KULTUROLOGIJA

(skripta)

1. Pojam kulture i civilizacije. Istorija pojmova

Termin kultura ima latinski koren. Osnov može da se vidi u izrazu cultus
(u smislu gajenja, obrade polja), colere (negovanje, gajenje, obrađivanje) ili
cultura (u smislu obrade polja). Vremenom termin kultura evoluira i dobija
metaforički smisao "obrada duha".
U Engleskoj u 16. veku pojam kultura označava religijski kult, a u 17. veku izraz
se odnosi na razvoj duha, na prefinjene manire. U 18. veku pojavljuje se termin
civilizacija. Civilizacija postaje viši stupanj razvoja čoveka kao društvenog bića i sledi
posle faze divljaštva. Termin civilizacija je razvio filozofiju odnosno ideologiju koja će
preciznije odrediti status divljih naroda. Dolazi do stvaranja niza teorija o tome kakva je
razlika između divljih i civilizovanih naroda. Pitanje je da li je to razlika samo u stepenu,
samo istorijska razlika, ili razlika u kvalitetu. Rasističke teorije verovale su da se "divlji"
narodi ne mogu dostići stupanj "civilizovanih". Počev od 19. veka termin kultura počinje
sve više da se dovodi u vezu sa osobenim duhovnim svojstvima naroda (religija,
umetnost, filozofija). Na osnovu nemačkog poimanja termina, kooperacija među
narodima moguća je samo na tzv. civilizacijskoj ravni. Svaki narod ima svoje osobene
sisteme kultura, one se tradicijski prenose i čuvaju.
Elias smatra da "civilizacija" dopušta da se nacionalne razlike naroda do izvesnog
stepena mogu eliminisati, dok nemački pojam Kultur potencira nacionalne razlike.

2. Evolucionistička teorija

Evolucionizam je teorija koja se prvobitno odnosila na biološku nauku. Prema

ovoj teoriji složeni organizam se razvijao od jednostavnih ka složenijim oblicima.
Pristalice evolucionistička teorije (Tajlor, Morgan, Spenser i Bastijan) smatraju da su
razlike među različitim kulturama u osnovi samo kvantitativne razlike, tačnije samo u
stepenu razvitka. Pojedinačne kultura treba shvatiti kao razvojne stupnjeve jedinstvenog i
univerzalnog razvojnog procesa.
Tajlor smatra da se civilizacija razvija na podlozi razuma i naučnog saznanja, i da
civilzacija stoji u mestu kada njom upravljaju stari običaji koje nameću pradedovi.
Napredak traži nesputani razum. Do "kulturne evolucije" dolazi zato što na kraju "razum"
preovlada nad tradicionalnim shvatanjima. On smatra da se na području kulture svako
mora koristiti racionalističkim načelima i da će tradicija na kraju popustiti pred razumom.
Što je neka kultura na višem stupnju, to je tradicija slabija. Tu se vidi Tajlerov otpor
preme mitu i mitologiji. Mitologija je po njemu niži stupanj razvoja dok je naučno
saznanje viši stupanj razvoja.
Lesli Vajt je unapredio evolucionističko shvatanje kulture. Smatra da društvena
grupa stvara kulturu i da je samim tim značajnija od pojedinca. Pojedinac nije u stanju da
menja kulturu niti da je nadzire i usmerava. "Ne određuju ljudska bića kulturu po želji i
zamisli: upravo kultura određuje ponašanje ljudi."
3. Funkcionalistička teorija

Antropolog Branislav Malinovski smatra da su ljudska bića jedna životinjska

vrsta što znači da čovek mora prvo biološki da opstane tj. preživi kao i svaki drugi
organizam u prirodi, a zatim čovek stvara sekundarnu sredinu - kulturu. Kultura se mora
stalno reprodukovati, održavati i usmeravati. Svaka kultura stvara svoj kulturni standard.
U temelju kulture nalaze se ljudske potrebe.
Drugi važan pojam je pojam funkcije. Funkcija se objašnjava kao zadovoljenje
neke potrebe aktivnošću u kojoj ljudska bića sarađuju, upotrebljavaju rukotvorine i troše
dobro. Pozorišna institucija, kao institucija kulture, obavlja funkciju zadovoljenja jedne
važne kulturne potrebe. Sve što radimo ima funkciju da zadovolji jednu potrebu.
Treći važan pojam je tradicija. Kulturna tradicija se mora prenositi sa pokoljenja
na pokoljenje uz pomoć mehanizma "vaspitne prirode".
Četvrti elemenat kulture je njena organizacija unutar institucije. Tako bi
institucija "umetnosti", na primer, bila zbir shvatanja ljudi jedne zajednice o tome šta je
umetnost. Malinovski određuje kulturu kao "jedan integral sastavljen od delimično
samostalnih, delimično koordiniranih institucija". Kultura se mora shvatiti kao sredstvo
za postizanje cilja. Malinovski pokazuje da ljudi kao kulturna bića žive u skladu sa
normama, običajima, tradicijama i pravilima.

4. Antiintelektualizam Franca Boasa. (metafizičke teorije o kulturi)

Franc Boas je američki antropolog koji smatra da svaki narod ima vlastitu
kulturu. Smatrao je da je kultura presudni faktor koji utiče na sveukupnu strukturu
društva. Veruje da je politička promena u nekom narodu potekla iz kulture. Boas uvažava
i tradiciju i osećanja kao bitne faktore kulture. Ukazivao je da se i danas u najrazvijenijim
društvima uobičajeno mišljenje vodi pre svega osećanjima i tradicijom, a ne razumom.
Rut Benedikt smatra da je osećanje pojedinca odlučujuće u razjašnjenju suštine
kulturnog sistema, dok je razum sporedan činilac. Ona uvodi pojam "kulturnog
obrasca" koji predodređuje položaj svakog novog člana u nekoj zajednici. Kulturni
obrasci deluju na pojedince prinudom. Ističe da ipak ima mesta za "individualni
elascitet" gde pojedinac dobro prilagođen obrascima svoje sredine, može da se pojavi i
kao njen dalji kreator.
Emil Dirkem ističe princip "kolektivne svesti". Smatra da je pojedinac nemoćan
da stvori kulturnu instituciju. Za njega je kultura kolektivno osećanje i verovanje koje je
suprotstavljeno razumu i umu. Po njemu je osnov kulture u "kolektivnoj volji", u
"kolektivnom osećanju".
Alfred Luis Kreber smatra da se kultura mora objašnjavati sopstvenim načelima.
Prihvata pojam kulturnog obrasca koji svakoj kulturi daje celovitost i sprečava je da
postane bezoblična, da bude skup nepovezanih elemenata. On uvodi i "krivulju rasta" po
kojoj svaki stilski obrazac teži svom vrhuncu kome sledi opadaje. Kreber se odupirao tezi
da su veliki izumi i otkrića tvorevine pojedinačnih genija, već je smatrao da su bili
stvoreni uslovi da se nešto pojavi i da je ta pojava bila neizbežna.

