Mirjana Đurđević

ČAS ANATOMIJE NA GRAĐEVINSKOM FAKULTETU

Beograd, 2001.
 EPILOG I
E, stvarno odlično počinje. Samo što sam prošla pasošku kontrolu i počela da se
osvrćem po aerodromskoj čekaonici, traţeći zgodno mesto da se posadim, biće iz
razglasa saopštava da je noćni let za Amsterdam odloţen za jutro, iz tehničkih
razloga. Sad mi to kaţeš! Mogla sam još ovu noć da prespavam u svojoj kući, sa
svojim momcima, u svom krevetu, u svojoj spavaćici... Preterujem, ponela sam svoju
spavaćicu. Ĉekaj... ne, ne vredi, policajci koji su mi malopre zapečatili pasoš već su
nestali netragom, ljudi, pa mi smo noćas ovde zarobljeni! Jedini izlaz − Amsterdam.
Ali, malo sutra. Mora prvo da svane. Kad je tako, da sednem ja.
Sednem. Da pripalim? Ili da počnem sa štednjom? Ako ţelim da mi ona tri boksa
sakrivena u koferu potraju mesec dana, moram da počnem odmah. Posle −
videćemo. Cigare su, kaţu, tamo jako skupe. Ono što su me zezali, da ću tamo za
svaki coffee-break na tanjiriću, uz šećer, da dobijem i po dţoint gratis, duhovito je,
ali mi nije smešno. Ne sad. Tada sam odgovorila:
− Ja pijem bez šećera. Hoće li onda meni da daju dva?
Da se javim kući, mojim momcima? Da im kaţem da još ovu noć provodimo u
istom gradu (i okolini)? Mreţa u prekidu. Iz tehničkih razloga? Probaću kasnije.
Gledam ţenu koja sedi preko puta. Frizura nikakva, u stvari, frizura joj je nice
try, nego, kosa joj je nikakva. Beznadeţan slučaj. Respektabilni tamni podočnjaci.
Usta opuštena, čini mi se da im to nije prirodan oblik, pre će biti uticaj vedrog
raspoloţenja. Ako se sada rasplače, a blizu je − ruţna je kad plače. Figura
neprovaljiva, u svakom slučaju napunila je stolicu. Obučena kao sluţbenica neke
bolje firme na poduţem prinudnom odmoru. Solidno, ali pomalo pohabano. I
previše tamno. Pod veštačkim svetlom to joj ističe bledilo, o crnilu oko očiju da ne
govorimo. Kada je ova poslednji put spavala? Jedino što u prizoru preko puta deluje
svetski je lap-top, pristojan model, koji ona grli desnom rukom. Ne grli, skoro da je
legla na njega. Uostalom, otkud ja znam šta je pristojan lap-top? I kako to izgleda −
svetski? Ajde, videćemo i to. Malo sutra, u Amsterdamu.
Da me bolje poznajete, odmah biste ukapirale da je ta ţena u koju gledam − ja.
Prvo, samo meni moţe da padne na pamet da u polupraznoj aerodromskoj čekaonici
sednem naspram velikog ogledala na ulazu u toalet, ne bih li celu noć provela
zagledana u jedno od svojih lošijih psiho-fizičkih izdanja. Drugo, ovo na meni je
moja standardna odeća za izlazak među ljude. Treće, lap-top. Pozajmljen. Morala
sam da obećam da ću da ga čuvam ko oči u glavi. Inače se ne grlim sa mašinama na
javnom mestu. Ĉetvrto, podočnjaci...
Mogućnost da odem na tri meseca u Holandiju, na neku specijalizaciju, iskrsnula
je pre samo par nedelja, pred njihov Boţić. Nisam sebi mogla da dopustim ni luksuz
da se premišljam hoću li ili neću, trebalo je obezbediti stotine papira, napraviti
hiljadu dogovora, spakovati se. Sve to da bih se još malo školovala.
Oduvek sam mrzela školu a volela da učim. Nije dobro rečeno. Da probamo
ponovo: oduvek sam mrzela institucije, a institucije sa kojima sam u ţivotu, silom
prilika, imala najviše posla su upravo škole raznih vrsta. Pri tom sam nepopravljivo
radoznala. Sve me zanima, sve bih da naučim, da probam... Mačku je ubila
radoznalost.
Na stolicama pored mene se sklupčao mlađi par, ovi mi baš deluju
amsterdamski. Bili malo kod kuće, da o trošku holandskog socijalnog obiđu roditelje
za Novu godinu. I na kraću detoksikaciju.
− Noćni let za Amsterdam se odlaţe do jutra, iz tehničkih razloga − evo je opet,

2
ponavlja teta iz razglasa.
− Kakvi tehnički razlozi, neću da se vozim pokvarenim avionom, ni sad ni ujutru!
− devojka je baš nervozna.
Bez brige, draga, to moţe biti i svašta i ništa, pijani pilot koji ne ume da ubode
dugme u liftu i pojavi se na radnom mestu. Pista u mraku, zbog restrikcije struje. Do
koje je, opet, došlo zbog katastrofalne hidrološke situacije u zemlji. Koja je, rekla bih,
prirodna pojava. A prirodne pojave su ulazni podaci pri projektovanju
elektroenergetskih sistema. Dobro, moţda si donekle u pravu, moţda je i pukla
guma na avionu, a vulkanizeri noćas zatvoreni, pa sve na ovom svetu se događa iz
tehničkih razloga. Avion leti iz tehničkih razloga, avion ne leti iz tehničkih razloga.
Evo, i ja ću sutra u tom avionu biti iz tehničkih razloga. Iz tehničkih razloga
(novogodišnji kalendari, rokovnici i slična konfekcija) kasni i štampanje mog
romana. Zato će prve primerke umesto mene podići moja prijateljica i poslati jedan
gospodinu... Dosta filozofiranja, preda mnom je cela noć, hajde nešto da se radi,
vidiš da je bilo pametno što sam insistirala na lap-topu. Počeću da pišem to pismo
odmah:

Poštovani gospodine Ministre prosvete,

Kada budete čitali ovo pismo...

Šta sad sledi? Da Ministru prosvete najavim samoubistvo ili da mu saopštim da

sam otperjala za Holandiju? Ma ne, šta ga briga, u oba slučaja. A slučaj je, u stvari,
treći:

Poštovani gospodine Ministre prosvete,

Kada budete čitali ovo pismo, moja doktorska disertacija će već mesecima skupljati
prašinu u Arhivi Građevinskog fakulteta, zajedno sa nekoliko uredno zavedenih dokumenata -
dva izveštaja Komisije za pregled i ocenu doktorske disertacije i mojim “izveštajem” o jednom
od ovih izveštaja. Zašto, kada je zakonska procedura jasno vremenski determinisana? Teško
mi je da Vam na ovo pitanje jednostavno odgovorim. Mnogo je aktera ove priče kojima razne
stvari ne odgovaraju, iz čega proizilazi očekivani logičan zaključak da im odgovara da se ne
dogodi baš ništa:

 Hranislav, humanoid starije generacije, projektovan za sva vremena kao rigidna

simplifikacija intelektualca. Ne odgovara mu aktivnost mislećih ţivih bića.
 Del boy, naučno-tehnički šibicer i mali privrednik. Ne odgovara mu konkurencija na
trţištu.
 Čika Lole, radikal bez ličnog stava. Nemam predstavu šta sve takvima moţe da ne
odgovara.
 Sofronije, gluvonemi umetnik komunikacije. Ne odgovara mu da se ikome zamera.
 Krizni Dekan, čovek u nebranom groţđu. Ne odgovara mu produbljivanje kriza.
Na drugoj strani je Kandidatkinja, obična ţena srednjih godina. Ne odgovara joj da
ostane bez titule doktora tehničkih nauka samo zato što svima njima po nešto besmisleno ne
odgovara.
A građani Srbije, poznata sorta, nije im odgovarao reţim Slobodana Miloševića, pa baš
sad našli da ga obaraju. Tek da priča dobije na napetosti.
Pitate se zašto Vam se obraćam, šta od Vas očekujem? Pravo da Vam kaţem - ne znam.
Ni šta je tačno posao, a šta ingerencije Ministra prosvete. Nadam se samo da volite da čitate
tragikomične psihološke trilere, smeštene u Vaš resor. Zato Vam šaljem svoj prvi roman. Ako

3
zaključite da bih pre mogla biti pisac lake literature nego doktor tehničkih nauka, molim Vas,
prosledite moju knjigu Ministru kulture.

S poštovanjem,

Autorka
10. januar 2001.

ČAS ANATOMIJE NA GRAĐEVINSKOM FAKULTETU

4
KRATKA ISTORIJA MANJE-VIŠE TRAGIČNIH SLUČAJNOSTI KOJE PRATE
MOJE PERMANENTNO ŠKOLOVANJE

Kada je došlo vreme da me upišu u osnovnu školu ispostavilo se da na oba ćoška

naše ulice postoji po jedna. Sklona sam da poverujem da su se slučajno opredelili za
onu levu, gledano s vrata. Nekoliko godina kasnije, na povratku iz te leve škole,
udario me je autobus, Lejland, linija 20, Kalemegdan-Šumice, u glavu.
Upis u gimnaziju slučajno je koincidirao sa mojim inaćenjem roditeljima. Taman
se moja majka pomirila sa sudbinom da ću postati “…novinar, pisac ili neka slična
budala.” - ja sam otišla i upisala se u Matematičku gimnaziju.
Završivši gimnaziju zavšila sam, valjda, i sa pubertetom. Imala sam tada sasvim
ozbiljnu nameru da upišem dramaturgiju. “ Kuku, ona hoće da postane glumica,
kurva! “ sa razumevanjem su čupali kosu moji roditelji, deda i baba, ujak i ujna,
stričevi i strine. Slučajno, baš tih meseci je moja majka ušla u klimakterijum, pre
vremena. Jedino nekontrolisanom navalom hormona mogu da objasnim njen poriv
da prekorači ogradu na balkonu i zapreti kako će skočiti ako se ne upišem na
Građevinski fakultet. Istini za volju, nije me ostavila bez ikakve mogućnosti izbora -
vratila bi se ona na sigurno i ako pristanem da se upišem na Elektrotehniku “ ... a
ako te baš toliko mrzi da učiš moţeš i na Prava ili Ekonomiju. “ Balkon je bio na
drugom spratu - stvarno nisam mogla da dopustim da slomi nogu i upisala sam se
na prokletu Građevinu. To je bio jedini put u ţivotu da sam pristala na neki od
bezbrojnih majčinih pokušaja ucenjivanja, valjda je zato ispao toliko tragičan po
mene.
Prve dve godine fakulteta završile su se same, slučajno, za četiri. Poloţene ispite
uglavnom mogu da zahvalim znanju koje sam stekla u Matematičkoj gimnaziji i
činjenici da ponekad nisam imala pametnija posla pa sam navraćala i do škole. Te
godine bile su značajne, u obrazovnom smislu, utoliko što su mi prašnjava
beogradska amaterska pozorišta razbila iluziju da bih u pozorištu mogla da nađem
zanimanje svog ţivota. A Građevinu sam mrzela sve više i više1.
Na trećoj godini fakulteta opredeljivali smo se za smer. Ja sam izabrala
hidrotehnički. Voda mi je bila čistija od prašine, betona, cigala na gradilištu. Slava
Graditeljima, slučajno nisam nasledila taj gen od majke, ujaka, dede. Fakultet sam
zatim završila očas posla, tri dana pre roka, to jest tadašnjeg sedmogodišnjeg
proseka studiranja na Građevinskom fakultetu, i to kao “viđeniji đak”, opet
posredstvom nekoliko slučajnosti. Jedna od njih bio je asistent, kasnije profesor,
Miša, zaljubljenik u numeričku hidrauliku. Oslobođen svake sujete, gurnuo me je u
svet matematičkog modeliranja. Mislila sam da je sva nauka ovog sveta moja i čeka
da je progutam. Umro je mlad i to je jedna od najtuţnijih smrti meni bliskih ljudi
koju nikad nisam prebolela. Nekako u to isto vreme slučajno sam se udala. Kaţem
slučajno jer je Sava, moj momak, u šali obećao da će se oţeniti sa mnom čim poloţi
Radiotehniku, kod Ace Pijanca. Slučajno je izvukao neku traljavu šesticu već u
sledećem ispitnom roku i venčali smo se mesec dana kasnije. Da kucnem u drvo, ta
slučajnost traje već dvadeset godina. Brak, iako studentski i o trošku roditelja, doneo
nam je i neku novu ozbiljnost i odgovornost, vrlo brzo smo oboje diplomirali.
Pokazalo se da je balkonska trgovina moje majke konačno urodila i to dvostrukim
plodom: umesto jednog, isposlovala je dva inţenjera, građevinca i elektroničara.

1 Evo konačno i javnog priznaja svima onima koji već dvadeset godina sumnjičavo tvrde da
ja “nekako nisam njihova”.

5
Doduše, ja se i dalje nisam osećala kao građevinac, ali šta da se radi, nobody‟s
perfect.
Posle diplomiranja nisam ostala na fakultetu kao asistent. U Americi je skoro
rađeno istraţivanje koje je pokazalo da je svaka četvrta generacija univerzitetskih
profesora sjajna. Objašnjenje je jednostavno - svaki profesor, po prirodi stvari, za
asistenta i naslednika bira nekog ko je gluplji i nesposobniji od njega, valjda da bi
dao na značaju sopstvenom liku i delu. Treća generacija već toliko retardira da ne
moţe ni pravilno da zaključi ko bi to bio gluplji i nesposobniji od njih, pa im
nesmotreno promakne neki novi genije. (Avaj, kod nas na Orijentu ništa ne ide tako
brzo, samo u četiri generacije. Polako bato, uvek ima neko gori.) Ova pričica nije
imala za cilj da podrţi moj stav da nisam postala asistent samo zato što u tom
trenutku na Građevinskom fakultetu slučajno nije bilo profesora od koga bih ja bila
gluplja. Nije bilo tako prosto, nego, ja nisam bila formalno dovoljno dobar đak2, niko
me nije hteo, a nisam ni ja njih. End of the story, mislila sam tad o školovanju.
Sava je u tom trenutku bio u vojsci i nije ga čekao posao kada se vrati. Osećala
sam se iscrpljeno od finiša, i dalje mrzela fakultet koji završavam i u šali pričala
okolo da je sad dosta - odlazim ko gospođa(!) da predajem u nekoj srednjoj školi, gde
ću imati veliki raspust i nikada neću videti gradilište. Kako drugačije objasniti nego
kao slučajnost činjenicu da je nekoliko dana pre nego što ću diplomirati izašao
konkurs u čuvenoj Brodarskoj školi, za profesora hidrotehničke grupe predmeta? U
petak sam diplomirala, u ponedeljak sam sa dnevnikom u ruci ušla u učionicu. Ta
školska 1982/83 u Brodarskoj školi na prvi pogled i nema neke velike veze sa mojim
daljim obrazovanjem. Ipak, tu sam naučila sve o deci iz razorenih brakova,
delinkventima, narkomanima, mladim part-time prostitutkama, pretečama
današnjih sponzoruša, deci intelektualaca koja ne znaju tablicu mnoţenja...
Pomagala sam maloletnom saučesniku u ubistvu, u nekoj tuči u kojoj su radili
kuhinjski noţevi, da pre suđenja završi treći razred srednje škole kako bi umesto u
zatvor za odrasle, gde bi izgubio svaku ţivotnu perspektivu, otišao samo u popravni
dom i tamo mogao da maturira. Objašnjavala majkama kako su njihove devojčice u
dokolenicama slučajno zatrudnele na velikom odmoru. Umesto roditelja odlazila na
lečenje sa šesnaestogodišnjim alkoholičarom. Imala sam nadimak Bundevin
Cvetak3.Volela sam tu decu i ţivela sa njima u njihovim unapred uništenim
ţivotima. Uspela sam da eskiviram gradilište ali sam upala do guše u blato socijalne
patologije, koja tada, početkom osamdesetih, ovde zvanično nije postojala. Poslednje
mrvice nagona za samoodrţanjem naterale su me da beţim, dala sam otkaz. I to je
bila neka škola, bez formalne diplome.
Sada je Sava radio, a ja sedela u kući i čitala oglase za posao. Za oko mi je zapao
konkurs u Urbanističkom zavodu - traţili su inţenjera hidrotehnike ali i programera.
Ne bih to nazvala slučajnošću, pre bi bilo da sam ja tada bila slučaj, i to za psihijatra,
pošto sam iz oglasa iskonstruisala da firma kojoj treba i programer sigurno radi
nešto ozbiljno. A nije ni građevinska! (Kasnije se ispostavilo da sam ja bila prva
osoba u toj ustanovi koja je, teškom mukom, doprla do kompjutera, a da je nesrećna
programerka dobila da radi kao sekretarica Lepom Ciletu, direktoru.) Elem, odlučila
sam da ja moram tu da se zaposlim. Išlo je malo teţe, na kraju je morao da
interveniše i jedan bivši gradonačelnik, ali ja sam isterala svoje. Šta sam traţila, to
sam i dobila.

2 Vidi sve prethodne slučajnosti.

3 Zašto Cvetak, pitam se i dan danas?

6
 Zgrada na uglu Palmotićeve i 29. novembra je mesto mračno do bola. Ĉesto bi se
dešavalo da pacijenti zalutaju do petog sprata a da ne shvate da nisu u Zavodu za
mentalno zdravlje koji se nalazi preko puta. Valjda su ih zbunjivali naši beli mantili i
atmosfera. Naţalost, nismo mogli da im ponudimo špric smirenja. Ali je alkohola
bilo u izobilju. Ja sam zaglavila Odeljenje za tehničku infrastrukturu - kako to ludo
zvuči! U stvari, to je bila grupa od desetak inţenjera različitih struka, hidrotehničari,
električari, mašinci, saobraćajci, čiji je posao bio da planiraju različite gradske
instalacije. Da proizvode “planske dokumente”!? Tako su mi objasnili. Brzo sam
naučila i kako se to radi - ovo nacrtaj ovde, ono napiši tamo, izračunaj, idi na
sastanak i posvađaj se sa neprijateljima, idi na teren i pravi se da znaš zašto si tu...
Ostalo mi je, međutim, zadugo nejasno šta mi to u stvari radimo, još manje zašto.
Izgledalo mi je da to nikog drugog sem mene i ne zanima.
Jedina svetla tačka na mom novom poslu (i ujedno najtragičnija profesionalna
slučajnost mog zivota) bio je moj šef Kiki. Par godina stariji od mene a već Šef! Jedino
sam ja bila mlađa od njega u našem odeljenju, što i nije bilo na prvi pogled
očigledno. Naime, na Kikiju se oduvek videlo da je imao teţak ţivot. Mislim, nije on
neko ratno siroče, prosto momak sa previše ambicija koje je ispunjavao tako što je
prolazio kroz radioaktivne zidove. Eto, nije imao sreće, niti je a priori simpatičan,
niti je posezao za onim što su drugi mislili da mu pripada. Nema veze, ţiv bio svojoj
majci.
Vratimo se za trenutak meni. Ja sam jedna energična osoba koja je u isto vreme
operisana od svake ţelje za gazdovanjem. Od koje se moţe napraviti koristan a pri
tom bezopasan saradnik, ukoliko moţeš da trpiš moju svojeglavost. Kako Kiki nije
glup čovek, bacio me je na specijalan trening. Umeo je po deset puta da mi pocepa ili
vrati sluţbeno pismo koje se sastoji od samo dve rečenice. Ludela sam od toga,
svađala se, ali sam i kapirala da sam na kursu za poslovnog skota. Dobro mi je išlo,
prirodan talenat. Zatim je počeo da me gura u “ozbiljne poslove”, u sukobe i
pregovore sa nekim vaţnim facama, ostali su zabezeknuto gledali “šta ta mala sve
radi”. Velikom brzinom sam pekla zanat “planera komunalne infrastrukture”, a šta
je to - tada mi je bilo jasno koliko i vama sad.
Onda je Kiki odlučio da se bavi teorijom planiranja infrastrukture i proizveo me
u svoju desnu ruku. Znajući čime se on sve u ţivotu “bavi”, odgovorno tvrdim da je
i to bila čista slučajnost, tako mu tad prdnulo. To je bilo mnogo smešno i naivno, sve
smo izmišljali na licu mesta. Kada se setim naših prvih “naučnih radova” koje smo
“prezentirali stručnoj javnosti” na nekim “simpozijumina” ne znam šta je tu bilo
komičnije - sami ti radovi ili ozbiljnost i strahopoštovanje sa kojom smo prihvatani.
Taj strah od nepoznatog nam je u stvari obezbedio prolaz, eh, da je kojom
slučajnošću tada bilo ikog ko je o tome znao više od nas pa da nas rastera ko šumar,
kako bi mi ţivot sada bio lakši i lepši. Podela posla u našem “istraţivačkom timu”
bila je spontana: Kiki je bio zaduţen za filozofiranje a ja za matematiku.
Mislim da je bila 1984. kada se radio Dugoročni program stambene izgradnje u
Beogradu. Zvuči odvratno glupo i dosadno, priznaćete. Jednostavno, radilo se o
tome da je od planiranih lokacija za stambenu izgradnju trebalo odabrati one na
kojima će se u narednih deset godina izgraditi 40.000 stanova. (Obrati paţnju, 40.000
je četiri puta više od 10.000, smandrljanih u Direkciji za obnovu i razvoj zemlje ovih
dana. Ali mi smo imali deset godina na raspolaganju, ništa “obnova zemlje”, navrat-
nanos, nego čist lagani “kontinualni razvoj”.) Koga je Kiki lagao i mazao, s kim se
ubeđivao? Najpre će biti da niko normalan nije hteo da se petlja u ta ćorava posla,
tek, on je ubedio tadašnju Gradsku vladu da ćemo taj posao obaviti mi - na

7
optimizacionom modelu. Ĉuj, optimizacioni model! I ja tebi!
Da skratim priču, napravih ja “optimizacioni model”. Ĉitav projekat bio je
neviđeni uspeh, imali smo prezentacije u Starom dvoru, pisalo se o nama po
novinama (Stanovi iz kompjutera, pisala je Politika ekspres, u kojoj, inače, slučajno radi
Kikijeva ţena). Definitivi rezultati našeg projekta bili su i predmet prave industrijske
špijunaţe. Sedim ja u pekari i jedem burek, sedi pored mene neki debeli i zaviruje u
papire koje sam spustila na pult, onda ih slučajno obori, počne da se izvinjava i
polako da ih skuplja, sve traţeći spisak. Nepoznati ljudi u liftu me sateruju u ćošak i
pogledom skeniraju kompjuterske listinge koje drţim u ruci. Moj pisaći sto vazdan
ispreturan kad uđem u kancelariju a neki kolega, koga jedva poznajem, istrčava jer je
“pogrešio vrata”. Radilo se, naime, o “špijunima” iz tadašnjih stambenih zadruga i
građevinskih firmi za koje je od ţivotne vaţnosti bilo da baš “njihove lokacije” budu
odabrane “u kompjuteru” i da to saznaju unapred. O ljudska gluposti, domovina ti
je Srbija.
Na lovorikama ovog uspeha mene je nešto ţuljilo. Famozni optimizacioni model,
to sam samo ja znala, bio je neko uţasno voluntarističko petljanje sa brojevima,
sumama, matricama. Meni je prosto nedostajalo znanja! Kakvog znanja, to nisam
znala. Da me tada malo više ponela sujeta, valjda bi konačno prestala da se
školujem! Stvarno sam naopaka.
U to vreme se moja najbolja drugarica Đurđa slučajno zabavljala sa Milanom
Boţićem, a Milan Boţić slučajno još nije poznavao Vuka Draškovića pa je bio u stanju
da razgovara i sa prizemnijim svetom. I tako, znajući Milana kao čoveka nenormalne
inteligencije i pripadnika tajnog bratstva bivših učenika Matematičke gimnazije, na
nekom ţuru mu se poţalim na svoj problem - fali mi neko znanje, ne znam iz čega,
radi se o tome-i-tome... On me iz topa posla u Centar za multidisciplinarne studije
Univerziteta u Beogradu.
Preporučeno, učinjeno i Planer komunalne infarstrukture postade Magistrant u
Centru za multidisciplinarne studije na smeru za Sistemologiju i logistiku. Koliko
psovki u jednoj rečenici. Ako vam kaţem da se taj smer, koji je moj muţ zvao “škola
za vojskovođe” a mene “Napoleonka”, sada zove Smer za veštačku inteligenciju,
sigurno će vam sve biti jasnije. Generalno nesrećni slučaj, da se nađem sa Milanom
Boţićem u istoj kujni u isto vreme, imao je za posledicu dve vrlo srećne godine koje
sam provela sarađujući sa mentorom Radivojem. Ne samo da me je uveo u svet
operacionih istraţivanja (to je bilo to znanje koje mi je nedostajalo, ma šta to bilo za
vas), imala sam prilike da radim sa jednim čovekom koji zaista “multidisciplinarno”
misli. Ispostavlo se da i meni te granične oblasti, u kojima se različite nauke mešaju i
prepliću, najviše leţe. Takva sam ja, odgovor na svako pitanje meni otvara nova
pitanja koja beţe na sve strane, u neke nove prostore. Tragičan mentalni sklop za
nekoga ko se opredelio da se bavi naukom u ovoj zemlji. I, rekla bih, opet slučajan a
ne nasleđen.
Magistrirala sam za okruglo dve godine, sa temom Višekriterijumska optimizacija
lokacija za stambenu izgradnju. Mogla sam i onda da kaţem dosta, da povremeno
napišem sa Kikijem neki “naučni rad”, prošetam do nekog simpozijuma i gledam
svoja posla. Međutim, sa ovim sam postala “stučnjak”, “kadar”. Najgore je kada te
za to proglase mediokriteti, koji onda od tebe očekuju da “stručno oblikuješ“ njihove
noćne more. Nisam više mogla da se krijem u Kikijevoj senci, bili smo za njih - dvoje.
Slatke moje, bile su to definitivno najteţe godine u mojoj karijeri, morala sam da se
borim da ne radim gluposti a nisam uspevala da se izborim da mi se dâ da radim
išta pametno.

8
 Kiki i ja odlazimo na Kongres operacionih istraţivača u Herceg Novi sa jednim
simpatičnim radom. Na pola kongresa Kikija hitno zovu da se vrati na posao i
“mala” ostaje sama sa stotinak potpuno nepoznatih ljudi. Ipak, privalim se na neku
ţurku. Pevale su se, sećam se, neke ruske romanse, kada mi se obratio jedan
gospodin. Govorio je dalmatinskim narečjem sa teškim engleskim naglaskom. Ĉuo je
moje izlaganje (da ne poveruješ?!) i jako mu je zanimljiva moja primena
optimizacionih metoda u urbanom planiranju. I gle, kakva slučajnost, on zna jednog
jedinog čoveka na svetu koji se teorijski bavi baš takvim primenama, Brajana
Masama sa York Univerziteta u Torontu. Ma kakva slučajnost, to je bila Slučajnost, u
kući sam imala knjigu koju je napisao taj Masam! Uz posredovanje mog ţurskog
poznanika, počela je moja prepiska sa Brajanom koja je trajala dve godine.
Odlučujem da napustim Urbanistički zavod umorna od preganjanja sa sitnim
gradskim političarima, direktno ili preko indiga, mog tadašnjeg direktora Lepog
Cileta. Lepi Cile je lik. Tada je već trebalo da bude u penziji, mada se to po njegovoj
imalin-crnoj ofarbanoj kosi i crvenim dţemperićima ne bi moglo reći. Gledala sam
Titovu sliku u njegovoj kancelariji, ona najgroznija, šerpa-plava uniforma a iza njega
šerpa-plavo nebo. Onda, “na prvim talasima velikosrpskog, bla, bla, bla” zamenjuje
Tita - Vukom Karadţićem! U Urbanistički zavod u posetu dolazi kubanski
ambasador i poklanja Ciletu zastavu. Cile pomera Vuka (Karadţića) na suprotni zid
a iza leđa postavlja kubansku zastavu! Ej, mora da je Tuđman od njega skinuo tu
scenografiju, samo mu je lenta falila. Negde pred moje napuštanje Zavoda izduvali
su ga i Vuk (Karadţić) i Kastro, na zid se besi Sloba lično. Moţete li zamisliti moju
zabezeknutost kada sam pre par godina na televiziji videla Lepog Cileta kako stoji
pored Vuka (sada Draškovića) na Ravnoj gori i krsti se u teškom religioznom
zanosu. Lepi Cile, iliti Cile Feniks, trenutno je istaknuti član SPO-a i član gradske
vlade. Gde će dalje, imate pravo tri puta da pogađate.
Tog leta, na Ohridu slučajno otvorim Politiku (koju nikada ne čitam, prosto nije
bilo drugih novina) i u njoj nađem oglas u kome Viša tehnička škola traţi profesora,
hidrotehničara sa magistraturom. Pišem molbu, šaljem za Beograd i moja majka je sa
dokumentima nosi u školu. A tamo, slučajno radi baš Ceca, mamina mlađa
koleginica koja mi je na studijama radila grafičke radove iz statike. I to ne bilo kako,
sve mi je i krasnopisom prepisivala, moje je bilo samo da ih odnesem na fakultet.
Eto, tako sam postala profesor u Višoj tehničkoj školi. Istini za volju, i nije bilo
drugih kandidata. Nisam se baš usrećila, ali sam makar na posao išla jednom
nedeljno i tamo provodila onih nekoliko časova koliko sam imala. Išla bi ja i češće, ali
su me upozorili da “neće biti popularno među kolegama” ako se u školi pojavljujem
i kad nemam nastavu. Prosto, nije običaj.
Kraj osamdesetih bio je i početak masovnog pionirskog osvajanja Kanade od
strane srpske obrazovane mladeţi. A ja se slučajno već dve godine dopisujem sa
jednim kanadskim profesorom koji tvrdi da ceni moj rad! Moji i Savini razlozi da se
iselimo u Kanadu bili su potpuno isti oni koji se već više od deset godina mogu čuti
od hiljada mladih ljudi, novokomponovanih Kanađana. (Razloge zbog kojih smo se
vratili teško da će iko od njih izgovoriti glasno, makar i sam, pred ogledalom, ali to je
tema za neku drugu knjigu.) Kao “sigurnu” varijantu biramo iseljeničke vize, a ja ću
pride traţiti stipendiju od Brajana za izradu doktorata.
Tako i bi. Sava je brzo našao posao na kanadskoj televiziji, ja sam se muvala po
fakultetu. U odnosu na ostale mlade emigrante mi smo imali sjajan početak. Sa
malom oteţavajućom okolnošću - ja sam tu zemlju, ma kakvu zemlju, kontinent,
mrzela od prvog dana kada sam na njega kročila. Zvuči iracionalno, moţda i jeste

9
iracionalno, ali mi od toga nije bilo ništa lakše. Izdrţali smo godinu dana, ja Kanadu
a Sava mene, i vratili se kući, pravo na “bombardovanje Ljubljane”. Avion Njujork-
Beograd bio je potpuno prazan. Tih dana su svi ko ludi beţali iz zemlje a mi smo se
vraćali. Sada ćete vi reći da je za sve kriva ona prva slučajnost, odnosno onaj autobus
koji me je u detinjstvu udario u glavu. Moţda ste u pravu, šta ja sad tu mogu, bili
smo kod kuće a ratovi su tek počinjali. Boravak u zemlji Kanadi je za moje
permanentno školovanje bio od značaja utoliko što sam prikupila mnogo literature
koja mi je ovde bila (i ostala) potpuno nepristupačna. Razgovore i saradnju sa
Brajanom ponela sam u sebi, knjige u koferima. U Kanadi sam završila i jedan
veoma vaţan kurs Velike ţivotne škole, diplomirala sam u tom avionu za kući, sa
temom Svako treba da ţivi u sebi prirodnoj ţivotnoj sredini. A “prirodna ţivotna
sredina” ne mora da znači da je ona i miroljubiva, da hrana visi sa drveća, da nema
smene godišnjih i istorijskih doba već je večno proleće i spokoj, znači samo da je tebi
ona prirodna.
Rat u Hrvatskoj za mene je obeleţila ponovo jedna slučajnost. Počinjale su
nestašice, narod je ko mahnit razvlačio hranu po ulicama. Jednoga dana komšinica je
saopštila Savi da je na pijacu stiglo brašno, 10 maraka dţak. I sada, kako njen muţ
nije tu, da li bi Sava hteo kolima da pođe i donese joj jedan? Sava, domaćin čovek,
donese i nama 30 kila brašna. Prvo sam bila očajna kada sam ugledala tu papirnu
svinju nasred sobe a onda sam zaključila da je to jedinstvena prilika da konačno
izučim kiselo testo, znanja nikad dosta. Tako sam ja rat u Hrvatskoj provela u
suzama, pored televizora, ţvaćući svoje, prvo neuspešne, pa sve bolje i bolje, kiflice,
pogačice, lepinjice, pice, pancerote... Epilog - “izgubili” smo rat u Hrvatskoj a ja sam
dobila 30 kila! A postala sam i ekspert za dizana testa. Pa još nek neko kaţe da nismo
svi ratni profiteri.
Negde između rata u Hrvatskoj i rata u Bosni zaključujem da moram da se
čupam iz tog ludila i odlučujem da prijavim doktorat ovde, u čisto terapeutske
svrhe. Kratak i ubitačan pokušaj. Taman započnem pregovore oko teme sa
Sofronijem, koji će kasnije postati značajan lik u ovoj knjizi, a čovek ode na Floridu,
na šest meseci. Vratio se za dve-tri godine i našao me u dilemi da li da sa kiselih
pređem na lisnata testa ili da počnem da drţim dijetu. Koji crni doktorat, baš su u to
vreme bombardovali onog vola na raţnju u okolini Sarajeva.
Odlučujem se za dijetu jedne nedelje u rano proleće 1995. Bilo je to ovako:
dolazimo iz posete prijateljima (slučajno smo navratili) gde sam u farmerkama, broj
36, sedela na nekoj jako niskoj fotelji. Skidam farmerke i otkrivam da mi je pojas
napravio krvave tragove po stomaku. Dosta, stoko!
Gladujem tri, šest, osam meseci, godinu dana. Leto 1996. dočekujem sa 52 kile,
toliko nisam imala ni u osnovnoj školi. Komentari se kreću od “ Koja riba postade! ”
do “ Od čega si bolesna? ” Tako sva puna sebe, prvi put u kratkim haljinama, izlazim
konačno “poslom” iz kuće posle nekoliko godina, odlazim u Obrenovac da završim
staru “tezgu”, Generalni plan. Ulazim u kancelariju nekog opštinara i s vrata me
uhvati nesvestica sa porivom na povraćanje. Stariji briţni kolega skače: “Lepo sam ja
govorio da ne smeš toliko da gladuješ, vidi šta si napravila, dajte šećer i vodu... ”
Razlog je bio mnogo jednostavniji: čovek je u kancelariji sa Ktitor nameštajem imao
SPS zidni sat, SPS kalendar, SPS blokove, olovke, piksle, mahinalno sam oborila
pogled i ugledala SPS-Dijana tepih! Vuneni crveno-plavo-beli bilbord. Bog te, šta su
ovi radili dok sam se ja u samoći prvo gojila a onda gladovala godinama! Sigurno
nisu gledali televiziju. Jedva sam se oporavila od estetsko - ideološkog šoka.
Ovu anegdotu opisujem samo zbog slučajnosti koja je usledila na našem

10
povratku u Beograd. Na zadnjem sedištu auta sedela sam sa Gavrilom, jednim
krvavim tipom, profesorom na Arhitektonskom fakultetu. Ispitivao me gde sam, što
me nema, a ja njemu pošteno, eto red ţderem, red se ţderem, teško mi padaju ratovi.
On mi odrţa kraće predavanje, od Bariča pa do Ĉukarice, o tome kako je to glupo i
nekonstruktivno bačeno vreme. On, eto, uopšte ne gleda televiziju, zatvori se u sobu
i piše. Za ovih šest godina napisao je šest knjiga. Da li ih je i objavio, nisam pitala,
bilo me sramota. Sve u svemu, tako mršava, lepa i naduta ko ţaba, odlučim da je
vreme da okrenem novi list. Prijaviću ipak doktorat! U to ime dolazim kući,
ispohujem kilo mesa i pojedem ga skoro sama.
Prijavljivanje doktorata, koje je samo po sebi jedna mučna i dosadna procedura,
koincidira sa krađom glasova na lokalnim izborima u oktobru 1996. Moţda i nije
nebitna slučajnost, pokazaće se. Eto me na ulici, radim duplu smenu. Na
“građanskim protestima” sam sa “građanima”. Rodbina, kumovi, prijatelji, nikad se
toliko nismo druţili. Malo je komplikovanije sa “studentskim protestima”, u kojima
bih ja, kao profesor tamo nekim studentima, takođe da imam udela - a ne mogu.
Naime, moja direktorka Spasenija, od milja Cana, je diplomatski genije - kad god je
neka frka ona proglasi raspust i razbije nam koncepciju. Mnoge moje kolege sam
viđala u šetnjama (mnoge, bogami, i nisam) ali zajedno nismo nastupali. Tako sam se
spontano priključila građevincima, koji su nekim čudom tada imali krila (kako
naprasno izrasla, tako i otpala). Moram da priznam da su to moje najjače emotivne
veze koje sam ikada ostvarila sa Građevinskim fakultetom. Maltene sam bila
ponosna i na njih i na sebe “što sam jedna od njih”?! Glupača.
Za sve to vreme nateţem se sa komisijom koja treba da mi odobri temu.
Priznajem da ja nisam imala previše vremena da se time bavim, bila sam na ulici.
Nasuprot tome, oni su imali sve vreme ovog sveta da se mojom temom zabavljaju,
stotine hiljada ljudi šetalo je mimo njih. Bilo kako bilo, Sloba je na kraju doneo “lex
specialis” a meni komisija odobrila temu. Niti je naslov mog doktorata bio onaj koji
sam ţelela, niti mi je komisija bila po volji, šta da se radi, u ovoj zemlji smo naviknuti
da prihvatamo i traljave “uspehe”.
Dakle, drage moje, pred vama je jedna planerka komunalne infrastrukture,
magistarka sistemologije i logistike i kandidatkinja za doktorku tehničkih nauka.
Tragikomični triler pod radnim naslovom Kako nisam doktorirala na Građevinskom
fakultetu moţe da počne.
Uzgred, ponovo sam debela ko svinja, toliko da znate unapred. A nisam se ni
predstavila:
Scott. My name is Scott, Romi Scott. To je ime pod kojim me znaju najbliţi
prijatelji i rođaci mlađe generacije, a donela sam ga iz Kanade, gde je nastalo iz
zezanja.

11
 MENTORI, K’O-MENTORI I OSTALI ČLANOVI KOMISIJE

Likove od značaja za letalni ishod mog doktorata poznajem, sa dugim pauzama,

više od dvadeset godina. Upoznavala sam ih jednog po jednog, redom kojim sam na
fakultetu dobijala predmete koje su oni predavali. Ovde ću ih predstaviti po
hijerarhiji zločina, koji manje-više korespondira i sa hijerarhijom koju zauzimaju na
fakultetu. Pa ipak sam ja neki sistemolog i logističar.
Hranislav. Godina 1981. početak semestra. U učionicu uleće tip neodređenih
godina, visok, piksle na očima, i ruke i noge mu lete na sve strane, nevezano. U
uniformi rezervnog vojnog starešine! Bluza preširoka ali zato pantalone prekratke,
uprtači na “voljno sam!”.
“Zipa ga njega, Tito riknuo još lane a on tek sad dolazi kući iz partizana! “ kaţe
zgranuto moj drug Mića Poţarevac.
Ne moţemo da verujemo očima. A tek ušima: zemljom haraju katastrofalne
poplave i dotično uniformisano lice nalazi se na braniku otadţbine, forsira nasipe,
bori se sa stihijom, ko Zoro osvetnik jaše na dţaku s peskom i mačem skraćuje za
glavu poplavni talas... i sve to crta na tabli! Trapavo, doduše, ali mi moj neizmerni
talenat za vizuelizaciju nesebično pomaţe da zamislim prizor. Ludilo, ljudi, lu-di-lo!
Imam jednu odvratnu osobinu - u najneprikladnijim mogućim momentima
počinjem da se zacenjujem od smeha i ne mogu da se zaustavim. Ĉista histerija. Sto
puta sam u ţivotu zbog toga nagrabusila. Privremeno, doduše.
Hranislav nam je predavao Hidrocentrale. To su neke mašine i turbine, dosadno
dozlaboga. Kao, voda pada na neke lopate, one se okreću i pravi se struja. Neka se
pravi, od volje joj. Nisam slušala ni manje konfuzna predavanja, tako da gospodina
nisam baš često viđala.
Ipak sam odmah ukapirala da je multipotentan - drţao je tri predmeta. Sledeći,
Navodnjavanje (i odvodnjavanje), samo je potpisivao. Ša te briga, broji se. I
predavanja i veţbe drţao je zapravo oficijelni asistent, Vakuum. I to je jedan čudesan
lik, ali iz neke potpuno druge priče. Iz priče o vakuumima.
Treći predmet, neke Optimizacije, naš je Hranislav upravo izmislio i mi smo
imali čast da mu budemo prva, eksperimentalna generacija. Šta sam, kog đavola, baš
na tim predavanjima imala da traţim, nikad mi neće biti jasno. A posebno šta sam
traţila na tom poslednjem predavanju, dva dana pre ispita. Moţda je baš to ona
kobna slučajnost za fatalni epilog moje naučne karijere, ali završili smo sa
slučajnostima u uvodu, ostalo je sve čista namera.
Predavanje je bilo iz “teorije informacija”, tako nam je bar bilo predstavljeno.
Guši se čovek sa nekim verovatnoćama, skraćuje razlomke uzduţ i popreko i - greši.
Ništa strašno, greši u računu, čista omaška. Ja sam već bila “zrela”, bolelo me uvo da
se trtim i ispravljam ga, a tako bi i ostalo da mu nešto nije prdnulo na njegovu
pedagošku pamet pa je baš mene izveo na tablu da ponovim šta je pričao. Šta ću,
ponovim, ali skratim razlomke kako treba i dobijem tačan rezultat. Nije tako, jeste,
nije, jeste evo zašto, nije, jeste, nije... mislim, nije izgledalo napeto, više obostrano
tvrdoglavo. Završilo se “akademskim predlogom” (ne sa moje strane, keve mi) da
pozovemo nekog profesora matematike i da mu izloţimo moju “zanimljivu teoriju”.
Moţda se iz toga izrodi i neki okrugli sto, kaţe. O skraćivanju razlomaka, čoveče
boţiji!
Poloţim ja taj ispit odmah, posle dva dana, sa dve ocene manje nego što sam
zasluţila i bez simpozijuma o razlomcima. Doduše, natrljao je nos mom omiljenom
profesoru kako “njegovi puleni daju sebi za pravo...”. Jak Hiron, što bi rekli

12
astrolozi.
Poloţim i drugi njegov ispit iz prve, one mašine i turbine, sa malo više gnjecanja
na usmenom, ali poloţim. Ali sam zato kod Vakuuma padala pet puta na
najneverovatnije moguće načine, osveta malog Indijanca preko još manjeg Indijanca.
(Neverovatno je kako se mali ljudi uvek kriju iza još manjih ljudi. Mali ljudi, mala
pamet, paravan misli da je od toga veći a onaj što se krije ne kapira da izviruje na sve
strane.) Šta ćeš, primim to sportski i zakunem se sebi da više nikada neću ispravljati
profesore. A i svi su me tešili da sam odlično prošla.
Onda sam na volšeban način izgubila posao demonstratora na Hidromehanici. A
bio je to i odličan studentski dţeparac i zabavan posao - ja sam, u stvari, sa
asistentom drţala veţbe sledećoj generaciji. Ispostavilo se da je Hranislav,
“nevezano”, hteo da malo uredi stvari po fakultetu, te je isposlovao “propis” po
kome demonstrator mora da ima prosek veći od osam, koji ja nisam mogla da
stvorim ni za osam hiljada godina. Ajde što sam zbog ovog zavođenja vladavine
prava ja izduvala, nego posle nisu uzeli nikog drugog, izduvali su ga i studenti jer
im je ostao samo jedan asistent, i to čika Lole, na grupu od njih osamdeset.
Posle mog diplomiranja nismo se videli petnaestak godina. Slušala sam kako je
postao vaţan i opak, doktor Moriarti Hidro-smera. A nigde Šerloka Holmsa da ga
rastera, iz avanture u avanturu.
Opet studentski protesti 1996/97. Profesori potpisuju podršku studentima. Na
moje zaprepašćenje, čitam i njegovo ime u Našoj borbi, šta će on tu, stari
partizanovac?
“Kako si ti naivna, lako će to on srediti sa svojima, uostalom, njemu je najvaţnije
šta studenti misle o njemu” kaţe mi prijateljica Duca koja radi na fakultetu.
Jedne noći ga srećem kako šeta Kolarčevom, pored guţve. Naivna, pomislim
kako moja prijateljica greši, kako je “naš”, pa ljudi se mogu menjati i nabolje, i veselo
ga pozdravim. Posle sat vremena, kada je došao na nas red da stanemo pred kordon,
njega nema. Moţda je samo bio po zadatku? Ili da ga vide studenti?
Zamislite moju sreću kada sam saznala da je izabran u Komisiju za ocenu moje
doktorske disertacije!
Na tim istim protestima upoznajem Milenu, prijateljicu moje prijateljice, koja
momentalno postaje moj omiljeni lik. Milena ima prijatno lice, nosi naočari i dugu
debelu pletenicu puštenu niz leđa. Ozbiljna je, hoda malo pogrbljeno i sa šalom i
kapom izgleda kao neka bakica. Predaje filozofiju u gimnaziji, kad nije u štrajku.
Prve dve stvari koje o Mileni saznajem jesu da oboţava Antonija Banderasa i igru
“semafora”. Sa posla dođe na demonstracije, šljapkamo po vlaţnom snegu sat-dva, a
onda ona pozove sina telefonom da mu kaţe kako ima Nastavno veće i ode u
bioskop da gleda Desperadosa, deseti put. Usput naiđe na semafor i ne moţe da se
uzdrţi, zaigra se malko. (To je ona igra koja je izmišljena kada nam je policija
zabranila da hodamo kolovozom - kad je zeleno svetlo, masa istrči na pešački prelaz,
skače i urla: “Zeleno, zeleno!” Kad se promeni svetlo, svi se poslušno vrate na
trotoar i viču: “Crveno, crveno!”) Jedno veče je nasred Terazija zamalo izbegla batine
od pandura u civilu koji su tukli ljude dok su se igrali.
Sledeće što o Mileni saznajem jeste da je proganja manijak. Tip koga je upoznala
na Durmitoru, dok je letos bila sa sinom. Planinar. Stariji je, dosadan kao udav i
profesor je na Građevinkom fakultetu, zove se Hranislav! Hvata me moje poslovično
zacenjivanje od smeha:
“Šta ti, bre, radi, udvara ti se? Kako?” gušim se. Zamišljam ga u onoj rasparenoj
uniformi od pre Hrista. U mašti mu dodajem na glavu još jedan modni detalj, Kekec-

13
šeširić sa percetom i značkama. Zamišljam njegov neţni osmeh, tipa facijalis, dok
pruţa Mileni runolist. “Haj-li-li, haj-lo! ” brani se Milena. “ Jurle-i-hi-hi! ” insistira
Hranislav.
“Ma ne znam, čoveče, šta mi radi” očajnim će glasom Milena. “Stalno šalje detetu
neke pesme i opise prirode koje piše, poštom. Onda proverava da l‟ smo dobili,
jesam li mu čitala, svisnuću od muke. Ne moţeš da zamisliš te uţase. Ne, ne, nije
nepristojan, samo me uguši načisto. ”
Znači, ovaj nesimpatični lik i ja otkidamo na sve potpuno iste stvari: teoriju
informacija, Milenu i lepu knjiţevnost koju samostalno proizvodimo! Ovo me
momentalno navodi na pomisao da sam i ja moţda nesimpatičan lik. Stresam se od
te mogućnosti. Srećom, ja sam ravničarski tip, mrzim i stepenice, a u nepoznate
gradove ne putujem bez overene geodetske podloge, da me ne iznenadi neka
uzbrdica. Dakle, ipak smo različiti, dobro je.
Milena mi je obećala da će mi doneti inkriminisane spise, ali smo obe posle
zaboravile. Svoju bolesnu znatiţelju sam zadovoljila na neočekivanom mestu, u
uvodu knjige Vodoprivredna računanja, koju je ovaj naš renesansni stvaralac u
međuvremenu sastavio. Na zahtev čitateljki prilaţem kopiju4, pa ko se razneţi moţe
i da plače. I suze su voda.

Hvala vodama

Drage vode, vode. Nevidljive i očigledne, podzemne i površinske, u dubokim špiljama

skrajnute, u potocima gorskim raspomamljene. Vode Ohrida pozlaćene suncem na umoru
i Peričnik bučni, što vazdan drţi budnim usnule šume tutnjavom svojom. Vode, koje se
na izvoru planinskom ţivahno kikoću kao mlade devojke, vode zanemele u tajanstvenim
dubokim kladencima, vode iz česama i šedrvana što razigrano hrle starim mahalama.
Plava, zelena ili siva ogledala mirnih površina voda Triglavsikih jezera, u njima vrhovi
Tičarice, usamljene macesne i snegom i vetrom oglodane stene, začuđene jer su
naglavačke postavljene. Iz pene vremena vaskrsle vodenice, hitate da ih probudite
vragolastim skakutanjem po sedrenim pregradama, vi vode Plive. I vi vode, naslage
stoleća po prelepim zelenim zaduţbinama srpskih voţdova, zapljuskujete ih ţustro
šapućući predanja o postojanstvu, ljudskim patnjama i nadanjima. Vi vode od čudesnih
kapi, što nam nudite svoje odrane dlanove, čiji jedva čujni pljesak po poboţnoj tišini
osluškujemo u Ledenoj pećini, u srcu Durmitora. Plahe vode letnje kiše spasenja, koje
dočekasmo nakon nesnosne jare skriveni u staroj naherenoj crkvi, zagledani u maločas
saţvakano vreme, iskašljano po našim glavama iz ravnomernog zvonika. Vi vode iz
kanalića u oazi Tozer, što u samo svitanje donosiste ţivotno osveţenje dţinovskim
palmama oblivajući im korenje, a mi opčinjeni pratismo. A u smiraj dana, krčazi - oreoli
nad glavama ţena zabačenih po selima Indije. Hitaju kući, uspravne od poštenih misli,
dubokih kao kult vode, kao kult svake neţne kapljice, a mi ih ponovo opčinjeni
posmatramo i sve nam je jasno da jasnije ne moţe biti. Bronzani vojnici, za večnost
uspravljeni, ţubor vode u gradskim fontanama, oni ga paţljivo prate. Opet suton,
brodimo Dolinom kraljeva, vodama Nila, dakako, razmišljamo o trajanju ljudi i
prolaznosti njihovih dela. S ribarima, ljudima koji ţive samo od svog čestitog rada,

4Zezam se, gde da priloţim kopiju. Hranislav bi me, sa svojim već antologijskim smislom za
humor, još i tuţio za pirateriju. Nego, ja sam u mladosti otkidala na Vinavera. Razumete?
Inače, u Pogovoru, Hranislav smerno poziva drage čitaoce, koji samo njima znanim
strpljenjem stigoše do kraja knjige, da mu, na njima najpogodniji način, daju sugestije za
poboljšanja. Hvala mu na predlogu.

14
 pričamo rukama i slušamo njihove pesme, a sve na obalama lenje bratske Iravadi.
Bezbrojne reke prebrojah, moje reke. Prvo mi se u naručje zalećete ţustro, kao ptica
prhnula ispred lovca, lomeći se o stene i oblutke. Kasnije, nizvodno, podajete mi se mirno,
milujući pesak mojih pustih ţala, mirite moje neodlučne misli spokojnim ţuborom svojim.
Sa obale curim u vas, kap po kap, sazreli časovi ţivota da nečujno oteku u tajanstveno
more. Od ţeđi posustala svaka čestica hlorofila, šćućurena u svakom naboru kore
posustalih biljaka, dobija nadu - da li to čuje tihi romor jesenje kiše? I sami smo
ohrabreni, ta još se moţe osluškivati pod ovom kapom nebeskom veseli ţubor mnogih
oluka, prelepih naših Bistrica i njihovog kotrljajućeg kamenja.
Čiste vode, i vi zaprljane, drage vode, od pranja svega što je zemaljsko i nebesko, i
svega što je čovečije. Vaskolike svete vode, kapljice svete vode, reke svete vode, debela
mora svete vode. Ostajem vam večni duţnik što sam se ovoliko naputovao.

Vaš tekući,
Hranislav

Del boy. Del boy mi je na fakultetu bio asistent na predmetu Sanitarije.

Slabo ga se sećam iz škole pošto je deda Miloje, profesor, bio mnogo upečatljivija
faca. I deda Miloje je jednom imao mamu, kao i ja, koja mu nije dala da studira
biologiju, pa je on svoju strast prema bakterijama iskaljivao na nama. Umesto
projektovanja vodovoda i kanalizacije, a to je ono čime se najveći broj hidrotehničara
u praksi bavi, mi smo bar pola godine sadili, zalivali i negovali neke bakterije iz
govana. Ĉujem da je tako ostalo i danas, iako je deda Miloje odavno u zasluţenoj
penziji. Iako gospođa Smeška drţi njihovu laboratoriju urednom, uvek se osećam
neugodno kad u nju uđem i počinjem da njuškam. Ne bih rekla da fekalne bakterije
same po sebi smrde, ali, znate, nos je na glavi, pa iz lude glave do nosa čoveku
svakakve misli lako promaknu.
Deda Miloje je na predavanja i veţbe dolazio u braon odelu ispod koga je umesto
košulje nosio plavi Adidas dres. Uvek je mirisao na bugarsko ruţino ulje, što mi je
posebno teško padalo jer imam zdrave sinuse. Del boya, njegovog asistenta, pamtim
jedino kao zdepastog đilkoša u jakni od ispucalog skaja. Očigledno, bili su manekeni
iste modne kuće.
Lako sam završila s njima i nestali su iz mog ţivota. Deda Miloje zauvek. Iako
sam mnogo puta naglas izrekla da mi se do doktorata putevi sa Del boyem nikad
nisu ukrstili, moram da priznam da sam na neki način lagala.
Na primer, ja sam kod Del boya diplomirala jedno pet-šest puta. Sa ponosom
mogu da kaţem da mi je uvek davao desetke. (Naravno, ja sam moj pravi diplomski
rad radila iz numeričke hidraulike, moje neostvarene studentske ljubavi, kod
pokojnog Miše.) Počelo je slučajno, s mojim mlađim bratom, koji je, uzgred, bio
mnogo bolji đak od mene, ali eto prosto čovek nije naročito efikasan pa sam malo
htela da ga poguram. On sedi i radi, ja čitam novine i dirigujem. Diplomirasmo tako
za nedelju dana. Fora je u tome što je Del boy jedan mrzovoljan tip kome nije do
baktanja sa diplomcima (i uopšte ljudima od kojih nema nikakve koristi) pa siroti
studenti obično ne znaju šta zapravo treba da rade, a nemaju koga da pitaju. Posle
prvog “uspeha” počeli su da dolaze i neki drugovi mog brata.
I tako sam ja umesto Del boya (besplatno) radila njegov mentorski posao ali je on
za uzvrat potpisivao moje projekte. Pri tom se uopšte nismo poznavali.
Priča je malo blesava i ne baš pohvalna po mene. Del boya bije glas da mnogo
tezgari i da ne bira previše poslove. Ja sam, doduše, uvek bila probirljiva ali sam

15
svojevremeno mnogo radila. Negde krajem osamdesetih bilo je toliko posla da je
došlo dotle da je malo falilo da platim porez na prihod, seća li se neko tih srećnih
vremena? Spas sam našla u kolegi moga muţa koji je imao troje dece i stoga bio
daleko ispod cenzusa za plaćanje poreza. Bio je inţenjer (elektrotehnike, ali ko te
pita), pa prema tome “kompetentan” da potpisuje moje projekte a još kompetentniji
da prima moje honorare na svoj ţiro račun. Ironija je bila u tome što je “laţni hidraš“
imao isto ime i prezime kao naš Del boy, tada već profesor na Građevinskom
fakultetu. Nije bilo namerno, mame mi, ove koincidencije sam se setila posle desetog
projekta i jako se razveselila. Practical joke, tezgario si, burazeru, mnogo više nego
što i sanjaš, a kintu vid‟o nisi.
Najluđa priča koju sam o njemu privatno čula je ta da svira harmoniku i peva
novokomponovanu narodnu muziku. Njegov komšiluk to baš i ne raduje, s obzirom
da voli da veţba noću i uz širom otvorene prozore. Sam mi se, kasnije, pohvalio da
uţiva i u meksičkim serijama na Pinku, pa ako ste pomislili da se radi o
kontroverznom liku - eto grešite. I njegov ţivot je scenario s greškom i viškom
likova. Ako su lagali mene i ja laţem vas, ali prva ţena ga je ostavila zbog taksiste i
on od onda vuče traumu, jednu od mnogih. Sad, postavlja se pitanje da li je ona zbog
taksiste ostavila profesora univerziteta ili amaterskog folk-pevača? Kad zrelo
razmislim i ja bih na njenom mestu svejedno izabrala taksistu. Najgore što od
taksiste moţeš da očekuješ jeste da ima šuljeve, ali bar uvek imaš prevoz.
Što se Del boyevih političkih ubeđenja tiče, on ih jednostavno nema. Em ih,
prirodno, nema u meksičkim serijama, em od političkih ubeđenja nikada niko nije
imao vajde. Moţeš samo da nagrabusiš. Opet se prisećam studentskih protesta,
samog početka onog teatra apsurda koji se zvao “kordonom protiv kordona”.
Studenti su već ne znam koliko dugo stajali u Kolarčevoj, na Građevinskom
fakultetu je trajala sednica Naučno-nastavnog veća, strasti su se uzburkale, neko od
profesora je zgrabio zastavu fakulteta staru sto godina i bukvalno svi su krenuli pred
kordon. Atmosfera je bila takva da bi se, čini mi se, i Bane Ivković pridruţio, samo
da je kojim čudom bio među svojim kolegama. Ali ne i naš Del boy. Na Ducin poziv
on odgovara sa “Jesi li ti normalna, pa da me neko slika!” Ĉuj, njega da slika, pored
onako lepe stare zastave! Sa tom zastavom su počela profesorska deţurstva u
sendviču između studenata i policije. Gde je sada ta zastava? Za profesore i da ne
pitam.
Moj prvi susret sa njim oko doktorata, oči u oči, prošao je traumatično za oboje.
Ali to je već deo zapleta koji tek predstoji.

Ĉika Lole. Zajeban lik, ne moţeš ga opisati ni kao karikaturu. Sa studija pamtim
da je mrzeo matematiku, a posebno kompjutere. Nevolja je bila u tome što je bio
asistent, a kasnije postao i profesor, iz osnovnog teorijskog predmeta,
Hidromehanike. Posle su zbog njega morali da podele predmet na Numeričku
hidromehaniku i, valjda, Narativnu hidromehaniku, jer se uvek slabo snalazio sa tim
formulama. Priča se da je inţenjerčina, ja to ne mogu ni da potvrdim ni da
poreknem, poznato je da sam ja nikakva inţenjerčina. Previše fantaziram za tehničko
lice.
Hidromehanika je bila predmet koji sam na fakultetu najviše volela. Ne zato što
me je posebno impresioniralo kako voda teče, curi, skače, udara, talasa... prosto zato
što je tu bilo puno matematike a bio je tu i Miša, mlađi asistent, koji mi je davao da
pišem programe. Na fakultetu smo imali stari IBM, smešten u nekoliko prostorija u
koje ja, kao student, naravno nisam imala pristup. Mišu nije mrzelo da moje

16
ţvrljotine po papiru satima buši, odnosi u računski centar i “pušta program” (i onda
se to radilo sa RUN ali je procedura uključivala i čekanje na red, podmićivanje ljudi
iz računskog centra kafom...) i vraća mi na popravku. Pazi, a to mu nije bilo ni u
opisu radnog mesta, niti u našem školskom programu da ja pišem te programe. To je
bio profesor! Nikada nisam postala takav profesor, ali ja sam i tako profesor otprilike
koliko sam i građevinac. Uspešno markiram. Da skratim, Miša je bio moj ljubimac.
Ali sam ja zato bila ljubimica našeg profesora Hidromehanike, Ozrena, ne svojom
krivicom. On je namerno negovao imidţ rasejanog naučnika, koji se uglavnom
sastojao u tome što je stalno grešio u izvođenju formula. Na samom početku
semestra nas je najlepše zamolio da ga kontrolišemo i ispravljamo, što sam ja
prihvatila kao jedini podnošljiv način da izdrţim u sopstvenoj koţi na njegovim
predavanjima i ne zbrišem kroz zatvorena vrata. Sednem lepo u prvu klupu,
skoncentrišemo se oboje, on piše a ja pilotiram - ne tu, skratite te kvadrate, pazi nije
plus, minus, ne tuuuuuu!... vozimo dva časa. Postavlja se logično pitanje zašto nisam
zbrisala još dok su vrata bila otvorena - e pa tad sam rešila da završim školu, pa sam
malo htela da se samokaţnjavam. Na kraju mi je postalo malo neprijatno, počeli da
me gledaju ko šlihtaru, ali bilo je kasno, postala sam ljubimica. Sve dok nije otkrio
strašnu istinu o meni, da pušim! I dok me Hranislav nije druknuo kod njega, da
prekonosiram profesorima.
Dakle, ja sam otkidala na Mišu, Ozren na mene, a čika Lole me je gledao popreko
jer sam oličavala sve ono što se njemu u nauci gadi kod prethodne dvojice -
matematičarka sa tendencijom da sve to primeni na kompjuterima. Fuj, i sve to u
inţenjerskim naukama!
Na kraju sam desetku iz Hidromehanike dobila baš kod njega. Bila sam sva
razneţena, eto, postoje ljudi koji, iako im nisi baš simpatičan, postupaju po savesti.
Bilo je to 1980. Samo dvadeset godina mi je trebalo da ukapiram da je i onda, kao i
sada, samo postupao po naređenju, tada Ozrenovom. A pazi, čovek nije ni vojnik ni
pandur, već dostojanstveni profesor Beogradskog univerziteta u nevidljivoj uniformi
- te su mi najdraţe.
Ĉika Lole u stvari i nije od prevelikog značaja za ovu priču. Kao u lošim
kriminalističkim romanima, iz poglavlja u poglavlje pratiš zaplet, kombinuješ, batler
je ubica, svastika je imala motiv, ker nema alibi... a onda se dve stranice pre kraja
pojavi neki čika Lole i razreši misteriju, i tebi i piscu. Ruku na srce, ne mogu jedino
čika Loleta da optuţim za ubistvo mog doktorata sa predumišljajem. On se samo
odjednom pojavio kao Treći čovek u delu Komisije. Tu svaka sličnost između njega i
Orsona Velsa i počinje i završava.

Sofronije. Moj famozni mentor. Na fakultet je stigao kao Hranislavljev asistent iz

Optimizacija, iako bi se moglo reći da su sličnih godina. Veţbe koje je drţao bile su u
najmanju ruku neobične. Uđe neki čovek, mazne kredu i počne da ţvrlja po tabli
mrmljajući nešto sebi u bradu. Povremeno se okrene, zastane i značajno nas pogleda,
što je trebalo da znači “Je l‟ vam jasno?” Ma u redu je, vozi ortak, radi ti svoje a mi
ćemo svoje. Znali smo da je inţenjer elektrotehnike, da se zabavno zove i ništa više.
Kada su mi ga predloţili za člana komisije za odbranu magistarskog rada rekli su
mi da je stručnjak za višekriterijumsku optimizaciju, a to sam se spremala da
postanem i ja. Da probam da vam objasnim, drage moje, šta je to:
Odlaziš u samoposlugu da kupiš nešto za ručak, neko meso na primer. A kad
tamo - a ima svega, i ribe! Staneš i gledaš - ne pamtiš kad si poslednji put jela
jagnjetinu, ali oni nisu normalni da za ovolike pare prodaju pokvareno meso, boţe,

17
pa ovde je pola namirnica pokvareno! A cene, da kupim jedno tri pileta dok i oni ne
poskupe? Ona mačka je gladna, i njoj treba nešto, mogla bih gulaš da kuvam...
Polako, hajde da sredimo misli:

 junetina ti je prilično skupa ali ti se jede, jela bi i maca, ali ti je boja malo
sumnjiva
 svinjsko skoro isto košta, umereno ti se jede, međutim ako je kupiš nemaš onda
šta da daš mački
 jagnjetina je definitivno najskuplja, a jede ti se onoliko, doduše, baš ne znaš da l‟
bi je i mačka jela, čekaj, ovo jagnje je garant u samiški od lane
 piletina još nije poskupela, ali jeli smo je i juče i prekjuče i ja i mačka, bar je
sveţa
 riba umereno košta, rado bih je jela a maca bi definitivno otkinula, samo, da se
ne potrujemo, vidi na šta liči.

Ili da sve to sloţimo u tabelu:

Kriterijum Cena Jede ti Voli i Boja

 se? tvoja
Alternativa mačka?
 (din/kg)
Junetina 205 da jede sumnjiva
Svinjsko 187 onako ne u redu
Jagnjeće 270 jako ne znam zelenkasta
Piletina 98 ne moţe u redu
Riba 168 prilično oboţava sumnjiv
a

Dakle, kada si razmotrila alternative (krava, svinja, jagnje, kokoška, riba),

definisala kriterijume za odlučivanje (lova, šta ti se jede, šta se jede mački,
mogućnost trovanja), jasno zadala ocene alternativama po svim kriterijumima
(ispunila tabelu u glavi) - ti si u stvari formirala matricu evaluacije. Molim da se ovaj
izraz trajno zapamti i redovno koristi u muškom društvu u cilju idenja na ţivce
istima. I ono sa alternativama i kriterijumima za odlučivanje pali, naročito kada se
“pravi razlika” između kvantitativnih kriterijumima, onih sa brojevima, i
kvalitativnih, to su oni sa slovima. Međutim, matrica evaluacije definitivno deluje ko
piksla zafrljačena među njihove pametne oči.
Iz ovakve tabele jedan “stručnjak za višekriterijumsku optimizaciju” lako će ti
odgovoriti šta je najbolje da kupiš. Trebaće mu, doduše, kompjuter, malo softvera,
moţda će ti postaviti i neko dodatno glupo pitanje, na primer: “Da li ti je vaţnije da
se ne otruješ ili da što jeftinije prođeš?” ili: “Koga više voliš, sebe ili mačku?” ali će ti
nakon toga definitivno rešiti problem. (Sad ću ja da ti kaţem šta da radiš - kupi
mešano mleveno, mačka neće primetiti. Mislim, ovo ne govorim kao stručnjak za
višekriterijumsku optimizaciju već kao mačkarka i domaćica od iskustva.)
Dakle, taj Sofronije je bio čovek broj dva za tu višekriterijumsku optimizaciju u
staroj Jugoslaviji, te mu je pripala čast da bude čovek broj tri u mojoj komisiji za
odbranu magistarskog. Ĉovek broj jedan (po svakom osnovu) bio je Radivoje kojeg
sam već pomenula na početku. Ĉovek broj dva Mišel, moj tadašnji direktor a

18
sadašnji profesor na arhitekturi. Sa odbrane Sofronija pamtim uglavnom po pitanju
“I, koja je po vama lokacija najbolja?” Šta reći, zavisi gde voliš da stanuješ. I naravno
sa ručka posle odbrane, gde je moj kum Gile, svršeni vanredni đak srednje turističke
škole, pripit drţao govore u moju čast i objašnjavao komisiji koliko sam ja pametna.
Morao je neko da im objasni.
Sofronije je, inače, jedna introvertna audio-vizuelna istočnosrbijanska varijanta
Herkula Poaroa, mislim na onu englesku seriju i glumca Martina Gaisforda koji ga
igra. Znam da treba dosta mašte za zamisliti taj prizor, ali šta ću, ne umem bolje da
ga iskomplimentiram.
O Sofronijevim političkim ubeđenjima Duca i ja smo raspredale danima.
Naravno, u vreme studentskih protesta, kada nam je prebrojavanje naših i njihovih
bilo “pitanje ţivota i smrti”. (Nadraţi ţene na politiku pa sedi pa plači.) Svi su već
nekako bili provaljeni, neki od ranije, neki počeli da se ističu tih dana, ovako ili
onako. Samo Sofronije u sred sve frke svako jutro uzme aktn-tašnu i krene polako
tramvajem iz bloka 45 do fakulteta. Zatvori se u kabinet i radi. Ljudi oko njega se
pobiše, čika Lole krenuo da se upisuje u radikale, drugi opet kreću da obese bivšeg
dekana o mesingane kandelabre po auli (on ih zeznuo pa dobio infarkt sam), Del boy
se sakriva po sterilizatoru u laboratoriji da ga ne stignu pozivari na proteste, a moj
Sofronije - reko u Komitetu da je na demonstracijama, demonstrantima da je u
Komitetu, a on se zatvorio u kabinet i uči, uči, uči.
A onda, jednog dana - grom iz vedra neba, Duca dotrčava u svoj svojoj visini
(0,00192 km) sa šokantnom vešću: sedeli su kod Sofronija u kabinetu i svađali se oko
potpisivanja podrške studentima jedno dva sata, kad je on u jednom momentu digao
pogled sa papira na kojima je radio, tresnuo šakom o sto i dreknuo:
− Kakve su to gluposti sa tim potpisima, mi prosto treba da stupimo u generalni
štrajk!
I, normalno, vratio se svojim papirima.
Duci i meni laknu što smo konačno uspele da završimo diferencijaciju i
ostavismo ga na miru. Jedino što sam tada zaboravila da je pitam nije li se tog
trenutka po stolu šetala neka muva, mislim, to bi moglo biti neko razumno
objašnjenje za taj dramatičan gest. Šta ćeš, čovek se uči dok je ţiv. Ja sam tada, u
svojoj četrdesetoj godini, još mislila da normalan čovek uvek lupi šakom o sto kad
treba da se lupi šakom o sto. Ispostavilo se da je taj udarac bio jedinstven hepening.
Jer, nit je Sofronije stupio samostalno u generalni štrajk, niti je ikada više lupio
šakom o sto. (Moţda mi je samo muva falila pa da doktoriram na Građevinskom
fakultetu?)

Kiki. Moj bivši šef, zatim guru mog naučno-istraţivačkog rada, paralelno drugar,
zatim naručilac poslova iz oblasti nauke, tehnike i prevodilaštva, i dalje drugar,
diplomatski savetnik koga retko poslušam, kendo borac, glas razuma koji slušam još
ređe...
Najteţe je pisati o ljudima koje najduţe i najbolje poznaješ. Ako sa nekim
preguraš dvadeset godina, i još guraš, tu je sigurno bilo i sranja i dobrog. U tom
“optimizacionom modelu” ja sam zaduţena za maksimizaciju emocija a Kiki za
minimizaciju sranja. Ţenski i muški princip.
Ono što me kod Kikija kompletno izluđuje jeste njegova korektnost. Od njega
nikada ne moţeš očekivati da za tebe pogine ali ni da te gurne pod voz. Ja prijatelja
zamišljam kao nekog sa kim se uhvatiš za ruke i pogineš, pa se posle, opet drţeći se
za ruke, međusobno gurnete pod voz. Šta ćeš, od ljudi moţeš da dobiješ samo ono

19
što su spremni da ti daju. U Kikijevom slučaju to je - korektnost.
Usvajajući ovom prilikom njegov princip, probaću da ga koliko je god moguće
mimoiđem u ovoj priči. Uostalom, njemu sam uvek u lice i mogla da govorim šta
mislim, u šali, polušali, poluzbilji i zbilji. A i Kiki ne čita beletristiku.

20
 KAKO ONI NISU ZNALI S KIM SU SE DOHVATILI

Legenda, koja se prepričavala po Građevinskom fakultetu godinama, polako je

zamrla pošto sam ja diplomirala, zajedno sa prestankom neposredne opasnosti.
Ranije opisani likovi ili je nisu čuli ili su je zaboravili. Naime, pričalo se da sam ja
ubila čoveka. Nisam, mame mi. Istina je da su mi se par puta u ţivotu dogodile
paranormalne stvari. Pardon, nisu se meni dogodile. Ne znam koliko to moţe biti od
interesa za ovu priču, ali zarad spisateljske objektivnosti moram malo i sebe da
prikaţem u ruţnom svetlu. Nisam uvek baš samo ja ţrtva.
Dakle, bio jednom davno jedan profesor na Građevinskom fakultetu i predavao
jedan predmet. O mrtvima sve najbolje. A ako to niste u stanju, onda bar pokušajte
da im ne pominjete imena. Moţda je i njih neko voleo.
Slatke moje, koliko puta ste od svojih prijatelja, dece, čuli izgovor “mrzi ga/me
profesor”. Ukoliko ste i same ikada izgovorile tu rečenicu moţda znate o čemu
pričam. Ukoliko niste, sa pozicija permanentnog đaka (“permanentna edukacija”, od
kolevke pa do groba, nalazi se i u agendi Evropske unije za treći milenijum, pa vi
vidite koje su to ozbiljne pozicije) i trinaestogodišnjeg profesorovanja na Višoj
tehničkoj školi, odgovorno tvrdim da takve situacije mogu da postoje. I sama sam
mrzela jednog studentskog kretena, da ne gustiramo ovde, poloţio je ispit iz drugog
puta da ga ne gledam više.
NN sa početka drugog pasusa mene je mrzeo strasno. Kao posredan dokaz da je
ta mrţnja bila nepravedna i ničim izazvana (osim moţda mojim izrazom lica)
navodim i činjenicu da uopšte nisam bila jedina. Pošto ja uvek moram da budem
specijalna, popila sam i specijalan tretman. Oborio me je, na potpuno besmislenom
ispitu, ravno deset puta.
I drugi su padali. Zamislite da vam profesor na ispitu postavi pitanje:
− Ti si šef gradilišta i radnici te mrze (a što?). Da bi ti se osvetili (za šta, bre,
čoveče?!) sipaju ti kilo šećera u sveţu betonsku masu. Šta ćeš da radiš?
Iskusni polagač već zna da su fifti-fifti šanse da on, u stvari, očekuje jedan od dva
odgovora:
Varijanta 1: Treba da izvedeš neku sloţenu hemijsku analizu i njome dokaţeš da ćeš,
na primer, ako sipaš kilo praška za pecivo (lupetam) u zašećereni beton
popraviti stvar.
Varijanta 2: Ispravan odgovor je “ Jebaću im majku!”
I tako deset puta! Ţeno boţija, jednom sam pala na drugom pitanju:
− Kakve betone pravimo u Bengalu?
Na prvo pitanje:
− Koja je tvoja omiljena ţivotinja? − ispravno (i iskreno) sam odgovorila:
− Mačka!
− Odlično. Maca. Mačka. Veeelika mačka. Tigar! Bengalski tigar. Dobro, kakve
betone pravimo u Bengalu?
Onda ja počnem da fantaziram o monsunima (Ispravan pristup, dalje
koleginice.), vlazi (Moţe.), tajfunima (Ladno, ladno...), Sandokanu... i ode sve u očin.
Posebno je uţivao u maltretiranju crnaca. Pardon, kolega sa drugačijom boje
koţe, kojih je u to vreme još bilo na Beogradskom univerzitetu. Sećam se jednog
jadnika koji je dobio pitanje: “Kamerunski pucolani?” (Pucolani su inače neke
gluposti koje se dodaju u cement, zaboravila sam zašto.) Momku, koji je NN-ove
knjige prvo prevodio na francuski, učio, a zatim naučeno prevodio na srpski,
beonjače su pozelenele od izbezumljenja. Normalno, ne samo da je bio izbačen kroz

21
zadnja vrata, nego je prethodno morao da sasluša tiradu o tome kako je on “ ...došao
u ovu zemlju da nauči nešto i vrati se da gradi rodni Kamerun... pa neće on valjda iz
Srbije da vuče sutra pucolan u Kamerun... on jednostavno mora da zna sve o
kamerunskim pucolanima da bi svoju zaostalu zemlju izgradio i doveo u red
civilizovanih drţava...”
Ne sećam se zašto sam pala (njegov) zadnji put. U aprilu padam zbog zemljotresa
u Crnoj Gori. Bila je nedelja, rano jutro, ja krećem da maltene jubilarni deveti put
izađem manijaku na dvoboj. U predsoblju počinje da mi se ljulja, što zanemarujem
kao predispitnu groznicu. Sedam u maminu peglicu (jeste li znali da Bugari peglicu
zovu “sapunjerka”?) i hitam u dvorište fakulteta. Zašto u dvorište? Pa lepo, fakultet
je nedeljom bio zaključan. Ne samo da rezultati pismenog dela ispita nisu bili
prethodno isticani, oni su isticani na vratima plehane garaţe u dvorištu i usmeni je
počinjao odmah, po grupama od po deset studenata. Kroz tu garaţu i odgovarajući
prozor bilo je moguće i nedeljom ući u fakultet i NN-ov kabinet. (Kad zrelo
razmislim, sa ove vremenske distance NN mi je na neki način simpatičan.
Anarhista.)
U dvorištu zatičem omanje demonstracije oko garaţe. Bolje informisani studenti
koji su poloţili pismeni deo ispita, a zapala im je nesreća da su sa mnom u grupi za
polaganje usmenog, pragmatično se okreću i idu kući da nastave kuntaru. Jer, kad
padam ja - pada i cela grupa. Kolektivno počinjemo da mu idemo na ţivce.
I ne traţeći svoje ime na spisku (uvek sam polagala taj pismeni, i to sa prilično
visokim ocenama) rutinirano ulazim u garaţu, preskačem ragastov i zauzimam svoje
mesto. Nešto se ipak zbiva tog dana. Zvone telefoni, NN sikće, onda on zove i sikće
dalje...
− Dakle, koleginice, zašto se jutros u katastrofalnom zemljotresu koji je pogodio
Crnu Goru srušio hotel taj-i-taj, tu-i-tu?
U, bog te, koji sad zemljotres? Ipak povezujem moju jutarnju slabost sa pokretima
tla. Idemo dalje, borim se, cedim glavu, izmišljam, konstruišem... Eto, nisam znala da
je nekoliko godina pre toga bila nestašica cementa, pa su veseli graditelji patos na
nekoj terasi izbetonirali ekspanzivnim cementom (koga je bilo u prodaji), onda se
nešto raširilo, zalepilo, kruto vezalo, zadrmusalo... to je već bilo i van mojih
imaginativnih moći. Izbaci me čovek kroz prozor jer mu se srušio hotel. Ja, besna ko
ris, iskolačim oči na njega i dreknem:
− Sadisto!!! − upišao se od smeha.
I sad, kad dolazimo do najdramatičnijih događaja, u junskom ispitnom roku, ja
uopšte ne mogu da se setim zašto sam pala. Kako god bilo, deseti put je ipak deseti
put, što je mnogo mnogo je. U očekivanom napadu histerije izreknem (kobnu)
rečenicu:
− Ili Vi sa ovog fakulteta ili ja!
I zalupim vratima. Sa moje strane vrata, tj. u laboratoriji, ostade i prestravljeni
asistent.
− Ti nisi normalna − reče isti i ode da kupi kartu za Juţnu Ameriku.
Ispalo je ne samo da sam normalna nego i da sam paranormalna. Pazi sad: dva
dana kasnije, subota pre podne. Dolazim do KST-a5 nekim poslom i još sa ulice
vidim crnu zastavu na fakultetu, opet neki oladio. Ja na vrata, a na sva tri komada
spoljnih, pa na tri komada unutrašnjih, po umrlica. Vidi ko me gleda!
E, ljudi, zamislite čoveka kome su studenti u roku od pola sata ukrasili sve

5 Klub studenata tehnike.

22
umrlice prigodnim crteţima i komentarima. Ili mi zaista u poslednjih pedeset godina
nismo odgajani u duhu pravoslavlja ili s tim čovekom ipak nešto nije bilo u redu. Ili
oboje.
Silazim u KST, a tamo frka. Fakultet traţi ozvučenje za sahranu a Klub ne moţe
da im izađe u susret jer šef tehnike sprema ispit. Zaboravila sam da vam kaţem da
smo u to vreme i moj momak Sava i ja radili u KST-u. Ja sam bila organizator
programa a on taj šef tehnike. Od sveg srca predloţim da odvolontiram na tom
tuţnom skupu, strpam miksetu, mikrofone, pojačalo... u peglicu, pa juriš na
Zvezdaru da budim Savu koji sprema ispit.
To je bilo čudo od sahrane. Oni što drţe govore nemaju šta da kaţu pa čitaju
delove iz naučnih radova pokojnika. Jedan naš čuveni prevodilac, koga prepoznajem
ispred sebe, šapuće:
− Sve, sve, ali bio je pravi gad.
Od studenata ja, svi crnci i jedan registrovani narkoman. Sad, zašto smo ja i
nesvrstani bili tamo bilo je potpuno jasno, morali smo da se uverimo da to nije opet
neka neslana šala na naš račun. Ali ovaj izbodeni − pa šta je mislio, da će na sarani
da dele za dţ. nešto za smirenje oţalošćenima? Sava me i dan danas zavitlava što
nisam imala hrabrosti da uđem u kapelu i pogledam ga u lice.
Ispred kapele, u dubokoj crnini, saučešće prima i asistent, onaj što je bio svedok
mog ili-ti-ili-ja ekscesnog ponašanja. Ja mu prilazim a on sve uvlači glavu u crnu
rolku:
− Ijao, od prekjuče samo mislim na tebe. Prekjuče, kad si ti izletela, on je završio
ispit za petnaest minuta. Krenuo kući i cap. Na ulici. Infarkt.
Nije baš da mi je bilo prijatno, ali ja sam praktična osoba, zamolim asistenta da tu
buvu pusti po fakultetu, ne bih li ja malo brţe diplomirala. Tako nekako i bi.6
Druga paranormalna pojava u kojoj sam bila učesnik malo manje je morbidna.
Nekoliko godina kasnije, u Urbanističkom zavodu, imali smo neku šefovicu Zinku.
Nije baš bila moja šefovica ali to je nije sprečavalo da mi uţasno ide po ganglijama.
Muški glupa a bezobrazna. Jednog dana, iz čistog zezanja, ja je nacrtam, običan dečiji
crteţ tetka-Gliše, zalepim je selotejpom za orman i zabodem joj čiodu u predelu srca.
Još svoje vudu-pokušaje prokomentarišem sa Nikolom, koji je kod nas radio preko
studentske zadruge. Sutra ujutro, nema Zinke na poslu!? Dan, dva, tri, javila − teţak
grip. Taman sam se uozbiljila kad eto ti nje, orne za iţivljavanje kao i obično. Kaţem
Nikoli:
− Auh, dobro je, taman sam mislila da mi je proradila vradţbina, pa sam se
usrala. Srećom nisam baš tolka veštica.
− Jes nisi, nego sam joj ja ugradio pejs-mejker!
Pogledam onaj crteţ a Nikola na špenadlu obesio ceo starter za neonku! Posle
sam ga predstavljala strankama kao “kardio-hirurga preko studentske zadruge”.
Na kraju, pošteno da kaţem, ja i nisam nešto sujeverna. U svoje veštičije kvalitete
još manje verujem. U krajnjoj liniji, mnogo ih je više koji su mi naudili još na ovom
nego na onom svetu. Ili samo čekam pogodan trenutak, ha, ha, ha, ha, ha... (ovaj
smeh treba zamisliti kao u crtanom filmu, sa fijukanjem vetra i ostalim prigodnim
zvučnim i svetlosnim efektima).

