SREDSTVA KOMUNIKACIJE
Sluh
Struktura sluha:
> Biološka
> Fizička
> Psihološka
> Lingvistička
> Socijalna komponenta
Sluh čine:
Slušanje - (primarno se ostvaruje na nivou receptora i
senzora – slušamo ušima, neuro-fiziološki nivo)
Čujenje, čujnost - (primarno se ostvaruje na nivou
mozga – čujemo mozgom, psiholingvistički nivo)
Auditivna povratna sprega - (istovremeno se ostvaruje
na nivou uha i mozga)
Slušanje - Fundamentalna komponenta sluha.
Obezbeđuje primanje informacija u obliku akustičkih
impulsa
Akustički impulsi (mehanički kvalitet) pretvaraju se u
čulni kvalitet, zatim u električni potencijal prenošenjem
serija sekvenci i električnih impulsa kroz slušni živac i
raspoređuju se na određenom nivou mozga
Ostvaruju auditivni podsistemi receptornog i senzornog
sistema, auditivni deo transmitornod sistema i auditivna
područja integratora nižeg reda aferentnog dela OVK.
Čujenje - Svestan doživljaj akustičkog podražaja i
obrada sekvenci i serija električnih impulsa
> Obuhvata:
> Integraciju
> Memoriju
> Prisećanje
> Povlačenje (opažanje) operacija dekodiranja kao
centralne funkcije
> Kontrolu
Auditivna povratna sprega (feedback) - Obezbeđuje
celovitost strukture i funkcije verbalne komunikacije
pomoću biliona nervnih ćelija koje spajaju mozak
odašiljaoca i mozak primaoca poruke
Najvažniji aspekt APS je samoslušanje
Gledano razvojno sluh je sredstvo VK koje se prvo
razvija, a zatim se razvija jezik
Proces traje nekoliko godina u kojima se sluh, jezik,
govor i glas razvijaju istovremeno i sinergetski, ali ne i
ravnomerno
Karakteristika razvoja sposobnosti verbalnog
komuniciranja je naizmeničnost ubrzanja i zastoja
fonacijskog i auditivnog dela razvojnog procesa.
Glas
Govorni glas – fonema (najmanja jezička jedinica koja
služi za gradnju zvučne celine i za razlikovanje značenja
tih celina)
Foneme čine glasovni sistem jezika
Fonema ima dve osnovne psiholingvističke funkcije:
1. perceptivnu i
2. signifikativnu.
Izgradnja fonema - Efektorni sistem sinergetskom
funkcijom njegovih mehanizama:
> respiratorni
> fonatorni
> rezonatorni
> artikulatorni
Vrednosti glasa
1. fiziološke (artikulacione)
2. fizičke (akustičke)
3. Funkcionalne (lingvističke)
Osnovne akustičke osobine glasa
1. Jačina - (snaga vazdušne struje kojom se glas
generira i veličina amplitude glasnica. Veća snaga
vazdušne struje – veća amplituda glasnica, veća
amplituda - veća jačina glasa)
2. Visina - (broj treptaja glasnica u sekundi. Veći broj
treptaja viši glas i obrnuto)
3. Dužina - (vreme trajanja izgovora. To vreme zavisi
od prirode glasa, položaja glasa u reči, intraleksičke
glasovne pozicije, supresegmentnih uslova izgovora)
4. Boja- tembr - (veličina i oblik rezonatora)
Glasovi se dele na osnovu artikulacije i akustike
(artikulacijska i akustička podela)
Artikulacijska podela se bazira na tipovima artikulacije.
Vazdušna struja može imati slobodan, sužen i zatvoren
prolaz
Podela glasova (na osnovu prolaza vazdušne struje)
1. Vokale ili samoglasnike (slobodan prolaz
vazdušne struje)
2. Konsonante ili suglasnike (sužen ili zatvoren
prolaz vazdušne struje).
Podela vokala: Osnovna razlika: način realizovanja u verbalnom
U odnosu na podignutost, isturenost ili povučenost komuniciranju
jezika:
> otvorene Usmeni govor se realizuje fonacionim putem
> zatvorene Pisani govor se realizuje putem sistema određenih oblika
> poluotvorene znakova kojima se označavaju glasovi, slogovi i reči
> poluzatvorene i
Usmeni govor:
> neutralne
Prema stabilnosti: > dijaloška i
> monoftonge, > monološka forma
> diftonge i
U dijaloškoj formi usmeni govor je osnovni oblik
> tiftonge eksponiranja jezika i po strukturi i načinu realizovanja
potpuno se razlikuje od pisanog govora
Podela konsonanata I Osnovna karakteristika usmenog govora u dijaloškoj
Na osnovu komunikacije jezika i nepca: formi je neposrednost govorne situacije sagovornika
> palatalne-prednje i Monološka forma usmenog govora je bliska pismenom
> velarne-zadnje kazivanju
Prema prolasku vazdušne struje u toku artikulacije:
> trenutne - pregradne i U jeziku se razlikuje:
> trajne ili produžene > narodni govor i
> standardni jezik (književni jezik)
Podela konsonanata II
> plozive (bilabijalne p,b; dorzalno-palatalne k,g; Razlikuju se po: teritorijalnoj diferencijaciji, genezi,
alveolarne t,d), društvenoj funkciji i uticaju spoljašnjih faktora na razvoj
> nazale (m,n,nj), Narodni govor je jezik ljudi određenog kraja na
> laterale (l,lj), teritoriji određenog jezika (jezičko teritorijalna jedinica)
> frikative (labiodentalne f,v; dorzalno-palatalne Veći broj ovih jedinica čini grupu govora, a grupa
j,h; apikalno-velarne s,š,z,ž), govora koju objedinjuju zajdničke jezičke osobine je
> afrikate ( apikalno-alveolarne c,č,dž; dorzalno- dijalekat
alveolarne ć,đ), Standardni jezik je određen i normiran i koristi ga
određeno jezičko društvo
> vibrant (r).
U jeziku razlikujemo:
Govor
Govor se definiše kao jezik u akciji, kao realizacija > unutrašnji govor i
verbalnog simboličkog sistema > spoljašnji jezik
Spoljašnji jezik je oralni govor koji zvuči sa spoljnom
Jezik i govor se ne mogu poistovećivati, zamenjivati, realizacijom
isključivati ni veštački odvajati. Oni su dijalektički Unutrašnji govor je govor koji ne zvuči, ne izgovara se
međuuslovljeni i međuzavisni delovi jedne jedinice i nema spoljašnju realizaciju

Govor je realizacija simboličkog sistema komunikacije, Jezik

a jezik je pored ostalog predmet govora
Govor se formira i razvija kao potreba za realizacijom
jezičkog sistema, dok jezik nastaje i razvija se kao
produkt govora
Primena jezičkih sredstava ostvaruje se kroz dve
osnovne funkcionalne forme:
Jezik je sistem simboličke komunikacije, koji je
zajednički za određenu grupu ljudi.
Univerzalni jezik ne postoji, već samo određeni jezik,
odnosno jezik određene grupe. Određeni jezik je
istovremeno skup jezičkih sredstava i određeni sistem
fonetskih, morfoloških i sintaksičkih zakonitosti u vezi
sa upotrebom tih sredstava.