2
5. Teorija kulturnih ciklusa. (metafizičke teorije o kulturi)

Teoriju kulturnih ciklusa izneo je Špengler. Ta teorija negira dotadašnju teoriju o

stalnom progresu u kulturi već zastupa ideju o cikličnosti. Kada se jedan kulturni ciklus
ostvari, dosegne svoj maksimum, počinje da nazaduje i odumire. Nikolaj Danilevski je
smatrao da postoje opšti zakoni kulturnog razvitka.
1. Narod koji ima poseban jezik predstavlja samobitni kulturno-istorijski tip;
2. Neophodno je da ti narodi imaju političku nezavisnost;
3. Svaki tip svoje osnove izgrađuje za sebe, pri većem ili manjem uticaju tuđih
civilizacija;
4. Civilizacija karakteristična svakom tipu doseže svoj maksimum samo onda kada
raznovrsni etnički elementi koji ga čine imaju svoju nezavisnost;
5. Tok razvitka tipova najsličniji je dugogodišnjim jednoplodnim biljkama kod kojih
je period rasta neodređeno dug, ali period cvetanja i donošenja plodova veoma
kratak i jedanput zauvek iscrpljuje njihovu životnu snagu.
Danilevski smatra da slovenski tip civilizacije tek treba da doživi svoj procvat. On tu
uključuje Ruse, Čehe, Srbe i Bugare. Ukoliko se to ne desi taj tip će se raspasti dajući
materijal za postizanje tuđih ciljeva.
Utemeljivač ciklusne teorije 20. veka je Osvald Špengler. On smatra da kultura
odumire kada kolektivna duša naroda dosegne svoj maksimum u jeziku, verskom učenju,
umetnosti, državnosti, nauci. Došavši do kraja kultura odumire postavši civilizacijom.
Kod njega se pojavljuje i dualizam kulturnih snaga: uloga ženskog i muškog činioca u
stvaranju kulture. Tu se žena vezuje za porodicu, a muškarac za društvenu zajednicu.
Žena predsavlja simbol pasivnog, centripetalnog sistema, dok je muškarac izraz
istorijskog dinamizma i državne volje naroda. On brine o višim interesima naroda, a žena
o uskom porodičnom krugu.

6. Psihoanalitička teorija kulture. (metafizičke teorije o kulturi)

To je teorija prema kojoj je kultura manifestacija subliminarnih seksualnih

energija čoveka. Tu teoriju je prvi izložio Sigmund Frojd. On ističe da je osnov za
stvaranje kulture grupni subjekt. Lična sloboda nije produkt kulture. Frojd kulturu gleda
negativno - ona sputava erotsku energiju čoveka i lišava ga njegovih sloboda. Istorija
kulture je istorija lišavanja čoveka njegovih potencijala, sloboda i kapaciteta uživanja.
Začeci kulture pojavljuju se u trenutku prvog pokušaja da se urede društveni
odnosi. Na početku jednog grupnog plemenskog života uspostavljeni društveni sistemi po
strogim pravilima kojih su se morali pridržavati ostali članovi zajednice. Međutim,
ljudima koji nisu mogli da bezgranično zadovoljavaju svoje nagone libida ostalo je da se
bave kulturom, umetnošću, plesom, crtanjem, a sve u funkciji trošenja viška seksualne
energija.
Smatra da žene zastupaju interese porodice i seksualnog života, da su
neprijateljski raspoložene prema kulturi i da kultura zahteva sve veće nivoe sublimacije
za koje žene nisu dorasle. Na drugoj strani muškarac poseduje znatnu količinu psihičke

3
energije. Sve što utroši u kulturne svrhe, on najvećim delom oduzima od žene i
seksualnog života.

7. Pojam simbola. Simbol, alegorija, znak

Bitna odlika čoveka je njegova mogućnost da stvara simbole. Najreprezentativnije

simboličke forme su: umetnost i mit, vera i filozofija, jezik, moralne vrednosti. Reč
simbol dolazi od grčke reči σύμβολο što znači znak, simbol. Simbol je sa jedne strane
fizička, materijalna stvar, a sa druge strane ona je nematerijalna - to je ljudska zamisao,
naša projekcija, da u čulnim predmetima vidimo još i nešto drugo.
Jezik je jedan od prvih oblika ljudske simboličke aktivnosti. Prema Marksu, jezik
je star koliko i svest, on nastaje iz potrebe opštenja sa drugim ljudima. Jezik je instrument
izražavanja ali i formiranja i oblikovanja čovekovih misli i osećanja.
Znak i simbol pretpostavljaju materijalni predmet koji se može čuti, videti,
opipati. (Čuje se na primer pisak lokomotive. Istog trenutka kada čujemo pisak,
obelodanjuje se prisustvo same lokomotive).
Da bi neki materijalni znak, predmet, zvučni signal, postao simbol on mora da se
nalazi u jednom posebnom odnosu prema čoveku. Čovek mora biti u stanju da prilikom
opažanja takvog materijalnog predmeta zamisli ili doživi jedan drugi, dublji smisao.
Simbol je spoj "konačnog" i "beskonačnog", "slike" i "ideje". Razlikujemo simbol
u užem smislu (beskonačno koje se izražava u konačnom) i alegoriju (formu u kojoj
konačno teži da se u beskonačnom poništi i ukine).
U razumevanju simbola nije potrebna nikakva konvencija (u vatri svi vide neku
dinamiku, polet, revoluciju), dok je ona neophodna kod alegorije (žena koja u jednoj ruci
drži kantar, a u drugoj isukani mač predstavlja pravdu).

8. Frejzerovo shvatanje magije, religije i nauke. Kritika

Magija, po Frejzeru, nastaje iz naivnog misaonog procesa čoveka koji je još

nemoćan da shvati one dublje, unutrašnje veze i odnose među pojavama sveta. Magijska
slika sveta građena je na osnovu "opažajnog mišljenja", koje odlikuje primitivna svest, i
"pojmovnog mišljenja" visoko razvijenog, civilizovanog čoveka.
Prema Frejzeru, misaoni procesi na kojima se zasniva magija svode se na dva
principa. Prvi princip je "zakon sličnosti" gde slično proizvodi slično, ili gde posledica
liči na svoj uzrok. (Lovac pre polaska u lov najpre gađa strelom crtež životinje koju ide
da lovi). Drugi princip je "zakon dodira ili prenosa" gde stvari koje su jedanput bile
jedna s drugom u dodiru produžuju da delaju jedna na drugu. (Primer je "uziđivanje
senke". Sa crvenim koncem se izmeri senka nekog čoveka, a zatim se taj konac ugradi u
temelje nekog objekta koji se gradi. "Izmereni čovek" će ubrzo umreti, a zgrada će se
trajno održati).
Pod religijom, Frejzer podrazumeva umilostivljavanje ili pridobijanje sila viših od
čoveka, za koje se veruje da vladaju sudbinama čoveka. Kao i magija, religija sadrži dva
elementa: teorijski - vera u višu silu i praktični - mogućnost da se delanjem, molitvama,
obredima i žrtvama te sile umilostive i zadovolje.

4
 U nauci se veruje u neumitni tok prirodnih događanja i nema načina da se
prirodne sile umilostive.

Edvard Pričard u kritici Frejzerovog gledišta smatra: da postoji afektivna idejna

sličnost između nauke i magije; da razvoj misli prolazi kroz stadijume magije, religije i
nauke; da je pogrešna Frejzerova analiza magijske simbolike. Za Pričarda je
neprihvatljiva pojmovna i istorijska diferencijacija magije i religije. Smatra da je magija
obavezno prethodni stupanj, a da religija dolazi kasnije. Ističe da magija kao sistem
verovanja i postupaka, nije jedinstvena i istovetna za sve narode i kulture sveta. Magija
nije neki puki sistem veza među predstavama, već je sistem ritualnih postupaka.