6 Vidi Appendix I, nešto se ludo dogodilo.

23
 MOJE AMBICIJE

Znam da ste nestrpljive da saznate o čemu se zapravo radi u tom istorijskom

doktoratu. Još samo malo, i on će doći na red. Da budem iskrena, ovaj triler u suštini
nema nikakav zaplet i to mi stavara spisateljske probleme. Imamo leš, imamo ubice,
bilo je i napeto (meni), i zapleteno (opet meni), ali nema detektivke koja bi se od
početka bavila slučajem i istančanim ţ. instiktom povezivala konce i zločince dugom
vijugavom stazom kroz poglavlja romana izvela pred lice pravde. Svesna sam da je
većina ikad napisanih knjiga rezultat obične skribomanije, pa i ova. (Kao i Izvešataj
komisije za pregled i ocenu doktorske disertacije uostalom, da je sreće da je to bila
jedina aplicirana manija, ali opet vam otkrivam tajne pre vremena.)
Dakle, pošto nemam zaplet, kao i većina pisaca baviću se malo sobom.
Onih nekoliko anegdota iz mog studentskog i profesionalnog ţivota mogle su
samo da vas zavaraju. Ja sam u stvari jedna srećna ţena koja je kroz ţivot prolazila
bez većih problema.
Izeš tuţnu činjenicu da nemam decu, imam Savu, i mi se volimo i nije nam
dosadno zajedno. Bednih dvadeset dve godine. Koliko li bi samohranih (i
dohranjivanih) majki menjale svoju izgladnelu decu za nekog muškarca koji ih voli i
koga one vole? Da se razumemo, prethodna konstatacija je čisto statistička, nikada
nisam imala (hvala bogu!) priliku da budem u dilemi muškarac ili dete, pa ne bih ni
da presuđujem. Ĉisto posmatram i brojim. Imamo mi i mačka Medu (znak teškog
oštećenja uma). Imamo stan, knjige, kompjuter, zarđali Yugo. Nismo ni gladni. Puno
se smejemo, na sopstveni, međusobni i tuđi račun.
Izeš pogrešan fakultet koji sam završila, do sada sam uspevala da se bavim
stvarima koje me zabavljaju. Sa uredno popunjenom radnom knjiţicom, vaţna
stavka, reći će optimisti koji očekuju da će ikada stići do penzije. Moj posao u
Urbanističkom zavodu nije bio samo zanimljiv, bio je do te mere uzbudljiv da sam sa
manje od trideset fasovala svoj “infarkt”. U mom slučaju to je bila neuralgija
trigeminusa, lekarke i/ili pacijentkinje među vama znaju koliko to boli. Pa pošto ja
ipak nisam Marija na Prkosima već “neţni ţenski cvetak”7, zahvalim se lepo malim
gradskim političarima (i političarkama), privatnim preduzetnicima (s muštiklom i
ostalim priborom za pušenje), “saradnji sa naukom i privredom”, Lepom Ciletu i
ekipi i odem u Višu tehničku školu.
Ne bih se zadrţavala na svom pedagoškom radu, ni studenti ne vole da se
zadrţavaju u školi pa što bih se ja zadrţavala na njoj. Recimo da obitavamo u
(relativno) miroljubivoj koegzistenciji. Imam divne koleginice i kolege koje jako
retko viđam. U tome je tajna harmoničnih odnosa u našem kolektivu u kome caruju
ţene. Ţene koje su u ţivotu mogle da postignu mnogo više ali su jednostavno bile
dovoljno mudre da zbog toga ne slome vrat. Šta u našoj školi rade muškarci (koje sve
mnogo volim i ovim putem im šaljem veliki poljubac), morate pitati njih. Moţda su i
njihovi razlozi slični. Dosta o tome, s obzirom na vreme koje u školi provodim i
platu koju mi za to daju, ona spada u domen humanitarnih aktivnosti, kojima i treba
da se bavi svaka fina dama koja drţi do sebe.
Volim ujutro duţe da spavam. Ustanem, nahranim mačku, prikačim se na
Internet, pijem kafu, odlazim na pijacu, kompjuter je uključen dok kuvam, pišem,
čitam, popijem sa Savom vinjak pre ručka, ručamo dugo. Predveče Sava i Meda
zadremaju, ja čitam pored njih. Ponekad zadremam i ja. Uveče je sve po kući

7 Tako me zove moja kuma La Mar kad raspustim svoju poganu jezičinu.

24
popaljeno - televizor, pegla, kompjuter, rerna, osciloskop, šivaća mašina, skener,
mikser, lemilica... Kasno iza ponoći prvo se primiri Sava, za njim Meda, ja još malo
čitam... pa ujutro iz početka.
Ja sam privremeno izdrţavano lice. (Svaka emotivna sličnost sa pojmom
“privremeno raseljeno lice” potpuno je namerna.) Ovaj privremeni status imam već
desetak godina, s obzirom da svoju profesorsku platu popušim, a ako je trţište
cigareta stabilno − uspem da kupim i koju konzervu za mačku. Nije da se ţalim (još
manje bih se ţalila kada bih bila kvalitetno izdrţavano lice, ali šta ćeš, ovo je Srbija,
moja deţela). U ţivotu sam zaradila vazdan para, znam kako se to radi u normalnim
okolnostima, znam i kako se troše. Ali ovo nisu normalne okolnosti i nije red da se
jedna pristojna ţena eksponira u njima. Zezam se. Delimično, jer istina je da barabe
nisu što su nekad bile, a da ja nisam orna za saradnju ni sa kim gorim od običnih
bezazlenih mangupa.
E, ovo moram da vam ispričam, kako sam se jedan dan pre izvesnog vremena po
ko zna koji put zaljubila u sopstvenog muţa. Dolazi Sava kući i sve se nešto smejulji.
Ja mislim, raduje se što nas vidi. Sednemo da popijemo piće pre ručka. Sava se i dalje
smejulji i počinje da priča. Uzgred, Sava je zaposlen u jednoj maloj privatnoj firmi.
Vlasnici firme su njegova dvojica drugara sa fakulteta, i ostali zaposleni su takođe
drugari iz škole. Razlika između njih je, koliko ja shvatam, što neki vole da budu
vlasnici (bilo čega) a neki ne, mada i tu postoje nijanse. Svi su manje-više srećno i
manje-više oţenjeni. Dakle, tog su dana momci malo ogovarali ţene − kako mnogo
troše. Jedna je kupila cipele od sto pedeset maraka, druga šumske jagode, već prema
afinitetima ali preko mogućnosti. U celoj priči Savi bezveze, pošto ja nisam iz te
dţezve. U našoj kući ja sam stipsa, ipak vučem neku manju traumu iz tog statusa
privremeno izdrţavanog lica. (Poenta traume je naravno na reči privremeno.) Kako
je Sava društveno biće, uključuje se u razgovor nekom buđavom ţvakom kako sam i
ja, ne-znam-ni-ja-šta kupila, razbila, prosula... Na to će njegov ortak, Borjan, potpuno
ozbiljno:
− Pusti Savo to, mogu da mislim kako ti je. Tebi je ipak najgore, tvoja je ţena
pametna.
I kako da se ne zaljubiš u čoveka koji dođe kući i to ti mrtav ladan s vrata
samoinicijativno ispriča? A i ţene vole hrabre momke.
I sad se vi pitate, kad mi je tako sve maltene potaman u ţivotu, kog ću ja đavola
još i sa tim doktoratom? Pa ja neću ništa. Ništa!!! Ama baš ništa!!! U tome je najcrnji
fazon. Zašto to niko ne moţe da ukapira? 8

8 Vidi Appendix II, obavezno!

25
 O ČEMU SE ZAPRAVO RADI U TOM ISTORIJSKOM DOKTORATU9

Zamisli da si primila platu10.

OK, sedi za sto, stavi lovu na levu stranu stola a na desnu spisak svih potrepština
za narednih mesec dana11. Šta ćeš sad? Nemoj samo da mi kaţeš da ćeš odmah
odlučnim pokretima da počneš da treskaš glavom o sto, u predelu između love i
spiska. Nemoj ni da mi kaţeš da ćeš odmah za sve pare da kupiš pilule za spavanje i
probudiš se na nekom mestu gde je zauvek sve za dţ. a nisi ni gladna.
Postupaj analitično:
1. Zapiši pored svake stavke na spisku koliko košta.
2. Saberi.
3. Prebroj lovu i zapiši koliko imaš.
4. Uporedi ta dva broja i stvarno nemoj da iskazuješ nikakve suicidalne nagone,
smiri se.
5. Jedino razumno rešenje je da za sve pare kupiš ono najneophodnije.
E mnogo sam ti pomogla! Na spisku je sva hrana, kalodonti i sapuni, čarape
(počinje jesen), drvene bojice, tvojoj ćerki je ovog meseca rođendan, ventilator za TA
peć, krš boţiji, deset plata te ne bi izvadilo.
Pa, draga moja, moraš da uspostaviš prioritete! Sad mi ti psuješ mater i meni i
prioritetima, još da spomenem komparativne prednosti pa da se nosim i ja i moja
glupa knjiga. Onda se setiš kako smo sa Sofronijem kupovali meso u jednom od
prethodnih poglavlja pomoću famozne matrice evaluacije. Imamo alternative, tj.
spisak potrepština, uspostavićemo kriterijume, popuniti matricu evaluacije i zvati
Sofronija, tj. primeniti neku od matematičkih metoda višekriterijumske evaluacije.
Nije više tako prosto, u samoposluzi si bila, sećaš se, sama. A sad ti je za vratom
ćerka koju boli uvo šta će da se jede narednih nedelja, ali hoće svoje bojice i neku
kintu pride. A i rođendan joj jeeeeeeee, kmezi se. Stara-majka bi da se pita o hrani, a
navija i za svoje lekove. Ĉemu tvoj muţ daje “na teţini” to ti znaš, sama si ga birala.
To su ti, draga moja, interesne grupe, koje treba da se dogovore oko relativnih
vaţnosti kriterijumima za odlučivanje. Neke od njih, već prema odnosu snaga,
moţeš da išamaraš i pošalješ u ćošak, i time pojednostaviš proces dogovaranja.
Dobro, bar je u našim uslovima sve jasno, hrana je najvaţnija a ni za nju nemaš
dovoljno. Ipak, mogli bi se i umiti ponekad, oprati zube, a i taj kreten treba da
popravi TA peć sada, a ne da čeka da padne sneg.
Da skratim gnjavaţu, imaš spisak, nemaš para, znaš i koji su vam kriterijumi za
odlučivanje i koliko vam je koji vaţan. Nemoj da zoveš Sofronija, na putu je, nego
mene, i ja ću da ti napravim listu, za tebe i tvoje ukućane, najvaţnijih stvari sa spiska,
koje moţeš da kupiš za sve pare koje imaš. Nije baš jednostavno ko što na prvi
pogled izgleda.
Hajde, veruj mi na reč da smo nekako napravili rang listu na kojoj su stvari sa
spiska poređane po (sveopštem kućnom) redosledu vaţnosti i da je ta vaţnost
ocenjena nekim brojevima. Na primer, poenima od 1 do 100. Sad pretpostavi da je
nekim čudom prvi na toj rang listi bicikl za tvoju ćerku. (U stvari, nema tu velikog

9 Vaţna napomena: Primeri u narednom poglavlju su strogo ilustrativni. Ne odgovaram za

svađe po kućama izazvane primenom prezentiranih metoda.
10 Dobro počinje, je l‟ da? A sad za kaznu odmah ideš na Appendix III. Tako je to uvek kad

počneš da fantaziraš.
11 Ako si levakinja, zameni mesto love i spiska.

26
čuda, ova “interesna grupa” vršila je neviđeni pritisak a i vi ostali ste se razneţili,
pošlo dete u školu, sva deca već imaju bicikl, rođendan joj je. Kad smo sve to
kvantifikovali, bicikl popio maksimalnih 100 poena.) Nego, da vidimo na šta liči taj
spisak.

Br. Alternative Broj poena Cena

1. Bicikl 100 2950
2. Hleb 30 kg. 95 240
3. Meso 10 kg 90 2050
4. Povrće 15 kg 90 300
5. Sapuni i šampon 73 120
6. Mleko i sir 70 540
7. Slanina 68 270
8. Ulošci 44 60
9. Novine 44 80
Treba ti: 6610

A ti imaš samo 3050 dinara, i ni dinara više! Jupiii, vrišti naslednica, njen bicikl je
prvi na rang listi i ima para za njega. Tu se i otac ovog razumnog i pametnog deteta
trgne i krene da računa (površno ko i svaki muškarac) 3050 - 2950 = 100, super, od
kusura ima i za njegove novine (80 dinara). Na kusurov kusur (100 - 80 = 20 dinara)
baba bacila oko, biće za neku participaciju, kad već njene lekove niste ni stavili na
spisak, pa mora da ide u Dom zdravlja da čeka “drţavne lekove”. A ti ih sad gledaš
belo, sve tri interesne grupe su ti zadovoljne, samo se pitaš šta će da bude ujutro, kad
otvore friţider.
Vidi ovako:

Br. Alternative Broj poena Cena

1. Bicikl 100 2950
2. Hleb 30 kg. 95 240
3. Meso 10 kg 90 2050
4. Povrće 15 kg 90 300
5. Sapuni i šampon 73 120
6. Mleko i sir 70 540
7. Slanina 68 270
8. Ulošci 44 60
9. Novine 44 80
Zbir poena 144 3030

Dakle, ako kupiš najprioritetniji bicikl i za kusur muţu novine, za 3030 dinara si
“zadovoljila” 100 + 44 = 144 poena vaših prioriteta. A ako postupiš ovako:

27
 Br. Alternative Broj poena Cena
1. Bicikl 100 2950
2. Hleb 30 kg. 95 240
3. Meso 10 kg 90 2050
4. Povrće 15 kg 90 300
5. Sapuni i šampon 73 120
6. Mleko i sir 70 540
7. Slanina 68 270
8. Ulošci 44 60
9. Novine 44 80
Zbir poena 431 3000

Prioritete si “zadovoljila” sa 431 poena, dakle skoro četiri puta više, a babi je
ostalo čak 50 dinara za participacije. (Istini za volju, ovo sa kusurom za babu je
ispalo slučajno, poenta je na maksimalnom broju poena koje moţeš da izvučeš za sve
pare, ali nemoj to da joj kaţeš, iskoristi ovu slučajnost da je privoliš za ulazak u
koaliciju pri objašnjavanju detetu zašto nije dobilo bicikl.)
OK, dete je malo plakalo, vi ste davali slabo utemeljena obećanja da će bicikl biti
kupljen već idućeg meseca, gospodin muţ i otac je između unapred izgubljene bitke
na strani jedinice i novina izabrao novine i slaninu i tako se ovaj proces
višekriterijumskog kompromisnog odlučivanja u prisustvu ograničenih resursa
priveo kraju. Kompromisno.
Sada imaš svoj mesečni program trošenja para. Oćeš vraga, idi sad pa kupi 30 kila
hleba i 10 kila mesa. Pri tome ti ni zamrzivač ne radi. (Ha, ha, onom “ludaku za
informacijama” bi i trebalo kupiti deset primeraka Sportskog ţurnala od prošlog
petka. Za inat.) I zašto, na primer, da kupiš uloške sada, kad će ti trebati tek za tri
nedelje, a tada će moţda biti na rasprodaji12. A ti bi malo i da muvaš sa čekovima.
Sve u svemu, tebi očigledno treba i optimalna dinamika realizacije programa. Tu se
sad sve dalje komplikuje, kupovinu hleba vršićeš “fazno”, svaki dan, meso svaki
treći (problem zamrzivač + problem “nema za svaki dan”). U račun ulaze i praznici
u tvom mesečnom ciklusu. Muţu daješ pare odmah, pa nek se brine sam o svojim
novinama. Povrće kupuješ jednom nedeljno, na pijaci. Nema šanse da ti ovo
nacrtam, poenta je u tome:
 da ti se ništa od klope ne pokvari
 da ti “optimalna dinamika realizacije" neće pomoći da ti na kraju meseca ostane
koja kinta više nego što si očekivala, neću da te laţem
 ali pouzdano nećeš ostati ni kratka.
Eto, to je ukratko i veoma otprilike to. Za samu računicu se koristi matematički
model koji sam napravila. Sad samo još zamisli da ti nisi ti nego, na primer,
gradonačelnica sa velikim ovlašćenjima. (U duši, ţena pomirenja.) Pred sobom imaš
“mandat” od pet godina. Umesto hale za ping-pong sa 100.000 sedišta, ili bicikla za
sve pare, ti bi, kao spomenik samoj sebi, htela da ostaviš sređeno stanje u podzemlju
tj. komunalnoj infrastrukturi. Na stolu (levo) ti nije tvoja plata, nego gradski budţet.
Desno ti je spisak potrebnih objekata vodovoda i kanalizacije. Sad zovi mene pa da
počnemo da radimo. Ne brini, ti si šef, ja samo obavljam potrebne računske operacije
i ostajem anonimna.

12 Ovo vaţi samo za čitateljke koje ţive u nekim normalnim zemljama.

28
 DEL BOY I JA, PRVO ISKUSTVO

Kao što rekoh ranije, moj se doktorat prijavio skoro sam, s obzirom da sam ja u
vreme procedure za usvajanje teme imala “probleme” sa krađom glasova na
lokalnim izborima. Sve u svemu, prihvatiše oni moj predlog teme, nešto “stručnije”
obrazloţen nego što sam ono čime se bavim malopre objasnila vama. Kako su ga
shvatili − to će za sve nas ostati večita tajna. Najverovatnije nikako, imaju oni
pametniju literaturu za čitanje.
OK, čista administracija, mislim se ja nad zvaničnim obaveštenjem da sam
ponovo formalno đak. Gle, gle, ali ja nemam jednog mentora, nego dva! I to k‟o-
mentora. Osim Sofronija uvalili mi i Del boya?! Šta ću s njim? Pa valjda ćemo morati
da komuniciramo.
Obučem se pristojno, kako i priliči gospođi u godinama, i zapucam na fakultet, u
omiljenu fekalnu laboratoriju. Predstavim se, poklonim i počnem sa objašnjavanjem
šta hoću da radim:
− Zamislite da ste gradonačelnik...
Izraz neverice na Del boyevom licu je za nezaborav. Postavlja mi ključna pitanja
od interesa za temu:
 da li sam ja sigurno završila Građevinski fakultet
 jesam li sigurna da sam jutros sela u dobar tramvaj
 ako jesam, da li bih još jednom razmotrila izbor linije GSB-a
 hoću li kafu i vinjak
 gde stvarno radim
 šta me, bre, boli uvo na šta političari troše lovu, njihov problem
 je l‟ moţe za to da se ide u zatvor
 je l‟ ima neka tezga za njega u tom mom biznisu.
Malko iznervirana, odgovaram da imam ja i rezervnu temu, o uticaju sunčevih
pega na vrenje fekalnih bakterija, ako mu je milije i draţe.
− E, nemoj da me zajebavaš, ozbiljno te pitam. I da znaš da ću da idem u
sekretarijat da vidim tvoj dosije, kakav si bila đak − kaţe. Pre skoro dvadeset godina,
tek da se notira. Nikakav, čoveče, učila sam posle. Šta mi se učilo!
Ali pazi ovo, sad smo i na jebi si mater, ti. I mean, moj odnos prema ti-vi
problemu prilično je konfuzan. Nemam neke jasne kriterijume. Kod mene postoji i
prezrivo ti, i drugarsko ti, i prezrivo vi, i drugarsko vi, i vi s poštovanjem, i sve ih
udeljujem spontano, iz malog mozga, bez veze sa uzrastom i statusom sagovornika.
Del boy je samo šest-sedam godina stariji od mene, prema tome ne pripada mu
obavezno vi. Sa druge strane, ovo nije i ne moţe biti moj pajtos, dapače, dođe mi k‟o-
mentor. Ja, naime, biram društvo. Odgovaram sa dramatičnim vi. On bi ipak ti. Kao
ţena od kompromisa, odgovaram da ćemo postati ti čim doktoriram. Prihvata,
prilično bukvalno - ja sam od onda ti a on je zauvek vi.
Da overimo ovu spontanost u komunikaciji, priča mi anegdotu iz ţivota: Neki
naš kolega, čuveni projektant i pijanac, ima problem. Mazne ribu (tim rečima je
mazne), onda mu, međutim, treba tri vinjaka da mu se digne, ali kad popije tri, on
više ne moţe da se uzdrţi pa popije i četvrti, peti, šesti, i - pogađate: onda mu se ne
digne! Sreća u nesreći je što u međuvremenu zaboravio šta je hteo13. I Del boy se

13 Uzgred, čoveka u ţivotu nisam srela, tj. ne poznajem ga dovoljno intimno da bih potvrdila
istinitost navoda.

29
slatko iskida od smeha sopstvenoj duhovitosti. Treba li da napomenem da sam tom
prilikom odbila ponuđeni vinjak, ali da sam paţljivo prebrojala koliko je Del boy
popio? Samo jedan. Ako sada očekujete neke pikanterije moram da vas razočaram iz
najmanje dva razloga:
1. Ja i nisam neka riba, za maznuti a i uopšte.
2. Kladim se da je Del boyu i jedan vinjak čist višak.
Tačnije, nije u pitanju bio nikakav sexual harassment nego klasična balkanska
frustracija.
Kuvam u sebi, hoću da kaţem, nisam se identifikovala sa tom nesrećnicom koja je
ostala uskraćena za nezapamćeni seks sa alkosom, nego kuvam zato što ćutim! Jedna
od retkih veza sa “matičnom” građevinskom strukom koju mi niko ţivi ne moţe
poreći je dirty language. Naučila sam od majke, po gradilištima gde me je “čuvala”
kad sam bila mala. Posle sam i sama veţbala. I ja sad ćutim ko govedo i menjam
farbe pred ovim “rasnim građevincem”. Na zdravlje, Romi, sestro!
Pustim ga da svrši i pokušam da se vratim na temu. Doktorata, naravno. Vidi
čovek da sam uporna pa se uključi, objasni mi da je njemu sve to naravno poznato,
ali se ne bavi tim glupostima. Ima, doduše, malo problema sa osnovnim pojmovima,
brka mi GUP i DUP14, što je otprilike kao kad bi pomešala pun orman sa rasparenom
čarapom u donjoj fioci. Ima i konstruktivne predloge, da zajebem to društvo tamo i
ta sranja i da dođem kod njega da radim “pravi” doktorat. Merkam onu razlupanu
laboratorijsku opremu, prava sredina u kojoj bih se osećala ko riba u vodi. Idi bre,
čoveče! Nego, šta će meni uopšte taj doktorat, šta planiram sa njim? Pa naravno, da ti
zakucam na vrata od ovog velelepnog zdanja i kaţem marš napolje, šta drugo? Idi
bre, čoveče, begaj, još jedanput.
Odem kući i isečem vene.
Posle nekoliko nedelja poveri mi se Cana, moja direktorka: Del boy je na
studijama bio zaljubljen u nju. Moţete vi sada da mislite da se radi o nekom
prvorazrednom traču, ali grešite. U Canu su svi bili (jesu ili će biti) zaljubljeni. I ja
bih bila, samo da sam muško, volim jake ţene, što nije posledica čiste narcisoidnosti.
Verovatno Del boy još gaji kakva neţna osećanja prema njoj pa joj se javio onomad.
Da je upozori. Stvar je potpuno jasna, ja pokvareno imam nameru da doktoriram i
odmah zatim odjurim na fakultet i zaposednem sve postojeće katedre i dekanat.
Time će, naravno, Viša tehnička ostati bez nezamenljivih kadrova, Cana neće imati s
kim da pije kafu sredom, studenti će izvršiti kolektivno samoubistvo udaranjem
indeksima u glavu... opšta katastrofa.
Ĉoveku mnogo nije dobro, sloţimo se. A kad ne moţeš/nećeš da im pomogneš,
zaboravi ih. Tako ja Del boya stavim privremeno ad acta i odem da pišem svoj
doktorat.

14 GUP - Generalni urbanistički plan; DUP - Detaljni urbanistički plan.

30
 PRVA VERZIJA, NEKOLIKO MESECI KASNIJE, PA DO DRUGE

Pretpostavljam da nije potrebno da ovde analiziram sva moguća kontroverzna

psihička stanja koja su se u svima nama smenjivala poslednjih godina bez reda i
vidljive logike15. Tek, Del boy lično i profesionalno, raspad koalicije Zajedno (“zbog
koje smo, tra, la, la, la...”), “teţak materijalni poloţaj prosvete” koji sam doţivljavala
prilično lično... sve to u miljeu koji nam je uporno heklao Sloba a štirkala Mira, bio je
verovatno razlog da ja tog proleća zapadnem u stanje konstruktivnog autizma.
Takva, za nekoliko meseci postigla sam neviđene rezultate u Obnovi i rekonstrukciji
sopstvene biografije:
 započela pisanje svoje prve knjige
 zaradila spondilozu pored kompjutera
 spičila prvu verziju doktorata
 ugojila se ponovo pet kila.
Pred letnji raspust odnosim Sofroniju tri primerka prve verzije doktorata16. Za
njega, Del boya i Hranislava17. Posle nekoliko dana Sofronije me, dok smo prelazili
preko dvorišta iza fakulteta, u predelu kapije prema Grobljanskoj, stidljivo i u pola
glasa upita:
− Je l‟ te, a zašto oni vas ne vole?
Pamtim mesto ovog razgovora po tome što sam se zagledala u pomenutu kapiju i
zastala. Stvarno, zašto? Mislim, ni oni meni nisu naročito simpatični. (Sava me stalno
grdi da se na mom licu suviše jasno vidi kad nekoga ne mirišem. Srećom, bar sam
odavno prestala da lajem.) Zašto bih bila ja njima? Ali baš da me oni ne vole? Znam
da često đaci ne vole profesore, dešava se i obrnuto. Ali da profesori organizovano
(u grupama od dvojice) ne vole studenta / kandidata, zvuči mi prilično blesavo.
Paranoik u meni se budi i podseća me na moje studentske nevolje sa Hranislavom.
Ne, ljudi to nije moguće, budi se i zdrav razum. Pa to je bilo pre skoro dvadeset
godina, čovek nije toliki hidrocefalus da bi u aktivna sećanja mogao da strpa i
besmislenu raspravu o skraćivanju razlomaka sa još besmislenijom studentkinjom.
Valjda sam malo i ostarila, promenila sam prezime, nikako nije moguće. Uostalom,
šta ja imam sa Del boyem na emotivnom planu? Odgovaram da stvarno nemam
pojma o čemu se radi.
Sofronije mi, i dalje stidljivo, dade i dopunske informacije. Ne zna za Del boya,
ali je Hranislav moj povoljno ukoričeni ponos i diku odloţio na hladno i mračno
mesto, nema on sada šta tu da čita, meni je rano da doktoriram. I šta ja u stvari sebi
zamišljam? Pa njihovi asistenti se muče godinama i jedva doktoriraju, a ja sam se
pojavila niotkuda i sad bih da doktoriram za tri meseca. Na to potpuno podivljam,
što nije lepo, al mi se povremeno dešava. Prvo, zato što ja nisam “njihovi asistenti”,
imam četrdeset godina i petnaest godina se bavim onime što u toj disertaciji piše. Ko
onda moţe da prosuđuje koliko meni vremena treba da petnaest godina pljunem iz
“niotkuda” na papir? Sofronije sa odobravanjem slegnu ramenima, nakon što sam
ovo iskazala naglas.

15 Što ni vama ne preporučujem, da ne biste zapale i u neko novo, još nevi|eno.

16 Meki povez, 5 dinara tadašnjih, pravi okazion, htela sam posle da ukoričim sve papire po
kući i napravim red.
17 Hranislav mi u tom stadijumu formalno dođe ništa, međutim, neformalno, on je njihov

Sloba, nisam ni ja osoba bez “političkog razuma”. Tako i “gazda” dobi laku literaturu za po
plaţi.

31
 Drugi razlog za podivljavanje, koji sam zadrţala za sebe, bio je status “njihovih
asistenata” koji se “muče”. Da nije zato što su idioti pa ne mogu da zadovlje
elementarne kriterijume za doktorirati? A ne zato što godinama rade poslove koji su
u opisu radnog mesta njihovih profesora? Smišljaju i pregledaju pismene zadatke,
ponekad drţe i predavanja, kompletne ispite. Bave se naukom u zemlji u kojoj je
nauci i bog odavno rekao laku noć, pišu radove i nude ih “na potpis” svojim
profesorima18. Skupljaju najsitnije mrvice sa nekada prebogate trpeze “tezgi”, od
kojih se lepo ţivelo na Građevinskom fakultetu, ne bi li se bukvalno prehranili. I to
se zove - oni se muče jer moraju da se muče?! Ne znam na koga sam više ljuta, na
kreatore ove večite univerzitetske politike ili na ţrtve koje pristaju da neko proţdire
najkreativnije godine njihovih ţivota i iz njih crpe snagu da se još malo zadrţi na
površini naše naučne baruštine. Kao ţabokrečina, doduše. To je igra koje ja nikada
nisam htela da se igram, niti ću. Zašto? Zato što iz čistog snobizma neću da budem
univerzitetski profesor, recimo. This is a free country, svakavi snobizmi su OK.
Da skratim, svi odosmo na letovanje, a Sofronije zaboravi moj doktorat kod kuće.
U septembru, frke-panike oko ispitnog roka (u tom periodu nastavno osoblje je
strašno osetljivo i neobično zauzeto), Sofronije nikako da postigne da se bavi
mnome19. Srećom, pred nama se, krajem septembra, ispreči Kongres operacionih
istraţivača u Bečićima. Cana ispravno zaključi da bi moja pojava, sa još par kolega iz
škole, koji na kongresu imaju radove, mogla ozbiljno da naruši ugled ove više-
školske ustanove. Te i ona krenu sa nama, da izvadi stvar. I ekipa “hidraša” sa
Građevinskog fakulteta je impozantna20. Fali im, doduše, Del boy, što mi je posebno
bilo krivo, mogli smo zajedno da maţnjavamo ribe po opustelom Crnogorskom
primorju, na primer. Ili da uz vinjak analiziramo kome se posrećio kongresni
turizam. Mislim, nemam baš pouzdane informacije šta od to dvoje Del boy preferira.
Dakle, tu je Hranislav sa svitom, u sastavu Vakuum, čika Lole, Sofronije, par
pripuštenih asistenata, kao i pomoćna ekipa oboţavalaca iz Više tehničke. Da nije
strašno smešno, bilo bi samo komično. Mi smo se, u stvari, relativno lepo zabavljali
sami sa sobom. Uglavnom sedeli po holu i ofucavali. Po hiljaditi put - ţene su
alapače amateri prema muškarcima. Sve ti znaju i sve ih zanima. Kad se, u oblaku
ledenog vazduha, koji samostalno proizvodi i pušta na uši, pojavi Hranislav sa
svojom ukočenom facom i ostalim vitalnim organima, svaki spontani razgovor
prestaje.
Ali, on je ipak socijalan tip, da ne preterujem. Pazi situaciju: jedno veče vidim dve
poznate siluete u mraku kako nose stolice i ređaju ih uz ogradu velike hotelske
terase. Prvi red balkona, na sceni more i nebo.
− Šta je bre ovo? − pitam Canu.

18 Moram da vam ispričam malu pakost koju sam napravila - na jednom simpozijumu neki
nebitni lik izlaţe naučni rad koji je pisao njegov asistent a potpisali obojica. (Za dečka
naravno “nije bilo para” da provede nedelju dana na moru.) Ĉovek je, potpuno
neinformisan o sadrţaju “svog” rada, mucao, štucao, zapetljavao se, znojio, i kad je na kraju
pomislio da je njegovim mukama došao kraj, skot u obličju Romi Scotta poče da postavlja
pitanja “iz publike”. Mrcvarila sam ga sledećih petnaest minuta. Kad zrelo razmislim,
moţda i njie čudo što me “organizovano” ne vole. I moţda ih nije samo dvojica. Ono što me
je zaprepastilo tom prilikom bili su izrazi lica par prisutnih asistenata. Na njima je bio strah.
19 Neka se kiseli, Hranislav je tako naredio.
20 Kad nas čovek vidi sve zajedno, odmah da pomisli da građevinci (na svim nivoima) ništa

drugo ne rade, već samo optimiziraju.

32
 − Posle večere ćemo sa Hranislavom da gledamo zvezde − ej, ljudi, uopšte se ne
zezam! To mi je odgovorila, mrtva ladna.
I stvarno, posle večere se nas desetak radnika u višem i visokom obrazovanju
naređa na te stolice s pogledom u vedro nebo. Ko velim, kad se šlihtam - šlihtam se, i
ludo hrabro zauzmem poziciju do glavnog. Mrtva tišina, tek svakih pet minuta
popijemo po neko kratko objašnjenje o poretku stvari u kosmosu. I odsjaju tog
poretka po debelom moru. Uzvraćamo nemim odobravanjem. Kad, odjednom,
shvatam da se glava, zamrznuta u poloţaju “napred-gore”, obraća upravo meni, iz
čista mira:
− Da li ste čitali Alhemičara, Paola Kuelja?
Ha, dočekah i ja svojih pet minuta da ga impresioniram:
− Jesam, i nije mi se naročito dopala. Sva ta fama oko te knjige je prilično
preterana. Bla, bla, bla. Ĉujem da je prevedena još jedna njegova knjiga, Sedela sam
pored reke i plakala. Jeste li je čitali, je li ona bolja?
Odgovor nije tačan, popila sam minus od šest kilometara i po. Ne samo da mi
nije odgovorio, već na njegovom profilu (obasjanom zvezdama i mesečinom)
razaznajem i laku prezrivu grimasu. Pogrešan pristup, Romi sestro, nisi ti tu da
analiziraš, iskazuješ svoje mišljenje, pitaš. Kad ne umeš da se diviš, ćuti. (Jedino što
ja ni dan danas ne znam da li je trebalo da se divim Kuelju ili njegovom VIP čitaocu,
ili zvezdama na nebu a vezano za Kuelja i čitaoca, ili je samo trebalo da smerno
kaţem “Da.“ i saslušam nastavak.) Kako mi je u tom momentu nedostajala humana
nota Del boyevih priča kom-se-diţe-kom-se-ne-diţe!
Bečići ‟97 ostaće upamćeni u mojim profesionalnim analima po još dva momenta:
Sofronije je iskoristio dva slobodna popodneva da pročita moj Doktorat/1. S
obzirom da sam ga, radeći matematički model, stalno konsultovala, sada na celinu
nije imao šta specijalno da mi kaţe, sem da skratim sve ono čime se on u ţivotu ne
bavi. Dakle, tri četvrtine teksta. Ono što baš insistiram da ostavim - da ispremeštam:
pola prve glave u četvrtu, drugu i treću da spojim u prvu (i ponovo skratim), peta
postaje druga, umesto druge koja nije više u prvoj nego je u prilogu... Trepćem kao
da mi Omar Šarif meša karte pod nosom i na kraju pita: “Gde je sedmica pik?” Ĉekaj
da zapišemo, u stvari bolje da nacrtamo šta Sofronije hoće. Valjda čovek zna?
Drugi momenat, prilikom mog izlaganja na Kongresu, bacio me je u potpunu
depresiju. Moram malo u digresiju da biste me razumele: u vreme dok sam radila u
Urbanističkom zavodu u proceduri za usvajanje planskih dokumenata postojalo je i
nešto što se zove javna rasprava. U praksi se javna rasprava svodila na to da svaki
Detaljni urbanistički plan, ili drugi dokument, pre usvajanja moramo da
prezentiramo penzionerima i sl. koji se skupljaju po odgovarajućim mesnim
zajednicama i da nam oni daju saglasnost. Mene su na kraju prestali da šalju na te
kulturno-zabavne priredbe, zato što “nisam imala sluha”. A šta reći vremešnoj
stanovnici Dedinja koja ne dâ da se grade stanovi solidarnosti kod Sajma, dok njoj
grad ne izgradi kanalizaciju? I ona ima pravo da ne dâ, jer je ona Dedinje oslobodila!
Pa, samo sam je pitala kako se odlučila da oslobađa baš Dedinje a ne, na primer,
rodni Skender Vakuf? (Posle me direktor otpuštao tri dana, dok se SUBNOR nije
smirio.) Drugi put neka baba na Banjici nije htela da dâ saglasnost na budţet
Beograda za narednu godinu dok joj mi (moj nesrećni kolega i ja) ne rešimo problem
koša ispod prozora. Naime, klinci lupaju loptom pod njenim prozorom do pola noći,
zvala je sto puta miliciju i ništa, sad je došlo njenih pet minuta da ona malo ucenjuje!
U to vreme sam već bila “rukovodeći kadar”, te, diplomatski potkovana, pokušavam
da joj objasnim da je sport dobar za zdravlje naše omladine, bolje da igraju košarku

33
nego da se drogiraju...
“Ma nek idu bestraga i nek se drogiraju majci pod prozorom, a ne meni da
lupaju“ i tako ostadosmo bez saglasnosti na gradski budţet od MZ Banjica 26, javna
rasprava moje dupe.
Na sličan način je i moj rad na Kongresu operacionih istraţivača doţiveo “javnu
raspravu”. Prezentirala sam im studiju koja se bavila dinamikom realizacije više od
200 gradskih blokova uz i oko Bulevara revolucije (pardon, Kralja Aleksandra). Sve
od Glavne pošte do Velikog Mokrog Luga. Već ste sve naučile - alternative,
kriterijumi, interesne grupe, relativne vaţnosti... veliki posao sa doista jednostavnim,
ali dokazanim, zaključkom21 - treba krenuti uzbrdo, uz Bulevar. Na đavola, kao
iskusni urbanista pripremila sam im i lepe šarene slike. (Da toga nije bilo sigurno bi i
moje izlaganje prespavali kao i ostala.) Na još većeg đavola, čika Lole u toj tamnoj
zmiji okruţenoj raznobojnim kvadratićima - Bulevar sa okolnim blokovima -
prepoznaje Vukov spomenik i blok u kome se nalazi Građevinski fakultet. I
eksplodira! Sve su to budalaštine, zna on te urbaniste, dolazili su oni i obećavali
garaţu iza fakulteta, posle od toga nije bilo ništa, svi oni samo laţu i zamlaćuju ljude,
i kakve su to uopšte gluposti, šta tu ima da nema struje a ima vode, kad ni grejanje
ne radi, a Mirijevo nema ni telefone. I šta je uopšte sa tom garaţom, i kad će
Elektrotehnički fakultet da se iseli iz naše zgrade kad su već deset puta polagali
kamen temeljac za svoju, i gde su te pare, kako ja uopšte mislim to da rešim.
Radikalno. Moram da priznam da sam „97 bila već prilično zarđala za takve ţvake. A
preda mnom i nije sedela neka baba, već profesor univerziteta, koga izuzetno cenim
u njegovoj struci. Strpljivo pokušam da mu objasnim da je promašio red veličine
mog istraţivanja, tu se radi o celim gradskim blokovima a ne o garaţama. Zatim, da
se Mirijevo nalazi podaleko van granice Regulacionog plana Bulevara revolucije. Da
urbanisti prave urbanističke planove, pa su ga tako napravili i za blok u kome će se
nalaziti novi Elektrotehnički fakultet, uradili, dakle, svoj posao, a posle ih niko nije
zvao na polaganje nijednog kamena temeljca.
Ovu igru pokvarenih telefona na kraju je prekinuo predsedavajući, Hranislav, ko
bi drugi bio, sa odlučnim:
− Sledeći rad, molim! − ţurili smo, naime, na ručak.
Par nedelja kasnije, nagutam se bensedina22 pa skoknem i do Del boya da vidim
da nije nekim čudom on pogledao moj Doktorat/1. Nekim čudom jeste. Normalno,
prvo sam morala ponovo da saslušam priču o tri vinjaka i maznutoj ribi i dva-tri vica
o Muji i Hasi na gomilu sa Fatom. U (intimni) zapisnik sa ovog sastanka unosim
sledeće zaključke:
 Del boy je čovek sa najvećim koeficijentom inteligencije koji trenutno luta
hodnicima Građevinskog fakulteta. Ili makar hidro-smerom, pošto ostale slabije
poznajem. Šokantno ali istinito. Ĉovek kapira u letu, impresivno povezuje
rečenice koje se nalaze u sredini, uvodu i na kraju doktorata, na preskok, onako
kako ga je i prelistavao. Postavlja prava pitanja23.
 Del boy svoju nenormalnu inteligenciju moţe da obesi mački o rep. Nikakve
vajde od nje on nema, naprotiv, s obzirom da je koristi u potpuno pogrešne
svrhe. Ĉovek je, naime, teško opsednut zavišću. Sve što su ljudi oko njega postigli
(ili bi da postignu) - jednostavno nije fer. Isti ti ga, prirodno, vitalno ugroţavaju. I

21 U zemlji nedokazanih građana i nedokazanih političara, svaki dokaz je neviđeni uspeh.

22 Još nisam bila otkrila leksilijum. Ĉovek se uči dok je ţiv.
23 Naţalost, ne čeka odgovore, ne zanimaju ga.

34
 tako on sedi u svojoj fekalnoj laboratoriji, konta i kombinuje, spletkari, pokušava
da se izvuče?! U svoj svojoj inteligenciji najčešće se prekombinuje, pa ispadne,
hm, rekla bih smešno glup, da nije opasan24.
 Del boy je u svakoj komunikaciji tako bolno otvoren i iskren. Obostrano bolno.
Mora da je strašno usamljen, mada, ruku na srce, ne čudim se zašto.
Moram da priznam da padam na hiperinteligentne tipove, makar bili ruţni ko
greh25. Mogu da im oprostim i neke sitnije karakterne nedostatke, lenjost na primer.
Odsustvo ambicije mi je čak intimno simpatično, to ume da bude samo društveno
nekorisno ali ponekad lično korisno, mirnije se ţivi. Ali kad te obuzme zavist, to
poništava apsolutno svaki IQ koji poseduješ. Zato što je glupo zavideti. Zamisli, na
primer, da si infantkinja i smrtno i legitimno zavidiš malom Marku na Bambilendu.
Ali pazi, uz Bambilend idu i odgovarajući roditelju! Znam da odustaješ od
Bambilenda, primer mi je mnogo strašan. Zavidiš zgodnim i preplaćenim foto-
modelima? Prvo, uglavnom su zgodne samo za slikanje, često imaju ogromne
čukljeve i spondilozu, što ume da boli. Drugo, stalno su na ivici anoreksije. Hoću da
kaţem, šta će mi ţivot bez sarme26! Uz svaku stvar, koja je tebi tako nepravedno i
ničim izazvano uskraćena, a podarena po istim principima objektu tvoje zavisti, ide i
puna kofa njegovih govana koja nisu za štampu. U brlogu u kome se ti daviš, mora
da ima i svega i svačega što baš nikom ne bi dala. Mislim, moţda bi uz dijamante Liz
Tejlor i njene ljubičaste oči ti prihvatila i onog pijanca Ričarda Bartona, i za uzvrat joj
ponudila svog muţa i svu biţuteriju, ali da li bi joj dala i svog kanarinca i knjiţicu sa
receptima za kolače svoje bake? Ako ipak postoji neko na ovome svetu sa kim bi se ti
menjala skroz na skroz, onda priznajem da kenjam i zavidi mu koliko god hoćeš.
(Mada je i u tom slučaju nekonstruktivno, taj se neće menjati sa tobom.)
Ako te i nisam sasvim ubedila, zamisli situaciju u kojoj zavidiš svima na svemu, a
tom prilikom ti se čini da svi ti kojima zavidiš hoće da uzmu sve što imaš (a nije za
zavideti). Pri tom ti mozak radi na više GHz. Gospode, koja li je frka u kojoj ţivi Del
boy ?!
Sve je to lepo i krasno, saţaljevam ja njegov slučaj i ne vidim kako mogu da mu
pomognem. Ali, dođavola, on je moj k‟o-mentor, moram sa njim da “odradim”27
posao. E, to će već teţe ići, čovek se naime brani od mog doktorata svim sredstvima.
Pokušavam da zanemarim sve izjave tipa:

 Šta ti je, bre, ovo, čemu to sluţi?

 Šta se petljaš sa političarima, nek oni gledaju svoja posla a mi, hidraši, ćemo
svoja.

24 U svim normalnim krimi-pričama ključan je motiv. Zločinac bez logičnog motiva je

najopasniji, i za ţrtvu i za detektive.
25 Streotip da su te dve stvari uzročno posledično povezane - ne priznajem. Naprotiv, čini mi

se da preterani fizički nedostaci nepovoljno utiču na pamet. Ovo se ne odnosi na Del boya,
on je, recimo, fizički običan i njegovi problemi su znatno komplikovaniji. Neki drugi junaci
ove knjige, rekla bih, svom neprijatnom odrazu u ogledalu (između ostalog) imaju zahvaliti
permanentna “nepametna” ponašanja.
26 Zapečene u rerni, vruća proja se podrazumeva. Sava uz to jede još i klot beli luk i pije

kiselu vodu! Odvratno! Al šta ću, moj je.

27 Posebno odvratan izraz koji je u politički ţargon uveo Nebojša Ĉović, u vreme dok je još

“odrađivao” za Gotov je!-og. Kao istaknuti simpatizer opozicije zahtevam da se u novi

Ustav unese zabrana korišćenja ove reči, ever.

35
 Ovo ti je sve neka idi-mi-dođi-mi ţvaka što si pokupila od Onog28 preko puta?

i tako u beskraj, i da isteram stvar na čistinu: Šta, bre, čoveče ti oćeš? On oće da
prepozna sebe29 u mom doktoratu “...nema tu nikakve hidrotehnike, hidraulike, šta
ti ga ja znam, daj mi tu nešto poznato. “ Nezgodan zahtev.
Odlazim kući i ponovo isečem vene.
Ĉim sam se oporavila od smrti, krenem da mućkam glavom, toliko intenzivno da
se u istoj ubrzo napravio kompletan haos. Ha, haos! Entropija! Entropija -
redundansa! Redundansa - verovatnoće stanja sistema! Kojih stanja? Kog sistema?
Pouzdanost vodovodnih sistema! Jupiii! Eto hidraulike za Del boya a pride i teorije
informacija za Hranislava. Načisto ću da ih raspametim. O čemu se ovde radi, već mi
je malo teţe da objasnim na primerima iz ţivota i samoposluge, pa vas molim da mi
verujete da je bilo strašno uzbudljivo za izvesti.
Prvo sam pročitala dve stare ruske knjige, teškom mukom, jer ruski “znam”
jedino iz zbirki iz matematike. Onda sam pročitala dva potpuno sveţa članka na
zadatu temu iz nekog časopisa koji prima Urbanistički zavod te dakle i ja30. Naručila
sve članke koji su bili u navodu literature u prethodna dva. Sačekala da ih Neša
pošalje iz Amerike. Sve proučila pa ponovila postupak sa novim člancima... i tako u
krug dok autori nisu počeli da se citiraju između sebe, unakrst. Imala sam i znala,
dakle, sve što mi je potrebno za rad na projektu nazvanom Del boyev ego trip. Kako
god da se zvao, moram da priznam da je i meni prijalo da se za promenu bavim
malo nečim različitim. Na kraju sam demontirala neki stari Mišin hidraulički
model31, potrebne delove ugradila u svoj softver, na momente je bilo i dirljivo, kao
da je Miša bio ponovo ţiv. A ja jedno dvadeset godina mlađa.
Na kraju sam sela, cut-paste-delete u raznim pravcima i napravila onu
papazjaniju koju je hteo Sofronije. I, naravno, dodala poglavlje o redundansi, u kojoj
je Del boy trebalo da “prepozna sebe”. Nisam baš očekivala da ću izmamiti osmeh
na Hranislavljevom licu, ne teţim nemogućem, ali da će bar raširiti nozdrve u znak
odobravanja, toliko jesam. Istini za volju, u mom nesrećnom doktoratu to je
poglavlje stajalo ko treće oko na kolenu, ali je, samo za sebe, to bilo jedno vrlo lepo
oko. Doktorat/2 bio je predat ovoj trojici negde u januaru - februaru 1998.

28 Misli na Sofronija. Uzgred, ništa ja tu nisam pokupila od Sofronija.

29 Baš tim rečima.
30 Jedina vajda koju sam lično videla od SPO gradskih vlasti je to što je Kiki uspeo da iskamči

lovu za strane časopise za Zavod. Hvala ti, Pajo, bio si drug.

31 Uz pomoć moga malog bate, koga nije mrzelo da stari Mišin Fortranski program prepiše u

VB.

36
 SPLET PRIRODNIH I INDUKOVANIH KATASTROFA
U PROLEĆE ‘98

Negde u to vreme, moja majka odlazi u Gradsku bolnicu, na ispitivanje. Prvih

nedelju dana zdušno tj. standardno nas je maltretirala, posebno mog oca, donesi,
prinesi, raznesi... a onda su lekari na njenom debelom crevu našli “nešto”. Svašta ili
ništa, rekoše poslovično taktični, saosećajni i zainteresovani. Ĉekao se rezultat
biopsije. U familiji je tih dana vladao uobičajeni haos. Moja ujna, i sama teško
bolesna, otišla je u Nemačku, kod brata, da se odmori. Moj ujak je to loše vario, nije
imao koga da šikanira po kući pa se preorijentisao na telefon i baku. Njihova deca,
moji brat i sestra, pokrila se jastukom po glavi, bez uspeha. Baka, već stara i
onemoćala, sve je to doţivljavala jako teško, a kako bi?
Tek, u noći koja je prethodila dobijanju rezultata biopsije, baka je dobila teţak
moţdani udar. U gotovo bezizlaznom stanju preneli smo je u bolnicu “Sveti Sava”,
odakle smo otišli u Gradsku bolnicu da saznamo da je “nešto” - pozitivno. Maligno
u prevodu, ne razumem kako to moţe da se zove “pozitivan nalaz”. Valjda zato što
će oni imati šta da rade? Potrebna je hitna operacija. A moja majka je dobila grip! Moj
otac ne samo da je dobio grip, nego i temperaturu 400 C, na nervnoj bazi, garantujem.
Dečije familijarno veće je odjednom bilo in charge! Mislim, svi smo mi već bili
matore konjine, između 25 i 42 godine, ali to je bio prvi put da je nas neko nešto
pitao o family matters. I to ne da nas je pitao, morali smo i da odlučujemo i da
radimo! Da ne gustiram priču od koje mi, pri prisećanju, samo stane knedla u grlu, i
ostane tu nedeljama, situacija je tog dana bila komplikovana:

1. Moja majka nije znala koliko je bolesna, imala je grip i htela je prvo kući - da se
opravi i spremi “za tu glupu operaciju polipa”.
2. Baka je leţala u “Savi” i bilo je neizvesno da li će dočekati jutro.

Zaključak: Moja majka ne sme da sazna za baku i mora da ostane u bolnici. Inače
je u bolnicu vratiti nećemo. Posle, videćemo. Kako se polulaţi najlakše gutaju,
odlučujemo da kaţemo mami da baka jeste u bolnici, ali zbog nekog bezazlenog
“lutajućeg pritiska”.
Nisam vam do sada rekla koliko smo svi mi bili vezani za baku. Posebno moji
brat i sestra, koje je ona odgajila. To veče, u bolnici kod moje majke, nas šestoro, moj
brat sa devojkom, sestra Ana sa momkom, Sava i ja. Smejemo se, zadirkujemo je
kako je kukavica... a svako malo neko od nas troje, bakinih, istrči iz sobe i plače.
Ono “posle − videćemo” razvuklo se danima. Posete u “Svetom Savi” su u dva,
odatle trčim u Gradsku bolnicu, u tri, uvek je još neko sa mnom, pomaţu mi u
laganju o “lutajućem pritisku”. Onda kući, kod tate. On neće da jede a temperatura
mu ne spada. Grip moje majke se ne povlači, baka je nepromenjeno, zatvaraju
bolnice za posete zbog epidemije gripa. U Gradsku bolnicu ipak nekako ulazim, u
belom mantilu na kome piše ATŠ32 sa dţepovima punim sitnih maraka. Sava je
zaduţen za flašu za portira, a ja za slučajne prolaznike po sluţbenom liftu33. Onog
dana kada je mama trebalo da pređe na Hirurgiju bilo je posebno opasno. Htela je da

Arhitektonska tehnička škola. Mantil pozajmljen, još ga nisam vratila.

32
33Ništa ne pitajte, ako se ko ikada gadio na uzimanje mita, posebno od strane “zakletih
Hipokritu”, to sam ja. Pa, eto, priznajem, delila sam i šakom i kapom, u pitanju je bila moja
majka.

37
nam furne kući u piţami, na prelazu iz zgrade u zgradu. Onda sam je našla
spakovanu kako sedi na svom novom krevetu − ode ona, sa mnom ili taksijem,
svejedno. I doktori su se sloţili, šta će im luda ţena. Sat vremena sam urlala po
bolničkoj sobi, pretila, ucenjivala da je više u ţivotu neću videti, ne sećam se više
kakve sve gadosti nisam izgovorila. Tek, slomila sam je, a ostale bolesnice u sobi su
joj posle rekle da je rodila reinkarnaciju Gebelsa. One su, inače, ovo prijateljsko
ubeđivanje provele pokrivene preko glave a svo bolničko osoblje se povuklo u
nepoznatom pravcu, toliko sam se drala.
Mamu su operisali jednog petka ujutro, baki je baš tog jutra isticalo
“dozvoljenih” četrnaest dana u “Savi” i prebacili su je, u pratnji mog brata i sestre, u
Slankamen. Nama su rekli − na oporavak. Sutradan sam prvo obišla mamu u šok
sobi (ne pitajte kako, u stvari, ne pitajte ništa, samo ću da vam kaţem da je to stvarno
šok soba). Odatle smo otišli u Slankamen. I pored karantina zbog gripa, puštaju me
da vidim baku, u stvari da se oprostim od nje. Umrla je narednog jutra.
Bilo mi je jasano da moja majka to ne sme da sazna još koji dan. Posebno pošto
sam videla onaj šav od učkura do bijela grla, koji se, bez ikakvog zezanja, zove
Muratov rez. Ako mi tamo skoči, prosuće joj se ono malo creva što joj je ostalo. Lekari
su se sloţili i rekli da će da krenu da je kokaju bensedinom kroz infuziju, unapred.
Međutim, psiholog, i to smo našli, je rekao da moramo da joj kaţemo pre sahrane. To
je kao neka psihološka fora, to nam ne bi nikad oprostila. I tako je sirota baka čekala
do četvrka da je sahranimo, a ja sam u sredu morala da saopštim mami. Najgore je
bilo što sam tada u bolnicu ulazila samo ja, zbog smrdljive epidemije. Ĉitavo
pozorište je palo na mene. U ponedeljak je baki “pozlilo”, u utorak joj je već bilo
“prilično loše” a u sredu sam samo došla, stala na vrata od sobe i počela da plačem
ko provala oblaka. Mislim, nije bila nameštaljka, u svoj toj tuzi i uţasu to su bile suze
olakšanja, već danima sam se u sebi zaklinjala dragome bogu (u koga ne verujem) da
više u ţivotu nikada neću slagati.
Sutradan smo sahranili baku, a mama je jako, jako polako počela da se oporavlja.
Nastupio je jedan mučan period za familiju, međusobna optuţivanja,
nerazumevanja tuđih osećanja, napetost... nisam se ni ja baš proslavila ali ni mene
niko nije shvatao. A kao najstariji član Dečijeg familijarnog veća i dalje sam se
osećala kao Broj jedan, uloga od koje se gnušam. Moja majka je još bila
rekovalescent, posebno emotivno, a moj ujak i tako nikad nije bio od prevelike vajde.
Osećala sam se kao da svi oni hoće nešto od mene, a ja samo hoću da se sve već
jednom završi. Trajalo je mesecima, ma kakvi, skoro godinu dana. U maju smo
ispraznili bakin stan, okrečili ga i doneli kamp-opremu. Sava i ja smo došli da
ţivimo tu sa mojom sestrom od ujaka, Anom i Medom. Medina majka Ţivka otišla je
kod mog ujaka, tamo su joj bila i ostala deca i unuci. U tom praznom stanu smo
proslavili i Medin prvi rođendan, grlila sam ga i ljubila, govorila mu da je on moja
lepa maca, da sam oduvek znala da će on biti moj. Ţivka je, naime, omacila tri
mačeta. Meda je bio najmanji i nije htela da ga oliţe. Ţivot mu je spasla Ana i on je
nekako ostao najdraţi od svih bakinih mačaka.
Prodavali smo bakin stan i nije išlo. Za to vreme u našoj kući, na Novom
Beogradu, zapatili se pauci i moljci. I u toj promenjenoj scenografiji, dogodilo mi se
ono što nikako nisam ţelela − ja sam postala naša baka. Brinula o Ani i Medi i drţala
svratište na koje su decenijama navučeni ostali članovi porodice. I meni i Ani je
prijalo što smo zajedno, ali ja sam pucala po svim ostalim šavovima − više nisam
imala svoj ţivot. Perem jednog jutra terasu i shvatim da klečim u bakinoj staroj
kućnoj haljini. Sednem u onu baru i bez glasa počnem da se tresem. Tata me našao

38
da spavam na pločicama, sa mokrom krpom i Medom.
Moţda će vam delovati da sam ovu priču ispričala potpuno bezosećajno. Biću
iskrena, ja sam je preţivala na baterije. “Plakat ću sutra“ što bi rekla Skarlet O‟Hara,
u hrvatskom prevodu. Tako i jeste, i dan danas. Ispričala sam je samo iz dva razloga:
prvi je da biste znali da sam Del boyu, sticajem ovih katastrofičnih okolnosti, dala
više nego dovoljno vremena da prouči Doktorat/2. Ako baš imate nezadrţ da
saznate i drugi, skoknite na trenutak, preko reda, u Appendix XIV i odmah se vratite
.

39
 OPET NEKE VEROVATNOĆE I SRANJA

Na terapiju kod Del boya zaputila sam se, ako se dobro sećam, tek negde u
oktobru ‟98. Još uvek sam izgledala kao saučešće, osećala se kao saučešće i ponašala
se kao saučešće. To je valjda bio razlog što sam na Del boyevo razdragano:
− Ej, di si? Nema te.
imala za potrebu da mu, doduše u dve rečenice, ispričam svoju tuţnu sudbinu.
(Ponekad sam i ja bolno otvorena i ne pazim ko je s druge strane.) Ko mrtav, ko
mrtav bolestan, ko mrtav pijan, a ja mrtva umorna. Kad je počeo da se valja od
smeha, samo sam opustila vilicu i izbečila se na njega.
− Ma daj, bre, koji ti je! Riknula ti baba. Gluposti. Jesi li ti svesna kolko imaš
sreće?
I poveri on meni svoju priču, sa sve ţivotnom filozofijom. Njemu su, naime, u
kratkom vremenu umrla oba roditelja i brat. Zbog toga je on bio neizmerno srećan
kada se po drugi put ţenio − jer će dobiti taštu. I tako neće biti više prvi na waiting
listi! Brrr, najeţila sam se od pomisli da bih tako nekom mogla da budem tašta. Ili
bilo šta. Hoću da kaţem, ja znam da mene uvek više boli moje dupe nego što tebe
boli moje dupe34, i obrnuto, ali pod smehom ovog čoveka ja sam pucala kao
šoferšajbna. Krc, krc, krc, na milione sićušnih komada. I danas ne znam gde sam u
tom trenutku našla nerava da ovog jebenog manijaka podsetim na onaj jebeni
Doktorat/2. On se smejao i smejao, trtljao dalje o taštama i sahranama, ja sam
šacovala prozor, drugi sprat, visoko je, put do hodnika zakrčen stolicama, stolovima,
pritvorenim vratima... onda sam se okrenula i hladno upitala:
− Dobro, kako Vam se čini poglavlje o pouzdanosti vodovodnih sistema?
Nikako mu se nije činilo: To nije vodovod. (Ma idi?) To su neke matematike,
verovatnoće i ta sranja... (Dobro je da si prepoznao bar verovatnoće!) Mi se ni time
ne bavimo. (A čime se vi zapravo bavite?) Opet petljaš sa onima iz kabineta preko
puta. (Petljala ti se keva sa babunom.) Ja ovde ne vidim sebe i tačka. (Kako li bi se
iznenadio kad bi zaista video sebe?) Ovo ne postoji. (A ti postojiš?) Nikad čuo...
Melje on tako u beskraj, a ja izgovaram u sebi gornje rečenice u zagradama i
buljim u orman sa knjigama. Stara staklena vitrina, setim se kako Sava celog ţivota
ţeli da imamo ormane za knjige sa staklenim vratima, a ne obične police. Zbog
prašine koju niko ne briše. Lepa mu je vitrina... opa! Na drugoj polici jedna od one
dve ruske knjige sa kojima sam počela da “petljam” po pouzdanosti. Ponovo
sastavljena, kao da sam prošla kroz Glass servis, skačem i počinjem ja tiradu. Od toga
da knjige koje poseduješ sluţe za čitanje, pa ne znam gde sam završila. Jedno mu se
mora priznati, nije mi nalupao šamare iako sam bila potpuno histerična i prilično
odvratna. Kavaljer čovek. (Ili se isprepadao od ludače?)
Sofroniju se u principu dopalo to što sam uradila, ali mu se činilo pomalo
radikalno. Njemu je sve na ovom svetu radikalno.
Na kraju me je dokusurio Hranislav. Sve je pročitao, na svakoj stranici ostavio
duhovite komentare običnom olovkom (koje nije hteo da mi pokaţe). Njemu je sve to
manje-više poznato! Vrlo neobična izjava za preko dvesta stranica potpuno

34Ovu mudrost sam ispalila jednoj gospođi, ogrnutoj besnom bundom, u tramvaju. Vraćala
sam se posle šest časova u školi, ona je ušla kod Sava centra, pravo iz reda za Dafiment
banku i traţila da ustanem jer nju bole noge. Gospođo, mene mnogo više bole moje noge
nego što me bole vaše noge.

40
originalnog teksta na potpuno originalnu temu35. A odakle mu je poznato? Pa iz
prakse i ţivota. Koje prakse, crni čoveče, kad si se ti ičim sličnim bavio? Svime se on
bavio. Pa što ne reče ranije − Kiki i ja petnaest godina izigravamo pionire na Divljem
zapadu, a ti tu sediš i mudro ćutiš da sve to već znaš?! Idi, bre, čoveče, bestraga, ne
lupaj! Ali mora da prizna da je uloţen ogroman rad. Veliko hvala na priznanju. I gde
je tu taj naučni doprinos, kad je (njemu) to poznato. Uostalom, to uopšte ne moţe
tako da se radi sa beogradskim postrojenjima za prečišćavanje otpadne vode. Moţda
za neki DUP. Gospode boţe i svi anđeli s krilima, kakav DUP36, pa ovaj uopšte nije
shvatio ni šta je predmet mog rada!
Batalim ja objašnjavanje o doprinosu u urbanizmu, koji mu je “manje-više
poznat”, mrzi me da ovde opet vodim javnu raspravu:
− Pa evo, ovo sa redundansom kao indikatorom...
− Ih, i to je poznato, kad sam ja još o tome pisao!
Pisao moju guzicu. U svojoj knjiţurini Vodoprivredna računanja, u kojoj fale samo
od popa uši, mrtav ladan je, legitimno, doduše, u dva-tri reda prepisao opštu
standardnu definiciju redundanse i rekao da se ona koristi i u vodoprivredi. Pazi, ne
u vodovodu, u celoj vodoprivredi, komplet. Kad, kako, gde...? Mnogo pitam, čovek
je očigledno svojevremeno imao viziju, sad što nije imao “vremena” (i potrebe, nije
mu Del boy bio k‟o-mentor) da je razrađuje kao ja, šta ćemo. Ko prvi redundansi -
njegova redundansa.
− A šta je sa matematičkim modelom? To nije doprinos? − kaţem ja.
Tu sam ga čekala, model sam te godine prezentirala u Herceg Novom, na
sledećem Kongresu operacionih istraţivača37. Sofronije je bio chairman, u publici su
sem Hranislava sedele i neke vaţne face sa FON-a. Mislim da je baš zbog
“sumnjičavog” Hranislava Sofronije započeo diskusiju sa njima o mom radu. Ne
mogu da kaţem da su baš popadali na teme ćelavo38, ali su se svi sloţili da sam to
uradila odlično, i da je to jedini mogući način za rešavanje postavljenog problema.
No, Hranislav ima kratko pamćenje, kad mu to odgovara:
− Pa dobro, ali taj model je tanak. Mislim kao doprinos.
Uspeo je da iznervira i Sofronija, da mu se suprotstavi u cele četiri rečenice. A šta
sam ja radila? Skoro ništa. Problem sa Hranislavom nije samo u tome što ne sluša
druge ljude. On im ne dopušta da otvore usta. Jednostavno, na svaku tvoju reč on
povišava ton, ubrzava i dodaje mu ga po agresiji.
− U redu, dogovoriću se sa Sofronijem da ugojimo model.

35 Doduše, koristila sam samo trideset slova (ako ne računamo grčki alfabet), sklopljenih u
reči koje jesu manje-više uobičajene.
36 Ako se sećate kada sam vam pričala o čemu se radi u tom doktoratu, spiska namirnica, od

kojih treba da napravimo optimalan izbor onoga što treba kupiti, za sve pare koje imamo.
On je otprilike izjavio da se moja metodologija moţe primeniti na tehnologiju za izradu sira,
koji je bio, ako se ne varam, pod rednim brojem šest na spisku namirnica, zajedno sa
mlekom. Toliko mu je bilo manje-više poznato i kristalno jasno o čemu se radi.
37 Te ‟98 u Herceg Novom nismo gledali zvezde ali se otkrila još jedna kobna sličnost između

Hranislava i mene. Oboje smo mačkari. I šta se sad ja ovde zaprepašćujem − bolje znam
matematiku od njega, Milena me više voli, bolji sam skriboman-amater, mlađa sam i
pouzdano lepša (ajde da i ja od nekog budem lepša), zajedljivija, a i mačka mi je ţiva i
zdrava. Njegov siroma Marko je, naime, uginuo. Pa ovaj čovek ima gomilu razloga ne da me
ne voli, nego da me mrzi ko Nemca. Naročito jer je sklon mrţnji.
38 Ipak je to njihov resor, a ne moj.

41
 Odem kući i po treći put isečem vene.

42
 KLJUKANJE MODELA PRED PUT NA TAJVAN

Sofronije je pun nutricionističkih ideja po pitanju novog matematičkog modela.

Gledam ga i mislim se kako je to lepo imati jedan predmet interesovanja. Uzmeš, pa
se baviš. Ne gledaš ni levo ni desno, ša te bole čemu to sluţi. Malo me podseća na
Savine pacijente, HI-FI manijake. Sećam se jedne spiritualističke seanse na kojoj sam
bila sa njim: šest uzbuđenih tipova je dva sata sa paţnjom “preslušavalo” neke
ekstra specijalne zvučne kutije. Na repertoaru je bilo lomljenje metala, škripa
stiroporom po staklu, ispaljivanje raketa, bzzz, pfff... šta da kaţem, sedela sam u
najdaljem uglu terase, drţala se za uši i proklinjala dan, čas i minut kada mi je palo
na pamet da izađem iz kuće.
− A šta od muzike inače slušaju ove dileje? − pitam Savu kasnije.
− Ništa, verovatno ništa − reče nezainteresovano moj profesionalac.
Eto, na to mi liči Sofronijev plan kako da se zakomplikuje model i ostvari “naučni
doprinos” po merilima lokalnog genija opšte prakse, Hranislava. Nevolja je u tome
što nemam kome da objašnjavam zašto je stari model bolji.
Kikiju, koji se na dnevnoj bazi davi sa gradskim političarima sve je to
“tehnologija za trijesprvi vek u majčici Srbiji”. On to zove “profesionalni
pragmatizam”, po meni je to − (njegova) depresija. Šta ću mu.
Sofronije moje “korisnike modela” zna uglavnom sa televizije, kad pritegnu čvor
na kravati, pljucnu pola čačkalice koju ceo dan valjaju među zubima i ponašaju se
“kompetentno”. Kako to u ţivotu izgleda, odlično znam. Koliko puta sam samo
Lepom Ciletu unapred odgovarala na pitanja koja će mu predveče biti postavljena na
televiziji. On i to uvek pobrka, jednom je ozbiljnim i mirnim glasom na kanti ispalio
da metar duţni vodovodne cevi košta duplo više u Kaluđerici nego na Slaviji39! Celu
noć nisam spavala od blamaţe, da bi me ujutro na stolu dočekala čokolada u znak
zahvalnosti za “reţiju” ovog estradnog nastupa. Niti on sluša samog sebe, niti
voditeljka sluša gosta, pa šta onda očekivati od miliona Sofronija koji dremaju uz
Beogradski program?40 Kako ja mom mentoru da objasnim da je “model sa
promenljivom strategijom” u našim uslovima od koristi koliko bi i meni bila amfibija
parkirana u šumici iza kuće?
Međutim, ja bih ipak da doktoriram, te u tom cilju odlučim da ne smaram dalje ni
Sofronija pričama koje ga ne zanimaju, ni sebe profesionalnim dilemama o
primenljivosti novog modela u rodnoj Srbiji, veliki je svet, već da skinem Hranislava
s vrata.
Neću sad ni vas da smaram pričama o realizaciji ovog plana, trajalo je to nekoliko
meseci. Još uvek smo bili u bakinom stanu, koji niko nije hteo da kupi. Spavali na
dušeku na podu, kuvali na plinskom rešou, odeću drţali po najlonskim kesama, jer,
svakog dana će se pojaviti neko i razrešiti nam zauvek stambene probleme. Ţivce
lečim uz kompjuter, i “mali debeli” mi lepo napreduje.
Krajem novembra iznenada upadoše neki ljudi i u roku od nekoliko sati

39 Pa što onda ne kupimo cevi u radnji na Slaviji, ne pita voditeljka. Ne radi se ovde o
“slobodnom trţištu”, radi se, naime, o činjenici da je specifična duţina sekundarne
vodovodne mreţe (na primer, metara po stanovniku) duplo veća u retko naseljenim
delovima grada nego u centralnoj zoni. Lepi Cile je problem “malko pojednostavio”
pučanstvu.
40 Uzgred, Cile je Dom kulture sa 4500 sedišta u odnosu na većinu političara sa kojima sam

imala nesreću da sarađujem.

43
oslobodismo se nepokretne imovine. Rok za iseljenje do 15. januara 1999, dakle, sada
mi pod hitno kupujemo stan. Ni to baš nije išlo, te se privremeno vraćamo na Novi
Beograd. Sada nas je u jednosobnom stanu troje, i Meda je sa nama. Sa nama su i
kutije i delovi bakinog nameštaja koje sam htela da zadrţim. A ja ko manita, ujutro
kad ustanem prvo preskočim dve-tri nahtkasne i osam kutija, upalim kompjuter “da
se greje”, pa tek onda perem zube i kuvam kafu. Proizvodnja ne sme da stoji, pitaj
boga zašto, valjda je to bio beg iz haosa u kome sam ţivela, eto, već godinu dana,
zanemarimo ono šire. Iz popodneva u popodne razgledamo stanove i ja zapadam u
sve veći očaj, nikada se nećemo skrasiti.
Završne radove na modelu prati vest da Sofronije odlazi na Tajvan. Na koliko?
Na šest meseci. Uţţţas, tu priču znam, tako mi je pre skoro deset godina zbrisao na
Floridu i ostao tri godine. A kad? Za nedelju dana! Najveći crnjak je to što mi ovu
vest ne saopštava moj dragi mentor lično, koga viđam bar jednom nedeljno, već
Cana, koja me u njegovo ime poziva na njegovu promociju u zvanje redovnog
profesora! Pa jes, kako čovek da mi saopšti da odlazi dve nedelje pre nego što ću
završiti doktorat. Neprijatno je. Zovem ga u panici, tek da saznam da u pitanju nije
trač nego istina, i da, naravno, ne treba ništa da se sekiram, sada, u eri Interneta.
Taman ću ja to lepo da sredim do leta i eto njega na odbrani.
Promocija vanrednog Sofronija u redovnog Sofronija prošla je u ruţičasto-zeleno-
sivim tonovima. Sofronije je bio sav ruţičast od sreće, da l‟ zbog zvanja ili zbog
putovanja, vrag će ga znati. Zelen je bio Del boy, od zavisti, naravno. Sedi sa mnom
na pristupnom predavanju i iskreno, kako samo on to zna, privija mi melem na rane:
− Eto, kolko puta sam ti govorio. Neće on tebi uopšte da završi taj poso. Samo si
mu trebala da ima i doktoranta za izbor u zvanje i sad će da te ostavi na cedilu. Da si
lepo došla kod mene, ja te nikad ne bih tako izjebo...
Del boy, naime, Sofroniju nikako ne moţe da oprosti onu Floridu. Jer, Sofronije je
na Floridi, na drţavnom univerzitetu, predavao vodovod i kanalizaciju! Sad vi
moţete da se zapitate kako je to moguće, pa Sofronije je elektroinţenjer? Ali to je
Amerika. Lepo im je čovek rekao da ume, a oni su mu poverovali. Nije, doduše,
Sofronije neki šarlatan, i sam pošteno kaţe da je to bio cirkus od fakulteta na kome
drţava plaća Hispano-Amerikance da se “školuju” umesto da diluju drogu po ulici.
Šta se uči − ništa, bitno je da ih drţiš zatvorene u učionicama do prvog mraka.
Nedopustivo, sa Del Boyevog stanovišta, Sofronije mu je zašao u struku i oteo lebac,
u konvertibilnoj valuti. Sad, što Del boy nije kupio loz, tj. mrdnuo guzicu iz svoje
laboratorije i potraţio sličan posao − ne menja na stvari. Njegov profesionalni ponos
smrtno je povređen.
Za sive tonove na ovom skupu bila sam zaduţena ja. To mi je, naime, bila boja
lica. Vidim da zbog ovog putovanja više očajavam ja nego Sofronijeva supruga, kojoj
muţ odlazi u međunarodno nepriznatu zemlju sa odvratnom klimom41.
Silazimo svi u hidrauličku laboratoriju, da pojedemo i popijemo u to ime. Del boy
stalno tu negde oko mene, da mi se nađe u ovim kriznim trenucima. Tek da nešto
pitam:
− Je l‟ to uvek tako?
− Šta?
− Pa to da je za doktoranta uvek manji posao sam doktorat a veći gnjecanje sa
mentorima i komisijama, njihovim mušicama i privatnim tripovima svake vrste.
Moje rame za plakanje ponaša se nepogrešivo, kao i uvek, počinje da mi se smeje.

41 Koju će nedugo zatim pogoditi i katastrofalan zemljotres.

44
I ispriča mi svoju Tuţnu priču/2: deda Miloje njemu tako nije dao da doktorira
sedam godina. Svom rođenom asistentu, koga je, pretpostavljam, sam odabrao! Na
kraju se Del boy pokupio i otišao u Zagreb. Još je i pride istom deda Miloju platio
voznu kartu i hotel, i poveo ga da mu bude član komisije za odbranu rada! (Pazi, nije
ga čak ni oterao u majčinu, još manje zadavio, nego je posle uredno još godinama bio
njegov asistent i čekao da deda Miloje ode u penziju a on nasledi katedru?!) Del boy
ovu gnusnu svinjariju prepričava sa istim veseljem kao i sticanje Tašte Broj Dva.
U sebi, uz špricer iz plastične čaše o Sofronijevom trošku, razvijam teoriju da se
ljudi koji su bili u stanju da bez reči podnesu takva poniţenja ne bi li postigli
zamišljeni cilj verovatno nakupe tolikog jeda da se posle prirodno ponašaju isto kao
njihovi mučitelji. Moţda je prirodno, ali je i odvratno. Moja averzija prema
“pravljenju univerzitetske karijere” ne moţe se baš tako prosto definisati kao kiselo
groţđe. Ja jednostavo nisam čovek koji bi zarad bilo kakvog “višeg cilja”, posebno u
domenu “sticanja respektabilnih zvanja”, podnosio šikaniranje nekog frustriranog
tipa. Izeš respektabilno zvanje uz koje fasuješ i predmetnu frustraciju! Prisećam se
Savine priče iz vojske, kako je gledao običnu, svakodnevnu, jutarnju fiskulturu Vojne
policije. Momci trče u krug i svaki mlati opasačem onoga ispred sebe! Ovi na
Univerzitetu ne trče u krug, u tome je jedina razlika. Ovo mu dođe kao neka linijska
struktura. Na čelu trči asistent pripravnik, sa isukanim opasačem i čeka sledeći
konkurs, da i on zamahne. Na začelju kolone je valjda kakav gospodin Akademik42.
Za to vreme Del boy, uz isti špricer iz druge plastične čaše o Sofronijevom trošku,
naglas razvija svoju teoriju da su najveće zlo na Univerzitetu, a i u Univerzumu,
ljudi koji nemaju decu. Nemaju obavezu da bilo kome bilo šta ostave, pa misle da će
ţiveti i vladati sto pedeset godina. Neopisivo su sebični. Teoriju započinje da
ilustruje sa deda Milojem, pa ide dalje ka aktuelnim childless besmrtnicima i sitnijim
anonimnim skotovima koji mu ne daju da se razmahne i rade mu o njegovoj
pametnoj glavi... e, ako trenutno ne začepi šutnuću ga kolenom među noge. Umesto
toga promrsim:
− Hajde da sednemo i pojedemo nešto.
Sedamo sa kolegom Jocom i Del boyevim asistentima koji pričaju viceve.
Političke, a kakve bi? No, to Del boyu ne odgovara i prelazi na omiljeni mu verbalni
seks. Opet je tu i priča o tri vinjaka. Ali zna on još takvih anegdota, koje su samo
njemu smešne. Vidim da je Joci nelagodno zbog mog prisustva. Dakle, ipak ja nisam
kreten, postoji neki problem u načinu kako on to izgovara. Joca i ja se dobro
poznajemo, nismo baš najbolji ortaci ali nemamo ni potrebu da biramo reči jedno
pred drugim. To zvuči potpuno drugačije. U Del boyevom načinu se oseća namera
da me istera iz takta. Uspeva mu, što da krijem. Izvinjavam se, ţurim, odlazim.
U hodniku srećem mladu asistentkinju kojoj ne znam ime. Kaţe mi da ima nešto
moje, našla je zaglavljeno između fijoke i bočne stranice pisaćeg stola koji je
nasledila?! Donosi mi razglednicu s mora, avgust ‟82:

Setio sam se: U liniji 162 glavnog programa, u matrici M0, zamenite mesta
indeksima i i j. Sigurno je tu greška.
Pozdrav Vama i Drašku, Miša
PS. Izgoreo sam. Jedva čekam da se ovaj “odmor” završi. Imam neke ideje oko
potprograma Gauss3.

42 Ko njega juri? Smrt sama?

45
 Miša, moj mentor, leto ‟82, radim diplomski. Trebalo je da se vrati sa tog mora
jednog ponedeljka. U nedelju kasno uveče, otključavam vrata Zavoda za
hidrotehniku, idem da radim, noću je računar slobodan. Malo je scarry, cela zgrada
je u mraku. U hodniku se sapletem o putne torbe i uplašim! Krenem put upaljenog
svetla, za računarom sedi Miša i sa zanimanjem gleda šta sam radila u njegovom
odsustvu.
Ali ovo nije ‟82, i Miše davno nema. Ne pozdravljam se sa Sofronijem, izlazim i
na tramvajskoj stanici malo plačem. Ţurim kući da po četvrti put isečem vene. Na
kraju se predomislim − istupio mi se više ţilet.

46
 I KONAČNO, PRVI PUT ZA VAŠEG ŽIVOTA, U VAŠEM GRADU NASTUPA...

Bombardovanje.
Doduše, nije počelo baš sutradan po Sofronijevom odlasku. Sutradan po
Sofronijevom odlasku ja sam odlučila da se ne dam. Ionako mi, pošto doktoriram,
sleduje objavljivanje knjige, takav je red, ionako mi je Sofronije do te mere
masakrirao doktorat da materijala imam u izobilju (“Izbacite sve te delove koji liče
na knjigu.“ A?!), ionako Cana trenutno ima nekih para u školi, biće valjda za
štampu... zašto da dangubim i ţderem se, uradiću to odmah.
Uvek ţivnem kad imam neki plan, izlaz (u bilo kom pravcu). Moja rođena knjiga,
sa naslovom kakav ja hoću, sa sadrţajem kakav ja hoću, sa slikama koje se meni
dopadaju, nosite se svi. Dopisujem, kombinujem, crtam, uţivam, naručujem nove
članke... radim. Milanče misli da, za svaki slučaj, ne treba da objavim i model.
Naime, na Beogradskom univerzitetu nije jasno da li “doprinos” mora ili ne sme da
bude objavljen pre odbrane doktorata. A šta je pa u ovoj zemlji ikada bilo jasno,
naročito da li se jedna te ista stvar mora ili ne sme?
Ĉak mi i razgledanje stanova lakše pada. Nije više lapavica, dan je duţi, stanovi u
koje ulazimo nisu ledeni. Krajem februara u jednoj poluruini, ispunjenoj nekim
posvađanim ljudima, prepoznajemo naš budući stan. Gleda u gustu šumu. Meda i ja
ćemo uţivati a Sava dobija svoju radnu sobu. Samo treba da pričekamo da se bivši
vlasnici sudski dogovore oko podele plena. Dobro.
Tih dana se naveliko priča o nastupajućem bombardovanju. I Sava i ja imamo
retku sreću da ne provodimo dane po klasičnim kancelarijama u kojima je histerija
dostigla kulminaciju. Ja sam zatvorena u kući i “pišem knjigu”, kod Save se, prosto,
radi. Iskreno da kaţem, na pamet nam nije padalo da bi do toga zaista moglo da
dođe. Uostalom, mi se za nekoliko dana selimo, imamo druga posla.
One večeri sam gledala neki film na televiziji, Sava je čitao, kada je pozvala moja
sestra Ana:
− Kako ste?
− Dobro, Sava je došao malo kasnije kući pa smo kasno i ručali, Meda opet neće
onu konzervu sa ribom...
− Ama, ţeno, kako ste?
− Ama, pile, dobro smo, kaţem ti...
− Bombardovanje, bre, kozo, jeste li silazili u sklonište?
Koje bombardovanje, saznali smo tek pola sata kasnije, kad je završen film.
Sirenu nismo čuli, a moţda i jesmo al nismo obratili paţnju. Stanje duboke
rezignacije, u kome ţivimo već desetak godina, ima veliku inerciju, tako da se i
nismo nešto uplašili. Još jedno sranje po našim glavama. Kako mi se čini, većina ljudi
oko nas delila je ova osećanja.
Sledeće noći Sava je radio bioskop “Kozaru”. Pošla sam sa njim, da se ne
razdvajamo u ratu i miru, i celu noć presedela po bioskopskim stolicama. U svanuće,
pošto još nisu bili gotovi, sela sam u prvi autobus, otišla kući i spavala do podne. Ko
top. Bombe me ne bi probudile, ha, ovaj put izistinski. Počela su i noćna deţurstva u
Savinoj firmi, njemu je zapadalo svako treće veče. Kako tamo postoje televizori,
sateliti, kompjuteri... a i moj muţ, “deţurala” sam i ja. Selidbu smo, logično, odloţili
do daljnjeg. Šta će nam dva nepokretna cilja za NATO bombardere.
A kada ne moţeš prirodno da se uzbudiš od ratnih strahota, napravi sebi
uzbuđenja sam. Oduvek sam tvrdila da poslovi od 7 do 3 nepovoljno utiču na zdrav
razum i dobro raspoloţenje. Dva dana pošto je srušen prvi novosadski most, Sava

47
panično zove sa posla: da momentalno spakujem Medu u kućicu, jednu torbu
najneophodnijih stvari i da zovem oca da nas vozi kod njih, na desnu obalu, tj. u
Beograd. Jer, Sava ima pouzdanu informaciju da su iz Avijana upravo krenuli teški
bombarderi na beogradske mostove. A onda ćemo mi ostati odsečeni sa pogrešne
strane reke. Ne delim baš njegov entuzijazam, ipak zovem tatu, on dolazi i cvrc,
sirena! Prva dnevna od početka bombardovanja. Da baš ne čačkamo mečku po
Gazeli, tata i ja odlučimo da sačekamo da prođe, šta god bilo. Vraga, Sava zove još
pet puta, sve izbezumljeniji, otprilike:
− Avioni su već iznad Obrenovca a vi još niste na mostu!
Ispalio ga neko ko majmuna, a ja još veća majmunica pa ga poslušala. Preselili
smo se kod mojih roditelja i rat je za nas zaista mogao da počne. I to ne jedan, nego
dva, ne računajući društvo iz vazduha. Prvo, moja majka i ja se jako volimo ali se
slabije podnosimo u zatvorenom prostoru. Drugo, u stanu su sada bila dva mačora,
Meda i njegov otac Cane. Ne-pod-noš-lji-vo! Kretali smo se po stanu ko po
podmornici. Otvoriš vrata od prazne prostorije, uđeš, zatvoriš, proveriš da za tobom
nije šmugnula neka mačka, pa ideš dalje, iz tampon zone u tampon zonu. Nepaţljiva
je bila, naravno, moja majka, te su se momci sreli i bacili jedan na drugog. Epilog,
mali je mom ocu, koji je pokušao da ih razdvoji, tako zubima raščerečio petu da nije
mogao sledećih mesec dana da obuje cipelu. Mamu je Meda ugrizao sutradan. Htela
je samo da ga “mazi”. Što u njenoj interpretaciji izgleda tako što mirno leţeću mačku
ščepa za zadnju nogu ko prase i digne u krilo. A onda je njoj buknula ruka od nečega
što se stručno zove “mačiji ujed”.
Uzbuna je tih dana trajala preko 36 sati bez prekida i veselo osoblje Doma
zdravlja nije htelo da radi u tako stresnim okolnostima. Kada su ih konačno primili i
shvatili da treba da im daju tetanus usred rata jer ih je oboje ujela mačka, i to njihovo
“unuče”43, mogu samo da zamislim kako su ih nagrdili!
Onda se pokvario jedan od dva televizora i oni su se nagurali u (našu) dnevnu
sobu. Izvor sukoba bilo je i sklonište. Naime, svako veče se Sava, tata i ja poskidamo
u piţame i poleţemo u krevete a moja majka se spakuje i krene u podrum. Posle pola
sata pošalje neko dete i naruči dvadeset kafa “za dole”. Pošaljem kafe, dolazi sledeće
dete − da piški. Onda dolazi neko da vrati šoljice i traţi dţemper. Na kraju, iza
ponoći, kad mojoj majci dosadi da se sklanja po skloništu i ona se vrati i legne da
spava. Ujutro nas budi:
− Celu noć sam stajala na terasi i gledala preko Voţdovca jednu raketu koja je išla
pravo na nas.
− Pa dobro, kad je već bilo tako opasno, što i nas nisi probudila?
− Nije išla u vašu sobu, nego u našu.
Jedno veče je insistirala da odnesemo rakiju vojnicima koji su na krovu susedne
zgrade deţurali sa Strelama i Iglama. Jesi li, ţeno, normalna, samo im fali da popiju pa
da okrenu te raketle u naše prozore. Eto, tako smo se provodili po kući.
Deţurstva u Savinoj firmi su bila podnošljiviji deo rata, ako se izuzme činjenica
da se njihove prostorije nalaze na dvadesetak metara od Ulice Kneza Miloša.
“Propustili” smo Savezni SUP i jedan Generalštab, ali smo u ostalim ključnim
noćima, od interesa za redekoraciju ove lepe ulice, bili na licu mesta. Ja sam
uglavnom visila na Interenetu, pošto je moj kompjuter ostao na Novom Beogradu.
Tako sam i upoznala Erika. Priča je malo komplikovanija i zahteva povratak u

43Onaj debeli Cane je meni brat! Tako kaţe moja majka. Bakina mačka Ţivka mi onda dođe
snajka, a Meda nećak?

48
Kanadu. Mi smo u Kanadi bili u vreme rata u Zalivu. Tamo sam naučila šta stvarno
znači medijska manipulacija. Preparirali su one isprane američke i kanadske
mozgove, mesecima unapred, takvom gomilom budalaština da posle toga i Drugi
dnevnik RTS-a izgleda potpuno razumno. (Preterujem, ne izgleda.) Pazi TV priloga:
dvadesetdvogodišnja vojna medicinska sestra, volu rep da iščupa, odlazi u
Saudijsku Arabiju, a odatle, samo ako Sadam prdne... Kod kuće ostavlja dvomesečnu
bebu, ali tako treba, otadţbina je ugroţena, ona to upravo radi za svoje dete... (Da
raste u iračkoj slobodi and demokratiji, negde u Arizoni, šta li?). Zig hajl! Kamera
prelazi na patriotkinjinog muţa koji u rukama drţi bebu, prilično nevešto, skoro
naglavačke. Beba se dere a i on samo što ne zaplače, i sam je tek prešao dvadesetu −
takvima u Srbiji još majke čitaju bajke pred spavanje. Kaţe, snaći će se sa detetom,
mora, zbog Amerike.
Sadam prdnu, tikva puče i krenu Zalivski rat. Svaki vatreni zagovornik civilnog
društva, koji verbalnim ognjem i mačem zahteva denacifikaciju srpskog naroda zbog
mahanja tenkovima koji su krenuli na Vukovar44, morao bi prethodno da pogleda
malo TV izveštaje o ispraćaju i dočeku američkih vojnika u i iz Zaliva. Kakav slet za
Dan mladosti, kakav rođendan Kim Il Sunga, to je malo dete. Bog te molovo, a oni su
išli na drugi kontinent! Mislim, problem je malo sloţeniji od “denacifikacije”
pojednih militantnih malih naroda na brdovitom Balkanu. Elem, ne znam da li sam
više popizdela na rat u Zalivu ili na činjenicu da sam na prste jedne ruke mogla da
izbrojim ljude koji su, kao i ja, bili protiv američkog mešanja u arapska posla. Dakle,
Sava, Đurđa45, ja i jedan irački student koji je na uglu Bloora i Yongea skupljao
potpise na peticiju protiv rata. Krenem u grad i potpišem mu se. Prođem sutra i
potpišem se ispod sebe same...
Moj profesor Brajan dolazi na večeru. Brajan je šezdesetosmaš i politički (tako
kaţe!) emigrant u Kanadu iz rodne mu Engleske, kolevke parlamentarne
demokratije. Te „90-te je to čovek u najboljim godinama, koji ne jede masno i slano,
pije samo po čašu crnog vina, zbog srca, i proţdire vence belog luka koji ima
“čudesna terapeutska dejstva”. Ne puši, brzim hodom prelazi kilometre dnevno,
rano leţe, još ranije ustaje, ma čudo jedno. Međutim, kad dođe kod nas “greškom”
počisti sa stola sve što se na njemu nađe. “Sufle od sira”, u prevodu masnu gibanicu,
prati u razvoju preko monitora: uzme stolicu, sedne pored šporeta i bleji u staklo od
rerne ne trepćući, ne moţe da dočeka. Tek kad slisti tepsiju pihtija, pita šta je to bilo.
Ja mu na namerno trapavom engleskom objasnim da je to ohlađena supa od
svinjskih zglobova i ušiju, on se malo zgadi pa traţi još. Večeras Brajan uopšte ne
pita šta ima za klopu, upalio televizor i pomno prati oslobađanje bratskog Kuvajta.
Aman čoveče, ajde da jedemo, jok. “Naši momci su u ratu, ginu za pravu stvar, ti to
ne moţeš da razumeš“, kaţe. Zabrinut je za njih. Koji, bre, crni dobri momci, koja,
bre, prava stvar? Grdno smo se dohvatili te večeri, on meni da ja ne razumem
demokratiju i obavezu velikih nacija da je štiti diljem Univerzuma, a ja njemu da on
ne razume baš ništa46. Preganjali smo se na tu temu sve do spektakularne pobede
“saveznika”. Uţivala sam u tim čarima demokratije: ja kenjam ko foka, njemu se
puše uši a mora da mi prizna pravo na drugačije mišljenje. Jer on je registrovani

44 Kojima ja nisam mahala ni pijana, niti bih ikada mahala bilo kakvom oruţju. O averziji
prema bilo kakvim uniformisanim licima neću ni da pričam.
45 Tada u Lafajetu, Ilinois.
46 Mislim, moţemo mi doveka da vičemo “Slobo-Sadame!” ili “Sadame-Slobo!”, depending

on the viewpoint, oni jadni Iračani, obični ljudi, nagrabusiše ko Srbi.

