol pokazano je da
je ucestalost mutacija u germnativnim linijama celija je 2:1 u odnosu muskarci:zene. Razlog tome je
najverovatnije mnogo veci broj deoba primordijalnih celija u toku spermatogeneze i ovaj podatak smo
pominjala kroz sagledavanja efekta ocevih godina” i pojave de novo mutacije u germinativnim celijama.
Takodje, kao rezultat analize sekvence humanog genoma, otkrivene su do tada nepoznate klase proteina
i gena, i pokazano je da su pojedini proteini mnogo vise konzervirani nego sto se ocekivalo, tako da je
pokazano na primer da cak preko 40% proteina coveka deli slicnost sa proteinima vocne musice ili c.
elegans. Kako bi bilo moguce identifikovati sve ove gene, njihove tacne lokacije i funkcije, bilo je
neophodno razviti nove bioinformaticke alate za definisanje ovih gena tj. njihovih produkata. tako da
danas, zahavljujuci ovom projektu imamo razvijene nove bioinformaticke alate koji se dalje razvijaju i
prilagodjavaju novim generacijama sekvenciranja koje nam omogucavaju da se ispituju individualni
domeni proteina, medjusobna interakcija proteina, da se radi komparativna genomika sa drugim
organizmima i njihovim genomima radi utvrdjivanja funkcije gena, svih alternativnih produkata,
reguacija njihove expresije, posttranslacioni dogadjaji nakon expresije i da se generalno analizira
funkcionisanje samog genoma. Rezultati HGP su omogucili da se prosiri znanje o strukuri i funkciji
proteina te da se na osnovu toga dizajniraju novi lekovi, hormonske terapije, vakcine koje deluju
specificno na odredjenu varijaciju u humanom genomu. Takodje analiza regulatornih sekvenci
omogucila je da se opisu slozeni putevi kako se zapravo regulise expresija gena kod coveka i svih
eukariota. U odnosu na ostale do tad poznate genome bilo je moguce utvrditi domene njihove slicnosti,
evolutivno ocuvane sekvence i sa te strane evolutivno analizirati razvoj humanog genoma. Izuzetan je
doprinos ovog projekta na razlicitim poljima nauke pre svega u medicini: unapredjena je dijagnostika.
Omoguceno je testiranje na svim nivoima (prenatalno, preimaplantacionom nivou), prediktivno
testiranje tj. detekcija geneticke preispozicije, testiranje nosilaca odredjene varijacije. Dakle imamo
siroku paletu testova, kojim je unapredjena molekularna dijagnostika i citavu novu granu koja je
nazvana molekularna medicina. Takodje poznavanje sekvence humanog genoma omogucilo je
personalizovani pristup, proizvodnju novih lekova spram tretiranja varijacija koje su posledica
vradiranja u humanog i i dalje se radi na razvijanju tretmana koji pripadaju domenu genske terapije,
medjutim sad je mnogo efikasnije i jasnije dolazenje do podataka na koje gene i na koji nacin mozemo
delovati. Na osnovu HGP se razvijaju nove oblasti kao sto su farmakogenomika i nutrigenomika, dakle
prilagodjavnje svih komponentni koje su neophodne za ljudsko zdravlje, varijacijama genoma u celini.
Takodje izuzetan uticaj je imao HGP na mikrobijalnu genomiku, omogucena je brza detekcija
