Antropologija Fudbala - Nova Srpska Antropologija Knj. 2

Nova srpska antropologija
Edicija zbornika
Izdavač
Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu

u saradnji sa
časopisom Etnoantropološki problemi
Institutom za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
časopisom Antropologija
internet sajtom www.anthroserbia.org.
Srpskim genealoškim centrom
Redakcija
Prof. Bojan Žikić
Prof. Ivan Kovačević
Prof. Dragana Antonijević
Prof. Danijel Sinani
Miroslav Niškanović
Recenzenti
Recenzentska komisija Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu:
Prof. Saša Nedeljković

Prof. Vesna Vučinić Nešković
Prof. Ljiljana Gavrilović
dr Mladena Prelić, viši naučni saradnik
Likovno rešenje korica

Vladimira Ilić
Elektronsko izdanje
Nova srpska antropologija je neprofitna edicija koje se besplatno preuzima na adresi

www.anthroserbia.org
NOVA SRPSKA ANTROPOLOGIJA
Edicija zbornika
Prvo kolo
knjiga 2
Antropologija
fudbala
uredili
Ivan Kovačević
Bojan Žikić
Reč izdavača
"Nova srpska antropologija" je zamišljena kao edicija koja će prezentirati

nove istraživačke pravce u ovoj nauci, započete sredinom osme decenije XX veka.
)novativnost radova je dvostruka: tematska i metodološka i namera je da
upoznamo čitaoca s tim novim pristupima kroz zbornike tekstova koji su
najvećim delom objavljeni u naučnim časopisima, naučnim zbornicima i,
izuzetno, u knjigama iz kojih je preuzeto neko poglavlje. )zbor se zasniva na stavu
da istraživački radovi u kojima se interpretira, tumači, objašnjava daleko bolje
predstavljaju novu srpsku antropologiju od onih u kojima se iznose teorijska,
metodološka i programska načela. Tekstovi sa programskim, teorijsko-
metodološkim sadržajem igraju važnu, prevashodno usmeravajuću, ulogu u
nauci, ali njeno osnovno telo i "ostavštinu za budućnost" čine radovi koji tumače
svet u njegovom konkretnom manifestovanju.
Pred čitaocima je prvo kolo ove biblioteke koje sadrži deset zbornika.
Zbornici su publikovani elektronski i odluka da se opredelimo za ovaj oblik
izdavaštva je uslovljena novim mogućnostima koje on pruža. Naime, namera je da
zbornici ne predstavljaju konačan izbor već da se, u budućnosti, dopunjuju novim
tekstovim relevantnim za temu, kada se oni pojave u naučnim časopisima,
knjigama ili zbornicima. Štampani zbornici svojom konačnošću ne omogućavaju
tu vrstu otvorenosti svodeći je na daleko komplikovaniju i skuplju formu
dopunjenih izdanja. Ostavljena je mogućnost urednicima svakog zbornika da u
izbor uvrste i gosta- autora koji nije etnolog ili antropolog po obrazovanju
diplomirani etnolog ili antropolog, master, magistar ili doktor ali je u
izabranom tekstu ili tekstovima blizak antropološkom pisanju o temi zbornika.
Kao izdavači morali smo da razrešimo i dileme forme elektronskog
izdanja. Morali smo da odlučimo da li ćemo tekstove prezentirati u onom
grafičkom obliku u kome su se pojavili u svom originalnom izdanju ili ćemo
ujednačavati ta rešenja i praviti novo koje bi sve tekstove učinilo grafički
uniformnim. Prvo rešenje omogućava punu izvornost teksta, dokumentarno je i
funkcionalno u smislu naučnog korišćenja tj. navođenja i citiranja, dok drugo
rešenje zadovoljava estetske zahteve i donosi tehnički uređeno izdanje. )zmeđu
te dve mogućnosti opredelili smo se za dokumentarnost, svesni da su izdanja u
predelektronskoj eri imala razlčite tipove slaganja teksta i to od pisaće mašine do
klasičnog štamparskog sloga. Dokumentarnost ovih zbornika je uslovila da
pismo i jezik budu onakvi kakvi su u izvorniku. Članci su praćeni punim
bibliografskim podatkom o izvornom publikovanju tekstova.
Beleška urednika
Antropologija fudbala predstavlja tumačenje samog fudbala, ali i više od

toga, tumačenje sveta "pomoću fudbala". Svaki sport, pa samim tim i fudbal, ima
svoja pravila i značenja, ali se antropologije sporta, kao i druge humanističke
discipline koje proučavaju sport, više bave velikim uticajem koji fudbal ima na
društvo i brojnim socijalnim posledicama tog uticaja. Samim fudbalskim
ritualom tj. ritualom praćenja fudbalskih utakmica bave se dva rada u ovom
zborniku )vana Kovačevića i Bojana Žikića , dok se drugi radovi bave uticajem
fudbala na identitet i fudbalom u ratnom uslovima. O identitetskim posledicama
gledanja i navijanja koje prati fudbalske mečeve pisao je )van Đorđević, dok
mesto fudbala u ratu analiziraju )van Čolović i Dejan Zec gost - istoričar .
Specifičnim oblikom navijačkog identiteta posmatranim u kategorijama
subkulture i kontrakulture bavila se )vana Gačanović u tekstu o jednoj podgrupi
navijača beogradskog "Partizana".
Bibliografski podaci
). Kovačević. .Ф .Г иш а - .
Б. Ж ћ. . Г . Г а и Е а
и и а САНУ .
И. Ђ ђ ћ. . С . Ф
„ ј ћe” ј . Antropologija .
). Đorđević. . Umeju li antropolozi da igraju fudbal? Sport i identitet u
savremenoj Srbiji. Antropologija .
). Čolović. . Fudbal, huligani i rat. U: ).Čolović, Politika simbola, - .
Beograd.
D. Zec . . Oaza normalnosti ili tužna slika stvarnosti? Fudbal u okupiranoj
Srbiji - , Godišnjak za društvenu istoriju .
). Gačanović,. , O decentriranju navijačkih identiteta: ima li romantike u
navijanju? U: D.Sinani, Urbani kulturni identiteti i religioznost u savremenom
kontekstu, 210-235. Beograd.
______________________________________________
Nova srpska antropologija: antropologija fudbala - 1
______________________________________________
______________________________________________
______________________________________________
______________________________________________
______________________________________________
______________________________________________
______________________________________________
______________________________________________
______________________________________________
______________________________________________
______________________________________________
______________________________________________
______________________________________________
______________________________________________
______________________________________________
______________________________________________
______________________________________________
______________________________________________
______________________________________________
______________________________________________
______________________________________________
______________________________________________
______________________________________________
Ђ ђ ић Originalni naučni rad
316.356.4:796.3(497.11)
scedo@EUnet.yu
и и ии и .
Ф и " ј e" иј ∗
, -
-
. ,
-
. -
-
, , -
.
и: , , ,
" "
" "
" ,
, ". -
, "
"1, ђ par excellence.
ђ -
, . , -
.
-
.2 ђ
1969. ,
" ".3
∗
. 147021: А и и и
и иј јС ији .
1
. , , . 233,
, 2000.
2
, .
3
A. L. Sack, Z. Suster, Soccer and Croatian Nationalism. A Prelude to War, Jour-
nal of Sport & Social Issues, SAGE, London, August 2000, 305.
Antropologija 2 (2006)
______________________________________________
Sport i nacionalni identitet
ђ
" ... -
' ' ђ
...".4 , -
13. 1990. -
, -
– ђ -
, .
.
, , , -
,
. ,
,
,
.5
ђ ,
6
. -
-
.
,
.
, -
-
. ,
" -
"7 . , -
ђ
.
4
I. Čolović, Fudbal, huligani i rat, u: Nebojša Popov(ur.), Srpska strana rata, Beo-
grad, 2002, 456.
5
Sack and Suster 2000, 311-312.
6
: Čolović 2002.
7
H. Bishop, A. Jaworski, We beat 'em: nationalism and the hegemony of homogeneity
in the British press reportage of Germany versus England during Euro 2000, Discourse
and Society, Vol 14 (3), SAGE, London, 2003, 243.
Antropologija 2 (2006) 23
______________________________________________
Ivan Đorđević
, -
.
" "
" "
" "
www. 92. /
.8
9
, -
. ,
, , , -
,
ђ -
. , , -
-
, -
10
, . , -
,
,
-
. -
, " "
" - ", . -
-
( , , ), -
,
, .11
21. 2006. . , , ,
-
. , , -
2006. .
9
.
10
Čolović 2002, 463-465.
11
2006. " -
", . ђ
24 Antropologija 2 (2006)
______________________________________________
, -
. , ђ
, -
,
" " " ".12
" "
" " " "
. 2005. , -
-
. , -
,
2006. , .
ђ , 12. -
2005. , .
,
ђ . -
, -
.13
-
. " ", " '
, ' !" ( , 12. 2005) "
' ' ",
" ". " "
ђ , " !"
( , 12. 2005.), " -
, - -
.
12
- , , "
" ,
.
13
ђ , -
, ;
ђ .
______________________________________________
Ivan Đorđević
" "90 ". " " ђ

, " -
", -
, .
www.b92.net/sport , " ",
,
2006. " ", -
, , " -
" ( , 12. 2005.), -
:" -
. , ,
".
" ",
1:0, -
. " " -
." "
" , , " : -
!
, (sic!) , , ! ... -
! ,
ђ , , .
, !( , 13. 2005.)
" " " "( , 13.
2005.) , ,
, " ђ " : "
, , -
… ! ,
. ".
" 92" " !"
(www.b92.net/sport, 14.10.2005.) ђ -
, ђ
, " ђ ".
" " ,
ђ , -
" , , " -
. ђ
, " -
,' ', '
,
' '. ( , 14. 2005.)
" " -
" ":
______________________________________________
600 -
.
" " ђ -
, -
. , -
, ' .
" " ,
" ".
-
ђ .14 ,
, ђ -
, ђ , -
. -
ђ ђ , ,
ђ
. , , ђ -
,
.
" " ,
" ђ ", " "
" ". ђ
" " , -
15
. , -
, -
.
, ђ ,
. " ' , ' "
" , , "
. -
" ' , ' ,
...",
. -
, " " -
– . , , -
, ђ
14
J. Maguire, E. Poulton, European identity politics
in EURO 96, International Review for the Sociology of Sport, 34/1, SAGE, London,
1999, 17-29 ili u: Bishop and Jaworski 2003.
15
. , , , 1985, 228.
______________________________________________
Ivan Đorđević
. ,
" ",
" ", " ",
" ".
ђ " " -
. " " " ", , -
" ", -
" ".
,
, -
. , -
ђ .
" " ( -
), " " -
" " , " " " -
".
" , , " . " 92"
" ", , ,
, " "
, ђ " ",
. -
–
.
, , – "
",
, " " -
" ". ,
ђ -
. " ",
,
џ , ђ -
.
" ".
,
–
, , " "
" "
. , -
" " " ". -
, ђ , " "
______________________________________________
" ", "

".
.
–
, , -
(" ,
ђ , , -
."), " " -
–
" ".16
17
-
, , -
.
,
, , ,
. ,
16. 2006. -
, .
"
18
". " ", "
" "
" :" , ,
.
– ". ( , 15.08.2006)
" " , -
" " " -
20.15
16
. , ? XX , :
,
22, , 2006, 41.
17
, -
18
, -
.
______________________________________________
Ivan Đorđević
, -
" ", -
".( , 15.08.2006.)
, -
3:1 . -
, .
" " " " , -
" " -
19
: "
( , ), ,
. " ", ,
,
" ". ( , 17.08.2006.)
" 92". " -
!" :"
. , , -
, -
." ", ,
" , ",
." (www.b92.net/sport, 16.08.2006.)
" " ,
" ", " -
3:1 (1:1). " "

' ' ", ,
" , -
, -
". ( , 17.08.2006.)
" " ђ , -
, " "
, , ,
,
:" -
ђ 8.000 -
" ,
џ , ".( , 18.08.2006).
," " "
, , , -
, , -
19
.
______________________________________________
. … ( , . .) -
( )
." ( , 18.08.2006.). " " ,
" ' ',
ђ :"
. .
,
".( , 18.08.2006.)
, -
. , ђ -
, . -
" -
", " ". ,
, ( -
), ,
,
. ," " ,
, , -
" " .
,
. -
, ,
" "– -
, ђ .
" " .
, -
, , , : " ,
" ( , 16.08.2006.).
. ,
" -
", , , -
: -
( -
), -
," " , " " ,
, . " "
. " ",
–" "20,
20
" "
" " . ,
.
______________________________________________
Ivan Đorđević
-
–
. -
, .21
-
ђ ,
( ) .
,
, -
, -
. -
,
" 92". , " ", ђ " " ,
ђ " -
". ( ), -
,
– , ( )
, ,
,
" " . ђ ,
, -
" " " " , -

" " .
. , , -
ђ , . ,
, " "
,
" ". , ,
" " , " -
,
, " ". , , -
" " .
21
Bishop and Jaworski 2003, 252.
______________________________________________
". , , -
, " ", -
" ", .22
ђ ,
-
. " ", -
, .
, , -
" ", -
. , ђ , –
.
-
. –"
"23.
" ",
. , ђ ,
,
-
.24 ,
ђ -
, " ".
,
-
.25 ђ ,
" " -
,
26
, " -
(cultural nation)
, - ,
"27.
22
. , , -
" ". , , .
23
. , : ђ , -
, , . 49, , 2003,
276.
24
Ibid., 277.
25
Maguire and Poulton 1999, 18.
26
Bishop and Jaworski 2003, 244.
27
D. Rowe, J. McKay, and T. Miller, Come Together: Sport, Nationalism and the
______________________________________________
Ivan Đorđević
Ivan Đorđević
SPORT AND NATIONAL IDENTITY. SOCCER STORY OF THE "NON-
EXISTENT" NATION.
This paper represents an analysis of the sports commentaries in Serbian newspa-

pers, whose focus is on narratives concerning the cultural concept of national identity.
My intention was to demonstrate the ways in which print media simultaneously repre-
sent and construct cultural messages and systems that are connected to this concept.
Two examples are analyzed here: the qualifying match played between the national
team of Serbia and Montenegro and that of Bosnia and Herzegovina, and the first
game of the national team of Serbia against the Czech national team.
Media, in: L. A. Wenner (ed.), Mediasport, London, 1998, 133, : Bishop and Ja-
worski 2003.
______________________________________________
S

UDC: 796.01/.09
I
%B &
Etnografski institut SANU

scedo@eunet.rs
UMEJU LI ANTROPOLOZI DA IGRAJU

FUDBAL? SPORT I IDENTITET U
SAVREMENOJ SRBIJI∗
Apstrakt: Osnovni cilj predavanja i rada koji je iz njega proistekao jeste, pre svega,
nastojanje da se ukaže na sport kao moguferentni okvir za ispitivanje procesa kre-
iranja identiteta, kroz pretpostavljeno sukobljene fenomene "lokalnog" i "globalnog"
poimanja identitetskih praksi. U radu se sport tretira kao fenomen popularne kulture,
pratena ne na koje se konstruišu, sukobljavaju i mire identiteti koji se u tranzicio-
noj Srbi sto definišu kao nepomirljivi, a vezani su za pitanja egzistencije lokalnog
(nacionalnog) i globalnog (evropskog) identifikacijskog projekta.
Hne reT sport, nacionalni identitet, sportska štampa, mehanizmi "zamišljanja

nacije", globalni i lokalni identiteti
Umeju li antropolozi da igraju fudbal? Mišljenja vezana za ovu temu su

podeljena – sami antropolozi su ube2ni da umeju, dok svi ostali, rekao bih,
te iz pristojnosti. Kao pripadnik ove male disciplinarne zajednice, uprkos
potkulturnom ube2nju da znam da igram fudbal, smatram da bi doprinos sve-
kolikoj fudbalskoj kulturi ipak bio ve liko se antropolog bavi pisanjem o
ovom fenomenu, a ne šutiranjem lopte.
Sport, kako isti na istraživa štvene obla N&lijanoti
2008; Skembler 2007), predstavlja segment kulturne realnosti koji se može
ozna ti kao marginalan, u pore2nju sa nekim drugim društvenim delatnosti-
ma, poput ekonomije, politike ili obrazovanja. Ipak, ta marginalnost može se
shvatiti veoma uslovno, ako se ima u vidu to da je sport u današnjoj globalnoj
kulturi jedan od najpopularnijih fenomena i da je u njega, neposredno ili po-
∗
Rad je nastao na osnovu predavanja pod naslovom Umeju li antropolozi da
igraju fudbal, održanog na Odeljenju za etnologiju i antropologiju, u okviru ciklusa
Antropološka agora. Rezultati prezentirani u radu rezultat su istraživanja na projektu
br. 147021: Antropološka ispitivanja komunikacije u savremenoj Srbiji, koji u celosti
finansira Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije.
Antropologija 9 (2009)
______________________________________________
Umeju li antropolo zi...
sredno, uklju
man broj ljudi. U tom smislu, manja važnost sporta u
kontekstu opšte društvene mo bi na relevantnosti, ukoliko se ovaj feno-
men posmatra isklju vo iz ugla prou vanja popularne kulture, kao što se to
uglav
, ni, bez obzira na izuzetno veliki uticaj na kreiranje i reprodukova-
nje identiteta u savremenom svetu.
Istraživanje sporta kao društvenog fenomena u savremenoj Srbiji može biti
relevantno iz više razloga. Pre svega, treba imati u vi ke gledišta
šire društvene realnosti, sport odigrao važnu simbo nu ulogu u doga2 jima
koji su krajem osamdesetih i po kom devedesetih godina prošlog veka do-
veli do raspada nekadašnje SFRJ. Kao simbo ni detonator, fudbal je u tom
periodu poslužio za dizanje me2et
kih tenzija, izražavaju ko, kroz jed-
nu "marginalnu" aktivnost, ono što "zva
na" politika nije mogla da kaže.
*
ime, o pri
sto pominjanom narativu da je rat u nekadašnjoj
SFRJ u izvesnom smislu simbo ki po 6S , ja 1990. godine na zagre-
# kom stadionu Maksimir, kada je pre nikada odigrane utakmice Dinamo -
Crvena Zvezda došlo do opšte tu me2
vija ske i hrvatske ekipe,
kao i policije koja je pokušala da sukob spre ,
cident svakako ne bi
imao toliki zna ,diji u Srbiji i Hrvatskoj nisu instrumentalizovali za
potrebe rastu
cionalizma u tadašnjim jugoslovenskim republikama. Sa
jedne strane, hrvatski mediji unisono su optuživali policiju za neadekvatnu re-
akciju, što je u neposrednoj bunosti iskori!no kao povod za uklanjanje
ve#ja zaposlenih lica srpske nacionalnosti iz hrvatske policije. U istom
trenutku, štampa u Srbiji dešavanja u Zagrebu videla je kao dugo pripremanu
zaveru usmerenu protiv srpskog naroda, realizovanu od strane Dinamovih na-
vija pravo u organizaciji nacionali ke Hrvatske demokratske zajedni-
ce i ustaške emigracije (Zack and Suster 2000). Kao što pokazuje analiza Iva-
3lovi N3loQTTQWbal je u tom trenutku u javnom narativu pre-

stao da bude nedeljna zabava i pretvorio se u nešto mnogo ozbiljnije – u poli-
gon za regrutovanje vojnika koji više nisu vodili ritualne rato
-
ve. Ilustrativan primer daje i opis tog vremena na zva
nom sajtu navija
Crvene zvezde, tzv "Delija":
"Trijumfom u Bariju Delije su, kao i njihov voljeni klub, dosti-

gle svoj vrhunac i od tog trenutka lagano idu silaznom putanjom.
Pored izvesne zasinosti, koja se i može razumeti u takvim okol-
nostima, svojevrsnom padu doprinela je i tadašnja poli ka situaci-
ja. U po,skom narodu leta 1991. krenule su i Delije – veliki
broj momaka iz prve eki ! tu, uglavnom u Srp-
skoj dobrovo koj gardi ali su pojedine Delije, u zavisnosti od
svojih poli kih opredeljenja, bili me2dobrovoljcima Srpske radi-
kalne stranke, Srpske Garde, Belih orlova... Dosta istaknutih navi-
ja je živote položilo srpstvu, a veliki broj momaka je ra-
njen. Sever ih nikada ne boraviti". (www.delije.net)
______________________________________________

% B &
U tom smislu, "epizoda o ratovanju Delija pokazuje kako, u jednoj zemlji u

kojoj je navi ki huliganizam, kao i u mnogim drugim, bio nametljivo prisutan,
u vreme obeleženo ratom, navi ka agresivnost postaje za državu dragocen 'ka-
pital mržnje', a navija brodošlo 'topovsko meso'" N3loQTTQbRjW
Svakako da instDumentalizacija sporta u veni slu jeva ne mora imati
ovako ekstreman karakter, ali se upravo pre nih primera može videti
zna "marginalnog" fenomena, gde se ljudska aktivnost definisana kao
"vrsta igre koja nema drugi cilj izvan same sebe" (Martinov 2000), pretvara u
poli ke doga2 je par exellence.
Sasvim je sigurno da, zapravo, ni ovaj niti bilo koji sli
ga2
#
imali ni približno snažne efekte da svi oni nisu posredovani putem masovnih
medija. Kao što je poznato, štampa, televizija i druga sredstva javnog informi-
sanja istovremeno reprezentuju, ali i socijalno konstruišu kulturne poruke i si-
steme predstava vezane za razli te vrste identitetskih praksi, u ovom slu ju
vezanih za nacionalni identitet.
Uloga sportske štampe u konstruisanju nacionalnog identiteta
Jedna od osnovnih odlika ovako posmatranih medija koji tretiraju sport je-
ste njihova uloga u konstruisanju nacije "kao homogenog kolektiva kome bi
pretpostavljen talac trebalo da pripada" (Bishop and Jaworski 2003, 243).
Drugim re ma, polazim od toga da "u konstruisanju 'nacije' štampa pribegava
nekolicini diskurzivnih strategija konstruišu
žuju
cionalno jedin-
stvo, i to putem prizivanja stereotipa, gene kih referenci, izmešane sportske
i vojne istorije, kao i bezvremenosti nacije kroz povezivanje mitske prošlosti i
neupitne bunosti" (244). U tom smislu, medijske poruke poslate kroz lance
komunikacije imanentne ovoj formi popularne kulture, veoma lako se ukore-
njuju i postaju deo svakodnevnog javnog diskursa. Primera za ovakve slu je-
ve ima zaista mnogo, a jedan od interesantnijih bi mogao biti slu ,dijskog
pranja fudbalske utakmice izme2V
gleske i Ne, ke u polufinalu Evrop-
skog prvenstva održanom 1996. godine u Velikoj Britaniji. Štampa u Engle-
skoj, i to ne samo ona tabloidna, najavljivala je utakmice naslovima poput
"ACHTUNG! SURRENDER" ili "Let's Blitz Fritz", uz komentare kako na
"Ostrvu jedino rat i fudbal mogu izazvati ovakvo nacionalno jedinstvo". Ma-
sovna medijska histerija na kraju je dovela do zva
nog protesta ne, kog
ministarstva inostranih poslova, i intervencije britanske vlade u stišavanju, ka-
ko su ga nazva glednog "šovinizma i ksenofo# nog trijumfalizma" (Ma-
guire and Poulton 1999, 25-26).
Zapra me da je u narativima vezanim za sport, mogu,
-
go više "re" nego što je mogu"pri ti" u mainstream medijima. Ukoliko
se kontekst fudbalske utakmice izme2 (, ke i Engleske sagleda iz per-
spektive problema sa kojima su se tada Britanija i Ne, ka suo vale u me-
______________________________________________
2sobnim odnosima, razlozi za ovakve reakcije britanske štampe postaju ja-

sniji. Pri kraju vladavine premijera Džona Mejdžora, 1996. godine, Britanija
se, naime, suo la sa ozbiljnim problemom bolesti ludih krava. Kada je Evrop-
ska unija zabranila Britaniji da izvozi svoju govedinu, kako bi se izbegla zara-
tavnog kontinenta, reakcije u Londonu nisu bile ni malo blage. Kao glav-
ni krivac za nastalu situaciju prepoznata je Ne, ka, kao vode
ga u
okviru EU. Me2tim, bilo bi zbilja teško zamisliti da naslovna strana The Ti-
mes-a osvane ukrašena porukom "Let's Blitz Gerhard Schroeder", ili da poru-
ka Helmutu Kolu na naslovnici Guardian-a glasi "Achtung! Surrender!". Isto-
vremeno, na sportskim stranama dnevnih listova tih dana mogao je osvanuti
naslov poput "For You Fritz, Ze EURO 96 Championship is over"1 (26). Da-
kle, frustracija proizvedena problemima koji daleko prevazilaze sportske te-
me, pronalazi na
#de ispoljena upravo kroz sportsku štampu, koriste
je kao mehanizam da se ispri
! pravo misli, a što nije dopustivo
da se glasno izgovori.
Ilustrativan primer za to jeste medijsko pokrivanje fudbalske utakmice iz-
me2 pa tadašnje Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine, odigrane 12.
oktobra 2005. godine u BeograN&2QTTjWg#sled
,
ciklusu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Ne, koj, i pobeda je obema
ekipama donosila plasman na najvažniju me2narodnu fudbalsku smotru. Do-
datni zna , nosi njenica da su snage odmeravale dve reprezen-
tacije nekadašnjih republika bivše SF*a ji odnosi su još uvek u velikoj meri
optereni ratom iz sredine devedesetih godina prošlog veka.
U najavi utakmice, sportska štampa je isticala veliku važnost predstoje
me g ko, recimo, dnevni list Kurir, u tekstu pod naslovom "Sprem'te se,
sprem'te za Ne$ku!" najavljuje "paklenu atmosferu na 'Marakani'", naglaša-
vajužak zadatak fudbalera SCG ali i veru u "ispunje
kivanja nacije"
(Kurir, 12. oktobar 2005). Utakmica je odigrana pred punim stadionom "Ma-
rakana", i završena je pobedom reprezentaci1%68T me je ostvaren
plasman na Svetsko prvenstvo. Medijska reakcija na ovaj "istorijski uspeh"
reprezentativnog tima bila je pri no burna. "Kurir" svoj izveštaj sa utakmice
naslovljava sa "Svi, svi, svi u Ne$ku" i navodi:
Fudbalska reprezentacija Srbije i Crne Gore plasirala se na Mundijal u Ne-
, koj! Posle osam godina, Srbija (sic!) je, bar u fudbalu, deo sveta!... Srbija
je eksplodirala! Zabole nas i za Karlu i za Hag, briga nas što se ovi u Skupšti-
ni sva2 ju, što plate ne prate rast cena, što nemo skoro u Evropsku uniju. Ej,
idemo na Mundijal! (Kurir, 13. oktobar 2005.)
1
Ime "Fritz" je u Britaniji tokom Drugog svetskog rata predstavljalo pogrdni na-
ziv za Nemce, dok "ze" ozna va podsmevanje ne, kom na nu izgovaranja engle-
na "the". I jedna i druga aluzija izrazito su poli ki nekorektne.
______________________________________________

% B &
"Sport" u tekstu pod naslovom "Kruna karijere" isti / ma SCG,

prenosejavu selektora i, kako se navodi, "hrabrog vojskovo2" Ilije Petko-
vi ji kaže: "Kraj je bio najlepši mo stog obraza izlazimo pred na-
ciju, jer smo bar nešto uradili… Naši igra /manitarci bez granica! Ali,
ko daje i Bog mu daje. Moralo je sve da im se vrati na najbolji na
". (Sport,
13.oktobar 2005.)
Ovi primeri ukazuju na jednu jednu od osnovnih strategija u sportskom no-
vinarstvu –uspostavljanje metafo ke veze izme2ta i rata. Ratni vokabu-
lar, u tom kontekstu, predstavlja medijum za generisanje odre2nih pri na-
cionalne prošlosti, koje su povezane sa konkretnim doga2 ji, nostima ili
herojskim delima. Na taj na
postavlja se veza koja normalizuje odnos iz-
me2
kretnog sportskog doga2 ja i, recimo, rata koji se vodio izme2-
stavnika nacija sada suprotstavljenih na igralištu. Kroz konstrukciju takve meta-
fore, koja se, u odre2nim slu jevima pretvara u metonimiju, postiže se visok
stepen nacionalne homogenosti. U navedenim novinskim tekstovima postoji niz
primera koji upuju na konstruisanje ovakvog "voj
kog" miljea, poput ono-
ga o "hrabrom vojskovo2 kovi", "izlaska pred naci stog obraza" ili
"pakla Marakane". Ovakav na
prezentacije sportskog doga2 ja zapravo je
"žanrovski" uslovljen, i iz njega se ne mogu dekodirati konkretna zna nja. Za-
pravo, formulativ
N3lo6U7cQQ7Wste osnovna osobina ovakvih i -
nih atributa, a jedina funkcija im je da kroz stvaranje metafo ke veze rata i
sporta izazovu ja /mogenosti zamišljenog kolektiva. Kako navodi
Eriksen, "iako su se me2
cionalnim državama vodili mnogi ratovi, oni su od
1945. godine naovamo ipak srazmerno retki. Mogli bismo re ko-
bi me2
cionalnim državama metafo ki preneli na plan sporta: sport, naime,
sadrži venu odlika rata koje doprinose stvaranju identiteta, a veoma malo nje-
govih nasilnih, destruktivnih crta" (Eriksen 2004, 192).
Nisu, me2tim, sve reference na ratni vokabular konstruisane na ovako ap-
straktnom nivou. Naslovi "Sprem'te se, sprem'te za Ne, ku" i "Svi, svi, svi
u Ne, ku" referišu na jednu druga ju realnost. Prva parola iz naslova odno-
si se na po ne takto
ke pesme ",i,i nici, sil

borba da bude...", dok je druga vezana za populi ki i nacionali ki po-
zdrav sa po ka devedesetih godina. Ovakav izbor naslova svakako nije slu-
jan, i izabran je "po meri" protivnika sa kojim je nacionalna reprezentacija
igrala – Bosne i Hercegovine. Namera je, zapravo, da se nera! !ni ratni ra-
ni iz sredine devedesetih godina direktno transponuju na fudbalski te
-
nezu izme2bala i rata metonimijskom. Na taj na
ši se ne samo
homogenizacija nacije i konstruisanje "apstraktnog drugog" plicit-
no gradi slika o "neprijateljskom drugom", "starom neprijatelju", ko,mo
ovoga puta "naplatiti sve ra ne".
Zanimljivo je zapaziti i na

ji se konstruiše slika o "nama". Pored
uobi jenih hvalospeva na ra
prezentacije, primeje se skoro pot-
______________________________________________
puno odsustvo pominjanja simbo kih et

kih markera – ni u jednom izve-
štaju, recimo, nije pomenuta "uobi jena" njenica da su navija likom in-
toniranja himne domana "Hej Sloveni" sve vreme glasno zviždali. U imeno-
vanju tima, uglavnom se koristi neutralna floskula "reprezentacija SCG" ili
nadimak "plavi". Indikativno je, me2tim, zapaziti kako "Kurir" u vezanim re-
nicama navodi "da se reprezentacija SCG kvalifikovala na Mundijal", i da je
"Srbija napokon bar u fudbalu deo sveta". Na ovaj na
pravo se ignoriše
njenica da je u pitanju reprezentacija zemlje koja je sastavljena od dve rav-
nopravne republike, ali i potpuna simbo ka ravnodušnost i nedostatak identi-
fikacije prema državi koju ovaj tim predstavlja. Interesantno je primetiti i ka-
ko se ta Srbija zamišlja i reprezentuje – kao zemlja kojoj nisu važni ni preva-
zilaženje ratne prošlosti, ni ekonomske i poli ke teško
ti evropske inte-
gracije ("Zabole nas i za Karlu i za Hag, briga nas što se ovi u Skupštini sva-
2 ju, što plate ne prate rast cena, što nemo skoro u Evropsku uniju."W
važna simbo ka pobeda nad "starim neprijateljem" i odlazak na Svetsko pr-
venstvo – što predstavlja ti nu manifestaciju javnog diskursa koji koristi
obrazac "Evropa nam nije potrebna" (rD:K?vQTTjb6W.
Konstrukcija nacionalnog identiteta, me2tim, može funkcionisati i kroz
nešto druga je mehanizme. Ilustrativan primer za to može pružiti medijska
slika posvena fudbalskom me me2 #novljene države Srbije i re-
prezentaci 3ške, odigranom 16. avgusta 2006. godine u gradu Uherske
Gradište2.
Izveštaji u sportskoj štampi, posveni ovom "istorijskom me ", bili su veo-
ma opširni. Tako, recimo, u najavi me list Sport
ku pod naslovom "Mali
Napoleon3 doveo Srbe na mesto istorijske pobede velikog Bonaparte", piše:
Božja volja, šta drugo, da Srbi krenu u pohode Evropi baš odav-
de4. Mali Napoleon je doveo vojsku u kraj gde je veliki Bonaparta
izvoje venu bitku protiv zajed
kog neprijatelja - Austrije i
Rusije. (Sport, 15. avgust 2006.)
Prvi nastup reprezentacije bio je neo kivano rezultatski uspešan – utakmi-

ca je okon na rezultatom 3:1 za Srbiju. Sledstveno, reakcije štampe na pozi-
tivan rezultat bile su veoma optimi ne. Tako Sport isti "izvanrednu igru"
naših reprezentativaca, iskazuju mentar u tekstu pod naslovom "Tri-
jumf za istoriju" na slede