> usmena reč (usmeni govor ) Jezik je društvena pojava u kojoj se odražava i kojom se
izražava društveno saznanje. To je najrazvijeniji
> pisana reč (pisani govor - pisano kazivanje)
simbolični sistem.
Karakteristike jezika
1. Dualitet (određenim znakovima odgovaraju
određena značenja)
2. Indipendentnost (znakovi se razlikuju od onoga sto
označavaju, nisu vezani za konkretnu situaciju,
mogu se koristiti u raznim situacijama)
3. Arbitrarnost (znakovi nisu prirodni vec veštački-
konstruisani, mogu se konstruisati i novi znakovi)
4. Denotativnost (znakovi označavaju nazive
određenih stvari, pojava i sl.)
5. Signifikativnost (znakovi su nosioci značenja i
kazuju o odlikama onoga što označavaju)
6. Reprezentativnost (znakovi predstavljaju pojave,
predmete i sl.
7. Kategorijalnost (omogućavaju označavanje klasa
objekata i pojava)
8. Višeslojnost strukture (posroji više nivoa
povezivanja jedinica iz kojih je jezik sastavljen:
glasova u reči, reči u fraze i rečenice)
9. Istorijska promenljivost (način izrazavanja sadržaja
menja se u skladu sa promenom istorijskih uslova)
10. Kontekstualna promenljivost (jezički iskaz se
menja u zavisnosti od situacije)
11. Internalizacija (govor postaje instrument
razmišljanja i sretstvo regulisanja vlastitog
ponašanja)
Osnovne informativne funkcije jezika: izrazavanje i
saopstavanje - (čine jedinstven sistem govorenja)
Jezik je sastavljen od elemenata koji su uzajamno
povezani i međjuuslovljeni (postojanje jednog
uslovljeno je postojanjem drugog elementa tako da
sastavni delovi grade strukturu jezika)
Osnovni delovi strukture jezika
> govorni glas-fonema
> morfema
> reč
> sintagma i
> Rečenica
Ovi delovi se nalaze u odnosu hijerarhijske povezanosti,
nadredjenosti i povezanosti.
Četiri sloja delova
SLUH 36%
JEZIK, GOVOR, GLAS 28%
ČITANJE 20%
PISANJE 16%
❖ PISMO je sistem znakova kojim se beleže glasovi
određenog jezika. Taj sistem se zove grafija.
❖ PIKTOGRAFSKO – iskazivanje crtežom ili slikom
(slikovno)
❖ IDEOGRAFSKO – saopštavanje pomoću simbola
predmeta (hijeroglifsko)
❖ SLOGOVNO – znacima se beleže delovi reči-
slogovi
❖ ZVUKOVNO – jednim znakom se obeležava jedan
glas
Glasovni sistem čine govorni glasovi. Grafički sistem
čine slova. Oni se ne podudaraju, glasovni sistem je
složeniji od grafičkog.
Odnosi između ova dva sistema regulišu se skupom
pravila koji se zove ortografija (pravopisna pravila).
Ortografske-pravopisne norme su osnova književnog
jezika.
Principi za stvaranje pravopisnih normi: fonetski,
morfološki, istorijski.
Naše pismo je fonetsko, pisanje reči se podudara sa
izgovorom.
ČITANJE je sredstvo verbalne komunikacije koje je
nastalo i razvijalo se paralelno sa pisanjem.
Sposobnost čitanja je uslovljena biološkim, psihološkim
i socijalnim faktorima.
Zavisi od bioloških, psiholoških i sredinskih dispozicija.
U korelaciji je sa stanjem i funkcijom sredstava usmenog
verbalnog kazivanja.
> Prepoznavanju grafičkih simbola
> Povezivanju slova u reči, reči u rečenice i
rečenica u tekst
> Povezivanju grafičkih simbola sa odgovarajućim
značenjem
> Shvatanju smisla onoga što je napisano
> Procenjivanju vrednosti pročitanog
> Korišćenju pročitanog.
Tipovi čitanja
1. Radi sticanja i proširivanja znanja
2. Radi izražajnog tumačenja teksta (estetsko
čitanje)
3. Informativno čitanje (radi obaveštenja)
4. Radi upoznavanja sa knjigom
5. Radi uživanja u literarnom delu
Tehnike čitanja
> Glasno
> Tiho (u sebi)
Procena: tačnost, tečnost, brzina, pravilnost, logičnost,
ekonomičnost i lepota.
 POREMEĆAJI KOMUNIKACIJE KOD DECE TIPIČNOG I
DECE ATIPIČNOG RAZVOJA
Poremećaji komunikacije uključuju:
> decu sa usporenim razvitkom sposobnosti OVK
razvojne prirode (hereditarno ili akvirirano),
> decu sa nerazvijenom sposobnošću VK, odnosno
sa patologijom VK usled mentalne retardacije,
> osobe sa patologijom VK usled oštećenja,
poremećaja ili ograničenja sluha,
> osobe sa patologijom organizma i sistema
sredstava verbalne komunikacije u domenu
jezika,
> osobe sa patologijom organizma i sistema
sredstava verbalne komunikacije u domenu
usmenog izražavanja – govora,
> osobe sa patologijom organizma i sistema
sredstava verbalne komunikacije u domenu
fonacije tj. glasa,
> osobe sa patologijom organizma i sistema
sredstava verbalne komunikacije u domenu
čitanja i pisanja,
> osobe sa patologijom VK usled patologije u
domenu većeg broja delova organizma i sistema
sredstava VK,
> osobe sa nezadovoljavajućom razvijenošću
sposobnosti i kulturom VK sa socio-kulturnom
etiologijom,
> decu sa usporenim ili ograničenim razvitkom
sposobnosti čitanja i pisanja genetske ili
razvojne prirode ili sa socio-kulturnom
patologijom,
> fizički i duševno bolesne osobe kod kojih se
patologija VK javlja kao sekundarna, propratna
manifestacija ili kao posledično stanje
privremenog ili trajnog karaktera.
Govorno-jezički poremećaji - Utvrđuje se zaostajanje u
razvoju govora ili prisustvo govorno-jezičkih
poremećaja.
Govorna i jezička razvijenost se procenjuje u zavisnosti
od:
> uzrasta,
> rečnika deteta,
> razumevanja govora,
> fonemskog sluha,
> čula sluha,
> artikulacije,
> menjanja promenljivih reči,
> logičke sadržine i povezanosti govora,
> govornog tempa,
> intonacije,
- gestikulacije,
- mimike,
- motorike govornih organa,
- komunikativnosti uopšte,
- sposobnosti čitanja, pisanja, crtanja i
- postojanja govorno-jezičkih poremećaja.
Govorna razvijenost može biti: ispodprosečna, prosečna
i nadprosečna. Nerazvijen govor je govor deteta koji ne
odgovara njegovom uzrastu.
Dete sa nerazvijenim govorom
> ne diskriminiše veći broj glasova,
> ne artikuliše pravilno glasove za svoj uzrast,
> ima mali fonemski kapacitet,
> nepravilno akcentuje,
> ima kvalitet glasa koji ne odgovara uzrastu,
> govori monotono,
> nema dobru dikciju i govor mu je nerazumljiv,
> plašljivo je i ćutljivo,
> ima siromašan rečnik i nepravilno upotrebljava
reči,
> pretežno koristi nepotpune i proste rečenice,
> ređe koristi složene i to uglavnom nezavisne
rečenice,
> ima govor koji nije kreativan niti osmišljen,
> ne ume da sluša,
> ima razliku između sposobnosti razumevanja i
sposobnosti izražavanja.
Alalija - Alalija (alalia) je stanje potpune nerazvijenosti
govora i jezika kod dece normalnih intelektualnih
sposobnosti i očuvanog sluha.
Postoje dva osnovna tipa alalije:
> senzorna (receptivna, aferentna) i
> motorna (ekspresivna, eferentna)
U kliničkoj praksi najčešće postoje kombinovana
oštećenja s pretežno izraženom jednom ili drugom
formom.
Motorna alalija:
> imaju teškoće u ekspresivnom govoru,
> razumeju govor sredine u kojoj žive,
> imaju delimično izgrađen unutrašnji govor,
> komuniciraju gestovima ili sa nekoliko
dvosložnih reči,
 > raspolažu vokalima koji nisu diferencirani,
pojedinim plozivima ili nazalima,
> neka od ove dece ispoljavaju stalni nemir,
dekoncentraciju i slabo interesovanje za reč.
Senzorna alalija:
> deca ne govore ili nedovoljno govore za svoj
uzrast,
> neka deca su ćutljiva, povučena u sebe i
nedruželjubiva,
> neka deca su plašljiva, plačljiva sa povremenim
napadima vriska i drugim oblicima
neadekvatnog ponašanja,
> imaju kratkotrajnu pažnju i nezainteresovana su,
> ne razumeju govornu poruku i ne komuniciraju,
> neka deca izgrade potpuno nerazumljiv govor za
okolinu,
> govor koji čuju oko sebe liči im na šum iz kojeg
ona nisu u stanju da izdvoje pojedine glasove i
reči, niti da shvate smisao verbalne poruke,
> njihova frustracija i ponašanje proizilaze iz
nemogućnosti komunikacije.
Poremećaji artikulacije
Artikulacija je način izgovaranja i obrazovanja glasova.
Predstavlja zajedničku delatnost govornih organa
prilikom proizvođenja glasova govora. Pravilna govorna
artikulacija je usko povezana sa razvojem fonemskog
sluha kod dece koji omogućava diferenciranje glasova
reči.
Procenjuje se: kvalitet izgovorenog glasa, položaj
govornih organa prilikom izgovora određenog glasa ili
grupe glasova i prisustvo patološkog glasa.
Dyslalia (poremećaj artikulacije) – nemogućnost ili
nepravilnost u izgovoru pojedinih glasova.
Može se javiti u vidu:
> omisija – nedostatak/neizgovaranje nekih
glasova, kada je njihov razvojni period prošao,
> supstitucija – zamene nerazvijenog glasa glasom
koji već postoji,
> distorzija – oštećenje, nepravilan izgovor
pojedinih glasova; artikulaciono-akustičko
odstupanje prilikom izgovora nekog glasa ili
većeg broja glasova od standardnih izgovornih
normi.
❖ Dodavanje glasova ili slogova u reči, kao i njihova
inverzija ne spadaju u dislalije.
Poremećaji glasa
Fonacija je kompleksna funkcija, u čijem ostvarivanju
neposredno ili posredno učestvuju brojni organi i
sistemi. Ti organi su pluća, grkljan, ždrelo, usna i nosna
duplja i oni stvaraju glas određene jačine, visine i boje.
Do poremećaja fonacije može doći usled oštećenja bilo
kog dela vokalnog aparata. Često se događa da je
patološkim promenama zahvaćeno više struktura koje
pripadaju fonacijskom aparatu.
Uzroci poremećaja glasa mogu biti organske,
funkcionalne i socijalno-profesionalne prirode.
Neke od metoda fonopedske rehabilitacije su: vežbe
disanja, vežbe fonacije, stvaranje glasovnog modela,
uspostavljanje pravilne visine glasa, optimalne boje i
jačine glasa, digitalna manipulacija i dr.
Razvojna disfazija
Razvojna disfazija je specifični razvojni poremećaj u
kome je sposobnost deteta da koristi ekspresivni i/ili
receptivni govor ispod očekivanog za njegov mentalni
uzrast.
Isključuje se postojanje oštećenja sluha, mentalne
retardacije, autizma i drugih poremećaja kao uzroka
nastanka.
Razvojna disfazija se deli na:
> razvojnu disfaziju ekspresivnog tipa i
> razvojnu disfaziju receptivnog tipa.
Simptomi:
1. Poremećaj auditivne percepcije:
> teškoće percepcije fonema,
> teškoće praćenja brzog govora odraslih,
> teškoće sekvence (redosleda),
> otežano verbalno pamćenje.
2. Jezički deficiti:
> fonološke i artikulacione teškoće,
> teškoće u strukturi reči,
> morfološke i gramatičke teškoće,
> teškoće u strukturi rečenice,
> usporen leksički i semantički razvoj,
> narušen pragmatski aspekt govora.
Karakteristike su:
> neodazivanje na ime do prvog rođendana,
nesposobnost da se do 18 meseci identifikuje bar
nekoliko prostih predmeta, ili nemogućnost da se do
2. godine starosti izvrše prosti nalozi,
> odsustvo pojedinih reči do uzrasta od dve godine uz
nesposobnost formiranja prostih rečenica od dve reči
 do 3. godine, ograničen razvoj rečnika, greške u
sintaksi, naročito izostavljanje krajeva reči ili
prefiksa, pogrešna upotreba ili nekorišćenje
gramatičkih oblika kao što su predlozi, zamenice,
članovi, padeži i vremena itd.,
> dete kompenzuje nedostatak govora gestovima,
mimikom ili neverbalnom vokalizacijom,
> na školskom uzrastu se mogu javiti udružene
smetnje u odnosima sa vršnjacima, emocionalni
poremećaji, problemi ponašanja i/ili hiperaktivnost
uz slabu pažnju.
Afazija - Afazija je stečeni poremećaj simboličke
komunikacije uzrokovan oštećenjem mozga, koji se
manifestuje poremećajem lingvističkih, paralingvističkih
i kognitivnih procesa koji se nalaze u osnovi jezika.
Poremećaj lingvističkih procesa: fonološki, leksički,
gramatički, semantički i pragmatski deficiti, kako u
procesu produkcije, tako i u razumevanju jezika.
Poremećaji paralingvističkih procesa: oštećenje
prozodijskih elemenata govora (melodija, intonacija,
pauza, akcenat i dr.)
Poremećaji kognitivnih procesa: deficiti pažnje,
pamćenja i mišljenja.
Afazija obično zahvata više modaliteta jezičke funkcije:
usmeni govor, razumevanje, pisanje, čitanje i gestovni
govor.
Pod dečjom afazijom podrazumeva se poremećaj
u razvoju govora i jezika ili gubitak već stečenih jezičkih
sposobnosti, uzrokovan oštećenjem mozga u detinjstvu.
Dva osnovna oblika dečje afazije su:
1. kongenitalna (urođena) - specifičan, primarni
poremećaj u razvoju jezika koji je uzrokovan
lezijom mozga u prenatalnom, perinatalnom ili
u ranom postnatalnom periodu (pre nego što je
govor počeo da se razvija) i
2. stečena - gubitak ili poremećaj već stečenih
jezičkih sposobnosti, uzrokovan cerebralnom
lezijom (oštećenjem mozga u detinjstvu). Javlja
se u slučajevima kod kojih je do oštećenja
mozga došlo izmedju druge i desete
godine života (poremećaj jezika se javlja posle
određenog zdravog perioda razvoja jezika).
Poremećaji fluentnosti - Poremećaji verbalne fluentnosti
predstavljaju kvantitativne i kvalitativne promene u
jezičkoj fluentnosti. Mogu biti funkcionalne i organske
etiologije.
Osnovna podela poremećaja fluentnosti govora
uključuje:
> mucanje (disartria spastica),
> tahifemiju (tachyphemia, clattering),
> bradilalija (bradyiphemia).
Mucanje je poremećaj fluentnosti govora koji se
ispoljava u isprekidanosti i nepravilnosti govornog
procesa usled grčeva organa za artikulaciju, fonaciju i
disanje. Predstavlja poremećaj ritma i tempa govora pri
čemu osoba tačno zna šta želi da kaže, ali je u isto vreme
nesposobna da to kaže.
Mucanje se ispoljava na različite načine: ponavljanjem
ili produžavanjem glasova, slogova ili reči, zastojem u
govoru, neadekvatnim pauzama, ubacivanjem različitih
glasova ili uzrečica, praćeno strahom od govora,
pojačanim znojenjem, crvenilom lica, ubrzanim radom
srca, izbegavanjem gledanja sagovornika u oči.
Obično se javlja između druge i treće godine života, oko
pete godine života, pred polazak u školu ili u pubertetu.
Mucanje može biti: fiziološko, primarno, sekundarno,
akutno ili naglo i ,,bezglasno“.
Tahifemiju (brzopletost) karakterišu: preterana brzina
govora, ponavljanje prvih slogova i kratkih reči,
produžavanje vokala na kraju ili na početku reči,
ubacivanje reči ,,ovaj, onaj”, zastajkivanje, kratko i
isprekidano disanje, monoton glas, nedostatak ritma i
muzičke sposobnosti, kratkotrajna pažnja, slaba
koncentracija, poremećaj čitanja, poremećaj pisanja,
poremećaj izgovora glasova, mucanje i nedostatak
uviđanja sopstvenog poremećaja.
Bradilalija je patološki spor govor koji može nastati kao
posledica oboljenja CNSa, endokrinog oboljenja,
intelektualne ometenosti i u toku puberteta. Prisutna je
hipotonija mišića i usporena funkcija efektornog
sistema. Postoji i opšta usporenost pokreta celog tela.
Oštećeni su svi elementi suprasegmentne strukture
govora.
Motorni govorni poremećaji:
Anartrija predstavlja težak gubitak motorne funkcije
govorne muskulature. Nevoljni pokreti respiratornih
mišića, farinksa, larinksa, artikulatornih organa i
facijalne muskulature blokiraju govor, stvaraju grimase,
dovode do naglog prekida respiracije i fonacije,
nejednakog intenziteta.
Dizartrija je sindrom poremećaja respiracije, fonacije,
artikulacije, rezonancije i prozodije. To je neurogeni
poremećaj govora koji se karakteriše usporenim, slabim,
nepreciznim i nekoordinisanim pokretima govorne
muskulature. U osnovi dizartrije se nalaze smetnje u
mišićnoj kontroli nastale zbog oštećenja centralnog ili
perifernog nervnog sistema, ili oba sistema istovremeno.
Apraksija govora je artikulacioni poremećaj koji se
manifestuje oštećenjem sposobnosti programiranja
položaja govorne muskulature i sekvenci mišićnih
pokreta neophodnih za voljnu produkciju fonema u
odsustvu paralize, slabosti ili inkoordinacije govorne
muskulature.
Razvojna govorna apraksija se javlja u detinjstvu i
slična je govornoj apraksiji kod odraslih. Najčešće se
opisuje kao neurogeno zasnovan nedostatak sposobnosti
da se izvedu koordinisani pokreti respiratornih,
laringealnih i oralnih mišića za arikulaciju u odsustvu
poremećaja neuromuskularne funkcije.
Poremećaji čitanja, pisanja i računanja:
Aleksija (alexia) je stečeni poremećaj čitanja izazvan
oštećenjem mozga.
Razvojnu disgrafiju čine loši oblici slova i
grafomotornog niza uopšte , koji prate dete od samog
početka učenja pisanja.
Akalkulija (acalculia) je gubitak ili poremećaj
sposobnosti računanja prourokovan oštećenjem mozga.
Razvojna diskalkulija (dyscalculia) je usporeno i
otežano usvajanje matematičkih znanja, što znači da su
sposobnosti računanja znatno ispod očekivanog nivoa u
odnosu na uzrast deteta, opšte intelektualne sposobnosti i
školovanje.
Ovaj poremećaj karakteriše specifično oštećenje
sposobnosti računanja, koje se ne može objasniti
mentalnom retardacijom ili neadekvatnim školovanjem.
Deficit je uglavnom u oblasti računskih radnji sabiranja,
oduzimanja, množenja i deljenja, a manje u oblasti
apstraktnih matematičkih sposobnosti koje se primenjuju
u algebri, trigonometriji i geometriji.

