Džesika Hokins

Gola duša
 Prevela
Eli Gilić
Naslov originala
Jessica Hawkins
Yours to Bare
Copyright © 2016 Yours to Bare by Jessica Hawkins. Published
by arrangement with Bookcase Literary Agency
Translation copyright © 2017 za srpsko izdanje, LAGUNA
 PRVO POGLAVLJE

fin
Ako ovo nije sudbina, onda ne znam šta jeste.
Jedina kafeterija s istočne strane Menhetna koja nema čokoladne
kolače s pistaćima udaljena je dva bloka od mog stana. Nije teško
izbeći pistaće, ali čokoladu? To samo dokazuje da u ovom gradu
možeš pronaći – ili izbeći – sve ako ti je sudbina naklonjena. Možda
mi se, konačno, sreća osmehuje.
Plaćam kafu i sedam za svoj sto pored prozora. Još jedan razlog
zašto je trebalo da otkrijem Le noar – moj sto je gotovo uvek
slobodan ili ga upravo rasklanjaju baš dok kupujem kafu. Postoji
nešto čarobno u vezi s malim kafeterijama kao što je ova. Zbog belih
zidova i prozora od poda do tavanice ne vidi se da je prepuna iako
za nekim stolovima sedi dvoje ili više ljudi koji izgledaju kao da se ne
poznaju. Gotovo svi koji piju kafu pred sobom imaju laptop, tablet ili
novine. A ja? Mora da sam staromodan. Vadim beležnicu sa
spiralom koju od prošlog oktobra nosim u torbi za fotoaparat.
Duvam u šolju. Grejači su uključeni, a napolju su ljudi natrontani u
kapute, šalove i rukavice. Ono je doba godine kad kese iz Mejsija
stižu čak ovamo iako je robna kuća udaljena pola sata pešice.
Kad god imam manje posla, vraćam se prvoj stranici – spisku ideja:
Proputovati svet s fotoaparatom i slati fotografije dostojne nagrada
Nešenel džiografiku.
Postati fotograf koji prati najposećenije njujorške događaje.
Pošto nisam ostvario nijednu želju, spuštam pogled na dno spiska.
Privatne proslave
Držanje kursa
Venčanja
Povratak u Volstrit
Uopšte nisam pomišljao na povratak u finansijski sektor otkako sam
prošle godine dao otkaz. Zbog toga shvatam da sam iscrpeo sve
ostale mogućnosti vredne mesta na spisku. Pašću na dno ako se
vratim karijeri koja me umalo nije ubila. I neću to učiniti.
Obeshrabren sam što sam godinu dana uzalud pokušavao da se
probijem, ali moja nada nije potpuno ugušena.
Precrtavam tu stavku, a zatim i venčanja. Podsećaju me na
događaje koje bih najradije da zaboravim.
Podučavanje?
Naučio sam ćerku nekoliko stvari za njenih osam godina. Pravu
meru žitarica i mleka. Kako da zameni obične bele pertle drečavim.
Najbolji način da pobedi u igri Pronađi Valda. To je bilo lako. Mnogo
teže ću je naučiti onome što je važnije. Mogu li je navesti da shvati
kako bi brak trebalo da traje zauvek iako je upravo doživela razvod
roditelja? Da ljubav prema nekome nikad ne može biti pogrešna iako
sam dvaput uprskao?
Ne, nije mi suđeno da stojim pred drugima u učionici. Ionako nisam
siguran mogu li naučiti odrasle kako da fotografišu. Završio sam
fotografiju, tako da znam tehničke stvari. Ali umetnost je više od
veštine koja se može steći – morate umeti da prenesete osećanja, a
ja nisam sposoban da naučim bilo koga kako da oseća, pogotovo što
u poslednje vreme nemam nadahnuće. Kad god se nešto uskomeša
u meni, setim se koliko sam toga prošle godine stavio na kocku zbog
inspiracije. I koliko sam pogrešio u vezi sa Sejdi, ženom za koju sam
mislio da mi je srodna duša.
Odbacujem tu mogućnost, ali ipak je ostavljam na spisku. Nešto
mora biti poslednje pribežište.
Telefon mi zavibrira.
Spremni smo. Budi na raskrsnici 28. ulice i 10. avenije za 15 minuta.
Naglo zatvaram beležnicu i olovka mi se otkotrlja sa stola. Oni zovu,
a ja odlazim. Ovo je drugi put da sarađujem s agentkinjom za
nekretnine. Druga agentkinja me je preporučila Liz. Ulazak u svet
nekretnina mogao bi da postane stalan posao, tako da ne oklevam.
Pipam da nađem olovku, ali prsti mi dodiruju nešto veće. Nešto
glatko. Čvrsto. Podižem pohabani rokovnik od tamno-smeđe kože s
dugačkim vrpcama vezanim u mašnu. To je dnevnik, od onih koji
postanu dvaput veći nego što su prvobitno bili, stranica nabubrelih
od životnih iskustava. Moja bivša je imala nekoliko takvih iz srednje
škole. Mladići, letnji raspusti, tirade o nerazumevanju roditelja i još
mladića. Želela je da ih pročitam, ali uspeo sam da progutam samo
jedan kitnjasti, predugački opis fontane Trevi. Posle toga sam ih
izbegavao u širokom luku.
Ovaj dnevnik deluje vrednije. Korice su izbledele i izgužvane od
savijanja hrbata. Neko se iznova vraćao tim stranicama. Izgleda
gotovo važno, kao da ne sadrži besmislene izlive misli.
Udišem mošusni miris kože i shvatam da je verovatno ispao devojci
pored mene. Sigurno joj se ne bi dopalo da jedan neznanac njuška
njene stvari. Mada nije to ni primetila. Na glavi ima slušalice, pogled
joj je prikovan za ekran laptopa, a sto zatrpan papirima. Tapšem je
po ramenu i ona me prostreli pogledom. Podižem rokovnik. „Tvoje?“
Odmahuje glavom i ponovo se posvećuje ekranu. Nekoliko ljudi me
pogleda. Pošto niko ne traži rokovnik, odvezujem vrpce. Vlasnik je
sigurno napisao svoje podatke na unutrašnjoj korici ovako izanđalog
i voljenog dnevnika. Otvaram rokovnik. Na prvoj stranici nema uvoda
ni izvinjenja. Na vrhu ne stoji „dragi dnevniče“ niti „ovaj dnevnik
pripada“. Samo uredan devojački rukopis.
Daj mi kitu.
Raspoluti me po sredini.
Lice mi plane. Ne razmišljajući, ponovo čitam. Ovo nije banalno
razmišljanje o italijanskom slikarstvu. Ovo je lično. Previše intimno
za oči jednog neznanca. Nastavljam da čitam. Lep rukopis se brzo
kvari i pretvara u švrakopis koji jedva razabirem. Njegovo
odgonetanje deluje kao još veće zadiranje u privatnost, ali ne mogu
da prestanem. Dodir kože više nije tako prijatan pod mojim prstima.
Lepljiva je. Vruća. Okrećem stranu.
Poseduj me prstima. Prelazi po bolovima na mojim grudima, dodiruj
reči koje bi mi nanele bol kad bih ih izustila, pritiskaj otkrivene živce
oko mog srca sve dok u snovima ne čuješ kako te molim.
Grlo mi se steže kao da sam progutao nešto što nije trebalo. Ispod
reči je jednostavna skica muških šaka oko struka nage devojke koja
podseća na krpenu lutku. Oči su joj razrogačene, usne rastavljene i
obrazi ružičasti – to je jedina boja na stranici.
Bila sam srećno tvoja dok nisi odjebao.
Reči joj više nisu poetične, ali njihova sirovost pogađa me do srži.
Samo ta jedna rečenica opisuje kako sam se osećao kad me je Sejdi
ostavila pre godinu dana – tu mržnju punu ljubavi. Slatke i bolne
uspomene. Bol žudnje pomešan s ključanjem u utrobi zbog okrutnog
odbijanja.
Zatvaram dnevnik, teško dišući. Zakasniću na sastanak s
klijentkinjom koju ne smem da ozlovoljim. Guram rokovnik u torbu i
izlazim iz kafeterije. Trebalo je da ga ostavim momku za pultom, ali
srce mi ubrzano kuca i dlanovi mi se znoje – nisam se tako osećao
još od Sejdi. Dok sam je tucao, dok sam želeo da je tucam, dok sam
gledao kako se vraća mužu – moje reakcije su uvek bile iste, fizičke.
Ne uživam u otvaranju starih rana, ali moram da imam ovaj dnevnik.
Trenutno mi reči u njemu pripadaju.
Nalazim se s novom klijentkinjom u zgradi između Desete i
Jedanaeste avenije. Kad sam otišao iz Volstrita, nisam imao
komercijalne tezge na umu. Hteo sam da odmah škljocam i ciljam
kasnije, ako se može tako reći. Ali pošto izdržavam bivšu ženu i
dete, i iznajmljujem trosobni stan u gradu, ne mogu da budem
izbirljiv.
Liz izgleda kao da mi je vršnjakinja, kose ofarbane u crveno i s
boricama koje odaju utisak da je stalno pod stresom. Pušta me u
stan koji je upravo spremljen za slikanje. „Izgledaš isto kao na
fotografiji na svom sajtu. Većina ne izgleda, kao da bih unajmila
nekoga samo na osnovu fizičkog izgleda.“ Gleda mi kosu, koja
privlači mnogo ženske pažnje. Uvek je tako bilo. Mnogo je gusta.
„Imam drugarice koje bi ubile za takvu zlatnu boju“, kaže ona. „Kako
se zove?“
Otkako sam se preselio u grad pre više od jedne decenije,
postavljaju mi čudna pitanja o kosi – je li moja ili gde sam je radio. U
poslednjem razredu srednje su me proglasili za mladića s najlepšom
kosom. I s najlepšim osmehom. Kao i mladićem koji najviše očijuka.
To poslednje me je iznenadilo. Nikad sam svesno flertovao, ali voleo
sam da zasmejavam devojke. Dok sam odrastao, shvatio sam da
samo jedan kompliment može da promeni mamino raspoloženje.
Liz se osmehuje iako gotovo ništa nisam rekao.
Govori mi da slikam kuhinju i dnevnu sobu iz svih uglova. Stan je u
novoj zgradi, u zapadnom Čelsiju i ima pogled na Hajlajn i na
Hadson. Na ovakvom mestu bih se možda sastao s klijentom dok
sam radio u Volstritu. I evo me sada na sastanku s klijentkinjom.
Konačno završavamo u glavnoj spavaćoj sobi. „Postaraj se da
uslikaš krevet“, kaže ona, vrzmajući se iza mene. „Dobro su ga
uradili, zar ne?“
„Naravno.“ Zvuči uzbuđeno, pa krevetu posvećujem više vremena.
„Ljudima je veoma važno gde će spavati. Jednom sam oglašavala
stan dva meseca i niko se nije javio. Promenila sam posteljinu i bum
– već sutradan sam dobila ponudu.“
„Hajdemo na terasu“, predlažem.
„Nismo završili ovde.“ Ona seda na dušek i prelazi manikiranom
šakom po pokrivaču. „Dođi ovamo.“
Brišem slepoočnicu rukavom. Zagušljivo je i zaudara na svežu farbu.
„Radim.“
Liz otkopčava gornje dugme bluze. „Onda fotografiši mene.“
Prošle godine sam napravio mnogo fotografija, ali nijedna nije
vredna pomena. Možda sam izgubio dar kad sam ostao bez Sejdi.
Sećam se njenih očiju, raskošne ljubičaste boje, kad sam izašao u
hodnik zgrade u koju sam se tek doselio i pogled mi se sreo s
njenim. Oči žene koja je postala mnogo više od komšinice. Uhvatila
nas je kiša prve noći koju smo zajedno proveli. Fotografisao sam je u
svom stanu. Izvila je leđa na zelenom kauču, presvučenim
baršunom, koji je pripadao mojoj tadašnjoj ženi. Sejdina mokra kosa
zalepila se za jastuk dok je sisama upirala u tavanicu. Moj objektiv ju
je obožavao. Otad nisam pogledao te fotografije. Ona nije moja da
bih je gledao. Ta prisnost je za njenog muža.
Kao meci, reči zuje kroz mene.
Daj mi kitu.
Raspoluti me po sredini.
„Ne mogu“, odgovaram.
Liz se mršti i bore joj se produbljuju, odajući razočaranje. Ovo
odbijanje će me verovatno koštati budućih poslova. Prošlo je neko
vreme otkako sam bio sa ženom, ali žudim za prisnošću, a ne za
neobaveznim seksom. To mi je uvek bilo potrebno s partnerkom.
Želim ponovo da osetim težinu onih reči iz dnevnika i lepljivost
kvalitetne kože.
***
Vraćam se u stan i kačim jaknu na čiviluk pored vrata, ne gubeći
vreme na paljenje svetla u predsoblju. Spuštam torbu s aparatom na
uobičajeno mesto pored kauča. Ostaci hrane odlaze u mikrotalasnu.
Prošlo je gotovo trinaest meseci otkako sam se preselio ovamo i sve
se bolje snalazim kao samac. Češće čistim za sobom, jedem povrće,
redovno menjam posteljinu. Bar moram više da se trudim dvaput
mesečno kad Marisa dolazi kod mene. Moja bivša žena Kendra
primećuje sve i saznala bi kad bih Marisi davao previše nezdrave
hrane ili je puštao da spava na prljavoj posteljini.
Kad sam završio fotografisanje, izduvao sam se u teretani, pa se
pribrao na klupi u parku. Zatim sam otišao u prazničnu kupovinu.
Iako mi je dnevnik celog dana bušio rupu u torbi, nisam ga ponovo
otvorio. Nije u redu čitati reči koje je neznanka napisala usput,
napolju, u javnosti. Ali čim sam se našao ispred televizora s tanjirom
suve piletine, misli su mi odlutale. Pročitao sam samo dve strane. A
dnevnik je obiman.
Donosim ga do kauča i listam stranice. Naglo prelazi s ljubavi na
seks, s bola na euforiju. Uznemirujuće je, bez obzira na to koliko me
puta trgne iz jednog osećanja kako bi me udavila u drugom. Ona je
mudra, osećajna, pronicljivo čita ljude, a ipak je nepredvidljiva. Ljuta.
Neodlučna. Nepouzdana. Crteži su joj izazivački koliko i zbrkani.
Početak jedne pesme tera me da zastanem.
Napravi ženu od mene.
Dozvoli da budem tvoja devojka.
Jednostavno je, ali tera me na razmišljanje. Uvek sam se osećao
najmuževnije kad sam se brinuo o svojoj devojci. A ova želi da bude
obožavana, da se oseća vredno. Mogu da nas zamislim, savršen
par, njene ruke oko mog stomaka dok leži sklupčana uz mene. Kako
mi veruje toliko da mi dozvoljava da čitam šta napiše, kako me pušta
u svoj svet, kako joj ublažavam patnju. Sve ono što nikad nisam
uspeo sa Sejdi jer me je držala na odstojanju. Pa čak ni s Kendrom.
Naša prisnost nije dostigla taj stepen.
Okrećem stranicu.
Pulsiraš i pulsiraš u meni
sve dok nisam samo otkucaj srca,
otkucaj srca što puca, rasplinjava se na tvojoj kiti.
Usta mi se suše. Bacam dnevnik u stranu, guram šaku u pantalone i
svršavam za tačno dva minuta.
Da me jebeš.
Moram da pulsiram u ovoj ženi toliko jako da se raspline.
Moram da je pronađem, da je posedujem i hranim se njenim rečima
sve dok ne nabrekne od njih.
 DRUGO POGLAVLJE

Moram da vratim dnevnik.

Sutradan ga nosim u kafeteriju u kojoj nemaju kolače sa čokoladom i
pistaćima, sedam na uobičajeno mesto i čekam. Spuštam rokovnik
na sto, pazeći da nije preblizu šolje i danskog kolača s trešnjama
kako ne bih prolio kafu po njemu niti ga ulepio.
Ako vlasnica ne dođe da potraži dnevnik, ostaviću ga na pultu. Nije
važno što se osećam kao da sam otvorio prozor i pustio malo
svežeg vazduha u život. Nije moj i ne mogu da ga zadržim.
Prolazi ceo sat dok razmišljam o tome ko je ona i kako se tuca. Da li
voli polako dok je gore i drži uzde u rukama, ili više voli da je stavim
u položaj koji mi padne na pamet? Pitam se da li je ispisala sve
stranice ovog debelog rokovnika i zašto ne mogu prestati da se
pitam šta li ću sledeće otkriti.
Otvaram dnevnik – pošto sam oprao ruke – i ovog puta počinjem od
kraja.
I eto ga. Kalendar.
Ovo nije samo dnevnik; na kraju se nalazi planer. Gotovo je prazan,
ali ne sasvim – ima jednu jedinu stavku za decembar.
Na poleđini prethodne stranice nalazi se crtež muškarca i žene. Ona
sedi na stolici pored otvorenog prozora. Uvijena je u ćebe i naslonila
je stopala na prozorsku dasku. U pozadini se vide požarne stepenice
i sneg koji pada. Njujork zimi. Ona zuri napolje, a muškarac leži na
krevetu i posmatra je.
Zagledam se u crtež. Njegova kosa je obojena, ali njena nije. Pored
stopala i lica, iz ćebeta izviruje samo njena šaka s cigaretom između
prstiju.
Pored kreveta je napisala ljubavno pismo u dve rečenice.
Na mojoj posteljini.
U mojoj glavi.
„Pobogu“, promrsim.
Jedina stavka u planeru je sledeće nedelje.
Prvi decembar – Gradska mrtva priroda, 20 sati.
Eto je, jasno kao dan. Ne znam šta je Gradska mrtva priroda, ali
saznajem posle nekoliko pretraga na Guglu. Pronašao sam je.
Sudbina mi je pružila ovu priliku.
Iako je danas bio najtopliji dan ove nedelje, uveče mi se dah magli i
podseća na kišonosne oblake nad glavom. Izlog se pruža celim
prednjim delom galerije Ekspozicija, tako da mogu spolja da
osmatram osvetljenu prostoriju. Da li je ta žena mračna i privlačna, ili
izgleda varljivo nedužno? Hoću li je prepoznati po poeziji u očima?
Po vitkim prstima koji pozajmljuju glas njenim mislima?
Gradska mrtva priroda je grupna izložba fotografija. Radovi su
nezanimljivi: gradski prizori, prazna pošta, požarni hidrant kojem
dosad niko nije posvetio pažnju. Više volim ljude. Svaki čovek je
vredan. Svaki čovek ima svoju priču, a čak i kad ne želi da je podeli,
ona se ponekad može pročitati iz njegovih očiju.
Pogotovo fotoaparatom.
Pažnju mi privlači bela plastična šolja ostavljena na punom stolu. Sa
strane je odštampan logo Le noara, kafeterije u kojoj sam pronašao
dnevnik. Ona nije daleko od galerije, ali ima i bližih.
Neko je podiže. Devojka beloplave kose i usana bez karmina.
Odevena je u crno od glave do pete, a prstima obuhvata debeli
središnji deo šolje. Ima kratke tamne nokte i mlečnobeli ten.
Posmatram je dok gleda jednu fotografiju.
Doterana je. Sa stilom. Nije rastrzana duša tamne kose i namrštenih
obrva kakvu sam zamišljao. Držanje joj nije pogrbljeno od nošenja
celog sveta na plećima. Možda to nije ona. Približavam se izlogu da
bih joj bolje video oči dok se okreće od fotografija. Namešta šolju u
pregibu lakta i piskara u beležnicu.
Ona piše.
Telo mi se zagreva, refleksni odgovor na njenu olovku na papiru.
Voda mi ide na usta zbog njenih reči. Šta li je na fotografiji ispred nje
vredno beleženja? Jesam li pogrešio što sam je nazvao
nezanimljivom? Želim da znam o čemu ona razmišlja.
Devojka šeta duž zidova, škilji, češka se iza uva. Pijucka kafu. Ljudi
je zaustavljaju i govore joj nešto, mameći joj osmehe. Ne želim da joj
gledam telo – njene reči su me dovele ovamo – ali jače je od mene.
Grudi joj poskakuju jer gestikulira dok priča. Dovoljno su velike da mi
ispune šake, a govorili su mi da imam krupne šape. Struk joj je uzan,
noge savršene i plava kosa joj stepenasto pada po leđima.
Oblizujem se.
Zatvara rokovnik i stavlja ga u torbu, klimajući glavom sagovorniku.
Pomera se, a ja podražavam njene pokrete. Rukuje se s jednim
čovekom pa se udaljava. Kreće napolje, prema meni. Pre nego što
sam i shvatio šta se dešava, već je otvorila vrata i našla se nekoliko
koraka od mene. Duboko uzdiše pa se naslanja na zid od opeka
između izloga i vrata, dovoljno širok da je zakloni. Podiže pogled
prema zvezdama.
„Već sam pogledao“, kažem. „Previše je svetlo.“
Ona se prene, ali gotovo me i ne pogleda. „Misliš previše tamno?“
„Ovaj, ne“, odgovaram. „Da je mrkli mrak, mogla bi da vidiš zvezde.
Ali sva ova svetlost...“ Klimam glavom prema izlogu. „Dopada li ti se
izložba?“
Ne odgovara odmah. „Da, veoma. Koja je tvoja fotografija?“
„Nijedna. Srećom.“
„Videla sam tvoj aparat i pomislila...“ Konačno se ispravlja i zaškilji
prema meni. „Šta misliš pod tim ’srećom’?“
„Nisam ulazio, ali fotografije odavde izgledaju kao sranje.“
„Sranje? To su nečiji umetnički radovi.“
I moj rad je lako mogao da se nađe na jednom od tih belih zidova, ali
moja pesnikinja piše da bi prodrmala ljude, a ove fotografije ne bi
mogle ni pero da zalepršaju. „To je moje mišljenje.“
Približava mi se. „A ko si ti?“
„Samo prolaznik“, mrmljam, uživajući u ovom teško stečenom
trenutku prisnosti. Mlađa je nego što sam mislio. Iz daljine je zbog
crne odeće i ozbiljnog držanja izgledala kao moja vršnjakinja, ali
nema ni trideset godina. Pokušavam ponovo da joj vidim oči, ali
skrenula je pogled.
„Trebalo bi da se vratim“, kaže.
„Ne.“
„Molim?“
Sranje. Nije trebalo tako da ispadne. Šmrkćem ne bih li joj nekako
skrenuo pažnju s tog zapovednog tona. „Hoću reći, zar nisi pošla?“
Odmahuje glavom.
„Pa zašto si onda izašla?“, pitam u nadi da ću je razgovorom navesti
da ostane.
„Bila mi je potrebna cigareta.“
Sećam se decembarske skice. Neobojena kosa. Cigareta u ruci.
Postaje mi toplije. Ona ne vadi kutiju. „Žao mi je, ne pušim“, kažem.
„Ni ja.“
Pušač bez cigarete, naizgled fina devojka bez svog bezobraznog
dnevnika. Izbliza je bolje vidim. Plava kosa joj je gotovo bela. Slaže
joj se s očima koje su čeličnosive, a možda i ledenoplave. Teško je
videti u polumraku. Pošto stoji u senci, izgledaju glatko poput stakla,
zatišje pred oluju.
Pronašao sam je. Imam njen dnevnik, posedujem njene reči. Ja sam
trenutni vlasnik njenih misli. Ali šta bi trebalo da radim s tim
podacima?
„I, očigledno je da si fotograf“, kaže ona, gledajući aparat koji mi visi
oko vrata. Držim ga uz sebe kako bi me ohrabrio. „Jesam li videla
tvoje radove?“
„Nisi. Nisam nigde izlagao.“
„Valjaju li?“
Ne znam šta da odgovorim. Ako hoćeš da postaneš uspešan
umetnik, pogotovo u ovom gradu, bilo bi bolje da veruješ kako su ti
radovi dobri. Kad sam diplomirao na Njujorškom univerzitetu, deset
meseci sam pokušavao da se probijem i onda me je tast upisao na
poslovne studije. Moji pokušaji da uspem kao umetnik svode se na
to vreme kao i na prošlu godinu. Čak nisam doživeo da me velike
galerije odbiju. Dosad su me samo unajmljivali da fotografišem
maturantkinje, stanove i pse na Gornjoj istočnoj strani.
Da, fotografisao sam pudlice.
Sležem ramenima. „To su moji radovi.“
Dodaje mi šolju pa uz tresak spušta torbu na zemlju. Naginje se i
pretura, a ja joj gledam pravo u bluzu. Brus joj je crven kao
vatrogasni kamion, doziva mi kitu kao sirena. To više liči na ono što
sam očekivao od nje – malo žestine.
Pada mi na pamet da traži vizitkartu. Dobro je. To je društveno
prihvatljiv način da saznam više o njoj.
Međutim, ona se uspravlja držeći samo beležnicu. Prebacuje torbu
preko ramena. „Drago mi je što smo se upoznali.“
Nisam spreman za rastanak – nisam se čak ni pozdravio s njom.
„Čekaj“, kažem iako još nije načinila ni korak. „Možemo li da
razmenimo vizitke?“
Češka lakat. „Ovaj...“
Ne odgovara? Shvatiću to kao pristanak. Vadim vizitkartu, pomalo
ozlovoljen što nisam napravio nove kao što sam nameravao. Ali
trenutno mi nije stalo do posla, samo želim da mi ona da svoju.
Pružam joj komad kartona. „Fin Koen.“
Ona spušta pogled na vizitkartu, pa je prihvata. Sledećih nekoliko
trenutaka mi zagleda lice. „Hvala. Ostavila sam svoju kod kuće.
Namerno. Izvini.“
Dođavola! Trljam bradu. „Zbog čega?“
„Ljudi uvek pokušavaju da me iskoriste na ovakvim skupovima.
Možda i ti to radiš...“
Da je iskoristim? Čak je i ne poznajem. „Ne radim.“
Zastaje. „Verujem ti. Mada nije ni važno.“
„Nisam čuo kako se zoveš.“
„Nisam ti ni rekla.“
Pokušavam da prokljuvim da li se šali ili je ozbiljna. Istovremeno se
osmehujemo. Ona zausti, ali ne stigne da kaže šta je htela.
„Tu si“, javlja se muški glas s vrata.
Ona skreće pogled na njega. Čovek je u senci, ali nosi odelo i
izgleda kao naš vršnjak.
„Moram da idem“, kaže ona, ne gledajući me. „Srećno s tvojim
radovima.“
Zaustim da je pozovem da se vrati. Pošto je izlila srce u dnevnik,
sigurno joj nedostaje. Dnevnik, a možda i srce. Ali čovek joj
prebacuje ruku preko ramena i uvodi je u galeriju.
Zaboravi je; ona nije tvoja. Ti nisi dovoljno dobar.
Ona nije onakva kakvom sam je zamišljao. Previše je sređena –
pribrana, bez ožiljaka, maskare koja se razlila ili kose boje pepela.
Očekivao sam da će nad glavom imati olujne oblake, da će kršiti
prste, da će joj pokreti odisati lirikom.
Ali s druge strane, šta ja znam, kog đavola?!
Već sam jednom očekivao da ću čuti glasan prasak kad je sudbina
umešala prste.
Varnice.
Vatru.
Vatromet.
Kad sam izašao iz svog stana, video sam oči žene iz stana 6B s
druge strane hodnika i srce mi se predalo.
Ali pogrešio sam u vezi sa Sejdi.
Grešim li i sad?
Možda sam pogrešno procenio ovu devojku? Spolja je sačinjena od
pravih linija i oblina. S druge strane, zatišje pred buru može biti teže i
od same bure. Da li je ona takva?
Ili je u fazonu crvenog donjeg veša, sivih očiju i veštačkih cigareta?
Razmišljam samo o njoj na putu do kuće. Je li trebalo da je
pronađem... ili me sudbina upozorava da je ostavim na miru?
Trebalo bi da slušam. Možda je najbolje da se ova varnica ne zapali.
Zato što vatromet može da ti eksplodira u lice – i to užasno boli.
Čak i kad to očekuješ.
 TREĆE POGLAVLJE

halston
Pet jednostavnih reči.
Je l’ neko ostavio beležnicu?
Ponavljam ih u sebi dok prelazim prometnu ulicu do Le noara.
Trebalo je da kupim kafu na putu do kafeterije. Ne treba se suočavati
s okolnostima od kojih srce ovoliko brzo bije bez kofeina. Kroz
prozor vidim jednu devojku za stolom za kojim mi je dnevnik ispao iz
torbe. Dolazila sam svakog jutra otkako sam ga izgubila, ali nije bio
tu. To znači da je verovatno iza pulta. Samo moram da pitam.
Ulazim u kafeteriju, skidam rukavice i stajem u red. Imam dovoljno
vremena da se pripremim jer više ljudi stoji ispred mene.
Nisam nameravala da pitam. Kad sam shvatila da sam ga izgubila,
ubedila sam sebe da je to dobro. Devojka iz tog dnevnika je mračna,
nemoralna prevarantkinja. Mnogo sam se trudila da je zakopam, ali
ona i dalje izbija iz mojih reči iako ni sama ne znam zbog čega.
Zašto ne mogu da se oprostim od devojke kakva sam nekad bila?
Pomeram se napred. Pit mi maše iza kase i usta mi se suše. Sinoć
sam bila uznemirena posle izložbe Gradska mrtva priroda. Rič je
primetio i pitao treba li mi nešto.
Možda sam bila takva zbog susreta s lepim, ćutljivim fotografom –
Finom. Gledao me je kao da pokušava da mi pročita misli iz očiju.
Nisam navikla da me tako gledaju i nisam znala šta da mislim o
tome. Želela sam da ostanem i saznam, ali upravo me je ta želja
naterala da budem obazriva.
Ili sam možda napokon shvatila da je moj dnevnik izgubljen i da
nikad više neću videti svoj višegodišnji rad. To je loš rad, na više
načina, ali ipak je moj. Dok sam se s Ričom vraćala s izložbe, samo
sam želela da odem kući, stavim osećanja na papir kao što bih inače
uradila i onda zatvorim korice.
Mušterija ispred mene se pomera u stranu i odjednom sam sama s
Pitom. I petoro ljudi u redu iza mene. I poslužiteljkom koja se stalno
mršti.
„Stiže kafa crna poput mog srca“, kaže Pit, široko se osmehujući.
Pružam mu tačan iznos. „Hvala.“
„Kako si danas, Halston?“, pita dok otvara kasu.
„Dobro. Ti?“
„Recimo samo da moje snežnobele Tom Ford pantalone koje su
skupe kao što i zvuče nisu stvorene za ovaj posao.“
Odmahujem glavom. „Već sam te upozorila da ne nosiš firmiranu
odeću na posao.“
„I da pustim da Tom Ford trune u ormanu u koji ni čivava ne može da
stane? Ma daj! Uostalom, čuo sam da su fleke od kafe toliko
moderne da niko više ne priča o njima.“
Osmehujem se iako nisam opuštena. Stomak mi se vezuje u čvor
dok pokušavam da istisnem reči.
Je l’ neko ostavio rokovnik?
Neko uzdiše iza mene.
„I šta je toliko dobro ovog jutra?“, pita Pit preko ramena dok sipa
kafu.
„Kako to misliš?“
Okreće se sa šoljom i uzima poklopac. „Svakog dana te pitam kako
si i uvek odgovaraš da si dobro bez obzira na sve.“
Trepćem. „Zar to ne rade svi?“
„Uglavnom, ali ne svakog dana. Nekad pada sneg ili su im turisti
dosadili, ili samo ustanu na levu nogu. Sve to čujem. Ali ne od tebe.
Imaš li ikad loš dan?“
Ne znam šta da odgovorim. Svako ima loše dane. Samo ih ne
doživljavam često – baš kao ni sjajne dane. Neki bi rekli da je to
dosadno, ali tako se štitim. Ne podnosim uspone i padove kao ostali
te radim ono što moram da bih ostala uravnotežena. „Valjda sam
samo uopšteno srećna.“
Zapravo sam odavno potražila pomoć na tom polju.
„To je lepo“, kaže Pit i spušta šolju na pult. „Ne mogu da zamislim
ijedan dan bez neke pometnje.“
Spuštam pogled na kafu. Ovo je savršen posao za društvenog Pita.
Upoznala sam ga pošto dolazim svakog dana gotovo cele godine i
prilično sam sigurna da voli malo zbrke u životu. Mislim da je srećan.
Ja se samo snalazim što bolje mogu.
Ovo je savršena prilika da pitam za izgubljeno-nađeno. U stvari,
imam loše dane i zbog toga mi je dnevnik neophodan. Duboko
udišem. „Pite...“
„Hoćete li vas dvoje da ćaskate celo jutro?“, pita jedna žena iz reda.
Pit ne obraća pažnju na nju. „Šta je bilo, draga? Hoćeš li konačno da
probaš moj čuveni kolač? Kuća časti. Prvo uživanje je besplatno.“
Zamišljam kako dnevnik stoji ispod pulta između nas. Ne verujem da
bi se Pit ustručavao da otvori nečiji lični dnevnik ako mu probudi
zanimanje. On voli da gura nos gde mu nije mesto. Šta ako se
zgranuo? Ili ga pokazao večno namrštenoj koleginici pa su zaključili
da je nastran i loš? Još gore... šta ako su se smejali? Ne bi bio prvi
put. U osmom razredu napisala sam jednu pesmu i pročitala je na
času glume – šaškasto sam odlučila da tema bude seks. Jedva sam
čula sebe od cerekanja. Nastavnica je poslala pismo mojim
roditeljima.
Ako pitam Pita za dnevnik i on mi ga vrati, moraću da pretpostavim
kako ga je pročitao. Kao i večna mrštilica. Nikad više ne bih mogla
da dođem ovamo. Potreban mi je dnevnik, ali ne mogu se odreći ni
ove navike. Uzimam šolju i čekam da Pit prestani da se hvali svojim
receptom. „Neću danas“, odgovaram. „Ali hvala u svakom slučaju.“
„Vidimo se kasnije na drugoj kafi?“, pita.
„Možda.“ Mašem i izlazim.
Umesto da pođem prema stanici metroa, odlučujem da pešačim do
posla. Ne prija mi ova nervoza. U poslednje vreme sam retko
anksiozna, moj otac se pobrinuo za to, ali kad uobičajeni načini
prevazilaženja problema nisu dovoljni, stavim sve u dnevnik kako bih
živela normalno, radila svoj posao, igrala uloge koje se očekuju od
mene i uveče zaspala bez mračnih misli koje se prikradaju. Moje reči
izlaze iz dela mozga koji ne volim da osvetljavam, ali ponekad
moram. Mada ne bi trebalo da ih iko vidi osim mene.
Zovem agenciju kako bih se čula sa svojom pomoćnicom.
„Linija Halston Foks“, javlja se Beni.
„Ja sam. Je li Rič u kancelariji?“
„Bože, mogla bi sama da ga zoveš“, zapevuši ona.
Prevrćem očima. „Nameravam malo da zakasnim, ali on mi zvoca
kad to radim.“
„Ne možeš. Tvoj otac je upravo sazvao sastanak. Rič se sprema da
se popne, a ti moraš da budeš tamo za petnaest minuta.“
Dođavola! Zaista nije važno ni ako zakasnim – to je jedna od
prednosti kad vam je otac šef – ali ne volim da tati i Riču dajem
razloge da mi pridikuju. „Stižem za deset.“
Prekidam vezu, silazim s pločnika i podižem ruku da zaustavim taksi.
Sveže je iako je sunčan decembarski dan. Uglavljujem kafu u prevoj
lakta i tražim rukavice u torbi. U tom trenutku se oglasi dnevni
podsetnik u telefonu. Ostavljam rukavice i vadim lekove iz džepa.
Uglavnom ih ne pijem u javnosti pa skrivam bočicu u šaci dok
odvrćem poklopac.
Taksi se zaustavlja ispred mene, uplašivši jato golubova. Jedna ptica
samo što me ne udari u lice. Podižem ruke i pilule se prosipaju po
ulici.
Sranje, sranje, sranje!
„Ulaziš ili ne?!“, viče taksista.
Podsetnik i dalje pišti. Nekoliko prolaznika se zaustavlja. „Treba li ti
pomoć?“, pita neko.
„Dobro sam“, odgovaram mehanički. Bele tablete raštrkane su na
pločniku poput krečnjačkog sazvežđa. Još više bih se osramotila kad
bih čučnula da pokupim gomilu pilulica za sreću.
Ostavljam ih i ulazim u taksi. „Ugao Četrnaeste i Pete“, kažem.
Nismo se ni odmakli od ivičnjaka a već prelazim prstima po tetovaži
pera iza uva. Ne znam nikoga ko voli golubove, ali moja majka ih je
obožavala. Tvrdila je da ptice mogu da vole i budu voljene. Načas mi
se čini da iza uva osećam puls, svoje ustutnjalo srce.
Je li moguće da su ptice njena poruka? A ako jesu, šta li znače?
Imala je postporođajnu depresiju nekoliko meseci posle mog
rođenja. Nisam to ni znala sve dok mi tata nije rekao posle jednog
sastanka s klijentima na kome je malo više popio. Ali tvrdio je da je
mama to prevazišla. Izlečila se. Mnogo puta sam se pitala šta li bi
ona mislila o lekovima. Jesu li ptice nagoveštaj da je protiv njih? Ali
ona nije tu. Moram da proverim da li imam rezervnu bočicu kod
kuće.
Na vrhu torbe, na samoj ivici, stoji Finova vizitkarta. Preplavljuje me
olakšanje što nije ispala. Zašto? Ne nameravam da mu se javim. Da
li je tako? Bože, privlačan je – viši od većine mojih momaka, ali
gotovo nežnog držanja. Gotovo. Ako se izuzme onaj trenutak kad je
pokušao da mi kaže „ne“. Pa još jedan kad je odsutno prošao
prstima kroz zlatnosmeđu kosu, mrsio je šakom koja je bila kao
krupna šapa.
A tek njegove usne! Boje rđe i tako primamljive za ljubljenje. Za
kresanje? Mogu li usne da budu jebozovne?
Usne tog čoveka mogu.
Crvenim, mada sam sama i stavljam vizitku u džep. On je ionako
iznad moje lige, a takve misli su samo za moj dnevnik.
Prolila sam samo nekoliko kapi kafe pa pijem ono što je ostalo. Jeste
da se šetnja izjalovila, ali bar imam kafu. Poznat ukus natapa mi
jezik i umiruje me. Moram da zaboravim dnevnik. Njime sam skretala
sebi pažnju kad sam morala da pobegnem od svega, ali postoje i
drugi načini. Ranije sam pokušavala da ih se otresem. Možda je
gubitak dnevnika podsticaj da nastavim dalje, još jedan mamin znak.
Potreban mi je trenutak da se pomirim s tim gubitkom, a onda me
obuzima tuga. Puštam da me preplavi. Biću sama narednih osam
minuta pa mogu da osećam šta god hoću i niko me neće osuđivati.
Nekad mi se čini da funkcionišem samo zato što vodim dnevnik, ali
znam da to nije istina. Potrebno je više od toga da održim zdrav
razum. Ništa se nije promenilo zbog toga što sam ostala bez
dnevnika. Ako odbijam da uradim nešto što mi ne prija kako bih ga
pronašla, onda sigurno nije toliko važan, zar ne?
Ponavljam sebi te reči sve dok skoro ne poverujem u njih.
Imam još sedam minuta da tugujem.
A onda ću ponovo biti srećna, kao i uvek.
 ČETVRTO POGLAVLJE

fin
Ponedeljak je ujutru i vrebam u kafeteriji.
Nisam obraćao pažnju na prevrtljivu sudbinu čitav petak i vikend – tri
dana, sedamdeset dva sata. Pomoglo je što je ćerka bila kod mene
da mi skrene pažnju. Ali čim je Kendra odvela Marisu, ponovo sam
ostao sam sa svojim mislima.
Sam s njenim mislima.
I naprosto ne mogu da odustanem.
Jesam li slučajno pronašao njen dnevnik ispod svog stola? Zar
planer sa samo jednom stavkom nije trebalo da me odvede pravo do
nje? Ne mogu a da se ne obazirem na to. Ako me sudbina iskušava,
neću omanuti. Jedno sigurno znam o vlasnici dnevnika – ona dolazi
u Le noar. Zbog toga vodim računa da se nacrtam tamo u cik zore
jer se tada otvara.
Šta još znam? Ona me opčinjava. Njena lepota deluje nedodirljivo.
Želim da osećam i da je teram da oseća. Želim da devojka iz galerije
koju sam upoznao pre nedelju dana bude devojka iz dnevnika.
Nekoliko minuta pre devet, podižem pogled s ekrana laptopa i
ugledam je kako čeka da pređe ulicu. Ponovo je sva u crnom. Vezala
je beloplavu kosu, ali nekoliko pramenova joj leprša oko lica. Nosi
kožne čizme do kolena i čvrsto obavija kaput oko sebe dok se vešto
provlači između automobila.
Brzo stavljam laptop u torbu, vijugam između stolova i stajem u red.
Čujem kako njene potpetice zveckaju iza mene i osvrćem se.
Skida sivi šal koji izgleda izuzetno mekano. Kaput joj je otkopčan, a
bradavice su primetno tvrde ispod tamne tanke bluze.
Nakašljava se.
Podižem pogled. Uhvatila me je kako piljim.
„Pratiš li me?“, pita me.
„Ne znam kako bih to uspeo jer stojim ispred tebe.“
Sledi napeta tišina. Pitam se namerava li da me udari, ali tada se
osmehne. Zavitlava me, ali kao i one večeri, njen smisao za humor
se ne vidi na prvi pogled. „Fin, je l’ tako?“
„Dobro pamćenje.“
Poslužitelj govori da je moj red. Naručujem crnu kafu i naginjem se u
stranu. „Mogu li da te častim kafom?“
„Nema potrebe.“
„Insistiram. Šta misliš o kafi s mlekom? Ili voliš one napitke s pireom
od bundeve i začinima?“
Poslužitelj prasne u smeh. „Da, voliš li kafu s pireom od bundeve,
draga?“
Ona se osmehuje – njemu. Drkadžija. „Ima li imalo kofeina u tome?“
„Slažem se“, odgovara on pa se okreće prema meni. „Halston voli
kafu crnu kao đavolja duša. Zato uvek dolazi kod mene.“ Namiguje.
„Četiri dolara i šezdeset.“
Dajem mu kreditnu karticu, ali ne skrećem pogled s nje. „Halston.
Zaista si me naterala da se pomučim kako bih saznao, zar ne?“
Ona pruža ruku pored mene kako bi uzela šolju s pulta. Odjednom
mi je u nozdrvama, u mom ličnom prostoru, zaklanja sve ostalo.
Miriše na biber i taj dašak muževnosti me tera da se nagnem prema
njoj. Pošto joj je kosa vezana, vidim deo tetovaže iza njenog uva.
Nabrajam: tajni dnevnik, crveni brus, tobožnje pušenje, strateški
postavljena tetovaža, miris začina. Ona se dobro skriva, a
radoznalost je jača od mene.
„Hvala na kafi“, kaže i odmiče se iako mi nije dosta nje.
„Hoćeš li da sedneš na minut?“
„Nema slobodnih stolova...“
„Znam jedno mesto.“ Podižem šolju i krećem prema izlazu kako bi
morala da pođe za mnom. Moj suđeni sto je zauzet, i to baš danas,
ali ne vodim je tamo. Blizu ulaza je uvučeni prozorski okvir na koji
mogu stati samo dva guza – jedan njen i jedan moj.
Halston proviruje napolje pa se zagleda u mene. „Je l’ reč o poslu?“
„Nije.“
Telefon joj zazvoni. Vadi ga iz tašne. „Nemoj da se javiš“, kažem.
Ona podiže obrvu, ali isključuje ton. „To nije poziv. Imam samo
minut.“
„Prihvatam ga.“
Namešta se na ivici, okrenuta prema meni. Prijatno je i kolena nam
se dodiruju. Ona ne sklanja svoje, a ja to svakako neću učiniti. „Da
li... dolaziš li često ovamo?“, pita.
Zaustim da se našalim kako to zvuči kao uvodna rečenica za
muvanje, ali ona trlja lakat kao da je nervozna i odlučujem da je
poštedim. „Najbolja kafa u kraju“, odgovaram. „Znam. Sve sam ih
probao.“
„Odlična je“, potvrđuje. „I na zgodnom je mestu.“
Zgodno. Sigurno živi ili radi u blizini kao i ja. Već je sredina jutra pa
sumnjam da ima uobičajeni posao od devet do pet. Upijam
pojedinosti kao sunđer. „I šta misliš o prošlonedeljnoj izložbi?“
„Neko mi je rekao da je sranje“, odgovara i sleže ramenima.
„Slučajno se slažem s tom rečitom procenom.“
Osmehujem se, ali pominjanje izložbe podseća me na to veče. Na to
kako smo se rastali, kako je otišla držeći nekoga podruku. Svaka
kost u telu poručuje mi da se manem toga – zato što bol u srcu
prodire do kostiju. Istina boli. Mozak mi je bio na odmoru kad sam se
upustio u vezu sa Sejdi, ali vratio se onog dana kad je ona otišla.
Sad je tu i pametniji je. „Onaj čovek“, počinjem, „je l’ ti bio dečko?“
Ona me gleda i rasejano čupka dršku šolje. „Misliš li da te se to
tiče?“
„Da.“ Blefiram. Ne tiče me se, ali moram da znam. Ne mogu dvaput
da dovedem sebe u istu situaciju. Ako odgovori potvrdno, odmah ću
otići i neću se osvrnuti.
„Nije bio“, odgovara. „Jeste.“
„Šta jeste?“
„On mi je dečko.“
Jebiga, jebiga, jebiga! Čak ni ne trepćem. To je nepremostiva
prepreka. Nikad se neću ponovo spetljati s takvom devojkom, s
devojkom koja nije slobodna. Mada sam mislio da je ovo ono pravo.
Zaista sam mislio tako. Nisam osećao ništa godinu dana, sve dok
nisam otvorio taj dnevnik. On je probudio nešto za šta sam se bojao
da je umrlo i pomislio sam da ova devojka – Halston – može da me
razume.
Mršti se. „Jesi li dobro?“
„Ja... ovaj... jesam.“ Noge mi se ne pomeraju. Ne idem prema
vratima. Moram to da uradim i uradiću, ali prvo treba da se pobrinem
za njen dnevnik. „Nisam očekivao takav odgovor.“
Crveni. Njena mlečnobela koža rumeni kao ruža. Shvata zašto sam
je častio kafom i doveo je do ovog malog prozorskog okvira koji mi
se trenutno useca u dupe. Nije trebalo da postoji neko drugi.
„Ko je on?“ Ne znam ni zašto pitam.
Ona gleda mrlju od karmina boje kože koja je ostala na plastičnoj
šolji. „Hoćeš li uzeti kafu natrag zato što imam dečka?“
„Pošto si stavila usne na šolju?“
Ona blago zine. „Ja... zakasniću na posao.“
„Moram da ti priznam nešto“, kažem.
„Mislim da to ne bi trebalo da čujem.“ Stavlja torbu na rame i ustaje.
„Pronašao sam tvoj dnevnik.“
Ona se ukoči, pa polako ponovo seda na okvir. „Mo... moj...“
„Jesi li dobro?“, pitam.
„Nisam... to očekivala.“
„Tvoj je, zar ne?“, pitam. „Našao sam ga ovde, na podu. Pa, ne
ovde“, pokazujem na prozor, „nego tamo, pod onim stolom.“
Odmahuje glavom. „Ne.“
„Čitao sam ga. Seratorski postupak, znam, ali otvorio sam ga da
vidim hoću li naći neki podatak o vlasniku kako bih ga vratio, a tvoje
reči su me toliko obuzele. Pišeš kao...“
„Nije moj“, prekida me. „Mislim da si pogrešio.“
Čujem je, ali ne prihvatam te reči. Od otvaranja izložbe sve sam
uvereniji da je dnevnik njen. Neke stvari se ne poklapaju s onim kako
sam je zamišljao, ali to nije loše. Isto toliko sam opčinjen ovom
zamršenom verzijom svoje devojke iz dnevnika.
Zapamtio sam neke rečenice pa joj citiram jednu od mnogih koje su
doprle do mene dok sam čitao prethodnih noći. „Vrelo poput leda,
topiš me na nesputanu potrebu oštru kao žilet.“
„Molim?“
„Hoćeš da kažeš da to nisi napisala?“
Prebledela je kao kreč.
„Hteo sam da ti kažem – znam taj osećaj. Kad držiš kocku leda na
koži sve dok ti se ne učini da te peče, ali na neki način i otupljuje...
što može biti lepo.“ Zvučim kao budala. „Izvini. Za razliku od tebe, ne
umem s rečima...“
„Ne znam o čemu pričaš“, promrmlja tiho. „Ljudi mogu da te čuju,
znaš.“
„Pa šta?“, nastavljam da je podstičem. „Ako možeš da se topiš, znači
li to da si led?“
Brzo ustaje, umalo ne prolivši kafu. „To nisam bila ja. To. Nisam ja.
To nije moj dnevnik ili šta god da si našao. Moram da idem.“
A ja moram da je pustim. Rekla je svoje. Ona nije devojka za koju
sam umislio da sam je pronašao, ali duboko u sebi osećam da je
ona napisala te reči. Nešto je boli, nekako je oštećena. Svako
normalan bi otišao. Bio sam oštećen. Nije dobro ispalo. Ali nikad me
nije toliko zbunjivao neko za koga osećam da bi mogao da me
razume.
Ona pretura po torbi i vadi pet dolara. „Evo ti za kafu.“
„Rekao sam da ja častim.“
Ruka joj drhti. „Uzmi.“
Odmahujem glavom. „Halston.“
Spušta novčanicu na prozorski okvir i žuri prema izlazu. Otišla je s
manje pompe nego što se pojavila. Prelazim šakom po teškoj koži
koja povezuje njene skrivene misli i osećanja.
Borim se protiv nagona da krenem za njom na jedini način koji znam
– tako što se prisećam Sejdinog izraza lica kad mi je rekla da je
izabrala njega umesto mene. Ali žaoka nije oštra kao pre nedelju
dana.
Nisam siguran da li je to dobro ili loše.
 PETO POGLAVLJE

Dvaput sam pronašao Halston.

Ne mogu to učiniti i treći put.
Možda ju je sudbina dovela do mene, ali u nekom trenutku moram
priznati da je to verovatno bila seratorska rođaka sudbine zvana
slučajnost. Moji instinkti su zakazali – više nego što želim da
priznam. Da nema dečka, učinio bih to. Jurio bih za njom kao uporni
mamlaz kakav umem da budem kad nešto mnogo želim.
Zašto mora da ima dečka? Zbog čega sam rastrzan dok razmišljam
o devojci drugog muškarca, ponovo?
Poziv koji menja sve zatiče me na sunčanom prvom spratu na
Gornjoj istočnoj strani dok slikam maturske fotografije grupe
devojaka. Prošlo je više od dvadeset četiri sata otkako sam video
Halston, ali bio sam s njom cele noći. Što sam više čitao, to sam više
osećao da je uz mene. Zamišljao sam je kako piše u dnevnik, kako
mašta dok pomera olovku po papiru, kako ostvaruje te želje sa
mnom.
Rastvori me
Uradi to polako
Zaboravi na moje srce
Uradi to brzo
Rastvori me
Moje misli, moje butine
Šta god da je potrebno
Tvoje istine, tvoje laži
Usponi i padovi
Ne postoji takav osećaj
Kao kad si u meni
Kad se nebo ruši kroz tavanicu...
„Gospodine Koene?“
Trzam se. Zaboravio sam gde se nalazim. Jedna majka mi pruža
šolju kafe. Nije iz Le noara, ali prihvatam je. Tad se osvrćem i
shvatam da mi se digao u sobi punoj tinejdžerki i njihovih majki.
Imaću sreće ako me ne uhapse. „Kako vam se čini?“, pitam.
„Sigurna sam da su fotografije divne“, odgovara ona. „Kao da znate
kako da navedete cure da živnu...“
Prestajem da slušam. Zabole me šta misle, to mi baš i nije najbolji
rad, ali razgovor mi skreće misli sa smušenosti. U uglu učenice
grickaju led. Jedna je tražila užinu, ali odbile su je. Naduće se ako
pojedu bilo šta osim povrća, a šargarepa i celer mogu da im se
zaglave između zuba. Moja bivša žena Kendra bi uradila tako nešto
– unajmila privatnog fotografa iako škola ima sasvim pristojnog.
Ponovo se posvećujem majci koja i dalje priča. Nije moj tip, nosi
bisere oko vrata, a kosa joj je pažljivo isfenirana. Nekoliko godina je
starija od mene, ali hvatam sebe kako primećujem linije njene
ključne kosti, krhku narukvicu oko članka i kako joj boja kose
podseća na kafu. Ne želim da pravim odmerene fotografije devojaka
u školskim uniformama. Želim da radim nešto zbog čega će se ljudi
osećati onako kako se ja osećam zbog Halston čak i kad nije u istoj
prostoriji.
Zarobljeno.
Smušeno.
Vrelo.
Kao krivac.
Nisam uspeo to da postignem otkako me je Sejdi ostavila.
Fotografisao sam druge žene za svoj portfolio, ali kao da su bile
neživi predmeti. Sejdi me uništava i godinu dana kasnije, krade mi
ne samo budućnost i porodicu već i dar, jedino što sam zaista želeo
da radim u životu. A sad, pošto me je Halston podsetila kako izgleda
biti grozničav i obuzet nekom osobom, želim da ona bude pred
mojim objektivom.
Zadnji džep mi zavibrira i vadim telefon. Broj je nepoznat, možda me
neko zove za novi posao. „Izvinite“, prekidam majku i vraćam joj
šolju. „Moram da se javim.“
Odlazim u drugi kraj sobe kako bih imao malo privatnosti i javljam
se. „Fin Koen.“
Tišina s druge strane. Jebeni telemarketing. Uvek im treba nekoliko
trenutaka da prebace vezu.
„Zdravo.“
Ukočim se. Jedna reč, ali znam da je Halston. Sve što sam hteo da
kažem izbija na površinu. Nisam siguran da je molim te, ne prekidaj
pravi izbor reči, pa se odlučujem za uobičajeni odgovor. „Zdravo.“
„Izvini, još imam tvoju vizitkartu. Nije trebalo onako da pobegnem
juče. Uradio si nešto lepo, a ja sam odlepila.“ Otegnuto uzdiše.
„Inače, ovde Halston. Iz Le noara. Ili iz galerije.“
Preplavljuje me olakšanje iako sam sve vreme verovao da je dnevnik
njen. Ne znam mogu li ponovo podneti da me sudbina sjebe. Ne
želim da uveravam sebe kako je Halston ona prava. Želim da to
osetim duboko u sebi, ali čujem samo poruku da ne uprskam. „Znam
ko si.“
„Dobro. Izvini što sam pobegla, mada... nisam sigurna da bih ja
trebala da se izvinjavam. Ti si mene proganjao na neki način, došao
si u galeriju.“
„Da... u vezi s tim.“ Osvrćem se da se uverim kako nijedna mama
nije blizu. Ako ne pripazim, mogao bih da zaradim nekoliko ozbiljnih
tužbi zbog erekcije u zao čas i proganjanja žena. Izlazim u
predsoblje. „Dnevnik je delovao vredno. Želeo sam da ga vratim, to
je sve.“
„I jeste. Vredan je. Pokušala sam da prestanem, ali ne mogu. Čak
sam htela da ih se rešim. Kad sam ga izgubila prošle nedelje, bilo
je... nisam mogla da verujem. Osećala sam se bespomoćno, nago.“
Toliko mi pitanja prolazi kroz glavu da ne znam odakle da počnem.
Zašto pokušava da prestane? Zašto da ga se reši? Da ih se reši?
Ima i drugih?
Ako joj je dnevnik toliko važan, zašto je osporavala da je njen?
Je li rekla nago?
„U svakom slučaju“, nastavlja ona, „hvala što si se potrudio. Mogu da
ti platim, ali volela bih da mi ga vratiš.“
„Ne želim tvoj novac.“ Češkam se po jednodnevnoj bradici. Možda je
trebalo jutros da se obrijem. „Gde si?“
„Na poslu. Kod Četrnaeste ulice. Možemo se naći kasnije.“
„Poslaću ti adresu. Živim pored kafeterije.“
„Hoćemo li ipak da se nađemo tamo?“
„Ne, imam bolju kafu.“ Ne verujem da brine zbog toga, ali ne želim
da budem s njom na još jednom mestu punom ljudi. U javnosti smo
neznanci koji se sastaju nakratko zbog nedužnih namera. Potrebno
mi je još prisnosti koju sam osetio zbog njenih reči mada to nije ni
blizu onome što zaista želim. „Moram da se vratim na posao“,
kažem, bojeći se da će se usprotiviti, „ali poslaću ti poruku kad
završim.“ Prekidam vezu.
Vraćam se poslu i majke mi više ne izgledaju toliko loše. Imam čemu
da se radujem prvi put posle dužeg vremena – od Sejdi. A čak i to
radovanje pratio je gorki ukus u ustima. Nikad nisam znao kad ću je
videti. Hoće li mi na vrata zazvoniti njen muž umesto nje. Hoće li me
sledeće reči iz njenih usta opiti ili smrviti. Avantura je bila
razgaljujuća. Uzbudljiva. Podsticajna. Sve što moj brak nije bio. Tada
je ne bih opisao kao iscrpljujuću, ali kad bolje razmislim, čini mi se
da je to verovatno najprikladnija reč.
Možda je, samo možda, sve to trebalo da me odvede do Halston.
Ako me instinkt ovog puta ne vara, ako je Halston ona za kojom sam
tragao, onda je vredelo iskusiti slomljeno srce, borbe i gubitak.
 ŠESTO POGLAVLJE

Ni zbog čega mi srce ne zalupa tako brzo kao kad začujem kucanje
na vratima. To je refleksna reakcija na prošli novembar kad je na
vratima mogla da bude moja ljubavnica, njen muž ili moja žena.
Kendra je pakovala sve za selidbu u našoj kući u Konektikatu dok
sam opremao novi stan u Gramersi parku za nju i Marisu. Dvaput je
doputovala u grad da me iznenadi, ali bilo je dovoljno samo jednom
da uprskam kako bi došla do ishitrenog zaključka. Više puta me je
optuživala za neverstvo, ali bila je u pravu samo onda kad je našla
Sejdin kaput u stanu.
Kad je Halston pokucala, odmah sam se napeo iako sam znao ko je
s druge strane vrata... ili mi je bilo još gore baš zato što sam znao.
Poranila je, ali spreman sam za nju.
Ona stoji pred vratima i drži torbu ispred sebe, toliko je steže obema
rukama da su joj zglobovi pobeleli. „Uvek sam volela ovaj deo
grada“, kaže.
„Zar ne živiš ovde?“
„Ne.“ Odmerava me. „Otkud ti ideja da ovde živim?“
„Zbog nečega što si rekla.“ Pomenula je da je Le noar na zgodnom
mestu, ali zapravo samo tražim još podataka. Stajem u stranu. „Uđi.“
Ona krivi vrat dok razgleda. Nema mnogo toga da se vidi u
skučenom predsoblju. „Je l’ to miriše kafa?“
„Upravo sam uključio aparat.“
Neće da uđe zbog mene, ali izgleda da hoće zbog kafe. U redu.
„Hoćeš li da ti okačim kaput?“
Pušta da joj spadne s ramena. Iz navike gledam šta ima na sebi,
pokušavam da nađem još neki deo slagalice koju sastavljam u glavi.
Sliku onoga što ona zaista jeste. Džemper joj je beo, ali dovoljno
debeo da sakrije brus. I tetovaža je skrivena jer je pustila kosu. Nosi
crne pantalone i kožne čizme do kolena.
„Rekla sam jednom prijatelju da ću biti ovde.“
Trepćem dok podižem pogled od njenih nogu do lica. Ne znam kako
bi trebalo da se osećam zbog toga što je morala nekome da kaže
gde je. I što je to meni saopštila. „Plašim li te?“
„Ne“, odgovara brzo. „Samo nemam naviku da idem sama u stanove
neznanaca.“
Okrećem se i vodim je prema dnevnoj sobi. „Šta misliš da bih ti
uradio?“
Ona toliko okleva da se okrećem prema njoj. „Sve i svašta“,
odgovara tiho.
Gledao sam njenim očima. Možda ne bih razumeo da joj nisam
zavirio u um. Međutim, shvatam. Ona živi u šarolikim fantazijama o
ljubavi, seksu, bolu, potrebi. Naravno, neznanac može da preuzme
svaku ulogu koju želi – heroja koji će je spasti, zlikovca koji će je
mučiti. I jedan i drugi su dobri za priču. „Ne brini. Sigurna si sa
mnom.“
Ona gleda malobrojne predmete u sobi – televizor s velikim
ekranom, kauč i dvosed neutralne boje, antikvarni drveni stočić.
Knjige poređane na prozorski okvir iznad starinskog gramofona.
Moje patike pored kuhinjskih vrata. Moju torbu za fotoaparat na
stočiću. To je sve.
Dodiruje vrat. Moguće je da sam pregrejao sobu. „Koliko dugo živiš
ovde?“, pita ona.
„Zašto ne svom dečku?“
Skreće pogled na mene. „Molim?“
„Rekla si prijatelju da si ovde. Zašto nisi i dečku?“
Ona guta knedlu. Voleo bih da osetim njenu kožu uz svoju, nežno
nadimanje njenog vrata uz dlan. Prekršta ruke kao da mora da radi
nešto s njima.
Izgleda kao da joj je veoma neprijatno pa joj skraćujem muke. „Idem
po kafu“, kažem i odlazim u kuhinju. „Uselio sam se prošlog
novembra.“
„Nemaš mnogo nameštaja.“
Sipam kafu iz bokala u šolju, umiren izgledom crnog kruga koji se
stvara. „Hoću da ga zamenim.“
„Zbog stenica?“
„Molim?“
„Da li zato hoćeš da se rešiš nameštaja?“
Odvratno, ali možda je istina gora. Iznajmio sam ovaj stan i već
počeo da selim stvari iz kuće u Konektikatu, ali tad je Kendra
saznala da je varam. Naterala me je da vratim sve. Mada se nisam
uzrujao zbog rastanka s odvratnim kaučom presvučenim zelenim
baršunom i fotografijama mačića i beba koje je zahtevala da drži u
sobi moje ćerke iako je to prerasla.
Valjda je trebalo da budem zahvalan što sam za promenu mogao
sam da izaberem svoje stvari, ali nikad nisam imao dara za uređenje
stana. Kupujem samo ono što mi je potrebno.
Ne mogu ni da zamislim kako sve to da objasnim Halston a da je ne
oteram. „Naravno...“, odgovaram. „Zbog stenica.“
Vraćam se u dnevnu sobu s dve šolje iz kojih se puši. Ona uzima
jednu pre nego što i stignem da je ponudim, pa je podiže do usana.
„Vrelo je“, kažem. „Ispeći ćeš...“
Halston otpija gutljaj i lecne se, ali odmah zaprede s odobravanjem.
Oči su joj zatvorene, ali ja ne mogu da skrenem pogled s nje.
Gledam je kao da je prokleta Mona Liza koja je oživela. Želim da mi
prede u usta, da se tako topi dok mi je jezik između njenih nogu.
Način na koji piše, način na koji se pomera – mora da je oličenje
senzualnosti u krevetu.
Toliko žudim za njom da mi je teško da govorim, a još teže da
vladam sobom. „Inače, ne bi trebalo to da radiš.“
Otvara oči. „Šta da radim?“
„Da sama odlaziš u stanove neznanaca. Da piješ iz šolje iako ne
znaš šta je u njoj.“
Rastvara usne i glasno uzdiše. „Ali rekao si...“
„Sigurna si sa mnom. Samo nemoj da ti to pređe u naviku.“
Naslanja šolju na grudi, odmah iznad dojki, kao da me sprečava da
je otmem. „Dobra je. Gde si je kupio?“
Ovog puta mi je teško da odgovorim iz drugog razloga. Godinu dana
držim kesu Kvenč kafe u zamrzivaču. Nisam mogao da je pijem kad
je Sejdi otišla jer je kafeterija u kojoj je ta kafa kupljena postala naše
posebno mesto, ali nisam mogao ni da se nateram da je bacim.
Odjednom shvatam da ceo stan miriše na Sejdi, ali da sam to tek
sad primetio. Ne želim da razmišljam o njoj dok sam s Halston, pa
odgovaram: „Kvenč kafa, nekoliko blokova dalje.“
„Bila sam tamo“, kaže. „Imaju prostor i u Čelsi marketu, zar ne?“
Klimam glavom. „Ovo je najbolja kafa u gradu, ali, kao što si rekla,
Le noar je zgodniji.“
„Ne ako ideš linijom Leksington. Mada je razdaljina verovatno ista.“
Trljam se po grudima. „Idem po tvoj dnevnik.“
„Gde je?“
„U mojoj spavaćoj sobi“, odgovaram pre nego što shvatim kako to
zvuči.
„U tvojoj spavaćoj sobi?“, ponavlja.
Sranje. Zvuči loše, ali jeste tako. „Samo sam ga, znaš, držao na
oku.“
„Kako da ne“, promrsi ona dok polazim ka vratima. „Samo ostavi
kremu i maramice.“
Okrećem se, razrogačenih očiju.
Ona me zajebava, a ja ne znam šta da joj odgovorim. Crvenim.
Mogu postiđeno da se povučem ili da joj vratim istom merom.
„Nisam krio da su tvoje reči uticale na mene. I, da, uradio sam nešto
u vezi s tim. Žao mi je ako sam previše otkrio, ali zbog čega drugog
bih te gotovo jurio?“
Ona zariva sve zube u donju usnu, dovoljno jako da koža oko njih
pocrveni. „Fine...“
„Da, da, znam.“ Dečko. Odjebi, Fine. Ovo je opasan teren. Ulazim u
sobu i uzimam kožnu beležnicu s noćnog stočića. Trebalo bi da je
vratim i zamolim Halston da ode. To deluje nepošteno, ali ne smem
se usuditi da se previše približim sve dok postoji treća strana.
Halston mora da ode.
Vraćam se u dnevnu sobu. Ona sedi na kauču i odmah shvatam
kako nemam snage da je oteram. Ako sama krene, biće mi teško da
je ne zaustavim, ali da je zamolim da ode? Ne mogu. Nikad nisam
mogao da pokažem srednji prst sudbini, bez obzira na to koliko je
puta verovatno trebalo to da uradim.
Sedam na dvosed kako bih zadržao rastojanje. Nikad ga ne bih
kupio da nije bio u kompletu s kaučom, ali sad mi je drago što je tu.
Koliko god da sam u iskušenju da se fizički približim Halston,
udaljenost mi je sad prijatelj. Ako se previše približim, možda ću
zaboraviti kakav je osećaj kad izgubim ono što nikad nije ni bilo
moje.
Moram joj odati priznanje jer me gleda u oči iako sam kazao da sam
drkao na njene reči. Osmelila se. Gotovo osećam kako ne gleda
dnevnik sve dok se ne slomi i ne spusti pogled na moje krilo.
„Pročitao si ga“, kaže tiho.
„Nisam ceo. Ali jesam čitao, mnogo toga.“
„I još uvek možeš da me pogledaš u oči?“
„Najpre sam se iznenadio.“ Dlan mi se znoji uz kožni povez. „Ali
nadarena si. Uvukla si me unutra i otada ne mogu da izađem.“
Čini mi se da vidim suze u njenim očima, ali one odmah nestaju. „To
je samo gomila nabacanih misli. Nikad nisam pomišljala da će ih
neko shvatiti.“
Voleo bih da mogu objasniti kako sam se osećao dok sam čitao te
stranice. Kao da mi je bila u glavi. „Shvatio sam.“
„Zbog seksa?“, pita ona.
Ispravljam se. „Više od toga, znaš da jeste. Način na koji pišeš
zaista je dirljiv.“ Ona toliko pomno zuri u pod da se pitam sluša li
uopšte. „Ne razumem zašto si pokušala da osporiš da je tvoj.“
„Pogledala sam tvoj sajt“, kaže naglo i podigne pogled.
„Je l’?“ Toliko je naglo promenila temu da se gotovo koprcam kako
bih promenio brzinu. „Moj sajt?“
„Trebalo je gotovo deset sekundi da se otvori.“
„Da, moguće je.“ Trljam potiljak. Sam sam dizajnirao sajt, ali nisam
se mnogo trudio da izgleda dobro. Dovoljno sam tehnički potkovan
da sam uradim koliko mogu, ali sajt je kao i moj stan. Ima samo ono
što je neophodno. „Još je u razvojnoj fazi.“
„Dosadilo mi je da čekam, pa sam pregledala tvoj Instagram nalog.“
Začas je obrnula uloge. Sada sam ja go i ranjiv. Otkako sam
napustio posao, očajnički sam želeo da ljudi samo pogledaju moje
fotografije i unajme me za poslić ili dva. Ali odjednom želim da to nije
uradila. Moji radovi ne mogu se ni prineti njenim rečima. Nisu
dostojni njenih gotovo olujnih sivih očiju koje me svakako zbunjuju.
Zurimo jedno u drugo.
Šah-mat.
Nijedno ne želi da govori o svom radu. Previše je ličan. Previše sirov.
Zaista mi je stalo do njenog mišljenja, a možda se i ona tako oseća.
„Radovi su ti dobri“, kaže konačno. „Ali...“
Stomak mi se vezuje u čvor. Izgleda da ćemo ipak pričati o tome. „Ali
šta?“
„Ja sam... kako to da objasnim? Procenjivanje umetničkih radova
spada u moja poslovna zaduženja.“
Spuštam dnevnik na jastuk pored sebe. „Čime se baviš?“
„Istražujem tržište za jednu marketinšku agenciju. Znaš kako
zubarske ordinacije, lanci restorana, pa čak i butici imaju fotografije
na zidovima ili skulpture ispred vrata?“ Čeka da klimnem glavom.
„Pomažem preduzetnicima da izaberu umetničke radove koji će
poručiti nešto njihovim mušterijama. Ili u nekim slučajevima neće
poručiti.“
„Zašto bi mušterije zanimalo šta je na zidovima?“
„Zato što ne žele nešto previše dobro što bi ljudima skrenulo pažnju
s njihovog proizvoda. Niti žele da pacijent vidi nešto agresivno dok
čeka da mu iščupaju zub. Zar ne?“
„Valjda. Nikad nisam razmišljao o tome.“
„To podrazumeva mnogo posla.“ Nabira usne. „Moj tim prikuplja
podatke o potrošačima i potom istražuje. Ispitujemo kako ljudi
tumače razne slike ili boje, vrstu odeće, boju kose. Ako prodaješ
zimske jakne, ne želiš da ljudi gledaju plažu.“
Otpijam gutljaj kako bih sakrio izraz lica. Jesu li moji radovi u ovom
slučaju plaža? Posle svega što sam upravo priznao, ovo počinje da
liči na neočekivani udarac.
„Zbog toga sam bila na izložbi Gradska mrtva priroda“, nastavlja
ona. „Da upoznam nove ljude i kupim nekoliko fotografija za klijente.“
Kafa odjednom ima ustajali ukus. „Dakle, nisu bila sranja.“
„Jesu. Otišla sam po klišee. Kad želim nešto što nije sranje, idem na
drugo mesto.“
„Dakle, ti si vrhovni autoritet za takve stvari?“
„Ne znam da li bih se izrazila baš tim rečima, ali gotovo uvek mogu
da predvidim kako će se ljudi osećati zbog nekog dela.“
„Zar ne postoji izraz za to, kad vidiš ono što želiš da vidiš? Pristrasno
potvrđivanje?“
„Ne, nisam na to mislila.“ Prekršta noge i kožne čizme zaškripe.
„Samo to radim već neko vreme.“
Ima najviše dvadeset pet-šest godina i čini mi se da je previše mlada
da bi znala sve odgovore. „Ne bih da te omalovažavam, ali prilično
sam siguran da svako reaguje drugačije.“
„Iznenadio bi se. Uostalom, mi istražujemo većinu.“ Govori ozbiljno,
kao da je umetnost isto što i nauka. „Ja odlučujem šta je praktično.
Predstavljam objektivan glas u branši koja je mahom subjektivna.“
„Nikad nisam čuo za takav posao“, odvraćam uglavnom zato što mi
se ne sviđa ta ideja kao i zbog toga što me je malo žacnulo što baš
ona misli da moj rad nema vrednost.
Halston se lecne. „Stvaran je. Time se bavim. Umetnički analitičar.“
„Dobro onda.“ Nalakćujem se na kolena. „Samo napred, kaži šta si
htela. Ono što si videla – nije sve sveže. Imam još mnogo toga.“
„Dobro.“
Iskapi kafu kao da je sok. Trebalo bi da joj ponudim još, ali trenutno
se osećam kao džinovski ogoljeni živac i ne želim da se pomerim.
Možda je dobro što joj se ne sviđa ono što je videla. Želim da
prodrmam ljude, a ne da doživljavaju moje radove kao deo dekora.
Želim se uspostavim sponu s njima. Pre Halston mi nije palo na
pamet da se moji radovi neće dopasti ljudima s kojima pokušavam
da se povežem.
„Nemoj pogrešno da me shvatiš. Tvoje fotografije jesu lepe, ali zbog
njih nisam ništa osetila.“
Spuštam pogled na šake. Pocrvenele su koliko stežem šolju. Ima
petlju, to joj moram priznati.
„Ljutiš li se?“, pita me.
Pre nedelju dana ne bih obratio pažnju na njenu kritiku, ali u meni se
nešto probudilo kad sam odvezao onu kožnu mašnu i pročitao
Halstonine reči. Nikad se nisam ljutio na Sejdi. Krivio sam okolnosti,
a ne nju ili sebe. Ali da, ljutim se. Zato što je Halston u pravu. Gledao
sam kroz objektiv, zumirao i škljocao. Ponašao sam se kao da je
aparat alatka. Škljocao sam na silu zato što sam morao da
fotografišem jer sam napustio posao kako bih se time bavio.
Međutim, prošle godine bio sam strašno obamro. Ne želim da
budem takav. Ali trenutno jesam.
„To ide jedno s drugim“, nastavlja Halston. „Ako hoćeš da budeš
umetnik, moraš da podnosiš kritike.“
„Ma nemoj?“ Podižem pogled. „Da li kriješ svoj rad zbog toga? Da ne
bi morala da čuješ šta ljudi misle o njemu?“
„Pišem samo za sebe, a ne za druge.“
Trebalo bi da želim da je dotučem kao što je ona mene. Uložio sam
sve u ovo. Odbacio sam šestocifrenu platu na Volstritu. Razočarao
sam bivšu ženu i njenu porodicu, koja je pokušavala da mi nametne
svoje mišljenje. Uskratio sam sigurnost svom detetu. Zbog čega? Da
pravim nenadahnute fotografije koje su zapravo đubre?
Međutim, ne mogu to da uradim. Lagao bih jer mislim da je ono što
je napisala savršeno. „Trebalo bi“, kažem. „Šteta je što to kriješ.“
„Vidim da si dobar“, govori brzo i češe se po unutrašnjem delu lakta.
„Bože, baš sam seronja. Trebalo je time da počnem.“
„Ne moraš to da govoriš.“
„Ne, zaista to mislim. Imaš oko za fotografiju. Možda je zbog
modela.“ Vrpolji se i svakih nekoliko sekundi baca pogled na
dnevnik. „Gde ih nalaziš?“
„Gde god mogu. Preko oglasa, na slikarskoj akademiji, na ulici...“
„Da li bi mene fotografisao?“
Upravo se obratila mojoj kiti. Možda i ne postoji brži način da me
podstakne. Njeno pitanje izaziva svakojake reakcije, recimo, koliko je
dobar osećaj kad kroz objektiv gledaš nekoga koga hoćeš da tucaš i
znaš da ćeš zarobiti taj trenutak zauvek. Verovatno bih joj radio sve
što mi dozvoli, ali da je fotografišem? Dao bih levu ruku da mi
nekoliko sati bude na raspolaganju – i da sluša moja uputstva.
Ne treba mi dalje ohrabrenje. Shvatam šta je nedostajalo mojim
radovima. Ona. Neko ko će me dovoljno prodrmati da uradim nešto
više od gledanja kroz objektiv. Uzimam torbu s aparatom sa stola.
„O ne!“, protivi se ona. „Nisam rekla... mislila sam samo hipotetički.“
„Nisi.“ Gledam je. Pada mi na pamet da je došla zbog toga. Možda je
ovo – dolazak u stan jednog neznanca i fotografisanje – isto što i
crveni brus. Tetovaža. Poen u igri koju igra, kakva god da je. „Bićeš
divan model“, uveravam je.
„Ne verujem...“ Pilji u mene dok otvaram torbu, kao da je aparat
hirurški instrument kojim ću je napasti. „Zašto?“
„A zašto ne?“
„Ovo nisam ja.“ Ispravlja noge koje je malopre prekrstila, pa prelazi
dlanovima po kolenima. „Jasno je da nisam model.“
Shvatam da je nervozna jer joj se crvenilo širi od okovratnika naviše.
Dobro je. To će lepo izgledati na fotografiji, a možda mi je potrebna
spontanost. „Učinila bi mi uslugu.“ Za mene je ovo gotovo jednako
dobro kao seks. Moći ću da je gledam koliko god želim, da je
nameštam kako hoću. A posle ću je pustiti natrag kod njenog dečka
bez osećaja da sam na velikom gubitku. „Pun sam potisnute energije
otkako sam pročitao tvoj dnevnik.“
Sad je pocrvenela sve do čela. Postidela se ili možda uzbudila.
Nadam se da je i jedno i drugo.
„Važi“, pristaje. „Ali...“
„Ali?“
„Bez mog lica.“
Mrštim se. Bez lica bi mogla da bude bilo ko, a to nije smisao ovoga.
Želim da je fotografišem baš zato što je reč o njoj. Spuštam aparat
na krilo. „Sve je u očima, Halston.“
Odmahuje glavom. „Nije važno.“
„Zašto?“
„Ne želim da bude na fotografiji. Ionako je tako bolje za tebe. Ti
prodaješ fantaziju. Muškarci žele fantaziju. Žene žele da budu
fantazija. Bez mog lica, mogu da uključe maštu.“
Možda sam pohlepni seronja, ali želim je celu. Zbog toga sam je i
tražio. Zbog toga sedim ovde s njom, mada ne bi trebalo. Ponovo
uzimam njen dnevnik i listam strane.
„Šta to radiš?“, pita me.
„Želim tvoje lice. Ali ako ne mogu da ga dobijem, hoću ovo umesto
njega.“
„Ne razumem.“
Pažljivo okrećem stranice kao da držim relikviju u rukama. Gotovo
ne znam odakle da počnem. Želim da napravim fotografiju koja
oslikava kako se osećam zbog njenih reči. Senzualno, izazovno,
pomalo uznemireno.
Prepoznajem odeljak čim ga ugledam. Širom otvaram beležnicu i
pružam joj je. „Ovaj.“
„Šta s njim?“
Podižem njenu šolju. Popila je i poslednju kap, pa nosim šolju u
kuhinju, sipam još kafe i vraćam se do vrata. Halston prelazi vrhom
prsta po stranici. Plava kosa joj uokviruje lice, skrivajući ga od mene.
Moj kauč izgleda veći nego što ga se sećam, a ona deluje veoma
sitno na njemu.
„Pročitaj mi.“
Podiže pogled. „Stvarno to misliš?“
Para se izvija iz šolje. Aparat za kafu kaplje iza mene. Klimam
glavom.
„Ne mogu. Nisam to nikad radila, ne naglas.“
„Stvarno?“
„Kad bih to radila? Niko ne zna da dnevnik postoji, osim tebe.“
Pluća mi se nadimaju. Ne seri. Ja sam prvi? Ni njen dečko ne zna?
Toliko sam razmišljao o dnevniku da je ovo kao... kao da gledam
kako se latice cveta otvaraju ili kako ona prvi put doživljava orgazam.
Kao da sam uspeo da vidim nešto što niko drugi nije, kao da sam
srušio zid i sad hoću još. „Pokušaj. Molim te.“
Gleda šolju u mojoj ruci kao da je talac. Ne pružam joj je.
Ponovo obara glavu, nekoliko puta prelazi pogledom po stranici i
počinje: „Protresi me, mračno kao...“, čita polako promuklim glasom.
Brzo odmahuje glavom i pokušava da mi doda dnevnik. „Ne mogu. Ti
čitaj.“
Prolazim pored nje i idem do drugog kraja sobe. Ako mirujem, videće
koliko jedna rečenica, i to čak ni cela rečenica, utiče na mene.
Pretpostavio sam da će biti uzbudljivo da slušam kako čita, ali zbog
njene stidljivosti osećam kako mi pantalone postaju neprijatno uske.
Devojka koja je napisala te stvari trebalo bi da bude hrabra.
Odvažna. Seks na dve noge. Halston je osetljiva, nijansirana. Lepa,
ali na tako miran način koji me privlači.
„Nastavi da čitaš“, kažem, koračajući tamo-amo.
Uzdiše. „Protresi me, tamno kao kafa. Zagnjuri duboko, nateraj me
da kapljem, podigni me u visine da zaboravim kako je... pasti.“
Ne progovaramo.
„Eto“, kaže napokon. „Zadovoljan?“
Zadovoljan? Mogao bih da pojedem te reči kao bombone, pravo s
njenog jezika.
„Šta je bilo?“, pita. „Jesam li negde pogrešila?“
Baratanje rečima mi nije jača strana i ne mogu opisati kako se
osećam zbog onoga što je upravo pročitala. Zato imam aparat. Šolja
mi peče dlan. Pružam joj je. „Stavi je na krilo.“
Prelazi pogledom s mog lica na šolju, primetno obazriva. Prihvata je,
spušta na krilo kao što sam joj rekao, pa se vrpolji uz jastuk. „Vruća
je.“
Ujedam se za jezik da ne bih pitao kako je osetiti vrelinu na
butinama. Ne bi trebalo da me toliko uzbuđuje devojka koju ne mogu
da imam, ali ovo je prvi put posle godinu dana da mi je potrebno
nešto više od kiseonika. Podižem aparat.
„Šta hoćeš da radim?“, pita dok usmeravam objektiv prema njoj.
„Ništa.“ Nekoliko trenutaka je gledam kroz objektiv. Silno želim da je
uslikam zbunjenu, plahu, radoznalog izraza, ali obećao sam da joj
neću uhvatiti lice. „Pokaži mi dlan, samo desni.“
Pridržava šolju jednom rukom i širi prste druge.
Odgurnem stočić, pa čučnem ispred nje. Savijam joj sve prste osim
kažiprsta i srednjaka, a to je dovoljno da mi se mozak isključi. Ta dva
prsta su mi omiljena, njima bih proverio koliko je vlažna i onda bih je
tucao.
Dišem na nos kako bih se smirio. Nije reč samo o meni. Halston
mora da mi veruje kako bi ovo uspelo. Odmičem se nekoliko koraka i
naslanjam na ivicu stola. Podižem aparat ispred lica, pazeći da mi
ništa iznad njenih usana ne uđe u kadar. „Stavi prste u kafu“,
naređujem.
„Ispeći ću se.“
„Ne moraš da ih zadržiš.“
Ona krivi oba prsta i gura ih u šolju. Trza se zbog vreline, a ja
istovremeno škljocam. Izvlači ih i stavlja u usta. Potočić kafe sliva joj
se niz podlakticu.
Fotografišem i to pa spuštam aparat. Uglavnom je potrebno nekoliko
snimaka da bih bio zadovoljan, ali to je bilo ono što sam hteo.
Uhvatio sam trenutak.
„To je sve?“, pita ona.
Nalakćujem se na kolena da pogledam prvu fotografiju. Prsti su joj
zagnjureni u šolju u krilu kao da dovodi sebe do orgazma i jedna
strana usana joj je dvosmisleno iskrivljena. Možda od zadovoljstva.
Možda od bola. Pokazujem joj sliku.
Samo što ne cikne. „Izgleda kao da...“
„Masturbiraš.“
„Ali to je šolja kafe.“
„Zagnjuri duboko.“
Pogledi nam se sreću i ona shvata. „Kao ono što sam napisala“,
kaže. „To je samo šolja kafe, ali...“
„Deluje kao tucanje.“ Ne snebivam se. „To je tvoj dar. Želim da radim
isto, da nateram ljude da se tako osećaju.“
„To i radiš“, odgovara, ponovo skrenuvši pogled na aparat.
Radim li? Ranije nisam, tako je rekla. Ali grudi joj se malo brže
podižu i spuštaju. Obrazi su joj i dalje zajapureni. Je li uzbuđena? U
iskušenju sam da proverim, da joj pređem jagodicom palca po
bradavici kako bih video je li čvrsta.
Gutam knedlu i prelazim na drugu fotografiju. Ponovo se vidi samo
deo od usana do krila. Halston sisa prste ružičastim punim usnama.
Kafa joj curi niz dlan na zglob.
Odmahuje glavom. „Učinio si da izgledam seksi.“
„Samo sam ti rekao da staviš prste u kafu.“
„Jesi li već to radio?“, pita me. „Za sebe... ne za posao?“
Misli mi se vraćaju na Sejdi koja se, u istom ovom stanu, igrala pred
mojim aparatom. Drugi kauč, druge okolnosti. Posle nje sam
fotografisao samo beznačajne stvari i ljude. Sve dosad. „Nisam“,
odgovaram.
Gleda me ispod poluspuštenih trepavica. Donja usna joj je opuštena,
gotovo napućena. „Stvarno? Ili to samo kažeš?“
„Stvarno.“ Zaustim da je pitam zašto misli da bih lagao, ali nada u
njenim očima odgovara na moje pitanje. Ona želi da bude posebna.
Možda ne zna da već jeste. Možda misli da ovo stalno radim. Njena
iznenadna sumnja sija naspram senzualnosti izoštrene objektivom
koju sam upravo video.
„Halston. Pogledaj.“ Sedam pored nje na kauč i pokazujem joj
poslednju fotografiju na kojoj je naslonila vrh jezika na članak kako bi
uhvatila kap kafe. Slučajno sam joj uhvatio oči. „Bolja si od svega što
sam ikad napravio i znaš to.“
Gotovo neprimetno, telo joj se opušta. Namešta pramen kose iza
uva. Danas ne miriše na začine već devojačkije, na neko cveće. To
nije jak miris ruže. Ne znam šta je jer mi gotovo sve cveće miriše
isto. „Šta ćeš da radiš s njima?“, pita me.
„Ništa.“ Gledam fotografije. Stvarno su dobre! Uz malo obrade, bile
bi odlične. Kompozicija nije savršena, ali zbog toga deluju uverljivije.
Sumrak daje pravu meru prirodne svetlosti pomešane s malo tame.
Ako bih ih provukao kroz filter i pretvorio u sive, bile bi pomalo
sablasne i seksi. „Ili bih mogao da ih objavim.“
„Misliš li da si dovoljno dobar?“
„Ti si stručnjak“, podsećam je.
„Ne kad je reč o meni. Mislim da su, znaš... mnogo mi se dopadaju.
Ali pristrasna sam.“
„Potrebno je da ih...“
„Šta?“ Okreće celo telo prema meni i odjednom shvatam koliko smo
blizu. Spoljni deo butina nam se dodiruje. Usne su nam dovoljno
blizu za poljubac. Na bledoj koži su joj izbile ružičaste mrlje zbog
onoga o čemu smo pričali i mislim da je mogu ujednačiti svojim
dodirima. Naginjem se. Moram da joj uzmem usne svojima. Da
zaronim u njihovu vrelinu, da je posedujem nekoliko trenutaka, da
uzmem ono što je trebalo pre nekoliko dana.
Gotovo vidim kako uzdiše i zaustavljam se samo centimetar-dva od
njenih usana.
„Šta je bilo?“, pita me.
Mnogo toga. Mnogo toga nije u redu. Ne mogu ponovo da se
spetljam sa zauzetom devojkom. Ispekao sam se i još nosim
ogroman ožiljak. Užasno sam ranjiv na Halstonine čari, ali to sam
znao i pre nego što je došla kod mene. A samo sam ja kriv što se
osećam bespomoćno. „Ništa“, odgovaram i odmičem se. „To je moj
problem, nije tvoj.“
„Šta je problem?“
Ne bi trebalo da je podsećam da ima jebenog dečka. Nije li to
dovoljno da objasnim zašto neću da dodirnem ono što nije moje?
„Šta sam ono rekao?“
Ramena joj klonu. „Da treba nešto da se uradi s fotografijama. Zar
nisu dobre?“
„Da. Ne. Dobre su.“ Trljam bradu. Obrijao sam se zbog nje. Da li je
primetila? „Hoću tvoje reči.“
Ona zatrepta nekoliko puta. „Moje reči?“
„Kao zaglavlje.“
„Ne.“ Skuplja obrve. „Ne možeš.“
„Zbog čega?“
„Rekla sam ti, pišem samo za sebe, a ne za druge.“
„A ja sam tebi rekao da bi trebalo da pišeš za druge. Imaš dar.
Nemoj ga protraćiti.“
„Ali moj rad ne valja. Završila sam poslovne studije.“ Pomera se
dalje od mene. „Gledam umetnost, ne stvaram je.“
„Zašto onda pišeš?“
„Da izbacim to iz sebe. Da bih osetila nešto.“
„Zašto moraš da pišeš da bi osećala?“
Skreće pogled. „Imam dobar život. Jednostavan. Otac mi je
konzervativan, a i naši klijenti su takvi. Stideo bi se kad bi neko iz
branše saznao. Ja bih se stidela. Prerasla sam ono životno doba kad
sam htela da šokiram ljude.“
Možda je to dobar razlog, ali prepoznajem njen strah. Trebalo mi je
gotovo deset godina da skupim hrabrost kako bih se drugi put
okušao kao umetnik, a čak ni sad mi nije lako da drugima pokazujem
šta sam napravio. Moji najbolji radovi nastali su iz ranjivosti, a niko
ne želi da ga procenjuju kad je najslabiji. Ali još se nisam pokajao
zbog toga. „Onda niko ne mora da zna“, predlažem. „Osim nas
dvoje. Postaraću se da ostaneš anonimna. Obećavam.“
Ona skuplja usne, ali ne znam potiskuje li osmeh ili grimasu. Spušta
dlan na grudi. „Srce mi juriša. Sama pomisao da me neko vidi
takvu... ili da pročita šta sam pisala. Ne bi trebalo da to želim da
uradim, zar ne? Ne znam.“ Uzima mi aparat i ponovo gleda
fotografije. „Mislim da želim.“
Ona možda ne zna, ali ja imam neku predstavu. Svi nagoveštaji koje
sam primetio – brus, tetovaža, zabranjene misli – govore mi ono što
treba da znam. Ako je konzervativno vaspitana, onda verovatno već
neko vreme zakopava svoju seksualnost u ovaj dnevnik, krije je čak i
od sebe same i ona zato izbija na druge načine.
Međutim, neću joj to objasniti. Ne želim da prekinemo ovo. „Da li je
to pristanak?“
Spušta aparat kako bi uzela šolju. Posle nekoliko trenutaka se
zagleda u mene. „Morala bih da imam veliko poverenje u tebe.“
„Već sam ti rekao da si sigurna sa mnom.“
„Kritikovala sam tuđe radove. Nekad su to tražili od mene, a nekad
nisu. Ako istupim u javnost...“
„Izlažeš se mogućnosti da tebe kritikuju. Ali hoće li biti manje
zastrašujuće ako niko ne zna ko si?“
Polako klima glavom. „Mnogo manje.“
Opuštam se. Preplavljuje me ogromno olakšanje zato što sam dobio
nešto što nisam ni znao da želim pre samo nekoliko trenutaka.
„Onda ću objaviti ovu fotografiju s tvojim rečima i videćeš šta će se
desiti. Ljudi će se oduševiti. A ako se i dalje budeš bojala posle toga,
izbrisaću fotku.“
„A ako se ne budem plašila?“
Gutam knedlu. Usta su mi se osušila. „Onda ćemo razgovarati o
tome da li da postavimo i drugu.“
Klima glavom i konačno joj se osmeh probija na lice. „Trebalo bi da
krenem. Već je kasno i moram na večeru...“
„Dobro. U redu.“ Pružam joj dnevnik.
Samo ga pogleda, pa skupi pesnice u krilu. „Zadrži ga.“
Podižem obrve. „Stvarno?“
„Ne zauvek. Samo neko vreme. Kod kuće ga krijem, a to je tužno.
Možda treba da bude negde gde će moći da diše.“
„Kao što je moj noćni stočić?“, našalim se.
Ne skreće pogled s mog iako joj nešto mračno prelazi preko lica –
želja? Strah? Šta bih dao da joj sada pročitam misli. „Ako hoćeš da
ga držiš tamo... neću te sprečiti.“
„Ne mogu biti odgovoran za to kako utiče na mene“, kažem otresitije
nego što sam hteo.
„Onda ću preuzeti odgovornost.“
Bože.
Dođavola!
Moja volja je na velikom iskušenju. Halston očijuka sa mnom.
Dopada joj se ideja da se noću dodirujem dok čitam njene reči. Da
me tucaš ako zbog toga ne poludim od želje. Bilo bi najbolje da
odmah ode pre nego što napravim veliku grešku.
Gledam kroz prozor. Dani postaju kraći i već se smračilo. „Ispratiću
te“, kažem. „Trebalo bi da se vratiš taksijem.“
„Nema potrebe.“
„Poslušaj me.“ Odlažem dnevnik. „Dođi.“
Spuštamo se liftom i smeštam je u taksi. Dok se odvozi, dok se moja
toplota hladi, počinjem da se užasavam onoga što me čeka. Još
jedna usamljena noć. Sad je poznajem. Njene tajne, njena blaga
protivljenja onome što misli da bi trebalo da bude, njene usne u
obliku mašne.
Dovoljno je teško što sam sam iako ne želim budem.
A biće još teže zato što znam kakva je ona i što je noćas neću imati
pored sebe.
 SEDMO POGLAVLJE

