Јован М.

Фундулис

ОМИЛИТИКА
- црквено проповедништво -

Краљево
2010
По благослову Његовог преосвештенства
Епископа жичког г. Хрисостома
превели:
протојереј мр Гајо Г. Гајић
Маја Рашовић, филолог
назив оригинала:
Ἰωάννου Μ. Φουντούλη, Ὁμιλητικὴ, Θεσσαλονίκη 1998, 303
Издавач:
Епархија жичка, Краљево

Садржај
Предговор
УВОД
1. Терминологија
2. Однос омилитике и реторике
3. Значај омилитике
4. Садржина и подела омилитике
5. Омилитика у склопу богословских наука
А: ИСТОРИЈА ПРОПОВЕДИ
1. «Почетак Јеванђеља Исуса Христа, Сина Божјег...»
2. Апостолска проповед
3. Проповед током 2. века
4. Проповед током 3. века
5. Врхунац проповеди – 4. и 5. век
6. Проповед од 6. до 15. века
7. Проповед од 16. до 18. века
8. Проповед од 19. века до данас
Б: ПРОПОВЕД И ПРОПОВЕДНИК
1. Значење и циљ проповеди
2. Карактеристике проповеди
а) библијска
б) христоцентрична
в) светоотачка

2

г) мистагошка
д) практичнa
ђ) јасна и конкретна
е) природна
ж) ,,Ρеч утехе»
з) осавремењена
и) лична
3. Служитељ проповеди
В: ТЕМЕ И ИЗВОРИ ПРОПОВЕДИ
1. Свето Писмо
2. Свето богослужење
3. Агиолошки списи
4. Хришћанска катихизација
5. Социологија и апологетика
6. Историја, природословље и психологија
7. Недељни и празнични циклус проповеди
Г: ВРСТЕ ПРОПОВЕДИ
Опште напомене
1. Проповед за време Свете Литургије
2. Вечерња проповед
3. Пригодна проповед (обраћања)
4. Празничне и похвлне беседе
5. Посмртне и надгробне беседе
6. Проповед посебној, једнообразној слушалачкој публици
7. Проповед с радија и телевизије
8. Писана проповед
9. Предавања

3

Д: ОБЛИК ПРОПОВЕДИ
Опште напомене
1. Омилија
а) уобичајена омилија
б) узвишена омилија
2. Слово
а) изрека
б) увод
в) порука
г) призив
д) главна тема
1) Проналажење материје
2) Подела теме
3) Елементи дискусије
ђ) Епилог
Ђ: ПИСАЊЕ И ПРОИЗНОШЕЊЕ ПРОПОВЕДИ
1. Језик проповеди
2. Стил проповеди
3. Састављање и произношење проповеди
4. Нека техничка питања

4

ДОДАТАК 1.
ТЕКСТОВИ
1. Апостол Павле, Прва Посланица Коринћанима, 14, 1-33.
2. Канон 58. Светих Апостола
Тумачење Светог Никодима Светогорца
3. Канон 19. Петошестог Васељенског Сабора
Тумачење Светог Никодима Светогорца
4. Канон 74. Петошестог Васељенског Сабора
Тумачење Светог Никодима Светогорца
5. Канон 2. Седмог Васељенског Сабора
Тумачење Светог Никодима Светогорца
6. Ориген, Против Келса, 3, 39.
7. Ориген, Против Келса, 6, 57.
8. Ориген, Тумачење Посланице Римљанима, књ. 9, 2
9. Јован Златоуст, О свештенству, 4, 3.
10. Јован Златоуст, О свештенству, 4, 5-9.
11. Јован Златоуст, О свештенству, 5.
12. Исидор Пелусиот 2, 275.
13. Симеон Архиепископ солунски, Дијалог у Христу... 252-254
14. Симеон Архиепископ солунски, О свештеној проповеди
ДОДАТАК 2.
ВЕЖБЕ
1. Вежба прва – Историја проповеди
2. Вежба друга – Савремена проповед
3. Вежба трећа – Практично вежбање проповеди
ГРЧКА БИБЛИОГРАФИЈА
1. Омилитички приручници и студије
2. Збирке недељних и празничних беседа (избор)

5

настојао сам да пружим студентима све оне податке који би их учинили добрим теоретским познаваоцима и способним проповедницима и служитељима речи Божје у Цркви. посебно у савременом свету. Овом књигом су. Рукопис је прошао кроз неколико етапа док је задобио данашњи изглед који. надамо се. од 1968 до 1980. није ни савршен а. припремајући и пишући их. пре свега. обухваћени и сви принципи и правци који одређују начин рада студената и њихово учешће у вежбама за проучавање историје проповеди и њене савремене стварности. што је толико одговорна и толико тешка служба. Држећи предавања. Као таква. осим историје и теорије проповедништва. одговорним и суштинским учешћем у теоретским и практичним вежбама проповеди. ни коначан. Томе су допринели и сами студенти својим младалачким проблематикама и духовним немирима. она представља искристалисано предање дванаестогодишње универзитетске наставе. године. Без њих не би била могућа теоретска заснованост. али ни непосредни осећај многоструких проблема који су у тесној вези са практиковањем службе Божанске проповеди. на тај начин. наравно.ПРЕДГОВОР Ова књига је написана да бисмо студентима пружили у руке помоћно средство за усвршавање у предмету омилитике. њиховим расуђивањима и критикама и. као и упутства која су им неопходна за састављање и представљање њихових првих проповедничких покушаја у нашој малој црквеној и академској 6 .

сада доценту при катедри Новога Завета. Василију Стојаносу. 7 . марта 1980. на Благовести 25.Ф.заједници Богословског Факултета или за расуђивање сличних покушаја њихових колега. Ј. Солун.М. своме десетогодишњем асистенту и лектору при катедри овог предмета. на његовом значајаном дугогодишњем доприносу овом предмету и на великом труду око лекторисања ранијег и садашњег текста Омилитике. Дугујем благодарност г.

У сваком случају. употребљава у црквеном језику до четвртог века и на Истоку и на Западу. У овом значењу се. и има аналитичкоерминевтички карактер. ДАп. 33. 24. Лк. будући да је омилија само један његов део. реторику. означава присан пријатељски разговор. израз омилитика се оцењује најпримеренијим карактеру предмета и због тога што је најједноставнији и што не ставља тежиште на професионално-технички део проповеди. «беседништво светог амвона». Омилијом (homilia) се назива проповед која се односи на једно библијско зачало. у свом класичном смислу. чак и одгајање или присан однос и општење учитеља и ученика.УВОД 1. од које је настао израз омилитика. Од времена блаженог Августина отпочиње стручније сужавање значења овог израза. усталили према изнесеном стручном значењу. 11). Дакле. надаље. не сматра се одговарајућим за цео садржај предмета. у данашње време. Због тога су предлагани други изрази као: «црквено беседништво». 15. Реч омилија. која има за предмет научно истраживање хришћанске проповеди. Терминологија Омилитика је наука или предмет из практичне групе богословских предмета. У Новом Завету се појављује са истим значењем (1Кор. него на користан 8 . 20. а беседом (sermo) проповед која је независна од библијских текстова и синтетички развија једну тему. проучава њену историју и њену деондологију од времена Господа Исуса Христа до данас. израз омилитика. Термини су се у теорији проповедништва. «свештено риторство». у значењу науке о проповеди. 15. Према томе. «проповедништво» или «проповедање».

служе само бољем произношењу беседе. према различитој садржини. тј. који су се трудили и подражавали технику ритора. не може бити сасвим занемарено од стране хришћанског проповедника. нити је независна. сагласно људском поимању реторике. као што су многи већ истакли. усклађује и облик проповеди. Речи Божјој. Божанском искуству Цркве. значи у благодати Светога Духа. као химнографија (тј. нити јој је потчињена. која одређују њен најправилнији и најуспешнији облик. постоји и нешто друго што јој осигурава савршену самосталност и аутономију. хришћанска омилитика користи се налазима и теоријом реторике и припада јој као грана. и на ону врсту проповеди која се непосредно и тесно доводи у везу са библијским текстовима. 9 . у свим својим могућим облицима.пријатељски разговор.световни ритор. Садржина хришћанске проповеди је таква да не може бити поробљена људским формама које. који просветљује људске душе. Тако се. њена снага налази се у Логосу. Ни искуство толиких људских нараштаја. не престаје да има заједничка правила. али и предањском. као што хришћанска омилија не може постати световна реторика. Дакле. 2. Међутим. црквено песништво) поезији. по људском уверењу. Људски говор. што се тражи од данашње проповеди. а хришћански беседник . Међутим. Међутим. исто тако и омилитика не може постати реторика. Однос омилитике и реторике Наравно. Међутим. омилитика је тесно повезана са реториком.

Међутим. теме. поставља ствари на исправније место. чистоту и 10 . с познавањем теорије и вежбањем. Напротив. Постоји на хиљаде омилитичких текстова који су нам у писаној форми сачували усмену реч ових проповедника. поучи да знају шта рећи и како то рећи. Омилитика нема за сврху да своје проучаваоце учини риторима. нити је световним риторима потребна Божанска реч. него да људе трезвене и богомудре. његове светле и тамне стране. како би га могао обављати с успехом. почевши од ових текстова и других њима сродних. нису Богом послана и непроменљива. Омилитичка правила. и из података који се односе на њих. из чега су јасни и основна подела материје предмета и његови главни циљеви. могу достигнути у меру раста доброг служитеља речи Божје. Садржина и подела омилитике У почетку смо навели да омилитика испитује историју и деондологију. 4. У историји проповеди. начин састављања омилија. утицаје. изучавамо квантитет и квалитет овог стваралаштва. Они који имају природни дар речи. узета из људског искуства и из начина произношења проповеди током две хиљаде година у Цркви. тенденције. Од времена Светих Апостола до данас. пружају све што је потребно ономе који се бави овим послом. хиљаде људи били су служитељи проповеди Јеванђеља Христовог. могу га усавршавати и систематизовати држећи се омилитичких правила. значи теорију хришћанског проповедништва.3. А сви. Значај омилитике Управо изнето не негира важност омилитике.

повлачећи само опште црте развоја проповеди кроз векове. и дискусија о његовим умешностима. Ако се третира површно. као и у првом делу Омилитике ученог професора Панајотиса Трембеласа (Атина 1950. Учимо се на добрим примерима. Већ припремамо двотомно дело «Антологију омилитичких текстова». старијег или новијег. Сваки студент треба да проучи једног проповедника. старог и новог. А упознавање са дубином историје проповеди покушаћемо да постигнемо кроз вежбе на часовима омилитике. 11 . У првом поглављу. Са овим претпоставкама постаје јасно да је темељно проучавање историје проповеди велико дело по обиму и бескрајно по дубини. чини је заједничким поседом свих. Студент тако добија једну уопштену слику. само на православно црквено подручје. с наведеним циљем. али и на лошој предисторији.допринос или назадовање хришћанске проповеди у свету. и произнесе једну његову репрезентативну беседу. чак. по једну проповед сваког црквеног проповедника. 21168). Њено произношење трудом једнога. учинићемо кратак осврт на ово широк поље. која ће репрезентативно обухватити. лако се може развити у лоше и неквалитетно лексикографско навођењење писаца проповеди и набрајање њихових сачуваних омилија. Више материјала се може наћи у различитим црквеним списима и патрологијама. Тиме ће се олакшати проучавање историје националног проповедничког стваралаштва. Правилно проучавање захтева испитивање старијег и новијег омилитичког стваралаштва и других Цркава Истока и Запада. стр. o њеној зависности од реторике или о њеним особеностима. Нагласимо да истраживање проповеди не треба ограничити само на неко национално или. На основу тога доносимо закључке који се тичу теоретске основе омилитичке технике проповеди у Предању Цркве.

као што сммо видели. сврстава у практичну грану богословља. тиче теорије једног црквеног дела. њене карактеристике. и обезбедити чисто предањски – црквени и истински православан карактер проповеди. и у погледу садржаја. облике. како би били једноставнији. долази као плод проучавања и истраживања њене историје. свештене проповеди. сасвим исправно. бави теоријом проповеди. начине њеног састављања и произношења итд. њене изворе и теме. Омилитика у склопу богословских наука Омилитика се. него је пород дугог искуства Цркве. на тај начин. 5. чисто практични циљ. као и њени други предмети. И теорија омилитике има за циљ усавршавање оних црквених делатника који ће преузети обавезе и «научно» се бавити евангелизацијом народа Божјег.У историјат омилитке спада и сакупљање и проучавање свих текстова који се баве теоријом проповеди. из њеног омилитичког предања. У првом додатку обједињујемо неколико таквих светоотачких текстова. и у погледу њеног облика. и за проучавање и за обраду. у основи. њене врсте. онда теорија проповеди није омилитичка обавеза наметнута другима. Чак и проучавање историје проповеди има. него реалност. јер се. Деондологија проповеди. било да је реч о спорадичним мишљењима разасутим по различитим делима црквених писаца или о самосталним студијама о проповеди. са историјом 12 . Омилитика се. Омилитика се због тога тесно доводи у везу са литургиком. Уколико ово није само спољашњост. Дакле. Само на тај начин је могуће избећи субјективна мишљења и неприхватљиве импровизације. проучава шта је проповед.

психологије пастирског контакта с њом и оквира црквене организације. етике. катихетика – новим хришћанима. богословском Другим науком речима.и теоријом Светог богослужења. иако неће поучавати ни тумачење Светог Писма. које проучава историју и метод мисионарског рада доводи се у везу са oмилитиком јер се једна користи искуством друге. а омилија верницима. патрологије или историје. 13 . јер се проповед сврстава у дидактички део литургијских сабрања и из њих црпи теме и проповедну материју. омилитика долази као круна и другим богословским областима јер. Међутим. а омилитика свима.излагање истина хришћанске вере на сведочански начин. мудрост. Пастирско богословље пружа омилитици научно познавање савременог парохијског живота. социологије. њених проблема. спроводити у праксу и живот народа Божјег. преко коју је омилитике. она ће изналазити одговарајуће начине како да научну богословску материју ових предмета приближи народу и да се стави у службу надградње пуноће Цркве. састава црквене пуноће. Има заједничке методе с катихетиком и заједнички објекат . мисионарско богословље. задобио. Канонско предање регулише многе теме које се тичу свештенопроповедника и начина проповеди. у који се сврстава и дело пастирског држања проповеди. ни догматике. богословску богослов ће. Уосталом. чак и кад је мисионарска проповед упућена нехришћанима.

ПРВО ПОГЛАВЉЕ: ИСТОРИЈА ПРОПОВЕДИ 14 .

старозаветна проповед је припрема и претеча доласка Јеванђеља.. Сина Божјег».1. У том смислу. како бисмо поверовали у Њега. Оно објављује долазак Царства Божијег у свет и претпоставља. 16-21). И јеванђелист Јован ставља у исти контекст проповед Претече и целог Старог Завета. тако. која се шири по свету кроз самога 15 . «Почетак Јеванђеља Исуса Христа. порука радости. и има као последицу. будући да од ње почиње дело Божје за спасење света. Код јеванђелистa Луке прва Христова проповед је доведена у везу са Његовим присуством у назаретској синагоги и његовим читањем одељка из пророка Исаије (61. 1-18). 4. 15). То је «Јеванђеље». Хришћанска проповед почиње од онога дана кад «поче Исус проповиједати и говорити: Покајте се. И тада им поче говорити: «Данас се испуни ово Писмо у ушима вашим» (Лк. веру и корениту промену људи. Она је сведочанство о «светлости». 4. или: «Испунило се вријеме и приближило се Царство Божије. Логос (Ријеч) Божји. покајте се и вјерујте у јеванђеље» (Мк. 1. и да види свет славу светлости Његове и прими «благодат на благодат» (Јн 1.. 17). 18).. У поређењу са Старим Заветом. У значењу «Логоса» и «Светлости». који беше «у почетку» и у Бога. и да са Крститељем и Претечом указује и речју и делом на «Онога који долази». Лк. Господ. него као «испуњење» његовог «времена» или садржине његовог «Писма». и Бог постаје тело како би дошао «својима». 4. појављује се не као негирање. «покајање».. како би свет поверовао у «Светлост истиниту».» (уп. јер се приближи Царство Небеско» (Мт. у оба случаја ранијој проповеди дословно придаје карактер нове проповеди и излаже пресек њеног садржаја. 1-2): «Дух Господњи је на мени. а да није сама светлост.

Јн. 2) и благодати («ријечима благодати које излажаху из уста његових». налазимо и садржину Његовог Јеванђеља и начела која треба да регулишу начин њеног објављивања свету. 1. јединствено («Никад човјек није тако говорио као овај човјек». «Светлост Истиниту». враћамо божанском прототипу Христа Учитеља и да делимично анализирамо карактеристике Његове проповеди. како је изрaжена у свештеним текстовима. истински унутарњни потрес. Његовом прототипу и његовим стопама следују сви који који се баве овим делом у Цркви. онако како се она оваплотила и остварила током три године учитељске и проповедничке Христове у свету. Карактеристика његових речи је да су пуне мудрости («И каква му је премудрост дана»? Мк. без примеса. циљ. У том смислу сам Бог – Логос је извор. 22). У његовој речи. налази се сама суштина јеванђелске проповеди. овековечују Његово проповедничко дело и у Његово име шире Јеванђеље обраћајући се народу. на теоретски захтев омилитичке деондологије. Лк. забележени «у Духу Светом». 4. али и први служитељ речи Божје. ваљано («јер их учаше као Онај који власт има. садржина. од стране Цркве. који су чисти. апсолутно највећи. 1) Прво је утисак који Христова проповед оставља на Његове слушаоце. 6. 27). Мк. 7. и због 16 . У наставку ћемо имати више повода да се. а не као књижевници». на крају крајева.Бога – Логоса. То је нешто ново («Шта је ово? И каква је ово наука нова»? Мк. 46). Христос је први. Она код свих изазива одушевљење и изненађење. 22). Проповедник Јеванђеља и прототип сваког свештенопроповедника. 1. поново у «Духу Светом». будући да. истичући их и као примере омилитичке праксе. За сада треба истаћи три момента која се тичу проповеди уопште. и као што је схваћена и протумачена.

тога их слушаше велико мноштво народа («радо», Мк. 12, 37). Иако је
неки пут његова беседа била «тврда» (Јн 6, 60) и неразумљива, слушаоци
су ипак говорили да су то «речи живота вечног», јер слушање њега води
у веру и познање («јер сами смо чули и знамо», Јн 4, 42, «и ми смо
повјеровали и познали», Јн 6, 66) да је то реч живота и спасења («да је
ово заиста Спаситељ свијета», Јн 4, 62; «да си ти Христос Син Бога
Живога», Јн 6, 69).
2) Господ је у пракси применио обе основне врсте проповеди:
омилију, која настаје на основу библијског текста, и беседу, незвисну од
библијског текста. Тако је проповедао у синагогама (Лк. 4, 16 и др.),
коментаришући, по обичају синагоге, библијско чтеније, али и независно
од Библије кад је говорио народу, ученицима или појединцима. Његова
реч, пак, има невероватну моћ прилагођавања у зависности од места,
времена, повода и врсте или образовног нивоа слушалаца.
3)

Господње

дело

окупљања

круга

Дванаесторице

или

Седамдесеторице Апостола могло би се окарактерисати као стварање
неке врсте школе за евангелизацију. Јасно им открива тајне Царства и
систематски их поучава садржини истине свога Откривења, и припрема
их за настављаче Његовог дела јеванђељске проповеди целој творевини.
Они се, на тај начин, усавршавају за проповед непосредно из његовог
проповедничког деловања које непрестано прате, и посредно преко
разних Његових обећања, а Он их постепено шаље, прво Јудејцима, а
потом и незнабошцима. У Јеванђељима су сачуване многе такве
деондолошке предиспозиције у којима се изражава Господња воља о
томе каква треба да је јеванђелска проповед, како треба да се обавља и,
пре свега, какве треба да буду њихове личне предиспозиције, начин

17

понашања проповедника речи Божије (погл. нпр. Мт. 5, 13-16; 10, 35-42; 28,
18-20; Мк. 16, 15-18; Лк. 10, 1-24; 24, 44-49; Јн 13, 12-20, 34; 13, 26; ДАп. 21, 8).

2. Апостолска проповед
Христови Апостоли почињу проповедничку делатност на дан
Педесетнице, и то, наравно, одмах по силаску Светога Духа. Ово је
двоструко важно: ако узмемо у обзир да су његови ученици већином
били нешколовани галилејски рибари, проповед се појављује не као дело
њихове световне мудрости, него као Богом дана благодат, као што је то
била пророчка реч у Старом Завету, дело које је у пуном смислу речи
вршено «Духом Светим». Друго, исти Свети Дух, својим моћним
просветитељским присуством рађа жељу и снажну потребу код Њиме
просветљених да шире Јеванђеље и проповедају реч спасења свету.
Обадва ова податка непрестано се наглашавају у апостолским беседама и
посланицама (1Кор. 9, 13 и др.).
Проповед

током

апостолског

периода

је

вршена

уз

ове

претпоставке. У Делима Апостолским чувају се непромењене речи
Апостола Јудејцима, незнабопшцима и самим хришћанима. Тако су
Јудејцима упућене Петрове мисионарске проповеди на дан Педесетнице
(ДАп. 2, 14-41) и после исцелења хромог (ДАп. 3, 12-26), као и Павлова
проповед у синагоги Антиохије Писидијске (ДАп. 13, 15-41), док су
незнабошцима упућене Павлове омилије у Листри Ликаонској (ДАп. 14,
15-17) и Атињанима на Ареопагу (ДАп. 17, 22-23). Затим, једној
међукатегорији незнабожаца, иначе пријатељски настројених према
јудејству «благочестивих и богобојажљивих», упућена је Петрова
омилија у кући капетана Корнилија у Кесарији Палестинској (ДАп. 10,
18

34-43). Презвитерима Цркве Ефеске упућен је Павлов поздрав који је
изговорио уочи свог одласка из Милита (ДАп. 20, 17-35). У исти
омилитички оквир сврстава се и Петрово обраћање у јерусалимском
Синедриону (ДАп. 4, 9-12) и дуга одбрана Стефана (ДАп. 7, 2-53), као и
Павлова одбрана пред Јерусалимљанима (ДАп. 22, 1-2), пред Феликсом
(ДАп. 24, 10-21) и пред Агрипом и Верникијем у Кесарији (ДАп. 26, 2023).
Ма колико ови текстови не представљали ни један тип омилија, јер
је приметна њихова учена обрада од стране писца књиге, јевађелиста
Луке, они не престају бити карактеристични примери садржине, али и
облика апостолске проповеди. Сви имају особину живог сведочења
«Логосових очевидаца», који из свог личног искуства сведоче Јеванђеље
о спасењу Христом и позивају све људе на покајање и спасење, па и оне
који су распели Христа. Вредна је помена еластичност и прилагодљивост
беседе. У беседама упућеним Јудејцима на првом месту долазе до израза
библијски аргументи. У беседама незнабошцима се истиче природно
Откривење Божије. У беседама верницима подвлачи се апостолски узор
који следује примеру Христа.
И апостолске Посланице могу се окарактерисати као есеји, као
писане проповеди верницима, у којима се теоретско учење Јеванђеља
увек доводи у везу са практичним богослужењим у животу верника.
Нарочито се поједине посланице, као што су: Прва Петрова, посланица
Јаковљева, делимично и Јеврејима, у данашњој егзегези сматрају, у
основи, омилитичким текстовима. Чак и Јеванђеља нису ништа друго до
запис усмене проповеди Апостола о личности, делу и страдању
Христовом, израз катихетске речи, коју су предали «они који су од
почетка били очевици и слуге Ријечи (Логоса)» (Лк. 1, 1-4).
19

Проповед је била, по преимућству, апостолско дело и давана јој је
предност у односу на послуживање за трпезом (ДАп. 6, 2), као и на
крштавање (1Кор. 1, 17). Држана је у синагогама, на литургијским
сабрањима хришћана, по домовима или било где другде, где се укаже
потреба. Проповедају не само дванаесторица Апостола, него и ђакони
(ДАп. 6, 8-11; 8, 4-8, 26-40) и други харизматици, као «пророци»,
«јеванђелисти», и «пастири и учитељи» Цркве. Међутим, паралелно с
тим, и обични верници преузимају мисионарско дело, као што се то види
на примеру многих Цркава, основаних пре него што су апостоли
посетили те градове, као и на примеру Акиле и Прискиле. На сабрањима,
опет, по узору на синагогу, нису говорили само Апостоли или одговорни
пастири и учитељи, него и харизматички пророци и они који су говорили
«језике», као и сваки брат који је поседовао «учење», или «откривење»,
«дар језика» или «тумачења». У 14. глави Прве Посланице Коринћанима
Светог Апостола Павла имамо један врло карактеристичан опис
дидактичког дела сабрања, као и један покушај успостављања неког реда
и поретка у деловањима благодатних дарова (в. додатак 1,1). Наиме,
Апостол забрањује женама проповед на сабрањима, очигледно због тога
што су, бар у Коринту, постојали и такви случајеви (1Кор. 14, 34-35).
Заједнички обичај, «по свим Црквама», био је да ћуте «јер њима није
дозвољено да говоре, него да се покоравају» (14, 34 и 36; погл. и 1Тим. 2,
11): «Жена нека се учи у миру са сваком покорношћу; али жени не
допуштам да буде учитељ, нити да влада мужем, него да буде мирна»).
Међутим, у истој посланици се наводи као канонска црквена пракса дело
«пророковања», значи, дело паралелно са омилијом, а које је било
дозвољено и женама. Види и 21. главу Дела Апостолских, где се помињу
четири кћери ђакона Филипа које су пророковале.
20

3. Проповед током 2. века
Током другог века у проповеди се наставља иста традиција.
Тежиште је више на садржини Јеванђеља, а мање на њеном спољном
изгледу. То потиче, с једне стране, од тога што је предање чувало још у
сећању апостолску проповед и, с друге, од релативно ниског образовног
нивоа хришћанског народа и већине њихових пастира.
Постоји мало сведочанстава, али су карактеристична. Јустин
Философ и мученик, у својој првој Апологији цару Антонину (гл. 67),
описујући хришћанска недељна сабрања, помиње библијска чтенија
(«...читају се апостолске успомене или списи пророка колико стаје»),
беседу предстојатеља у наставку, који је узимао тему из садржине
чтенија како би посаветовао и подстакао вернике на примену тих истина
у животу («предстојатељ речју саветује и подстиче на подражавање и
чињење тих добара»). Одговарајуће податке пружа нам и Тертулијан:
током сабрања бивало је читање и објашњавање Светог Писма. Свето
Писмо и проповед хране веру хришћана, надахњују њихову наду, јачају
њихову смелост, њихове добре навике чине постојанијим (Апологетика,
гл. 39).
Ову врсту више практичне и, по форми, једноставне и
ненаметљиве проповеди, која има полазиште у Светом Писму, Свети
Игњатије Антиохијски је окарактерисао као «омилију» (Посланица
Поликарпу 5), Иринеј као «излагање» (Посланица Флорину, у: Јевсевије,
Црквена историја 5, 20), а Плиније Млађи као «узајамна обећања давана
међу хришћанима за неговање врлина и избегавање злодела» (Посланица
10, 96).
21

поседовали су већ и «световно» образовање. века Александријска Црква је дала велики замах развоју проповеди. онај који би се с правом могао назвати оцем црквеног проповедништва јесте Ориген. осим недеље. среде и петка.) Управо услед опасности од лажних учитеља и пророка. 4. као што смо видели и у Јустиновом сведочанству. а нарочито у псевдонимној Другој Посланици Коринћанима Климента римског. празника.Климент. често пута говори и обичним 22 . пореди речитост у проповеди са украшавањем људског тела оделом. Дар језика и дар прорковања у овом периоду постепено изостају или бивају ограничени само на јеретичке заједнице (гностици. а касније и као презвитер. право проповедања се ограничава само на клирике. на «предстојатеље». Његова велика ревност за Реч Божју и његова неуморна радиност подстицали су га да. Њени речити мужеви и учитељи Катихетске школе. и његово говорништво је очигледно било под утицајем реторике онога времена (стојичко-киничка школа) и нове софистике тада у процвату.Примере таквих омилија имамо у учењу о два пута у првом делу «Учења дванесторице Апостола» (1-6). други од поменутих . Међутим. Он не само да је као мало ко ревновао проповеђу. Пантен и Климент. и у такозваној Варнавиној Посланици (18-20). које су користили за плодотворније деловање хришћанске проповеди. него је и значајно утицао на уобличавање теорије проповедништва. Наравно. која се сматра и првом сачуваном проповеђу. у почетку као мирјанин. монтанисти и др. Проповед током 3.

50). да се одврате од запостављања Бога и од ширења дела «противних здравом разуму» (Против Келса 3. о духовном – алегоријско тумачење).да се истакне пример безгрешног и бестрасног Христа и да се. у проповеди је намерно био једноставан и народу природан. Циљ му је био да слушаоци разумеју реч Божју садржану у Светом Писму и да се науче како треба да ускладе свој живот са њом.данима. природа проповеди као израза речи 23 . усмерене против незнабожаца или јеретика. верници подстакну на поштовање према «Богу свих» и на друге врлине. 6-8). мада се у појединим својим делима спорадично осврће и на ову тему (Додатак 1. често без посебне личне припреме. Мада је поседовао велику световну мудрост и реторичку вештину и ученост. наглашавајући и анализирајући његове поуке. дакле . треба истаћи да је дозволио стенографима да бележе беседе тек после шездесете године његовог живота. Међутим. Ориген није изложио систематска правила за деондологију проповеди. Свештени текст тумачи држећи се дословно редоследа његових значења. Његове омилије често имају апологетски или полемички карактер. према потребама времена. сагласно теорији о троструком значењу Светог Писма (о телесном: историјско-филолошко тумачење. Оне су. Сачувано је око пет стотина његових омилија које су записали стенографи на јелинском оргиналу или у преводу на латински. Из овога и из његове омилитичке праксе можемо извести и његову омилитичку теорију. Иако не запоставља људски чинилац. тако. То ставља и као сврху сваке проповеди. о душевном: етичко и духовно тумачење. Његове проповеди су представљале тумачење Светога Писма и коментарисање зачала прочитаних на Светом богослужењу.

2. као и сразмерно нови захтеви. истовремено. дао најкарактеристичнији одговор на ова питања. Могли бисмо поменути Иполита Римског.Божје и као деловање Светога Духа намеће избегавање сваке световне реторике и помпезности. У проповеди обадва треба комбиновати. која засењује непроцењиву једноставност јеванђелске речи. док су реторичка и дијалектичка техника чисто људски и фарисејски квасац. Кипријана Картагинског и. Уосталом. Ориген је. и богословска одбрана од незнабожаца и јеретика наметнули су одговорније суочавање на плану црквеног учења. Посебан значај придаје моралним квалитетима говорника који треба да поседује чистоту живота. зилотском. трећи век означава у проповеднишву један прелазни период. али и пажљивом. Реч Божја поседује унутарњу потврду «Духа и силе» (1Кор. Тертулијана који је снажном реториком. Оригеновим омилитичким начелима следовали су и његови посредни и непосредни ученици: Григорије Чудотворац и његов брат Атинодар. посебно. 4). развој црквеног учења. негује и на Западу. проповеђу и ставом украшеним кратким мудрим изрекама умногоме утицао на касније западне проповеднике. одликовала их је већа реторичност од њиховог учитеља. Карактерише га тенденција за систематизацијом и трагање за равнотежом између првобитно харизматичког карактера проповеди и нове црквене стварности. Проповед се. Међутим. Дионисије Александријски. како му живот не би био у супротности с његовим речима. Ориген разликује две врсте дидактичког говора: чисто поучни и чисто саветодавни. као што смо ведели. увек сходно пријемчивости и упућености слушалаца. 24 . Пораст образовног нивоа свештенства и народа. Пиерије и Методије Тирски.

уосталом. Ово прилагођавање је било несумљиво исправно и неизбежно. Прво је имало за последицу подизање великих храмова. који су одговарајући и на своје личне изборе и склоности. с једне стране. које су. Клирици су образовани у друштвеним школама и. што је било уобичајено у световној реторици. Многи од њих имали су и вишестрано енциклопедијско образовање и истицали су се и у световној философији. с друге. 25 . од признавања Хришћанства за званичну државну веру и. Врхунац проповеди – 4. и 5. тако. Пастирски додир са интелектуално развијеним стадом.5. од разводњавања квалитета чланова црквене пуноће масовним уласком бивших незнабожаца у њу. наметнуо је употребу реторике код проповедника зарад очувања Христовог стада у Његовој вери и животу. дошла је под утицај такозваног азијског реторичког начина произношења и постала је живописнија и систематичнија. али и на захтеве црквене заједнице. задобила реторички изглед. установљење светлих празника и свечаних богослужења. Друго је имало за последицу улазак у клир људи с великим образовањем и риторском ученошћу. уопште ствари које су имале одговарајуће последице и у проповеди. предаване и у хришћанским катихетским школама Александрије и Антиохије. дали већи акценат на спољашњи изглед традиционално смерне хришћанске проповеди. Њен изузетан напредак и развој у овом периоду потиче. између осталог. изучавали су и реторику и дијалектику. век Четврти и пети век сматрају се златним добом хришћанске проповеди. у стручном смислу. Проповед је.

на животе мученика. осим ако је није пружало само зачало. избегавајући његова алегоријска преувеличавања. а изводећи. као и Ориген. хиротоније и устоличења епископа. при том. Са другим дигресијама. тако су постигли и исправно сажимање реторике и проповеди. већ је било таквих случајева. потом. на моралне и социјалне теме поводом одређених пригода: освећења храмова. чију садржину беседа. Велики оци Цркве су се држали царског пута. постизали су синхронизацију с проблемима занимљивим за слушаоце. полемичким или усмереним на духовно назидавање. развија исцрпно. Велики оци су били и велики тумачи. а којима. Беседа је имала тематску целовитост и иницирана је зачалом или библијским цитатом. Као што су својим великим личним ауторитетом успели да споје класично васпитање и философско образовање са хришћанском вером. било у наставцима целе књиге Светог Писма. догматским. Упоредо са омилијом кориштена је још једна врста проповеди која је стајала више под утицајем реторике. не недостаје богата библијска садржина. Нису тражили јединствену тематску целину омилије. Томе је помогла и њихова приврженост Светом Писму.Свакако. Односе се на већ устаљене празнике. Систематски је негована традиционална врста омилије која је тумачила. и развијајући практичне и теоретске поуке сваке од појединих целина. постојала је озбиљна опасност да се изгуби неопходна равнотежа и да се хришћанска проповед претвори у световну реторику. погреба значајних 26 . постоје и беседе независне од Светог Писма. Анализирали би га систматски. које је одувек представљало темељ и главну тему хришћанске проповеди. Нажалост. Међутим. такође. било зачала.

У периоду постова проповеди су биле чешће. у Антиохији је током Литургије говорило више лица. Нису постојале риторске школе. много пута и свакодневно. пре свега. 57). 2). у којима су тумачили и анализирали догму. за које су се занимали људи тога времена. можда и ђакони. 19). повезана са Светим Писмом и бавила се првенствено 27 . али и на поподневним и другим сабрањима. чешће у градовима а ређе у унутрашњости. Црквена историја 7. Сходно Апостолским установама (2. сматра се да је преувеличано Созоменово сведочанство да у Риму «нити Епископ. вероватно од времена презвитера – јеретика Арија (Созомен. напротив. у погледу њеног реторичког облика.личности и. презвитери («презвитери су преклињали народ. Остала је кратка. Конон 58. свештенослужитељи катихете су подучавали катихумене и новопросветљене систематским проповедима – поучавањима. Заједно с тим. те су стога и канони захтевали да добро познају Свето Писмо и да су способни да поучавају. недељом и празницима. презвитери. Наравно. На Западу су се ствари умногоме разликовале. етос и хришћанско богослужење. У Александрији је. Проповед је држана током Свете Литургије. Међутим. на догматске теме. после читања Апостола и Јеванђеља. нити било ко други од тамошње Цркве. у великој мери непознаница за тамошњу проповед. Проповедали су епископи. говорио «једино епископ дотичног града». јер је проповед била забрањена презвитерима. али не сви») и после њих епископ. 19). теоретски проблеми Истока остали су. неки од њих. једноставна и без ичега сувишног. а образовни ниво клира и народа био је осетно нижи. Светих Апостола прети одлучењем и лишавањем чина клирицима који запостављају дело поучавања (види: Додатак 1. није поучавао» (Црквена историја 7.

Нил и Марко. авва Исаија и Макарије. који се. с тим да треба нагласити да је реч о специфичним омилијама. Могли бисмо поменути светог Атанасија Великог. од којих многе или нису сачуване из прве руке или постоје сумње у њихову аутентичност. велике Кападокијце: Василија Великог. свакако су њени најпробранији примерци. у већини случајева великих Отаца. такође степенују сходно њиховом личном афинитету. ма колико била речитија од оне на Западу. која комбинује Божанску мудрост са проповедничким људским средствима и према своме доприносу. Јевсевије Александријски. Григорија Ниског и Григорија Богослова. не треба стварати погрешан утисак. у смислу да и на Истоку нису постојале проповеди такве врсте. Од источних омилитичара овог периода чије су беседе сачуване. Астерија Амасијског. није одскакала много од оног пута којим се тамо ишло. Јефрема Сирина. беседе и омилије. које су произносили мање учени а речити клирици далеко од великих центара. односно по томе да ли су ближе реторици или једноставнијој старијој проповеди. Прокла 28 . Међу њима су Антоније Велики. дакле. који су са својом необузданом реториком и помпезним ставом претварали проповед у световни риторски говор. На другом крају стоје Јевсевије Кесаријски. На средокраћи се. У свакодневним омилијамам. можда и Павле Самосатски (по Јевсевију). беседа. Оно што је сачувано. као и увек. који су се старали да својим омилитичким текстовима пруже један изузетан уметнички израз. неки следе конзервативнијој традицији која мање-више наставља проповедничку линију претходног периода. Међутим. налазе велики Оци. пореклом су из монашких кругова. сходно интересовањима и особеностима западних народа. Сви они поседују савест истинског служитеља речи Божје.практичним темама.

требало би посебно издвојити вишеструки значај Јована Златоуста у историји проповедништва. Јакова Сиријца. проповедник par exellance и корифеј међу црквеним проповедницима свих времена. показао се истовремено изванредан и у превођењу на народни језик његових високих поука. а нарочито Василија Великог и његове проповеди. Кирила Александријског. било да га систематски тумачи у омилијама.Цариградског. али изузетно значајно. Златоуст је зацело дао најидеалније решење проблему теоретског одређења проповеди и својим динамичким присуством у проповедничком делу Цркве. било да спорадично прожима своје говоре библијском садржином. и мада је познавалац реторике и дијалектике. оставио је на проповедничку деонтологију трајни печат сагласно новим условима живота Цркве. према општем мишљењу. бар већине поменутих. Ти текстови су 29 . Златоуст прати потребе и животне услове својих слушалаца и уноси реч Божју у непосредну животну свакодневицу својих савременика. Одлични тумач Светога Писма. Без потцењивања доприноса процвату проповеди овог периода. Његова реч има драж и моћ. омилију и беседу. његов значај као учитеља проповедничке деонтологије не састоји се у толикој мери у томе колико у самим његовим омилијама. У Додатку (1. Он је. Пророчком ревношћу објављује Јеванђеље спасења сваком бићу. Златоуст није успоставио систематска омилитичка правила. Василија Селевкијског и Антипатра из Востре. 9-11) доносимо антологијски оно мало. што он пише у Беседама о свештенству о почецима проповедништва и. налази начина да их стави у службу Јеванђеља. о делу проповедника речи Божје. Међутим. Кирила Јерусалимског. не оптерећујући једноставност јеванђелске речи са својим урођеним или стеченим риторством. уопште. Са истим успехом је неговао обе врсте проповеди.

Тако. 4). него се истичу као прототип начина преношења речи Божје народу. уопште. Њему дугујемо и појаву прве хришћанске Омилитике: De doctrina Christiana (књ. Блажени Августин је постао учитељ и образац свештенопроповедника на Западу. види се по мноштву успешних или неуспешних имитација његовог стила и. што се може лако уочити код каснијих свештенопроповедника. који се сматра западним Златоустом. Колико су. и од стране верника и од стране служитеља проповеди.преписивани. у смислу да се све више ослања на омилитичка дела из периода њеног врхунца. током времена. као мало који светоотачки текстови. Петар Равенски Златоречиви и Лав Велики. какви су били оци претходног века. било је очекивано да уследи период његовог опдања и релативног застоја. у овом периоду. и то на штету ове друге. Велике стваралачке личности. Иларије Поатјески. превођени и читани. Од западних омилитичара овогас периода вреднији пажње су Амвросије Милански. штампани. Проповед од 6. надаље су ретки. оно што је Златоуст био на Истоку. века Након великог врхунца проповедништва у «златном» веку. Најзначајнији од свих је блажени Августин. оне не само да све до данас изграђују црквену пуноћу. 6. не држи потребне мере у односима реторике и проповеди. пак. постепено задобија једну конкретну форму. посебно у похвалним и празничним беседама. Зинон Веронски. Златоустовог беседништва. 30 . губи своју првобитну оргиналност и више се. Проповед. до 15. ова дела утицала на проповеднике Јеванђеља.

чији значај издваја. Опходе се. канону забрањује проповед мирјанима (в. 4). изгледа. поучавају свештенство и народ «благочестивим беседама» (в. У сваком случају. али и синтетичка проповед у облику беседа. јер постоји на стотине сачуваних беседа новијих отаца после Трулског Сабора. И аналитичко-ерминевтичка. а које састављају млађи проповедници. Много пута је реч о њиховом директном цитирању. исти поменути канон препоручује читање светоотачких беседа. и због тога. И сам Сабор у свом 64. 3). године). али и да се поставе ограде које би браниле живу реч беседника. У Додатку наведени канони препоручују учитељима и беседницима да тумаче Свето Писмо на основу отачког предања и да не потпадају под своје произвољне теорије. Очигледно је био циљ да се прекине са произвољним и световним реторичким величањима. некад је њихов утицај непосредан. са неком неверицом према «њиховим беседама». наравно. и још мањи од целокупне проповедничке делатности која није била записивана. Тако је бар схваћено од каснијих следбеника. канон Трулског Пето-шестог Сабора (692. 31 . некад се иде на прерађивање старих беседа или се подражава њиховом духу и структури. Сасвим је јасно да канон не ставља нагласак само на учесталост проповеди. Карактеристичан је својевремено много дискутовани 19.Велики број сачуваних омилија. него и светоотачким делима. што је тек мали део од целокупног омилитичког стваралаштва. зависност новијих проповедника од старијих Отаца сада постаје јасна. који налаже «предстојатељима» Цркава да свакога дана. показује колики је значај Црква придавала поучавању народа Божјег. како изгледа. почело да бива забрињавајуће много. надахнута је не само Светим Писмом. Додатак 1. Додатак 1. којих је. а посебно недељама и празницима. него и на њену светоотачку подлогу.

Јован Калека. Теофан Кирамејски. Теофана Керамејског. Јована Ксифилинског. У овим случајевима је више него уочљив утицај химнографије или житија и апокрифних јеванђеља. Симеона Новог Богослова. Григорија Паламу и Николу Кавасилу. Германа Цариградског. Григорије Палама и др. Говорници су овде под снажним утицајем реторике и неретко завршавају у једној можда дивној. века она иде упоредним путем с проповеђу Истока са наглашенијим знацима стагнације. Георгија Никомидијског. посебно од Августина.Томе су допринела и издања ерминевтичких збирки и антологија. Зависност од отаца претходног периода је изузетно велика. уосталом. Филотеја Кокиноса. која су се појавила у то време и која су непосредно утицала на проповед. Лава и Григорија Великог. азијатској реторици. Фотија Великог. Филотеј Кокинос. Пандалеона ђакона. Јована Дамаскина. Њихове беседе нису представљале само извор за проповеднике. До 11.). Андреја Критског. него су и изворно читане са амвона. Од времена Карла 32 . Карактеристика овог периода је и појава устаљених циклуса недељних проповеди. због којих су. Симеона Метафраста. Од најважнијих проповедника овога периода издвајамо Софронија Јерусалимског. Петра Аргоског. Током овог дугог периода проповед је на Западу прошла кроз многе и занимљиве етапе. Теодора Студита. значи. и била састављена. која проповед претвара у «похвалу». Теофилакта бугарског. али необузданој. омилија на зачала већ устаљеног система библијских недељних чтенија током године (Василије Селевкијски. Леонтија Мудрог. да се мало разликује од црквеног песништва. Упоредо цвета практична врста беседа држаних о светковинама и светитељским празницима.

антологије беседа (Homiliaria). и проповед се дефинише као обавеза епископа и свих клирика и монаха којима је то могуће. века аналитичка омилитичка врста проповеди се напушта и даје се предност синтетичкој «тематској беседи». коју представља Тома Аквински. са већом самосталношћу и слободом у односу на светоотачко омилитичку традицију. Иделфонсо Толедски. такозване «књиге омилија».Великог састављани су и зборници проповеди за недеље и празнике током године. јасна. Кратка је. и углавном је усмерена је на интелект. Сабори су улагали напоре и предлагали учесталије поучавање народа. проповед мистичара. које би користили свештенопроповедници и народ. Посебно се од монаха тражи мисионарска проповед међу незнабошцима. на основу дела Светих отаца. писана са великом приљежношћу. Главни представници проповеди овога периода су Раван Маврос. прилагођена њиховом образовном нивоу. С великом ревношћу и великим успехом проповедали су Јеванђеље и неговали углавном народну проповед «монаси следбеници 33 . Од 12. покушава да измести тежиште и стави наласак на лично. Обрађују се теоретске теме или теме из практичног хришћанског живота. Феликс Равенски. У том периоду истиче се проповед схоластичара. иначе негована углавом у манастирима. Едезмо Ведијски и Бонифације Винфрид. Насупрот њој. духовно искуство и унутарњу убеђеност верника у огледу вере и духовног живота. Написано је и много теоретских дела ради оспособљавања свештенопроповедника. без директне везе са библијским одељцима. што показује опште интересовање за систематско неговање проповеди. са симетричним поделама у развијању теме. Њен главни представник је Бернард Клермонски. Акуин.

34 . Антонијем Падовским и Бонавентуром. а негована је чак и теорија проповеди. Наредној. на Светим оцима. Проповедали су редовно у великим градовима или су обилазили села по унутрашњости прилагођавајући. припремајући. налазе у рукописима необјављене. Неке омилије се. не одступа од од традиционалне. 7. Виклиф. века. «браћа заједничког живота». судећи према понављаним издањима. Утемељена је на Светом Писму. «ангелским учитељем». који су великом ревношћу покушавали да држе неугашеном буктињу вере у поробљеном народу. Основно је да проповед овог периода.фрањевачког реда». углавном. на одређени начин. «претечама Реформације» названи су истакнути. и саму реформацију током 15. ватрени свештенопроповедници. Свештенопроповедници су били. Хус. Проповед од 16. по садржини и облику. поред тешких спољних услова. опет. који су се паралелно са изграђивањем Божјег народа борили речју за зацелење социјалних и црквених рана. епископи. тако. Објављени су и зборници проповеди који су. века И у периоду турског ропства. свештена проповед није престајала да се слуша. догматској – антијеретичкој проповеди у потпуности се предао ред доминиканаца. много читани у народу. Петар Валдежански и његове присталице валдежани. Савонарола и други. са главним представницима Фрањом Асишким. проповед образовном нивоу и духовним могућностима својих слушалаца. до 18. клирици и монаси. Таквима би могли бити окарактерисани Бартолд. који спаја схоластичку са мистичком проповеђу. Најзад.

г. Посебно су Циклуси недељних проповеди од Теотокиса представљали озбиљан извор за проповеди све до данас. г. Фоприност који су ове једноставне проповеди пружиле тада неуком и верски необразованом народу.).) и Јоасафа Корнилија (1788. Од многих зборника беседа који су угледали светлост дана. или су живели у крајевима под страним утицајем. обадва са Ептаниса. «Циклусе проповеди» Агапија Критског (1766.на житијима светих и користи. објављени током овог периода. они ипак завређују посебну пажњу. или са националним заједницама из иностранства. издвојићемо «Ризницу» Дамаскина Студита (1528. са видним утицајем Запада. г. Не изостају ни утицаји са Запада. посебно код великих проповедника с краја овог периода. не могу поредити са старијим.). некад у већој а некад у мањој мери. са световном мудрошћу и риторским талентом. Ма колико да се многобројни проповеднички производи. 1796. језик приступачнији народу.). Најпознатији и најзначајнији беседници овог периода су свакако Илија Миниатис (1669-1714) и Никифор Теотокис (1731-1800). који су студирали или су дошли у додир са Западом. док су зборници са њиховим проповедима (од Миниатиса «Учења и речи». и «Речи на Свету и Велику Четрдесетницу». г.) и «Апостолску мисију» Јована Линдског (1875. Миниатисове проповеди су 35 . «Учења» Алексија Рартуроса (1560. био је много значајнији од доприноса оних блиставих риторских беседа претходног периода. г. били веома раширени и утицали су на многе проповеднике. јер је њима очувана вера у народу и одржан православни и национални етос у исламској катаклизми. Бавили су се проповедништвом с великим успехом. 1766). из којих се запажа квалитет усмене проповеди тога времена.