49
demokrata, a ne ja. Ako mi je i priznavao pravo na mišljenje, nikad mi nije priznao
da sam bila u pravu, čak ni kad je pukla bruka da je “silovana Kuvajćanka” u stvari
ćerka kuvajtskog ambasadora u Vašingtonu, koji nije napuštala godinama. I da iza
celog pohoda ne stoji čak ni nafta, već recesija u američkoj građevinskoj industriji.
Nekako sam osetila potrebu da ga na ove rasprave podsetim e-mailom iz
“bombama okupanog” Beograda. Da li i sada sedi ispred televizora i navija za dobre
momke koji trenutno rade o glavi njegovoj prijateljici? Kladim se da sedi, viši ciljevi.
Nije mi odgovorio ali mi je posle par dana stiglo pismo od nekakvog Erika.
Ispostavilo se da je Brajanu pismo stiglo istoga dana kada je putovao na Novi
Zeland, na godinu dana, i nije stigao da mi odgovori. Ali ga je, kao svaki uredni
anglosaksonski demokrata, prosledio gde treba − svom prijatelju Eriku iz mirovnog
pokreta kanadskih univerziteta Science for Piece. Erika se moje pismo dojmilo, pa
kako je i sam uredni Anglosaksonac, nije hteo bez moje autorizacije da ga prosledi
ostalim članovima. Dozvolila sam. U trećem pismu se izvinio zato što nije neki
čupavi četrdesetogodišnjak, u košulji na lišće marihuane, sa naočarima sa tankim
metalnim okvirom i indijskim narukvicama, već sedamdeset sedmogodišnji bivši
dekan York Univerziteta na kome sam i ja boravila. Prihvatila sam izvinjenje i javila
mu šta ima novo. U petom pismu je nabavio dva šteneta Jack-Russel terijera, koje je
prozvao Sloba i Bil, jer su se stalno međusobno glodali. U šestom ja njemu pisala o
prvoj civilnoj ţrtvi u Beogradu, trogodišnjoj devojčici ubijenoj na noši...
Već godinu i po dana moj deda Erik i ja razmenjujemo po nekoliko dugačkih e-
mailova nedeljno, knjige, slike. Deda mi je za prošlu Novu godinu recitovao
Šekspirove sonete, snimio i poslao kasetu. Ja sam njemu onomad poslala teglu
ajvara, po majci naših prijatelja. Nikad se nismo sreli i teško da ćemo.
Uzgred, pravnici iz Dedinog i mog47 mirovnog pokreta su oni tipovi za
Univerziteta Toronto koji su tuţili NATO sudu u Hagu. Ljudi su sasvim OK, jedno
me nisu pitali da li da se slikaju za RTS ili ne. Pa se jedan slikao.
Eto tako sam ja provela bombardovanje: svađala se sa majkom i mačkama, čuvala
Savinu firmu i dopisivala se sa Erikom. Negde u maju zaključimo da bombe i dalje
padaju a nama vreme prolazi, te da bismo mogli i da se uselimo u onaj novi stan.
Koji je prethodno trebalo renovirati. Zid između kuhinje i dnevne sobe smo rušili
danju, oni su rušili noću. Parket nam je postavljao “pošteni Albanac” koji se kleo da
je Goranac i da Slobu voli više nego oči svoje. Malo je falilo da ga bacim s terase, iz
čisto ideoloških pobuda. Šta da vam kaţem, za nas je drug Mrka pravi amater, uselili
smo se u obnovljeni objekat mnogo pre roka za Oslobođenje, koje je došlo.
Negde u leto, nakon istorijske and katastrofalne pobede nad NATO paktom,
pojavljuje se i Sofronije. Tek da mi saopšti da je dobio produţenje još jedan semestar.
Vidimo se na zimu. E, do mojega.48

47 Učlanili su i mene, sami. Kaţu, za zasluge za specijalno izveštavanje iz Beograda. Kad je

ono puklo na Timoru, ja sam se ponudila da me pošalju i tamo kao izveštača, ali su mislili da
se šalim.
48 Idi na Appendix VIII pa se vrati.

50
 JOŠ JEDNA GODINA, GONE WITH THE WIND

Moja Interenet komunikacija sa Sofronijem, na relaciji Beograd - Tajpej, mogla je

slobodno da se odvija i preko skakavca-pismonoše. Naime, na svaki moj e-mail on
odgovara za, brat-bratu, mesec dana. Kapiram ja da čovek odugovlači, neprijatno
mu što mu kandidatkinja tako visi zbog njegovih dalekoistočnih avantura, pa da
zamaţemo ako se moţe. Pravo da vam kaţem, nešto se i nisam uzbuđivala. Nije da
me je najednom obuzelo strpljenje49, nego...
Kada čelnici SPS/JUL-a ţele u nešto da ubede široke narodne mase, poteţu svoj
najjači argument: Opšte je poznato da... (Upravo mi pade na pamet da je to i
Hranislavljev najjači argument, ever. Svaka sličnost...?) Evo, i ja ću u nedostatku
boljeg iskoristiti isti: Opšte je poznato na šta su ličili meseci posle bombardovanja.
Svi smo bili zblanuti i slabo sposobni da se dohvatimo realnosti. Valjda sam zato bez
veće nervoze primila vest da je Sofroniju na Tajvanu baš krenulo.
U prve post war nadrealne momente ubrajam i ţenidbu moga brata. Bez veze,
reći ćete, zašto se dvoje ljudi koji su prešli tridesetu, završili školu, rade, ţive
zajedno, imaju stan... ne bi venčali? Pa, isto smo se pitali svi, poslednjih deset od
dvadeset godina, koliko su se moj brat od ujaka i njegova ţena prethodno zabavljali.
Super, njihove tri mačke više neće biti vanbračne, ako ništa drugo.
U događaje od opšteg značaja za leto ‟99 ubrajam jedino katastrofalno
pomračenje sunca. Verujem da je to bio jedan od testova RTS-a do koje mere mogu
da idu u zaluđivanju Srpstva. Boga mi, mogu daleko da idu, proba uspela, sve
radnje zatvorene, stao prevoz, ljudi ponovo po podrumina. Sava doneo neke
zatamnjene filmove, pa smo išli na travnjak ispred kuće da gledamo. Sami samcijati,
u krugu koliko mi pogled dopire, samo na jednom udaljenom balkonu vidim
spodobu sa maskom za varenje. Vratimo se kući, kad posle sat-dva javiše da se sunce
“odmračilo” - poče sveopšta pucnjava po kraju. U, bre, brate, ko je dao gol?
Sava i ja se čitave jeseni ‟99 uglavnom bavimo svojim novim domom. Tačnije,
“finansijskim dubiozama” u koje smo zapali oko svijanja novog gnezda. Što se svodi
na to da je Sava rintao kao magarac, a ja besnela što ne mogu ničim da doprinesem
ozdravljenju kućnog budţeta50. U savršenoj organizaciji obnove zemlje nije bilo
mesta i vremena za planiranje i planere. Sve funkcioniše po sistemu ćuti i betoniraj.
Planirat ćemo posle. (A i ne brojim se u “patriotske snage”, što da se foliramo.)
Dopisujem se sa Erikom, šijem quilt za naš prvi pravi veliki krevet u ţivotu,
kuvam, perem, zalivam cveće... dobro, idem i na posao. Ţalosna situacija, studenti
razlepljeni, profesori ne primaju plate, opet nemamo nafte za grejanje a kalorifere je
neko ukrao. Kao i telefon u zbornici.
Krajem jeseni pročitam oglas u Danasu. Neka nevladina organizacija organizuje
postdiplomski program sa temom Lokalna i javna politika, uprava i upravljanje.
Pročitam paţljivo, predavači sve vaţne face, meni poznate iz (nezavisnih) medija.
Teme, pa... recimo da bih mogla naučiti kako grad politički funkcioniše u teoriji, ako
je savremena praksa već toliko zastrašujuća, everywhere. A, da prostite, sve to ima
velike veze sa mojom nesrećnom infrastrukturom i njenim finansiranjem. Potegnem
veze − bez veze, već na prvom susretu sa budućim školskim drugovima vidim da mi
nisu ni potrebne. Naime, za obrazovno zapuštenu srpsku mladeţ i stareţ mnogo su
atraktivniji “alternativni programi” iz ekologije, ili ţenske studije, izeš lokalnu

49 Strpljenje je omiljena reč moga mentora Sofronija.

50 Tu čak ni višekriterijumska optimizacija nije bila od pomoći.

51
politiku. Prijavilo se nas dvanaest, i od toga skoro pola neke bledunjave dečurlije
koja je u “školici” videla samo lak prolaz do postdiplomskih studija negde u
inostranstvu.
S vezom, bez veze, formalno je ipak trebalo imati dve preporuke. Pišem Sofroniju
da mi preporuka za to i to treba za dva dana, hitno. Odgovara već za dve nedelje, da
pita kakva je to škola, nije čuo o njoj?! Odlazim kod Kikija, njemu je sve jasno, ima
razumevanja i za to što je meni dosadno, ali to je ipak nevladina organizacija, nije
zgodno, ne ţeli čovek dosije. Sa njim, srećom, vredi “pregovarati” − posle pola sata
ubeđivanja na temu “to moţe biti mala mrlja u tvom dosijeu, ali moţda i čamac za
spasavanje u izmenjenim okolnostima”... naškraba on jednu kraću pohvalu samom
sebi na mom formularu. Zlu ne trebalo. Šta ću sad, da idem na fakultet ne dolazi u
obzir, Hranislav bi me brzom prugom transportovao u Sibir. Da mi preporuku piše
najbolja drugarica, malo mi bljak. Drugu preporuku sam na kraju dobila od
Milančeta, momka koji na dnevnoj bazi komunicira sa reţimskim ministrima.
Donesem mu papir i kaţem:
− Potpiši.
− Je l‟ ovo menica?
− Ne.
− Drugi oblici krivične odgovornosti?
− Ne! − za sada, mislim se.
− Evo ti.
Opet sam đak! Kad nisi za bolje, uzmi pa se školuj. Predavanja počinju negde
posle dočeka laţnog Trećeg milenijuma. A i Sofronije samo što opet nije stigao.
Pa stigao je, na zimski raspust. Videli smo se, uzeo je finalnu verziju doktorata.
Pogađate, da je ponese na Tajvan, dobio je još jedan semestar. Još samo malo
strpljenja, kaţe.
Dva puta nedeljno odlazim u ispostavu stranih agentura, od milja nazvanu
Omladinska politička škola Ivo Lola Kenedi, na predavanja. “Dvanaest ţigosanih”
(stranih plaćenika) oko konferencijskog stola. Svaki put se na dva mesta potpisujemo
na “platni spisak”. Prvo da smo prisutni, zatim da odaberemo i overimo svojeručno
hoćemo li čaj ili kafu51. Boga mi nas svašta tamo uče, između ostalog i anonimnim
dojavama. Naime, posle svakog bloka predavanja anonimno ocenjujemo profesora.
Ja im, za inat, uvek dajem sve petice, čisto da zbunim analitičare u sedištu CIA-e za
Balkan. Da shvate da je moj komunistički duh teško slomiti.
Zezam se, u školici mi je bilo lepo. Upoznala sam nekoliko pametnih i zanimljivih
ljudi, u neke estradne opozicionare se malo razočarala. Isprva me izbezumljuje mir
sa kojim svi objašnjavaju i analiziraju “autoritarni reţim”, koji mal nije prešao u
“totalitarni” a ni “otvorena diktatura” nije daleko?! Razumem ja njih, oni su se
raznih čuda o društvenim uređenjima u ţivotu načitali, pa im u poređenju sa nekim
ljudoţderom Sloba dođe − eto malko autoritaran, a imamo i sve institucije, pa i
zakone, doduše malko ih ne primenjujemo. A da li vi, gospodo, ţivite u ovoj zemlji
ili u njoj samo čitate novine? Na kraju je njihov mir prešao i na mene, u pravu su
ljudi, uvek je nekako bilo. Bori se kako znaš ali nemoj da se ţdereš, nema vajde.
Neka pitanja su se otvorila, neka zatvorila. Pročitala nekoliko interesantnih knjiga
koje inače ne bih i desetine i desetine članaka različitog stepena zanimljivosti. Pisala
eseje! Neko je to čitao i ocenjivao! Upoređivala se sa drugima, koji imaju background
potpuno različit od moga. Nije loše, ipak još nisam postala zarđala sredovečna

51 Nepoćudni Srbi su uskoro uspeli da se izbore i za treću mogućnost - običnu vodu.

52
domaćica.
Događaj sezone proleće-leto 2000. ipak je bila udaja moje drugarice Đurđe. Nije
mala stvar udati se po prvi put na svoj četrdeset treći rođendan. Kada mi je najavila
venčanje prolupala sam zajedno sa njom. Nedeljama smo se zabavljale krojevima i
bojom haljine, sandalama, ţeljenim i najavljenim poklonima, organizacijom svečanog
ručka. Buketić? Pa naravno! Sećam se sopstvenog intimnog venčanja i “ţurke
iznenađenja” za prijatelje. Ritala sam se protiv duge haljine, insistirala na belim
radama iz babine bašte, ništa nisam htela.
− Tebi kao da je sada ţao što pre dvadeset godina ti nisi htela svadbu −
komentariše Sava naše ţensko naklapanje, koje tako ne liči na nas dve.
Razmišljam, ne, onda je moglo samo onako, kao što sada Đurđa moţe da se uda
samo ovako. Nije to ni razlika između mene i nje, ni “istorijska” razlika od dvadeset
godina u svakoj ponaosob, jednostavno − sve je nekako na svom mestu.
Sa te svadbe za budućnost treba da ostane zabeleţen moj razgovor sa mladinim
ocem, na večernjoj zabavi “za mlade”, na kojoj je on, naravno, najmlađi. Zaboravila
sam da vam kaţem, Đurđin tata je jedan od Osamnaestorice52. Poznajem ga skoro
trideset godina, maltene sam rasla u njegovoj kući, on je “krivac” za moja prva dečija
razmišljanja o politici. Istini za volju, njegova ćerka i ja nismo baš spadale u ekipu
njegovih vernih oboţavalaca / studenata / slušalaca. Nas su u to vreme mnogo više
zanimali dečaci i gledale kako da uhvatimo krivinu sa moralno-političke nastave.
Nešto nam se, ipak, uz put, izgleda primilo. U Đurđinom slučaju to je bilo prirodno.
Za moje sazrevanje je, valjda, bilo od nekakvog značaja to što poznajem i nekog
različitog od sveopšte ćuti-i-kenjaj sredine. Ono što mi je kod Profesora53 uvek
najviše išlo na ţivce je njegov nepopravljivi optimizam. Evo ga, opet počinje:
− Pazi da ti kaţem, Sloba pada do kraja godine!
− Idite molim vas, neću više da Vas slušam, to ste tvrdili i lane i preklane, i pre
deset godina... dobro, za Tita ste bili u pravu još sedamdeset pete, ali on je umro od
noge...
− Ma slušaj, stvarno, ove godine sigurno...
− Neću da slušam, nemojte da me palite.
− Ej, ima pet-šest mogućih scenarija, moţda bude i neki sedmi ili osmi, ali je ove
godine gotovo s njim. Evo, gledaj, znaš ti kad sam ja izgubio svaku nadu da će se
Đurđa ikada udati? I vidi sad. Da nam je to neko rekao pre tri meseca svi bi mu rekli
da je blesav... Vidiš da je sve moguće.
Dakle to je! Tata je i dalje ljubomoran! Ova sitna zloća je njegov način da to
pokaţe:
− Znate, kad sam se ja udavala moj tata je toliko plakao da su mu se zapalili
sinusi, pa mu je to sišlo na zub i na kraju je išao na operaciju vilice. Ali nije raspuštao
Centralni komitet zbog toga.
Razumeli smo se, i manuli politike za to veče54.
U aprilu 2000. i Sofronije postaje aktivniji u prepisci sa mnom. Vidim ja, oteraše
ga Tajvanijanci. Poslao mi je spisak od ravno 126 primedbi: smanji sliku, izbaci sliku,
skrati pasus, proveri formulu - ništa suštinski, ali me je naterao da još jednom

52 Lidera DOS-a.
53 Ja ga tako nikad nisam zvala. Za inat.
54 Na ovu temu ćemo se vratiti u Appendixu XVI.

53
paţljivo pročitam tekst55. Slovne greške i dalje izviru. Iza mene čita i Sava i pronalazi
još. Dogovor je da rad predam sredinom maja. Taman će proći sve sednice
Nastavno-naučnog veća, kada se Sofronije vrati početkom jula i prione na pisanje
izveštaja. “Ĉekanje” na uvidu javnosti će proći u avgustu i ja u septembru branim
rad! Ne mogu da verujem.
U to vreme završna verzija je već više od mesec dana na čitanju i kod Hranislava.
Na čitanju, kad bi se gađali trolejbusima. Prvo mi kaţe da se javim za nedelju dana,
posle nedelju dana da dođem za dve, i tako redom. Objašnjava mi kako je strašno
zauzet u nekim komisijama, rešavaju, valjda, neka vaţna drţavna pitanja vezana za
vodoprivredu56. Recimo, kako uneti zaštitu od cunamija i monsuna u srpsku
pozitivnu zakonsku regulativu. Svako odlaganje primam sa najljubaznijim
osmehom, neću sada da napravim sranje.
Prisećam se dramatičnih okolnosti pod kojima zamalo nije diplomirao moj drug
Buda, pre skoro dvadeset godina. Buda i Maca su se venčali pred kraj studija, i dobili
bebu. Poţurio tata-Buda sa školovanjem, i uzeo “siguran” diplomski kod
Hranislava. Zaboravila sam da vam kaţem, kod Hranislava su diplomirali gotovo
svi iz moje generacije. Izuzimajući mene, naravno, i još par ludaka. U to vreme je on
imao zadatak (“odozgo” ?) da “sredi” sliv Tare. Genijalna ideja bila je u tome da se
reka ispregrađuje na osamdeset osam mesta57 i izgradi isto toliko hidrocentrala.
(Zezam se, ne znam koliko je hidrocentrala Hranislav hteo da ostavi iza sebe, ali
sigurno previše čak i za stručnjaka takvog formata kao što je on.) Sliv su, naravno,
“sređivali” diplomci, za dţ. Sasvim zgodno, tipski posao, koji se pod
Hranislavljevom dirigentskom palicom mogao obaviti brzo. Jer, ţurilo se i njemu
koliko i diplomcima, proizvodnja ne sme da stoji. U stvari, sećanje me nešto izdaje (a
nije me to nikad ni preterano zanimalo), moţda i nije bila baš Tara. Tek,
megalomanski projekat je najverovatnije propao jer Hranislav nije uspeo da navata
osamdeset osam diplomaca.
Da skratim, Maca je posle porođaja dugo bila kenjkava pa je Buda radio
diplomski i čuvao bebu. Svaki put kad dođe kod Hransilava na konsultacije, u
dogovoreno vreme, čeka, petnaest minuta, sat, dva. Uvek se ispreči neki vaţan
sastanak na još vaţnijem mestu, umesto izvinjenja Hranislav uvek iskoristi priliku
da se i sam malo pravi vaţan. Budimir se kune da uopšte nije bio neprijatan, a
nemam razloga da mu ne verujem, znam čoveka. Kaţe, najljubaznije je izloţio svoju
situaciju, da zbog bolesne ţene i premale bebe ne moţe da sedi po hodniku satima i
čeka. Da moli da Hranislav konsultacije zakaţe kad god hoće, ali da onda bude tu u
dogovoreno vreme. Pričaju ljudi da su stakla pucala koliko je Hranislav urlao na ovaj
bezobrazuluk. A Buda ne samo da je saslušao sve moguće uvrede na sopstveni račun
već je malo falilo da ostane i bez diplome inţenjera58.
Ova pričica, koju Buda sa neskrivenim besom i dan danas često prepričava, bila je

55 Uzgred, sadrţaj i raspored po poglavljima je ponovo isti kao i u prvoj verziji. Izgleda da je
“mešanje karata” iz verzije u verziju bilo samo u funkciji što boljeg i duţeg “kišeljenja”.
56 Sve ostale privredne grane nam naprosto cvetaju, samo još tu da se poradi na nekim

detaljima.
57 Za druga Tita, tih godina još su svi bili u ţalosti i broj 88 bio je nezaobilazan u svim malim

i velikim projektima.
58 Koristim ovu priliku da pozdravim drage prijatelje Macu, Budu i njihovog sina Baneta,

studenta, u dalekoj Kanadi. Uzgred, Buda u Kanadi ne gradi hidrocentrale, prodaje

kompjutere.

54
jedan od razloga što sam iskazivala iskreno saosećanje sa Hranislavljevom
poslovičnom zauzetošću i nisam ga poţurivala da pročita izmene u doktoratu koji je
jednom već pročitao. Take your time, ta nećemo valjda da nam i u vodoprivredi
zariba zbog jednog doktorata. Na kraju se i njemu smučilo da me gleda pa kaţe:
− Ja trenutno stvarno nemam vremena to da čitam... (Tirada/1 o tekućim
neodloţnim poslovima), ako se Sofronije slaţe da je to gotovo slaţem se i ja.
− Sofronije se slaţe.
− Moram da mu pošaljem e-mail i pitam ga. Ali (ni) to ne mogu odmah...
(Tirada/2, nastupajući neodloţni poslovi), dođi za desetak dana − kao, ja sad valjda
njega laţem, šta li?
Eto mene i za desetak dana, da čujem da su se e-mailovi napisali i da nisam
izmislila da je rad gotov i po Sofronijevom mišljenju. I što se Hranislava tiče, mogu
da predam doktorat. Uh, ovo je bila teška stepenica, hajde da navratim i do Del
boya, da vidim da li diše.
− O, gde si ti? Baš sam neki dan pričao sa nekim o tebi − ne sumnjam da jeste.
− Sa kim, jeste me opet ogovarali ili je za promenu nešto pohvalno? − Del Boy se
smeje, valjda je pohvalno.
− Sa Markom, iz Kanalizacije.
Marko je moj stariji kolega i mlađi kolega moje majke. Jedan od nekolicine koje
sam dobila u nasleđe, jer je moja majka otišla u penziju baš kada sam ja počela da
radim. Mislim, nas dve nikada nismo radile ni u istoj firmi, ni slične poslove, prosto
su se neki ljudi preklopili. Kada sam počela da se povremeno srećem sa njima na
sastancima, isprva su mi “davali popust”. U našoj struci ima mnogo “dece”, moram
da priznam često smotane dece uspešnih roditelja. Nisam od tih59, to je brzo postalo
jasno, i ovi ljudi su to umeli da cene. U nekoj normalnoj zemlji Marko i ja bismo, po
prirodi posla, sarađivali60. U “domaćim okolnostima”, Marko i ja bi, “po prirodi
posla”, bili najljući neprijatelji. A Marko i ja smo ipak uvek sjajno sarađivali. Između
ostalog, zato ja mnogo volim Marka.
− Nego, znaš gde idem? Kod Branka u firmu. Nove prostorije su mu tu, iza
fakulteta − nastavlja Del boy.
Branko je isto stariji kolega, njega sam upoznala sama.
− Jao, je l‟ mogu i ja? Nisam videla Branka deset godina. Neću da smetam, samo
da ga pozdravim.
− Ma naravo, ajdemo! − i Del boy i ja se zaputismo preko Bulevara.
Negde na tramvajskim šinama, ko o čemu - Del boy o Sofroniju na Floridi, o tome
kako se ja ne bavim “našim poslom”, šta mi je sve to trebalo... prosto mu se
izvinjavam što sam sticajem okolnosti upala među urbaniste, ali sada je malo kasno
da menjam struku, posle osamnaest godina. Opet on o Sofronijevoj
nekompetentnosti za vodosnabdevanje Majamija, malo i ja dokačim njegovu za
pljuvanje urbanizma, slatko se napričasmo.
Ulazimo u jedan stan, Brankovu firmu. S vrata, u kafe-kujni, vidim svoju
koleginicu sa studija, kuva kafu za goste. Lepa perspektiva za pamenu i sposobnu
inţenjerku na polovini radnog veka. A “gosti”, niko drugi nego Marko i čika Velja61.
Branko se prvo strašno iznenadio, pa onda još strašnije razneţio što me vidi. Grlimo

59 Niti je moja majka, građevinski tehničar u penziji, bar po ustaljenim merilima, bila ţena od
karijere.
60 Urbanistički zavod i Gradski vodovod i kanalizacija imaju mnogo zajedničkog posla.
61 Jao, što je ostario! I njega znam iz detinjstva. Mog.

55
se, ljubimo. Izljubim i drugu dvojicu, što mi nije baš običaj jer ih češće viđam, ali
ajde, dirljiv momenat. Del boy gleda scenu, poprilično zbunjeno. Njemu, naime, već
tri godine, koliko traje ovo mrcvarenje sa doktoratom, nikako ne polazi za rukom da
dokuči ko sam ja. Kakva je to ta moja “karijera”, koje sam ja to “ime”, kako sam mu
promakla? A moţda sam mu i neku tezgu maznula ispred nosa? Mislim se, ma
čoveče, nikakva mi je karijera, nikakvo sam ime, ţivim, raduckam, gledam svoja
posla. Gledaj i ti svoja62. Zato se on tako zdušno raspituje okolo, pokušava da poveţe
konce. Ne uspeva mu najbolje, a sad još prisustvuje i sceni kako se ljubim sa tri
njegova bliska poslovna partnera. Grozno! Njega, naime, nisu izljubili. Podnosi to
muški, mada vidno nervozan - moţda radim za UDB-u, ili još gore, moţda spavam
na lovi (koja je mogla biti njegova).
Aha, evo ga stiţe i vinjak, eto prilike za Del Boya da preuzme kontrolu:
− Da vam ispričam, kad smo na vinjaku, taj-i-taj mazne ribu, onda mu, međutim,
treba tri vinjaka da mu se digne, ali... − znate nastavak.
Ovaj put je stvarno izuzetno izabrao mesto za ovu ţvaku: čika Velja pocrveni do
poslednje bore na licu, Branku se trenutno zgrče prsti oko čaše a Marko, kao
najvitalniji i najprisebniji, zavapi:
− Aman, čoveče, šta to pričaš, pred devojkom!
Znam da mora da svrši (sa pošalicom), te ova devojka pred klimakterijumom
nezainteresovano sleţe ramenima i okreće se da priča sa nekim Brankovim rođakom,
psihijatrom iz Trebinja.
Naime, ovo je radni sastanak i neću da smetam. Takozvano projektovanje našte
srca, vade neku malu podlogu, čini mi se da je razmera 1:50.000, loša kopija. Imaju i
lenjir i flomaster. Mrdaju neki rezervoar sa brda na brdo oko gradića na granici sa
Sandţakom, lenjirom “mere” odgovarajući dovod vode, našao se tu i digitron...
Tolko stotina metara puta tolko stotina maraka, plus za rezervoar milion maraka,
neka bude dva, da se nađemo na milion i po, dete, je l‟ pišeš? (To se obraćaju starijem
tridesetogodišnjaku, po zanimanju mlađem inţenjeru u firmi, zaduţenom za
“kompjuterizaciju poslovanja”, koji stoji pored stola i lupa po digitronu. Piše dete,
piše.) A pazi, ako u prvoj fazi ponudimo... hop, rezervoar skoči na susedno brdo i
idemo ispočetka.
Kako psihijatar, sa kojim razgovaram, nije naporan kao raznorazni ludaci sa
kojima inače komuniciram, uspevam da delujem na svim frontovima - sa njim
razmatram pravilnu ishranu, pratim kretanje rezervoara po izohipsama i pride se
mislim: A koji će andrak ovoj trojici Del boy? Svaki od njih moţe ţmurećki levom
nogom da šutne onaj rezervoar na ispravno brdo, a posle, ono-puta-ono, moţda bi
mogli i “dečka” da angaţuju da obavi ceo posao. Oni bi mogli mirno da se prepuste
vinjaku i strategiji kako da za “posao” obrlate predsednika predmetne opštine. Ali
niko ovde nije naivan, sa potpisom profesora univerziteta ova “ponuda” ima mnogo
više šanse za uspeh. Vidiš kako reketiranje moţe da se izvodi i na drugarskoj osnovi,
a ja uvek mislila da je to neki prljav poso. Ipak ostajem sumnjičava prema uspehu
ove logističke operacije, moje iskustvo sa političarima je da oni padaju na te Dr-Mr-
Fr fore samo do trenutka dok se ne pomene lova. A i situacija u društvu je sve
sloţenija, poizbacivani sa fakulteta i drţavnih instituta, mnogi su se okrenuli politici,
pa je sva prilika da je predsednik opštine na kojeg natrčiš i sam neki Dr-Mr-Fr. Kud

62A za po neku tezgu ne znam, svakako nije mogla biti njegova, potpuno različite poslove
radimo. Kad se setim Sofronija u Majamiju, moţda Del boy ima drugačiji pogled na ovaj
“problem”.

56
ćemo ovako pametni i školovani?63
Del boy ţuri na predavanja, Marko na redovan posao, te nas troje napuštamo
face of the place. Na ulici se pohvalim Del boyu da pakujem doktorat, Sofronije dao
zeleno svetlo, kod Hranislava sam htela da prođem na ţuto ali je insistirao da
sačekamo zeleno, i to je u redu... E, zabole ga đoka, to je otprilike bila Del boyeva
reakcija (pogledom, bez reči). Srdačno se rastajemo na autobuskoj stanici preko puta
fakulteta.
Odlazim kući, bez ikakve namere da i ovaj put isečem vene. Naime, ceo dan sam
srećna. Ne samo zato što sam srela svoje stare starije drugare, posle toliko vremena.
Već upravo zato što ih dugo nisam sretala na redovnoj bazi. Mislim, oko posla.
Znate, tokom ovih deset godina, kako sam se “povukla” u školu, povremeno sam
zapadala u ozbiljne dileme da li sam pogrešila ili nisam. Najčešće kad smo švorc. Ili
kad počnem da razmišljam koliko je moje “bavljenje naukom”, sada i ovde, čist
larpurlartizam. Ali ja sam ove ljude danas zatekla na istom mestu gde sam ih
ostavila pre deset godina, kada sam “dirigovanje politikom građenja” ovoga grada
prepustila drugima64. Ista mala loše kopirana podloga, izgrebani lenjir, digitron sa
četiri računske operacije, flomaster valjda kupuju na redovnoj bazi, kao i vinjak.
Drugi gradić (na granici sa...), druga brda i doline, “naš posao”. Jedan je u penziji i
radi za mlađeg, mlađi (šezdesetogodišnjak) je stekao svoju firmu u iznajmljenom
stanu, treći juri između drţavnog i privatnog posla da nahrani familiju, a četvrtog
neću ni da pominjem, da ne kvarim dobro raspoloţenje. Moţda meni ipak nisu
sasvim ukrali prethodnih deset godina? Ako je tako, to mogu da zahvalim samo sebi
i (ipak) ispravnoj odluci da se manem “našeg posla”. I imam pravo da budem
samozadovoljna ceo dan, na stranu što Del boya, naučno-tehničkog šibicara i malog
privrednika svetske klase, bole... šta god ga već bole.

63Ravno u dupe, što bi otpevao Dţoni Štulić.

64Šipak, ako se dobro sećam, posle mog odlaska opet je bila neka reorganizacija u Zavodu i
to su odeljenje ukinuli ili pripojili nekom drugom. Toliko ikome treba “politika građenja”, sa
mnom i bez mene.

57
 U SOROSOVOM KUMROVCU

Predala sam doktorat u maju 2000, tačno po dogovoru.

Krajem juna sam “diplomirala” Javnu i lokalnu politiku, upravu i upravljanje, u
NGO školici. Sve ko pravo, radila sam i završni rad. Već znate o alternativama,
kriterijumima, interesnim grupama i finansijskim ograničenjima, pa ne bih da
gnjavim. Ne bih ovo ni pominjala da u maloj školi nisam dobila i malog mentora,
koji je ispao mentorčina i po. Ajde što ima skoro dva metra, to je nevaţno.
Napišem jedne večeri potpuno nepoznatom čoveku e-mail, ja sam ta-i-ta, sa
programa tog-i-tog, radila bih završni rad sa temom tom-i-tom, u njemu bih dala to-
i-to. Pazi sad:
 Igor mi odgovori odmah ujutru!
 Obeća da će mi se javiti telefonom sledećeg ponedeljka, kad dođe s puta,
između šest i osam.
 Javi mi se tog sledećeg ponedeljka, u sedam-nula-nula, što je, rekla bih, tačno
između šest i osam.
 Zakaţe mi sudar, sutra u podne u Irish pubu.
 Dođe u zakazano vreme,
izvadi naočari i moj predlog teme, uredno ispodvlačen (dok je bio na putu) zelenim
mastilom i sa komentarima ispisanim po marginama. Dogovorimo se uz dve cigare,
treću popušimo onako, da dovršimo kafu i fucnemo malo stanje u komunalnoj
delatnosti. Rad ću mu predati za dve nedelje, njemu zatim treba još nedelju dana da
ga pročita. Između ostalog kaţe:
− Ja se u višekriterijumsku optimizaciju uopšte ne razumem. Onoliko malo
koliko sam o tome čitao, čini mi se...
I ispali nekoliko pasusa potpuno ispravnih teorijskih principa “mojih” metoda,
odlično opaţa slaba mesta u primenama, diskutuje kako bi se ona mogla izbeći. Ovaj
čovek, koji se u sve to, po sopstvenim rečima, ne razume, ne samo da je savršeno
informisan i vlada terminologijom već kapira filozofiju višekriterijumske evaluacije!
Dobro, on zaista ne poznaje odgovarajuće matematičke metode, i ne mora da ih
poznaje. Moj Sofronije, koji metode ne samo da poznaje nego ih i izmišlja, nema taj
redak dar koji se zove širokougaoni pogled na svet. Koliko je samo sati i sati
razgovora gluvih između nas dvoje zbog toga protraćeno. A tek Hranislav, koga
ama baš nikako ne bih mogla nazvati mojim, na stranu teorija informacija, Milena,
mačke i ostale redundanse, koji je do perfekcije izreklamirao sopstvenu rigidnu
simplifikaciju širine. Dokle će prodavanje muda za bubrege biti najuspešnija
trgovina na Beogradskom univerzitetu? Za Igora, naime, u našem visokoškolskom
obrazovanju, po vaţećem Zakonu o univerzitetu, mesta nema.
Rečeno-učinjeno, sve po unapred utvrđenoj “dinamici”. Da budem iskrena, taj
završni rad je bio poprilična reciklaţa mojih starih radova, i pri tom nisam bila baš
preterano pedantna, kao što, uostalom, nikad i nisam. Ali ima ko jeste: Igor je bez
frke rasporedio sva nedostajuća slova, skratio par podnaslova, pronašao neku
rečenicu bez glave i repa, izmenio ime jednom kriterijumu u preciznije, preporučio
mi Klajnov Rečnik jezičkih nedoumica da proučim pravila o upotrebi zareza, dao mi
dve-tri zanimljive Internet adrese na kojima mogu naći ono čime se ja bavim,
saopštio da ćemo od jeseni zajedno raditi na jednom projektu... Ostajem zahvalna
stranim donatorima školice i odgovorno tvrdim da nisu bacili ni jednu jedinu kintu,

58
bar što se tiče Igorovog angaţmana i mog povratka u verujuće65. No, najveći šok sam
doţivela na odbrani rada, kada mi je, popunjavajući zapisnik, rekao:
− Znate, ja se uopšte ne slaţem sa višekriterijumskim pristupom ovom problemu,
ali ovo je izvrsno urađen rad.
Naravno da se ne slaţe, Igor je urbo-ekonomista, pri tom ljuti zagovornik trţišne
ekonomije. Danima sam okolo prepričavala ovu SF izjavu, u ţivotu ništa slično
nisam doţivela uključujući i demokratu Brajana. Evo, ne slaţem se ni ja uopšte sa
njegovim jednokriterijumskim, ekonomskim, pogledom na svet, ali bih sa ovakvim
profesionalcem pristala da radim uvek, pa čak i po cenu pristajanja na njegov
perfekcionizam, što mi nije baš najjača karakterna osobina66. Šta sve alternativno
raste po ovoj varoši dok ja sedim u kući! E, promrdaćeš sestro, kaţem sebi.
Ne mogu da se uzdrţim i da vam ne ispričam nešto što nema baš nikakve veze sa
ovom pričom ali mi je osveţilo bar jedno nedelju od tih dana kada sam upoznala
Igora. U stvari, i ima veze, jer ovo je i knjiga o muškarcima. Ja Igorovo ime znam već
nekoliko godina, čula sam ga od Kikija. Izgleda da smo Igor i ja jednom čak i radili
na istom projektu ali se nikad nismo sreli. Rekla sam vam, u Kikijevom i mom timu
on je zaduţen za filozofiranje a ja za računanje. A kako je računanje jedna skaredna
intimna radnja, koja se ne obavlja na javnim mestima, na sastanke je išao Kiki. Elem,
prisetim se ja da mi je ime poznato, te temeljna kao i uvek okrenem Kikija pre prvog
sastanka sa Igorom:
− Onako. Frajer je OK, ali ima problem − kaţe moj naučni guru kroz nos.
− Ima kraću nogu?
− Nema. Nego, on je onako, XL, ali zamišlja da je XXXL.
− I još? − ispitujem dalje.
− Nema dalje.
− Ako nema dalje onda nema ni frke. Bar sam se nadutih tipova u ţivotu
nagledala.
Na tom prvom viđenju sa Igorom, spomenem Kikija. Objašnjavam sa kim ja to u
ţivotu radim.
− Da, znam ga − da li sad ovaj malo pušta paru na uši?
− Uvek smo lepo sarađivali, uspevamo da podelimo posao... − to sam ja uporna
da iščačkam nešto.
− Šta ja znam, zavisi od ukusa, ja sa takvim ljudima ne umem da radim − vidim
da je bolje da umuknem, a nije ni red, čoveka prvi put u ţivotu vidim.
E, sad, u čemu je poenta? U tome što je Igor stvarno XXXL. Doduše, nije ni Kiki
baš bez osećaja, Igor se ponaša kao da je XXXXXL. Sve je samo pomereno za red
veličine, naviše. Tolerišem, prvo zato što je dečko, to im je u prirodi, drugo, ja još
nisam upoznala nekog ko je stvrano XXXL u svojoj struci. Hoću da kaţem, ovaj
čovek nije folirant baz pokrića. A i Kiki je sujetan do bola, obično to uspešno krije, ali
ovaj put se odao. Da na pravdi boga ukine čoveku dva X-a na intelektualnom planu!
Mora malo u mašinu:
− Alo, Kiki, ljuta sam. Ko je tvoja najbolja drugarica? − tajac.
− Samo mi lepo reci ko je tvoja najbolja drugarica? − frkćem.
− Dobro, ti, ako baš mora.
− I na šta to liči da mi takve stvari radiš? Da me dovedeš u tako neprijatnu
situaciju. Ajde da te ništa nisam pitala, nego ti vadim reči prstima iz usta pola sata a

65 Mislim na veru u profesionalizam, koju sam davno izgubila.

66 Proučila Klajna, pomirila se sa sopstvenim nedoumicama oko zareza.

59
ti mi ne kaţeš osnovno.
− O čemu ti uopšte pričaš, šta histerišeš?
− Juče sam upoznala Igora.
− Pa šta?
− Pa ništa, samo mi nisi rekao koliko je dobar frajer − pauza od jedno trideset
sekundi, kad će već da uvedu te video-telefone, propade mi provod.
− Ne znam, meni se on ne sviđa, nisam peder − Kiki Samurajac štekće na
japanskom.
− Ne moraš da budeš peder da bi znao šta je dobar frajer. Ĉoveče, u ţivotu mi
nije bilo neprijatnije. Da si mi samo rekao, da se malo uljudim, isfeniram kosu,
našminkam se, ma, da se bar pristojno obučem, a ne ko za pijacu. Kad je ušao u onu
kafanu mal nisam skliznula sa stolice.
− U kakvu kafanu? − ovo je kanda bilo previše. Ĉujem kako guta knedlu, kunem
vam se.
− U Irish pub, tamo mi je zakazao. Je l‟ shvataš ti u kakvu si ti mene situaciju
doveo, da napravim budalu od sebe? Ja nisam mogla pola sata da se sastavim. Ja, ja!
Ĉovek mi pali cigaru a meni drhti ruka. Ne mogu prostu rečenicu da sloţim.
Povlačim suknju. Mucam. Mislim, stvarno, uopšte nije bilo fer od tebe.
Sledeća pauza je trajala oko minut i po, a rolling stones po Kikijevom grlu se baš
glasno kotrljalo.
− Dobro, a šta je bilo oko tog rada? Jeste se dogovorili? − hini istočnjački mir,
neuspešno.
− Otkud znam, nešto smo se valjda dogovorili, ma ne znam ni šta smo pričali.
Otfurala sam kući ko besna da drţim dijetu. Kunem ti se, usta više ništa staviti neću,
doţivotno.
− Ako je tako, dobro. I srećno. Iznenađen sam da padaš na te fore, sa snobovskim
kafanama, ali ako je tako... Srećno.
I tebi. Ubila sam ga. Dokusurila. Pazi, ni reči o intelektualnim XXXL kvalitetima!
Garant se samospalio! Vama mogu da odam tajnu, Igor jeste zgodan čovek, po svim
standardnim merilima. Ali nije moj tip. I mean, kako moţe da bude moj tip neko
kome bi najbolje pristajala Barbikina keva? Ja sam, sa svojih sedamdeset kila, ţena
dobro fundirana u realnosti. Bez veze, posle smo mi sujetne. A popiće i Igor od mene
što mi ne voli Kikija, samo da mu nađem slabu tačku. Iz čistog sporta.
Nedugo nakon završetka školice, stiţe mi poziv za međunarodnu letnju školu
Modernizacija lokalne samouprave u jugoistočnoj Evropi, u avgustu, na Paliću. Tri
nedelje?! Mora da vam zvuči sjajno. Meni je zvučalo napola sjajno a napola strašno.
Sjajno je bilo to što je moja čvrsta namera da se aktiviram očigledno podrţana i sa
druge strane. Eto, zvali su me, valjda su znali šta ću im tamo. Strašno u ovom pozivu
je bilo to što se Sava i ja nismo razdvajali na duţe od nekoliko dana već skoro
dvadeset godina, od kada je on došao iz vojske. Moţete da se smejete koliko hoćete,
ali tako je. Ja ne umem da spavam sama, ja ne umem da jedem sama, ja moram da
pričam sa njim. Osim Save i Mede (koji jede, spava i priča sa nama) tu su i zidovi.
Moja kuća. Iz koje ja tako retko izlazim poslednjih deset godina i u kojoj se jedino
dobro osećam. Opet smo pred dvokriterijumskim problemom odlučivanja, ma kako
to kretenski zvučalo. A kako je višekriterijumsko odlučivanje kompromisno,
pronalazimo ga: Sava će srednju od one tri nedelje provesti sa mnom, na Paliću.
Penzionerski odmor će mu dobro doći.
Nikad dva bez tri, nikad tri bez četiri, nikad... kriterijuma za odlučivanje. Sranja
počinju nedelju dana pred moj put. Vratio se Sofronije, pokupio doktorat i sastav

60
Komisije za pregled i ocenu doktorata (osim njega tu su i Kiki, Hranislav, Del boy i
čika Lole, koji će on tu?). Kaţe, sad će da sedne da piše izveštaj, samo da razreši neke
manje nesuglasice sa članovima komisije. Kakve crne nesuglasice?
− Pa, Hranislav kaţe, što se njega tiče u redu, ali ne moţe da se pređe preko toga
što profesor matičnog predmeta, ima neke primedbe.
− Molim? Kojeg matičnog predmeta?
− Del boy ima primedbe.
− Na šta, moliću, on ima primedbe? I po kom osnovu su Sanitarije postale
matične za programiranje realizacije gradskih investicija?
− Jako ste ih naljutili prvom rečenicom, stvarno, zašto ste morali tako radikalno...
− kao što rekoh, za Sofronija je sve na ovom svetu radikalno. − Ja sam im rekao,
dobro, izbacićemo prvu rečenicu...
Dok pričam sa njim, a pritisak mi skače, listam doktorat. Počinje:

Ovaj rad se bavi planiranjem komunalne hidrotehničke infrastrukture.

− Je l‟ vidite Vi šta tu piše? Da zamenimo sa Ovaj rad se ne bavi planiranjem

komunalne hidrotehničke infrastrukture, ili je i to radikalno? Moţda je najumerenije ne
bavi se ničim?
− Polako, smirite se, nije to, nego ste tamo nešto napisali da se to ne uči, pa
ispada da Del boy to ne zna...
− A on, inače, zna?! − uzgred, ja sam u prvom pasusu napisala da se planiranje
ne izučava na dodiplomskoj nastavi na tehničkim fakultetima. Uzgred još jednom, a
zašto bih ja uopšte radila taj doktorat da se sve to negde već uči?
− Ma znam da ne zna, nego, ne zvuči lepo, kao Vi tu njima nešto zamerate.
− Šta im koji moj zameram − već sam kompletno prolupala − pa to se ne uči
nigde, a ne kod Del boya, ni u Americi se ne uči, grrrrr...
− Nemojte da se nervirate, sve će biti u redu, prepustite sve meni, samo mirno,
rekao sam im, ako treba izbacićemo prvu stranu i gotovo.
Vidim ja da im je skresao, u svom tradicionalnom maniru. A vidim i koliko je
sati. Del boy bi malo njega da drka i zbog Floride i zbog Tajvana. Hranislav,
“pravedan i strog”, takođe neće propustiti priliku da malo “arbitrira”. Ma nek se
nose, svi zajedno. Sad ću ja još zbog njihovih gluposti da zamazujem moj lepi
doktorat belilom. O, bezobrazluka, o, gluposti! Ja se usuđujem da njima zameram što
ne uče decu planiranje! A ne zameram im to što ni sami o tome pojma nemaju? Pa i
ne zameram im, samo nek me ostave na miru i neka se preganjaju preko nekog
drugog. Uostalom, boli me uvo, tu je sad Sofronije, pa nek on ispravlja svoje krive
Drine sa njima, nisam ja išla u Majami.
Moja nervoza prelazi i na Medu. Šetamo ko zveri po kući, sudaramo se, ja kuvam
i pušim se, njemu rep ko u veverice. Nekako skuvam i kafu, ali poslednjim tračkom
razuma odlučujem da je ne pijem − srce mi lupa kao ludo a stomak mi je zgrčen, od
besa. Zvono na vratima, super, ubiću poštara i smiriću se. Ulaze moji roditelji, tata
plače a mama je siva u licu. Kod nas u familiji je sve naopačke, to ste već ukapirali.
Sedaju, malo ćute, mama pretura po svojoj fascikli koja se zove Dokumentacija, pruţa
mi jedan papirić sa prikačenim snimkom:
− Imam metastaze na jetri. Moram hitno na operaciju.
Tata istrčava na terasu, meni srce prestaje da lupa potpuno, ali se zato stomak
zgrči još jače. Nije istina! Meda joj skače u krilo, ja ga nervozno oteram, pojma
nemam zašto, i mama počinje da plače. Moram da priznam da ovo nije bio baš grom

61
iz vedra neba. Serem, uvek je grom iz vedra neba. Mami su posle bombardovanja
počele da se povećavaju vrednosti kancer markera u krvi. Stres, osiromašeni
uranijum, bolest sama, nikad nećemo saznati. Već više od šest meseci ţivimo u
jednoj svojevrsnoj rašomonijadi: markeri skaču, na ultra zvuku jetre postoji senka, na
skeneru je, međutim, nema. Senka se pri tome, ne povećava u vremenu. Sve,
apsolutno sve lekare koje poznajem, ili sam ih slučajno srela, ispitujem, molim ih da
razmisle: šta moţe da se vidi na ultra zvuku a ne moţe na skeneru? Ne znaju, ljubim
ih u pametnu glavu, sa sve njihovom prosečnom ocenom deset, sve su oni tamo lepo
napamet naučili, a posebno famoznu rečenicu:
− To moţe da bude svašta i ništa, od slučaja do slučaja. Šta kaţe njen doktor? −
njen doktor ne kaţe ništa, to je jedna mlada ţena, onkolog, koja se posvetila nauci. U
prevodu, statistici. Kolko ćeš da izdrţiš borbu sa tom ţivotinjom, po proceduri za
lečenje. Moju majku je jednom utešila rečima da je i njena umrla od raka. Leba ti?
Ne umem da prepričam osećanja koja su mi se tog dana pomešala u stomaku.
Fizički mi je nemoguće da ih rekonstruišem a još manje artikulišem rečima. Od
interesa za priču o doktoratu jedino je to da te večeri nije dolazilo u obzir da ja bilo
gde putujem, a posebno ne na tri nedelje:
 Ne mogu da ostavim mamu da čeka noţ sama.
 Ne mogu ja da sedim negde sama i čekam šta će biti sa njom.
 Ne mogu da ostavim Sofronija i komisiju bez kontrole, zasraće se nešto.
Počinje ubeđivanje, prvo Sava, pa prijatelji, Sofronije... svi tvrde da, naprotiv,
moram da otputujem. Da se smirim, odmorim, pripremim, opustim...
 Od čega da se odmorim kad deset godina ništa ne radim, bar po sopstvenim
merilima?
 Za šta da se pripremim, ako boga znate, u stvari bolje da mi na ovo pitanje niko
ne odgovara.
 Kako, bre, da se opustim?
Na kraju presuđuje mama. Ona putuje. Na dve nedelje, na planinu, kod
prijateljice. Kaţe, lekari su joj preporučili planinski vazduh67. Ima i ona svoje svetle
trenutke, razloţno je objasnila da svi sada treba da budemo malo sami i razmislimo.
Ništa joj nisam verovala, naravno, ali je prosto bilo besmisleno da ostanem da sedim
u Beogradu, a ona nije tu. I krenem na Palić.
Vesna, tehnički sekretar letnje škole, još ranije mi je dopustila da biram sa kim ću
deliti sobu. Odabrala sam Pavlinu, Bugarku, jednokriterijumski. Bila je skoro mojih
godina. Mislim, šta da radim u sobi sa nekom mladom devojkom koja je pošla u
zezanje? U autobusu razgledam ekipu: sve devojke izgledaju mi kao da su ih
navatali na radnom mestu, na štajgi. Ispostaviće se da je u pitanju samo
međugeneracijski jaz. I moje desetogodišnje sedenje u kući, pa ja uopšte ne znam
“šta se nosi” po letnjim školama. I gde je ta Pavlina? Ovde niko sem mene nema
četrdeset (i kusur) godina, a i ja sam stavila naočari za sunce. Mladići su, nasuprot
devojkama, ozbiljni. A i samo ih je trojica68. Jedan od njih je Boban, jedini koga znam
od ranije. On je, kao i obično, zabrinut. Kao i obično, ne kapiram zašto je zabrinut,
iako provodimo tri sata u autobusu ćaskajući.
Dočekuje nas Vesna. Ona nije zabrinuta, ljuta je ko ris. Opet ne kapiram zašto,
jedino razumno objašnjenje je da sam ja ovde pala s Marsa, pa zato ništa ne kapiram.

67 “Planina” je u stvari neko selo iznad Ĉačka, gde se ona penjala po drveću i brala šljive!
Pripremala se za operaciju!
68 Ostali dolaze direktno na Palić.

62
Vesna nešto smuva na recepciji i ja dobijam sobu sama. Kao što rekoh, u mom
rečniku je sama ruţna reč, ali ja sam se malo prepala od ove zoološke bašte. Ipak bih
da sam sama, hvala ti buduća prijateljice.
Na svečanom otvaranju govori i Profesor, Đurđin otac. Šta će on ovde? Zatim
idemo na “koktel”, pa na večeru. Sačekuju nas na vratima zadnje terase restorana,
gde ćemo se, inače, hraniti sledeće tri nedelje, sa zaleđenim čašicama sa kajsijevačom
i dunjevačom. Lepo piće. Oba. Svi stojimo, osim Profesora i još dvoje-troje
predebelih, mogli su vala i meni jednu stolicu da ostave. Stajem pored njega, Vesna
je zauzeta, Boban je u nekom ćošku i dalje zabrinut, a ja nikog drugog ovde ne
poznajem.
− Da nas sad vidi neki nemački radnik na traci, koji svoju teško stečenu dnevnicu
izdvaja za razvoj demokratije u jugoistočnoj Evropi! Nazdravlje! − smeje se Profesor.
− Nazdravlje! − odrţavam konverzaciju. − I nema razloga za brigu, sve je na
svom mestu. Mi smo ovako navikli i glupo bi bilo da je drugačije.
− Nego, izvini ako sam te ja uvukao u sve ovo.
− Ma jok, taman posla, moţe da vam zvuči kako god hoće, ali mene ovo stvarno
zanima.
Zvuči mu kao da ga zavitlavam, vidim mu na licu. I okreće se Debelom pored
sebe, koji je, sva je prilika, čovek za vezu između onog nemačkog radnika i
jugoistočne Evrope. Predstavnik donatora.
Uzgred, sledeću zaleđenu čašicu pića popili smo na svečanom zatvaranju. Ipak je
to gospodin Nemac, za njegove pare ima da se šljaka. Predavanja, work-shopovi,
fakultativne posete... trajali su bukvalno po ceo dan. A šta smo tamo učili, pa to nije
zanimalo skoro polovinu polaznika, ne verujem da bi zanimalo vas. Meni je, lično,
bilo interesantno, uključujući i neka predavanja koja sam već slušala u “školici”
nekoliko meseci pre toga. Naime, nastava se, kao i diskusije, odvijala na engleskom.
Hoću reći, taj engleski je povremeno umeo da bude jako interesantan. Vannastavne
aktivnosti su se odvijale na bugarskom, ispostavilo se da je to jezik koji svi najbolje
znamo. Dobro, pokušaću da sredim misli i ispričam vam par crtica iz ţivota naše
letnje škole, sistematizovanih u tri “kratka eseja”, kako su nas tamo učili69:

Velikosrpski nacionalizam i njegov uticaj na zagađenje odnosa u jugoistočnoj

Evropi

Pretpostavljate da smo svi tamo bili na neki način odabrani. Ljudi skloni
globalizaciji ili makar regionalizaciji, otvoreni za otvoreno društvo, govorimo bar tri
svetska jezika (svoj, engleski, i naravno bugarski), demokrate u duši i telu... Da mi je
da znam na šta li liče oni koji nisu odabrani? Rumunka je moja imenjakinja, otac
Srbin, majka Mađarica, jedna baba Nemica. Jedna Moldavka ima ruske roditelje,
druga moldavske. Na prvom work-shopu se njih tri načisto počupaše oko najvećeg
pesnika na svetu, ne znam kog, te rođen je u Rumuniji, te pisao je na moldavskom,
nije nego je rođen u Moldaviji i pisao na rumunskom, ma sve se dešavalo u Rumuniji
na rumunskom, jok nego u Moldaviji na moldavskom, zapenile ţene pa zaboravile
na nas i prešle na taj jezik, koji je da je. Kad su se osvestile, stanu da se izvinjavaju −
mi to ne razumemo. Mislim se, drage moje, kad bi vi znale koliko vas dobro
razumemo.
Bugarska delegacija ide i korak dalje u mirenju nepomirljivog: njihova

69 U stvari, uopšte nas nisu tako učili, šeguvam se, na bugarskom.

63
predstavnica Tanja objašnjava da im je diskusija bezvezna, jer je sve to, ta Rumunija
sa Moldavijom, u stvari Velika Bugarska, a ostale dve Bugarke sa razumevanjem
klimaju glavom, na engleskom. Nesrećni direktor škole se izbezumio, pa sve zvera
levo-desno da se u ţbunju ne krije neki Donator i hvata beleške. Ali to nije sve,
Velika Bugarska u dve reči objašnjenja proguta i Crnu Goru, to je bar logično, Crno
more, Crna Gora, isti koren istog geografskog pojma. Naš siroma predstavnik Crne
Gore, po zanimanju Kandidat za predsednika Mladih liberala, ne moţe da veruje
ušima: pa nije valjda dţaba trošio juče onolike engleske riječi da nas uputi u
autohtonost crnogorskog jezika. Ipak se ne da, poteţe zadnji adut, Kraljevića Marka,
Crnogorca, a šta bi bio. Mala Bugarka vrišti, oće da se bije! Ne mogu da se uzdrţim:
− Pozdravili vas Makedonci! Marko je Makedonac − i ţrtvujem najjačeg Srbina
svih vremena, od kojeg mi je, intimno, mnogo draţi Šarac, za nastavak ove
uzbudljive diskusije. Uspelo je.
Mi Srbi, isprva smo se drţali dostojanstveno. Ko da bude tolerantan ako ne
domaćini? A bilo nam je i zabavno da registrujemo nova potencijalna ţarišta sukoba.
Naravno, dok nije stigao i naš pacijent: nekoliko predavanja o regionalizaciji trebalo
je da odrţi neki čuveni hrvatski mirovnjak, a od kad im je predsednik FK Partizan
riknuo, i saborski zastupnik. Da vidimo i to čudo. Stiţe pravo na kafu, u bašti kuće
na čijem su se tremu odrţavala predavanja. Tu mi, dva puta dnevno, stojimo oko
stola petnaestak minuta i uglavnom izboljšavamo “stranu donaciju” kesicama nes
kafe koje smo kupili u samoposluzi. Novi razgovara sa hrvatskim predstavnikom,
Ivanom, znaju se odavno, ne slušamo baš paţljivo jer je neko opet popio svo mleko i
raspravljamo na koga je demokratski red da skokne do kuće, do friţidera. U jednom
momentu čujem:
− A slušaj stari, kaj ti vrijedi Srbima pričat o kulturi! − bar pet pari ušiju je čulo
što i ja, i isto toliko očiju se okrenulo u njihovom pravcu. Novi se smije, bila je šala,
tek da se razbije led.
Razbio je. Prvo predavanje o regionalizaciji počinje historijskim dokazima da
Herceg Novi pripada Hrvatskoj i nikome drugome. Bugarke dremaju, hrvatski
student histerično pokušava da novinom ubije muvu koja šeta po stolu. Muva
polako, peške, odlazi i smešta se na svesku Kandidata za predsednika Mladih
liberala.
− Ako, mala, sedi tu, tu si sigurna − kaţem joj ja glasno, s obzirom da je i
Kandidat u stanju blaţenog dremeţa, iako su granice njegove domovine direktno
ugroţene od strane mlade hrvatske demokracije.
− Ne, no ću je ja mučit! − odgovara liberal letargično.
Već na sledećem času saznajemo da bi Hrvatska i Bosna lako nekim bilateralnim
sporazumom rešile nesmetani prolazak hrvatskih turista kroz Neum, ali je nezgodno
to što bi onda i Srbiji i Republici srpskoj moglo nešto slično da padne na pamet.
Stvarno nezgodno. I dalje niko ne reaguje.
Na kraju je ipak preterao, za jednog mirovnjaka, I mean: saznajemo da Hrvatska,
krivicom Srba, postaje ekološka drţava. Nakon što su Srbi (sami) otišli iz Krajine,
Krajina je potpuno opustela, ţive duše nema:
− Tamo sad samo rastu šume i ostalo rastinje, caruju medvedi, silaze i do Knina,
potoci puni ribe...
− Pa naselite Krajinu Kinezima, to kod nas ima uspeha − savetujem ja, pošto mi je
već prešlo preko nosa.
− Ma ne, nije vaţno, Krajina je i tako u nacionalnom dohotku Hrvatske i ranije
učestvovala sa tričavih pet posto! − nije ni ovaj mutav, uteši me u dve reči.

64
 − A moţete i Irancima − čujem Bobanov glas, prvi put od kada su diskusije
počele. Vrag je odnio šalu, čak i on reaguje.
− Sjajna ideja, oni su stočari, u Krajini ima pašnjaka, moţda bismo ipak tom
praznom prostoru mogli nać neku namenu i pomoći gospodarstvo Hrvatske − ovaj
je od zajebanijih tipova u tom njihovom Saboru.
− Ili amebama − dodaje Boban, ustaje i odlazi. Boli ga noga, na bugarskom
“krakata”, i ne moţe više da sedi.

Uticaj tranzicije and regionalnih sukoba na društveni život mladeži u jugoistočnoj

Evropi

Glavni društveni ţivot odvija se tokom ručka i večere. Imamo par slobodnih sati
posle ručka, tačnije sat i po. Neki odu na plaţu, većina da dremne. Tek posle nedelju
dana navikavamo se na ritam i ostaje nam snage da posle večere odemo na kafu.
Nekoliko puta smo sedeli i malo duţe, jednom pravili party (bugarska reč za ţurku),
uglavnom sedeli na obali sa flašom vina i pričali političke viceve (opet na
bugarskom70). Toliko rano, pre ponoći, nisam odlazila u krevet vekovima. Fine with
me, almost with everybody, but not i za bugarsku delegaciju, odnosno njen mlađi
deo. Dve dvadesetpetogodišnje devojke, advokati u nekim nevladinim
organizacijama. Lepe, pametne, sposobne i mlade. Leto je, one su u inostranstvu
(makar to bio i Palić), hajde da se provodimo. Na raspolaganju imaju četiri zgodna
momka. U stvari samo jednog: Lajoš je iz Subotice i svake večeri ide kući. Boban i
Boris su potpuno nezainteresovani, njih dvojica više vole da posle večere piju kafu sa
mnom i Vesnom, koje moţemo da im budemo mame. Ja maltene bukvalno, Vesna
mentalno. Da ne pomislite da drnjkam gluposti71, uglavnom vodimo ozbiljne,
polumračne razgovore, umereno ogovaramo i posle ture pića se razilazimo. Vesna
radi, umorna je. Bobana boli noga, mora da leţi. Boris bi da čita. Nemam baš neke
pametne ideje šta bih radila, pa se povlačim i ja.
Na raspolaganju je dakle naš Mladi liberal. Ĉuj na raspolaganju, više je nego
raspoloţen. To devojke odbija, normalno. Interesne sfere su se iskristalisale u
drugom pravcu, prema Bobanu i Borisu. Ljudi moji, to u ţivotu nisam videla, dubile
su na glavi, presvlačile se po pet puta dnevno72, dolazile kompletno našminkane na
jutarnja predavanja, zabacivale kosu, prekrštale noge oko vrata, upadale im u sobe u
po noći da traţe nešto bezveze, divlje igrale u kafiću u kome niko ne igra, a ova
dvojica ko seoske mlade. Na kraju su počeli direktno da ih izbegavaju.

70 Uzgred, svi ti vicevi, pričani na različitim jezicima, su identični, pojavljuje se jedino raličit
treći lik, “Voze se avionom Klinton, Putin i...”. Treći je Sloba, Delčo, Franjo... Toliko o
“otuđenim centrima moći” i njihovoj moći da nas zasmejavaju.
71 Drnjkanje gluposti je lupanje gluposti, na bugarskom. Drnjkanje nije nikakav prostakluk,

ali gluposti mogu da budu, zavisi od smisla rečenice.

72 Svi eksponati sa sofijskog buvljaka su doputovali na Palić. Stotine nevidljivih bretela,

zatezača, potezača, koji ti pomţu da hodaš okolo gola, sa minijaturnim krpicama (uţasnih
boja) prilepljenim na najintimnijim delovima tela. Na jednom ručku komentarišem najnoviju
kolekciju, koju još nismo imali prilike da vidimo:
− Gospode, kako će se ove spakovati?
− Ta nema da brigaš − kaţe Lajoš u tradicionalnom dramatičnom panonskom maniru − sve
te njine aljine mogu da se spakuju na, ovako, zapreminu ovih mojih bermuda, u malo veći
šlajpik.

65
 − Batali bre ti srbski smotanci − ljuti se na njih najstarija, Pavlina, u pola glasa,
misli, ne znam ja bugarski dovoljno dobro i ne razumem se u smotanci.
Naljutila je ona mene. Odaću vam jednu tajnu. U stvari tri73:
 Lajoš, Subotičanin, bio je vojnik JNA u Sloveniji 1991. Povlačio se s vojskom
gotovo osam meseci, prvo iz Slovenije, zatim iz Hrvatske. Neće da priča.
 Boban, Beograđanin, malo je mlađi. Taman toliko da redovni vojni rok, kao
osamnaestogodišnjak, odsluţi negde u Slavoniji. Dve i po ratne godine. Neće da
priča, a i boli ga noga.
 Boris nije bio u ratu, samo ga je proveo u Banja Luci. Tri godine, udaljen desetak
kilometara od prve linije fronta. Neće da priča.
Eto drage moje zašto je regionalna saradnja, makar na planu neobaveznog seksa,
propala. Dok su se one radovale prvim kontingentima jeftine šarene kineske i turske
robe koja je pristizala u njihovu zemlju u tranziciji, neko je ovde našu mladeţ motao
po šumama, gorama i ostalom blatu. Toliko da smo svi postali “smotanci”, da nam
nije ni do čega. Nadam se privremeno, makar za generaciju ovih divnih, pametnih
momaka i njihovih domaćih devojaka, koje, koliko sam videla, još nose crno, sivo i
dronjavo, i usred leta.

Posledice života u totalitarnim režimima po zdravlje ljudi srednjih godina u

jugoistočnoj Evropi

Ivan, naš Hrvat. Znali smo da na Palić dolazi i predsednik najveće hrvatske
mirovne nevladine organizacije, iz Osijeka. Ivan je najstariji polazinik škole, ima
preko pedeset godina, profesor je na Ekonomskom fakultetu, planinar... Na prvim
predavanjima, svaku malo oštriju diskusiju smiruje rečima:
− Ma ljudi, lakše, Hrvati smo, dogovorit ćemo se! − gledamo ga prigodno
izrečenom. Nepatvoreni hrvatski mirovnjak!
Za ručkom saznajem da je Srbin iz Smedereva, otac military face, pa je tako na
kraju u ţivotu zaglavio Osijek. Majka mu je Hrvatica, ali su, izgleda, i on i otac
raskrstili sa njom još pre Maspoka. Ivan je veliko pedesetogodišnje dete. Šali se,
organizuje nas, sa njim ova letnja škola počinje da liči na stajaću ekskurziju, a on na
pionirskog rukovodioca. Razveden je, ima odraslu ćerku pred udajom, upravo je u
potrazi za majkom za svoje drugo, buduće, dete74, sina.
Moja i Savina ideja o njegovoj nedelji na Paliću propala je zbog maminog odlaska
na planinu. Nema ko da čuva Medu. Zato ja za prvi vikend idem u Beograd, da
vidim moje mačore i brata koji dolazi iz Francuske na odmor. Ivan će isti vikend
provesti u Novom Sadu. Hoće da iskoristi teško stečenu vizu i obiđe prijatelje.
Ĉekamo autobus na +400 C, sat vremena. Svi koji su me ubeđivali da treba da
putujem bili su, izgleda, u pravu. Sranja koja sam u Beogradu ostavila mi se u svom
punom obliku vraćaju u svest tek na toj autobuskoj stanici. Pričam Ivanu o (svim)
ratnim godinama, gnjavaţi sa doktoratom, koja, eto, nikako da prestane, maminoj
bolesti, operaciji.
Ima i Ivan pun kufer: sa dolaskom predsednika FK Partizan na vlast svi Srbi −
intelektualci u Osijeku su izgubili posao. Manje-više izgubili. U njegovom slučaju to
je bilo manje, samo “isključenje iz nastavnog procesa”. Ostao mu je minimalc i

73Mladi liberal bio je suviše mlad za vojsku, uostalom njega zanima politika a ne ratovanje.
74Time su pale u vodu ideje koje smo imale Lili, Moldavka, i ja da udamo svoje vremešne
drugarice u Osijek. Šteta.

66
kabinet u kome je morao da provodi, zatvoren, osam sati dnevno. Zarad narečenog
minimalca. Nije smeo da kontaktira sa studentima. I tako već deset godina.
− I onda si ti našao smisao ţivota među decom cveća? − sa razumevanjem ću ja
malo da ironišem.
Smisao njegovo dupe. Objašnjava da je njihova mirovnjačka NGO u suštini
humanitarna organizacija za osiječke Srbe koji su ostali bez posla u lijepoj njihovoj.
Dobiju stranu donaciju, onda smišljaju “akcije” − dele sugrađanima cveće, pevaju po
ulici, crtaju po pločnicima, pozivaju na mir. Kada imaju “projekat” svi su prijavljeni
u “redovan radni odnos”, plaćaju socijalno i penziono osiguranje, drţava reketira
belosvetske zadribande koje nemaju druga posla nego da ulaţu lovu u te peace-
brother-peace gluposti. Njihova NGO nema nijednog stalno zaposlenog. Kad potroše
donaciju, solidarno svi pokupe svoje radne knjiţice, idu na biro rada i čekaju sledeći.
Ne bi li makar na taj način ovi sredovečni lekari, profesori, inţenjeri, advokati...
nekako dočekali drţavnu penziju. Kad već za njih, kao Srbe, normalnog posla nema.
− Pa dobro, ti bar imaš nešto što se zove posao. Makar bio i minimalac.
− Ih, za popušit! − tu ga već odlično razumem.
− Od čega ţiviš75, kad nemate projekat?
− Snalazim se. Vozim taksi na divlje.
− Bog te, ti ko da ţiviš u Americi, brzo napredujete vi Hrvati.
Po povratku iz Novog Sada mi kaţe:
− E, stvarno sam u Novom Sadu bio ko Amerikanac u Parizu. Vozikao sam se
taksijem od ćoška do ćoška i vodio društvo u odličan francuski restoran! − onda
nastavlja u pola glasa: − U poverenju, osećao sam se kao poslednja svinja. Meni sve
jeftino, a ovi moji, kruha u kući nemaju. Ma nema veze, u Hrvatskoj ja često nemam
kruha.
Pa i nema veze. Nema veze s mozgom sve to što nam se dešava.
Ako i pođemo od optimističkog stanovišta da će mladi jugoistočne Evrope kad-
tad doći na normalu76, moja generacija ga je trajno izduvala. Ne mislim samo na
Ivana, nego... Pavlina, moja nesuđena sobna koleginica. Lepa ţena, uredna,
doterana. Na svoj način, koji nije moj način, ali ja nikada nisam ţivela iza gvozdene
zavese, pa nešto i ne ţudim za slobodnim bojama.
Pavlina se udala rano, u osamnaestoj, i rodila ćerku. Ona i muţ su studirali u
Sofiji i podizali dete. Pavlina je hemičar, šta će ona ovde? E, duga je to priča. Posle
završenih studija oboje su dobili posao u Sofiji. Njen muţ lako, njegov otac je bio
načelnik neke juţne bugarske oblasti, koliko shvatam − mnogo vaţna faca. Sa
snajkom je išlo malo teţe, Pavlinin deda je bio Rus, belogardejac. Pa iako Pavlina
nikada nije upoznala dedu, koji je umro u nekom zatvoru odmah posle drugog
svetskog rata i dolaska crvenih Rusa, svekar nikako nije uspevao da očisti ovu fleku
na njenom poreklu. Zaposlio ju je jedva, na “odrţavanju laboratorijske opreme”,
pranju flašica i epruveta u nekom institutu. Da je Pavlina pametna i sposobna ţena,
shvatili su ubrzo i njeni šefovi: radila je kao istraţivač ali je zvanično i dalje bila
zaduţena za higijenu. I primala odgovarajuću platu. Stanovali su u predgrađu,
vraćali se kući po mraku, dete je raslo po jaslicama i obdaništima, a oni su ţeleli još
jedno. Vraćaju se u rodni grad, tamo su babe i dede, pomoći će. Ali u rodnom gradu
je njen davno olađeni deda još veća smetnja − nikakvog posla za nju nema. Rađa i
drugo dete, uči jezike, kaţe, ne zna kako je preţivela te godine, misli na svoju glavu,

75 Doktore ekonomskih znanosti i umjetnosti.

76 Uključujući i moje drage “srbske smotance” i preveselu bugarsku delegaciju.

67
ne na stomak. Sedi u parku, devojčica se igra, a ona se u sebi preslišava organsku
hemiju, ne sme ništa da zaboravi. Onda i kod njih stiţe demokratija. Njen svekar
pada u nemilost, sada i muţ gubi posao. Ispostavlja se da Pavlina sve te godine nije
uzalud radila na sebi, ona dobija posao u nekoj bugarsko-američkoj agenciji za
pomoć maloj privredi. Izdrţava muţa i decu, pomaţe muţevljeve roditelje.
Nekadašnji vaţni čovek ima penziju 40 maraka. Imaju veliki stan, ostao iz starih
vremena, otkupljen za dţ. kao i ovde, koji nemaju čime da greju. Babu i dedu su
iselili u vikendicu, da kopaju neki vinograd.
− Ma, sad mi je najveći problem da u septembru diplomiram.
− Šta bre da diplomiraš?
− Pa ekonomiju. Pre četiri godine, kad sam počela da radim za Amerikance,
upisala sam ekonomiju. Znaš, u našoj zemlji ništa drugo više nije potrebno sem
pravnika i ekonomista. Treba mi ta diploma zbog posla.
− Kad si učila, crna ţeno?
− Usput, ma nije to ništa, običan ekonomski fakultet. Luk i voda.
− Ti si potpuno luda! − gledam je onako lepu, mirnu. − Nego, mnogo ti je lepa
kosa. Uvek sam ţelela tu crvenu boju, ali to izgleda moţe samo prirodno, i tako
dugačku. Nikada nisam imala dugačku kosu, slaba mi je.
− Koj moj prirodan, kana − smeje se. − Daj, ja sam bela ko ovca, od dvadesete
godine.
I ova iskusna hemičarka mi dade neki komplikovani recept za stavljanje kane, sa
jajima, pikavcima, kafom, petrolejom, limunom, sto bogova, nema šanse da
zapamtim. Napisaće mi. Odosmo na piće, ja na vinjak, ona na Ballantine‟s, samo to
pije, ipak su oni u tranziciji. Laţem, pije i rakiju, kad je dobra, kaţe. Stomaklija joj se
sviđa.
Poslednjih dana na Paliću svi smo se već unervozili, malo nam je dosta. I lokalne
samouprave, a i jednih drugima. Mene dodatno hvata panika od svega što me čeka.
U međuvremenu se ispostavilo da hirurg, koji treba da operiše moju majku, dolazi iz
Italije, sa neke konferencije, tek sredinom septembra. Specijalan neki hirurg, reći ćete.
Pa da znate da i jeste, s obzirom da u desetomilionskoj zemlji jedini radi operacije
jetre77. Dakle, hitna operacija će malo pričekati, baš se svi radujemo daljoj
neizvesnosti! Ali ima i boljih vesti: Savi posle više godina isplaćuju dug za neki
posao, od koga smo davno digli ruke. Odlučujemo da ovaj novac pametno
spiskamo, i odemo na letovanje, posle tri godine. U Tursku. Pošto se vratim sa
Palića, ostaje mi deset dana da operem i ispeglam sve po kući, pa na more!
Samo da znate da sam na kraju dobila knjigu, kao najbolji đak. Profesionalac.

77O procentu alkoholičara i prigodnom broju obolelih od ciroze da ne govorimo. A moţda i

po neko trezan ima ţešće probleme sa jetrom?

68
 DESET DANA KOJI SU PROMENILI SVET78

Znam da vam naslov ovog poglavlja zvuči pretenciozno, ali meni se stvarno nebo
sručilo na glavu a tlo izmaklo ispod nogu. I tom prilikom se napravila tolika zbrka
da, na nesreću po ovu priču, nema šanse da sačinim suvislu rekonstrukciju događaja
koji su usledili. Pošteno, nit su bili suvisli, nit su bili događaji, ako mi je to neko
opravdanje. Tek, po povratku sa Palića, pravo s vrata zovem Sofronija:
− Dobar dan, profesore, ja stigla. Lepo sam se provela, bili ste u pravu, promena
mi je... − to ja godinama pokušavam sa njim da uspostavim prijateljski kontakt. Ne
očekujem prigodan respond, zašto bi meni pošlo za rukom nešto što nikome nije?
Prelazim na stvar: − Nego, jeste li napisali izveštaj, šta je novo?
− Pa nisam još, ima nekih komplikacija − počinje da zamuckuje − nešto mi se oni
tu, ne znam kako da kaţem...
Sofronije nije baš tip viđen za portparola, ali ovaj put stvarno previše secka reči.
− Šta je bilo?
− Još ništa, znate oni mnogo nešto zateţu...
− Ko zateţe, šta zateţe, o čemu se uopšte radi, šta pričate? − sad već i ja počinjem
da mucam i levom rukom traţim iza sebe stolicu da sednem.
− Hidrotehničari.
− Koji hidrotehničari, mi pričamo o izveštaju komisije? − njemu je izgleda udarila
vrućina u glavu.
− Znam, Hranislav, Del boy i Lole, u stvari ne Lole, on je nekako neutralan, ali je
hidrotehničar.
− Poznato mi je da je Lole hidrotehničar, kao i ostali, ali hoćete mi napokon reći
to što imate da mi kaţete!
− U stvari nemam ništa da Vam kaţem, oni se mnogo ljute.
− Na koga?
− Pa na Vas.
− Zašto, zbog prve rečenice? − već počinjem da besnim i po peti put objašnjavam
Sofroniju sav besmisao ove situacije. On nije čovek sa kojim bi se moglo tračariti,
sada me najednom i za to zabole. − Znate, meni se sve čini da svo to zamešateljstvo
uopšte nema nikakve veze ni sa mnom ni sa mojim radom. Da su to tamo neka vaša
fakultetska neraščišćena posla.
− Pa jeste, dešava se i to ponekad da kandidat nastrada zbog... šta ja znam.
− Znate li ili ne znate?
− Ja takve stvari uopšte ne slušam i ne volim njima da se bavim. Neću da znam...
− a ja baš volim da se bavim takvim stvarima, naročito tuđim, po svojim leđima, ma
daj čoveče! − Koleginice, mene politika uopšte ne zanima i neću u nju da se petljam!
Koja politika? Kakva politika? Fakultetska kadrovska politika? Pa ovaj čovek je
redovni profesor, on je završio sa “kadrovskim politikama” na fakultetu, mogu da
mu ga duvaju, sa Del boyem na čelu! Ništa mi nije jasno. Mora da sam od silnog
“demokratisanja” po Paliću naglo postala naivna, pa najednom slabo kapiram šta to
rade “otuđeni centri moći” po Građevinskom fakultetu.
− Dobro, pokušajte sada polako da mi kaţete šta se desilo.
− Ništa, Hranislav je na putu, kada se vrati ponudiću im kompromis, da se uvaţe
neke od njihovih primedbi...
− Kakvih primedbi?

78 Moj svet, da ne preterujemo.

69
 − Ma to nije vaţno, vaţno je da pristanu.
− Kako nije vaţno, kakve primedbe oni mogu da daju, kad pojma nemaju o čemu
se radi? Jeste li se uopšte konsultovali sa Kikijem? Ako Vi ne umete da branite
planerski deo rada, on će Vam pomoći. Naravno da je vaţno kakve su primedbe, ako
su besmislice, što se od Del boya moţe očekivati, onda je lako...
− Samo se Vi ništa ne sekirajte, prepustite sve meni − kao da sam ovu rečenicu
već čula, pre skoro mesec dana? Jedino što su onda imali samo manje nesuglasice, a
sada su već na kompromisima. E, na zdravlje!
Panično zovem Kikija. Nas dvoje se nismo čuli duţe od dva meseca. Prvo je on
otišao na odmor, pa ja na letnju školu.
− Ćao, čujem da te veseli Sofronije nije zvao oko doktorata, a da li si bar ti
pročitao poslednju verziju? Je l‟ ti se sviđaju korice?
− Kog doktorata?
− Pa mog.
− Znam da je tvog, ali otkud meni tvoj doktorat?
− Kako otkud, ti si član Komisije za pregled i ocenu.
− Od kad?
− Od pre dva meseca.
− Prvi put čujem.
− Ma daj, ne izvodi, prave probleme, a ti sad našao da treniraš duhovitost.
− Ko izvodi, ozbiljno. Niti sam dobio rešenje, niti sam dobio rad, a za probleme
sam čuo, traţio te Marko. Nije imao tvoj novi broj telefona pa sam mu dao.
− Marko?
− Marko.
− I šta kaţe Marko o problemima sa mojim doktoratom? − ovo već ozbiljno
počinje da liči na šetala ti se keva po krovu.
− Ništa, u stvari hteo je da priča ali sam ja rekao da razgovara sa tobom. Nisam
hteo da se mešam, reći ćeš mi ti ako hoćeš. Ne zezaš se to za komisiju? Zvaću odmah
fakultet da proverim i javljam ti se.
Sva isprepadana zovem Marka:
− Halo, Romi je, kaţe mi Kiki da ste me nešto traţili? − sad se ja pravim luda,
kao, tako ću čuti nešto lepo.
− Jeste, znate, nije za telefon, moţete li da dođete sutra do mene?
− Naravno, a o čemu se radi? − sad već ne mogu više da se foliram da sam
nezainteresovana. − Oko doktorata? Toliko mi je Kiki rekao. Je l‟ neka katastrofa u
pitanju?
− Ali Romi, pa ništa na ovom svetu nije katastrofa. U stvari i jeste i nije, nemojte
da se sekirate, ništa nije vredno toga.
E, stvarno si diplomata, a ja u kući nemam ni tabletu leksilijuma. U to zvoni i Kiki,
tek da me potpuno dotuče za danas. Zvao je sekretarijat Građevinskog fakulteta, gde
mu je rečeno da se oni ne sećaju da li je on u Komisiji za pregled tog problematičnog
doktorata. Tim rečima. Kikija je teško iznervirati, ali je plavuša uspela:
− Da li biste ipak proverili. Jer ako je doktorat problematičan, a ja član komisije,
moţda bih da se upoznam sa problematikom. Nakon dva meseca.
Proverili su, jeste član, i rešenje i rad su mu poslati tad-i-tad. O, gle čuda, o, gle
zabave - nikada nije stiglo. Potpuno pomahnitam, ovo više nije nikakvo zezanje.
Mogu samo da zamislim Del boya kako u Hranislavljevom odsustvu obilazi
kabinete, sekretarijat, računovodstvo, foto-kopirnicu, i melje. O problematičnim
redovnim profesorima na Floridi and Tajvanu, koji su elektroinţenjeri (sramne li

70
profesije) i njihovim problematičnim kandidatima koji se bave glupostima i sad
njemu daju da se na to potpisuje. Ne bih se čudila i da je ovaj neobični gubitak pošte
njegovo maslo. Samo ga je činjenica da je bilo već popodne, tj. laboratorija verovatno
zaključana, spasila da mu ne odem tamo i razlupam sve one pelcere sa bakterijama o
glavu. Smiri se, budalo, ideš prvo ujutro kod Marka. Smiriću se kad se izvrnem,
zauvek.
Ujutro se zaputim u Beogradsku kanalizaciju, pravo mesto za klozetske priče o
mom doktoratu. Marko se sav smotao, pita za mamino zdravlje, ja pričam, hoću
kafu, neću sok...
− Putovao sam neki dan sa Del boyem, u stvari bio je ovde, nije nego smo se
slučajno videli − ajde čoveče počinji, šlogiraću ti se ovde na sred stola, boli me uvo
gde vi putujete − pa smo pričali, u stvari on je pričao...
− Šta je bilo, šta vam je svima?
− Oni su se dogovorili da je najbolje da Vi povučete doktorat i odnesete ga negde
drugde, gde se to uči!
− Ĉekajte, polako, šta je rekao? Ko se dogovorio? − potpuno, ali potpuno sam se
oladila u trenutku.
− Hranislav, Del boy i Lole su seli, kao hidrotehničari...
− Kao šta su seli?
− Pa kao hidrotehničari, i analizirali, da ste Vi to nešto radili što nije iz naše
struke, i da bi najbezbolnije bilo da tiho povučete doktorat.
Mogu da zamislim Del boya, kako briţno, ortački, poverava Marku kako su se
oni dogovorili. Za moje dobro, naravno. Eto, ja tiho povučem doktorat, a oni mi, za
uzvrat, valjda onda neće ništa! Bezobrazluka li! U mojoj viziji Del boy je u onoj
ispucaloj jakni od skaja, od pre dvadeset godina, jedino “ne vidim” gde sedi. U
kolima, na putu za Tezgu? Ovde? Kod Branka u firmi, u nekoj kafani? Što, naravno, i
nije vaţno. Vaţno je da se ništa oni nisu dogovorili, ovo sam ja na probi?! Uvlači i
Marka, pa zna li taj čovek za granice?
− Prvo, recite Vašem prijatelju da ja ništa ne povlačim. Neka stave primedbe, ako
umeju da ih stave. Drugo, da znate, ja sam u doktoratu radila... − i obavestim Marka
šta sam ja to radila.
Budala, mislim na Del boya, baš je našao kome da dođe sa ovom ţvakom. Marko
i ja smo zajedno radili bar na pet različitih programa razvoja beogradske
kanalizacije, on ispred svoje firme, ja ispred svoje. On zna kako se to ovde radi. Na
moju priču Marko počinje nervozno da se smeje:
− To je on meni rekao da ja već trideset godina ne radim u struci?!
− Jeste, ni Vi, ni ja, toliko on zna šta je njegova struka.
− Pa to je stvarno originalna tema, i stvarno se niko do sada njome nije teorijski
bavio, a trebalo je... I čiji je to posao ako nije naš?
− Hvala na podršci, ali ovo je stvarno svinjarija.
− Nego, jeste li se Vi konsultovali oko teme sa Kikijem, zašto niste radili doktorat
kod njega?
− Šta imam kog đavola da se konsultujem sa Kikijem oko teme, pa mi to radimo
zajedno već petnaest godina!?
Uzgred, ja jesam htela da radim doktorat kod Kikija. Ali Kiki predaje na
Prostornom planiranju, koje je smer-podstanar na Geografskom fakultetu. Kiki je još
pre pet godina otišao sa predlogom moje teme kod tamošnjeg dekana, obazriv
čovek, da pita je l‟ moţe. Moţe, što se dekana tiče, ukoliko Kiki ima moć da izlobira
za temu na matičnoj Geografiji. A matična Geografija obično osporava sve teme

71
smeru za Prostorno planiranje, ispali dekan celog fakulteta, bez blama?! Je l‟ čujete vi
njih, ko da si došao da im traţiš stambeni kredit bez učešća, treba ti veza, kakva
veza, ceo lobi, da prijaviš temu za doktorat! Ko da se prijavljuješ na konkurs za
Velikog majstora masonske loţe! Ne pitajte zašto, pojma nemam, nema ni Kiki, a,
znajući ga, nije ni pitao. Ako ste sada načisto zbunjeni − prostorno planiranje,
kanalizacija, geografija, stambeni krediti, optimizacija, građevinarstvo i ostali
slobodni zidari, manje ili više matični smerovi, eto i vama dokaza da se ja očigledno
bavim nekim potpuno nebuloznim stvarima. A čime se bavi Beogradski univerzitet,
to je već za čisto strahopoštovanje, bez dodatnih pitanja. Bilo kako bilo, nismo imali
moć za lobiranje na fakultetu M. Marković, bogu hvala. Eto, tako sam ja napravila
profesionalno logičniji izbor da doktorat radim na svom fakultetu. A ne kod mentora
koji bi, eto, slučajno, znao čime ću se ja to baviti. Glupo mi je da sve ovo objašnjavam
Marku. Neverovatno je kakve mistifikacije oko tih magistarskih i doktorskih
diploma postoje u glavama ljudi, pa makar bili i vrsni stručnjaci kao Marko. Ubiće
nas negativna selekcija, za te mistifikacije imamo zahvaliti onima koji su titule stekli
prešavši preko svojih objektivnih mogućnosti. Sećam se nekog malog gradskog oca,
više kao gradskog teče, bog da mu dušu prosti, po osnovnom zanimanju molera, koji
je posle završio dopisni Ekonomski fakultet na Rijeci79 i postao “budţa”. Ulazio je
kod Kikija i mene u kancelariju sa rečima:
− Gde ste, moji doktori i magistri? − a tu smo, radimo za tebe.
Napisali mu posle magistarski, pa sam ja ispala iz konkurencije za jutarnju
smotru. Počeli da mu pišu i doktorat, ali ga izdalo srce. To je bilo u davna vremena,
kad su naši političari još umirali od viška holesterola, a ne od metka ili teške
mehanizacije.
No, vratimo se Marku, on je drugar, hoće da pomogne:
− Razgovarao sam sa Del boyem dugo. Sve sam mu rekao. Podsetio ga i ko je sve
doktorirao − e, divno, tu priču najviše volim − i kako je njega deda Miloje oterao u
Zagreb, pa neće valjda on sad da bude takav idiot.... − nemoj više da me braniš,
molim te!
− Kad smo već kod toga, Zagreb više nije u Jugoslaviji, pa ja ne mogu tamo da
idem da doktoriram. Ali ću vašeg prijatelja, zbog ovog bezobrazluka, transportovati
tamo bez vize. On se tamo očigledno dobro snalazi, za njegovo dobro, koliko i on za
moje preporučuje da ja povlačim doktorat zato što on o tome ne zna ništa! A i zato
da bi malo drkao Sofronija.
Ruku na srce, ova tirada mi je bila potpuno bezvezna, mislim, pun Zagreb, smrdi
na kilometre, sve od onih koje sam ja tamo deportovala. Oprostite, bivša braćo, ovaj
nije ni za bolje ni za gore od onoga gde već jeste, da fermentira u svojoj laboratoriji.
Vidim, Marko se uznemirio od moje burne reakcije, pa spuštam loptu. Doneću mu
za neki dan jednu kratku verziju doktorata, čisto da vidi čime se mi to ne bavimo.
Kaţe, zvaće Del boya, razgovaraće s njim opet.
− Bolje ne − zamolim ja, bojim se da ga nisam ubedila, on je moja dušica.
Na izlazu iz Markove kancelarije sretnem u hodniku jednog kolegu, koga baš ne
mirišem najviše:
− O, de si lutko? Imaš cigaru? Šta pušiš? − od grebatora su mi najmiliji oni što
biraju.