halston
Znam da današnji dan neće biti normalan samim tim što sam se prva
probudila. Ričov budilnik oglasiće se za sedam minuta, a ja sam
sasvim budna, kao da nisam ni spavala već samo trepnula. Možda i
nisam spavala jer mi se po glavi motaju iste misli kao i pre nego što
sam noćas utonula u san.
Fin je čitao moj dnevnik i nije se zgrozio.
Ne samo da se nije zgrozio već je masturbirao na moje reči.
Shvatio je. Bio je nadahnut. Postoji li veći kompliment od toga?
A onda me umalo nije poljubio. Fin me umalo nije poljubio.
Osvrćem se preko ramena. Rič čvrsto spava pored mene, pokriven
do nosa iako su radijatori uključeni. Nisam htela da ostanem ovde
sinoć, ali već sam mu obećala da hoću. Providne bele zavese sijaju
na jutarnjoj svetlosti, sušta suprotnost Finovom stanu, koji je stariji
od ovog; u njemu se duže živelo i mračniji je. Fin nema mnogo, ali
njegov stan izgleda kao da mu krš pristaje.
Neću ostati sama sve dok Rič ne ode na posao. To je za samo jedan
sat, ali ne želim da čekam. Uzimam telefon s noćnog stočića i
naslanjam se na uzglavlje. Sklanjam kosu s lica i proveravam da li je
objavio fotografije. Finovo ime mi stoji u nedavnim pretragama
otkako sam sinoć otišla od njega. Nije postavio ništa novo.
Ostalo je još četiri minuta dok budilnik ne zazvoni, tako da
razgledam naloge s erotskim fotografijama. Radovi su eksplicitni,
nisu umetnički kao Finovi. Okrećem telefon od Riča i kucam
#seksipoezija. Još golotinje. Na većini fotografija reči su otkucane ili
ručno napisane na listovima papira. Listam, listam i opet listam.
Neke nisu loše. Neke su čak lepe.
Budilnik se oglašava i Rič ga isključuje. „Već si budna?“
„Proveravala sam da li mi je stigao jedan mejl.“
„Stvarno? U vezi sa čim?“
I dalje gledam telefon. „Samo pismo jednog klijenta.“
„O!“ Zbacuje pokrivač, ustaje i proteže se. Tamne malje izviruju mu
ispod majice. „Hoćeš li da se istuširaš?“
„Samo ti idi.“
Rič odlazi u kupatilo i pušta vodu, a ja se posvećujem telefonu.
Ponovo odlazim na Finov nalog i zatičem svoju fotografiju, staru
četrdeset sedam sekundi. Objavio je prvu u 7.01. Odmah ispod
mojih prstiju natopljenih kafom i izvijenih usana stoje reči.
Protresi me, tamno kao kafa. Zagnjuri duboko, nateraj me da
kapljem, podigni me u visine,
Da zaboravim kako je pasti.
Nema lajkova. Nema komentara. Fin ima samo šezdeset jednog
pratioca, tako da to ne bi trebalo da mi smeta. Ipak, iznenađujuće
sam razočarana.
Odlazim u kuhinju da stavim kafu, pa produžavam prema kupatilu.
Rič mi pridržava vrata tuš-kabine i menjamo mesta. Tuširam se i
brijem dok on oblači odelo i stavlja kravatu.
Uvijam jedan peškir oko kose, pa drugi oko tela i vraćam se u
kuhinju. Ovo je uglavnom najlepši deo jutra – prva šolja kafe.
Međutim, danas sam nestrpljivija zbog fotografije. Ako se izuzme
nekoliko govora i predstava u osnovnoj školi, nikad se nisam ovako
izložila javnosti. Drugi će moći da me prosuđuju. Šta ako misle da
sam neprivlačna? Ili da je moje zaglavlje otrcano? Nemam blage
veze o pravoj poeziji. Samo pišem ono što mi deluje ispravno. Neko
bi lako mogao da me kritikuje zbog toga i imao bi pravo.
Iako mi se stomak vezuje u čvor, podižem telefon i unosim lozinku.
Moram da pogledam. Fin veruje u mene. Možda je u pravu i stvarno
jesam nadarena. U svakom slučaju, moram da znam.
Pre nego što pogledam, sipam kafu do vrha šolje. Njen miris i toplina
me malkice smiruju.
„Još nema mejla?“, pita Rič dok suši praznu šolju.
„A-a.“ Osvežavam Finov nalog. Dvadeset četiri lajka i dva
komentara. Za četrdeset minuta. Nije mnogo, ali ipak jeste značajno
s obzirom na to da ima malo pratilaca. Njegove ostale fotografije
imaju mnogo manje lajkova, čak i one na kojima su lepe žene.
Zadržavam dah i čitam komentare.
Jebeno uzbudljivooo
Odakle je ovaj citat?
Lice mi plane. Neznanci. Gledaju moje telo i čitaju moje reči. Moji
dnevnički zapisi uvek su bili izazovni, ali lični. Postala sam nečiji
umetnički rad. Hoće li Fin objaviti sve tri? Na poslednjoj se vidi deo
mog lica.
On ima moć da me raskrinka.
Čovek koga sam upoznala pre samo nedelju dana.
Koža mi se ježi. Da li bi to uradio? Sinoć sam bila uverena da ne bi,
ali nije sve tako sigurno na jutarnjoj svetlosti. Trebalo bi da brinem.
Međutim, samo sam napeta dok iščekujem njegov sledeći potez.
„Zemlja zove Halston.“
Podižem pogled. Rič drži aktovku. Kestenjasta kosa mu je uredno
podšišana i zaglađena. Nikad ne znam kad je šiša jer uvek izgleda
isto. „Izvini. Jesi li rekao nešto?“
„Jesam li ti ostavio pretoplu vodu? Lice ti je crveno.“
Vruće mi je – otkako sam sinoć otišla iz Finovog stana. U stvari,
otkako sam stigla kod njega. Stavljam dlan na vrat. „Malo.“
„Izvini.“ Gleda na sat. Zlato zasija pod kuhinjskom svetlošću. „Kad
ćeš doći danas?“
„Uskoro. Nisam još spremna.“
„U redu je. Malo sam poranio, pa ćemo se videti u kancelariji. Inače,
malopre sam te pitao hoćeš li ostati ovde večeras.“
„Neću, danima nisam bila kod kuće.“
„Ali doći ćeš sutra uveče, zar ne? Idemo na večeru s Ditrihom.“
„Tako je.“ Radije bih nekoliko dana bila sama, ali već sam pristala na
večeru. Očekuju da se pridružim bez obzira na to da li je klijent Ričov
ili tatin. Njima se dopada što smo porodična firma i što smo srednje
preduzeće. Nas troje smo paket, mada smo Rič i ja više paradni
konji nego važni članovi tima na takvim večerama. „Biću tamo.“
Rič odlazi, a ja sklanjam peškir i gledam se u ogledalu u kupatilu.
Još se nisam navikla na ovo telo, na to kako i dalje imam obline iako
su manje, niti kako mi zbog užeg struka grudi deluju veće iako su se
zapravo malo smanjile. Bradavice su mi nabrekle, ružičaste kao
moje usne, ali Rič i ja nedeljama nismo spavali. Tek sam sinoć
postala svesna toga. Tek kad se zlatokosi, visoki, mišićavi, obzirni
Fin nagnuo prema meni. Tek kad sam primetila kako je jednom
šakom obuhvatio šolju dok mi ju je pružao ili kako su mu
neverovatno zelene oči zablistale kad me je zamolio da mu čitam. A
njegove usne – Bože, njegove usne! Nestvarne su, toliko napućene
da su gotovo ženstvene. Ali ostale crte lica su mu jake, a brada
gruba. To su najprimamljivije usne koje umalo nisam poljubila.
U iskušenju sam da ublažim napetost među nogama, ali nemam
vremena. Uskoro će početi sastanak na kome moram da objavim
nove podatke, a tek treba da dodam poslednje pojedinosti.
Nedaleko od kancelarije, svraćam u Le noar. Crno-bela kafeterija
dupke je puna, ali dovoljno mala da iz reda vidim sve stolove. Ljudi
rade, stvaraju, povezuju se ispred mene. Tri devojke dele jedan sto,
ali sve zure u telefone iako su podigle ekrane laptopova. Verovatno
gledaju novosti na društvenim mrežama.
Srce mi preskače pri pomisli da će naići na moju fotografiju. Nikad
neće saznati da je devojka koju gledaju u istoj prostoriji s njima.
Autorka reči koje čitaju. To se nikad neće desiti – kolika je
mogućnost da će naleteti na nalog s tako malo pratilaca? Ali sama ta
pomisao me uzbuđuje.
Uzimam kafu i dva sata kasnije sedim naspram nekoliko nasmejanih
muškaraca u odelima. Moj otac uvek zasmejava odrasle ljude, dok ja
ne mogu da se pohvalim tom veštinom, niti sam se trudila da je
steknem.
„Hajde da pređemo na treću ideju za kampanju“, predlažem,
navukavši osmeh na kojem bi mi i agent za nekretnine pozavideo.
„Samo trenutak, Halston“, odgovara tata, kuckajući po stolu. „Još
nismo stigli ni do sinoćnje utakmice.“
Naš klijent Grejson Ditrih, direktor jedne kompanije, progunđa:
„Kakva sramota!“
Zgledam se s pomoćnicom. Ona zna koliko mi tatine upadice
smetaju. U normalnim okolnostima već bi mi para kuljala na uši.
Nadala sam se da će prestati da se ophodi prema meni s visine
otkako me je unapredio na mesto agencijske analitičarke, ali on ne
pokazuje znake posustajanja. Tata to i ne doživljava kao
omalovažavanje. Klijenti žele da razgovaraju s osnivačem agencije
Foks i on im izlazi u susret, bez obzira na to kakvu sliku o meni
pruža očevo prisustvo na mojim sastancima.
Mada ne mogu reći ništa novo o tome. Kad sam diplomirala i rekla
mu kako želim da pomognem umetnicima da nađu put do publike,
stvorio je ovo radno mesto za mene. Kad god se nađemo na ivici
rasprave, setim se toga i popustim. Stalo mu je do mene – znam da
jeste – ali on ne prihvata tuđe mišljenje ako misli da je njegovo
najbolje. Čak i kad želim nešto drugačije, na kraju popustim.
Osujećenost brzo čili i misli mi se vraćaju Finu. Dotakao me je svojim
rečima, svojim naredbama. Njegov objektiv na meni bio je prisan
gotovo kao da me je dodirivao rukama. A to još nije učinio.
Još?
Fin me privlači koliko budi moju radoznalost. Nema sumnje u to. On
sluša. Posmatra. Mislim da me čak razume inače bi mi samo vratio
dnevnik i otišao. Ne brine me što kod kuće lista moj dnevnik i smeje
se nekim odlomcima. Uliva mi poverenje, ali mi se istovremeno
utroba steže pri pomisli da ću ga ponovo videti. Fin ima poseban
magnetizam, a to je opasno jer ne mogu da učinim ništa da se
izborim s privlačnošću koju osećam prema njemu.
Mogu li?
Stresam se. Primetno. Sto se zatrese. Spremam se da okrivim
hladnoću, ali niko ne obraća pažnju na mene, čak ni moja
pomoćnica Beni. Ona žvrlja po Ditrihovom logu koji sve više podseća
na penis, a ostali i dalje pričaju o košarci.
U normalnim okolnostima ne bih izvadila telefon na sastanku, čak ni
za vreme tatinih čuvenih monologa, ali danas mi je teško da se
pridržavam ustaljenih pravila. Posao deluje manje važno. Ponestaje
mi lekova, zato sam popila samo polovinu doze. Čak sam preskočila
treću šolju kafe.
Finov nalog je već otvoren na mom telefonu. Gotovo da nije bilo
nikakve aktivnosti otkako sam jutros pogledala. Možda nije stavio
dovoljno taraba? Možda se zavaravamo i fotografija je zapravo loša?
Ili reči koje je prate? Možda su one krive. Pokušala sam da upozorim
Fina. Ne može se reći da sam potkovana za pisanje. Dlan mi se
znoji oko telefona.
Mada, oni komentari...
Jebeno uzbudljivooo
Odakle je ovaj citat?
Želim još toga. Još Fina, njegovih ideja i pažnje – iako znam da je
opasno. A možda to želim baš zato što je opasno. Predugo živim
jedan dan za drugim, ne pravim probleme, niti rizikujem. Bilo šta više
od toga moglo bi dovesti do grešaka, bola, gubitka. Ali možda je
jučerašnje fotografisanje u meni probudilo nešto što je predugo
spavalo. Možda želim to ponovo da uradim.
 OSMO POGLAVLJE

fin
Manje od četrdeset osam sati otkako sam fotografisao Halston,
čekam je na klupi pod drvećem u parku. Predložio sam da se
nađemo na Junion skveru. Ne samo da je blizu njene kancelarije i
mesta na kome su me jutros unajmili da fotografišem, već je uvek
pun ljudi. Velika je gužva, ali može se naći malo privatnosti, a mislim
da nam je potrebno i jedno i drugo. Čini mi se da se ona ponaša
neuobičajeno kad je sa mnom, a već sam se previše približio. Nije
trebalo da priznam da sam drkao. Zbog blagog proganjanja,
fotografija i tog priznanja će pomisliti kako sam opsednut. Iako
hemija postoji, ne bih je krivio kad bi me se klonila. A ako to ne
uradi... onda je možda uvrnuta koliko i ja.
Spazim je kako ide prema meni. Gricka donju usnu i prelazi
pogledom po ljudima, držeći dve šolje kafe i kesu. Nosi crne
helanke, ljubičasti šal i lakovane cipele s kaišićem koje se zovu „Meri
Džejn“. Znam to zato što ih i moja ćerka nosi. Halston me ugleda i
ubrzava korak.
„Kupila sam posebnu kafu“, kaže. Spušta stvari na klupu, seda, pa
mi dodaje jednu šolju i kesu s kolačem. „I nešto za grickanje.“
„Hvala.“ Spuštam ih s druge strane klupe. Ona gleda gole grane nad
našim glavama, dečake koji voze skejtbordove s jednog kraja trga na
drugi, tinejdžere iz privatne škole koji jedni drugima grickaju uši. Bar
mislim da to gleda. Nisam skinuo pogled s njenog profila. Njene
nežne, ženstvene crte lica narušene su samo blagom grbom na
malom nosu. Ima nekoliko pegica duž linije kose. A bolje vidim i
njenu tetovažu – malo pero pastelnih boja krivuda joj iza uva.
Prekršta noge. „Ovo je bio dobar predlog.“
„Obožavam parkove u ovom gradu. Potrebni su. Ili mi je pre
potreban predah od haosa.“
„Nikad nisam razmišljala na taj način o parkovima. Uvek sam ih
doživljavala kao lepšu putanju do odredišta.“ Osmehuje se. „Drago
mi je što te vidim.“
„Ima li još nešto lepo ili drago što bi pomenula?“
Ona prasne u smeh. „Previše sam nervozna da smišljam druge
priloge.“
„Nervozna?! Izgledaš kao da si dobre volje.“
„Stvarno? Valjda jesam. Nervoza ne mora uvek biti loša.“ Obuhvata
šolju obema šakama. „Kafa me usrećuje.“
Podižem obrvu. Ona stalno pije kafu otkako sam je upoznao. „Jesi li
sigurna da ne postoji drugi razlog za tvoje dobro raspoloženje?“
Potiskuje osmeh. „Nema. Ima. Hoću reći, to je samo piće.“
„Drago mi je što si se javila.“ Doterivao sam fotografije i pitao se kad
će mi javiti da li je videla objavu i hoće li to uopšte uraditi kad je
stigao njen mejl. „Jesi li videla fotografiju?“
Dah joj se magli pred nama. „Jesam.“
„I? Hoćeš li da je izbrišem?“
„Neću.“
Zaglađujem kosu. Brinuo sam. Fotografije su neobrađene. Prirasle
su mi za srce i želim da objavim i ostale, ali samo ako ona nema
ništa protiv. „Dakle, nije zastrašujuće kao što si mislila?“
„To je... čudno. I uzbudljivo. Čudno uzbudljivo.“
„Juče sam dobio više novih pratilaca nego što ih steknem za čitav
mesec.“
„Stvarno?“, pita uzbuđeno. „Mora da je zbog kraja godine.“
„Mora da je zbog tebe“, odgovaram.
„Nisam sigurna.“
„Ja jesam.“ Vadim telefon. „Doterao sam druge dve fotografije za
slučaj da prvo hoćeš da ih vidiš.“
Halston se naginje prema meni i viri mi preko ramena. Gotovo mi je
u krilu i miriše na jesenji dan zasićen začinima. Odjednom ne mogu
da se setim gde mi je folder za fotografije na telefonu. Prelazim po
ikonama dok ona čeka. Misliće da sam odlepio; ne mogu da se
snađem na svom telefonu.
„Evo je.“ Ona kucka po ekranu i pojavljuje se ikona fotoaparata.
„Izabrao sam i zaglavlja“, kažem. „Ako se slažeš.“
„Samo nisam navikla na ovo. Da vidim sebe tako...“ Nekoliko
trenutaka gleda ekran. „Ranije sam bila debela.“
Ukočim se, zapanjen njenom otvorenošću. „Mo... molim?“
„Nisam bila predebela. Ali izgubila sam trinaest kilograma. Nikad
nisam sebe smatrala seksepilnom.“
Nepomičan sam. Čak ni ne trepćem. Dovoljno sam dugo bio u braku
da znam kako je kilaža opasan teren. Jednako je smrtonosno da
progovorim i da ćutim. Gutam knedlu. Dvaput.
„To te odbija, zar ne?“, pita ona. „U redu je ako je tako. Ne
nameravam da se ponovo ugojim.“
„Ne odbija me“, odgovaram. Čekaj. Sranje. Upao sam pravo u
zamku. „Niti me privlači. Hoću reći, to nije... jebote! Nije važno.“
Ona se smeje. „Jesi li dobro?“
Uzdišem pa počinjem iz početka. „Izgledaš sjajno. Ali ne nameravaš
još da mršaviš, je l’ da?“
„Ne. Zapravo ni tada nisam pokušala da smršam. Kilogrami su se
naprosto istopili.“
„Kako?“
„Zbog stvari.“ Prinosi šolju usnama.
„Kakvih stvari?“
„Posla. Stresa i tako toga.“ Otpija gutljaj, pa se ponovo posvećuje
mom telefonu. Kucka po ekranu, ali ne skrećem pogled s nje. Ne
znam šta stvari znače. A nisam siguran ni da se dovoljno poznajemo
da bih zapitkivao. Osmehuje se. „Imaš još nekoliko pratilaca.“
Prisećam se koliko mi je puta Kendra prebacivala da mi se ne sviđa
njeno telo. Moja bivša žena me nikad nije fizički odbijala, pogotovo
ne posle trudnoće kao što je sumnjala. Tada mi je bila još lepša.
Prestao sam da gubim zanimanje za nju zbog njenog ponašanja.
Kad si ogorčen na nekoga, teško ćeš se uzbuditi. Kendra je znala da
sam sklon griži savesti. Dođavola, zbog toga sam se i oženio njome!
Što smo duže bili zajedno, sve je više pribegavala tome kako bi
dobila šta hoće. A ja sam se sve više povlačio.
Pružam Halston telefon, pa podižem šolju i kolač. Ako ponovo počne
razgovor o kilogramima, imaću vremena da smislim spasonosni
odgovor dok su mi usta puna.
„Želim da objaviš drugu fotografiju“, kaže.
„Stvarno?“
Klima glavom.
Drago mi je. Ne samo da mi se sviđa da je gledam na svom nalogu,
već mi njeno odobravanje znači mnogo više pošto je onog dana
nagovestila kako su moje prethodne fotografije dosadne. Kidam
komad kolača i stavljam ga u usta. „Onda ću je objaviti...“ Trzam se i
pljujem zalogaj na pločnik. „Jebote. Je li ovo... ovo je...“
„Kolač s čokoladom i pistaćima“, kaže. „Zašto?“
Razrogačeno piljim u šolju u ruci. Na kartonu je odštampano Kvenč
kafa i ne mogu da verujem da mi je to promaklo. Više od godinu
dana sam izbegavao to mesto.
„Rekao si da najviše voliš Kvenč“, dodaje kolebljivo. „Htela sam da te
iznenadim.“ Zine. „Jesi li alergičan na orašaste plodove?“
„Molim? Na orahe? Nisam.“ Prelazim jezikom po usnoj duplji,
pokušavajući da izbrišem ukus čokolade, kafe i nje.
Sejdi.
„Kelnerica je rekla da gosti najviše kupuju taj kolač.“ Uzima kesu
pošto je držim kao prljavu pelenu. „Ne voliš čokoladu?“
Volim čokoladu kao i bilo ko drugi, bio bih čudak i lažov ako bih
rekao da ne volim. Ali i dalje osećam Sejdi u njoj; dala mi je kroasan
s čokoladom i pistaćima kad sam je prvi put video i ponovo pred
vratima mog stana pre nego što se vratila mužu. „Upustio sam se u
avanturu s udatom ženom dok sam bio u braku“, odgovaram. „Nisam
to nameravao. Desilo se.“
Halston se odmiče i zagleda mi se u lice. „Ti...“ Izraz joj se menja
dok prihvata moje reči i tad shvatam zašto danas izgleda drugačije.
Izražajnija je. Oči su joj bistrije, manje zamagljene. „Bio si oženjen?“,
pita me.
Ne verujem da je bila dobro raspoložena zbog odlične kafe iz
Kvenča. Mislim da je to bilo zbog mene. Zbog toga što je konačno
izbacila reči koje je toliko dugo potiskivala. Pokvario sam taj trenutak
kao glupi seronja. Ali moj odnos sa Sejdi temeljio se na nepoštenju i
obmanama, a obećao sam sebi da se neću vratiti na taj put. „Ona
živi u Konektikatu. Moja bivša žena.“
Halston se češe po obrvi i ostavlja crvenu prugu na čelu. „Ovaj...
opa! Jesi li je voleo?“
„Kendru? Ne onako kako bi muž trebalo da voli svoj ženu.“
„Mislila sam na drugu ženu.“
„O.“ Sejdi. Ona je fizički sušta suprotnost Halston, visoka i vitka, crne
kose, plavih očiju i oštrih crta lica. Sejdi je bila samouverena,
profesionalna, bezosećajna. Mislim da joj je tuga bila jedino
zajedničko s Halston. Kad sam je upoznao, video sam patnju u
njenim očima i cele prošle godine zamišljao da je takva s njim.
Nesrećna.
Međutim, dok sedim pored Halston, shvatam da juče nisam
nijednom pomislio na Sejdi i pitam se želim li i dalje da se tako oseća
– da žali za životom sa mnom koji je odbacila, da očajava zato što je
donela pogrešnu odluku. Možda više nema potrebe da tako
razmišljam o njoj. Možda mogu da se nadam da je srećna iako je s
njim. S Nejtanom, tim mamlazom. Udario me je, pravo u bradu.
Zaslužio sam to, ali on je i dalje nije dostojan.
„Želeo sam da je volim“, odgovaram. „Mislio sam da je mnogo toga i
bila je... neko vreme. A ja sam bio ono što joj je tada bilo potrebno.“
Halston se odmiče. „Jesi li stvarno razveden? Ili ste ’rastavljeni’?“,
pita, praveći navodnike u vazduhu.
Voleo bih da propadnem u zemlju. Uopšte se nisam nadao ovom
razgovoru danas, a možda i nikad. Previše je za kratko vreme koliko
se poznajemo, a to je samo polovina priče. „Razvedeni smo.“
„Ako je nisi voleo kao muž, zašto si se oženio njome?“
Odgovor je veoma jednostavan i ujedno veoma zapetljan. Zatrudnela
je. Ali Halston već izgleda sumnjičavo. Možda ću je zaplašiti ako joj
ispričam za Marisu. Iskreno govoreći, taj razgovor i mene plaši.
Marisa je bila greška i blagoslov. Pošto mi je ćerka, ona je moja
slabost. Prošle godine nisam bio otac kakav želim da budem zato
što mi se Kendra svetila zbog preljube. Ne mogu toliko da se otvorim
pred nekim ko mi ne pripada. „Lično je“, odgovaram. „Ne želim da te
lažem i bolje da ne pričamo o tome.“
„Razumem. Ni ja ne govorim o nekim stvarima.“ Gleda u šake, ali
klima glavom. „I hoće li tvojoj bivšoj biti čudno što ovo radimo?“
„Šta radimo?“
„Fotografije. Erotska zaglavlja.“
Ne mogu da lažem. Radujem se što čujem da radimo nešto zajedno.
„To su dve zasebne stvari. Ali prošle godine sam naučio vrednu
lekciju. Bolji sam čovek kad ne pokušavam da budem nešto što
nisam.“
Obaram glavu kako bih uhvatio njen pogled i čekam sve dok me ne
pogleda. „Voleo bih da sam to ranije naučio. Nemoj kriti ono što te
čini takvom kakva jesi. To će jednog dana naći način da izbije na
površinu. Uzalud se boriš protiv toga. Iskušavaj sreću i rizikuj. Greši.
Pogotovo sada.“
„Zašto bi iko trebalo da greši?“, pita napregnutim glasom.
„Greške su neophodne. Zbog njih napredujemo.“ Preljuba jeste bila
greška, ali zbog nje sam shvatio da nisam ispravno postupio ni kad
sam se oženio Kendrom iz obaveze. To me je nateralo da potražim
izlaz. Dovelo me je do ove klupe i nije mi žao zbog toga. Bar ne
sada. Sviđa mi se što sam ovde s Halston. „Ako ti mogu pomoći da
izbegneš kajanja koja mene muče, želim to da uradim“, priznajem.
„Znam da bi trebalo da te ostavim na miru. Ali nikad nisam umeo da
slušam glavu umesto srca. Prosto sam takav.“
„Je l’ hoćeš da kažeš kako me nećeš ostaviti na miru?“
Uzdišem. „Ne mogu se ponovo upustiti u avanturu. Ne želim to.
Nikad nisam doživljavao Sejdi kao vezicu. Mislio sam da je – ona
prava. U životu želim više od seksa.“ Ne gledam je dok govorim. Nije
lako reći tako nešto. Osećam nešto prema njoj, ali neću da je
pritiskam. Pritiskao sam Sejdi i tako iskopao sebi grob.
„Misliš li da grešim što sam s Ričom?“, pita. „Tako mi se dečko zove
– Rič.“
Otpijam gutljaj kafe. Dođavola, dobra je! Kao i kroasani punjeni
čokoladom i posuti pistaćima. Kako bi čokolada i pecivo mogli da
budu loš spoj? Kako bismo Halston i ja mogli da budemo loš spoj?
Ona mi je doslovno spuštena pred noge. Mogla bi da bude devojka
za koju sam se borio jer su se ljubav, romantika i sudbina udružili
kako bi mi je doneli.
Ali ona nije moja.
Moram da verujem da nikad i neće postati moja jer ću u protivnom
ponoviti iste greške kao sa Sejdi.
„Ne znam“, odgovaram. „A čak i da znam, nije na meni da to kažem.
Kako si ga upoznala.“
„Moj otac nas je spojio, čini mi se.“
„Ono o čemu si pisala u dnevniku...“ Ne želim da znam odgovor, ali
možda će mi biti lakše ako ga čujem. „Je l’ to o njemu?“
„Molim? O bože, ne!“ U sledećem trenutku prasne u smeh.
Urnebesan. Mislim da nikad nisam video iskreniju reakciju. „On nije
takav. Rič je veoma odmeren. Razuman. Privlačan je, nemoj me
pogrešno shvatiti, ali on me ne privlači tako. Zbog toga i jeste dobar
za mene.“
Misli mi se roje. Nije reč o seksu. Sve o čemu je pisala, sva patnja
koju je izlila na stranice – to nije o njemu. Mada nisam siguran da li
mi je laknulo. Ako ne moram da brinem zbog Riča, ko li drugi onda
čeka u zasedi? „Kako to misliš da je dobar za tebe?“
„Ranije sam bila veoma osećajna. Nepromišljena. Ali nisam takva s
Ričom.“
„Dobro, ali pišeš toliko vatreno da reči maltene sagorevaju stranice.“
Skupljam hrabrost za njen odgovor. „O kome je to?“
Ćuti i petlja s poklopcem šolje. Nos i obrazi su joj pocrveneli od
hladnoće.
Možda ju je neko povredio? Mora da i ona ima svoju Sejdi, a to
sigurno nije Rič. Trebalo je da pogodim. Pitanje je koliko je povreda
duboka. Je li zacelila ili joj je potrebno još vremena?
Na kraju stavljam šaku preko njene kako bi prestala da grebe
plastiku noktom. „Kaži mi. Ko je on?“
„Niko.“ Izgleda veoma utučeno. „I ne pravim se čedna. Zaista nije
niko. Nikad nisam doživela nešto nalik onome o čemu sam pisala.“
Grudi mi se stežu. Taj odgovor mi nije ni pao na pamet. Teško mi je
da poverujem, ali drago mi je što to čujem. „Nikad? Niko?“
„Izgleda da sam čudna.“ Lecne se. „Zar nije tako?“
Halston želi da doživi strast koja će je progutati. To se vidi iz njenih
reči. Mogao bih to da joj pružim – već to osećam, a gotovo se nismo
ni takli. „Čudna? Nisi. Iznenađujuća? Jesi. Mislio sam da si ostavila
mnogo slomljenih srca za sobom.“
Blago se osmehuje. „Nisam. To mi se naprosto nikad nije desilo,
takva žestina. Mislim da sam zbog toga morala da pišem o tome.
Nisam sigurna da ću to ikad doživeti.“
Shvatam da je i dalje dodirujem, pa spuštam ruku na krilo. Ja sam
jurio tu strast i ugrozio Sejdin i svoj brak, dostojanstvo i, zbog čega
najviše žalim, odnos sa ćerkom. Preljuba je dovela do razvoda i
zbog toga viđam Marisu dvaput mesečno umesto svakog dana. To je
dvadeset četiri puta godišnje i više nego što zaslužujem, kako
Kendra tvrdi.
„To bi trebalo da podstiče stvaralaštvo, zar ne?“ Slabašno se
osmehuje. „Patnja... žudnja.“
Trebalo bi. Ne uvek. Moj rad očigledno trpi otkako mi je duh slomljen.
„Izgleda da ti ide u prilog.“
„Želim da to ponovim.“
Brzo je to izgovorila, ali načas oklevam i samo je posmatram. „Šta
da ponoviš?“
„Fotografisanje.“
„Važi. Rekao sam ti da ću objaviti sledeću.“
„Nisam na to mislila.“ Savija jednu nogu ispod sebe i okreće se
prema meni. „Toliko dugo sam sve radila mehanički. Ali poslednja
dva dana se osećam kao druga osoba. Kao da sam povratila
svežinu ili možda kao da sam prvi put zaista sveža.“
Nalakćujem se na kolena i osujećeno trljam lice. Znam šta će reći –
a to je sve što želim da čujem.
Želim je ponovo pred svojim objektivom.
Ja sam spavao prošle godine, a ona je jedino što me je probudilo.
„Želim da me ponovo fotografišeš“, kaže. „Zbog toga sam ovde.“
Ne mogu je odbiti, a ne mogu joj reći ni da mi je ona potrebna kako
bih pristao. Potpuno, nesporno, bez ikakve šanse da se vrati svom
dečku ili bilo kome drugom. Potrebno mi je da bude moja pre nego
što ponovo pođem tim putem. Međutim, Halston mora sama da
stigne dotle. Ne mogu, neću da je nateram da me izabere kao što
sam pokušao sa Sejdi.
„Jesam li rekla nešto što nije trebalo?“, pita ona.
Gledam ispred sebe. Na semaforu crveno svetlo prelazi u zeleno.
Jedan čovek silazi s ivičnjaka i pretrčava ulicu, za dlaku izbegavši da
ga taksi pokosi. Da li je iko od nas stvarno budan? Odlučujemo li o
svom životu ili samo puštamo da nam se stvari događaju? Možda
zbog toga volimo umetnost, možda zbog toga Halston oseća potrebu
za njom – zato što bez nje nikad ne bismo osetili ništa
neuobičajeno?
„Mislim da to nije pametno.“
„Zašto?“, pita. „Ako je zbog Riča... on neće mariti. Neće čak ni znati.“
„Nije zbog toga. Ona žena s kojom sam se spanđao... muž je
saznao. Udario me je.“
„Rič nikad ne bi...“
„Čak nije ni bolelo, ne u odnosu na to što je otišla s njim.“ Ne smem
da je pogledam inače ću pokleknuti. „Želeo sam je i želim tebe.
Želim da te fotografišem. U tome je nevolja. Kad sam pronašao
dnevnik, danima sam razmišljao o njemu, a sad mislim samo o tebi.
Možda sam opsednut, ne znam.“
Ne odgovara. Ne krivim je. Sedimo ćutke neko vreme. Skejtbordovi
se kotrljaju po betonu i niz gelendere, jedna žena glasno kuka o
poslu preko telefona, sirene trube, sve se to dešava, a ja čujem
samo njeno disanje.
„Pauza za ručak je istekla“, kažem. Nemam pojma da li je to tačno,
ali prošlo je najmanje sat vremena otkako je izašla iz kancelarije.
„Objaviću ostale fotografije večeras ili sutra.“
„Večeras“, kaže ona. „Molim te, molim te.“
Ustaje, ali ne odlazi odmah. Zurim u zemlju sve dok se ne udalji.
Znam kad je otišla jer shvatam koliko mi je hladno tek bez toplote
njenog tela pored svog. Podižem pogled i tada ugledam nešto.
Današnju verziju crvenog brusa i skrivene tetovaže.
Sredinom zadnjeg dela providnih hulahopki pruža se tanka čvrsta
crta. Počinje negde ispod suknje i gubi se unutar slatkih cipelica
kakve nose školarke. Možda se crte pružaju duž njenih tabana, sve
do prstiju. Nema ih na prednjem delu hulahopki; primetio bih dok je
prilazila.
Nehotice se pitam da li ih je obukla zbog mene... a gotovo su mi
promakle.
 DEVETO POGLAVLJE

halston
Želim da te fotografišem.
Danima sam mislio o tvom dnevniku.
Mislim samo na tebe.
Otključavam vrata Ričovog stana u Trajbeki. Finov opis opsednutosti
vrti mi se u glavi od ručka. Tražila sam utehu u mnogim stvarima, ali
nikad u čoveku od krvi i mesa. Niti je iko tražio utehu u meni,
ispitivao me o mojim osećanjima iz puke radoznalosti ili mi govorio
da sam nadarena.
A tu je i Rič.
„Večera je za jedan sat“, govori dok ulazim u kuhinju. Tek se vratio s
trčanja i sedi na barskoj stolici za kuhinjskim šankom. Pogled mu je
prikovan za telefon i ima slušalice u ušima, pa ne shvatam kako zna
da sam tu.
Spuštam stvari na šank. „Sjajno“, mrmljam. „Baš sam se pitala kako
najbolje da protraćim nekoliko sati života.“
On podiže pogled i skida slušalice. „Molim?“
Otkopčavam cipele. „Ništa.“
„Šta je to?“, pita, klimnuvši glavom prema mojoj kesi.
„Kancelarijski pribor.“
Pogled mu postaje nezainteresovan – kao što sam se i nadala. Zna
da imam nekoliko „beležnica“, ali one mu ne znače ništa. Pre nego
što sam se danas našla s Finom, svratila sam u omiljenu papirnicu
da kupim novu. Poslednjih nekoliko dana naviru nepoznata
osećanja, osećanja koje zaslužuju sopstvene sveže stranice.
„Kako je prošla jučerašnja prezentacija?“, pita Rič. „Hoće li večera
biti prijatna?“
„Biće dobro. Tatica je prisustvovao, pa su svi zadovoljni.“
„On neće uvek biti na sastancima“, kaže Rič, primetivši zajedljivost
kojoj ne pribegavam često. „Uči od njega dok možeš.“
Zavirujem u frižider i prevrćem očima. „Ne moraš da se šlihtaš mom
ocu i kad nije prisutan.“
„Ne ulagujem se. Pokušavam da ti ukažem na dobre strane. I da te
podsetim kako on neće zauvek biti tu. Ne bih voleo da se jednog
dana osvrneš i da se kaješ zbog vašeg odnosa.“
Stežem dršku na vratima. Rič je našao baš meni da govori o kajanju!
Bolje znam taj osećaj od bilo koga drugog. Otvorila sam frižider da
uzmem vodu, ali saginjem se i podižem bocu šardonea. Gurnula
sam je na kraj donje pregrade.
Rič me posmatra dok vadim zapušač. „Mislio sam da sam se rešio
toga.“
„Drago mi je što nisi.“
Mudro odlučuje da ne odgovori. „Jesi li to nosila na posao?“
„Šta?“, pravim se naivna dok točim vino u čašu.
„Te hulahopke.“
Rič retko pominje moju odeću, ali s druge strane, retko nosim bilo
šta što nije crno, sivo i tamnoplavo. „Moderne su.“
„Da li je moderno i prikladno za poslovno okruženje?“
„Klijentima se dopada što pratimo trendove.“
„Naši klijenti su uglavnom belci stariji od pedeset godina. Nagađam
da primećuju, ali...“
Izbegavam rasprave s Ričom, baš kao i s ocem. Međutim, večeras
sam svadljiva. Možda je Fin kriv za to. Ili činjenica da već nedelju
dana prepolovljujem pilule.
Rič pokušava da me navede da se osećam loše zbog hulahopki, a to
ne želim da mu dozvolim. Otpijam gutljaj vina. „Jesi li ljubomoran?“
Moje neuobičajeno pitanje ga zbunjuje. „Samo nisam siguran da je
to prikladno“, odgovara polako. „Govoriš li o Beni? Da li pokušavaš
da se uklopiš s njom?“
„Sa svojom pomoćnicom?“
„Njena odeća je uvek na granici izazovnog. Može da prođe, ali nije
baš prikladno. Možda ne utiče dobro na tebe.“
Mislim da ću pući ako još jednom izgovori reč prikladno. U ovakvim
trenucima najčešće počinjem da se povlačim. Mada priznajem da
me zanima šta će se desiti ako iskušam njegove granice. „Nisam
primetila da se Beni oblači seksi“, kažem iako to nije tačno. „Ali
izgleda da ti jesi.“
„Jesi li ti ljubomorna?“, pita. „Ona ima dečka.“
„Otkud znaš?“
„Zanimam se za ljude s kojima radim“, odgovara i krivi glavu. „Zar
vas dve nikad ne pričate o tome? Zajedno ste po ceo dan.“
„Ne baš.“ Beni mi je pomoćnica, i to veoma dobra, ali samo je godinu
mlađa od mene. Ona mi pomaže da ostanem organizovana, prevrće
očima zajedno sa mnom, vodi računa o mom rasporedu. Kapiramo
se, ali smo drugačije. Nekoliko pirsinga ukrašava joj jedno uvo, a
tetovaže joj stalno izviruju ispod sukanja, bluza s dubokim dekolteom
i rukava. Gotovo nismo provele nijedan minut zajedno posle šest
sati. Naši lični životi naprosto se ne podudaraju. „Nekad tračarimo,
ali samo o poslu.“
„To mi odgovara. Ne bih ti izabrao takvu drugaricu. U svakom
slučaju, mislim da ne bi trebalo da u njima ideš na večeru.“
„U čemu?“
„U tim hulahopkama.“
Nisam ni nameravala da idem u njima, ali sad to želim da učinim
samo da bih iznervirala Riča. „Zašto me ne pustiš da sama biram
prijatelje i brinem o tome kakav ću utisak ostaviti na klijente? Ako nisi
znao – nisam od onih devojaka koje žele da se zabavljaju sa svojim
ocem, dosad je svakako trebalo to da shvatiš.“
„Shvatam. Dakle, pretvorićeš ovo u raspravu o još jednoj mani svog
oca. Samo sam rekao da su te hulahopke pomalo seksi za posao.“
Otpijam veliki, prkosni gutljaj vina, spuštam praznu čašu i izlazim iz
kuhinje.
„Kuda ćeš?“, pita me.
Odjednom se osećam prljavo i lepljivo. „Pod tuš.“
„Ja sam hteo da se istuširam“, dobacuje.
„Neću dugo.“
„Nemamo vremena. Moraćemo zajedno da se tuširamo.“
Svlačim se u kupatilu. „U redu.“
Kad smo Rič i ja počeli da se zabavljamo, nismo spavali mesecima.
Nisam sigurna ni da li bi se to desilo da nije bilo pete ture tekile. Ne
znam čak ni zašto smo se smuvali. Išli smo na poslovne večere s
mojim ocem. Kad bi klijenti otišli, tata je navaljivao da popijemo još
jedno piće. A posle nekoliko gutljaja bi izmislio neki izgovor da ode
kući. Rič i ja smo bili suviše pristojni da odemo pre nego što ono
drugo završi piće.
Jedne takve večeri, kad je razgovor lepo tekao, naručili smo drugu,
pa i treću turu. Usledila je tekila, a potom i naša veza. Baš kao što je
moj otac želeo.
Rič i ja se ne dodirujemo dok se tuširamo pod istim mlazom vode.
Sušim kosu, gledajući kako oblači odelo i stavlja kravatu. Rič je
dobra prilika – svesna sam toga. Otac me je s razlogom spojio s
njim. Pametan, promišljen kad mora da bude, uravnotežen – i lepo
upakovan. On brine o svom izgledu, pa zbog čvrstog tela i lepog lica
upadam u pravo raspoloženje kad je potrebno.
Mogla bih da ga prevarim.
Ne sa bilo kim već s Finom. Fin utiče na mene samo kad me
pogleda, a iskušenje postaje još veće kad otvori usta. Pročitao je moj
dnevnik i on ga nije zaplašio. Da je Rič naleteo na dnevnik, vratio bi
beležnicu tamo gde je i našao i nikad je ne bi pomenuo.
„Deset minuta“, govori Rič dok se prska parfemom.
Nanosim tečni puder. „Hvala, tata.“
„Rekla si svoje“, kaže. „Samo sam mislio kako bi htela da znaš koliko
je sati pošto se još nisi obukla.“
„Biću spremna.“
„Vidi“, počinje.
Divota. Znam šta to vidi znači. Reći će nešto što ne želim da čujem.
„Šta da pogledam?“
Ne obraća pažnju na moje vickasto pitanje. „Loše si volje, razumem.
Ali pošto se to retko dešava, moram da pitam.“
Srce mi skače u grlo. Trebalo je to da očekujem jer je Rič u pravu.
Jesam loše volje, ali pre toga sam bila sjajno raspoložena, a bilo
kakva krajnost ne liči na mene. Više nisam temperamentna.
Počinjem da stavljam ajlajner jer znam da ću tako najbolje izbeći
njegov pogled. „Ne počinji“, kažem. „Ne sad kad treba da izađemo.“
„To znači da sam u pravu. Nešto se promenilo. Molim te, kaži mi da
nisi potpuno prestala da ih piješ.“
Nervira me što je Rič već primetio mada je prošlo manje od jedne
nedelje. Jesu li me antidepresivi toliko promenili da postanem
sasvim druga osoba čim prestanem da ih pijem? Pretvaram li se u
nekoga koga ni sama ne znam, pošto je prošlo toliko vremena
otkako sam bila takva? „Odrasla sam žena“, odgovaram. „Sama
odlučujem šta ću da radim.“
„Nije tako. Mi smo tim, ti i ja...“
„I moj tata i doktor Landara.“
„Zove se doktor Lambi.“ Vadi telefon iz džepa. „Automobil je stigao.
Sačekaću te dole, ali možemo da završimo ovaj razgovor posle
večere. I ne zaboravi...“
„Šta?“, podstičem ga samo da bi izašao.
„Ne zaboravi kaput. To ti govorim kao tvoj dečko koji ne želi da se
prehladiš, a ne kao dominantna očinska figura kakvom me
predstavljaš.“
U ogledalu gledam kako odlazi. Griža savesti izjeda mi utrobu.
Uprkos njegovim manama, Riču je stalo do mene. I stara se o meni.
Iz dana u dan se brine za moj psihički, emotivni mir. Uglavnom se
drži na odstojanju, prihvativši da je smanjenje moje seksualne želje
ishod svega ostalog.
Nije lako izaći na kraj sa mnom. Trebalo bi da sam zahvalna što Riču
to polazi za rukom. A umesto toga sam se prema njemu ponašala
kao kučka bez razloga.
Ne, to nije tačno – razlog postoji. On to zna, ja znam, moj otac zna.
Znala sam da će uslediti promene raspoloženja koje će me konačno
odati Riču, ocu ili mom doktoru. Nisam ni nameravala da to krijem od
njih zauvek, ali oni bi me odvratili. Već su to radili ranije.
Ali vreme je. Zahvaljujući golubu koji me je očešao, ostala mi je
samo četvrtina propisane doze iako doktor Lambi misli da sam tek
načela novu bočicu pilula. Prošle nedelje je vazduh bio hladniji na
mojoj koži. Ljudska lica bila su izoštrenija. Srce mi nabuja kad god
se setim kako je Fin prihvatio moju sramotnu žudnju za strašću.
Sledećeg meseca će se navršiti deset godina otkako pijem
antidepresive. Ipak, rešena sam da do te godišnjice ne dođe. Ovog
puta ću biti bolja.
Biću poboljšana verzija devojke koja sam nekad bila.
 DESETO POGLAVLJE

Mislim da ne postoji ništa gore od večera s klijentima. Na sastancima

bar razgovaramo o poslu. A na ovim okupljanjima posle radnog
vremena se očekuje da razgovaramo o bilo čemu osim o poslu. Otac
pridobija klijente tako što ih đavolski zadivi idejama u kancelariji i
onda zapečati dogovor skupom hranom i pićem.
A upravo smo pošli na takav događaj. Domaćica nas vodi do našeg
stola. Tata mi izvlači stolicu. „Večeras veoma lepo izgledaš“, kaže.
Ne može se reći da mi tata retko daje komplimente, ali odmah
postajem podozriva. Da li mu je Rič već pomenuo raspravu zbog
hulahopki? Je l’ ovo njihov način da mi zahvale što ih nisam obukla?
Gledam Riča, koji je gurnuo nos u vinsku kartu i pravi se da ne čuje.
„Večeras si sam, Džordže?“, pita Grejson Ditrih pošto smo se svi
smestili.
„Nažalost.“ Tata širi salvetu i stavlja je na krilo. „Nisam nikad
preboleo ženinu smrt.“
Grlo mi se steže, tek toliko da mi načas prekine dotok vazduha a da
ne umrem. Tata je rekao istinu. Nikad nije ni izašao na sudar s
nekom ženom posle nesrećnog slučaja. Ali i dalje mi se ne sviđa što
koristi maminu smrt da razbije led, a večeras je žaoka naročito
bolna. Prošle nedelje sam više razmišljala o njoj, otkako su oni
golubovi poleteli. Ne bih sebe nazvala duhovnom osobom, ali čini mi
se da je ona tu negde.
Gospođa Ditrih obema rukama dodiruje ključnu kost. „O, Džordže,
tako mi je žao! Kad se to desilo?“
Otac se nakašljava. „Pre gotovo deset godina.“
„Deset godina.“ Ona odmahuje glavom, gledajući muža. „Da li bi se i
ti toliko dugo uzdržao od izlazaka sa ženama da ostaneš bez
mene?“
„Naravno, draga.“
„Ona je bila tvoja majka, Halston?“, pita ona.
Trudim se da se ne vrpoljim. Ne želim da budem u centru pažnje.
„Jeste.“
Rič mi dodaje vinsku kartu. „Zašto ti ne izabereš?“ Okreće se prema
Grejsonu. „Džordž mi je rekao da navijate za Nikse.“
Zahvalno prihvatam vinsku kartu. Rič ne voli da pijem zbog
prošlogodišnjeg incidenta te mi je pružio maslinovu grančicu i
spasao me daljeg razgovora. Odjednom mi je drago što sam izabrala
obične crne hulahopke i konzervativniju odeću. Mislim da sam
svesna da Rič gotovo uvek pazi na mene.
Podižem ruku da stisnem njegovu u znak zahvalnosti, ali utom tata
pruža svoju i otima mi vinsku kartu. „Zašto ne bi naručila kafu?“, pita
i razgovor za stolom zamire. Strelja Riča pogledom. „Zar ne misliš da
je tako najbolje?“
Lice mi plamti jer se ponaša prema meni kao prema
dvanaestogodišnjakinji pred čovekom koji treba da odluči hoće li
nam poveriti svoj reklamni budžet vredan milion i nešto dolara.
„Jeste, gospodine“, odgovara Rič. S nelagodom se osmehuje
Grejsonu i klima glavom prema meni. „Ona pije kafu kao da je voda.“
„I ja sam bila takva“, kaže gospođa Ditrih. „Mada sam prestara da
pijem kofein ovako kasno. Da pozovemo konobara.“
Bez uobičajenog štita koji mi antidepresivi pružaju, stid me pogađa
jače nego inače. Potom se pretvara u tugu. Zbog napregnutog
odnosa s ocem i Ričom. Zbog toga što mi mama nedostaje više
nego inače. Zbog deset prokletih godina. Nameštam najljupkiji
osmeh koji mogu. U suprotnom bih iznervirala oca. „Izvinite me“,
kažem i ustajem. „Toalet.“
Sedam u kabini i duboko uzdišem. Ne želim da budem ovde. Već mi
se čini da ova večera traje celu noć. Postajem nemirna. Uzrujana
sam što se tako osećam, brinem da će otac primetiti i da će me Rič
odati. Džordž Foks je odlučio da ću piti antidepresive i on će odlučiti
kad ću prestati. Bar on tako veruje.
Nadam se da mi je Rič naručio kafu koja će me čekati kad se vratim.
Ali potrebno mi je nešto da me odmah smiri. Nešto da rasprši mrak
koji se prikrada. Vadim telefon iz tašne da vidim je li Fin objavio
drugu fotografiju – i oduševljavam se zato što jeste. Ja sam na
ekranu, sisam kafu s dva prsta i već imam četrdeset sedam lajkova –
više nego prethodni put i to za upola manje vremena.
I dalje mi je neverovatno što je uhvatio taj trenutak. I odvojio vreme
da obradi fotografiju. I objavio je. S mojom rečenicom koju je on
izabrao. Gleda li i on sad fotografiju? Da li ga uzbuđuje? Misli li na
mene kao ja na njega?
Osmehujem se celim putem natrag do stola kao i do kraja večere –
odnosno dok me Rič ne natera da pređem na kafu bez kofeina.
Rič ćuti u kolima na putu do stana. To nije neobično, ali večeras ne
pregledava mejlove, niti proverava šta rade međunarodni klijenti i
kako se kotiraju njegove voljene akcije.
„Žao mi je što je tvoj otac odlepio zbog vina“, kaže napokon.
Nisam očekivala izvinjenje te mi je potreban trenutak da odgovorim.
Nekome sa strane bi ovo izgledalo kao normalan razgovor, ali nas
troje znamo da nije. Time što mi je uzeo vinsku kartu pokazao je da i
dalje nema poverenja u mene.
„U redu je“, odgovaram. „Navikla sam.“
„Prošlo je više od jedne godine i otada nisi popila više od jedne čaše.
Primetio sam, Halston, iako misliš da te kinjim. Nije pošteno što tvoj
otac još nije prešao preko toga – kao ni što ja to nisam učinio.“
Nisam sigurna da nije pošteno. Jesam uprskala. Razočarala sam
obojicu. Ali podsetnici mi ne pomažu. Zbog njih sam napeta, a
napetost je nešto što pokušavam – što su mi odlučno savetovali – da
ublažim.
„Mislim, trebalo bi da budemo zahvalni zbog kafe, zar ne?“, nastavlja
on. „Ona ne škodi. Osim ako ne počneš da je unosiš rektalno.“
Nasmeje se. „Jesi li ikad čula za to? Klistir kafom? Ne bih se
iznenadio da te jednog dana vidim prikačenu na infuziju s
espresom.“
Dovoljno je mračno da ne vidim nijanse na njegovom licu. Zašto li
priča o klistiranju kafom? „Da, valjda je tako.“
„Samo sam malo zabrinut, Halston. Ako si promenila dozu bez
savetovanja s doktorom, pa...“ Uzdiše i okreće se prema meni.
„Jednostavno ne možeš to da radiš.“
Kroz prozor gledam ljude koji se zabavljaju četvrtkom uveče –
uglavnom moji vršnjaci. Volela bih da budem napolju s njima umesto
što sam zarobljena s Ričom koji mi pridikuje. „Rekla sam ti, odrasla
sam. Mogu da radim šta hoću.“
„To ne znači da bi trebalo to da radiš. Mislim da nisi spremna da
prestaneš da ih piješ – a to ne misle ni tvoj otac ni doktor Lambi.“
„Doktor Lambi radi ono što smatra najlakšim za sve nas, a to je da
ostanem popustljiva.“
„Šta fali tome da ne budeš teška? Zašto želiš da otežavaš?“
Prekrštam ruke na krilu i stiskam ih. „U pravu si. Osećanja su teška.
Opterećujem sve kad sam hirovita, imam PMS ili govorim svoje
mišljenje.“
„To nije pošteno.“
„Ako prestanem da pijem lekove, neću biti fin i prijatan otirač zvani
Halston.“
„Nisam rekao da moraš nastaviti da ih piješ, ali ako zaista osećaš
kako bi trebalo to da uradiš, onda bar potraži stručnu pomoć.“
„Ne verujem doktoru Lambiju.“ Nikad nisam imala poverenja u njega,
ali to nije bilo važno sve do skorašnje promene mišljenja. Moj otac
plaća račune, odlazim da iskreno porazgovaram s nekim nekoliko
puta mesečno i zauzvrat me svi ostavljaju na miru. Sve do Fina. On
me nije ostavio na miru. Kopao je malo dublje, ali nisam se osećala
kao da me isleđuje. „Namerno sam propustila seansu prošle
nedelje“, priznajem. „Nisam otkazala zbog posla kao što sam ti
rekla.“
„Zašto? Već dugo je tvoj doktor.“
„Možda je vreme za promenu.“
„Onda ćemo pronaći nekog drugog.“ Kožno sedište škripi jer se Rič
pomera. „Ja nisam negativac, Halston. Volim te i želim da budeš
srećna.“
„Otkud znaš da me voliš?“ Streljam ga pogledom. „Ti me čak i ne
poznaješ.“
On zapanjeno trepće. Ne govorim takve stvari. Čak i ne razmišljam
tako. Ali istina je da me Rič poznaje samo u ovom izdanju. Kako
onda može stvarno da me voli? To je Fin natuknuo danas. Nije
zdravo pretvarati se da si nešto što nisi kako bi usrećio druge. A ja
upravo to radim od mamine smrti. Nosim masku. Češće zadržavam
svoje misli, želje i stavove za sebe nego što ih izražavam. Rič me ne
razume. Kad bi pročitao šta sam pisala, kad bi čuo neke moje misli,
pomislio bi da sam zaluđena seksom. Otac me donekle razume. On
bi prihvatio neobične hulahopke izvan radnog okruženja. Ali ne bi
prihvatio da njegov zaposleni kao ni njegova ćerka objavljuje erotske
sadržaje na internetu gde svako može da ih vidi.
Mama je bila drugačija. Volela je umetnost i ohrabrivala me da
budem kreativna. Nažalost, postarala sam se da ostanem bez
njenog razumevanja.
„Kako možeš da kažeš da te ne poznajem ili da te ne volim?“, pita
Rič napokon. „Zabavljamo se dve godine i bio sam ti dobar dečko.“
„Znam te samo iz vremena kljukanja antidepresivima...“
„Oni ne menjaju tvoju ličnost.“ Nabira obrve. „Znaš to, zar ne? Oni
samo ublažavaju loše misli kako bi funkcionisala onako kako bi
trebalo.“
„A kako to znaš? Da li ih ti piješ?“, pitam zajedljivo. „Sigurna sam da
te je moj tata ubedio kako mi je bolje s njima.“
„Nije. Istraživao sam, Halston.“
„Nikad mi ne bi dozvolio da prestanem da ih pijem“, mrmljam. „Ne
zna kako da izađe na kraj sa mnom.“
„Mnogo si stroga prema njemu.“ Odvezuje pojas kako bi okrenuo
celo telo prema meni. „Zašto? On sve čini za tebe. Plaća tvoje
lečenje. Stvorio je novo radno mesto u firmi za tebe. Ne pravi pitanje
ako zakasniš ili duže ostaneš na pauzi za ručak...“
„Takav je jer ga grize savest zbog toga kako se ponaša prema meni
poslednjih deset godina. Jedino tako ume da me drži zadovoljnom i
voljnom da budem onakva kakva želite da budem. Ali to nikad nisi
video, je l’ da? Uvek staješ na njegovu stranu.“
„Ne radim i ti to znaš. Iskreno, ne mislim da se tvoj otac ogrešio o
tebe time što ti plaća stanarinu. I nije zdravo da se toliko uzrujavaš
zbog njega.“
„Jeste zdravo. Svet neće propasti ako imam jaka osećanja u vezi s
nečim.“
„Pobogu.“ Uzdiše. „Šta nije u redu? Zašto si odjednom toliko zapela
da prestaneš da piješ lekove?“
„Sve je u redu. Dobro sam.“ Ne govorim mu da sam više nego
dobro. Možda misli da večeras sve ide nizbrdo, ali konačno
zbacujem poslednju deceniju ništavila. Fin je doprineo da mnogo
toga ispliva na površinu – i iznenađujuće sam mu zahvalna na tome.
„Ima li to veze sa...?“ Glas mu zvuči napregnuto. Škiljim ne bih li ga
pročitala. „Je l’ nešto novo?“, pita. „Novi... obrazac? Nešto stvarno
loše ovog puta?“
Samo što ne prasnem u smeh. Obrazac je jedan od Ričovih izraza
za zavisnost. Druge reči su navika, rutina ili slabost.
„Video si da sam pila kafu večeras. Misliš li da sad imam više
opsesija?“
„Znaš da mrzim tu reč.“
Baš kao i moj otac, a upravo zbog toga joj i dajem prednost nad
rečju zavisnost. „Izgleda da sam zaboravila. Šta beše fali opsesiji?“
„One su za tinejdžerke.“
„Je l’ onda čudno što sam takva?“, pitam, podigavši glas. „Na mnogo
načina i dalje jesam tinejdžerka. Kako ne bih bila?“
Mršti se. „Šta?“
„Tata me je nadrogirao gotovo istog dana kad mi je mama umrla. I
otada me zastrašivanjem tera da pijem lekove do kraja života jer mi
govori da ću ponovo učiniti nešto destruktivno i nepromišljeno ako
prestanem. Kako onda ne bih bila emotivno zaostala?“
„Ne znam otkud sve to“, kaže Rič. „Nikad nisam čuo da pričaš o
tome.“
„Zato sam i rekla da me uopšte ne poznaješ.“
„Smiri se.“
„Da se smirim? Ti si to potegao. Pokušao si da me izazoveš i uspeo
si u tome.“
„Nisam.“
„Jesi. Ti si pomenuo vino, kafu, lekove, obrasce. Zašto bi to uradio
ako ne da me iznerviraš? Šta hoćeš od mene?“
„Ma daj, Halston! Pogledaj šta radiš. Paranoična si i uzrujana. Šta bi
mogao biti razlog tome?“, pita zajedljivo. „Hmm, sačekaj da
razmislim.“
Stiskam pesnice. Kao da sam bila zatvorena u kutiji i sad centimetar
po centimetar guram poklopac. Rič hoće da ostane zatvorena, ne
želi da zna šta je unutra jer mu se možda neće svideti. Naginjem se
između dva prednja sedišta. „Zaustavi kola.“
„Nemoj da zaustaviš kola“, kaže Rič, pa se ponovo okreće prema
meni. „Nestabilna si. Idemo kod mene.“
„Izaći ću, zaustavio kola ili ne“, pretim vozaču.
On nas pogleda preko ramena. „A?“
„I šta onda?“, pita Rič. „Otići ćeš kući peške?“
„Nije mnogo daleko.“
„Sad je deset uveče.“
To se ne bi reklo po gomili studenata, radnih ljudi koji su razdrešili
kravate i dvadesetogodišnjih hipika na pločnicima. Po neonskim
natpisima otvoreno, po tezgama s viršlama iznad kojih se izvija para,
po beskrajnim vozilima koja prolaze. „Imam dvadeset pet godina a
ne osamdeset, a danas je četvrtak. Za naše vršnjake noć nije ni
počela. Biću dobro. Pusti me da izađem.“
„Ako hoćeš da izađeš, onda idem s tobom. Hajde samo da prvo
svratimo do tvog stana. Ili do mog. Mislim da tamo imam nekoliko
pilula, a zaista mislim da bi trebalo...“
„Ne radiš za njega“, kažem vozaču, ne obraćajući pažnju na Riča.
„On je zaposlen kod mog oca, a ovo je službeni automobil mog oca.
Ako ne zaustaviš kola, pozvaću Džordža Foksa lično i naterati ga da
ti kaže da staneš.“
Rič zna da bi mi otac odgovorio da sam nerazumna i prekinuo vezu,
ali srećom vozač to ne zna. Izlazim.
Rič spušta prozor. „Halston!“ doziva me. „Ledeno je.“
„Dobro mi je.“
„Ponašaš se detinjasto“, nastavlja Rič dok kola mile pored mene.
Žustro koračam pločnikom. „Uđi u automobil.“
„Neću.“
„Vrati se sa mnom ili...“
„Ili?“, podstičem ga.
„Ili nemoj uopšte da se vraćaš.“
Iako mu je glas nedvosmisleno kolebljiv, stomak mi se grči. Da li on
to raskida sa mnom? Da li mi je dovoljno stalo da se vratim? U ovom
trenutku odgovor glasi: Ne. Ne želim mnogo da razmišljam o tome
hoće li i sutra biti tako. „U redu“, odgovaram. „Neću.“
Okrećem se i polazim u suprotnom pravcu.
„Ma daj!“, viče Rič za mnom. „Ozbiljno?“
Ne obazirem se na njega. Ovo nimalo ne liči na mene – impulsivno
ponašanje, rasprava pred neznancem, durenje samo da bih prkosila
Riču.
A možda to jesam ja.
Samo dve ulice dalje, adrenalin počinje da se povlači. U Ist vilidžu su
kafići dupke puni, a pločnicima šetaju ljudi iz centra koji me
podsećaju na moju pomoćnicu. Zar ne pripadam ovde koliko i bilo ko
od njih? Pomišljam da pozovem Beni kako bih videla da li je blizu.
Mislim da živi u blizini. Nekoliko puta me je pozvala da izađemo, ali
uvek sam odbijala. Nismo imale takav odnos. Ali zašto ne bismo
imale?
Stresem se. Nikad nisam bila devojka koja odlazi na žurke. Nisam
pušila ni pila zato što mi se to dopadalo. To su bili načini da se
smirim. Uprkos onome što je Rič rekao, ne bi me oterao kad bih sad
otišla kod njega. Ako bih to uradila, pomirili bismo se. Pretvarali
bismo se da se ovo nije desilo. Nagovorio bi me da ne određujem
sama sebi doze, a ako ne bi uspeo, onda bi otac to učinio. Zato što
bi mu Rič ispričao za ovo. Možda je to već uradio.
Idem prema svom stanu udaljenom dobrih dvadeset minuta, ako ne i
više. Međutim, ne želim da budem tamo. Rič i otac su uvek više ličili
na dvojac nego što sam ja bila u timu s ijednim od njih. Prihvatila
sam to. Ali zbog Fina se osećam kao da sam važna. Kao da me
čuje. Vidi. Upoznali smo se pre manje od dve nedelje, ali njegovo
zanimanje za moje dnevnike, pitanja i pažnja podsećaju me na
majčino ponašanje prema meni. Kad me je gledala, izgledalo je kao
da jedva čeka da vidi u šta ću se pretvoriti.
I Fin to radi, s tim što me je on upoznao pre nego što me je i video.
Ne bi trebalo da bude tako, kao da nas je neka viša sila spojila.
Već imam propušten poziv od Riča. Brišem ga. Nisam izvadila
telefon zbog njega. Fin je upravo objavio treću fotografiju, ali ne
zadržavam se na njoj već idem pravo u inboks.
Šaljem mu otvorenu poruku:
Jesi li kod kuće?
 JEDANAESTO POGLAVLJE