9. Magija i religija u teoriji Bronislava Malinovskog

Bronislav Malinovski smatra da ne postoji kvalitativna razlika između svesti

primitivnog i civilizovanog čoveka. Smatra da ne postoji ni jedan narod bez religije i
magije, ma kako primitivan bio. Ne postoji ni jedna vrsta primitivnih ljudi kojoj
nedostaje naučni stav ili nauka. Magija, nauka i religija idu zajedno.
Prvobitnim religijama, dakle magiji i animizmu, Malinovski pripisuje karakter
"kolektivne svesti". Zajednica doprinosi formiranju prvobitnih opštih predstava,
uključujući tu i totemizam.
Malinovski pravi razliku između magije i religije. Magijski obred se izvodi kao
sredstvo koje vodi jednom cilju, on ima određenu praktičnu svrhu poznatu svima koji ga
vrše. Magijska radnja ima cilj koji je praktičnog karaktera, pa je samim tim okrenuta
budućnosti. Religijska radnja nama nikakav drugi cilj osim da očuva i integriše ljude
zajednice. Ona je okrenuta sopstvenoj tradiciji, kulturi i prošlosti.

10. Dirkemovo shvatanje magije, religije i obreda

Dirkem polazi od pretpostavke da ne postoji ljudska zajednica bez religije, ali

religija nije nešto čime započinje život neke zajednice. U spoljašnje manifestacije religije
spadaju pojam natprirodnog i pojam božanstva. Religija bi bila neka vrsta spekulacije o
svemu što izmiče nauci i, uopšte, distinktivnom mišljenju. Ona nadilazi ideju o bogovima
ili duhovima.
Dirkem smatra da pojam verovanja pretpostavlja dva aspekta: teorijski i
praktični (obred). Religija je delo kolektiva. Ona se određuje kao čvrsto povezan sistem
verovanja i običaja. Sve religije Dirkem deli na dve osnovne vrste: naturizam - koji se
obraća stvarima prirode kao što su reke, nebo, zvezde itd; i animizam - čiji su predmet
duhovna bića, duhovi, duše, demoni, božanstva.
Kult označava obožavanje ili obogotvorenje stvari, predmeta ili bića iz prirode
(kult prirode) i obožavanje duša ili duhova predaka (kult predaka). Dirkem je napravio
razliku između obreda i kulta. Kult se javlja kao sistem raznih obreda, svečanosti ili
ceremonija čija je zajednička odlika da se periodično obnavljaju u pravilnim vremenskim
razmacima (kult predaka). Obred je vezan za pokretne, važne događaje (obred venčanja,
sahranjivanja, krštenja).

5
 Dirkem ističe da kolektivni život, kada dostigne izvestan stepen intenziteta, budi
religijsko mišljenje. Religija je sa jedna strane jedinstvo sistema obreda, običaja i kulta, a
sa druge strane ona poseduje teorijsko-saznajnu, intelektualnu dimenziju.

11. Teorija primitivnog mentaliteta Lisjen Levi-Brila

Prema Brilu mentalitet pojedinca proističe iz "kolektivnih društvenih predstava".

Svaki tip društva ima svoj mentalitet, svoje običaje i ustanove. U ljudskom društvu
postoje dva osnovna mentaliteta: primitivni i civilizovani. Razlika među njima nije u
stepenu, već je suštinska. Civilizovani narodi za osnov kulture i života uzimaju logiku, a
primitivna misao je orijentisana na natprirodno.
To što primitivac izbegava logičke operacije koje odlikuju civilizovanog čoveka,
ne znači da je on manje logičan od civilizovanog čoveka. Ti su ljudi razumna bića, ali
"razmišljaju u kategorijama različitim od naših". Takav tip mišljenja Bril naziva pred-
logičan što znači da je primitivan čovek racionalan, ali da misli neneučno i nekritično.
Primitivac u pojavama vidi ono što mu je tradicija i kultura nametnula, a ne
objektivan sled činjenica. Između subjekta i viđenog predmeta isprečava se mistična
predstava kojom predmet odmah biva interpretiran, sagledan.
Bril priznaje da i civilizovan čovek posmatra predmete saglasno svojoj kulturi, ali
je stvar u tome što se naša predstava podudara i sa objektivnim osobinama predmeta, pa
je utoliko naše saznanje "objektivno".

12. Pismo ranih civilizacija. Odlike kultura Istoka i Zapada

Civilizacija predstavlja "veliki kulturni organizam" sastavljen od više nacionalnih

kultura, koje često odlikuje zajednički, nadnacionalni jezik. Osim jezika, važne odlike
civilizacije su: pismo, razvoj nauke, formiranje gradova.
Na afro-azijskom tlu mogu se uočiti četiri najznačajnije i najstarije civilizacije:
sumerska, egipatska, indijska i kinaska. Na evropskom tlu to su: civilizacija
Lepenskog vira, grčka, rimska, hrišćansaka, vizantijska (kao poseban oblik
hrišćanske) i naučno-tehnička ili zapadno-evropska civilizacija.
Sumeri su prvi narod koji je razvio pravi sistem pisanja, na tlu južne
Mesopotamije. Sumersko pismo bilo je klinasto. Treba pomenuti i hetitsko hijeroglifsko
pismo koje se sastojalo od 220 znakova.
Kod starih Egipćana postojale su dve vrste pisma: hijeroglifsko, koje se
upotrebljavalo za natpise i zapise na spomenicima i hijeratsko pismo, kojim su se pisali
verski i svetovni natpisi na papirusu.
Najstariji primerci kineskog pisma nalaze se na kostima i oklopima kornjača.
Najraniji primerci potiči iz 14. veka p.n.e. Poznato je oko 2500 piktograma iz dinastije
Šang. Svaka reč je potpuno zasebna celina i ne menja se u sintaksičkoj upotrebi: ista reč
može služiti i kao imenica, i kao glagol, i kao pridev prema tome kakav položaj zauzima
u rečenici.
Između 1500. i 1200. godine p.n.e. dogodila se jedno od najvećih masovnih seoba
naroda, koja je sudbinski delovala na dalji razvoj civilizacija. Plemena indoevropske rase,
prozvana "konjički narodi", prelaze Kavkaz i kreću prema istoku i zapadu. Prema

6
Veberu pojavila se u se u velikim talasima na celom prostoru od Kine do Grčke. Iz
simbioza, nove pridošle i stare, domorodačke osnove kulture, nastaje "nov period sveta".

13. Sumer i Vavilon – istorija, religija, umetnost

Sumerska civilizacija pojavila se u 5. i 4. milenijumu p.n.e. na ušću Tigra i

Eufrata. Sumerska civilizacija potpuno je formirana oko 3 milenijuma p.n.e. kada dostiže
i svoj vrhunac. Prvu dinastiju uspostavljaju kraljevi Ura oko 2600 p.n.e. Na severu su
bili semitski narodi, Akadi, koji su prihvatili sumersku kulturu i pismo. Vremenom su se
Akadi osnažili i u Vavilonu su formirali svoju dinastiju. Vrhunac je dostigla kada je kralj
postao Hamurabi koji je pokorio Sumer postavši kraljem Sumera i Akada. Nakon
vladavine Hamurabija sledi asirsko carstvo. Ono zatim prelazi u ruke Nabukodonosora
što je dovelo do novog uzleta Vavilona kao grada. Tako je usledio niz kratkotrajnih
civilizacijana ovom tlu: sumerska, akadska, vavilonska i asirska.
Verovali su u mnogobrojna božanstva, u brojne demone i duhove. Vrhovni bog je
Anu, gospodar neba. Enlil je bog vetra, a Zemlja trave i žita. Svi ostali bogovi neba se
pokoravaju vlasti Anua. Sumerani su verovali u zagreban život, sahranjivali su mrtve na
grobljima, a potom su počeli da ih sahranjuju iza kuće.
Građevine su bile u obliku stepenastog tornja, nalik čuvenoj Vavilonskoj kuli koju
je podigao Nabukodonosor oko 600. g. p.n.e., koja se prema vrhu sužava. Ovaj oblik
hrama naziva se zigurat. Ovaj hram je bio i svetovnog i duhovnog karaktera.
Sumeri su prvi narod koji je razvio pravi sistem pisanja, na tlu južne
Mesopotamije. Sumersko pismo bilo je klinasto. Najpoznatije sumersko pisano delo je
Ep o Gilgamešu, koje čini 12 ploča ispisane klinastim pismom. Govori o delima tog
sumerskog vladara, o procesu individualizacije, o tome kako je taj narod vodio borbu sa
svojim bogovima i demonima.