Сачуване су многе проповеди које сведоче о његовом начину поучавања. Написане су многе «Реторике». који је током двадесет година обилазио готово цео грчки простор и проповедао Јеванђеље. века појавила се велика личност мисионара и новомученика Козме Етолског. не успевајући увек да избегну снажну схоластичку тенденцију која их прожимма. Све ове Реторике писане су под утицајем одговарајућих приручника са Запада. без риторства и величања свога знања. наравно. Средином 18. тако. проширујући. 36 .реторичније и осећајније. Корнилија Јоасафа. јасно и скромно. Углавном обрађују теме проповедништва и покушавају да им прилагоде правила древне реторике. спушта се на ниво народа и поучава једноставним језиком и на примеран начин. док су неке њихови преводи. приручнике У (Теофила Коридалског. библиографији у наводимо рукописима. Макарија Калогера. Утицај који су његов лик и учење извршили на народ био је изузетно велики. снагом вере и сликовитости. Атанасија Пароског). Његове беседе и начин њиховог деловања подсећају на проповед апостолског доба и. Подиже. на начин поучавања самога Христа. од којих су неке остале необјављене. а погрешке сабраће исправља с дискретном љубављу. интересовање и изазивајући учешће и изражавање мишљења својих слушалаца. Употребљава и дијалог. подржава у вери и поучава. подстиче у хришћанском животу. док су Теотокисове биле мисаоно дубље и библијски утемељеније. Током овог периода обраћана је пажња и на теорију проповедништва. многе а такве неке су објављене. Иако је и сам био умногоме образован. Франциска Скуфоса.

и догматска и политичка. упоредо с тим. али. будући и сами хуманисти. Теоретичари протестантске проповеди Еразмо. 37 . користећи нарочито теоретска дела и реторички узор древних класичних ритора. Bordaloue и Massillon. И у Римокатоличкој цркви проповед је доживела период врхунaц будући да је њен значај посебно истакнут на Тридентском сабору као противодговор протестантском проповедничком активизму. и Џон Нокс. свештеници и. поставили су основне научне Омилитике. Најпознатији проповедници овог периода су творци златног доба француске проповеди Bossuet. То су тражили епископи. Велики протестанти: Лутер. Мелахтон и Хиперије. Проповед је постала изразито библијска и христоцентрична. Протестантизам је пренео тежиште црквеног живота са богослужења на проповед речи Божје и нагласио њен основни значај за спасење човека. доба великих духовних и верских превирања. Уосталом. која су непосредно утицала и на теорију и праксу проповедништва. епископ милански. и Франциско Фенелон. за Запад. монашки редови.Овај период је. Од теоретичара проповедништва најважнији су Чарлс Боромео. Цвингли. који се с правом сврставају међу најважније црквене проповеднике свих времена. пијетистички покрет је дао надградњу и практичнији изглед протестантској проповеди. посебно. Калвин. Резултат тога је било теоретско неговање проповедничке вештине и њен процват у пракси. истицали су се и као велики проповедници.

У Грчкој. «Реторика од најславнијих стваралаца. Духовна струјања Рационализма и Просвећености имали су последице и по проповед. Проповед од 19. светоотачки и литургијски богословски покрети допринели су њеном обогаћивању и изналажењу аутентичнијих облика ради њеног усавршавања..) и у риторству». омилитику реториком. Обадва су под утицајем духа просвећености. века до данас У новије време проповед је на Западу развијана са истим интензитетом.) и «О састављању поука». углавном писана по узору на класичне писце. Исте године (1813. следујући некад практичније. прикупљена и састављена». Иконому на Аристотела. «Уметност Реторике». старијих и новијих. у суштини.) издају се два приручника реторике: Константин Иконому. или реторици.. Од проповедника и теоретичара проповеди могу се издвојити Шлајермахер и Спурџон у протестантизму. опет или је 38 . «Чин скраћене верзије беседе у реторичким тумачењима. у три књиге и Неофит Вамвас. а Вамвас на Ермогена Тарсијског. Тачније одређење теорије проповедништва налазимо у «Приручнику реторике за свештени амвон» Венијамина Јоанидиса (1869. забележен је један изузетно снажан покушај развијања теорије проповедништва и његовог оживљавања у црквеној пракси.8. а Сејлер. Њуман и Јунгман у римокатоличком свету. библијски. после ослобођења од турског ропства. Насупрот томе. а некад више теоретске смерове. «Књижевној Христа слаткоречивости Памбукиса (1857-1866). Сврставају проповед у реторичке оквире. Исте правце следе и два реторичка дела Викентија Дамода. Међутим.» (1815. стављајући тежиште на њен облик и мењајући.

Поред неизбежних спољних утицаја и много пута снажног усмерења ка неком историцизму. свакако. Проповедали су с великом ревношћу епископи. посебно јеромонаси распоређени као свештенопроповедници по епархијама. а више црквена. светоотачког и литургијског богословља није остао без утицаја и на теорију проповедништва.. Овај постепени напредак може се пратити и у омилитичким приручницима и сродним студијама написаним или од «Црквене Реторике» Филипа Пападопулоса (1889. који јој је наметнут више сличношћу садржине проповеди неголи њеним харизматичким карактером. Чак и у новије време покушај стварања једног православнијег и изворнијег библијског. где на основу реторичких правила обрађује светоотачке примере управо да би изучавање реторике учинио значајним. Теорија проповедништва је имала значајне користи од сврставања омилитике у круг предмета који су се тада почели предавати на богословским факултетима и шире по црквеним школама у Грчкој. можемо бити задовољни учесталошћу проповеди и њеним квалитативним напретком на нашим просторима. Тако данас. и без њега. класичној или западној. и стварање код њих одговарајућег проповедничког промишљања.) до данас. омилитика је. изузетна теоретска оспособљеност свих који су их завршили. Најистакнутији пример је «Риторство. али поседује и један посебан карактер. служитељи са богословским образовањем.омилитика потчињена реторици. без претеривања. Резултат изучавања омилитике на богословским факултетима и у црквеним школама био је. у склопу богословских наука постала мање световна. Нису изостали ни примери оних свештенопроповедника без богословског образовања који су се 39 ..» Венијамина Јоанидиса.

организовању симпосиона или сабрања ради допунског образовања и сл. И у средствима јавног информисања. створене су и «школе» за свештенопроповеднике или у братствима теолога или око клирика који су постигли изузетне резултате у проповедничком делу. 40 . објављују и беседе често веома драгоцене са становишта њиховог облика и садржаја. коју по свом праву и дужности врши Свети Синод. верски говор има своје одговарајуће место. на празнике или на друге пригодне теме. беседе на Јеванђеља. упоредо с другом материјом намењеном духовној обнови. на недељне делове Апостола. који издаје «Апостолики диакониа» (званични орган Синодске комисије за издавачку делатност)». Неки утисак о овом богатом стваралаштву можемо добити на основу изабране библиографије коју објављујемо на крају књиге. у активностима његове издавачке службе («Апостолски диакониа»).истакли у проповедњу. и који су значајно «утицали» на њихове ученике. уколико их већ нису спремили. задужене за божанску проповед. већином свештенопроповедника. Упоредо с тим. многе митрополије снабдевају свештенике штампаним проповедима како би их читали уместо усмене проповеди. са овим посебним циљем. Координаторска улога. И писана проповед је доживела нарочит процват. као што је «Глас Господњи». Такође. И верске и грађанске новине редовно доносе текстове проповеди. Објављене су многе збирке проповеди од стране почетника. верски часописи. Она се и стара о снабдевању свештенопроповедника одговарајућим помагалима. Свеске са савременим проповедима деле се верницима у цркви. углавном. Уосталом. огледа се. на радију и телевизији.

ово је непосредно у вези са степеном образовања свештеног клира. као што то црквено предање поставља за критеријум. речити протопрезвитер Константин Калиник. као што су: Јевсевије Матопулос. Наравно. и док не постигнемо да на сваком сабрању народа Божјег имамо уједначено присуство живог поучавања и богослужења. У извесној мери је тачан утисак да је урађено много у области проповеди на поменутим просторима. клирици богословских братстава. без богословског образовања. како би могао успешно проповедати реч Божју. Од најистакнутијих проповедничких личности новијих времена могу се навести Константин Икономос. Серафим Папакостас. којим се данас наша Црква не може поносити. народни свештенопроповедник Козма Фламијат. Међутим. Константин Дијализма и Михаил Галанос.или. посебно. посебна синодска Комисија за свето богослужење и пастирску делатност. Дионисије Фаразулис. професори Атинског Универзитета: Дионисије Латас. Дуг је пут пред нама и имамо још да идемо док не стигнемо до идеала да сваки служитељ буде и богослов факултетски образован. од недавно. али ревносни проповедници: Апостол Макракис. Посебно би требало издвојити допринос нашег блаженопочившег учитеља Панајотиса Трембеласа у развоју омилитичке теорије и пракасе. током последњих година на нашим просторима. као што су: митимнијски Никифор Гликас. чувени црквени ритор. хиоски Пантелејмон Фостинис и др. јераситијски Амвросије Сфакијанакис и. има још много тога што се може учинити и за њено ширење и за побољшање њеног квалитета. Смирне Василије. Њему дугујемо 41 . Игнатије Мосхакис и Јован Панајотидис са Халке. и многи архијереји. говорнички и богословски оспособљен.

али је. у теорији и пракси проповедништва. 1933. примењујући у пракси теоретска начела проповедништва. прво без историје проповедништва (1928. На Богословском Факултету Универзитета у Солуну Омилитику су у своје време предавали професори: Димитрије Куимцопулос.постојање двају елементарних омилитичких дела: «Омилитике». ерминевтичка и апологетска. учинили су да његова проповед задржи светоотачку равнотежу изгледа и садржаја. Омилитику је предавао готово двадесет година (1939-1957) као професор практичног богословља на Атинском Универзитету. Треба поменути и један драгоцен подухват катедре за омилитику. и прво под насловом «Повремени примери црквене реторике». који су написали и значајна теоретска омилитичка дела наведена у Библиографији под њиховим именом. Уосталом. од младалачких дана до дубоке старости. велико искуство и задивљујућа ширина богословског образовања. и сам је био ватрени проповедник речи Божје. Димитрије Мораитис и Евангелос Теодору. лично је поднео изузетне напоре око образовања њихових чланова свештенопроповедника. дајући. са Митрополијом Солунском – «Курс за 42 . у трајању од шест година (1968-1974). и друга његова дела. изд. подстакнути ватреном вером. пример примене теоретских омолитичких начела у приповедничкој пракси. имала су за циљ изграђивање проповедника речи Божје и народа Божјег. велики и. Његова урођена реторичка харизма и снажна интелигенција. на готово све новије грчке говорнике.) где. показује начине њихове примене за састављање беседа и говора свих врста. тако. 1924. која је изашла у два издања. Паралелно с тим. у два братства теолога. свакако. Али. непосредно или посредно.). Његов утицај на проповед још није вреднован. и «Повремени примери Омилитике» (в. у којима је био међу члановима оснивачима.

напори су били усмерени на припрему материје за поподневне проповеди. који је. Од овога 43 .проповеднике». Кад је са овим било завршено. табеле проповеди. Упоредо с тим. у циљу теоретског образовања свештенопроповедника одговарајући предавачи су имали излагања на теоретске омилитичке теме. Стојану). и тумачене су 1Петрова посланица и 22. Агуридис. Имао је за циљ теоретско и практично образовање. Полазећи од начела да једна добра проповед представља добро познавање научног и практичног тумачења Светог Писма. Каравидопулос. од којих су нека већ објављена. ова иницијатива је за полазишну бригу имала излагање и тумачење зачала Светога Писма од стране стручних тумача. С. зарад олакшавања проповедничког посла износио и предлагао извесне нацрте беседа или говора. јеванђелских и апостолских зачала. Овај курс је изашао ван граница Солунске митрополије објављивањем едиције издања којом је било предвиђено да се у посебним томовима обухвате тумачења недељних и празничних. Сакос и В. као и зачала о Светим Тајнама и црквеним обредима. тада редовних и ванредних професора Богословског Факултета у Солуну (С. недељних и великих празника током године. Тако је постепено настајало тумачење најпре јеванђелских. са богословским образовањем и без њега. теоретска излагања и низ помагала за поподневне проповеди. и 23. глава Јеванђеља по Луки. систематску припрему говорника - клирика Митрополије. које се односе на страдање Господње. Ј. ради постизања што бољих резултата на делу проповедништва и организовању проповеди на што исправнијим научним основама. а нека су још увек неиздата (у библиографији су означена звездицама). а потом и апостолских зачала. Овакво научно и практично тумачење пратила је духовна и омилитичка обрада зачала. сваки пут од стране једног теолога свештенопроповедника.

о трошку манастира Свете Теодоре из Солуна. и 23.) са тумачењима недељних јеванђеских зачала и 22.су. други: 1973. главе Јеванђеља по Луки (о страдању Господњем. објављена два тома (први: 1972. 1974). изд. ДРУГО ПОГЛАВЉЕ: ПРОПОВЕД И ПРОПОВЕДНИК 44 .

значи. у Цркви. него и многоделатна премудрост Божја. постаје јасна постојаност јеванђелске речи. која користи као инструменте одговарајуће људе у сваком нараштају. служиле хиљаде људи.мистичко Тело Христово. Његову пророчку службу Светим Духопм раздељивану. 3. који смо изложили у претходном поглављу. сам Логос Божји објављује и Дух Свети говори у свету устројавајући. свим устима. како би Божански Логос сваки пут узимао одговарајући и складан облик. Значење и циљ проповеди Из кратког прегледа историје хришћанске проповеди. једно дело се врши. они нити су прекинули. дијалекте. Разуме се само по себи да се ово дело аутентично савршава само од стране мистичког Тела и унутар мистичког Тела Христовог. значи. Чињеница да су овом делу. месту и времену. тако. нити могу нарушити овај континуитет. која од времена Господњег до данас «тече и прославља се» (2Тим. у суштини. Управо у овој разноврсности благодатних дарова зарад преношења једне истине Јеванђеља Христовог огледа се не само јединство Духа. сасвим је јасан духовни квалитет овог свештеног дела проповеди. користећи различите језике. проповед Јеванђеља речју и делом.1. 1). поред временских и просторних растојања и њихових феноменолошких разликовања. она продужава и учитељско дело Христово. Пратећи етапе историјског развоја у њеном двехиљадегодишњем животу. спасење света. будући да се. Дакле. којима је проповедано и проповеда се Јеванђеље. У овом смислу сам 45 . после Господа. Будући да је Црква – Христос продужаван кроз векове . облике преношења риторске форме и начине изражавања. управо оно које је вршио оваплоћени Логос Божји.

А ово. Дух Истине» уводи «у сваку истину» (Јн 16. 28. заједно с проповедницима речи Његове (Мт. 19-20). Феноменолошки безначајно и ситно зрно семена скрива у себи тајну живота и. Лк. Овај светотајински карактер проповеди наглашава првенствено Апостол Павле када пише о пројави «Тајне воље» Божје (Еф. проповед са «сетвом». 13. 2. в. 20) и пошто их «Утешитељ. увек и до свршетка века. кога проповедају Апостоли и објављују целом свету (Кол. 8). 8. 3 и др. вођени поново Господњим тумачењем приче (Мт. и отишао Оцу напуштајући свет. те друге сродне сликовите метафора које користе Господ и Апостоли. Сејач је одговоран да сеје «добро семен». 11 и даље. а резултат проповеди са духовним родом (Мт. у тајни 46 . 39 и даље. дело евангелизације и освећења света (Мт. 4.).Христос и сада и увек поучава и евагелизује кроз Цркву. 13) и учи их и опомиње на све што је учио Христос. 2Кор. 10 и даље). 1. опет. јер упоредо с тим постоји и опасност сејања кукоља (Мт. Дакле.7) пошто је сам Христос. људска срца са «земљом» или «њивом». 1Кор. Другим речима. 3. и Јн 4.. 10 и даље. Господ упоређује реч Божју са «семењем». и о «Тајни Христа».. «заповести» и «рēчи» у наслеђе ученицима својим (Јн 1417). 4. 11. 3. досежемо до познања «Тајни Царства Божјега». бива «у тајни» (1Кор. 28. Тајну речи Божје сликовито изражавају прича о сејачу и семену. клија и доноси род. служитеља речи са «сејачем». Мк. 9. 13. 4. Примање доброг семена у доброј земљи доноси род «многострук и увећан» (Мк. 9). 36. пошто се Господ узнео и прославио. Еф. 6. оставио је залог «речи». о «Тајни Јеванђеља» (Еф. 19). 25). сходно пријемчивости и квалитету земље. 9. 2. са изричитом заповешћу да и они врше исто дело са Њим. 6-10). 13. 2. Анализирајући дубље поменуту слику.

настоји да покрене и вољу човекову на уподобљавање Христу и учешће у Његовом божанском Животу. Бог и човек. 14. 27. који. као што и чини да све расте и напредује у животу у Христу. Бог даје своју живу и животворећу реч. што се савршава у овоме свету. 4. 13). 13. 1. има за циљ да сваког човека учини часним удом Тела Христовога и истинским житељем Царства Његовога. 4. 2. 3.поучавања и рађања плода речи Божје. садејствује божанском делу спасења људи. Између Бога и човека наступа богопослани посленик речи. 5). благоугодне и савршене воље његове» (Рим. 12. 8. Наставља учитељско дело Христово откривајући свету познање истинскога «Бога и добре. 12 и даље). 2). Кол. догматски речено. 47 . Проповед тако. пошто је «поново Бог Онај који напредује» (1Кор. него и целокупну духовну припрему до усавршења човека у Христу. и уводећи људе у веру и познање «истините побожности. 1. садејствују. Тако и по Светом Писму. Јеванђеље спасења човековог. упоредо с њеном сазнајном димензијом. 6-7). значи. проповед нема за циљ ништа друго до да објављује оно што је проповедао Господ Исус Христос. Дакле. али Он и светотајински отвара «врата вере» или «врата речи» људима (ДАп. Назначењу божанске проповеди одговара и њен циљ. остајући увек човек и «слуга».1). Дух Свети мобилише и покреће проповеднике речи (ДАп. Дакле. којом настоји да потчини «сваки смисао у послушање Христу» (2Кор. Јер. у нади живота вечнога» (Тит. у краткој анализи значења Тајне проповеди Царства Божјег видимо да оно не обухвата само семе – реч. 3) и «жели и хоће добровољно» (Флп. 1Петр. 4. а човек прихвата и са своје стране доприноси напредовању и узрастању божанског изданка. 10. које је и тако и тако Божанско.

и једну негативну страну. и на разобличавање свих сатанских утврђења. 2. по природи ствари. 10. Кол. која рачуна на укидање сваке врсте идолопоклонства које се уздиже између Бога и човека. надаље. добра вест. Карактеристике проповеди Када говоримо о хришћанској проповеди. 9). 3. политичког. У хришћанској проповеди морамо потражити оне елементе који ће је разликовати од сличних верских поучавања других религија. 6. усмерено вођењу људи у покајање и одржавање у овом стању током њихове узлазне духовне путање. порука радости и блага. који је под надзором Речи Божје.Ова позитивна страна проповеди претпоставља. без сумње. Еф. Другим речима. и то дефинисање треба оценити недовољним ако се задржимо само на напред изнесеном. Ова врста говора треба да има оне елементе који ће га разликовати од других сличних производа људског говора. 4. болно «старога човека» (Рим. разуме се по себи. што је. Међутим. реч Бога који бескрајно воли сворење своје љубави. 4-5). треба да се истакну квалитети и његове карактеристичне посебности. то је напорно и тешко дело. како би. позив љубави Бога Оца своме детету. 22. значи престати да буде «Јеванђеље» у првобитном значењу те речи. Тако долазимо до оних посебних карактеристика које проповед чине «проповеђу» и издвајају је од правничког. лукавих «помисли» и «сваке охолости која устаје против познања Божјега (2Кор. философског или било ког другог говора. Дакле. одмах постављамо питање њеног логичног оправдања. Реч Божја се ни уком случају не може одрећи себе. Међутим. 6. одговорила на захтеве 48 . како би се оправдао смисао његовог самосталног постојања.

Тако проповед нужно извире из Светога Писма и ослања се на њега. оно што тражимо од усмене проповеди . православне вере и живота.«хришћанске» проповеди. кроз проповед. дало је будућој усменој проповеди могућност да креће од једне постојане и непромењиве основе. садржи Откривење Божје људима писано људском речју. која ће осигуравати.налазимо као датост у свештеним текстовима Светога Писма захваљујући његовој богонадахнутој ипостаси која је. који имају за циљ да опишу њене посебне квалитативне и морфолошке карактеристике. задобија једну нову димензију и захтев. Дакле. оваплотио Логос Божји. посебно у духовним оквирима и аутентичном Предању Православне Цркве. 49 . У њему се. будући да се прво излио по свету као усмена и проповедана реч. осигурана Светим Духом Цркве. Овај идеал православне хришћанске проповеди покушаваће ниже да истакну овде укратко изложени критеријуми. заоденувши се људском речју непромењено и несливено. Стари и Нови Завет. на неки начин. Дакле. Деонтологија проповеди. старих и новијих. стабилан критеријум истине. изговорена богонадахнутим устима. бар као полазница.да је аутентична и истинита . али под надзором Светога Духа. што је изражавање. опет. Управо то преношење проповеди божанским промислом и на непогрешив начин у писанoм виду. православна хришћанска проповед треба да буде: а) Библијска Свето Писмо у целини. поново се поставља питање односа изворне хришћанске проповеди наспрам хибридне проповеди разноврсних секти. Међутим.

У противном. или која се површно позива на фасцинантне изреке Светога Писма. 6). који се «дању и ноћу» поучава Закону Божјем (Пс. значи. Према горе реченом. 4. него она која га тумачи тачно и аутентично. 50 . у његовом духу и са упоредним значењима. које у сваком појму и изразу беседе одликује посредно или непосредно навођење и одјек Светога Писма. као што постоји библијска. као што се у први мах може помислити. јер тако губи своју аутентичност и престаје бити истински хришћанска. које јој је пружило црквено ерминевтичко Предање. Исто тако. Свето Писмо треба да прожима проповед у њеној целости. ово претпоставља дубоко и савршено познавање Светога Писма од стране беседника. Међутим. 1. како би свако њено значење и идеја одисали исправном анализом и тумачењем библијске речи зарад изградње народа Божјег. разумљиво је да проповед не може противречити Светом Писму. то није довољно. Наравно. а не само спорадично. имамо извитоперење библијске речи. сагласно тумачењу у Светом Духу. Али и у мање екстремним случајевима недовољно познавање Светога Писма може нехотично одвести у погрешна тумачења и фалсификовања речи Божје са чисто људским и незаснованим личним идејама и философирањима. настављајући дело првобитне проповеди која је у њему изражена. Пример последње није тако неоубичајен. тако постоји и псевдобиблијска проповед.анализира га и тумачи. и разни јеретици некада и секташи данас. и површна употреба Светога Писма не само да беседу често чини неразумљивом. Али. Примере таквог познавања Светога Писма дају нам велики Оци Цркве. кад треба да се позабави једном или другом темом. 2). као што је радио сāм сатана (Мт. Аутентична библијска проповед није она која ниче из једног текста или зачала Библије.

макар и непогрешивог. Не заборавимо да су велики Оци свештенопроповедници били и велики познаваоци и одлични тумачи Светога Писма. захваљујући њему живи. насупрот проповеди која није природна или је само наизглед христоцентрична. Спаситељу света. као и нехришћана. подједнако неприродну и опасну по озбиљност и аутентичност проповеди. значи да има за средиште Господа Исуса Христа и јединствени циљ . и Њиме се нада слави и бесмртном животу у будућем веку. али нехришћанском свакако. дају проповеди неизмерно духовно богатство. мудрог. упоредо са достојанством и аутентичношћу. не бисмо је могли окарактерисати ни као антихришћанском. Црква из њега црпи своје постојање. Насупрот томе. За проповед Христос не може бити ништа мање од онога што је Он за веру Цркве. Све ово може бити компромисно речено и о другима. није мала опасност застрањења. Апостолска проповед о Христу није 51 . Али. савршено познававње и богато захватање из живог и непресушног извора речи Божје.него јој даје и лажну библијску спољашњост. и овде треба истаћи оне елементе који проповед чине чисто христоцентричном. или као прототип савршеног и недостижног моралног живота. Иначе. Његовим Телом и Крвљу се храни и освећује. Сину Бога Живога. и да буде безболно прихваћено од стране хришћана. значи страном самој природи прповеди и њеној намени. будући да. као и у библијској проповеди.сведочење свету о Христу. б) Христоцентрична Можда не би требало уопште ни наглашавати да хришћанска проповед мора бити христоцентрична. Није довољно представљати Христа као Учитеља. Светога Писма.

Христос тако постаје средиште светске историје будући да се у Њему «возглављује све» (Еф. Царство Његово – једно од многих царстава овога света. проповедали «спасење Божје» (ДАп. у Њему је почивала не само Истина. односи се на Христа и испуњава у Њему (5. 4. док. Међутим. промишљајући о њему. 7). 9). Апостоли су пред онима који су распели Господа и пред идолопоклоницима. будући да у таквом животу не господари жарка вера у јединственост Христовог Божанства и у искључиву могућност спасења кроз Њега. било да као оваплоћени Бог Логос даје савршено Откривење и постаје људима «узрок спасења вјечног» (Јевр. Свети Оци тумаче и само Свето Писмо увек христоцентрично. на тај начин се издајнички фалсификује Јеванђеље Христово. јер вера у Христа претпоставља суд покајања и осуду идола. будући да Христос «постаје» један од многих богова. Стари Завет постаје припрема и «васпитач за Христа» (Гал. било са Христом који као предвечни Логос и Премудрост Божја дејствује у историји света. 2. У том смислу. 17). 5. 12). 24). према апостолској проповеди «нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти» (ДАп. 9. стварајући свет. 10) и кроз њега прошлост. 28). него и плодност проповедничке речи. а за проповеднике узрок смртне осуде. И поред тога. а једини Спаситељ – један од многих светских спаситеља. 3. проповед и данас остаје анемична и слабашна ако негује конвеционалност у животу. не обраћајући пажњу да ли је то за њих био «камен спотицања» (Рим. Међутим. 28. 32-33. 1Петр. садашњост и будућност света добијају смисао. Уосталом. говорећи кроз пророке и припремајући дело спасења. него због тога што је представљала Христа као Бога – јединог Бога и Господа и Спаситеља света. и тумачи се у светлу Христовог 52 .услед овога наишла на снажан отпор Јудеја и незнабожаца. 1.

И друго. јасно види у апостолској и светоотачкој проповеди. 6. него сведочење у Христу нове стварности. 15. као што је. Рим. 5. Хришћанска проповед. 28). и др. да продру у Тајну Христа као нико други и да живе мистичким животом у Христу 53 . тако. и томе слично. и многа друга места) и како апостоли «бирају између писама» и налазе у њима наду и утеху у Христу (ДАп. 4. која руши стару грађевину у Телу Христовом. присетимо како је светлошћу Христовом непрестано читан Стари Завет (ДАп. 16. незанимљиву јеврејску религиозну историју. 25-26.). што се. 7 и даље). 7. својом духовном и светском мудрошћу. 12). 2Тим. 15.присуства. 1722. није у опасности да се претвори у једну. 1. 3. да се сетимо да се сваки моменат из моралног живота односи на везу верника са Христом и његовим мистичким Телом. Ова чињеница има непосредне и суштинске последице по проповед. и животом по Христу. 2. како би Христос био «све у свему» (1Кор. 3. више није теоретски философски говор. за нови народ Божји. опет. тако. 24 и даље. 18. 25-28. живот у породици (Еф. 22-23. а хришћански етос – у законско моралисање стоичког или будистичког типа. 16. 2. Црпећи поново примере из апостолске проповеди. 4. 5. 17. 22). 26. на пример. 20. Из истог разлога и живот новог народа Божјег извире из Христа и возглављује се у Христу. Стари Завет. што се тиче првога. в) Светоотачка Свети Оци и учитељи Цркве успели су својом дубоком вером. не преостаје нам ништа друго него да се. 2 и даље. подношење невоља (1Петр. ванбрачни односи (1Кор. 34-35.

који на тај начин води. макар она била преведена на одговарајући и савремени језик. дакле. Другим речима.обезбеђујемо јој неопходно еклисиолошко утемељење. Из тог разлога њихово учење изражава аутентично тумачење Откривења у Христу.обновљеног човека. називају . која није ништа друго до сама ова дидактичка служба Цркве. Као што смо видели говорећи о библијској проповеди. Она.устима Логоса”. која аутентично и у Име Христово проповеда непогрешиву реч Јеванђеља. ниуком случају не престаје да буде реч Божја и Цркве Његове. Својим списима чине нас причасницима овог свештеног искуства и свог божанског познања. захтевајући од проповеди да има ову светоотачку димензију. не постаје светоотачка ни 54 . реч Цркве. свеједно да ли бива од отаца Цркве или од њеног последњег служитеља. А колико је то неопходно уверавамо се на основу природе проповедничког дела. «у сваку истину» (Јн 16.. проповед не постаје светоотачка ако савременим слушаоцима пренесемо једну нетакнуту прастару светоотачку проповед. 13). значи устима Цркве која говоре реч Божју. било у времем Светих Отаца. Проповед Јеванђеља. тим више. нити када у погрешно време засипамо проповед наводима светоотачких мишљења и коментарима на њихова дела. Свети оци се. само тако се осигурава аутентичност хришћанске поруке и избегавају субјективна тумачења сумњиве аутентичности. и у своме сагласју представљају са Светим Писмом истоважни и истоснажни извор хришћанске догме и морала. сасвим исправно. Наравно. На тај начин нам постају вође и учитељи у схватању речи Божје и истински духовни оци и у Христу «васпитачи». Овај допринос Светих Отаца развоју и схватању речи Божје не може се схватити другачије него као дејство Светога Духа унутар Тела Христовог у Цркви. према Господњем обећању. било данас.

након што би катихетска проповед уредила и припремила духовни терен. г) Мистагошка Свето богослужење. која се временом разрастала. значи. значи ако проповед има исправну свеоотачку и еклисиолошку подлогу. на крају. уопште. дакле. Карактеристично је да је у раној Цркви. истински се обожује. површно опонашамо светоотачко изражавање и реторичке фигуре. било преувеличано уочити у томе подражавање пракси самога Господа. из њега црпи благодат Светога Духа и изграђује се и узраста у Тело Христово учешћем у Светим Тајнама. а посебно Света тајна Евхаристије.када упадљиво покушавамо прикрити своје слабо познавање Светих отаца. Да ли би. значи проповед. наметљивим набрајањем великих ауторитета међу учитељима Цркве. на крају. постаје јасно да првенствено на њу пада одговорност за ово свештено и одговорно дело. Кроз њега човек прославља и слави Бога. будући да се хришћанин у њој сусреће с Богом и сједињује с Њим у заједници Тела и Крви. Међутим. нити када. Није преувеличавање рећи да сав црквени подвиг има за циљ да одведе верника у достојно учешће у Светој Литургији. представља стожер око кога се окреће живот Цркве и сваког верника понаособ. Света Евхаристија била мистичка Тајна коју су новопросветљени упознавали и у којој су учествовали после дугог периода катихетизације и испитивања. него ако црпимо суштину из њиховог учења и прожимамо се њиме и истинским светоотачким духом. како је реч. једино активно средство за постизање циљева Цркве. који 55 . уз мноштво фигуративних свештених епитета.

Према управо изнесеном. развијање смисла свештених обреда и светих тајни. Другим се постиже катихизација верника о богослужењу.. проповед треба да поучава верника тајнама Светог богослужења како би он. надилази разне језичке. бесловесна и магијска. Подразумева се да су Свети оци имали ово у виду када су литургијска сабрања обогатили црквеним химнама и песмама.дванаесторицу Апостола чини учесницима своје Тајне Вечере последње ноћи након трогодишњег дружења са њима. она се нужно обавља касније на литургијским сабрањима. с циљем да се разуме оно што се врши и свесно учествује у томе. 12. тако. празника и црквених химни и појања.разумна служба” (Рим. на тај начин. проповед јасно има мистагошко и литургијско назначење у оквиру црквеног живота. Дакле. Првим ће се настојати. да су наши верници у суштини без катихезе просвећења. терминолошке и историјске потешкоће које су се обрушиле на нашу 56 . учествовао у поклоњењу Богу . која су од средишта духовног живота постала истовремено и терен за периферне ствари. 1). свакако. него и у свакој прилици. 1). Међутим. Међутим. Циљ ових богослужења треба да буде катихизација верника за богослужење и о богослужењу. као пример и потврда његове љубави према њима до краја века (Јн 13. читањима из Светога Писма и разноврсним литургијским символима. не само посебним мистагошким проповедима. литургијских радњи и символизама. постоји опасност да без ерминевтичке улоге проповеди сви символи постану сасушени и мртви обрасци а . Ово дело је.. будући да је припремна проповед за учешће у богослужењу ослабила због крштавања одојчади и деце.у Духу и истини” (Јн 4. тешко јер претпоставља да проповедник дубоко и тачно познаје богослужење и да. 23-24).

и поред свег задржавања традиционалног монолошког облика. Теорија и пракса су у хришћанству нераскидиво повезани. Међутим. Уосталом. нити би му била препуштена обрада и примена ових принципа у свакодневним околностима хришћанског живота. Проповед је практична када развија питања на једноставан и продоран начин и не задовољава се уопштеним паролама и метафизичким теоретским расматрањима. И да употребимо једну живописну слику: проповед је духовна трпеза на којој су постављена припремљена јела. догматска. у њој постоји један суштински и стварни дијалог. нити је пракса изводљива без теоретског оправдања. и чисто практична питања могуће је истраживати теоретски. д) Практична Када захтевамо да пропоовед има практични карактер. све ово може зацелити једна упорна и истрајна систематска или тематска мистагошка проповед. На тај начин проповед задобија интересовање.данашњу литургијску праксу. свакако. и слушаоцу постаје апсолутно схватљива њена садржина. будући да су тезе. до детаља. не мислимо да она треба да се односи на практичне теме. а не на теоретска. 57 . ни једно неодговорено питање. антитезе и недоумице унапред разрешене током обраде теме. а које су. веће за народ. тако да је догма незамислива без практичних последица по живот. значи на питања која се односе на морални живот верника. како слушаоцу не би остала ни једна празнина. као што то очигледно показује пример схоластичких етичких система. Неопходна је савршена анализа идеја. Дакле.

Она излаже најузвишеније и најапстрактније истине на најједноставнији и најпродуктивнији начин. ђ) Јасна и конкретна Саобразно претходном. не располаже са емоционалним средствима. употребљавајући поређења и слике из природе и свакодневног живота. може изгледати неразумљива и непријемчива уколико нису апсолутно конкретни и рашчишћени како њени појмови. према већ изнетом. историје Цркве или из свакодневног живота. А ово се постиже оживљавањем смисла у сликама и поређењима. Реч Господња је одличан пример практичне проповеди.спремна да засите духовну глад и да духовно укрепе слушаоца. и практична проповед. Међутим. а не сиров материјал. навођењима и приповедањима историјских догађаја и примера узетих из Светог Писма. стоји и захтев да проповед буде јасна и конкретна без обзира на коју се тему односила. надзирање речи. употребом пријемчивих слика и јасних и кратких поређења из свакодневног живота људи Палестине онога времена. Проповед. Међутим. Проповед је поука и као таква треба да буде 58 . може и треба да поседује унутарње надгледање. бар у свом класичном облику. Да би проповед задобила практични карактер. томе доприноси и уношење осећања и емоционално излагање различитих истина. Упоредо смо поменули пример Господа који је произнео најтеоретскије и најнадприродније мисли у најпрактичнијем виду. без дефиниција или философских или богословских преувеличавања. тако и начин њиховог произношења. како се излаже на литургијским сабрањима.

хиљаде” празних и неоснованих. За неповредиво достојанство проповеди гарантује апостолска реч: . рашчланивши и схвативши.назидање и бодрење и утешење” и не воде народ покајању и богопознању (1Кор. нити су претежно састављени од образованих људи... значи и најпростије слушаоце. говоримо . најпре āсм. Међутим.9.пет” мудрих речи и избегао . Колико је јасноћа проповеди њен неопходан елемент. будући да наше речи не пружају . неголи хиљаде ријечи језиком” (1Кор. Међутим. њена нејасна места .у ветар”. Треба да озбиљно проучи своју тему. да бих рекао ових .. како не би били ускраћени 59 . схватићемо ако узмемо у обзир да слушоции нису јединствени. 24-25). потребно је да проповедник добро зна шта хоће да каже и како то да произнесе. 8-10). од неблаговремених питања и одговра у беседи. неосновано је мислити да ће многоречивошћу уверити друге... 14.. 3. Из истог разлога треба избегавати сложене и компликоване теме. Јасноћи говора доприноси и његово растерећивање проповеди од мноштва епитета и реторичких украса. 14. а не .похвална реч”. и да добро испланира кретање проповеди.. Препоручљивије је разрадити јасније и потпуније једну тему или слој једне теме неголи мешати многе теме и развијати их нејасно и непоуздано.. У противном. да и друге поучим. 19).У Цркви волим рећи пет ријечи умом својим. дигресија које ометају нормалан ток мисли и расејавају пажњу.. не прелазећи у простију и бескорисну реч.разумело речено” и да се изграђује Црква (1Кор.слабашан глас”. проповед се обраћа свима и треба да буде схватљива и да све изграђује. како би се . Уколико се није сам уверио у своје аргументе. 14. и да врло мало њих имају стручно богословско образовање.

Помпезни изрази. свештено. реторичка истицања. без икакве извештачености. 1. е) Природна Дело божанске проповеди је. Хришћанска проповед се. него службеник Јеванђеља Христовог и свештенопроповедник тајне благодатне речи. театрална гестикулација и сличне ствари.) на спасење” (Рим.. као никада до тада. који је . а свештенопроповедник није световни ритор или позоришни глумац.. искуство и расуђивање које ће постепено стицати. У овом тешком задатку проповеднику ће помоћи приљежност.сила Божија”(1Кор. много више. 16).сила(. била заоденула тешком одором азијатске реторике. Амвон није световна говорница. поготово у наше време које карактерише склоност ка једноставности и скромности изражавања. . него са страхом Божјим и љубављу према Христу и браћи Христовој. налази се у њеном садржају.5).. Извештачен изглед и помпезно произношење прикривају садржај и спречавају слушаоце да дођу у непосредан додир с једноставном благодатном речју Јеванђеља.евентуално образованији. што не може представљати пример за угледање. 2.. ово не значи да у име једноставности и природности треба запоставити изглед проповеди или. по преимућству. Снага проповеди је изнутра. и нема потребе за подршком људске мудрости и световне реторике. показивања знања и световне мудрости. потпуно су недоличне и неспојиве са карактером и циљем проповеди. због захтева конкретног времена или из других разлога. да се проповедник 60 . Међутим. Проповедник речи наставља дело Господње са смирењем и понизношћу.

Напротив. 1.Бог утјехе” (Рим. Овакво карактерисање проповеди природно следује пореклу речи од Бога Оца. Скроман и ненаметљив говор захтева систематичнију припрему неголи помпезан и празноречив. који је . 16. 7)..Утешитељем” (Јн 14. 1). треба истаћи да неизвештачен начин проповедања не значи да је и запуштен или непристојан и монотон. ж) . 15.. 13.. и због божанског мира и утехе које њено прихватање изазива у срцима људи. Одличан пример равнотеже и хармоније садржаја и изгледа проповеди представља.. Сама природа нас учи шта је истински лепо и колико је ово пријатно људским чулима. 15. како је не би ни извештаченост гушила. и осећај одговорности пред Богом и слушаоцима обавезују га на добру и савесну припрему. Због тога се и Свети Дух назива . Јевр. 26. опет. који је наш . Насупрот томе.усуди да беседи неприпремљен. 13. 22) и због свог утешитељског садржаја и због утешитељског начина на који се произноси. 16. 61 . Помпезни и реторички израз и театрална представа представљају у већини случајева средства прикривања недовољне припреме свештенопроповедника... учи нас колико је одбојно извитоперење или прикривање и нарушавање природне лепоте.Реч утехе” Проповед се у Светом Писму више пута означава као . нити сувопарност изобличавала. и озбиљност дела проповеди. опет. 3) и Христа.ријеч утјехе” (ДАп. На крају. Поштовање речи Божје захтева одговарајућу умешност при њеном произношењу. 2. 26.сваке утјехе” (2Кор. 15. 5) и .Заступник” код Оца (1Јн. реч Господња.

32. дискретношћу и учтивошћу.. 8. 13. 22). У противном. 4. Критиковање. нагласак пада на потресну поруку радости и спасења коју она пружа људима. у којем се схватају у раној Цркви. а не грешници. она се може претворити у надградњу и донети осећај грешности свима нама. позива његову . Тит. 14. не изузимајући свештенопроповедника. 6. 1. Дакле. без претеривања и крајности. 13.Јеванђеље” и . 9. 2Тим.Сам Бог кроз Апостоле . 3. 15. 2. изражавају значење одговарајуће изразу . и за које је умро.уморну и натоварену” браћу да узму његов благи јарам и да подигну његово лако бреме.. 22. 2. и у име Христа. Јевр.. 31. дакле пре него што су се истрошили као технички изрази (terminus technicus). 23.. 9. 13. Али и превлађујући изрази .. 14. 4.мољење” и .утеха” употребљавају толико често у Новом Завету да означе јеванђелску проповед (ДАп. 40. 20. Рим. 1Кор. а та порука је избављење. 16. због којих је Христос дошао да их позове на покајање и да их спасе.утеха”. треба да бива са великом пажњом. било да се проповед назове благовешћу.. 22. 12. 1Тим. 5. Унутар ове јеванђелске перспективе проповеди. што ни сам Христос 62 . Да се жигоше грех. било да се назове речју утехе.благовести” у првобитном и основном значењу.. 28-30). 13. како би нашли покој душама својим (Мт. 1Тим. 11.кроткима и смиреног срца” у Христу. Само с тим циљем и само ако се на тај начин износи критика. усиновљење и наслеђе вечног Живота. 15. 11. критизерске проповеди присвајају божанско право да суде свету.моли” људе да се спасу (2Кор. подсмешљиво и иронично изражавање о онима који не деле хришћанска убеђења. снажни напади против преступника. 1.. 2. ако га мора бити. ДАп. 12. сасвим су непримерена застрашивања и претње против грешника. 20. 2. Ово објашњава разлог због кога се изрази . 20). Јевр. Реч проповеди преноси ово обећање блаженства .

. имају осећај грешности.. тако и његова реч . 47). утеху. у суштини.. Моралистичке проповеди су лаке и свима се допадају. можда нехотично. са уверењем да ће . мање-више. људи у свакодневном животу имају довољно невоља и брига и сви. 17. У цркву долазе да поцрпе милосрђе..вјечно Јеванђеље” (Откр. већином теоретске. снагу и духовни мир.остаје увјек”(1Петр. Уосталом. на тај начин се међу верницима ствара крајње опасна фарисејска савест која.Исус Христос исти јуче и данас и у вјекове” (Јевр. негује моралистичку проповед.свештену и непропадљиву проповед вечног спасења” (крај Марковог Јеванђеља). Међутим. јер сви тежимо да опомињемо и осуђујемо понашање других. Отуда проповед треба да им помогне да нађу спокој у Христу и радост у Светом Духу. з) Осавремењена Питање осавремењивања проповеди пројављује посебне. Ако захтев за осавремењењем проповеди прихватимо у том значењу речи. Значи. 12.небо и 63 . него да се свијет спасе кроз њега” (Јн 3. 13. сматрају супротном појму вечности и непролазног садржаја хришћанског Откривења.Јер. настојати на савременој проповеди је исто што и признати речи Божјој за њу непримерену промену. посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету. с правом се може рећи да се налазимо у коренитој супротности са свешћу коју Црква има о речи Божјој.. исто што и желети да се поистоветимо са светом и његовим идеолошким струјањима. 1. 6). 8)..није чинио: . . Црква проповеда и благовести . 25) незастарива и непропадљива. јер и саму реч . Као што је . тешкоће.осавремењење” многи. 14. издајући тако једину и непроменљиву истину вере..

21. од неуких или учених. аутоматски стоји и прилагођавање формама света и. 2. Да се реч Божја поистовећивала с пролазним светом. уједно. било проповеданом речју. У то се уверавамо кроз историју Божанског Откривења пратећи постепеност педагошког деловања Божијег. 2. Али. било давањем Закона на Синају. који воли свет. Дакле. почетника или напредних у вери и богопознању.млијеку” и .. на повратак првобитној лепоти и хармонији с првобитном вољом Божјом о свету. Лк. 12. Јевр. другим речима. како морфолошки – што је и разумљиво – тако и суштински. било пророчком проповеђу. И у Новом Завету савршено откривање Логоса Божјег. природа овог Божјег дејства. 24. 2) и о . значи. Речи Божје људској пријемчивости. не би више била његова водиља. будући да проповед бива због њега. него на постојање света. које истински води човека Истини. наспрам вечности и непропадљивости Бога и речи његове налази се пролазност и променљивост света. 31. дијалог вечног с пролазним.земља проћи”. 5. имамо једно свесно прилагођавање. 13. Међутим. претпоставља кеносис Бога и Његове Речи свету. 33). 1Петр. поред његове пуноће. с циљем његовог спасења.храни” (1Кор. У овом крајњем смирењу Бога. неопходна је и потреба усклађивања са њима. односно. Њему се обраћа реч Божја и позива га на једно другачије усмерење и . било природним Откривењем. 3.. задржава сву потребну еластичност неопходну да реч Бoжја буде прихваћена од Јудеја и незнабожаца. али речи Јеванђеља Христовог неће проћи (Мт. него светски елемент. опет. не божански и спасоносни.најдостојнији преображај”. Мк.. 35.разликовању” помисли и духова 64 . које се не односи на биће Божје. не би била изнад света.. Због тога и Свето Писмо говори о . из човекољубља. будући да су ови облици променљиви.

јер другачији проблеми заокупљају људе. треба сваки пут да потражи ове додирне тачке.узевши обличје слуге. 22). 14. Кол.икономије” проповеди налази се у упадљивој супротности са идејом о чувању речи Божје и њеном закопавању у земљу (Мт. Насупрот томе. Почетник. него се одређује и према месту и начину произношења. прилагођавање проповеди је природна последица велике истине да она служи човеку и његовом спасењу и. осавремењујући и произносећи реч Божју на прикладан начин и у одговарајућим приликама.(Рим. а другачије размишљају данашњи.. Једне су образовне предиспозиције сеоског становништва. 1Кор. Дакле. а којим стичемо спасење. Еф. Она нема само временску димензију.. 12. сваком узрасту и свакој прилици. она нам омогућава циркулацију небеског блага као важеће монете у оптицају. 9.. 25).. а другачија треба да буде данас.понижава се” као и сам Син и Логос Божји који је. Из свега овога постаје јасно какву ширину поседује појам осавремењене проповеди. . Једни 65 . постао истовјетан људима”.икономији” тајне и речи Божије (1Кор. а друге градских житеља. саобразно његовој пријемчивости и његовим предиспозицијама. нужно се примерава времену. може и треба да нађе одјека код сваког човека у сваком времену. 1. Другачија је била проповед пре хиљаду година. 17. 18. Проповед која је тако осавремењена било морфолошки. како би се лично тргао и покренуо своју вољу на послушност вољи Божјој. 10) и о .економа” и . И начини произношења и интересовања различити су у сваком времену. Појам .. 1. остајући заувек безвремена и вечна Реч Божја. . 3. учитељ истинске вере. Другачије су размишљали тадашњи људи. било суштински. како би покренуо спасење човеково. у рукама људи сваког времена. 2и 9.

да би их придобила за Христа.. 39.1. Носилац речи Божје није ни неки бездушни субјекат. дужан . 31). треба да се произноси на начин прикладан за свако време и за сваку прилику. као носилац речи Божије. овај сусрет са оваплоћеним Логосом Божјим . јер су сами сведочили и проповедали оно што су видели. други зреле људе.жива” и упућује се живим људима. Она претпоставља дубоку веру и лично искуство хришћанске истине и живота. 2. Ово сведочење за Апостоле је било сведочанство чула.. и због тога је Јеванђеље увек младо и увек занимљиво. да како год неке спасе” (1Кор.8. Реч Божја је . 10.. Међутим.пред народом” (ДАп.оних 66 . то се може приписати не речи Божијој. чули и рукама својим опипали (1Јн. верник или неверник. 9.да буде свима све. да говори језиком времена и према потребама животних ситуација. или кимвал који звечи” (1Кор.проблеми заокупљају децу и младе. 5. него . Свештенопроповедник је. ни механичко оруђе. него лошем начину њеног произношења. 22.сведок” Божји и Христов . 13.. 1. .. 22). 1). а други Африке. 32.звоно које јечи. 3. Да пренесе реч спасења и доведе је у непосредан однос с данашњом стварношћу и у тесну везу са свакодневним горућим људским проблемима. Једни су услови живота становника Европе. 15.. и) Лична Проповед Јеванђеља није неко обично дело. 1. а трећи старије. Ако се много пута оставља утисак да је оно ван времена и простора и да нема никаквог одзива у савременом времену или не зна за посебне потребе и интересовања верника.1-3). 32. које може да врши било који човек. Да би проповед постала разумљива и да би нашла одјек у срцима људи. 13.

или нешто што се даје дозирано. Оно што говори мора бити одраз његовог личног проучавања и знања. беседник неће истицати. и води друге у болесна стања обоготворавања ауторитета. Само са овом претпоставком проповед и проповедник имају помазање Божје и потврду сведочанства Његовог Духа. неискрене су и безбојне. без печата личне вере и живота беседника. Проповеди које настају професионално и по поруџбини.који су од почетка били очевидци и слуге Логоса” (Лк. у значењу које смо горе истакли. који каже: . Тиме се објашњава чињеница да блиставе проповеди речитих и у свету угледних 67 . и које. У противном. Мислимо да истицањем личног карактера проповеди. опет.. нису . 12. по примеру Апостола Павла. са суштинским последицама по његово лично спасење. сам упада у замку ђавола. другим речима. (2Кор. 1-2). не само да се наставља на плану вере са каснијим проповедницима. нити проповедник представља уста Христова и иснтрумент Светога Духа. и плод његове духовне борбе. а други пут више. него ће с дубоким смирењем скривати себе. лични елемент није нешто што проповед некад може да има или нема. прави замку хришћанима. постаје јасно да смо дошли до критичне тачке разликовања оргиналне од лажне проповеди и опажања истинског сведочења. чиме сатана.Знам човека у Христу”. проповед више није у служби мистичког Тела Христовог и не свештеносавршава се у Светом Духу. Природно.. како би могао говорити о њему на основу личног искуства.. него и даље представља претпоставку њиховог сведочења.. Дакле. 2). Учитељ живота у Христу треба да је лично уложио труд да задобије савршенство у Христу. истичући искључиво и једино Христа и његов божански пример. једном мање. Ако се пренагласи овај лични карактер. 1.сведочанство” о Христу у апостолском смислу.