79To je ono - platiš, pošalju ti pitanja, ti odgovoriš, zakuneš se nad brojem svoje osobne karte
da nisi prepisivao, i vratiš poštom na Rijeku. Pre petnaestak godina bilo je vazdan gradskih
funkcionera sa baš tom diplomom.

72
 − Classic − i vadim pljuge.
− Ja sam mislio da vas tamo kod Sorosa bolje plaćaju, bar marlboro − ipak uzima.
− Jok, sluţbena pljuga nam je Lucky Strike. Al sam trenutno undercover − i
krenem prema izlazu, čekaj, čekaj, šta bre ovaj sere? − Je li, bre, šta pričaš ti?
− Ne pričam ja, ceo grad priča da si se privalila kod Sorosa. Da si celo leto
predavala na nekom kursu za strane plaćenike. Ha, ha, ha. Nešto oko izbora
sigurno? Je l‟ ima nešto i za mene? Ko bi reko, sve mala naivna...
− Ej, ne pričaj gluposti, nego reci ko šta tačno priča. Malo mi je problema na
fakultetu.
− Pa to, na fakultetu, neki treskaju vratima i preporučuju da ti Soros potpisuje
pozitivne izveštaje na doktorat.
− Ko to treska vratima?
− He, mnogo me pitaš, sve i da znam, nije zgodno da prenosim takve stvari...
− Ma nosi se u pizdu materinu! − i ja tresnem vratima, koja uopšte ne tresnu jer
imaju hidrauliku.
Kući sam stigla ko furija. Zovem Sofronija, nigde ga nema. A šta uopšte da mu
kaţem, zvučaću ko ludak? Mirna sestro, kako smo učili, hajde prvo da razloţimo
problem na alternative:
Alternativa 1: Hranislav je Sofroniju rekao da ne moţe da se pređe preko Del boyevih
primedbi80, eto, jedan mali kolegijalni flić i sa njegove strane, ništa
strašno, i otputovao da osvaja kakve planinske visove. A Del boya
onda poneo ţar: baš bi bilo lepo da se Sofroniju kandidat povuče! Mala
ćuška za Sofronija, a za mene, ko te pita. Što jes-jes, ja se sve vreme
ponašam tunjavo, verovatno mu delujem zastrašljivo. Da su se oni
nešto stvarno dogovorili, valjda bi to rekli Sofroniju. Ili bi zvali mene,
pa rekli meni? A ne ovi pokvareni telefoni preko Marka. Uostalom,
Hranislav i Marko se jedva poznaju, ako se uopšte poznaju.
Alternativa 2: Ko to tamo lupa vratima, i o Sorosu? Moţda sam onog soma pre
vremena poslala na ono mesto, moţda bih iščačkala nešto više? Iz ovog
ugla Sofronijevo pominjanje sopstvene rezolutne apolitičnosti moţe da
ima sasvim drugačiji smisao.
Znate, ja uopšte nisam paranoik, makar ne koliki bih mogla biti, ţiveći u ovoj
zemlji. Ovo mi se ipak ne sviđa. Zovem Đurđu, prepričavam joj razgovor u hodniku.
Razne mi stvari nisu jasne:
 Niko na fakultetu nije znao da idem na Palić. Sem Sofronija, ali on je to, zarad
lične sigurnosti, momentalno zaboravio, garant. Nema šanse da je o tome glasno
govorio, posebno ne u onoj twilight zoni od njihovog kabineta. Oni, naime, tamo
skoro da ne otvaraju usta.
 Ja nešto i nisam krila gde idem i šta radim. Pričala sam sa prijateljima, ali su svi
pouzdano znali da idem kao student, a ne kao predavač. Uzgred, ne vidim
nikakvu vezu između mojih prijatelja i Građevinskog fakulteta. Sofronije iz
gornje stavke, takođe je bio pravilno informisan.
 Ako smestimo lupanje vratima u realno vreme − neko lupa dok sam ja još na
Paliću?!
Moja draga drugarica, kojoj sam se ja još od davne sedamdeset treće smejala kad
počne da psuje majku prisluškivačku na svako krckanje u telefonskoj slušalici, sada
se smeje meni. Đurđa, naime, ima značajno iskustvo sa Sorosovim Kumrovcem, gde

80 Ĉitaj, sitnog zvocanja koje slušamo svi već tri godine.

73
predaje svakog leta na nekoj drugoj školi, a i šire, sa krckanjima svake vrste.
− Koja si ti ćurka, otkud znaju, pa šta misliš šta radi šest miliona policajaca zemlje
Srbije?!
− Ajd ne seri, keve ti.
− Prvo i prvo, da li ti misliš da na Paliću, gde se odrţava po dvadeset sličnih
skupova godišnje, niko ne radi za policiju?
− Pa, verovatno neko i radi, ali... − ne dam se ja da me ubaci u tripčinu.
− Za početak, radi onaj mali plavi kelner, koji voli da melje s gostima... − pazi,
pazi, moţe biti, mali je mnogo glup za kelnera, moţe biti da je tajni agent, sad se i
Romi češka po glavi.
− Onda velika, krupna recepcionerka, što obično radi noćnu smenu.
− A ona zgodna?
− Ma jok, ona je prirodna plavuša. Onda onaj njihov šef, i on mi je sumnjiv. Pa
vlasnik kafića...
− A kad si tako pametna, otkud njima ideja da sam ja predavač a ne student?
− Lepo, tu onda otpada turistička agencija, koja mi je isto bila sumnjiva, oni su
znali − kako je počela sad ću joj još i ja biti sumnjiva!
− Prvo, bila si sama u sobi, sve vreme.
− Jesam, pa šta?
− Pa ništa, profesori su imali jednokrevetne sobe. Onda, jesi li se vucarala okolo
sa mojim ocem?
− Ne bih rekla da smo se baš vucarali, više smo, kao, par puta sedeli u holu i
restoranu...
− Je l‟ vidiš!
− Ali, tu su bili i drugi!
− Profesori!
− U stvari, jeste, ne misliš valjda da sam jurila sojke sa Bugarkama.
− Onda je sve jasno.
− Šta je bre jasno?
− Bila si u jednokrevetnoj sobi, vidno starija od ostalih riba − hvala na
komplimentu, draga − sedela sa matorcima koji su stalno pod prismotrom, šta ćeš
više?
− Slušaj, ja stvarno nemam ništa protiv da mi neko pravi policijski dosije, ako baš
nema druga posla. Ali me strašno ljute dezinformacije. Oću da mi ga daju da
ispravim sve što nije tačno, a reći ću im jasno i glasno mnogo više nego što...
− Donesi i meni moj, kad već ideš u kancelariju − smeje se.
Đurđa baš ume da uteši čoveka. Sedim i zamišljam ogromnu recepcionerku i
malog plavog kelnera, u uniformama saobraćajaca, imaju ono belo na rukavima.
Dolaze na fakultet, pitaju portira gde sedi moja komisija. Vode ih kod Hranislava, on
u omiljenoj uniformi rezervnog vojnog starešine. Dolazi čika Lole u uniformi
Vojvode od Karlovca, Karlobaga i Virovitice (preterujem), Del boy čuo za frku pa
visi sa simsa u svetlarnik, da ga ne umešaju. On je u uniformi od skaja, naravno.
Dugo, tiho i ozbiljno razgovaraju, ne znam šta, mnogo gledam filmove, ali ne toliko.
Ne, ona je luda, onaj som iz kanalizacije je lud, ovo nije istina.
Te noći sam, u snu, na glavi imala beretku, na nogama bele čarapice. Sva tako
doterana, kao u Alo, alo, satima sam se skrivala po polumračnim amfiteatrima onog
američkog univerziteta gde su snimali O jagodama i krvi. Ujutro sam zaključila da je
sve to bezveze, i da samo treba da skratim Del boya za glavu. I tako mu je čist višak.
Akcija, idemo kod Cane da časkom završimo sa njim. Cana će lepo da pozove Peru,

74
dekana81, on će da kaţe Hranislavu da veţe kuče, i gotovo. Gotovo, malo manjana.
Cana će prvo da se dogovori sa Milančetom, onda će Milanče da se dogovori sa
njom oko strategije, onda će njih dvoje da naprave simpozijum na temu kako
obraditi Peru... vaţno je da se ja ništa ne sekiram. Cana mi otkriva i tajnu Del
boyevog ponašanja:
− Znaš, on tebe tretira kao konkurenciju.
− Izvini, a kakva ja njemu mogu da budem konkurencija?
− Pa, kad doktoriraš.
− Pa šta kad doktoriram?
− Ali on svakoga vidi kao konkurenciju, ako dođeš na fakultet.
− Ma jebo vas sve Građevinski fakultet, ţeno, bre, mrzim tu zgradu od septembra
1975. Nesmanjenom ţestinom.
− Znam, al znaš i kakav je on...
I poveri mi po šesti put kako je Del boy još onomad, pre tri-četiri godine zvao da
je upozori...
Ispostavilo se da imam zašto da se sekiram, i da Canino i Milančetovo ispitivanje
terena nije bilo baš bez smisla. Naime, izokola saznaju da se Pera, dekan, posvađao
sa Hranislavom. Zvuči malo neverovatno, pre će biti da se Hranislav posvađao sa
njim. Zašto, moliću fino? Kompletno ludilo: zato što je dekan Elektrotehničkog
fakulteta na ulaz postavio bilmeze koji pretresaju studente i ne dozvoljavaju
odstranjenim, tj. amputiranim, profesorima da uđu u ovaj javni objekat. A to je, ako
niste znali, isti ulaz za tri fakulteta. Da ne bi mnogo talasao međ radikalskim
dekanima, Pera se dogovori sa dekanom Arhitekture da za njihove studente i
slučajne prolaznike otvore bočni ulaz. To je strašno zasmetalo Hranislavu?!
Tolerantan je do bola. I tako, sad njih dvojica ili ne govore ili jedva govore, nema
šanse da Pera smiri Del boya preko Hranislava. Pa dobro, zašto Pera to ne uradi
izravno, on je dekan? Šipak, di sme! Zna se kome Del boy pripada. Ništa vam nije
jasno? Nije ni meni, osim zašto mrzim ovu visokoškolsku instituciju. Niko se ne leči.
Da se ja ipak javim Sofroniju? To što on ne voli da sluša šta se okolo priča je
njegov problem, ovo je definitivno moj. Opet, ako počnem da mu pričam Janko,
Marko, Cana, Pera, Ţika... kakva sam sva razlepljena, ništa mu neće biti jasno. Kao
što ni meni nije. Napisaću mu e-mail! Evo, sad sam htela da ga priloţim u originalu,
ali ću imati milosti. Ja sam definitivno nepopravljiva skribomanka. Ukratko, izloţila
sam mu Del boyev pakleni plan da me isprepada preko trećih lica da povučem
doktorat. Kao i da to ne dolazi u obzir. Podsetila ga da postoji i peti član komisije,
Kiki. I da, za promenu, jedini poznaje problematiku iz mog rada. Pa neka to iskoristi,
u moju korist, ako mu nije teško. Posle malo i pričamo telefonom, spominje mi da
postoji nekakva skica nekog njihovog negativnog izveštaja, ali već pogađate, samo
da se ja ništa ne sekiram, da ne diţem galamu. Samo da ja mirno odem u Tursku, već
će on njima ponuditi kompromisni izveštaj i sve će biti u redu.
− Kakav sad kompromisni izveštaj, pobogu profesore?
− Pa, staviću u izveštaj nešto od onoga što oni tu hoće, pa ćete Vi to da uradite.
− A šta oni tu hoće?
− Ništa.
− Pa onda je sve u redu. Ne moram ništa da uradim − to sam ja malo zajedljiva.

81Cani, naravno, ne pominjem Sorosa, ako već nije zavirivala u taj moj dosije - ostavimo joj
nešto za lektiru. Zezam se. Jeste da ona nije član nijedne partije, ali ona sinoćnja priča sa
Đurđom nije mi baš potpuno izvetrila.

75
 − Nije − ne prima se Sofronije na šalu.
− Ozbiljno, šta tu piše?
− Ništa, nije vaţno, prepustite sve meni.
A da odem ja da se prijavim u Hag sama, dok je još vreme? Moţda mi priznaju
kao olakšavajuću okolnost što sam do sada sve prepuštala Sofroniju? Bar mi je
obećao da će se konsultovati sa Kikijem.
Ali mojih deset dana je isteklo, sutra putujemo u Tursku. Ne samo da se nisam
spakovala, ništa nije bilo ni ispeglano. Mami, ne bih li joj prekratila vreme pred
odlazak u bolnicu, zadajem gomilu besmislenih domaćih zadataka. Uglavnom
vezanih za zimnicu.
A u Turskoj ţive Turci, turskim načinom ţivota. I prilično ih ima. Hotel je bio
praktično na auto-putu, kojim su po celu noć fijukali kamioni, avioni i ostala
sredstva za proizvodnju buke. U onoj panici nisam ponela ama baš ništa za čitanje.
Srećom, trećeg dana sam se tako strašno otrovala nekom ribom, pa sam narednih par
dana imala šta da radim - crkavala sam. Bili smo u Efesu i Smirni, celo putovanje je
zbog toga dobilo smisao. Umrla je moja ujna. Pokušali su to da sakriju od mene, na
naš tradicionalni familijarni način, ne bih li momentalno ukapirala da nešto strašno
nije u redu i sledećih pet sati provela istraţujući istinu. Sve iz turske telefonske
govornice, postavljene u pustom prašnjavom turskom sokaku, negde oko ponoći.
Divno jedno letovanje, provela sam ga u groznici − stotine malih Sorosa lupaju
nekim ogromnim vratima od operacionih sala, ţure na nečiju sahranu; Del boy u
dvorištu fakulteta meša katran u velikom kazanu, a čika Lole čerupa još ţivu gusku;
Sofronije na moje oči počeo da se smanjuje, do veličine mrava, na kraju mi nestao iz
vidnog polja. Na javi, Sava ljut što sam neraspoloţena, toliko sam ţelela na odmor i
jedva smo skupili lovu. Šta predlaţe ? Da traţim nadoknadu materijalne štete od
Građevinskog fakulteta? Ili bolje od Sorosa, on ima više love?

76
 TRAGEDIJA ZABUNE - NASTAVAK

Po povratku kući saznajem da je Hranislav još na putu, da je na putu sada i

Sofronije, kraćem od par godina, iskreno se nadam. Sve ovo saznajem od Kikija:
− Dakle, ništa se u međuvremenu nije dogodilo? Mogla sam mirno da ostanem u
Turskoj još jedno petsto godina?
− I jeste i nije. Upoznao sam se sa Sofronijem.
− Keve ti, je l‟ ti se đajsvi? − uzgred, upoznali su se odavno, na mojoj odbrani
magistarskog, al su obojica očigledno posenilili.
− Vodi ga kući. Poslao mi je taj njihov izveštaj i svoj predlog kompromisa.
− Na šta to liči?
− Smrdi.
− Pa verovatno smrdi, čim je njihov.
− Mislim na kompromis.
− Ma koji će mi kompromis, daj šalji mi taj njihov izveštaj.
− Ne mogu, obećao sam Sofroniju. A i bolje da ti ne skače šećer bez potrebe, u
pravu je čovek, dţabe ćeš da se nerviraš, a i ovako ćeš da se nerviraš.
− E, ne trabunjaj, govori šta piše...
− Kako da ti kaţem, ja u ţivotu nešto odvratnije nisam pročitao.
− Uh, dobro je, ti stvarno umeš da zadovoljiš čoveku radoznalost, jesi bre
normalan, šta piše?
− To ti je, ovako... − pauza − dugačko.
− Ne zezaj me, ko boga te molim, nego pričaj!
− Ma ne zezam te, nego ne znam kako da ti kaţem, na prvi pogled to su neke
ozbiljne primedbe, tako, napisane...
− Šta su primedbe?
− E, luda ţeno, nije vaţno šta su primedbe nego ko ih je napisao.
− Pa ko ih je napisao?
− Tri člana komisije.
− Je li bre, koji ti je? Mani me se danas. Nosi se.
− Otkud ja znam ko je pisao. Napisano je, ali još nije potpisano, to je vaţno. Kao,
tu nema nikakve hidraulike, pa se stavlja pod znak pitanja koncept višekriterijumske
optimizacije...
− Del boy, magarčina.
− Pazi, to su sve budalaštine, kao zavijene u neke stručne oblande, međutim to
tako odiše jednom netrpeljivošću, patološkom mrţnjom, šta ja znam, je li, bre, ti,
koga si ti, bre, njima ubila?
− Mrţnjom, kaţeš?
− Pa znaš, ja još nikad nisam pročitao da je kandidat iskompleksiran a doktorat
mu pri tom subverzivan, na primer. Makar ne u zvaničnom izveštaju komisije,
moţda piše u nekim policijsko-psihijatrijskim spisima... − i tu mi Kiki izdeklemova
jednu rečenicu koju sam posle danima naglas ponavljala, ne bih li je dobro
zapamtila. Od silnog ponavljanja sam je zaboravila, toliko je bila suvisla i melodična.
− Subverzivan? A da se ne pominju i strane agenture?
− Ne baš tim rečima.
− A kojim se rečima pominju?
− Ostavi me, obećao sam čoveku da neću da pričam sa kandidatom − pazi, sad
sam ja Kikiju kandidat − i dosta. Nemoj da se ţdereš unapred. A da se malo i ti nosiš,
sa sve svojim nevladinim organizacijama, šta si koji moj njih imala da trpaš?

77
 Šta da vam kaţem, ponekad i ja ostanem speechless. Naime, nemam pojma o
čemu ovaj govori. Vidim da od Kikija više ništa neću saznati, pa skratismo priču.
Sofronije s puta dolazi kod njega da porade na kompromisnom izveštaju. Postavim
razumno pitanje:
− Izvini, a ako već postoji negativan izveštaj, zašto vi ne izađete sa pozitivnim,
đonom? Meni to zvuči logično, naročito ako kaţeš da ti taj kompromis smrdi.
− To nemoj mene da pitaš, nisam ti ja mentor. Valjda on bolje zna te ljude, ja ih u
ţivotu nisam video. Valjda zna kako s njima treba.
− Valjda − rekoh naglas, više da sebe ubedim.
Prvo što sam posle ovog razgovora uradila bilo je da nađem nevladine
organizacije u doktoratu. Pogađajte triput gde su bile: Nigde! I šta sad Kiki lupeta?
Da nisu i do njega stigle priče o Sorosu? Mislim, znao je on gde ja idem i šta radim,
ali ne i da se od toga pravi frka. Taman posla, pa da mi još jedan član komisije zbriše
u apolitični mikro-kosmos. No, bar sam ovu misteriju ubrzo razrešila, zahvaljujući
svojoj upornosti (čitaj histeriji). Panično sam ispreturala sve papire koje imam i našla
nesrećne nevladine organizacije, na jednoj šemi, u kućici 3x1 cm. Pod rednim brojem
dva. Inicijatori višekriterijumske evaluacije mogu biti:
1. Drţavne institucije;
2. Nevladine organizacije;
3. Građani.
Eto, to je bilo nacrtano. Najveći crnjak je što dotična šema postoji u prethodnim
verzijama doktorata, ali ne u definitivnoj. Ko to tamo luduje nad nevladinim
organizacijama u nevaţećim verzijama rada? Pa ja sam taj crteţ izbacila, kao višak,
mnogo pre nego što su nevladine organizacije postale registrovane ispostave stranih
agentura?! Ovo je već za kompletnu paranoju! Neko se mnome bavi mnogo detaljnije
nego što se ja bavim samom sobom82.
Druga, i mnogo vaţnija, nedoumica bila je ko je autor tog nesrećnog izveštaja. Od
toga zavisi rasplet ove drame. (Treba li uopšte da vam kaţem, drage moje, da smo
već u sredini septembra 2000, duboko zašli u drugi mesec od kada ne spavam;
manijačim po kući i šire; vodim unutrašnje dijaloge sa komisijom, ponaosob i
grupno; ne kuvam, ali zato prekomerno ţderem; sikćem na sve što mrda, uključujući
i mačku... je l‟ treba još da nabrajam?) Dakle, da vidimo šta su ključne reči iz
izveštaja koje sam od Kikija izvukla:
 mrţnja
 subverzivno
 nema hidraulike
 sporan koncept višekriterijumske evaluacije.
Ajde što je kretenski, nego je i kontradiktorno:
Prvo otkačim čika Loleta, on nikoga ne mrzi, subverzivno je za njega
komplikovana reč, a ostale dve keywords već zalaze u domen sadrţaja doktorata, sa
kojim on nema baš ništa. Pošteno, nisam sasvim sigurna ni da je pismen, s obzirom
na to koliko je usmen.
Hranislav ume da mrzi. Subverzivne reči liče na njega. Ĉini mi se da mu se za
hidrauliku, generalno, jebe u ţivotu, time se on ne bavi. On je višekriterijumsku
optimizaciju, u Sofronijevom obličju, doveo na Građevinski fakultet, da nije sada u
sporu sa samim sobom? Zvuči mi blesavo.

82Uzgred, nikada nisam saznala kome su tačno zasmetale NGO. Moraću da pitam Kikija,
kad se skine embargo sa ove priče. Za jedno dvesta godina?

78
 Del boy? On već tri godine tandrče kako njega u mom doktoratu nema, doduše
ne znam po kom osnovu je sebe poistovetio sa hidraulikom, ali ajde, kad kaţe.
Koncept VE mu jeste sporan. U stvari, sporan mu je Sofronije, kao ţivo biće s
pravom na vazduh i rad, ali Sofronije je za njega isto što i VE. Pošto već sebe vezuje s
hidraulikom, tek ovo zvuči (njemu) logično. Međutim, upotreba reči subverzivno u
Del boyevom rečniku više je nego subverzivna. Onda ona mrţnja: Del boy nije
hladan, mrţnja je hladna, ma to je Kiki malo preterao u interpretaciji.
Da vidimo šta nam je još poznato: Hranislav je sve vreme na putu, Del boy se
bavi zastrašivanjem preko Marka. Na osnovu skromnih informacija, koje sam i vama
prenela, i ovog genijalnog samostalnog rasuđivanja dolazim do glavnog
osumnjičenog za ubistvo mog doktorata, za sada u pokušaju - to je Del boy i niko
drugi.
Potvrde ove teze pljušte jedna za drugom:

Posredna potvrda 1:

Odlazim u školu i čujem da sam se za svega nekoliko dana mimoišla sa Del

boyem. Šta je njega poteralo da se zaputi u zvezdarske šume, da nije mene lično
traţio? Jok, upisuje neko dete u srednju zidarsku školu u našoj ulici, pa svratio do
Cane da pita da l‟ zna komšije, i to:
− Da nije opet nekog zapošljavao na moje mesto? To dete na primer? − ja bih bila
malo maliciozna, ako nemate ništa protiv.
− Nije, ali mi se ţalio. Ima problem. On − kaţe Cana, vidim da se i njoj više
smučio.
− Ma keve ti? Jesi ga ponudila vinjakom, dobar je za probleme te vrste?
− Jok, on ima problem sa tvojim doktoratom.
− Pa je l‟ mu preteţak problem? Moţe lako da ga reši, ţilet, pilule, kanap, vatreno
oruţje, nameštena saobraćajka... bistar je on dečko, smisliće već sam kako će − meni
je, naime, sasvim svejedno.
− Izgleda da on tu ništa nije kriv. Tako kaţe. On se ne bi u to mešao ali mora.
Kaţe, Hranislav ne dâ da doktoriraš.
− Prvo, on se meša još od prvog vagona, i to zdušno, a ne pod moranje. Drugo,
Hranislav je Sofroniju rekao potpuno obrnuto. I, molim te, koje moranje da drkaš
nekog u zdrav mozak!
− Zbog zvanja.
− Kog sad zvanja? Da nije sad i Hranislav u tripu da ću, kad doktoriram, da
traţim da predajem i Hidrocentrale, zajedno sa Sanitarijama, a ujedno ću im se
useliti i u stanove, vikendice, tucati njihove ţene, konfiskovati pokretnu imovinu,
sahraniti se u grobove njihovih predaka...
− Ma jok, zbog njegovog zvanja. Za nekoliko godina treba da dobije zvanje
redovnog profesora, pa ne bi dotle da se zamera Hranislavu, znaš ga kakav je.
− Jeste, pa će i narednih nekoliko godina, kao i nekoliko prethodnih decenija,
morati da glumi Hranislavljevog majmuna. Zvuči logično, ispravno i
dostojanstveno. Sere, bre. Tvrdi pazar. Pošto mu je propao pokušaj da me, preko
Marka, poplaši da povučem rad, sad pravi odstupnicu. Kao, on to samo izvršava
naređenja, pušta plin.
− Ne znam baš, insistirao je da Hranislavu nipošto ne kaţemo da nam je rekao ko
stoji iza svega.
− Što je znak više da sam u pravu za sve što ti pričam, i da Hranislav to obavezno

79
mora da sazna.
− Kako?
− Ja ću da mu kaţem kad poludim, ako Sofronije neće. A mora, ovo je sve ipak
spletka protiv njega, a ne protiv mene.
− Nemoj samo mene da mešaš, obećala sam mu.
− Nemaš brige sestro, ja sam tu priču od njega lično čula bar deset puta za ove tri
godine. Ne poverava se on samo tebi. To mi je, doduše, pričao mnogo pre nego što je
počeo da pravi ovolika sranja, ej, da piše falš izveštaje i cenka se sa isprepadanim
Sofronijem! Ali posluţiće.

Posredna potvrda 2:

Dolazi moj brat sa snajkom na večeru, dan ili dva pošto mi je Cana prenela Del
boyevu ispovest da mu je redovna profesorska glava ucenjena od strane zlog
Hranislava. Mislim, ovo je naţalost čista istina, Del boyeva tuţna sudbina, koju je,
uzgred, sam odabrao. Što, na primer, nije otišao da bude redovni profesor negde
drugde, gde su pitomiji, gde nema nikakvih Hranislava83? Ali da će Hranislav da se
smara oko jednog pišljivog doktorata, to mi je prilično neverovatno. Njegove su igre
veće. Nego, dođe moj bata i prepričava mi nebulozan razgovor koji je tog dana vodio
sa svojim direktorom. Uzgred, nemam pojma ko je taj čovek, taj njegov direktor.
− Je li, kako se zove ona tvoja sestra?
− Romi Scott.
− Je l‟ ona ono beše doktorirala na našem fakultetu84?
− Nije, ali sad će.
− Zamisli šta mi se danas desilo. Odem nekim poslom kod Loleta na fakultet i na
stolu vidim jednu knjigu, sa super koricama. Njen doktorat. Nećeš mi verovati, u
trenutku pomislim na tebe, nešto tako lepo, te korice, samo si ti mogao da napraviš.
Ali ti nisi bio tu...
− Pa rod smo, šta da vam kaţem, mala je talentovana na mene − zeza se moj
osam godina mlađi brat od ujaka.
− Pitam Loleta šta je to, a on mi kaţe da je to doktorat jedne njihove
kandidatkinje, Ducine drugarice85. I sad, on je tu, kao, pao s Marsa, to je ona radila
nešto sa onim Sofronijem, pitaj boga šta, a baš ga i briga. Nego, imaju problem, Del
boy se zainatio ko junac, ne zna Lole koji mu je đavo.
− Oko čega?
“ Ne zna Lole to, a i više ga zanima zašto − eh, da je bar Sofronije takva tračara,
on bi ukapirao zašto i svima bi nam bilo lakše.
Sad još samo da krenem po pijaci, da oslušnem šta nakupci i dileri znaju o mom
doktoratu, a ja ne znam, pa da budem kompletno informisana.

Posredna potvrda 3:

Javlja se i Marko. Pročitao je moju kratku verziju doktorata i sviđa mu se. Prava
reč za jedan naučni rad, sviđa ti se ili ti se ne sviđa. Ali dobro, Marko je na mojoj

83 Ovo sam ja opet maliciozna. Koliko sam samo puta od njih čula pitanje zašto ja nisam
otišla sa svojim doktoratom negde drugde, “negde gde se to uči”.
84 Očigledno, taj fakultet je svačiji, samo ne moj!
85 Pazi tek ovu referencu za doktorirati!

80
strani, šta sad i ja cepidlačim. Kao, to je novo, korisno, zanimljivo, originalno... i sve
je on to objasnio Del boyu. Jao, pa jesam li mu rekla da ga ne zove! Ali ima još, i Del
boy je, po Marku, malo paţljivije pogledao doktorat, i u principu ga je Marko
ubedio. Trt. Menja stav. Trt, trt. Ali ima jedan mnogo veći problem. Hranislav,
pogađate. Trt, trt, trt. Del boy preporučuje da se nađe neka veza za Hranislava, ali da
mu nipošto ne kaţemo da je on to preporučio. Jer... redovna profesura, i znate već.
Mali se opet prekombinovao. Ima, međutim, Marko i jednu malu primedbu na moj
rad, skoro stidljivu:
− Znate, ali ja se bojim da to kod nas trenutno ne bi moglo da se primeni.
− Znate, potpuno ste u pravu. A, hajde, nabrojte mi tri stara, dobra, poznata
pronalaska koja trenutno ovde mogu da se primene. Uzmimo na primer, stari dobri
motor sa unutrašnjim sagorevanjem86, ovde nema goriva za njega...

Da ne gušim, na sve strane Del boyevi tragovi, i svi smrde nečovještvom. Voleo −
ne voleo Sofronije tračeve, moraće da čuje i sam smisli kako i koliko da kaţe
glavnom gazdi. Da mu ja ne bih rekla. Sofronije me sluša i na kraju dolazi do
samostalne ingeniozne konstatacije:
− Pa da, moţda je sve to zato što Cana nije htela da otpusti Vas i zaposli tu
njegovu prijateljicu, hm, to nisam znao! − e, stvarno je nikakva tračara, a tek što je
poznavalac ljudskih duša. Koja, bre, crna prijateljica, to je Del boy samo probao,
ispitivao teren, da mi snimi pozicije. Mislim, on je to stvarno pokušao, čak su mi i
pokazali tu ribu. Uzgred, običan dreš.
No, ja naravno ne treba ništa da se brinem, on i Kiki samo što nisu sredili taj
kompromisni izveštaj i postigli isti. Kompromis.
Ujutro zovem Kikija:
− Ćao devojčice, baš mi je tu tvoj mentor, radimo na tekstu... − to moj drugar hini
neku veselost. Koja baš nije primerena situaciji.
− Slušaj i ti, a reci i njemu, zajebite te kopromise, sedite i napišite pošten izveštaj,
pa tras oni, tras vi. Dosta, bre, tog zavitlavanja...
− Hmfmfhrfr..
− Šta kaţeš?
− I ona je dobro, pre neki dan je došla sa odmora.
− Ehej!
− Vaţi, čućemo se, ćao!
Sedim na balkonu i buljim u slušalicu. Da l‟ da odem pravo da se bacim pod
prevoz ili da prvo skoknem do Zavoda da ih podavim obojicu? Kiki je korektan, Kiki
je korektan, Kiki je korektan... ponavljam ko mantru. A šta mi to vredi? Javlja se
posle pola sata:
− Napravili smo te pomije − više nije onako razdragan, pre rezigniran.
− Dobro, bar mi objasni šta je taj kopromis, samo vešanje, bez dodatnih sto
godina robije?
− Otprilike. Kao, mi smo tu napisali kako je to OK, bez neke veće euforije, ali da
njih trojica imaju neku primedbu, pa da onda nas dvojica predlaţemo da ti se da rok
od godinu dana da ispraviš tu primedbu.
− Kakvu bre primedbu?

86Da ne pomislite da ja poredim moj “izum” sa pronalaskom motora sa unutrašnjim

sagorevanjem, samo sam nešto to jutro bila nadrndana jer je moj otac proveo u redu za
benzin pet sati, a za to vreme majka iskaljivala nervni slom na meni.

81
 − Ma nešto bez veze.
− I kako ja to da ispravim ako je bez veze?
− Teško.
− I kako vi mislite da ja još godinu dana gledam Del boya posle svega što je
napravio i postupam po njegovoj bezveznoj primedbi?
− Nemam pojma.
− Pa šta je onda tu kompromis?
− Da dobiješ na vremenu.
− Jeste, samo mi vreme u ţivotu fali, malo su me kinjili, malo su mi vremena
pojeli, pa ajde još malo. Prvo mi je bilo rano da doktoriram, brţe od njihovih
asistenata, jedna godina čekanja; posle smo malko putovali na Tajvan, godina i po
čekanja; sad imamo šatro primedbu, još godina čekanja; šta će onda da izmisle? Ne
sviđaju im se fontovi? Ma dosta mi je, bre, neću više očima da ih vidim, a ne da im
postupam po bezveznim primedbama na nešto o čemu pojma nemaju! Ajde, zamisli
optimističku varijantu, naduvaju se sva trojica noćas smejavca, dođu sutra svi veseli
i potpišete pozitivan izveštaj. Koji, uzgred, vas dvojica niste ni napisali. Kako
zamišljaš da ja branim taj rad pred tim tipovima? Moţda treba da mi čestitaju?
− Što se mene tiče moţeš još, ako ti je lakše. Ti si sve u pravu, ali je ovo najviše što
se moţe postići.
− Misliš najviše što vas dvojica pokušavate?
− Ne misliš valjda da ja preko tvog mentora mogu da pokušam nešto više. Da
uzmem sutra katanu i posečem glave trojici ljudi koje prvi put u ţivotu vidim?
− Da si neki samuraj...
− Nikakav sam samuraj.
− I to znam − i onda smo se još malo svađali, krajnje privatno, pustio me da
sikćem dok se ne prizovem razumu.
− Nego, je l‟ tamo sigurno piše da je ta glupost njihova primedba, a ne vaša?
− Sigurno, toliko sam uspeo, kod tvog mentora, ti-i-ti imaju primedbu, citirano, u
italiku.
− I kaţeš to je sutra, ti pregovori?
− U deset.
− Javi mi se posle odmah, molim te.
− Nema frke, drţi se, ćaos.
− Bolje se drţi ti, to je vaţnije. Ćaos i ja tebi.

82
 SURPRISE PARTY

Cele noći se prevrćem i molim se svim đavolima na nebesima da izvrše jednu

malu, malecku, privremenu korekciju Sofronijevog nepokolebljivog,
antispletkaroškog karaktera. Na pet minuta, samo da Hranislavu natukne da sve to
Del boy radi njemu, a da sam ja indigo. I da uvlači i Hranislava. Da se krije iza njega.
Zgaziće ga Zli Hrane kao buba švabu. Neće moći, Sofronije je anđeo, a anđeli se ne
daju đavolima. Osim toga su i bića bez polnih organa, glavnih i pomoćnih. Da ludilo
bude kompletno, ujutro je sreda, 20. septembar 2000, imam ispit. Umesto da to
odsudno pre podne provedem pokrivena preko glave, ispod kreveta, skembana u
ormanu, veš mašini, na tri leksilijuma... ja moram da smestim sto dvadeset studenata
u amfiteatar koji ima sto stolica, da im podelim zadatke i tri sata gledam u njih, kao,
da ne prepisuju. Gore je to što će oni gledati mene. A ja se osećam ko puţ golać na
pločniku, usred dobro posećenog mitinga ujedinjene opozicije.
Ispostavilo se da mi je taj ispit dobro došao, uključila sam automatskog pilota i
tako prefurala jutro. Istini za volju, ja sam već nekoliko dana unazad osećala da od
tog buđavog dogovora neće biti ništa. Tog jutra sam znala da neće biti ništa. Ono što
nisam znala bilo je da li ja uopšte ţelim da se oni dogovore. Mislim, šta posle? Dalje
mrcvarenje? Ne ţelim i tačka. Sa druge strane, a šta ako se ne dogovore? Tu već
nemam nikakve ideje, a kad nemam ideje ja sam u panici. Vraćam se kući iz škole i
zovem Kikija da mi kaţe da su pregovori propali. Kiki se, međutim, još nije vratio.
Telefon zvoni posle pola sata:
− Ćao devojčice, je l‟ sediš? − ne volim kad me zove devojčice, tako me zove samo
prilikom prirodnih i protivprirodnih katastrofa, no, ja sam već velika devojčica,
velike devojčice ne plaču.
− Samo momenat da siđem sa dvovisinskog razboja, naravno da sedim. Slušam.
− Shit! Nije bilo šanse.
− Znala sam. Ajde sad polako, iz početka.
− Pa ništa, kaţem ti, nije bilo šanse. Onaj stariji je samo par puta nešto pitao,
onako neutralno, da se informiše.
− Lole.
− Jeste, mislim da je taj. Onaj mlađi je Del boy, on je kao nešto prikenjavao, onako
mušičavo, ali nije bitno. Nego ledeni. On nije bio spreman ni na kakav razgovor.
Odrţao je jedno dva monologa, on je zapravo nas tu doveo da mi potpišemo njegov
negativni izveštaj. Zvučalo je kao da preti. Mislim, mene boli uvo, moţe da mi ga
duva, ali... Ja sam nešto pokušao...
− Ti ili vas dvojica?
− Pa, dobro, kao nas dvojica, nemoj ništa da me pitaš. Ĉoveče, ti mu nešto pričaš,
a on gleda kroz tebe, ukočen, ne trepće, grozno, ti znaš da sam ja u ţivotu mnogo
neprijatnih razgovora vodio − jeste, Kiki ima tapiju na sve neprijatnosti na kugli
zemaljskoj. I ume sa njima da se nosi. − Ali ovo nisam doţiveo. Kao u zid. I onda je,
na kraju, kad je postalo jasno da mi nećemo da se potpišemo na njegov papir,
pogledao na sat, rekao nam da neće više da troši naše dragoceno vreme i otpustio
nas!
− I šta ste onda uradili? Šta je Sofronije uradio?
− Ništa, izašli smo napolje.
− Pa šta kaţe? − osećam se... ne znam kako se osećam.
− On ništa, ja mu kaţem da ti se javi, da čekaš. A on da ti javim ja! Ja njemu da bi
ipak bio red da ti on saopšti. Kaţe, ne moţe, sramota ga je. Kao, ja sam ti bliţi, lakše

83
ćeš podneti.
Za razliku od Sofronija, Kiki isto nije sklon ogovaranju. Mogu da se kladim da
me je poštedeo bar dve trećine bljuvotina koje je su se tamo dogodile ili izrekle. To
što mi je ispričao o Sofronijevoj dostojanstvenoj reakciji samo znači da je zgađen do
bola. A njega je baš teško zgaditi. Pa i mene nije lako, ako ćemo pravo. Elem, pošto
više stvarno ne treba da brinem za taj kompromis, pošto je sve odigrano baš kako
treba, Kiki će mi sutra dati tekstove izveštaja. Ne znam zašto, pitam unapred:
− Dakle, doktorat mi je subverzivan.
− Ne, samo je opasan − dakle taj “kompromis” jeste postignut. U čiju korist?
− Ispostave stranih agentura?
− Nema.
− Je l‟ mi neko pominjao kevu i Sorosa, pojedinačno ili kombinovano?
− Jok, bre. Uostalom, videćeš sutra. E, umoran sam, isceđen sam ko opirača,
pričaćemo. Opusti se, ništa ne moţeš da uradiš.
Jeste − da! Krajnje sam opuštena. Ništa ne mogu da uradim. Dakle, Hranislav je
prvi put u ţivotu preuzeo ulogu egzekutora, javno? Nešto se čudno događa,
progresivno čudno. Ako on toliko stoji iza Del boya da je čak stao ispred njega, pa
Del boy je na konju! Srediće mu Zli i mesto akademika, promptno i prekoredno87. A
Sofronije? Pući ću od muke. Sramota ga je. Zašto? Zato što je pogrešio u proceni ili
zato što me je svo vreme zavlačio? To će za nas ostati večita tajna, budući da isti ne
voli da se bavi takvim stvarima kao što su izgovaranje reči na usta. U cilju iznošenja
istine, mislim.
Iskulirala sam ostatak dana. Do te mere da sam mirno otišla na predizborni
miting DOS-a, pred Skupštinu, i urlala Gotov je!, Gotov je!, Gotov je!, kao da na taj
način mogu da zgotovim i mog bolesnika, a ne samo našeg, koji sam‟ što nije Puko
je! Išli smo u kumovsko-kumašijskoj varijanti. Usput pričam Janji šta se dogodilo:
− Ĉoveče, ne mogu da verujem! − zgraţava se moja prijateljica, koja radi u
gorepomenutoj SANU, i smatra da je tamo videla i doţivela baš sve. Što su stariji - to
su gori, njeno omiljeno objašnjenje. Pa nisu ni moji ludaci baš u prvoj mladosti.
Mislim, kako koji, neki su mi, prosto, prerano sazreli.
Kod JAT-a naiđemo na mog učitelja Jovu. Stvarno, učitelja-učitelja, iz osnovne
škole. Stoji sav nešto izgubljen, sa mojom školskom drugaricom Gocom. Pomislim
kako je to tuţno, njegova rođena deca, moji vršnjaci i drugari, odavno su u
inostranstvu. A on, eto, uličari sa svojim bivšim đacima, sam. Prilazim, Goca mu
kaţe, kao detetu:
− Vidite ko je ovo, Romi − kao da se boji da me on neće prepoznati.
− Mila moja, već tri dana mislim na tebe − grlimo se, da li moj učitelj to ima suzu
u oku a ovi još nisu ni bacili suzavac?
Jova i ja se mnogo volimo. Retko se viđamo, ponekad prođu godine. Ako me
krene sa ovim pisanjem, on će dobiti bar jedan roman, iako Jove ima za sabrana dela.
Ja u ovom susretu vidim znak. Drugi po redu. Prekjuče sam, naime, na studentskim
demonstracijama srela ginekologa koji me je rodio. Ja to tako volim da kaţem, čika
Ţeljko je porodio moju mamu, nije mi on tata. A kad sretnete prvo ginekologa koji je
porodio vašu mamu, pa zatim svog jedinog učitelja, i sve to na demonstracijama, čini
mi se da se neprijatelju ne piše dobro.

87Neće moći! Ni sebi nije uspeo da sredi. Pa se, čujem, upisao u neku paralelnu Akademiju,
koju su izmislili oni što imaju jaku ţelju al nemaju prolaz u SANU. Svako ti u ovoj zemlji
ima alternativu, pa i besmrtnici.

84
 Dobro, bio je to veličanstven skup, mene su posle veličanstveno bolele noge,
osećala sam se veličanstveno prazno, uključujući i naredno jutro, kada sam krenula
kod Kikija po inkriminisani tekst. Bolid na ulazu u Zavod me pita gde sam pošla! Ko
zna kako sam ga pogledala, samo je trepnuo:
− Izvolite!
Ulazim kod sekretarice, pre nego što sam joj poţelela dobar dan:
− Izvolite − na šta li im ličim?
Ako mi sad i Kiki kaţe da izvolim, idem pravo preko puta da se prijavim sama.
Preko puta je Zavod za mentalno zdravlje, ako ste zaboravile. No, moj bosonogi
psihoterapeut mi bez reči daje nekoliko listova papira i izlazi, ima neka posla, vratiće
se za petnaestak minuta. Šta da vam kaţem, Kiki je pametan momak, to ste već
ukapirale, sa zdravim nagonom za samoodrţanje. Da je nesmotreno ostao u
prostoriji, garant bi mu već posle par prvih pročitanih rečenica skočila u krilo, u svoj
svojoj tonaţi, čvrsto ga zagrlila i počela da vrištim.
Jer, preda mnom je stajao, drage moje, tekst koji je napisao Hanibal Lektor lično!
Manite se vizualizacije, Hranislav88 liči na Entoni Hopkinsa koliko i ja na Dţodi
Foster, nije u tome stvar, nego, opasan manijak je after me! A ja sama u sobi. Dobro,
tu je kerber ispred vrata, sad će i Kiki, ali ja ne smem sama kući! Smiri se budalo, ovo
nije istina, ovo ne piše ovde, ti sanjaš, uštini se, polako, šta bi Dţodi Foster uradila na
tvom mestu... E, to je problem: ja mrzim trilere! Od početka do kraja svakog trilera
koji gledam ja se samo nerviram. Ono što mi posebno ide na ţivce su ţenske
troublemakerke koje, umesto da pozovu policiju, odlaze same u mrak da ganjaju
manijaka. A pri tom su sve vreme načisto isprepadane. U svakom filmu glavni
muški lik više vremena potroši spasavajući kokošku od njene samoinicijative nego
na regularni detektivski posao. Nego, koju, bre, policiju ja ovde da zovem? A ne
drţim ni da sam kokoška.
Moram da skratim ovaj opis svog psihološkog stanja, evo, opet sam se
uznemirila. Tek, kući sam otišla taksijem, za poslednju lovu u novčaniku, uredno
sedela na zadnjem sedištu i nisam draţila taksistu na ţvaku, izašla na ćošku,
proverila da li me neko prati, uz stepenice se popela sa klinkom iz komšiluka,
uskočila u gajbu, zaključala obe brave, navukla trokrilni orman na vrata, u dve reči −
ponela sam se pametno i odgovorno. Dobro, sad smo na sigurnom, hajde da polako
vidimo šta tu tačno piše. Tu je i čaša ladne vode, zlu ne trebalo.
Da li zbog promene scenografije (ja sam, naime, sada u svom toplom domu), da li
zbog ponovnog čitanja socalled izveštaja, zapadam u sledeći film. Ne, ovo nije Kad
jaganjci utihnu, ovo nije Hanibal Lektor, ovo je Fatalna privlačnost. Ja mu dođem kao
ona prevarena ţena koju proganja muţevljeva luda bivša švalerka! Hranislav kao
Glen Klouz. Uh, dobro je, lude švalerke su bar gluplje od Hanibala Lektora, ali čekaj,
ko meni ovde dođe muţ koji je “skrivio” sranje? Sofronije? Ali lude švalerke su ipak
lude, jao, gde mi je Meda! Evo ga, spava na monitoru, ma da odem ja ipak do
kupatila da vidim da nema tamo nešto zaklano?
Zajebi filmove, kaţem sebi, razloţi problem, ti to umeš:
E, pa nema šta da se razlaţe. Pred sobom imam pet stranica teksta koje su
zavedene u Arhivi Građevinskog fakulteta pod brojem89 02 441/8 - 96, sa datumom
21. septembar 2000. koji je, dakle, od danas na uvidu javnosti, a ja od njegovog

88 Kapirate? Koji sam ja kreten! Del boy je sve vreme bio Hranislavljev mentalni veselin! Da
me izmori i pripremi za Hranislavljev završni udarac. Glupača, koja sam ja glupača!
89 Broj sam saznala kasnije, ali što da vas sad drţim u neizvesnosti i oko toga.

85
sadrţaja hoću da dobijem nervni slom. I šta se onda radi? Pa ukloni se razlog
nervnog sloma! Kako? Da bacim papir u đubre? Neće ići, on je na uvidu javnosti. Da
zapalim fakultet? Moţda to i nije bilo loše rešenje, ali mi u tom trenutku, je l‟ te, još
nismo imali nikakva iskustva sa potpaljivanjem javnih objekata, pa sam olako prešla
preko ove alternative. Jedino legitimno, iako ne baš sasvim legalno, rešenje učinilo
mi se da pokušam da smuvam nešto kroz institucije sistema. Jedina institucija koja
mi pada na pamet jeste Pera, dekan.
Zovem Spaseniju − Canu, objašnjavam joj situaciju, verovatno potpuno
razluđeno, s obzirom da mi momentalno odaje broj Milančetovog mobilnog telefona,
jednu od čuvanijih tajni. Zatim zovem i njega, očigledno i na njega uspevam da
prenesem frku jer me posle deset minuta obaveštava:
− Imaš zakazano kod Pere u ponedeljak, između osam i devet ujutro. I da si se
pristojno obukla, uz vrat90, da se ponašaš smerno i da slučajno nisi upalila cigaru.
− Dobro, neću, hvala što si mi rekao.
− Nemoj ti meni dobro, znam te, i tebe i onu moju ţenu, samo zaglabate tu cigaru
gde god smestite guzicu. I nemoj tamo da prekrštaš noge.
− A kad ja to, inače, prekrštam noge?
− Otkud znam, al nemoj. Ćao, ţurim, čujemo se.
Interesantno u ovom dogovoru je to što ja kod Pere treba da idem, ako ste pratile
datume, 25. septembra, dan posle izbora. Hoće li u ponedeljak uopšte postojati
fakultet, o Peri da ne govorimo? Jer, ako se sećate, već se osećalo u vazduhu. Na svu
muku, ova mi je pomisao bila zabavna. Samo meni tako nešto moţe da se desi, da u
ovaj horor upadnem baš sada. Mislim, biti toliki baksuz zapravo je strašno zabavno!
Znam da ste znatiţeljne šta zapravo piše u dokumentu 02 441/8 - 96, šta je tu
toliko strašno. Polako, doći će na red. Uzgred, ni ja tih dana nisam znala šta zapravo
piše, moja reakcija je bila kao kad ti se očišćen šaran, bez glave, još trza u tiganju sa
vrelim uljem. Glavu sam uključila kasnije.
Subotu, 23. septembar, provela sam prilično unezvereno. Bilo je i veselih
trenutaka, ali zakratko91. Sava stalno sklanja onaj papir sa stola, on ne moţe očima
da ga vidi. Papir opet nekako izranja. A ja? Pa ne znam, ponedeljak mi se činio
vekovima daleko, sad, kao, preko vikenda, otegao se red, tri kruga oko fakulteta, svi
došli da čitaju onu gomilu gadosti. Moram nešto da preduzmem odmah. Uveče
zovem Sofronija, da vidim da l‟ se još stidi. Javlja se mlađi muški glas, sad će (tata?),
kratka stanka pa neko muvanje i onda na kraju, gotovo kao devojčica:
− Dobro veče, koleginice − stidi se.
− Dobro veče, profesore. Kako ste? − i s ove strane ţice je devojčica,
najrazdraganija verzija koju sam uspela da odglumim.
− Eto, gledam ove vesti, oko ovih izbora... − osećam vidno olakšanje u glasu, čak
je i dublji, muškiji.
− Šta se to desilo prekjuče?
− Ne znam, pravo da Vam kaţem. Uopšte mi nije jasno šta ih je spopalo. Potpuno
sam iznenađen − izgovara tonom kao da, na primer, priča kako je Saša Đorđević
promašio trojku u poslednjoj sekundi utakmice i mi izgubili. Na dobrotvornom
turniru.
− Dobro, nećemo o tome, nego, dao mi je Kiki onaj izveštaj, tek juče.
− Jeste, sad moţe, ja sam ga zamolio da Vam ne daje ranije, znate, nije bilo

90 Slušaj njega, uz vrat! A ja obično po dekanatima šetam bez leđa.

91 Ĉitali ste Appendix I?

86
kolegijalno prema Hranislavu... − ovaj je dakle sve vreme znao da je u pitanju
Hranislav!? Nije istina! Ipak je, izgleda, istina.
− Lepo je čuti kako ste vi svi kolegijalni jedni prema drugima. Međuljudski
odnosi za svaku pohvalu. Ali, zar Vam se ne čini da je taj tekst odvratan?
− Pa jeste.
− Zato Vas zovem, u ponedeljak idem kod Pere, dekana, traţiću da oni povuku
taj izveštaj a ja ću povući doktorat. To je skaredno!
− Pa jeste.
− Super što se sve sa mnom slaţete! Ali ja nemam ţivaca da čekam do
ponedeljka. Insistiram da odmah zovete Hranislava i traţite to od njega.
− Neće ići.
− A što? Da nije opet otišao da planinari? Svratio samo na par dana da
kolegijalno učestvuje u radu komisije...
− Ma ne, već sam ga pitao.
− Molim? Kad ste ga pitali, ko Vas je ovlastio! − tu se sad ludača budi u meni.
− Nije vaţno, vaţno je da se slaţemo − ko se bre, keve ti, slaţe, i u čemu? − Ali
neće. Kaţe, kada ste predali rad, sve ima da ide po proceduri.
− Pa meni je taj manijak odobrio da predam rad!
− Nemojte tako, tim rečima − a kojim ću rečima? − Svejedno, što se njega tiče to
ne dolazi u obzir. Ali pokušajte, moţda nešto uradite sa Perom.
Jok, nego ćeš ti da mi postiţeš kompromise! Ipak povremeno imam dobre ţivce,
ako uopšte imam još koji:
− Hoću. I hvala vam. Ĉućemo se. Laku noć − izgovaram opet najslađim glasom.
− Laku noć. I čuvajte se, nemojte da se sekirate.
Ma neću. A što bih? Lepo spavajte, dragi profesore, jer, sutra je novi dan. Izbori.
Izbori, a ja venem. Je l‟ to iz one pesme Kad mlidijah umreti?

87
 DREMKA NA KANABETU

Izbore smo odradili sportski. O tome kako smo narednu noć proveli na
Terazijama već ste čitale u Appendixu III. Ako ste čitale92. Ono što vam nisam pričala
je kako smo proveli veče. Na svadbi! U stvari, na ţurci povodom venčanja Savine
sekretarice. Cela firma sa familijama, plus mladoţenja, plus mama-tašta, plus baba-
tašta. To je bio provod! Da sam imala padobran, skočila bih sa sedamnaestog sprata.
Toliko mi se te večeri 24. septembra 2000. sedelo za svečano postavljenim stolom, uz
krkanluke, i pričalo o promaji. (Uzgred, mene je ta promaja tukla u leđa a oni su
raspredali: daj, zatvori ovo, otvori ono, jao izluftiraj.) O izborima - ni reči. Savina
firma je jedna zdrava sredina, mislim na odnos prema našoj veseloj stvarnosti, ali su
razni, eto, iznad politike! Pušenje, kao, ja sam gospodin čovek, ne priliči mi da
zviţdim po ulici, ili, kao, rado bih malo protestvovala sa vama ali imam zakazano
kod kozmetičarke. Dalje, imali smo tu mladence, namerne da odrade pošteno još
jednu turu gostiju. Onda, šuška se da je baba “banda crvena”, izgleda ne bez osnova.
Baka je, naime, sa Vladišom, najvećim detetom iz “naše” firme (40), kao hipnotisana
gledala trke Formule I u svojoj sobi i, kao, nije se mešala sa “mladima”. Sumnjivo.
Sve u svemu, trudili smo se da se ponašamo pristojno, a ne navijački, od čega sam ja
dobila gliste. Pola večere sam provela na terasi, na pomenutom sedamnaestom
spratu, primajući preko mobilnog izveštaje. Đurđa zove iz Tajnog Izbornog Štaba -
Dejan se javljao iz Kruševca, posle prebrojanih 10% glasova Koštunica vodi sa 3:1.
Pih, 10%, jak mi pa uzorak, reći ćete vi, kao što sam i ja rekla, ali Đurđa je čula nešto
što mi ne znamo: šta se dogodi u Kruševcu na 10%, to je uvek konačan rezultat za
celu Srbiju! Istraţivali statističari, znaju! Eto meni razloga za euforiju. Posle pola sata
javlja da na jednom glasačkom mestu u Bačkoj imamo spektakularni rezultat 953:11.
Za Slobu? E, oš šipak, Sloboda-neee! Kad nisam dobila upalu pluća na toj terasi,
nikad neću. Da skratim, sasuh svadbenu tortu za vrat, šutnuh i namignuh ţeni
Savinog kolege, te ţene narediše poletanje (liftom, bezbednije je) i nas četvoro
ostavismo ţurku da se zabavlja sama sa sobom. Koristim ovu priliku da razjasnim
kolegama demonstrantima, koji su se te noći našli u popriličnoj zabuni, da smo bili
svečano obučeni zato što nam se udala sekretarica, a ne zbog toga što smo nešto
znali unapred. The rest is history.
A meni ranom zorom sleduje poseta Perinom kanabetu. Na kome treba da ne
pušim, budem uz vrat, neprekrštena93, rečju da se ponašam audio-vizuelno
pristojno. Dok me Sava sprovodi zombiranu put vrata, usput ćapim jednu pilulu-za-
li-lu-lu, zlu ne trebalo, da mi ne skoči ţila ludača, ako ne daj boţe, na primer,
sretnem Hranislava na stepeništu. A i da smirim sopstveni “rečnik ţargona”. U
kolima sam bistra, kako samo čovek moţe da bude bistar posle potpuno
neprospavane noći, dakle, potpuno. U dekanatu se tek bude, tu je i Milanče, kao,
slučajno, pozdravlja me ko da me treći put u ţivotu vidi. I Pera hini surprise, ja sam,
kao, slučajno naišla, a on se, kao, prijatno iznenadio, pa normalno je da me primi

92 Ĉisto sumnjam. Ni ja nikad ne uvaţavam preporuke pisca, ono, čitaj knjigu malo spreda,
malo straga, muška knjiga, ţenska knjiga. Meni uopšte nije bila namera, kao tim piscima, da
vas zbunjujem. Ja sam zaista, pišući ovu priču, ţivela paralelno u skorašnjem prošlom
vremenu i prezentu, i to nisam umela baš najbolje da regulišem. Ni privatno, ni umetnički.
Snaći ćete se vi, ne sekiram se ja. Uostalom, uskoro će prošlost da se sastavi sa sadašnjošću, i
vreme će leći na svoje mesto. I hope so.
93 U predelu nogu.

88
odmah, sluţimo narodu i kandidatima. Da li je to bila igranka za sekretarice ili je
Pera kompletan Marsovac, nikada nećemo saznati. Ulazim u kancelariju. Ili je
kanabe jedna obična tesna fotelja ili sam se ja stvarno u međuvremenu nagojila,
sedam i nema šanse da prekrstim noge, sve i da nisam sasvim prisebna. Pera nema
pojma o čemu se radi, verovali ili ne. Ja ne, al‟ to mu je to divansko pregovaranje.
Blago i razloţno, pričam svoju tuţnu priču. Odjednom me prekida:
− Da li ste za nešto? − jesam, za to da se Hranislav obesi na Terazijama,
uzdrţavam se od odgovora. − Ĉaj, kafa, sokovi? − Moţe kese za povraćanje, mislim
se ja.
− Ne, hvala Vam − on ipak poziva kafe kuvaricu, tek da mi razbije koncepciju.
Neće moći. Nema je. Nešto ipak nije u redu sa tim stručnim sluţbama, Pera izlazi
da traţi kafe kuvaricu i kafu. Ja odlutam negde između praznog i ništa. Odjednom,
zuuum! − otvoriše se vrata, i na njima se, kao čupavac iz kutije, pojavi Milančetova
glava:
− Nemoj da pušiš!
− Ma puši ti, neću da pušim, ajde, beţi odatle − mislim, hvala mu na brizi, ali zar
mu delujem toliko raspamećeno da ne mogu da zapamtim gde se puši a gde se ne
puši.
Vraća se i Pera, stiţe i kafa, nes, s mlekom, kisela voda, mala flaša, domaćinska
kuća. Opuštena atmosfera. Jedno lenjo jutro koje provodim u lakoj konverzaciji s
dekanom. Jesam li poludela? Ma jok, vi znate da celu noć nisam spavala. Ono što
vam nisam rekla jeste da je Pera retko trezan čovek. I ta retka situacija mu ovog jutra
prija, relaksira se uz kafu i kiselu, u smernom ţenskom društvu. Lagano stiţemo i do
zaključaka, rado bi mi izašao u susret, ali je procedura − procedura. A on je tu samo
da bi poštovao proceduru. Ja ću, naţalost, na taj neprijatni tekst onda morati da
reagujem, jer se osećam nelagodno. Pa naravno, i to je u skladu sa procedurom. I
vaţećim Zakonom o univerzitetu, Biblijom ovog Hrama nauke i tehnike. Pa, lepo,
hvala mu na razumevanju i paţnji, ja sam i tako samo ţelela da zaštitim dotični
Hram od potencijalnih neprijatnosti, koje će biti prouzrokovane privatnim
nesimpatijama nekih profesora prema meni, sa kojima ja moram da se nosim. Šta
ćete, Hram je već umešan, srećom, imamo proceduru. Nosićemo se zajedno. Hvala.
Hvala Vama. Doviđenja. Prijatno.
Izlazim u prohladno, sunčano jutro. Idem Molerovom do trolejbusa. U piljarnici
kupim Danas od noćas, sa bajatim prvim izbornim rezultatima. Vidi, kafić u
Molerovoj! Ovo nije ulica za kafiće, ne priliče?! Momak ređa piksle po stolovima.
Ovde se i puši. A da izvedemo sami sebe na jutarnju kafu i prelistamo novine? Kafić
u Molerovoj, boţe me oprosti, to bi bilo kao da sedim u nekom potpuno nepoznatom
gradu, zemlji, gospođa je na proputovanju. Mislim da je to sasvim u redu. Prvo, već
vekovima nisam sedela u kafani, posebno ne sama, turistički. Drugo, zasluţila sam.
Isterala sam stvar na čistinu. Sedam, naručujem kafu, ne otvaram novine. Stavljam
naočari za sunce, tek da bih mogla da ţmurim. Ne prekrštam noge, naprotiv,
pruţam ih, upola leţim u stolici. Sunčam se na zubatom suncu. Ovo nije sunce, ovo
je sâmo svetlo. I šta si to isterala na čistinu, pitam ovu lenju spodobu. Pa to, da me je
Hranislav saterao u ćošak. I šta ćeš sad, lepotice? Ništa, skočiću mu u oči.
Kafa je bila dobra, produţeni espresso, ne pamtim dobro put do kuće. Ni kako
sam se strpala u krevet. Probudila sam se rano popodne, istuširala, izeš ručak,
skoknuću posle do samiške, gde je taj pakleni papir? Preturam po drangulijama na
stolu i odjednom se smrznem: ja sam jutros umesto svog dečijeg leksilijuma od 1.5
mg progutala demetrin od 5 mg, koji sam nabavila za majku! Mislim, obe kutije su

89
kupljene juče, a demetrin je sada otvoren i fali jedna pilula! Koliko znam, mi u kući
drugih tabletomana sem mene nemamo. Gledam Medu sumnjičavo, spava, deluje
prirodno, uobičajeno. Bog te mazo, koji sam ja šlogirani bolid, pa mene je sam usud
spasao da onom čoveku ne zahrčem u fotelji! Milanče će biti zadovoljan mojim
nastupom, I mean, ja sam izgleda tamo bila zaista smirena.

90
 IZVEŠTAJ O IZVEŠTAJU KOMISIJE ZA PREGLED I OCENU DOKTORSKE
DISERTACIJE

Osećam se preporođeno. Imam zadatak. Ono, da mu skočim u oči, rekla sam

vam. Mislim, to nije bio nekakav dobro razrađeni plan iskusnog planera podzemne
infrastrukture, za kakvog se izdajem. Dakle, mrcinjala sam na tom suncu, svetlu,
ţmurila skrivena naočarima za sunce i sanjivo se zapitala: gde sad, sa leđima
prilepljenim za ćoravi kraj ćorsokaka. Pa i nije bio teţak odgovor. Dakle, akcija,
draga.
Ima neki glupi vic, šumski, koji sam odavno zaboravila, samo se sećam da na
kraju zeka kaţe: − Ja kad se jurim - jurim se, a kad se kupam - kupam se. − Kaţem,
ne sećam se šta je zeku nagnalo da ispali ovu mudrost, ali i ja uvek tako nekako
funkcionišem. Kad sam u akciji, ja sam u pet akcija odjednom. I fantastično mi
uspeva. Kad nisam u akciji - nisam ni u jednoj, pa i to mi uspeva. U pravcu bedaka,
doduše.
U narednim danima vredno radim na tri fronta:
1. Građanka Scott brani svoju izbornu volju po trgovima i ulicama.
2. Umetnica Scott stvara svoj drugi roman, koji će biti objavljen prvi.
3. Kandidatkinja Scott oštri nokte.
A u ovom poglavlju bavimo se stavkom pod tri.
Pravo da vam kaţem, najteţe mi je pao, kao i uvek, početak. U planerskim
terminima Analiza postojećeg stanja. Morala sam, naime, prethodno da se mazohistički
familijarizujem sa onom strahotom od zvaničnog dokumenta. Što da krijem, bilo je
još malo grčeva u ţelucu, nisam se ja, prosto, najednom okamenila.
Zatim se, obično, prelazi na Projektovano stanje. Razrađujem dve varijante:
Varijanta 1: U Biblioteku Građevinskog fakulteta dolazi horda ţena, sve doktorki
raznoraznih nauka. Javnost dolazi da izvrši uvid u izloţenu
dokumentaciju. Svaka od njih piše Izveštaj o izveštaju komisije... iz
sopstvene struke. Da vidimo šta imamo na raspolaganju: Đurđa obrađuje
politički aspekt sukoba; Janja masakrira pismenost komisije94; La Mar se
bavi infantilijom u izveštaju95; Ivana, doktor Sinologije, moţe, na primer,
da napiše samo jednu haiku recitaciju, na srpskom ali obavezno i na
kineskom, nešto u fazonu - kad nemaš ništa suvislo da kaţeš, drţi jezik za
zubima; Eva, doktor Meteorologije, obradiće jonizaciona zračenja u
periodu kada je Hranislav pisao izveštaj i izvesti stručan zaključak da je
tada zasigurno imao meteopatske tegobe; fali mi dramaturg da sve ovo
uobliči, čekaj, da li neko poznaje Borku Pavićević?; Vera još sigurno dobro
vlada Marksovom političkom ekonomijom, ţena je u godinama; mogla bi
i mojoj majci nešto da poturim da potpiše, ona, doduše, nije doktor
ničega, ali valjda i materinsko srce ima neka građanska prava na odbrani
čeda od zlotvora... Tu je naravno i moj odgovor, red je da se tu pomene i
moja struka, ako je komisiji nebitna - meni nešto i nije.
Varijanta 2: Idem sama.
Jedno dva dana sam se zabavljala scenarijem za ovaj kalambur iz Varijante 1. Da
budem iskrena, ideju mi je dao niko drugi nego Sofronije. U našem poslednjem
razgovoru rekao mi je sledeće, keve mi, ljudi, ne zezam se, ovo je potpuno

94 Ĉuj, komisije! A pisac je tu još najpismeniji, Hrane, nesreća!

95 La Mar je pedijatar, to vam nisam rekla.

91
autobiografski:
− Moţda ne bi bilo loše ako bi neko mogao da napiše neku lepu reč o Vašem
radu, pa da se i to pojavi na sednici, moţda bi to pomoglo da se eventualno usvoji
moj i Kikijev izveštaj. A onda biste dobili šansu da posle mirno povučete rad i
odnesete ga negde drugde − ej, on to meni bez blama! Verovatno bi to bilo čemu
pomoglo, pošto već moj mentor nije imao petlje da skreše neku lepu reč.
A što, na primer, ne bi Hranislav popio neku ruţnu reč o svom radu, za
promenu? Onako, višekriterijumski, sa različitih aspekata. Ne vidim, doduše, da će
to ičemu da pomogne, osim ozdravljenju moje dţigerice. Ja se, naime, najbolje lečim
smehom.
Pravim spiskove, kombinujem, nekih nauka imam u višku, neke mi doktorke
fale. Ne poznajem, na primer, dovoljno blesavog ţenskog psihijatra96, a ta bi bila
zvezda ove predstave. Za glavnu epizodu trebalo bi pronaći neku babu, redovnu
članicu SANU, dovoljno podetinjilu da bi se igrala sa nama. Janja nema ideje, tamo
su, naime, uglavnom posenilile dede. Zamišljam izraz lica nesrećnog Pere koji treba
da vodi tu sednicu, po proceduri, garant bi se preventivno patosirao, pa bi ludilo
bilo kompletno. Pune ruke dokumenata, uredno zavedenih u Arhivi, proceduralno
čisto. Da l‟ da se prvo maši za haiku, ili za psihološki profil lika? Ili procedura nalaţe
da se drţi delovodnih brojeva iz Arhive?
Kad sam se tako lepo izigrala sama sa sobom, najednom shvatim strašnu istinu -
pa kruti tehnički umovi uopšte ne bi shvatili! Pomislili bi da sam luda, a ne da se
zajebavam. Istini za volju, ovo nije ništa između mene i fakulteta, već između mene i
Hranislava, a on bi shvatio. Sa druge strane, prisećam se Ducine teorije, koja se u
praksi više puta potvrdila: Hranislavu je najvaţnije šta drugi misle o njemu97. Prema
tome, to, što bi samo on shvatio, bio bi čist promašaj. I tako propade vesela Varijanta
1, baš mi je ţao što mi ne osporavaju doktorat na nekom lepršavijem fakultetu, koji
bi to bio provod!
Dakle, draga, moraćeš sama. A i ne ide da se upisuješ u feministkinje onda kad to
tebi treba. I još da vrbuješ poštene ţene. Slušaj, poštene ţene, pa sve ne samo da su
pristale, nego su se ispalile i još bi i da kreairaju. Bilo kako bilo, usvajam Varijantu 2.
Nikakav sam ja planer. Znate šta sam zaboravila da uradim? Tehno-ekonomsku
analizu. Najvaţniju stvar u svakom projektu. Laţem, uopšte nisam zaboravila. Nego,
furija, nisam htela time da se bavim.
Da vas ne zamaram kako sam ja taj odgovor pisala, išlo je tečno. Pre nego što
vam prezentiram dokument zaveden u Arhivi Građevinskog fakulteta 9. oktobra
2000. pod brojem 02 441/9-96 moram ipak da vam dam izvesna uputstva za čitanje.
Opet postoje dve alternative, zavisno od toga da li moj roman doţivljavate isključivo
kao zabavno štivo, ili biste, iz samo vama znanih mazohističkih razloga, ţelele da se
dublje identifikujete sa mojim osećanjima:
Alternativa 1: Za lake čitaoce lake literature - lakši postupak. Ĉitaj dalje, i ne okreći se
sine. Trči prema kraju.
Alternativa 2: Ozbiljnost se ne isplati. Em će duţe da traje, em ti neće biti toliko
smešno. Jedini način da se, makar mestimično i privremeno, naseliš u
moju koţu jeste da postupiš na sledeći način: Prvo iz Izveštaja o izveštaju
pročitaj redom samo one delove koji su ispisani sa uvučenim
marginama, kurzivom. To je, naime, integralni tekst originalnog

96 A moţda bi bilo i kaţnjivo, zbog odavanja profesionalne tajne.

97 Šta li tek taj misli sam o sebi, onako stvarno, podsvesno, da mi je znati? Mora da je bolno.

92
 Hranislavljevog Izveštaja, dokumenta 02 441/8 - 96 od 21. septembra
2000. Nemoj da ga čitaš ni previše brzo, ni previše polako, čitaj sa
uobičajenom paţnjom. Vaţno je da budeš disciplinovana i da preskačeš
moj tekst bez da viriš. Ako na kraju osetiš slabost, mučninu ili slične
psihofizičke tegobe, ne brini, seti se, to je on meni napisao, a ne tebi. I
evo me, ţiva sam. Sada se malo opusti, pa se vrati na početak, i pročitaj
sve što piše. Sa jednakom paţnjom za novo i za ono što si već čitala.

Evo ga, 02 441/9 -96:

93
 VAZNO OBAVEŠTENJE, OBJAŠNJENJE I IZVINJENJE!

Po preporuci recenzenta, urednika i mnogobrojnih pilot čitalaca moj Izveštaj o

izveštaju je odleteo na kraj knjige, u prilog.
Kao, to prekida nit priče, davi, guši, smara. Kao, previše je stručno za širu
čitalačku publiku. Jes stučno, do mačijega, koliko i Hranislavljev dopis meni! A i oni
bi što pre da saznaju kako smo završili sa Gotov je!-im. Kao da ne znaju. I kao da ne
znaju da sa Gotov je!-im nikada nećemo završiti ako usput ne završimo i sa svim
Hranislavima i njihovim druţinama zemlje Srbije. Ova gospoda i gospođe nikako da
se uozbilje.
Pa pošto ja nisam tvrdoglava, ili bar to ne ţelim da budem, ja sam ih ovom
prilikom poslušala.
Izvinjavam vam se, dragi moji čitaoci, bez obzira na sex, i najlepše vas molim da
sad stvarno skoknete na kraj knjige. Uostalom, kako hoćete.
Romi Scott

94
 KO NE UME D’ ‘EDE GOVNA - NE TREBA DA SE BAVI S POLITIKU!

Dajem tekst Savi na čitanje. Zgrozio se. Kaţe, ta gospoda izgleda imaju veoma
ograničena iskustva sa ţenama. Naročito sa rospijetinama, to je, kao, bilo na moj
račun. Vidim, sve mu nešto fali sa mnom. Poziva se na svoju prerano osedelu kosu.
Makar ima kosu, a to što je sed − to mu je nasledno, da se ne foliramo. A nije ni on
cica-maca, ţivot je večna borba.
− Slušaj, ako je meni zapalo u istorijski zadatak da Hranislavu skinem mrak, po
različitim osnovama, šta ću? − i dalje besnim, kapirate.
− Neću da se svađam, ne vredi. Ja bih te samo zamolio da se prethodno sa nekim
konsultuješ − polupomirljivo će moj muţ.
A ja sam, je l‟ te, jedna ţena koja, osim što dobro kuva, šije, mesi, štrika, veze98... −
sluša muţa.
− Ne beţim. Ali postavlja se pitanje sa kim ja to da se konsultujem. Naročito
pošto sam ja ovako već rešila. Da ga dam bilo kome na fakultetu i pitam za savet?
Ma daj, ne postoji niko ko bi podrţao ovako radikalan potez. Ha, ha, ha, najbolje da
se oko teksta konsultujem sa Sofronijem i smestim ga tom prilikom na koronarnu
jedinicu? Nisam baš toliko ljuta na njega. A i treba mi ţiv.
− Naravno, ti bi da se konsultuješ, ali sa nekim ko će da ti duva pod rep.
Gluposti, zaboravi da sam bilo šta rekao.
− Ozbiljno, s kim da se konsultujem?
− Sa Kikijem − pa da, jedina stvar oko koje Kiki i Sava u ţivotu mogu da se sloţe
jeste kako da meni smrse konce.
− Dobro, i još?
− S Erikom.
− Erik je u Engleskoj, a osim toga sa njim sam se već konsultovala.
− I šta kaţe?
− Stick to it.
− Moţeš da odeš i do Centra − to je, ako niste znale, moja NGO. Ja sam tamo,
doduše, u funkciji slučajnog prolaznika, ali razni vole da me predstavljaju kao Romi
Scott iz Centra, pa ajde, da ne kvarim sebi imidţ.
− To moţe, i tako su mi oni skrivili onog Sorosa.
Idemo unatraške, sutradan svraćam u Centar. Tu je izbor sagovornika poveliki,
razni imaju iskustva sa Zakonom o univerzitetu, ako ne sa gorim stvarima. Pričam sa
bivšim profesorom Fakulteta političkih nauka. Kaţe, imam dve alternative, he,
izgleda da sam i njih tu zarazila:

Alternativa 1: Prijavi doktorat odmah na drugom mestu i pod drugim naslovom. Na

primer u Crnoj Gori. Doktoriraćeš uz pompu i slavu (valjda i uz gusle)
u ekspresnom roku. Ili ga prevodi na engleski, pa da vidimo gde bi.

Alternativa 2: Bori se. Trebaju ti ţivci ko konopci a izgledi za uspeh su nikakvi.

Šta da kaţem sem da pri pomisli na gusle gubim i poslednje mrvice ţivotne
radosti koje su mi još preostale. Ţivaca odavno nemam, al šta ću? Idemo dalje. Moja
pričao o Sorosu i lupanju vratima nije ga se naročito dojmila. Lako smo se sloţili da

98Slaba sam sa heklicom. Mislim, moţe teorijski, s navijutkom, bez navijutkom. Naučiću,
ima vremena.

95
je na ovim prostorima petljanje politike u sve i svašta99 samo jedan uobičajeni
simptom, nuspojava, veoma opasna, doduše, i da je nama nepsihijatrima nemoguće
da postavimo pravu dijagnozu. Sem toga, čovek je minut pre mog dolaska ispratio
finansijske inspektore. Uzgred, ovi finansijski stručnjaci su bili malo neobično
obučeni i nafrizirani − crne koţne jakne i gotovo obrijane glave. A i hteli su pajserom
da vade hard disk iz računara, da prekontrolišu poslovanje. Stvarno su pred takvim
problemima moji negativni izveštaji dečije radosti. Neću da gnjavim dalje, sve ovo se
događa par dana pred 5. oktobar i svi su u potpunom beznađu. Odlazim da se
nađem sa Đurđom na Platou. Mi smo, kao, studentkinje.
Što se Erika tiče, on je podrobno informisan o mojim problemima. Sad, delimično
zbog mog engleskog, koji zariba kad se uzbudim, a ja sam već dva meseca ne
uzbuđena nego razluđena, delimično zbog kulturoloških razlika, nisam sigurna da
Erik uopšte razume suštinu sukoba. On se u ţivotu sit načitao Kundere, Škvoreckog
i ostalih budalaština, što i nije najbolja pomoćna literatura za razumevanje trenutne
srpske stvarnosti. Sa jedne strane, mi mu delujemo onako romantično (ono, čim
čujem za neku tuču, sednem u taksi, pa na demonstracije), sa druge blesavo (a što ne
glasamo na izborima protiv tih idiota koji nas bukvalno ubijaju poslednjih deset
godina?). Pa kao da je meni jasno? Kad se ta zbrka iz njegove glave prenese na
univerzitetski milje, jedan penzionisani dekan Univerziteta York, koji izgleda
otprilike kao Muzej savremene umetnosti na Ušću (mir, tišina, profesori obešeni ko
slike na zidu - na raspolaganju studentima, zelene livade okolo i na njima kljuca po
neka divlja guska), ostaje potpuno bez teksta. Od sve frke njemu je najjasniji problem
Del boyeva priča o tri vinjaka. Jak mi problem. Kao, profesor koji bi se usudio da
pred studentom (bez obzira na pol, sexual equities) izgovori i jednu jedinu reč koja
bi imala seksualnu konotaciju za pet minuta bi mogao samo da pokupi svoje stvari. I
samo da sanja da bi ikada igde ponovo mogao da dobije posao u nastavi. E, moj
deda, kako sad ja njemu da objasnim da meni tu ne smeta seksualna konotacija,
serem mu se u konotaciju, nego prostakluk. A da mi ne smeta toliko ni prostakluk,
na to smo navikli, nego što njega ne mrzi da se tri godine prostači sa mnom, i to sve
u nameri da mi ide na ţivce, a mrzi ga da se bavi mojim radom. To da mentor ne
radi profesionalno sa kandidatom Eriku već zvuči potpuno nestvarno: pa kako mu
nisu odbili od plate? Pa zašto sam mu potpisivala zapisnike o obavljenim
konsultacijama? Koje, bre, zapisnike? Ja njemu? Kako je Hranislav mogao da mi kaţe
da predam rad a da ga prethodno nije pročitao? Zašto sam njemu potpisala papir da
je obavio svoj posao, umesto da odmah odem u studentsku sluţbu i tuţim ga? Cyber
šašavilo, kad vam kaţem, na relaciji Erik i ja, a po pitanju kako se to tamo a kako
ovde radi. No, Erik je ipak moj dobri deda. I zato mi savetuje − stick to it. Ne predaj
se. Ima nešto i u tom protestantskom duhu, prema kome, inače, obično imam
averziju.
Nije mi padalo na pamet da Kikiju dajem u ruke pismo Nastavno-naučnom veću
na čitanje pre nego što ga zasigurno uvalim u Arhivu Građevinskog fakulteta.
Zašto? Zato što bismo se gušili šest sati i što bi na kraju moţda uspeo da me
pokoleba. Teško. Ali bi uspeo da mi ubaci crva u glavu, da pismo predam ali
nastavim da se ţderem da li je to bilo pametno. Ovako, informisala sam ga da sam
odgovorila i da sam traţila to-i-to. Normalno, tvrdi da sam pogrešila, da ne moţe šut
sa rogatim, da vrana vrani oči ne vadi i ostale narodne mudrosti...
− Devojčice, uopšte nije pitanje da li si ti u pravu ili ne. Mi znamo da si ti u

99 Kao i petljanje u politiku raznoraznih, uostalom.

96
pravu...
− Koji vi?
− Ma, ne. Ja i ti.
− Uteši me onoliko, pa da mi onda meni napišemo jednu diplomu i zalepimo na
nju pečat kućnog saveta?
− E, ne majmuniši se, i nemaš ništa od toga da ti sad, kao, njima dokazuješ da
nisu u pravu...
− Pa i ne dokazujem njima, zabole me, bre, više za njih, nego fakultetu.
− To su ti sve oni − evo ga, znala sam, što me podseća?
− Ako su svi isti, neka, neka to potvrde. Demokratski. Glasanjem. Tolko-i-tolko
nas, al više od pola, glasa za to da je Hranislav jedan fini gospodin od naučnog i
moralnog integriteta i teritorijalnog suvereniteta na Građevinskom fakultetu, a
gospođa Scott je jedna obična frustrirana ţaba.
− I šta ti imaš od toga?
− Da znam.
− Pa znaš i ovako. Nije u tome poenta. Poenta je da vidimo šta sad da radiš sa tim
radom i gde da doktoriraš. U tom cilju je najbolje da ne talasaš, da te što manje
zapamte, ali ludoj ţeni ne vredi govoriti, ti moraš da isteruješ svoje. Protiv nekoga
protiv koga nemaš apsolutno nikakve šanse. Osim da praviš samo gore.
− E, pa moram. A ti mi, onako, najviše ličiš na Danila Ţ. Markovića.
− Što?
− Ma nije vaţno, ajde čućemo se kad bude nešto novo.
Evo, vama ću da kaţem: Da li se sećate vremena kada je veliki sociolog, i mentor
još većeg sociologa, Danilo Ţ. bio Ministar prosvete? Sredina devedesetih, ako se
dobro sećam. Tek, maturanti su pravili neke demonstracije, ekskurzije, matura, tako
nešto, traţe ostavku ili ništa. A on ne dâ pa ne dâ. Zagradili Nemanjinu, stoje
tramvaji, pridruţili se i roditelji. Trajalo je par dana. I jednog od tih dana, ukeba
kamera Studija B ministra Danila Ţ, bezobzirna novinarka pita:
− Gospodine Ministre, da li Vam je imalo neprijatno što zbog Vas, eto, stoje i deca
i tramvaji i roditelji...?
− Devojko, ko ne ume d‟ „ede govna, ne treba da se bavi s politiku − šeretski
odgovori Danilo Ţ. i produţi svojim putem.
Keve mi rođene, videla svojim očima na kanti! Bilo u Vestima u 5 i posle više
nikad. Nakon izvesnog vremena, verovatno zbog ovog pragmatičnog pristupa,
Danilo Ţ. ode za ambasadora u Moskvu. E, pa nešto i ne umem d‟ „edem govna, još
manje da se posle toga oblizujem, jednom rečju − izgubljena sam za politiku.
Dakle, Građanka Scott je predala svoj papir, u tri primerka, u ponedeljak, 9.
oktobra 2000. Prvi radni dan za institucije sistema posle Gotov je!-og. I otišla da
mirno ţivi svoj ţivot. Sad, da li baš mirno, manje-više je poznato, što bi rekao
Hranislav. Ukoliko ste igrale po pravilima, sada idete na Appendix IX i zajedno
čekamo da vidimo kako se stvari dalje odvijaju. Ako niste, nego volite da čitate
knjige redom, kao i ja uostalom, nastavite, na redu su Appendixi, pobrkaće vam se
jedno dve nedelje mog ţivota, šta ima veze, ja sam sva pobrkana već mesecima - pa
šta mi fali?