14. Egipatska kultura - religija i umetnost

Egipatska civilizacija se formira u dolini reke Nil u 5 milenijumu pre n.e.

Stanovništvo Egipta su činili Libijci, Nubijci i Semiti. Od svih tih različitih etnosa
stvoren je jedan narod. U Egiptu se srećemo sa jedinstvenom centralizovanom državom
na čitavom prostoru reke Nila kojom je vladao jedan kralj. Razdoblja egipatske epohe
dele se na dinastije. 332. godine p.n.e. Egipat je skončao kao helenska provincija. Ostaci
starih Egipćana su današnji Kopti. Na čelu Egipta bio je faraon, kralj Sunca. Iza njega je
bila kasta sveštenika i dvorskih činovnika, dok je na dnu društvene lestvice stajao narod i
robovi.
U najstarijoj fazi Egipat je prošao kroz totemizam. Najstarija egipatska božanstva
bila su u obliku životinja: soko, bik, krava. U neolitu se javlja kult mrtvih (htonizam). U
periodu robovlasništva dolazi do sinteze totemizma i ideje o bogočoveku. Ova vera
dobija krajnji izraz u sfingi (telo životinje i glava čoveka). Egipćani su verovali da je
suštinski element ljudskog postojanja bilo Sunce, da je ono jedini izvor života.
Umetnost Egipta bila je podređena postizanju određenih ciljeva. Možemo reći da
je ona bila monumentalna i uzvišena. Sva egipatska umetnost vezana je za htonično i

7
personifikovano božanstvo. Smisao je bio prodreti do najvišeg, oličenog u bogu Sunca.
To je najbolje predstavljeno u piramidama. Od htoničnog, vezanog za tlo, ka vrhu
piramide, gde se završava u jednoj tački.
Na reljefima i slikama telo se uvek prikazuje na jedan način. Glava i noge su u
profilu, a torzo u amfasu. Reljefi i slike su uvek u nekom nizu koji nas vodi ka cilju.
Stari Egipćani su poznavali dva pisma. Jedno hijeroglifsko koje su koristili za
natpise i zapise na spomenicima. Drugo je bilo hijeratsko kojima se pisali svetovne i
verske spise pisane na papirusu.

15. Kineska kultura

Prvi spomenici materijalne kulture Kine datiraju iz 8 milenijuma p.n.e. U

severnim delovima Kine pronađeno je polirano kamenje. Kineska istorija je borba sa
rekom i poplavama. Iz potrebe da aktivnost čitavog stanovništva bude koordinirana,
javila se centralizovana vlast. Istoriju Kine posmatramo kroz vladajuće dinastije: Hsia,
Šang, Čou, Čin (kineski zid), Han. Mitologija Kine je htonično, matrijarhatski obojena.
Kuća u drevnoj Kini pripadala je ženi, a njen najstariji brat rukovodio je grupom.
Kinesko pismo je bilo ideografsko. Prvi tragovi ovog pisma potiču iz 14. veka p.n.e. za
vreme vladavine dinastije Šang. Pisano je na okolopima kornjača. Iz tog perioda poznato
je oko 2500 piktograma.
Drevna Kina isto kao i antička Grčka može se nazvati zemlja filozofije. U kini su
se razvile dve filozofije: taoizam i konfučijanstvo iz kojih se vremenom razvijaju
istoimene religije. Kinu odlikuju dva drevna kulta: kult predaka (Konfučije) i kult
prirodnih sila i pojava (Taoizam). Kult predaka je bio rasprostranjen u čitavom
kineskom društvu. Mrtvima su prinosili žrtve. Duhovi predaka mogli su da pribave ili
uskrate uspeh u lovu, ratu, zemljoradnji, itd.
Oblast kulta obuhvatala je tri obreda: kult Neba, Zemlje i Čoveka.
Kult Neba je najstariji kult u Kini. Pokrećući životni princip su Jang i Jin. Jang i
Jin predstavljaju odnos muškog i ženskog principa. Jang označava savršenstvo, oca,
jedinicu, muškost, nebo, svetlo i lakoću. Jin predstavlja nesavršenstvo, majku, ženskost,
dvojnost, zemlju, tamu i otežavanje.
Kineska umetnost je autohtona i snažno je uticala na susedne kulture. Počeci
dvorske drame datiraju iz perioda dinastije Han. U periodu dinastije Tang razvija se
narodna drama. Epoha dinastija Tang smatra se smatrana je epohom cvetanja likovne
umetnosti i poezije kao i keramike. Kaligrafija (krasnopis) je činila osnovu školskog
sistema i likovne umetnosti. U vajarstvu su zastupljene teme životinjskog porekla.

16. Taoizam

Dve osnovne filozofske škole bile su taoistička i konfučijanska. Taoizam

predstavlja idealizaciju jednostavnosti i jednostranosti "primitivnog" društva. Taoisti su
osuđivali civilizaciju, prezirali su naučno, školsko znanje. Razlikuju prirodno od onog što
je čovekovo, veštačko. Filozofija taoizma izložena je u "Knjizi o putu" koju je napisao
Lao-Ce.

8
 Rođen je 604. godine p.n.e. Bio je savremenik Zaratustre i Bude. U knjizi opisuje
Tao kao nešto bez imena, prazno, amorfno, a ipak je izvor Neba i Zemlje. Tao je
nevidljiv, nečujan, neopipljiv. Tajnu života, Tao, možemo dostići odricanjem od čulnog,
odbacivanjem strasti.
Do velike harmonije dolazimo oslobađajuči se spoljašnjeg sveta. Lao-Ce ne
negira spoljašnju lepotu, ali je ona niže vrednosti. Ta spoljašnja lepota izražava se u
terminima mej i šan, i označava lepotu spoljašnjih stvari koja se doseže čulima.
Unutrašnju lepotu, Tao, dosežemo samo na putu oslobođenja od čula i strasti.

17. Konfučijanstvo

Dve osnovne filozofske škole bile su taoistička i konfučijanska. Konfučijanstvo je

izvršilo najveći uticaj na kinesku kulturu. Ono se bavi problemima države i društva. Za
razliku od filozofije taoizma koja je okrenuta nadzemaljskom, konfučijanstvo je okrenuto
ovozemaljskom. Konfučije je rođen sredinom 6. veka p.n.e. Osnovao je školu Ju.
Napisao je jednu knjigu "Anali proleća i jeseni", a ostala njegova kazivanja
sakupili su njegovi učenici i objavili pod nazivom "Konfunčijansko štivo".
Konfučijanstvo ne odbacuje ljudska osećanja, ali zahteva njihovu kontrolu. Poezija i
muzika po njemu mogu imati veliku društvenu snagu koja se može upotrebiti u
rukovođenju i upravljanju državom. Muzika izražava harmoniju svemira, ona potiče s
Neba, doprinosi razvoju čovekovog karaktera. Insistirao je na socijalnoj funkciji
umetnosti (kao Platon). Isticao je i saznajnu funkciju umetnosti. Smatra da preko poezije,
obrazovanja, liturgije (morala) i muzike se dostiže savršenstvo. Kultura i umetnost kod
njega vode disciplinovanju čoveka.