Prošlo je četiri minuta otkako sam Finu poslala poruku. Ne bi trebalo

da spava u pola jedanaest četvrtkom uveče, ali nije baš ni rano.
Pošto sam zaključila da želim da ga vidim, sad ne mogu da mislim ni
o čemu drugom. Sama pomisao na Riča me uzrujava.
Finov odgovor me zatiče samo nekoliko ulica od njegovog stana.
Zovi me.
Na ekranu se pojavljuje njegov broj telefona.
Zaustavljam se nasred pločnika. Moja hrabrost se povlači. Fin je
muškarac. Ima tridesetak godina. Zavlačenje mu se neće svideti.
Ako odem u njegov stan ovako kasno noću i on ima određena
očekivanja – jesam li spremna da pređem na taj nivo?
Diši. Ponašam se budalasto. Donosim ishitrene zaključke. Čak i ne
znam hoće li Fin želeti da se vidimo. Znojim se uprkos hladnoći.
Skidam šal, stavljam ga ispod miške, pa ga zovem.
Fin se javlja posle prvog zvona. „Ćao.“ Glas mu je promukao, dublji
nego što se sećam.
„Jesi li spavao?“
„Nisam. Samo sam radio ceo dan otkako smo se rastali.“
„O!“ Snežna pahulja mi pada na nos, a još nekoliko mi se topi na
kaputu. Ne govori ništa. „Da li si raspoložen za društvo?“
„Gde si?“
„Blizu“, odgovaram. „Šetala sam od Ist vilidža i sad sam pored
kafeterije.“
On šmrkće. „Hmm.“
Očigledno je da nisam dovoljno razmislila o ovome. Pada mi na
pamet da možda nije sam. „Mislim, u redu je ako si zauzet ili ako ne
želiš...“
„Želim“, kaže toliko tiho da ga jedva čujem. „Znaš da želim.“
Danas je u suštini priznao da se bori protiv privlačnosti prema meni
zbog Riča. Fin ne želi da bude povređen. Ali način na koji sam se
rastala s Ričom je gotovo isto što i raskid. „Gotovo je. Raspravljali
smo se.“ Čupkam resu na šalu. „I, mogu li da se popnem?“
„Ja ću sići.“
Prekidam vezu, delom pobednički, delom prestravljena. Ne znam
kako da se ponašam s nekim kao što je Fin. Pisala sam o tome,
maštala sam o tome, ali šta ako ne mogu stvarno da budem takva?
Potrebna mi je kafa, makar da je pomirišem, da je držim. Sudbina je
udesila da je Le noar samo dva bloka od Fina – ali zamičem za ugao
i otkrivam da je zatvoren. Produžavam prema Finu i s druge strane
ulice spazim restoran koji radi dvadeset četiri sata. Mogu da uđem i
izađem za minut.
Spremam se da pređem, ali tada Fin izlazi iz svoje zgrade pola bloka
dalje. Prilazi mi ispod žutih uličnih svetiljki. Na sebi ima donji deo
trenerke, patike i jaknu, nije obučen za sneg. Sastavlja šake ispred
usta da ih ugreje i klima glavom. „Ko je to došao?“, pita dok prilazi.
„Halston... kako se prezivaš?“
„Foks.“
„Foks“, ponavlja i zaustavlja se ispred mene. „Jesi li dobro?“
„Jesam“, odgovaram.
„Zašto ste se raspravljali?“
Ako mu otkrijem pojedinosti, podeliću neprijatne stvari s njim. To je
više nego dovoljno da ga zaplašim. Odmahujem glavom. „Zamršeno
je.“
„Drugim rečima, ne tiče me se.“
„Ne. Mislim da, tako je. Pa, ne, ali može da te se tiče ako želiš da
znaš.“
Prekršta ruke i stavlja šake ispod pazuha. „Želim.“
„Ispričaću ti više, ali možemo li kod tebe?“ Možda će zaboraviti na to
ako se popnemo. „Hladno je.“
On uzima šal koji držim ispod pazuha i rastresa ga. „Kaži mi sad.“
Veoma pažljivo mi ga obavija oko vrata, kao da oblači kraljicu za
krunisanje. Želi da sazna zašto smo se raspravljali pre nego što me
pozove u stan. To je pošteno, ali stomak mi se grči, a nos bridi pri
pomisli da ću Finu reći istinu. Za razliku od Riča, koji je želeo da
uspostavi dobar odnos s mojim ocem, Fin nema razloga da prihvati
oštećenu robu.
Zurim u tlo nekoliko trenutaka dok reči ključaju u meni – i onda
pokuljaju. „Možemo li bar da odemo na kafu?“, pitam. „Restoran...“
„Skuvaću ti kafu gore.“ Zavlači mi šaku pod kosu, izvlači je ispod
šala i sklanja pahuljice. „Samo mi ukratko ispričaj.“
U suštini je rekao da ćemo se popeti bez obzira na sve. Mogla bih
onda i da završim s tim. „Možda ćeš promeniti mišljenje o meni.“
„Rekao sam ti da sam prevario suprugu sa ženom drugog čoveka.“
Prelazim đonom po ledenom pločniku, praveći krug u finom sloju
snega. „Samo ne želim da me drugačije doživljavaš.“
„Želim da te drugačije doživim“, odgovara kao iz topa. „Koliko god
slojeva da imaš, želim da vidim sve. Siguran sam da bi to zaplašilo
mnoge posle samo nedelju dana poznanstva. Ipak, mislim da ti nisi
od njih. Jesi li?“
Osmehujem se u sebi. Kad god sam s njim, postajem sve sigurnija u
to da me poznaje. I želi da zna još. „Nisam“, kažem, gledajući ga u
oči. „Pijem antidepresive.“
On mi pomno gleda lice. „Dobro. To nije tako retko u današnje
vreme. Kendra, moja bivša žena, prošla je kroz tu fazu.“
„Ovo nije faza.“
„Nisam ni rekao da jeste. Samo sam hteo da kažem da ih mnogi
piju.“
„Odlučila sam da prestanem pre otprilike nedelju dana. Počela sam
da smanjujem dozu. Rič je primetio jer sam se ponašala pomalo
mahnito, a on i moj otac su protiv toga.“
Fin polako klima glavom. Jedan čuperak mu pada na čelo. Moram
da se savladam kako ga ne bih vratila na mesto i prošla prstima kroz
njegove zlatne kovrdže. „Oni ne bi trebalo da odlučuju o tome, zar
ne?“, pita. „To zavisi od tebe i tvog psihijatra.“
Niko me nije ništa pitao kad su odlučili da me kljukaju. Nemam pravo
glasa ni kad je reč o prestanku. Međutim, Fin veruje da bi trebalo da
imam pravo na to. On je dobar čovek koji bi me doživljavao kao
partnerku, a ne marionetu. „Moj psihijatar sluša mog oca. On tvrdi da
su naše seanse poverljive, ali mu ne verujem. Oni zajedno odlučuju i
trebalo bi da se složim s tim pošto je on doktor.“
„Onda moraš da nađeš drugog. To je škakljiv odnos. Ako ne veruješ
svom doktoru, onda nećete ništa postići.“
Zvuči kao da je veoma jednostavno. Gotovo me navodi da
poverujem kako i jeste jednostavno. Zbog toga mi dođe da ga
zagrlim. „Stvar je u tome...“ Ne mogu da verujem da ovo govorim. To
nisam naglas rekla nikome osim doktoru Lambiju jer pokušavam da
izbegnem tu misao. „U pravu su. Posle gotovo deset godina skoro
da i ne znam ko sam bez pilula. Ne znam mogu li da vladam
sobom.“
Fin zine. „Jesi li rekla deset? Koliko imaš godina?“
Skrećem pogled. Zvuči zastrašujuće dugo, čak i meni. To samo
pokazuje koliko sam sjebana. „Dvadeset pet.“
Fin mi stavlja ruke na ramena, obuhvativši ih. „Pogledaj me.“
Čeka da nam se pogledi sretnu.
„Ne treba da se stidiš što si pila antidepresive. To ne menja moje
mišljenje o tebi. Ali zašto bi jedna petnaestogodišnjakinja trebalo da
pije lekove?!“
„Imam probleme. Donosim loše odluke.“ Jesam li zaista spremna da
se vratim tome bez ikakvog oklopa? Brinula sam da sam izgubila
sebe u prošloj deceniji, ali možda taj deo mene i treba da ostane
izgubljen. „Grešim bez lekova. Opasna sam.“
„Opasna?“, ponavlja. „Hajde da to razjasnimo. Pogrešila si s
petnaest godina i otada si na antidepresivima? Da li stvarno misliš
da si prva tinejdžerka koja je donela lošu odluku?“
„Nije tako jednostavno.“
„To je ekstremno, Halston.“ Prolazi prstima kroz kosu i sklanja je s
lica. „Ne zvuči ispravno.“
Pošto sam deset godina slušala suprotno, instinkt mi kaže da
stanem u očevu odbranu. Nije znao šta drugo da radi sa mnom. Bila
sam nepromišljena. Ali teško je odupreti se Finovom stavu. Tačno je
da sam napravila strahovitu grešku, ali možda sam se promenila. U
pravu je – jesam bila samo dete. „Ne želim više da ih pijem. Samo
se plašim šta će se desiti ako to ne radim, a znam da se i Rič
pribojava.“
„Jeste li se zbog toga raspravljali?“ Klimam glavom. Prebacuje mi
ruku preko ramena. „Hajdemo. Hladno je. Idemo gore, pa ćeš mi
ispričati ostatak.“
Puštam da me povede prema svojoj zgradi. Toplina njegovog tela
me odmah zagreva kao da sam popila gutljaj jakog pića. Pokušavam
da udahnem njegov miris, ali suviše je hladno da osetim bilo šta.
Iako nema mirisa koji bi me privukao, iako zna da sam ćaknuta, iako
se ujedam za jezik kako ne bih predložila da prvo kupimo kafu,
odlučujem – spavaću s Finom. Rič neće saznati. A ako sazna?
Nisam sigurna da bih osetila ono što bi trebalo. Možda smo zaista
završili. Čudno bih se osećala; on je uvek bio pouzdan. Raskid s
Ričom je kao gubitak sigurnosne mreže, ali možda je to dobro. Fin
mi je možda prilika da iskusim strast o kojoj sam se samo usuđivala
da pišem.
Fin mi drži ruku preko ramena dok prolazimo kroz predvorje,
penjemo se liftom i idemo do njegovih vrata. Otključava vrata i
navodi me, držeći mi dlan na leđima. Uključio je grejanje. Skida mi
šal i kaput, istresa pahuljice, pa ih kači pored svoje jakne.
„Hoćeš li da pojedeš nešto?“, pita.
Otkopčavam čizme i ostavljam ih pored vrata. Nisam mnogo visoka
čak ni s visokim potpeticama i moram da zabacim glavu kako bih ga
pogledala. „Ne, hvala.“
„Piće?“
Mislila sam da nikad nećeš pitati. Odlučno klimam glavom.
Pratim ga u kuhinju i spuštam tašnu na šank.
Otvara frižider. „Malo sam razočaran što si skinula one hulahopke.“
Primetio je. Godinama sam ih držala u fioci s donjim vešom, ali
danas sam ih prvi put izvadila. „Čak ih nisi video cele“, odgovaram.
Zatvara frižider i polako se okreće. „Nisam?“
Svi tragovi zimske noći blede. Telo mi se zagreva od Finovog
pogleda. „Imaju mašnice na vrhu svake noge. Odmah ispod guze.“
Izraz mu postaje mračniji. Već sam viđala želju u njegovom pogledu
– kad su nam se kolena dodirnula na prozorskom okviru u Le noaru
ili kad me je umalo poljubio na kauču. Ali sad više ne pokušava da je
sakrije. „To bi bilo dobro za fotografiju.“
Nisam prestala da priželjkujem Finov objektiv na sebi iako mi je u
parku rekao da to više nećemo raditi. „Objavio si treću“, kažem.
Klima glavom. „Pre nekoliko sati.“
„Još nisam stigla da pogledam.“
Vadi telefon iz zadnjeg džepa i pruža mi ga. „Šifra je 2008.“
Činjenica da mi je dao šifru da otključam ekran deluje mi kao izraz
prisnosti, ali trudim se da ne izgledam previše uzbuđeno zbog toga.
Otvaram fotografiju i zinem. „Imaš još pedeset pratilaca.“
„Brojiš li, Sereniti?“
Crvenim zbog imena koje koristim na svim društvenim mrežama,
@sur.eniti. Usled uzbuđenja i želje da ga vidim, zaboravila sam da
nikad nismo komunicirali elektronski ako se izuzme mejl. „Kako si
znao da je poruka moja?“
Izvija obrvu. „Pretpostavio sam. Zašto koristiš slovo U umesto E?“
Gledam ekran. „Majčino devojačko ime.“
„Jesi li razmišljala o još nekim rečima koje tako počinju?“
Podižem pogled. „Kojim?“
„Sur-ender.“*
Utroba mi se steže. Fin to izgovara kao naređenje ili ideju koja mu je
upravo pala na pamet. Nagoveštava li da mu se prepustim na jednu
noć? Kako bi to bilo? „Porodica i prijatelji me prate na tom nalogu.“
„Pa šta? Prepuštanje nije prikladno?“
Prikladno. Bože! Ponovo ta reč. Sad se ja ponašam kao puritanka, a
ne Rič. Nisam baš neukroćena, ali da li sam postala dosadna?
Nisam. Dosadna devojka ne bi bila ovde.
Ponovo skrećem pogled na ekran. „Niko nije komentarisao poslednje
dve fotografije“, primećujem. „Misliš li da im se nije svidelo ono što
sam napisala?“
„Ne“, odgovara. „U stvari, ona na kojoj držiš prste u ustima ima više
lajkova.“
U pravu je, ima. Vraćam mu telefon. „Možda je to zbog fotografije, a
ne zbog zaglavlja.“
„Nije“, uverava me. „Pre nego što si mi pisala, stigla mi je poruka s
pohvalama za zaglavlja.“
„Stvarno?“ Osmeh mi se širi licem. „Od koga?“
„Neke nepoznate devojke.“
„Šta si joj rekao?“
„Nisam odgovorio, ali stavio sam novi opis koji glasi ’Moj model i
njene reči su anonimni’.“
Moj model. Moj.
„Je l’ to u redu?“ Fin me gleda u oči. „Znam da ti je važno da tvoj
identitet ostane tajna.“
Već vidim naslov:
„Ćerka Džordža Foksa ponovo opsednuta seksom! Pozira za sočne
fotografije na internetu.“
„U redu je“, odgovaram brzo. „I dalje želim da tako ostane.“
Okreće se prema frižideru. „Onda je dobro. Ostaviću tako.“ Pruža mi
bocu vode. „Hoćeš li da pogledaš stan?“
Ne želim da ispadnem čudakinja i tražim obećanu kafu jer je ipak
jedanaest uveče, pa prihvatam vodu. To nije lako. Kad osećam
nelagodu, držim se svojih obrazaca, kako je Rič rekao. Dolazak
ovamo nije nešto svakidašnje. Nisam na poslu, kod kuće, kod tate ni
kod Riča. A Fin svakako nije Rič.
Pratim ga niz hodnik do jednih zatvorenih vrata. Otvara ih i daje mi
znak da uđem ispred njega. Mračno je, osvetljeno tek toliko da se
vidi. Na radnom stolu pored prozora je ogroman kompjuter, a
naspram njega stoji neveliki kauč. U uglu se nalazi fotografska
oprema, uključujući aparat na tronošcu. Ne gledam fotografije na
zidu jer bih ih odmah procenila. To je refleksna radnja, a želim da
Fina doživljavam kao čoveka zbog koga izgledam seksi umesto kao
prosečnog, nezanimljivog fotografa kakav mi se učinio kad sam prvi
put videla njegove radove.
„Hoćemo li da napravimo još jednu?“, pita.
Munjevito se okrećem. „Sad?“
„Ne, ne sad. A možda i sad. Ako dobijemo inspiraciju.“ Osmeh mu je
iskren, ali i podrugljiv.
Pitam se da li bismo odmah dobili inspiraciju da nosim hulahopke s
crtom. Da li bi mi prišao u kuhinji, nestrpljiv da vidi mašnice?
Podigao mi suknju i presamitio me preko šanka kako bi bolje video?
Stiskam pesnice jer mi bridi među nogama. Ne znam šta više želim,
da se kresnem s Finom ili da mu poziram? „Da si nadahnut... šta bi
uradio?“
„Hmm.“ Kruži oko mene, zagledajući me. Iz svakog ugla. Borim se
protiv nagona da se pokrijem ili sakrijem. Fin mi nije dao nijedan
razlog da se osećam smeteno. Njegov ispitivački pogled
istovremeno me opija i uznemiruje. Želim da me upija, ali šta ako mu
se ne dopadne moj ukus? Ježim se dok čekam njegovu procenu.
„Zbog belog okovratnika na bluzi izgledaš veoma slatko.“ Izgovara
reč slatko s oštrinom od koje mi kolena zaklecaju. „Kao dobra
devojčica. Zbog toga želim da te pretvorim u nestašnu.“
Noge samo što me nisu izdale, a on me još nije ni dodirnuo, nije ni
blizu tome. Dovoljno se udaljio od mene da ne bih mogla da ispružim
ruku i uhvatim ga ako to poželim.
„Možeš li to da uradiš s fotografijom?“, pitam. „Da me pretvoriš u
nestašnu devojku?“
„I te kako.“
Zadihano klimam glavom. Želim da kažem: „Pokušaj! Molim te,
pokušaj!“, ali ne verujem da ću moći da potisnem molećivost iz glasa
ako progovorim.
On staje ispred mene i podiže nešto sa stola. „Imaš li reči za to?“,
pita i pruža mi dnevnik.
Nisam ga ni primetila dosad. Prihvatam dnevnik. Dodir kože je jedino
što može da me umiri bar približno kao svojevremeno majčin
zagrljaj. Otvaram beležnicu i okrećem stranice, igrajući se ivicama
kao žicama muzičkog instrumenta. Ruke mi se tresu i sigurna sam
da Fin to primećuje.
Shvatam šta sam tražila tek kad naiđem na to. „Evo“, kažem i
vraćam mu dnevnik.
Odmahuje glavom. „Pročitaj mi. Zvuči mnogo bolje iz tvojih usta.“
Već strahovito crvenim. Sigurna sam da i to primećuje. „Mrzim da to
čitam naglas.“
On progunđa. „Onda nemoj to da radiš, ni pred kim osim preda
mnom. Nemoj da čitaš, nemoj da pokazuješ, nemoj čak ni da ga
pominješ bilo kome drugom. Samo meni.“
Srce mi ubrzano lupa. Fin želi da jedini zna za taj deo mene. Hoću
da mu to pružim, ali to znači da se moram odvažiti na nešto
nepoznato. Deljenje mog dnevnika je prisnije nego da mi gleda telo,
nego da me fotografiše. Mislim da bih se lakše svukla do gole kože
nego da mu čitam.
„Molim te“, kaže.
Moj strah čili, donekle. On to želi, a zar mu to ne dugujem zato što
mu se moje reči toliko sviđaju da hoće da ih čuje? Srećom, odeljak
koji sam izabrala je kratak i jasan. Prilično je bezazlen – sve dok ne
počneš više da razmišljaš o tome...
„Napravi ženu od mene“, čitam. „Dozvoli da budem tvoja devojka.“
Ne podižem pogled sa stranice, ali osećam da me Fin posmatra. Da
li čeka da nastavim? To je sve. Značenje nije odmah jasno, ali mislila
sam da će shvatiti. Ako ne razume, moj izbor će mu delovati čudno.
Priznajem da rečenica nije seksi. I možda je previše iznijansirana za
ono što radimo.
Zaustim da kažem kako mogu izabrati nešto drugo. Međutim, ne
progovaram. To mi izgleda kao odgovarajuće zaglavlje. Nisam
sigurna jesam li nervoznija zato što ću možda morati da branim svoj
izbor ili zato što će mu se možda svideti, pa će hteti da ga iskoristi.
Pošto mi se čini da je prošao ceo minut, zatvaram dnevnik, stežem
kožni povez kako bih se okuražila i napokon podižem glavu.
„Savršeno“, kaže.
„Savršeno?“
„Suptilno je, kao i tvoje reči, a istovremeno otvoreno seksi.“
„Razumeo si?“
„Ona želi da se prema njoj ophodi nežno, gotovo kao prema detetu.
Da se preda nekome snažnijem od sebe. A kad to učini, kad se on
pozabavi njom, postaće žena.“
Srce mi skače u grlo. Nije trebalo da sumnjam da će shvatiti. Neće
svi razumeti i možda je zbog toga loš izbor za zaglavlje, ali Fin
shvata. „Mislim da se svaka žena oseća kao devojka i kao žena u
nekom trenutku za vreme seksa.“ Vraćam mu dnevnik. „Ne misliš da
je previše neodređeno? Ili čudno?“
„Očigledno ne mislim.“
Ne kapiram zašto je očigledno sve dok mi pogled ne padne na
njegovo međunožje. Jednako brzo skrećem pogled, ali ipak sam
primetila ispupčenje u njegovoj trenerci.
„Dođi ovamo“, kaže.
Leptirići mi se uskomešaju u stomaku, erupcija lepetanja krilima, kao
da sam uznemirila ptice u avijarijumu. To je to. Uradiću to. Fin će biti
četvrti muškarac s kojim ću spavati i ne želim da zabrljam. Želim da
bude kako treba, da bude dobro, čak odlično.
Prilazim mu, prelazim rastojanje među nama. On podiže ruku,
sklanja mi kosu s ramena i prebacuje je na leđa. Gleda moj dekolte,
pogledom prateći krivinu mog vrata do usana. Ne zaustavlja pogled
na meni, već me obilazi i staje mi iza leđa. „Biće jednostavno“, kaže.
„Samo otkopčaj gornje dugme bluze.“
Ostavlja me da stojim na istom mestu. Osvrćem se preko ramena.
On okreće fotografsku opremu. Misli su mi smušene. Ne shvatam
šta hoće. Niti šta radi. Zašto ne bih samo stala ispred aparata
umesto da okrene sve prema meni?
Ponovo se okrećem i pogled mi se zaustavlja na kauču. Na kauču?
Okrenuće aparat prema njemu? Ako misli da će nas snimati dok se
krešemo, onda se grdno vara. Video je koliko sam se kolebala da se
fotografišem potpuno obučena. Zar veruje da ću dozvoliti da me
snima dok me svlači, spušta na kauč, ljubi?
Pada mi na pamet... ne znam ni sama. Nemam predstavu šta
očekuje zato što ga zapravo uopšte ne poznajem.
Sama sam se pozvala ovamo. Čitala sam mu odlomke iz svog
dnevnika. Možda sam ga navela da pomisli kako tražim opasnost,
uzbuđenje, seks. Ali, zar to i ne tražim? Zar snimanje nečega toliko
prisnog ne bi bilo takvo? Opasno uzbudljivo, zabranjeno, pogrešno?
Oštro uzdišem dok zamišljam kako to radim pred kamerom – i kako
će on gledati kad odem.
„Jesi li dobro?“, pita.
Okrećem se prema njemu. „Hoćeš li... hoćeš li da snimaš?“
„Šta da snimam?“
„Nas.“
Prestaje da petlja s aparatom i zuri u tačku na podu. Izgleda kao da
pomno razmišlja o sledećem koraku. Potom mi prilazi i zagleda mi
se pravo u oči. „Halston?“
Trudim se da se ne uzvrpoljim. „Mo... molim?“
„Nikad nećemo da radimo ništa – ništa – zbog čega bi ti bilo
neprijatno. Ne bih snimio tako nešto a da prvo ne razgovaram s
tobom o tome. Iskreno govoreći, to mi nikad nije palo na pamet.“
Uzdišem s olakšanjem. Ali da li je tako?! Delimično mi se dopala
zamisao da Fin kasnije uživa u tome. „Dobro“, odgovaram.
„Još nešto.“ Prelazi pogledom po meni. „Nećemo da spavamo.“
Ovog puta znam tačno šta osećam. Razočaranje. „Nećemo?“
„Ne.“
Pokušavam da dokučim šta li je u poslednjih nekoliko minuta moglo
da mu uguši želju, ali misli mi se prebrzo roje. Nije mi bilo lako da se
odlučim na ovo. Jesam li umislila njegovo zanimanje, od ranijeg
plamena u njegovim očima do ispupčenja u trenerci? „Zašto
nećemo?“
Iako ga već gledam, nežno mi podiže bradu. „Nemoj me lagati.
Nikad. Dovoljno mi je tajni i šunjanja okolo za ceo život.“
„Kad sam te slagala? Sve što sam ti rekla je istina.“
„Nisi raskinula s njim.“
„Kao... kao da jesam...“
„To nije dovoljno. Avantura koju sam imao bila je košmar. Ne želim to
ponovo da radim.“
„Zašto si me onda doveo ovamo?“, pitam. Stid raspaljuje bes.
Odavno se nisam osećala ovoliko neprijatno. Odbijanje je poslednje
što mi treba nakon što sam se toliko ogolila.
Fin uzdiše. „Verovaću ti ako kažeš da nisi zaljubljena u njega...“
„Nisam.“
„Ali neću popustiti u vezi s ovim. Neću spavati s tobom sve dok ne
budem znao da si moja. Stvarno moja, sve dok postoji šansa da mu
se vratiš. Sve dok i on ne shvati da je zaista gotovo.“
Čitavim bićem žudim za Finom, kao da sam potiskivala potrebu od
one noći kad sam ga videla na pločniku i tek sad pustila da me
preplavi. Samo da bi me odbio. „Želim da budem tvoja. Zar to nije
dovoljno za večeras?“
On uzmiče, staje iza aparata i gleda kroz objektiv. „Priđi bliže.“
Puls mi bije u podnožju vrata. Prilazim mu sve dok ne podigne ruku,
sve dok nisam dovoljno blizu da mi se lice ne nađe u kadru. Hvatam
porub džempera s V izrezom koji nosim preko bluze i skidam ga.
Izgledam vitkije bez njega. Kosa mi se podiže od elektriciteta, pa je
zaglađujem. Spuštam džemper pored nogu.
„Samo gornje dugme“, kaže.
Nokti mi nisu lakirani, kako i priliči dobrim devojkama. Otkopčavam
dugme na okovratniku dok me fotografiše. Gledam njegove šake na
aparatu, krupne, snažne, vešte. Podižem bradu da otkrijem vrat i
nastavljam da otkopčavam dugmiće iako mi to nije rekao.
Stižem do dugmeta između grudi, ali tada me zaustavlja. „Dovoljno
je. Sad ih ponovo zakopčaj.“
Trebalo bi da nastavim. Nikad nisam sebe smatrala zavodnicom, ali
možda se to krilo ispod površine. Ponovo zakopčavam dugmad i
saginjem se da podignem džemper.
„Čekaj.“ Odvaja se od aparata.
„Šta je bilo?“
„Ne valja. Izgledalo je bolje u teoriji nego u stvarnosti.“
Nije bio potreban nikakav trud za prve tri fotografije. Možda se
previše trudim. Dodirujem lice. „Jesam li ja kriva?“
„Nisi. Samo ove fotografije nemaju istu poruku kao one s kafom.“
Bože, to mi je sad potrebno – šolja koju ću držati, nešto da popijem
kad sumnja proradi. „Možda će izgledati bolje sa zaglavljem?“,
predlažem.
„Trebalo bi da ostave utisak i zasebno i zajedno, tvoje reči i moje
fotografije, zar ne misliš tako?“
To ima smisla. Pokušala sam jednom rečenicom da predočim priču.
Fin želi da njegova fotografija ima priču. „Nisam pisala o devojci koja
se sama svlači“, kažem. „Trebalo bi da ti to uradiš.“
„Šta da uradim?“
„Da mi otkopčaš košulju. To bi bilo vernije.“
On trepće, zagleda se u pod, zatim podiže glavu. „Želim da ja
napravim fotografiju.“
„Uključi tajmer. Ako sve postaviš, fotografija će ipak biti tvoja.“
On razmišlja o tome, pa nastavlja da petlja s aparatom. „Malo se
odmakni unazad. Pokaži mi vrat, kao što si malopre uradila.“
Podrhtavam iznutra. Njegove zapovesti su ozbiljne, zvanične, ali želi
da ljudi misle o seksu kad vide ove fotografije. Kako onda da se ne
uzbudim?
Izgleda zadovoljno i podiže pogled. „Jesi li spremna za mene?“
Klimam glavom. „Mislim da jesam.“
„Ne mrdaj. Pusti mene da se pomeram.“
To je teže nego što zvuči. Već se trudim da se ne vrpoljim. On
pritiska dugme. Prilazi mi. Približava se. Staje iza mene, još bliže,
grudima mi greje leđa. Nemoguće je da nas deli više od dva-tri
centimetra. „Sad ću te dodirnuti.“
Koža mi je kao neki džinovski ogoljeni nervni završetak koji čeka
njegove ruke. Mada me ne dodiruje, ne stvarno. „Broj do tri“,
zaprede mi na uvo.
„Jedan.“
Podiže šake pored mog vrata.
„Dva.“
Njegova jednodnevna bradica očeša mi obraz, nateravši me da se
naježim.
„Tri.“
Otkopčava prvo dugme, jedva dodirujući tkaninu. Utom aparat
škljocne. Uprkos tome, ili možda upravo zbog toga, stresam se. Fin
mi usnama okrzne glavu, dah mu je u mojoj kosi dok nastavlja da me
otkopčava. „Ne želim da prestanem“, šapuće.
„Onda nemoj.“
„Moram.“
Prestaje da mi otkopčava bluzu. Hvatam mu članke da mu zadržim
šake. On se naslanja na mene, njegova tvrdoća pritiska mi krsta.
Uzdišem, ali zvučim namučeno i neprirodno. „Molim te“, kažem.
„Šta me moliš? Šta tražiš?“
„Bilo šta. Ja... ja hoću ovo.“
Izvlači šake iz mojih, pa spušta jednu ispred mene. Hvata me
između nogu i privlači k sebi. Njegova zastrašujuća dužina podseća
me da i on mene želi. „Već sam ti rekao zbog čega ne mogu, ali kad
me moliš...“
Srce mi bije u stomaku. Potrebno mi je oslobađanje. Da se osećam
dobro. Pomeram se uz njega, preklinjući kukovima. „Je l’ ti to
potrebno?“, pitam. „Da te molim?“
„Potrebno mi je da ne moliš.“
Raspamećena sam, a to mi se prvi put dešava. Sve što se odigralo
prošle nedelje bilo je predigra koja je vodila do ovog trenutka. Ako se
potpuno povuče, ostaću sputano uzbuđena. „A šta ako to uradim?“,
pitam.
„Ako uradiš – šta?“
Guram mu ruku i zavlačim svoju niz prednji deo suknje u hulahopke.
„Nije varanje ako to sama uradim.“
„Ne bi to učinila.“
U pravu je – ne bih. Ne u normalnim okolnostima. Ali ovo nisu
normalne okolnosti jer zbog njega osećam očajničku želju. Guram
jedan prst niz vlažni unutrašnji deo tangi. Iznenađena što sam se
toliko ovlažila, zamišljam kako Fin lako klizi u mene i zaječim.
„Ne boriš se pošteno.“
„Nisam ja ta koja se bori.“ Njegova erekcija me uverava da i on ovo
želi. Ohrabrena tim saznanjem, odvažujem se da ga ubeđujem.
„Želim ovo, Fine. Kaži mi šta treba da uradim da to dobijem. Šta ti je
potrebno?“
„Ne može biti reč o onome šta mi je potrebno“, odgovara,
naglašavajući svaku reč kao da mu je potrebna sva koncentracija da
bi ih izgovorio.
„Meni je potrebno.“
Njegova ćutnja nije odbijanje već dozvola koja mi je potrebna. To mi
se vrzma po glavi otkako sam ga upoznala, ali sad mogu da skočim
jer znam da će me Fin uhvatiti – kao i da želi to da uradi. „Odmah ću
završiti s Ričom. Telefon mi je u kuhinji.“
„Ne.“ Šakom mi obuhvata nadlakticu, držeći me na mestu. „Ne bi
trebalo tako da odlučiš.“
Držim se za oklevanje u njegovom glasu. „Za mene je to već
završeno. Samo moram da se pobrinem da on to zna kako bi mi ti
verovao.“
„Halston.“
Možda me upozorava, a možda i preklinje, ali rešenost mu slabi
kako god bilo. Osećam to. Možda ću raspršiti čini ako izađem iz
sobe, zato izvlačim šaku iz suknje i guram je iza nas kako bih
dohvatila Finov zadnji džep. Vadim njegov telefon. Prsti mi se tresu
dok unosim šifru.
„Potrebna ti je bistra glava za ovo“, kaže. „Oboma je potrebna.“
„Nije impulsivno kao što izgleda.“ Zovem Riča i zadržavam dah.
Zvoni dvaput i onda se uključuje govorna pošta. Moram da kažem
Riču da je gotovo – zarad svih nas. Rič zaslužuje da zna pre nego
što se bilo šta dogodi. Kao i Fin.
„Riče, ja sam“, počinjem.
„Halston, molim te“, šapuće Fin.
Iako je rekao samo moje ime, shvatam šta pokušava da mi poruči.
Ovo nije u redu. Bez obzira na to koliko grozničavo ovo želim, ne
mogu da raskinem s Ričom putem poruke. Nerado nastavljam: „Zovi
me kad čuješ ovo. Moramo da razgovaramo.“
Fin mi uzima telefon, prekida vezu i sklanja ga. „Nema žurbe.“ I dalje
je naslonjen na mene. Ne znam kako se savlađuje pošto sam mu
rekla koliko ga očajnički želim.
„Raskinuću s njim. Veruješ mi, zar ne?“
„Da.“
„Kakve onda veze ima hoću li to uraditi večeras ili sutra? Završeno
je.“
„Kad počnem da te doživljavam kao svoju, sve će se promeniti.“
Glas mu odiše nespornom željom – ali i tugom. „Ne smem dozvoliti
sebi da verujem kako si moja ako nisi. Ja ću biti povređen.“
Izgleda da ne shvata kako ga još više želim zato što hoće da veruje
da sam njegova. Mešam uz njega. „Neću te povrediti.“
„Ne možeš to da znaš.“
„Želim da budem tvoja.“
Grabi me za kukove, zariva mi prste u kožu i pokušava da me umiri.
„Moraš da usporiš.“
„Ne želim da usporavam s tobom. Svi ostali mi govore da se smirim,
da se opustim ili usporim. Želim da budem onakva kakva jesam s
tobom, Fine. Želim da mi bude dozvoljeno da te ovako želim.“
On spušta lice uz moj vrat i duboko uzdiše. Grli me otpozadi prvo
jednom rukom, a onda i drugom. Nastavljam da se pomeram uz
njega i konačno uzvraća, uskladivši isturanje kukovima s mojim.
„Pobogu, Halston“, mrmlja. „Ubijaš me.“
„Onda prestani da se boriš protiv mene.“
Pomera nas nekoliko koraka napred. Stižemo do zida. Naslanjam
dlanove na ravnu površinu i odguram se prema Finu. Načas
pomišljam da sam pobedila. Sad će smaknuti trenerku i kresnuti me.
Ali on me samo dodiruje preko odeće, brzo kruži prstima po mom
klitorisu, kao da bi vreme koje provodimo zajedno moglo da istekne
svakog časa.
Skupljam pesnice, grebem zid noktima. Privlači mi leđa na grudi dok
pomera motku gore-dole između moje guze. Iako nas razdvajaju
slojevi odeće, postaje veći, tvrđi, nabrekliji – ili mi se možda samo
tako čini jer mene samo sekunde dele od oslobađanja. Iako bih
radije svršila s njim, njegova šaka je toliko dobra da se tarem o nju.
„Nateraćeš me da svršim u gaće“, kaže.
Fin gubi vlast nad sobom. Raspadam se zbog saznanja da imam
takvu moć nad njim. Doživljavam orgazam s Finovom šakom između
nogu dok se nabija uz mene i ne kreše me. Hvata me za kukove i
mahnitije se istura prema meni, zagnjurivši lice u moju kosu i ječi sve
dok ne svrši.
Da mi srce imalo jače bije, izletelo bi mi iz grudi. Fin se trese iza
mene. „Jebote“, kaže. „Imao sam jedno pravilo.“
Jedno pravilo – i prekršio ga je zbog mene. Možda bi trebalo da
žalim. Ne želim da se kaje ni zbog čega među nama. Ali činjenica da
me istovremeno silno želi i poseduje izaziva zavisnost i ushićenje
kakvo nikad nisam osetila. Trenutno ne mogu da se borim protiv
toga. A još nismo osetili kožu uz kožu.
„Tehnički ga nismo prekršili“, odgovaram zadihano.
Pušta mi kukove. „Mislim da je granica pretanka da to možemo reći.“
Okrećem se. Briga mu je ispisana na licu. Želim da mu otklonim sve
sumnje, da ga umirim. „Završeno je s njim. Potpuno. Veruj mi.“
Telefon mi zvoni u kuhinji. Fin i ja se zgledamo. „To je on“, kažem.
„Idem da se dovedem u red.“ Fin se udaljava, pa zastaje na vratima.
„Šta god da se desi, nemoj da ideš kod njega. Bar ne večeras. Ne
bih to podneo.“
Izlazi iz studija. Zbog te poslednje molbe, shvatam da je njegova
zebnja veća od nepravde zbog varanja.
Ako Fin brine šta će se desiti ako ne raskinem s Ričom, možda me
već doživljava kao svoju.
 DVANAESTO POGLAVLJE

Stižem do Finove kuhinje samo trenutak pre nego što se uključi

govorna pošta. „Ćao“, javljam se.
„Izvini što se malopre nisam javio“, kaže. „Imao sam drugu vezu i
broj mi je bio nepoznat.“
„S kim si pričao usred noći?“
Njegova ćutnja dovoljan je odgovor.
Uzdišem. „Nisi mogao da čekaš do sutra kako bi zvao mog oca? Jesi
li mu potanko prepričao našu svađu ili samo suštinu?“
„Zabrinuo sam se. Otišla si.“
„Nisam dete iako se vas dvojica ponašate kao da jesam.“
„Briga za tvoju dobrobit ne znači da te omalovažavamo. Gde si?“
Noge su mi slabe od žestine orgazma koji sam doživela pre nepunih
pet minuta te se okrećem kako bih naslonila leđa na kuhinjski šank.
Fin stoji na vratima, prekrštenih ruku. Ovo je privatan razgovor i Fin
ne bi trebalo da sluša, ali ipak me pomalo uzbuđuje što to čini. Kao
da je previše nestrpljiv da bi radio bilo šta drugo i mora da čuje kako
raskidam. „U stanu.“
„Nisi. Zvao sam tvog vratara jer se nisi javila na mobilni, pre nego što
mi je stigla tvoja poruka. Čiji je to broj?“
„Moramo da razgovaramo.“
„Znam, ali moram da ustanem za pet sati“, odgovara. „Možeš li mi
bar reći gde si kako bih znao da si dobro?“
„Htela sam da kažem kako ja moram da razgovaram. Ti možeš da
slušaš.“
Podseća me na važan sastanak sutra ujutru na kome ne sme da
drema. Ne želim da ga povredim; radije bih ga nežno ostavila. Ali on
mi ne dozvoljava da to uradim, pa naglo cimam flaster. „Završili smo,
Riče.“
Zastaje. „Znaš da nisam stvarno mislio da više ne dolaziš. Bio sam
ljut.“
„Nije reč o tome.“
„Svađali smo se, Halston. Znam da to retko radimo, ali to je
normalno. Verovatno je i zdravo. Parovi se svađaju.“
Odmahujem glavom, trudeći se da izbegnem Finov pogled. „Ta
svađa nije važna. Samo sam otvorila oči.“
„Za šta?“
„Nismo jedno za drugo. Mislim da nema potrebe da ulazimo u
pojedinosti zato što znaš da je to istina.“
Toliko je tiho da gotovo čujem kako pahulje padaju uz prozor. „U
redu, Halston. Hoćeš da raskinemo? Važi, uradimo to.“
Volela bih da mu zahvalim i prekinem vezu, ali čini mi se da razgovor
nije završen.
„Hoću reći“, nastavlja zajedljivo, „to što me zoveš usred noći da
raskineš dvogodišnju vezu potpuno je razumno. Siguran sam da to
nema nikakve veze s tim što si prestala da odlaziš kod svog doktora
i odlučila da se lečiš na svoju ruku. To uopšte nema veze jedno s
drugim.“
Osećam Finov pogled na sebi. U stanu vlada grobna tišina. Okrećem
glavu i šapućem: „Ne radi se o tome.“
„Stvarno?“, pita. „A ja sam ruski špijun? Očigledno je da si
odmarširala, pa me pozvala zato što si petljala s dozom. Pre
nekoliko dana je sve bilo u redu među nama.“
„Nije“, odgovaram vatreno. „Već dugo ovo želim, samo to nisam
znala.“
Sranje. Nije trebalo tako da ispadne. Čak nisam sigurna da to zaista
mislim. Međutim, šta li će Fin pomisliti ako se povučem?
„Je l’ tako?“, pita Rič.
„Jeste. Nije. Ne znam.“ Nisam zaista razmišljala o tome da ga
ostavim. Povremeno sam se pitala mogu li dobiti nešto više i da li je
važno što nešto među nama nikad nije štimalo. Ali on je prvi
muškarac koji me je voleo. Fin je prvi koji me je jurio.
„Čemu žurba ako nisi sigurna?“, pita. „Idi kući. Odspavaj. Možemo
da razgovaramo sutra na poslu. Otkazaću drugi sastanak.“
Fin me posmatra. S njim nema nikakvog jemstva. Da li je želja da se
odvažim na ovaj korak zapravo znak upozorenja? Ili me instinkt
navodi prema nečemu boljem? Ako hoću Fina, ne sme biti ničeg
polovičnog ni nesigurnosti; to mi je jasno stavio do znanja. Možda je
on pogrešan izbor. Možda će me povrediti. Ali bar ću nešto osetiti, a
to ne mogu reći za Riča. „Nemamo o čemu da razgovaramo osim o
logistici“, kažem. „Volim te kao prijatelja, ali kao partnera...“
„Možemo da nastavimo sutra“, ponavlja.
„Ne postoji sutra.“
„Postoji. U kancelariji. Oboje ćemo biti tamo. Kao i tvoj otac, koji se
neće složiti s ovim.“
„Ja ću se pobrinuti za tatu“, govorim iako bih radije pobegla s Finom
nego ostala da se suočim s očevim razočaranjem. „Molim te, spakuj
moje stvari i...“
„Jesi li pila?“, prekida me.
Lice mi plamti. Nisam sigurna je li Fin čuo. „Nisam. Pošalji kutije u
moj stan. Platiće tatina kurirska služba.“
„Da li je nešto drugo posredi?“, navaljuje. „Nešto zbog čega sve teže
podnosiš?“
„Šta?“
„Znam da ti je teško u ovo doba godine.“
Užasnuta da će pomenuti moju majku i povećati neprijatnost,
odmahujem glavom. „Moram da prekinem. Molim te, samo mi reci da
shvataš da smo završili.“
„U redu“, odgovara. „Daj sebi vremena koliko ti je potrebno. Nadam
se da ću i dalje biti tu kad shvatiš da si pogrešila.“
Pogrešila. Ne sumnjam da je namerno izabrao tu reč kako bi
naglasio tvrdnju da ne razmišljam razumno bez lekova. „Laku...“
Prekida vezu. Gledam ekran. Tri minuta i jedanaest sekundi. Toliko
je bilo potrebno da presečem vezu s Ričom. Nagađam da je to
prikladno s obzirom na to da mi se često činilo kako nešto nedostaje
u našoj vezi. Dve protraćene godine, tek tako. To me pomalo ljuti.
Provela sam mladost potčinjena tuđoj volji. Najgore od svega jeste
što sam sama kriva. Bilo je lakše da prihvatim ono što sam imala
nego da se ubedim kako zaslužujem više.
„Hej“, kaže Fin ispred mene. Nisam ni čula kad je prišao.
Podižem pogled i shvatam da mi je vid zamućen. „Hej.“
Mršti se. „Izvini.“
Odmahujem glavom i nekoliko suza mi sklizne niz obraze. „Ne
plačem zbog njega.“
Palcem mi otire suzu ispod oka. „U redu je i ako jeste zbog njega. To
je dozvoljeno.“
„Samo se osećam kao da se budim iz dugog sna. A čak me nije
okrepio.“ Možda mislim na to što sam prestala da pijem lekove. A
možda i na jedno i na drugo. „Protraćila sam toliko vremena.“
„Nadoknadićemo to“, promrmlja on.
„Je li to bilo dovoljno?“, pitam. „Jesi li zadovoljan?“
Privija me na grudi i čvrsto grli. „Ne brini sad o meni.“
„Ali...“
„Pusti me da te grlim!“
Kruta sam kao daska i držim ruke uz bokove. Prisiljavam sebe da se
opustim uz njegovo telo, da ga zagrlim oko stomaka i naslonim
bradu na njegove grudi. „Bolje?“, pitam.
„Da.“ Nekoliko trenutaka ćuti i pogledom pretražuje moj, a onda
naginje glavu. Usne mi se otvaraju za njegove kao da smo to radili
hiljadu puta. Nikad me nije pogodila munja, a ovaj poljubac mi
upravo tako deluje – naelektrisano, izuzetno, kao da je reč o nekoj
sili jačoj od nas. Usne su mu meke i pune kao što i izgledaju, ali
čvršće i sigurnije nego što sam navikla. Stvorene su da mi
poljupcima brišu suze dok pale vatru u meni. Mogla bih da se
zaljubim ovog trenutka ili da se krešem s njim sve dok jednom od
nas ne otkaže srce.
Dlanovima mi obuhvata lice.
Zaljubi se.
A onda ih spušta niz moja leđa kako bi mi stegao guzu.
Tucaj se s njim dok ti srce ne otkaže.
„Želim da budeš moja“, zareži.
„Želim da budem tvoja.“
Zavlači mi prste u pojas suknje. „Ponovi to.“
Dišemo jedno drugome u usta. Prerano je da mu kažem kako već
zamišljam da jesam njegova. Umesto toga mu odvezujem pojas
trenerke. „Dozvoli da ti pokažem koliko to želim.“
Umiruje mi ruke. „Prerano je. Previše si osetljiva.“
Gotovo cele nedelje nisam razmišljala ni o čemu drugom. Samo o
njemu. Fin. Fin. Fin. Da ga vidim. Da se kresnem s njim. Da mu
poziram. Već sam zaboravila na Riča i trenutno ne mogu ni da se
setim života izvan ovog stana. „Spremna sam“, kažem.
„Nisi. Imala si težak dan.“
„Zbog toga mi je ovo potrebno.“ Još više mu se približavam. Pušta
mi ruke. Podižem ih uz njegove grudi, pa ga grlim oko vrata. „Molim
te“, mrmljam i penjem se na prste kako bih mu gricnula vrat. Osećam
njegov miris, koji podseća na šumu, pomešan sa znojem i turšijom.
Svršio je u gaće pre nekoliko minuta i umalo da poverujem kako
osećam i taj miris. „Moram da se osetim dobro.“ Molim za poljubac i
on mi udovoljava. „Veoma dugo se nisam osećala dobro.“
Naslanja čelo na moje. „Ne možemo.“
„Nismo mogli pre deset minuta. Sad možemo. I te kako možemo.“
„Ne, mislio sam da stvarno ne možemo...“ Hvata me za ramena, ali
ne izgleda kao da me odbija već kao da me priprema. „Nemam
kondome. Nisam očekivao...“
Pogodak. Crveno svetlo zapravo je zeleno. Osmehujem se dok mu
sisam kožu odmah ispod brade, naslonivši se celom težinom na
njega. Osećam kako je krut uz moj stomak. „Pijem kontraceptivne
pilule.“
Zabacuje glavu. „Nema veze. Neću.“
Uvredila bih se da nisam toliko gorljiva da nastavimo. „Zdrava sam.
Rič i ja nismo spavali mesec dana. Jesi li ti?“
„Jesam, ali...“ Konačno uspeva da se oslobodi mojih usana. „Ali
jednostavno ne mogu. To nije razgovor za ovako uzavreli trenutak.“
Poslednje što želim jeste još jedan ozbiljan razgovor.
„Idem da kupim kondome“, kaže. „Skuvaj kafu dok čekaš. To će
oboma dati vremena da razmislimo.“
Pogrešila sam. Razgovor nije poslednje što želim. Poslednje što
želim jeste da razmišljam. Ne brinem da ću se predomisliti ili da će
mi trebati vremena da prebolim Riča. Samo sam toliko dugo maštala
o ovome – o grozničavoj potrebi, o gladi, o pravom muškarcu. Pošto
sam godinama otupljivala svet oko sebe, uključujući seks, želim da
me Fin proždere. Ne želim da razgovaram ni da razmišljam jer sam
vrela i spremna da se popnem na njega kao na planinu, što na neki
način i jeste.
Ako neće da me kresne, postoje drugi načini da mu se približim.
Spuštam se na kolena na kuhinjskim pločicama.
„Halston.“ Čujem upozorenje u njegovom glasu.
„Ne moraš da radiš ništa“, gučem, trepćući. „Samo stoj tu.“
Oči mu tamne. „Veći sam nego što si navikla.“ Još jedno upozorenje.
„Otkud znaš?“
„Samo znam.“
Vučem mu trenerku niz butine. Njegove sive bokserice ocrtavaju
svaku krivinu i venu. U pravu je. Nije ni nalik trojici mladića s kojima
sam bila, ali bar se ne plašim.
„Nije sasvim tvrd pošto sam malopre svršio“, nastavlja. „Ali postaće
čim me takneš.“
O!
Još nije sasvim tvrd?
Jebote!
Hvata me za bradu kako bi mi podigao lice prema svom. „Ne moraš
ništa da dokazuješ. Možemo da ležimo dok ne zaspimo. Samo želim
da budem s tobom.“
„Nisam ovo često radila“, govorim odlučno. Rič je jedini s kim sam
bila dovoljno opuštena da bih mu pušila. To mu se dopadalo na
početku veze, ali onda smo upali u kolotečinu, pa to nisam radila bez
nagovaranja. A nije me nagovarao. „Možda ćeš morati da me, znaš,
podučiš.“
Odmahuje glavom s nevericom. „Priznajem da sam pogrešio. Ne
moraš ni da me dodirneš da bi se sasvim ukrutio.“
Crvenim. „Dopada ti se pomisao da ti budem učenica?“
„Hajdemo korak po korak, važi? Ne mogu pored svega ostalog da
igram ulogu.“
„Je l’ to pristanak?“ Povlačim mu dlanove uz butine.
„Ne želim da te iskoristim.“
„To si već rekao. Ali kako ću zaslužiti peticu ako to ne uradim?“
Nozdrve mu se šire. Ne skrećući pogled s mene, vadi ga iz
bokserica. Spuštam glavu i srce mi preskače. Sad jesam uplašena.
Ne mogu da se izborim s tim, pogotovo što nisam iskusna. Šta ako
to ne uradim dobro? Šta ako posle ovolikog zagrevanja ispadnem
prosečna? Doneli smo važne odluke na osnovu hemije među nama,
a šta li će nam ostati ako ona izostane?
Podižem pogled prema njemu. Fin me je dosad poštovao, ali sad se
pitam jesam li ga previše pritiskala. Odiše izvesnom oštrinom koja
me istovremeno ushićuje i čini me nervoznom.
„Mnogo mi se sviđa kad me tako gledaš“, kaže. „Tako nevino, a opet
tako daleko od nevinosti.“
Obuhvatam ga šakom, probam jezikom, pa podižem pogled do
njegovog. Čula sam da muškarci vole kad ih gledate, a i on je to
upravo natuknuo. Otvaram usta, rešena da ga progutam celog, ali
moram da odustanem na polovini. Pravim se da nisam ni pokušala.
Lepljiv je i slankast od maločas. Zbog toga su mi gaćice ponovo
mokre.
Prelazim vrhom jezika po glaviću. „Kaži mi šta da radim.“
Fin ječi, provlači mi prste kroz kosu i blago je steže pesnicama.
„Savršena si.“
„Kaži mi.“
„Sisaj“, naloži. Obuhvatam ga usnama i uvlačim, pomerajući glavu
napred-nazad. Radim to sve dok me vilica ne zaboli. „Da. Tako je.
Dublje“, podstiče me.
Udišem na nos i primam koliko mogu, pa onda još malo. Usta su mi
puna jer sam progutala previše. Zagrcnem se i povlačim. Grlo mi se
steže dok uvlačim vazduh. „Žao mi je“, prokrkljam.
„Što je moja kita prevelika za tvoja usta?“, pita promuklo. „Meni nije.
A kasnije neće ni tebi.“
Brišem pljuvačku s brade. „Molim?“
Osmeh mu je gotovo preteći dok me hvata za nadlaktice. „Dođi
ovamo.“
„Zar sam toliko loša?“, pitam dok ustajem.
„Nisi. Zaustavio sam te da ne bih svršio i prerano završio ovu noć.“
Obuhvata mi lice i naginje se prema meni.
Povlačim se. „Upravo sam ti pušila.“
„Pa šta?“ Drži me u mestu i ljubi pravo u usta. „Bolje bi bilo da ne
budeš gadljiva, Hals.“ Spušta glas dok mi spušta poljupce niz vrat.
„Da bih te ljubio kad god hoću. Da te dodirujem gde želim. Da te
tucam gde želim. Uvek možeš da odbiješ, ali imaj u vidu da želim
sve.“
Hals. Nikad me niko nije tako zvao. Podižem bradu kako bih mu
olakšala pristup vratu. Htela sam da ga pitam na šta je mislio pod
„sve“, ali brzo gubim nit misli.
Fin me zagrli oko struka, podiže i ide unatraške. Spušta me na ravnu
površinu. „Kuhinjski sto?“, pitam.
„Naravno. Tu jedem sve obroke.“
Ne stižem da pitam na šta misli zato što pritiska usne na moje kao
da mu je moj dah potreban kako bi ostao uspravan. Izvlači mi bluzu
iz suknje i odvaja se od mene samo toliko da mi je skine preko
glave.
Spušta šake nalik šapama uz moje bokove, zarobivši me na mestu.
„Pusti da te gledam.“
Sedam. Usne nam se gotovo dodiruju. Uvlačim stomak, pružam ruke
iza sebe i otkopčavam brus. Grudi su jedino na meni na šta se nikad
nisam žalila, ali malo su se smanjile otkako sam smršala. Rič i ja
smo sve ređe spavali proteklih nekoliko meseci, iako se trudio da me
uveri kako izgledam lepše s manje kilograma.
Fin klima glavom, podstičući me, pa spuštam obe bretele niz
ramena.
Zuri u mene, a ja se trudim da ne pogledam njegovu kitu, tvrdu, koja
se pruža između nas. „Šta li sam, jebote, uradio da zaslužim ovo?“,
pita dok prelazi palcem po jednoj ukrućenoj bradavici. „Imaš sise
kao... čak i ne znam. Riba sa sjajnim sisama.“
Lastiši i suknje i hulahopki prave mi pojas sala. Kao i grudi, manji je
nego što je bio, ali on to ne zna. „Fine?“
„Hmm?“ Ne skrećući pogled s mojih grudi, zavlači mi šaku ispod
suknje i oblizuje usne. „Mogu li samo da... te probam svugde
odjednom?“
Stidljivo se osmehujem i on me konačno ponovo pogleda u oči.
„Sviđa li ti se?“, pitam.
„Šta?“
„Sve. Ponešto?“
On zaškilji. „Pitaš me jesi li mi privlačna?“
Grudi mi se stežu. Ako odgovori odrično, ne verujem da ću moći da
se uzdržim od burne reakcije. Nije trebalo da pitam pošto je večeras
sve išlo tako dobro. „Ne moraš da odgovoriš.“
Podiže se na jednu ruku, stavlja mi drugu oko struka i vuče me do
ivice stola. Širim noge i nagonski ih obavijam oko njega dok gura kitu
uz mene. Ciknem glasnije nego što sam nameravala.
„Njemu se sviđaš“, kaže. „Meni se sviđaš.“
„Da, ali...“
„Želi da bude u tebi. Ja želim da budem u tebi.“
„Dobro.“ Crvenim. „Skapirala sam.“
Polako se pomera uz mene, svaki milimetar njegove motke klizi mi
među nogama, preko svilenih čarapa. „Želi da se osećaš toliko dobro
da se slomiš. Sad i ovde. Neću to dozvoliti, bar ne večeras, ali to je
ono što želi.“
Podrhtavam. Sto je hladan čak i preko čarapa. On je pravi muškarac,
na granici neandertalca, pa sam sigurna da seks s njim neće biti
nalik ičemu što sam iskusila.
„Bojiš li se?“, pita.
„Malo.“
„Dobro je. I treba da se bojiš. Ovo je zastrašujuće. Je l’ ti to ne
smeta?“
Njegove reči imaju suprotan učinak na mene od onoga što im je cilj.
Više me smiruju nego što me uznemiruju. On shvata da je ovo više
od seksa. Ako namerava da me slomi, ne želim da ga sprečim. „Ne.“
Njegov dlan na krstima drži me u mestu. „Ne želim neobavezan
seks, nikad to nisam hteo. Želim da svršiš znajući da ti ja to radim.
Ja ti to dajem i uzimam ono što mi je potrebno od tebe. Ja te
gledam. Zbog toga to nisam mogao ranije da uradim. Moram da
znam da ne kriješ baš ništa od mene.“
Ako ga prihvatim kao što traži... šta ako jednog dana budem morala
da ga ostavim? Neću to moći da uradim. Ovo deluje trajno. Slamanje
poprima sasvim novo značenje.
Podiže mi dlan uz kičmu i pritiska mi sredinu leđa sve dok se ne
izvijem prema njemu. Bradavicama mu okrznem grudi. „Da li je to
odgovor na tvoje pitanje?“, pita.
„Šta sam pitala?“
Podrugljivo se smeška i spušta glavu. Sisa mi kožu između grudi.
Uzdišem i puštam da mi glava padne unazad. Bradavice su mi bolno
krute dok uvlači jednu između zuba.
„O bože, Fine.“ On vuče. Sisa jače. Pušta je uz glasan zvuk. „Bože.
Molim te.“ Molim za oslobađanje. Ovo je previše. Ovo nije dovoljno.
„Sviđa li ti se?“, pita. „Zato što ću sad uraditi isto s tvojim klitorisom.“
Meškoljim se i shvatam da su mi noge i dalje raširene. Želim da
skinem proklete hulahopke! Želim da me zadirkuje, klizi niz mene,
ispunjava, zakucava se sve dok ne osećam ništa drugo osim njega.
Fin me spušta na leđa. „Zažmuri. Samo se usredsredi na ono što
radim.“
Kapci su mi već teški i popuštam. Podiže mi kukove da mi otkopča
suknju. Rajsferšlus mi se završava tačno kod repića i stresam se kad
ga dodirne. Vuče mi hulahopke niz butine pa ih ostavlja tamo.
Usecaju mi se u kožu. „Imaš li one čarape koje se završavaju na
polovini butina?“, pita.
„Samodržeće? Nabaviću ih.“
„Nabavi.“ Skida mi hulahopke. „Jeftine.“
Moj smušeni mozak ne zna šta da misli o tome. Ne samo da će me
slomiti, već će mi uništiti odeću. Još ni ovo nismo uradili, a već
pravimo planove za kasnije. Osećam kako mi dah struji telom, kako
mi krv kola venama.
Zatvorenih očiju posežem za njim. On se povinuje, pokriva mi telo
svojim i vatreno me ljubi. Ispituje me prstima iako ih ne uvlači u
mene. Stenjem i ječim, izvijam se i meškoljim, želim ga u sebi na bilo
koji način na koji ga mogu dobiti. Čak i ne znam kako je moguće da
ponovo doživim orgazam. Spušta mi poljupce niz karlicu i razdvaja
mi kolena. Već sam na ivici, ali on me grabi ispod guze i vuče prema
ustima sve dok maltene ne visim sa stola.
Stavljam mu stopala na ramena. Njegovi uzdasi odobravanja
vibriraju mi uz picu. Isturam kukove dok me liže i isprobava. Polaže
mi jedan dlan na stomak da me prikuje za sto, pa mi drugom rukom
hvata koleno. Podiže mi nogu i još više izlaže pogledu. Nekoliko puta
uvlači jezik u mene i ispunjava obećanje da će mi dražiti klitoris.
Koliko god osećaj bio dobar, ništa ne deluje bolje od stapanja s njim
na najprisniji mogući način. Želim da ga osetim, da ga gledam u oči,
da svršim zajedno s njim. „Molim te, Fine...“, preklinjem.
„Znam šta hoćeš, ali ne možemo. Možeš i ovako da doživiš
orgazam.“
„Ali ti nisi.“
„Ti prva.“
Ne znam da li da plačem ili da svršim. Večeras sam već radila i
jedno i drugo. Nastavlja da me liže sve dok mi butine ne zadrhte oko
njegove glave i leđa mi se izviju s kuhinjskog stola. O da, napokon
shvatam njegovu šalu da tu obeduje. Ja sam večera.
„Sad“, kaže prigušenim glasom između mojih butina.
Sad? Šta sad?
Zariva mi prste u kožu i gosti se mnome. Aha – da svršim. Naredio
mi je da to uradim. I kao dobra devojka kakva jesam, svršavam
pravo u njegova usta. Lapće sve dok orgazam ne prođe.
Dolazim sebi i vidim da stoji ispred mene. „Jesi li dobro?“, pita.
Grudi mi se ubrzano podižu i spuštaju. „Neverovatno.“
Podiže me sa stola kako bi me zagrlio. „Red je da okusiš sebe pošto
sam ja to učinio.“
Još nešto što prvi put radim – ljubim usta pokrivena mojim sokovima.
Čak je i to uzbudljivo s njim. „Ovo je samo početak“, kaže.
„Mislim da smo iscrpli mogućnosti za kreativnost bez kondoma.“
„Radujem se tome što ću dokazati da nisi u pravu. Ali sad bi trebalo
da spavamo.“
Čak i kad sam mu poslala poruku, nisam ni sanjala da ću provesti
noć s njim. Privijam se uz njegove grudi. „Ovde?“
„Da. Pa, ne u kuhinji.“ Po njegovom glasu mi je jasno da se
osmehuje. „Šta misliš o mom krevetu?“
Ježim se. Nadam se da to neće osetiti, ali veoma sam uzbuđena pri
samoj pomisli na njegov krevet. Trudim se da ostanem ravnodušna.
„To bi bilo lepo.“
Nosi me niz hodnik do spavaće sobe. Mrak je, ali otvorene žaluzine
propuštaju mesečinu. Spušta me na dušek i nestaje. Ili se zadržao
samo nekoliko sekundi ili sam zaspala jer me u sledećem trenutku
obavija otpozadi. Priljubljuje se uz mene sve dok nam tela nisu
savršeno stopljena. „Moći ćeš da spavaš dok te ovako mrvim, je l’
da?“, našali se.
Sumnjam da će i najdublji san moći da obriše moj široki osmeh.
„Uspeću.“
„Toliko toga želim da znam o tebi“, kaže s usnama na mom uvu.
„Kad sam malopre rekao da je ovo početak, mislio sam na nas.“
Nas. Kako li je moguće da sam napunila dvadeset pet godina i da
nikad nisam osetila takvu vezu s nekim? „Znaš više nego što misliš“,
priznajem. „Verovatno znaš više od bilo koga drugog.“
„Zbog dnevnika?“, pita nežno. „Ima li drugih?“
Ne odgovaram. Dovoljno sam se ogolila za jednu noć. Dobila sam
prisnost koju sam želela i potpuno je ispravno što sam bila s njim. Ne
želim da se usudim na nešto dublje.
Izgleda da Fin razume zašto ćutim i pušta da to pitanje lebdi među
nama dok tonemo u san.
 TRINAESTO POGLAVLJE

Finov krevet je beo. Snežnobeli jastuci i posteljina slažu se s injem

koje se hvata na prozoru. Više nije sklupčan oko mene, ali dušek se
ulegao pod njegovom težinom.
Virim preko ramena. Lice mu je u senci, a profil jak i četvrtast
naspram čaršava dok zuri u tavanicu. Želim da mu se približim, ali
topla sam i teška, zadovoljena.
„Zdravo.“ Glas mi je napukao.
Okreće glavu. „Zdravo. Nisam hteo da te probudim.“
„Nije važno.“
„Idem da se istuširam“, kaže. „Nastavi da spavaš.“
Gledam sat na noćnom stočiću. „Ustaješ li uvek u pet?“
„Vratiću se u krevet kad završim.“
„Želiš li društvo? Istuširala bih se pre posla.“
„Ne.“
Nisam se sasvim rasanila, ali njegovo odbijanje dovoljno je grubo da
me žacne. Okrećem se natrag na svoju stranu kreveta. „Dooo-bro.“
Smeje se i stiska mi rame. „Nisam tako mislio. Stvar je u tome što
umirem.“
„Umireš?“
„Mnogo želim da te tucam, Halston. Više nego što sam ikad želeo da
uradim bilo šta u životu. Ne mogu da verujem da sam budala bez
kondoma.“
„Dovoljno je da siđeš i kupiš ga.“
„Onda bih morao da te ostavim. U svakom slučaju, vreo sam i digao
mi se, pa se ne osećam najbolje. Zbog toga moram da se istuširam
hladnom vodom. Sam.“
Grizem usnu da se ne bih osmehnula zbog njegove nelagode. „Ali
napolju je četiri stepena.“
„Da, znam da zvučim kao zavisnik od seksa. Trebalo bi da začepim
usta.“
„Volim kad su otvorena“, odgovaram promuklo. „Tvoja usta.“
„Ma nemoj?“ Ljubi mi teme. „Obećavam da danas neću raditi ništa
osim što ću kupovati kondome. Ceo dan. Ili bar dok se ne vratiš
ovamo. Kad izlaziš s posla?“
Posao. Sranje. Ovde je toplo i savršeno, a napolju je hladno, puno
ljudi i glasno. Moram da se vidim s Ričom. Kao i s ocem. Možda
mogu da ih izbegnem... rasprave... pokušaje da me nateraju da se
predomislim... i vratim se ovamo.
Na svoje novo srećno mesto.
Finov topao mekan krevet.
„Molim?“ Je l’ me pitao nešto? O, jeste. Posao. „Završavam oko...
šest.“
„A da bude oko pet?“
„Hmm?“
„Četiri?“ Smeh mu zvuči udaljeno. „Spavaj. Odmah se vraćam.“
Zagnjurim glavu u jastuk. Međutim, trenutak pre nego što me san
savlada, vraćam se u stvarnost. Moram danas da se vidim s Ričom.
I, ne, ne mogu izbeći ni njega ni tatu. Oni će tražiti odgovore. Rič će
kriviti moju promenu terapije za raskid. A čak nisam sigurna ni da ću
moći da se odbranim. Te dve stvari možda i jesu povezane na neki
način.
Sad sam potpuno budna. Nebo poprima safirnu nijansu. Paperjasti
sloj snega prekrio je gole grane. Ako se izuzmu poslovni problemi,
oseća se romantika u vazduhu. Trebalo bi da ostavim Fina na miru,
ali mislim da ne može da spava zato što je toliko uzbuđen. Nije
svršio drugi put sinoć i to mu dugujem nakon što me je lizanjem
doveo do orgazma. Zabalavim pri samoj pomisli na njegovu kitu u
ustima. Možda ću biti dobrodošla ako odem da završim ono što sam
započela.
Sedam i trljam oči. Hladni parket tera me da požurim prema kupatilu.
Vrata su odškrinuta i guram ih tek toliko da vidim njegov odraz u
ogledalu. Okrenut mi je leđima, a dupe mu je toliko čvrsto i
primamljivo da bih ga gricnula.
Jednom rukom se naslanja na zid, a mišići druge mu se napinju.
Dodiruje se.
Ne, on drka.
Ruka mu se sve brže pomera. Zabacuje glavu, pa se delimično
okreće da dohvati tuš. Pomera je kako bi mu mlaz tekao pravo na
glavu. Pošto nema nimalo pare, izgleda da nije preterivao – voda je
hladna.
Trebalo bi da se vratim u krevet, ali njegovo stenjanje me zadržava
na mestu i uzbuđuje. Namučeni izraz njegovog lica. Zatezanje
njegovih leđnih mišića. Njegova široka ramena. Prelazim mu
pogledom po telu. Njegova kita. Bar je dvaput duža od njegove
krupne šake. Pomera šaku napred-nazad dok mu voda zalizuje
kosu. Naspram zlatne kose, mokra koža deluje bronzano. Uvlači
donju usnu između zuba i primetno potiskuje ječanje, verovatno kako
me ne bi probudio.
Mogla bih da mu pomognem. Da se spustim na kolena pred njim i
ponudim mu ruke i usta. Nikad nisam progutala spermu, ali uradila
bih to. Ali ne pomeram se. Gledam do kraja. Sve dok ne stisne
slobodnu šaku u pesnicu i isprska pločice ispred sebe.
Koliko god da sam uzbuđena, nadam se da ovo poslednji put
gledam. Želim da budem ta šaka, ta donja usna, čak i taj zid. Pustila
bih ga da mi svrši u usta, ali i po leđima, grudima, licu – gde god
poželi.
Usta mi se suše jer shvatam nešto strašno.
Možda sam ja seksualni zavisnik u ovoj vezi.
Obožavam zajedničku prostoriju. Moja pomoćnica mogla bi da mi
donosi kafu, ali radujem se jutarnjim, podnevnim i poslepodnevnim
odlascima iz kancelarije u zajedničku prostoriju. Hoću reći, to je zona
u kojoj se ne radi i odiše mojim omiljenim mirisom. Da. Mirisom kafe.
Rič nikad ne dolazi ovamo, ali pogrešila sam što sam mislila da sam
tu bezbedna.
On ulazi i zagleda se u šolju u mojoj ruci. „Možeš li da nas ostaviš
same?“, pita Beni.
Ona uzima jabuku. „Biću za svojim stolom.“
Čekam da Beni izađe, pa se obraćam Riču. „Ona ne zna. Niko ne
zna. Ne želim da ovde razgovaramo o tome.“
„Tvoj otac nas čeka u svojoj kancelariji.“
„Zbog posla?“
„Desiće se, znaš da hoće. Ukoliko se ne predomisliš, tvoj otac će
reći svoje.“
Spuštam šolju i prolazim pored njega. „Ne pomaže ti što odmah trčiš
kod njega. Ovo nije serija Troje je gužva.“
Provlačimo se između lavirinta radnih stolova. „Brinuo sam“, kaže
tiho.
Ne odgovaram. Kolege ionako znaju previše o mom ličnom životu
pošto sam ćerka osnivača i zabavljam se s menadžerom za kupce.
Ulazimo u lift i Rič mi pruža šolju koju sam malopre spustila. „Ovo će
ti trebati.“
Prekrštam ruke da dokažem kako nije potrebno da se stara o meni,
ali moj bunt traje samo jedan sprat. Prihvatam šolju. „Hvala“,
promrmljam.
Vrata se otvaraju na spratu s kancelarijama upravnog odbora. Tatina
je u sredini. Njegova sekretarica podiže pogled. „Očekuje vas.“
Tata korača ispred prozora dok razgovara telefonom. Skreće pogled
s Pete avenije na nas. „Suština je u tome da se nikad ne zabavljaš
sa ženom koja zna šta voziš pre nego što ste se upoznali, a miš u
reklami za sir će upropastiti robnu marku. Stoga zaboravi na glodara,
u redu?“, pita potpuno ozbiljno kao da je sasvim normalno spojiti dve
takve rečenice. Sedam na stolicu naspram njega, a Rič sledi moj
primer. „Aha, naravno.“ Tata se smeje. „Drago mi je što smo pomogli,
Bobe. Vidimo se sledeće nedelje.“
Baca telefon u stranu i osmeh mu nestaje. To mi ne govori ništa.
Otac prestaje da se pretvara čim ostanemo sami.
„Neće odustati od miša“, kažem. „Svi smo pokušali.“
„Naravno da hoće. Samo treba umeti s takvim čovekom.“ Seda i
nalakćuje se na radni sto. „Šta se dešava s vama dvoma?“
„Raskinuli smo“, odgovaram.
„Ona je raskinula“, ispravlja me Rič. „Ja se nisam složio s tim.“
Prostrelim ga pogledom. Baš je ulizica. „Raskidi ne funkcionišu tako,
Riče.“
„Nema potrebe za zajedljivim tonom“, opominje me otac. „Možemo
ovo da rešimo kao civilizovani odrasli ljudi. Šta nije u redu, mila? Da
li Rič previše radi? Mogu mu smanjiti zaduženja.“
„Ne želim to, gospodine“, protivi se Rič. „Volim ovaj posao i želim da
uradim svoj deo.“
„Znam. Veruj mi, znam, Riče. Niko nije posvećen poslu kao ti.“ Tata
sklopi šake u trougao i zagleda se u mene. „Ali veze zahtevaju trud,
a vas dvoje ste stigli do tačke kad ćete preći na sledeći korak ili se
razići. Mrzeo bih kad biste prekinuli zbog nečega što se može rešiti.“
„Već je gotovo, tata“, kažem. „Odlučila sam da nastavim dalje.“
„Nemojmo da prenagljujemo“, ubeđuje me. „Raskid nije nešto što
možeš tek tako da presečeš preko noći.“
„Nije bilo preko noći.“ Možda pomalo i jeste. Zar je zaista prošlo
manje od dvanaest sati otkako me je Fin umalo kresnuo potpuno
obučenu? Gurnuo me uza zid jer nije mogao da se uzdrži? Udišem i
pokušavam da potisnem tu vrelu uspomenu. „Ja sam... ja...“
Pokušavam da se setim šta sam htela da kažem.
Tata i Rič se zgledaju. „Možeš li nas ostaviti nakratko?“
Rič okleva, ali ustaje. „Naravno.“
Ostajemo sami, a tata odjednom izgleda umorno. „Zašto mi ovo
radiš, Banano? Zašto sad? Znaš kakav je decembar.“
Kao da mora da me podseća koje je doba godine. Grlo mi se steže
zbog toga kao i zbog nadimka koji mi je dao kad sam bila žutokosa
dvogodišnjakinja. „Priznajem da nije idealan trenutak.“
Trlja oči. „Izgubili smo tri klijenta od leta, a preostali su dvaput
zahtevniji za vreme praznika. Ne mogu da brinem i o tebi pored
ovoliko posla.“
Posao je na prvom mestu. To nije ništa novo, ali nikad mi ne prija da
to čujem iako znam da nije hteo da me povredi. „Mislila sam da nam
dobro ide.“
„I ide nam. Ako te pita bilo ko iz kancelarije, čak i Rič, reci da sve ide
kao podmazano. Ali ekonomija je uzdrmana zbog ove političke
situacije i klijenti oklevaju da plate za vrhunske usluge. Proći će, kao
i uvek, samo mi nije potreban dodatni stres.“
„Ne moraš da brineš zbog mene. Dobro sam.“
„Rič kaže da si prestala da odlaziš kod doktora Lambija i počela da
se lečiš na svoju ruku. Ne verujem mu.“
Zatvaram oči. Znala sam da će doći do ovog razgovora, ali nisam
odvažna kao noćas. „Vreme je, tata. Prošlo je deset godina...“
„Deset godina.“ Zagleda se u radni sto. „Kao da to ne znam.“
Poćutim nekoliko trenutaka. „Žao mi je, ali zar ne bi više voleo da to
sad shvatim nego kasnije, kad svi uložimo više truda u tu vezu?“
„Šta da shvatiš?“
„Da ga ne volim. Ako se to dosad nije desilo, onda i neće.“
„To je zato što ne razumeš šta je ljubav. Tvoja generacija misli da je
sve lako. Ljubav je obavezivanje. Ona ne pada s neba“, brecne se.
„Ona je ulaganje vremena i energije.“
„Jesi li ti to osećao prema mami?“
„Nego šta sam! Mi smo svakog dana radili na našem braku. Da sam
prestao da se trudim, to bi bilo kao da sam digao ruke od posla u koji
sam godinama ulagao.“
Iako govori o mojoj mami kao o ulaganju, znam da je to zapravo
kompliment. Bio joj je posvećeniji mnogo više nego svojoj kompaniji.
„Ne može svaki posao da opstane“, ističem.
„Misliš li da nismo imali nevolja na početku? Posle dve godine?
Posle deset godina? Sranje, čak i dvadeset godina kasnije?!
Naravno da jesmo.“
Griža savesti mi pritiska pleća. Da nije mojih grešaka, uskoro bi
mogao da doda i trideset godina. „Ali Rič i ja nismo venčani.“
„Mogli biste da budete. Znaš li koliko bi mi breme spalo s leđa kad
bih znao da si srećna i da neko brine o tebi?“
„Kako mogu biti srećna s nečim što ne želim?“
„Tako što ćeš raditi na tome. To ti govorim.“ Ustaje, obilazi sto, pa se
naslanja na ivicu ispred mene. „Šta nije u redu s ovom slikom?“
Trepćem. „Molim?“
„Tebe pitam“, odgovara. „Šta nije u redu s njom? Šta nisam uradio za
tebe? Ne moraš da se mučiš kao što sam ja morao. Pobrinuo sam
se da budeš bezbedna i pokušao da te usrećim. Rič je lep i pametan
mladić, i na putu je da me zameni kad se povučem.“
„Zato što dobro obavlja svoj posao“, ističem.
„Ne, Halston. Rič je dobro dete. Vredan radnik. Ali i rođen za posao.
Mogu ga postaviti na mesto na kome će postati pravi čovek za moj
položaj. Spreman sam na to ulaganje. Zbog tebe.“
Sve je osmislio. Mogla bih da izađem iz kancelarije i pomirim se s
Ričom, tražim burmu, stojim uz njega dok se penje lestvicama,
podižem njegovu decu. Sigurnost mi je nadohvat ruke. A možda bih
uz još malo truda mogla da se zaljubim u njega.
Kancelarija odjednom deluje manje. Zatvaram oči i razmišljam o
Finu, o tome koliko mi je prijatno u njegovoj beloj spavaćoj sobi i
zagrljaju. „Ne.“
„Šta ne?“
„Manipulišeš mnome. Ti i Rič to radite.“
„Ako je pogrešno što se trudim da ti obezbedim dobar život“, podiže
dlanove, „onda sam kriv.“
„Dobar život je moj život. A ne onaj koji ti osmisliš za mene.“
„Znaš li šta bih dao da je neko mogao da mi pruži sve ovo?“, pita. „Ili
čak da mi se moj dobar život vrati?“
Čujem i ono što nije rekao: dobar život koji sam mu ja oduzela. Griža
savesti zbog moje uloge u majčinoj smrti nikad nije nestala, ali izjeda
me naročito bolno kad je godišnjica maltene sutra. Kad smo tata i ja
na suprotstavljenim stranama. Vidim patnju na njegovom licu. Nekad
i zaboravi na nju sve dok mu nešto ne izmami iskren osmeh ili ga
nasmeje. Drugi misle da je reč o stresu ili ljutnji. Tata ne pokazuje
svoju slabost. Osim preda mnom jer smo videli jedno drugo u
najgorem izdanju.
Šta da radim? Da mu pružim mir i ohrabrenje koje želi kako bi mu
bilo malo lakše? Ili da se borim za sebe i muškarca koga sam tek
upoznala?
„Ne mogu više da pijem te lekove“, kažem. „Naprosto ne mogu. Nije
pošteno da to tražiš od mene samo da bi lakše izlazio na kraj sa
mnom. Čak i ne znaš kakva sam bez njih.“
Smrkne se. „Znam.“
„To je bilo pre deset godina. Zar je moguće da se nisam promenila?
Sazrela? Jesi li ti isti čovek kakav si bio pre deset godina?“
„Na šta zapravo misliš?“
Lecnem se. Otac retko psuje preda mnom. Zbog toga želim da se
išunjam iz sobe, pogotovo zato što je u pravu. Kako da bude isti kad
je izgubio ljubav svog života? „Izvini. Naravno da nisi isti.“
„Ako prestaneš da piješ lekove, šta onda? Bićeš dobro? Zar zaista
veruješ u to?“
Zaustim da se usprotivim. Dosadilo mi je da sumnjaju u mene i
stalno ukazuju na moje nedostatke. Da, verujem da ću biti dobro.
Zar ne?
Imaš problem. Donosiš loše odluke.
Slušam to od svoje petnaeste godine.
Iskreno govoreći, ne znam je li to pogrešno. Možda i jeste ispravno.
„Brinuću zbog tebe više nego dosad“, nastavlja tata. „Kad si s
Ričom, bar znam da još neko pazi na tebe. Pošto se bliži Božić kao
i... i godišnjica – ne znam hoću li podneti da ne piješ lekove i da si
sama.“
Grudi me bole. Ne mogu to da mu uradim. Teško sam stekla
povlasticu da vidim očevu ranjivost te ne mogu tek tako da je
ignorišem. Ali ne mogu ni da dignem ruke od sebe ili se oprostim od
Fina kad znam koliko mi je lepo s njim. „Neću da pijem lekove“,
odgovaram odlučno. „Vreme je.“
Uzdiše. „Samo to će ti teško pasti. Nije ti potreban stresan raskid
povrh toga. Ko zna? Možda će ti se bez lekova osećanja prema Riču
promeniti.“
To je jedini izbor ako hoću ocu malo da olakšam najteže doba
godine. I to ne bilo koje godine. Desete godine.
„Hoćeš li pokušati da izgladiš odnos s njim samo još jednom,
Banano? Za mene?“
Kako da odbijem?
 ČETRNAESTO POGLAVLJE