8
2
Srbija je tog leta postala nezavisna država nakon raspada SCG, koji je ozvani

referendumom gra2 na Crne Gore na kome se vena gra2 na ove republike opredeli-
la za samostalnost.
3
*
dimku selektora Srbije Havijera Klementea.
4
Grad u kome je utakmica igrana nalazi se nedale venog Austerlica.
______________________________________________

% B &
Takav uvod5 je podsetio na katastrofu iz Prag tiri go-

dine (zar opet, pomislili smo), ali ne, ovi momci to nisu dozvolili.
Oni su "crveni orlovi", nisu više plavi, na grudima nose dvoglavog
orla i ne slušaju zvižduke dok se intonira him
vaju "Bože
pravde". (Sport, 17. avgust 2006.)
I Kurir oduševljeno prenosi utiske sa ovog susreta, u tekstu naslovljenom

"Prvo pa srpsko", isti ko je "Himna ’Bože pravde’ i oprema u bojama
srpske trobojke izgleda da dodatno motivisala ’orlove’", uz blagu zamerku jer,
"uprkos obe nju, bi gledno da igra
su nau li tekst himne, ali ih je
verovatno ohrabri njenica da se iz publike nisu za li zvižduci". (Kurir,
17. avgust 2006.)
U kasnijim komentarima na utakmicu, Sport isti ko su "igra rovali
u sebe, nisu krili ljubav prema novom dresu, grbu, himni i nada -
red svega toga novog na novom po ku, biti i novi rezultat. I bio je… Iz se-
lekcije sa Mondijala je (Klemente, prim.aut.) ostavio samo osmoricu i time
raskrstio s tužnom (bliskom) prošlo!1%". (Sport, 18. avgust 2006.)
Ratna retorika prisutna je i u izveštajima koji su pratili ovu utakmicu. Nje-
na funkcija je ovoga puta malo druga gledno da je osnovna na-
mera mobilizacija i homogenizacija naci, ji je ozna
"isto-
rijski", zanimljivo je identifikovati aktere ovog "novog rata". To, ovoga puta,
nije Živojin Mi!N ko su novinari voleli da nazivaju prethodnog selektora
Iliju Petkovi W( poleon Bonaparta, a bitka se ne vodi u lokalnim okvi-
rima u skladu sa nacionalnom mitologi, .lica. Na taj na

"nova" Srbija izmešta se iz prethodnog, po mno mu problema nog lo-
kalnog konteksta, u jedan širi, važniji kontekst "velike" istorije. Time se isto-
vremeno najavljuje svetla bunost nove reprezentativne selekcije na nivou
tavog sve tav nacionalni kolektiv simbo ki integriše u Evropu.
Slika o "drugome" u analiziranim tekstovima skoro da i ne postoji. Zapra-
vo, može se zaklju ti da je ova utakmica, zapravo, imala samo jedan smisao:
legitimaciju novog poretka u kome više nema reprezentacija Jugoslavije i
SCG (i jedna i druga u javnom diskursu odavno percipirane kao fak ke re-
prezentacije SrbiW
nu stupila nova, "prava" nacionalna se-
lekcija Srbije, sa "svojim" dresovima, himnom, grbom i zastavom. Ovo "za-
mišljanje nacije" kanališe se kroz više strategija. Na delu je kla no "izmi-
šljanje tradicije", poput nadimka koji se volšebno pojavio u veni medija –
"orlovi" , ali i strategija koja je fundamentalna u procesu stvaranja ose nja
kolektivne pripadnosti u kontekstu nacionalnog identiteta – projektovanje sve-
tle nacionalne bunosti. Na taj na
stiže neproblema no postojanje
nacije, jednom i zauvek. (Bishop and Jaworski 2003, 252) Sportski medijski
5
Srbija je na samom po ku me mila gol.
______________________________________________
diskurs u analiziranom slu ju ovo postiže kako putem konstruisanja metoni-

mijske veze izme2
vih nacionalnih simbola i uspeha, tako i putem razra -
navanja sa (mrskom) prošlo!
Oba navedena primera, prvi vezan za utakmicu sa Bosnom i dru ,
3škom, u suštini nude ti nu esencijali ku pri nosno, referišu na
primordijalni koncept nacionalnog identiteta. I jedan i drugi medijski narativ
nastoje da homogenizuju nacionalni kolektiv. U prvom slu ju, težište je na
militari kom vokabularu, kako zbog postojanja "neprijatelja", tako i zbog
nedostatka resursa za autoidentifikaci) 3škom nudi, me2tim, dru-
ga je mognosti – kori!nje mehanizma projekcije svetle bunosti. Oba
mehanizma konstrukcije suštinski su ista, ali se razilaženje odvija na nivou
motiva – "zadobi , ganizovati društveni život na razumljiv na
"
NrD:K?vQTTSQRjW.
Medijski tekstovi vezani za utakmi 3škom, me2tim, otvaraju neka
zanimljiva pitanja. Naime, pored pomeranja težišta iz diskursa "lokalnih te-
ma" tavanja druga jeg, "evropskog" identiteta, dominantan narativ odno-
si se na markere et
kog identiteta poput, recimo, grba, himne ili zastave. U
tom kontekstu, konceptualizacija nacionalnog identiteta kroz ovakve simbole
sama po sebi ne predstavlja problemati

maju#zir da je potreba
za stvaranjem jedne semio ki potentne nacije utoliko ve liko joj je više
potkopan nacionalno-poli ki, ekonomski i vojni suverentitet (Rowe, McKay
et al. 1998, 133). Na

ji se ta konceptualizacija vrši, me2tim, može
biti pri no problemati

Kao anali ki interesantan primer može se navesti medijska konstrukcija
novog identiteta košarkaške reprezentacije Srbije pred Evropsko prvenstvo
2007. godi
N&2QTT7W( kon lošeg rezultata tima SCG na Svetskom
prvenstvu u Japanu 2006. godine, košarkaški reprezentativac Darko Mili
je, komentarišuše nego bledo izdanje državnog ti,
ku pod nazi-
vom "Sa Srbijom po medalju", zaklju 8
"Vena ljudi misli da je to sitnica, ali kada malo bolje pogleda-

te, otkad smo Srbija i Crna Gora ništa ne možemo da uzmemo. Ka-
da smo postali SCG i odbili himnu ’Bože pravde’ sve nam je krenu-
lo nizbrdo. Nije slu nost, videli ste fudbale 3škoj: Srbija i
’Bože pravde’ - 3:1. Bi
,,
go bolje kada u Španiju odemo
kao Srbija, s pravom himnom" (Ve nje novosti, 28. avgust 2006.)
Dakle, i ovde je na delu metonimijsko povezivanje "vrlih novih" et

kih
markera sa uspesima na sportskom polju.
Mili
"nove" reprezentacije Srbije, tokom priprema za
predstojeski šampionat, ovako vidi svoj nastup za nacionalni tim:
______________________________________________

% B &
"Srbija, brate, to je druga je od svega prethodnog. Pa, još him-

na 'Bože pravde'. To je potpuno druga ji ose
go bilo šta dru-
go. Poštujem ljude iz Memfisa6, oni mi da/#. kuju da
što sam sai % solom, da popustim protiv Špani-
je. Kao, mi smo Memfis, nismo Španija i Srbija, i te fore. Ja sam im
lepo objasnio. Brate, Srbija je Srbija, kako ne kapirate to. Jesmo mi
saigra da budem igrao protiv njih, ima da bude 'rokanje'"
(Press, 25. jul 2007.)
0 nom tonu, Mili #jašnjava kako nastup u košarkaškoj reprezenta-

ciji Srbije nikako ne može biti posmatran kao "prava borba za Srbiju":
"Ovo je samo košarka, to je za me

ja igra. Moje shvatanje
je da su ljudi iz nekih drugih oblasti zvezde. To su ljudi koji su se
borili za Srbiju, naši generali, vojnici koji su dali svoj život za ze-
mlju, pravi heroji, razumeš. (...) Ma, šta se k...c ja borim, igram ko-
šarku. Ovo što se mi zajebavamo, igramo košarku, takmi mo se ko
je bolji, ko je slabiji, to je sve sranje". (Press, 1. septembar 2007.)
Tadašnji kapiten reprezentacije Milan Guro$ ko Mili ko izve-

štavaju brojni listovi, prazan hod tokom priprema reprezentacije prekravali
su takmi me ko je ve " nik". Tako "Glas javnosti" navodi da
"od nu atmosferu na pripremama košarkaša u Kovilovu u vesele tonove do-
datno boje nacionali ki nastrojeni kapiten Milan Guro
vi centar
Memfisa Darko Mili ". "3 " je u šali poru
tru "grizlija" da treba još
agoslovenskoj vojsci u otadžbini u vreme Drugog svetskog rata"
(Glas javnoQ7QTTRW no izveštava i beogradska "Politika":
Uvod u ju rašnju pres-konferenciju košarkaške reprezen-

tacije Srbije bila je pesma s mobilnog telefona Darka Mili
– ’Marširala kralja Petra garda’. Svako ima svoju omiljenu
melodiju, ono što ga oraspoložuje i motiviše, a novi centar
Memfisa je izabrao baš ovu, kao da je hteo da demantuje one
koji tvrde da je patriotizam postao žrtva surovog profesionali-
zma (Politika, 24. jul 2007.)
Strategija koja se može dekodirati iz navedenih segmenata sportske štampe

pri no je ja
*
ime, o nastojanju da se nacija homogenizuje kroz
tavanje jednog novog identiteta, vezanog za koncept "srpstva". Iako se,
svakako, niti jednom od dvojice citiranih košarkaša ne može zabraniti pravo
na sopstveni poli ki ili ideološki stav, upa njenica da su upravo oni
(uklju ju
hove stavove) najeksponiranije figure u pisanju sportske
6
Mili
stupao za NBA tim Memfis Grizlis.
______________________________________________
štampe vezanom za košarkašku reprezentaciju Srbije, i samim tim, njihovi sta-

vovi postaju deo javnog a ne privatnog govora. Pri tome, ova vrsta javnog dis-
kursa ne konceptualizuje državni tim samo kroz et
ku pripadnost kao apso-
lutno primarnu osobi

tar ovog, samog po sebi problema -
nog narativa, dodatno profili! ništvo kao vrsta poželjnog identitetskog
obrasca. Tako državna reprezentacija Srbije postaje etka – dakle, nije u pi-
tanju državni tim Srbije (u kome mogu igrati i za koga mogu navijati teoretski
svi gra2 ni koji žive u ovoj zemlji, bez obzira na et
ku ili bilo koju drugu
pripad
W di o srpskoj eki ji osnovni kvalitet jeste upravo to
što je srpska.
I u ovom slu ju na delu je strategija izgradnje "nove, lepše" bunosti
putem odbacivanja prošlosti. Me2tim, ovde se ne radi samo o odbacivanju
mrskog L'Ancien Regime biru odgovarajušlosti, izboru one
tradicije koja bi trebalo da predstavlja zalog za bunost. Može se re
na delu mehanizam koji funkcioniše kao odraz jedne kulture selektivne ili iza-
brane tradicije, u smislu kontinuiranog izbora i reizbora vlastitih prethodnika
(Duda 2001, 241). Dakle, kada novinar odabere Darka Mili govara
sa njim i kada košarkaš govori o tome kako poštuje isklju vo i jedino jugo-
slovensku vojsku u otadžbini Draže Mihailovi

zentira
pri ja odlazi u javnost i koja postaje deo javnog narativa. Ukoliko takav
diskurs postane dominantan, mo4 kivati da bi u doglednom periodu
mogao biti smatran za neupitnu istinu. U tranzicijskom društvu kakvo je naše,
ovakve teme su veoma osetljive, i zapravo, govore o tome koliko je problema-
na granica definisa

izgled benignih identitetskih markera, poput
himne ili zastave.
Globalno sre&
kalno
Razmatranje svih ovih fenomena, me2tim, nikako se ne može smatrati ce-

lovitim ukoliko se ne uzme u obzir duboka transformacija koja je zahvatila
sport u poslednjim decenijama dvadesetog veka. Razlog za pojavu ovako ko-
renitih promena leži, pre svega, u drama nim promenama koje su zahvatile
globalni poredak, a koje su se nužno reflektovale i na sport. Krah komunizma
i posle na transformacija kapitali kog poretka, koja je dovela do sve ve-
caja globalnog krupnog kapitala i neuporedivog porasta mobilnosti lju-
di i robe u odnosu na prethodni period, proizveli su i promene na sportskom
tržištu. Istovremeno, na delu je i izuzetno širenje monosti za masovno ko-
municiranje, kako preko elektronskih medija, tako i putem sve razvijenijeg
novog resursa – Interneta. U tom smislu, sve više i više sportista napušta lo-
kalne klubove, odlazedine gde se koncentriše kako kapital, tako narav-
no – i kvalitet. Fudbal je nakon duboke krize sedamdesetih i osamdesetih go-
dina tavoj Evropi, uzrokovane naglim porastom huliganizma i tragedijama
______________________________________________

% B &
njime uslovljenim, zapravo doživeo najvidljiviju transformaciju. Zapo

proces koji i dalje traje, a ko# no ozna va terminom "hiperkomodifi-
kacija fudbala" (Skembler 2007, 192-216; Moor 2007). Upro!no re no,
sve izraženija medijatizacija sporta (prana i sve ve,
cem od prodaje
TV prava), napravila je od ove igre apsolutni globalni fenomen. Sve ve
-
vac u igri uslovio je i pretvaranje klubova u isvesnu vrstu multinacionalnih
kompani ji dometi i prohtevi više nisu mogli da se zadrže samo na uskim
nacionalnim tržištima. Liga šampiona, transformisano evropsko takmi nje do
tada poznato kao Kup evropskih šampiona, postala je, da se tako izrazim,
"klub za velike igra ", u kome mesta ima samo za one koji imaju resurse i
koji su dovoljno medijski atraktivni da bi privukli multinacionalni kapital.
Dovoljno je navesti samo podatak da je fudbalski klub Man ster Junajted u
2008. godini ostvario obrt kapitala u iznosu od 245 miliona fun ga je 59
milio
# fit, dok je Real Madrid u istom periodu "obrnuo" Sjj
miliona evra. Jasno je i lo no, otuda, da ovi timovi više ni na koji na

funkcionišu u kontekstu "nacionalnog", i da im je širenje na globalna tržišta
ne samo strategi ,perativ. Ukoliko se u obzir uzme podatak da je u
svetu trenutno registrovano oko devedeset miliona navija )
ster Junaj-
teda (broj koji daleko prevazilazi ukupno stanovništvo Britanije), jasno je da
se teško može govoriti o lokalnom ili nacionalnom karakteru ovog fudbalskog
kluba. Situacija je još jasnija ukoliko se pogledaju sastavi velikih evropskih
ekipa. Nije redak slu jedinim me vima Arsena 3sija nastupi
samo dva do tri engleska fudbalera, a dešavalo se da u startnoj postavi ne bu-
de niti jednog! Prak no, osim pojedi
nih primera poput španskog prvoli-
gaša Atletik Bilbao7, nema ozbiljnog evropskog kluba koji u svojim redovima
nema bar polovinu igra ji nisu poreklom iz zemlje u kojoj nastupaju.
Ovaj proces koncentracije kapitala i kvaliteta u pojedinim evropskim liga-
ma poput španske, italijanske ili engleske, pra
,,dijskom do-
stupno! držaja, doveo je do toga da vena današnjih ljubitelja fudbala ve-
rovatno mnogo više zna o milanskom Interu nego o Crvenoj zvezdi, dok je
potpuno izvesno da bolje poznaje tim premijerligaša Sanderlenda od srpskog
prvoligaša BSK iz Bor ( na
se

zument sportskih medija
zna "liku i delu" Kristijana Ronalda, dok o potencijalnim "lokalnim
herojima" &2gtori$šanu &oki
e znati ništa (osim da lošije
igraju fudbal od Terija, Anrija, Pujola ili Vidi W
Tako danas u Srbiji egzistiraju klubovi ljubitelja mnogih evropskih timova,
poput "Intera" iz Milana (http://www.interclubbgd.com/) ili ")

7
Atletik Bilbao je fudbalski klub iz španske pokrajine Baskija, poznate po izuzet-
no jakom separati kom pokretu. Dugogodišnja politika ovog kluba bila je da u timu
mogu nastupati isklju vo Baski. U poslednje vreme ovo nepisano pravilo malo je
opuštenije, pa se deša novi ekipe budu i Španci.
______________________________________________
Junajteda" (W* apravo, o procesu ko&lijanoti naziva glokalizacijom

N&lijanoti 2008, 286-207), pod kojim se podrazumeva koncept prihvatanja i
adaptiranja globalnih kulturnih formi. Najjednostavniji primer pomo ga
ovaj mehanizam funkcioniše jeste, recimo, denotiranje fudbalskog kluba Inter
preko "našeg" igra g ko "Inter" nije samo "Inter""Inter našeg Deja-
na Stankovi " no tome, ukoliko se recimo susretnu ekipe "3sija" (na-
šeg Ivanovi W"Man stera" (našeg Vidi Wma,,diji, sto se u
najavi utakmice može pro ta "srpskom derbiju". Ovakav na

adaptiranja globalnih pop-kulturnih formi u izvesnom smislu može poslužiti
kao metafora za ono što Apaduraj naziva subjektivnim pozicioniranjem nacije
unutar svetskog poretka i protiv Zapada kao krucijalnog mehanizma za dava-
nje smisla procesima globalizacije (Apadurai 2000). Drugim re ma, Vi
Stanko ili Novak &ko mogu se percipirati kao "nacionalne kulturne
ikone u funkciji formiranja i reafirmacije nacionalnih identiteta" (Wong and
Trumper 2002, 168).
gledno je da globalizacija sporta dovodi do svojevrsne hibridizacije
identite mu se hibridnost, u ovom kontekstu, razume kao metafora za
"kulturno mešanje", odnosno kreiranje novih identiteta kao posledice susreta-
nja i preklapanja kultura u globalnom i multikulturnom svetu. Ova suprotsta-
vljenost lokalnog i globalnog, dakle, stvara speci ne hibridne identitete, koji
kontradiktorne elemente "mire" i ujedinjavaju (Beck 2000). Ipak, treba imati u
vidu da se pitanje nacionalnog kao kulturne snage nalazi daleko od zaborava
(Bishop and Jaworski 2003, 244), što naro to dolazi do izražaja prilikom odr-
žavanja evropskih ili svetskih prvenstava u fudbalu. Naime, dok klupska tak-
mi nja sve više i više gube karakter nacionalnih, kako u smislu aktera tako i
u pogledu recepcije same publike, susreti državnih timova, kao što se moglo
videti iz navo2nih primera, u velikoj meri pokazuju da "žar nacionalne bor-
be" i dalje postoji. Ilustrativno je, u ovom smislu, navesti slu ji se dogo-
dio tokom održavanja Svetskog prvenstva u fudbalu u Ne, koj 2008. godi-
ne. Nakon utakmice izme2(, ke i Turske u jednom gradu na severu Ne-
, ke navija
, kog tima su, u "nacionalnom zanosu" tokom no bili
nekolicinu izloga prodavni ji su vlasnici bili Turci. Da se ovakav slu
dogodio u nekom drugom trenutku, a ne za vreme Svetskog prvenstva, izbio
bi prvorazredni skandal. Me2tim, poput ponašanja britanske štampe u pret-
hodnim primerima, i u ovom slu ju radilo se o mehanizmu putem koga se re-
alno postoje
tagonizam izme2
, ke vene i turske manjine zapravo
transponuje kroz jednu fudbalsku utakmicu.
Zakljua razmatranja
"I analiti ri treba da se ispovede. Jezik ispovesti zahteva prelazak s množi-

ne na jedni
a tam sportske strane i, s obzirom na vesti o patnjama na dru-
______________________________________________

% B &
gim stranama - prelazim na njih brže nego što bi trebalo. Redovno se odazivam
na poziv da slavim nacionalne pobede u sportu. Ako neki gra2 nin iz moje do-
movine tr #že ili ska še od stranaca, ja ose , dovoljstvo. Zašto, ne
znam. Ja želim da moj nacionalni tim pobedi timove drugih zemalja, da da više
golova, stekne više poena, itd. Me2narodna nadmetanja izgledaju toliko važni-
ja od doma/8
žaju dodatno takmi sko uzbu2nje i ose nje da je na
kocki nešto što se ne da definisati. Svakodnevno listam novine da saznam nove
rezultate, ne razmišljaju#nosti na koju može ukazivati ta rutinska de-
latnost. Ja se ne pitam za! nim. To jednostav
nim, po navici". (Bilig
2009, 225)
Ove re ) kla Biliga, koje u celosti potpisujem, zapravo ukazuju na svu
složenost i speci nost društvenog fenomena kao što je sport. Kao što se iz
analiziranih primera moglo videti, zapravo, medijski diskurs vezan za sport,
sto može "re" više o društvu koje je predmet istraživanja, nego što je to
slu mainstream javnim govorom. Analizirani primeri iz doma! ,pe,
u tom smislu, ukazuju kako uticaj fudbala na homogenizaciju lokalnih identi-
teta, ali i njegova, istovremeno, snažna globalna komponenta, mogu omogu-
ti uvid u na ne na koje se konstruišu, sukobljavaju i mire identiteti koji se u
tranzicionoj Srbi sto definišu kao nepomirljivi, a vezani su za pitanja egzi-
stencije lokalnog (nacionalnog) i globalnog (evropskog) identifikacijskog pro-
jekta.
Da parafraziram Levi-Stro ke gledišta antropologa fudbal možda ni-
je dobar za igranje, ali u svakom slu ju jeste dobar za razmišljanje. Ako i ne
znamo da igramo fudbal, možemo da mislimo o njemu i da pišemo o njemu.
A koliko to ponekad može biti važno, govore ekstremni primeri instu-
mentalizacije sporta, poput onoga u bivšoj Jugoslaviji krajem osamdesetih i
po kom devedesetih godina dvadesetog veka. Stoga ne treba zaboraviti ka-
ko "strane posvene sportu u novinama nisu povremeni dodaci, objavljiva-
ni samo ponedeljkom ili u druge dane kada ima ve/ mi nja o kojima
treba izveštavati. Sportskih strana ima uvek i nisu nikada prazne. Svakoga
dana milioni i milioni ljudi pažlji taju te stra
stvujurazima i
pobedama, ose ju u,tu zalepršanih zastava (...) Ako
se isti padnost naciji, onda rutinski podsetnici mogu biti i prethodne
probe; zna jeka prošlosti kao priprema za budume ne može se za-
nemariti. Mo4 mo se mi – ili naši sinovi, ne ci ili unuci – odazvati jed-
nog dana, bez oklevanja i s oduševljenjem, ili s nelagodnim ose njem du-
žnosti, ka jemo da smo svojoj zemlji potrebni da pobedimo ili pogine-
mo. Po#iti poznat; ose nje obaveze usa2no; re # veze su
go deo teritorije našeg zadovoljstva". U tom kontekstu, ’mi’ smo sva-
kodnevno podse ni da smo ’ovde’, da smo kod kujoj’ dragocenoj
domovini. (Bilig 2009, 220-228)
______________________________________________
Literatura:
Appadurai, Arjun. 2000. Grassroots Globalization and the Research Imagina-

tion, Public Culture 12(1): 1-19.
Beck, Urlich. 2000. What is Globalization? Cambridge: Polity Press.
Bilig, Majkl. 2009. Banalni nacionalizam. Beograd: XX vek.
lo &, Ivan. 1985. Divlja književnost. Beograd: Nolit.
lo &, Ivan. 2002. Fudbal, huligani i rat. U Srpska strana rata, ur. Nebojša
Popov, 456-481. Beogad: Samizdat B92.
Duda, Dean. 2001. Nadziranje zna nja: što je kultura u kulturalnim studiji-
ma, sob
64/10, 235-253.
-()D.4/0@=< 2006. _JBD>?<=^?B<=K<??H:<>?>:>GH`=K;A=JD?\=
i<:JB;>BI:v:<=^?I:i, Antropologija 1: 22-34.
-()D.4/0@=<2008. E4)&.*+X);+4&.14./8+ C24&1;131(-++2+3.-
/+-12>4&'.>+X+-'34+-1(+&-+(-)&);&)/)24+U.7)B&0.7)'>;1&4-
>-17 (4+8;.. U %'34'&2) ;+&+3)3), B*+-1=2)*2+ -'34'&+ ' ;1>4>1-
U.7+3.>4.,-18 ;)&.1='{`BD<?A s><BCD=];ABC ?<;>?>G>= _tpo Qc
GD{BD?^=l?@=^7c-Ujm:BCD=H8s><BCD=];A??<;>?>G>_tpo
%lijanoti, Ri QTT7Sport. Krika Sociologija. Beograd: Clio.
Eriksen, Tomas. 2004. Etnicitet i nacionalizam. Beograd: XX vek.
Hywel, Bishop and Jaworski, Adam. 2003. We beat 'em: nationalism and the
hegemony of homogeneity in the British press reportage of Germany ver-
sus England during Euro 2000. Discourse and Society 14(3): 247-271.
Maguire Joseph, Poulton Ema. 1996. European identity politics in EURO 96.
International Review for the Sociology of Sport 34/1: 17-29.
Martinov, Zlatoje. 2000. Sport kao refleksija društvenih odnosa, Republika
233.
Moor, Liz. 2007. Sport and Commodification: A Reflection on Key Concepts.
Journal of Sport and Social Issues 31/2: 128-142.
7).5/0EK=H:<=QTTS@42.,-..=)24.4)46;&103)8.4)1&.7>-151=-
&)W)X+<c&+=.U.12+321.>+*&)8)21'-'34'&.B&0+rB;:`<=?[H=Z=
s bU GD lD=C=<= =HBI?\?v QRc-Q7R m:BCD=H8s><BCD=];A? ?<;>?-
>G>_tpo
7).5/0EK=H:<=QTTjB&0.7+'@*&1;.de.41*..&)+321>42+;1,)4-
-'XX *)-+oB*+-1=2)*2+-'34'&+';1>4>1U.7+3.>4.,-18;)&.1=''
B&0.7. . M'5+&>-17 {`BD<?A s><BCD=];ABC ?<;>?>G>= _tpo QQ GD
{BD?^=l?@=^Q7-bUm:BCD=H8s><BCD=];A??<;>?>G>_tpo
Rowe, D, McKay, J. and Miller, T. 1998. Come Together: Sport, Nationalism
and the Media, in Mediasport, ed. Wenner L.A., 119-134. London: Rou-
tledge.
Sack, Allen and Suster, Zeljan. 2000. Soccer and Croatian Nationalism. A
Prelude to War. Journal of Sport & Social Issues 24 (3): 305-320.
______________________________________________

% B &
Skembler, Grejem. 2007. Sport i društvo. Istori< $ ultura. Beograd:

Clio.
Wong L. Lloyd and Trumper, Ricardo, Global celebrity athletes and nati-
onalism. Journal of Sport and Social Issues 26. London: SAGE.
Primljeno: 30.09.2009.
P/
o: 22.10.2009.

