Dali i 80 godina Nadrealizma

(početak u uključivanju, potom gašenju svetla u sali)

Da li je ovo isključenje elektrike znak neke ćudljive sile ili raspad elektroprivrede Srbije?
(ponovo) Izmena napona.... sada vidimo, sad ne možemo da vidimo. U svakom slučaju brzina i
šok vidljivog i brzog pokretanja bio je obeležje nadrealističkog stava, kao i ponašanja. Zato su
snimci koji su nas dočekali, akvareli Salvadora Dalija po pevanjima Danteove Božanstvene
komedije, ujedno i komedija opažanja koju je ovaj sasvim posebni slikar čijih se 100 godina
obeležava tokom kalendarske godine u rodnoj Španiji ali i na mnogim drugim stanicama njegove
umetničke avanture u svetu.
Istovremeno: obeležiti 80 godina nadrealističkog pokreta za mnoge istraživače i poznavaoce je
sada već argumentovan silazak u istorijske podatke, detalje, incidente i začudjuća povezivanja.
Nadrealistička revolucija, njeni protagonisti, likovni umetnici , književnici, i autori u , danas
učestalo rečeno svim medijima, stvorili su eksplozivni juriš individualnih podsvesti i kolektivnih
uobrazilja. Po objašnjenjima savremenika nadrealističkog pokreta bilo je to i za parisku
Bretonovu grupu i sve evropske učesnike duhovno strujanje koje je po mnogima mogla da
pokrene hidrocentralu, ali i iracionalna receptura koja je ponikla na ruševinama evropske nade,
kao ekstremna reakcija umetničkog stvaranja.
U svom autobiografskom pisanju, Salvador Dali isto je angažovan kao i u oblicima i sadržini
svog likovnog dela. Slike koje posmatramo kao sasvim individualan pristup u veliku realističku
i mističku tradiciju Španije imaju letimičan hronološki sled i zaslužuju, mnoge zasebno za sebe,
dugo zadržavanje, na način seminara od nekoliko predstavljnja, koje bi se možda mogao i da
odvija, a možda i na ovom mestu tokom nekih meseci druge polovine godine. Kroz likovne
kompozicije, dok ih budemo sad posmatrali ili se podsećali na njihove odlike, odražava se
upravo dalijevska prekretnica u fazama posvećene ikonografije imenovene kao 'konkretna
iracionalnost'. Kao na svojim počecima spontani prevratni revolucionar iluzionističke predstave
slike iz podsvesti bio je sinhrono svojim javnim radom zaodenut poznatim samoreklamerskim,
danas bismo rekli , marketinški snažnim auto kampanjama. Proizvodi koje je nudio kroz svoja
dela javnosti i tržištu umetnosti ukazivali su na indikativne slojeve civilizacije, španske prošlosti,
katoličke tradicije i ogromnog okeana podsvesti koji vrve od uzbudjenja, paradoksa iz njegovog,
kako je sam izrekao 'polimorfnog pervertiranog bića.' Bilo da se radilo o povišenoj intonaciji
humora ili istinskoj zapitanosti o stanju civilizacije, veštine, sudbine stvaralačke ličnosti, Dali je
svoju karijeru i biografiju sazdao iz nebrojeno mnogo ironičnih i prodorno šokantnih stapanja.
Sve je nalikovalo na otkrivanje tajni koje iz najbanalnijih sklopova nemogućeg ili neobičnog,
kao predmetne montaže, poput telefona sa slušalicom klešta jastoga, pokazuju sudar napredne
tehničke moći i fantastičnih oblika. Slično kako je darvinovska klasifikacija odredila poredak
istorije prirode. I svih fizičkih zakonitosti. Jer ogromne težine (slonovi na staklenim nogama
insekata ili razdvajanje epiderme butina ženskih oblina) kao i statički neodržive organske
strukture rasporedjivane su u senovitom, metafizičkom odmorištu prebiranja po tajnama
postojanja. Programska misija tih montaža oblika stvorila je istrajno opredeljen stav i prema
umetnosti i stvarnosti. Zapis o najranijem dobu (rodjen je 1904) odaje deklamatorska priroda
nadrealističke naravi javnog proglašavanja jasno se reflektuje: 'Gledajte! Rodio se Salvador
Dali. Vetar više ne duva nebo je čisto. Sredozemno more koje mirno i na njegovim glatim
ribljim ledjima blistaju kao krljušti sedam sunčevih odblesaka. Oni su tačno prebrojani, i utoliko
bolje, jer Salvadoru Daliju više i neće biti potrebno.'