Disleksija (dyslexia) je poremećaj u učenju čitanja i

pored normalne inteligencije, dobrog vida i sluha,
sistematske obuke, adekvatne motivacije i ostalih
povoljnih edukativnih, psiholoških i socijalnih uslova.

Disleksija se sve češće definiše i kao razvojni jezički

poremećaj koji se manifestuje nedostacima u govornom i
pisanom jezičkom razvoju. Ona predstavlja značajno
neslaganje izmedju stvarnog i očekivanog nivoa čitanja
u odnosu na mentalni uzrast.

Razvojna disleksija je otežano učenje čitanja,

nedograđenost sposobnosti čitanja u vreme kada su deca
istog uzrasta, istog nivoa inteligencije i istog obima i
metodologije obuke već ovladala sposobnošću čitanja.

Razvojnu disleksiju prati usporen psihomotorni i

govorno-jezički razvoj deteta, kao i prenatalne,
perinatalne i postnatalne moždane povrede.
Agrafija (agraphia) predstavlja poremećaj ili gubitak
sposobnosti pisanja uzrokovan oštećenjem mozga.

Disgrafija (dysgraphia) je poremećaj u učenju pisanja ili

sticanju sposobnosti pisanja i pored postojanja normalne
inteligencije, dobrog vida i sluha, odgovarajuće
edukacije i socijalnih uslova.