%Bev&
Institute of Ethnography SASA
CAN ANTHROPOLOGISTS PLAY FOOTBALL? SPORT AND IDEN-

TITY IN COTEMPORARY SERBIA
The basic goal of the lecture and the paper from which it stemmed, is to try
to point out to sports as a possible reference frame for research of identity cre-
ation process, through allegedly confronted phenomena of "local" and "glo-
bal" comprehension of identity practices. The paper treats sports as a popular
culture phenomenon, and it follows ways in which identities (which are often
defined as uncompromising in transitional Serbia) are constructed, confronted
and reconciled, and which are associated with questions of existence of local
(national) and global (European) identification project.
Key words: sports, national identity, sport press, mechanisms of "i-

magining of nation", global and local identities.
______________________________________________
1. FUDBAL, HULIGANI I RAT
Istorija raspada Jugoslavije, u besu mržnje i rata, u slavu bo-

gova etničkog nacionalizma i predmodernog militarizma, može
se opisati i kao priča o evoluciji nasilja u jugoslovenskom spor-
tu, posebno među fudbalskim navijačima-huliganima, i poste-
penom prenošenju tog nasilja, krajem osamdesetih i početkom
devedesetih godina, na teren međuetničkih sukoba i "velikona-
cionalne" politike i, odatle, na bojno polje. To je priča o tobo-
žnjem suprotstavljanju sportskih novinara "divljanju naciona-
lizma" među navijačima, o posvećenju fudbalskog kluba "Cr-
vena zvezda" u ulozi jednog od najvažnijih simbola "srpstva",
o "samoorganizovanju" navijača tog kluba u skupinu pod ime-
nom "Delije" i , zatim, o njihovom pretvaranju u vojnike-do-
brovoljce i slanju u rat. To je još nedovršena priča, ali se je-
dan od njenih mogućnih završetaka nazire: pobeda huligan-
skih plemena i osnivanje novog vandalsko-ratničkog plem-
stva.
"Na vratima pakla"

Sudeći na osnovu članaka objavljenih u sportskoj štampi, od
sredine osamdesetih godina nasilničko ponašanje navijača u Ju-
goslaviji (pre svega, fudbalskih navijača) sve češće se pretvara u
vređanje, incidente i sukobe na takozvanoj "nacionalnoj osno-
vi". Preko ispoljavanja privrženosti svom klubu ili nezavisno od
toga, navijači sve više demonstriraju osećanja nacionalne pri-
padnosti, kao što, s druge strane, najviše agresivnosti pokazuju
prema ekipama i navijačima iz drugih nacionalnih sredina. U
______________________________________________
322
godinama koje su prethodile izbijanju ratnih sukoba u Hrvat-

skoj, na sportskim igralištima, a najviše na fudbalskim stadioni-
ma, među navijačkim rekvizitima pojavili su se transparenti s
političkim porukama, portreti nacionalnih vođa i svetaca, nacio-
nalni grbovi i zastave, četničke pesme, ustaški inicijal i po-
zdrav.
Takvo sve upadljivije i sve radikalnije pretvaranje navijač-
kih strasti u nacionalističku mržnju i agresivnost naišlo je na
jednodušnu osudu sportske štampe u bivšoj Jugoslaviji. U beo-
gradskim listovima između 1989. i 1991. godine objavljen je
veliki broj komentara punih dramatičnih upozorenja na opa-
snost koju širenje šovinističkih strasti na sportskim stadionima
sobom nosi i apel da se nešto preduzme protiv takvog razvoja
događaja 1 . Naslovi nekih članaka ilustruju ton u kome su oni na-
pisani, na primer naslovi komentara objavljenih tokom 1990. i
prve polovine 1991. u glasilima "Crvene zvezde" i "Partizana":
"Politika kao zagađivač", "Nacionalističke ratne igre", "Publika
nadvisila politiku", "Prvenstvo i ratne igre", "Nema politike na
stadionu!" (ZR), "Na vratima pakla", "Izopačeno navijanje",
"Demoni zla", "Ljubav umesto mržnje", "Zloupotreba sporta",
"Falangisti među sportistima", "Divljanje navijača", "Nacional-
ni bojovnici", "Ugroženi principi lepog i snaga duha" (PV). 2
1
Ovde navedeni primeri potiču iz sledećih beogradskih sportskih
listova: Sport, Sportski žurnal, Tempo, Partizanov vesnik i Zvezdina
revija. U tekstu su označeni inicijalima.
2
Izgleda da fudbalskim navijačima u Jugoslaviji posle Drugog
svetskog rata šovinizam nikad nije bio potpuno stran. Na potrebu borbe
protiv njega upozorio je još 1952. godine tadašnji predsednik FK Crve-
na zvezda Isa Jovanović: "Naš klub treba da se zalaže za drugarske od-
nose među klubovima i treba svi da se udružimo u borbi protiv incide-
nata, nesportskog ponašanja i pojava šovinizma na našim stadionima"
(Govor na IV godišnjoj skupštini FK Crvena zvezda, 8. marta 1952. Na-
vedeno prema: Ršumović, str. 104).
______________________________________________
323
Sportski novinari polaze od za njih neosporne ideje da je

"sport jedna od najuzvišenijih tekovina ljudskog stvaralaštva,
razumevanja i saobraćaja među ljudima" (PV, 3. II 1990), da je
"sport sinonim za uzvišene etičke principe" (PV, 30. III 1990),
da su "sportisti oduvek bili vesnici pomirenja, spajanja, a ne raz-
dvajanja, vesnici tolerancije a ne zloslutnih ratnih nagoveštaja"
(ZR, IX 1990), da "ko voli sport ne podnosi nasilje" (PV, 17. III
1990), da je "sport kroz istoriju uvek bio ambasador mira i zbli-
žavanja" (T, 2. VII 1991). Ustajući u zaštitu tako shvaćenog
sporta, posebno fudbala, ovi novinari ne štede reči da osude iz-
live rušilačkog nagona, mržnje i šovinizma među navijačima.
U njihovim tekstovima smenjuju se registri moralne indig-
nacije, didaktičkog govora i ideološke ocene. "Nacionalizam
je", piše jedan od njih, "najveće zlo koje može da zadesi jednu
višenacionalnu zajednicu" (PV, 3. III 1990). Drugi smatra da
je tu adekvatnija reč šovinizam, koji on opisuje kao "izraz ne-
moći, ponašanje nespojivo sa obrazovanjem i intelektom. A
upravo tim porokom su naoružani mladići koji na stadion odla-
ze sa željom da lome, pale i biju". Oni su "udarači u sve što je
progresivno" (ZR, VI 1990). Jedan njihov kolega lamentira što
"živimo u vremenu neverovatnog divljanja gotovo svih iracio-
nalnih zabluda iz prošlosti, od kojih je – na našem jugosloven-
skom prostoru – povampirenje nacional-šovinizma uzelo takav
zamah da nam preti ne samo opšta civilizacijska dezintegracija,
nego i povratak u doba kada su u svakodnevnoj upotrebi bili gi-
ljotina, noževi i 'harač u ljudskim glavama'" (PV, 3. II 1990).
I sportisti i sportski funkcioneri optuženi su u ovim člancima
zbog nacionalizma, jer "u svemu tome nimalo nisu nevini ljudi
koji se nalaze na odgovornim mestima u sportskim savezima"
(ZR, IX 1990). Štaviše, neki sportski komentatori ne uzdržavaju
se ni od kritike političkih vođa, to jest "nebulozne politike naci-
šovinista i vladajuće političke birokratije". Jer taj opasni "zov
krvi nacije...lansira ne mali broj aktuelnih vlastodržaca u na-
šoj zemlji" (PV, 3. II 1990). Reč je tu o "bestijalnoj zloupotre-
______________________________________________
324
bi sporta od strane ljudi koji su nemoćni da odgovore na iza-

zove savremenog sveta, zamenjujući stvaralaštvo bezobzir-
nom borbom za golu vlast, zasnovanom na intrigama i među-
nacionalnim manipulacijama" (PV, 17. II 1990).
Političarima nacionalistima "sportske priredbe služe kao
maska za javno testiranje realnosti svojih mračnih, nacional-
šovinističkih ciljeva", pa su tako sportski stadioni i dvorane
postali "predvorje za nesmetano delovanje jednom već istorij-
ski pregaženih i potučenih snaga" (PV, 17. II 1990).
Prava slika moralne vrednosti, pedagoškog efekta i politič-
kog smisla ovakvih osuda nasilja s nacionalističkim prizvu-
kom u jugoslovenskom sportu, a posebno među navijačima,
koje su uoči izbijanja ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji izrica-
li sportski novinari u Beogradu, dobija se kad se uzme u obzir
izbor primera (mesta, protagonista i inspiratora) šovinističkog
ponašanja navijača.
Glavni povod za alarmantno pisanje o "demonima zla" i "be-
stijalnoj zloupotrebi mržnje" po pravilu je ponašanje navijača
izvan Srbije. Tako će se u jednom članku primeri za "agresivno i
fašisoidno ponašanje publike" naći isključivo u Trogiru, Mosta-
ru, Dubrovniku, Splitu, Zagrebu i Ljubljani (PV, 17. II 1990).
"Profašistički pokliči" najglasniji su u Maksimiru i na Polju-
du, pa se čak piše o "sumraku maksimirskih nacionalističkih
divljanja" (ZR, VI 1990).
Primere najgoreg "divljanja" navijača beogradski sportski
komentatori po pravilu nalaze među navijačima "Dinama" ili
"Hajduka". Dinamove navijače je, prema rečima jednog novina-
ra, na utakmici "Dinamo" – "Partizan" u Zagrebu 25. marta
1990, obuzela prava "zverska pomama". Oni su "kao zveri
osetili krv u vazduhu, hteli su da ona padne i tek tada bi ti naj-
niži instinkti bili zadovoljeni" (PV, 9. VI 1990). Ništa lepšu
sliku nisu zaslužili ni Hajdukovi navijači ("splitska Torcida"),
jer je "u njima iskon zveri nadvladao ljudski razum" (PV, 6. X
1990).
______________________________________________
325
Među sportistima koji se navode kao loši primeri prepušta-

nja nacionalističkim strastima nema nijednog iz beogradskih
klubova, nego su to, u korpusu koji ovde analiziramo, "Cibonin"
košarkaš Arapović (PV, 31. III 1990) i "Dinamovi" fudbaleri
Boban, Šalja i Škerjanc (PV, 26. V 1990).
Prema nepodeljenom mišljenju beogradskih sportskih ko-
mentatora, do izvitoperavanja sportskog navijanja u nacionali-
stičke ispade i sukobe došlo je najpre i u najžešćem obliku u
"severnim republikama", a pre svega u Hrvatskoj: "Zarad svo-
jih egoističkih ciljeva, obuzeti nacionalističkom histerijom i
besomučnom mržnjom prema svemu što je jugoslovensko,
vlastodršci u Hrvatskoj i Sloveniji su najzad ovih dana poseg-
nuli za sportom..." Na istom mestu komentator se obara na
"orgastičko nacionalno uzbuđivanje i nacionalističko iživlja-
vanje 'vrhovnika' vladajućih – DEMOS-a u Sloveniji i HDZ u
Hrvatskoj" (PV, 24. VIII 1991).
Na meti novinara koji tokom 1990. i 1991. godine ustaju
protiv nacionalizma i njegovog prenošenja u sport naročito če-
sto se nalaze Tuđman i njegova stranka HDZ. Prema oceni
jednog komentatora,"tuđmanština sobom nosi međunacional-
nu mržnju i raspad Jugoslavije" (PV, 31. III 1990). Novinari-
ma Partizanovog vesnika posebno je stalo da ospore mišljenje
da je Tuđman imao važnu ulogu prilikom osnivanja Sport-
skog društva "Partizan". U članku pod naslovom "Tuđmanov-
ština među nama" Tuđman je nazvan "jednom od najopskur-
nijih ličnosti našeg političkog miljea", a za HDZ je rečeno da
je "po svemu sudeći profašistička stranka". Tu se još kaže da
on nikako nije mogao da bude "idejni začetnik našeg Sport-
skog društva" i nije mogao odlučivati o značajnim pitanjima
"pored takvih autoriteta kao što su bili Svetozar Vukmanović
– Tempo, Otmar Kreačić – Kultura, Vojo Nikolić, Artur Ta-
kač, Boro Švarc, Pavle Jovičević i drugi" (PV, 17. III 1990).
Sportski novinari u ulozi kritičara nacionalizma u sportu po
pravilu ističu da je oštricu te kritike potrebno okrenuti i prema
______________________________________________
326
"svojima". "Pojava neodgovornog ponašanja ima i na Stadio-

nu JNA", piše drugi novinar. Međutim, on odmah dodaje da
se to "odnosi na jedan manji, gotovo zanemarujući deo publi-
ke" (PV, 31. III 1990). Na drugom mestu se iznosi procena da
"neodgovornih" "Partizanovih" navijača ima 150 do 200 (PV,
26. V 1990).
Kad među "našim" navijačima ima šovinističkih ispada,
onda su njihovi vinovnici "podmetnute nam grupe nazovi na-
vijača", odnosno "ekstremni deo navijača" (PV, 12. V 1990).
"Naši" navijači nisu nacionalisti po sebi nego to postaju pu-
tem ugledanja na "tuđe" navijače. "Bilo bi pogrešno", piše je-
dan komentator Partizanovog vesnika, ako bismo sad tvrdili
kako su ružni, zli i na sve spremni samo 'njihovi' navijači...
Moramo pogledati istini u oči. Mala je razlika između 'naših' i
'njihovih'", pa su tako i Partizanovi navijači inficirani". Ali, to
je delo "provokatora", ljudi sa strane, ljudi iz drugih sredina,
"neko ih vuče u kaljugu, želi da budu isti kao što su mnoge
horde na našim stadionima... Hteli bismo da verujemo da će
Partizanovi navijači izbeći tu omču koju im drugi stavljaju na
vrat" (PV, 9. VI 1990). Stadioni u Beogradu nisu isto što i oni
u Zagrebu i Splitu, nego ponekad, zahvaljujući ugledanju beo-
gradskih navijača na svoje zagrebačke pandane samo na njih
liče, postaju "naši maksimiri" (PV, 26. V 1990).
Na kraju jednog komentara posvećenog "nacionalističkom
divljanju" posle utakmice "Dinamo" – "Crvena zvezda" 13.
maja 1990, autor pominje i "deo Zvezdinih navijača, koji po
svojim šovinističkim zabludama i postupcima ne zaostaju za
svojim zagrebačkim vršnjacima". Ali oni nisu pravi navijači
"Crvene zvezde" (što kazuje i naslov članka "Nisu svi Deli-
je"), nego su opisani kao "veće ili manje grupe onih koji i sa-
mi priznaju da ne dolaze na stadione da bi gledali nadmetanja
već da bi se sami nadmetali u huliganstvu" (ZR, VI 1990).
Kad nacionalizam beogradskih navijača nije imitacija tuđeg
nacionalističkog "divljanja" on je delo provokatora iz redova
______________________________________________
327
nekih srpskih nacionalističkih opozicionih stranaka. "I u Srbiji

ima stranaka", piše autor članka "Nisu svi Delije", "koje prete
kamom, koje pokušavaju da na Ravnoj gori postave znamenje
ratnom zločincu, koje na nacionalizam odgovaraju nacionali-
zmom". Te stranke pokušavaju da na sportska borilišta prese-
le "politički marketing, pogotovo jednog zlosrećnog i krvavog
duha koji je nekada harao Srbijom. Četništvo je nacionalna
sramota Drugog svetskog rata uvek slobodoljubivog srpskog
naroda...Crvena zvezda je preuzela na sebe težak zadatak.
Ona se javno distancirala od takvih suludih političkih ideja i
političkog marketinga uopšte" (ZR, IX 1990).
Među političarima koje komentatori Partizanovog vesnika i
Zvezdine revije 1990. i 1991. godine optužuju za šovinizam,
pored Tuđmana, Rupela, Rugove, pominje se i jedan srpski
političar – Vuk Drašković. Nema ni trunke aluzije na ulogu
vladajuće stranke i njenog vođe, a nema ni pokušaja da se at-
mosfera na sportskim stadionima dovede u vezu sa sličnom
atmosferom na političkim mitinzima u Srbiji i Crnoj Gori
1988 – 1989, niti se pominje upadljiva sličnost slogana, pesa-
ma i transparenata koji se pojavljuju na stadionima i onih na
političkim mitinzima, čiji je glavni junak – u oba slučaja –
Slobodan Milošević, kome navijači na stadionima i učesnici
mitinga najradije kliču: "Slobo Srbine, Srbija je uz tebe!" 3
"Srbomrsci i fudbalomrsci"
Kad su započeli ratni sukobi u Sloveniji i Hrvatskoj sportski
novinari su od svojih kolega političkih komentatora preuzeli
glavne topose ratno-propagandnog govora. Razlozi za raspad
Jugoslavije i izbijanje rata i posledice takvog stanja u oblasti
3
O S. Miloševiću kao junaku folklora nastalog u vreme masovnih
političkih mitinga (1988-1989) videti u: Čolović (1993, 28-37 i 1994,
23-27).
______________________________________________
328
sporta objašnjavaju se pomoću "argumenata" koje nude dr-

žavni mediji. Jedan članak posvećen otkazivanju početka fud-
balskog prvenstva Jugoslavije 1991. godine počinje ovako:
"Fudbalski nacionalni šampionat nije počeo kao što je očeki-
vano prve subote avgusta. U Hrvatskoj, pod ustašoidnom po-
litikom Tuđmanove HDZ, igraju se surove ratne igre, u koji-
ma strada srpsko stanovništvo. Strada upravo zato što je –
srpsko". U članku se pominju i "hrvatski bojovnici u Slavoniji
i Krajini", koji "stalno nasrću na srpski živalj...koji brani svoj
kućni prag" (ZR, VIII 1991).
Slično tome, odluka UEFA, doneta avgusta 1991, kojom
se zabranjuje da se utakmice u evropskim takmičenjima igraju
na stadionima u Jugoslaviji, protumačena je kao deo "opšte
hipokrizije prema Jugoslaviji, a čini nam se najviše prema Sr-
biji" (ZR, IX 1991). To je "hir srbomrzaca i fudbalomrzaca",
objašnjava jedan komentator Sporta. Glavnu ulogu u razbija-
nju jugoslovenskog fudbala on dodeljuje "germanskom lobi-
ju". "UEFA, očigledno germanski profilirana, čini sve da ra-
zori jugoslovenski fudbal", piše ovaj novinar, dodajući da se u
tome sve jasnije naslućuje povratak "marševa iz 1933, 1939. i
1941". Ovu osnovnu ideju njegovog komentara najavljuje na-
slov – "Šamar Germanima" (S, 14. XII 91). Na drugom mestu
uloga "najžešćeg i najnervoznijeg razbijača" dodeljena je
Austriji (ZR, I 1992). U taj "antisrpski lobi" spada i Mađar-
ska, koja je, u jednom članku o utakmici "Crvena zvezda" –
"Anderleht", odigranoj oktobra 1991. u Segedinu, umesto u
Beogradu, nazvana "zemljom koja je inače nenaklonjena srp-
skom narodu u Hrvatskoj" (ZR, XI 1991).
I isključenje jugoslovenskih reprezentacija i klubova iz me-
đunarodnih takmičenja tumačeno je u skladu sa modelom obja-
šnjenja međunarodne izolacije srpskog režima koji su ponudili
državni mediji. Prema njihovom tumačenju, Miloševićeva Ju-
goslavija se našla u međunarodnoj izolaciji i pod pritiskom
ekonomskog embarga i drugih sankcija Ujedinjenih nacija,
______________________________________________
329
zbog toga što glavnu reč u međunarodnoj zajednici imaju ne-

prijatelji pravoslavnog srpskog naroda, a pre svega uticajni
nemački i vatikanski lobi. Neprijatelji mrze srpski narod zato
što je on od njih u svemu bolji i ispravniji, pa su, shodno toj
logici, oni sproveli sankcije u sportu da bi onemogućili narod
koji je u toj oblasti daleko ispred svih drugih. Kako jezgrovito
kaže autor članka "Sitne pakosti Evrope", "hoće da nam napa-
koste, jer smo najbolji" (SŽ, 21. XII 91).
Takvo objašnjenje razloga uvođenja sportskih sankcija
protiv Jugoslavije izneo je Milan Tomić, generalni direktor
Sportskog društva "Crvena zvezda", u izjavi za "Zvezdinu re-
viju" (septembar 1992): "Mi smo predstavljali svojevrsnu
opasnost za svetski sport... Mi bismo se na Olimpijskim igra-
ma našli u žiži događaja, a to znači da bismo u svakom ekip-
nom sportu bili na pobedničkom postolju. Svet ne može to da
izdrži. Pogotovu oni koji pretenduju da budu moćni. Na pri-
mer, Nemačka u ekipnim sportovima ne predstavlja ništa. Pa
ni Velika Britanija. A ako su pojedinačni sportovi civilizacij-
ska pretpostavka jedne nacije, ekipni sportovi su njen duh,
koga oni, međutim, nemaju... Zbog svega toga, uveren sam da
mnoge od nadobudnih sportskih nacija nisu mogle da podnose
našu sve očigledniju dominaciju i to u sportovima koji čine
okosnicu savremenog medijskog sportskog fenomena ... i da
je u pitanju isključivo želja da se srpskom sportu zada udarac
tamo gde je on postigao najviše svetske domete. Stravična je
to strategija."
Ovo navodno nastojanje zapadnog sporta da eliminiše kon-
kurenciju srpskih sportista samo je najnovija epizoda jednog
rata koji traje dva milenijuma. "Uostalom", nastavlja Tomić,
"Zapad je još u doba Kornelija Sule u prvom veku stare ere jed-
nom već doveo olimpijski duh na najniži, cirkuski nivo, na ni-
vo gladijatora i krvi. Plemenitost atinskih atleta i olimpijskih
pobednika bila se zadugo izgubila zahvaljujući latinskoj po-
trebi za igrama u krvi."
______________________________________________
330
Dolazak u beogradske klubove fudbalera izbeglica iz Hr-

vatske takođe je prilika za sportske novinare da posegnu za
ponekom od figura ratne propagande. Tako se jednom bivšem
igraču "Osijeka" pripisuje izjava: "Nisam mogao da ostanem
u gradu u kome ljude ubijaju samo zato što su Srbi i pravo-
slavci". Novinaru koji sa njim razgovara čini se da se "u nje-
govim zenicama vidi sve zlo koje doživljava srpski narod u
Slavoniji". Za naslov članka izabrana je izjava intervjuisanog
fudbalera: "Uvek sam se krstio sa tri prsta" (SŽ, 5. XII 91).
Zbog privrženosti "srpstvu" i pravoslavlju nedužni stradaju i
naši treneri u raznim katoličkim zemljama. Fudbalski klub
"Espanjol" iz Barselone raskinuo je krajem 1991. ugovor sa tre-
nerom Ljupkom Petrovićem, a nekako u isto vreme bez posla u
Barseloni ostao je i košarkaški trener Božidar Maljković. "Obo-
jica su", objašnjava autor jednog članka, "platili ceh zbog pri-
padnosti pravoslavlju. Katalonci su im mogli sve uspehe i neu-
spehe da oproste ali ne i poreklo. Da li zato, sa nožem pod grlom
i dan-danas u Realu radi još jedan Srbin – Radomir Antić" (SŽ,
31. XII 91).
Srpska Zvezda
U uslovima međunarodne izolacije i rata, bavljenje sportom,
igranje fudbala i navijanje, posebno u inostranstvu, dobijaju
izuzetnu patriotsku vrednost. Po mišljenju sportskih novinara,
"Crvena zvezda" i njeni navijači učestvuju u odbrani "srp-
stva" i Srbije i kad odlaze na utakmice koje naš šampion mora
da igra van Beograda, u Segedinu ili Sofiji. Njima se u jednoj
reportaži o utakmici "Crvena zvezda" – "Panatinaikos", odigra-
noj u Sofiji marta 1992, odaje priznanje za besprimerni patrioti-
zam, uporediv sa onim koji je pokazivala srpska vojska u naj-
slavnijim trenucima naše istorije. "Armija 'Delija'", stoji u toj
reportaži, "bila je isto onoliko brojna kao što je bila i vojska
Srba koju su braća Mrnjavčevići vodili u maričku bitku... Jed-
______________________________________________
331
na prognana i od strane Uefa prokleta ekipa uradila je nešto što

nikada nikome nije pošlo za rukom... Čudo zvano FK Crvena
zvezda, u međunarodnoj takmičarskoj sezoni 1991-92. može
se porediti samo sa srpskom vojskom u Prvom svetskom ratu.
Ta je vojska takođe prezrena i ponižavana od saveznika, a iz
otadžbine isterana od moćnijeg protivnika, preživela i pobedi-
la na frontu koji je bio 'uvek u gostima'... Nema nam spasa, mo-
ramo pobediti. Ta rečenica Nikole Pašića iz 1915. godine iz-
gleda da je postala način života i FK Crvena Zvezda".
Pratiti "Crvenu zvezdu" na ovom trnovitom putu predstavlja
vrhunski čin patriotizma: "Zvezdini navijači iskazuju neviđen
patriotizam. Hvataju se za tu jedinu svetlu nacionalnu i svetski
priznatu pojavu, FK Crvenu zvezdu, kao davljenik za slamku,
pa ne žale ni vreme ni novac, ni trud ni neopravdane izostanke u
školi ni prekore šefova i pretnje direktora u firmama". Biti uz
"Crvenu zvezdu" u ovim teškim trenucima za mlade je prava
škola, mnogo važnija od one u koju ih teraju učitelji. U prilog
tom shvatanju autor reportaže navodi nekoliko primera, među
njima i ovaj: "Jedan roditelj iz Beograda je svog 11-godišnjeg
sina vodio na utakmicu Zvezda – Panatinaikos u Sofiju, dete
je izostalo dva dana sa časova, a onda je otac otišao kod na-
stavnice u školu i rekao: – Gospođo, ja sam sina vodio na
utakmicu Crvene zvezde u Bugarsku da mu praktično dam
neke časove iz patriotizma, a na vašu je dušu da odlučite da li
ćete te časove administrativno voditi kao opravdane ili neo-
pravdane" (T, 25. III 1992).
Tokom 1991. i 1992. godine u sportskoj štampi, a posebno u
"Zvezdinoj reviji" učvršćuje se ideja da je najveća vrednost
ovog kluba njegov srpski identitet, a da je navijanje za "Crvenu
zvezdu" u stvari navijanje za "srpstvo" i Srbiju. Tako se u jed-
nom članku Zvezdine revije iz avgusta 1991. piše o tome da je
Crvena zvezda "evropski klub po rezultatima, ali po postanku i
opredeljenju navijača nadležno – srpski". Posebno se ističe da je
"Srbima iz Hrvatske Crvena zvezda praktično deo nacionalnog
______________________________________________
332
identiteta! Doskora nisu smeli glasno da govore šta su po narod-

nosti, ali za koga navijaju – uvek. 'Crvena zvezda je više od fud-
balskog, ona je simbol srpskog bića', citat je iz jednog od posled-
njih brojeva Naše riječi, lista srpskog naroda iz Hrvatske. 'U Ce-
tini, kod Knina, deca i mladići svi odreda znaju himnu Crvene
zvezde, ali pravoslavni Oče naš malo koji', zabeležila je nedav-
no Slobodna Dalmacija. U prihvatilištu izbeglica iz Tenja, Bo-
rova, Mirkovaca, Bršadina i Vukovara pedesetak dečaka i de-
vojčica, smeštenih u Kuli, zamolili su za nekoliko lopti uz sve-
opšte skandiranje Zvezda, Zvezda, direktno u televizijske ka-
mere".
Članak je ilustrovan dvema slikama "Delija". Na jednoj oni
drže zastavu sa siglom SER, na drugoj zastavu sa starim srpskim
grbom. Potpisi: "Među Delijama: na svakoj utakmici nešto no-
vo" i "Širi se arsenal navijačkih rekvizita: u sadašnjem vremenu
klupska znamenja postaju nedovoljna".
U definitivnom uobličavanju srpskog karaktera "Crvene
zvezde", njenog posvećenja u ulozi jednog od najvažnijih sim-
bola "srpstva", to jest srpskog nacionalnog identiteta, učestvuju,
uz novinare, i rukovodioci kluba. Tako se Vladimir Cvetković,
generalni direktor FK Crvena zvezda (kasnije i ministar u Vladi
Srbije), u jednom intervjuu objavljenom avgusta 1992, trudi
da porekne postojanje bilo kakve veze njegovog kluba sa ko-
munizmom i prethodnim komunističkim režimom u Srbiji.
"Prvo", kaže tu Cvetković, "Zvezda nije simbol komunizma,
nemamo mi u grbu srp i čekić... Ako bismo malo vratili film
unazad, pokazalo bi se da mi nismo ni bili neki klub koji je
bio u velikoj ljubavi sa vlašću" (T, 12. VIII 1992).
Da je Cvetković zaista bio raspoložen da "malo vrati film
unazad", našao bi u monografiji Crvena zvezda, objavljenoj
1986, u vreme kad je on bio sekretar kluba, podatke o petna-
est političkih i vojnih rukovodilaca koji su između 1948. i
1992. bili predsednici FK "Crvena zvezda", od prvog, Mite
Miljkovića, do u to vreme poslednjeg, Miladina Šakića. Mo-
______________________________________________
333
gao je takođe da se seti da je predgovor za tu reprezentativnu

monografiju napisao Dragoslav-Draža Marković, jedan od
najjačih ljudi tadašnje vlasti u Srbiji, i da u tom predgovoru
pročita da ime "Crvena zvezda" "asocira na zvezdu petokra-
ku, pod kojom smo u toku revolucije prolivali krv" (Ršumo-
vić, 32).
I književnici se javljaju da svedoče o srpskom identitetu
"Crvene zvezde". Petar Džadžić se 1989. godine priseća: "Se-
damdesetih godina, moji prijatelji i ja izdvojili smo četiri ta-
kve, reprezentativne institucije novijeg vremena u savreme-
nom društvenom životu Srba: SANU, "Politika", izdavač
"Prosveta" i "Crvena zvezda" (Politika, 30. I 1989) 4 . Brana
Crnčević, u jednom intervjuu Sportu, kaže za sebe nešto naiz-
gled protivrečno, to jest da je on "navijač Partizana, koji navi-
ja za Crvenu zvezdu". Ali protivrečnosti zapravo nema, jer je
i za Crnčevića "Crvena zvezda" simbol srpskog identiteta:
"Zvezdini uspesi", dodaje Crnčević, "mnogo su značili Srbi-
ma u dijaspori i Srbima koji su ovde" (S, 26. XII 1991). Mati-
ja Bećković je na jednom mestu ispričao da je počeo da navija
za Zvezdu zato što se "kroz navijanje iskazivala i nacionalna
pripadnost" (ZR, III 1992).
Huligani ili patrioti?