18. Indija - bramaizam/hinduizam, budizam, kaste

Civilizacija stvorena u dolini reke Inda u 3 milenijumu p.n.e. Nestali su sredinom

drugog milenijuma p.n.e. pod najezdom Arijskih plemena. U 6. i 5. veku p.n.e. Buda i
Mahavira uspostavili su dve nove vere budizam i đainizam.
Bramaizam je bio prvobitno vezan za žrtvene obrede, a tek kasnije razvio se kao
filozofski princip. Smisao i cilj života u bramaizmu je spajanje sa brahmom - Apsolutnim
duhom. Ovo učenje će poslužiti za oblikovanje triju najznačajnijih indijskih religija
budizam, đainizam i hinduizam. U bramaizmu čovek treba da dostigne moralno načelo, a
da bi to uspeo mora se osloboditi telesnog. Ovo načelo vodi u budizmu ka nirvani kao
savršenog oblika oslobađanja pojedinca. Prema bramaizmu duša posle brojnih života ima
nadu da će se osloboditi svih patnji i sjediniti sa Apsolutnim. Reformisani bramaizam,
hinduizam se temelji na tri vrhovna božanstva: Brama - stvoritelj, Višnu - onaj koji
održava svet i Šiva - onaj koji razara svet.
Budizam nastaje kao reakcija na obrede žrtvovanja koji su vršeni u bramaizmu, na
kastinski sistem i na vrhovni autoritet Veda. Osnivač i propovedač je Buda. Razvio je
verovanje u apsolutno blaženstvo - nirvanu. U temeljima budizma postoje četiri istine: da
u životu postoji tzv. univerzalna patnja, da je uzrok te patnje je želja, žudnja za čulnim
zadovoljstvom, da je potrebno osloboditi se te želje i da je to moguće uz pomoć
osmokrakog puta. U budizmu postoji pet zapovesti: ne ubij, ne kradi, ne vrši preljubu, ne

9
laži, ne pij alkohol. Postoje dva pravca u budizmu: hinajana i mahajana. Prema novim
istraživanjima može se uočiti i treća grana budizma tantrizam i njgova novija varijanta
lamaizam.

Duhovni vođa lamaizma je Dalaj Lama. Za lamaizam je važan pojam

reinkarnacije duše. Kad Dalaj Lama umre on ulazi u dušu određenog deteta koje se
kasnije traži.
Đainizam je vera koju je utemeljio Budin savremenik Mahavira. Vrhunac vere je
identifikacija sa Đainom.
Indijsko društvo je bilo uređeno po principu kasti. Kasta je zatvorena grupa čijim
se članom postaje rođenjem. Članovi grupe se uzajamno pomažu. Grupa ima svoje
običaje i odeljene su od drugih. Kaste su bile podeljene na: bramani (sveštenici),
kšatrije (plemići), vaišije (trgovci, zanatlije), šudve (ratari, radni deo stavovništva),
pavije (najniši sloj).

19. Umetnost Indije

Umetnost bramaizma. Najveći broj umetničkih dela u Indiji nastao je pod

uticajem bramaizma, a znatno manje pod uticajem budizma. Bramani su naručivali
najveći broj skulptura, angažovali su umetnike za izradu slika na zidovima hramova.
Svetovna arhitektura i vajarstvo stvarani su za običan svet. Bramani su nastojali da u
umetnosti hrama prikažu svoje apstraktne zamisli o kosmosu i životu. Motivi
prikazivanja bili su čovekova svetovna okolina, celokupni biljni i životinjski svet.
Bog se nije smeo prikazivati u ljudskom obliku sa individualnim
karakteristikama, već kao idealizovano, apstraktno Biće. To se pre svega odnosi na tri
vrhovna božanstva neohinduizma: Bramu, Višnu i Šivu.
Indijsko vajarstvo i slikarstvo uticalo je i na umetnost Kine i Japana, kao i na
kulturu naroda Indokine.
U pogledu književnosti posebno mesto pripada epskom delu Mahabharata,
nastalo između 6. i 3. veka p.n.e. Drugi značajan ep je Ramajana, u kojoj su prikazani
doživljaji princa Rame.
Umetnost budizma. Razlika bramaizma i budizma u umetnosti se pojavljuje kao
razlika dveju estetičkih teorija: simboličkog i alegorijskog prikazivanja božanstva.
Najviše biće se ne može direktno i neposredno prikazati u čulnoj formi, već zaobilazno,
alegorijski. Reljefi budističkog hrama su građeni tako da figura odozdo ka gore gubi
realističku osnovu. Teološki gledano to simbolizuje put idealizacije, put ka Nirvani.

20. Istorija i religija stare Grčke. Kultovi

Grčka civilizacija pojavila se na tlu Krita. Razvila se sredinom trećeg milenijuma

p.n.e. Naziva se kritska ili minojska civilizacija što se vezuje za mit o Minotauru. Reč je
o biku kralja Minoja sa Krita. Prema legendi bik je rastrgao Androgeja, sina Minoja. Kad
su Grci pali kasnije u ropstvo, Minoj je tražio svake devete godine da mu Grci šalju
sedam mladića koje bi bik rastrzao. Ova civilizacija se razvija paralelno sa mikenskom,

10
zbog čega je dobila naziv kritsko-mikenska civilizacija. Krit je stvorio autentičnu
civilizaciju koja će se kasnije proširiti i na grčko kopno.
Srednji period grčke civilizacije - bronzano doba, pokriva period od 20. do 16.
veka p.n.e., a svoj vrhunac dostiže između 16. i 14. veka. Razvijaju se gradovi i
tehnologija, zanatstvo i trgovina. Počinje da se koristi prvo hijeroglifsko pismo, a zatim i

linearno. Oko 1400. godine p.n.e. civilizaciju razaraju Mikenjani. Konjički narodi koji
upadaju na ovaj prostor oko 1200. godine p.n.e. bili su Dorani.
Od 8. veka počinje treći i poslednji veliki period antičke grčke civilizacije. U
Grčkoj počinje snažan razvoj trgovine. Dolaskom Dorana jedan deo drevnog stanovništva
je pokoren, a drugi se iselio na ostrva Jonskog mora i na zapadni obalni pojas Male Azije.
Tek od dolaska Dorana Grci počinju da se nazivaju Helenima. Od 1200. do 750. g.p.n.e.
traje tzv. mračni ili Homerov period grčke civilizacije. O njemu znamo samo na osnovu
Homerove Ilijade i Odiseje.
Od 8. do 5. veka traje novi talas kolonizacije. Razlog za kolonizaciju bila je
potraga za novim obradivim površinama. Heleni koloniziraju celo Sredozemlje. Bila je to
epoha Velike Grčke. Svuda niču gradovi-države koji se nazivaju polisi. Od 413. do 404.
Grčki polisi grupisani oko Atine i Sparte vode međusobne, peloponeske ratove. Atina
gubi ovaj rat. 338. g.p.n.e. Aleksandar Makedonski osvaja Grčku, šireći granice Grčke do
Indije. 146. g.p.n.e. Grčku konačno porobljava Rim.
Grci su prošli kroz dva mitološka perioda: od htonizma i starih ženskih
božanstava do solarnih bogova na čelu sa Zevsom. Od 8. veka p.n.e. svaki grad ima
svog boga zaštitnika. Jača institucija olimpijskih bogova, ali i tri vrlo snažna kulta u
grčkoj: apolonski, dioniski i orfički kult.
Apolonski kult je racionalan, patrijarhalan, idealistički sa verovanjem u ideju i
besmrtnost duše. Dioniski je intuitivan, iracionalan, zasnovan na matrijarhatu i
htoničnom verovanju u snagu prirode i volje. Orfički kult je utemeljio pevač Orfej. Ovaj
kult implicira razmišljanje o ljudskoj duši kao staništu božanskog, o sudbini čoveka
nakon smrti. Dioniski i orfički kult bili su kultovi nižih slojeva, dok je apolonski kult bio
kult viših socijalnih slojeva, aristokratije. Niče je primetio da da će se iz ovih triju grčkih
kultova razviti: iz orfičkog - hrišćanstvo, iz apolonskog - likovne umetnosti, a iz
dioniskog - drama i tragedija.