не означава само Апостоле. презвитер или ђакон Цркве. додаје да ће она за свакога који је пије ..пророштво” је било једно непосредно и изворно дело Светога Духа. .постати у њему извор воде која тече у живот вјечни” (Јн 4. Служитељ проповеди Кад говоримо о . Такође. а ко тражи славу Онога који га је послао. Било је довољно да има неопходну благодат Светога Духа за изграђивање мистичког Тела Христовог.води живој” његовог учења.. 7.Који говори сам од себе. Када Господ говори о .људи остају празне и бесплодне за самог беседника и за слушаоце.. које је могао примити и вршити сваки верник.. него сваког верника. 3.. 18).свјетлост свијету” и . која испуњава живот сваког верника. 11). макар и не био апостол или настојатељ. преношење јеванђелске речи долази као обавеза сваког хришћанина и као природни след самога хришћанског звања.со земљи” (Мт. познато је да су прости хришћани са слабим образовањем преносили 68 .. Љубав према Богу и према браћи.. 13-16). У ово нас уверава Апостол Павле када пише: . не треба под тим подразумевати било ког ревносног верника или лаика.Зато се тјешите узајамно и изграђујте један другога. своју славу тражи. 5. који повремено или редовно проповеда реч Божију. поспешује га да и друге учини причасницима његовог духовног искуства. По истој речи .. Чак и на црквеним сабрањима апостолског доба . Дакле. док мало речи светих и често простих људи придобијају срца и воде покајању и животу у Христу. 5. 14). као што и чините” (1Сол. тај је истинит и нема у њему неправде” (Јн.служитељу проповеди”. Такви примери увек постоје и природно је да постоје.

слушање” проповеди и . будући да нити је учио. Карактеристичан пример таквог ревносног верника дају нам Дела Апостолска у лицу Аполоса. дакле. Набрајајући претпоставке за ово апостолско дело Апостол Павле. од ових људи који су били заједно с нама за све вријеме откако међу нас дође и изиђе од нас Господ Исус. Овај предуслов учења и апостолског призвања постављају и једанасторица Апостола како би изабрали једног апостола за Јудиног наследника: . 26). Зато се брани доказујући непосредно божанско призвање и откривење (погл. управо у проповеди Аполосовој видимо и велике недостатке проповедничког дела. Али и њему су противници лично постављали питање да ли је истински Апостол Христов.. који је проповедао Јеванђеље у Ефесу и крстио прве ученике (ДАп. али који ипак нису прошли стручну припрему и не раде то као стручни посленици (Апостоли). 1. Раније смо имали прилику да нагласимо да су се Апостоли. Аполосови новопросветљени нити су се крстили крштењем Господњим. као дванаесторица.. него на неки начин . преходно поучавани од 69 . 10. Међутим. када га врше свакако побожни и ватрени људи.аматерски”..Треба. нити су примили Духа Светога. наглашава . 19. нити су чак било шта о овоме чули (ДАп. почевши од крштења Јованова до дана када се узнесе од нас.Јеванђеље Христово и проповедали реч Божију плодотворно.. 14-15). поред посебне благодати и непосрдног деловања Светога Духа.послање” за ово дело: .. нити је био послан од Господа. 21-22). посебно Посланицу Галатима). 19. оснивајући нове Цркве и подржавајући и изграђујући браћу. 1 и даље). да буде с нама свједок његовог васкрсења један од ових” (ДАп.Како ли ће повјеровати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповједника? А како ће проповиједати ако не буду послани?” (Рим.

презвитера и уопште клирика. и твоју су ријеч одржали. дао сам њима. с једне стране. 6-8. Сам Господ то говори: . изричито се дефинише да је служба свештеника. под претњом. која се светотајински предаје у хиротонији... 1).. твоји бијаху па си их мени дао. канон Пето-шестог Сабора забрањује проповед мирјанима. и вјероваше да ме ти посла.Објавих име твоје људима које си ми дао од свијета. и епископској и свештеничкој. с једне стране. Јер се за њих молих претходно (Јн 17.да проповеда Јеванђеље Царства” Божијег и да . У молитвама рукоположења. Ово одређују и Свети канони као неповредиву дужност клирика.. светлошћу онима који су 70 . 2. наравно.служи речју истине” (Молитва друга на рукоположењу свештеника). а служба епископа. Пето-шестог Сабора. Ово је било природно и очекивано због црквеног поретка.самог Логоса пуне три године и од Њега су видели и научили Тајне Царства Божијега. Ова.. и они примише и познаше заиста да од тебе изиђох. забрана показује да је за дело проповеди неопходно апостолско призвање и посебна благодат Светога Духа. Седмог Васељенског).вођом слепих. Из истог разлога и 64. да се покаже . значи епископа. 19. дакле.. дар Светога Духа . наравно под непосредном одговорношћу и надзором епископа. Сад разумјеше да је све што си ми дао од тебе.предстојатеља”. Проповед тако постаје искључиво дело црквених . пак. Јер ријечи које си ми дао. канон Светих Апостола. с друге. апостолско призвање и посебно образовање за ово дело. Постепеним организовањем црквеног живота ова два основна захтева за вршење службе свештене проповеди.. и због обезбеђивања веродостојности проповеди услед појаве и деловања разноврсних јеретика и заблуделих учитеља. добили су једну одређену форму. с друге. и строгих црквених казни онима који се томе не саображавају (погл. 14. 58.

п. Свакако. Наравно. проповед речи Божје.. једна еластичнија 71 . као што је исправно. у црквеном предању суштина и прототип су узајамно повезани. Клирици нису поседовали неопходно образовање и способност проповедања. и узајамно се подразумевају и за много ниже црквене службе. није недостајало и примера мирјана проповедника речи Божје. У сваком случају. Данас је црквена пракса постала еластичнија (у грчким крајевима . с тим да је претходно примио .п. Међутим. На овај начин се освећује и потврђује једним видљивим богослужбеним чином. и дозвољава проповед и мирјанима. рукопроизводством читача. него њихов дух. Већ је Симеону Солунском било постављено овакво питање. услови су испуњени и суштина је ту. него у име Цркве. и истиче се њен харизматички карактер. То су наметнуле и изузетно тешке околности под којима је повремено живела посебно Православна Црква. светлост свету”. уколико епископ уступа реч и благосиља беседника.потврду” да је чтец. Поред тога. не просто да би се очувало слово канона. који су директно одговорни за поучавање. 14). харизматичним лаицима. компромисно суочавање с проблемом. Мирјанин тако опет не проповеда сам од себе. и природна последица тога била је да се за ово дело ангажују и одговарајући мирјани. у име и као замена клирика који нису оспособљени. васпитач напуштенима. једна црквена служба. увек с неопходном дозволом и подстреком епископа. У сваком случају. Додатак 1. и он на основу црквених правила и канона долази до најснисходљивијег могућег уступка и допуштења. читач (погл. решење које Свети Симеон предлаже било би најисправније. учитељ деци.). како би на тај начин утврдио поверене му душе (Молитва друга на хиротонији епископа).у тами.

На грчком православном простору развијена је служба свештенопроповедника. не обавезујући се. и са једне и са друге стране. 9. напротив. јемство за . Што се тиче образовања неопходног за проповедника речи Божије. постојали добри и лоши изузеци – дакле. не треба порицати да звање теолога даје. да докаже да само диплома теологије чини богослова. Богословски гледано. 8). канон Седмог Васељенског Сабора. Додатак 1. кушајући Бога и тражећи знаке и чуда. који се искључиво предају делу свештене проповеди. 1 и даље. од пресудног је значаја исправно богословски и објективно суочавање са овом темом. Данас се оно стиче првенствено богословским школовањем на богословским и другим сродним факултетима.црквена пракса могла би да усвоји постојећу стварност и да уведе један посебан чин нижег клира. бар за почетак. пастирским или другим 72 . будући да се пренаглашавањем божанског удела у проповедању пориче људски. или уопште духовном деловању Цркве. као сатана и Ирод (Мт. Одбацивање неопходности богословског образовања свештенопроповедника је и протипредањско и неприхватљиво за друштво које је у непрестаном образовном развоју. учитеља Јеванђеља. Не поричући да неко и без теолошке дипломе може бити богослов и без могућности. при том. значи богослова јеромонаха. парохијским. и 2. оно је одређивано сразмерно посебним условима и могућностима сваког времена (в. Ма колико. добри свештенопроповедници нетеолози и лоши свештенопроповедници теолози – и ма колико наглашавали божански и харизматички елемент у служби проповедања.научно” служење проповедању речи Божије. Лк. 23. 5). то представља једну врсту монофизитизма. са одговарајућим рукопроизводством и посебном молитвом..

који то јесте бар за села и градове по унутрашњости. оне се и непосредније ангажују на држању верских омилија 73 . зна њихове потребе и проблеме. Штавише. којима црквено Предање придаје назив равноапостолних и истиче њихове проповедничке и мисионарске активности. Међутим. као што су . Његов настанак је очигледан: пошто парохијски клир не поседује тражено образовање и проповедничке способности. много пута са одличним успехом и истакле су се својом мисионарском ревношћу и побожношћу. Сагласно овој апостолској одредби. првомученица Текла. 2. О учешћу жене у проповедању већ смо говорили нешто раније. и уче се не само на његовом речју.административним обавезама. Апостол Павле забрањује женама да говоре на сабрањима (1Кор. него и примером. било изводећи верску наставу у школама. 3436. познати су нам и изузеци. систематски им резвија хришћанско учење и прати њихово духовно напредовање. путујући свештенопроповедник допуњава недостатке локалног пастира и учитеља. житељима великих градова није близак. 11). овај чин свештенопроповедника врши врло важну мисију којој треба додати и даље усавршавање у проповедању и одговарајуће искуство. 14. као што су Самарјанка Фотина.. 9) и друге. У новија времена многе жене су студирале теологију. било држећи веронауку по црквеним катихетским школама. мироносица Марија Магдалина.пророчице”. Поврх тога. нити су икад проповедале. и верници га познају и воле. овај идеал. Шта више. У оваквим околностима. Међутим. које се стиче дугогодишњим вршењем проповедничког дела. То што им није дозвољено да поучавају са амвона. 21. четири ћерке ђакона Филипа (ДАп. 1Тим. жене не проповедају у храму. идеал је у пастиру свештенопроповеднику који лично познаје хришћане. живи с њима. не спречава их да шире Реч Божју.

па руководи. постани светлост. приближи се Богу. посвети се. У овом делу нећемо говорити о способностима и духовним претпоставкама неопходним за проповедника речи Божије. па потом очишћуј. према потребама времена. Можда бисмо на овом месту могли нагласити деловање промисла Божијег који. Донекле смо већ говорили о тој теми и поново ћемо имати прилику да се осврнемо на то. 71). па освећуј. 74 . па друге приводи. саветуј по савести” (Апологетска реч о бекству у Понт. бивај руковођен. која много казује: . Подсећамо само на познату изреку Светог Григорија Богослова.Очисти се прво. па мудруј. коме су и психолошки ближе. даје награду не само радницима. стекни мудрост..деци или на предавањима широј публици на јавним трибинама. па просветљуј. него и радницама Његовог винограда. Њихова реч је много приступачнија женском свету.

ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ: ТЕМЕ И ИЗВОРИ ПРОПОВЕДИ 75 .

. 4. одређују време и место читање Светога Писма. узимајући ове текстове за подстрек. То је њен првобитни и предањски задатак. Међутим. одакле та хришћанска пракса црпи своје почетке. Проповед је.апостолских сећања. тражи се читање целокупног Светога Писма током литургијских сабрања. ова слобода била је очекивана у оквирима јавног богослужења које се развијало како би се стигло до система устаљених зачала која. Свето Писмо Из онога што смо изнели о историји проповедништва. пошто је. у основи била тумачење Светога Писма и тумачење садржаја зачала читаних на сабрањима. као и у раном и познијем животу Цркве. говорио народу поучавајући га и подстичући на подражавање . Читано је и из . јасно је из целокупног контекста. 16 и даље). природно..ових добрих примера”. или из . Очигледно је предстојатељ бирао одељке који ће се читати. сходно локалним традицијама. његова . чак и из израза . показало се да тумачење Светога Писма и анализа његових поука народу представља главнину свештене проповеди. да није постојао устаљени систем зачала.. који показује слободу прилагођавања дужине одељка свакој прилици и посебним потребама сабрања.поука речју” претпостављала и неку његову припрему и проучавање тумаченог текста.. Међутим. О пракси ране Цркве говори Јустин апологета (Прва Апологија 65. и предстојатељ би. како се називају Јеванђеља”.. Видели смо како Господ у назаретској синагоги чита један део из књиге пророка Исаије и да га тумачи слушаоцима (Лк. због чега се читају зачала 76 . Уопште. и из онога што смо рекли о библијском карактеру проповеди.чита се по потреби”.1. 67). и у синагоги.пророчких списа”.

али се сва бирају из Новог Завета: Павлове посланице. у васељенској Цркви су преваладавали различити системи зачала. Јеванђеље.. као и у византијским и јерменским.. али је подела била на основу два општеприхваћена принципа читања Светог Писма. Пророци. Јеванђеље. Подела бива отприлике на подједнаке делове по целинама. даје предност Павловим посланицама у 77 . Јеванђеље.Апостола” и збирки пророштава – старозаветних зачала. Scriptura curens или Lectio continua.Еклога” које су у употреби или . али. Карактеристично је. постоји пет зачала: Закон.различитих књига Старог и Новог Завета. У Сирији. Ова општа тенденција потискивања Старог Завета није остала без утицаја на каснију проповед..Паримејника”. Дела Апостолска. Саборне посланице. Тако се. без великог нарушавања редоследа којег се Црква придржава. Апостол. према западној терминологији. поново. У каснијим временима број читања се смањује и у већини литургијских традиција остаје само читање Апостола и Јеванђеља. Четири их је и у Египту: Закон. Као што можемо уочити из рукописа и из .континуираног” читања Светог Писма: Lectio curens. опет. из . Апостол. Тако се књиге Светога Писма деле на зачала према броју дана у години за које су предвиђена литургијска сабрања.Јеванђелистара”. Ово је систем . док су у западним литургијским традицијама. Дела Апостолска. три читања: Стари Завет. или из других старих сведочанстава. да су у коптској и етиопској литургијској традицији остала четири читања. из . Посланице. Недељом и делимично суботом врши се посебан избор како би се истакла одређена зачала. Пророци.. Јеванђеље.. на пример. Пророци. например. Први принцип је подразумевао читање целог Светог Писма у континуитету током једне године. Апостол. Јеванђеље. или четири: Закон.

настало раније него у претходном систему. предност се даје приповедању чуда. Овде су могућности биле ограничене и због тога је готово сиурно да је устаљивање појединих зачала. било би корисно забележити да се у систему чтенија. Апостола и појединих других библијских личности.. према теми празника бирана су и различита чтенија из Старог или Новог Завета. бар за велике празнике. потом. Јованово. налазимо ову поделу зачала према континуираном систему читања Светога Писма. а испуштају се празнична зачала. Дакле. уступило место читању Павлових посланица. септембра – данас од понедељка после Недеље по Воздвижењу Часног Крста) до почетка Триода.односу на Саборне. Господњи празници. Што се тиче редоследа књига. Марково Јеванђеље. који данас важи у византијској литургијској традицији устањеној пре четвртог века. јерарха. преподобног итд. као што је у случају Свете Јефимије (. да би. која ће се читати у дане који су посвећени тим празницима током године. на основу древног Предања. Читање Дела Апостолских је. Од историјских зачала. и Матејево. током Четрдесетнице. почињало од Пасхе и сезало је до Педесетнице. У првом делу данашњих литургијских књига које се тичу читања. Јеванђеље по Луки је читано од почетка црквене године (24. ограничава се на игру речи са именом светитеља који се празнује. Дакле. празници Претече. неки од Богородичиних. нису исказивали посебне проблеме при одређивању зачала. Паралелно са овим. по питању других светитеља тешкоћа избора је била очигледна. Међутим.у 78 . примењиван је и изборни систем. причама. дакле у «Апостолу» и «Јеванђељу». опет. ако се зачало не односи директно на особине мученика. током Педесетнице. од Педесетнице до краја црквене године. а од поучних – параболама. те је много пута и критеријум био сасвим површан.

8. најезде туђинаца и слично. Треба споменути још једну предност овог система која не треба да остане непримећена. Много пута избор је био успешан.”. (.. о земљотресу зачало о престанку буре. Устаљивање чтенија у закљученим системима зачала има са омилитичке стране многе предности. 11)... ефимиа – дисфимиа.Слабости слабих. То су Зборници циклуса недељних проповеди. 13 **) итд.. било у виду ерминевтичких коментара. 13) и томе слично. Јевр... које представљају корисно помоћно средство. исто тако. или у завршним речима тог јеванђеља: ..). Мт. изградила је временом и богато омилитичко стваралаштво. дакле”. . Игра речи: на грч.бдите”. као што је..Јелеј. По избору су.. узимана библијска зачала и за ванредне догађаје..грдњи и срамоти”. 9. као што су земљотреси.”. 24).. * ** 79 . 13. . Прича о мудрим и неразумним девојкама.Милости хоћу”... и Онај који освећује и они који се освећују. Међутим. 14). о којима ћемо касније говорити. непогоде.. 15. постојана упућеност проповеди на одређена зачала вековима. као и приликом обављања Светих Тајни и свештених радњи. Светог Јевстатија (.”.. Еф. 6. Рим. 2. елеос = милост (-п.Јер.Милости хоћу. 6. бура велика настаде на мору…”.стојте..п. 8) *.”. било у виду омилитичких збирки и беседа... Зачала су унапред позната и беседник може благовремено да се припреми и прикупи омилитичку материју са перспективом вешегодишње употребе. Мт.. реч је просто о сличности грчких речи: елеон = уље. Уосталом. 25.. 2Кор.”. Мт. 1Кор... 1. Одређена зачала утицала су и на химнографију недеља са којима су трајно везане.И гле. на малом водоосвећењу (. некад је површан. јелеј.. на пример. посебно за свештенопроповеднике почетнике.. многа зачала Свете тајне Јелеосвећења (. 16. где се у потпуно другом контексту помиње уље: ..Дајте нам од уља вашег. Светог Григорија (.

Начин њихове поделе одвијао се према критеријумима који одвећ не одговарају савременој црквеној стварности. као литургијског чтенија и као предмета проповеди. 4. по три пута исцелења слепих (6.да останемо на јеванђелским зачалима . што је заиста чест случај. с друге стране. по Луки. недеље по 80 . годинама поучава исте слушаоце. доприноси. посебно прикладан за коришћење у проповеди. Тако им се придодаје огроман химнографско-светоотачки коментар. по Луки. недеље по Јовану. Четрдесетнице). Четрдесетнице) и дијалог са младићем или цариником (12. позивање Апостола (2. Међутим. што се директно одражава на проповед. 6. значи зборника недељних проповеди. Али и сам низ недељних зачала болује и од других недостатака. по Матеју. На тај начин највећи део Новог Завета . 1. Понављање истих текстова неминовно води проповед у шаблонизацију. док данас народ иде у цркву углавном недељом и о великим празницима. 7. поготово уколико исти говорник непрестано. недеље по Матеју.остаје на маргинама и допринос народу. 1. недеље по Матеју. које буквално гуше оригиналност и занимљивост проповеди. која се циклично понављају сваке године. по Матеју. Тако се . У смењивању зачала није вођено рачуна о томе како избећи подударне или сличне приче или поучне целине. 2. Претпостављају свакодневна сабрања. недостаци система зачала су озбиљнији. 10.као што су Јеванђеља Триода и Пентикостара.а о Старом ћемо посебно говорити касније . недеље Четрдесетнице). ако не и у омилитички безизлаз. у суштини се ограничава на педесет и два недељна зачала. недеље по Јовану. 6. и 10. Хотимична или много пута и прећутна приврженост или утицај посредних омилитичких приручника. по Луки) и узетих (4.четири пута описује истеривања демона (5. још већој шаблонизацији и сасушивању живе речи и сужавању у традиционалистичке стерилне теме.

Ко жели за мном да иде”. Западна Црква. У том случају. по два пута прича о Тајној Вечери или о свадби (14. пошто се много пута понављају иста зачала. нити бива предмет поуке. На крају. недеље по Духовима. тако да су у суштини обезглављена или куса. према категоријама светитеља. наравно. недеље по Матеју. пастирске и омилитичке стране.. проповеднички гледано сасвим неплодна (нпр. по Луки) и зачало о Крсту (. 3.. Стари и Нови Завет. током Другог ватиканског сабора. литургичке. забележимо и то да су многа зачала истргнута из контекста.. Многе помесне Цркве су ово уочиле и постале свесне свих ових недостатака у систему зачала. Уосталом. 19. не можемо више говорити о педесет и два зачала. Највећи део Светог Писма остаје народу непознат. Недеља Воздвижења Часног Крста). јер нити се чита. од којих су многа већ недељна јеванђелска или недељна апостолска зачала. и да су многа од њих. Слично томе. а црквени учитељи да га у целости протумаче верницима. Ван сваке сумње. много покретљивија у тим стварима. 8. него о много мање њих. као и 5. 81 . а не фрагментарно или упућујући их на индивидуално проучавање. 11. 13. 7. па је сазрела идеја о потреби промене. сложена и захтева озбиљно и одговорно проучавање са библијске. чиме се обухвата цело Свето Писмо. по Луки). тема је тешка. недеља Поста.Матеју. Код нас ово стоји међу темама будућег Великог и светог Сабора. и изборна зачала не приказују релативно широко поље избора. 6. и 20. народ Божји има право и обавезу да чује цело Свето Писмо.. насупрот многим зачалима неупотребљеним за недељна чтенија. и 13. а проповед се окамењује на очигледно недопустив временски рок. јеванђеље недеље о Царинику и фарисеју и апостолска зачала: недеље Томине. усвојила је систем зачала којим се прави круг од три године.

готово необрађена маерија и могу заједно с јеванђелским зачалима бити предмет низа самосталних проповеди. Не треба заборавити да су апостолска зачала. дати неисцрпан материјал за поподневне беседе и разговоре о чијим ћемо. проповед је дужна прво да исцрпи садржај зачала која се читају на светом богослужењу. Искусан проповедник може на исто или слично зачало говорити много пута без западања у понављање. међутим.. како у синагоги. Њена употреба. једина . У овом случају посебно је важно да беседник буде истински познавалац Светог Писма и да из тог духовног богатства црпи библијска места. отвара му пут за излагање и другог библијског материјала који није садржан у недељним зачалима. опасност шаблонизације и стерилизације неће бити мања него у систему устаљених зачала.проповеди”. служи беседнику двоструко. Прво.. Преостало Свето Писмо може.. наравно под условом да је исцрпљена свака могућност аналитичког или синтетичког тумачења зачала са омилитичком врстом . Познато је да су. како се реч не би враћала на исте теме и понављања. чувајући на тај начин садржај проповеди. манама говорити у другом контексту. опет. Правилан излаз из приказаних тешкоћа налази се у омилитичкој врсти .У сваком случају. даје му могућност и лакоћу да се усмери и на другу тему поводом поруке омилитички исцрпљеног зачала и друго. тумачећи исцрпно њихове поуке. Неопходно је посебно говорити о Старом Завету.Писма” биле књиге Старог Завета. која су иначе у употреби. начине за проповед и узоре које ће правилно постављати и тумачити у контексту и према њиховом правилном смислу. са данашњим датостима. тако и у првој Цркви. због богословске тежине коју презентују. Из њих су читана зачала на Сабрањима и она су била 82 . У противном.беседе”.

значи. навечерја уочи Божића и Богојављења). Стари Завет се запоставља. она је суштински изгубила додир и са целокупним Божанским Откривењем. него им је дата и једна антибогословска самодовољност. и пастирске услове другачије од данашњих. не само на Свету Литургију недељом. не само да им је тиме ускратило подједнако важно присуство на Светој Литургији. Преношење чтенија Старог Завета на вечерње претпоставља. Тако. како се називају обадва Завета. од древне Цркве претпостављало. монахе или народ који долази на молитву. не без повезаности с богословском деградацијом која је уследила. Велика Субота. него и само познавање Старог Завета. насупрот периоду великих Отаца. по правилу. 83 . Из истих разлога и проповед је ускраћена једног тако плодног и широког опуса тема. него и на свакодневна вечерња сабрања. сада бива све ефемерније. чије се читање. а у литургијској пракси златног периода уочили смо на богослужењу обично двострука чтенија из Старог Завета (Закон – Пророци). будући да чтенија Старог Завета никог не припремају и васпитавају за слушање новозаветних. који извире из старозаветних чтенија.Списима пророка”. Управо смо видели како Јустин говори о .повод за проповед да благовести спасење у Христу. а што би проповеди пружило и већу богословску и духовну дубину.. Ограничавање старозаветних чтенија на вечерње. опет. У византијској литургичкој пракси старозаветна чтенија су сведена на вечерње великих празника или Четрдесетнице или на дане непогодне за проповед (Велики Четвртак. проповеди на зачала из књига Старог Завета не само да су све ређе. по преимућству. Касније. најзваничнијем богослужбеном чину. нити се чтенија Новог Завета ослањају на старозаветна. Велики Петак.

она такође није погодна за проповед.). узимањем зачала по избору или тумачењем у конинуитету појединих. пророци итд. једно из Постања. и са садашњом датошћу. Међутим. Товита итд. с Другим ватиканским сабором. онако како се Пређеосвећена Литургија служи данас. Међутим. ујутро радним данима. . него и из Старог Завета и украшава се примерима из живота Светих мужева и из проповедања доживљаја или карактеристичних догађаја историје старог Израиља. примећујемо да је у Западној цркви. јесте Литургија пређеосвећених дарова током Велике Четрдесетнице. Током ње су. или представљањем његових великих личности (Аврам.Речи”. тако. углавном на вечерњим сабрањима. а друго из Прича Соломонових. Јов. Искуство је показало да народ долази на њих. као што је познато.. а код нас је то питање унесено у списак тема будућег Великог и светог Сабора. посебно погодно богослужбено сабрање. Мојсије. погодних за тумачење (Рута. У наше дане примећује се један врло похвалан повратак Предању служењем вечерње Пређеосвећене Литургије средом и петком током Четрдесетнице.Да не бисмо понављали исто што смо писали о Старом Завету. као што су то чинили и Оци. подвлачимо просто и једино оно што је богословски недопустиво у целој ствари. Псалми. Стари Завет треба и може поново да уђе у проповед. Давид. по икономији.). предвиђена два чтенија. где могу да се обрађују теме из Старог Завета или да се анализирају његова зачала. чиме се 84 . На крају. а Црква је дужна да му је прочита и протумачи. могу да се покажу одскочном даском за спасење. Међутим. ако се њихова садржина не црпе само из Новог. будући да народ Божји има дужност и право да познаје Реч Божју у њеној целости. начињен одговарајући искорак. углавном старозаветних књига. без присуства народа.

Сами свештени обреди.старозаветној проповеди даје једна јединствена прилика. Непосредни се служи читањима Светог Писма и из светоотачких дела по манастирима. Свето богослужење У захтеву за мистагошки карактер проповеди видели смо да је проповед дужна да уводи вернике у свето богослужење и истовремено разради како може квалитативно и тематски имати користи од молитвеног и химнолошког богатства сабраног у њему. 2. молитве и химне. без икакве тешкоће могу се употребити и чтенија предвиђена за преостале дане сваке седмице. и понавља се сваке године ради продубљивања изнова. Овај двоструки циљ проповеди у вези са светим богослужењем даје јој незамисливо много тематских могућности и пружа јој посебно користан материјал пробраног квалитета за развијање не само непосредно литургијских. Све ово представља једну организовану целину катихетске поуке која се презентује за рад спорадичног усвајања или систематски. него истовремено имају и непосредни и посредни. него и тема сваке друге природе. нити на то да преносе народу само благодат и Његов светотајински дар. затим причама и поукама синаксара у Минејима и из самих Христових и светитељских празника. богослужбеним песмама. а уз то. Посредан начин поуке служи се молитвама и нарочито химнама. Отварање ове нове перспективе у проповеди не треба да остане неискориштено. службе. поучни карактер. Предвиђена зачала садрже изванредне омилитичке елементе. које позивају вернике да се уче из различитих 85 . не своде се само на узношење Богу славословља народа Његовог.

без духовног одумирања. земљотреса. ради се о једној поетичној проповеди. непогоде. јер су сродне и. неке болести. један Господњи празник. рецимо. али и пружа поучно тумачење. која заодевена одеждом мелодије продире у душе верника и успешно води њихову вољу до савршенства у Христу. или кад богослужење припрема народ за Рођење Христово или Пасху. Слично томе. Ово се не може и не треба пренебрегнути. очишћење.догађаја и чтенија или из разних врлина или мана. и сваки случај у животу. крштења. или се истиче помен и празновање једног светитеља. Из истог разлога богослужење и народ Божији. проповед је дужна да буде у служби тих тема и да се укомпонује са званичним катихетским и литургијским програмом Цркве. обе служе истом циљу. Када се празнује нпр. Дакле. брака. проповед се и овде поново налази пред успостављеним литургијским оквирима. прилагођен и проширен како би покрио једну ванредну поучну потребу. Прелаз од ове посредне проповеди на реч поуке није тешка. пост. покоља. које му пружа катихизацију у целовитости и пуноћи. сваки дан и час. од различитих личности које се истичу за угледање. Овај циклус се опет литургијски и катихетски допуњава. смиреноумље. којима служи али који и њој служе. За свето богослужење важи нешто адекватно ономе што смо констатовали за библијска чтенија. или пак претварања богослужења у магију. Значи. на различите начине. смрти итд. да врше хришћанска дела. могли су опстати у сушним временима усмене речи и проповеди. 86 . Тако се освећују свака година. молитву и слично. и црквено Предање је разрадило годишњи списак тема за поучавање народа. спајајући молитву и учење у случају. најезде. или на радосно поклоњење Васкрслом Христу. или га позива на покајање током Четрдесетнице. милостињу. који се њиме храни.

Проповед узвраћа богослужењу његовим пројицирањем и тумачењем свега. него и текстовима служби. проповед се ослобађа самовоље сваког проповедника и задобија васељенску димензију. као што је Богојављење са великим водоосвећењем. Управо овај последњи елемент је посебно значајан јер. будући да је усклађена с васељенским богослужењем Цркве. Богослужење и проповед се. природно губи свој слободни програм. наравно. међусобно допуњавају и међусобно оживљавају. Велики Петак са Распећем и плаштаницом. посебним обредима итд. неки пут се врше и истинске реконструкције догађаја. прилагођена датом проповедном правцу. Педесетница са коленопреколоним молитвама. како би се оно преточило у живот народа. Тако проповед. Богослужење је разумљивије. Одавде почиње узајамно давање и узвраћање између богослужења и проповеди. што и јесте циљ богослужења. Богослужење пружа проповеди тематику. потпомогнута богослужењем. пружа готов и за проповедничку употребу неограничен и одабран материјал. материју и слушаоце. Воздвижење Часног Крста са чином уздизања Крста.Био би истински промашај када би неко на Преображење говорио о покајању или за Божић о смислу крсне смрти Христове. на тај начин. али добија на методичности и дубини. О празницима се пројављује литургијска слика догађаја или личности које се славе. Пасха са службом Васкрсења (тј. или на јелеосвећењу о крштењу. Не само да јој богослужење припрема одговарајућу климу за одређену тему. а проповед црквенија. Такође. даје јој и нешто друго што би сама по себи тешко имала – слушаоце. Недеља Православља са литијом икона. васкршње полуноћнице). химнографијом. 87 .

. као што је један символ. на вечерњим проповедима опуштено се анализирају молитве дневних и ноћних црквених богослужења. Празничне теме се посебно нуде за обраду у свакој прилици за проповед. као што су: крштење. обреда или богослужења. Што се тиче великих празника. На литургијама проповед може. брак. како би верници схватили њихов садржај. јелеосвећењу. И на другим пригодним службама и Светим Тајнама. било на дан празника. изабране молитве или црквене песме. анафору и др. службе Светих Тајни и свештенорадњи. и анализирају их. Слично томе. На једном водоосвећењу. самостално или у наставцима. Корист ће бити двострука: назидање народа и упознавање конкретног богослужбеног или светотајинског чина. трисвету песму. иначе нужно повезана са свечтенорадњама које се обављају. протумачити Свету Литургију. проскомидију. њен смисао. заупокојена служба. молебну. уместо неке друге теме. али и у проповедима током Свете Литургије. вход. једна химна. и томе слично. мирну јектенију. једна молитва. разлоге свога учешћа и плодове који се из њих могу сабрати. било током периода предпразништва или попразништва. На пример. уместо да се говори о било чему другом. доносе много користи уколико. као што су 88 . рукоположење. итд.Богослужбене теме могу се развити у начелу и систематски на посебним вечерњим сабрањима. препоручљиво је да се у проповеди проучи сам чин те Свете тајне. црквене одежде и сасуди и томе слично. укратко и у малим целинама. главни дан празника није погодан за проповед због дужине богослужења. кратка обраћања народу. истичу нешто од самог тог богослужбеног чина. у настављаним или полусамосталним целинама. и појединачне службе могу дати поводе за богослужбене теме. значај. бденију и тако даље.

.Богојављење.”. који се могу ангажовати како би украсили 89 . да теме других празника. или ће се сачини инкубација њихових порука током попразништва. опет. када говоримо о Христу као Светлости света. касније. литургијска материја пружа двоструку услугу. символа итд. а у другом се позива на одабрана места свештених обреда. У развијању било које теме. Препоручљиво је. свете славе…”. како би се пружила могућност за припрему и... током било које врсте проповеди. Педесетница. Воздвижење Часног Крста.”). као што су: Сретење.”).. или Педесетнице (. Воздвижење Часног Крста. Богослужбена пракса врло мудро издваја две недеље.. Преображење. и многи тропари Богојављења (. када је говор усмерен на тему поста или покајања.. постоје на стотине тропара о овој теми у Триоду и Октоиху.Светлости тиха.Светлост од Светлости. који најчешће падају у радне дане.. могу се обрадити у континуитету. засија свету. узима се древна песма са вечерње: . Логосе светлости. буду омилитички обрађене током недеља које претходе или које се подударају с периодом њиховог попразништва.. претпразнично..Просветљење наше. или Преображења (. прераду саме теме. иначе озбиљне и велике. Њихове теме..Оче светлости.Светлости непресушна. уопште није неопходно да се то обавља на посебним проповедима које имају тему узету искључиво из Светог богослужења... У првом случају са успехом се могу употребити изрази молитава и химни. . Проповеди на Литургији тих дана не треба да пренебрегну ове празнике. Да би се анализирале литургијске теме или да би се користио литургијски материјал. Даје податке аутентичне и корисне за расправљање о свим темама и успутно поучава народ о једном одређеном месту Светог богослужења. Или..”). Пасха. На пример. пре и после празника. непромењиви Логосе.

уједно. Кад је реч о теоретској поуци о хришћанском браку. не треба да нас заведу нека њихова преувеличавања. искуство и љубав за његово познавање и схватање. да бисмо упознали ове химне и протумачили их верницима. 90 . Садрже нешто тајанствено што није доступно до личним учешћем и посвећењем. Аналошко и символичко тумачење. која данашња логика не прихвата. литургичких форми и облика.. како бисмо од њега прешли на праксу која се користи у омилији. да се осврнемо на символику кољива или на диптихе Свете Литургије.византијско благољепије”. Уосталом. које су користили византијски тумачи богослужења. а богослужбени обрасци и символи ослањају се на представе људи из давних времена. истински смисао од наметнутог. кад говоримо о Васкрсењу мртвих. могу се лако развити у обреднее описе без суштине. док анализирају црквене химне зарад чулног уживања. Језик богослужења није савремени језик. како би се омогућило разликовање суштинског од небитног. За Свето богослужење важи. може пружити многе омилитичке елементе. Овде је неопходно исправно познавање историје богослужења. који не приказују ништа друго до . Поље је толико широко да претпоставља велики напор. дубљи богословски смисао. а преко нас и народу. изворно од познијег.беседу и пружили нове податке за развијање теме и. Обрађивање литургијских тема није лак посао. шта је прикладније од тумачења символике венаца. теме Светог богослужења су специфичне. Међутим. где је неопходно познавање историјско-филолошког начина тумачења. прстења или заједничке чаше? Или. Полазећи од ове претпоставке. С друге стране. отприлике. оно што важи за Свето Писмо. пред нама се отвара. или се претварају у речите похвале и филолошка тумачења.

сасвим површно и стихијски. задобијају једно здраво мерило како би могли на исправан начин вредновати достигнућа свештене уметности и разликовати духовно од световно лепог. или неукусним литургијским сасудима. а допуњава се личним интересовањем и самосталним проучавањем. с циљем да се верници преко њих узводе од чулних ствари ка умним.Тематику за проповеди које су усмерене на чула могу дати и тзв. постоји опасност да беседник прича произвољне и историјски неутемељене ствари. Излагање ових питања може да се изводи или у посебним беседама или успутно или док се развијају друге теме.књиге за неписмене”. да оне представљају . нефункционалним за њихову богослужбену намену и символику. ако су наши храмови данас затрпани уметнички лошим иконама. неспојивим са светошћу простора.. Дакле. што почиње од релевантних универзитетских предавања. литургијске уметности. Овде је добит двострука. С једне стране. као што су: црквена музика. пренела је на иконе свештене личности и догађаје. Правилно увођење народа у ова питања претпоставља стручна знања и упућеност најпре самог беседника. учинила их је достојанственим и украсила је своје свештене просторе и литургијску праксу. сликарство. Ово ће имати и непосредне последице по практичну страну живота. верници чулним путем схватају истину коју изражава свака врста литургијске уметности. Познато је црквено схватање икона. а с друге. архитектура. или ако се чује разноврсно неприкладно посветовњачено појање. то потиче од 91 . минијатуре и др. Црква их је увек употребљавала у служби богослужења и поучавања. што значи да јасно испуњавају дидактичко назначење. У противном.

које су житија временом претрпела.загађења релевантног уметничког литургијског укуса. Синаксари. Агиолошки списи Круг црквених празника. који се односи на Богородичине празнике и празнике Светих. За проповед су они представљали основни извор. најчешће: апокрифима. љубав народне фантазије према натприродном елементу претворила је многе од ових списа у збирке прича и описа чудовишта. били су читани и читају их побожни људи као мало које књиге. и истаћи их у свакој прилици као пример верницима. Њихово народно порекло и различите прераде. које је дошло као резултат критичког става према претеривању 92 . што долази услед недовољне просвећености народа о овим питањима преко проповеди. народним по пореклу. Међутим. Уосталом. Њима су били надахнути и свештени химнографи. почива на текстовима. можда не без разлога. које данас и најслободоумнији људи прихватају тешко и не без негодовања. Свети Оци нам опет дају пример како обрађивати такве омилитичке теме за назидавање народа. те су њихови сажеци. нашли места и у литургијским књигама како би се читали на сабрањима верника. много пута су их претварале у бајке. а шта фантазија. будући да ће се она њима обратити ради података о животу светитеља. Али ово удаљавање од народних учитеља. у толикој мери да није могуће лако разликовати шта је у њима историјско. о којима ће изнети похвалу током месеца у којем се славе. 3. мартирологијима и житијима Светих. богослови имају предубеђења према овим списима. Они су вековима хранили народну побожност.

који су и само због своје крајности слаби и критички и богословски недопустиви. значи стојимо на два крајње супротстављена става. Проповеди о светитељским празницима постајале су постепено безбојне и безличне. канон Светих Апостола). Познато је с колико се истрајности Црква борила да одбаци из Канона Светог Писма списе који су носили потпис великих апостолских имена. За овај јаз. 60. канон Tрулског Пето-шестог Сабора. опет. крећемо се између потпуног прихватања и потпуног одбацивања житија. ограничиле су се на једну грубу демитологизацију и на изношење општих закључака моралистичке природе. критичко проучавање ових извора још увек се налази на маргинама. обешчашћењем Христових мученика и 93 . синаксарске текстове карактеристично је строг 63. који би одговарали свима или готово свим светитељима. На тај начин. имало је непосрдне последице по проповед. За историјски неутемељене. Сами животи светитеља ретко су коришћени као извори за црпљење корисног материјала за проповед.ових приповедања. прихватање затворених очију свих ових текстова као аутентичних и веродостојних. али историјски непроверених (погл. ни због самог црквеног Предања. није оправдано ни због здравог разума. али са чисто православне стране научно. или ако су и кориштени. можда у основи побожних и за надградњу корисних. Он их сматра лажним и творевином непријатеља истине. који је уочљив између народне побожности и проповеди. у име хришћанске побожности и вере. некритички су понављали оно што су синаксаристи приповедали. свакако је одговоран суштински недостатак богословске профилисаности на нашим просторима. Прво. Озбиљан подухват у области агиологије на Западу су направили боландисти.

Из тих разлога овај канон предлаже да се спаљују такви текстови. канон Пето-шестог). 16.и већа од ових чиниће” (Јн 14. али и из 54. 17-18).12). и обећава да ће онај који верује у Њега чинити чудесна дела која је Он чинио .Нека је знано да се страдања мученика током године не читају. а да се анатемишу они који их поштују и који их прихватају као истините (. опет. Насупрот томе.. Стварно дубинско проучавање ових текстова показује какву ризницу вере и побожности они крију у себи и какав сјајан проповеднички материјал се може поцрпети из њих. до овога што је у стварности удаљеност је веома велика. или придају важност као истинитима..знацима” који ће пратити проповед јеванђеља. Да светитељи Божији чине чуда..Оне повести Мученика које су лажно од непријатеља Истине сачињене. од онога што је могло бити. канона Картагинског Сабора. треба да држи један исправан и. који су посебно чести у овим текстовима. то сведоче само Свето Писмои историја Цркве. Оне пак који их прихватају. Натприродне елементе. који дозвољава њихово читање о годишњим сабрањима у част мученика (. није могуће ни унапред одбацити нити им се може унапред веровати. Сам Господ говори о . предајемо анатеми”. него их бацити у ватру. 63. наређујемо да се у Црквама не износе пред народ. Беседник.узроком неверја код њихових слушалаца. и то је оно где народна побожност меша ствари. Међутим. поштовање и љубав Цркве према аутентичним агиолошким текстовима видљива је на основу целокупне црквене праксе и предања. као потврда његове истинитости и предокус Новог Живота будућег Века (Мк. духовно будан човек. Ова пракса наставља се до данас свакодневним читањем Синаксара и Житија Светих на празнике.. да би бесчастили Мученике Христове и у неверу приводили слушаоце. али само у манастирима. осима ако се не савршава годишњи помен њиховог празновања”). 94 .

која сводимо на исти ниво са претходнима. као и према чудима Господњим. у пракси видимо да су утицале на богослужење. Много очигледнији је пример Богородичиних празника. Бог даје чудо као .) да не би у неверовање одвели оне који слушају”. Али. Уосталом.ако је могуће. стварамо у народу кризу савести. И једно и друго има своје опасности. средњи пут. Начелно говорећи.. повезано са горе наведеним проблемом. Рецимо. Али и химнографија у спомен Апостола и Пророка.(... оне нису унете у канон књига Светог Писма и Црква их је осудила. синаксари и иконографија. Истој групи припадају и данас заборављени празници нерукотвореног Образа. 23. Никодимовим јеванђељем је надахнута представа и иконографија Христовог силаска у Ад. јесте и случај Апокрифних књига као агиолошких и проповедничких извора. природно.(. Међутим. нити да изиграва рационалисту. кад износимо чудовишне ствари и тражимо од народа да у њих има исто поверење. него и у свим васкрсним службама Недељом и у периоду Пентикостара. коју срећемо не само на Велику Суботу. нити обичног лаковерника. под утицајем су апокрифних дела или других сличних текстова.) товаре тешке стављају. не тичу само заповести закона. Као што је познато. као што су Зачеће.. не треба да нам промакне то да се речи Господње о учитељима народним како . које свој садржај црпе управо из Апокрифа. 4). Светог Керамија итд..” (Мт.. који смо поменули: . Штавише. химнографију и. него и питања вере.. као што сасвим исправно изражава канон Пето-шестог Сабора.знак” подршке вери. 95 .. Успење и Богородичиних одежди. Једно посебно тешко питање. не желећи прстом једним. у овом случају питање је некако другачије.. Ваведење.. Рођење. проповед.

најбоље је да останемо при подацима које нам о њима пружа Свето Писмо. посебно за прве. губи се у фиктивности и похвалама или претвара празник у празновање. у повод за моралисање. опет. као што је то. Можда је неко решење да се не улази у детаље. О празницима. ако се проповед лиши њене празничне приповедачке основе. да неко не употреби апокрифна Дела Павла и Текле. Заобилазити . које смо поменули. на пример. што се тиче нарочито Богородичиних празника. будући да о раду и смрти многих од њих има врло мало сведочанстава у Светом Писму. будући да представљају и једину подлогу за празник. 96 . историјско утемељење и као поузданим се може сматрати оно што су издвојили свештени химнографи.Међутим. Ова упутства имају. на пример. Један излаз је. нема другог начина до да апокрифна приповедања чине јединствену основу проповеди. који су обично довољни да нам дају много важног матријала за проповед. или дела Јована Богослова ако жели да се осврне на његов рад на Патмосу и у Ефесу. Међутим. Како.. кад треба да говори о њој. свакако. апостолских и пророчких спомена. такође. остаје проблем проповедничке употребе Синаксара и Апокрифа. Осим тога. не можемо увек избећи замку Апокрифа. посебно када они нису у сагласности са историјском стварношћу. случај код Ваведења и уласка Богородице у Светињу над Светињама. или на његово престављење? У сваком случају.историјско” у садржају празника било би исто што и прихватити митолошки карактер приповедања. Апостола и Пророка. да се употребљава само историјски материјал који је прешао у химнографију Цркве. првосвештеником Захаријом и др. иконогррафију и химнологију.

као што пише Свети Јустин ( Прва Апологија 65.верујући и делајући”. Мисионарска и подстицајна проповед изазивала је интересовање и први суд о прихватању или неприхватању Хришћанства.4.. али првенствено проповеђу. Амвросија Миланског. видимо да се на овој катихетској проповеди градила цела теорија Хришћанства. шта друго ради проповед у свим њеним видовима и са свим својим темама.хришћанска катихизација” овде подразумевамо систем истина о вери и етосу. представљала је 97 . Уопште не постоји никаква сумња да се о овоме може поучавати на различите начине. у проповедничкој пракси стоји чист допринос хришћанској катихези. осим да поучава вернике истини вере и излаже идеал живота у Христу. Следила је систематска катихетска проповед. Проповед на заједничким црквеним сабрањима имала је надаље допунски и критички карактер. Крштење су примали само .. исцрпно и потпуно излагање истина вере и захтева хришћанског живота.они који су уверени и који верују истински у то што смо их поучавали и говорили им. Значи. проповед у дугом периоду катихезе пружа у највећој мери јасну и потпуну слику онога шта треба да верују и шта треба да чине . Уосталом. чијим дугогодишњим слушаоцима. пракса Цркве није била од почетка иста. Међутим. Дакле. и који могу живети по томе што су усвојили”. 1). У време када су крштењу приступали људи у зрелом добу. У сачуваним предкрштењским Катихезама (Кирила Јерусалимског.. Хришћанска катихизација Под речју . Јована Златоуста и Тодора Мопсуестијског). постојала је одређена градација у проповедничком делу. који обухвата излагање о догми и теорији хришћанског живота.

није чудно због чега смо принуђени да говоримо о . или нису неопходне за њихову духовну надградњу... С обзиром на ове нове захтеве. али. или школе веронауке ако постоје и уколико их похађају сва деца. имамо суштинску промену у редоследу катихезе и истовремено неку дезорганизацију катихетског циља проповеди. које је наметнуло реално стање нивоа катихизације народа.мисионарској” или о . и уколико су лица која предају способна да је пренесу. будући да се нужно прилагођава њиховим когнитивним способностима.рибарској” проповеди унутар самог. уколико су у стању да је пруже. школа . догматске теме су систематски игнорисане под изговором да оне или не занимају вернике. случајевима остају сасвим без катихетизације или је она непотпуна. током којих се исказивао догматски сензибилитет народа. упрво супротно показују догматска трвења у прошлости. У најгорим. већ хришћанског народа и о . Међутим. Наравно.спорадично и делимично удубљивање у потпуну првобитну систематску катихезу. Они као зрели хришћани у многим случајевима задржавју само опште и умногоме збуњујуће успомене са часова веронауке из школских дана. катихетске теме су много пута сасвим непознате или недовољно познате нашим верницима. а систематска катихизација се пребацује после крштења. у суштини. на непостојећем темељу.поновној евангелизацији” хришћана који су то одавно. с друге 98 . не може бити потпуна у ширини. Преузима је хришћанска породица или кумови. Једноставно.. пак. уз новије моралистичке тенденције у проповеди. нити савршена по дубини. Након што је крштавање новорођенчади превладало. као и. Сада се крштавају мала деца. као нека врста надградње. Катихизација деце.ако деца иду у школу. ни с најбољим намерама. те проповед иде испред њих и надограђује нове теме.

Природно. које из било које апологетске потребе износе ставове супротстављајући се или доказујући исправност хришћанских погледа. богословска или философска расправа. на теме које се тичу учења Цркве о друштву. а с друге. Сходно захтевима времена. допринос хришћанске догме и етике не треба да бива према узору на научне списе. него на начин који изграђује и практичан. Народ ће научити шта верује из проповеди која ће му пружити. Верник само тако може узнапредовати у вери и животу у Христу а да не постане жртва обмане различитих секташких и религиозних пропаганди. као што су у време Отаца апологетски карактер имале проповеди против Јудеја. у 99 . свеобухватну и систематску катихетску поуку на основу древних извора. Много пута реч ће се усмерити. док ће други пут бити позвана да изгради ставове или да одбрани истине вере које изругују њени непријатељи. било посебно или спорадично. сразмеран степену пријемчивости слушалаца. Црквена беседа није академско предавање или схоластичка. много пута запањујућа догматска обавештеност наших суграђана који припадају или су прешли у друге заједнице или секташке групације. Социологија и апологетика Социологија и апологетика представљају основне изворе хришћанске проповеди. с једне стране. У историји хришћанске проповеди имамо блиставе примере беседа које се односе на многа друштвена збивања. 5. пуну и смирену реч Истине. апологетска проповед је доживела велики успон на почетку прошлог века оповргавајући ставове рационализма или материјализма. Исто тако. незнабожаца и јеретика.стране.

