OBLIGACIONO PRAVO

Obligaciono pravo predstavlja granu prava koja čini deo imovinskog prava pored stvarnog i naslednog prava. U rimskom
pravu, pravnici nisu napisali nijedno delo koje je posvećeno opšrim pitanjima obligacionog prava.
Izučavaju se opšti instituti koji su nastali na temelju konkretnih rešenja rimskih pravnika, ali njihovo uobličavanje je
tvorevina glosatora I svih ostalih pravnika koji su sa njima počeli, zaključno sa modernom pandektnom naukom iz 19.
veka koja je dala najveći doprinos razvoju obligacionog rimskog prava.

Obligacioni odnos predstavlja odnos između 2 unapred tačno određene strane. Jedna strana naziva se dužnik (debitor), I
ona je dužna da drugoj strani iz tog odnosa, koja se naziva poverilac (creditor), izvrši određenu činidbu koja se naziva
dugovana prestacija (dugovano ponašanje). Poverilac ima pravo da od dužnika zahteva to dugovano ponašanje. Dakle,
predmet obligacije je cinidba tj. prestacija.
U rimskom pravu nailazi se na 2 korisne definicije obligacije:
“Obligacija je pravna veza na osnovu koje smo po pravu naše države dužni da nešto izvršimo” – Justinijanove Institucije
“Suština obligacije nije u tome da neku stvar ili službenost učini našom, nego da drugoga obaveže da nam nešto da, učini
ili garantuje” – Paulova Digesta

Korelacija prava i obaveza – ono što je pravo poverioca, to je obaveza dužnika.

Obligacijama ne stičemo ni stvari ni ograničena prava prema njima, već samo dobijamo ovlašćenja usmerena na
ponašanje druge stranke.
Sva treća lica koja ne učestvuju u obligacionom odnosu, u načelu nemaju nikakva ovlašćenja ili obaveze prema stranama
iz obligacionog odnosa. Dakle, obligaciono pravo deluje inter partes.
Obligacija ima 2 značenja:
čitav obligacioni odnos – u širem smislu; obuhvata dužničko-poveriočki odnos
obaveza dužnika iz obligacionog odnosa – u užem smislu; šta je dužnik dužan da izvrši
OPŠTI DEO

KARAKTERISTIKE OBLIGACIJA
Obligacija je imovinski odnos jer njena sadržina mora biti iskazana u novcu – klasično pravo; uvek se može utvrditi
vrednost obligacije; svaka presuda u formularnom postupku glasila je na sumu novca
Obligacija je privatnopravni odnos koji se rapravlja u redovnom sudskom postupku – privatno, a ne javno pravo
Obligacija proizvodi relativno dejstvo (inter partes) – prava i obaveze nastaju samo za stranke obligacije; treća lica
nemaju ni korist ni štetu; tužbe za zaštitu obligacionih prava su actiones in personam
Obligacija deluje između 2 tačno određena lica – neke obligacije su intuitu personae (ne može 3. lice
izvršiti ugovor koji je uspostavljen između 2 lica, jer je moguće da je jedna stranka odnosa izričito zahtevala drugu; npr.
lice je želelo da mu tačno određeni slikar naslika sliku)
Obligacija je pozitivno određena – njenu sadržinu čine precizno naznačena potraživanja, odnosno obaveze između kojih
postoji korelativnost; ono što je predmet poveriočevog potraživanja je predmet dužnike obaveze – korelativnost prava i
obaveza
Obligacija je vremenski ograničena – postoji dok poverilac ne naplati potraživanju, dok obaveza dužnika ne bude
izvršena; kada se obaveza izvrši, obligacija se gasi

PRIRODNA OBLIGACIJA (obligatio naturales)

Rimljani su pravo shvatali kao skup tužbi, za njih nije postojao skup unapred propisanih subjektivnih prava koji je
propisan normama objektivnog prava. U rimskom pravu važio je procesni ugao gledanja – da li konkretno lice u
određenoj spornoj situaciji ima tužbu, da li može određenom tužbom da pokrene sudski postupak. Nema obligacije bez
tužbe (sine actio nulla obligatio) – dužnik ima obavezu jedino ako može biti tužen odgovarajućom tužbom.
Prirodna obligacija je naplativa, ali neutuživa obligacija – iako dužnik ne može biti tužen da izvrši obavezu,
ipak ima dug; ukoliko dobrovoljno izvrši ono što je predmet obaveze on gasi tu obavezu i ne može se kasnije pozivati na
to da je isplatio nešto što nije bio dužan.
Javljaju se u statusnim situacijama: npr. ukoliko se rob u svojini svog gospodara obaveže, ili se u početku obaveže trećim
licima (noksalna odgovornost; postoje actiones adiecticie qualitatis – tužbe koje je stvorio pretor, tužio se paterfamilias
za obavezu koju je preuzeo njegov sin alieni iuris ili rob). U uslovima razvijene privrede, naročito bogat paterfamilias je
svom sinu ili robu poveravao obavljanje određenih ekonomskih i trgovačkih transakcija jer on nije mogao sve sam da
obavi. Dakle oni su sklapali mnoge pravne poslove, s tim da ta lica nisu imala pravnu sposobnost, nisu imali svoju
imovinu već su sve sticali za paterfamiliasa. S tim da lica alieni iuris nisu imala imovinu kojom bi odgovarala za preuzete
obaveze, a robovi nisu mogli biti ni
tuženi, pretor stvara 6 tužbi actiones adiecticiae qualitatis – tužbe sa dodatim subjektima; tuži se lice koje je sklopilo
pravni posao (u intenciji se navodi njegovo ime, a u kondemnaciji ime paterfamiliasa). Ukoliko se sin obaveže svom ocu
ili nekom drugom licu iz porodice obligacija je opet prirodna – ne može se tužiti lice iz svoje porodice. Ukoliko rob, sin
ili paterfamilias izvrše obavezu, nema mesta kondikciji zbog isplate nedugovanog (condictio indebit) jer dug postoji.
*Primer: Macedon je uzeo zajam od nekog lica. On ubija svog paterfamiliasa da bi postao sui iuris, nasledio imovinu i
vratio zajam koji je uzeo dok je bio alieni iuris.
SC Macedonianum – obaveza sina alieni iuris postaje prirodna (ne može biti tužen čak i onda kada postane sui iuris,
odnosno kada mu umre paterfamilias); obaveza sina je zastarela, ne može biti prinudno naplaćena

PREDMET OBLIGACIJE
Predmet obligacije je određeno dužnikovo ponašanje, odnosno dugovana činidba (prestacija). Suština obligacije je da
dužnika obaveže da nešto da, učini ili garantuje – nastaje obaveza za dužnika. Iz obligacija nastaje pravo poverioca
zahteva neku radnju; npr. prodavac ne duguje kupcu stvar, već predaju stvari.
Ukoliko prodavac raspolaže stvari koja je prodata tako što će je preprodati 3. licu, 1. kupac nema nikakvo pravo prema
trećem licu kome je prodavac preprodao stvar, već može samo od prodavca da potražuje određeno ponašanje – u ovom
slučaju naknadu štete.
Ukoliko je predmet dužnikove obligacije predaja stvari, sama stvar je predmet činidbe – razlikuju se predmet obligacije
od predmeta prestacije. Ukoliko je predmet obligacije npr. davanje privatnih časova, predmet
prestacije ne postoji.

3.1. VRSTE ČINIDABA

Dužnikova obaveza može glasiti na:
Dare (dati) – obaveza dužnika da poveriocu preda stvar i prenese svojinu na toj stvari; ustanovljenje nekog drugog
stvarnog prava npr. službenost (dužnik je obavezan da u korist poverioca ustanovi pravo prelaska pešice)
Facere (činiti) – obavezivanje da će se nesto učiniti.
dužnik ima obavezu da izvrši neku aktivnu radnju koja ne predstavlja prenos prava, već samo prenos državine, ili
detencije, ili da obavi neki fizički ili umni rad; npr. obaveza da se založena stvar prenese u pignus
– poverilac je sticao izvedenu državinu, obaveza dužnika glasi na prenos državine; npr. kod ugovora o posluzi, dostavi,
zakupu, najmu obaveza dužnika je da ustanovi samo detenciju
non facere (nečinjenje) – uzdržavanje od činjenja; dužnik se obavezuje da ne čini nešto na što bi inače imao pravo da čini;
npr. dužnik se obavezuje da ne gradi kuću iznad trećeg sprata (uočiti razliku između
službenosti i obligacije – obaveza ovde deluje samo prema poveriocu)
- trpljenje – obaveza da dopušta nešto što bi inače imao pravo da zabrani; npr. jedno lice dolazi kod drugog da koristi neku
njegovu stvar (npr. vežbanje na klaviru)
Praestare – naknada štete
u najužem smislu obaveza iz jemstva; najstariji oblik jemstva je praediatura i po rečima po kojima se sklapala (praes es,
praes sum) obaveza glasi na prestare
u najširem genusni pojam za sve dugovane činidbe uopšte (obuhvata dare, facere i non facere i prestare u užem smislu)

3.2. USLOVI DUGOVANE ČINIDBE (DOM + novac)

Dozvoljenost činidbe – u skladu sa moralom i pravom; npr. ne postoji važeća činidba ukoliko se neko obaveže da ukrade
nešto; moral zavisi od mesta i vremena činidbe jer za nega postoje različita shvatanja, mora biti pravno moguća.
Određena činidba – mora biti određena ili bar odrediva; tačno je utvrđeno šta dužnik duguje i u kom
iznosu; npr. kod ugovora o kupoprodaji (dvostrano jednako obavezujući ugovor) se mora videti cena; i kupac i prodavac
se mogu naći u ulozi dužnika – prodavac ima pravo da potražuje isplatu cene od kupca, ali ima i obavezu da kupcu preda
stvar; kupac ima pravo da potražuje od prodavca predaju stvari, ali ima i obavezu da plati cenu prodavcu
u nekim slučajevima dovoljno je da je činidba samo odrediva – u trenutku nastanka obligacije postoje kriterijumi na
osnovu kojih može da se odredi sta je ugovorno ponašanje u trenutku kada ono treba da se izvrši;
U ugovoru se potvrđuju kriterijumi na osnovu kojih će se naknadno tačno odrediti cena; npr. ugovara se da se će se
prodati svo žito te godine po ceni koja će biti na tržnici – u trenutku nastanka obaveze lice ne zna koliki će biti rod (može
biti manjerodna ili plodonosnija godina), ne zna se tačna cena žita s tim što će se znati pri izvršenju, ali postoje kriterijumi
koji će odrediti iznos cene i vrednost predmeta
Moguća činidba – faktički i pravno; imposibilium nulla obligatio
“ne može se dogovoriti da dužnik prstom dotakne nebo” – Valtazar Bogišić u Imovinskom zakoniku za Crnu Goru 1888.)
mora biti izvršiva prema prirodnim zakonima
stvar koja je van pravnog prometa ne može biti ugovorena; ono sto je nemoguće ne moze biti predmet obligacije
Činidba mora biti procenjiva u novcu – posledica formularnog postupka u kom su izvršenja na sumu novca; Zato sto je
svaka kondemnacija glasila na određenu sumu novca
kod obaveza in non faciendo i in patiendo – procenjivost u novcu je formalnost; sudija je praktično proizvoljno utvrđivao
vrednost spora
VRSTE OBLIGACIJA
Prost obligacioni odnos – 1 poverilac + 1 duznik = 1 prestacija; Međutim, postoje i složeni sa više poverilaca, dužnika ili
prestacija.