21. Umetnost Grčke - arhitektura, likovna umetnost, književnost

Istoriju umetnosti stare Grčke možemo podeliti na pretragičnu epohu, od 1200.

do 500. g.p.n.e. i na tragično doba od 500. do 400. g.p.n.e. U likovnoj umetnosti
razlikujemo četiri razdoblja: 1) geometrijski stil (900.-700. g.p.n.e.), geometrijski oblici
slikarstva na vazama; 2) arhajski stil (700.-500. g.p.n.e.), čiji su motivi bogovi i ljudi, a
to je ujedno i epoha dorskog stila; 3) klasični stil (5. i 4. vek p.n.e.) glavni motiv je
ljudska figura izgrađena prema već ustaljenom Polikletovom kanonu. Najznačajniji
stvaraoci koji su obeležili ovaj "zlatni vek" grčke klasične umetnosti su bili Fidija,
Poliklet, Miron i Apeles. Ovaj stil bi se mogao odrediti i kao jonski. 4) Helenistički stil
vlada posle Aleksandra Makedonskog. Odlikuje ga korintski stil.
Troje najvećih grčkih tragičara bili su Eshil, Sofokle i Euripid. Najznačajnija
Eshilova dela su Okovani Prometej, Orestija, Sedmorica protiv Tebe. Kod Eshila se

11
ukrštaju momenti božanskog i nadzemaljskog, ali i htoničnog i ljudski-stradalačkog.
Sofokle je bio pisac, političar i strateg. Njegovi najznačajniji komadi su Car Edip,
Antigona, Ajant i dr. Euripid je bio usamljenik, svoje drame sastavljao je daleko od
gradskog života. Njegovi komadi su Medeja i Hipolit. U njima je naglašen sukob novog
humanizma i drevnog htoničnog mita.
Čitav 5. vek je sudar dva kulta: apolonskog i dioniskog, dve filozofije: Sokrata i
sofista, dveju mitologija: novih olimpijskih i starih htoničnih božanstava.

22. B. Vilson – opšte odlike budizma, hrišćanstva i islama

Razvoj srednjovekovnih civilizacija obeležen je usponom triju velikih religija:

hrišćanske, islamske i budističke. Brajan Vilson je uočio niz karakteristika po kojima se
mogu jasno diferencirati razlike među tim religijama.
 Prva karakteristika je da za razliku od orijentalnih religija hrišćanstvo i islam vide
sebe kao jedinu pravu religiju.
 Druga karakteristika orijentalnih kultura je njihova tolerantnost prema različitim
religijskim idejama i raznim filozofskim školama. Jevreji i hrišćani, na primer,
anatemišu druga božanstva.
 Treća odlika je hrišćanski zahtev da religijske dogme budu logički neprotivrečno
izložene. Hrišćanski monoteizam je nastojo da sebe prikaže kao univerzalnu religiju.
 Četvrta odlike je da je hrišćanstvo donelo Zapadnoj Evropi civilizaciju, dok su
budizam prihvatala već visoko civilizovana društva, pa se budistička religija uklapala
u starije verske i filozofske obrasce.
 Peta odlika je da su u istočnim kulturama prihvatljivi mnogi i različiti izvori mudrosti.
 Šesta odlika odnosi se na subjektivni stav čoveka prema veri. Dok je u hrišćanstvu
bitna "intelektualna preokupacija", dotle u većini religijskih tradicija na Istoku je po
sredi odnos emocije i intelekta.
 Sedma odlika religija Istoka i Zapada ima u vidu odnos prema političkoj sferi, državi
i vlasti. U islamu su potpuno spojene religijske i političke ustanove. U hrišćanstvu
vlada paralelizam crkve i države, a u budizmu je potpuna razdvojenost religije od
države.
Budizam, islam i hrišćanstvo su religije otkrovenja u kojima je individualna
egzistencija potčinjena Jednom Bogu. Bog se pojavljuje u duhovnom obliku, kao Jedan i
jedinstven. Nasuprot njima razlikujemo i prirodne religije gde se Božanstvo pojavljuje u
formama prirode: u zvezdama i kamenu, u formi životinje ili kao antropomorfno biće.

23. Hrišćanstvo – odlike, istorija

Hrišćanstvo se pojavilo na prostoru Rimskog carstva na prelazu stare u novu eru.

Milanskim Ediktom 313. godine je priznato za zvaničnu crkvenu religiju. Filozofija
hrišćanstva je izložena u Novom zavetu, koji je uobličavan u vremenu od 30. do 120.
godine nove ere, a možda i duže. U tom vremenu napisana su četiri jevanđelja, dela
apostolska, 21 poslanica i Apokalipsa - Otkrovenje Jovana Bogoslova. Posle drugog
svetskog rata u pećinama na obali Mrtvog Mora otkriveni su Kumranski rukopisi u

12
kojima je izložena svojevrsna filozofija novog verskog pokreta koji je bio samostalan,
čak direktno suprotstavljen jevrejstvu.
Novi zavet je sastavljen posle Kumranskih rukopisa i nakon Hristove smrti.
Najstarije jevanđelje potiče iz 70. godine n.e., a ostala tri su iz 2. v.n.e. Prve hrišćanske
opštine imale su, pre ustanovljenja Novog zaveta na stotine jevanđelja. Prema konačnoj
redakciji ostala su četiri jevanđelja: po Luki, Mateju, Marku i Jovanu.
Isus je istorijska ličnost. Imao je učenike, pratioce, apostole, a njihov broj 12 je
mitskog porekla. Kao jeretičku veru, Isusov rad rimska vlast je zabranjivala. Smisao
hrišćanstva je bio u ispovedanju vere o skorom nailasku kraljevstva ili carstva božijeg na
zemlji. Osnovni filozofsko-moralni stav je predavanje individualne egzistencije
Beskonačnom, poništavanje telesnog u ime Duhovnog.
Suština hrišćanstva treba da se sagleda kao susret orijentalne kulture preko ideje i
mita o Hristu spasitelju, i zapadne filozofske misli ponikle na evropskom, grčkom tlu.