Pre krize u Jugoslaviji, raspada federalne države i izbijanja
ratnih sukoba u nekim njenim delovima najfanatičniji jugoslo-
4
Šest godina kasnije, Džažić je objavio svoju novu top listu repre-
zentativnih institucija, na kojoj više nema "Crvene zvezde" (ali ni "Pro-
svete"). Od onih sa prethodne liste ostale su SANU i "Politika", a nova
je, i to na prvom mestu, SPC: "Po mom sudu", kaže tu Džadžić, "srpski
narod ima tri institucije posebnog značaja – Srpsku pravoslavnu cr-
kvu, Srpsku akademiju nauka i umetnosti i "Politiku" (Politika, 25.
januar 1995).
______________________________________________
334
venski navijači, a posebno fudbalski, pripadaju velikoj međuna-

rodnoj porodici navijača-huligana. Njima, kao i drugim evrop-
skim navijačkim skupinama, koje počev od sedamdesetih godi-
na počinju da svojim nasilničkim ponašanjem skreću na sebe
pažnju javnosti, uzori su engleski i italijanski navijači. Po ugle-
du na njih i naši biraju provokativna imena, okupljaju se oko ra-
tobornih vođa, dolaze na utakmice opremljeni rekvizitima za
navijanje a još više za tuču, bacaju na igralište petarde, pale
bengalske vatre, kroje gigantske zastave, a pre svega teže da
se obračunaju sa navijačima protivničkih timova i da izazovu
nered u gradovima u koje odlaze da bodre svoj klub.
Upadljiva je asocijalnost ovih navijača-huligana, njihov
neprijateljski odnos prema društvu i njegovim zvaničnim
predstavnicima, što se najčešće proteže i na rukovodstva klu-
bova 5 . Prkoseći etabliranom poretku, preokrećući hijerarhiju
zvaničnih društvenih vrednosti, navijači razvijaju neku vrstu
sub-kulture, ili tačnije kontrakulture 6 . Oni praktikuju ili bar
5
Milan, 18 godina, navijač "Partizana": "Mene mnogo ne zanimaju
te organizacije oko navijača, niti ti sastanci sa upravom kluba. Jer čim
oni počnu da sastanče, to je gotovo, to ti je već neka politika, i mene sve
to ne tangira. (Anketa, 17. I 1990). Žare, 25 godina, navijač "Crvene
zvezde": "Ne idem u Klub ni na kakve sastanke. Tamo idu ulizice, koji
trpe da im ovi seru o svemu i svačemu, da im daju propusnice i plaćaju
karte kada treba da se ide negde na stranu. Mi im te ulaznice i karte, uz-
gred budi rečeno, otimamo" (Anketa, 16. V 89).
Ova kazivanja kao i druge ovde navedene izjave navijača i primeri
navijačkog folklora (sem ako nije drukčije naznačeno) prikupljeni su pu-
tem tri ankete koje je među navijačima "Crvene zvezde", "Partizana",
"Dinama" i "Hajduka" (maja 1989, januara 1990. i aprila 1991) sprovela
Mira Milošević, sociolog iz Beograda. Ovaj izvor u tekstu je označen
kao Anketa, uz odgovarajući datum.
6
Za razmatranje tog aspekta navijačkih skupina najviše se zalaže
Benjamin Perasović (Perasović, 8-19).
______________________________________________
335
slave alkoholizam, varvarstvo, vandalizam, ludilo, seks i por-

nografski rečnik 7 .
Pri tom izgleda da je prava meta provokacija navijača-huli-
gana pre svega vladajući autoritet u njihovoj sredini, u njihovom
društvenom okruženju. Kad su agresivni prema gostujućim na-
vijačima oni time pre svega izazivaju domaće dušebrižnike i or-
gane reda, a kad se rušilački ponašaju u gostima, to je pre za
njih nadmetanje sa tamošnjim huliganima nego udvaranje šo-
vinistima kod kuće.
Dobar deo navijačkog folklora čine pesme "huliganskog"
karaktera, to jest one u kojima navijači svesno, provokacije radi,
prihvataju uloge asocijalnih tipova, društvenih otpadnika, alko-
holičara, ludaka. Ovaj huliganski prkos "Cigana" (to jest navija-
ča "Crvene zvezde") i "Grobara" (navijača "Partizana") izra-
žavaju stihovi:
Dok se Zemlja oko Sunca kreće,
Zvezdini se huligani umiriti neće.
Hiljade Grobara huligana

svoj život daće za Partizana.
Navijačke skupine se, po ugledu na engleske, a zatim itali-

janske navijače, po pravilu nazivaju imenima koja tu ulogu is-
tiču: Vandali, Manijaci, Loši momci, Horde zla. Jedna grupa na-
vijača "Crvene zvezde" sebe je bila prozvala BAH (Belgrades'
Alcohols Hooligans). Njihova je himna:
Alkohol, alkohol, to je prava stvar,
7
Decembra 1990. fotoreporter "Politike" zapazio je, na utakmici
"Rad" – "Hajduk" pojavu "nekog novog folklora". "Grupa mladih navija-
ča 'Rada', koja je sebi nadenula ime Plavi vukovi, u jednom trenutku se
svukla do pojasa (a neki i 'nešto niže')". Objavljena fotografija je rečitija
od ovog opisa (Politika, 12. XII 1990).
______________________________________________
336
Ko ne voli alkohol nije normalan.
Navijači "Hajduka" više su voleli ovu pesmicu:

Zora rudi, dan se bijeli,
mrtav pijan sjever cijeli,
sve pijano, drogirano,
za Hajduka navijamo.
Uzimajući za sebe ulogu društvenih otpadnika i pobunje-

nika navijači razvijaju oblike "ratničkog" ponašanja i govora.
Jedna grupa "Zvezdinih" navijača sebe je nazvala "Zulu Wari-
ors" (Zulu ratnici). Navijači "ratuju" ne samo protiv stranaca
ili suseda, protiv "drugih nacija", nego najradije protiv navija-
ča rivalskih gradskih klubova. Partizanovci i Zvezdaši razme-
njuju pretnje pune mrtvih, krvi, sekira i klanja. Prvi uzvikuju:
Kad si srećan ubi Cigana. Na to "Cigani" imaju spremne od-
govore:
Sekire u ruku
a nož u zube,
biće noćas krvi,
krvi grobarske.
Oj, Grobari, Grobari,

vi ste sada nula,
proći ćete k'o Žabari
protiv Liverpula.
38, 38 mrtvih bilo tada,
beš'te kući, beš'te kući,
biće ih i sada.
Rečnik i frazeologija obračuna sa protivnikom koji koriste

navijači-huligani podjednako su sastavljeni od elemenata iz
repertoara jezika nasilja i smrti i iz arsenala opscenih, porno-
grafskih, psovačkih reči i izraza. Ovde "klati" i "jebati", ako
baš i ne znače isto, ono svakako podjednako vrede. U jednom
______________________________________________
337
primeru stekle su se dve osobine huliganskog navijanja koje su u

trenutku rasplamsavanja međunacionalne mržnje i pripreme za
rat postale neprihvatljive: vređanje "istorodnog" protivnika, i
to uz solidarisanje sa klubom "drugog naroda" i pornografski
rečnik nedostojan disciplinovanog nacionalnog borca:
Oj, Zvezdo, Zvezdana, ti kurvo jebana,

Jebo te Hajduk, jebali te svi,
a naročito Grobari.
Dolazak na stadion i navijanje navijači doživljavaju kao

"pražnjenje", oslobađanje, bežanje od stege i pravila. Tako
bar neki od njih odgovaraju na direktno pitanje o tome šta na-
laze u navijanju na utakmicama. "Ćale je počeo da me vodi na
utakmice još kao klinca", priča Mihajlo (22 godine, navijač
"Partizana"), "i prosto sam zavoleo taj doživljaj gužve, a i to
je posebna vrsta pražnjenja. Ima neke lepote u mržnji onih
drugih, onih koji ne navijaju za tim za koji ti navijaš. Drugo,
možeš da se dereš do mile volje... To me i privlači, sve drugo
u životu je po pravilima" (Anketa, 20. I 1990).
Ali, u vreme "događanja naroda" u Srbiji i Crnoj Gori, među
navijačima se sve češće javljaju i oni koji za svoje provokativno
i agresivno ponašanje, posebno na utakmicama njihovih ljubi-
maca protiv klubova iz "drugih sredina", traže neku vrstu patri-
otskog opravdanja. Tako Goran, 23 godine, vođa "Vandala",
grupe navijača "Partizana", kaže da bi "navijačima trebalo odati
dužno priznanje, jer su oni prvi podržali Srbiju u ovim promena-
ma". "Ja mislim", dodaje on, "da je sve to krenulo sa stadiona.
Oduvek se znalo da su Zvezda i Partizan srpski timovi, a Hajduk
i Dinamo hrvatski, i tu je kraj. Nema dalje" (Anketa, 8. V 1989).
U navijačkom folkloru u Srbiji (pesme, slogani, transpa-
renti, zastave, grbovi itd) tema etničkog identiteta, dotle spo-
radična i proskribovana, javlja se kao njegov preovlađujući
______________________________________________
338
sadržaj od sredine osamdesetih godina, uporedo sa pojavom

te teme u političkoj komunikaciji i propagandi, posebno na
populističkim masovnim političkim mitinzima koji su davali
ton političkom životu Srbije i Crne Gore tokom 1988. i 1989.
godine. I navijači hoće pre svega da se predstave kao pripad-
nici "svog naroda", Zvezdaši i Partizanovci kao Srbi, i da isto-
vremeno protivničke klubove i navijače vide kao predstavnike
drugih, njima neprijateljskih naroda.
Prema kazivanju jednog navijača "Crvene zvezde", pripre-
ma za odlazak u Zagreb na utakmicu "Zvezda"- "Dinamo" 21.
maja 1989. imala je jedan za sve obavezan deo. Svi navijači,
uključujući tu i "Partizanovce", morali su da na ruci istetovi-
raju četiri ocila iz srpskog grba. "Zamisli prizor", kaže on,
"kad svi zavrnemo rukave i počnemo da mašemo rukama!"
(Anketa, 7. V 1989). U isto vreme slična evolucija prema na-
cionalnom samoodređenju navijača zapaža se i u Hrvatskoj,
takođe pod uticajem razvoja tamošnjih političkih prilika, od-
nosno uspostavljanja nacionalističkog režima. 8
Zvezdini navijači, naročito kad se nalaze na stadionu pro-
tivničkog tima, pre svega ističu svoju privrženost Srbiji i nje-
nom vođi Miloševiću:
Mi smo Delije iz ponosne Srbije.

Izađite na terasu, pozdravite srpsku rasu.
8
Pravu malu istoriju sportskog navijanja i huliganskih navijačkih
grupa u Jugoslaviji napisao je splitski sociolog Dražen Lalić. Za nas su
posebno zanimljiva mesta na kojima ovaj autor rekonstruiše promene
koje su tu nastale početkom i sredinom osamdesetih godina, kada pona-
šanje navijača postaje sve otvorenije nasilničko, "gubi raniji simbolički
karakter" i pretvara se u ozbiljne međusobne sukobe i obračune sa poli-
cijom, to jest, otkad to navijanje "gotovo da i nema dodirnih točaka sa
samim loptanjem". Taj se trend, prema ovom autoru, nastavlja i kra-
jem osamdesetih godina, s tim što "osnovni obrazac izbijanja eksce-
sa postaje politički" (Lalić, 124-129).
______________________________________________
339
Od Kosova, pa do Knina, sve je Srbin do Srbina.

Slobo, Srbine, Srbija je uz tebe.
Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala,
Nije mala, nije mala, Slobodana dala!
Manastirka, manastirka, srpska rakija,
s njom se greje, Slobodane, srpska armija.
Ponekad su, početkom 1990, Zvezdaši uzvikivali i ime
Vuka Draškovića, o čemu svedoči ovaj primer:
Zvezda, Zvezda, 'ajmo svi u glas,
Vuk Drašković navija za nas.
Ali ni Zvezdin najveći gradski rival "Partizan", a posebno

njegovi navijači, ne žele da ostanu po strani ovog pokreta pre-
ma nacionalnoj identifikaciji. Među navijačkim sloganima i
pesmicama čuju se i stihovi:
Partizan, Partizan, to je srpski tim.
Slobodan Milošević ponosi se s njim.
Igra rokenrol cela Jugoslavija,

samo pravi Srbin za Partizan navija. 9
Ni ime "Delije" Partizanovci ne žele da prepuste Zvezdi-

nim navijačima:
Partizan vole samo delije
delije iz ponosne Srbije,
njegovo ime nek večno sja,
živeo Partizan i majka Srbija.
9
Ovaj dvostih, nastao variranjem teksta jedne poznate numere beo-
gradske rok-grupe "Električni orgazam", bili su prihvatili i navijači
Hajduka: Igra rokenrol cela Jugoslavija, samo pravi Dalmatinac za
Hajduk navija. (Ivo, 23 godine, navijač "Hajduka", Anketa od 14.
maja 1989).
______________________________________________
340
To im Zvezdaši ne priznaju, pa su na takvo navijanje

"Grobara" uzvraćali:
Partizan, Partizan, muslimanski tim,
Azem Vlasi, Azem Vlasi, ponosi se s njim.
Ali, ipak, ovaj folklor svedoči o preovlađujućoj težnji da

se među navijačima ova dva kluba uspostavi etnička solidar-
nost, tako da su oni na nekim utakmicama zajedno skandirali:
"Srbija, Srbija!" Tome je u Hrvatskoj odgovaralo bratimljenje
"Dinamovih" i "Hajdukovih" navijača, koji su umeli da zabo-
rave svoje međusobne obračune i da zapevaju:
Dinamo i Hajduk iste su krvi
nije važno ko će od njih biti prvi.
Dinamo i Hajduk dva su kluba bratska,
sa njima se ponosi čitava Hrvatska. 10
U godinama koje prethode izbijanju rata u Hrvatskoj,

"Zvezdini" i "Partizanovi" navijači inspiraciju i građu za pra-
vljenje navijačkih slogana i pesama često nalaze u četničkom
folkloru, koji se u to vreme ponovo pojavljuje u opticaju, na-
ročito u obliku ploča i kaseta koje slobodno prodaju ulični
prodavci u Srbiji. Kako je jedna od glavnih manifestnih funk-
cija navijačkog folklora – postići najveći stepen provokativ-
nosti i "protivnika" pogoditi najtežom mogućnom uvredom, u
navijačkim varijantama stihova četničkih pesama ima više kr-
vi i klanja nego u tekstovima "originala" na osnovu kojih te
varijante nastaju. To potvrđuju ovi primeri:
Drma mi se, drma mi se
na šajkači cveće
ubićemo, zaklaćemo
ko za Zvezdu neće.
10
Navedeno prema: Perasović, 18-19.
______________________________________________
341
Spremte se, spremte Grobari,

silna će borba da bude,
padaće glave junačke
klaćemo braću ustaše (Cigane).
Zagrebom se, Zagrebom se

srpska vojska kreće,
ubićemo, zaklaćemo,
ko sa nama neće.
Ovi primeri pokazuju kako se ratni četnički folklor poka-

zao pogodnom građom za pravljenje navijačkih slogana i pe-
sama. Za tu svrhu posebno su upotrebljivi ratoborni, preteći
pokliči, ali i motivi žrtvovanja. O tome svedoči navijačka ob-
rada stiha jedne ratne folklorne pesme, koja je najpoznatija u
partizanskoj verziji:
Nas dva brata oba navijamo
ne plač ' majko, ako poginemo.
Krajem 1990. sportska štampa, a posebno Zvezdina revija,

počinje da piše o pozitivnim promenama u ponašanju navijača
"Crvene zvezde", za koje je zaslužan njihov novi vođa – izve-
sni Željko Ražnatović Arkan, čovek koji se u to vreme sve vi-
še nameće pažnji šire javnosti. Njemu se pripisuje da je izmi-
rio upravu "Crvene zvezde" sa jednim delom neposlušnih na-
vijača, da je zaveo red i slogu među raznim međusobno zava-
đenim grupama navijača i, što je najvažnije, da je uspeo da
navijanje odvoji od političkih strasti i interesa.
U prvom članku o Ražnatoviću objavljenom u "Zvezdinoj
reviji", on je opisan kao "čovek blizak Zvezdi i odličan po-
znavalac zbivanja na 'Marakani' koji pomaže 'Delijama' da
politiku ostave za političke arene". Tu se još kaže da je njega
"Zvezdin sever proglasio spasiteljem onog trenutka kada je
ličnim autoritetom uspeo da pomiri zaraćene strane" (ZR, de-
cembar 1990). Uz ovaj članak objavljena je i fotografija grupe
______________________________________________
342
navijača "Delija" sa Željkom Ražnatovićem, koji kao i ostali

na glavi ima navijački kačket a na nogama patike.
Dolaskom Ražnatovića među "Delije" izgleda prestaje
opasnost da će se među njima pojaviti "političko pijanstvo
uopšte a pogotovo tipa četništva" (ZR, septembar 1990), na
šta je Zvezdina revija pre toga upozoravala, jer se od tog tre-
nutka o "Zvezdinim" navijačima u tom listu piše na nov na-
čin, s velikim pohvalama njihovom ponašanju. Sam klub po-
žurio je da se za poslušnost navijačkom komesaru Ražnatovi-
ću oduži "Delijama" time što je o svom trošku u Glazgov, na
utakmicu protiv "Glazgov Rendžersa", poveo osamdeset naj-
vatrenijih navijača, a vođa puta je bio Ražnatović (ZR, de-
cembar 1990).
Zbivanjima među Delijama posvećen je u Zvezdinoj reviji
od decembra 1990. godine još jedan komentar, pod naslovom
"Publika nadvisila politiku". Tu se kaže da je u Beogradu "bilo
agresivnih pokušaja da se politizuje sport", mada "znatno manje
nego u drugim mestima", a to iz prostog razloga što su "Beogra-
đani tradicionalno veliki ljubitelji pravih sportskih nadmeta-
nja". Opasnost je ipak postojala, jer "nije teško zatrovati duše tih
mladih ljudi", a "stranačke vođe, u nameri da po svaku cenu do-
biju izbore" (misli se na parlamentarne izbore decembra 1990),
"najčešće pokušavaju da imitiraju samo ono što je najlošije iz
arsenala zapadne demokratije". Tako se dogodilo da "ni Beo-
grad nije mimoišao pokušaj sa unošenjem nacionalnih rekvizi-
ta, pa je jednovremeno došlo do zategnutih odnosa između dela
zavedenih mladića i uprave Zvezde". Ali onda se pojavio Ra-
žnatović, odnosno, kako je ovde to nazvano, došlo je do "sa-
moorganizovanja Delija".
Nema sumnje da u ovim člancima nije toliko sporno uno-
šenje na stadione "nacionalnih rekvizita" i svega drugog što
uz njih ide koliko to u čijim se oni rukama nalaze, odnosno ko
ima kontrolu nad agresivnim šovinističkim strastima, pa pre-
______________________________________________
343
ma tome i monopol nad njihovim korišćenjem u političke ili

ratne svrhe. A rat u Hrvatskoj i Bosni bio je na pomolu.
Odluku da počne pripreme "Zvezdinih" navijača za pravo
ratovanje Ražnatović je, kako sam kaže, doneo još posle utak-
mice Dinamo – Crvena zvezda 13. maja 1990. u Zagrebu.
"Trinaestog je bila utakmica", pričaće on o tome nekoliko go-
dina kasnije, "mi smo se odmah posle toga organizovali... Ja
sam predvideo rat zbog one utakmice u Zagrebu, sve sam
predvideo i znao sam da će ustaška kama ponovo da kolje
srpsku decu i žene..." 11
Krajem 1990, Ražnatović je izazvao pažnju javnosti kao
čovek koji je uhapšen u Dvoru na Uni i šest meseci proveo u za-
tvoru pod optužbom da je u Krajinu došao da bi pomogao tamo-
šnjim Srbima, koji u to vreme počinju da pružaju oružani otpor
novom hrvatskom režimu, što se tada zvalo "balvan-revoluci-
jom". Neposredno pre tog hapšenja Ražnatović je bio osnovao
Srpsku dobrovoljačku gardu, ali se tada o tome u javnosti nije
mnogo znalo.
Posle izlaska iz zatvora, vođa "Delija" i komandant Srpske
dobrovoljačke garde uključuje se u oružane sukobe u Slavoniji,
koji se u to vreme, tokom leta 1991, pretvaraju u pravi rat. Je-
zgro njegove dobrovoljačke vojske čine navijači "Crvene zve-
zde". U intervjuu Srpskom jedinstvu (novembar 1994), sećaju-
ći se ratnih dana u Slavoniji, Ražnatović priča o tome kako su
se on i njegovi borci za to pripremali: "Pa, pazite, mi smo,
kao navijači prvo trenirali bez oružja... Ja sam od tog našeg po-
četka insistirao na disciplini. Vi znate kakvi su navijači, oni su
bučni, vole da popiju, da se šegače, ja sam to prekinuo jednim
potezom, naterao sam ih da se ošišaju, da se briju redovno, da
ne piju i – to je krenulo svojim tokom."
11
Srpsko jedinstvo, list Stranke srpskog jedinstva, br. 1, novem-
bar 1994.
______________________________________________
344
U Zvezdinoj reviji od decembra 1991. objavljen je jedan

kraći "zapis s fronta" o "legendarnom Željku Ražnatoviću-
Arkanu, vođi Zvezdinih 'delija' i komandantu svojih 'tigrova'
koji su se istakli i u oslobođenju Vukovara", ali je ovaj list tek
u broju od marta 1992. opširnije pisao o "Zvezdinim" navija-
čima na slavonskom ratištu. U reportaži "Puške u soškama,
zastave u mislima" opisuje se slikom i rečju "jedan dan sa De-
lijama u Srpskoj dobrovoljačkoj gardi".
Ovde fotos koji prilayem posebno.
Borci Srpske dobrovoljačke garde marta 1992. negde u Slavoniji čitaju

list svog omiljenog fudbalskog kluba. Fotografija Zorana
Dimića, objavljena u listu "Zvezda", mart 1992.
"Svi uredno podšišani pod crnim vojničkim kapama kreću s

pesmom: 'Srpska vojska to smo mi, Arkanovi tigrovi, dobro-
voljci svi od reda, srpsku zemlju nikom ne da'. Bat koraka kao da
daje ritam i snagu melodiji. Zamakoše u šumi, ali odzvanja: 'U
boj, u boj, u boj, ustani Srbine moj, ne idi nikud sa ognjišta svog,
Srbina čuva slava i Bog'. Vraćam film svojih sećanja i ove hra-
bre momke raspoređujem po svim evropskim stadionima. Tač-
no znam ko je gde stajao, ko prvi kreće sa pesmom, ko prvi raz-
______________________________________________
345
vija zastavu, ko prvi pali baklju. Arkanove delije... Takoreći gu-

taju svaki red iz novog broja 'Zvezde'. Najbolji navijači na sve-
tu... Ostavile su "delije" svoje navijačke rekvizite negde pod
svodove naše 'Marakane' i sa puškom u ruci krenuli u rat. Neu-
strašivi borci, junak do junaka" (ZR, mart 1992) 12 .
Fudbaleri "Crvene zvezde" ne zaboravljaju svoje navijače
na frontu. Prvotimac Vladan Lukić pohvaljen je u jednom
broju Sportskog žurnala što je "svojom Mazdom 323 do sada
četiri puta stigao da poseti ratne drugove u Erdutu", i što pla-
nira da sa njima dočeka novu 1992. godinu, a navedene su i
njegove reči: "Mnogi naši verni navijači sa severa 'Marakane'
na najočigledniji način ispisuju najlepše stranice istorije Srbi-
je" (SŽ, 25. XII 91). Njegov klupski drug Siniša Mihajlović
požalio se da ga razmišljanje o ratu sprečava da se koncentri-
še na fudbalsku igru: "Navijači su nam na frontu... moj narod
gine i krvari, pa kako da igram. Sam sam sebe uhvatio kako
razmišljam da je čak i nepristojno da igramo i da se radujemo
uz tolike žrtve." (T, 11. XII 91).
Navijači-ratnici ne zaboravljaju svoje klubove i svoje pe-
sme. Pokazalo se da navijačke i ratničke pesme lako razme-
njuju motive i konstruktivne elemente. Mnogima od navijač-
kih pesama, koje su nastale improvizacijom četničkog i patri-
otskog folklora, samo je vraćen prvobitni oblik. Ali, u nekim
slučajevima preobražaj su doživele i neke "izvorne" navijačke
pesme, to jest one čiji eventualni spoljašnji uzori i matrice ni-
su prepoznatljivi, gde se na pozornicu izvode samo navijači,
12
Posle Slavonije, leta 1992. Arkan i njegove "Delije" učestvuju u
ratnoj kampanji u Bosni. Rade Leskovac, jedan od komandanata srpskih
paravojnih jedinica nostalgično se seća tih dana: "Uvek i sada u svom sa-
njarenju o tome šta je nekad bilo vidim prašinu seoskog puta i srpsku za-
stavu koju su nosili Ražnatović i njegovi momci i zastavu navijača Zve-
zde. Uvek su trubili kroz naša sela i od usta do usta je išlo – Arkan, Ar-
kan!" (Svet, 6. septembra 1993).
______________________________________________
346
njihovo asocijalno nasilničko ponašanje i za to potrebni rekvi-

ziti. Ti "huliganski" tekstovi zajednička su baština različitih
skupina navijača, koji ih prilikom "izvođenja" prilagođavaju
svojim potrebama. Među njima su i ove dve strofe:
Noćas biće nereda,

noćas biće ludnica,
evo idu huligani
beogradskih (zagrebačkih, splitskih) ulica.
Neka zveče sekire,

neka zvuče lanci,
evo idu Grobari (Cigani),
najveći ludaci. 13
Odlazeći u rat, u dobrovoljačke paravojne odrede, navijači

iz Srbije ove svoje "huliganske" pesme prilagodili su novoj
funkciji, pretvorili ih u patriotski i ratnički folklor. Tako je
nastala ova pesma, objavljena u paljanskom nedeljniku Jav-
nost oktobra 1993. godine:
Biće opet pakao,
biće opet ludnica,
evo, idu specijalci,
sa fočanskih ulica.
Evo idu četnici,
evo idu borci,
evo idu Ćosini
srpski dobrovoljci.
Ne boje se Alaha,
ne boje se dina,
ne boje se Alije
i njegovih Turčina.
13
Varijantu "Noćas biće nereda, noćas biće ludnica, evo idu hu-
ligani zagrebačkih ulica" navodi: Perasović, 19.
______________________________________________
347
Sport kao predvojnička obuka

Primer organizovanog odlaska skupine navijača u rat, pri če-
mu oni i u ratu čuvaju svoj navijački identitet, na nov način
osvetljava problem odnosa između nasilja, sporta i društva. Taj
problem se tokom poslednje dve decenije uglavnom postavlja
kao problem asocijalnog, rušilačkog i nasilničkog, a često i
kriminalnog ponašanja ekstremnih skupina fudbalskih navija-
ča – huligana. U mirnodopsko vreme, u zemljama suočenim
sa porastom agresivnosti navijačkih skupina traže se adekvat-
ne (političke, policijske, sportske, vaspitne itd.) mere koje bi
omogućile da se navijačkoj rušilačkoj agresivnosti kao "dru-
štvenom zlu" stane na put, odnosno da se navijanje pacifikuje.
Međutim, epizoda o ratovanju "Delija" pokazuje kako se u
jednoj zemlji u kojoj je navijački huliganizam, kao i u mnogim
drugima, bio nametljivo prisutan, u vreme obeleženo ratom na-
vijačka agresivnost postaje za državu dragocen "kapital mr-
žnje" 14 , a navijači dobrodošlo "topovsko meso". Država sada
nema potrebe da suzbija nasilničko ponašanje navijača, već i
zbog toga što u vreme rata ima malo prilika da se ono ispolji na
uobičajen način. Naprotiv, ona je zainteresovana da taj navijač-
ki "kapital mržnje" sačuva, da bi ga upotrebila za ostvarenje
ratnih ciljeva.
Proučavaoci države u XX veku već su zapazili da se ona za
sport i fizičku kulturu uglavnom interesuje kao za neku vrstu
predvojničke obuke. To posebno važi za države sa odlikama to-
talitarnog poretka i za države koje se pripremaju za rat. Uoči Pr-
vog svetskog rata Anri Degranž, direktor francuskog sportskog
lista Auto i čovek koji je stvorio čuvenu biciklističku trku Tour
de France, zastupao je tezu da je "rat, sve u svemu, samo sport,
veliki meč između dve nacije". U njegovoj zemlji nastava fizič-
14
O "kapitalu mržnje" videti u: Čolović, 1993, str. 93-98.
______________________________________________
348
kog obrazovanja sve do 1926. godine bila je u nadležnosti Mi-

nistarstva rata.
Ni ideja da stvaranje nacionalnih sportskih idola i navijačke
privrženosti sportskim klubovima može koristiti državi u trenu-
cima kad joj je potrebna psihološka ili vojna mobilizacija građa-
na nije pronalazak naših dana. "Između dva rata", piše istoričar
Erik Hobsbaum, "međunarodni sport je postao, kako je Georges
Orwell ubrzo shvatio, izraz nacionalne borbe, a sportaši pred-
stavnici svoje nacije ili države kao primarni izrazi svoje zami-
šljene zajednice... Zamišljena zajednica koja broji milijune čini
se stvarnijom u obliku momčadi koju čini jedanaest ljudi s ime-
nom i prezimenom. Pojedinac, čak i onaj koji samo navija, po-
staje i sam simbolom svoje nacije"(Hobsbawn, 156).
Fašistička Italija navodi se kao prva država koja je instru-
mentalizovala fudbal u političke svrhe. Za tu svrhu upotre-
bljeno je, pre svega, Drugo svetsko prvenstvo u fudbalu, koje
je održano 1934. godine u Italiji. Musolini je tom prilikom
članove italijanske fudbalske reprezentacije nazvao "vojnici-
ma u službi nacije" (Milza, 164). Po mišljenju nekih autora,
ova istorijska veza između fudbala i fašizma nije slučajna, već
počiva na dubokom afinitetu sporta i fašističkih pokreta. Ta-
ko, Mišel Keja, u zaključku knjige Ideologija sporta u Fran-
cuskoj (1989), u kojoj analizira jezik, institucije i razvoj spor-
ta u toku poslednjih sto godina, kaže da je "duboko uveren da je
sport prožet fašizmom". Crte koje, po njegovom mišljenju, to
potvrđuju su: slavljenje takmičenja i selekcije među ljudima,
apologija patnje i heroizma, očekivanje obnove društvenog te-
la kome preti dekadencija, antiintelektualizam, kult vođa i šo-
vinizam, parade i rekviziti nalik na vojničke, manipulacija
masama i sportistima, zazivanje iracionalnog (Caillat, 210).
Poslednjih godina istraživači sporta i sportske publike, a
posebno nasilničkog ponašanja navijača na fudbalskim utak-
micama, koje je osamdesetih godina dovelo do niza krvavih
incidenata, od kojih su najteži i s najvećim brojem žrtava bili
______________________________________________
349
na stadionima Hejsel u Briselu (29. maja 1985, 39 mrtvih) i