Razvojna disgrafija podrazumeva kliničku sliku koja

zahvata celokupnu ličnost i ukazuje, kako na problem
organizovanja psihomotorike tako i na problem
razvijenosti praksije, koncepcije prostora i dozrelosti u
oblasti osećanja, kao i na specifičnosti saznajne
organizovanosti ove dece.
 JEZIČKI RAZVOJ DECE SA MENTALNOM
RETARDACIJOM
Sposobnost korišćenja jezika je očigledno usko vezana
sa razvojem inteligencije, ali je veza između njih
daleko od jednostavne.
Ispodprosečne mentalne sposobnosti ne treba uvek
smatrati jedinim i dovoljnim objašnjenjem za
nepostojanje ili poremećaje govora.
Takođe, nemogućnost razvoja govora ne treba uvek
posmatrati kao znak ispodprosečne inteligencije.
Razvoj jezika zavisi od različitih veština i sposobnosti, i
neke od njih mogu biti direktno, i više pogođene
intelektualnim deficitom od drugih.
Jezik i intelektualni razvoj
Psiholozi, logopedi i pedagozi su komunikativno
ponašanje deteta, a naročito govorno funkcionisanje,
posmatrali kao dijagnostičku osnovu u proceni da li je
dete primarno ispod normale inteligencije, autistično,
gluvo ili boluje od neke mentalne bolesti.
Današnja klinička praksa je uglavnom ograničena na
tačno određivanje mogućih etiologija.
Veliki broj osoba ima nivo jezičkog razvoja dosta ispod
onog koji bi se mogao očekivati na osnovu poznavanja
njihovog intelektualnog nivoa, testiranog pomoću
standardnog testa inteligencije.
Dete normalne inteligencije, uzrasta od dve godine, ima
rečnik od 100 do 200 reči i brzo savladava kompleksna
gramatička pravila. Sa tri-četiri godine ovaj proces se
smatra praktično završenim.
Na žalost, lekari i drugi stručnjaci često pretpostavljaju
da deca „nisu pogodna” za govornu terapiju dok ne
napune pet godina.
Može se očekivati da samo neznatan broj dece sa težim
oblicima mentalne retardacije dosegne nivo jezičke
zrelosti koju ima prosečno petogodišnje dete.
Deca sa Daunovim sindromom, na primer, češće su
prikazana kao više retardirana u jezičkim sposobnostima,
nego u perceptivnom ili motornom razvoju, iako razlozi
za ove pokazatelje nisu jasni, i ne postoje čvrsti dokazi
da je jezički deficit, možda direktno povezan sa
genetskom abnormalnošću.
Deca sa Daunovim sindromom su izgleda naročito
podložna nepovoljnim efektima institucionalizacije na
razvoj jezika, ali to zavisi i od postignutog nivoa razvoja
jezika pre institucionalizacije.
Kašnjenja u razvoju ili specifični deficiti
Sa gledišta razvoja, pretpostavlja se da deca sa
mentalnim hendikepom prolaze kroz iste faze mentalnog
razvoja kao deca sa normalnom inteligencijom, ali
sporijim tempom i sa smanjenom verovatnoćom
dostizanja nivoa koji normalna deca uobičajeno dostignu
oko osme godine i kasnije.
Drugi teoretičari ističu mogućnost specifičnog deficita
nađenog kod teško hendikepiranih osoba zbog postojanja
genetskih i neuroloških abnormaliteta.
Međutim, postoje autori (Baumeister, 1967; Mittler,
1972), koji kritikuju isključivost obe vrste teorija,
naglašavajući koliko je neprirodan spor „razvoj” protiv
„defekt”.
Razvoj jezika podrazumeva i veliki broj različitih veština
i sposobnosti.
Neke od tih sposobnosti su teško oštećene kod dece sa
mentalnom retardacijom, npr.: određene poteškoće u
dotoku čulnih informacija, poteškoće u učenju koje
mogu biti posledica poremećaja pažnje, problemi sa
obradom vizuelnih stimulusa i dr.
Činjenica da izgleda kao da deca mentalnom
retardacijom prolaze kroz isti niz faza razvoja kao deca
sa normalnom inteligencijom, može ukazivati na
„razvojnost”, dok njihova nemogućnost da napreduju
iznad niže granice razvoja, predstavlja težak deficit.
Ono što počinje kao razvojno, može prerasti u deficit
kada pojedinac dostigne zrelo doba.
Biološki aspekti i aspekti prirodne sredine
Mentalno subnormalni imaju specifične jezičke
poteškoće koje su mnogo teže nego što se to može
očekivati na osnovu njihovih sposobnosti i razvoja
sazrevanja u drugim područjima ponašanja, uključujuci i
one iz neverbalne, motorne i socijalno društvene sfere.
Pored jezičkog deficita, većina teško subnormalne dece
takođe pokazuje govorne poremećaje, na primer
poremećaj glasa, artikulacije i ritma.

Artikulacioni poremećaji su naročito česti, dok su kod
dece sa Daunovim sindromom česti poremećaji glasa, na
primer promuklost i jednolična, monotona intonacija.
Iako biološki faktori igraju odlučujuću ulogu i kod
govornih i kod jezičkih poremećaja, treba posmatrati
uticaj prirodne sredine na njihovu promenljivost.
Dete sa ozbiljnim artikulacionim poremećajima
okruženje će pogrešno razumeti ili ignorisati. Dete će se
odlučiti za neverbalnu komunikaciju (gestikulaciju,
mimiku).
Deca odrasla u institucijama sklonija su poremećajima u
razvoju jezika od dece koja su odrasla u porodičnim
uslovima. Ipak, nepovoljni efekti odrastanja u
institucionalnim sredinama nisu nepopravljivi.
Da je faktor sredine važan, govore i činjenice da je
moguće pomoći teško subnormalnoj deci da razviju
određene jezičke veštine, koje prethodno nisu postojale.
Jezički poremećaji i mentalna retardacija
Ograničenje komunikativne sposobnosti često je jedan
od prvih znakova mentalne retardacije.
Oko polovine pojedinaca sa različitim vrstama
retardacije poseduje jezičke veštine srazmerne
kognitivnom nivou; 25 % dijagnostikovanih sa
mentalnom retardacijom ima sposobnost razumevanja
koja je jednaka mentalnom uzrastu, ali je produkcija
siromašnija; ostalih 25 % ima deficite kako u produkciji
tako i u razumevanju u odnosu na mentalni uzrast
(Miller i Chapman, 1984).
Fonološki razvoj
Artikulacione greške su uobičajenije za decu sa MR
nego za neretardiranu, i greške su nedoslednije.
Govorno-artikulacioni problemi su dugo smatrani
karakteristikom osoba sa MR, posebno onih sa nižim IQ,
Daunovim sindromom, i osobama sa MR i organskim
oštećenjima.
Ipak u vokalnom ponašanju i tepanju nisu pronađene
značajne razlike. Smatra se da prelingvistički fonološki
razvoj ne zavisi od intelektualnog statusa. Takođe, kod
dece sa Daunovim sindromom jezički razvoj kasni od
nivoa jedne reči pa nadalje.
Važno je istaći da postoji korelacija između IQ i
ozbiljnosti jezičkog kašnjenja kod osoba sa MR. Postoji
mnogo dokaza o težini i istrajnosti jezičkih problema
kod teško retardiranih osoba.
Leksičko-semantički razvoj
Učenje reči kod dece sa Daunovim sindromom slično je
deci tipičnog, normalnog razvoja.
Prvi nazivi za objekte, kod dece tipičnog razvoja i one sa
DS, odnose se na slične, ograničene kategorije i primere
(npr. ljude, životinje, hranu, odeću).
Nađeno je značajno preklapanje u prvih 50 reči koje su
produkovala deca tipičnog razvoja i deca sa DS. Naime
deca su zainteresovana za objekte koji se samostalno
pokreću ili kojima oni mogu manipulisati.
Velika razlika u veličini rečnika u korist dece tipičnog
razvoja javlja se na uzrastu od 21 meseca, što je period
kada oni počinju sa iznenadnim i naglim porastom u
bogaćenju rečnika.
Ipak je jasno da od početka leksičko-semantički razvoj
evidentno kasni kod dece sa DS, u odnosu na ono što je
bilo očekivano kod poklapanja kalendarskog uzrasta sa
decom tipičnog razvoja, bez obzira na to da li je taj
razvoj bio procenjivan kroz razumevanje ili produkciju.
Takođe, na starijem uzrastu, rečnici dece sa MR manje
su raznovrsni od rečnika dece tipičnog razvoja sličnog
zrelosnog uzasta.
Bogatstvo rečika kod retardiranih osoba se tačnije može
predvideti na osnovu zrelosnog uzrasta nego na osnovu
kalendarskog uzrasta ili trajanja institualizacije.
Prilikom definisanja predmeta deca tipičnog razvoja daju
apstraktnije definicije od dece sa MR istog kalendarskog
uzrasta. Deca sa MR daju više opisno-konkretnijih
definicija od dece tipičnog razvoja.
Takođe nađene su razlike u brzini semantičke obrade
(imenovanje slika), pri čemu su ispitanici sa mentalnom
ratardacijom globalno bili sporiji od osoba tipičnog
razvoja istog kalendarskog uzrasta.
Čini se da deca sa MR usvajaju rečnik jednostavnije
nego sintaksu, a naročito deca sa DS. Značenja reči su
konkretnija i bukvalnija u odnosu na ona kod tipičnih
parnjaka. Deca sa MR ređe koriste prideve i priloge i
rečnici su im oskudniji od rečnika njima kompatibilnih
osoba tipičnog razvoja.
Morfosintaksički razvoj
Studije o sintaksičkom i morfološkom ponašanju osoba
bez Daunovog sindroma sa mentalnom retardacijom,
daju sliku razvojnog kašnjenja pre nego devijacije.
Prosečna dužina rečenice povećava se sa povećanjem
mentalnog uzrasta.
Morfosintaksičke greške u spontanom govoru osoba sa
MR, tokom usvajanja jezika, ne razlikuju se od onih koje
su primećene u spontanom govoru dece tipičnog razvoja.
Čini se da je, u odnosu na kognitivni status, i fonološki
(nakon prelingvističkog nivoa) i morfosintaksički razvoj
većine osoba sa DS izuzetno odložen, iako, evidentno,
najviše morfosintaksički razvoj. Osim toga, u slučaju
obe komponente lingvističkih sposobnosti, razlika
između kognitivnog i lingvističkog statusa teži da se
povećava sa godinama.
Veliko kašnjenje koje se javlja u ovladavanju sistemom
morfema kod osoba sa DS verovatno doprinosi i
njihovim kasnijim sintaksičkim problemima.
Razlike u gramatičkim sposobnostima između osoba sa
DS i onih tipičnog razvoja idu ka povećanju sa
povećavanjem kalendarskog uzrasta.
Može se zapaziti da postoji nedoslednost u rezultatima
studija o jezičkom razumavanju u odnosu na kognitivni
status. Neslaganje može biti rezultat određenih
gramatičkih struktura koje se posmatraju, opsega
mentalnog uzrasta u studijama, i individualnih razlika u
brzini jezičkog razvoja vezanom za brzinu kognitivnog
razvoja, takođe i mogućnost razlikovanja u merenjima
mentalnog uzrasta.
ravni, a takođe su sklone tome da budu manje uporne u
održavanju konverzacije.
Umesto zaključka
Redosled usvajanja jezika kod dece sa retardacijom
prati, upošte uzev, redosled normalnog usvajanja, iako se
mogu uočiti neke razlike.
Nešto više od polovine osoba sa retardacijom ispoljava
manje napredne jezičke veštine u odnosu na one koje su
očekivane na tom mentalnom uzrastu.
Deficiti produkcije su opšti, kod neke dece sa MR
deficiti u vezi sa mentalnim uzrastom se ispoljavaju
samo u ovoj oblasti, a kod druge postojanjem i
receptivnih i ekspresivnih ograničenja vezanih za
mentalni uzrast.
Iako se često govori o nekom obliku „tipičnih” šablona
jezičkog razvoja u populaciji osoba sa mentalnom
retardacijom, ti šabloni ne govore apsolutno o jeziku bilo
kog pojedinačnog deteta, kao ni šta preduzimati u smislu
tretmana.
Temeljan opis svakog pojedinačnog jezičkog postignuća
je uvek neophodan.