него због површности и неосноване аргументације богослова који су се у име Божије представљали као свезналице и социолози. Исти принципи важе и за антисекташку проповед. осим ако већ нису познати великој већини народа. док су. не толико због тога што су поједини научници заиста поседовали антихришћански дух. Много пута се намеће посредно изношење ставова.светоотачко доба. Оповргавање треба да је без мржње и фанатизма. са озбиљним и уверљивим аргументима. која такође има карактер супротстављања и апологије. Мудрије је да се секташки ставови износе посредно. 100 . социјална питања се налазе у центру пажње. у суштини. узетим из Светог Писма и утемељеним у Предању Цркве. На првом месту. о свему томе имали врло мало појма. а нарочито у наше време. која захтевају дубоко и свеобухватно проучавање и посебну научну спрему. јер се подударају са одговарајућим друштвенополитичким интересовањима народа. Обе ове врсте питања су сродне и према својој природи и према захтевима које имају од онога ко их поставља. и са хришћанске. са искреним ставом наспрам ставова других и на посебно уверљив начин. Изграђивање супротстављених ставова по апологетским питањима мора бивати с расуђивањем и умереношћу. као и исцрпно проучавање не само теме која ће бити посебно обрађена. него и сродних тема. како код слушалаца не бисмо изазивали нове сумње у настојању да одбацимо погрешна учења која оповргавамо. Ни из ког разлога није допуштено површно говорити при суочавању са овим питањима. траже истрајност и целомудрије. У прошлости се много пута дешавало да се проповед извргне подсмеху. а и са друге стране.

Хришћанске социјалне поруке не треба препустити да падну у стране руке. Јеванђелска реч може успешно допринети људским настојањима у побољшању услова њиховог социјалног стандарда. позивајући се на све оно значајно што су наши оци учинили у прошлости. најгори и најслабији аргумент је покушај да прикријемо ствари величајући славну прошлост предака. И опет су обавезни будност и искреност. У сваком случају. Није посао проповеди да велича евентуално недостојне служитеље Цркве. Међутим. нити је дозвољено да се икад посредно или непосредно опредељује за или против било које политичке фракције. Социјална питања. 101 . као што је и до данас много пута доприносила.Проповед је много пута приморана да поприми сличан апологетски облик како би стала у одбрану савременог црквеног живота. траже пажњу јер многа од њих истовремено представљају и пароле политичких покрета. изнад људских подела и царстава овога света. из истог разлога била би издаја Христовог Јеванђеља ако би из страха од погрешног тумачења и неспоразума била прећуткивана социјална учења хришћанства. као нелагодна или непријатна било којој страни. када га јака или слаба вера извргава истинским или лажним противаргументима. може дати свету много веће спокојство од онога који други евентуално обећавају без Христа. Он је говорница необојена и нестраначка. Свето Писмо и светоотачке проповеди препуне су социјалног динамизма који. Амвон не служи за политику. ако се правилно употреби. него да помаже народу како да правилно расуђује између божанских установа и њихових слабих људских носилаца. и јеванђелски проповеда јединство и братство свих људи у Христу и у благословеном Царству Свете Тројице. опет.

6. Лк. верници. на психологију и сазнања о човеку. 1 и даље. да их изложе на предавањима. као и др. него и из опште историје света. током трајања и развијања неке сродне теме или у посебним. Ови осврти су могући било спорадично. Међутим. и дужна је.). 13. било савремене или старије. за које се могу позвати посебни стручњаци. природословље и психологија Проучавање историје. 24. 27. човекових научних достигнућа. али и Господ много пута скреће пажњу слушалаца на појединости из природног света и на историјске догађаје свога времена како би подстакао њихово итересовање и поучио их узвишеним духовним истинама (нпр. Према Христовој беседи на гори. значи. 6. 28. да црпи теме не само из историје Цркве. која стварају захвалну разноврсност и промене у списку тема за проповед. Историја. Циљ развијања ових тема не разликује се од циља проповеди. Проучавањем човекових психолошких феномена. и данашња проповед може. Мт. самосталним беседама. Слично је и са питањима која се односе на проучавање природе. проповедник Божанске речи не сме остати равнодушан ни пред догађајима који се данас дешавају. 26. упоредо с тим. 12. 12. природе и психологије представљали су објекте најлепших и врло корисних беседа Светих отаца Цркве. или 102 . Мт. људи се могу узвести премудрости Творца и од иконе ка лепоти прволика. Лк.6. Лк. верници треба да у творевини или историји виде дејство или премудрост Бога Створитеља и Промислитеља и да уоче прст деловања Божијег у историји света и да се уче на грешкама или успесима прошлости.

циклус празничних беседа сусрећемо углавном од 7. века и касније (Јован Ксифилинос. 1 и даље).). Герман Цариградски. а за празнике циклус празничних проповеди. Међутим.. као што смо видели. 13.). Григорије Палама и др. . беседе Светог Василија Великог. излагање хришћанских ставова о различитим духовним проблемима који произлазе из них. уопште. века и касније (Андреј Критски. 7.према природним феноменима. његово морално буђење. Проповед се постојано усмеравала према зачалима. посебну пажњу треба посветити употреби тешке богословске проблематике о Божанској правди. Георгије Никомидијски и др.Беседе о нападима инославних” и . Већ код Василија Селевкијског (5. Недељни и празнични циклус проповеди Устаљени систем библијских зачала недељних чтенија.. епископ тароменски. Постепено се усталио циклус недељних проповеди. 103 . покајање и повратак Богу и. који постају чешћи од 11. ..О идолима” Светог Златоуста. Они дају одговарајуће поводе за развијање тема чији је циљ утеха народа. Лк. земљотресима. разарањима или узлетима људског духа. непогодама. Њено површно третирање неретко чини проповед нечовечном и противјеванђелском (в.О глади и жеђи”. имали су директне последице по развој проповеди. Карактеристични примери таквих беседа у светоотачкој књижевности су: . Свакако.. као и циклус празника црквене године. Карактеристична достигнућа ових збирки јесте зависност од старијих Светих отаца. јеванђелским по избору и према устаљеним празничним темама. век) налазимо прве почетке недељних циклуса проповеди. Теофан Керамејац. Јован Дамаскин.О земљотресима” Светог Фотија Великог и др.

Опет превладава ерминевтичка традиција Златоуста. посебно на плану беседе. као што ћемо видети. као и превладавање реторичких елемената. посебно у празничним беседама. огромна већина ових збирки копирају једна другу или реконструишу старије. француске просвећености и енглеског раног емпиризма. социјалне. полемичке. бар у погледу квантитета. окарактерисати као врхунац цуклуса недељних и празничних проповеди. 104 . али и идеје и утицаји. нарочито италијанског хуманизма. тенденција и струјања сваког доба. са главним предствницима Никифором Теотокисом и Илијом Минијатисом. свакако не на боље. у светоотачком значењу ових израза. морално обнављајуће.посебно од ерминевтичких споменика Златоуста. апологетске. заједно са самостално објављиваним различитим омилијама. Током турског ропства ова врста проповеди се наставља. мада мање и богословски. представљају драгоцене изворе за проучавање историје проповедништва и за сакупљање мноштва података који се тичу духовног храњења народа Божијег у прошлости. Иако не изостају светли примери оригиналних омилија и беседа. и библијски. Ови циклуси недељних и празничних беседа. нивоа и квалитета проповедничког служења. са тенденцијом осавремењавања проповеди. као и велико мноштво других које се објављују у верској периодици и у штампи сваке врсте. антијеретичке елементе. национално-религиозне. После ослобођења од Турака умножава се и издавање сваковрсних збирки омилија. у толикој мери да време од тада па до данас можемо. Проповед сада садржи. већ према потребама времена. Овде нас интересују као извори материје и тема за проповед.

Природно је да сваки млади проповедник жели да сазна како су старији вични беседници проналазили теме за своје беседе. Треба признати да је допринос ове врсте био велики у овој области. како су их развијали. посебно од свештенопроповедника почетника. очекивати је да се циклуси недељних предавања ван богослужења. као додатак проповеди. Међутим. упоредо с циклусом недељних беседа. А ово се. читају на свеноћним бенијима и за трпезом. као што је познато. нажалост. То објашњава постојање збирки беседа различитих писаца. То да се користе као посредно помоћно средство. узимајући. где се омилије. него то постаје у условима повољнијим за усвајање њеног садржаја. из данашње праксе манастира. али и у омилијама које 105 . које су идеје и примере користили и томе слично. сређених према чисто литургичким критеријумима. растојање је веома велико. јесте и оправдано и неопходно. од тог тренутка па док циклуси недељних и празничних беседа не постану непосредни извори проповеди. штавише. будући да још није задобио лично искуство. као и многих прерада и превода који су временом кружили. примећује у широком распону и у штампаним проповедима. излажу и као помагала онима који ће данас руковати сличним темама. које су поуке наглашавали.Првобитни циљ и старих и али и новијих омилитичких збирки није био да послуже као помагала за свештенопроповеднике. наравно. у обзир да усмена проповед није свуда била снажна. као што смо видели да је то случај на Западу са омилијама. Биле су предодређене више за лично духовно проучавање и читање. а из рукописних сведочанстава закључујемо да су и на богослужбеним сабрањима читане светоотачке и друге беседе. Међутим. обогаћује његово знање и чини га учесником њиховог омилитичког искуства. То. Међутим.

И да останемо на штампаним проповедима. 17-31). о Светом Причешћу. а не као крадљивац туђих поука. наслеђени од једне до друге збирке. 14. Тако имамо одређену устаљену тематску садржину за свако зачало. и кад посеже за ропским меморисањем доброг или лошег старог предлошка. као одговорни учитељ Цркве. частољубиво и одговорно. узете не са извора воде живе. у 5. које је створено устаљеним системом . То постаје још горе када се образац беседе не узима из проверених омилитичких збирки. него из друге. него произвољно и из оне која је беседнику најдоступнија. говори као Христов благовесник и уста. Међутим. од сувишка срца и из богатства свог личног духовног искуства. нацрти. недељи по Матеју (гергесински бесомучници. На тај начин се у потпуности губи лични карактер проповеди. у 11. будући да њен носилац. о подизању деце.се често чују у храмовима. 16-24).зачала” и парзника. од духоносног пророка речи Божије постаје поштар речи људске. а не њен преносилац. недељи Поста (мк. идеје. можда и једини. са његовим много пута искривљеним смислом. Истински проповедник је стварни уживалац Божанског вина речи Божје. коју је писао други човек за друго време. за неке 106 . Мт. у 4. чак и стереотипни изрази. 9. само једно просто поређење између различитих збирки недељних проповеди довољно је да нас убеди да су теме. 8. горка је истина да оне врло често постају извори. недељи по Луки (прича о великој вечери. Једва да је потребно и говорити о томе да овај метод води у неприхватљиву формализацију проповеди и даље наставља сужавање њених граница. примери. Лк.. Због тога је потребно испитати збирке циклуса недељних и празничних проповеди према изворима беседништва. ако не и из треће и четврте руке. 28-34). као нпр.

немарне посленике речи Божије. Запостављање извора и претварање помагала у изворе показатељ је богословске учмалости и стерилности. 107 .

ЧЕТВРТО ПОГЛАВЉЕ: ВРСТЕ ПРОПОВЕДИ 108 .

које је вршење тајне свете 109 . На основу ових критерија. све захтевају велико расуђивање. У сваком случају. Разлике међу њима често настају унеколико „инстинктивно“ и од стране искусних говорника. да проповедник. трајање. јединствено дело проповеди дели се на одређене врсте од којих свака захтева неку посебну технику. Другим речима. поготово почетник. стил и садржина проповеди често су одређени неким спољашњим чиниоцима који се не могу занемарити а да при том не оставе непосредне последице на успех проповеди. пажњу и систематску припрему. озбиљно их треба узети у обзир будући да реч Божју произноси човек и упућена је човеку. Проповед за време Свете Литургије Реч је о класичној и у највећој мери предањској врсти проповеди.Опште напомене Облик. На великом и званичном сабрању Цркве. Ма колико ти критерији били „по човеку“. неке су пак у скорије време настале из нових културних и телекомуникацијских прилика. 1. својим трагањима и огледима. Неке од њих су предањске. Тако можемо да говоримо о „врстама“ проповеди. само стање ствари и услови у којима се проповед по нужди одвија наметнуло је уобличавање тих „врста“ проповеди. као што ћемо наниже исцрпно говорити и о формалним „облицима“ проповеди. Поредак и метод проповеди су такође божански дарови који доприносе пријему и усвајању божанских истина. не би довео у опасност саму успешност проповеди.

једино прикладно време за произношење проповеди јесте непосредно након читања из Јеванђеља. који је усклађен са целом атмосфером Литургије. колико садржина. и који је одређен од Цркве одабраним читањима зарад поуке народу и темом празника или пак можда прослављаним светитељем. То налажу не само укључивање проповеди у први. те када би се проповедало непосредно након јеванђеља многи би остали ускраћени за проповед. који истовремено представља и предуслов за словесно учешће у евхаристији Цркве. а не нешто њој страно и придодато. којем и проповед припада. а беседа претпоставља читање тумаченог текста непосредно пре ње. Слушање читања. А поред тога. у нераздвојном јединству њиховог приказа. Дакле. Реч се испољава кроз читања и проповед. него и чисто поучни разлози. проповед је органски укључена у Литургију те и сама служи као литургијски елемент. То значи да беседник не може да занемари цели литургијски контекст. Разлози којима се то премештање објашњава углавном су практичне природе: верници са закашњењем долазе у храм. У складу са горе наведеним.евхаристије. истинска реч Божја и реч утехе Духа Светога. подједнако су заступљене служба речи и совршавање тајне. Ово истичемо због тога што се у новије време у нашим крајевима уобичава да се проповед премешта у време Причастна. за собом повлачи и њихову непосредну обраду у виду тумачења кроз беседу. скромни и богодостојни. по педагошким начелима. толико и стил проповеди за време Литургије треба да су литургијски. У складу са напред наведеним теоријским начелима. страни овосветским експонирањима и незграпним узвицима и покретима. на тај начин се добија неколико 110 . поучни део сабрања и то што је она у вишевековној црквеној пракси одувек смештана на то место.

макар и свештене ствари.јер су служитељи у олтару заокупљени причешћивањем и свештеним радњама које њему претходе и које га прате . Литургија је опште сабрање народа Божјег. по исправном предањском стављању проповеди након самих читања. литургијски је и богословски неприхваљиво. Колико су пак ова објашњења неприхватива. Постоје одређене техничке претпоставке које проповеди за време свете Литургије дају извесну карактеристичну самосвојственост. Убацивати у том тренутку другачије. које сачињавају особе свих врста. Али. Дакле. одређеног учитеља. Друго. стављање проповеди за време Причастна у потпуности је противлитургијско. али и практичних слабости тих становишта. и по нивоу верског и духовног живота. и тако одвраћати пажњу верних од јединог и најузвишенијег питања причешћивања светим тајнама. И у сваком случају. премештање умањује и значај саме проповеди. Пре свега. у случају његове спречености. види се из богословских. Оставља утисак да реч Божја није упућена целој Цркви . и по образовању. Ако је проповед добра. Пошто је пак реч Божја упућена свима и пошто 111 . или. које се разликују и по старости. а не поучавању. на које и упућује.и да је нека врста споредног дела које се односи само на народ „који не познаје закон“. богословска предност припада евхаристији. целокупна Црква. Насупрот томе. она ће привући верне да раније долазе у храм. и сви се поучавају и надграђују речју Божјом. стоје и слушају началствујућег. слушаоци који су све само не међусобно слични. свештенство и народ. Причастан има за циљ да покрије време у којем се свештеници причешћују и вернима остави простора за последње сабирање у себе и припрему за приступање светом причешћу.минута те отпуст не касни.

уз помоћ благодати Божје. са разборитошћу треба проценити могућности слушалаца у посебним условима литургијског сабрања. оне не могу да се истичу као пример који би требало следити. Ствари саме по себи упућују на излагање мањих тема или неких њихових делова. наравно. а да при том једни не буду разочарани. и гладан је и до тада већ прилично уморан од службе пошто се света Литургија надовезује на јутрење. а још дуго ће остати у храму како би учествовао у служењу свете Литургије. а и да се од проповеди не би уморио толико да му постане немогуће да задржи трезвеност неопходну за даље учешће у савршавању Тајне. неопходно је много људске умешности како би сви били надграђивани у мери пријемчивости своје и са собом понели спасоносне поуке. бескорисну многоглагољивост и непримерену реторику. допуњавати и надограђивати у срцима верних. а други остану без духовне хране. Из овога следи да ће се проповед кретати у ограниченим временским оквирима како би је одвећ уморан народ са лагодношћу могао пратити. али довољно за добро припремљеног беседника који зна да избегне дугачке уводе. на неку врсту духовних поклича. па чак и отачких. Услови живота су у то време били другачији. Иако постоје примери беседа. У сваком случају. проповед за време Литургије не исцрпљује тему и не излаже је до детаља. које превазилазе навише наведена природна ограничења.треба да је свима разумљива. Искуство је показало да је најдужи временски период трајања проповеди до 15 минута. бесциљна скретања са теме. не треба да изгубимо из вида да су ретки примери отачких беседа које 112 . богатог и садржајног поучавања које ће се постепено. С друге стране. То време је. Народ углавном стоји. кратко да би се разрадиле велике теме. Друго.

амвон је постао украсни део намештаја цркве и подигнут је у висину. а да касније и од стране њих самих нису биле филолошки дорађиване и прошириване. јер је амвон због тога и постављен. на тај начин он у најмањој мери естетски и поучно служи проповеди. ближе стропу храма. који се буквално односи на вид проповеди о којем говоримо). што се тиче места са којег се проповед за време Литургије изговара. него за време посебних вечерњих сабрања народа Божјег у 113 . боље је да се користи „архијерејска стасидија“. дакле. Вечерња проповед Вечерњом или послеподневном проповеђу називамо проповед која се не одвија за време Свете Литургије недељом ујутру или о празнику. будући да проповедник говори по дозволи и у име архијереја. те проповед долази као наставак Јеванђеља. то није ниједно друго место до амвон (упореди и са предањским изразом „проповед са амвона“. За време турске владавине. ако не постоји амвон. или ако се он налази високо на стубовима храма („предикаоница“).су изговорене онако како их сада знамо. како би цело црквено сабрање могло чути и видети проповедника. владичански трон. На крају. будући да је изостајала проповед. 2. Међутим. Положај амвона на средини или на кључном месту у храму указује на важност коју је Црква придавала проповеди. или пак неко прикладно место на солеји. Са амвона се по правилу чита и Јеванђеље. У том случају не постоји боље место за беседника. У новијим храмовима постоји предањска тежња да амвон и проповед поново нађу своје право место у простору храма и сабрања. Али.

ако изузмемо претходно наведено. а што у многоме ограничава трајање јутарње проповеди. те не бива преморен од стајања као што је то случај приликом јутарње проповеди. ако не и јединим циљем. природно је да она буде укључена у оквире молитве. бар духовне. одавде па надаље отварају се незамисливо велике предности вечерње проповеди. парохијског типа. Тако. овде из свих навише наведених 114 . са поучавањем као основним. С тим у вези је и чисто практична. али увећава дубину и могућности за систематичније и конкретније поучавање. по правилу. неким молебном или кратком полуноћницом старог асматског. проповед може бити повезана са кратком вечерњом службом. али и веома значајна предност тога што мањи број људи има простора да седне у стасидије и на столице у храму. у коју ће се проповед органски уклопити. Али. Границе сејања речи се по нужди сужавају на одређене. благочестивије вернике који добровољно долазе само и једино због тога да би слушали поуку. Једини недостатак ове вечерње проповеди јесте то што не бива упућена мноштву народа који по својој хришћанској дужности недељом или о празнику долази на Литургију. која је веома корисна за стварање пригодне духовне атмосфере и за саму проповед. Тако тај први одабир. показује да они који дођу имају љубав и интересовање за проповед и саму намеру да се упознају са спасоносном истином Јеванђеља. коју. Пре свега. дужности. Будући да се беседа одвија у храму.храмовима. на први поглед. можемо да окарактеришемо као идеалну. то што народ долази мада је слободан од сваке. Напротив. На исти начин је и неповезаност ове проповеди са Светом Литургијом погодна због тога што реч не слушају људи који су већ уморни или због тога што се не гледа на Литургију која треба да уследи. умањује присуство народа.

до 45 минута. дакле да потраје. Искуство показује да је презасићеност штетна и за беседника и за оне који га слушају. беседа може да се продужи и исцрпи сва природна ограничења једног нпр. нпр. и разуман и може да заживи. да се систематски прикажу празничне или друштвене теме и питања духовне надградње. који се протеже од периода припреме за Божић до Васкрса. него и праворемено и прикладно просвећивање и упућивање народа да долази на ова поучна сабрања. Пре свега. неке шетње или чак неког фудбалског сусрета или другог јавног дешавања. Могу и да се образлажу литургијска питања.разлога. Кад већ говоримо о техничким стварима. и то највише. исцрпно могу да се изложе и протумаче одељци из Јеванђеља који се недељом читају или да се у наставцима тумаче књиге из Новог или Старог Завета. било би нетактично да се проповед држи прерано или прекасно. да се почевши од тога поучава 115 . текстови молитава. школског часа. те. и нека обична. на крају. породичне или друштвене потешкоће или пак ускраћују ситне радости свакодневног живота. или највише до Педесетнице. Тематске могућности вечерњих проповеди су неисцрпне управо због посебних услова које смо навише навели. ауторитет и лична способност проповедника. у данима и сатима који практично не погодују вернима и стварају им личне. који су овде на одлучујућем испиту. али значајна питања тананог пастирског расуђивања. био би пропуст да не нагласимо да непосредном успеху вечерње проповеди доприноси не само личност. Због тога је низ вечерњих проповеди. На пример. Из истог разлога било би неприкладно да се вечерње проповеди одржавају на дане великих празника или у летњим месецима. црквене службе и химне.

вери и етосу. да се разреше духовне недоумице или друга питања која с времена на време заокупљају верне. како би се прекидало непрестано излагање и оно о чему се поучава показало и у живом изразу. одступајући од традиционалног монолошког вида. Том приликом он лако може да се служи својим рукописима или белешкама. те да се уопштено разговара и размењују мишљења – потребно је. 116 . наравно у оквирима теме и временских ограничења. имало би смисла да се они који слушају охрабре да изнесу своје мишљење. доприносећи увек истинском речју благодати Божје. Чак и украшавање беседе појањем химни од стране прикладно припремљених хорова или свег народа. итд. На сличан начин би могла да се уведе и визуализација. да је беседник способан и искусан како би могао да одржи контролу и руководи разговором. Дакле. Оци наше Цркве дају нам одличне примере таквих вечерњих беседа које се умногоме односе на тумачење Светог Писма и на разне друге теме. комфора. изразе своје недоумице и питања. Вечерња проповед и беседнику пружа више беседничког.хришћанском катихизису. наравно. било показивањем икона или литургијских сасуда или књига повезаних са обрађиваном темом. не би прошло без доброг резултата и по садржину и по начин пружања божанског учења. да чита одломке из књига или текстова и да се препушта описивањима и приповедањима примера. Проповед на вечерњим сабрањима може да има и више педагошки карактер. рецимо.

из самог богослужбеног чина. који је образлагао. школама. примера ради. освећење неке радње или благосиљање темеља или новог дома. а Црква се потрудила да све те прилике освети молитвама и посебним чиновима. болест. онаквог какав је сачуван у назнакама из књига и рукописа. из тога што је за сваку од њих предвиђено и читање по два текста из Светог Писма. одрицање. друштвеном или пословном животу верних. у храму или у приватним кућама и радњама. На крштењу су. пригодни возгласи пратили су облачење у просветљујућу одећу и предавање свеће и заокруживали круг радњи чина крштења. а са друге. са једне стране. у радионицама. прибрајање и исповедање вере били повезани са исцрпним словом епископа. издвајамо рођење или крштење детета. Слична тајноводитељна и пригодна обраћања држана су и за време приступања верних светом причешћу. Кратки. изговоре речи одрицања и прибрајања и исповедање своје вере. или пак под ведрим небом. освећења која се врше у кућама или на пољима. итд.3. браку. 117 . брак. У пострижењу за монаха још увек је сачувано то већ уобличено „поучавање“. У највећем броју случајева те прилике представљају прекретнице у личном. на пример. Из великог мноштва таквих прилика. Да је Црква веома мудро желела да помеша реч молитве и поуке у свим овим приликама види се. значење тих символичких радњи и речи. наравно одраслима који би се крштавали. свештенорадњама и благословима. и у одговорајућем тренутку их позивао да пљуну на ђавола. Пригодна проповед (обраћања) Пригодном проповеђу можемо да назовемо ону врсту проповеди која бива у посебним приликама. углавном поводом приватних свештених чинова у ограниченом кругу људи.

“ на крају крштења. жениче. како се у рукописима називају.“ приликом венчања. док су у неким случајевима заоденута и одећом богослужбеног чина или молитве. осветио си се. „обраћања“ или „поуке“. што претпоставља да поседује образовање и способност да се у то упусти. вером и љубављу приступите“ пре светог причешћа. Њихове остатке сусрећемо и у штампаним богослужбеним књигама. али што се садржине и технике тиче веома захтевна. дакле.. она су ипак врста проповеди. Пре свега. У противном је боље да до њих ни не долази.. изузев малобројних. подробније види у Ј... просветлио си се. И навише изложени кратак приказ историје овога чина показао је да ова врста проповеди иде укорак са образовањем или необразованошћу углавном парохијског свештенства. Та пригодна обраћања само донекле неправилно могу да се назову проповедима. Преовладавањем крштавања деце и потоњим опадањем образованости клира и општом деградацијом та изворна обраћања су или у потуности нестајала или су формализована и уврштена у литургијске списе. једини који може да упути такву реч јесте свештеник који служи службу.исповести. у великој мери самосвојна. а не дугачка слова. За ова „поучавања“. Биће то. „ са страхом Божјим. јер веома мало личе на предањске и преовлађујуће облике класичне проповеди. као што су нпр. јелеосвећењу. итд. И ти. похвале достојних изузетака. можда тек пет минута. Фундулис. Намеће се да њихово временско трајање буде веома кратко. Међутим. итд.. тад већ као елементи службе. Данас је ова врста проповеди углавном ослабила. „Узвеличао си се. „Крстио си се. „Византијске мистагошке „поуке““ (Солун 1968). а њихов стил пријатељски и пријатан.. кратка и садржајна обраћања и поуке. невесто. Једно успешно и кратко 118 .

или у библијским текстовима предвиђеним за сам чин. Тако верни могу да науче шта се приликом тог чина врши и због чега се он врши на тај начин. Тема за ове пригодне беседе може да се нађе у богослужбеном садржају пригодног чина. на крштењу се може тумачити смисао поновног рађања у Христу и шта су дужности родитеља и кумова у хришћанском васпитавању новог члана Цркве. 17). нити повод за величање и похвалу личности које у њима учествују. шта је циљ и духовни садржај сваког пригодног чина. шта су пре свете тајне или свештеног чина дужности оних који у њима учествују и како ће они који у служби учествују остати у благодати тајне. колико год да је добра. код присутних изазвати незадовољство. плодови тајне и улога Христа као лекара душа и тела наших. На јелеосвећењу. нити при уласку у нову кућу или радњу о будућем суду и узвраћању. које је значење символичких свештених радњи. На венчању како је супружништво у Христу икона јединства и љубави Христа са Црквом и какво је супружничко понашење које из тога произилази. шта су његови духовни плодови. 119 . На крају. који је на себе узео слабости наше и понео болести наше (Мт. Не може се за време радости венчања говорити о гресима и покајању. смисао свештеног чина као благосиљања наших дела и њиховог у Христу започињања и напредовања. и итд. који је толико богат и плодоносан. док ће нека дугачка беседа. Њихова садржина треба да је у потпуности прилагођена сваком засебном случају и усклађена са целокупном атмосфером. 9. Тачније речено. На освећењима. Такође треба да је јасно да пригодне беседе нису прилика за бескрајне приче о обавезама и дужностима.обраћање радо ће бити саслушано.

а те поуке би се односиле на претпоставке и плодове достојног причешћивања и правилног начина приступања причешћу. нарочито о великим празницима. Услед доброг или лошег кориштења пригодних беседа неверујући могу или да се благодаћу Божјом приклоне вери или пак нађу изговор за одвраћање од речи Божје и речи Цркве. Њихов карактер је званичнији. Али. младенци. и представљају подстрек осталима за приступање свештеничким чиновима. кориштење таквих прилика за сејање речи Божје. Оба ова елемента представљају оно што нам налаже. с једне стране. У овај вид беседништва се убрајају и обраћања и одговори који се размењују између онога који рукополаже и рукополаганог. а њихово трајање може да буде и нешто дуже. 120 . поред онога ко се рукополаже. На крају. родитељи деце која се крштавају. болесни. а са друге.примерено је да се сличне поуке и подстицаји уведу и у дане када верни у великом броју приступају светом причешћу. Обично се односе на значај тајне свештенства и на дужности свештенства као служитеља и пастира народа Божјег. схватање озбиљности и одговорности конкретног проповедничког труда. за време рукополагања у чинове свештенства или приликом рукопроизвођења у поједине црквене чинове. налазе у таквом психолошком стању да реч Божја веома лако може да нађе места у њиховој души. треба забележети и да пригодни чинови понекад представљају једину додирну тачку многих хришћана са Црквом и њеним богослужењем и да се они који непосредно учествују у њима. и др. обраћања овога типа служе и за уопштено умудривање народа у погледу места свештеног клира у служењу тајинског тела Цркве.

дворанама. и у новијим збиркама беседа. У 121 . Чак и у наше време празничне или похвалне беседе често бивају произношене поводом религиозникх. од стране црквених или нецрквених беседника. велике верске годишњице или прославе. Но. и у претходним случајевима је тешко раздвојити чисто црквене од националних или општих друштвених елемената. У ову врсту се надаље могу убројати и похвалне беседе о свештеним личностима и празнична слова о верским празницима. школама. преживи и у хришћанској Цркви и да представља гранични облик између чисто црквене проповеди и световне реторике. а везано за верски обред. под ведрим небом. или независно. националних. марта и 28. које су неретко представљане као најбољи производи црквеног поучавања. велики национални празници 25. Слично томе. у храмовима. То указује и на беседничку учесталост. налазимо објављене многе такве реторичко-беседничке конструкције. штавише. помен или мало освећење воде. али и практичну неопходност ове врсте. отварање установа итд. празник Света Три Јерарха као празник школа и просвете. која је са толико успеха негована у предхришћанском и. будући да те беседе у највећем броју случајева бивају изговаране у храмовима од стране богослова или клирика. Многе од сачуваних отачких беседа припадају овој врсти. хеленском и јелинистичком свету. Такви случајеви су. на пример. национални помени и славословља. Празничне и похвалне беседе Било је природно да ова прастара врста беседништва. Свету Литургију. октобра. када они имају и ужи црквени караткер.4. молебан. друштвених и других догађања. славословље.

увек имају неку верско-традиционалну боју. види се из пословичног израза који се користи за карактеризацију сваког слабог и неуобличеног вида говора као „празничне беседе“. на 28. у нагомилавању испразних и наизглед блиставих придева.грчким крајевима је. у истом месецу. као што смо видели. дакле. па чак и онда када 122 . Колико лош утисак то оставља чак и код најпростијег народа. скоро верски чист састав народа допринео томе да се увек траже и проналазе начини упаривања и међусобног повезивања верских и националних тема. И у својим најблажим изразима покушава да изазове пријатан утисак при слушању. и скорије обележавање 28. театралних узвикивања и обраћања. која се испољава у оптерећујуће многим реторичким конструкцијама. Класични старији пример за то је празник Благовести. будући да. у потпуности је неприхватива. Ова врста беседништва је по природи својој више дорађена и реторичка. бар за једног црквеног беседника. прослава почиње у храму. у приказивању знања и научености. Та реторичка разметљивост. него и у погледу граница општеприхваћеног. чак и када их не изговарају свештеници или богослови у храму. штавише. Из истих разлога и беседе. октобра. који је специјално померен са 1. помпезних израза. као што бисмо то стручно реторичком терминологијом назвали „празничног слова“ или „празничне беседе“. славословни осећај узвишености и душевног благостања и полета. а мање црквеног поучавања и надградње. који је нашао верско покриће у празнику Покрова Пресвете Богородице. У томе лежи и највећа опасност од искривљења празничних и похвалних беседа не само по питању чисто беседничке деондологије. који је повезан и са празновањем народног ослобођења.

пре свега. пате празничне беседе јесте недостатак посебне теме и покушај да у сваком случају покрију сву садржину светковине. И за чисто верске. наравно. и то не као плашт. Чак и у том случају треба да преовладава истински етос проповеди. У свим случајевима. наравно. будући да је унапред. одређене карактеристичне тачке. за шта беседник. али и за не чисто верске теме.произноси празничну беседу. циљ говора треба да је умудривање у Христу оних који слушају. другачије ако беседу прате рецитације или песме. не претворимо у научно излагање. Трајање празничне беседе зависи од техничких услова у које ће се и произношење те беседе уклопити. чак Конкретизација до самих теме и детаља. другачије ако се одржава у сали или под ведрим небом. пружа могућност за продубљивање теме. али и структуру и садржину беседе. него као суштина и линија водиља садржине беседе. То у себи скрива троструку опасност: изопачење дискурса у бесмислена уопштавања. славословља или помена. Оно од чега. укалупљавање садржине и недостатак интересовања слушалаца који наступа након тога. познато њено шта ће усредсређење на се казати. а другачије ако седе. другачије ако је беседник сам или ако има и других беседника. Другачије ће бити трајање ако се беседа одржава на крају Литургије. другачије ако слушаоци стоје. смерност и скрушеност и осећај служења речи Божјој. а не њој страним стварима и обичајима. узвођење световних догађаја до нивоа њиховог значења у Христу. а посебно у 123 . на време треба да се постара и обавести како би на одговорајући начин прилагодио дужину. а да је. оставља простора за анализирање догађаја који се прославља из другога угла. и увек одржава интересовање слушалаца неумањеним.

похвале и ту треба да су одмерене и озбиљне.оним у којим се проповед одвија у скученим околностима. исправно је да беседа буде кратка. пре свега. који су се борили. без претеривања и великих речи које код похваљиваног можда могу бити повод за духовну штету. који је са „Опомени ме се. Они никада не преграђују. Иако у древним временима чак и код Отаца налазимо примере похвалних беседа који су под утицајем световне реторике и азијског стила. Међутим. Светитељи су људи истих бољки као и ми. и охрабрење за њихово даље духовно напредовање. и за похваљиваног и оног ко похваљује. код којих промењивост природе не гарантује њихов стабилан ход на путу Божјем до краја. Ван сваког лицемерја или личне користи. са озбиљношћу. услови понекад намећу да похваљени буду они који су још живи. који своју светост дугују само и једино благодати и милости Божјој. Реч Божја. То представља и дужност и захтев лепог понашања и учтивости. стилским фигурама. Црква велича само свете своје. Отприлике по аналогији исто важи и за похвалне беседе. и даље од ропског. као што су то проститутке. не хвали живе људе. Али. понижавајућег ласкања. него пак и нама показују пут ка Христу. учтивошћу и достојанством могу да буду похваљена и лица која су још у животу. али и праведну духовну награду за оно што су – доказано – учинили. победили и овенчани били након свог у Христу скончања. Реторичко оптерећење је и овде неприхватљиво. са помпезним изразима. Господе“ у последњем часу први ушао у рај. као што ни јавно и очигледно не проказује грешне. цариници или разбојник из Јеванђеља. добро осмишљена и садржајна. поетским 124 . Опасности у похвалама светитељима исте су као и оне које смо видели у празничним беседама.

чак. који је ускраћују за занимљивост и духовну дубину. и венци обожења и славе дају људима сличних бољки какве су и његове. „сваког мученика“. на крају крајева.који тражи да буде поучен примером светитеља и утешен и охрабрен у сличној животној борби какву је и светитељ имао. И у отачкој литератури и у новијем црквеном беседничком стваралаштву налазимо мноштво таквих примера. 125 . не треба да заборављамо да је и световна реторика тог времена била слична и народу пријатна.. од чисто реторичких и световних до чисто верских. 5. Она не бива због светитеља којем.заносима и сличним. до данас се одржала у животу и негују је и црквени и световни беседници. Тако се похвална реч не своди на стереотипан облик проповеди „свима светима“ или. „сваког преподобног“ и др. а не у проповеди. него за народ . на неке мотиве по категоријама светитеља. различитог квалитета и нијанси. Древна. и то гледајући како се у светитељу остварују врлине Христове. нису потребне наше похвале. док је пак језички укус данас много другачији. Беседа данас није прихватљива као песма у прози .узношење у химнама има места у богослужењу. што нажалост није редак случај. као и она. И опет усредсређење теме на неке карактеристичне тачке из светитељевог живота помаже у томе да верни извуку правилне поуке и да се тема не исцрпи у неодређеностима и општим изразима. Посмртне и надгробне беседе Слична претходној је и врста посмртних и надгробних беседа.

О преминуломе се може рећи неколико речи који би се строго односиле на његово благотворно присуство у Цркви. али не може ни да га у потуности занемари. већ од самог почетка изгубили смо контролу над беседом. као наивну многоглагољивост или ласкање сродницима преминулога. него као према нечему што је пресудно и од великог значаја за историју живота преминулога и свих нас. те то схватају. Ако за циљ поставимо похвалу „врлинама преминулога“. као према нечему безначајном или у потпуности природном и уобичајеном. нечему што бива укинуто и што свој прави смисао добија само у нади у Христа и у животу вечном. али нам и отвара перспективу ка нади васкрсења и вечне стварности. који већ има „онога ко му суди“ (Јн. 48). него живима. Посмртне или надгробне беседе нису упућене преминуломе. можда не и неосновано. Тим пре нећемо говорити о његовим познатим лошим делима. Уосталом. Пуне су љубави и саосећања према сродницима преминулога и снисходе жалости њиховој. Управо тако може и да буде третиран као најпоучнији догађај у људском животу. с тим да те речи не буду измишљене или претеране. не да би је појачале. Многи уснулога знају боље од нас и можда се не слажу са оним што смо рекли.И за ову врсту у основи важи оно што смо рекли за пригодне и похвалне беседе. 12. него да бисмо га испратили и Богу се помолили за покој душе његове. Беседа се не односи на преминулог. то би било непристојно и неприкладно. породици или друштву. ако на 126 . нисмо дошли да судимо брату своме. Заупокојена служба и помени. који нас поучава и правом смислу и квалитету земног живота. и никада и ни у ком случају не престају да буду реч Божја. него да би је ублажиле и утешиле. Због тога се према догађају смрти неће односити стоички.

које имају исте предиспозиције и показују једнообразност слушалачке публике. Суочавајући се. проповед своде на неприхватив ниво и умањују њен значај у очима озбиљнијих слушалаца. болесници. није реч о строго засебној врсти проповеди. те стога можемо да разликујемо ову посебну врсту проповеди од уобичајене проповеди. студенти. која није иста као парохијска или било која друга њој слична. као што су школска проповед.правилан начин буду подржани посмртним или надгробним говорима. са публиком чији су услови живота и предиспозиције толико посебни. или тачније можемо говорити о посебним категоријама проповеди. Проповед посебној. неопходно мења како садржину тако и облик беседе. него о прилагођавању класичних облика проповеди особитој. затвореници. као што су ђаци. трагикомична обраћања преминулима. Захтев за осавремењавањем проповеди беседнику намеће потребу да проповед на одговарајући начин прилагоди слушаоцима како би им подучавање било што корисније. касније. у виду жалопојки и удараца у груди преживелих. итд. То што ове групе представљају компактне целине. 6. строга и специјалована прилагођеност проповеди тим појединачним 127 . једнообразној слушалачкој публици. о поменима и парастосима. На крају. војницима. проповед студентима. уосталом. претварају се у прекретнице утехе и наде и у истинске крсно-васкрсне службе. једнообразној слушалачкој публици Да будемо прецизни. војници. и сл.

у затворима или болницама. или им боље служе за њих посебно организована литургијска сабрања. По црквеним критеријима. Али. будући да те појединачне групе или по нужди живе одвојене од остатка пуноће Цркве. која у наручју своме чува сав народ Божји у целости. као што би можда требало да говоримо и о за сваки случај специјализованим проповедницима. као што су војници. Тако можемо да говоримо о заиста различитим врстама проповеди. то делење заједнице цркве. Прилагођавајући се тој стварности. затвореници или болесници у болницама.групама и категоријама људи долази као сама по себи разумљива. ни у затворима или у болницама не може свако да беседи са сигурношћу ако претходно особито не проживи или проучи услове живота и проблеме који заокупљају сваку од тих група. Ни у војсци. Црква је уредила посебна места упослења за телошки образовене свештенике који служе при војсци. као парохију и помесну Цркву. у пракси је то чињенично и неизбежно стање. И на универзитетима је место универзитетских теолога свештеника последица посебне природе пастирске. ако дело проповеди посматрамо са озибљношћу и одговорношћу која му пристаје. као што је случај са ученицима или студентима. није исправно. организује пак и одвојене Литургије за ученике школа. особито у великим градовима где заједничко учествовање у служби са остатком пуноће цркве за време недељних Литургија наилази на препреку у виду недовољног простора у храму. 128 . Беседнича пракса и искуство уче нас томе да није лако да по свему другоме добри проповедници одговоре на захтеве ђачке ни студентске слушалачке публике. литургијске и проповедничке службе у студентском духовном окружењу.

Проблеми који их заокупљају и немир њихових година много је велики. или на посебно организованим скуповима. опет. Проповед бива или за време посебних Литургија. такође захтевају и посебну беседничку вештину. као што је проповед недељом у храмовима. Посебно на ш к о л с к и м л и т у р г и ј а м а проповед у потпуности треба да је прилагођена интелектуалним способностима ученика да појме њену садржину те да се састоји из једноставног и јасног катихетског подучавања које не пренебрегава педагошка правила пружања и усвајања материје која се излаже. као што захтевају особит пастирски и литургијски приступ. него посебно изабрана како би у највећој могућој мери одговарала духовним потребама ђака. Може да налази подлогу у читањима. те посебне заједнице. Томе треба придодати и њихову склоност ка одбацивању ауторитета и младалачко себељубље које прати прве фазе стицања научног знања. Боље је да беседник остави по страни традиционалне облике проповеди и да 129 . Најпогоднији беседник за ученике завршних разреда основних школа и средње школе без сумње је њихов вероучитељ. када може да задобије карактер предавања или излагања након којег следи разговор између слушалаца и беседника. која неће увек и безусловно бити по поретку зачала из Јеванђеља. избегавајући истовремено са часова веронауке већ познате им теме. ако његов пример ђацима може да пружи нешто посебно. и то. дакле. Проповед с т у д е н т и м а много је тежа. који познаје децу и њихове духовне потребе и који беседу може да повеже са предаваном материјом. празнику или светитељу који се прославља.Уз ове претпоставке и услов да не представљају стална и за парохијски црквени живот разорна стања.

говори њиховим језиком у пријатељском. Спасоносна проповед о покајању код њих често тешко бива прихваћена. 2. Тада ће бити оцењен и степен утицаја проповеди. саветодавном тону. Проповед треба да је духовно богата и испуњена.13). али и велика духовна мудрост. Основни циљ треба да су стицање поверења и љубави браће која су „у затвореништву“. из којега нико није искључен. у које смо сви погружени. 24). исправније би било да подсећамо на лепоту новога Христовог света. након уласка тих младих људи у друштвени живот. У сваком случају пружају се многе могућности за систематично поучавање вери и обраду апологетских. Због тога је упутно да се о грешном стању. коју су током година њиховог војничког живота више пута незајажљиво слушали. чиста реч Божја. штавише. 1.Кор. износећи пред њих више идеје и духовне слогане него разрађујући питања или испољавајући свој духовни ауторитет и своју световну мудрост. друштвених и моралних питања. Реч Божја има силу да смекша и најтврђе душе. „не речима наученим од људске мудрости“ (1. У в о ј с ц и проповед пак слушају сви. него „Христос. јер претпоставља истинску скрушеност и осећај кривице. будући да су његови први становници били покајани 130 . него индиректно. али није приметна унутрашња реакција свих и њихов став према речи Јеванђеља. У з а т в о р и м а и п о п р а в н и м д о м о в и м а је тле у највећем броју случајева још тврђе. Божја сила и Божја премудрост“ (1. њихова утеха и духовно укрепљење. Можда би. било тактичније да се о покајању не говори директно. За вођење беседе потребно је много труда и истрајности. али пасивно примали.Кор. чија ће се корисност пројавити касније. Дакле. говори са много расуђивања и нежности.

. она настоји да ојача вољу болесних. за одређену. посебну слушалачку публику. У служби тога основног циља. него као прелазне начине и пролазна нужна стања која ће на најбржи могући начин одвести сваку од ових категорија ка укључењу у јединствено. Посебан лични контакт и показивање љубави и бриге према болеснима од старне свештеника и духовника најбоља је практична проповед. раднике. ученике.. за мајке. Беседа или низ беседа обично су укључене у богослужбене оквире. назовимо га. или неку вечерњу службу. Основни циљ 131 . Бол душу људску чини изузетно пријемчивом за реч Јеванђеља. али многосложно тело помесне Цркве. уносећи им веру у исцелитељну моћ благодати и љубави Божје и ојачавајући њихову душевну снагу. управо због посебних погодних услова које пружа једнородност ових чистих „образовних“ група. А једном када истинско покајање благодаћу Божјом нађе места у срцима њиховим. Никада не треба да их гајимо у смислу нечега што је само себи довољно. Свету Литургију. Кратка и расудљива. пријемом или обедом. ова врсте посебне проповеди може много да допринесе општем служењу речи Божјој. за просветне раднике. дакле за младе. Сви навише наведени случајеви ове посебне врсте проповеди обавезно имају један образовни или. његови плодови су веома богати и остављају јак утисак. На крају. за оне који треба да се венчају или за нововенчане. проповед б о л е с н и м а у б о л н и ц а м а треба да се одликује нежношћу и топлином.грешници. за службенике одређених категорија.. и у који сви улазимо кроз покајање. У ову врсту проповеди спадају и беседе које бивају организоване. школски карактер. што је веома похвално. или су пак у вези са неким поклоничким путовањем. нарочито у великим градовима. за попадије.

Проповед на радију и телевизији Новији изуми радија и телевизије отворили су нове путеве за ширење проповеди јеванђеља. постављен је један модерни амвон у местима и временима које многи посленици речи Божје нису могли ни да замисле. 7.тих беседа је духовно руковођење речју Божјом у погледу посебних тема која се тичу сваке групе и развијање веза љубави и пријатељства са Црквом и делом њеним. Апостолики Диакониа. Беле земље (изд. стр. И садржина тих беседа треба да се поклапа са тим циљем. велике промене које кориштење тих нових средстава са собом уноси у предањску вештину проповедања можда нису биле схваћене колико је требало. да је пријатељски. И док Црква. Распростирањем тих телекомуникацијских средстава. него је у апостолском духу и са стварном свештеноапостолском ревношћу похитала да их стави у службу хришћанске проповеди. Атина 1974. нарочито након Другог светског рата. То би имало за последицу једну озбиљнију запитаност и ангажовање не само богословских. и њиховим уласком у сваки дом и у најудаљенијим деловима света. 19-61). веома исправно. ненамештен. поучан и занимљив. Све што је 132 . Лепе и у сваком случају исправне мисли о овом питању изражене су у уводу у књигу Михаила Макракиса. није доводила у питање да ли та нова телекомуникацијска средства треба да се користе и за проповед или не. него и посебних техничких могућности како би се проучили делотворнији начини и могућности прилагођавања форме речи за њено успешно прелажење из вида монолога проповеди у радио или телевизијску емисију.

бити прихваћена од стране свих тих љиди. него. стиче ослобођеност и самодовољност. по могућству. који неретко имају веома мало везе са верским или уопште духовним питањима. претпоставља се. и упућена је људима свих врста. Најважнију промену треба уочити у излажењу проповеди из храма. долази на исти ниво са речима разних врста које су се већ чуле или ће се у наставку чути. који својом вољом долази да прати богослужење и слуша проповед. гану црквене и побожне људе .и без икаквог оптичког додира. На радију се реч проповеди ослања само на саму себе. ширење према отвореној публици разбило је литургијске оквире беседе. са свим предностима и манама које тај излазак прате. за које су била довољна општа упутства техничара радиотелевизијских станица специјализованих за радио или телевизијска питања. само слушају реч и обично о њој суде уместо да им она суди. Ако је расположиво време дуже од издрживих 10 минута непрекидног 133 . Али и форма произношења речи трпи утицаје начина на који се излаже. беседу укључује у целокупну богослужбену атмосферу и расположен је да са саосећањем гледа на њене несавршености и недостатке. за коју се и психолошки припремио. Сажетост намећу сам радио програм и степен слушаности.до данас урађено пре свега је било аматерски и више интуитивно него плод проучавања нових посебних околности. Дакле. Узак црквени круг. Остали. хтевши то или не. Оставимо по страни оне који имају негативне предрасуде те ће искључити радио.која. која више не налази потпору и помоћ у богослужењу. који више неће бити под утиском свештенодостојног изгледа беседника или његових свештеничких обележја . Ни не треба да наглашавамо колико та реч треба да је снажна да би могла одстојати и.