Hilsboro u Šefildu (15. aprila 1989, 95 mrtvih), skreću pažnju
na povezanost najagresivnijih grupa navijača u Evropi sa eks-
tremnom desnicom. "Čini se da u svim evropskim zemljama",
piše Didije Pažes, "grupe fašista sve češće deluju na fudbal-
skim igralištima. Sve velike evropske ekipe imaju grupice na-
vijača fašista... Ovi fašisti su dobro razumeli da je fudbal de-
latnost najsličnija ratu, i prepuštaju mu se s oduševljenjem...
Svake nedelje stadioni su puni potencijalnih fašista, toliko je
spektakl zasnovan na mržnji prema drugome. Prisustvovati
nekom velikom meču znači pružiti sebi dva sata ordinarnog i
legalnog fašizma... Ekstremna desnica je izgleda bolje razu-
mela problem navijanja od moralista iz sportskih institucija.
Fudbal je rat i fudbalski stadioni su ... tereni za treninge malih
nacista koji sanjaju o širim prostorima" (Pagès, 137-139).
O povezanosti navijačkog huliganstva sa političkim eksre-
mizmom u Evropi piše i belgijski kriminolog Kris van Lim-
bergen. Po njegovim rečima, "fudbalski vandalizam je, izgle-
da, zavodljivo polje za regrutovanje pripadnika ekstremne de-
snice". Limbergen opisuje, pre svega, prilike u Belgiji, čija se
"fudbalska scena odlikuje mnogim manifestacijama rasizma,
seksizma, ekstremnog regionalizma, antisemitizma" (Limber-
gen, 80-81).
I u komunističkim državama glavni motiv velikog intereso-
vanja za sport bilo je uverenje da je sport važno sredstvo poli-
tičke propagande i pripreme za eventualni rat. Tako se na
sport gledalo i u bivšoj Jugoslaviji. U referatu pripremljenom
za osnivačku skupštinu Sportskog društva "Crvena zvezda",
koja je održana 4. marta 1945, Zoran Žujović je sportu u no-
voj komunističkoj državi odredio dva glavna zadatka: – "Pr-
vo, jačanje tela za predstojeću obnovu zemlje, i, drugo, da,
pristupačan svakome, okupi i ujedini svu našu omladinu bez
obzira na njen uzrast i položaj. Njegova je najveća i najsvetija
dužnost – svesrdna i bratska pomoć frontu" (Ršumović, 37).
______________________________________________
350
Na ideju da je sportsko navijanje priprema za rat (ako za-

treba) nailazi se u Jugoslaviji i u vreme posle Titove smrti. U
knjizi patriotsko-sportskih pesama Nedeljka Neše Popadića
Srce na travi, koju je 1982. objavila "Sportska knjiga" iz Beo-
grada, nalazi se i pesma "Navijač". Lik navijača ima tu i ove
crte:
Od onih sam
što posle pobede pevaju kasno u noć.
I što će protivničkom navijaču
razbiti njušku,
od onih što ako zatreba sutra će ka frontu poć
i umesto zastave sportske
u ruci će držati pušku...
Ovi navijači-patrioti, zajedno sa njihovim ljubimcima -

fudbalerima, čine Titovu armiju:
I zato... Pre no što se začuje pištaljka znana

i znak za početak meča da,
setite se zemlje partizana
i znajte: sad vi ste
Titova armija!
(...)
Napred u ime domovine... U ime Kuće cveća...
Napred u ime trobojke...Napred, napred za Tita!
Huliganska revolucija
Uoči izbijanja ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji propa-
ganda rata na srpskoj strani, pre svega preko sportskih novi-
nara, uspela je da agresivnu energiju navijača usmeri prema
ratištima, dajući novim oblicima njenog ispoljavanja smisao i
vrednost rodoljubivog žrtvovanja, ako ne baš za Tita i Kuću
cveća, onda svakako za nove ili obnovljene simbole i ideale
______________________________________________
351
nacionalnog kolektiva. Drugim rečima, nasuprot mirnodop-

skim nastojanjima da se huligansko-navijačke skupine pacifi-
kuju, ovde je reč o jednom primeru njihove militarizacije.
Potvrđeno značajno prisustvo huligana sa sportskih stadiona
i drugih u mirnodopskim uslovima asocijalnih i kriminalnih
grupa među "junacima" današnjih ratova na tlu bivše Jugoslavi-
je jedan je od razloga što se ti ratovi mogu opisati kao vandalski
rušilački pohodi navijača-huligana, koje je država pridobila za
ciljeve svoje ratne politike, disciplinovala, snabdela "rekviziti-
ma", to jest naoružala, i poslala da se tuku sa "naprijateljima"
kao da je reč o međunavijačkim obračunima na nekoj fudbal-
skoj utakmici.
Ali, kako je uopšte mogućno od neobuzdanih navijača-hu-
ligana tako brzo stvoriti disciplinovane ratnike koji se navod-
no bore za stvar države i naroda? Da li suštinu ponašanja na-
vijača-huligana, kako neki misle, pre svega predstavlja kuša-
nje neukrotive, ekscesivne slobode, "divljanje", haotično pre-
puštanje "najnižim nagonima"? U tom slučaju pretvaranje na-
vijača u ratnike (putem vojničkog drila, šišanja, "skidanja" sa
droge i uskraćivanja alkohola) značilo bi da oni doživljavaju
temeljnu metamorfozu da bi se iz haosa neobuzdane slobode
prinudno preselili u kosmos vojničkog reda?
Ima osnova da se takvo objašnjenje ospori. Zahvaljujući
nekim novijim sociološkim i etnološkim istraživanjima, danas
znamo da naizgled razobručenim, haotičnim svetom ekstrem-
nih navijača vlada red. Njihovo ponašanje zapravo je puno
nepisanih pravila, kodova, protokola, hijerarhije i discipline. 15
15
Do takvog zaključka došao je, između ostalih, francuski etnolog
Kristijan Bromberže, istražujući ponašanje navijača "Olimpika" iz
Marseja i torinskog "Juventusa". Posebno je u tom pogledu rečit njegov
opis "scenarija" po kome se odvija navijanje na utakmicama "Juventu-
sa" protiv gradskog rivala "Torina"."Dva puta godišnje", piše Brom-
berže, "derbi između F. K. "Torino" i "Juventusa" predstavlja jedan od
______________________________________________
352
Kad se to ima u vidu, može se logično objasniti zbog čega se

baš od neke navijačke skupine najlakše može napraviti dobro-
voljačka ratna jedinica: jer je jedna takva skupina već prožeta
duhom organizacije i pokornosti. Preobražaj navijača u ratni-
ke samo je reinterpretacija već postojeće strukture navijačke
grupe, pa je zato mogućno da se tim preobražajem očuva i na-
vijački identitet grupe (Arkanovi dobrovoljci "Tigrovi" ne
prestaju da budu "Delije"), a takođe, kao u navedenom prime-
ru, da se sačuva i navijački folklor.
Ali, i da nije tako, i da se prihvati da huligani doista, kako
sami kažu, slave prestup, pijanstvo, haos i ludilo, njihovo
uključivanje u rat ne bi za njih moralo da znači neku bitnu
promenu. Jer niko ne kaže da je ošišanim i disciplinovanim na-
vijačima-dobrovoljcima zabranjena strasna mržnja prema ne-
prijatelju, niti da ih iko sprečava da se tom mržnjom i rušilač-
kom i ubilačkom osvetom do mile volje naslađuju. A to znači
da bi kroćenje razularenog ponašanja huligana pretvorenih u
ratnike moglo biti samo prividno, da oni možda tek u ratu ku-
šaju svu slast slobodnog prekoračenja temeljnih ljudskih za-
brana koju nameće život u miru, uključujući tu i najagresivni-
je ponašanje na stadionu? Mračne priče koje je doneo rat u
vrhunaca italijanskog prvenstva. Tih dana dva ogromna zavoja na Sta-

dio communale predstavljaju dve teritorije jasno odeljene simbolima:
"Maratona" je zborno mesto navijača Tora, "Filadelfiju" ispunjava cr-
no-bela Juventusova tifoseria. U svakom luku, grupe navijača raspore-
đene su od centra prema krajevima shodno njihovoj važnosti i na osno-
vu ugovorenog protokola... Tri sata pre početka meča, "trupe" su na
svom mestu, pevajući i uzvikujući slogane u slavu svojih ljubimaca
ili na porugu protivnika. Gestovi, reči, himne, razvijanje zastava i
barjaka, puštanje balona... sve to do tančina orkestrira u svakoj grupi
capo-tifo (vođa navijača), koga još zovu u carismatico. Pokretima
mase u svakom zavoju upravlja koreograf. Interesantno je da je kore-
ograf tifoseria granata (Torinov) po zanimanju restaurator fresaka"
(Bromberger, 13).
______________________________________________
353
Hrvatskoj i Bosni o sadističkim pirovima u režiji ljudi na voj-

ničkim zadacima i u vojničkim uniformama sugerišu zaklju-
čak da se sloboda prepuštanja najjezivijim oblicima nasilja
koju nudi rat ne može uporediti sa onom koju kušaju sportski
navijači čak i kad najviše "divljaju".
Pojava huligana-ratnika u ratu u bivšoj Jugoslaviji dovodi
u pitanje tezu o, u krajnoj liniji, pozitivnim socijalno-psiholo-
škim funkcijama navijačkog nasilja. Autori koji zastupaju tu
tezu traže da se pravi razlika između ritualnog, simboličnog,
karnevalskog ili spektakularnog ispoljavanja nasilja i "stvar-
nog" nasilničkog ponašanja, s tim što slučajeve kad navijačko
nasilje postaje realno objašnjavaju kao incidente, ekstremne
pojave. Prema tom tumačenju, sportske priredbe, a posebno
fudbalske utakmice, zahvaljujući tome što one ispoljavanje
agresivnosti mase skreću na simboličan plan i pretvaraju je u
spektakl, u ritual, u sliku nasilja, imaju profilaktičku funkciju
katarze. Fudbalski meč jeste rat, ali je to "ritualizovani rat", i
to ne samo zbog toga što ga novinari opisuju služeći se ratnič-
kim vokabularom, nego i zbog toga što navijački rekviziti, za-
stave, bubnjevi, uniforme nagoveštavaju da je tu reč o nekoj
vrsti simboličnog ratovanja. Po mišljenju Alena Erenberga, tu
je u stvari reč samo o "želji za pokazivanjem" (Ehrenberg,
148-158).
Mišel Mafezoli pripisuje savremenom sportu funkciju ri-
tualizovanja nasilja, odnosno kanalisanja intenziteta i načina
njegovog ispoljavanja, analognu funkciji koju su imale antič-
ke bahanalije i srednjovekovni viteški turniri i dvoboji. Po nje-
govom mišljenju, ritualizovane erupcije nasilja u sportu "po-
mažu da se izbegne da društveno telo u celini bude kontami-
nirano agresivnošću koja u fanatizmu ili drugim oblicima in-
tegrizma dobija opasan smer. Ove erupcije nasilja – favorizu-
jući fuziju, i konfuziju, oko jednog efemernog boga: neke
sportske zvezde ili amblematske ekipe – sprečavaju da se na-
silje kristališe oko nekog ekskluzivnog boga sa stvarno krvo-
______________________________________________
354
ločnim prohtevima... u svakom slučaju to je manje štetno ne-

go klanje na polju časti u ime države-nacije" (Maffesoli).
Pojavu ritualom kontrolisanog nasilja u sportu i među navi-
jačimaneki autori smatraju tekovinom modernog, industrijskog
društva. Polazeći od Herberta Spensera i njegovih sledbenika
(na primer, Norberta Elisa), prema kojima se, za razliku od
predmodernog, militarističkog društva, moderno društvo odli-
kuje stalnim pretvaranjem otvorenog nekontrolisanog nasilja u
regulisano i kontrolisano nasilje, P. Marš je došao do zaključ-
ka da se nasilje u sportu javlja u tom modernom, kontrolisa-
nom, ritualizovanom obliku, da je tu reč o iluziji nasilja, o pri-
vidnom nasilju. Kako kaže sociolog Krešimir Petrović, od ko-
ga preuzimamo prikaz ovog "spenserovskog" pristupa proble-
mu sportskog nasilja, "Marsh u navijačkom ponašanju suvre-
menih nogometnih navijača prepoznaje na djelu stanovit hu-
manizirajući trend... Sugerira se da je ritualizacija nasilja dje-
lotvorna" (Petrović, 35). 16
Ali, naš primer otkriva da se upravo jedna skupina navija-
ča-huligana pokazala naročito pogodnom za vrbovanje i pre-
kvalifikovanje u ratnu jedinicu i da je stadione i tučnjave sa
navijačima drugih ekipa bez teškoća zamenila bojnim poljem
i klanjem za račun države-nacije. Ritualno, simbolično rato-
vanje agresivnih navijača na sportskim stadionima, koje se
uostalom ponekad pretvori u krvave obračune među navijač-
kim grupama, izgleda da ipak ne pruža efikasnu zaštitu od
rasplamsavanja nasilja "u stvarnom životu".
16
O ritualnom aspektu fudbalske igre i navijanja kod nas su, izme-
đu ostalih, pisali i Ivan Kovačević i Vera Marković. V. Marković navo-
di interesantne primere obrednog ponašanja navijača na beogradskim
stadionima, koji su tu zapaženi u proleće 1987: pevanje himne kluba,
pozdravljanje zastave, širenje zastava i njihovo prenošenje iz ruke u ru-
ku preko tribina, pozdravljanje navijačkih grupa, bacanje žive kokoške
na teren, klečanje i klanjanje (Marković, 142-143).
______________________________________________
355
Da li to znači da bi rat mogao biti pravo rešenje za pro-

blem huliganskog nasilja? On doista stvara mogućnost tran-
sfera, to jest pruža dobru priliku da se to nasilje kanališe tako
da njegova meta više ne budu vlast i etablirane društvene
vrednosti, na koje je agresivnost navijača-huligana u miru
obično usmerena, nego neki spoljašnji neprijatelji Nacije. Ti-
me režim na vlasti dobija borce, oprobano žestoke i fanatične,
koji, prema široko rasprostranjenom uverenju, bolje od regu-
larne vojske ostvaruju "prljave" poslove u ratu, a istovremeno
pruža priliku tim navijačima-huliganima-borcima da se iskupe
za svoje mirnodopske grehe i da se, žrtvujući se za Otadž-binu,
vrate u njeno krilo i zasluže ljubav rezervisanu za bludnog si-
na pokajnika. To bi značilo da zahvaljujući ratu država reku-
perira agresivnost navijača-huligana (a, po istom modelu, i
drugih asocijalnih grupa), tako da ona postaje društveno kori-
sna ili, kako bi se danas reklo, "pozitivna energija", temelj po-
sleratnog života.
Ili je, možda, bliže istini to da je rat – pogotovo ona vrsta
ratovanja u kojoj su se istakli navijači "Crvene zvezde", po-
stajući "Delije", a zatim "Tigrovi" – prilika za konačnu pobe-
du huliganske pobune, nastavak i razbuktavanje rušilaštva
usmerenog, u krajnjoj liniji, protiv temeljnih vrednosti gra-
đanskog društva? Jer huliganska subkultura, kako bi rekao B.
Perasović, pretvaranjem vođa huligana-navijača u nacionalne
heroje teži tome da postane dominantna, kultura društvene
elite. Istorija zna za nekoliko primera uspešnog ostvarenja ta-
kvih projekata, čiji ih tvorci obično, i na levici i na desnici,
zovu revolucionarnim. Mi smo danas na putu da je zadužimo
još jednim lepim primerom ostvarenja huligansko-revolucio-
narnog sna.
______________________________________________
356 Doba gomile
Literatura
Bromberger, Christian, Alain Hayot, Jean-Marc Mariottini.
1987. „Allez L’OM.! Forza Juve! La passion pour le
football à Marseille et à Turin“, Terrain br. 8, Paris.
Caillat, Michel. 1989. L’Idéologie du sport en France, Paris.
Čolović, I. 1993. Bordel ratnika. Beograd.
Čolović, I. 1994. Pucanje od zdravlja. Beograd.
Ehrenberg, Alain. 1986. „La rage de paraître“, u: „L’amour
foot“, Autrement br. 80, Paris.
Hobsbawm, Eric. 1993. Nacije i nacionalizam. Program, mit,
stvarnost. Prevela Nata Čengić, Zagreb.
Lalić, Dražen. 1990. „Nasilništvo nogometnih navijača.
Geneza fenomena u Jugoslaviji“, Kultura br. 88-90,
Beograd.
Limbergen, Kris van. 1990. „Fudbalski vandalizam“. Priredila
i prevela s flamanskog Mira Bogdanović. Kultura br. 88-
90, Beograd.
Maffesoli, Michael. 1990. „Hooligans“, Globe br. 49, Paris.
Kultura br. 88-90, Beograd.
Marković, Vera. 1990. „Zašto su samo navijači u napadu?“,
Milza, Pierre. 1990. „Le football italien“, nav. prema Ignacio
Ramonet, „Le football, c’est la guerre“, Quel Corps?
Paris.
Pagès, Didier. 1990. „Football: Ceux qui vont mourir te
saluent ou à qui profite le crime?“ Quelle Corps? Paris.
Perasović, Benjamin. 1988. „Sportsko huliganstvo kao
supkulturna pojava“, Pitanja br. 5-6, Zagreb.
Petrović, Krešimir. 1990. „Nasilje i sport“, Kultura br. 88-90,
Beograd.
Ršumović, Lj, Stanojević, R. i Tomić, M. 1986. Crvena
zvezda. Monografija, Beograd.
______________________________________________
M.A. Дејан Зец, истраживач приправник УДК 94(497.11)”1941/1944”
Институт за новију историју Србије 796.332(497.11)”1941/1944”
Београд
Оаза нормалности или тужна слика стварности?

Фудбал у окупираној Србији �1941�1944�
Апстракт: Аутор истражује околности у којима је протицао спортски,

посебно фудбалски живот на територији Србије у периоду окупације, са
посебним освртом на последице које су рат и растурање Југославије ос-
тавили на материјални и друштвени статус највећих српских фудбалских
клубова, на њихове играче и навијаче. Такође, анализирају се и друштвени
утицај који је фудбал имао у наведеном периоду и могућности манипу-
лације и политичке индоктринације целокупне јавности на фудбалским
стадионима.
Кључне речи: Други светски рат, Србија, фудбал, окупација, Српски
лоптачки савез, Београдски Спорт Клуб, Спорт Клуб Југославија
У процесу проучавања историје 20. века, поготово турбулентних догађаја

који су од 1941. до 1944. године обликовали српску и југословенску прошлост
(а и садашњост), преовлађује приступ који открива, пре свега, политичке и
војне одлике тог историјског раздобља. С друге стране, негде далеко од главних
догађаја на историјској позорници, самим тим и од очију већине историчара,
обични људи су живели своје животе, другачије него пре рата, испуњене бор-
бом за голи опстанак. Људи су ишли на посао, бринули како да прехране себе и
своје породице, како да се загреју, млади су се школовали, ишло се у цркве, али
и у куплераје, страховало се од рација и од бомбардовања, кришом се слушао
радио и ишчекивале се добре вести. На овај или онај начин, живот се наставио
упркос слому државе и драстичним последицама тога слома.
Необично занимљив вид свакодневног живота у окупираној Србији био
је и спорт. Спорт генерално, па тако и фудбал, као без сумње најпопуларнији и
најраспрострањенији спорт, постао је до половине 20. века саставни део народ-
не културе. Уз позориште, музику и филм, спортска активност и посматрање
спортских такмичења у прошлом веку обухватили су највећи део слободног
времена просечног појединца, што је довело до логичног померања интересо-
вања просечног човека за тривијално (тривијално у контексту диспропорције
са егзистенцијалним проблемима), а то даље имплицира да се однос према
______________________________________________
50 Годишњак за друштвену историју 3, 2011.
стварности, према друштвеним, политичким и економским питањима код људи

у 20. веку формира на другачији начин него што је то био случај раније. У том
смислу активности као што су фудбалска игра и све оно што фудбалску игру
прати, имају много већи друштвени утицај него што им се обично придаје.
Поставља се питање каква се сазнања могу добити истраживањем периферног
феномена попут фудбала у ширем оквиру Другог светског рата?
Пошто су се тоталитарни политички покрети из двадесетих и тридесетих
година прошлог века увелико користили модерним појавама, процесима и
технологијама у процесу индоктринације становништва и учвршћивању сопс-
твене власти, може се донети закључак да је политичко деловање посредством
спорта и те како могуће, чак и веома делотворно, јер спорт има неколико важних
друштвених одлика: 1) кохезиону, јер се преко спортских друштава лако стварају
заједнице, тимови и братства; 2) васпитну, јер се преко заједница лакше врши
политичка и идеолошка индоктринација; 3) пропагандну, јер се пропагирањем
спортских успеха једног колектива (у овом случају нације) презентују ефикас-
ност, устројство и функционисање једног политичког система; 4) припремну,
јер се теловежбом и спортским активностима грађани физички и психички
припремају за ратне напоре; 5) релаксациону, јер спорт омогућава властима да
грађанима понуде јефтину забаву како би им скренули мисли са политичких
и војних дешавања.1 Задатак историчара, између осталог, јесте покушај да
реконструише и предочи дух једног времена, у овом случају тешког доба не-
мачке окупације, дух који често измиче када се у фокус истраживања поставе
велике теме, а који је много видљивији и уочљивији када се истражују наизглед
периферне ствари. Фудбал као друштвена појава није био битан за ток рата и
однос сукобљених страна, али су се кроз фудбал преламале и сукобљавале све
оне противречности које постоје у једном покореном и девастираном друштву.
Српски фудбал је био једно од огледала српског друштва и стога заслужује
пажњу историчара и истраживача.
У предратној Југославији, као изузетно важна друштвена делатност, спорт
је умногоме окупирао јавност и за циљ имао, не само да промовише здрав начин
живота и физичку и психичку спрему и издржљивост, већ је имао и истакнуто
место у политичко-патриотском васпитању грађана, посебно млађих генерација,
којима се путем спортских удружења нудио (или, боље рећи, наметао) идеал
витештва, родољубља и оданости држави и династији. Управо та два вида спорта,
фудбала посебно, су га чинили занимљивим полигоном за експериментисање
оних који су хтели да слом Југославије и окупацију искористе за идеолошко пре-
васпитавање српског народа у духу новог поретка. Изузетан капацитет фудбала
да каналише емоције и фрустрације становништва, с једне, и могућности да се
Vrcan, Sr�an, Nogomet – politika – nasilje: Ogledi iz sociologije nogometa, Zagreb 2003, стр.
1
235–253.
______________________________________________
Дејан Зец, Оаза нормалности или тужна слика стварности? ... 51
преко њега делује пропагандно, те да се истом становништву пружи јефтина

забава и краткотрајно олакшање иначе тешког положаја у којем је био, с друге
стране, указује на то да су и немачке власти и њихови домаћи сарадници били
заинтересовани да се спортска такмичења и клубови држе под контролом и да
се преко клубова и играча делује на фудбалску публику.
Идеологизација и реорганизација српског фудбала

Априлски рат и окупација драстично су променили живот људи у Србији
нагоре, па иста судбина није могла заобићи ни српски фудбал. Чак је и та син-
тагма српски фудбал, макар у првим тренуцима окупације, морала просечном
заљубљенику у тај спорт деловати чудно. Српски фудбал није постојао више од
20 година, већ је био саставни део једног већег организма, јединствене целине,
југословенског фудбала. Када је Југословенски ногометни савез (ЈНС) 1939.
године реорганизован и фудбалске организације подељене по националном
принципу, фудбал је ипак остао југословенски. При том је такмичење за првака
Краљевине Југославије било најпрестижније. Бити првак Српског лоптачког
савеза2 (СЛС), само по себи није много значило. Рат је прекинуо одржавање
првенства Српског лоптачког савеза за фудбалску сезону 1940/1941, а распарча-
вање државе и окупација значили су да се оно неће ни настављати. Неизвесност
око тога какво ће бити уређење остатака Србије, ратна разарања, људске жртве
и заробљеници, материјална оскудица указивали су на то да ће вероватно проћи
доста времена пре него што се уопште и помисли на нешто тако тривијално
као што је фудбал. Ипак, најпопуларнији од свих спортова је чак и у таквим
околностима показао изузетну виталност.
Непосредно по војном слому Краљевине Југославије почеле су се играти
и прве утакмице. Занимљиво, иницијатор тих сусрета била је немачка војска.
Окупациона управа је желела да ствари у Србији што пре дођу у нормалу како би
окупирана територија што пре била укључена у немачки одбрамбено-привред-
ни систем.3 Један од потеза у тој кампањи нормализације били су и фудбалски
сусрети између тимова немачких војних јединица и домаћих клубова. Штампа
је преносила како је екипа земунског Витеза одиграла три сусрета против
2
Српски лоптачки савез (СЛС) био је кровна организација свим клубовима који су играли
лоптом (фудбал, кошарка, хазена, рукомет). Тек касније су основани савези и удружења који су
преузели контролу над осталим спортовима.
3
У циљу нормализације стања, желећи да се пред локалним становништвом покажу као
цивилизовани и културни окупатори, Немци су после капитулације Југославије чинили неке
потезе како би се приближили локалном становништву. На трговима су свирали немачки војни
блех-оркестри, чак су се могли видети и немачки војници који помажу да се рашчисте рушевине
од бомбардовања.
______________________________________________
различитих немачких војних тимова и у сва три сусрета победила.4 Као прва
послератна утакмица у Београду помиње се сусрет између екипе Чукаричког и
репрезентације немачког војног гарнизона, у којем је екипа Чукаричког побе-
дила са 1:0.5 На првој послератној пријатељској фудбалској утакмици између
екипа БСК (Београдски спорт клуб) и СК Југославије, на трибинама се могао
видети велики број немачких војника и официра. Извештачи тврде да их је
већина навијала за БСК.6
Нова власт и људи блиски новој власти од самог почетка немачке оку-
пације показали су занимање за реформу спорта у духу новог поретка, пола-
зећи од претпоставке да је спорт још у Југославији био у великој кризи. Као
највећи проблеми означена су два процеса, која су суштински била повезана:
фундаментална промена перцепције функције спорта у друштву и померање
фокуса са васпитно-формативне улоге на забавну улогу, те са тим повезана
професионализација спорта. Спортски новинар Душан Касапиновић у листу
Ново Време објавио је серију фељтона са називом Реорганизација и планска
изградња српског спорта, у којима је скицирао све оно што није ваљало и давао
је предлоге како се стање може поправити, пре свега угледајући се на успешне
моделе из Немачке и других тоталитарних држава. Он је предлагао да се уведе
обавезно телесно васпитање за све здраве жене и мушкарце старости између
15 и 30 година, да се створи централни спортски орган, некакав национални
одбор за телесно васпитање, који би давао директиве за плански рад и који би
истовремено управљао савезима, да се савези другачије организују, и то тако да
власт буде у рукама једног човека који би био у сталном контакту са одбором,
а да савезима буду потчињени подсавези, организовани на територијалном
принципу. Национални одбор би био организован по узору на немачки, њиме
би управљао старешина српског спорта, у чијим би рукама била концентрисана
сва власт и од кога би полазиле све иницијативе за рад у спорту.7 Предложено
је да се оформи и посебна спортска благајна у коју би се сливала средства уп-
лаћивана од самих спортиста и део прихода са спортских приредби. Обавезно
би било чланство у удружењу које би се бавило пружањем помоћи болесним и
повређеним спортистима. Школску и ваншколску омладину требало је организо-
вати у спортско-радне логоре, са задатком да у своје слободно време допринесу
изградњи спортских терена и игралишта. Високо на листи приоритета су били
4
„Победа Витеза над тимом немачке војске који је играо против загребачког Грађанског“,
Ново Време, 17. мај 1941, стр. 6.
5
„Чукарички је победио са 1:0 једну екипу немачких војника“, Ново Време, 17. мај 1941,
стр. 6.
6
Д.Н.К. (Касапиновић, Душан), „Сличице са утакмице црвени – плави“, Ново Време, 21.
мај 1941, стр. 6.
7
Касапиновић, Душан, „Реорганизација и планска изградња српског спорта VI: Образовање
централног одбора и савеза“, Ново Време, 18. јун 1941, стр. 5.
______________________________________________
и повећање броја отворених и затворених спортских игралишта и правилна

едукација кадра који ће радити на спортском уздизању омладине.8 Циљ таквог,
реорганизованог спорта, није био стварање и неговање рекордера и изванредних
спортиста, већ стварање здраве и јаке омладине и људи способних за живот и
службу у отаџбини. Циљ тог модела требало је да буду дисциплина, рад, добра
организација, морално васпитање и родољубље.9
Крајем 1941. и током 1942. године формализоване су најаве спортских
радника блиских окупационом апарату и спорт је стављен под строгу државну
контролу, тачније под контролу Велибора Јонића, министра просвете. При Ми-
нистарству просвете је формирано специјално Одељење за физичко васпитање,
које је требало да надзире рад свих спортских савеза и клубова, а такође да
спроводи државну политику у домену спорта и физичког васпитања нације.10
Уз проширење компетенције Министарства, формиран је и специјални орган,
Државни спортски одбор (ДСО) који је требало да послужи као координатор
између различитих савеза и клубова.11 До августа 1942. године била је спрове-
дена поновна регистрација свих спортских удружења која су била под Минис-
тарством просвете, при чему су сви клубови који су се пријавили за добијање
дозволе за рад, прво морали ту дозволу да траже од месних немачких власти
(крајскомандантура). Тим наредбама и оним што из њих произлази, власт је
желела да постигне ефективну контролу сваког облика спортског живота и
његово усмеравање у жељеном правцу, а тај правац био је познат још у првим
данима окупације: физичка и патриотска обука у духу идеологије новог поретка
ради оспособљавања младих да буду корисни чланови новог друштва. Према
речима самог министра, који се у посланицама јавности називао и врховним
старешином српског спорта: Морал, национални и витешки дух, ред и дисциплина
– то су начела на којима од сада мора да почива наш спорт.12
Српски лоптачки савез и Београдски лоптачки подсавез су, прилагођа-
вајући се новонасталој ситуацији, наставили с радом и већ у мају 1941. године
су донете одлуке којима је требало омогућити да се организује једно фудбал-
ско такмичење на највишем нивоу.13 Упркос ратном разарању, распарчавању
државе и неуходаности нових власти, током лета и ране јесени 1941. године,
8
Касапиновић, Душан, „Реорганизација и планска изградња српског спорта XIV: Какво
треба да буде телесно васпитање у Србији“, Ново Време, 11. јул 1941, стр. 5.
9
Касапиновић, Душан, „Реорганизација и планска изградња српског спорта VIII: Шта значи
телесна снага једног народа“, Ново Време, 19. јун 1941, стр. 5.
10
Шкодрић, Љубинка, Министарство просвете и вера у Србији: 1941–1944, Београд 2009,
стр 85.
11
Службене новине, бр. 56 1942, 2 – 3. Правилник о организацији Државног спортског
одбора, VII бр. 672.
12
Касапиновић, Душан, „Нови дух српског спорта“, Ново Време, 29. август 1942, стр. 5.
13
„Основан је куп СЛС-а“, Ново Време, 16. мај 1941, стр. 7.
______________________________________________
био је одржан фудбалски турнир Куп СЛС, у којем су учествовали реномирани

београдски клубови, а наслов првака понео је Београдски Спорт Клуб (БСК).
Турнир је показао да је одржавање такмичења могуће и да фудбалске утакмице
привлаче велики број посматрача. У централној Србији су, с друге стране, уста-
нак, ратна дејства и одмазда окупатора прекинули сва такмичења која су почела
кад и у Београду и, уз немогућност слободног кретања, онемогућили било какво
организовање такмичења које би обухватило целу окупирану територију.
Непожељно име
Када се Југославија распала под немачким ударом у жижу фудбалских
актуелности је доспело и једно семантичко-идеолошко питање. То је било пи-
тање клубова који су носили име бивше државе. Таквих је на територији Војног
заповедника било неколико, попут клубова у Пожаревцу и Јабуци код Панчева.
Највећи, најуспешнији и најбитнији је био београдски Спорт Клуб Југославија.
Основан је још 1913. године, са именом СК Велика Србија, а његов оснивач
Чика Дача Стојановић дао му је име одушевљен српским победама у ратовима
против Турака и Бугара.14 После Првог светског рата, са истим одушевљењем,
име клуба је промењено како би рефлектовало нову друштвено-политичку
реалност. Поматрано из тог угла, нормално је било очекивање да ће најновија
друштвено-политичка реалност изискивати нову корекцију имена.
Није могуће утврдити да ли је одлука о преименовању београдских Црвених
дошла самоиницијативно од чланова клуба, или су их на то приморале немачке
или домаће власти. Тек, промена назива популарног клуба постала је приоритет.
Већ 16. маја обелодањена је одлука о промени и тада је речено да ће ново име
вероватно бити СК Србија.15 Од враћања на стари назив, СК Велика Србија, у
старту се одустало, јер је и тај назив имао потенцијалне опречне конотације,
које би некоме могле засметати, у првом реду немачкој окупационој сили.
Међутим, од назива СК Србија се одустало, јер је на територији подсавеза већ
био регистрован клуб са тим именом, а прописи нису дозвољавали постојање
два клуба са истим називом. У штампи се може приметити да новинари избе-
гавају да клуб ословљавају старим именом, већ, кад год је то могуће, користе
еуфемизме, попут речи црвени, бело-црвени и слично.
На специјалној седници управе расправљало се о промени имена и у ужи
избор су ушла два имена, Шумадија и Авала.16 Већина је била за име Шумадија,
али, у сваком случају, оба су била прихватљива властима. Међутим, као и у првом
14
Тодоровић, Србислав, Фудбал у Србији 1896–1918, Београд 1996 , стр. 53–54.
15
„СК �Југославија� ће променити име али се још не зна како ће се звати“, Ново Време, 16.
мај 1941, стр. 7.
16
„Ново име црвених: СК Шумадија“, Ново Време, 20. мај 1941, стр. 5.
______________________________________________
случају, постојао је нижеразредни клуб са истим именом. Јован Ружић, члан