4.1. PREMA BROJU PREDMETA

Ukoliko obligacija ima više od 1 predmeta ona moze biti kumulativna ili alternativna.
Kumulativna (veznik i) – dužnik je dužan da ispuni sve predmete obligacije kojih ima najmanje 2; predaja npr. konja i
isplate na sumu novca
- dakle, poverilac moze da zahteva izvršenje svih prestacija, a dužnik ima obavezu da ih sve izvrši
ukoliko su prestacije istovrsne razmatra se koja će se od njih smatrati izvršenom u slučaju delimične isplate; npr. glavnica
i kamata kod zajma, naknada štete i zatezna kamata kod poslova bonae fidei
najjednostavniji slučaj, nema plus peticije
Alternativna (veznik ili) –obligacija sa vise prestacija koja se gasi izvrsenjem jedne od prestacija, dužnik je dužan da
ispuni samo 1 predmet obligacije (a ima ih više)
“duae vel plures res in obligatione, una in solutione” – dve stvari su u obavezi, jedna u izvršenju
ukoliko ništa nije ugovoreno pretpostavlja se da je pravo izbora na dužniku
ako poverilac ne poštuje odluku od strane dužnika, izgubiće spor zbog plus petitio causa
ukoliko je nešto ugovoreno, pravo izbora može imati poverilac
Facultas alternativa (fakultativne obligacije) – postoji 1 predmet obligacije, ali se dužnik može osloboditi obaveze
izvršenjem neke druge činidbe
npr. dužnik duguje naknadu štete, ali se smatra da je izvršio obavezu ukoliko umesto toga preda sina ili roba delikventa
koji su prouzrokovali štetu (noksalna odgovornost)
“un res in obligatione, duae vel plures in solutione” – jedna stvar u obavezi, 2 u izvršenju
lesio enormis (prekomerno oštećenje, vrsta reskripta) – prodavac proda stvar, a ne dobije ni polovinu
vrednosti te stvari, on može da raskine ugovor, s tim što ugovor ostaje na snazi ukoliko kupac ponudi da plati razliku do
pravične cene
ne postoji rizik plus petitio – poverilac može zahtevati samo jednu činidbu koja je predmet obligacije; ukoliko izvršenje
činidbe postane nemoguće, obligacija se gasi i dužnik se oslobađa obaveze
primer za ovakvu obligaciju – noksalna odgovornost paterfamiliasa, laesio enormis

4.2. PREMA STRANI DELOVANJA

Jednostrane obligacije (obligationes unilaterales) – obaveza nastaje samo za 1 stranu, dok druga strana ima samo
potraživanje; npr. stipulacija – nastaje obaveza samo za promisora (onoga ko je obećao da će
izvršiti nešto), dok stipulator (onaj koji je upitao promisora da li će obećati nešto) stiče potraživanje; npr. prijateljski
zajam – sklapa se predajom stvari u zajam, u trenutku sklapanja zajma obaveza nastaje samo za jednu stranu, odnosno za
zajmoprimca da vrati ono što je dobio na zajam nakon isteka određenog roka
Dvostrane obligacije (obligationes bilaterales equalis) – istovremeno se javljaju obe strane u obe uloge (poverilac i
dužnik); npr. u trenutku sklapanja ugovora o kupoprodaji obaveza nastaje za obe strane – prodavac ima obavezu predaje
stvari i potraživanje isplate cene, a kupac ima obavezu isplate cene i potraživanje predaje stvari
Dvostrano nejednako obavezujuće obligacije (obligationes bilaterales inequalis) – obligacije
koje su jednostrane u trenutku nastanka odnosa, ali tokom izvršenja ugovora može nastati i za drugu stranu
tužbe u ovakvim ugovorima su directa i contraria (spomenute kod fiducije i pignusa)
npr. posluga – ukoliko poslugodavac svom prijatelju da roba na besplatnu upotrebu, u trenutku predaje nastaje ugovor o
posluzi i obaveza je nastala samo za poslugoprimca (da koristi roba prema ugovorenoj nameni i da ga po završetku vrati),
ali se može desiti da se rob razboli pri čemu je poslugoprimac morao da plati lečenje – u tom slučaju nastaje obaveza
poslugodavca da nadoknadi troškove lečenja (ili npr. da je izbila tuča u kojoj je rob poslugodavca usmrtio roba
polugoprimca i prouzrokovao štetu pri čemu poslukodavac plaća naknadu štete)
 4.3. SOLIDARNA I PODELJENA OBLIGACIJA (obligacija sa vise dužnika ili poverioca)
Solidarna obligacija
pravilo u klasičnom pravu: ako više lica potražuje ili duguje nedeljivu stvar (rob, životinja), obligacija je solidarna
aktivna solidarnost (više poverilaca) – jedan od poverilaca koji naplati potraživanje smatra se da je naplatio i za ostale
sapoverioce;
pasivna solidarnost (više dužnika) – svaki dužnk duguje činidbu u celini (in solidum), ukoliko je izvrši obligacija prestaje
i prema ostalim sadužnicima; “si unus solvat, omnes liberentur”.
- nakon izvršenja obaveze dužnik ima pravo na regres (da naplati sadužniku deo koje je palo na njega; utvrđuje se
unutrašnjim odnosom); Na osnovu prava na regres se rađa nova obligacija – onaj ko je isplatio dug postaje poverilac, a oni
koji nisu u njegovi dužnici
ukoliko su u pitanju naslednici – u visini svog naslednog udela;
ukoliko su u pitanju suvlasnici – prema visini alikvotnog suvlasničkog udela
Korealne su obligacije koje nastaju jednom složenom stipulacijom i kod njih je položaj sadužnika ili sapoverilaca jednak
Solidarne obligacije su i adstipulacija i adpromisija – u njima je jedan od dužnika, odnosno poverilaca glavni, a ostali su
sporedni
Obligacija se gasi u celini izvršenjem od strane jednog dužnika (odnosno naplatom od strane jednog poverioca)
Elektivna solidarnost – kod pasivne solidarnosti poverilac ima mogućnost izbora od kojeg dužnika će naplatiti
potraživanje
Pravo regresa – kako je dužnik koji je namirio dug ugasio obaveze i ostalih sadužnika, on stiče pravo da mu oni isplate
deo duga koji ih tereti s obzirom na njihov unutrašnji odnos iz npr. ugovora o mandatu, ortakluku. Slično važi i ako je u
pitanju aktivna solidarnost – namirenjem potraživanja jednom poveriocu, ostali sapoverioci imaju pravo na srazmeran deo
vrednosti prestacije
Beneficium cedendarum actionum – u postklasičnom pravu dužnik ima pravo da mu poverilac ustupi svoje tužbe radi
srazmernog obeštećenja od svojih sadužnika
Kumulativna solidarnost – Od elektivne treba razlikovati kumulativnu solidarnost
Svaki saizvršilac delikta duguje ceo iznos kazne (in solidum), otuda se praktično radi o odvojenim obligacijama s
jednakim prestacijama ili jednom umnoženom prestacijom
Npr. ako su dvojica izvršila krađu stvari noću, svaki od njih vlasniku plaća četvorostruku vrednost ukradene stvari;
vlasnik će tako dobiti osmostruku vrednost stvari

Podeljena obligacija – obligacija ima onoliko poverilaca koliko ima subjekata na poverilačkoj strani; npr. raspodela
zaostavštine – ukoliko ima 3 naslednika svaki dobija trećinu, u svakoj obligaciji u kojoj je predmet deljiv svaki
sanaslednik će dobiti isto
Dakle, ukoliko nije drugačije receno obligacija se deli na jednake delove
aktivno podeljena (više poverilaca)
pasivno podeljena (više dužnika)
*Prestacija: - deljiva (podeljena, solidarna)
- nedeljiva (solidarna)
Obligacije: - prirodne (obligationes naturales), naplative ali neutužive
- civilne (obligationes civiles), utužive
SUBJEKTI OBLIGACIJE
6.1. STRANKA I SUBJEKT OBLIGACIJE
Obligacija je odnos dugovanja i potraživanja. U svakom obligacionom odnosu postoje samo 2 strane: dužnik (debitor) i
poverilac (creditor). Na svakoj strani može da se javi više lica (sadužnici i sapoverioci). Razlikuju se stranke i subjekt
obligacije. Stranke obligacije su nosioci prava i obaveze
Jednostrana obligacija (obligatio unilateralis)
Dvostrana obligacija (obligatio bilateralis):
dvostrano jednaka (bilateralis aequalis)
dvostrano nejednaka (bilateralis inaequalis); tužbe directa i contraria
Subjekt obligacije je fizičko (pojedinci) ili pravno lice (udruženja ili ustanove kojima pravni poredak priznaje pravni
subjektivitet; ono ima organe koji ga zastupaju u pravnom prometu).
U starom pravu, sve obligacije bile su strogo lične, tako da su njihova dejstva prestajala smrću dužnika ili poverioca.
Kod nenasledivih i neprenosivih obligacija subjekti nisu glavni, već sporedni – dopunski poverioci ili dužnici iz
stipulacije (adstipulator i adpromisor)
ugovori intuitu personae – u obavezi je subjekt čija su lična svojstva bitna, nenaslediva i neprenosiva; obaveze mandatara,
ortaka, radnika iz locatio conduction operarum ili locatio conduction operis faciendi (ukoliko se radi o umetniku).
Od pojma „stranka obligacije“ treba razlikovati pojam „subjekt obligacije“
Subjekt obligacije je fizičko ili pravno lice koje ima položaj stranke u obligacionom odnosu U obligaciji postoje samo dve
stranke, a subjekata može biti više
Obligacija sa više subjekata (dužnika i/ili poverilaca) može da bude podeljena ili solidarna

6.2. DEJSTVA OBLIGACIJA PREMA TREĆIM LICIMA

Pošto su stranke u obligacionom odnosu tačno određene, njihov odnos deluje inter partes. Za sva ostala lica taj odnos bio
je res inter alios acta – stvar koja se na njih ne odnosi. Tako lica koja nisu subjekti obligacije ne mogu imati nikakve
obaveze ni prava iz obligacionog odnosa. Izuzetak je noksalna odgovornost
paterfamiliasa, gde on odgovara za svoje potčinjeno lice.
Ugovori u korist trećih lica
Zaobilaznim putem se vremenom odstupilo iz principa da se ne može ugovarati u korist trećeg lica (alteri stipulari nemo
potest). Tako je posebnom stipulacijom dodata ugovorna kazna (stipulation poenae) koja je veća od primarne obaveze;
npr. lice se obavezalo stipulatoru da će određenu sumu novca dati beneficijaru (trećem licu), a ukoliko to ne učini da će
stipulatoru isplatiti novčanu kaznu – dužnik time dobija izvesno zainteresovanje da ispuni primarnu obavezu jer je ona
uvek manja od iznosa ugovorne kazne
U Justinijanovom pravu zaštitu su dobili ugovori u korist naslednika, sporazumi o poklonu u korist trećeg lica, o vraćanju
miraza trećem licu, o davanju stvari na korišćenje uz uslov da se ona vrati trećem licu itd. Stipulacije u korist naslednika
imale su funkciju ugovora o životnom osiguranju, imale su rok izvršenja “u trenutku smrti” – cum moriar stipulatora.
Ugovori na teret trećih lica
Nastaju kada se dužnik obaveže da će ugovorenu obavezu ispuniti neko treće lice. Ovakvi sporazumi nisu proizvodili
pravno dejstvo; npr. promisor obeća beneficijaru da će mu neko treće lice sazidati kuću – ovakva stipulacija bila je
neutuživa, jer se bez pristanka trećeg lica ne može ustanoviti obaveza na njegov teret, a pošto se promisor nije obavezao
da će nešto sam učiniti – ne može biti tužen.

ACTIONES ADIECTICIAE QUALITATIS (posebno ispitno pitanje)

Vezuju se za ugovornu odgovornost paterfamiliasa
Paterfamilias je noksalno odgovarao za delikte (protivpravne radnje) svojih potčinjenih lica (sin, rob,
životinja) – na osnovu actio noxalis, odnosno na osnovu actio de pauperae ukoliko je štetu prouzrokovala
životinja. Takođe, paterfamilias je odgovarao za obaveze koje su na osnovu ugovora preuzeli sinovi, odnosno robovi.
Obaveza može nastati iz dozvoljene radnje (ugovor) ili iz delikta.
Ove tužbe uvodi pretor, bilo ih je 6 i one se dele na 2 grupe po tome da li je paterfamilias odgovarao ograničeno ili
neograničeno.
 7.2. OGRANIČENO ODGOVARANJE PATERFAMILIASA
Actio de peculio – deo imovine koji je paterfamilias mogao dati na upravu sinu ili robu. Obaveze koje su nastale iz
vođenja pekulijuma ograničeno su obavezivale paterfamiliasa do njegove vrednosti. Dakle, tužba je na osnovu pekulijuma
Actio tributoria – ukoliko je sin ili rob pekulijum upotrebio za vođenje neke trgovine (npr. pretvorio je u trgovinsku radnju
ili zanatsku radionicu) paterfamilias takođe ograničeno odgovara do vrednosti pekulijuma, ali na osnovu tužbe actio
tributoria.
Actio exercitoria – paterfamilias je sina ili roba mogao postaviti za kapetana broda (exercitor navis). Tužba za nastale
obaveze na tom brodu naziva se actio exercitoria.