од стране другог лица како би се дало време за промену или смањење неопходног интензитета пажње слушалаца. и убацивање материјала који су у складу са садржајем емисије. али не треба да одвлачи пажњу гледалаца и преноси је нешто што је ван циља и посебне тематике сваке емисије. Уредници емисије препоручују дијалог између два или више говорника или читање међутекстова – преведених на савремени језик . Монолог је овде још мање прихватив. који треба да је све само не наметљив. на радију је у потпуности неприхватив тужан или реторички и донекле немаран и неприродан стил обраћања који обично карактерише проповед у храму. Кратке реченице. 134 . усклађени и суштински и да се односе на стварне проблеме који су гледаоцима занимљиви. него и на живу стварност свакодневног живота. чиста артикулација. а не да се састоји само из икона извесне историјске вредности. наравно са неопходном претпоставком да су добро организовани. Поред навише наведног. Беседник или беседници су гледаоцима видљиви и због тога се намеће да њихови покрети треба да су одмерени или да чак у потпуности изостану. Убачени материјал може да буде разноврсан. на телевизији се особито намеће и прикладно уређење простора у којем се емисија одвија. као и да њихово владање речима текста треба да је потпуно.говора. будући да се реч Божја не односи само на споменике. у реч се убацују химне или други помоћни звучни материјал. Дијалог и разговор могу много више да пруже. И још. природан тон у гласу неопходни су услови за успех беседе.

у кратим и садржајним реченицама. да би читање у храму било колико је могуће природно и чисто. да је поучна и кратка. Довољно је да је писана проповед написана једноставним језиком и не китњастим стилом. Поред свега овога.8. Дакле. како ствари данас стоје. неприлагођености речи посебним приликама у свакој заједници. они сами или њихово духовно извршно тело састављају по једну кратку проповед за сваку недељу и празник. Писана проповед Немоћ парохијског свештенства да одговори на потребе дела проповедништва и недостатак посебних проповедника да сваке недеље и о сваком празнику покрију све парохијске скупове сваке Епархије многе епископе ревнитеље речи Божје довела је до тога да смисле и примене једно веома погодно решење. сувом тону приликом читања и слично. Неопходно је такође и да је свештеници претходно прочитају. које по својој природи има много недостатака који се пак у основи састоје из недостатка личног присуства самог учитеља речи Божје и његовог непосредног додира са слушаоцима. њеној донекле по нужди укалупљеној форми. та проповед од стране свештеника била прочитана вернима за време свете Литургије. То у сваком случају представља једно решење у нужди. да се добро чује и да је свима који су у цркви разумљиво. и без сумње у великој мери задовољава духовне потребе народа. 135 . ако нема проповедника. и у писаној или штампаној форми је на време шаљу свим парохијским заједницама како би. без тешких речи и замршених појмова. без грешака и журбе. она у сваком случају представља једно решење за проблем.

Слични су чак и мањи проповеднички текстови који се штампају на листићима и деле људима који дођу у цркву. 9. научна и друга тела. и то и треба да буду. која нема за циљ да буде прочитана у црквама. особито у нашим 136 . било на теоријско подучавање у хришћанској вери или на питања која се тичу Свете Литургије. него новинарске вештине. као што су „Глас Господњи“. односа хришћанства са другим религијама и многе друге теме од општег интересовања. према којој се отварају. кратке су и садржајне. како би одговорале сад већ читалачким потребама. било да се односе на историју Цркве и њено дејствовање у прошлости. Предавања обично организују разне организације. који издаје Апостолики Диакониа Грчке Цркве.Једна врста писане проповеди. Тако постоји нада да привуку пажњу некога и да их чита широка читалачка публике. што је похвално и сваког охрабрења достојно. У круг научних тема које треба поједноставити спадају и богословске теме. а не потребама оних који слушају. у складу са дефиницијама сад више не беседничке. дотераног израза. на празник или на прослављаног светитеља. јесу колумне које можемо наћи у новинама и магазинима и које се односе на јеванђеље или апостол те недеље. У односу на класичну проповед те „проповеди“ су себи својствене. верске организације и. Предавања Предавање је врста јавне речи која је упућена широј јавности и има за циљ да поједностави научне теме и приближи их народу. права. удружења. пријатне и живе.

Не заборављајући да се пред публиком појављује као одговорни научник и мислилац. Ту ће се пројавити његово расуђивање и могућност успостављања контакта са широм публиком. и сл. У сваком случају. Ова врста беседништва није толико погодна за веома младе и неискусне говорнике. који су и непосредно одговорни и угравном руководе целим догађањем. он увек треба да има на уму да се не обраћа научницима. пошто се публика не састоји само од људи општег образовања. нити држи академски час или излагање на скупу стручњака.не самозван. конкретним претпоставкама и духовним циљевима удружења. многе помесне Митрополије. него и од научника – понекад и у значајном броју – говорник треба да се стара да задовољи и њих и мноштво народа. што је прилично тешко. Требало би да се говорник . распоном понуђеног знања. јер се суд о ономе што се слуша са правом доноси и на основу онога ко се појављује као учитељ. У овом случају предложена тема би требало да пружа све гаранције да ће за слушаоце бити плодотворна. У другим случајевима пак тему бира говорник. увек у договору са организаторима. у складу са интересовањима слушалаца. јер са собом носи доста потешкоћа и захтева и претпоставља одређени ауторитет и научну зрелост.крајевима. дакле способност да поједностављује своја научна знања и чини их народу корисним и употребљивим. Тема је у највећем броју случајева одређена од стране оних који организују предавање. прихватљива и интересантна. оно је више споредно и мање проповеднички 137 . У односу на остале врсте беседништва. али увек добре воље да по дужности својој и у циљу просветног узрастања народа пружи све што му његово својство духовног човека налаже према својој улози опходи са неопходном озбиљношћу. али могуће.

ако говорник у потпуности може да влада својом темом. израз једноставан и чист од сувишних и незграпних елемената. Што се тиче решавања недоумица или разговора са публиком. Говор се може прочитати из рукописа. И поред овога. Међутим. тамо где је то могуће. ако то приличи. и публика то обично схвата као презир према њој самој. У првом случају. због чега се у њему правила и начела Омилитике примењују само у извесној мери и у складу са могућностима. који влада темом. На крају. сналажљив је и има јасне хришћанске погледе и ширину знања. појање црквених песама. или. добро је да се уз многе теме. добро је да пре свега 138 . тему могу да прикажу два или више излагача (духовни симпосиони) или може да уследи разговор између излагача и публике у виду разрешавања недоумица или размене мишљења у погледу дате теме. У складу са новијим трендовима. на основу забележака. обрада теме увек треба да је потпуна и логички сређена. Због тога се и намеће потреба да се на њега особито обрати пажња и да од стране предводника црквеног живота буде систематичније организовано. није мудро да се говорник појави без рукописа или забележака. став говорника учтив и покрети његових руку малобројни и пристојни. лагано и у нормалном ритму. јер то показује претерану самоувереност. његов значај за ширење и присуство поруке хришћанства. веома је велики. на другачији начин и на неком другом нивоу. а да при том очи не почивају непрекидно на њему. дода и пропратни материјал. стил једноставан и пријатан.обојено. или слободно. приказивање слајдова или филмова. говорника не треба да је више од пет укључујући и модератора. У сваком случају. Нека као једна од његових предности буде забележана и могућност да у њему служе и жене богослови.

Сувишно је да кажемо да разговор захтева посебну пажњу и дијалектичку способност. Предавање као непрекидан говор не може да траје дуже од 45 минута.бива на основу написаних питања. Заједно са додатним материјалом који га краси може да достигне трајање од једног сата. било свесне било несвесне. јер су многа питања замке. 139 . која ће бити задата говорнику у току кратке десетоминутне паузе између главног излагања и разговора. Разговор препуштамо вољи говорника и публике.

ПЕТО ПОГЛАВЉЕ: ФОРМА ПРОПОВЕДИ 140 .

доследност у њима обезбеђује људске. 21). и колико год да благодат Божја на човеку недокучив начин дејствује у душама верних ради прихватања јеванђеља. у једној „богочовечанској“ хармонији. нису Богом дани. Истина се увек налази у царском средњем путу. што представља предмет овог поглавља. него извиру из вековног усавршавања Цркве у проповедничком делу. Дакле. Дугогодишње искуство многих опробаних свештенопроповедника показало је да су могли донекле слободније да примењују правила беседништва. као што би и. исправну и испробану форму. 141 . која нису произвољно изражена. и поред људске релативности правила беседништва. 22. али су до краја остали верни предањским беседничким конструкцијама.Опште напомене Као што смо и у уводу рекли. пренаглашено истицање форме на уштрб садржине било једна врста беседничког „несторијанства“. И ако бисмо. правила која се односе на форму проповеди. али ни занемарљиви елементи. која обома даје оно што им припада и неизменљиво их и несливено сједињује „дајући цару царево и Богу Божје“ (Мт. форма увек представља људски облик и сасуд – макар и „окоштали“ – који божанску поруку преноси од Бога ка човеку. једнострано наглашавање божанске садржине проповеди и занемаривање форме било би нека врста беседничког „монофизитизма“. насупрот томе. кроз другог човека. употребили догматску терминологију на пољу беседништва. Колико год да акценат у приношењу речи Божје по праву припада садржини. јер би их на крају до тога довела мудрост и искуство њихово. по аналогији. практичне претпоставке за преношење речи Јеванђеља и даје јој неопходну.

која пак разрађује поуке тог текста и примењује их на живот хришћана. 1. будући да је веома уско повезана са речи Божјом и у тој мери прикладна јеванђелском начину поучавања. Многи је сматрају идеалним и најправилнијим обликом проповеди. или „аналитичку“ и „синтетичку“ проповед. Из истог разлога пружа и већу дидактичку поузданост и за беседника и за Цркву – довољно је. да тумачење бива уз помоћ начела које смо назначили код карактеристика проповеди. Средњи облик између ова два типа проповеди представља беседа која је синтетичке форме и коју. то јесте са аналитичком или синтетичком врстом проповеди. наравно. Текст који тумачи омилија. са тим да ли је чисто аналитички или синтетички.У основи разликујемо две врсте проповеди: „беседе“ и „слова“. У складу са оним на шта се ставља акценат. да би се разликовала од уобичајене класичне беседе. Тако се прва назива „нижом или аналитичком беседом“. у складу са начином који се при том разлагању користи. називамо „узвишена или синтетичка беседа“. онако 142 . Омилија Овај облик проповеди је понајвише предањски. „узвишена беседа“ се испитује упоредо са „беседама“ или „словима“. У историјском прегледу се са њим сусрећемо као par exellance отачким начином проповедања и установили смо да има за циљ тумачење Светог Писма и истовремену разраду поука које из њега произилазе и њихово изношење народу. у складу са тим да ли ће бити више неповезаних поука. Сад. јесте сваки текст Светог Писма. другим речима. а посебно одељци из који се читају на сабрањима.

стварно стање га оправдава те се споразумно користи. И то због тога што реч Божја. Будући да им је тема унапред одређена. а) Уобичајена омилија Овај термин и није баш толико прикладан. или ће оне бити обједињене и увршћене у једну поуку. и што се слушалаца тиче. стижемо и до разликовања једног од два облика беседе. сама по себи поседује ту изванредну еластичност и прилагодљивост. Али. Али. и како за напредну. Међутим. ако одељак пружа ту могућност. није потребно ни саставаљање концепта тока беседе. једноставност овог облика беседи даје неке одлике народног изражавања и поучности. Чак ни за разраду поука 143 . сви одељци су погодни за то да буду предмет уобичајене омилија.како их одељак и његово тумачење наводе. беседник не мора да се мучи око изналажења теме. тако и за малобројну или мање образовану слушалачку публику. Због те две своје основне предности она представља најприкладнији облик беседништва како за искусне беседнике. дакле тумачење одељка из Светог Писма. Сама омилија није ништа друго до садржина одељка из Светог Писма. нити сакупљање материјала за проповед. будући да ова врста проповеди захтева мање техничке беседничке вештине од стране беседника. „узвишеног“ или „уобичајеног“. те и најобичнији човек заједно са духовно напреднијим лако може да прати ток њеног дискурса. коју омилија верно тумачи. тако и за почетнике у беседништву. јер оставља утисак да је реч о неком нижем реду беседништва. што није истинито. Овима се могу додати и друге сличне предности ове врсте беседа. Уосталом.

Ни при извођењу и разради поука не удаљавамо се од одељка. Да употребимо једну слику: уобичајеном омилијом се врши нека врста упућивања у одељак. али тај склад може да буде свеукупан или делимичан. разрада је нужно ограничена на апсолутно потребно појашњавање и релативно елементарну примену разјашњенога. а време је ограничено. Једина веза између њих је то што припадају истом одељку из Светог Писма. У другом делу се подробно излажу те поуке и разрађују се одговарајућом применом сваке од њих на захтеве свакодневног хришћанског живота. него се задржавамо само и једино на материји одељка. не тражећи у Светом Писму или у другим изворима нове допунске елементе за тему.није потребна посебна богословска мудрост. дакле у већ направљену конструкцију. тачношћу и умешношћу. По првом се у првом делу беседе тумачи целокупан одељак са јасном поделом на одређене појединачне целине које одговарају поукама које нас занимају. У тим целинама постоји склад између тумачења и разраде. То нас доводи до два могућа начина расподеле материје. разјашњавањем вере и хришћанског учења које из њих произилази. У суштини. и овде тумачимо текст одељка. У складу са њима се одређује и начин употребе материје одељка. јер будући да је поука много. И овде наступају потешкоће. зависи од способности и духовне и богословске зрелости беседника. Уобичајена омилија садржи два подједнако важна елемента: тумачење одељка и разраду поука. ако су оне теоријске. Поуке су међусобно неповезане. 144 . или. Како ће то упућивање бити обављено и да ли ће бити обављено са познавањем. дакле делење целокупне садржине беседе на одређене целине.

Први пак има ту ману да код поучних одељака. без разлике. У првом делу беседе. у складу са првим начином и донекле и другим. рекли смо да тумачимо одељак. или просто прелазимо преко њих тумачећи их овлаш или их сажимамо по целинама. али без неопходног удубљивања и да тако слушалац у памћењу не задржи ништа од свега реченог. те он због тога треба да се користи само код приповедних одељака. било да су они приповедни било поучни. одељак делимо на онолико делова колико је и поука и. Тако нам се пружа могућност да их. остану у сећању слушалаца. Други. као што смо видели код сличног захтева за „практичном проповеди“. потом на тумачење другог дела и разраду друге поуке. може да се примени на све одељке. не значи инсистирање на поукама Светог Писма које се односе само на поступке или уопштено морал. три или највише четири поуке. Ако одељак има више поука. При проповеди се користи такозвано „практично“ или „духовно“ тумачење Светог Писма.По другом начину. и да је то циљ беседе и да на томе углавном почива велика вредност беседе као врсте беседништва. са једне стране. у другом делу. а да оне. Ограничићемо се на две. У противном западамо у опасност да кажемо много. нужно падамо у понављање истих појмова које смо у првом делу кроз тумачење изнели. него на ономе што ће послужити духовним 145 . са друге стране. Из чисто техничких и поучних разлога поуке које ћемо за разраду назначити не треба да су многобројне. Оба навише наведена начина су добра. дакле при извођењу поуке. Термин „практично тумачење“. протумачимо. итд. прелазимо на разраду и примену прве поуке. пошто протумачимо једну целину.

иако ни у ком случају не треба да су произвољне или да нису у складу са резултатима историјско-филолошког тумачења. али могу и да се подразумевају. фарисејима и цариницима. Назначене поуке могу се извући непосредно из одељка или његових речи и израза. било да се то односи на хришћанске догме било на морал. Пошто. старе књиге нашег мудрог учитеља Панајотиса Трембеласа. значењем оправданости. Предуслов за прелазак на практично тумачење јесте познавање историјско-филолошког тумачења библијских текстова које је беседнику неопходно. стр. додавањем „јер“ у последњој реченици приче у неким рукописима. тумачећи текст сад већ практично. наставља са тражењем духовног значења у свакој речи и изразу текста. 8-15). у том циљу за дати одељак користећи постојеће коментаре и приручнике за тумачење. Практично тумачење ће се задржати на одласку двојице људи у храм. 18. десетина. У противном. Произвољни примери беседништва (Атина 1933. У познатом одељку о царинику и фарисеју (Лк. дакле. расветли садржину и значење одељка путем научног историјско-филолошког тумачења. Пример за појашњење навише наведеног позајмићемо из класичне. значењем израза „узишли“. историјскофилолошко тумачење ће се бавити везом овог одељка са претходним приповедањима. беседник који се спрема да изговори беседу. интерпункцијом реченице „ставши пред њега“. „два пута суботом“ фарисејски пост. 10-14).потребама слушалаца. на њиховим различитим мотивима. на начину на који се моле. постоји озбиљна опасност да скрене ка погрешним тумачењима или у потпуности личним тумачењима и теоријама које су неповезане са стварним значењем речи Божје. филолошком повезаношћу речи „издаље“ са остатком реченице. на гордим речима 146 .

исправна употреба алегоријског тумачења може да се примени нпр.фарисеја. „поново долазим“ други долазак. „који није из Самарије. Алегоријско тумачење Светог Писма. на лажној слици коју о себи има у погледу своје моралне вредности. Из ових поука ће на крају бити изабране две или тре поуке. 10. Јерихон је свет. У овом облику тумачења губи се непосредност речи и лични карактер крајњег запажања Христовог (Лк. више није у употреби. као што смо рекли. Нпр. на суду о њима двојици и моралној поуци коју Господ изводи након приповедања приче. недеље и 5. ка којима лако може да нас одведе. ако истовремено упориште налазимо и у црквеној химнографији. него од Марије“.тајне. Многе произвољности. на исповедању грешности његове. са правом су изазвале већу суздржаност код новијих тумача. Само у спорадичним случајевима и узгредно можемо да се осврнемо на ову врсту тумачења. а остале или ће бити сажете са те две или три. Претеривања у сваком случају треба избегавати. гостионица . разбојници су грех. (уп. у причи о добром Самарјанину (Лк. свештеник и левит су стари закон и пророци. 29 и 36). на његовом самозадовољству. уље и вино . на недостатку љубави према другима. 30-35): Христос је добри Самарјанин. и сл. седмице поста). Јерусалим је рај. јер алегоријско тумачење нема упоришта у датом одељку из Светог Писма.Црква. два динара су два завета. што је било правило Александријске школе и што је кориштено од стране многих Отаца при проповеди. на причу о 147 . поготово у горе наведном случају. 10. на смерном ставу и скрушеним речима цариника. Насупрот томе. са химнографијом 4. или ће бити остављене за неку будућу разраду истог одељка.

9-19). 1-12. који не проучавају научно тумачење Светог Писма.виноградарима (Мт. Лк. Удубљивање у духовна значења текста плод је усредсређености. као што смо рекли. Ако сам беседник дубоко не осети значење одељка и оно током више дана не буде централни предмет његових мисли и његова духовна занимација. који је заиста склиска и лако измакне контроли за време произношења беседе. У другом делу уобичајене омилије. Он неће у синтетичку реч претварати поуке сваке целине. без бескорисног 148 . 33-43. а не понављање одељка нашим речима и претварање истог у роман типа апокрифних јеванђеља. у складу са првим типом или делимично са другим. Мк. И овде је потребна систематична и озбиљна припрема. Али. 12. молитве и проучавања. ако беседник не влада својом материјом. украсима. додавањем измишљених детаља или украшавањем у великој мери детињастим. без подједнаке разраде поуке. опет. 21. То умањује озбиљност и дорску узвишеност речи Божје. поетским или књижевним. обично долази и до претераног истрајавања у тумачењу одељка. него ће их убедљиво и јасно разложити. 20. него или праве слободне конструкције или се задовољавају сећањима из својих студентских дана или пак на амвон доносе спремне беседе пређашњих беседника сумњиве ерминевтичке и беседничке вредности. и обично бива из немара беседника. будући да јој Господ и сам даје алегоријски смисао. и у случајевима у којима је приметна добра припрема за разраду тумачења одељка можемо да приметимо исту појаву. обрада у коју ће се упустити биће незрела и несавршена. Услед недостатка припреме. долази до разраде и примене поука. Забележимо и то да тумачење одељка значи његову стварну обраду путем тумачења.

у већини случајева су познати људима који долазе у цркву те. неће изазвати интересовање код слушалаца. него са силом и тачношћу. ако се на погодан начин не тумаче. Опасност за равнотежу у расподели поука у уобичајеној омилији.кориштења мноштва речи. које су углавном проузроковане постојањем устаљеног затвореног круга зачала и кориштењем ове форме проповеди на јутарњим богослужбеним сабрањима. или када би систем читаних одељака имао мало већу флексибилност. али и у свакој друго врсти беседништва. одељак подели на три дела и извуче подједнак број поука и проповед потраје најдужих могућих петнаест минута. текстови зачала. ова врста беседе била би најпогоднија. у кратким временским оквирима у којима се одвија проповед за време Свете Литургије нема довољно времена за разраду поуке. остаје нам само пет минута за сваку целину. које могу да доведу до скретања са теме и њеног премештање са одељка и стварних поука тог одељка на друга са њом повезана или неповезана 149 . због понављања током године. Тумачење зачала ће бити исрцпљено већ при првој беседи. за тумачење Светог Писма у наставцима. Тако. Уосталом. а половина од тог времена ће бити утрошена на тумачење текста. Уобичајена омилија има и неке значајне мане. али не претерујући тако што ће реч учинити исувише згуснутом и неразумљивом. представљају упадице. тешко је да на исто зачало са истим слушаоцима настане више од једне беседа. Насупрот томе. Време за разраду поуке је заиста веома кратко. Икономијом при кориштењу поука приликом обраде одељака и уз прикладан третман приликом пружања поука може да настане још највише једна уобичајена беседа. Друго. Ако се нпр.

Са овим се сусрећемо и код Отаца. У данашњим условима. које сваки проповедник са правом гаји преме заиста златоустом беседнику и оцу. путем за тај циљ погодније форме беседништва као што је слово. чак и ако је текст критичких издања научно потврђен и исправнији од литургијског. Убиство витлејемске деце (ст. како би напред наведено теоријско образложење било јасније: А) Јеванђеље прве недеље по Божићу Мт. 16-18) 150 . Наниже ћемо навести неколицину примера схема уобичајених омилија из познатих збирки беседа.питања. Ово углавном важи за познате одељке и библијске изреке. Поред поштовања. а не текст критичких издања. који на овај начин често постиже усклађивање беседе са непосредним проблемима слушалаца. дакле и одељка. он у томе не може без опасности да му последује. На крају. пожељно је да се додир речи Божје са проблемима слушалаца оствари било кроз стварне поуке беседе. било са већом слободом и доследношћу. Заповест анђела и одлазак у Египат (ст. 13-23 (приповедни одељак) 1. 13-15) Поука: Како је човек дужан да у опасности предузме пожељне мере и да не чека чудотворно дејство Божје 2. Из тог разлога је смисаоно да се за тумачење одељка или навођење библијских стихова уопштено користи текст који се и у богослужењу употребљава. нарочито код Светог Златоуста. Народ понекад из богослужења до речи познаје свештене текстове и није исправно да га збуњујемо. нити ће беседник нека своје слушаоце заокупљати питањима критике текста. разрађујући актуелне теме дана. 2. Омилија нема научне циљеве. потребно је и краће излагање о кориштењу т е к с т а С в е т о г П и с м а.

14-16) 2. 6-16 (приповедни одељак) 1. 16-18) 151 . 46-51) Поука: Познање истине хришћанства кроз искуство В) Јеванђеље Пређеосвећене литургије на Велику среду Мт. Призив Филипа од стране Господа (ст. 14-21 (поучни одељак) 1. 1. 19-23) Поука: Шта значи придев „Назарећанин“ који се приписује Господу Б) Јеванђеље прве недеље Великог поста Јн. 21. 44-52) Поука: Изазов Господњи и одговор на њега 2. О незлобивости (ст. 6. Филип позива Натанаила и он препознаје Господа као Месију (ст. 44-51 (приповедни одељак) 1. 14-15) 2.Поука: Дрскост Иродова и промена обичаја кроз Христа 3. Повратак у Назарет (ст. О посту (ст. Поуке: а) Слава оних који чине добра дела б) Страсти ослепљују и уништавају људе Г) Јеванђеље Сиропусне недеље Мт. Тумачење одељка: а) Грешница пред ногама Господњим (ст. 6-13) б) Пад Јудин (ст.

3. Све те другостепене поуке представљају делове и гране централне теме и разрађују је. Она у себи повезује све предности уобичајене омилије. Произвољни примери беседништва (стр. 1-13 (поучни одељак) 1. нема у себи поуке које нису повезане једне са другим. док истовремено избегава многе од мана слова. и за њих везане коментаре види у књизи Панајотиса Трембеласа. 6-13) Две целе уобичајене омилије. као што је то случај са нижом беседом. Поред тога. Дужни смо да тежимо ка слави Божјој. Пажња слушаоца ничим не бива ометена и све расположиво време се 152 . Јединственост доприноси миру и напретку људи (ст. Тако беседа истовремено бива и аналитичка и синтетичка. као пример. али и избегава већи део њених мана. а не слави људској (ст. 19-21) Д) Јеванђеље недеље Светих Отаца Јн. којој су потчињене појединачне поделе и поуке одељка. него једну централну поуку. Она одељак тумачи методом практичног тумачења.15-29). 17. Једина њена мана је то што овој врсти беседе не погодују сви одељци из Светог Писма. као и уобичајена беседа. б) Узвишена омилија Узвишена омилија се сматра најсавршенијом врстом проповеди. 15) 2. О сабирању блага на небу (ст. повезује и предности синтетичке проповеди. Али.

али након научног проучавања може се пронаћи начин за повезивање њихових поука. Прича о царинику и фарисеју Лк.користи за разраду само једне и једине централне поуке. ако га он. Што се осталог тиче. Тај смисао се изрази једном кратком реченицом. не следи се увек распоред текста одељка. примењују се иста правила која смо навише видели. који пак непосредне зависе од владајућег појма. Неки одељци су на први поглед неукротиви. не осећа потребу да затражи милост Божју (ст. 18. Централни смисао одељка се тражи у самом одељку. али ако смисаона сродност идеја то захтева. довољно је да то бива на неусиљен начин. они могу и да се изоставе.“) а) Фарисеј се надмено моли: надмено стоји. а не онај. хвали се врлинама својим. Неколицина примера ће све учинити јаснијим: 1. Тумачење и разрада поука одељка прилагођавају се тематској реченици и деле се на одломке. 11-12) 153 . 10-14 (поучни одељак) Тематска реченица: Фарисеј је осуђен због надмености своје. Ако пак неколицина делова одељка не потпада под централну тему. има. отприлике као и код уобичајене омилије. а цариник оправдан због скрушености своје („Овај отиде оправдан дому своме. наравно. а који себе понизује узвисиће се. Материјал се црпи из самог одељка. која се из тог разлога исцрпније разрађује. за чије именовање се користи стручни израз „тематска реченица“. без софистичких решења која умањују значај дискурса и приметном чине слабост синтезе. као и код уобичајене омилије. Јер сваки који себе узвисује понизиће се. осуђује друге.

признаје кривицу своју. Прича о безумном богаташу Лк. 12-16) б) Захвалношћу обезбеђујемо спасење души својој (ст. по Луки Лк.десеторица губаваца) Тематска реченица: Изражавајући своју захвалност Богу задобијамо љубав Његову и спасење душама својим а) Захвалношћу стичемо љубав Божју (ст. Кор. 11. Апостол Великог четвртка 1. 17. чији се снови пред стварношћу руше (ст. 16-21 (поучни одељак) Тематска реченица: Докле незајажљивост доводи човека а) Незајажљивост човека баца у бриге пуне стрепње и мисли (ст. удара се у прса. 17-19) 4. 13) 2. 19-20) 3.б) Цариник се скрушено моли: стоји издалека. 26) в) Припрема за тајну (ст. 23-32 (одељак о осуди) Тематска реченица: Тајна свете евхаристије (Литургије) а) Установљење тајне (ст. 12. 18) в) У заблуду заводи незајажљивца. 27-32) 154 . Јеванђеље 12. 12-19 (приповедни одељак. недеље. тражи милост Божју (ст. не подиже очи. 17) б) Гуши сваки племенит осећај љубави према ближњем и претвара га у материјалисту и индивудалца (ст. 23-25) б) Значење тајне (ст.

али и суштински чиниоци. 10-17 (приповедни одељак) Тематска реченица: Како нас Господ примером својим поучава начину освећења недеље а) Одлази у синагогу (одлазак у цркву) б) Поучава (читање и слушање речи Божје) в) Излечио је згрчену жену (добро дело) г) Мноштво народа се радовало (преношење радости) Потпуни примери овде наведних узвишених беседа могу се наћи у књизи Пан. дакле. 34-36. користили и Оци у проповедима својим. Слово Слово представља донекле новији облик проповеди. Најзначајнији су исцрпљивање садржине одељака заједно са њиховом 155 . Док су га. За увод. чије само име указује на ренесансне и хуманистичке претпоставке у којима је зачета ова нова форма проповеди. 13.2. 2. Јеванђеље 10. И навише смо видели како неки технички. Недеље. тако и од стране православних проповедника. по Луки Лк. завршну реч и прелазе у беседама важи оно што ћемо наниже систематично изложити везано за одговарајуће делове црквеног слова. Трембеле коју смо навише поменули на стр. мада не толико често колико омилију. оно је своју потпуну и технички савршену форму стекло за време ренесансе на Западу и од тада је нашироко употребљавано. Оцем ове врсте говора сматра се Меланхтон. како од стране протестанатских и римокатоличких. проповед воде ка одвајању од традиционалног облика беседе.

на крају. Након одређивања теме. Пре свега. Кориштено и за време богослужбених сабрања. за коју су повод читања. неке посебне прилике. у оквирима датих временских ограничења. беседник сакљупа материјал из Светог Писма и извора разних врста. из свега што смо рекли. да се у сваком случају прикаже све учење Светог Писма и Цркве и да се обраде друштвене. те тако. празничне. сређује. Општеприхваћено је да у свим овим погледима слово бива од веома великог значаја. Али. 156 . Градимо конструкцију на основу свог плана и од материјала које смо сами сакупили. искустава и образовних и духовних претпоставки. нити смо позвани да водимо кроз њу. суштинско одсуство предкрштењског или послекрштењског системског поучавања народа вери на посебним сабрањима ван Свете Литургије. При састављању слова креће се слободно на основу својих знања. потреба за разрадом пригодних и заокуржених тема које нису повезане са садржином читања. Форма слова је чисто синтетичка.устаљеношћу и понављањем током године. и. проучава га. смањење ревности верних да долазе на вечерња поучна сабрања. интересовања слушалаца. Да употребимо слику на коју смо се и код беседа позивали: овде немамо спремљену конструкцију. већ уочљиве постаје тешкоће. празник. заједно са предностима и манама ове врсте беседништва. установљује концепт и гради садржину проповеди. да се систематичније подучавају питања хришћанске вере. оно даје простора да се нека тема подробније разради. На основу којих критерија се материјал сабира. уобличава слово. обликује и формира слово говорићемо касније. литургичке и друге опште теме за које читања не дају повода. распоређује. следећи правила беседништва.

богословско и духовно знање и умештност како бисмо стигли до једног артикулисаног облика слова. поново проналази тај оквир. Ако је повод за слово неки од стихова из зачала или ако се оно окрене теми празника. распоређивању и усвајању истог. У највећој мери технички обрађена врста проповеди захтева и мудре и искусне техничаре. При овој првој потешкоћи око правилног проналажења теме слова. главна тема и поговор. треба додати и отежане могућности при сабирању потребног материјала. Појединачни елементи из којих се слово састоји јесу изрека. предлог. увод. постављању плана и успешном остварењу слова. када се слово не креће 157 .удаљавање од одељака из Јеванђеља проповед разрешује њој природних оквира и њене посебне намене на сабрању. што претпоставља зрелог беседника са црквеним и пастирским настројењем и богословским знањем. Али. слобода у избору теме слово може да одведе и веома далеко. Управо тим слободним избором теме поучавање бива препуштено расуђивању беседнику и не постоји гаранција да црквени поредак и заједница некада неће постати жртве извесне дрскости и произвољности беседника. а) Изрека Употреба изреке на почетку слова није увек неопходна. што у сваком случају разбија јединство целокупног догађаја сабрања. поготово не када се оно односи на читање из Јеванђеља које је непосредно пре тога произнесено. Али и у другим случајевима. Сваки од њих ћемо наниже систематично испитати. позив. Све ово показује да су потребни труд.

оде“ (Лк. дакле то да се 158 . На пример.. те карактер изреке опет бива украсан и бескорисан. као и када нема изреку најхришћанскија. стављање изреке на почетак слова не доприноси ничему посебно. изрека треба да се користи онда када се поклапа са темом. него просто трагамо за неким изразом из Светог Писма како бисмо оставили утисак да наше слово има неку божанску важност. 39). Она слово повезује са неким аутентичним текстом и поставља за беседника обавезујућу границу.око одређене конкретне реченице из Светога Писма. када има и извесну улогу у памћењу. Насупрот овоме. како за нас. За све пак друге случајеве који не спадају у категорије горе наведних граничних случајева кориштење изреке може да се окарактерише као пожељно. Стављање изреке на почетак не чини свештенијом проповед. или неког другог текста. Тим више у случајевима у којима нам изрека даје и скицу слова.. тако и за слушаоца. када говоримо у недељу о царинику и фарисеју о узвисујућем смирењу и унижујућој гордости. на почетак тога слова ставимо изреку из Богоматериног читања из Јеванђеља „Уставши Марија. 14). У свим овим случајевима часније је да слово остане без изреке. трагајући за изреком за слово о Ваведењу Пресвете Богородице. која у суштини често постаје извештачена. 18. која би веома лако иако садржи изреку могла да буде и антихришћанска. било би смисаоно да се у наслов слова стави кратка изрека Господња: „Свако ко се узвисује унизиће се и ко унижава себе узвисиће се“ (Лк. Изрека једноставно даје једну ноту званичности. Насупрот овоме. најнеумесније би било да. хладнокрвно погрешно тумачећи Свето Писмо. Слично је и када тема није у непосредној и органској вези са изреком. 1. која би представља појам који преовладава словом.

али изражава неко основно начело. због 159 . из изреке извире и садржина слова и из ње се црпи чал и подела слова.16: „Јер све што је у свету: похота телесна и похота очију и надменост живљења. не усуди се изрећи хулнога суда“ може по аналогији да се употреби у слову о хуљењу на божанско. 1) у слову о верској трпељивости. Насупрот томе. На пример. из приче о блудном сину. штавише. Исто би било и у неком слову-беседи на стихове из 1. макар и посредно. Тада изрека није просто украсни или заваравајући елемент. Постоје и неки случајеви где изрека не представља подлогу слова. даје божански ауторитет ономе што беседник говори. може да се утемељи кориштење изреке „Слабог у вери примајте“ (Рм. 22).задржи на разради стихова. него једне реченице тог одељка. из којег дискурс произилази. 14. и са њим је повезана извођењем или закључивањем или по аналогији или озибљној алузији која се може наћи у изабраном стиху. у закључивању. на почетак слова о неприличном проводу може да се стави изрека „Све што није од вере. јер слово задобија форму шире и исцрпније разраде сад већ не једног одељка. 14. од конкретног појединачног случаја ка општем начелу. На пример. Исказ: „А отац рече слугама својим: изнесите најлепшу хаљину и обуците га. 23). 9 „Архангел Михаил. може. када препирући се ђаволом говораше о телу Мојсијевом. Повезивање изреке врши се кроз силогизам извођења. него органски служи конструкцији слова и. Ако. него је од света“. саборне посланице Јованове 2. Стихови из Јудине посланице. 15. и подајте му прстен на руку и обућу на ноге“ (Лк. слово о Господњим речима „жедан сам“ или „сврши се“ у суштини тумачи те речи. није од Оца. грех је“ (Рим. од општег начела до појединачног случаја. у слово бивају уткане и предности беседе.

и сл. Tреба избегавати тешке и нејасне стихове у којима наилазимо на незгоде при тумачењу. Изрека треба да је плодна. које ће се по нужди више пута чути. То не треба да се догађа ни у самом слову. 17. 4. Кор. 30. 3. дакле да се односи на темељне истине и да пружа повод за разраду теме. 15. Из истог разлога и Апостол Павле. а тим пре не у његовом заглављу. нити употребио ниједан стих из Светога Писма (ДАп. изазове управо супротне резултате. Мт. Изрека се узима из аутентичног текста и par excellance из Светог Писма. 35.9. најбоље је да се избегава стављање изреке на почетак слова. 9. 22. да буде стављен као изрека у слову о поновном усиновљењу грешнога кроз покајање. Не треба користити стихове са речима које у свом данашњем значењу звуче лоше. 14. није на почетак ставио. обраћајући се Атињанима. њен избор треба да се обави са много умешности. 23. 5. више пута ће бити поновљена и слушаоци ће је упамтити. 19. 7. јер ће она представљати заглавље слова. 9. 1. 19. 4. 32. Мт. 2. У проповедима које су упућене не уској црквеној. Из тог разлога су настала нека корисна правила која одређују критерије доброг избора изреке: 1. поздрави Пресветој Богородици из Акатиста). Мт. 2231). Плодност изреке зависи и од 160 . Нпр. него широј слушалачкој публици.алузије коју садржи. уместо да у добром смислу буде припрема. У другом реду као изреке се могу употребити и чланови из Символа бере и изрази из познатих богослужбених химни (нпр. јер није уопште искључено да. или слушаоцима неразумљиве речи. 36 и сл. Од тренутка пак када се одлучимо за навођење изреке.

Нпр. Нпр. 7. 13. нпр. изузев ако је изразито садржајна и има нарочит смисао.. ни да је. „не убиј“. нити да је потребно много времена за њено понављање. Уз то. и сл. „Када Исус прими жуч рече: сврши се“ (Јн. насупрот томе.. али постоји и неколицина изрека које су зацело бесплодне. На пример. 5. а не одвојено и произвољно. Тим.. То је прихватљиво само ако је сасвим неопходно и ако изреке надопуњују једна другу те та сложена изрека не превазилази природну дужину. 39). 4. 30) и то да би се слушалац припремио и стигао да чује изреку која се састоји из једне речи. 5. оде“ наставак текста је „у горски крај“ (Лк. Спајање две или више изрека пре свега треба избегавати. а не у храм Соломонов. а код „Уставши Марија . 19. 19 итд. 13-14) 161 . 3 итд. 1). Нпр. Изрека не треба да је превише дуга. при првом произношењу изреке добро је да јој се направи увод претходном уводном реченицом. 1.. „жедан сам“. исказ „Нема Бога“ само за себе указује на другачији смисао од онога који има у контексту: „Рече безумник у срцу своме: Нема Бога“ (Пс.. „Ви сте со свету. Стих треба да је нетакнут и да се тумачи у складу са значењем које има у библијском контексту. Рм.богословске и ерминевтичке способности беседника. веома кратка те се не чује. „сврши се“ и сл. 16.. 6. Ви сте светлост света“ (Мт. те и тешка за памћење. 2.

да се односи на сродност изреке са словом. Грешке и понављања која се у уводу можда могу наћи лако су приметне. жив и привлачан како би изазивао интересовање код слушалаца. он је нека врста предворја или пролаза који нас припрема и води у унутрашње одаје неког здања. чак ни код празничних слова. читање чтенија. будећи пажњу и интересовање слушалаца. Природније је да постоји. али може и сасвим да изостане. Није исправно ни да буде превише жив и помпезан. на први утисак које слушање изазива или на књигу Светог Писма из које је изрека узета. Увод треба да је састављен са доста пажње. јер се тако умањује интересовање за праћење слова.б) Увод Увод има за циљ да изреку повеже са словом и да уопштено припреми улазак у главну тему. У уводу такође може да се направи кратка анализа одељка из којег је изрека преузета која би требало да се заврши приказом 162 . и тсл. на њено тумачење. дакле. Садржина увода може да се црпи и из саме изреке. јер слушаоци напрежу своју пажњу како би чули прве реченице слова. Није упутно да увод буде веома дугачак. Другим речима. али ни да предухитри садржину слова и аргументе који ће бити изнети у главном делу. ако је тај изостанак надомештен условима у којима се слово произноси: празник. и у складу са тим реченицама стичу позитиван или негативан утисак о беседнику. јер се без потребе расипа драгоцено време за излагање главне теме и замара слушалац. Не би требало да то буде осврт на опште ствари и да може да се примени на било које слово. Није исправно да његова највећа могућа дужина буде већа од једне осмине слова. него треба да је једноставан и смеран.

Друго. Тако се постижу и неке од предности беседе. приказ садржина читања и изрека се ставља у контекст читања. 163 . те тако комотније прати ток излагања. Нпр. макар и кратак. Слично за собом повлачи и случај где је порука јасна и разумљива и сама даје поделу слова. мржња-љубав. На крају. будући да се на тај начин излаже један. неко карактеристично мишљење. можемо да се осврнемо и на прилику у којој се слово произноси. на неки радостан или немио догађај који се скоро догодио. као што је то случај код пригодних проповеди. као што смо рекли. Из тог разлога је она корисна. или је пак сама по себи разумљива. Има за циљ да слушаоцу помогне да схвати тему и упамти њене главне поделе. на празник или службу коју служимо. Порука треба да се односи на тему читавог слова. али. итд. под условом да се у уводу не залази у суштину теме. врлина или мана. а не само на тему једног његовог дела. сиромаштво-богатство. похвала светитељима. в) Порука Порука је кратак исказ којим се одређује и објављује тема слова. и сама тема слова пружа елементе за састављање увода. животсмрт. поготово ако је слушалачка публика напредна или ако је тема у уводу довољно појашњена и одређена. празничних слова и сличног. Тако би као увод укратко могло да буде представљено приповедање неког за тему везаног догађаја из Светог Писма или историје Цркве. али не и у потпуности неопходна. Не треба да је уопштена и неодређена (нпр. или да се нагласи нека томе супротна идеја.изреке. и сл.

На овом месту. беседник се обично обраћа слушаоцима. итд. „о љубави“. сматра се веома лицемерним. не треба да понавља изреку. него да се у потпуности прилагоди теми и основним деловима слова. Наше време се одликује тежњама ка једноставности и ненамештености. Он може да буде у облику молитве Богу да просветли беседника за произношење и слушаоце за размевање речи Његове. било помоћи Божје. Међутим. Другим речима. Призив ретко избегне опасност да буде представљен на театралан и претеран начин. али не и његовим детаљним појединачним тачкама. обраћа се само њему или и епископу и слушаоцима. Обраћање бива или засебно. а призивање. или у облику обраћања присутнима у којем ће да се тражи благонаклоност њихова.). и треба да је кратка. 164 . Ако је присутан епископ. његовој глобалној подели. у виду посебне реченице. било пре призива. У складу са проценом беседника. слово је укључено у богослужбене оквире и посебна молитва је сувишна. јасна и лака за памћење. Ако свештенопроповедник осећа потребу да се пре свог слова помоли – и зацело треба да је осећа – амвон није најпогодније место за ту намену. добро је да не буде изостављен у званичним приликама. ако га има.„о вери“. или у облику и једног и другог. зарад избегавања неспоразума. или се умешније умеће у прву реченицу призива или слова. Уосталом. г) Призив Призивом се затвара уводни део слова. може и у потпуности да изостане. било и независно од њега. било благонаклоности слушалаца.

И код слова је основни извор Свето Писмо.д) Главна тема Сувишно је рећи да главна тема слова представља његов скелет и да је њено састављање оно што ће углавном заокупљати беседника. а не слово. састављање плана и елементе које разрада теме садржи. 1) Проналажење материјала Пошто смо већ назначили тему слова. такође је погрешно и да се задржимо само на њима. 13. Наниже ћемо испитати проналажење материјала за слово. Нас занима да видимо шта нам реч Божја у целости говори о нашој теми. Главна тема је циљ и суштина слова. Остали елементи имају уводни и умногоме украсни карактер. али и цело Свето Писмо. пре свега одељци који су непосредно пре тога у цркви прочитани. прелазимо на проналажење и сабирање материјала који нам је потребан за изградњу теме. Као што би било погрешно да пренебрегнемо садржину чтенија. тим лакше ће пронаћи обилнији материјал за слово. такође су и извори за састављање слова и у њима ће беседник тражити материјал који му је потребан. тим пре ће се комотно кретати. Сви извори беседничког материјала. које смо у за то везаном поглављу набројали и анализирали. Трагање за сродним стиховима који су нам неопходни врши се уз помоћ посебних 165 . И што је бољи теолог. као да припремамо беседу. Код слова не постоје ограничења у погледу извора из којих ћемо тај материјал црпити. Стари и Нови Завет. 52). извлачећи и из сопственог духовног блага „ново и старо“ (Мт. Што је више искусан и марљив у проучавању.

). Из евентуалног мноштва стихова. треба да говоримо о вери. избегавајући. „демонизован“. „демон“. деле се на следеће 166 .). речи „сатана“. Јев. За Стари Завет посебне препоруке завређује употреба тематских индикатора. 1. Током обраде стихови се ређају у целине у складу са својим значењем. „демонски“. љубави итд. уверавајући се истовремено у њихову веродостојност и у самом тексту. „зли дух“. који нечим суштинским доприносе теми. сем у нужди. Ако нпр. итд. „вера“. који се односе на сваку реч. Материјал који је на овај начин из Светога Писма сабран сада треба проучити и обрадити. о божанству Логоса и тсл. у Рим. Наводи су поређани по азбучном реду и даље по реду по којем их сусрећемо у појединачним књигама Светог Писма. тражићемо речи „веровати“. „искушавати“. а за неке теме и превише. „ђаво“. Они о вери. 5 о оправдању. Од упоредних стихова изабирамо само најкарактеристичније. „искушење“. као и из Ерминевтичких коментара на књиге Светог Писма може се скупити много материјала из Светог Писма.претраживача („Ризница“ – “Concordantia”) Светога Писма по речи која нас занима или по сличним и истозначним речима. из Речника Светог Писма (Константиновог. о вери. које је у сврхе беседништва саставио блаженопочивши професор Василије Велас (Антологија изрека Старога Завета. на пример. 1966). неразумљиве стихове. Ако треба да говоримо о ђаволу. можемо да нађемо на стотине стихова. Такође. Атина. Нпр. итд. Константинидисовог и др. изабирамо само оне који су са беседничке тачке гледишта занимљиви. нарочито делова у којима имамо кратка уметнута тумачења главних стихова (нпр. као бисмо их и у самом њиховом контексту у потпуности сагледали. „поверовати“. „заснивати се“. „противник“. На овај начин сабирамо довољно стихова.

Тако смо уз помоћ материјала из Светога Писма поставили нашу тему на једну библијску основу и отворили пут за даље напредовање у трагању за ванбиблијским материјалом. Претеча. Богородица. предност наравно има проучавање теме из самих њених извора. Неке теме се. Постоји мноштво збирки таквих примера. Податке о животу небиблијских личности налазимо у Синаксарима или дужим Житијама и другим историјским споменицима. снага вере. штавише. проучимо све што везано за њих налазимо у Светом Писму. на пример. има и стихова и разног другог проповедничког материјала разврстаног по темама. разни новији списи. али и на многим местима у Новом Завету и сл. књизи о Царевима. било на једном месту било разасуто. Ризница знања и побожности (Атина). који се у првом реду могу наћи у Светом писму али и у историји Цркве и у свакодневном животу. Када је тема празнична. вера и дела). Да би излагање било што потпуније потребни су и одређени карактеристични примери. Овде је већ на испиту богословска способност и научна и духовна зрелост беседника. Димитриу. затим Оци Цркве. када су тема слова неки Господњи празник. када се односи на неки празник или на неку свештену личност. усиновљење. И опет химнографија сваког празника или светитеља дана пружа изобилан материјал. грех као препрека вери. подуже говори у 1. спасење. Богат такав материјал нам пружа богослужење у виду молитава и химни. не срећу само 167 . Навешћемо само позамашну књигу Ј. како се рађа вера. дакле. На пример. где осим необјављених текстова.целине: појам вере (шта је вера. и 2. О пророку Илији Тесвићанину се. апостоли или пророци. плодови вере (оправдање кроз веру. вера побеђује свет). искуство из свакодневног живота и слично.

Крстом. апостолима и др. Тако се и разрада одвија исправно и остаје материјала за још једно слово или за више слова о преосталим аспектима теме вере. Сав тај материјал не може да се употреби у једном слову. под утицајем свог ревновања и скоријег академског подучавања и проучавања. које слушалац не може да упамти. која је непосредно повезана са икономијом материјала. Постоји опасност да се почетник. него да се тема прошири на уопштавања или многе поделе. него да се дели на појединачне поделе. о чему смо управо говорили. на овом месту буквално изгуби или да слово преоптерети многим подацима који су за велики број слушалаца неподношљиви. у складу са исправном применом 168 . На пример за тему вере коју смо навише видели за једно слово је довољно двоје: значење вере и сила вере или плодови вере. као што нпр.у једном дану. На овом месту прелазимо на поделу теме слова. Нужно треба да дође до суштинског одгушења и појединачних тема и стихова и свег другог сабраног материјала. Обично постоји могућност да се за све теме сабере мноштво материјала. Пресветом Богородицом. бива са Васкрсењем Господњим. који се постепено и уз искуство стиче. Слова и студије светих Отаца на разне празничне теме или о појединим светитељима такође представљају првокласни извор за сабирање беседничког материјала. 2) Подела теме Неопходно је да главни део слова не буде јединствен. а неретко и услед недостатка тачнијег осећаја за стварност. појам вере и како се вера рађа или само вера и дела. Боље је да остане једна кратка тема или део теме и да она буде до танчина разрађена. него у многим данима или у целокупној химнографији.