97
 APPENDIX

98
 APPENDIX I

Nešto se šašavo dogodilo. Danas je 23. septembar 2000, crveno slovo, Sveta
Predizborna Ćutnja. A kako je meni najlakše da ćutim dok spavam, ja spavam.
Subota je, Sava je u kući, on i Meda nešto rade. Ĉujem telefon i neku halabuku i
smejanje, te ustajem da se pridruţim, šta god bilo.
Zove Anđa, tašta mog brata i gazdarica Debele Duce sa Banovog Brda, vrišti od
radosti. Meda izašao u novinama, u rubrici INFOUDAR dvobroja Danasa za 23.-24.
septembar 2000 !!!
Što da krijem, imam i ja u tome udela. Malu tajnu znao je samo moj
gorepomenuti bata, koji nije u Jugoslaviji, a ja nisam mogla da se uzdrţim i morala
sam nekome da se poverim...
Bilo je to ovako: Odlazimo na koncert koji organizuje G17+, usput iz autobusa s
paţnjom pratim duhovitosti i pismenost narodne milicije, prezentiranu po
bilbordima ne-levaka. Na Slaviji novost levog marketinga100 - male nalepnice, crvene
i plave, na kojima piše “Šic!”. Koštunica istapetiran nalepnicama od čela do nosa, u
svoj svojoj veličini - pa ti mladi socijalisti su visoki najmanje pet metara, koji će u
kampanji, što nisu na Olimpijadi? Podivljam! Ko svaka poštena mačkarka. Drţalo
me do iza ponoći, dok nisam presavila Word i poslala e-mail u INFOUDAR.
Kupovala sam Danas do četvrtka - ništa. U petak propustim. A kad ono, a oni
Medenog sačuvali za ćutnju! Šta da vam kaţem, ispravna odluka, tiraţ im je planuo.
Samo sam ja kupila tri komada. O ostalim Medinim oboţavaocima da i ne pričamo.
Moju lepu i pametnu mačku moţete upoznati u slici i reči:

Zovem se Meda, imam tri godine, ţivim u Beogradu i po zanimanju sam obična
domaća mačka. Volim sve što vole mačke, a u slobodno vreme se zanimam za
kompjutere. Imam zdrave i lepo vaspitane roditelje, Ţivku i Caneta. Od rodbine imam
još Bisu, Senku i Cigu, Debelu Ducu sa Banovog brda, a u familiju ubrajam i psa Tutu
iz Pančeva - tek da se zna da mi mačke i nismo neki nacionalisti. O nama se brine
jedanaest divnih ljudi sa pravom glasa koji su takođe međusobno u rodu. Da vam nešto
objasnim: ljudi koji vole mačke su smireni i svoji, odgovorni prema drugima.
Ne dotrče kad ih pozoveš sa “mac” niti ih moţeš uplašiti običnim “šic”. Što je
najvaţnije - ne vole da vladaju drugima niti je njima moguće vladati.

Iz pouzdanih izvora, bliskih čitaocima lista Danas, kasnije saznajemo da je ovo bilo maslo
100

mladih Vukovaca! Bljak.

99
 E, da je moj deda ţiv! U četvrtom osnovne, pokaţe mu mama moj pismeni
zadatak sa temom Lenjin je ţiveo, Lenjin je ţiv i ţiv će Lenjin biti, koji je dobio neke
grdne nagrade, opštinske, a i šire. Deda paţljivo pročita pa kaţe:
− Fuj, ni nos još ne ume da obriše, a ovoliki demagog.

APPENDIX II

Laţem da neću baš ništa, hoću da padne Sloba. Što i ima i nema veze sa ovom
pričom. Ovo pišem 24. septembra 2000. u 18:44, upravo su objavili da je odziv na
izborima nenormalnih 60%. Da li će mi se ţelja ispuniti, saznaćemo za nekoliko sati,
a moţda i nikad.

APPENDIX III

Danas je 25. septembar leta gospodnjeg dvehiljaditog. Neđe pre podne. Vratila
sam se kući sa razgovora sa dekanom Građevinskog fakulteta, ali o tome ćete čitati
(ili ste čitali) u main stream-u ove priče. Za Appendix je od značaja to što sam sva
izbečena i u polusvesnom stanju od blejanja po Terazijama do pred zoru, što mi je
opet pomoglo da pred gosn Perom izgledam smerno i utučeno. Odoh da spavam.
Pa se i probudih. U vreme kada sam bila najdeblja često sam se uspavljivala
sledećim sanjarenjem: sada ću ja lepo da zaspim, sanjam tulipane, a ujutro kad se
probudim - HOROR!!! Pipnem svoju debelu stomačinu - rupa! Maznem se za dupe,
kad ono koske. Pipnem krevet a on šljapka. Sve oko mene lepljivo i grozno, nešto
kaplje po podu. Laka kao pero zauzimam sedeći poloţaj, širim oči (dobro je da još
imam oči!) i shvatam da leţim u bari od 30 litara svog sopstvenog zejtina. Krevet
svinjac, soba svinjac, samo ja više nisam svinja! Sad će se svaka od vas, koja je ikada
imala probleme sa teţinom i sanjala slične snove, zapitati čemu još odozgo i sve te
gadosti u jednom tako legitimnom malom ţenskom snu. Pa lepo, kao svaka ţena
imam pravo da sanjam, ali kao hidrauličarka od integriteta ja i u snu ţivim u skladu
sa zakonom o odrţanju mase. Kud bi sav taj zejtin nestao preko noći? Zvuči logično,
zar ne?
Tako nekako se osećam i danas, kada su rezultati predsedničkih izbora potpuno
jasni. Jer, češće i duţe nego što sanjarim o ničim izazvanoj vitkoj liniji, ja sanjarim o
buđenju u kome nema Slobodana Miloševića. Seo u ogroman avion, leteći tanjir, u
šta bilo, samo da je što veće da ih više stane, i da odu što dalje. Pod okriljem noći,
dok sam ja sa ekipom od 10.000.000 sapatnika kuntala - nestao u nepoznatom
pravcu. (Pazi momenat realnosti i u ovom snu, ne sanjam da nikad nije postojao,
kako, tolika sranja oko nas morao je neko da napravi. Pa nisu se valjda sama
napravila? Moţda sam ih ja napravila?) I, eto, danas ga odjednom nema. Mislim, još
nije seo u avion, a da l‟ će, pisaćemo i čitati u Appendixu IV, V, VI... Bitno je da ga
nema. Iz prostog razloga: da je car go svi znamo odavno. Moţda i on sam. Ali mu od
juče svi prstom upiremo u onu (malu, golu) stvar. Eto, tako ga nema. Umorna
hidrauličarka u meni sada se pita ko će da iscedi čaršave, baci i njih i dušek (ma i
krevet, ako treba), prebriše patos, pozove ekipe za odnošenje kabastog đubreta i
polako počne da uţiva u svojoj novoj, čistoj kući. Tolko sam svesna da znam da će da
bude naporno i da će trajati. Spadam u one ţene koje nikad nisu “uzimale ţenu” da
im sprema kuću. Nije da sam ja neka bolesna higijeničarka, naprotiv, prosto ne

100
volim da iko pretura po mojim stvarima, pa i po cenu kohabitacije sa malo prašine i
neopranih sudova. (A nikad nisam ni imala para za tako nešto, da se ne foliramo.)
Zato glasam da kuću sada pospremimo sami. Sve drugo je i skupo i glupo.
Ipak, mnogo sam dobre volje od jutros (uključujući i razgovor sa dekanom).
Malopre sam napravila kraću pauzu u svom spisateljskom radu da odem do samiške
po hleb. Usput se setim lude scene sa komšinicom moje majke, Rosom. Bila je negde
sredina devedesetih, svraćam kod mame i zatičem komišinicu u suzama. Razvodi se
od muţa posle trideset godina braka. Muţ joj je kreten, to znamo, ne mora mnogo da
objašnjava, ali red je da saslušamo. Ronza li Rosa, ronza, te ovakav je, onakav je, mi
klimamo glavom saosećajno, kad će ona:
− Je l‟ znaš, bre, ti da je on mene poslednji put poljubio kad je Tito umro?
Opet moje neprikladno zacenjivanje od smeha, istrčavam na terasu i ne stiţem da
pitam da li je poljubac bio posledica neizmerne tuge ili radosti.
Isto sam se tako zacenila malopre, sama sa sobom, na sred ulice, tu negde oko
kontejnera, kad sam se setila tog događaja. (Mislim Rose, ne Titove smrti.) U to ime
kupujem Savi u samiški čokoladne napolitanke. Danas častim. Jer, Sava i ja se
ljubimo svaki dan ali mu ja nikada ne kupujem slatkiše. Nije da neću (što bi moglo
voditi i razvodu braka), prosto uvek zaboravim. On će za uzvrat mene voditi večeras
na ulicu, gde bi drugde. Ajde da se nadamo da nećemo još dugo, moţda uskoro u
grad za promenu pođem u cipelama i suknji, sednemo u kafanu i ne moramo da se
deremo ko ludaci “Spasi Srbiju i ubij se!!!”. Idi pravo na Appendix IV i ne vraćaj se u
knjigu dok se ne skoncentrišem.

APPENDIX IV

Jebem ti Appendixe i zemlju u kojoj ne moţeš s mirom ni knjige da pišeš. Sreda,

26. septembar, Dan treći.
Počelo je sasvim dobro. Sinoć rešim da častim i studente, svi će, kao, da poloţe.
Prilična lumperajka, preko stotinu ih je “ušlo u drugi krug” na testu, a šac-metodom
procenjujem da bi drugi deo ispita realno poloţilo njih deset-petnaest. I to kad sam
ekstremno dobre volje. Daleko od toga da sam trenutno uopšte dobre volje, al red je
da bar deca vide neku vajdicu od “istorijske pobede” - odmah. (A mrzelo me i da
pregledam te škrabotine.) Dakle, prepišem ja njihove ocene sa testova u Zapisnik
(pozdravila me Savezna izborna komisija, pa i ja sam neko dete komunizma),
fotokopiram isti, probijem se kroz guţvu i zalepim ga na “glasačkom mestu”, tj. u
moju vitrinu. I sva zadovoljna sobom odem u kabinet da sačekam da oni svi
zadovoljni mnome dođu da im upišem ocene. E, al ovo je Srbija! Prvo troje koje je
upalo u kabinet htelo je da vidi zadatke - mala im ocena! Sad ćete vi reći “ Tako ti i
treba! “ da je to ta nova, demokratska Srbija, sve pošteno i po zakonu, da će nas
“mladost Srbije” naučiti da se ponašamo ko civilizovani i odgovorni ljudi. Jok sestro,
niko od njih stotinu nije ni primetio da su svi poloţili. Niko od onih koji su predali
prazan papir nije došao da pita kako je to moguće − on meni prazno a ja njemu šest.
Nego, nešto me je drugo zabavilo u školi. Lili Radikalka priznala nam je pobedu
u prvom krugu i čestitala. Kaţe: “ Ma ne verujem ja njima ništa101, onom nemačkom
špijunu još manje, al kad su moji Radikali rekli da ste pobedili − pobedili ste i
čestitam “ i ode da gleda serije na televiziji. Sima Komunista, jedini autohtoni

101 Ona nije ni ulazila u koaliciju.

101
primerak koga sam u ţivotu upoznala, zatvorio se u kabinet i ne prima izjave
saučešća. Ulazim kod Cane, “jedinog Direktora makar čega koja nije Ĉlan bilo čega”,
citiram istu. E, nju je zahvatila potpuna euforija, majku, oca, koji crni drugi krug “
...sad ćemo mi svi patike na noge pa na ulicuuuuuuuu!!! ” Toša i ja, registrovani
uličari, u narečenim patikama, cipelama, nanulama, čizmama, bosi, u kaljačama, na
rukama, mokri, promrzli, znojavi, s vetrom u kosi... gledamo je s dostojanstvenim
razumevanjem − stvarno je sranje kad ti neko otme glas! (I to njen, apolitični.) OK
sestro, povešćemo i tebe. Vaţi, ali mora prvo da skokne do Ministarstva da im se
zahvali što su nam uplatili aprilsku platu. Kaţe, treba usput da kupi cveće
pomoćnici ministra tim povodom. Lepo joj kaţem da zaboravi cveće danas, ţeno,
bre, pomisliće da ih zajebavaš kad se pojaviš danas sa buketom u Ministarstvu! Jok,
tvrdoglavo ţensko. Ja se grebem za taksi o trošku škole, do Slavije. Sedam na zadnje
sedište, gazdarica napred, i sa taksistom započinje aktuelnu javnu raspravu - da l‟ je
Gotov je! il‟ je Puk’o je ko zvečka! je. Ja pozadi, ćutim, ko poraţeni kandidat JUL-a
na lokalnim izborima. Kod Cvetka dobijemo saputnika - cveće. Ogromnu suzu od
precvetalih belih ruţa sa još većom ljubičastom mašnom. (Moţda ta ţena ima više
smisla za humor nego što sam ikada pretpostavljala.) Gledam onu mašnu i sve me
draţi da izvadim flomaster i napravim diverziju: Poslednji pozdrav od VTŠ!
Uzdrţavam se, ruku na srce, Cana mi nikad nije pravila probleme, što bih ja njoj?
Odlazim u NGO gde se još slavi. Pozdravljaju me sa:
− Gotov je!
− Vaistinu Gotov je! − odgovaram u tradicionalnom maniru.
Zatim svraćam do Akademije nauka (tamo sam privatno, da ne pomisli opet
neko da imam pretenzije), stanje redovno, pije se kafa i grickaju integralni štapići −
za zdravlje, ako oni ne povedu računa o sopstvenom zdravlju, ko će?
Na povratku kući kupujem opet Savi napolitanke. Ovaj put je to čist mito,
večeras opet moramo na ulicu, opet “slavimo”. Kad sam čula da su nepoznata lica,
po naređenju još nepoznatijih lica, demontirala binu ispred Skupštine, kapiram da će
se na pomoćnoj proslavi na Trgu pojaviti premalo ljudi. I da zato mora da se ide.
Kad mi tamo − a ono Nova godina. Previše ljudi pomislilo da će biti premalo
ljudi. Petsto miliona hiljada Beograđana hini radost, peva, viče, zviţdi, njače, vršimo
pritisak. Peva se “Spasi Srbiju i ubij seee...” a jedna gospođa pored mene, mrtva
ozbiljna kaţe muţu:
− Znaš, zvuči blesavo, al stvarno bi bilo najbolje da se on sad obesi.
Opet me hvata histerična smejavica, zamišljam Slobu kao u onoj reklami za
Kosmodisk. Popeo se na hoklicu, namiče omču oko vrata i u stilu onih pomoćnih
glumaca iz EPP-a ravno u kameru izgovori onim svojim ozbiljnim glasom:
− Izgleda blesavo, ali mene više glava ne boli.
Ni nas.
27. septembar 2000. Bilo kako bilo, vraćamo se kući i palimo radio. Uspevam i da
se okačim na Internet, da malo smirim dijasporične. (E, stvarno mi se više smučilo,
celo bombardovanje sam provela na Internetu tešeći ja njih. Stvarno i nisu bili za
ovde kad imaju tako slabe ţivce.) Oko keca jave da je Savezna izborna komisija
sačekala da se raziđemo pa objavila da je Koštunici dodala još koji glas (logično),
Slobi skinula neki (takođe logično, jednačina kontinuiteta), ukinula nekoliko stotina
miliona hiljada birača (mrtvih, ţivih, vitalno ugroţenih, nepravedno raseljenih,
duplih i multipliciranih), i eto ti drugog kruga! (Tu već ni psihoanaliza ne pomaţe, a
ne jednačina kontinuiteta.) Ma nema veze, ubiće ga Bili ko zeca. Nipošto ne mislim
na Bilija Saksofonistu, tek da se razumemo.

102
 Odoh ja sad da kupim Savi napolitanke, treće za redom. Nema mi druge.

P.S. Odlučujem da Savi povećam dozu: sklanjam fen za kosu koji već danima leţi
na stolu i nervira mi muţa. A baciću i pocepane zelene mokasine - to me Sava
moli već mesec dana, svaki put kad ih obujem. Pothranjujući sopstvenu
iluziju da još uvek pripadam (nekom) srednjem staleţu, neţno spuštam svoje
zelene ljubimice pored kontejnera, moţda će ih još malo neko voleti kao ja.
Ispred samoposluge besni građanski rat. Penzioneri neće da nas puste u
samoposlugu da im ne bismo oteli ono-što-već-čekaju. Što, uzgred, nije ni
stiglo. “E, dabogda ti Toni Montano pevao na zlatnoj svadbi!“ kaţem jednoj
posebno agresivnoj skojevki i prelazim u bakalnicu preko puta. Na povratku
vidim da moje mokasine još leţe pored kontejnera. Da li je to ovom narodu
krenulo već za ova tri dana ili su stvarno bile zrele za otpis? Mal ih nisam
pokupila i vratila kući. Idi pravo na Appendix V, ovde se zakuvava.

APPENDIX V

Evo samo kratko da vam se odjavim za danas, 28. septembar, petak (2x13+2).
Moram da idem da blokiram Beograd. To smo saznali sinoć. Baš me zanima na šta će
to da liči. Da ne bude kao obično - “evo, sad ću odmah da blokiram, čekaj samo da
skoknem u red za šećer”.
Sinoć smo debatovali sa mamom šta će ona da blokira. Sava i ona su se
dvoglasno sloţili da to mora da bude Mostarska petlja, objekat koji je gradila. (Ja,
doduše, mislim da bi trebalo da blokira KBC “Dedinje”, zbog svog ovog cirkusa
hirurzima se tresu ruke i njena operacija čeka da se Gotov je! ubije.) Ostalo je da se
smisli šta Sava i ja da blokiramo. Nismo ništa izgradili. Moţda neku kafanu, tu smo
se dobro (i davno) ugradili. Jedino što nam je izbor preveliki. A biće i guţva.
Dobro, neću unapred da defetiziram. A kako, opet, da ne defetiziram, juče ispali
košarkaši iz borbe za medalju na Olimpijadi. Tako je propao moj optimistički
scenario - košarkaši maznu srebro (da ne preterujemo) a u isto vreme Gotov je!
prizna da je gotov. Onda mi izađemo na ulice i od sreće srušimo Beograd gore nego
NATO.
Moram sad da idem, da uhvatim prevoz dok još radi i stignem na blokadu na
vreme.
Idi odmah na Appendix VI

APPENDIX VI

Petak + 1 = subota, (2x13 + 3) = 29. septembar 2000. Juče smo blokirali:

 Depandans picerije “Mama Mia”, na pet minuta, dva parčeta pice (2 x 24 = 48
din.). Akcija pristalica demokratske opozicije (u sastavu Sava i ja) potpuno
promašila, pica bila hladna i prazna.
 “Pekabetu” u Srpskih vladara, na kratko, dve male kisele “Vrnjci” (2 x 13 = 26
din.), mlake, fuj.
 Terazije, dok smo prošli od RK “Beograd” do “Albanije”.
 Ulaz u “Buhu”, nebitno, to radimo od ‟96, tu smo verzirani, a i niko ne prolazi.
 Kad smo se vratili pred Savinu firmu ustanovili da nam je neki majmun sa
dţipom blokirao kola. I otišao u kafić na piće. Malo trubili pa se sklonio, dakle,
izvršili i jednu uspešnu deblokadu.

103
 Sava predveče blokirao krevet i nije bilo šanse da ga ubedim da idemo na novi
“radni dogovor” na Trg.
 Ja kao kontra meru blokirala kompjuter i pišem protestno pismo Naučno-
nastavnom veću Građevinskog fakulteta.
To radim i danas, ceo dan. Dobro istrenirana za sve stresne situacije u poslednjih
deset godina, ne dam se omesti. Ako smo u sred bombardovanja mogli da
renoviramo stan, mogu sad da pišem jednu običnu protestnu notu između
obavljanja građanskih duţnosti. Naročito kad je građanska duţnost − građanska
neposlušnost, to mi obaška leţi. Pazi situaciju, ja pišem, Sava usisava a meni ne
smeta usisivač!!! (Najtopliji pozdravi svim radnicama fabrike “Alkaloid”, Skoplje,
posebno onima na traci gde se pakuju moje li-lu-le.)
Uveče smo bili na Trgu, generacija „96/97 se spontano okuplja ispred “Buhe”.
Gospode, što su neke ţene ostarile! (I posenilile, moja kuma La Mar i Janjina
drugarica Biljka se upoznaju ponovo, uredno, već četiri godine.) Nije ni muškarcima
bolje, Janjin ortak Aca me pozdravlja sa: “Zdravo Milena!“ (Mileni i meni je jedina
dodirna tačka Janja i to što se međusobno oboţavamo. Inače se ne viđamo. Da, i
Hranislav, zaboravila sam. Pa ja njega počinjem da zaboravljam?! Triput ura za
mene - ura!, ura!, ura!) Strašno, ovi iz opozicije očito ne znaju šta će, ni sa pobedom
ni sa zapisnicima.
Pred ponoć zovem Đurđu i teramo politiku čuku vremena. Ona smestila Crnu
Goru gde joj je mesto, ukinula im 80% mandata u Saveznoj skupštini, sve u inat Vidi
Ognjenović?! Tako kaţe. Sandţaku dala potpunu nezavisnost, boli je uvo, ne nosi
farmerke. Vojvođanima porušila sve novoizgrađene mostove, kaţe, oni su sad za
drugi krug a ona ne zna koji im je. Ja joj neţno, genetska autonomašica, objašnjavam
o čemu se radi, iako je spoljna politika njen resor nisam ja dţabe provela mesece na
treningu u ispostavama stranih agentura. Poznajem izborna pravila bolje i od
takmičara. Ja, opet, šizim u svom resoru, Sistemologije i logistike. Uglavnom na
blokadu. Boli onog Gotov je! sve i da svi blokiramo sami sebi oba plućna krila, a ne
Ibarsku magistralu. Ja sam za radikalne metode, od zatvaranja vode po (određenim)
šahtovima do spuštanja lopti na naduvavanje u (određene) kanalizacione cevi. (Pazi
što sam praktična, to se posle, kad se Puko je! i izduva, lako probuši i takoće izduva.
I otekne niz vodu.) Sad Đurđa mene ladi “zakonskim minimumom rada komunalnih
sluţbi”. Mojim resorom! Stvarno me nervira, luda krava.
Podseća me na gosn Goatija, čija sam predavanja o izbornim zakonima i
prevarama slušala proletos. Najljubaznije ga pitam, kad se tako lepo razume, da mi
objasni kako ja da glasam tri puta. Za koga hoću. I da mi objasni šta rade hakeri u
opozicionim redovima. Pa ne moţe da me ubedi da oni koji uspevaju da skenjaju sajt
NATO pakta u sred bombardovanja ne mogu da uđu u bazu podataka o građanima
MUP-a Srbije i da dobijemo tačne biračke spiskove?! Ĉovek me belo gleda, izbori još
nisu ni raspisani a luda ţena ima ideje... (Eto šta će nas dotući, strategiju nemamo a
taktički smo u čabru.)
− Ali to nisu legalne metode! − kaţe.
Idi, majke ti, oni nama sasvim legalno krv piju na slamke raznih debljina već
deset godina a mi ćemo na njima da treniramo finoću. Sve to pričam Đurđi i
obavestim je da je DOS naredio da prvo sutra ujuto ima da idemo u crkvu a posle u
blokadu. I tako nam diskusija pređe u religiozne vode, tj. splasne, pošto Sava, naš
Ministar za saradnju sa SPC, nije zainteresovan, igra kineski šah s kompjuterom.
Odoh da spavam, a vi pravo na Appendix VII, kako da se vratim u prošlost kad mi
sadašnjost krade priču.

104
 APPENDIX VII

Vest dana, 30. septembra 2000, jeste da su odbojkaši osvojili zlato na Olimpijadi u
Sidneju. Uspavane lepotice koje su postale zveri, kaţe onaj moron u televizoru.
Trojni blok ko Petrovaradinska tvrđava, šta dodati? Aha, evo ga ipak, dodaje da će
svaka kuća u Srbiji pljuštati od šampanjca, vina i rakije. Posle priprema na
Kopaoniku. A znate ko je, po RTS-u, doneo zlato? Smena generacija! Tako čovek
kaţe.
Ja sam tu utakmicu prespavala, inače volim da ih gledam, i njih i košarkaše. Sava
jutros zaboravio da mi kaţe za zlato. Da mi ćale nije rekao da mama spava jer je
gledala odbojku sabajle, bila bih u neznanju do podne. Malo je falilo da pre čujem da
ih je Gotov je! odlikovao nego zašto ih je odlikovao. Ajde, videćemo, koliko se ja
sećam, njemu je Vanja Grbić jednom već skresao u brk. (O tome moţete čitati u mom
prethodnom romanu koji će biti objavljen naknadno.)
Išli smo na pijacu da kupimo malo mesa, zamrzivač mi pun bele dţigerice za
mačku i pečenih paprika. Oćeš đavola, kasapnice prazne ko tramvajske šupe. (U
špicu.) Na kraju pitam jednu kasirku jesu li meso razvukli od jutros ili ga nije ni bilo.
Ona škrguće zubima:
− Nisu ga razvukli.
Vrati se u glavnu priču.

APPENDIX VIII

2. oktobar 2000. Juče sam se ceo dan bavila prečitavanjem Izveštaja o izveštaju.
Ne znam samo kako da ga predam, fakultet zaključan iznutra. A ja zakasnila da sa
studentima, naoruţanim petardama, upadnem kroz prozor. No, šta će s tim
pisanijem biti, to ćemo videti u nastavku, koji se još nije dogodio.
Sava isto ceo dan proveo u Generalnom štrajku, zavlačio se u svoju sobu, donosio
papire u kuhinju, pet puta pitao hoću li kafu, vidim da se mota bez veze pa rešim da
ga nahranim i pošaljem na popodnevno spavanje. Tek što smo seli da ručamo, zove
moja majka. (Ona obavezno zove uvek kad sednemo da ručamo.) Ovaj put se za
promenu cereka ko blesava i pita hoću li ja da budem njen prevodilac. Ništa ne
kapiram, pa mi objasni da se Gotov je! pojavio u maniru Saksofoniste, onako za
govornicom sa grbom, zastave svih federalnih jedinica, tj. obe, i fudbalskih klubova
savezne lige iza njega, i objasnio podmetnutom narodu da je podmetnut i da će ga to
koštati ubrzanog učenja engleskog. (Lukavo, zna se šta Srbi najviše mrze - školu, ma
kakva bila.) Objasnim onda ja njoj da imam ţeludačne probleme koji mi ne
dopuštaju da slušam njeno prepričavanje, a još manje integralni tekst obraćanja, i
prekratim priču.
Malo posle, Sava već uredno spava u regularnom krevetu, a ja okrenem TV
Studio B da vidim “ko to tamo štrajkuje”. Niko. Ja tamo, a tamo Gotov je! Inače
nisam sklona mazohizmu, al reko ajde da čujem to za taj engleski, moţda bude neka
tezga za mene, i ovako od doktorata nema ništa. Ja pod ćebencetom, on stojećki, ja
slušam, on čita. I tu se desi nešto potpuno sumanuto - zaspim u pola njegove
govorancije! Mislim, obično se iznerviram, i u najboljem slučaju samo ugasim
televizor, zato što je moj. Televizor. Kad sam srednje iznervirana gađam ga
nezavisnom štampom. A kad se jako iznerviram poteţem i papuču. Ĉoveče, koji sam
ja kreten, znala sam da u odsudnim trenucima počinjem da se kliberim, ali da

105
zaspim! I time propustim šansu da aktivno učestvujem u telefonskoj diskusiji koja je
posle trajala celo veče.
Izgleda da je od tog govora zavladala kolektivna šizofrenija. Svako je čuo i video
nešto drugo. Zove La Mar i kaţe da u mračnoj budućnosti moţemo da se
pozdravimo sa emancipacijom. Miki je svojim očima video da Gotov je! iza one
govornice u stvari stoji na hoklici i da senka u gornjem delu ekrana ima oblik omče a
ne pecaljke za mikrofon. Moja majka zapela s onim engleskim, dok nisam obećala da
ću da prevodim čak i njihovim glasačima. Pakosnici javljaju da sa doktoratom mogu
da se pozdravim trajno, jer će Ameri (lično) ograničiti stvaralačke domete mog
naučno-istraţivačkog rada (takođe lično). Nervozni tvrde da je on to objavio
vanredno stanje. Ĉuju se i teorije da se on nije ni obraćao podmetnutom narodu,
nego je dovedenom narodu objašnjavao da su oni drugi podvedeni. Svi se slaţu
samo u jednom - taj pismeni sastav sastavila je ţena njegovog ţivota i u tom
trenutku joj je drhtala ruka, jer se drukčije ne mogu objasniti onolike poteškoće pri
čitanju.
Kad sam to čula, objavila sam Savi da će on javno čitati moj odgovor Komisiji za
pregled i ocenu doktorata, sve sedeći u krilu Tesli ispred fakulteta. Kad moţe njen
njoj, moţe i meni moj - da čita govore! Sava me poslao u majčinu.
Na kraju me dokusurila Janja, neđe iza ponoći. Ona je u govoru čula o nekim
kalodontima koji će nositi imena kosovskih junaka. Idite bre ljudi bestraga, i vi i
Gotov je! Ne znam ni šta ću sa svojom paranojom, još mi i vaša i njegova fali.
Jutros se Janja opet javlja, pragmatično je isukala osam dinara i kupila Politiku.
Hoće sve da mi čita, ja se ritam, i na kraju se nagodimo da mi rastumači samo one
kalodonte. Dakle, dogodiće nam se potpuno poništavanje identiteta, preostaće nam
samo nekoliko “nacionalnih jela, poneka pesma i kolo i imena nacionalnih heroja
nadenuta prehrambenim proizvodima i kozmetičkim sredstvima”. Pokajnički
zamišljam:
 dimljene ukljeve marke Gorica
 losion za rast i negu kose Heroj Šaja
 griz za bebe M.Milutinović - Mlekce
 hrana za kućne ljubimce, rinfuz, Savezna izborna komisija
 bordo imalin Kurir Ivica (pa ko se prepozna - prepozna se) itd.
a sve to tolerantno, kao što i treba u otvorenom društvu, proizvodi, pod
zaštićenim imenima, multinacionalni Proctor & Gamble. Jebi ga, Gotov je!-si, kasno si
se setio da nam otvoriš oči.
Danas nisam išla da šetam sa studentima. Sava odbio, on to zove “čuvamo snagu
za odlučujuće trenutke”, ja sam prosto nervozna. Uvek se iznerviram kad počnemo
da delujemo po sekcijama, radnici, seljaci i poštena inteligencija. Što se oni nikad ne
podele na divlje i pitome pandure? Strah je očigledno jače koheziono sredstvo nego
odvaţnost. E, sad sam nešto mnogo pametno rekla. Oću da kaţem, to me nervira!
Sećam se, prošle godine, Savez za promene mitinguje na Trgu, studenti “nevezano”
šetaju, povod abitan, a ja, u potpuno istom raspoloţenju kao danas, ostanem kod
kuće. Ĉujem na radiju da kod Markove crkve panduri mlate decu i podivljam,
istrčim iz kuće i uletim u prvi taksi:
− Vozite me na demonstracije!
− Na koje ćete, gospođo? Na dečije ili za odrasle? − mrtav ozbiljan (i dobro
obavešten) će taksista.
Ama, ne znam ni ja više čoveče. Tamo gde se biju.
Jedino što sam pametno danas uradila je što sam se malo svađala sa Spasenijom.

106
(Canu zovem pravim imenom samo kad sam ljuta ili kad hoću nju da naljutim.)
Posle one tirade o patikama, pre neki dan, ona je juče drţala ispit! Kaţe, došla deca,
šta će, ne moţe da ih ošteti. (Malo li su oštećeni, ometeni u razvoju, retarditali,
podebilili... zajedno sa nama u poslednjih deset godina.) I, normalno, počne mene da
ubeđuje da moram zbog dece da drţim ispit u petak. Ako oni neće štrajk - nema
štrajka. Ja sam bre, ţeno, u štrajku, ja, ja sam zaposlena u toj školi, o mom
neizvršavanju radnih obaveza se radi! Dokle će više “đaci da uče profesore” i ostala
sranja iza kojih se skrivamo već godinama. Mi malo šetamo sa onima koji nas “uče”,
a malo sedimo u učionicama sa onima koji bi da “uče” (školu). Kapiram ja šta je njen
najveći problem, briga nju da l„ ću ja da drţim ispit ili ne, ko je u štrajku, ko nije, čija
keva nema uslov za peti semestar, njoj je samo frka da ona mora to nekome glasno
da saopšti. OK, sva sam za kompromis ko i uvek, dolazim u petak i pišem deci
šestice ispred škole. Ispita nema i tačka! Uh, vidim laknulo joj: radi kako hoćeš, ali
dođi. Ma dolazim sestro, zabole me toranj na Avali za diferencijaciju funkcija tipa ex,
objasniću deci sama. Posle mi beše malo krivo, svi mi pored nje uvek moţemo da
drţimo nastavu i na banderi, uz gusle, u majcama Otpor!-a, učlanjujemo studente u
Jehovine svedoke... šta sam imala da je secam. Malo joj njene muke, ma šta to bilo.
Evo, ovim putem pozivam pobednike saveznih i lokalnih izbora, a i buduće
pobednike svih budućih republičkih izbora da Samospaseniju − Canu drţe na mestu
direktora doţivotno, kad voli. Samo nemoj da joj to neko kaţe, da ne shvati mnogo
bukvalno.

APPENDIX IX

Da me neko pita šta sam radila poslednja tri dana, do danas, 5. oktobra - pojma
nemam. Jedan sam pouzdano provela sa Đurđom na ulici, udarnički, 11 sati.
Nismo forsirale baš Studentski grad ali smo bile na Platou, a onda u Demokra...,
jednoj od osamnaest, i odatle malo “koordinirale” kreativni haos. Pazi, prvi put u
ţivotu ulazim u sedište jedne političke partije i to u trenutku kad se bar šest kolona
demonstranata sudara po ulicama, sva sreća da su na istoj strani, i ovako hoće da se
poubijaju zbog krkljanca koji prave. Na Terazijama se igra utakmica, Otpor! protiv
Otpor!-a, u timu jednog Otpor!-a sve same poznate ličnosti102. Dinkićevi oboţavaoci,
na čelu sa istim, obilaze ih na putu za Tuţilaštvo. Studenti u suprotnom pravcu
krenuli put Brankovog mosta. Psi lutalice prate kolone ali tu i tamo zastanu da malo
preturaju po brdima đubreta u novoosvojenoj pešačkoj zoni.
− Beograd je konačno javno priznao da je svinjac! − kaţe jedan momak i zafrljači
konzervu od piva na sred fudbalskog terena.
Dakle, u sedištu jednog od koalicionih partnera doţivim kompletan šok.
Sekretarica, naoruţana maritimnim strpljenjem, prebrojava bedţeve, jedan
potpredsednik se vajka:
− Kad će već da pohapse ove lidere, da i mi malo dajemo izjave za štampu?
Drugom, malko mnogo starijem, bezuspešno pokušavaju da objasne ko ga je
pozdravio. On, doduše, zna zašto su ga pozdravili, ali mu je slabo šta drugo jasno.
Kafu i sokove dobijamo promptno i svi se vraćaju u blaţeni mir. Ja pala u fras, pa ovi
treba da su u opsadnom stanju?! Pokušavam da suzbijem moju večitu idiotsku
potrebu da organizujem i umesto toga se posvetim kafi. Sava mi javlja da je majstor
Dale ispred “Energoprojekta” natrčao na horde SPS-ovaca (uključujući i autobuse) i

102 Inteligentniji primerci koji su shvatili da je Gotov je! gotov i pre nego što je bio gotov.

107
logističarka urbanističke provinijencije u meni kapira da će doći do bliskog susreta
sa studentima u predelu Bulevara Nikole Tesle. Dojavljujem isto aktivistima a oni
me gledaju sa uzbuđenjem ko da sam im rekla da je upravo poskupeo benzin za
dinar. Lu-di-lo!!! Sva sreća, bila je patka. Dale je njih stvarno video, ali su oni otišli u
Sava centar, valjda da im saopšte da su pukli. Dobro, nema veze, to veče sam malo
plakala, sve mi je delovalo potpuno beznadno. Entropija bliska kecu!
Fora je u tome da se ja sad ne sećam ni kog je to dana bilo. Juče ili prekjuče?
Slušam Index, čekam da krenem kod Save u firmu, pa na demonstracije. Ĉujem kako
se po Srbiji probijaju blokade, prvi i pristiţu u Beograd, pred Skupštinu, kad ono
pljas! - tear gas. Uţţţas, odoh ja na lice mesta.

APPENDIX X

Subota, 7. oktobar, drugi dan kako ne izlazim iz kuće. Ratnici su umorni, a

moraju i da veţbaju da rade sa daljincem. Odvikla sam se poslednjih godina. Upravo
nam se zakleo novi predsednik. Prethodno smo imali prilike da uţivamo sa
poslanicima u njihovom prvom bliskom susretu pred kamerama posle duţeg
vremena − “Kušuj stoko, zapamtiću te dobro.”, “Jok, nego će s tebe da se
dogovaramo.”, “Ajde mali, lani jednu rečenicu kad baš moraš.”... Na kraju smo se
Sava i ja kladili da će Šešelj da mjauče dok Koštunica bude polagao zakletvu. Pa, il
su ga drţali ili se Nova RTS Srbije uspešno konsolidovala i našla trake za
“pokrivanje” aplauzom. Evo, sad puštaju onoga Gotov je!-og kako drţi govore na
Kosovu pre trinaest godina. Auh, što je propao od onda, pa nije ni čudo što je Puk’o
je! (ko zvečka).
Dobro, vratimo se na prekjuče, kad sam izletela iz kuće. Znam da ste u
međuvremenu pročitale vazdan memoarske literature na temu Kako sam lično sjebo
Slobu 5.oktobra 2000. i da vam je više bljak, ali moram i ja da se pridruţim. Prinudna
radnja.
Dakle, istrčim iz kuće, krenem da se bacakam pod kola, koja na moje stopiranje
odgovaraju trubljenjem i veselim mahanjem sa tri prsta. I odlaze. Pa gde si krenuo
dilejo smederevska, bolje da me povezeš da ti pokaţem put. Na kraju navatam neki
taksi koji me Nebojšinom doveze do Hrama − ne moţe da pređe Bulevar JNA,
isprečila se kolona. Ĉuj, kolonica, smrzla sam se. Nekako se provučem do Savine
firme, tamo pokupim specijalne jedinice pa krenemo i mi. U ţivotu nisam videla
toliko ljudi, mada Sava tvrdi da ih je bilo slično na Uhapsite Vlasija! Mi, doduše,
nismo bili tamo, ali smo gledali na kanti. Ajde da ne davim sad ja, kao što smo se
davili u guţvi do prvog suzavca. Sve u svemu počne beţanija, izgubismo vojsku a
Sava i ja zauzesmo rezervne poloţaje kod turske ambasade. Ko velim, ako stvar
propadne ima da traţim azil na eksteritoriji, bolje još petsto godina pod Turcima
nego još pola sata pod ovim. A kako mi ni Turci nisu po volji, pridruţim se Savi u
samoinicijativi da organizuje demonstrante: “Gde ćeš, bre, stoko, stani, šta sad, šta
smo dolazili ako sad odemo kući!“ Po mojoj proceni ipak je bar dve trećine
demonstranata završilo sa učešćem u revoluciji već sa prvim patronama suzavca.
Tada sam bila besna, kasnije sam shvatila da je to bilo više nego korisno, inače bismo
se polomili jedni o druge u guţvi. U to stiţe iz Miloša Velikog nova kolona,
Duvanska industrija Niš, ovi još nemaju suzne oči. Predvodi ih kordon od jedno osam
tipova visokih po tri metra i teških po petsto kila, svaki od njih drţi po dršku od
lopate. A drška od lopate mu “ćuti” u ruci ko penkalo. Kuku!!! Odoše pravo u onaj
oblak suzavca (već u “rasejanju”), kad ono opet bum-bum!!! Narod u pratnji međeda

108
(u najpozitivnijem smislu, moliću lepo) poče da beţi unazad, ali ne i oni. Na to se i
mi ohrabrimo pa za njima.
Da skratim, taktika nam je bila − potrči napred, nagutaj se suzavca, beţi nazad. I
tako bezbroj puta. Bili smo, dakle, od neviđene koristi, naročito po sopstvene disajne
organe i oči. Vidimo, (savezna) kuhinjica gori, malo spreda, malo straga, klinci
razvlače delove nameštaja, bacaju se papiri kroz prozore, sa Gradske skupštine viču
da idemo do televizije jer policija potiskuje demonstrante. Trč tamo, dok smo stigli
više niko nikog nije potiskivao a i lepa televizija je lepo gorela. Znam da kao jedna
civilizovana građanka treba da se gadim na ovaj vandalski čin, ali ne mogu!!! Kad bi
mene neko pitao, ja bih to zgarište ostavila takvim, zauvek, i mlade novinare
dovodila tu da polaţu zakletvu pre stupanja na prvi posao. Ne bi bilo baš
dostojanstveno, al bi bilo vaspitno.
A sad ću drage moje da vam odam tajnu: televiziju je zapalila ţena! (Da izvine
Ĉačani, Delije i Bager.) R. prizemljena stjuardesa JAT-a. Mislim, nije ona bacala
Molotovljeve koktele, ta ipak je to jedna dama, nego je skoknula kući i donela pet
litara petroleja, flaše i krpe. A šta radi jedna dama sa tolikim petrolejom u kući, to je
već jedna od priča koje ţivimo deset godina. JAT je švercovao neke kineske grejalice
na petrolej i u istima isplaćivao radnike u posebno kriznim vremenima. Kad ti je
grejalica plata, valjda ti je onda petrolej topli obrok. Naša drugarica je još bila sva
izbezumljena kad smo se sreli. I ţurila je ponovo kući, u komšiluk, po još avionskih
vlaţnih maramica za demonstrante. Kaţe da su one efikasnije i od luka protiv
suzavca. Daj boţe da polako zaboravimo sve gluposti koje smo morali da naučimo u
ovoj kretenskoj zemlji, pred sam kraj drugog milenijuma. Crni luk protiv suzavca! A
nije kora od limuna u šne-nokle? To smo zaboravili.
Posle smo se još muvali tamo-vamo ali više niko ništa nije bacao na nas.
Stacionirali se kod Gradske skupštine i čekali da čujemo šta je bilo. Potpuno
bezvezna situacija, tri sata smo se jurili, oplakivali ga pod moranje, palili javne kuće
(nisam ja, mame mi, al se i zato kajem) i šta sad? Pred mrak je na bojnom polju bilo
moţda tek deset posto naših i nijedan njihov. Oni sa skupštine urlaju:
− Još nije gotovo, budite oprezni!
Pa pobogu morončino, znam i ja da nije gotovo. Oprezna sam odavno. Ali šta ti
znači to još? Šta je uopšte bilo? Po izrazima lica ljudi okolo, vidim da dele moju
zbunjenost. U neka doba počinje da govori i Koštunica, koji sad moj drţi politički
govor, nek nam kaţe šta se zbiva. Ljudi skandiraju: “Vojo, Vojo!“ što mi ekstremno
ide na ţivce. Razmišljam o tome kako ne postoje harizmatske ličnosti, kako i noga od
stola dobija harizmu kad je proglasiš za cara. Mislim, nije Koštunica noga od stola,
on je moj predsednik, koji moţe da me pogleda u oči, samo ako hoće, i obrnuto, tako
sam bar pročitala na bilbordu, ali koji mu andrak sad uvaljuju harizmu? Nije im
dosta? Dok sam to (pametno) mislila, ukapiram da mi se uţasno piški. Šta je
partizanka Mara radila kad joj se pripiški usred bitke za ranjenike?
− Ajdemo, Savo, do firme, moram u WC odmah! Telefoniraćemo, videti šta se
zbiva i vratiti se.
Tamo nađemo našu rasturenu vojsku i flašu neke uţasno smrdljive rakije, Sava
kaţe da se već tri dana vuče po kancelariji i niko nije hteo da je pogleda do sada. Što
ne piju vodu, budale, posle onolikog suzavca, nego rakiju? Kad sam shvatila zašto, i
ja otmem flašu - oni gledaju televiziju!!! Menjaju kanale, na svima makljaţa, dim,
vatra, jurnjava, mi pobedili!!! Kako bre?
Zovem milu majku, pretpostavljam da je u predinfarktnom stanju od brige “za
decu”, tj. nas. Šipak, gospođa je u komšiluku, gleda ceo dan preko satelita direktan

109
prenos na CNN-u, piju metaksu a ćale im pravi kiflice sa sirom. Neko im na televiziji
javio da bi i mi nešto pregrizli, pa su podmesili novi kvasac za još jednu turu.
Komšija Toša se odrekao poslednje dve kiflice “za borce”. A mi?
− Jaki ste mi vi, kad niste uspeli da se slikate za CNN − jebala ih globalizacija.
Prihvatim zbunjujuću istinu da smo pobedili (“al ne još“) i ubedim Savu da
odemo kući, nahranimo mačku, popalimo i friţider od viška klope (kad smo već u
revolucionarnom zaletu), malo se odmorimo pa da se vraćamo. I bez domunđavanja
sa onim nemačkim špijunom znamo i sami da noćas mora da se dţedţi ispred
Skupštine. Ako su oni unutra upola umorni kao ja, moţe lako na legalu da ih
prikolje pet šalterskih sluţbenica iz bilo koje opštinske panduracije. Posebno što ama
ič ne verujem u ono ljubljenje sa policijom, za slikanje i spasavanje ţive
(uniformisane) glave.
Rečeno-učinjeno. Usput svratili do mojih po famozne kiflice za demonstrante.
Nisu se pretrgli sa količinom. (Tamo se diţe i treći kvasac, treća tura je za “poraţene
komišije”.) Našli se i sa oba kuma i jednim kumašinom i onda je, posle najluđeg
dana, počela najduţa noć. U gradu cirkus, ko da su košarkaši retroaktivno osvojili
nešto na Olimpijadi. Kinezi u majcama Otpor!-a priključili se rejvu na kraju Knez
Mihajlove. (Kad omašiš Tjen Anmen, a zatim i Marksa i Engelsa, ukapiraš da imaš
sreće iako si Kinez. Pa onda, udri kume zezanje.) “Moskva” puna ko oko a nijednog
Crnogorca?! Opšta zbrka i gungula, jedino mi ona ekipa u parku ispred Skupštine
grada deluje malo ozbiljnije.
Vucaramo se okolo, gledamo decu kako skaču, pitam se na čemu li su, mogli bi
da daju i nama malo. I onda odjednom, iza trojke, Knez Mihajlova i Vasina potpuno
prazne. Ne baš potpuno. Potpuno je prazna prodavnica “Soko Štarka”, prijelo se
nekom nešto slatko. Radnja s farmerkama, na izvolte. Ostali samo mali brojevi. Iz
malog “Centrotekstila” izneli i police. Dva pitomca vaspitno-popravnog doma “Vasa
Stajić” pokušavaju da izvuku iz izloga neku pomadu od strogo prirodnih preparata.
Još nisu izgubljeni za naše novo demokratsko društvo, kad smo naišli ispravljaju se i
prave se da nisu odatle. Tri klinca, cenim ih na šesti razred, razvlače crnu plastičnu
lutku iz izloga, teraju je da pije vode na Delijskoj česmi. Kaţu, nagutala se suzavca.
Nazdravlje, deco, imali ste stvarno uspešnu noć, skenjali ste Slobu a maznuli ste i
ribu. I to egzotičnu. Zanemeli se vraćamo pred Skupštinu grada, među nekoliko
stotina zombija sličnih nama. Od umora, mislim. Sledećih par sati se ne sećam
najbolje, neki su nešto govorili, bodrili nas da ne odemo kući, dočepao se mikrofona i
neki ludak koji je do pre neki dan rasterivao đavole po Tasmaniji, pa došao da
pripomogne, otkud znam šta je bilo, tako je rekao. Onima unutra je, pretpostavljam,
bila veća frka nego nama. Što se mene tiče, ja bih u tom momentu pristala i da me
pregazi tenk, samo da me malo ugreje. Odvukli smo se u svitanje, kada smo videli
da su počeli da stiţu neki novi, ispavani ratnici.
Nismo odmah legli, popili smo po vinjak, doručkovali uz “oslobođeni” televizor
koji je prenosio kako Velja Ilić ide lajkovačkom prugom (sa više nego jednim
drugom). Bacaju avione i kamione na sve strane, čupaju drveće golim rukama, a
panduri bi malko da se biju a malko da se ljube. Prosto jedan strastan odnos između
organa javnog reda i naroda.
Nismo spavali ni dva sata kad Sava skoči, sanjao je pucnje, uplašio se da je
počelo. Ništa drugo nismo mogli nego da blejimo u ekran i sa zebnjom gledamo na
sat, kako prolazi vreme a oni tamo još “slave pobedu”. Oko podne, u kadi, otkrijem
da sam sva u modricama po nogama. Ništa mi nije jasno, niti me je neko udario, niti
sam se saplitala. Upalu mišića imamo oboje, a nemamo aspirina.

110
 Nismo išli na moleban ispred Hrama, em ja nisam religiozna, em me bole noge,
em neću da kvarim kulturno-umetnički program za otmeno društvo svojom
revolucionarnom (nadrkanom) pojavom. Gledam onog Đinđića, ozbiljan i lep ko da
je ţiv, tik uz Patrijarha, samo što se nije prihvatio da pridrţi svećnjake. Ĉoveče, pa ne
bi mogao da me nateraš da se bavim politikom za sva blaga ovog sveta. Zamisli šta
on mora da radi, pet sati posle onakvog dana i noći!
U šest popodne mi otac javlja da se Ustavni sud oglasio i u pismenoj formi i da je
objašnjenje malo drukčije od onoga što je juče ujutro rečeno. Ma idi, čim im zapališ
Saveznu izbornu komisiju odmah sve priznaju. I dalje ne znamo hoćemo li i noćas
morati da čuvamo Skupštinu grada, zato se slabo pomeramo, skupljamo snagu.
Onda Koštunica provali da se video sa Gotov je!-im i da mu je ovaj čestitao. Nedugo
zatim i sam Gotov je! prijavi da je gotov i da ide malo da ljulja Marka. Između njih
dvojice opet puštaju Velju sa ekipom. (Je l‟ znate kako se zove onaj ogromni Veljin
“čovek u crnom”? Mačak. Rekao nam jedan deda iz Ĉačka, dok nas je pred zoru
bodrio da izdrţimo još malo.) Ĉoveče, meni ovo sve nešto smrdi. Opraštam im za
večeras, srećna što mogu da idem da legnem.
Opraštam im i danas, 7. oktobra, ceo dan. Mogli su makar, kao osobi od
poverenja, da mi kaţu da ću da statiram u tom filmu, bar bih se malo našminkala.

APPENDIX XI

Nedelja, 8. oktobar, drugi krug u Vojvodini, mi spavamo do 11, s obzirom da smo

danas slobodni. Spavali bismo i duţe, ali Meda kaţe da on ništa nije potpisao sa
Udruţenjem učesnika oktobarske revolucije 2000, te da ima i dalje da ga hranimo
kad god mjauče, čupa krevet, obara budilnike... i sve ostalo što je na njegovom
mačijem repertoaru za buđenje neodgovornih gazda.
Sava i moja sestra Ana bi izvoljevali da pojedu nešto kašikom za ručak, pa idemo
i na pijacu. Marka 20 dinara, ne znam da li to dileri prave practical joke ili šta je, tek,
dok se ne informišem, gospoda farmeri mogu da dobiju samo dinare od mene. Ja se,
za uzvrat, vratim kući sa kesama punim razne trave i korenja. I jednom koskom za
supu, pa nek jedu kašikom. Pogađate, kratki smo s dinarima.
Ana i ja smo se pre ručka oblačile u gradsku gerilu, ona stavljala svoju maskirnu
maramu preko lica, ja moju kaubojsku, pokazivale jedna drugoj na šta smo nakjuče
ličile. Sloţile se da protiv suzavca najbolje rade plivačke naočari (koje nemamo),
smejale se i jurile po kući ko deca. Komentarisale kako je u toj demokratiji sve
moguće − moj ujak (a Anin otac) bio juče kod svoje sestre (a moje majke) na ručku i
nisu se posvađali “zauvek”, što redovno rade?! I još joj priznao da je njen Cane
(Medin otac, 7.5 kg.) najveći mačor u familiji, veći čak i od njegovog pokojnog
Matorog Ljube, Canetovog oca. Posle smo klopali, preţivali, Sava otišao da spava,
Ana kući, a ja evo me ovde.
Boţe što je dosadno u ovoj slobodi! Al prija kostima. Nego, jesam li vam ja uopšte
rekla da imam skoro 44 godine?
Danas konačno uspevam i da se prikačim na Internet, da skinem poštu. A tamo
svašta, namnoţilo se za ova tri dana, čestitke, slavlja, ludila... Sve me to manje
zanima, stigla su mi i dva pisma od Erika. Moj kanadski deda se vratio kući i piše
mi. Mislim, malo mi je glupo da kaţem da se vratio kući, jer je prošle dve nedelje
proveo kod kuće. U majčici Engleskoj. A sad se vratio kući, u Kanadu. Mnogo mi je
nedostajao. Po datumu vidim da je prvo pismo pisao onog dana dok smo se mi
jurcali po Trgu Marksa i Engelsa, suznih očiju. Dakle, u njemu mi neće čestitati?

111
Ĉitam, Erik i ja se stalno zezamo na račun različitosti svetova u kojima ţivimo. Ovo
pismo nije stiglo iz drugog sveta, ovo pismo je stiglo iz druge galaksije:

My dear,

I‟m back. A great visit to the UK and not an hour wasted. What is surprising to all
is that I have brought back all the clothing that I took away. I usually leave it strewn
about marking the progress of my journey. I also took all my pills though Dorothy
suspects that I threw them away on the airplane before I disembarked.
You won‟t be interested in my perambulations but I must tell you that the poetry
festival in Kings Lynn was in itself worth the trip. I was able to hear the best of
English poetry read by its authors in the company of a critical audience. It is
something that I do not get here. I can‟t easily say why but I am not moved by
Canadian poets and I don‟t go out of my way to hear them. Listening as part of a
audience is so much more valuable than reading a book alone and, I confess, often
falling asleep over it. It‟s my first significant encounter with English poetry for many
years. They have a high standard and I was pleased to measure my own work against
it. I would have fitted in quite well.
I didn‟t read anything myself. It‟s very clubby and they all know one another. I
was the only one from overseas and I preferred to keep to myself. I was asked a couple
of times what I did and my reply was that I had a small publishing company (common
enough among poets) and that I published classical Chinese poems. All of that is true
though it is smaller than even my modest claims would suggest. That had the effect of
preventing further questioning and I was left pretty much alone. I came back ready to
write and find that there are several chores awaiting me. I am the only one among my
friends that is really comfortable with the computer and they all need little jobs doing -
programs for plays, invitations for shows and such. Simple enough but quite diverting.
I met my old school friend and spent a couple of days in Oxford, drinking and
eating with him. I helped my sister find a new appartment and I saw a production of
Shakespeare‟s Henry IV part II at Stratford. There is no better place to see his plays
than Stratford. The acting is so convincing it brings the play right to the audience
making the experience effortlessly enjoyable. From time to time I heard news or read
the paper and so caught a few snatches of the events in Jugoslavia.
Now that I‟m back the events in your country are eclipsed to some degree by events
in Israel and to a far greater degree by the death and funeral of Pierre Trudeau. He was
an outstanding politician - dandy, intellectual, womanizer but above all a statesman
with a will far greater that the ordinary run of politicians. He managed to change the
course of Canadian politics away from the almost complete separateness of two nations
„warring in the bosom of a single state‟ to a general condition of tolerance, a fair degree
of acceptance of what we call multiculturalism and a bilingual federal civil service. The
funeral, which was held today, is well covered by the CBC and will clearly be one of the
canonical events of the decade.
As I write I can hear the news of the general strike in your country and a
commentator saying the best thing would be for the Russians to send a plane and spirit
him away. Maybe they will. In the meantime keep yourself safe.

Love Eric

Ukratko, za neupućene, proveo je nekoliko dana u Oksfordu, sa prijateljem iz

112
mladosti. Jeli, pili i razgovarali, po pravim engleskim muškim klubovima,
pretpostavljam. Ova dvojica Professors Emeriti su kao dečaci, u Hallu, sanjali da
postanu mornari, da oplove svet. Eriku se ţelja i ostvarila, na neki apsurdan način −
Drugi svetski rat je proveo na brodu. Izgubio je nogu. Ali to je neka druga priča, iz
nekog drugog pisma. Bio na festivalu poezije. Svratio do Stratforda, da pogleda
Henrija IV. Jer, Šekspir nije Šekspir, sem u Stratfordu. Moguće. Mislim, ovo je jedno
legitimno englesko pismo. Ali pokušajmo da uporedimo naše prethodne dane:
 Dva uvaţena profesora u penziji sede u klubu uz čašu dobrog vina i, recimo,
jokrširski puding103, pričaju o svojim mornarskim maštarijama i Erikovoj poemi
The Last Captain, posvećenoj prijatelju. Za to vreme, Sava i ja kao razbojnici
upadamo u piceriju, na po parče s nogu, ţurimo u blokadu.
 Erik na festivalu poezije u Kings Lynnu. Polulaţno se predstavlja kao mali
izdavač savremene kineske poezije. Sava nervozno razvlači neke ţice i
aluminijumske folije po kući, ne bismo li uspeli da uhvatimo vesti na Slobodnoj
Evropi.
 Erik u Sratfordu, uţiveo se u Henrija IV. Sava i ja na stepenicama Narodnog
muzeja, zveramo Konju pod rep i pevamo “Spasi Srbiju i ubij seee...”, ne bi li nas
čuo i poslušao.
 Erik ponovo u svojoj staroj fotelji, sa prekrivačem od cvetnog kretona, koju su
izgrizli njegovi terijeri. Gleda na CBC-u sahranu Pjera Tridoa104. On gleda
sahranu a mi plačemo u Pionirskom parku.
Ova je zemlja prokleta.
Drugo Erikovo pismo je već bliţe pameti. Kratko. U (engleskoj) panici je jer se ne
javljam. Kako smo prošli? Jesam li u komadu? Ĉestita pobedu.

APPENDIX XII

Utorak, 10. oktobar. Već danima pokušavam da poveţem konce i otkrijem ko je

zaista skenjao Slobu. Izgleda da je Cana potegla svoje veze u vojnom vrhu i poslala
neke generale da mu prislone ono metalno uz ono što pulsira. I to je jedna od verzija
u opticaju. Po drugim verzijama, iako sa rukavima zavezanim na leđima, nije hteo
da se smiri dok ga Koštunica nije pogladio po glavi i staloţeno mu izdiktirao govor
koji je posle trebalo da pročita. (U ovu verziju slabije verujem, mislim, gde bi
Koštunici palo na pamet ono za ljuljanje Marka, pre bi mu rekao da ide malo da mazi
mačora.) Treća verzija je da je njega svojim ubojitim perom proburazio Aleksandar
Tijanić. (U ovu verziju ne veruje niko, uključujući i Tijanića, ali ga to ne sprečava da
se ljuti zbog sveopšte neverice.) Ima i četvrta, Vuk je u svom skromnom stanu u
Budvi uz gusle opevavao kuršume koji su ga skoro lišili njegovog ţivota. Pa kakve to
veze ima? Jao što ste glupe, pa nadaleko se čulo! Do bunkera, slomio ga je psihički,
kad je već Gotov je! njega hteo fizički. Itd.
Evo, ja javno priznajem da je moj angaţman bio veliki (fizički) napor za mene ali
mali doprinos za opštu stvar. Nisam član nijedne članice DOS-a, niti sam član bilo

103 Uopšte ne mogu da zamislim uţivanje u jorkširskom pudingu, iako mi je Erik poslao bar
tri prava, starinska recepta. Kad pročitam recept, mene odmah ţelja mine da pokušam da ga
napravim.
104 By the way, posle sam danima ispitivala ljude da li iko zna da je Pjer Trido umro. Svi su

odrečno odgovorili. Većina i ne zna ko je to. Pa bivši švaler Bjanke Dţeger, tada zaposlen
kao kanadski premijer.

113
čega, uključujući i Klub oboţavateljki Sergija Trifunovića, mada je mali zgodan do
bola, i ovu ekscentričnost imam nameru da i dalje negujem. Kao “partijski
nepovezana”, dakle, nisam delila letke105, vrbovala novo članstvo, nosila zastave,
nisam ni hapšena tučena i mučena, niko nije prisluškivao mene106... Jedino što sam
ikada (samo) organizovano radila bilo je da me ima uvek i na svakom mestu gde se
urla, govori, šapuće... − Bando crvena! − Ni to ne doţivljavam kao političko
delovanje, više kao individualni javni otpor107 izostanku elementarnog zdravog
razuma u zemlji u kojoj ţivimo. Prilično benigno po bilo koji reţim, priznaćete.
Pored mene same, Gotov je! je mogao da ne bude gotov još sto godina. Pa čak i to je
mnogim ljudima oko mene izgledalo kao luda hrabrost, što nikada nisam mogla da
razumem: naravno da realan strah108 postoji, ali nikakav strah ne sme da te spreči da
se ponašaš normalno. (Da ne koristimo patetične reči.)
Što sad sve ovo pišem? Zato što mi je muka od onih koji su se pre pet dana
oslobodili, pa sad slobodno kenjaju ko foke po vasceli dan po svim oslobođenim
televizijama, oslobođenim kuhinjama i kancelarijama uz kafu... Da smo mi (koji mi?)
samo znali kakvu podršku imamo, zapalili bismo bre tu Skupštinu još četres pete.
Kaţe jedna pevaljka − ona je još pre tri meseca, kad su je pitali, rekla da je za
promene. A to je verovatno mislila i pre četiri meseca, samo je nisu pitali.
I opet meni ispade bolje, ja sad ne moram ni da pričam, ni da objašnjavam, ni da
se osećam oslobođeno109, ama baš ništa ne moram da radim, samo da ih gledam i
slušam. Tako iznenada i ničim izazvano slobodne, sudije, lekare, penzionere,
šalterske sluţbenike, umetnike, profesore... Meni je samo malo muka, a oni se i dalje
nekog andraka plaše. Nije im lako, zove me danas jedan oslobođeni da me pita
hoćemo li da osnivamo Krizni štab i rušimo Canu. (Uz moju “poslovičnu hrabrost” i
njegovu genijalnu ideju, pukla bi ko zvečka.) Beţi, bre, majmune. Drugi oslobođeni
pra-pra kolega bi paţljivo da se raspita da li će mene da im dovedu za direktora, pa
da se preporuči da zadrţi radno mesto. Zezam se, mrtva ozbiljna:
− Jok, odbila sam, znaš da ne trpim te poslove od 7 do 3. Ja ostajem samo part-
time savetnik. Ipak, imam neke informacije za tebe − dovešće vam najstrašniju taštu
u gradu110. Nije još rešeno, ali mi to izgleda najverovatnije. Ne znam šta će s tobom
biti, iskoristiću sav uticaj. Znaš, profesionalci su uvek potrebni. Sestro slatka, moron
bi ukapirao da se zavitlavam, a ovaj mi odgovara da smatra da mi je odluka
ispravna. Sada, u demokratiji, gradske vlasti će se menjati svaki čas, pa mi je
pametno da se ne eksponiram i tako zadrţim svoj uticaj iz senke. Kunem se, tim
rečima je rekao, a ja zaglabala jastuče da ne čuje kako se valjam od smeja. Moj “uticaj
iz senke” na lokalnom nivou, o kome on govori, zaista “postoji” i zasniva se na
otprilike ukupno 150 godina manje-više površnog druţenja sa pojedinim

105 Moţda tek poneki, odabranim komšijama u sanduče, za inat.

106 Pa, sad, kad pomislim na ono lupanje vratima po fakultetu, u ovo se više ne bih zaklela.
Potraţiću ja taj dosije, kad-tad.
107 Svaka sličnost sa organizacijom Otpor! je obična koincidencija.
108 Na primer da će te ubiti. Strah da ćeš izgubiti posao je realan jedino ako ništa pod milim

bogom ne znaš da radiš, uključujući i taj bedni posao na kome te ko zna zašto drţe i udeljuju
ti socijalu. Za to baš i nemam razumevanja.
109 Od čega da se oslobodim? Ja sam uvek i bila slobodna. Sad sam se samo ratosiljala.

Dobro, priznajem, i to je neko olakšanje.

110 Tu sam somnabulnu buvu pustila na sve strane. Razbiće me taštin zet ko kengura, kad

mu budem rekla.

114
(pretpostavljenim) budućim članovima gradske vlade. Ne mogu da se pravdam, ja u
ovom gradu ţivim. Oduvek111. Imam ja i “uticaj na saveznom nivou”, “uticaj u
nevladinom sektoru”, jedino mi se trenutno uticaj na republičkom nivou nešto
slabije drţi. Ali i to ćemo da sredimo, raspisaćemo prevremene izbore za republičku
skupštinu i popuniti i ovu zonu uticaja. Šta sad ja ovde lupetam? Ma ne lupetam ja
ništa, lupetaju oslobođeni. Mora da je gadna frka kad ceo ţivot ţiviš u mišjoj rupi a
onda dođe neko i izvrne ti sobu up-side-down. Ti i dalje u rupi, a rupa na plafonu.
(Ovo ja mislim na urušavanje starog paralelno sa gradnjom novog sistema, ako me
niste razumele.)

APPENDIX XIII

Sreda, 11. oktobar. Pravim grdne probleme, samoj sebi. Imaću milion studenata u
petom semestru, sopstvenom krivicom. Onaj ispit, koji je trebalo da drţim 6. oktobra
i koji sam dramatično otkazala Cani, jer sam generalno u štrajku, na kraju nisam
odrţala jer sam spavala, posle cupkanja pred Gradskom skupštinom cele prethodne
noći. A kako su u ovoj zemlji studenti relevantna politička snaga, bivše vlasti im se
vazdan ulizuju izmišljanjem bezbrojnih ispitnih rokova, i škola je postala ko narodna
lutrija. (Očekujem da će nove vlasti otići i korak dalje, te će umesto uobičajenih
Oktobra I, II i III, uvesti i IV, V i VI, pa ćemo svi veseli polagati ispite u cilju sticanja
uslova za narednu godinu svaki dan, negde do Boţića. A onda zna se - raspust.
Letnji, naravno.) Kako sam ja uvek bila avangarda, odlučim da “pomognem
napaćenim studentima” i da svi koji su u taj veseli petak, 6. oktobra, došli na ispit
mogu da biraju između šestice i Oktobra II. Računam, od pre neki dan je “Đinđić -
Pošteno!” pa će se prijaviti jedno dva manijaka kojima je uopšte palo na pamet da se
tog “istorijskog jutra” zapute na Zvezdaru. Malo manjana, kao, svih pedeset
upisanih u “birački spisak” ih je “dolazilo” u petak. (Potrir se kune da je tog jutra u
školi bio samo Sima Komunista a i on zaključan u kabinetu.) Napraviše klinci red za
namirnice iz robnih rezervi, guraju indekse preko veze, svađaju se, da pošandrcaš.
Al je najluđi bio jedan, koji nije ni prijavio ispit za petak, čuo da se deli nešto dţabe
pa skoknuo i prijavio ga danas! Gura indeks i prijavu, samo da ga dopišem na spisak
od prošlog petka. Pa dobro, brate, što nisi zvao i rođake i komšije, i društvo iz kraja,
mogu ja šestice s autogramom da pišem i po vanrednom izdanju Politike od 6.
oktobra, ako je to narodna volja. A on me gleda, što sam pokvarena, kaţe, propašće
mu ovako ispitni rok. E, mali, briši mi s očiju. Izlazim iz učionice sva raščerupana, a
jedan momak pita:
− Je l‟ te, hoće sad ovako svi profesori?
− Ne znam, boga mi.
− A Dule?
− To moraš njega da pitaš, stvarno ne bih znala.
− Ma, znate, mi smo i za njega čuli. Mislim ono, kako da kaţem, da je fleksibilan.
Dakle, klinci su moj gest skapirali kao “DOS časti!”. I oni su mi se oslobodili, kao
i matorci, polovično. Nije deco, ja častim, al vam je zadnji put.
Zaputim se pravo kod Cane, a tamo, i firma časti, dobili smo Predsednika,
ispoštovana volja građana. Cana i njen pomoćnik Milanče piju viski. S ledom! Kad je

A šta ja zapravo mislim o njihovim sposobnostima da vode ovaj grad - znate, i papir ima
111

svoje granice izdrţljivosti. Samo bi im još ja falila. Ajde, neću da budem negativna unapred,
dobri su to momci i ţelim im svaku sreću.

115
s ledom − nije zezanje. Nazdravimo u to ime, kad naiđe i Boba, koja je davno i sama
bila direktorka ali se takođe davno i (pravilno) izdiferencirala. Ĉantramo nešto bez
veze, kao, ko je šta čuo, suzavac i zagušljivac, drţavna bezbednost i te gluposti. Kad
će Cana iz čista mira, ko je sve od školskih “opozicionara” dolazio da joj iskaţe
lojalnost sa podrškom. Toša rekao da će on, ako treba, dan i noć da sedi u njenoj
kancelariji da joj brani fotelju. (Dogod ima tog viskija, mislim se ja.) Neko drugi joj
rekao da mu je kum prvi čovek do Koštunice, nema da brine. Od trećeg sam se već
zagrcnula, to je onaj što je juče zvao mene! Ćuti, bre, ţeno, ko te šta pita! Jok,
tvrdoglavo nastavlja.
− Spasenija, da se nisi nešto zabunila, je l‟ ti ne kapiraš da upravo sediš sa
Kriznim štabom i piješ svoje poslednje piće u ovoj kancelariji sa te strane stola? −
krenem ja da se zezam ne bi li prekinula ovu buđavu ţvaku.
− Vidiš, bre, da smo doveli i bivšu direktorku, da te zameni − i Milanče mi brzo
kapira.
Na to će Boba, u ulozi Mikija Savićevića:
− Nemojte deco, nismo se tako dogovorili, ja ću to samo formalno, vi preuzimate
stvar.
Izdrţali smo bez vazduha jedno deset sekundi, pa počeli da se kliberimo. Ona je
bez vazduha bila malo duţe, al se pridruţila. Dobra je za direktora, voli šalu na svoj
račun, neće da je menjamo.
Prepričavam ja popodne Savi veseli događaj, a on ima još luđu priču:
Jedan naš drugar, civilno lice na sluţbi u JA, kreće u četvrtak, 5. oktobra, na
demonstracije. Napunio kola klincima, njegov sin sa tri drugara, svi
osamnaestogodišnjaci, lepo izrasli. Tek što su odmakli od kuće, zvrči mobilni, zove
ga deţurni pukovnik u ustanovi u kojoj radi, da dođe da im namesti satelitsku
antenu, da gledaju CNN, ne znaju ljudi šta se zbiva a nešto se očigledno zbiva. Stiţe
on na radno mesto, vidi da je nestrpljivi pukovnik na vratima pa kaţe ekipi:
− Ajde sa mnom! − i svi napuste prevozno sredstvo.
Prilaze pukovniku, koji već pruţa ruku, a naš će ortak:
− Gospodine pukovniče, došao sam sa momcima iz Otpor!-a da preuzmemo
ustanovu! Ovo je istorijski trenutak, čestitam Vam.
Kaţe da je čovek bio u takvom zabezeku, levom rukom vraća desnu, koja je već u
vazduhu, dvoumi se da l‟ trenutno da dobije infarkt ili da se šlogira. Morao je odmah
da ga potapše po ramenu, prizna da se šalio i odvede ga da nameštaju antenu. Ali
najluđe dolazi sutra: stiţe ortak na posao a zastavnik, koji je posmatrao celu scenu i,
verovatno, momentalno zalegao u zaklon, ozbiljno ga pita:
− Je li, od kad si, bre, u Otpor!-u, nisam znao. Mogu li i ja?
Sledeća priča je ipak najveselija: EPS, u Kumodraţu, par dana posle oslobođenja.
Ĉovek srednjih godina, po zanimanju elektroinţenjer, a po vokaciji mangup
beogradski, upada kod svog Šefa pravne sluţbe (došao from the jungles of Central
Bosnia pre nekoliko godina i još nije skinuo zečiji rep sa antene na kolima). Prvo mu
ozbiljno naredi da crvenim voskom momentalno zapečati sve metalne ormane sa
dokumentacijom i fijoke (što ovaj, unezveren, i započinje). Zatim da sutradan hoće
da vidi sva sluţbena kola, oko trideset komada, priča se donacije Brace Kertesa,
oprana i na parkingu uredno poređana po rastućim brojevima registarskih tablica i
sa svim papirima o nabavci i saobraćajnim dozvolama na prednjim desnim
sedištima. Kad sve zapečati da ode do direktora, saopšti mu da je smenjen, isprati
ga, zaključa za njim i dostavi ključeve kabineta. Na kraju da ode i kupi našem
poznaniku pljeskavicu. Tek tu je isprepadani progovorio. Znate šta mu je rekao?

116
 − Joj, imam samo pedeset dinara!!!
Kompletno šizenje na sve strane, kad vam kaţem.

APPENDIX XIV

Petak, 13. (oktobar). Koje li će nebo danas da mi se sruči na glavu? Neša mi je iz

Amerike poslao e-mail sledeće sadrţine:

Ljudi apsurdno umiru i u revolucionarnim vremenima. Brat Vladan iz Jagodine je u

Grčkoj pregaţen na pešačkom prelazu, sutra mu je sahrana.

Ne pamtim dobro Nešinog brata od tetke, Vladana, znam da je par godina stariji
od nas. Da je radio kao šofer (eto još jednog apsurda u ovoj kratkoj poruci bez
potpisa, koja tako liči na mog druga Nešu). Šta je radio u Grčkoj? Sedim i buljim u
ekran. Odgovaram na isti način:

Sedim i buljim u ekran, ne mogu da smislim ni jednu jedinu utešnu reč.

Ono što vam do sada nisam rekla, u Appendixima a i šire, jeste da moja majka u
ponedeljak konačno ide na operaciju jetre. Teši me da su lekari sami predloţili
operaciju, oni ne vole da rade ćorava posla. To, ovako, spada u domen logičkog
rasuđivanja. U svim ostalim domenima smo svi na ivici nervnog rasula. Sutra je
mojoj ujni četrdeset dana, izlazi se na groblje, mama sprema ţito, mesi neku pogaču,
zašto u ovoj jebenoj familiji sve mora da bude morbidno da morbidnije ne moţe biti?
Poučena iskustvima iz ‟98, paţljivo posmatram ostale članove porodice,
proveravam da li svi redovno mere pritisak, temperaturu (uzgred, moj otac opet ima
grip). A ni ja se nešto ne osećam najbolje. Neću sutra na groblje, moram da čuvam
snagu. Petak, trinaesti − kad Sava dođe kući definitivno isključujem telefon za danas.

APPENDIX XV

Utorak, 18. oktobar 2000, počeo pre sat i po. Mama je u bolnici, Sava je u Skoplju,
Meda je na TA peći a ja pijem kafu u pola dva ujutro. Da l‟ ću noćas da perem
prozore ili da letim na metli oko lustera, još ćemo videti.
Danas sam bila kod mame u poseti, u famoznoj Klinici za kardio-vaskularne
bolesti “Dedinje”. Svašta sam slušala o ovoj ustanovi, njen (bivši) direktor Bojić mi je
opasno drag čovek112, otprilike koliko i virusi ili crevni paraziti, ali ovo je prevazišlo
sva moja očekivanja. Livrejisani portir, lift od rostfraja, trpezarija ratan dizajn, u
svakoj sobi televizor i beţični telefon, direktna linija. Osoblje u raznobojnim
uniformama, prema “činovima”. Ljubazno me zamole da izađem da bi presvukli
pacijentkinju. Izlazim i izvinjavam se što smetam. Ne, oni se meni izvinjavaju što me
ometaju pri poseti?! Ĉekaj, polako, gde sam ja ovo upala, ovo smrdi na neku tešku
prevaru! Ajmo kevo odavde, ovo nije bolnica, ovo nije pravo osoblje, ili je ludara ili
se ovde snima neki film. Mamine cimer koleginice su impresionirane mnogo
prizemnijim stvarima, jedna mlada ţena mi se hvali da je za ručak dobila
krmenadlu!
− Pa jeste, to je izvanredno − odgovaram − kada je mama bila u Gradskoj bolnici

112 Da li se, po još vaţećem Zakonu o informisanju, moţe odgovarati za iskazivanje osećanja?

117
nosili smo joj i doručak i ručak i večeru. Ĉujem da i sad nije bolje, uopšte nemaju šta
da daju pacijentima za jelo...
− Ma ne razumeš, ja ne pamtim kad sam kod kuće pojela krmenadlu.
Sramota me što lupam.
Posle sam se u bambus trpezariji malo posvađala sa majkom, tek da se oseti
prirodno. Zagovarala je, naime, teoriju po kojoj svi koji tvrde da u toj bolnici nešto
nije u redu − seru. A ja, opet, da bih se sloţila sa njom kada bi sve bolnice ovako
izgledale. I da bolnice nisu igračke koje se daju partijskim drugovima da se
zabavljaju. Makar iskazivali i ovako zavidnu kreativnost. Hoću da kaţem da bih i ja,
sa konačnom količinom love, očas posla od Više tehničke napravila engleski koledţ.
Obukla devojke u karo suknjice i teget blejzere sa grbom, ako treba. A moje bi kolege
za englesku platu drţale predavanja na tečnom engleskom ko bele lale, kunem se.
Jedino što meni niko ne daje tu lovu, i ne treba da mi je dâ, i niko nikom ne treba da
dâ, ma sve je to kretenizam. Da su imali malo mozga u glavi, ovako bi sredili sami
sebi apartmane u “Lazi”, odavno otišli i prijavili se na tretman. A ne da se lečimo
Molotovljevim koktelima.

APPENDIX XVI

Kad zrelo razmislim, moţda je Sloba stvarno pukao zato što se Đurđa udala. Od
svih nebuloznih teorija meni ova najveselije zvuči.
U našem bliţem kumovsko-prijateljskom okruţenju u opticaju je još jedna
zanimljiva mogućnost: Gotov je! je puko zato što je naš drug Ţuki odlučio da u
middle četrdesetim po prvi put u ţivotu glasa. (Zajedno sa starijim sinom, kome je
isto bilo “prvi put”.) Da ne shvatite pogrešno, Ţuki karakterno uopšte ne pripada
“mrtvom moru” koje nas je tako puno koštalo na raznim izborima u proteklih deset
godina. On je prosto baksuz113. A kad se baksuz za trenutak odrekne svoga
baksuzluka, onda je to ogroman korak i za njega i za Srbiju. Ţuki je svoju istorijsku
odluku shvatio onako kako joj i dolikuje i nije hteo da se igra sa sopstvenim glasom
− noć između 24. i 25. septembra proveo je na Terazijama, dok nije proverio da su
ispravno prebrojali njegov listić. Mnoga padanja u nesvest, te noći na Terazijama,
uopšte nisu bila posledica popijenog piva, kako se isprva mislilo, već šokova
poznanika i prijatelja kada su u guţvi ugledali i Ţukija. Posle je branio svoj glas
toliko zdušno da su se svi demonstranti već navikli na njega.
Promenu svesti srpskog biračkog tela ja sam prvo zapazila na sopstvenom ocu.
Tata je i na nekoliko prethodnih izbora glasao za opoziciju, što je, istini za volju, bila
posledica teţih povreda tajnosti glasanja koje je sprovodila moja majka.
− Stajala sam mu nad glavom i zadavila bi ga ko pile na licu mesta, samo da je
pokušao nešto pogrešno da zaokruţi! − hvalila se posle tašta, četnički Vojvoda, kako
Sava voli da je zove kad se odgovarajuće krvoločno ponaša.
Za razliku od Ţukija, moj otac jeste pripadao mrtvom moru. Kad god u okviru
nekog “okruglog stola” počnemo da se svađamo sa televizorom, on samo kaţe:
− Maco, nemoj da se nerviraš! − meni ili mami, koja mu je bliţa, i prebaci na neki

113 Iskreno, za po kući češće koristimo lepu srpsku reč drkadţija. Kad god počnem da
analiziram “ko je veći drkadţija, kum Vanja ili kumašin Dragoslav”, Sava me upozori da ja
ubedljivo vodim u ţenskoj konkurenciji, a da me u generalnom plasmanu zaista malo deli
od borbe za medalju. Onda mu ja pomenem Ţukija, na šta Sava odbija svaku dalju diskusiju
o “ljudima koji su van konkurencije”.

118
kanal na kome je fudbal. (Ne bismo li se nervirale još ţešće.)
Da ipak nije bio potpuno “apolitičan”, mogli su da primete samo oni koji ga
dobro poznaju i sa kojima uopšte hoće ponekad da komunicira. Moj otac u ţivotu
ima tri strasti - sport, kuvanje i kartanje. Ovu treću mu je Vojvoda (ko piletu) odavno
uskratio. Retko, sasvim retko, ona izbije na površinu tako što tata počne da nam
objašnjava svoje viđenje zakulisnih političkih igara kao da su neka jako
komplikovana partija preferansa. Kako iver ne pada daleko od klade, te i mi pomalo
igramo preferans i poker114, uspevamo da primetimo kako maše repom. Loše blefira,
ipak taj navija za Vlast?!
Nekoliko nedelja pre izbora zove Vojvoda u panici:
− Tvoj otac!
− Šta moj otac?
− Malopre je neko zvonio na vratima, on je otvorio, posle nekoliko trenutaka je
strašno opsovao i zalupio vratima... − postaje stvarno ozbiljno, za mog oca je najlepši
zvuk tišina a zezanje nedopustivo nepristojna reč.
− Bio je to neki komšija iz susedne zgrade − nastavlja preplašeni četnički Vojvoda
− skuplja potpise za Slobinu kandidaturu i kaţe da se, eto, malo prebrojavaju.
− Odlično! − kaţem i shvatam da je vrag odneo šalu. Za Slobu, mislim.
Na dan izbora, oko podne opet zove Vojvoda, urla:
− Ja sam spavala a on mi je šmugnuo sam na glasanje! Zaklaću ga kad se vrati,
tebe mi.
− Ma nek ide bestraga. I ti sa njim − besno spuštam slušalicu i odlazim u krpice,
da kunjam još malo. A i zašto uvek mene-mi?
Kad eto ti i njega, posle desetak minuta:
− Maco, hteo je tata samo da ti kaţe, bio sam i sve sam zaokruţio one, zbog tebe.
Znaš, ni za koga ja ne bih glasao, dobro, moţda za Koštunicu, zbog mačaka, ali
ostale, ni jedne ni druge, al ko velim, kad moja ćerka kaţe... − vidim ja da se na
Dedinju sprema kataklizma! Ĉujem kako Vojvoda u pozadini rida od sreće i juri
mačku da je ljubi.
Mog oca ovih dana čovek ne moţe da prepozna: zdušno kibicuje ovu veliku
partiju mešovitih igara sa nepoznatim pravilima, komentariše i navija za Đinđića!
On mu, kao kolega gambler, najviše imponuje! Juče mi, dok se vozimo kod mame u
bolnicu, objašnjava zašto je dobar blef to što je Svilanović dao ostavku na mesto u
Kriznom štabu! A onda pita je l‟ Svilanović iz one Pešićkine partije. Ne znam da l‟ da
plačem il da se smejem, to je ono što se u ovoj zemlji nikada ne menja.

APPENDIX XVII

Danas je 23. oktobar, rođendan moga brata. 11 i 30, što znači da je moja majka
trenutno na operacionom stolu. Usrala sam se. Metaforički i bukvalno. Od svih
psihosomatskih reakcija, kojima sam ponekad sklona, ovu doţivljavam prvi put. Od
juče pre podne ja sam non-stop na putu ili u kupatilo ili iz kupatila. Dešavanja
između ovih putovanja bih vas poštedela.
Nešto duţe, dva-tri dana, traje, kako sam definisala Savi, “površinska zima”.
Hladno mi je samo po površini koţe i nema načina da se ugrejem. Oblačim na sebe
trista čuda, peglam, punim kadu vrelom vodom i - jeţim se. Moţda bi ipak mogli da

Sava i ja. Vojvoda je kockarski pismena na nivou igre “Magaraca”, isto kao i politički,
114

uostalom.

