Page 1 of 10

POLITIČKE, EKONOMSKE I LIČNE SLOBODE I PRAVA

1. Političke slobode i prava

1.Pojam I značaj političkih sloboda I prava?

Političke slobode i prava omogućavaju građanima da učestvuju u političkom životu i odlučivanju o

društvenim poslovima neposredno – preko oblika neposredne demokratije, i posredno putem
izabranih predstavnika.

2. Biračko pravo?

Biračko pravo je svakako najznačajnije političko pravo građana, kao način ostvarivanja političkog
sistema. Iako spada u najstarija politička prava, biračko pravo, kao opšte i jednako, novijeg je
datuma. Opšte i jednako biračko pravo nastalo je sa ostvarivanjem ideje o narodnoj suverenosti, kao
temelj savremene predstavničke demokratije.

Biračko pravo kao opšti pojam sadrži nekoliko posebnih prava, kao što su:

 Pravo građana da slobodno bira (aktivno biračko pravo),

 Pravo da bude biran (pasivno biračko pravo),

 Pravo da učestvuje u kandidovanju i da (zajedno sa drugim građanima ističe kandidate),

 Pravo da glasa na referendumu i dr.

Opšte biračko pravo znači da svi građani određenog doba starosti imaju biračko pravo, bez obzira na
pol, poreklo, imovinsko stanje i sl., pod uslovom da su psihički zdravi i da nisu sudskom odlukom
(zbog učinjenog krivičnog dela) privremeno ili trajno lišeni ovog prava, razme se. Da žive na teritoriji
na kojoj se sprovode izbori. Već je rečeno da je biračko pravo dugo ograničavano samo na sloj
imućnih građana i da je bilo raznih oblika diskriminacije (žena, siromašnih slojeva, pripadnika
pojednih naroda i sl.), što je onemogućavalo većinu građana da učestvuju u političkom životu. Opšte
biračko pravo definitivno osvojeno i usvojeno tek početkom XX stoleća , kada su i žene dobile pravo
glasa.

Jednako biračko pravo znači da glas svakog birača ima jednaku vrednost, tačnije – da svaki birač ima
jedan glas na istim izborima. Ali ni to nije bilo uvek tako.

Birači obično neposredno i lično biraju svog predstavnika; to su neposredni izbori . Međutim, mogući
su i posredni izbori, preko izabranih delegata, poverenika, elektora i drugih, tzv. drugostepenih
birača.

Pri istvarivanju biračkog prava važno je kako se ono ostvaruje tajnim ili javnim glasanjem. Moderne
demokratske države usvojile su tajno glasanje, jer javno glasanje u uslovima ekonomske zavisnosti
omogućuje razne vrste pritisaka i kontrole nad biračima.
Page 2 of 10

Prema odredbama Ustava RS "izbori su nepsredni, biračko pravo je opšte jednako, a glasanje tajno", a
aktivno i pasivno pravo ima građanin sa navršenih 18 godina starosti.

3. Sloboda udruživanja?

Sloboda udruživanja jedno je od bitnih političkih prava, kako bi ljudi organizovani u razna udruženja
mogli da se bore za svoje političke, ekonomske, staleške, stručne i druge interese i ciljeve, zavisno od
udruženja, koja, opet, mogu biti politička, ekonomska, staleška, stručna, humanitarna, sportska i dr.

Sloboda političkog, sindikalnog i drugog organizovanja i delovanja formulisana je u

Ustavu RS i Ustavu SRJ. Kod udruženja građana, organizovanje je dobrovoljno, a delovanje slobodno.
Nije potrebno nikakvo odobrenje za rad. Dovoljno je ispuniti uslove koje postavlja zakon i upisati
udruženje u registar. Samim upisom, organizacija (udruženje), kao pravno lice, stiče pravo na rad.
Ograničenja u osnivanju i delovanju ovih udruženja građana mogu biti samo u četiri slučaja:

1)ako im je cilj nasilno menjanje ustavom utvrđenog poretka;

2)ako deluju u pravcu narušavanja teritorijalnog integriteta i nezavisnosti države;

3)ako krše ustavom zajamčene slobode i prava čoveka i građanina;

4)ako izazivaju i podstiču nacionalnu, rasnu ili versku netrpeljivost i mržnju.

