Marija Čudina

21. XI. 1937 – 25. IX. 1986

Čudina, Marija, hrvatska pjesnikinja, prozaistica i esejistica (Lovinac, 21. XI. 1937 – Beograd,
25. IX. 1986). Studirala na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, prekinula studij i kratko radila kao
novinarka u Slobodnoj Dalmaciji. Nakon udaje za beogradskog slikara Leonida Šejku 1961.,
odselila se u Beograd i postala sudionica grupe Mediala. U prvim zbirkama (Nestvarne
djevojčice, 1959; Čađ i pozlata, 1963) rabila transcendentalnu simboliku i posebna sintaktička
rješenja, a u kasnijoj poeziji do izražaja dolazi jača disciplina jezika. U zbirci Tigar (1971)
naglašen je osjećaj egzistencijalne ugroženosti. U dramskom monologu Paralelni vulkani (1982)
iskazuje se bliskost simbolici Šejkina slikarstva (pustinjska flora, metafizički bestijarij). Njezine
su pjesme, uz jak utjecaj nadrealizma, tematiziranje svijeta beznadnosti. U kratkom
romanu Amsterdam (1975), a posebno u lirskim prozama Divlja duša (1986), pisanima u maniri
borgesovske fantastične proze, daje viziju civilizacijske otuđenosti, što je jedna od glavnih
preokupacija sveukupnoga njezina opusa. Posmrtno su joj objavljeni romani Nož punog
mjeseca (1989) i Nevolje (2005).

ČUDINA, MARIJA
Struka KNJIŽEVNOST I KAZALIŠTE, LIČNOSTI

Čudina, Marija, hrv. pjesnikinja (Lovinac, 21. XI. 1937 – Beograd, 25.
IX. 1986). Supruga beogradskoga slikara L. Šejke s kojim je
djelovala unutar umj. grupe Mediala. Pisala liriku bogatu
fantastičnim simbolima, zaokupljenu metafizičkim pitanjima te
problematikom čovjekova bivanja.

Važ. djela: Nestvarne djevojčice; Čađ i pozlata; Pustinja; Tigar;

Amsterdam; Paralelni vulkani; Divlja duša; Nož punog mjeseca.
Marija Čudina (Lovinac 1937 — Beograd 1986.) je
bila jugoslovenska pesnikinja.

Jedno vreme je živela i radila u Zagrebu. Sa Leonidom Šejkom se upoznala

u Splitu, gde je on bio u vojsci, a ona kao novinar radila u listu „Slobodna
Dalmacija“. U Beogradu je živela od 1966. godine.

Objavila je zbirke pesama: „Nestvarne devojčice“ (1958), „Čađ i pozlata“

(1963), „Pustinja“ (1966) koju je izdala zajedno sa Leonidom
Šejkom i Slobodanom Mašićem, „Tigar“ (1971), „Paralelni vulkani“ (1982),
„Divlja duša“ (1986) i knjigu proznih zapisa „Amsterdam“ (1975).

Napredna pesnikinja koja je, i kao žena Leonida Šejke, bila u najužem krugu
ljudi koji su osnivači Mediale, što je potpuno zanemareno. Bila je tihi pratilac
svih njegovih druženja i izlaganja.

Izvor: zbirke pesama „Nestvarne devojčice“ (1958), „Čađ i pozlata“ (1963),

„Pustinja“ (1966) koju je izdala zajedno sa Leonidom Šejkom i Slobodanom
Mašićem, „Tigar“ (1971), „Paralelni vulkani“ (1982), „Divlja duša“ (1986) i
knjigu proznih zapisa „Amsterdam“ (1975), Narodna biblioteka Srbije.

Marija Čudina (Lovinac, Lika, 21. studenog 1937. - Beograd, 25. rujna 1986.), hrva-
tska književnica i pjesnikinja.

Gimnaziju je završila u Sisku, a studij jugoslavenskih jezika i književnosti pohađala je

na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Prekinuvši studij, kraće je vrijeme radila kao novi-
narka u splitskom dnevnom listu „Slobodna Dalmacija“. Godine 1961., udajom za
beogradskog slikara Leonida Šejku, preseljava se u Beograd.
Književno djelo

Prve pjesme objavila je u „Poletu“ 1954. g., a zatim surađuje s književnim časopisima:
„Krugovima“, „Mogućnostima“, „Republikom“, „Razlogom“, „Suvremenikom“, „Kolom“,
„Književnim novinama“ i „Delom“. Pjesme su joj prevedene na engleski, nizozemski,
mađarski, poljski i rumunjski jezik. Zastupljena je u gotovo svim antologijama
suvremene hrvatske poezije.