119
puste grejanje? Sumnjam. Meda leţi na monitoru i gleda me, ozbiljan je. Nisam vam
rekla da je Meda jedina mačka koja se smeje? Hoću da kaţem, ne cereka se, ne hihoće
se, ne zacenjuje se, prosto ponekad ima nasmejan izraz lica. Sada je ozbiljan i neće ni
da zadrema (i spusti šapu ili rep preko ekrana).
SF bolnica ili ne, ovo je Srbija. Nema sobe u kojoj bismo mi sedeli i čekali da izađe
hirurg i kaţe nam... Previše gledam Chicago Hope. Dobili smo broj telefona na koji
moţemo da zovemo, ali ne pre jedan. Kada sam rekla da bismo mi ipak došli, mlada
lekarka me pogledala sa čuđenjem:
− A što? Udobnije vam je da sedite i čekate kod kuće.
Tati je juče, na povratku iz bolnice, pukao kaiš na kolima. Onda je mama sinoć
zvala jedno pet puta, pokušavala da nas organizuje, sva potpuno pobrkana. Bilo je
od ţivotne vaţnosti da dođemo i pokupimo njene stvari, da joj neko ne ukrade NIN,
ostalo joj je još pola nepročitano! Svaki put se opraštala, tešila me da ne brinem, da
ona hoće da ţivi za mene. Aman, moţe li jednom neko od njih da nešto ne radi za
mene nego za sebe? Kao što i ne radi, samo da to prestane da priča. Moj otac se
priključio histeriji ispalama da će u pet ujutro da ode da kupi kaiš i popravi kola do
sedam... Dragi moji ludaci.
Na kraju sam uspela da im zadam domaće zadatke, tačnije tati. Po kaiš ide u
osam, kada se otvore radnje, popravlja kola i ide po taj dragoceni NIN. Onda dolazi
kod mene. Mislila sam da mi sedi ovde, pod kontrolom. Bio je poslušan, delimično
kao i uvek. Međutim, dok je on popravljao kola, javljala se mama u komšiluk, s
infuzijom u ruci, zove ga da hitno dođe u bolnicu. Odjurio je, tek da čuje da su je u
međuvremenu odveli u operacionu salu. Da ne brinete, doneo je i NIN. Došao je
ovde u deset, sav usplahiren - zašto ga je zvala da dođe hitno? Pobogu čoveče, pa
ţiviš sa njom 46 godina i još se primaš! I šta uostalom sada moţe da bude hitno?
Toliko me je izbacio iz ravnoteţe (u kojoj, uzgred, nisam ni bila) da sam ga na kraju
pustila kući. Jer, nisam ni ja sva svoja.
Sad sam zvala bolnicu, sat ranije nego što su kazali. Mama je pre pet minuta
izašla iz operacione sale. Na aparatima je, tako mora jer je to velika operacija, za sada
je sve u redu. Trenutno su mi oduzeti laktovi.
Za razliku i od Save i od ostatka familije, ja se u kriznim situacijama ponašam
racionalno i hladno. Zgodna sam, dakle, za Krizne štabove. Prema jednačini
kontinuiteta, kolko ušlo - tolko izašlo, tek kada frka prođe postajem nesnosna, sebi i
okolini. Sećam se, pre nekoliko godina, sedimo Sava i ja na splavu i ručamo.
Primetimo malu komšinicu, sa splava pored našeg, kako nešto viče, kleči na
daskama, maše rukama. Njen šestogodišnji brat se davi. Počinjemo da dozivamo
odgovorne roditelje, koji u šumi na obali igraju karte. Otac, vaterpolista, skače u
vodu. Sa njim i dečakov stric. Hoće da skače i Sava, ja ne dam, samo im još on fali
ispod splava u onoj kaljavoj vodi. Umesto toga dozivamo doktor Duleta115, nekoliko
splavova nizvodno. Dule nas prvo nezainteresovano gleda, na reci stalno neko urla,
kaţem Savi da trči po njega, uto i Dule shvati da se nešto dešava, izvadiše modro
dete, trči i on. Ja opet zaustavljam Savu, hoće da ide tamo, da ne pravi guţvu. Sava
se sav trese, promenio mu se glas, sipam mu rakiju i pomaţem mu da potrefi usta.
Gledamo šta Dule radi, uzgred, nikada nemojte da pokušate da povratite davljenika
onako kako ste naučili u Čuvarima plaţe, ubićete ga zasigurno. Treba da sednete, sa
savijenim kolenima, davljenika grudima presamitite preko svojih kolena i pesnicom
udarate po leđima. Valjda u nekom ritmu, valjda se tu pluća nađu u sendviču

115 Umro je od raka prostate, godinu dana kasnije. Nije hteo da se leči.

120
između kolena i pesnice... ma otkud znam, pitajte nekog ko stvarno zna, ja sam ovo
samo gledala, mrtva ladna. Tek, dečak je preţiveo, odveli su ga kolima u bolnicu, a
moj muţ je počeo da se smiruje. Na povratku kući razmišljam da sam sigurno
neviđena skotina (kao što i moje prezime lepo kaţe) kad mogu da iskuliram
davljenje deteta. Ali ne zadugo, Savu je te noći iz blaţenog sna, koji je nastupio posle
opuštanja, probudilo moje ječanje, bila sam u groznici, bunilu, nisam se smirila do
zore.
Uzgred, ja još ne osećam da je frka prošla. Dogovorila sam se sa Savom da u tri, u
vreme posete, pokušamo da prodremo u bolnicu i ulovimo nekog doktora ili kakav
drugi ţivi jezik.

APPENDIX XVIII

24. oktobar, još jedan Dan posle u mom ţivotu. Iako smo se lepo dogovorili da
sedi kod kuće, juče u tri sata na parkingu bolnice nalazimo mog oca kako plače i
maše rukama.
− Šta se desilo?
− Dobro je!
Aman čoveče, šta mi radiš! Ja ću im na kraju prekratiti muke! Nisam vam rekla
da je moj otac u mladosti bio bokser, i to dobar? To da mu suze krenu očas posla, već
ste shvatile. Mislim, on je prilično nekomunikativan, osim sa mnom, pa i tu ne
pretruje, svojeglav, ali eto, ima problem sa tim suznim ţlezdama. Moja pokojna
baka, njegova tašta, imala je običaj da ovu neobičnu pojavu116 objašnjava sa: − Šta
ćeš, previše su ga udarali u glavu. − On je, doduše, u ţivotu popio samo jedan
nokaut, juče je malo falilo da popije još jedan, od mene. Precrkla sam kad sam ga
videla onakvog. Dokle ćete, bre, da me secate?!
On je, kao što rekoh, iako smo se lepo dogovorili da sedi kod kuće, upao u šok
sobu pre nego što smo Sava i ja stigli u bolnicu. A on je poslednja osoba kojoj je
mesto u šok sobi, sem ako bi i sam bio dobro uspavan. Dakle, mama još spava, kaţu
probudiće se za par sati, sve je normalno. Meni se to uopšte ne sviđa.
Vraćamo se u sedam, ja u svom čuvenom ATŠ belom mantilu. Tata je dobio
zeleni, on je, kao, hirurg. Da ne sladim, iz majke mi viri jedno deset cevi i cevčica, još
toliko ţica. Dve cevi (za usta i nos) su joj prilepljene preko lica, za kosu! Najsvetliji
prizor u šok sobi je medicinski brat, bata, klinac. Sasvim dobro bi mu stajao neki
moćni dţip, kratko je ošišan, prigodno nabildovan, ima i par debelih zlatnih lanaca.
Kad vidim kako neţno miluje moju majku po licu, paţljivo odlepljuje one flastere (i
psuje mater kozi koja ih je tako zalepila), budi je, sva se raspilavim. Mama je malo
kombrljila očima, prepoznala nas je, suvislo je mrdala ustima ali nikakav glas nije
izlazio, valjda ne moţe “na suvo”. Bata kaţe da je sve u redu, a meni nekako lakše
što će on noćas da mi čuva mamu, razbiće svakog ko pokuša da je dirne.
− Joj, što je strašno − kaţe tata na izlazu − noćas ću ovo da sanjam.
Ma sanjaj, bre, šta hoćeš, samo nemoj još ti da mi staješ na muku.
Razilazimo se po kućama, ja posle čitam onaj famozni NIN, u kome, uzgred,
nema ništa. Noćas sam i spavala, dva leksilijuma su ovaj put uradila posao, a i mrtva
sam ko kuče.
Jutros zovem da vidim kako je protekla noć. Sestra se smeje i pita da li hoću

116I još neke, vezane sa njim. Na primer, to što je prekjuče, usred sveopšte predoperativne
frke, kuvao sebi škembiće u saftu.

121
mamu na telefon. Ma hoću ja, al tek što ona hoće, ne znaš ti, ţeno, s kim imaš posla.
Mama ne zna da smo sinoć dolazili, glas joj škripi, ali već u trećoj rečenici izdaje
naređenja. Proverava i da li smo uzeli njene stvari. Smatra da ona sutra ide u
normalnu sobu i odbija da nas danas vidi. Sutra će biti - zašto juče niste dolazili,
znam. Ipak ću je “poslušati”, mislim da je stvarno nepristojno da se šetamo po šok
sobama, hvala im i za ono juče. Ovo, doduše, ne znači da moj otac predveče neće da
se spusti nekim olukom i zakuca joj na prozor, čisto da bi i noćas imao šta da sanja,
ali ja tu ne mogu ništa, oni definitivno nisu pod mojom kontrolom, dţabe se samo
nerviram.
Meni je bolje. To zaključujem iz činjenice da sam malopre čula vesti na radiju
(koji je, inače, stalno upaljen, ali mi se prosto nisu primale reči na uši). Skupština
nema kvorum! SPO se nešto dogovara! Radikali napustili objekat! JUL se razbeţao.
Tamo su izgleda samo ovi što su im svi organi u procepu, Baki Anđelković i ekipa.
Jao, kad smo već kod Bakija, moram da vam ispričam jedan bajat trač. Moja kuma
La Mar, koja je popriličan Marsovac, do pre neki dan uopšte nije znala ko je Baki.
Notirala ga je tek kad je postao Gorica i počela da se valja od smeha. U stvari, zna
čoveka već vekovima! Na njenom spratu postoji neka garsonjera, koja je bila Bakijev
prvi kadrovski stan, kada je, ko zna odakle, zapucao za Beograd. U komšiluku je bio
poznat po tome što je sve vreme uredno ostavljao cipele ispred vrata, u hodniku.
− Pa bio mu mali stan, i ti si pokvarena − kaţem ja La Mari.
− Verovatno − slaţe se ova ţena i humanistkinja. − Stalno je išao kod komšinice
Ranke da gleda televiziju. Jednom su, kaţe, gledali Love story i on je plakao ko kiša.
Šta reći, ili je čovek osećajniji nego što se da zaključiti na prvi pogled, ili je i on
boksovao u mladosti, ko moj otac.

APPENDIX XIX

27. oktobar, mrtva sam bolesna od utorka. Curim na nos, oči, uši, krljam, kašljem,
škripim. Ĉas mi je hladno, čas vruće. Ona moja majka, koju izgleda još drţe na
nečem jačem, smatra da sam se razbolela namerno. I da ja to u stvari neću da je
obilazim. Lepo bi bilo da i meni neko dâ malo, pa da bulaznim.

APPENDIX XX

Kako je nastupio 28. oktobar, odmah iza ponoći, nestade struje. Upalimo sveću,
šteta što smo već klopali pa ne moţemo da organizujemo romantiku komplet.
Moţemo bar da popijemo piće pred spavanje. Komentarišem kako to nije u redu,
taman nam je oboma bilo malo bolje, imali smo razne ideje šta da radimo noćas,
svako svoje.
− Tako ti je to kad Sveta Petka padne na Halloween − kaţe Sava, a ja se kao i
obično zamislim: kako to da mu glava nije ko bundeva za pomenutu Noć veštica,
kad u njoj drţi tolike gluposti? A nisam ni sigurna da je u pravu. Nema veze, dobro
zvuči.
Veštice ili svetice, završismo na sakralnim temama. Krajnje privremeno. Ceo dan
premišljam kako da se postavim u vezi sa događajima kojima se bavi ova knjiga. Pod
okriljem mraka, glasno zaključujem:
− Ma nisam ja sa njima uopšte završila, niti ću skoro. Kad moţe Biljana
Srbljanović da ispali kako će ona lično da se bavi Ivicom Dačićem personalno, ja
stvarno imam mnogo više razloga da se bavim svojom komisijom.

122
 Sava se sa mnom dramatično ne slaţe. Treba da oprostim ali ne i da zaboravim,
ili da zaboravim ali ne i oprostim, tako nešto, što mi zvuči podjednako idiotski.
Planem u sred mraka (kao zvezda petokraka), te kako on mene ne podrţava, te da
mu nije stalo, te da on baš voli što su oni meni to napravili... naravno da lupam
gluposti, ali je čoveku zaista ponekad neophodno govoriti da je u pravu i kad se ne
slaţeš potpuno, čisto da mu pokaţeš da ga voliš, da se oseti sigurnijim. Ţene to rade
uvek, iz malog mozga, i jedne drugima, i svojim muškarcima. Zašto muškarci nikada
ne uključe makar veliki mozak, ako im je mali - mali?117 Dobro, nije Sava najgori,
vadi se, kao, duhovit je:
− Predsednik je rekao da revanšizma neće biti.
− A jeste li ti i tvoj predsednik ikada čitali Zločin i kaznu? Ili makar gledali krajnje
legalistički film Gasna komora? Sećaš se ono, Dţinu Hekmanu sude jedno dvajes
godina jer je skenjao neke grdne Crnce u Luizijani, a onda mu na kraju filma ipak
malko puste plin118. Je l‟ znaš ti onu staru američku - nice twice? Bila sam ja sa njima
nice mnogo više puta nego twice i vidiš šta je ispalo. E, pa nema više nice!
− Nisi me razumela, ja to više posmatram kao Patrijarh Pavle...
− E, pa pošto si ti Patrijarh Pavle, ja sam Atanasije Jeftić, i tačka.
− Što ne budeš bar Amfilohije Radović?
− Atanasije!
Kako se sa Atanasijem nije zezati, a posebno ne u mraku, dok ti grupa ima
isključenje, menja temu. Pričamo šta ćemo raditi u boljoj budućnosti koju nam
donose demokratske promene, kao da nas neko pita šta ćemo mi raditi. Atanasije
ţenski bi se ipak malo svađao:
− Ja hoću da postanem pisac. A kako ja da postanem pisac kad nemam podršku,
mislim, svi vi mnogo volite da čitate moje skriboreje, ali ko meni pruţa podršku? Šta,
ja kao pišem da bih zabavljala šačicu oboţavalaca po sluţbenoj prijateljskoj
duţnosti? Ţene stvaraoci... − tu sad ja počinjem da se zavitlavam, nastavak
nebitan119.
− Ti nikada ne moţeš da postaneš pisac.
− Pošto si ti tako naprasno postao profesionalni knjiţevni kritičar, uzgred, šta si
poslednje čitao, moţda i za mene ima malo nade.
− Hoću da kaţem, ti si uvek ţivela lepo, nikada nisi spoznala svu dubinu ljudske
nesreće, pa ne moţeš ni da pišeš o tome, da budeš pravi pisac.
− Otkud tebi ideja da ja hoću da pišem nesrećne knjige?
− Kod tebe je sve zajebancija.

117 Meni je ovo, u stvari, trauma iz detinjstva. Znate ono, kad se deca počupaju, ni oko čega.
Pa odu da zovu mamu da “pokaţe” drugoj deci. Sećam se tako nekih kretenki sa
papilotnama, koje su istrčavale na ulicu da zaštite svoje piliće. Par puta sam i ja, u bezizlazu,
pokušala nešto slično, sa mamom ili dedom. Završilo se tako što ja u kući dobijem po guzici.
Jer, sigurno sam bila nešto kriva, kad sam se posvađala sa drugom decom. Eto, tako su me
vaspitavali. Zato sam tako osetljiva kad i Sava krene da od mene “pravi čoveka”.
118 Ruku na srce, ovo je bio film protiv smrtne kazne. Kad zrelo razmislim, ipak,

višenamenski. Zavisi da l‟ se osećaš kao crnac ili kao belac dok ga gledaš.
119 Đavola nebitan, pazi, sedim i stvaram ove redove, u isto vreme kuvam ručak i prostirem

veš, odgovaram na telefonske pozive za Savu, dok on baca Medi loptice od staniola! Mali
jurca po celoj kući, uključujući i tastaturu, a Sava se nervira: − Jebem te glupog, samo voliš
da zašamutiš tu lopticu pod krevet, kako sad da je izvadim − sreća da se mačka brzo umori,
baciću ih s balkona u šumu, mame mi, nek se igraju s vevericom, samo meni da se skinu.

123
 − A je l‟ nije? Sve na ovom svetu je čista zajebancija! Pitanje samo kako je
podnosiš. I stvarno izvini što nisam siroče, mada mi ni to ne gine, kad-tad. Tek onda
ću da pišem Olivera Tvista II. A Jadnike II neću baš nikad, za inat.
− Prave knjige... − znate, moj muţ čita samo prave knjige, kojih je, naravno, malo.
Ja čitam svakakve, jedino od čega sam digla ruke su knjige koje gnjave, makar bile i
prave120.
− Ja hoću da budem laki pisac, pošto mi je ţivot s tobom lak, za lake čitaoce,
kojima je takođe sve lako. Pokušaj da to ne shvatiš olako − ton mi je već preteći.
− E, to moţe, ako si tako rešila, to ti priznajem da moţeš i umeš.
S olakšanjem, obostranim, pošto smo se na kraju razumeli, odosmo na spavanje.
Ujutro me budi moja majka, zove iz bolnice. Ĉujem joj po glasu da je od jutros
devojčica:
− Mamica doručkovala!
− Lepo, a šta je mamica doručkovala?
− Dve viršlice sa senfom i parče hleba.
Momentalno podivljam:
− Znaš, pošto su ti pre pet dana odfikarili pola jetre, zar ne misliš da je bilo malo
pametnije da si za početak pojela jednu viršilcu, bez senfa? Ili da uopšte nisi jela
viršlice?
− Ali ja sam prvo pitala − mazi se moja devojčica od 68 godina.
− Koga si, bre, pitala?
− Glavnu sestru sam pitala, i rekla mi je da jedem šta god hoću.
Da ne ispadne da sam neopravdano zadavila bolesnu majku, za svaki slučaj
zovem La Mar, da pitam šta će ona zapravo u buduće smeti da jede. Tu i La Mar,
potpuno nekolegijalno, podivlja i izjavi da su svi ti bolnički lekari i osoblje
kretenčine.
− To se podrazumeva, ali ona je kretenka kad joj je tako nešto uopšte palo na
pamet. Skinu je s infuzije, a ona se baci pravo na viršle! − to sad ja sprovodim iste
vaspitne metode kojima i mene podvrgavaju.
− Ne, ona je tvoja − lakonski će La Mar.
Sa neviđenom lakoćom prepustih se još jednom veselom danu svog lepog ţivota.
Razmišljam šta ću čuti popodne: da je mamica ručala pohovane teleće nogice, a
ujkica joj je u bolnicu prošvercovao i pivce, da zaliju što se uspešno oporavlja. Oni će
mene dokusuriti!

APPENDIX XXI

Uzbuna na Brodu ludaka prenosi se i na moj topli dom.

Slušaj paţljivo: Poverljivi izvori121 za danas, isti onaj 28. oktobar iz prethodnog
Appendixa, samo kasnije popodne, javljaju da je do narečene uzbune došlo prekjuče,
na Građevinskom fakultetu. Samo dan nakon što je moje (i njihovo) vreme isteklo, tj.
svi spisi se sa uvida javnosti vratili u proceduru, zakazano je Nastavno-naučno veće.

120 A da probam sa poezijom, vidi kako ispaljujem rime iz čista mira? Ne, trţišna ekonomija
nam ne gine, moţda je isplatljivije da to budu tekstovi na muziku abitnog ţanra.
121 Koji će iz razumljivih razloga ostati poverljivi zauvek.

124
Sa bezbroj tačaka dnevnog reda, od kojih mnoge mogu voditi aktere i put bajboka122.
Naţalost, ne i aktere moje tačke dnevnog reda, koja se takođe nalazi na programu.
Mislim, tu će od aktera neko zaglaviti “Lazu”, garantujem, sad da li po sekcijama, ili
će nas strpati zajedno, time will tell. Ali baš bajbok, sumnjam, ne budimo toliko
agresivni.
Pak, međutim, na put slave mu se iznenada ispreči Veliko veće, sa tačkom
dnevnog reda Manijakalni Hrane Protiv Razjarene Ţenetine and Vice Versa. Moj izvor ne
zna baš kako je do toga tačno došlo, međutim Hranislav je uleteo u dekanat i krenuo
da zapomaţe, urla i moli (cvili, klekne, legne, malo gmiţe, previja se po podu, čupa
ćelu, guta veštačku vilicu zub po zub... mogu valjda nešto i da dodam za sopstveni
plezir, ipak je ovo moja knjiga, pri tom fiction) da se ova tačka nipošto ne pojavi na
sednici. Što? Pa kako što, sem one njegove splačine i moj se odgovor na 1500 stranica
(30 stranica x 50 članova veća=1500 stranica članovima veća) onda tamo deli i
raspravlja o njemu. Hranislav sad ima nešto protiv toga? Protiv procedure? Ili protiv
mog viđenja problema? Joj, da mi je da sam nešto bila prašina u tom dekanatu, pa da
to vidim i sva se nadignem od zadovoljstva. Dobro, nije bilo na sednici, one thing at
a time, imaju valjda ljudi sad vaţnija posla, prvo apsana, onda ludara. Nešto je
počelo da se dešava. I to nešto što Hraneta dovodi do besnila. A meni se opet
zavezala creva, uznemirila sam se ponovo.
Elem, prvo je bilo Malo veće, na Hidro smeru, gde je Krizni štab smenjivao
Hranislava sa šefovskog mesta. Protivkandidat je bio jedan Gospodin, što izgleda
nije poţeljna moralno-politička referenca ni za krizna, kao ni za stabilna (Slobina)
vremena. Ma ovde − never! Smena je obavljana po proceduri. A procedura kaţe da
smenjivač treba da dobije apsolutnu većinu. Njih je tamo 20, Gospodin je dobio 10
glasova, 6 uzdţanih123 i 4 za Hranislava. Od toga jedan njegov sopstveni, onda Del
boy, Lole i − e, otkud znam, najverovatnije je od njih trojice jedan glasao sa dve ruke,
to mi je jedino logično objašnjenje za četvrti glas. Mislim, moj izvor nije hidraš, nije
bio prisutan, ali zna čovek sve abrove, ipak taj četvrti glas ostaje misterija. Manje je
misteriozno kako je Hranislav ostao Šef katedre. Pa, po ovoj demokratskoj proceduri,
koja nema druga posla nego da poštuje volju apsolutne većine. Ovenčan ovom
proceduralnom slavom, u četiri ruke, Hranislav sada vitla hodnicima fakulteta i
laţno se predstavlja kao Novi Krizni Šef, koji će zaštiti intelektualnu i ostalu
pokretnu i nepokretnu imovinu Hidro-smera od ostataka prošlosti, sa kojima naše
mlado, demokratsko društvo treba da raskrsti po kratkom postupku. On koji tamo
vlada decenijama, kompletna šizofrenija. Ne znaš da li da plačeš ili da ridaš124.

APPENDIX XXII

Ţelela bih ovim putem, javno, da pozovem Jovicu Stanišića da se upozna sa

mnom. Makar i tajno. Ja sam, naime, fascinirana ovim tipom. Ne znam, doduše, da li
sam pozitivno ili negativno fascinirana, zato i ţelim da se upoznam sa njim. Šta mi je

122 Fakultet krizira, kao i sve unaokolo, kapirate, imate kalendar.

123 Ljubim ih uzdrţane! Od čega se uzdrţavaju? Ĉekaju decembarske izbore da steknu
mišljenje o Hranislavu? Trećina Univerziteta nam uzdrţana! E, jeste intelektualna elita, da
jebe oca.
124 Tako je samo još Gotov je! uspevao da vlada, uz podršku 20% prebrojanih ruku. Ne bih

se čudila da se Gotov je! kandiduje za predsednika Srbije, na listi DOS-a. Kao, SPS je bio
boljševički, najednom je shvatio.

125
naspelo? Da nisam prolupala? Ma jok, kud bih. Nego, gledali smo sinoć na kanti
Kapetana Dragana u gostima kod Vanje Bulića. Kakve veze to sad ima sa Jovicom?
Ama baš nikakve, besmislena asocijacija.
Dakle, Kapetan Dragan nam je poverio kako je oslobodio Beograd. Ako niste
gledale BK TV, vezni čovek između DOS-a i Kapetana bio je Milan Stevanović, Šef
sluţbe marketinga Demokratske stranke. Pa šta? Ništa, Sava i ja poznajemo dva
Milančeta Stevanovića. Jedan Milanče ide u drugi razred osnovne škole, ćale mu je
pandur, i zgazio bi ga ko vašku da je samo pokušao da se učlani makar u Pionirsku
organizaciju DS-a, da ne govorimo o prihvatanju nekih odgovornih funkcija u Sluţbi
marketinga. Drugi je naš kum Milanče, vočić od trideset osam godina, malo manje
od dva metra, malo više od sto kila. Ovo luče kumino smo registrovali u Sabornoj
crkvi i sa nevestom spakovali za San Francisko još sredinom jula. Prema tome, nije ni
kum Milanče. Znači, postoji i Milan Stevanović/3. Slušam Dragančeta, koji, pod
komandom Milančeta, razdruţuje pandure od oruţja; sprovodi ih kroz grupe Delija,
sve bez frke i nasilja; zatim preko noći 5. na 6. oktobra čuva Skupštinu grada, s
heklerima, iznutra (što nije reko, da ne moram ja da se smrzavam, nenaoruţana,
spolja); oko sedmice (kad smo i Sava i ja polegali, vidiš, imamo nos za prestanak
neposredne građanskoratne opasnosti) razdruţi od heklera i sebe sama, sa
prijateljima, i ode na kuntaru. Kad, nije ga ni prvi dremeţ uvatio, evo ga opet
Milanče, iz Marketinga, sa novim zadatkom: svesni demonstranti se spremaju da
spasu Carinu od Brace Kertesa! Al bi, moţda, eto, bili malo nasilni, nedopustivo,
pa... (Lupeta, ozbiljniji demonstranti u to vreme spavaju ko topovi, a otmeniji modeli
se spremaju na moleban, ispred Hrama.) Ništa od zasluţenog odmora, budućnost je
u opasnosti. Action, Kapetane!
Ajde, da ne tupim. Nego, mene danas, 29. oktobra 2000, muči nerešiv logički
problem. Kako da elegantno eliminišem Ludog Hraneta iz svog ţivota, a da pri tom
ostavim i jednu jedinu mogućnost da sa Beogradskim univerzitetom razmenim
doktorat za odgovarajuću diplomu? Neće se taj skinuti sa mene, ever.
Razglabam sa Savom staru Kikijevu samurajsku teoriju, da neprijatelja ne smeš
samo da raniš, moraš da ga ubiješ.
− Jebi ga, kad nemamo keša.
− Da izdamo plaćenom ubici gajbu na Novom Beogradu unapred, ono, nek sedi
dok ne otplatimo manijaka.
− Vaţi. Daj oglas u novine.
− Jok, setila sam se, zvaću Milančeta Stevanovića, Sluţba marketinga DS-a, i
naručiću Kapetana Dragana na čuku vremena, da sa ortacima neutrališe Hranislava,
bez nasilja. Mislim, ima elemenata: I meni su kao i našoj drţavi, vitalne funkcije
ugroţene, od bivšeg štetočinskog reţima i njegovih još prisutnih eksponenata, kao
što je mentalna štetočina Hranislav. Da li ti zvuči kao dovoljno dobro argumentovan
zahtev za Marketing DS-a?
I tako se mi zezamo od muke. A meni jeste muka. Ima li ovome kraja? Nemam
novih informacija sa fakulteta.

APPENDIX XXIII

1. novembar 2000. Drage moje, izgleda da ću vam uraditi ono najgore što jedan
pisac moţe da uradi čitaocu: svisnuću pre kraja knjige. Iz veoma raznolikih razloga.
Najgluplji mogući kraj romana - sahranili pisca.
Po treći put ove nedelje idem u školu. Sramno, reći ćete. Jeste. Prvo sam u

126
ponedeljak imala svoje normalne časove, zatim sam u utorak drţala Tošine, s
obzirom da je on prošlog ponedeljka drţao moje, za vreme mamine operacije. Danas
je bio Dan škole.
Juče ujutro, Sava me budi i luduje. Standardna situacija kada je potrebno
probuditi mene. Za petnaest minuta mi počinju časovi, on je potpuno obučen a ja
odbijam da otvorim oči. I tako u beskraj.
− Ustaj iz tog kreveta momentalno! Upozoravam te!
Nemam neko logično objašnjenje za svoje postupke, prvo sanjiva sam, a i
generalno. Sedam u krevetu, spuštam noge na pod i počinjem neutešno da plačem.
Ustajem i grcajući krenem u kupatilo. Sava, prvo zbunjen, pa onda uplašen,
presretne me na vratima, zagrli, pokušava da me smiri. Tek delimično uspeva.
Umivam se, oblačim, ulazim u sobu, još pomalo ronzam...
− Šta ti je bilo, jesi ruţno sanjala? “ pita Sava.
− Ti-si-meni-pretio! Ne-moj-da-mi pretiš-ni-kad-za-da-viću-te!
− Ko ti je, bre, pretio, šta ti je ţeno?
− Rekao-si-upo-zo-ravam-te!
“ Ko ti je rekao da te upozorava, šta lupaš? Moţda sam ti rekao nešto drugo,
obaveštavam te? Informišem te?
− Dobro, bre, ko sad lupa, je l‟ čuješ ti sebe šta pričaš? − dolazim ja k sebi. −
Informišeš me da treba da ustanem, daj, obaveštavaš me, nisam luda ako su mi ţivci
na ivici...
− Ma otkud znam šta sam ti rekao, budim te pola sata, ali, nemoj, molim te, šta ti
je, ti me stvarno brineš.
− Nije vaţno, izvini.
Bez komentara.
U školi saznajem da danas imamo tu proslavu. Mnogo mi je do proslave, ali
dvoje mojih kolega, koji su mi jako dragi, odlaze u penziju, red je. Roštilj će praviti
Zoki domar, na spratu, nezavršenoj kompenzacionoj aktivnosti starih vlasti. Omeo
ih NATO.
− Super, najbolje oboţavam prašnjave ćevape. Sloba je bio bolji! − ja moram da
budem u nekoj opoziciji, najčešće sebi samoj. − Seća li se neko Danova škole u
“Hajduku”, “Simonidi”, “Tihoj noći”, a sada ni pečenje iz “Zabludelog jagnjeta”, na
kilo, piće vaše - ribe naše, nego će Zoki na zarđaloj mreţi za armaturu da nam dimi
po školi. Raspustite, bre, bar studente. Ili im ostavite moču.
− E, leba ti, ne počinji opet − kaţe Cana, i potpuno je u pravu − otkud mi pare za
kafanu, a i oćemo ljudima da kupimo pristojne poklone.
− Drnjkam gluposti, ne obaziri se, šta ste mislili?
− Minja će da dobije trenerku i patike... − dobro, to je OK, Minja već godinama
drţi veţbe Joge za ţenski deo kolektiva, u Caninoj kancelariji zaključanoj iznutra,
dva puta nedeljno. Uzgred, Minja je predavala fiziku, a ne fizičko, al to je slično.
− Kupiću joj Reebok parike i Ellesse trenerku − kaţe naša mala šefovica
računovodstva, zaduţena za ovu novčanu transakciju.
− Daj mala, to ti je glupo, ako joj kupiš tako nešto, maznuće joj unuke iz taka.
− Ma nemoj, nego da joj kupim na buvljaku? − uzvraća devojka, jedan od
najvernijih članova Jogi-letača naše škole. Zezam se, nisu letele, samo su se teglile, za
zdravlje, što bi rekle moje bugarske prijateljice125.

− Moram da kupim maratonjke, da trčim za zdravlje − tako moja prijateljica Pavlina,

125

Bugarka, objašnjava da treba da kupi patike jer hoće da dţogira.

127
 − A šta ćete Radetu? − brinem i za budućeg muškog penzionera.
− Kofere.
− Budi bog s nama. Pa da bude da smo ga izbacili iz škole ko kufer! − to sam ja
juče baš čangrizava.
− Ne, putuje kod sina u Kanadu, u decembru. Mislili smo da bi bilo praktično, ko
zna kad je čovek poslednji put putovao, da l‟ ima kofere... − u tolerantnoj,
demokratskoj atmosferi mi objašnjava Cana.
− Znam ja kad je putovao. Pre Hrista je putovao. Ko i svi.
Razneţim se na Radeta i kofere. Radetov sin je bio student generacije na
Elektrotehničkom fakultetu, zatim asistent pripravnik na istom, a već par godina je
odlično plaćeni sluţbenik neke kanadske kompanije za telekomunikacije ili tako
nešto. Nema ni trideset godina. Lepo je što će častiti oca viđenjem, za odlazak u
penziju. Uzgred, ja imam jednu malo drugačiju teoriju o odlivenim mozgovima, od
uobičajene. Iz sopstvenog kanadskog iskustva. Prvo, da su ti odliveni mozgovi
stvarno bili mozgovi komplet, I mean, s karakterom, ne bismo mi stigli gde smo.
Trebalo je ovde upotrebiti te mozgove − za borbu protiv bezumnika koji su kreirali
naše sudbine. Većina iseljenih je, u stvari, odlila svoje guzice, a ko je od njih imao i
mozak, poneo je i njega. Dakle, mi govorimo o velikom broju odlivenih dupeta, sa
nešto manjim brojem odlivenih mozgova. Od tog broja mozgova jedan veliki deo
sada su već zarđali mozgovi, s obzirom da njihovi vlasnici tamo hrane svoja dupeta
radeći poslove za koje im mozak i ne treba. Prema tome, za prosutim mlekom ne
treba ţaliti, nego ajdemo da muzemo kravu ispočetka. (A da je prethodno malo
nahranimo?) Koliko znam Radetovog sina, on je jedan od retkih, onih najređih, koji
su zaista previše dobri za ovde. Ever, sa Slobom i bez njega. Takvi i treba da budu
tamo gde imaju najbolje uslove za rad, čisto, u cilju razvoja nauke i tehnike, što ja,
izvinićete, i dalje smatram za legitiman planetarni cilj, a ne srpski.
I tako, krenem ja danas na Dan škole, spremam se da Radetu izdam kraća
uputstva za upotrebu zemlje Kanade u turističke svrhe, mislim, sin ide na posao, pa
da preporučim ocu kako da prekrati penzionersku dokolicu... Prvo upadnem kod
Cane u kancelariju, da je pitam da li je slučajnost ili nameštaljka to što nam Dan
škole pada na katolički Dan mrtvih i ujedno na Svetski dan homoseksualaca. Kad ja
tamo, a sapletem se na gomilu kofera nasred sobe.
− Vi ste stvarno nezajaţljivi! Ili su to i studenti dali doprinos ekspedovanju
Radeta preko okeana? − nisam vam rekla, Rade je jedan od najstroţih profesora u
školi.
− Jok, oni su mu kupili kartu − prihvata Milanče.
− Pa trebaju im koferi. Znaš koliko imaju stvari − tu je i Cana.
− Koliko imaju stvari? − preganjala bih se ja, ali usput skapiram da Cana govori u
mnoţini. − Koji oni? Ide sa ţenom? Ide i detetova mama? Divno, a što sad idu, u
zimu...?
− Idu svi. I ćerka. Iseljavaju se − začujem drhtavi glas iza leđa. Sima Komunista,
Radetov venčani kum i najbolji prijatelj, eto, već pedesetak godina. I otrči da se
zaključa u kabinet.
Ovo nije istina! Ovo mene neko zeza! Ipak ne. Imam neviđeni poriv da zalupam
Simi na vrata, da me primi da plačemo zajedno. Niste razumele, Rade nije moj
najbolji prijatelj, eto, samo drag kolega kojeg izuzetno poštujem. Ne znam da li smo
za ovih trinaest godina deset kafa zajedno popili i isto toliko puta pričali. Ali...
Rade je arhitekta i zaljubljenik u predmet koji predaje. Nacrtnu geometriju!!!
Lično ne mogu da shvatim strasti prema lepoti prodora zarubljene kupe kroz

128
pentagonalni dodekaedar, ali pustite mene, ja ni svoje strasti ne kapiram najbolje.
Radetova strast je ogromna. Tolika da je njoj potpuno podredio karijeru arhitekte i
završio u našoj školi. Nikada nije doktorirao, nije imao kod koga, mislim, toliko je
predmet njegovog oboţavanja ekskluzivan. Njegov posao u školi materijalno je
pogađao porodicu, ţenu i dvoje dece, prvo đake, pa studente... Zato je Rade odrţao
milione privatnih časova u ţivotu126. Vaspitao i othranio jednog đaka generacije
Elektrotehničkog fakulteta. I mlađu ćerku, koja je ţarko ţelela da studira arhitekturu.
Ne poznajem je, ali, ako je imalo ćerka svoga oca, ţarko je bleda reč. Nisu je primili
na Arhitektonski fakultet, one godine kada je tamo na volšeban način primljeno pola
maturanata neke abitne srednjotehničke škole iz provincije, povoljno i softverski.
Ojađena je otišla na Šumarski, na pejzaţnu arhitekturu. Završava ga, prosek deset,
blago kanadskim šumama.
I sad će on, u šezdeset petoj godini, pošto je odradio svoje za zemlju Srbiju, da se
spakuje u Canine poklon-kofere, uzme za ruku ţenu i ćerku, i iseli se u Kanadu?
Rade i ţena ne govore engleski. Pobogu, da li se seća da sam mu pričala da u Kanadi
ne moţe da se kupi trougao, šestar? Kako će da crta svoje kupe i piramide u samoći,
zatvoren na dvadesetom spratu nekog solitera u Misisagi? Ili je, beše, spominjao
Skarboro? Strašno, to je ono što je strašno. Ne to što su njegova deca otišla tamo da
ţive, nego što on odlazi za decom, da pored njih ţiv umre. Ova porodica je odlučila
da bude zajedno, da tako svi budu malo manje nesrećni. A šta će kumovi Sima
Komunista i Rade, monarhista po ubeđenju, jedan bez drugog? Posle pedeset
godina. I Sima ide u penziju za koji mesec. Da sam hrani golubove po Kalimegdanu?
O tome mi moramo da govorimo, o stotinama hiljada nesrećnih, razdvojenih ljudi, a
ne o jebenom odlivu mozgova. O nesreći koju su nam ti idioti napravili, a ne o
nazadovanju srpske nauke i tehnike. Koja, bre, nauka? Nebeski narod je, valjda,
imao nebesku nauku? Zlo mi je. Toliko mi je zlo da sam se danas izvukla sa proslave
a da se nisam pozdravila sa Radetom.
Kod kuće zatičem pismo od Erika. Već danima se kanim da mu pišem, da traţim
savet od njega kako da se postavim u odnosu na nastavak ove zbrke. On međutim
traţi savet od mene. Ponovo putuje u Englesku. Bratičina, koju jedva poznaje, javila
je da je Erikov brat u bolnici, ima masivni tumor na mozgu. Trenutno je svestan i
pita za njega. Stanje je stabilno, ali lekari ne veruju da će još dugo. I sada, moj
sedamdesetsedmogodišnji prijatelj pita mene: Da li da sedne u prvi avion; da li da
putuje za tri dana, čarterom i tako plati kartu četiri puta jeftinije; da li da prvo sačeka
nedelju i otvaranje Dorotine izloţbe. Doroti je Erikova ţena, njen artritis se
pogoršava i ovo je najverovatnije njena poslednja izloţba, neće više moći da šije svoje
slike od krpica. Otkud ja znam šta da radi? Ja nemam bratičine koje ne poznajem. To
nije moj brat, jezik pregrizla, to je engleski brat. Gde se ja razumem u engleske
bratske relacije? Posavetovala sam ga kako najbolje znam, da posluša svoj stomak. Ja
uvek tako radim, a grešim, pa, fifti-fifti. Setim se Radeta, budućeg Kanađanina. Ima
li brata? Emigrantski ţivot ti je proklet. Uvek, u svakoj kombinaciji.

126Privatni časovi jesu jedan dobar, pristojno plaćen honorarni posao, uvek bili i uvek će biti,
ali ne za svakoga. To moţe da se radi samo bez emocija, i prema sopstvenoj profesiji, i
prema “pacijentu”. Probala sam i priznajem da ja to nisam u stanju. Od poriva da zadavim
odgovorne roditelje, vaspitno zapuštenog mališu, sebe. Kako li je bilo Radetu, sa svim
njegovim idolopoklonstvom prema NJ.V. Nacrtnoj Geometriji? Valjda, kao da tri puta
dnevno odlazi u Zavod za transfuziju, da “dobrovoljno” dâ krv, ne bi li ga “nagradili”
sendvičima sa parizerom i sokom na razblaţivanje?

129
 APPENDIX XXIV

2. novembar, četvrtak. Ovo postaje ozbiljno, pa ja ovo pišem dnevnik? Ja više

nikoga nemam na fakultetu, svi moji su negde otišli. Umrli, penzionisani, raseljeni.
Raseljenih je najviše. Reći će − ne svojom krivicom. Nisu mogli da se nose s
uzdrţanima. Pa otišli, da im dignu procenat? Koga da pitam šta se zbiva?
U utorak ujutro, posle onih scena sa pretnjama i plakanjem, Sava me vozi u
školu. Izlazim iz zgrade, preko travnjaka vidim da ulicom prolazi Del boyev
kovrdţavi asistent!? Šta će on u ovoj zabačenoj uličici u osam ujutro? Bolje je pitanje
šta ću ja na ulici u osam ujutro, hoću da kaţem, moţda čovek stanuje u susednoj
kući. I mogao bi tako sto godina, a da ja to ne saznam. S obzirom da ja retko izlazim
iz kuće ranom zorom, a i uopšte. Spazi i on mene, osmeh od uva do uva, maše. Koja
neobična srdačnost od momka koga sam pet puta u ţivotu videla i ne znam mu ime.
Ili on to meni rukom pokazuje da sam luda? Preti? Kezi se?
Milanče mi je juče rekao da je od jednog asistenta pripravnika sa Konstruktivnog
smera, na kome ja, uzgred, ne poznajem nijednog profesora, a kamoli asistente
pripravnike, čuo da imam odličnu čitanost. Nazdravlje! Ne sme mnogo da se
raspituje, kaţe, opšta situacija je smutna, mislim, ne zbog “mog slučaja”, nego zato
što kriziraju.
− Javi sve što čuješ. Odmah.
− Hoću “ nisam sasvim sigurna da hoće. Niko mi ništa ne govori.
Na izlazu iz škole srećem dvojicu kolega, geodeta.
− Uh, što si mu ga dala! − kaţe jedan.
− Kome sam mu ga dala? Nego, vas dvojica kasnite, sve smo pojeli.
− Nema veze, ići ćemo posle da se dohranimo, po principu samofinan-siranja.
Mislio sam na Memorandum.
− Koji Memorandum?
− Pa tvoj.
− Ko ti reko?
− Ko mi reko, pa moji geodeti sa fakulteta, dali mi kopiju.
− Kuku! E, ajde zdravo. Bolje da ćutim.
Geodetski odsek je sastavni deo Građevinskog fakulteta, onako, ko Kosovo-je-
deo-Srbije at the moment. Ako sam i tamo čitana, onda... Pravo da vam kaţem, ne
znam da li su ovo dobre ili loše vesti. Uznemirujuće u svakom slučaju.

APPENDIX XXV

5. novembar, mesec dana od popaljivanja Gotov je!-og. Velja Ilić se ne skida s

kante celo veče. A ja? Pa, drage moje, moram vas izvestiti da je preda mnom izgleda,
velika internacionalna karijera127. Počela da stiţu pisma podrške. Za sada samo iz
Škotske i Kanade. Pazi formulaciju:

Ti si prvorazredan trač u Edinburgu. Drţi se, uz tebe smo.

E baš mi je drago što sam prvorazredan trač u Edinburgu, dragi moji bivši
asistenti i docenti na Hidro-smeru Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

127 Ne znam, doduše, u kojoj oblasti?

130
Ništa mi drugo i nije bila namera nego da vas zabavim, da vam prekratim vlaţne
škotske noći. Bolje da čitate moje protestne note nego da duvate u gajde. Right?
Nego, pokušala sam i ja da uţivam u dotičnom traču, pa sam ih pitala šta se zapravo
zbiva. Internet je jedno čudo od mogućnosti, da se, na primer, preko Škotske
informišeš o tome šta ti se sprema tri trolejbuske stanice od kuće. Avaj, ne znaju
ništa128, truba im da pitaju, a nemaju ni kad, Univerzitet u Edinburgu radi ko
dragstor, non-stop. Ma nema veze, i hvala na podršci. Drţite se i vi tamo, nisu
Hranislavi srpska izmišljotina, da ne ispadne na kraju da ste dţaba ostavljali stare
roditelje po beogradskim naseljima. Zbrišeš pred domaćim Hranislavima a sačekaju
te škotski Hranislavi. By the way, kako se na engleskom kaţe Hranislav? Fed by the
Glory?
A tek moji znani i neznani beogradski Kanađani, nekadašnje kolege s fakulteta!
Oni ne pripadaju “univerzitetskom miljeu”, to su pošteni kanadski trudbenici, znaju
svoja sindikalna prava: ljuti na mene! Kako sam mogla da im pošaljem dokument
bez fajla sa YU-fontovima? Morali da prepravljaju i dodaju č-ove, š-ove i ostala slova
iz starog kraja. U slobodno vreme. Najveći crnjak je to što im ja taj dokument uopšte
nisam poslala. Ko je? A milo mi je što se slaţu s navodima iz istog. Vidim, trebalo je
da napravim i englesku verziju, pa da imaju da pokaţu svojim prijateljima,
orginalnim Kanađanima (ako ih imaju), u kakvom su oni totalitarnom reţimu ţiveli.
Jedva ţivu glavu izvukoše pred Hranislavima. A ako se dobro organizuju, moţda
mogu da isposluju sebi i neku penzijcu, za pretrpljenu torturu. Ono, iz fonda za
razvoj demokratije u jugoistočnoj Evropi, oporezovanu, dakako.
Uopšte, danas sam, valjda zbog proslave prvog meseca slobode, načisto u bager-
raspoloţenju. Šeguvam se, nije to, nego me ubi ova neizvesnost, pa se kurčim da je
rasteram. Pijem kafu sa La Mar, telefonom:
− Šta ćeš sad, kad se ne oglašavaju? − pita moj lični pedijatar briţnim glasom.
− E, upaliću bager, mame mi. Ja ću lično da ga smestim u kašiku od bagera i
odnesem u Palmotićevu129. A ovi s fakulteta, ma zabole me, ili će da mi ga izvedu
ispred zgrade, ili će sami biti krivi za oštećenje zidova − a, al sam opasna? − Moţda
sam ja, u stvari, oduvek bila skandal majstor, samo mi nije odgovarala klima.
Publika. Bila mi preplašena publika. Sad mi se potencijalni navijači oslobodili, pa
imam za koga da pravim performanse.
− Lako je tebi, kad moţeš da se zazaš na svoj račun, a ja... − naravno, uvek je meni
lako, a njoj je najteţe. Mislim, ponekad pokušavam da joj olakšam ţivot, zezajući se i
na njen račun. Ali u takvim prigodama La Mar ima sasvim drugu logiku. Zezam je
da bi joj bilo teţe.
− ... poludeću na poslu. Znaš kako su me SPS-belomantijašice po Domu zdravlja
godinama kinjile? Ali ovo što mi sad rade, nije za ljude! Juče nam uplatili platu, a
ona, došla i maše mi odsečkom „Vidi, stigla demokratska platica, vidi kolicka je.‟
Došlo mi da je...
− Zvekneš slušalicama snaţno. Ali La Mar, nemoj tako, pa ti si humanitarni
radnik!
− Ne znam, jesam ti ja pričala kad smo nas dve deţurale 6. oktobra − pričala mi je
bar šest puta − a ona meni u šest popodne, kad smo čule na radiju da je Ustavni sud
priznao, „Ništa to ne znači, videćemo u nedelju, posle drugog kruga‟, kog drugog

Sem prvorazrednog trača.

128
129Pazi ko je sad ovde šizofreničar, nikako da odlučim sama sa sobom gde ću s njim, u
“Lazu” ili u Palmotićevu. Moţe on i na oba mesta odjedanput, što se mene tiče.

131
kruga, idiotkinja, grozno, ne mogu više.
− Ne brini draga, čim isporučim Hraneta na odmor od intelektualnog rada u
ustanovu zatvorenog tipa, okrećem bager, i, pardon, redom, vozim prvo kod mojih
roditelja. Je l‟ znaš ti, bre, šta ta ţena meni radi? „Oće da jede pečurke, oće jogurt na
točenje, iz one smrdljive prčvarnice, samo taj joj nije, kao, kiseo, jede joj se kačkavalj,
a ni iz narkoze se još nije probudila kako treba. Ma bagerom ću dijetu da joj uteram
kunem ti se... − ova tirada na račun moje majke, koja će me u groblje oterati jer ne
moţe ama baš ništa da posluša, nešto je potrajala, ali sam se na kraju ipak prizvala
temi. − Budi spokojna, La Mar, samo još i nju da sredim i stiţem bagerom u tvoj Dom
zdravlja.
− A posle ćeš da ga parkiraš ovde, u dnevnoj sobi − umeša se i Sava, koji strašno
voli da priča sa mnom dok ja pričam sa svojim drugaricama telefonom.
Bilo je, doduše, danas i sadrţajnijih razgovora. Zove Đurđa i, bez ćao da kaţe,
pita:
− Šta trenutno čitaš?
− Theories of Urban Politics. Što pitaš?
− Umobolnice. Mislila sam na nešto normalno. Imam jednu knjigu, odlična je, bla,
bla, bla, ali treba da je vratim za tri-četiri dana, pa ako hoćeš, dok sam u Banji, na
brzaka.
− Rado, ali sada ne mogu da čitam knjigu, sada moram da pišem knjigu.130
− Kakvu knjigu?
− Pa onu knjigu.
− A, da, zaboravila sam, Kiš pa ti.
− Što Kiš pa ja?
− Pišete Čas anatomije.
− Ijao, jeste, vidiš, nikad mi ne bi palo na pamet − istina, kad neko pomene Kiša ja
odmah pomislim na Rane jade. Knjigu za decu i preosetljive. Šta ja pišem? Knjigu za
gadljive, da se zgade još više?
Eto, tako smo danas dobili i naslov. A Đurđa otputovala na neki kongres filozofa
u Niškoj Banji. Nego, kakva je, mogla je ona i da kaţe: − Krleţa pa ti − pa da posle
knjiga treba da mi se zove Moj obračun sa njima na Građevinskom fakultetu. Više nego
bljak. Jadni mrtvi pisci, jadni ţivi čitaoci, kad zrelo razmislim, jedini pošteđeni su oni
koji ništa nit čitaju nit pišu.
Posle opet zovem La Mar, oko neke surutke i kozjeg sira, dijeta za bolesti jetre,
pogađate, još kad bi samo znala kako da to mojoj majci strpam u usta. Jao, pa to vam
nisam kazala − Đurđa mu dođe, kao, svekrva La Mari. Preko mog druga iz
detinjstva, Gileta, Đurđinog prvog momka a La Marinog drugog muţa. Bivšeg u oba
slučaja. U prvoj vezi ja sam bila nevenčana kuma, u drugoj venčani kum, a obe sam
ih upozoravala, samo da se notira. Šta da im radim, kad vole anonimne harizmatične
likove. Bilo kako bilo, Gile se odavno izgubio iz naših ţivota, u pravcu Sremčice,
preko Austrije i Kipra, a zatim iz Sremčice put Dominikanske republike. Tako se bar
priča, kao što se pričalo da je, in the meantime, malo ordinirao i po Konjarniku, sa

130Ovo i nije moja originalna duhovitost. Pre desetak godina je jedna moja poznanica
predavala filozofiju u 13. gimnaziji, na novinarskom smeru. Zadala je đacima da pročitaju
neki članak iz NIN-a, pa da popričaju o njemu. Niko ga nije pročitao, dve nedelje. Na kraju je
iznervirana pitala - kakvi će to oni novinari biti, kada ni novine ne čitaju. − Ali profesorka,
mi se školujemo za novinare da pišemo, a ne da čitamo − odgovorila je jedna devojka
ozbiljno. Danas je novinar.

132
jednom udatom gospođom. A moje su prijateljice trajno ostale u ovim nezgodnim
relacijama. Ništa strašno, La Mar je malko ljubomorna a Đurđa malko zajedljiva,
svaka prema karakteru. Elem, razglabamo nas dve o toj surutki, a mene najednom
stiţe umor:
− Ej, ţeno, ne mogu više. Ja sam zrela za banju.
− Nema sad ti šta da ne moţeš, navij se i furaj. Sve to mora da se pregura... − to je
La Mar laka na ugrađivanju kugl-lagera meni, što ih sebi ne ugradi? − Neću da
čujem te gluposti, kakve banje, kakvi bakrači.
− Što, trebalo je lepo da odem sa Đurđom u Nišku Banju, da se lepo odmorim, tri
dana - tri dana.
− Ne pričaj, molim te, da ostaviš bolesnu majku... − prima se iz odma.
− A šta bi mi falilo, da putujem Mercedesom, u hotel sa podnim grejanjem131, da
šetam tri dana i ne mislim ni na šta?
− Jesi, bre, ti normalna, kakvo podno grejanje, pa da ti oteknu noge. To je najgore
što moţeš sebi da uradiš. I slušaj, ako ikada budeš sela u bilo kakav Mercedes, neću
više da čujem za tebe! Ni za tebe ni za tvoju Đurđu.
Da sam je palila još malo čula bih i čuveno „Jesmo mi zato šetali?‟, mislim, da li se
La Mar šetala da bi se ja sad vozala Mercedesima, kabriolet, po Niškoj banji, sa
Đurđom, naravno.
− U pravu si, neću da se trpam, naročito ne o trošku poreskih obveznika − ipak
moram još malo.
− Za čije pare te zvala?
− Za tvoje, od demokratske ti platice − ne bih da ponavljam šta sam tek na ovo
čula, znate, ti lekari jako drţe do pristojnog rečnika, pa ne bih da ih raskrinkavam.
− E, pa kad sa mnom ne moţeš ni u bioskop da odeš, ne dozvoljavam da ideš sa
Đurđom nigde! Ni za čije pare.
Ljudi moji, koja je ona paljevina, ni kad sam prestala da se kliberim nisam uspela
da je ubedim da nit me je Đurđa zvala u Nišku Banju, nit je otišla kolima, nit hotel
ima podno grejanje, nit bih ja u bilo kojoj varijanti imala šta da traţim na kongresu
filozofa. Blesava. Posle, što joj se muţevi ne drţe.
I kakve sad sve ovo ima veze sa našom pričom? Skoro nikakve. La Marina sitna
ţenska ljubomora me vraća na misli koje me muče od dana kada sam shvatila da je
Hranislav taj koji je sve vreme drţao konce u svojim rukama. Povlačio ih obazrivo,
tako da mi paţnja stalno bude skrenuta na Del boyevo zamajavanje132. Doveo na
scenu čika Loleta, za koga nikada ne bih pomislila da bi mi ma šta naţao učinio, što
bi, a i za čiji račun? Zamlaćivao onog nesrećnika, Sofronija. Posle ga načisto
isprepadao mojom političkom nepodobnošću. Da bi iz potaje seo i uskladbio svoju
smrtnu presudu mom doktoratu, a meni javnu sramotu. Pazi, dok nisam videla taj
papir svojim očima meni ništa nije bilo jasno133. Zašto? Biće da su u pitanju neke
strašne strasti. Jebi ga, Hranislave, od strasti se izgori. Posebno od destruktivnih.
Zato ja tebe ne mrzim strasno, šta više, uopšte te ne mrzim. Samo primenjujem
jedinu u praksi potvrđenu odbranu od egzibicioniste koji je razgrnuo mantil. Ne
beţiš, staneš i smeješ se. Ne plašiš se prikazanog mizernog čvarka. Nije ti, iskreno, ni

131 Gde mi podno grejanje pade na pamet?

132 E, moj Del boy, moţda je tebi uloga veselina delovala veselo, ali veselin je ipak konj.
Konju jedan!
133 Sva sreća što sam prethodno imala prilike da se sretnem sa njegovim “esejom” o vodama,

inače mi ni tada ne bi postalo jasno. Stil čini čoveka, to hoću da kaţem. Šeguvam se, again.

133
smešan, jadan ti je, ali ti hoćeš da manijak pobegne. Kaţu da uvek pobegne, ajde,
videćemo.

APPENDIX XXVI

Ĉoveče, koji je ovo Svilajinac! Iz izvora bliskih Rudarsko geološkom fakultetu

saznajemo još jedan prvorazredan trač o sebi. Odsek za skamenjene bube,
dinosauruse i šta-ti-ga-ja-znam, smešten u zgradi Ekonomskog fakulteta, informaciju
je dobio iz centralne zgrade, u Đušinoj. Putem kurirke, koja je prenosila lovu za topli
obrok. Slušaj paţljivo:
Ja imam tajnu saveznicu, na veoma odgovornom poloţaju. A da pri tom ţenu
uopšte ne poznajem, dapače, prvi put čujem! Izvor kaţe da je dekanu Građevinskog
fakulteta zaprećeno da ništa više čorbasto kašikom pojesti neće, ever, ukoliko se ne
ponese viteški, tj. ne zaštiti moj lik i delo od Hranislava134. Šašavilo! Kurirka, doduše,
nije znala kakav je bio odgovor na ultimatum, iako se moj izvor pomno raspitivao.
Proveriće.
Sad vi mislite da ste povezale konce, da se nadigla Perina gospođa, ali grešite. Iz
najmanje dva razloga − prvi je taj što Peri ţena vekovima nije skuvala ručak, a drugi,
i vaţniji, što Pera više nije dekan.
Usred krize, Perino kanabe, što mu ga je deda ostavio, čuva Krizni dekan! Koji je
u stvari Stari dekan, Protestni dekan, iz 96/97. Po teoriji, pozitivan lik. Al znam ja
mnoge na fakultetu koji se nisu plašili od Gotov je!-og, ali su itekako cvikali od
Hranislava. Prosto, neposrednija opasnost je u pitanju. Otkud znam, ne znam
čoveka. Ne znam ni koliko je navučen na čorbasto. Jedino što znam jeste da se dobro
oţenio, mislim, da je dobro odabrao. Hvala, draga nepoznata prijateljice, imaš od
mene recepte po izboru.

APPENDIX XXVII

7. novembar 2000. U nedostatku novih prvorazrednih tračeva na sopstveni račun,

od jutros me najbolje zabavljaju vesti o pobunama po zatvorima. KPD “Mitrovica”,
svestan svoje večite istorijske uloge, pobunio se protiv otuđenih centara moći u vidu
bivšeg upravnika i njegove ekipe, koja iz senke i dalje muči, glađu i batinama, a sa
komunjarskih pozicija. Zapalili celo krilo, ako ne i više − snimanje zabranjeno.
Pravo da vam kaţem, paranoik kakav sam postala poslednjih meseci, ja i u ovom
njušim dalekovidu ujdurmu naslednika najslavnijih mitrovičkih robijaša. “Vidim”
SPS-JUL-ovce kako pale Mitrovicu, da nemaju posle gde da leţe.
Zatim se pridruţio i niški zatvor. I oni malo palili-gasili, bez većih materijalnih
šteta135, ali i proširili zahteve − hoće pomilovanje i za nepolitičke zatvorenike. Što su
oni gori od nekih kvazi-terorista? Na neki način se slaţem, doduše, ne na gornji.
Mislim, šta su oni gori od ovih što još šetaju slobodno, a kako vidim i šetaće malo
duţe, sve da Srbi ne bi stekli još jednu negativnu karakternu crtu, revanšizam.
Po teoriji zavere, sad bi ta pobuna u niškom zatvoru mogla da bude tajni
kontraudar novih demokratskih vlasti. Kao, ono, vi zapaleli “Mitrovicu” da nema de
da ve zatvaramo, a mi će vi izpraznimo Niš. Eve vi ga!

134 Sad, za lik ću se snaći i sama, ali ovo za delo, dobro bi mi došlo malo fer-pleja od strane
institucija sistema.
135 Zapalili biblioteku, ne sviđa im se lektira?

134
 Danas se javlja i “Zabela”. Umereno, bez paljevine. Podrţali kolege robije u oba
nadignuta KPD-a, sve zahteve i predsednika Koštunicu.
Zaključak iz personalnog ludila − iza treće pobune stoji predsednik lično, da
smiri loptu, da pomiri. U mekšoj varijanti šašavila, to je ideja šefovice njegovog
kabineta, ţene nesklone senzacionalizmu136, šta sad ima pobunjenici da se veru po
krovovima zatvora, da se deru i mašu kašikama, kad u demokratiji mogu tiho i
mirno da sednu za kompjuter i pišu pisma podrške − kome god hoće. Najbolje
svima.
E, šipak, propade mi teorija − sad gori i “Zabela”, i to poprilično, javlja B92. Ili se
zatvorio krug? Ili je zbrka kompletna − Zabelijanci sad traţe da im se obrati Đinđić i
niko drugi. Sukobi u DOS-u?
Ovako načisto zabavljena odem u školu. Kod Cane u kancelariji sedi Bo-Bo, stariji
prijateljski muški primerak. Teraju kadrovsku politiku na Građevinskom fakultetu.
Te Pera je bio čovek pomirenja, te sad će revanšisti − neće revanšisti, bravar je bio
bolji, zaposleni moraju da shvate zasluge prethodne uprave na renoviranju svečane
sale... ne kapiram poentu, mislim Bo-Boovu, pošto je Canina jasna: ţenama kad
zadaš zadatak one ga obavljaju temeljno i odgovorno i onda nema šta tu ko da ih
smenjuje. Mislim, u to nas sve ubeđuje već nedeljama, pojedinačno i po grupama, što
bi eventualno imalo neke logike da iko pokušava da je smenjuje. Ali to sam vam već
pričala. Danas me iznervirao Bo-Bo. Upoznat je sa “mojim slučajem”, i ţeli da
pomogne − savetom. Sad, sa Bo-Boom postoji manji problem, teško zatvara usta, pa
ću morati ukratko da prepričam ovaj savet: da sada nekako gledam da postignem
kompromis sa Hranislavom, da me pusti da povučem doktorat a da on povuče
izveštaj. I onda da tiho uradim ono što je najbolje za mene, da doktoriram, na nekom
drugom mestu. A zatim da se na mala vrata ušunjam na Građevinski fakultet. Jer,
takvi ljudi kao ja su im sada potrebni. (A-ha-ha-ha-ha!!! Ikada su im potrebni.)
Izgleda da svi muškarci koje poznajem imaju slične karijerističke maštarije i
sprovode ih na identičan način, ja sam ovu priču već čula. Ali svaki pojedinačan ima
i originalne provale, Bo-Bo:
− Ja shvatam da si ti sad ojađena, povređena, uvređena, ali moraš da misliš šta je
najracionalnije za tebe. Ne moţeš ti protiv njih...
− Znaš šta, to što sam ja uvređena, povređena, kako god to zoveš, to je nešto sa
čim ja moram i mogu sama da izađem na kraj. Izvređala sam i ja njega, mnogo gore,
s obzirom da su moje uvrede bile suvisle, pa mirna Bačka. Ali ja ostajem oštećena u
celoj toj priči. To je ono što ne mogu da dopustim bez borbe.
− Veruj mi, ti si klinka, stariji sam mnogo od tebe, šta sam sve prošao... − Bo-Bo je
mlađi pedesetogodišnjak, da li to znači da ću u narednih deset godina od klinke da
izrastem u pomirljivu babu?
− Ti si pogrešila na početku. Sofronije nije jak na fakultetu. Trebalo je da odeš kod
Hranislava, da radiš doktorat kod njega. Evo, ja sam sad prijavio doktorat,
dogovorio sam ga.
− Je l‟ čuješ ti sebe šta pričaš? Sofronije je jak u višekriterijumskoj optimizaciji, nije
li ti logičnije da je to vaţnije za izbor mentora, a ne njegova jačina na fakultetu? Šta ti
je uopšte to - jačina na fakultetu?
− Nije logičnije, naţalost, šta se praviš blesava?

Vidi tekst iz Danasa u kome se ona ljuti zbog objavljivanja senzacionalističkih vesti da je
136

Koštunica nasledio Slobine kerove iz obezbeđenja. Kao, sad imamo vaţnija posla nego da se
bavimo time ko nam čuva predsednika koga smo teškom mukom izvojevali.

135
 − Misliš običajna logika je logičnija od zdrave logike?
− Moraš da se ohladiš i postupaš racionalno. Za svoje dobro. Što se ne konsultuješ
sa Savom?
− Mogu i sa mojim Medom da se konsultujem, i on je muško, dakle zna šta je za
mene bolje.
− Hranislav je autoritet, ime, šta ti moţeš protiv njega?
− Da mu kaţem glasno da je kurac od ovce od autoriteta − tu Bo-Bo pocrveni u
svoj svojoj zrelosti, nije lepo da se klinke tako izraţavaju.
− Ne smeš tako da pričaš, nigde, evo ovde smo naši...
− Kako, bre, ne razumeš? Evo, zamisli da idem mračnom ulicom, iz nekog ulaza
iskoči manijak i mazne me za sisu − ovo bih ja sad njega malo namerno
sablaţnjavala. − Ja se prvo izbezumim, međutim saberem se i šutnem ga u muda. Šta
je po tebi naredni potez? Da beţim?
− Da beţiš. Nego šta.
− Vidim da te nikad niko nije drpio za sisu. Iz mraka.
I odem na ispit. Jeste, opet smo imali ispit. Dosta je spisateljskog rada za danas.
Ipak ne. Večeras saznajem da sam ja najgore obaveštena osoba u ovom gradu. Od
koga? Pa od zidova. Koji imaju uši:
I Hranislav se konsolidovao, prestrojio je svoje jedinice, odrţao im brifing i danas
ih odmarširao kod dekana. Komisija u punom sastavu137, bez Kikija, doduše.

 Odrţao kraću tiradu na temu kako se slaţe sam sa sobom u pogledu mog
doktorata i naveo ključni argument, koji je do sada drţao u štekari: u doktoratu
nema dovoljno formula!138 Pa ljubim te u oko moronsko, je l‟ znaš ti koliko ja
formula znam? Mogu da ti ih deklamujem, napamet, do smrti. Tvoje, naravno,
računajmo sa optimističkom varijantom da ćemo bogu na istinu redom.
 Kao dodatni argument naveo tragikomičnu izmišljotinu kako je Del boy traţio da
nešto ispravim, a ja ga nisam poslušala. Je l‟ tako, kaţi čika-Dekanu. Jeste, traţio
sam nešto. To je bio Del boyev doprinos ovoj sadrţajnoj diskusiji.
 Lole, suspected as Radical, oštro izjavio da je on već bio u komisijama koje su
pisale negativne izveštaje, pa šta, šta mu fali? Ostao je ţiv. I da se njega sve to ne
tiče. E, stvarno je radikalno glup.
 Sofronije ćuti.

Dekan im izloţi svoje mišljenje kako je sve to:

 Jako neprijatno (Stvarno?)

 Ruţno (Sa čije strane?)
 Da njemu moj odgovor deluje vrlo argumentovano (S ovim se slaţem.)
 Da je sramota da se to nađe na Nastavno-naučnom veću (A nije sramota što
ovakvi tipovi dišu vazduh po Građevinskom fakultetu, a i uopšte?)
 Da je po njemu za sve kriv mentor, Sofronije (Sa ovim se baš ne bih sloţila,
za sve je kriv sistem, oni su samo isprdci tog sistema.)

137 Eto nama, moţda, i razrešenja tajne četvrtog glasa koji je Hranislava odrţao na funkciji
Šefa katedre. Sofronije? Vadi fleke kod gazde, zato što se usudio da se ne potpiše na
negativan izveštaj, svom kandidatu?
138 Ovo moj izvor prepričava zacenjujući se od zmeha. Kad se pribrao, kaţe: − Izvini, ne

smejem se tebi, znaš. − Ma znam. Vaţno je da je smešno.

136
  Da je posao mentora da brani kandidata, a ne da mora da se brani sam (E,
kad bi u ovoj zemlji svako radio svoj posao.)
 Sofronije ćuti i dalje.
I, dobro, što su oni sada došli? Šta predlaţu? Pa predlaţu da se moje pismo ne
iznosi na sednicu Nastavno-naučnog veća. Nemoj da pričaš! Ne znam da li pod
pretnjom kuhinjske ucene, ili je i Krizni dekan u stvari Ĉovek od Procedure, tek, on
odlučno reče:
− Ako ide na sednicu - ide u kompletu!
Na to se Del boy, kao najinteligentniji, sećate da sam vam pričala da je on stvarno
vispren momak, namah doseti:
− A da ona povuče doktorat a mi izveštaj? Evo, mi bi se i sa tim sloţili − leba ti?
Sećate se, to je ono isto što sam ja, očajna, 22. septembra predloţila i Peri i
Hranislavu, preko Sofronija, pre nego što sam presavila tabak. I pre nego što su
poslali izveštaj na uvid javnosti. I za šta Hranislav nije hteo ni da čuje. On kad
nekome zvanično napiše da je iskompleksiran, površan i dosadan, javnost sa tim
obavezno mora da bude upoznata. Kad njemu neko zvanično dokaţe da je
nekompetentan, nepismen i zao, time javnost, je l‟ te, ne bismo smarali. Makar mu
propale i stilske figure o mnogokrakim hidrama. Zidovi kaţu da će mi ovaj
dţentlmenski predlog biti upućen narednih dana zvanično, od strane dekana. Ono
što zidovi ne znaju jeste da sam ja ovo rešenje, doduše, u formi neobaveznih saveta
kako da se postavim u hipotetičnoj situaciji, poslednjih dana čula više puta. Da li
sam samo ja luda u ovoj priči?
Ništa, moraću zaista da se smirim, razloţim problem, da vidim šta su mi
alternative... otkud znam, ako treba da performiram višekriterijumsku optimizaciju i
na sopstveni ţivot − to mi je. Samo prvo da se smirim. Kako da se smirim kad mi je
Sava već rešio problem odlučivanja, napamet. Kaţe:
− Sva tri moguća ishoda su grozna − pri tome je i sam uznemiren kao leptir.

APPENDIX XXVIII

8. novembar 2000. Stigli rezultati biopsije. Ipak je bila metastaza.

APPENDIX XXIX

9. novembar 2000. Još nisam ni počela da razmišljam šta ću. Sinoć sam na trikove
mamu izvlačila iz depresije. Delimično mi je uspelo − prešla na mene. Pokušavala da
okupiram njenu paţnju mojim problemima na fakultetu, za koje ona ima samo
feeling za osećaj139, ali ga suštinski ne razume. A i kako bi, ona je prema profesorima
univerziteta postala sumnjičava tek kad su i Šešelja proizveli u to zvanje. Na stranu
ona uobičajena roditeljska vaspitna crta − oni su profesori, ja sam đak, mora da sam
ja negde pogrešila. Ali ona je, rekoh vam, povremeno i četnički Vojvoda, poslaćemo
tatu (70 godina, perolaka) da ih nokautira, ona to ozbiljno. Ideološki sukob? Pa da ih
tuţim DOS-u. Ali ja nisam u DOS-u, uostalom pre će se Hranislav prišljamčiti DOS-u
nego ja, to mu je karakteno, šlihtanje višim organima, a meni i nije. Na kraju Trodon u
krvi dolazi na spasonosnu ideju:
− Slušaj, ti njih treba da tuţiš sudu časti.
− Kome, bre?

139 Izraz koji sam naučila od jedne narodne pevaljke i mnogo mi se đajsvi.

137
 − Sudu časti, imaju valjda sud časti. Pa šusteri imaju sud časti, valjda i profesori
imaju sud časti.
− Greška, njima to ne treba, oni su genetski časni ljudi. Njima se to podrazumeva.
Posisali s majčinim mlekom svu čast ovog sveta, ni za koga drugog nije ostalo. Evo,
uzmi Sofronija, časno je ćutati kad nemaš šta da kaţeš u svoju odbranu. Nećeš valjda
da laţeš da se ne stidiš?
− Ne zajebavaj me − od mame sam naučila da psujem, sećate se − boli me rana.
− Ko te zajebava, mene boli mozak.
− A mene boli duša, zbog tebe − ne opet zbog mene, please!
− Bezvezna nam je ţvaka, idem kući, moram da radim.
− Pa da, idi, idi radi. Kao što si i poslednjih pet godina radila taj glupi doktorat.
Samo ti radi.
− Izvini, a šta je trebalo da radim poslednjih pet godina?
− Da uţivaš.
− Dobro, vaţi, idem da uţivam.
I evo me, uţivam još od sinoć, slušam mamu. Do mojega.
Prvo me jutros Sava odvezao do pošte na Dušanovcu, da platim zaostale račune
za kiriju, najnovijim gradskim vlastima, red je, konačno. U pošti sam uţivala u
činjenici da je na šalteru radila moja komšinica Tijana, pa je naglas insistirala da mi
naplati račune i dâ malo para preko reda (od jedno dvadeset ljudi). Ja sam se gicala
da nema frke, sačekaću, ali je ona bila uporna, objašnjavajući strankama da mi je
majka teško bolesna. I da zato baš ja treba da dobijem poslednju kintu iz fijoke.
Ustala, došla do kraja reda i otela mi priznanice. Pred nosom svim onim ljudima, koji
ćute. Uţivanje, radost prava, najbolje uţivam kad mi je neprijatno.
Onda sam ušla u novootvorenu robnu kuću za cipele. Mislim, nije da mi ne
trebaju cipele, ali ovde se prodaju isključivo italijanske. Mnoge moje prijateljice
uţivaju u tome da ulaze u “Jugoeksporte”, “Benetone”, butike... i isprobavaju haljine
za koje u šašavilu nemaju para. Ajde da probam i ja, moţda mi se dopadne. Da li ste
snimile onaj momenat kada u radnji probaš novu cipelu a pored nje stoji izuvena
tvoja stara i razglavljena. Uporedni pogled na te dve cipele uvek učini da se osećam
bedno140. Makar i kupila te nove cipele. E, pa pošto sam danas tri puta izvršila
spontanu uporednu analizu nekih modela svojih snova sa nosećom izobličenom
teget mokasinom, italijanskom doduše, ali četiri godine starom i više puta
pendţetiranom, bilo mi je nešto dosta ove uţivancije. Kidnula sam iz radnje kad je
prodavačica otišla da donese četvrti par.
Idem, brate, na pijacu, tamo povremeno stvarno uţivam. Oćeš đavola: jedan
ljakse se posvađao sa nekom babom, valjda oko nekog kusura, cene, šta ja znam, pa
je ona njega gađala sa dva dinara “da se najede”, a on nju sa dve vezice peršuna “da
se ona najede”. Otišla u ribarnicu, kupila pola kile girica, videćemo za koga, i filete
oslića. Ne znam da li ću tri ili četiri. Razgledam. Dobro, dosta je tri. 210 gr. Ajde, daj i
četvrti. Jeste, gospođo, ova tri su dovoljna za jednu osobu. Ja znam jednu osobu koja
moţe da pojede mnogo više. Jeste, najvaţnije je koliko ko od ukućana voli da jede
ribu. Ma jok dečko, nije to najvaţnije. Sa osobitim uţivanjem na pijaci odaberem crni
“Fa” dezodorans, koji Sava i ja moţemo da koristimo oboje.
Jedino stvarno uţivanje bilo je to što je Meda pojeo šest girica. Dobiće skorbut od
kuvane bele dţigerice, kreten razmaţeni. Moje srce mačkine mame je uzbuđeno
zakucalo jer je pristao na ovu malu promenu jelovnika. Znam, dţabe se radujem, ovo

140 Od ovoga mi je grozniji jedino osećaj kad u tesnoj kabini probam kupaći kostim, ovolika.

138
mi je učinio sad, pa ko zna kad.
Ipak ima još nešto. Odaću vam tajnu, ja sam izgleda trajno otrovana politikom,
ono, ko muškarci fudbalom, pa gledaju sve prenose šeste španske lige na BK TV.
Zato, ne mogu da kaţem da baš strašno uţivam, ali me iskreno zabavlja ovo treće
prebrojavanje glasova na američkim predsedničkim izborima, na Floridi. Pa oni su u
frci, idi-begaj-beţi! Imam ja i rešenje, uvek. Da im izvezemo malo Dţoa bageristu,
ako ne moţe da potera i svoju mašinu, ne brinem, snašao bi se on i sa nekim
njihovim modelom, “Caterpillar” automatik? Naravno i par Delija, i R. u ulozi
nosilice petroleja. Što, kao iz Bele kuće nema šta da se iznese za uspomenu? A
zamisli i vizuelnog momenta - Bela kuća, a sva garava. Sve za očuvanje američke
demokratije and demokrata. Velju Ilića im ne bih slala, planeta je sigurnija dok je on
u Ĉačku. Ĉekaj, kako to sad ide, to bi sad Svilanović trebalo da ponudi Medlin
Olbrajt? Moţe, moţe, jedino ne znam da li je i Svilanoviću danas do uţivanja i
šegačenja kao meni.
Šeguvanje za šeguvanje, ali kako ja da dezintegrišem Hranislava iz svog ţivota?
Laserom?

APPENDIX XXX

10. novembar, petak. Otkud znam? Pa, rekla mi moja majka, koja je u ozbiljnoj
depresiji (izistinski). Uglavnom leţi i bulji u prazno, odmahuje rukom kad joj se
obratiš. Danas sam donela ručak, insistirala da ga pojede za stolom i gledala je u oči
dok nije ispraznila dve trećine tanjira. Onda sam malo glumila majmuna, pričala joj
pričice iz detinjstva kojih se ona više ne seća, smišljala koju tortu hoću da mi pravi za
rođendan, raspravljala sama sa sobom na temu koji TV kanal vredi gledati141. Ona
ćuti. U jednom trenutku kaţem:
− Sutra... šta je sutra? Koji je danas uopšte dan?
− Petak, 10. novembar − reče ona i vrati se u ništa.
Nećemo o tome, inače ću sad i ja ovde da počnem da vam odmahujem rukom,
umesto da pišem. Drugo sam nešto htela da vam kaţem:
Za ovu zemlju nema šanse dokle god ne počnu da se koriste stvarni ljudski
potencijali, bez obzira na stranačku pripadnost. Uzmimo moj slučaj: sećate se mojih
ideja o tome ko/šta stoji iza pobuna po zatvorima. Ĉuj, sećate se, malopre ste o njima
čitale. To je bilo pre tri dana, taman kad su zapalili “Zabelu”. Kad danas, na sve
strane, što papirni što elektronski mediji, drndaju to isto. Javljaju se razni stručnjaci
koji, zavisno od sopstvene političke opcije, za pobune optuţuju one druge, sve
unakrst. U čemu je fora? Pa u tome što sam ja sve varijante sagledala još pre tri dana.
I još ih dovela u logičke veze, što, kao što vidim i čujem, još niko nije. Prema tome, u
jednoj ozbiljnoj, sređenoj drţavi ja bi trebalo da nosim zvanje Sluţbenog Drţavnog
Paranoika, nezavisnog, dakako. U cilju smanjenja obima javne administracije, kao i
bolje kontrole rada drţavnih organa, bila bih odgovorna i Sluţbi drţavne
bezbednosti i Ministarstvu za informacije, odnosno resornim ministrima. Ovakav
drţavni činovnik, tj. ja, bio bi od neviđenog interesa za Sluţbu drţave bezbednosti
zarad prevremenog do pravovremenog otkrivanja potencijalnih zavera raznih vrsta,
dok bi mojim angaţmanom Ministarstvo za informacije uštedelo neviđene količine
novinske hartije, sa kojom naša zemlja, poznato je, kuburi. Kao i minutaţe na radio i

Lepo bi bilo da sad stvarno sve postane “Đinđić - Pošteno!”, ali da baš i TV program mora
141

da bude “Koštunica - Dosadno!”, malo mi previše od te demokratije.

139
TV programima, koja u trţišnim ekonomijama, kakva će naša kad-tad biti, ima
vrednost suvoga zlata. Pazi, ostvarila bi se i transparentnost rada javnih sluţbi, o
kojoj i mnogo razvijenije demokratije mogu samo da sanjaju, pošto ja, kakva sam, u
ţivotu ništa ne bih uspela da sakrijem pomenutim medijima i špijunima. Trtljam
preko mere, to ste već skapirale. Pa sad vi vidite šta sve ova drţava propušta,
puštajući me da zaludna lupam po ovom kompjuteru.
Da budem iskrena, kada bih dobila ovo zaposlenje i odgovarajuću platicu, imala
bih je zahvaliti jedino Hranislavu. On me navukao na paranoju. Ajde da mi i on u
nečemu bude profesor. (Hm, više kondicioni trener.)

APPENDIX XXXI

Ako je prekjuče bio petak, onda je valjda danas nedelja, 12. novembar. Kako
zidovi dekanata imaju ne samo uši nego i jezik, poslali su mi najnoviji aber. Krizni
dekan odlučio da Sofroniju čuje glas, što mu nije pošlo za rukom pre neki dan pri
onoj masovki s Hranislavom na čelu. Ko velim, u redu je, čovek-dekan postupa
odgovorno u odnosu na svoju novonastalu funkciju. Šta ako se Sofronije na Tajvanu
priključio nekoj verskoj sekti i poloţio zavet ćutanja? Ili ako ga je Hrane za kaznu
naterao da počupa sopstvene glasne ţice prljavim prstima? Šta će dekanu onda
profesor koji ne moţe da drţi predavanja, bilo iz principa, bilo zbog fizičkog
hendikepa? Glupa mi je teorija, kad je pa bilo vaţno da l‟ profesori mogu da drţe
predavanja, i ja imam prevelika očekivanja od ove demokratije. Kad međutim, nije
nastava bila u pitanju nego ja. Hteo čovek-dekan da sazna da l‟ ja još imam mentora,
tj. da li Sofronije još uvek stoji na sopstvenom (kompromisnom, ljubio sam sebe u
kompromisni, dabogda) stanovištu ili je i on naprasno postao hidrotehničar. Nije
saznao, ovaj ćuti ko zaliven. Zamišljam:
− Da li Vi, Sofronije, i dalje smatrate sebe za mentora doktorata kandidatkinje
Scott? − tišina.
− Da li Vi, Sofronije, imate nameru da na bilo kakav način stanete iza Vaše
kandidatkinje na sednici? − ništa.
− Da li Vi, Sofronije, ostajete pri sopstvenom potpisu na onom buđavom
kompromisnom izveštaju? − niks.
− Da li Vi, Sofronije, premeštate svoj potpis ispod Hranislavljevog pamfleta? −
dead silence.
− Da li Vi, Sofronije, imate moţda nameru da napišete sopstveni pamflet u korist
Hranislavljevog pamfleta? − bzzzzz, čuje se se samo dekanatski komarac u letu.
− Da li Vi, Sofronije, imate jezik ili Vam ga je pojela maca? − kanda ga je pojela.
− Da li Vi, Sofronije, uopšte čujete šta ja Vama govorim, klimnite glavom ako
čujete? − ne klima.
− Sofronije, kaţite AAAAA! − dekan vadi spatulu za pregled grla iz emajlirane
posude na stolu, na kojoj piše Čisto, pa i dekan je neki doktor i ima opremu.
Rezignirano je baca natrag u Čisto, s obzirom da Sofronije ne otvara usta.
− Lupiću Vam šamar, Sofronije! − ma moţeš i klince pod nokte da mu zabijaš, i
Hajkunu đevojku da dovedeš.
E, ovo je stvarno kao u onom vicu u kome Mujo donosi naučni zaključak: Kad
muvi otkineš sve noge, muva više ništa ne ćuje.
Mislim, mogu ja da se zezam ovde sa vama koliko hoću, ali ovo je mnogo gadno.
Ne po mene, za mene je, uglavnom, sve svejedno. Odavno je meni jasno da ja od
Sofronija od samog početka imam više štete nego koristi, tako da mi je i bolje što je

140
onemeo. Šta misliš, progovori, i u moje ime se izvini Hranislavu? Za moje dobro.
Gospode boţe! Puj, puj, pomeri se s mesta.
Ej, ţene, šta ja da radim, izeš Sofronija, neka ga, neka odgmiţe niz hodnik, pa
ispod vrata onog njihovog Sabirnog centra od kabineta, uz nogu od stola, na dlan, uz
podlakticu, nadlakticu, pa polako u dţepić na Hranislavljevoj košulji. Da mu bude
bliţe srcu, koje je Hranetu uvek na pravoj strani, kod dţepića, da im obojici bude
toplije, sad kad su se pomirili. Crni Sofronije, koji si ti naivac, skoro će ti Hranislav
oprostiti, kad i meni što ne grešim dok skraćujem razlomke. Kako li ćeš se samo
iznenaditi, opustiš se a ono... Nema veze, podnesi i to muški, ćutke. Ko zna zašto je
dobro ćutati.
Nego, ima još. Saznajem danas, iz nezavisnih izvora, koji iz razumljivih razloga
insistiraju da ostanu anonimni, da čika Lole ne samo da je Treći čovek u delu
komisije, nego i da je na to mesto došao kao Treći kandidat za člana. To mesto je, po
običajnom pravu, pripadalo Petom članu Komisije za ocenu teme. Jednom
osvedočenom uličaru, poput mene, mislim na demonstracije, razumete. E, pa njega je
neko, naprosto, iz komisije izbrisao. Zatim se za člana ponudio jedan koji, za razliku
od Del boya, nema averziju prema “matematikama, verovatnoćama i tim sranjima”,
al nije sanitarac. A nije ni iz ekipe. Njega je neko ladno odbio. A ko je taj neko ko je
napravio onaj fenomenalni izbor zvani 3:2? Ne znam. A vi? A kako su brisanje i
odbijanje gornja dvojica primila? Zbunjeno. Baš su se iznenadili. Sad tako kaţu.
I još: Hranislav se na nekoj slavi142 ţalio kako nikako nije mogao da se potpiše na
pozitivan izveštaj. Pa je, valjda, zato morao da napiše ono i onako. Pravdao se čovek
da je, prosto, principijelan. Znam i ja da je principijelan, jedino su mu principi malo
neobični. Kad vidiš nekog da slobodno diše, prvo mu prdni pod nos. Ako se već od
toga ne uguši, ščepaj ga i za nos i za usta i ne puštaj. Kad vidiš da neko misli, udri ga
mnogokrakom hidrom u glavu, dok mu lobanja ne prsne na tri polovine. Neće oni
nama tu da misle, zna se ko je za to zaduţen, zauvek, kao i za principe, uostalom.
Nisam vam rekla, kad god se bavimo politikom u kućnoj radinosti ja sam
zagovornik pragmatizma. Ono, finta telom, varka mišićima, pa pljas među oči
čornije. Zato me Đurđa stalno optuţuje da sam u potaji član DS-a. Ma nisam. Kad
god u ţivotu treba da postupim pragmatično ja, naprotiv, dovatim pa izigravam
ono: Pucajte ja i sad drţim čas! Budaletina Scott.
Evo, na primer, ja znam da je trenutno jedino pragmatično rešenje da povučem
taj doktorat. I ja sam, onako pola-pola, sklona da to i učinim. Iz pragmatizma? Ma
jok, nego muka mi je više da se njima bavim. Hoću da završim ovu knjigu pa da
nešto radim, da je objavljujem, na primer, to je posao. Ona druga polovina, koja me
vuče da teram do kraja, opet nije kvazi-razumna, ja se, kao, nadam da bi oni mogli
glasati protiv svojih, u korist ţenskog Scotta sa ulice, ni za sedamsto godina
“demokratije”, no chance at all. Ili iz principa? Nije ni to, ja nisam principijelna, nego
čista radoznalost, drage moje, Sava kaţe bolesna radoznalost. Šta će tamo da se desi?
Koliko će Hranislav da cvrči? Na koje principe će da se pozove on a na koje ostali?
Da će se drati, to znam. Mislim, da postoje bilo kakve šanse da i ja budem prisutna,
da vidim i čujem, makar mi i ne dali da govorim, nikakve dileme ne bi bilo. Ovako,

142Jeste, odavno taj ide i po slavama. Ja da sam nešto SPC, ja bih slavljenje slava zabranila
preventivno. Još će nam se tu zapatiti neki novi JUL. Skoro sam bila na jednoj gde su gosti
imali, u zbiru, jedno osam maršalskih činova. I na kraju zapevali “Druţe Tito, naše rosno
cvijeće...”. Pesmu je poveo domaćin, kako i dolikuje. Slava je bila posna, ali im je zato prase
bilo uţasno masno, posle me boleo stomak celu noć.