7.3. NEOGRANIČENO ODGOVARANJE PATERFAMILIASA

Actio quod iusu – paterfamilias je mogao dati nalog (iusum) sinu ili robu da sklope određeni posao (npr. da uzme zajam,
da sklopi ugovor o kupoprodaji. Tužba za nastale obaveze povofom tog posla naziva se actio quod iusu.
Actio institoria – paterfamilias je sinu ili robu mogao poveriti na upravu već postojeću trgovačku ili zanatsku radnju.
Tužba za sve poslove koji su nastali za vođenje te trgovačke ili zanatske ranje naziva se actio institoria.
Actio de in rem verso (korist) – tužba se podizala kada je paterfamilias ostvario korist iz posla koji je
sklopio njegov sin ili rob. Ukoliko je sin ili rob uzeo zajam da bi nahranio članove domaćinstva paterfamiliasa ili kupio
npr. određene delove odeće – paterfamilias je ovim ostvario korist jer je on dužan da vrši takve poslove.
- Ideja je neosnovano obogaćenje, ukoliko se paterfamilias obogatio na osnovu posla koji je izvršio neko drugi, on će za
tu korist (npr. uvećanje imovine) odgovarati
* preživela je do savremenog prava (poznaju je austrijski građanski zakonik, srpski građanski zakonik po uzoru na
austrijski, zakon o obligacionim odnosima koji sadrži nekoliko odredaba koje ukazuju da je i u našem pravu zastupljena
verziona odgovornost).

NAKNADA ŠTETE
Paterfamilias odgovara za štetu svojih potčinjenih lica – štetu koja je nastala iz delikta. Šteta takođe može nastati zbog
neizvršenja ugovora – ugovorna (kontraktna) odgovornost (pravila o njoj su vezana za iudicia bonae fidei). Sudija je uvek
morao da utvrdi i iznos na koji će osuditi tuženog – condemnatio incerta.
Onaj kome je šteta učinjena – oštećeni (poverilac), a onaj ko je učinio štetu u činilac/š tetnik (dužnik). Tu se kao prestacija
zahteva naknada štete.
Dužnik odgovara za naknadu štete zbog neizvršenja primarne obaveze (obaveza iz ugovora; npr. da prodavac kupcu u
određenom vremenskom periodu isporuči dogovoreni proizvod).
objektivna odgovornost – dužnik odgovara samo ukoliko je do štete došlo dužnikovim ponašanjem koje je bilo
protivpravnost
subjektivna odgovornost – dužnik mora biti kriv uz ostala 3 uslova za naknadu štete
Rimljani su do subjektivne odgovornosti došli naknadno, iz razloga što je krivica suptilan pojam i potreban je da se stanje
pravne svesti razvije do određenog nivoa da bi se uopšte sagledala krivica kao psihički fenomen. U savremenom pravu
krivica se razlikuje u krivičnom i građanskom pravu:
U krivičnom je ona psihički odnos učinioca prema delu i njegovim posledicama – da je delikvent bio svestan da iz
njegovog određenog ponašanja može nastupiti posledica i da je tu posledicu hteo.
U građanskom pravu krivica se procenjuje prema objektivnim standardizovanim pravilima ponašanja koja se očekuju u
pravnom prometu – razmatra se da li se dužnik prilikom izvršenja obaveze ponašao prema određenim objektivnim
standardima, ukoliko jeste, on nije kriv (obratno, ukoliko se oglušio o takve standarde smatra se krivim).
Objektivni standardi su apstraktna objektivna merila na osnovu kojih se procenjuje da li se konkretan kupac ili prodavac
ponašao u skladu sa njima – utvrđivali su se za svaku vrstu obligacionog odnosa, pre svega ugovora (stvorio se pojam
dobrog kupca, prodavca – da su se s pažnjom dobro ophodili prema stvari)
Primer: Nalazite se u kafiću u kome izbija požar, ustaljena pravila ponašanja nalažu da muškarci sačekaju da prvo na vrata
izađu deca i žene, pa tek onda oni. Ukoliko neki muškarac u punoj snazi nagrne i napravi zaglušenje na vratima smatra se
krivim.
U rimskom pravu, mnoga ponašanja koja danas svrstavamo u krivično pravo bila su predmet i privatnopravnog
regulisanja – spadala su u privatne delikte.
 8.1. USLOVI
Da bi dužnik odgovarao za naknadu štete zbog neizvršenja primarne obaveze su:
Nastupanje štete
Obe vrste štete nadoknađivali su dužnici iz negotia bonae fidei (prodaja, zakup, ostava), ta naknada nazivala se interesse.
stvarna šteta (damnum emergens) – umanjenje imovine; npr. poslugodavac je dao roba na poslugu, a poslugoprimac roba
nije vratio (npr. usmrtio ga je), imovina poslugodavca se umanjuje za vrednost roba. Umanjenje aktive = uvecanje pasive.
- actio iniuriarum – spor o nematerijalnim dobrima u kome je presuda glasila na sumu novca
izgubljena dobit (lucrum cessans) – izostanak uvećanja imovine do koga bi došlo po redovnom toku stvari da nije
nastupila stvarna šteta; imovina poverioca se neće povećati zbog nastupanja štete; npr. poslugodavac je dao roba na
privremeno korišćenje, s očekivanjem da će rob biti vraćen, međutim može
nastati stvarna šteta (rob je usmrćen) pri kojoj poslugodavac trpi izgubljenu dobit jer je tog roba koristio u proizvodnji
(rob je donosio prihod); npr. u savremenom dobu ukoliko se neko razboli mora da otvori
bolovanje, pri tome pored troškova lečenja neće primati platu u punom iznosu i tako trpi izgubljenu dobit (da nije bio
povređen platu bi primio u punom iznosu)

Prouzrokovanje štete – dužnik je svojim ponašanjem prouzrokvao neizvršenje obaveze zbog koje nastaje šteta
u početku se sankcionisalo samo neposredno prouzrokovanje – zahtevalo se da je šteta nastupila
aktivnom dužnikovom radnjom; npr. ukoliko je poslugoprimac ubio roba kog je uzeo na poslugu
posredno prouzrokovanje štete – u klasičnom pravu; šteta koja je nastala p asivnom dužnikovom
radnjom (propuštanjem izvršenja radnje koju je bio dužan da izvrši; nečinjenjem); npr. poslugoprimac nije hranio
životinju koja mu je data na poslugu i zbog toga ne može izvršiti obavezu ugovora – poslugoprimac je propustio da je
hrani
kažnjiva su i vračanja (malum Carmen) za koja nije jasno da li su sama po sebi ili tek kada prouzrokuju posledice

Protivpravnost – bilo koja radnja koja je protivna pravu (svako ponašanje koje nije u saglasnosti sa pravom – koje
zabranjuju opšte norme, kao i nepoštovanje odredaba ugovara)
dužnik nije izvršio normu koja je ugovorom nastala – prekršio je ugovornu normu
“pacta suncervanda” ugovor je zakon za stranke – novovekovna doktrina; stranke koje sklope ugovor moraju da se
ponašaju kao da je ugovor sam zakonom

ISKLJUČENJA PROTIVPRAVNOSTI (uslovi):

vršenje sopstvenog prava (qui suo iure utitur neminem laedit – ko se svojim pravom koristi nikome ne šteti) – izuzev
zloupotrebe prava; obavljanje određenih dužnosti iz kojih može nastati šteta (npr. policija); nastala u okviru delatnosti
određenog lica i nadležnosti koje su propisane za njegovu službu
vršenje dozvoljene samopomoći – tužilac je ovlašćen da primenjuje sopstvenu silu da bi dužnika priveo pred pretora,
kasnije i da bi izvršio presudu – ukoliko iz toga nastane šteta ona nije protivpravna jer je nastala iz obavljanja dozvoljene
samopomoći
nužna odbrana – odbijanje sile silom (vim vi repellere licere); prouzrokovanje štete do kog je došlo jer je dužnik odbijao
napad pri čemu je napadaču prouzrokovao štetu (braneći se je prouzrokovao štetu); npr. dužnik je krenuo da vrati knjigu
koju je dobio na poslugu i prolazeći ulicom neko ga je napao, dužnik je
knjigom počeo da udara napadača da bi se odbranio (šteta jeste nastala, knjiga je možda i u potpunosti pocepana, ali usled
nužne odbrane)
 stanje nužde – krajnja nužda; prouzrokovanje štete da bi se spasilo vredno dobro (zrtvovanje tudjeg dobra zarad
svog);dakle, dužnik svojim ponašanjem prouzrokuje štetu do koje dolazi da bi dužnik spasao neko svoje dobro (uglavnom
život)
npr. poslugoprimac je dobio na poslugu životinju (npr. vola) koju je koristio za obradu zemlje,
životinja ga je napala pri čemu se sticajem okolnosti dužnik snađe i ubije je – šteta je nastala dužnikovom radnjom pri
čemu on nije kriv;
npr. lice je kapetan broda koji prenosi robu, dok je na moru nastaje nevreme koje preti potapanju broda, kapetan izbacuje
tovar za broda da bi ga olakšao što bi doprinelo spasavanju – lice je prouzrokovalo štetu vlasnicima robe koja je trebala
da se prenese, međutim nije protivpravno jer je njegovo ponašanje nastalo u stanju nužde

Krivica (culpa; vinost – u krivičnom pravu je psihički odnos učinioca prema svom delu i njegovim
posledicama) – dužnik mora biti kriv jer je prouzrokovao štetu subjektivne prirode, dakle zahteva se kod subjektivne
odgovornosti
Preduslov za utvrđivanje krivice bila je uračunljivost – da li lice ima mentalnu sposobnost za takav psihički odnos
(učinioca prema svojoj radnji)
Dakle, da bi neko bio kriv mora biti uralunljiv. Uračunljivost je sadržana u poslovnoj sposobnosti, ali neko može biti
poslovno sposoban a da je delo izvršio u stanju neuračunljivosti usled upotrebe alkohola, opojnih droga i sl. U rimskom
pravu i u savremenom građanskom pravu krivica se utvrđuje prema objektivnim standardima ponašanja (krivicu i
protivpravnost je nemoguće razdvojiti kada se krivica utvrđuje prema objektivnim merilima; krivica se pretpostavlja na
osnovu činjenice da je štetna radnja bila protivpravna)
zakon 12 tablica, kao i svi arhaični zakoni, poznaje objektivnu odgovornost (ne vodi se računa o krivici)
Rimljani, bez obzira što u načelu u zakonu 12 tablica priznaju objektivnu odgovornost, prave 2 izuzetka gde se primećuju
naznake vođenja računa o krivici:
lov – ukoliko se licu omakne ruka u lovu i ustreli čoveka, neće odgovarati za ubistvo
požar – da li je neko zapalio nečiju kuću ili posed slučajno ili namerno
Jurisprudenti su uobličili pojam krivice

* STEPENOVANJE KRIVICE
ukoliko nijedan stepen nije ugovoren, važi načelo utilitarnosti, odnosno korisnosti – ispituje se koja strana ima korist iz
ugovora; strana koja ima korist strože odgovara (obratno, strana koja nema korist odgovaraće samo za teži oblik krivice;
npr. sa jedne strane postoji ugovor o ostavi a sa druge ugovor o posluzi, kod ugovora o ostavi (depositum – ostavodavac
daje svoju stvar ostavoprimcu na besplatno čuvanje) korist ima ostavodavac jer mu ostavoprimac čini uslugu – dakle
ukoliko nije ugovoreno za koji stepen krivice odgovara ostavoprimac, odgovaraće samo za dolus i za culpa lata,
nije dozvoljeno isključenje odgovornosti za zlonameru i nepažnju U klasičnom pravu se razlikuje:
dolus (zla namera) – najteži oblik; dužnik je zlonamerno prouzrokovao štetu (dužnik zlonamerno nije izvršio obavezu);
kod ugovora o posluzi (poslugodavac daje svoju stvar poslugoprimcu na besplatno korišćenje) korist ima poslugoprimac
culpa (nepažnja) – blaži oblik, nenamerno učinjena radnja, nehat, nepažnja
culpa lata (teški nehat) – teži oblik; nimalo pažljiv covek; izjednačava se sa zlom namerom
(culpa lata=dolus) jer se u praksi ne može utvrditi da li je dužnik zlonamerno ili grubo nepažljivo propustio izvršenje
obaveze – posledica je svakako ista; kriterijum: da se lice nije ponašalo kao iole pažljiv čovek – uzima se pravni standard
prosečno pažljivog čoveka (dužnik se gore ponašao); npr. prosečan čovek bi pokazao osnovnu pažnju za hranjenje
životinje koju duguje, a grubo nepažljiv čovek je ne bi hranio
culpa levis (obična nepažnja)
culpa levis in abstracto kad se neko ne ponasa kao dobar domaćin (objektivno), pojačani stepen pažnje; uzima se kao
pravni standard; zamišljeno dobar paterfamilias, bonus paterfamilias, diligens
paterfamilias; stvara se uzor idealno dobrog domaćina, odnosno dužnika, u zavisnosti od pravnog standarda procenjuje se
da li se konkretan dužnik ponašao kao zamišljeno dobar domaćin; dužnik se mora posebno pažljivo ponašati, ako ne biće
kriv I odgovaraće za štetu;
culpa levis in concreto – kada neko ne pazi na tuđe stvari kao svoje (subjektivno), kao pravni standard se uzima
konkretno ponašanje dužnika prema svojim stvarima; npr. uzeli ste knjigu od prijatelja na poslugu
jer vam je bila potrebna za učenje, vi ste dužni da se prema toj knjizi ponašate kao prema svojoj;
*problematika je u tome što neko može biti manje pažljiv – npr. ukoliko ne čuvate svoje knjige već ih šarate, kidate korice
itd., vaš prijatelj mora biti toga svestan jer sklapate ovaj ugovor; ugovor o ortakluku – societas