Čini se da, u proseku, uspeh u razumevanju počinje da

zaostaje za mentalnim uzrastom kod dece sa MR na
mentalmo uzrastu od 7 godina (ili moguće između
mentalnog uzrasta 5 i 7 godina).

Pragmatika

Kao i u drugim oblastima jezičkog razvoja, šablon

usvajanja pragmatičkih veština sličan je među decom sa
i bez mentalne retardacije.

Deca sa MR u konverzaciji ispoljavaju sposobnost

naizmenične konverzacije, barataju predmetom
razgovora i akt govorenja je u skladu sa mentalnim
uzrastom. Mogu regulisati način svog govora, u
određenoj meri, u skladu sa potrebama slušaoca.

Imaju poteškoće sa referentnim komunikativnim

zadacima i sa traženjem objašnjenja u konverzaciji. Ne
koriste pitanja za dobijanje novih informacija, toliko
uspešno kao oni koji su u njihovoj mentalno-uzrastnoj
 OSNOVNE TEORIJE LOGOPEDIJE
Definicija logopedije

> Logopedija je sistem znanja, sveukupnost naučnih razmatranja organizma verbalne komunikacije, sistema
sredstava verbalne komunikacije i čoveka komunikatora, odnosno njihove patologije, koja prouzrokuje ili
može prouzrokovati poteškoće, smetnje, ograničenja, poremećenost, gubitak ili nerazvijenost sposobnosti
verbalne komunikacije
> Naziv logopedija označava nauku o lečenju govora. U širem smislu reči prvi put se javlja 1913. god.
> Logopedija je kovanica grčkih reči logon – govor i paideia – vaspitanje
Predmet logopedije:

> Logopedija se bavi sprečavanjem ili minimiziranjem uzroka poremećaja komunikacije

> korekcijom, poboljšanjem ili normalizacijom poremećaja i patoloških stanja kroz habilitaciju i
rehabilitaciju
> sprečavanjem, odstranjivanjem ili maksimalno mogućim minimiziranjem posledica patologija verbalne
komunikacije kroz preventivu, dijagnostiku, tretman i protetiku
> Predmet logopedije je proučavanje uzroka, nastajanja stanja i posledica patologije verbalne komunikacije,
odnosno proučavanje osoba sa patologijom verbalne komunikacije i njihove habilitacije i rehabilitacije
> Konstituišu je tri područja:
> Opšti deo:
> Klinički deo
> Društveni (socijalni-ekonomski-kulturni) deo
Opšti deo čine:

> Teorija logopedije

> Metodologija istraživanja u logopediji
> Logopedska epistemologija
> Logopedska terminologija
Klinički deo čine:

> Logopedska preventiva

> Logopedska dijagnostika
> Logopedski tretman
> Logopedska protetika
Struktura logopedije kao nauke:
1. Istorija logopedije obuhvata nastajanje i razvitak logopedske teorije i prakse u svetu i zemlji, kao i
otkrivanje, praćenje i proučavanje savremenih kretanja i trendova razvitka ove nauke.
2. Opšta logopedija obuhvata teoriju I razvoj teorije komunikacije i njenu primenu u kliničkoj praksi
3. Klinička logopedija obuhvata klinički deo predmeta logopedije, odnosno proučavanje, organizaciju i
praksu logopedske preventive, dijagnostike, tretmana i protetike.
Objekt logopedije – objekt logopedije su osobe kod kojih su usled bolesti, trauma, psihičkih, hereditarnih,
nutritivnih, bio-socijalnih, socio-ekonomskih i drugih poznatih i nepoznatih etioloških faktora nastala
oštećenja, poteškoće, smetnje, ograničenja, ili poremećaji sposobnosti verbalne komunikacije i time su
dovedena u stanje ograničenosti i dezintegriranosti kao društvena komunikativna bića, tj. u stanje narušenosti
zdravlja.
 POJAM I DEFINICIJA KOMUNIKACIJE
Šta je komunikacija?
Suština ljudskog života zasnovana je na povezanosti sa drugim ljudima. Povezanost zavisi od komunikacije.
Komunicirati znači sporazumevati se. Reč komunikacija doslovno znači – učiniti nešto opštim ili zajedničkim
KOMUNIKACIJA JE ODNOS MEĐU LJUDSKIM JEDINKAMA PA JE ZBOG TOGA UVEK I
INTERAKCIJA. NEMA INTERAKCIJE BEZ KOMUNIKACIJE.
Čovek je višestruko komunikativno biće. Ljudska komunikacija je složena, raznovrsna i stalno je pratilac
ljudske aktivnosti. Svaki pojedinac kroz nju teži i nastoji da promeni svet u komeživi.
Čovek menja svoje ponašanje kao odgovor na komunikativnu poruku koju prima i on meditira sa svetom i
svet sa njim kroz verbalnu komunikaciju.
Komunikacija se deli na:

> Verbalnu – znakovi su simboli

> Neverbalnu – znakovi su signali
> Interpersonalnu/intrapersonalnu

Kako se ostvaruje komunikacija?

Komunikacija se ostvaruje znakovima.
ZNAKOVI SU DRAŽI ODNOSNO PROCESI KOJI IZAZIVAJU NEČIJU REAKCIJU I DELUJU NA
PONAŠANJE JEDINKE
Znakovi su instrumenti, sredstva međuljudske komunikacije samo kada se koriste u interakcijskom odnosu.
Oni deluju posredno, ukazuju na nešto i stoje umesto nečega.
Bilerova klasifikacija znakova po funkciji:
1. Simboli – reprezentativna (signifikativna) funkcija.
2. Signali – ekspresivna funkcija

Simboli vs. Signali

SIMBOLI SU ZNAKOVI KOJI SE KO-RISTE ZA NAMERNO OZNAČAVANJE PREDMETA,
IDEJA, ODNOSA, DOŽIVLJAJA I SVIH SADRŽAJA KOJIH SMO SVESNI I KOJE ŽELIMO
DA ISTAKNEMO ILI FIKSIRAMO. Njima saopštavamo sadržaje i upućujemo ih drugima kao
poruke. Oni su nosioci značenja
SIGNALI SU ZNAKOVI KOJIMA SE NAMERNO IZRAŽAVA STANJE ILI ODLIKA
ORGANIZMA, ODNOSNO TRAJNA KARAKTERISTIKA OSOBE. Kada se signal koristi
namerno da bi izazvao određeni utisak postaje nosilac poruke-simbol. Komunikacija čoveka
prvenstveno se zasniva na simbolima. Simboli se povezuju u složene simboličke sisteme po
određenim pravilima.
Najvažniji simboli su reči i njihova kombinacija kroz verbalni i pisani tekst.
BAZIČNI SIMBOLIČKI SISTEM ČOVEKA JE GOVORNI JEZIK.
Reč čini osnovu jezičkog međuljudskog komuniciranja.
Komunikacija obuhvata INTRAPERSONALNU I INTERPERSONALNU KOMPONENTU akta i
procesa komunikacije. Zato se simbolička, međuljudska komunikacija naziva VERBALNA
KOMUNIKACIJA.
> Simboli su veštački (arbitrirani i konvencionalni), a signali su prirodni.
> Simboli su nosioci značenja, saopštavaju o raznim karakteristikama onoga što označavaju, a signali su
zamena za nešto
> Simboli su elementi koji se mogu povezivati i kombinovati u sistem, a kommbinovanjem stvara ogroman
broj značenja i saopštavanja novih ideja.
> Pojedinačni znakovi se ne mogu menjati po svom smislu
> Simboli su socijalni po karakteru i za određenu zajednicu predstavljaju opšta sredstva prenošenja poruke.
> Ljudi daju različita značenja istim simbolima, a jedan simbol može imati više značenja

Šta je verbalna komunikacija:

LOGOPEDIJA SE BAVI PROUČAVA-NJEM STRUKTURE I FUNKCIJE VERBALNE
KOMUNIKACIJE, NJENOM PATOLOGIJOM, I REHABILITACIJOM OSOBA SA
PATOLOGIJOM VERBALNE KOMUNIKACIJE.
Verbalna komunikacija obuhvata kompleksnu pozadinu navika, informacija, odnosa, sklonosti i znanja koja su
povezana i koja određuju šta ćemo reći i kako ćemo reagovati na određenu poruku
Verbalna komunikacija je jedona od osnovnih aktivnosti čoveka koa društvenog bića. Ona je sredstvo koje
čovek upotrebljava u dobru i zlu, konstruktivno i destruktivno.