24. Istočna i zapadna hrišćanska crkva. Raskoli u katoličanstvu

Hrišćanstvo se od trenutka kada je priznato za državnu religiju na čitavoj teritoriji

Rimskog carstva počinje institucionalizovati, a njegove istine kanonizovati. Od tog doba
se već uočavaju sporovi istočne crkve, vizantijske, i zapadne crkve, rimske. Vizantija se
zalaže za pravoslavni - pravoverni tip interpretacije hrišćanstva, pri čemu se oslanja na
grčka učenja i učenja svetih otaca. Katolička, zapadna varijanta hrišćanstava sve više
neguje nove izvore zapadne teorijske misli. Formalno otcepljenje vezuje se za 1054.
godinu.
U 16. veku dolazi do novih potresa u katoličkoj crkvi, kada se pojavljuje
protestantizam, kao posledica zahteva za reformame u katoličkoj crkvi. Na čelu reformi
bili su Luter i Kalvin. Protestanti se vezuju isključivo za Sveto pismo, ali ne i za odluke
crkve. Današnji protestantizam ima dve svoje grane: anglikanstvo i luteranstvo. Za
reformaciju je izvor otkrovenja sama Biblija. Ne postoje nikakvi sabori na kojima bi se
tumačio biblijski tekst.
Katolička crkva ima na čelu papu, a pravoslavna patrijarha. Sve crkve usvajaju
dogmu o Svetom trojstvu. Pravoslavna i katolička crkva priznaju kult svetca, relikvija i
ikona, kao i sedam svetih tajni. Pravoslavna crkva odbacuje pojam čistilišta i u tome je
saglasna sa luteranskom i kalvinističkom crkvom.

25. Umetnost u hrišćanskoj kulturi srednjeg veka

Ernest Kris smatra da se umetnost u hrišćanskoj civilizaciji zasniva na verovanju

u magijsku moć slika, da slike daju moć nad onim što prikazuju. Hrišćanski bog je bez
atributa, bez čulnih svojstava, imaterijalno biće. Crkva je nastojala da Bog - ne
pokazujući se ljudima, stekne suverenu vlast nad smrtnicima. Zbog toga reformacija je
zabranila stvaranje ikona i slika o bogu i drugim religijskim bićima. Međutim,
prikazivanje tema iz Starog i Novog zaveta prvo je prihvatila pravoslavna crkva, a posle
nekoliko vekova i katolička.
Arhitektura katoličke i protestantske crkve razvijena je kroz dva stilska obrasca:
romanski, na jugu i gotski, na severu Evrope. U književnosti se zapažaju dve umetničke

13
vrste: "narodna književnost" pisana na narodu razumljivom jeziku, i "službena",
"verska" književnost pisana na latinskom jeziku. Crkvena književnost je bila u službi
vere, a po svom sadržaju verskog je karaktera. U narodnoj književnosti ističu se epovi o
Rolanu, o Nibelunzima. U slikarstvu je posebno značajno slikarstvo renesanse, a zatim,
baroka. Sa Božanstvenom komedijom Dantea Algijerija prestaje uspon strogo religiozne
hrišćanske kulture.

26. Vizantijska civilizacija. Teološki spor dve crkve

Ime "vizantijska civilizacija" potiče od imena grada Vizantiona, koji je sagrađen

na Bosforu 667. godine p.n.e., na čijem je mestu car Konstantin u 4. veku podigao grad
Konstantinopolis, kasnije Carigrad, današnji Istanbul. Često se ime "vizantijska
civilizacija" povezuje sa pravoslavljem, koje se već od prvih vekova nove ere postepeno
počelo diferencirati, a do konačnog raskola došlo je 1054. godine.
Do prvog raskola došlo je za vreme patrijarha Fotija 867. godine, kada je
praktično došlo do odvajanja istočnog i zapadnog hrišćanstva. Glavni sporovi istočne i
zapadne crkve počeli su nakon propasti Rimskog carstva (476) oko primata katoličke
crkve sa papom na čelu, odnosno carigradskog patrijarha. Postepeno su se uvećavali
razlozi za sukob, počev od kanonskih pitanja, a odnosila su se na tumačenje dogmi i
problema Svete Trojice. Na oblikovanje pravoslavlja uticala je u zantnoj meri grčka
filozofija, dok je katolička teologija pretrpela znatan uticaj rimskog eklekticizma i
stoicizma.
Carigradski patrijarh Mihajlo Kerularije u strahu od saveza pape Lava IX i
vizantijskog cara Konstantina IX zatvorio je latinske crkve i samostane u Carigradu,
osudio celibat, umetanje Filikove (tumečenje porekla Sverog Duha) u veronauku itd.
Papski legati su bacili anatemu na patrijarha Kerularija i na istočnu crkvu u celini.
Kerularije je odmah potom, na saboru bacio anatemu na papske legate i Rimsku crkvu.
Od tog događaja dve dogmatike se uobličavaju kod katolika na koncilima, a kod
pravoslavaca na saborima.

27. Umetnost u pravoslavnoj kulturi

Za pravoslavnu religiju je karakterističan kult ikona. Smatra se da najstarije ikone

potiču od egipatskih pogrebnih portreta iz helenističkog i rimskog doba. Ernst Kris
ukazao je na zabranu ikona u hrišćanstvu prvih vekova, iz bojazni da bi magijskom
identifikacijom sa Bogom vernici izgubili distancu prema Bogu, a time i neophodno
strahopoštovanje. U pravoslavnoj crkvi se radilo o nečem drugom: potrebno je uznošenje
ka Bogu, Boga treba voleti, približiti mu se. Vremenom je ona dopustila upotrebu "ikona"
i čak teološki opravdala njenu svrhu. Kult ikona je nevidljiv deo dogmi pravoslavne
crkve i vizantijski misionari su ga uveli u sve zemlje koje su priveli hrišćanstvu.
U srednjem veku, od 9. do 14. veka, crkveno slikarstvo je zabeležilo najveći
uspon upravo u pravoslavnom svetu. Stvorena je osobena ikonografija, propisane su
norme, stil i tehnika slikanja. Zlatno doba vizantijske umetnosti je ono koje je došlo posle
1204. godine. Još za vreme cara Justinijana u Carigradu su otvorena velika gradilišta, pre

14
svega sagrađena je Sveta Sofija i druge njegove zadužbine. Preko Carigrada vizantijska
umetnost se širila izvan granica carstva. Zidno fresko-slikarstvo se posebno razvilo od 9.
do 13. veka, naročito u Kapadokiji i u slovenskim zemljama na Balkanu i Rusiji.

28. Islamska kultura – istorija, umetnost

Islam je monoteistička religija, nastala na osnovu otkrovenja koje je u 7. veku

propovedao Muhamed u Arabiji. Pre pojave islama postojao je "kult prirode", obožavanje
drveta i svetog kamena. Postepeno ovi drevni kultovi će ustupiti mesto lokalnim
božanstvima koja predstavljaju korak bliže ka monoteizmu. Najstarije plemensko
božanstvo Hubal bilo je predmet posebnog obožavanja, cilj hodočašća, pa su ga
vremenom počeli nazivati Alahom (svemoguć).
Sa Muhamedom počinje epoha islamske kulture i civilizacije. Islam je primio
elemente Judaizma, preislamskih kulturnih elemenata i tradicije hrišćanstva. Oko 622.
godine Muhamed se nagodio sa emisarima iz grada Jastriba. Stanovništvo Jastriba
prihvatilo je Muhamedovo učenje. Jastrib postaje centar nove vere i vernika pod imenom
Medina. Preseljenje Muhameda i pristalica iz Meke u Medinu naziva se hidžra, a od te se
godine računa muslimanski kalendar.
Islam polazi od stava da je ovu religiju Bog saopštio Muhamedu preko anđela
Gavrila. Temelji islama nalaze se u Kuranu i Muhamedovim sunama. Sveti zakon islama
je šerijat koji sledi iz Kurana i suna. Svaki musliman dužan je da poštuje pet stubova
vere: šehada - ispovedanje vere, da nema drugog boga do Alaha; molitva pet puta
dnevno; hodočašće – hadž; post – ramazan; i finansijski prilog državi i zajednici.
Jedna od najraširenijih i autentičnih formi muslimanske umetnosti je kaligrafsko
arapsko pismo. Islamsku umetnost odlikuje odsutnost skulpture i figurativne umetnosti
uopšte. Muhamed je imao negativan stav prema idolima. U narodnoj umetnosti nalazimo
brojne primere ornamentlne umetnosti sa geometrijskim crtežima, biljnim stilizacijama i
pejzažom. Umetnost koja je nastala u inspiraciji islama je dekorativna umetnost. U
arhitekturi osnovni objekat je džamija, a najznačajniji njen element je minaret. Arapi su
svoje bogomolje spolja ukrašavali ornamentom.
U muzici islama je je vremenom došlo do sinteza brojnih uticaja. Konstitutivan
element muzike je arapski jezik i arapska poezija. Vokalna muzika je postala
najomiljeniji tip muzike, a manje instrumentalna. Razvijala se i narodna muzika.