A u pravcu sopstvenog shvatanja kreativnosti kao misionarskog posla, on dodaje: 'Roditelji su
me krstili Salvador, kao što se zvao i moj brat. Kako samo ime kaže, bilo mi je dodeljeno, ništa
manje, da spasem Slikarstvo iz ništavila moderne umetnosti, i to u jednoj katastrofalnoj eposi, u
ovom mehaničkom i osrednjem svetu u kome imamo čast i nesreću da živimo. Ako se okrenem
prema Prošlosti, ljudi a što je bio Rafael izgledaju mi kao pravi bogovi. Jedno jedino biće
dostiglo je jedan vid života čija se slika može uporediti a smirenim savršenstvima Renesanse. To
je Gala, moja žena, koju sam nekim čudom imao sreću da izaberem.'
Zanimljivo je u laganom protoku reprodukcija njegove umetnosti - iza ovog govora - razumeti
kako se sama likovna celina, kompozicija usložnjavala. U tom smislu, polazište od izvornih
nadrealističkih godina skoro deceniju od početaka do negde druge polovine tridesetih godina,
moguće je sagledati zanimljive sudare predmetnog i fizičkog biološkog sveta, ne samo kroz
telefon sa slušalicom od jastoga, već i drugim predmetnim montažama u kojima se čovekolika
objava paralelno stapa sa primerima pejzaža, najčešće mediteranske fantazije rodnog mesta
Kadakeša ili uopšte katalonske obale tog najzapadnijeg mesta mediteranskog sveta. U izgledima
antičkih i religijskih ruševina svojevrsne slave mnogobožačkog sveta, uočavamo lako i ono što je
kroz šokantnu telesnu erotsku sugestiju postalo objektivni slikovni svenmir njegovih kasnijih
načina slikanja. Iluzionizam baroknog tipa svojevrsne jezuitske inspiracije poneo je u
najneposrednijem vidu tvorenu atomistiku i energetsku kosmičnost iz najneposredijih podataka
života: portret žene okrenute ledjima na prozoru, ribara iz rodnog mesta, Hrista ili Sv. Jovana ili
koncepcije slavljeničke Madone u likovima i stavovima njegove saputnice i samoproglašene
inspiracije Gale. Njena pojava i sudeluje u najrazličitijim slikarskim varijacijama, kao Leda s
labudovima ili dajući portretski uvid sadržine sopstvene glave ili odsjaj u rafaelovskoj
rasvetljenosti Madone iz Port Ligata. Port Ligata, mesta gde su Dali i ona dugo živeli.
Refleksije o predmetnom stapanju su po prodornosti bile izazovne za sve uvrežene stavove
ukusa. Dalijevo slikanje je u tehnološkom smislu progresa i modernističke strele
nezaustavljivog napretka ljudske vrste imalo tendenciju aktivnosti paranično- kritičke metode,
jednako i u smislu traganja za istinom izvan racionalnog. Taj pravac je nadrealizam sa svojim
učesnicima iz različitih umetničkih disciplina nosio kao noseća snaga ljudske kreativnosti u
tokove ideje napreka modene kulture XX veka. I, svakako, prelaženja granica ustaljenog ukusa,
očekivanja i svih društvenih i fizičkih zakonitosti. Dali iz Figuerasa, u Kataloniji je ne samo za
iberijsku umetnosti i evropske i globalne tokove nadrealizma primer poetike koja ruši i
razgradjuje, nego i onog nastojanja stvaralačke ličnosti koja izmišlja vlastiti sistem, kojim se
zapravo umetnička ličnost kakvu je on nosio i veština i smelost koju je stekao, brane od pretnji,
nemilosti i ravnodušnosti sveta u svom pogonskom fantazmu napretka. Dali je i konstruktor,
njegova mediteranska gotička prošlost u stilskoj pozadini rukopisne osećajnosti crtanja i slikanja
odražava krupna rešenja same ljudske egzistencije: tvorac je takozvane paranično-kritičke
mistike, i kako mu kršteno ime govori, samozvani Spasitelj, ali modernog slikarstva. Prostori i
fizičke dimenzije kakve svi prepoznajemo i kroz koje se krećemo, emocije i očekivanja koja u