Knjige poezije i proze

 Nestvarne djevojčice, Zagreb, 1959.
 Čađ i pozlata, Beograd, 1963.
 Pustinja, Beograd, 1966.
 Tigar, Split, 1971.
 Amsterdam, Zagreb, 1975.
 Paralelni vulkani, Zagreb, 1982.
 Divlja duša, Zagreb, 1986.
 Nož punog mjeseca, Split, 1990.
 Leonid Šejka, Zagreb, 2005.
 Pjesme, Zagreb, 2005.
 Nevolje, Zagreb, 2005.

Poetika

Analitičko-ispovjedni tekstovi, gotovo dramski monolozi lucidne pjesničke svijesti u

okružju pustinjske flore i metafizičkog bestijarija u kojima se iskazuju traumeranjenog
bića koje ne nalazi utočište u prostoru zbilje, niti izlaz iz labirinta vlastite nesretne
egzistencije. Svijet osamljene osobe prepun manihejskih simbola,melankolije i potpune
beznadnosti, često na tragu borgesovske poetike fantastične, „labirintske“, proze koja
tematizira viziju civilizacijske otuđenosti.
Rođena je u Lovincu, u Lici, 21. studenoga 1937. Gimnaziju je završila u
Sisku, a studij jugoslavenskih jezika i književnosti pohađala je na Filozofskom
fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Prekinuvši studij, kraće je vrijeme radila kao
novinarka u splitskom dnevnom listu »Slobodna Dalmacija«.

Godine 1961., nakon udaje za beogradskog slikara Leonida Šejku, preselila se

u Beograd, gdje je aktivno djelovala u njegovoj nadrealističkoj grupi Mediala.

Prve pjesme objavila je u »Poletu« 1954., a zatim je njezin pjesnički razvitak

bio vezan uz suradnju s književnim časopisima: »Krugovima «,
»Mogućnostima«, »Republikom«, »Razlogom«, »Suvremenikom «, »Kolom«,
»Književnim novinama« i »Delom«. Pjesme su joj prevedene na engleski,
nizozemski, mađarski, poljski i rumunjski jezik. Zastupljena je u gotovo svim
antologijama suvremenoga hrvatskog pjesništva.

Tako je, s pravom, o njezinom književnom opusu, zapisao Cvjetko Milanja

sljedeće rečenice: »U ranim zbirkama Nestvarne djevojčice te Čađ i pozlata,
pjesničku misao gradila je na dvojstvu i prepletanju transcendentnih simbola,
a svježinu postizala posebnim sintaktičkim rješenjima I smišljenom
naivnošću. U kasnijim knjigama disciplina jezika postaje čvršća, a osjećaj
egzistencijalne ugroženosti dostiže vrhunac u Tigru. Zbirka Paralelni vulkani
dramski je monolog lucidne pjesničke svijesti u okružju pustinjske flore i
metafizičkog bestijarija, bliskih simbolici Šejkina slikarstva. I tu se pjesnikinja
poslužila manihejskim simbolima kako bi oblikovala svijet potpune
beznadnosti. U lirskim prozama Amsterdam i Divlja duša Čudina tematizira
viziju civilizacijske otuđenosti, pri čemu stapa žanrovski različne uzorke
pisanja te je svjesno na tragu borhesovske poetike fantastične, »labirintske«
proze«.

Ipak, Tonči Petrasov Marović, u svojoj propratnoj bilješci uz njezin kratak i

nedovršen roman Nož punoga mjeseca, što je godine 1989. posthumno
objavljen u Splitu, jedini je u samo nekoliko rečenica izvrsno oslikao i autoricu
i njezino cjelokupno stvaralaštvo: »Osamljenije osobe, teškoga života,
tragičnije sudbine od njezine, malo sam u svom životu sreo. Ali, i to — treba
u ovoj prilici naglasiti — da je Marija bila hrabar, tvrd i svojeglav čovjek.
Živjela je bez zavaravanja. Tako je i pisala: ne zavaravajući ni sebe ni druge.
Ne razvodnjavajući zdvojnost na koju ju je život osudio. (...) Marija je, koliko
je god mogla, bježala od svoje biografije i faktografije. Bježeći od nje nije li
je, barem djelomice, učinila temeljem, izokrenutim temeljem čak i ovoga
svoga završnoga djela, koje je ostalo nedovršeno«.