Ако нам изрека не пружа поделу за тему. боље је да заједно бивају обрађени. идемо даље ка њеном дељењу на појединачне делове. 4. дакле од општег ка појединачном. Из тог разлога је неопходно да подела. али истовремено и њихову јасну поделу. дакле. радуј се душе моје спасење“ (Акатист Пресветој Богородици): Богородица јеисцелење тела – спасење душе. или супротно од појединачног ка општем. и за беседника и за слушаоце. него да схоластички покушавамо да их раздвојимо. а да се при том ни из ког разлога не нарушава хармонија и интегритет целине. добро сазре у уму беседника. који треба да схвати у чему се тачно разликују идеје између појединих целина. „У духу и истини треба да се клањају“ (Јн. То је неопходно и из разлога памћења. „Ови ће отићи у муку вечну.материјала који тема приказује. Из истог разлога и зарад избегавања понављања и изношења истог. Поделу често даје и сама изрека. тада се подела врши на основу логичких начела према природној смени појмова. 46): мука вечна –живот вечни. „Блажени су они који слушају реч Божју и држе је“ (Лк. 28): слушање – држање речи Божје. 24): служење Богу „у духу“ – служење Богу „у истини“. Када су два или више појмова блиски један другоме. 25. а праведници у живот вечни“ (Мт. а и за обезбеђеност логичног тока излагања. Пошто. 11. итд. као што су на пример појединачне просторије у некој кући или гране на дрвету. Нпр. намеће се да границе свих делова буду доста чврсте. да не испољавају јаку и непосредну појмовну сродност при којој је скакање са једног на друго неизбежно. код слова имамо само једну једину тему. „Радуј се росо мога исцелења. Вештина састављања слова састоји се из тога да имамо и јасно јединство делова. пре но што се примени у пракси. од 169 .

мада то није и неопходно. Методолошки није исправно имати много подела. Да би на одговарајући начин одговарали својој намени треба да су једноставни и кратки.“ и сл. разлажемо или приповедамо са тачношћу. места. Сваки део слова се дели али и сједињује са наредним путем такозваних „прелаза“. ствари. довољно је само да се и у том случају одржава мера и да слово не оставља утисак скелета. као што то чине зглобови на телу и стубови међу камењем неког здања. и треба да су јаки. Када су прелази суви и формални. а да при том не постаје сувопаран и досадан. њене дужине и посебних циљева који се њом желе постићи.теорије ка пракси. описујемо. а не произвољно и на основу 170 . од ума ка осећању. Обично су две или три довољне. од догме ка моралу. од апстрактног ка конкретном. Сва три ова елемента могу да постоје у једном те истом слову. Свака од њих опет може да се подели на поједине мање целине. Циљ није књижеван или философски. лица. дакле да се не развију у уметнуте приче или карциноме на телу слова. од узрока ка последици. појмове или идеје.. докази и примене. и тсл. 3) Елементи излагања У елементе излагања се убрајају објашњења. приказујемо.. као што је: „сада стижемо до другог дела. Зависи од природе теме. Они испуњавају напред наведену двоструку улогу. онда нису успешни.. Излагање се врши на основу аутентичних података. верношћу и објективношћу догађаје. него чисто поучан. које увек има своје место у првом делу слова. Код о б ј а ш њ е њ а. како би повезивали делове и подстицали интересовање за оно што следи. од историје ка поуци.

Пожељније је да се користе библијски примери или неки други примери узети из живота Цркве. отаца пустињака. чини свештени писац Посланице Јеврејима развијајући тему вере (гл. него позивање на теоријске силогизме ради објашњења поменутих врлина. Наравно. У овом случају ћемо пазити да слушаоца не доводимо у забуну у погледу приповести и истините приче. али се на приповедање истих троши много времена. као што и Господ чини у причама и приповедањима. излагање чине сликовитијим и слушаоци. са задовољством слушају њихово излагање.). него описно и са темељитим поткрепљивањем из Светог Писма или учења Цркве. Разјашњавање појмова је подробно и потпуно. уклањамо могуће недоумице и садржини вере дајемо неку логичку димензију. увереност у то. а уз то и замагљују границе између мита и историје. Из истог разлога треба да будемо пажљиви и приликом употребе причица јер. дакле. него често детињасте приче. које спуштају ниво излагања. Пружамо им. уверавајући их да оно што смо приликом објашњавања истина вере приказали заиста јесте тачно. 14 и др. наши аргументи одговарају врсти теме и пре свега 171 . без философских или богословских дефиниција. Подједнако јако и сликовито снажно јесте и навођење и разрада примера светих људи.фанатазије. Д о к а з и в а њ е м желимо да освојимо разум слушалаца. који их лакше памте него историјско излагање. и др. слике и стварности. или слушаоцима познате слике узете из свакодневног живота. Да би теоријске истине постале осетне и разумљиве. 11) и свети Јаков брат Господњи у сродној теми односа вере и дела (2. који су у свом животу отелотворили разне врлине. То. са једне стране. боље је да се користе примери. на пример. малобројни али карактеристични.

И позитивна аргументација треба да је озбиљна. него на посредан. Он промишља о свему). „по правилу јачег“ (од јачег ка слабијем. задовољавајући. без страсти и нервирања. чврст и частан начин. Код ове врсте аргументације користе се у логици и дијалектици познати докази.су озбиљни и искрени. дакле опет аргуметнима вере. „по аналогији“ (из познатих узрока изводимо закључке о резултатима и из познатих резултата изводимо закључке о узроцима: ако су људи мудри. без намерног истицања знања и тријумфовања. Код негативне аргументације пожељније је да се приговори не изразе одмах на почетку. снажна и добро уређена. разбојнику. тако да иде од слабијих аргумената ка јачим. дакле. Теоријске и трансцендентне истине вере се не доказују никако другачије но само и једино аргументима из Светог Писма. од већег ка мањем. мирно. уопштавање (од појединачног ка општем: Господ је опростио блудници.: „Кад 172 . итд. са циљем да се вера хришћана просветли. скрушеношћу и љубављу. него са смерношћу. Бог је премудар). дакле Он опрашта свим грешницима који се кају). васкрсењу мртвих и томе сличном. или да бисмо укрепили своје ставове – позитивна аргументација. о оваплоћењу Логоса. На пример. аргументе ћемо црпити само из Светог Писма и учења Цркве. поготово ако слушаоцима нису познатеи. у складу са образовним предиспозицијама слушалаца. утемељи и нађе упориште у тим питањима. као што су извођење (од општег ка појединачном: Бог је Отац свих. будућем суду и награди и казни. За друге пак теме намеће се да се упоредо са примерима из Светог Писма и историје позовемо и на искуство и логику. прељубници. било да бисмо оповргли приговоре – негативна аргументација.

. Тим. Рече им: Како. чежњу за срећом (уп. 21 и др. ако то погодује самој теми. 23. објашњено и доказано постане и доживљај верних. 30. Мт. могуће је и да се утка у остале делове слова. 6. дакле. на чежњу ка истини и светости. 5). Ако тај поучни материјал чини засебну целину. исправном ставу: „Ако сатана сатану изгони. иако је њихова доказна вредност ништавна. дакле. 10. Давид њега назива Господом. по нужди ће бити остављен за крај. опстати царство његово“ Мт. 13. са блаженствима) и на осећање достојанствености и части. У позитивну аргументацију се убрајају и тзв. 42-45). 13 и др. дакле. 25. 31. сам се у себи разделио. пред крај сваке целине. која има за циљ да се укаже на погодне начине да оно што је током излагања теоријски разрађено. и са Мт. на осећање дивљења према великим и чудесним стварима и одређеним свештеним лицима. Лк. уп. који имају за циљ да освоје осећање. Али. како ће. и да вољу слушалаца подстакну на примену истина које су научили. 22. 11. 26) и „по људском доказу“ (од почетка опште прихваћено или оно чија се доследност не доводи у питање: „Шта мислите за Христа? Чији је син? Рекоше му: Давидов. „по неумесном извођењу“ (од неумесног закључка ка њему противном. шта ли ће бити са сухим?“ Лк. Давид њега у Духу назива Господом говорећи: Рече Господ Господу мојему. Јн.овако чине са сировим дрветом.. У неким случајевима су ови аргументи делотворнији од логичких. како му је син?“. Између примене и теоријског излагања треба да постоји апсолутни склад и доследност 173 . На крају.). Такав је позив на осећање љубави и топлине (уп.. 2. 1. дакле срца слушалаца. Када. „састрадавања“ („стварање састрадавања“) или „аргументи ганутости“. неопходан елемент слова је п р и м е н а. 12.

Поговор од слова треба да се разликује по стилу и садржини. која могу да одговарају било ком теоријском излагању. Упутно је да поговор буде пажљиво састављен. као и увод. а приликом произношења између њега и главног дела излагања треба да постоји мала станка. Најприродније је да постоји. Уобичајено је да се на том месту понови и призив. како би се слово нормално завршило. будући да представља независан део. На крају. Али. него треба да се бави практичним аспектом теме или дела теме који је претходно образлаган. Практични аспект пак не мора обавезно да значи довођење у везу са питањима хришћанског морала. не постоји ни теоријска тема вере и догмата која се не пресликава и на живот народа Божјег у Христу. да оставља добар утисак. да није предугачак и да не оставља утисак понављања краја и поновог отпочињања. без 174 . О потреби постојања поговора важи све што смо и за увод рекли.идеја. ђ) Поговор Слово се завршава поговором који представља закључак и сажетак целог излагања. његова садржина може да буде или кратак преглед слова чијих је основних појмова сажетак. незамисливо је да се примена односи на друге теме или уопштавања. или пак може да се односи на примену најбитнијих истина. али може и да се изостави ако у последњем делу излагање досегне најузвишенију и коначну тачку. У посебној теми слова на тај пак прелаз између теорије и праксе указује примена. Дакле. што замара и изазива незадовољство код слушалаца. али да не буде изражен истим речима.

страдање у напуштености и издаји .страдање у обешчашћености и посрамљености . Поучна тема.зашто не треба да се занимамо за стицање таквих блага б) „Него сабирајте себи блага на небу“ . Сродно вишој беседи).претњи и застрашивања.какава је њихова вредност 2. изрека која се као изузетак састоји из две речи. него са оптимистичним отварањем ка есхатону или пак кратком молитвом или призивом Бога или светитеља на којег се можда и односи..страдање у болу и муци б) „Сврши се“ живот Његов који је: 175 . него сабирајте себи блага на небу“ (Мт. Такође је могуће и да у себи повеже све троје: сажетак. поговор треба да запечаћује тему. Изрека даје и поделу главног дела. Опет ћемо навести неколицину примера црквених слова како бисмо утврдили оно што смо навише изнели: 1. Слово разрађује њено значење. Слово о страдању Господњем на Велики петак Изрека: „Сврши се“ (Јн. из јеванђелског читања на Сиропусну недељу. 6.која су то небеска блага . а) „Не сабирајте себи блага на земљи“ . Повезивање двају стихова. 30. али да при том не превазиђе природна му временска ограничења. 19-20.која су то земаљска блага . а) „Сврши се“ мученичко страдање Господње које је: . примену и молитву. Тема је историјска).. Слово о небеском и земаљском благу Изрека: „Не сабирајте себи блага на земљи. 19.

поучна тема) а) Смрт је извесна. Слово о празнику Преображења Господњег Изрека: „И преобрази се пред њима“ (Мт.камење се распада – укида се идолопоклонство .све око нас пропада . догматска тема).најблагороднији живот који је свет икада видео ..гробови се отворише – растаче се владавина смрти 3. а да се при том није променила суштина Његове људске ипостаси б) Преображење Господње било је пројава Његове божанске славе 176 . 36. 2. али није извесан час у којем ће наступити . Извесност смрти и користи од сећања на њу Изрека: „У свим мислима својим сећај се потоњих дана својих и довека нећеш сагрешити“ (Прем.овладавамо телесним прохтевима и страстима својим 4. 17.живот о којем су пророци прорицали в) „Сврши се“ дело Његово: .ослобађамо се сујете и надмености .не везујемо се за овоземаљска добра . Сирахове 7.сви људи умиру б) Користи од сећања на смрт: .завеса је раздерана – укида се јудаизам . а) Господ се преобразио.на најбољи могући начин користимо кратко и драгоцено време свога живота .

47-96). гледајући на свршетак њихова живота. похвално слово). Трембеле.в) Преображење Господње представља прототип личног преображења сваког хришћанина и његовог поновног повратка у древну лепоту 5. Слово о Три Јерарха Изрека: „Сећајте се својих старешина. 7. Детаљније о начину прикупљања и расподеле библијског материјала и заокруженим примерима слова погледај код П. Произвољни примери беседништва (стр.. 13. Три Јерарха су били: а) велики мудраци и по свету и по Богу б) велики пастири Цркве в) велики прегаоци за добробит заједнице г) велики светитељи. угледајте се на веру њихову“ (Јевр. 177 ..

ШЕСТО ПОГЛАВЉЕ: ПИСАЊЕ И ПРОИЗНОШЕЊЕ ПРОПОВЕДИ 178 .

Језик проповеди У хришћанству не постоји ограничен број свештених језика. 7-8). И апостоли су се на арамејском обраћали Јудејима и на грчком језику другим народима. када се „скупи народ и смете се. 1. и оне су преведене и проповедане на свим старијим и новијим језицима света. Бога „који је себе понизио узевши обличје слуге.1. 1-13). која у средишту своје вере има Логоса (Слово). јер свештени су сваки језик и дијалект којим говоре деца Божја у било ком времену и на било ком месту у свету. племена и 179 . стварајући тако често и прве писане споменике сваког народа на његовом језику. Очекивано је било да ће се то догодити у једној религији као што је хришћанска. Тријумфално набрајање од стране свештеног писца народа. 2. јер је свет тада општио тим језиком. 2. учили локалне дијалекте и језике. Господ је Јеванђеље проповедао на арамејском језику. Њиме она говоре Богу и њимe Бог говори деци својој. На њему су у основи записане и проповеди Јеванђеља и посланице апостола. проповедали на њима. Освећење земаљских језика и дијалеката од стране Духа Светога и њихово увођење у дело проповедања догодило се на сам дан Педесетнице. гледајући само на ширење Јеванђеља и спасење човека. јер сваки од њих слушаше где апостоли говоре његовим језиком“ и дивише се томе како Галилеји говоре језике и свако од њих чује „његов језик“ у којем се родио (ДАп. 14). који је постао тело и „настанио се међу нама“ (Јн. постао истоветан човеку и и изгледом се нађе као човек“ да би спасао човека (Флп. састављали азбуке и преводили свештене књиге Светог Писма и богослужења. Проповедници су. јер су тим језиком говорили становници Палестине у Његово време.

а они су били људи дубоке духовне савести и свести. То су проповеди образованих свештенопроповедника. ако не и самих учених пастира. Први проповедници су говорили и писали истим језиком. Немогуће је било да их мноштво народно разуме. Крићани и Арапи“.језика („Парћани и Миђани и Еламити. и дошљаци Римљани и Јудејци и прозелити. Касније. преовладала су више интелектуална усмерења. први су говорили и писали поједностављеним језиком који је народ користио. као што су Свети Козма Етолски и Илија Мињатис. У Јеванђељима и посланицама апостола проповед је записивана на говорном језику тог времена. За време турске владавине свештенопроповедници. Засигурно је проповед произношена на народном језику од стране мање учених беседника. бар у складу са оним што се може видети из писаних проповеди које су сачуване до данас. јелинистичком кини дијалекту. у Египту и крајевима Либије близу Кирине. освећујући и користећи саме језике како би позвала све људе у божанско јединство. за које нико не може потврдити и да су на том језику произнесене. поделу језика. и који живе у Месопотамији и Јудеји и Памфилији. Проповед је разбила и требало је да разбије пород и символ греха. Управо пак теоријска начела од којих полази проповедничко дело и пастирска пракса намећу нам потребу кориштења језика који је народу у потпуности разумљив. можда није имало само карактер празничног потврђивања тих језика него истовремено и једне деондологије. у складу са захтевнима времена. 2. 9-10) који су на својим језицима чули „о величанственим делима Божјим“ у првој проповеди. приликом усменог изражавања. С обзиром на то да образовни ниво 180 . ДАп.

синтактичке неправилности и идиоми умањују духовни ниво проповеди и није их исправно користити. Стил проповеди Стил је изражавање наших мисли и осећања путем одговарајућих речи и израза. чист и јасан језик. а при том не треба заборавити ни реакцију језички конзервативнијих слушалаца. пак. што игра веома важну улогу приликом проповедања. нити језикотворца. неопходно је да свештенопроповедник уложи сав труд да оно што говори свима који га слушају одмах буде разумљиво. према којој такође не треба да смо равнодушни. филолошки претерано дотеран народни језик изазива потешкоће у слушању и такође ствара аналогну психолошку дистанцу између ученог беседника и неученог слушаоца. дугих реченица и граматичких или синтактичких архаизама. а неретко и од неписмених људи. по могућности. За амвон је препоручљив једноставан. Архаичан језик у проповеди није препоручљив. а зарад њиховог преношења слушаоцима усменим. Због тога је неопходно да се уложи извесан труд. лишен тешких речи и стручних појмова.нашег народа није висок и да се већи део црквеног сабрања састоји из људи средњег филолошког знања. не само због тога што је неразумљив. јасан и. Његов језик увек треба да је једноставан говорни језик. 2. Свештенопроповедник не треба да оставља утисак нити неписменог. или 181 . али ни учењака из прошлог века. Речи пак и изрази са улице. јер ово за ученог човека и није баш лако. На исти начин. он не престаје да ствара одређену психолошку дистанцу између свештенопроповедника и народа. него чак ако некима то и јесте.

без помпе. јер. увек треба да има на уму да не саставља текст који ће бити прочитан лагано и у миру. чак и добрих беседника. он у себи треба да повезује снагу. онда им је приметна и неподударност стила беседе са његовим индивидуалним карактером. чије речи имају стварну благодат и такву лепоту да су оставиле и још остављају утисак на оне који их слушају или читају. Из тог разлога и проповед. дакле да је природан и неоптерећен. Томе доприноси избегавање тешких и вишесложних речи. Свако има свој стил који одговара и пристаје његовој личности. него слово које ће бити прочитано и саслушано. поетских претеривања и реторичких украса. него усмено поучавање. Другим речима. То не значи да нема потребе и могућности да се стил дорађује и побољшава. живост и благородности. као што се пише у канцеларијама. он је исто што и одећа телу или кување јелу. не само у погледу садржине. Другим речима.читаоцима писменим путем. него и због уобличености и дотераности у једноставности њиховог стила. није то хронографија нити књижевно штиво. понижава беседника у очима слушалаца. и треба да је пре свега јасан и прецизан. Али. то се постиже посредно и на природан начин. може да трпи због лошег стила или. ако им је он познат из свакодневног дружења. Ропско имитирање стила других. да има користи од доброг стила. претеривања и плеоназама. насупрот томе. Опет је пример Господ. понављања. сталним проучавањем 182 . чак ни новински чланак или студија. што није неуобичајено. иако њен циљ није ни књижевне ни филолошке природе. које реч чине привлачном и пријатном. Када беседник пише слово. Упоредо са тим. дугачких и сложених реченица и свих претераних украсних елемената који замагљују јасноћу и чистоту значења. Стил уопште треба да одговара језику.

коју је изнео пред неком другом слушалачком публиком. У свештенопроповедника противном. ако се нађе неки осведочен свештенопроповедник са великим искуством. Дорађивању стила доприноси записивање слова у целости и занимање писаним изражавањем мисли уопште.добрих филолошких и књижевних дела и слушањем добрих беседника и свештенопроповедника. он може да изостави део овог поступка и да се задовољи реконструкцијом по сећању и обрадом неке своје старе беседе. стереотипан и сиромашан у речнику и изразу. Проповед бива клеветана због таквих лоших посленика Јеванђеља. опет је потребна та интелектуална припрема. Састављање и произношење проповеди Проповед треба припремати са великом пажњом. површност. То је начело које се не преступа и које важи за све беседнике. или да чак неку нову тему третира на сличан начин. егоизам и суштински недостатак одговорности према делу Божјем и делу народа Божјег. једноставним есејима и др. Припрема се састоји из доброг и исцрпног проучавања теме и подробне разраде концепта. Појава да се беседник препушта надахнућу тренутка или да себе поверава просветљењу Светога Духа показује лењост. и неискусне и искусне. за кратко постоји време опасност постане да стил сувопаран. 3. Међутим. описима. Само у изузетним приликама. јер ни он никада не треба да 183 .

Много другачије ће се наравно према публици понашати један зрелији беседник. Крајњи циљ је произношење слова из главе. често су психолошки мучни. Али. Сталним вежбањем се то и постиже. Боље је да се проповеда ређе и да се проповеди у целости записују. записивање је без поговора неизбежно. Тада овладава и материјом и формом проповеди. То. неко ко је претходно предавао у 184 . уз систематично. Али. јер је то и тешко и досадно и представља механичку радњу. пак. у првим годинама подвизавања у делу проповедништва. претпоставља се да он може да стане пред слушалачку публику и произнесе слово. Први додири са светом. За младе беседнике је из многих разлога у сваком случају неопходно потпуно састављање текста беседи. његовој дужини. Само тако човек стиче потпун утисак о садржини излагања. наравно. изразу и форми.почне да говори ако претходно добро не промисли и испланира ток слова. али је неопходно да се прође кроз одређене припремне етапе. захтева труд и време. пажљиво и поновно ишчитавање рукописа. Постоји неколицина свештенопроповедника који су током целе своје дугогодишње каријере увек у целости записивали текст својих беседа. које је код почетника повезано и са доста проба. као што је то обично случај. прелазимо на етапу његовог учења напамет. Након састављања слова у целини. Пошто кроз поновно ишчитавање млад беседник у потпуности овлада текстом. неки то постижу са мање труда. него да се проповеда често а да се не пролази кроз тај поступак. поготово ако је беседник много млад и неискусан. проблематичним местима. поготово ако је и клирик или. други пак са више. који стоји и гледа и чека да чује. И сама та реч је свима антипатична.

наравно без претеривања. И пре свега. и произноси се комотно и без покрета и великих осцилација у гласу. У свему овоме помажу неки технички ситни детаљи. без језичких неправилности. јер постоји могућност да се изгуби нит текста. од стране почетника или не. не понавља исте ствари и не постоји могућност да му памћење закаже под утицајем толиких погледа који га прате. када због садржине није могуће напамет научити слово или када при званичним говорима услови произношења намећу савршенство форме. чисто. Из многих од навише наведених разлога. нити брзо нити иритирајуће споро. Читање слова из рукописа има неке предности. који се на делу показују као изузетно важни. јавно читање не изазива исти психолошки притисак који прати произношење слова из главе. него по могућности слободног разговора. намеће се да читање буде течно и у потпуности јасно.школи. са смерношћу и озбиљношћу и без сувишних покрета руку и тела. него и свим беседницима. Свакако да је оно равномерно. сређено. читање слова из рукописа препоручује се не само почетницима. наравно у изузетним случајевима. него да прате и слушаоце. у тону не читања. комотнијем читању значајно доприноси ако је рукопис читко написан. без понаваљања и рупа у мисли. а не на писаћој машини. Нека очи беседника не остану приковане за папире његове. Из овог разлога углавном се само по себи намеће да се прве беседе читају чак и пошто се претходно прође кроз све припреме за учење напамет. не губи нит. великим и лако читљивим 185 . али и многе мане. Беседник је миран и сигуран у свој текст. без грешака у читању. по могућности својеручно. На пример. Да би пак слово било прочитано из рукописа.

Мане проповеди која се чита из рукописа су обавезно придржавање текста. која захтева да проповед буде жива и пријатељска реч. уместо да за време произношења пред собом држи цео текст и чита га. Ако му се којим случајем на неком месту појави празнина у току мисли. Због свих ових мана.словима. користи само у званичним случајевима и од стране почетника као прелазно стање у њиховом целокупном проповедничком залагању. а не хладно и беживотно читање. али ће се беседник. наглашавање. недостатак природности при произношењу ма како добро да се чита. све док веома брзо не 186 . ослањати на један сажет концепт. он комотно и хладнокрвно може да пређе на следећу целину. време је да се отпочне са постепеним трудом за стицање неовисности беседника од рукописа. као што смо видели. како беседник не би био приморан да текст држи превише близу лица што је естетски неукусно. осетно смањење непосредног контакта са слушалачком публиком и сама деондологија проповеди. споро читање. Пошто се на тај начин пренебрегну прве природне психолошке потешкоће. станка. Опет ће се исписивати цело слово. са јасно препознатљивим интерпункцијским знацима. са честим сменама одељака. а посебно на местима на којима постоји могућност да истозвучне или скоро истозвучне речи буду акцентоване или схваћене у другом смислу. поново ће се учити напамет. који је веома читко и проређено исписан на једној или две странице и који има за циљ да га подсећа на редослед мисли током разраде теме. преостаје да се проповед која се чита из рукописа. Такође се препоручује да се фонетске ознаке забележе црвеним мастилом на местима на којима је потребна посебна нијанса у гласу. које успављује слушаоца. Тај концепт се постепено скраћује.

стигне до једноставног кратког подсетника, који се може исписати на
једном листићу и неприметно држати у руци, да случајно не затреба
током произношења проповеди. Код беседе као врсте, улогу концепта
или меморандума може да одигра и сам текст Светога Писма, на којем
бисмо забележили поделу наше материје. То је природније и слушаоци
га на одличан начин прихватају.
Одвајајући се тако постепено од рукописа, млад беседник ће
победити и психолошке потешкоће и ни приметити неће када пређе јаз
између првих његових корака и самог дела беседништва. Он стиче
искуство и сигурност у кораку и слободно и без страха може да се
преда свом делу. Како време протиче, он више неће осећати потребу за
учењем напамет. Писаће слово, проучавати га, али ће се за време
произношења кретати слободније и неће се слепо придржавати свог
рукописа.
За прва вежбања у проповедништву посебно је погодно време у
ком млади служе војни рок. Беседе у војним јединицама и проповеди у
сеоским храмовима у унутрашњости представљају једну врсту етапе у
образовању током које млад богослов пријатно и комотно може да се
вежба, било да му је циљ да се систематично бави проповедништвом,
било да то није случај. Слушалачка публика није захтевна, није увек
иста, потпуно је непозната беседнику, и често са великом симпатијом
гледа на младог човека који са љубављу долази да их учи речи Божјој.
А и сам беседник у једном толико роматничном периоду свог живота
осећа прве радости апостолског дела у којем му се пружа прилика да
учествује.

187

4. Нека техничка питања
Приликом произношења слова беседник треба да пази на три
практичне, али веома значајне ствари: свој став за говорницом, тон у
гласу и покрете руку.
У храму је, као што смо видели, говорничко место амвон или
неко друго погодније место, а ван храма неко фиксно или покретно
говорничко место које обично постоји у салама за предавања. Пре но
што се попне на њега, ако се проповед одвија у храму, неопходно је да
се беседник, ако је лаик, заогрне мантијом. Та одећа даје смерност и
богодостојност и символички изражава оно што смо више пута
наглашавали: да проповед није лично дело беседника, као што је на
пример једно предавање, него служба у цркви, која се по благодати и
не индивидуално обавља у окриљу Цркве. Исти смисао изражавају и
униформе разних државних службеника, војника, судија, и др., и због
тога и народ разуме значење те одоре и жели да се она носи. На сличан
начин се намеће и да се тражи благослов служитеља и да му се пољуби
рука као што је и ред, ако је беседник лаик или клирик а у храму је
присутан или служи неко ко је вишег чина.
Став беседника на амвону или за говорницом треба да је смеран,
скрушен и неизвештачен, прикладан светости места и дела које врши.
Он не треба да оставља утисак ни самољубиво поноситог, али ни
уплашеног и скрханог човека. Природност у ставу има за последицу и
лагодност беседника у томе да погледом и одговарајућим покретом
главе или, ређе, и целога тела, прати целокупну слушалачку публику и
да ме се поглед не прикује за једну одређену тачку или да не гледа
непрестано исту групу слушалаца.

188

Заједно са артикулацијом и произношењем и ритмом и
нормалном брзином и природношћу, потребно је и да се посебна
пажња посвети и јачини гласа. Она не треба да је много велика, јер
умара беседника и смета слушаоцима, нити превише мала, јер неће сви
моћи да чују глас беседника. Најпогоднија је средња јачина, јер поред
тога што се њоме избегавају мане тонских крајности,

пружа се

могућност за повишавање или снижавање тона, када то природа
појмова налаже. Уопштено се тражи да сви слушаоци лагодно и у
потпуности чисто могу да чују реч а да при том не улажу посебан
напор при слушању - треба навести да ни сви слушаоци немају исте
слушне способности. Реч на сличан начин треба да се чује у целом
храму, а не само у централном делу храма. Због тога би било добро да,
ако неко по први пут говори у неком храму, претходно тај храм посети
како би га упознао, па да потом говори у њему, али знајући да је
акустика другачија у празном и пуном простору. Употреба звучника,
која тежи ка томе да постане општа пракса, са једне стране доста
доприноси акустици, али умањује природност гласа и захтева добро
руковање микрофоном, који у храмовима неретко нема неопходну
осетљивост или је постављен испред уста беседника, што је естетски
ружно. Ако храм није велики, а глас проповедника је довољно јак,
боље је да се микрофони ни не користе. У салама су акустичке прилике
боље.
Посебно код проповеди, јачина гласа проповедника пати од две
слабости. Или је узнемиријуће нагла и висока тако да одаје утисак да
беседник грди слушаоце, или има неки сажаљив, мелодичан призвук,
који неки по сопственом нахођењу сматрају „свештеноподобним“ или
„величанственим“. И једно и друго треба избегавати. Једноставност,
189

природност говора и неизвештаченост јесу једино што приличи
црквеном изражавању. На крају, усмена реч, бар у складу са менталним
склопом нашег народа, увек је праћена и покретима руку, који, ако
нису претерани и незграпни, надопуњују говор и чине га пластичнијим.
Смерност и свештенодостојност проповеди намећу умереност у тим
покретима руку и учтивост у покретима проповедника уопште. Када
бисмо тражили да покрети у потпуности изостану, било би као да
тражимо нешто што је немогуће или неприродно. Не би било у складу
са духовним карактером проповеди, изворношћу и природношћу којом
се проповед одликује да се налаже врста покрета. Треба само уопштено
забележити да прилике намећу да покрета руку буде мало, да су они
смерни, изражајни и прикладни произношеним појмовима, не
монотони и уплашени, али ни претерани и театрални.

190

ДОДАТАК ПРВИ

191

Шта треба. бићу туђин ономе који говори. ако речете језиком неразумљиву ријеч. ако дођем к вама говорећи језике. 14. ако труба да нејасан глас. 192 . а хвалићу и умом. дакле? Молићу се Богу духом. да се Црква изграђује. јер нико не разумије. кад не зна шта говориш? Јер ти добро благодариш. А који пророкује говори људима за назидање и бодрење и утјешење. А сад. мој дух се моли. гл. 1-33 Држите се у љубави и старајте се за духовне дарове. а особито да пророкујете. Јер који говори језик. а ум је мој без плода. али ниједан од њих није без значења. Ма колико да је на свијету врста гласова. пошто он духом говори тајне.. не говори људима него Богу. ст. Тако и ви. а који пророкује Цркву изграђује. браћо. или у поуци? И бездушне ствари које дају глас. трудите се да изобилујете у онима који су за изграђивање Цркве. а молићу се и умом. како ће се разумјети шта се свира или гуди? Јер. А хтио бих да сви говорите језике. ако не дају разговијетне гласове. како ће онај који заузима мјесто обичног вјерника рећи амин на твоје благодарење. Јер ако благосиљаш духом. дакле. или у познању. Јер који говори језик себе изграђује. и онај који говори биће мени туђин. будући да сте ревнитељи духовних дарова. шта ћу вам користити ако вам не будем говорио или у откривењу. Зато. не знам значење гласа. или у пророштву. Јер ако се тим језиком молим Богу. Ако. сем ако и тумачи. јер је већи онај који пророкује него онај који говори језике. ко ће се припремити за бој? Тако и ви. нека се моли Богу да и тумачи. хвалићу Бога духом. а особито да пророкујете. који говори језик. А п о с т о л а П а в л а Коринћанима посланица 1.1. као ће се знати шта говорите? Јер ћете говорити у вјетар. било свирала или гусле.

Браћо. и ни тако ме неће послушати. и тако тајне срца његова бивају откривене. Али у Цркви волим рећи пет ријечи умом својим. први нека ућути. Тако су језици не знак вјерујућим. него мира. скупи сва Црква на једно мјесто. па сви узговоре језике. има тумачење. а пророштво не невјерујућим. или највише тројица. а умом будите савршени. Ако неко говори језик. а други нека расуђују. а уђу неупућени или невјерујући. а један нека тумачи. онда нека их по двојица. У Закону је написано: туђим језицима и туђим уснама говорићу народу овоме. бива покаран од свију и суђен од свију. Ако се. има откривење. А пророци два или три нека говоре. дакле. неће ли рећи да лудујете? А ако сви пророкују. Ако ли се открије другоме који сједи. не будите дјеца умом. и тада ће пасти ничице и поклониће се Богу. Ако ли не буде тумача. а нека говори самоме себи и Богу. један по један. говори Господ. нека ћути у Цркви. дакле. браћо? Када се сабирате сваки од вас има псалам. неголи хиљаде ријечи језиком. Благодарим Богу мојему што говорим језике више од свију вас.али се други не изграђује. 193 . Јер можете пророковати сви. и то редом. И духови пророчки покоравају се пророцима. него вјерујућим. да сви уче и сви да се тјеше. Јер Бог није Бог нереда. све нека буде за изграђивање. а уђе какав невјерујући или неупућени. Шта. него злоћом дјетињите. објављујући да је заиста Бог са вама. има поуку. да и друге поучим. него невјерујућим. има језик.

А ако и даље остане у немару и лењости својој.2. да би био способан и поучавати у здравој науци и покарати оне који се противе“. Јер каже Бог вођама народним кроз Пророка Језекиља: „Сине човечији. Тумачење Никодима Светогорца Неопходна је дужност епископа да свакодневно поучава поверени му народ благочестивим догматима и да усмерава га ка вери исправној и врлинском живљењу.2) каже: „Да епископ треба да је кадар да поучава“. нека буде у потпуности свргнут. И Титу (1. ако и даље остане у немару и лењости. Канона Пето-шестог Сабора. или презвитер. Због тога и овај канон одређује: епископ или презвитер (јер и презвитери треба да поучавају) 1. 9): „Који се чврсто држи истините речи сагласне са учењем. нити проговориш. нека буде одлучен. који занемарује клир свој и сав остали народ и не поучава их благочестивим догматима и делима. Тимотеју посланица 1. Епископ. умреће безаконик у безакоњу своме и крв ћу његову из руке твоје затражити“ (3. као онај који је епископства и свештенства недостојан 2. 1 194 . Погледај и фусноту 19. Јер и они су зарад учења и заштите Цркве изабрани. С в е т и х А п о с т о л а Канон 58. са циљем ставих те у дом Израиљев и дом Јудин: ако не прошириш га. 2 Због тога и Павле посебно у 1. нека одлучен буде док се не поправи. нека буде свргнут.. који занемарује клир или народ и не поучава их благочешћу.. Посланици Тимотеју (3. јер само хиротонијом превазишли су и само њоме сматра се да у предности су у односу на свештенике“ (Беседа 11. на почетку). Тога ради Свети Златоуст каже: „Јер није велика разлика између њих (презвитера) и епископа. 17).

и спасење своје изграђују. архијереј би поучавао. и да не преступају већ установљене одлуке или предање богоносних Отаца.3. сваки дан поучавају сав клир и народ. господин Јован што назива се Халкидонским. Предстојници (=епископи) Цркава треба сваки дан. Tумачење Никодима Светогорца Канон одређује да предстојатељи Цркава. онда (свој) живот преуређују на боље. патријараха константинопољских. Код овога канона нађена је белешка која каже следеће: Забележи овај канон и чуди се како се он данас занемарује. располажу собом тако да не падају у зло. него ли да састављају своје науке (=беседе). Сагласно овом канону говори и Свети Јустин у 2. а особито недељом 3 (или и осталим празницима). и до онога што је некорисно и за одбацивање. Него. пошто се на Литургији прочитају читања из Старога и Новога Завета. ако се и покрене (као нејасна) нека светописамска реч. и нека у њима већма благоуспевају (=добро напредују). кад су у томе неискусни. а особито у дане Господње (=у недеље). И будући да су хтели. а за њима и свештеници. пре свега епископи. дођу до познања основних (истина) и врлина. јер бива. а нађен је и „Кириакодромион“ (Циклус недељних проповеди). сваке је Недеље поучавао. „А затим. да се удаље од доличнога (смисла).ш е с т о г В а с е љ ен с к о г с а б о р а Канон 19. да уче сав клир и народ речима благочешћа (=науци Православља) изабирајући из божанственог Писма мисли и судове истине. Јер најпреподобнији онај патријарх. Јер кад народи. П е т о . страшећи се и претећих казни. Пошто се у те дане хришћани. науком напред речених Отаца. као и других патријараха и епископа. 3 195 . нека је не тумаче другачије. него како су је изложили у својим списима светила и учитељи Цркве (=Свети Оци). него. Апологији хришћана. пошто чтец престане. који је био за време Алексија Комнина. од Јована или Георгија Ксифилиноса. пазећи на науку (у Цркви). и не бивају заробљени слабошћу незнања. због чега и имамо учења његова у посебној књизи. А каже да недељом су се сабирали хришћани из свих места у цркви.

оставивши послове своје, сабирају у црквама и слушају божанске речи,
стога им и они који их тим данима поучавају већу чине корист. Али, да
не поучавају својим речима и мислима, него речима Светог Писма, не
излазећи из оквира саборима потврђених појмова и догмата вере или
предања богоносних Отаца. И ако понеки пут говоре о речима Писма,
нека их не тумаче на други начин до онако како су их у списима својим
тумачили учитељи Цркве. И да се више старају да поучавају речима
божанских Отаца него да састављају своја слова, да не би, служећи се
њиховим појмовима и не могавши понекад добро да их разумеју,
отпали од онога што је прикладно и од истине. Јер народи, учећи се из
самих отачких учења шта је корисно за душу, а шта некорисно,
измењују живот свој од злога ка врлинском и од таме незнања
ослобађају се. Слушајући пак и чувши о казнама и мукама пакленим,
које намењене су злима, из страха тога одвраћају се од злоћа и спасење
своје изграђују. Али и 19. канон Лаодикијскога сабора каже да
поучавање бива прво на Литургији, од стране епископа. Прочитај и 58.
Апостолско правило.

4. П е т о - ш е с т о г В а с е љ е н с к о г с а б о р а
Канон 64.
Не треба лаик јавно (пред народом) да држи догматски говор или
учи, стичући тиме себи учитељско достојанство, него да следује
предстојатељ речју поуку и позив на подражавање тим добрима твори.“ А да су и презвитери
предстојатељи Цркава, показано је и у 15. Слову Григорија Богослова, стр. 226, где презвитере
пастирима назива, а епископе архипастирима. И Зонарас њих заједничарима епископа на амвону
назива, и Златоуст каже да поучавање је њихово и заштита народа; а ако је тако, јасно је да су и они
сапредстојатељи Цркава. Погледај и сведочанство Златоуста у забелешци код 58. канона Светих
Апостола и код 19. канона 7. сабора.

196

преданом од Господа поретку, и да отвара ухо своје онима који су
благодат учитељске речи добили и од њих се Божанским стварима
поучава. Јер у Једној Цркви Бог је различите удове створио 4, по речи
Апостола, коју реч тумачећи Григорије Богослов јасно показује
поредак међу њима говорећи: „Овај, браћо, поредак поштујмо, њега
чувајмо: један нека буде уво, а други језик, а трећи рука, а четврти
нешто друго. Један нека учи, други нека се учи“. И мало затим: „И који
се учи, нека (то бива) у послушности; и који раздаје, нека (раздаје)
радосно; који служи, нека (то чини) усрдно. Да не будемо сви језик,
што је

најбрже, ни сви Апостоли, ни сви Пророци, ни сви да

тумачимо“. И мало после (опет): „Зашто себе чиниш пастирем, будићи
овца? Зашто биваш глава, будићи нога? Зашто покушаваш да
војводујеш, кад си увршћен у војнике? И другде Премудрост заповеда:
„Не буди брз на речима; не пружај се са богатим, будући сиромах; не
тражи да будеш мудрији од мудрих“. Ако ли се ко ухвати да овај канон
одбацује, нека буде одлучен за четрдесет дана.
Tумачење Никодима Светогорца
Овај канон забрањује да ико од лаика са смелошћу пред црквом
поучава као учитељ, него саветује да сам поучаван бива од оних што
примише поучавања благодат. Јер, као што су у једноме телу различити
удови, као што Павле каже, тако и у једној Цркви различити су људи,
по части коју је Бог свакоме од њих дао. Отуда Григорије Богослов
тумачећи те речи апостала (Беседа о исправном поретку у излагањима)
каже да у Цркви један је ухо, други језик, трећи рука и четврти други
неки уд, и нити су сви језик, то јесте учитељи, нити су сви апостоли,
4

1. Кор. 12, 12 итд.

197

нити сви пророци. Дакле, човече, ти будући овца, зашто себе пастиром
чиниш? Нога будући, зашто себе чиниш главом? Војник будући, зашто
покушаваш да будеш војсковођа, то јесте предводник војника? Каже
Соломон, немој бити лак на речи, нити се сиромах будући надмећи са
богатима, нити тражи да мудрији си од мудрих. Ко пак одступа од
канона овога, нека одлучен буде 40 дана. Ако је можда лаик неки вешт
у речи и у опхођењу смеран, није спречен да насамо одговара и поучава
оне који му се питањем обрате, као што каже и Зонарас и 32. глава 8.
књиге Заповести Светих Апостола; јер, каже, биће сви научени од Бога,
како је и Аполос беседио и поучавао о Господу иако само кршење
Јованово познавао је (ДАп. 28, 25) и Акила и Прискила, тачније
поучавајући путу Божјем но сам Аполос (исто).

5. С е д м о г В а с е љ е н с к о г с а б о р а
Канон 2.
Пошто певајући сједињујемо се с Богом: «У наредбама Твојим
поучавам се; нећу заборавити речи Твоје» - спасоносно је за све
хришћане да то чувају, а нарочито за оне који имају свештенички чин.
Зато одређујемо: да сваки који ће бити постављен на епископски
степен, треба свакако да зна Псалтир, да би се из њега упутио да и сав
свој клир поучава. Нека, зато, од митрополита буде марљиво
испитиван: да ли је готов да са удубљивањем, а не тек површно, чита
Свете Каноне, и Свето Јеванђеље, и књигу Божанствени Апостол, и сво
Божанствено Писмо, и по Божанским заповестима понаша се и учи свој
народ. Јер «суштина наше јерархије јесу богопредане речи», то јест

198

право познање Божанствених Писама, као што је Велики Дионисије
рекао. Ако се, пак, (дотични) колеба и није с љубављу готов да тако
чини и учи, нека се не рукополаже. Јер је пророчки рекао Бог: «Ти си
одбацио познање, и Ја ћу тебе одбацити да Ми не свештенослужиш».
Tумачење Никодима Светогорца
И сви пак лаици хришћани треба да проучавају праведне законе
Божје и да не заборављају речи Његове, као што и појући сваки дан
заједно

са

пророком

обећавају,

а

нарочито

и

понајвише

свештенослужитељи. Тога ради овај канон одређује да онај ко ће
постати епископ треба да зна све речи Псалтира како би њима поучавао
и народ свој, те да би се и он учио. Такође га митрополит треба са
сигурношћу испитати да ли је рад да у дубину и са поимањем појмова,
а не површно и само по речи, чита свете каноне које смо навише
набројали, Свето Јеванђеље, Дјела Апостолска и цело Свето Писмо, и
не само да их чита, него и да се онако како налажу и опходи и да на
основу њих поучава стадо своје. Јер, као што говори Дионисије
Ареопагит, суштина и састав црквене јерархије јесу богомпредане
речи, то јесте истинско поимање и тачно знање божанских Писама. Ако
се пак двоуми и није вољан да сам тако чини и друге томе учи, нека не
бива епископ, јер Бог кроз пророка Осију каже: „Ако ти знање закона
мојих изагнаш из речи својих и ја ћу изагнати те из чина свештенства
мога“5.

5

Ос. 4, 6

199

6. О р и г е н
Против Келса 3, 39
Уистину пак вера њихова твори толико прихватање. Гле, да вера
одмах похвале вредно им не додаје, те отуда верујемо да нада свим
Богу (припадају), и благодат исповедамо која толикој вери је водич, и
говоримо да не богохули толико се усудивши и постигавши. Верујемо
пак и у намере оних што Јеванђеља написаше, размишљајући о њиховој
благочестивости и савести, што пројављују се у речима у којима ничега
лажног и превртљивог и вештачког и злобног нема. Јер чини нам се да
душе, које научиле нису оно чему поучавају сведомишљата јелинска
софистика, у којој има много вероватнога и оштроумнога, и судска
дотерана реторика, створиле не би такве ствари, које могле су саме по
себи водич бити ка вери управљеном и подобном животу. Мислим да
због тога је и Исус хтео да употреби такве учитеље догмата вере, да
никаквог простора имала не би

сумња на могуће софистицизме,

учитеље који сјајно онима што са њима бејаху показаше

да

незлобивост намере писаца, који у многоме се одликоваше, назовимо
то овако, наивношћу, удостоји се божанственије силе, која много више
постиже но што постићи могаше изглед слова и сложеност израза и са
поделама и умешношћу јелинском уобличен поредак речи.

7. О р и г е н
Против Келса 6, 57
А о томе како је у уверавању и поучавању слаб? Претходно је
речено да, иако је то злочин, пред све који прихваташе промисао
200

Јер је слушати значење код поучавања исто што и успети код поучаваног и чути реч учитеља. назовимо то овако. Због тога је чини ми се и у књизи 6 7 Гал. А одговорити се може да Бог није немоћан у поучавању. отуда није потребно само дејство онога што уверава. јасно Павле учи говорећи: „Та упорност није од Онога који вас зове“ 6. јер оне који Га слушају поучава целим Писмом и благодаћу учитеља. иако то да неко говори уверљиве речи од Бога долази. Исто је и „Ако хтеднете и послушате ме. блага ћете земаљска јести. исто као што је и ошишати се до човека који себе предаје ономе ко га шиша. А о томе како је у уверавању немоћан? Исто је могуће рећи да и то доступно је свима што промисао прихватају. него. 8 Ис. Пошто је уверавање до оних што не верују. не постигне уверење ако не наиђе на вољу код онога ко сматра се да треба да уверен буде. 19-20 201 . јер могуће је и да човек који увелико је овладао реторичким начелима и свиме што прикладно је користи се у циљу уверавања. него је то што они не прихватају уверљиве речи Божје. Тога ради није немоћ Божја у уверавању аргумент за неверне да не верују. а ако не хтеднете и не послушате ме. А да само уверење није од Бога. потребна је добра воља онога ко слуша реч и наклоност ка ономе што се говори. 1. А да би неко желео оно што онај ко поучава говори и послушавши речи његове достојан постао обећања Божјих. нож ће вас прождрети“ 7.стављана је реч Келсова. 5. потчињавање онога који увераван бива или прихватање реченога од стране онога који се уверава. А ако то неко каже и за људе који називају се уверљивости ствараоцима погрешити неће. као што то бива и код смисла уобичајено употребљаваних значења.

знак. Превод са латинског П. него благодаћу која му је дата. не говори убедљивим језиком телесне мудрости. који нису нарочито речити. као што овде Апостол каже. те не само у речи него и у размишљањима напреднији од осталих. Поред тога. А ја мислим да схватићеш и да је тако са свиме у животу. и да благодат постоји не само у онима који у Цркви поучавају речју Божјом. 9. који су благоглагољиви и образовани. Затим. Зак. књ. у грешнике уградили потпору за преумљење. 3 итд. често су људи. наравно. него је отишао са неком сладошћу и задовољством које је осетио слухом својим. и саме ствари су често показале да иако су неки људи. 12. нико од слушалаца оним што је чуо до покајања у срцу није стигао. Сотирудис) Рм. ако је реч таква 8 Пон. нити се старају о композицији речи. Међутим. многе гордељиве управили ка смирењу. да они говоре благодаћу која им је дата. нити напредовао у вери. И то је. шта Господ Бог твој од тебе тражи. треба да видимо зашто Павле.2 (Латински превод Руфина. 12-13 202 . него да бојиш се Господа Бога свога и ходиш свим путевима Његовим и волиш Га“ и „да чуваш заповести Његове?“8 8. О р и г е н Коментар на Посланицу Римљанима. једноставним и несређеним речима многе неверне привели вери. 10. у Цркви много тога рекли и похвале добили. нити је сећајући се онога што је речено понукан био на страх Божји.Поновљених закона наглашено ово: „И сада Израиљу. као што и на другим местима каже.

која.како смо је навише описали.3 3. дакле. Павле дакле не само да говори са благодаћу. као што смо и другде већ рекли. и ни у речима ни у делима својим не налази благодати. 2. На крају. дакле. Ј о в а н З л а т о у с т и О свештенству 4. и не само благодат него и мноштво благодати. него се моли и да благодат се да слушаоцима његовим. Тако је. и да брже пропада и спорије оздрављује? 9 Пост. али не може да доведе до напретка код слушаоца. Зато што на следећи начин пише: „Благодат и мир да вам се умножи“. записано је и зашто је Јосиф нашао благодат пред управником тамнице9 и Јестира пред Царем. Или не знаш да то тело подложно је и већем броју болести и замки од земног тела нашег. ако је складна и вешто састављена а не произноси се или не пише са благодаћу. који је чак и име своје добио по благодати. 9. Ми смо пак нашли записано у некој апокрифној књизи да постоји неки анђео благодати. Назива се. Различита је пак реч која заснована је на заједничком нам образовању. 17 10 203 . него га и потиче и води ка неком напретку у врлини. друга врлина речи која се каже са благодаћу. Постоји. а друга сила образовања. Аненехел. 21 Ест. неко ко благословен је и у ономе што ради и у ономе што говори. дакле. које не само да је пријатна слушаоцу. и неко други ко понекад и разумније говори и са више пажње и труда дела. 39. можда може да задовољи читаоца. А следеће је садржао тај запис: да је дакле анђео послат од Бога Јестери да јој благодат да пред Царем10. што треба да се преведе као „благодат Божја“.