tim tokovima života i iskustva ispoljavamo, deo su unutarnjeg psihičkog zanosa kome je, kao i
nadrealizmu istorijski paralelna Ajnštajnova Teorija relativiteta, teorija za opažanje nad-realne
metode koja prelazi u eksplozivno poetičko jezgro stvari i osećanja: Zato su i njegove slike
zapravo procesi. Pokazane i u predmetima i morfološkim dinamičnim izmenama paranoično
kritičke aktivnosti, tog posebnog dalijevskog misticizma koji traga za talasnim i korpuskularnim
nizovima, od atoma preko molekula do galaktičkog neuhvatljivog prostiranja materije sveta u
kome se okreće. Do raščlanjavanja i likova i glava sopstvenog oca, potom Gale prvo Gale Elijar
potom Gale Dali ili pozadine za portrete - kasnija dela koja je po narudžbama više klase
industrijalaca i trgovaca, tj. glava njihovih supruga izvodio u Americi u četrdesetim godinama.
Kako god se odvijalo kretanje prema kategorijama vrednovanja Dalijeve umetnosti, neizostavno
se iz današnje vizure zahvata paradoksalna nit. Ona je svakako odredjena slikarevim zanosom ,
za špansku umetnost vrelina imperijalnog madridskog slikanja XVIII veka jednog Velaskeza, pa i
za sustičuće paradokse kretanja u nemir: preko Franciska Goje i snovidjajnim nevoljama koje
umetnička individualnost spoznaje. Za strukturu jednog Dalijevog dela, iz možda
najuzbudljivijeg toka koji je trajao od ranih tridesetih godina sve do sredine pedesetih, uprkos
svim iracionalnostima, ukazuje se krajnje prodoran logički redosled razvrstavanja. Razvrstavanje
je u srcu atomskog doba i mikro supstanci, u poimanju nevidljivog koji su kao senka pratila
ukupan razvoj društvenih i idejnih izmena u XX veku. U povodima ovakve ikonografije
čudesnog, Dali se priklanja naučničkoj potrebi da se naslika ono što je izvan verujućeg i što se
odredjuje kao anti-materija. U predgovoru izložbe u pariskoj Carsteirs galeriji 1958: 'Moja je
težnja i dalje, i za uvek, da spojim iskustva moderne umetnosti i veliku klasičnu tradiciju.
Najnovije mikrofizičke strukture - Klajnove, Matjeove, Tapjeove, moraju se ponovo upotrebiti za
slikanje, jer one nisu ništa drugo nego ono što je, u Velaskezovo doba, bio potez četkice, o kome
je uzvišeni pesnik Kevedo rekao već u ono doba koje je 'slikao sa mrljama, dalekim pegama.'
Kroz ovakve stavove na rad kolega savremenika u apstraktnom polju slikarstva, Dali je
neprikosnoveno oholo i aristokratski nadmeno konstruisao, po svojim slikama organsku odbranu
religijskog stava rasklapanja tradicije i katolicizma i erotsko-seksualne simbolike . Sve se i
odvija u mediteranskim konturama ili proglašenim geografskim orijentirima, kakva je železnička
stanica u Perpinjanu - južna Francuska, koja je i u ključu posvećene geografije - imaginarno
središte ljudskog sveta na našoj planeti. Uočljiva kosmološka izračunavanja i poigravanja sa
vizurama perspektive otvaraju više paralele u slikarskom postupku iz prošlosti. Može se,
naprimer i po analogijama rasplesti odnos izmedju Dalija i Hijeronimusa Boša čije slike, bar po
pitanju te flandrijske renesansne smelosti je i posmatrao kao student slikarstva u Pradu u
Madridu. Ugradjeni i transformsiani oblici i njihova dovitljiva stapanja na strukturnom i
funkcionalnom nivou su poigravanje sa dogmatskim stavovima, naprimer u religijskom
predstvaljanju svetosti i , bez obzira na stav konzervativizma koji je Dali ekscentrično
naglašavao, zapravo, provala individualne fantazije koja je svet zauvek promenila u protoku
decenija mnogih društvenih i tehnoloških izmena, nažalost i tragičnih posledica koje je nosio
prošli vek.