Sloboda udruživanja i samoorganizovanja je velika i realna mogućnost građana da, udruzenim snagama,
slobodno i neposredno, i bez drzavne prinude (i bez prisustva državnih organa) rešavaju razne društvene
probleme ali i svoja lična pitanja. U udruženjima građana ljudi mogu delovati na ostvarivanju svojih
različitih interesa i iskazivati svoje ličnosti na najslobodniji i najdemokratskiji način. Jedan od najvažnijih
oblika organizovanja građana je političko organizovanje, tj. organizovanje u političke stranke.

Sindikati su najčešći i najmasovniji oblik organizovanja radnika. Da bi se radnički sindikati mogli boriti za
prava i interese radnika, oni moraju biti slobodni i nezavisni od vlasti i poslodavaca. Pored radnika i
drugi mogu stvarati svoje sindikate (razne uslužne delatnosti, slobodni umetnici i dr.).

4. Sloboda štampe?

Sloboda štampe i drugih vidova javnog obaveštavanja podrazumeva pravo građana da izdaju listove i
druge štampane stvari ili da objavljuju i saopštavaju svoje misli, stavove i poglede preko javnih glasila,
njiga i slično. Demokratsko društvo je protiv bilo kakvog monopola, pa i monopola na sredstvima
informisanja, a pogotovo je protiv državne kontrole u ovoj oblasti (cenzura), jer je to upereno i protiv
slobode savesti.

Sloboda štampe je lična sloboda, koja omogućuje slobodu misli i izražavanja. Međutim, to je i politička
sloboda jer omogućuje izražavanje i političkih stavova i mišljenja, samim tim, i javno obaveštavanje
građana je političko delovanje. Ograničavanje slobode štampe i drugih vidova javnih obaveštenja znači
ograničavanje slobode misli i izražavanja.
Page 3 of 10

Još je Ustav Kraljevine Srbije iz 1888. veoma demokratski uredio pitanje slobode štampe, utvrđujući:
"Svaki Srbin ima pravo da u granicama zakona iskaže svoju misao govorom, pismeno, štampom ili u
slikama. Štampa je slobodna..." ,nema cenzure, a za izdvajanje novina nije potrebno prethodno
odobrenje vlasti niti kakvo jemstvo urednika ili štampara, pisac je odgovoran za spis itd. Nisu se
samo smeli vređati vladar i njegov dom, kao ni strani vladari, niti pozvani na pobunu i vređati javni
moral.

Ustav RS, kao i Ustav SRJ, utvrđuje slobodu štampe i drugih vidova javnog obaveštenja. U vezi sa tim
je i pravo građana da u javnim glasilima, bez cenzure i zabrane rasturanja, objavljuju svoja mišljenja.
Izdavanje novina i drugih javnih glasila dostupno je svima. Nema potrebe ni za kakvom dozvolom,
dovoljno je da se osnivanje lista upiše u registar. Što se tiče osnivanja radio i TV- stanica, i to se
uredjuje zakonom.

Ustavi RS i SRJ predviđaju sledeće slučajeve zabrane nekog glasila:

a) ako se u sredstvima javnog obaveštenja poziva na nasilno rušenje poretka

b) ako je u pitanju narušavanje teritorijalnog integriteta i nezavisnosti države

c) ako se krše zajamčene slobode i prava čoveka i građanina i

d) ako se podstiče nacionalna ili verska netrpeljivost ili mržnja

e) sloboda govora i javnog istupanja, tj. sloboda zbora i drugog okupljanja

Veoma značajno političko pravo je sloboda govora i javnog istupanja, odnosno sloboda zbora i
drugog okupljanja. Ovu slobodu u raznim formulacijama sadrže svi savremeni demokratski ustavi jer je i
ona preduslov za postojanje demokratije. Pod govorom se ovde ne misli na govor uopšte, već na javno
istupanje (mada je govor uopšte pretpostavka javnog istupanja). Sloboda govora i javnog istupanja ne
može se oduzeti ni zabraniti, a građanin nije dužan da traži odobrenje za svoje javno istupanje, niti da
svoj javni govor prijavljuje državnom organu.

