POTKULTURE – PREZENTOVANJE – DIZELAŠI

-uvod-
Dizelaši su svojevrsna omladinska potkultura koja je bila aktuelna 1990-ih godina u Srbiji.
Odlikuje ih grub imidž, sklonost nasilju i poseban stil oblačenja koji se zasniva na nošenju skupe
sportske odeće poznatih svetskih robnih brendova. Ime su dobili po robnoj marci Diesel. Još
neka od imena za dizelaša su zeldi, dizelander, dizel-momak.
Rečnik savremenog beogradskog žargona definiše dizelaša kao kratko podšišanog mladića, u
trenerci, sa zlatnim lancem oko vrata, koji ima mobilni telefon[a] (eventualno i dobar auto) i koji
je često povezan sa kriminalnim radnjama.

-POČETAK-
Dizelaši su se, kao omladinska potkulturna grupacija, pojavili u Srbiji početkom 1990-ih godina.
Teoretičarka medija Ivana Kronja pojavu ove skupine povezuje sa bujanjem nacionalizma,
opštim slomom sistema vrednosti 1990-ih i rađanjem „nove srpske elite“, koju su činili političari
na vlasti, ratni profiteri, biznismeni i kriminalci koji su podržavali Miloševićev režim. Ona
svrstava dizelaše u potkulture „ratničkog šika“, koje se u velikoj meri preklapaju sa srpskom
ratno-profiterskom elitom devedesetih, a pored dizalaša su uključivale i kriminalnu omladinu,
mlade povratnike sa ratišta, siledžije, dilere droge i tzv. sponzoruše.

Američki sociolog Erik Gordi vidi pojavu dizelaša usled nemalog broja ljudi koji se brzo obogatio
u najgore vreme, koristeći rupe u zakonu. Nakon toga, oni su tražeći način da izraze svoju novu
poziciju deo izraza tražili u modi. Prihvatili su Diesel koji je u to vreme bio svetski modni brend,
po kom su i dobili ime. Naziv dizelaši takođe se povezuje i s time da su se mnogi od njih bavili
ilegalnim aktivnostima poput šverca goriva.
Ova potkultura simboliše slom morala usled socijalno-političkih faktora i oslikava duh jednog
naroda u određenom vremenskom okviru. Kulturna i intelektualna elita pala je pod senku
estrade, a vodeće ličnosti u državi bili su mafijaši, ratni profiteri i političari koji su podržavali
režim Slobodana Miloševića.
Uzor svih dizelaša i, možemo slobodno reći, rodonačelnik njihovog stila bio je Aleksandar
Knežević, poznatiji kao Knele. Ovaj mladić, inače vatreni navijač Crvene zvezde, bio je usko
povezan sa vođom i pripadnicima Voždovačke kriminalne grupe, a učestvovao je u velikom
broju pucnjava po Beogradu.
Budući da je svojevremeno bio strah i trepet beogradskih ulica, mladići su počeli da se ugledaju
na njega i tako je počelo širenje prepoznatljivog trenda uvlačenja gornjeg dela trenerke u
farmerke. Za ovo su postojala dva razloga: pokazivanje skupe marke pantalona i kaiša, ali i
praktičan način nošenja pištolja.
Zbog ratova koji su besneli u komšiluku, oružje je bilo dostupno gotovo svima, što je olakšalo
okretanje kriminalu. Oni koji nisu bili umešani u kriminalne poslove i crno tržište, težili su da
makar svojim izgledom oponašaju ovakav životni stil.
Iako se smatra potkulturom, dizelaški pokret devedesetih godina nije predstavljao nikakav vid
bunta ili različitosti. Štaviše, smatrao se za mejnstrim, nasuprot padavičarima, koji su slušali
uglavnom rok, imali posebna mesta za izlaženje i borili se da makar u svojim krugovima očuvaju
koliko-toliko ispravne vrednosti.

ОБЕЛЕЖЈА
Dizelaš je mladić koji neguje imidž grubog momka — brije glavu, nosi debele lance oko
vrata, duks upasan u donji deo trenerke, kožnu jaknu i patike s vazdušnim đonom.[6] Frizura je
ponekad umesto obrijane glave uključivala takozvanu tarzanku.[7] Dizelaša odlikuje skupa
garderoba najpoznatijih svetskih robnih marki, kao i demonstracija bogatstva putem zlatnog
nakita (pre svega „zlatnih kajli“), skupih satova, pejdžera i mobilnih telefona.[тражи се извор] Među
dizelašima je bilo rasprostranjeno i nošenje oružja, koje je u to vreme, usled ratnog okruženja,
bilo veoma dostupno u Srbiji.[2] Idoli dizelaša su mladići s pištoljima koji udaraju na velike,
„poslovne“ kriminalce i čvrsto ustrojen svet podzemlja. Oni svojim vršnjacima ulivaju veru u
„moć mladosti i mladalačke ludosti“, kojom žele da steknu slavu i budu zapaženi.[8]

Ženske pripadnice ove potkulture, tvz. „dizelašice“ ili „sponzoruše“, odlikuje pre svega slobodni stil
izgleda i odevanja, koji uključuje: dugu, uglavnom bojenu kosu, prenaglašenu šminku, provokativnu
odeću, visoke štikle i glamurozne modne detalje i nakit. [1] Ovaj modni stil odgovara ulozi žene kao
seksualnog objekta, koju prihvataju pripadnice ove potkulture. Oblik i veličina ženskih grudi u ovom
stilu su veoma naglašeni, što neretko uključuje ugrađene silikonske implante. [1]