*U Digestama je Julijanu pripisano načelo korisnosti (utiliteta): pod pretpostavkom da strane nisu ugovorile dužnikovu
odgovornost za nepažnju primenjuje se sledeće pravilo: ako dužnik ima korist od ugovora, odgovara i za nepažnju, a ako
je korist samo poveriočeva, dužnik odgovara samo za dolus (pr. ugovor o ostavi)
*Culpa se pretpostavlja, dolus mora da dokaže onaj ko se na njega poziva Stepenovanje krivice u Justinijanovom pravu:
Dolus
Culpa lata (grubi nehat, teški nehat) – manja pažnja od one koju bi pokazao i najmanje pažljiv čovek
Obična nepažnja (culpa levis):
culpa levis in abstracto
culpa levis in concreto (npr. odgovornost ortaka)

Kontraktna objektivna odgovornost:

Custodia – obaveza da se stvar sačuva; odgovara se bez obzira na krivicu (vrsta objektivne odgovornosti (ugovor o
delu,posluga);
važi samo za pojedine kategorije lica
u klasičnom pravu, poslugoprimac je imao korist iz ugovora i time je odgovarao za custodiu
npr. vlasnik krčme u koju ste otišli odgovara za custodiu – otišli ste u krčmu i neko vas je pokrao, vlasnik bi za tu krađu
odgovarao, bez obzira na to ko je krađu izvršio, jer on obavezan da garantuje svojim klijentima za bezbednost njihovih
stvari
npr. poverili ste vlasniku broda vaše stvari na prevoz, ukoliko na tom brodu dođe do oštećenja vaših stvari, odgovara
vlasnik broda
npr. u Rimu su postojale javne štale (za životinje putnika koji bi prenoćili negde tokom puta); ukoliko se desi nešto
životinji dok je u javnoj štali, odgovarao je vlasnik štale
u Justinijanovom pravu odgovornost za kustodiju pretočena je u pojam krivice za kustodiju koji je sam po sebi
protivrečan – “culpa in custoniendo” odnosno nepažnja pri čuvanju je contradiction inadiecto
Imperitia – nestručnost, tj. odgovornost za stručnost; neki dužnici odgovaraju da li su profesionalno
ispunili obavezu jer se njihovim položajem garantuje stručnost; svoju dužnost vrše lege artis – po pravilima struke;
vezuje se za ugovor o delu
npr. lice ode kod zanatlije koji je juvelir i sa njim sklopi ugovor o delu da mu napravi zlatan prsten sa dragim kamenom,
pretpostavlja se da on poznaje pravila svog zanata, on mora da proceni da li je donešen dragi kamen adekvatan (npr. da li
može biti zagrejan na određenoj temperature, da li je lažan itd.)
npr. lice ode kod krojača i pretpostavlja se da zna da šije, ukoliko nije sposoban da napravi delo koje mu je predmet
ugovora on će odgovarati – ne može se pozivati na to da nije znao pravila svoje struke
Culpa in eligendo – odgovornost za izbor saradnika, odnosno krivica za pogrešan izbor; kod nekih ugovornih odnosa koji
nisu intuitu personae (obligacioni odnos sklopljen s obzirom na posebna svojstva određenih lica) dužnik može da prepusti
izvršenje obaveze drugom licu, ukoliko to učini drugo lice koje je prouzrokovalo štetu neće odgovarati; vezuje se za
ugovor o delu
npr. lice odnese obućaru da mu popravi cipelu, licu nije bitno da li će cipelu popraviti obućar ili njegov šegrt, već je bitan
samo rezultat; ukoliko je obućar prepustio izvšenje dela pomoćniku i on napravi štetu na cipeli, obućar odgovara za
pogrešan izbor – izabrao je pogrešnog pomoćnika i odgovara za njegov rad
ako je šteta prouzrokovana slučajno (causas) odgovara se objektivno, ne subjektivno.
kada je u pitanju viša sila ne odgovara se ni subjektivno ni objektivno
UGOVORNA KAZNA
Da bi tužilac uspeo u sporu, morao je da dokaže da je nastupila šteta i da je dužnik kriv zbog nastupanja te štete. Često je
dokazni postupak neizvestan, treba se dokazati da je šteta nastupila i da je dužnik kriv zbog neizvršenja obaveze ili je nije
ispunio na ugovoren način. Da bi se ovakav postupak izbegao, ugovarala se kazna. Ugovorna kazna nastala je u vezi sa
zahtevima tužioca na incertum (dužnik duguje nekakav rad ili se uzdržavan od činjenja) – poverilac bi zahtevao od
dužnika da mu stipulacijom obeća da će ukoliko ne izvrši dugovanu činidbu, koja je glasila na facere ili non facere, platiti
određenu fiksnu novčanu sumu – stipulatio poenae. Poverilac koji sa dužnikom ugovori kaznu nije morao da dokazuje,
ukoliko dužnik ne izvrši dugovanu činidbu, da je pretrpeo štetu kao ni da je dužnik kriv. Dakle, ugovaranjem ugovorne
kazne izbegava se
dokazivanje da je šteta nastala, odnosno da je dužnik kriv za nastupanje štete; poverilac je bio u povoljnom položaju jer
onog trenutka kad dužnik ne izvrši dugovanu činidbu, dugovao je ugovoreni novčani iznos
U Justinijanovim institucijama preporučuje se da svi poverioci kojima se duguje prestacija koja je neodređena (incertum)
zaključe sa dužnikom ugovornu kaznu.

DOCNJA (mora)
Dužnik odgovara za štetu kada ne ispuni svoju obavezu. Odgovornost za štetu nastupa onda kada nije moguće izvrši
obaveza (npr. lice je dugovalo individualizovanog roba koga nije hranilo i rob je umro, s tim da je taj rob species ono ga
ne može zameniti i završiti predaju nekog drugog poveriocu – dakle šteta je nastala za poverioca). Docnja se postavlja
kao pravno pitanje da je izvršenje obaveze i dalje moguće – dužnik nije
ispunio dugovanu činidbu, ali je izvršenje još uvek moguće. Docnja ima 2 varijante.

10.1. DUŽNIČKA DOCNJA (mora debitoris)

Češća u praksi; dužnik kasni sa izvršenjem obaveze (izvršenje je moguće, ali dužnik docnji) Uslovi docnje:
Dospelost obaveze – dužnik je od trenutka dospelosti obaveze dužan da je izvrši; postoje obaveze koje dužnik neće odmah
izvršiti nakon što su one nastale, slučaj je ukoliko se prilikom sklapanja ugovora ugovorio
rok nakon čijeg isteka će dužnik biti dužan da ispuni obavezu; npr. poverilac je dužniku dao novac na zajam, sa
ugovorom roka od godinu dana – dakle dužnikova obaveza dospeva nek nakon isteka roka od godinu dana i on duguje
njeno izvršenje;
obaveza nekad dospeva tek kad se ispuni uslov – može se ugovoriti posluga nekog predmeta sa ugovorom da se predmet
vrati kada poslugoprimac završi sa korišćenjem – uslov je buduća neizvesna okolnost; npr. poslugodavac daje knjigu na
poslugu sa ugovorom da mu se vrati kada je poslugoprimac pročita – nema tačno ugovorenog roka
ukoliko dužnik i poverilac nisu ugovorili ni rok ni uslov, utvrđuje se kada obaveza dužnika dospeva prema
prirodi dugovane prestacije – faktičko pitanje; npr. ukoliko je poslugodavac dao na poslugu kombajn, podrazumeva se da
će ga poslugoprimac vratiti po završetku žetve – obaveza dospeva kada poslugoprimac izvrši žetvu
ukoliko se ni prema prirodi dugovane prestacije ne može utvrditi kada obaveza dospeva važi pravilo da obaveza dospeva
odmah; npr. ukoliko se ugovori predaja zlatnog prstena za koji će biti isplaćena određena novčana suma, ne može se
zaključiti kada će obaveza dužnika dospeti
Utuživost – obligacija mora biti civilna jer se docnja utvrđuje u sudskom postupku; u docnju ne može pasti dužnik koji
duguje prirodnu obligaciju (naplative, ali neutužive)
Krivica – dužnik mora biti kriv za neizvršenje obaveze; npr. ukoliko izbije rat, vi niste krivi za neizvršenje obaveze;
ukoliko se dužnik razboleo ili je bio zarobljen, on nije kriv
Opomena (interpellatio) – dužnik mora biti opomenut da bi pao u docnju
* IZUZECI:
dugovi iz delikta – “fur simper moram facere videtur” – delinkvent je uvek u docnji (opomena nije
potrebna); npr. u slučaju krađe – pokradeno lice neće opomenuti lopova jer je on pao u docnju u trenutku krađe
obligacije sa određenim rokom – “dies interpellat pro homine” – rok opominje umesto čoveka; npr. lice odlazi kod
krojača i daje mu rok za izradu neke odeće koja mu je potrebna za određenu priliku
određenog datuma – rok je bitan element ugovora; dakle ukoliko krojač ne sašije odeću do određenog datuma, pada u
docnju bez opomene

POSLEDICE:
Obligacije stricti iuris – obligacije koje se štite tužbama stricti iuris kod kojih sudija ne vodi računa o poštenju strana već
se samo potvrđuje da li je dužnik ispunio obavezu ili ne; obaveza dužnika se sastoji u predaji individualizovane stvari u
slučaju da je ta stvar propala čak i slučajno (dužnik koji je pao u docnju a dugovao je individualizovanog roba, koji je
umro prilikom srčanog udara, se ne oslobađa odgovornosti, već njegova odgovornost i dalje traje) – iako dužnik nije kriv
što je stvar propala, kriv je što je pao u docnju
perpetuatio obligationis – obaveza postaje trajna
da je rob umro pre nego je dužnik pao u docnju obaveza bi se ugasila
dužnik duguje novčanu vrednost propale stvari
Obligacije bonae fidei – obligacije koje se štite tužbama bonae fidei kod kojih sudija vodi računa o ponašanju strana (da
li su se savesno ponašale prilikom izvršenja ugovora)
pooštrenje odgovornosti – dužnik je kriv i za slučajnu propast stvari od nastanka docnje
naknada štete zbog nastupanja docnje – osim stvarno pričinjene štete dužnik nadoknađuje i izgubljenu dobit; kod
plodonosnih stvari dužnik predaje sve njene plodove od nastupanja docnje
purgatio morae – dužnik se može osloboditi posledica docnje ukoliko poveriocu isplati i obeštećenje zbog zakašnjenja
pored predaje ugovorene stvari
zatezna kamata – kod novčanih obaveza