Sloboda zbora i okupljanja podrazumeva da se ljudi mogu javno okupljati i raspravljati o pitanjima koja
ih interesuju, da mogu na ovim skupovima istupati i javno zastupati svoje stavove. Javno okupljanje
može biti i bez govora, kao nemo manifestovanje podrške ili protesta.

Ustav RS jamči pravo na slobodu govora i javnog istupanja, odnosno slobodu zbora i drugog okupljanja.
Pri tom, Ustav RS predviđa dva ograničenja ove slobode:

(1) kada se okupljanjem ometa javni saobraćaj i

(2) kada se ugrožavaju zdravlje, javni morali ili bezbednost.

Pravo građana da javno kritikuju rad državnih i drugih organa i funkcionera, da im podnose
predstavke, peticije i predloge da na njih dobiju odgovor, uneto je u Ustav RS. Istovremeno, Ustav
Page 4 of 10

jamči da garđanin za javnu kritiku i podnetu predstavku ne može biti pozvan na odgovornosti (sem ako
nije reč o uvredama i klevetama), niti trpeti kakve druge štete.

Pravo na kritiku državnih i drugih organa je lično koliko i političko pravo, što zavisi od sadržaja
konkretnog pitanja. U svakom slučaju, reč je o javnoj oceni rada državnih organa i funkcionera.

Pravo na podnošenje predstavki, peticija i predloga znači mogućnost da građani neposredno učestvuju
u vlasti tako što će predlagati načine rešavanja političkih pitanja i postavljati druga pitanja, sa pravom da
dobiju odgovor.

2.Ekonomsko-socijalna prava
1.Pojam I značaj ekonomsko-socijalnih sloboda I prava?

Ekonomska i socijalna prava omogućavaju ekonomsku i socijalnu sigurnost ljudi i utvrđuju određene
obaveze države u ovoj oblasti.

2.Pravo svojine?

Pravo svojine je klasično pravo građanskog društva jer privatna svojina (a ovde je, pre svega , reč o njoj)
čini temelj ekonomskog i socijalnog poretka građanskog društva. Garantovanje prava svojine i njene
nepovredivosti uneto je u sve ustave tzv. kapitalističkih država kao jedno od osnovnih prava, jer bez tog
prava ovo društvo ne bi moglo da opstane. Pravo svojine podrazumeva jednak pravni položaj i jednaku
pravnu zaštitu svih oblika svojine, kao što podrazumeva i pravo na slobodno preduzetništvo, slobodnu
konkurenciju, slobodan izbor profesije i dr.

Ustav RS, upravo polazeći od ovakvih pretpostavki, jamči pravo svojine i jednak pravni položaj za sve
oblike svojine (društvene, državne, privatne, zadružne itd.). Ustav SRJ nešto drukčije uređuje ovo pitanje.
U njemu se samo jemči pravo svojine i utvrđuje da niko ne može biti lišen svojine niti mu se ona može
ograničiti (osim ako to zahteva opšti interes).

3.Pravo na rad?

Pravo na rad, kao zahtev, istakao je francuski socijalist Klod Anri Sen-Simon (1760-1825). Prvi put su
radnici zahtevali pravo na rad u Francuskoj 1848., a za vreme februarske revolucije (to pravo je tada i
bilo proklamovano jednim dekretom revolucionarne vlade). Pravo na rad je postalo jedan od osnovnih
zahteva radničke klase tokom XIX i XX stoleća. To razume se, nije bio samo zahtev za pravo radnika da se
zaposle i da rade, već je imao mnogo dublji, revolucionarni smisao: zahtev za učešćem u organizovanju
rada, za upravljanje radom i rezultatima rada i, u krajnjoj liniji, za ukidanje najamnih odnosa i promenu
kapitalističkog društvenog poretka.