Marović, kojeg je uz Mariju Čudinu vezivalo čvrsto prijateljstvo još od njezinih

splitskih dana pa sve do njezine prerane smrti (umrla je u Beogradu 25. rujna
1986), i koji je za vrijeme svojih boravaka u Beogradu zbog liječenja, Mariju
redovito posjećivao, zabilježio je (Radio-Split, 2. travnja 1982) i sljedeće
dojmove:
»Marija Čudina danas živi u Šejkinu i svojemu jednosobnom stanu, u Ulici
Dimitrija Tucovića 24.

Sama. Okružena Leonidovim slikama i crtežima.

Njezina je samoća jednako nepotkupljiva kao što je neukrotiva njezina duša.

Piše. Svoje naizgled jednostavne i ispovjedne, ali kao labirint bogate i

neraščlanjive poeme. Poeme pune tragične finoće bića što ne odustaje ni od
kojega puta kojim se zaputilo, bića svjesnijeg sviju cesta misli što su dotakle
pjesnikinjin duh i prostranu maštu/imaginaciju, snažnu i sumornu, nalik
muškoj.

Marija Čudina je pjesnik kakvih malo ima danas u nas. Pjesnik koji ne
odustaje od sebe ni od svojega, boljeg svijeta, koji je tako opstojeć i tragičan
kao da je izumro. Izumro kao glavno lice njezine poeme…

I poema »Leonidove cibetke« govori i o slikaru Leonidu Šejki, i o Mariji Čudini,

i o cibetki, i o mnogo čemu drugom što se mnogih od nas može ticati jesmo li
dostatno pametni i strpljivi da to prepoznamo i primimo (kao kad se u zemlju
pomno posadi). Govori jasnim i jednostavnim, preciznim i potresnim lirskim
jezikom, moćnim ćulom sudbine, da se poslužim Marijinom riječju. Cibetka je
izumrla, nevelika životinja, iz porodice faraonskih miševa. Leonid Šejka ju je
naslikao, na sasvim malenom formatu, cca 15 x 20 cm, godine 1969. Dakle,
samo godinu dana prije svoje smrti od tumora na mozgu. Marija tu gustu i
tajanstvenu sliku drži iznad svojega pisaćeg stola, zdesne strane«.
 BAŠ SE VESELIM

Baš se veselim što ćemo moja starija sestra i ja rano umrijeti,

i što ćemo iza sebe ostaviti plavo nebo i žive dječake,
i što nitko neće znati plakati crno baršunasto,
jer tako plače samo veliko more.

Veselim se i zato što će svećenici i prijatelji imati puno posla

dok pošalju za nama u nebo sve naše snove i sve pse.
Veselim se što će poslije nas i dalje biti toplih ljudi
i velikih očiju i velikih usta do zvijezda.

Marija Čudina

Iz zbirke Nestvarne djevojčice (1959.)

Treba brzo plakati

Treba brzo plakati za konjima, za anđelima,

za djevojčicama, koje bez grudi leže na ulici,
za ranjenicima sa izgubljene točke svijeta,
što otvaraju svoja usta za varljivim ljubavima.

Treba brzo, brzo plakati, plač je mudrost,

koja će ublažiti nevini bol ljudi, što su došli
vidjeti užitak umirućih pod noževima,
a da pri tome nisu osjetili kako ih okružuje laž.

Svakog dana netko nekome pojede srce,

a netko sjedeći pred vratima izgubi bisere,
zato treba brzo i spretno plakati,
da se ne bi ugušili u istinskoj žalosti svijeta.

Sunce nije savršena stvar

Sunce nije savršena stvar, jer se ne može pretvoriti u dječaka,

niti u malog psića ljubavi, koji se igra u kruhu nebesa,
a to, što se bez njega ne može živjeti, to je samo kazna daljina
za visinu, za plavo u očima ili za most preko rijeka.

Otići i ne vratiti se, to je najvrednije između svih događaja,

ali sunce to ne umije. Možda mu nedostaje ljudska ludost.
Popraviti se to više ne može, ali kad bi uspjelo kome
onda bismo se sigurno sjetili da mu još nedostaje ljudska smrt.