управе клуба, обратио се путем новина свим активним и бившим члановима
СК Југославије, с молбом да на његову адресу доставе све предлоге како би
их управа размотрила. Коначно је у септембру 1941. године одлучено да клуб
понесе ново име СК 1913, по години оснивања.
Проблеми са игралиштима
Основни проблем који је настао као последица немачког бомбардовања
Београда од 6. априла 1941. године, али и као последица немара градских
власти и фудбалских организација још пре рата, био је недостатак простора за
одигравање фудбалских утакмица. Иако су почетне процене биле оптимистич-
не, односно говориле да на спортским објектима није начињена већа штета,
ствари су у реалности ипак биле мало другачије. Прво је објављено да штета
на два највећа и најбоља игралишта, она у власништву БСК и Југославије, није
велика, односно да се игралиште БСК на Топчидерском брду може довести у
ред за неколико дана, а игралиште Југославије, у Улици Љутице Богдана, за
највише месец дана.17 Међутим, БСК је у допису комесару за Министарство
просвете од 9. маја навео како је на самом игралишту, огради и инсталацијама
причињена велика материјална штета, од 200.000 динара.18 Ноћно осветљење
било је у потпуности уништено и оно није било поправљено све до краја рата,
тако да су се све утакмице на том игралишту играле дању. Разбијен је и сема-
фор, а економат је обијен и из њега однета целокупна спрема (ципеле, чарапе,
гаћице, дресови и лопте). Игралиште Југославије било је у још горем стању.
Спортски клуб Југославија је непосредно пре почетка рата отпочео са ренови-
рањем игралишта, а у бомбардовању је један део трибина оштећен и спаљен.
Осим тога, материјал за реновирање, на који је клуб потрошио велики новац,
у општем хаосу је разграбљен. Југославија се за помоћ обратила надлежним
инстанцама, СЛС, управи града Београда, чак и немачким војним властима, али
без успеха.19 Игралиште у Љутице Богдана за такмичење је било оспособљено
тек у априлу 1942. године и то с великим напором клуба.
Остала игралишта на територији Београда нису била добра ни пре рата, а
додатно су била оштећена у ратним дејствима. Спортски клуб Балкан претрпео
17
„Терени плавих и црвених прилично су оштећени али ће се брзо оспособити за играње“,
Ново Време, 17. мај 1941, стр. 6.
18
Архив Србије (у даљем тексту: АС), Министарство просвете (Г-3), Одељење за физичко
васпитање, несређена грађа − Допис „БСК“-а Комесару за Министарство просвете од 9. маја
1941.
19
АС, Г-3, Одељење за физичко васпитање, несређена грађа – An das Kultuskommissariat
Ausschuss für die K�rperkultur, Belgrad од 9. маја 1941.
______________________________________________
је велику штету на своме игралишту од немачких бомби и у то име организовао

је прикупљање помоћи и добровољних прилога за обнову игралишта.20 Играли-
ште Железничара у Бари Венецији, тик уз обалу Саве, није било оштећено, али
је било поплављено већи део године. Игралиште Јединства веома је страдало,
изгореле су комплетне трибине и ограда, терен је потпуно покварен, а нестала
је и опрема играча.21 Јединство је тражило помоћ од надлежних, али је није
добило. Исто је било и са Чукаричким. Запаљива бомба пала је на економат и
уништена је комплетна опрема.22
Једини терен који није оштећен био је у заједничком власништву клубова
БАСК (Београдски аматерски спорт клуб) и СК Електрична централа, у наставку
Добрачине улице на Дорћолу. То игралиште је било добро уређено, ограђено
бодљикавом жицом и живом оградом, са капацитетом од око 700 седишта и око
2.000 места за стајање.23 Значи, свега неколико игралишта у Београду је могло
да подмири све захтеве СЛС о безбедности играча и гледалаца, тако да су се у
почетку, док нису поправљени спортски терени, утакмице одигравале само на
игралиштима БСК и БАСК. Посебан проблем представљала је околност да и
сви они клубови који немају своје игралиште морају негде тренирати и играти
своје утакмице. Тако су, на пример, на игралишту БСК, поред свих секција
тога тима, тренирали два пута недељно и играчи СК Обилић, СК Славија и СК
Фигаро.24 На игралишту БАСК, поред играча сувласничких екипа БАСК и СК
Електрична централа, тренирале су два пута недељно и екипе Витеза, Чука-
ричког, Слоге и Трговачког. Фиксна цена за коришћење игралишта за тренинге
два пута седмично била је 2.500 динара месечно, а за коришћење тушева морало
је да се доплати још 500 динара.25
Нека спортска друштва морала су да се боре да им игралишта потпуно не
пропадну. На пример, СК Славија из Ћуприје упутила је жалбу Министарству
просвете, у којој тврди да је игралиште које клуб користи више од двадесет
година за спортске приредбе, општинска управа издала на коришћење неком
опанчару, који је игралиште преорао.26 Сличан случај забележен је и у Жаркову,
где су бивши чланови једног угашеног спортског друштва искористили терен за
20
„Прилози за поправку игралишта С.к. Балкана“, Ново Време, 27. јун 1941, стр. 5.
21
Вукадиновић, Љубомир, „Неком мајка а неком маћеха...“, Ново Време, 26. август 1941,
стр. 5.
22
АС, Г-3, Одељење за физичко васпитање, несређена грађа – Допис „ЧСК“-a Министарству
просвете и вера од 23. октобра 1943.
23
Историјски архив Београда (ИАБ), Фонд спортског клуба „БАСК“ (БАСК), несређена
грађа – Допис „БАСК“-a БЛП-у од 26. новембра 1943.
24
АС, Г-3, Одељење за физичко васпитање, несређена грађа – Допис „БСК“-a Министарству
просвете од 11. фебруара 1943.
25
Историјски архив Београда (у даљем тексту: ИАБ), БАСК, несређена грађа.
26
АС, Г-3, Одељење за физичко васпитање, несређена грађа – Допис СК „Славија“ Минис-
тарству просвете од 10. фебруара 1943.
______________________________________________
башту.27 Ти случајеви су били чести, оскудица је људе терала на очајничке мере.

Уосталом, сама држава је саветовала грађанима да искористе свако слободно
парче земље и да уместо цвећа, по баштама гаје поврће. При крају рата све
чешће је немачка војска реквирирала спортска игралишта, на терене су смештане
противавионске батерије, пољске болнице, паркирана оклопна возила.
Навијачи
Рат и окупација нису пореметили однос који је владао између фудбалских
клубова, а није пореметио ни односе који су пре рата владали између клубова
и њихових навијача. Већ после првог одиграног београдског дербија, у мају
1941. године, новине су забележиле да је утакмица била одлично посећена, да
је највише било оних највернијих, који су се налазили на стајању.28 Прилике у
којима је већој групи људи било дозвољено да се слободно окупља током окупа-
ције су биле ретке. Штавише, фудбалске утакмице, са посетом од више хиљада
људи, често набијене емоцијама због игре или резултата, без обзира на мере
обезбеђења, власти су доживљавале као потенцијалну претњу реду и поретку.
Пример за то је био један инцидент из Чачка, када су у биоскопу, на приредби
филма Олимпијада у Берлину, ђаци током пројекције аплаудирали америчким,
енглеским и француским спортистима, док су звиждали и негодовали приликом
сцена које су приказивале успехе немачких, италијанских и јапанских спортис-
та.29 Власти су се бојале нереда и политичких провокација у оквиру тих нереда.
Да су били у праву што се потенцијала за сукобе тиче, потврђују и инциденти
из зиме 1941. године, који су довели до прекида свих фудбалских такмичења на
територији Србије30. Ипак, нема података да су ти инциденти били политички
мотивисани, чак треба рећи да су за њих били криви фудбалери, који су својим
недоличним понашањем и изазивањем сукоба, уплитали публику у нереде.
Фудбалер и новинар Светислав Глишовић је у неколико наврата писао о
навијачима који посећују фудбалске утакмице у Београду. Он их је јасно разли-
ковао од остатка публике и љубитеља фудбала и, њему својственим духовитим
стилом, писао је како му није јасно у каквом се трансу ти навијачи налазе када
се игра утакмица њиховог клуба када су у стању да све време вичу, урлају,
27
АС, Г-3, Одељење за физичко васпитање, несређена грађа – Наредба Министра просвете
Управи града Београда, кварту XVI од 5. маја 1942.
28
Вукадиновић, Љубомир, „Шта смо видели на утакмицама првог кола Српског купа“,
Ново Време, 28. мај 1941, стр. 6
29
Николић, Коста, Страх и нада у Србији 1941–1944. године: свакодневни живот под
окупацијом, Београд 2002, стр. 155.
30
„После тешких инцидената СЛС и БЛП истовремено суспендовали Куп осморице“, Ново
Време, 23. децембар 1941, стр. 5.
______________________________________________
скачу, гурају и ударају људе око себе. У једном чланку у Новом Времену је дао
занимљив опис тројице најчувенијих београдских навијача из тог времена.
Чика Шарац... Тај седи чичица увек је држао велика предавања на три-
бинама, губио СК 1913 или добијао. У првом случају треба хвалити играче. У
другом, преко је потребно грдити управу која не уме да састави тим. Да је овај
некадашњи продавац бензина био неким случајем једини у Београду, шта би се
догодило, знате ли?... Сви навијачи БСК-а ишли би вечито пешке.
Чика Прока. Амајлија. Једно време СК 1913 није смео нигде на пут да крене
без њега. Ни до Земуна. Чика Прока је на убедљив начин доказивао управи и
играчима своју неопходност на путу. Чим би кренули без њега, враћали би се
спуштених носева. То би Чика Проку у једну руку болело. Али у другу, чинило
би га гордим, дизало би му понос. Због тога се његова шака често с треском
спуштала на сто, и Чика Прока би држао слово које је увек почињало овако:
Јесам ли вам говорио да ни у Земун не мрдате без мене!
Миша Керенски. Човек са штапом. Човек који се после славних голова
БСК-а окретао трибини са раширеним рукама, од којих је једна увек била про-
дужена за дужину његовог штапа, а друга за обим његовог шешира; и говорио
целој трибини: Ха, народе, видесте ли ово чудо?31
Остаје забележено да се навијачи и њихово понашање нису много променили
у односу на предратно време. Клуб су и даље бодрили гласно и срчано, и што је
најбитније, и даље у великом броју иако је пад посете био приметан. Ипак, ако се
у обзир узму околности, пре свега да је током окупације много мање људи било у
материјалној прилици да одвоји део свог времена и новца за посету утакмицама,
и општа атмосфера страха, која је на утакмицама била појачана великим бројем
људи и наоружаног обезбеђења, просечна цифра од око 8.000 посетилаца за дерби
утакмице између СК 1913 и БСК делује сасвим пристојно.
Погинули, нестали, заробљени, избегли...

Рат и окупација највише су деловали на клубове у смислу материјалне
девастације и драстичне редукције играчког и руководећег кадра. Спортисти и
чланови спортских друштава, махом здрави и способни мушкарци у најбољим
годинама, у великом броју су били мобилисани у војску Краљевине Југославије,
многи од њих се из рата никад нису ни вратили. Неки су погинули, неки су од-
ведени у заробљеништво. Има доста докумената који сведоче о броју погинулих
и заробљених. Приликом припреме прославе 40 година фудбалског клуба БАСК
сачињен је списак чланова БАСК у заробљеништву, како би се за њих направиле
клупске споменице. На том списку налазе се 23 имена што чланова управе што
31
Глишовић, Светислав, „Шта се догађа с навијачима за време утакмице“, Ново Време,
30. март 1942, стр. 5.
______________________________________________
активних спортиста.32 Од чланова БСК, најуспешнијег српског фудбалског клуба,

и то само из управе, у заробљеништву је крајем 1943. године било њих девет,
међу којима Петар Стаменковић, први потпредседник клуба, и Светозар Поповић,
технички вођа фудбалске секције.33 У поздравном говору на 30. редовној скуп-
штини СК 1913, одржаној у јулу 1943. године, председник Црвених, Александар
Тадић, је упутио срдачан спортски поздрав члановима клуба у заробљеништву,
њима осамнаесторици поименце. Међу њима су били и бивши председник клу-
ба и бивши председник ЈНС Јанко Шафарик и навални играч Стеван Лубурић.34
Ови подаци су махом из 1943. године, и ако се узме у обзир чињеница да је до
тада један део заробљених пуштен кућама, може се претпоставити да је цифра
спортиста који су завршили у ропству веома велика.
У београдским и српским клубовима играло је доста играча који нису били
Срби. Само су у првом тиму БСК била петорица Хрвата: Мркушић, Лехнер,
Дубац, Кнежевић и Манола. Они су се после распада Југославије нашли у веома
незгодној ситуацији. С једне стране, нашли су се у средини која је све Хрвате
сматрала одговорним за издају државе, а, с друге, нове власти у Хрватској би
њихов останак у Београду могле сматрати издајом. Иако према тим фудбалерима
нико из њиховог окружења није показивао антипатије, било је извесно да ће,
бар неки од њих, напустити Београд. Хрватски ногометни савез омогућио је
свим Хрватима који су се у том тренутку налазили ван хрватског повијесног и
етничког простора да се без икаквих препрека региструју за било који хрват-
ски клуб.35 Већ у мају 1941. године Хигл, референт најбољег хрватског клуба,
загребачког Грађанског, дошао је у Београд да понуди Лехнеру, Дубцу и Маноли
да пређу у редове Модрих.36 Срђан Мркушић, Далматинац на голу БСК је одмах
одлучио да не иде нигде из Београда.37 Кнежевић је отишао у Загреб. Лехнер
и Дубац су, после краћег премишљања одлучили да оду у Хрватску. Дубац је
отишао за Загреб и прикључио се екипи Грађанског, док је Лехнер одиграо
и опроштајну утакмицу за свој клуб, па отишао у Осијек, где му је живела
породица.38 Неколико недеља касније се придружио свом бившем саиграчу у
редовима Грађанског.
32
ИАБ, БАСК, несређена грађа – Списак чланова „БАСК“-a у заробљеништву.
33
АС, Г-3, Одељење за физичко васпитање, несређена грађа – Записник са XXVI скупштине
Београдског Спорт Клуба од 13. септембра 1943. године.
34
„Поздрав скупштине СК 1913 члановима у заробљеништву“, Ново Време, 15. јул 1943,
стр. 4.
35
„Једно решење Хрватског ногометног савеза“, Ново Време, 18. мај 1941, стр. 6.
36
„Дубац, Манола и Лехнер добили понуду од Загребачког Грађанског“, Ново Време, 16.
мај 1941, стр. 7.
37
„Мркушић и Манола остају у Београду“, Ново Време, 21. мај 1941, стр. 6.
38
Вукадиновић, Љубомир, „На табели такмичења за Српски куп води Бск испред �Југосла-
вије� захваљујући бољој голдиференцији“, Ново Време, 3. јун 1941, стр. 5.
______________________________________________
Из клубова у Србији су на самом почетку окупације били одстрањени

припадници националних заједница које су биле изложене репресији немачког
окупатора. Фудбалери јеврејске и ромске националности најчешће су сами
напуштали клубове, у општем страху за свој живот и имовину, ретко се де-
шавало да су клубови морали да избаце сами своје играче. Симптоматичан је
пример двојице фудбалера клуба Ђурађ Смедеревац, Исака Азријела, Јеврејина,
и Драгомира Илића, Рома, који се нису појавили на обнављачкој скупштини
клуба, која је организована пошто су саниране најтеже последице петојунске
експлозије.39 На мети власти били су и раднички фудбалски клубови, који су у
предратној Југославији били организовани у радничке спортске савезе и били
уско повезани са комунистичким покретом. Најзначајнији раднички клубови су
били Раднички из Београда, затим истоимени клубови из Ниша и Крагујевца,
Борац из Чачка и Млади радник из Пожаревца. Чачански Борац одмах је пос-
ле окупације прекинуо с радом, а истакнути чланови клуба Ратко Митровић,
Милош Минић, Петар Поповић, Миле Станишић, Момчило Вилимоновић и
Бата Јанковић били су на челу партизанског устанка у западној Србији.40 Кра-
гујевачки Раднички је после окупације наставио с радом, све до 29. септембра
1941. године, када је, после партизанске диверзије у граду, немачка команда
наредила да се поруше трибине фудбалског клуба. Велики део играча побегао
је у шуму, али је велики део и пострадао у каснијој одмазди. Срећом, највећи
део документације клуба, фотографија и трофеја је сачуван захваљујући сим-
патизерима, који су их сачували у својим кућама и становима.41 У Нишу је
Раднички наставио с радом упркос повременим хапшењима и испитивањима
чланова и симпатизера клуба, све до фебруара 1942. године, када је прекинута
утакмица између Радничког и екипе Цар Константин, јер је Андра Милутино-
вић, секретар Специјалне полиције у Нишу, инсистирао да играчи Радничког
скину црвене дресове, што су они одбили. Убрзо је у рацији ухапшен скоро цео
тим и руководство клуба, чиме је клуб практично био расформиран.42 Власти
су показале велику одлучност у обрачуну с радничким спортским друштвима,
јер су у њима видели окупљалишта симпатизера комуниста и партизанских
устаника. Сва спортска друштва означена као класна (радничка, занатлијска,
трговачка...), морала су најпре бити пријављена Српској заједници рада, па тек
онда тражити од Министарства просвете дозволу за рад.
39
Чупић, Слободан, Фудбалско Смедерево, Смедерево 2003, стр. 52–53.
40
Керковић, Александар, Тим Борца био је комплетан, Чачак 1986, стр. 65–77.
41
Тодић, Димитрије, Спортско друштво Раднички: 1923–1983, Крагујевац 1984, стр.
101–120.
42
Стаменковић, Ђорђе, Фудбалски клуб Раднички Ниш: 1923–1973, Ниш 1973, стр.
120–138.
______________________________________________
Настанак НДХ и систематски терор који је био спровођен над Србима,

Јеврејима и Ромима, довели су до огромног таласа избеглица, који су уточиште
углавном тражили на територији Војног управника Србије. Такође, у многим
случајевима, бугарска, мађарска и албанска окупација територија на којој су
живели Срби није била ништа боља од погрома који су спроводиле усташе. У
непрегледној маси прогнаних Срба било је и много спортиста, који су, тражећи
начина да некако преживе у новој средини, без имовине и без друштвених веза,
покушали да се пријаве за српске клубове и на тај начин побољшају свој тежак
положај. Лојанчић, Миливојевић, Шурдоња, Јакшић и Радонић, бивши фудба-
лери екипе Бата из Борова, побегли су у Београд и потписали приступнице
за екипу Јединства.43 Шурдоња се показао као одлично појачање, постигао је
много битних голова за екипу Зелених 1941. и 1942. године. Нажалост, оболео је
од туберкулозе и преминуо средином 1943. године. Ђорђе Лојанчић је каријеру
касније наставио у екипи Обилића.44 Екипу БСК појачали су Белеслин, бивши
бек сарајевске Славије, полутка Раичковић и везњак Јањић из сомборског ЖАК,
везњак Живковић из новосадске Војводине и леви халф скопског Грађанског
Раданов.45 Једно време је у екипи БСК боравио и тренирао бивши фудбалер Вој-
водине Попеску, али је он, пошто је по националности био Румун, убрзо прешао
у екипу букурештанског Јувентуса. Бошко Ралић, бивши играч Конкордије и
државни репрезентативац, прешао је из Загреба у Београд и нашао ангажман
као тренер фудбалске секције Јединства.46 Коста Гојић, центархалф загребачке
Конкордије, нашао је ангажман у обреновачком клубу СК Богољуб.47 Некадашњи
центарфор сарајевске Славије и државног тима Рајлић скрасио се у Краљеву
и приступио локалном лигашу, екипи Ибра.48 У СК Југославију дошао је исто
из сарајевске Славије Лазаревић, лево крило.49 За исти клуб пријавио се и Бора
Константиновић, некадашњи играч загребачког ХАШК (Хрватског аматерског
шпортског клуба).50 Екипу БСК је појачао још један Сарајлија, одбрамбени
играч Бранко Станковић. Једна занимљивост везана је за Станковићев долазак
у Београд. Наиме, он се, стигавши у Београд, пријавио за оба велика клуба,
БСК и СК Југославију, и за оба клуба га је верификовао СЛС, па је за оба клуба
одиграо по утакмицу. Пошто је то био очигледан прекршај савезног правилника,
ствар је испитана и утврђено да је службеник у СЛС верификовао Станковића
43
„Лојанчић у Јединству“, Ново Време, 8, 9. i 10. јун 1941, стр. 10.
44
„Лојанчић је решио да приступа �Обилићу�, Ново Време, 15. август 1941, стр. 5.
45
„БСК је добио пола тима одличних лигашких играча и мирно очекује даље тешке утакмице
за Српски куп“, Ново Време, 7. јун 1941, стр. 5.
46
„Бошко Ралић тренираће Јединство“, Ново Време, 22. јун 1941, стр. 6.
47
В. Ј. „Појачање обреновачког С.К. �Богољуба�“, Ново Време, 27. јун 1941, стр. 5.
48
Н. В. „Рајлић у �Ибру�“, Ново Време, 30. јун 1941, стр. 5.
49
„Сарајевски играчи у Београду“, Ново Време, 4. јул 1941, стр. 5.
50
„Бора Константиновић у Београду“, Понедељак, 11. август 1941, стр. 3.
______________________________________________
за оба клуба, јер је мислио да постоје двојица Станковића и да нису иста особа.
Млади Станковић је пријављен за БСК, али је и кажњен јер је прекршио правило
о забрани двојне регистрације.51 Ово су само случајеви које је штампа забеле-
жила и пренела, а колико је заиста таквих играча било, оних мање познатих и
квалитетних, који су каријеру наставили у мањим клубовима или у клубовима
у унутрашњости Србије, не може се ни претпоставити. Не може се ни утврдити
колико је њих избегло у Србију, где нису успели да пронађу ангажман, па су
престали да се баве спортом, а такође ни колико их је страдало у терору хрват-
ских, мађарских, италијанских, бугарских и албанских власти.
Средином јула је Србијом одјекнула необична вест да је центархалф загре-
бачког ХАШК и репрезентативац Југославије, Златко Чајковски, виђен у Шапцу,
те како је потписао и игра за шабачку Мачву.52 Та вест посебно је била чудна,
јер је Чајковски по националности био Хрват и није имао разлога да пређе у
Србију, а и да је прешао, сигурно је да би такав један фудбалски таленат нашао
бољи ангажман негде у Београду. Та мистерија била је решена после гостовања
екипе београдског Јединства у Шапцу. Тренер зелених Ралић и још неколико
фудбалера истог клуба живели су у Загребу и познавали су Чајковског, и одмах
су утврдили како није реч о том играчу. Лажни Чајковски је био извесни Ђура
Вујчетић, избеглица из Загреба.53 Остало је нејасно да ли је у питању била
обична забуна или је Ђура покушао да слаже челнике Мачве како би средио
ангажман.
Посебно тешка судбина задесила је СКК Витез из Земуна. Основан 1921.
године, као Студентски Спортски Клуб Витез, до почетка рата је израстао у
један од најбољих земунских клубова. У првом такмичењу у окупираној Ср-
бији Витез је наступио у најбољој конкуренцији и постигао веома запажене
резултате. Међутим, припајање југоисточног Срема Хрватској довело је Витез
под удар нове власти, која га је означила као српски и србофилски клуб, и као
таквом му забранила рад.54 Управа и играчи Витеза одлучили су да напусте Зе-
мун и да клуб пребаце и региструју у Београду, као избеглички клуб земунских
Срба. Поред играча Витеза, том клубу се придружило и доста бивших играча
других земунских клубова, Срба избеглица.55 Клуб је званично у Београду од
1. августа 1941. године. Нешто мало пре селидбе, екипу Витеза напустили су
51
Глишовић, Светислав, „Беку сарајевске Славије Станковићу Потсавез издао две исказнице
– једну за БСК, другу за „Југославију“, Ново Време, 9. јул 1941, стр. 5.
52
„Бивши центархалф репрезентације подмлатка, Чајковски, постао је члан шабачке Мачве“,
Ново Време, 17. јул 1941, стр. 5.
53
Ј. Ј. „Није Чајковски већ Ђура Вујчетић, Ново Време, 26. јул 1941, стр. 5.
54
АС, Г-3, Одељење за физичко васпитање, несређена грађа – Записник скупштине ССК
„Витез“ од 13. септембра 1942.
55
Најхолд, Бранко, Пола века фудбалског клуба Земун: 1945–1995, Земун 1995, стр. 6.
______________________________________________
и играчи немачке националности Боровиц, Хелдрих, Герингер и Локенбауер,

јер су морали да приступе ноформираном немачком тиму из Земуна.56
Избеглички проблем је био огроман терет за окупирану Србију и фудбалске
институције и клубови су покушали да помогну у његовом решавању колико
су могли. Традиционално су сваке године били организовани и фудбалски
турнири, од којих су најбитнији били у Београду за време верских празника и
када год је било пукотина у календару такмичења, најчешће о Божићу, за Ду-
хове или Спасовдан. Највећи клубови су својим учешћем обезбеђивали добру
посету, а приход од улазница одлазио је избеглицама. У неколико наврата СЛС
је организовао репрезентативне утакмице између најбољих тимова Београда и
репрезентације избеглица. Познати београдски клубови су, на своју руку, када
је то било могуће, путовали у провинцију и играли пријатељске утакмице са
локалним клубовима, често ради помоћи, за поправак игралишта или набавку
опреме. Играло се и за помоћ сиротињи, заробљеницима и њиховим породицама,
за обнову Смедерева и сличне циљеве.
Морали су да напусте игру...

Поткрај шездесетих година прошлог века, угледни спортски новинар Бошко
Станишић направио је анкету којом је желео са сазна какав је био став великих
фудбалских асова који су обележили југословенски фудбал у првој половину
века, о најбољем југословенском тиму свих времена. Замолио је педесет фуд-
балских величина, које су тада још биле у животу, да дају свој предлог о томе
којих једанаест играча би уврстили у селекцију звезда. Резултати анкете, која
у сваком случају није репрезентативна, али је и више него индикативна, били
су следећи: Глазер, Ивковић, Јусуфи, Чајковски, Хорват, Лехнер, Марјановић,
Митић, Хитрец, Бобек и Гилер. Већина тих играча је током рата играла фудбал,
неки у клубовима на територији НДХ, неки у окупираној Србији, неки су има-
ли и проблема, попут Лехнера, који је у лето 1941. године напустио Београд и
преселио се у Загреб. Двојица, међутим, нису била те среће, Милутин Ивковић
и Фрања Гилер. Њих двојицу су убили Немци. Та два великана југословенског
фудбала, иако у ратним годинама нису учествовали у фудбалским збивањима,
заслужују да буду споменути због својих трагичних судбина.
56
„Браћа Оташевић играће за Витез“ Ново Време, 29. јул 1941, стр. 5.
______________________________________________
Случај Државне кочнице Милутинца

Милутин Ивковић, звани и Милутинац или државна кочница, рођен је
у Београду 1906. године, фудбал је почео да игра још у току Првог светског
рата на врачарским пољанама, а 1920. године се учланио у СК Југославија. За
први тим Југославије дебитовао је 1922. године. Средином двадесетих година
20. века СК Југославија је била најуспешнији југословенски фудбалски клуб, а
Милутинац међу најбољим играчима, што га је учинило и редовним државним
репрезентативцем. У тиму Црвених провео је десет успешних година, све док
1930. године није напустио клуб услед једног неспоразума са управом. Од тог
тренутка је играо за београдски Соко.57 Упркос томе што је напустио редове
етаблиране и успешне Југославије и потписао приступницу мањем и слабијем
Соколу, Милутинац је остао у репрезентацији и управо те 1930. године је, иг-
рајући за национални тим, достигао врхунац своје каријере. Орлови су те 1930.
године учествовали на светском фудбалском првенству у Уругвају и, победивши
Боливију и Бразил, доспели до полуфинала, где су изгубили од домаћина. Пораз
у полуфиналу фудбалска јавност није замерила, јер је ипак био остварен добар
успех – деоба трећег места, што представља највећи успех нашег репрезента-
тивног фудбала до данас. Последњу утакмицу за репрезентацију Југославије
је одиграо 1934. године против Француске.58
Милутин Ивковић је био познат и по својим активностима у другим облас-
тима. Од 1931. године је био и лекар, касније је у Београду отворио и приватну
ординацију. Ипак, у јавности је постао познат и као симпатизер левице и уп-
раво та политичка улога му је на крају и дошла главе. Милутинац је познавао
многе чланове и симпатизере КПЈ и СКОЈ, посебно је био у добрим односима
са онима који су се активно бавили спортом или учествовали у раду спортских
друштава. Данас се може утврдити да је Милутин Ивковић одржавао контакте
са Владимиром Дедијером, Вељком Влаховићем, Ивом Лолом Рибарем и дру-
гима.59 Најзначајнија политичка манифестација која се везивала за Милутинца
је била покушај да се организује бојкот Олимпијаде у Берлину 1936. године.
Резолуцију о бојкоту нацистичких игара, коју су потписивали југословенски
спортисти, а Милутинац први, саставио је Владимир Дедијер, а одобрио Иво
Лола Рибар. Колико је значајно било то што се Милутинац прихватио задатка
да наговара спортисте да потпишу проглас, види се и у чињеници да је међу
потписницима било највише његових бивших и садашњих другова и познаника,
фудбалера Југославије и БАСК. Акција није имала успеха на ширем плану, пошто
57
Станишић, Ђ. Бошко, Милутинац, Београд 1968, стр. 24–30. (у даљем тексту: Станишић,
Б., Милутинац...)
58
Stojković, Vasa, Legende fudbala, Beograd 1985, стр. 312. (у даљем тексту: Stojković, V.,
Legende fudbala...)
59
Станишић, Б., Милутинац..., стр. 5–8.
______________________________________________
је Југославија учествовала на Олимпијади, али је одазив фудбалера на бојкот

био изузетан, тако да се није могла саставити добра репрезентација, која би
учествовала на Хитлеровим играма.60 По свему судећи, још тада је Милутинац
привукао пажњу нацистичких безбедњака.
Друга Ивковићева активност која га је обележила као противника режима
је била његов рад у часопису Младост, у којем је он био главни и одговорни
уредник од 1938. до 1939. године. Лист је био легално гласило СКОЈ-а на чију
су уређивачку политику утицали Рибар, Дедијер и Влаховић. Међутим, да би
власти лист одобриле, за уредника је требало поставити неког ко је имао углед
и морални ауторитет у јавности, али ко није био компромитован отвореном
везом са комунистима. Милутин Ивковић је био таква личност. Иако није de
facto уређивао лист, Милутинац је доста писао о проблемима југословенског
спорта и рада са омладином.
Одмах после окончању Априлског рата и капитулације, Милутинац је
успоставио контакт са илегалцима. Пошто је у управама београдских клубова
било много људи из полиције (Илија Паранос, функционер београдске поли-
ције је био у управи БАСК, Драги Јовановић се такође интересовао за фудбал),
Милутинчев задатак је пре свега био да обавештава организацију о ономе што
сазна из полицијских извора. Поред информативне делатности, Ивковић, ле-
кар, организовао је и прикупљање санитетског материјала и лекова за борце у
шуми. Када је постало исувише опасно за њега да настави да живи у Београду,
предложено му је било да буде пребачен на слободну територију, што је Ми-
лутинац одбио.
Доктора Милутина Ивковића је Гестапо одредио за привођење још од самог
почетка окупације. Поред активности које су биле свима познате, организације
бојкота Олимпијаде и уредништва у листу Младост, Милутинац је био ожењен
Елом Попс, ћерком др Фридриха Попса, угледног адвоката Јеврејина. Иако му је
супруга већ била мртва када је рат почео, Милутинац је био сматран јеврејским
зетом, што му је додатно отежавало позицију. Од децембра 1941. године, Гестапо
је обавештавао Специјалну полицију да постоје индиције да се у његовој орди-
нацији окупљају комунисти. Из Специјалне полиције је било одговорено да они
немају никакве податке који би др Ивковића могли да компромитују и да нема
индиција да је он комуниста или симпатизер комуниста. Тешко је поверовати
да о Милутину Ивковићу није вођен досије у Специјалној полицији, с обзиром
на његово дугогодишње, истина не радикално, али јасно антинацистичко оп-
редељење. Може се закључити да је неко из Специјалне полиције покушао да
Милутинца заштити. Као прилог тој тврдњи може послужити сведочење Јове
Ружића, који говори да је Илија Паранос упозоравао Милутинца да је обележен
60
Станишић, Б., Милутинац..., стр. 43.
______________________________________________
у полицији и да му је понудио помоћ да спасе главу тако што ће га послати као

лекара у неки наш заробљенички логор у Немачкој.61 Милутинац је то одбио.
Први пут од почетка окупације др Ивковић је у полицији саслушан 25.
јуна 1942. године, непуна два дана пошто га је у листу Обнова, који је био бли-
зак идејама ЗБОР, именом и презименом прозвао Омиљен Милић, сарадник
Специјалне полиције. Милутинац је био пуштен, али је убрзо поново ухапшен,
већ у септембру исте године. Том приликом су претресени и докторов стан и
ординација. Ништа компромитујуће није било пронађено. Још неколико месеци
је др Ивковић остао у животу, довољно да одигра још једну утакмицу, последњу
у свом животу. Иако је одавно окачио копачке о клин, одазвао се позиву свога
клуба да увелича прославу 40-годишњице од оснивања БАСК. То је било 6.
маја 1943. године.
Крајем истог месеца, касно увече, 24. маја 1943. године, др Милутин Ивко-
вић је ухапшен у свом стану у Румунској улици број 12 на Дедињу.62 Спроведен
је у Бањички логор. По сведочењу преживелих логораша који су те ноћи видели
и препознали Милутинца, могу се реконструисати његови последњи сати.63 Око
поноћи је у Бањички логор марицом доведена група од десетак људи, што би
значило да су Милутинца најпре морали одвести на неко друго место пошто
је из свог стана одведен у малом путничком аутомобилу. Сведок Ракоњац је
такође приметио да су били у новим оделима, да нису били тучени и да нису
били дезинфиковани због дужег останка у затвору, што је значило да ће ускоро
бити погубљени. Други сведок64 видео је како су рано изјутра 25. маја др Ми-
лутина Ивковића стражари свезали за још двојицу затвореника и спроводили
према марици која је требало да их одвезе у Јајинце, где би били стрељани. У
двориште је дошао и Светозар Вујковић, управник Бањичког логора, да надгледа
трансфер. У једном тренутку, Милутинац се отргао стражарима и залетео се
ка Вујковићу, успео је да га пљуне и удари ногом у стомак пре него што су га
стражари савладали и убацили у марицу. Стрељан је на стратишту у Јајинцима,
25. маја 1943. године, око 6 сати изјутра.
Јожа Гилер � није хтео против свог народа...