Pravo na rad uneto je samo u neke savremene ustave i to tek posle Drugog svetskog rata (npr.Ustav
Italije iz 1947). Danas pravo na rad ima višestruku značaj. Pre svega ovo pravo znači obezbeđivanje
čoveka koji nema ništa drugo osim svoje radne snage,da može raditi i na osnovu toga sticati
odgovarajuću zaradu za život sebi i svojoj porodici. No, pravo na rad podrazumeva i određene garancije
Page 5 of 10

za socijalno – ekonomsku sigurnost radnika i njegove porodice. Samim tim otklanja strah od nemaštine i
stalne nesigurnost.

Ustav SFRJ iz 1946. nije sadržavao pravo na rad jer tada za to nije bilo uslova. Tek je ustavni zakon iz
1953. prvi put u Jugoslaviji bilo uvršćeno pravo na rad, ali bez ikakve razrade, već samo jedno od
garantovanih prava. Pravo na rad uneto je u Ustav SFRJ iz 1963., kao i u republičke ustave iste godine, ali
sada kao znatno razvijenije pravo. U Ustavu SFRJ i Ustavu SR Srbije iz 1974. zajamčeni su pravo na rad i
sloboda rada. Ova dva prava su se tada zasnivala na društvenoj svojini i društvenom samoupravljanju.

Polazeći od postojećeg svojinskog pluralizma , Ustav RS iz 1990.potvrđuje: "Svako ima pravo na rad".
Kako će se to pravo ostvariti prepušteno je zakonskoj regulativi, ali i kolektivnim ugovorima koje
zaključuju radnici sa poslodavcem, uz učešće sindikata i privredne komore.

Ustav RS jamči slobodu rada i slobodan izbor zaposlenja, što i odgovara tržišnoj privredi. Svakom je pod
jednakim uslovima dostupno svako radno mesto i svaka funkcija u društvu, što je i izraz demokratije u
ovoj oblasti.

Ustav RS zabranjuje prinudan rad, koji je ne samo direktno suprotan slobodi rada, već i savremenoj
civilizaciji.

Prava koja proizilaze iz prava na rad, iz samog rada:

1. pravo na odgovarajuću zaradu - koja radniku i njegovoj porodici omogućava normalan život, 2. pravo
na ograničeno radno vreme, koje po zakonu iznosi 40 časova nedeljno, 3. pravo na zaštitu na radu, 4.
pravo i na dnevni, nedeljni i godišnji odmor, 5. pravo na štrajk

Zaposleni imaju pravo na štrajk, a ovo pravo se ostvaruje u skladu sa zakonom. Zaposleni imaju pravo
na odgovarajuću zaradu - koja radniku i njegovoj porodici omogućava normalan život, kao i pravo na
materijalno obezbeđenje za vreme privremene nezaposlenosti. Takođe, zaposleni imaju pravo na
ograničeno radno vreme, koje po zakonu iznosi 40 časova nedeljno, a imaju pravo i na dnevni, nedeljni
i godišnji odmor. Zaposleni imaju pravo na zaštitu na radu, a omladina, žene i invalidi uživaju posebnu
zaštitu na radu. Ustav SRJ ne govori o pravu na rad. Umesto toga, jamči se sloboda rada i privređivanja,
kao i slobodan izbor zanimanja i zaposlenja, što više odgovara tržišnoj privredi.

4.Obaveznost socijalnog osiguranja?

Ustav RS utvrđuje obaveznost socijalnog osiguranja, i u tom smislu sadrži ista prava kao i Ustav SRJ. Ta
prava se podrobnije uređuju zakonima. Prema Ustavu RS, socijalnim osiguranje se obezbeđuju prava na
zravstvenu zaštitu kao i druga prava u slučaju: 1.Bolesti, 2.Smanjenja ili gubitka radne sposobnosti,
3.Trudnoće, 4.Nezaposlenosti, 5.Pravo na ličnu penziju, 6.Pravo na zdravstvenu zaštitu porodice i
porodičnu penziju i druga prava na osnovu socijalnog osiguranja.