U razgovoru za časopis Playboy 1964, završno pitanje o neobičnosti figurativnih i predmetnih
montaža glasilo je: Na vašoj poznatoj slici Žirafa u plamenu, vidi se žena načičkana fijokama.
Šta se hteli time da izrazite?
Usledio je ovakav odgovor: 'Hteo sam isto ono što sam učinio sa portretom Venere Miloske, koji
sam uradio u tačnoj razmeri sa originalnom statuom iz Luvra, ali ipak sa poboljšanjem koje se
sastoji u velikom broju otvorenih ili poluotvorenih fijoka. Vidite, grčka civilizacija nije
poznavala introspekciju, pa ni Frojda, niti naravno, hrišćanstvo. Zahvaljujući fijokama, sada je
moguće zagledati u dušu Venere Miloske, ali kroz njeno telo. Dali unosi frojdovski i hrišćanski
uticaj u grčku civilizaciju.'
Bez obzira na ova načelna opredeljenja, Dalijeva poetika i stavovi su prokazivani, zabranjivani i
osporavani, u dvadesetim i tridesetim godinama, jednakou Španiji i Francuskoj. Njegove
američke godine u rangu su 'celebrity' stava i produkcije. Pa i njegov rad na pojedinim scenskim
prizorima -halucinantnim kadrovima Hičkokovog filma Spellbound. Zato je stogodišnjica prilika
da se njegova dinamičnost pristupa i stvaranja umetnosti sagleda izvan deliričnih juriša stvarnosti
i vere izvornih vremena kada je nastajala. U doživljajnim mogućnostima svih posmatrača.
xxxxxxxx - Predstavljanje obeležavanje stogodišnjice Dalija u Španiji i svetu - xxxxxxxxxxxx
Mada je Dalijev fizički kraj godine 1990, bio i povod da se u muzeološkom smislu i napisima i
tumačenjima odmah kritički pogleda nešto šta je nadrealistička stilizacija učinila od statusa
samog umetničkog dela zasnovanog na iracionalnosti i mnogih epigona i naivnih preuzimanja,
možda je za prevratni stav potrebno osmotriti i deo njegove iracionalne, drske delatnosti
prevrednovanja i sudaranja konvencija . U pokretnim slikama, saradji sa rediteljem Luisom
Bunjuelom filmu Andaluzijski pas iz 1929, prvom nadrealističkom filmu, koji je snažno poricao
bilo kakve simbole u želju da se psihički automatizam podredi montaži prizora i brzim rezovima
kao i sastojcima koji su se, pokazaće se, ipak upisali kao sastavni predmeti ikonografije
nezaoboravnih neobičnih prizora u kojima su motivacija i neobjašnjivost dovedeni u vezu.
Udarac u navike i ponašanja uljuljkanog i gramzivog gradjanskog društva visoke i više srednje
klase su i ishodi koji se javljaju u Bunjuelovom filmu Zlatno doba iz 1930, za koji su Bunjuel i
Dali napisali scenario. Ovakav, drugi nadrealistički film, pruža brižljivu i kritičku razgradnju
morala, političke mnoći, svakako religije u svetlu gradjanskih normi ali i čudnog vibratnog
nasilja i slutnje. Sa stanovišta čak i klasne osvešćenosti, film je doživeo razjarene kritičke
prikaze, demonstracije desničara, ponižavanje i napade na producenta francuskog kolekcionara
Grofa de Noaja koji je pored ostalog čak izbačen i iz Jockey kluba. Pojedine ekscesne scene,
erotizam i besprekorna likovna snaga krupnih kadrova i detalja u enterijerima i kostimima, odaju
tok filmskog vremena jednake avanture koja na izvestan način u nameri paradoksalne
integrisanosti i dijalektike slikarstva Dali, uostalom stapa u apolonijskom i dionizijskom središtu
svoje veštine.
xxxxx