Posle uznemirujućeg razgovora s ocem o oživljavanju mrtve veze,

Rič je poslednji čovek koga želim da vidim. Ali eto ga – čim izađem
iz tatine kancelarije, ugledam ga kako razgovara sa sekretaricom,
naslonjenog na njen sto.
Podiže pogled. „Treba li da se vratim?“
Krećem prema liftu. „Ne.“
„Šta se desilo?“, pita, prilazeći dok se vrata lifta otvaraju.
Čekam da ostanemo sami pre nego što odgovorim. „Nas dvoje ćemo
se pomiriti...“
„Stvarno?“ Rič podiže obrve. „Vidiš šta je pravi pristup. Otac ti je
veštiji nego što sam mislio.“
„Tako će samo on misliti.“
„Molim?“
„Nećemo se stvarno pomiriti. Ovo je veoma teško doba godine za
oca i mene. Ne moram to ni da ti kažem. Tata se oseća bolje kad
paziš na mene, pa ćemo ga pustiti da veruje kako to radiš.“
„Nisam zadovoljan time.“
Lift se zaustavlja na našem spratu. „Tako je kako je.“
„Zašto ne bih zaista brinuo o tebi? Nisam li dosad to dobro radio?“
„Jesi“, odgovaram, „ali ja... želim više. Želim...“
„Šta?“, pita.
Nije mi lako da izgovorim šta želim. Ne samo da ću povrediti Riča
već me je sramota da priznam iako ne verujem da će mi se rugati.
Vrata se otvaraju. „Želim da se zaljubim.“
Mršti se, ali uzima me za ruku. „Znam da naša veza nije prštala od
osećanja, ali mislio sam da nam to odgovara.“
„Odgovara. Odgovaralo je.“
„Više ću se truditi da pokažem koliko mi je stalo.“
Odmahujem glavom. „Želim da osetim još nešto osim spokoja. Ovo
je dobro rešenje za oboje, Riče.“ Pritiskam dugme za naš sprat kako
bi se vrata ponovo zatvorila. „Moj otac će biti miran za vreme
praznika, a tvoj odnos s njim će ostati dobar. Predlažem da iskoristiš
to vreme da postaneš nezamenljiv – na neki način koji ne uključuje
mene.“
„I to je to?“ Vrata počinju da se zatvaraju, ali on ih zaustavlja.
Nekoliko ljudi u kancelariji podiže pogled. Rič spušta glas. „Ne želim
da ga lažem.“
„Uradićeš to ako hoćeš da sve troje pregrmimo...“ Bol mi sevne
glavom. Pridržavam se za zid jer odjednom osećam pritisak na vrhu
nosa.
„Jesi li dobro?“, pita Rič.
Gutam knedlu i bol se povlači, nestaje istom brzinom kao što se i
pojavio. „Jesam.“
„Ne izgledaš tako.“
Pročitala sam da ću osećati fizičke nuspojave ako smanjim dozu. Ali
želela sam da brzo strgnem flaster. Uskoro će se navršiti punih deset
godina i ne želim da čitavu deceniju pijem lekove. Ovako bih mogla
da uđem u novu godinu s osećanjem da sam nova devojka.
Provlačim se pored Riča i izlazim iz prokletog lifta. Slepoočnice mi
pulsiraju jer počinje glavobolja, odmah ulazim u svoju kancelariju i
zatvaram vrata. Gasim jarko osvetljenje i otvaram žaluzine.
Sedam na stolicu i zatvaram oči. Tatino razočaranje je očigledno. S
razlogom je uzrujan. Prekršila sam prećutni dogovor. On mi daje
novac, stabilnu budućnost i posao po mom izboru, a trebalo bi da ja
budem dobra ćerka koja ne pravi nevolje. Nisam sigurna da bi
trebalo da nastavim taj ciklus, ali teme mi se zagreva pri samoj
pomisli na prekid. To je možda najbolja odluka koju sam donela u
poslednjih nekoliko godina – ili najgora. Potrebno mi je nešto da se
smirim. Pružam ruku prema telefonu da pozovem Beni, ali neko mi
zakuca na vrata.
„Ostavi me, Riče.“
„Ali imam kafu“, odgovara Beni dubokim glasom, neuspeli pokušaj
da imitira Riča. Prasne u smeh. „Rič je rekao da ti donesem.“
Dođavola! Znao je šta će mi biti potrebno. Zašto ne može samo da
se naljuti na mene kao normalan bivši dečko? Zašto mora da bude
fin kad pokušavam da ga ostavim? „Donesi ceo bokal. Ne, ceo
aparat.“
Brada mi podrhtava. Ne znam zašto moram da budem loša ćerka i
bivša devojka kako bih uradila ono što je najbolje za mene. Kad sam
uznemirena, uglavnom ne tražim utehu u Riču, niti u bilo kome od
majčine smrti. Tata je suviše praktičan. On želi da čuje samo suštinu
kako bi rešio problem. Na neki način sam se poveravala svojim
dnevnicima, čak i kad bih napisala samo rečenicu-dve. Sad ih neko
drugi čita. Neko drugi me je video, nije pobegao i želi da me upozna.
Vadim telefon iz torbe. Nemam potrebu da izručim svoju tugu Finu.
Još nismo stigli dotle. Ali zasad će mi biti dovoljno da mu kažem
Zdravo, da znam da ćemo se videti večeras. Uključujem telefon. Fin
mi je poslao pet poruka za poslednja dva sata i ne mogu da sakrijem
osmeh koji mi se širi licem. Unosim šifru i počinjem od prve poruke.
Ne mogu prestati da razmišljam o onome sinoć od... sinoć.
Dolaziš li ovamo odmah posle posla? Ili hoćeš da prvo odemo na
večeru?
Mogli bismo i da naručimo hranu. Preduzeo sam sve neophodne
„predostrožnosti“ za veče kod kuće.
Osmehujem se. Kupio je kondome. O, divni položaji u koje me je
sinoć postavio – uza zid studija, na kolenima pred njim, raširena na
kuhinjskom stolu. Grickam donju usnu zbog navale uspomena.
Nisam sigurna da li me više uzbuđuje način na koje me je doveo do
orgazma ili pogled na Fina dok je vatreno masturbirao pod tušem.
Čitam dalje, nadajući se da ću naći još neki nagoveštaj onoga što
me čeka kad uđem u njegov stan.
Moram da otkažem večeras. Izvini. Nemoj da dođeš.
Halston? Moram da znam da li si videla moju poslednju poruku.
Molim te, nemoj da dođeš kod mene. Važi?
Srce mi tone. Šta li se desilo u roku od jednog sata da ga natera da
se predomisli? Ponovo čitam sve poruke. Možda je ljut što mu toliko
dugo nisam odgovorila? Da se nije predomislio?
Oči me peku od navale suza.
Nemoguće je da se ovo dešava. Nemoguće je da sam se već toliko
vezala za Fina da me njegovo odbijanje boli kao nož zariven između
rebara. Kucam odgovor koji čak i ne vidim od suza.
Videla sam.
Spuštam glavu na podlaktice i prepuštam se jecajima. Ne shvatam
šta se promenilo. Njegove poruke su prekratke. Hladne. Kao da je
važnije da ne odem kod njega nego kako se sad osećam zbog toga.
Telefon mi ponovo pišti. Rastrzana sam jer istovremeno želim da
pročitam njegov odgovor i da gurnem telefon sa stola u kantu za
smeće. Ne mogu da podnesem nijedan drugi odgovor osim: „Samo
se šalim.“
Kucanje na vratima odlučuje umesto mene. Ustajem i polazim prema
njima. Hvala bogu na kafi – nikad me nije izneverila. Osim jednom
kad mi je konobar greškom dao kafu bez kofeina, a ja sam sledećih
nekoliko sati bila zbunjena i usamljena dok nisam shvatila šta se
desilo. I da, piće može da izneveri čoveka. Vino je to uradilo. Vino
me je prevarilo, ali kafa nikad.
Otvaram vrata tek toliko da uzmem bokal i aparat. „Postaviću ti“,
kaže Beni umesto da mi ih pruži.
„Mogu sama.“
Stiska usne. „Izgledaš kao da ćeš skočiti kroz prozor. Ulazim ili ništa
od kafe.“
Prevrćem očima i stajem u stranu. Ona spušta aparat za kafu na moj
radni sto, pa ga uključuje.
„Au“, kažem. „Drago mi je što si tu. Šta bih radila bez tebe?“
Ona se podrugljivo osmehne. „Dođavola! Zaboravila sam šolju.“
Vadim dve šolje iz donje fioke.
„Trebalo je da znam“, kaže Beni.
„Da, trebalo je“, šalim se i pružam joj šolje.
„I šta ti je otac rekao?“, pita dok sipa kafu. „Nikad te nisam videla da
plačeš.“
„Ne plačem.“
„Izvini. U pravu si. Nikad nisam čula da plačeš. Šta ti je rekao?“
Otpijam gutljaj da se smirim. „Umeš li da čuvaš tajnu? Hoću reći, ovo
čak nije kancelarijski trač jer ni moj otac ne sme da sazna.“
Klima glavom. „Reci.“
„Rič i ja smo raskinuli.“
„Stvarno?“
„Da, stvarno.“ Beni zine. Da li sam ja jedina koja shvata da Rič i ja
zaista nismo jedno za drugo? „Hoću reći, znam da je Rič sjajan, ali
ne mislim da on i ja...“
Ona odmahuje rukom. „Ne, nije reč o tome. Samo mi je neverovatno
što plačeš zbog toga. Vaš odnos je izgledao kao unapred
pripremljen.“
„O!“ Naslanjam se na ivicu stola. „Dakle, nisi iznenađena što je
gotovo?“
Beni spušta pogled na šolju. „Možda nije trebalo to da kažem pošto
si mi šefica?“
„Ne, to je... u redu je. Sve je u redu. Načas sam brinula da će svi
osim mene misliti da sam pogrešila.“
Ona sleže ramenima. „Ako ne želiš da budeš s njim, zašto je važno
šta neko drugi misli?“
Načas pomišljam da joj ispričam za Fina. Nas dve zaista nemamo
takav odnos i čak ne znam kako bi mi odgovorila, ali bilo bi lepo da
se opustim i izjadam. Da s nekim podelim koliko sam izgubljena
zbog iznenadne promene u njegovom ponašanju.
Podižem telefon i čitam njegovu poruku.
Izvini. Objasniću kad se vidimo.
Kad se vidimo? Nagoveštava li da ćemo se ponovo videti ili ne? Ovo
je okret od sto osamdeset stepeni u odnosu na jutros. Fin mi nije
izgledao kao čovek za jednovečernje kombinacije. Čak se nismo
kresnuli.
„I otkad si sama?“, pita Beni.
Dosta mi je muškaraca za danas. Spuštam telefon i okrećem se
prema njoj. „Hoćeš li da odemo na piće?“
Šanker spušta čaše ispred nas. „Tri martinija“, objašnjava. „Od
mladića u odelu.“
„Kog mladića?“, pita Beni. „Svi su u odelima.“
Polako trepćem i pokazujem svoju polupunu čašu. „Ali nisam ni ovo
završila.“
Šanker sleže ramenima, a Beni prasne u smeh. „Kad bih popila sva
pića koja mi frajeri naruče, nikad ne bih bila na nogama.“
„Mislila sam da to i jeste svrha...“, umeša se Kara.
Beni je mune laktom. „Znaš šta hoću da kažem.“
Mogla bih da se naviknem na druženje s devojkama. Ovo mi je već
treći koktel, a svaki je platio drugi mladić. Beni je maher za
očijukanje. A šarm joj daje i blagi latinoamerički naglasak koji
začinjava njene reči. I duga, raskošna, smeđa kosa.
„Kara spava sa svojim menadžerom“, objašnjava Beni. „Bila bi
zabavnija da to ne radi.“
„Iz svoje firme?“, pitam.
„Ne, radim noću u jednom restoranu u Mitpakingu. Nikad ne bih
spavala sa seratorskim ženomrscem za koga radim. I Den je
ženomrzački seronja, ali bar nije advokat.“
„Preteruje“, umeša se Beni. „Den je sladak, ali ona ne želi da drugi to
znaju.“
„Gde je tvoj dečko?“, pitam je.
„Pst. Koji dečko? Nisam imala ozbiljnu vezu od faksa.“
„O. Rič je rekao da si zauzeta.“
Beni se mršti i spušta mi dlan na rame. „Jednom je flertovao sa
mnom dok je čekao da se vratiš sa sastanka. Bilo je bezazleno, ali
rekla sam da imam dečka da se ne bi ponovilo.“
Rič je očijukao s njom? On retko flertuje čak i sa mnom. „Izvini“,
kažem joj. „Mora da ti je bilo neprijatno zato što te je startovao
šeficin dečko. Trebalo je da mi kažeš.“
Ona odmahuje rukom. „Snašla sam se.“
„Ko je Rič?“, pita Kara. „Tip s kojim si upravo raskinula?“
Beni klima glavom. „Sviđa se njenom ocu.“
Kara se lecne.
„To bi trebalo da bude dobro“, ističem.
„Ne kad imaš dvadesetak godina. Sad je vreme da se osvetiš ocu za
sve što je zabrljao, a najbolje oružje su mladići s kojima se
zabavljaš.“
„Mmm.“ Podižem novi martini. „Nikad nisam o tome mislila na taj
način.“
„Dakle, naš zadatak jeste da ti nađemo dečka koji se neće dopasti
gospodinu Foksu“, kaže Beni.
To sam već postigla. Fin je nekoliko godina stariji od mene, muči se
da se ostvari kao umetnik i razveden je. On me ne stavlja ni u jedan
kalup. Ništa od toga se ne bi dopalo mom ocu. Vrpoljim se na
barskoj stolici.
„A možda je već našla nekog?“, pita Kara, merkajući me.
Osmehujem se nad čašom sve dok se ne setim da me je Fin ispalio.
„U stvari...“ Podižem pogled. „Potreban mi je savet.“
„Već si našla nekoga?“, cikne Beni. „Prevarila si Riča! I zbog toga ste
raskinuli. Je l’ vas uhvatio na delu? Jeste li bili goli kao od majke
rođeni i opruženi na kauču boje burgunca kakav Rič sigurno ima u
svom stanu...“
„Ne, ne, ne“, zamuckujem, trudeći se da ne prasnem u smeh.
Trebalo bi da budem ljuta zbog muškaraca u svom životu, ali Beni je
u pravu – Rič stvarno obožava kožu boje burgunca. „Nisam ga
prevarila.“ Prvi put mi je drago što je Fin imao dovoljno zdravog
razuma da me spreči kako ne bih morala da lažem. „Taj tip me juri,
ali...“
„Spavaj s njim“, prekida me Beni. „Ona pravila o čekanju su sranje.“
„Uradila bih to“, odgovaram. „U stvari, mi... noćas smo se
neverovatno proveli.“
„Kurvo!“, uzvikne Kara.
Beni je gura toliko snažno da ova umalo ne padne s barske stolice.
„Ne poznaješ je dovoljno dobro da bi je nazvala kurvom. Inače, ona
mi je šefica.“
Osmehujem se na silu. Mislim da me Kara zafrkava – smeje se. Ali
nikad me niko nije nazvao kurvom – ni u šali, ni ozbiljno. „U redu je.
Mogu to da podnesem.“
„Dakle, opalili ste se“, podstiče me Beni. „I šta je onda bilo?“
„Prespavala sam kod njega, ali nismo se opalili. Samo smo proveli
divnu noć zajedno, stvarno stvarno divnu.“
Kara znalački klima glavom. „Pametno. Tako ćeš mu održati
zanimanje.“
„Ali da li je tako?“, pitam. „Dogovorili smo se za ovaj vikend, ali
otkazao je iznenada.“
Kara i Beni se zgledaju. „Jesi li sigurna da nisi spavala s njim?“
Podrugljivo se nasmejem. „Naravno da sam sigurna. Mislim da bih
znala tako nešto.“
Kara se nalakti na šank i spusti bradu na dlan. „Ima li devojku?“
„Nema. Odlučni je protivnik varanja i to je jedan od razloga što nismo
spavali. Zbog Riča. On je... razveden.“
„Dođavola!“, promrsi Beni. „Je l’ stariji?“
Klimam glavom. „Rane tridesete.“
Kara trlja dlanove. „To je prava stvar. Stariji muškarci su sjajni.
Verovatno te ne zavlači. Je l’ ti rekao zašto je otkazao?“
„Nije.“
„Dakle, nije zbog devojke“, zaključuje Beni, čkiljeći kao da smišlja
nešto.
Kara odmahuje glavom. „A verovatno te nije otkačio pošto te još nije
ni kresnuo.“
Otpijam veliki gutljaj kroz slamku, pa objašnjavam: „A ne plaši se
vezivanja. Bio je oženjen.“
„Nije mi baš jasno“, priznaje Kara. „Hajde da čujemo i drugo
mišljenje.“
„Dobra ideja.“ Beni se ispravlja na stolici, prelazi pogledom po
gostima i maše dvojici mladića. Oni nam odmah prilaze.
„Ćao“, pozdravlja ih ona. „Ovo su Kara i Halston, a ja sam Beni.“
„Drago mi je“, odgovara tamnokosi. „Ja sam Džad, a ovo je Met.
Jeste li vi...“
„Koliko imate godina?“, prekida ga Kara.
Met češe potiljak. „Ovaj... ne brinite, punoletni smo.“
Kara se podrugljivo osmehne. „Istražujemo nešto i tražimo muškarce
stare tridesetak godina.“
„Imate sreće“, odgovara Džad i podiže čašu. „Obojica imamo trideset
godina.“
„Odlično. Moja drugarica je“, Kara pokazuje na mene, „imala veoma
lep sudar s frajerom starim tridesetak godina, nisu spavali i
dogovorili su se da se ponovo vide, ali otkazao je u poslednjem
trenutku.“
Obojica sležu ramenima. „Verovatno je nešto iskrslo.“
„I?“, podstiče ga Beni.
„Šta i?“ Met se okreće prema meni. „Jesi li ga pitala?“
Svi gledaju u mene.
Mešam piće. „Nije izgledalo kao da je raspoložen da priča o tome.“
„Onda ima devojku“, zaključuje Met.
„Razveden je.“ Beni odmahuje glavom. „Ukoliko ga bivša nije opekla,
pa se uplašio.“
„Tako je“, uzvikne Kara. „To je to. Nije spreman da uskoči u novu
vezu. Je l’ tako, momci?“
Met i Džad se zgledaju. „Možda“, odgovara Džad. „Ne bih rekao da
sam se dosad plašio, ali jesam odustao od sudara s jednom
devojkom jer sam znao da ona želi nešto ozbiljnije.“
Fin jeste prešao na drugu temu kad sam pitala za pojedinosti o
njegovom braku. Rekao je da je nije voleo kao što bi muž trebalo da
voli ženu, ali da li je bio neodređen da ne bih prokljuvila kako sam
samo uteha? Klimam glavom malkice prejako pod uticajem alkohola.
„To ima smisla. Poruke su mu potpuno šizofrene.“
„Poruke?“, ponavlja Beni. „Nema šanse. Moraš da razgovaraš s njim
uživo ili bar telefonom. Poruke su veoma dvosmislene.“
„Prvo su bile veoma slatke, ali postao je čudan kad nisam
odgovorila.“
„Dakle, odbila si ga“, zaključuje Džad.
„Nisam, samo sam imala mnogo posla u kancelariji...“
„Jesi li mu to rekla?“
„Pa, nisam. Nisam rekla ništa. Uzrujala sam se.“
Met se mršti. „Kad se razveo?“
„Mislim da je nedavno.“
„Moj stariji brat bio je van sebe posle razvoda“, kaže. „Prošle su tri
godine i još nijednom nije izašao na sudar.“
„Dakle, suština je u tome“, nadovezuje se Kara, „da taj tip pokušava
ponovo da se vrati u igru posle bolnog razvoda, a ti si ga ispalila.“
„Ja sam njega ispalila?“ Jeste poslao šest poruka – a ja sam
odgovorila s dve reči. Jesam li sve pogrešno shvatila? Jesam li ja
seronja? „O bože! Zaista mislite da se to desilo?“
Džad klima glavom. „Sigurno. Devojke misle da je nama veoma lako,
ali istina je da nas strašno pogodi kad nas ispali devojka koja nam se
stvarno dopadne.“
Nalet griže savesti – ili pre džina – struji kroz mene. Ja sam briznula
u plač pre nekoliko sati kad sam pomislila da me je Fin otkačio, pa
mogu da razumem ako je i on bio povređen. „Šta da radim?“, pitam.
„Da ga zovem?“
„Ne. Povredila si mu sujetu. Moraš da ideš na sve ili ništa.“ Kara
upire prstom u mene. „Moraš da odeš kod njega.“
„Ali rekao mi je da ne dolazim.“
„Naravno da jeste.“ Beni klima glavom. „Ponosan je. Dokaži mu da
te zaista zanima i da ne nameravaš da ga zavlačiš.“
„Da nećeš samo da se kresneš s njim“, dodaje Kara.
„Da se dobra riba pojavi na mojim vratima radi kresanja usred noći“,
ubaci se Met, „pomislio bih da sam umro i otišao u raj.“
„Stvarno?“, pitam.
Džad spušta šaku na zadnji deo moje stolice. Prsti su mu samo
nekoliko centimetara od mog dupeta. „Ako te ne pozove da uđeš,
onda je budala. A bolje je da to otkriješ odmah nego kasnije.“
Uzimam još jedan povelik gutljaj. Odjednom mi je vruće. Želim da
skinem džemper kao što sam sinoć uradila kako bih pozirala Finu.
Finu. A Džadova šaka blizu mene podseća me na Finovu, na sve što
mi je radio... kao i sebi.
Jesam li pogrešila što sam pretpostavila da je izgubio zanimanje?
Nemam mnogo iskustva s muškarcima – ne znam doslovno ništa o
razvodu. Trebalo je da budem uviđavnija. Spuštam se sa stolice.
„Idem kod njega.“
Sve četvoro pljeskaju. „Tako je, curo“, kaže Kara. „Ako te odbije, vrati
se pravo ovamo. Čekaćemo.“
Ako me odbije, sigurna sam da neću otići nikuda osim u krevet kako
bih se zavukla pod pokrivač i gušila u suzama celog vikenda.
 PETNAESTO POGLAVLJE

Napolju me dočekuje hladnoća koja je osvežavajuća, ali nedovoljno

oštra da me otrezni. Čak i ne oblačim kaput već zaustavljam taksi i
govorim Finovu adresu. Dok se vozimo, spuštam prozor jer mi je
vruće od alkohola. Skidam rukavice. Pitam taksistu odakle je. Pošto
sam iscrpla sve načine da skrenem sebi misli s onoga što radim,
vadim telefon. Dok gledam Finove fotografije, osećam se kao da
sam mu blizu. Dobile su više lajkova i pratilaca, ali nema komentara.
Kako se približavamo, samopouzdanje se povlači. Fin mi je jasno
rekao da ne dolazim. Ako je to uradio zato što sam ga povredila,
želim da mu pokažem kako nema razloga za brigu. Međutim, možda
je posredi nešto drugo. Nešto što ne želi da podeli sa mnom.
Tajanstven je samo kad je reč o razvodu – je li moguće da ovo ima
veze s njegovom bivšom ženom?
Taksista me gleda u retrovizoru. „Pa?“
Stojimo pored ivičnjaka ispred Finove zgrade. Plaćam i izlazim iz
vozila. Ispred ulaza je interfon. Razmišljam treba li da sačekam da
neko uđe ili izađe. Čini mi se da je nametljivije da zvonim na interfon
nego da pokucam na vrata.
Nisam navikla da dolazim kod nekoga nenajavljena. Mada sam
doživljavala takve posete. Koliko danas sam prebacila ocu što ne
poštuje moje želje, a sad radim potpuno isto Finu.
Čini mi se da to nije u redu. Ulazim u poruke i čitam našu prepisku.
Ispred sam. Otići ću ako želiš, samo sam htela da te vidim. I da
razgovaramo.
Ne znam koliko bi trebalo da čekam na odgovor. Možda Fin spava. Ili
je, što je gore, izašao. Uber aplikacija poručuje da je jedno vozilo
udaljeno dva minuta. Dok pokušavam da odredim razumni
vremenski okvir za svoje očajanje, na ekranu se pojavljuje balončić
koji pokazuje da Fin kuca odgovor. Zadržavam dah dok ne stigne
poruka.
Ovde si? Kod mene?
Ne znam šta da mislim. Ne zvuči srećno, a moj postupak više ne
izgleda kao „sve ili ništa“ već više liči na potez „očajne progoniteljke“.
Izvini. Mogu da odem. Pila sam i moje drugarice su rekle svašta, pa
sam došla.
Odgovaram mu, a gotovo istovremeno stiže njegova poruka.
Dođi gore.
Sad više ne mogu da se povučem jer se ulazna vrata otključavaju.
Ulazim i penjem se liftom do šestog sprata. Dok prilazim stanu 6A,
vrata se otvaraju i Fin izlazi. Na sebi ima samo donji deo trenerke.
Samo što mi ne pođe voda na usta. Trbušnjaci mu se vide u punom
sjaju i još su lepši nego što se sećam.
Provlači prste kroz kosu i gotovo sasvim zatvara vrata za sobom.
„Ćao“, šapuće.
„O bože, spavao si.“ Ovo postaje sve gore. „Kasno je.“
Slabašno se osmehuje. „Tek je jedanaest, ali da, srušio sam se kao
klada.“
Odmahujem glavom. „Izvini što sam ovako banula. Samo sam bila
zbunjena i tvoje poruke su tako...“
„U redu je. Pila si.“
„Uglavnom ne pijem. Ne ovako. Samo sam imala stvarno loš dan...“
„Rekao sam ti da ne dolaziš.“ Pogleda iza sebe. „Ali neću te oterati
ako si pijana i usamljena.“
Ja sam budala. Zbog toga ne pijem – ne umem da rasuđujem.
Zaustim da se izvinim i shvatim da Fin šapuće. „Trudiš se da budeš
tih“, kažem. Kajanje se povlači. „Zašto?“
On zuri niz hodnik. Pogled mu je neusredsređen. „Slušaj, ja... moram
da ti kažem nešto.“
Srce mi staje. Stvarno jesam budala – slepa i ishitrena budala puna
poverenja. „Nisi sam.“
„Nisam.“
Stomak mi se grči. Martiniji koje sam popila prete da mi izlete na
usta. „Sranje. Ja... ne mogu da verujem da sam došla ovamo.“
„Čekaj da objasnim...“
Vidim da ovo može postati samo gore, a ne želim da ostanem i
gledam kako sve propada. Uzmičem.
„Stani.“ Pruža ruku da uhvati moju, ali promašuje jer istovremeno
zadržava vrata kako se ne bi zatvorila. „Nije ono što misliš. Uđi i
objasniću ti sve.“
Ukočim se od zaprepašćenja. „Jesi li sišao s uma? Hoćeš da uđem
kad je ona tu?“
„Ne.“ Trlja oko nadlanicom. „Slušaj. Nisam to želeo ovako da uradim.
Mnogo je komplikovano.“
„Šta da uradiš?“
„Reč je o mojoj ćerki. Ona je unutra. Spava.“
„Tvoja... molim?“ Ne mogu da dišem. Mom mozgu, smušenom od
alkohola, potrebno je nekoliko trenutaka da shvati šta je upravo
rekao. „Imaš ćerku?“
„Imam. Žao mi je što ti nisam rekao, ali ona je deo mog života. Bojao
sam se da te ne oteram. Hteo sam da ti kažem u nekom trenutku, ali
dete pored bivše žene? Mislio sam da nisi spremna za to.“ Štipa
hrbat nosa. „Jebiga, to je laž! Ja nisam bio spreman.“
Prilazim mu. „O bože, ja... izvini. Poznajemo se samo dve nedelje.
Naravno da ne očekujem da mi odmah ispričaš celu životnu priču.“
Nabira čelo i prelazi mi pogledom po licu. „Stvarno?“
„Stvarno. Gospode! Mnogo se stidim.“
Osmejak mu se probija na usne, crte lica mu se opuštaju i pravi mu
se jamica u bradi. „Nisam hteo da ti kažem u poruci. Pored toga,
osećao sam se kao pravi mamlaz jer sam smetnuo s uma da Marisa
dolazi večeras. Kakav sam to otac kad sam zaboravio?“
„Marisa?“, ponavljam.
Klima glavom. „Ima osam godina. Nije trebalo da bude kod mene
ovog vikenda ali moja bivša je otišla na koncert u gradu, pa sam
ponudio da je pričuvam. Smetnuo sam s uma zbog... pa, znaš.“
„Znam?“
„Zbog tebe“, odgovara. „Izgubio sam razum otkad smo se upoznali.
Samo si mi ti u glavi.“
Malo se topim. Fin primećuje i obavija mi ruku oko struka privlačeći
me k sebi. „Lepo izgledaš večeras.“
„Nosim maltene isto što i sinoć.“
„Zato mi se i sviđa.“ Vrhom nosa trlja moj. „Ne smem dozvoliti da se
vrata zatvore. Automatski se zaključavaju. Uđi.“
Koliko god mi njegov zagrljaj prija, bio je u pravu kad je rekao da mu
je privatni život zamršen. Ovo je poslednje što sam očekivala da ću
večeras zateći. „Trebalo je da poštujem ono što si rekao. Mislila
sam... ne znam šta sam mislila. Moje drugarice su me nagovorile da
dođem ovamo.“
„Ko su te drugarice? Nisi ih ranije pominjala.“
„O, nisu mi stvarno drugarice. Samo Beni, moja pomoćnica, i njena
prijateljica.“
„Pa, drago mi je što... Beni?“
„Skraćeno od Benedikta.“
„Drago mi je što te je Beni nagovorila. Zaista sam želeo da te vidim,
samo sam mislio kako nije pametno da ti objasnim na ovakav način.“
„Razumem.“ Podižem glavu i krivim je za oproštajni poljubac koji
verovatno ne zaslužujem. „Ostaviću te da se vratiš kod nje.“
Samo mi zadene kosu iza uva, upadljivo izbegavši da me poljubi.
„Kendra će rano ujutru pokupiti Marisu. Ne dao bog da dozvoli da
bude kod mene duže od dvanaest sati za vreme njenog vikenda.“
Ne znam šta da odgovorim. „Žao mi je zbog toga.“
„Nisi ti kriva. Ostani noćas. Možeš duže da spavaš dok sam s
Marisom. Ona će otići pre nego što se probudiš.“
„Ne, nisam došla da ti se uguram u život.“
Zamišljeno me posmatra. „Mislim da mi se dopada da budeš u mom
životu.“
„Ne mogu...“
„Insistiram.“
Grickam unutrašnju stranu obraza. Primamljivo je i, srećom, znam
koliko je uporan. Ne bismo stajali ovde da nije. „Jesi li siguran?“
Klima glavom. „Verovatno je prerano za... sve ovo. Ali tu si i ne želim
da odeš.“
Mogućnost da naletim na Marisu deluje zastrašujuće – za sve nas –
ali došla sam ovamo zato što sam želela da budem s Finom. To se
nije promenilo. Osmehujem se. „U redu. Ostaću.“
Gleda preko ramena. „Ona spava.“
„Biću tiha.“
Uzima me za ruku i vodi kroz stan. Mračno je i tiho, kao da su
odavno zaspali. Lego kockice raštrkane su po stočiću. Prolazimo
kroz hodnik i tada se setim drugih zatvorenih vrata koja nisu ni studio
ni njegova spavaća soba. Mora da je to njena soba.
Tiho zatvara vrata spavaće sobe za nama. „Verovatno nisi ni
umorna.“
„Biću dobro. Čvrsto spavam.“
„Znam.“ Široko se osmehuje i prilazi komodi. „Nosiš veliku mušku, je
l’ da?“
„Molim?“
Smeje se i podiže sivu majicu. Dobacuje mi je iako mi je nekoliko
brojeva veća. „Samo to imam.“
Krišom je njušnem dok mi je okrenut leđima. Miriše na sveže
opranog Fina. „Mogu li... ovaj... da se poslužim kupatilom?“
„Video sam te golu“, zadirkuje me. „To nije ništa naspram onome
koliko često nameravam da te gledam bez odeće, ali ipak sam te
video.“
Naravno, svukao me je pošto sam ga napalila usnama. A sad
stojimo ovde na mesečini i trebalo bi da se svučem bez ustezanja?
„I dalje se malo stidim.“
Pruža ruku prema meni. „Dođi ovamo.“
Stežem majicu i prelazim kratko rastojanje među nama.
„Volim kad si stidljiva. I kad nisi stidljiva.“ Spušta mi nežan poljubac
na usne. „I sve ostalo što jesi ili nisi.“
Osmehujem se uz njegove usne. „Nisi loš na rečima za jednog
fotografa.“
„Nisam ni dobar. To prepuštam tebi.“ Držeći me za ramena, okreće
me prema kupatilu. Kao da bih mogla da zaboravim gde se nalazi
posle jutrošnjeg virenja.
Brzo se presvlačim i presavijam odeću na komodi. Rastresam kosu i
istiskujem zubnu pastu na prst. Umesto odlaska na piće s Beni,
nameravala sam da skoknem do kuće i uzmem nekoliko stvari pre
nego što dođem ovamo. Promena plana.
Ćerka. Osmogodišnja ćerka. Fin mora da je bio mlad kad ju je dobio.
Mlađi nego što sam ja sad. Kad je bio mojih godina, kod kuće je
imao dete koje uči da hoda. Razrogačujem se pred ogledalom. Dete
koje uči da hoda!
Nisam sigurna šta da mislim o tome što je otac. Ima prošlost, brak za
sobom i dete s drugom ženom. Prerano je da zaključim znači li mi to
nešto ili ne, a i bolje je tako. Sad nemam vremena da razmišljam o
tome.
Izlazim iz kupatila samo u Finovoj majici i tangama. Drago mi je što
mi pada do butina. Da sam znala da ću noćas ostati ovde, obukla bih
bokserice da sakrijem jamice na guzi.
Fin je opružen na dušeku, ruke podvijene ispod glave. Pogleda me,
prevrne očima i skrene pogled.
„Šta je bilo?“, pitam, zaustavivši se u podnožju kreveta.
„To bi nosila nakon što se, znaš. Zbog toga razmišljam o...“ Okreće
se na bok, dalje od mene. „Ne želim seks dok je ona u stanu.“
„Ne, naravno da ne“, odgovaram brzo. „Nisam to ni očekivala.
Uopšte.“
„Dobro je.“ Ne gleda me. „Uđi pod pokrivač i navuci ga do brade.“
Smejem se.
„Ne šalim se. Ako vidim i delić kože, niko neće moći da me krivi za
kršenje sopstvenih pravila. Ponovo.“
Povlačim pokrivač, s osmehom koji kao da mi je super-lepkom
zalepljen na lice. Fin se pomera sve dok ne napravi dovoljno
prostora da Kanada stane među nama.
„Jesi li pokrivena?“, pita.
„Nisam još.“ Nameštam pokrivač kao šator preko nas i zauzimam isti
položaj kao on, podvukavši ruku ispod glave dok se okrećem na bok.
S tim što ja njega vidim.
Fin je u donjem delu trenerke.
I dalje nema majicu.
Ima slatke pege na ramenima. Prelazim prstom po njima, pa
nastavljam niz njegova leđa do pojasa. „Mama mi je ovo radila kad
nisam mogla da zaspim“, govorim u prostor među nama.
Ne odgovara, ali čujem kako diše. Kola prolaze ispred zgrade.
Povlačim mu nokte po koži. „To nikad nisam rekla Riču. A ni bilo
kome drugom.“
„Nikad je nisi pomenula.“
Nagon mi govori da promenim tu temu, ali Fin je večeras podelio
nešto sa mnom. Sad je moj red. Pored toga – želim da zna. To je
veliki deo mene. „Umrla je kad sam imala petnaest godina.“
„Tada si počela da piješ antidepresive?“
„Jesam.“
Ponovo mu češkam rame, ali Fin pruža ruku ispred sebe da uhvati
moju. Prinosi je usnama, ljubi mi dlan i pušta je. „Žao mi je.“
„Hvala.“
„Ima li tvoja tetovaža veze s njom?“
Uši mi gore. „Da. Želela sam da se sećam njenog života, a ne smrti.
Volela je ptice.“
„Je l’ to pero neko određene ptice?“
„Nije, u tome i jeste stvar. Ona je gajila ptice, raznih vrsta. Nazivala
ih je po bojama. Plava Beba, Roze Poli, Lili Lavanda. Zato je pero
pastelnih boja. Ali nju nije zanimala vrsta, niti njihova prava boja –
samo ih je sve volela.“
Nastavljam da mu češkam leđa. Ne mogu da verujem da mu to
govorim. Ne volim da pričam o tome iz više razloga i to najčešće
radim samo kad moram. Mogla bih da okrivim alkohol za svoj
odrešen jezik, ali već sam se otreznila.
„Sigurno je bila mlada“, kaže on. „Je l’ bila bolesna?“
„Saobraćajna nesreća.“ Gutam knedlu. „Bila sam u kolima.“
„Jebote! Jesi li bila povređena?“
„U drugim kolima, ne u njenim.“ Srce mi mahnito bije. Sigurna sam
da ga Fin čuje u tišini.
Okreće se prema meni. „Molim?“
„Možemo da prestanemo“, upozoravam ga. „Stidim se toga.“
„Jesi li...?“
„Nisam ja vozila. Srećom, mada to nije promenilo ishod. Vozio je
moj, ne znam ni šta mi je bio, kratkoročni dečko, valjda.“
„Da li je pio?“
„Jeste.“ Boli me da to izgovorim. Mogla sam da sprečim Bobija da
popije pivo. Mogla sam da kažem nešto kad je popio drugo ili kad je
izvadio ključeve automobila iz džepa. Ali nisam htela da pomisli kako
sam detinjasta. „Nisam bila loša klinka. Bila sam stvarno dobra sve
dok se nisam promenila.“
„Verujem ti“, uverava me. „Šta se desilo?“
Vraćam se početku. „Odrasla sam u Vestčesteru, gde moj otac i
dalje živi. Moji roditelji su imali velika očekivanja, ali uvek sam ih
ispunjavala. Uglavnom po cenu društvenog života.“ Blago rečeno, ali
Fin ne mora da zna koliko sam bila neomiljena. Pošto sam odrasla
gledajući predstave na Brodveju, utuvila sam sebi u glavu da želim
da postanem poznati dramski pisac kao Semjuel Beket, pa sam se
upisala u dramsku sekciju. To je jedini hobi koji mi roditelji nisu
nametnuli i ozbiljno sam ga shvatala u osnovnoj školi. Pisala sam
drame i vežbala uloge sama u menzi za vreme ručka, ne obraćajući
pažnju na ostale koji su me ismevali i nazivali me ludačom iza leđa.
„Kao što sam ti rekla, bila sam bucmasta i imala sam samo nekoliko
prijatelja. Nikad me niko nije pozvao na sudar. I onda se Bobi
pojavio.“
„Mladić koji je vozio?“
Klimam glavom. „On je bio pravi loš momak. Sve devojke iz škole su
ga želele. Ali, zaboga, kad me je pozvao na zimski bal u četvrtoj
godini – mene – niko nije mogao da veruje, a ja ponajmanje.“
„Teško mi je da poverujem u to“, kaže Fin. „Kladim se da si bila
savršena i da toga nisi bila svesna.“
„Nisam. Bila sam otpadnica, Fine. Bobi je prvi mladić koji me je
izveo. Kratko smo se zabavljali pre plesa. Čak sam pala iz jednog
predmeta na polugodištu. Nisam marila, ali moji roditelji jesu i
zabranili su mi da idem na ples. Zato sam se išunjala i Bobi me je
pokupio malo niže niz ulicu. To je bila najluđa noć koju sam ikad
doživela. Izgubila sam nevinost s njim.“
„Kad je bio pijan?“
„Da.“
Fin me pomno posmatra. Približava mi se sve dok se gotovo ne
dodirujemo. „Zvuči kao da je seronja.“
„Kad se sad osvrnem, i jeste. U svakom slučaju, odvezao me je kući
kasnije te noći. U stvari, tad je već bilo jutro, tri i trideset sedam, da
budem tačna. Mama je otkrila da sam se iskrala iz svoje sobe. Tata
je pozvao policiju, a ona je sela u kola kako bi me potražila. Bila je
manje od kilometar i po od kuće kad...“ Imam knedlu u grlu i teško
dišem. Dovoljno sam puta ispričala tu priču – svom psihijatru, tati,
Riču, policiji – da mogu to da uradim bez podleganja osećanjima.
Samo činjenice. Ali trenutno mi ne polazi za rukom. „Manje od
kilometra i po dalje kad...“
„Ne moraš da kažeš.“
„Ubila sam je.“
„Nisi je ti ubila.“
„Zbog mene je mrtva. Isto je.“
Obuhvata mi lice. Čini mi se da i on ima knedlu u grlu dok govori:
„Pogrešila si. Bila si dete.“
Briznem u plač. Dugo nisam plakala za mamom. Predugo. Čak
nisam sigurna ni da li oplakujem njenu smrt.
Fin me mazi po kosi. „Tako je. Izbaci sve iz sebe.“
„To se desilo nedelju dana pre Božića. Bobijev otac bio je političar, a
moji roditelji su bili redovni gosti na društvenim događanjima.
Pokušali su sve da zataškaju, ali bilo je previše sočno. Nekoliko
lokalnih tabloida domoglo se priče. Govorili su kako sam divlja
tinejdžerka opsednuta seksom koja je zavela senatorovog sina i
osramotila sirotog obudovelog oca. Zbog toga, između ostalog,
zahtevam da budem anonimna. Drugovi iz razreda su do izvesne
mere bili saosećajni zbog majčine smrti. Mnogi su poverovali u ono
što su pročitali, kao da sam vodila tajni život koji je doveo do majčine
smrti, a Bobi je postao oličenje lošeg momka. Smestili su me u
ustanovu zbog depresije do sredine januara.“
Fin prestaje da se igra s mojom kosom. „Misliš li na psihijatrijsku
bolnicu? Pobogu.“
„Tata je morao da me nosi do kola pa do bolnice jer nisam mogla da
ustanem iz kreveta. Ostala sam tamo manje od jednog meseca iako
sam želela da odem čim sam prešla prag. Rekao je svima da sam
bila kod rođaka.“
„To nije u redu, Halston. Patila si, nisi bila psihički neuravnotežena.“
Tada je to bilo jedno te isto. Bar su mi tako rekli. Nisam imala pravo
da patim koliko i tata s obzirom na to da sam ja dovela do toga. Niko
u bolnici nije bio saosećajan prema meni jer sam bila umešana u
udes.
„Tata nije znao šta da radi sa mnom.“ Sležem ramenima, a suze mi i
dalje teku. „Ni sada ne zna.“
Fin mi palcem otire suze. „Ja znam šta da radim s tobom.“
Nehotice se blago osmehnem. Podižem pogled prema njemu. Zbog
mesečine i suza vidim kristale pred očima. „Znaš?“
„Aha.“ Zavrće mi majicu uz stomak i pušta je tik ispod grudi. „Okreni
se i skini ovo.“ Potom strogo dodaje: „Tim redom. Šta god radila,
nemoj mi pokazati sise.“
Okrećem se prema vratima i zajedno skidamo majicu preko moje
glave. On mi sklanja kosu, pa mi češka leđa kao što sam ja njemu
radila.
Zatvaram oči i stresam se od nečujnih jecaja. „To je lepo.“
„Samo se opusti“, promrmlja.
Niko me nije dodirivao s toliko ljubavi više od deset godina.
Posle ovoga što sam upravo priznala, nisam očekivala takvu
reakciju.
Ona potvrđuje ono što mislim da oboje pretpostavljamo.
Bilo je suđeno da Fin pronađe dnevnik. Da pronađe mene. Da bude
melem, a možda i lek, za srce za koje sam verovala da će večno
patiti.
 ŠESNAESTO POGLAVLJE

fin
Dok pravim kajganu, Marisa me nagovara da joj kupim konja. To nije
nemoguće. Nekoliko njenih drugarica ima konje. Kendra je imala
konja kao dete. To je jedan od razloga što sam morao da pobegnem
od te porodice – konji ne bi trebalo da budu kućni ljubimci.
„Je l’ ti potreban da bi bila srećna?“
„Ne, tata. Znala sam da ćeš to reći. Ali s konjem bih bila srećnija.“
„Kako?“
„Jahala bih ga. Ti mi stalno govoriš da treba da provodim više
vremena napolju. A neke devojčice su toliko dobre učenice da će
besplatno studirati.“
„Je l’ tako?“ Prebacujem jaja iz tiganja na tanjir i trudim se da ne
mislim o Halston koja spava u sobi niže niz hodnik. Hoću da se
usredsredim na Marisu. „A gde ćeš držati tog konja?“
„Kod bake i deke.“
Služim joj doručak. Iako joj nisam ništa rekao, već se spakovala,
obukla farmerke i džemper i vezala plavu kosu u uredan rep.
Ponekad pomišljam da je organizovanija od svoje majke ili mene.
„Slušaj, znaš da bih ti kupio ponija da mislim kako je to pametno.“
„Ne ponija, tata. Nemam pet godina.“
„Izvini. Pogrešio sam.“ Okrećem se natrag prema šporetu kako bih
sipao i sebi. „Kućnim ljubimcima je potrebno mnogo nege. Hoćeš li
svakog dana odmah posle škole ići kod bake da se pobrineš za
konja? A posle toga da se vraćaš kući i radiš domaće zadatke?
Nećeš imati vremena za drugare, zabavu niti bilo šta drugo.“
„Ne bi bilo tako teško ako živimo tamo“, odgovara.
Spuštam svoj tanjir na sto i sedam naspram nje. „Gde?“
Ona žvaće i sleže ramenima. „Kod bake.“
„Zašto biste živele kod bake i deke?“
„Mama je rekla da ćemo se možda preseliti kod njih. Ona mrzi stan.“
To ne bi trebalo da me čudi. Nije novost da Kendra misli kako je
previše dobra za stan koji sam joj pomogao da izabere početkom
ove godine. Ali da se preseli kod roditelja? Kendri više nema pomoći,
ali Marisa još ima šansu da odraste kao uravnotežena i kulturna
žena – umesto da bude zaštićena i razmažena kao njena majka.
Porodica joj je veoma imućna, tako da je Kendra radila samo radi
zabave. Nikad nisam mario kako provodi dane sve dok se nismo
razveli, kad mi je sud odredio da plaćam izdržavanje ženi koja ima
više od milion dolara u starateljskom fondu. Marisi je potrebna doza
realnosti, a Kendra joj to očigledno neće dati. Zbog toga sam i želeo
da je dovedem u grad. Ali to je bilo pre razvoda.
Sipam oboma sok od narandže dok smišljam kako da iznesem svoj
stav. „Konji koštaju“, kažem. „Mnogo.“
Ona uzima parče slanine. „Nema veze. Pitaću baku.“
„Zašto?“
„Ona ima pare. Ti si siromašan.“
Polako trepćem i pružam joj čašu preko stola. „Zašto tako misliš?“
„Čula sam kad su mama i baka pričale o tome.“
Trljam bradu. Mogu da uvijem istinu u oblandu kao što Kendra radi,
kao što sam ja radio. Ili mogu da budem pošten i naučim je vrednoj
lekciji koju nije imala priliku da nauči – novac ne pada s neba.
„Marisa, ne želim da brineš zbog mene. Nisam siromašan.“ Bar ne
još. „Uvek ću se starati o tebi.“
„A o mami?“, pita, podigavši pogled prema meni.
„I o mami. Bar dok moram zbog sudske presude.“
„Molim?“
„Nema veze. Hoću da kažem da baka i deka imaju novac zato što je
deka vredno radio kako bi ga zaradio. Dobro je obavljao svoj posao
na koji je odlazio svakog jutra i vraćao se kad padne mrak.“
Zastajem kako ne bih zaškrgutao zubima. To je istina, ali ne
poštujem Kendrinog oca koji me podseća na bivšeg šefa na Volstritu.
Sve će uraditi za pare bez obzira na druge. „Dakle“, nastavljam,
„zaradio je novac zato što je naporno radio i zbog toga su deka i
baka bogati.“
„Ti naporno radiš“, kaže ona. „Znam da je tako. Viđala sam kako
odlaziš na posao svakog jutra dok smo živeli kod kuće. I uvek si se
vraćao po mraku.“
Nalakćujem se na sto. „Jeste, ali nisam voleo taj posao. Mnogima to
ne smeta, ali ja želim da volim ono što radim. Zato sam počeo iz
početka, a to znači da će mi trebati više vremena da počnem da
zarađujem.“
„Žao mi je“, kaže Marisa.
Osmehujem se. „Nisi u nevolji. Samo pokušavam da ti objasnim
kako stvari stoje s novcem. Uvek si ga imala zbog bake i deke, a
znam i da ga tvoji drugari imaju. Ali nisu svi bogati, malena. Neka
deca, većina njih, nikad ne bi ni pomislila da ima konja. Kad sam bio
tvojih godina, morao sam komšijama da kosim travnjake i dajem
roditeljima zaradu kako bi kupili namirnice.“
Razrogačuje oči. „Niste imali šta da jedete?“
„Imali smo“, uveravam je. „Zato što je tvoj deka Frenk imao siguran
posao i ja sam pomagao.“ Marisa ne viđa Kendru kako odlazi na
posao, a deda joj se nedavno penzionisao. Štipam joj nos prstima
masnim od slanine kako bih joj izgladio naborano čelo. „Ne brini.
Kunem se da će svi biti dobro. Samo želim da zaista razmisliš da li ti
je taj konj potreban ili nije. A ako ne možeš da živiš bez njega...“
Poskakuje na stolici. Nagađam da je znala kako ću popustiti na ovaj
ili onaj način.
„Traži baki da ti ga kupi za Božić.“
Marisa se zakikota. „Dobro.“
Posle doručka je posadim ispred televizora. „Idem da proverim jesi li
sve spakovala.“
„Jesam“, odgovara, pogleda prikovanog za seriju Punija kuća.
Polazim niz hodnik prema spavaćoj sobi, tiho kucam i otvaram vrata.
Halston sedi na ivici kreveta, kolena podvučenih ispod brade.
Srećom, navukla je moju majicu preko nogu i zaklonila sve što je
uzbudljivo inače bih nadrljao.
„Budna si. Kako si?“
„Malkice mamurno.“ Gleda iza mene. „Htela sam da se istuširam, ali
nisam želela da me čuje.“
„Kendra će stići svakog časa, pa ću uzeti Marisine stvari i odvesti je
dole. Uzmi malo vode iz frižidera. Znaš gde je kupatilo.“
Osmehuje se skupljenih usana. „Je l’ ti ne smeta što sam još tu? Ili
želiš da odem?“
Zatvaram vrata za sobom i prilazim joj. Kad mi je sinoć poslala
poruku, prestravio sam se. Bio sam siguran da će doći ovamo, zateći
Marisu i pobeći glavom bez obzira. Halston ima samo dvadeset pet
godina. Nije joj potrebno petljanje s muškarcem koji ima
osmogodišnje dete. Ali sebično nisam želeo da ode. Srećom, njeno
pijanstvo mi je pružilo izgovor da je nagovorim da ostane.
„Vikend je tek počeo“, kažem. „Biću izuzetno uzrujan ako sad odeš.“
Grize donju usnu. „Izuzetno?“
„Dvaput sam spavao pored tebe i bio sam miran.“ Podižem joj bradu,
palcem joj oslobađam usnu i naginjem se da je poljubim. „Više ne
želim da budem miran. Kad se vratim ovamo, budi spremna.“
Ona zadrhti, stvarno zadrhti, pa obema pesnicama uhvati rub majice.
„Čekaću te.“
Njene reči kao da se obraćaju mojoj kiti, čak načas spušta pogled.
Izlazim kako mi se ne bi digao jer bi tada moj susret s Kendrom bio
veoma neprijatan.
Uzimam Marisinu torbu i izvodim ćerku iz zgrade. Blistavi crni audi
S3 stoji pored ivičnjaka. Kendra izlazi sa suvozačke strane. Kratko
mahnem njenom dečku. Zbog njega se raspravljamo otkako ga je
Kendra upoznala s Marisom pet nedelja posle njihovog prvog
sudara. Čini mi se da Marisa ne bi trebalo da se upoznaje s bilo kim
koga ja nisam upoznao. Ali nemam ništa protiv njega.
„Kakav je bio koncert?“, pitam.
Kendra uzima Marisinu torbu. „Dobar. I dalje mi je neverovatno da si
zaboravio.“
„Mislio sam da smo završili s tim.“ Čučnem da bih bio u ravni s
Marisom. „Hvala što si došla, dušo. Vidimo se za dve nedelje?“
Mršti se. „Jesi li zaboravio, tata?“
„Naravno da nisam.“ Prostrelim Kendru pogledom. „Mama se samo
šali. Uđi u kola.“ Ljubim je u čelo.
Ona se okreće i odlazi, a ja ustajem. „Nisam toliko naivan da mislim
kako me ne predstavljaš kao negativca kad nisam tu, ali nemoj to
nikad više da uradiš pred njom.“
„Sinoć si izgledao zgranuto kad sam se pojavila na tvojim vratima.
Kakav to otac zaboravlja jednu od četiri noći mesečno koje provodi s
ćerkom?“
„Pet noći“, ispravljam je.
„Ne. Sinoć se računa kao jedan od tvojih dana.“
„Kad si zvala da me zamoliš za uslugu, rekla si da će to biti dodatno
veče.“
„To je bilo kad sam mislila da ja tebi činim uslugu time što ti pružam
više vremena s ćerkom. Očigledno sam ti samo pokvarila planove za
vikend...“
„To je budalaština.“
„I zato sam se predomislila.“
„Ma daj, Kendra!“ Trljam slepoočnice jednom rukom. Ne treba mi ova
glavobolja pre prvog vikenda s Halston. „Nateraćeš me da
prepolovim vikend s njom, zar ne? Pretvaraš me u neodgovornog
oca protiv moje volje.“
„Ne počinji ponovo s tim sranjima. Nismo se razveli zbog mene.
Dosadilo mi je da glumiš žrtvu.“
„Samo primećujem da me kažnjavaš zato što želim da provodim
vreme sa svojom ćerkom. To nije pošteno.“
„A ti si stručnjak za poštenje, gospodine jebeni preljubniče?“
Povlačim se. Kendra trenutno ima preveliku vlast i samo će me
povrediti ako je uvučem u raspravu. „Neću ponovo da se svađam s
tobom. Vidimo se drugi put.“
Vraćam se u zgradu. Kendra samo hoće da me povredi, ali i Marisa
pati zbog toga. Ako Kendra zaista veruje da ne želim da provodim
vreme s ćerkom, verovatno bi je dovodila svakog vikenda. Da nisam
brinuo kako će sudija to shvatiti, možda bih tražio da uopšte ne
provodim vreme s Marisom i time naterao bivšu ženu da uradi ono
što hoću.
Ostavio sam život u Konektikatu za sobom zato što sam se osećao
bespomoćno dok sam svakog dana išao na posao koji mrzim i
vraćao se ženi koju ne volim. Ali sad sam jednako bespomoćan.
Nemam stalan izvor prihoda niti ikakav uticaj na podizanje svoje
ćerke. Kad sam pokušao da kažem Kendri kako je prerano da
upozna Marisu sa svojim dečkom, bacila mi je Sejdi u lice. Marisa se
jednom srela sa Sejdi u hodniku između naših stanova. Kendra je
bila tamo; zna da se to desilo slučajno i da Marisa nije imala pojma
ko je Sejdi.
Jedini tračak svetlosti u svemu ovome je Halston. Prvi put imam
nekoga da me vrati u život posle susreta s Kendrom koji isisava
energiju. Halston se ne ponaša kao da sam pion ili bankomat. Kako
me je samo pre nekoliko trenutaka pogledala s kreveta,
razrogačenih očiju, zarumenjenih obraza, rastavljenih usana; zbog
toga se osećam kao muškarac. Njen muškarac. Ona je devojka koju
želim da pretvorim u ženu i hoću to da uradim odmah. Žudim za time
otkako sam otvorio njen dnevnik.
Ulećem u stan i idem pravo u spavaću sobu. Čuje se voda iz tuša.
Savršeno – pošto nameravam da joj radim prljave stvari.
Zaustavljam se pored noćnog stočića da uzmem kondom. Otvaram
fioku, umalo ne polomivši dršku. Skidam majicu i iskoračujem iz
trenerke, pa ulazim u kupatilo.
Halston se brzo okreće i pokriva grudi. „Fine? Šta...?!“
Zubima kidam omotač kondoma. „Rekao sam ti da budeš spremna.“
Ne sklanja ruke. „Treba mi još samo minut.“
„Ne mogu da čekam toliko.“ Skidam gaće i navlačim kondom.
„Nisam spremna“, protivi se. „Mislila sam da ćeš se duže zadržati.“
Otvaram vrata kabine, a ona se povlači u ugao.
„Nisam našminkana, kosa mi je umršena...“
Ulazim u kabinu, protresam glavu jer mi mlaz vode bije na kosu i
zatvaram vrata za sobom. „Upravo te tu želim“, kažem, zaustavivši
se ispred nje. „Bez ičega na sebi. Bez odstupnice.“
Guta knedlu i glatki beli vrat joj se nadima. Oči su joj krupne i sive.
Više nisu zamagljene kao one noći kad sam je upoznao. Sad je
otvorena. Toliko dugo sam samo želeo da se povežem s nekom
devojkom. Ne s nekom – već s onom pravom. A ona je sad tu –
mokra i pomalo uplašenog izgleda. Zaboravljam na prošlih deset
minuta ispred zgrade. Ti minuti, meseci, godine grešaka? Oni su me
vodili do ovoga, do moje devojke. Ne mogu da se ljutim zbog toga.
Mogu samo da budem srećan i zahvalan što je konačno imam. Da
ne pominjem što sam đavolski napaljen jer konačno mogu da je
uzmem. „Želim te sirovu. Samo ti i ja, Halston. Ništa drugo.“
Ona spušta ruke i obuhvatam joj lice dlanovima. Toliko je žestoko
ljubim da zacvili. Leđa su joj zalepljena za pločice, ali kao da ne
mogu da usporim. Hvatam joj grudi, stežem joj dupe da je privučem
još bliže sebi. Ne bi trebalo odmah da je tucam. Ne bi trebalo. Ali ne
mogu da čekam. Kasnije ću joj posvetiti više vremena. Guram joj
šaku ispod levog kolena i podižem nogu sve dok joj ne naslonim
butinu na grudi. Nerado prestajem da je ljubim, ali ne pomeram usne
ni milimetar od njenih. „Hoćeš li da usporim?“
„Neću.“
Nameštam kitu na njen otvor i ulazim do polovine. Halston halapljivo
guta vazduh. „A sad?“, pitam.
Zatvara oči i odmahuje glavom. Moram da uđem do kraja, da se
ukorenim do jaja. Ali prizivam poslednje trunke strpljenja i ne mrdam
dok se navikava na moju veličinu. Veliki mi je, a mogao sam da
pretpostavim da je ona uska. „Pogledaj me.“
Otvara oči koje plamte. „Uradi to“, kaže.
„Šta da uradim?“, podstičem je. Želim da čujem kako to izgovara.
Glas joj slatko podrhtava iako očigledno pokušava da zvuči
samouvereno. „Jebi me.“
Stežem joj nogu i podižem je još više. Ona oštro udiše. „Predomislio
sam se“, kažem, ulazeći u nju milimetar po milimetar. „Želim da se
osećaš namučeno kao i ja.“
„I osećam se“, odgovara brzo. „Želela sam ovo koliko i ti. Još više od
tebe.“
„Ne verujem ti. Kad smo se sreli ispred galerije, gotovo me nisi ni
primetila.“
„Nije tačno. Dopao si mi se. Nisam mislila da ću... zanimati nekoga
kao što si ti.“
„A sad?“, pitam, oblizujući se. Ulazim najdublje što mogu i isturam
kukove, nabivši je uza zid. „Misliš li sada da me zanimaš?“
Ona ne može ni da odgovori, samo diše na usta. Vruća je i meka oko
moje kite, ali želim da bacim kondom, poslednju prepreku među
nama. Povlačim se i i ponovo ulazim, gledajući njen izraz lica kao da
sadrži odgovor na sva pitanja koja sam ikad postavio.
Mršti se.
„Povređujem li te?“, pitam.
„Ne.“
Naslanja glavu na pločice dok nastavljam da se pokrećem. Njeno
ječanje odjekuje kupatilom i oduzima mi poslednje trunke vlasti nad
sobom. Predugo sam ovo želeo. Blizu sam svršavanja, ali ona još
nije. Tucam je sve dok ne stignem do ivice, pa stiskam kraj kondoma
kako bih ga zadržao na mestu dok se izvlačim iz nje.
Ona ne pomera ni mišić. Spuštam joj nogu i naslanjam je na ivicu
kade.
„Šta?“, zamumla ona. „Šta radiš...?“
Spuštam se na kolena dok Halston pokušava da oblikuje rečenicu.
Vatreno je liznem i celo telo joj zadrhti. Guram dva omiljena prsta u
nju i tucam je njima sve dok mi ne povuče kosu dovoljno jako da me
natera da zarežim. Ustima joj obrađujem klitoris, ali da bi se osećala
bolje nego ikad ranije moram ovo pretvoriti u iskustvo za celo telo.
Hvatam je za kukove i okrećem prema pločicama. „Pridržavaj se za
zid!“, naređujem joj.
Halston naslanja podlaktice na pločice i istura dupe. Grabim joj
guzove i ližem joj picu od klitorisa do guze. Povlačim jezik pozadi da
joj vrhom nadražim čmar.
Ona se migolji, pokušavajući da pruži ruke iza sebe i odgurne mi
lice. „Fine“, cikne.
„Vrpolji se kad mi jezik stvarno bude u tebi“, predlažem. Prikujem joj
članke uz kukove i palčevima širim guzove. Brzo joj obigravam
jezikom po anusu, a ona se i dalje vrpolji. Ne znam bori li se protiv
mene, ali znam da uživa u mojim ustima tamo gde ne bi trebalo da
budu, priznala to ili ne.
Masiram joj kliću sve dok je noge ne izdaju i ne sruši se na kolena.
Obavijam joj ruku oko ramena, privlačim joj ramena uz stomak i
tucam je prstima otpozadi sve dok ne svrši, vrišteći zabačene glave.
Ustajem, hvatam je oko struka da bih je podigao, pa je prebacujem
preko ramena. Umorena je, smoždena, ali i dalje mi je bolno tvrd i
nabrekao. Isključujem vodu, pažljivo izlazim iz kabine i nosim je u
spavaću sobu. Bacam je na leđa, pesnicama grabim pokrivač i
vučem do ivice kreveta.
„Ne možeš to da radiš“, prokrklja. Grudi joj se ubrzano podižu i
spuštaju.
Osmehujem se. „Već sam uradio, Hals. Ne brini. Neću nikome reći
da si uživala.“ Rastavljam joj kolena i prelazim dlanovima po
unutrašnjoj strani butina. „Neću reći nikome da si nastrana koliko i ja.
Da je tvoja pica lepša od raja. Da sam te ljubio pošto sam ti lizao
dupe.“
„Nisi...“
Naginjem se nad njom, a ona odmahuje glavom s jedne strane na
drugu, čvrsto stisnutih usana. Jače je od mene. Prasnem u smeh.
Ne marim hoću li je poljubiti prljavim ustima, ali ne želim da je
traumiram. Ispravljam se, uzimam jastuk da joj podignem kukove i
postavim u položaj koji će biti dovoljno udoban da je dobro i žestoko
tucam.
Ona me gleda i diše. Samo diše. Možda je doživela kratak spoj s
onim orgazmom, ali nameravam da joj pružim još jedan.
Spremna je, pa joj podvlačim šake ispod dupeta i podižem kukove
prema svojim. Držim je u tom položaju dok klizim u nju i vodim do
drugog orgazma. Ona pruža ruke iznad sebe. Grudi joj se podižu i
poskakuju dok grabi u prazno, kao da pokušava da se uhvati za
nešto. Spuštam je natrag na jastuk, savijam se nad njom i ulazim
pod oštrijim uglom. Prikivam joj jednu ruku pored glave, a onda i
drugu. Sputavam je, tucam je, gostim se njome i toliko sam izgubljen
da nisam siguran da li je svršila, ali mislim da je jeste, te se napokon
oslobađam, eksplodiram kao vulkan koji je vekovima spavao.
Halston drhti, ili se ja tresem, a možda i oboje. Voda mi se sliva iz
kose na njene grudi. Možda je to znoj. Ruke su mi slabe te se
spuštam na laktove i poklapam joj telo svojim. Siguran sam da je
mrvim, ali ona mi obavija jednu ruku oko leđa.
Taj pokret me tera da osetim grižu savesti zbog toga kako sam
upravo postupao prema njoj.
„Izvini“, kažem.
„Zbog čega?“
„Ne znam.“ Nekoliko partnerki mi je reklo da sam ponekad
dominantan u krevetu, ali da sam prvenstveno ljubavnik. Sad brinem
jesam li se toliko zaneo da joj nisam posvetio dovoljno pažnje.
Pokušavam da se podignem, ali mišići kao da su mi se istopili. „Bilo
je previše.“
„Bilo je savršeno“, odgovara.
Uzdišem, suviše izmožden da bih raspravljao o nečemu kad ionako
želim da grešim. „Dobro.“
Nekoliko sekundi kasnije, uspevam da se pomerim s nje. Ustajem,
ali ona ostaje opružena na krevetu, utonula u dušek. „Jesi li opet
svršila?“
Samo klima glavom.
„Možeš li da se pomeriš?“
Odmahuje glavom.
Osmehujem se. „Dobro. Ne moraš. Hoćeš da ti donesem kafu?“
Ona duboko uzdiše, zatvorenih očiju. „Važi. Kako hoćeš.“
Oči samo što mi ne iskoče iz glave. Brinuo sam da joj je kafa draža
od svega ostalog, čak i seksa. Čak i mene. A rekla je kako hoćeš
kad sam je ponudio. Mora da je zaista isceđena. Moram da radim
nešto do druge runde, pa bacam kondom u kupatilu, oblačim
bokserice i odlazim u kuhinju. Stavljam Kvenč kafu u aparat. Ona
više ne pripada Sejdi. Sad se pije posle tucanja s Halston i biće još
boljeg ukusa. Zato što smo Halston i ja bolji. Tačno je da sam nasilno
ušao u njen život, ali Halston se nije uzdržavala sa mnom. Bila je
potpuno prisutna u sadašnjosti. Sejdi je u našim najprisnijim
trenucima često lutala nekuda – verovatno Nejtanu. Video sam to
iako je osporavala.
Ali ne i Halston. Potpuno mi se predala, a bilo je dovoljno samo da
pitam.
Kad je i poslednja kap kafe iscurila u bokal, Halston je ušla u kuhinju,
razbarušene vlažne, plave kose. Na sebi ima samo moju majicu.
Leprša joj oko golih butina. Mogu da se opkladim u milion dolara da
nema gaćice ispod. To je dovoljno da mi se ponovo digne. „Ćao.“
Osmehuje se kao narkoman koji je upravo poharao zalihe. „Ćao.“
„Sedi. Stiže kafa. Jaka kao otrov.“
Izvlači stolicu i ruši se na nju. „To je bilo...“
„Usrano?“, pitam.
Obrazi joj plamte. „Nije smešno. Ne mogu da verujem da si to
uradio.“
„Rekao sam ti da ne budeš gadljiva. Bar smo bili pod tušem.“ Mršti
se. Vadim dve šolje iz kredenca, pa se ponovo okrećem prema njoj.
„Slušaj, ako oboma nešto prija u seksu, onda je to dozvoljeno. To je
sve što hoću da kažem.“
Halston čkilji i odmahuje glavom, smeškajući se. „Ti si drugačiji od
svih ljudi koje sam upoznala...“ Spušta pogled na krilo i potpuno se
ukoči. „Ovaj... Fine.“
„Molim, mala.“ Spuštam njenu šolju i sedam naspram nje.
„Kondom.“
„Znam.“ Nalakćujem se na sto i prolazim šakama kroz kosu. „Jebeno
je šugavo što moramo da ga koristimo, ali imam probleme u vezi s
tim.“
Podiže pogled prema meni, donje usne uglavljene između zuba.
„Probleme?“
Masiram bradu. Ne volim da pričam o tome, ali trenutno osećam
bliskost s Halston. A nameravam da postanemo još bliži, tako da
mora da zna. Dovoljno sam opušten da pričam o onome o čemu
radije ćutim. „Kad sam diplomirao, zabavljao sam se s Kendrom oko
godinu dana i raskinuo. Ali ona je navikla da dobija ono što želi, a
želela je mene.“
Izvija obrve. „Kakve to veze ima s kondomima?“
„Svratila je jedne noći. Došlo je do oproštajnog seksa. Ništa naročito,
mnogi parovi to rade, ali osećanja mi se nisu promenila. Potpuno
smo završili. Nažalost, nije mi rekla da je prestala da pije pilule. Tako
je Marisa začeta.“
Halston izgleda užasnuto. „O bože!“
Otpijam gutljaj kafe i ona se povodi mojim primerom. Šolja je iste
hladne sive nijanse kao njene oči. „Da. Tada je sve pošlo nizbrdo.
Osećao sam da sam odgovoran za to, pa sam se oženio njom.
Roditelji su joj bili skrhani. Mislili su da sam propalica. U to vreme
pokušavao sam da se probijem kao fotograf, ali jedva sam sastavljao
kraj s krajem. Njen otac me je upisao na poslovne studije iako me
nije ni pitao. Završio sam ih. Ne zbog njega ili Kendre već zbog
Marise. Znao sam da neću moći da izdržavam dete čak i da sam
imao triput više posla kao fotograf.“
„Izmanipulisala te je.“
„I otada ne prestaje to da radi. Preljuba je bila okidač za razvod i
poteže je kad god joj se ukaže prilika. Koristi Marisu protiv mene kad
god može. Nije idealno, ali to je moj život.“
Halston ne odgovara. Najpre mi se čini da je zapanjena, ali onda
shvatam da hvata dah – prebrzo da bi izdahnula. „Ja... ja...“
Odguram stolicu i ustajem. „Je l’ ti dobro?“ Bleda je kao kreč i
počinje da šišti. Kleknem ispred nje. „Imaš li napad panike?“
Pogled joj je udaljen dok spušta glavu i hvata rub majice. Užasne
slike prolaze mi kroz glavu. Jesam li je povredio? Da li krvari? Da je
nije priča o Kendri zaplašila? Podiže majicu, ali nema ničega.
„Halston, pričaj sa mnom. Šta se desilo?“
„Mislim da je kondom pukao.“ Dodiruje se između nogu, pa podiže
lepljive prste. „Izvini. Nisam znala. Kunem se da nisam namerno.“
Spuštam se na pete. Osećam olakšanje, ali samo blago umesto
potpuno. Jebote! Nisam proverio kondom pre nego što sam ga
bacio. Svakako nije bio prazan, ali možda nije bio ni pun. Spuštam
šaku preko njene. „Piješ li pilule?“
„Da. Kunem se da nikad ne bih lagala kad je reč o tome bez obzira
na to koliko uzrujana... bez obzira na to koliko želim...“
Ljubim joj ruku. „Verujem ti. Stvarno. Nije... hoću reći, ako postoji
ikakva sumnja, to je zbog Kendre, a ne zbog tebe.“
„Dakle, postoji mala sumnja?“, pita slabašnim glasom.
Voleo bih da mogu reći ne, mala, naravno da nema, kao što bi
normalan momak uradio. Međutim, Kendra me je uhvatila toliko
nespremnog da se još nisam oporavio. Bio sam zaprepašćen još
dugo pošto sam napravio poštenu ženu od nje i Marisa se rodila. Ni
Sejdi nije odagnala to nepoverenje. Možda bi s vremenom to uradila,
ali trudio sam se da uvek koristim kondom s njom. „Ne sumnjam u
tebe“, odgovaram. „Ali ta sumnja je duboko ukorenjena. Čak nemam
dovoljno poverenja u kondome i kontraceptivne pilule. Kad se radi o
tome, nemam potpuno poverenje ni u šta što ne vidim svojim očima.“
„Mogu ti pokazati svoju kutiju“, kaže i ustaje. „U torbi...“
Guram je natrag na stolicu. „U redu je.“
„Nije. Ne želim da misliš da sam... da je bilo namerno ili...“
Slabašno se osmehujem i ona zbunjeno zaćuti. Neodoljivo je slatka
što toliko brine i zbog toga se moja zabrinutost povlači. „Znam da
nisi.“
Konačno klone na stolici. „Kunem se.“
Smejem se. „Verujem ti.“
Ona gleda kroz prozor iznad sudopere. „Dobro je.“
„Da, dobro je“, ponavljam, pokušavajući da joj uhvatim pogled jer ne
zvuči nimalo opušteno. Ponovo sam joj pokvario raspoloženje. Baš
sam mamlaz. „Sranje, ako je iko kriv što je kondom pukao, onda sam
to ja“, pokušavam da je razvedrim. „Ja sam ih kupio. I bila je moja
pametna ideja da se tucamo pod tušem. Imaš puno pravo da
sumnjaš kako ja pokušavam tebi da napravim dete.“
Munjevito okreće glavu. Izraz joj odaje potpunu zaprepašćenost.
Široko se osmehujem. „Ako ne zatvoriš ta usta, poljubiću te“,
upozoravam je.
Ona pokriva usta, pa govori kroz dlan: „Molim te, idi i operi ih.“
Smejem se, ustajući. Voleo bih da je poljubim u nekom trenutku, tako
da odlazim u kupatilo i perem zube. Kondom stoji na vrhu kante i
pun je moje sperme. Odavde mi ne izgleda kao da je pukao. Dobro
je. Sve će biti u redu. Kondomi stalno pucaju. Mogućnost začeća bez
kondoma i kontraceptivnih pilula relativno je mala. A gotovo sam
izašao iz nje pre nego što sam svršio. Sve će biti u redu.
Sa zakašnjenjem pomišljam na ono što sam upravo rekao kad sam
je zadirkivao. Da ja njoj hoću da napravim dete. To je poslednje što
želim i možda me baš zbog toga ta pomisao uzbuđuje. Da svršim u
njoj. Da je zauvek posedujem. Nikad nisam osećao taj nagon s
Kendrom. Pre nego što smo se razišli, odlučno sam odbijao još
jedno dete. Često sam razmišljao o budućnosti sa Sejdi, ali porodica
bi bila ustupak kako bih je pridobio.
Izlazim iz kupatila i zaustavljam se pored noćnog stočića kako bih
uzeo još jedan kondom. Jeste da su šugavi, ali imam samo njih, a
neću da se oblačim i silazim kako bih kupio druge. Dok zatvaram
fioku, pogled mi se zaustavlja na Halstoninom dnevniku. Bože, pre
samo dve nedelje sam drkao na njene reči! Dao bih sve da je imam.
A sad je imam.
S poštovanjem i zahvalnošću podižem toplu tešku beležnicu u
kožnom povezu i nosim je u kuhinju. Halston je šakama obavila šolju
boje magle. Obrazi su joj rumeni od vruće kafe i vrelog seksa.
„Hej!“, kažem dok nastavljam prema dnevnoj sobi. „Pođi sa mnom.“
Prilazim kauču, ležem na leđa i pružam joj ruku.
„Šta je to?“, pita s vrata.
„Vrlo dobro znaš šta je.“
Halston samo što ne prevrne očima, ali ipak mi prilazi. Namešta se,
a ja uživam u tome kako joj se koža zagreva uz moju. Kako se
uklapa uz moj bok. Njena svilenkasta plava kosa golica mi nadlakticu
dok mi prelazi prstima od stomaka do grudi. Neću dugo izdržati ako
nastavi, pa otvaram dnevnik. „Čitaj mi. Hoćeš li?“
Treba joj nekoliko trenutaka da odgovori. „Ne znam.“
Okrećem se na bok, obuhvativši je otpozadi, pa listam dnevnik,
držeći ga tako da oboje vidimo. Ona dodiruje jednu stranicu da me
zaustavi. „Ovo.“
Gricnem joj uvo i šapatom čitam prvu rečenicu. „Tu žeđ ne mogu
osporiti.“
„Trudim se, dragi, ne da se trudim“, nastavlja ona. „Ali želim da me
popiješ nadušak, da ti se moj ukus svidi više od prvog pića u koje si
se zaljubio i stežeš prste oko mog vrata kao oko grlića boce viskija.“
Potpuno mi je krut uz jastuče njenog dupeta. Puštam dnevnik i
nežno joj dlanom obuhvatam vrat. Halston podiže bradu, a ja se
krivim nad njom kako bih joj dohvatio usne. Slučajno ispuštam
dnevnik, ali ne podižem ga. Njene reči su seks i moram odmah da je
osetim. Guram bokserice naniže i ulazim u nju otpozadi.
„O bože!“, zaječi. „Ali kondom.“
„Samo na trenutak“, odgovaram. Verujem sebi, samo sebi, da neću
otići predaleko. „Samo želim da te osetim.“
Topla je i vlažna, a ovog puta lakše prihvata moju dužinu. Njena
toplota me smiruje. Koža uz kožu je čarobna. Možda sam pogrešio
što sam mislio da ću moći da se zaustavim. Možda nije trebalo da
ovo uradim. Nisam siguran kako ću podneti da među nama ponovo
stoji sloj lateksa.
Dlan mi je i dalje oko njenog vrata. Ona želi stvari koje ne sme da
traži. Zbog toga one odlaze u dnevnik. Mogu joj pružiti sve to, ali ne
ako prvo ne porazgovaram s njom. A sad nije trenutak za priču. Ipak,
njene reči žive u meni i znam samo jedan način da ih izbacim.
Ne puštajući njen vrat, naginjem se preko ivice kauča i pipajući
tražim torbu. Nalazim je i vadim aparat.
Ona ga prati pogledom sve dok joj ne izađe iz vidokruga. Razumem.
Od početka je bila nesigurna u vezi s fotoaparatom, a sad je naga,
izložena – ne samo njeno telo već i lice, osećanja.
„Da li mi veruješ?“, pitam.
Guta knedlu uz moj dlan, pa klima glavom.
Ovaj položaj nije najudobniji, ali me teši saznanje da fotografija neće
ispasti savršeno. I dalje u njoj, podižem se na lakat i slikam svoju
šaku oko njenog vrata. Pazim da u kadar ne uđe ništa iznad njenih
usana i ispod ključne kosti. Ali uhvaćeni trenutak je savršen zbog
njenih rastvorenih usana i rumene kože. Svako ko želi da vidi,
shvatiće da je... pa da se tuca na ovoj fotografiji.
Pošto sam dobio šta sam hteo, spuštam aparat i zaranjam lice u
njenu mirisnu kosu. Stavljam joj šaku na sise i tucam je nekoliko
tihih, usplamtelih trenutaka. Zatim ga nerado izvlačim kako bih
navukao kondom i doveo oboje do vrhunca.
Tonem u san, i dalje u njoj, s rukama oko nje, a moj aparat i njen
dnevnik zajedno leže jedno pored drugog. Disanje joj postaje tiše,
ravnomernije.
Oblaci se razilaze i sunčeva svetlost probija se kroz prozor, trgavši
me. Prva misao mi je kako ne mogu da dočekam da je ponovo
uzmem. A naredna je da sam budaletina koja svuda gura kitu bez
kondoma. Ali brzo se smirujem jer me istina pogađa u grudi kao
džak pun cigala.
Dan je bio savršen. Proveo sam ga s ćerkom, pa onda s devojkom
na koju sam dugo čekao. Jebeno savršeno.
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE

halston
Čim sam izašla iz lifta na šestom spratu osvetljenom žutim sijalicama
i videla kako me Fin čeka na vratima stana, zaboravila sam da me
celog dana žuljaju nove cipele s visokim potpeticama. Kao i da me
ramena bole od trosatnog seminara o kvalitativnoj analizi.
Prati me pogledom zelenih očiju punih obožavanja. Na sebi ima
pantalone, košulju i kravatu jer je obukao odelo za sastanak s
mogućim klijentom. Jutros sam gledala kako se brije, ali sad mu
zlatne dlačice izbijaju na bradi. Ostajem bez teksta. Spavala sam
ovde svake noći od petka i svaki put je sve bolje. Uzbudljivije, jer
znam za šta je sposoban. Te šake. Ta usta. To prevazilazi dodire i
milovanja. Kolena mogu da mi zaklecaju samo od njegovih reči.
„Mmm“, mrmlja dok prilazim. „Svuci se.“
„U hodniku?“, pitam.
„Da li bi to učinila?“
Spuštam bradu, ali ne skrećem pogled od njegovog. Da li je
ozbiljan? Rekla bih da jeste pošto ćuti. Izgleda da misli kako ću
uraditi ono što kaže. Gledam niz hodnik iako smo sami. Možda i bih.
Izgleda da mu već verujem. Ne mislim da bi me povredio. Za razliku
od drugih muškaraca u mom životu, Fin se ne pretvara da zna šta je
najbolje za mene. Zbog toga mu verujem gotovo više nego njima.
„Bih“, odgovaram.
Izvija obrvu, zadovoljnog izraza. „Dobra devojčica. Neću te terati. Ne
noćas.“
Lakne mi, ali samo malo. Zanima me kakav bi mu izraz lica bio kad
bih se svukla za njega ovde, gde njegove komšije mogu da me vide.
Mada nisam dovoljno smela da pokažem takvu inicijativu. „Lepo
izgledaš u tom odelu. Deluješ kao da ti je nelagodno... ali ipak lepo.“
„Ranije sam ih nosio svakog dana. Voleo bih da mogu reći kako je
ovo prvi put da sam obukao jedno otkako sam dao otkaz na poslu od
devet do pet, ali nije.“
Fin provodi ceo dan za kompjuterom, namešta kravatu, odlazi u
zajedničku prostoriju, ruča u kancelariji?! Ne mogu to da zamislim.
On mora da bude oslobođen iz kaveza. Odjednom mi je jasno koliko
ga dobro – i koliko malo – poznajem. „Šta si radio pre ovoga?“
„Volstrit.“
Prasnem u smeh, ali on ostaje ozbiljan. Ne šali se. Pomenuo je
poslovne studije, ali Volstrit je sasvim druga liga. „Ozbiljno?“
„Nije mi se dopadalo.“
„Nikad to ne bih rekla.“
„Morao sam to da radim zbog svog deteta.“ Malodušno sleže
ramenima. „U svakom slučaju, mislio sam da kao umetnik nikad
neću morati nikome da polažem račune, ali prvi utisak je važan. Kad
nosim odelo, klijenti me više doživljavaju kao poslovnog čoveka
nego kao sanjara.“
Osmehujem se. „Sanjar, a?“
„Trebalo bi da to znaš o meni“, kaže ozbiljno. „Ono što se desilo s
Kendrom i Sejdi – bilo je teško, ali i dalje sam romantičan. Čak mi je
drago što se to dogodilo ako me je dovelo do tebe.“
Fin govori s lakoćom, kao da to nije važna izjava o našem odnosu.
Zahvalan je na propalom braku, pustošećoj avanturi i slomljenom
srcu... zbog mene? Zbog devojke koju poznaje dve nedelje? Ne
sumnjam u svoja osećanja prema njemu, ali to su velika očekivanja
od mene.
„Kendra me je uvek zezala što sam toliki idealista“, nastavlja. „Ona
stoji s obe noge na zemlji.“ Gleda niz hodnik, tačnije prema stanu
6B. Da li je to navika? Pogledao je tamo i kad sam prvi put došla u
njegov stan kao i jutros dok smo odlazili. „A mislim da se Sejdi nije
dopadala ta moja osobina.“
Zbog tog priznanja želim da ga zagrlim. Meni se ta njegova osobina
dopada. Iako to nosi izvesni pritisak, opojno je biti u centru Finove
pažnje. „Pa, meni se sviđa“, kažem. „To je nedostajalo u mom
odnosu s Ričom...“ Zastajem. Tačno je da je Fin pomenuo bivše, ali
one su mnogo dalje u prošlosti u odnosu na moju vezu. Ne želim da
pomisli kako i dalje osećam nešto prema Riču. „Je l’ u redu da
pričam o njemu?“
„Pod uslovom da znaš kako hvatam beleške.“
Osmehujem se i dodirujem mu kravatu, diveći se kako svetlost boje
maslaca pretvara srebro u zlato. „Ja sam pritajena romantičarka,
Fine. To je moja mračna tajna. Jeste, moji dnevnici su erotski, ali
zapravo govore o ljubavi.“
„Znam.“
„Hoću da kažem kako mi se sviđa što si tako strastven i kreativan.“
Vučem mu kravatu. „Ali ni ovo mi ne smeta.“
„Ma nemoj?“ Široko se osmehuje. „Ložiš se na odela? Meni deluju
kao oklop pred bitku.“
Na poslu sam svakog dana okružena muškarcima u odelima, ali
nijedan od njih ne izgleda kao Fin sad. On drži uzde u rukama i,
začudo, to mi ne smeta. Borila sam se da preuzmem vlast od Riča i
oca, ali gotovo spremno je prepuštam Finu. A odelo? Ono samo
naglašava njegovu kontrolu. Ono oličava njegovu vlast nada mnom.
„Čak i sad?“, pitam, zatreptavši.
Prebacuje mi ruku oko struka i naginje se da me poljubi.
„Čekaj.“ Guram mu grudi. „Danas nisi nikome lizao dupe, je l’ da?“
Prasne u smeh. „Samo tebi. Dok si spavala. Mislila si da je to vlažan
san, zar ne?“
Vrpoljim se u njegovom zagrljaju. Još nisam spremna da priznam
kako sam uživala u onome što je radio pod tušem pre nekoliko dana.
Nije reč samo o nadražaju dok me je lizao tamo već o saznanju da je
ono što je radio potpuno nastrano. Prljavo. Zabranjeno. Verovatno i
nezakonito u nekim državama. A takođe... mislim da me je to na
kraju dovelo do orgazma. Ne mogu da zamislim da neko koga
poznajem to uradi ili uopšte poželi da učini. Osim Fina.
Puštam da me poljubi.
Kao da bih mogla da odbijem.
Topim se od njegovih poljubaca i on to zna. Poslednjih nekoliko dana
sam odlazila na posao razmišljajući o njegovom jeziku u ustima, o
njegovima šakama koje me grabe i o njegovoj kiti koja neprestano
poskakuje. Dva dana zaredom sam zaključavala kancelariju i
spuštala venecijanere kako bih masturbirala.
To me podseća na nešto.
„Nećeš objaviti fotografiju koju sam ti poslala, zar ne?“, našalim se
čim se odvoji da udahne.
On samo prostenje i privuče me bliže da osetim kako mu se ukrutio.
„Znači li to da ti se dopala?“
„A zašto misliš da sam te gotovo zaskočio s vrata?“, uzvraća. „Zašto
misliš da sam ti odgovorio samo besmislicama i emotikonima?“
Smeškam se i puštam da me uvuče u stan. Fotografija nije bila ništa
naročito – krupni plan mojih napućenih usana dok mu šaljem
poljubac – ali ne liči na mene da šaljem fotografije ukoliko ih ne traži.
„Verovatno bi trebalo tebi da zahvalim zbog gospođe koja mi je
danas dala posao.“ Spušta moju torbu, pa mi skida šal i kaput. „Zbog
tvoje fotke mi se digao za vreme razgovora.“
Pokrivam usta dlanom. „Stvarno?“
„Da, Hals. Ne možeš mi slati takve stvari bez upozorenja. Tvoje
sočne ružičaste usne kad znam gde su sve bile na mom telu. Oči
samo što mi nisu izletele iz glave.“
Nehotice se zakikoćem zbog njegovog gorljivog izraza. „Izvini.
Stvarno.“ Izuvam cipele s visokim potpeticama. Kakvo olakšanje!
„Neću ti ponovo slati ništa slično.“
Odmerava me. „Skidaj se. Odmah.“
„Ali ti si obučen.“
Otkopčava gornje dugme. „Onda ćemo se oboje skinuti. Kako je bilo
na poslu?“
Uzdišem i pratim ga u dnevnu sobu. Bacam se na kauč, a on
pregleda poštu. „Bez veze.“
„Zašto?“
„Samo jedan od onih dana kad nešto iskrsne svaki put kad ugrabim
slobodan trenutak.“
Okreće jednu kovertu, pa je baca na stočić. „Jesi li ručala?“
„Beni mi je kupila nešto, ali iskreno govoreći, nisam bila sigurna šta
je. Verovatno i dalje stoji na mom radnom stolu iza hrpe papira.“
Preterujem. Sve što radim je mahom u digitalnom obliku, a hrana me
u poslednje vreme ne zanima mnogo. Borim se protiv naleta
mučnine. S obzirom na to kako odvikavanje od antidepresiva ume da
bude teško, može se reći da sam dobro prošla sa samo nekoliko
glavobolja i nemirnim stomakom da mu kažem. Nema potrebe da
sekiram Fina i to preskačem. „A da sve bude još gore, Rič i ja ne
možemo da se izbegavamo, pa me je nervirao u mojoj kancelariji.“
Fin podiže pogled. „Molim?“
„Šta?“
„Zašto je Rič bio u tvojoj kancelariji?“
Malo se ispravljam. „Radi tamo. Za mog oca. Znaš to.“
„Ne znam.“ Spušta ostatak pošte na stočić. „Rekla si mi da je tvoj
otac osnovao agenciju i da te je upoznao s Ričom. To je sve.“
„Pa dobro.“ U pravu je. Ta tema nije iskrsla. Nisam je namerno
zaobišla, ali... možda sam podsvesno htela da se zaštitim. Jesam
izbegavala da govorim o Ričovom poslu. „On radi na mom spratu, ali
kancelarija mu je skroz...“
„Halston.“
Podvijam noge ispod sebe. „Izgleda da je trebalo da ti kažem.“
Fin seda na stočić ispred mene. „Gnjavi li te?“
„Samo zbog posla. Uglavnom zbog posla.“ Dosad sam uspešno
izbegavala da se nađem u istoj prostoriji s Ričom i ocem otkako sam
odlučila da se pretvaram kako smo i dalje zajedno. Međutim, Rič i
dalje gura glavu u pesak kad je reč o raskidu i pravi se da je sve u
redu među nama, čak i kad smo sami. Povremeno me čak iznenadi
slatkim komplimentom ili gestom. „Imamo zajedničke projekte,
znaš?“
„Ne znam. Ispričaj mi.“
Odjednom me maljice na potiljku zasvrbe. Podižem kosu u punđu.
„On je menadžer za kupce. Veza između klijenta i agencijskog tima.
Ponekad moramo da sarađujemo.“
Nalakćuje se na kolena. „Mislio sam da bi pomenula da viđaš bivšeg
dečka svakog dana. Postoji li razlog što to nisi uradila? Da li i dalje
gajiš osećanja prema njemu?“
Prestajem da se zabavljam s kosom, zapanjena njegovom
otvorenošću. „Ne, nemam romantična osećanja.“
„A druga osećanja? Ljudi traže razne stvari u vezama i ako ti je on
pružao nešto što ja ne radim...“
„Ne“, prekidam ga. „Nije reč o tome. Uopšte.“ Znajući koliko je Fin
osetljiv na prevaru, trebalo je da budem otvorenija. Ne mogu da ga
krivim što je malo paranoičan s obzirom na njegovu prošlost. „Nisam
zbog toga prećutala. Ako jesam, to je iz drugog razloga.“ Fin ceni
iskrenost. Neće se ljutiti ako mu kažem istinu. Mislim da je tako.
Gledam u šake. „Mislim da sam se malo pribojavala da ćeš se
raspitivati za Ričov posao ako ti kažem da zajedno radimo. A Rič...
on ima mnogo uticaja.“
„Šta to znači?“, pita Fin.
„On može da uvodi promene i odlučuje o mnogo toga, uključujući
kreativne stvari. U nekim slučajevima, unajmljuje ili preporučuje ljude
za poslove. Recimo, fotografe za štampane ili digitalne kampanje.“
On se ispravlja. „O!“
„Mogla sam da mu dam tvoju vizitkartu kad smo se upoznali. Ili bilo
kad posle toga. Ali nisam. To mi je delovalo čudno.“
„Nije ti se dopao moj portfolio. Zašto bi me preporučila?“
Zinem. „Nisam tako mislila.“
„Ali to je istina, Halston. Natuknula si kako su moji raniji radovi
dosadni.“
„Nisu dosadni.“ Gledam ga u oči kako bi znao da govorim istinu.
„Rekla sam da im nešto nedostaje, ali one fotografije na kojima sam
ja? One su potpune i uobličene, Fine. Ne nedostaje im ništa. Da sam
mu pokazala tvoje radove, verovatno bi te unajmio, ali...“
„Shvatam“, kaže pošto ne nastavljam.
„Sebično je. Želim te samo za sebe. Ako te Rič unajmi, to će
promeniti sve. Kad si me prvi put fotografisao – to se nikad ne bi
desilo da si radio za mog dečka.“
„Razumem.“ Prolazi prstima kroz kosu, koja ostaje uspravna kao
slama. „Mislim, jebote! Samo nisam imao pojma da si ga ijednom
videla posle onog telefonskog razgovora. Trebaće mi neko vreme da
se naviknem na to. Zar nije bilo čudno?“
„Veoma.“ Izgleda zabrinuto, tako da dodajem: „Mogu da izađem na
kraj s tim. Neverovatno je koliko malo osećam prema nekome s kim
sam provela dve godine. Zato što je s tobom... sasvim suprotno. Da
sutra odeš iz mog života, bila bih...“ Gutam knedlu. „Ne bih čak išla
na posao. Ostala bih u krevetu nedelju dana. Ja bih...“ O bože! To je
istina i zbog toga osećam mučninu. Posle samo dve nedelje sam
preduboko zagazila. Ali zar to nije trebalo da predvidim? Fin mi je na
početku rekao da je možda opsednut, a s obzirom na to da sam se
ranije grčevito držala za sve što mi pruža utehu, njegovo priznanje
dalo mi je opravdanje da i sama postanem opsednuta. A sada, pošto
se danonoćno krešemo, kako da ne dospemo ovde gde jesmo,
utonuli jedno u drugo kao da smo živi pesak? „Srce bi mi se slomilo.“
Fin stavlja šake preko mojih. „Ne idem nikuda. I nisam ljut. Ali jesam
malo, ne znam ni sam, ljubomoran. Rekao sam ti da imam probleme
s tim sranjima.“
Dlanovi mi se znoje. Postoji još nešto što mu nisam rekla – moj otac
i dalje misli da smo Rič i ja zajedno. To nije istina i nema nikakvog
uticaja na moj odnos s Finom. Kad se praznici završe i otac se
ponovo uravnoteži, i ta obmana će prestati. Znam da bi Fin pogrešno
shvatio kad bih mu sada rekla. Možda ako to kasnije iskrsne. „Rekao
si mi za preljubu, ali pomozi mi da shvatim problem“, kažem. „Zašto
toliko brineš ako si ti varao ženu? Ako izuzmemo ono što je
očigledno.“
Trlja bradu. Grebanje njegovih prstiju po bradici podseća me na to
kako mi te oštre dlačice nekad grebuckaju obraz. Da ne vodimo
ozbiljan razgovor, prekinula bih ga poljupcem. „Ne radi se o fizičkoj
prevari samoj po sebi. Avantura je trajala samo jedan mesec. Počela
je kad sam se pre godinu dana preselio ovamo. Bila mi je
komšinica.“
Komšinica. Zbog toga uvek pogleda niz hodnik kad otvori vrata.
„6B?“, pitam.
Klima glavom. „Bio sam u lošem stanju. Gušio sam se, pa sam
iznajmio stan u gradu i postavio Kendri nepošten uslov: preseli se sa
mnom ili smo završili. A Sejdi je bila nesrećna. Ipak, umeo sam da je
nasmejem, izmamim joj osmeh ili nateram da načas spusti gard.
Izabrao sam nju umesto Kendre. Obećao sam joj svašta. Pružio sam
joj sve što sam mogao za kratko vreme jer sam želeo da je osvojim.“
Razdrešuje kravatu. Samo upijam njegove reči. Nije mi lako što
čujem da je nekoj drugoj nedavno ponudio svoju ljubav, ali verujem
da mi nije ni upola teško koliko njemu da to prizna. Nastavljam da
slušam. „Zapravo sam upoznao Sejdi na faksu i ostavila je utisak na
mene. Zato sam mislio da se sudbina umešala kad sam se preselio
u stan preko puta njenog. Zbog toga sam se upustio u tu vezu bez
ustezanja. Mislio sam da je sudbina na mojoj strani i mogao sam na
nju da svalim svu krivicu, uključujući to što sam povredio Kendru.“
Znala sam da Fin veruje u sudbinu, pogotovo otkako je rekao kako
su se ranije patnje isplatile pošto su ga dovele do mene, ali on svim
srcem tako misli. Obuzet je time. Mnogo mu znači što je pronašao
moj dnevnik, a onda i mene. Drago mi je. I ja mislim da nije reč samo
o slučajnosti. „Šta se desilo?“, pitam.
„Na kraju je Sejdi izabrala muža umesto mene. Bolelo je. Mogao bih
da podnesem da je ostala s njim iz obaveze, ali istina je da ga je
želela.“
Fin misli da nije bio dovoljno dobar za nju. Možda je to zato što
nisam učestvovala u onome što se dogodilo, ali nagonski znam da
nije tako. Bez obzira na razlog zbog koga je Sejdi izabrala muža, to
nije imalo nikakve veze s tim da Fin nije bio dovoljno dobar. „Neću
izabrati Riča umesto tebe“, govorim polako. „Time što sam ostavila
Riča, izabrala sam sebe. On... taj život... nije bio dobar za mene.“
„To sad kažeš, ali prilike se menjaju. Nisam izabrao Kendru zato što
sam je voleo. Uradio sam to zbog Marise, da bih se osećao dobro u
svojoj koži, da bih udovoljio Kendrinoj porodici. Nije uvek reč o
ljubavi.“
„Ne mislim tako. Ljubav stoji iza svih odluka koje si doneo, ako ne
prema Kendri, onda prema tvom detetu koje se tada još nije rodilo.“
„Prilike su bile zamršene, baš kao i tvoje.“
Rič mi je pružao stvari koje sam mislila da želim – sigurnost, ljubav i,
na neki način, razumevanje. Iako je najviše voleo da budem
ukalupljena i primetio me je zbog mog oca, nije bio loš prema meni.
Kad sam ga upoznala, mogao je da bira devojke, ali ipak je izabrao
mene iako sam bila deblja i lečila se zbog depresije.
„Je li ona – Sejdi – ikad rekla da će ostaviti muža zbog tebe?“
„Nije sve do kraja. Pretpostavio sam da će se desiti mnogo toga što
nije. Trudim se da to ne ponovim s tobom, ali mi ne uspeva baš
najbolje.“
Koliko vidim, nije još ništa zadržao za sebe i ne želim da to počne da
radi. „Poverila sam ti mnogo toga, Fine. Svoje telo, svoje reči, svoje
tajne. Mogao bi me da povrediš zbog svega što znaš.“
„Ne bih to učinio“, odgovara. „I volim ovo što stvaramo. Ne bih to
uništio.“
Ovo što stvaramo. Fin me je uslikao usred seksa u subotu i objavio
fotografiju. Uzbudim se kad god je vidim. Sve fotografije su prelepe i
nijedna nije eksplicitna. Njegova šaka oko mog vrata upravo je
takva, a erotična je zato što mu je dodir nežan iako je snaga
očigledna. Još je erotičnije zbog rečenice iz mog dnevnika kao
zaglavlja. Samo nas dvoje znamo istinu koja se krije iza toga.
Pošto je to pomenuo, želim ponovo da vidim fotografiju. Je li neko
komentarisao ili lajkovao otkako sam jutros gledala?
Dok sam svakog dana vozom išla na posao, Fin je objavio devet
naših fotografija, uključujući današnju.
Ukupno ima četiri stotine sedamnaest pratilaca. Fin je veoma
pedantan kad je reč o osvetljenju i uvek koristi iste filtere kako bi
svaka fotografija izgledala izbledelo, sivkasto, što naglašava detalje.
Pratim koliko svaka fotka ima lajkova. Moji prsti uronjeni u kafu?
Pedeset devet. Kako ližem kafu s njih ? Sto deset – naša
najpopularnija fotografija sve do današnje koja ima sto sedamnaest.
Na njoj su mi šake raširene preko nagih kolena, a palčevima
pritiskam kožu s unutrašnje strane butina. To nam čak nije najbolja,
ali sa svakom dobijamo sve veću publiku. Kao i sve više lajkova i
obožavalaca.
Kao i komentara.
Jebeno uzbudljivooo
Odakle je ovaj citat?
Seksi nalog
Nema sisa???
Ova je nastrana, sviđa mi se.
Ima ih još, mahom su to ljudi koji taguju druge. Od prva dva
komentara u stomaku osećam treperenje.
„Kad smo kod toga, imam nešto da ti pokažem“, kaže Fin, ponovo mi
privukavši pažnju. Vadi telefon iz pantalona. „Pre nekoliko sati jedan
veliki nalog je podelio našu poslednju fotku.“
Srce mi preskače. Pokušavam da vidim dok traži aplikaciju.
„Stvarno?“
„Da.“ Nalazi nalog i dodaje mi telefon. „Pogledaj.“
Uzimam telefon, pa zinem kad vidim koliko ima lajkova.
Hiljadu dvesta pedeset.
Jebote!
Sad već pedeset jedan.
Pedeset dva.
Pokrivam usta dlanom. I moje reči su tamo, svi mogu da ih pročitaju.
Ima više od trideset komentara. „Kad se to desilo?“
„Pre nekoliko sati. To je nalog koji promoviše nepoznate umetnike.
Fotografe, pisce, slikare. Ali zaista dobro, progresivno radi. Preko
njega sam dobio gomilu novih pratilaca.“
„Kako nas je pronašao?“
„Neko ga je tagovao u komentaru na našoj fotografiji. Malo sam
istraživao. Takvi nalozi imaju mnogo pratilaca zato što samo ponovo
objavljuju tuđe fotografije. To su prave galerije.“
„Jesi li pročitao komentare?“
„Jesam.“ Kolenima obuhvata moja i skuplja mi noge. „Svi su dobri.
Stvarno dobri, Hals. Sve je to zbog tebe. Tvojih reči.“
Osmehujem se od uva do uva, ali jače je od mene. Ljudi gledaju
njegovu fotografiju. Moje zaglavlje. Moje telo. „To je zbog nas“,
kažem.
„Zbog tebe.“ Povlači dlanove uz moje butine. „Zbog tebe, zato što si
prosto neverovatna.“
Gledam poslednjih nekoliko fotografija objavljenih na nalogu.
„Nijedna od ovih nema hiljadu lajkova“, primećujem.
„Naša jeste najerotičnija u toj grupi. A možda i na celom nalogu.“
Podvlači mi prst ispod haljine. „A možda i svih vremena.“
Gledam ga. Pre nekoliko nedelja bih pre spalila dnevnike nego što
bih pustila nekoga blizu njih. A samo zato što sam smršala ne znači
da nisam nesigurna kad je reč o mom telu. Ova fotografija je potvrda
da možda nešto radim kako treba. Još ljudi osim Fina i mene oseća
sponu s onim što sam napisala. Oni me kapiraju. Fin je to uradio za
mene. Ovo je naš projekat, ali on mi je ulio samopouzdanje. On želi
da me usreći i jesam srećna – bez lekova. „Volim... ovo.“ Zagrcnem
se rečju ovo i nakašljavam da sakrijem grešku. Umalo nisam rekla
te. Zamalo. Iz navike. Ne mislim to. Osećam ljubav, ne prema Finu,
prerano je, ali osećam je. Kad sam pristala na ovo s Finom, nisam
očekivala da će bilo koga zaista zanimati šta imam da kažem. Ne
ovako.
„I ja ovo volim“, odgovara. „I volim što mogu da ti ulepšam dan.“
Spuštam pogled na njegove usne, najprimamljivije na svetu, gotovo
sam sigurna u to. „Zapravo je veče.“
„Zapravo imaš previše odeće na sebi.“ Naginje se da me poljubi.
Topim se od njegovih toplih usana. Ne odvajajući ih od mene, ustaje
i spušta mi šake pored bokova. Zabacujem glavu kako bih dočekala
njegove poljupce.
Zavlači mi ruku ispod haljine i zastaje. „Halston?“
„Mmm?“
„Je li ovo ono što mislim da jeste?“
Podižem haljinu da mu pokažem crne samodržeće čarape. „Kao što
si tražio.“
Trepće dok ih gleda. „Nisi ih nosila kad si jutros otišla.“
„Kupila sam ih za vreme pauze za ručak. Samo za tebe.“
On prostenje, prelazeći prstima po čipkastom rubu. To je sve što je
potrebno. Nogom gura stočić u stranu, podiže mi haljinu do kukova i
spušta se na kolena. Naslanjam glavu na naslon kauča, a on gura
lice između mojih butina. Zavlačim šaku u njegovu gustu kosu boje
meda. Svilenkasta je pod prstima.
Steže šake ispod moje guze i još više me podiže prema svojim
ustima. Naslanjam se na jastuke, pa ciknem kad gurne jezik u mene.
„Zamisli da nas neko ovako fotografiše“, kažem.
On se ispravlja, blistavih usana. Hvata me za kukove i vuče niz kauč,
oblizujući se kao da sam obrok koji je ulovio, ubio i sad odbija da ga
se odrekne. Naslanja me na rukonaslon, otkopčava šlic i vadi kitu
iako nije otkopčao kaiš. Uzima ud u šaku i prelazi njime po mojoj
ovlaženoj pici. „Jebeni kondom!“, promrsi. „Kakva gnjavaža!“
„Zaboravi ga. Pijem pilule. Video si kako ih uzimam poslednjih
nekoliko dana.“
Nabira obrve, pa spušta pogled između nas dok mi zadirkuje ulaz.
„Jesi li vlažna, Hals? Izgledaš lepo i vlažno.“
Oštro udahnem. „Uglavnom od tvojih usta.“
Klizi u mene, a ja tonem u kauč. U njega. Raspamećujem se jer me
sa svakim prodorom sve jače vuče prema sebi. „Nemoj da svršiš“,
kaže.
Podižem glavu da ga pogledam. Zlatan je i seksi, ali oči mu sijaju
primesom tame. Telo mi se zagreva pri samom pogledu na njega.
„Zašto?“
„Ne znam. Sviđa mi se ideja da te držim na ivici dok svršavam. Da
umireš od želje da te ponovo uzmem.“
Gledam tavanicu. Nemoj da svršiš. Ne misli o Finu koji se igra sa
mnom da bi me kasnije ponovo kresnuo. Uzbuđuje me pokoravanje
njegovim zahtevima, suprotnost od onoga što mi je potrebno.
Zatvaram oči dok me uzima, terajući se da potisnem orgazam. Fin
možda vidi osujećenost na mom licu jer me ne muči dugo. Izvlači se
iz mene i pušta me natrag na kauč. Otvaram oči taman na vreme da
vidim kako povlači šaku gore-dole, pa svršava po jastuku.
I dalje mi ne veruje. Zabrinula bih se da ne znam njegovu priču, ali
reč je o njemu, a ne o meni.
Spušta pogled na mene. Grudi mu se nadimaju. „Umalo nisam svršio
po tebi.“
Bridenje između nogu, osetljivo i otečeno, pojačava se zbog
njegovog priznanja. „Zašto nisi?“
„Ja...“ Krivi glavu dok me posmatra. Mislim da nije očekivao to
pitanje. „Drugi put.“
Trebalo bi da se pobunim. Ne mogu da zamislim da mi ijedan drugi
muškarac kaže da će svršiti po meni i da se izvuče s tim. Međutim,
bespomoćna sam pred Finovim zapovestima kao njegov model,
njegova devojka, njegova lutka. Možda je to zato što sam navikla da
budem pod vlašću drugih. Ali s Finom želim da bude tako.
Spušta mi haljinu, pa vraća kitu u pantalone. Na njima je mokra mrlja
od moje pice. Ionako sam bila blizu orgazma, a sad samo što ne
stenjem od žudnje.
Pruža mi ruku kako bi me povukao na noge. „Šta misliš o tome da
malo pokažeš noge?“
Spuštam pogled niz telo. Iako mi nije objasnio, znam da misli na
fotoaparat. Vraćam pogled na njega, na njegove uflekane pantalone.
„Znaš, ne moram uvek da budem ja. Mogla bih da napišem nešto za
tebe.“
„Niko ne bi želeo da me gleda.“
Osmehujem se i vučem ga za košulju. „Grešiš. Neke žene vole
muškarce u odelu.“
„Jesi li ti jedna od njih?“
Podižem glavu pa je spuštam. „Trenutno jesam.“
„Volim da budem iza objektiva.“
„Samo sad?“ Razdrešujem mu kravatu. „Već imam ideju. Samo mi
pokaži šta da radim.“
Stoji visok i snažan preda mnom dok ga otkopčavam. „Nisam
profesor.“
„Čak ni za mene?“
Gleda me niz nos. „Ako mi dozvoliš da ti slikam noge, onda imamo
dogovor.“
Skidam mu kravatu. „Dogovoreno.“
Vodi me u studio i raspakuje torbu dok provlačim svilenu tkaninu
između prstiju. To je samo kravata, ali može se upotrebiti na mnogo
načina.
„Dođi ovamo“, kaže.
Stavljam kravatu oko vrata i prihvatam aparat koji mi pruža. Teži je i
hladniji nego što sam očekivala i držim ga obema rukama dok ga
proučavam. „Jasno mi je zašto ti se sviđa. Robustan je.
Profesionalan.“
„Jeste. I skup.“ Osmehuje se, ali dodaje kroz zube: „Nemoj da ga
ispustiš.“
Smejem se. „Nikad.“
„Moraš da ga držiš mirno.“ Staje iza mene i rastavlja mi stopala kako
bi bila u ravni s ramenima. „Lakše je reći nego učiniti, ali ravnoteža
pomaže.“
„Treba li da gledam kroz objektiv?“
„Ne, koristićemo ekran.“ Otpozadi šakom obuhvata moju i podiže mi
aparat do lica. „Neka ekran bude potpuno ispunjen onim što slikaš.“
„Tobom.“
„Da.“ Ton mu je ozbiljan, autoritativan. „Stavi prst na okidač, ali
nemoj da ga pritisneš.“
Poslušam ga i on stavi kažiprst preko mog.
„Ako pritisneš do polovine“, nastavlja, pokazujući mi, „fokusiraćeš.
Znaš li šta hoćeš da radim?“
„Znam. Uzmi kravatu.“
Kravata mi klizi preko grudi dok je uzima. Ježim se. „Da li si
spremna?“, šapne mi na uvo.
Još više se ježim. Stresam se i klimam glavom.
„Malo se treseš“, primećuje. „To je normalno, pogotovo kad držiš
opremu koja je samo upola manja od tebe.“ Stavlja mi dlan na
stomak i širi prste. „Pre nego što škljocneš, udahni duboko i zadrži
dah. Koristiće ti.“
Dodir mu je sedamdeset pet odsto umirujući, a dvadeset pet
uzbuđujući. „Bolji si profesor nego što misliš“, kažem zato što je to
istina, ali i zato što se nadam da ću ga namamiti na novu rundu.
Nisam zaboravila ono što je rekao o igranju uloga.
„Videćemo, zar ne?“ Staje ispred aparata. „Gde me želiš?“
Grickam unutrašnju stranu obraza dok ga gledam. Pošto mu se lice
neće videti, potrebni su mi detalji. „Podvrni rukave.“
Otkopčava manžetne, pa zavrće rukave, ne skidajući pogled s mene.
„Dalje?“
„Obmotaj oba kraja oko šaka.“ Okvir fotografije su džep na košulji i
kopča na kaišu. Obavija pesnice oko kravate kao da će mi njome
vezati oči ili sputati članke, pa je zateže. Jasno se vidi koliko su mu
podlaktice snažne. Bronzane su, ispupčenih vena, kao što sam i
znala da će biti. Vodim računa da uđu u kadar. Nežno stiskam okidač
da fokusiram i škljocam. Pravim još nekoliko fotki za svaki slučaj, pa
spuštam aparat. „Gotovo.“
On se smeška, uzima aparat i gleda šta sam uradila. „Samo je jedna
mutna. Dobro obavljeno.“
Ispravljam se zbog njegove pohvale. „Hvala.“
„Na tebe je red.“ Menjamo mesta. „Pokaži mi sve i ništa, Hals.“
Stojeći ispred njega, podižem rub haljine, držeći obe šake na sredini
kako bih sakrila bilo šta škakljivo. Zaustavljam se kad otkrijem vrh
čarapa.
„Prihvataš uputstva bolje nego što ih ja izdajem“, promrmlja Fin.
Čuči ispred mene, samo nekoliko centimetara od moje pice, od
tupog bridenja koje je obećao da će zadovoljiti.
Srce mi bije u stomaku. Bilo je zabavno pre nekoliko trenutaka, ali
sad se prisećam da me je Fin ostavio uzbuđenu. Odjednom mi ništa
nije važnije od oslobađanja. „Fine?“
„Znam, samo još nekoliko“, odgovara iza aparata. „Dolazim.“
„Ali ne i ja.“*
Sklanja aparat i otkriva zajedljiv osmejak. „Idem da ih aploudujem.
Sačekaj me u spavaćoj sobi.“
Pućim se. „Aplouduj prvo mene. Njih uradi kasnije.“
Smeje se, pa me hvata za ramena i okreće prema vratima.
„Paranoičan sam u vezi s ovim stvarima. Mrzeo bih kad bih izgubio
tvoje remek-delo.“ Pljeska me po guzi. „Idi i svuci sve. Osim čarapa.
Njih ostavi.“
Prenaglašeno uzdišem kako bi video koliko sam nestrpljiva i odlazim
u spavaću sobu. Dok pružam ruku pozadi da otkopčam rajsferšlus,
ugledam svoj odraz u velikom ogledalu. Stajem ispred njega i
puštam da haljina padne. Okrećem se u stranu, samo u brusu,
čarapama i gaćicama. Izgubila sam samo trinaest kilograma, možda
još malo otkako sam ostala bez apetita, ali moje telo kao da pripada
nekom drugom. Nikad nisam izgledala bolje uprkos blagim strijama,
pojasu sala od lastiša donjeg veša i smanjenih grudi. Pitam se hoće
li se kilogrami vratiti kad sasvim prestanem da uzimam
antidepresive. Iako nisam sigurna da želim da vidim sebe ovako
ogoljenu, pomišljam da zamolim Fina da me slika nagu za slučaj da
mi se kilaža ponovo promeni.
Fin ispušta zvuk na vratima. „Drago mi je što nisam jedini koji je
uhvaćen kako pilji u tebe.“
Iz navike pokrivam stomak. Sva svetla su upaljena i on gleda pravo
u mene. „Samo sam... proveravala da li je sve tamo gde treba da
bude.“
Osmehuje se i prilazi mi. Zajedno gledamo moj odraz. „Verovatno ti
nisam dovoljno govorio koliko si neverovatno seksi.“ Sklanja mi šake
sa stomaka i odmerava od glave do pete. „Znaš to, zar ne?“
Skrećem pogled s njegovog lica na svoje telo. Nikad nisam bila
mnogo samouverena, čak ni sad. Znam da dobro izgledam, ali
nesigurnost ne može da nestane preko noći. „Valjda.“
„Potrebno mi je da znaš.“
Podižem glavu zbog žestine u njegovom glasu. „Neću se ponovo
ugojiti“, obećavam mu. „Fotografije...“
„Jebeš fotografije“, prekida me nežno. „Kendra je uvek brinula o
tome da ostane vitka. To je pokupila od majke. Previše su
razgovarale o tome – o najnovijim dijetama i vežbanjima, jesu li
izgubile kilogram ili ga dobile, kao da je reč o takmičenju.“
„Nisam takva“, objašnjavam. „I kad sam bila deblja, to mi nije
smetalo toliko da mi utiče na život.“
„Ne kažem da jesi, ali ne želim da se to ikad ispreči između nas. Kad
bi Kendra dobila par kilograma, postala bi depresivna i odbijala seks
zbog svog izgleda. A kad to jesmo radili, nije uživala jer je brinula
zbog osvetljenja, uglova i sličnih glupih sranja. Misliš li da mi je to
bilo zabavno?“
Slabašno se osmehujem. Zapravo uživam u njegovoj pridici o tome
kako bi trebalo da doživljavam svoje telo. „Nagađam da nije.“
„Radije bih video celulit nego se pitao da li brineš o tome šta mislim
o tvom izgledu. Izgledaš savršeno zato što izgledaš kao ti. Veruj mi
da samo o tome razmišljam kad mi se digne zato što si gola.“
Približava mi se kako bi potvrdio svoje reči. Ne govori hipotetički. „Po
glavi mi se ne vrti ništa drugo osim toga. Pa, bar u gornjoj glavi.“
Okrećem se prema njemu iako će svetlost otkriti jamice na gornjem
delu mojih butina u ogledalu. Zastrašujući sam se razotkrila pred
Finom, a on je i dalje tu. Ne postoje reči kojima mogu da mu
zahvalim zbog toga, ali pokušavam. „Znam da je prošlo veoma malo
vremena, ali osećam se kao da me poznaješ bolje od svih koje
poznajem.“
„Možda je tako“, slaže se. „A znam i da ima još. Mnogo više.
Nameravam da nastavim da ljuštim tvoje slojeve, Halston. Nećeš
pokušati da me sprečiš, zar ne?“
Znao me je i pre nego što smo se upoznali. Moje želje, moje
nesigurnosti, moje patnje. Mislim da sad ne bih mogla da ga sprečim
sve i da hoću.
 OSAMNAESTO POGLAVLJE

fin
Poslednjih nekoliko nedelja proletelo je u magnovenju bliceva,
uništenog donjeg veša i ispitivanja duše, ali dve noći razdvojenosti
od Halston deluju kao nepojmljiva večnost. Ponovo gledam koliko je
sati na telefonu, uveren da sam sigurno pogrešio. Trebalo bi da sam
zahvalan što su me unajmili da pravim promotivne fotografije u
ruralnom pansionu u Vermontu. Dobro me plaćaju i smestili su me u
najbolju sobu. Ali pošto je Halston morala da ostane zbog posla,
zbog rastavljenosti sam se zapitao da li je novac vredan toga.
To je uznemirujuća misao. Budući da godinu dana imam povremene
posliće, plaćam alimentaciju i živim u najskupljem gradu na svetu,
moja ušteđevina se opasno smanjuje. Moram da radim, ali nijedna
potreba ne deluje mi važnije od toga da budem s Halston.
I ona se tako oseća. Čuo sam to jutros u njenom glasu, vedrina je
bila neuspela zamena za frustraciju izazvanu mojim odsustvom. A
pošto je dobro poznajem, brinem kako podnosi usamljenost.
Zbog toga sam joj spremio ljubavno pismo. Dok vlasnici pokušavaju
da navedu svoje kokoške i koze da sarađuju sa mnom, poslednji put
pregledam objavu pre nego što je podelim. Ne moram da joj kažem
da pogleda. Sada objavljujemo svakog dana. Svaka nova fotografija
donosi nove pratioce. Novi pratioci usrećuju Halston – kao i mene.
To je potvrda da nije potpuna ludost što sam odustao od sigurnog,
prosečnog života. Iako još nisam prodao nijednu fotografiju niti dobio
dobar angažman, više od hiljadu ljudi zaključilo je da su moje
fotografije vredne mesta na njihovim nalozima.
Ne čujem se s Halston do kraja dana. Pošto je godina na izmaku,
ona u poslednje vreme radi do kasno kako bi završila sve obaveze.
Nimalo mi se ne sviđa što i po mraku radi s omraženim bivšim
dečkom, ali ne pitam se ništa o tome.
U sedam uveče ulazim u stan i nalazim njene stvari u predsoblju.
Ispunjava me mir koji mi je nedostajao poslednja dva dana. Spuštam
torbe na pod i odlazim da je pronađem. „Halston?“
Ne odgovara, ali zatičem je kako gleda kroz prozor u mom studiju.
„Tako sam srećan što te vidim“, kažem, ulazeći. „Brinuo sam da ćeš
biti na poslu.“ Ona se ne okreće, pa ponavljam malo glasnije:
„Halston?“
Trgne se i brzo okrene prema meni. „O bože!“ Stavlja dlan preko
srca. „Nisam čula kad si ušao.“
„Očigledno. Jesi li dobro?“
„Na prozorskom okviru je stajala jedna ptica – vrabac, čini mi se. Ali
oni nisu noćne ptice. Nije li to čudno?“ Još jednom pogleda napolje,
pa se ponovo okreće prema meni. „Kako je bilo na putu?“
Teško je ne primetiti njene tamne podočnjake. Nismo se razdvajali
od prve noći koju je prespavala u mom krevetu. Malo je mršavija
nego što je bila kad smo se upoznali. „Užasno. Nedostajala si mi.“
„I ti si meni nedostajao.“ Glas joj je toliko bremenit osećanjima da me
nadvladava želja da je uzmem u naručje.
„Onda hajde da pokušamo još jednom“, predlažem. „Dođi ovamo i
pozdravi me kako dolikuje.“
Žurno prelazi prostoriju. Obavija mi ruke oko vrata, a ja je hvatam
oko struka i podižem. „Nemoj me ponovo ostaviti“, govori dok se
privija uz mene.
Voleo bih da stavim te reči u bocu koju ću nositi sa sobom. Sejdi to
nikad nije tražila od mene. A kad sam provodio previše vremena u
kancelariji, Kendra je koristila moje odsustvovanje iz kuće kao
oružje. Halston sam zaista nedostajao, a dokaz je ispred mene. „Šta
je bilo?“, pitam.
„Plaši me koliko mi je teško kad nisam s tobom.“
Trljam joj leđa. Mene ne plaši koliko me brine. Halston je prilično
dobrog raspoloženja otkako me je upoznala pre tri nedelje, ali
godišnjica smrti njene majke pala je na dan pre mog odlaska. Bilo joj
je važno da tad prestane da pije lekove kako bi sve osetila. A
pomenula je kako ne želi da to traje deset godina. Grlio sam je dok
je plakala i prisećala se. I slušao. Nisam joj rekao kako to možda nije
bio najbolji trenutak da prestane. Dovoljno puta mi je kazala da su
Rič i njen otac pokušavali da upravljaju njenim lečenjem.
„Jesi li pokušala da pišeš?“, pitam. „Zar to ne pomaže?“
„Počela sam. To je prvi put da sam pisala otkako smo se upoznali, ali
onda...“
„Šta?“
Okleva. „Glupo je.“
„Naravno da nije.“ Podvlačim joj ruku ispod kolena i nosim je do
malog kauča u uglu studija. Spuštam je na krilo. „Slobodno mi reci
ako sam uradio nešto.“
„Ne, nije to.“
Stiskam vilicu. Postoji samo još jedno objašnjenje. Nedavno je
priznala kako se Rič i dalje vrzma oko nje i pokušava da je navede
da se predomisli. Najgore u vezi s avanturom sa Sejdi jeste što mi
nije govorila o svom braku. Nikad nisam bio siguran u to šta je istina
zato što sam slušao samo njenu stranu priče. Možda ću morati da
porazgovaram s Ričom pre nego što prilike postanu još zapetljanije.
„Rič? Je l’ te gnjavio dok nisam bio tu?“
„Nije. Mislim, jeste, ali baš me briga za njega. Radi se o...“
Naginjem glavu kako bih je bolje video. „O čemu?“
Halston se igra s dugmetom na mojim grudima, a ja na trenutak
zaboravljam da sam hteo da skinem tu krutu košulju čim sam je
obukao. „Ona fotografija koju si juče objavio...“
U mislima se vraćam toj fotografiji. Napravili smo je pre nekoliko
dana. Ispustila je čašu u kuhinji kad je otišla da sipa vodu usred noći.
Zatekao sam je na kolenima kako čisti. „Iseći ćeš se“, rekao sam i
povukao je za nadlakticu. „Ostavi to. Pokupiću ujutru.“
Ugasio sam svetlo i osvetlio ju je gotovo pun Mesec. Njena kratka
crvena spavaćica bila je jedina boja u mraku. Počela je da se
izvinjava, ali prekinuo sam je kako bih otišao po aparat. Spustio sam
joj jednu bretelu, prebacio joj preko ramena kosu čupavu od
spavanja i uslikao je u mraku. Pošto juče nismo bili zajedno, objavio
sam je bez njene dozvole, ali lice joj je u senci. Nije mi rekla da je ne
podelim dok je gledala kako je obrađujem.
„Šta s njom?“, pitam.
„Jesi li video komentare?“
„Mislim da nisam. Šta su rekli?“
„Neko je napisao da je zaglavlje čudno.“
Ja sam igračka.
Dođi, navij me,
Igraj se sa mnom.
Glas joj prepukne. „Rekli su da je bolesno. Zar ljudi to misle?“
„Jedan čovek, a ne ljudi. I ne, ne misle tako. Koliko je drugih
komentara bilo?“
„Ne znam.“ Sleže ramenima. „Još četiri.“
„I?“
„Oni su bili pozitivni.“
„Dakle, samo jedan negativan. Očigledno je da te stvari nisu za nju.“
„Njega“, ispravlja me. „Pogledala sam njegov nalog. Zaključan je, ali
u opisu stoji biblijski citat.“
„To je samo jedan komentar u moru drugih, a napisao ga je neko ko
je slučajno nabasao na fotografiju.“ Ljubim joj slepoočnicu. „Ne
dozvoli da to utiče na tebe.“
Ona širi dlan na mojim grudima. „To me je samo nateralo da se
zamislim. Jesam čudna. Zašto ne mogu da zadržim te misli za sebe
kao normalna osoba? Zašto sam ih zapisala? Zašto bih želela da ih
ljudi čitaju?“
Gledam njeno lice, kako joj se linija nosa spušta do savršenog malog
vrha. Vernik koji u svemu vidi zaveru ili ne, obrušiću se na svakog
seronju koji je postidi. Te reči dopiru duboko iz nje. Ne mogu biti loše
zato što su iskrene. „Da je ijedno od nas normalno, ne bih te
upoznao“, kažem joj. „Ne bih se pomučio da te pronađem i...“,
zastajem zato što mi srce ubrzano lupa, „ne bih se zaljubio u tebe.“
Ona zatrepti i jedna suza joj sklizne s trepavica. Blistavi osmeh joj se
širi licem. „Molim?“
„Čula si me.“ Nehotice podražavam njen osmeh. „Ovo mi je bio
najlepši mesec u životu. Zaljubljujem se u tebe, Halston. Mislim da
sam se već zaljubio, ali ne želim da te zaplašim, pa smatraj ovo
upozorenjem – dešava se.“
„Dešava se i meni.“
„Shvatio sam.“
Ona prasne u smeh i brzo mi poljubi usne. „Zaljubljujem se u tebe.“
Oči joj blistaju, delom zbog suza, ali nadam se i zbog ovoga što sam
upravo priznao. Sudbina se konačno sažalila na mene. Spustila mi je
Halstonine najličnije misli i osećanja pred noge i rekla: Ovo je za
tebe, sirota budalo. Eto ti, sad me ostavi na miru. Tad sam znao da
mi je ovo potrebno u životu. Čim je Rič izašao iz priče, nije bilo
razloga da je ne zavolim.
„Šta je s mojom današnjom objavom?“ Prelazim joj palcem po
obrazu. „Nije bila za njih nego za tebe.“
„Nisam je videla. Pošto sam predugo bezuspešno pokušavala da
uđem u trag čoveku koji je ostavio onaj komentar, izbrisala sam
aplikaciju s telefona.“
Izvijam obrve. Ne bih se iznenadio da je proveravala deset puta
dnevno. „Stvarno?“
„Preterano burno sam reagovala. Instaliraću je ponovo.“ Pokušava
da mi izvadi telefon iz džepa, vrpoljeći mi se na krilu dok opipava.
Pomozi mi, bože, imam strpljenje kao svetac. Uzdržavao sam se
više od četrdeset osam sati i ona sad iskušava zver. Nalazi ono što
je tražila i odmah ide na objavu.
Fotografisao sam je dok je spavala. Obris tela se nazire ispod belog
čaršava, a noge su joj prekrštene preko dušeka.
Na mojoj posteljini.
U mojoj glavi.
„Kad si ovo napravio?“, pita me.
„U nedelju ujutru, pre nego što sam te probudio da se pozdravim.“
„Mnogo mi se sviđa. Veoma si talentovan.“ Razrogačila je oči.
„Nadaren s četiristo lajkova. Opa!“
Osmehujem se. Nisam pročitao komentare. Uglavnom to ne radim.
Mada bi možda trebalo da počnem. Ne sviđa mi se što se uzrujala
zbog nečega što je neki neznanac napisao i neću to uvek moći da
odagnam rečima volim te. Moram da počnem da pazim na te stvari.
Podižem joj glavu i dodirujem joj donju usnu. „Važan mi je samo
jedan.“
Zubima mi hvata palac, pa ga lizne. „Imaš ga.“
„Možda mi treba malo uveravanja. Tri dana nisam bio u tebi i nisi
odmah skočila na mene kao što sam se nadao.“
„Prošla su dva dana“, ispravlja me. „Kresnuli smo se pre nego što si
otišao.“
„O da!“ Klimam glavom. „Probudio sam te da se pozdravim i gotovo
sam bio na vratima kad si me zaskočila.“
„Obećala sam da ću biti brza i bila sam. Jesi li ti ikad namestio
kondom za dve sekunde? Možda bi odsad ja trebalo da budem
zadužena za to.“
Stiskam joj dupe i nameštam da oseti kako njene reči utiču na mene.
„Ne sećam se da je bilo toliko brzo. Možda ću morati ponovo da
vidim.“ Prolazim joj šakom kroz kosu i držim je u mestu kako bih je
poljubio. Plakala je pre samo nekoliko trenutaka i trebalo bi da se
uzdržim, ali patio sam bez ovoga. Zavlačim joj ruku pod suknju i
nalazim poslasticu. „Je l’ ovo za mene?“, pitam, otkopčavajući joj
kopču haltera.
Ona uzvraća mešanjem, toliko veštim da mi oči umalo ne izlete na
potiljak. „Jebote, Halston! Dodirni me. Ne teraj me da čekam.“
Otkopčava mi dugme na farmerkama i zavlači šaku. Trzam se zbog
njene hladne kože, ali brzo se zagreva dok me miluje snažnim
otegnutim pokretima. „Ovako? Ili...“ Gleda me u oči dok mi prelazi
palcem po glaviću, razmazujući presemenu tečnost po njemu.
„Tako?“
Stežem lastiš njenih gaćica. „Koliko su ti važne ove gaćice? Ili ću ih
pokidati ili svršiti po njima.“
„To si rekao i prošli put, a nisi uradio ni jedno ni drugo.“
Izazov? Ustajem i umalo je ne ispustim na pod, ali hvatam je u
poslednjem trenutku. „Nagni se preko kauča.“
Posluša me i suknja joj se penje uz butine, otkrivši haltere.
Otkopčavam farmerke do kraja. Ne uzimam je često otpozadi,
uglavnom zato što volim da joj gledam lice dok svršava. Sad je pravi
trenutak za to. Jednako je lepa i jebozovna iz ovog ugla.
Zavlačim joj šake pod bluzu da joj obuhvatim grudi. Spremna je za
mene. Prija mi grebanje njenog čipkastog brusa na dlanovima.
Stresa se i ježi dok joj milujem krsta. Guram joj prst u gaćice.
„Sledeći put obuci bele da bih video koliko si vlažna.“
„Belo je za device“, odgovara, isturajući se prema mojoj šaci.
„Toliko ti toga još nisam radio“, mrmljam, diveći se njenom dupetu
glatkom kao jabuka, „da praktično jesi devica.“
„Kaži mi šta. To je pošteno jer si pročitao većinu mojih nestašnih
misli.“
„Većinu?“ Kita mi se napreže jer je sputana u gaćama. Svlačim
majicu preko glave, pa skidam farmerke.
„Misliš li da bi sve stalo u jedan dnevnik?“
Gladim se i zurim u tavanicu. Bože, pomozi me! Ova devojka zna
tačno šta je potrebno da me uništi, a ja čak ne pokušavam da je
sprečim. „Dobro, reći ću ti. Tucali smo se, vodili smo ljubav“,
odgovaram. „Čak smo se jebali na suvo.“
Halston spušta čelo na jastuk. „Šta još postoji?“
Neću još dugo izdržati. Toliko mi je tvrd da boli. Jaja mi maltene
pulsiraju. „Nisam te tucao u usta.“
„Pušila sam ti.“
„Ne pričam o tome.“ Vučem joj gaćice niz butine, pa sisam dva
omiljena prsta. „Govorim o tome da te tucam u usta.“
Noge joj se već tresu, a gotovo je nisam ni takao. Nadražujem joj
otvor kako bi se što više ovlažila.
„Šta još?“, pita.
Želi da čuje još. Progutao sam njene mračne tajne kao bombone, a
sad je ona gladna. Možda se nije ovlažila zbog mojih ruku već zbog
priznanja. Zbog otkrivanja načina na koje želim da je posedujem.
„Tvoja guza“, odgovaram. „Doći ću i do toga, ali kasnije. Ima
dovoljno vremena da istražim, ližem, sisam i tucam svaki otvor na
tvom telu. Možeš da budeš moja učenica, moja pacijentkinja, moja
podređena, moja igračka. Čak i moja učiteljica. Ako to želiš.“
Izvija leđa i duboko udiše. „Šta još?“
Pohlepna je, baš kao i ja. Uvijam prste u njoj i masiram je. „Mmm. U
javnosti. Pored puta, pod druželjubivim nebom, na plaži – gde god
želiš.“
Ona zaječi. „Nemoj da prestaješ.“
Kad sam prvi put video Halston kroz izlog, nesumnjivo me je
privukla. Ali kad se ogolila preda mnom, postala je oličenje seksa. To
nije samo fizička reakcija. Uzbuđuje me što se tako potpuno i brzo
otvorila. Uronio sam u nju ili je ona to uradila za mene. „Želim da te
tucam kao nevestu“, nastavljam, pomerajući granice razgovora dok
je prstima dovodim do ivice. „U venčanici toliko beloj da će se svaka
mrlja videti.“
„O bože“, promrsi, uvijajući mi se na šaci. „Nastavi da pričaš.“
„Silno želim da svršim u tebi. Da te prisvojim. Želim te na mnogo
načina, a jednog dana kao majku svoje dece. Ako to želiš.“
„Zašto?“, pita. „Zašto hoćeš da me uništiš?“
„Samo da sprečim da neki drugi mamlaz pokuša da ti se približi“,
odgovaram. Pica joj zatreperi. Ne vadeći prste iz nje, postavljam kitu
na njen otvor. Treba mi nekoliko trenutaka samo da smestim glavić u
tako uzan otvor. „Za mene nikad nećeš biti uništena, Halston. Uvek
ćeš biti savršena. Povređujem li te?“
Ona skuplja pesnice oko jastuka i odmahuje glavom. „Hoćeš li tako
to da radiš?“
Malo se izvlačim, pa guram dublje, trljajući se uz prste. „Da, ako
izdržim dovoljno dugo. Je l’ dobro?“
„Osećam se... usko.“
„Tako prokleto usko.“ Širim drugi dlan na njenim krstima, pa isturim
kukove nekoliko puta. Halston zaječi. Pomeram prste u njoj i svojski
je tucam. Odmah počinje da se trese i ispušta tako čudne zvuke da
proveravam da ne plače. Obuzeo ju je žestok orgazam. Njeni sokovi,
ili moji, kaplju mi po jajima, preko šake. Moje telo reaguje na taj
prizor. Usred prodora se izvlačim iz nje i eksplodiram joj po leđima,
butinama, haljini, čarapama.
Jebiga!
Noge mi zaklecaju, pa se pridržavam za naslon kauča. Sperma joj
curi niz kožu.
Zadihan sam. Toliko je nepomična da se načas uplašim da se nije
onesvestila. Ili da sam uprskao što sam pomislio da mogu da svršim
po njoj. Masiram joj guzove i krsta. Halston ječi i okreće glavu s
jedne strane na drugu. Kosa joj se zalepila za slepoočnice. „Fine.“
Ne moram ni da pitam šta joj je potrebno.
Vučem je za ruku i ispravlja se, naslonivši mi leđa na grudi. Okrećem
joj lice kako bih dohvatio njene usne. Ljubim je kao što sam je
malopre uzeo, hranim je ljubavlju kako bi znala da obožavam njeno
telo čak i kad sam grub.
„Možeš da svršiš u meni“, šapuće.
„Znam.“
Topi se uz mene. Volim to. Volim nju.
Ja sam srećni drkadžija koji je drži uz sebe i stara se da ne padne.
Onaj koji može da otera njenu tugu.
Nadam se da ću uvek to raditi. I da ću uvek uspevati u tome.
 DEVETNAESTO POGLAVLJE

Halstonina kancelarija je iza ugla. Razgledam cveće ispred jedne

vinarije. Buketi nisu ništa naročito, a zasenjuju ih minijaturne jelke,
metalik trake i božićne zvezde u saksijama. Ali samo su oni tu. Da
imam više vremena i novca, možda bih potražio nešto lepše.
Nisam slučajno ovde, ali to joj neću priznati.
Biram crvene ruže. Crveno simbolizuje romantiku. To je boja ljubavi i
seksa.
A znači i „stani“ za sve koji možda moraju da čuju.
Pružam gotovinu, pa zovem Halston, držeći buket u ruci.
„Upravo sam mislila na tebe“, javlja se.
„Mora da si osetila da sam blizu.“
„Molim?“ Glas joj je piskav. „Ovde si?“
„Dole sam.“ Široko se osmehujem. „Imao sam poslić u blizini.
Hajdemo na ručak.“
„Stvarno?“ Po njenom glasu mi je jasno da se smeška. „Dobro.
Samo moram da pošaljem nekoliko mejlova. Odmah ću sići.“
„Nema žurbe. Doći ću gore.“
„Ne, ne, nemoj da se mučiš. Možemo se naći u predvorju.“
Halston ima čitav jedan život u kojem ne učestvujem i to mi dosad
nije smetalo. Ali rekao sam joj da se zaljubljujem u nju. Ne idem
nikuda. Samo želim da se postaram da ta poruka bude jasna. „I da
propustim priliku da konačno vidim gde provodiš dane?“, pitam.
„Četvrti sprat, zar ne?“
„Pa...“
Prekidam vezu i prelazim Četrnaestu ulicu. Dok se penjem liftom,
zaglađujem kosu i bradicu. Odlučio sam da se danas ne brijem, ali
možda je trebalo. Možda više ličim na „lutalicu“ nego na „momka koji
uliva strah“. Vrata se otvaraju i vidim hodnik s belim pločicama i
sivim zidovima na kojima stoje crno-beli reklamni plakati. Pitam se je
li ih Halston izabrala.
Ona dolazi iza ugla i osmehuje se. „Je l’ to za mene?“
Spuštam pogled na ruže. „O, nisam se toga setio. Naravno.“
Smeje se i prihvata buket. Naginjem se, ali ona se odmiče pre nego
što stignem da je poljubim. „Izvini. Ne mogu.“
„Zašto?“, pitam. „Radimo li nešto pogrešno?“
Ona krivi usne i okreće se. „Hajde da ti pokažem kancelariju.“
Stavljam joj dlan na krsta i idem pored nje. Izgleda da joj to ne
smeta. Dok mi pokazuje razna odeljenja, osvrćem se oko sebe.
Prostor je veliki. Rič radi na suprotnom kraju, ali to ga očigledno ne
drži dalje od nje. Ne znam kako izgleda, ali čini mi se da ću ga
prepoznati ako ga vidim. Za slučaj da postoji sumnja kako su ruže od
mene, ne odvajam šaku od njenih leđa. Ako on nije tu da sam vidi,
možda će mu neko drugi preneti.
Halston se zaustavlja ispred radnog stola za kojim sedi devojka
približno njenih godina. „Beni, ovo je Fin.“
Beni izvija obrve i prelazi pogledom s mene na nju. „Fin? Onaj tip
koji je... onaj...“
„Baš taj“, odgovaram. „Mislim da tebi treba da zahvalim što si je one
noći poslala na moja vrata.“
Beni crveni. „To je bila moja drugarica Kara. Ona je ćaknuta.“
Ljubim Halston u glavu. „Zahvali joj u moje ime, Beni.“
Njih dve se zgledaju tako da se pitam šta li sam propustio. „Tata?“,
pita Halston.
„U drugom delu grada“, odgovara Beni.
Halston odahne i konačno me uhvati za ruku. Vuče me u kancelariju,
zatvara vrata i naslanja se na njih. „Znam zašto si ovde.“
„Stvarno?“
„Moja kancelarija je na tvom jebačkom spisku.“
Ispravljam se. „Na čemu?“
„Na spisku stvari koje moraš uraditi kad je reč o kresanju. Rekao si
da želiš to da uradiš u kolima, u avionu, u vozu, dok voziš bicikl, za
vreme teniskog meča...“
Prasnem u smeh. „Nisam sve to stavio na spisak i nisam došao zbog
toga. Kunem se. Razmišljam o tebi kad smo razdvojeni i nikad nisam
znao gde da te zamislim.“ Osvrćem se po kancelariji. Zidovi su goli,
a od nameštaja ima samo dve stolice koje izgledaju polovno i
neuredan radni sto. „Sad znam.“
„Nikad nisam stigla da sredim prostor.“ Klima glavom prema malom
kauču iza mene. „Samo nekoliko jastučića.“
„Sad imaš i cveće.“ Prilazim joj i uzimam ruže, ubovši se na trn.
Dođavola! „Mislim da bi trebalo da ih izložiš na Beninom stolu kako
bi svi uživali u njima.“
„Misliš na Riča kad kažeš svi?“
Provalila me je. „Ne. Inače, divno izgledaš.“
Prevrće očima. „Rekla sam ti da mogu da izađem na kraj s njim.“
„Znam. Samo proveravam kao dobar dečko.“
Halston se češka po unutrašnjoj strani lakta, odsutno, lenjo, kao da
razmišlja. Mislim da joj se ne sviđa što je proveravam, to liči na nešto
što bi njen otac uradio, ali spreman sam da podnesem prekor ako će
joj to skinuti Riča s vrata. Uzdiše. „Slušaj, moj otac ne zna za nas.
Zaštitnički je nastrojen. Reći ću mu kad dođe pravi trenutak.“
Ljubim joj čelo, što nije mali poduhvat s obzirom na to da danas nosi
ravne cipele i jedva mi dopire do grudi. Shvatam. I ja sam otac. A
ako mu je stalo do ćerke kao što je meni do moje, kao što mi je stalo
do Halston, osećao bih se isto. „Ne brini zbog toga. Rekla si da
moraš da pošalješ nekoliko mejlova?“
„Mogu i kasnije.“
„Dobro. Otići ću do toaleta dok završiš.“
„U redu.“ Govori mi kako da stignem tamo, ali ne slušam je.
Okrećem se prema vratima. „Zar nosiš i ruže?“, pita me.
„Jesi li ikad bila u muškom klozetu? Potrebno mi je nešto u šta ću
zagnjuriti lice. Samo smrad...“
„Fuj.“ Odmahuje rukama. „Ne moram da čujem pojedinosti.“
Izlazim iz kancelarije, zatvaram vrata za sobom i ne pravim više od
pet koraka. „Kako stoje stvari?“, pitam Beni.
Ona podiže pogled prema meni i trepće. „Molim?“
„S Ričom. Da li je gnjavi?“
„Ja ne... ja nisam...“
„Šta je to?“ Obilazim njen sto. Na uglu je vaza – kakav drkadžija! – s
jarkim ljubičastim i belim ružama pomešanim s gipsofilom i
lavandom.
„To je moja“, kaže ona.
Čitam karticu. „Ovde piše S ljubavlju, Rič.“
„Volimo se“, odvrati, pa se strese. „Ne. Ne mogu to ni da izgovorim a
da se ne naježim.“
Stežem pesnicu slobodne ruke. „Zovi ga.“
„Molim?“
„Riča. Zovi ga da dođe ovamo. Kaži mu da je važno.“ Nisam siguran
kako će Halston primiti moje sukobljavanje s Ričom, ali trenutno ne
marim. Doživeo sam neočekivani udarac kad je Sejdi izabrala
Nejtana, a ovog puta nameravam da znam protiv koga se borim.
Jasno mi je da Beni ne želi da ga zove, ali ipak to čini. Prekida vezu.
„Krenuo je ovamo.“
„Nemoj reći Halston.“ Podižem Ričovu vazu i pružam joj je. „Baci ovo
cveće. Potrebna nam je vaza za moje ruže.“
Polako ustaje, gledajući vrata Halstonine kancelarije. „Do... bro...“
„Držaću ovo“, kažem, pokazujući na svoj buket.
Naslanjam se na ivicu njenog stola, prekrštam ruke i čekam.
Verujem Halston. Ali ne i tom tipu. Čak ne znam šta da mislim o
njenom ocu posle onoga što sam čuo. Halston je sada sa mnom i ne
nameravam da stojim sa strane dok Rič ponovo pokušava da je
pridobije.
Vidim ga kako vijuga između pregrada. Znam da je on. Izgleda
mlađe od mene – što doživljavam kao poen u svoju korist. Halston
nije bilo kakva devojka. Ona iziskuje mnogo truda i vredna je toga.
Njen otac nije mogao da izađe na kraj s njom, pa ju je kljukao
lekovima. Rič nije mogao da se izbori s njom, ali ju je nagovorio da
nastavi da ih pije.
Ugleda me i usporava, prelazeći pogledom s mog lica na ruže.
„Riče?“, pitam za slučaj da pomišlja na povlačenje.
Mršti se. „Da. Ko si ti?“
Spuštam buket na sto iza sebe. Poslužio je svrsi. Čekam da mi priđe
dovoljno kako ne bismo napravili scenu. „Ja sam Fin. Halstonin
dečko.“
„Ona nema dečka“, odgovara kao iz topa. „Pa imala je, i na neki
način ga još ima, ali to sam ja.“
„Na neki način?“ Moram duboko da udahnem kako ne bih povisio
glas. Ovaj tip mora da otvori oči, a čini mi se da mu moram pomoći u
tome. „Šta to tačno znači? Budi jasniji. Zna li ona da ti je devojka?“
„Zna.“
Odmahujem glavom. „Pokušaj ponovo.“
On se ispravlja. „Slušaj, ne znam ko si ti...“
„Ja sam Fin.“
„Dobro, ali...“
„Slušaj, nemam mnogo vremena.“ Češem se po bradi koja me
nepodnošljivo svrbi. „Halston mi je rekla da u poslednje vreme
svraćaš ovamo, pokušavaš da se vratiš u njen život, donosiš joj
usrano cveće. To će se završiti. Danas.“
„Zna li ona da razgovaraš sa mnom?“
„To te se ne tiče. Ali tiče te se sledeće.“ Podižem ruku i nabrajam na
prste. „Prvo, ona više nije s tobom. Drugo, ona je sa mnom. Tri,
među vama je gotovo.“
On zaškilji. „Nemaš pojma o mojoj vezi.“
„Stani! Ima još jedno.“ Ispravljam i četvrti prst. „Drži se dalje od nje.“
Ispravljam se i on izgleda dvaput manji od mene. „Ako mi kaže da si
je ponovo gnjavio s bilo čim što nema veze s poslom, vratiću se i
neću biti ovako prijatan. Vidiš, trenutno sam prilično dobre volje jer
se zabavljam s najlepšom devojkom. Ali ako pokušaš da je odvojiš
od mene, raspoloženje će mi se promeniti.“
„Da li želim da se pomirim s njom?“, pita. „Da. Ali to je samo deo
priče koji si pogodio. Svi u kancelariji, svi u njenom životu misle da
sam joj dečko. Pitaj je. Njen otac želi da budemo zajedno, a on uvek
dobije ono što želi.“
„Budalaština.“
„Dolaziš li kod nje za Božić?“
Zatvaram usta. Božić je za četiri dana. Izbegavao sam tu temu, što
je bilo lako jer je ni ona nije načinjala.
„Čini mi se da ne“, nastavlja Rič. „Zato što ću ja biti tamo.“
Napinjem mišiće, osećam se osujećeno. Samo pokušava da me
iznervira. Nema šanse da će Halston provesti Božić s bivšim
dečkom. „Nisam te zvao ovamo da bismo pravili praznične planove.
Kažem ti da odstupiš.“
„Ali...“
„Bilo bi bolje da odeš. Odmah.“
Rič pogleda vrata Halstonine kancelarije preko mog ramena. „Samo
želimo ono što je najbolje za nju.“
Mislim da se time svrstao uz njenog oca. Možda će biti potrebno
malo truda da se otac pridobije, ali spreman sam za taj zadatak. A
Rič? On mora da nestane. „Kao i ja“, odbrusim i klimnem glavom da
ga se otresem.
Udaljava se. Čekam da nestane iz vida, odvajam se od stola i
vraćam kod Halston. Ona oblači kaput i prilazim da joj ga pridržim.
„Beni se pobrinula za ruže.“
Ona se podiže na prste, a ja naginjem glavu da je poljubim. „Hvala“,
kaže. „Crvene su mi omiljene.“
Pobedio sam. Dečko s lavandom je izgubio. Mislim da sam na neki
način to znao. Crvene ruže privlače svojom lepotom i strašću, pa
zbog toga toliko pristaju Halston. Mogu li povrediti? Mogu. Ako ne
znaš da rukuješ njima.
Lepe stvari bi i trebalo da su takve, teško dostižne, teške za
dodirivanje.
U protivnom bi ih ljudi uništili.
Kao da sam se pretvorio u ljudsku vinovu lozu. Raširen sam na
dušeku, a Halston je prepletena sa mnom. Noga kao da joj ima više
zglobova jer mi se čini da je dvaput obavijena oko moje. Glava joj
leži na mojoj ruci, pa izvijam nadlakticu kako bi njene usne doprle do
mojih. „Jesi li dobro?“
Ona zadihano klima glavom. „Veoma dobro.“
Za nas je seks droga, prosto i jednostavno. Tako je za mene, a
svakako je tako i za nju. Poslednjih nedelja ne pije toliko kafe.
Stavim šolju ispred nje i ona gotovo i ne podigne pogled s telefona.
Ili otpije gutljaj, opkorači mi krilo za kuhinjskim stolom i zaboravi na
nju.
Sklanjam joj kosu s lica dok njeno dahtanje posustaje. Tek je deset
uveče. Ranije sam svake večeri čitao pre spavanja, inače mi misli ne
bi dale da zaspim do ranih jutarnjih sati. Srećom, sjajan seks i
odlične knjige imaju isti umirujući učinak.
Prolazi mi prstom kroz malje na grudima. „Ovo je lepo.“
„Šta bi inače radila u ovo vreme?“, pitam. „Da si u svom stanu. Pre
mene.“
„Hmm, ne sećam se vremena pre tebe.“
Smejem se. „Dvadeset pet godina je tek tako izbrisano.“
Ona se podiže na lakat kako bi me pogledala. „Zaista se ne sećam.
Trenutno mi se čini da je moj stan druga planeta. Verovatno bih
gledala televiziju ili se igrala na telefonu.“
„Da li voliš da čitaš?“
„Zavisi. Držala sam knjige kod Riča. Kad sam bila kod njega,
uglavnom je čitao pre spavanja.“ Mršti se. „Izvini ako ti je čudno.“
Odmahujem glavom, pokušavajući da ostanem miran. Korisno je da
slušam o Riču. Upoznaj svog neprijatelja. Nisam odlučio treba li da
joj kažem za moj jučerašnji razgovor s njim. Ne bih se vraćao na
njega da nije rekao ono za Božić. „Kakav je Rič?“
Spušta se na leđa. „On je... ne znam. Uravnotežen. Mnogo radi.
Malo je nesiguran. Otac ga je strahovito zapostavljao.“
„Zašto? Mnogo braće i sestara?“
„On je jedinac, ali otac mu je uspešan advokat u Čikagu i mnogo
radi. Njegova mama bila je navučena na lekove, i dalje je, pa se
može reći da ga je podigla baka.“
Zurim u tavanicu. Gotovo neprimetna pukotina pruža se jednom
stranom. I moj otac je spadao s nogu od posla, ali on je to radio iz
nužde. Često je bio odsutan jer je prekovremeno radio u fabrici. Bio
je suprotnost promašenom ocu – toliko da sam ga retko viđao. Zbog
toga sam ja bio glava kuće. Bar su mi roditelji tako govorili. Nisam
olako shvatao tu odgovornost, ali koliko god se trudio, nisam bio
dovoljno dobar. Nisam mogao da sprečim majku da potone iako sam
je retko napuštao. „Možda Rič i ja nismo toliko različiti“, primećujem.
„Delujete drugačije.“ Ponovo se sklupča uz mene. Trepavicama mi
očeše grudi kad me pogleda. „Ti nikad ne pričaš o roditeljima. Znam
samo da si jedinac.“
„Tata je umro pre nekoliko godina. Mama ima...“ Halston se pomera,
pa joj prebacujem ruku preko ramena kako bih je privukao bliže.
„Ima nešto slično Alchajmerovoj bolesti. Oštećenje mozga od previše
alkohola. Prestala je da pije kad je tata umro, ali bilo je prekasno.
Sada je u staračkom domu.“
„Žao mi je.“ Oči joj postaju zamagljene, ali ne onako kao kad smo se
upoznali. Podižem njenu šaku do usana i ljubim je, prihvativši njeno
saosećanje. „Je l’ bila alkoholičarka i kao mlađa?“
„Jeste. Tada to nisam shvatao i nismo to tako nazivali. Ali bila je.
Ipak, dobro je funkcionisala. Ustajala je iz kreveta, spremala mi
užinu koju sam nosio u školu i obećavala da će dan biti lep, a nekad
je i bio.“
„A šta je bilo lošim danima?“
„U školi sam smišljao šta bismo mogli da radimo kad se vratim kući,
da sređujemo baštu, sedimo u parku za pse ili iznajmimo film. Kad bi
došao dan za kupovinu, izmišljao sam igre kako bismo uzeli sve
namirnice sa spiska.“
Osmehuje se. „Zvuči zabavno.“
„Valjda sam mislio da neće piti ako je dovoljno uposlim, ako joj dam
razlog da bude srećna. Nisam shvatao alkohol, ali znao sam da se
pretvara u drugu osobu kad priđe kuhinjskom kredencu. Jednom
smo sadili cveće u bašti i pričao sam joj o školskom danu kad je
usred moje rečenice otišla da natoči piće. Taj osećaj se ne
zaboravlja.“
Grlo mi se steže. Jesam li slep što verujem da će Halston ostati iako
druge nisu? „Svakog dana sam pokušavao da je navedem da
izabere mene umesto tog kredenca, ali češće je birala alkohol.“
Sat na noćnom stočiću otkucava i to je neko vreme jedini zvuk.
„Nisi ti kriv“, kaže Halston nežno. „Bila je zavisnik.“
„Znam.“
„Ja te biram svakog dana.“
Spuštam pogled na nju. „Kako to misliš?“
„Ja sam kao ona“, odgovara. „Postajem takva kad mi je nešto
potrebno ili se ne osećam najbolje.“
„Nisi kao ona“, odvraćam. „Govoriš li o kafi?“
Mršti se. „Znao si?“
„Šta sam znao?“
„Pokušala sam da prestanem da pijem antidepresive pre godinu i po
dana. Lepo sam se slagala s Ričom i prošlo je osam godina od
majčine smrti, pa sam htela da vidim šta će se desiti. Doktor Lambi
smanjio mi je dozu i bila sam dobro nekoliko dana. Međutim, tada
sam postala nemirna.“
„Da li je Rič znao za to?“
„Sela sam s njim i tatom i kazala im šta sam odlučila. Nisu bili
oduševljeni, ali rekli su da će pomoći.“ Prevrće se na leđa, dalje od
mene. „U svakom slučaju, jedne noći sam bila sama, a sutradan sam
imala važan sastanak, jedan od najvažnijih u karijeri. Bila sam
uznemirena, pa sam popila čašu vina. A onda još jednu. Smirila sam
se i održala dobru prezentaciju, tako da sam proslavila.“
„Vinom?“, nagađam.
Klima glavom. „Niko nije primetio koliko pijem sve dok na jednoj
večeri s klijentima nisam napravila scenu zbog koje su nas izbacili iz
restorana. Naravno, tata i Rič su se užasnuli. Naterali su me da
odem kod psihijatra i kažem mu kako su mi potrebni lekovi. Iskreno
govoreći, složila sam se. Nikad se nisam tako ponašala. Osim
jednom, kad je moja nesmotrenost...“ Škilji prema tavanici.
„Nastavila bih da pijem lekove, naterali me oni ili ne.“
Srce mi ubrzano lupa. Mogu podneti kafu. Kao i antidepresive. Ali
alkohol? Nisam siguran. Jednom sam bio na tom putu i ne želim da
se vratim. One noći kad je pijana došla kod mene, mislio sam da je
to izuzetak. „Piješ li i dalje?“
„Povremeno, ali ne tako. Povećali smo moju dozu, ali iz nekog meni
nepoznatog razloga, moji obrasci – kako ih Rič zove – opstaju.“
„Obrasci?“
„Skinula sam se s vina cigaretama i zbog toga sam smršala. Ali
mrzela sam smrad duvana, pa sam počela da trčim. Kad mi je i to
dosadilo, prešla sam na kupovinu. Mnogo sam kupovala. Na kraju
krajeva, trebalo je da se razmećem neverovatnim novim telom. Moj
otac je stao na put tome kad je video rate za moje kreditne kartice,
pa sam prešla na kafu.“
„To objašnjava zašto nikad nisi bila bez šolje u ruci prvih nekoliko
puta kad sam te video.“
„Neko vreme sam je pila po ceo dan – crnu, s mlekom, hladnu,
kakvu god bih našla.“
Misli mi se brzo roje dok pokušavam to da svarim. Podozrevao sam
da postoji neka priča u vezi s kafom, ali to je samo vrh ledenog
brega. Šta znači što je gotovo prestala da je pije otkako smo se
upoznali? Možda ju je nešto drugo zamenilo. Možda čak ja? „Hmm“,
jedino je što uspevam da izustim.
„Da.“ Glasno guta knedlu. „I pisanje. Kompulsivno sam pisala otkako
sam izašla s psihijatrijskog odeljenja. Tadašnji terapeut me je naveo
da počnem. Samo poslednjih nekoliko nedelja ne pišem. Izvini.“
Toliko se brzo izvinjava da mi gotovo promiče. „Zbog čega?“
„Nisam onakva kakva si mislio da jesam. Nisam znala za tvoju
mamu. Možda bih ti sve ovo ranije ispričala da sam znala. A možda i
ne bih. Bojala bih se da te ne izbezumim.“
„Ah“, odvraćam. „Kaži mi šta bi se desilo da sam se izbezumio?“
„Otišao bi. Ne bih te krivila. Ali pošto me sad voliš, pa...“ Pogleda
me. „Možda si sada spremniji da prihvatiš moje čudno ponašanje.“
Privijam je na grudi. „Ništa od toga mi ne zvuči čudno.“
„Kako ti zvuči?“
„Kao da si doživela nešto traumatično i niko nije brinuo o tebi posle
toga.“ I poslednji trag malopređašnje brige se povlači. Ona je u
suštini još uvek petnaestogodišnja devojčica koja krivi sebe za
majčinu smrt. Slutim da niko nije pokušao da je uveri u suprotno.
Ona nije opsednuta fotografijama, mnome ili seksom – mada mi to
ne bi smetalo jer ni ja ne mogu nje da se zasitim. Samo je prestala
da pije kafu zato što sam sad ja tu i nije joj više potrebna.
Zadovoljavam njene potrebe kao što niko dosad nije radio. Kao što
je rekla – bira mene.
„Sad ću ja brinuti o tebi“, kažem. „Obećavam.“
„Već to radiš. S tobom sam... srećnija nego ikad ranije. Čak i kad
sam uzimala lekove kako bih bila srećna.“
Oboje se tiho nasmejemo. Ljubim joj teme. Sad sam još uvereniji da
je jučerašnji razgovor s Ričom bio neophodan. Možda on nije loš za
nju, ali nije ni dobar. Potreban joj je muškarac koji će poneti malo
njenog bremena, koji je dovoljno istrajan da ga ne ispusti kad
postane pretežak. On nije takav. On ne bi mogao da drži obrasce
pod kontrolom kao što ja činim. On je nije štitio. „Kad smo kod
srećnih stvari“, počinjem, „nismo razgovarali o nedelji.“
„Znam. Bojala sam se da o tome pričam.“
„I ja.“ Kao po naredbi, oboje sedamo. Ona uzima moju majicu s ivice
kreveta. Nepodnošljivo mi je što još nije dovoljno opuštena da bude
gola pored mene kad nismo obuzeti strašću, ali nastaviću da radim
na tome. Prekršta noge i zavirujem pod majicu pre nego što je
povuče preko međunožja. Upravo smo vodili ljubav, ali kita mi se
budi. Kad pokušava da se sakrije, još me više mami.
„Božić“, kaže ozbiljno.
„Da. Želim da ga provedem s tobom.“
Razvedri se. „I ja želim da ga provedem s tobom.“
Uzimam je za ruku. „Ali ne mogu. Gledao sam na to iz svih uglova i
jednostavno ne mogu to da izvedem.“
„Oh.“ Klone. „Tako sam i mislila.“
„Kendrin dečko ju je nagovorio da mi dozvoli da provedem tri dana
kod njenih roditelja i zbog toga nisam video Marisu od početka
meseca. To je jedini način da gledam Marisu dok otvara poklone.
Nisam mogao da provedem poslednji Božić s njom, pa...“
„Onda moraš da ideš“, prekida me Halston. „Ionako me tata očekuje.
Nisam bila sigurna šta ti planiraš, pa mu nisam ništa ni rekla.“
„Poveo bih te da mogu.“ Nažalost, ne mogu. Kendra mi nikad ne bi
dozvolila da zaboravim kako sam je prekorio što je Marisu upoznala
s mladićem s kojim se zabavljala tek pet nedelja. Poznajem Halston
kraće od toga. „Zamršeno je.“
„U redu.“ Osmehuje se. „Trebalo bi da budem s tatom. Ovo doba
godine mu teško pada zbog udesa.“
Stežem joj šaku. „Teško je oboma. I meni je prošla godina bila teška.
Kendra je tada saznala da sam je varao.“
„Imaš sreće što se dozvala pameti.“
„Da. Mislim da njen dečko dobro utiče na nju.“ Bolji uvod od ovog
neću dobiti. „Dakle, bićete samo vas dvoje.“
Otvara usta, ali samo me gleda.
„Hajde da pitam ovako. Da ne idem da se vidim s Marisom, da li bi
me pozvala kući i upoznala s ocem?“
„Ne.“ Uvrće majicu. „Ne bi bio dobar trenutak. Zbog mame i svega.“
Pokret napolju mi zapada za oko. Ljudi u stanu s druge strane ulice
drže razmaknute zavese i upaljena svetla. Kao i mi. Pitam se jesu li
videli šta smo upravo radili, primećuju li da smo na ivici rasprave. „I
to je jedini razlog?“, pitam, ponovo se okrenuvši prema njoj.
„Nije.“
Usta mi se suše. Očigledno izbegava istinu, krije nešto. „Obećala si
mi da ćeš biti iskrena, Halston.“
Ona uzdiše, pa izgovara u jednom dahu: „Rič će biti tamo. Kao i
njegovi roditelji.“
Skupljam usne u tanku crtu. Rič je bio u pravu, a ja sam sigurno
izgledao kao prava budala dok sam se šepurio kao da sve znam.
„Jesi li nameravala da mi kažeš?“
„Jesam.“
„Kad?“
Mršti se. „Kad budem spremna. Nisi jedini sa zamršenom pričom.“
„Znam, i zato te molim da mi objasniš.“
Trlja vrh nosa. Svetlo se gasi u stanu preko puta. „Otac i dalje misli
da smo Rič i ja zajedno. Svi tako misle. Njegovi roditelji, naše
kolege. Svi osim Beni. Ona zna.“
Osećam vrelinu na licu. Par. S Ričom. Skupljam šake, pa ih onda
opuštam. „Zašto?“
„Ovo je teško doba godine za tatu. Pod velikim je pritiskom zato što
je kraj poslednjeg tromesečja kao i godišnjica mamine smrti...“
„Kako se to razlikuje od bilo koje druge godine?“
„Ne razlikuje se, ali...“ Stiska prekrštene noge. „Hoću reći, sad je
deseta godina. To je krupna stvar.“
„Razumem, stvarno. Ali uvek će biti nešto. U nekom trenutku ćeš
morati da prestaneš da ocu pružaš opravdanja da upravlja tvojim
životom.“
„Pokušala sam. Rekla sam mu da raskidam s Ričom i prestajem da
pijem lekove, ali to je trenutno previše. Videla sam koliko se uzrujao.
Moguće je samo jedno ili drugo. Znala sam da mogu da ga lažem za
Riča, ali ne i za lekove.“
Ne shvata šta joj govorim. Moram da se zapitam traži li izgovore
kako ne bi morala da oduzme ocu vlast koju ima nad njom. Ili ga se
boji ili se toliko navikla da joj više nije zaista stalo do slobode koju
tvrdi da želi. „To nije zdravo, Hals. Moraš da budeš otvorena s njim.
Ne duguješ mu svoj život zbog greške koju si napravila pre mnogo
godina.“
„Neću da mu otežavam kad mu je ionako teško. Mirniji je kad pijem
lekove i neko brine o meni. Ne mogu mu oduzeti i jedno i drugo
očekujući da to dobro prihvati.“
„I ne mora da prihvati. Odrasla si žena.“
„Otac mi je.“ Mršti se. „Govorim samo o nekoliko nedelja. Reći ću mu
kad prođe decembar. Zašto bih morala sad?“
„Zato što mi se čini da već neko vreme nalaziš izgovore za njega. Da
li si zbog toga ostala s Ričom?“
Još više klone. „Nije sve tako crno-belo.“
To je isto kao da je potvrdno odgovorila. To jeste razlog. Bila je
spremna da ostane s Ričom kako bi usrećila oca. Hoće li mu se
vratiti zbog toga? Ipak ih je njen otac upoznao. „Jesi li zbog toga i
počela da se zabavljaš s njim? Zbog oca?“
„Da li bi ti bilo lakše da jesam?“
Ljudi ostaju u vezama iz mnogih razloga koji nemaju nikakve veze s
ljubavlju – uključujući i uverenje da ne zaslužuju bolje. „Zbog toga
mislim da bi mogla da staviš oca ispred sebe ako postane čupavo. A
to bi bilo loše po nas.“
Izraz joj smekšava. „I dalje misliš da bih mogla da se vratim Riču.“
„Ako te otac toliko dugo kontroliše, šta će se desiti ako ne prihvati
vaš raskid?“
Odmahuje glavom. „Ne znam kako drugačije da te uverim da je
gotovo.“
„Da li Rič zna?“
„Pobogu, Fine, moraš da shvatiš – to ne znači baš ništa! To je samo
predstava za mog oca. Rič želi da se pomirimo, ali to je njegov
problem.“
Naslanjam leđa na uzglavlje. „Molim te da odmah kažeš ocu. Pre
nego što Ričova porodica dođe.“
„Ne mogu. Božić je. Svima bih pokvarila praznik.“ Zagleda se u šake.
„Žao mi je. Provešćemo zajedno prijatan vikend i onda ću se vratiti
kući kod tebe.“
„Vikend?“
„Odvešću se vozom do Vestčestera sutra nakon posla. Mama je
pravila kolače dvadeset četvrtog i mislim da bi se tati zaista svidelo
kad bih ponovo nastavila taj običaj.“
Gledam kroz prozor. Ne želim da moja devojka provodi praznični
vikend s bivšim dečkom i njegovom porodicom, ali i ja ću to raditi. Ne
znam kako drugačije da joj objasnim šta želim. „Hajde da zasad
zaboravimo na to“, predlažem. „Provešćemo nekoliko dana
odvojeno, usrećićemo svoje porodice i dok trepnemo, ponovo ćemo
biti u krevetu i tucati se u novoj godini.“
Halston se baca na mene. „Najbolja ideja koju sam danas čula.“
Hvatam je i spuštam nas natrag na dušek. „Ali šta ćemo dotle da
radimo?“
Opkoračuje me. „Nekoliko stvari mi pada na pamet.“
„Znaš li da mogu da nas vide?“
Ona pogleda prozor. „Smeta li ti?“
Podižem joj majicu da provirim na njene grudi, diveći se njihovoj
okrugloj punoći i lepim ružičastim bradavicama. Mojim lepim
ružičastim bradavicama. „Malo.“
„Ah.“ Pruža ruku između nas da me dodirne. Nije plaha kao što je
bila kad smo počeli da spavamo zajedno. Ponekad volim kad je
bojažljiva, ali volim i kad je hrabra ako to znači da sam je opustio.
Spušta se na mene. „Ljubomoran si?“
„I ti bi bila da...“, zaječim jer meša kukovima, „da imaš nekoga o
kome drugi mogu samo da sanjaju.“
Spušta čelo na moje, gleda me u oči i odgovara: „Imam.“
Pokušavam da se usredsredim na to kako me njena toplota obavija.
Trudim se da se ne pitam kako će izgledati Božić kod Foksovih.
I da li sam pogrešio što sam brinuo zbog Riča kad je jasno da
Halstonin otac povlači konce.
 DVADESETO POGLAVLJE