(и то је) поучавање речима.И да за (употребу) онима који лече земно тело пронађено је и велико мноштво лекова. И ако сагорети потреба је и одсећи. А када душа болује од догмата лажних. Оно је оруђе. и оруђа разних справе. И блажени Павле се речју служио. све остало изгубљено је. оно уместо гвожђа. 15 204 . Има чак и (случајева) где је само легање на време свакога труда ослободило лекаре. њега потребно је користити. И други један из његовога окружења саветује да старамо се о тој сили (речи) говорећи: „Свагда спремни на одговор свакоме који тражи од вас разлог ваше наде“ 12 И сви заједно онда ни због чега другога онима што око Стефана бејаху не дозволише бригу о 11 12 Еф. јер природа речи ни тада није непотребна. не само зарад сигурности онога што је наше. А код овога ништа од тога се осмислити не може. 3. иако се знацима посвуда прослављао. и исхрана за оболеле прикладна. Петр. оно исхрана. него чак и одвећ потребна. 16-17 1. оно је уместо лека. а често је и сама природа (=састав) ваздуха довољан за оздрављење занемоћалога. него и због спољашње борбе. него је после дела само једна справа и пут излечења дат. Њиме и палу и врућицом захваћену подижемо и смирујемо душу. И када неко има мач Духа и штит вере 11 толики да може да чудотвори и великим делима запуши уста бестидника. оно уместо ватре. никако либио се не би ни помоћи речи. а ако оно ништа не могне. велика је ту потреба за речју. и што је вишак одсецамо. оно састав ваздуха најбољи. 6. и што недостаје надомештамо. и све остало њиме деламо што здрављу доприноси душе. Јер за савршено стање живљења другачији живот до исте узвешће ревности.

А да не беше ни тако невешт. јер многи одасвуда постоје непријатељи и стални. Златоуст. рекоше. Дао Бог да ни трачак силе њене не недостаје нам. Кол. него и онога ко не ДАп. Јер то. 5-9 И Василије. 6. него и отворено исповеда да невешт је у речи и то и у посланици пише Коринћанима 15. нити да схвате значење речи. него због тога да они могу бавити се служењем речи 13. 16 15 2. 6. него да ми њих ранимо. Они пак невештим зову не само онога ко неувежбан беше у спољашњих речи умешности. и саму неукост ценећи кажу да није Павле неук. Јер не могавши да тачно испитају дубину апостолског умствовања. него од неукости толико далеко беше. није старао да достигне ту врлину. 3. и то ћу покушати да покажем.2 итд. те њоме потребно је да ограђујемо се. Ни Павле се. да рањавале нас не би стреле непријатељске. 6 13 14 205 . 11.удовицама. све време провођаху у поспаности и зевању. Кор. Ј о в а н З л а т о у с т и О свештенству 4. који су се речи дивили и о томе (=тој умешности) као великом мислили. то је онај који је многе погубио и лењим за истиниту науку учинио. Тога ради потребно је старати се много да реч Христова у нама обитава богато 14. кажу. 10. нити се скрива због сиромаштва у речи. као ниједан други човек под овим сводом небеским. као што они мишљаху.

Павле не рече да у обома је невешт. 2. И то потврђујући управо разлику направи говорећи да невешт је у речи. 34 16 17 206 . него само у првоме. 11. Кор. А одакле да се борио са онима што у Антиохији покушаше да (управљају се) јудејством и са њима разговарао 21? Зар Ареопагит онај. само да у знању и тачности догмата невешт не будем. и висину Платонову. 22 18 ДАп. 17. али није у знању16. 22 ДАп. 6 ДАп.знадијаше да бори се за истину догмата – и исправно мисле. из најсујевернијега града онога. ни за произношење не старам. и ништа се за реченицу. кажи ми. Ако углађеност Исократа траже. Али. Него треба да и речи су скромне и употреба речи једноставна и наивна. 29 21 Гал. и скромност Тукидидову. Јер. 9. 7. 9. нити ко може да каже да многи тада вођени беху славом огромних чудеса његових и да они који негда се борише против њега под утицајем беху угледа тог човека. 9. одакле да он збуни Јевреје што у Дамаску становаше17 док ни не поче са знамењима? Одакле да се избори са јелинистима18? Због чега је у Тарс послан био 19? Није ли због тога што махом побеђиваше речју и толико их надвлада да се и до покушаја убиства разјарише20. 11 итд. 28 19 ДАп. 9. само због речи његових не последоваше му са женом својом 22? А како је Евтих пао са довратка? Зар није због тога што до касне је ноћи 2. и величину Димостенову. Сада све оно остављам и необичност спољашњег украса. ја пак само Павлово сведочанство треба да истакнем. Нити да своју невештост прикрије. блажени онај одстрани највећи део добара и похвала поглавље. 30 20 ДАп. пораз не могавши да поднесу? А до тада још чудеса творити није почео.

тако он Цркве свуда по свету писањем својим зида и ограђује. Кор. 20. него на основу речи назваше 26. Када се пак и пре знака и усред њих покаже да многом се служио речју. него и међу Јудејима и Јелинима више од свих му се диве? Не на основу лепоте посланица. 19. И као велможа најхрабрије и сада стаде међу нас. 9. Списи његове не само да су вешти у догматима. 8 26 ДАп. све док постоји рода људскога? Јер као зид од дијаманата саграђен. 14. којима не само ондашње људе. 18. 7 ДАп. Све то дела чиме и нама остави посланице чудесима и мудрошћу божанском преиспуњене. 8. 17. 5 23 24 207 . 12 27 2. 29. него и од времена онога па до данас вернима учини и оне који долазе учиниће све до потоњег доласка Христовог и од користи им беше и биће и неће престати то да чини. 2. 10. 17.заокупљен био речима учења његовог 23? Шта у Солуну и Коринту? Шта у Ефесу и самоме Риму? Зар није све дане и ноћи убудуће трошио на тумачење Писма 24? Шта ако наведемо и разговоре са епикурејцима и стоицима25? Ако бисмо све хтели навести. а њега Хермесом не по томе. Јер њима се и ДАп. 20. Чиме пак блажени овај и друге Апостоле надмаши и одакле широм целе васељене велики беше у речима свих? Одакле не само код нас. изобличавању лажнога и обезбеђењу аутентичнога. покоравајући сваку мисао на послушност Христу и поништавајући мисли и сваку охолост која устаје против познања Божјег 27. како су се још усуђивали невештим назвати онога коме веома дивили су се и због разговора и због јавног говора сви? Због чега су Ликијци држали да је Хермес? Јер они су богове по знацима разазнавали. 4. увелико ће се одужити реч. 23-25 25 ДАп. него нам немалим делом доприносе и у (поучавању) доброга живљења.

Кор. за карање. И опет: „Слуга. каже. 8. „треба да се чврсто држи истините речи сагласне са учењем. И опет: „Све је Писмо богонадахнуто“. 2.данас предстојатељи Цркава користе. Тим. 15-16 34 Тит. 3. 3. Чуј пак и шта пред Тита ставља говорећи о стању епископа: „Јер епископ“. 16 31 2. И од тога плодове додаје говорећи: „Јер чинећи ово. 9 28 29 208 . девојку чисту као што приличи Христу28 уређујући и обликујући и ка духовној водећи красоти. Господњи не треба да свађа него да буде тих према свима. Тим. који толику имају силу чије искуство добро знају они што користе их стално. И настављајући каже: „Но ти стој у ономе што си научио и што си се уверио. И да он много старао се о овоме делу из овога је јасно. 2. 13 30 1. Како пак неко невешт будући. Тим. Тим. 15 33 2. Те нам невешти остави лекове. свештеницима се. јер и ми сада о свештеницима говоримо. 2 1. 24 32 2. 1. да би био способан и покарати оне који се противе 34“. Чуј шта и пишући ученику своме каже: „Пази на читање. да буде савршен Божји човек“ 33. спасићеш и себе и оне који те слушају“ 30. 11. за васпитање у праведности. то заповеда. Њима одбијају и болести које над њу надносе се и стечено одржавају здравље. Тим. и што из детињства знаш Свештене списе који те могу умудрити за спасење“ 32. незлобив“ 31. знајући од кога си се научио. пак. 1. 4. Али. ако саму невештост љуби? Посрнућа су то и изврдавања и лењости и учмалости изговори. као што они кажу. „и корисно за учење. 4. поучан. утешавање и учење“ 29. оне који се противе грдити може и уста им затворити? Коме је потребно да пази на читања и Писмо. за исправљење. каже. А и онима који предводе. каже. 7. чуј шта опет.

Пет. „Јер ако неко“. а друго од речи. када живота његов апостолски таквим сјајем сијаше? Али за делање заповести. 9 41 ДАп. 31 35 36 209 . 3. 11 39 1. „и учини и поучи. И опет: „Реч ваша да бива свагда у благодати. саветује и упућује: „Ријеч Христова нека обитава у вама богато. Јер то и јесте најсавршенија дефиниција поучавања. А сада делење обоје показује да једно је од дела. да знате како треба свакоме одговорити“36. Јер за учење није довољно само чинити. 15 38 1. он великим ће се назвати“ 40. Што су дакле потребне сузе или поучавање речима. Сол. И да на одговор свима спремни су речено је37. но самога Спаситеља. сувишно би ово друго (=поучи) било. сољу зачињена. јер ни тамо само светлошћу његовом не могаше постићи све. Солуњанима пишући „изграђујте један другога“. 6 37 1. каже. 16 Кол. И довољно је рећи само ономе ко и учини. и да једно другом су потребни зарад савршеног изграђивања.другима и у другој посланици. Кол. особито они који се труде у проповедању и учењу“ 39. А када о свештеницима говори: „Презвитери који су добре старешине достојни су двоструке части. каже. 3. 20. могуће је да много нам допринесе. Када би чинити било исто што и учити. 5. Тим. када и оним што чине и оним што говоре ученике своје воде ка блаженом животу. у свакој мудрости“ 35. што је Христос заповедио. „као што и чините“38. 17 40 Мт. 5. 4. И зар не чујеш шта презвитерима ефеским каже изабрани сасуд Христов? „Зато пазите и опомињите се да три године дан и ноћ не престајах поучавати са сузама свакога од вас“ 41. и реч није наша. 5.

да не хтијући толиког губитка узрок постане. ништ није потребно да од мене бисте сазнали. те на оно чему се са вером непоколебивом приклонише. о ономе у шта уздали су се натерани су да двоуме се. од многога неискуства у јерес запавши од тела Цркве отцепиш се? Што сам видео многе да су претрпели. 210 . А када се поведе борба о догматима и свако се из истих писама бори. али када наивнијих мноштво. ничим од онога што противници говоре неоштећен. И ако не постану у свему противни. не могу са истом стабилношћу да пазе. не приписују то слабости пораза његовога. То од безумља је. нити себи већу казну од оне што већ чека га изазове? А ко ће то да каже? Нико. види да предводник поражен је и противницима ништа нема да каже. него непостојаности догмата. него се од пораза учитељева толика вртоглавица усељава у душе њихове. А колика се несрећа и колика ватра сабира у несрећној глави његовој зарад тих изгубљених. када након труда тешкога тог.9. а покваренога начина живота. осима ко узалуд ружно говорити жели и о туђим мудровати невољама. од сујете. Каква им је корист од издржљивости? Никаква. као ни од здраве вере. Јер и ако он са сигурношћу стоји. да и бродоломом може да заврши се злим. али. какву делање и живљење снагу у томе може да покаже? Каква је корист од многога зноја. јер сам све добро знам. Тога ради тим пре је потребно да онај кога западне да поучава друге у свим тим искусан је борбама. и због неискуства једнога многи народ у пропаст потоњу запада. које предводи.

толико је ту пожељна да тако не бива ни код софиста када приморани су да једни са другима се надмећу. Многи се нису навикли да слушају зарад користи. Ако деси се да неко од оних што говоре у реч своју утка што од онога што други су рекли. јер та ствар узрок бива спасења и многих других добара. претрпео је исто што и изгубљени. него само ако сумња да узео је на њега падне.11. И као што је тамо мноштво народа подељено и једни се овом. већина предстојатеља не желе да приклоне се учитељима који реч говоре. А шта је то? Велики труд који се улаже да народу се свакодневно говори. Јован Златоусти О свештенству 5 1. него угођаја ради. Пре свега. веће понижење трпи од оних што новац су украли. и једни са овим. него надишавши ред ученика. када служитељи се нађе да велики су и добри људи. да неприкладни би се и бескорисни ужитак народа прекорио и ка кориснијем усмерило слушање. Колико је искуство учитељу потребно за борбу за истину довољно нам је показано. коју сада произносимо. Имам пак поред тога и о другом узроку многих опасности нешто рећи: а ја пре рекао бих да није то узрок. као што народу и 211 . И није само то страшно. и са радошћу или одвраћањем слушају речи које се говоре. 2. Ширина је велика душе потребна. него они који не знају да служе се њиме добро. тако се и овде деле. која у многоме превазилази маленкост нашу. а једни са оним бивају. попут судија што поред певача или свирача седе. а други оном приклањају. Често ни не узевши ни од кога ништа. И снага речи. А шта кажем о ономе што други рекао је? Није потребно да стално само својим се служимо. него и нешто друго. ни у чему мање од овога. схватају да руководе гледаоцима што споља стоје.

6 212 . у истој ћеш се штетности и за себе и многе опет наћи. И ако иједно изостане. Јер прекорени. Јер ако презирући похвале не принесеш учење са квасцем соли и благодати 42. И као што ни онај који не пати за лепом речи. а желећи да своје муке прикрију. не може бити од неке значајне користи ако нема шта рећи. и ништа великодушношћу не постижеш. замку неукости поставиће му. од стране аплауза славе постигнуте код слушалаца побеђен будеш. због жеље за похвалама старајући се да говориш зарад наклоности слушалаца пре но зарад њихове користи. кроз то се буком тапшања опијајући. А то никако није могуће постићи. и немавши како друго да против тога се боре. За обоје пак потребан је савршен предстојатељ. нити говори како пристаје страстима народним. Ако пак постигавши добро у том делу. Јер и када он у свему постане без грешке. него кроз ово двоје: презирањем похвала и снагом онога што се говори. презрења достојан од стране многих ћеш бити. стигне до тачности у сваком од добара тих. уместо тога пружа оно што пре ће народ забавити. тако и онај што привлачи га чежња за похвалама. како би обома како треба знао управљати. као неки савршени коњаник. преостало постаје бескорисно када се од онога другог раздвоји. Кол. иако има оно што многе могло би учинити бољим. Тога ради потребно је да. како једно другим не би се изокретало. болујући збор реченога. одмах растаче се корист од реченога. моћиће са коликом жели влашћу и да спречава и да узвисује све који су у његовој власти. Јер када уставши по среди говори нешто што оне који лењога су живота може прекорити.приличи говорити. а не управљати га према сопственим жељама. ако запиње и застаје и од стида црвени. 4. 3. А пре тога ово 42 Уп.

.. и брига.... помрачиле су чистоту ума и допустиле нису да искрено изиђу произношене речи.... када је неко од свих бољи у речи. како корист опет не би била несавршена..... Поред тога.... да не успе увек...... Јер чак ни оно што људској природи заједничко је...... и стрепња... онда више од свих треба да мукотрпно учи...... те ни да будући у свему човек. него је и даље одвести. нити у свему успевати.. Јер друге нико прозвао не би ако ништа речи вредно не би показали.... многи им се и од многих приписују преступи... него као да анђелу суде износе 213 .. као што рекох.... Ништа од тога.... Тако да мудријим потребан је већи труд но оним што мање су учени.... Јер и када је веома снажан у речи (а то се код малог броја може наћи)... него ако речи у потпуности не одоговарају величини угледа његовог..... а ови пак ако не произнесу више од мишљења које сви о њима имају... њему не сме се догодити.. него је она тим већа колико је већа и мера стеченога свакога од њих....... него да природно је да некада и сагреши и мању од сопствене покаже снагу... Јер говорити није од природе... Јер слушаоци не седе судећи о речима колико о слави оних који говоре.... хиљаде препрека и погрде многих ће примити........ И великодушност не треба само до презрења похвала показивати...... ... а код ових............... не само да похвала су лишени.. често и љутња. него од учености. ни тада непрестаног труда није разрешен..... И код њега нико не рачуна да нерасположење које опхрве га.... Јер нити је у томе штета у немару иста код једних и код других.. и себе ће оставити пустим ако сталним трудом и вежбањем не стара се о тој моћи. они и за мало многе добију похвале...... Тако да..није добро чинити..... него их и куде многи. кад речи њихове нису веома чудесне и изванредне. не може увек у свему бити исти... 5... не желе да схвате..

..... превиђа..... нити болује..... Тога ради више од свега потребно је извежбати се у презрењу похвала. варљива и невешта.. нити њима рањава душу... а не тапшање..... ако и ово не допринесе......... нити од своје силе у речи... а слава која је споља... и увек је се сећа . Јер за очување моћи речи није довољно знати говорити. и олако осуди......... а ако их слушаоци не произнесу..... И ако стигне до тога да подложан је жељи за несловесним похвалама... нити угодне речи).. нека их ни не тражи.. Тако онај који преузео је подвиг учења нека ни на то.оптужбе. нека не одбија похвале... мада и случајна и ретка...... Јер довољна је њему утеха за труд и од свих већа када у себи може да зна да учење саставио је и ускладио да угодио би Богу.. Јер не могавши да се изједначи са онима што успевају у 214 . А ако би неко тачно хтео испитивати и онога коме недостаје врлина речи.. И човеку је уосталом својствено да достигнућа ближњега.. а ако се мана пројави.. распушта се и одбацује старање за реч. нека сам буде и судија делима својим...... ни на угодне речи споља не обраћа пажњу.. 8.. никакву корист од многога труда нема.................... и када су многа и велика.... увидео би да ништа мање неопходно му је презрење похвала: јер ће приморан бити да много греши будући да у слави мањи наћи ће се од многих.. .. и ако га и људи похвале........... Јер душа не могавши да носи безумна спознања многих.. него градећи реч тако да свиди се Богу (јер то је за њега једино правило и одредница савршеног стварања. никада ни на ум да му не долази......... Јер савршени стваралац...а то мало и безначајно многих је и великих људи често умањило славу... брзо је осети..... и добре и лоше ствари заједно ставља када ум који их је осмислио суд доноси.. 7.....

него неке бриљантне душе. смрт њему сваки дан ће желети – а тако ће му живот горак учинити. Поред тога. него у борби приморани су да уче. Јер ако и онима што са великом влашћу кадри су говорити толико вежбање потребно је да сачувају оно што су стекли. колику ће незгоду. Јер кад много се труди. неће одустати од тога да завиди им. страдање бива донекле подношљиво. колико хуку. Или ниси знао колика је љубав према речима у душе многих хришћана уселила се? И да више од свих 215 . брзо одустане од труда јер расположњем није много шта стекао до тога да страх од глади му предстоји. није одлика неке случајне.врлини речи. колики немир претрпети они што нису ништа сабрали. и од зноја што од труда долази удаљиће се. А највећу у свему томе сигурност стекао је својом слободом на речи и старањем мноштва народа о њему и тиме да љубљен је од стране велможа свих. као да душу му обузело је неко магновење. а мање похвале пожање. Јер и земљорадник. и много шта лоше о њима говори. да уз велики труд нешто мало сабрати би могли? Ако пак неко и од оних што са њим су у чину једнаки и од оних што нижега су чина у том делу више од њега успе да се истакне. и ако треба и душу изгубити како би славу њихову до ништавности свога јада свео. Јер храбро подносити да неко мањи је успешнији од тебе који у већем си чину. а ако је и дрзак и надмен и поносит. и узалуд их куди. него ће се на много шта осмелити. онога ко не може презрети похвале то може оборити и ка великом сну окренути. одузети му много од власти он увек је рад. превазилазити га споља. И ако је тај успешнији благ или умерен. да не би прождрла га завист и да не би пао од безвољности. када на танком слоју земље њиву начини и приморан је стене обрађивати. ругати се тајно. нити наше. тада потребна му је нека божанска душа.

ни славом. Исидора Пелусиота Посланица 2. када он говори да сви ћуте. А ако постоји неко од тих људи. и мисле да увређени су.у части су они који речи негују. Јер и онај ко ћути од користи је. иако сада изгледа ти ништавно и презрења достојно због неискуства. А онај ко ње се није ослободио рат неки многообразни и немир стални и безвољност и многе друге страсти души својој гради. а кад други и нашироко говори драге воље слушају. не само од стране оних споља. и кад треба да престане негодују. које ни изрећи ни научити неко не може. славу код многих. 275 (Орлу најсветлијем) Живот без речи пре је вероватно да је од користи но речи без живота. и крај слова као какво олакшање бола очекују. нити било којом другом нису заробљене болешћу. Ако пак и реч и живот упоредо иду. пре чак ни да зачне јој се почетак не дозволи. ни љубављу. ако до ових није достигао ствари? 12. које ни завишћу. лако ће моћи да одбије и многе њене нападе и ужива у некој мирној луци. него и од стране вери блиских? Како да неко понесе толики стид. а и онај ко виче смета. који у могућности је да ту неукротиву и непобедиву и дивљу звер. и када жели да ћути љути су? Јер ово. А што треба набрајати остале тешкоће. али може и добро расположење да угаси и парализује силу душе која није сломила све своје људске страсти и која треба да гледа да опходи се слично силама небеским. премудрости сваке они представљају знамење 216 . прегази и многе јој одсече главе.

и због тога што нестало је ревности апостолске међу људима и због тога што већа гоњења сад бивају. и то узвикујем и себи. и молили. а приведу Богу. и да на све начине журе да привуку га Богу и од греха отму. и то дело је Спаситеља и Апостола његових. него промислитељи покајања треба да обилазе. и исто је што и неверне обраћати вери. нити од њих тражити обраћење. достојним учинивши оне што недостојни беху. што дело је проповеди. и палих устајање. Јер шта друго дело је проповедања до изгубљених спасење. да ка покајању водимо. и од њих се када је требало и одвраћали. и свом силом и сваким старањем покајању обраћати.13. „Онај који обрати грешника са пута заблуде његове“ на 217 . и умирући хитали. С и м е о н а А р х и е п и с к о п а С о л у н с к о г У Христу дијалог против свих јереси и о. гледајући и старајући се како да обрате оне што греше. исто је и са обраћањем оних што сагрешише.. И то уместо проповедања Јеванђеља приличи јерарху. Након тога је пак најбоље и једнако томе верне у вери одржавати. и оних што од најбољег удаљише се враћање ка томе? Као што за оне што греше у вери важи да онај ко врати их Богу као глас Божји је. које су и прекоревали. свештеним службама и свим тајнама Цркве. да ово је испред свих других изузетних дела што дужни смо да обављамо. и траже онога који греши. За то и ми треба да се старамо. и трагају. Штавише пак због тога су трудећи се ходили. и свим јерарсима што са мном су.. Јер добро је неверне привлачити вери. гл. и цели бивали на спасење свих. али сада је оно ретко. и прихватали их. тачније то само проповедање је Јеванђеља. свештенослужитељима кажем. Тога ради не треба чекати их да дођу. 152-154 Исто је и скуп апостола чинио и учио.

и он дужан је да је дела: и та реч није нешто софистицирано и накићено. ка укрепљењу оних што стоје. како би и исправљао и себи корист творио. природу поново подиже. из једноставног и ненакићеног. каже Павле. 9. 1. Бог пак природу поново подижући из онога што природи је дато.сличан је начин глас Божји и Христа је достојан. Јер ни све технике и различите методе нису са природом настале. „Тешко мени“. нити је састављења од речи спољашње умешности. и нека мисли да то је савршенство сваке проповеди и учења и да онима што слушају реч од користи буде и да обавезу испуни.иако је крштавао. који и друга је многа свештена показао дела и чинове. Зато се и оваплоти самом том нашом природом пресаздавајући и преобликујући природу. 16 43 44 218 . исправљању настројења и вођењу ка доброме стању. јер спасао је душу од смрти и покрио мноштво грехова. Кор. него је једноставна и по могућности управљена ка изграђивању душа. Кор. 17 46 1. смиравајући се и не преузносећи се накићеним чиме не бива од користи онима што слушају и обавезу не испуњује. Јак. подизању палих. не хита толико ни да само крштење обави. 20 1. устајању оних што поклекнуше. Он. 1. ка користи за све колико је могуће. као што је написано 43. Кор. „ако не проповедам Јеванђеље“ 44. него су након природе пронађене. И једноставним дакле речима и речима Духа учитељ пре нека учи. 16 45 1. него му претпоставља проповед да више би људи обратио вери и каже: „Јер ме Христос не посла да крштавам. него да проповедам Јеванђеље“ 45 . поновном привођењу оних што удаљише се. 5. јер и Тимотеја и дом Стефанов и многе је друге крстио 46. Из тог разлога и реч учења у Цркви дело је Духа и дато је и неопходно за јерарха.

Али томе много више претпоставља проповед. Зашто? Јер прво
невернога треба обратити у веру па га онда крстити. Крстити може и
свештеник неки, а обраћање је дело учитеља. Али, сада видим, авај, да
свештеници многи и обреде и реч учења божанске проповеди уједно
занемарују, и да истовремено надмено и са неком умишљеношћу
свештенодејствују, мало се молећи и никако не проповедајући, са
величанственошћу предстојећи службом и старајући се о суду света, из
чега се рађају многе борбе и немири, свађе и расправе бескорисне,
штавише штетне. И бавећи се старањем о пропадљивом поседу, а о
духовном животу њих који пре свега су духовни или духовним
животом оних што испод њих су, или истраживању светих писама и
одржавању канона, или другој свештеној акривији што од отаца нам
предата је не помињу ни речи, не старајући се ни о црквама, нити о
стаду Спаситеља нашега. И све то иако Павле говори: „Пазите, дакле,
на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да
напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом“ 47. И то све
када вуци не спремају се да дођу48, него већ ту су. И о приходима и
поседима многе су многих речи, а о небеском благу спасаваних душа
мало је речи. И ни себе не издвајам између њих. Јер мислећи и на своју
корист, и себе и браћу своју жалим. И као што потребно је обавезу
нашу рећи, говорим. И да неопходна нам је обавеза старати се и хитати
да браћу покајању приведемо.

47
48

ДАп. 20, 28
Уп. ДАп. 20, 29

219

14.

Симеона Архиепископа Солунског
О божанској проповеди

1. Најбогопоштованији и најпреподобнији првосвештениче Свете
Цркве Христа Бога нашега на чувеном острву Криту око града
Хандакса
2. Жељно очекивана писма донеше твога богољубља и добивши
њих, препуна љубави, испуних се духовном радошћу. Знам и благодат
твоју због ове три ствари (иако су за нас и нас ради теби написана):
прво, да држећи се смиреноумнога, не престајеш се питати, ти човек у
годинама и речи причасник; друго, да ревност гајиш ка законима
Цркве; треће пак да излечити хиташ оно што не бива по канонском
предању Цркве. То сведочи и показује да оно што акривији пристоји
чиниш по питању доброга и божанског. Отуда се показује да везано за
свештене догмате и Цркву већ држиш оно исправно, и још и на живот
благочестив (и више од тога као што и приличи свештеницима
Христовим) јасно указује. И за нас је то пожељно. И код тебе је чежња
и заједно са њом ревност божанска за најбоље и штавише за Бога и
одвећ све православне догмате његове, чију ни једну квачицу није
дозвољено занемарити. И ако је неко у маломе веран и у многоме ће
веран бити49, а колико тим више и у већем?
3. А оно што говориш о речи учитеља , да не пристаје свима, из
многога је јасно и штавише из самих светих канона, и не само да није
дата лаицима, него ни самим монасима и свештеницима без
епископског подстицаја, те ни самим епископима да уче у земљама које
им не припадају није дата слобода. И кад прочиташ, наћићеш у

49

Уп. Лк. 16, 10

220

канонима, као што већ и знаш, и ни ми тога ради не треба да излажемо
ти их.
4. А опет, да за пастире и свештенике обавезна је божанска реч и
поучавање потребан је захтев од стране Спаситеља и ученика његових,
јасно је из божанског Јеванђеља (које цело је поучавње и проповед и
само тог добра јављање), и из апостолских и отачких списа и
свештених канона. А говорити је било дело Господа, и ученицима и
оцима је послушање и дело пре свих других. То је и дело Очево, каже
Спаситељ50 и семеном божанским га назива 51 и због њега (семена) каже
да дошао је, да посеје реч 52. И Павле каже да проповедати је изнад
свега 53 и „обавеза ми налаже“ виче и „тешко мени ако не проповедам
Јеванђеље“54.
5. Потребна је дакле реч, само, као што је речено, од стране оних
што благодатни дар речи примише. Пошто пак данас најбоље пролази
(и то завишћу онога што од почетка је против нас и због тога што ми не
ревнујемо у доброме и божанскоме) пожељно је и наћи неке што
расправљају око изграђивања браће и понајвише служења речи, од чега
ничега кориснијег нема за душу човекову. Расправљају по правилима: а
по правилима је смерно и духовно, како би се по правилу борили 55. А
то је, по допуштењу Цркве, или пастира свештенога, или свештеника
који томе је посвећен, епископа праведнога, ако је дело управљено ка
изграђивању и посведочено од многих, да не помисли се, када запне,
ово двоје: или да препрека је доброме или зависти покрет.
Уп. Јн. 15, 15
Уп. Лк. 9, 11
52
Уп. Лк. 9, 5
53
Уп. 1. Кор. 1, 17
54
1. Кор. 9, 16
55
Уп. 2. Тим. 2, 5
50
51

221

6. И не само да им је дато, него је од опробавања и просуђивања
многих, како би и онај којем наложено је да говори исправно о светим
догматима говорио и да сувишно не говори, нити из стомака свога,
мислећи да поучава нечем мудријем и новијем, него да из писама
изабира, као што Оци кажу. А потребно је и поштовање поседовати
што долази од живота, од чина, и тога ради Оци шестога сабора
забранише да лаик поучава у цркви, јер потребно је да онај што говори
претходно има и сведочанство живота.
7. Тога ради, по нужди, нити ко пастир будући, нити чина
свештеничкога може да поучава, него нека онај који говори буде из
монашкога реда. А ако нема теквога, нека ни у ком случају то не буде
лаик, него клирик, што печат свештени стекао је, да не би неко од
нестасалих будући праведно чуо ово: „Зар ти, дакле, који учиш друге,
себе не учиш?“56 И онај што печат стече, нека буде или онај што
девствено живи или једне жене човек 57, што у благочестивости и
целомудрености обитава, праведно и у истини и пре свега великом
смиреноумљу, уздржљив у свему, и у јелу, и нека украшен је делима
осталих заповести, и понајвише молитве.
8. А онај што наложено му је да говори, расуђивањем већине и
понајвише свештених лица, нека не преузноси се изнад других и пре
свега оних што свештеничког су достојанства, свештеника кажем и
ђакона, него знајући да под њима је и да наречено стање стекао је. Као
онај коме наложено је да језик буде, нека оно што од учења је Духа
дела, а чина свога нека се држи, као што и Павле поучава, говорећи:

56
57

Рм. 2, 21
Уп. 1. Тим. 3,2; 3,12; Тит. 1, 16

222

„Сваки нека остане у ономе звању у коме је призван“ 58. Тога ради само
нека говори, а ставом и осталим нека обитава у ономе што му приличи,
и нека свештених се лица стиди и претпоставља их себи: јер тако ће
тим пре и по речи бити служитељ речи.
9. А ако има неки од презвитера што не поседује ширину речи, а
благодаћу Божјом својим речима кадар је у мудрости Духа поучавати и
божанско тумачити, и ако то по логосу обавља, а не неразумно само
зарад приказивања себе, пре него несвештено лице њега треба
изабрати. И ако свештеник хоће да говори, он нека ћути као што
приличи и нека свештенике не постиђује. Јер не приличи да ђакон
нешто пре свештника твори 59, тим пре што нижег је реда.
10. А то, и да изабрани монаси у црквама говоре, видео си да од
давнина је и да и данас бива. И да и клирици то чине, то јесте чтечеви
што скромног су живота, након што изаберу их и након што епископ то
дозволи, није забрањено. Јер без дозволе нико не треба да говори, и ни
презвитери без одобрења епископа: јер благодатни дар речи и
поучавање само припада епископима, који апостолску примише
благодат од живога Логоса, што нас ради се оваплоти.
11. А слободњак у сваком случају и онај што печат не стече, или
другобрачни што печат стече, или ко печат стече а није благочестивога
живота, нека ниједан не поучава у цркви. Јер и ако се то негде збило, ја,
како мислим, да канонски је мишљења нисам, јер то не каже ни
шездесетчетврти канон шестога сабора који овако гласи: „Не треба
лаик јавно (пред народом) да држи догматски говор или учи, стичући
тиме себи учитељско достојанство“ и остало. Лаик, пак, који печат
58
59

1. Кор. 7,20
Уп. 1. Вас. Сабора, канон 18.

223

Јер ни говорити не треба просто. него је само од благочестивих. реч која канонска је у Христу и Великој Цркви. а о божанском сведочанству нека насамо одговора на питања. или епископског апостолског достојанства. 7. 12. како ће он у цркви тумачити божанско писмо? 13. због потребе за речју. или још монах. У томе искуство речима и делом треба да има учитељ. Тако. ниједан лаик нека не поучава слободно не примивши печат чтеца или не будући изабран или подстакнут. Нека њима пре допуштено буде да говоре и од стране твоје благочестивости. него на изграђивање верних. и ако су живота смернога и многи сматрају да кадри су обављати поучавања дело. И њих треба укрепљивати исправним догматима и учењима. како мислим. нити их пак подстакни на нешто што не приличи. примивши реч по нашој моћи од нас смерних које питао си. намилији ми. а по канону.свештени не стече. нити је ред да у њега улази пошто печат није стекао. не треба их спречавати. Нека такви од стране твоје љубави и свих свештених мужева не буду достојни спречавања. Отуда мислим да ако у Христу могу говорити. Али 60 61 Уп. нити је он уопште од олтара. Вас. канон 69 224 . Сабора. као што свештени канони кажу 60. праведно размотри – јер и сам од себе поседујеш епископско достојанство – нити надлежне за дело речи у потпуности спречи. нека јавно не поучава. Јер потребно је реда се придржавати. Уп. канон 14. Јер ако не допушта му се да без печата апостолске или пророчке одељке у цркви чита. неко неко надлежан је да говори иако деси се да није свештеник. 5-6. и ако тај осведочено је благочестивога живота. примивши само печат епископски свештени. Тога ради. Сабора. Вас. као што је у канонима и за то предвиђено 61. или је само световни клирик.

14. по дужности у Христу љубљеноме Сину Очевом молити за љубав твоју. Нека благодат Божја увек буде са твојом благочестивошћу 225 . у Христу љубљени.због учитеља лажних није свима дозвољено говорити. као што мислим. по севтим канонима је и Оцима. И ми ћемо се у љубави Светога Духа. усред мука и опасности које су пред нама. пиши увек у љубави и моли се за нас у љубави. Толико о ономе што написао си и. А ти. него само опробаним у вери и животу.

ДОДАТАК ДРУГИ 226 .

било у беседама. предавањима. Они ће касније постати стабилнији кроз непрекидно вежбање у проповеди.Увод Познавање историје и теорије проповеди. тако да представљени буду и сви беседници који су нам оставили писане текстове беседништва. а и да различите епохе и струје буду приказане 227 . у циљу непосредног и личног додира сваког студента са неким од беседничких текстова из прошлости и на тај начин и посредним упознавањем свих са беседничким делом претходних времена. Вежба Историја проповеди а) Прва вежба се односи на познавање историје проповеди од почетка до данас. било у њеном класичном облику. пробних корака ка делу проповеди. За време студија треба да дође и до првих. итд. нити теоријско утемељење не стичу се само слушањем теоријских предавања или проучавањем књига.. Међутим. има за циљ формирање црквеног кадра способног да проповеда реч Божју народу Божјем. у складу са посебним циљем ка којем свака од њих тежи. а у складу са посебним приликама које се јављају било где да се обавља дело поучавања хришћанских истина. као што смо већ више пута нагласили. То по нужди бива на основу узимања узорака. Вежбе делимо на три основне категорије. 1. са амвона у цркви. ни познавање историје до танчина.

Чињенице Ко је писац (аутентично – под знаком питања – плагијат)? 228 . Зарад покривања ова два начина проучавања историје проповеди припремају се два тома „Антологија текстова беседништва“. тежи начин. две ерминевтичке и две празничне. са способностима сваког студента: 1. теме. она најкарактеристичнија. у складу са могућностима и претпоставкама сваког беседника и сваког времена. Изабира се по једна беседа сваког беседника. г) Упоредо сваки студент може да проучава само једног црквеног беседника кроз његово целокупно беседничко дело. Први садржи по један текст сваког Оца и новијег беседника на различите теме. или једну збирку проповеди. Питања садржана у табели нису обавезујућа за предавача. Може их бити више или мање. тј. и. и да уочимо међусобне утицаје и повезаности. Други целокупно беседничко предање на четири теме. епохе. које је могуће само у дидактичким оквирима изборног предмета.колико је то могуће. наравно. Тако се на неки начин проучава површински слој беседничког стваралаштва: беседници. Водич за начин рада у овом првом огледу јесте наниже наведена табела. б) Нешто слично може да се оствари на један сложенији. наравно. у складу са врстом текста и. То пак захтева већи труд и систематичније проучавање. струје. тако што ће теме свих беседника да буду исте како бисмо упоредно могли да посматрамо како је иста тема приказана кроз историју проповеди. Из тога разлога ће само у ретким случајевима доћи и до преклапања тема код тих беседника.

3. једноставан. шта је изучавао... Облик Је ли стварна беседа или разматрање? У коју врсту беседништва може да се уброји (узвишена – свакодневна беседа. свештеник. Садржина Која је тема беседе? Је ли се доследно теми? Које појединачне идеје разрађује? 229 . појединачна. где је деловао. помпезан. је ли био епископ.Који подаци из живота писца су непосредно повезани са беседом (када је живео. народни)? Какав је језик (учен.. прекратка. народни.)? Када и где је произнесена (подаци из беседе или спољашња сведочанства)? 2. мешовита или себи својствена врста)? Која је подела беседе (укратко садржина)? Је ли целовита и доследна у разматрању теме? Користи ли се изрека и како је повезана са беседом? Какав је стил (једноставан. језику или идејама беседника. слово. мирјанин)? Којој целини та беседа припада (низ или збирка беседа. неуједначен)? Колико је беседа дугачка (дугачка. недељна. нормална)? Колико је повезана са ранијим беседницима? Забележите неколико одломака карактеристичних по стилу. реторички. монах.

христоцентричан. користан. симпатичан – придобија ли или одбија слушаоце? Повлачи ли га реторика можда ка претеривањима и тако нарушава садржину? Да ли би та беседа и данас могла да буде прихватива. убедљив. како са становишта облика. мистагошки карактер? Има ли друштвеног садржаја у беседи? Које аргументе користи (библијске. логичке. друштвене)? На чему је нагласак? Тумачи ли одломак из Јеванђеља у вези са интересовањима времена? Какве примере користи? Које врсте? Успешно или не? Да ли је беседник успео да оствари свој циљ? Да ли је поучан. психолошке. тако и у погледу садржине? Шта би могло да буде прихвативо. историјске. шта не и зашто? 230 .Како је повезана са интересовањима тог времена? Која су теолошка настројења приметна у беседи? Употребљава ли се успешно Свето Писмо? Употребљавају ли се успешно Свети Оци? Има ли библијски.

стил. као и сви њени слушаоци и памтимо што и они – немамо дакле пред собом неки текст који читамо за својим радним столом у свакој удобности. обраћање или излагање. Овде приде. То бива зарад обезбеђивања што објективнијег просуђивања и још из методолошких разлога.2. док пратимо проповед. или је можемо чути на телевизији или радију. као што је то у претходној вежби. Пружа нам пак и могућност да просуђујемо. артикулацију. Не заборавимо да текстови беседа у највећем броју случајева нису били у целости произношени. Савремена проповед је жива врста проповеди и не може да се разматра независно од слушалачке публике. покрете. У овом случају проповед може да буде беседа у току божанске литургије. који су објавили проповеди или збирке беседа. њеног састава и рекација. дакле могућност да оценимо лично присуство проповедника на амвону. него су претрпели накнадну обраду и побољшања пре но што би изашли на светло дана. Са тим претпоставкама постаје јасно колико је значајније слушање уживо и просуђивање о једној савременој проповеди. Вежба Савремена проповед а) Из разматрања беседничких текстова у претходној вежби изузмимо живе беседнике. што нам не пружају и проповеди личности које су живеле у претходним вековима. излагање. начин произношења проповеди. тон и уопштено природне аспекте приношења речи Божје слушаоцима. 231 . истовремено је и слушамо. вечерња проповед.

излагање? . покрети.Какаве сте реакције слушалаца приметили током беседе и да ли сте чули коментаре након ње? Што се осталог тиче. образовани људи.Неприкосновено правило у овом вежбању јесте чување имена проповедника у анонимности и избегавање сваког податка који би посредно указивао на његов идентитет. старци.Какав је стил имао? . б) У оквире ове вежбе може да се смести и разматрање мишљења црквеног сабрања о проповеди.Је ли слушалачка публика била различитог састава или једнообразна (деца. војници. Монолошки начин њеног приношења и неретко примећена изолованост проповедника из живота и световних трвења не доприноси томе да беседници исправно процене стварне духовне потребе народа. неписмени. покрети руку? . стил.Пред каквом је слушалачком публиком произнесена проповед (у граду или на селу. артикулација. жене.Какав је био тон његовог гласа. из бележака или је произнесена напамет? . Често је то у проповеди узрок за недостатак било каквог личног елемента повезаног са слушаоцима и било какве 232 . у сеоском или индустријском подручју)? . болесни у болници)? . Тако треба навести: . по аналогији важе питања која смо код претходног вежбања забележили.Какав је био став беседника. Неопходно је пак да назначимо неке детаље. у великој или малој парохији. јер су непосредно повезани са проповеђу и њеним успехом.Беседа је читана из рукописа.

једно читање из Дела Апостолских и једно читање из Јеванђеља. кроз две фазе вежби 1. изабрано из круга недељних читања у току године. Зачала (одељци) се тумаче са историјскофилолошког и практичног аспекта и продубљују се њихова духовна значења. Састављање концепата беседа и слова а) Егзегета стручњак изабран између академских радника Факултета тумачи два одељка из Светог Писма.додирне тачке са њиховим проблемима и интересовањима. Вежба Практично вежбање проповеди а) До примене теоријских начела Омилитке у делу проповедништва долази постепено. А није ни потребно рећи да то у великој мери игра пресудну улогу у успеху проповеди и непосредно утиче на њену плодотворност. те назначују поуке. 3. Стицање сазнања о утисцима и уопштено мишљењима народа о проповеди може се остварити кроз појединачне личне контакте студената или путем попуњавања једне анкете која би на прикладан начин била уручена слушаоцима. Сав посао се обавља по налогу и под вођством неког од академских радника Факултета који је специјалиста за питања социологије религије и статистике. Обрада одговора и извлачење закључака обавиће се уз помоћ метода савремене статистике. све у складу са оним што смо навише 233 .

који су неопходни за прве кораке у проповедништву. Опет ће сваки студент припремити свој нацрт слова. Упоредно проучавање и разговор о сваком од предложених концепата помоћи ће да се уоче предности и мане сваког рада и да се потраже бољи начини за излагање беседничког свештеног материјала. најбоље о једној етичкој или догматској и једној празничној теми. Састављање и произношење беседе или слова Проповед се одвија у универзитетском храму од стране студента четврте године у оквирима вежби из Литургике – Омилитике. које су програмом факултета предвиђене сваког четвртка. Приликом расподеле тема настоји се да представљене буду све врсте проповеди и најкарактеристичније теме и то на савремен и подстицајан начин. јер треба избегавати ослањање на постојеће проповедничке 234 .који се изабирају из свакодневних чтенија. било којој теми. До превасходног избора недељних читања долази због њихове непосредне практичне корисности и због постојања посебних беседничких приручника везаних за њих.написали везано за беседничко тумачење Светог Писма. Тако на теме одломака . који ће се опет заједнички разматрати у посебно време. Почевши од те припреме – која нам је понуђена као већ спремна уместо да је насамо припремамо – студенти ће саставити концепт „аналитичке“ и „синтетичке“ беседе на тему сваког од два читања. 2. б) На сличан начин се заједнички прикупља беседнички материјал зарад састављања слова о некој. од 8 до 10 пре подне и њој присуствују студенти свих година.

235 . будући да и припрема и састављање и произношење беседе бивају уприличени искључиво од стране сад већ доста зрелог студента. а након договора са Архијерејима оближњих епархија. етичке. прво засноване на јеванђелским темама. На вољу студената се остаља даље евентулано увежбавање у проповеди пред сад већ природном слушалачком публиком.настају ниже и више беседе. Следе слова на празничне. а затим на темама из Дела Апостолских. Разговор и расуђивање које следи имају за циљ да оцене труд и подстакну трагање за начинима да се проповедничко дело побољша. догматске или литургичке теме. Оквири самосталног рада су овде много шири.приручнике и студентима пружати прилика за продубљивање и упознавање и са другим библијским текстовима осим уобичајних недељних и празничних чтенија .

стр.БИБЛИОГРАФИЈА 1.. 236 . (ἐν Ἀθήναις 1841. 10. (μ η τ ρ ο π.Θ. Ὁ ἀκροατὴς καὶ τὸ κήρυγμα (ἀδημοσίευτο).Ε. Ρητορικὴ ἐκ τῶν ἐνδοξότερων τεχνογράφων ἀρχαίων καὶ νεωτέρων ἐρανισθεῖσα καὶ συνταχθεῖσα. Στοιχειώδης Ρητορική πρ ὸ ς χρήσιν ῶν τ σπουδαζόντων. Ἐγχειρίδιον τῆς τοῦ Ἰεροῦ ἄμβωνος ῥητορικῆς. Θεσσαλονίκη 1979. Потпунију грчку омилитичку библиографију припремамо за издавање ускоро.. ἐρανισθεῖσα ἐξ ἀρχαίων καὶ νεωτέρων συγγραφέων. Ἀποστολίδου Ἔλλης.Σ. Α' Τριώδιο. Омилитички приручници и студије У библиогарфији се наводе само дела на грчком језику. Ὀδηγίαι διὰ τὸ σύγχρονον κήρυγμα. Ἀθήνησι 1856). Атина 1976. Γαλάνη Ἐ μμαν. ἐν Παρισίοις 1813. Βάμβα Νεοφ. Ἡ σχέση τοῦ θεῖου κηρύγματος μὲ τὴ λειτουργικὴ περίοδο τῆς Ἐκκλησίας. Βεργωτή Γεωργ. Ἀθήνησι 1876. Τὸ ὀρθόδοξον κήρυγμα. Θεσσαλονίκη 1993. Θεσσαλονίκη 1992. Ἡ Θεοτόκος καὶ τὸ κήρυγμα. Μαθήματα ἐκκλησιαστικῆς Ρητορικῆς ἤ Ὁμιλητικῆς (=Лекције црквене Реторике или Омилитике). Βοήθημα γιὰ τοὺς σπουδαστὲς τῆ ς Α. 322-347.. συντεθεῖσα χάριν τῆς ἑλληνικῆς νεολαίας. 6. 9. Κωνσταντινούπολις 1935. «Ἀπὸ τὴν Γέννηση μέχρι τὴν Πεντηκοστή». Βιέννη 1815. 3. Ἀθῆναι 1851. Ἀραμπατζόγλου Γεν. Ἀναστασίου Ἰωάν. 15-18. 1.. Βακάρου Δημ.. Евангелос Теодору у својој недавно објављеној књизи. Ἀθῆναι 1929. 2. Од грчких издања помињу се само она која су објављена у целини или као сепарати. Θεσσαλονίκη 1975. σελ. Друга страна издања наводи проф.. Ὁμιλητική. 8. 4. Ρητορικὴ τέχνη. Ἡ τέχνη τῆς ὁμιλίας. Βαρδαλάχου Κωνστ.Ἡλ ιουπόλεως).

Δημοπούλου Γεωργ.. 17. Ἀθῆναι 1973. Ὁ εὔρυθμος πατερικός λόγος εἰς τὴν ἱστορικήν τοῦ ἐξέλιξιν. Θεολογία καὶ κήρυγμα (ἀδημοσίευτο). Τετρακτύς. 19. ἐν Ἀθῆναις 1933.. Δημάρατου Φ. Ἀθῆναι 1973. Δούκα Νεοφ. Γουσίδου Ἀλεξ.. Περὶ λόγου. Ἀθῆναι 1968. Συνοπτική θεώρησις τῆς χριστιανικῆς Ὁμιλητικῆς. Τὸ κήρυγμα ἰε ς τὴν μαθητιώσαν νεολαίαν καὶ πρὸς τοὺς ἐ ργαζόμενους νέους. Κατήχησις καὶ κήρυγμα (ἀδημοσίευτο). Ἀλεξάνδρεια 1922. Γενική Διεύθυνσις Ἐκκλησιαστικής Ἐκπαιδεύσεως. σελ. 26.. Τὸ κήρυγμα τῆς Ὀ ρθοδόξου Καθολικής Ἐκκλησίας. 18. Ζάγκα Ἀ ριστοδ. Μεταφυ σική.. «Γ' Συνέδριον Ἱεροκηρύκων τῆς Ἐκκλησίας τῆς Ἑλλάδος 4 -6 Ὀκτωβρίου 1967. Ὁ Νικηφόρος Θεοτόκης ὡς φυσικός ἐπιστήμων καὶ ἐκκλησιαστικός ρήτωρ.. 23. 137-155. 237 . ἐν Αἰγίνη 1834. Πράξις κατὰ συντομίαν εἰς τᾶς ρητορικᾶς ἐρμηνείας. Ἐξάρχου Βασιλ. Ἐνετίησι 1759. Ὁμιλητική (πολυγραφημένη). Α' Ἐν τῷ κηρυκτικώ έργω.. 24. 15. Σάμου. Ὁ χαρακτήρ τοῦ θεῖου κηρύγματος ἐν τῆ Ὀρθοδόξω Ἐκκλησία. ΜελετίουἈθηνῶν περί τοῦ πως δεῖ ὁμιλίαν συγγράφειν. Ἀθῆναι 1963. Δελεγκα Γεωργ. 20. Ἡ ἀρχῆ τῆς ἐξατομικεύσεως ἐν τῷ ἐκκλησιαστικῶ ἔργω τῆς χριστιανικῆς μορφώσεως. 22.. Λογική. Ζωγράφου Παρασκ. Θεσσαλονίκη 1969.. Εἰρηναῖου μητροπ. Ἡ Ὁμιλητική ἐν Ἑλλάδι κατὰ τὸν 19ον αἰώνα ὑπὸ τὸ πρίσμα τῆς «Θεανδρικῆς ἀρχῆς». Δαμωδοῦ Βικεντ. Ἀθῆναι 1957. 21.. Δρίτσα Δημ. Ἡθικῆ. Ἀθῆναι 1986. 25.. Τέχνη ρητορικὴ. Ὁ Ἡλίας Μηνιάτης ὡς Ἱ εροκήρυξ. Θεσσαλονίκη 1972. Εἰσηγήσεις». ἐν Πέστη τῆς Ουγγαρίας 1815. Θεσσαλονίκη 1970.11.ἤτοι Ῥητορική. Δυοβουνιώτου Κωνστ. Ἀθῆναι 1964.