Definicije komunikacije
Psiholozi – interakcija među jedinkama koja se ostvaruje znakovima
Lingvisti – simbolička interakcija između i usred ljudi
Anderson – komunikacija je dinamičan proces u kojem čovek svesno ili nesvesno afektira saznavanje drugog
kroz materijal ili dejstva upotrebljenja simboličkim putevima
Dinamičan proces je sastavljen od elemenata i aktivnosti koji su:

> Podjednako vađni

> Međuzavisni
> Dopunjujući
Komunikativni akt je svetsan proces motivisan i usmeren ka postizanju određenog cilja.
Sekundarni ciljevi su nesvsni (želje i namere komunikatora)
Cilj akta je da afektira sagovornika (utiče na njegova osećanja i emocije). Ako se ne ostvari cilj praktično
nema komunikacije
Afekcija može biti svesna ili nesvesna, prijatna ili neprijatna, pozitivna ili negativna.
Za komunikaciju nije važno kakva je poruka već da li je poslata ili primn+ljena i koliko dugo je zadržana.

Poželjna komunikacija
Komunikacija uključuje skup socijalnih veština koji obuhvata:

> Započinjanje
> Uspostavljanje
> Održavanje osnosa među ljudima
Komunikacija uključuje:

> Činjenice – vi posmatrate

> Mišljenje – označavate šta primećujete
> Osećanja – izražavate šta osećate
Da bi izbegli nesporazum svakog trenutka moramo biti svesni da u svakom trenutku u komunikaciji
možemo izraziti činjenice, mišljenje i osećanja.
Asertivna komunikacija – idealna komunikacija – uvažavam sebe i drugog

Veština komunikacije
Veština komunikacije podrazumeva sposobnost razumevanja jezika i ekspresije informacija
Komunikacija je serija iskustava sluha, mirisa, vida, ukusa i dodira. Ciljevi u komunikaciji:
1. Dobiti i dati informaciju
2. Praćenje
3. Sigurno razumevanje
4. Preduzimanje akcija
5. Izmena ponašanja

Barijere u komunikaciji
> Semantičke (simboli sa različitim značenjem, loše iskazane poruke, nerazjašnjene sumnje, pogrešno
“prevedene” poruke)

> Emocionalne ili psihološke (nezreo razvoj, nepažnja, gubitak razmene, slabo zadržavanje, nepoverenje u
komunikaciji, prekid komunikacije)

> Organizacione (organizaciona pravila, status odnosa, kompleksnost organizacije)

> Barijere superiornosti (lične barijere, nemanje volje za komunikacijom, nedostatak prave inicijative)
Komunikacija uključuje tri komponente:
1. Verbalne poruke – reči koje izaberemo
2. Paraverbalne – način na koji izgovaramo reči
3. Neverbalne poruke – govor tela
Ove komponente se koriste da:

> Pošaljemo jasnu i konciznu poruku

> Primimo i razumemo poruku koja nam je poslata

Slanje poruke
Efektivne verbalne poruke su kratke, jasne i organizovane, ne sadrže žargon i ne izazivaju otpor kod
sagovornika
Neverbalne poruke su primarni način za ispoljavanje emocija – facijalna ekspresija, postura i gestovi
Paraverbalna komunikacija upućuje na poruke koje se prenpse kroz ton, visinu i tempo glasa

Primanje poruke
Slušanje zahteva koncetraciju i energiju, zahteva prihološku povezanost između sagovornika, uključuje želju i
volju da se stvari sagledaju iz druge perspektive i zahteva da isključimo osudu i predrasude.
Aktivno slušanje – pažljivo slušanje sagovornika, a ne sebe da bi mogli da razumemo njegove želje
Kljušni elementi slušanja:

> Neverbalni:
> Puna fizička pažnja slušaocu
> Svest o neverbalnim porukama sagovornika
> Verbalni
> Obraćanje pažnje na rečči i osećanja koja one izražavaju
Dobru komunikaciju čini – jasnoća, adekvatnost, integritet i tajming
Saveti za dobre komunikacione veštine:

> Održavanje kontakta očima

> Svest o telu
> Gestovi i ekspresija
> Prnošenje svojih misli
> Vežbanje efektivnih komunikacionih veština
Efektivna komunikacija je dvosmerna, podrazuv+meva aktivno slušanje, održava odgovornost oba
sagovornika, podrazumeva korišćenje fibeka, eliminiše stres i jasna je

Komunikacija osoba sa hendikepom

U komunikaciji među ljudima se očekuje obostrano poštovanje i ljubaznost sagovornika,
Invaliditet ne definiše osobu.
Razvijanje svesti i inkoroporiranje inkluzivnih moela veštine komunikacije

Malo ispravnih termina..

Kada se pišete ili govorite o osobama sa invaliditetom, uvek koristite jezik kojim prednost dajete osobi a ne
njenom nedostatu, jer je tako osnažujete a ne marginalizujete.
Izbegavajte korišćenje etiketa kada govorite. One su uvredljive za svakoga, uključujući i osobe sa
invaliditetom. Naučite da razlikujete i izbegavate: žargon, stereotipe, stigme, isključenja i depersonalizacije
Fokusirajte se na njihove sposobnosti, a ne na njihov invaliditet.
Ne koristite reč INVALID (invalidus, lat. nejak, nemoćan, ne vredan) kada oslovljavate osobu sa
hendikepom!
Prihvatljivi su termini OSOBA SA INVALIDITETOM ili OSOBA SA HENDIKEPOM.
Veliki broj osoba sa hendikepom smatra uvredom ukoliko ih neko oslovi koristeći često upotrebljivan izraz
„posebne potrebe”
Najpravilnije je izvorni termin ”special needs people” (eng.), na našem jeziku koristiti u značenju OSOBE
SA POTREBOM ZA POSEBNOM PODRŠKOM.

Opšte napomene za komunikaciju

> NE PODRAZUMEVAJTE da postojanje invaliditeta nužno znači i sniženo mentalno funkcionisanje
> Prilikom upoznavanja ne izbegavajte da se rukujete
> Obratite se osobi sa invaliditetom na isti način kao što bi ste to uradili i bilo kojoj drugoj osobi u istim
okolnostima
> Možete ponuditi pomoć osobi sa invaliditetom, ali sačekajte da ona ponuđenu pomoć prihvati
> Nemojte biti u stalnom strahu da ne izgovorite pogrešnu reč, jer to ograničava komunikaciju i čini je
neprirodnom i usiljenom. Osobe sa invaliditetom će uvek prepoznati vašu dobru nameru
> Ne pokazujte sažaljenje niti se postavljajte zaštitnički i ne koriste izraze tepanja
> Razgovarajte direktno sa njima, ne preko njihovih pratilaca, ličnih asistenata, ili tumača
> Budite obazrivi i strpljivi, jer osobama sa hendikepom može biti potrebno više vremena da nešto obave
> Ne hvalite preterano osobu sa hendikepom za obavljanje svakodnevnih poslova
> Ne postavljajte indiskretna pitanja o hendikepu i uzrocima njihovog nastanka hendikepa osim ako sa
tom osobom niste bliski. Postavljajte pitanja ako niste sigurni šta treba da uradite.
> Ne zaboravite da i unutar pojedinih grupa, osobe sa ometenošću imaju i svoje individualne potrebe. Zato
uvek slušajte osobe sa invaliditetom i omogućite im da preuzmu kontrolu u komunikaciji u skladu sa
njihovim potrebama.

NIVOI I VRSTE KOMUNIKACIJE

Nivoi komunikacije po Lastruciju (redosled sazrevanje):
▪ Haptična
▪ Iterativna
▪ Kinezička
▪ Parajezička
▪ Jezička

Haptična komunikacija - dodirom

Prenesen Nivoi Upotrebljen
signal komunikacije receptor Ostvaruje se signaila koji se generiraju neposrednim
Zvučno kontaktom (bliskošću) organizma izvoru podsticaja
jedro Jezičko Uši Onsovni senzorni modaliteti kroz koje se realizuje prijem
(foneme) haptičnih signala su: dodir, pritisak, miris i ukus
Zvučni
Parajezičko Uši Spic (Spitz, 1965)
tonovi
Pokreti Kinezičko Oči
Ritmički Kinestetski 8 dana po rođenju beba okreće glavu prema osobi koja je drži,
Iterativno ali znak hrane prepoznaje samo kada je gladna (znak je
pulsevi senzori
Hemijski i taktilan i lociran na usnama)
Kontakt Haptično taktilni U II mes. pokreti odraslih izazivaju smirenje, otvaranje usta i
senzori
pokrete sisanja
U III mes. Opaža ljudsko lice, prati pokrete, i pažljivo sluša glas (povezuje glas i lice i oslobađa napetosti,
neprijatno iskustvo-prijatno)
Najniže forme životinja počinju i završavaju na nivou haptične komunikacije.
Za humanu komunikaciju ovo je osnovni sloj komunikacije Osnova za više stepene komunikacije.
Sazrevanjem slabi haptična komunikacija.
Trajno zadržani elementi haptične komunikacije su: rukovanje, tapšanje po ramenu, grljenje, ljubljenje,
prebacivanje ruke preko ramena