10.2. POVERILAČKA DOCNJA (mora creditoris)

Nastaje ukoliko poverilac neopravdano odbije ispunjenje obaveze ponuđeno od strane dužnika, pa i pre roka dospelosti.
Neopravdano je ukoliko je dužnik ponudio izvršenje u ugovorenom iznosu i kvalitetu, u
dogovoreno vreme i na odgovarajućem mestu – s tim da se kod poverilačke docnje ne traži dospelost obligacije niti
krivica poverioca, dužnik može ponuditi isplatu pre roka. Poverilac je u obavezi da prihvati
ponudu isplate, osim ukoliko za neprihvatanje postoji opravdan razlog – npr. poverilac nije ispraznio amfore za vino koje
je dužnik hteo da vrati pre isteka roka.
Pošto se ne gleda krivica poverioca on pada u docnju i da opravdano nije stigao u ugovoreno vreme – npr. napali su ga
razbojnici na putu do tamo
Osnovna posledica poverilačke docnje je smanjenje odgovornosti dužnika – odgovara samo za namerno pričinjenu štetu
(dolus) bez obzira za šta je prethodno odgovarao
na poverioca prelazi rizik za slučajnu propast stvari – dužnik je morao dugovanu stvar da zadrži kod sebe (jer poverilac
nije preuzeo stvar u ugovoreno vreme), ali je mogao da poveriocu naplati troškove čuvanja stvari (npr. hrana za
dugovanog roba)
ukoliko je novčana obaveza u pitanju, dužnik je mogao deponovati novac u hramu ili kod državnog organa
ukoliko poverilac nije preuzeo vino koje mu se dugovalo, dužnik je imao pravo da ga prospe, čime bi se ujedno oslobodio
obaveze, ali i ispraznio amfore za novo vino ukoliko su mu potrebne
Najvažniji oblici personalnog obezbeđenja su jemstvo, ugovorna kazna i kreditni nalog .
JEMSTVO
Dopunska stipulacija (adpromissio) kojom se jemac (adpromissor), pored glavnog duznika, poveriocu obavezuje na istu
činidbu, ukoliko je ne izvrši glavni dužnik
Postojeća obligacija se može obezbediti bilo tako što će dužnik poveriocu dati neku svoju stvar na ime zaloge, ili tako što
će 3. lice garantovati da će dužnik vratiti dug, ukoliko ga ne vrati odgovara 3. lice (jemac). U početku, jemac je
astipulacijom (dodatnom stiplacijom) obećavao da će platiti dug. Problem najstarije forme stipulacije je bilo to što je
jemac bio samostalan dužnik – poverilac može da bira da li će prvo tražiti
izvršenje obaveze od glavnog dužnika ili od jemca; nedostaje važna karakteristika savremenog pojma jemstvo –
supsidijernost.
Do konačno razvijenog oblika jemstva dolazi u Justinijanovom pravu. Karakteristike jemstva su:
Obaveza jemca je akcesorna – zavisi od glavne dužnikove obaveze, ako prestane obaveza glavnog dužnika, prestaje i
obaveza jemca; ako glavni dužnik stekne pravo na prigovor (exceptio doli, kompenzacija), taj prigovor pripada i jemcu.
Naprotiv, njegovi prigovori nemaju dejstvo u korist glavnog duznika; sponsio i fidepromissio bile su akcesorne forme.
Jemac je suspidijarni dužnik – jemac odgovara samo ako se poverilac ne namiri od glavnog duznika; dakle poverilac prvo
mora da pokuša da naplati dug glavnom dužniku, pa tek onda jemcu
jemac će platiti naknadu štete koju poverilac trpi jer glavni dužnik nije ispunio obavezu
Jemac ima pravo na regres – ako je jemac izvršio obavezu umesto dužnika, stiče pravo da od njega zahteva naknadu
iznosa koji je platio poveriocu
do regresa se dolazilo primenom pravila u unutrašnjem odnosu glavnog dužnika i jemca – ugovor o nalogu; glavni dužnik
je davao nalog 3. licu da garantuje da će on platiti svoju obavezu – mandatum
Jemstvo se razvijalo kroz 3 glavne faze:
Sponsio – najstariji oblik jemstva, dostupan samo rimskim građanima
Ovaj postupak se obavljao neposredno posle zaključenja osnovne obaveze, nastale takođe u formi stipulacije
legis actio per iudicis postulationem imala je varijantu per sponsionem – stranke koje su imale stvarnopravni spor, zbog
izbegavanja skupe opklade (koja se polagala u legis actio sacramento in rem) sklapali su stipulaciju koja će biti
uslovljena prethodnim utvrđivanjem vlasnika – suma iz stipulacije se dugovala tek kada se utvrdi da li dužnik zaista
duguje
poverilac je mogao da bira da li će se prvo obratiti jemcu ili dužniku
mogla se sklapati samo između rimskih građana
jemac može garantovati samo za obavezu iz stipulacije
Fidepromissio
mogla se sklapati između rimljana i peregrina; u doba nakon punskih ratova trgovina se intenzivira sa peregrinima – dakle
peregrini mogu izgovoriti glagol fidepromissere (reci koje predvidja ius gentium)
jemac može garantovati samo za obavezu iz stipulacije
** Kod Sponsio i Fidepromissio obaveza jemca nije bila suspidijarna (mogao je da bude tužen), nenaslediva je, bio je
tertiran kao samostalni dužnik, bez prava na regres, a zakonima dodatno ograničena

Fideiusio (od reči iz formule: fide iubere)

pristupačan svim slobodnim stanovnicima, neograničenog je trajanja i naslediv je
jemac je mogao u formi stipulacije mogao da garantuje da će obaveza dužnika biti ispunjena bez obzira iz kog je pravnog
osnova nastala – nevažno je da li dužnik duguje iz ugovora o prodaji, zajmu ili npr. duguje naknadu štete zbog izvršenog
delikta
fideiusio indemnitatis – nastalo u klasičnom pravu, tu se ne garantuje isplata duga vec se obećava naknada štete u slučaju
neispunjenja obaveze od strane glavnog dužnika. Dakle, jemac odgovara tek pošto
poverilac tuži dužnika, i na sudu se donese presuda koju dužnik ne može da plati (insolventan je), tek se tada poverilac
obraća jemcu i od njega zahteva namirenje potraživanja
beneficium divisionis – načelo da kada ima vise sajemaca, svaki odgovara samo za srazmerni deo obaveze
beneficium ordinis – načelna suspidijarnost, privilegija redosleda
beneficium cedendarum actionum – ako jemac potpuno ili delimično izvrsi obavezu umesto dužnika, poverilac je bio
obavezan da mu ustupi svoje tužbe protiv dužnika da bi mogao ostvariti pravo na regres
*PROMENA SUBJEKTA OBLIGACIJE
Cesija – ustupanje potraživanja
promena poverilaca, tj. kreditora – poverilac može da ustupi potraživanje 2. licu, odnosno da 2. lice postane poverilac
dužniku
dužnik se ne pita za saglasnost promene poverioca, jer je on dužnik u načelu
ovo nije promena subjekta, vec zamena jedne obligacije drugom: dužnik je gubio prigovore koje je imao protiv starog
poverioca, gase se jemstva i zaloge – ovakav oblik novacije se naziva a ktivna delegacija
Bolje rešenje se pojavlo kada je uvedena actiones per transpositionem (tužba sa zamenom subjekta gde stari poverilac
imenuje novog za zastupnika u sporu – može biti kognitor ili p rokurator, i na njegovo ime se upisuje kondemnacioni
nalog, tj. šta treba da se izvrši izvršava se prema njemu, a on kasnije sve to treba da prenese na starog poverioca.
Međutim, to se nije dešavalo jer je novi poverilac bio oslobođen obaveze da podnese račun prethodniku i postajao je
procurator in rem suam (zastupnik u svojoj stvari)
Da bi se ovaj odnos pojednostavio, uvedena je actio in factum, a u postklasičnom periodu uvedena je denucijacija – od
trenutka kada ga novi poverilac obavesti o cesiji, dužnik ne može da izvrši obavezu ranijem poveriocu.
** IZUZETAK: ugovori intuitu personae – jer su bitne karakteristike ugovornih strana
Ekspromisija – ustupanje duga
promena dužnika
neophodna je saglasnost poverioca (može se desiti da je lice na koje dužnik zeli da prenese dug bankrot (insolventan) ili
nepošten
Da do toga ne bi doslo, uvedena je pasivna delegacija – novi dužnik mora da se obaveže da će izvršiti obavezu starog
dužnik
Ako se radi o novčanoj obavezi, promena je mogla da se izvrši pomocu ekspensilacije (transcriptio a persona in
personam)

GAŠENJE OBLIGACIJA
Materija koja izučava na koji način ne nastaje obaveza zove se materija izvora obligacija – svaka obaveza mora da nastane
iz nekog izvora (najčešće ugovori i delikti). Druge 2 vrste izvora:
Kvazi kontrakt – liči na ugovor, a nije
Kvazi delikt – liči na delikt, a nije – u klasično-pravnom smislu.

Gašenje obligacija deli se po različitim kriterijumima

Ipso iure – da li se obligacija gasi po samom pravu, u tom slucaju obligacija vise ne postoji
Ope exceptionis – tek ako dužnik istakne prigovor
zaštita u pretorskom pravu – iako obaveza u civilnom pravu i dalje postoji
npr. stvar je prodata i predata
ukoliko pretor uvede prigovor (npr. o oproštaju duga) formalno po civilnom pravu dug i dalje postoji, ali je nenaplativ jer
ukoliko dužnik bude tužen civilnom tužbom on može da istakne pretorski prigovor da je dug oprošten na osnovu čega
pretor neće dozvoliti vođenje postupka
IPSO IURE OPE EXCEPTIONIS
 solutio* pactum de non petendo
novatio* – neformalni sporazum o opraštanju duga
confusio *exceptio pacti conventi
concursus causarum Dug je mogao biti oprošten trajno ili privremeno
(sporazumno odlaganje izvršenja)
neskrivljena nemogucnost izvrsenja
kompenzacija *
smrt
capitus deminutio
*posebna ispitna pitanja (kasnije opširnije napisano)

12.1. GAŠENJE OBLIGACIJE VOLJOM STRANAKA

Contrarius consensus (suprotni sporazum) – obligacija se gasi ipso iure, ugovor se raskine sporazumom obe stranke,
uslov je bio da nije započeto izvršenje ugovora (ukoliko nijedna od njih nije zapocela ispunjenje obaveze). Neki su mogli
biti raskinuti i jednostranim otkazom (mandatum, ortakluk i neki oblici ugovora o delu)
Novatio (kasnije detaljnije)
Litis contestatio (kasnije detaljnije)
Oproštaj duga
- poverilac ima pravo da otpiše dug. Pretor je priznao neformalni sporazum o opraštanju duga koji je delovao ope
exceptionis. Mogao je biti oprošten trajno (in perpetuum) ili privremeno (in tempus, sporazumno odlaganje izvršenja).
Kod Justinijana je mogao biti oprošten in rem i in personam – zavisno od toga, na prigovor su imali pravo svi dužnici ili
samo 1, odnosno deo njih, prema izvesnim pravilima (npr. kod solidarne obaveze 2 ortaka i trećeg koji to nije, oprostaj
jednom ortaku koristi i drugom, a licu koje nije ne koristi)

12.2. GAŠENJE OBLIGACIJE BEZ VOLJE STRANAKA

Smrt
za ugovor između obaveza intuitu personae (samo prema licima koja su ih zaključila – ortakluk se gasi smrću 1 od ortaka,
smrću mandatara se gase njegove obaveze itd...)
za deliktne obaveze – obaveze nastale jer je lice izvršilo protivpravnu radnju; one su nenasledive, ali su deliktni zahtevi
nasledivi.
naslednik ne može da odgovara za delikt jer se one štite deliktnim tužbama – actiones poenales
(tužbe kojima je svrha kažnjavanje)
obaveze se gase smrću delinkventa
Capitus deminutio
Ukoliko dođe do gubitka glave (promene statusa)
IZUZECI
Kod deliktnih obaveza odgovara nov paterfamilias (noksalno odgovara, deliktna potraživanja se promenom statusa u
načelu gase, ali se ne gase obaveze)
Za kontraktna potraživanja važe nova pravila – ukoliko je postojalo kontraktno potraživanje za lice sui iuris koje je
izgubilo status (npr. usvojeno je) njegovo potraživanje stiče nov paterfamilias (aquisitio per universitatem)
obaveze iz kontrakata lica sui koje je postalo alieni iuris se gase po civilnom pravu, ali pretor omogućuje različita pravna
sredstva poveriocima (actio utilis, actio doli, restitutio in integrum)
ako građanin postane peregrin, gase se samo sponsio i expensilatio
Confusio – kada se poverilac i dužnik steknu u jednoj ličnosti, gasi se obaveza (ne moze sam sebi da duguje)
ukoliko je jedno lice dugovalo predaju stvari, i ono premine, ispostavlja se da je 2. lice, kome se dugovala predaja stvari,
imenovano za naslednika njegove zaostavštine što znači da se u istom licu stiču i dužnik i poverilac
nasleđivanje, brak s manusom, usvojenje – može doći do sticanja dužničke i poverilačke uloge u jednoj ličnosti
Concursus causarum – sticaj pravnih osnova
- kada poverilac kojem dužnik duguje species, tu stvar dobije od trećeg lica na temelju drugog pravnog osnova (kupac
kome je nevlasnik prodao stvar, tu stvar dobije od vlasnika na poklon)
* U justinijanovom pravu gašenje je moguće samo ako je dužnik dugovao na osnovu dobročinog pravnog posla, a
poverilac je tu stvar stekao takođe dobročinim pravnim poslom

Neskrivljena nemogućnost izvršenja – causus i vis maior/causus maior

Dakle, događa se da izvršenje činidbe bude moguće u trenutku nastanka obligacije, ali naknadno postane nemoguće.
Sudbina dužnikove obaveze zavisi od toga da li je kriv za nemogućnost izvršenja ili ne.
Ako jeste, primenjuju se pravila o kontraktnoj odgovornosti – ukoliko je dužnik kriv za naknadnu nemogućnost izvršenja
prestacije
Ako nije, smatra se da je do nemogucnosti izvršenja došlo slučajem (causus) i gasi se.