Materija socijalnog osiguranja podrobno se uređuje zakonima o zdravstvenom i penzionom osiguranju.

Page 6 of 10

5.Zaštita porodice,majke i deteta spada u značajna socijalna prava. Porodica kao temelj društva ima
posebnu zaštitu, a brak i odnosi u braku uređuju se zakonom. Deca rođena van braka imaju ista prava i
dužnosti kao i deca rođena u braku. Ustav RS utvrđuje da roditelji imaju pravo i dužnosti da se staraju o
podizanju i vaspitavanju dece, ali su i deca dužna da se staraju o svojim roditeljima. Majka i dete imaju
posebnu zaštitu, pre svega maloletna deca o kojoj se roditelji staraju. Posebnu zaštitu imaju lica koja
nisu sposobna da se brinu sama o sebi i svojim pravima i interesima. Ustav RS utvrđuje, kao
neprikosnoveno pravo čoveka da slobodno odlučuje o rađanju dece i da planira svoju porodicu. Ova
prava su, znatno suženije, regulisana Ustavom SRJ zato što je reč o materiji koju uglavnom uređuje
republički ustav.

6.Prava nesposobnih ili delimično sposobnih za rad su takođe utvrđena Ustavom RS, kao i Ustavom SRJ.
Država obezbeđuje socijalnu sigurnost građanima koji su nesposobni za rad, a nemaju sredstava za život.
Građanima koji su delimično sposobni za rad, država obezbeđuje rehabilitaciju i uslove za njihovo
zapošljavanje na odgovarajuća radna mesta.

3.Lična prava i slobode

1.Pojam I značaj ličnih sloboda I prava?

Sva prava i slobode u suštini su lični, odnose se na čoveka kao individuu, pojedinca, ali ovde se
izdvajaju ona prava i slobode koji se odnose na čoveka kao ljudsko bice i njegov lični integritet i
dostojanstvo, na njegovu ličnu slobodu, dakle, na ona prava koja čoveku obezbeđuju ličnu
emancipaciju i afirmaciju, pre svega u odnosima država-čovek.

2. Pravo na jednakost i ravnopravnost?

Pravo na jednakost i ravnopravnost jedno je od prvih prava za koje su se ljudi zalagali i koje su
teško izborili. Osvajajući ga, direktno su zavirali u privilegije vlastodržaca i ograničavali
samovolju do tada neograničenih gospodara (kraljeva, vlastela). Nije slučajno da se ovo načelo
jednakosti ljudi u listi ljudskih prava stavlja među prva i najznacajnija još od prvih deklaracija u
VIII veku (američka i francuska deklaracija), pa do danas. Tako je u američkoj Deklaraciji
nezavisnosti (1776) zapisano: "Mi smatramo očiglednim istinama da su ljudi stvoreni jednaki...",
a u francuskoj Deklaraciji prava čoveka i gradjanina (1779): "Ljudi se rađaju i žive slobodni i
jednaki u pravima. Društvene razlike mogu biti zasnovane samo na zajedničkoj koristi".

Ustav RS, kao i Ustav SRJ, na prvom mestu među ljudskim pravima ističu pravo na jednakost: "Građani
su jednaki u pravima i dužnostima i imaju jednaku zastitu pred državnim i drugim organima bez obzira na
rasu, pol, rođenje, jezik, nacionalnu pripadnost, veroispovest, političko i drugo uverenje, obrazovanje,
socijalno poreklo, imovinsko stanje ili koje licno svojstvo… "

Pobeda načela jednakosti ljudi jedna je od najznačajnijih tekovina savremene civilizacije jer bez tog
načela (i prava) ne bi bilo ni narodne suverenosti, ni savremene demokratije. Suština načela jednakosti je
u tome da u društvu nema privilegija ni po kom osnovu, da su svi ljudi jednaki pred zakonom i pred
Page 7 of 10

državom (državnim organima). To podrazumeva vladavinu prava (pravnu državu) i politički i ekonomski
sistem koji moraju biti tako uređeni da onemogućavaju priviligije i nejednakost. Za ostvarivanje načela
jednakosti pred zakonom i ravnopravnosti ljudi bez obzira na poreklo i društveni polozaj veoma je važno
i demokratsko vaspitanje ljudi (demokratsko politička kultura), i to od njihove najranije mladosti. Ljudi
moraju znati da su demokratsko društvo i privilegije nespojivi, kao i to da se čovek, koji je jednom stekao
privilegije, teško toga odriče, naprosto zato što teško pobeđuje samoga sebe. Čovek sa privilegijama nije
i ne može biti demokrata zato što nije jednak sa drugima. Osim toga, pravo ljudi na jednakost ne znaci
izjednačavanje ljudi u svemu i svačemu. Pod jednakošću se podrazumeva da su ljudi jednaki u istim
uslovima, a te uslove uređuju zakoni i oni su jednaki za sve. Međutim nisu jednaka prava drzavljana i
stranaca, prava lica mlađih od 18 godina i punoletnih građana, prava majki sa decom sa ženama koje
nemaju dece. Niko ne može, na primer, postaviti pitanje zašto bolesna i stara lica imaju neke "privilegije"
itd. Prema tome, pravo ljudi na jednakost treba shvatiti kao ravnopravnost, bez diskriminacije po bilo
kom osnovu. Najzad načelo jednakosti ogleda se ne samo u jednakim pravima ljudi, vec i u jednakim
dužnostima, razume se u istim uslovima.

3.Neprikosnovenost života čoveka?

Neprikosnovenost života sadrži više prava, kao što su prava na život, pravo na lični integritet, pravo
na ljudsko dostojanstvo i dr.

•Pravo na život čoveka je najviša vrednost i elementarno pravo ljudi. To je priznanje društva o najvišim
vrednostima ljudske ličnosti, priznanje da je čovek sopstvenik svog života i da niko nema pravo i ne može
da raspolaže njegovim životom, niti trajanjem njegovog života. Država obezbeđuje pravo na život; ona
jedina može odlučiti o ljudskom životu izricanjem smrtne kazne za najteža krivična dela, na osnovu
zakona. No, i u ovom slučaju država brani i štiti neprikosnovenost života ostalih ljudi i u ime njih ona
izriče smrtnu kaznu onome ko ugrožava živote drugih. Danas je, međutim, smrtna kazna zadržana samo
u desetak zemalja Evrope (Belgija, Grčka, Turska, Irska i još neke); u nekim, ova kazna je zadržana samo u
vreme rata. U Švedskoj, Danskoj, Austriji, Portugaliji, Norveškoj, Islandu, Holandiji, Luksemburgu smrtna
kazna je zabranjena za bilo kakvo krivično delo.

Ustav RS uređuje ovo pitanje na taj način što utvrđuje da je život čoveka neprikosnoven, a da se smrtna
kazna može propisivati i izreći samo za najteža krivična dela. Ustavom SRJ utvrđeno je da se smrtna
kazna ne moze propisati saveznim zakonom.

Kad se danas govori o pravu čoveka na život onda se ne misli samo na pravo čoveka na
goli život, već se podrazumeva i pravo na što bolji, kvalitetniji život.

•Pravo na nepovredivost fizičkog i moralnog integriteta spada u prava vezana za neprikosnovenost

života. Ovo pravo podrazumeva da se niko i ni u kom slučaju ne može podvrći torturi ili nečovečnim i
ponižavajućim postupcima i kaznama državnih organa, a da lišavanje slobode, pritvaranje i držanje u
zatvoru, vreme držanja u pritvoru i kažnjavanje moraju biti po zakonu, uz poštovanje ljudske ličnosti i
dostojanstva. Ovo pravo je uneto u najveći broj ustava u svetu. U nekim ustavima se pod pravom na
integritet podrazumeva i pravo na život, pa se pravo na život ne iskazuje posebno.
Page 8 of 10

Ustav RS utvrđuje pod kojim uslovima čovek moze biti pritvoren i zadržan u pritvoru,uz poštovanje
ljudske ličnosti i dostojanstva, da niko ne moze biti kažnjen za krivično delo koje nije utvrđeno, pravo na
odbranu pred sudom i angažovanje branioca,pravo na rehabilitaciju i na naknadu materijalne i druge
štete koje mu nanese službeno lice. Ustav SRJ na isti način uređuje ova pitanja.

Uz garancije integriteta ličnosti idu garancije privatnosti ličnog i porodičnog života čoveka,njegovog
ljudskog dostojanstva.

4.Neprikosnovenost lične slobode čoveka?

Neprikosnovenost lične slobode čoveka rezultat je vekovima duge i teške borbe ljudi za svoju
osnovnu (ličnu) slobodu. Puteve te borbe osvetljavala je napredna humanistička misao filozofa, političkih
i drugih misliaca.

Ž.Ž.Ruso je u poznatom delu Društveni ugovor pisao :"Čovek se rađa slobodan, a svaki je u
okovima. Onaj koji veruje da je gospodar drugih uistinu je više rob od njih."

Razume se, ljudska sloboda nije statična. Naime, sloboda je jedan nedosegnuti ideal. Čovek stalno osvaja
slobodu, proširuje je i čini sve sadržajnijom. Ustav utvrđuje samo određeni nivo dosegnute slobode.

Ustav RS kao i Ustav SRJ, utvrđuju da je sloboda čoveka neprikosnovena i da niko ne može biti lišen nje,
osim u slučajevima utvrđenim zakonom. Ovo se uklapa u širi kontekst slobode, koji je formulisan i na
samom početku Ustava RS: "U Rebublici Srbiji je slobodno sve što Ustavom i zakonom nije zabranjeno".
Takva formulacija se nalazila jos u francuskoj Deklaraciji prava čoveka i građanina (1789):"Sloboda se
sastoji u mogućnosti da se čini sve ono što ne škodi drugome…" i od tada se ponavlja u mnogim
ustavima.

5.Sloboda savesti, misli i javnog izražavanja mišljenja?

Sloboda savesti, misli i javnog izražavanja mišljenja je pravo čoveka koje je, u različitim
formulacijama, uneto u sve savremene ustave,naprosto zato što bez ovog prava ne bi postojali ni
elementarni uslovi za demokratiju.

Tako je još u Ustavu Kraljevine Srbije iz 1888. pisalo: "Sloboda je savsesti neograničena…", a u Ustavu
Kraljevine SHS iz 1921. janči se: "Sloboda vere i savesti ". U Ustavu Federativne Narodne Repubilke
Jugoslavije iz 1946. stoji da je zajamčena "sloboda savesti i sloboda veroispovesti". U Ustavu Jugoslavije
iz 1963. daje se čistija i preciznija formulacija : "Zajamčuje se sloboda misli i opredeljenja". To je
ponovljeno u Ustavu SFRJ iz 1974. Ustav RS iz 1990. kaze: "Jamči se sloboda savesti, misli i javnog
izražavanja mišljenja". Ustavom SRJ "Jamči se sloboda ubeđenja, savesti, misli i javnog izražavanja
mišljenja".

Sloboda mišljenja i izražavanja zajamčena je bez ikakvih rezervi i ograničenja. Dakle, to je

apsolutno i neograničeno pravo (osim istim takvim pravom drugih). Za razliku od nekih
drugih prava, ovo pravo (sloboda misli) ne uređuje se zakonom, već samo ustavom.
Page 9 of 10

Kako se iz citiranih ustavnih formulacija vidi, u početku težište nije bilo toliko na slobodi izražavanja,
koliko na slobodi svesti. Jer, treba znati da je vladajuće mišljenje u jednom društvu (a ono se sve do
novijeg vremena formiralo u okviru određene religije, određenog verskog učenja) teško pritiskalo savest
ljudi, pogotovo obrazovanih - filozofa i naučnika. Zna se da je veliki grčki filozof Sokrat (470-399. pre
n.e.), pošto je odbio da se odrekne svojih ideja, morao u zatvoru da ispije otrov. Takvih primera je bilo
mnogo. Hiljadama godina ljudi nisu smeli da kazu sta misle, pogotovo ako je ta misao bila suprotna
vladajućem mišljenju. Naročito je bio izražen religijski (verski) monopol u moralnoj i intelektualnoj sferi
(dakle sferi svesti) u srednjem veku. Tako se hrišćanska crkva brutalno obračunala sa svakim "jeretičkim"
mišljenjem,tj. sa mišljenjem koje se nije slagalo sa crkvenim dogmama. Poznato je i da se Stefan
Nemanja (1114-1200) žestoko obračunavao sa sektom bogumila, između ostalog i zato što su oni bili
protiv feudalne vlasti. Slavni naučnik Đordano Bruno (1548-1600) bio je spaljen na lomači zbog svojih
naučnih uverenja (npr. da zemlja nije centar vasione ili, recimo, da je Bog istovetan sa prirodom itd.) A
njegov savremenik takođe slavni naučnik Galileo Galilej (1531-1591), pod pritiskom da prizna istinitost
verske dogme da se temlja ne okreće, polazeći u progonstvo, navodno je rekao: "Ipak se okreće".

Borba protiv religijskog monopola u sferi savesti, koja je počela u kasnom srednjem veku, završila se u
XVIII i XIX veku pobedom slobode savesti i ona je danas jedna od osnovnih ljudskih sloboda. Čovek je u
velikoj meri sebi izvojevao pravo na slobodu razvijanja savesti o sebi, prirodi i društvu, slobodan da kaže
istinu, a da ga niko ne moze pozvati na odgovornost zbog toga. Zato je to velika tekovina čovečanstva.

Sloboda misli i opredeljenja (koja podrazumava slobodu savesti) znači oslobođenje čoveka od dogme i
propisanih ("večnih") istina, nasilno nametnutih stavova i indoktrinacije ljudi. S druge strane, ona znači
pravo i mogućnost čoveka da slobodno misli i slobodno zauzima stavove o prirodi, društvu i čoveku, da
slobodno izražava svoju volju.

Sloboda izražavanja misli sadrži mogućnost da to što misli i oseća čoveki iskaže, izrazi usmenom ili
pisanom rečju ili na drugi način (npr. Slikom). Sloboda sloboda misli bez slobode izražavanja te misli ne
znači ništa.

7.Sloboda veroispovesti?

U dosadašnjim ustavima, obično se uz slobodu savesti svrstavala i sloboda veroispovesti, upravo zato
što je sloboda savesti i nastala kao rezultat borbe protiv religijskog monopola i verskih dogmi.

Ustav RS, a takođe i Ustav SRJ, jamči slobodu veroispovesti, koja obuhvata slobodu verovanja,
ispovedanje vere i vršenja verskih obreda. Razume se, sloboda verovanja, podrazmeva potpunu
slobodu čoveka da veruje ili ne veruje, jer je ispovedanje vere privatna stvar čoveka. Verske zajednice
su odvojene od države (država je laička), ali država može materijalno pomagati verske zajednice. Država
se ne meša u poslove verske zajednice, a ni obratno. U uređivanju i rešavanju zajedničkih pitanja , država
i verske zajednice sarađuju. Verske zajednice su inaše potpuno slobodne u obavljanju verskih poslova i
verskih obreda.

U Srbiji postoje tri veće verske zajednice – pravoslavna, rimokatolička i islamska, kao i niz manjih, ali
nijedna od njih nije favorizovana, već su jednake u svemu.
Page 10 of 10

Ostala lična prava (prema Ustavu RS) su:

6)sloboda kretanja i nastanjivanja, koja uključuje i pravo na napuštanje zemlje i vraćanje u nju;

7)nepovredivost stana;

8)nepovredivost tajne pisama i drugih sredstva opštenja;

9)sloboda nacionalnog opredeljenja;

10)pravo na državljanstvo;

11)pravo pripadnika nacionalnih manjina;

12)prava stranaca i njihova zaštita;

13) pravo azila.