mikroorganizama u klinickoj praxi ne samo pojedinacnih infektivnih agensa vec i analiza smes mikroba
u odredjenoj komponenti, pa imamo genomsku analizu mikrogelne zajednice usne duplje, zeluca,
uterusa, urogenitalnog trakta gde zahvaljujuci alatima u toku HGP-a mi danas mozemo istovremeno
sekvencionirati sve genome koji se nalaze unutar jedne zajednice. Ne samo sa aspekta medicine vec i
aspekta pracenja stanja zivotne sredine pa imamo i alate za sekvenciranje smese mikrobijalnih genoma u
vodi, zemljistu, razvoj novih vrsta goriva (sagledavanje potencijalno korisnih mikrobijalnih zajednica)
ili sa druge strane bioremedijaciji - koriscenje potencijalnih zajednica u obnovi ekosistema. Zatim u
polju genotoxikologije, o testovima genotoxicnosti, danas posto imamo referntnu sekvencu genoma i u
odnosu na nju gledati utiacje razlicitihi mutagenih agensas u odnosu na pormene do koji oni dovode u
izlozenim genomima, a imamo i alate da sagledamo sve ove promene. zatim u polju antropologije,
bioarheologije, evolucije na osnovu stopa
promene u genomima mozemo vrsiti studije evolucionih procesa, migracija preko sekvenci Y
hromozoma, prostornu i vremensku identifikaciju populacija ili grupa ljudi na osnovu drevne DNK u
odnosu na recentne genome, tako da je ovakav projekat doprineo i unapredio pristup u odnosu na
ovakve fenomene. Zatim sto se tice forenzickih studija doprinos HGP-a jeste razvoj novih alata koje
mogu da pomognu u slucaju identifikacija i utvrdjivanja ocinstva u odnosu na klascine molekularne
markere koje smo pominjali. Zatim razvoj ovih alata na HGP je doprineo da se ovakve analize prevedu i
u ostale forenzicke discipline npr krivolov ili pracenje rodoslova ekonomski vaznih vrsta.
Takodje, rezultati HGP-a znacajno su unapredili poljoprivredu u smislu genomski zasnovane selekcije i
stvaranju novih sorti na osnovu odabira roditelja prema genomskim principima; isto tako i u domenu
veterine i fitomedicine u razvoju novih tretmana u cilju lecenja.
Oni sto je poseban aspekt HGP-a jeste da se pristupi definisanju etickih, pravnih i drustevnih aspekata i
da se jasno definisu okviri poznavanja sekvence genoma koje ce omoguciti privatnost i poverljivost
genetickih informacija i velika rasprava je bila posvecena pravim okvirima koji ce onemoguciti
zloupotrebu, diskriminaciju, a koji ce biti dostupni u okviru genetickiog savetovalista radi resavanja
reprouduktivnuh pitanja ili razlicitih klinickih implikacija koje ovakve analize mogu imati. Vazno je
imati jasan pravni okvir. Doslo je do razvoja novih genetickih testova za monogenska oboljenja i oni su
“laksi”, ali kada pricsmo o multifaktorskim oboljenjima ovi testovi mogu biti nepouzdani.
U drustvenom smislu, mogu biti razlicito dostupni i s tim u vezi je bitno jasno odredti ulogu ovakvih
genomskih tehnologija u savremenom drustvu. Velika filozofska rasprava je pratila ovaj projekat u
smislu komparacije sta nam zapravo govore sve ove varijacije i da li je sve geneticki determinisano, koja
ce verovatno biti i dalje u fokusu ovih istrazivanja.