Iterativna komunikacija – ponavljanjem

> Ostvaruje se kroz nivoe vibratornih impulsa sa stabilnim oscilatornim oblikom
> Tapkanje radi tešenja, ljuljanje ili repetitivna vokalizacija
> Rano ponašanje deteta karakteriše ponovljivost i stereotipnost
> Elementi iterativne komunikacije podupiru i dopunjavaju kasnije faze
> Elementi koji se zadržavaju su (kod dece): nastojanje da izvode jedan pokret za drugim, ritmično klimanje
glavom, ponavljanje istih glasova ili slogova, igre sa rimovanjem reči
> Kod odraslih: ritmični pokreti kod rukovanja (nalik pumpanju), ritmični klimanje glavom u znak
odobravanja ili praćenja onoga što sagovornik govori

Kinezička komunikacija
> Ostvaruje se signalima koji proizvode pokreti a primaju se vizuelno
> Pokreti imaju mnogo veću raznolikost nego kod iterativne komunikacije i obavezno su povezani sa čulom
vida
> Može biti u izolovanoj ili selektivnoj aktivnosti
> Za vreme negovanja pogled deteta je uprt u majčino lice (kontaktna percepcija se meša sa distantnom)
> Javlja se dečiji osmeh kao odgovor na podsticaj
> U II mes. beba počinje da gestikulira iza facijalnog područja (izboči leđa, doseže ispružene ruke majke,
koristi signalne gestove tela)
> Neki elementi kinezičke komunikacije se ugrađuju u sistem gestova kao integralni deo VK ( kod dece:
talasasti pokreti ruke uz slog pa-pa)

Parajezička komunikacija
Parajezik je prvi oblik oralne verbalne komunikacije. Ostvaruje se pomoću pojedinačnih nesjedinjenih
zvučnih signala, generiranih od neartikulatornog vokalnog trakta i primljenih sluhom
Zvučni signali su delovi zvuka čijom se kombinacijom ne može modifikovati ili umnožavati značenje
Glavana karakteristika: akustičke jedinice (signali) nose samo jedno značenje

Akustički komunikacioni signali

1. Alarmni signali
2. Signali glasovnih kontakata koji služe za držanje grupe zajedno
3. Grupni glasovi za kolektivno signaliziranje (jednoglasno urlikanje)
4. Glasno izražavanje posebnog raspoloženja

Signali za izražavanje posebnog raspoloženja:

1. Signali agresivnog raspoloženja
2. Signali ugodnosti, nežnosti i naklonjenosti
3. Signali straha i bola
4. Signali razdraženosti

Parajezički signali u humanoj komunikaciji (do kraja I godine)

1. Plačem signalizira uzbunu
2. Plačem doziva članove porodice koji nisu u vizuelnom domenu kada ostane sama
3. Ponavljanjem istih uzoraka melodije ulazi u socijalne jedinice okruženja – komunicira sa okolinom
4. Vokalnom igrom i vokalnim uobličavanjem izražava veći broj raspoloženja
5. Odrastanjem sazreva i upotreba oblika parajezičke komunikacije
6. Signali se pročišćavaju i prerađuju, tako da se i najmanje nijanse raspoloženja deteta jasno odražavaju u
tonalnim kvalitetima njegove vokalizacije
7. U jezičkoj komunikaciji parajezik se ogleda u svojstvima fonacije određenog jezika

Jezička komunikacija
Ostvaruje se kroz govorne glasove formirane mehanizmima efektornog sistema, uređene u poređanim
konvencionalnim sekvencama kojima se formiraju morfeme u reči i primljene sluhom
Nastanak fonema
Koordiniranom i sinergetskom aktivnošću mehanizama efektornog sistema obezbeđuje se vazduh i pritisak
vazdušne struje, zatvaranje i sužavanje i menjanje pravca protoka vazdušne struje, vibriranje glasnica-fonacija
i rezonantnost, kao i formiranje-artikulisanje fonetskih jedinica, koje se na osnovu njihovih distinktivnih
osobina svrstavaju fonetske grupe perceptualno ekvivalentnih glasova jednog jezika
Haptična, iterativna, kinezička i parajezička komunikacija su univerzalne po funkciji ( nisu zavisne od rase i
kulture). Jezik je najviši nivo humane komunikacije i nije univerzalan

Karakteristike jezičke komunikacije

> Raspolaže skupom glasovnih kompleksa koji se nazivaju foneme. One egzistiraju u jeziku kao jedinstveni
perceptivni blokovi u svim jezicima
> Raspolaže pravilima za kombinaciju fonema unutar reči i fraza
> Precizna značenja su vezana za reči i fraze prema načinu kako su one poređane u odnosu jedna prema
drugoj
> Predstavlja integrisan jezgrovit sistem i ima jedinstvenu moć da prenese i najfinije nijanse značenja
> Raspolaže skupom pravila kojima može da vlada samo čovek sa razvijenom sposobnošću oralne verbalne
komunikacije

TIPIČAN/ZAKASNELI JEZIČKI RAZVOJ

Komunikacija
Ljudi su socijalna bića i imaju snažnu potrebu da budu sa drugim ljudima i da sa njima komuniciraju.
Uopšteno, možemo reći da je komunikacija razmena ideja između odašiljaoca i primaoca. To podrazumeva
prenos poruke, i odgovor ili fidbek.
Komuniciramo da bi smo uspostavili kontakt, dosegnuli ili uticali na nekog. Komuniciramo da bi smo
zadovoljili svoje želje, otkrili svoja osećanja, podelili informacije, i ostvarili zacrtan cilj.
Komunikacija je interaktivna, i podrazumeva davanje i primanje.
Na uspešnu ili neuspešnu komunikaciju utiče nikoliko varijabli: kulturološki identitet, okolina, i pre svega,
učesnici sa svim svojim osobinama i sposobnostima.
Uspešna komunikacija zavisi od određenih faktora: sposobnosti komunikatora, pola, socio-ekonomskog
statusa, geografskog porekla, etničke pripadnost i uzrasta.

Jezik
Primarno sredstvo komunikacije je jezik.
Jezik se može definisati kao „zajednički socijalni kod ili konverzacioni sistem za reprezentaciju koncepata
kroz upotrebu arbitriranih simbola i pravila za kombinovanje tih simbola” (Owens, 2001).
Ako razmatramo ovu definiciju, vidimo da učesnici u komunikaciji moraju da imaju isti kod da bi se
komunikacija ostvarila.

> Svaki jezik ima pravila koja diktiraju kako će reči biti uređene u rečenici. Ta pravila se nazivaju
gramatika.
> Svi humani jezici imaju iste osnovne elemente:
a) formu,
b) sadržaj i
c) upotrebu jezika.
> Forma je opažajni aspekt jezika, i sastoji se od: fonologije,
a) morfologije i
b) sintakse.
Fonologija (glasovni sistem ) se sastoji od određenog broja fonema, unikatnih govornih glasova.
Fonetika, odnosno fonetska pravila određuju kako glasovi moraju biti uređeni u rečima. Kao ni gramatička,
tako ni fonetska pravila nisu univerzalna.
Morfologija se odnosi na strukturu reči. Morfeme su najmanje gramatičke jedinice u jeziku, koje imaju
značenje.
Sintaksa određuje kako će reči biti uređene u rečenici.
U različitim jezicima redosled reči nije uvek isti. Izmenom reda reči najčešće se menja i značenje rečenice.
Pored fonema, morfema i sintaksičkih jedinica, jezičke forme takođe imaju i suprasegmentne karakteristike
kao što su glasnost, tempo i intonacija.
Semantičke karakteristike su delovi značenja koji zajedno definišu određenu reč. Svaka reč ima više značenja.
Upotreba ili pragmatika, je pokretačka snaga koja stoji iza svih aspekata jezika. Uvek govorimo sa razlogom.
Ona je svrha naših iskaza, i primarno određuje njihovu formu i sadržaj.