Фрања Гилер, кога је загребачка фудбалска публика звала Јожа, није био
убијен као Милутинац, због свог антифашистичког деловања, већ због своје
61
Станишић, Б., Милутинац..., стр. 57.
62
Сведочење Милутинове сестре Радмиле у: Станишић, Б., Милутинац..., стр. 69–70.
63
Сведочење бившег логораша Драгомира Ракоњца у: Станишић, Б., Милутинац..., стр.
73–75.
64
Сведочење бившег логораша Данила Маслеше у: Станишић, Б., Милутинац..., стр.
73–75.
______________________________________________
савести. Није хтео и није могао да се бори и да убија своје сународнике, да иде
против истог оног народа за који је носио бели дрес и грб на грудима. Рођен је
у Сремској Митровици 1907. године од оца Матије Гилера, немачког порекла,
и мајке Марије. Између 1922. и 1925. године играо је у екипи митровачког
Грађанског.65 О Гилеровом таленту нашироко се говорило и већ је био виђен да
заигра у београдској Југославији, али тим загребачког Грађанског био је бржи и
конкретнији. Тренер плавих, Пожоњи, је инсистирао да Гилер пређе из Сремске
Митровице у Загреб. Одмах после доласка импресионирао је домаћу публику
и усталио се у тиму. Са екипом Грађанског Фрања Гилер је освојио две титуле
првака државе, 1926. и 1928. године.
Развој каријере младог левог крила био је метеорски. Само годину дана
пошто је дебитовао у Грађанском, он је постао стандардни државни репрезен-
тативац. Национални дрес је први пут обукао у мају 1926. године, у Загребу,
на утакмици против Бугарске. Извештачи су бележили да је уз Ивковића, на
утакмици предњачио виртуозни Јожа Гилер, кога су већ тада проглашавали за
најбоље лево крило у историји нашег фудбала.66 За државну А селекцију одиграо
је 13 утакмица, за Б тим две утакмице и укупно десет утакмица за репрезентације
Загреба и Београда. Постигао је и три поготка за најбољу државну селекцију.
Представљао је и своју земљу на Олимпијском турниру у Амстердаму, 1928.
године. Исто онако како је и започео фудбалску каријеру, муњевито и у трену,
и окончао ју је, несрећним случајем. На мечу против Француске у Паризу, у
мају 1929. године, Гилер се тешко повредио. Како тада нико није имао обавезу,
ни клуб ни савез да на себе преузме лечење од повреда које су настале услед
спортске активности, Гилер је тек две године касније успео да сакупи средства
и оде на компликовану операцију менискуса у Беч. У то време, када је повреда
менискуса значила готово известан крај спортске каријере, Фрања Гилер се није
предавао. Већ 1931. године поново је истрчао на терен, а наредне, 1932. године,
за национални тим забележио је три наступа, против Шпаније, Француске и
Бугарске. Време опоравка од повреде проводио је у родној Сремској Митровици,
играјући за свој локални клуб, али све више подучавајући млађе играче скри-
веним тајнама врхунског фудбала. Фудбалску каријеру окончао је као тренер у
Југославији, а потом у екипи Чукаричког и Истре са Чукарице. Треба навести
и податак да су Бане Секулић и Фрања Гилер Јожа, обојица чувена лева крила,
били први квалификовани фудбалски тренери у Београду.67
Фрања Гилер је после окончања фудбалске каријере са породицом живео
и радио у Београду. Ту је дочекао и почетак рата. Прва година рата прошла је
65
Познановић, Душан, Благородне душе: седам портрета из митровачког споменара, Рума
2002, стр. 81–83. (у даљем тексту: Познановић, Д., Благородне душе...)
66
Stojković, Vasa, Legende fudbala..., стр. 308.
67
Познановић, Д., Благородне душе..., стр. 83–85.
______________________________________________
релативно мирно, али је ипак у априлу 1942. године несрећа покуцала и на врата
Гилерових. Сматрајући га за свога поданика, немачке окупаторске власти су 15.
априла 1942. године насилно мобилисале Јожу Гилера и са чином потпоручника
прекомандовале га у дивизију Принц Еуген.68 У немачкој униформи долазио
је и у родну Митровицу, што га је посебно болело и притискало. По речима
чланова породице, почео је да се отуђује од људи и да тражи утеху у пићу. Убр-
зо је деградиран у водника, а већ у септембру исте године и дезертирао. Том
приликом спалио је униформу и све код себе што је било немачко.69 За њим је
била издата потерница. Скривао се у Београду успешно неку годину дана, али
је ипак 1943. године ухапшен и спроведен у Главњачу, а затим у немачки војни
затвор у Вршац. Већ у новембру 1943. године немачки суд осудио га је на смрт
због дезертирања и велеиздаје Рајха. Дозвољено му је било да још једном пре
смрти види породицу, а онда је пребачен у Вршац. Стрељан је рано изјутра, 20.
децембра 1943. године. Пре смрти је успео да састави писмо својим вољенима,
у којем, између осталог, стоји:
Немој о мени много главу разбијати, тако је морало бити и тим правцем
сам морао поћи – другог излаза није било. Као исправан син наше лепе отаџбине
нисам нити могао другојачије поступити. Нешто што нисам могао учинити,
а то је зло другоме, није се требало нити тражити од мене. Нарочито не
народу с којим сам одрастао, на којег сам навикао, којег сам волео, с којим сам
проживео најлепше часове мога живота, том народу зло – никада...70
Рат је однео животе двојице великих фудбалера. Могли су обојица можда
да се некако провуку, да доживе ослобођење, чак вероватно да после рата на-
ставе рад у фудбалу, Милутинац преко веза које је извесно имао у полицији, а
Гилер самом чињеницом што је немачког порекла. Ипак, чврст карактер обојице,
који је толико важан за доброг фудбалера, није им допустио да се једноставно
препусте околностима. Остали су доследни себи, својим идејама и поступцима
и због тога платили највећу цену.
***
Упркос објективним потешкоћама које произлазе из процеса проучавања
спортског живота током окупације (највише недостатак сачуваних извора),
овај приступ се показао као изузетно користан. Може се установити да је жеља
сарадника окупатора пре свега била да преко неформалних удружења као што
су спортска друштва пропагирају своју политику и идеологију. Спорт је, уз
68
Сведочења чланова породице Фрање Гилера у: Познановић, Д., Благородне душе..., стр.
86–87.
69
Сведочење Дарка Гилера у: Познановић, Д., Благородне душе..., стр. 87.
70
Писмо у целости наведено у: Познановић, Д., Благородне душе..., стр. 88–89.
______________________________________________
образовање и културно-уметничку делатност, требало да послужи као идеално

средство за идеолошку индоктринацију грађана, пре свега младих. Ипак, објек-
тивне потешкоће онемогућиле су ту намеру. У првом реду, константни надзор
немачких војних власти над њиховим српским сарадницима и њихово мешање
у свако питање онемогућили су да се спроведе велики део замисли о планској
реконструкцији спорта. Такође, ратна дејства и пустошења, те немогућност
слободног кретања условили су да, упркос великом уложеном напору, не заживи
фудбалско такмичење које би обухватило целу територију окупиране Србије,
већ се до краја рата играло искључиво на локалном принципу, по градовима
и жупама. Трећи значајан фактор који је онемогућио већи пробој фашистичке
идеологије у спортске клубове и међу њихове симпатизере је био отпор вла-
дајућих структура у српском фудбалу, које се у суштини нису много промениле
током 1941–1944. године. Људи који су управљали српским фудбалом су били
делегати највећих клубова, који су своје позиције стекли у југословенској
држави. Они су се, наравно, прилагодили новим околностима, формално су
усвојили дискурс нове власти, али нису чинили ништа на спровођењу те нове
спортске политике, јер би, у крајњој линији, то означавало губитак стечених
позиција и привилегија.
Прича о српском фудбалу током немачке окупације јесте и прича о пре-
живљавању како клубова, који су се довијали како да обезбеде основне мате-
ријалне услове за функционисање, тако и играча, који су наставили да се баве
фудбалом не само због спортских амбиција већ и због много практичнијих
потреба (рецимо да се преко клуба набави дрво за огрев или да се ослободи
радне обавезе, да се добије дозвола за путовање...), али и гледалаца и љуби-
теља те игре, јер је и њима био потребан неки привид нормалности. Ситуација
готово надреална да у Београду који је још у рушевинама од немачких бомби,
у који пристижу избеглице, у којем владају глад и оскудица, на једну фудбал-
ску утакмицу дође 12.000 људи, који све време навијају и гласно бодре своје
љубимце, много нам говори о тој људској потреби. Фудбал је успео да, макар
некима и макар неко кратко време, скрене мисли са сурове стварности и тако
помогне да преживе рат.
______________________________________________
Summay
Dejan Zec, M.A.
The Oasis of Nomality o Sad Image of Reality?

Football in the Occupied Sebia �1941-1944�
In spite of the war, capitulation of the state and German occupation, football life had
been continued quite quickly. Restoration of competitive and friendly matches was initiated
by the members of succesful pre-war clubs (especcialy BSK and SK Jugoslavija), but also
by the people from the new government, both German and collaborators, as they intended to
create a resemblance of normality. However, despite the best wishes, the circumstances were
extremely serious: majority of football clubs had suffered waste material loss, stadiums were
damaged and the equipment stollen. Problems with stadiums were partly resolved during 1942
and 1943, to the necessary extent. Big problem of the clubs was status of their members: some
died, and some were imprisoned. This problem was partly solved by engaging new players
among sportist – refugees, who had left Independent State of Croatia, and the territories under
Hungarian, Bulgarian or Albanian occupation. The authorities had cleansed the sport clubs
from «undesirable elements»: Jews, Roma, communists (in particular many workers� sporting
associations, which were tied with Communist Party and SKOJ were under special preassure).
Despite all efforts and obvious desire, during whole occupation period (1941-1944), football
institutions had failed to organize a state tournament, mostly due to instability and insecurity,
due to the uprising throughout the occupied territory, which unabled communication, and also
because of poverty in which people lived and worked.
______________________________________________
Ivana Gačanović
O decentriranju navijačkih identiteta: ima li

romantike u navijanju?
Apstrakt: U ovom radu ću predstaviti jednu grupu

navijača Partizana (u daljem tekstu Grobari) koja svojim
načinom izražavanja naklonosti ka klubu značajno
odstupa od uobičajenih predstava o navijačkim
subkulturama u našem društvu. U pitanju je grupa od pet
do šest ljudi koji su pokrenuli Fejsbuk stranicu, a potom i
fanzin Grobarski trash romantizam (u daljem tekstu
GTR). Pažnja je usmerena na nekoliko aspekata koje
smatram važnim za analizu ovakvog načina društvenog
grupisanja – korpus identifikacionih markera koji se
koristi pri stvaranju demarkacionih linija između svoje
(navijači Partizana, u daljem tekstu Grobari/Partizanovci)
i sebi suprotstavljenje grupe (navijači Crvene zvezde, u
daljem tekstu Cigani/Zvezdaši) ali i način (delimičnog)
izdvajanja iz sopstvene grupe. Takođe, važan aspekt koji
se u slučaju navijačkih grupa svakako mora istaći, jeste
reverzibilan proces međudejstva između kreiranja ličnog
identiteta i navijačkih praksi.
______________________________________________
Fudbal
Ključne reči: navijači; sportske

subkulture/kontrakulture; sport i umetnost; navijačko
kulturno nasleđe.
Istraživanje koje sam za svrhu ove analize sprovela

sastoji se od intervjua sa idejnim nosiocem GTR-a (I. L.)
i njegovim prijateljem (M. C.), takođe navijačem
Partizana1. Većina informacija koje u tekstu iznosim su
one koje sam dobila od svojih informanata;
sistematizacijom datih podataka u nekoliko tematskih
celina, kao i njihovom interpretacijom kroz neke od
antropoloških teorijsko-metodoloških koncepcija,
rekonstruisala sam priču ove male navijačke (pod)grupe,
kao relevantnog dela domaće navijačke populacije. S
obzirom da fenomen GTR poprima sve veći broj
simpatizera, koji nisu obavezno „vatreni“ navijači
Partizana, smataram da uticaj koji vrše i namere i
vrednosti koje propagiraju zavređuju antropološku
pažnju, naročito zarad problematizacije danas često
postavljenog znaka jednakosti između navijača i
huligana.
1
Želela bih ovde da se zahvalim svojim ispitanicima na veoma
iscrpnom i kvalitetnom razgovoru. Nažalost, u radu sam morala
da istaknem samo neke delove našeg razgovora, dok sam neke
veoma interesantne podatke morala da izostavim, naročito zbog
toga što bi to zahtevalo dalju analizu, za koju prostor koji je
namenjen za ovaj rad nije ni približno dovoljan.
______________________________________________
Ivana Gačanović
Sledeći Jingerovo shvatanje, smatram da je smisao

antropološkog i sociološkog bavljenja subkulturnim
grupama – kao što je, na primer, opisivanje normativnih
kvaliteta nekog zanimanja ili hobija, uočavanje kontrasta
između različitih socijalnih slojeva/klasa ili naglašavanje
moći kontrole u kodeksima ponašanja u bandama,
zapravo podvlačenje antropoloških/socioloških aspekata
datih fenomena koji se obično previđaju (Yinger 1960,
625). Dakle, u društvenim naukama je uobičajeno
analitičko sredstvo za pristupanje istraživanju navijačkih
grupa koncept subkulture. Ovaj pojam se, još od vremena
svog nastanka (četrdesetih godina prošlog veka), toliko
difuzno koristi u sportskim etnografijama da je, prema
nekim autorima, izgubio mnogo od svoje eksplanatorne
moći (Wheaton 2007, 286). Međutim, kada se više
približimo jednoj takvoj „subkulturi“ (u ovom slučaju
grobarskoj), uviđa se velika raznorodnost i iscepkanost
njenih članova, koji se dalje dele, a kontradiktornosti
njihovog ponašanja i uverenja ponekad eskaliraju čak i u
međusobnim sukobima sa tragičnim posledicama. Ta
činjenica dovodi u pitanje koncepciju subkulture koja,
između ostalog, podrazumeva homogenizujuće tendencije
njenih pripadnika. Oni aspekti sportskih subkultura koji,
pak, nisu dovoljno razmatrani u društvenim naukama,
jesu oni koji se odnose na mapiranje razlika (kao što su
rasne, polne/rodne, etničke i sl.), zahteve za
autentičnošću grupa, mogućnosti da se na njih odgovori,
procese isključivanja iz određenih navijačkih redova kao
i određene (političke/ekonomske) okolnosti koje stoje na
______________________________________________
Fudbal
putu pravom navijačkom užitku (v. rad koji u tom smislu

predstavlja izuzetak, i koji se bavi upravo
problematizovanjem datih aspekata sportskih subkultura:
Wheaton 2007). Ipak, u ovom radu neću ići putem
postmoderne dekonstruktivističke kritike, koja se naziva i
post-subkulturnom teorijom, prema kojoj se odriče svaka
mogućnost predstavljanja subkulturnih grupa kao
nekakvih postojećih entiteta; ukratko – subkulture se tu
posmatraju kao izmišljena sredstva klasifikacije koje su
izmislili teoretičari subkultura (v. Redhead 1997). Pošto
sam sama pristalica starog antropološkog uverenja da
znanje ipak treba da nastaje kroz dijalog sa ljudima koje
„proučavamo“, Grobare ću posmatrati kao svojevrsnu
subkulturu, jer ih i sami njihovi članovi u određenoj meri
tako posmatraju, ali kroz kritičku dekonstruktivističku
perspektivu, kojom nameravam da ukažem na to da je
takva subkultura unutar sebe same izdiferencirana i da je
proces stvaranja navijačkog identiteta višedimenzionalan
prosec. Analiza izjava mojih ispitanika navela me je da,
na kraju krajeva, njihovu grupu/pokret okarakterišem kao
neku vrstu subkulturne kontrakulture.
She walks in beauty like the night,

a ja živim za Partizan i fight.
GTR
Ovim prerađenim stihom iz pesme Lorda Bajrona nastao

je GTR. Četiri godine unazad I. L. je razmišljao o tome
da napravi grobarski fanzin koji bi imao veze i sa
______________________________________________
Ivana Gačanović
kulturom2. U tom periodu, ipak, nije bila „pogodna

klima“ za tako nešto, jer je Alkatraz (navijačka grupa)
tada držao jaku vlast među navijačkim redovima:
„Suština je, kada imaš jaku, jedinstvenu tribinu, sve
moraš ljude da pitaš“ (I. L.). Trenutak u kome se razvija
GTR, prvo kao stranica na Fejsbuku, a ubrzo potom i u
obliku štampanog fanzina, jeste trenutak razjedinjenosti
južne tribine. Podeljenost tribine, u kojoj se izdvajaju dve
glavne grupe (Alkatraz i Zabranjeni), dakle,
podrazumeva nepostojanje jakog centra, i samim tim
veću slobodu izražavanja na tribini, što je, verovatno,
doprinelo „procvatu grobarske subkulture“, koju čine
fanzini, grafiti, pank/rok bend Grupa JNA i sl.3
Postojeći grobarski fanzini se po sadržini razlikuju, pri
čemu bi se slobodno moglo reći da je GTR najspecifičniji
po svom stilu. Kao što je već rečeno, GTR nastaje
navedenim stihovima, koje je I. L. postavio kao status na
2
Sama ideja navijačkih fanzina potiče iz Engleske. Ni kod nas
ova ideja nije nova; poznat je i među navijačima veoma
poštovan partizanovski fanzin The PUP, čijih je 17 brojeva
izašlo u periodu od 2000. do 2006. godine. „Utisak je da je taj
duh PUP-a preživeo i našao svoje mesto u današnjim fanzinima
Partizanovih navijača, pre svega u fanzinu GTR“ (izvor:
http://crno-bela-nostalgija.blogspot.com/2013/04/partizanovi-
fanzini-pup.html). Pored GTR-a, danas postoji još tri grobarska
fanzina: 04. X 1945; Partizan iznad svega i Jusuf
Mehmedovski.
3
Izvor:
http://zabranjeni.org/forumV2/index.php?topic=296.30.
______________________________________________
Fudbal
svom Fejsbuk nalogu, i potpisao ih sa „Grobarski trash

romantizam“. Kasnije mu je jedan prijatelj predložio da
naprave posebnu stranicu pod tim nazivom, što su i
učinili, a odziv i pozitivni komentari4 su I. L. dali
podstreka da ostvari svoju pređašnju zamisao o fanzinu.
Početna zamisao je bila da se vrše „umetničke
intervencije“ u pesmama i slikama iz perioda
romantizma, mada su kasnije prešli na obrade slika,
pesama i raznih drugih dela iz umetnosti i književnosti
uopšte. Umetničke intervencije, kako I.L. označava ove
radove, podrazumevaju ili umetanje raznih ličnosti,
maskota, događaja, navijačkih rekvizita, crno-belih
šalova itd. u poznata likovna dela, ili menjanje tekstova
pesama i provlačenje grobarske tematike kroz njih, kao i
pisanje različitih tekstova sarkastičnog i duhovitog
sadržaja, sa referencama na različite ličnosti i događaje
povezane sa Partizanom ili Zvezdom, kao i sa istorijom i
savremenom politikom. Tako nam GTR „otkriva“ kako
su i Kazimir Maljevič, Čarls Bukovski, Frank Sinatra,
Sergej Jesenjin, Vladislav Petković Dis, Brana Petrović,
Šarl Bodler, i mnogi drugi u stvari Grobari i da svu svoju
umetnost i delo posvećuju Partizanu. Postupak obrade
slika (ali i pesama) bi mogao da se okarakteriše kao
brikolerski, što prema Levi-Strosu, tvorcu ovog termina,
4
Nakon 250 „lajkova“ stranice GTR na Fejsbuku, o njima je
izašao i prvi članak u novinama:
http://www.b92.net/sport/fudbal/vesti.php?yyyy=2012&mm=0
9&dd=24&nav_id=645698.
______________________________________________
Ivana Gačanović
znači da se autor koristi sredstvima zaobilaznim u odnosu

na sredstva kojima se služi čovek od zanata, i koji, za
razliku od zanatlije i inženjera, nije projektno orijentisan,
već delove prikuplja i čuva po principu „uvek može da
posluži“, pa je „njegova radnja retrospektivna“, jer se
obraća postojećoj skupini alatki i materijala s kojom
mora „da zapodene neku vrstu razgovora pre nego načini
izbor“ (Levi-Stros 1978, 57-59). Slično kućnom
majstoru, [avangardni aproprijacionista] pozicionira se s
onu stranu profesionalno definisanih tehnika rada, što
znači da prenamena tehnika rada odgovara prenameni
funkcije predmeta, odnosno „neispravnom uzimanju“
stvari putem neformalnih praksi kalemljenja i reciklaže
(Sretenović 2012, 112). Takođe, bilo u obliku fanzina ili
Fejsbuk stranice, GTR može da se posmatra i kao
kreativna ili umetnička (kako njeni kreatori insistiraju)
(p)readaptacija odnosa prema sportskom klubu, gde
posvećeni fanovi praktikuju sopstvenu (re)produkciju
doživljaja navijanja, kroz različite priče, fanzine, slike i
elektronske obrade; ...sve one prakse fanova u kojima se
likovi, slike, metafore i značenja "originalnog" teksta ne
gube potpuno, već iznova osnažuju i/ili otvaraju za
transformacije na produktivne i uzbudljive načine5.
Naravno, radovima GTR-a ne možemo pripisati vrednost
umetničke originalnosti ili ih svrstati među avangardne
5
Formulacija u ovoj rečenici je prilagođena verzija objašnjenja
u kome Kolin Milbarn (Colin MIlburn) piše o praksama fanova
serije Ratovi zvezda (navedeno u: Krstić 2012, 90).
______________________________________________
Fudbal
aproprijacioniste na primer, s obzirom da je njihova

„umetnost“ pre svega tehnički svedena na fotošop
montaže. Svakako, izvesno je da se njihova dela ne
stvaraju sa tim ciljem, mada ih, opet, mnogi njihovi
simpatizeri nazivaju „navijačkom avangardom“. Ono što
je takođe veoma izvesno, jeste da GTR ima određenu
misiju projektovanja sopstvenih vrednosti – kako
estetskih, tako i moralnih – na navijačku i širu publiku.
Odrednica u nazivu ove grupe – trash – relativno je jasna.
I. L. objašnjava kako je stavio tu reč u naziv svog
„pokreta“ da bi mogao bez stega da se bavi umetnošću i
bez osude od strane umetnika. Međutim, romantizam kao
odrednicu bismo mogli prodiskutovati. S obzirom da je
GTR jedna spontana tvorevina, nije bilo striktnog plana u
kom pravcu se rad ove grupe može kretati. Ali okrenutost
ka kulturi, umetnosti i književnosti i ka političkoj i
navijačkoj satiri se može uzeti kao njihova prepoznatljiva
karakteristika. Pored toga, jedna od najprimetnijih
osobina ovog načina izražavanja naklonosti ka klubu je
prizivanje „starih dobrih“ klupskih i navijačkih vremena,
i u tom smislu bi se moglo reći da reč romantizam ima
važnu značenjsku odrednicu pri opisu ove grupe. Naime,
s jedne strane, proces identifikacije i njenog simboličkog
pothranjivanja se među navijačima koji veliku pažnju
posvećuju negovanju što jasnije predstave o sopstvenom
(i rivalskom) klubu u velikoj meri sastoji od rasprava o
istoriji sopstvenog i suparničkog kluba. S druge strane,
imamo lamentiranje nad starom školom navijanja,
odnosno romantizovanje prošlosti. Taj sentiment prema
______________________________________________
Ivana Gačanović
starinskim načinima ispoljavanja klupske naklonosti, koji

podrazumeva antagonizme, ali (u velikoj meri, ne
potpuno) isključuje huliganstvo, koje je danas
dominantan vid ispoljavanja pripadnosti prema svom,
odnosno netrpeljivosti prema suparničkom taboru, jedno
je od osnovnih obeležja ove grupe, i predstavlja prvu
upadljivu suprotnost u odnosu na navijački „mejnstrim“,
ili samo na predstavu o njemu kao takvom.6
Pravci identifikacije – singularizacija sa

kolektivizacijom
Pripadanje nekoj navijačkoj grupi pretpostavlja osećaj

zajedničkog identiteta, međutim, prema mojim
sagovornicima, među Grobarima „ne postoji
zajedništvo“, odnosno grupna homogenost i to navode
kao jednu od njihovih specifičnosti u odnosu na navijače
Crvene zvezde. Svakako, ne može se tu poreći postojanje
nekog „ideala zajedničkog identiteta, kome svi teže“.
Ipak, odgovor mojih ispitanika na pitanje koja je
referenca tog identiteta, vrlo moguće, nije
reprezentativan. Naime, prema I. L. to je engleski stil
6
Najupečatljiviji primer njihovog „načina“ jeste odlazak na
utakmicu poslednjeg kola prvenstva Srbije u fudbalu u sezoni
2012/2013., sa transparentom „Knjigom protiv zvezdizma“ i sa
delima svetske književnosti u rukama (izvor:
http://www.24sata.rs/vesti/aktuelno/vest/romanticni-grobari-
vracaju-veru-u-navijanje/114811.phtml).
______________________________________________
Fudbal
navijanja („grlo, dlanovi, šalovi“) koji je uvek bio

svojstven navijačima Partizana, dok je zvezdaški stil
prepoznatljivo italijanski (organizovane masovne
koreografije, pompeznost). Isticanje ovog elementa
identifikacije je, dakle, više posledica ličnih (ili GTR)
preferencija, a ne izražaj pogleda šire grupe. Sam I. L. je
zahvaljujući navijanju za Partizan, kako kaže, postao
anglofil, što znači da on iz navijačkih praksi crpi neke
identifikacione elemente koji nisu njene
najtransparentnije odlike. Jedna od linija okupljanja
grupe ljudi organizovane oko GTR-a može se reći da i
jeste anglofilstvo.
Proces navijačke identifikacije posmatra se obično kao
jednosmeran – klub i njegove boje se smatraju centralnim
izvorom identiteta (vatrenog) navijača, a odlazak na
utakmice, radnje koje se izvode tokom utakmice, kao i
rutuali pre i posle mečeva, boje kluba i navijački rekviziti
su tu ne samo da podupiru proces kreiranja i izražavanja
ličnog i grupnog identiteta, već pomažu navijačima da
svoje postojanje dignu na transcendentni nivo (v. Derbaix
and Decrop 2011)7. Ali na ovom mestu možemo uočiti
7
Primer koji sam dobila od svojih ispitanika vezano za
navijačke rekvizite, odnosno simbole kluba, koji ima veoma
važnu ulogu grupne solidarnosti je navijačka zastava: „U
navijačkom svetu svako nosi svoju zastavu. Ako ti padne
zastava, to je najveća bruka. Prestaneš da ideš na utakmice ako
ti padne zastava. To je neko normalno rivalstvo. Znači, nosi
zastavu, stani, pobij se kad neko hoće da ti uzme. A onda su
10
______________________________________________
Ivana Gačanović
mogućnost reverzibilnosti navijačkih praksi, kada

govorimo sa aspekta kreiranja ličnog i/ili grupnog
identiteta. Funkcija grupe GTR može da se posmatra,
kako I. L. navodi, kao prosvetiteljska. Tu se pre svega
misli na to da, npr.: „klinac koji ima fanzin, koji ide na
Partizanovu utakmicu, sa 13/14 godina, može da vidi
Bodlera, Poa... i on će početi možda da se interesuje za
to. Znači, on preko Partizana može da upozna... kao što
sam ja, preko Partizana, preko tribine, postao anglofil“ (I.
L.). Navijačke prakse, dakle, podrazumevaju određene
vidove participacije, ali ona ipak ne mora isključivo da se
odnosi na odlazak na svaku utakmicu svog kluba. Ona
može da se izražava i putem određene vrste kreativnih
aktivnosti (fanzini, grafiti, osmišljavanje transparenata,
pisanje i izvođenje navijačkih pesama i sl.), koje se, kako
mnogi primeri iz okruženja ispitanika pokazuju, i same
razvijaju upravo zahvaljujući ljubavi prema klubu. Dakle,
kada govorimo o procesu navijačke identifikacije ne
smemo zanemarivati element lične navijačke kreativnosti
i mogućnosti da se iz „prostog“ navijanja za određeni
klub mogu izvući i neke sekundarne identifikacione
reference, koje mogu usmeravati dalji proces
identifikacije pojedinca i njegovo usložnjavanje. Ovaj
proces u navijačkom svetu možemo označiti kao proces
oni [Zvezdaši] skapirali to, stavili su u svoju organizaciju da

zastavu nosi 10 najjačih ljudi sa pištoljima, za slučaj ako ih
neko napadne da mogu da... oni tako funkcionišu na primer 15
godina...“ (I.L.).
11
______________________________________________
Fudbal
singularizacije: navijač može da izražava svoju ličnost