halston
Budim se rano da se spakujem za Vestčester jer želim da provedem
jutro s Finom. Dok pakujem tampone, shvatam da gotovo nisam
odlazila u stan poslednjih nekoliko nedelja. Ne nosim mnogo, većina
onoga što mi je potrebno već je kod tate, ali i dalje mi je čudno što se
pakujem ovde umesto kod kuće.
Ostavljam torbu pored ulaznih vrata i s telefonom ulazim u kuhinju.
Zavirujem u frižider. Nikad nisam Finu spremila doručak, ali to je zato
što on uglavnom ustaje pre mene. Vadim nekoliko jaja i nalazim
slaninu u zamrzivaču. Dok čekam da se slanina odmrzne u
mikrotalasnoj, gledam našu poslednju objavu. Objavili smo samo
trideset dve fotografije i imamo skoro tri hiljade pratilaca.
Neverovatno! Nekoliko mojih prijatelja godinama koristi tu aplikaciju,
a nemaju čak ni hiljadu. Počela sam da vodim računa o tome koliko
pratilaca dnevno dobijamo. Ako su fotografije dobre, možemo da
udvostručimo broj pratilaca tako što objavljujemo dvaput u dvadeset
četiri sata. Ili da ih učetvorostručimo ako popularniji nalog podeli naš
rad.
Nije svaka fotografija uspešna. Proučila sam one koje nisu – ugao,
svoju pozu, svoje reči – da vidim šta nedostaje. Još nemam dovoljno
podataka da otkrijem bilo kakav obrazac, ali što je fotografija
seksepilnija, to više pažnje dobija. Pogled na vrh mojih čarapa jedna
je od najuspešnijih, dok je ona na kojoj su samo moja kosa i bretela
brusa prošla nezapaženo.
Sklanjam telefon kako bih potražila tiganj i rukom udaram aparat za
kafu.
Zaboravila sam.
Na kafu.
Nije prvi put da se to desilo. Jednog dana prošle nedelje nisam
pomislila na nju sve do tri popodne, a u tom trenutku mi se nije
kuvala. Čak i pre nego što sam počela da je pijem kao vodu, pila
sam šolju dnevno.
Mora da ovako izgleda kad se osećaš zadovoljno. Srećno. Prestala
sam da pijem antidepresive sedamnaestog – na godišnjicu majčine
smrti – ali mislim da sam dobro postupila. Ako se izuzme nekoliko
glavobolja, promena raspoloženja i blaga anksioznost, dobro sam
podnela taj prekid.
Stavljam tiganj na šporet i mutim jaja. U tom trenutku Fin poput
zombija ulazi u kuhinju samo u boksericama. Njegova kosa boje
izgorelog maslaca slepljena je s jedne strane, a kapci su mu teški.
Zeva. „Punih osam sati, a i dalje se osećam kao da me je udario
kamion.“
„To je moć dobre pice.“
„Moć tvoje pice.“ Široko se osmehuje. „Šta je sve ovo?“
„Šta misliš?“
Osmeh mu se blago koleba dok gleda otvorene kredence, tiganj, sok
od pomorandže na kuhinjskom šanku. Energija u kuhinji se menja
kako mu se pogled zaustavlja na jajima. „Doručak?“
„Je l’ može?“, pitam ga. „Htela sam da uradim nešto lepo za tebe.“
On trepće, pa se ponovo zagleda u mene. „Da, naravno. Hvala.
Mislim da nikad nisam rekao koliko volim doručak.“
Smejem se. „Dobro je znati da i dalje možeš da me iznenadiš posle
ovoliko vremena.“
„Da, ali... koliko je prošlo, dvadeset dana?“
„Dvadeset tri. Upoznali smo se prvog.“
„Ti si mene upoznala prvog. Volim da mislim kako sam te poznavao
onih nekoliko dana koliko je tvoj dnevnik bio kod mene.“
Prevrćem jaja dok mi srce leprša zbog Finovih reči. On je muževniji
od svih muškaraca s kojima sam bila, ali je i tako slatko osetljiv.
Osvrćem se i zatičem ga kako se naslanja na dovratak. „Sejdi mi je
pomogla da otpakujem kuhinju“, kaže. „I imali smo internu foru u vezi
s doručkom.“
„O!“ Ponovo se okrećem da ne bi video razočaranje na mom licu. Fin
nikad nije učinio ništa kako se ne bih osećala dobrodošlo, ali
odjednom znam – kuhinja pripada njima. Pretpostavljam da se ona
budila dovoljno rano da ga iznenadi. „Izvini.“
„Ne, nisam uzrujan. Stvarno sam jebeno srećan.“
Gledam preko ramena. „Srećan...?“
„Kad sam ušao ovamo, shvatio sam da... danima nisam razmišljao o
Sejdi. Neću da kažem kako sam mislio o njoj otkako sam s tobom,
ali prošle godine su me sitnice svakodnevno podsećale na nju,
svidelo se to meni ili ne. Dakle, biti bez toga...“ Prekršta ruke. „To je
olakšanje.“
Nisam sigurna treba li da budem uzbuđena koliko i on, ali jesam.
Nije lako preboleti nekoga. Ne mogu da ga krivim zato što je bio
opsednut njom pošto ga je onako povredila. „Volim te“, kažem. I
dalje isprobavam te reči. Malo su čudne.
I on izgleda pomalo zapanjeno. „Imam božićni poklon za tebe.“
Srce mi zaigra. Devojka ne želi da čuje takav odgovor na ovakvu
izjavu. Međutim, trudim se da ne klonem. Sinoćna rasprava bila je
nešto novo za nas i ne želim da se vraćam na to. Nije mi se svidelo
što sam morala da se suprotstavim Finu, ali ne mogu popustiti kad je
reč o nekim stvarima. U ovo doba godine dugujem tati saosećanje.
„Poklon?“ Osmehujem se, trudeći se da budem vedra. „Kakav?“
On odlazi do plakara u predsoblju i vraća se s malom pravougaonom
kutijom uvijenom u zlatno-zeleni papir. Oblik odaje šta je u njoj i
pitam se o kakvom li je nakitu reč – narukvici ili ogrlici? Nije ni važno.
I jedno i drugo će biti lepo, mada mi je Rič uvek kupovao nakit jer
nije znao šta drugo da mi pokloni.
Fin mi pruža paket. „Otvori ga.“
„Sad?“
Klima glavom, pa odvezujem traku boje metala i pažljivo odlepljujem
papir da ne bih pokazala koliko sam nestrpljiva. Kutija je od glatke
crne kože, što je pomalo neuobičajeno za nakit, ali tada vidim da je
na vrhu odštampano Mon Blan. Podižem poklopac uz škripu i
otkrivam tanko ružičasto-crno penkalo. „Opa!“
„Mislio sam da će se ružičasto lepo slagati s kožnim povezom tvojih
dnevnika.“
„Divno je. Mnogo mi se sviđa.“ Podižem pogled prema njemu. Ovo
nije izabrao prodavac. Fin je zaista razmišljao o tome šta bi mi se
svidelo. Ali moj otac ima nekoliko takvih penkala – ona nisu jeftina.
„Ne bi trebalo da trošiš novac na mene.“
„Želim to da radim.“ Obuhvata mi lice i kažiprstom prelazi po tetovaži
iza mog uva. „Inače, i ja tebe volim.“
Od tog gesta mi se toplota razliva telom – kao i dušom. Dodirivanje
moje tetovaže dok mi govori da me voli znači da prihvata bol kao
deo mene i da ga to ne plaši. „I ja imam nešto za tebe.“
„Nije mi potrebno ništa više od ovoga“, odgovara i ljubi me.
„Možda je tako, ali već sam ga platila i nema povraćaja novca.“
Izvijam obrve. „Neće doći u kutiji, ne može se uviti, ali će ga
isporučiti sledeće nedelje. Zar nisi radoznao?“
Škilji, pokušavajući da pogodi. „Dobro. Šta je to?“
Široko se osmehujem. „Novi sajt.“
„Molim?“ Odmahuje glavom s nevericom. „Nema šanse. Nemoguće.“
Finovom sajtu neophodno je doterivanje. Potrebno je sto godina da
se fotografije otvore i minimalistički je, ali ne na dobar način. Jedino
što je vredno čuvanja jesu njegova biografija i prateća fotografija.
Rekao mi je da je napravljena u suton na plaži, za vreme porodičnog
odmora. Zbog bronzanog tena mu širok osmeh izgleda zaslepljujuće
belo. Kosa mu je posvetlela od sunca, a oči su toliko zelene da su
gotovo zlatne. Ionako izgleda kao maneken, ali na toj fotografiji je
sličan grčkom bogu. „Unajmila sam jednog dizajnera koji sarađuje s
agencijom. Ima šestomesečnu listu čekanja, ali nagovorila sam ga
da prihvati ovaj posao preko reda.“
„Dobro, malopre sam lagao. Potrebne su mi neke stvari, a pristojan
sajt je među njima.“ Smeje se. „Hvala, Hals.“
Dok doručkujemo za kuhinjskim stolom, držim stopala na njegovom
krilu. Nekoliko centimetara ulevo i probudila bih zver – onda bih ja
postala Finov doručak. Ali već mi ponestaje vremena. Uskoro moram
da budem na poslu, a još se nisam istuširala.
Fin mi masira ris stopala jednom rukom, a drugom uzima zalogaj.
„Nedostajaćeš mi“, kaže.
Malo se topim. „Bar sam danas dobila menstruaciju. Već je osećam.
Tako da nećeš mnogo propustiti.“
Prostenja. „Ne volim te samo zbog onoga među nogama. Ali nemoj
biti toliko naivna da pomisliš kako te neću tucati dok imaš
menstruaciju. To se zove tuš.“
Umalo ne prevrnem očima. „Ne dao bog da se nekoliko dana uzdržiš
od seksa!“
„Ma nemoj? A ti me sinoć nisi spopala? Sedela si mi na kurcu dok su
komšije gledale.“
Srce mi preskače zbog njegovog iznenadnog vulgarnog izražavanja.
A deluje još bezobraznije na dnevnoj svetlosti uz jaja i slaninu. Dok
sam sinoć ležala pored njega, osećala sam se kao da lebdim na
oblaku. Moje telo, mirno i zadovoljeno, na mekoj posteljini. Raj.
„Amin.“
„Molim?“, pita.
„Ništa.“ Uvijam stopalo u njegovoj šaci. „Slaćeš mi poruke, zar ne?“
„Ceo dan.“
„Hoćeš li objavljivati?“
Klima glavom dok žvaće. „Imam nekoliko sjajnih fotografija od prošle
nedelje.“ Namiguje. „Kao i onu s crvenom trakom.“
Crvenim. Zabavljali smo se s tom trakom i isprobavali je na raznim
delovima tela.
Fin me gleda s dna kreveta, držeći aparat u ruci. „Protegni se. Stavi
ruke iznad glave.“
Poslušam ga iako mi se utroba grči od njegove zapovesti. Naga sam
i dovoljno uzbuđena da ne marim kako mi grudi ili stomak izgledaju.
On je u radnom raspoloženju i potpuno obučen, ali kresnuće me čim
napravi fotografiju.
Pošto se nameštam kako je tražio, spušta aparat i podiže debelu
satensku traku boje brusnica koju smo kupili na kiosku s ukrasima.
Obrve mu se izvijaju dok mi vezuje članke, zatežući mašnu tek toliko
da me uštine.
„Ne bih imao ništa protiv da te zateknem takvu ispod jelke“, kaže i
penje se na dušek.
Grickam donju usnu. „Možda i hoćeš.“
Škljoca, a traka je živo crvena naspram mojih bledih podlaktica i
avetinjski bele posteljine.
Poziranje je za njega nenadmašna predigra.
„Poslaćeš mi zaglavlje za nju danas ili sutra?“, pita. „Hoću da je
objavim na Božić.“
Spuštam viljušku. Fin je za većinu naših slika uzimao odlomke iz
mog dnevnika, ali hoće nešto posebno za tu fotografiju.
„Opčinjavajuće zaglavlje“, kako je rekao. Pokušavala sam, ali nisam
napisala ništa iole pristojno posle onih nekoliko dana koliko smo bili
razdvojeni. Što više želim da ispadne lepo, to mi teže deluje.
„Naravno“, odgovaram. „Razmisliću malo o tome. Da li je neko
podelio jučerašnju fotku?“
„Nisam gledao.“ Klima glavom prema mom telefonu. „Što ne
proveriš? Uloguj se na moj nalog.“
Treba mi trenutak da shvatim šta je rekao. Trudim se da se ne
uzbudim previše za slučaj da me začikava. „Stvarno?“
„Lozinka su mi tvoje ime i decembar, sve malim slovima –
halstondecembar.“
Bezuspešno pokušavam da potisnem osmeh. „Moje ime?“
„Da, promenio sam lozinku. Tako je oboma lakše da je zapamtimo.“
Guram tanjir u stranu i podižem telefon, odjednom vrtoglava od
sreće. „Jesi li siguran da ti ne smeta?“
„Zašto bi mi smetalo? Već neko vreme želim da ti je dam. Hoćeš li
da završiš doručak?“
Izlazim sa svog naloga i kucam Finovu lozinku u polje.
„Hals?“
„Molim?“
„Trebalo bi više da jedeš.“
Unosim lozinku. I ulazim. Dlanovi mi se znoje, a srce mi lupa još
brže nego kad sam otvarala poklon. „Sita sam.“
„Dobro.“ Privlači moj tanjir k sebi i prione na hranu.
Iskače crveni balončić s Finovim obaveštenjima.
Majku mu!
Stotine lajkova, nekoliko komentara i tagova. Ovo je zaista savršen
poklon koji će mi držati pažnju dok budem izbegavala Riča i njegovu
porodicu preko vikenda. Listam obaveštenja sve dok ne stignem do
dna stranice, a pregledala sam samo jutrošnja. „Koliko često ovo
proveravaš?“
„Dvaput dnevno. Jednom da objavim, a drugi put da vidim kako je
prošlo.“
„Au!“ Pomeram stopala na njegovom krilu. „Mnogo je uzbudljivije kad
vidiš kako iskoči balončić sa...“ Zinem. „Fine.“
„Molim?“
„Imaš gomilu DP!“
„Šta je DP?“
Razrogačujem oči. „Nikad nisi čitao poruke?“
„Nisam ni znao da mogu da se šalju.“
Pregledam njegov inboks. Ima previše poruka da bih sad sve
pogledala tako da čitam samo najnovije. Zahtev jedne polunage
devojke da objavi njenu fotografiju. Sranje! Možda je najbolje da ih i
ne pročita. Sledeća pominje zaglavlja i smeškam se u sebi. Kad god
počnem da se pitam jesam li uopšte potrebna Finu za ovaj projekat,
pročitam komentare koji me uvere da je moja poezija i te kako
zaslužna za naš uspeh.
Otvaram poruku koju je poslao neko ko je za profilnu fotografiju
izabrao jednostavan crno-beli logo – dva slova B okrenuta zadnjim
delom jedno uz drugo. Taj neko je poslao više poruka, pa počinjem
od prve.
Dobar dan, gospodine Koene,
Zovem se Keli. Ja sam direktorka marketinga u Bater budoaru. Veliki
smo ljubitelji vašeg rada i voleli bismo da razgovaramo s vama o
saradnji.
Ispod njene poruke na koju niko nije odgovorio je druga poruka,
poslata nedelju dana kasnije.
Zdravo ponovo. Znam da ste sigurno preplavljeni porukama, ali
nadam se da ste stigli da razmislite o mojoj prethodnoj poruci.
Možemo li da vam pošaljemo nekoliko uzoraka donjeg veša za
fotografisanje? Ili, ako ste voljni da promovišete našu marku, nudimo
vam hiljadu dolara u zamenu za deset objava. Hvala na vremenu i
nadamo se vašem odgovoru.
Keli
„O bože!“
„Šta je bilo?“, pita Fin.
Podižem pogled, široko se osmehujući. „Imaš poruku od firme koja
prodaje donji veš. Oni žele da mi... da ja nosim njihov veš i da
objavimo te fotografije. Platili bi nam.“
Fin uzdiše. „Prevara.“
„Ne, nije.“ Klikćem na profilnu fotografiju. Na nalogu se nalazile fotke
devojaka u vešu Bater budoar, ali nijedna fotka nije toliko dobra i
privlačna kao Finove. Trebalo bi da znam, ipak sam stručnjak za
analizu umetnosti u tržišne svrhe. U opisu stoji adresa njihovog sajta
i klikćem da razgledam. „Kompanija je sasvim čista.“
„Pa, nije važno i ako jeste. Neću da objavljujem tvoje fotografije u
donjem vešu.“
Izvijam obrve. „Šta je s čarapama?“
„To smo uradili samo jednom i bila si potpuno pokrivena.“
„Ali...“
„Halston.“ Strogo me pogleda. „Ne želim da internetom kruže slike
na kojima je moja devojka gola.“
Ispravljam se, iznenađena njegovom tvrdoglavošću. „Pre svega, niko
neće znati da sam ja. Drugo, šta misliš da smo dosad radili? To je
isto.“
„Nije. Mučili smo se da svaka fotografija bude sugestivna, ali ne
eksplicitna. One su erotske, ali ne pornografske. Ne želim da
pređem tu granicu.“
„Bio si doslovno u meni kad smo napravili jednu“, odbrusim. „Kresali
smo se kad si me uslikao.“
Skuplja usne u ljutu crtu i odmah se osećam kao da me je prekorio.
„To se ne vidi na fotografiji.“
„Ali je nagovešteno.“
„Zbog toga je seksi. Da sam objavio fotografiju na kojoj se tucamo,
to bi bila pornografija.“
Ponovo gledam ekran. Ovo je bez veze. Veš je lep i ima stila. Crna i
bela čipka. Male ružičaste mašne. Volela bih da imam nekoliko
komada i vidim kako bi izgledali na fotografijama, a mislim i da bi
Finu novac dobro došao. Nisam mu rekla da sam prisluškivala deo
njegovog razgovora s Marisom onog jutra kad je bila ovde. Nisam
odolela a da ne provirim. Kad sam čula koliko je sladak bio prema
njoj, nisam mogla da prestanem da slušam. Rekla je da je
siromašan. To nije trebalo da me iznenadi. Fin se ne ponaša kao da
ima novčane poteškoće, ali prošle godine nije imao mnogo posla.
Nakašljavam se. „Platiće nam“, kažem. „Hiljadarku.“
Spušta pogled na tanjir. „Samo da objavimo nekoliko fotografija?“
Klimam glavom. „Možemo da zaradimo na ovome, Fine. Znam da si
se nadao da ćeš dobiti neku tezgu zbog ovoga što radimo, ali to je
jedini način da uspeš. Ljudi će nam plaćati da objavljujemo, a što
više pratilaca imamo, to će više novca nuditi.“
Fin pruža ruku da uzme moju i prepliće prste s mojima. „Onda će
nam ponuditi još nešto. Nešto što nam odgovara. Ovo... ti,
objavljena, to mi se ne sviđa. Možda sam pohlepno đubre, ali želim
te samo za sebe, Hals.“
Trebalo bi da sam oduševljena. Zahvalna što imam nekoga kome je
dovoljno stalo da budem bezbedna. Ali ne mogu da se ne obazirem
na žaoku razočaranja. Izgledala bih dobro u tom vešu, a na osnovu
ranijih izazovnijih objava znam da bismo tako dobili mnogo pažnje.
„U redu“, popuštam. „Nećemo obraćati pažnju na njih.“
„Da.“ Klima glavom prema telefonu. „Ima li još nečeg dobrog tamo?“
„Pogledaću na poslu. Ako se još nešto pojavi, razmislićeš o tome?“
„Ako nam odgovara. Da li želim više posla ili možda da prodajem
fotografije preko svog sajta? Da. Ali ne po cenu naše umetnosti. Ili
naše veze.“
Iskrenost u njegovim zelenim očima me poražava. Gotovo pomišljam
kako je ovo san. Možda i jeste. Ne znam šta sam uradila da
zaslužim Fina. Ustajem i sedam mu u krilo. „Ne želim da idem na
posao.“ Lako mu ljubim usne, pa se povlačim kad pokuša da produbi
poljubac. „Pusti me da ostanem ovde. Celog dana ćemo praviti
fotografije i smišljati kako da zaradimo mnogo novca kako nikad ne
bih morala da se vratim u glupu kancelariju.“
„Mmm.“ Steže mi kukove i privlači me k sebi za poljubac. „Voleo bih
kad bi mogla.“
„Mogu. I hoću. Ko jebe moj posao! Ovo može da uspe, Fine. Samo
nam je potreban poslovni plan. Možemo to da postignemo.“
Osmehuje se i zavlači mi šake ispod majice na bretele. Istražuje kao
da me prvi put dodiruje, ali i prelazi po mom telu kao da je ono mapa
koju je zapamtio. „Mnogo si pametna“, kaže. „Imam mnogo
poslovnog iskustva, ali ti si prirodno nadarena. Samo želim da
pravim fotografije i da mi ljudi plaćaju za njih.“
„Možeš to da postigneš“, odgovaram. „Ali moraš početi od nečega.
Umetnici moraju da se žrtvuju. Samo male žrtve.“ Zasipam mu
uglove usana sitnim poljupcima. On ima opojne usne – primamljive,
meke, pune, vlažne.
Čak popustljive. Možda mogu poljupcima da ga navedem da
pristane.
Zato što je ovo i moj projekat, a ne vidim zašto oboje ne bismo dobili
ono što hoćemo.
 DVADESET PRVO POGLAVLJE

Čujem zvuk automobila, prilazim prozoru trpezarije i povlačim

draperije. Rič mi maše. On i njegovi roditelji su natrontani od glave
do pete. „Stigli su“, kažem, okrenuvši se.
Tata spušta na sto svoju čuvenu šunku pečenu u medu. Trpezarija
odiše toplim sjajem zbog upaljenih sveća na bočnom stolu. Tata nosi
džemper i sive pantalone i izgleda opušteno pošto je popio dva
punča s jajima. Prilazi mi, stavlja šake na moja ramena i ljubi me u
čelo. „Hvala na ovome danas. Da nisu došli čak iz Čikaga, možda
bih otkazao Halpernsovima samo da bismo proveli više vremena
sami.“
Celog dana je opušten. Daleko smo dogurali. Pre deset godina,
otprilike u ovo vreme, u ovoj istoj prostoriji, imali smo najgoru svađu
u životu. U poslednjem trenutku sam odlučila da ne idem na majčinu
sahranu, ali on nije hteo ni da čuje. Osmehujem se. „Stvarno?“
Sleže ramenima. „Uprkos kršu i testu koje je nekoliko puta izgorelo,
bilo je zabavno praviti kolače s tobom. Kolačići su bili... istog su
ukusa kao i oni koje je tvoja mama pravila.“
Knedla mi se stvara u grlu. U pozadini se vrte božićne pesme Dina
Martina. Drugi put danas sam u iskušenju da mu ispričam za Fina.
Međutim, bojim se da pretvorim toplotu u hladnoću. „Bio je lep dan“,
kažem dok Halpernsovi kucaju.
On odlazi da otvori vrata. Izabrala sam crnu haljinu koja se širi od
struka naniže zato što ima džepove. Vadim telefon iz jednog i šaljem
poruku Finu.
Stigli su.
On odmah odgovara.
Srećno. Upravo sam stigao u Grinič. Zovi ako ti nešto treba.
Duboko udišem. Blaga omamljenost od burbona isparava pri zvuku
Ričovog glasa iz hodnika. Ja sam kriva što je ovde, ali večeras
nisam raspoložena da glumim buduću snaju. Ričovi roditelji više vole
negiranje od prihvatanja stvarnosti. Ako večeras i osete da nešto nije
u redu, neće ništa reći. Ne znam treba li da budem tužna ili srećna
što bih stajala na istom mestu i živela istim životom kao ranije da nije
Fina.
Fin. Naga i upetljana u njegovu posteljinu boje maslaca. Jedemo
sladoled iz istog korneta iako je nula stepeni dok se vraćamo iz
bioskopa. Tiho mu čitam iz dnevnika u restoranu koji radi celu noć, a
maljice na potiljku mi se ježe zato što me sigurno čuju ljudi u
separeu iza nas. Nisam slatka dobra devojka kakvu naše porodice
žele da budem. Volim seks i crnu kafu i saznanje da sam nekoga
naterala da oseti nešto. Makar to bilo u separeu pokrivenom
plastikom.
Čuje se zveckanje čaša iz dnevne sobe. Kokteli pre večere. Trebalo
bi da im se pridružim, ali odugovlačim i nastavljam da čitam Finove
direktne poruke. Pošto je juče bio poslednji radni dan a danas sam
provela ceo dan s ocem, bila sam previše zauzeta da ih pregledam.
Otvaram ih jednu po jednu.
Tvoji radovi su neverovatni. Danas smo ih podelili na našem nalogu.
Kome da se javimo u vezi s dozvolom za objavljivanje vaših
fotografija?
Pišem članak o erotskim fotografijama. Smem li da vas pomenem?
Prelazim na sledeću poruku, ali uvod me tera da prestanem da
čitam.
Učini nam svima uslugu i...
Nije trebalo da je otvorim. Čeka me večera koja će možda biti
stresna zbog izmišljenih priča o tome kako se Rič i ja dobro slažemo.
Ne treba mi nešto što će me uzrujati, pogotovo što Fin nije tu da me
umiri.
To je samo trol koji pokušava da izazove reakciju, rekao bi Fin, i bio
bi u pravu. Glupo je. Zaključavam telefon.
Smeh dopire iz susedne sobe. Tata će me svakog časa pozvati.
Pročitala poruku ili ne, razmišljaću o njoj za vreme večere. Pitaću se
da li je uvredljiva. Ili opravdana. Ne mogu očekivati da se svima
sviđa ono što pišem. Čak i veliki pisci imaju kritičare.
Unosim lozinku i ponovo ulazim u Finov inboks.
Učini nam svima uslugu i prestani da objavljuješ ova SRANJA,
droljo.
Grlo mi se steže. Sranja. Drolja. Ne znam ko ju je poslao. Ali zašto
bih? Ponovo čitam poruku. Nije trebalo da je otvorim. Osećam bol u
očima. Ona očigledno ne shvata ono što radimo. Ona ne shvata
moju poeziju, za razliku od hiljada drugih koji prate naš nalog. Zašto
bih marila za njeno mišljenje?
Počinjem da kucam odgovor, da joj predložim da nađe nekog
jednostavnijeg koga će pratiti. Ona je previše vulgarna za nas. Prsti
mi se toliko tresu da kucam budalaštine. Brišem kako bih počela
iznova, ali samo zurim u ekran.
Čujem Finov glas. Mani se toga. Ona nije vredna toga. Ti si
stručnjak.
Neki će misliti da je moj rad sranje. To je neminovno. A zašto i ne bi
tako mislili? Nemam pravog iskustva. Nisam završila književnost ni
novinarstvo. Nisam model. Ne mogu stvarno da se uvredim zato što
je neko ukazao na istinu: na više načina sam prevarantkinja.
Ali šta će se desiti ako i Fin to shvati? Ako shvati da moji dnevnici
nisu ništa više od očajničkih reči jedne tinejdžerke u telu odrasle
žene?
„Halston?“, poziva me Rič s vrata.
Potiskujem želju da zaplačem i okrećem se. „Molim?“
„Džordž me je poslao po tebe.“ Gura šake u džepove pantalona.
Njegova kosa boje čokolade malo je duža nego obično i uvija mu se
oko ušiju. „Jesi li dobro?“
Vraćam telefon u džep. „Jesam.“
„Slušaj...“ Rič ulazi u sobu kako nas roditelji ne bi čuli. „Ako ti to
nešto znači, ni ja ne želim da radim ovo.“
„Stvarno? Meni se čini da uživaš u tome što ceo vikend moram da se
pretvaram.“
„Ne baš. Zapravo je prilično bezvezno što se pretvaramo da je sve
sjajno kad znam da ćemo možda uskoro završiti.“
Trepćem. Ne želim da se tako oseća, ali ne smem dozvoliti da nešto
ostane nejasno. Fin mi je dao do znanja da mu se to neće dopasti.
„Jesmo završili, Riče. Neću se predomisliti.“
„Teško mi je da poverujem da si toliko sigurna u to kad je sve bilo u
redu pre samo mesec dana.“
„Nije bilo u redu. Mislim, jeste, ali nikad nismo bili skladan par. Mom
ocu je samo bilo potrebno da me prepusti nekome. Pošto imaš
uglednu porodicu i uspešnu karijeru, bio si pravi čovek za taj posao.“
„I dalje sam. Zašto je loše što sam bio dobar dečko prema tebi?“
Rič lepo izgleda na žutoj svetlosti. Din Martin peva o svetu od
poslastica. Rič jeste privlačan i neće mu biti teško da nađe devojku
koja će izgubiti glavu za njim. „Ne tražim nekoga da brine o meni.
Želim partnera.“
„Mogu to da budem. Pruži mi još jednu priliku. Ako ne zbog mene,
onda zbog sebe.“
„Šta to uopšte znači?“
Pomera stopalo. Već pomišljam da neće odgovoriti, ali tada kaže:
„Pogledaj se. Vidim da si tužna, a nekad si takva i na poslu. Juče si
treći put zakasnila ovog meseca.“
Fin i ja smo se posle doručka kresnuli pod tušem. „Pa?“
„Pa brinem.“
„Zašto?“
„Očigledno zato što te još volim. Nisam ja ovo prekinuo.“ Uzdiše. „On
nije dobar za tebe.“
Moj otac? Nisam očekivala takav obrt. Rič je uvek bio tatin pomoćnik
i u devet puta od deset stao je na njegovu stranu. Možda ga je
razdvojenost naterala da uvidi kako mora da me podržava ako hoće
da bude sa mnom. Bar više od jednom u deset puta. „Imamo
nesuglasica, ali ne bih rekla da je loš za mene.“
„Nije? Ako mene pitaš, taj tip je problematičan.“
Taj tip?
„To me brine bez obzira na to jesmo li zajedno ili nismo. Mislim da
imam pravo na to budući da smo dve godine bili zajedno.“
Rič zvuči maltene kao da je ljubomoran – na mog oca? Za Džordža
Foksa se može reći mnogo toga, ali ne i da je problematičan. Ako ne
misli na tatu, o kome li priča?
„Koliko se dugo viđaš s njim?“
Fin. Naš mali lični svet puca. Prerano je da Rič sazna za Fina, da se
moj otac umeša i unese promene. Stežem pesnice i prilazim Riču,
sigurna u salonkama na parketu. „Uhodio si me?“
Obrve mu se maltene spajaju na sredini čela. „Nisam. Pre će biti
obrnuto.“
„Molim?“
„On je mene potražio i uvukao u ovo.“
„Fin?“, pitam. „Kako? Kad?“
„Na poslu u sredu.“ Ričov izraz se opušta. „Nije ti rekao?“
Šta kog...? Fin jeste bio u mojoj kancelariji u sredu. Ali i ja sam. Bili
smo zajedno čitavih dvadeset minuta koliko je bio tamo... osim kad
je otišao u toalet. „Šta ti je rekao?“
„Samo što mi nije pretio, Halston.“
„Zbog čega?“
„Kako bih se držao dalje od tebe. Rekao je da je tvoj dečko.“
Rekla sam Finu da ću se postarati za Riča. To je bio moj način da
mu kažem da se ne meša. Moj otac bi uradio tako nešto, govorio u
moje ime, pokušavao da me zaštiti od situacija koje bi mogle da se
dogode umesto da me pusti da sama izlazim na kraj s njima. Fin je
zloupotrebio moje poverenje, i to u mojoj kancelariji, a on me je
ohrabrivao da uzmem svoj život u ruke. Pokušavam da zauzdam
ljutnju koju bi trebalo da osećam, ali isto tako sam ogorčena na Riča
– a on je tu. „On mi jeste dečko.“
„Kako je to moguće?“, pita on. „Tek smo raskinuli.“
To objašnjava ruže i Finov iznenadni dolazak u moju kancelariju. On
je posesivan. Ne znam zašto se ne ljutim na njega. Poslednjih
nekoliko nedelja sam dokazala da mi ne smeta što me on poseduje.
„Kad znaš, onda znaš.“
„Kako možeš da znaš bilo šta? Trenutno nisi sasvim svoja.“
„Možda i jesam.“ Stavljam dlan na grudi. „Moram da otkrijem ko sam
bez lekova. Očigledno ne možeš to da poštuješ, ali i ne moraš.“
„Nije reč o poštovanju. Ne želim da uradiš nešto zbog čega ćeš
zažaliti, da napraviš...“
„Grešku?“, završavam umesto njega.
Rič zatvara usta. Izgleda iznenađeno zbog onoga što je upravo
rekao, ali ja nisam.
„Više ne moraš da se ujedaš za jezik kad si sa mnom. Možeš da me
kriviš. Moj otac to radi.“
Odmah se snuždi. „Pobogu, Halston. Ponašaš se kao da smo na
suprotstavljenim stranama. Kao da ne shvataš da mi je stalo do
tebe. Zbog toga želim da budeš dobro.“
„Želiš da budem laka za upravljanje. Smirena. Do toga ti je stalo.“
„Je l’ to loše? Da budeš uravnotežena? Da ne piješ previše vina i ne
izjedaš se zbog onoga što se desilo pre deset godina ili zbog
pogrešnih odluka.“
Pogrešne odluke. Rič bi pomislio da je život koji gradim s Finom
pogrešan. Poziram polunaga čoveku koga sam upoznala pre manje
od mesec dana i objavljujemo fotografije na internetu – to zvuči
pogrešno, ali ne čini mi se da je tako. „Nemaš pojma kakva sam bez
lekova. Ja ne znam kakva sam bez njih. Nikad nisam imala priliku da
otkrijem.“
„Jesi. A iskreno govoreći, Halston, bilo je haotično. Da li moram da te
podsetim kako umalo nismo izgubili veliki posao zbog one večere?“
Prekrštam ruke. Spremna sam da završim ovaj razgovor. „Ne.“
„Umeš da budeš nepromišljena i zbog toga neko mora da pazi na
tebe. Neko ko zna tvoju prošlost.“ Prelazi šakom po licu. „Zašto
misliš da je tvoj otac uradio sve ovo? To je zbog tvoje majke.“
„Ne želim da razgovaram o tome.“
„Možda ti smeta što se nismo upoznali na neki drugi način. Ili što
nisam loš momak koji hoće da ti pomogne da odeš preko ivice. Ali
dobar sam za tebe i mogu ti pružiti lep život. Tvoj otac to želi, ako ne
zbog sebe ili tebe, onda zarad nje...“
Prestajem da slušam. Moj otac je sve ovo udesio zbog nje. Smuvao
me s Ričom, pustio me da stvorim svoje radno mesto, prepustio nam
uzde. Možda je to bila svesna odluka, možda i nije, ali on pokušava
da mi pruži život koji bi usrećio moju mamu. A ja ga odbijam.
Pretpostavljam da sam znala na neki način. Prihvatila sam igru jer je
to značilo da možemo nastaviti da guramo sve pod tepih. To je
značilo da niko od nas ne mora da kaže šta zaista misli.
Da nije mene, ona bi još bila živa.
A da jeste, šta li bi mislila o mojim izborima?
Da li bi se ponosila što ponovo preuzimam kontrolu? Ili bi, kao Rič,
mislila da sam nadomak još jedne ogromne greške?
 DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Jurim niz hodnik prema spavaćoj sobi, cičeći kako mi se šampanjac

preliva iz boce preko šaka. „Curi svugde!“, vičem preko ramena.
„Zato što trčiš“, dovikuje za mnom.
Utrčavam u kupatilo i podižem bocu nad umivaonik. „Donesi čaše.“
„Imam ih.“ Staje iza mene i uzima mi bocu. Toči šampanjac u čaše,
pa mi ljubi usne. „Popij to. Gotovo je ponoć.“
„Zar nije trebalo da ostanemo u kafiću?“, pitam, pućeći usta. „Jesmo
li matora kenjala zato što smo se vratili kući pre nego što se slavlje
završilo?“
„Ne znam za tebe, ali meni je dosta koktela od dvadeset dolara i
oznojenih tela. Ti si nesumnjivo jedina zbog koje bih se odvažio na
novogodišnje veče u gradu.“
„Ah.“ Podižem se na vrhove prstiju da ga ponovo poljubim, ali
zaljuljam se i prolivam šampanjac na šarenu haljinu s kristalčićima.
„Savršeno. Tražio sam izgovor da ti skinem tu haljinu“, kaže Fin
smejući se. „Jesam li ti rekao da si večeras toliko lepa da ne mogu
da odvojim pogled od tebe?“
„Možda jesi.“ Pridržavam se za njegovu ruku dok mi podiže rub
haljine. „Pripita sam.“
„Jesi.“ Kristalčići mi grebu stomak dok mi svlači haljinu preko glave.
„I veoma lepa.“
„To si već rekao.“ Nabiram nos, osmehujući se. „Pijan si.“
„Možda sam popio nekoliko čaša viskija. Ovo je posebna prilika.“
„Nova godina.“
„Nova godina s tobom.“ Haljina je tanušna u njegovim rukama, samo
komadić tkanine. Nosi je sa sobom. „Ponesi čaše.“
Pratim ga do studija u brusu, gaćicama i visokim potpeticama,
noseći čaše. „Hoćemo li da se slikamo?“
„Hoćemo. Novogodišnja objava.“ Spušta haljinu na zemlju i namešta
je. Pokazuje na tačku pored nje. „Cipele. Izuj ih. Neka jedna stoji, a
drugu obori.“
Poslušam ga bez pitanja. U radnom je raspoloženju, a njegova
ozbiljna strana me uzbuđuje. „Šta još?“
„Šampanjske čaše. Napuni ih i stavi na ivicu radnog stola.“ Gleda ih.
„U stvari, otpij gutljaj iz jedne i ostavi trag karmina.“
„Da, gospodine.“ Ostavljam trag usana na čaši, pa točim šampanjac
koji će izgledati lepo i penušavo na fotografiji. „Šta sad?“
„Gaćice.“
Skidam crne čipkaste tange, pružam mu ih i sedam na radnu stolicu.
On ponovo namešta komade odeće. Ovlažim se samo pri pogledu
na njega. Na kožnom sedištu. Ali verujem da će Fina više zanimati
moje uzbuđenje od stolice.
Nalakćujem se na radni sto i pritom zakačim miša. Ekran se budi i
otkriva Finov inboks. „Je l’ ti ovo poslovni mejl?“, pitam.
„Jeste.“
Ne govori ništa više, pa malo njuškam, čitajući predmete mejlova.
Pošto je moj rad njegov rad, to bi ionako trebalo da bude zajednička
elektronska adresa. „Šta je u ovom o članku?“, pitam.
„Danas je stiglo. Novinar magazina Gotam pita da li može da piše o
nama u onlajn izdanju.“
„Stvarno? Zašto mi nisi rekao?“
„Nisam hteo da ti probudim nadu.“ Pogleda me. „Pitao sam možeš li
da ostaneš anonimna i rekao da u protivnom nismo zainteresovani.
Pročitaj sama.“
Otvaram mejl. Fin je rekao istinu. Novinar pominje Finove fotografije
i moja zaglavlja. Pravi poznati magazin. Trupkam nogama po tepihu i
poskakujem na stolici. „Ne mogu da verujem.“
„Ja mogu.“ Znam da se osmehuje iako mi je okrenut leđima.
„Znaš li da sad imamo više od šest hiljada pratilaca?“, pitam. „Ona
božićna objava bila je pravi hit. Šta misliš, koliko će nam trebati da
dođemo do deset hiljada?“
Fin prilazi stolici i čučne, uperivši ajfon na odeću. Uglavnom koristi
fotoaparat, ali mislim da zbog alkohola oseća vrtoglavicu kao i ja
pošto retko pije. „Verovatno mnogo brže nego što nam je trebalo da
stignemo do šest.“
„Malo sam gledala sponzorisane objave. Ona ponuda od Bater
budoara bila je prilično krupna.“
On pregleda svoj rad, listajući fotografije.
„Fine?“
„Da?“
„Rekla sam da je ona ponuda koju smo dobili pomalo neuobičajena.“
„Za članak?“
„Ne, za donji veš.“
Mršti se. „Mislio sam da smo odlučili da nećemo to da radimo.“
Jesmo. Pa on je odlučio! Ne želim da mu kažem kako sam maštala o
prihvatanju te ponude, o oblačenju njihovog lepog veša, o igranju za
Fina i njegov aparat. Naprosto znam da bi na njegovoj fotografiji
ispala lepo; uvek je tako. A dobili bismo još više pratilaca, kako zbog
prirode fotografija, tako i zbog Bater budoara. Niko mi nikad nije
ponudio ništa slično. Gotovo me nikad niko nije primetio na taj način,
niko osim Fina. Ali ne želim da pokvarim ovu noć, tako da samo
odgovaram: „Navela sam ih kao primer. Ako dobijemo još nekoliko
hiljada pratilaca, takve ponude postaće redovne.“ Podižem kolena
do brade. „Mislim da bi trebalo da pokušamo da dostignemo deset
hiljada do sredine januara.“
On se vraća fotografisanju. „Zvuči dobro.“
Ponovo se okrećem prema inboksu. Stranica se osvežava i
pojavljuju se mejlovi koji su stigli u poslednjih nekoliko sati. Reči u
predmetu poslednjeg privlače mi pažnju.
Čarape.
Naginjem se prema ekranu. Čarape? Moje čarape? Pošiljalac se
zove Džek Gatri. Ne zvuči mi poznato.
„Gotovo“, kaže Fin dok se spremam da otvorim mejl. „Samo ću ih
provući kroz aplikaciju za editovanje. Gotovo je ponoć.“
„Trebalo bi da je podeliš tačno u ponoć.“
„Ali tada bi trebalo da te poljubim.“ Namiguje dok prelazi palcem po
ekranu.
„Objavi je, pa me poljubi.“
„Prekasno.“ Pokazuje mi fotografiju, dve čaše za šampanjac su u
prvom planu, a iza njih trag sačinjen od moje razbacane odeće. Boje
su zamućene, kristalčići su mat kao i zlatni penušavac. Mrlja od mog
karmina je zagasite tamnocrvene boje zbog filtera s niskim
kontrastom. „Kako ti se čini?“
Prvi put me nije pitao za zaglavlje, ali osmehujem se jer vidim zašto
je tako. Pretvorio je objavu u šalu, a to je još nešto što je prvi put
uradio. „Od nas za vas“, čitam. „Pretvorite Novu godinu u nešto
posebno – sirotica dolazi samo jednom godišnje.“
Dodaje mi moju čašu i prinosi svoju da se kucnemo, ali ne stižemo
da nazdravimo jer se s ulice čuje buka. Ljudi viču i odbrojavaju:
„Dvadeset... devetnaest...“
„Sranje.“ Fin spušta čašu i dobacuje mi donji veš. „Hajde,
propustićemo.“
Vraćam pogled na mejl. Čaša penušavca mi je u jednoj ruci, a klupko
crne čipke u drugoj. Imam petnaest sekundi, što znači da ću ga
otvoriti ili se pridružiti Finu. Trebalo bi to da uradim kasnije. Ali ako
ga ne pročitam, pitaću se šta li piše i kad otkuca ponoć, a ne bi
valjalo da u novu godinu uđem razmišljajući o drugom muškarcu.
Klikćem na mejl.
Ne mogu prestati da ih gledam. Odakle su – želim da svojoj devojci
kupim takav par.
Gutam knedlu. Upravo je priznao kako mi je piljio u međunožje.
Čovek po imenu Džek gledao me je i maštao. A ima devojku. Ima
devojku od krvi i mesa, ali razmišljao je o meni. To mi deluje
pogrešno, a ipak...
„Halston!“, doziva me Fin. „Propustićeš.“
„Deset... devet... osam...“
Klikćem na strelicu da odgovorim.
Intermiks na uglu 5 i 19 ul
Da ne bi pomislio kako mu je Fin odgovorio, potpisujem se.
Anonimna
„Četiri... tri...“
Šaljem poruku, ostavljam čašu i gaćice, pa jurim u dnevnu sobu. S
ulice se čuju sirene. Na televizijskom ekranu vidi se izmaglica od
konfeta i široko osmehnutih drugorazrednih slavnih ličnosti s
mikrofonima. Fin se okreće i prasne u smeh kad me vidi samo u
brusu. Uzima krem pokrivač od veštačkog krzna koji smo zajedno
izabrali i širi ga. „Srećna Nova godina, malena“, kaže, obavija me
pokrivačem i ljubi. „Zasad je sjajna.“
Osmehujem se uz njegove usne. „Prošlo je samo pet sekundi.“
„I nisu li divne?“
Klimam glavom. „Izuzetne su. Zaboravili smo piće.“
Trlja mi leđa. „Nema veze.“
„Onda idem po svoje.“ Izvlačim se iz njegovog zagrljaja i vraćam u
studio. Pre nego što i stignem do kompjutera, vidim da mejl na vrhu
ima boldovan predmet. Prošao je samo minut posle ponoći, a Džek
je već odgovorio.
Naginjem se nad stolicom i otvaram njegov odgovor.
Nosiš li ih sada?
Crvenim. Ne znam treba li da odgovorim – ni kako. Nekoliko
odgovora prolazi mi kroz glavu.
Ne, perverznjaku jedan.
Ne, dečko mi ih je već skinuo.
Ne, naga sam.
„Šta je to?“, pita Fin iza mene.
Srce mi skače u usta. Sad izgledam kao krivac. Ispravljam se. „Neki
tip ti je poslao mejl u vezi s fotografijom mojih čarapa. Odgovorila
sam iz učtivosti, ali... njegova sledeća poruka je...“
Fin me grli otpozadi i čita preko mog ramena. Nasmeje se.
„Perverznjak.“
„To sam i ja pomislila.“
„Mogu li ga kriviti? Niko ne voli te čarape kao ja.“ Fin mi gricka uvo.
„Jebote, ovo ćebe je tako mekano! Želim da trljam kitu o njega.“
Osmehujem se. „Šta te sprečava?“
„I to što kažeš.“ I dalje me grli jednom rukom dok drugom skida
gaće. U sledećem trenutku preko pokrivača osećam kako mi povlači
kitu gore-dole između guzova.
„Ali nemoj da ga uništiš, molim te“, dodajem.
Sklanja mi kosu s ramena i ljubi mi vrat. „Ne bih protraćio dobar mlaz
na ćebe.“
Stomak mi se vezuje u čvor pri sećanju na to kako mi je svršio po
guzi. To mi se prvi put desilo, a ta igra dominacije mi se
iznenađujuće dopala. Posle toga je jednom svršio po mom stomaku.
„S obzirom na to da nisi hteo da mi priđeš bliže od jednog metra bez
kondoma, sada si stvarno opušten bez zaštite.“
„Zato što volim da te osećam“, šapuće mi na uvo. „To me podseća
da si moja.“
Koža mi se ježi. Nemam gde da gledam osim u kompjuter, pa odmah
primećujem kad se kvadratić pojavi u uglu ekrana.
Džek vas je pozvao da ćaskate.
„Ha.“
„Šta je bilo?“, pita Fin.
„Pogledaj. Taj tip hoće da priča sa mnom.“
„Pitam se šta hoće da kaže.“
I ja. Možda hoće da traži još jednu fotografiju. Oslobađam jednu ruku
i naginjem se da prihvatim njegov poziv.
Džek: Ako obećam da ih neću uništiti, hoćeš li ih ostaviti na sebi?
„Šalio sam se“, kaže Fin. Prestaje da me dodiruje. „O čemu priča?“
„O čarapama.“
„O, da!“
Obuzima me jeza. Potpuni neznanac hoće da me kresne. Zar ne?
Zašto bi mi inače poslao takvu poruku? Shvatam kako postoji velika
verovatnoća da nekoliko neznanaca želi isto što i on.
Fin prelazi dlanom po mom stomaku, podiže ćebe i pipa me.
„Ovlažila si se.“
„Jesam li?“
„Pocrvenela si.“
„Izvini.“
„Zbog čega? Da li te ovo pali?“
Uzbuđuje li me? Nije tako strašno kad vas muškarci žele iako su
verovatno čudaci. Nisam navikla na takvu pažnju, bar ne više od
prosečne devojke. „Izgleda da me uzbuđuje.“
„Hmm.“ Prelazi mi prstom po otvoru, ali ne ulazi. „Želiš li da
odgovoriš?“
Ujedam se za donju usnu. „Mogu li?“
Koleba se. „Zašto misliš da bih ti dozvolio? Znaš da ne volim da
delim.“
„To nije stvarno deljenje“, ukazujem mu. „Ti si ovde. Ti držiš uzde u
rukama, a ne on.“
Oštro uzdiše uz moje uvo dok mi prstom nadražuje otvor. „Sviđa mi
se kako to zvuči. Odgovori ako ti ne smeta.“
Gutam knedlu. Ne znam šta da odgovorim. Fin mi povlači pokrivač
na ramena kako bi mi ruke bile slobodne. Naginjem se prema
kompjuteru i ponovo čitam poruku.
Džek: Ako obećam da ih neću uništiti, hoćeš li ih ostaviti na sebi?
Ja: Ne. Skupe su. Mogao bi da ih pocepaš.
Šaljem poruku i osećam navalu adrenalina. Nikad ne odbijam Fina.
Ne želim da ga odbijam. Ali Džek nije Fin. Džek nema nikakvu vlast
nada mnom.
Džek: Onda ću ih skinuti. Polako.
Džek: Počeću od tvoje desne noge, povlačiću ih od butine do članka.
Koje boje su ti nokti na nogama?
Fin izvlači kožnu radnu stolicu i seda. Pomišljam da će prekinuti
dopisivanje, ali on udara po sedištu. „Dođi.“
Smeštam se između njegovih nogu. Spušta mi dlanove na butine i
naslanja bradu na moje rame. „Kaži mu.“
Ja: Crveni.
Džek: Ti si moja devojka iz snova.
Džek: Izvini ako je to previše romantično. I ja sam pisac. Kao ti.
Odjednom atmosfera postaje napeta. Njegove reči su prisne kao da
me poznaje. Nagađam da me na neki način i poznaje. Pročitao je
moje najdublje misli mada me nije upoznao... baš kao i Fin. U
gornjem uglu ekrana sat pokazuje da je 12.08.
„Šta da mu odgovorim?“, pitam.
Fin mi trlja nogu. „Kaži mu da ne može da te dobije.“
Ja: Imam dečka.
Džek: Naravno da imaš. Onda te neću romantizovati.
Osećam trunčicu razočaranja. Htela sam da vidim kuda ovo može
voditi. Nikad nisam radila ništa slično. Uzbudljivo je, opasno, ali i
sigurno pošto je Fin tu. Lakne mi kad stigne nova poruka.
Džek: Hajde da se ne zaustavljamo na čarapama. Želim da te vidim
celu. Svuci haljinu.
Čekam da me Fin zaustavi. Ne želim da to uradi, ali neću ni da ga
naljutim.
„Svukla sam je“, šapuće mi Fin na uvo, terajući me da zadrhtim.
Ja: Svukla sam je.
Džek: A sad sve ostalo.
Fin mi skuplja kosu u labav rep i prebacuje mi je preko ramena.
Otkopčava mi brus i nežno povlači bretele niz moja ramena. Već
sam se ovlažila, osećam to na kožnom sedištu ispod sebe. A nisam
samo ja uzbuđena. Finu je krut uz mene i osećam nešto vlažno na
krstima.
Džek: Jesi li gola?
Ja: Jesam.
Džek: Dobra devojčica. Pošto ne moram da brinem zbog čarapa, ne
moram ni da budem pažljiv prema tebi, zar ne?
Fin pruža ruke ispred mene da odgovori.
Ja: Ne moraš.
Nekoliko trenutaka prolazi bez odgovora. Fin mi prelazi krupnim,
nestrpljivim šakama niz ruke do članaka, pa uz kolena do unutrašnje
strane butina. Srce mi toliko jako kuca da ga osećam u podnožju
vrata.
Džek: Znaš li šta bih uradio da sam tamo? Naterao bih te da raširiš
noge kako bih video koliko si vlažna. Treba li to malo pomoći da se
ovlažiš?
Ja: Da.
Džek: Sa zadovoljstvom. Koliko prstiju želiš?
„Bolesni drkadžija“, šapne mi Fin uz vrat. Ali rastavlja mi butine
koliko god može, što nije mnogo pošto sedim između njegovih nogu,
pa gura dva prsta u mene. Naslanjam mu glavu na rame. „Još.“
Fin mi pokazuje blistavu šaku. „Jedan ili dva?“
Četiri prsta me đavolski plaše. „Jedan.“
Fin kuca umesto mene.
Ja: Tri.
Nastavlja da me obrađuje prstima i širi više nego što sam navikla.
Džek: Tri je dobro zagrevanje. Prilično mi je veliki. Možda prevelik.
Ja: Mogu da se izborim s tim.
Ja: Mom dečku je ogroman.
Džek: Veći od sedam?
Fin gunđa i podiže mi jedno stopalo na stolicu. Malo me jače jebe
prstom. „Da.“
Ja: Veći.
Džek: Onda ne moram da budem nežan. Guraću ti prste isto tako
jako kao što ću te kresati. Sve dok ne budeš blizu.
Ne mogu da odgovorim. Jednom rukom se držim za rukonaslon, a
drugom stežem Finu članak. Nisam sigurna pokušavam li da ga
usporim ili da ga podstaknem da nastavi. Osećaj je mnogo dobar.
Predobar.
Puštam Fina kako bih kucala jednom rukom. Tresem se, pa ne
uspevam iz prve.
Ja: Poljubi
Ja: me
Okrećem glavu i Finove usne obrušavaju se na moje, gutajući
ječanje koje mi beži iz grla kako se približavam ivici. Počinjem da se
grčim oko njega, ali Fin povlači prste. „Ne još.“
„Ali...“
„Ššš.“ Umiruje me i miluje po kosi. „Kaži mu da svršavaš.“
Ja: Svršiću.
Džek: Nemoj.
Ja: Zašto?
Džek: Ne dodirujem te više. Skidam pantalone. Nagni se i pokaži mi
ribicu.
Fin me hvata oko struka i podiže. „Ustani.“
Ustajem, a on mi širi guzove i spušta prste da mi rastvori nabore.
„Prelepa je“, kaže.
Savijena sam pod čudnim uglom, ali kucam.
Ja: prelepa, je l’ da?
Džek: Najlepša. Ne mogu više da se uzdržavam. Spreman sam da
te osetim.
„Vrati se ovamo“, kaže Fin.
Sedam mu na krilo. Stavlja mi dlan na leđa i gura sve dok mi grudi
ne nalegnu na tastaturu. Ulazi otpozadi, što je novi ugao za oboje.
Lice mi je maltene naslonjeno na ekran. Fin mi vuče kukove nadole,
ispunivši me do kraja. Kriknem, a on se ponovo zakuca u mene.
Džek: Kakav je osećaj?
Fin mi vuče ruke iza leđa, hvata me za nadlaktice i prodire u mene.
Sise mi poskakuju po tastaturi.
Ja: dfiowh9834h3ibvdlap
Džek: Tako si dobra. Bože, kako si uska. Malo sam prevelik za tebe,
ali biće nam lepo. Žao mi je ako je prebrzo. Samo sam predugo
razmišljao o ovome.
Svršavam. Džekove reči. Finova velika kita. Najzabranjeniji seks koji
sam ikad doživela. Kolutam očima dok mi telo dublje uvlači Fina.
Džek: Kaži mi pre nego što svršiš.
Fin gura ekran i okreće ga prema zidu. Ustaje i vuče me naniže.
Tastatura nam pada pored stopala. Stavlja šake s obe strane mog
tela, zarobivši me na stolu. Dok me prikiva za njega, tako dugačak i
tako tvrd, istovremeno mi nadražuje klitoris i ponovo dovodi do
orgazma.
Koža mi gori, pica mi se opušta i prihvata ga celog sa svakim
nasrtajem. Fin i ja smo povezani na mnogo načina. Tako je od
samog početka, ali naša spona postaje sve dublja i jača. „Svrši u
meni“, kažem.
„Ja...“
„Molim te.“
Tri puta se zakucava kao da me kažnjava. „Okreni se. Brzo!“
Liči na Fina da želi da me gleda u oči dok to prvi put radi. Okrećem
se i sedam na radni sto, raširivši noge.
„Daj mi usta.“
Ne shvatam odmah šta traži. Za ovih mesec dana sam naučila da
prepoznajem znake, pa znam da samo što nije eksplodirao. Ne
znajući šta drugo da uradim, spuštam se na kolena.
Hvata me za bradu. „Otvori.“
Prihvatam ga usnama. Nekoliko puta mi ulazi sve do grla,
ispunjavajući mi usta sve dok se ne zagrcnem. „Svršiću. Gde?“
Podižem pogled prema njemu. Izgleda da mogu da biram između
bilo čega osim onoga što sam tražila. Želim da me poseduje jednom
zasvagda, ali to se neće desiti noćas. Klimam glavom koliko mogu, a
to je sve što je potrebno. Steže mi kosu, stenje prema tavanici i
prazni mi se u ustima.
 DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Fin me zove i moje ime odjekuje po gotovo praznom muzeju.

Trepnem da se trgnem iz omamljenosti i, tek tako, prva skrećem
pogled iako nisam ni znala da sam se takmičila – protiv indijskog
nosoroga.
Fin je nekoliko prepariranih životinja dalje, ali vraća se do mene.
„Jesi li sigurna da si dobro?“ Naslanja mi nadlanicu na obraz.
„Deluješ odsutno.“
Naginjem se prema njegovom dodiru. „Dobro sam.“
„Možeš da mi kažeš ako ti je dosadno.“
„Nije mi dosadno.“ Pa, nije toliko dosadno. „Samo sporo čitam.“
On se razvedri. „Drago mi je što te zanima.“
Fin me već sat vremena vodi po Američkom prirodnjačkom muzeju.
Neverovatno mu je što sam odrasla u predgrađu i nikad nisam obišla
ovaj muzej. Prošlog vikenda je treći put vodio Marisu dok sam dva
dana patila u svom stanu, ali on i dalje deluje opčinjeno svakim
eksponatom.
Uzima me za ruku i vodi do sledeće diorame, a tu se namerno
zaustavlja ispred pločice. Dobro, nisam čitala o nosorozima. Ponovo
sam razmišljala o članku u digitalnom izdanju magazina Gotam, ali
ne želim da Fin to zna. Već smo nazdravili jedno drugome, otišli na
večeru i naširoko razgovarali o tome pa zaista nije ostalo ništa da se
kaže.
Osim... ne mogu jedno da izbacim iz glave.
Šta slavim kad niko ne zna ko sam?
Izašao je pre devet dana, sredinom januara, na petak trinaesti od
svih dana. Novinar je prognozirao Finu uspeh u inovativnoj,
savremenoj erotskoj fotografiji. Napisao je da je reč o inovativnoj
umetnosti koju biste pre okačili u predsoblju nego sakrili u spavaćoj
sobi. Provokativne slike Finovog zavodljivog modela uzbuđivale bi
goste. A Fin, moja ljubav, moja podrška – odao je priznanje svom
modelu kao svojoj muzi ne zbog tela već zbog njenih reči. Bio je
nedvosmislen u vezi s tim. Svako ko pročita članak znaće da sam
zaslužna za njegov uspeh koliko i on.
Anonimna.
Postoje teorije. Slavne ličnosti, devojke iz javnog života i
profesionalne manekenke proglašavane su za Anonimnu. Mladiću
taguju svoje devojke na fotografijama i šaljivo ih optužuju kako nešto
kriju. Ljude zanima ko sam, ali znaju ko je Fin. Počele su da stižu
ponude za poslove. A šta meni preostaje? Ne mogu da idem s njim.
Dobili smo deset hiljada pratilaca pre datuma koji sam postavila kao
cilj.
Fin me vodi okolo i odjednom shvatam da smo u dvorani sa
severnoameričkim pticama. Mrtvi preparirani soko širi krila usred
leta. Iz staklene vitrine gleda me petnaestak sova. Koža na potiljku
mi se ježi. Obukla sam džemper od angore jer Fin voli da oseti
njegovu mekoću, ali grejanje u muzeju je uključeno i sad se osećam
kao da se gušim. Telefon mi pišti i vidim da je stigla poruka od Bater
budoara. Još jedna? To je već treća poruka na koju nismo odgovorili.
Želim da je pročitam, ali Fin me je pre dva dana prekorio što
provodim previše vremena na telefonu kad smo zajedno. Trebalo bi
više da pazim na to.
Prošle nedelje smo prihvatili dvesta pedeset dolara od jedne
draguljarnice čija je vlasnica čitala o nama na internetu. Na fotografiji
sam nosila tanku srebrnu narukvicu. Oni imaju više pratilaca od nas,
ali žele odabraniju publiku. Predložila sam Finu da potrošimo novac
na lepu večeru, ali on je hteo da ga stavi na račun. Pošto sam čula
njegov razgovor s Marisom, nisam pokušala da ga odvratim. Umesto
toga, spremila sam mu poseban obrok u stanu. Završilo se
vođenjem ljubavi koje je uključivalo rukavicu za rernu, lopaticu i
maštovitu upotrebu testenine.
Fin se okreće prema meni u liftu. „Dinosaurusi su na četvrtom
spratu. Hoćeš li da ih vidiš ili ti je dosta?“
Moj stomak odgovara umesto mene. Krčko spasić. „Mislim da to
znači kako mi je dosta.“
Prebacuje mi ruku preko ramena. „Hajde da te nahranimo.“
Vraćamo se do glavnog ulaza kako bismo uzeli jakne s garderobe.
Fin odlazi u toalet, a ja izlazim. Stavljam rukavice bez prstiju, koje
sam kupila baš za ovakve prilike – kad je napolju ledeno, ali želim da
koristim telefon. Pošto ću nekoliko minuta biti sama, otvaram inboks.
Dragi gospodine Koene,
Čestitam što imate sedamnaest hiljada pratilaca. Žao mi je što nam
još niste odgovorili. Znam da poruke nekad zalutaju u mnoštvu.
Smatrajte ovo našom poslednjom i najboljom ponudom.
Bliži se Dan zaljubljenih, a mi pravimo veliku kampanju kako bismo
doprli do novih potrošača. Voleli bismo da vam poklonimo nekoliko
komada iz kolekcije za Dan zaljubljenih i da vam platimo pet hiljada
dolara da ih prikažete u seriji od deset fotografija. Ponavljam da smo
veliki obožavaoci vašeg rada, a naše divljenje se još više povećalo
poslednjih nedelja jer vaše objave postaju sve bolje. Sigurna sam da
ćete uskoro imati dvadeset hiljada pratilaca.
Hvala na odvojenom vremenu,
Keli
„Znam jedno mesto s hamburgerima u blizini“, kaže Fin iza mene.
Okrećem se i umalo ga ne oborim. Zaustim da mu kažem.
Pet.
Hiljada.
Dolara.
Čak ne mogu da izgovorim taj broj, kao da će ispariti ako ga izustim.
Ovo je znak. Ne smemo da odbijemo. „Ti... ja... mi...“
„Šta je bilo?“ Trlja mi nadlaktice. „Pobogu, Halston. Je l’ se to treseš?
Možda bi trebalo da se vratimo kući...“
„Pet hiljada“, kažem. „Toliko proizvođači donjeg veša žele da nam
daju.“
„Koji proizvođači...“ Spušta pogled s mog lica na telefon koji držim. „I
dalje se dopisuješ s njima?“
„Ne. Nisam im odgovorila ni na jednu poruku. Ali upravo su pisali i
povećali ponudu zbog kampanje za Dan zaljubljenih.“
On škilji negde iza mene. „Već smo odlučili da nećemo.“
Nismo mi odlučili, ali to zadržavam za sebe jer hoću da ga
nagovorim a ne da ga naljutim. „Odlučili smo da nećemo za hiljadu.
Ovo je pet puta više. Mislim da to zaslužuje novi razgovor.“
„Priznajem da je primamljivo“, odgovara, „ali nije vredno toga.“
„Zbog čega?“
„Zato što ne radimo takve stvari. Ti si mi devojka.“ Ponovo spušta
glavu kako bi mi uzvratio pogled. „Trebalo bi da te štitim, a ne da te
pokazujem za malo dodatnog novca.“
„Malo dodatnog novca? To bi ti pokrilo dvomesečnu kiriju.“
Fin krivi glavu i prestaje da mi trlja ruke kako bi ih ugrejao. „Zašto
brineš zbog moje stanarine?“
„Zato što ti to ne radiš.“ Čim to izgovorim, želim da povučem reči.
Još nismo načeli tu temu. U mojoj kući se nije pričalo o novcu. Moj
otac mi i dalje plaća kiriju. Rič potiče iz imućne porodice. Otkrivam
kako mi se ne sviđa da budem nesigurna u budućnost, ali zar Fin ne
bi trebalo da pokrene tu temu jer je to njegov problem?
On zuri u mene. Dah mu se magli ispred lica. „Zabrinuta si? Zbog
mojih novčanih prilika?“
„Pa, nisam. Ali...“ Premeštam se s jedne noge na drugu. Dvoje
trkača vijuga između pešaka. Plava šojka skakuće na goloj grani i
izuzetno sam zahvalna što vidim pravu živu pticu. Rasejano
dodirujem istetovirano pero. „Hoću reći, imaš samo dve-tri tezge
mesečno, ali živiš u trosobnom stanu u veoma skupom delu grada.“
Ponovo ga pogledam. „Koliko dugo ćeš moći to da priuštiš sebi?“
„Nas dvoje nismo razgovarali o novcu“, odgovara polako. „Ne znaš
ništa o mojim bankovnim računima.“
„Čula sam tvoj razgovor sa ćerkom onog jutra nakon što sam
prespavala kod tebe.“ Jeza mi prolazi niz kičmu i duvam u prste da
ih ugrejem. „Nisam namerno, ali čula sam. Rekla je da si siromašan.“
„Pa, sigurno je tako ako je to rekla osmogodišnja devojčica.“
„Da li je zaista tako?“
„Sve do prošle godine sam zarađivao ozbiljan novac na Volstritu.
Uspeo sam da uštedim dobar deo. I trgujem na berzi u slobodno
vreme. To nisi znala, zar ne?“
„A kako da znam?! Ne govoriš mi ništa o tom delu svog života. Ne
znam ništa o tvojim novčanim prilikama, bivšoj ženi, pa čak ni o
Marisi.“
„A ti ne govoriš ocu da si raskinula s Ričom. Obećala si da ćeš to
učiniti posle praznika, a danas je dvadeset drugi januar.“
Lice mi bukne. U pravu je. Više ne razgovaram s njim o poslu i svom
ocu. Ne želim da me ispituje o Riču. Kad god skupim hrabrost da
ocu kažem istinu, hrabrost me napusti. Optužiće me da donosim
loše odluke bez lekova. Samo želim da budem uravnotežena, srećna
i da se lepo slažem s Finom kako bih ocu dokazala da mogu bez
njih.
„Jedna po jedna rasprava, važi?“ Fin prekršta ruke. „Ne, nisam
siromašan. Imam novca, ali brže trošim ušteđevinu nego što bih
želeo. Imam i ušteđevinu za penziju, ali zaista ne bih voleo da
načnem taj račun“
„Hajde onda da to uradimo.“ Vučem mu podlakticu ne bih li ga
naterala da spusti ruke. Ne pomera se. „To je mnogo novca. I
odgovara našem stilu...“
„Ne.“
Zašto ne bismo pristali? To je ono što ionako radimo, ali bolje i bili
bismo plaćeni. Ne samo da bismo zbog mene dobili veću publiku,
zbog čega bi i poslovne ponude postale unosnije, nego bih skinula i
deo novčanih briga s Finovog vrata. Sve to samo s nekoliko
izazovnih fotografija. „Njihov veš ima stila, Fine. Napravljen je od
seksi čipke i providan...“
„Providan?“
„Ali s ukusom.“
„Ne.“ Odmiče se. „Rekao sam Ne! i kraj priče. Neću da te delim.“
„Misliš ponovo“, kažem. „Nećeš ponovo da me deliš.“
„Šta to znači, dođavola?!“
„Imali smo onlajn seks s neznancem“, odgovaram. Nekoliko ljudi nas
pogleda pa spuštam glas. „Koristila sam reč tucanje u zaglavljima i
bio si u meni na jednoj fotografiji. Seks je naš zaštitni znak, svidelo
se to tebi ili ne.“
„To ne znači da ću podvoditi svoju devojku...“
„Trenutno ti nisam devojka nego poslovna partnerka.“
„Ne u ovom slučaju“, odvraća. „Ti dolaziš ispred posla. Naša veza
dolazi pre posla.“
„I ne ’podvodiš’ me. Želim to da radim.“
„Zašto?“
„Zato što se tako dobro osećam!“, vičem. „Zbog toga se osećam
poželjno.“
„Nije ti dovoljno što te ja želim? Moraš da znaš da te čudaci gledaju
u providnom donjem vešu? Zašto se pališ kad razgovaraš s
neznancem na internetu ili te ljudi gledaju kroz prozore?“
Ostajem bez daha kao da me je neko udario u stomak. Pored Fina
sam se uvek osećala samouvereno, pametno i poželjno. Sve dosad.
Dok mi nije to sasuo u lice kao da nije bio pored mene na svakom
koraku tog puta. „Hoćeš li da kažeš kako tebe to nije uzbudilo?“
„Da pokazujem svoju devojku drugim muškarcima? Nije. Za Novu
godinu je bilo zabavno i nastrano, a i bio sam pijan. To je bio
izuzetak, a ne pravilo. Ti si moja devojka. Bar kad je o tvojim
dnevnicima reč, ja sam jedini koji je mogao da ti pristupi bez obzira
na to koliko su tvoji unosi bili seksi, slatki ili čudni...“
Naravno. Mislila sam da sam sigurna pored njega, ali možda je to
bila opasna pretpostavka. Možda Fin konačno počinje da shvata
istinu. Moji dnevnici nisu seksi ni izazovni. Oni su samo čudni. Ja
sam čudna. „Zašto samo ne budeš iskren i kažeš šta stvarno misliš?
Misliš da sam malo na svoju ruku, otkačena...“
Izgleda zgranuto. „Nisam to rekao. Takvo ponašanje me malo brine,
ali...“
Uzmaknem, zapanjena što mi kroz glavu prolazi tatino lice dok mi je
govorio potpuno isto kad sam imala petnaest godina. A onda se
prisećam kako nisam uspela da se prilagodim. Sad mi Fin govori da
ne mogu sama da odlučujem šta ću raditi sa svojim telom, da ne
mogu da zarađujem onako kako hoću. „Izvini što želim nešto za
sebe.“
Ne mogu ovo da radim. Ne mogu da budem s nekim ko misli da sam
čudna, pogotovo ako je taj neko Fin jer je on video najskrovitije,
najtamnije kutke mog uma. A ako tako misli o meni, onda je to istina.
Okrećem se i polazim... ne znam kuda. Samo da ne budem ovde. U
suprotnom pravcu od njegovog stana.
„Halston.“ Fin trči za mnom i hvata me za ruku. „Čekaj. Nisam tako
mislio.“
Munjevito se okrećem. Zbog toga se skrivam. Radije bih da ljudi
osuđuju masku koju nosim nego moje pravo biće. Trenutno ne mogu
da se setim zašto sam mislila da je pametno da prestanem da pijem
lekove. Tad sam bar mogla da okrivim pilule za sve, pa čak i majčinu
smrt. Ali bez tog štapa za podupiranje, ostajem sama, onakva kakva
jesam. „Ti si me nagovarao da budem svoja. Govorio si da sam
dovoljno dobra.“
Fin zine. „Nikad te nisam nagovarao i ti jesi...“
„Nemoj.“ Zbog njega sam se osećala sigurno i samouvereno. „Ne
dodiruj me. Ne prati me.“ Stiskam zube da ne bih zaplakala.
Koračam toliko brzo da gotovo trčkaram. Pošto sam se udaljila
nekoliko blokova i sigurna sam da nije iza mene, naslanjam rame na
zid od opeka kako bih povratila dah. Ne idem nikuda. Nemam kome
da pobegnem. Fin je osoba kod koje bih otrčala. On je prvi kome je
bilo stalo do prave mene. On je prvi koji me je video.
Zbog toga sam se i zaljubila u njega.
Trebalo je da zastanem i razmislim koliko će me boleti ako mu se ne
svidi ono što vidi.
 DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

fin
Sunce zalazi.
Verovatno ću oštetiti kuhinjski sto ako nastavim da treskam telefon o
njega. Voleo bih da Halston odgovori na moje poruke. Može da se
ljuti koliko god hoće pod uslovom da znam gde je. Malo je falilo da je
pratim, ali to bi njen otac i Rič uradili. Čini mi se da sam se ispred
muzeja ponašao kao oni i da ju je to oteralo.
Nisam sasvim siguran.
Moram pažljivije da biram reči. Njeni dnevnici otkrili su mi koliko je
osetljiva i to je jedna od osobina koju volim kod nje. To znači da će
bol početi u njenom srcu i tamo se i završiti ako je povredim,
namerno ili slučajno.
Iako je otišla, znam da će se vratiti. Ovo nije gotovo. Sa Sejdi sam
često brinuo da će se naša veza svakog časa završiti, kao da sam
stalno čekao da mi neko izmakne tlo pod nogama. Međutim, s
Halston mi se čini da je trajno. Nisam isti čovek koji sam bio pre
samo dva meseca kad sam je upoznao. I dalje verujem da nas je
sudbina spojila, ali više ne želim da joj prepuštam našu vezu. Želim
da uložim rad, vreme i trud u naš odnos kako bi ostao zdrav. I želim
da postanem bolji fotograf. Ne samo u smislu kompozicije. Moram
da dokažem Hals kako mogu da uspem, da zarađujem kao fotograf i
izdržavam nas. To više neću prepuštati sudbini.
Zato bi bilo bolje da prihvatim tu priču s donjim vešom. Kad smo
započeli fotografisanje, možda ne bih to ni predložio da sam znao da
ću morati da delim svoju slatku osetljivu devojku s toliko ljudi. Ali sad
smo tu gde jesmo. Ona je srećna. Zaista je srećna. Hiljade ljudi
poštuje njen rad. Čak i kad dozvoli da joj negativne reakcije smetaju,
devedeset devet procenata komentara je pozitivno. Kako bi mogli da
greše?
Ja upravljam fotoaparatom. Mogu da se postaram da ta priča s
donjim vešom uspe. I hoću – s njom.
Objavio sam jednu sliku, poziv da se vrati kući, znak da Bater budoar
nije odbačen. Nameravao sam da zadržim tu fotku za sebe. Vidi joj
se spoljni deo gole sise i čak mi to deluje prisno. Ali želim da zna
kako sam spreman da pokušam. U pravu je što me je podsetila da je
ovo partnerstvo. Ne mogu da upravljam njom, a ako to pokušam,
onda nisam bolji od Riča i njenog oca.
Odeljak koji sam izabrao jedan je od njenih najdužih – i izaziva više
komentara nego obično. Ljudi taguju izgubljene ljubavi i saosećaju s
prijateljima. Ljudi koji su usamljeni ovog vetrovitog nedeljnog
poslepodneva.
Rekao si,
Kad odeš, ugasi svetla
Zaključaj vrata za sobom
Zatvori kapiju
Kako ne vidiš
Kad te nema, nema ni svetla
Vrata se ne zatvaraju
Kapija je kavez.
Nedostaješ mi.
To je bilo pre tri sata. Gledao sam svoj nalog kao tempiranu bombu
koja otkucava i brisao sve komentare ili poruke koje bi mogla
pogrešno da shvati. Poslednje što želim jeste da vidi nešto što će joj
svrdlati u glavi i ubediti je da nije dovoljno dobra. Ako oseti da nema
kuda da ode bez mene, možda će upasti u crnu rupu.
Neko kuca na vratima, terajući me da se ispravim. Dao sam Halston
ključ, tako da mi na pamet padaju najgore mogućnosti: poslala je
nekoga da pokupi njene stvari; pozvala je Riča da mi se suprotstavi;
povređena je i policija je došla. Zadržavajući dah, brzo prilazim
vratima i virim kroz špijunku. Halston pokunjeno stoji na dovratku,
povijena od ranca koji ne prepoznajem.
Otvaram vrata. Ona mi pada u naručje. „O, Hals“, mrmljam,
privijajući je uz sebe. Kroz košulju osećam kako su joj nos i obraz
ledeni. „Smrzla si se, malena. Trebalo je da dođeš kući. Možeš da se
ljutiš ovde na toplom.“
Podiže pogled crvenih očiju. „Kući?“
„Znaš da ti je mesto ovde, pored mene, zar ne?“ Na trenutak se
bojim da ne zna da se ovde oseća bezbedno iako sam dao sve od
sebe. Isto sam se osećao kad je moja majka poslepodne prilazila
onom kredencu.
Lakne mi kad klimne glavom. „Zaboravila sam ključeve.“
Uvodim je i smeštam za kuhinjski sto za kojim sam se upravo satima
kidao. „Šta želiš? Kafu, čaj, toplu čokoladu?“
„Želim tebe. Baš me briga za sve ostalo, čak i za ono što smo
napravili.“ Oči su joj suzne. „Bio si u pravu. Naša veza je važnija.“
Izgleda poraženo. Nisam to želeo. Ne bi trebalo da popušta samo
kako bi me zadržala. To je verovatno Rič očekivao od nje. Naginjem
se nad kuhinjskim šankom. „Malo sam razmišljao o tome.“
„Čekaj. Pre nego što nastaviš.“ Spušta ranac na sto i otvara ga. „Ovo
je za tebe.“
Vadi tri debela kožna rokovnika raznih nijansi smeđe boje.
„Halston.“ Grudi me stežu od iščekivanja. „Jesu li... ispisani?“
„Nisam sve donela. Počela sam da pišem s petnaest godina, dok
sam se lečila.“ Podiže jedan. „Ovaj je prvi. Romantičan je i
tinejdžerski. Ludovanje hormona. Zbog toga je šugav.“
„Mogu li da ga pročitam?“
Spušta ga i uzima veći. „Ovaj je emotivan. Ljutit je, nije seksi. On je
iz vremena kad sam izašla iz faze osporavanja. Svaki dnevnik ima
svoju ličnost.“
„A šta je s tim?“ Pokazujem na treći.
Gleda me ispod poluspuštenih trepavica. „On je... mračniji. Kad griža
savesti zbog mame postane prejaka, pišem u njemu. Eksplicitniji je
od svega što si dosad pročitao. Nema mnogo u njemu jer nisam
često u tom raspoloženju.“
Voda mi polazi na usta. Moje pohlepne šake bride. Progutao sam
ono što sam imao i čini mi se da sam dobio poklon jer mi je donela
još. „Jesi li ih donela da čitam ili samo da me mučiš?“
Ona uzdiše kao da skuplja hrabrost. „Možeš da ih pročitaš. Želim da
to uradiš. Ovo je ono što krijem od drugih, ali ne želim da krijem od
tebe. Ako ti je previše čudno...“
„Neće biti.“
„To ne možeš da znaš. Ako te mračni delovi mog mozga izbezume,
moram odmah da znam.“
„Ali o čemu uopšte pričamo? O seksu sa životinjama? Incestu?“
Halston zine. „Fine. Pobogu!“
Nehotice se smejem njenoj reakciji. „Pa ti pričaš kao da je nešto
sablažnjivo!“
Ona ređa rokovnike jedan na drugi. „To su samo reči. Fantazije. To
ne znači da želim bilo šta od toga, ali nekad samo ispliva odnekud.“
„Samo zato što fotografišem klupu u parku ne znači da hoću da je
tucam.“
Crveni i obara pogled. „Pre nego što sam te upoznala, radije bih ih
spalila nego dozvolila bilo kome da ih vidi.“
„Zašto, Halston? Zar ne shvataš da svi imaju fantazije? Svako ima
bar jednu nastranu, mračnu tajnu koju ne želi čak ni samom sebi da
prizna.“
„Tako je. Zašto onda ja moram da budem ta koja ih priznaje? I onda
deli s drugima? Kao da se svlačim u javnosti i tražim da me ljudi
ocene.“
Dobro sam postupio što sam izbrisao one komentare. Odlučujem da
to ubuduće radim sa svakom objavom kako Halston nikad više ne bi
ovako sumnjala u sebe. Daleko je dogurala otkako smo se upoznali.
„Znam da nije lako da se otvoriš, ali možda ćeš otkriti da je to dobro.“
Ona podiže „romantični“ dnevnik. „Kao mlađa sam se mnogo
uzbuđivala zbog svega. Želela sam da svi dožive moje omiljene
knjige, filmove i predstave na isti način kao ja. Ljudi su me ismevali.“
Trljam bradu. Ne mogu da se poistovetim s tim budući da sam
muškarac, ali imam ćerku koja će uskoro napuniti devet godina. Već
sam primetio kako se pravi da je ne zanimaju hobiji koji nisu „kul“,
kao što je zbirka nalepnica koju skupljamo od njene četvrte godine.
To me podseća na razliku od osam godina između Halston i mene.
„Onda bi trebalo još više da se ponosiš sobom.“
„Ponekad se pitam da li se isplati sav trud da budem takva kakva
jesam.“
Njena iskrenost je hrabra. Voleo bih da ona to shvati. Platila je danak
tome – ono što je ranije kazala, njeno bežanje umesto da razgovara
sa mnom, duboko ukorenjeni strah da je nenormalna koji toliko dugo
oseća. Lagao bih kad bih rekao da me to ne brine, pogotovo otkako
se tako naglo skinula s lekova. Ujedao sam se za jezik zbog toga i
odlučio da motrim na njeno ponašanje ne bih li video upozoravajuće
znake da to ne podnosi dobro. Ništa sve do današnjeg dana me nije
zaista zabrinulo. Ali postoji li nešto što joj se vrti u glavi što čak ni ja
ne vidim?
Nakašljavam se. „Jesi li razmišljala o tome da razgovaraš s nekim o
svojoj prošlosti?“
„Deset godina sam to radila.“
„Ne mislim na tvoju majku već na druge stvari.“
„Razgovarali smo o svemu.“ Mršti se. „Zašto? Misliš li da bi trebalo
da nastavim terapiju?“
„Ne“, odgovaram brzo. Već je obazriva kad joj drugi govore šta da
radi pošto je čitavu deceniju to trpela s ocem i Ričom. Zbog toga i
nisam ranije potegao ovu temu. „Samo sam hteo da kažem kako
uvek možeš da razgovaraš sa mnom o tome ako hoćeš. Neću te
osuđivati.“
Rasejano klima glavom, pa progovara posle nekoliko trenutaka.
„Možda bi trebalo da nastavim. Žao mi je zbog onoga ranije. Mislim...
nije mi lako da to kažem, ali ponašanje mi sada zapada u krajnosti.
Ne znam je li to i dalje zbog krize ili sam samo... takva.“
„Krize?“, pitam. „Nisi to pomenula.“
Sleže ramenima. „Imala sam nekoliko glavobolja i mučnina.“
„Što mi nisi rekla?“
„Nije ništa naročito naspram nekih užasnih slučajeva o kojima sam
čitala.“
Želim da je ponovo zagrlim, da je umirim milovanjima. Međutim, čini
mi se da ovo nije pravi trenutak za dodirivanje, bar ne dok govori o
svojim osećanjima. „I dalje bih voleo da znam. Hoćeš li mi reći kad
se to desi?“
Klima glavom. „Danas sam preterano burno reagovala.“
„Kao i ja. Samo bih voleo da nisi onako otišla.“
„Shvatam. Ostaviću ovo kod tebe.“ Pokazuje na dnevnike. „Možemo
sutra da razgovaramo ili kad već stigneš da ih pogledaš...“
„Čekaj, čekaj, čekaj.“ Odmičem se od kuhinjskog šanka. „Neće moći.
Ne ideš nikuda.“
„Ne mogu podneti da gledam kako ih čitaš. Ako se budeš zgrozio,
ako zaključiš da je moje ponašanje ’zabrinjavajuće’...“
„Nije trebalo to da kažem.“
Obara pogled i podiže dlanove. „U redu je. Samo moram odmah da
znam pre nego što se još više vežem za tebe.“
„Mislim da ne shvataš koliko su moja osećanja snažna. Ja sam na
samom dnu! Zato nemoj da mi govoriš šta hoću.“
Konačno me pogleda, sitna i usamljena na stolici, progutana
perjanom jaknom i šalom. Zaboga, još nije skinula rukavice, kao da
se sprema da pobegne.
Izvlačim stolicu pored nje i skidam joj rukavice. „Hoću reći, morao bih
da se prilagodim incestuoznim fantazijama, ali to nije dovoljno da me
otera.“
Osmehuje se. Vrhovi prstiju su joj hladni te ih podižem do usana i
duvam u njih. „Ako pristaneš da fotografisanje bude po mome, onda
ćemo to uraditi.“
Obrve joj se gotovo spajaju. Baca pogled na dnevnike. „Zar ne želiš
prvo da ih pročitaš?“
„Ne moraš da se kriješ od mene.“ Ne moram mnogo da lupam glavu
kako bih shvatio šta je u dnevnicima. Pomenula je grižu savesti.
Halston je od početka pristala na dominaciju u spavaćoj sobi.
Siguran sam da ono čega se stidi, šta god to bilo, uključuje neku
kaznu zbog njene prošlosti. Nikad nisam probao sado-mazo, ali
svakako neću pobeći od mogućnosti da to isprobam s njom. „Nikad
neću misliti da si čudna zbog nečega što te pali.“ Stežem joj šake.
„Sve je to u ljudskoj prirodi.“
„Hvala“, odgovara tiho. „Žao mi je što smo se svađali.“
„Nisam te slušao. Kad si pomenula novac, pogodila si me zato što si
u pravu.“ Moj je red da skrenem pogled. Nije reč o novcu. Ogorčen
sam zato što je prošla cela godina, a još nisam dobio nijedan siguran
posao koji nije komercijalan, niti prodao bilo šta sa svog sajta.
Ponovo je pogledam u oči. „Želim da znaš da i dalje dobro stojim. Ali
ne mogu doveka ovako da živim. Potreban mi je veći priliv novca.“
„Nije na meni da govorim o tome“, odgovara. „Ne znam ništa o
finansijama. Tata mi daje novac kad mi treba. On plaća moju kiriju i
većinu računa. Imam penzioni i brokerski račun, ali njegovi ljudi
upravljaju njima.“
To mi se ne sviđa jer sam i ja bio jedan od tih tipova s Volstrita koje
bi njen otac unajmio. Novac je samo još jedan način da upravlja
njom. „Saznaj sve o svojim bankovnim računima od oca. Ne bi
trebalo da poveravaš finansije nekom drugom.“
„Ne bih znala ni odakle da počnem.“
„Naučiću te svemu što moraš da znaš o tome. Zajedno ćemo to
uraditi. A u vezi s Ričom...“ Duboko uzdišem. Neću da popustim kad
je o njemu reč. Ali dok si se durila negde napolju, obećao sam sebi
da ću se truditi da imam više razumevanja. „Kaži ocu kad budeš
spremna. Sve dok ti, Rič i ja znamo istinu, mogu to da prihvatam još
malo.“
Osmehuje se. „Tako dobro vodiš računa o meni.“
Jebote! Osećam bol u grudima. Nikad mi niko to nije rekao, ni moja
mama, a pogotovo ne Kendra. Nisam siguran ni da će Marisa misliti
da sam bio dobar otac kad Kendra završi s njom. Halstonine šake su
sad tople u mojim. Ljubim tačku gde nam se dlanovi spajaju.
„Napravićemo te fotografije. Mada poslednja reč mora biti moja.“
„Biće.“
„Postoji pravi način da se to uradi, znao sam da ima, samo nisam
hteo da razmišljam o tome. Mnogo sam se trudio da razdvojim
umetnost od novca. Nisam hteo da se prepliću jer mi je to delovalo
jeftino. A brine me što će te drugi muškarci gledati, ali to već znaš.“
„Fine, obećavam da me niko neće imati osim tebe. Tvoja sam da bi
me delio s ostalima, a ne obrnuto.“
„Neću da te delim. Moja si i to se neće promeniti.“ Skidam joj šal i
kosa joj se podiže od elektriciteta. Zaglađujem je. „Otišao bih da te
potražim, ali nisam znao odakle da počnem. Čak ne znam tačno ni
gde ti je stan.“
„Nisam dugo ostala u njemu. Ne deluje mi kao dom. Uzela sam
dnevnike, pa šetala naokolo dok nisam završila ovde.“
„Trebalo bi da otkažeš taj stan.“ Čim to izgovorim, znam da je tako
ispravno. Želim da naši životi zaista budu isprepleteni. To je prvi
korak da pokažemo svima – bivšim partnerima, roditeljima i deci –
da je ovo stvarno. „Ako se svađamo, ako nerviramo jedno drugo,
želim da se vratiš ovamo. Uvek. Bez obzira na to koliko je loše. Čak i
ako to znači da ću morati da spavam na kauču.“
Ne okleva. „Ugovor ističe u martu.“
„Misliš da nije prerano da počnemo da živimo zajedno?“
Upućuje mi slabašni podsticajni osmeh. „Nego šta.“
„Onda u martu?“
Ona ustaje i dolebdi mi do krila, u moj zagrljaj. Smeh joj je tih i
anđeoski. „Dobila sam tvoju poruku.“
„Koju? Sigurno sam poslao osam.“
Ljubi mi obraz. „Znaš koju.“
Šapućem joj njene reči na uvo. „Kad te nema, nema ni svetla.“
 DVADESET PETO POGLAVLJE

Mogu da priznam kad pogrešim.

Sedim za stolom u studiju i gledam dvadeset fotografija koje sam
upravo doterao. Juče smo napravili više od sto, ali ove sam izabrao.
Jeste da sam pristrasan, ali mojoj devojci donji veš stoji kao nijednoj
drugoj.
Na jednoj od omiljenih fotki, Halston se proteže u dovratku, držeći
ruke iznad glave, naslanja prste na okvir. Glava joj je okrenuta u
stranu. Zavesa belo-plavih pramenova kovrdžave kose pokriva joj
lice i završava se tik iznad grudi. Providni crni triko – ili jednodelni
veš, kako su mi rekli – ima neupadljivu čipkastu šaru koja joj pokriva
bradavice i dekolte do pupka.
Bio sam pravi profesionalac. Sve vreme bio mi je dignut, ali nisam je
ni takao.
Halston ulazi u studio u trenerci, iste ružičaste nijanse kao penkalo
koje sam joj kupio. Jede gusti jogurt kašikom. Seda mi na koleno.
„Divne su, Fine.“
Ne pada mi na pamet bolja reč da je opišem. „Jesu.“
Crna čipka čini snažan kontrast njenoj bledoj koži i svetloj kosi. Veš
joj lepo prijanja uz kukove i grudi. Bradavice joj štrče ispod svilenog
negližea. Stomak joj je ravan u nežno ružičastom korsetu s crnim
halterom i čarapama.
„Iskreno, neki komadi koje su poslali izgledali su veoma neprivlačno
u kutiji, ali jebote. Ko bi rekao da je jednodelni veš tako privlačan?!“
„Ja. Zato sam i htela da to uradimo.“
Prasnem u smeh. „Pošteno. A jesi li znala i da će poslati tange? U
njima bi ti se videlo celo dupe.“
Pruža mi kašiku. „Uzmi malo jogurta.“
Obavijam joj ruku oko struka kako bih je privukao bliže. „Hoće li ti
dozvoliti da ih zadržiš iako se nisi slikala u njima?“
„Ne može i jedno i drugo“, odgovara.
Zavlačim joj prst u pojas trenerke i guram ga u njen razdeljak. „Ne
može?“
Ona se ukoči. Ne krivim je. Razgovarali smo o dnevnicima koje je
prošle nedelje stavila na kuhinjski sto, ali ne i o „mračnom“. Ne žurim
da ih pročitam, ali sam radoznao kao i većina ljudi. Gurao sam nos u
njih kad god nije bila tu. Verovatno misli da sam poremećen jer imam
jaku erekciju svake večeri kad se vrati s posla.
Stiskam joj guz i menjam temu. „Moram danas da podelim jednu od
ovih fotografija. Dan zaljubljenih je za deset dana i obećali smo
deset objava.“
„Onu u jednodelnom vešu“, odgovara. „Muškarcima koji tragaju za
poklonima biće potrebno nekoliko dana da se naviknu na tu ideju.“
Guram olovku i beležnicu ispred nje. „Napiši zaglavlje dok prebacim
fotku na telefon.“
„Misliš da mogu samo da zapucketam prstima i smislim nešto?“
„Tako nekako. Ti si profesionalac.“
„Nisam.“ Gura beležnicu i pokušava da ustane. „U stvari, uopšte
nisam, nimalo.“
Zadržavam je na krilu. Jasno mi je da nešto nije u redu jer su joj
mišići napeti i verujem da znam o čemu se radi. Sigurno je pročitala
komentar ili poruku koju nije trebalo, a to znači da proverava nalog
brže nego što mogu da primetim loše reakcije. Retko ima bilo čega
negativnog, ali nikad ne znam kad će doći do toga. Moram da
budem obazriviji. „Šta se desilo?“
Spušta jogurt na sto i gleda kroz prozor, uzdišući: „Ne znam. Ne ide
lako kao ranije.“
Krivim glavu da bih video njen izraz. Možda ne govori o našim
fotografijama. „Šta ne ide?“
„Reči. Ranije bi samo pokuljale čim sednem. Čak i kad je bilo samo
nekoliko reči ili redova, pisanje je presecalo moju napetost kao
makaze konac.“
„A sad?“
„Ništa. Prazne stranice zure u mene. Gotovo čujem kako mi se
smeju.“
„Ali...“ Stavljam joj dlan na rame. „Radimo ovo mesecima i nisi to
pomenula.“
Približava mi se. „Zato što si uzimao gotovo sve iz mog dnevnika.
Šta će se desiti kad sve iskoristimo?“
Kad bolje razmislim, u pravu je. Gotovo uvek se okrećem njenom
dnevniku, a kad sam je nekoliko puta zamolio za zaglavlje, trebalo joj
je više dana da nešto napiše. „Neće nam nestati materijala“,
uveravam je. „Ima na stotine rečenica. Uostalom“, zavlačim joj ruku
ispod majice, „sad imam još više citata. Nisam ti još rekao, ali čitao
sam drugi dnevnik.“
Stresa se, ali gura moju šaku iz majice. „Ozbiljna sam, Fine. Šta ako
sam presušila?“
„Nisi, veruj mi. Verovatno je samo...“
Češe pregib lakta. Koža joj je suva na tom mestu jer je odsutno češe
kad god se unervozi. „Šta?“
Pokrivam joj šaku svojom i preplićem prste s njenim. Postala je
smetena zbog češanja kad sam joj skrenuo pažnju da to radi, pa
sam smislio druge načine da joj pomognem. „Pa, naš odnos je
dobar. Srećna si i možda ti je malo teže da stvaraš.“
Razmišlja o tome nekoliko trenutaka, pa klima glavom prema
ekranu. „Ali ti možeš da stvaraš. Znači li to da nisi srećan?“
„Ne, to samo znači da sam drugačiji od tebe. Slušaj, ne brini zbog
zaglavlja. Pronaći ću ga.“
„Zar ti nije dosadilo da čitaš moje dnevnike zbog svake fotografije?“
Kad bih samo mogao rečima da izrazim koliko mi nije dosadilo. Kako
bih satima mogao da listam njene misli i zamišljam je ispred sebe,
zamišljam nas zajedno i konačno našu budućnost. Kad razmišljam o
njenim rečima, čini mi se da bih mogao nedeljama da je fotografišem
i da ne ostanem bez ideja. Na trenutak se pitam da li je kod nje
suprotno. Zar nju ne nadahnjuju moji radovi? Čak ni malo? Ljubim joj
slepoočnicu. „To mi nikad neće dosaditi.“
Ustajem i ona zauzima moje mesto za kompjuterom. Njeni dnevnici
su u kuhinji pored jučerašnje pošte. Na vrhu hrpe je ček koji su
poslali iz Bater budoara. Pet hiljada. Sve što sam rekao Halston je
istina – ne moram još da brinem o novcu, ali polovina ovog honorara
pokriće gotovo celu mesečnu kiriju, a zaradio sam ga radeći nešto
što volim.
Pogledam preko ramena, pa otvaram dnevnik koji je opisala kao
eksplicitan. Ono što sam pročitao uglavnom potkrepljuje moje
sumnje. Pisala je kako joj dupe bridi pod nečijom šakom, o tome
kako je sputana i bespomoćna pred hirovima svog ljubavnika, a bilo
je čak i nekoliko rečenica koje se graniče s nasiljem. Međutim, nisam
očekivao analni seks.
Licem nadole, ne vidiš moju sramotu,
Ali znaćeš sa svakim otežanim zabranjenim prodorom
Po crvenilu koje mi se razliva
Niz kičmu.
Moram načas da pogledam tavanicu kako bih potisnuo uzbuđenje.
Neće ostati ništa od nje ako ne prestanem da je tucam svakog časa.
Ne moram da je pitam je li ikad probala analni seks. Znam da nije
sigurna želi li to uopšte jer joj se celo telo ukruti kad god se približim
tom delu. Međutim, to nije jedino što me je iznenadilo u drugom
dnevniku. Listam do sredine, do rečenice o nekoliko šaka i usana na
njoj istovremeno. Morao sam da je pročitam nekoliko puta kako bih
to svario.
Samo noćas, sutra ćemo nastaviti, ali samo noćas, biću sve-voljena
sa svim ljubavnicima
Da sam imao imalo sumnje u ono što sam pročitao, jedna rečenica
bi je odagnala.
Jebana s oba kraja, biću tvoja voljna lutka.
Nisam znao šta da mislim. I dalje ne znam. Jebeno mi se digao, ipak
sam muškarac, ali krv mi je proključala od pomisli da bilo ko drugi
dodiruje moju devojku. Rekla je da ne želi sve o čemu je pisala, ali
ne znam kako to da razjasnim a da je ne uzrujam. Ako pomisli da
sam se izbezumio, mogla bi ponovo da reaguje.
Ostavljam ga sa strane – ne mogu sad da se nosim s tim – i vraćam
se dokazanom, vernom dnevniku. U njemu ću pronaći ono što mi
treba. Biram rečenicu o čekanju da se njen muškarac vrati kući s
posla – lepo će se slagati s fotografijom u jednodelnom vešu.
Ekran njenog telefona zasvetli na kuhinjskom pultu, tako da ga
podižem i nosim zajedno s dnevnikom u studio. „Gotovo sam odmah
našao ono što mi treba“, kažem. „Rekao sam da će biti...“ Ukopam
se u mestu posle dva koraka. Halstonina glava zaklanja veći deo
monitora, ali svugde bih prepoznao te sise. Lepezu od crne kose na
jastuku Kendrinog odvratnog, naizgled neudobnog zelenog
baršunastog kauča.
Sejdi.
Halston se ne pomera, ali njena majica se nadima sa svakim
udahom. „Rekao si mi da nikad nisi nijednu fotografisao. Ne ovako.“
Usta mi se suše. Prilazim stolici i Sejdi se ukazuje preko celog
ekrana. Zuri u aparat opčinjavajućim ljubičasto-plavim očima. Izvila
je leđa na kauču i isturila grudi. Želja joj je ispisana na licu. „To
nije...“, pokušavam da objasnim. „To je bilo nešto drugo...“
„Šta?“
To poslepodne sa Sejdi pogađa me u grudi kao betonski blok. Mislio
sam da sam je konačno dobio, ali kakva sam budala bio. Proveli
smo ceo dan zajedno i u mom stanu potražili spas od kiše koja nas
je uhvatila. Njen stan je bio prekoputa, ali došla je u moj. Mokra.
Smrznuta. Usamljena. Dobro sam je zagrejao, ližući je od glave do
pete.
Ne mogu da progovorim. Halston me je pitala nešto i moram da
odgovorim, inače će njena mašta pomahnitati. Moja ćutnja će je
povrediti više nego što sam već uradio. „Molim?“
Vidim joj samo profil jer izbegava da me pogleda. Slatki vrh nosa joj
je jarkocrven, a usne rastvorene. „Pitala sam te šta je ovo.“
Spuštam njen dnevnik i telefon na radni sto. „To je Sejdi.“
„Toliko sam shvatila jer se ceo folder zove Sejdi.“
„Samo... kad smo bili zajedno, napravio sam te slike. Nije bilo
razloga za to osim što sam se osećao...“
„Nadahnuto?“ Glas joj puca.
Jebote! Halston dobro zna šta to znači. Da me neko inspiriše. Ona
mi to radi svakog dana. „Nikad me nije inspirisala kao ti.“
„Zašto bih ti verovala?“
„To nije bilo ono pravo. Tražio sam nešto i tad je Sejdi naišla.“
Ona nastavlja da gleda u Sejdi iako najviše od svega želim da skloni
fotografiju. „Šta si tražio?“
„Izlaz iz braka. Mislio sam da neću moći to sam da uradim. Bio mi je
potreban izgovor, partnerka s kojom ću proći kroz to. Stavio sam taj
teret na Sejdina pleća. Bio sam kukavica.“
Telefon joj zavibrira. Ona pruža ruku prema njemu.
„Ostavi ga.“ Pomeram telefon van njenog domašaja. Ta jebena
sprava joj je stalno u ruci. „Razgovaramo.“
„Ali stalno vibrira. Nešto se dešava.“
„Baš me briga. Trenutno mi je potrebna tvoja pažnja. Molim te.“
„U redu.“ Okreće se prema kompjuteru i klikće na sledeću fotku. Pa
na sledeću. Ređaju se slike na kojima je Sejdi u raznim položajima.
Moram da skrenem pogled. „Prestani.“
„Neću.“
„Nikad ih nisam ponovo pogledao, nijednom otkako je otišla“,
uveravam je.
„Trebalo ti je toliko vremena da je preboliš – ako si je uopšte
preboleo. Nema šanse da nisi drkao na ove fotografije. Možda čak i
dok smo bili zajedno.“
Lice mi gori. Uvek sam bio iskren s Halston. Njena optužba nema
osnova. „Ne znaš o čemu pričaš. Ona je udata. Nije bilo u redu da ih
gledam.“
„Ali bilo je u redu da je krešeš?“
Blago prodrmam stolicu da joj privučem pažnju. Ona se trza i okreće
prema meni. „Ne moraš da mi veruješ, ali to je istina. Nikad ih nisam
gledao. Nikad nisam ni pomislio na njih otkako sam s tobom.
Obrisao bih ih, ali sam i zaboravio da postoje kad sam te upoznao.
Sad ću ih izbrisati.“
Ona baca pogled na telefon, pa na Sejdinu fotografiju i konačno se
zagleda u mene. „Lepa je. Nisam imala predstavu da je toliko lepa.
Hoću reći, nagađala sam da jeste. Je li... Kendra takva? Jesu li sve
tvoje ženske bivše manekenke?“
Halston to govori kao da je reč o takmičenju. Ona protiv drugih žena.
Često joj govorim koliko je lepa i seksepilna. Čak i da to ne radim,
svakog dana vidi sebe mojim očima. Hoće li to ikad biti dovoljno?
Ako nekad zaboravim da joj kažem, hoće li potonuti i upoređivati se
sa svakom ženom koja mi pređe put?
„Kendra je... slatka, čini mi se.“ Jebote! Slatka? Kako jebeno da
opišem bivšu ženu i bivšu ljubavnicu a da ne povredim Halston?
„Živahna je. Nije lepa kao ti.“
Ramena joj se blago spuštaju. „Zaista?“
„A Sejdi jeste bila privlačna, ali hladna.“
Halston se vrpolji. Usne joj više nisu skupljene, a s čela su nestale
bore od mrštenja. Krivi glavu. „Kako to?“
Radije bih promenio temu, ali čini mi se da Halston mora to da čuje.
Proganjaće je Sejdi, tamnokosa lepotica s mog kauča, ako ne odam
njene mane. „Veoma dugo nisam primećivao koliko lako može da se
povuče od drugih. Mislio sam da je nesrećna i da joj je potreban
neko ko će joj mamiti osmehe. To sam i radio, ali nije bilo dovoljno.“
Lakne mi zato što se Halston opušta i podiže noge da bi ih prekrstila
na sedištu. „Mislim da joj to vidim u očima. Ne izgleda srdačno.“
Klimam glavom. Uspevam. „Mesto joj je pored njega... Nejtana,
njenog muža. Čini mi se da je on dobar za nju. Mislim da bih shvatio
da ja nisam pre nego što postane prekasno.“
„Jesi li i mene tako doživeo? Kao nesrećnu? Hladnu? Devojku koju
treba spasti?“
„Pobogu, nisam.“ Čučnem i obuhvatim joj lice dlanovima. „Ti si
veoma srdačna devojka puna ljubavi. Znaš to, zar ne? Imaš toliko
toga da pružiš, a ja samo uzimam i uzimam. Čak mi nije žao što to
radim.“
Izvija ugao usana. „Nisam bila takva s Ričom. Niti s bilo kim. Samo s
tobom.“
„Dobro je. To me usrećuje.“ Osmehuje se i srce mi se topi. Ne želim
da se ikad oseća manje vredno ili da sumnja u moja osećanja prema
njoj. Nadam se da je nesigurna samo zato što je naša veza sveža i
da će jednog dana, uskoro, zaista prihvatati kad joj kažem koliko je
divna. Da joj podsetnici više neće biti potrebni. Naginjem se preko
nje, zaklanjajući joj pogled, kako bih izbrisao fotografije. Halston me
ne zaustavlja. Kad sam ih ponovo video, osetio sam mnogo toga, ali
prvenstveno mučninu. Nije mi žao što sam ih zauvek izbrisao.
Halston me ljubi u obraz i gura stolicu kako bi ustala. Uzima telefon i
izlazi iz studija. Mislim da sam je umirio, ali nisam sasvim siguran.
Ponekad, koliko god retko bilo, čini mi se da mi je sve teže da je
razumem što je više upoznajem.
 DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

halston
Slika Sejdinog nagog tela još mi gori u glavi dok izlazim iz Finovog
studija. Da me je fotografisao tako, otkrivenog lica, da li bih postala
samouverena kao ona? Po njenom izrazu vidi se da je znala da vrti
Fina oko malog prsta. On i ja smo zajedno duže nego što su bili njih
dvoje. Nije je voleo kao što voli mene. Znam da je to istina, ali dok
sam sedela pred njenom lepotom i samopouzdanjem, nehotice sam
pomislila na sve ono što nisam – normalna, mirna, vedra,
šarmantna. Ali jesam srdačna, za razliku od nje.
Spuštam pogled na telefon. Nisam ga gledala samo pola sata, ali
broj obaveštenja tera me da se ukopam u mestu. Čak ne mogu da
skrolujem do dna zaključanog ekrana. Unosim lozinku, pa zinem.
„Fine. Fine! Dođi.“
Izlazi u predsoblje. „Šta je bilo?“
Pokazujem mu ekran. „Pogledaj. Stalno izlaze obaveštenja. Jedno
za drugim.“
„Zašto? Šta se desilo?“
Naprežem mozak. Jedino objašnjenje jeste da nas je neki popularni
nalog podelio, ali kad se to desi, uglavnom taj nalog eksplodira, a ne
naš. „Jesi li malopre objavio nešto?“, pitam.
„Nisam. Bio sam s tobom.“
Poslednja fotografija koju je objavio ima manje lajkova nego inače,
tako da je ovo zbunjujuće. Na njoj sveže manikiranim šakama s
tamno nalakiranim noktima držim gomilu šnala za kosu. Postavili
smo je samo kako bismo nešto objavili jer me je slikao u vešu.
Ali dok gledam obaveštenja, shvatam da ih nije pokrenula ta
fotografija. Pratioci se vraćaju onome od čega je sve počelo. Naša
serija s kafom, prve tri slike, dobija sve više lajkova. Otvaram jednu
od njih.
Iako Fin vidi ekran naopako, primećuje u istom trenutku kad i ja. „Da
li ta ima dve hiljade sto lajkova?“
Vraćam se u studio teturajući se i sedam na kauč. Komentari se
ređaju brže nego što mogu da ih pročitam. „Proveri mejl“, kažem dok
gledam gde smo sve nedavno tagovani. Danas nas taguju više nego
inače, čak nas taguje i nekoliko naloga s galerijama, a svaki od njih
ima hiljade pratilaca. Ipak, nije mi jasno zašto su svi izabrali istu
fotografiju. „Ne razumem“, kažem. „Nije zbog Bater budoara, oni
nemaju mnogo više pratilaca od nas. Nemam pojma zašto se ovo
dešava.“
Fin se spušta na kožnu stolicu koja zaškripi pod njim. „Ja znam.“
„Znaš? Zbog čega?“
Trlja bradu, gledajući monitor. „Glupo je.“
„Šta je glupo?“ Ustajem i čitam preko njegovog ramena. „Članak u
Bazfidu?“
„Da. ’Dvanaest seksi fotografa koje bi trebalo da pratite’.“
„Jebem ti! Zašto je to glupo? Naš rad jeste seksi.“
„Ne, nisu tako mislili. Evo podnaslova: Ovi fotografi su seksepilniji
čak i od fotki koje prave.“ Spušta se do prvog fotografa na spisku i
ukazuje se Finovo lice. Njegov preplanuli ten. Njegova zlatna kosa i
oči zelene kao mahovina. Fotografija koja stoji pored biografije na
njegovom sajtu.
Ispod nje je fotografija na kojoj ližem kafu s podlaktice i potpis i
nama ide voda na usta.
„Seksi fotografi“, objašnjava. „Svaki fotograf u članku je... pa, po
njima...“
„Seksi“, završavam umesto njega.
Spušta se niz spisak. Tu su još dvojica muškaraca, ali uglavnom su
žene koje fotografišu ženstvene stvari – lepe napućene usne, krupne
oči, krhke bruseve, zategnute glatke guze. Sajt je preneo fotografije
kako bi čitaoci mogli da ih zaprate jednim klikom. Čak ne moraju da
napuste stranicu.
„Jedna devojka mi je poslala mejl o ovome pre dva dana“, kaže Fin,
trljajući slepoočnice. „Pitala je može li da nas predstavi. Nisam mislio
da je nešto posebno.“
„Ne znamo je li posebno.“ Naginjem se i listam do kraja članka kako
bih videla da li je neko komentarisao.
„Gotovo dvesta ljudi“, kaže Fin, gledajući ekran. „Je li to normalno za
Bazfid?“
Ponovo ustajem. „To je mnogo. Nekad ovakve stvari postanu viralne.
Ako ljudi dele po društvenim mrežama, onda... mora da se to desilo.
Pored toga, prvi si na spisku.“
„Prvi smo na spisku.“
„Nije moje lice na vrhu.“
„Hals.“ Spaja obrve, a prelepe usne mu se mršte. „Zaista nisam znao
na šta pristajem. Mislio sam da je članak o našem radu.“
Preneli su i moje zaglavlje, ali očigledno je da ovaj članak nije o
našem radu. Profesionalno, ovo je krupna stvar za njega, ali izgleda
nezadovoljno. Zato što brine kako ću reagovati? Ne bi trebalo. Želim
da uspe verovatno i više od njega. Zaslužuje da uživa u ovom
trenutku.
„Jeste o nama.“ Naginjem se da ga poljubim. „Ne bi te izabrali da je
naš rad loš. I znaš šta?“
Gleda moje usne. „Hmm?“
„Nije mi potreban članak u Bazfidu da bih znala koliko si seksi, ali i
dalje je neverovatno što su te izabrali. A ti si izabrao mene i zato se
trenutno lepo osećam.“
Vuče mi ruku kako bih mu pala na krilo. „Ti si neverovatna.“
„Znaš, sad smo pod velikim pritiskom. Naša sledeća objava mora biti
zaista dobra. Dosta je sranja sa šnalama! “
Široko se osmehuje. „Ona u mono-vešu.“
„Mono-vešu?“
Pokazuje na moje telo. „Ono što liči na triko. To je naša sledeća
fotografija.“
Instinktivno skrećem pogled prema kompjuteru i razmišljam o Sejdi.
Rekla sam da mi ne smeta ono što sam videla, tako da moram to da
prevaziđem. Ne možemo oboje da budemo paranoični zbog bivših
partnera. On ima više razloga da bude nepoverljiv iako nikad ne bih
izabrala Riča umesto njega. S druge strane, Fin nikad nije učinio
ništa da bih se osećala nesigurno u vezi s nama. „U redu.
Jednodelni veš. Lepa je, ali da li je dovoljno dobra za prvu objavu
posle ovoliko novih pratilaca? Daj da vidim koje si zaglavlje izabrao.“
Štipne mi bradu. „Biće savršeno. Ne brini.“
„Ali...“
„Snaći ću se, malena. Želim da uživaš u ovom trenutku.“
„I uživam. Sećaš li da sam onog dana rekla kako želim da imamo
deset hiljada pratilaca do sredine januara? Pre ovog članka postigli
smo gotovo dvostruko više. A sad ih ima gotovo četrdeset hiljada
iako je februar tek počeo.“
„Da li je to uživanje u trenutku?“
Jeste. Uzbuđuje me dok gledam kako brojevi rastu. Saznanje da svi
ti ljudi ne samo da čitaju moje reči već se pronalaze u njima.
Osećaju ih. Žao mi je da priznam kako se uzbuđenje ne završava na
tome. U članku su to napisali i četrdeset hiljada ljudi se slaže, pa je
sigurno istina: fotografije su seksi. A ja sam na njima. Jedva čekam
da vidim šta će se desiti kad objavimo sledeću seriju fotografija za
Bater budoar. Kao što sam i mislila, one su dosad najizazovnije.
„Pošto se bliži Dan zaljubljenih, možemo da udvostručimo taj broj do
marta.“
Izgleda sumnjičavo. „Osamdeset hiljada?“
„Ne. Sto. Izaberi jedan dan u martu. Potreban nam je cilj kako bismo
nastavili da se trudimo.“
„Pobogu! Toliko stanovnika ima jedan grad.“
„Možemo to da uradimo, Fine. O tome sam pričala. Možemo postići
više ako imamo više pratilaca.“
Češka bradu, ali klima glavom. „Dobro, ali...“ Prelazi mi dlanom po
butini. „Možeš li malo više da me motivišeš?“
„Ako dobijemo sto hiljada pratilaca do dana koji izabereš u martu...
pušiću ti sve dok mi vilica ne otpadne.“
Razrogačuje se. „Prvi mart.“
Prasnem u smeh. „Jesi li siguran? Prvi dan? Izložićeš se toj
opasnosti?“
Prevrće očima, smejući se. Potom se naslanja na stolicu. „Dobro.
Šta misliš o jedanaestom martu? Tada mi je rođendan.“
Osmeh mi zagreva lice. Nisam imala predstavu. Moraću da smislim
nešto dobro da ga iznenadim. „Volim jedanaesti mart.“
To je za samo malo više od mesec dana. S ovim što smo danas
postigli i onim što ćemo raditi, naprosto znam da možemo uspeti.
Samo naš mali grad.
Međutim, kao što se redovno dešava otkako sam prestala da pijem
antidepresive, oduševljenje se brzo povlači i javlja se sumnja. Više
ne možemo da se pretvaramo kako je ovo hobi. Sad imamo prave
pratioce, mogućnost da dobijemo sponzore i da naplaćujemo
reklamiranje. Ako dobro odigramo, to bi mogao da bude nov život za
nas – i za našu umetnost. To takođe znači da možemo izgubiti nešto.
A kako Fin bude postajao poznatiji, moraću da ga delim sa svetom,
da gledam sa strane i krijem se iza maske koju sam sama stvorila.
 DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Fin čuči i gleda kutiju s natpisom Knjige na podu mog stana.

„Sve je u kolenima“, objašnjava. „Moraš da čuvaš leđa.“ Broji do tri,
podiže kutiju i zatetura se unazad. „Šta kog... ovde nema ništa.“
Nehotice prasnem u smeh. „Možeš da zahvališ Riču. Nije mi vratio
knjige.“
„Možda bi sledeći put trebalo da uzmeš manju kutiju“, šali se. „Mislim
da je ovo poslednje što može da stane u kola. Moraćemo sledećeg
vikenda da se vratimo po ostalo.“
„U redu. Imamo vremena.“
Dok nosi kutiju, vadim pakovanje piva koje sam kupila za tu priliku.
Otvaram bocu i zapušač zazvecka na radnoj površini. Zvuk se odbija
od golih zidova. Trebalo bi da mi je čudno što je moj stan ovako
ispražnjen. Zidovi boje ljuske jajeta izgledaju tužno i isflekano, ali
ovo mi već mesecima nije dom. Važne stvari su već kod Fina. Nešto
smo preselili prošlog vikenda, nešto danas, a ostatak ćemo preneti
sledeće subote jer je to poslednji vikend pre marta.
Fin ulazi s kutijom pice. „Naleteo sam na momka koji isporučuje u
prizemlju.“
„Savršen trenutak.“
Dajem mu pivo u zamenu za parče pice. Jedemo naslonjeni na
kuhinjski šank.
„Kad stignemo kući, ostani u tome“, kaže, klimajući glavom prema
meni.
„Farmerke s tregerima?“
Namiguje. „I ne skidaj maramu.“
„Marama služi da mi znoj ne curi u kosu“, odgovaram. „A ne da bih
izgledala slatko s njom.“
„Onda bi svakako morala da je ostaviš jer ćeš biti veoma znojava
zbog onoga što imam na umu.“
„Fuj.“ Gađam ga parčetom korice. „Odvratno.“
Smeje se i briše usne rukavom. „Kako to da nemaš cimerku?“
„Nikad je nisam imala?“
„Nikad? Ali to je deo sazrevanja.“
„Tata nije želeo da je imam. Ponudio je da mi plaća stan da bih
živela sama, a bila bih budala da sam to odbila.“
Fin odmahuje glavom. „Dobro je živeti s drugima. Naučiš čudne
stvari o sebi, kao na primer to da mrziš odvratni miris dinstanog
prokelja.“
Podrugljivo se osmehnem. „Pa, sreća tvoja da ne jedem prokelj...
cimerko.“
„I šta je tvoj otac rekao kad si mu saopštila da izlaziš iz stana kako bi
se preselila kod nastranog fotografa?“
Otpijam veliki gutljaj. Fin izgleda samozadovoljno jer zna da to još
nisam uradila. Znojim se pri samoj pomisli na to te je dobro što
nosim maramu. „Reći ću mu sledeće nedelje.“
„Aha. To si rekla i početkom meseca, Hals.“
„Uradiću to.“ Samo moram da smislim kako da mu kažem da ne bi
ispalo da sam nesmotreno odlučila i da nisam dobro promislila.
„Htela sam pre nekoliko dana, ali ostali smo bez još jednog klijenta.
Kad sam konačno skupila hrabrost da uđem u njegovu kancelariju,
lice mu je bilo ljubičasto od besa.“
Fin odmahuje glavom. Ali ni on nije sasvim nedužan.
„A šta je s tobom? Hoćeš li reći Marisi da sam čistačica koja živi kod
tebe kad bude došla sledeći put?“
Stavlja poslednji zalogaj pice u usta i odgovara iako nije sažvakao,
što je odvratno: „Znaš, već nekoliko sati nisi pogledala telefon.“
„Lepo menjaš temu.“
„Samo primećujem. Zadivljen sam. Prvi put to vidim.“
Skidam kolut salame i stavljam ga u usta. Nije prvi put. Svakog dana
dobija sve više novih pratilaca zahvaljujući članku u Bazfidu
objavljenom pre dve nedelje. Već imamo sedamdeset pet hiljada
pratilaca i uskoro ćemo doći do sto hiljada. Zbog članka se njihov
broj udvostručio, što je zapanjujuće, ali sad počinjemo da
stagniramo.
„Sinoć sam dugo gledala tarabe“, priznajem. „Pokušavala sam da
nađem nove s kojima možemo da eksperimentišemo, možda da
privučemo novu publiku, ali... može se reći da sam upala u zečju
rupu seksa.“
„I zbog toga si me probudila na najlepši način u dva ujutru.“
Crvenim dok se prisećam osećaja dok mi se budio u ustima.
„Uzbudila sam se.“
„A sad?“
Odmahujem glavom. „Ne znam. Sad, na dnevnoj svetlosti... nisam.“
Fin spušta pivo. „Rekao sam ti da prestaneš da gledaš ta sranja. Šta
si videla?“
„Nije zbog komentara.“ Ne moram ni da pitam na šta misli. Pre
nekoliko dana sam pokvarila večeru za Dan zaljubljenih. Dok je Fin
bio u toaletu, pogledala sam naš nalog. Neko je napisao da sisate
devojke izgledaju debelo u donjem vešu, a u tom trenutku su mi usta
bila puna čokoladne torte. Umalo nisam pljunula zalogaj u tanjir. Dok
se Fin vratio za sto, bila sam sigurna da je taj neko u pravu. Mislila
sam da sam predebela i odvratna da bih bila polunaga na takvom
javnom forumu. Fin je zapretio da će izbrisati nalog ako ne obećam
da ću prestati da čitam komentare i poruke. Nije bilo važno što su
sve ostale reakcije na našu seriju u vešu Bater budoara bile dobre.
Čak veoma povoljne. Taj komentar proganjao me je danima.
Pristala sam na Finove uslove i isključila obaveštenja. I dalje
redovno proveravam nalog, samo što to ne radim nekoliko puta
dnevno kao ranije. „Gledala sam naloge slične našem“,
objašnjavam. „Oni objavljuju manje od nas, ali imaju stotine hiljada
pratilaca.“
„Mi smo potpuno, apsolutno i skroz novi, Hals. Ovo što smo postigli
za nekoliko meseci je neverovatno.“
„Znam. Samo se pitam: Šta ako bismo neko vreme objavljivali
dvaput dnevno?“
„Hoćeš li da daš otkaz i živiš od toga što ćeš da mi poziraš?“
„Možda.“
Njegov pogled me upozorava da ne pomišljam na to, ali Finu nekad
treba podsticaj kad je reč o ovim stvarima. On se razume u
poslovanje, ali ne zna uvek kako da ga spoji sa svojom umetnošću.
Naslanjam kuk na šank. „Već dobijamo nekoliko ponuda od
sponzora mesečno. Što više pratilaca imamo, to više novca možemo
da tražimo.“
„Da li je to sve što ti je važno u ovome? Novac?“
„Znaš da nije tako.“
„Zašto onda to pominješ?“
„To je dodatna nagrada. Zamisli kad bismo jednog dana mogli samo
time da se bavimo. Da nam to bude posao. Kad bismo svakog
meseca imali sponzora koji plaća pet hiljada dolara, i to samo za
početak.“
„To je lepa ideja“, priznaje. „Samo ne želim da se uzalud nadaš.
Dobro nam ide, pa hajde da samo nastavimo ovako.“
„Objavljivanje dvaput dnevno jeste nastavljanje. Samo bismo malo
češće to radili.“
Fin uzdiše i gleda kroz prozor iznad sudopere. Borice oko očiju su
mu primetnije pod jarkim kuhinjskim svetlom. „Za ovaj vikend
najavljuju toplije vreme. Trebalo bi da radimo nešto. Da odemo iz
grada.“
„Fine.“
Ponovo se okreće prema meni. „Nemamo dovoljno materijala da
češće objavljujemo. Fotografišem te svakog vikenda i nekad uveče
preko nedelje.“
„Znam. I ponestaju nam delovi tela.“ I zaglavlja. Ježim se pri toj
pomisli. Moram da napravim ustupak. U poslednje vreme pišem
samo o Finu, ali to je lično i ne želim da delim. Čak ni s njim. Te reči
su o mom dečku, a ne o seksualnom partneru bez lica kao što je
fantazija koju pravimo za druge.
Fin zaškilji. „I šta predlažeš?“
Mnogo sam razmišljala o tome. Fin ne dobija samo priznanja za svoj
rad. Ovog meseca devojke su počele da traže njega, seksi fotografa.
Znam da je to primetio iako nije rekao ništa. „Objavili smo samo
jednu tvoju fotografiju. Onu u odelu.“
Odmahuje glavom. „Ja sam iza objektiva, a ne ispred njega.“
„Žele više da te viđaju, dragi. Ti si taj koji to budi u svim tim ženama.“
„Ja?“ Smeje se. „Ako tako misliš, onda si skromnija nego što sam
mislio. Ovaj nalog se vrti samo oko tebe. Jebote! Neki tip te je
zaprosio pre nekoliko dana.“
Bezuspešno pokušavam da potisnem osmeh. „Stvarno?“
„U poruci.“
Izbegavala sam da ih čitam, ali sad sam u iskušenju da pogledam.
„Pa, jeste, imam i ja obožavaoce, ali oni su me dovoljno gledali.
Videli su me celu. Ali tebe? Ili čak nas, zajedno? Obožavaju onu
fotografiju na kojoj mi otpozadi otkopčavaš okovratnik .“ Spuštam
pivo, pa mu prilazim i dodirujem rub njegove majice. Prsti su mi
vlažni od kondenzacije s boce i ostavljaju mrlju. „Ja je obožavam.“
„To smo uradili u žaru trenutka. Brza i laka fotka. Ne mogu da
napravim celu seriju u tom stilu, da postavim aparat i onda poziram
pred tajmerom.“
„Hajde onda da unajmimo nekoga.“
Polako trepće. „Da fotografiše? Šališ li se? Ja sam jebeni fotograf.
Ovo je moj rad.“
„Ne, ne, ne!“ Polažem mu dlanove na grudi i naslanjam se na njega.
„Uopšte nisam tako mislila. Mislila sam da možemo unajmiti još
jedan model. Ako mu ne slikaš lice, niko neće znati da to nisi ti. A
možda će i znati, ali živnućemo ako stavimo nešto sveže.“
„Da živnemo? Upravo smo imali maratonski mesec.“
„Znaš šta sam htela da kažem.“
„Ne baš.“
„On i ja bismo mogli da poziramo zajedno, a ti bi nam govorio šta da
radimo. Imao bi punu kontrolu.“
„Želiš ruke nekog drugog na sebi?“, pita potpuno ozbiljno.
„To je samo posao, dragi. Čak možeš sam da izabereš model, baš
me briga ko je on.“
„Neću da biram muškarca da...“ Grudi mu se nadimaju jer duboko
udiše. „Čak ne... je l’ ovo zbog onog juče?“
Imam želju da se povučem, ali ne činim to. Ne želim da ovaj
razgovor preraste u raspravu. „Zbog čega?“
„Znaš zbog čega, Halston.“
Obaram pogled na njegove grudi. Fin je dobio posao da za mnogo
novca, napravi erotske fotografije jedne starlete za njenog verenika.
Kao da to nije dovoljno loše, ona je postala poznata po tome što je
najboljoj drugarici ukrala verenika. Pustila bih ga da to radi, ali
prihvatio je ne savetujući se sa mnom. „Nije zbog toga.“
„Rekao sam ti da nemaš razloga za brigu. Nijednom nisam pomislio
na drugu ženu otkako sam te upoznao.“ Prstom mi podiže bradu.
„Novac koji zaradim je naš, nije moj. Pođi na snimanje sa mnom.
Možeš da budeš direktorka fotografije.“
„Čula sam da je glupa, ali sigurna sam da nije baš toliko
praznoglava. Znala bi ko sam.“
Fin se mršti. „Hoćeš li da otkažem?“
Ne brinem zbog nje. Brine me šta sve ovo predstavlja za nas. Finov
sajt je sve posećeniji. Moj dizajner je uradio odličan posao. Čak ima i
pres odeljak i u njemu je više članaka. A ja? Nemam ništa. Iako me
Fin pominje u svakom intervjuu, ne postoji sajt s mojim imenom.
Ako počne da prihvata druge poslove i sve manje fotografiše za naš
nalog, šta će to značiti za mene? Šta uopšte imam, s profesionalne
tačke, bez toga? Nikad se nisam usudila da maštam kako ću jednog
dana moći da zarađujem pisanjem, sve dok se Fin nije pojavio. Ali taj
san je samo obmana. Već mesecima nisam napisala ništa, bar ništa
vredno deljenja. Šta ako je za mene ovo kraj, ali samo početak za
Fina?
„Nemoj da otkažeš.“ Koliko god da sam malodušna, nikad ne bih
tražila da Fin ugrozi svoj uspeh zbog mene. „Verujem da i nije reč o
njoj – već o nama.“
Prelazi mi palcem po uglu usana. „Reci mi još nešto o tome.“
„Želim više za nas. Želim da dam otkaz i stalno budem s tobom.“
Verovatno bih se stidela da to priznam na početku veze, ali sada?
Znam da Fin voli moje progoniteljske misli.
Još više mi se približava i prelazi mi dlanom između nogu. „Sve
vreme, a? I ne brineš zbog posledica seksa svakog sata?“
Izvijam obrvu. „Svakog časa?“
Pomera se i kukovima pribija moje uz šank. „Moraćeš da mi
pomogneš s ovim farmerkama... ukoliko nema neki tajni otvor za lak
pristup.“
Ježim se, ali pokušavam da se usredsredim na trenutni razgovor.
„Zamisli samo. Ne bi više morao da prihvataš šugave tezge kao što
je fotografisanje razmažene dečurlije. Ja ne bih morala da ustajem iz
našeg kreveta u sedam ujutru.“ Zavlačim šaku u pojas njegovih
farmerki i prelazim mu prstom po kuku. Adamova jabučica mu
poskakuje dok guta knedlu. „Spavaćemo koliko hoćemo. Svakog
dana ćemo praviti novu fotografiju, ili dve. Sedeću pored prozora i
pisati dok ih obrađuješ. Spremaćemo doručak... za večeru.“
On zaječi.
Ne trudeći se da otkopčam farmerke, zavlačim mu dlan u gaće i
stežem ga šakom. „Vodićemo ljubav kad god i gde god hoćemo. To
je naš život. Ako još više razvijemo ovaj posao.“
Fin mi gladno ljubi usne.
Dobila sam odgovor. On želi mene, bira mene – zasad. Ako mogu da
udahnem novu energiju našem radu, kupiću sebi još malo vremena.
Sve dok dobijamo nove pratioce, Finova karijera će napredovati. Ali
ja ću još biti na početku. Ako ne nađem način da održim korak s
njim, biću u opasnosti da ostanem u zapećku.
 DVADESET OSMO POGLAVLJE

fin
Tek kad sam okačio jaknu i ispraznio džepove u predsoblju, čuo sam
glasove. Tačnije, jedan glas. A predubok je da bi pripadao Halston.
Krećem prema studiju.
Ulazim i Halston se okreće na mojoj radnoj stolici. Ozari se čim me
vidi. „Stigao si.“
Spuštam torbu s aparatom. „Mislio sam da smo zakazali za sedam.“
„Ne, rekla sam ti da je u šest.“ Prilazi mi, stavlja mi ruku oko pasa i
pokazuje na kauč. „Fine, ovo je Ken.“
Ken King – to mu je navodno pravo ime – spušta šolju iz koje se puši
na stočić i ustaje da se rukuje sa mnom. „Drago mi je. Radujem se
što ćemo sarađivati.“
Raduje se što će dodirivati moju devojku – siguran sam u to. Halston
ga je pronašla na Fejsbuku, prijatelj jednog prijatelja i profesionalni
model građe slične mojoj. Čak ima svetlosmeđu jednodnevnu
bradicu. Trljam bradu i spuštam pogled na Halston. „Možemo li da
popričamo?“
„Naravno.“ Dah joj miriše na kafu. Osmehuje se Kenu. „Samo
trenutak.“
Izvodim je, držeći joj dlan na krstima. Usput dobacujem pogled
Kenu. Zatvaram vrata studija čim se nađemo u hodniku. „On je ovde
od šest?“
„Otprilike.“
„I pustila si ga unutra? Trebalo je da me sačekaš.“
„Stajao bi u hodniku pola sata.“
„Baš me briga! Bila si sama u stanu s neznancem. I to ne bilo kakvim
neznancem, već sa čovekom koji zna da je ovde kako bi
provokativno pozirao s tobom.“
„Fine.“
Baš me briga što redovno pozira studentima umetnosti na
Njujorškom univerzitetu, i što Halston veruje prijatelju koji ga je
preporučio. Danima sam bezuspešno pokušavao da se naviknem na
tu ideju. Kad je Halston predložila model, nisam bio oduševljen tom
idejom, ali ja je ohrabrujem da sama upravlja svojim životom. Ovaj
projekat joj je važniji nego što sam ikad mogao da zamislim.
Sad kad je došao, želim da otkažem. Telo mu je mišićavo. Upadljivo
je lep. Pretpostavljam da je to trebalo da znam budući da je model.
Pokušavao sam da se ne pitam ima li dovođenje treće osobe ikakve
veze s onim što sam pročitao u „mračnom“ dnevniku. „Ozbiljan sam,
Hals. Trebalo je da me sačekaš.“
„Fine, on je gej.“ Podiže obrvu. „Upravo mi je pričao kako se s
dečkom proveo u Barseloni.“
Tek tad shvatam da su mi ramena podignuta gotovo do ušiju.
Spuštam ih. Ovo veče upravo se preokrenulo za sto osamdeset
stepeni. Iako mi je laknulo, trudim se da ostanem uzdržan. „Ipak nisi
to znala kad si ga pustila u stan.“
Samo što ne prevrne očima. „Već je potpisao ugovor.“
„A ugovor o poverljivosti?“
Prekršta ruke iza leđa. „Ne još. To mi deluje malo preterano.“
„Zbog toga je trebalo da se prvo ja upoznam s njim. Sad kad zna ko
si, nema razloga da ćuti.“
„Zar je to toliko strašno?“, pita tiho.
„Šta je s tabloidima? I s tvojim ocem? I dalje hoćeš da ostaneš
anonimna, zar ne?“
Premešta se s noge na nogu. „Želim.“
„Onda će potpisati.“ Vraćam se u studio i vadim drugi ugovor.
Klimam glavom Kenu. „Imaš li nešto protiv da potpišeš i ovo?“
Ken ustaje s kauča i uzima papir. „Ugovor o poverljivosti? Zbog
čega?“
„Halston ti je objasnila svoju situaciju, zar ne? Ako imate zajedničke
prijatelje...“
„Razgovarali smo o tome. Reći ću prijatelju da je Halston tražila
model zbog posla.“ Samo piljim u njega sve dok ne podigne olovku.
„Ali, naravno, nemam ništa protiv.“
Ne želim ni da zamislim kako bi Halston reagovala kad bi se otkrilo
ko je ona. Pošto sam je bolje upoznao, shvatam koliko je važno da
ta dva identiteta ostanu odvojena. Sve dok je anonimna, ima štit
kojim se brani od javnosti. Ako je sad povređuju uvrede na račun
njenog rada, bilo bi još gore kad bi odbacila i tu poslednju prepreku.
„Jesi li stigao da pogledaš nalog?“, pitam dok postavljam opremu.
„Jesi li se upoznao s onim što objavljujemo?“
„Jesam i mnogo mi se dopada. Pratim mnogo fotografa i modela
zbog svog posla, ali nisam video ništa slično. Pogotovo sa
zaglavljima.“
„Mnogo volimo ovo što radimo“, objašnjava Halston. „Nadamo se da
ćemo s ovim fotografijama dostići sto hiljada pratilaca. Nismo daleko
od toga i ostalo nam je još dvanaest dana.“
„Šta je za dvanaest dana?“, pita Ken.
I ja sam se to pitao. Kad me je Halston zamolila da izaberem datum,
izašao sam joj u susret. Nisam znao da će postati fanatična u vezi s
tim. Svakog dana beleži broj pratilaca u dnevnik grickajući usnu dok
računa koliko smo blizu cilju.
„Finov rođendan“, odgovara ona. „Želim da mu poklonim sto hiljada
pratilaca.“
Klimam glavom Kenu. „Hajde da napravimo nekoliko probnih
fotografija.“
On staje ispred kamere i govorim mu kako da stane. Njegova bela
košulja odudara od zidova sivih poput dima. „Hoćemo nešto erotsko,
ali na sugestivan, suptilan način.“
Okrećem se prema Halston, koja stoji nekoliko koraka iza mene i
gricka nokat na palcu. „Jesi li spremna?“
„Jesam.“ Ne pomera se. Na sebi ima crnu majicu kratkih rukava i
iscepane farmerke. Zamolio sam je da ovog puta ne obuče ništa
seksi i obećao da će ipak izgledati dobro mada je ona htela da
obuče široku haljinicu s bretelom na samo jednom ramenu. Moj
posao je da je predstavim dobro. Pogled mi se zaustavlja na njenom
laktu koji je pocrveneo od češanja.
„Jesi li sigurna? I dalje možemo da otkažemo.“
Pokriva lakat jer primećuje moj pogled, pa prolazi pored mene kako
bi zauzela položaj. Pošto su oboje ispred objektiva, poigravam se
svetlošću. Okrećem se i vidim da oboje zure u mene. „Šta je bilo?“
„Šta treba da radimo?“, pita Halston.
Tako je. Trebalo bi da dam uputstva Kenu kako da dodiruje moju
devojku. Na trenutak pomišljam kako neću moći to da uradim iako je
gej. Mogli bismo da zamenimo mesta. Niko nikad ne mora da sazna
kako nisam ja napravio fotografiju. Osim mene. Ovo je moj rad. Moja
prva ljubav, čak i pre nego što se Marisa rodila. Drugi muškarac iza
objektiva gotovo jednako loše izgleda kao drugi muškarac s Halston.
Rukavom brišem čelo. „Dobro. Ova fotografija treba da predstavi
dominaciju. Tvoju snagu, Kene, naspram njene krhkosti.“
„O, prelazimo pravo na stvar“, kaže Halston, nervozno se
smeškajući.
Zauzdavam se da joj ne bih odbrusio kako nisam baš raspoložen da
odugovlačim. Uvek je radila ono što sam tražio. Postajala je ranjiva
zbog mene. Dozvolila da zavirim u njene najskrivenije želje. Verovala
mi je. Ne želim da izgubim ili izneverim to poverenje, pogotovo kad
je još jedan muškarac u prostoriji.
Mogu to da uradim za nju.
„Samo mi recite ako je prebrzo. Halston, okreni se. Kene, uhvati je
za nadlakticu.“
Ken staje iza nje i obuhvata joj biceps. „Može li ovako?“, pita je.
„Jače“, odgovaram. „Dovoljno da pokažeš snagu, ali ne toliko da je
povrediš.“
Snažnije je steže. „Ovako?“
„Nasloni mu glavu na rame.“
Kosa joj pada između njih, golicajući ga po nadlanici. Halston gleda
tavanicu, zaviruje u uglove sobe, svuda po prostoriji. A onda se
stresa.
„Nisi uplašena“, govorim joj. „Prepuštaš se. Shvataš da će sve što ti
uradi biti zarad tvog uživanja.“ Pravim dve fotografije, ali vidi se da je
napeta.
„Ako ti je neprijatno“, umeša se Ken, „pokušaj nekoliko puta da
udahneš na nos i izdahneš na usta.“
„Zar toliko loše izgledam?“, pita me ona.
Ken se smeška. „Ne brini. Čak se i profesionalci unervoze.“
Halston čeka da odgovorim. Samo ja. Mislim da čak ne pokušava da
me ohrabri već da iskreno želi da dirigujem svakim njenim pokretom.
I Ken me gleda. Opija me što oboje čekaju moja uputstva.
„Mogao bih da joj stavim šaku oko vrata“, predlaže on. „Video sam
takvu fotografiju na tvom nalogu.“
Ona se premešta s noge na nogu. „Nisam sigurna da je to pametno.“
„Neću stvarno da stegnem“, uverava je Ken.
„Samo, to smo već radili... Fin i ja.“
Sviđa mi se što želi da sačuva naš položaj. Ali ona je htela ovo. Bio
sam protiv toga da uvodimo treću osobu u priču i možda baš zbog
toga želim da ispitam koliki autoritet imam. „Hajde da pokušamo“,
kažem. „Možda će te opustiti poznati položaj.“
Vrat joj se nadima dok guta knedlu, ali klima glavom. Kita mi se
promeškolji – ne zato što se ona prepušta već zato što se prepušta
meni. Ne njemu. Iako je drugi muškarac dodiruje, ja i dalje
zapovedam.
Ken joj širi dlan preko ključne kosti i prikiva joj leđa uz stomak. Znam
kakav je osećaj kad je to mekano dupe tako pritisnuto uz mene. Kad
moli za još. Nose crno i belo, kao da su jin i jang, anđeo i đavo.
Škljocam. Pa još jednom. Ken joj podiže dlan oko vrata.
„Stavi joj prst u usta“, kažem.
Podiže ruku do njenog lica. Halston zatvara usta kao da spušta
kapiju kako bi ga zadržala napolju.
Spuštam aparat. „Hals.“
Ona opušta usne i Ken joj gura vrh kažiprsta između zuba. Tad
shvatam nešto – koliko god da sam bio protiv ovoga, uvek se
uzbudim kad dominiram nad njom. Samo što sad to radim pred
drugim muškarcem.
Koliko li će daleko otići? Koliko daleko želi da ide? Ako su njeni
dnevnici ikakav pokazatelj, onda nema mnogo granica – ako ih
uopšte i ima.
„Nema veze“, kažem. „Ne izgleda dobro.“
Ken povlači šaku i briše prst o farmerke. „Možda bi izgledalo bolje da
smo okrenuti jedno prema drugome. Ili čak ako...“
Nameštam objektiv. „Ako – šta?“
„Ako je na kolenima.“
Podižem pogled taman na vreme da vidim kako se on pomera.
Halston prelazi pogledom s njega na mene, neznatno drhteći. Njen
strah utiče na mene. Ona već neko vreme hoda na ivici – pokazala
mi je onaj dnevnik, pozvala je Kena ovamo, ćaskala je s onim
neznancem na novogodišnje veče. Ali neće uraditi ništa bez moje
dozvole. Bez mog naređenja. Vrti mi se u glavi od njihovog ćutanja,
od njihove nesigurnosti dok čekaju moj odgovor.
„Otkopčaj mu pantalone.“
Nijedno se ne pomera – niti se protivi. Ako se Kenu ideja ne dopada,
može da kaže. Ali on ne progovara. Halston mu polako podiže kraj
košulje, a onda je on prihvata iz njene ruke i sklanja s puta. Dodiruje
mu dugme na farmerkama. Otkopčava ga posle nekoliko pokušaja.
Počinje da mu povlači šlic, pa me pogleda.
„Tako je dobro“, kažem. „Sad možeš da klekneš.“
Ona se ukoči. Oči su joj krupnije i sivlje nego ikad.
Ken se ujeda za usnu dok je gleda. Jeste da je gej, ali nisam siguran
da bi je odbio. I Halston to oseća jer joj brada podrhtava.
Moram da znam da mi Halston veruje. Uvek. Da će se potčiniti zato
što to želi i to ne bilo kome. Samo meni. „Sve-voljena sa svim
ljubavnicima“, kažem joj.
Vidim kako prihvata reči o seksu utroje iz njenog „mračnog“
dnevnika. Napokon se spušta na kolena. Podižem aparat i dajem joj
uputstva. Kažem joj da mu stavi šake na pojas. Slikam ih otpozadi.
Ken joj provlači dlanove kroz kosu i steže pesnice. Ne pretvara se.
Ona oštro udahne. Moj objektiv sve hvata, a Halston me prati
pogledom jer joj se vidi lice.
„Hajde da ponovo pokušamo s prstima“, kažem.
Ken joj obuhvata jedan obraz. Ona se ovog puta naginje i liže mu
palac. Uvlači ga u usta i sisa, ne skrećući pogled s mene. Srce mi
ubrzano kuca. Istovremeno sam ljubomoran i uzbuđen, a probuđena
kita mi se napinje uz šlic.
„Moja voljna lutka“, mrmljam dok ljubav i uzbuđenje kolaju mojim
telom. Izraz joj smekšava. Govorimo drugim jezikom. Našim jezikom.
Nema nikog drugog u sobi.
Približavam im se kako bih ih uslikao. Kenu se digao. To je
neminovno kad ti zgodna, seksi plavuša sisa palac. Njena vruća usta
bila su oko mojih prstiju i znam koliko je osećaj dobar.
Halston se grudi napinju ispod majice dok se uživljava. Jedna moja
reč zaustavila bi sve. On bi povukao ruku. Ja odlučujem kad, gde i
koliko daleko će otići, a to je ono što me uzbuđuje.
Video sam dovoljno. Sad hoću da delam.
„Imamo ono što nam je potrebno“, kažem bez upozorenja.
Halston pušta Kenov palac i seda na listove. Jedan pogled i znam
šta joj je potrebno. Šta će joj uvek biti potrebno. Sve ovo joj ništa ne
znači bez mene.
„Molim?“, upita Ken.
„Dovoljno je za večeras.“ Spuštam aparat na radni sto i polazim
prema vratima. „Pođi sa mnom da ti dam honorar.“
„Ali tek smo počeli“, ističe on.
Okrećem se prema njemu. Vidim da je Halston i dalje na kolenima.
Obrazi su joj ružičasti i maltene podrhtava. Moja devojka je spremna
za mene i gubim strpljenje. „Pa?“
„Ništa. Nije važno“, odgovara Ken jer je video moj izraz lica. Maše
Halston. „Vidimo se.“
Otvaram vrata studija, propuštam Kena, pa se okrećem prema
Halston i pokazujem na kauč. „Na dlanove i kolena. Odmah.“
Pratim Kena do vrata, usput uzevši kovertu s njegovim honorarom s
kuhinjskog stola. On govori nešto o sledećem putu, ali gotovo ga ne
čujem. Kita mi je toliko tvrda da mi zvoni u ušima. „Da, zvuči dobro“,
odgovaram, gotovo ga gurajući iz stana.
Vraćam se u studio. Halston je na kauču. Osvrće se preko ramena,
prateći me pogledom. „Je l’ otišao?“
Stajem iza nje, pružam ruku i otkopčavam joj farmerke.
„Fine?“
Vučem joj farmerke i gaće tek toliko da joj ogolim pičkicu. Vadim kitu
i trljam je uz njenu vlažnu brazdu. Mora da je uživala više nego što je
pokazala.
„Nisam to želela“, govori maltene molećivo. „Ono što sam napisala,
mislila sam da možda... da bih možda htela... ali nisam ga želela kad
sam osetila njegove ruke na sebi.“
Znam, malena, znam. „Kaži mi šta želiš.“
„Samo tebe.“
Njeni sokovi mi gotovo kaplju po glaviću. Zakucavam se u nju i ona
poleti napred. „O bože!“, uzvikne. „Fine. Želim da me samo ti
dodiruješ. Želim samo tebe u sebi.“
Izvlačim se i ponovo zakucavam, gurnuvši joj lice u jastuk. „Kaži mi
da si moja.“
„Tvoja sam“, odgovara, obraza naslonjenog na kauč. „Samo si mi ti
potreban.“
Spuštam joj jednu šaku na dupe i širim prste preko njenih krsta.
Uzimam je grublje nego ikad. Kružim joj oko klitorisa s dva omiljena
prsta, uživajući u njenom uvijanju. Gubim se u njoj, toliko da čak
nisam siguran da li svršava. Znam samo da neću čekati ni trenutak
duže da uzmem ono što je moje. Da joj dam do znanja da neću otići
nikuda. Da ostavim svoj trag za svakog seronju koji bi mogao da
njuška oko nje.
Stežem joj kukove dok se još nekoliko puta zarivam, pa eksplodiram
u njoj, puneći je što dublje i potpunije mogu. Držim je u mestu dok se
izlivam, postaravši se da i poslednja kap završi u njoj.
Telo joj se trese koliko isprekidano diše. „Svršio si“, zakrklja. „Svršio
si u meni.“
„Znam.“ Zurim u nju. „Ne želim da ikad posumnjaš u to da si moja.“
 DVADESET DEVETO POGLAVLJE

halston
Fin me ne očekuje ovako rano i bučno ulazim u stan. Iako je
zvanično prošlo više od nedelju dana, još se nisam sasvim navikla
na to da živim s nekim. „Fine?“, zovem ga dok skidam kaput.
„U spavaćoj sobi sam.“
Zatičem ga kako vezuje crnu kravatu pred ogledalom. „Zdravo, lepi“,
pozdravljam ga.
Savija kolena kako bi me poljubio. „Mislio sam da ćeš otići na piće.“
„Predomislila sam se.“ Kad sam pitala Beni šta će da radi večeras,
nije me pozvala da joj se pridružim. „Hoću da idem s tobom.“
Gleda me u ogledalu. „Na predbračnu večeru? Ali to je posao.“
„Pa?“
„Pa ako odeš sa mnom, možda će prokljuviti ko si.“
„Zar nisi rekao da te je raniji klijent preporučio budućoj nevesti?“
„Jesam, ali ipak. Ako je videla naše fotografije, neće joj mnogo
trebati da shvati.“
Sedam na ivicu kreveta. Razmišljala sam o tome. Opasne misli ili
uzbudljive – nisam još sigurna. Neke stvari su se promenile one noći
kad je Ken bio ovde. Kad je otišao, Fin i ja smo se kresali do zore,
na razne načine sve dok se on nije ukomirao. S druge strane, ja se
nikad nisam osećala življe, nikad nisam toliko osećala da me on
poseduje, iznutra i spolja. Pročitala sam svoje najmračnije želje od
korice do korice, neke prvi put naglas samoj sebi. Kad je Fin ponovio
moje reči dok mi je Kenov prst bio u ustima, razumela sam njegovu
poruku – prihvata me takvu kakva sam i uvek će brinuti o meni. I
počela sam da se pitam – ako sam toliko srećna da imam tako
nešto, zašto bih marila šta drugi misle? Vremena su se promenila od
maminog udesa. Imena se svakog dana razvlače po tabloidima i
zaboravljaju posle nekoliko sati. Konačno počinjem da shvatam šta
je Fin pokušavao da mi objasni. Ja sam svoja. Ne moram da se
pribojavam oca, ni bilo koga drugog. Moj talenat privlači ljude.
Želim to da uradim za njega koliko i za sebe. „Pa šta ako prokljuve?“
Fin prestaje da vezuje čvor kravate. „Kako to misliš?“
„Mislim da želim da otkrijem ko sam.“
Okreće se. „Misliš?“
„Ne mislim – znam.“
„To je... ovaj... krupna odluka.“
„Znam. Već nekoliko nedelja razmišljam o tome.“
„Ali ja tek sad čujem za to.“
Nisam znala da to moram da delim s njim. Ako se izuzmu pravila
koja smo postavili prvog dana, nikad mu nisam određivala šta će
objavljivati, ni kako će se predstavljati na našem nalogu. „Treba li mi
tvoja dozvola?“
„O tome moramo da razgovaramo, da. I da odvojimo malo vremena
za razmišljanje.“
„U stvari, mislila sam da to uradimo sutra jer ćemo dobiti stohiljaditog
pratioca za tvoj rođendan. Veliko otkriće koje treba proslaviti.“
On se zapilji u mene. „Tek tako? Shvataš li... hoću reći, to se ne
može poništiti, Hals. Kad jednom to uradiš, nema povlačenja.“
Trepćem s nevericom. Fin me već neko vreme ohrabruje da
prihvatim svoju seksualnost, svoju neobičnost, svoje reči. Mislila sam
da će mu biti drago što izlazim iz ljušture. „Da, shvatam.“
Gleda na sat. „Moram da krenem, odmah. Možemo kasnije da
nastavimo razgovor, ali recimo samo da se to neće desiti sutra.
Nema šanse.“
Mrštim se, razočarana. Ovo je naše delo, a ne njegovo. Međutim, u
pravu je. Moram da poštujem njegovo mišljenje ako želim da on
poštuje moje. Neću mu dozvoliti da me odvrati od otkrivanja
identiteta, ali trebalo bi da poštujem njegovu želju da to objavimo u
trenutku koji mu odgovara. „Važi. Samo moram da se presvučem.“
„Hals, ovo mi je posao. Ne verujem da bi trebalo da povedem
devojku.“
To je njegov posao. Nema nikakve veze sa mnom, iako njegova
karijera delom napreduje zbog mene. „Pa kaži im da sam tvoja
pomoćnica. Nosiću aparat i neću ništa jesti. Ionako zvuče kao
uštogljeni snobovi iz centra grada. Ne verujem da prate najnovije
trendove na društvenim mrežama.“
„Dobro.“ Prolazi prstima kroz kosu, razbarušivši je iako ju je
očigledno namestio. „Imaš pet minuta.“
Skačem s kreveta, široko se osmehujući, pa mu nameštam kosu.
Brzo pregledam plakar. Fin mi je ustupio polovinu, ali i dalje je
pretrpano. Morali smo da stavimo letnju odeću u korpu ispod
kreveta. Nisam bila na venčanju čitavu večnost, ali srećom imam
nekoliko malih crnih haljina. Biram najjednostavniju, cipele s visokim
potpeticama, nakit, hulahopke i pismo-tašnu. Izlazim iz plakara kao
nova devojka. Pa, onoliko nova koliko mogu biti za pet minuta.
Dobro, osam.
Fin čeka u predsoblju.
„Vidi, vidi“, kaže, osmehujući se. „Uvalićeš me u nevolju zato što ćeš
zaseniti mladu.“
Prevrćem očima. Koliko god se doterala, ne mogu izbrisati činjenicu
da sam radila ceo dan. „Hvala što si pristao da pođem. To mi mnogo
znači.“
Uzima me za ruku. „Nemoj misliti da te neću uposliti.“
Ispostavlja se da su budući mladenci izuzetno srdačni i nimalo
staromodni. Trudim se da budem što neprimetnija i pratim Fina u
stopu, ali oni zahtevaju da sednemo s njima za sto i poslužimo se
grilovanim lososom i skupim vinom. Fin ustaje svakog časa jer želi
spontane fotografije. Čini mi se da ga gledam drugim očima dok radi.
Preterano je skockan i besmisleno lep, ali njegova usredsređenost i
veština s aparatom zaokupljaju mi pažnju.
„Koji objektiv koristi?“
Okrećem se i vidim da je budući mladoženja Erik seo na stolicu do
moje. „Ovaj, nisam sigurna.“
„Mislio sam da si njegova pomoćnica.“
„Uglavnom samo držim stvari.“
On prasne u smeh. „Zvuči kao moj predstojeći položaj muža.“
„Moram i da mu govorim da je sjajan inače se namrgodi.“
„Isto je s Elis“, odgovara Erik. „Upravo si pogodila moj opis posla.
Još malo vina?“
Već sam popila jednu čašu, ali večeras slavimo Erikovo i Elisino
venčanje, Finov rođendan i karijeru koja napreduje, moju krupnu
odluku da obelodanim identitet i sto hiljada pratilaca. Pružam mu
vinsku čašu kako bi mi natočio.
Elis nam prilazi, mašući kovertom. „Za ovaj vikend“, kaže i seda mi s
druge strane, na Finovu stolicu. „Tvoj šef odbija da prihvati honorar
sve dok ne završi posao, ali samo želim da se rešim toga. Postajem
uzrujana zbog toliko koverata s novcem.“
Osmehujem se i spuštam kovertu u njegovu torbu ispod stola. „Kriću
je od njega do nedelje.“
„I, radite li često venčanja?“, pita ona.
Odgovor je ne. U stvari, mislim da Fin prvi put radi ovako nešto, ali
ne želim da ugrozim njegov ugled. Otpijam gutljaj pino noara dok
smišljam šta da odgovorim. „Nova sam.“ To nije prava laž. „Nisam to
nikad radila.“
„Šta nisi nikad radila?“, pita Fin, uhvativši naslon moje stolice.
Podižem pogled prema njemu, a on mi namigne.
„Venčanje“, odgovaram. „Kao pomoćnica jednog fotografa.“
„Onda nas je dvoje“, kaže on.
„Stvarno?“ Elis izgleda iznenađeno. „Nikad to ne bih rekla. Valjda je
trebalo da pitamo.“ Nasmeje se. „Srećom, opušteni smo.“
„A ko nas je preporučio?“, pita Fin. „Nisam čuo ime kad smo pričali
telefonom.“
„Pa, u stvari...“ Elis spušta glas i naginje se prema nama. „To nije
istina. Malo sam se stidela da kažem, ali...“, zgleda se s Erikom.
„Pronašli smo te zahvaljujući tvojim drugim fotkama.“
Čekaj. Drugim fotografijama? Mojim?
Zinem. Maločas sam se zapitala jesu li njuškali po Finovom sajtu i
videli link za naš nalog... ali ovo! Pravi susret s našim pratiocima.
Fin se uštogljeno nasmeje. „I pomislili ste da fotografišem
venčanja?“
„Nismo baš tradicionalni ako nisi primetio“, odgovara Elis. „Muka
nam je od izveštačenih osmeha i suza, ukrućenih poza kao s
maturske večeri. U poslednjem trenutku smo naleteli na tvoj rad i
odlučili da otkažemo drugom fotografu. Želimo nešto originalnije.“
Ponovo podižem pogled, ali Fin mi više nije u vidokrugu. „Au! Drago
mi je“, kaže mada ne zvuči tako.
O bože!
Ovo dvoje što sede do nas?
Videli su me polunagu. I dopalo im se ono što su videli. Dovoljno im
se svidelo da unajme Fina za najvažniji dan u njihovom životu.
Da li im se dopalo i ono što su pročitali?
Otpijam gutljaj vina da se ohrabrim. Ostavlja mi trag u ustima i tera
da pređem jezikom po nepcu. „Kako ste našli nalog?“, pitam, trudeći
se da ne pokažem koliko sam nestrpljiva.
„Ne sećam se. Sećaš li se ti?“, pita Elis verenika. „Da li nam je Šeron
rekla?“
„Mislim da jeste“, odgovara Erik. „Imamo nekoliko prijatelja koji su
opsednuti novostima na društvenim mrežama i stalno otkrivaju
neverovatne sajtove. Kako si počeo to da radiš, Fine?“
Postajem nervozna zato što ne vidim Fina. Možda sam umislila –
mora da jesam – ali čini mi se da mu napetost izbija iz tela.
„Prosto se desilo“, odgovara.
„A koliko je devojka koja pozira uključena u to?“, nastavlja da
zapitkuje. „Nemoguće je da je toliko dobra riba i da se tako lepo
izražava.“
Elis pruža ruku preko stola da udari Erikovu. „Hej!“
„Samo znam da je to veoma redak spoj“, vadi se on, „pošto sam bio
te sreće da to nađem u tebi. Očigledno.“
Dođe mi da ciknem. Da mlataram nogama. Da pozovem sve za
stolom da učestvuju u našem razgovoru. On govori o meni. Meni.
Sedim ispred njih, a oni nemaju pojma ko sam.
„Veoma je uključena“, odgovara Fin. „Ona je napisala sve što sam
objavio.“
„Možeš li nam dati neki nagoveštaj?“, pita Erik. „Je l’ poznata?“
Brišem oznojene dlanove o prednji deo haljine, pa podižem vinsku
čašu. Ne mogu a da ne progovorim. Ovo je znak – bila sam u pravu.
Vreme je da izađem u javnost. Više ne pokušavam da potisnem
osmeh.
„To sam ja“, bubnem. „Ja sam ona!“
Osećam njihove poglede na sebi. Verovatno i Fin zuri u mene.
„Halston“, promrsi tiho. Ponovo hvata naslon stolice, ali ne podižem
pogled. Baš me briga ako je ljut. Ovo je moj trenutak. Srce mi juri sto
na sat, a pregib lakta gori, ali osećam se oslobođeno zato što još
neko zna osim Fina.
„Ja sam Anonimna“, dodajem.
„Ne seri!“, kaže Erik, pa se nasmeje otvorenih usta. „Ozbiljno?
Anonimna će doći na naše venčanje?“
„Pa ne“, odgovaram. „Nisam nameravala...“
„Moraš da dođeš“, prekida me Elis. „Moje drugarice će odlepiti. One
vas obožavaju.“
„Kao i moji drugovi“, dodaje Erik, široko se osmehujući. A zatim kao
da se seti da je i Fin tu. „Izvinjavam se. Nisam hteo da... jeste li vas
dvoje zajedno?“
„Moje društvo će se upiškiti od sreće“, nastavlja Elis, ne obraćajući
pažnju na verenika. „Verovatno će ti tražiti autogram. Ukoliko... o,
sranje! Ne možemo da im kažemo ko si, zar ne?“
Konačno se okrećem na stolici kako bih pogledala Fina. Ne izgleda
zadovoljno. „Nažalost, ne“, odgovara. „A Halston je zauzeta sutra
uveče.“
Uzbuđenje se povlači. Oduzima mi ovo iako sam ga podržavala kako
sam znala i umela, a i on je mene ohrabrivao na toliko načina.
Okrećem se prema malodušnoj Elis. „Mislim da mogu promeniti
planove“, uveravam je. „A ne vidim zašto nekoliko ljudi ne bi moglo
da sazna.“
„Halston“, promrsi Fin kroz stisnute zube, „hoću da napravim
nekoliko fotografija dekora u predvorju. Možeš li mi pomoći da
postavim opremu?“
„Ona ti je stvarno asistentkinja?“, pita Erik.
„Divim se tvojoj volji“, kaže Elis. „Da sam poznata na Instagramu,
hvalila bih se na sva usta.“
Telo mi bridi od glave do pete. Poznata. Mi. Jesmo li poznati? Nikad
nisam razmišljala o tome da ćemo postati slavni, ali sutra ćemo imati
sto hiljada pratilaca. Kad sam poslednji put pogledala, falilo nam je
samo pet stotina. Čuvala sam najizazovniju fotografiju kao keca u
rukavu. Moje ružičaste usne obavijene oko Kenovog palca dok mi
stisnutom šakom slobodne ruke drži kosu. Kad je postavim, znam da
ćemo postići cilj. Moramo.
„Hals, treba mi tvoja pomoć.“ Fin mi spušta ruku na rame. „I da,
zajedno smo. Ona mi je devojka.“
Treba mi trenutak da shvatim da govori Eriku.
„Oh.“ Erik klima glavom. „Tako sam i mislio.“
Zavlada tišina. Elis zapljeska da je naruši. „Fotografiši šta si hteo, pa
da pređemo na desert. Poslastičarnica nam je napravila nešto
posebno za večeras i želim da imam nekoliko slika.“
„Naravno“, odgovara Fin. „Vraćamo se za nekoliko minuta.“
Pomaže mi da pokupim opremu. Podižem njegovu torbu i
prebacujem je preko ramena. Čeka me ispred staklenih vrata koje
vode u mračno predvorje restorana. Lampice osvetljavaju prostor, a
Erikova i Elisina knjiga gostiju stoji otvorena. Ne vidim nikakve
ukrase.
„Šta to bi?“, pita Fin.
„Znam. Neverovatno, zar ne?“ Nije na to mislio, ali mora da je i on
uzbuđen zbog ovoga. Bar malo. Mnogo smo se trudili kako bismo
stigli dovde. Trebalo bi da uživam u našem uspehu pored njega
umesto iz senke.
„Zaključili smo kako nije pametno da otkriješ identitet.“
Okrećem leđa staklenim vratima koja vode u salu. Ne želim da
gledam gomilu srećnih ljudi dok se raspravljamo. „Ti si tako odlučio.
A reč je o samo dve osobe.“
„I njihovim prijateljima koji će doći sutra uveče. Znaš da će im Elis
reći – ali nije reč o tome. Uradila si nešto što sam te zamolio da ne
činiš.“
Grlo mi se steže. To zvuči poznato. Previše poznato. Vrhovi prstiju
mi bride, kao da pokušavaju da me upozore. Otkad mi Fin naređuje
šta da radim? Jesam li ponovila istu grešku s njim kao s Ričom pre
dve godine? Da li namerno podsvesno biram oca? „Uradila sam sve
što si tražio. Želeo si moje reči i dala sam ti ih. Rekao si mi da
budem anonimna i pristala sam. Želeo si mene i raskinula sam sa
svojim dečkom.“
Obrve mu se spajaju nasred čela. Zbog senki mu izraz lica deluje
mnogo bešnje nego što stvarno jeste – bar se nadam da je tako. „Ne
znam čak ni odakle da počnem. Kad sam ti rekao da budeš
anonimna?“
„Ti si predložio da moj identitet ostane skriven.“
„Samo zato što mi u protivnom ne bi dala da koristim tvoj dnevnik.“
Počinjem da osećam poslednjih nekoliko gutljaja vina. Trenutno se
ne sećam kako je tačno razgovor tekao, ali znam da nikad ne bih
krenula ovim putem da nije bilo njega. A sad se ponaša kao da sam
samo model kao što je Erik mislio. Pada mi na pamet da Fin možda
želi da budem samo model. „Jesi li protiv toga da ljudi znaju ko
sam?“, pitam.
„Već smo razgovarali o tome.“ Fin pogleda preko moje glave. „Ljudi
zure u nas. Pravimo scenu.“
Zateturam se unazad, pa prekrštam ruke. „Da li se ponašaš tako
zato što ću dobiti priznanje koje zaslužujem?“
Nozdrve mu se šire. „Zar ozbiljno hoćeš da kažeš kako ne želim da
uspeš nakon što sam mesecima pokušavao da te nateram da uvidiš
koliko vrediš?“
To je jedno objašnjenje, ali druga mogućnost me odmah pogađa
pravo u grudi. Šta ako Finov trud nije bio sasvim nedužan? Možda je
od početka shvatio da sam mu potrebna kako bi njegov posao
napredovao. Ako otkrijem ko sam, on će ostati u senci ili će bar biti
primoran da deli mesto pod reflektorima sa mnom.
O bože.
Potrebno mi je nešto, i to odmah. Bilo šta. Kafa, cigarete, vino, nije ni
važno. Ovo je previše bolno da bih ostala uravnotežena bez nečega
što će otupiti oštrinu.
„Ovo nije trenutak za ovakav razgovor“, nastavlja Fin. „Ali možeš se
opkladiti u šta god hoćeš da ćemo ga nastaviti čim se vratimo kući.“
„U redu.“ Okrećem se. „Biću napolju.“
„Ne. Hladno je i bojim se da ćeš otići. Ostani i ljuti se, ali nemoj da
odeš pre nego što popričamo.“ Zaškilji. „A mogla bi i da prestaneš da
piješ vino, važi? Ne smeta mi ako piješ, ali radimo.“
Vraća se unutra. To tako liči na tatu – govori mi šta da ne radim, pa
odlazi pre nego što stignem da kažem svoje. Jesam li sama kriva?
Budim li tu crtu u muškarcima, pretvaram li ih u dominantne seronje?
Tata, Rič i doktor Lambi su stalno to govorili, zar ne? Da moram da
pijem lekove zbog sebe i ljudi koji me vole?
Jebote, čak ne mogu ni da izađem sama! Trebalo bi da odem. Time
bih mu pokazala. Ali kad sam onog dana otišla iz muzeja, ništa nije
izgledalo kako treba. Satima sam pešačila, zlovoljna zato što sam
napravila scenu i pobegla. Bilo mi je potrebno da budem sama, baš
kao i sada, ali nisam dobro postupila.
Duboko udišem, pa se vraćam u salu. Elis vodi Fina u kuhinju,
verovatno da bi fotografisao kolače. On se osvrće preko ramena i
pogledi nam se sreću na tren pre nego što nestane iza vrata nalik
onima iz kaubojskih filmova. Drago mi je što je otišao jer ne želim da
vidi kako pucam. Polazim pravo prema šanku. Srećom, zavučen je i
pomalo odvojen od glavnog dela sale.
Šanker stavlja podmetač ispred mene. „Izvoli?“
„Bilo šta. Tamo sam pila pino noar.“
„Jesi li gošća budućih mladenaca?“, pita dok uzima vinsku čašu s
police u zadnjem delu šanka.
„Može se reći. Fotografova sam pomoćnica.“ U suštini sam samo to
za Fina, zar ne? Neko koga će da postavlja kako želi i da koristi?
„Imaš li cigaretu kojim slučajem? Platiću ti.“
Prasne u smeh. „Mora da si očajna. Naći ću ti cigaretu.“
Pijuckam vino. Misli mi se roje zbog rasprave. Fin me je poznavao
čak i pre nego što smo se upoznali. Koliko parova može da kaže
tako nešto? Jesmo li prebrzo napredovali, misleći da smo neuništivi
zato što nam je suđeno da budemo zajedno? Bilo je uzbudljivo i
raspamećujuće – danonoćno kresanje i razmenjivanje osećanja dok
sam vodila dvostruki život. Na poslu sam bila jedna verzija sebe, ali
s Finom sam bila onakva kakva jesam.
Pitam se ko li je uopšte rekao kako je dobro biti onakav kakav si.
Nemati granice ni tajne pred osobom koju voliš? Nije li to opasno?
Mislila sam da je potpuno prepuštanje romantično. Uzbudljivo. Kad
bolje razmislim, trebalo je da budem obazrivija kad sam videla znak
upozorenja, kao kad mi je Fin zapretio da će izbrisati nalog ako ne
prestanem da čitam poruke i komentare. Kao i kad je navalio da Ken
potpiše ugovor o poverljivosti. Mislila sam da me štiti, ali šta ako je
zapravo nadzirao šta ću gledati i ko će mene videti?
To nije sve.
Iako smo zajedno već nekoliko meseci, on se i dalje pretvara kako
Marisa ne postoji u našem odnosu. Ne znam gotovo ništa o njoj. I
ima pristup mom novcu, dok ja ne znam ništa o njegovim finansijama
osim onoga što mi je rekao. Nije mi verovao da pijem kontraceptivne
pilule sve do trećeg meseca.
Sve racionalizujem. Kažu da je ljubav slepa i to je tačno. Ludo se
zaljubiti je isto kao kad dozvolite suncu da vas zaslepi zato što vas
ujedno greje.
„Još jednu?“, pita šanker. Podižem pogled. Iskapila sam čašu. Pruža
mi cigaretu i kutiju šibica.
Ne bi trebalo. Ali osećam se dobro. Ljuto i povređeno, ali
istovremeno vrtoglavo i prijatno. Otupljeno kao olovka kojom se
prejako pritiskao papir. „Da. Samo ću trknuti ispred da zapalim.“
Klima glavom, a ja ponovo prolazim kroz salu. Ne vidim Fina, ali
samo ću se kratko zadržati. Napolju me hladni vazduh štipa dok
palim cigaretu. Povlačim prvi dim i uspevam da se ne zakašljem. Ne
volim da pušim, ali nekad mi prija, kao sada, kad me pogađa pravo u
glavu.
Vadim telefon. Smiruje me da gledam kako brojevi rastu – broj
pratilaca, lajkova i komentara. Zbog toga postajem neko koga vredi
slušati i gledati, a taj dokaz mi niko ne može oduzeti. Čuvala sam
najnoviju fotografiju za sutra, ali odlučujem da je sada objavim.
Utoliko bolje ako postignemo cilj dan ranije. Mada se to verovatno
neće desiti pre ponoći, a onda ću pokazati Finu ujutru na njegov
rođendan.
Aplikacija se učitava nekoliko trenutaka, pa se isključuje. Ponovo je
otvaram i pojavljuje se stranica za logovanje iako se nikad ne
odjavljujem – mesecima nisam koristila svoj nalog. Unosim naše
korisničko ime i lozinku, ali pojavljuje se poruka da je lozinka
pogrešna. Pokušavam još dvaput za slučaj da su mi prsti postali
trapavi od alkohola. Međutim, nije reč o tome. Lozinka je pogrešna.
Nisam je koristila neko vreme, ali nikad ne bih zaboravila
halstondecembar.
Da je Fin nije promenio?
Ruke mi se tresu. Pokušavam halstonjanuar, halstonfebruar i
konačno halstonmart.
Ništa. Bila sam onlajn u taksiju na putu ovamo i znam da je sve bilo
u redu pre večere. To znači...
Zabranio mi je pristup – našem nalogu.
Nisam sigurna da li stvarno verujem kako Fin neće deliti zasluge sa
mnom, ali ovo je dokaz. Dao je sve od sebe kako bi se pobrinuo da
noćas ne otkrijem svoj identitet.
Gotovo vibriram dok guram telefon u tašnu i gazim opušak. Otvaram
vrata restorana i ulazim u salu. Brzim, laserskim pogledom nalazim
Fina pored šanka. Razgovara sa šankerom. Verovatno pokušava da
me pronađe da bi mi rekao kako bi trebalo da živim, baš kao što svi
ostali rade. Ali mnogo je gore kad on to radi. Rič i moj otac se bar
nisu pretvarali da su nešto što nisu kako bi zadobili moje poverenje.
„Šta si uradio?“, pitam. Potpetice mi sve brže lupkaju po parketu.
Fin se okreće. „To je samo privremeno dok...“
„Dakle, istina je? Promenio si lozinku?“
Skreće pogled. „Samo da bih te sprečio da napraviš grešku koja se
ne može ispraviti.“
„Grešku.“ Stresam se zbog te reči. „Zar ne shvataš da zbog toga
zvučiš isto kao oni?“
Fin se snuždi. Ne moram da mu objašnjavam. Zna ko su oni na koje
mislim. „Ne pokušavam da te povredim već da te zaštitim.“
Uzdišem. „Moj otac misli da ne mogu da brinem o sebi. Da li i ti
misliš tako? Da moraš da me nadzireš, manipulišeš mnome i
zabraniš mi pristup nečemu što sam ja izgradila.“
„Naravno da ne mislim.“ Gleda preko moje glave. „Molim te, Hals.
Slušaju nas.“
„Znaš koliko mi je ovo važno.“
Prilazi mi. „I zbog toga pokušavam da te sprečim da to ne bi
upropastila. Sve će se promeniti ako izađeš u javnost. Ljudi će znati
ko si i kako da te pronađu. Ljudi će te gledati.“
„Ako nisi znao, već me gledaju. To ti nije smetalo kad ti je inboks bio
prepun pohvala za tvoj rad.“
„To je zbog toga što si trenutno fantazija za njih“, odgovara, podižući
glas. „Ako im to oduzmeš, bićeš samo ti, moja devojka, moja Halston
pred svima. To nije bezbedno i neću to dozvoliti.“
„Nije mi potrebno da me štitiš. Rič nije dobro prošao zbog toga, zar
ne? Je l’ to radiš? Štitiš me od mene same?“
„Ja sam sušta suprotnost njima.“ Zvuči kao da se zagrcnuo.
„Pokušao sam da ti budem sve što oni nisu bili, da ti pružim ono što
oni nisu mogli. Nisam kao oni.“
„Nisi. Ti si gori.“ Oči mi se pune suzama. Pridržavam se za barsku
stolicu. „Pretvarao si se da ti je stalo. Podigao si me kako bi dobio
šta želiš – zbog čega? Tvoje karijere? Da li je slučajnost što smo se
onog dana sreli u kafeteriji? Ili si me pratio tamo kao i do galerije
kako bi me nagovorio da radim ovo s tobom?“
„Ja... to nije razlog, ali...“ Pesnicom grabi kosu. „Nije bilo slučajno.
Čekao sam te.“
Okrećem se.
„Ne zato što sam hteo tvoj dnevnik... mislim, jesam ali ne zbog
ovoga...“ Dobacuje za mnom. „Kuda ćeš?“
Grudi me bole. On je trebalo da mi bude sve. Moja stena, moja
srodna duša. Verovala sam mu. „Dalje od tebe.“
„Rekao sam ti... ne, zamolio sam te da ne odlaziš tako.“ Prati me
kroz salu. Bio je u pravu, gosti su sve čuli. Ćute dok prolazimo
između njih. „Ne znam kako da ti objasnim a da ne zvučim kao tvoj
otac“, nastavlja. „Hodao sam kao po jajima otkako smo se upoznali,
trudeći se da ne ispadnem kao on, ali znaš li šta mislim? Možda nisi
bila sasvim fer prema njemu. Nisi fer ni prema meni.“
Staje na tatinu stranu, baš kao što je Rič radio. Potpuno sam
uprskala, misleći da je ova veza iole drugačija. Iako je Rič
pokušavao da me drži u kutiji, bar se nije pretvarao da to ne radi.
Želim da ga vidim.
Ta misao me iznenađuje, ali istina je: želim da vidim Riča odmah –
kao prijatelja. Nemam ih mnogo, a on mi je bio najbliži prijatelj dve
godine. Bez obzira na njegove mane, uvek je bio tu kad mi je bio
potreban. Tatina kuća udaljena je sat vremena i naterao bi me da se
zauvek stidim kad bih se pijana pojavila kod njega.
Izlazim iz restorana da zaustavim taksi.
„Ideš kući, zar ne?“, pita Fin iza mene.
„Ne želim da se vratim u taj jebeni stan. Osećam se kao da sam
tamo mesecima bila zatvorena.“
„Mislio sam da si srećna tamo.“ Povređenost mu izbija iz glasa, ali
ponovo progovara. „Mislim da ne bi trebalo da izađeš. Izvini, znam
da neću ništa popraviti ovim što ću reći, ali ne bi trebalo više da piješ
večeras.“
Taksi se zaustavlja, a ja se munjevito okrećem prema Finu. Želim da
ga isključim kao što je on meni uradio, ali nemam vlast nad bilo čime
u našem poslovanju. Mada to ne važi i za našu vezu. Želim da ga
povredim. „Otići ću kući kad budem htela. Piću šta želim, razgovarati
s kim hoću, objavljivati šta hoću.“ Čvrsto stežem pesnice. „Hoću da
vratiš staru lozinku.“
Kravata mu je iskrivljena, kosa boje meda raščupana, ali i dalje
izgleda prelepo, savršeno. „Neću.“
„To je i moj posao.“
„Ne možeš da doneseš tako krupnu odluku dok si u ovakvom
stanju.“
„Vrati lozinku. Noćas.“ Otvaram zadnja vrata taksija. „Nadomak smo
cilja...“
„Zabole me za to!“, uzvikne i povuče me za lakat kako ne bih ušla u
vozilo. „Koga zabole koliko pratilaca imamo?!“
„Mene“, odgovaram kroz suze. „Ti si me naterao da vodim računa o
tome. Podsticao si me da uradim ovo i sada me teraš da se osećam
glupo zato što to želim.“
„Nikad te nisam terao, Hals, a ne želim da se osećaš glupo. Kažem
da to trenutno nije važno...“
„Tebi. Pusti me.“
„Nama. I neću.“
„Ti znaš šta mi je važno?“ Šakama mu guram grudi. Pušta me, ali se
ne pomera. „Misliš li da znaš bolje od mene?“
„Ne.“
Pokušavam da udahnem duboko, ali ne mogu. „Zašto me samo ne
bi naterao da ponovo pijem proklete lekove? Zašto li sam mislila da
ćeš me prihvatiti ovakvu?“ Ponovo ga guram i on me hvata za
članke. „Jesi li na ovo pristao? Na ludaču? Jesi li?“
Okreće me kako bi me zagrlio otpozadi. „Ovo nisi ti“, odgovara. Šake
su mu hladne i čvrste dok me drže u mestu. „Trenutno si negde
drugde. Vrati mi se, Hals.“
Srce mi ludački kuca. Trebalo je da uradim ovo pre nekoliko meseci,
pre nego što ga ovoliko zavolim. Duboko u sebi znala sam da niko
ne želi nekoga kao što sam ja. Poremećena sam. Donosim pogrešne
odluke. „Ovo jesam ja. Pusti me.“
„Neću.“
„Ne možeš da izađeš na kraj sa mnom. Niko ne može, a možda mi je
i bolje bez svih vas. Pusti me.“
„Neću da te pustim. Možeš da se boriš sa mnom koliko god hoćeš,
ali volim te.“
„Idem kod Riča.“ Te reči mi same izleću.
Posle nekoliko napetih sekundi me naglo pušta kao da sam ga
opekla. „Molim?“
Ne pomeram se, okrenuta sam mu leđima dok pokušavam da
udahnem. „Moram da svarim sve ovo – dalje od tebe. Idem da vidim
Riča, svog prijatelja, zato što mi je to sada potrebno.“
„Ako odeš kod njega, završili smo.“
Sedam na zadnje sedište taksija i zatvaram vrata, ali prozor je
otvoren.
„Sve ti mogu oprostiti“, kaže Fin, „scenu koju si upravo napravila, što
si previše pila iako sam te upozorio da to ne radiš, što si ljudima koji
su me unajmili za posao ispričala nešto veoma lično o nama. Ali ne i
to.“
Otirem suze. Na neki način, pošto je uzbuđenja u našoj vezi sve
manje, sigurna sam da to želi. Ali Fin je previše mekog srca da bi
ostavio devojku koja nije uravnotežena, devojku kojoj je potreban
kao meni. Devojku koja je opsednuta njime. Nekad mu je potrebno
da ga neko pogura. Ovako je najbolje za oboje.
Dajem taksisti Ričovu adresu.
 TRIDESETO POGLAVLJE

Vratar u Ričovoj zgradi me podozrivo posmatra dok dajem sve od

sebe da se ne zateturam u predvorju, ali maše mi da prođem. Na
kraju krajeva, iako me nije bilo nekoliko meseci, dve godine sam
ulazila i izlazila iz ove zgrade.
Lupam na Ričova vrata sve dok ne uzvikne s druge strane: „Dobro,
dobro! Pobogu! Ko je?“
„Ja sam.“
Rič skida lanac i proviruje, škiljeći. Ne izgleda iznenađeno što me
usred noći zatiče pijanu na svom pragu koliko sam očekivala. „Uđi,
Halston.“
„Potrebno mi je mesto da prespavam.“
„Već sam rekao da uđeš.“ Šire otvara vrata. „Jesi li dobro?“
„Jesam i spavaću na kauču.“
Podiže oba dlana u znak predaje i vodi me u kuhinju. „Znaš gde stoji
posteljina. Sipaću ti vodu.“
„Pijana sam.“
„Nisi valjda?“
„Žao mi je.“ Pridržavam se za radnu površinu dok uzima čašu iz
kredenca. „Znam da to mrziš.“
„U stvari... ne. Mislim da mi je na neki način drago.“
Da li je rekao da mu je drago? „A?“
Podiže pogled dok mi sipa filtriranu vodu. „Očekivao sam da će se to
desiti i nadao sam se da ćeš tad doći ovamo, gde se osećaš
sigurno.“
Je l’ to istina? Jesam li dopuzala ovamo zato što sam znala da su
dosada i Ričovo uobičajeno gledanje s visine najopasnije što mi se
može desiti? „Nisi ljut?“
„Nisam.“ Donosi mi čašu, zaustavivši se da uzme aspirin iz fioke s
lekovima. „Hoćeš li da razgovaramo o tome?“
„Ne baš. Samo hoću da spavam.“
„Ima li veze s njim? Je l’ gotovo?“
Pijem vodu i aspirine, gledajući Riča preko ivice čaše. Ne osećam se
kao da je gotovo – kako bih i mogla? Kako mogu takva ljubav i strast
tek tako da nestanu? Ali Fin je rekao da je tako. Ako odem, onda je
gotovo. Prkos mi sada ne izgleda uzbudljivo i ispravno kao pre
dvadeset minuta.
Brišem usta nadlanicom. Rič to ne mora da zna. „Nije gotovo.“
On uzdiše i ide do ormana s posteljinom. „Šta je s tom torbom?“
Umalo nisam zaboravila. Otvaram je, ali je prazna. Aparat je kod
Fina. Kao i nalog i sve što mi znači. Grudi me bole jer su i one
prazne. „Njegova je.“
„Ah.“ Rič mi pruža presavijenu posteljinu na čijem vrhu stoje jastuk i
ćebe. „Pustiću te da spavaš.“
Čudi me što neće da kaže još nešto, ali neću se buniti. Prati me do
dnevne sobe i gasi svetlo, ostavivši me da spavam. Nameštam
posteljinu na kauč.
Izuvam cipele i skidam čarape, pa se rušim na jastuke. Ostajem u
haljini, zavlačim se pod ćebe i vadim telefon. Želim da razgovaram s
Finom, ali šta bih mu rekla? Još sam ljuta. I dalje mislim da nije u
redu što me je onako isključio. Da li uopšte želi da me čuje?
Umesto toga, otvaram galeriju u kojoj držim fotografije koje nisu za
deljenje. Prvih nekoliko je samo za nas. Sedim na krevetu, tek
probuđena, s pokrivačem preko grudi koji mi jedva pokriva
bradavice. Kosa mi je razbarušena od vođenja ljubavi prethodne
noći. Od Fina. Oči mi se pune suzama.
„Hoće li ti biti dovoljno toplo?“, pita Rič s vrata.
Prenem se i dlanom skrivam ekran kako ništa ne bi video. „Hoće.“
„Dobro.“ Nakašljava se. Polumesec blago osvetljava sobu. „I pušta
te da pijana sama bazaš po gradu?“
„Znala sam.“ Pustiću te da spavaš. Ne mogu da verujem da sam
nasela na to. „Znala sam da nećeš odoleti.“
„Izvini što želim da budeš bezbedna.“
„Samo hoćeš da mi kažeš kako si me upozorio.“
„Dakle, jesam te upozorio?“ Izvija obrve. „Priznaješ da sam bio u
pravu u vezi s njim?“
„Ne.“ Toliko se mrštim da mi se usne puće. „Nisam tako mislila.“
„Mogu li samo da ti kažem šta mislim? Onda ćeš možda shvatiti
moju brigu. Jedne noći me iz vedra neba, bez upozorenja ili valjanog
razloga, ostavljaš. Preko telefona. Odmah nakon što si prestala da
piješ antidepresive. Kad god te vidim na poslu, imaš podočnjake ili
izgledaš kao da si plakala. Odmah posle toga tvoj dečko-telohranitelj
mi preti da se držim dalje od tebe. Kao da ti je isprao mozak ili nešto
slično.“
„To je besmisleno.“
„Ne znam kakvu vlast ima nad tobom, ali čini mi se da nešto nije
kako treba. Brinem da ohrabruje tvoje obrasce ili, što je još gore, da
je on postao jedan od njih. Ne želim da budeš umešana u nešto
opasno, u nešto što se ne može povući zato što te je zaljubljenost
zaslepila.“
Iako sam pijana, Ričove reči me pogađaju. On me dobro poznaje –
kako i ne bi posle dve godine? Šta ako on vidi nešto što meni
promiče? Nikad ne prepoznajem obrazac sve dok se ne nađem u
njemu do guše i ne mogu sama da se izvučem. Kad je reč o kafi, bila
sam toliko oduševljena što sam našla Le noar, mesto u kojoj je služe
baš onako kako je volim. Nisam shvatila da je bilo šta drugačije sve
dok mi tata nije čestitao što sam prestala previše da trošim. Kad li
sam prestala da kupujem i počela da pijem ogromne količine kafe?
„Nema potrebe da brineš za mene“, odgovaram.
„Ne bih se složio.“
„Ne, hoću reći... nema potrebe da brineš o meni. Više nisam tvoja
odgovornost. Ti i moj otac se dobro slažete i bez mene, ne moraš da
se zabavljaš sa mnom kako bi te on voleo.“
Rič prekršta ruke i zagleda se kroz prozor. „Ne znam zašto toliko
čvrsto veruješ da te nisam voleo. Jesam. Voleo sam tebe. I dalje te
volim.“
Rič je operisan od romantike. A možda i nije? Nisam verovala da
sam ga povredila, a možda samo nisam razmišljala o tome. Bila sam
previše zaokupljena sopstvenim životom. „Volim te, na neki način, ali
umem da budem sebična. Znao si to.“
„To nije opravdanje. Samo si otišla, bez objašnjenja, bez druge
prilike. Imaš li ikakvu predstavu koliko je to bolelo?“
Nemam. Polako se jedna misao oblikuje. Šta ako su, sve ovo vreme,
Rič i moj otac stvarno znali šta je najbolje za mene? Šta ako je
njihova zaštitnička nastrojenost, kao i Finova, nastala iz želje da me
usreće, a ne iz potrebe da me pripitome kako bi izašli na kraj sa
mnom? Govorili su to, ali nikad nisam zaista čula. Međutim, verujem
u bol u Ričovom glasu i zbog toga mislim da me je stvarno voleo.
Više nego što je pokazivao.
„Žao mi je“, prošaputala sam. Lakše mi je da to izgovorim u mraku,
iako mrak trenutno ne miruje.
„Voliš dramu“, kaže on. „Uvek si je volela i zbog toga si htela da piješ
antidepresive. Da, želela si to, samo ti je bilo zgodnije da kriviš nas
nego da priznaš. Žudiš za usponima i padovima iako te plaše. Ili
možda baš zato što te plaše.“ Rič uzdiše i navlači zavese. Obavija
me potpuna tama. „Ostaviću upaljeno svetlo u kupatilu ako budeš
morala da povratiš.“
„Neću. Dobro sam.“
Zatvaram oči, ali ih odmah otvaram jer se soba zaljulja.
On je prava sveznalica!
Pošto sam sama, otključavam telefon i gledam fotografije. Fin nije ni
na jednoj. Tata, Rič, Fin – oni me vole, stvarno je tako. Zašto mi je
toliko teško da to prihvatim? Možda upravljanje mnome nije najbolji
način da se pokaže ljubav, ali Fin me je podržavao i ohrabrivao.
Zbog njega sam procvetala u poslednjih nekoliko meseci.
Zar nema pravo da štiti ono što voli?
Budim se u cik zore. Izgleda da Rič nije sasvim navukao zavese jer
se jedan zrak svetlosti probija kroz mrak i pada mi pravo na lice.
Prebrzo sedam. Telo mi se budi gotovo isto toliko burno kao i
slepoočnice u kojima bubnja. Teturam se do prozora i spuštam
venecijanere do kraja, ali nije dovoljno mračno jer sunce brzo izlazi.
Vučem se natrag do kauča i utom ga vidim. Samo što ne padnem
naglavce.
Džordž Foks.
Spava u naslonjači pored kauča. Izgleda kao bogata lutalica u
izgužvanom kašmirskom džemperu. Trepćem nekoliko puta, pa s
nevericom trljam oči. „Tata?“
Pomera se. U sledećem trenutku podiže glavu, škiljeći prema meni.
„Banana?“
„Otkud ti ovde?“ Sedam na ivicu kauča, okrenuta prema njemu. „Da
li te je zvao Rič?“
„Zabrinuo se. I pre nego što se obrušiš na njega, trebalo bi da znaš
da je dugo brinuo i držao sve u sebi. Do sinoć.“ Ispravlja leđa,
mršteći se. „Previše sam klimav da bih spavao na naslonjači,
Halston. Pokušavaš li da ostarelog oca prerano oteraš u grob?“
Gledam u pod, a grlo mi se steže od neprolivenih suza. Vozio je čitav
sat usred noći da bi me video. Postaje jasno da sam se svojski
potrudila da povredim sve ljude koji me vole. To je bila dvosmerna
ulica, ali mnogo sam sazrela za poslednjih nekoliko meseci i moram
da se zapitam jesam li sama izazvala veći deo ove desetogodišnje
borbe.
„Koliko ti je rekao?“
„Zabavljaš se s nekim sredovečnim umetnikom?“
Prevrćem očima. „Nije sredovečan. Ima trideset godina. I živimo
zajedno.“
„Trebalo je da mi kažeš. Šta da se nešto desilo? Ne bih mogao da te
nađem.“
„Šta? Šta je moglo da se desi?“
Skuplja obrve, pa se nalakti na kolena. „Znam da patiš. Samo ne
shvatam zašto nam ne dozvoliš da ti pomognemo.“
„Moram sama to da uradim, tata. Želim da se izlečim, a ne da stalno
otupljujem. Nikad se nisam propisno suočila sa svojim osećanjima u
vezi s... onim.“
„S Mininom smrću.“
Potiskujem suze. Retko govori njeno ime. Znam da ga boli čak i da
ga izgovori. „Kad si počeo da me kljukaš lekovima, činilo mi se da
samo hoćeš da zaćutim. Da nastavim dalje.“
„Želeo sam da ti umanjim patnju“, odgovara. „Ako si osećala čak i
polovinu onoga što sam ja...“
„Naravno da jesam. I više zato što sam ja bila kriva.“
„O, mila!“ Trlja lice drhtavim rukama. „Nisi ti kriva.“
Grudi mi se stežu. Ne znam da li je svestan da mi to nikad nije
rekao. „Zbog tebe mi se činilo da jesam.“
Podiže pogled. Plače. „Izvini. Nisam brinuo o tebi. Nisam mogao.
Mogao sam da se izborim s činjenicom da se ja raspadam samo
tako što sam te poslao na lečenje. Bojao sam se da te ne povučem
na dno sa sobom, pa sam te prepustio profesionalcu.“
„Zašto si to radio deset godina?“
Odmahuje glavom. „Mislio sam da ti je dobro. Zar nije bilo? Završila
si fakultet. Rič je bio dobar za tebe. Bila si produktivna i kreativna na
poslu. Ona bi se mnogo ponosila tobom.“
Pokrivam lice kako bih zadržala suze. Pred očima vidim izmaglicu
izazovnih fotografija koje smo Fin i ja napravili. „Ne bi.“
„Bi.“ Pruža ruku i povlači mi jedan članak. „I ponosi se.“
Posle nekoliko isprekidanih udisaja, jecaji se probijaju. Tata se
premešta na kauč i grli me dok plačem. To mi je bilo potrebno. Sve
što mi je ikad bilo potrebno. Pravo da budem tužna i da se kajem, a
da me roditelj i dalje podržava.
„Sve sam uprskala“, govorim mu na grudima. „Sve ove godine bila
sam ogorčena na tebe, a trebalo je da budem srećna što te još
imam.“
Naslanja mi obraz na teme. „Nas dvoje imamo još mnogo vremena.
Vremena za promene koje su neophodne.“
„Promene?“ Podižem pogled prema njemu. „Kakve?“
„Ne znam, ali ne želim da bude kao ranije. Želim da budem deo tvog
života, ne samo na poslu ili u decembru. Kako to mogu da uradim?“
Čim to izgovori, znam odgovor. Neće mu se dopasti, ali to je možda
najbolji način da se naš odnos popravi. Gutam knedlu i osećam kako
mi se pravi mehur od smeha u grlu. Zakikoćem se.
„Jesi li poludela?“, pita, mršteći se.
Odmahujem glavom. „Terapija. Nas dvoje, zajedno. Ne s Lambijem
već s novim doktorom. Novi početak.“
„Jebote!“
To me tera da se još neobuzdanije smejem. „Nije tako loše. Nekad je
lepo kad možeš da razgovaraš s nekim ko te ne osuđuje. Zbog toga
pišem.“
„Ti pišeš?“
„U rokovnike. Video si ih.“
„A da, tvoj dnevnik!“
„Nije dnevnik“, odgovaram obazrivo. „Više je... poezija, čini mi se. To
me usrećuje.“
„Nisam znao.“
Kako je i mogao da zna? Nikad mu nisam rekla. „Pa, sad znaš. I
jednog dana...“ Možda je ovo previše za danas. Ne bi trebalo da
preterujem. Ali iznenađuje me što želim da on zna. „Mislim da ću
pokušati to da objavim.“
Tata mi trlja ruku. „To je... ne znam ništa o tome. Ali ako to želiš,
onda sam siguran da će se desiti.“
Široko se osmehujem. Zasad ne mogu da se nadam boljem
odgovoru.
„I šta ćemo s ovom zbrkom?“, pita. „Pošto si ovde, pretpostavljam da
je gotovo s tim fotografom i da nemaš gde da živiš.“
Osmeh mi nestaje. Fin. Ako mogu da oprostim tati i Riču i
uspostavim dobar odnos s njima, onda mogu učiniti isto s Finom.
Kad shvati moje stavove, a shvatiće jer ću sad umeti da objasnim,
moći ćemo da zakrpimo rupe koje smo noćas napravili i izgradimo
čvršće temelje. „Volim ga.“
„Banano...“
„Znam. Prerano je. Zvuči nerazumno.“ Odmičem se kako bih ga
pogledala. „Ali nije tako. On je zaista dobar prema meni, tata. Na
neki način je on razlog što vodimo ovaj razgovor. Mnogo sam
sazrela jer mi je on pokazao kako da budem opuštena u svojoj koži.
Pa, uglavnom. Radim na tome.“
Tata izgleda rastrzano i ne krivim ga. Zvuči sumnjivo kako god da
obrneš. „Kako plaća račune?“
„Fotografijama.“ Na neki način. „A ranije je radio na Volstritu, pa
mislim da malo trguje akcijama u slobodno vreme.“
Opušta se. „Stvarno?“
Sad govorim tatinim jezikom. Ali njegovo pitanje je i dalje na mestu.
Šta da radim s ovom zbrkom?
Zato što sam i ja takva – zbrkana. Shvatam da se nikad neću
potpuno srediti. A možda je to u redu. Fin se zaljubio u moju
zbrkanost i ona je zbog toga postala pomalo čarobna.
Postala je naša.
Međutim, pobegla sam. I dalje učim kako da se nosim s emotivno
zaostalom tinejdžerkom u sebi. Hoće li Fin to razumeti? Kako sa
svime da se izborim i postanem odrasla žena kakva bi trebalo da
budem umesto da udovoljavam tinejdžerki koja ne može da odraste?
Nisam sigurna. Znam samo da nisam spremna da ga ostavim.
Spremna sam da otrčim nazad kod njega.
 TRIDESET PRVO POGLAVLJE

fin
Otvaram oči čim čujem ključ u bravi. Sinoć nisam spustio
venecijanere, pa je soba svetla i vedra. Ovog puta mi je potreban
samo trenutak da shvatim kako nema ključa. Nema Halston. Nisam
takoreći ni spavao noćas, trzao sam se na svaki šum, misleći da je
ona. Bio sam previše uzrujan da bih uradio bilo šta osim da žmurim,
a osećanja su mi ludovala, prelazeći od brige preko ljutnje do
povređenosti.
Ona je tamo.
S njim.
Pružio sam joj izbor i nije me izabrala.
Rekao sam joj da će se to desiti. Ljubav je dovoljna samo do izvesne
mere. Ako joj je Rič pružao stabilnost kakvu naša veza možda nikad
neće imati, mogu li je kriviti što mu se vratila?
Da. Mislim da mogu. Dozvolio sam da je previše zavolim. Sad se
osećam potpuno sjebano.
Sinoć nisam najbolje postupio, ali prestravio sam se kad sam video
još jednu praznu čašu na šanku. Pila je dok joj se u glavi rađala
velika primamljiva ideja – ko zna šta bi mogla da uradi? Pošto sam
mesecima gledao kako se kida čak i zbog nagoveštaja negativne
reakcije, nisam smeo da joj dozvolim da stane ispred streljačkog
voda. Ne dok temeljno ne razgovaramo o tome i ne smislim bolji
način da joj predočim koliko je opasno da izađe u javnost. Ne bi
imala gde da se sakrije. Ne bi imala štit da odbije osude. Imala bi
samo mene, a nisam siguran koliko bih još mogao da sprečavam da
je nešto povredi.
„Fine.“
Uspravljam se na krevetu. Srce samo što mi ne iskoči. Halston stoji s
jednom šakom obavijenom oko iščešanog lakta. I dalje je u haljini,
hulahopkama i salonkama. Gledam na sat. 7.49. Nikad ne ustaje i
oblači se tako rano vikendom. Jedan sebičan trenutak se nadam da
je tumarala okolo cele noći, ali znam da nije tako. Bila je s njim.
Naslanjam se na uzglavlje. „Šta radiš ovde?“, pitam hrapavim
glasom.
Ona se lecne. „Žao mi je zbog onoga sinoć.“
„I meni.“
Sunčeva svetlost joj ističe podočnjake. Obrazi su joj jarkocrveni, što
odaje da je plakala. To nije dovoljno da joj priđem.
Ulazi u sobu, izuvajući se. „Dostigli smo sto hiljada. Čak i bez
poslednje fotografije. Srećan rođendan!“
Stiskam zube. Ponovo ta sranja. Užasno mi je dosadilo da slušam o
pratiocima, lajkovima i komentarima. „Zašto si ovde?“
Brada joj zadrhti. „Zbog tebe. Kapiram sad. Bolje razumem.“
„Stvarno? Objasni mi.“
„Svi imamo mane i... pravimo greške. Ne kažem da ću prihvatiti da
drugi manipulišu ili upravljaju mnome, ali počinjem da shvatam kako
su uvek imali dobre namere. Čak i Rič.“
„Prestani.“
„Ali...“
„Ne znam čemu ovo vodi, ali ako si došla da se pravdaš što ćeš mu
se vratiti, možeš odmah da se okreneš i odeš.“
„Ne radim to. Odmah ću preći na stvar. Jutros sam dugo razgovarala
s ocem. Došao je kod Riča. Predugo sam se borila protiv njega i
umorna sam od toga. Kao i on. Moramo da radimo na nekim
stvarima, ali znam da me voli i da mi želi najbolje. On pokušava da
shvati kako sam ja ta koja zna šta je dobro za mene, a ne on. Pre
deset godina mislio je kako nema drugog izbora osim da mi pruži
profesionalnu negu.“ Uzdiše. „A sad mi se čini da sam progledala.
Kad se ne ljutim na njega, bolje vidim tebe i Riča. Želiš da me
zaštitiš samo zato što me voliš, ni zbog čega više. Jesam li u pravu?“
Sve vreme sam je samo voleo, mnogo. Poražava me pomisao da joj
to objasnim. Drago mi je što konačno počinje da shvata, ali osećam
još mnogo toga iako još ne razumem. Recimo, koliko će njena
sposobnost da oseća potrajati? Jesam li sinoć video samo uvod u
ono što može doći? I jesam li spreman za mogućnost da to traje
celog života?
Odgovor glasi da. Mogu da se izborim s tim. Tačnije, mogao sam pre
nego što je odlučila i sela u onaj taksi.
„Želim da budeš bezbedna i srećna zato što te volim“, odgovaram
obazrivo. „Toliko te volim da boli, Hals. Treba li da boli?“
„Treba malo, mislim.“ Glas joj puca. „Nikad me nije bolelo ni sa kim
drugim, ne ovako. Zar to ne znači nešto?“
„To znači da ćeš otići kod njih kad ne možeš da podneseš bol. Kod
onih koji ne mogu da te povrede.“
Odmahuje glavom. „To nije istina.“
„To si noćas uradila.“
Guta knedlu. Nekoliko suza joj klizi niz obraze. Želim da joj priđem,
da je zagrlim, da joj kažem kako ću joj oprostiti što je to uradila.
Jednu stvar – jedinu – koju sam je zamolio da nikad ne uradi. Da mu
se vrati. Da izabere nešto ili nekoga umesto mene, kao što su svi
drugi u mom životu uradili. Zato što postoji samo jedan način da se
opiše šta nam je taj izbor uradio.
„Uradila si nešto što pobija sve ostalo što bi ti išlo u prilog“, govorim.
„Oprostio bih ti sve drugo. Samo ne to.“
„Ali nije se ništa desilo“, preklinje i prilazi krevetu. „Spavala sam na
kauču. Gotovo nisam ni razgovarala s njim.“
To mi je verovatno najmanja briga. Posle onakvog tucanja sa mnom,
teško da će se vratiti Riču zbog seksa. „Verujem da me nisi prevarila.
Ali to nije ni važno.“
Seda na ivicu dušeka, blizu mene. Podiže ruku kao da će me
dodirnuti. Gledam joj ruku sve dok ne odustane od dodira. Češe
lakat. „Niti ga volim. Ozbiljno sam to mislila kad sam rekla da mu se
nikad ne bih vratila.“
„Sejdi, koju sam mislio da volim, izabrala je nekog drugog. Moja
mama je izabrala alkohol. Marisa će izabrati Kendru ako se prilike ne
promene. Verovao sam da ćeš ostati uz mene bez obzira na to
koliko bude teško.“
„Ostaću. Mogu to da uradim. Hoću da ostanem.“
Zurimo jedno u drugo. Ona je u mojoj postelji, u mojoj glavi. Uvek će
biti. Ne znam šta da radim. Ne mogu da zamislim život bez nje, ali
ovo mi deluje kao najgora izdaja. Neodlučnost vodi rat u meni.
Gleda mi lice i tada joj se izraz opušta. Ispravlja se. „U pravu si.
Moram da idem.“
„Molim?“, pitam. „Kuda?“
„Moram da te ostavim.“ Oči joj se ponovo pune suzama, ali uzdiše i
nastavlja: „Ako to ne uradim, oprostićeš mi i dozvoliti da ostanem.“
To je bila istina onog dana kad je ušla u kafeteriju, a istina je i sada.
Ne mogu da odem. Ne mogu da joj kažem da ode. Ona je deo
mene.
„Nije trebalo sinoć da promeniš lozinku. Možda bih se otkrila, a
možda i ne bih – ali bilo je potrebno da napravim tu grešku. Ako ne
grešim, neću sazreti. Ti si mi to rekao.“ Šmrkće. „Potrebna mi je
pomoć, Fine.“
Želim da joj pomognem. Mnogo. Mislio sam da sam to radio svih
ovih meseci, stalno sam pokušavao da je zaštitim, brisao sam ono
što nisam želeo da vidi, pazio šta govorim u vezi s kafom, vinom,
kupovinom i cigaretama kako ne bi pomislila da je prekorevam.
Međutim, u pravu je. Želim da joj poljupcima izbrišem suze i utešim
je, ali ne mogu. Mora to sama da reši, a jedan čovek ne može da je
spase od svega. Nije trebalo da se ujedam za jezik kad sam mislio
kako nije pametno da na svoju ruku prestane da se leči. Sada joj
mogu pomoći jedino ako je pustim da dobije pomoć koja joj je
potrebna.
Ustaje i podiže cipele. Nisam siguran mogu li to da podnesem. Kuda
li će otići? Potreban sam joj. Potrebna mi je. „Možeš da ostaneš
nekoliko dana. Dok se ne snađeš.“
Gleda me i odmahuje glavom. „Ako to uradim, pretvoriću se u lokvu
suza. A ti? Ti ćeš me podići. Obrisaćeš prašinu s mene. Takav si.“
Duboko uzdiše. „Volim te, Fine. Volim te dovoljno da sredim svoju
zbrku.“
 TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

Sve klupe u parku su zauzete, čak i ona poluskrivena ispod drveta,

koju sam nazvao svojom klupom. Nije ni čudo s obzirom na to da je
divan dan. Moram da sednem na prozorski okvir preko puta parka
kako bih imao nekoliko trenutaka mira.
Pa, mir je prejaka reč.
Kad ne razmišljam o drugim stvarima, misli mi se vraćaju njoj, a ona
mi donosi sve osim mira. Sećanje na Halston kako šeta po stanu,
bosonoga u helankama, povijenih ramena, boli jednakom silinom
kao i pre pet nedelja.
Skidam poklopac sa šolje i bacam kesicu čaja u obližnju kantu. U
poslednje vreme ne pijem često kafu. Prvo Sejdi, a onda Halston. Taj
napitak je, nažalost, imao veliku ulogu u upoznavanju s lažnim
srodnim dušama. Ima dana kad poželim da oteram sve dođavola i
odem kod Halston. I dalje se osećam kao da mi fali deo tela, a ne
pomaže mi što me svaki prokleti centimetar stana, osim Marisine
sobe, podseća na nju. Nema površine na kojoj je nisam tucao. Nema
ugla u kojem je nisam ljubio. Nema stolice na kojoj mi nije sedela na
krilu. Možda ću morati da napustim taj stan.
Vraćam poklopac na šolju i kolebljivo otpijam gutljaj. Podižem pogled
i vidim je kako ide prema meni. Umalo ne pljunem čaj, ali umesto
toga otpijam previše i vrela tečnost mi se razliva po jeziku. Salvetom
brišem poklopac, pogleda uperenog u nju. Nije me videla.
Sejdi.
Srce mi zagalopira. Ona ide prema meni. Istovremeno želim da je
zaustavim i da pobegnem, ali izgleda da neću učiniti ni jedno ni
drugo jer sam prikovan za mesto. Što neprimetnije mogu, spuštam
naočare za sunce na oči u nadi da me ona neće videti.
O, Bože! Nadao sam se da je nikad više neću videti u ovako velikom
gradu. Ne znam gde sad živi, verovatno u Bruklinu, ali otišla je iz
ovog kraja čim je Nejtan saznao za nas.
Izgleda isto, iako je nikad nisam video u proleće već samo zimi.
Sećam je se kao mračne, ali sad nosi ružičastu haljinu. Iznenađuje
me što joj pristaje. Lice joj je punije, a tamna kosa kraća. Pre godinu
i po dana nazvao bih je ljubavlju svog života, srodnom dušom,
budućnošću. A sad znam – bila je tek nešto više od žene koja se
našla na pravom mestu u pravo vreme. Ili na pogrešnom mestu u
pogrešno vreme, u zavisnosti od toga kako se gleda na to.
A ja? Pošto sam je potpuno preboleo, mogu reći da je dobro što je
tako ispalo. Ona mi ne nedostaje. Dobro je što je izabrala Nejtana jer
u protivnom nikad ne bih upoznao Halston.
Iako me sama pomisao na Halston boli kao da mi je neko zario nož u
srce, ne kajem se ni zbog jednog jedinog trenutka provedenog s
njom.
Dok Sejdi prolazi, osećam samo želju da joj zahvalim što je znala
bolje od mene. Radim to u mislima, nadajući se da će nekako znati
da sam joj zahvalan.
Onda se zaustavlja.
Jebiga!
Stoji samo pola metra od mene. „Sad imam bebu. Sina. Nejtana
mlađeg“, kaže, ne okrećući se.
Prihvatam tu vest. Mogao sam da budem ja, ali drago mi je što
nisam. Odgovaram iskreno: „Drago mi je zbog tebe.“
„Šta je s tobom? Jesi li je upoznao?“
„Koga?“
„Devojku. Srodnu dušu. Onu pravu.“
„Ti ne veruješ u sudbinu.“
Ona krivi glavu. „Možda sam se predomislila.“
Ne moram mnogo da razmišljam. „Jesam. Upoznao sam je.“
Mislim da će produžiti dalje, ali ona se okreće. Skida naočare za
sunce, pa i ja to činim. Oči su joj jednako lepe kao što ih se sećam,
opojna mešavina ljubičaste i plave. Međutim, želim oči hladne i sive
kao pred oluju.
Sejdi prilazi i seda na okvir pored mene. „I?“
„Šta?“ I Halston i ja smo krivi za raskid. Baš kao sa Sejdi, previše
sam se uzdao u sudbinu, u to da nam je suđeno. Verovao sam da je
ljubav dovoljna, iako je trebalo da budem pametniji. „Uprskao sam.
Jesi li to očekivala da čuješ?“
Ona uzdiše, vrteći naočare. „Naravno da nisam.“
„Šta je sa mnom, Sejdi? Zašto mi ide naopako?“
Ona se blago smeška. Čini mi se da je smekšala otkako je postala
majka. „Mnogo mi je žao što sam te povredila. Bila sam okrutna.
Nejtan mi je bio najvažniji i nisam imala vremena da postepeno
prekinem s tobom. Ali znaš... Nejtan i ja smo sada mnogo srećni. A i
nismo.“
Telo mi se izvija. Ne želim to da slušam. Nema potrebe da znam
koliko je zadovoljna ili nesrećna.
„Zato što je ljubav takva, Fine. I dalje radimo na njoj svakog dana
mada oboje znamo da ono drugo neće otići nikuda čak i kad je
teško.“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Srećni završeci ne postoje. To je tvoja nevolja. Ti si mislio da ćemo
nas dvoje odjahati u zalazak sunca i prepustiti uzde sudbini.“ Škilji
prema parku i odmahuje glavom. „Nije tako. Sudbina ne ostaje da te
vodi do srećnog kraja – ona ti samo pruža mogućnost da ga dobiješ
ako se potrudiš.“
Sejdi je bila na Halstoninom mestu. Morala je da podnosi pritisak što
je bila ona prava. Znam da sam preterivao. Očekivao sam da
spasem Halston i da ona spase mene kako bih dobio svoju bajku. A
to nije sasvim pošteno.
Sejdi stavlja naočare na oči. „Moram da se vratim na posao, ali
osećam da ćeš biti dobro. Ako je ta devojka stvarno ona prava,
vratićeš je.“
Halston je moja srodna duša, ljubav mog života, moja budućnost.
Ona je teška i iziskuje mnogo truda, ali dogurao sam dovde. Sejdi je
u pravu. Zašto bih sad prepustio nešto sudbini kad znam da će to
đubre da uprska?
Sejdi ustaje i nastavlja dalje.
„Sejdi?“
Okreće se prema meni. „Molim?“
„Hvala.“
Sledećeg jutra priznajem sebi da baš i ne volim čaj. Ne svakog dana.
Iako mi je teško da idem tamo, nedostaje mi Le noar. Ne može biti
gore nego da ostanem kod kuće, tako da uzimam laptop i aparat, pa
se spuštam ulicom prema kafeteriji prvi put otkako je Halston otišla.
Nema mesta za sedenje. Bilo je glupo što sam mislio da mi je
sudbina sačuvala sto u kafeteriji ili klupu u parku.
Iskreno, ko je šiša!
Osvrćem se da vidim da li je moj tajni prozorski okvir slobodan kako
bih bar imao gde da čekam dok se neki sto ne oslobodi.
Ali na ivici vidim nešto što mi oduzima dah.
Uspomene mi probadaju mozak kao meci.
Ne ponovo.
Ne mogu to ponovo da proživljavam.
Ovo je bolesna šala.
Polako prilazim, buljeći u beležnicu obavijenu kožnom trakom. Grudi
mi se stežu od kajanja, ljubavi, tuge, žudnje. Osvrćem se, ali nema
nikoga u blizini. Možda je neko trknuo do toaleta i ostavio rokovnik
kako bi sačuvao mesto. Možda je iluzija. Možda su ga jebeni
vanzemaljci bacili iz kosmosa. Da, to zvuči verovatnije od druge
mogućnosti.
Beležnica je Halstonina.
Trebalo bi da odem.
Podižem je.
Otvaram je.
Kao i prvi put, uvodne reči pogađaju me pravo u grudi, ali iz drugog
razloga.
Osmi decembar
Mislim da sam upoznala onog pravog. To je čudno jer je Rič trebalo
da bude pravi. Međutim, nikad se nisam tako osećala s njim. Ovo
lepršanje u stomaku. Drago mi je da priznam (konaaačno!) da
leptirići postoje.
Ne mogu ovo da radim. Ne mogu više da čitam. Nastavljam.
Dobro, leptirići nisu dobar način da opišem ljubav. Oni više
podsećaju na želju. I to je u redu. Uvek sam želela da saznam kako
prava želja izgleda. Nemoguće je da volim čoveka koga sam
upoznala tek pre nedelju dana. Fina. Zove se Fin.
Preskačem nekoliko strana.
Dvadeset treći januar
Grubo
Šmirglasti poljupci žuljeviti kao tvoje šake, dominantni kao tvoje
kresanje, bolni kao opraštanja s tobom. Kad kažeš zdravo, jedva
čekam da to ponovo radimo.
Četrnaesti februar
On je jedini Valentin koga želim.
Pored tih reči je gruba skica nas dvoje za večerom. Sve vreme jeste
pisala. Ali ne za bilo kog drugog osim za sebe, kao i na početku.
Dnevnik je ispunjen do poslednje stranice. A na njoj je nešto što je
napisala pre nekoliko dana.
Petnaesti april
I dalje ga volim. On bi trebalo da ima ovaj dnevnik. On zna da je ovo
moje srce, ove stranice, ove reči. A moje srce pripada njemu, ne
meni.
„Jebote“, promrsim.
Devojka koja čeka u redu me pogleda.
„Ovo je tvoje“, kažem, nadajući se da je i ona zaljubljena u nekog
mamlaza koji se zove Fin. „Zar ne? Ovo je tvoje.“
Ona odmahuje glavom i uzmiče.
Na vrhu poslednje stranice je crtež srca u kome su dve crno-bele
šolje za kafu. Na obema je nacrtan logo Le noara. Gde je sve
počelo.
Ona je ovde, znam da jeste. Prelazim pogledom po kafeteriji sve dok
je ne ugledam u redu. Mora da je sve vreme bila tu jer je mnogo ljudi
iza nje i ona je već pred pultom.
Bez oklevanja joj prilazim. „Je l’ ovo za mene?“
Ne okreće se. „Ako ga želiš.“
Čak se i ne borim protiv privlačnosti prema njoj. Nedostajalo mi je
ovo, ona. U grudima imam rupu u obliku nje. „Sedi sa mnom.“
„Nema slobodnih stolova.“
„Znam jedno mesto.“
„Stani na kraj reda, čoveče“, kaže momak iza mene. „Misliš li da
stojim ovde zato što mi se sviđa?!“
„Dve crne kafe“, naručujem. Pružam ruku iza Halston da stavim
desetku na pult i udahnem dobrodošli miris njenog šampona. „Zadrži
kusur ako ih brzo napraviš.“
Brzo nas uslužuju.
Halston mi je i dalje okrenuta leđima dok podiže šolju. Udiše miris
kafe dovoljno brzo da niko osim mene ne vidi. Zatim kreće prema
prozorskom okviru.
Nije me nijednom pogledala, ali ja ne mogu da odvojim pogled od
nje. „Šta je bilo?“, pitam uz osmejak. „Brineš li da sam se zapustio?“
„Ne želim da te pogledam dok ne znam šta ćeš da kažeš“, odgovara.
„Čak ni sam ne znam šta ću da kažem. Hoćemo li da sedimo leđima
okrenuti jedno prema drugome?“
„Ako moramo.“
„I ja tebe još volim. Kako ti se to čini za početak?“
Odmahuje glavom. „To sam već znala.“
Prožima me zadovoljstvo zbog tih reči. Neko bi pomislio da se moja
ljubav prema njoj smanjila zbog svega što smo izgovorili, zbog toga
kako smo povredili jedno drugo, nekad i namerno, zbog toga što
sam joj rekao da joj neću oprostiti ako me ostavi. Ali nije tako. „Sedi“,
kažem joj.
Ona me posluša i konačno podiže pogled. Stavila je plavu olovku za
oči. Mala šmizla. Pošto sunčevi zraci prodiru kroz prozor, sive oči joj
blistaju naspram plave boje. Sedam do nje. „Mislio sam na tebe pre
nekoliko dana. Pa, mislim o tebi uglavnom sve vreme svakog dana,
ali tad sam razmišljao o tome da te pozovem.“
Spušta pogled na šolju i skida poklopac. „Morala sam da izbrišem
tvoj broj ili bih te zvala bezbroj puta.“
„Zašto to nisi uradila?“
Sleže ramenina. „Nije mi se činilo poštenim. Ne dok nisam
spremna.“
„A ovo?“ Pokazujem na dnevnik. „Znači li to da si spremna?“
„To znači... nisam želela da me zaboraviš.“
„Nikad.“
Ne uspeva da potisne osmeh. „Preselila sam se kod Beni.“
Podižem obrve. „Imaš cimerku?“
Klimam glavom. „Bila sam nervozna zbog toga, ali druga mogućnost
bila je da se preselim u Vestčester kod tate ili da ponovo iznajmim
stan. Stisla sam zube i pitala je zna li nekoga ko traži cimerku.
Ispostavilo se da je njena odlazila krajem meseca i da se zaista
obradovala što će deliti stan sa mnom. Spavala sam na njenom
kauču, pa sam se zvanično uselila prvog aprila.“
Ne želim da zvučim kao seronja koji joj se obraća s visine i ne
govorim da se ponosim njom iako se upravo tako osećam. „Kako
je?“
„Ne smeta mi miris dinstanog prokelja. S druge strane, tunjevina...“
Nasmeje se. „Beni ima dve mačke i one su... hoću reći, iste su kao
njene drugarice. Drske, bučne i otkačene. Prijatelji su joj mnogo
zabavni. Izlazile smo s njima posle posla. Odlazili smo na večeru, na
piće ili da izvidimo neki drugi kraj grada. Neki od njih imaju dodatne
poslove, pa smo nosili laptopove u kafiće i radili jedni pored drugih.
Otišli smo u bioskop na otvorenom u jednom parku, gde spustiš
ćebe...“
Osmeh joj bledi, verovatno zato što gutam svaku njenu reč.
„Hoću reći, bilo je i teško“, dodaje tiho. „Nemoj pogrešno da me
shvatiš. Stalno mi nedostaješ.“
„Želim da se zabavljaš, Hals. To me raduje. Šta si ti radila? Na
laptopu?“
„Ništa. Nemam drugi posao.“ Smeška se dok gricka donju usnu. „Pa,
malo sam pisala. Reči ponovo teku iz mene. Moja nova terapeutkinja
kaže da nekad moraš da se pomučiš i da ne smeš da čekaš
nadahnuće jer ono možda neće doći.“ Pramen kose joj pada na lice i
osećam iskušenje da joj ga zadenem iza uva.
„Nova terapeutkinja?“
Klima glavom. „Sindi. Ona me je navela da ujutru pišem dnevnik. To
mora da bude prva stvar koju uradim i menja mi ceo dan.“
„Radi li se i ovde o tome?“
S ljubavlju gleda dnevnik u mojoj ruci. „Ne, to sam počela kad smo
se upoznali. Osećala sam da nas dvoje možemo ispuniti celu knjigu,
ali bojala sam se šta li ćeš pomisliti ako saznaš. Bila sam opsednuta,
Fine. Ti si bio moja kafa, jesi li to znao?“
Podižem šolju do usana, uživajući u njenoj toplini. „Mislim da jesam.“
Zato što si moja.
„Pisala sam o tebi kad nisam bila s tobom. Ne stalno, samo
povremeno. Ispunili smo beležnicu samo dopola.“ Mršti se. „I kad mi
je terapeutkinja predložila da pišem dnevnik, odlučila sam da
ispunim ostale stranice. Kako bih mogla da se osvrnem na svoj
preobražaj.“
„Zar onda ne bi trebalo da ga zadržiš?“
„Smatraj ga zakasnelim rođendanskim poklonom.“
Stežem rokovnik. Ovaj poklon je bolji od bilo čega što je mogla da
kupi i ona to zna. To je samo još jedan način da je razumem, da
potpuno upoznam ljubav svog života. Možda je njena opsednutost
mnome opala, bojim se da pitam, ali moja njome je jaka kao i uvek.
„Kad smo kod kafe, piješ li je i dalje?“
„Umereno.“ Podiže šolju da naglasi svoje reči. „I dalje imam nagone,
ali sad se trudim da pišem o njima umesto da ih ispunjavam. Ne
uspeva uvek, ali pomaže. I ponovo pijem antidepresive, samo drugu
vrstu i manju dozu. Eksperimentišemo. Sindi se kune da to neće
večno trajati.“
„Da“, gotovo sam prošaputao. „Ne želimo da moja devojka izgubi
vatrenost.“
Gricka unutrašnju stranu obraza i gleda mi usnu. „Nedostaje li ti?
Naša veza?“
Stežem kožnu beležnicu. „Mislio sam da ne može biti gore od
Sejdinog odlaska, ali sad mi se činilo da spavam na noževima i
svakog jutra se budim sa svežim ranama. Možeš li zamisliti kako mi
je bilo da živim na mestu gde si spavala, jela, svršavala?“
Halston crveni. „Ja ne bih mogla. Odselila bih se.“
Čujem bol u njenom glasu. Mislio sam da ne mogu biti nesrećniji
nego što već jesam, ali gore mi je što vidim koliko ona pati. Znam da
joj povratak na terapiju nije bio nimalo lakši od prekida stabilne veze
s Ričom. Mogla je da se pomiri s njim i vrati se tom lakom životu.
Umesto toga, odbacila je sigurnost, stekla nove prijatelje, nastavila
da sledi svoju strast. Stavljam dnevnik pod mišku i konačno pružam
ruku prema njenom uvojku. Čini mi se da pod prstima držim
najmekšu, najfiniju svilu. Zadenem pramen iza njenog uva, okrznuvši
tetovažu. „Marisa dolazi ovog vikenda, ali zašto ne bismo izašli na
večeru sledeće nedelje? Da vidimo kako će proteći?“
Uzima me za članak. Šaka kojom nije držala šolju joj je hladna i
želim da je zagrejem usnama. Ali ona mi sklanja šaku dalje od lica.
„Ne.“
Ne. Jesam li je pogrešno čuo? Jesam li umislio sve u vezi s onim što
se dešavalo proteklih nekoliko nedelja, misleći da je skrhana koliko i
ja? Stežem pesnicu i stavljam je na krilo. „Zašto ne, Hals?“
„Zato što moram još da radim na sebi. Kao i ti.“
„Znam. Prihvatao sam više komercijalnih poslova i pokušavao da ih
doživim kao nešto pozitivno. Samo zato što nisu umetnost, ne znači
da su bezvredni.“ Zastajem. „A samo zato što je nešto ispravno, ne
znači da će teći glatko. Kao s tobom. Moramo da se trudimo.“
„U pravu si, ali to nije dovoljno. Potrebno je da me pustiš u sve
delove svog života. Želim da upoznam Marisu, a možda čak i
Kendru. Ako ćemo to stvarno da uradimo.“
Trudim se da ne vidi koliko me to plaši. Moja veza s Halston je laka
naspram zbrke u ostalim delovima mog života. Nagađam da ću
morati da sređujem jednu po jednu. Možda je vreme da se postaram
za sve. „Radiću na tome“, kažem. „Ne ovog meseca, a možda ni
sledećeg, ali počeću da pripremam Kendru.“
Smeška se i ustaje. „Moram da idem jer se bojim da ću se
predomisliti. Želim da se ponovo vidimo kad budem bolja verzija
sebe – kad budem onakva kakva zaista jesam.“
„Koliko dugo?“, pitam. „Možda bismo mogli odmah da počnemo, ali
da polako napredujemo.“
Ljubi vrhove prstiju, pa ih naslanja na moj obraz. „Ne još.“
 TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

halston
Izlazim iz sobe i zatičem Beni opruženu na kauču ispred televizora.
„Jesi li čula za emisiju Stvarni svet?“
„Jesam“, odgovaram. „Svi su čuli.“
„Ne, mislila sam na pravi Stvarni svet iz devedesetih, pre rijaliti
emisija. MTV pravi prilog o tome. Toliko je dobro da mi je
neverovatno da je nikad nisam videla.“
Uzdišem. „Hajde da zamenimo mesta. Molim te.“
Liže ostatke čipsa s kažiprsta. „Neću.“
„Ali zamolila sam te.“
„Nedeljama si se radovala tome.“
„Misliš li na hodanje tamo-amo, grickanje noktiju i dugo zadržavanje
u kupatilu? Ti si to shvatila kao iščekivanje?“
„Previše podataka.“ Napokon me pogleda. „Inače, izgledaš opako
dobro. Crveno je pravi izbor.“
„Hvala.“ Znam da izgledam dobro. Moram da izgledam dobro.
Potrošila sam previše vremena i novca birajući ovu letnju haljinu, ali
videću Fina tek drugi put za dva meseca i sve mora da bude
potaman. Ako se predomislio u vezi sa mnom, moraću da nađem
način da nastavim dalje, a nisam sigurna da ću moći.
Beni zaustavlja plejer. „Ne budi nervozna.“
Pitam se kako li je primetila. Bila sam kod dermatologa zbog lakta
suvog od češanja i dala mi je kremu, ali savetovala je da razgovaram
o tome s terapeutom. Sindi i ja radimo na tome. I dalje osećam
nagon da ga češem, ali sad bolje prepoznajem šta stoji iza toga.
„Odlepiće“, uverava me Beni. „Samo se nadaj da ćeš dovoljno dugo
biti bez haljine kako bi ti sasvim oprostio.“
Podrugljivo se osmehujem. Beni zna sve pojedinosti moje veze s
Finom. Pričanje nas je zbližilo prvih nekoliko noći koje sam provela
kod nje. Osećam se zaista dobro što sam sve to otkrila i što me i
dalje prihvata. „Šta ako ne dođe?“, pitam, razrogačivši oči. „Ili, još
gore, šta ako je upoznao neku? Ili prestao da me voli?“
„Nije.“
„Kako znaš?“
Beni okleva. „Nisam ti ništa govorila jer si to izbegavala, ali sada ću ti
reći pošto ideš da se vidiš s njim. Pratim vaš nalog na Instagramu i,
devojko... jebeno je depresivan. Taj čovek nema ljubavi u životu.“
Oči mi se pune neočekivanim suzama iako mi srce zaigra. Ne želim
da Fin bude depresivan. Kad on pati i ja patim. Ali ne želim ni da
prestane da me voli. „Šta objavljuje?“
„Stvarno tužna sranja kao što su stare crkve, klupe u parku, gomile
lišća.“
„Mene?“
„Nijednom.“
„Koliko pratilaca imamo... ima?“
Mršti se. „Ne želiš da znaš. Recimo samo da ih je manje nego
ranije.“
Duboko uzdišem. U redu je. Postoje važnije stvari od toga da vam se
neznanci dive. Podižem torbu s trpezarijskog stola. „Poželi mi sreću.“
„Još jedno“, kaže dok se okrećem prema vratima.
Pogledam je preko ramena. „Šta?“
„Kaži mu za ponudu. Iako nećeš to da radiš, mislim da bi trebalo da
zna. To je sve. Lepo se provedi. Ako se ne budete tucali kao zečevi
večeras, nemoj da se vraćaš ovamo.“ Salutira i nastavlja da gleda
emisiju.
Preko Ubera nalazim vozilo koje će me odvesti do galerije. Svim
snagama se trudim da ne obraćam pažnju na nešto – na mogućnost
da Fin ne zna kako večeras imamo sudar. Moram da verujem kako
zna. Ako je pročitao ceo dnevnik, onda je video šta sam napisala
šest dana pre nego što sam mu ga dala.
Dvanaesti april
Imam ideju kako da pokažem Finu koliko mi znači, ali nisam sigurna
hoće li uspeti. Ni da li će uopšte želeti da to uradim. Ni da li imam
petlje za to.
Potom sam čekala. Danima sam vrebala u Le noaru. Već sam bila
na granici da odustanem kad se konačno pojavio. Ostavila sam
dnevnik na prozorskom okviru pošto sam posle tih rečenica crvenom
olovkom dodala:
Galerija Vi, 20 h, 4. maj
Zamalo mu tri puta nisam poslala mejl da otkažem. Jednom zato što
je vlasnik galerije pokušao da otkaže datum, a dvaput zato što me je
izdala petlja koju sam se nadala da imam.
Izlazim iz automobila na pločniku ispred galerije. Ništa ne izgleda
kako bi trebalo. Kroz izlog ne vidim ništa osim svetlosti i beline.
Zidovi su previše svetli i goli. Niko ne bi trebalo da prođe pored
galerije i vidi ovo, ali se setim da ponovo zahvalim vlasniku iako sam
to uradila već pedeset puta.
Ulazim i prionem na posao. Imam sat vremena pre nego što Fin
dođe – nadam se. To je predugo da se nadam, ali on je vredan toga.
Kad sam završila, prigušila sam svetla kako ne bi video šta je unutra
pre nego što budem spremna da mu pokažem. Posle kraćeg
razmišljanja, odlučujem da ga sačekam napolju jer je majsko veče
savršeno.
Čekam... i čekam.
Dvadeset minuta posle osam, živci me izdaju. On neće doći. Šta da
radim? Ispašću očajnica ako ga pozovem i on kaže da je video
poruku. Ali ako je nije video, propustiće sve ovo. A to ne želim.
Bila sam tako sigurna da će doći.
Duboko udišem i izdišem. Počela sam da vežbam jogu za ljude koji
se leče od zavisnosti. Instruktorka nam govori da duboko dišemo
kad nas obuzme želja za nekim nagonom. Žudim za nečim. Ako ne
mogu da imam Fina, žudim za nečim što će me naterati da ga
zaboravim.
Zatvaram oči i dišem.
Gledala sam ulicu, očekujući automobil. Zbog toga samo što nisam
iskočila iz kože kad sam otvorila oči i videla da neko stoji pored
mene.
Fin me posmatra. „Ta haljina može značiti samo jedno“, kaže.
„Pozvala si me ovamo da se pomirimo. Ne mogu zamisliti ništa
surovije od toga da raskineš sa mnom u toj haljini.“
Nervozno se nasmejem, ali njegova otvorenost razbija led. Odmah
mi je jasno da je došao kako bismo se pomirili, a ne kako bi me
izneverio. Beni je bila u pravu. Crvena haljina jeste dobar izbor.
„Izvini što kasnim“, nastavlja. „Hteo sam da uhvatim taksi, ali veče je
veoma lepo i bilo mi je potrebno više vremena da se... pripremim.“
Škilji iza mene. „Mislio sam da je reč o nekoj izložbi, pa sam
pretpostavio da ne moram doći tačno u osam.“
Uzimam ga za ruku i on me ponovo pogleda. „Je l’ ovo u redu?“,
pitam.
Stavlja mi pramen iza uva. „Ti mi reci.“
Načas zatvaram oči kako bih uživala u njegovom dlanu na svom, u
dodiru njegovih prstiju na kosi. Na istetoviranom peru. „Hajde“,
kažem i vučem ga u galeriju.
Ulazi za mnom i odmah mi pušta ruku. Zadržavam dah dok gledam
kako se osvrće. „Šta je ovo?“
Posmatram prostor zajedno s njim. Ovo bi moglo da bude instalacija,
ali nije. Ovo je samo nacrt. Okačila sam novogodišnje svećice na
sve zidove. A ispod njih su male fotografije – dvanaest puta
dvanaest, po deset na svakom zidu. Beni ih je odštampala, a ja sam
izabrala trideset na kojima su Finovi najbolji radovi.
„Nije mnogo“, odgovaram. „Samo sam htela da ti pokažem kako bi
moglo da izgleda.“
On korača pored najbližeg zida, razgledajući svaku odštampanu
fotografiju. „Kako bi šta moglo da izgleda?“
„Znam vlasnika preko agencije. Gnjavila sam ga sve dok konačno
nije pristao da pogleda tvoje radove. Oduševljen je njima, Fine, a
kunem se da je nepokolebljiv u mišljenju. Ovo nije usluga.“
„Šta nije usluga? Ne razumem.“
„On hoće da tvoja prva izložba bude ovde. Objasnila sam mu kakve
si pratioce imao i, pošto je video tvoje radove, uveren je da si
sledeća nova zvezda. Zbog toga mi je dozvolio da večeras ovo
uradim. Hoćemo da ti pokažemo koliko može da bude dobro.“
Prolazi šakom kroz kosu, staro zlato mu štrči između prstiju. „Jesi li
ozbiljna?“
Klimam glavom. „Trenutno je galerija slobodna između dve izložbe,
pa sam ga zamolila da nam ustupi prostor.“
„A šta je s tobom?“, pita. „To je tvoje telo. Ovo su radovi tvog dečka.
Neki će znati da si to ti.“
Udišem duboko. Srce mi se steže pri pomisli da moj otac dođe
ovamo. Ali oboje razgovaramo sa Sindi i on mora da upozna i tu
stranu moje ličnosti kako bismo imali iskren odnos. Mora da upozna
Fina. „Nemam ništa protiv toga ako ti nemaš.“
„Hoće li nam dozvoliti da stavimo tvoja zaglavlja pored fotografija?“
„Želim da ovde izložimo tvoj rad, a ne moj.“
„Mesto im je zajedno. Zar ne misliš tako?“
Gutam knedlu. Tako je, mesto im jeste zajedno. „Sigurna sam da to
možemo udesiti, ali samo će tvoje ime stajati na promotivnim
materijalima. Ja spremam nešto drugo.“
Prilazi mi, uzima mi ruku i ljubi prste. „Pričaj mi o tome.“
„Izdvojila sam nekoliko omiljenih delova iz dnevnika i ponudila ih
agentima kao knjigu poezije. Izgledi za uspeh su slabi, ali...“
„Nisu.“
„Jesu.“ Klimam glavom. „Ali to je u redu. Biće odbijanja, što je zdravo
i normalno, kako Sindi kaže.“
„Da li ti je odgovorio neki agent?“
„Nije.“ Povlačim ruku i brišem dlanove o haljinu. „Pa, neko jeste.“
Fin se razvedri. „Već?“
„Odbila sam. Jedan izdavač je zainteresovan, ali ne za moje pisanje
po sebi. Oni žele našu priču. Kao neku vrstu memoara, s osvrtom na
društvene mreže.“ Više ga ne gledam i ne vidim njegovu reakciju.
„Zašto si odbila?“
„To nije samo moja priča da bih je podelila. Nisam sigurna ni da li
želim da pokušam.“
„Trebalo bi.“
Podižem pogled prema njemu. „Zbog otkrivanja naših identiteta je i
došlo do nevolja. Ne želim da ponovo prolazimo kroz to.“
On teatralno prelazi pogledom po sebi, po bezbroj fotografija na
kojima sam ja.
„Znam“, odgovaram, „ali to je tvoja umetnost.“
„A pisanje je tvoja. Napiši memoare, Hals. Biću uz tebe sve vreme.
Ovo smo mi, ove fotografije, tvoje reči – zar ne? Ne želim da se
stidim toga.“
Shvatam da sam zadržavala dah te izdišem. „Ni ja. Volela bih čak
da... nastavimo da objavljujemo.“ To je hrabar predlog posle svega
što se desilo u poslednjih šest meseci, ali kao što je rekao – to smo
mi.
„I ja“, odgovara. Odmah mi lakne. „Pokušao sam da održim nalog, ali
teško mi je da nađem teme zanimljive poput tebe.“
Osmehujem se. „Izbrisala sam aplikaciju s telefona onog dana kad
sam otišla, ali Beni mi je rekla. Smislićemo nešto. Možda možemo
da pokušamo s fotkama hrane.“
Fin prasne u smeh. „Ne moramo da menjamo temu. Nevolje su
nastale zbog toga kako smo se nosili s tim. Ne mogu da te zaštitim
od svega. Moramo da se izborimo s lošim stvarima – zajedno – pa
da nastavimo dalje. Bez bežanja.“
Klimam glavom. „Moramo da budemo partneri u svemu. Tim.“
„Da. Uvek smo bili dobar tim.“ Dlanom mi obuhvata vrat i privlači k
sebi kako bi me poljubio. Napokon dobijam ono zbog čega sam sve
ovo uradila – te usne meke poput jastuka zbog kojih bih mogla da
umrem. „Volim te“, promrmlja. „Nemam ni najmanju sumnju u to, niti
u nas. Jednog dana, uskoro, ozvaničićemo naš tim. Ako me želiš.“
Obrazi mi plamte. „Ni ja ne sumnjam. Volim te. I želim te.“
Mislim da me je Fin upravo zaprosio na neki neuobičajeni okolišni
način.
I čini mi se da sam prihvatila.
Uostalom, ko mari za uobičajeno?
 #finihalston

#Kraj
 IZJAVE ZAHVALNOSTI

Ne bi bilo knjige za koju bih pisala izjave zahvalnosti bez:

1) mojih divnih upornih čitalaca i
2) moje divne strpljive urednice.
Elizabet London: pomogla si mi da smislim ideje i zaplet za ovu
knjigu kad nisam bila sigurna želim li da je napišem. Usmerila si me
prema pravoj ideji, pa kroz sve začkoljice Finove i Halstonine priče.
Hvala što si pomogla u Finovom stvaranju. Keti iz Anderlajn dis
editinga, ti si moja sigurnosna mreža. Hvala što uvek spaziš ono što
mi promakne.
Mišel Katalano: ostavila si sve ostalo kako bi oživela Finovu koricu
svojim fascinantnim dizajnom.
Džejd Gejbrijel: nisam mogla da odolim tvojim prelepim slikama.
Srećom.
Korica knjige Gola duša predstavlja život.
Melisa, Nina, Džen, bezbroj blogera, naravno, drugarica spisateljica:
Suzi, Luiz, Stejsi, Kendi, Lisa, Adrijana, Karter, Liv, Rejčels, Ejmi,
Britani, Lesli, KL, Rut i... spisak je veoma dug. Hvala što ste me
puštale da dramim, plačem, zvocam, kukam, slavim i radujem se dok
se oslanjam na vas.
Kao i uvek, najveću zahvalnost upućujem čitaocima.
Ova knjiga je vama namenjena.
Moja ulična ekipa koja me uravnotežuje i Penthaus, moja čitalačka
grupa, nov poduhvat koji mi je pružio više zabave i ohrabrenja nego
što sam mogla da zamislim. Hvala što ste se radovali Finu!
 O AUTORKI

DŽESIKA HOKINS odrasla je između ljubičastih planina i pod

beskrajnim suncem Palm Springsa u Kaliforniji. Završila je
međunarodne poslovne studije na Državnom univerzitetu u Arizoni, a
živela je na Kostariki i u Njujorku. Po njenom mišljenju
najintrigantnija fikcija je ona zabranjena, a to je upravo ono što ćete
pronaći u njenim pričama. Trenutno živi gde god joj glava padne, a
to je često neočekivana (ali topla) tastatura njenog pouzdanog
mekbuka.
POVEŽITE SE SA DŽESIKOM
Budite u toku i pridružite se njenoj mejling listi
>www.JESSICAHAWKINS.net/mailing-list
www.amazon.com/author/jessicahawkins
www.facebook.com/jessicahawkinsauthor
twitter: @jess_hawk
Džesika Hokins
Gola duša
Za izdavača
Dejan Papić
Urednik
Srđan Krstić
Lektura i korektura
Vladimir Stokić, Saša Novaković, Dragoslav Basta
Slog i prelom
Igor Škrbić
Dizajn korica
Nevena Mišković
Tiraž
2000
Beograd, 2017.
Izdavač
Laguna, Beograd
Resavska 33
Telefon: 011/3341-711
www.laguna.rs
e-mail: info@laguna.rs
Fusnote
1. Engl.: prepuštanje; prepustiti se (Prim. prev.)

2. Engl: come – doći, ali i svršiti. (Prim. prev.)