Nije važno što će plakati

Nije važno što će plakati kad budemo umirali,

nije važno što će žene bez konja i heroja ostati,
jer od svake smrti u mnoštvu stvari
pojavit će se nove i ljepše djevojčice.

Za nas nije važno što smo pateći kao psi

sakupljeni u vrtovima ostali sami,
jer tek poslije nas na gorkim jedrilicama
doplovit će neki novi i strasniji dječaci.

Marija Čudina
Iz zbirke Nestvarne djevojčice (1959.)

ПУСТИЊСКА ЛИСИЦА

(За Данила Киша)

Човјек један ћуди посебних, танак, струка ускога,

косе разбарушене попут прашумског раслиња каже да је

видио Лисицу пустињску на паришким улицама. Боже,

узвраћа поета, што ради то створење из пустиње

међу људима који су недостојни њезине љепоте

и очаравајућих очију у којима се прикрива меланколија која као

зец у грму, као змија у тајанственом леглу опала и

перја ситних птица које бораве на Светој гори,

међу посвећеним калуђерима. Она, Лисица пустињска

чак ни у сну тих светаца не може бити сретна.

Поета, махнито заљубљен у њезин укочен поглед,

сматра, али и то је сумњиво, да ће она

у Врту Бестиариума ипак наћи разлоге за своје

угрожено постојање, разлог за одржавање своје сјете

и меланколије пустињске.

О таквој меланколији жив човјек зна премало.

А поета је приправан и на то да чека Пустињску лисицу,

па трајало то и до краја његова живота

који није ништа друго до илузија, а и Лисица ће

за то вријеме, као и сви што живе у Бестиариуму,

у илузији само живјети.Бог је одлучан у томе

да њихов живот продужи до крајњих граница.

Илузија је вјечност њихова и најтрајнији

животни вијек што га слуте они који су се

зачарани или забринути због окрутности времена

бавили молитвама, метафизиком и умјетношћу.

________________________
МАРИЈА ЧУДИНА (1937 – 1986) . Песник, прозаист. Књиге поезије :
Нестварне девојчице (1959), Паралелни вулкани (1982) …

“ Увидевши храбро и луцидно несавршенство света, бар смо створили свој сопствени
свет, свој замак, као доказ те луцидности и те храбрости ; замак који ће у
својој ефемерности ипак стајати на лицу змеље, као покушај исправке. / Овакав однос
према свету и стварању последица је јасног избора, избора који се постиже бићем,
свешћу, дубином. Такав избор искључује све друге путеве, све друге песничке стазе и
богазе. Ко се определио, кога је судбина одредила да лута пустињом, тај ће лутати
пустињом ; ко је изабрао „цвеће стазе“, тај ће лутати цветним стазама. Сваки избор
указује, болно указује, на одбачене путеве. Сваки је избор ЈЕДИНИ ИЗБОР“ ( Данило
Киш, Изгнанство и краљевство Марије Чудине, в. у књ. HOMO POETICUS, Свјетлост ,
Сарајево, 1990, стр. 123 – 142 ).

„Живот и смрт недостајаху мојем живљењу Х. Л. Борхес Једног преподнева (25.