(tekst iz prezentacije): Osnovni podaci HGP

- identifikovao je oko 3.000.000 pozicija koji sadrze SNPs. Njihovs korelacija sa pojedinim patoloskim
i neoatoloskm stanjime je jos u toku
- ucestalost mutacija u germnativnim linijama celija je 2:1 u odnosu muskarci:zene
- razlog ovome je najverovatnije mnogo veci broj deoba kod muskog pola
- otkrivene su neocekivane do tada nepoznate klase proteina i gena, i pokazano je da su pojedini
proteini mnogo vise konzervirani nego sto se ocekivalo
- razvijeni su novi alati za definisanje funkcija proteina; ispitivanje indiviualnih promena proteina i
medjusobne interakcije proteina
- prosirenje znanja o strukturi i funkciji proteina na osnovu rezultata HGP je dovelo do proizvodnje
vakicna i hromonskih terapija
- analiza regulatornih gena i regulatornih sekvenci omogucila je opisivanje slozenih puteva kojima se
regulise expresija gena eukariota
Doprinos HGP
Molekularna medicina
- unapredjenje dijagnostike oboljenja
- detekcija geneticke preidspozicije
- proizvodnja novih lekova
- genska terapija
- farmakogenomika

Mikrobijalna genomika
- brza detekcija mikroba u klinickoj praksi
- razvoj novih vrsta goriva (biofuels)
- pracenje stanja zivotne sredine\kontrola hemijskog i bioloskog oruzja
- bioremedijacija
Procena rizika po zdravlje ljudi koji su profesionalno ili akcedentno izlozeni mutagenim agensima.
Bioarheologija, antropologija, evolucija i migracije ljudi
- studije evolucionih procesa, migracija na osnovu mtDNK, mutacija i migracija preko sekvenci Y
hromozoma
- datiranje populacija i grupa ljudi
DNK identifikacija (forenzika)
- identifikacija u sllucaju kriminalnih radnji, prirodnih katastrofa, sudskim procesima, utvrdjivanju
ocinstva
- primena istih alata u ostalim forenzickim disciplinama : krivolov, krijumcarenje retkih i nezasticenih
vrsta kao i u pracenjju rodoslova ekonomski vaznih vrsta
Poljoprivreda i stocarstvo
- stvaranje novih sorti, hibrida, sojeva, rasa na genomskom principu
- razvoj biopesticida, novih vrsta lecenja zivotinja i biljaka
- razvoj u cilju bioremedijacije
Eticki, pravni i drustveni aspekti
- privatnost i poverljivost genetickih informacija
- strah od zloupotrebe istih
- psiholoski efekat, stigmatizacija i diskriminacija
- reproduktivna pitanja
- klinicke implikacije
- nedoslednosti i nepouzdanosti genetickih testova za komplexna boljenja
- nedostupnost svima naprednih genosmkih tehnologija
- konceptulne i filozofske implikacije npr. slobodna volja vs. geneticki determinisano
- zdravstvene i sredinske implikacije npr. GMO
- komercijalizacija - zastita prava koriscenja testova
-

Predavanje 42

Projekat humanog genoma ne bi bio moguć da nije došlo do razvoja postupka sekvenciranja. Kada smo
radili molekularne markere, pominjali smo Sangerovo ili dideoksi sekvenciranje kao prvo koje je
zapravo razvijeno. Sangerovo sekvenciranje jeste bilo u osnovi sekvenciranja humanog genoma,
odnosno ceo projekat se zasnivao na otkrićima Sangera koji je dobio Nobelovu nagradu za metod
sekvenciranja DNK nazvano dideoksi sekvenciranje koje koristi enzimski princip za sintezu DNK lanaca
različite dužine, putem zaustavljanja replikacije na jednoj od četiri baze koje se dodaju u reakciju u
formi dideoksinukleotida.
Dakle, metod je baziran na prisusvu dideoksinukleozid tri fosfata kojima nedostaje 3’ hidroksilna grupa,
te matrica kao matrica za očitavanje koristi jednolančana DNK nepoznate sekvence. Prajmeri su bili
radioaktivno obeleženi i određivali su mesto početka reakcije polimerizacije, nezavisno u četiri
paralelne reakcije za svaki DNK fragment je uz dodatak DNK polimeraze i uobičajeih deoksinukleotid tri
fosfata u svaku reakciju specifično dodat određeni dideoksinukleotid fasfat i svaki put kada DNK
polimeraza naiđe na ovaj nukleotid sinteza se prekida. Nakon toga radi se elektroforetsko razdvajanje
fragmenata koji se autoradiografski detektuju i očitava se sekvenca.

Ovaj originalni Sangerov metod je kasnije unapređen: proces je automatizovan, sekvenceri su povezani
direktno sa računarima koji imaju odgovarajući softver, dideoksinukleotidi su obeleženi različitim
fluorescentnim bojama i nakon reakcije sekvenciranja očitava se fluorescentni obeleživač što daje
sekvencu u formi hromatograma kojim se na osnovu pikova očitava sama sekvenca.

Dakle, veliki napredak u toku projekta sekvenciranja humanog genoma jesu automatski sekvenceri koji
odmah i analiziraju hromatogram koji imaju pikove u četiti boje i očitava baze. Time je zapravo
skraćeno vreme samog sekvenciranja sa jedne strane, a sa druge strane uređaji su napredovali na taj
način da je bilo sve više kapilara po samom uređaju i na taj način se ubrzao proces samog
sekvenciranja.

Na animaciji sa predavanja se vidi kako ovakvi produkti prolaze kroz laserski čitač i gde se očitava
razdvajanje molekula dobijenih nakon sinteze na osnovu njihove veličine, a po poslednjem ugrađenom
nukleotidu. Na taj nači se automatski detektuje sama sekvenca.