141
morala bih da čekam prepričavanja, a nije to − to.

APPENDIX XXXII

Utorak, 14. novembar. Sedele smo sinoć kod Đurđe, ona, Kaća i ja, do neka doba.
Sveţi muţ je na (kraćem, pravom) sluţbenom putu, a za mog i Kaćinog, bajate, ko te
pita. Umotale se u ćebiće, nakuvale pun lonac kafe i čekale da nestane struje. Nije
nestala. Pretponoćna jadikovka se pretvorila u osnivačku sednicu Kluba zajebanih
ţena ili nečeg još goreg. Moje kuknjave vam je sigurno već pun kufer, pa da pređemo
i na ostale:
Đurđa je usred oštre elektronske svađe sa v.d. direktorom Instituta za juţni vetar
i teoriju u kome radi. Ona više neće da organizuje i vodi neku tribinu, u prevodu −
da iz nedelje u nedelju vuče za nogavice sve ljude koje poznaje, ili poznaje nekog ko
ih poznaje, a za koje postoji opravdana sumnja da su dovoljno blesavi da bi došli u
njen Institut da zabavljaju gospodu naučnike pričama na potpuno abitne teme.
Moţete misliti, čak je i mene navlačila, kao, što, pa to posle pišem u reference, kako
drţim predavanja po institutima za juţni vetar. Idi-begaj, i ovako me svi gledaju ko
bolesnog majmuna. Kaća joj je učinila, ona je jedna pitoma ţena, i to je bio complete
disaster. Kaća je u Americi doktorirala španski jezik i knjiţevnost, malo tamo
predavala i pre pet godina se vratila kući. Dakle, tako sva pitoma, ali i ozbiljna i
odgovorna prema prijateljici i Tribini, pripremila je predavanje izistinski, na primer
Uticaj levih pokreta na hispano-američku knjiţevnost (izmišljam, ne znam tačno143),
ispričala šta je htela i očekivala u nastavku ono zbog čega se tribina, valjda, i zove
tribina, a ne monodrama - diskusiju. Umesto toga, onih nekoliko filozofa koji su tog
dana navratili na posao da vide da nije stigla lova za markice, pa tako uhvaćeni u
klopku, ladno su napustili prostoriju bez zbogom da kaţu. Ostale su samo Kaća,
Đurđa i jedna starija naučnica i društveno-politička radnica. Gospođa je prišla stolu i
stidljivo upitala:
− Izvinite, hoćete molim Vas da mi kaţete šta će biti sa Ljovisnom na kraju? Kada
će se konačno udati za Hoze...?
Trebalo bi samo da vidite kako Đurđa imitira Kaćin izraz lica kada prepričava
ovu veselu zgodu. Kaţe, inače bleda, Kaća je u trenutku postala potpuno providna
ko čovečija ribica. Da, nisam vam rekla, Kaćina plata na fakultetu je ista kao i moja i
Đurđina, ali za razliku od nas dve ovo je “njeno vreme”: prevodi meksičke serije na
kilo, od toga zapravo ţivi. Anonimno, naravno.
− Ne znam da li sam se više uplašila ili me je više bilo sramota − kaţe. − Otkud
baba zna?
− Kako otkud zna, pa u ovom gradu svi rade za UDB-u − uteši je očas posla
Đurđa kojoj je ovo smešno.
− Znaš šta je najgore? Uopšte nisam mogla ţeni da odgovorim. Nemam pojma za
koga bi uopšte ta Ljovisna trebalo da se uda.
− Za Rosu Salvahe − to sam ja obaveštena. − Nego, što ne napraviš kulturnu
diverziju? Znaš ono, u Ljosinoj Tetka Huliji, kad se svi likovi i događaji iz deset radio-
sapunjara pomešaju, i konačno nastane pravi zaplet.
− Uopšte ne moram da pravim diverzije, to će uskoro da mi se desi spontano.
Ovaj razgovor vodile smo davno, još dok se Ljovisna nije udala. Hoću da kaţem,
Đurđa je nastavila da organizuje tribinu, ali je posle ovoga izbegavala da zove bar

143 Šta bi bila moja tema, da sam i ja pitoma? Uticaj levo-desnih pokreta na divlju gradnju?

142
najbliţe prijatelje. A sad joj se, eto, baš smučilo, pa je u poslednjem e-mailu poručila
v.d.-u:

Predlaţem ti da me otpustiš. Grdno bi me zajebo!

A on njoj, pošto nije prostak i ne psuje pred ţenama:

Nemam komentara.

Kaćin akutni problem od pre neki dan više uopšte nije problem. Rešen je. Imala je
reizbor. Dakle, oni su priznali da je Kaća u prethodnih pet godina objavila (više
nego) dovoljan broj naučnih radova, da je objavila knjigu, doduše nisu sigurni da li
je to stvarno udţbenik (a kako da budu sigurni kad ne znaju španski?144), i da je sa te
strane sve u redu, međutim ona je mlada (40) da postane vanredni profesor.
Uostalom, da ne brine, ne moraju oni da čekaju sledeći reizbor (45), mogu oni da je
unaprede za godinu-dve (41-42), prekoredno, ako se pokaţe. Da prekoredno brzo
stari? Meni se čini da je, otkad sam je poslednji put videla, pre par meseci, ostarila
jedno deset godina, s te tačke gledišta mogla bi pravo i u redovne profesore.
Usred ovog neobaveznog, veselog ţeskog ćeretanja − zvono na vratima. I zvono
je veselo, optimistično. Pogađam da je to gospodin otac, jer čujem Đurđu dok otvara
vrata:
− Oho, dobro došao u Klub zajebanih ţena, nepozvan.
− Prvo, nemoj da psuješ, ko te ja tako vaspitao − energičan kao i uvek, večiti
opozicionar, a odskora visoka savezna vlast, već je na vratima sobe. − A vas tri ste,
vidim, baš ţivotno ugroţene. Nema ko da vam opere šoljice a pije vam se još neka
kafa. A ne umete ni peć da upalite. Smrzavate se. Gde su vam muţevi?
− Ne, nego štedimo struju. Mi smo svesne građanke. Pomaţemo novoj vlasti da
se malo nosi sa opstrukcijama u EPS-u − to ja opet prelazim u opoziciju, najnovijem
reţimu, i pomeram jedno ćebe da čovek sedne.
− Jezičaro, kako te onaj čovek trpi? Ajde, šta je bilo? − ovaj ton se na engleskom
zove patronizing.
− Ako baš hoćeš da znaš šta je bilo, a nisam htela da ti kaţem... − njegova bi se
jedinica svađala − ... i onda sam ja tom kretenu rekla da mi da otkaz, i baš me briga,
ti me sad izdrţavaj, i nek me muţ izdrţava, kad je hteo da ima ţenu, neću, bre, više
da se nerviram, ništa više neću, neću. I na šta ovo liči, ceo dan te jurim, isključio si
mobilni, nisi dostupan, šta bi bilo da mi stvarno nešto treba? A sad upadaš u ponoć
ko vampir, malo si mi se krvi napio, jesi li danas popio sve lekove koje si dobio? Ja,
za razliku od tebe, brinem, zato te traţim.
Osnovni Đurđin problem je to što, kad padne u vatru, počne previše brzo da
priča pa preskače argumente. Tata ne odgovara ali mu je sad izraz lica patronizing.
Okreće se meni:
− A ti?
Ja sam, kao, staloţena, počinjem ispočetka, blago i razloţno... Đurđa i ne bi opet
da sluša moje Stilske veţbe, skuplja šoljice da ih opere i odlazi da skuva ocu kafu.
Moţe i nama još po jedna. Ako niste znale, moja tuţna priča moţe da se ispriča i za

144Moţda je i njima sve to manje-više poznato, ko Hranislavu u mom doktoratu. Kad svi ili
gledaju meksičke serije pa manje-više znaju španski, ili rade za UDB-u, pa sve znaju, ili i
jedno i drugo.

143
deset minuta.
− Kaća? − to bi vlast da rešava ţensko pitanje u paketu.
Kaći se, izgleda, sav ovaj nepotizam kosi sa moralnim načelima, pa bi radije da
ćuti zavijena u ćebe. (Da, papa nam je upalio kvarcnu peć, šta bismo mi bez njih.) Ali
se zato Đurđa vratila sa kafom i zastupa prijateljicu. Malo se, kao, smirila u kujni.
− Hajdemo redom − pogodila sam, idemo u paketu − ti ćeš njih najbolje da pređeš
ako sad nastaviš da vodiš tu tribinu kao da ništa nje bilo. Ja ću da ti šaljem goste, ako
ti je i to toliko teško da radiš. Videćeš, svisnuće od muke.
Vidim ja, svisnuće Đurđa. Ona ostala bez teksta.
− Tebi moram da postavim neka pitanja − znala sam ja da je moj slučaj
najkomplikovaniji! − Je l‟ ima na tom fakultetu uopšte naših?
− Ima, naravno. Sad ih ima svuda.
− Koliko? − prelazi preko male malicioznosti.
− Realno, mnogo manje od pola. A ako ih neko pita, jedno osamdeset posto.
Uključujući, verovatno, i ove manijake o kojima sam vam pričala.
− Kakva si ti sa njima?
− Kako kakva sam? I sa kim, sa pravima ili sa onima za prebrojavanje?
− Nije vaţno, jesi li njihova?
− Šta ja imam da budem njihova? Ja uopšte ne radim tamo. OK, simpatičniji su
mi, oni iz manje od pola. Uostalom, otkud Vam ideja da slična, šatro, politička
ubeđenja neke grupe ljudi znače da svi oni imaju i slične karakterne osobine? Da
među njima nema stoke, pokvarenjaka... kao ceo DOS pošten i principijelan u pizdu
materinu, do poslednjeg glasača? − to sad ja, kao, njemu treba nešto da objašnjavam.
− Ne psuj, od tebe je naučila da psuje! − njegova mala devojčica. − Ne pitam te da
l‟ su oni tebi simpatični, to nije vaţno, nego da li si njihova?
− Ako je to pitanje, onda nisam njihova.
− Onda nema šanse, pogrešila si na početku. Kako ti je uopšte palo na pamet da
moţeš nešto da uradiš sama? Neorganizovano. Trebalo je da se udruţiš sa drugom
stranom. Sad je kasno. Uradi šta ti dekan kaţe.
− A posle?
− Posle polako razmisli − evo, odma ću da počnem polako da razmišljam. Sa kim
da se udruţujem a sa kim da se razdruţujem. Hvala na savetu. Stvarno si ortak.
Vama trebalo samo deset godina da ukapirate da morate da se udruţite, pa sad
prodajete tu foru i šakom i kapom, na sve strane. Za dţ.
− Šta Kaća da radi? − javlja se i Đurđa, šišti. − Da počne da piše tekstove za pesme
Nikoli Karoviću, na španskom, i da ih potpisuje? To će se, izgleda, opet rado slušati.
Vaskrso Tito!? Pa da joj to bude glavni adut za prekoredni reizbor?
− Jao, bre, na koga si takva?
− Na poštara − uzgred, nije na poštara, uţasno liče.
− Kaća, ti si, za razliku od ove dve, fina devojka. Stvarno si mlada − okruglo četiri
banke, rekla sam vam. − Biti vanredni profesor je velika odgovornost. Moraš da
sazriš, da ojačaš, da naučiš da se nosiš s mangupima. Vidiš da ni ove dve alapače ne
znaju šta rade − to izgovara kao da alapače nisu tu. − Sačekaj, šta ti fali, imaš
vremena za sve.
− Moţeš, na primer, da počneš da uţivaš, to je opšta preporuka moje majke −
moje, sećate se.
− Ali ne i moje, ja bi, po mojoj, trebalo da počnem nešto da radim − Đurđina
majka ima raketne motore u guzici, to vam nisam pričala.
− Moja majka misli da sam ja nedovoljno posvećena muţu − konačno da čujemo i

144
Kaćin glas.
− Eto, ţene su u pravu, sve tri treba da poslušate sve tri majke. Ne vidim razlog
za toliku sekiraciju ni oko čega − da izvršimo sintezu: da se sa uţivanjem posvetimo
radu na sopstvenim muţevima.
− Ti stvarno nemaš baš nikakav razlog za sekiraciju. Jesi li gledao, reci mi samo
jesi li gledao, sastanak Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope koji je bio večeras na
televiziji...
− Nije na televiziji nego u Sava Centru. Prenosila ga je televizija. Precizno se
izraţavaj − kaţe vaspitač.
− Ne prekidaj me!
− Ono, Koštunica drţi govor iz buketa cveća? Srbija se opet saginjati neće?
Gledala ja pre nego što sam krenula kod tebe − i ja sam informisana.
− Ni ti me ne prekidaj. Hoću da kaţem, puna sala ruţnih tipova sa slušalicama i
nijedna ţena.
− Laţeš, bila jedna, izvirivala i ona iz onog cveća dok je Koštunica govorio,
pridrţavala gajtan. I to, pazi, doterana do jaja, frizura, šminka... − ja sam baš pratila
Dnevnik Novog RTS-a.
− Ćuti, s njim razgovaram. Je l‟ znaš ti da si ti meni glavna kočnica u ţivotu. Šta
god uradim, uradila je tvoja ćerka. Šta ne uradim - tvoja ćerka nije uradila. Uzmi sam
pa drţi tribinu na mom poslu, moţda im dođu i novinari. Ja, bre, zbog tebe ne mogu
ni politički da se angaţujem, da se tvoja ćerka ne bi angaţovala!
− Zašto nisi promenila prezime kad si se udala?145 Uostalom, osnuj svoju partiju,
ko ti brani. Prijem u DOS je završen pa ne moraš da se brineš, ni ti, ni Nikola
Milošević, da će vam neko pokupiti kajmak − oni su stvarno otac i ćerka.
− Da znaš i da hoću, Partiju zajebanih ţena − Kaća i ja nemamo ovakvih porodičnih
problema, pa smo se, moram da priznam, prilično zabavljale.
− Ako već mora tako ruţno da se zove, od volje ti.
− Zato mi je tata izborio demokratiju, da moţe da se zove ruţno koliko ja hoću.
− Tačno, ali moram nešto da te upozorim, kao iskusniji političar. Ĉlanstvo, biće
ga, ali pridruţiće ti se stotine hiljada ţena koje su zajebali, kako ti to ljupko kaţeš,
muţevi, svekrve, švaleri... odnosno u startu će doći do nerazumevanja između
rukovodstva i baze oko osnovnih ciljeva, što nije dobar početak. Pretpostavljam da ja
ovde sedim sa Glavnim zajebanim odborom? Hoću da kaţem da ti ne poznaješ
srpsko biračko telo − šalu na stranu, potpuno je u pravu, evo, La Mar bi se odmah
privalila, pošto je nju, po sopstvenom ubeđenju, zajebao ţivot.
− Odlično poznajem srpsko biračko telo. I svaka zajebancija je zajebancija, a ovo
što ti meni radiš je najgora moguća. I da znaš imaćemo ogroman Glavni odbor. A nas
tri ćemo da budemo kopredsednice!
− Ne moţeš sa mnom tim rečima da razgovaraš!
− Kako hoćeš? Lepo? Dobro, sad lepo, pošto je prošla ponoć, tatica, koji je stariji
čovek, ide kući, da popije lek za pritisak. I da se naspava jer ga sutra čekaju vaţni
drţavnički poslovi.
− I idem, umoran sam, mrzi me da se svađam, samo moram nešto ozbiljno da ti
kaţem. Kao što znaš, u mojoj stranci ima trideset posto ţena i sve te ţene izuzetno
poštujem. A to sam i potpisao. Nemoj mene da trpaš u muške šoviniste, to ne
dopuštam.

Ovo je bilo nisko! Uzgred, Đurđin muţ sasvim slučajno ima isto prezime kao jedan drugi
145

Opozicionar, sa kojim tek ona ne bi da bude dovedena u vezu, ni greškom.

145
 − Samo nemoj da se pređeš i primiš još neku, pa da ti slučajno pređu zacrtanih
trideset posto, muški feministo.
− Ne vredi, devojke, idem ja i prijatno, srećan rad. I pazite da vam ćebe ne padne
na peć, zapalićete kuću. Laku noć − i ode iznenada kako je i stigao.
Đurđa se vraća, nakon što je dvaput zaključala vrata i kaţe:
− Ubio me bog ako on sad ode kući. Ni lek neće popiti a i grozno izgleda. Uţasno
se ţderem zbog njega, ne spava, jede sve što mu dođe pod ruku, ne pazi, ne pije
lekove... A i nervira me!
Eto, drage moje, tako je propala i naša iznenadna i ničim izazvana konsultativna
sednica sa rukovodstvom DOS-a. Odbile smo Đurđinu ponudu da prespavamo kod
nje. Došla sam kući posle tri, Sava je spavao na kauču u dnevnoj sobi, obučen, uz
upaljen televizor u kome su se neki klali i vrištali, Meda na televizoru jer greje.
− Kako je prošao ţenski ţur? − pita Sava sanjivo i seli se u krevet.
− Prošao bi tuţno, ko i svaki ţenski ţur, da nismo privele jednog frajera.
− I šta ste mu radile?
− Valjda treba da pitaš šta je on nama radio − nema veze, zaspao je tu negde oko
mog valjda.
Razrešenje svih mojih problema stiglo je iznenada, malopre, dok sam, pišući ove
redove, kreativno provodila vreme146. Nećete verovati odakle: iz Pinka,
hiljaduosamstota epizoda neke Palomite ili tako nečega. Kreativni vrat mi se ukočio
pa sam okrenula glavu ka televizoru147. Tamo, u krupnom planu, jedna doterana i
uplakana starija gospođa informiše stotine miliona Meksikanaca, Srba i Bugara148 da
joj je ćerka izgubila pamćenje:

La perdida de la memoria!

Eto šta mi treba, jedan selektivni la perdida de la memoria. Radiću na tome,

kreativno.

APPENDIX XXXIII

Ništa od mog la perdida de la memoria, nemam vremena ni glavom o zid da

lupam u tom cilju. Posle trodnevnog izleta u normalu, majka mi se vratila u
depresiju. Ništa me ne pitajte, jako je infektivno i na sve načine pokušavam da se
zaštitim. Ne bi li bar neko u familiji ostao u voznom stanju i realnom vremenu. U to
ime, mislim na realno vreme, kupila sam danas Danas, tek da saznam da je 16.
novembar 2000.
U to ime sam juče učinila i znatno više, isfenirala kosu, aplicirala maskaru i
minđuše, iskombinovala novu suknju sa prastarim blejzerom, cipele ću ipak morati
da pribavim pod hitno, ove nisu za prostorije sa jakim osvetljenjem, i otišla da
primim diplomu alternativne škole koju sam završila proletos. Kad ja tamo, a tamo
Srbija, moja domovina. Diplome se štampale tri godine, pa ih primaju sve tri
generacije odjednom, nas stotinak. U pozdravnom govoru saznajemo sledeće:

146 Ovo je današnja Savina provala, za vreme ručka. Ja sam srećna jer uvek kreativno
provodim vreme. Šta ću kad sam rođena pod srećnom zvezdom? Blago si ga meni!
147 Kod nas je uvek sve uključeno a niko ništa nit gleda, nit sluša, nit menja kanale, onako, šta

se zateklo, drnda. Pa šta ti se usput zakači. Ako imaš sreće kao ja...
148 Kaţu moje Bugarke da su meksičke sapunjare tek tamo manija. Tranzicijo, i bogu si teška.

146
 Uprava se nada da će nam novi Zakon o univerzitetu iste diplome nostrifikovati
kao magistarske. Sa mojom pravom i onom koju mi je tako milostivo dodelio
Hranislav u svom negativnom izveštaju, to bih ja bila trostruki magistar. Ĉudo
od ţene. Ma, pušenje.
 Dalje, ovo je elitna škola, zato što smo mi elita. Razgledam i osluškujem elitne
polaznike. Mlađe predstavnice elite jedva furnule sa Sajma nameštaja, gde kuvaju
kafu i dele prospekte po štandovima, da dođu da prime elitne, maltene
magistarske, diplome. Starija elita je, nalik meni, učinila nadčovečanske napore
da se prizove u pristojno stanje − ja se našminkala a jedan moj poznanik je oprao
kosu, raspustio svoj prosedi konjski rep i stavio rajf. Picnuli smo se, elitno.
 Za polaznike je, ove godine, obezbeđena i skromna stipendija, od 150 maraka
mesečno149, što nije dovoljno za ţivot, ali eto, sitnica... Teţak uzdah u publici. Šta
je to prema mojih 100 maraka plate? Ko me šiša kad uvek trčim pred rudu,
oslobađam se pre vremena. Mogla sam bar ponavljač da budem. Usput čujem da
neki polaznici mog programa, koji ga, uzgred, nisu završili, ove godine studiraju
nešto drugo alternativno. Pa još nek neko kaţe da nam je mladeţ nesnalaţljiva.
 A, da, na kraju, izvinjenjce. Diplome je potpisala samo škola ali ne i mentori
završnih radova - diplome su stigle sa popunjavanja jutros, just in time! Pa sad
elita nek se snađe i potraţi svoje mentore negde po gradu or planeti.
Počinje prozivka, svaki peti nije tu, ili su ga zadrţali na Sajmu, prekovremeno, ili
je već negde u inostranstvu, pile mamino. To traje, pa koristim priliku da osmotrim i
predavački kadar. Bog te mazo, u proseku imaju po sto sedamdeset godina! Mi smo
predavanja imali u Centru, a ne u Centrali, tako da dosad nisam stekla opštu sliku.
Kad zrelo razmislim, i od mojih deset predavača samo se dvoje ne uklapaju u
prosek. Igor i jedna mlada ţena. Ali njih, naravno, ne vidim. Podeliše i poslednju
diplomu, konačno koktel150! Stariji navališe na korpice151, mlađi u hodnik da puše.
Šetam okolo, zagledam ljudima u lica, traţim jednog daljeg rođaka koga nisam
videla vekovima, nadam se da on sada liči na svoju babu koliko i ja na svoju, pa
ćemo se prepoznati.
Ĉujem da neko viče moje ime. Igor?! Utrčava, prilično unezvereno, što i ne liči na
njega.
− Šta je, opet ste u frci? − klima glavom. To je već tradicionalna mala šala sa
elementima zbilje i ironije između nas, on, kao, nikada nema vremena, a sve stiţe, a
ja sam, kao, mrtva umorna od toga što imam previše vremena.
Saznajem da jeste u frci, radi za Saveznu vladu, pregovara sa međunarodnim
bankama sa obnove i razvoje ovakvih kao mi, sinoć je stigao kući u dva, ustao u
šest... i evo, malopre su mu javili da treba da dođe i potpiše meni diplomu, ţuri,
ajde, imamo vremena za po jedne cigaru... Uz tu cigaru, kaţem:
− Nadala sam se da ćemo se uskoro videti.
− Sumnjam, projekat će se verovatno raditi, ali ne vidim da ću imati kad da
učestvujem u njemu. Ne znam ko će me zameniti. Ali biće sledećih, kad prođe ova
guţva. Vidimo se, ako ne pre, ono kad se Crna Gora ocepi pa ukinu Saveznu vladu −
i ode u oblaku poslednjeg dima iz te jedne cigare.
Drage moje, da li da idem pred Saveznu vladu, organizujem demonstracije i

149 I donatori se oslobodili?

150 To da nas obeštete što smo ispušili stipendije.
151 Zejtin se u potpunosti idejno razišao sa ostatkom ruske salate, tuţno za pogledati. Za

staviti u usta - potencijalno smrtonosno.

147
vičem: − Dole vlada! − ne bi li mi vratili Igora na projekat, ili da odem da studiram,
ko moja Bugarka Pavlina, sad tu makro-ekonomiju, šta li je, pa da probam da se
infiltriram? Uţas, rekla sam vam, ja bih da radim, da obrišem Hranislava iz mozga, a
taj šantavi projekat je bio nešto čemu sam se zaista radovala. Mislim, ne samom
projektu, već da radim sa nekim ko radi. Ne mlati ale.
Vraćam se na koktel, prisluškujem šta gospoda profesori pričaju − između sebe,
naravno. Nove vlasti ih uopšte ne konsultuju, moraće da pozovu te političare da
dođu, da im sede glave objasne šta im je činiti, gde greše, i da ne moţe to tako, da
njih niko ništa ne pita. Pijuckaju donaciju i na pamet im ne pada da se razilaze. Za to
vreme Igor je verovatno stigao na sledeći sastanak ili bar pripalio kompjuter. Prilazi
mi “školski drug”, advokat, uspeo da nam se izbori za po piće:
− Je l‟ ti potpisao mentor diplomu? − pitam.
− Jok.
− Što, pa sad je bio ovde? Zašto nisi traţio? − ko velim, bar je on odrastao,
advokat čovek, sme da pita, ako se već ovi klinci snebivaju.
− Jesam. Prvo je otišao da priča sa onima tamo, onda sa nekima otišao u neku
kancelariju na piće − pravo piće, ovde su samo sokići − a malopre sam ga video kod
lifta, u kaputu.
Eto, drage moje, od svih elitnih studenata validnu diplomu danas imam samo ja!
Niko nikome ništa nije potpisao, ima vremena. Znam ja da smo svi mi deca
komunizma, i ja, naravno, i da će mnogo vremena proći pre nego što se oslobodimo
ruţnih navika. Ali, bojim se da su manji problem deca komunizma, mnogo su veći
problem braća i sestre komunizma, tetke i ujke komunizma... makar sa tim
komunizmom i ceo vek bili u svađi, a nisu baš uvek bili. Ipak su te rođačke veze jače,
te po generacijskoj osnovi. Gerontokratija je najgora od svih kratija. Sad bi, kao, oni
bili jedini pravi specijalni savetnici novih vlasti, kao da njihovih malo drčnijih
ispisnika u toj vlasti nema već previše, a ne mogu ni ovaj slatki, alternativni,
penzionerski, honorarni poslić da završe kako treba. Da budu makar praktični. Da
izvade olovku i potpišu se klincima na diplome, na primer. Uzgred, po strogim
pravilima stranog donatora, svaki od njih ima najviše dva kandidata. Pa i nije neki
posao, a? Dr Taj-i-Taj, Dr Taj-i-Taj. Gotovo.
Meni je ovo njihovo pozno koprcanje intimno simpatično, jako je vaţno da stari
ljudi nešto rade, posebno glavom, duţe će ţiveti svojim unucima. Ali što ne počnu
da pišu pesme, ko moj deda Erik, da uče mandarinski, uključe se u Pokret za zaštitu
malih foka, pa valjda postoji nešto što su u ţivotu ţeleli da rade a nisu imali
vremena? Nek pišu memoare, ako već moraju da ostanu “u struci”. Aman ljudi, sa
četrdeset četiri ja znam da je moj vrhunac prošao. Naţalost, prošao mi je uz televizor,
pun zbegova, krvi... ko mi je kriv što sam se rodila baš ovde, ali je prošao. Moje
koprcanje nije posledica puštanja filmova da ću ja sada da nastavim da gradim
karijeru tamo gde su mi je ludaci zaustavili pre deset godina. Prošao voz. Ja bih
samo narednih dvadeset godina, koliko još moram da radim, da budem elementarno
korisna, i sebi i drugima. Zato se ja koprcam. Pričam ovo Savi a on me zeza:
− Šta hoćeš, sve je na svom mestu. Pošto su im đaci četrdesetogodišnjaci,
normalno je da oni imaju po dvesta.
− Ĉoveče, pa za njih je i Hranislav, koji ima najviše par godina do penzije, dete
Grujica. Mislim na energiju koju ulaţe u otpor mlađima koji mogu da ga ugroze, po
njegovom. Na primer, šta ja njemu smetam? − ko o čemu, baba o uštipcima.
− Grešiš, otpor raste sa godinama.
− Otkud ti znaš?

148
 − Pa eto, sve me više nervira što si tako nepristojno dve godine mlađa od mene. I
što se bolje ne daš. Pa povećavaš razliku.
− Ofarbaj kosu.
− A ti jedi govna.
Posle zovem Đurđu da joj kaţem da sam na koktelu videla i njenu omiljenu
koleginicu s posla, koja se od pozivara u penziju krije ko đavo od krsta, već
vekovima.
− Pusti, molim te, znaš li šta je bilo?
− Otkud znam šta je bilo.
− Znaš ono dopisivanje sa v.d. kretenom?
Naravno da sve znam ali ne i ovo: Dakle, Đurđa je u svojoj elektronsko-
epistolarnoj svađi sa v.d.-om između ostalog naglasila kako ona više ne moţe da
sluša trućanje pomenute simpatične bakice na temu Mogućnosti veštačkog
osemenjivanja demokratije u Srba, ili čime se već oni tamo bave. V.d. dovatio pa
pokazao bakuti pismo! A ona dovatila pa tuţila Đurđu tati!
− A on joj onda za kaznu nije dao kintu za doručak! Ţu-ţu i to što već tamani −
evo ga i Sava, koji po običaju aktivno učestvuje u mojim telefonskim razgovorima.
− Reci svom muţu da je bezobrazan koliko je teţak, ja uopšte ne jedem ţu-ţu.
− Trpa, trpa, nemoj da se folira. U najboljem slučaju puter-kifle − ne dâ se Sava, a
ja prenosim tamo-vamo.
− Je li, stvarno, jesi klečala posle na kukuruzu?
− Ne, trebalo je da se izrazim biranim rečima. Ne moram njemu da pravim
neprijatelje, ako već ona truća.
Uzgred, Erik se vratio iz Engleske, gde je pomogao bratičini da objasni ocu da on
sad, sa svojim tumorom na mozgu, s obzirom da bolnica neće više da ga drţi, ide u
starački dom sa posebnom negom. I Erik i Doroti, pretpostavljam, svako za sebe,
boga mole da umru prvi, jer će preţiveli promptno popiti starački dom. Kad je umeo
bratu, koji više ne kapira skoro ništa, da objasni some facts of life, valjda je i njemu
jasno. I meni je poslao koristan savet vezan za doktorat:

Dear,
First things first: Drop the thesis. I say that knowing from the inside how there is
a tightening of the bonds among members of an institution when there are threats
from without. None of the people there will be free of obligations to the others, often
they are debts of long standing or simply anxieties about the consequences of conflict.
People simply cannot work together without that happening. It is a natural thing for
them to pull together and it is very probable that much of their action has motives
which even they do not fully recognize. These are situations where reason only
deepens the divisions. Reason too often offends against dignity and arguments too
often lead to infinite regress....

Dalje vas ne zanima.

APPENDIX XXXIV

Dragi dnevniče, danas je 20. novembar 2000. a ja sam već sama sebi smešna i sa
ovim pisanijem, i sa Hranislavom, i sa doktoratom. Mislim, ne baš smešna − smešna,
nego, brate, kretenišem se. Đurđa mi je još pre mesec dana rekla:
− Slušaj, ako si ti tom ludaku iz ko zna kojih razloga fiksacija, ne smeš da

149
dopustiš da postane i on tvoja. Ludilo udvoje je mnogo opasnije.
Za divno čudo, saglasila sam se. Kako da se ne saglasim kad mi to kaţe jedina
osoba koju znam a koja je još impulsivnija od mene. Šta ta ţena radi kad joj padne
mrak na oči, to nije ni za ovu knjigu, a kamoli za ljude. Dakle, sloţila sam se i trudila
da ţivim saglasno sa tim: Hranislav je prosto jedna ruţna i bolesna priča, koja se, na
nesreću, dogodila baš meni. Pa, sad, ako je i za priču, dosta je. Da probamo da
privodimo kraju.
Ono što vam nisam rekla je da me je pre neki dan zvao dekan. Nisam vam rekla
jer mi je bilo bez veze. Onako, official ţvaka, bez spektakularnih novosti. Slatko smo
se ispričali, odnosno, on je uglavnom ponovio ono što sam već saznala od zidova sa
ušima. Doduše, biranim rečima, što bi preporučio i Đurđin tata: Sofronije nije ćutao
kao mulac nego je bio uzdrţan, čika Lole se nije ponašao radikalno moronski nego
nezainteresovano, Del boy nije pokušavao da se iskobelja nego je imao
konstruktivne predloge. Sve dopuštam, budući da je Hranislav bio jako nervozan. Po
dekanu, nagodbu koju nude bi trebalo da prihvatim zbog... Ha, imate pravo tri puta
da pogađate. Zbog uzdrţanih. Kao, kad dođe do glasanja, većina će biti uzdrţana.
Takvi su ljudi.
− Ali to ne moţe, po proceduri − kobeljam se ja.
− Nema veze, sredićemo. Ništa Vi za to ne brinite − eto vidiš kako je to super kad
si pristalica (nove) vlasti. Nema šta da brineš, ne moraš ni da apliciraš, sami ti srede.
Da povučeš doktorat! A da ti srede, budući da tu očigledno ima nešto sporno,
recimo, ljudsku komisiju, koja će, na daj boţe, malo da se bavi i tvojim radom, a i
radom prethodne komisije, e to ne moţe. Na pamet nam ne pada. Pa Srbi smo,
nismo revanšisti! A ni radikalne metode nisu više u modi.
− Ma nemojte Vi sad zbog mene tu da kršite propise. Za mene je i tako svejedno,
a vi tamo i tako trenutno imate mnogo vaţnije probleme.
− Kako Vam je sve jedno? Pa zar hoćete da ceo fakultet stane iza onog izveštaja?
Ovako, ako povučete, to ostaje jedan njihov privatan tekst, kao da ga nije ni bilo −
aha, uopšte ga nije bilo. Kao ni mog doktorata, uostalom.
− I Vi stvarno mislite da će ceo fakultet da stane iza toga? − to ja dajem još jednu
šansu moralnom preporodu našeg društva sa Univerzitetom na čelu.
− Neće, biće i galame, ali će onda presuditi uzdrţani. Oni koji sada sve u šesnaest
kopiraju Vaš odgovor, slade se i smeju Hranislavu iza leđa. Ti će na sednici biti
uzdrţani, verujte, znam te ljude, ceo vek sa njima radim. I onda ćete, za glas ili dva,
uz osamdeset posto uzdrţanih izgubiti − nije mi baš jasno šta ja tu imam da
izgubim?
− Sa moje tačke gledišta, u tom slučaju ne gubim ja nego fakultet.
− Kako god hoćete, ja sam Vam rekao svoje mišljenje, a verujte da sam na Vašoj
strani. Na Vama je da odlučite.
Vidim ja, i dekan bi se rado rešio bede. Sad, po mom mišljenju, ako i ţeli da se
reši bede, ne vidim da sam ta beda baš ja. A ove tri bede i nisu jedina beda sa kojom
on tamo ima posla. Tako i on ide u transformaciju univerziteta − lakšim putem. Da
pokupimo i bacimo polupane lončiće i boga molimo da će nosioci lončića sledeći put
malo paziti. Ma uţivajte, braćo. Tako vam i treba. Dabogda zajedno trunuli i u
SANU. Ipak, kaţem mu da ću razmisliti i da ću javiti šta sam odlučila. Odlučila sam
da mi je već dosadno i danas sam ga pozvala:
− Dobar dan, ta-i-ta.
− O, dobar dan. Kako ste?
− Odlično, koliko se moţe biti. Ima li nečeg novog?

150
 − I da i ne. U stvari, ne. Obavestio sam Hranislava da sam Vas kontaktirao i da je
odluka na Vama da li prihvatate predlog ili ne. Zaista ne ţelim da vršim pritisak na
Vas, ali sednica je u četvrtak. Jeste li razmišljali?
− Evo, ja sam udavila pola grada pitajući za savet šta da učinim. Naţalost, svi se
slaţu sa Vama. Valjda je ljudima lakše da odustaju od tuđe borbe.
− Pa, jeste, obično je tako. Nevolja je što za Vas nema pozitivnog rešenja. Oba su
loša. Pitanje je jedino šta je manje zlo, verujte...
− Verujem. Za kraj sam ostavila jednog profesora pravnog fakulteta, koji, na
sopstvenu ţalost, ima prilike da vodi nekoliko sudskih sporova po Zakonu o
univerzitetu.
− Nećete valjda...
− Neću. Ĉak i on misli da je to gubitak vremena i ţivaca. Od njega to nisam
očekivala, da znate samo sa kakvim tek on ludacima ima posla − dekan mi bar ne
zamera na čašćavanju njegovih kolega, gospode univerzitetskih profesora, ko
Sofronije.
− Naravno, u pravu je čovek. Zalud trošite energiju.
− Ne znam, kad sam već ovoliko potrošila. Tek, ima jedna druga stvar na koju mi
je on skrenuo paţnju. A to je činjenica da moj eventualni dopis fakultetu, kojim bih
odustala od izrade doktorata, ne bi imao nikakvu pravnu vaţnost. Što znači da, ako
bi se takav dopis našao na sednici Nastavno-naučnog veća, svako ko je upućen u
problem moţe da postavi pitanje. Vi znate da ipak ima dovoljno ljudi koji bi ţeleli da
se o Hranislavu malo razgovara naglas. I da Vam onda propadne projekat
zataškavanja.
− Neće niko, ne brinite − otkud zna?
− Ne brinem ja zbog toga. Ja brinem zbog nečeg drugog. Zbog Hranislava, isto
tako moţe i on za tri meseca, kada se ja pojavim sa tim doktoratom na drugom
mestu, da izvadi svoj izveštaj i da tvrdi da je on pravno validan.
− Taman posla, neće. Traţiću da mi obeća − a on će da ti obeća. I da ti ispuni
obećanje.
− Znate, meni se ovo uopšte ne bi desilo da sam bila dovoljan paranoik. A sad
jesam. I znam sa kim imam posla. Nego, evo šta kaţe profesor: da bi ja legalno mogla
da povučem rad, moraju da se povuku svi dopisi unazad, obrnutim redom kojim su
podnošeni u Arhivu. Prvo da oni povuku izveštaje, pa da ja povučem rad sa
pregleda, pa je tek onda moj rad u istom statusu u kom je bio početkom maja. Kao,
radi se, nije predat, i onda moţe da se povuče.
− Kako to mislite?
− Lepo, profesor je rekao da će se tačno konsultovati i sa svojim advokatom, koji
ga zastupa u tim sporovima. To je bilo u četvrtak, juče smo se ponovo čuli. Advokat
kaţe da je ta procedura u redu, ostaje samo sporno što je Nastavno-naučno veće
formiralo komisiju. Da bi sve bilo pravno valjano i Veće bi trebalo da povuče
komisiju, između povlačenja izveštaja i povlačenja rada sa pregleda.
− Ne, ne, ne, kakvo Veće. Nećemo Veće, nipošto.
− To i advokat kaţe, mislim, on ne kaţe nipošto, nego da bi to bilo cepanje dlake,
misli da sam ovako dovoljno zaštićena.
− Aha, dobro, evo, Vi meni donesite dopis da povlačite rad, bez datuma −
prevede me ţednu i blesavu preko vode − a ja ću ga zavesti u Arhivi pošto oni
povuku izveštaj.
− Nema ţurbe, kad oni povuku izveštaj, javite se, i doneću dopis odmah
sutradan.

151
 − Zašto se brinete, pa Vaš će dopis biti kod mene u fijoci?
“ Pa onda nema nikakve razlike, da li je kod Vas u fijoci ili kod mene u fijoci.
Razmenićemo lepo papire, Vi meni njihov, sa ranijim datumom, a ja Vama moj.
− Dobro, neka bude tako. Javiću Vam se.
Ĉekamo da se javi. Vama je ovaj razgovor garantovano bio dosadan. Nije. Evo šta
ja hoću: Hoću da se Hranislav povuče prvi i da toga bude svestan. Hoću da sam
napiše da ona splačina više ne postoji. I da sačeka da ja onda povučem rad. Nemojte
sad da puštate filmove da onda ja neću odneti svoje pismo dekanu, mislim, moglo bi
i to, ali rekla sam vam da su mi se već svi smučili i neću više njima da se bavim,
zarad ličnog vedrog raspoloţenja.
Nije ni dekan mutav, hteo moje pismo, da ga pokaţe Hranislavu, da ga ohrabri,
da mu bude lakše da odustane od mnogokrakih hidri. Sorry boys, hoću da mu bude
najteţe. I još hoću da mi donese u dekanat svih deset primeraka rada. Uključujući i
onaj koji je Del boy proneverio, da ga Kiki ne bi dobio. Još će i Sofronije morati da
prošeta do Kikija da mu ovaj potpiše odustajanje od kompromisa, ljubim ih u
diplomatiju, obojicu.
Moram da vam odam jednu malu tajnu. Poznajem jednog profesora Pravnog
fakulteta koji se sudi po Zakonu o univerzitetu. Verovatno uz pomoć advokata.
Videla sam ga u četvrtak. Razgovarali smo. Ispričala sam mu da je naša mala
Bugarka sa Palića u drugom stanju. Malo smo opleli i zajedničke poznanike. Šta on
kaţe o ovom zamešateljstvu? Ništa, doktorat mu nisam ni spominjala. Sve sam
izmislila.

APPENDIX XXXV

Nedelja, 27. novembar. Ako pratite datume, moţe vam se učiniti da se skidam i
sa pisanja. C! Nego je Meda sredio monitor. Odkad je onomad, 23. septembra, postao
slavan, tj. izašla mu slika u novini, mali se instalirao na monitor i nije se skinuo dok
ga nije pregrejao i napunio dlakama. U prošli ponedeljak uveče, dolazi jedan drugar
da štampamo nešto strašno vaţno, kad monitor - ge-crk! Cela se slika sastavila u
jednu tanku belu liniju. OK, uspeli smo da završimo posao, na udaranje, ali je Sava
zabranio upotrebu računara do daljeg. Da mi monitor ne implodira u krilo, dok ga
mlatim. Juče je sa posla doneo naš stari, crno-beli, i eto mene opet.
U iščekivanju vesti od dekana, prošle nedelje sam se aktivno uključila u
feministički pokret i ostala u njemu dan i po. Đurđa je odavno bila recenzent nekih
feminističkih svezaka, koje su konačno odštampane, i pozvala me da joj budem
šaperona na promociji, u petak, a zatim i juče na odgovarajućem jednodnevnom
simpozijumu u Novom Sadu. U petak popodne sam bila na ivici da je ispalim, ko će
sad da se oblači i izlazi iz kuće, al valjda je poenta baš u tome da se obučem i izađem,
pa ko velim, kad je poenta − da je se drţimo. U prostoriji prepunoj autorki i njihovih
prijateljica, meni su prvo u oči pali muškarci. Par privedenih, par po sluţbenoj
duţnosti i par slučajnih prolaznika. Privedeni su se ponašali privedeno, sluţbeni
sluţbeno, dok se jedan od slučajnih glasno zgraţavao nad primerima
omalovaţavanja ţena i krstio! Onda mu je zazvonio mobilni pa nas je napustio.
Prisutne pripadnice moga pola vizuelno je bilo moguće podeliti u dve kategorije.
One koje su se dobro potrudile da izgledaju što muškobanjastije i one koje su takođe
mnogo energije utrošile da deluju što ţenstvenije. Kako njihovi napori uglavnom ne
korespondiraju sa prirodnim hormonalnim statusima, meni je, da prostite, malko
ličilo da sam upala na maskenbal. Dobro, ljudska potreba da budu nešto drugo, a ne

152
ono što jesu, ako i jeste blesava, toliko je uobičajena da i ne zasluţuje neko posebno
iščuđavanje. Prosto, moţda to moţe i malo suptilnije nego visećim loknama i
muškim cipelama. Iskreno, jedino su me malo brinule one sa visećim loknama
obogaćenim ukrasima od štrasa, a u muškim cipelama. No, ako su se tako sa sobom
dogovorile, fine with me.
O korespodenciji outfita sa unutrašnjim ţivotom ne bih vam mogla govoriti. Ja,
naime, sedeći u desetom redu, i sa svojih 1.62 m, prosto nisam videla koja je od njih
šta govorila. OK, trajalo je kraće od sata, a sveske sam listala te noći, u krevetu.
Uzgred, ima se šta i pročitati.
Na putu kući, taman zinem da slaţem Đurđu kako sutra imam neka vaţna posla,
a ona me preduhitri informacijom da su karte za autobus već kupljene. Te ja, iz
poštovanja prema dobrim namerama švedskih časnih sestara, tj. donatora, ipak juče
odoh u Novi Sad.
Od nas šest, samo jedna nije uspela da ubode beogradsku autobusku stanicu, u
autobusu je, dakle, pet ţena. Jednoj je muka, drugu boli glava, treća drema, četvrtoj
autobus smrdi, peta (ja) paţljivo analizira pojavu, na nervnoj bazi. Srećom, Novi Sad
je blizu. Stiţemo gotovo dva sata pre vremena i odlučujemo (4:1, Đurđa je mudro
insistirala da odmah sednemo u taksi, zna ih od ranije) da prošetamo do centra i
popijemo kafu. Ali avaj, gde je centar? Od tri moguće ulice šacnem najširu, iz koje
dolazi najveći broj gradskih autobusa koji tu okreću. Centar je, dakle, tamo. Idemo.
Na razumnoj razdaljini vidim i zvonik katedrale, moţemo peške, brat-bratu
dvadeset minuta. Trajalo je sat i po: prvo je jedna, ne rekavši nikom ništa, ušla u
pekaru da kupi pogačice s čvarcima, traţili smo je petnaest minuta; onda su, sve dve
po dve, i u svim kombinacijama, zaostajale na semaforima. Zapričaju se na crveno,
pa propuste dva-tri zelena, okreneš se i dvesta metara iza sebe vidiš dve spodobe
koje mašu rukama u konstruktivnoj diskusiji i ne primećuju svet oko sebe. Vratimo
se po njih, pa krenemo dalje. I tako u beskraj. Na kraju sam potpuno popizdela i
počela da se derem i prestrojavam ih u hodu. Jedna mi zgranuto objasni da su one
ţene, da ne moţe sa njima tako da se razgovara, da one hodaju ulicama ţenski i niko
nema prava da im to uskrati. Ma je l‟, a ja mislila da hodate kretenski! Uostalom, i ja
sam popizdela kompletno ţenski. Da ne duţim, zamalo nismo zakasnile, a kafu
popile nismo. Opšti zaključak − bole ih noge zbog loše organizacije.
U sali gde se odrţava simpozijum, prvo se predstavljamo. Sve imaju ozbiljne
funkcije u ţenskim organizacijama, malo mi bi neprijatno kad je na mene došao red.
Da izmislim da sam mali izdavač savremene kineske feminističke poezije, ko Erik na
festivalu u Engleskoj? Ma jok, ţene ne laţu, bar ne mnogo:
− Romi Scott, Beograd, profesor u Višoj tehničkoj školi, ovde sam sa
prijateljicama − osmesi koji su propratili moje predstavljanje bili su u najmanju ruku
blagonakloni.
Ĉekaj, polako, gde su muškarci? Ovde nije bilo privedenih, ipak je subota pre
podne. Po sluţbenoj duţnosti bio je predstavnik Otpor!-a, jedan zet... U slučajne
prolaznike mogao bi se ubrojati jedan deda, model VI lička. Verovatno nije ni on
sasvim slučajan, mislim, subota je, veliko spremanje po kući, isterali ga, a napolju
vetar... On se predstavio kao neko ko pruţa podršku ţenama. Ludilo, neko je ovde
more desperate than me.
Ajde sad da ne zanovetam, ja se sa koleginicama feministkinjama u opštim
crtama slaţem. Istini za volju, bilo je tu i sasvim ozbiljnih radova koje sam sa

153
zanimanjem slušala. Na primer, o feminizmu u Vojvodini u XIX veku152. Da vidimo
šta smo još naučili:
 Kad psuješ nekom majku ti vređaš svoj pol u celini. Ili ga vređaju oni, ako nam
oni psuju majku. Kad popizdim ja sam izdajica roda svoga, kao i kad se kurčim −
negativna i pozitivna identifikacija s felerom. Ja ovo ne doţivljavam baš tako.
Mislim, ja samo mnogo psujem. A da li mi psuješ oca ili mater, potpuno mi je
svejedno. Obraćam paţnju na ton, a ne na vrstu roditelja.
 Toliko-i-toliko ţena su ţrtve kućnog nasilja. I onda im mi napravimo safe houses,
gde će prespavati dok se idiot ne smiri!? A u safe houses im brišemo suze,
umesto da tamo izučavaju borilačke veštine? Umesto da se borimo (i lopatom, jer
ne vozimo bager) za zakone koji će skota strpati u bajbok, gde stanuju još hrabriji
skotovi koji bi se rado iţivljavali i na muškarčinama? Umesto da one među nama
u muškim cipelama odu i ugaze ga istima, kad već vole da nose gojzerice?153
 Pazi, ovo je ozbiljna računica: od sve zaposlene svetske populacije 3/5 su ţene.
60%, ako tako više volite. Za to dobijaju 10% iz belosvetskog platnog fonda. Ako
gospoda/đe istraţivači/ce ove pojave poznaju procentni račun do tančina, to bi
onda, prema iznetim tvrdnjama, prosečna svetska muška plata bila 13.5 puta
veća od ţenske.
 Na zapadu poslovne ţene troše 1/4 prihoda na beauty work. Odeću, šminku,
masere, estetske hirurge... Pošto one meni na kanti, sve tako montirane i sa četvrt
plate uloţene u lepotu, deluju idi-mi-dođi-mi, biće da su u prirodi neopisivi
gabori. Hvala bogu da mi je mala plata, a njena četvrtina još manja (oko četiri
puta, ili 25% ako su vam draţi procenti), inače bi moglo da se desi da prevarim
okolinu da sam nepojamno dobra riba. Koja je ovo self-mizoginija! Bljak,
samostidim se.
Do pauze sam se još uzdrţavala. Nisam odavde, pa bolje da ćutim, mogu nekog
slučajno opet da izvređam po polnoj osnovi, a nije mi namera. U pauzi naklapam
nešto bez veze sa Đurđom, etnički radio programi u Torontu. U nekoj abitnoj
rečenici izgovorim “kursevi heklanja za devojčice”, ama ljudi, bez ikakve veze sa
bilo čime. Prosto, slikovito se izraţavam, što bi rekao Hranislav. Na to će jedna
filozofkinja i borkinja za ţenska prava154:
− Ah, nemoj, molim te. Za to se borimo, da nikada više ne bude kurseva heklanja
za devojčice. Moramo pobediti! − gledam je belo, o čemu ona to?
Sad, ja i kad gledam belo ipak gledam. Imam šta i da vidim: ţena ispod strogog,
muškog svetlo-sivog odela nosi neki ukrasno-odevni predmet155 sačinjen od miliona
najsitnijih perlica inkorporiranih u gustu, ljubičastu, svilenkastu, heklanu čipku!
− Je li, sestro, a to na tebi je verovatno heklalo stotinu Crnaca, seksualnih
manijaka, na izdrţavanju kazne u Sing-Singu, jedno tri godine društveno-korisnog
rada? − pardon, skapiram da sam preterala, nismo ovde da se pljujemo po bilo kojoj
manjinskoj osnovi. − Pardon, ne Crnaca, nego Belaca, Anglosaksonaca, takođe
seksualnih manijaka?
Pobeţe ţena zgranuto, glavom bez obzira. Đurđa se iskidala od smeha:
− Misliš da je uopšte razumela šta joj govoriš?

152 Evo je opet autonomašica u meni. Ta genetika ti je čudo.

153 Nisam ja rođena za pravnu drţavu, pa to ti je.
154 Ne ironišem, nego brzo učim novu terminologiju.
155 Rekla bih ipak samo ukrasni. Odevni momenat na njemu čine samo dugački rukavi, ako

su to rukavi a ne narukvice, od ramena do članaka.

154
 − Kako? Sing-Sing je odavno zatvoren. A i ja, dovodim ljude u zabunu da sam
neobaveštena, pa se posle čudim što me izbegavaju.
− Nego, hoće li biti nešto od moje teget šustikle?
− Hoće, odnela sam mami konac. Samo da je još poteramo iz depresije, a i ti si mi
kooperativna po tom pitanju, onoliko, mogla si, vala, i neku veseliju boju da kupiš −
rekoh vam već, štrikam, vezem al ne heklam, nisam ni ja savršena.
Na popodnevnoj sesiji saznajem i za najperfidniji oblik mizoginije, osmišljen
specijalno da bi srpskoj lezbejskoj populaciji sjebo ţivot:
− Nama je 90% ţena nepristupačno! − zbog njihove heteroseksualnosti, ako niste
ukapirale o kakvom se obliku terora tu radi. Pazi, same ţene protiv ţena! Pa gde je
tu solidarnost?
− Stvarno grozno! Slaţem se! − stvarno se slaţem i odjednom dolazim u centar
paţnje. − Ne samo da se slaţem, nego se i zalaţem da procenti budu potpuno
obrnuti. Tebi 90% ţena na raspolaganje, a meni sve ono viška muškaraca što ostane
da visi u toj preraspodeli ţena. Vidiš, nije sve u pukoj ţenskoj solidarnosti, moramo
da nađemo i zajedničke interese. Da nismo bile na javnom mestu predviđenom za
tolerantnu atmosferu, ja bi još ovde i batina dobila od gorepomenute govornice. Ne
bih da me pogrešno shvatite, vas 10%, ţive mi, zdrave i vesele bile. Nego, nisam na
raspolaganju za prepadanje ni nepoznatim tipovima po prevozu, ulici i plaţi,
šefovima, profesorima, kolegama... pa ni vama drage moje. Generalno sam
nepristupačna za prepadanje, pa sad ako vam to svima kvari procentni račun, šta ću?
A pazi, keve ti, meni je, kao, 90% muškaraca pristupačno! Na čelu sa Borisom
Tadićem, na primer. Sve se svaki dan vozimo liftom zajedno, pa ako nestane struje
na raspolaganju mi je da ga startujem u mraku156.
Ako ste sad pomislile da je meni u ţivotu najveći problem157 da se otresem hordi
napadnih udvarača i udvaračica - nije. Niti su horde ikada bile u pitanju, niti sam ja
ikada bila bespomoćna. Dakle, mene gornja ispala nije previše pogodila lično. Više
me nervira zloupotreba procentnog računa u društvenim naukama, pravo da vam
kaţem. Kad se dogovore prvo šta je 100%, šta je jedno celo, nek ga posle slobodno
dele na procente.
Elem, Đurđa i ja smo furnule kući glavačke, odbile smo i onu kafu od pre podne
da popijemo popodne, kao i čekanje voza do devet uveče (sećate se, autobus smrdi,
voz neizostavno miriše).
− Bojim se da će te sledeći put zamoliti da ne dovodiš uljeze − kaţem kad smo
odmakle na sigurno.
− Bojim se da će i mene slabije da nagovore da im opet dođem.
− Što jes - jes, pametnije su dok pišu.
− A tek i da ne pišu!
− Preteruješ, ima tu i pametnog sveta, mislim u sveskama.
− Ima, a i isplati se.
Biti feministkinja u praksi, mislim se ja. Hoću da kaţem, meni je Sava, kada sam
došla kući, izgladnela i umorna, skuvao viršle i sipao jogurt. Zezam se, naravno,
iako sam stvarno dobila viršle. A, da, i još jednom je ustvrdio da ja kreativno
provodim vreme.

156 Šeguvam se, on bi sa mnom u liftu bio potpuno bezbedan. Nego, ajde da ga pomenem, da
učinim nekim prijateljicama.
157 Ili makar bio, dok sam bila mlađa, i čemu.

155
 APPENDIX XXXVI

13. decembar 2000, od dekana nit e-maila nit razglednice, evo, već tri nedelje. Od
Cane čujem da tamo nikakvog Nastavno-naučnog veća nije bilo i da niko ne zna
kada će ga biti. Uzgred, imali su pre neki dan proslavu godišnjice fakulteta, na kojoj
je Krizni dekan, kaţe Cana, drţao politički govor. Nije mi nešto oduševljena:
− Nije trebalo, ko da su oni, pribogu, Pravni, Filozofski, ili tako nešto političko, a
ne zdrava inţenjerska sredina. Pera je sve to ipak bio odradio kako treba, svi su bili
potpisali ugovore, niko nije otpušten... Vidim, ni našima nije bilo prijatno, a kamoli
bivšima.
− Samo su neki, eto, malo rasterani, ali nema veze, uzmimo da su se rasterali
sami, nego, jesi li tamo videla one? I jesu li oni sada naši ili bivši?
− Jesam, Sofronije je sedeo baš tu dva reda ispred mene − aha, sad se i foliramo,
ako Sofronije nije sedeo tik pored nje, onda nije ni sedeo − a Hranislav ti dobro
izgleda. Prošli put kada sam ga videla sav je bio ubledeo i nervozan, sad puca od
zdravlja.
− Oće to tako tri dana pred smrt. Ili tri dana pošto si se uvalio u Komisiju za
vodoprivredu i čudoređe najnovije vlasti. I, šta kaţu?
− Ništa − laţe, pretpostavimo za moje dobro, da se ne uzbuđujem.
Dame i gospođe, drage čitateljke i zaludni muškarci, tu kraja nema! Za pročitati,
a i uopšte. Da sad počnem da vam pišem celo Zlatno runo na Građevinskom fakultetu,
da vodim beskrajnu simeonovsku parnicu s njima, niti sam toliko neskromna, niti su
zasluţili.
Nisam ja ko Đurđa, sinoć je insistirala da nju u filmskoj verziji ove knjige igra ni
manje ni više nego Ţilijet Binoš. Neka joj bude. Hranislava će igrati Stevo Ţigon, bez
alternative, a Del boya Aca Berček. Savi smo nudile da ga glumi Gaga Nikolić -
odbio, mator mu je!? Kaţe, moţe Segi-Gegi, u prevodu Sergije Trifunović. Na ovu
nekritičnost mogla sam samo da zaključim da ću onda ja igrati sebe, ali tek pošto
dodam i nekoliko nezapamćenih erotskih scena sa sopstvenim muţem u knjigu
snimanja. Nismo dalje dogurali u raspodeli uloga, za sada. A film će biti realizovan,
da ne brinete. Ĉim zaposednemo i Ministarstvo kulture.
Dosta zezanja, stvarno, šta sad? Zaglavljen u procepu između sopstvene
tvrdoglavosti (on baš neće da “odustane” od svog “mišljenja” o meni) i sujete (on
nikako ne bi da se o mojem mišljenju o njegovom mišljenju javno razglaba),
Hranislav je pribegao staroj univerzitetskoj taktici za krizne situacije - umudrio se,
pritajio i čeka da prođe voz.
Šta više, svi su oni izgleda sa mnom završili. Prošao voz.
Izgleda da sam i ja sa njima završila: grč u ţelucu pri pomisli na njih je popustio.
Ostao je samo blagi, bezazleni ukus gađenja. Poznat ukus, kao kad popušim paklo
loših cigara našte srca. Što mi se u poslednje vreme često dešava.
I ko je onda na kraju ostao zajeban u ovoj priči? Moje čitateljke? E, pa ne moţe to
tako! Ne znam kakva sam spisateljica, ali moram da budem odgovorna prema
čitateljkama. Prevrni list, mora nekako da se završi.

156
EPILOG II

157
158
 TREĆI MILENIJUM, DOBAR POČETAK

Tra-la-la-la-la-la! Tra-la-la-la-la-la! Zamislite muziku iz serije Grlom u jagode158.

Zamišljajte tako sve do kraja, tra-la-la-la-la-la:
Od Hranislava su se oprostili jednog januarskog jutra 2001. Po pokojnikovoj
poslednjoj ţelji, trebalo je da njegov pepeo prospu u vode Dunava, negde u predelu
Ritopeka. Međutim:

 Nikome nije bilo do klackanja smederevskim drumom usred zime, pa su kao

optimalnu varijantu odabrali, svima najbliţe, u stručnom i fizičkom smislu,
regulisano korito Topčiderske reke.
 Zbog nepovoljne hidrološke situacije u zemlji, u ovom značajnom
vodoprivrednom objektu nije bilo vode. Ceremonijal majstoru je u odsudnom
trenutku zadrhtala ruka, pa se urna-komplet strmopizdila u neku staru, plavu
plastičnu kofu, nakrivo zaglavljenu u blatu. Tako je naš Hranislav, ne svojom
krivicom, ostao jedinstven i u večnosti.

Meni su, da budem iskrena, ovo samo prepričali. Ja nisam bila tamo. Prvo, pepeo
nije nikakav dokaz ni za šta, drugo, fizički sam bila isuviše daleko. Ni kako je tačno
skončao Hranislav ne znam sasvim pouzdano. U opticaju su dva abera, od kojih
nijedan nije baš bez zdravog rezona:

Varijanta 1: Januar 2001. je bio strašno vlaţan. A Hranislav kobno nepaţljiv i

samopouzdan, te je nekoliko dana za redom propustio da aplicira WD
40 intravenozno, što mu je odavno prepisano kao redovna terapija na
Katedri za robotiku Mašinskog fakulteta. Nije se opasuljio čak ni kada
je pri kretanju počeo da škripi, a zatim i da iskašljava sitne čestice rđe.
Pogađate, drage moje, Hranislav je jednostavno nepovratno zarđao.

Varijanta 2: Na opšti uţas novih gradskih vlasti zaduţenih za daljinsko grejanje

glasačkog tela, januar 2001. je bio leden159. A neobazrivi Hranislav nije
otišao u Servis da mu stave antifriz! Ovog oboţavaoca prirode (i
društva) ni debeli minus nije mogao da zadrţi u kući, izašao je u svoju,
već antologijsku, šetnju pored reke. Abitno koje. Zastao je na obali,
duboko se zamislio, kao što samo on zna, sa pogledom nizvodno. I
zaledio se! A nikome nije palo na pamet da je on to u stvari prirodno
hiberniran, te da bi ga mogli spakovati za buduća pokoljenja, već su ga
olako proglasili gotovim.

Šta god bilo, evidentno je da izvesnu krivicu za ovu tragediju, sem samog
Hranislava, snose i katedre za Robotiku i Termodinamiku Mašinskog fakulteta. Kog
su đavola imali da se prihvataju tekućeg odrţavanja ovog kiborga, kad ne drţe
korak sa svetskom naukom? Voluntarizam će nam na kraju svima doći glave. Da
nisam u poslu, rado bih potegla istragu preko Sluţbe za uterivanje istine Otpor!-a i
isterala krivce pred lice pravde. Naše mlado demokratsko društvo ne moţe više sebi

158 Bez brige, ovaj vid citiranja muzike Z. Simjanovića nije kaţnjiv ni po kakvim zakonima.
Proverila ja.
159 Sad, da l‟ je bio vlaţan ili leden ili i jedno i drugo, vrag će ga znati. Ali nije valjalo.

159
olako da dopušta ovakve štete. Al sam u poslu, šta ću.
Del boy takođe tog januarskog dana nije bio na obaloutvrdi Topčiderske reke. Iz
sasvim opravdanih razloga. Bio je na promociji svog prvog nosača zvuka, u izdanju
kuće Town Records.160 Udarna numera na ovom CD-u, koji se, čujem, prodaje ko
blesav, nosi naziv Zašto si me ostavila zbog nje161. Sada vama skače pritisak, drage
moje, gde je tu pravda, zar posle svega što je učinio jadnoj spisateljici... Pa nije baš
tako. Priča je malo komplikovana, kao i sve priče vezane sa njim, sećate se:
Oko novogodišnjih praznika vladao je uobičajeni haos u javnom prevozu. Del
boyeva ţena/2, ćerka ranije pominjane tašte/2, cupka nervozno po Slaviji, trolejbusa
niotkuda, a na taksi ne sme ni da pomisli, najstroţe joj je zabranjeno. Moţda sme da
stopira? Stvarno ţuri, opravdano je. Istrčava na kolovoz, diţe ruku, i, kao u
petparačkim filmovima, prvo vozilo koje elegantno ulazi u kruţni tok paţljivo se
zaustavlja, bez da je isprska bljuzgom sa beogradskih ulica. Ogroman crni dţip sa
tamnim staklima, oladi se stoperka. Ali ovo nije petparački film, ovo je sâm ţivot,
odahnu netom, vrata joj otvara jedna lepo negovana pedesetogodišnja gospođa u
jako dlakavoj i jako skupoj bundi:
− Izvolite, draga, ako idete prema Crvenom krstu. Ĉak i ako ne idete, nema veze,
biće mi usput.
− Samo proviđenje vas je poslalo − najednom relaksirana cvrkuće mlada ţena
penjući se na prednje sedište − moram do tri da podignem muţevljeve pantalone sa
hemijskog čišćenja, za doček, sav se izmastio, fleka do fleke,...
Vozačica se osmehuje sadrţajno, sa dubokim razumevanjem za sve masne fleke
ovog sveta, i njih dve se odvezoše uz Makenzijevu ulicu. Ravno u sreću.
Nećete mi verovati, ali ove dve su se jedna u drugu ludo zaljubile, ko zna kako i
zašto! Sad ţive zajedno u duplexu, vlasništvu starije, u Bloku 12 na Novom
Beogradu, a Del boyeva, još malo pa bivša, supruga je već za Boţić na poklon dobila
mali crveni auto, mazdu miatu, da ne stopira više. Tako je i Del boyeva fol(k)-
kuknjava kako mu je preljubnica odnela iz kuće stvari sveeee!!! opet bez osnova. Ako i
dalje niste zadovoljne time što se, naizgled, Del boy lako i lepo oporavlja od još
jednog ničim izazvanog udarca sudbine, čula sam ja još:
Zaštitnica njegove ţene, pokazalo se, nije niko drugi do glavna producentkinja
kuće Town Records! Kao poslovna ţena od integriteta, ona je odlučila da svoju novu
ljubavnicu otkupi, samo nije znala kako. Ideja joj je sinula dok joj je brisala suze na
jastuku, slušajući priče o ponoćnim solističkim koncertima siroma Del boya. Eto,
narezaćemo mu nosač zvuka! Budimo iskreni, nije to bilo samo puko pitanje
(ţenskog) poslovnog morala, bilo joj ga je pomalo i ţao. Kaţu, lako je pristao na
ponudu, po sistemu daj-šta-daš. Kaţu, međutim, da se producentkinja kune i da mu
je to poslednje. Pre neku noć im je, naoruţan harmonikom, gostovao pod prozorom!
Ova priča malo je bolje proverena nego ona rašomonijada sa uzrocima
Hranislavljevog tragičnog kraja. Sa dve strane. Prvo, Del boy je opet svraćao do
Spasenije. Drugo, poznato je da ja imam veze i u feminističkim krugovima. A vesela
producentkinja je poznata po tome što za sobom ostavlja ucveljene mlade devojke,
pa se pretposlednja poţalila jednoj, koja zna jednu drugu, koja poznaje Đurđinu

160 Po nekim naklapanjima, na ubacivanju Hranislavljeve urne u kofu nije bilo nikakvih
govora jer su oţalošćeni ţurili na tu promociju, koja em je bila na zatvorenom, em su
najavljeni dţabe piće i ribe. Pod pitanje se stavlja čak i to da li je ceremonijal majstoru
stvarno zadrhtala ruka ili je samo bio nestrpljiv.
161 A dalje tekst ide: ...i odnela iz kuće stvari sveeeeee!!!! Samo toliko sam uspela da zapamtim.

160
poznanicu, koja opet... pa i feministkinje su samo ljudi, dođavola. Vole da ogovaraju.
Ĉika Loletu se nije dogodilo ništa uzbudljivo. Ostao ţiv, kako on to voli da kaţe.
Jedina posledica tračeva o “mom slučaju” po njega je to što studenti od pre izvesnog
vremena odbijaju da od njega uzimaju potpis za overu semestra, iako im on više ne
traţi ni paraf od asistenta. Prvo je jedan naučio da falsifikuje njegov potpis, iz
principa, pa je uslugu naplaćivao deset dinara, veoma povoljno, rekla bih. Onda su
naučili još neki, pa je pala cena. Na kraju su svi ukapirali da u studentskoj sluţbi, pri
overi semestra, kao čika Loletov potpis prihvataju baš sve, ćirilicu, latinicu,
štampano, pisano, od volje ti. Moţeš i da se ne potpišeš, to se valjda onda tretira kao
nevidljivo mastilo.
Sofronije, lutka moja stidljiva. Nije sedeo skrštenih ruku, nego je sad isposlovao
jedan semestar kao visiting professor na nekom univerzitetu u South Dakoti. Pošto
se meni Del Boy više ne ţali, ne bih vam znala kasti šta će on ovaj put tamo
predavati. Ispalio se preko okeana još početkom januara 2001, tako da je i on
propustio p(r)osipanje (s) pepelom.
Ispostaviće se kasnije, neće predavati ništa. Evo kako: sedi Sofronije u nekoj
američkoj univerzitetskoj vukojebini, kojoj je i Divlji Bil Hikok davno rekao laku noć,
i čita časopis koji je neko zaboravio. Paţnju mu privuče ništa drugo nego turistički
oglas nekog zen manastira, u kome se za sasvim pristupačnu svotu nudi - zen
vikend! Dvodnevna ubrzana meditacija sa relaksacijom i dalekoistočnjačkim
pedikirom. Sad, da li je oglas nečim zračio, ili je u Sofroniju spontano puklo, to ne
znam. Tek, on je u trenutku odlučio da mu je dosta kompromisa svake vrste, makar
preko vikenda, i uplatio jedan. Ne lezi vraţe, kad jednom odustaneš od kompromisa
− nema natrag!
Samo što je stigao, saznaje da je sveštenstvo manastira u kompletnoj panici, na
njihov način, naravno. Koji ja, uz najbolju volju, ne mogu ni da zamislim. Dakle, od
presudne vaţnosti za svaki regularan zen budistički manastir jeste da ima pogled na
vodu. A ovim nesrećnicima je, dok su meditirali, u predelu između manastira i
obliţnjeg jezera izrasla gusta šuma. I zaklonila im view! Šta sad, ako promptno ne
obezbede propisani vidik, ode sve u Budinu mater. Da seku drveće ne ide, a izgleda
da je i kaţnjivo. Tu na scenu stupa novopečeni zen turista, Sofronije, i nudi im
višekriterijumski optimalan projekat multinamenskog162 akumulacionog jezera, na
travnjaku ispred manastirskog zdanja. Kao prvu fazu predlaţe da se iz onog oglasa
izbriše pedikir, a umesto njega stavi kopanje rupe. Njemu se, pogađate, ovde jako
dopalo i beskompromisno je odlučio da tu provede ostatak ţivota. Jedinstveno
mesto na kome moţeš da ćutiš do mile volje i ujedno gradiš karijericu, doduše
budističku. Bez da se stidiš, s obzirom da se tu ćutanje podrazumeva.
Ovo sa Sofronijem je ţiva istina, bez ikakve sumnje. Jezik mi se sparušio ako
laţem: ne bih sad da se hvalim i svojim vezama među zen budistima, ali jedan moj
dragi prijatelj još iz srednjoškolskih dana je, čudne li koincidencije, već godinama
vikend sveštenik u istom manastiru. Ne samo da je Sofronija tamo video svojim
očima, već je odabran i u Upravni odbor za kopanje rupe, odnosno potpuno je
upoznat sa detaljima projekta. E-mail, u kome mi je rasvetlio tajnu Sofronijevog
naglog nestanka iz svetskih univerzitetskih krugova, poslao mi je jednog radnog
dana, naravno. Sa Internet adrese američke Uprave prihoda, u kojoj radi kad ne
meditira, ne kopa rupe i ne nadgleda Sofronija.

162Moţeš da ga gledaš, moţeš u njemu da kvasiš noge, a moţeš da pustiš i (ukrasnu) patku
da pliva. Ako te to smiruje.

161
 Kiki Samurajac nije otišao ni u kakav zen manastir. Odaću vam tajnu, iako je
Samurajac, Kiki je više naklonjen pravoslavlju. Dalekovid kao i uvek, on je Hilandar
pohodio još lane, s nekim tipovima iz Elektrodistribucije, muška sindikalna ekskurzija.
Tako da sad ne mora nigde da ide, navrat-nanos. Naprotiv, zadrţao je sve svoje
funkcije i zvanja, budući da ga i najnovije vlasti drţe za korektnog.
A ja? Ja sam 10. januara te 2001. godine otišla u Holandiju, da se još malo
školujem. Dobila sam stipendiju tulipanske vlade, ovaj put je na programu
Rehabilitacija centralnog gradskog jezgra u ekonomijama u tranziciji. Obećali su mi još
jednu magistarsku diplomu, četvrtu po redu, ako umem da brojim, samo ako budem
dobar đak. Samo to? E, onda nema frke. Tra-la-la-la-la-la!

162
IZVEŠTAJ O IZVEŠTAJU

163
164
NASTAVNO NAUČNOM VEĆU
GRAĐEVINSKOG FAKULTETA
UNIVERZITETA U BEOGRADU

Predmet: Izveštaj o izveštaju o pregledu i oceni doktorske disertacije mr. Romi Scott
Prilog metodologiji planiranja komunalne hidrotehničke infrastrukture
dela Komisije za pregled i ocenu u sastavu Prof. dr. Hranislav
dipl.inţ.građ. i Ostali163.

Koristeći svoje građansko pravo koje mi (vaţeći) Zakon o univerzitetu nudi,

izvršila sam uvid u izveštaje Komisije za pregled i ocenu doktorske disertacije Prilog
metodologiji planiranja komunalne hidrotehničke infrastrukture mr. Romi Scott
dipl.inţ.građ. Uvid u sam tekst disertacije nisam vršila, s obzirom da je Građanka
Romi Scott ujedno i Autor predmetne disertacije, pa sam sa sadrţajem iste intimno
upoznata, te ne moram to da činim i javno, u Biblioteci Građevinskog fakulteta. U
nadi da ćete Izveštaju o izveštaju Građanke Scott pristupiti sa malo većom paţnjom
nego što su pojedini članovi Komisije pristupili profesionalnom radu sa
Kandidatkinjom Scott u protekle tri godine, upućujem Nastavno-naučnom veću
sledeći

IZVEŠTAJ O IZVEŠTAJU

koji će biti organizovan u tri dela. U prvom će biti date Opšte napomene o izveštaju;
u drugom Odgovor na primedbe date u izveštaju; u trećem Zaključak.

Opšte napomene

Predmetni izveštaj ima ukupno 5 (pet) stranica, ne sadrţi ilustracije, tabele i

računske primere. Ne sadrţi navod literature, osim ako se potpisi članova Komisije
ne smatraju bibliografskim jedinicama per se. Izveštaj, međutim, sadrţi bezbroj
indicija da autor164 uopšte nije paţljivo pročitao disertaciju, nije shvatio šta je tačno
tema disertacije, ne poznaje pravopis, ne poznaje pravila pristojnog ponašanja i
elementarne akademske uljudnosti.
Izveštaj je podeljen na osam odeljaka različite duţine, dubine i teţine, a sadrţi i

163 Ne bih ţelela da se reč Ostali shvati kao nepoštovanje sa moje strane. Radi se, naime, o
odsustvu elementarnog samopoštovanja ostalih članova Komisije. Svoj problem prof. Del
boy jasno artikuliše u brojnim javnim izjavama da on “sa svim tim nema ništa, ali da mora
da radi kako prof. Hranislav kaţe jer mu predstoji izbor za zvanje Redovnog profesora, a
onda − zna se od koga to zavisi”. Sjajna etička referenca za zvanje Redovnog profesora
Beogradskog univerziteta. Pitanje je šta je sve ovo trebalo prof. Loletu, pa on je već redovni
profesor? Potpuno sam svesna da se on nikada problematikom koju tretira moj rad nije
bavio i da je za očekivanje njegovo “poverenje” u sud kolega “hidrotehničara”. Ali, dragi
Profesore, zar Vam makar ton ovog izveštaja nije izgledao u najmanju ruku neuljudan da
biste se ispod njega potpisali?
164 prof. Hranislav

165
Zaključak. Na kraju su priloţeni i pomenuti potpisi Prof.dr. Hranislava, Prof.dr.
Loleta i Prof.dr Del boya.

Odgovor na primedbe

S obzirom da konfuziju koja karakteriše predmetni izveštaj (dela) Komisije ne bih

ţelela da narušavam, a kako ja nisam sklona da se sluţim manipulacijom citatima
istrgnutim iz konteksta, Odgovor na primedbe pratiće integralni tekst predmetnog
izveštaja. Kako autoru ovog izveštaja, Prof.dr. Hranislavu, niko na ovom svetu ne
sme da protivureči, unapred se izvinjavam što uzimam za sebe nečuvenu slobodu da
mu ovim putem, makar to bilo samo u pisanoj formi, čak i “uskačem u reč”.

1. Podneta doktorska disertacija ima ukupno 165 stranica, zajedno sa

ilustracijama, tabelama i računskim primerom. Navod literature sadrţi 129
bibliografskih jedinica. Disertacija je organizovana u tri poglavlja, u kojima
se tretira materija disertacije, dok je u četvrtom poglavlju dat računski
primer.

Uglavnom se slaţem sa navodima datim u Odeljku 1. izveštaja. Disertacija zaista

ima 165 stranica i organizovana je u četiri poglavlja. Sa posebnom radošću
prihvatam stav da su primeri (dva, a ne jedan) prezentirani u četvrtom poglavlju
okarakterisani kao računski, s obzirom da time sami dajete ključni dokaz da su
odeljci 6 i 7 Vašeg izveštaja besmisleni165. Ko bi se još ozbiljan bavio ulaznim
podacima u jednom običnom računskom primeru?

2. U uvodu je uglavnom najavljen metodološki problem...

Zašto “uglavnom”? No, nećemo previše u detalje

...planiranja komunalne hidrotehničke infrastrukture, organizacija disertacije

i prikazana je sistematizacija materije u predatoj disertaciji.

Dobro, ako ste Vi to tako doţiveli.

Tu se, odmah na početku, srećemo sa jednim iznenađujućim stavom

kandidatkinje.

Znam da se Vi lako iznenadite, naročito kada se neko usudi da misli makar malo
drugačije od Vas.

Nakon sistematizacije u kojoj zaključuje da rešavanje zadatka planiranja

hidrotehničke infrastrukture podrazumeva odgovore na pitanja kakav objekat
projektujemo, kome će sluţiti, gde će se nalaziti, kandidatkinja kaţe:

Ovo već počinje da biva ozbiljna manipulacija originalnim tekstom. A nešto ste i
pobrkali. U prvom pasusu Uvoda nema baš nikakve sistematizacije a još manje
zaključivanja šta je planiranje komunalne hidrotehničke infrastrukture. Pitanjima

165 Izraz preuzet iz Odeljka 7. Izveštaja, strana 4.

166
kakav, kome, gde, objekat planiramo bavićemo se ozbiljnije u Odeljku 1.2.1 Zadatak
planiranja komunalne infarstrukture (a ne komunalne hidrotehničke infrastrukture),
koji počinje tek na strani 24 disertacije. Nego, da ne zamaramo čitaoce time šta ste Vi
mislili da sam ja mislila. U prvom pasusu Uvoda jednostavno i nedvosmisleno piše
da se planiranje infrastrukturnih sistema, kao posebna disciplina ili u okviru drugih
predmeta, ne izučava na odgovarajućim tehničkim fakultetima (planiranje sistema
daljinskog grejanja na Mašinskom fakultetu, na primer) i da to mladim inţenjerima
koji se (nekom nesrećom) zaposle na poslovima planiranja stvara teškoće na početku
karijere. Zaista ne razumem kako ovu činjenicu moţete da shvatite kao ličnu uvredu,
pa ona se ne odnosi samo na predmet Sanitarije (ili ne znam ko se već našao
uvređen) na Građevinskom fakultetu, ne odnosi se čak ni na Beogradski Univerzitet.
Ovo je jedna notorna činjenica u koju sam se uverila tokom osamnaest godina
detaljne potrage i pretrage literature iz oblasti planiranja komunalne infrastrukture.
Zašto se Vi lično za to osećate odgovornim?

“Ovo hidrograđevinskog inţenjera koji se u praksi nađe pred problemom

planiranja komunalne hidrotehničke infrastrukture stavlja u situaciju da niti
zna šta su problemi koji se pred njega postavljaju, a još manje kako se oni
rešavaju.” (?!?)

To sad Vi mene citirate, praćeno ovim neobičnim znakom interpunkcije. Već u

nastavku saznajemo da je to znak interpunkcije za šok. A očigledna namena citata
jeste da posluţi kao uvod u kraću psihoanalizu kojoj podvrgavate mene lično:

Taj početni stav kandidatkinje ne samo da je šokantan i netačan (ili moţda

samo odraţava njen subjektivan osećaj vlastite kompetentnosti za rešavanje
hidrotehničkih problema?),

Jednog psihoanalitičara, pa čak i amatera, teško da nešto moţe šokirati, a još teţe
bi dopustio da to iskaţe. Nemojte se Vi brinuti za moje komplekse inferiornosti ili
superiornosti. Moj osećaj samopouzdanja je potpuno normalan. Toliko normalan da
sasvim slobodno mogu da kaţem da se ja u fudbal, fekalne bakterije, motore sa
unutrašnjim sagorevanjem... i bezbroj drugih stvari uopšte ne razumem, te da zbog
toga o njima ne mogu ni da sudim. I isto toliko normalan da nekima koji su za sve
“kompetentni” mogu slobodno da kaţem da nisu u pravu kada arogantno i površno
“dele lekcije” o nečemu o čemu i ja ponešto znam. Znate, ja nemam strah od
“autoriteta”, još manje od autoritarnih ličnosti. Ali neću sad ja da se bavim
amaterskom psihoanalizom.

nego definiše i njen stav koji se kasnije provlači kroz celu tezu.

Koji stav? Da se osećam inferiorno pred hidrotehničkim problemima ili da se

planiranje komunalne infrastrukture ne izučava u dodiplomskoj nastavi? Šta god da
ste mislili, na to sam već odgovorila.

Naime, u disertaciji zaista nema ni reči o bilo kakvom, čak i elementarnom

hidrauličkom proračunu, bez koga se zadatak definisan naslovom teze ne
moţe ni zamisliti. Saţeto rečeno, odmah na početku ovog izveštaja mora se
reći, da je ovo disertacija iz hidrotehnike, u kojoj prave hidrotehnike

167
 praktično i nema - osim u naslovu.

Dakle, ipak Vi o mojoj inferiornosti166. Istini za volju, u disertaciji zaista nema

nikakvog hidrauličkog proračuna, ni “elementarnog” ni “naprednog”. A da li se bez
toga “zadatak definisan naslovom teze” moţe zamisliti ili ne, to je već pitanje za
diskusiju. “Saţeto rečeno, odmah na početku”, pošto ćemo se na ovo naţalost vraćati
bezbroj puta, odakle Vam ideja da je disertacija pod naslovom Prilog metodologiji
planiranja komunalne hidrotehničke infrastrukture - disertacija iz hidrotehnike (sa
elementima hidraulike)? A ne na primer iz planiranja, što je, ruku na srce, mnogo
bliţe pameti. Moţda je ovo disertacija iz (klasične) hidrotehnike zato što je neko
sastavio Komisiju od tri (klasična) hidrotehničara? Pa valjda Komisija treba da se
odredi prema sadrţaju (a ne naslovu) teze, a ne da se teze pišu za određene članove
Komisije? Šta se uopšte unapred moţe reći o sadrţaju jedne disertacije koja ima
ovako uošten naslov? Uzgred, taj naslov nije bio moja ideja. Ali je zato sadrţaj dat u
predlogu teme moj i on se u potpunosti poklapa sa sadrţajem same disertacije. Gde
ste Vi onda videli hidrotehniku (kako je Vi doţivljavate167) ili hidrauličke proračune?
Podsećam Vas da je predlog teme prihvaćen jednoglasno. U tom “jednoglasju”
učestvovala su dva od tri potpisnika ovog izveštaja. Moţda niste pročitali ono što
potpisujete? Moţda niste razumeli to što čitate? Moţda ste očekivali nešto drugo od
onoga što je napisano? Moţda posle niste umeli da pročitate disertaciju? Moţda...
bilo kako bilo, Vi ste trenutno u koliziji sa samim sobom - usvojili ste sadrţaj rada a
sada se sa njim sporite.

Sugestije koje je kandidatkinji davao podpisani mentor prof. dr. Del boy o
neophodnosti korišćenja hidrauličkih metoda pri analizi stanja hidrotehničke
infrastrukture - nisu uvaţeni, tako da je teza predata bez saglasnosti mentora
koji pokriva hidrotehnički deo disertacije.

I u ovom kratkom stavu ima mnogo netačnih detalja. Krenimo od najlakšeg:

 Prof. Del boy nije podpisani mentor. On moţe biti samo potpisani ko-mentor,
pravopis gospodine profesore Beogradskog Univerziteta, nemojte sad Vi mene
da šokirate, ta Vi ste intelektualac širokog spektra!
 Neophodnost korišćenja hidrauličkih metoda pri analizi stanja hidrotehničke
infrastrukture nije sporna. O tome moţete čitati u mojoj tezi na stranama 63 i 64,
doduše ja koristim izraze kao što su matematički modeli, simulacioni modeli... na
jednom mestu se čak spominje i “hidraulički”, te se izvinjavam ako se prosto
nismo razumeli. Dakle, Vaša primedba formalno ne stoji. Napominjem da prof.
Del boy ničim nije odgovoran za pominjanje ovih modelskih analiza pri oceni
stanja sistema na stranama 63 i 64, s obzirom da se on nije toliko duboko upuštao
u problematiku kojom se bavim.

166 Dragi moj profesore Lole, pa mogli ste bar ovde da prozborite koju. Valjda se bar Vi
sećate da sam ja poslednja osoba koja bi se mogla “optuţiti” za zaziranje od bilo kakvih
hidrauličkih proračuna. Ako ništa “ţešće”, ono bar da ovakve “optuţbe” na moj račun
“mogu zvučati malo neuverljivo”.
167 Ja intimno mislim da bavljenje fekalnim bakterijama nije posao za hidrograđevinskog

inţenjera već za bakteriologa. Ali mi zbog toga nikad ne bi palo na pamet da budem
agresivna prema prof. Del boy i tvrdim da se on “ne bavi našim poslom”, još manje da se
“bavi glupostima”.

168
 U Vašem stavu sporno je i to što se ovaj rad ne bavi analizama stanja komunalnih
infrastrukturnih sistema. Analiza stanja je veoma značajan ali samo jedan od
koraka u proceduri izrade strateških programa razvoja sistema i stoga mu je u
radu posvećena izvesna paţnja (strane 59-66). Centralna tema moga rada je nešto
sasvim drugo, ali o tome kasnije.
 Na kraju imamo i neposlušnog kandidata naspram poţrtvovanog ko-mentora.
Idemo u fusnotu168.
 Istina je da saglasnost za predaju teze od prof. Del boya nisam traţila. Istina je da
sam ga obavestila. Istina je da je za to pokazao interes kao da sam mu rekla da
sam upravo krenula da kupim novine.

3. U prvoj glavi razmatra se višekriterijumska evaluacija u planiranju

komunalne infrastrukture. Nekoliko karakterističnih poglavlja: Osnove i
metode višekriterijumske (VK) evaluacije u urbanom planiranju, Osnovni
principi VK evaluacije, elementi VK evaluacije, Matematičke metode VK
evaluacije, Preporuke za primenu. Taj deo je vrlo uopšten i predstavlja
kompilaciju radova više autora koji se odnose na opšte aspekte urbanog
planiranja,

Ne odnose se na “opšte aspekte urbanog planiranja” već na opšte aspekte

mogućnosti primene VK evaluacije u urbanom planiranju. To je prilično različito. A
odnekud se i moralo početi, zar ne?

i to autora koji se nisu susretali sa izuzetno sloţenim problemima planiranja

hidrotehničkih sistema u naseljima, koji zahtevaju primenu veoma sloţenih
matematičkih hidrauličkih modela raznih tipova.