33. Ἀ θῆναι 1960. 39. Εἰσαγωγὴ εἰς τήν Ὁμιλητικὴν ἢ Ἐκκλησιαστικὴν Ρητορικήν.. Μαθήματα Ἐκκλησιαστικής Ρητορικῆς ἢ Ὁμιλητικῆς.. Ἀπομύθευσις καὶ κήρυγμα (ἀδημοσίευτο).. Ἀθῆναι 1957. Το κήρυγμα Ἰωάννου τοῦ Προδρόμου. Βενετία 1786. Ὁ προσωπικὸς χαρακτὴρ τοῦ θεῖου κη ρύγματος. Ἡ νοσταλγία τοῦ λειτουργικοῦ κηρύγματος παρά τοῖς ἐτεροδόξοις. 238 . ἐν Ἀθῆναις 1976.. 37. Ἀθῆναι 1960. Περί ἐπιστολικῶ ν τύπων. ἐν Ἀθῆναις 1959. Κορακίδη Ἀλεξ. Φραγκίσκος Σκούφος . 43. 35. Κήρυγμα καὶ λατρεία.. Τό κήρυγμαὡς μονόλογος ἐ ν διαλόγῳ Θεσσαλονίκη 1976. Τύποι ἐπιστολῶν. ἐν Ἱεροσολύμοις 1869. Ἀθῆναι 1933. Ἡ ἀγωγή τοῦ λόγου. Ἀθῆνα 1994. Ἔκθεσις κανόνων ρητορικῶν ἱεροκήρυξι μάλιστα συμβαλλομένων. 36. Θεοδώρου Ε ὐαγγ.. Κορνηλίου Ἰωασαφ.27. Ἐ ν οἷς προσετέθησαν καὶ ἐτέρων διδασκάλων ἐπιστολαί καὶ Ἀφθονίου προγυμνάσματα.. Θεοφίλου περί ρητορικῆς ἐκθέσεως. ἐν Μοσχοπόλει 1774.Ἡ παρ' ἡμῖν ἐ κκλησιαστικὴ ρητορεία. 40. Τό ὀ ρθόδοξον λειτουργικόν ἢ μυσταγωγικόν κήρυγμα. Ἀ θῆναι 1935. Κούρκουλα Κωνστ. 45.. ἐν Ἀθῆναις 1923. Ἰωαννίδου Βεν. Καλογερᾶ Μακαρ. 38.Γεράσιμος Ἰ αννούλης. Κορναράκη Ἰωάν.. Ἀθῆναι 1966... 32. 34. Ἀθῆναι 1971. 44. Κουϊμουτσοπούλου Δημ. Ἐνετίησι 1755. Ρητορεία τών Ελλήνων τῆς Ἐκκλησίας Πατέρων. Ἐνετίησι 1788. Κορυδαλέως Θεοφ. Ἐγχειρίδιον ρητορικόν περὶ τοῦ ἐξυφαίνειν διδαχᾶς. Ρητορική. ἢ τε περὶ ρητορικῆς. ἐν Βιέννη 1912.Ἡ θεωρία τοῦ κηρύγματος κατὰ τοῦς χρόνους τῆς Τουρκοκρατίας. Καραβιδοπούλου Ἰωάν. Κομμητά Στεφ. Καραντινοῦ Σωκρ.

Περίληψις τῆς ἐκκλησιαστικής Ρητορικῆς (λιθογραφημένο).. Ἡ γαλλική ἐπανάσταση στὸ λαϊκὸ κήρυγμα τοῦ ΙΘ' αιώνα.Μαξίμου Μαργουνίου «Περί τοῦ τρόπου τῆς διδαχῆς» (ἀνέκδοτος ἐπιστολή). Μενούνου Ἰ ωάν. 56. τ. Λευκές χώρες. 164 έξ. Παπαβασιλοποῦλου.. Μακράκη Μιχ. σελ. Ματσούκα Νικ.. τὴν τηλεόραση. Ἀθῆναι 1924. ἐκ τοῦ λατινικοῦ Ἀ. Τό κήρυγμα τοῦ θεῖου λόγου εἰς τ ὰ Ἐπτάνησα ἀπὸ τοῦ ΙΣΤ' μέχρι τοῦ ΙΘ' αἰώνος. Μεταλληνοῦ Γεωργ.. ἐν Ἀθῆναις 1969. Ἀθῆναι 1957. Θεσσαλονίκη 1975. Κωστάκη Γεωργ. 53. Κουρνούτου Γ. Τό κήρυγμα στ ὴ ν βιομηχανικὴ κοινωνία (ἀδημοσίευτο). τὸν κινηματογράφο καὶ τὸ θέατρο. Ἀθῆναι 1955. Κυριαζοπούλου Σ. Ἀθῆναι 1974. Ἀθῆνα 1979. Λόγιοι τῆ ς Τουρκοκρατίας. Ἡ ἀνέκδοτος Ὁμιλητική τοῦ Γερασίμου Βλάχου.. Κοσμᾶ τοῦ Αἰτωλοῦ. τὸ ραδιόφωνο.. 52. Τὸ λειτουργικόν κήρυγμα ἐν ῆ τ Ὀ ρθοδόξω Ἐκκλησία. Αἱ περί θεῖου κηρύγματος ἰδέαι τοῦ Μεγάλου Βασιλεῖου. Νέα μορφή λόγου στὰ Εὐαγγέλια τῆ ς Κυριακῆς γιὰ τὸν ἄμβωνα. 60. Οἱ κυριώτεροι ὁρισμοὶ καὶ κανόνες τῆς ἐκκλησιαστικῆ ς Ρητορικῆς. τοῦ Ἀφθονίου «Ρητορική λευχειμονοῦσα» μετάφρ. Λιαλιαμπή Παντ. Ὁ χαρακτῆρ καὶ τὸ περιεχόμενον τοῦ ἀποστολικοῦ κηρύγματος. Θεσσαλονίκη 1964. ἐν Ἀθῆναις 1908. 239 . 51. Ἀθῆναι 1960. 57. Διδαχὲ ς (καὶ βιογραφία). Παθολογία τοῦ λόγου. Ἀθῆναι 1960. Θεσσαλονίκη 1974. Β'.. Δόγμα καί ἦθος στὸ κήρυγμα. Ἀθῆνα 1987.. Ἀθῆναι 1958. Τό κήρυγμαἰς ετὸ Σχολεῖον καὶ τᾶς μαθητικᾶς λειτουργίας (ἀδημοσίευτο). 58. 54. 55. Μεσολωρᾶ Ἰωάν..

Εἰσαγωγικός εἰς τήν ἐκκλησιαστικήν Ρητορικήν λόγος. Ἀθῆναι 1857. Μωραΐτου Δημ. Θεσσαλονίκη 1958. Θεσσαλονίκη 1947. Παμπούκη Χρήστ.. Θεσσαλονίκη ἄ. Ὁμιλία καὶ λόγος. ἐν Ἀθῆναις 1866. Οἰκονόμου Κωνστ. 73. τοῦ ἐξ Οἰκονόμων. Περὶ προφορικοῦ λόγου καὶ ρητορικῆς. Ἀθῆναι 1991. Ὁδηγὸς Ὁμιλητικῆς καὶ Ρητορικῆς. Νικήτα Κλεοβ. 65.. Ἀθῆναι ἄ. 75. ἐ ν Κωνσταντινουπόλει 1878. Τέχνης ρητορικῆς βιβλία γ'. Ἀθῆναι 1933. ἐν Ἀθήναις 1883. 66. Ἀθῆναι 1961. Ἀθῆναι 1958. 68. Ἀθήνησι 1877..ἔ. Μιχαηλίδη Γρηγ. 74.61. Μποροβίλου Γεωργ. Πεζογραφική καλλιλογίαἤ τοι Ρητορικὴ ἢ ρητορεία.. Ἀθῆνα 1979. Οἱ Ἱεροκήρυκες τῆς Μεγάλης Ἐκκλησίας κατὰ τοὺς ΙΗ' καὶ ΙΘ' αἰω. Τὸ κήρυγμα ἐν τῇ Ανατολῇ κατὰ τὸν χρυσοῦν αἰώνα τῆς Ἐκκλησίας καὶ μέχρι τῶν χρόνων τοῦ Ἰ.ἔ. Ἱστορικὴ ἐπισκόπησις. 67.Ἐμφάνισις κα ὶ καθιέρωσις τοῦ ὅρου Ἱεροκήρυξ. Ἀθῆναι 1961. Περί ῦτοἀ πογευματινού κηρύγματος (ἀδημοσίευτο). Μυρὰτ Δημ. 1813. 62.. Σημειώσεις Ὁμιλητικῆς (πολυγραφημένο).. Τὸ περιεχόμενον τοῦ ἐκκλησιαστικοῦ κηρύγματος καὶ οἱ προσδιορίζοντες αὐτὸ παράγοντες. Ἑπίτομος Ὁμιλητική. Χρυσοστόμου.. 240 . Ἡ ἀγωγὴ τοῦ λόγου. Ἱστορία τῆς χριστιανικῆς ρητορείας (λιθογραφημένο). Περί ρητορείας τῆς ἀγίας Γραφής. Βιέννη. Μπαρδάκου Παντ. Μοσχάκη Ἰγν.. Τό σύγχρονον κήρυγμα καὶ ἡ κατήχησις. Γρηγόριος ὁ Ναζιανζηνός ὡ ς ρήτωρ ἐκκλησιαστικός. Ἐπιτομὴ Ρητορικῆς μετὰ τῆς ἐφαρμογῆς αὐτῆς..

89. «Γ ' Συνέδριον Ἱεροκηρύκων τῆς Ἐκκλησίας τῆς Ἑλλάδος 4-6 Ὀκτωβρίου 1967.. ἐν Ἀθήναις 1926. Προϋποθέσεις καὶ στόχοι τοῦ κηρύγματος χθὲς καὶ σήμερα. Στογιάννου Βασιλ. Παπαμιχαήλ Γρηγ. Θεσσαλονίκη 1993. Πρακτικαὶ ὁδηγίαι καὶ ὑποθήκαι διὰ τὸν κήρυκα τοῦ θεῖου λόγου. 83. Παπαγιάννη Κωνστ. Ἀθῆναι ἄ. σελ.. Ἀθῆναι 1898. Ρητορικὴ τέχνη. 86. Ἀθῆναι 1968. σελ. Τέχνη Ρητορικὴς. Ἡ παραβολὴ τοῦ Τελώνου καὶ Φαρισαίου εἰ ς τὴν ἑλληνικὴν πατερικὴν παράδοσιν. Θεσσαλονίκη 1986. 90. Θεσσαλονίκη 1974.77. Σκούφου Φραγκ. Συγχρονισμὸς τοῦ θεῖου κηρύγματος καὶ προσαρμογὴ εἰς τὸ ἀκροατήριον.. Πρόλογος (ἱστορία τοῦ κηρύγματος) στὸ βιβλίο τοῦ Καλλινίκου Κωνστ.ἔ.. 101-117. Ἡ Παλαιὰ Διαθήκη καὶ τὸ κήρυγμα.. Ἀθῆναι 1948. Σκρέττα Νίκοδ. Ρητορικὴ. Ρώση Ζήκου. 85. Εἰσηγήσεις». Παπανικολάου Κωνστ.. Λόγος ἰσαγωγικὸς ε εἰ ς τὸ μάθημα τῆς Ὁμιλητικῆς. 241 . 91... Πανταζῆ Μιλτ. Ἡ Ὁμιλία. Ἡ τῆς Ρητορικῆς διδασκαλία πρὸς τὴν νεωτέραν ἡμῶν ρητορείαν καὶ τὸν νεώτερον λόγον.. ἐν Κωνσταντινουπόλει 1888. Ἐκκλησιαστικὴ Ρητορικη.. 88. Ζάκυνθος 1862. Πρακτικαὶ ὁμιλίαι εἰς τὰ Κυριακὰ Εὐαγγέλια. Παρασκευαΐδου Θεολ. Παπαδοπούλου Φιλίπ.. ζ'-λα'. Αἰσθητική. ἐν Ἀθήναις 1867. 79. Νεοελληνικὴ καλολογία-Αἰσθητικὴ τοῦ λόγου. Ἀθῆναι 1952 (Ἀθῆναι 19642). ἐν Ἀθῆναις 1926. Ἑνετίησι 1681.. Περὶ Ρητορικῆς ὡς κλάδου τῆς φιλολογίας. Θεσσαλονίκη 1980. 82. 84.. Ἀθῆναι 1930. Σταματέλου Ν. 81. Παπανούτσου Εὐαγγ. Ἀθῆναι 1899. Αἱ ἁγιογραφικαὶ περικοπαὶ καὶ τὸ κήρυγμα. 87. Κήρυγμα εἰς μνήμην ἁγίων. Παρασκευοπούλου Λέων. Θεσσαλονίκη 1970.

242 . σελ. 110. Μαθήματα ἐκκλησιαστικῆς Ρητορικῆς.. «Λειτουργικά θέματα» Γ'.. Τσάτσου Κωνστ. Μηνιάτης. Θεσσαλονίκη 1977. «Λειτουργικά θέματα» Γ '. τοῦ προηγουμένου). Θεσσαλονίκη 1977. Ἀθῆναι 1933. Περὶ θεῖου κηρύγματος.. Συμεὼν ἀρχιεπισκόπου Θεσσαλονίκης. Βοστώνη 1952 (Θεσσαλονίκη 19672).. Τσανανᾶ Γεωργ. Ὁμιλητικῆς πρόχειρα ὑποδείγματα (ἐπηυξημένη β' ἔκδ. 39-52. ἐν Ἀθήναις 1924. Ὁμιλητικὴ ἢ ἱστορία καὶ θεωρία τοῦ κηρύγματος (ἐπηυξημένη β' ἔκδ. 103.ἔ.. Τατάκη Βασιλ. Ἀθῆναι 1950 καὶ 1976. 97. Ἀθῆναι 1953. Θεσσαλονίκη 1965 (β' ἔκδ. Πρόχειρα ὑποδείγματα ἐκκλησιαστικῆς Ρητορικῆς. σελ. Ἀθῆναι ἄ. Κυριακοδρόμια καὶ κήρυγμα. Ὁμιλητικὴ. «Ἠ θικολογία» καὶ ἠθικὴ στὸ κήρυγμα. τεῦχος Β'. Ὁ σύγχρονος εὐαγγελισμός τῶν πιστῶν. Ἀθῆναι 1968. Ὁ λόγος τοῦ Θεοῦ ἐν τῇ θεῖα λατρείᾳ.. Βυζαντιναὶ λειτουργικαὶ «Κατηχήσεις».. 119-136. 111. Φραγκούλα Ί ω ά ν. «Λειτουργικὰ θέματα» Γ'. Θεσσαλονίκη 1968 (19752). σελ. τοῦ προηγουμένου). Νεοελληνικὴ ρητορεία. Ἰωάννης ὁ Χρυσόστομος ὡς Ἱεροκήρυξ. Φουντούλη Ἰωάν. Περὶ ρητορικῆς. Θεσσαλονίκη 1975. 95. Θεσσαλονίκη 1977. Θεσσαλονίκη 1977. Τό θεῖον κήρυγμα εἰς τὸν σταυρόν. 102. Θεσσαλονίκη 1975. 39-66). 104. Θεοτόκης. Σκούφος. Τράμπα Σωτηρ. Τρεμπέλα Πάναγ. Θεωρία τοῦ κηρύγματος (πολυγραφημένο). 96. Φραγκιδάκη Ἰωάν. Θεσσαλονίκη 1977. σελ. ἐν «Λειτουργικὰ θέματα» Α'.Κήρυγμα ἐπὶ θαυμάτων. Ὁμιλητικὴ ἢ θεωρία τοῦ κηρύγματος. 53-74. Ἀθῆναι 1928. Ἀθῆναι 1924.. 21-37. Βούλγαρης. «Γ ' Συνέδριον Ἱεροκηρύκων τῆς Ἐκκλησίας τῆς Ἑλλάδος 4-6 Ὀκτωβρίου 1967. σελ. Θεσσαλονίκη 1968. Παράδοσις καὶ ἀνανέωσις εἰς τὸ κήρυγμα. Εἰσηγήσεις». Ἀθῆναι 1955.

Φιλόθεου Κόκκινου. τ. Migne PG 87. (μητροπ. Migne PG 28. 4. Migne PG 107. а) ЗБРИКЕ НЕДЕЉНИХ И ПРАЗНИЧНИХ ПРОПОВЕДИ (ИЗБОР) Светоотачке збирке омилија 1. Ρητορικὰ δοκίμια. Θεοφάνους Κεραμέως. Migne PG 120 καὶ Εὐστρατιάδου Σωφρ. 2.. Migne PG 105. 243 .. Ἀθῆναι 1927. 15. 16. Α' και Β'. 113. Ρόδος 1970. 5. Ἀθανασίου Ἀλεξανδρείας (νόθα).. Γερμανοῦ Α' Κωνσταντινουπόλεως. Φωτιάδου Π. Διονυσίου ἢ Λογγίνου «Περὶ ὕψους».112.. Φωτίου Κωνσταντινουπόλεως. Migne PG 96. Λέοντος τοῦ Σοφοῦ. Νικήτα Δαβὶδ Παφλαγώνος.Τεργέστη 1903. Ἀνδρέου Κρήτης. Ἀλεξάνδρεια 1954. Migne PG 97. 14. Ι. Migne PG 85. Ὁ θεσμὸς τῶν ἱεροκηρύκων ἐν τῇ Ἐκκλησίᾳ τῆς Ἑλλάδος. 9 Ἰωάννου τοῦ Δαμασκηνοῦ. 8. Migne PG 154 καὶ Ψευτογκᾶ Βασ.. Migne PG 100. Βασιλείου Σελευκείας. 11. 6. Γερμανοῦ Β' Κωνσταντινουπόλεως. Ἰωάννου τοῦ Ξιφιλίνου. Χατζηνικολάου Νίκολ. Ἀθῆναι 1861. Γεωργίου Νικομήδειας. Θεσσαλονίκη 1979. 3. Migne PG 132. 10.. Migne PG 98. Migne PG 102 καὶ Ἀριστάρχου Σ. Ἰωάννου τοῦ Χρυσοστόμου (ἀμφιβαλλόμενα καὶ νόθα). Πρόκλου Κωνσταντινουπόλεως. Γρηγορίου Θεσσαλονίκης τοῦ Παλαμᾶ Migne PG 150 καὶ Οἰκονόμου Σοφ. Σωφρονίου Ἰεροσολύμων. 12. έν Κωνσταντινουπόλει 1900 καὶ Λαούρδα Βασ. Migne PG 140. Migne PG 50-64. 114. 13. Ψήμα Εὐαγγ. Ἐρμουπόλεως).. Θεσσαλονίκη 1959. 7. 2. τ. 17. Migne PG 65.

Ἡ χαρμολύπη τοῦ σταυροῦ.. Ἀ ναγνώστου Νικοδ. «Ἐν ὀλίγοις». Ὀρθοδοξίας μηνύματα. Ἀθῆναι 1978. Ἀθῆναι 1955. Τὸ Κυριακόν. Ἀθῆναι 1920. 6. 11. Ἀγουρίδου Σάβ. Κηρύγματα εἰς τὰς Κυριακὰς τοῦ ἐνιαυτοῦ. Ἡ Ἐκκλησία ἀπὸ ραδιοφώνου. Λαγκαδά). Ὁμιλίαι πρὸς τὴν νεολαίαν. Ἀβαγιανοῦ Χρυσ. 244 . Βακάρου Δημ. Λόγοι εἰς τὰς δεσποτικὰς καὶ θεομητορικὰς ἐορτὰς καὶ μνήμας ἁγίων. Μυτιλήνη 1968. 13. (μητροπ. Ἀθῆναι 1971. 3.. Δεσποτικαὶ ἐορταὶ καὶ μνῆμαι ἁγίων. Ἀναστασιάδου Γερμ. Μυτιλήνη 1995.. Σύντομα γραπτђа κηρύγματα στὰ Εὐαγγέλια τῶν Κυριακῶν. Ἀθῆναι 1949. Σχεδιάσματα ὁμιλιῶν εἰς τὰς ἐορτὰς τοῦ ἔνιαυτοῦ.. π ρ. Ἀθῆναι 1973. Ἀθῆναι 1937. 5. Α'. Ἔτος Α' 1948. Καλαβρύτων). πρ. Ἀτέση Βασ.Ἀπὸ τὴ Γέννηση μέχρι τὴ ν Πεντηκοστή. Ἀποστολικῆς Διακονίας Ἐκκλησίας Ἑλλάδος. Κυριακά λόγια Α'. 1 καὶ 2. Ἀθῆναι 1970. (μ η τ ρ ο π.б) Новије збирке омилија 1. Θεσσαλονίκη 1977. 2. 8. 12. τ. Ἐρμηνευτικοὶ μελέται καὶ ἠθικαὶ ὁμιλίαι τῶν Κυριακὼν ὅλου τοῦ ἔτους καὶ δώδεκα μεγάλων ἐορτῶν. 1927. Ἀποστολοπούλου Ἀδαμ. Μπροστά στο μυστήριο τοϋ σταυρού. 9.. Ἐκκλησιαστικοὶ λόγοι καὶ ὁμιλίαι. ἈναστασίουΤιμοθ. Ἀπ' τὴ φάτνη ὡς τὸ μνημείο τὸ κενό. Μυτιλήνη 1972. τ. (μητροπ. Ἀξιωτάκης Ἀνδρ. Ἐορτολόγιον. Ἑλληνορθόδοξοι ἀντίλαλοι. Θεσσαλονίκη 1979. Χίος 1971. Λ ή μ ν ο υ)..

26. 245 . Λόγοι. 24. Βασιλείου ἀρχιεπ. Σμύρνη 1886. Α'. Βασιλοπούλου Χαραλ. Βιτάλη Φίλαρ. Ἀθῆναι 19672. ἐν Πειραιεῖ 1873. 1887. 16. Ἐξήγησις τοῦ ἱεροῦ Εὐαγγελίου τῶν Κυριακῶν καὶ τῶν ἐπισήμων ἐορτῶν. Ὁμιλίαι εἰς τὰς εὐαγγελικὰς περικοπὰς τῶν ἐπισημότερων ἐορτῶν καὶ εἰς τοὺς βίους τῶν κατ' αὐτὰς πανηγυριζομένων ἁγίων. Ἀθῆναι 1967.. 1904. Ἀθῆναι 1902. (μητρ. 1 καὶ 2.. Μηνύματα ἀπὸ τὴν ἑβδομάδα τοῦ πάθους. 1-4... Ἀθῆναι 1967. 19. τ. 1934. 18. Λόγοι ἐκκλησιαστικοὶ ὀκτὼ ἐκφωνηθέντες ἐν τοῖς τῶν Πατρῶν ἐνοριακοῖς ναοῖς. Κηρύγματα εἰς τὰ Εὐαγγέλια. 2. Ρήματα ζωῆς αἰωνίου. Β'. Θεσσαλονίκη 1980. τ.. Βλαχοπούλου Ἠλ. Ὁμιλίαι εἰς τοὺς Ἀποστόλους καὶ τὰ Εὐαγγέλια τῶν Κυριακῶν. Κερατσίνιον 1951. Χριστιανικὲς διδαχές. τ. Ἀθῆναι 1896. Τὰ μυστικὰ τῆς εὐτυχίας. Πάτραι 1885. Λόγοι ἐκφωνηθέντες ἐ ν τοῖς ἐνοριακοῖς ναοῖς Πειραιῶς.14. 1897.. Α'.. Ἀθῆναι 1929. 25. τ. Ἀθῆναι 1960. Τὰ μυστικὰ τῆς εὐτυχίας. Ἀθῆναι 1882. 15. Σμύρνης. Κατερίνη 1985.–Μητροπούλου Ἱ ερ. 23. Βλαχοπούλου Ἠλ. τ. 1938. τ. Βουτςᾶ Γερμ. Βλάχου Ἱεροθ. Λόγοι ἐπὶ τῶν ἐορτῶν καὶ τῶν μνημῶν τῶν ἁγίων. Ἀθῆναι 1929. Λόγοι ἐκκλησιαστικοὶ έκφωνηθέντες έν διαφοροῖς ἐνοριακοῖς ναοῖς. τεῦχος γ'. 100 κηρύγματα ἐπὶ ταῖς ἐορταῖς. Κηρύγματα ἰε ς τοὺς Ἀποστόλους. 21. Ἀθῆναι 19702 (19733). Ζιχνών και Νευροκοπίου/Πατρών). Ὁμιλίαι εἰς τὰ Εὐαγγέλια καὶ τοὺς Ἀποστόλους ὅ λων τῶν Κυριακῶν.. Γαλανοῦ Μιχ. 1 καὶ 2. Βαλληνδρᾶ Νικοδ. Βεργωτῆ Γεωργ. «Ἐόρτια μηνήματα». τ. Κηρύγματα εἰ ς τὰ Εὐαγγέλια τῶν Κυριακῶν. Ὁμιλίαι ἓξ εἰς τὸ Πάτερ ἡμῶν. Ἀθῆναι 1898. Ὀσμὴ γνώσεως.

Πέτρας). Γλυκᾶ Νίκη φ. Ἐνιαυτὸς Κυρίου. Βενετία 1851. Ἐρμουπόλεως). Ἡ θ. 44. (μητροπ. Λόγοι ἐπιτάφιοι καὶ πανηγυρικοί. πρ. Πριγκηποννήσων. 40. Ἀθῆναι 1915. (μητροπ. (19692). Ἀθῆναι 1972.. 38. Γεωργούλη Ἀναστ. Ρήματα ζωής. 31. Περιστατικὰ κηρύγματα. Σχόλια ὰστ Εὐαγγέλια τῆς Κυριακῆς. 43. Ἀθῆναι 19702. 37. Θεσσαλονίκη 1969. Ἀθῆναι ἄ. Κωνσταντινούπολις 1886. Ζωγραφίδου Τίτου (μητροπ.30. Ἐθνικοθρησκευτικὸν Κυριακοδρόμιον. (μητροπ. Νέα Ὑόρκη 1919. Μηθύμνης). Δημητρίου Ὑ ακ. Εὐαγγελινίδου Νικολ. Ἐρμηνευτικαὶ ὁμιλίαι ἐπὶ τοῦ Συμβόλου. Ζάγκα Ἀ ριστοδ. 3. λατρεία εἰς 48 πρακτικὰς ομιλίας. Γρηγοριάδη Κωνστ.. Δαρλάκου Ἀντων.. Ἀθῆναι 1974. Β'. 36. Γκούμα Γερμ. Ἑνετία 1777. 46. Ἠλείας). Μικρὸν Κυριακοδρόμιον. Ἀθῆναι 1924. Ὁμιλίες πάνω στὶς κυριακάτικες εὐαγγελικὲς περικοπές. Ζαχαρή Λάμπρ. 32. Ἀθῆναι 1993. Ἀλεξάνδρεια 1933.. Τὰ λόγια σου μελέτη μον. Βόλος 1914. Θησαυρὸ ς μετὰ προσθήκης ἐν τῷ τέλει ἑτέρων ἑπτὰ λόγων ψυχωφελεστάτων καὶ ἐξηγήσεως τῷ Πάτερ ἡμῶν. Ἡ συνάντησις. 35. Τὸ φῶς τοῦ κόσμου. Ἐντρυφήματα καὶ ἀπηχήματα τῆς δοξασθείσης Ἑλλάδος. Ἀδριανουπόλεως. τ.. Ἀθῆναι 1960. 45. Δαμασκηνοῦ ὑποδιακόνου καὶ Στουδίτου τοῦ Θεσσαλονικέως. 41. Φῶς καὶ ζωή. Διονυσίου μητροπ. Ὁ μιλίαι διάφοροι. Ζωγράφου Θεοδ. τ. Γενναδίου μητροπ. Θεσσαλονίκης.. Λόγος καὶ ὕπαρξη. Δωροθέου μητροπ. 246 . Ἀθῆναι 1967. Κωνσταντινούπολις 1887. Ἐκκλησιαστικοί λόγοι καὶ ὁμιλίαι.ἔ. 33. Περιστατικὰ κηρύγματα. 42. ἤτοι διπλοῦν Κυριακοδρόμιον καὶ πλῆρες Ἐορτοδρόμιον.

Ἀπλᾶ πρακτικὰ κηρύγματα. Θυατείρων). (μητροπ. Καναβοῦ Θεοφίλ. Ἀνάπτυξις τῶν εὐαγγελικῶν περικοπῶν τοῦ Κυριακοδρομίου. 48. Ἀλεξάνδρεια 1916 (Ἀθῆναι 19302/19603). Καλύβα Χρίστοφ. Θεοτόκη Νίκη φ. Ἀπὸ τὰ κηρύγματα μου. Ὁμιλίαι ἐπὶ τῶν ἀποστολικῶν ἀναγνωσμάτων. 1937. Ἀθῆναι 1972. Στάχυα ἀπὸ τὸν ἀγρόν του. τ. Γ. Θεσσαλονίκη 1986. 52 ὁμιλίαι. Καβύρη Ἰωακ. Πρωϊνὰ ραδιοφωνικὰ μηνήματα. τ. 1994. Ἀντλήματα ἀπὸ τὴν πηγή. Ἀθῆναι 1971.. Θέμελη Χρυσοστ. Ἀθῆναι 1972. Χριστιανέ μου. Καντά Ἠλ. Καλαμάτα 1969. 54. Καλλινίκου Κωνστ. Ζωδιάτη Σπ. Βενετία 18312.. Ἀθῆναι 1925. Ἀστραχανίου). (ἀρχιεπ. 62. Καλτέκη Ἰωάν. 247 . Χαρούμενα μηνύματα. 59. Ἀθῆναι 1927. Καβάδα Ἀθην. Μεσσηνίας). 57. Ἑρμούπολις 1785 (ἐν Ἀθήναις 19363). Ἀθῆναι 19591962. Μόσχα 1808. Β'.. Κηρύγματα ἀλήθειας καὶ ζωῆς.47. Λόγοι εις την άγίαν και Μ. Α'. Πίστις καὶ ἀρετή. 56. (μητροπ. Οἱ χριστιανοί. Ζωγράφου Παρασκ. Ἀλεξανδρουπόλεως). τ. Ὑόρκη 1936. Ν. τ. Άλεξαν-δρούπολις 1955.Ἕνα κάθε Κυριακή. Γόρτυνος). 1-4. Κυριακοδρόμιον (Εὐαγγέλια). Ἰωάννου τοῦ ἐκ Λίνδου. 50. 49. Κυριακοδρόμιον (Ἀπόστολοι).. 1 και 2. Τεσσαρακοστής Λειψία 1766 (Αθήναι 1968). Ἐκκλησιαστικοὶ ἀντίλαλοι. Κυριακοδρόμιον (Πράξεις). Ἀθῆναι 1965. Ἀθῆναι 1971 (19722). Ἀθῆναι 1904. Πρακτικα ὶ ὁμιλίαι εἰς τὰ Κυριακὰ Εὐαγγέλια... Θρησκευτικοαὶ ὁμιλίαι. Ὁμιλίαι ἐπὶ τῶν Εἀαγγελίων. (μητροπ. 65. Τὸ κήρυγμα τῆς Κυριακῆς. 55. (μητροπ. 60. Ἀποστολικὴ σαγήνη. 1-2.

74. Μηνύματα χαρᾶς. 1978. 78. Λόγοι ἐκκλησιαστικοί. Κοτσώνη Ἰερων. Αθήναι 1972. Ἀθῆναι 1964. Σύγχρονα κοινωνικὰ προβλήματα. 82. Κώου). 84. Απόστολος. 248 . Ἀθῆναι 1977. (μητροπ. τ. Καραβιδοπούλου Ἰωαν. 83. Σύντομα κηρύγματα. τ. Ἀθῆναι 1950. 77. Ἀθῆναι 1967. Λόγοι εἰς τὰ κατὰ Κυριακὴν Εὐαγγέλια. Ἀθῆναι 1970.. Λόγοι ἀπ' ἄμβωνος.. Κορνηλίου Ἰωάσ. Κοτταρᾶ Δωροθ. Ὁμιλίαι μεγάλων πατέρων εἰς τὸ Τριώδιον. Ἐθνικαὶ ἐπέτειοι.. Μηνύματα ἀπὸ τὰ Εὐαγγέλια τῶν Κυριακῶν. 81. Φιλίππων/Περιστερίου). Καρπαθίου Ἐμμαν. Κοϊδάκη Κωνστ. Κολιτσάρα Ἰωάν. 79. Σύντομα κηρύγματα ἐπὶ τῶν αποστολικῶν περικοπῶν. Ἐκλεκτοὶ λόγοι πατέρων. 80. Ἀθῆναι 1977. Ἀθηνῶν). Καντώνη Ἀλεξ.. Κορακίδη Ἀλεξ.66. 3. Ἀθήνα 1979. (μητροπ. Ἀθηνῶν). Φωτειν ὰ σήματα. Ἀθῆναι 1960. Ἀθῆναι 1976. πρ. Κίτρους). Κωνσταντινούπολις 1908. Φλωρίνης). Ἀθῆναι 1958. Ἀθῆναι 1952 (19753). Πρὸς τὸν Γολγοθάν.-Γιάρδογλου Νικ. Ἐκ τοῦ ἀνεσπέρου φωτός. Κυριακή. Κυριακοδρόμιον εὐαγγελικῶν περικοπῶν ὅλου τοῦ ἔτους. Λόγοι πανηγυρικοὶ καὶ ἐπιτάφιοι. Ἐνετίησι 1787. Αθῆναι 1973. 1 και 2. Σύντομα κηρύγματα ἐπὶ τῶν εὐαγγελικῶν περικοπών.. (μητροπ. Σχεδιάσματα ὁμιλιῶν εἰς τοὺς Ἀποστόλους καὰ τὰ Εὐαγγέλια τοῦ ἔτους. Σαλπίσματα. Ἀθῆναι 1952. (μητροπ. 76. Καβάλα 1972. Καντιώτου Αὐγουστ. (ἀρχιεπ. Ἀθῆναι 19572. Ὀρθόδοξος ναός. Κορακίδη Ἀλεξ. (ἀρχιεπ. Ὁδὸς ἐλπίδας. Ἀθῆναι 1964. Εἰς τὴν θεῖαν Λειτουργίαν πρακτικαὶ ὁμιλίαι.

Φῶς ἐκ φωτός. Μαρτυρία. Κατερίνη 1991. Λόγοι στὶς Κυριακάτικες ευαγγελικὲς καὶ ἀποστολικὲς περικοπές.. 98. Ὁμιλίες καὶ λόγοι ἐπὶ τῶν ἀποστολικῶν ἀναγνωσμάτων. Παραμυθίας). 97. 89. Ἀπὸ τὸν ἄμβωνα. Κομοτηνή 1971. Ἀθῆναι 1974. Ματθαιάκη Τιμοθ. Βενετία 1716 (Ἀθῆναι 192515). Ἀθῆναι 1953.. Μεταλληνοῦ Γεώργ. Σειρὰ λόγων ἐκκλησιαστικῶν ἐπὶ τῶν Εὐαγγελίων τῶν ἀναγινωσκομένων καθ' ὅλας τὰς Κυριακὰς τοῦ ἐνιαυτοῦ. 94. Ἀθῆναι 1921 (19232). Κούτσα Συμ. 86. 99. (μητροπ. Τάδε λέγει πατριαρχικὸς ἄμβων. 93. Ἀθῆναι 1973. 92.. Μακράκη Μιχ... Μιχαηλίδου Μιχ. Ἀθῆνα ἄ. πρ. Ὁμιλίες καὶ λόγοι ἐπὶ τῶν Κυριακῶν Εὐαγγελίων. Ἀθῆναι 1875. Ἀθῆναι 1956 (19702).. Κωνσταντινίδου Φωτ. 100. Χριστός ἐσταυρωμένος. (μητροπ. Κωνσταντινίδη Χρυσ. Νέα μορφή λόγου στὰ Εὐαγγέλια τῆς Κυριακῆς. Τριφύλλιας).. Κουϊμουτσοπούλου Δημ. Κυπαρισσία 1967. Λευκές χώρες. Ἀθῆναι 1948... 96. 88. Μύρων). 90. 91. 101. Ἠθικαὶ ὁμιλίαι ἐπὶ τῶν Κυριακῶν Εὐαγγελίων.85. Διδαχαὶ καὶ λόγοι. τοῦ Πατμίου. Εὐαγγελικὴ σάλπιγξ. Ματθαιάκη Τίτ. Ὁμιλίες στοὺς Αποστόλους τῶν Κυριακῶν. (μητροπ. Μητροπούλου Ἰεροθ. Ἀθῆναι 1976. Ἰωνίας). Μακαρίου ἱεροδ. Κογχύλια ἀπὸ τὴν Τιβεριάδα. Ψεκάδες είς τὸν ἀγρόν.ἔ. (μητροπ. Ἀπὸ τὴν πηγὴν τοῦ ζῶντος ὕδατος.. 249 .. Μαθητεύσατε. Κούρκουλα Κωνστ. Ἀθῆναι 1892.. Ματακούλια Στεφ. Μαρώνειας / Ν. Λευκωσία 1970. Ἀθῆναι 1955.. Λευκωσία Κύπρου 1973. Ὕδωρ ἐκ πέτρας. Μελᾶ Λέοντ. Ὁδηγοὶ πρὸς Κύριον. Ὁμιλίαι εἰς ἐορτὰς ἁγίων. Μηνιάτη Ἠ λία. Ὁμιλίαι εἰς τὰ Κυριακὰ Εὐαγγέλια.

Μυτιληναίου Ἐμμαν. Παναγιωτίδου Ἰ ωάν. τ. Παπαγιαννίδη Εὐτ. Μπαστιᾶ Κωστῆ. Μουστάκη Βασ. Κηρύγματα ἀπὸ τὸν ἄμβωνα ὅλων τῶν Κυριακῶν τοῦ ἐνιαυτοῦ. Ἀθῆναι 1959. Ὁ Δεκάλογος. Λόγοι ἐκκλησιαστικοὶ καὶ μελέται. Παν Εὐσεβ. Πεντήκοντα τέσσαρες πρακτικαὶ ὁμιλίαι εἰς τὰς κατὰ Κυριακὴν ἀναγινωσκομένας ἀποστολικὰς περικοπὰς καθ' ὅλον τὸν ἐνιαυτόν.102. Ἀθῆναι 1883. Ἀθῆναι 1956. 115. Ἀντίπαλοι ἀπὸ τὸν ἱερὸν ἄμβωνα. Καταφυγὴ σωτηρίας. Παπουτσοπούλου Χρίστοφ. (μητροπ. Παπανικολοπούλου Δίον. Λόγοι συνταχθέντες καὶ ἐκφωνηθέντες ἐ ν Πατριαρχείοις καὶ ἀλλαχοῦ.. Νικολαΐδη Στ. Μυτιλήνη 1991.. Ἀθῆναι 1937.. 1964.. Πρακτικὰ διδάγματα ἐκ τῶν Κυριακῶν Εὐαγγελίων.. Α' καὶ Β'. Ἀθῆναι 1957. Θεσσαλονίκη 1956. Ἀγάπη καὶ ζωή. Ἀθῆναι 1932. Ἀθῆναι 1900. . Τὸ Εὐαγγέλιον εἰς τὴν ζωήν μας. Ἀθῆναι 1968.. Ὁ Χριστός καὶ ἡ Κοινωνία. ἤτοι ὁμιλίαι εἰς τὰς δέκα ἐ ντολάς. Ὁμιλίες καὶ λόγοι σὲ ὅλα τὰ ἀποστολικὰ κι εὐαγγελικὰ ἀναγνώσματα τῶν Κυριακῶν τοῦ ἔτους. 107. τ. τ. Κυριακοδρόμιον ἐπὶ τῶν Ἀποστόλων ὅλων τῶν Κυριακῶν του ἔτους.. Ἀθῆναι 1956. Κυριακοδρόμιον. Ἀθῆναι 1952. Κρήτης). Ἐδέσσης). Γορτύνης/ἀ ρχιεπ. (μητροπ.. 108. 112. 105. Α'. Πεντήκοντα ὁκτὼ ραδιοφωνικαὶ ὁμιλίαι. Παπουτσάκη Τιμοθ. 104. Πεντήκοντα δύο σύντομοιὁμιλίαι εἰ ς τὰ ἱερὰ Εὐαγγέλια τὰ κατὰ Κυριακήν ἀναγινωσκόμενα. 109. 103. Νέον Κυριακοδρόμιον. Μουστάκα Χρίστοδ. 116. Ἀθῆναι 1948 (19662)· 110.. 1-5. Ἀθῆναι 1966. 250 . Μοσχάκη Ἱγν. ἐν Κεφαλληνία 1856.Φραγκοπουλου Ἀθαν. Ὁμιλίαι εἰς τὰ Εὐαγγέλια τῶν Κυριακῶν. Ἀθῆναι 1962.

Ρεθύμνης). Σφακιανάκη Ἀ μβροσ. Ἡ δρόσος τοῦ Πνεύματος. Δρόσος Ἀερμών. Ὁ Χριστὸς εἰς τὰς ἐορτὰς καὶ εἰς τὴν ζωήν μας. Συλλιγαρδάκη Τίτ. 133. (μητροπ. Ἀθῆναι 1971. Φῶς ταῖς τρίβοις μου. 134. Ἀθῆναι 1973. Ὁμιλίαι εἰς τὸ πάθος τοῦ Κυρίου. 1 και 2.. Χρυσοπηγή. Ἀθήναι 1958. Φῶς ἐκ φωτός. Α' Ἀπὸ τὶς εὐαγγελικὲς περικοπὲς τοῦ ἐνιαυτοῦ. Λόγοι ἐπὶ τῶν Κυριακῶν Εὐαγγελίων. Ἄμβωνος παλμοί. τ. Πάσχου Παντ. Λόγος γιὰ τὸ Λόγο. 127. Μυτιλήνη 1959. Ἀθῆναι 1967 (19702). Ἀθῆναι 1947.. 135. Λύχνος τοῖς ποσί μου. Κυριακοδρόμιο. πρ. Οἱ τέσσερες πρῶτες Κυριακές.. Ἀθῆναι. 130. (μητροπ.. 128. 118. Κυριακάτικοι ἀντίλαλοι. Ρέθυμνον 1976. Μυτιλήνη 1957 (Αθήναι 19782). Δημητριάδος). Ὁ πυρσὸς τῶν Ἀποστόλων τῶν Κυριακῶν τοῦ ἔτους. Λόγοι εἰς τοῦς Ἀποστόλους τῶν Κυριακῶν. Ἀγχιάλου). 131. 125. Μυτιλήνη 1958. Ἀθῆναι 1964 (19732). Φεφὲ Θεοκλ. (μητροπ. Πρωτοπαπᾶ Νίκολ. Ὁδηγὸς εὐσέβειας. Χριστοῦ εὐωδία. Ἀθῆναι 1972. Ρωμανίδου Νίκηφ. Πηγᾶ Μελετ. (μητροπ. Εἰς ἐπίγνωσιν Θεοῦ.. Σιμοπούλου Θεοφίλ. (πατριαρχ. Ἀθῆναι 19692. Έόρτια κηρύγματα. Σύντομα διδάγματα ἐπὶ τῶν εὐαγγελικῶν περικοπῶν τῶν Κυριακῶν τοῦ ἔτους. 120. (μητροπ. Παυλίδου Γεωργ. Λόγοι ἐκκλησιαστικοὶ.. Νικαίας). 251 . Τσάτσου Ἀνθίμ. Κηρύγματα ἰε ς τὰ Κυριακὰ Εὐαγγέλια. Ἀθήνα 1991. Θεσσαλονίκη 1995. Ἀθῆναι 1871... Μεσσηνίας). 123. (μητροπ. 126. Σωτηρίου Γεωργ. Ἀλεξανδρείας). Λόγοι εἰς τὰ Εὐαγγέλια τῶν Κυριακῶν. Ὁμιλιῶν καὶ ἐκκλησιαστικῶν λόγων συλλογή. 124. Συνοδινοῦ Πολυκ.Ἡ κηρυγματικὴ μυσταγωγία τοῦ Τριωδίου Α'. Ἔρως Ὀρθοδοξίας. Τσουλκανακη Ναυκρ. Λόγοι εἰς ἐορτὰς. Παρασκευαΐδου Χρίστοδ. Κωνσταντινούπολις 1893. Ἱεράπετρα 1908. Ἀθῆναι 1938. Ἀθῆναι 1977. Σητείας).117.

Β'. Ἐορτοδρόμιον. Α'. Ἀθῆναι 1973.. Γύρω στὶς αἰώνιες ἀλήθειες. Ἡ πύλη τῆς μετανοίας. τ. τ. Α'. Χαραλάμπους Δίον. Ἀθῆναι 1971. Α'.. 22-23) ύπό Καραβιδοπούλου Ίωάν. Λογικὴ λατρεία. τ. (μητροπ. Φωστίνη Παντελ. Κωνσταντινούπολις 1883. Δεσποτικαὶ καὶ Θεομητορικαὶ ἐορταὶ. Θεσσαλονίκη 1973. Ἀθῆναι 1949. Ἀθῆναι 1940. «Ἐλπὶς ζῶσα» (Α' Πέτρου) ὑπὸ Στογιάννου Βασ. Ἀθῆναι 1972. Ἀπὸ τῆς Κυριακῆς τοῦ Πάσχα μέχρι τῆς Κυριακῆς μετὰ τὴν Ὕψωσιν. Ἐορταὶ ἁγίων. Καρυστίας/ Χίου). Ὁμιλίαι εἰς τὰς ἀποστολικὰς περικοπὰς τῶν Κυριακῶν. Ἀθῆναι 1972. Φραγκοπούλου Ἀθαν. τ. Ἀθῆναι 1975. Ἐσπεριναὶ ἐρμηνευτικαὶ ὁμιλίαι. Ἐρμηνεία τῶν καθ' ἀπάσας τὰς Κυριακὰς τοῦ ἐνιαυτοῦ ἀναγινωσκομένων εὐγγελικῶν περικοπων. Β'. 149. Τὸ στάδιον τῶν ἀρετῶν... Ἐορτοδρόμιον. Κηρύγματα ἐπάνω στὶς περικοπὲς τῶν Εὐαγγελίων. Τρίκκης). Κυριακοδρόμιον εὐαγγελικῶν καὶ ἀποστολικῶν ἀναγνωσμάτων τῶν Κυριακῶν τοῦ ἔτους. Ἐσπεριναὶ ἐρμηνευτικαὶ ὁμιλίαι. 138. Ἀθῆναι 1968. Οἱ φίλοι τοῦ Θεοῦ. Ἀθῆναι 1970. Φιλάρετου Σωκρ. 153. Φροντιστηρίου Ἱεροκηρύκων Θεσσαλονίκης. Πατερικὸν Κυριακοδρόμιον. Τὸ σωτήριον πάθος (Λουκά κεφ. Ἀθῆναι 1970. Ἀπὸ τῆς Α' Κυριακῆς τοῦ Λουκᾶ μέχρι τῆς Κυριακῆς τῶν Βαΐων. 1 καὶ 2. 252 . Φουντούλη Ἰωάν. Θεσσαλονίκη 1973. (μητροπ. Ἐ ρμηνεία Εὐαγγελίων τῶν Κυριακῶν. Οἱ Ἀπόστολοι. Θεσσαλονίκη 1971. Θεσσαλονίκη 1972. 145. Το δωδεκαήμερον. Β'. Χαμουδοπούλου Μήνα. Ερμηνεία Ευαγγελίων τών Κυριακών. Ἀθῆναι 1976. 1969. Χίος 1959. τ. Τὰ ἀναστάσιμα. 152. Θεσσαλονίκη 1974. τ. 137. τ.136. Τὸ Πάσχα ἡμῶν..

Ἀλεξάνδρεια 1958. Γραπτὸν κήρυγμα. 253 . Κοζάνη 1988. Ἀθῆναι 19952. Ἀλεξάνδρεια 1958. Οἱκοδομή. Ἀξώμης.154. Χριστόφορου μητροπ. Ἐξαπλὰ (Κυριακάτικες μικρὲς ὁμιλίες). 1960. Κοζάνης). 47 ἐρμηνεῖαι ἀπὸ τῶν ἀποστολικων περικοπῶν. 46 ἐρμηνεῖαι ἀπὸ τῶν εὐαγγελικῶν περικοπῶν. Ψαριανοῦ Δίον. 1-3. Κατερίνη 1984. 155. τ. (μητροπ. Λόγος παρακλήσεως. Ἐπὶ πτερύγων ἀνέμων (65 ραδιοφωνικὲς ὁμιλίες). Κοζάνη 1959. 1965.