U vreme sekvenciranja u okviru projekta humanog genoma jedna laboratorija je imala veliki broj
ovakvih automatskih sekvencera povezanih sa računarima i softver je automatski analizirao i očitavao
sekvence. Ovakve sekvence su zatim medjusobno poredjane i asemblirane u konacnu sekvencu.

Što se tiče same tehnike sekvenciranja u toku projekta humanog genoma u osnovi je bila Sangerovo
sekvenciranja. Međutim, Kreg Venter, koji je napustio konzorcijum i osnovao privatnu kompaniju,
odlucio je da pristup prilagodi jednom metodu koji je nazvan Shotgun sekvenciranje. To nije bio nov
metod, ali nikad nije bio primenjen na ovako veliki genom kao što je humani genom. Shotgun
sekvenciranje je izumeo Sanger, koje je bazirano na pragmentaciji DNK, skevenciranju svakog
pojedinacnog fragmenta i asembliranju ovako očitanih sekvenci fragmenata, a u popunjavanju praznina
između ovih fragmenata njihova sekvenca je koriscena da se dizajniraju prajmeri kako bi se popunile
ove praznine. Ovom metodom je ubrzan sam proces sekvenciranja.

Alternativna metoda je bila da se sekvenciraju samo iRNK, zato sto je tako bilo moguce brzo dobiti
samo kodirajucu sekvencu DNK. Ovaj pristup se koristio u ranim 90tim kada je bila rasprava da li treba
uložiti toliko novaca za genom koji mahom nije sekvencirajuci. Zahvaljujuci ovim ranim strategijama za
sekvenciranje samo iRNK određene su kodirajuce sekvence DNK ili EST sekvence (expressed sequence
tag) na osnovu kojih je bilo moguce dobiti EST mape koje su daleko pomogle u sekvenciranju samog
humanog genoma.

Kada je u toku projekta humanog genoma Venter napustio konzorcijum on je bio baziran na ovoj
strategiji po kojoj se razlikovao od strategije konzorcijuma. Nije bila razlika samo u strategiji
sekvenciranja vec i u prikupljanju uzoraka. Istraživači međunarodnog konzorcijuma su uzimali uzorke
krvi od žena ili sperme od muškaraca (od velikog broja donora). Zatim je jedan poduzorak korišćen kao
izvor DNK, tako da niko nije znao čija je DNK sekvencirana. Sa druge strane istraživači Celere su radili na
uzorcima anonimnih donora, pripadnika različitih etičkih grupa. DNK 5 različitih genoma je pomešana i
podvrgnuta sekvenciranju postupkom Whole Genome Shotgun Sequencing. Kao rezultat ove metode
gotovo istovremeno su istraživaci konzorcijuma predvodjeni Francis Collins-om i istraživači Celera
predvođeni Craig Venter-om objavili u dan razlike draft sekvencu humanog genoma.

Pojedinacni fragmenti su sekvencirani, zatim asemblirani i formirali su konsenzus sekvencu, ali sam
pristup je bio različit. Sto se tiče Celerinog postupka koji je baziran na Shotgun sekvenciranju tada
posto je 1998 zapoceto kompijuterske tehnologije su takodje postale mnogo razvijenije mocnije a
pristup njima brzi i jeftiniji. Naucnik Mark Adans je razvio algoritam za primenu ove nove tehnologije
sekvenciranja koja se naziva Whole Genom Shotgun Sequencing. Kompletna DNK je nekoliko puta
klonirana a zatim fragmentisana na oko 60 miliona fragmenata gde je svaki fragment duzine od 2
hiljade do 10 hiljada bp svaki je sekvenciran za sebe a zatim je kompjuterski obradjen da bi se
rekonstruisala kompletna sekv u svih 23 odnosno 24 linearna hromozoma. S obzirom da je veliki deo
genoma repetitivan to je bio najproblematicniji korak odnosno pitanje ispravne rekonstrukcije u smislu
da se dobije tacan polozaj odredjene sekv na genomu. Sa druge strane konzorcijum za sekv humanog
genoma je odabrao sporiji ali metodicniji pristup. Dakle ukupno je genom podeljen u 22 hiljade
segmenata, svaki segment je bio izmedju 100.000 i 300.000 bp (daleko duži) i zatim su uz pomoc svih
ostalih već poznatih informacija o humanoj sekvenci (geneticke mape i fizicke mape genoma) oni tacno
pozicioirani. Ovi segmenti su zatim klonirani u vektore za kloniranje, a klonovi su sekvencirani pomocu
automatskih sekvencera i svaki put je proces ponovljen nekoliko puta kako bi se osigurala tacnost
rezultata. Ova tehnika ima manje gresaka (posto je veca mogucnost da se uoci) ali je znatno sporija od
Whole Genome Shotgun Sequence. Tako da na kraju ove trke i na kraju projekta humanog genoma su i
naucnici iz konzorcijuma i iz celere jedni druge kontrolisali. Na neki nacin Celera je imala olakšan posao
jer je mogla svoje rezultate manje pouzdanog asembliranja sekvenci da uporedi sa rezultatima projekta
humanog genoma.