МУЗИКА
Među pripadnicima ove potkulture su bili popularni turbo-folk, mešavina tradicionalnog folka i
modernih elektro-pop bitova, i dens muzika, domaća varijanta evrodensa, koji je u vreme
njihovog nastanka postao značajan žanr na svetskoj muzičkoj sceni.
Sociolozi objašnjavaju da je šou biznis bio jedan od načina da se narodu plasiranjem jeftinih
zabavnih sadržaja skrene pažnja sa ratova u okolini, siromaštva i inflacije koja je tada vladala.
Estrada, podržana od strane političara, preko noći je dobila jednu od vodećih uloga u društvu.
Novokomponovana muzika oslikavala je stereotipe o vezi između plastične lepotice i kriminalca,
banalizujući emocije i izražavajući fascinaciju novcem i oružjem.
Neki od najpopularnijih turbo-folk izvođača 1990-ih su bili: Svetlana Ceca Ražnatović, Dragana
Mirković, Jelena Karleuša, Mira Škorić, Dragan Kojić Keba, Indira Radić, Sinan Sakić, Šaban
Šaulić, Šemsa Suljaković, Mile Kitić, Mitar Mirić. Među najpopularnijim izvođačima dens muzike
1990-ih su bili Ivan Gavrilović, Dr Iggy, Beat Street, Đogani i Funky G. Pesme izrazito popularne
među ovom populacijom su bile „200 na sat“ Ivana Gavrilovića, „Oči boje duge“ Dr Igija, „Idemo
na Mars“ Đoganija, „Kuda idu ljudi kao ja?“ Ace Lukasa, „Tek je 12 sati“.
Gordi smatra da su tokom 1990-ih u Srbiji protagonisti omladinskih potkultura bili uvučeni u
ideološku bitku u kojoj je oružje bila muzika. Kao rezultat, prozapadne omladinske potkulture
1980-ih bile su potpuno potisnute od strane protagonista nove srpske militantne potkulture
kriminalne omladine i ratno-profiterske elite, koja je veličala nacionalistički i potrošački
orijentisanu turbo-folk muziku. Novinar Vremena Milan Milošević u tekstu Ispovesti kriminalaca
u štampi - slučaj Srbija navodi da je turbo-folk širi socijalni fenomen koji ne treba
pojednostavljeno povezivati sa ratnim nasiljem.] Ceca Ražnatović, najveća zvezda turbo-folka,]
takođe negira kritike po kojima je turbo-folk bio zvuk nacionalizma i Miloševićevog vremena.

Teoretičar pop-kulture Aleksandar Janković, kaže da „kada se govori o fenomenu ‘dizelaša’ i

turbo folka nameće se jednostavno pitanje da li tinejdžeri tokom prethodne decenije zaista nisu
imali izbora ili im je ispran mozak i stavljen ‘čip’ za kič i šund?“ Po njegovom mišljenju, „ovaj
fenomen previše je eksploatisan i korišćen za sticanje kojekakvih poena kvaziintelektualaca“.

ДИЗЕЛАШИ У ПОПУЛАРНОЈ КУЛТУРИ

Na filmu
Film Rane, govori o dva mlada dizelaša,Pinkiju i Švabi, koji odrastaju na Novom Beogradu, u
periodu od 1991 do 1996.
U filmu Šejtanov ratnik glavni junak je dizelaš.
U filmu Šišanje glavni junaci se sukobljavaju sa dizelasima
Šejtanov ratnik, gde je glavni junak dizelaš, Šišanje i Rane, koji na najverniji način oslikava kako
izgleda odrastanje na beogradskom asfaltu sredinom devedesetih propraćeno kriminalom i
novim sistemom vrednosti su jedni od mnogobrojnih filmova koji se bave ovom potkulturom.
U pesmi
U pesmi Atlantida grupe V.I.P., povezuju se dizelaštvo i rep u stihovima: „U ova četiri zida nisam
navik’o da gubim! Reper i dizelaš, brate – pravi Srbin!
Pesma i spot Brate minli sa istoimenog albuma repera Juice, sadrži dizelašku ikonografiju i
ideologiju.
Pesma Dizel muzičkog sastava Babe, poznata po stihovima: „Ja sam dizel, moj drug mi je brat“.
Pesma "U Dizel Fazonu" od Napoleona govori o dizel kulturi 90-ih godina i u spot je uradjen po
filmu Vidimo se u čitulji
Pesma Decko u usponu hip-hop sastava C YA pravljena je u dizelaškom stilu .

НЕОДИЗЕЛАШИ
Neodizelaši je izraz koji se upotrebljava za pripadnike potkulture koja neguje dizelaško nasleđe
iz 1990-ih. Njihov izgled predstavlja donekle modifikovan izgled koji uključuje maskirne dukseve
bez rajsferšlusa, trenerke sa suženim ranflama na zglobovima, replike air max modela patika,
kapuljače, naočare, kao i kupovina opasnih pasa rase Pit Bull i Staford...
Iako manje popularni delom zbog rađanja novih potkultura, delom zbog vraćanja starim,
dizelaši nisu potpuno nestali po ulasku u novi milenijum. Zemun, Voždovac i Surčin su
devedesetih godina bili prestonice dizelaškog pokreta. Na mesto kriminalaca i ratnih profitera
sada su došle navijačke grupe i klanovi, takozvani neodizelaši, koji i dalje neguju estetiku svojih
prethodnika, uz određene modifikacije: raskopčani šuškavci ustupili su mesto maskirnim
duksevima bez rajsferšlusa, nakit nije toliko upadljiv, a neizostavan detalj su kapuljače i replike
patika sa vazdušnim đonom.

ИЗВОР: ЧАСОПИС ИМПУЛС

НЕДЕЉНИК
НОВИНАРСКЕ КОЛУМНЕ
ПРИЧЕ ОД РОДИТЕЉА И ПОРОДИЦЕ