29. Pojam mita

Ni jedan fenomen moderne kulture ne može se razumeti, a da se u njemu ne

sagleda značajno prisustvo mita. Danas postoje dve tendencije: za i protiv mita. U 18.
veku, epohi prosvetiteljstava, dolazi do dominacije razma, pa mit gubi na važnosti. Još su
Platon i Ksenofan kritikovali mit i govorili da nastupa doba trezvenosti, trijumfa razuma
i racionalne svesti. Sa Hegelom u teoriji i filozofiji, ali i u socijalnoj praksi 19. i 20. veka
dovršeno je ukidanje mitskog i imaginarnog.

15
 Prelazak od sveta mita na svet refleksnog mišljenja bio je presudan za razvoj
evropske civilizacije. Međutim, sa apsolutizovanjem razuma sam čovekov život je postao
siromašniji jer je čovek izgubio sve ono što mu je davalo nadu. Ima i onih koji smatraju
da se istinski mit ne suprostavlja razumu. Da je neprihvatljiva dilema: mit ili razum i
mitologija ili nauka. Komparativna mitologija pokazuje da mit zauzima istaknuto mesto u
svakoj civilizaciji i da u mitu umetnost, religija i filozofija imaju svoje iskonsko poreklo.
Umetnost u svakoj zajednici konstantno ide sa mitom i u svakoj velikoj kulturi se
susrećemo sa nastojanjem umetnika koji u mitu tragaju za svojom inspiracijom. Karl
Abraham ukazuje na odnos sna i mita. Smatra da je razlika između sna i mita u tome što
je san izraz ličnog kompleksa, a mit rezultat prvobitnih kompleksa čiji je stvaralac
ljudska vrsta u celini. Mit je najstarija dominantna forma ljudske zajednice. San je više
okrenut sadašnjosti, a mit prošlosti.
U mitu su prisutne tri najvažnije ljudske funkcije: religijska, saznajna i estetska;
dobro, istina i lepota. Mit je pokretač moralnih i civilizacijskih aktivnosti. Funkcija
mitologije u primitivnoj zajednici je da obavi harmonizaciju i da dovede do većeg
stepena reda u zajednici i time predupredi stanje haosa, sumnju, apatiju, pesimizam. Mit
objašnjava postojeći društveni i kosmički poredak shvaćen na način svojstven datoj
kulturi.

30. Funkcije mita

Ni jedan fenomen moderne kulture ne može se razumeti, a da se u njemu ne

sagleda značajno prisustvo mita. Prelazak od sveta mita na svet refleksnog mišljenja bio
je presudan za razvoj evropske civilizacije. U mitu su prisutne tri najvažnije ljudske
funkcije: religijska, saznajna i estetska; dobro, istina i lepota. Funkcija mitologije u
primitivnoj zajednici je da obavi harmonizaciju i da dovede do većeg stepena reda u
zajednici i time predupredi stanje haosa, sumnju, apatiju, pesimizam. Mit objašnjava
postojeći društveni i kosmički poredak shvaćen na način svojstven datoj kulturi.
Funkcije mita su:
1. Regulativna funkcija. Mit je regulator egzistencije i ponašanja, ishrane i
seksualnog života.
2. Delotvorna funkcija. Mit pokreće čoveka na aktivnost ali i na duševnost, na
oblast nesvesnog.
3. Transcedentalna ili utopijska funkcija. Mit oslobađa čoveka od svakodnevnice,
briše razliku između realnog i nerealnog, svetovnog i sakralnog, duhovnog i
materijalnog. Mit može provocirati progres, biti inspiracija revolucionarnim
promenama.
4. Sinkretička funkcija. Mit objedinjuje suprotnosti: umno i čulno, duhovno i
materijalno, razum i volju.
5. Estetska i simbolička funkcija. Omogućava apstraktno predstavljanje, sve
mitske predstave su zaodenute u estetske forme.
6. Katartička funkcija. Mit je katarza za oslobađanje strahova i drugih osećanja.
7. Inkorporativna funkcija. Mit kao elemenat strukture može naći mesta u
najrazličitijim formama kulture, uključujuči tu i umetnost. Mitovi su usko
povezani sa magijom i obredom.

16
 8. Kultna funkcija. Mit je povezan sa religijom i verovanjem u natprirodne moći.
Kao religijski kult mit spaja životne zajednice ljudi i bogova bez obzira da li je u
pitanju politeizam ili monoteizam.
9. Saznajna funkcija. Mit je predstupanj logičkog razmišljanja. Objašnjava nejasne
stvari i forme.
10. Socijalno-politička funkcija. Mit se javlja kao element u integraciji društva,
podupire kolektivno mišljenje.

31. Naturalistička i animistička teorija mita

Marks Miler je utemeljio naturalističku teoriju mita. Prema njoj mit se mora
dovesti u vezu sa prvobitnim čovekovim objašnjenjima prirodnih zbivanja. Mitovi su
refleks čovekove fantazije na objektivna prirodna događanja, na grmljavinu, kretanje
nebeskih tela, uticaj sunca, kiše, oblaka itd. Mitovi se prema naturalističkoj teoriji dele
na: solarne, lunarne, astralne i meteorološke. Prema Mileru prvi mitovi su nastali tako
što bi neposredni sadržaj spoljašnjeg sveta trenutno i snažno zaokupio sve mentalne
snage primitivnog čoveka. Čovek je objašnjavao pojave iz prirode, a objekt je
prouzrokovao posledicu u subjektu. U okviru naturalističke teorije mita razvijen je i
poseban filološki metod analize poznatiji kao "jezičko-etimološko objašnjenje" mitova.
Svaki jezički znak, na početku čovekove istorije, bio je višeznačan, a upravo u toj
višeznačnosti treba tražiti izvor i poreklo svih mitova.
Prema animističkoj teoriji mitovi nisu reakcija čovekove fantazije na prirodne,
objektivne događaje, već upravo obrnuto, mitovi nastaju iz subjektivnih izvora, iz sećanja
ili iz sećanja u snovima. Mitovi su predstave verovanja u duhove umrlih predaka, u
demone.
Vunt je smatrao da obe teorije nose slabosti osnovnih teorijsko-filozofskih misli
19. veka iz koje su se razvile. Vunt kritikuje naturalističku teoriju i kaže sa suviše
insistira na činjenicama, da je intelektualistička, a animustička insistira na subjektivnom.
Vunt je nastojao da prevlada naturalističku i animističku koncepciju mita i istovremeno
negira racionalističko i psihološko objašnjenje. Smatra da zbog toga što su mitske
predstave stvorene u trenutku snažnog afektivnog pražnjenja, mit se morao dugo održati
u kolektivnoj svesti, čak i kada za njegovo postojanje nije bilo nikakvih racionalnih
osnova.

17
18