U februaru, 2001. godine su prvi rezultati zvanično objavljeni.

15. februar 2001. – Human genom project je svoje rezultate objavio u casopisu Nature

16. februar 2001. – Celera objavila svoje rezultate u časopisu Science

Draft verzija sekvenca humanog genoma je obuhvatala oko 90% humanog genoma odnosno
nedostajalo je oko 320 miliona baznih parova koji uglavnom pripadaju konstitutivnom
heterohromatinu telomernih i centromernih regiona.

Napredak u smislu automatizacije procesa doveo je do smanjenja laboratorijskog rada za oko 80%.
Razvoj novih sekvencera sa vise kapilara omogucilo je da se istovremeno sekvencira 1000 uzoraka sto
je zapravo skratilo vreme za jednu analizu sa 8 sati na 15 minuta. Paraleno su se razvijali i kompjuterski
alati i serveri u kojima je bilo moguce i pohraniti i obraditi ove podatke koji su jako veliki i zauzimali su
veliki memorijski prostor.

Ako pogledamo finansijski pre uvodjenja Shotgun sekvenciranja ukupno je bilo ulozeno oko 900 miliona
do kraja 2003. godine ($0.3/bazi) da bi se ovi troskovi drasticno smanjili Shotgun sekvencirnjem.

Broj gotovih sekvenci kao delova humanog genoma se drasticno povecavao u bazi podataka i na kraju
su pohranjene finalne sekvence. Paralelno su ove dve grupe zapravo sprovodile razvoj razlicitih bioinf
alata koji su omogucili asembliranje dobijenih pojedinacnih sekvenci i shodno tome ovi algoritmi su i
danas prisutni i cine deo razlicitih softvera kjima je moguce asembliranje sekvence koje je danas
moguce dobiti novim tehnologijama sekvenciranja ili Next Generation Sequencing. Danas imamo
napredak u odnosu na Sangerovo sekvenciranje i u poslednjih 15 godina imamo razvoj novih
tehnologija koje su dovele do ovih uredjaja kojima je moguce brzo precizno i jeftino sekvenciranje
kompletnog genoma. Procenjuje se da je danas za sekvenciranje kompletnog genoma jednog uzorka
potrebno malo manje od 6000 dolara. Vodeca tehnologija koja prednjaci u ovoj oblasti jeste Illumina i
negde u klinickoj praksi u smislu molekularno genetickih studija i molekularne dijagnostike primaran
uredjaj je My Seek koji omogucava istovremenu analizu velikog broja gena sto je narocito korisno za
analizu velikog broja gena sa predispozicijom kancera ili za karakterizaciju kancera ili drugih
multifaktorijalnih oboljenja kao sto su neuroloska stanja ili kardiovaskularne bolesti... Drugi primaran
uredjaj je High Seek koji ima sistem za veliki broj paralelnih sekvenciranja i pogodan je za metodu
Whole Genom Sequencing ili Whole Exsome Sequencing gde se analiziraju sekvence svih egzona u
pojedinacnom uzorku. Ovakav odabir bi pre svega uradili ukoliko se susretnete sa nekim stanjem koje
je potpuno nepoznate entiologije i to su pristupi u detekciji genetickih uzroka retkih bolesti nepoznate
entiologije.