септембра 1986) Марија Чудина је одлучила да уђе у нову орбиту. У оној „старој“
четрдесет и девет лета, недостајаху јој живот и смрт. Тачније, откуцнуо је час да се
догоди преображење у лику, када „очекујемо… нешто префантастично“ и дотадашњи
живот постаје недостатан. Маријин долазак и четврт века њеног боравка (активног
присуства ) у Београду обасјао нас је чудесним стваралачким сјајем. За собом је
оставила трајне трагове у виду дијамантски брушених песничких збирки, али и
енигматску опоруку ; њена песничка судбина ( максимално свесно, луцидно и
одговорно изабрана) више је, далеко више, од њеног драматичног и трагичног
животног удеса. Могла је Марија Чудина имати и другачију егзистенцијалну нит,
свеједно би њен креативни, песнички вез био исти. Онај који започиње Нестварним
девојчицама 1959 а завршава уПаралелним вулканима1982. Ево песникиње која, попут
Емили Дикинсон или Марије Цветајеве, у сопственом животу види судбинску моћ,
једначину поетске епистоле ка вечности, у којој као да је изнађено и измирено оно
гласовито упозорење Вилијама Блејка : “ Природа нема нацрта, / али машта има /
Природа нема напјева, али машта има. / Природа нема наднаравнога, и распада се :
машта је вјечност“. У поднебљу нашега језика, Чудина је настојала да очува сјајни
плам Борхесовог и Блејковог тигра, јер је у „божјем писму“ на његовој кожи умела да
прочита удес његовог скока и неумитног пада, али и да унесе нови ( свој) текст у
древну, митску инскрипцију Генезе. Двадесет и четири песме непоновљиве поеме
„Тигар“ Марије Чудине окончавају се савршеном мирноћом и гностичким упозорењем :
“ И тако се никада неће сазнати какав је био твој / последњи час. Јеси ли се предао?
Сам си рекао да се / и онај који се не бори мора предати једном. / Па можда одлучиш
да се не предаш. А и немаш коме!“ У роману „Дивља душа“, који ће се појавити
постхумно, Марија Чудина ће место свог исказа са земље помаћи у саму васиону,
отварајући тиме могућност новог вида закључивања : сад простор одређује психу! Ту
се и на саму смрт мора гледати новим очима : “ У овој Новој орбити ништа не може
унаказити суштину бића. Процес брисања трагова бивше унакажености био је тек мало
мучан. Сам сам то завршио. Тигар је тада чисто себе.“ Налажење тог „чисто себе“ је
нови вид ранијег „видовитог безнађа“ у које се Тигар (а песникиња препознаје да се
препознаје у њему ) повлачи после борбе. Сведоци Марије Чудине и њене борбе могу
казати да се она ни из чега није повукла. Последње четири године живота донеле су јој
бола и трагизма у таквим налетима и количинама да је тим употребљеним стојицизмом
могла преживети и један Аушвиц. Круг свог пакла Марија Чудина није изабрала сама, а
још мање га је заслужила. Знајући да ту ни десет самоубистава не би помогло, Марија
је доказала неуништивост скока и своју нежну а „дивљом дивљином прожету душу“,
оставивши нам у речима свога романа (?) једно потресно сведочанство. Као песник,
ишла је путем „који искључује све путеве“ сем сопственог (уочава Данило Киш) и у
томе је истрајала достојанствено доследна до краја. Тада је отишла у вулкан : вратила
се у тигров сјајни плам“ ( Адам Пуслојић, НОВА ОРБИТА МАРИЈЕ ЧУДИНЕ, КР, 286 / 10.
10. 1986. )
Dok se odlazi nitko ne pita kamo se odlazi

Dok se odlazi nitko ne pita kamo se odlazi,

ali poslije će se pitati, poslije će se pitati,
poslije, poslije,
kad nostalgije procvatu iz obrnutog smisla cvijeta
što se ne daje nikome vidjeti,
poslije će se pitati sanjajući o onome, što je bilo u zoru,
što je bilo u sumraku, u duši koja samuje na žutom oknu,
sanjajući, kažem, sanjajući ovako kao što ja sanjam
između dva bolesna uzdaha i jedne besmislice svijeta.

Jest, svi koji odlaze odjednom će se pitati kao ja,

da, kažem, svi, sanjajući sjaj hostije i djetinjstva s fotografije,
i male mrave, koji viču s vrha nebodera,
sanjajući ugasle vulkane, mjesečinu, koja žudnjom vara,
sanjajući poslije svega svoju prevaru kako bludi između kiša,
kažem, svi, sanjajući jedan brod i jednu legendu o pustinji,
svi će se pitati ovako kao ja,
ne vjerujući više tajnama osmijeha, što se krije iza oltara,
ne vjerujući više bolu groba koji se iskopan nekome vraća,
ne vjerujući kao ni ti kao ni ja,
sanjajući samo žalost,
što simbolima nježnosti počinje samoubistvo,
jer ne htjede nitko da o njoj više pjeva,
al zato će se svi morati jednom pitati,
pitati zašto su otišli, pitati ovako kao ti, kao ja,
sanjajući na nekom pločniku, slikovnicu stare večeri,
i zelenu traku plijesni na bedrima i još ne vjerujući,
kao ti, kao i ja,
svi će se jednom nešto tajanstveno i dugo pitati.

(Marija Čudina, Razlog, br. 3., Zagreb 1961.,

slikovnost: Leonid Šejka)