Casus minor – slučaj; otklonjiv događaj (neskrivljena slučajna propast stvari, krađa, oštećenje stvari od strane trećih
lica), nepredvidljiv, a načelno otklonjiv
npr. treće lice ubije roba koga dugujete – to lice je krivo za propast dugovane stvari
ukoliko propadne individualizovana stvar dužnikova obaveza se gasi (srčani udar, ubistvo od strane trećeg lica); generične
stvari ne propadaju
odgovaraju dužnici koji odgovaraju za kustodiju (poslugoprimac – zato što je besplatan ugovor, krčmar, vlasnik broda,
vlasnik javne štale itd.) - profesionalni davaoci usluga; ovim se pružilo pouzdanje gostima
Casus maior (vis maior – delo pandektista) – viša sila; neotklonjiv događaj čije posledice nije mogao dužnik da spreči
(brodolom, erupcije vulkana, poplava, napad varvara itd.)
i da je znao da će se desiti, dužnik ne bi mogao da uradi ništa povodom toga
odgovaraju samo dužnici koji su pali u docnju – perpetuatio obligationis; ukoliko je dugovao individualizovanu stvar i
dalje odgovara, jer je pao u docnju – da nije, ne bi odgovarao
Propast dugovane individualno odredjene stvari (species) – jer stvari određene po vrsti ne propadaju (genera non
pereunt). Casus sentit dominus – slučaj šteti vlasniku stvari; ukoliko dugovana stvar slučajno propadne, dužnik se
oslobađa odgovornosti, te štetu od propasti stvari trpi poverilac, odnosno vlasnik
Kod kupoprodaje, ako predmet prodaje propadne bez krivice prodavca pre nego što bude predat kupcu, rizik snosi kupac –
periculum est emptoris
Stavljanje stvari van prometa – npr. sahranjeno lice na dugovanoj parceli zemlje bez znanja dužnika
Zakonska zabrana izvršenja – zabrana cesije između honestiores i humiliores

Zastarelost (praescriptio) – protek roka – ukoliko je obaveza nastala i traje dokle traje određeni vremenski period, čim
istekne period obaveza se gasi
obaveza može biti uslovljena trajanjem određene okolnosti; npr. dobijete stipendiju pod uslovom da ostanete u Srbiji,
dakle ukoliko odlučite da živite u inostranstvu nastupa raskidni uslov i od tog trenutka obaveza lica koje vam je dalo
stipendiju se gasi
SOLUTIO
Izvršenje obligacije. Predstavlja redovan način gašenja obaveza.
13.1. SOLUTIO U STAROM PRAVU
Paralelizam formi u starom pravu – za gašenje obaveze nije dovoljno samo neformalno ispunjenje dužnikove činidbe, već
se mora ispuniti formalan akt (izgovaranjem svečanih reči, preduzimanjem svečanih gestova, nastala je obaveza – tako se
i gasi). Nastupa tek kada se završi kontra forma.
- npr. lice je obećalo stipulacijom da će platiti 100 zlatnika, isplata tih zlatnika nije gasila njegovu obavezu ukoliko se nije
izvršila i svečana kontra forma
Contrarius actus – formalan akt koji odgovara aktu kojim je obaveza nastala, ali suprotnog, tj. odvezujućeg dejstva.
Poslovi koji imaju ovo, ne mogu biti oprošteni (neksum, stipulacija, ekspensilacija, legat ili presuda)

Solutio per aes et libram

ukoliko je došlo do pravnih dejstava na osnovu forme per aes et libram (bakar I vaga), prestajala su kontra formom
solutio per aes et libram
Paralelna forma neksumu i legatu per damnationem (iz testamenta per eas et libram) i gasila je obaveze iz presude.
“Pošto sam na tvoj zahtev osuđen na toliko hiljada, od duga prema tebi se odvezujem i oslobađam ovim bakrom i vagom.
Ovu prvu i poslednju funtu ti merim po zakonu.”

Acceptilatio
ukoliko je obaveza nastala iz stipulacije, gasila se kontra formom acceptilatio – dužnik upituje poverioca da li je dug
isplaćen, kada poverilac potvrdi, obaveza iz stipulacije se gasi (forma pitanja i odgovora)
“Da li si primio što sam ti obećao?”

Imaginaria solutio – oproštaj duga

forma mora biti izvršena i kad poverilac ima nameru da oprosti dug, bez obzira što dug nije realno isplaćen

13.2. SOLUTIO U PRETKLASIČNOM I KLASIČNOM PRAVU

U ovom periodu solutio označava izvršenje dugovane činidbe, odnosno materijalno ispunjenje obaveze. Postaje bitno da
li je dužnik realno izvršio svoju obavezu – forma više nije presudna.
ukoliko je obećana isplata u novcu, isplata mora biti izvršena da bi se ugasila obaveza
Obavezu ispunjava dužnik, ili bilo u njegovo ime izuzev lica u obavezi intuitu personae, poveriocu ili licu koje on ovlasti.
Pravna pitanja kojima su se bavili pravnici u vezi sa izvršenjem odnosila su se na SUBJEKTE IZVRŠENJA, VREME,
MESTO I PREDMET IZVRŠENJA.
Obavezu moze izvršiti bilo ko – bez obzira na dužnikovu saglasnost, potrebno je samo da poveriocu stavi do znanja koju i
čiju obavezu izvršava
Izvršenje moze da primi samo poverilac ili lice koje je on ovlastio (mandatar, prokurator, tutor...), a ako takvog lica nema
(odsutan je), a dužnik duguje stvar, mogao je da izvrši obavezu polaganjem u poveriočevu korist (depositio) – u početku
kod sebe (znači samo da prestane sa korišćenjem stvari – npr. kod ugovora o zakupu), a kasnije i na javnom mestu.
Mesto izvršenja se određuje ugovorom ili prirodom dužnikove prestacije (npr. ukoliko duguje da napravi iglo, to će
izvršiti na hladnijim predelima gde ima leda), a ako se mesto ne može utvrditi onda se izvršava u domicilu dužnika
(prebivalište)
Vreme izvršenja se utvrđuje po pravilima o dospelosti (ako je rok ugovoren u korist poverioca, npr. kod depozita,
poverilac je ovlašćen da odbije prevremeno izvršenje; ukoliko rok nije ugovoren
određuje se prema prirodi dugovane pretacije (npr. nakon žetve)
Predmet izvršenja je u načelu ono što je predmet obligacije – dugovana prestacija. Međutim, desi se da se ovi predmeti ne
podudaraju:
Kod facultas alternativa i datio in solutum (naknadni sporazum stranaka o izvršenju obaveze nekom drugom činidbom)
predmet izvršenja nije predmet obligacije.
f.a. - dužnik može da izvrši činidbu koja nije predmet njegove obligacije; npr. Kod noksalne
odgovornosti paterfamiliasa naknada štete za delikt sina, roba ili životinje – on može platiti naknadu ili predati
delinkventa oštećenom licu
d.i.s. - ugovorena je predaja roba Stiha koji se naknadno razboleo, poverilac može predložiti da se umesto predaje tog
roba može isplatiti suma novca – poverilac i dužnik su se dogovorili da se umesto dugovane činidbe izvrši neka druga
* datio in solutum necessaria – uvedeno u postklasičnom; pravo dužnika da svaku novčanu obavezu izvrši predajom
zemlje odgovarajuće vrednosti prema pravičnoj proceni.

*Nije bilo pravila o dokazu isplate. U Justinijanovom pravu priznanica moze da se osporava u roku od 30 dana querrelom
non numeratae solutionis.

NOVATIO (prenos)
Po Ulpinijanu novacija je prenošenje postojećeg duga u novu civilnu ili prirodnu obligaciju tako da se
prethodna gasi. Njome se menja pravni osnov obaveze i gase se svi dopunski sastojci stare obligacije (npr. obezbeđenja).
Novatio je način gašenja postojeće i istovremeni nastanak nove obaveze – jedna se gasi, dok istovremeno nastaje nova. To
je moglo da se postigne samo u formi stipulacije, pa je nova obligacija – bez obzira na osobine prethodne koju zamenjuje
– nastajala pod uslovima stipulacije sa njenim osobinama. Ako je ranije obligacija bila neutuživa, novacijom postaje
utuživa, i obrnuto – civilna obligacija postajala je prirodna.
POSLEDICA NOVACIJE – zaključenje literalnog kontrakta
menja se pravni osnov – novatio nastaje iz stipulacije, prethodna obaveza koja se gasi mogla je nastati iz delikta (lice je
prouzrokovalo štetu, iz njegovog protivpravnog ponašanja nastala je obaveza); dakle pravni osnov deliktne prirode postaje
ugovorne prirode
npr. obaveza je nastala iz ugovora o kupoprodaji – dužnik je dugovao isplatu cene, ukoliko dođe do novacije, može se
ugovoriti da se umesto te cene preda neka stvar – nastaje nova obaveza iz stipulacije, a ne iz ugovora o kupoprodaji
USLOVI NOVACIJE:
U formi stipulacije
Idem debitum – ista prestacija stare i nove obligacije (dugovana činidba) – samo u početku (gubi se)
ukoliko je u prethodnoj obavezi dugovan novac, i u novoj će takođe biti
ukoliko se u prethodnoj duguje predaja stvari, i u novoj će stvar biti dugovana
Aliquid novi – “nešto novo”: stranke (dužnika – expromissio; ili poverioca – cessio), pravni osnov, rok, uslov
Animus novandi – u Justinijanovom pravu: volja stranaka da je izvrše – subjektivne prirode; novo

LITISKONTESTACIJA:
Novatio necessaria – prinudna novacija; litiskontenstacija (procesni ugovor sa konsumptivnim dejstvom) u
ekstraordinarnom postupku dejstva litiskontenstacije su ograničena, a u formularnom predstavlja akt volje stranaka.
Predmet litiskontenstacije je “obaveza da se presudi” (condemnari oportere) – kada se donese presuda i ova procesna
obaveza se norvira – pretvara se u obligaciju u kojoj presudom nastaje obaveza za osuđenog da izvrši prestaciju koju mu
presuda nalaže – iudicatum facere oportere. Priroda ove obligacije je uvek ista, bez obzira na vrstu spora koji je presuđen,
jer je osnov presude litiskontestacija.

KOMPENZACIJA

Kompenzacija (prebijanje dugova) je gašenje obaveze obračunavanjem protivtražbine koju dužnik ima
prema poveriocu. Često se desi da stranke imaju i dugovanja i potraživanja – to je moguće kod svih negotia bonae fidei
(jer su potpuno ili nepotpuno sinalagmatični, a nikad isključivo jednostrano obavezujući). Isto
tako 2 lica mogu imati zahteve jedno prema drugom iz različitih osnova – u takvim situacijama manji dug se odbija od
većeg duga – razlika (saldo) je ostatak koji se duguje; veći dug se smanjio za iznos manjeg duga
Između 2 lica postoje uzajamna potraživanja – lice A je istovremeno i poverilac i dužnik u odnosu na lice B, tako je i lice
B istovremeno dužnik i poverilac prema licu A.
lice A duguje isplatu na osnovu zajma licu B, ali lice A (koje je u pogledu vraćanja zajma dužnik) je npr. prodalo licu B
neku svoju stvar – dakle ugovor iz zajma i iz kupoprodaje – lice B je u pogledu plaćanja cene dužnik licu A
Od potraživanja lica A koje ima prema licu B se može oduzeti potraživanje koje lice B ima prema licu A – prebijanje
dugova
Modestin: “Compensatio est debiti et crediti inter se contributio.”
U modernom pravu kompenzacija je ustanova materijalnog prava. Rimski pravnici kompenzaciju smatraju ustanovom
procesnog prava, jer se poverilac sve do Justinijana mogao prinuditi na kompenzaciju samo procesnim sredstvima.
OSTVARIVANJE KOMPENZACIJE
Ipso iure – opšta norma koja propisuja da će uzajamna potraživanja biti kompenzirana po samom pravu kad se steknu
uslovi
Zakonska kompenzacija – jednostrani akt jedne od stranaka
Sudska kompenzacija – odluka suda, kada jedna od stranaka uloži prigovor
Dobrovoljna kompenzacija – ugovorom; stipulatio Aquiliana
JUSTINIJANOVI USLOVI :
Uzajamna potraživanja – 2 lica se istovremeno javljaju u ulozi dužnika i poverioca, bez ukljucivanja trecih lica
Dospela potraživanja – da je nastupio rok ili uslov za njihovo ispunjenje
Istovrsna potraživanja – novac za novac, žito za žito
Likvidna potraživanja – da nisu sporna ili sumnjiva – u njima se ne vodi sudski postupak
- mora biti utvrđeno da potraživanja postoje i mora biti izvesno koliko ta potraživanja iznose.
Pretor je dozvoljavao da se izvrši kompenzacija samo u 3 slučaja :
Bankar (argnentarius) je po civilnom pravu klijenta mogao da tuži tek ako prethodno utvrdi iznos svih njihovih
medjusobnih potrazivanja i tuzbom moze zahtevati samo razliku (saldo). U suprotnom bi izgubio spor zbog plus petitio –
ukoliko kompenzacija nije izvršena i tuži klijenta za ceo iznos duga. Kompenzacija je izvršena već u intenciji formule
(unapred je odbio potraživanja i razliku je zahtevao u intenciji) pri čemu su se mogla prebiti samo dospela i istovrsna
potraživanja, po pravilu novčana, nezavisno iz kog osnova su
poticala. U slučaju prinudnog izvršnog postupka ventitio bonorum imovinu prezaduženog dužnika kupuje
bonorum emptor.
Bonorum emptor (kupac prezadužene imovine) morao je prilikom utuživanja stečajnih duznika da
prethodno odbije sva potraživanja tih lica prema stečajnoj masi. On nije morao znati visinu protivtražbina, zbog čega se
nije zahtevalo da ih on sam kompenzuje u intenciji formule, već je kompenzaciju obavljao sudija na temelju ovlašćenja iz
kondemnacije (jer za razliku od bankara nije mogao znati koji sve dugovi postoje). Zato se bonorum emptor ne izlaže
riziku plus petitio (jer nije morao znati potraživanja prezaduženog dužnika). Mogu se kompenzovati i nedospela, kao i
neistovrsna potraživanja.
Kod poslova bonae fidei kompenzacija je postala opšte pravno načelo. Sudija je bez posebnog naloga morao voditi računa
o načelu savesnosti. Bio je obavezan po službenoj dužnosti (ex offitio) da pre izricanja presude odbije od tužene sume sve
ono što dužnik po istom pravnom osnovu potražuje od poverioca. Kompenzacija nastupa ipso iure jer prigovor tuženog
nije bio potreban
Reskript Marka Aurelija – dopuštena kompenzacija kod poslova stricti iuris – poslovi koji se štite tužbama stricti iuris
(npr. condictio; zasnivaju se na striktnom pravu; sudija ispituje da li je obaveza ispunjena ili nije, pritom nije ovlašćen da
ispituje savesnost i poštenje stranaka – da li je obaveza nastala na dozvoljen način ili usled prevare ili prinude). To se
postizalo na indirektan nacin putem exceptio doli (prigovora prevare) –
ukoliko lice tuži dužnika – kome istovremeno i duguje nešto – i traži celokupnu isplatu duga iako zna da će
naknadno tom istom dužniku morati da ispuni tu istu obavezu koju ima prema njemu. Tužilac koji ne uvazi prigovor
mogao je izgubiti spor, pa je zato bio prisiljen da pristane na kompenzaciju. Ovde su se mogla prebijati i potraživanja koja
potiču iz razlicitih osnova, što je kasnije preneto i na poslove bonae fidei.
** “Zlonamerno postupa onaj ko traži nešto što će morati da vrati”.
 POSEBNI DEO

IZVORI OBLIGACIJA
To su pravne činjenice iz kojih po normama pravnog poretka nastaju obligacije. Postoje izvori za saznavanje prava i izvori
prava (konkretne forme iz kojih nastaje važeće pravo; zavise od organa koji ih donosi).
Kroz rimsku istoriju postojale su 3 podele obligacija. Prve 2 je dao Gaj, a treću Justinijan tek u 6. veku. Prva podela
nastala je u Gajevom udžbeniku Institucije – one koje nastaju iz kontrakta i one koje nastaju iz delikta.

Gajeva biparticija – klasično pravo

Gaj u institucijama sve obligacije deli na one koje nastaju iz kontrakta i one koje nastaju iz delikta. Delikti su
nedozvoljene (protivpravne) radnje, dok su kontrakti dozvoljene ljudske radnje ili događaji iz kojih nastaju obligacije.
Pedije: “Nema kontrakta ni obligacije koja u sebi nema saglasnost volja.”

Gajeva triparticija – postklasično pravo

Gajeva dvodeoba izvora obligacija bila je prevaziđena već u trenutku nastanka njegovih Institucija, jer je sam Gaj učio da
se dozvoljene radnje iz kojih nastaju obligacije razlikuju po tome što se neke zasnivaju na
saglasnosti volja (npr. zajam), a druge ne (npr. isplata nedugovanog). On je u svom delu Res cottidianae bipartitnu podelu
izvora obligacija zamenio tripartitnom podelom koja uzima u obzir saglasnost volja kao bitan element određivanja vrste
obligacionog odnosa. Prema tripartitnoj podeli obligacije nastaju iz
kontrakata (dozvoljenih radnji koje se zasnivaju na saglasnosti volja), delikata (nedozvoljenh radnji sa
određenih obeležjima) i iz raznih oblika kauza (ex variis causarum figuris). U trećoj grupi nalaze se obligacije koje su
proistekle iz dozvoljenih radnji i obligacije koje su nastale iz nedozvoljenih. Prve se nisu mogle
svrstati u kontrakte zbog toga što su nastajale bez saglasnosti volja, a druge zato što im je nedostajalo neko od obeležja
delikta. I jedne i druge su zaštićene posebnim tužbama.
Justinijanova kvadriparticija
Obligacije se u Institucijama osim na pretorske i civilne dele i na 4 grupe: KONTRAKTE, KVAZIKONTRAKTE,
DELIKTE I KVAZIDELIKTE.
Justinijan ex variis causarum figuris deli na 2 grupe – kvazi kontrakte i kvazi delikte. Kvazi kontrakti su
dozvoljene radnje koje liče na kontrakt, ali im fali saglasnost volja da bi bili kontrakti (npr. Negotiorum gestio
komšija ode na put i izbije mu poplava u stanu, vi ulazite u stan, sanirate poplavu, angažujete majstora itd. Između vas i
komšije ugovor ne postoji, posao ste izvršili bez naloga – vaša činidba nije nedozvoljena jer niste upali u stan da ukradete
nešto već da sprečite štetu. Obaveza nadoknade troškova nije kontraktna, već kvazikontraktna).

KONTRAKTI
Kontrakt – ugovori civilnog prava, dakle zaštićen je civilnim pravom (civilnom tužbom – actio ili condictio). On je
dvostrani pravni posao.
Međutim u Rimu su i paktovi bili ugovori ali pretorskog i imperatorskog prava!
*Sporazumi:
Sporazum – neformalni akt, osnova za ugovor (consensus, conventio), nužan za njegovo postojanje
- Nudum pactum non parit obligationem – “prost sporazum ne rađa obligaciju”
Sporazum se sastoji iz 2 pravna posla: ponude i prihvata ponude. Ponuda obavezuje lice od kojeg potiče – može odustati
pre nego da druga strana prihvati ponudu.
Sporazum mora da se postigne o bitnim sastojcima/elementima ugovora (essentialia negotii) gde je potrebna i saglasnost
volja (consensus)
Prirodni sastojci ugovora (naturalia negotii) – propisani dispozitivnim normama ali stranke mogu dugačije da ih urede
sporazumom (npr. način izvršenja obaveze, mesto izvršenja…)
Sporedni sastojci (accidentalia negotii) – sastojci koji nisu bitni za nastanak ugovora ali strane mogu da ih ugovore (npr.
uslov, obezbeđenja, pravo na jednostrani raskid ugovora)
negotium – element pravnog posla

2.1 MANE VOLJE

Sporazum je saglasnost izjava volja dve strane, ukoliko postoji razlika između izjave i stvarne volje onda je volja manjiva
i postoje mane volje:
Zabluda (error) – nesvesni nesklad između volje i izjave – jedno lice izjavljuje volju koja je zasnovna na pogrešnoj
predstavi o nekom elemetu ugovora
- Zabluda o bitnom elementu ugovora ima za posledicu da ugovor ne nastaje
Prevara (dolus) – ponašanje kojim se kod druge strane stvara zabluda ili se druga strana održava u zabludi (zlonamerno je
iskorišćava), samo u slučaju zablude koja nema uticaja na nastanak ugovora prevareno lice je, ako pretrpi štetu, upućeno
na deliktnu zastitu
Prinuda (sila i pretnja – vis ac metus)
- Primenom sile ne nastaje ugovor jer volja nije izjavljena (prividni ugovor)
- Izjava data pod uticajem pretnje je akt volje – svesni nesklad volje i izjave – ugovor nastaje, a oštećeno lice ima pravo
na deliktnu zaštitu
2.2. ZABLUDA (error)
Izvinjiva (treba da bude oprostiva, error tolerabilis)
Error facti – pogrešna predstava o činjenicama (ignorantia facti non nocet – nepoznavanje činjenica ne škodi)
Error iuris – zabluda o pravu, samo za mlađe od 25 godina, žene, vojnike i seljake; za ostale: ignorantia iuris nocet
(neznanje prava škodi)
Bitna (error essentialis) – o bitnim sastojcima ugovora:
O vrsti pravnog posla (error in negotio) – davalac misli da stvar daje daje na zajam, a primalac misli da stvar dobija na
poklon
O predmetu (error in corpore) – ako kupac misli da kupuje jednu stvar, a prodavac prodaje drugu stvar; obično zbog istog
imena roba ili životinje
O ličnosti (error in persona) * zabluda o svojstvima ličnosti inače nije bitna (npr. zabluda o tome da li je neko slobodan),
bitna je samo ako se radi o ugovorima koji se zaključuju s obzirom na individualna svojstva stranaka
O osobinama predmeta (error in substantia) – u klasičnom pravu smatra se bitnom zabludom kod poslova bonae fidei
(npr. kupoprodaja) – kupujem predmet za koji mislim da je od zlata, a ispostavi se da je mesingan
Neskrivljena (error probabilis) – pri sklapanju ugovora svaka strana mora da posveti uobičajenu pažnju upoznavanju sa
njegovim bitnim elementima
ROK I USLOV (dies i condicio)
Predstavljaju modalitete ugovora i okolnolnosti čije se nastupanje očekuje u budućnosti.
Zajedničko im je to da se dejstvo sastoji u odlaganju početka dejstva ugovora (odložni ili suspenzivni rok ( dies a quo)) ili
u prestanku obligacije njihovim nastupanjem (raskidni ili rezolutivni rok (dies ad quem)) – prestaju dejstva ugovora, često
se sreće kod ugovora o kupoprodaji). S tim postoje i odložni ili suspenzivni uslov (condicio a quo i raskidni ili rezolutivni
uslov (condicio ad quem)).
Razlika je u tome sto je rok je buduća izvesna okolnost, određeni vremenski interval od čijeg nastupanja zavisi nastanak
ili prestanak pravnog posla, a uslov buduća neizvesna okolnost okolnost od čijeg nastupanja ili nenastupanja zavisi efekat
pravnog posla (npr. smrt svakog lica je buduća izvesna, a zaključenje braka buduća neizvesna okolnost). Ova razlika ima
za posledicu da se i pravila o dejstvu ugovora modifikovanih rokom ili uslovom razlikuju.
Uslovi mogu biti:
Pozitivan uslov – ugovor proizvodi dejstva ako uslov bude ispunjen
Negativan uslov – ugovor proizvodi dejstva kada postane izvesno da okolnost kojom je uslovljen neće nastati
*Ugovor zaključen pod nemogućim negativnim uslovom proizvodi dejstva kao da uslov nije ugovoren
KLASIFIKACIJA KONTRAKATA
U zavisnosti od forme:
VERBALNI – stipulacija, nexum
LITERALNI / PISANI – expensilatio
REALNI – zajam, posluga, ostava, pignus, fiducija (nastaju predajom stvari) KONSENZUALNI – kupoprodaja, locatio
conductio, najam, mandat, ortakluk
Prema načinu nastanka: FORMALNI
NEFORMALNI /KONSENZUALNI
Na osnovu koristi:
TERETNI / ONEROZNI – (korist obe stranke)
DOBROČINI / LUKRATIVNI – (korist jedne stranke)
Po tužbama: STRICTI IURIS BONAE FIDEI
Prema obaveznosti
JEDNOSTRANO OBAVEZUJUĆI – obaveza 1 strane nastaje pri zaključenju ugovora, a druge nikad DVOSTRUKO
NEJEDNAKO OBAVEZUJUĆI – contractus bilaterales inaequales (nepotpuno
sinalagmatični) – posluga, mandat, fiducija….
DVOSTRUKO JEDNAKO OBAVEZUJUĆI – contractus bilaterales aequales (potpuno sinalagmatični) – prodaja, najam
ili zakup, ortakluk
Ako se ostave po strani realni kontrakti (čija je forma neformalisticka), rimski formalni kontrakti su APSTRAKTNI,
mogu biti i KAUZALNI

