Professional Documents
Culture Documents
професор МДА
РЕЛИГИЈА, ФИЛОСОФИЈА,
НАУКА
НА ПРАГУ III МИЛЕНИЈУМА
Религија, философија, наука - то су три основне
покретачке силе људске цивилизације која је увијек
устремљена ка једном циљу: потрази за савршеним благом и
добром за човјека. О резултатима ове потраге у садашњем
тренутку нема потребе много говорити: свијет стоји на ивици
глобалне кризе која пријети да уништи не само сва достигнућа
научно-техничког прогреса, него и сам живот на земљи. Ко је за
то крив? Очигледно - сам човјек, његова бурна дјелатност коју
усмјеравају... наука, философија, религија! Трагичнија
ситуација тешко и може да се замисли: оно најузвишеније што
је у човјеку и што је по по самој својој природи предназначено
да буде свјетлост на путу његовог живота, показује се за њега
као тама и води ка свеопштем и страшном крају.
Гдје су источници оваквог неочекиваног финала? Није
једноставно одговорити на овако велико и сложено питање. Али
нема сумње да је једна од најозбиљнијих грешака које су
почињене у посљедња два-три стољећа у нашем цивилизованом
свијету - супротстављање научног и философског знања
религиозном знању, сијање, према Ломоносовљевим ријечима,
непријатељства између њих и одатле потпуни губитак узајамног
разумијевања и сагласности између ове три најважније сфере
духовног и интелектуалног човјековог живота у осмишљавањау
основополагајућих принципа његове дјелатности. Због тога
васпостављање првобитно постојеће хармоније и узајамних
веза између религиозног, философског и научног виђења
свијета није само важан задатак; оно, по свом приоритету, мора
данас бити уврштено у најактуелније и најакутније.
Навешћемо неке од њих.
1. Поглед на свијет
2. Духовни
3. Еколошки
Наука не само да не може засновати своје крајње тежње:
она принципијелно стоји изван облсти могућих утемељивања
њихових.
Као прво, проблем добробити - то је, у првом реду,
проблем погледа на свијет. Научна, пак, знања, чак у свој
својој цјелокупности, сама по себи не сачињавају поглед на
свијет, и таква не могу ни да буду, с обзиром да наука изучава
само природне појаве и закономјерности свијета, а не битије у
цјелини. Наука се не бави питањима која се специфично тичу
погледа на свијет - то је област религије и философије (због
тога су одувијек постојали научници са различитим погледима
на свијет: они који су вјеровали у битије Бога, они који су
вјеровали у Његово небитије, агностици). Одавде је јасно да је
и сам термин "научни поглед на свијет" веома услован и (мада у
мањој мјери) очигледно је да су наука и такозвани научни
поглед на свијет - појмови који уопште нису идентични.
Као друго, што је јако важно, у рјешавању питања о
смислу и циљу живота или о добробити човјека основни
проблем, наравно, представља битије Бога. Какве су овдје
могућности науке? Бесконачност по дужини и ширини свијета
доступног спознаји једнозначно говори да наука никада у
принципу неће бити у стању да устврди да Бог не постоји (чак и
када Он стварно не би постојао). Она има само једну
перспективу: да једног дана сусретне Бога на свом путу. И, као
што је познато, за многе научнике је признавање Бога постало
несумњиво убјеђење. Међутим, то убјеђење, без обзира на
веома озбиљне чињенице из знања о природи, нарочито из
посљедњих времена, у крајњим консеквенцама ипак није
толико строго засновано знање, колико највјероватнији
закључак. Консеквентно, и сама научна идеја добробити јесте
више религиозно-философска, него заиста научна.
А то значи да наде у "златни вијек" будућих покољења
човјечанства коју је обећао (обећава?) научно-технички
прогрес нису ништа друго до - ружичасти снови.
ФИЛОСОФИЈА је благо и добробит одувијек видјела у
познању Истине. (Она има историју много дужу од науке, те је
због тога не једанпут на врхунцима и у периодима кризе
свједочила о томе шта она може да да човјечанству.) Међутим,
тражећи је на путевима дискурзивног мишљења и немајући
никакву могућност да докаже способност човјековог ratio за
адекватну спознају стварности, философија је принуђена да
своје исходишне претпоставке постулише. Одатле - колико
философа - толико система. А у рјешењу основног питања
живота - његовог смисла и основног блага - она се често или
слијевала са теологијом, када је постајала њена служавка, или
се формирала у посебност, порађајући нове системе, чије
главне закључке у принципу није могуће доказати. Због тога се
ниједна философска школа или правац никада нису уздизали
изнад захтјева вјере у своје тврдње, то јест у своје истине, у
своје поимање блага. При томе је дистанца која је дијелила
поимање добробити у једном систему од поимања његовог у
другом понекад знала да буде бесконачно велика: од апатије до
наркотика, од духовног до плотског, од вјечног до овоминутног.
И није било нити има икакве могућности да се провјери
истинитост било којег од тих поимања, тим више што је и сама
идеја истине, а са њом и добробити, послије дугих трагања и
доказивања била, и то не једном, проглашена
псеудопроблемом.
На крају, РЕЛИГИЈА (у датом случају мисли се на
ПРАВОСЛАВЉЕ), која није ни наука, пошто је објекат њеног
спознавања потпуно други свијет - свијет духовни, ни
философија, јер је суштина религије у нарочитом, духовној, а
не рационалној спознаји Бога.
Православље, као и било која друга религија, у свом
свједочењу о добробити и благу апелује непосредно на
Откровење (питање његове вјеродостојности је посебно) и на
црквено-историјски (саборни) опит богопознања. Овдје се у
истинитост онога што спознаје човјек не увјерава помоћу својих
пет чула, макар то било потпомогнуто са додатним алаткама,
нити посредним путем логике (ratio), него непосредним фактом
унутрашњег преживљавања, созерцавања (теорије) Бога, јер се
Истина, у Којој је и благо, не доказује, него показује. При томе
се у Православљу истинитост индивидуалног опита провјерава
саборним (колективним) опитом Цркве (светих), који је са своје
стране основан на свједочењима (истинама) Откровења,
забиљеженог у Светом Писму.
Рјешење питања добробити у Православљу исходи из
исповиједања битија Бога и бесмртности човјекове личности.
Принципијелно је важно при томе уочити да вјера у ово није ни
постулат "чистог разума", нити његови закључци, него су то
факти општечовјечанског религиозног опита.
Према хришћанском Откровењу Бог јесте Битије (Сушти,
Онај Који Јесте) и Свијест (Премудрост), Триипостасна Љубав,
Истина. Ових одредишних појмова је довољно да би се видјело
да Бог и јесте то Благо, Којим све живи и креће се и постоји
(Дјела Ап. 17:28) и да се, према томе, смисао човјековог
живота састоји у цјеловитом (умом, срцем и тијелом) познању
Њега, у приопштењу Њему. У православном богословљу то
приопштење се назива обожење.
Идеал блага који предлаже Православље, а он се састоји
у познању Бога, то јест - у уподобљењу Њему и кроз то - у
јединству са Њим, одговара основним циљевима људских
трагања, пошто је очигледно да је вјеродостојно познање
Истине (циљ философије) и тварног свијета (циљ науке) могуће
једино кроз знање Суштег, то јест Бога. Према православном
учењу ово благо и јесте - не само главни, него и једини циљ
људског живота.
Због чега би се то могао прихватити православни поглед
на свијет? У најкраћим цртама одговор можемо приказати
овако.
Превео и припремио:
ИГОР МИКОВИЋ
Светосавље.орг ::
Библиотека