Usvajanje jezika
Usvajanje jezika počinje kada beba počne da percipira govorni glas.
Jednomesečna beba je sposobna da razlikuje foneme u različitim jezicima (uključujući i one koji nisu iz
glasovnog sistema njenog maternjeg jezika).
Sledeći važan razvojni fenomen jeste tepanje. Oko šestog meseca, deca iz različitih jezičkih sredina počinju da
produkuju besmislenu vokalizaciju u kojoj se mogu detektovati različite vrste konsonanata, vokala kao i
nizovi konsonanata i vokala. Kasnije u periodu tepanja, vokalizacija deteta počinje da se menja i da liči na
glasovni sistem lokalnog jezika.
Oko 12. meseca života, deca ulaze u fazu jezičkog razvoja u kojoj izgovaraju većinom izolovane reči,
jednosložne, i kombinacije suglasnika i vokala.
Izgleda da ove prve reči imaju različite funkcije: traženje, pozdravljanje, označavanje, izražavanje akcija,
potvrđivanje, pripadanje i lokaciju.
U ovoj fazi deca obično razumeju više reči nego što mogu da produkuju.
Između 18 i 24. meseca, deca počinju da kombinuju reči u rečenice na sistematizovan način, što ukazuje na
početak ovladavanja rečenicom u govornoj produkciji.
Po ovakvoj hronologija se razvijaju govorno-jezičke sposobnosti sve dece sveta, kada govorimo o tipičnom
razvoju. Skoro sva deca nauče da govore lako, ali ipak, ima izuzetaka.
Danas se intenzivno proučavaju veze između govora, razumevanja i slušanja, tih bliskih delova
komplikovanog jezičkog sistema mozga.
Važno je razumeti šta je to što nedostaje kod dece sa problemima u govorno-jezičkoj komunikaciji. Jezik
zavisi od različitih sistema i struktura u mozgu, i problemi u bilo kom od ovih sistema mogu da dovedu do
zajedničkog problema u govorno-jezičkoj komunikacij.
U toku razvoja učenje je najintenzivnije kada dete usavršava jezik. Postoji hiljade različitih jezika, a bebe su
rođene sa sposobnošću da nauče bilo koji od njih. Sve započinje slušanjem.
Lingvisti kažu da su bebe u početku građani sveta, a da su odrasli slušaoci određenog kulturnog nasleđa.
Sa 7 meseci situacija je i dalje ista, ali već sa 11 i one su građani određene zemlje, i postaju stručnjaci za jedan
jezik.
Sa 11 meseci bebe se ponašaju kao njihovi roditelji.
Kod skoro svih odraslih osoba, govor nalazi svoj dom u levoj hemisferi mozga.
Bebe stare 13 meseci slušaju i razumeju sa obe hemisfere mozga.
Sa 20 meseci u vreme kada bebe uče desetak reči dnevno i kada se njihov rečnik povećava, centar za govor u
mozgu počinje da se pomera ka levoj hemisferi.
tipičan nasuprot zakasnelog jezičkog razvoja
Diskusija o konceptu zakasnelog jezičkog razvoja zavisi od jasnoće ideje šta je to normalan jezički razvoj, šta
može biti prihvatljiv opseg, i u kakvim je odnosima jezički razvoj sa drugim aspektima dečijeg razvoja.
Postoje različiti načini na koje se opisuje proces normalnog jezičkog razvoja, ali su dva najčešća ona koja
koriste kao parametre uzrast i sposobnosti.
Metod koji opisuje jezički razvoj sa aspekta uzrasta, zasniva se na tome da dete treba da savlada određene
sposobnosti do određenog uzrasta.
Najznačajniji period za jezički razvoj, do oko pet godina, podeljen je na uzrasne opsege, i razmatra se progres
koji se može očekivati u svakom opsegu.
Najčešće, uzrasni opsezi su bliski na ranom uzrastu, i postepeno postaju širi kako dete postaje starije.
Kada su sposobnosti deteta da razume govor ili da govori, znatno ispod očekivanog nivoa za njegov umni
uzrast, govorimo o kašnjenju u razvoju govora – govorno/jezičkom poremećaju
Kašnjenje se ogleda u

> Kašnjenju u razumevanju i u govorenju (veće od 6 meseci), različitog stepena

> Nerazumevanju prostih govornih naloga do nesposobnosti razumevanja složenih gramatičkih struktura
Pri tome:

> reagovanje na zvučne draži je odgovarajuće

> neverbalna komunikacija je očuvana (ali često postoje udruženi poremećaji u emocijonalnom razvoju,
druženju sa decom i ponašanju)
> Češće kasni samo sposobnost govorenja, dok u razumevanju govora nema većih teškoća (razumevanje
govora normalno ide nekoliko meseci ispred sposobnosti govorenja, kada je poremećaj u pitanju onda je
kašnjenje mnogo veće).
> Neverbalna komunikacija je vrlo razvijena. Deca najčešće imaju ograničen rečnik, nezrele rečeničke
strukture, greške u sintaksi, teškoće u prepričavanju i u izgovaranju glasova.
> Ostale sposobnosti su bez većih odstupanja
> U razvoju govora postoje velike individualne razlike. Dete prvu reč može da izgovori sa 9 meseci ali i sa
dve godine, a da kasnije postigne normalan govorno-jezički razvoj.
> Kašnjenje u razvoju govora može biti individualna razvojna karakteristika ali i poremećaj. Apsolutno
razlikovanje ova dva vida kašnjenja nije moguće.
Karakteristike kašnjenja kao individualne osobine u razvoju govora

> Kašnjenje nije značajno

> Zadržan je normalni razvojni red
> Ne postoje drugi poremećaji
> U porodici mogu postojati osobe koje su imale sličan govorni razvoj
> Dete ne pripada grupi dece rizične za govorno-jezički razvoj
> Sluh je normalan
Patološko kašnjenje u razvoju govora (govorni poremećaj)

> Kašnjenje je većeg stepena

> Poremećen je razvojni red
> Postoje i drugi udruženi poremećaji
> U porodici mogu postojati osobe sa govornim poremećajima
> Dete ima neku od bolesti koja može da ugrozi govorno-jezički razvoj

PATOLOGIJA VERBALNE KOMUNIKACIJE

Verbalna komunikacija proizilazi iz bio-psiho-socijalnog entiteta čoveka koji je istovremeno biološko i
društveno biće.
Patologija verbalne komunikacije proizilazi iz pojma i strukture verbalne komunikacije.
Patologija verbalne komunikacije ne može se razmatrati van prirode, funkcije i strukture verbalne
komunikacije, koja čini jednu od komponenti osnovnih ljudskih sposobnosti.
Celina i nedeljivost pojma i strukture patologije verbalne komunikacije proizilazi iz celine i nedeljivosti same
verbalne komunikacije.
Sposobnost verbalne komunikacije je samo deo sposobnosti čoveka za interpersonalnu komunikaciju, tj.
sposobnosti kako da se izraze, tako i da se razumeju misli, osećanja, želje i motivi drugih.
Sposobnost verbalne komunikacije u sebi sadrži ne samo biološku, već i psihološku, lingvističku i socijalnu
komponentu.
Pojam patologije verbalne komunikacije u sebi sadrži mnogo više od oštećenja ili poremećaja stanja i funkcije
pojedinog organa ili čula, odnosno daleko više od oštećenosti, nekompletnosti, nerazvijenosti ili odsutnosti
pojedinog dela sistema sredstava verbalne komunikacije.
patologija jednog dela organizma OVK istovremeno znači patologiju celog organizma, a patologija jednog
dela sistema sredstava OVK istovremeno znači patologiju celog sistema
patologija organizma prouzrokuje i patologiju sistema sredstava OVK, i one dezintegrišu ili mogu
dezintegrisati osobu sa poremećajem komunikacije kao društveno biće.
Patologija verbalne komunikacije podrazumeva stanja i procese koji onemogućavaju, usporavaju ili
ograničavaju proces sticanja i razvitka sposobnosti verbalne komunikacije ograničava, remeti ili menja
funkciju sistema sredstava prouzrokuje promene u mentalnom i društvenom statusu čoveka
Patologija verbalne komunikacije prouzrokuje devijantno ili patološko stanje koje nazivamo logopatija.
Logopatija predstavlja svaki oblik i različite stepene devijantnosti, ograničenosti, poremećenosti i zaostalosti,
odnosno odsutnosti sposobnosti OVK.
Logopat je osoba sa devijantnim ili patološkim stanjem sposobnosti verbalne komunikacije
 STRUKTURA I KLASIFIKACIJA PATOLOGIJE VERBALNE
KOMUNIKACIJE
Strukturu patologije verbalne komunikacije čine:
1. Stanje čoveka komunikatora na planu verbalne komunikacije:
a) suspektno, kada se pretpostavlja da su prisutni simptomi razvojne, sociokulturološke i patološke
prirode;
b) aberativno, kada simptomi ne ukazuju na prisustvo patološkog fenomena, već da se radi o stanju
aberativnosti prouzrokovanom razvojnim, sociokulturnim i drugim faktorima
c) patološko, kada simptomi ukazuju na stanje ili proces koji je patološke prirode.
2. Patologija organizma verbalne komunikacije – stanje ili proces na nivou sistema, podsistema,
mehanizama i delova organizma koje može prouzrokovati, prouzrokuje ili je prouzrokovalo smetnje,
ograničenja, poremećenost stanja i funkcije sistema sredstava VK ili usporenost, ograničenost sposobnosti
verbalne komunikacije
3. Patologija sistema sredstava verbalne komunikacije - stanje koje ograničava, remeti ili onemogućava
simboličku intra i interpersonalnu komunikaciju usled patološkog stanja na nivou OVK ili na nivou intra i
inter sistemskih funkcija i relacija
4. Intra i inter sistemska patologija – stanje oštećenosti, ograničenosti, poremećenosti ili isključenosti intra i
inter sistemskih funkcija i relacija, kojima se obezbeđuje sinergetska funkcija organizma i sistema
sredstava verbalne komunikacije
5. Logopatija
6. Logopat

Klasifikacija
Postoji više pristupa u klasifikaciji vrsta i tipova patologije verbalne komunikacije.
Mogu svrstati u dve grupe:
1. klasifikacija sa simptomatološkim polazištem
2. klasifikacija sa kauzalističnim polazištem
Pri klasifikaciji se mora poći od stanja i funkcije organizma verbalne komunikacije. Patologija svakog dela
OVK može prouzrokovati posledice na stanje i funkciju svakog dela sistema sredstava VK. U odnosu na
delove sistema sredstava VK, patologija VK se deli na:

> Patologiju glasa

> Patologiju govora
> Patologiju jezika
> Patologiju čitanja
> Patologiju pisanja
> Patologiju sluha
Kako bi se bliže odredio oblik patologije na nivou sredstava komunikacije mora se poći od etiološkog faktora,
jer isti simptomi mogu biti sa različitim etiološkim faktorom, različitom dijagnozom, prognozom i različitim
ishodom, dok različiti simptomi mogu proizilaziti iz istog etiološkog faktora.
Patologija verbalne komunikacije koja se odnosi na organizam verbalne komunikacije se deli na:

> patologiju receptornog komunikativnog sistema

> patologiju senzornog komunikativnog sistema
> patologiju transmitornog komunikativnog sistema
> patologiju integratornog sistema
> patologiju efektornog komunikativnog sistema