Potpuno tačno. Radi se, naime, o svetski priznatim autorima koji se bave
primenom VK evaluacije u urbanom planiranju, što ste mogli zaključiti da ste bar
pogledali naslove njihovih radova priloţenih u Literaturi. Sa jednim od tih autora,
prof. Massamom, sarađivala sam tokom 1990/91 na York Univerzitetu, Toronto,
Kanada. On je, kao potpuno odgovoran naučnik, svestan činjenice da ne poznaje
specifičnosti planiranja komunalne infrastrukture (a pogotovu ne “sloţene
matematičke hidrauličke modele raznih tipova”) uloţio mnogo napora da pronađe
kompetentnog kolegu koji bi “pokrivao” ovaj deo problematike. Te davne 1990.

168 E, to je već priča za sebe. Istina je da mi je prof. Del boy više puta davao “hidrauličke
sugestije”, uglavnom izraţene kao “ja ovde ne vidim nikakvu hidrotehniku”, i tu se sav
njegov interes za moj rad završavao. Ali zato prof. Del boy pokazuje veliki interes za mene
lično, pre svega za moje dobro raspoloţenje. Ni jedne “konsultacije” sa prof. Del boyem nisu
prošle a da nisam čula bar nekoliko (bajatih) lascivnih viceva ili (takođe više puta
ponovljenih) prostačkih anegdota na račun “muških kvaliteta” meni znanih i neznanih
kolega. “Zabavljao” me i svojim rasističkim teorijama o ljudima koji nemaju decu. Tračevima
o tome “ko je koga doveo na fakultet” a “ko će koga oterati”, “ko iza koga stoji” i zašto...
Radi prof. Del boy svoj ko-mentorski posao i prekovremeno - poziva školu u kojoj radim i
“savetuje” da za njih nije dobro da ja doktoriram, s obzirom da ću ih nakon toga “ostaviti i
otići na fakultet”. Zatim pokušava da na moje radno mesto zaposli neku svoju prijateljicu, i
to u periodu između dva reizbora! I tako tri godine!

169
“najbliţi” takav stručnjak predavao je u Dalasu, Teksas! Srećom, ova situacija se
polako menja, i teorijom planiranja komunalne infrastrukture počinje da se bavi sve
veći broj naučnika u svetu. Samo na Građevinskom fakultetu u Beogradu169 niko
nema nameru da počne time da se bavi. Zašto da počinju kad tu već sede ljudi
prirodno kompetentni za sve?

U delu disertacije koji se odnosi na matematičke modele daju se na najvišem

nivou opštosti poznati modeli za višekriterijumsko vrednovanje sistema.

Pretpostavljam da ste hteli da kaţete: “U odeljku koji se odnosi na matematičke

metode višekriterijumske evaluacije daju se poznate metode višekriterijumske
optimizacije na najvišem nivou opštosti.” Kakvi sad sistemi, modeli...? Ako sam
dobro shvatila šta ste ţeleli da kaţete, u načelu se slaţem sa Vama. “Opštost” ovog
odeljka “dozvolila” sam sebi s obzirom da se radi o poznatim metodama. Ovaj
odeljak našao se u disertaciji samo zato da bi obezbedio kontinuitet pri praćenju
osnovne ideje disertacije nekom iskreno zainteresovanom čitaocu. Naivno sam se
nadala da bi i takvih moglo biti.

Drugi deo te glave naslovljen je kao “Planiranje komunalnih hidrotehničkih

sistema”.

Ma nije, niste paţljivo pročitali ni naslov: 1.2 Planiranje komunalnih

infrastrukturnih sistema, strane 22-38, još nismo stigli do hidrotehničkih sistema,
moram prvo da objasnim čime se bavi planer komunalne infrastrukture.

No, i tu se ponavlja stvar iz predhodnog dela: slede stranice i stranice vrlo

uopštene tekstualne kompilacije manje-više poznatih problema tretmana
infrastruktura u urbanističkim planovima i programima razvoja.

Opet taj pravopis, iz prethodnog dela, a ne iz predhodnog dela, gospodine

Profesore.
Šta uopšte znači izraz “vrlo uopštena tekstualna kompilacija”? Ako ste ovom
“tekstualnom akrobacijom” hteli da navedete nepaţljivog čitaoca Vašeg izveštaja na
pomisao da se tu radi o kompilaciji tuđih radova, ja ovde moram da ih upozorim da
se radi o potpuno originalnom tekstu. Ako je neko dosadan u odeljku 1.2 to sam ja,
preuzimam svu odgovornost.
I da li su “problemi” tretmana infrastrukture (a ne infrastruktura) u
urbanističkim planovima poznati manje ili više? Ja mislim da su poznati manje, zbog
toga je odeljak 1.2 i napisan. A da sam u pravu, pokazuje i nastavak Vašeg izveštaja.

Na hidrotehničke sisteme u toj priči se odnosi samo par popularnih sličica

tretmana vodovoda u okviru GUP-a, sličica koje bi bile pogodne moţda samo
za edukaciju najšire javnosti na tu temu.

Moji “dečiji crteţi” već su postali i popularni u “najširoj javnosti”, zadovoljna

sam zbog toga! U pravu ste, namera mi je i bila da “edukujem” široke narodne mase.

169Ovo nije izrečeno na račun Fakulteta, već nekih, bogom danih, na Hidrotehničkom
odseku.

170
Naţalost, nisam uspela ni sa univerzitetskim profesorima. Naime, sličice koje
pominjete ilustruju hijerarhiju urbanističkih planova i tretmana infrastrukture u
njima. Ne sasvim slučajno, odabran je vodovodni sistem. Htela sam samo da
ilustrujem da se u okviru Generalnog urbanističkog plana (GUP-a) tretiraju primarni
infrastrukturni objekti, da Detaljni i/ili Regulacioni planovi tretiraju sekundarnu
mreţu, dok se u Uslovima za uređenje prostora (urbanistički dokument najniţeg
hijerarhijskog nivoa) tretiraju kućni priključci. Za Vas je sve to “neki tamo GUP”?!
Ovo i nije preveliko iznenađenje, s obzirom da nikada niste radili na izradi
urbanističke dokumentacije pa mešate pojmove. Mogli ste bar paţljivo da pročitate
šta sam “poručila najširoj javnosti”.

Zbunjuje i obeshrabruje...

A šta mislite koliko sam ja tek zbunjena i obeshrabrena?

...odsustvo stvarnog poimanja sve sloţenosti planiranja hidrotehničke

infrastrukture...

Ja poimam svu sloţenost planiranja hidrotehničke infrastrukture, mnogo bolje

nego što to moţete zamisliti. Mene međutim “zbunjuje i obeshrabruje” što članovi
moje komisije ne vladaju ni elementarnim pojmovima koji se tiču sadrţaja i
tehnologije izrade planskih dokumenata. Ja jesam napisala odeljak 1.2 potpuno
jednostavnim jezikom znajući kolika zbrka u glavama “najšire javnosti” postoji. To je
ono oko čega se sporimo još od prvog pasusa disertacije − planiranje infrastrukture
se nigde ne uči. Sa druge strane, “najšira javnost” (uključujući i ortodoksne
hidrotehničare) bombardovana je izrazima GUP, DUP, UUP, urbanistička
dokumentacija, planska dokumentacija... u medijima ili ko zna gde, te vremenom
sve to počinje da im se čini “manje-više poznatim”. Dobro ste zapazili da se ja ovde
na sasvim jednostavan način bavim tumačenjem osnovnih planerskih pojmova.
Odmah zatim mi i pokazujete kako to zapravo treba raditi u visokoumnim naučnim
spisima:

...sloţenosti upravo sa stanovišta čitave lepeze čvrsto spregnutih

hidrotehničkih problema koji se moraju egzaktno dijagnostifikovati
hidrauličkim i drugim matematičkim modelima i takođe, egzaktno rešavati. I
čije rešavanje ima veoma izraţenu tehnološku i faznu logiku.

Ovo se, jednostavnim jezikom, zove “zasenjivanje prostote”. Umem ja i tako, ali
mislim da to nije dobro. Ovo praznoslovije ničemu ne sluţi sem samopromociji pred
drugima, istim takvima. Samo da Vas još jednom podsetim - odeljak 1.2 ne odnosi se
na hidrotehničku infrastrukturu. Dakle, prethodni pasus je i po tom osnovu
besmislen.

4. Druga glava je naslovljena kao “Metodologija za programiranje razvoja

komunalnih hidrotehničkih infrastrukturnih sistema”.

Bravo, bar ste ovaj naslov ispravno pročitali!

Pročitavši naslov čitalac ţivne: sada će tu biti ono što je bitno za planiranje

171
 komunalnih hidrotehničkih sistema.

Da sumiramo na trenutak Vaša emotivna stanja: prvo Vas šokiram, zatim Vam
smrtno dosađujem a onda Vas na trenutak (pozitivno) uzbudim. Pa Vaše emotivne
reakcije na moju disertaciju su kompleksnije čak i od mojih, prilikom prvog čitanja
Vašeg izveštaja. Ja sam, da budem iskrena, čitajući Vaš izveštaj sve vreme bila
prestravljena da ćete mi već na sledećoj strani zadaviti mačku. Naravno, Vi nikada
ne biste naudili ţivotinji, međutim ţene, kojima još pri tom pada na pamet da nešto
misle − bojim se da su u ţivotnoj opasnosti!
Ja sam, međutim, kao jedna (u svakom pogledu) temeljna ţena, Vaš izveštaj
pročitala još nekoliko puta. Iz čitanja u čitanje taj horor je sve više i više postajao
komedija apsurda. Apsurd (da mi Vi budete u Komisiji za pregled i ocenu
disertacije) ne ide baš na ruku mojoj nameri da doktoriram. Ali moţemo se makar
smejati komediji. Smeh je dobar za zdravlje, pokušajte ponekad.
No, da se vratimo disertaciji: u poglavlju koje se zove Metodologija za
programiranje razvoja komunalnih hidrotehničkih infrastrukturnih sistema ne
moţete očekivati “ono što je bitno za planiranje komunalnih hidrotehničkih sistema”
već samo da se poglavlje bavi onim što stoji u naslovu - programiranjem razvoja. A
to je nešto sasvim određeno. Ja se u ovom poglavlju bavim procedurom za izradu
jednog specifičnog planskog dokumenta koji se zove Srednjoročni program razvoja
vodovodnog sistema, ili kanalizacionog. Da vam nije bilo toliko dosadno dok ste
čitali “manje-više poznate tekstualne kompilacije” u odeljku 1.2, do sada bi vam bar
to bilo jasno.

Međutim, priča iz predhodne glave se ponavlja.

I Vi mi opet zapadate u letargiju. A pravopis i dalje slabo poznajete - ovo je već

sistematska greška. Piše se prethodni a ne predhodni.

Promiču stranice i stranice i čitalac se stalno sreće sa istim tipom uopštenog

deskriptivnog prepričavanja radova i raznih sistematizacija Cucity-a,
O‟Day-a, Brevarda i drugih autora, koji se odnose na neke opšte probleme
politike razvoja prostora.

Da obavestim čitaoce, ovde se radi o odeljku 2.1 Pregled savremene teorije u

kome je prezentirano i komentarisano nekoliko metodologija za izradu programa
razvoja infrastrukturnih sistema navedenih autora. Dakle nekih metodologija kojima
ja suprotstavljam svoju u odeljku 2.3. U odeljku 2.1 nipošto se ne radi o “nekim
uopštenim problemima politike razvoja prostora” što se moţe lako proveriti već iz
naslova analiziranih radova, sam tekst i da ne pominjemo, već upravo pokazuje gde
je savremena teorija izrade programa razvoja infrastrukturnih sistema danas.
Međutim, kada vam je sve na ovom svetu “manje-više poznato” a pri tome i smrtno
dosadno, lako vam se desi da i ono novo što pročitate smestite u “opšte probleme
politike razvoja prostora” (ma šta to bilo).
Inače, “autor Cucity” je ţena, zove se Pegy Cucity i svetski je priznati stručnjak
za oblast urbane ekonomije.

U prva dva poglavlja te glave (“Pregled savremene teorije” i “Granični

uslovi za programe razvoja hidrotehničkih infrastrukturnih sistema”)...

172
 Opet nepaţnja - odeljak 2.2 ima naslov Granični uslovi za izradu programa
razvoja komunalnog hidrotehničkog sistema! Naizgled mala ali suštinski veoma
bitna razlika.

...razmatraju se najopštija načela o razvoju infrastrukturnih sistema

(informacione osnove, predviđanja budućih oblika razvoja, identifikacija
mogućih prihoda, prostorne granice, vremenska dimenzija plana, itd). U tim
delovima hidrotehničkih sistema uopšte nema.

Šta reći sem priznati da ih zaista nema. A i konstatovati da je Vama i dalje

očigledno jako dosadno te niste primetili da su reči koje ste naveli u zagradi
sklopljene sa naslovom odeljka 2.2 u neku logičku celinu.
Dopustite mi slobodu da postavim pitanje: da li beskrajno ponavljanje reči
“opšte”, “uopšteno”, “najopštiji”... u Vašem izveštaju ima za cilj
 da ja steknem paranoju;
 da čitaoci izveštaja steknu utisak o mojoj “površnosti” ili
 da i ja i čitaoci steknemo utisak da je Vama sve to “manje-više poznato”?
Ne znam za čitaoce, ali mene niste ubedili nu u šta od toga.

Tek u trećem delu te glava (“Procedura za izradu programa razvoja

komunalnih hidrotehničkih infrastrukturnih sistema”)...

Naslov ispravan, ali padeţ?!

...počinju da se razmatraju i neki problemi hidrotehničkih sistema...

Uh, konačno!

...ali na jedan veoma elementaran, uopšten način...

Evo je opet!

...bez ulaţenja u stvarne, egzaktne probleme njihovog razvoja.

Evo, ponavljam, ja se ne bavim “stvarnim egzaktnim problemima razvoja”

hidrotehničkih sistema, time se bave naučnici većeg formata. “Stvarni egzaktni
problemima razvoja” spadaju u frazeologiju Komiteta, Komisija, Radnih timova,
Studijskih grupa, u koje ja nisam uključena. U mojoj disertaciji tretira se samo jedna
konkretna planerska procedura za izradu jednog konkretnog planskog dokumenta.
Istina je i da se tretira na “pojednostavljen i uopšten” način. Kako biste u jednoj
disertaciji detaljno razradili proceduru za čiju je realizaciju u stvarnosti zaduţeno
bar pet različitih gradskih institucija, sa bar dvadeset različitih timova u koje su opet
uključeni stručnjaci za bar pedeset usko specifičnih oblasti (uključujući i ponekog
hidrauličara). Ja sam u ovom radu dala sebi zadatak da pokušam da organizujem
opštu proceduru. Ako bi ova procedura bila prihvaćena (nisam toliko nadobudna da
kaţem “kada bude prihvaćena”, najsrećnija bih bila da na nju dobijem konkretne
primedbe i popravim je, ili da je popravi neko drugi, svejedno) iz nje bi moglo
proizići desetine veoma različitih doktorskih disertacija, a neke od njih bi

173
mogle/morale sadrţati i “sloţene hidrauličke modele”.
Evo da pokušam da Vam objasnim prostije: zamislite da je u Komisiju za pregled
i ocenu disertacije odabran i geodeta. Kako ja na više mesta spominjem potrebu da se
realizuje jedinstvena informaciona osnova o prostoru i infrastrukturnim sistemima
koji ga opsluţuju, geodeta se s pravom moţe zapitati gde je u ovoj disertaciji (“makar
i nejelementarniji”) GIS? Ako bi to pitanje u svom izveštaju ponovio stotinak puta,
dobili bismo potpuno isti izveštaj kao što je Vaš.
No, idemo dalje.

...Definiše se blok šema opšte metodologije za strateško odlučivanje o razvoju

komunalnih hidrotehničkih sistema (šema je opšta - potpuno ista za sve
infrastrukturne sisteme)...

Biću toliko slobodna da se obradujem da ste bar to čuli (i zapamtili) od mene

tokom poslednje tri godine. Ja sam, naime, neizmerno ponosna što sam predloţila
univerzalnu metodologiju. Vama (hidrauličarima) ostavljam da ispoštujete do
tančina specifičnosti sopstvene struke, u nekim drugim radovima koji se bave nekim
drugim delovima ove procedure. Ja uopšte ne shvatam šta je moja najveća krivica po
Vama? Izgleda to što sam pre skoro dvadeset godina diplomirala baš na
hidrotehničkom odseku. Osamnaest godina rada u jednoj specifičnoj delatnosti za
Vas ne postoje. Niti ta delatnost postoji.

...a zatim na najopštiji način ponavljaju opšte poznate činjenice...

Opšte uzevši, ponavljate se na najuopšteniji način.

...o politici razvoja prostora, politici razvoja sistema (opet u tom delu nema
ni reči o sistemima na koje se teza odnosi), ocena stanja (iz tog deskriptivnog
prikaza moglo bi se zaključiti da u hidrotehničkom planiranju...

Uvodite potpuno novi pojam za mene − hidrotehničko planiranje. Javno molim

da mi se taj termin definiše, a ne “deskriptivno prikaţe” kao:

...ne postoje veoma ozbiljna hidrološka, hidraulička i vodoprivredna

računanja, koja su osnova za ocenu stanja sistema.).

Slaţem se sa Vama da hidrološke i hidrauličke analize (a ne računanja) jesu

osnova ali za kvantifikaciju nekih od kriterijuma za ocenu stanja pojedinačnih
komunalnih hidrotehničkih objekata (o tome nešto detaljnije moţete pročitati u tezi,
strane 62-64). Stvar je, dakle, malo kompleksnija nego što pokušavate da je
predstavite, i ja to naravno znam. Podsećam da ocena stanja nije centralna tema
moga rada. To je sasvim jedan drugi korak procedure o kojoj sada govorimo. U
“vodoprivredna računanja”, ma šta ste pod tim podrazumevali, ne bih da se mešam.
To je Vaš fah, a ne moj.

Sve to je vrlo uopštena deskripcija...

Poglavlje o kome govorite sadrţi 33 strane “uopštene deskripcije”! Moţda ste Vi

očekivali da Vam dostavim “sabrana dela”?

174
 ...koja se odnosi na sve infrastrukturne sisteme, bez pokušaja da se bar neki
od...

Konačno dolazimo do suštinskih reči - bar neki od. Ja to odlično shvatam, ali ne
znam da li su to do sada shvatili i čitaoci ovog mog odgovora: Vama se u stvari ne
dopada tema koju sam odabrala za svoju disertaciju. I kojom se, uzgred, praktično i
teorijski bavim već skoro dvadeset godina. Izvinite, ali i taj posao mora neko da radi.

...veoma ozbiljnih problema razvoja hidrotehničkih sistema egzaktno definišu

i bar stave na egzaktni kolosek hidrotehničkih analiza.

Da li Vi to kaţete da je izbor komunalnih hidrotehničkih objekata koje će gradska

zajednica realizovati u određenom planskom periodu neozbiljan problem?
Šta znači izraz “egzaktni kolosek hidrotehničkih analiza”? Šta tačno podrazumevate
pod hidrotehničkim analizama170? Ali, eto, Vi mi već odgovarate na postavljeno
pitanje:

Samo kao primer: nigde se i ne pominje ni potreba ni mogućnost da se

stanja...

Kakva stanja?

...i “uska grla” u jednom postojećem vodovodnom sistemu determinišu

odgovarajućim hidrauličkim modelima (a bez determinisanja tih “uskih grla”
besmislena su sva kasnija razmatranja programa razvoja...

Recite sad Vi meni egzaktno šta su to “uska grla” u vodovodnom sistemu. Taman
toliko hidraulike znam da ste me potpuno zbunili, ovaj izraz moţe da znači i svašta i
ništa, moţda je pogodan za ubeđivanje sa malim gradskim političarima i/ili
projektovanje uz vinjak, ali nikako ne stoji uz izraze “determinisanje”, “hidraulički
modeli”, i to u zvaničnom Izveštaju o pregledu i oceni doktorske disertacije. Sad Vi
vređate sopstvenu struku171.

...niti da se problem pouzdanosti funkcionisanja takvih sistema mora da

razmatra egzaktnim metodama teorije pouzdanosti.

Ovde govorite neistinu a i direktno ste bezobrazni. Modeli za određivanje

pouzdanosti pominju se na strani 78 i strani 151, a zašto se spominju u tako
skromnom obimu to odlično znate. Podsetila bih Vas da sam po “nalogu” ko-
mentora iz fusnote172 da u disertaciju moram “da ubacim neku, bilo kakvu

170 Da su sve ostale “nehidrotehničke analize” čiste “gluposti”, to sam već više puta čula od
prof. Del boya.
171 Da se kojim slučajem i prof. Del boy aktivno umešao u pisanje ovog Izveštaja našlo bi se

ovde zasigurno i neko “duboko grlo” a čitaoci bi valjda pretpostavili da se radi o kakvom
kanalizacionom šahtu čija dubina “ozbiljno ugroţava egzaktno determinisanje
hidrotehničkih razvojnih programa” (red reči nebitan).
172 prof. Del boy

175
hidrauliku”173 pola godine izučavala teoriju pouzdanosti vodovodnih sistema, da
sam konstruisala stohastički hidraulički model za određivanje pouzdanosti i
redundanse vodovodnog sistema i napisala poglavlje u kome tretiram jedan novi
indikator povećanja sigurnosti rada vodovodnog sistema. Sav ovaj rad
prokomentarisan je sa “ni to nije hidrotehnika, već opet neke verovatnoće i
matematike kojima se bave oni u kabinetu preko puta” (!). Na moje zaprepašćenje u
ormanu istog ko mentora na vidnom mestu stoji vrlo stara knjiga, Abramov N.N.,
Nadeţnost sistem vodosnabţenia, Moskva, 1984. Ja sam bar sve knjige koje u kući imam
pročitala. A da li profesor Sanitarija treba, mora, hoće, da zna nešto o pouzdanosti
vodovodnih sistema − u to stvarno neću da se mešam.
Na kraju da Vam se malo pohvalim − na članak koji se bavi promenom
pouzdanosti vodovodnog sistema kao indikatorom pri odlučivanju o ugradnji novog
elementa dobila sam pozitivnu recenziju časopisa ASCE “Journal of Infrastructure
Systems”.

Bez takvog egzaktnog pristupa je i tačka “Razvoj alternativnih programa”.

Aternative se definišu kao prostorne celine...

Gde ste to pročitali da se alternative definišu kao prostorne celine?! Aha...

...tj. “skup objekata koji opremaju odgovarajuće prostorne i funkcionalne

celine”...

... ovo je već nešto malo drugačije. Da jednostavno objasnimo i čitaocima:

dešavalo se da gradske vlasti donesu, na primer, odluku o izgradnji rezervoara za
vodu a da (nekim čudom) zaborave dovod vode do njega. U odeljku 2.3.6 Razvoj
alternativnih programa između ostalog alternativni program (koji je
najjednostavnije objasniti kao “kandidata” za ulazak u Srednjoročni program razvoja
sistema) razmatram i sa tog aspekta. Iako su dovod vode i rezervoar različiti objekti,
oni mogu biti samo jedan alternativni program (koji oprema jednu prostornu i
funkcionalnu celinu), jer izgradnja jednog objekta bez drugog nema nikakvog
smisla.
Ne znam zašto je ovo ostalo tako nejasno za Vas da bi zasluţilo

...(slikovit komentar potpisanih: da li razvoj usmeriti prema Mirijevu ili

Kumodraţu)...

ovako slikovit komentar. Naime, lako mi je da zamislim i potpisane i Mirijevo i

Kumodraţ, pa čak i svu trojicu kako sede oko stola i zajedno smišljaju ovu
duhovitost - ali šta je autor imao na umu, to je van mojih moći rasuđivanja. A tek
nastavak rečenice:

...a ne varijantne akcije u sistemu koje proističu iz jedne sveobuhvatne i

valjane egzaktne analize stanja u hidrotehničkim sistemima.

Da Vam nije bilo dosadno dok ste čitali odeljke 1.2, 2.1 i 2.2 još onda bi Vam bilo
jasno da u trenutku kada počinje da se radi Srednjoročni program razvoja

173 Toliko o ozbiljnom pristupu ko-mentorskom poslu.

176
vodovodnog sistema već postoji vaţeće Generalno rešenje vodovodnog sistema,
dakle sve “varijantne akcije u sistemu koje proističu iz jedne valjane...” su odavno
razrešene. Šta više, najčešće postoje i glavni projekti svih objekata koji su kandidati
da uđu u program razvoja.
U praksi sam često sretala ljude poput Vas, za koje nikada nijedan problem nije
do kraja “varijantno, egzaktno izanaliziran” i po kojima nijedan posao nikada ne bi
izašao iz faze studije. (Evo, sad sam konačno shvatila, to Vaše “hidrotehničko
planiranje” je izgleda − izrada različitih studija! Pokušajte da shvatite, studije
prethode mojoj proceduri za izradu programa razvoja!) Ponekad smo, mi planeri,
bili u situaciji da takve ljude i pomalo zloupotrebljavamo. Sećam se, na primer, kada
se od nas traţilo da uradimo urbanističku dokumentaciju za groblje na levoj obali
Dunava. Mi smo odbijali pomisao da se na levoj obali Dunava napravi groblje zbog
visokog nivoa podzemne vode. Međutim, građani su vršili pritisak na političare a
političari na nas. I onda smo pribegli “starom planerskom triku” - objasnili smo
političarima da mora da se naruči studija o uticaju nivoa podzemne vode na buduće
groblje. Studija je i naručena, pre više od deset godina. Srećom, niti je završena (kao
što smo i očekivali), niti je napravljeno groblje na levoj obali Dunava. Nemojte samo
pomisliti da ja imam nešto protiv studija, ponajmanje hidrauličkih. Naprotiv,
najsrećnija bih bila da svoj posao mogu da radim na osnovu kvalitetnih ali završenih
studija.
Prelazimo na sledeće potpoglavlje (a ne podpoglavlje, Vi zaista imate probleme
sa pravopisom):

Podpoglavlja koja se odnose na politiku finansiranja razvoja sistema,

finansijska ograničenja i mehanizme finansiranja su veoma uopštena, bez
hidrotehničke problematike (ne samo da se u njima ne pominje voda kao
ekonomska kategorija, već se ne pominje na bilo koji način?!) i iznenađujuće
naivne.

Odeljci 2.3.7 i 2.3.8 su kratki, jasni i tačni. U njima je naglašeno i da se politikom

finansiranja i mehanizmima finansiranja izgradnje vodovodnih i kanalizacionih
objekata bave ekonomski planeri. Ovi odeljci su informativnog karaktera, ja se u tuđ
posao ne mešam. Zašto se u njima ne pominje voda - pa valjda zato što se tu radi o
novcu. Zašto nema hidrauličkih proračuna - valjda zato što sam ja neverovatno
tvrdoglava. Naivna nisam, a Vi još manje.

Suštinsko pitanje, da se voda dovedena do slavine potrošača mora tretitrati

kao proizvod koji ima svoju cenu, cenu koja mora da pokrije sve troškove
proste i deo troškova proširene reprodukcije - kandidatkinja ni ne pominje.

Moram da Vam javim jednu tuţnu vest - Marks je davno umro, a ni Marksove
ekonomske teorije se ne osećaju najbolje. Znate, nije dovoljno da, pišući ovakve
izveštaje, “obnavljate” svoja znanja o svemu u šta se petljate, morate povremeno i da
ih inovirate.

Tačka “Definisanje kriterijuma” je, takođe, veoma uopštena i unosi brojne

nedoumice. Očekivalo bi se da disertacija razmatra i predloţi egzaktne
metode za definisanje kriterijuma iz raznih kategorija kriterijumskog skupa.

177
 Opšte uzevši, imate višak reči u prethodnoj rečenici.

Sem kriterijuma “troškovi/broj ekvivalent stanovnika” i

“troškovi/građevinska površina koja se oprema”, sve je ostalo priča, koja se
kasnije, kada se budu uvodili stvarni kriterijumi u dva razmatrana primera,
svodi na potpuno subjektivne ocene.

Da poglavlje o indikatoru povećanja pouzdanosti sistema ugradnjom novog

elementa nije okarakterisano kao “neke tamo verovatnoće i matematike” od strane
ko mentora iz fusnote174, u disertaciji bi se našao i jedan “pravi hidrotehnički
kriterijum”.

Istakavši na početku ovog poglavlja “da i izbor kriterijuma za

višekriterijumsko rangiranje mora u određenoj meri da sledi, ali i da
koriguje, intuitivni način na koji se u određenoj sredini odluke donose”
kandidatkinja je sve do kraja dosta bukvalno sprovodila tu logiku, što je i
dovelo do toga da se kasnije sve performanse sistema subjektivno ocenjuju
(npr. ocene od 1 do 4 0 ili 1, itd), tako da višekriterijumsko vrednovanje
postaje dekor, kojim se samo daje (kvazi) naučna potpora potpuno
subjektivnim ocenama.

Kandidatkinja se slaţe sama sa sobom i sa gornjim citatom iz disertacije. Da

Vama nije bilo dosadno, do sada biste znali da su u proceduri za izradu programa
razvoja sistema donosioci odluka zapravo gradski organi vlasti. Da budem jasnija,
gradski političari, a ne hidrotehničari, niti urbani planeri, niti finansijski planeri, niti
ostale stručne sluţbe koje u izradi programa učestvuju. Pošto ste se i sami bavili (?)
primenama višekriterijumske evaluacije, sigurno znate da kriterijumi koje predloţi
analitičar a koji se (makar i sasvim subjektivno) ne dopadnu donosocima odluka
mogu da dovedu čitavu aplikaciju u pitanje. Donosioci odluka su ono što im naziv
govori, ljudi koji su izabrani (na ovaj ili onaj način) da odlučuju umesto nas građana
(pa makar svi mi građani bili hidrotehničari). Između ostalog i o tome da li će uopšte
primeniti VE u odlučivanju, ili će se po običaju “posao završiti” uz špricer i
prasetinu.
Ja sebe u ovoj proceduri ne postavljam u ulogu donosioca odluke, niti mi ta uloga
profesionalno pripada, niti mi je to u karakteru. Moţda Vama jeste, ali u mom
modelu nismo ni Vi ni ja oni koji se pitaju o kriterijumima. Moţemo da ih ponudimo,
moţemo da ubeđujemo, moţemo da korigujemo ali moramo da prihvatimo
kriterijume donosilaca odluka. Jer njihova je odluka kada će koji most izgraditi ili
srušiti i oni za nju odgovaraju, a ne analitičari. Višekriterijumska evaluacija treba
da dovede u eksplicitnu vezu objektivna saznanja o razmatranom problemu i
subjektivne stavove donosilaca odluka o ovim saznanjima. Ništa manje i ništa
više od toga.
Stoga u mom modelu pitanje kriterijuma ostaje otvoreno za svaku
pojedinačnu aplikaciju. Zvuči logično?
Uzgred, i objektivna saznanja o nekom problemu, naţalost, ponekad se
mogu izraziti samo binarnim zapisom ili ordinalnim ocenama (šta bi, na
primer, značila “egzaktna ocena” da je “projektna dokumentacija realizovana

174 prof. Del boy

178
73%”?). No, o tome će biti više reči u nastavku.

5. Treća glava “Matematički model za optimizaciju programa razvoja

komunalnog hidrotehničkog sistema i optimizaciju njegove realizacije” bavi
se sa dva zadatka.

Nije baš tako jednostavno. Taman smo došli do suštine mog rada a sad Vi
počinjete da pojednostavljujete. Ne radi se o dva odvojena zadatka, drugi proizlazi iz
prvog.

Prvi je izrada rang liste objekata, kojim će se, prema zadatim finansijskim
ograničenjima formirati program razvoja.

Recimo da je ovo pribliţno ali vrlo neprecizno objašnjenje. Pošto u Vaše loše
namere nemam razloga da sumnjam, sva je prilika da sad namerno i Vaša
terminologija postaje više nego jednostavna.

Za njegovo rešavanje je urađen programski paket OP, koji kao module koristi
poznati i uhodani program višekriterijunskog rangiranja VIKOR i program
GILB (primena metode Gilbertovih lanaca) za rešavanje kombinatorne
optimizacije. Radi se o poznatim i korišćenim metodama, a njihovo spajane u
jednu celinu, predstavlja izvestan razvojni doprinos.

Ovako kako ste Vi napisali ja sam uzela, zaista poznati i uhodani, VIKOR od
prof. Sofronija, zatim od sebe (manje poznati) GILB i povezala ih da rade zajedno. A
šta da rade? Svako ko ima elementarno znanje iz operacionih istraţivanja, pa samim
tim zna makar postavku zadatka višekriterijumske optimizacije i postavku zadatka
kombinatorne optimizacije, zapitaće se odmah kako su ova dva zadatka povezana u
celinu? Odnosno, tek kad definišemo novi zadatak višekriterijumske kombinatorne
optimizacije moţemo da počnemo da ga rešavamo. Makar koristili i “poznate i
uhodane module”. Ovde je reč o matematičkom modelovanju, realizacija programskog
paketa je uzgredna.
Da objasnimo čitaocima što jednostavnije: Sa jedne strane se formira
višekriterijumska rang lista objekata i za svaki od njih sintetička mera prioritetnosti
za gradnju, dobijena modulom VIKOR. Ja ove sintetičke mere prioritetnosti
postavljam u ciljnu funkciju zadatka kombinatornog programiranja i njega rešavam
modulom GILB. Time dobijam (višekriterijumski) optimalam program razvoja koga
je zadatim sredstvima i moguće realizovati u planskom periodu. Bila bih slobodna
da dodam da je u postojećoj teoriji i praksi izrade programa razvoja sistema ovo prvi
put da se finansijska ograničenja egzaktno uzimaju u obzir prilikom donošenja
programa. Znači, u programu će se naći najprioritetniji objekti, a pri tom će
zasigurno biti i novca za njihovu realizaciju.
Da ste, kao ja, iz godine u godinu gledali kako se usvajaju programi, sastavljeni
od objekata za koje samo dobri poznavaoci gradskih političkih prilika znaju
čemu/kome sluţe, koji po nekoliko puta premašuju realne finansijske mogućnosti
grada, programi u koje nisu verovali ni oni koji ih predlaţu, ni oni koji ih usvajaju,
moţda biste razumeli moje skromno samozadovoljstvo ovim modelom.
Neka to bude i samo “izvestan razvojni doprinos”, i onako u ovom izveštaju ne
moţemo da se oslobodimo Vaše subjektivnosti. Znate, nije “doprinos” u tome koliko

179
ste komplikovanu metodu primenili, nego u tome da rešite problem koji dotle niko
nije rešavao/rešio.

Za rešavanje drugog problema - određivanje dinamike realizacije usvojenog

programa (odlučivanje o realizaciji dela sistema čije se faze izdvajaju kao
posebne celine, čija se jednom započeta izgradnja iz funkcionalnih razloga ne
treba prekidati)...

Kao što rekoh, ovo nije “drugi problem”. Naime, kada se formira program razvoja
prvim modelom (a to je onda dokument koji predstavlja zakonsku obavezu za
gradske vlasti) postavlja se niz pitanja:
 Da li je moguće očekivati da vrednosti kriterijuma i njihove relativne vaţnosti
mogu ostati iste tokom 5 ili 10 godina (vremenski horizont za koji se program
radi)?
 Kakvi su tokovi finansijskih sredstava tokom planskog perioda, jer i od njih
zavisi kojim redosledom će započinjati objekti. (Kako Vi kaţete, slikovita opaska
kandidata: čak iako je PP Veliko Selo najprioritetniji objekat, kako da započnemo
da ga gradimo u prvoj godini planskog perioda ako za to u prvoj godini
nemamo dovoljno novca? Da presečemo vrpcu na televiziji i svi odemo kući?
Tog filma smo se već siti nagledali.)
 Mogu li se neki alternativni programi, koji su ušli u program razvoja
korišćenjem prvog modela, razdvojiti na faze realizacije? (Na primer, nizvodna i
uzvodna faza nekog kolektora.) Hajde da omogućimo i diskontinuitet u gradnji
između faza ako je to tehnološki moguće a (višekriterijumski) optimalnije. Tom
prilikom moramo poštovati logičan redosled faza (nizvodna deonica, koja moţe
da se priključi na postojeći sistem, pa tek onda uzvodna, koja moţe da se
priključi tek pošto je prva faza - nizvodna deonica puštena u rad).
Odgovori na sva ova pitanja (koja meni deluju razumno) stavljaju nas pred
problem optimalne dinamike realizacije programa. Dakle, korišćenje ova dva
modela jednog bez drugog prilično je besmisleno. U terminima operacionih
istraţivanja sada se nalazimo pred problemom dinamičke višekriterijumske
kombinatorne optimizacije. Ko god malo poznaje operaciona istraţivanja neće se
sloţiti sa Vama da je i ovo “manje-više poznat problem”, naprotiv, više je nego
originalan, posebno zato što uvodi i faze realizacije i redosled između njih. To u
zadatak uvodi i problem sekvencioniranja, koji je i sam po sebi izuzetno sloţen (i to
Vam moţe potvrditi svako ko makar malo poznaje operaciona istraţivanja), a ovde
se pojavljuje tek kao deo postavljenog zadatka.
Dakle, kako god Vaš (mrzovoljni) izraz “dinamika realizacije programa” zvučao
jednostavno, i koliko je, ruku na srce, tačan, radi se o više nego komplikovanom
matematičkom modelu koji sam konstruisala.
Znate, počinjem iskreno da sumnjam da ste Vi ikada u ţivotu nešto realizovali.
Na stranu Vaša averzija i prema mojoj disertaciji i prema meni lično, iz Vašeg teksta
se meni čini da ste Vi u ţivotu samo mnogo čitali, toliko mnogo da Vam se sve
pobrkalo i postalo “manje-više poznato”. Pretpostavljam da bi se u Vašem širokom
opusu mogla naći i po neka reč ili izraz koji bi, izvučen iz konteksta, mogao da
predstavi da ste se u ţivotu bavili i svemirskim tehnologijama. Moram da priznam
da ste i mene prevarili: čitajući Vašu knjigu “Vodoprivredna računanja” pomislila
sam da iza te “kompilacije manje-više poznatih tekstova” (izraz nalik na one koje Vi
volite da upotreblajvate, samo nešto precizniji) stoji autor koji se svime time (manje-

180
više) bavio. Zbog toga sam očekivala da bar moji matematički modeli naiđu na
“topliji prijem” kod Vas nego delovi rada koji se tiču Vama potpuno nepoznate
problematike.

...razvijen je programski paket DOP...

Kao što rekoh, razvoju programskog paketa prethodilo je matematičko

modelovanje, a zatim razvoj algoritma (što je, ako ste čitali, u kombinatornoj
optimizaciji osnovni “zaplet”). Znate, za mene u (klasičnom) programiranji ima malo
tajni. Prvi put sam za računar sela 1973. godine, kao srednjoškolka, u vreme kada ste
Vi o računarima najverovatnije tek čitali. Zbog toga za mene Vaše “isticanje” razvoja
programskog paketa zvuči pomalo uvredljivo. To je za mene bio najlakši deo posla.

... koji se najpreglednije moţe predstaviti kao zadatak pretraţivanja (0-1)

matrica, kako bi se došlo redosleda i faznosti gradnje određenih alternativa.

Svaki zadatak kombinatorne (0-1) optimizacije svodi se (“najpreglednije”) na

pretraţivanje (0-1) matrica. Ali njegovo rešavanje nije bilo kakvo pretraţivanje, tu
sad na scenu dolaze različiti algoritmi. Još manje je ovo pretraţivanje vršeno “da bi se
došlo redosleda i faznosti gradnje određenih alternativa”. Šta Vam uopšte znači izraz
“faznosti gradnje”? Nemojte se ljutiti, ja bih samo malo preciznosti u izraţavanju.

I taj deo se moţe tretirati kao izvestan razvojni doprinos.

E, baš Vam hvala!

Radi se o iterativnom procesu, jer se za svako slučajno odabrano moguće

rešenje ispituje da li je dopustivo sa stanovišta zadatih finansijskih
ograničenja po godinama planskog perioda, pa ako jeste, ostaje u skupu
neinferiornih rešenja sa kojima će se obaviti višekriterijumsko kompromisno
rangiranje, i tako iteratrivno sve dok se dođe do suboptimalnog rešenja.

Prekratiste Vi meni algoritam, ali na moju sreću i u ovoj kratkoj i ubitačnoj

interpretaciji ima toliko (rekla bih namernih) previda i (nenamernih) gluposti da bi
to bilo tuţno da nije smešno.
 Prvo da se zabavimo izrazom “odabrano moguće rešenje” preko koga
odjednom brzo pređoste u ovom Vašem tako iscrpnom izveštaju. Da bi se
neko rešenje okarakterisalo kao moguće, valjda postoje i neka nemoguća? To
je bio i ključni korak algoritma. Naime, kako bi pretraţivanje punog skupa (0-
1) matrica u realnim situacijama (30 alternativa, planski period od 10 godina)
moglo značiti pretraţivanje 2300 (0-1) matrica dimenzija (30x10), što bi bilo
nemoguće realizovati postojećom računarskom tehnikom u razumnom
vremenu, u prvom koraku algoritma se izdvajaju samo mogući tokovi
realizacije alternativa u pogledu faza realizacije i njihovih redosleda. Time se
oblast pretraţivanja suţava, prema izvršenim eksperimentima, sa 2 IxJ na reda
veličine 2 IxJ . Prilično, priznaćete. Bilo je vrlo komplikovano za realizaciju,
ali se isplatilo.
 Slučajno moguće rešenje formira se slučajnim izborom po jednog od svih
mogućih tokova realizacije za svaku alternativu koji su prethodno

181
 “zapamćeni”.
 Sada se proverava da li je to slučajno moguće rešenje i dopustivo sa aspekta
finansijskih ograničenja. Dosad se moglo i reći da ste ispravno “pretrčali”
preko prvog dela algoritma za (obično) “pretraţivanje (0-1) matrica”, što se
moglo objasniti Vašim lošim namerama. Ali ne verujem da Vam je namera
bila da pokaţete kolika ste neznalica izjavom da je svako dopustivo rešenje
neinferiorno!!! Ovo stvarno ne zasluţuje komentar, kako Vi volite da kaţete.
Ali zasluţuje da Vam se svi slatko nasmejemo. Kad ste već ovaj deo izveštaja
prepisivali iz izveštaja prof. Sofronija trebalo je da to uradite doslovce. Tamo
piše “ako je rešenje dopustivo i neinferiorno”. (Vama je naravno, bilo mnogo
značajnije da dodate Vaše opštepoznate stavove o tome da je sve to “opšte
poznato”. Nekima i jeste poznato, ali očigledno ne i Vama.)
 Naravno da se radi o iterativnom procesu, a kakav bi bio? Kaţete “i tako
iterativno, sve dok se ne dođe do suboptimalnog rešenja”, kao da je i taj
proces neka neopisiva gnjavaţa, kao i moj rad uostalom. Znate, tu je bitno da
moj proces konvergira, i to dosta brzo.

Radi se, znači, u oba slučaja, o primeni poznatih metoda operacionih

istraţivanja koje su razvojno unapređene utoliko što su spojene u
odgovarajuće programske pakete.

Opet Vi da sam se ja bavila programiarnjem! I to Vi koji ni algoritam niste uspeli

da ”pročitate” korektno iako je u disertaciji data i vrlo jasna i velika slika.

U tom delu pod alternativama se podrazumevaju potpuno izdvojeni delovi

(podsistemi), kojim se neki infrastrukturni sistem širi u nekom pravcu (npr.
alternativa A1 je krak novog vodovoda prema naselju A, alternativa A2 krak
koji ide ka naselju B itd.).

Nije baš tako jednostavno, što biste i Vi znali da Vam nije bilo dosadno dok ste
čitali odeljak 2.3.6, ali neka Vam bude.

U suštini, sa hidrotehničkog stanovišta, to i nisu alternative, već se radi o

delovima projekta - podsistemima koji se moraju realizovati kad tad, samo se
radi o tome kada i kako te delove uskladiti sa novčanim resursima.

Moţda ste Vi, sa hidrotehničkog stanovišta, i u pravu. Jedini je problem u tom

stanovištu što se program razvoja sistema ne usvaja sa “hidrotehničkog stanovišta”,
već sa stanovišta (višekriterijumskih) prioriteta koje ima gradska zajednica i njenih
finansijskih resursa. Dakle, za hidrotehničare ovo “kad-tad” pitanje uopšte ne mora
biti od značaja. “Alternative” koje Vi pominjete su alternative koje hidrotehničari
razmatraju prilikom izrade Generalnog rešenja sistema, studija, projekata. Po treći
put Vam ponavljam da je taj deo posla završen pre nego što se pristupi izradi
programa razvoja sistema. (Ako ne verujete meni, razmislite sami - koji bi normalan
političar uopšte razmatrao mogućnost da u program, a podsećam Vas, realizacija tog
programa je onda obaveza za gradske vlasti, stavi neki objekat za koji hidrotehničari
još “studiraju alternative”.)

Hidrotehnički je mnogo esencijalniji problem koji kandidatkinja uopšte ne

182
 pominje:

Taman sam mislila da sa rezignacijom pređem preko Vašeg ponavljanja toga šta
ste Vi zamišljali da je programiranje razvoja komunalnih hidrotehničkih sistema, kad
me iznenada razveseliste još jednom metaforom:

kako tu “mnogokraku hidru”...

Moje skromno poznavanje vodovodnih sistema navodi me na pomisao da bi

ispravnije bilo da ste rekli “više višestruko isprepletanih mnogokrakih hidri”, hoću
da kaţem - jedan vodovodni sistem moţe imati više izvorišta (to su valjda po Vama
“tela” hidri ?), ima tu i nekih prstenova... ne razumem se dovoljno u anatomiju hidre
pa da mogu da “prepoznam” rezervoare, crpne stanice... Sa medicinske tačke
gledišta mnogo je interesantnije pitanje zašto ste kao metaforu odabrali hidru, a ne
na primer hobotnicu?

... novih podsistema koji se postepeno širi na sve strane nekog postojećeg
sistema obezbediti novim elementima konfiguracije i novim delovima
sistema, da bi bila ostvarena zahtevana funkcionalnost i zahtevana
obezbeđenost. Ako se zadatak tako postavi, sve postaje drukčije i mnogo
sloţenije no što to predpostavlja...

Pravilno je pretpostavlja a ne predpostavlja. Pravopis!

...kandidatkinja: moraju se primeniti veoma sloţene hidrotehničke metode da

bi se analiziralo stvarno stanje sistema, otkrila uska grla u pogledu pritiska i
protočnosti (u slučaju vodovodnih i kanalizacionih sistema), determinisati
razlozi nedovoljne pouzdanosti sistema. U tako realno postavljenom
hidrotehničkom zadatku logika definisanja varijanti je sasvim drukčija: kako
od velike game mogućih hidrotehničkih rešenja, rešenja kojima se ostvaruju
zahtevani ciljevi - odabrati onu varijantu koja je suboptimalna po kibernetski
korektnom definisanju zadatka (sub) optimalnosti. Znači, nije pravi
varijantni problem odrediti koji deo nekog planiranog kolektora u nekom
novom naselju treba odabrati za I fazu realizacije (kako to postavlja
kandidatkinja i analitikom i na sl.22), već kako ustanoviti šta se u mreţi
dešava nakon neke faze izgradnje novih stambenih blokova, gde su neophodne
intervencije, koje su varijante kojima se takav problem moţe rešiti i koja je
varijanta i po kojoj dinamici najbolja, po više egzaktno definisanih
kriterijuma. A za tako postavljen problem se koristi sasvim dručiji analitički
pristup planiranju, koji se zasniva na modeliranju hidroloških i hidrauličkih
procesa u sistemu, što kandidatkinja čak ni u nekoj fusnoti ne pominje.

Na ovaj hidrotehnički ep mogu samo jednostavno da Vam odgovorim - pa

uradite sve to što tu piše i dajte mi ulazne podatke za moju proceduru za izradu
programa razvoja sistema. Valjda smo dosad svi shvatili da bavimo različitim
poslovima. Uzgred, nije tačno da se to za šta me optuţujete baš nigde u disertaciji ne
pominje.
Međutim, meni je iz ovog epa postalo jasno nešto drugo. Ko-mentor iz fusnote175

175 prof. Del boy

183
me je više puta upozoravao da za mene nije dobro što sam za mentora izabrala
“stranca”, “električara” i to na “našem fakultetu” (a ja, jadna, sve do sada mislila da
je sva nauka jedno). Tek sada shvatam da je bio u pravu, velika je nevolja za mene
što ni prof. Sofronije ni prof. Kiki nisu hidrotehničari, te ste lepo uspeli da ih
isprepadate ovom bombastičnom hidro-logorejom, pa su i u svoj izveštaj prepisali
ponešto od nje. Sreća, bar sam ja (neki) hidrotehničar. Pa pošto Vi sebi dopuštate da
ovako nadobudno, nekompetentno i zlonamerno ocenjujete moju profesiju (planera
komunalne infrastrukture) o kojoj ne znate ništa, evo da i ja Vama (“stručnjaku za
hidrotehničko planiranje”, ma šta to bilo) postavim nekoliko pitanja i dam nekoliko
sugestija − kao hidrotehničar hidrotehničaru:
 U gornjoj metateoriji “hidrotehničkog planiranja” zaboravljate da spomenete
rekonstrukciju i/ili zamenu dotrajalih objekata. Naime, problem “mnogokrakih
hidri” koje se “na sve strane šire” trenutno je problem Afrike i Juţne Amerike (od
kojih smo mi poprilično daleko), odnosno gradova koji trpe značajnu prostornu
ekspanziju. Evropski gradovi i gradovi Severne Amerike u kojima su postojeći
vodovodni i kanalizacioni sistemi stari i preko sto godina imaju sasvim drugi
problem − moraju svojim “hidrama” da zamenjuju, upliću i/ili dodaju “krake”,
revitalizuju “tela”... Najnoviji radovi iz onoga što Vi nazivate “hidrotehničkim
planiranjem” u svetu najčešće se bave upravo rekonstrukcijom i revitalizacijom
sistema. Pa Vi ste passe i u “hidrotehničkom planiranju”?!
 Kako definišete pojmove “zahtevana funkcionalnost” i “zahtevana
obezbeđenost” vodovodnog sistema? Posebno bih volela da mi na ovo pitanje
odgovori ko-mentor iz fusnote176. Meni, pravo da Vam kaţem, oba izraza zvuče
kao prazne fraze.
 Koje “sloţene hidrotehničke metode” predlaţete za analizu “stvarnog stanja
sistema” a posebno kako definišete “stvarno stanje sistema”? Ja bar u disertaciji
dadoh neke grupe kriterijuma za ocenu stanja sistema, a Vi ništa - prosto
“stvarno stanje sistema”?! Ko je ovde uopšten i površan?
 Izraz “uska grla u pogledu pritiska i protočnosti (u slučaju vodovodnih i kanalizacionih
sistema)” zvuči, u najmanju ruku, “hidrotehnički konfuzno”.
 Koje “sloţene hidrotehničke metode” predlaţete za “determinisanje nedovoljne
pouzdanosti sistema”? Opet bih to volela da čujem od ko mentora iz fusnote177.
Pošto je on za moj simulacioni model za određivanje pouzdanosti rekao da su to
“neke tamo verovatnoće i matematike”, mora da krije nešto originalno i
“hidrotehnički sloţeno” u svetskim razmerama na ovu temu.
 Uopšte ne vidim “realno postavljen hidrotehnički zadatak” u Vašem epu. Obezbediti
“zahtevanu funkcionalnost” i “zahtevanu obezbeđenost”? Nemojte, molim Vas, tako
“definisan zadatak” moţete da “prodate” nekom “naručiocu studije” koji oseća
strahopoštovanje pred profesorima univerziteta. Ali nijednom hidrotehničaru!
 Bojim se da “varijantu koja je suboptimalna po kibernetski korektnom definisanju
zadatka (sub) optimalnosti” ne moţete prodati baš nikome. Ovako “učene”
konstrukcije preplašiće Vašeg malog naručioca studije i potraţiće “izvršioca
naučnih radova” na nekom malo prizemnijem mestu. Sa druge strane, svako ko
zna značenje reči u gornjem izrazu, reći će Vam da je Viner klasika, i kao svaka
klasika zgodan za čitanje uveče pred spavanje. Terminologija Vam je, rečju, out-
moded. Zar Vi zaista sve nas obične smrtnike (uključujući i Vaše kolege koje sede

176 prof. Del boy

177 prof. Del boy

184
 u Nastavno-naučnom veću i koje treba da odlučuju o Vašem izveštaju) drţite za
“prostotu” koju je tako lako moguće zaseniti?
 Ne postoje “pravi varijantni problemi” i oni koji nisu pravi. I sam izraz “varijantni
problem” je vrlo nezgrapan. Dakle, ne postoje “prave” analize varijantnih rešenja i
“neprave”, postoje različite analize. To što Vi to ne moţete da shvatite da se ja
bavim analizama različitim od Vaših izgleda da nije pitanje Vaše inteligencije, već
karaktera.

A sad konačno idemo na nesrećne primere.

6. Zadnji, četvrti deo disertacije je posvećen primeni predloţene metodike.

Metodologije. Metodika je nešto drugo.

Data su dva primera: (a) razvoj beogradskog kanalizacionog sistema, (b)

optimizacija programa nekih primarnih objekata beogradskog vodovoda.

Vrlo ste neprecizni, čini mi se tendenciozno. Dakle, primeri se zovu:

1. Jedan program razvoja beogradskog kanalizacionog sistema
2. Optimizacija programa realizacije nekih primarnih objekata beogradskog
vodovoda.

Prvi primer je tako banalno postavljen...

Ovo je sve odavno bljutavo, ali hajde da nastavimo.

...da je začuđujuće da ga je mogao postaviti hidrotehnički inţenjer.

Pa i ne postavlja ga u realnosti hidrograđevinski inţenjer, nego zajedno

Urbanistički zavod, Sluţba razvoja beogradske kanalizacije, Direkcija za gradsko
građevinsko zemljište... a sve “pod komandom” donosilaca odluka odnosno
gradskih vlasti. Ja u ovom primeru, kao predlagač procedure za programiranje
razvoja sistema, po zanimanju planer komunalne infrastrukture, ilustrujem
predloţenu proceduru jednim mogućim sinopsisom kako bi neke hipotetične
gradske vlasti sa svojim stručnim sluţbama mogle da postave problem. Verujte mi
na reč, u praksi ga postavljaju mnogo banalnije od mene.

Naime, izuzetno sloţen problem beogradske kanalizacije, sa nizom uskih grla

koja se raznim hidrotehničkim modelima moraju determinisati, kako bi se
stvorio prostor za traţenje varijantnih rešenja...

Ĉast mi je da Vas izvestim da je Generalno rešenje beogradske kanalizacije

usvojeno 1977. godine i da je još uvek na snazi. Ne sporim ni “sloţene probleme” ni
“uska grla”, šta god to bilo, pa ni potrebu da se uradi novo Generalno rešenje. Ĉak
sve formalne i neformalne studije za koje ja znam da su u međuvremenu rađene ili
se rade pominjem, doduše u fusnotama. Međutim, moram da ponovim po ko zna
koji put - za proceduru koju predlaţem vaţeća planska dokumentacija je ulazni
podatak. Da niste očekivali da u doktorskoj disertaciji, uz put, uradim i novo
Generalno rešenje beogradske kanalizacije? Toliko nadobudna hidrotehničarka

185
nisam.

...kandidatkinja je svela na dve alternative: A1:kanalisanje nekanalisanih

ulica, A2: umesto toga, izrada postrojenja za prečišćavanje otpadne vode.

Kandidatkinja je u ovom primeru pokušala da ilustruje kompletnu proceduru

izrade programa razvoja. Krenula je preko politike razvoja prostora (iz vaţećeg
GUP-a), i iz nje izvela dve alternativne politike razvoja sistema A1: kanalisanje
nekanalisanih ulica i A2: izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadne vode. Pri
tom je jasno i glasno napisala da (kao hidrotehničarka) smatra da bi (po njoj kao
hidrotehničarki) jedina ispravna politika razvoja sistema bila A3: izgradnja
postrojenja za prečišćavanje i kanalisanje nekanalisanih ulica, ali kako se radi o
ilustrativnom primeru namerno “zaboravlja” tu moguću politiku razvoja, da bi se u
nastavku bavila sa pet postrojenja za prečišćavanje i pripadajućom primarnom
mreţom a ne još i stotinama nekanalisanih ulica (o kojima, uzgred, ne postoji
odgovarajuća informaciona osnova, pa ne znam ni kako bih se njima bavila, sve i da
sam htela). Zamislite koliko bi takav primer bio ilustrativan?

Uvedena su četiri kriterijuma: K1: Obim problema koji se rešava(!?!) sa

kvalitativnim ocenama 1-4, K2: Uticaj na zaštitu ţivotne sredine
(kvalitativna ocena 1-4), K3: Realni izvori finansiranja (takođe subjektivne
ocene 1-4) i K4 Politički prioritet (!?!) sa kvalitativnom ocenom 0-1. Izdelivši
od oka ocene varijantama (najviše ocene alternativi A2 po K1, K2 i K3,
prednost A1 samo po političkom prioritetu), primenom predloţene metodike
začas bi dobijena strategija: treba graditi postrojenje za PPOV.

Evo, konačno i ja sa Vama u nečemu da se sloţim. Niti sam (samo) zadovoljna

kriterijumima koje sam predloţila, niti ocenama koje sam zadala, niti “brzinom”
kojom sam došla do rešenja do kojeg sam imala nameru da dođem da bih ilustrativni
primer svela na pet alternativa, tj. pet PPOV-a, kako ih Vi zovete. Da je bilo dobre
volje, moţda je neki hidrotehničar iz moje Komisije za pregled i ocenu disertacije
tokom poslednje tri godine, koliko su upoznati sa ovim primerom, mogao da mi da
neki pametniji predlog koji je bilo moguće realizovati sa postojećom informacionom
osnovom.
Uzgred, mislite li Vi da gradski političari uopšte razmišljaju o politici razvoja
sistema? I da pri tom u svojim glavama imaju razgraničene bilo kakve kriterijume pa
makar ocenjene i najsubjektivnijim mogućim ocenama? Nemaju, sem onog jednog,
političkog, iza koga ste Vi opet stavili svoj genijalni znak interpunkcije za šok - (!?!). I
šta je taj šok trebalo da znači? Da političari nemaju političke prioritete, da se ti
prioriteti ne smeju uzeti u obzir pri odlučivanju, da je šokantno što se tako opasna
reč nalazi u jednoj disertaciji na Građevinskom fakultetu ili nešto četvrto? Ja mislim
da ste znak za šok stavili − za svaki slučaj. Opreznost sa takvim stvarima nikad nije
na odmet.

Nakon toga slede stranice prepričavanja dispozicija pet beogradskih (i

prigradskih) kanalizacionih sistema koji gravitiraju ka po jednom od
predviđenih PPOV...

Vidim da opet počinjete da se dosađujete, ali šta Vam, molim Vas, znači to “(i

186
prigradskih)”? Svih pet postrojenja i pripadajuća mreţa nalaze se na
administrativnoj teritoriji grada Beograda i to je ono što je vaţno. Realizacija svih
postrojenja i mreţe je u nadleţnosti gradskih vlasti.

...ti podsistemi se proglašavaju za alternative...

Pa naravno da se “proglašavaju” za alternative, gradske vlasti razmatraju koja će

od pet planiranih postrojenja graditi u narednih deset godina (za njih to jesu
alternative) a zatim i dinamiku njihove realizacije.

...zatim opet sledi usvajanje kriterijuma koji se zasnivaju na subjektivnim

ocenama (osim K1:vrednost investicija/ broj korisnika)...

Ja mislim da Vi hitno treba da pokušate (otvoreno) da se bavite politikom bar iz

dva razloga. Prvo, bez problema govorite (i čak stavljate na papir) neistine. U ovom
primeru samo jedan kriterijum je ocenjen ordinalnom ocenom i to vrlo razumnom
ordinalnom ocenom. Drugo, gde bi nam bio kraj kad bismo imali na primer
predsednika gradske vlade koji bi tako vladao (egzaktnim) kriterijumima za svaki
problem kao Vi.

...da bi nakon 50.000 iteracija (!) ceo problem doveo do zaključka: ne

započinjati alternativu A1 (centralno PPOV) “dogod se ne sakupe dovoljna
inicijalna sredstva”.

Sve i da je ovo jedini zaključak iz rada mog optimizacionog modela (a dobro

znate da nije, već on daje dinamiku realizacije svih pet postrojenja iz koje se mogu
izvesti razni zaključci), moram da Vam priznam da ja ne bih ţalila ni milione
iteracija da dokaţem gradskim političarima i mnogo prostije stvari nego što je
“nemoj da započinješ objekte za koje nemaš para”.

7. Drugi razmatrani primer je optimizacija programa realizacije nekih

primarnih objekata beogradskog vodovoda.

U redu.

Kandidatkinja je odabrala 17 lokacija beogradskih naselja,

Eto, vidite kako ne vladate ni osnovnim pojmovima, to uopšte nisu “lokacije

beogradskih naselja”, što ne znači ništa, već planirane lokacije za masovnu stambenu
izgradnju.

sa odgovarajućim razvojnim planovima preduzeća BVK.

Ne postoji dokument koji se zove “razvojni plan” JKP BVK. Još manje bilo kakav
planski dokument ovog preduzeća u kojem povezuje svoje objekte za planiranom
stambenom izgradnjom. JKP BVK je samo jedan od učesnika u izradi programa
razvoja, vaţan (ali ne jedini) predlagač objekata koji bi trebalo da uđu u program.
Uzgred, Sluţbe razvoja JKP BVK su te koje bi trebalo da se bave svim onim
“hidrotehničkim planiranjem”, tj. studijama, analizama... te da nakon što ih usvoje,

187
daju saglasnosti na urbanističku i projektnu dokumentaciju, mogu i da ih predloţe
(kao alternative) za ulazak u program razvoja. Program razvoja donosi Skupština
grada, to je gradski dokument, s obzirom da grad i finansira njegovu realizaciju.
Zvuči logično, zar ne? Poslednji put ću da ponovim, ja u ovoj disertaciji nisam
(napredni) inţenjer u Sluţbi razvoja JKP BVK, ja sam predlagač celokupne
procedure za izradu programa razvoja i predlagač optimizacionog modela, gde je
optimizacija programa samo jedan korak u celoj proceduri. Moţda je Vama neki
drugi korak procedure interesantniji, ali ja sam odabrala baš ovaj. I da Vas podsetim
po ko zna koji put, to sam jasno napisala i u predlogu teme.

Usvojeno je šest kriterijuma sa ocenama (egzaktan je samo kriterijum

K1:vrednost investicija/broj novih stanova...

Šta je neegzaktno u kriterijumu K6 koji tretira interes JKP BVK da izgradnjom

objekata obezbedi kvalitetnije i sigurnije vodosnabdevanje i koji je kvantifikovan
preko relativnog povećanja pouzdanosti sistema nakon realizacije odgovarajuće
alternative? Upravo na onaj način za koji me bar tri puta u prethodnom tekstu
optuţujete da ga ne koristim. Ponovo pišete neistine, gospodine Profesore.
Istine radi, podaci koji su u model uneti kao ocene po ovom kriterijumu su
izmišljeni, s obzirom da JKP BVK ne radi analize pouzdanosti svog sistema. I to je u
disertaciji naglašeno.

...ali nije uopšte jasno da li su te investicije neophodne baš za te stanove!).

Ĉemu znak uzvika, ako Vam nije jasno polako otvorite ponovo disertaciju, strane
145-146, i tu ćete videti Tabelu 28, sada otvorite Generalno rešenje beogradskog
vodovoda (ono je doduše menjano, ali ne u pogledu objekata koji se u mom primeru
tretiraju) i uporedite tabelu sa kartom. Moţda Vam bude jasnije. Zatim nađite moj
rad iz 1987. na koji se pozivam na strani 146, tu ćete pročitati šta je “matrica veze
između stambenih lokacija i primarnih objekata vodovoda”, pa će Vam moţda
postati jasno kako je nastala Tabela 29 tj. alternative. Verujte mi da nije
komplikovano, samo nemojte da se nervirate unapred. Opet samo jedna obična (0-1)
matrica.

Uvodi se i besmislen kriterijum, “širi društveni interes”, koji se svodi na to

da li “postoji pritisak stanovništva” da im se izgradi vodovod, što ne
zasluţuje komentar.

Bravo! Znala sam da nećete uspeti da se uzdrţite i do kraja sve predstavite kao
čist “hidraulički udar” po mojoj disertaciji. Naravno da je za Vas potpuno
besmisleno da bi građanima u nekom naselju moglo da padne na pamet da se usude
da od gradskih vlasti traţe da im se izgradi vodovod. Još besmislenije da bi se neki
političar mogao obazirati na to ili mu pridavati značaj “šireg društvenog interesa”.
Ali tako stvari stoje samo u Vašoj autoritarnoj glavi i u zemlji u kojoj Vi ţivite i
izigravate autoritet. To ne znači da ste ovom pakošću sa ovim negativnim izveštajem
Vi mene oterali iz moje zemlje, nemojte se previše radovati.
U mojoj zemlji građani će traţiti šta god hoće, a za političre će to morati da bude
širi društveni interes. A ja ću praviti modele u kojima će se sve uzimati u obzir, i
subjektivno i egzaktno, jer to je realnost. Znate, ţivot jednog grada mnogo je

188
komplikovaniji od “sloţenih hidrauličkih modela”, a Vaše “mnogokrake hidre” su
tu samo da građanima obezbede vodu, ni manje ni više od toga. Uostalom, ne vredi
da Vam objašnjavam stvari koje ne moţete da shvatite. Najbolje je da Vi i Vama
slični odete u penziju u toj Vašoj zemlji u kojoj su širi društveni interesi besmisleni,
gde postoje samo pojedinačni interesi odabranih. To Vam jedino i preostaje, s
obzirom da u mojoj zemlji neće biti Komiteta, Komisija, Studijskih grupa... u kojima
će se prodavati “suboptimalne po kibernetski korektnom definisanju zadatka (sub)
optimalnosti” magle. I od njih praviti velike naučne karijere.
Pretpostavljam da se sada kao jedan pragmatičan čovek (za sva vremena) pomalo
i kajete što ste napisali ovu rečenicu mesec dana pre “istorijskih izbora”, nije bilo
neophodno, pa već ste moju disertaciju “udavili” u svoj onoj vodi. A kako sada da se
preobratite u autohtonog demokratu, makar spolja? Nikako. Morali biste mnogo,
mnogo da čitate da biste promenili terminologiju, a za to nemate vremena. A i znaju
Vas ljudi. Da niste celog ţivota gazili sve oko sebe i ispod sebe, a bili toliko ponizni
prema onima iznad sebe, moţda biste se i provukli. Naţalost, bili ste previše
upadljivi.

8. Moţe se postaviti pitanje: kako je moglo doći do ovakvih metodoloških

promašaja?

Da li je moja disertacija “metodološki promašaj” ili ste Vi i ljudi poput Vas

“metodološki doprinos” autoritarnih reţima razvoju ljudske civilizacije, to je sasvim
drugo pitanje.

Odlukom o prihvatanju teme određena su dva mentora, prof. dr. Sofronije i

prof. dr. Del boy. Blagovremene sugestije mentora prof.dr. Del boya...

O kojima ste već čitali u mom odgovoru i njegovim fusnotama.

...koje su se odnosile na hidrotehnički deo problema (neophodnost unošenje

hidrotehničkih kategorija...

Greška u padeţu, unošenja a ne unošenje.

...u analizu, modeliranje, itd)...

Treba da stoji modeliranje itd.) a ne modeliranje, itd). Dakle, ispred itd se ne

stavlja zarez, ali se iza njega stavlja tačka. Ako već ne znate pravopis makar
razmislite - itd je skraćenica za i tako dalje. Na kraju nabrajanja, ispred veznika i, ne
stavlja se zarez. A iza svake skraćenice treba da stoji tačka.

...kandidatkinja nije uzela u obzir, te je kasnije prestala da se tom mentoru i

obraća za sugestije.

Tačno, nakon što je zaključila da on ama baš ništa ne razume (i ne ţeli da razume)
i nakon što se eksperimentalno, što ju je koštalo pola godine rada, uverila da ko-
mentor iz fusnote178 ne zna ni šta je pouzdanost vodovodnih sistema.

178 prof. Del boy

189
 Prof.dr. Sofronije je bio dosta dugo otsutan...

Nije, nego je bio odsutan. Pravopis.

... van zemlje, prateći rad koji se odnosi na softvere OP i DOP, ali nije
mogao da prati aspekte primene, računajući da će kandidatkinja to usaglasiti
sa mentorom za hidrotehničku oblast.

Istine radi, programski paketi OP i DOP bili su završeni pre nego što je prof.
Sofronije otputovao. Istine radi, niko mi nije pomagao pri matematičkom
modelovanju, prof. Sofronije mi je puno pomogao oko algoritma, i uopšte se nije
mešao u izradu softvera. “Praćenje rada” na daljinu koje pominjete odnosilo se na
testiranje rezultata. Prof. Sofronije je, naime, rešio isti zadatak i drugim algoritmom,
pa smo samo upoređivali rezultate. Na kraju mi je, pre tehničke obrade, poslao i listu
od preko sto primedbi na integralni tekst disertacije, koje su išle do najsitnijih detalja.
Nikako nije mogao računati na moje “usaglašavanje stavova” sa ko-mentorom iz
fusnote179, s obzirom da mu je jako dobro poznat “tretman” koji sam doţivela kod
istog. Vi jednostavno opet pište (i potpisujete) neistine, i to znate.
Uostalom, pretpostavimo da Vi govorite istinu. Onda ja mogu da postavim
pitanje Nastavno-naučnom veću: kakav su oni “mentorski tim” kada je moglo doći
do takvih “metodoloških promašaja” da ja sa jednim od njih uspešno preko tri
godine radim na temi koju sam i prijavila, a drugi sve vreme ţeli da se ja bavim
nečim sasvim trećim. I da se ta “metodološka zbrka” otkrije tek pošto predam
disertaciju. Ako je već bilo nekakvih problema u “komunikaciji” mentorskog tima,
zašto ih nije razrešio prof. Hranislav, po funkciji ono (sve) što jeste.

Kandidatkinja je u jednom trenutku samostalno zaključila da je disertacija

završena i predala je, te je posledica svega toga ovakav nezadovoljavajući
rezultat.

Najdirektnije laţete, prof. Hranislave. Finalni tekst disertacije bio je kod Vas na
čitanju preko dva meseca. Bar tri puta sam lično dolazila da čujem Vaše primedbe.
(Pa i ja znam “ko se pita” na Hidrotehničkom odseku.) Na kraju ste mi rekli da Vi
nemate vremena to da čitate, da ćete poslati e-mail prof. Sofroniju i pitati da “da li je
to u redu” i da sud o disertaciji prepuštate njemu. Sačekala sam i taj famozni e-mail
pre nego što sam predala rad. Kada su Vas na ovo podsetili, Vi onda počinjete da
obmanjujete, kaţete da ja “nisam dobro čula”, da ste rekli “mentori a ne mentor”.
Moţda sam nagluva i mogu da prečujem jedno slovo, ali se Vi onda najblaţe rečeno
neobično ponašate ako se sa ko-mentorom iz fusnote180 dopisujete elektronskom
poštom oko moje disertacije, a sedite na nekoliko metara jedan od drugog. Mi smo
se, naime, slatko ispričali o e-mailovima, ako se toliko sećate. Podsećam Vas da sam
ja ponovo došla da proverim da li je “odobrenje” prof. Sofronija stiglo. Zašto tada
niste spomenuli drugog ko-mentora već ste rekli “Što se mene tiče, u redu.”.

ZAKLJUČAK

179 prof. Del boy

180 prof. Del boy

190
 Imajući sve gore navedeno u vidu, sa ţaljenjem

Potrudiću se da iskreno zaţalite. Potrudiću se da jedna mala “hidrotehničarska

spletka” sa elementima egocentrizma, kojima tako volite da se bavite, i ostajete
nekaţnjeni jer ih uvek sprovodite nad ljudima koji na ovaj ili onaj način od Vas
zavise, postane Vaša velika profesionalna i ljudska blamaţa. Ja srećom nemam
problema koje imaju ljudi koji imaju nesreću da rade sa Vama. Nikome u ţivotu
nisam bila nadređena niti podređena, to je prosto pitanje stanja svesti. Mogu sa ovim
izveštajem, koji ste potpisali, da radim šta hoću. Mogu, na primer, da Vas tuţim
sudu za nanesenu materijanu i nematerijalnu štetu, pa da pred sudskim veštacima
objašnjavate šta je “hidrotehničko planiranje mnogokrake hidre” po Vama. Mogu sa
ovim izveštajem da se sprdam svuda i na svakom mestu, jer on je Vaša sramota, a ne
moja. Zamislite naslove u štampi “Kandidat tuţio Komisiju”? Ja sam uvek orna za
šalu, podjednako na svoj račun koliko i na tuđ, a Vi?

...moramo da konstatujemo da kandidatkinja nije dala naučne doprinose

metodici planiranja hidrotehničkih infrastrukturnih sistema, koji bi
kvalifikovali disertaciju kao rad na osnovu koga bi se mogao steći naučni
stepen doktora tehničkih nauka.

Za razliku od ovog izveštaja koji je dao ogroman naučni doprinos “metodici”

bezčašća i gluposti. Naţalost, za ovakve “doprinose” ne postoje odgovarajuća
naučna zvanja. Moţemo samo slatko da Vam se smejemo.

Potpuno su izostalo bilo kave hidrotehničke analize, bez kojih se ne moţe

utvrditi ni stvarno stanje sistema, ni valjanost rešenja problema.

Pošto smo dosad više puta apsolvirali činjenicu da Vi ne shvatate ni šta je

problem kojim se tačno bavim u svom radu, besmisleno je da razmatramo
nedefinisane pojmove “stvarno stanje sistema”, a još manje “valjanost rešenja”.
Uzgred, opet greška, izostale a ne izostalo.

Kriterijumi koje je kandidatkinja uvela u razmatranje u dva razmatrana

primera svode se na subjektivne ocene, koje vulgarizuju odlučivanje i prevodi
ga u sferu opasnog posla, jer se vrlo ogoljeni subjektivizam fiktivno obavija u
veo naučnih metoda. Na taj način se svako rešenje moţe “naučno”
nametnuti kao najbolje, što pruţa prostor za neverovatne manipulacije u
procesu planiranja i odlučivanja.

Prevode ga, a ne prevodi ga. Ali to je najmanje, u Vašu pismenost smo se već
uverili. Znate, Vi ste potpuno u pravu, metode VE unose u modele odlučivanja i vrlo
ogoljeni subjektivizam. I u tome je njihova prednost u odnosu na klasične metode
planiranja. Upravo u toj ogoljenosti. Time obezbeđujemo transparentnost
odlučivanja. Subjektivnost pri donošenju političkih odluka (a odluke o tome koje će
investicije u objekte vodovoda i kanalizacije biti realizovane u određenom planskom
periodu jesu političke odluke) nećemo pobediti tako što ćemo je sakriti pod tepih, jer
će ona odlučivati i ispod tepiha, bez obzira na sve “hidrotehničke analize” (čiju
nuţnost ne sporim, ali se ovde ja njima ne bavim). Protiv subjektivnosti, odnosno

191
samo onog lošeg što ona nosi, moţemo da se borimo samo tako što ovakvim
modelima odlučivanja nateramo donosioce odluka da jasno iskaţu sve svoje
subjektivne stavove u matrici evaluacije i matrici prioriteta. Onda će oni biti vidljivi i
samim tim donosiocima odluka i javnosti. Javnosti koja tim istim donosiocima
odluka sutra opet treba da izglasa poverenje. Time ih učimo odgovornosti pri
donošenju odluka.
Ja znam da ste Vi, i takvi kao Vi, za klasiku. U kojoj Vi napravite “izuzetno
sloţenu hidrotehničku studiju” u kojoj sve vrvi od “varijanti koje su suboptimalne po
kibernetski korektnom definisanju zadatka (sub) optimalnosti” (ja Vama ne sporim da
takvim studijama i treba da se bavite i nisam kompetentna da o njihovim
vrednostima sudim), onda neki mali politički moćnik, ne otvorivši je, tresne njome
po stolu, pozove se na autoritete koji su studiju potpisali i mirno ode da poloţi
kamen temeljac za spomenik Osmom putniku na Cvetnom trgu ili neku sličnu
budalaštinu koje uopšte nema u Vašoj “izuzetno sloţenoj hidro...”. I vuk sit i koze na
broju.
Moja disertacija je doprinos protiv takvog načina odlučivanja.

Prilikom usvajanja teme disertacije, već je u samom naslovu, na insistiranje

katedra za hidrotehniku, naglašen je izrazit hidrotehnički karakter
istraţivanja i naglašen smer potrebnih naučnih doprinosa.

U ovoj rečenici imate jedno je viška i treba katedre umesto katedra. “Prilikom
usvajanja teme disertacije” − usvojili ste je jednoglasno i bez primedbi na sadrţaj koji
sam u predlogu teme dala. Šta ste Vi tada mislili da stoji iza mojih reči − ja ne znam.
Znam da sam u disertaciji dala upravo ono što sam i predloţila.

Naţalost, u razrađenoj metodici planiranja hidrotehnike i njenih metoda

uopšte nema, a primeri na kraju disertacije dati iz oblasti hidrotehnike -
krajnje nespretno su formulisani, analizirani i interpretirani.

Na opštu ţalost.

Sumirajući ocenu podnete doktorske disertacije potpisani članovi Komisije

zaključuju:

 da disertacija nije dala naučne doprinose,

U kojoj naučnoj disciplini?

 da su razvojni doprinosi na nivou koji bi bio na nivou magistarske teze

prema kriterijumima koji su već uobičajeni na Odseku za hidrotehniku
Građevinskog fakulteta u Beogradu,

Bez namere da se upuštam i sporim sa “uobičajenim kriterijumima”, najtoplije

Vam se zahvaljujem i odbijam ponudu za još jednu magistarsku diplomu od Vas. Ja
sam, naime, diplomu magistra Sistemologije i logistike dobila još 1986. godine, posle
izuzetne saradnje sa prof. Radivijem Petrovićem, koji ne samo da je u oblasti
operacionih istraţivanja mnogo veće ime nego što ste Vi ikada bili u svim
nebrojenim oblasima kojima se “bavite”, već je i čovek koji zaista ume

192
multidisciplinarno da misli. Njemu, na primer, nije bio nikakav problem da shvati
šta je to Srednjoročni program stambene izgradnje, iako mu nisam pisala onolika
dosadna uvodna objašnjenja.

 da je prezentirana metodologija neupotrebljiva za iole ozbiljnija

hidrotehnička planiranja hidrotehničke infrastrukture,

Potpuno se slaţem, s obzirom da je definicija pojma “hidrotehnička planiranja

hidrotehničke infrastrukture” nepoznata u savremenoj teoriji planiranja.

 da bi primena definisane metodologije mogla biti čak i vrlo opasna, jer

sasvim subjektivne ocene i kriterijume vrednovanja hidrotehničkih
sistema, zaklanja iza netransparentnog matematičkog aparata, koji moţe
da odvede na stratešku stranputicu, i koji moţe da bude zloupotrebljavan
za nametanje rešenja.

Naravno da je opasno, pa i subverzivno, sve što nas moţe skrenuti sa strateški

ispravnog puta kojim već decenijama hrlimo u bolju budućnost. Moram ipak da
podsetim da ste u ovom izveštaju pokazali da je predloţeni matematički aparat samo
Vama veoma netransparentan. (Dopustivo rešenje je “proglašeno” za neinferiorno
rešenje?!) Red bi bio da posle ovoga prestanete da se predstavljate kao “stučnjak” bar
za višekriterijumsku optimizaciju − pa Vi čak osnovnu filozofiju višekriterijumske
evaluacije niti shvatate niti prihvatate (što uostalom i ne bi bilo u skladu sa Vašim
autoritarnim karakterom).

Zato predlaţemo Nastavno naučnom veću: (a) da ne prihvati doktorsku

disertaciju mr Romi Scott, dipl.inţ.građ. pod naslovom “Prilog
metodologiji planiranja komunalne hidrotehničke infrastrukture”,

I stavi Vas u zaštitu, ne biste li nastavili da ih zauvek sramotite i dovodite u

neprijatne situacije svojim spletkama, podmetanjima, politikantstvom, arogancijom...
Uostalom, to Vaše kolege znaju mnogo bolje nego ja, moja disertacija je tek mrvica
onoga čime se Vi inače zaista bavite. Ţao mi je što je baš meni pripala čast da moram
da Vam saopštim šta ljudi zaista misle o Vama. Jer, ja uopšte nisam konfliktna osoba
i ovo je prvi ozbiljan sukob u ţivotu u koji sam uvučena. Bez svoje krivice.

(b) da u skladu sa praksom i zakonskim obavezama obavesti o toj svojoj

odluci sve građevinske fakultete u SRJ, kao i građevinske fakultete u Banja
Luci, kao i Skoplju, koji nam šalju informacije o doktorskim disertacijama na
svojim fakultetima.

Ja bih otišla i korak dalje i zahtevala da se svi primerci ove subverzivne

disertacije javno spale, i da se, kada se vatra dobro razgori, u plamen baci i sama
kandidatkinja. To bi bila dobra prigoda i da sami povedete kozaračko kolo oko
logorske vatrice. Pa ko se pridruţi - pridruţi se. Em bi se u sreći i opštenarodnom
veselju rešili i nje i njenog rada, em bi smrdelo do neba.

ĈLANOVI KOMISIJE ZA
PREGLED I OCENU:

193
Prof.dr. Hranislav, dipl. inţ. građ.
Prof.dr. Lole, dipl. inţ. građ.
Prof.dr. Del boy, dipl. inţ. građ.

Beograd, avgust 2000. godine

Svaka čast, bilo je naporno. Sami rekoste da Vam je bilo dosadno da čitate
disertaciju. Mora biti da ste se grdno (samo) zabavljali bar dok ste ovaj izveštaj pisali.

Zaključak

Nakon paţljivog uvida u izveštaj (dela) Komisije za pregled i ocenu doktorske

disertacije izvodim sledeće zaključke:

1. “Profesionalni sukob” ovog izveštaja sa predmetnom disertacijom je prost ko

pasulj. Zamislite, naime, da je kandidatkinja prijavila da će u disertaciji dati jedan
nov recept za pasulj sa suvim rebarcima, a da će poseban doprinos dati u oblasti
zaprške. U Komisiju za pregled i ocenu tog pasulja biva, međutim, izabrano tri
kasapina, od kojih najagresivniji trči okolo sa isukanim noţem i besni zašto
kandidatkinja nije prvo zaklala svinju. Od koje se nesporno, postupkom iz
njegove ingerencije, prave suva rebarca. A kandidatkinja, kao i svaka normalna
domaćica, suva rebarca kupuje u radnji.181
2. Ovaj rad je autorsko delo prvopotpisanog člana Komisije Prof.dr. Hranislava
dipl.inţ.građ., na šta navodi neviđena arogancija sa kojom svoju
nekompetentnost javno iskazuje. Ovoliki “hidrotehnički galimatijas” ko-mentor
prof. Del boy ne bi umeo ni da sroči a prof. Lole ne bi ni pokušavao, prvo zato što
nije zao, a drugo jer se ne meša u stvari u koje se ne razume182. Nešto mi miriše
da su za “specijalne efekte” u izveštaju, vezane za zloupotrebe i manipulacije
originalnim tekstom disertacije, konsultovane i informativne redakcije domaćih
medija.
3. Autor ovog izveštaja je krajnje površno pročitao (ako je i pročitao celu) disertaciju
te nije uspeo da shvati ni čime se tačno ona bavi. On, dakako, odlično zna čime se
disertacija ne bavi i nikako se ne slaţe sa temom koju je sam usvojio, tj. sa samim
sobom. Mada i ova pojava ima svoje ime u medicini, za koju nisam kompetentna,
naglasila bih nešto drugo. Ovde se naime radi i o ozbiljnom obliku hidrolalije183.
Ovu “dijagnozu” baziram na činjenici da je u izveštaju izraz hidro upotrebljen
ravno 60 (šezdeset) puta, uključujiući i indikativnu metaforu o “mnogokrakoj
hidri”. Zbog toga ovaj izveštaj smatram direktno opasnim po široke narodne
mase jer moţe izazvati opšti osećaj hidrofobije. Eto, na primer, od kad su pročitali
ovaj izveštaj moji rođaci i prijatelji odbijaju da se okupaju.
4. Mizoginiju kojom odiše ovaj tekst ne bih ţelela da analiziram jer je “manje-više”

181 Iako joj, istini za volju, ni “klanje svinja” nije potpuno nepoznata problematika. Naime, i
sama je “diplomirani kasapin” a već skoro dve decenije radi i kao “kasapin” i kao
“profesionalna kuvarica”.
182 Doduše, tu i tamo se ponegde potpiše.
183 lalija - nekontrolisana potreba za ponavljanjem reči određenog tipa. Vidi kod Vujaklije

koprolalija.

194
 irelevantna za suštinu problema. Pominjem je jedino zbog toga što i od “viška
muških hormona” u ovom izveštaju počinje da se širi karakterističan miris.

Na osnovu ovih zaključaka predlaţem Nastavno-naučnom veću sledeće:

 Da se zaduţi neko iz Nastavno-naučnog veća da prof. Hranislavu dobro opere

usta sapunom i da se procedura ponovi svaki put kad opet nešto slaţe ili kaţe
nekom nešto ruţno. Posle pranja, usta mu obavezno obrisati listovima iz knjige
“Vodoprivredna računanja”, i to iz onih poglavlja koje je napisao ali se intimno
ne slaţe niti dela u skladu sa njima. Predlaţem da odabrani član Veća za
izvršenje vaspitno-popravne mere bude ţena, s obzirom da mi ţene i nismo za
drugo nego da peremo i brišemo.

 Da se prof. Hranislavu od sindikalnih para kupi Pravopis srpskog jezika i da se

pošalje u Banju Koviljaču da se dobro odmori. Svesna sam da će njemu i tamo, i
uz Pravopis, biti dosadno, ali šta ćemo, dosada je u ljudima a ne oko njih.

 Da se posle toga trajno uputi u Grocku, u Jasnu Poljanu, da stvara šta god hoće (i
nadalje objavljuje o sopstvenom trošku).

 Sa kandidatkinjom i njenom disertacijom radite šta god vam je volja.

 Sve fakultete, naučne i javne ustanove od posebnog značaja, i koga već nađem za
shodno, obavestiću o svojim zaključcima sama, u redovnoj i manje-više poznatoj
proceduri, te time ne morate da se zamarate.

Sa poštovanjem,

Građanka,

Romi Scott

Beograd, 30. septembar 2000.

195