čak i unutar jedne navijačke grupe, dodajući lični pečat
svom odnosu sa društvenim okruženjem. Takvo isticanje,
u bilo kom obliku, objašnjava se ljudskom potrebom za
opipljivom podrškom, u cilju stabilizovanja značenja
svog dubinskog sopstva (Debraix and Decrop 2011, 286-
7). Ovakve primere smatram važnim jer govore suprotno
čestim stereotipizacijama predstava o navijačima, koje se
od 1960-ih godina masovno plasiraju u medijima širom
evropskih zemalja, a prema kojima se fokus stavlja skoro
isključivo na negativne predstave o navijačima kao
bezličnim huliganima i nasilnicima.8
Po pitanju individualnosti navijača s jedne i
kolektivizma, s druge strane, i tu moji ispitanici povlače
razliku između Grobara i Cigana. Prema njihovim
rečima: „Ključna razlika je što su oni kolektivistička
tribina mnogo više nego mi, oni šta se dogovore, ti glavni
kad se nađu, to je tako... Mi se na dve godine delimo na
različite tribine – ima ih dve. I pola te jedne je
podeljeno... Naravno, oni imaju određenu prednost što su
tako organizovani... Ali u celom zbiru... Ne, to kod nas
uopšte nije cilj“ (M. C.). Dalje, zvezdaški kolektivizam
se objašnjava na sledeći način: „Znaju se oni svi,
dogovaraju se, svaka grupa ima svoje, oni se dogovore,
8
Videti jedno od najopsežnijih istraživanja među fudbalskim
navijačima širom Evrope, u kome se pokazuje da navijačke
prakse mogu i te kako da imaju pozitivne strane (The Social
Issues Research Centre 2008).
12
______________________________________________
Ivana Gačanović
onda samo proglase i svi slušaju. A svi slušaju zbog toga

da bi ta grupa bila jaka. Znači, ima ih mnogo više nego
nas, jer se mi tako osipamo, delimo, i to ih čini jačim“
(M. C.). Takođe, ova kolektivistička snaga se očitava i u
pogledu čuvanja svoje zastave: „Sad je pala zastava
drugoj najjačoj grupi na jugu, ovima iz Obrenovca. Njih
dvadeset je nosilo zastavu, i sačekali ih – ono, njih sto.
Zastave se ciljaju. Ali oni su to potpuno isključili iz tih
navijačkih okvira. Kod njih je sve centralizovano. Imaš
kao neku piramidu. A kod nas da ti neko kaže daj zastavu
da je nosi neko, to nema šanse“ (I. L.). Na pitanje kako
objašnjavaju tu „dezorganizovanost“ Grobara, ispitanici
odgovaraju da kod njih, kada bi se situacija gledala sa
stanovišta vrste političkih organizacija, vlada anarhija
(anarhija, koja teži despotiji) – „kada neko uspostavi vlast
na 4 meseca, i onda to traje mesec dana, i onda pukne“
(M. C). Vizija koju I. L. smatra idealnom po pitanju
uređenosti svog navijačkog tabora je prosvećeni
apsolutizam, a Grobare vidi kao libertarijance (iako
smatra da oni toga nisu svesni): „Ogledalo toga je što
stoji nacistička zastava kod jednog lika u rukama, a pored
njega stoji zastava Gvineje Bisao... Mislim, ono, ima
mesta za sve“.
Nasleđeni i smišljeni faktori razdora
Kada govore o nizovima suprotnosti, kao izvorištima

ličnih, tj. grupnih identifikacija, posebno se ističe još
jedan faktor, a on se odnosi na predstave o istoriji kao
13
______________________________________________
Fudbal
identifikacionoj referenci. Ispitanici tvrde kako Grobari,

bez obzira na sve manjkavosti koje po njima karakterišu
istoriju Partizana, nikada ne spore svoju prošlost,
posebno onaj njen deo koji se odnosi na osnivače kluba i
njegovu vezu sa komunističkim poretkom bivše SFRJ. S
druge strane, tvrde kako Cigani stalno prepravljaju
sopstvenu istoriju i izvrću njene činjenice – „oni sada
furaju fazon ’reakcija’ – da su oni sve vreme bili kontra
komunizmu, i slične gluposti... Oni svoj identitet grade
na svojoj istoriji i zato hoće da je promene. Predstavljaju
se kao neka predratna elita, a u stvari nemaju veze s tim“
(M. C.). Kada je o kulturnom, urbanom ili nekom drugom
nasleđu reč, ispitanici ne smatraju da je ovaj element
previše važan kao odrednica jedne ili druge grupe, s
obzirom da njih čine najrazličitiji profili ljudi iz našeg
društva. Međutim, na temu građanskog nasleđa, ipak,
postoje opsežne debate među Zvezdašima i
Partizanovcima. I. L. kaže: „Seljak – šta je seljak?
Navijači Partizana sami sebe zovu stoka. Mene više
nervira lažno građanstvo, nego seljaštvo“ (I. L.). Za
plasiranje te slike o Crvenoj zvezdi kao nosiocu
građanskog nasleđa, kako saopštava GTR, zaslužan je
Bogdan Tirnanić.9 U GTR-u je objavljen i tekst na tu
temu, gde se, između ostalog, kaže: „Kod Bogdana
9
Tekst na koji se aludira v. u Tirnanić (1983, 17-21 ). Deo
teksta dostupan je i na adresi:
http://crvenazvezdafk.com/sr/vesti/najvaznije/2882/Bogdan+Ti
rnani%C4%87+o+Zvezdi.html
14
______________________________________________
Ivana Gačanović
Tirnanića na primer - pripadnost navijačkom taboru

Crvene zvezde se izvodi do (inače nepostojećeg)
metafizičkog značaja. Ovaj, priznajemo, prilično dobar
beogradski hroničar ali i ideolog lažnog beogradskog
duha kod Zvezdinih navijača okupljenih oko Kulturno
Umetničkog Društva ’Delije sever’ tvrdi da je navijanje
za Crvenu zvezdu bio direktan prkos komunizmu, i
simbol, kako kaže – reakcije. Beogradska manguparija,
kako Tirnanić naziva momke iz kako naglašava Sava
male, Dorćola, koje je okupljalo to što navijaju za Crvenu
zvezdu se kešala o tramvaj, držala cigarete sa palcem i
kažiprstom i prkosila dok su za Partizan navijali
isključivo sinovi generala, krezubi Albanci i dođoši koji
su naselili Novi Beograd. Bogdan Tirnanić omalovažava
nečije prekodrinsko poreklo (ili novobeogradsko
stanovište), a zaboravlja da su bivša, gore pomenuta
beogradska predgrađa, redom naseljena radnicima iz
Crne Trave i Bele Palanke, to jest, iz mnogo većih
rupetina od onih prekodrinskih.10“
Povezano sa ovim nameće se pitanje pozivanja na
nacionalnu pripadnost i njenu važnost za identitet
navijačke grupe – zvezdaške ili partizanovske. I na ovom
mestu moji ispitanici povlače liniju razdvajanja između
Grobara i Cigana. Među Grobarima svakako ima dosta
srpskih nacionalista, kao i među Ciganima, ali oni, kako
10
Videti na adresi:
https://www.facebook.com/Grobarskitrashromantizam/posts/45
7810620983668.
15
______________________________________________
Fudbal
navodi M. C., „to ne unose u epicentar priče“. Kao

posebnu stavku u njihovom ponašanju i mišljenju I. L.
ističe: „Zvezdaši imaju tezu da je Zvezda jedan od četiri
stubova srpstva. Znači stvarno, oni su najgore zlo koje
postoji u ovom društvu i sve najgore protiv čega se ja
borim oni predstavljaju. Ne proglase oni sami sebe za
stub srpstva, nego dođe Matija Bećković, koji je član
SANU, i kaže Zvezda, crkva, list Politika i vojska su 4
stuba srpstva.“ Tu tezu, kako kaže M. C., oni uzimaju kao
realnu, i ne dovode je u pitanje: „Oni su bili bolji klub, i
onda je Partizan (pošto su se ranije igrači dovodili na
otimačinu, znači ko se koga domogne) preko vojske
dovodio dosta igrača u klub i pravio mrežu širom zemlje,
jer je kao klub imao tu moć, i onda je kod nas bilo više
ljudi sa Kosova, iz Hrvatske, Bosne, Makedonije, nego
kod njih. Sledeći taj princip da dovode igrače kad odu u
vojsku. I oni su sa tih 10% više Srba koji im graju u timu
istripovali da su veći Srbi, ne znam. Ali oni generalno
prihvataju tu tezu kako su oni srpski klub (i zbog toga što
je Tuđman bio predsednik Partizana, što je provaljeno
1991. godine, pre toga niko nije to pominjao)... Mislim,
nebitno, to su sve stvari koje se ono, nagomilavaju,
nagomilavaju... tačno ima scena kad je Tito umro, igrali
su Zvezda – Hajduk, i onda je spiker javio da je umro
Tito, i onda su igrači Zvezde počeli da se valjaju po
stadionu, da plaču, i ne samo Zvezde, svi su plakali...
posle toga ti gledaš iste igrače kako pričaju da su oni, ne
znam ni ja, veliki Srbi“. Dakle: „To preterivanje,
srpstvo... to je njihov identitet, to su oni. Oni su svi takvi.
16
______________________________________________
Ivana Gačanović
Taj njihov model, koji su ustanovili, oni su takvi sada svi

– 'Krstim se pored crkve kada prolazim'“ (M.C.).
Ono što I. L. sam želi da doda na datu temu je sledeće:

„Ali sa druge strane, romantizam se poklapa sa
grobarstvom u tom smislu buđenja neke prave nacionalne
svesti, što isto ja mislim – da su Grobari istinske patriote
i nacionalisti za razliku od Zvezdaša. Npr, imaš taj
nacionalizam pekićevskog tipa i Basare, s jedne strane, a
s druge strane imaš Dobricu Ćosića“. Ova analogija
između klubova i pisaca je, inače, manir koji se u GTR,
izgleda, dosta potencira. Na sledeći način I. L. objašnjava
„otelotvorenje“ i „esenciju“ različitosti između Partizana
i Zvezde: „S jedne strane imaš Ivu Andrića koji je dobio
Nobelovu nagradu, to ti je neka titula, a on je bio veliki
ološ od čoveka (možda je bio dobar pisac)11; a sa druge
strane imaš Pekića, koji je, ono, tipičan predstavnik
Grobara, koji udara glavom o zid, i zbog toga ide u zatvor
i bolji je pisac od Andrića, iako je ovaj veći pisac. To je
neka paralela za Partizan i Zvezdu – Zvezda ima tu titulu,
ali je Partizan bolji. To ti je ceo taj kompleks veličine.
Oni su svoj stadion nazvali Marakana, zato što je tad
Marakana bio najveći stadion na svetu“ (I.L.).
***
Kako sami ispitanici kažu, navijanje za Partizan utiče
velikim delom i na njihov lični i na kolektivni identitet.
11
V. tekst na datu temu (GTR, br. 4: 12-14).
17
______________________________________________
Fudbal
Prema tome, oni se automatski identifikuju sa bojama

svog tima, dok se, istovremeno, boje glavnog
protivničkog tima (Crvene zvezde) doživljavaju sa
odlučnom odbojnošću. Ova činjenica nas navodi na
zaključak da je proces identifikacije sa određenim timom
zasnovan na simboličkom sistemu hijerarhijski
organizovanih binarnih opozicija, koji podrazumeva dve
jedinice koje se međusobno isključuju i koje služe tome
da proizvode značenje kroz građenje suprotnosti. Iako
objašnjavanje osnove procesa navijačke identifikacije
putem jednostavnih strukturnih matrica (crno-belo :
crveno-belo; jug : sever; mi : oni) može da zvuči kao
trivijalan zaključak, na taj način ipak možemo bolje
razumeti pravce razvijanja ostalih naklonosti kod ove
konkretne navijačke populacije. Pored starih vremena i
umetnosti, I. L. kaže kako su osnovne teme GTR-a patnja
i mazohizam. Patnja i mazohizam su, dakle, osećanja
koja, prema mojim ispitanicima, karakterišu navijače
Partizana. Ovaj detalj smatram da treba naglasiti: „GTR
priziva dobra stara vremena, ali u stvari dobra loša stara
vremena“ (I.L.). Prema njima, dakle, Crvena zvezda
predstavlja brend, jer su najčešći razlozi zbog kojih njeni
navijači navijaju za nju to što je bila prvak Evrope, zbog
kultova ličnosti pet zvezdinih zvezda, itd. (I. L.) Za
navijače Partizana I. L. pak kaže: „A devedeset posto
upućenijih Grobara će ti reći, Partizan je antibrend. Oni
se lože na Čavu Dimitrijevića, koji je bio alkoholičar, na
Sašu Ćurčića, na sve neke, ono, ili na neke luzere, ili
avangardne likove, kao što je Petar Borota, golman
18
______________________________________________
Ivana Gačanović
Partizana, koji je bio slikar, Ivan Golac...“ Upravo ovu

razliku oni smaraju ključnom: „Tu postoji neka razlika,
drugost klasična“ (M. C.). Period u kome su igrali ti
veliki igrači kao što je Dragan Mance (uglavnom se misli
na period 1980-ih godina) se uzima kao „zlatni period“
ne samo za Partizan, nego za domaći fudbal uopšte.
Međutim, prema ispitanicima, nije kvalitet fudbala bio tu
presudan, nego upravo određeni pojedinci, koji su se
svojom neobičnošću isticali u odnosu na fudbalere
Crvene zvezde: „Kad čitaš Džajićev intervju, to je kao da
čitaš, ne znam, nekog seljanina najgoreg mogućeg, a kad
čitaš Mancea koji je na primer idol Grobara, to je
potpuno druga priča“ (M. C.). Identitet predstavnika
GTR-a se, prema ovome, ne zasniva toliko na sportskim
uspesima svog kluba, već se on crpi iz ličnosti
pojedinaca, odnosno idola. Ili, kako I. L. kaže: „Pa, ne
bismo o fudbalu. Mnogo je to više od fudbala, stvarno“.
Po navedenom, modus navijačkog izražavanja GTR-a
zasniva se pre svega na estetici i imaginaciji. S obzirom
na to da je kvalitet domaćeg fudbala danas na
nezavidnom nivou i da ga ne oličava neka preterana
„estetika“, nameće se pitanje na čemu se onda zasniva
izvorište njihove ljubavi prema klubu. Na to pitanje I. L.
odgovara na sledeći način: „Mi smo stvorili paralelnu
realnost. Ovim nadomešćujem estetske nedostatke, ne
samo u fudbalu, nego i u životu“. U skladu sa tim,
informanti navode sledeći citat Duška Radovića, kao onaj
koji najbolje opisuje njihovu naklonost ka Partizanu: Ja
mnogo volim fudbal i za mene je fudbal važna stvar.
19
______________________________________________
Fudbal
Imam koga da volim, volim Partizan. Imam koga da

mrzim... Imam svake nedelje bar jednom jedan veliki i
uzbudljiv događaj. Mislim da je fudbal ili jedan oblik
lažnog emocionalnog života ili vrlo važna dopuna našeg
emocionalnog života12.
Subkultura i/ili kontrakultura
Već je u radu nagoveštavano da GTR, kao grupu,

označavam kao navijačku subkulturu. Međutim, već na
osnovu letimičnog pregleda izloženih informacija nameće
se pitanje da li su oni zaista grobarska navijačka
subkultura, ili ih je ispravnije okarakterisati kao
svojevrsnu kontrakulturu – koja nije samo usmerena
protiv svojih najvećih protivnika – Zvezdaša, već i protiv
šireg društva, a velikim delom i na račun samih sebe. Ali,
ko su to „oni“? Najčešće se dešava da jedna navijačka
grupa svoj identitet pre svega bazira na distinkciji MI –
ONI, međutim, u slučaju GTR-a možemo primetiti da oni
svojim fanzinom povlače određene crte razdvajanja i
unutar svog šireg „tabora“, tj. Grobara u načelu. Iako je
već navedeno nekoliko primera koji govore ovome u
prilog, navešću još jedan. Danas je KK Partizan značajno
uspešniji u odnosu na FK Partizan u pogledu sportskih
rezultata na međunarodnoj sceni. Međutim, I. L. kaže
kako ne ide na košarkaške utakmice (što bi bilo
12
Citat preuzet sa:
http://www.youtube.com/watch?v=hASAbSJ8xds.
20
______________________________________________
Ivana Gačanović
očekivano od jednog vernog navijača – da bodri svoj klub

i kada je uspešan, a ne samo kada je neuspešan), a da na
fudbalske odlazi. Jedan od razloga zbog kojih ne ide na
košarkaške utakmice je „zato što je postalo fensi sada
navijati za KK Partizan, jer ima uspeha. S obzirom da
voli Partizan „generalno“, kako kaže, košarku gleda kod
kuće. Ali na fudbalske utakmice zato odlazi ne toliko
zbog same igre, već upravo da gleda „ludake na tribini
kojih imaš milion i onda kapiram da je lepak za budale i
tako... Ne, ne, u pozitivnom smislu – čudake, nemam
pojma...“. Ovde bi se moglo zaključiti da moj ispitanik i
nije preterano „veliki“ navijač, i da ovakvim
karakterisanjem Grobara na tribinama sebe ograđuje u
odnosu na njih, i ponaša se više kao njihov posmatrač,
nego kao saučesnik. Ipak, smatram da takav zaključak ne
bi bio ispravan. Ispravnije bi možda bilo zaključiti da se
čitava GTR grupa, i svi oni koji se sa njom poistovećuju i
podržavaju njihov rad, zapravo poistovećuje, navija i
slavi antiheroje, dok istovremeno kontrira ustanovljenim
vrednosnim normama šire grupe (ili širih grupa). To je
značenje već pomenutih samoopisa GTR-a, kao „patnje,
mazohizma i žala za dobrim lošim starim vremenima“.
Za pripadnike i simpatizere GTR-a se, dakle, ne možemo
reći da oni ne žele da dele identitet sa svojom grupom,
mada M. C. kaže da tu „postoji delimičan osećaj
zajedništva i identifikacije sa ostalim Grobarima, ali do
određene mere“. Ipak, ono što ih povezuje sa svim
ostalim Grobarima je pomenuta kontra. Evo jednog
navoda koji govori u prilog tome: „Za Partizan si, u
21
______________________________________________
Fudbal
okolnostima Zvezdine slave, mogao da navijaš samo ako

te nešto posebno vezuje za taj klub. Počeli smo da
navijamo za Partizan zato što nas je u to neko uputio, ali
samo oni koji su nešto prepoznali u tome su i ostali... to
te onda određuje kao čoveka. Terao si kontru od malena,
od kad imaš 5-6 godina, i onda čitav život...“ (M. C.).
Navešću i jedan ilustrativan primer, koji sam dobila od
ispitnika: „Neki lik je negde napisao da je živeo u Knez
Mihailovoj i da su svi u njegovom odeljenju navijali za
Zvezdu, a jedini koji je navijao za Partizan se zvao Jusuf
Mehmedovski i bio je sin nekog krezavog generala – i
onda je Jusuf Mehmedovski kod nas postao heroj“13.
Vidimo iz ovog primera da se ne radi samo o (fiktivnom
ili realnom) liku koji je „sam protiv svih“ (i pritom se ne
ističe nikakvim posebnim „herojskim“ osobinama), nego
se (barem u fanzinu) predstavlja i kao Musliman, što je
direktna kontra srpstvu i pravoslavlju koje, kako moji
ispitanici kažu, propagiraju Zvezdaši. U razgovoru sa
jednim od poznavalaca dela GTR-a, koji ne učestvuje u
radu te grupe saznala sam da i on sam u tome vidi upravo
„neku vrstu anti kulture, protiv dominantne kulture“ (M.
S.). Prema njegovom mišljenju: „Nekako je tu veći
akcenat na tome kao da se distancira grobarstvo od
šovinizma i nacionalizma koji je više sinonim sad postao
za Zvezdu, nego bilo šta... i da se od Ace Lukasa prebaci
na pank kulturu itd.“ (M.S.). Na osnovu svega iznetog,
13
Kao što sam već navela, jedan od postojećih grobarskih
fanzina nosi naziv Jusuf Mehmedovski.
22
______________________________________________
Ivana Gačanović
poslužiću se Jingerovom koncepcijom kontrakulture radi

zaokruživanja pređašnje analize: „ predlažem upotrebu
pojma kontrakultura u svakom slučaju u kome normativni
sistem neke grupe sadrži, kao primarni element, temu
konflikta sa vrednostima totalnog društva, gde su
personalne varijable direktno uključene u razvoj i
održavanje grupnih vrednosti i gde god da se njene norme
razumeju samo preko referiranja na odnos grupe sa
okruženjem dominantne kulture“ (Yinger 1960, 629).
Iako sam na početku rada pretpostavila da GTR možemo
okarakterisati kao jednu subkulturnu kontrakulturu,
nizovi opozicionih parova koje sam izdvojila u ovom
tekstu, kao što su – centralizovanost tribine : anarhija na
tribini :: srpstvo : „pravi“ nacionalizam :: Ivo Andrić :
Borislav Pekić :: šovinizam : umetnost, kultura,
otvorenost :: kolektivizmam : singularizam :: brend : anti-
brend, itd. – govore o tome da bi i takva karakterizacija
bila pogrešna, ili barem nepotpuna. Najispravnije bi se
verovatno moglo zaključiti da se radi o kontrakulturi,
koja svoju identifikacionu bazu ima u grobarskom taboru.
Pritom se ne sme zaboraviti pomalo zbunjujuća činjenica
da motivacije za navijanje (barem što se ove grupe tiče)
nisu pretežno podstaknute samim činom sportskog
takmičenja, već i mnogim drugim, „višim“ motivima.
Moji ispitanici ne poriču da jedan deo Grobara može da
se opiše kao „’er maks’, trenerke, jagnjetina, kisela voda,
narodnjaci, štampani barjaci i zastave, pretnje, interes,
mnogo sujete i ogovaranja“, ali pripadništvo jednom ili
drugom taboru očigledno nije samo to. Pre bi se moglo
23
______________________________________________
Fudbal
reći da je to i večita igra nadmudrivanja i borbe koja ne

podrazumeva isključivo huliganske metode i vrlo često
zahteva proniciljivost i posvećenost.
Literatura
Debraix, Christian and Alain Decrop. 2011. Colours and

scarves: an ethnographic account ofootball fans and
their paraphernalia. Leisure Studies 30 (3): 271-291.
Krstić, Predrag. 2012. Zemne staze Enterprajza: nauka i
naučna fantastika. Antropologija 12 (3): 73-97.
Levi-Stros, Klod. 1978. Divlja misao. Beograd: Nolit.
McRobbie, Angela and Jenny Garber. 1976. Girls and
Subcultures: An Exploration. In: S. Hall and T.
Jefferson (eds.) Resistance Through Rituals: Youth
Subcultures in Post-War Britain, 209-222. London:
Hutchinson.
Redhead, Steve. 1997. Post-fandom and the millennial
blues. London: Routledge.
Social Issues Research Centre. 2008. Football Passions.
Commissioned by: Canon. Tekst dostupan na:
http://www.sirc.org/football/.
Sretenović, S. Dejan. 2012. Od redimejda do digitalne
kopije. Aproprijacija kao stvaralačka procedura u
umetnosti 20. veka. Beograd: Filozofski fakultet
(doktorska disertacija).
Tirnanić, Bogdan. 1983. Beograd za početnike. Beograd:
Narodna knjiga.
24
______________________________________________
Ivana Gačanović
Wheaton, Brlinda. 2007. After Sport Culture: Rethinking

Sport and Post-Subcultural Theory. Journal of Sport
and Social Issues 31: 283-307.
Yinger, Milton. 1960. Contraculture and Subculture.
American Sociological Review 25 (5): 625-635.
25
______________________________________________
Sadržaj
). Kovačević. .Ф .
Б. Ж ћ. .Г .
И. Ђ ђ ћ. .С .
Ф „ ј ћe” ј .
). Đorđević. . Umeju li antropolozi da igraju fudbal? Sport i
identitet u savremenoj Srbiji.
). Čolović. . Fudbal, huligani i rat.
D. Zec. . Oaza normalnosti ili tužna slika stvarnosti? Fudbal
u okupiranoj Srbiji - ,.
). Gačanović. , O decentriranju navijačkih identiteta: ima li
romantike u navijanju?

Antropologija Fudbala - Nova Srpska Antropologija Knj. 2

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Antropologija Fudbala - Nova Srpska Antropologija Knj. 2

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Nova srpska antropologija

Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu

Recenzentska komisija Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu:

Prof. Saša Nedeljković

Likovno rešenje korica

Nova srpska antropologija je neprofitna edicija koje se besplatno preuzima na adresi

"Nova srpska antropologija" je zamišljena kao edicija koja će prezentirati

Antropologija fudbala predstavlja tumačenje samog fudbala, ali i više od

" "90 ". " " ђ

" ", "

3:1 (1:1). " "

" " " " , -

This paper represents an analysis of the sports commentaries in Serbian newspa-

Etnografski institut SANU

UMEJU LI ANTROPOLOZI DA IGRAJU

Hne reT sport, nacionalni identitet, sportska štampa, mehanizmi "zamišljanja

Umeju li antropolozi da igraju fudbal? Mišljenja vezana za ovu temu su

3lovi N3lo QTTQWbal je u tom trenutku u javnom narativu pre-

"Trijumfom u Bariju Delije su, kao i njihov voljeni klub, dosti-

U tom smislu, "epizoda o ratovanju Delija pokazuje kako, u jednoj zemlji u

Uloga sportske štampe u konstruisanju nacionalnog identiteta

2sobnim odnosima, razlozi za ovakve reakcije britanske štampe postaju ja-

"Sport" u tekstu pod naslovom "Kruna karijere" isti  /  ma SCG,

puno odsustvo pominjanja simbo kih et

Prvi nastup reprezentacije bio je neo kivano rezultatski uspešan – utakmi-

Takav uvod5 je podsetio na katastrofu iz Prag  tiri go-

I Kurir oduševljeno prenosi utiske sa ovog susreta, u tekstu naslovljenom

diskurs u analiziranom slu ju ovo postiže kako putem konstruisanja metoni-

"Ve na ljudi misli da je to sitnica, ali kada malo bolje pogleda-

Dakle, i ovde je na delu metonimijsko povezivanje "vrlih novih" et

"Srbija, brate, to je druga je od svega prethodnog. Pa, još him-

0 nom tonu, Mili #jašnjava kako nastup u košarkaškoj reprezenta-

"Ovo je samo košarka, to je za me

Tadašnji kapiten reprezentacije Milan Guro  $ ko Mili  ko izve-

Uvod u ju rašnju pres-konferenciju košarkaške reprezen-

Strategija koja se može dekodirati iz navedenih segmenata sportske štampe

štampe vezanom za košarkašku reprezentaciju Srbije, i samim tim, njihovi sta-

Razmatranje svih ovih fenomena, me2tim, nikako se ne može smatrati ce-

njime uslovljenim, zapravo doživeo najvidljiviju transformaciju. Zapo  

Junajteda" (W* apravo, o procesu ko &lijanoti naziva glokalizacijom

"I analiti ri treba da se ispovede. Jezik ispovesti zahteva prelazak s množi-

100 Antropologija 9 (2009)

Antropologija 9 (2009) 101

Appadurai, Arjun. 2000. Grassroots Globalization and the Research Imagina-

102 Antropologija 9 (2009)

Skembler, Grejem. 2007. Sport i društvo. Istori< $  ultura. Beograd:

CAN ANTHROPOLOGISTS PLAY FOOTBALL? SPORT AND IDEN-

Key words: sports, national identity, sport press, mechanisms of "i-

Antropologija 9 (2009) 103

Istorija raspada Jugoslavije, u besu mržnje i rata, u slavu bo-

"Na vratima pakla"

godinama koje su prethodile izbijanju ratnih sukoba u Hrvat-

Sportski novinari polaze od za njih neosporne ideje da je

bi sporta od strane ljudi koji su nemoćni da odgovore na iza-

Među sportistima koji se navode kao loši primeri prepušta-

"svojima". "Pojava neodgovornog ponašanja ima i na Stadio-

nekih srpskih nacionalističkih opozicionih stranaka. "I u Srbiji

sporta objašnjavaju se pomoću "argumenata" koje nude dr-

zbog toga što glavnu reč u međunarodnoj zajednici imaju ne-

Dolazak u beogradske klubove fudbalera izbeglica iz Hr-

na prognana i od strane Uefa prokleta ekipa uradila je nešto što

identiteta! Doskora nisu smeli glasno da govore šta su po narod-

gao je takođe da se seti da je predgovor za tu reprezentativnu

Huligani ili patrioti?

Hne reT sport, nacionalni identitet, sportska štampa, mehanizmi "zamišljanja

3lovi N3loQTTQWbal je u tom trenutku u javnom narativu pre-

2sobnim odnosima, razlozi za ovakve reakcije britanske štampe postaju ja-

"Sport" u tekstu pod naslovom "Kruna karijere" isti / ma SCG,

puno odsustvo pominjanja simbo kih et

Prvi nastup reprezentacije bio je neo kivano rezultatski uspešan – utakmi-

Takav uvod5 je podsetio na katastrofu iz Prag tiri go-

"Vena ljudi misli da je to sitnica, ali kada malo bolje pogleda-

0 nom tonu, Mili #jašnjava kako nastup u košarkaškoj reprezenta-

Tadašnji kapiten reprezentacije Milan Guro$ ko Mili ko izve-

Uvod u ju rašnju pres-konferenciju košarkaške reprezen-

Razmatranje svih ovih fenomena, me2tim, nikako se ne može smatrati ce-

njime uslovljenim, zapravo doživeo najvidljiviju transformaciju. Zapo

Junajteda" (W* apravo, o procesu ko&lijanoti naziva glokalizacijom

Skembler, Grejem. 2007. Sport i društvo. Istori< $ ultura. Beograd: