ГЛАСНИК

СРПСКОГ
истпријско-ку/иурнпг аруштва

.. њ е г е ш "
СВЕСКА ПЕДЕСЕТ ПЕТА - ЈУ Н И 1986.

ЗА
РЕДАКЦИОНИ ОДБОР
УРЕДНИК
ДРАШКО БРАУНОВИћ

«550»

ВЛАОНИВ И ИЗДАВАЧ
СРПСКО ИСТОРШеКО-КУЛТУРНО ДРУШТВО “Њ ЕГОШ ”
у дм тп ти
 РЕ Д А К Ц И О Н И О ДБОР
ДРАШКО БРАУНОВИН, ПЕТАР СМИЉ КОВИћ,
ЈАНКО ЈАНКОВИћ, ИЛИЈА ЛУБАРДА, РАДЕ Л АЗАРЕВИћ,
ВУЈИЦА АКОВИћ И ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИћ.

**
*

„ГЛАСНИК“ ИЗЛАЗИ ДВАПУТ ГОДИШЊЕ

Годишња претплата 8 америчких долара. Примерак 4 амер. долара.
У тврдом платненом повезу 6 америчких долара.
Овој цени треба додати поштарину, у САД., .70 амер. долара,
а за иностранство 1 амерички долар.

РУКОПИСЕ слати на име уредника н следећу адресу:

198 Е. F u lle rto n Avenue, Elm hurst, 111., 60126

Published by
SERBIAN HISTORICAL AND CULTURAL SOCIETY *‘NJEGOS”
3950 West North Avenue, Chicago, Illinois 60647, U.S.A.
 ГЛАСНИБ
СРПСКОГ ИСТОРИЈСКО - КУЛТУРН О Г Д РУШ ТВ А
“ Њ ЕГОШ ”
СВЕСКА ПЕДЕСЕТ ПЕТА - ЈУ Н И 1986.

ШТА СТРАНЦИ И ИСТОРИЈА КАЖУ

О Д Р А Ж И МИХ АИЛОВИ НУ
Није довољ но да ми зн ам о

„Н ије д о в о љ н о д а ви, с а б о р ц и и след б ен и ци Д р а ж е

М и х а и л о в и ћ а , зн ате и д а сте убеђени д а ни Д р а ж а нити ви
нисте издајници. Ви зн ате да сте ви били патр и о те. Ви зн ате да
је и ђ е н е р а л Д р а ж а био п а т р и о т а . To исто и ја зн ам . Али, све
то није д овољ н о. П и тањ е је ш т а и стори ја м и с л и ...“
О во је рекао Д а в и д М ар ти н , у св о м г о в о р у у Ч и кагу, на д ан
29. о к т о б р а 1978.године.
Ове и званр едн е м и сл и су нас п отстрек л е д а н ап и ш ем о
н еш то о т о м е ш т а стр а н ц и мисле, тј. историја, о Д р а ж и
М и х аи л о в и ћ у , а не м и сам и , који н ајчеш ће п и ш е м о по
и зб л е д е л и м се ћањ и м а, а в р л о често у т и м св оји м се ћ ањ и м а
крупније в и д и м о себе него Д раж у .
„П о с л е капи ту л ац и је Југослави је, пуковник Д р а г о љ у б
М и х а и л о в и ћ о д м етн у о се у српске планине, м о б и л и с а о
о ста тк е војске и српску о м л а д и н у , села и г рад а. Са св о јом
г е р и л о м он је везао велике снаге Н ем ач ке и И та л и је и
п о р ем е ти о са о б р а ћ а јн е линије, које су за Х и тл е р а биле жиле
куцавице, на о б а велика ф р о н та, у Русији и о н о м у Африци.
Н а об а ова ф р о н та Х и тл ер је на крају изгубио. Велики део
заслуге за то п р и п ад а ср п ск о м н ароду, прво, за Пуч о д 27.
м а р т а 1941. године, и, д р у го , П о к р ет у Д р а ж е М и х а и л о в и ћ а ."
О ве речи м и с м о н а п и с а л и у „ Б и л т е н у “ С а в е з а
П р и јатељ ств а, бр.З. з а ју н и 1973., од акл е су пренете у „ Ф о р у м “
бр.6. (1975), стр.7.
О во би б и л о н аш е срп ско г л ед и ш те, које не би и м а л о м н о г о
важ н ости , ако не би б и л о п р и зн а т о и од С авезн и ка и од
непријатељ а, тј. ако га И сто р и ја не би п р и зн ал а , као ш то
н ап ред рече David Martin,
У н а ш и м д а љ и м и зл а г а њ и м а п о к у ш а ћ е м о д а б а ш то
д о к аж ем о .
4 Гласник Српског историјско-културног друштва "Његош”

27. МАРТ 1941. ГОДИНЕ И ДРАЖА СПАСИЛИ СУ МОСКВУ

„С аврем ено проучавањ е докум ената Н ем ачког
ђ е н е р а л ш т а б а и историјска оцена чињеница које су допр и н ел е
успешној о д б р а н и Москве, у јесен и зи м у 1941. године. м о гл и
би д о к а з а т и да је у то м е главну улогу о д и г р а л о време, које је
д а т о Р у си м а у п р о л е ћ е 1941. године од стран е Ју го сл ав и је (27.
м а р т , н.пр.) и Д р а ж е М и х аи л о в и ћ а...
И сто р и ја м ож е од луч и ти да на Ц р в е н о м тргу, у М оскви,
т р еб а п оди ћ и сп ом ен и к Д р а ж и М и х аи л о в и ћ у . а не Т иту који је
тих д ан а седео у зав етр и н и, д ок се Д р а ж а б о р и о у б р д и м а ...“
(„ Њ у јо р к Т а јм с “ од 18. ју л а 1946.)
„ Д а је ђ ен ер ал М и х а и л о в и ћ до п р и н ео победи С авезн и ка, не
треб а се с а м о осл о н и ти на изјаве А м е р и к ан ац а. Н ем ц и су
п р и зн ал и да су ђен ерал М и х а и л о в и ћ и његови четници
н а п р а в и л и х ао с од Х и т л е р о в и х п лан ова. Х и тл ер је п р и зн ао да
му је ова ју го сл о в ен ска гери л а (Д р а ж а и његови четници,
н.пр.) о д узел а д ва месеца и так о му п о р е м е т и л а р атн и п л а н .“
(„К ри сти ен Сајенс М о н и т о р “ од 3. а п р и л а 1946.)
„Ју го с ло в ен ск а (Д р а ж и н и четници) и грчка гер и л а у то
време (п рол еће 1941. године, н.пр.) зн а т н о је д о п р и н е л а да се
за неколико недеља п о р ем е ти Х и тл ер о в план н ап ад а на
С овјетски Савез. To о д л а г ањ е д о п р и н е л о је д а се М осква
спасе. док зи м а није н аст а л а, а м о ж д а и цео С овјетски С а в е з .“
(„ Е н к вајерер “ , С ин си н ати , О хајо, 16. ју л и 1946.)
У ј е д н о м писму, „Р е јн о л д Њ у с-у “, Л о н д о н , 19. мај 1946.
године, Ч е р ч и л ( Winston Churchill ) је изјавио: „ Н е м а м
си м п ати је за ком унисте, нити за њихове корисне будале, који
су о н е м о г у ћ и л и п р ав ед н о суђење ђен. М и х аи л о в и ћ у . О н је био
онај који је п о м о г а о да се у Ј у г о сл ав и ји ств ори Пуч 27. м а р т а
1941. године, који је о д и г р а о у логу у о д л а г а њ у н ап ад а Н е м ац а
на С овјетски С авез за неколико недељ а...“
„О д часа кад се Х и тл ер р а зм е т љ и в о п о х в а л и о да је п о ко ри о
Југосл ав и ју. Д р а ж а М и х а и л о в и ћ са његових 150,000 четника,
у п л а н и н а м а ју г о -за п а д н о о д Б е о г р а д а , утер а о га је у лаж. To
је м о ж д а б и л а највећа герилска операција у историји...
К а о л егенда, Д р а ж а М и х а и л о в и ћ ће без сумње живети све
д ок се буде п о м и њ а о Д р у ги светски рат. К о л и к о ће Д р а ж а
личн о. физички живети, то је велики знак питања...
С и н о ћ је Л о н д о н ја в и о да су 24 дивизије (немачке, м а ђ а р ск е
и бугарске) посл ате у ш ум адијске план ин е да задају см р тн и
уд а р а ц (ч етн и ц и м а).“
„ Т а јм “ м а га зи н од 25. м аја 1942.)
 Шта странци и историја кажу о Дражи Михаиловићу 5

„Тајм“ м агазин је том приликом и забрао Д раж у за Човека

Године.
ЗАШТО ЈЕ И КАКО Д РАЖ А М И Х А И Л О В И ћ ИЗДАТ
„Ч ер ч и л је у мају 1944. године и зјавио (у П а р л а м е н т у , у
Л он до н у ). да С авезн и ци не м огу виш е сн а б д е в а ти ђен.
М и х а и л о в и ћ а , јер „он се не б о р и с н еп р и јат ељ ем “ и с т о г а ш то
„неки од њ егових потчињ ених шурују с н еп р и ја т е љ и м а ...“
Р екавш и то, Ч е р ч и л је био врло о б азр и в , о сл о б а ђ а ју ћ и
четничког вођу о д сваке личне кривице. He тр е б а за б о р а в и т и
д а је он био војник са н ео п и си в ом х р а б р о ш ћ у , који је за време
П р в о г светског р а т а био о д л и к о в а н н ајвећи м српским
о д л и к о в а њ и м а. Он је од у ш ев и о и и нспи ри сао цео свет, кад се
о д м е т н у о у српске план ин е и повео б о р б у с Н е м ц и м а , и тако
п о стао највећи херој С авезника. Ч овек, ком е је издаја
неп ојм љ и в п о ја м .“
(„И в н и н г С т а р “ , В аш и н гтон, 16. јул и 1946.)
С а д ћ ем о навести потресне д о к азе Д а в и д а М а р т и н а , како је
и з а ш т о и зв р ш ен а издаја Д р а ж е М и х а и л о в и ћ а .
Ове важне п одатке изнео је Д а в и д М а р т и н на п ро сл ав и
Д р а ж и н а Д а н а у Л о с Анђелесу, на дан 8. с е п т е м б р а 1979.
године, о д којих д о н о с и м о оне најважније:
К ом унисти у обавеш тајним служ бам а
„Је д н а од г л ав н и х лич н ости у Ф орењ Офису у Л о н дон у,
зад у ж е н а са п о с л о в и м а Југослави је, био је Д а г л а с Х ов ар д .
Њ е г о в а је д у ж н о ст б и л а да прикупљ а вести из свих м о г у ћ и х
и зво р а , и он да да сваки дан о т о м е р еф ериш е Идну, који је, као
ш т о знате, био М и н и ста р С пољ ни х п о сл о в а Велике
Британије. Он је хтео да п о м аж е Д р а ж у М и х а и л о в и ћ а . Он је
био, ш то се каже, п р о -М и х а и л о в и ћ . Ч а к и А н то н и Идн
( Antony Eden ) хтео је да бран и М и х а и л о в и ћ а . М н оги други у
Ф орењ Офису, као А л ексан д ер К а д о г а н , који је био стални
подсекр етар , хтели су да п о м а ж у Д р а ж у М и х а и л о в и ћ а .
М о ж д а су они то хтел и и из личн их р а зл о г а . С в и м а њ и м а је
би л о п о з н а то д а никако није у интересу Велике Британије,
нити целог с л о б о д н о г света, да се у Ј у г о с л а в и ји заведе јед на
ко м у н и сти ч ка д и к та ту р а . Али, и звеш таји које су они д о б и јал и
од S O E, из К аи р а, и од њ ихове Војне о б ав еш т а јн е службе, сви
су у глас и зв е ш т ав ал и , да М и х а и л о в и ћ , мањ е више, не чини
н иш та. П о р е д то г а ш т о он личн о не чини н и ш та, његове снаге
на терену сарађују с Н е м ц и м а .
Знајући све ово, а и м ајући сва ова д о к у м е н т а при руци, ја сам
н ап исао д у гачко гшсмо Д а г л а с Х о в ар д у ( Douglas Howard ), и
д ао му х р о н о л о ш к и сређене све п одатке, и з а т р а ж и о његово
објаш њење. Он ме и звестио (он је с а д а 83 год и н е стар), да
А н то н и И дн није у о п ш те зн ао ш та се д о г а ђ а у Југослави ји.
в Гласник Српског историјско-културног друштва "Његош”

Због тога ш т о су се праве и н ф о р м ац и је од њега криле. И то од

ш аке ком униста и пром арксиста, п о сађ ен и х на неколико
кључних места. Ту и м а м о Џ ем с К л у г м а н а (James Klugmann ).
који је члан К П од 1933. године. Тих г о д и н а би оЈе егзекутивни
секретар С веком ун и сти чке о м л а д и н е у свету. П осле рата
п о стао је члан В р х о вн о г к о м и т е т а К П Велике Б ри тан и је и
уредн ик ко м у н и сти ч к о г м а га зи н а „ М а р к си ст и ч к и П р е г л е д “.
Ш то ће рећи, с т о п р о ц е н т н и стаљ и ни сти чки ко м у ни ста.
Т ак ав је д а н човек, у име Велике Б ри тан и је, био је други у
рангу на н ајосетљ ивијем месту. у об ав еш та јн о ј служ би
Енглеске, у К аи ру . О д њега је све зави си ло. Ш т о г о д је
о д л а з и л о Д р а ж и и ш т о г о д је д о л а з и л о од Д р аж е , све је он
к о н т р о л и с а о и о свем у одлучивао.
Е то, зб о г чега Л о н д о н није зн ао ш т а се д о г а ђ а у
Ј угосл ав и ји . Ј о ш то није све. He рад и се с а м о о н едобијањ у
п р ав и х вести, преко ц ен тра у К аи ру. П р о к о м у н и сти ч к и
т е л е г р а м и и р азн е в е с т и с т и з а л е с у сви м в л а д и н и м аге н ц и ја м а
и из м н о г и х др угих и звора.
Би-Би-Си у служ би комуниста
О нда, да п о м ен ем о ф ам о сзн и Б и -Б и -С и , к о ји је први од свих
б р и та н с к и х агенција п р еш ао о тв о р ен о на Т и т о ву страну.
С т а л н о , из д ан а у дан, кад су разне мисије код Д р а ж е
М и х а и л о в и ћ а ја в љ а л е борбе и успехе четника, Б и -Б и -С и би
све то приписивао п а р ти зан и м а. Сви п р о т ест и енглеских
мисија били су је д н о с т а в н о игнорисани.
Војне обавеш тајне служ бе такође инфилтриране
О н д а и м а м о тзв. Војне о б ав еш та јн е служ бе (M 1-6), које су
п рикупљ але о б ав еш те њ а из целе Европе. Оне су х в атал е све
рад и о везе, савезничке и непријатељске. Те исте војне служ бе
прикупљале су материјал и о Д раж и , којима је био циљ да
просто разјаре Черчила и И дна против Д р аж е. Те
и н ф о р м ац и је су п рвенствено сл ате П р е д с ед н и ш тв у владе и
М и н и ста р ств у сп ољ н и х п осл ов а, и с та л н о о зн ач ав ан е са M SS.
тј. с тр о г о поверљиве. У т и м д о к у м е н т и м а ви им ате
о б а в е ш т е њ а из о к т о б р а 1943. године, да је Д р а ж а н аред и о
својим ј е д и н и ц а м а да најприсније сарађ ују с н ем ачки м
т р у п а м а . Ј о ш се ту д одаје, да је највер оватн ије так о наређењ е
Д р а ж а д о б и о од своје в л ад е из Лондона. М ож ете ли зам и с л и ти
к акв и м су с м е ћ е м Ч е р ч и л и И дн били засипани?
На д р у г о м месту, та иста о б а в е ш те њ а кажу, да је тач н о да
Д р а ж а и м а п р и с тал и ц а , ал и да су све то овејани реакц ион ари ,
а сви ан т и ф а ш и с т и да су с парти зан им а?!
Б р и тан ске мисије код Д р а ж е ја в љ а л е су својој влади, да је
цео српски н а р о д уз Д р а ж у и његов П окрет. Зар цео српски
н а р о д није био и оста о јед ан од највећих а н т и ф аш и ст и ч к и х
 Шга странци и историја кажу о Др ажи Михаиловићу ^

н а р о д а у целој Е в р о п и ?
Све те извеш таје, и н ф и л т р и р а н а О б а в е ш т а јн а служба
Енглеске је д н о с т а в н о је крила. Т ак о је почињ ена у ж асн а и
н еп о п рављ и в а ш тета.
Н ем ци су с т а л н о ја в љ а л и о своји м су к о б и м а са Д р а ж о м
М и х а и л о в и ћ е м и њ его ви м је д и н и ц а м а , о својим великим
г у б и т ц и м а у људству и м а т ер и ја л у . о кидањ у са о б р а ћ а јн и х
веза и м н о г и м д р у г и м невољ ам а.
Н е м ач ки и зве ш т аји својој Влади, к о јеје Војна о б ав еш та јн а
сл уж б а Енглеске р ед ов н о х в а т а л а и д е ш и ф р и р а л а , никада
нису стигле д о Ч е р ч и л а и Идна!
Черчил и И дн били су лаж но обавеш тени
Ето, како и з а ш т о је Д р а ж а М и х а и л о в и ћ био напуш тен.
А п со л у тн о је д о к а з а н о , да ни Ч е р ч и л нити И дн нису знали
ш т а се у Ју г о сл ав и ји д о г а ђ а , нити ш т а они. за п р а в о , раде у
вези Југослави је.
О во је, заи ста, класичан случај, и о стаћ е д уго у историји
записан, како се врш е д ези н ф о р м ац и је и м ан и п улац и је у
сп о љ н о ј п о л и т и ц и , с е р в и р а њ е м л а ж н и х и н ф о р м а ц и ј а ,
у гу ш и в ањ е м и ск ри в ањ ем и сти ни ти х вести.
У п р а в о то се деси л о за вр ем е Д р у г о г светског р а т а у
Ј у госл ав и ји , са П о к р е т о м Д р а ж е М и х а и л о в и ћ а ."
Д а в и д М ар ти н је у п р ед њ и м д о к у м е н т о в а н и м и зл а г а њ и м а
без сум њ е д о к а з а о , како су шпијуни (и ко су они били) на
н ајв ећ и м о б а в е ш т а јн и м п о л о ж а ји м а у енглеској Влади, прво,
успеш но с а б о т и р а л и Д р а ж у и Енглеске мисије код Д р аж е , и,
д р у го , како су, најзад, успели да енглеска Влада напусти
Д р а ж у и његов П окрет.
П о р е д тога, Д а в и д у М ар т и н у се у к а за л а јо ш је д н а дивна
п рилика, да н о в и м и у б ед љ иви м д о к а з и м а посведочи како је
до издаје д о ш л о и ко је за њу највиш е крив.
Н а и м е ,Б а зи л Д а в и д с о н ( Basil Davidson ), који је после шефа
и њ еговог зам ен и к а био други у зл огл асн ој британској
О б ав еш тајн о ј служби, званој S O E, у К аи ру. О д ељ ак за
Југосл ав и ју, — вео м а се наљ утио на књигу Д а в и д а М ар ти н а,
где га је овај оп исао ако не као „п р ав о г к о м у н и сту “ а оно као
„ д о б р о црвено г л е в и ч а р а .“ Због тога је Д а в и д с о н у часопису
„С аут С лав Ж у р н ал " , Вол.З, Но.1, за м а р т 1980. године, на
целој једној страни н ап ри ч ао свега и свачега п роти в Д р а ж е и
ч етн и ка и о т п е в а о јо ш понеку с л а в о п о јк у св о ји м
п а р т и за н и м а . На то је Д а в и д М ар ти н у и стом часопису, у
иду ћем броју, искори сти о прилику да Д а в и д с о н а потпуно
и зобл и чи као к о м ун и сти ч ког п р ти н ар а и је д н о г од главних
са б о т е р а против Д р а ж е и њ еговог П о к рета о тп ор а.
Ми ћем о овде д о нети најважније изводе из т о г а необично
8 Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош”

в аж н ог и д о к у м е н т о в а н о г чланка.
Д а в и д М ар ти н пише: „А ко се узм е у о б зи р К л у гм а н о в
и н ти м н и од н ос са К и м Ф и л би јем ( Kim Philby ). Б ч ргесом
(Burgess) и М а к л и н о м (McLean ), као и са Б л а н т о м у
К ем б р и џ у , који су сви били и стакнути ком уни сти , онда се
ја с н о види да је К л у гм а н био совјетски а ге н т .“
Д аљ е Д а в и д М ар ти н настављ а: „Н а У ни верзи тету. у
Л о н д о н у , 1973. године, пуковник С. В или јам Бели ( S. William
Baily ), на К о нф ер ен ц ији о б ританској п о л и ти ц и према
п о к р е т и м а о т п о р а, ја в н о је и зјавио да је Д р а ж а Маихаиловић у
с в а к о м погледу био с а б о т и р ан , као и Енглеска војна мисија
код њега.
Т о м п р и л и к о м је Бел и рекао д а је за Д р а ж и н у б о р б у д о б и о
30 м и л и о н а тал и јан ск и х л и р а , н ам ењ ен е за Етиопију, као и
серум за ујед од тр о п ск и х змија. Ни јед н о ни дру го није било
у п о тр еб љ и в о у с л о б о д н и м срп ск им п л а н и н а м а .“
Д а в и д М а р т и н пита Д а в и д с о н а , „да ли је он као високи
ф ун кц ион ер S O E, у К аи ру , д ао н а л о г за ове испоруке. Ако не,
нека каже ко је д руги то ур ад и о и и зв р ш и о оч иглед н у и дрску
с а б о та ж у . Д аљ е, како Д а в и д с о н м о ж е да о бјасни испоруку
л уксузни х ел ек тр и ч н и х л а м п и за градске канц елари је, гумене
чизм е, за р ђ а л о о р у ж је и м у н и ц и ју , т а к о ђ е све
неу п о тр еб љ и во ?“
О н д а Д а в и д М а р т и н настављ а: „Бригадир А м стр он г ми је
рекао да је заиста био прави злочин кад је о д енглеских
оф ицира траж ено да рескирају своје ж ивоте да испоруче
такво см еће!“
Даљ е, Д а в и д М а р т и н даје убедљ иве д о к а зе о с а б о т а ж и , која
је п о тпун о успела да п о р ем е ти м о з а к б ританској Влади, због
чега су Д р а ж у и његов П о к р е т и зд а л и а целу Ју го сл ав и ју
п р ед ал и у ком уни сти ч ко ропство.
Д а в и д М а р т и н наводи: „Сер Д а г л а с Х о в а р д ( Sir Douglas
Howard), Шеф од елењ а за Ју го сл ав и ју , у М и н и ста р ств у
сп о љ н и х п о сл о в а (Ф орењ Офис), у Л о н д о н у , рекао је д а је био
„запрепаш ћен м ојом докум ентацијом , зб о г тога ш то толико
много тих инф ормација није д о њега у Ф орен Офис д о ш л о .“
А њ егова д у ж н о ст је бил а д а сваког д ан а о б а в е ш т а в а А нтони
И дна, м и н и с т р а С п о љ н и х п ослова. о п р и сп ел и м вест и м а из
Ју госл ав и је. За ти м Сер Д а г л а с Х о в а р д каже: „да су те
инф орм ације стигле у Форењ Офис у оно д о б а , британска би
политика м огла бити, и највероватније била би сасвим
другачија.“
О ва изјава Сер Д а г л а с Х о в а р д а , н ајваж није особе у
енглеској Влади, у вези Југосл ави је, п о т п у н о је сенза ц и о н ал н а
и п о р азн а за све шпијуне у енглеској Влади, и јо ш п о р азн и ја за
сам у енглеску Владу, која је так о н еш то д о з в о л и л а и ти м
 Шта странци и историја кажу о Дражи Мпхаиловићу 9

п о д в а л а м а насела.
Д аљ е Д а в и д М а р т и н сп ом и њ е Ч а р л с А р м с т р о н г а ( Charles
D. Armstrong ), који је с терена п р о т е с т в о в а о (16. 9. 1943.)
ов и м речима: „А ко ж елите да од Д р а ж е М и х а и л о в и ћ а
д о би јете ш то виш е сарад њ е. онда му м о р а т е д ати п о ш тен о
п р и з н а њ е п р еко ш т а м п е и р а д и а . Б е л и је б ио с
М и х а и л о в и ћ е в и м с н а г а м а кад су ове зачзеле П ри б ој,
П ри јеп ољ е и Беране. Ј а са м видео кад су заузели В и ш егр ад и
п о р у ш и л и м остове. Зн ам да је О сто ји ћ заузео Р огати цу.
Н и ко за то није М и х а и л о в и ћ у о д ао п ризн ањ е, м а д а сте о то м е
б ил и о б ав еш тен и . М еђ у ти м , кад би п ар ти зан и из неког т ак во г
м еста п отисли четнике Б и -Б и -С и би ја в и о да су п а р т и за н и то
м есто о тел и од н еп р и јат ељ а.“
И за т о г а д о л а з и јо ш н еколи ко теш к и х оп ту ж б и против
црвено г Б а зи л а Д а в и д с о н а и њ егових ко м у ни сти ч ких
п артн ера.
Д а в и д М а р т и н ц и ти р а наредбу К о м а н д е Б л и ско г истока,
од 28. м а ја 1943. године, упућену пуковнику Белију, у којој се
Д р а ж и о с п о р а в а сваки значај и поседовањ е икакве т ери тори је
зап а д н о од К о п а о н и к а и наређује куда да иде и ш т а д а ради.
Д а в и д М а р т и н , на њ ему својствен начин, у детаљ е о тк р и в а и
изобличује ту ком уни сти ч ку ујдурму. П рво, он н аво ди да
Ф орењ Офис није био у н ап ред о б ав еш те н о тој д епеш и, пре
него је п о с л а та пуковнику Бели-у. А к а д ј е с а з н а о н ајош тр и је
је п ро теств о в ао . Д р у го , тај те л е гр а м није се м о г а о засни вати
ни на к а к в о м и звеш тају о б ав еш та јн е службе, јер Д и к ен о ва
М исија ј о ш није б и л а сти г л а код Д р а ж е кад је ова н ар ед б а
састављ ена.
К а д је Д а г л а с Х о в а р д (ш еф отсека за Југославију ) сазн а о за
ого рчену реакцију Д р а ж е М и х а и л о в и ћ а , на ту депеш у, он је
15. ју н а 1943. године нап исао служ бени М е м о р а н д у м , у ком е
стоје и ове п о разн е речи за тв о рц е те л аж н е деп еш е и све
ф а л с и ф и к а то р е ств ар н и х збивањ а:
„Н а је д а н или други начин, S O E је п р екорачи о свој
д е л о к р у г . о в и м с в о ји м п о с т у п к о м . П р е св ег а . Л о р д
Г л и н к о н ер ( Lord Glenconner ) п осл ао је пуковник Белију
те л е г р а м на своју руку, у потпуној су п р о тн о ст и с н а ш о м
в л а с т и т о м п о л и т и к о м (тј. Ф орењ офиса), и п р оти в н о
те л е гр а м у који см о ми п о сл ал и Дражи М и х аи л о в и ћ у , недељу
д ан а раније... Ми см о преп оручи ли н а ш е м Шефу Ш таб а
(енглеске војске) да се тај п о р азн и т е л е г р а м пони ш ти . Ако ми
то не у р а д и м о . ми ћем о у н и ш ти ти сваку м о г у ћ н о с т да се
с п о р а з у м е м о с М и х а и л о в и ћ е м . Ч а к и ако се тај те л е гр а м
оп озове. то л и к о је зле крви нането да ће вео м а теш ко д оћи до
м еђусобн е х а р м о н и је .“
Овај је д о к у м е н а т изузетно п о р азан . не с а м о за Б ази л а
10 Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош”

Д а в и д с о н а . него и за све друге агенте v SOE, који су ковали

оваквел аж не вести п ро ти в Д р аж е М и х а и л о в и ћ а и крили све
ш т о је и ш л о у његову корист.
Н а јза д Д а в и д М а р т и н п отпун о п рикива Б а з и л а Д а в и д с о н а
уз овај л а ж н и т ел е гр а м . ов и м речима: „Ја с а м навео у мојој
књ изи да је пуковник Бели рекао да јс Б ази л Д а в и д с о н био
т в о р а ц и писац т о г т е л е г р а м а од 28. м аја 1943. године. П о ш т о
Д а в и д с о н није на то р еаги рао, ја са м узео њ егово ћутањ е као
п р и зн ањ е.“
П о ш т о је п ом ен у ти те л е г р а м био л а ж а н , јер је л а ж н о
о п ту ж и о четнике као неб орце и да н ем ају своје тер и то р и је и
п о ш то је Ф орењ Офис исти осудио и о д р ек а о га се, а Д а в и д
М а р т и н без и једне трунке сумње у тв р д и о д а је тај т е л е гр а м
срочио, нап исао и п о сл ао Б а зи л Давидсон, о н д а све д р у г о ш то
Д а в и д с о н каже п р оти в Д р а ж е и њ егових четника нема никакве
важ ности.
К а д се све то и м а у виду, и кад се зна да је Г о р д о н Фрејзер
(кога тај исти Д а в и д с о н у звезде кује, као в ели ког енглеског
п атр и о ту ), шеф S O E у К аи р у, п р е д л о ж и о д а се Д р а ж и
М и х а и л о в и ћ у об у став и свака п о м о ћ , ш т о је по речи м а
Д а в и д с о н а „од н а д л е ж н и х прим љ ен о и о д м а х и з в р ш е н о “ , —
о н д а је сли ка кр и ста л н о јасн а: к ом ун и сти и њ и хови агенти из
S O E у К аи ру, где су К л у гм а н и Д а в и д с о н и гр ал и главну
улогу, ск о ва л и су заверу п ро ти в Д р а ж е М и х а и л о в и ћ а и
њ еговог П ок р ета.
Н а крају Д а в и д М а р т и н подуж е описује п р его в о р е Т и то в и х
с т а р е ш и н а (В л а д и м и р Велебит, К оча П о п о в и ћ , и М и л о в ан
ђ и л а с ) с Н е м ц и м а и њ ихове изјаве, да су им четници а не
Н ем ц и с м р т н и н епријатељ и и да ће п ар ти зан и заједно с
Н е м ц и м а ћ у ш н у ти Енглезе у м о р е , ако се искрцају на
југосл ов ен ској о бали.
У д оп ун у н ап р ед и знетог, д о н е ћ е м о с а м о ј о ш две изјаве,
јед н у а м е р и ч к о г к о н гр ес м ен а, д ату у К онгресу С А Д и другу
л о н д о н с к о г „Д ејли Т е л е г р а м а “ . Обе д ате у 1978. години. ш то
значи да је издаја Д р а ж е М и х а и л о в и ћ а ј о ш увек у сећању у
Л о н д о н у и у В аш и н гтону, и да се н ајош три је осуђује.
К о н г р е с м е н Л ери П М а к д о н а л д рекао је у К он гр есу 7.
м а р т а 1978. године „ Н а р а в н о , п остав љ а се п итањ е з а ш т о смо
ми п о м а г а л и Т и та, а не М и х а и л о в и ћ а . T o је б и л о због
чистунства које је п рип и си вано Титу, б л а г о д а р е ћ и енглеским
о ф и ц и р и м а за везу. ко ји м а је А м е р и к а у С р е д о з е м н о м базену,
за вр ем е рата, п о к л а њ а л а пуно повереша. М ноги од ових
енглеских о б а в е ш т а јн и х о ф и ц и р а били су соц и јал истич ки или
ком уни сти ч ки си м п а т и зе р и (најчеш ће и стакнути чланови К П ,
н.пр.) и Ч ерчи л ов и ш ти ћен и ци . Због то га су, н ар авн о, њихови
 LUra странци н историја кажу о Др ажи Михаиловићу 11

и звеш таји Ч ерчи л у п отпун о п реуд еш авани ."

У „Д ејли Т е л е г р а м у “ (Л о н д о н ) од 10.августа 1978. године.
пиш е и ово: „Ч ер ч и л је био си сте м атс ки о б м а њ и в а н о д с т р а н е
Т и т о в и х си м п а т и зе р а , у Бри тан ској об ав еш та јн о ј служ би v
К аиру, и о д стран е м рачн е Б и -Б и -С и м реж е у Лондону. тол и ко
д а он н икад није н и ш та д о з н а о о Д р а ж и н и м б о р б а м а пр отив
Н е м ац а, па је так о био н аго в о р ен да пусти низ воду јед ин и
п о кр ет о т п о р а који је и м ао и згледа д а успостави не-комуни-
стичку, п р о -зап ад н у влад у у Б е о г р а д у .“
О во п о глављ е з а в р ш и ћ е м о зн ач ајн о м и зјав о м Д а в и д а
М а р т и н а , у Л ос Анђелесу, 8. се п т е м б р а 1979. године, где је
р е к а о : „ Д а ј е д н а д е м о к р а т с к а В ел и ка Б р и т а н и ја , и
д е м о к р а т с к а А м е р и к а, издају свог освед о ч ен ог пријатељ а,
човека који је то л и к о м н о г о ж р т а в а п однео и који је то л и к о
м н о го д о п р и н ео савезничкој победи, — то је, по м ом
најдубљ ем убеђењ у, највећи злочин Д р у г о г светсог рата.“

ДА ЛИ ЈЕ БИ Л О И ЗД А ЈЕ
О во п оглављ е п о чећем о са зн ач ајн о м и зјав о м у р ед н и ш тв а
је д н о г п о з н а т о г л е в и ч ар с к о г часописа, која гласи:
„Је д н а од великих м и сте р и ја Д р у г о г светског р а т а б ил а
је,как о су владе Енглеске и С А Д д о ш л е на идеју да напусте
Д р а ж у М и х а и л о в и ћ а , упркос чињенице да ни је д а н једини
оф и ци р, који је код њега и њ егових је д и н и ц а био д одељ ен , није
т р а ж и о н ап у ш тањ е Д р аж е , и кад су сви до је д н о г и зв е ш т а в а л и
своје вл ад е д а Д р а ж а уж и ва поверење о г р о м н е већине српског
н ар о д а, па су, зб ог то га, у р г и р ал и продуж ењ е п ом оћи?!... У то
врем е су сви енглески и ам ер и чки оф и ци ри за везу н ар о ч и то
п о д в л ач и л и , д а се Д р а ж а сл о б о д н о кр е тао к р оз сва српска
насеља, док: д о ов ог д а н а не постоји ни је д н о село у С рби ји у
к ом е би Т и то и м а о х р а б р о с т и да се појави, без пратњ е
н а о р у ж а н и х љ уд и...“ („ Њ у Л и д е р “ о д 13.4.1946.)
А в и ја ти ч ар с ки поручник, Г.Т. Б раун, (G.T. Brown) из
Тексаса, рекао је: „А ко је Д р а ж а М и х а и л о в и ћ и здајник, онда
с а м и ј а “ . А М ајк М акку л ( Mike McCool ), а д в о к а т из Тексаса и
Џ он П. Д евли н ( John P. Devlin ), из П енсилваније, оба
ави јати ч ар с ки о ф ицири, тв рде да им је, у њ и х о в и м б а з а м а
речено како Д р а ж а и његови четници сар ађ у ју са Н е м ц и м а , па
су д уп л о о т в о р и л и очи, кад су б или код четника, па кажу:
„н и ш та од ко л а б о р а ц и је н исм о чули нити в и д ел и .“ Д аљ е
и зв е ш тав ају како су две недеље пре евакуације п ровели с
п а р т и з а н и м а , па описују разл и ку и з м е ђ у четника и п ар т и за н а
о в и м речима: „ П а р т и з а н и су нас спречили да р а з г о в а р а м о с
н а р о д о м и о м е т а л и наш е кретање, д о к см о код М и х а и л о в и ћ а
б ил и п отп у н о с л о б о д н и за кр етањ е и р а з г о в о р е .“ („ Ж у р н ал
А м е р и к е н “ , Њ ујорк , 16. м аја 1946.)
12 Гласник Српског историјско-културног друштва "Његош”

А н тон и П. М а к Г р а т (Anthony P. McGrath), ад в о к а т , ам ери чки

ветеран. који је. као о б ав еш та јн и официр. био д олељ ен за
снаб д евањ е п ар ти зан а, и зјавио је да би била „ с р ам н а и зд а ја“
од стран е С А Д . ако би се од рекле Д р а ж е М и х а и л о в и ћ а у
њ егово м „к р и ти ч н о м часу". Д аљ е он каже. да је Б р и тан ска
о б а в е ш т а јн а служ ба и Војна служ ба н еп оби тн о у ста н о в и л а да
Д р а ж а није био колаборатер. па закључује: „ М и х а и л о в и ћ није
виш е к о л а б о р а т е р него и је д а н о д савезничких вођа. к о ји с е
уз нас х р а б р о б о р и о па он да био н ап уш тен . па би Ч ерчи л, а и
С А Д . т р е б а л о да буду први да то п р изн ају .“ („Сан Т е л е гр а ф “ ,
П енсил ван ија, 1.4.1946.)
У п р ед го в о р у књиге „ В о р л д В ерд икт“ , од К осте Ст.
П а в л о в и ћ а , Г лочестер, 1947, чувени енглески н ови н ар и
писац, Фајкт, рекао је следеће:
„ К а д је Енглеска бил а у в р л о к р и ти ч н о м полож ају, на
ф ро н ту у Северној А ф рици, ав г у с т а -д е ц е м б р а 1942. године,
ј е д и н и ц е ј у г о с л о в е н с к е в о ј с к е п о д к о м а н д о м ђен.
М и х а и л о в и ћ а , н ап ад ал е су разне делове н еи зм ер н о важне
п р у ге Б е о г р а д - С о л у н . Ш тете које су он и п о ч и н и л и
непријатељ у, у н и ш тав ају ћ и и за д р ж а в а ју ћ и његове ратне
тр а н с п о р т е , у најкри ти чн ијем врем ену борбе. биле су
и зри ч и то п о м и њ ат е и п ризн ате од А н то н и И д н а, ђен.
А јзен хауер а, ђен. О чинлека ( Auchinleck ), авиј. м а р ш а л а
Т ед ера ( Tedder) и а д м и р а л а Х ервуда (Herwood), у п о р у к а м а и
п о х в а л а м а , које су он и п о с л а л и ђен. М и х а и л о в и ћ у ,
честитајући њему и његовој војсци на у сл у гам а које су
учинили савезн и ч ки м т р у п а м а у А ф ри ц и и на руском ф р о н т у .“
О пет м о р а м о да се п о зо в е м о на најпознатију л ич н о ст у
о д б р а н и д о б р о г и м ен а Д р а ж е М и х а и л о в и ћ а и његових
х р а б р и х четника, на Д а в и д а М а р т и н а . који је у Ч икагу, на дан
29.10.1978. године, поред о с т а л о г а рекао и ово:
А ко је Д раж а био издајник, онда...
„А ко је Д р а ж а М и х а и л о в и ћ био издајник, он да су све трупе
п од њ е г о в о м к о м а н д о м биле издајници. Ако су Д р а ж а
М и х а и л о в и ћ и све његове трупе били издајници, о н д а ј е цео
српски н а р о д био издајник. Јер каквугод критику м о гл и
н а т о в а р и т и на л еђ а Д р а ж и н а . ј е д н о ј е јасно као дан. и сваком е
п о зн а то . да је Д р а ж а М и х а и л о в и ћ и м а о п о д р ш к у и поверење
о г р о м н е већине српског народа. To је пуковник Бели у безброј
својих д еп еш а с та л н о твр ди о . Дража М и хаи ло в и ћ је уживао
пуно поверење. не с а м о С р ба из Србије, него и свих дру гих
С рба. по целој Југосл ави ји.
He с а м о то. него би у т о м случају и све нас из с л о б о д н о г
света, који верујемо у Д р а ж у и б р а н и м о га, м о гл и н азвати
и здајни ц им а. ђ о р ђ М усулин и м н оги други ам ер и чки
 Шта сгранци и историја кажу о Др ажи Михаиловићу 13

а в и јати ч ар и . који су се б ори л и зајелно с Д р а ж о м и његовим

је л и н и ц а м а . и зјавили су. ако је Д р а ж а М и х а и л о в и ћ издајник.
онда см о и ми сви издајници.
Ј о ш н еш то, капетан М ори с Бето. енглески официр, који је
п о б а г а о од Н е м ац а и прикључио се јед и н и ц ам а Д р аж е
М и х а и л о в и ћ а . нап исао је чланак у „В о р л д Ревју", у ком е је
и зрич и то рекао. „ако је Д р а ж а М и х а и л о в и ћ издајник, онда
сам и ја и зд а јн и к“.

Д раж а М ихаиловић је био и остао патриота

„М ени се чини, да сам ја у мојој књизи („ Р о д о љ у б или
И зд а јн и к “ — случај ђен ер ал а Д р а ж е М и х а и л о в и ћ а ) унео тако
убедљиве д оказе, да сваку особу м о ж е убедити, која није
з а т р о в а н и ко м у н и ста , д а ј е Д р а ж а М и х а и л о в и ћ био п ат р и о та,
и сви његови, ш то су се с њим заједно б о р и л и , били су
п а тр и о те а не издајници. О ко сто стин у так ви х д о к у м е н а т а ја
са м издвоји о, из којих се види све ш то је човеку п о треб н о,
д а добије јасн у слику о Д р а ж и н и м с т а л н и м б о р б а м а ,
н ем ач ки м п о тер ам а и р еп р ес ал и ја м а, о сп асавањ у
савезничких ав и јати ч ар а , по цени великих ж р та в а , и лично
учешће савезничких М исија у сви м ти м и о д у х в а т и м а . Све то,
тако рећи, до последњ ег д ан а, д о краја п о вл ачењ а кроз
Босну.
Сва ова д о к у м е н т а , у с в а к о м д е м о к р а т с к о м суду у свету,
п р ев агн у ла би сваку о п туж б у и свако причањ е н ап ам е т. после
често тр и д е сет и виш е го д и н а од тих д о г а ђ а ја .
Н е м а човека на свету, чији дух није заи ста о т р о в а н л а ж н и м
учењем и м р ж њ о м , који м ож е да порекне ову докум ентаци ју.
О ва д о к у м е н та ц и ја , и зд а т а од м н о ги х зван ичн их ор ган а
С ав езн и ка и од н ајо д го в о р н и ји х војних и циви лни х
О б а в е ш т а јн и х сл у ж б а Х и т л е р о в а Р ајха, н еп оби тн о д оказују
д а је Д р а ж а М и х а и л о в и ћ био непомирљиви антикомуниста, да је
био о дан С а в е зн и ц и м а са Запада, д а је м н о г о муке з а д а о и
м н о г о ш тете нанео с и л а м а Осовине, и све то у корист
С авезника.
Ј е д а н од најзначајнијих лич н ости , по ред пуковника
М а к д а у л а (Ш ефа А м еричке војне мисије код Д р аж е . који се
с њим к роз Б осн у по вл ачи о. чију ћ ем о изјаву м а л о касније
донети), јесте ђен ерал Ч а р л с Д. А р м с т р о г . п оследњ и Шеф
Енглеске војне мисије код Д раж е.
Он је у Ч икагу, на дан 29. о к т о б р а 1978. године, и зм еђ у
о с т а л о г а рекао и ове значајне речи: „ ђ е н е р а л Д р а ж а
М и х а и л о в и ћ није нити је икад био издајник, него прекаљени
п а т р и о т а и верни савезник до последњ ег д а х а свога живота.
И с то тако нису ни његови четници били издајници. него су и
они н е у с т р а ш и в и национални борци, патриоте и
14 Гласник Српског историјско-културног друштва "Његош"

н еп о кол еб и в и верни савезници З ападн и х сила... Ч етн иц и и

моје јед ин и ц е у в р л о к р а т к о м врем ену п очинили cv права
чуда. Руш ењ е великог м о с т а на В иш еграду б и л а је круна
свега. Ј а са м био зап р еп аш ћ ен кад су ми после д ва д а н а ја в и л и
д а је Б и -Б и -С и све то п рип и сао п а р т и за н и м а . О д м а х сам
у л т и м а т и в н о зах те в а о да се то исправи. Н и с а м м о л и о , него
у л т и м а т и в н о з ахтевао. Н а ж а л о с т, они никад нису исп р авил и
ове грдне греш ке. Н ити ми је било п о з н а то д а ли су моје
деп еш е сти зал е на п раво место... Т ак о се в е о м а туж но
з а в р ш и л а м оја м и си ја ко д јед н о г великог човека, ватр ен о г
п атри оте и одан ог савезника, ђен ерала Д рагољ уба
М и х а и л о в и ћ а ... Тек кад с а м се в р а т и о из Србије, ј а са м д о б и о
јасн у слику д а је већ м н о г о раније, у п р ав о десет месеци раније,
б и л о р еш ен о да се прекине са сн аб д ев ањ е м ђен. М и х а и л о в и ћ а
и да се сва п о м о ћ пренесе на п ар ти зан е. To је р а з л о г ш т о су
они п р естал и да ш аљ у п о м о ћ ђен. М и х аи л о в и ћ у , зб о г то г а су
сва м оја настојањ а, д а му се п о м о ћ шаље, о с т а л а у за л у д н а “ .
Л е п ш е г п ри зн ањ а и п о х в а л а Д р а ж и , срп ск и м четн иц и м а и
ср п ск о м н ароду, није м о гу ће ни зам и с л и ти . П о г о т о в о кад
д о л а з е од најпозвани је особе у целој енглеској служби. Од
човека који је и м а о високи п олож ај, био на лиц у места, све
видео и д о ж и в е о и ов ако в ели чан ствено описао.
Ч а р л с Л. Д евис (Charles L.Davis) ав. потпуковник, рекао је
и сто г д а н а на и с т о м месту: „Више о д 500 а в и ја т и ч а р а су
спасле Д р а ж и н е трупе и сваког, до јед н о г, в р а т и л и н а т р а г у
њ ихове базе. С в е о м а м а л и м и зу зет к о м (рањ ени и болесни )
сви см о м и д о краја р а т а п р о д у ж и л и ак ти в н у б о р б у против
н еп ријатељ а и н анели му силне губитке, у људству и
м а т ери јал у. С а м тај п одви г ђен. М и х а и л о в и ћ а , и њ егових
трупа, био би д о во љ ан да м у се име зап и ш е з л а т н и м с л о в и м а у
сви м и с т о р и ја м а За п а д н и х савезника. А кад се зна да су
четници у с т о т и н а м а сјајних п одв и га испунили свој дуг, за
рачун С ав езн и ка и заједничке б орбе, онда т и м пре.“
О Д р аж и н о ј „ к о л а б о р а ц и ји “ Г е р х а д Е м ско тер ( Gerhard
Emscottter ). нем ачки р атн и д о пи сн и к у Ј угосл ав и ји , за време
р а т а каже: „ Ј а са м п ри суств овао м н о г и м тајн и м седн и ц ам а,
где се д и с к у т о в а л о питање ђен. М и х а и л о в и ћ а . д ок сам био на
Балкану, и ја м огу категори чки изјавити, прво, из л ичн ог
'искуства, и, др у го , на основу м н о г и х тајних д о к у м е н а т а која
сам видео, — да је ђен. М и х а и л о в и ћ неп р авед но оптуж ен д а ј е
б и о и здајн и к...“ П о ш т о је описао д а су Н ем ц и с м а т р а л и да
тр еб а да ф ав о р и зи р ају Т и та пр отив т р а д и ц и о н а л н и х неприја-
теља, српских р ојал и ста. као ш то је и Л у д е н д о р ф чинио с
руским к о м у н и с т и м а п ротив царске империје, па како је
Д р а ж а на Ј а л т и , на захтев С таљ и н а, био нап у ш тен и к а к о ј е
сва п о м о ћ п рен ета на парти зан е, — Е м с к о тер настављ а: „С ад
 Шта странци и историја кажу о Др а жи Михаиловићу 15

се нем ачка п о л и ти к а п р о м ен и л а , па см о п ок у ш а л и да
н а п р а в и м о с п о р а з у м с р о ја л и с т и м а (Д р а ж о м ), који су тада
б ил и у г о р е м полож ају . М е ђ у т и м , п о р ед свих б ро јн и х
п о ку ш аја да се са с т а н е м о с ђен. М и х а и л о в и ћ е м , то н а м није
успело... Ми смо се надали да he ђен. М и х а и л о в и ћ увидети да
му је у интересу д а сарађује с н ам а, али м и н исм о м о г л и до
њега д о ћ и , а он није х тео да говор и с н а ш и м и засл а н и ц и м а ,
као ш то то, свак ако, м о г у п освед очи ти б ритански и ам ер и чки
оф и ци ри који су б ил и код Д р а ж е ...“
(„И в С а н “ , Њ у јо р к , 12. ју н а 1946.)
И м а м о ј о ш је д н о зн ачајно призн ањ е м а д а и нд и ректн о, од
југословенске ком уни сти чке владе, која признаје да је Д р а ж а
сп ас ав ао ам ер и ч к е ави јати чаре, ш то значи да уједно није
м о г а о с а р а ђ и в а т и с непријатељ ем . О ни су и то признањ е, на
својствен ко м у н и сти ч ки начин, п ок у ш а л и да изопаче.
Ју г о сл о в ен ск а је в л а д а п о сл ал а а м е р и ч к о м М и н и старств у
сп ољ н и х п о сл о в а н оту, д а т и р а н у 5. а п р и л а 1946. године, у
којој признаје да је Д р а ж а сп ас ав ао ам ери чке ави јати чар е,
који су пали на његову тер и тор и ју , па додаје: „Зар би он м о г а о
д ругачи је р ад и ти , кад је очекивао п о м о ћ у х р ан и и оружју, за
ту услугу?“ На то се у и звеш тају „ И с т р а ж н е комисије, за
п р ав ед н о суђење М и х а и л о в и ћ у “ , и з д а т о м у Њ у јо р к у 24. маја
1946. године, д о с л о в н о каже: „Закључак који би се извео из
ц ити р ан е реченице показује се као су п р о тан с т в а р н о м стању.
С т в а р н о стање показује да је велика већина савезничких
а в и ја т и ч а р а б и л а спасена и р е п а т р и р а н а после о к т о б р а 1943.
године, к ада је савезни чка п о м о ћ пренета на п арти зан е, а ђен.
М и х а и л о в и ћ у бил а ук и н у та.“
Т а и ста К о м и си ја , на пуних 16 стр а н а , зн ал ач ки н ап и сан ог
тек ста, п о тп у н о о д б и ја сваку сум њ у о Д р аж и н о ј
к о л аб о р ац и ји , и п р о гл а ш у је га као пожртвованог и оданог
савезни ч ког с а б о р ц а и пријатељ а. Т о м и звеш тају прикључена
је и И зјав а пуковника Р о б е р т а X. М а к д а у л а ( Robert Н.
McDowell), у којој се и ово каже: „ Д о л е по тпи сани није видео
нити чуо а п с о л у тн о н и ш та ш то би ђен. М и х и л о в и ћ а лично,
или оф и ци р е п од њ е г о в о м к о м а н д о м . д о в е л о у везу са б и л о
ка к в о м с а р а д њ о м с Н е м ц и м а . Ту д о л а з е у о б зи р , не с а м о моја
лична зап аж ањ а . него и сва д о к у м е н т а која са м прегл ед ао , као
и р а з г о в о р и које са м водио са а м е р и ч к и м и савезни ч ки м , па
чак и са н еп р ијатељ ск им о ф и ц и р и м а .“
О во значајно п оглављ е з а в р ш и ћ е м о п окајн и ч ко м и зјав ом
г р о б а р а Д р а ж и н о г , целог српског н а р о д а и целе д рж ав е
Југо сл ави је: „Ч е р ч и л је касније изјавио је д н и м брисел ски м
(Б е л г и ја ) н о в и н а м а , д а он с м а т р а ш е го во р у к о в а њ е
си ту ац и јо м у Ју го сл ав и ји , као његову највећу греш ку за време
р а т а .“ („В о р л д Т е л е г р а м “ , Њ ујор к , 19. ап р и л а 1946.)
16 Гласник Српског историјско-културног друштва “Њ егош”

Черчил признаје да му је то била велика грешка, или, како

Д авид М артин рече, највећи злочин Другог светског рата,
што је издао Дражу и Југославију предао у комунистичко
ропство.
ПОСМРТНО О Д Л ИК О ВА ЊЕ Д Р А Ж Е М И Х А И Л О В И ћ А
 Шта странци и историја кажу о Дражи Михаиловићу 17

Д а Д раж а није био колаборатер у очима Америчке владе и

њеног претседника, најбоље сведочи његово одликовање
М едаљ ом Части (за заслуге), које је конгресман Едвард Ј.
Дервински ( Edward Ј. Derwinski ) (Р. И л.), преко Стејт
департм ента објавио овим речима: „Одликовање М едаљ ом
Части, у име В рховног ком анданта (претседника Трумана),
дато је посм ртно ђен. М ихаиловићу, на дан 20.марта 1948.
године, на основу захтева Секретара М инистарства војске,
датираног 23. јануара 1948. године. ђенерал М ихаиловић био
је погубљ ен 17. јула 1946. годи не.“
Указ, којим је д ато ово одликовањ е, потписан од
председника Трумана гласи:
Овде треба приметити, да се први датум у овом Указу
одн оси на унапређење Д раж е М ихаиловића у чин Министра
војске, а не на почетак Устанка, који је, као ш то је сваком
познато, започео 15. маја 1941. године.
КАКО ЈЕ ОТКРИВЕНО ОДЛИКОВАЊЕ
ДРАЖ Е М ИХАИЛОВИћА
Е двард Ј. Дервински, Пољак, опробан је пријатељ српског
народа и необично цени бор бу и заслуге Д раж е М ихаиловића
и његових хр абри х сабораца. Он је први пут на великој
народној прослави Д раж иног Д ана, у JIoc А н ђ ел есу , на дан 8.
септем бра 1979. године, изјавио како је открио Д раж ино
одликовањ е, које је било „закопано“ у Стејт департману. Том
приликом је Дервенски досл овно рекао:
„Ја ћу вам сада открити неш то што нигде нисам п р ејавн о
рекао. Открићу како сам пронаш ао да је претседник Труман
одликовао Д раж у М ихаиловића М едаљ ом Части и како је то
одликовањ е класифицирано као „строго поверљиво" и
стављено у архиву Стејт департм ана. Нико није знао да је
претседник Т руман увидео и признао заслуге Д раж е
М ихаиловића у Д ругом светском рату. М ене је неко у
поверењу известио о том одликовањ у (то име неће никад бити
откривено). О дм ах сам с једним особи то учитивим писм ом
зам оли о Стејт департм ент и М инистарство војске, да ми за
моју личну употребу пош аљу списак свих војних стареш ина,
других држ ава, који су од наше Владе одликовани М едаљ ом
Части. Н аравно, ја сам д о б и о једну дугачку листу имена, али
међу њима није било имена Д раж е М ихаиловића.П оново сам
писао Стејт департм ану и најучитивије приметио, да се при
састављању оваквих листа увек м ож е поткрасти нека грешка.
Зам олио сам их да поново и пажљиво сравне тај списак и да
ми доставе имена оних који су евентуално, у ранијем списку
изостали, а били су одликовани. Опет су ми и Стејт
18 Гласник Српског историјско-културног друштва "Његош'

д е п а р т м е н т и М и н и с т а р с т в о војске о д г о в о р и л и . да је списак
потпун и да више нема нико ко је од л и к о в а н ти м орд ен о м .
О н д а сам се ја д о б р о наљ утио и от в о р ен о им рекао. да ја зн ам
да је претседник Т р у м а н о д л и к о в а о ти м о р д е н о м ђ ен ер ал а
Д р а г о љ у б а М и х а и л о в и ћ а и в р л о ен ерги чно у п и та о за ш т о и он
није у т о м списку. П о з в а л и су ме да л ич н о д о ђ е м у С гејг
д е п а р т м а н и ту ми неки писари рекоше: „То о д ли ко в ањ е
о с т а л о је у тајн ости , да не би Т и т о ву владу о зл о је д и л и .“
О п и сати вам не м огу колико ме је то зап р е п а с т и л о и
н аљ ути ло. З а м и сл и те ово је било 1968. године, а Д р а ж а је
убијен 1946. године. Ш то значи да је п р о ш л о пуних 20 година
од т о г о д л и к о в а њ а. М ноге л и ч н о сти у м е ш ан е у те историјске
д о г ађ аје, 1946. и 1948. већ су по м рл е. Ту са м ја у С тејт
д е п а р т м а н у м н о г о чега рекао. ш то им се ниЈе д о п а л о и јо ш сам
им д о д а о , да је д о с та б и л о 20 г о д и н а да се ово од л и к о в а њ е
чува у тајности. Ако они неће д о з в о л и т и да се ово о д м а х
објави, ја ћу га са м об јавити , а они ме не смеју оп ту ж и т и да
сам и зд а о д р ж ав н у тајну. И так о , после н еб р о ја н и х писмених
и усм ен их интервенција, у С тејт д е п а р т м а н у и М и н и стар ств у
војске, и згледа ми по од о б р е њ у Беле куће, ја сам и звеш тен да
је то сада већ ја в н а ств ар и д а се м о ж е сл о б о д н о об јавити
о д л и к о в а њ е Д р а ж е М и х а и л о в и ћ а . — Мени су т р е б а л е пуне
две године од кад сам о тк р и о то о д л и к о в а њ е д ок сам д о б и о
д о з в о л у да га м огу об јавити , тј. после пуних 22 године од
о д л и к о в а њ а .“
О во је је д н а трагеди ја виш е које су прати л е Д р а ж у
М и х а и л о в и ћ а , чак и после см рти.
ЗАШТО СЕ САВЕЗНИЦ И НИСУ И С К Р Ц А Л И НА БА Л К А Н
З а ш то С авезн и ци нису то учинили, и так о спасли од
к о м у н и з м а Југосл ави ју, Бугарску и А лбанију, а м о ж д а и
М аџарску?
Ево ш т а о т о м е каже ам ери чки н о ви н ар Л ајг Вајт, у сво м
и звеш тају из Атине: „У Т ехеран у Ч е р ч и л је у с в о м захтеву за
Б ал к ан ски ф ро н т, био н ад гл а сан од С т аљ и н а и Р у звел та. Из
п о ли ти чк и х р а з л о г а С таљ и н је желео. да по сваку цену спречи
енглеској и ам ери чкој војсци искрцавањ е на Б а л к а н “ Вајт је на
и сто м месту рекао и ове п о разн е вести: „Званични кругови су
ми п ри зн ал и . да се Ч а р ч и л п лаш и о, да би у С р ед о зем љ у м н о г о
и згубио. па се он да сл о ж и о са С т а љ и н о м да ђен.
М и х а и л о в и ћ а тр еб а напустити и сву б ританску п о м о ћ
пренети на парти зан е. К а о про тиву сл у гу С таљ и н је о б ећао
Енглеској (и С А Д ), да he им д ати п о лови н у интереса у
Ј угосл ав и ји , после р а т а .“
Т ако су Т р о ји ц а великих спречили искрцавањ е на Б алкан ,
и зд а л и Д р а ж у а Јуто сл ав и ју п ред ал и у ком ун и сти ч ко роиство.
 Шта странци и историја кажу о Д ра жи Михаиловићу 19

ОТК РИ В А Њ Е НОВИХ Д О К У М ЕН А Т А
ДРА Ж А ПОСТАЈЕ СВЕ В Е ћИ
Гнусно у м о р с т в о Д р а ж е М и х а и л о в и ћ а није у н и ш ти л о
његову славу. већ ју је у в ели чало ш и р о м целог света. М н ого
т о м о в а књига м о г л о би се о то м е написати. М и ћем о д онети
са м о некол и ко убедљ иви х д о к а з а о то м е , који ја с н о илуструју
Дражину славу у сви м з е м љ а м а света, па и у о н и м п о р о б љ е н и м
од к о м у н и зм а . О пет м о р а м о да се п о зо в е м о на н е у м о р н о г
б р а н и о ц а Д р а ж и н о г , на Д а в и д а М а р т и н а , који је на п ро сл ави
Д р а ж и н о г Д а н а у Ч и кагу, 29. о к т о б р а 1978. године, рекао и
ове значајне речи:
Ш то више проучавам материјал, Д р аж а постаје све већи
„ Д р а ж а није био с а м о велики човек, као т ак ав , него је он био
и д о б а р човек, у н ајбољ ем см ислу те речи. И зн а д свега п ош тен
човек и о д ан пријатељ. Н а р о д н и човек. Ч ов ек који је с та л н о
живео с н а р о д о м . Х р а н и о се и о д ев ао као његов народ , а не у
рас к о ш у и р а зм етљ и в о сти , као п арти зан ск и м а х а р а џ а , ко ји је
п опљ ачкао сва краљ евска и м а њ а и ј о ш н екол и ко пута то л и к о
д р уги х д о б а р а . “ Ј о ш неш то. „А ви он и који су д о л а з и л и код
Д р аж е , д а евакуиш у спасене ави јати ч ар е и чланове мисија,
увек су при д о л а ск у носили велики р атн и м а т е р и ја л и цео
бац ал и п а р т и за н и м а . Д р а ж а је све то знао, па је и даље
сп асавао савезничке ави јати чар е, и даљ е за С авезнике
подн о си о теш ке жртве. Знали су то и савезнички ав и јати чари ,
као и сви члан ов и савезни чки х Мисија. С ви су они зб о г то га
били огорчени и о сећал и су стид. Због т о г а су г о т о в о сви
ав и јати чари , при у к рц ав ањ у у авионе, све ш то су и м а л и са
с о б о м , па чак и на себи, из а в и о н а б ац ал и , да покаж у истинску
з а х в а л н о с т и д а на видан начин д ад н у д о к а з н е за д о в о љ с т в а са
св о ји м в л а д а м а . С а м а ова чињеница б и л а би д о во љ н а , пред
св ак и м ф о р у м о м света, да у историји З ападн и х си ла одред и
д о с то јн о м е сто Д р а ж и М и х аи л о в и ћ у .
С л ав у Д р а ж и н у потр есн о велича и туж н а исповест
п уковника М а к д а у л а , који се с Д р а ж о м п овл ачи о кроз Босну.
Д р а ж а је и ш ао на чело побеђене војске, ал и је цео н ар од , и
ц ел и м путем, у м а с а м а и зл ази о пред њега, љ убио се њ им и
љубио му руке и д о н о с и л и му све ш т о су и м ал и , с та л н о се
крстил и и за њега Богу м о л и л и . П уковн и к М ак д а у л ни д ан ас
не м о ж е д а о то м е прича, без в ели ког узбуђења.
Д ух Д раж ин још увек живи
„К о м у н и с т и нису н и ш та п ости гли убијањ ем т р о ш н о г тела
ђ ен ер ал а Д р аго љ у б а-Д р а ж е М ихаиловића. Јер, Д р аж а
М и х а и л о в и ћ није био с а м о с м р тн и човек. Он је био
С И М Б О Ј1 . Нико не м ож е убити јед ан си м б о л . Н ико не м ож е
20 Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош”

да убије ни дух је д н о г целог н ар о д а, убијањ ем је д н о г њ еговог

чо века.“
Ф р а н к Ј. Л а у ш и ( FrankЈ. Lausche ), А м е р и к а н а ц ,
сл о в ен ач ко г пор екл а, б ивш и судија, се н а то р и гувернер
д р ж а в е О хајо , у свом П р е д г о в о р у ф о р у м у бр.6, ап р и л 1975.
године, п о р ед о с т а л о г рекао је и ове значајне речи о Д р аж и :
„П у к о в н и к Р о б е р т X. М ак дауел , шеф последње ам ери чке
м и с и је к о д ђен. М и х а и л о в и ћ а , м о ж д а н а ј с п о с о б н и ји
о б а в е ш т а јн и оф и ци р, који је служ и о на б и л о којој стр а н и у
Ју го сл ав и ји , за време Д р у г о г светског р ата, у т р о ш и о је д о ст а
вр ем е н а после р а т а д а прегл ед а тајна д о к у м е н т а Н ем ачке
о б ав еш т а јн е служ бе у Ју го сл ави ји. He с а м о ш т о није н а ш а о ни
је д а н д о к а з д а је М и х а и л о в и ћ с а р а ђ и в а о с Н е м ц и м а , већ је
н а ш а о бројне изјаве које су д о к а зи в а л е да се Х и тл ер д ал еко
више п л а ш и о П о к р е т а ђен. М и х а и л о в и ћ а него Т и т о в и х
п а р т и з а н а . К о м у н и с т и су се и с т о в и ш е п л а ш и л и
М и х а и л о в и ћ а него и је д н о г д р у го г човека. Због то га су они,
п о ш т о су га погубили,његово т р о ш н о тело зак о п а л и негде на
н е п о зн а т о м месту, так о да његови следбен и ци не би м о гл и
д о ћ и ноћу да на њ е го во м гроб у пролију своје сузе и ставе
букет цвећа, после тихе м о л и т в е и за х в а л н о с т и ђен.
М и х а и л о в и ћ у за његово херојство и поднете ж р т в е .“
Г еоргије М. Д и м и т р о в ( GeorgeМ. Dimitrov ), велики
бугарски д р ж ав н и к , наследн и к С т а м б о л и с к о г , рекао је: „О д
м а л о г је значаја ш т а живи леш ђен. М и х а и л о в и ћ а каже дан ас
(на суђењу). Ш та је од значаја, јесте ш т а је он г о в о р и о и рад и о
у п р о ш л о сти . А ко Д р а ж а М и х а и л о в и ћ буде у м о р е н зб ог
гр ех о в а д р уги х, он ће п остати б е с м р т а н .“ (Њ ју Л и д е р “ , 8. мај
1946.)
Ј а к о б А л т м а је р ( Jacob Altmayer ), писац, н о в и н ар и
п о л и ти ч а р , н ар о д н и п осл ан и к у б о н с к о м П а р л а м е н т у , рекао
је, а „ Х а м б у р г е р Е х о “, од 20. ју л а 1946. године об јав и о
следеће: „Д ан ас, у м н о г о х и љ ад а сељ ачких д о м о в а у С рбији,
пор ед И коне Св. Саве, гори в о ш т а н а свећа у славу у м р л о г
мученика Д р а г о љ у б а М и х а и л о в и ћ а . Овај т р аг и ч н и д о г а ђ а ј, у
склопу велике тр агеди је Ју ж н и х С л о вен а, с а д ј е окончан. С ад
ће почети н ово п оглављ е историје. У о в о м н о в о м поглављ у
опет ће се појавити име Д р а г о љ у б а М и х а и л о в и ћ а , зб ог то га
ш то дух м р т в о г н а ц и о н а л н о г хероја постаје м н о г о већи него
би и кад а за ж и в о т а м о г а о б и ти .“
Р и ч ар д Л. Ф ел м а н ( Richard L. Felman ), ав и јати чарски
м а јор, навео је ове Д р аж и н е речи сп асен им а м е р и ч к и м
а в и ја ти ч а р и м а : „М и не ж е л и м о д а и м а м о срп и чекић! Ми не
ж е л и м о да н ам се каже како да ж и в и м о , ш та да сејемо, ш т а да
је д е м о и ш та да к а ж е м о !“ („ Њ у јо р Ж у р н а л — А м ерикен , 31.
м а р т а 1946.)
 Шта странци и историја кажу о Д ра жи Михаиловићу 21

А М Е Р И К А Н Ц И П РО С Л А В Љ А ЈУ Д Р А Ж И Н ДАН
У К А Л И Ф О Р Н И ЈИ
На дан 8. се п те м б р а 1979. године, у Jloc Анђелесу, у
К ал и ф о р н и ји , о б р а зо в а н је О д б о р углед ни х А м е р и к ан ац а,
људи од им ен а и на високи м п о л о ж а ји м а . Н е м о гу ћ е их је све
н аб р ојати . Ипак, И стори је ради, н а в е ш ћ е м о неколико
н ајзначајнијих имена, ц и ви л ни х и војних. Н а зв ан и ч н о м
п озиву за ову велику свач ан ост, с леве стр ан е стоје имена
А м е р и к а н а ц а и н а ш и х п ретставн и ка, њих укупно 53, а с десне
стр ан е стоји списак О д б о р а а в и јати ч ар а , које су спасли Д р а ж а
и његови четници, њих 37.
О д стран е ц и ви л ни х л и ц а н а в е ш ћ е м о с а м о А м ер и к ан ц е, и
то оне који су били и за б р а н и у некој функцији, као и имена
се н а т о р а и кон гр есм ен а, и to : Dr. Edward Teller, научник
светског гласа, почасни председник. П отп ред се д н и ц и : Roy
Brewer, Dr. James R. Wilburn, Ronuald Gantowski, . С ен атори :
Berry Goldwater (Rep. Arizona), S.J. Hayakawa (Rep. California),
Frank J. Lausche, б и в ш и се н а то р из Oxaja. К о н гр есм ен и : Clair
W. Burgener, William Dameneyer, Robert Lagomarsino, Bob
Wilson, (сви реп уб ли кански конгресмени). K ao гост и је д а н од
гл ав н и х г о в о р н и к а б ио је и ко н гр есм ен Edward J. Derwinski,
чију см о значајну изјаву н ап ред д онели. О д О д б о р а
а в и ја т и ч а р а н а в е ш ћ е м о с а м о њих неколико, који се највиш е
истичу на сви м о в а к в и м ск у п ов и м а, и то:
Мај. Gen. Donald J. Smith, Chicago,
Lt. Col. Charles L. Davis, Virginia,
Maj. Richard L. Felman, Arizona,
David LeBissioniere, Wisconsin,
Mike McKool, Texas,
Lt. Col. John E. Scroggs, Missouri,
Lt. Col. Milton E. Friend, Virginia.
О вд е je п о тр еб н о н а р о ч и т о подвући , д а је овај О д б о р
о р г а н и зо в а н и п р о сл ав а о д р ж а н а у 1979. години, тј. после
више од 33 године о д у м о р с т в а Д р а ж е М и х а и л о в и ћ а . T o је
најбољ и д о к а з да у сп о м е н а на Д р а ж у М и х а и л о в и ћ а у
А м ер и ц и није и збл е де ла , него се ј о ш увек п р о сл ав љ а с и стом
ж е сти н о м и одуш евљ ењ ем .
С ад а ћ ем о д он ети јо ш неколико зн ач ајни х изјава на овој
п р осл ави , и то прво, почасн ог п редседн ика, др Е д в а р д а
Т ел ер а, научника светског гласа, који је са д р Варнер фон
Б р а у н о м , Е н р и к о м Ф ерм иси, Р о б е р т О п е н х а јм е р о м , и др.,
п р о н а ш а о м н оге и зум е у р а к е т а м а и а т о м с к и м ек сп лози јам а,
— који је о Д р а ж и рекао: „С у д б и н а ђен. М и х а и л о в и ћ а и м а
зн ач аја који д ал ек о п р е м а ш а гран и це Југо сл ави је. Он је био
С И М Б О Л и нада свих н а р о д а Ц е н т р а л н е Европе. Д р а ж а
22 Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош”

М и х а и л о в и ћ је С И М Б О Л у оба п р авца (д о м а ћ е м и светском).

зб о г то г а ш то је он био в ођа д е м о к р а т с к о г. п р о -зап ад н ог.
П о к р е т а о т п о р а. Он се херојски б о р и о на нашој стр ани и
спасао на стоти н е ам ер и ч к и х ав и јат и ч ар а . А ми га
н ап у сти см о и п р е д а д о с м о к о м у н и с т и м а .“
ђ е н е р а л Д о н а л д Ј. С м и т, и зм еђ у о с т а л о г рекао је:
„ И сти н ски са м о б р а д о в а н ш то ме је О д б о р за К ал и ф о р н и ју
у в р с т и о у с п и с а к г о в о р н и к а . Ј а се увек с м а т р а м
п о ч а ств о в а н и м ка д се ш и р о м А м ерике п о зи в а м на овакве
приредб е, да заједнички п р о с л а в и м о успом ену на ђен.
Д р а г о љ у б а Михаиловића. у име ам ер и ч к и х ав и јат и ч ар а ,
окупљ ених вечерас овде, ја вам се заветујем да ћем о ми без
престанка о д р ж а в а т и ж и в о м усп ом ену на ђен. М и х а и л о в и ћ а .
Ј а сам је д а н од 500 и н еш то више ам ер и ч к и х а в и јати ч ар а , које
је спасао Д р а ж а М и х а и л о в и ћ са св оји м с а б о р ц и м а , и то б аш у
оно време када је био н ап уш тен од З а п адн и х савезника. Д а нас
вечерас овде видите, нас ави јати чаре, и м а се з а х в а л и т и сам о
Дражи М и х а и л о в и ћ у и њ егови м н е у с тр а ш и в и м са б о р ц и м а .
Због т о г а ми с та л н о п р о с л а в љ а м о усп ом ену на ђен.
М и х а и л о в и ћ а и уп орно т р а ж и м о да му се у Н а ц и о н а л н о м
парку, у В аш и н гтону, подигне д о сто јан споменик... Али,
ср е ћ о м , м и већ и м а м о јед ан д и в ан с п о м е н и к Д р а ж и
М и х а и л о в и ћ у , у виду једне књиге к о ј у ј е саст ав и о и написао
Д а в и д Мартин. — Неко би м о г а о зап и тати : „ З аш т о су после 33
године, ови А м е р и к ан ц и то л и к о уп орни да се признају заслуге
Д р а ж е М и х а и л о в и ћ а ? О д г о в о р је в р л о ја с а н . За мене лично, a
уверен с а м да је так о и код о с т а л и х м о ји х д р у го ва , кад
п о м ен ем Д р а ж у Михаиловића, или га неко д ру ги помене, исто
је као кад чујем А м ерич ку химну. К о са ми се на глави најежи,
мој се глас п отресе и ја д о б и је м о п ш ту д р х тав и ц у . К а о ш то
рекох, с а м о при помену њ еговог и м ен а.У в ек се се ћ ам његове
искрености, његове ск р о м н о с т и и човечности. Ј а се јо ш дан ас
се ћ а м његове туге у очим а, када је запита наииегтада веома
м л а д о г поручника, заш то су га Савезници напустили. А ја, и
нико о д нас, нисмо имали о д го в о р .“
Р и ч ар д Л. Ф ел м ан , ав. м а јор , и с т о м п р и л и к о м је рекао: „За
нас ам ери чке ави јати чаре, ово вече п рестављ а гигантски
корак н ап р ед у нашој б орби , ј о ш о д 1944. године, да се ода
засл уж но призн ањ е ј е д н о м з н а м е н и т о м човеку, који је
п р и п ад о ц ел о м с л о б о д о љ у б и в о м човечанству... З а м е н е је он
био живи С И М Б О Л је д н о г н арод а, који је к р оз с т о л е ћ а д а в а о
своје ж ртве да сачува своју веру, своју част и своју слободу...
М н о го н ар о д а о б а пола, од колевке д о д убоке ста р о сти , било
је побијено и села им попаљена. зб ог то га ш то нас нису хтели
п р ед ати Н е м ц и м а . Н и каква ж р тв а није бил а превелика за овај
х р а б р и н ар о д , са м о да би нас п о м о г л и .“
 Шта странци и исгорија кажу о Др ажи Михаиловићу 23

Џан Е. С крагс ( John Е. Scroggs ), ав. п о тпуковн и к. и стом

н р и л и к о м рекао је: „И д е ал и Д р а ж е М и х а и л о в и ћ а . за дивно
чудо. у свему су се п о д у д ар а л и с и д е ал и м а н аш и х предака.
оснивача наш е нације. Ми н асто ји м о да са ч у в ам о успомену и
ндеале ов ог великог р о д о љ у б а и да са ч у в ам о дух његов за
будућа покољењ а. за вечност. Го је човек, и т о ј е дух Д р аж е
М и х а и л о в и ћ а , кога ми настоЈимо д а ов еко в еч и м о, у виду
д о сто јн о г сп ом ен и ка у В аш и н г то н у .“
П о р е д о д л и к о в а њ а од стран е председника Т р у м а н а , којеје
Д р а ж у за сва в р е м е н а с в р с т а л о у р е д н а јв е ћ и х и
н ајпро сл ављ ен ији х савезничких војско во ђа, ми и м а м о јо ш
јед н о д ивн о признањ е, каснијег д а т у м а , д а т о од јо ш јед н ог
претседника С А Д , и то од Р и ч ар д а Н иксона. које гласи:
„ ђ е н е р а л М и х а и л о в и ћ био је п а т р и о т а , х р а б а р војник и
частан савезник С А Д и сваке друге д р ж а в е која је п о ш л а у рат
и очетко м четрдесете године, да ун иш ти тиранију, која је
н асто јал а да п о р о б и наш свет. С то ти н е ам ер и ч к и х п ил о та
дугују своје ж и воте ђен. М и х а и л о в и ћ у и њ егови м је д и н и ц ам а.
А м ерички н а р о д никад неће за б о р а в и т и тај дуг. Све д о т л е док
постоји и јед ан п а т р и о т а и у једној д р ж а в и , име Д р а г о љ у б а
М и х а и л о в и ћ а биће з а п а м ћ е н о и п о ш т о в а н о .“ (21. ап р и л 1966.)
П о р е д та д ва велика п ри зн ањ а, од д ва б и в ш а претседника
С А Д , ми с р е ћ о м и м а м о ј о ш јед н о зн ачајно признањ е. д ато
Д р а ж и М и х а и л о в и ћ у и њ его ви м с а б о р ц и м а , од бивш ег
гувернера К ал и ф о р н и је а д а н а ш њ е г претседника С А Д ,
Р о н а л д а Реган, који је у св о м п о здраву Д р а ж и н о г д ан а, у Л ос
Анђелесу. и зм еђ у о с т а л о г а рекао и ове н е заб о р ав н е речи:
„ К о н а ч н а т р а г е д и ј а Д р а ж е М и х а и л о в и ћ а не м о ж е
и збр и сати сећање на његову јуначку, и често усамљ ену борбу,
про тив д во стру ке тираније. која је зад еси л а његов народ:
нацистичке и ком унистичке. Он је знао да т о т а л и т а р и з а м . ма
како се звао, значи с м р т слободе. Т ак о је он п о стао С И М Б О Л
О Т П О Т А свих оних. у ц ел о м свету. који су в оди л и сличну
јуначку борбу п роти в т о т а л и т а р и з м а . М и х а и л о в и ћ п рип ада
Ј у госл ав и ји . али његов дух сада припада сваком оном који је
вољан да се бори за сл ободу... П р е м а том е. судбина ђен.
М и х а и л о в и ћ а није с а м о и сторијска п р о ш л о ст . Она нас исто
гако и у д а н а ш њ и и и подучава. Ни јед н а з ап ад н а нација.
укључив и А мерику. не мож е да се нада да he д о б и т и битку за
сл о б о д у и оп стан ак. ти м е ш го he ж р т в о в а т и хр аб р е
п р и ја т е љ е . п о л и т и ц и м е ђ у н а р о д н е ц е л и с х о д н о с т и ... У
п л а н и н ам а Југослави је. у џ ун гл ам а В ијетнама. гдегод су се
л л д и и жене б о р и л и п ротив то т а л и т а р и с т и ч к и х б р у тал н о сти ,
л о к а з а л о се. без и м а л о сумње. да обоје страдају: и С л о б о л а и
Част. кад се чврсто лате обавезе. зб о г л аж н и х очекивања.
погазе. и ап у ш тањ ем пријатељ а и ап и зи р а њ е м а г р е со р а."
24 Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош"

Н а м а се чини да ову студију, о и стори јско м признањ у

Д р а ж и , не м о ж е м о ничим б о љ и м зав р ш и ти , него да се опет
п о зо в е м о на Д а в и д а М ар ти н а, који је у п о р ед и о Д р а ж у са
Ц а р е м Л а з а р о м . о в о м д и в н о м изјавом :
„У то време (крајем 1944.) Д р а ж а се већ д о б р о в о љ н о
о п р ед ел и о за судбину мученика. О н ј е врло л ак о м о г а о спасти
свој ж и вот, као ш то је и Ц а р ЈТазар м о г а о спасти свој живот.
на К о со в у 1389. године.
М е ђ у т и м , као и Ц а р Л а з а р , Д р а ж а је зн ао да је људски век
к ратак, а легенда (Ц а р с т в о небеско) да траје до века и да
и нспи ри ш е све оне који воле С л о б о д у .“ (Д а в и д М арти н : Ф о р м
бр.6. (1975.), стр. 16)

Д р ђ у р о М. Р А Д О Ј Е В И ћ

СПИСАК СТРАН И Х ИМ ЕНА

David Martin Edward J. Derwinski

Winston Churchill Frank J. Lausche
Antony Eden George M. Dimitrov
Douglas Howard Jacob Altmayer
James Klugmann Richard L. Felman
Basil Davidson John E. Scroggs
Kim Philby
Burgess
McLean
S. William Baily
Sir Douglas Howard
Charles D. Armstrong
Lord Glenconner
G.T. Brown,
Mike McCool
John P. Devlin,
Anthony P. McGrath
Auchinleck
Tedder
Herwood
Charles L. Davis
Gerhard Emscottter
Robert H. McDowell
 ОД ДОРОБАНЦА ДО КИНГСТОНА*
(П утне белеш ке отпре више о д четрдесет годи на)
П ети део
ДУЖ ЈУЖНОГ АТЛАНТИКА ДО ЛАГОСА
Среда, 27. августа 1941.
С ви б р о д о в и ј о ш увек плове заједно. И а к о је м о р е м и р н о
н аш се б р о д , в аљ д а з а т о ш то је н ајм ањ и, уж асно љуља. Пре-
м а л и је за А тл ан ти к . Г а в р и л о в и ћ и , Ш епићка, А н ђ ел и н о в и ћ и
М и л о је в и ћ пате од м орске б о лести и леже. П р е ш а о сам у
кабину са М и л о в а н о в и ћ е м и П р о т и ћ е м .
Н о ћ ас, у п о ноћи , п о м е р а се сат за ј о ш п о л а часа уназад.
Ч етвртак 28. августа 1941.
П р в а вест коју см о чули кад см о с е ју т р о с п р о б у д и л и б и л а је
да је ноћ ас на б р о д у Дурбан Савтле у м р о је д а н путник и да је
ју т р о с ран о , уз м а л у свечаност, његов л е ш бачен у море.
Н е п р и јатн а вест за почетак пловидбе.
Д а н а с се M/S Sobieski, м а њ е љуља. С вих пет б р о д о в а плове
ј о ш заједно. Н и ш т а се не види оси м м ора.
Д у го са м р а з г о в а р а о са М и л о је в и ћ ем о Х р в а т и м а и
б у д у ћ е м уређењ у Југослави је. Он је м и ш љ е њ а да би тр е б а л о
с т в о р и т и У једињ ену К раљ еви н у С рбије са Х р в а т с к о м и
С л о в е н а ч к о м по угледу на У једињ ену К раљ еви н у Енглеску са
Ш к о тск о м и И р с ко м .
П р и ч а о с а м му како је п р оф есор Н и к о л а Ј о р г а у своји м
м е м о а р и м а об јав и о д а с а м га посетио о д м а х после
п о тп и си в ањ а П а к т а о веч и т о м пријатељ ству са Б у г а р с к о м и
д а са м му рекао д а не верујем у т р ајн о ст то г уго в о р а, као ни у
и скреност Б у гар а. И д о д а о са м да је м о ја срећа ш то ко д нас
нико није читао Јо р г и н е успомене, иначе бх се л еп о п ровео, jep
С т о ј а д и н о в и ћ није п о дн оси о ничију критику. На то ми је
Д р а г а н П р о т и ћ рекао да се в а р а м ако верујем да се то у
Б е о г р а д у није са зн а л о , јер је о т о м е неко из Б у кур еш та
об ав ести о С то јад и н о в и ћ а . К о ли је то учинио? П р о т и ћ није
хтео д а м и каже, и зг о в а р а ју ћ и се да се не сећа.

* Наша ам басада у Букурешту налазила се у Калеа Д о ро бан ц и л о р

или Пешадијској улици, докје седиште наше владе у Л ондону било у
Кингстонхаузу.
26 Гласник Српског историјско-културног д руштва „ Ње го ш'

Б р о д је н а т о в ар ен ц р н а ч к о м војском . која је р а т о в а л а у
Абисинији и која се сада в раћа у своју земљу. у Нигерију. To су
све високи људи, стаси ти, али с т р а х о в и т о р уж н и х глава.
Д а н а с су по подне п р и реди л и к он ц ер т своје војне музике.
У н и ф о р м е им се састоје из п а н т а л о н а и кош уље. П а н т а л о н е
нити су кратке ниту дугачке, кош уљ е им падају преко
п ан т а л о н а . Б о си х су ногу. Око л ев о г р а м е н а носе зелене
„аксе л б ен д ер е“ а на главе велике бурске ш еш и ре, који нису
ст в орен и за њ ихове ч в орн ов и те главе. Руке су им у д у гим
б ел и м р у к а в и ц а м а које д о п и р у д о л а к т о в а . И н с тр у м е н ти су
д о б о ш и , бубњеви и неке врсте пискавих фрула. Ч у д н а м узика,
м е ш а в и н а ен глеских м а р ш е в а и црначких м е л о д и ја, пуних
н е в е р о в а т н о г р и т м а.
О д пољ ских о ф и ц и р а са зн а јем о д а Ен глези никад неће да
ш аљ у своје б р о д о в е у б ли зи н у Д а к а р а . И ова д в а б р о д а , која
преносе трупе за Нигерију, нису енглски: је д а н је пољски a
д ру ги хол ан дски .
Н а н а ш е м је бро ду леди П а л а р е т са к ћерком . О н а је супруга
б р и та н с к о г п осл ан и ка у Атини. П а л а р е т је на б р о д у са
к раљ ем ђ о р ђ е м 2. д о к је он а са к ћ е р к о м на н а ш е м б р о д у ,је р
би х тел а да се види са си н о м , који је о ф и ци р у Ф ритауну.
П о љ а ц и м и сл е д а ће у Л а г о с у д о б и т и н аред б у да, т о г а ради,
п ристан у у Ф р и тау н , a то је н еш то јужније о д Д а к а р а . К ак о
ћ е м о се после и сп етљ ати за Енглеску, Б о г he знати.
У п он о ћ се п о м е р а сат за ј о ш п о л а часа ун азад. К а д ј е на
б р о д у п он оћ , код м оји х у К еп тау н у је већ 2 часа изјутра.
С убота, 30. августа 1941.
Ј у т р о ш њ и б ил тен д он о си п о р а ж а в а ју ћ у вест за нас.
ђ е н е р а л Н едић, ради см и р е њ а д у х о в а у С рбији, о б р а з о в а о ј е
влад у и са н о в и м м и н и с т р и м а п рим љ ен је од стр ан е војног
гуверн ера С рбије у зг р а д и П а р л а м е н т а . Ј е д а н и здајник више!
И м а л и с м о влад у у Х рватској и Ц рној Г ор и , а с ада је и м а м о и
у Б ео гр аду.
П р в о са м се у п и та о чега рад и у о п ш т е о д л а з и м о у Л о н д о н .
К а к а в је сад п о л о ж ај С и м о в и ћ е в е владе? Х р в а т и је преко
П а в е л и ћ а , С л о венц и преко Н а т л а ч е н а а сад и С рби преко
Н е д и ћ а не признају. К оји ли је Н едић? М и л а н или М илутин?
С ви м и сле М илан.
Ово је за мене био највећи удар од р ата . Д а ћ ем о п ропасти ,
зн ал и смо. Д а ће П а в е л и ћ д о ћи , очекивали смо. Д а је
Н а тл а ч е н п ољ уби о скут И т а л и ја н и м а , није од т о л и к о г знача-
ја. Д а у Ц рној Г о р и и м а сеп а р ати ста, ја с н о је било и раније.
А ли да ће српски ђен ер ал и ово учинити, т о м е се нисам надао.
С т р а х о в и т о ме и зн е н а д и л а и реакција н аш ег д р у ш тв а.
О с и м А н ђ ел и н о в и ћ а, који је о д м а х скочио и осуди о овај
 Од До р о ба нца до Кингстона 27

поступак. о стал и су: неки као Б аб и ћ и М и ло јеви ћ рекли да је

то издаја, али да се не м о ж е изрећи суд д о к се не сазнају
п ојединости и значај ове владе; док су други. као Г а в р и л о в и ћ ,
М и л о в а н о в и ћ и П р о т и ћ , о д о б р а в а л и т в р д е ћ и да се то м о р а л о
учинити д а би се сачувао српски н ар о д . С ви су се сл о ж и л и да је
то м н о г о м ањ е и здајств о од х р в а тс к о г , д ок см о А н ђ ел и н о в и ћ
и ја с м а т р а л и д а је теже. П а в е л и ћ је убица и стр а н и п лаћен и к
д ок је Н еди ћ, б и л о М и л а н б и л о М и лути н , је д а н од
н ајп о зн а ти ји х српских ђенерала.
Н а све ср а м о т е , није н а м бил а п о т р е б н а и ова.
О д ј у т р ° с н ам се п р и д р у ж и о и ш ести брод. И то је п о м о ћ н и
р атн и б р о д The Lady of Clifford. С л и к а ca п алубе je заиста
в ели чан ствена. О в и х шест б р о д о в а на п усто м океану уливају
велико поверење.
К а д см о п л о в и л и из К а и р а за Јуж н у А ф рику, п р ев о зи л и см о
итали јанске заробљ ени ке. С ад а п р е в о зи м о црначке трупе из
Нигерије, које су тукле И т а л и јан е у А бисинији и Еритреји, и
које се, после победе, в р аћ ају у своју постојбину. О ф и ц ири
причају д а Н и гери јан ци у о п ш те не за р о б љ а в а ју непријатеље
већ их све о д м а х убијају. К а д су и м ј е д н о м п р и л и к о м п р и ш ли ,
И т а л и ја н и су о д м а х д игл и руке у знак предаје. К а д су им
Н и гери јан ци п р и ш л и ј о ш ближе, И та л и ја н и су осули
м и т р а љ е с к о м п аљ б о м . М н о ги су Ц р н ц и изгинули. О т а д а
И т а л и ја н и м а виш е не верују и о д м а х их убијају. Сваки
Н и гер и јан ац и м а по д ва зл а т н а сата око руке и по неколико
п рстен а у к р а ш ен и х г р б о в и м а . Све су то скинули са побијених
И т а л и јан а.
Д а н а с са м м е ђ Ц р н ц е ш е т а о са А н ђ ел и н о в и ћ ем . В ид и м о
како је д а н од њих преврћ е неки а л б у м ч и ћ са сл и кам а.
З а т р а ж и м о му да н а м га покаже. К ож н е корице са ути сн у ти м
п л е м и ћ к и м гр б о м . Н а првој стр а н и и сц ртан п лан виле.
Н а зн а чен а је и дечија с п ав аћ а соба, об ележ ена су м еста где су
дечије постеље. Н а и д у ћ и м с т р а н и ц а м а , ф о то г р аф и је жене и
деце. О во је п р и п а д а л о н еком и та л и ја н с к о м оф и ци ру, кога је
овај Н и гер и јан ац убио. С к о р о су н а м сузе п о ш л е на очи
гледајући како дивљ ачке, црне руке п р ев р ћ у ове успомене, ма
оне биле у сп ом ене јед н о г н епријатељ а, И т а л и ја н а , који је
п о л о ж и о ж и в о т на о л т а р отаџбине.
Д о д а н а с у подне п р ев ал и л и см о 1.400 миљ а. П л о в и л и смо
дуж Ју ж н о а ф р и ч к е Уније (код п р и с т а н и ш т а Валвис Беја —
од н о с н о на његовој висини — п реш л и см о 23!/?. степен ју ж н о-
географ ске ш ирине, п р еш л и см о К а п р и к о р н с к и тр о п и к и
у п ло в и л и у тр оп ске крајеве који се п ротеж у све до 23'/ 2 . степе-
на север огеогр аф ске ш ирине), п о ртугал ске колон ије А нголе и
н а л а з и м о се на 50 м и љ а источно од Св. Јелене.
Св. Јелена! К о л и к о са м о њој читао. К о л и к о са м изучавао
28 Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош”

сваки д ан који је Н а п о л е о н на њој провео. Би ти на 50 м и љ а од

„ О с т р в а “ на коме је „ Ч о в е к “ про вео своје најтеж е године и не
м о ћ и св р а т и т и и об ићи све то. Ч и н и ми се д а б их л акш е
поднео цео овај дуги пут да са м м о г а о д а о с т в а р и м сан свог
ж и вота. П р о ш л о г р ата, п ло в ећ и из С о л у н а за Тулон
пом оћном крстарицом La Lorraine, зау с тав и л и с м о се 7.
ј а н у а р а 1916 у Ајачију и о б и ш л и кућу у којој се Н а п о л ео н
р од и о. С ад а, после д ва д е сет пет го д и н а, оп ет у изгнанству,
п р о л а з и м о крај д р у г о г о ст р в а на к о м е је Н а п о л е о н у м ро .
Ж о а н де Н о в а К астељ а, п о р ту г ал ск и м о р е п л о в а ц , био се
и згу би о у м о р и м а која разд в ајају А ф ри ку од А м ерике. Н а д ан
св. Јелен е, мајке п рво г х р и ш ћ а н с к о г ц ара, он је 18. августа
1502., ск о р о из д ан а у дан 267 го д ин а пре но ш то се на је д н о м
д р у г о м о стр в у р о д и о Н а п о л ео н , н а и ш а о на је д н о о с тр в о на
16. степену ш и ри не и 11. степену дужине. Д е Н о в а К аст е љ а
п риспео је уз о б а л у и остр ву д а о име Св. Јел ен а. О н о је
п р е л а зи л о час у х ол ан дске, час у енглеске, час у п о р ту гал ске
руке, д ок н ајзад није, после 1772, ко н ач н о п р и п а л о Е н гле зи м а.
Н едељ а, 31. августа 1941.
К а д са м се п р о б у д и о виш е није б и л о б р о д а Durban Castle,
на ком е се во зи о грчки К р аљ , ни п о м о ћ н е кр с тар и ц е Quenn of
Bermuda.. Н а п у с ти л и су нас т о к о м н о ћ и и о т п л о в и л и на за п а д
ка В ознесен ском острву.
Sobieski, Duchess of Bedford and New Weland y п ратњ и новог
п о м о ћ н о г р а т н о г б р о д а The Lady: of Clifford, н астављ ају пло-
видбу на север, ка Л аго су.
О д П р о т и ћ а чујем како је у Суецу Б о ж а М а р к о в и ћ рекао
п ред св и м а да ће сви чин овни ц и који су на б р о д у бити
о т п у ш тен и ако њему нестане је д а н јед и н и коф ер у п реносу од
п р и с т а н и ш т а д о б р о д а . 1) М и л о је в и ћ м и каже д а ј е ј е д а н други
члан вл ад е рекао д а је с к ан д а л д а и жене и деца појединих
ч ин овни ка путују и сти м б р о д о м као и ак ти в н и м и н истри.
Н еће д а ми каже њ егово име.
М и л о је ви ћ м и т а к о ђ е каже да је Г у та П р о т и ћ био ко д кнеза
П а в л а у аудијенцији и да га је у п и тао из којих је р а з л о г а
повер ио влад у Д р а г и ш и Ц ветк ови ћу . „ З а т о “ , о д г о в о р и о му је
К нез, „ ш т о је то јед и н и С р б и н који је п р и с тао д а п о тпи ш е
с п о р а з у м са Х р в а т и м а “ .
Око 19 часова се о д је д н о м у гасило осветљ ење на б р о д у и
с та л е су све м аш и не. Б и о је н аступ и о неки квар на д и н а м о
м а ш и н и . У б р з о је квар о прављ ен и б р о д је н аста ви о плов-
љење.
У п о н о ћ и се са то в и п о м ер а ју читав час унапред.
П онедељ ак, 1. сепгем бра 1941.
Р ав н о две године како је почео рат. Н е м ач к а је н а п ал а
 Од Д ор оба нца до Кингстона 29

Пољску 1. се п те м б р а 1939. О сим у Абисинији, С ирији и

И р ану, Енглеска је за ове две године свуда губила. П р о п а л е су
П ољ ска, Д ан ска , Н о р в е ш к а , Х о л ан д и ја , Белгија, Ф ранцуска,
Румунија, Ј у г о с л а в и ј а и Грчка. Д о к л е ће овако?
П р и б л и ж у је м о се П о л у тар у . И а к о је и зузетн о свеже, осећа
се влага. Виде се прве летећ е рибе, и злећу из м о р а ,
о ста вљ ајући за с о б о м л аки траг, т о л и к о л ак д а л ич и на тр аг
који би о с т а в љ а л о парче м а х о в и н е п ровучено кроз воду.
К р и л а ових п тица су тан к а и п рови д на. К а д а су обасјане
сунцем личе на сребрне тр о у г л а с т е п о вр ш и н е које се л еп р ш ају
над в о д е н о м п о в р ш и н о м и, кад н аи ђе т ал а с, г л а в о м заро н е и
нестају.
У л а з и м о и у опасну зону. Д а н а с су п остављ ени и
п р о ти в ав и о н ск и м и тр аљ ези . С ва ка од о са м н ар о ч и то
и зг р а ђ е н и х бетон ски х ку п о л а д о б и л а је свој м и тр аљ е з. Б р о д
већ од подне не п ло в и у правој линији већ у цик-цак д а би се
избегле непријатељ ске п одм орн и ц е.
Н а б р о д у се н а л а зи 1.700 људи, од којих су 1.200
Н и гери јан ци , 200 П о љ а ц и који сачи њ авају посад у б рода,
н еш то преко 20 путника, д о к су о ст а л о ав и јати ч ар и , м о р н а р и
и оф и ц и р и -и н в а л и д и који су з а в р ш и л и р ато в ањ е и в р аћ ају се у
Енглеску.
Бродски б илтен д о н ос и вест д а се у С рби ји н астављ ају
б о р б е п р о ти в у Н е м а ц а и да Н е д и ћ ев а в л а д а није успела да
у м и р и народ.
У торак, 2. септем бар 1941.
П о л у т а р с м о п реш л и у 21 час. П р и б л и ж у је м о се Л агосу.
П р в и пут са м п р еш а о П о л у т а р п лов ећи са севера на југ
И н д и јск и м О к еан о м . С ад а, после н е ш т о д у ж е од д в а месеца,
П о л у т а р по други пут п р е л а з и м п л о в е ћ и са ју г а на север и то
А т л а н т с к и м О к еан о м . Б л а г о д а р е ћ и о в о м е, ове с а м године
д о ж и в е о д ва л е т а и две зиме.
С а је д н и м п о љ ски м о ф и ц и р о м о б и ш а о са м цео б р о д
Sobieski, И з в а н р е д н о је о д р ж ав ан . Ваља п о м ен ути д а у својој
ут р о б и носи н ам и р н и ц а у в ред н о сти 25.000 фунти или у
д и н а р и м а око 6.250.000.
В рућина је све већа, али не као у И н д и јск о м Океану. О сећа
се в л аг а и о м о р и н а. Време је с р е ћ о м о б л а ч н о и сунце се не
види.
На б р о д у се н а л а зи је д а н м л а д енглески потпоручник.
Висок, 24 му је године и п одсећа ме на м о г б р а т а Бојка. В раћа
се из Абисиније. Т а м о се о д л и к о в а о и п ред лож ен је за неки
ратн и крст.
С и н о ћ су нас енглески оф и ци ри зв ал и на неку врсту
п ријем а. Сви су м л а д и и с и м п ати ч н и људи. Д у го су н а м
30 Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош”

п ричали о р ату у Абисинији. И т а л и ја н и су се о д м а х п р ед ав ал и

или чак зв ал и Е н г л е з е д а их спасавају од А б и си н ац а, који су
к а с т р и р а л и све И та л и ја н е које ух вате живе. С а м о су се д о б р о
тукли ф аш и с ти ч к а м и л и ц и ја и еритрејски Аскари. А бисинија
је освојена ц р н а ч к и м т р у п а м а из Н игерије и а у с т р а л и ја н с к о м
а р т и л е р и јо м . А б исинци су исто так о и Енглезе, као и све беле
људе, у о с т а л о м , с м а т р а л и неп ријатељ и м а.
Четвртак, 4. септем бар 1941.
П осле п л о в и д б е дуж А нголе, о ста вљ ајућ и на зап ад у
В ознесенско О с т р во , д у ж Б ел ги јског К о н г а , француске
П о л у т а р с к е Африке, која је у р у к а м а Д е Г о л а , ш панске
колон ије Р и о М уни, К а м е р у н а , приспели с м о ју т р о с у 10
ч асова у ЈТагос, г л ав н о м есто Нигерије. П р о в е л и с м о д ев ет и
по д а н а на м о р у и п р ев ал и л и н еш то виш е од 3.050 м и љ а или
6.720 к и л о м е т а р а . Све д о 4ч. п оп о д н е н исм о м о г л и да
п р и с тан ем о .
Д о к с м о у л ази л и у луку б и л а је м и л и н а п о с м а т р а т и
н игеријан ски б а г а љ о н који је на н а ш е м броду. Он се в р а ћ а о из
А бисиније својој кући као п обедн и чка војска. С а о б а л е су
Црнци м а х а л и а са б р о д а су и м ц рначки војници у з в р а ћ а л и
п о зд р а ве , док је ц рначка м у зи ка на б р отској п ал у б и сви рал а.
Сви м у зи к а н ти и м а л и су нове ун и ф ор м е, велике бурске
ш еш и ре, били су боси ал и у б ел и м р у к а в и ц а м а са в и соки м
н ар у к в и ц а м а.
Н и гери ја је ко л о н и ја о д 21.000.000 с та н о в н и к а ур о ђ ен и к а и
н екол и ко х и љ а д а Е вропљ ан а. Е н глези су се и ск р ц ал и у А папи,
у р о ђ е н и ч к о м делу Л аг о са , 1865. а д о и зв о р а реке Н и гер
д о сп ел и су тек после д вадесет год и н а, 1885. У Л а г о с у и м а
око 40.000 с т а н о в н и к а Ц р н а ц а и н екол и ко с т о т и н а Европљана.
Ч и м је б р о д приспео уз о балу, п о ш л о н а м је у сусрет
н екол и ко десетин а п ирога. Њ и м а веслају б и л о Ц рн ц и у
к р а т к и м г а ћ и ц а м а б и л о црнкињ е у м о т а н е у ш а р ен е тканине.
О д ел а и м се састоје из трију ш а р ен и х ш а л о в а , од којих је д а н
о б авијају око гл ав е и нап раве неку врсту чалме, д р уги око
кукова а тр ећ и око груди. Све заједн о је в е о м а ш арен о. Весла
су им у об ли ку л о п а т а , а за крм у им служ и нека тр ск а дугачка 4
д о 5 м е т а р а , која се вуче п о зад и п ироге као какав pen.
О ко 4ч. су н а м д о з в о л и л и д а се и скрц ам о. Д о х в а т и л и с м о се
копна са в ел и ки м з а д о в о љ с т в о м о се ти в ш и п о д н о г а м а чврсту
земљу. Д о в а р о ш и и м а о са м миљ а. Вечерали см о у Hotel
Grand, • Х о те л не личи на европски. С ва је п ослуга у б ел о м , али
боса. У о п ш т е нико не носи ципеле. О с и м енглеских м о р н а р а и
о ф и ц и р а нем а Е вр опљ ан а.
П о вечери с м о о т и ш л и у Roof Garden, неку врсту
„ д а н с и н г а “. И грач и су Е в ро п љ ан и а и грачи ц е Ц рнкињ е. Види
 Од До р о ба нца до Кингстона 31

се да су и м д ед о ви ј о ш б или дивљ аци а м о ж д а и љ удож дери .

О д ц иви л изаци је с а м о су п р и м и л и неукусне европске хаљ ине и
ст о п а л а су п очела да им п односе ципеле, које ипак, после сваке
игре, п од с т о л и ц а м а свлаче. Р у ж ан свет. К а о да су и м преци
били м ајм уни. Ј е д и н о су сл ат к а деца. П о т п у н о су н ага, пупава
и и м ају лепе очи. М ајке их носе везан е п озад и, и з м е ђ у колена
и седњаче, а м а л и ш а н и чудно п о с м а т р а ју ш т а се око њих
збива.
С а м г р а д J Ia ro c а и п р и с т ан и ш те А п ап а руж н и су, али тек
ћ ем о их сутр а р а зг л е д а т и , јер је већ био су м р а к к а д см о до
Л а г о с а стигли.
П етак, 5. септем бар 1941.
К а к о је п о ш т а већ б ил а за т в о р е н а кад с м о се и скр ц ал и то
са м тек ју т р о с м о г а о да п о ш а љ е м т е л е г р а м својој ж ени и да
ст а р и јем сину ч ести там рођ ен дан . Д о д овече ће моји, н а д а м
се, и м а т и моје вести и зн ати где сам. Ј а ћу о д њих прве зате ћ и
тек у Л о н д о н у . Б а ш је дуго. С р е ћ о м п о ш т а се н а л а з и на с а м о м
п р и с т а н и ш т у у Апапи.
П о п о д н е са м и ш а о д а р а з г л е д а м град. И ако је Л а г о с на 7.
степену и зн а д П о л у т а р а , није велика врућин а. Н о ћ и су чак
свеже и м о р а се преко кош уљ е н еш то огрнути.
П р е м а о б а в е ш т е њ и м а које са м н а ш а о у ј е д н о м г од и ш њ ак у,
Л а г о с се н а л ази на остр ву које је везан о д у г и м м о с т о м за
копно. П р е к о п у т а остр в а, на копну, се н а л а зи А папа. Велико
п р и с т а н и ш т е се н а л а зи у А папи, и ту см о се и скрц али , а м а л о у
Л агосу. А п ап а и Л а г о с д а н а с у ств ар и чине је д н о м е сто од
135.000 с т а н о в н и к а од којих је с а м о око 2,000 Е вр опљ ан а.
Д у го с а м ш е т а о по граду. Све с а м и Ц рн ц и у своји м
ж и в о п и сн и м п о л у о д е л и м а . С ти д д о л а з и тек са к у л т у р о м , a
овде је к у л тура ј о ш т о л и к о п о в р ш н а д а није успела да код
ур о ђ ен и к а развије п о ја м стида. С вет у г л а в н о м н и ш т а не ради.
Д еце и м а то л и к о д а пред св ак ом к у ћ о м играју по десетак
г о л и ш а в е деце. С в а су н ага д о 10 год и н а. М у ш к а р ц и после
то га, н авл аче гаћице, а девојчице об авијају б ед р а н еко м
ш а р е н о м кр п ом . Д оцн и је тек, б ац ају неку крпу и преко леђа,
која их, по н а ш и м ев р о п ск и м п о јм о в и м а , виш е р а з г о л и ћ а в а
но ш то их о б лачи . П ред к у ћ а м а — у свакој о д њих се н еш то
п родаје, ако н и ш т а д р у го а оно н ачета кутија ц и г а р е т а или
н екол и ко к о м а д а неког чудног в о ћ а — седе или леж е Ц р н ц и и
Црнкиње. Ж ене и девојке чешљају јед не друге. T o је ч итава
в еш ти н а и чеш љ ањ е траје по н еколи ко д ан а. С ва је с р е ћ а ш то
се те жене чешљају с а м о неко л и ко пута годиш њ е. К о са и м је
к р а т к а и гр гур ава. Т ем е се узд уж н о подели на неколико
десетин а р азд ељ ак а, која почињу од п о ти љ ка и иду ка челу или
о б р н у то и п р а м е н о в и кратке косе, који се н ал азе и зм еђ у
32 Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош”

р а зд ељ ак а, плету се у танке витице чији крајеви висе по челу

или на потиљку. Ове витице, које су припијене уз главу, дају
утисак д у б о к и х б р азд и . Д р у г а в р ста чеш љ ањ а састоји се из
и зве зи ва њ а си тн их п р ав и л н и х ч в о р о в а од косе, те г л а в а личи
на црну тикву о б р асл у у и з р а ш т а ји м а .
Д р у ги уро ђ ен и ц и сисају ж ива к о к о ш и ја ј а ј а и в р л о ј е ч у д а н
к о н т р а с т и зм е ђ у ових б ел и х јаја као снег и ц рни х г л ав а као
зифт. Н еки опет гр и цкају неку в рсту б ад ем а , који је са
п а л м о в и м уљ ем гл ав н и п р е д м е т и звоза. С ви пуше и
с т р а х о в и т о л а р м а ју и вичу. П р о л а з а к б ел ог човека у л и ц о м
и зази в а веће и зненађењ е но п р о л а з а к Ц р н ц а кроз европску
в ар о ш . М о ја скоро д в а м е т р а висине и зази вају чуђење. Ц р н ц и
ме је д а н д р у г о м п оказују п рстом . Ч а к ми се д о г о д и л о да је
је д а н ста р и Ц р н ац , го д о појаса, истукао унука који је врискао.
К а к о Ц р н че није х тел о д а ућути, д ед а м у ј е п о к аза о на мене
р у к о м и зап р е т и о му да he ме зв ати и д а ће м и га дати . Д ете је
о т в о р и л о велике црне очи, у п л а ш ен о б а ц и л о п о гл е д на б елог
човека и у ћу тал о . У л о ге су се обрнуле. М и у Е вропи
Ц и г а н и м а и Ц р н ц и м а п л а ш и м о своју децу.
Ш етајући даље по в ар о ш и , сл и као са м поједине црначке
ти пове, јер ми је речено д а је у гр ад у д о з в о љ е н о сликање.
О д је д н о м м и п р и ђ е ј е д а н Ц р н а ц у ев р о п с к о м оделу, п о к а за м и
л е г и т и м а ц и ју да је п о л и ц ајац и з а м о л и ме д а са њ и м п о ђ е м до
прве полицијске постаје. П о ђ е м без речи. Т а м о м е п р и м и
је д а н енглески полицијски официр. Ц р н а ц му рече д а ме је
сп ази о како ф о т о г р а ф и ш е м и п ривео ме је. Л е г и т и м и с а о сам
се, оп исао ш т а са м ф о т о г р а ф и с а о и п онуд и о да д а м ф и л м ако
је п о треб н о. О ф и ц ир га није хтео д а узме. Х л а д н о и учитиво
м и је рекао да виш е не ф о т о г р а ф и ш е м , је р је то за б р ањ ен о ,
устао је и и сп р ати о ме је д о вр ата. У т в р д и о с а м д а је и овде ред
као и у о с т а л и м д е л о в и м а Б р и т а н с к о г Ц а р с т в а , ал и ме
и зн е н а д и л о да Е н гле зи д о зв о љ а в а ју д а б ел о г човека Ц р н а ц
м о ж е д а приведе полицији, ово зб о г а у т о р и т е т а б ел и х људи.
К а к о је цео г р а д био окићен с в и м м о г у ћ и м з а с т а в а м а
Б р и т а н с к о г Ц а р с т в а , то у п и т а с м о зб о г чега. О д г о в о р и ш е н ам
д а је то зб о г д еф и л е л а н игеријан ског пука (или б а т а љ о н а ) који
се н а ш и м кон в ојем в р а т и о из Абисиније. О т и ш л и см о да
вид и м о . Велика и ш и р о к а ста за која п р о л а зи испред зград е
Г у в е р н е м а н а б и л а је лево и десно испуњена д е с е т и н а м а
х и љ ад а Ц р н ац а. К а о Е вр опљ ан е су нас пустили и п р о ш л и см о
с р е д и н о м и з м е ђ у д в а к о р д о н а урођен ичке ж ан д ар м ер и је . Све
л еп и с т а с и т и Ц р н ц и . Н о с е у г а с и т о м о д р е ф ес о в е са
„ п о м п о н о м “ исте боје. М ун ди ре и к ра тке п а н т а л о н е исте боје,
у г а с и т о м о д р е завијаче око ногу и црвене појасеве. Сви су боси
и, као кипови, стоје у ставу м и р н о . Д о с п е л и см о д о г л ав н о г
тр га. Т р у б а даје знак „ м и р н о “ . П ојављ ују се д војица
 Ол До ро ба нца до Кингстона 33

п о л и ц ајац а на м о т о ц и к л и м а , под б е л и м ш л е м о в и м а и са
ц р в е н о м л е н т о м преко груди. И з а њих д и в ан о т в о р е н Р олс-
Ројс и у њ ему енглески гувернер сер Б е р н а р д Б у р д и јо н у белој
у н и ф о р м и и п од б е л и м к а л п а к о м о к и ћ ен и м б е л и м и ц рвен и м
перјем. Сви га дочекују на н о г а м а и војна м у зи к а свира
б р итанску химну. Г уверн ер се ни са ки м не п о зд р а вљ а. Д о к му
се сви клањ ају, он у з и м а м есто на м а лој, белој узвиш еној
три би н и, заклоњ ен ој од сунца б е л о м ку п о л о м . П о з а д и њега
стоје ш ест а ђ у т а н а т а . С ви о с т а л и Е в р о п љ ан и су на с т о л и ц а м а
под в ед р и м н ебом . С р е ћ о м је о б л а ч н о и н ем а сунца.
Ч и м је Г уверн ер заузео своје м есто, д еф и ле је почео. Н а п р е д
војна м узика, која н а м је св и р а л а и на б роду. Војници који
носе б убањ и м ају преко л е ђ а л ео п ар д ск е коже. З а т и м н аступ а
чета за ч етом , б а т а љ о н за б а т а љ о н о м . Цео пук је п р о ш ао .
Војници м а р ш и р а ју б есп р ек о р н и м к о р а к о м и и м ају сви нове
ун и ф орм е. Н а челу чета и б а т а љ о н а су оф и ц и р и које
п о зн а јем о са б р о д а . Д еф и л е з а т в а р а п оли ц и јска музика.
М у зи к ан ти као и п о ли ц ајц и носе у г а с и т о м о д р е у н и ф о р м е и
црвене појасеве ал и и м ају и црвене јелеке. С вечан ост је
зав рш ен а. Г ув ер н ер седа у свој Р о л с -Р о јс и од лази .
Тек по њ е г о в о м о д ла ску сп ази о с а м м еђ б е л о м п у б л и к о м
ј е д н о г ч удн о од ев ен о г Ц р н ц а. В идело се д а је нека велика
л ич н о ст, јер су он, са ј о ш неко л и ко Ц р н а ц а , били јед ин и
Ц р н ц и који су се н а л а зи л и на тр ав њ а к у на ко м е су бил е за њих
р езер ви сане столице. To је био Њ .В . Ф а л о л у , краљ Л аг о са ,
Л аг о ск и ем ир, како га осл о в љ ав ају Енглези, или Falolu, Oba
of Lagos, како га зо ву урођен иц и . T o је в л а д а р јед не од трију
покра_јина које сачињ авају Нигерију.
З а н и м а о ме је и п р и ђ е м б ли ж е д а га бољ е п о с м а т р а м .
С тар и Ц р н а ц седео је на некој врсти п рестол а. Н а гл ав и је
и м а о п рави црни ц или н дер, сав извезен зе л е н о м и з л а т н о м
с в и л о м и св и л ен и м ш и р и т и м а . П р е к о г о л о г тел а и м а о је
велику белу ан тери ју а преко ње о гр тач , који га је о б а в и ја о и
који је био од теш ке везене жуте сви л е.Т о је био први Ц р н а ц
кога са м видео са ч а р а п а м а . И м а о је беле вунене чарапе, црне
чојане патике везене з л а т о м а око ч лан ака на н о г а м а по
н екол и ко гр и вн и од к о р а л а . На ц р н и м р у к а м а је на св ак о м
прсту и м а о по некол и ко теш к и х з л а т н и х прстена. Г орњ и
д е л о в и прстију д о п рвих з г л а в а к а и зг л е д а л и су као
превучени з л а т н и м о к л о п и м а . И спред њега на тр ав њ а ку
седела су д в а г о л о г л а в а и боса Ц р н ц а у чисто б ел и м
а н т е р и ја м а , док је п о зад и њ еговог „ п р е с т о л а “ ста ја о трећи ,
који је и зн а д В л ад ар еве главе д р ж а о велики су н ц о б р а н о д исте
теш ке, жуте з л а т о м везене свиле као и К раљ ев огртач.
У о п ш т е са м п р и м е т и о да је у Н игерији су н ц о б р а н знак
д о с т о ја н с т в а и в ели ког госп од ства. ЈТево и десно од
84 Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош"

„п р ес то л а", и м а л о п озад и, биле су две м ањ е наслоњ аче. На

њ и м а су седели д воји ц а Ц р н ац а. Н а гл ав и су и м а л и свилене
везене капчиће, на себи беле ан тери је а од п ојаса н ад о ле
о г р т ач е од свиле, теш ке али без веза, је д а н ру ж и часте а други
зел енк астосиве боје. П о з а д и њих стајао је по је д а н Црнац у
белој ан тер и ји и с в а к о м од њих д р ж а о је и зн а д главе велики
црни сун ц обран. T o су б и л а д ва Ф а л о л у о в а м и н и стра.
Енглески Г увернер није о в о г ур о ђ ен и ч к о г краљ а п о зд р а в и о
ни при д о л а ск у ни при одласку.
С ви су Е в р о п љ ан и от и ш л и . „ К р а љ “ је ј о ш седео на свом
„ п р е с т о л у “ . Н а јза д се и он дигао . За њ и м је п о ш л а сва његова
п р атњ а. П р и ш а о је ј е д а н т а к с и . М и н и с т р и с у г а и с п р а т и л и д о
кола, ц рначк а п р атњ а је клекла, „ К р а љ “ је с а м сео у такси.
С у н ц о б р а н о н о с а ц ск ло п и о је свилен су н ц о б р а н и сео је крај
возача. Такси је кренуо. Боси м и н и стри , п раћен и својим
м о м ц и м а са су н ц о б р а н и м а , п о ш л и су са о с т а л о м ц р н а ч к о м
п у б л и к о м пеш ице и д а није б и л о су н ц о б р а н а не би се од
о с т а л и х ни р а зл и к о в а л и . Савршена д ем о к р ати ја ! М о м ц и или
д в о р ја н и у б ел и м а н т е р и ја м а п рекр и л и су нечим „п р ес то “ ,
у р о љ ал и су теп и хе на ко ји м а је „ К р а љ “ био, д и г л и „п р ес т о “
м и н и с т ар ск е фотељ е и тепихе на гл аву и све од нели до идуће
свечаности.
К а д човек п о м и сл и д а је 1865. је д а н од п р ед ака краљ а или
е м и р а или об а Ф а л о л у а н аивно п р о д а о Е н г л е зи м а тер и то р и ју
око у ш ћ а реке Н игер, верујући д а им је п о д в а л и о ш т о им је
п р о д а о јед н о б л а т њ а в о и м а л а р и ч н о уш ће и у зам ен у д о б и о
н еш то з л а т а и л еп и х н о ви х ствари . To ушће, м е ђ у т и м , б и л о је
д о в о љ н о д а се дуж реке Енглези увуку д у б о к о у у н у т р а ш њ о с т
и в р е м е н о м оснују колонију која д а н а с броји преко 21.000.000
стан ов н и к а.
Због ти х б а р у ш т и н а J la ro c је јед н о в р л о о п асн о м есто за
Е в р о п љ ан е јер к о м а р ц и преносе теш ку м а л а р и ју од које су
уро ђ ен и ц и већ имуни.
С убота, 6. септем бра 1941.
Ш ести се п те м б ар. Н а ш м л а д и К р аљ постаје п у н о л е тн и м и
д а н а ш њ и дан тр е б а л о је цела зем љ а да п ро сл ав и са вел и ки м
од уш евљ ењ ем . К о л и к о ли ће света с т р а д а т и ш то ће д ан ас
п о к у ш а т и да оде у цркву и да се за свога К р а љ а Б огу п о м о л и ?
Б о ји м се да ће д ан ас бити н ереда у С рби ји , да ће м н оге
немачке главе пасти и д а г ер м а н ск а о д м а з д а неће и зо стати .
Н а б р о д у с м о нас девет Ју г о с л о в е н а п р и р е д и л и м а л у
свечаност. У бродској капели о д сл у ж и о је б л а г о д а р е њ е др
Г а б р о в ш е к уз саслуж ењ е б р о д с к о г пољ ског свеш теника. Били
су п рисутни енглески капетан корвете Р о л а н д Б орк, леди
П а л а р е т са к ће рком , пуковник К а н и н г а м , к о м а н д а н т
 Од До ро ба нца до Кингстона 35

британске војне посаде на б роду, б родски л е к а р д р Л е х Сјуда,

б р отски к о м еса р Белчовски, б ро дски инж ењер, четири пољска
оф и ц и ра и сви енглески оф и ци ри , који се в р аћ ају у Енглеску и
путују с н а м а . К о м а н д а н т б р о д а који је д о с т а чудан човек и ни
са ким не р а з г о в а р а , Зденко К н отген , и зви н ио се.
П осле б л а г о д а р е њ а попели см о се у салон. Г р га
А н ђ ел и н о в и ћ , као н ајстарији, о д р ж а о је м а л и гов о р. И с т а к а о
је словенску с о л и д а р н о с т , словенско-енглеску заједничку
борбу п р о ти в Г е р м а н с т в а , за д о в о љ с т в о ш т о см о на п ољ ском
броду. П о д в у к а о је д а је Ју г о с л а в и ја свесно и з в р ш и л а са м о -
убиство, је р је в и ш е в о л е л а д а п р о п а д н е но д а се п око ри . И
за в р ш и о је : „С ви су Ју г о с л о в е н и д а н а с око свог К р аљ а , који
he се б о р и ти д о крајњ е п обеде“ . Г р г а је г о в о р и о српски a
М и ли воје Г а в р и л о в и ћ превео је ти х неко л и ко речи на
енглески. З а т и м су од свиране ен глеска и п ољ ска х и м н а.
Г о с п о ђ а Л и п а, супруга б и в ш ег ч ех о сл о в ач к о г п ослан и ка,
о д с в и р а л а је на к л ав и р у чехосл о вач ку х и м н у и на крају см о
нас д е в е т о р о о т п е в а л и наш у. П о с л е с м о п р и р е д и л и ск р о м н у
закуску. К р аљ у с м о п о сл ал и те л е гр а м , који с м о сви
п отписали.
Н а б р о д у се н а л ази н еколи ко Црнаца к о д којих су се
п о к аза л и знаци м ененги ти са. О д м а х су пренесени у б о лн и ц у и
б р о д је стављ ен п од к а р ан ти н д о к се у тв р д и тач н о болест. Сви
см о з а б р и н у ти и ако међ Е в р о п љ а н и м а н ем а сум њ и ви х
с и м п т о м а . О ко 6 п оп о д н е с м о и зве ш тен и д а је у т в р ђ е н о да
није по среди мененгитис. К а р а н т и н је скинут и св и м а н а м ј е
лакнуло.
Н едељ а 7. септем бра 1941.
Р о ђ е н д а н м о г а Стеве. Т еш ко м и је ш т о н и с ам са својим а.
С игу рн о д а и м оји у Б е о г р а д у славе тај дан. За р учак сам
н аручио некол и ко ф л а ш а St. Emilion-a, и сви см о пили у
С тевин о здравље.
Ј у т р о с су о т и ш л и у посету ген е р а л н о м гуверн еру сер
Б ер н ар д у Б ур д и јо н у Г р г а А н ђ ел и н о в и ћ , М и л о ш Б аб и ћ ,
М и л а н М и л о ј е в и ћ , М и л и в о је Г а в р и л о в и ћ , Д р а г о с л а в
П р о т и ћ и Ф р ан ц Г аб р о в ш ек . П о с л а о је д воја к о л а п ред брод.
М и лути н М и л о в а н о в и ћ , Д р а г о в а н Ш епић и ја н исм о били у
ком бинацији.
М и л о је ви ћ , не п итају ћи н ико га од нас, у м о л и о је леди
П а л а р е т д а посредује код Г у в ер н ер а д а п р и м и нас девет
Ју го сл о в ен а. Г у в ерн ер је о д г о в о р и о д а м о ж е д а п р и м и с а м о
ш есто ри ц у и за к а з а о је с а стан ак за јуче по подне. П осле
пола сата, о т к а з а о га je и ја в и о да he гл ед ати д а нас п р и м и
Данас. Сви см о били љути на М и л о је в и ћ а ш то је о в ак о ш т а без
Д о говор а предузео. М о г л и с м о му из у ч и ти в о сти о ста в и ти
86 Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош”

наше визиткарте а на њему је онда било да нас позове ако

хоћ е, али нем ам о основа, као пролазни путници, да му се
нам ећем о. М иловановић, Шепић и ја изјавили с м о д а нећемо
поћи иако би се накнадно реш ио да прими сву деветорицу.
Н ајзад је јутрос Гувернер јавио да ће примити ш есторицу и
послао је кола по њих. М илојевић је био срећан као дете.
К ад су се вратили рекли су ми да их је Гувернер веома
љ убазно примио и да их је представио својој жени. Краљ
П етар, летећи из Каира у Лондон, задрж ао се у Лагосу и био је
гост Гувернера. У Л агосу су се задрж али и ђенерал Симовић,
Нинчић, Кнежевић, Крњевић и Крек.
Накнадно сам сазнао да је цела Нигерија подељ ена у три
покрајине: Северна Нигерија, Југоисточна и Југозападна.
Главни град Северне Нигерије је С окото, Југоисточне К адуна
а Југозападне Л агос. Резиденција Гувернера је у Л агосу, који
у главним градовим а Сокоту и К адуни има своје District’s
Chiefs — ове. У Нигерији постоји велики број урођеничких
краљева. Најзначајнији је Емир од С окота, који је
истоврем ено и калифа за Нигерију, француску П олутарску
Африку, К амерун, Ч ад, Златну О балу и француску Западну
Африку. Он је, по броју верних, четврти калифа на свету.
Најмањи пак „краљеви“ владају над свега неколико села. Сви
они уживају локалне сам оуправе и управљају п од назором
District’s Chiefs — о в а . Лагоски краљ, кога сам видео, одрекао
се својих краљевских прерогатива за новац и пренео их је на
енглеског краља. Он је данас сам о фигура.
Око б р о д а стал н о се скупљ ају урођен ичк и чамци.
У рођеници голи д о појаса, и мушки и жене, траж е да им се
шта пружи од хране. Са бр ода им се бацају сви могући
отпаци. Они их ваде из м ора и халапљиво стављају у уста.
М орнари на њих сипају разне течности и сплачине и смеју им
се. Бацају им старе кутије од цигарета и од конзерви и Црнци се
око њих отимају, па чак и туку. Овако ми поступам о са
мајмунима у зоолош ким вртовима, али см о човечнији и
гађам о их сам о сувим х л ебом или разним лешницима.
П онедељ ак, 8. септем бра 1941.
Д анас см о навршили четрнаест дана о д укрцавања и још се
увек налазим о у Средњој Африци, у Л агосу. О д јутрос пада
тропска киша. Никад нисам м огао да зам ислим да толике
количине воде м огу да падају с неба. Спуштио се водени зид и
на двадесетак метара од бр ода не види се ништа.
Још кад см о испловили из Кептауна наређено нам је свима
да, у случају узбуне, д о ђ ем о сви у трпезарију где ће нам бити
саопш тене даље наредбе о спасавању. М еђутим, сваки члан
посаде и свако војно лице зна који му је чамац и право иде к
 Од До р оба нца до Кингстона 37

њему. Нас неколико цивила распоређиваће у последњ ем

тренутку у чамце у којима буде било места. Д а л и је ово тачно
или не, не знам, али ми то тврди један чиновник енглеског
посланства у Атини. И после ће се, не дај Боже несреће,
догоди ти као у Суецу, кад је погинуо Пепићев син, кад су се
сва посада и сви укрцани војници спасли а настрадали сам о
цивилни путници 2).
Опет су се црначки чамци окупљали око бр ода. Бацио сам у
један неколико нигеријанских шилинга, неколико старих
металних кутија о д цигарета као и неке чоколаде. Црнац који
је све то д о б и о позвао ме је да обиђем његово село. П ристао
сам, сео сам у његов чун о одв езао се око километара д о обале.
У сред густе кокосове шуме налази се двадесетак колиба. На
кокосима висе гом иле ораха. кокосово дрво је нека врста
палме на којој лиш ће расте на све стране, супротно од
урминог дрвета на чијем се сам о врху налази лисната ћуба.
Осим кокоса расту још пом оранџе, мандарине и ананас. Али
је све то друкчије но у Северној и Јужној Африци. П о м ор анџе и
мандарине су зелене и горке док ананас има там нокестенасту
кору и уопш те нема укуса, као тиква.
Куће су грађене о д дрвета, покривене лиш ћем. Немају
прозора. П о д је о д набијене земље. П о поду су асуре на којима
спавају. Све је врло чисто иако дроњ аво и сиром аш но.
Укућани су д о бр оћ уд н и и весели. Г остољ убиви су. К од мога
Црнца у кући био је стари отац, го д о појаса, било је и
неколико старих жена полуобучених и уж асно ружних. И спод
крпа, вире им груди, које, кад се нагну лево или десно, и даље
висе вертикално као меш ине према земљи. Послужили су ме из
чисте чаше неким ал к охол ом од кокосовог сока. Није
неукусан али јејак као гром. И спричалису ми да имају пилића
и јаја, свиња, коза и млека, али да немају новаца. За своје
производе немају купца, јер сваки Црнац има колико му је
потребно, док Европљана има сувише м ало. Зато увек
обилазе б р одове, купе отпатке од хране које дају стоци и
траже новца и старих ствари, које о д м ах гледају да уновче да
би м огли да купе дувана, свеће и шибице.
К ад сам већ скоро хтео да пођем уђош е у колибу две младе
девојчице. Биле су потпуно наге. To су биле кћери. И мале су
једна 11 а друга 13 година. Биле су врло лепо развијене. Отац
се извињава што не м ож е да ме остави са својим женама, али
су сувише старе, и рекао ми је, као и брат, да he изаћи и да he
ме оставити са овим девојчицама. Били су увређени кад сам
пред њима д ао свакој девојчици по шилинг и рекао да се
журим и да м ор ам натраг на бр од. Н овац су ми вратили.
Објаснили су ми да је њихово гостоприм ство тако да им је
дуж ност да странцу понуде своје жене и кћери. К ад сам се
88 Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош”

после распитивао, речено ми je да су Црнкиње већ потпуно

зреле о д 11 година и да се тада удају, а да су од 12 година већ
мајке.
Вратио сам се на бр од. У 18 часова см о, после четири и по
дана боравка у Л агосу, кренули даље. Опет је почело љуљање.
Опет је требало стално носити појасеве за спасавање. Опет
м оре и сам о м оре. П осм атрао сам кроз дурбин нигеријанску
обалу и у 19 часова свуд су се око бр ода сам о виделиталаси.З).
К. Ст. П А В Л О В И Н .

1) Ово само потврђује оно што је мени професор Марковић рекао

16. јуна 1941. и што сам објавио у другом делу ових бележака.
2) У самом Суецу један немачки бомбардер бацио је бомбу на
брод који се спремао да исплови. Колико ми је доцније у Лондону
причао Божидар Пепић, углавном су страдали цивили и међу њима
његов синчић, који је упао у запаљено складиште бензина и изгорео.
3) Ове су путне белешке вођене на брзину, из дана у дан, често по
узбурканом мору и без икакве удобности. На стил нисам био у
могућности да обраћам нарочиту пажњу. Све је требало забележити
што пре док је још свеже у памети. Део ових путних бележака (али
само део) који се односи на Нигерију објавио сам у „Гласу
канадских Срба“ 17. марта 1966, дакле пре двадесет година.Како је
тај део објављен без контекста, то сам 'био скратио и стилски
дотерао. Ако би неко од читалаца узео да пореди овај текст са оним
ранијим наићиће на неке ситне разлике, које ни у чему не мењају
смисао.

С П И С А К С ТРА НИХ И М ЕН А

BELCZOWSKI, ?
BOURDILLON, Sir Bernard Henry
BOURKE, Lt.-Commander Roland
CUNNINGHAM, Colonel, ?
FALOLU, Oba' of Lagos
GEORGIOS П
IORGA, Nikolau
KNOETGEN, Commandant Zdenko
LIPA, nee Masaryk, Madame Jaroslav
NAPOLEON Ier
NOVA CASTELLA, Joan de
PALAIRET, Sir Charles Michael
PALAIRET, Lady Michael Palairet ne'e Mary de Vere Studd
SIUDA, Dr. Lech
Sulek, ?
$$ $ $$
 Од До р оба нца до Кингстона 39

СП И САК СТРАН И Х И М ЕНА

О м аш ком изостављен у свесци Гласника бр. 54 за месец
дец ем бар 1985. годи не, уз чланак „О д Д ор обан ц а д о Кинг-
стона“ — четврти део.

ANTONESCU, Maresalul Ion

BLASKOWITZ, General Johannes
BOTSARIS, General Dimitrios
CHATEAUBRIAND, Vicomte Francois Rene'de
CRETIANU, Alexandra
DEMIDOFF, Principe di San Donato, Elim Pavlovitch
DESBONS, Georges
FABRICIUS, Wilhelm
GEORGIOS П, King
GHIKA, Ioana-Jeanne
GHIKA-BUDESTI, Elisabeta-Lisette
GRAZZI, Emanuele
HITLER, Adolf
HO ARE, Sir Reginald Harvey
KELLER, Edith von
KINATOS, Squadron Leader ?
KRUGER, Paul
MAVRODI, Colonelul Gheorghe-Georges
METAXAS, General Ioannis
NEVE DE MEVERGNIES, Andre
NICOLAOU, Prince of Greece
PALAIRET, Sir Charles Michael
PETAIN, Mare'chal Philippe
RENDEL, Sir George William
RIBBENTROP, Joachim von
ROMREE DE VICHENET, Comte Charles de
SAN DONATO, Elim Pavlovitch Demidoff Principe di
SCHRODER, General Ludwig von
SCHWARTZBURG-GUNTHER, Ladislas de
SMUTS, Fieldmarshal Rt. Hon. Jan Christian
STURROCK, Harold Norman
TIRPITZ, Admiral Alfred von
TSOUDEROS, Emmanuel
VENIZELOS, Eleoutherios.
 К АЛ У ДР А И КАЛ УДА РС К А ЧЕТА
Т р а г е д и ја К а л у д р е и к а л у д р а н а за врем е Д р у г о г светског
р а т а б о л е л а је м н оге као ш то је мене па са м м и сл и о д а ће се
неко, писменији о д мене, л а т и т и пера да б ар д о так н е то ако
већ не м ож е да д етаљ н о опиш е. Н а р о ч и т о с а м р ачун ао на
м о г а б ли ск о га р о ђ а к а Н и ка у А м ери ц и , који је од нас
к а л у д р а н а у ем и гр а ц и ји н ајвиш е п р еж и в љ ав ао ту трагеди ју
како физички так о и душ евно. Но, он је р ан о о б о л е о и д а в а о
и зго во р е д а та тр аге д и ја н аш ег села К а л у д р е није изузетан
случај у оп ш то ј српској тр аге д и ји да м о р а бити н ар о ч и то
н агл аш е н а . Ј а сам , пак, ста о на гл ед и ш ту д а ако није изузетан
а оно јесте од в р л о ретких случајева и д а то т р е б а негде
заб ел еж и ти , б и л о као део мученичке историје н аш е г н аро д а,
било као частан дуг преживелих са б о р а ц а . Зато са м почео од
п о о д а в н а да ск уп љ ам и п р о в е р а в а м п одатке, те овде и зн о си м
о н о л и к о к ол и ко са м д о с а д а м о г а о д а п ровери м .
И с ти н а н и с ам ј а први који о о в о м селу и његовој чети
пиш ем. У ем и гра ц и ји , капетан М и ли ч ко Зоњ ић писао је у
Американском Србобрану пар п о ду ж и х ч ланака, в ећ и н о м у
о п ш т и м л и н и ја м а , на основу н а р о д н и х п ред ањ а о селу,
њ егових зап а ж а њ а за врем е р а т а и касније. У Ју го сл ав и ји , др
Р ад и с ав В еш ови ћ у свом е делу П л е м е В асојевићи ш т а м п а н о м
1935 б ио се зн ат н о заи н тер ес о ва о за старин е и п р ед ањ а где су
м он ас и — ка л у ђ е р и о ста ви л и свој п ечат на ж и в о т и ка р акт е р
села. З а т и м је учитељ Б л а ж о Р ал ев и ћ н ап и сао повећу књигу-
хр он и к у пре н еколи ко г о д и н а коју је п освети о сво м е синовцу
к о м у н и сти Вучини Р ал ев и ћ у , студен ту права. Н а м е р а очита:
д а од њега н ап рав и н а р о д н о г хероја. И, п о д б а ц и о је. К а к о са
г л е д и ш т а истине так о и у п о гледу нам ер е, јер се хероји не
праве на силу, сем ако је бити херој п р и п а д н и ш т в о м ком у-
н и зм у у ј е д н о м посве а н т и к о м у н и с т и ч к о м и п а т р и ја р х а л н о м
селу. П и сац се исувиш е м учио да д о к аж е како је Вучина спасао
част и своју и својих сељана ти м е ш т о се после У стан ка 1941.
године са м убио да не би п р ед ао пушку И та л и ја н и м а .
М еђ у т и м , ф ак ат је био да см о се б ил и скупили код ш к оле на
већање ш т а да р а д и м о п о ш т о је н а ш ф ро н т био слом љ ен . По
несрећи за време дискусија Вучина се н ехо ти чн о убио
за б о р а в љ а ју ћ и д а и м а м е так у краткој италијанској пушци, с
којом , као м л ад , није зн ао ни да рукује. И све се то деси л о у
присуству њ егових р о ђ ака. Н ити је ту б и л о И т а л и јан а, нити
и кад оку п ат о р с ке војске после прве казнене експедиције, нити
икакве друге о рган и зац и је која би му узела пушку. Писац,
 Калудра и Калударска чета 41

х р о н и ч ар , н ем ајућ и н икаквог м о м е н т а са којим би п оди гао

свога синовца, чак ни у ко м у н и сти ч к о -п ар ти ск о чланство,
см и с л и о је да на горе п о м е н у т о м случају м о ж е и згр ад и ти
м о р а л н у величину, н ар ав н о и уз то и теори ју ж ртве за нови
ко м уни сти чки поредак. У својој хр о н и ц и д о т а к а о се и м л а д о г
ч об а н ч ета М и л о ш а Р ал ев и ћ а, који је при паљењу села 1943
о д б р а н и о је д а н кутак села. Кује га д о неба за такав поступак,
али м у не д о даје и д е о л о ш к у ти тулу нити га везује са О б р а д о м
Р а л е в и ћ е м , в о ђ о м хајдучке друж ине пре Б а л к а н с к и х р а т о в а
као ш т о то чини са си н о вц ем Вучином и њ егови м н ех оти чн и м
у б и с тво м , које је м о г л о да п ро и зв ед е веће несреће јер се то
д еси л о за с т о л о м , у го м и л и људи. П р е ко свога си новца, преко
„ ж р т в е “, писац о т к р и в а своје уд варањ е н о в о м поретку, труди
се да и свој д о п р и н о с на неки начин да у њему. Јер , д ок су
његови сељани оста вљ ал и кости свуда, д о к је њ егово село у
зг а р и ш т е п ретв о рен о, он је, са с в о јо м ж е н о м учитељ иц ом , у
дубокој зав етри н и и м н о го д ал ек о од свога села и р о ђ а к а
уж и вао о к у п аторс ку плату и р е ш а в а о своју једначину.
Н е м а писаца на силу, који зб ог н ам ере и звр ћ у факта. Н ити
и м а н а р о д н и х хер оја који не и звр ш е какво д ел о п о треб н о
народу. П и сац је п ости гао о б р н у т о од оног ш то је желео.
Н и ко о д К а л у д а р с к е чете није т а д а п р е д а о пушку н и к о м е нити
се је о д њ егово г си н овц а Вучине т р а ж и л а , нити б и је он предао.
Јер, ак о би био зан еш ен ј е д н о м с т р а н о м и д е о л о г и јо м , како
ст р и ц жели д а је био, и ти м е претеча н овог п о р ет к а у селу он
би с п у ш к о м у ш ум у која м у је уз сам у кућу. А ко не то он би,
попут њ еговог р о ђ а к а Видоја, уз ги тар у певао о „м и л и о н и -
том“ совјетском тенку и чекао да му они о м о г у ћ е какав угледан
п олож ај. Н е ш т о слично очекивали су м н о г и н ац и он ал и сти -
четници вели чајући д е м о к р а т и ју и Енглезе. С ти ц аје м п рилика
п р в и м а је успело, д р у г и м није. П и с а ц је д о б р о зн ао д а не пиш е
истину о у л ози њ его во г си новца у ств ар а њ у н о во г поретка, не
осв рћу ћи се на с т р а д а њ а целе К ал у д ар ск е чете б а ш у о д б р а н и
ств ар н и х с л о б о д а сељана и села. Но, р ач у н ао је: р атн а
генерација и сведоци су на и зм ак у а њ егова х р о н и к а остаће за
покољењ а. Р ад и ти х каснијих покољ ењ а и истине и ја сам
н ап исао ових пар редова.
С вако гр ан и ч н о село и м а своју теш ку и сторију и невоље.
Баш зб о г то га ш то је на граници, ш т о са неким и м а да дели
или кор и сти како д о б р о ; ш то се увек је д н а стр а н а нађе
н а д м о ћ н и јо м на тој граничној линији. Зато није чудо ш то се
б аш у ти м гран и ч н и м се ли м а р азв и јао ратн и к, јер је био чувар
ж и в о т а свога и своје породице. И зл о ж е н увек д а погине б аш
зато ш то је с та л н о н еш то б ранио. To је био случај и са
К а л у д р о м и к а л у д р а н и м а , које су п р о ст р ан е план ин е од
М о кре Г оре до Ц м и љ еви ц е сп ајале и р а зд в а ја л е од Ругове и
42 Гласввк Српског историјско-културног друштва “Њвгош”

к р в о л о ч н и х А р н а у т а , које је турска в л аст н а о р у ж а в а л а и

п о д б а д а л а и на тај начин с м а њ и в а л а п о треб у д р ж а њ а стајаће
војске у в а р о ш и м а и к а р а у л а м а . Због п р е о т и м а њ а тих
п лан и н а и п аш њ ака . зб о г честих пљачки стоке на њ и м а ту је
био вечити рат, па су м н о г а б р д а об ележ ена м р а м о р је м , који
су, без ознаке, у предањ у носили име ста р еш и н е борач ке групе
који је ту погинуо. П о ш т о је судбин а суседног в ели ког села
Ш екул ара б и л а слична у односу на А р н ау те то су в р л о често
ова д ва села заједнички иступали и п о т п о м а г а л и се. А л и све
д о појаве војводе М и љ ан а Вукова и његове побуне Васојевића,
а н а р о ч и т о и зм е ђ у 1852— 1876. к ада су К а л у д р а н и успели да
п о вр а те своје п ланине и плијене велику стоку, све је б и л о на
ш тету њ ихову т а к о д а је село д в а п у т паљ ено и с т а н о в н и ш т в о
разго њ ен о.
П о р е д навед ен их писаца К а л у д р а је б и л а и нте р еса н тн а и
е т н о г р а ф у М и л и са ву Л утовцу , ђаку Ц в и ји ћ ев о м . Н ајви ш е
зб о г гео гр а ф ск о г п о л о ж а ја и великих п ећи на окол о , које су
и м а л е т р а г о в а људског п р еб и в ал и ш та . С ело личи на
р азву ч ен и ко т а о , чије д но и м а ск ор о исту н а д м о р с к у висину
као в а р о ш Беране, око сат и н еш то х о д а се веро зап ад н о.
П о д у ж а клисура веже село са Б е р а н с к о м н ахи јом . На
дну села, у с а м о м улазу у клисуру, н ал а зе се ћ е л и је , о б р асл е у
високој сто л ећ ној х р ас т о во ј и лип овој ш у м и и зн а д којих су се
н адквечиле високе стене на који м а, гдегде, зјапе о тв о р и
пећина. Б о г о м д а н о м есто за ск л о н и ш т а , м о л и т в е и м а н а с т и р
где хук реке и ш у м х р а с т о в а човека од воји од свега сем
п рироде. У тој л е п о т и и дивљ и н и п ри р о д е п од и гн у т је био
м а н а с т и р Св. Луке, в е р о в а т н о д ок је бил а на снази Б у д и м ск а
еп архи ја. П о р е д м а н а с т и р а и зв о р -в о д а за коју је круж ил о
веровањ е у н ар о д у д а је посвећена па су п р о л а з н и ц и њу пили
или се њ ом е у м и в ал и .И сто тако је к р у ж и л о вер овањ е да је та
ш у м а, ћелијска, искључиво ту за свето м есто, па није нико
см ео да је д и р а све д о п ред са м и Д р у ги светски рат. У з то су
ш ирене вести о р а з н и м н еср е ћ ам а о н и м а који су п о к у ш а л и да
секу ш у м у или да користе ћ ел и јску -м ан асти р ск у земљу.
К а л у д р а н и су љ у б о м о р н о чували ћ е л и је и р азв ал и н у
м а н а с т и р а на којој се високо у зд и за о д р вени крст, а на дан Св.
Луке, 31. о к т о б р а , бил а је сеоска сл ав а и сваке године се
о д р ж а в а о са б о р код р а зв а л и н а м а н а с т и р а где су се скупљале
масе н а р о д а из о б л и ж њ и х села и в а р о ш и Б ер ана, у п о зн а ва л е
се са ГГелијама и се л о м и р азн о си л е п р ед ањ а о њима.
Н е к о л и к о год и н а п р ед Д р у ги светски р ат чула се по која
секира у реону ћ е л и ја . И з о б л и ж њ и х села Д о њ е Рж анице,
Л у га и З аго рја у п ад ал и су к р а д о м сељаци са секи рам а.
К а л у д р а н и су п р иж ељ ки вал и да се д о т и ч н и м а деси које чудо
из н а р о д н о г веровањ а. А ли, како се то чудо није д е ш а в а л о
 Калудра и Калударска чета 43

к а л у д р а н и су почели да б ран е физички, чак оруж јем . Т ак о су

ТГелије и њена по свећен ост биле начете ј о ш пре р а т а и
револуције. После, као и све друго, д о б и л е су други облик.
П о р е д двојице р е н о м и р а н и х и ст р аж и в ач а, п р о ф есора
В еш о в и ћ а и JI у то в ца, К а л у д р а је б и л а и нт е р еса н тн а и од
к ор и сти д воји ц и војника о д зн ат н о г угледа: в ојводи М иљ ану
Вукову и ђен ерал у Р а д о м и р у Вешовићу. П р в и је на М окрој
планини, која се гран и чи са к а л у д а р с к и м п л а н и н а м а , напао
карав ан , који је об ич н о ту д а и ш ао од П л а в а за П еш тер .
К а р а в а н је био ш ти ћ ен је д и н и ц о м Р а м а . ђ е к а * , п р в а к о м
п лем ен а Х о та. Р а м ђ е к а ту буде рањ ен, а воЈвода М и љ ан
н есигуран коју је групу н ап ао поведе преговоре. Турци се
п р и б р аш е, р а зб и ш е м а л у М и љ ан о в у чету и т еш ко р ан и ш е
њ еговог п р и јат ељ а М и т р а ђ у р о в а . М и љ ан узм е рањ еног
М и т р а и однесе у К ал у д р у где су их к а л у д р ан и крили док се
М и т а р није излечио. Д р у ги , ђ ен ер ал В еш ов и ћ је по
кап и ту л ац и ји ц р н о г о р с к е војске 1915. о с т а о на терену и почео
о р г а н и з о в а т и к ом и тске јединице. У т о м е је био п ро м ењ и в е
среће, па се често м о р а о д у б о к о скривати. К а л у д р а м у је била
врл о п о г о д н а , зб о г д аљ и н е о д њ его во г села Лијеве Ријеке и
зб о г зго д н и х с к л о н и ш т а. Ту је провео зи м у 1916, где су га
к а л у д р а н и н ајвиш е крили у К о см ајској пећини, к о ј а ј е после
њ еговог б о р а в к а ту п р о зв а н а пећина Р а д о м и р а В еш овића.
Р а т о м са Т у р ц и м а 1876. и Б е р л и н с к и м к о н г р е с о м Ц рн а
Г о р а се п р о ш и р и л а . П о несрећи за ка л у д р ан е г р а н и ц а и зм еђ у
Турске и Ц рн е Г о р е повучена је в и с о в и м а који деле велико
село Ш екулар и К а л у д р у и зм еђ у којих су п о сто јал е бројне
род би н ске везе и заједничке а к т и в н о сти у о д б р а н и п ла н и н а и
п аш њ ак а од М а л е с о р а ц а и Р уговаца. С а д а су ка л у д р ан и
о ста л и у сам љ ен и и одвојени са три кар ау л е у к о ји м а је ж ивела
р ед о в н а ту рска војска — низам и . К а р а у л е су ш т р ч а л е на
в ел и ки м в и с о в и м а У со в и ш те, Р ж а н а и Ј а н к о в а Г л а в а и
с т а л н о п од с ећ ал е на турску силу и с л о б о д у, која је с а м о за који
кор ак даљ е у селу Ш екулару. С л аб љ ењ е м турске силе на
Б ал к ан у све је виш е п о в л а с т и ц а д о б и ја л а њена н ајвернија
п р ови н ци ја А л б ан и ја а са ти м е и њена снага. А л б ан ези су
теж или д а се ш то виш е р а ш и р е и учврсте за врем е турске
в л ад ав и н е да би у случају њеног р а с п а д а све то з а д р ж а л и за
себе. Р уговаци , као а в а н г а р д а , у о в о м врем ену н аср ћ у све
више и постепено потискују ка л у д р ан е са њ и х о в и х п ла н и н а од
којих су живели. С тањ е постаје скоро исто као пред п о ја в о м
војводе М и љ а н а у беранској нахији. У о д б р а н и и пр еузи м ањ у
план ин а и п аш њ ака , т о г г л а в н о г и зво р а за ж и вот, губили су се

* М емоари војводе Гавра Вуковића — трећа књига, поглавље —

Војвода Миљан Вуков —
44 Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош”

ж и в оти и с т а л н о се ж ивело п од с т р а ж о м . T o ст р а ж ар ч е-
ње и о с в е т е п о с т а ћ е о с н о в за с т в а р а њ е к о м и т с к и х
груп иц а, које ће у п о ред о са сл аб љ ењ ем турске в л асти све више
д и з а т и главе, так о д а ће пред Б а л к ан ск и р а т 1912 д о в е с т и с е л о
ск о ро д о ка таст р о ф е . Н аи м е, услед рас т у р ен и х вести да се по
К а л у д р и с л о б о д н о крећу ком итске групе и да су оне ств арн и
г о сп о д ар и села турске вл асти одлуче да р е о н о м села
п р о к р с т а р и р е д о в н а в о јска-н и зам и и ти м е покаж е д а је турска
си ла увек присутна. М аја месеца 1912. је д а н м а л и од р ед
турске војске угл ед а на крају села н а о р у ж а н о г сељ ака и о тв о р е
паљбу на њега. Овај је б еж ао к центру села а турски војници за
њим. О б р а д Р а л е в и ћ са св о јо м гр у п и ц о м , како се ко где
н ал ази о , нап ад е н и зам е усред села. Т урски војници , п етнаест
на броју, н а ђ о ш е се оп кољ ен и и у в р л о тешкој ситуацији. У
дневној о д б р а н и и згуби л и су девет војника, д о к је ш ест успело
д а се в р ати у карауле. Овај н а п а д О б р а д о в и његов успех
одјекну ц ел о м Н а х и јо м . С в а к ак о д а је К а л у д р а о ч еки вал а
црне дане. К а з н а је т р е б а л а да о п а м е т и свак о д р у г о село.
Н а р о д је почео д а бежи б и л о преко гран и це у Ц рну Г ору, било
у с к л о н и ш т а по п ећ и н а м а. М е ђ у т и м , како је п р и п р е м а сн ага
за у н и ш тењ а села дуже т р а ја л а к о м и т с к а група О б р а д о в а
ступи у везу са Ш ек у л ар ц и м а који почеш е п р ел аз и т и гран и цу у
п о м оћ . Због т о г а су турски војници н аи ш л и на већи о тп о р
него . су рачунали. А кција војске и зн е н а д а је прекинута.
П о с т о ја л а је б о ја за н д а овај и н ц и д е н а т не за п ал и сва села
пор ед границе, ш то турска власт т а д а то није желела. Д р у го ,
и нтервенц и ја угл ед н и х људи код турских в л асти у Б е р а н а м а
бил а је пресудна. О в и м је К а л у д р а сп аш ен а п о тпу н о г
у н и ш тењ а са м а л и м и зу зетц и м а,а Обрад Ралевић не само јунак
села него и целе нахије. Са т и м р а т н и м и м о р а л н и м
к а п и т а л о м ка л у д р ан и су уш л и у Б ал к ан ски р ат неколико
месеци касније када су д у ж о м о п с а д о м заузел и к ар аул у на
Ржаној; за т и м у П р в и светски р ат као р е г у л а р н а чета у саставу
к о м а н д е б р и г а д и р а М и л а С ајчића.

К алударска чета. П осле к р а т к о г ап р и л с к о г рата1941.

скупила се тј. в р а т и л а се у своје село скоро цела. М а л и део пао
је у р о п ств о , јер је в е ћ и н о м п р и п а д а л а о д р е д и м а који су
о п ери сал и у правцу А лбаније. Д акл е, о с т а л а је д о с т а ја к а , али
ш т а би са њ ом ? — ш т а са њ еним гр а н и ч н и м и р ат н и ч к и м
д у х о м из п р о ш л о с т и ? Х о ће ли сва с а г о р е т и у с т р а с т и м а и
м р ж њ и револуције за коју није б и л а спрем на. О к у п ац и ја и
револуција! — т еш к о д а м о ж е човек д а схвати . У њ и м а се и
К а л у д а р с к а чета у д ав и л а као ретк о која д руга. П о к у ш а ћ у са
м а л о ста ти с ти к е да ту д р а м у о б ја сн и м и т и м е д а м је д а н м а л и
п р и л о г и стори ји и јед ан дуг ж р т в а м а .
 Калудра и Калударска чета 45

П о сле Ју л с к о г у станка 1941. оч еки вал а се о д м а з д а , казнена

експедициЈа И та л и ја н а на Ц рн у Г о р у .О д П е ћ и и ш л е су снаге
и тали јанске, појачане са н е р е г у л а р н и м т р у п а м а А р н а у т а из
М ет о х и је и Р угове, за н а п а д на в а р о ш и А н дријеви цу и Беране.
Д а би се Б еране освојиле И т а л и ја н и су п рво м о р а л и освојити
п лан и н е Ц м и љ е ви ц у и К а л у д а р с к е капе. T o је п рил и чн о
дугач а к л а н а ц б р д а где су се п о р е ђ а л е сеоске чете; в ећ и н о м
свака је п о сед ал а реон који је п р и п а д а о д о т и ч н о м селу.
К ал у д а р с к е капе п р и п ад ал е су К а л у д р и , па је њена чета и м а л а
најтеж и з а д а т а к јер је т и м п р а в ц е м н а д и р а л а ја ч а ко л о н а
и тал и ја н с к и х снага, зб ог п о г о д н о г с а о б р а ћ а ја д о к је гл ав н а
сн ага и ш л а преко п лан ин е Ч а к о р а . О д б р а н а се д р ж а л а за
се д а м н ајест дана. Б р д о по б р д о итали јанске и ар н ау тс ке снаге
су зау зи м а л е . П а д о м послед њ ег у п о р и ш т а У с о в и ш т а , на
К а л у д а р с к и м к а п а м а , о д б р а н а је сруш ен а. П р о д о р за
К а л у д р у и Ш екулар је о в и м отвор ен , а ти м е и за Беране. T o су
и И та л и ја н и са неко л и ко то п о вс ки х г р а н а т а бачених на село
назн ач ил и . О ч ек и в ал о се д а то буде брзо. У селу паника.
Н а р о д беж и на леву о б ал у реке Л и м а к п л а н и н а м а Ј е л о в и ц и и
Г р а д и ш н и ц и , т ера ју ћи са с о б о м стоку.
И та л и јан ск е тр уп е за д р ж а л е су се на У с о в и ш т у и Ј а в о р к у , a
К а л у д а р с к а чета на д р у г о м о д б р а н б е н о м п о л о ж ају Г л а в и ц а и
В итоњ и н крш . Д а би се д а л о д о зн ањ а И т а л и ја н и м а да
п о л о ж а ји неће бити н ап у ш тен и све д о с а м о г а села поручник
Н и ко Р ал ев и ћ , М и р к о Б о г д а н о в , М и л а н и М и л и ћ П етро в,
Р а л е в и ћ и са ј о ш н еким м л а д и ћ и м а п о ш л и су д о Ј а в о р к а и
о т в о р и л и ватр у на итали јанске п о л о ж а је и о ж и в ел и ф ронт.
И т а л и ја н и су б р зо р еа г и р а л и , н а р о ч и т о са а р т и л е р и јо м и
б а ц а ч и м а на н аш е п оло ж аје, о б р а с л и м у високој четинарској
ш ум и. Ту погибе Васо Р ал ев и ћ ; а М и л о в а н Р ал ев и ћ ,
интендански поручник М ирко Р алеви ћ и Ш ћепан
Б а р ја к т а р е в и ћ теж е рањени, н ар о ч и то М и л о в ан . Т ак о су
почеле прве ж ртве за које су били у зр оч ни ц и п о м ен ути
м л ад и ћ и .
З а л а г а њ е м угл ед н и х људи из ср е зо ва б ер ан ск о г и андрије-
виц ког к о д гл ав н е итали јанске к о м а н д е на Ч а к о р у п о сти г л о се
то д а А рн ау ти не иду д аљ е од п лан ин ск их вен ац а Ч а к о р -
Ц м и љ еви ц а, д ок и тал и ја н с ка војска м о ж е д о ћ и д о својих
г а р н и зо н а н е у зн ем и р ав ан а је р је устанак слом љ ен . К р о з
К а л у д р у б а т а љ о н војске п р о ш а о је п утем м и р н о . Т а к о ђ е кроз
село Ш екулар, а л и није г л а в н о м к о л о н о м п р ав ц е м Ч а к о р -
А н д р и јев и ц а -Б ер а н е , већ је сп аљ и в ањ ем кућа кроз о б л и ж њ а
села п о ред г л а в н о г д р у м а д о к а з а л а да је с т в ар н о казнена
експедиција. К а л у д р а се сп асла о в о г пута иако је била
46 Гласник Српског историјско-културног друштва "Његош”

истурена, алу су Руговци посели Калударске капе које ће

д рж ати до краја рата, као што ће држати све остале планине
између Чакора и Цмиљевице.
Италијани су дали амнестију да се народ може враћати
кућама из збегова, али су наредили предају оружја. М ада је
почео н орм ал ан живот у селу, калудрани нису м огли да
подносе да им се Арнаути сваког дана гласну плотуном из
пушака да су ту. На једном скупу сељана вијећало се о томе
ш та да се ради. Изненада и нехотично убије се студент права
Вучина Ралевић, о чему сам раније написао. Даљи састанци
били су у знаку активирања чете која ће ускоро загазити у
грађански рат у саставу Д оњ о-ржаничког батаљ она а Арнаути
he у саставу немачке војске уграбити прилику, баш због
грађанског рата, и Калудру до темеља спалити 23. октобра
1943. године. To је трећа паљевина у историји села. Кажем
због грађанског рата јер су националисти-четници и
комунисти партизани водили крвави рат међусобно и једни
друге онеспособили, па је народ остао незаштићен и изложен
овим паликућама Арнаутима. После неуспелих борби код
Колаш ина, почетком октобра те године, четничке снаге су
напустале оба среза, андријевицки и берански, а партизанске
снаге су преузимале терен. У таквој ситуацији немачке снаге
лако су продрле од Пећи до Берана потпомогнуте арнаутским
снагама. Десна обала Л и м а била је сва у диму. Једино је
К алударска чета дала отпор — иако незнатан. Група четника
која се налазила изнад засеока Репишта задржала је надирањеса
три правца: низ Бабиће, низ реку и од села Рмуша-Ш екулар.
To су били у прош лости најглавнији правци надирања
Арнаута, па се м ислило да ће бити и овога пута. М еђутим,
сада прво су спаљена села Доњег Шекулара и Ровца па када су
видели да К алудра не гори ударили су на збег између села
доње Ржанице и Калудре, а онда на Калудру која са те стране
није била брањена. Овима су се придружиле и арнаутске снаге
низ планину Боравац. Иако слаба одбрана К алудра је тек
спаљена пред сам мрак и то са снагама оним из Роваца које су
биле намењене за уништење Доње Ржанице, и оним са
Боровда намењеним за уништење села Петњика и Загорја. Та
м ала одбрана одузела је времена и свратила пажњу Арнаута и
тиме била судбоносна за поменута два села. У целој тој
о дбр ан и истакао се нарочито младић М илош Андрије Раловић који
се био утврдио у јед н ом трапу и одатле бранио прилаз уједан
засеок од неколико кућа, издржао je ту до мрака и куће спасио.
Њ егово храбро држање често је помињано и истицано. Ту су
погинули од арнаутске пушке: Милија Ралевић, убијен испред
своје куће изблиза у главу, Вуксан Ралевић убијен у Буче, Зеко
Ралевић мучен и убијен на Равни; такође на том месту заједно
 К а л у д р а и К а л у д а р с к а чета 47

са Зеком убили и мучили М илана Анђића, Лепосава Бабић

убијена на Равни, Радивој Бабић убијен код куће јер је био
хром и није могао бежати, Миле Анђић убијен код куће,
Миљко Анђић убијен на путу недалеко од куће, Д рагиш а
Павићевић убијен у Костове Лазе а његова жена Вида тешко
рањена у главу и М илован Барјактаревић погинуо у шуми
недалеко од своје куће.
Том приликом плијењена је сва стока која се налазила у
збегу Лазе, између села Ржанице и Калудре. Сва летина која је
већ била у кошевима сагорела је. П рава пустош по којој врви
народ без игде ишта! У таквом очају и разочарењу сваш та се
дешава, па се зам ал о десило и тада. НавоДно, неко је — зна се
одакле је то дош ло-протурио пропаганду да су четници
намерно отворили ватру да би се село спалило, јер морају
напустити терен, а да није било тог пушкарања Арнаути не би
палили село. Када су се наведене жртве сахрањиваље у
гробљу, после пар дана, питање да ли је требало отварати
ватру или није изби свом жестином на с ам ом гробљу са
упереним пушкама. О дваж нош ћу неколико младића, који се
издвојише и заузеше бусију, отклони се трагедија која је могла
бити већа од поменуте. Духови се смирише када се касније
дознало да су и остала села прош ла слично иако није било
отпора Арнаутима.
Било је описа, ту и тамо, о већим јединицама којима је
припадала Калударска чета. Зато овде им ам намеру да
изнесем где су посејане кости чете од села Калудре до
Словеније. Тиме би допунио досада изнета страдањ а и села и
његове чете за идеале које су означени једном речју: слобода
- национална и политичка. Ово ћу изнети по братствима ради
лакш ег прегледа.
Братство Ралевића. Маја 1944 при нападу партизана на
Беране утопили се поред многих у саставу Доњо-ржаничког
батаљона: М илош Андрије Ралевић, који је одбранио кутак
села као што је раније наведено; затим М илош Миљанов
Ралевић, М ирко Ралевић, и Л азар Ралевић — сви
земљорадници. Убијени од партизана у Словенији 1945
године: М илош Ралевић и Миленко Ралевић, обојица
учитељи; М илош Станков Ралевић, полицијски писар;
Д рагиш а Ралевић, командир чете пратећих оруђа у јуришној
б ри гади , Ј о в а н Р ал евић, порезник; М илун Р ал еви ћ
земљорадник; Вукота Ралевић, такође земљорадник; ђукан
Ралевић. земљорадник. У Зеленгори са д елом штаба Драже
М ихаиловића погинули интендански п.поручник Мирко
Ралевић и његов брат од стрица М илета Ралевић,
гимназијалац. Раде Ралевић је био рањен у б орб ам а у
Калудри 1944 и на путу за санџак умро. У новембру 1943
48 Г л ас н ик С р п с ко г и ст о р и јс к о- ку л ту р н ог д р у ш т в а „ Њ е г о ш "

комунисти м обилиш у и младиће испод 15 година да од њих

с тв ар а ју прол етерске борце. Т ако узим ају Ч е д о м и р а
М илутиновог Ралевића, који убрзо гине у Лијевој Ријеци;затим
Ч ед а М и л о ш а Р а л е в и ћ а који бежи са А л е к с а н д р о м
Л а б у д о в и ћ п р е м а С а н џ а к у и гине од ф а ш и с т и ч к е
муслиманске милиције, Владимира Ралевића који после пар
недеља бежи четницима и гине од партизана ујугословенском
„Катуну" — Кочевју, Словенија са горе поменутим.
Погинули у пећини Прашници. Калудра у своме реону има
неколико пећина које су служиле током историје за
склониш та и скривнице људи, чак и стоке. Поменуте су раније
пећине око развалине манастира Св. Луке које су служиле
већином за скривање калуђера и то ноћу, јер су се дању могли
лако стражарчити; затим пећину Р ад ом и ра Вешовића у
К осм ајам а, која је ближе селу. Али, највеће и у тешко
приступачном крају Дивљачки крш (надморска висина око
1900 метара) налазе се Чавница и Прашница. Н арочито је
велика ова последња, која својом дубином и ш ирином може
примити комплетну чету. Сам о смели чобан који се ту врзм ао
дуге године могао је да пронађе начин како се до ње може
доћи и то као неку тајну преносио своме наследнику, дакле
своме најближем. И, за стране завојеваче, у првом реду Турке,
била је то тајна, али за домаће, за идеолошке страсти мржње,
где све од страха мре није. Овде се могу одлично применити
стихови песника Рајковића*
„ Јер није веровати варошкој милети,
Ни подозривим суседима, најмање њима,
Ни рођацим а, тим зечевима у невољи,
Ни кумовима, јер ништа нису бољи“ .
Ови „зечеви у невољи“ — рођаци издали су Милоњу Анђића,
учитеља који се склонио у Праш ници крајем 1943. године са
једном десетином националиста. Ту је спустио и неколико
оваца и сена помоћу конопаца. Партизани су их опсадирали са
нам ером да их натерају на предају. To није успело.Онда су
почетком јануара 1944 по највећој зими и снегу одвели до
Прашнице, преко Дивљачких голети где и најздравији м омак
не може издржати студу и ветар, неколико жена и мајки из
четничких кућа. Међу њима су биле: Радосава Ралевић, Веша
Ралевић, Станија Ралевић, Даница Бабић и Станија Ан1)ић.
Станија је однела ултиматум: ако се не предадну у одређеном
року да ће њих ту да држе док не издахну од зиме. Станија је
однела ултиматум, али рекла: не предајте се! Док су
п а р ти з а н и чекали предају М и л о њ и н а група, п о м о ћ у

* Г Л А С Н И К Св. 54 стр. 102.

 К а л у д р а и К а л у д а р с к а чета 49

конопаца, спустила се низ литице и преко непроходних

планина, као што је то Џаковица, стигли у област Колаш ина,
недалеко од Косовске Митровице. Но, уколико је Прашница,
та д оброћудна пећина, била до тад а заш титница слабог и
прогоњеног постаће у пролеће 1945. године и гробница
мирних младих р а тара који нису разумевали ништа што
д олази са стране: нити нацизам, ни фаш изам, нити
комунизам. Ничему страном нису хтели м и л о м да се
потчињавају, па ни д о м а ћ и м „ослободиоцим а“ који су
сабљом успостављали страни комунистички поредак. Нису
могли да схвате да један једини комуниста — без икаквог
утицаја на сељане — у 1943. години Лека Цајов Анђић сада
има њихову судбину у рукама. Веровали су, свуда ширеном
веровању, за толике године да Енглези неће пустити
Југославију, да ће Краљ доћи, веровали су у наду, у своју
младост, у своје планине где „орлови слободно шире крила“.
Веровали су да ће се одупрети, помогнути природом, и
издржати до бољих дана који морају доћи. Ако ниш та друго
док се бар револуционарне страсти и мржња смире — ако се
икад смире! И забраш е П рашницу за своју одбрану и
упориште ови дивни младићи, горостаси људски — сви
сељаци — и да бране угрожена права човека, ако ничим
другим, бар својим пркосом и пећинским животом. Тако
П раш ница постаде тврђава калударских младића:
Милана М. Ралевића, Чеда Д. Ралевића, М арка М илошева
Ралевића, М арка М ићова Ралевића, Рала В. Ралевића, Крста
М ићова Ралевића, Новића Р. Ралевића, М илића П. Ралевића,
М илорада И. Ралевића, Душ ана М. Ралевића, Баја М.
Ралевића, М илисава Ј. Ралевића, Јова ђ . Ралевића, Миљана
М. Бабића, Вука Ж, Бабића, Данила М. Ралевића.
Неколико месеци, од септембра 1944, када су партизани
коначно загосподарили К алудром и целим крајем, вртеће се
ови м ладићи око ове природне тврђаве. Излазили су на смене,
и тражили додира са најближим ради хране и информација,
нарочито ради ових последњих. А информација је било на
претек, кованих из жеља и снова, из веровања. Из веровања у
немогуће, које је понекад пресудна снага одржавањ а онима за
којима јуре чете истраживачице и потернице, онима којисе од
шушња гуштера тргну. Девет месеци је прош ло а живот
између људи и звери, између наде и слутње, између живота и
смрти није се мењао нити у пећини нити њеним повременим
становницима. Једино су се мењале заседе и планови
„ослободиоца“. И приче о њима међу најближим. Сестра
брату, жена мужу, ови рођацим а све у поврењу. Поверење
дође до милиције од ње до Пете црногорске бригаде. Једног
дана, крајем маја 1945., пећина Праш ница буде нападнута и
50 Гласннк Српског нсторијско-културног друштва “Његош”

опседнута са једним батаљоном поменуте бригаде. Озбиљна

одбрана из те тврђаве је уследила а тиме и дужа опсада.
Тражена је предаја, али се ови м ладићи не предају. Поменута
јединица донела је онда у Калудру један брдски топ. Пронађу
да је Новак Алексин Ралевић био топџија, али је он из
четничке фамилије где је један брат погинуо за време паљења
села а други у ропству од 1943. Иначе Новак је био познат као
добар и поштен сељак.
— Новаче, ти си топџија!
— Јесам, али давно пред рат.
— И м а м о један брдски топ, без топџије, са којим треба из
Скрабутаче да погодиш П рашницу у којој се налази једна
повећа група издајника-четника из овог села па не м ож емо на
други начин да их п охватам о или побијемо.
— He могу богами! и када би знао да рукујем са тим топом;
ту су сигурно и који од мојих рођака.
— П ром исли Новаче! или метак или за топом — нареди
ош тро командант батаљона Пете Црногорске.
Новак изабра друго и идућег дана је био већ саставни део
опсадног батаљона у Скрабутачи, на супротној страни,
пећине од које је одвојена реком и великом провалијом. Под
строгом контролом Новаков топ поче да просипа гранате:
лево-десно, горе-доле око отвора пећине, било што није знао
или што осећа да би предратни Ралевићи изабрали прво
метак у чело, пре него би и узели топ а кам оли опалили на
своју браћу. Но било је ш та је било. У страховлади јединка је
најчешће робот не мислећи ни о м о рал н ом или неморалном;
ни о злу ни о добру. И, Новак — ко зна колико пута је
по.мислио да ли може обрнути свој топ против оних који су
стајали позади њега и наређивали! — д р х та в о м руком сипао
је гранате док није убацио у отвор Прашнице. Тада је отпор из
ње престао. Очевидно повукли су се дубље у запећке саме
пећине, даље од дејства граната. To је био знак за нападаче да
је отвор пећине слободан. О дбрана ће се наћи затворена као у
боии. Покушај да се изађе пузањем кроз споредни, мали
отвор пропао је. Свака је већ рупица позната у целој литици
Дивљачког крша. Први који је ту покушао, Вуко Бабић,
ухваћен је на излазу и бачен низ литице. Други, Новић
Ралевић, чим је помолио главу погођен и пао мртав. Т а је
ствар пропала, јер ова опсада није као она раније поменута
против групе Милоње Анђића крајем 1943. Онда, страна
пећине према реци није могла бити поседнута због великог
снега и студе. Зато се покушало терором довођењ ем чланова
поролипе. А, овог пута је пролеће и организација много
боља.
Лушан Миладинов Ралевић припадао је четницима. При
 К а л у д р а и К а л у д а р с к а чета 51

повлачењу четника из села краЈем 1943 он је остао код куће; да

се нађе код своје изгладнеле породице. Остали су и други, јер
никоме ни воду нису натрунили акамоли зла направили.
Најзад, породица је ту па ш та Бог да! партизани га убрзо
момбилишу. Касније, 1944 пребегне код четника, који су се
сада нашли поново на том терену. Неш то због тог бежања a
нешто што је био противан комунизму придружио се групи
четника која се склонила у Прашници. Д уш анова жена Драга
била је од Бућковића из Дапсића, сат хода од Калудре. Душан
повери жени своју скривницу, ради исхране у првом реду.
Коме ће другом него њој и својој родбини, јер по његовом све
силе, све власти, сви системи долазе, пролазе — мењају се
током времена, али крвна веза остаје увек непромењена, код
свих народа, сем код изрода. Жена повери, даље своме брату
Бућковићу, који је био у саставу те Пете црногорске бригаде,
сада ту у селу и околини. У очају требала јој је помоћ
маодкуда, поготову од брата у овој тешкој несрећи где њен
муж Душан са толико рођака могу да изгубе главе сваког
часа. Њен брат није губио м ного времена и понуди услугу
својој п а р т и ји , к о м у н и с т и ч к о ј. Н а ј в е р о в а т н и је р а д и
„херојске" партизанске медаље. Тај шурак Душанов, та звер
— без невоље — више уради него цео батаљон који је запосео
све око Прашнице, више него топ из Скрабутаче који је сипао
ватру на пећину.
У, сада, слободан отвор Прашнице упаде Бућковић, шурак
Душанов са групом партизана и поче да га зове: изађи ништа
ти бити неће! Душан познаде глас свога ш урака и помисли да
је дош ао м ом енат спасења па изађе.
— Ко јо ш има унутра? — упита шурак зета Душана, а овај
их именова.
— И зађи Бајо, ниш та ти неће бити! И зађе и Бајо из запећка.
— Изађи, изађи!... и један по један изађоше: Душан, Бајо,
Рале, Милисав, Јово, К р с т о ,- Ралевићи, предајући се. Д а би
доказао колико је веран партији шурак Бућковић прво сруши
рафалом свога зета Душана, јер куд ћеш већег привржења
него када се својта ставља на жртвеник ради партије. Партија
изнад свега и све за њу и најрођеније, па тиме и већи херој
партије! Падоше под раф ал им а и остали, падоше на гомилу,
на кланицу, падоше тачно по списку, по наивности несрећног
Душана и његове жене Драге. Тако буду убијени предајници —
заробљеници. Ниједна војска на свету не убија заробљенике,
сем арнаутска и никаква војска као ова код Праш нице и
°на у Словенији код Кочевја маја 1945 — Словеначки
„Катин“. Победнички батаљон партизанске војске врати се
°Дмах за Беране са трофејом.
М ожда би све остало у тајности шта се збило у Прашници
S2 Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош”

да није било М арка Ралевића, брата Крстова. Он неизађе из

запећка, јер га Душан заборави да именује своме шураку. Чуо
је запомагање и јечање, па изађе из неког дубљег запећка. To
његов брат Крсто запомаже. Срећом, када га је рафал
оборио, пао је потрбушке па су му били унакажени кукови и
ноге, а остало је било читаво. Б рат му М арко учини ш то је
могао и знао. У току ноћи изађе и пећине и обавести родбине
убијених. Крста предадоше партизанима на лечење. Предаде
се и Марко, који брзо умире. Крста залечише и остаде једини
жив од опседнутих у пећини. Родбине сахранише убијене
младиће у заједничку хумку у планини Дивљаку, више саме
Прашнице.
Када се лук сунца помоли иза највећег врха Цмиљевице
прве зраке баци ту, а када тоне негде на Западу последњи су
опет ту — на високом и зеленом Дивљаку и на овој хумки.
Нигде на свету сунце не греје дуже кости мученика као ових
овде, на врху Дивљака, и оних на врху К ајмакчалана — ових
палих за слободу човека, оних на Кајмакчалану за слободу
Отаџбине.
Поменута група четника није била цела у пећини за време
опсаде. Наш ли су се ван ње: М илан Ралевић, Чедо Ралевић,
М арко М илошев Ралевић, М илић Ралевић, Данило Ралевић и
Миљан Бабић. Сем последње тројице остали су се предали
новој власти у временским разм ацим а од две године, тако да
је М арко био последњи шумски калудранин у 1947. години.
Миљан Бабић откривен је крајем 1945 у Космајским шумама.
Ту је убијен и сахрањен, док је судбина М илића и Данила у
зетовим рукама, обратно од Душанове која је била у рукама
његовог шурака. Сестра М илићева удата је за Богдана Рм уш а
у Шекулару. М илић и Данило, браћа од стричева, били су у
добрим односима са сестром и зетом, нарочито после покоља
у Прашници. Скривали су се у ш ум ам а око Барица на домаку
планине Капе и Мокре Горе, недалко од летњих станова зета
и сестре. Зет Богдан доносио им је храну, а ваљда и абере, и
запослио их да му тешу грађу и даске са којима треба да гради
погорелу кућу и летње станове. Најзад, заш то и не би? Здрави
су и м лади момци као борови. Треба да преврћу и тешу грађу,
а не да леже негде у скривници а он да их храни. To потраје
једно време тако, док нису истесали што му је било потребно.
Једнога летњег дана 1945. донесе Богдан храну шурацима
М илићу и Данилу, који су тесали даске. Али, овога пута дође
са својим б ратом од стрица ђ ор ђи је м Перковим Рм уш ом , и
то под оружјм. Ко се ичему рђавом надао, најмање од зета са
којим су дуго били у добрим односима. Али, док су њих
двојица јели донету храну.ђорђије сасу рафал из митраљетке у
њих.Тако завршиш е ова два м лада мученика у Барицама. Ту су
 К а л у д р а и К а л у д а р с к а чета 53

и сахрањени, где ће својом хумком сведочити о бездушним

људима и бездушној власти.
Са оним покољем у Кочевју у Словеначкој и са овим у
калударским планинама заврш ила је живот четничка чета
Калудре. А, Прашница, та мирна столетња чуварка
страдалника и мученика, постаде крвава гробарка, постаде
саставни део новог социјалистичког поретка тога краја, новог
човека, бездушног и материјалног. Колика разлика то гн о в о г
човека од „старог“ !? Убијају се ови младићи, горостаси
људски, са којима се човек м огао свуда поносити. И то, када је
грађански рат већ био завршен, када од њих никакве
опасности није м огла доћи. Таквом поступку партизана-
комуниста у том крају, није био сличан и поступак
националиста-четника. Ево примера, који није усамљен. При
једној патроли села 1943. Миленко Ралевић, учитељ и Илија
Дабетић, земљорадник ухвате у Калударској реци комунисту
Леку Ц ајова Анђића, разоружају га, изгрде и најзад врате му
пушку без муниције. Учинили су то онда када је страховити
рат, међусобни буктао. Т ом „старом човеку“ хум аностје била
основно; није хтео да братску крв проспе у свом селу, није хтео
нигде. Зато сам и овај пример навео да би остао уз крваву
Прашницу, са којом ће бар птице запојати гуслреву песму:

... „У остатку црне гаревине,

Калударске јадне удовице
Заменише горске кукавице,
С а д К а л у д р а другог лека нема,
Кукање је једина утеха
О ж ртвам а палим на гомилу
У Праш ници крвавој пећини“...

Братство Бабићи. Батрић Бабић, учитељ, Л азар Бабић,

судија, М ихаило Бабић, земљорадник, убијени од партизана у
Словенији — Кочевје. Миљан Бабић, чиновник финансиске
струке убијен од партизана јесени 1945 у Космајама, где је и
закопан. М илан Бабић, пешадиски наредник убијен од
партизана октобра 1943. пош то је претходно мучен,
отсецањем уда и других делова и тако изложен на путу да
народ гледа. Раденко Бабић, земљорадник убијен од
партизана на О вш инама и сахрањен код влачаре. Мило
Бабић, земљорадник заробљен 14. маја 1943., одведен у
немачко ропство и там о умро. Сличну судбину им аоје и Иван
Бабић, земљорадник и умро касније. Вуко Зарије Бабић биоје
са Ралевићима, напред поменутим, у Прашници. Ухваћен је и
жив бачен низ литице, па му је скупљене делове тела породица
сахранила.
54 Гласнвк Српског историјско-културног друштва “Његош”

Братство Анађићи. Погубљени у Словенији — Кочевје од

партизана:
М илоња Анђић, учитељ и резервни поручник, командир
калударске чете а касније и одреда при среској команди
Беране; затим Милутин Анђић, санитетски помоћник и
Милисав Анђић, наредник пилот. ђ о р ђ е Анђић, земљорадник
тешко рањен при нападу партизана на Колаш ин 17. маја 1942.,
лечен и од енглеског бом бардовањ а погинуо у Београду,
Мило Анђић, земљорадник дуго се склањао око летњих
станова и 1945 убијен од свог рођака — комунисте; Рајко
Анђић утопио се у Л им заједно са Ралевићим а раније
поменутим; Здравко Анђић, пешадијски наредник убијен од
комуниста на путу за Србију као курир 1943. године; Леко
Анђић, земљорадник погинуо на Цмиљевици 1941. од
Арнаута.
Братство Дабетић. Изгубило је једног војника Крста
Дабетића од енглеског б ом бардовањ а Б еограда 1944. Био је
заробљен од Немаца у К олаш ину маја 1943. и као болестан
враћен 1944.
Братство Барјактаревићи. П о р е д п ом енуте погибије
М илована за време паљења села, умро је од тифуса Јагош
Барјактаревић приликом оступања преко Босне.
По овом м ом покушају, статистици која није потпуна,
изгинуло је од Калударске чете '20 људи од окупатора а од
комуниста много више, што ће пажљив читалац то
приметити. Овде нисам дао податке за оне погинуле које су
партизани мобилисали по преузимању села крајем 1943. и у
току 1944. иако су већином припадали националистима.. Њ их
комунисти воде на својој листи, ма да их је било врло мало.
Нисам рачунао ни оне који су отерани у ропство, било због
рата или револуције, остали у емиграцији по разним земљ ама
и помрли. Нисам узео у обзир ни оне који су током кратког
рата негде нестали или током револуције отиш ли у Србију и
са њом везали даљу своју судбину. К ада би се све м огло
скупити Калударска чета изгубила је око 55 људи. Од једне
јаке и здраве чете народне војске, која је са око стотину бораца
могла да држи фронт на Калударским капама против једне
регуларне војске, горња цифра губитака м ора да следи и
најтврђе срце. Ако горњој статистици д о д ам о тврђење, да је
број домаћинстава пао за 60% у односу на предратно стање —
највише због селидбе у вароши, а одатле за зарадом у бели
свет, онда се јасцо види шта је револуција донела и колико
кошта само једно село, па м и је поменуте ж р т в е јо ш жалије.
Нека би дао Господ, да ових мојих пар редака прочитају они
који су стварали револуцију, као и они који проповедају нове.
 К а л у д р а и К а л у д а р с к а чета 55

Ове редове посвећујем поменутим страдалницима, које

нико не помиње, а чија су срца била испуњена најчистијим
идеалом о слободи, лепоти традиције и крвне блискости..
Посвећујем њима, палим под сабљом окупатора и твораца
новог поретка комунистичког; поретка под којим је Калудра
изградила електрику, путеве до на врх планине Kane, по
којима је пријатно проћи и нагледати се природних лепота*
попети се на високе планине, али и поретка под којимје коров
сишао са тих планина у сред села и у људску душу, који
пустоши и растура Калудру

Л ондон, 1985. Милисав Р А Л Е В И ћ

НАШИМ САРАДНИЦИМА

Умољавамо сараднике „ Г л а с н и к а “ да приликом слања својих

рукописа поступају у будуће овако:

1. Куцати текст писаћом машином.

2. Два прореда између редова.
3. На левој страни рукописа оставити размак ширине три
прста, а на десној страни два прста.
4. Сарадници који пишу руком умољавају се да се држе
тачке 2 и 3 и, по могућноству, да пишу што читкије и јасније.
5. На дописе куцане машином-латиницом, обавезно је
ставити ознаке на појединим словима, где је то потребно.
Свима поштованим сарадницима ставља се до знања, да се у
будуће рукописи, у колико не буду штампани, неће враћати.

Редакциони одбор

љ
 ЖИВОТ СРБА У Д А Л М А Ц И ЈИ ,
ЛИЦИ, КОРДУНУ И БАНИЈИ
Када су се Срби почели досељавати у Далмацију, немамо
тач н и х историјских п о д а та ка . М и гр а ц и ја и покрети
појединих народних племена, вршили су се од памтивека.
Знамо да у 7. веку долазе у Далм ацију Словени: Срби и
Хрвати.
Д алм ација је била под Византијом од 751. године, али као
самостална Византијска област, док су је у 12. и 13. веку
см атрали својим саставним делом. Крајеви јужно од реке
Неретве припадају Захумљу, Зети и Србији.
Срби се први пут помињу у франачким аналим а 822. године.
Називају се „силан народ, који држи велики део Далм ације“.
Кнез Људевит Посавски, када је бежао пред Ф ранцима 822.
године, наш ао је склониште код Срба. Један српски кнез
примио га је у тврђаву. Људевит је на превару убио српског
кнеза и узео његову тврђаву. Ускоро је напустио Србе и
погинуо.
После погибије хрватског краља П етра Свачића 1102.
године настала је анархија у Хрватској. Велики историчар
Смичиклас овако описује тадашње стање у Хрватској:
„П ош то тако цијели род краљевске крви изумире, није
било више никога који би краља м огао наследити. Почне тада
међу свима краљевим великашима велика неслога. Растргани
на странке, сада је овај, сада је онај присвајао себи владавину
земље. Насташе безбројне отимачине, пљачкања, уморства и
легла свакога безвлаш ћа, јер дан за д аном није престао један
другога да прогања, напада, убија...“
Поразом Хрватана Петровој Гори 1102. Х рв атскаје изгубила
свога народног краља и своју независност. Хрватска је
освојена, а не придружена М ађарској, без м а каквих нагодби.
Дванаест хрватских племића, као претставници дванаест
хрватских племена (Качића, Кукара, Шабића, Ч удомирића,
Свачића, Мурића, Гусића, Карињана и Лапчана, Полечића,
Јам о м ет и ћ а и Тугомирића), уговорише 1102. са краљем
К о л о м а н о м ово: да та племена задржавају своје поседе и да на
њих не плаћају краљу порез и не врше друге службе сем
војне. У т о м е је сав значај и садржина — Пактг конвента —. Да
би се задовољио папски ауторитет (јер је Хрватска била
краљевина по папином указу) К ол ом ан се касније прогласио
за краља Мађарске, Хрватске и Далмације.
 Ж и в о т С р б а у Д а л м а ц и ј и , Л и к и К о р д у н у и Банији 57

Ч и м је Далмације потпала под мађарску круну, М ађарска

долази у сукоб са М летачком Републиком. Млетци теже да
загосподаре д алм атинском обалом , да би спречили гусарење
по Јадран ском Мору, које је угрожавало млетачку трговину.
Под мађарску власт долазе далматински градови: Задар,
Трогир, као и острва Крк, Раб, Црес и друга већа острва.
Ускоро М ађари продиру из Далм ације у Босну, где освајају
босанску жупу Раму, која се налази у долини реке Раме,
притоке Неретве.
Почетком 12. века. деспотска власт М ађара уД ал м ац и ји
постала је несносна. Далматински градови траж или су помоћ
и заш титу од Млетачке Републике. Наравно, М летци су
радосно примили тај захтев Далмације, па предузимају мере
да добију превласт. Ради тога су ступили у пријатељске везе са
хрватским кнежевима далматинским, и уједно склопили савез
и са српским царем Душ аном.
Од почетка окупације Далмације од стране М ађара, па до
почетка 15. века, тече, такорећи, непрестана борба између
Млетачке Републике и М ађара, ко he од њих да утврди власт у
Д алмацији. Док је ова борба трајала, у самој Далмацији
господарили су разни дом аћи кнежеви, сваки у својој жупи a
no некада и над више жупа, које су се бориле за превласт. Међу
њима се истичу наследни кнежеви Брибирски Шубићи. Под
окриљем М ађара, Шубићи су имали скоро краљевску власт у
Далмацији. У овом су им помогле несугласице између
далм атинских градова, који су се, да би се обезбедили од
нападача, обраћали за заштиту и пом оћ м оћним брибарским
кнежевима.
Велика м оћ коју су имали Ш убићиу Д алм ацији, п реш лаје и
на Босну 1292. године. Павао Шубић, поред својих титула у
Д алмацији, носио је и назив: „Господар Босне“ , и као такав
имао је под својом влашћу велики део Босне, која се
граничила са Далм ацијом . Ту власт над Босном предао је
Павао јо ш за живота своме сину Младену, којије се као такав,
уз остало, звао и други босански бан.
Јелена сестра српског ца р а Д у ш а н а , удала се за Младена
Шубића. Богобојажљива књегиња Јелена, хтела је да следи
стопам а својих славних предака Немањића. Чувши за дивно
место, где је по предању Св. апостол Павле проповедао
Христову спасоносну науку после првог римског сужањства,
око 64г. реши се да на том месту подигне себи задужбину, у
славу Бога. Ту своју замисао је и остварила, пош то је 1348.
године, подигла цркву у Скрадину. Темељ манастиру, којије
назван Крка, уд арен је 1350. године, где је касније подигнута
црква и прве ћелије.
58 Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош"

Историја овог манастира је и историја српског народа, који

већ столећима живи на овом крш ном пределу Северне
Далмације, зване Буковице.
Утицај манастира Крке се ширио на целу Далмацију. па и
даље. К ада је народ страдао, страдао је и м анастир и обратно,
до данаш њ ег дана. Због тога је манастир увек био и остао прва
српска кућа уД алм ацији. Године 1615. у м анастиру К р т је
основана Богословија, као прва организована богословска
школа у Српској цркви. Она је 1647. године премештена у
Шибеник, због најезде Турака. З а т и м је радила у Бенковцу и
каснијеу Задру. Б о г о с л о в и ј а у Задру престалаје са ра д о м 1919.
године, када је Задар прикључен Италији. Ту су се изучавали
језици, богословске и друге науке. Поред тога, сви свршени
богослови м орали су да знају по један занат.
Како је манастир Крка играо у прош лости врло велику и
важну улогу, накупило се ревношћу грчких калуђера у тај
м анастир м ного старина од неоцењиве вредности. Поред
великог броја икона, слика, црквених одајанија и утвари,
бакрореза, архиве и библиотеке итд. У најзнаменитије
драгоцености спада и епитрахиљ Светога Саве. Дугачак је
метар и no а широк 25 сантиметара.
М ађарски краљ Лудвиг је почео силом да приморава
далм атинске кнежеве на покорност. Некеје савладао, али није
м огао савладати Шубића. Младен Шубић је однео победу над
М ађарим а помоћу српске војске из Босне. Тада цар Душан
удари силном војском на Херцеговину, коју брзо освоји и
придружи својој царевини. Затим Душан освоји приморски
део, од Дубровника до Омиша.
Док је Д уш анова војска била у Далмацији, Душ анова сестра
Јелена, која је остала удовица и владала у име нејаког сина
М ладена у Клису и Скрадину, не могући сама да управља тим
местима, договори се са б ратом и уступи му оба града. Цар
Душ ан их прими под своје окриље и придружи их Хумској
кнежевини.
Од овога доба почиње српски народ из Босне да прелази у
Далмацију, заузима поједина места, најпре у брдовитим
пределима, а касније и на приморју. М ножећи се и ширећи
завладаш е м ногим плодним областим а.Тако, неки писци тог
времена бележе, да је Срба у оно време м огло бити, више или
мање у сваком месту Далм ације, као: Задру, Шибенику,
Скрадину, Островици, Трогиру, Сплиту, Клису, као и у
сталним војним гарнизонима, јер су већи део војске
сачињавали Срби из Босне.
Поред Срба, који су обрађивали поља или били у посади у
гарнизонима, м орало је бити и доста свештеника за духовне
потребе народа и војске. О том е сведоче многобројни
 Ж и в о т С р б а у Д а л м а ц и ј и . Ли к и. К о р д у н у и Банији 59

подигнути храмови ш и ром Далмације.

Поред горе наведене сеобе Срба из Босне у Д алм ац и ју
крајем 13. века, биле су у првој половини 14. века још две
сеобе: једна 1305 и друга 1337. године, када је прешло много
народа. Они су се населили, углавном, око Скрадина и
Брибиња, а м али број код Клиса.
Првих педесет година од када Срби почеше да насељавају
Далм ацију оставили су дубок траг. Поједини монументални
споменици онога доба живи су сведоци колико дубоки корен
је уткала српска народност и православна вера у крајевима
око реке Крке и Цетине. К ад су касније велике масе Срба из
Босне и Старе Србије прелазиле у Далмацију, српски народ је
ту наш ао своју браћу, потиштену од латинш тине.Н аш ао је ту
и цркава и м анастира, одакле је м огао да црпи духовну снагу,
да одоли туђину и да кроз векове одржи и сачува своју веру и
народност.
После изненадне смрти цара Душана, 20. децембра 1355.
године, мађарска војска удари на Клис и Скрадин, који падоше
у њихове руке и тиме их Срби изгубише све до ослобођења и
уједињења 1. децембра 1918. године.
Д уш анова смрт је жалостан догађај у српској историји. Д а
се то није десило, да је цар Душ ан јо ш живео или имао јаке и
способне наследнике, тадаш њ им Србим а у Д алм ацији би био
обезбеђен миран и напредан развој у сваком погледу и не би
м ного векова били принуђени да живе од милости час Мађара,
час Млечана.
Стеван Твртко, босански бан, није признавао м ађарског
краља Ж игм унда Луксенбуршког. Зато је далматинске
градове: Сплит, Трогир, Шибеник, Котор, острва Хвар, Брач
и Корчулу потчинио својој власти 1390. године. И акокатолик,
крунише се 1377. године за краља Босне у православном
м анастиру Милешеву, на гробу Светога Саве. Он је се
см атрао краљем Хрватске и Далмације. Тако је Твртко био
први краљ Срба и Хрвата, али само 1390— 1391. године.
За време владе Стевана Твртка, у Д алм ацији су отворене
многе цркве ради православног богослужења. Православље је
напредовало за време његове владе, како у Босни тако и у
Далмацији. С ам о је, на жалост, његова влада кратко трајала
услед преране смрти.
Оно што је цар Душан био за Србију, то је за Босну био
Твртко. Обојица су рано умрли и нису учврстили своје дело.
После смрти краља Твртка настају унутрашње борбе и
трзавице — слична ситуација као после смрти цара Душана.
Српска историја, упоређујући цара Душана и краља Твртка
подвлачи да је Душ ан намеравао да створи српско-византиј-
60 Гл&сник Српског историјско-културног друпггва “Његош”

ско царство а Твртко је ств арао Српско-хрватску државу. И

једно и друго је било неостварљиво.
Далм ација је 1420. године потпала поново под власт
Млетачке Републике, и тада настаје нов период политичке
историје. Градске општине на Јадранском приморју имају
своје посебне управе, на чијем челу је био кнез, кога је
одређивао Сенат у М летцима из редова племића. Такав кнез
управљао је у градском већу и био је одговоран влади у
М летцима. По селима образовани су скупови кућних
старешина. Они се брину о реду и извршавању наредаба
власти.
Становниш тво се дели на:
а) Племиће,
б) Пучане — то су занатлије, трговци и радници, и
в) Сељаке.
Због честог ратовањ а земљорадња је била неразвијена.
Пољ опривредни производи морали су се увозити. Занатство се
развијало једино по градовима.
У почетку друге половине 15. века, турска војска осваја
Босну и Херцеговину, 1463 године. Великим својим ратним
победама, Турци упадају у Далмацију и продиру у Цетинску
крајину и Буковину.
После пропасти српског царства на Косову, велики број
Срба је побегао у Босну, да би избегао турски зулум. Многи
Срби су се пребацили у Далмацију а доста њих су Турци. Тако,
у северној Далмацији, као симбол Српства, оснива се
Далм атинско Косово, где се и даље одржава косовски култ,
који непрестано опомиње там ош њ е Србе о минулој српској
слави и м оћи Србије.
Турска војска је немилосрдно пустошила сва места којаје
освајала и заводила терор. Хрватски кнежеви били су
немоћни и у сталној међусобној свађи. Тако, како су Летописи
забележили, 1475. године, м орало је побећи мнош тво
хрватског народа ако не сви, заједно са свештенством, и
склонити се на острва у суседству, а многи побегоше преко
Ја д ран а у Италију.
Године 1480. Турци су опљачкали српски манастир
Д раговић а калуђере разјурили.
Манастир Д раговић налази се на ушћу речице Д раговић у
Цетину, на путу који из Сплита, преко Сиња и Врлике води за
Книн. Године 1395. ударен је темељ старом манастиру
Драговић. Године 1619. почеше Турци опет пљачкати и
прогањати српско становништво, рушећи цркве и манастире,
те калуђери манастира Драговић, знајући шта их чека, скупе
све манастирске драгоцености, црквене књиге и са игуманом
 Ж и в о т С р б а у Д а л м а ц и ј и , Ли к и , К о р д у н у и Банији 61

С теваном сасвим напусте свој манастир, одлазећи у

Грабовац.Т ако је манастир Драговић остао пуних осамдесет
година напуштен, а оживео је и пропојао опет настојањем
епископа Н икодим а Бусовића. У манастиру се чува један део
моштију Св. Григорија, архиепископа српског, просветитеља
и оснивача манастира Св. Николе у Св. Гори, к о ји је живео
крајем 14. и почетком 15. века.
Скендерпаша је пустошио сва места од К ото ра до Задра.
Н астрадаш е тада српска места: Обровац, Островица,
Скрадин, Врана, Шибеник, Трогир, Книн и книшка околина.
1502 године, опљачкан је манастир Крупа, док су се калуђери
склонили у манастир Крку.
М анастир Крупа, на подножју Велебита, пред ушћем
речице Крупе у Зрмању, почет да се зида за време краља
Милутина и с његовом помоћи, завршен је за владавине
Стевана Дечанског. Цар Душан га је 1345. године обновио и
богато даривао.
У времену од 1523-1527 године, на опустеле, напуштене и
остављене земље од стране Хрвата, од Велебита до реке
Неретве, Турци доведоше српске породице, м ахом из Босне и
Херцеговине, а и из Старе Србије. Турцима су Срби били
потребни као земљорадници, који ће обезбедити исхрану
становништва, а на првом месту војске.Ово је била највећа
сеоба Срба у Далмацију. О њој су писали многи писци који су
се бавили историјом и прош лош ћу Далмације.Они тврде, да је
тада прешло у Далм ацију више хиљада српских породица са
својим свештеницима, не по својој вољи него по жељи и
наређењу турских војних заповедника у Далмацији.
Срби, који су бежали из Босне у Д алмацију због турског
зулума, звали су се бегунци или пребези, а касније ускоци.
Из освојених крајева, градова и покрајина од стране Турска,
Срби су се повлачили или пребегавали на млетачку и
аустријску територију, и отуда су „ускакали“ у четама и
обрачунавали се са Турцима. Седиште ускокаје било у Клису.
Они су били одлични борци на копну и мору. На челу ускока је
био војвода. Постојали су и други чинови, као харам б аш а,
сердар, кнез.
У дугим б орб ам а ускоци су починили много јуначких
подвига, који су опевани у народним песмама. Нарочито су
били на гласу, по јунаштву: Л им а Барјактар, Стојан
Јанковић, Вук Мандушић, Бајо Пивљанин, Јанко М итровићи
други.
Око 1618. године, Аустрија је преселила ускоке у
унутрашњост Хрватске, у крајеве око Оточца и Жумберка.
Када су се преселили, они су се утопили у остало
становништво. Ускоци су били прво православни, а у 17. веку
62 Гласник Српског историјско-културног друпггва “Његош”

су прешли у унијате.
Године 1528. Турци су освојили Јајце и Бања Луку, и
продрли дубоко у Лику, Кордун и Банију. Ради одбране од
Турака, Аустријанци су у пограничним крајевима, око Уне и
Коране, образовали Војне Крајине. Оне су биле војнички
организоване, а састављене од Срба. Ти Срби, борци, су
добили назив Крајишници а уживали су специјалне
повластице.
У Лици и другим деловима Војне Крајине биле су честе буне
у 18. веку. Обест и насиља, која су над српским народом
вршили м ађарски и хрватски „великаши“, уз подршку свог
свештенства и бечког двора, постајали су све жешћи. Положај
Срба под аустроугарском влашћу био је све неподношљивији.
Отпор народа био је разноврстан, зависио је углавном од
прилика и времена. Многи Крајишници одметали су се у
шуму, у хајдуке. Почетком 18. века, готово није било српске
куће из које неко није био у хајдуцима. Лика, Кордун и Банија
били су пуни хајдука, па се војна власт жалила да им не може
ништа, јер нико неће да их ода.
Осим ових, биле су и друге врсте отпора. Једна од
најзначајнијих су такозване организоване војничке побуне,
којих је било много. Оне су, мање-више крваво угушене,јер
слабо наоружан народ није могао да одоли добро наоружаној
надмоћној војној сили. Вреди и с т а ћ и д а је 1719. године избила
буна Срба из Б рлога, с Врховина и из околине, који су
затварали путеве на Великој Капели, Врховини и Малој
Капели. Огорчене борбе вођене су све до краја те године. За
угушивање ове буне аустроугарске власти морале су
употребити 10.000 војника, који су уништили читава српска
села и поубијали велики број српског живља. После ових,
низале су се буне, сад овде сад онде, из године у годину и за
дуго нису престајале.
Глина је старо насеље и први пут се помиње у т.з.
даровницам а хрватско-угарског краља Андреје Другог, из
година 1205, 1209. и 1211. Ту стару Глину су Турци спалили,
када су 1563. године продрли у Банију. Глина се поново
помиње 1737. године, када је настало данашње насеље тог
имена, укључено у Војну Крајину и постаје седиште Глинске
регименте. Тада почиње наглије насељавање Срба, па је
основана и глинска парохија. Из тог времена потиче и прва
српска Вероисповедна школа у Глини, коју су издржавале
црквене општине. Учитељи су били м ахом из Војводине, a
било је и дом аћих синова.
Године 1825. подигнута је им позантна глинска црква у
барокном стилу. У тој цркви извршен је 10. и 11. маја 1941.
године језив покољ око 1 3 00срб а из Глине, Вргинмоста и
 Ж и в о т С р б а у Д а л м а ц и ј и , Ли к и . К о р д у н у и Баниј и 63

осталих места Баније и Кордуна, када је текла српска, људска

крв из храма.
На обронцима Капеле у Главацима, над Гацком долином,
како је у Летопису забележено, 1662. године, изврш еноје прво
веће досељавање Срба из Херцеговине, који одм ах подижу и
црквицу — брвнару. Ова црква страда 1680. године у рату са
Турцима, али храбри ускоци разбише нападаче. У знак
признања и захвалности, кнез Сигисмунд Франкопан даје
дозволу да Срби граде себи храм св. Петка. To је и прва српска
зидана црква у Лици, а саграђена је над м асовном гробницом
погинулих ускока.
Пресељавање Срба из Босне се наставља. Тако, Срби се
насељавају 1534. године у Гомирју, Жумбераку, Костањевцу,
Метлици, Плетању. По аустријским изворима од 1586.
године, Лика и К рбава су биле густо насељене Србима.
Године 1697. гроф А. Коронини извештава аустријску
дворску канцеларију о приликама у Хрватској, Лики и
Крбави, и каже: „У Лици има око 1000 кућа и то 130
покрштених муслимана, 160 Влаха католика, 60 кућа Хрвата
који су дош ли из Бриња и Оточца, 140 кућа Крањаца. Остали
су Власи шизматици тј. православни Срби‘.‘
Силна турска војска, после жестоког боја, заузима Клис
1537. године, који је претстављао најзначајнију и највећу
тврђаву у Далмацији. У одбрани Клиса учествовало је и око
5000 Срба. Турци заводе терор, светећи се страховито
српском становништву и свештенству, који су помагали
хришћанске Млечиће. Т ом приликом многи Срби избегоше у
Гомирје, Врбоско и Моравице.
Турци су сад лако освајали остале мање тврђаве. Тако је
цела Далм ација подпала под турску власт, док су острва на
Јадранском Мору остала под млетачком управом.
Турци открише 1647. године, да су Крчки калуђери водили
преговоре са М лецима против турске царевине и да је
манастир био главно бунтовничко средиште. Нападош е
изненада на манастир и калуђере принудише на бегство.
Опљачкаше и разбише све што су могли, нарочито цркву, у
којој су палили ватру и коју су скрнавили како то само некрст
може да учини. Трагове турске суровости са светињом у
манастиру показују јо ш и данас крчки калуђери посетиоцима
овог знаменитог манастира.
Године 1645. букнуо је рат између Турске и Млетачке
Републике. Турци опседају К отор са копна и мора. О псадаје
трајала два месеца. Турци су желели да освоје К отор и тако
пресеку везу између Венеције и Црне Горе. У овом војном
подухвату, Турци нису успели.
Иначе, рат између Турске и Млетачке Републике текао је
64 Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош"

променљивом срећом. Час је турска, час млетачка воЈСка

успевала, све док није пала Клишка тврђава.
Док је трајао рат, народ је плаћао мањи кулук а л и је зато
данак у крви плаћао својим синовима. К ад би дош ао мир,
вође би од Млетачке Републике добили одликовања,
повишице плата, имање и земљу, а народ је плаћао проценат
од усева. У почеткује наплаћивано само са оранице а касније
и у новцу. Н арод је м орао давати комору за снабдевање војске
и утврђења, a no својим селима м орао је да прима на конак
млетачке коњанике. Да би власти добиле данак, они су преко
субаша и десетара безобзирно купили не само од беле хране,
већ и сено, вино, маслине па чак и млински ујам.
Са падом Клиса у хришћанске руке, почиње нагло слабити
дотад аш њ а турска м оћ у Далмацији. Највећу заслугу за
млетачки успех имали су српски ускоци, под заповедниш твом
славног јунака Стојана Јанковића и његовог сина Петра.
Али, није доста било српском православном народу и
свештенству у Далмацији што су м орали да трпе турски
зулум, него су м орали да бране своју веру од католичких
свештеника, који су их бездушно терали да постану католици.
Летописи пишу да су римски пропагатори много мучили
народ и присиљавали га да се одрекне православне вере. Али,
они су наишли на прилично тврду веру у српском народу и
нису имали много успеха.
Имочка Крајина је од старина била српска крајина. Ту је за
време цара Душ ана била његова војска дуже времена, па се
тада утврдио јо ш јаче српски карактер ове крајине. За време
м ађарских краљева д ош ло је там о католичко свештенство, па
је се и римокатоличка вера ту почела гњездити. За време
турске владавине долазе фратри те је се католичка вера
појачала, тако да је у почетку 18. века била прилично снажна.
Млетци губе управу над Д алм ацијом 1797. године. О
у з р о ц и м а г у б и т к а с у в и ш н о је г о в о р и т и . В е л и к о
самопоуздање било је занело људе који су владали. Предали
су се уживању и наслађивању славом млетачком и оним што је
Република до тада стекла.
За првих шеснаест година од како је Далм ација престала
бити млетачком провинцијом, она је променила три владе:
аустријску, француску и опет аустријску.
Прва аустријска влада траје осам година; француска такође
осам година и тада настаје опет аустријска влада за дуже
време — све до 1918. године.
Кад је Млетачка влада изгубила Д алмацију, Д алм атинци су
морали да положе заклетву на верност аустриском владару,
1797. године. Тада је у Задру установљена царска аустријска
влада.
 Ж и в о т С р б а у Д а л м а ц и ј и , Ли к и , К о р д у н у и Бани ј и 65

Наполеон Бонапарта je се 1804. године прогласио царем

француске. Следеће године је се прогласио краљем Италије.
Пожунским м иром, у децембру 1805. године, Аустрија је
изгубила Далмацију, која је потпала под француску управу.
У почетку 1806. године, француски ђенерал Молитер стигао
је у Далмацију и примио од Д ал м атинаца заклетву на верност
Наполеону.
Наполеон је волео Далмацију.Знао је да је била запуштена и
да се са њом управљало или по самовољи окупатора и
политичких старешина или по законима који нису били
прикладни са тадаш њ им просветно-културним напретком.
Ради тога он наређује да се том земљом има управљати по
законима који су најприкладнији месним приликама, да би се
што боље и брже унапредило народно благостање. Мудра је
била ова наредба, достојна великог ума Наполеоновог. За
извршење ове наредбе поставио је Викентија Дандола.
Дандоло, пореклом Млечанин, задојен идејама француске
револуције, спровео је корисне реформе. Укинуо је мучење
по затворим а и батињање. Доста пажње посветио је ш колама.
Привредни живот се врло добро развијао. По градовим а
отпочело је да цвета занатство и трговина. Грађени су нови
путеви и побољшан саобраћај. Отворене су нове школе на
матерњем језику.
Д андоло је могао и веће реформе да изведе да његов рад
није спречаван унутрашњим немирима, од оних који нису
били задовољни што је Далм ација под Наполеоновом
влашћу. Највећу сметњу је правило католичко свештенство.
Оно се не слаже са грађанским слободам а и равноправнош ћу
грађана и вера, што су Французи спроводили у Далмацији.
Противфранцуско расположење помажу и растурају разни
агенти, убачени од стране Аустријске владе, јер они су желели
да Далм ацију отму од Француза.
Верска толеранција је била озакоњена у Млетачкој
Републици и централна Влада је бранила ту толеранцију. Али,
тај Млетачки закон је био м ртво слово на хартији за велики
број бездушних млетачких чиновника у Далмацији. Више и
ниже чиновништво је било подмићивано или фаворизовано
од стране католичког свештенства. Они су довели до очајања
вернике српске православне вере.
Стање се није много поправило за време краткотрајне
аустријске владавине. Тек под француском владавином могао
је православни Д ал м ати н ац да дане душ ом и да своју веру
сл о б о д н о исповеда. Верску то л е р а н ц и ју п р о гл а си о је
Наполеон, као један од темељних својих закона за све земље
своје простране царевине. И м ао је снаге да свакога примора
Да тај закон поштује и извршава, те није остало м ртво слово
бв Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош”

на хартији. као у Млетачкој Републици.

Од многих невоља које су православни трпели од католика,
две су биле најдрастичније: католички олтари су постојали у
православним храм овим а у Задру, Шибенику и на Хвару, и
друго: католички свештеници имали су право да сахране
православне покојнике. Декрето.м од 4. априла 1807. године,
Д андоло је наредио, да од тог дана православне покојнике
треба да сахране само и искључиво православни свештеници.
П равославни Д алм атинци се ослобођавају од дужности
светковања римокатоличких празника.
Године 1813. мења се опет влада у Далмацији. Она престаје
бити француска провинција. Аустријски ђенерал барон
Т ом аш ић, првих дана те године ушао је у главни град — Задар
и прогласио Далмацију аустријском провинцијом. Од тада
положај српског народа бива све тежи и тежи, јер је опет био
изложен безобзирним нападима од свију и свакога, а жалити се нису
смели нити су имали коме. Од 1815. године, Аустрија помаже
ши ре ње Католицизм а на штету Православљ а код Срба и
пропагира унијаћење. Верници су били скучени у слободи
јавног богослужења, и свака већа црквена свечаност узимала
се као д е м о н с т р а ц и Ј а против Р и м о к а то л и ч к е цркве.
П равославним свештеницима је било најтеже. Њ их су власти
кињиле на све могуће начине и захтевале, у званичним
стварима и оно што од римокатолика нису захтевали. Кад
православни свештеник не би одговорио свим званичним захтеви-
ма, власти су га кажњвале.
И поред свих настојања високог католичког клира кроз
векове, да се убије српски светосавски православни дух, ипак
је српски народ сачувао и спасио од пропасти и народну песму
и народну традицију и народне обичаје. За то има највеће и
нарочите заслуге Српска православна црква, не само код
православних, већ посредно и код католичких Срба. Једном
речју, и католици и православни, пресељавањем нису ништа
изгубили од свог Српства.
Ц Р КВ ЕНИ ЖИВОТ
Политичке прилоке утичу и на црквени живот. Политика
неодређености кроз цео 15. век и до половине 16. века утиче и
на црквени живот. те се Црква налази сад слободна, сад
скучена.
Српски калуђери. који су побегли испред турске најезде,
населили cv се у Гомирју и основали манастир Гомирје 1601.
године, који припада Горњо Карловачкој епархији.
Унијатски епископи и свештеници признавади су папу као
црквеног поглавара. али су многи ишли на посвећивање
пећском патријарху.
 Ж и в о т С р б а у Д а л м а ц и ј и , Л и к и К о р д у н у и Банији 67

Римска курија, 1623. године, именовала је агенте ради

провођења Уније и далматински Срби имали су много
тешкоћа са њима. нарочито у Жумберку.
Видну улогу у акцијама против Срба, 1644. године, имали cv
загребачки бискупи и хрватско племство. Они су радили на
томе да нови српски епископи буду унијати.
Године 1727. избило је отворено незадовољство код
српског народа, јер је епископ у манастиру Марчи, Рафаило
М а р к о в и ћ , п р и з н а в а о У нију. Н а с т а л и су п р о г о н и .
Свештеници су мучени. батинани и бацани у тамнице.
Прогони Срба ради вере се настављају. Н арод се је успешно
одупирао. Ипак, знатан број народа и свештеника епископи су
превели у унијате, подјурисдикцију римског папе. Такође, под
разним околностима а најчешће тортуром. известан број
Срба су примили католичку веру. Тако, како каже историчар
Ердељановић, „Сењски бискуп М артин Брајковић у свом
попису католичке и православне парохије у Лици, 1700
године, разликује Влахе православне, Влахе католике и
Хрвате католике“.
Млетачка влада у 17. веку, преселила је доста Срба из Јужне
Далмације у Истру, у циљу лакшег католичења.
У 1737/38. години б и л о је тешко стање за Србе у Далмацији
ради прогона од стране католичких бискупа. Насртаји су били
тако јаки да су и неке православне цркве сруш или.Ради тога,
огорчени Срби су се селили у Аустрију и Истру, понајвише у
Трст. 1751. године, Грци и Срби су заједно подигли
православни храм св. Спиридона у Трсту, који је касније а и
сада под српском управом. Поред Трста и у Пули се отвара
оаза православља и српска црквена општина, која и данас
там о постоји.
Године 1751. подигнут је устанак Срба v Лици ради одбране
верске самоуправе.
Године 1752. Млетачка управа је тражила од Срба да
празнују католичке празнике. Дућани су имали бити
затворени а у радионицама се није смело радити. К олим а се
није смело ништа превозити, а земљорадници нису обављали
пољске радове од 8— 11 сати. за време одржавања мисе у
католичким црквама. На веће празнике се није смело радити
цео дан.
ДУХОВНИ ж и в о т
Срби у Далмацији живели су по својим старим обичаји.ма,
који су иреношени са колена на колено. Чували су свој српски
језик и веру православну. народну књижевност и уметност.
Хрвати никако не признају Србе католике јер они сматрају
да нико не може бити бољи католик од Хрвата. Тако. новине
68 Гласник Српског историјско-културног друштва "Његош”

„Хрватска стража", од 4. октобра 1938 године, у уводном

чланку каже: „Католицизам , који је универзалан. може
бити хрватски, али не може бити словенски. К атолицизам у
хрватским крајевима нема никаква посла са словенством,
него само са Х рватством “.
Ми с м атрам о и закључујемо из предњег излагања, да
К атоли цизам у Далмацији, Лики и другим крајевима
српским, нема никаква посла са Х рватством.О н је там о био
везан за Србе католике, чији су претци били силом
покатоличени.
Никодим Миљаш, у „Списи Г‘, стр.260, између осталог
каже: “...али будући да има и Срба католика, тражили би и они
С р б и н а католика за бискупа... У време „бечког р а т а “, није у
задарској околини било Српског владике, па ипак је цела
насељена Србима, који су за време рата дош ли из Босне...
Срби су насељавани у северној Далмацији све до планине
Велебита, која их раставља од аустријских С рба...“
Целокупна хрватска политика за последњих сто година, a
нарочито од времена Ш тросмајеровог и Рачког,своди се на
довођење целокупног словенско-православног југа под
папску власт - унијаћење, а Србе муслимане, по сваку цену
превести у католицизам и придобити за Хрватство.
ПРОСВЕТА
Школа у Далмацији је било врло мало. Зато су там ош њ и
Срби одлучили 1761. године, да о свом трошку отворе
неколико школа. Д а би ту одлуку привели у дело, одборници
из школских општина Задра, Шибеника и Скрадина, као и
неколико других градова, послали су свога заступника у
Млетке да надлежне умоли за дозволу, да се подигне
неколико ш к о л а .О н је изложио да издржавање школа неће
пасти држави на терет. У ш колама би се ђаци учили да читају
и пишу, и да стекну светско образовање, беседништво и
људско понашање. Учитеље би бирали и постављали народни
претставници.
Као што се види, у програму није било предвиђено учење
верске наставе. To је било остављено свештенству.
Надлежни млетачки претставник је одговорио: „Не би
користило државним интересима, књижевно и научно
образовање нижег сталежа у Д алм ацији и подизање српских
школа. Из државних обзира биће згодније да деца остану у
простоти својој, и да се баве оним што су по положају до тада
радили. He налази да је из државних обзира оправдано што се
траже многе школе, јер би се тим умножио број учитеља из
иностранства од којих би м огло бити и оних који не
исповедају у својој чистоти православну веру. Они би, кроз
 Ж и в о т С р б а у Д а л м а ц и ј и , Ли к и , К о р д у н у и Банији 69

школе усађивали у дух младежи верске заблуде, којима су

заражени многи Срби v Далмацији, који исповедају српску
веру, а противно религиозном начелу Републике, да се у
поданицима чува католичка вера“.
У својој претставци Влади,овај чиновникпредлаже да би се
евентуално м огло допустити и дозволити врло мали број
школа, у којима би се једино учило читати и писати. У погледу
учитеља он саветује Влади, да ти учитељи буду свештеници
које би надлежне власти постављале а који да буду католичке
вере.
Није нам познато шта је Влада одговорила Србима,
поданицима, али је сигурно да је се сагласила са предлогом
свога претставника, јер је и њој био циљ да народ остане прост
и непросвећен и без својих школа.
Од 1815. године, Рим окатолицим а су поверене српске
школе. Наставници православне вере су замењени. На њихова
места су постављени Римокатолици.
ћи ри лско писмо, после глагољског, било је право народно
писмо далматинско. О гром ан број повеља, летописа и записа,
уговора и натписа, који су сачувани као историјска документа,
писани су тадаш њ им српским језиком и ћирилицом.
Т адаш њ им хрватским ом ладинцим а није било по вољи, кад су
видели да истим, српскимјезиком, говоре житељи Далмације,
Лике, Кордуна, Баније, Славоније и других крајева, a
хрватским само незнатан део и да им је немачки и латински
ближи. До тридесетих година 19. века, Хрвати се служе
латинским језиком. Народне свести уопште није било.
Како пише историчар Станоје Станојевић Ј ^ И с т о р и Ј а
српског н арода“ 2. књига, стр. 127, „Све хрватске државне
ствари водили су свештеници и племићи, који су били у
сваком погледу далеко од народа и народног живота... у
борби против завођења м ађарског језика у Хрватској, они се
нису борили за народни, него за латински језик“ .
Линија Сењ — Огулин — Глина и реком Ч а зм о м на Драву,
одприлике је граница била између српског и хрватског
наречја. Северо-западно од те линије живе Хрвати, јужно и
југоисточно живе Срби. Ова се линија приближно поклапа,
како је означено и у хрватском школском географском атласу
на етнографској карти бр. 13, да Хрвати живе северо-западно
а С р б и ју ж н о ијугоисточно од телиније. Географски атлас је
издање Кугли — Загреб, 1914.г. Тако је се учила хрватска
школска омладина док јој није порастао апетит до Дрине,
Саве и Дунава.
Интернационална католичка Црква обара се на српску
песму, која се шири широм Далмације, нарочито на Српске
70 Гласник Српског историјско-културног друпгтва “Његош”

народне песме, које је прикупио и објавио Вук Стефановић-

Караџић. Она се труди, свом строгошћу свога ауторитета да
ту усмену историју српског народа, бар код католичких Срба
уништи, и да у исто време искорени народне обичаје, који су,
као и песме, заједничке и код гтавославних Спба.
У Далмацији је образована Народна странка, у којој су
били окупљени и Хрвати и Срби од 1860 до 1880. године.
Странка је била заједничка и бранила је народне интересе,
како би се сузбио аустрофилски и италијански талас, који су
стално запљускивали обалу Далмације.
У даљој ф ази н а ц и о н а л н о г освеш ћењ а и јач а њ а
националног утицаја, уочено је да се национални интереси
Х рвата и Срба нису подударали. Народна странка се цепа и
Срби оснивају Српску странку, под вођством Саве Вјелано-
вића, Л азара Том ановића, Никодима М илаш а и Владимира
Деснице. Срби Лике, Кордуна, Баније и Славоније оснивају
Сам осталну демократску странку.
Током протеклог времена, значајну улогу у културном
животу Српског народа у овим крајевима им ала је штампа.
„Српско-Далматински М агазин“ био је први часопис на
народном језику у Далмацији. Основан је 1835. године и
најпре га је издавао Божидар, па потом Тодор Петрановић.
Часопис се бавио историјом, л итературом и науком. Ево шта
каже хрватски историчар Фрањо Рачки:
„Док су се у Загребу борили с првим почетцима сваке
писмености, српска књига захватила је коријен..., Српски је
језик преко К опитара и Грима, српске су пјесме преко
Хердера и Гетеа допрле дотле докле је допрла њемачка књига
и слава оних велеумника њених а П етрановић се упутио
стазом српских књижевних идеала“.
У п рош лом веку излазило је више листова и часописа,
писаних ћирилицом или латиницом, у крајевима који су сада
под Хрватима, и то: С Р Б О Б Р А Н од 1884. године, био је лист
за политику, просвету и народну привреду. Од 1902.г. лист је
орган Самосталне српске народне странке.
С Р Б И Н , лист Српске самосталне странке од 1889. године.
П Р И В Р Е Д Н И К , орган Савеза српских земљорадничких
задруга од 1898. године.
О М Л А Д И Н С К И Л И С Т , од 1894. године
НЕВЕН, од 1878. године.
С Р П С К А ЗОРА, лист за просветна, културна и привредна
питања од 1907. године.
Нажалост после Другог светског рата, културна делатност
Срба у Хрватској сведена је на један лист — С Р П С К А
Р И ЈЕ Ч , касније П РО С В ЕТА , која је излазила у оквиру
Српског културног друш тва „П росвета“. 1980. године,
 Ж и в о т С р б а у Д а л м а ц и ј и , Ли к и , К о р д у н у и Б ан иј и 71

званичном одлуком хрватске власти, укинуто је то једино

Српско културно друштво и часопис јер су сматрали да
„Србим а нису потребне установе које се баве српском
културом “.
Ипак, Срби су својим културним рад ом и постигнућем
оставили неизбрисив траг у уметности, литератури, музици,
науци и уметничком занатству. Тако, данас, на територији
СР. Хрватске потпуно је занемарено изучавање српске
књижевности, историје, језичке, фолклорне и ликовне
уметности српског народа. Укинут је музеј и библиотека, као
и Певачко удружење „О билић“. Ударена је „тачка“ на
постојање српског народа у Хрватској.
ЗАКЉ УЧ А К
Сви хрватски историчари и етнографи врло д о б ро знају да
су Срби с југа насељавали опустелу Далмацију, Лику, Кордун,
Банију, Славонију и друге крајеве у 16., 17. и 18. веку, али сви
намерно прећуткују да су Х рвати, у колико их је где било,
просто побегли у Италију и Мађарску, где су се изгубили и да
су Срби затекли тако рећи пусту и напуштену земљу.
Српство је, услед турске окупације, пренело своје тежиште
на северо-запад и запад и извршило миграцију, која је од
пресудног значаја по читав даљи однос између Срба и Хрвата.
На дан 16. октобра 1918. године, конституисало је се
Народно Вијеће у Сплиту за Далмацију, којеје одлучило “...да
се Далм ација издвоји од Аустро-Угарске М онархије и
прикључи заједничкој народној сувереној држави Срба,
Х рвата и Словенаца,на цијелом етнографском подручју“.
Да би привукли Италију на страну Антанте, Енглези,
Французи и Руси су јој обећали Лондонским уговором од
1915. године Далмацију, не питајући народ да ли то жели или
не. Следствено, Италијани нису зарезивали одлуку Н ародног
Вијећа, па су њене трупе почеле заузимати редом оно што су
полагали право по Л ондонском уговору. Народно Вијеће из
Сплита, видећи каква се опасност приближава, д о с та в и л о је
„ У л ти м атум “ загребачком Н арод н ом Вијећу, у коме се каже,
између осталог:
„Ж ивотни интереси нашега народа захтевају, а особито
због одбране од Италије и обезбеђења поретка у земљи, да се
безусловно спроведе уједињење са С рбијом “ (Срби и
Југословени стр. 234).
Влада загребачке „суверене“ државе хитно је се обратила за
помоћ Србији, да један део својих трупа пошаље у Сплит a
други у Загреб, које су већ према уговору о примирју заузеле
сву територију. И тако је Загреб врло брзо увидео шта је
стварност а шта је комедија са државом. Најзад је дош ао и
72 Гласннк Српског историјско-културног друиггва “Његош”

Први децембар 1918. године — Д ан Уједињења Срба, Хрвата

и Словенаца.
Прва Српска Краљевина основана је на Приморју у 11. веку,
са М ихаилом Војисављевићем на челу. Временом сеје мењало
политичко уређење и страни утицаји, али српски народ не само
да није уништен, већ је далеко на Север допро. Дуго је се
борио за своје слободно море. Кад је се једном, најзад,
испунио његов вековни сан 1918. године у новој Краљевини,
као и сада у комунистичкој Републици, оспорава му се право
не само на ону обалу Јадранског Мора коју је он очувао, већ му
се оспорава право и на његово историјско Приморје, на коме
обитава од кад је из прастаре постојбине дошао, и за које га
везују толике традиције и споменици. To му право оспорише
политичари 1918. и 1939. године, као и сада комунисти, који
све то теслимише Хрватима.
Уступањем српских крајева: Далмације, Лике, Кордуна,
Баније и Славоније Хрватима, демантован је целокупан рад и
напор на Уједињењу Срба. Све што су толике генерације
урадиле значи да је бесмислено! Што значи да наши
државници, јавни радници и родољуби, нису били свесни шта
су радили и урадили. Сви дотадаш њ и напори, жеље, тежње и
тековине приморског Српства су бачени у „М утну М арицу“.
Резултат је се показао 1941. године.
С м а тр а м о да је наша света дужност као захвалног
покољења, да одам о дужну пажњу и захвалност, знаним и
незнаним српским борцима и родољубима, и да заједно са
песником Хаџи Недељком К ангргом д ам о одушка наше
захвалности:
„Крвава је стаза, врлетна и стрма
П о којој су ишли они срца чиста,
И ништа их није м огло да уздрма
Да не иду храбро следујући Христа“.
Живорад Ж. М А РИ Н К О В И ћ
Л И ТЕРА ТУРА :
— Српски Историјски Лексикон од др У рош а Станковића;
— Српско-Хрватски спор и неимари Југославије од др Ј.Ж.
Милосављевића.
— Летопис Попа Дукљанина
— Историја Југославије од др В. ћ о р о в и ћ а
— Историја српског народа Ст. Станојевић
— Православна Далмација од Никодима М илаша
— Историја српског народа од Љ. Ковачевића и
Љ. Јовановића.
 СЕћАЊ Е НА ПРВИ СВЕТСКИ PAT
И ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА
Да би се боље разумело како је дош ло до стварања
Солунског фронта, у најкраћим цртам а изнећемо почетак
Првог светског рата, стварање Западног, Галипољског и
Солунског фронта, који су непосредно утицали на вођење
рата у Србији и Црној Гори; повлачење 1915. године, кроз
беспутну негостољубиву Албанију, долазак на Крф и са Крфа
у солунски утврђени логор, како се у почетку звао Солунски
фронт, борба на живот и смрт 1916. године, како би се
спречило по сваку цену заузимање Солуна од стране Бугара и
делова Друге немачке армије. Друга немачка а р м и ја је за све
време била на Солунском фронту, али је у већини била
замењивана бугарским дивизијама. Прелазак у рововску
војну и најзад пробој фронта и ослобођење Србије и Црне
Горе и заврш етак рата.
Почетак Првог светског рата. Н ационализам је донео
велику љубомору међу нацијама. Велике силе стварале су гру-
пације са народим а сличних и истих тежњи и истог корена.
Немци су тежили да створе пангерманизам, Руси пансла-
визам, Французи су тежили свим средствима да поврате
провинције Алзас и ЈТорен, изгубљене у рату 1870— 71. године.
Италијани су тежили да се дочепају аустро-угарских
провинција Трентин и Трст, насељеним са Италијанима и
словенским живљем у већини. Србија и Црна Гора тежиле су
да Босну и Херцеговину, које су биле окупиране од Аустро-
Угарске, као чисто српске покрајине, присаједине српским
краљевинама и осигурају излазак на отворено море. Немачка
је себе увек см атрала за доминатну силу у Европи. Она и све
велике силе, тежила је да што више колонија изван Европе
стави под своју контролу, што је увек изазивало затегнуте
односе. Немачка прва уводи обавезно регрутовање и служење
војске, прво у кадру, па у резерви до одређених година
старости, што све и друге нације уводе. Немачка почиње нагло
да се наоружава м одерним оружјем и повећава своју ратну
флоту, што изазива страх, велику љубомору и реакцију у
Енглеској, до тада првој поморској сили на свету.
Све је ово утицало да се нације групишу по тежњама и
аспирацијама. Тако је дош ло до стварања савеза и груписања
појединих држава још за време мира.
Немачка, А устро— Угарска и Италија стварају савез (само
74 Гласннк Српског исторнјско-културног друштва "ЊегопГ

на папиру пре почетка рата) назван Централне силе, коме су се

доцније прикључиле Турска и Бугарска.
Француска, Енглеска и Русија стварају савез назван Атанта,
коме су се доцније прикључиле Јапан, САД.. Канада и Грчка и
скоро све државе Средње и Јужне Америке.
Као што се види, све је било спремно и наелектрисано за
рат, требало је само једна мала варница негде да севне, па да
се уђе у је д а н велики рат.
Сарајевски атентат српског родољуба Гаврила Принципа и
убиство А у с т р о -У га р ск о г п р е с то л о н а сл е д н и к а Ф ранца
Ф ердинанда и његове супруге Софије на Видовдан 28. јуна
1914. године узет је као непосредан повод за рат. Аустро-
Угарски ултим атум упућен Србији са врло тешким
условима, Србија није могла да прими у целости, јер је био
понижавајућих услова и губљење самосталности. Србија је
тражила да се спор преда међународном суду у Хагу на
решење. Аустро-Угарска није била задовољна са одговором
Србије, а потпомогнута лично од свемоћног немачког цара
Виљема, одбија одговор Србије као незадовољавајући и
објављује рат Србији 28. јула 1914. године по старом
календару, мислећи обе, да ће Србија и Црна Гора бити
уништене без општег рата. Црна Гора, чисто српска земља,
без икаквих разговора и преговора аутоматски ступа у рат на
страни Србије, иако јој је Аустро-Угарска све чинила и
нудила велике бенефиције да остане само неутрална. Водећи
људи тадаш ње Црне Горе нису хтели да чују за понуде
Аустро-Угарске, док је један мали број појединаца са обе
стране аустро-угарске и црногорске границе преносио овакве
вести и понуде кроз Црну Гору и Србију. Русија, као
словенска земља, прва објављује општу мобилизацију, a
Немачка као савезница Аустро-Угарске објављује рат Русији
1. августа, a 3. августа 1914. Француској. Због напада Немачке
на Белгију Енглеска објављује рат Немачкој 4. августа. И тако
је стварно отпочео Први светски рат.
Западни фронт. Немачка као главна сила у савезу са
осталим централним силама имала је велику предност у
сам ом почетку сукоба над Француском као главном силом
Атанте. Прво, њена мобилизација и концентрација била је
најкраћа од свију, док је руска због огром ног простора и
слабог саобраћаја трајала више од тродуплог времена. Њено
бројно стање на сам дан мобилизације било је 89 дивизија
н а о р у ж а н и х најновијим оруж јем он ога д об а, док је
Француска мобилисала 62 дивизије. Немачке резервне
дивизије биле су тако трениране и дисциплиноване у сваком
погледу да није постојала разлика између резервних и
р е г у л а р н и х д и в и з и ја н е м а ч к е а р м и је . Д р у г о , њен
 Cchaitic na П р в и светски p a r п п р о б о ј С олунског фронта 75

Генералштаб и цео старешински кадар био је на највећој

висини како у погледу спреме, тако и у погледу залагања и
жртвовањ а за општу немачку ствар. Њена пеш адијаје имала
највећу ватрену снагу од све војске онога доба и највећу и
најјачу потпору артиљерије свију калибара и највећег домета,
и најзад, предност Немачке, посредством издаје, била је у
познавању у детаље француског ратног плана. Немачки
ђенералш таб је хтео са предузимањем супротних мера од
тога плана, да натера Француску да тај план постане
ништаван — неважећи. Уопште узев, Немачка нација б илаје
м орално и материјално далеко боље припремљена за један
општи рат од непријатеља и својих савезника.
Француска као главна сила Атанте, била је бројно знатно
слабија од Немачке. Њена мобилизација и концетрација била
је знатно дужа и спорија.а предузете мере да се ово скрати у
последњем моменту нису стање много поправиле. Њене
резервне дивизије нису биле у пуном тренингу. Њена
позадина била је заражена новим левичарским идејама из које
је развијена велика пропаганда против рата, а негативне
брошуре доцније су препливале ровове на фронту, што је
много утицало на борбеност трупа. Ватрена моћ њене
пешадије била је врло слаба. Сво оружје француске пешадије
било је застарело, а потпора артиљерије скоро никаква.
Тешке артиљерије није ни било сем пољске. Све ово, обзиром
на њену устаљену доктрину за вођење рата само напади и на
бајонет доноси победу у рату, прихваћени по узору на
Наполеонове ратове, није одговарало времену. Њен ђенерал-
штаб и командни кадар били су на висини и спремни да сваког
м омента дадну све од себе за њихову Француску. Али
застарела доктрина и утицај екстремних елемената на
народне масе и трупе на фронту, био је веома јак, да је знатно
умањио све тежње старешинског кадра.
Французи су претпостављали да ће их немци напасти преко
Л орена или, у крајњој линији, преко Арденских шума и нај-
јужнијег делаБ елгије, па када изложе свој бок да их нападну
главном снагом у бок и позадину и тиме знатно умање
немачку бројну надмоћност. Међутим, Немци су се држали
познатог Шлифеновог плана, главни напад уперен је на
Белгију, па по заузећу ове да продру у Француску и главни
напад упере на Париз.
Када је већ била објављена мобилизација у Немачкој, цар
Виљем је захтевао од главнокомандујућег генерала Хелмута
фон М олткеа да се главна немачка снага употреби за напад на
Русију, која је главни експонент на Балкану, надајући се да се
рат са Француском и Енглеском може отклонити, с обзиром
да је у Немачкој па и Француској донекле било оваквих струја
76 Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош”

и претпоставки.
ђенерал Молтке је изложио цару ситуацију и немогућност
сада мењања целог ратног плана, којије годинама разрађиван
и допуњаван, на што му је цар замерио и казао да овакав
одговор не би никада добио да је стари Молтке његов стриц
жив, који је тако сјајно водио немачку армију у Ф р а н ц у с к о -
Пруском рату 1870—71. године. Н а јза д је Молтке успео после
дуге дискусије да цар пристане на Шлифенов план али је био
велики удар за цара што је доцније у току дана изазвао
ђенерала М олтке-а да заплаче.
Немачки напад на Белгију и поред употребе најтеже
артиљерије, до тада непознате осталим војскама света,
рушење белгијских бетонских утврђења ипак није успело тако
брзо да заузме Белгију и уништи белгијску војску од 200,000
бораца. Две недеље су Немци изгубили у Белгији и Брисел су
заузели тек 19. августа. За ово време француске снаге су
вршиле прегруписавање својих снага и дали Енглезима
времена да 175.000 својих војника пређе канал Л ам а н ш и
помогну својим савезницима на левом крилу фронта заједно
са осталим белгијским трупама.
По заузећу Белгије, Немци су са две јаке армије уперили
главни напад на Париз, али су у току ове операције м орали да
издвоје неке корпусе и упуте их најхитније на источни фронт
да заштите Источну Пруску од Руса, чије су армије надирале
ка Таненбергу и мазурским језерима. To прегруписавање
француских трупа и упућивање извесних немачких снага на
источни фронт, искористили су Французи да зауставе немачку
офанзиву упућену на Париз на реци Марни, спасу Париз и
добију битку на Марни. Са овим Шлифенов план је остао само
на хартији.
По завршеној битци на Марни, обе стране биле су тако
истрошене и изнурене да никакву већу операцију ни једна
страна није могла да предузме, па су приступиле утврђивању
на месту где су се затекле и тако прешле у рововску војну, иако
ни једна од њих није била припремљена за овакав начин
ратовања. Фронт на Западу остао је у суштини где је стао са
мањим померањем, заузимањем и губљењем терена све до
пролећа 1918.
Нападе са ограниченим циљем предузимале су и једна и
друга страна где су батаљони, пукови, бригаде и читаве
дивизије нестајале у борби са мањим померањем фронта од
неколико километара, често само неколико стотина метара
напред.
По закључењу мира са Руским комунистичким режимом у
Брест Листовску почетком м арта 1918. Немци су пребацили
велики број дивизија са Источног на Западни фронт и у
 Се ћ а њ е на први светски р ат и пробој С о л у н с к о г ф р о н т а 77

пролеће предузели велику офанзиву у намери да пробију

фронт, туку непријатеља заузму Париз и заврше рат. али у
овоме нису успели јер су Западни савезници били знатно
ојачани уласком Америке у рат. Немачка офанзива трајала је
дуже времена, па су Западни савезници Француска, Енглеска и
приспеле америчке трупе успеле не само да их зауставе, него
да их потискују назад и заузимају раније изгубљене терене.
Тако је немачка силна армија почела да малаксава и губи
поједине делове фронта и трош и своје резерве.
Галипољски фронт је дело енглеског првог лорда
адмиралитета Вистона Черчила.
Галипоље је мање полуострво на почетку мореуза
Д арданела у Егејском мору. Преко овог мореуза М рам орног
м ора и другог мореуза везује се Средоземно и Црно море.
Енглеска намера, боље рећи намера њеног првог лорда
адмиралитета, била је да форсирањем Д арданела-М рам ор-
ног м ора и Босфора буде у сталној вези са савезничком
Русијом иако је ово водена линија дуга и ишла кроз турску
царевину, одвајајући европску Турску од азијске Турске.
Турска је била у савезу са Централним силама и на европском
делу била заш тићена Бугарском, која је била у рату као
савезница Централних сила.
Одбрашу ове врло важне комуникације организовали су
Немци са својим и турским трупама док рат није био ни почео,
тако да је успех продора из Егејског у Црно море био врло
тежак и скоро немогућ услед солидне одбране Немаца и
Турака.
Цела ова водена комуникација, дужине око 170 км. б и л аје
изложена непрекидним нападима и свим оруђима са европске
и азијске обале.
Од стране савезника за ову операцију било је одређено
прво, пет а доцније јо ш две дивизије са више ратних бродова
свију врста. Енглеске трупе су успеле да се искрцају на
европску и азијску обалу почетком априла 1915. и створе
солидне мостобране на обе обале. Борбе су биле тешке са
великим губитцима на обе стране у људству и бродовљу,
нарочито на енглеској страни. Вођене су неуспеле борбе целог
лета 1915. и натерале су британског премијера Киченера да
прекине ову операцију као потпун неуспех и натера првог
л орда адмиралитета Вистона Черчила да поднесе оставку и
испадне из ратног кабинета у П рвом светском рату.
Први л орд британског адм иралитета, после потпуног
неуспеха операција на Галипољ ском полуострву учинио је
Србији и Црној Гори услуге тиме што су трупе концентрисане
на Галипољском полуострву биле ту на Балкану и домаку
78 Гласник Српског историјско-културног друштва “Њ егош”

Солуна. и оне су после слома биле намењене да се упуте на

ратиште v Србију.
Дакле, велики србом рзац Черчил учинио је добро Србима
само онда када је имао велике неуспехе и правио велике
грешке у раду.
У Д ругом светском рату његов рад је био у свима
приликама антисрпски и антијугословенски.
Солунски фронт. — Трупе са Галипољског полуострва,
после неуспеха на Галипољу, у већини су биле пребачене у
Солун са намером да се долином Вардара и М ораве упуте у
Србију за ојачање Јужног фронта. М еђутим због приласка
Бугарске Централним силама ова замисао није могла да се
оствари, због бугарског напада без објаве рата на Србију и
пресецања свих комуникација и веза Србије са југом, тако да
су савезничке снаге успеле да са предњим деловима стигну до
Криволака, одакле су се нешто доцније морале да повуку под
притиском Бугара и не ухвативши везу са српском војском.
У Србији је била развијена велика пропаганда да нам
Западни савезници шаљу знатна појачања у људству и
материјалу, па су железничке станице уС копљ уи Нишу биле
искићене са тр а н с п о р е н т и м а и п о з д р а в и м а великим
савезницима.
Због малог броја трупа у Солуну, образован је прво
солунски утврђени логор, од когаје почетком 1916., доласком
већих појачања и пребацивањем српских трупа са Крфа у
Солун створен непрекидни фронт назван Солунски фронт.
М ора се овде навести, да је велика опозиција била при
стварању Солунског фронта, како политичара, тако и војних
старешина у Енглеској и Француској. Клемансо, (доцније
претседник француске владе) био је велики противник
стварањ а Солунског фронта, док је Бријан, председник
француске владе са својом групом енергично увек подупирао
стварање фронта. Престолонаследник Александар и Српска
Врховна команда све су чинили разним претставкама и
м о л б а м а да се Солунски фронт устали и у томе су у
потпуности успели благодарећи великој потпори руске
Врховне команде и личној интервенцији цара Николе.
Велика офанзива бугарских и немачких снага 1916. године
да по сваку цену заузму солунску војну област и униште
савезничке снаге, које су биле тада мале, натуриле су
савезницима и Српској Врховној команди борбу на живот и
смрт, тако да је од 152.000 српских бораца пребачених са
Крфа у Солун остало само 95.000. Предузета контра офанзива
одбацила је непријатеља на планински терен Могленских
 С е ћа њ е на П р в и светски р а т и пробој С о л у н с ко г ф р о н т а 79

иланина. У том рвању на живот и смрт, обе стране биле су

тако изнурене, истрошене и малаксале да ни једна страна није
била у могућности да предузме веће операције, па су обе
стране почеле да се утврђују на местима где су се затекле. И
тако се прешло у рововску војну, где је само повремено
д олазило до већих или мањих напада и исправки фронта све
до јесени 1918. Ови испади коштали су српску војску силних,
можда и непотребних жртава, тако да је начелник штаба
Српске Врховне команде ђенерал Петар Бојовић долазио
често до несугласица са главноком андајућим француским
ђенералом Сарајем, којије овакве операције често захтевао од
Српске Врховне команде. Да би се ствар некако поправила,
В рховни к о м а н д а н т српске војске п р е с тол он асл ед н и к
Александар је у договору заменио улогедако да је командант
Прве армије војвода М ишић дош ао за начелника штаба
Врховне команде, а д отадањ и начелник ш таба ђенерал Петар
Бојовић примио је Прву армију са којом је ушао 1918.
победоносно у Београд и унапређен за војводу.
После краћег времена ђенерал Сарај био је смењен а на
његово место дош ао је ђенерал Гиома, један од елитних
официра француске војске који је брзо опозват у Врховну
команду савезничке Врховне команде у Француској, а на
његово место је д ош ао ђенерал Франше Д ’Епере, лични његов
пријатељ. ђенерал Гиома, познавајући и сам целу ситуацију
на Солунском фронту, учинио је све да се сва тражења
ђенерала Д.Епереа прихвате и уваже.
ђенерал Мауриције Сарај припадао је француској левици и
по доласку у Париз, она м ује припремила велики и помпезан
дочек са банкетом.
Српска Врховна команда у неколико наврата тражила је да
се уместо непрекидних мањих напада, који скупо коштају у
крви, предузме општи напад јачим снагама и пробој фронта.
Али до доласка ђенерала Д'Епере-а у пролеће 1918. све
преставке су остале безуспешне.
Ч и м је примио команду, ђенерал Д ’Епере је обиш ао све
трупе на положају, а после тога обиласка дош ао је у штаб
Српске Врховне команде са начелником ш таб а и његовим
пом оћником држећи у руци велики коферат у коме је био
последњи предлог српске Врховне команде, да се на на Мори-
ховско— Магленским планинама организује и припреми
одлучан напад, пробије фронт и операције пренесу на отворен
терен-покретну војску. Он је пре тога простудирао цео
предлог са којим се био сложио и он и начелник ш таба, и они
су дош ли до заједничког састава плана у главним цртама. У
заједници са престолонаследником Александром и војводом
М ишићем изабран је фронт Друге српске армије војводе Степе
80 Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош"

Степановића. Тој армији се придају 2 француске дивизије,

целокупна француска тешка артиљерија и велики део
извиђачке борбене авијације. За почетак операција узет је
м е с е ц с е п т е м б а р . На п и т а њ е п р е с т о л о н а с л е д н и к а
Александра, ко ће да командује нападним трупама? ђенерал
Д ’Епере је одм ах хладно одговорио. „Па ком андант Друге
српске армије“, чудећи се да му је овакво питање постављено.
К а д а је ово утврђено, о д м а х је почела разрада пл а н ау д е та љ е
у ш та б у источне војске и у б р за н а и зр а д а путева,
осматрачница и заклона. Радове су изводили француски и
српски пионири, бугарски ратни заробљеници, разоружане 2
руске бригаде и српски трећепозивци. Ови радови, све
припреме и померање трупа било је завршено на време и по
плану.
Од 4 руске бригаде које су биле врло јаког састава, упућене
из Русије за ојачање фронта на западу и југу, држале су се и
бориле одлично и на Западном и на Солунском бојишту, све
док Лењин није узео власт образовао владу и развио пропа-
ганду и код ових бригада да се рат обустави и не пролива
непотребна крв. К а д а је на фронту почело комешање кодсве
4 бригаде и тражење људства да се врате у Русију, наређено је
повлачење са фронта и њихово разоружање.
На Солунском фронту ово је изведено спретно и без
икаквих инцидената. Повучени су са положаја под изговором
да ће бити транспортовани за Русију чим бродови доплове, a
разоружани су кад им је најављено да су бродови на путу, док
на Западном фронту ово је изведено врло тешко и под
б орбом, јер је прва бригада цела одмах одбила сваку
послушност дотадањ им старешинама, и изабрала нове
старешине, све саме комунисте, чим је била смењена са
положаја. Људство обе бригаде било је из саме Москве, све
суви радник и у већини левичар. Трећа бригада била је
национална и командант је захтевао да Прва бригада положи
оружје одмах. Нови ком андант бригаде, комуниста, захтев је
одбио, па се развила борба између Прве и Треће бригаде која
је узела озбиљне размере. Французи су били п р и н у ђ е н и да из
оближње школе гађања упуте 2 батаљона, који су одмах
натерале људство Пр ве бригаде да положи оружје, док је то
Трећа бригада одм ах учинила на захтев.
Пробој Солунског фронта. — Друга српска армија која је
одређена за пробој фронта, ојачана је са две француске
дивизије. 17. колонијалном из Сенегала и 122. француском
дивизијом и француском теш ком артиљеријом. Укупно 5
дивизија, 3 српске: шумадијска, тимочка и југословенска и 2
француске. У првој линији војвода Степа је одредио
шумадијску, која је имала задатак да прва упадне у
 Се ћ а њ е на П р в и свегски р а т и пробој С о л у н с к о г ф р о н т а 81

непријатељски положај. 17. колонијалну и 122. француску, а у

другој линији тимочку и југословенск-у дивизију.
Изјутра 14, септембра 1918. отпочела је артиљериска
припрема. Из 520 оруђа разних калибара отворена је
ураганска ватра сконцентрисана на фронт на коме први
делови пешадије треба да упадну у непријатељски положај
Д об ро Поље. To је планинска висораван око 2000 метара
надморске висине, гола и непошумљена. Артиљеријска ватра
трајала је непрекидно 24 часа, преко ноћи нешто умањена, да
се оруђа охладе, тако се нама пешацима чинило у рову, да
пред зору постане најјача. На непријатељској страни све је
било разорено и уништено, нигде живе душе није се видело ни
чуло.
У одређено време, по сату, који је стално контролисан од
Главне команде у Солуну, артиљерија преноси ватру даље у
напад у циљу заштите пешадије од непријатељског повратног
напада. Н аш а пешадија која је била спремна и чекала у
рововима, сачекала је неколико секунди да и последње оруђе
пренесе ватру у напред инајвећом брзином искаче из ровова и
улеће у разорени непријатељски положај.
Од 3 дивизије у првој линији армијског распореда:
шумадијске, 17. колонијалне и 122. француске, прва по
директивам а војводе Степе упада у непријатељски положај
шумадијска дивизија. К ом анд ант дивизије пуковник Петар
М ишић (није у сродству са војводом М ишићем), раније
претседник суда у солунском процесу, одређује 12. пук да први
упадне у непријатељски положај и направи клин у распореду.
К ом ан д ант пука потпуковник ћ и р а Д аскаловић одређује 2.
батаљон мајора Драгутина Гавриловића, истог оног мајора
Драгутиновића, који је у одбрани Београда одрж ао онај
познати говор, да су за спас Београда и част Србије сви они
избрисани из списка живих од стране Врховне команде, За 2.
б атаљ оном упада 3. батаљон мајора Радована Јерем ића као
резерва пука, док 1. батаљон потпуковника Спасоја Тешића
упада једновремено и проширује клин 2. батаљона. У висини
3. батаљона, нешто у страну у коме сам и ја био као
подофицир 1. чете, видимо сви ком анданта пука Даскаловића,
његовог помоћника потпуковника М ихаила Васића и
ађутанта капетана 1. класе Драгиш у Пандуровића, пуковско
митраљеско одељење капетана 1. класе М илутина Николића,
износе на рукама свих 9 митраљеза и топове 37М Пито.
Непријатељска ватра са фронта била је врло с л а б а је р ј е у
току бом бардовањ а све уништено, људство изгинуло, оруђа
уништена, препреке све искидане и ровови поравњани.
Људски лешеви на све стране, к од јед н и х труп преполовљен,
даље половина са обе ноге у уништеној препреци, горња
82 Гластак Српског историЈско-културног друштва "Њвгош”

половина избачена из рова позади, утроба просута. код

других глава одвојена од трупа. код трећих одбијена једна
рука са целим раменом тако да се лепо виде плућа, срце и јетра
све у крви. Из дубоких заклона v које се смеш тало већина
људства ради заштите, врева и вика да се сви предају и моле из
многих заклона да се бомбе не „фрљају“ (бацају), а и из неких
заклона кукњава да сви умиру без ваздуха јер су улази
затрпани а цеви за спровођење ваздуха, које су зими служиле
као сулундари за пећи, затворене и уништене; на све стране
пакао, људи слабих нерава повраћају и падају у несвест. Када
је 2. батаљон избио на задњу ивицу Д об рог Поља, одакле
терен почиње да пада и ту су ископани дубоки ровови, као
последњи отпор првог положаја одбране, добио је јаку
митраљеску ватру из гнезда са падине суседног отсека
заклоњени са фронта. 2. и 3. батаљон имали су доста губитака
од бочне и уздужне непријатељске ватре, али брзо дејство
наших малих топчића Пито и дејство 21 митраљеза, 12 оруђа
2. и 3. батаљона и 9 оруђа пуковског митраљеског оделења,
непријатељска посада и оруђа били су убрзо уништени.
Слично овоме опису догађаја код 12. пука, одиграла се и
борба код 11. и 10. пука шумадијске дивизије. До 4 часа по
подне првога дана офанзива шумадијске дивизије постигла је
свој циљ одређен армијском директивом за тај дан, док су
Сенегалци и 122. дивизија били у застоју. Око 6 часова 122.
дивизија је постигла свој циљ, док Сенегалци ово су постигли
тек око 7 часова.
Другог дана офанзиве. — Југословенска — раније
брегалничка дивизија, чије је име из чисто политичких разлога
промењено и 122. дивизија, нападају Козјак, другу одбранбену
линију Бугара на томе делу фронта, потпомогнуте јаком
артиљеријом, ватром француске тешке артиљерије у коликоје
то могао д ом ет да пружи. Козјакје пао истога дана пред мрак.
Тимочка дивизија пролази кроз редове шумадијске дивизије
и са 17. колонијалном наставља енергично гоњење. По
казивању наших извиђача на које смо наишли и који су пре
почетка напада били спуштени авионима у непријатељску
позадину, непријатељ је био у потпуном растројству. Трупе
које су из позадине биле упућене на фронт предузеле су мере да
руљу, која се у нереду повлачи са фронта, задржи и организује
нову одбранбену линију, али у томе нису успели. Трупе са
фронта биле су далеко јаче и б орбом натерале су трупе из
позадине да се и оне прикључе њима и сви у нереду се повлаче
пљачкајући становништво само у храни и новцу.
Шумадијска дивизија и она поново улази у прву линију
армијског распореда. Тако је гоњење било широким фронтом
тачно према одређеним циљевима у Бугарску.
 Се ћ а ње на П р в и светски р а т и нробој С о л у н с ко г ф р о н т а 83

Са висова планинских гребена видело се да је непријатељ

запалио велика слагалиш та хране и муниције, експлозије се
чују на све стране и велике ватре виде се али нигде се не види
живе душе, све је било у отступању у бекству.
Када су предњи делови дивизије у првој линији армијског
распореда подилазили граници између Србије и Бугарске,
наређење је стигло, да српске трупе не улазе у Бугарску, јер је
на молбу бугарских делегата за капитулацију, Главна
команда у Солуну пристала на ово пош то је то била ијед ина
молба Бугара. По свему изгледа, српски делегати при Главној
команди нису много инсистирали да се ова м олба Бугара не
прими, јер по претпоставци Врховне команде предвиђала је
дуге и крваве борбе са Н ем цима који су из Турске већ почели
да се повлаче преко Бугарске.
Нама, српским борцима, било je врло тешко гледати са
Цера,Грљанскихвисова и планине Пљачкавице француску 17.
колониЈалну дивизију из Сенегала код превоја Девен Бајир и
Црне скеле, како улазе у Бугарску без иједног опаљеног метка.
Читајући америчку литературу до које сам м огао да дођем,
нисам могао да нађем описе о страдањ има српске војске и
српског народа на албанској голготи, пребацивање српских
трупа на Крф и са Крфа у Солун, стварање Солунског фронта,
борбе на живот и с мрт свих трупа на Солунском фронту 1916.
године, како би се спречило заузимање Солуна од стране
Бугара и Немаца, пробој фронта и последице које су настале и
победе.
Из описа битке на главном ратиш ту у Француској, каже се
само да је Бугарска капитулирала 29. септембра, Турска 30.
октобра и Аустро-Угарска 4. новембра 1918. године, тако да
стварно изгледа да су све три капитулирале од страха,
обзиром да немачка пролетња офанзива није успела и да
Немачка сигурно губи рат. Било би корисно да српски
историчари обиђу америчке велике библиотеке у којима би се
евентуално нашли сви подаци о српским успесима и
неуспесима у Првом светском рату.
Ми преживели из тога времена знамо сигурно да су
капитулације Бугарске, Турске и Аустро-Угарске дош ле само
и једино као последица пробоја солунског фронта и брзом
наступању српских трупа на север кроз Хрватску и Словенију
и брзо и енергично наступање француске источне армије преко
Бугарске, Румуније и Мађарске ка Бечу, брзо наступање
енглеских трупа кроз јужну Бугарску ка Једрену и Цариграду
престониии тадашње Турске, где Турци нису били у стању да
организују одбрану, јер су били ангажовани у Ираку, Египту и
Арабији.
84 Гласнак Српског историјско-културног друштва “Њвгош”

Када је Прва српска армија са дринском дивизијом, у првој

линији наступања ка северу стигла у висини Загреба, наређено
је било, да српске трупе не улазе у Загреб и већа места, па је 5.
пук ове дивизије остао у кантоману у три српска села неколико
дана. Тек када су почели да напуштају аустро-угарски војници
Италијански фронт и пристижу у Загреб и Хрватску
пљачкајући и разбијајући велике трговачке радње и стварајући
велики хаос и неред, а Народно вијеће Хрватске није било у
стању да заведе ред у Загребу и другим местима, за м о л и л о је
српску Врховну команду, преко делегата Врховне команде,
пуковника Душ ана Симовића и арт. потпуковника Милисава
Антонијевића, да српске трупе уђу најхитније у Загреб и
успоставе ред.
Врховна ком анда депешом наређује да српске трупе уђу у
Загреб, и друга места и заведу ред и разоружају гомиле којесу
се у нереду повлачиле. Пети пешадијски пук, на челу са
ком ан дан том потпуковником Б ож идаром Загорчићем, улази
у Загреб дочекан од целог становниш тва са овацијама и
апалузом , са подвицима да им осигурају живот и имовину од
пљачкаше. Истога дана до пада мрака заведен је ред, престалаје
пљачка, јер су сви улази у Загреб били затворени и разоружане
аустро-угарске војске, како оне које су биле у Загребу, тако и
оне која је пристизала, вршено је без и једног отпора и
инцидента. Сви су увидели да је Аустро-Угарској крај и да је
победоносна српска војска већ ту.
У Словенији је била сасвим друга ситуација. П ош то је
аустро-угарска војска напустила Сочу, Италијани су кренули
о д м ах да заузму Љубљану са целом Горенском и Крањском.
Словенци су били свесни да им се немогу одупрети, па су и они
искористили Србе да их заштите, али не борце са Солунског
фронта, већ Србе ратне заробљенике који су се враћали у
Србију. Јака делегација словеначких претставника упућена је
у Зидани Мост да сачека возове који су били пуни бивших
заробљеника-Срба. У првом возу био је коњички пуковник
Шабић, који је на молбу делегата одм ах пристао да им изиђе у
сусрет по личној иницијативи. Наредио је одм ах да се цео воз
искрца. Ту је било доста старешина и војника из разних родова
војске. О дм ах је наредио формирање основних јединица.
Н аиш ла је и друга композиција бив. заробљеника, па је и са
њима исто урађено; а онда је ф ормирана велика композиција и
све је упућено за Врхнику. У Љубљани, на станици
композицију је сачекала велика колона теретних возова са
оружјем, муницијом и храном. У Љубљани је само
употпуњено наоружање, јер је велики број бив. заробљеника
већ био наоружан. У Врхнику одред се искрцао и одм ах је
испод теснаца поседнут погодан положај, а осигурање је
 Се ћање на П р в и светски р ат и ир о бо ј С о л у н с к о г ф р о н т а 85

упућено напред са делегацијом официра српске војске. Када су

Италијанске трупе наишле и заустављене од Срба биле су
много изненађене с претпоставком да су Срби чак са
Солунског фронта стигли пре њих.
Пуковник Шабић је преко тумача саопш тио италијанском
команданту да је сва територија испред њих поседнута
српском војском и да има наређење, да ако Италијани на силу
хоће да окупирају ту територију да им одм ах пружи најјачи
отпор и да им саопшти да свако отварање ватре изазваће рат
између Италије и Србије. М олио је да се ово одм ах пренесе
главној команди. Италијани су после дугог консултовања
одозго, до најближих ком анданата у контакту са Србима,
решили да не улазе у већ поседнуту територију од Срба. Тако
је стварно спашена Љубљана, Горењска и Крањска од
италијанске окупације. Пуковник Шабић добио је велику
захвалност од водећих људи Словеније а у Љ убљ аниједна од
главнијих улица добила је његово име са подигнутим
спомеником.
У Корушкој је теже ишло са Аустријанцима, јер су
Словенци водили велике борбе око поседања и заузимања
Корушке. Створен је корушки фронт. Борбе су биле тешке и
крваве са великим губитцима на обе стране. Тек када је српска
дринска дивизија дош л а као помоћ Словенцима и ђенерал
Крста Смиљанић примио цео корушки фронт, осетила се
одмах надмоћност Словенаца али за кратко време, јер је
наређено од међународног форума, да се у Корушкој одржи
плебисцит на целој територији и на којој страни буде већина,
там о he Коруш ка и припасти.
У целој Корушкој, нарочито око Целовца и Бељака већина
становника је била словеначке народности. Скоро сви
становници села били су Словенци, док су вароши биле у
већини насељене понемченим Словенцима, Немчурима, како
су их Словенци звали. Верски били су сви католици. али је
несрећа била код плебисцита у томе, што су сви свештеници
католици, сем двојице, били Немци и они су својим утицајем и
угледом утицали на народне масе, тако да код плебисцита који
је одржан под м еђународном контролом резултат био 54:46 у
корист Аустрије.
У кампањи да Корушка остане Аустрији, свештеници Немци
пропагирали су да је боље да остану сви у саставу културне
Аустрије, него, да падну под некултурне Србе са Балкана.
На дан капитулације Аустро-Угарске, генерал обрст
Боројевић, Србин по пореклу из Лике, прво ком андант фронта
на Сочи, а доцније ком андант целог аустро-угарског фронта
према Италији, шаље предлог српској Врховној команди и
моли за одобрење да Италијане задржи далеко од Соче, док
86 Гласшпс Срдског историјско-културног друштва “Његош”

српске главне снаге не стигну, али поставља услове да му се

призна чин и сва права која је имао у Аустро-Угарској. Српска
Врховна команда игнорисала је овај предлог и није му ништа
одговорила. Генерал Боројевић провео је последње дане
живота у Бечу врло си ромаш но живећи од пензије.
Из целокупног овог излагања види се да је Бугарска
капитулирала и изгубила рат дејством савезничких трупа на
Солунском фронту, да је Турска, тек када су се енглеске трупе
са Солунског фронта појавиле на граници европске Турске и
угрозиле престоницу Цариград, капитулирала и изгубила рат
и да је Аустро-Угарска, не дејством италијанских трупа него
појавом француске источне армије у Будимпаш ти и њеном
приближењу Бечу и појавом српских трупа на источној обали
Ја д ран а и ослобођењем Хрватске и Словеније. Може се са
сигурношћу рећи да су Бугарска, Турска и Аустро-Угарска
капитулирале дејством савезничких трупа са Солунског
фронта, а никако од страха и последица са Западног фронта
или успесима италијанске војске.
Немачка је капитулирала условно 11. новем бра дејством
савезничких трупа на Западном фронту, које су биле у великој
н адмоћности у сваком погледу по уласку Америке у рат;
побуном немачке м орнарице у Килу, Х амбургу и Бремену,
губљењем сваке наде код вођства и народа на победу после
капитулације бугарске, Турске и најзад Аустро-Угарске.
Осипање и појединачне капитулације Централних сила
почеле су дејством савезничких трупа на Солунском фронту.
П ротивници стварања Солунског фронта м орали су на крају
ипак да увиде да је Солунски фронт био веома користан за
савезнике и да је одиграо своју улогу која м ује била намењена.
Богољуб Ј. АРСОВИН

Редакциони одбор Гласника позива све српске борце и

учеснике у покрету отпора ђенерала Драже М ихаиловића, на
братску сарадњу и моли их, да доставе на адресу уредништва
„Гласника" своје успомене, своје доживљаје, описе борби у
којима су учествовали, као и све друге податке из времена
другог светског рата и у вези са њим.

Редакциони одбор Гласника.

 СРБИ У ХРВАТСКОЈ
— у рату и револуцији 1941 — 1945 —
I
П оловин ом априла 1944. године партизански покрет у
Хрватској је, рекло би се, погодио гром из ведра неба.
Комунистичка обавештајна служба открила је постојање јаке
и с о л и д н о о р га н и з о в а н е илегалне српске н ац и он алн е
организације, у својим редовима. Комунисти нису знали
колико је она јака и у којим секторима покрета је ухватила
корена. Ускоро су, међутим, сазнали да је тај покрет масован
и солидно организован, паметно диригован и да су му на челу
искусни интелектуалци српске народности, чланови и
нечланови комунистичке партије Хрватске — К П Х . У
централном комитету Хрватске — Ц К К П Х , - к а о и у главном
штабу Хрватске — ГШХ, — настала је трка, д ат је сигнал на
узбуну и све се ставило у покрет. Тог м омента је свако био
сумњив, а нико поуздан, али и обратно. Сваки појединац је
био сигуран, а нико сумњив. Тако збуњени лидери Ц К КП Х ,
као уГШХ, осећали су се несигурни, плашећи се један другога.
Ово је посебно важило за лидере српског порекла у томе
покрету.
Овим немиром и јурњ авом за „вамгшрима“ у Кордуну,
организатори илегалне српске националне организације,
постали су обазриви. Знали су да треба хитно радити, али и
бити спреман на све. Т реб ал оје извлачити своје присталице из
партизанских редова и прећи у четнике, пош то је планирани
пуч у таквој будности : био немогућ. А извлачење је било
тешко јер су борци били расути по свим јединицама, а и
строго држани под контролом. Тако је пролеће 1944. године у
Кордуну било у пламену збивања великих догађаја, значајних
за четнички и партизански покрет, сваког на свој начин.
О свему овоме је већ прилично писано у заграничној
штампи Срба, од стране писца ових редова. А ово је добрим
делом већ објављено и у књизи „Револуција у Лици
1941 — 1945 године“. Доста тога је и у листовима наше штампе
публиковано. И баш сад кад је писац ових редова био у
припреми теме о тим данима, са посебним значењем, да:
обелодани изјаве и прикаже тих догађаја од стране градитеља
те организације, а што досад нигде није публиковано, не у
нашој, а ни у комунистичкој литератури, публикована је
књига дра Веселина ђ уретића „Савезници и југословенска
д р а м а “, прва и друга књига. Читајући је, д ош ло се до сазнања,
88 Гласник Српског историјско-културног друштва "Његош"

да је неопходно потребно овај запис проширити, да би се на

нека питања у поменутој књизи одговорило, заправо, да се
допуни тај вакум у коме се гуше необавештени. На то ћемо се
касније осврнути.
Између живота и смрти
Трагедија, која је прогласом Н Д Хрватске 1941. године
задесила Србе у Хрватској била је неочекивана, а тиме и х је
она наш ла неприпремљене психички, духовно и физички
гледано. Ово се посебно није очекивало у тако свеобухватном
и самртничком обиму. Мисли се на проглас хрватске владе
тога доба: да Србим а нема места у овој земљи, а да ће се за то
постарати усташка пушка и нож. О д м аком времена,
нажалост, наметале су се и друге драме. Једна за другом
остављ ала је ужасну пустош у српским крајевима Хрватске. За
право је чудо како је и овај преостали део Срба преживео ту
страву. Косила је усташка кама на пољу, на друму, у селу и на
д ому српском. И овај, јо ш недовршен процес покоља,
п о г о р ш а в а се у јесен 1941. године ком у н и с ти ч к о м
р евол уц и јом : с о л и д н о п р и п р е м љ е н о м и п си хол ош ки
изазваном у најподеснијем тренутку за њу. Тако је пложај
Срба, уласком у зиму 1941/1942. године, постао очајан. Са
једне стране усташки покољи Срба, а са друге су комунисти
изазвали грађански рат Срба против Срба. Овим су и
породице, као и деца тих породица ратовале једна против
друге и клале се међусобно. Али не за себе и не за добро
српског народа, већ за интерес мрачних сила.
Све то се развијало муњевитом брзином. A то се сагледава
по последицама: усташки покољ, дизање Срба на устанак већ
маја месеца, сузбијање усташких кољачких експедиција у
зидине окупатора, ограђеног бункерима и бодљикавим
жицама, и потом грађански рат. Све то у времену од пет
месеци: април-септембар 1941. године. Најтрагичније је
погодило Србе, што им усташки покољи нису дозволили
време за систематску организацију устанка. Ово је ишло
доследно брзином покоља и дизање села и општина у одбрани
живота. Тако је и ницао устанак Срба децентрализовано, што
је био незамислив недостатак током целог рата. А то је и
олакш ало комунистима да лакше изврше инфилтрацију свога
чланства хрватског порекла у редове Срба, које су назвали
„поштеним Х рв ати м а“, спремнима да бране Србе од
усташког ножа. А де факто је било обратно: да олакшају те
покоље како би у тој анархији и сами они имали што већу
к о р и с т за л а к ш е п р е у з и м а њ е в л а с т и н а д с л а б и је
организованим четничким одредима.
To су биле две трагедије Срба у току пет месеци, који ће
врхунити током рата и бити диригенти ове драме, удараца са
 С р б и у Хрв а т ск ој 89

више страна, чиме се хумано биће.као и цслина дем оралиш е и

пада из једног понора у други, немајући времена за предах. да
хладно и мирно сагледа своју властиту опасност, као и рода
свога. Ово све је утолико трагичније било, што Срби за ово
нису били припремани још пре рата. Уз то, први усташки
ударац ножа зарио се у тела српске интелигенција. истакнутијих
грађана и четничке организације, a Koja је била без икакве
инструкције за овакве и сличне моменте, у Хрватској. Све је то
ових драмских дана скупо плаћао народ српски у овој земљи,
подједнако: сељак, радник, интелектуалац.
Покољи Срба су, од стране усташа, били тако бројни да су,
хрватск и вл асто д р ш ц и били присиљ ени ствар ати
концентрационе логоре. Као први такав логор у НДХ,
створен је Јадовно, недалеко од Госпића, на Велебиту, потом
Јасеновац и други. Ови концентрациони логори нису били
једина стратиш та, већ су они представљали само жижу
злочина на ужем простору, поред оних које су кољачке
експедиције изводиле у селима и засеоцима, на пољима и
друмовима: на којима је наш ло трагичну смрт десетине
хиљада Срба у Хрватској. Исто тако и српскоправославне
цркве: Глина, К оларић и друге богомоље српске. Х рватскаје
тих дана била један велики концентрациони логор Срба и
Јевреја, јер је смрт вребала на сваком месту, и иза сваког кутка
тога простора. У овим покољима Срба окупатор се држао по
страни, говорећи да је то ствар Хрватске и њеног народа.
Истина, Италијани су у Д алм ацији узимали Србе у заштиту,
па и из јужне Лике су там о прихватили српску децу и нејач,
који су, захваљујући томе племенитом акту преживели ту
страву смрти. Ово су комунисти назвали „сарадњом са
окуп атором “ Те и такве људе, па и нејач су они и смрћу
кажњавали. Радили су исти посао као и усташе.
Свему овоме корисно је д о д а т и је д а н важан чинилац, врло
одлучујући о успешном извођењу комунистичке револуције.
Из Хрватске је било прилично комуниста-бораца у Шпанском
г р а ђ а н с к о м р а т у , 1936. г о д и н е . К а д је с л о м љ е н а
ком ун и стич ка револ уција у Ш панији, ком ун и сти су
пребегавали у Француску где су слати у логоре, а неки су се
пребацивали у Немачку и запошљавали се у фабрикама. Кад
је пред сам рат Југославије Јосип Броз-Тито издао Проглас
чланству Партије да ће Југославија ускоро бити нападнута,
позвао је Партију и чланство да у рату помажу хрватским
усташ ама у рушењу државе, а после и ударању темеља Н Д
Хрватске. И тако је било. Ово је лако било јер су Стаљин и
Хитлер били у савезу.
Непосредно, после стварањ а Н Д Хрватске, познатим
каналима се Тито обратио Павелићу, као противуслугу, да се
90 Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош”

заузме v Берлину у погледу повратка чланова КП Југославије

у Хрватску. И, разумљиво је, услуга за услугу следила је.
О бзиром да су Стаљин и Хитлер јо ш тада били у савезу.
Хитлер је изашао у сусрет Павелићу. П овратак тих људи,
комуниста, у Хрватску уследио је у правом моменту: пред
почетак комунистичке револуције. Ови људи искусни у борби,
организацији и пропаганди, као и тактичким политичким
потезима, у тим даним а су били камен темељац успеха. Из те
авангарде која је дош л а из шпанског рата, вредно је поменути
неке: Иван Рукавина први ком андант Хрватске, Иван Гошњак
ком андант П рвог хрватског корпуса, потом ком андант
Хрватске; Владимир Поповић делегат Врховног ш таба при
Главном ш табу Хрватске, а краће време и секретар Ц К КПХ;
Роберт Д ом ан и ком андант одреда; Вељко Ковачевић и Влада
ћ е тк о в и ћ — Срби из Црне Горе команданти корпуса; Коста
Нађ ком андант корпуса, Срећко М анола ком андант корпуса
и легија нижих старешина, од велике важности за партију:
Стјепан М илашинчић — Шиљо, Адолф Штајнбергер, Иван
Хариш, И зидор Штрок, Јаков Крањчевић — Бредо идруги. Да,
то је био поклон Павелића Титу, као против услуга.
И поред тога, када су се поједини хрватски комунисти већ
инфилтрирали у преварене четничке редове, било је
незадовољства, што су српски комунисти у четничком рову
заташ кавали са речима: сачекајмо и дајмо могућност тим
„поштеним Х рв ати м а“ да се покажу са радом. Много је
хрватских комуниста своју инфилтрацију платило и главом.
Много и много примера има за то. Корисно је рећи неке само,
да би се сагледало како се та ствар развиЈала .
У Кестеновац, у Кордуну, у четнички одред овог места
дош ли су Анте-Тоне Хорват, правник и члан ОК К П Х за
Карловац; Хусејин-Хуска Миљковић, члан СК К П Х за
Велику Кладуш у и српски комуниста Милан Дејановић,
секретар СК К П Х за Војнић. Њ ихова појава изазвала је
реакцију бораца и народа. Дејановић је узео своје пријатеље у
заштиту: да се боре са Србим а против Павелића. Четници и
народ су захтевали да се они удаље одакле су и дошли.
К ом ан д ан т одреда Пепина Вергаш је пред 800 душа,
пресудом преког суда убио Х орвата и Дејановића, док је
М иљковић успео да побегне.
У Још ане, у Удбини су у четнички одред, под ком андом
Бранка М ашића, подофицир, непожељно дошли: Мићо
Радаковић, Србин и борац из шпанског грађанског рата и два
Хрвата Иван и Јерко. М ашић је захтевао да се удаље, али је
Радаковић био непопустљив, дрзак. Д о ш л о је до свађе.Убијен
је Радаковић са својим друговима.
У Тоболићу, у Кордуну су четнички борци под ком андом
 Срби у Хрватској 91

Стевчека Миљковића ухапсили хрватске комунисте: Изидора

Ш трока и Адолфа Штајнбергера, а у Тржићу, у Кордуну
Стјепана М илашинчића „Шиљу“, сви шпански борци.
Четници су их везали уз букву, јер су ови захтевали да се за
њих информиш у код Србина и „четника“ С танка-ћаницу
Опачића из Кордуна, а овај је био комуниста, што четници
нису знали. И кад је Опачић дош ао рекао је четницима: да
пусте те људе за које он гарантује. Опачићев углед у
четницима био је тада јак, а ш то је од Партије плански то тако
удешено.
У Доњ ем Лапцу, у Лики, комунистички првак Коста Нађ,
приказује ситуацију у томе крају овако: „М орал о је бити 6
септембра 1941. Сећам се добро да је у Доњ ем Лапцу била
прослава. К ада смо дошли, угледао сам и неке заставе. Било
је и говора. Говорио је мајор Бошко Рашета. М ислим да је
говорио и адвокат Гојко П оловина j eK см0 нешто касније
разабрали да се ради о прослави краљевог рођендана. Збиља
ме изненадило, откуд сада прослава краљевог рођендана.
(Зборник 3, с. 125, Хисторијски архив у Карловцу).
У осталом , о томе је проговорио, али сувише касно, и
Станко-ћаница Опачић, послератни министар у хрватској
влади, п отом разочаран, па и увређен на дрскост хрватских
комуниста: да и после рата говоре како су се они борили за
Србе. Зато је и он био посетилац Голог Отока. У Зборнику 6,
К арловачки архив, с. 297, ћа н и ц а то овако приказује:
„... 1 овори се и пише како су шпански борци дигли Србе на
устанак. Истина, били су то добри борци и велика им заслуга
припада за успех нашег устанка. Али, питам се, шта би било
са тим „ш панц им а“ да није било нас, српских комуниста на
терену. Ти људи се ни трен ока не би могли одржати, били би
побијени. Зар и ј а н и с а м м орао јурити с једног краја Кордуна
на други да их извлачим са губилишта. Случај Шиље и
Ш трока то најбоље потврђује... У брош ури 8. кордунашке
дивизије, издатој раније, многи пасуси врве од историјских
нетачности. Један поднаслов гласи: Друг Шиљо је дигао
Примишље на устанак. Шиљо је био одличан борац и
организатор, али није умесно његове велике заслуге за НОБ
кварити таквим нетачностима. Како сам навео, тај крај је био
у устанку пре Шиљиног доласка...“ (Зборник 6, с. 297.
Карловачки архив).
Слично Опачићу, у истом већ поменутом извору, говри и
Славко Клобучар, ком андант батаљона у Мочилима. И он,
као Хрват, потврђује постојање устаничких група на терену и
још пре Шиљиног доласка, a то су били четници, о чему
к о м у н и с т и н е м а ју х р а б р о с т д а п р о г о в о р е . И ево
92 Гласник Српског историјско-културног друштва “Њ егош”

Клобучаревог извештаја: Д оласком друга Шиље на терен

данашњег 3. батаљона 2. одреда, почела је организација
партизанских одреда. Он је овде затекао неколико група
наоружаних људи (четника — МП), који су избегли испред
усташа. Наоружање им је већ онда било добро, око 60
карабина...“ .
К ад је изведена инфилтрација комуниста и „поштених
Х рв ата“ у редове српског народа и појединих четничких
одреда под контролу К П Хрватске, образован је и главни
штаб Хрватске — ГШХ, у засеоку Вуковићи, срез Војнић —
крајем септембра 1941. године, а половином октобра је
премештен у село Збјег, срез Слуњ, у кући Раде Пиље, на врелу
Мрежнице. У ово исто време четници Лике убијају и
политичког комесара Хрватске, М арка Орешковића, к о ји је
покушавао силом да четницима наметне партизанство и
комунизам. За ово је окривљен мајор Бошко Раш ета, о коме
су комунисти певали претеће песме. На свим странама је било
јак ог о тпора увлачењу Хрвата у редове Срба, али су ту српски
комунисти непоправљиву грешку учинили за српски народ у
Хрватској. Хвалећи те људе и уздижући их у небеса: као
„честите хрватске родољубе“ који неће да подносе неправду и
злочин над Србима, од стране Загреба, стида хрватског
народа, чиме су истовремено копали раку Србима.
И, ето, тако се заврш ава 1941. година, година тешког испита
српског народа у Хрватској: инфилтрацијом четничких
одреда, стварањ ем анархије у њима и оговарањ ем једних
против других бораца, да би комунисти и њима наклоњени
Срби преузели команду над тим одредима. А круна свега тога
је: прво заседање Главног ш таба за Хрватску, у селу Збјег, на
коме је одлучено: повести најодлучнију борбу у циљу
уништења јо ш преосталих четничких одреда у П л аш ком и у
Лици — Доњ о-лапачком срезу и Медаку, срез Госпић, као и на
крајњем југу Лике, у Грачацу. Пропагандни центар Ц К К П Х
био је у Загребу и са њим су управљали Андрија Хебранг и
Владимир Бакарић. To је било у другој половини децембра
1941. године.
Ова година је била стравична за Србе у Хрватској. Усташка
кама је слистила најмање трећину Срба, а комунистису овим,
посебно својом инфилтрацијом у редове Срба, успешно
извели прву фазу своје револуције. Колико је то тешко за њих
било, најбоље сведочи закашњење револуције у овој земљи,
која де факто почиње септембра 1941. године. Ш то комунисти
узимају почетак своје револуције, за Хрватску 27. јули,
најнеукуснија је лакрдија! Ту је не само учествовао чисто
српски народ, већ су и старешине одреда били Срби,
националисти и четници: Пајо-Пајица Омчикус, мајор Бошко
 Срби у Хрватској 93

Рашета, поручник Мићо Лукић. Мирко М арић и легија

других српских предводника. Овде се, што се тиче датума
д и зањ а устанка четничког у Л ики, појављује једна
неопростива грешка. Наиме, тај датум се односи само на
срезове Грачац, Доњи Л апац и Удбину, као и део среза
Госпић, али не и овог простора, са преко двадесет срезова.
Немачки и италијански, као и четнички извори из севернијих
крајева Лике, као и Кордуна и Баније, помињу устанке већ
маја месеца, a то подвлаче и комунистички извори, да су се
Срби почев од месеца маја устали на оружје у одбрани
живота. И сам Кардељ то тако приказује.
Овим актом је, крајем 1941. године, револуција у Хрватској
била оформљ ена иако јо ш није ушла у завршну фазу. Зимски
дани 1941/1942. године били су дани организовања,
планирања, окупљања и пребројавања, за оно што ће у
пролећним даним а наступити, кад снежне мећаве нестану и
омогући се лакше маневрисање са борбеним снагама. Та
кобна, 1941. година спада и у најкрвавију у току рата и те
несрећне револуције. О н а је н ајо зб и љ н и је у зд р м а л а б и о л о ш к и
опстанак Срба у земљи Томислава и Звонимира.
Последњи месеци ове године били су тешки дани испита,
искушења, страве и смрти, али и преиспитивања разума,
савести и циља такве борбе, која је де факто Србим а
наметнута, најпре усташка, потом и комунистичка. Према
томе, то је била и преломна година, за исправљања
несхватљивих пропуста и враћања на линију пристојности,
логике и једино исправног пута, за национално оживљавање
али не кроз лепе речи већ кроз разум и савест. Или да се бар
сачува јо ш оно што се м огло сачувати у томе хаосу, тоталног
пада у амбис неповрата.
П обун е Срба у партизанству
Комунистичка револуција је изникла у највећој невољи
Срба, у часовима борбе за живот или смрт. Јели то била нека
случајност или срачунат и д обро промишљен план није тешко
дати одговор, имајући у виду тако добро познате нам
варијанте живота и рада усташког и комунистичког фронта из
времена пре рата, као и у рату. Пре свега та два покрета су се
међусобно пом агала у рушењу темеља Југославије, а и
духовно су се хранила, изменом чланства — прелазом из
једног табора у други. О томе је било доста примера у нашој
штампи, а понекад и у комунистичкој, као: Андрија Хебранг,
Шиме Бален, Владимир Назор, Вјећеслав-Вецо Хољевац и
легија других. Директива Тита, за сарадњу чланства КП
Хрватске и усташ ког покрета, им ала је итекако видног успеха.
А и током рата се та спрега јачала, иако су та два опречна
94 Гласник Српског историјско-културног друштва "Нзегош'

фронта имали посебне циљеве. За једне и друге, усташе и

ком ун и сте је најважније б и л о сузб ити бујни српски
национализам. Многи комунистички лидери су служили у
Павелићевој војсци. као усташе и домобрани. Посебно је
вредно истаћи Вецу Хољевца, који је као „дочасник“ из
хрватске армије прешао у партизане, постао „легендарни"
политички комесар Првог хрватског корпуса, после рата био
је председник града Загреба, а потом као усташа искључен из
КП Хрватске, по захтеву српских комуниста: јер је певао
ратне усташке песме у једном друштву.
И знајући ово, наиме, да су хрватски комунисти свесно
потпиривали усташке покоље Срба, а д елом и учествовали у
њима, сагледава се колико су та два покрета својом сарадш ом
јо ш од 1930. године па до ових ратних дана били
нераздвојени. И кад је усташка кама секла српски организам,
а католичка црква у Хрватској чупала душу из српских груди,
појављују се комунисти да „бране Србе од усташ а“ . Каква
лакрдија! Какво ругло! Уз сазнање да доласком хрватских
комуниста и националиста у редове српских четника нешто
није у реду, видно је изражено на првом саветовању Главног
ш таба Хрватске: Истакнут је императивни циљ — уништења
четништва у Хрватској.
К рајем 1941. године, независно једна од друге, у српском
простору Хрватске никле су три организације за рушење
партизанства и повратак српских бораца у четнички фронт. У
Кордуну је на челу те организације био поручник Милић
Ракинић, у јужној Лици поручник Јовица Љубојевић, а у
П л аш ком на граници Лике и Кордуна писац ових редова.
Ракинићева побуна јо ш недовољно организована, угуш енаје
у крви. Преко 200 српских патриота је тада ликвидирано —
што бораца, а што на дому. Слично је било и у Лики,
нестанком м ајора Бош ка Рашете, ликвидацијом поручника
Станка Шакића и више четника. Све три поменуте
организације су имале циљ извођења побуне Срба у
васколиком српском простору у Хрватској. Писац ових
редова је почео са организацијом половином децембра 1941.
године. Био је у блиској околини Главног ш таба за Хрватску и
његово саветовање је пратио посредно преко пријатеља, дошао
је до сазнања да се ток догађаја не сме препустити случају већ
му дати нови правац који води другом линијом. И почетком
месеца априла 1942. године успело се. Тај успех је био
делимичан, услед уласка у траг организацији од стране
комуниста. Али је био довољан да се кроз националне оазе,
већ створене, шири и јача, обухватајући Плашчанску долину,
Горски Котар и северну Лику, па све до Коренице, у којој
нажалост устанак није успео јер су комунисти похватали
 Срби у Хрватској 95

организаторе и побили их.

И зато није за чудо што је четништво опет ухватило јачи
корен у које се збијао заведени српски елеменат. 1942. године
смело би се рећи да се нагло ојачао четнички покрет, али
можда у још јачој мери партизански. Побуне Срба су
истовремено изникле и у Босанској Крајини, што је имало
за сврху да се тај цео простор, пре рата знан као М ала Србија,
повеже и отараси комунизма и усташтва. Колико је то јако
било у Босанској Крајини, о томе је писао писац ових редова у
теми „П етрова Гора и Козара 1942. године“ — (Гласник
Српског историјско-културног друш тва „ Њ е г о ш “, бр. 44,
с. 48— 76 и бр. 45, с. 48— 76.)
И у јеку најјезовитијих сцена и најстравичнијег обрачуна
између комуниста и српских националиста у Хрватској и
Босанској Крајини, појављује се Тито са своје четири бригаде
јаке формације и добро наоружане: две србијанске и две
црногорске — које су избачене из својих постојбина, у Србији
и Црној Гори, од стране српских националних снага, под
ком андом Драже М ихаиловића. И та снага партизана, за то
доба била је велика пом оћ борбена и м орална, за сузбијање
даљег ширења четништва. Овим за први м ом енат долази до
стагнације четништва, уз повремено јачање пребегавањем
Срба из партизанства. У то исто време комунисти
реорганизују своје снаге, чисте своје редове и образују ударне
бригаде, дивизије и корпусе: попраћено м обилизацијом свега
српског што је било под њ иховом доминацијом. Овим долази
до јаче доминације партизанства, уз јо ш јачу пом оћ Загреба.
Те године долази на терен хрватски песник Владимир
Назор, као и Горан Ковачић, такође песник, са д елом глумаца
са загребачког позоришта. Почиње врло јака пропаганда и
дифарм ација српског националног фронта. A то је био онај
исти Н азор који је певао оду Поглавнику Павелићу, а сад
Титу. Кад је био искрен не зна се. Био је једнолинијски
хрватски националиста. Исти случај је и са И ваном Гораном-
К о в а ч и ћ е м . И с т и н а , Н а з о р је с п е в а о л епу песм у
„Православна мајка“, а Горан „ Ј а м а “. To им је дало
популаритет у српским народним м асама, верујући у
искреност хрватског народа, кроз те „дирљиве“ песме.
Н ажалост и у нашој средини заграничног Српства, ово је тако
„оплеменило“. А читалац, ако пажљиво чита те редове,
стихове, нигде неће наћи обол за српском мајком, већ
православном, као што се и данас Срби у Хрватској зову,
православцима. Зар он тиме није био претеча овог данашњег
стања и оног из владавине Павелића. А ни у Горановој поеми
„ Ј а м а “, нигде обола ни помена српског имена и директног
страдалника, сасеченог и рашчереченог. Уз то, зна се, да су
96 Гласник Српског нсторијско-културног друштва “Његош”

православне мајке и Рускиње, Украјинке. Румунке и Бугарке.

За сваку од тих мајки може се применити Н азорова поема, a
Г о р а н о в а и за сваког страдалника, па и за усташкогглавосечу.
Комунисти су четнике v овоме простору оптуживали: да не
воде борбу против окупатора. Овим су обмањ ивали
неупућене, а посебно иностранство. Међутим, све до лета 1942.
године четници су се грчевито борили како против окупатора
тако и против хрватских војних формација. А од тога доба,
образовањ ем партизанских бригада, дивизија и корпуса,
комунисти су се свом силином бацили на четнике да их
униште, а њихове исцрпљене остатке да присиле на ослонац на
окупатора у циљу њиховог политичког и м орал н ог дотуцања
као сарадника са тим окупатором и издајницима свога
народа. Овим су четници поред окупатора и хрватске армије
имали још једног непријатеља више: партизанске снаге. Т о је
било превише за усамљене четничке формације, имајући у
виду да су Срби у Хрватској и пре рата били мањина. Сад у
рату су били готово преполовљени кроз усташке покоље до
половине 1942. године. И та половина, као остатак Срба био је
поцепан револуциом на четнике и партизане. Овако
ослабљени део српског националног фронта м орао је ово
имати у виду и прилагођавати се приликама за опстанак. У
комунистички фронт нису ти Срби хтели и борбу су са тим
новим непријатељем м орали прихватити. Тако су сада поред
окупатора и усташа имали нови комунистички фронт.
К омунисти су у исто време оптуживали четничке снаге у
Хрватској, како кољу невин хрватски народ, не наводећи кад и
где су кога поклали. Нигде се такав случај није десио. Ово се
сме рећи јер је историјски факт. А што су усташе хрватске
клали Србе, комунисти су оправдавали, да то није дело свих
усташа, већ појединаца. У осталом , б аш су партизани правили
трговину са српском сиротињом, са усташама. To потврђује
случај у Петровој Гори и Козари, лета 1942. године, кад су
десетине хиљада деце, жена и стараца комунисти предали
усташ ам а у логор Јасеновац. А у непријатељској офанзиви
„Вајс“, почетком 1943. године су комунисти из Кордуна
истерали преко 50.000 душа, све српских, да се повлаче испред
немачких казнених експедиција. Та сиротиња је била бастион
партизана, који је лебдио између њих и Немаца. Тако су
гинули Срби, смрзавали се на путу, умирали од глади. Ужасна
је то драм а била, о којој се тако м ало пише и говори. Овај
народ се није хтео повлачити, али га нико није питао, в ећје
морао. А у напуштене српске домове, усташе су населили
хрватске породице. О томе, само изводно говори Станко-
ћ ан и ц а Опачић:
„Знали смо од раније „за чешљање" терена од стране
 Срби у Хрватској 97

окупатора, али смо сада дош ли до закључка да ће масовно

повлачење народа у правцу сиромашне Лике и Босне, у
непознате крајеве, изазвати много веће губитке... Д ознали
смо и правце кретања непријатеља и,успркос директиви Ц К
КП Х , закључујемо да идемо пред колоне народа да га
спречимо с правца непријатељског кретања између тих
праваца и враћамо... О К није им ао више никакве могућности
да се саветује с Д К К П Х ни с Главним ш табом . Није знао ни
од кога су друге организације добиле наређење, али смо
сазнали да су већ кренули НОО, Окружни одбор АФЖ -а,
К ом анда војног подручја, а онда и све среске организације. За
њима се повела и општинска руководства, па и народ...
Упућујем народ у правцу Дуњака и Кестеновца. Ту се
сукобљ ујем са своји м старим д р у г о м и п ријатељ ем
одборником ђ у р о м Лукачем. Бесно ми приговара што смо
издали наређење за евакуацију рањеника, свих организација и
народа. He може да схвати да ја као члан ГШХ и ОК К П Х не
знам разлоге том наређењу. Пркосно издваја своја кола и
наставља пут за Крстињу и Кладушу, одакле се више није
вратио...“ (Зборник 6, с. 305— 307, Карловачки архив).
Опачић наставља и о повратку у Кордун, кад је
непријатељска офанзива прохујала:
„Крај од Туш иловића до Слуња темељито је опустошен и
било је потпуно умесно бојати се ако не масовиних, а оно
појединачних испада ојађених остатака српских породица.
Колона од 2000 људи личила је на исте колоне када се српски
народ повлачио пред непријатељским офанзивама... Причали
су ми само да када су повратили избеглице од Т уш иловића и
присилили их да крену натраг видели су на хрватским женама
комаде одеће који су потицали из пљачке српских домова. To
није било тешко распознати јер су народне ношње, особито
женске, код Срба и Хрвата, биле очито различите...“ (исти
извор као и горе, с. 319).
Година 1943. прохујала је у сталној борби четника и
партизана, јер тада у Лики и Кордуну није било окупатора; од
маја месеца па до краја године. У томе временском периоду
много је партизана Срба прешло четницима. Али је
истовремено у партизанском покрету, у Кордуну образована
тајна организација од српских комуниста и националиста, за
преврат и уништење партизанства. Н ам ера је била да се то
изведе у јесен 1943. године, али је капитулација Италије ово
осујетила. И план је био дискутован, по коме су четничке снаге
имале посести положаје између П лаш кога и Раковице, као
границу између Лике и Кордуна, да би спречиле Шесту личку
дивизију да дође у помоћ, кад почне обрачун у Кордуну. Из
тога разлога је ово пренето на 1944. годину, у пролеће. Али је
98 Гласнвк Српског историјско-културног друштва “Његош”

тада ситуација била знатно отежана. Британска радио

станица „ Б Б Ц “ емитовала је вести, које су ледиле срце и душу
сваког Србина: признања Тита и партизанства, а против
четништва и Михаиловића. Ово је осигуравало победу првих, a
тиме отежало намеравани пуч у Кордуну.
У овоме очекивању је О ЗН А открила организацију српских
комуниста и националиста, не знајући људе који с њом
управљају, њену снагу, крајњу намеру и слично. To је било
половином априла 1944. године.Што се све даље одигравало у
тој анархији биће више говора, као наставак овога записа у
идућем броју Гласника. Исто тако и изјаве организатора тога
покрета, који су са већим бројем партизана прешли у четнике,
образовал и батаљоне и бригаде, а многи од њих су били и на
завидним положајима у четништву, као часни борци и
старешине. И стотако ће у томе наставку бити говора и о
изјавама стареш ина и бораца из ђурђевданског устанка Срба,
1950 године.
** *

П оменута књига „Савезници и југословенска д р а м а “ од дра

Веселина ђурети ћа је једна велика новост. To је свестрана
студи ја југосл ов ен ске трагед и је из п р о ш л о г р а та и
револуције. Већ близу пола века у каљузи тмине неистина,
фалсификата истине и моралне посрнулости, из тога доба,
гуше се југословенски историчари, писци, песници, школски
наставни кадар, па и цео управни апарат те земље, али без
резултата. Зато баш дра ђ уретића књига, 1. и 2., је сме<о
п о д у х в а т, је д а н велики д оп ри н ос, д о с а д н еп о зн ат у
Југославији. To је прва појава историјске студије, проткане
логичним, м оралним и филозофским закључцима, без било
какве пристрасности и заводљивости. Писац је храбро и
праведно, путем свестраних докумената, истраживао драму
Југославије, сажетој у покретима отпора: М ихаиловића и
Јо с и п аБ р о за . Сваком од њих, дао је своје — по позитивности
као и негативности.
Читајући ову књигу човек се подсећа студије упокојеног
архи м анд рита дра Јустина П оповића „Филозофске урвине“ .
Икао су то две опречне теме, у изналажењу истине су
истоветне. И као што архим андрит др П о п о в и ћ ,. лутајући по
најдубљим понорима и урвинама космоса тражи Бога, с којим
се стално на сваком кораку сусреће, али не за самог себе, већ и
за вернике и невернике да нађу сами себе; тако је и др ђуретић,
жељан истине по „југословенској д р а м и “, хте о је д н о м за увек
прекинути нити лажи и пред читаоце изнети истину — ни по
бабу ни по стричевима. А све то без икаквог прилагођавањ а и
кађења онима на власти, нити пак дотуцања оних који су у тој
 Срби у Хрватској 99

драм и доживели велику Голготу.

Аутор је, види се, у тражењу истине пробијао зидине лажи и
из њих изнео на светло дана истину. У тој драм и верно је
приказао улогу Коминтерне и Москве, што комунисти
Југославије енергично сузбијају, у помагању партизанства и
њеног вођства и партије. Сви смо за то знали, али ниједан од
нас није м огао појмити; да је то било у тако огромној размери.
Сагледава се да је де факто Коминтерна уз потпору Москве
била мозак партизанског покрета, а Броз и дружина само
практични извођачи директива. А знамо да су Броз и његова
околина тврдили, све до ових дана, како су Стаљин и
К ом интерна узимали у заштиту Краља и М ихаиловића. Т ом
и таквом манипулацијом Коминтерне и Москве, по питању
Југославије постао је несвесном жртвом и лукави Черчил, па
и цео дипломатски кор ЈТондона, а делом и Вашингтона.
К оминтерна је само једна од мрачних сила које су из позадине
дириговале судбином Југославије, а посебном судбином
српског народа. Друге мрачне силе су, сагледава се, обављале
део свога посла кроз Коминтерну и преко ње, а д елом преко
дипломатских канала Л ондона и Вашингтона, па и Рима и
Берлина.
Ч и талац, који је упознат са издањима дела М илована
ђиласа, као и овог дела његовог ужег земљака др ђуретића,
сагледава да су они два света: по етици м орала, истине и
хуманости. ђ и л а с је половичан усвојим делима, з а об и лазан у
заташкавању тајни из тих мрачних дана. У исто време је др
ђуретић јасан као кристал, чист као планински извор,
неустрашив као горски вук, са јасним закључцима, без обзира
на опасност. М орално и хумано гледано, као и по
неустрасивости, он би се могао упоредити са др Драгићем
Јоксимовићем браниоцем Драже М ихаиловића на суду, 1946.
године.
Ово би се д ало искристалисати са неколико речи, по којима
се њих два, ђ и лас и др ђуретић морају мерити као људи и као
научници. Наиме: оба су из своје ране м ладости комунисти и
тај свет и то друш тво су били њихов живот. Али их је ипак
нешто Велико делило. Истоветни су судбински по времену у
коме је сваки за себе живео и радио, ипак су постали два света,
који се морају мерити по њиховом раду, погледима на свет и
на етику части и истине. Ми их лично не знамо, али су нам
познати по ономе што су написали и како су писали. ђ илас и
др ђуретић су Црногорци — по ђиласу, a no др ђуретићу су
Срби из Црне Горе. Тако су се њих два идентификовали
својим делима и као такве их читалац гледа и цени у светлу
истине. ђ илас је у мало измењеној форми остао што је и био, a
др ђуретић је, слично руском научнику Солжењмцину, постао
100 Гласиик Српоког историјско-културног друштва “Њсгош'*

човек, хуманиста и борац за истину.

Др Веселин ђуретић је као човек и писац, исто тако и као
научник, праведан и светао. He воли да тапка у тмини, а ако се
у њој и нађе, он пробија њу и из ње износи светлу истину
онакву какву је сагледао у каљузи мрака. У томе и лежи
његова вредност, без обзира делио он с нама то гледиште, или
не.
Аутор књиге, др ђу ретић рођен је у Зети 1933. године.
Основну школу посећивао је у Голубовцима, учитељску у
Н икш ићу, а Ф и л озоф ски ф ак ултет у Сарајеву. На
београдском Факултету завршио је постдипломске студије, a
на М осковском универзитету „Ј1омонсов“ специјализирао је
и с т о р и ју о к т о б а р с к е р е в о л у ц и је . Д о к т о р и р а о је на
Универзитету у Сарајеву. Радио је неколико година као
учитељ у разним местима Црне Горе, затим као научни
радник у Институту за савремену историју у Београду. Сада
ради у Балканском институту Српске академије наука и
уметности. Написао је више дела. Њ егова претходна књига
„Влада на беспућу“ за кратко време доживела је два издања и
врло је високо цењена.
М ане ПЕШ УТ

МОЛЕ СЕ С А Р А Д Н И Ц И Д А РАДОВЕ КОЈЕ ПОШАЉУ

ГЛА СНИ КУ, HE ШАЉУ Д Р У Г И М Ч А С О П И С И М А ИЛИ
Л И С Т О В И М А Д О К О Д У Р Е Д Н И Ш Т В А HE Д О Б И Ј У
ОБАВЕШТЕЊЕ О О Д Л У Ц И ШТАМПАЊА. РАНИЈЕ ОБЈА-
ВЉЕНИ РАДОВИ HE ДОЛАЗЕ У ОБЗИР Д А СЕ У Г ЛА СН И К У
ШТАМПАЈУ.
УР.
 СТРЕЉАЊЕ МИРОСЛАВА Д. НИКОЛИНА
ОФИЦИРА 58. КЛАСЕ ВОЈНЕ АКАДЕМИЈЕ
— И з мојих ратних дож ивљ аја—
Негде у децембру 1941. године, Немачка окупаторска
служба осигурања „Гестапо“ открила је тајну организацију
Другог Београдског корпуса. Био сам упућен од стране
К о м а н д а н т а Б е о г р а д а , А л ексан д ра М и х а и л о в и ћ а , да
помогнем, да се корпус спасе. Дотадањ и ађутант корпуса,
један активни наредник Краљеве гарде, ухапшен је и исте ноћи
стрељан, док је госпођа Рада Милошевић, где се је те ноћи
крио, лежала у ћелији смрти, очекујући исту судбину.
Ком андан т Другог корпуса резервни мајор Николић, одмах
је упућен на терен Прве летеће бригаде у близини Авале, на
положај иследника штаба бр.2, док сам ја остао да га
заступам, док се нови командант не јави на дужност.
Случајно сретнем Мирослава Д. Николића, официра 58.
класе и мог доброг друга из Војне академије. Он није био
нигде ангажован, нити му је име било забележено у
београдској централној пријавници. На моје посредовање,
Мирослав је одмах пристао да буде ађутант корпуса. Други
Београдски корпус са ш табом под ведрим небом, на пијаци,
где с а м ј а продавао воће и поврће. И м ао је територију која је
обухватала 4, 5. и 6. кварт Београда.
Нови ађутант Ком анде Београда, један капетан са
конспиративним именом „ П р о т и ћ “ ускоро је постао нови
ком андант Другог корпуса, а ја сам се нашао на старом
положају ађутанта Команде Београда, Штаб број 2.
Уочи Божића 1942. дођем кући у Улцињској улици бр. 19,
уморан презебао. Нисам имао времена да нађем преноћиште,
нити да средим цедуље, што ми је наш ордонанс официр,
ваздухопловни наредник пилот ловац предао, а на којима су
били свакодневни извештаји Шестог Београдског корпуса,
док је Пети корпус био под личном ком андом „Лазе
Куртовића", то јест, команданта Београда Александра-Саше
Михаиловића. Там ан ме сан ухвати, кад звоно на вратима
стана зазвони. Моја супруга Д ора оде до врата и рече ми:
„Ово је „Гестапо“. Траже тебе. Ја се бојим. Ти боље иди и
отвори им .“
Када сам отворио врата, два господина уђоше и саопштише
ми да м орам да пођем са њима. Д ора је била заузета, вадећи
цедуље из заврнутих рукава зимског капута. Она је указивала
102 Гласвик Српског историјско-културног друштва "Његош”

присутним гестаповцима да је сама и да поред м алог детета

очекује друго дете и да сама без мужа, не би м огла да се снађе.
Грашке зноја су јој лиле са лица, вероватно од страха, да је не
примете како гужва цедуље у шаку, вадећи их из рукава. Да
бих јој скратио муке, померих се мало, да бих је заклонио и
запитах, да ли да обучем униформу или цивилно одело. Они
одговориш е да могу сам да одлучим. Онда ћу обући
униформу. П рим етио сам да је Д ора почела да веша цивилни
капут. Узимајући униформу погледах у Дору. Она је већ
им ал а прибран изглед, док је мали синчић мирно спавао
испружен у креветцу. К ад су ме гестаповци довели у „Сељачки
за тв о р “ Александрове улице број 5, стражар ми нареди да се
свучем го, гурнуше ме у купатило, отвори хладан туш и
покваси ме, недајући ми ни сапун ни пешкир.
Чуо сам био, да гестаповци покупе затворенике, свуку их
голе, па их стрпају у камион, под изговором да их воде у
логор на Дедиње. У ствари, камион иде у село Јајинце;
затвореници у путу већ су мртви од сагорелих гасова из
м отора, који су били спроведени из м отора у седишта
камиона. Већ сам мислио да ми је крај. Стражар затвори воду
и отвори ћелију број 3; гурну ме унутра и рече: „Н оћас ћеш
спавати го, а сутра ћеш добити одело са дезинфекције“. Како
сам се спотакао на нечију ногу и пао на нечије тело, неко
закука: „Пази где газиш, ја сам рањен“.
Стареш ина ћелије, чика Мита, устаде са патоса на к о м еје
била слама, осветли собу и показа ми место где да легнем,
покривајући ме његовим зимским капутом.
Сутрадан ми убацише дезинфековано одело, и кад видеше
унуформу одмах ме одредише за собног старешину, надајући
се да ће престати злостављање и шамарањ е од стране мајора
Јунга, надзорника затвора и немачког хероја, који је као м лад
лекар, поручник, украо енглески авион из Тсбрука и са истим
прелетео на немачку територију. Хитлер га је одмах
унапредио у чин м ајора и одредио га за надзорника свих
затвора у Београду. Немилосрдно је тукао, шутирао и псовао,
чим осети да је неко пушио у ћелији. На дан његове посете
нашега затвора, неизменично кроз прозор, гледали смо на
капију са улице, да видимо када ће се појавити, да бисмо се
спремили за његов долазак. Гледајући у двориш те, где се је
једна група затвореника ш етала у кругу око чесме, а друга
празнила кибле у нужнику, приметих мог класног друга,
М о м ч и л а Ј о в а н о в и ћ а „ С о л о “ , у кругу са о с та л и м
затвореницима. To ми је одм ах дало идеју за одбрану када
будем позван на саслушање, као и то, да је врло вероватно,
„С о л о “ је био ухапшен исте ноћи и по истој оптужби када ија.
Врата од улаза улице отворише се нагло. Кроз њих улете као
 Стрељање Мирослава Д. Николића 103

ветар један висок, врло леп немачки официр у униформи

авијатичара, са ознаком лекара. Стражари су се ужурбали.
Када су се врата од ћелије број 6 нагло отворила, стражар је
командовао „Ахтунг11. По м оме упутству, ципеле и цокуле су
лупнуле као једна и ја сам изашао на рапорт: „Хер мајор, ин
цимер секс, их хабе ахт гефанген“ (Господине мајоре, у соби
број шест им ам осам заробљеника). Немац ме погледа
пријатно изненађен, помириса собу и не осети мирис дувана,
изађе из ћелије и нешто нареди стражару, овај се врати и
нареди: „Шестица у шетњу“. Од тога дана, кад год је доктор
Јунг обилазио наш затвор, шестица је ишла у шетњу и није
вршио инспекцију.
Фебруара 1943.годинеједна група затвореникаје отерана у
заробљеништво. У овој групи био је и генералштабни
пуковник, авијатичар Бранко Наумовић, који је дуго био
начелник наставног одељења К ом анде ваздухопловства. Онје
био дуго у опасности да буде стрељан, јер је доказано д а је био
у организацији равногорског покрета.
Ускоро сам позват на саслушање у Ратнички дом, где је био
главни штаб Гестапоа. Прво питање је било: „Колико им ам
деце“? Одговорио сам: „Не зн ам “ Иследник поче срдито да
виче. „Ви се спрдате са Немачким Р ајхом “ . Одговорим: „К ада
сам ухапшен имао сам једно, али ми је жена била пред
п орођајем и сада не знам, једно или двоје деце“. Иследник
позва војну болницу и после разговора, приђе ми и честита
новог сина. Друго питање је било: „Заш то нисте запослени у
Недићевој Државној стражи?“ О дговорио сам да бих врло
радо био запослен, али сам на лекарском прегледу одбијен
као неспособан; али чекам да будем позван када будем
способан. Треће иследниково питање је било: „Ви сте
оптужени, да тајно радите против немачке војне силе“ .
О дговорио сам, да тачно знам ко је ту лажну вест доставио
„Гестапоу" и зашто. Мој класни друг поручник М омчило
Јовановић је запослен у Српској државној стражи генерала
Недића, и када дође кући, у исту кућу улазе: један италијански
потпоручник у униформи и доноси на стотине јаја из вароши
Обреновца, предаје неком становнику у тој кући који то
продаје на црној берзи и деле зараду. Исто то ради и један
немачки наредник у униформи, само он доноси месо из
вароши Шабца, предаје некоме у истој кући, и овај дели
зараду са наредником. М омчилу је било непријатно, ш то се
сва тројица срећу у униформи у истој кући, па је увек чекао
напољу, док ова двојица сврше свој црноберзијански посао, па
је тек онда улазио у кућу. Протествовао је код „хаусм ајстора“
и оних који ту црну берзу практикују. Они су, да би га се
отресли и послали у затвор, измислили ову оптужбу против
104 Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош”

њега и свих оних са којима се је дружио. Немац је мирно

саслушао мој исказ и рекао: „Ја ћу да испитам истинитост
вашега исказа и према томе донети одлуку“. Можете ићи у
своју ћелију.
После ислеђења премештен сам из шестице у ћелију број 12,
која се налазила на другом спрату. При пролазу поред ћелије
број 11, неко кроз „Шпијунку“ проговори! „Љубинко, по чему
си ти, ја сам као „роте“ (црвен). Нисам одговорио ништа, јер
сам препознао глас Љ убом ира М андића, официра 57. класе,
који је после рата 1941. био у комунистичким редовима.
У ћелији број 12, било је друго друштво. Мени са десне
стране лежао је сувуњав м лад човек, повучен и снисходљив.
Показивао је прилично пријатељство и пажњу према мени.
Увече је лежећи поред мене, почео да ми се поверава. Као, —
ја сам ухапшен као припадник омладинске групе 1001, којомје
ком андовао мајор Ж арко Тодоровић. Ми смо заједно
ухапшени и он је одведен из овог затвора. Ово је слободњачка
ћелија и ми ћемо ускоро одавде отићи или у слободу или у
заробљеништво. Име овога м ладића било је Милан Чича, и
он продужи: „Ја знам где је Ж арко сакрио своју штампарију,
доста ш там паног и канцеларијског материјала и око 25
пушака; за 50 хиљада динара, ја могу добити сав тај материјал
и пребацити га где ви хоћете. Како је штаб 1001 укинут и на
место његово успостављен штаб 501 са ом ладинцим а на
терену, док је део омладине држан у Београду за специјалне
задатке, мислио сам да ће та група бити знатно ојачана, ако им
доставим о што је припадало штабу број 1001“. Обећао сам
Милану Чичи, да ћу му наћи потребне паре, чим изађем из
затвора, а он је обећао да ће наћи начина да дође у везу са
мном, ако и он изађе.
На велику суботу, уђе официр Гестапоа и изведе нас
неколико затвореника и поче доста пријатељски говорити:
„Гестапо официри, истражни суд није пронаш ао довољно
доказа да сте радили против Немачког рајха. Од сада сте
с л о б о д н и и м о ж е т е ићи с в о ји м к у ћ а м а . Н е м о јт е
зл о у п о т р е б љ а в а т и ваш у с л обод у, да учините какав
непромишљени акт. У осталом , довиђења, вероватно ћемо се
срести у шуми, додаде Немац у ш али“.
По пуштању на слободу добио сам вест, да се не састајем
ниским из равногорске организације. Нисам више м орао да
т р а ж и м где да п р ен оћи м сваке вечери, уживајући
фамилијарни живот са новорођеним Б атом и старијим
синчићем Душ ком. Скоро као да је рат завршен, с том
разликом, што се Руси приближују, а Западни савезници су
некако спори да их сретну негде на источној граници
Румуније.
 Стрељање Мирослава Д. Николића 105

Сваког јутра ишао сам на пијацу „Смедеревски ђерам “ , да

купим свакодневне намирнице, што ми је служило као
изговор. да бих у пролазу маког срео из организације, који су
сваки дан неизменично одлазили у ординацију д октора Воје
Станисављевића, као пацијенти под лажним именом, где су
К ом анд ант Београда Саш а М ихаиловић и његов помоћник
Иван Павловић планирали свој рад, а ја сам примао наређења
и разрађивао их са начелником ш таба Бранком Станићем,
официром из 55. класе и предавао их ордонанс-официру
корпуса. Ј е д н о г ју т р а п р и м ет и м испред зград е др
Станисављевића ординације, Бугарина Ивана Богданова. Он
је био стражар испред ћелије број 12,. За време рата био је у
Легији странаца у Африци и био је заробљен у Немачко-
француском рату од стране Немаца, који су га укључили у
своју службу. Правио сам се да га не видим и убрзао сам свој
бицикл. Он подиже руку и позове ме. М орао сам да дођем да
бих видео заш то је на том месту. Богданов одм ах поче:
„М илан Чича је стрељан, да вам испоручим робу ш то је
обећао, ако Ви кажете где и ако имате паре“. Он такође рече,
да Милан и он раде заједно. О дм ах сам пристао и дао три
дана рока, да се састанемо на углу улица Војислава Илића,
Грочанске и Лисјака.
Када је Богданов отишао, брзо сам одјурио на пијацу
„Смедеревски ђ ер а м “, где се је сваког дана у одређено време
појављивао наш медицинар Мирко Недељковић и са споредне
капије, брашнарске радње његовога оца Драгог, мотрио, да
би ме видео и пронашао, да ли ми нешто треба. Чим се он
појавио и осмотрио пијацу, дао сам му знак и саопштио му, да
одмах нађе „ ђ о к у “ — Ивана Павловића, да се састанемо.
Када је ђ о к а дош ао увече на састанак, саопштио сам му да ми
је потребан новац за набавку оружја и материјала од Милана
Чиче, који је био са м ном у ћелији. ђ о к а ми одам рече: „Тозо,
буди јако опрезан, ја им ам сигурне податке да је Гестапо
пустио извесан број својих агената, који су спавали са вама, да
би похватали целу организацију. Међу њима је и Милан Чича,
организовани комуниста, који је имао задатак да дигне у
ваздух београдску електричну централу. Био је ухваћен за
време полагања мине, осуђен на смрт, па помилован под
условом да ради као агент Гестапоа. Најбоље је да све
заборавиш и да се не појављујеш на местима где си се до сада
виђао, док не видимо шта ће се следеће десити. Саша је био
платио 11 милиона за вас тринаесторицу, преко своје везе, да
се пустите на слободу, бојећи се да ћеш ти попустити под
мучењем и издати све нас. Једино је др Воја био сигуран у тебе.
„Он је Ужичанин, да га секу не би никога и здао.“ Д обри доктор
„Д рм аџи ја“, није ни сањао колико сам ја платио да до мучења
106 Гласник Српског исторнјско-културног друштва "Његош”

не дође. Касније сам је показао храброст. када су Американци

б ом бардовали Равногорске трупе код вароши Сјенице, при
повлачењу за Босну. Бомба м у је разнела обадве ноге. Молио
је многе да му прекрате муке пиштољом у главу. али су они
махнули главом и продужили, надајући се да ће га болничари
однети у болницу. Најзад је нашао једног пролазника, којије
пристао да га убије.
Дан мога састанка са М иланом Чичом и Иваном
Богдановим се приближавао. У сусрету са М ирославом
Д. Николићем, ађутантом Другог корпуса и мојим класним
другом, поменуо сам му моје бриге. Он ми је предложио да се
Богданов и Чича ликвидирају и тиме цела организација
ослободи, јер ће Гестапо бити опрезнији, а одмазде неће бити,
јер нису у питању Немци. На мени је остало да одем на
заказани састанак, а он ће са својом ударном групом
ликвидирати обојицу на сам ом састанку. Они ће да мотре,
када се појави Богданов, који треба да носи бео француски
треншкот; исто тако је требало да м отре кад се Мирослав
Николић појави, да бих ја оценио одстојање, како би се
приближио Богднову у исто време. Мирослав треба да опали
пиштољ на Богданова када му ја пружим руку и да се сви
разбежимо, када буду први метци опаљени, без обзира на
резултат.
Један сат раније, у 5 часова по подне нашао сам се на углу
улице Ј. Лисјака и В. Теодоровића, како бих могао осматрати
долазак Бугарина Богданова, кад се појави на раскрсници
улице Војислава Илића и Грочанске. Омладинска група од
око 15 м ладића је већ кружила улицама; Војислава Илића —
Грочанска — Грчића Миленка — Ј. Лисјака. Њ ихов старе-
шина Милан Брајнер, поставио се на крају улице Ј. Лисјака и
Стефановића недалеко од мене и саопш тио им да ме известе
при пролазу када се Богданов појави на раскрсници, или кад
примете М ирослава Николића, кад силази низ улицу
Војислава Илића према раскрсници где је Богданов.
Омладинци су кружили и свакије при пролазу изговарао: —
„Нема Мирослава, нема бугарина“... Мало доцније један јави:
„Бугарин на раскрсници, М ирослава нема“... Када је трећи
ом ладинац поновио исто, ја сам отиш ао код Брајнера и
наредио му да иде у вешарницу Господара Вучића бр. 180, где
сам ја преноћивао у то време и узме секиру испод мога
кревета, и када г а ј а видим низ улицу Војислава Илића, ја ћу
прићи Богданову, а он да га удари секиром по глави и бежи.
Брајнер је отиш ао и убрзо се појавио са секиром испод капута.
Он приђе на моју страну улице и саопшти: „Б аш када сам
улазио у улицу Војислава Илића и Господар Вучића,
 Стрељање Мирослава Д. Николића 107

Богданов оде до камиона у сенци од оближње куће, саопшти

нешто војнику у камиону, који је био пун немачких војника и
седе поред шофера, који упали м отор и оде.“
После наше неуспеле акције укорио сам сутрадан
М ирослава, рекавши му, да сам био ставио живот у његове
руке, а он се није ни појавио на заказани састанак. Он ми
одговори, да је провео све време од нашег последњег састанка
испод степеница, где Милан Чича станује и мотрио на њега и
Бугарина, који су се често састајали. Јуче око 5 сати они су
обојица изашли из Чичиног стана. У Скадарској улици Чича
устрча уз степенице Ратнога дома, а Богданов отрча с друге
стране, где му се траг изгуби. Извини и не брини, дајем ти реч,
да ћу их ја сам ликвидирати.
Остало ми је да поново мењам преноћиште и да се
привремено не састајем ниским.
На М итровдан, у новембру 1943. године, био сам позван од
Микана Брајнера увече на славу. При доласку, одмах ми
саопшти: „Данас смо пратили М илана Чичу на утакмици на
игралишту Југославије, М ирослав и ја. По завршетку
утакмице, пратили смо га до К арађорђевог парка. На сред
парка, Мирослав извади свој парабелум и „кокну га“, право у
потиљак. Пролазници као и ми, разбегли смо се.“
У фебруару 1944. године Мирослав је срео Богданова, на
једној узбрдици изнад Бајлонове пијаце испаливши м у је д ан
метак у главу. Богданов је допузао до оближње кафане,
позвао Гестапо. Живео је око месец дана и умро.
Првог м арта 1944. године, Гестапо је похапсио све
команданте корпуса ш таба број 2. К ом анд ант Другог
корпуса П ротић под притиском Гестапоа издао је свакога за
кога је знао. „ П р о т и ћ “ је позивао телефоном на састанак.
Тако је ордонанс официр Д раган Спасојевић оборен
митраљеском ватром једнога јутра код кафане Спасић, где га
је ком андант Другог корпуса „ П р о т и ћ “ позвао на састанак.
М ирослав Д. Николић ухапшен је у војној академији
генерала — М илана Недића. Суђен је и стрељан на
Калемегдану у септембру 1944. године.
Љ убинко Д. М А Р К О В И Н .
 КЊИЖЕ ВНИ ДЕО

ДВЕ СТАРЕ НЕОБЈАВЉЕНЕ ПЕСМЕ

И м а м код себе једну извесну количину разних докумената,
дневника, белешки и скица, које су преостале по смрти мог
оца Живојина-Жике Савића. Кад им ам више времена
прегледам их и често мислим, да има доста што би се могло
објавити.Он је б и о добар приповедач па и говорник, али никад
није, колико знам, ништа ш там пао, сем неких падагошких
стручних ствари. Те ствари се сада налазе у педагошком
музеју (у згради некадашње Реалке, на Калемегдану).
Иако сам га ја м олио да своје успомене ш тампа, он је
стално одлагао. А није било ни расположења за то. По
повратку из заробљеништва, затекао је кћер (моју сестру)
тешко болесну од склерозе мултиплекс. To је била велика
патња и за њега и за моју мајку, која је такође била нежног
здравља. С естраје умирала полако скоро тридесет година. Ту
су били и телесни напори и душевне патње. Зет, диван човек,
дао је такође све од себе и жртвовао се да јој помогне, а поред
тога ишао је и на посао (професор историје — бивши свршени
теолог). Разумљиво је да то нису биле за мог оца околности за
миран књижевни рад.
Зато сам се решио, да ја изнесем, неке од његових
творевина, које су остале у рукопису, 40 до 70 година старе.
М ожда сам ја као син пристрасан, али налазим да у његовим
списима има и историје и интересантности па и узбудљивих
доживљаја.
Овога пута прилажем две песме. Једна је његова лична a
друга песника Војислава Илића Млађег.
М орам да нагласим да је мој отац био у великој депресији,
кад је писао ову песму. Налазио се у логору Варбург у
Немачкој, болестан годинама од жучи, а поред тога, шкодило
му је и оно м ал о јадне хране ш т о је примао. Свакодневно је
добијао пликове по лицу и телу, са неиздржљивим сврабом и
сав поднадуо. Лекари су утврдили да је то „Уртикарија“ (нека
алергија), али нису знали од чега долази. Најзад кад је
пребачен у Нирнберг, (где смо се и састали) лекари су
утврдили да је то од немачког хлеба (комисброта), који је
стварно био наша главна храна.Т ако су му немачки лекари
прописали, по две кајзерице белог хлеба дневно, наместо
 Књижевни део
109

немачког логорског хлеба. Тиме је оштећен и у количини

хлеба. Али то је д ош ло доцније. Песму је написао v првим
месецима заробљеништва, које није рачуно да ће преживети.
А уз то, као стари ратник, стидио се нашег брзог пораза и
заробљеничког понижења.

Б Е СП Ућ Е
Северац језиво звижди, тмурне облаке носи,
Док студен удове лом и и душу издају моћи,
Бескрајни дани се нижу и дуге бесане ноћи,
А бело иње слаже по мојој тамној коси.
С м рт се нечујно краде, стопам а мојим гази,
Из сваког м рачног кутка дах јој ледени бије,
А наде ниодкуда да јад но срце згрије
Једино уздах тешки са бледих усана слази.
Све ш то ми беше драго, драже од очњег вида,
Оставих, отргнут грубо једне вечери благе.
Сад крст претешки теглим већ на измаку снаге,
А гордост и боле скривам црном копреном стида.
Ж. С А В И ћ , с.р.

Друга песма је од Војислава Илића Млађег. Оригинал до

сада необјављен.
Нешто о настанку те песме. Мој отац је био управитељ
Основне школе до Саборне Цркве у Београду (онда „Школа
Краља Петра П рвог“) у улици Краља Петра бр.7. (To је сада
улица 7 Јула), а школа „Иве Л оле Риб ара“.
Песник г. Илић је свакодневно д оводио своју децу у школу.
Он је био миран, м ало неспретан и стидљив човек. Али је
безгранично волео своју децу. К ад га нико неби приметио, он
би се ш ироким ходницима провукао на други спрат и ту чекао
деду да изађу.
Мој отац је био стара дисциплина. Прво м у је два три пута
замерио, па м у ј е после и подвикнуо.
Деси се јед ном да га мој отац примети да је промакао, a
Илић чувши кораке за собом, приђе брзо једном м алом
умиваонику, извади парче сапуна из десног задњег џепа
панталона и поче под славином да сапуња руке. Затим кад мој
отац приђе стрпа онај пенушав сапун у џеп, рекавши: „Па шта?
М орао сам руке да оперем!“ Мој му отац кроз смех одговори:
„Сам о немојте да идете даље“. Ипак остали су добри
пријатељи што показује и ова песмица, коју му је Војислав
посветио пре пола века.
110 Гласник Српског историјско-културног друштва „ Њ егош “

Да напоменем да је страшно патио, кад му се ускороједно

од деце удавило у Дунаву.
П редраг Ж. С А В И ћ

** *
ПРИЈ АТЕЉУ
Жики Савићу, управитељу Осн. школе Краља Петра — Београд.
Као да вечна промена
Царује овим светом:
Године хитро пролазе,
Промичу брзим летом.
Д анас смо свежи, животни,
С дивљењем сви нас гледе,
Већ сутра — с тугом видимо
Да су нам косе седе.
У вашу школу основну
Д ол азећ’ сваког дана,
И ја сам већ оседео,
Стиже ме старост рана.
Децу сам школи водио
И враћао је кући
Ма снег и киша падали
И стезо м раз најљући.
За пуних седам година
Ту дужност врш ећ’ ревно,
С Вама сам се у школи
Виђао посведневно.
Ја сам вас увек пош товао’
К о ’ оног што све чини
Да углед школски и лични
Одржи на висини,
Да своју школу издигне
Д о тако сјајног стања,
Те да постане чувени
Расадник првих знања;
И Ви сте сјајно успели
До тога идеала,
Ко ђачки отац кличем Вам:
„Живели! Хвала! Хвала!“
П.нов. 1936. Вој. Ј. Илић Млађи, с.р.
Београд.
 Књижевни део 111

НЕУМРЛОМ ЧИЧА ДРАЖ И

Поводом његове мученичке смрти

Данас на голготи, за свој народ паде,

Најсветлија жртва и Српству најдража,
Н аш највећи витез, кога Српство даде,
Легендарни јунак, славни Чича Дража.
Паде и нема га међу нама више,
Ал’ дух неумрли оста међу нама;
Он у нама живи, он у нама дише;
Он нас даље води и вечно је с нама.
Њ егова осуда, осуда је свију,
А смрт мученичка наше васкрсење;
Он свету показа, где се гује крију;
Он позва народе на своје спасење.
Данас српске мајке плачу и кукају;
Данас српска деца јецају и вриште;
Ратницима мрким срца се цепају;
Разапето Српство стење на стратишту.
Звук црквених звона не бруји по гори;
Из олтара песма не чује се више,
А л’ у сваком д ому воштаница гори,
К андило се пали и тамјан мирише.
На планине наше црн се барјак вије;
Црни вео горску покрио је стражу;
Градове и села црна та м а крије;
Данас српски народ оплакује Дражу.
Славни Чича Дражо! Силни Горски Царе,
Ти паде за веру, за народ и Краља,
Попут витезова из прошлости старе;
Као свети пример како мрети ваља.
Мрски безбожници и крвници клети,
Узеше ти живот и убише тело.
He знајућ, витеже, да нећеш умрети,
Јер је твој дух вечан и бесмртно дело.
Попут палих дива, с твоје Равне Горе
И хероја славних, из Косова боја,
Ти пође у царство где се душе боре,
Да суд вечне правде суди дела твоја.
 112 Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош"

С м рт твоја нам, данас, нову снагу даде.

Неизмерну веру и бескрајну наду,
Да сврш имо дело, за које ти паде
И да сагоримо у борби и раду.
Ти си наш апостол. светиња и дика;
Божанствена сила, м оћ и снага жива;
С тобом , две легије, иду осветника,
Чете преживелих, душе палих дива.
И над твојим телом и пред духом твојим,
Данас српски народ свети завет даје:
„И ћићем о верно, светим путем твојим
И наставит борбу, докле једног траје“.
Чуваћемо веру, свој народ и Краља;
Светићемо жртве, што невино паше
И с вером у Бога, мушки, како ваља,
Испунити свете аманете ваше.
Почивај у миру, српски мучениче,
Јо ш на Равној Гори српски народ стражи,
Господу се моли и у болу кличе:
„Слава српском вођи, генералу Д раж и!“
18. јула 1946.г. М иливоје В У К С А Н О В И ћ
Л огор Еболи, Италија.

љ
Н АДА У ПРОЛЕКЕ
— П оема у алегорији —
На једној планинској коси
облаци се густи нада м ном вију.
Над гором гачу гаврани,
и ругајући се судбини својој, — сузе лију.
Р адош ћу дише покоји цвијет рани.
Ж убор потока шуми пјесму радости;
сунце животом и радош ћу сија.
Д олином према мени м агла мили,
док повјетарац топли ћарлија и цвили.
Почиње живот снагом радости,
и љепотом ране младости.
Ја чекам да дођу весели дани,
и да се никад не поврати оно кобно лани.
 Књижевни део 113

Прољеће мирише д ахом слободе

и у мојем завичају родном:
и далеко до Сибира,
и по земљ ама Европе Истока,
гдје људска душа никад нема мира.
Јер крвава стража чува сва врата
на том е там н ом вилајету,
који не зна да има слободе у свијету.
Потпуно у мисли и наде далеке,
са једне исконске стијене,
под хуком облака јеке, —
видим предака силуете
какао се дижу из гробља...

Залутале потомке тражи;

по безданима, по урвинама
и по улицама градова тамних,
и по зборовим а гом ила тупих.

Сунце се ослобађа зимске туге;

почиње славуј да пјева зеленијем лугом.
Шуме ноћи, страшне као баук,
и напуштају тамне, путеве дуге
Ноћна агонија ријека не шуми више тугом.
Негдје далеко иза завејесе гвоздене
чује се глас окована роба,
тужног чеда нашег доба:
како вапи, и лије сузе ледне.
Прољеће стиже и м ојом Ц рном Гором.
Отапају се силни сметови снијега:
са сурих К ом ова, леденог Д урм итора
и са гордог Ловћена —
„гробнице дичне наших великана“,
из историје славних дана.
Али се срца неимара ропског друш тва и реда
пуне крвавим сантама леда.
М озгови се њини леде и не отапају:
крвљу им се срца и душе натапају.
Усови тутње, горејаче;
чобанин смијели за прошлошћу,
у пољу, лелече.
Из ведра неба сијау муње:
114 Гласник Српског историјско-културног друштва “Њ егош”

пригушених снова јављају слутње.

У шуми гладни завија вук,
на људско слути месо,
из чељусти смртни му огањ гори,
и дивља крв у њему ври.
Црне као ђаво из јазбине најавиле лисице;
по путу људску лочу крв.
Протеста из горе одјекује звук.
По оживљеним пољима
рани гмиже црв.
Знамења су ова језив коб,
о коме сања оковани роб —
за све оне који су људске просули кости,
и њину попили крв.
Д а Свемоћни Бог не прости!
Како се и од чега излегао тај отриван црв?
М удрац неки старословенског рода,
у планинској пустињи и високој гори,
као из Библије пророк — говори:
„Н астаће нови свијет — измијењен:
и сломиће се стари — смијењен“
Нада Великога прољећа
из далеких видика вири,
и уздања у нови живот шири.
Нестаје коби једног крвавог стољећа.

На планини Г вад арам а (Дееса)

ivna 1985.
М илан Б А Н Д О В И ћ
 Књижевни део 115

Д . Рајковић
ЧЕТИРИ АВЕТИ
И з поем е — П ролеће 1945. —
... Капије су се отвориле ш иром
Пред кол онам а што се бедне вуку;
Срећни се ките пролећем и м иром,
А нас робове хоће да дотуку.
Туга ме гуши. Сапутница стара,
Оловна, тешка, са дна душе рида;
Цео мој свет се у прње претвара
На вратницам а тужнога Шент Вида.
He видим нигде речи опомене,
Али их читам са стражарских лица:
— За нас су наде вечно изгубљене,
К ада зађем о иза ових жица.
Страдањ а нова и тамница ова
Са страница су Пакла Дантеова.
Ту авет глади, провидна и сива,
Опале косе, издужена лица,
Са сваког краја вреба, алапљива,
Да се дочепа последњих мрвица.
He видимо је, али знамо, ту је!
Прати нас ко сен, грабљивица стара;
Око наше се супе облизује,
Али је нема у мензи стражара.
И сваког дана постаје све већа
И све је ружнија што је мање хране;
На њеном путу овога пролећа
Остаће многе кости оглодане.
Ту авет сумње. П рилази из таме,
(Увек је онде где и поражени),
И када клонем у ноћне осаме,
Она, мој двојник, обраћа се мени:
— Чему сва борба и чему сви јади!
Твој свет је само прош лост, пепелиште;
Сада скапаваш од туге и глади,
А већ сутра he с тоб ом на стрелиште!
Да си повио шију, Дон Кихоте,
И оставио ј ам а р е на миру,
Избегао би безбројне Голготе,
И горку судбу роба у синџиру!
116 Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош”

Ту авет страха. М отри с палисаде

К роз уперене цеви, злокобница!
Узбуне диже да продуби јаде
Гладноме робљу из голих жица.
Обилази нас у наш им сновима,
У магновењу, границама јаве;
Зором нам прети новим пом орима
К а д се стројимо да нам броје главе.
Синоћ је Душ ка саломила чума!
У бунилу је јурнуо ка жици!
И викао је помрачена ума:
„С лобода — ту је! Стижу савезници!“
А ја м а р и се смејали са зида
Над невољником у ја м и Шент Вида.
Ту, гора од свих, авет понижења,
Љигава, блатна, пантљичара стара,
Врти у мени у горка буђења,
Д уш у ми једе, а утробе пара.
Расте са м ојом бедом, бескичмена!
К ад ме кундаче, онда диже шију,
К ад ме вређају пашчад безимена,
Прелива жучи моју агонију.
К а д наше јадне, изгладнеле жене
Спроводе кругом, бледе као сени,
Авет ми распне груди ојађене;
Од понижења све тоне у мени.
Тако, Драгане, састављамо дане:
П од нама шљунак, озго небо голо,
Дроњ ци нам крију чапре одеране,
Очај и беда свуда наоколо...
 IN MEMORIAM
|Ж И В А Н Л. КНЕЖЕВИП
ђен ер алш габн и потпуковник
Ж иван је рођен 28. јула 1906. године у Врању, у години врло
тешкој по српски народ. Те године је Аустрија — царинским
ратом — почела плански притисак на Србију, а анексијом
Босне и Херцеговине желела је зауставити припреме Србије за
ослобођење потлаченог народа и Косова. Међутим, цело
Српство било је већ зажарено патриотским осећањем до
кључања. Нико није могао Србе зауставити, спремне и на
највеће жртве. И догодило се оно што се м орал о догодити:
српски народ је ослобођен турског ропства, а Косово
освећено.
Ж иванови родитељи, отац Л азар Кнежевић професор
гимназије, потомак кнеза ђуке Лепеничког, обор-кнеза
Крагујевачке нахије — устаника и Првог и Другог Устанка, уз
К арађорђа, — и мајка Милева рођена Вељковић, са синовима
и кћерима, дочекали су ове радосне дане као и целокупно
Српство, усхићени и пуни љубави према својој малој Србији.
Али ово усхићење прекинули су тешки дани 1914. године,
нападом Аустрије на ратовима исцрпљену Србију. Целом
српском народу наилазе дани пуни искушења и страдања.
Н адмоћнији непријатељи поробљавају Србију, и професор
Кнежевић са старијим сином Радојем, оставља своју
породицу и са српском војском повлачи се преко Албаније, да
би избегао робовање мрском непријатељу. Живан, пак, дечко
од девет година, упија м ладом душ ом сваки тегобни тренутак
у породици без оца: свако непријатељско насиље на
незбринуту породицу рађало је мржњу и пркос и гомилало
жељу за осветом. Преживеле грубости трогодиш њ ег ропства
оставиле су на Живана неизбрисив траг аустро-немачке
надмености, као и бол увређеног, пониженог и немоћног
роба.
Најзад је дош ао дан слободе. Цела породица Кнежевића је
на окупу. Живан марљиво учи гимназију. слуша од оца и
његових пријатеља догађаје из тешког рата. Боле га све
поднете жртве, све ране и сва страдања српског војника, али се
одушевљава подвизима који су довели до победе. To је било
време када је Живан све више осећао склоност за војнички
позив. Горео је од жеље да ступи у редове војске. која је.
највишим жртвама ослободила Отаџбину. увећала је и
разнела славу српског оружја на све стране света. Био је
убеђен да he, служећи у њој, најбоље послужити своме народу.
118 Гласник Српског историјско-културног друштва "Н>егош'

ШК0Ј10ВАЊЕ. Ж иванова се жеља испунила 1. октобра

1922. године, када је, по свршеном шестом разреду гимназије
са одличним успехом, ступио у Нижу школу Војне академије,
као питом ац 50. класе.
Школу је заврш ио 1. октобра 1924. године као шездесети у
рангу од 355 другова, и произведен у чин пешадиског
потпоручника. Даље његово школовање ишло је овим редом:
прва година Више школе Војне академије (1927-1928), Ратна
ш кола у Паризу (1928— 1930) са одличним успехом, припрема
за ђенералш табну струку (1931 — 1933) ито: од шеснаесторице
официра прву годину је завршио као четврти у рангу, а другу
као шести. Живану је призната припрема и мајорски испит.
Али, због нечувених интрига и нескрупулозности појединаца
на врху ђ енералштабне струке, преведен је у ову тек 30. марта
1941. године.
П 0Ј10Ж АЈ ДО РАТА. Ж иван је у војсци заузимао ове
п олож аје: Водник Д р у го г пеш ади јског пука „ К њ а за
М и х а и л а “ (1924— 1926); водник у Војној академ ији
(1 9 2 6 — 1927); к о м а н д и р чете 18. П е ш а д и с к о г пука
„ С у в о б о р с к о г " (1 9 3 0 — 1931); П о м о ћ н и к о д е л е њ с к о г
старешине у Војној академији (1934-1938); на служби у П рвом
обавеш тајном оделењу Главног ђенералш таба (код ђенерала
Д уш ана Симовића и Петра К осића)(1938— 1940); командант
Првог батаљона пешадијског пука Краљеве гарде (30.
децембра 1940 — 30. м арта 1941).
ЖИВАН КНЕЖЕВИН И 27. МАРТ 1941. Када је мајор Живан
Кнежевић, 30. м ар т а 1940. године, био постављен за
Команданта Првог батаљона пешадиског пука Краљеве
гарде, Хитлер је већ увелико разарао Европу. П од ударцима
његових копнених, ваздушних и поморских снага биле су
државе створене у Версаљу после Првог светског рата, као и
оне, које су их стварале. Демократске земље биле су у агонији.
У ласком Хитлерових трупа у Аустрију, Мађарску, Румунију
и Бугарску, Југославија је била заокружена грабљивим
рукама старог непријатеља Срба и Југославије.
Југославија је 25. м арта 1941. године потписала Тројни пакт
са С илам а осовине у Бечу. Војска која је једина располагала
снагом, оборила је, 27. м арта владу Драгише Цветковића,
подлеглу и пропаганди Хитлерове машине, јер је у свима
слојевима српског народа, укључивши и Српску православну
цркву, врило од незадовољства. Војска је одмах предала власт
новој концентрационој влади свих демократских странака.
У организовању и извршењу држ авног удара 27. марта
1941. године, поред ђенерала Душ ана Симовића, Боривоја
М ирковића, професора Радоја Кнежевића, мајор Кнежевићје
 In M em oriam 119

био душа припреме и извршења удара у београдском

гарнизону, по свом сопственом израђеном плану. Н а ов уак ц и ју
водило га је чисто патриотско осећање, дубоко уверење да
врши вољу српског народа, којије био обезвлашћен и да је то
био једини часни пут, којим је Југославија м орала ићи.
Њ егова гвоздена воља осећала се за све време организовањ а и
вршења удара. Хладнокрвност и брзина доношења одлука
код насталих нових непредвиђених ситуација у току удара,
биле су разлог брзог и потпуног успеха удара без крви.
ЖИВАН К Н Е Ж Е В И ћ ЗА ВРЕМ Е РАТА. За вр е м е
краткотрајног рата Живан је ком андовао Гардиским
одредом, ф орм ираним по наређењу М инистра војске и
морнарице 30. м арта 1941. године. О д р е д је био јачине 1,500
официра и војника, са задатком: да у току рата обезбеди
Краља, Владу и Врховну команду. По наређењу претседника
владе ђенерала Симовића, у Никшићу, предао је одред 15.
априла и, после одласка Владе и Краља, напустио је авионом
Југославију на путу за Грчку.
У Египту, у логору Агами, мајор Кнежевић је био одређен
да ф ормира Градски батаљон, којим је ком андовао од 15.
августа до 14. октобра 1941. године. A, по наређењу
П р етсед н и ка владе ђ ен е р а л а С и м о в и ћ а и н а р е д б о м
Министра војске од 14. октобра, предао је батаљон и одлетео
за Лондон.
У казом од 14. јануара 1942., Кнежевићје постављен за шефа
Војног кабинета Претседника владе Слободана Јовановића, и
на том положају остаје до 12. м арта 1943. године. Задатак
Војног кабинета био је: веза са ђенералом М ихаиловићем,
који је постао Министар војни; дотур помоћи његовим
снагама и обавештење народа Југославије — путем војних
емисија — по упутствима Претседника владе и ђенерала
М ихаиловића; веза са британским М инистарством војске,
ваздухопловства, ад м иралитетом и М инистарством за
економски рат (СОЕ), веза са нашим дипломатским
претставницима на страни по војним питањима иситуацијиу
земљи; усклађивање операција снага ђенерала Михаиловића
са операцијама Британске команде на Средњем Истоку и веза
са наш ом К ом ан д ом трупа на Блиском Истоку. У ово време
Претседник владе Слободан Јовановић заступао је ђенерала
М ихаиловића као Министар војни.
Војни кабинет Претседника владе био је укинут 12. маја
1943. године и претворен у кабинет Министра војног, са истим
задатцима као и прошли. Истога дана Кнежевић је указом
постављен за шефа тога кабинета, под С лободаном
Ј о в а н о в и ћ е м . К аб и н ет је и даље за с туп ао ђ ен ерал а
М ихаиловића. На овом положају остао је до 1. јуна 1943.
120 Гласник Српског историјско-културног друштва “Њ егош ”

године. У то време Енглези су наговештавали да врше

припреме за инвазију Југославије, са наслоном на снаге
ђ е н е р а л а М и х а и л о в и ћ а . М а јо р К н е ж е в и ћ се т а д а .
добровољ но, пријавио на падобрански курс у Шкотској, да би.
са осталим официрима, био убачен у земљу. На курсује био од
1. до 26. јуна. Тога дана пала је влада С лободана Јовановића.
многи планови су били поремећени и Кнежевић није био
убачен у земљу.
Краљевим указом од 6. јула 1943. године. Живан Кнежевић
је постављен за војног. поморског и ваздухопловног
изасланика у Сједињеним Америчким Д рж авама. На овој
дужности био је све до 8. јула 1944. године, т.ј. до образовања
владе Ивана Шубашића 7. јула 1944. Та влада била је
антимонархистичка и изразито антисрпска, образована са
главним циљем да уништи покрет ђенерала М ихаиловића и
преда власт над Југославијом Јосипу Брозу-Титу. На
конференцији за ш тампу 8. јула Кнежевић се био изјаснио: да
одбија да призна прокомунистичку владу Ивана Шубашића;
да се ставља на расположење Ц ентралном комитету при
Штабу ђенерала Михаиловића и да ће се прикључити његовим
снагама у земљи. Одбијајући Краљеву наредбу од 13. јула, да
остане на своме месту, написао је: „Одбијам и помисао да се
ставим под Титову команду... He могу ни секунде да останем
на своме месту...“
После овакве изјаве, Кнежевић је Краљевим указом
Обр.768 од 28. јула стављен на расположење. А лије, по својој
молби, 2. септембра, специјалним авионом упућен из
Вашингтона у Бари, на путу за Југославију.
По доласку у Бари, 5. септембра, ухапшен је од Енглеза. На
т р а ж е њ е британске Владе, да се К н е ж е в и ћ п ред а
Шубашићевој влади, јер је одбио да изврши Краљеву наредбу
од 12. септембра 1944. године, да се стави под Титову
команду, америчка Влада је овај захтев одбила. После два
месеца проведена у логору Салерно, под енглеском
наоружаном пратњом, враћен је у Вашингтон, половином
новембра.
На наведеним дужностима Живан Кнежевић је стоички
одолевао нападима и интригама. упереним на Југославију као
државу. нарочито против Срба и ђенерала Михаиловића у
окупираној Југославији. Комунисти и усташе имали су
пријатеље у страном свету, чак и у званичним круговима. Али.
Живан се борио и против њих. И зато није било изненађење
када је Титова влада, у процесу ђенералу Михаиловићу у
Београду. од 10. јуна до 15.јула 1946. године, осудила Живана
Кнежевића, као „ратног злочинца“ на двадесет година
робије...
 In M em oriam 121

АКТИВНОСТИ Ж ИВ А Н А К Н Е Ж Е В И ћ А ПОСЛЕ PATA: Да

би продужио борбу за слободу Југославије и одбрану
ђенерала М ихаиловића у Америци, а у сарадњи са америчким
Србима, морао је да се региструје у Министарству правде као
„страни агент‘\ пошто је изгубио дипломатски статус. У том
својству објавио јеБ рош уре: „Зашто су Савезници напустили
ђенерала Михаиловића?“ и „М ихаиловић и Совјетски Савез“.
Поред овога обЈавио је низ чланака у „Америчком
С рбобрану“, „Гласу Канадских С рб а“ и „Америчком
С рбобрану“ (на енглеском језику).
Ова Ж иванова активност трајала је одјула 1944. до августа
1948. године. За све ово време био је бесплатни сарадник
америчког М инистарства војног (Мек Даул), по питању
Југославије и Балкана.
С Л У Ж Б А У ВОЈНОГЕОГРАФСКОМ ИНСТИТУТУ У ВА-
ШИНГТОНУ И У ВР ХОВ НОМ ШТАБУ А М Е Р И Ч К Е ВОЈСКЕ У
ЕВРОПИ: Америчка војска је добро била оценила способности
Ж ивана Кнежевића, па му је понудила рад у Инжињерском
стратегиском обавеш тајном оделењу — Отсек за Источну
Европу и Балкан. Ова служба је трајала о д 23.августа 1948. до
15. августа 1960. године. Рад је био: израда студија из
војностратегиске географије појединих земаља; на Упутима
за израду војногеографских студија; на Упутима за
једнообразну израду војних студија за снаге Северно-
атланског савеза.
По истеку службе у Вашингтону, Кнежевићу је понуђена
служба у Европи, у Врховном штабу америчке војске. На овој
дужности био је од 15. августа 1960. до 3 1. м арта 1978. године.
Радио је на изради: детаљних теренских студија за герилско
ратовање у Источној Европи; Упута за једнообразну
производњу војностратегиских студија појединих земаља
Европе (сем Совјетског Савеза) и детаљних студија бојишта у
Немачкој. Ж иван је био претставник америчке војске на
Географским конференцијама и Радним од б орим а Северно-
атланског савеза, као и веза са ђ н ералш таб овим а земаљ а у
Западној Европи по географским питањима.
Пензионисан је по сили закона 31. јула 1976. године, али му
је служба продужена у два маха све до 31. м арта 1978.
Продужавање је вршено на предлог Врховног команданта
америчке војске у Европи. изузетно. после Живанове
напуњене 70-те године.
К Њ ИЖ ЕВ Н И РАДОВИ: Живан је био стручно врло добро
образован, као ретко који м лађи официр. Сарађивао је у
стручним часописима, као и у „П олитици“ — београдском
дневном листу — а вршио је и преводе из француских
122 Гласник Српеког историјско-културног друштва ''Њ егош ’

стручних књига и часописа. Први су му преводи са

француског: „Управа ратом Централних С ила“ и „Тактичка
употреба оклопних и моторизованих дивизија“. У сарадњ иса
професором A. Н. М илићевићем превеоје„С аврем ене војске“
од ђенерала Морена, а са пуковником Влајком О. Јевтићем
написао је „Како да изводи борбену обуку“, — дело награђено
од М инистарства војске и морнарице. По савету Министра
војске и м орнарице ђенерала Милана ђ. Недића, о б ја в и о је у
београдском дневном листу „П олитици“: „Шта м ора да зна
савремени борац“, у 100 лекција. А на тражење Главног
ђенералш таба превео је са француског: „Пешедиска ратна
служба — други део — б о р б а“.
У иностранству Живан је, поред две брошуре на енглеском:
„Зашто су Савезници напустили ђенерала М ихаиловића“ и
„ ђен ерал М ихаиловић и Совјетски Савез“ написао и две
књиге: „27. м ар т 1941“ и, у сарадњи са б ратом Радојем
Кнежевићем. „С лобода или с м р т “.
ОДЈ 1ИКОВАЊА: За савестан, плодоносан и веома користан
рад, Живан је до рата добио многа признања и био одликован:
Златном медаљом за ревносну службу (1925) и медаљ ом за
војничке врлине (1931). Орденима: Св. Саве 5. реда,
Југословенском круном 5. реда и Белим орл ом 5. реда. Затим:
француском Легијом части 5. реда, Алжирском звездом 5.
реда, грчким орденом Феникса 4. реда и Светим Спасом 5.
реда; чехословачким орденом Белог Л ава 5. реда и,
румунском Звездом 5. реда.
За услуге учињене америчкој војсци Ж иван Кнежевић је
одликован: америчком Легијом за заслуге 3. реда (1946);
М едаљ ом за похвалну грађанску службу (1974); М едаљ ом за
изузетно похвалну службу (1978), — највећим цивилним
одликовањем, које може доделити Министар војске. За
тридесет година америчке војске у Европи, био је други цивил,
који је предложен и одликован овим одликовањем. Затим,
долазе похвалне оцене и П охвална писма, за цело време
службовања.
О длуком П ом оћника Начелника ш таба Врховне Команде
америчке војске у Европи за Инжењерију, портрет Живана
Кнежевића висиће у Инжењерском оделењу за све време док је
америчка војска у Европи.
Ж ИВ АН КАО ЧОВЕК: Сваки од нас, у току живота, оре своју
животну бразду. Колико ће она бити дуга, широка и дубока
зависи од нас и једино од нас самих, од нашег животног става,
наше интелигенције и физичке снаге.Нико други не може нам је
продубити, продужити нити проширити, али ни затрпати.
Она је наша, наше огледало живота, — то смо ми сами.
 In M em oriam 123

И Живан Кнежевић je оставио за собом своју животну

бразду. Каква је и колико дубока оцениће, у будућности, они
који, непристрасно, „што је чије дају св’јема“. , А на нама је да
оставимо истину, која ће помоћи у томе.
Када се летимично погледа на Живанов, укратко изнет
живот и рад, одм ах се уочавају жртве, нагони и напори
сливени у један смер: за добро српског народа и Југославије.
Растао је у херојској средини, која је великим см атрала оне,
„који су част у б орб ам а стицали“. А наслеђем, „дејством
предака“, начином реагирања на наилазеће животне и
друштвене факторе, испољавале су се Ж иванове карактерне
црте, које ће указати на борца у једном неборбеном времену,
какво је било у Југославији у доба Х итлеровог поробљавања
Европе.
У Ж ивановом карактеру било је много позитивног.
У казаћу на неке карактерне црте као примере за углед
м лађима.
Живан, војник и родољуб, стављао је интерес свога народа
на прво место. Био је разуман борац, са снагом која не устукне
пред препрекама. Та се снага испољавала за све време рата, a
нарочито у м ом ентим а када је, као шеф владиног Војног
кабинета, пред Енглезима бранио став ђенерала Драже
М ихаиловића у окупираној Југославији. Енглези су га, због
тога, назвали „екстремно енергичан мајор Кнежевић“ (В.
ћуретић: „Савезници и југослаовенска ратна д р а м а “, књига
1. стр. 187.)
Наилазеће незгоде Живан није см атрао неотклоњивим,
хрвао се са њима до краја, са урођеним оптим изм ом . Био је
врло приступачан, интелигентан, човек без позе. Брзо је
успостављао контакт са људима и стицао њихово поверење, и
умео да буде пријатељ без устезања, нарочито онима, којима
је заједничка ствар била на срцу, који су бдили над слободом и
интересима Српског народа. На личне увреде реагирао је
хладно и није волео п о л е м и к у .А л и , ако му је била наметнута
улазио је уњуса аргументима и достојанствено. М огао је, у
врло ретким случајевима, и да плане, када је у ш г а њ у била
неправда и очигледна неистина. Али је брзо, код њега,
надјачавало хладно размишљање. По природи био је
ком промисан човек, сем ако би у питању била нечасна ствар
или одбрана земље и њене слободе.
Живан је био ретко радан човек. М ало је било м лађих
официра који би се, у том погледу, са њим могли упоредити.
Сваки посао који је радио, радио је врло савесно и уносио
целог себе. Био је спреман да увек притекне у помоћ пријатељу
или познанику, са свим својим м огућностима. Саткан од
пажње према ближњима, био је до крајњих граница несебичан
124 Гласник Српског историјско-културног друштва “Њ егош ”

и неизм ерно осетљив на туђе патње. Д о последњ ег дана

веровао је непоколебљ иво у српски народ. Веровао је у
сигуран одлазак са власти садаш њ их управљача Југославије и
успостављањ е сл о б о д е и дем ократије у њој, јер је „била
пречишћавана у огњу патњи“.
Живан је живео породичним ж ивотом . П рема целој
породици био је осећајан. У м еђусобн е одн осе уносио је
љубав, поверење и нежно породично саосећање.За све то био је
награђен истом љубављу и пош товањ ем, б ез којег нема
истинске љубави.
П реминуо је 1. дец ем бра 1984. године у М есер Ајленду,
држ ави Вашингтон. А сахрањен је 8. дец ем бра на гробљ у
српског манастира Св. Саве у Л ибертвилу.
П оред мене, у име Равногорског покрета, над гр об ом су се
са Ж иваном опростили: К ом ан дант Јуж но-м оравске групе
корпуса капетан Бора Манић и поручник Јакша ђелевић.
„Смрт човека је у забораву, човек је мртав када га се више
нико не сећа“. А Живан Кнежевић се својим делим а уселио у
српску историју, која ће га сачувати о д заборава.
Сем пријатеља, сахрани су присуствовали: ћерке : Љ убица и
Ивана, унучићи: А лф ред Хари 4., Наталија, Александар и
Анастасија, зетови: П етер Рини и Хари Д ави дсон 3. и братанц
Л азар Ј. Кнежевић и снаја Д обри ла.
Нека му Бог подари покој души!

Никола А. КО С И ћ.

Чланци објављени у наш ем часопису под потписом или

иницијалима обавезују сам о њихове писце а не и С И К Д
„Њ егош “ ни Редакциони о д б о р Гласника.
Редакциони одбор Гласника.
 Н Л Ш И П РЕ М И Н У Л И
Ч Л А Н О ВИ И П РИ ЈА Т Е Љ И

f МИЛУТИН РИСТИћ
1911 - 1985

У низу великих губитака наше политичке емиграције у току

1985. године једно од видних места заузима и см рт Милутина
Ристића, активног капетана бив. југословенске војске. П а о је
као бор, покошен срчаним ударом дана 2. априла 1985.
Рођен је у познатој кући Ристића, од оца Велимира и мајке
Савете, дана 22. маја 1911. године. У раном детињству осетио
126 Гласник Српског историјско-културног друштва “Њ е гош ”

je голготу српскога народа за време ратова од 1912— 1918.

године. Са р а д о ш ћ у р а з д р а г а н о г д е те та дочекао је
победоносну српску војску са Солунског фронта 1918. године.
која је протерала немачке и аустроугарске армије и донела
мајци Србији слободу. Вероватно да је то на њега највише и
утицало да се определи за војнички позив. По завршетку
гимназије ступа у нижу Војну академију 57. класе из које
излази као потпоручник. Као официр служио је у неколико
разних гарнизона. 1939. године ступио је у вишу Војну
академију у којој је показивао изванредне успехе. Несрећни
рат 1941. године одвео га је у немачко заробљениш тво где је
остао пуне четири године. По завршетку рата и пада немачких
жица 1945. одбио је да се врати у поробљену Југославију, да
замени ропство немачког нацизма са ропством црвеног
фаш изма-комунизма.
У САД. је дош ао 195 1. године и то у Кливеланд. Успева да
ускоро доведе из Југославије своју супругу Миру и сина
М ирослава, тако да је ова дивна породица м огла да настави
свој породични живот.
Велики патриота Милутин Ристић, по доласку одмах се
укључио у национални живот српства у Америци. Када је било
у питању Српство и интереси српскога народа Милутин није
видео препрека. На опш тем српском плану био је неисцрпан.
Учествовао ie у свим српским националним манифестацијама
— нашег националног, културног, верског и хум аног живота.
По м анирим а и опхођењу био је прави народни човек. У
опхођењу невероватно тактичан и пријатан. Био је приЈатељ и
друг какав се само пожелети могао.
Највећу пажњу по доласку у САД. Посветио је Српској
братској помоћи, помагању изнемогле браће ж ртава Другог
светског рата. До смрти био је један од њених стубова.
Велики је његов удео у слободној Српској православној цркви;
у Српској народној одбрани, као и у С И К Д . „ Њ е го ш “. Једном
речи, Милутин је сав припадао с.рпству.
Колико је био покојни Милутин В(Ољен и цењен најбоље се
м огло видети на дан сахране 8. априла 1985. Маса света га је
испратила до вечне куће са достојним почастима. Сахрану и
поворку су украшавали и пет свештеника. Било је маса
опроштајних говора у име организација којима је Милутин
припадао. Говорили су: претставник Слободне српске цркве.
Српске братске помоћи, Српске народне одбране, Црквено-
ш колске опш тин е, У друж ењ а ратника КЈВ , К луба
п ензи он ера, ка о и неколико д ругих говорн и ка, личних
пријатеља и поштовалаца. Сви говорници су истицали заслуге
покојника које ће га надживети, као ретког Србина међу
Србим а града Кливеланда.
 Наши преминули чланови и пријатељи 127

Нестанак Милутина Ристића није само губитак за његову

породицу, већ је то општи српски губитак коме се тешко
налази замена. Данаш њ а српска политичка емиграција је и
сувише проређена. Нагло се осипа и прелази из овоземаљског
живота у царство вечности. Српска колонија у Кливеланду
губи једног од најистакнутијих националних првака без
такмаца. Празнина коју са собом оставља Милутин Ристић
тешко се може попунити. Њ егова прегалаш тва су ретка.
Вечна слава и хвала великом трудбенику Милутину
Ристићу. Нека му Бог дадне заслужени мир у Небеској
Србији!
Супрузи Мири, сину Мирославу, као и осталој фамилији
искрено саучешће.
Вујица П. А К О В И ћ
* * *

f В У К А Л Е Ј. В У К О Т И ћ
1912 - 1985
Маја 15-ог 1985. године, у болници у Јуж ном Чикагу, угасио
се овоземаљски живот Вукала Ј. В укотића, истакнутог
националног трудбеника, председника Српске народне
одбране за Америку, уредника листова: „С лободе“ и
„Српских Новина“, великог српског родољуба и борца за
слободу.
Сахрањен је 18-ог маја код српског манастира Пресвете
Богородице — нове Грачанице, у алеји српских великана, код
Трећег Језера, у држави Илиноис. Опеван од бројног
свештенства и испраћен од огром ног броја српског народа.
Покојни Вукале је рођен 17-ог новембра 1912. године, на
историјском, славном и поносном српском Цетињу, од оца
Ј о ш а Вукотића и мајке Љубице рођене Бошковић. Породица
Вукотић била је позната ш иром европских земаља, зато што
је у вечним б орб ам а за слободу српског народа, давала велике
људе: сердаре, војводе. ђенерале, војсковође, ратнике ијунаке.
Та је породица дала и узорну Српкињу Краљицу Милену.
супругу почившег Краља Николе П етровића — Његоша.
Покојни Вукале је завршио основну школу и нижу
гимназију у родном месту, а вишу гимназију у Котору и
Призрену где је и матурирао, а правне науке на Београдском
универзитету. По завршеној војној обавези — школи
резервних официра, постављен је за вишег чиновника Банске
управе на Цетињу, где га је затекао Други светски рат и
капитулација Југославије. Био је наклоњен новинарству, теје
128 Гласник Српског историјско-културног друштва “Њ егош”

још као студент а касније и као чиновник био врло активан

дописник неколико дневних листова.
Покојни Вукале је учествовао у народном устанку, против
окупатора у Црној Гори 13. јула 1941. године, те као такав
припадао је за цело време рата и револуције у четничким
редовима ђенерала Драже М ихаиловића, у одреду познатог
морнаричког капетана Јакова Јововића.
П Ри крају рата издржао је и преживео злогласну оступницу
и борбе преко Босне и Хрватске и успео да побегне са
партизанског стрелиш та и да се са мањ ом групом бораца
пребаци у Италију. У избегличким л огорим а у Италији остао
је до априла месеца 1950. године, кадаје као емигрант дош ао у
Америку. Настанио се у Чикагу и запослио се код „Републик
стил К ом пани“, где је радио као формен,све до неколико
година пред смрт, када је добио своју заслужену пензију.
Покојни Вукале од доласка у Америку, па све до своје
смрти, био је један од најборбенијих српских интелектуалаца
у с л о б о д н о м свету, који је непрекидно, од лучно и
бескомпромисно водио борбу, путем живе и гшсане речи,
противу комунизма у поробљеној Отаџбини и противу свих
српских непријатеља. Код њега је заиста дош л а до изражаја
она патриотска изрека: „Све за Српство, а српство низаш та“.
У Српској народној одбрани, од доласка у Америку, где је
годинама био први потпредседник, а последње две године њен
председник, а такође и уредник службеног органа С.Н.О.
„ С л об од а“. Исто тако у Организацији српских четника „Равна
Г о р а “ где је био неколико година претседник Централне
управе, а годинама уредник четничког службеног органа
„Српске Новине“ . У Српском историјско-културном друштву
„ Њ е г о ш “, био је активан, где је био секретар Централне
управе неколико година и претседник Месног одбора у
Јуж ном Чикагу.
Пр и ликом несрећне црквене поделе, н ам етн уте од
комуниста 1963. године, покојни Вукале је био један од
најенергичнијих оснивача, поборника очувања Српске православне
слободне Америчко-канадске Епархије, у чијој је управи до
смрти био један од истакнутих организатора за рад и
напредак Епархије и касније, изградњи манастира Грачанице
и богословије. Специјално се истакао при оснивању Црквено-
школске општине у Јуж ном Чикагу, у чијој је првој управи
изабрат за секретара, коју је дужност предано и успешно
вршио неколико година, а почетком 1968. године, и за б р ат је
за претседника ове Црквено-школске општине, на ком је
положају остао пуних пет година. За време његовог
секретарског рада подигнут је модерни црквени дом, а за
време његовог претседничког мандата, подигнута је црква св.
 Наши преминули чланови и пријатељи 129

Симеона М ироточивог у Јужном Чикагу. копија манастира

Каленић у Србији. Високе интслектуалне. умне и
организаторске способности покојног Вукале, у многоме cv
допринеле, за брзи успон и потпуни успех ове црквене
организације.
Покојни Вукале је целим својим бићем унео себе и своју
породицу у рад за добро и напредак српских, националних и
верских организација. Тако његова честита супруга Ружа и
кћерке Вајлет, Нели и ђони, несебично раде у Колу српских
сестара, црквеном хору и недељној дечијој школи.
Био је изванредан радник. У раду на српском националном
и светосавском путу био је неисцрпан. Последњих година
свога живота б и о је преоитерећен пословима, а поред тога и
побољевао је. Један удар на мозгу, последица крвног
притиска однео га је у болницу, где је убрзо и умро. Положио
је свој мученички ж ивотјунач ки као на бојном пољу.
За собом оставља, поред своје супруге и три кћери. још и
зетове Јова и Николу и троје унучади: Тању, Тесу и Крста, која
су га као нежног деду изванредно вољела.
Велики губитак не погађа само његову ожалошћену
породицу, него и све нас његове саборце, сараднике,
пријатеље и познанике.
Нека му је вечна слава и хвала за његов велики рад за добро
српскога народа и светосавског православља. који је
несебично чинио нештедимице.
Вечан му помен међу нама живима!
М арко Р. Р А Д О И Ч И ћ
130 Гласник Српског нсторијско-културног друштва “Његош"

t Д р У Р О Ш Л. С Е Ф Е Р О В И ћ
1913 - 1985

Представио се публици 1938. својим далм атинским

песмама преко радио Београда и од тада све до судњега дана
остао пред очима српске јавности. Почео је са песмом у
тврд ом уверењу да „песма нас је одрж ала њојзи хвала“.
Својим песмама из Далмације, он је већ тада отпочео свој
национални рад, јер је кроз песму повезивао наше српске
крајеве. Он је „нашу милу Боку“ преселио на обале Саве и
Дунава. Њ егова „мала декличица“, која „се игра на шконда-
риоле“ расплинула се по пространим војвођанским селима,
пригрлила шумадијске косе и осоје, додирнула косовске
светиње, прохујала Овчим Пољем и Пелагонијом, обиграла
црногорске кршеве и гудуре, разлегла се по босанским
ш ум ам а и херцеговачким урвинама и одушевила Лику и
Кордун. Једном речи, обухватила све српске просторе и
сишла у неслућене дубине народне душе.
 Наши преминули чланови и пријатељи 131

Певали су је сви: деца у игри, девојчурци и м ом ци на

ж уревима и комиш ању, кафанске ноћобије у цик зоре,
дом аћи ни и седе главе на славама и приватним седељкама.
К арактеристично је да овај млади човек, још увек гол обр адо
м ом че, скром но и ненаметљ иво, бруцош медицине и расни
певач, није схватио ову популарност као одр аз свога талента,
већ као последицу свесрпског залагања своје националне
дуж ности. Схвативш и д о б р о ону Т олстојеву мисао: „Тамо
где о д људи желиш да створиш робове, дај им ш то више
музике“, он је своје песме тако одаби рао и интерпретирао, да
су оне, заиста деловале као националне опом ен е, као народни
и зазов, окупљајући, ујединњујући. He треба нипош то
заборавити да се тих дана стварала Бановина Хрватска у чији
је састав уш ао огром ан број Срба, који he, сам о после
неколико месеци, пасти као жртве „братског" ножа. К ао да је
п редосећао све несреће које he се сручити на С рбе и све секире
које ће изм ахивати по српским главама, он је пре него ш то ће
се отиснути у бели свет, „Богу иза леђа“, обиш ао све српске
крајеве. П осле концерта у Н овом Саду, он је обиш ао
Бранково С траж илово, а после приредбе у Ниш у посетио је
ћ ел е К улу, а дол азак у Скопље ом огући о му да се поноси
Д уш ановим градом .
К ада је пре скоро пола века крочио н огом на овај
континенат, свестан своје популарности и учвршћен у свом
српском убеђењ у, није ни слутио да је то значило последњ е
зб о г о м р одн ом крају и м н огобројн им љубитељ има његових
песама. Својим првим наступима у Д етр ои ту, Чикагу,
П итсбургу освојио је овдаш њ у публику, створио многе личне
пријатеље и са њима остао у д обр и м одн оси м а целога свог
живота. И поред свих ових успеха, он је, тежећи испуњењу
св ог личног задат к а, уз велике теш к оћ е, п р о д у ж и о
медицинске студије и постао један од угледних лекара на овом
континенту.
А онда је дош ао шок и страховити удар. Вести су потврдиле
трагедију да је Б еоград у руш евинама. Занем ио је његов радио
Б еоград и он никада више није запевао. У м есто песме његова
акција је усм ерена на одбр ан у српства и Србије. Г отово истог
дана када је нападнут Б еоград, он у Д етр ои ту са Блаж ом
К алабићем и осталим српским пионирима и некадањим
српским добр овољ ц и м а оснива први огранак Српске народне
одбране. О д тада његов живот припада српству и Србији. П о
цео дан је на ногама мољакајући за пом оћ. К ао и сваки Србин
осећао се потиш тен, ојађен, осрам оћен зб о г тако наглог
пораза проузрокованог хрватском издајом . А када је пукла
вест да је на Равној Гори поново подигнут барјак сл о б о д е и
кренула прва герила у Европи био је пресрећан. Збачена је
 132 Гласник Српског историјско-културног друштва „Њ егош“

љага са српског обр аза, повраћена слава и признање српском

ратнику. Завршетак рата дон ео је ново разочарењ е. Први
герилац Европе и бор ц и за српски опстанак у бор б ам а против
Н емаца и саботаж ам а у снабдевањ у Р ом елових армија били
су принуђени да, после четворогодиш њ их крвавих бор би ,
беж е са родне груде. П о б ед о м антихитлеровске коалиције
ств ор ен е су м и ли онске војске и зб егл и ц а , бескућника,
ојађених, протераних. С л обода коју је д он оси о нови поредак
пунила је затворе, умнож авала вешала. Вапај за пом оћ
разлегао се на све стране света, а свет је ћутао. И млади лекар
са осталим функционерима Српске народне одбр ан е, чинио је
немогуће. М ож да њима треба захвалити да је толики број
прогнаних и протераних м огао да д о ђ е у С А Д .
Вест о његовој см рти 30. октобра, болно је одјекнула у
срцима м ногих његових пријатеља и познаника и муњ евитом
бр зи н ом је преплавила Америку и К анаду, и цео свет где Срби
живе. Н ема скоро ниједне српске националне или црквене ор-
ганизације која није чула за име др Урош а Л. Сеферовића и
његову б ор бу за Српство и Светосавље. Деценијама је стајао
на челу Српске народне одбр ан е и Српског националног
од б ор а . П руж ио је пуну сарадњ у и пом оћ и наш им другим
националним, хум аним и просветнокултурним ораганизаци-
јам а. Био је врло хуман.
Д р Сеферовћ није двојио сл ободу српског народа о д Српске
цркве. И никада није признао да су српски народ и Српска
црква под ком уни зм ом слободни.
To није признала ни Српска народна одбр ан а ни Српски
национални о д б о р , којима је он годинам а био председник на
челу.
To је и био прсудан м ом енат да српски народ и Српска црква
у сл о б о д н о м свету не дож иви трагичну судбину ропства, коју
је дож ивео српски нар од и Српска црква у отаџбини.
Нека је слава и вечан помен др У рош у Л. Сеферовићу!

Р. Л А З А Р Е В И ћ .
 Наши преминули чланови и пријатељи 133

+ БИСЕРКА ПАПАЈЧЕК — ПОПОВИћ

1939 — 1985.

У р а н и м ј у т а р њ и м ч а со в и м а у с уб о ту 25. м а ја 1985. године

уг ас ио се ж и в о т ј ед не д ив не Српкиње. нежне мајке и п рим ер не
супруге Бисерке Папајчек. рођ ене По по в ић .
Бисерка је р о ђ е н а на с р пс к ом Це тињ у 8. маја 1939. године
о д о ца ђ о р ђ а и мајке М иле не П оп о в и ћ . У р а н о м д ет ињств у
с уд бин а је п р ем а њој б и л а горка. К а о д е с е т и н а м а х и љ ад а
ср пск их ф ам и л и ј а , су дб ина јој је д о д е л и л а т р н о в и т пут
и з б е г ли ч ко г ж и в от а, ј е д и н и м н а ч и н о м да се избегне
ко му ни ст ич к и п ака о и р о п с т в о . П ос ле п р ове де ни х пуних пет
г о ди на л о г о р с к о г жи во та , д о л а з и са с в ој о м м а ј к о м М и л е н о м
у С А Д . у К л ив ел ан д . Прв и д ан и за мајку М ил ен у и м а лу
Бисерку нису били ружичасти. М и л е н а ј е т р е б а л а да р а д и како
би о д р ж а л а ж и в о т и свој и вољене ћерке и д а л а јој с ол и д н о
ш к о л с к о васпитање. Бисерка, по п р и р о д и в рл о и нт ел иг ен тн а
напредује у шк оли . з а в р ш а в а средњу ш колу — хај скул, a
п о т о м се ус коро удаје за Денис а Л а г у м а . и з в а нр е дн о д о б р о г
човека. У браку д о би ј а сина Д а н и л а (Дениса) и ћерку Даницу.
С у д б и н с к и м удесом, овај б р ак није д у г о трај ао. Го дин е 1967.
удаје се п он ов о за Р ич а р д а Папајчека, од када јој се животне
п рил ике мењају на боље.
П о п р ир о ди в р ло вредна и ра дн а у с а в р ш а в а л а је себе и
о ст а ј а л а је с т а л н о п ор ед књиге и школе. З а в р ш и л а је низ
134 Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош"

курсева што јој је осигурало бољи и сигурнији носао. Постаје

секретарица у једној већој компанији у Кливеланду; затим
ради на купо-продаји кућа и некретнина. Радила је стручно-
медицинске послове у кливеландској клиници, где се
разболела и нашла крај овоземаљског живота.
Покојна Бисерка је била позната као врло активна у нашем
јав н ом српском животу. Њена активност се нарочито
испољавала у раду црквено-школске општине „Св. Сава“.
Певачком друштву „ Њ е го ш “ у коме је заузимала важније
функције. Била је активни члан Српског историјско-културног
д р у ш т в а „ Њ е г о ш “ , д о п р и н о с е ћ и о п ш т е м успеху
нештедимице. Није себе штедела там о где се радило за добро
Срба и српских интереса. Била је доброг срца и врло хумана.
У опхођењу врло фина, увек пуна осмеха и искрености.
У српској колонији, као и међу другим народностима
Кливеланда била је јако омиљена, што се нарочито могло
уочити на дан њене сахране, којој је присуствовао велики број
Срба и Американаца из Кливеланда и са стране. До вечне куће
су је испратили три свештеника са м нош твом света. Посмртне
опроштајне говоре су одржали о. ђуро Мајерле, о. Миливоје
Кораћ, Ристо Јањ ић и г-ђа Петра Цојић. Сви говорници су
евоцирали прош лост и подвукли вредност и значај покојне
Бисерке.
Смрћу пок. Бисерке нестаје једна изванредно добра и
вредна Српкиња, нежна мајка и племенита супруга.
Пок. Бисерка оставља да је оплакују супруг Ричард, син
Д анило (Денис), ћерка Даница-Диди и тужна и уцвељена
мајка Милена Петровић са мужем М илорадом Петровићем;
брат М илорад Поповић у Југославији са својом породицом,
брат Васко са породицом овде у Кливеланду; као и велики
број пријатеља који ће се по добру сећати наше драге Бисерке.
Н екаје вечан покој и мир поч. Бисерки, некајој Свевишњи
подари рајско насеље у царству својему!
Породици дугујемо дубоко и искрено саучешће.
Александар Ч У К И ћ .
 ИСПРАВКЕ

У свесци Гласника бр. 54. за месец децембар 1985. учињене

су извесне техничке грешке које треба исправити.
После ст. 18. испуштен је списак страних имена уз чланак
„Од Д оробанца до Кингстона“ Списак је унет после
истоименог Петог наставка ове 55 свеске.
У чланку „Земуница или гр обни ца“ треба д одати и
исправити:
Стр. 74. ред 9. одозго, поред имена Војо-Војислав Бојичић
треба додати: — погинуо 15. септембра 1944. на Ц рном Врху
код Берана.
Стр. 75. ред 6. одоздо, поред имена Миливоје Зоњић,
додати: — резервни мајор, умро од тифуса на Лијевче пољу
априла 1945.
Стр. 75. ред 5. одоздо, треба да стоји: М илош М арјановић
умро од тифуса у Требави м арта 1945.
Стр. 75. ред 5. Радисав Зоњић (брат писца), заробљен у
Љубљани, осуђен на 10 година робије, касније и умро.
Страна и ред као и код претходних: М илић ђукановић,
заробљен и осуђен на дугорочну робију.
У списку чланова Централне управе на стр. 115. М елбурн —
Аустралија, треба да стоји: Чланови Ц. управе: М илорад
Вековић, Атанасије Новаковић, г-ђа Вера Кљајић, о.
Мирослав Јовановић и Бата Лазић.
У списку прилагача за Књижевни фонд стр. 156. Гласника,
треба додати: У рош Зоњић прилог д ол ар а 50.—

1УУУУШ
 С А Д Р Ж A J

1) Шта странци и историја кажу о Д ражи М ихаи л ов ић у.—

Д р ђ. Р а д о ј е в и ћ ................................................................................................. 3
2) О д Д о р о б а н ц а до К и н г с т о н а . — К. Ст. П о п о в и ћ .......................... 25
3) К а л у д р а и К а л у д а р с к а ч е т а . — М. Р а л е в и ћ ...................................... 40
4) Ж и в о т С р б а у Д а л м а ц и ј и . Лики, К о р д у н у и Банији. —
Ж. Ж. М а р и н к о в и ћ ........................................................................................ 56
5) Се ћ ање на П р в и светски р ат и пробој С о л у н с ко г ф р о н т а . —
Б. Ј. А р с о в и ћ ...................................................................................................... 73
6) С р б и у Х р в а т с к о ј . — М. П е ш у т ................................................................ 87
7) С т р е љ а њ е М и р о с л а в а Д. Н и ко л и ћ а . — Љ. Д. М а р к о в и ћ . . . . 101

Књижевни део
1) Две старе необјављене песме. — П. Ж. С а в и ћ ............................... 108
2) Н е умр ло м Чича Дражи. — М. Вуксановић .................................... 111
3) Нада у Пролеће. — М. Б а н д о в и ћ ......................................................... 112
4) Четири авети.— Д. Р а ј к о в и ћ ...................................................................115

Ин Ме мо риу м
1) Живан Л. Кнежевић. — Н. А. К о с и ћ ..................................................117

Наш и преминули чланови и пријатељи

+ Милутин Ристић. — В. П. А к о в и ћ ......................................................... 125
+ Вукале Ј. Вукотић,— М. Р а д о и ч и ћ .......................................................127
+ Др Уро ш Сеферовић. — Р. Л а з а р е в и ћ ................................................130
+ Бисерка Папајчек— Поповић. — А. Ч у к и ћ ........................................ 133

Исправке.— ...................................................................................................... 135

љљ