*jednostrano obavezujuci:
stipulacija (verbalniI) apstraktni
expensilatio (liter.) STRICTI
IURIS
zajam (dobroč., realni)
*dvostrano nejednako ob.
posluga
ostava dobročini, realni
fiducija BONAE
FIDEI

pignus
mandat konsenzualni
*dvostrano jednako obavezujuci
-kupoprodaja
-zakup (najam) BONAE FIDEI, teretni, konsenzualni

-ortakluk

VERBALNI UGOVORI : stipulatio, nexum

Zaključuje se stipulacija izgovaranje svečanih reči – verbis.
NEXUM
Forma per aes et libram, apstraktan posao
Dve teorije o verbalnom delu forme:
Obična mancipacija (samoprodaja u funkciji zajma, ako ne vrati dug na vreme, bez sudskog postupka pripadao je
poveriocu na osnovu same mancipacije)
Posebna verbalna stipulacija + damnatio (klauzula koja zamenjuje presudu, omogućava poveriocu
manus iniectio odmah ako dužnik ne vrati dug)

STIPULATIO
Najvažniji verbalni kontrakt, osnovni ugovor rimskog prava
Forma dijaloga: jedna strana (stipulator=poverilac) postavlja drugoj (promisoru=duznik) pitanje da li će nešto dati ili
učiniti, na šta ovaj odgovara potvrdno
odgovor odmah, bezuslovan, bez ograničenja
Najstarija forma u pasivnom infinitivu
Sponsor (promisor) garantuje za drugog. U ovom obliku je stipulacija uvek pristupačna samo rimskim građanima, ali je
postala način da se preuzmu raznovrsne imovinske obaveze.
* Cautio (instrumentum stipulationis) – pisana isprava, u klasičnom pravu je dokaz o zaključenoj stipulaciji, a u vreme
Justinijana dispozitivna isprava koja čini samu stipulaciju, njen sadržaj se ne može osporavati drugim dokaznim
sredstvima.
Predstavlja jednostrano obavezujući ugovor
posredna dvostrana obaveznost uspostavljanjem protivčinidbe
Pravni posao stricti iuris (sudija pri njenom tumačenju ne vodi računa o bona fides po službenoj dužnosti) Pored toga
promisor je obavezan da se uzdrži do zlonamernih I prevarnih radnji (clausula doli)
Apstraktan pravni posao (razlog obavezivanja se ne pominje,niti ima uticaja na valjanost)
*****
Querella non numeratae pecuniae – štiti duznika iz stipulacije (i ekspensilacije) u slučaju utuženja dugovane sume kada
causa ugovora nije ostvarena
Exceptio non numeratae pecuniae – štiti duznika iz stipulacije (i ekspensilacije) u slučaju da je prevashodno
tužen za dugovanu sumu kada causa ugovora nije ostvarena; “novac nije odbrojan”
Condictio certae creaditae pecuniae Actio certae creditae pecuniae
Kondikcija – za predaju stvari ili isplatu novca (stipulacija na dare)
Actio ex stipulatu – za nešto drugo (stipulacija na facere); obavezno se navodi osnov duga (zajam, prodaja)

FUNKCIJE
Isprva jemstvo za obaveze koje nisu utužive prema glavnom dužniku (npr. dobrovoljne kompozicije). Kasnije je jemac bio
alternativni duznik:
Adpromissor – solidarni dužnik
Adstipulator – dužnik dvojici poverilaca
Za svaki kreditni posao pre nego da taj posao dobije posebnu zaštitu. Često zaključivane i dopunske stipulacije koje su
položaj poverioca činile povoljnijim.
Svakom ugovoru je mogla da se doda ugovorna kazna, stipulacija uslovljena neizvrsenjem glavne obaveze.
Procesne stipulacije – činile sudski postupak efikasnijim, uz istovremeno smanjenje potrebe da se pribegava samopomoći
(cautio iudicatum solvi, cautio de ampulis non turbando)
Pretorske stipulacije – mogućnost da neutuživi zahtevi postanu utuživi (cautio damni infecti, cautio rem pupili salvam
fore)

OSTALI VERBALNI KONTRAKTI (malim slovima u knjizi)

Praediatura – isprva procesno jemstvo da bi pobedniku u sporu sakramenta in rem izdejstvovala predaju stvari
kasnije za ustanvljenje obaveza prema državi u vezi sa porezom
Dotis dictio – jednostrano formalno obećanje miraza
pollicitatio dotis – u 5. veku
Iusiurandum liberti – zakletva oslobođenika; uglavnom radi osiguranja obaveza prema patronu posle manumisije

LITERALNI KONTRAKTI- expensilatio i pisane izjave (hirograf i singraf) Zaključuje se izvršenjem određene pisane
forme – literis.
NOMEN TRANSCRIPTICIUM (EXPENSILATIO)
Saznajemo da obligacije mogu nastati upisom u posebnu vrstu knjiga – codex (tabulae) accepti et expensi.
Ona predstavlja knjigu prihoda i rashoda koju vodi svaki paterfamilias. Treba je razlikovati od adversaria (ephemeridae)
– tablice kojima je paterfamilias beležio prihode, bez obzira iz kog su osnova poticali
(privremeni upisi – nomina arcaria). Tu su zapisivane isplate na osnovu vec zaključenih pravnih poslova. Tek posle
paterfamilias odatle prepisuje (transcriptio) prečišćene i sređene podatke u codex (tabulae) accepti vel expensi – poslovna
knjiga paterfamiliasa u koju se vršio upis literisa; upis u codex je mogao imati i dejstvo samostalnog pravnog izvora
(nomen transscriptitium), i upisom u ovu knjigu nastaje literarni kontrakt – expensilatio
Apstraktna, jednostrano obavezujuća i stricti iuris.
Nedostupna peregrinima i uvek glasila na određeni novčani iznos.
Condicio certae creditae pecuniae – može podići poverilac
* Exceptio doli – prigovorom prevare se dužnik štitio od zloupotreba apstraktnosti
Nestaje u doba Justinijana.

CHIROGRAPHUM
Subjektivna (u prvom licu) pisana izjava, kojom dužnik priznaje dug ili obećava određeno davanje licu
navedenom u pisanoj ispravi, bez navođenja pravnog osnova.

SYNGRAPHE
Objektivna (sastavlja je treće lice) pisana isprava u kojoj se konstantuju obaveze jedne strane prema drugoj, bez
navodđnja pravnog osnova
****
Forma ad solemnitatem – forma je neophodna za nastanak pravnog posla, ako isprava kasnije nestane, postojanje posla i
njegov sadržaj se mogu dokazati drugim dokaznim sredstvima (npr. svedoci). Ovakve su bile sve rimske forme.
Forma ad probationem – pravni posao nastaje bez forme, ali u slučaju spora isprava je neophodna za dokazivanje.
Testatio – rimska isprava overena pečatima (kasnije potpisima) svedoka, koja je imala standardne oblike za niz važnijih
poslova (mancipaciju, testament, neformalne ugovore)

REALNI UGOVORI – fiducija, pignus, zajam, ostava i posluga

Element bez kog nema kontrakta je sporazum stranaka (consensus) – kod nekih kontrakata consensus nije dovoljan da bi
nastao kontrakt uopšte. Zaključuju se predajom stvari (re) kojoj prethodi neformalan sporazum ugovornih strana o bitnim
elementima datog realnog ugovora.
To su: zajam (mutuum), posluga (commodatum), ugovor o ostavi (depositum), pignus i fiducija (u okviru založnog prava),
sem sto Gaj ne označava fiduciju kao realni kontrakt jer nastaje neformalnim sporazumom, uz mancipaciju i injurecesiju,
koje nisu ,,predaja stvari’’ vec formalni akti. Po osnovnim osobinama je ona
realni kontrakt – prenosom svojine nastaje osnovna obaveza da se posle određenog roka ili ispunjenja uslova stvar vrati.

MUTUUM (prijateljski zajam)

Definicija: Mutuum je realni kontrakt koji se sklapa neformalnom predajom zamenljivih stvari (genera) koje zajmodavac
predaje zajmoprimcu u svojinu, ugovarajući rok nakon čijeg isteka će zajmoprimac biti dužan da zajmodavcu vrati istu
vrstu stvari, u istoj količini, istog kvaliteta kao što je bila ona stvar koju je primio.
Način na koji je određena obaveza zajmodavca ukazuje na sve zamenljive stvari (genera), a to – zavisno od obaveza
stranaka – može da bude bilo koja res in commercio.
“Zajam je star koliko i nevolja” – poreklo zajma je izuzetno staro. Ljudi su imali potrebu da u periodu oskudice osnovnih
sredstava traže zajam. U najstarije doba uzimao se među prijateljima i tada još uvek nije imao pravnu zaštitu, već bi
zajmodavac prijatelju na njegov zahtev davao određenu količinu potrošnih stvari.
Zajmodavac daje zajmoprimcu određenu stvar na zajam sa nadom da će mu zajmoprimac, kada mu zajmoprimac bude
tražio, vratiti ne istu stvar (jer je potrošena) već da mu vrati određenu količinu iste vrste stvari istog kvaliteta.
ukoliko sporazum o zajmu nije valjan (npr. zabluda) obaveza da se stvar vratiti neće se razlikovati ni po sadržaju ni po
načinu zaštite, već samo po tome sto nastaje odmah
ukoliko je zajmoprimac nesavestan i ne vrati stvar u početku zajmodavac nije imao nikakvo pravno sredstvo da tuži
zajmoprimca i da zahteva tužbom povraćaj zajma
* Uvođenjem legis actio per condictionem pruži se pravna zaštita prijateljskom zajmu – ne navodi se pravni osnov jer ga
nije bilo (neformalna predaja).
Gaj u institucijama opisujući zajam, kao vrstu stvari koje se daju na zajam navodi stvari koje se određuju merenjem,
vaganjem, brojenjem – stvar je istovremeno i zamenljiva.,
* Res quae numero pondere mensurave constant – stvari koje se u praksi određuju brojem, težinom ili merom dakle,
predmet zajma su zamenljive stvari (žito, vino, maslinovo ulje, osnovne namirnice, novac)
Ovo je realan kontrakt, dobročin, jednostrano obavezujući, stricti iuris.
Jednostrano obavezujući – u trenutku sklapanja zajma obaveza nastaje samo za jednu stranu
(zajmoprimac); vremenom postoji mogućnost da se ugovori i kamata (zajmoprimac se obavezuje da će osim glavnice
platiti i kamatu koja je morala biti ugovorena posebnom stipulacijom koja nije činila deo realnog kontrakta već stipulaciju
kao verbalan ugovor)
zajmoprimac stiče svojinu – predajom stvari stiče svojinu na pozajmljenim stvarima (zato on ima pravo da potroši stvar).
Prenos svojine je izvršen sine causa (,,neosnovano obogaćenje’’).
tužba iz zajma je kondikcija – nastaje u formularnom postupku; postaje tužba za zaštitu jer se u formuli nije tražilo
navođenje demonstracije (pravnog osnova)
kondikcija certae pecuniae ako se radi o novcu
kondikcija certae rei za druge stvari

FENUS – zajam sa kamatom, nije kontrakt vec se sastojao od 2 kontrakta (mutuum+ stipulatio)
Zajam nastaje i ako se stvari već nalaze kod budućeg zajmoprimca po nekom drugom osnovu (npr. ostava), a naknadno se
zaključi ugovor o zajmu.
Zajmodavac je mogao da preda zajmoprimcu neku stvar koju će on prodati i dobijenu cenu zadržati kao zajam.
Zajmodavac je mogao da delegira treće lice (npr. dužnika) koje će predati zajmoprimcu predmet zajma, a da ipak sam ne
bude poverilac.
Na osnovu predaje (ex dando) zajmoprimac je dužan da stvar vrati.
Ako zajmodavac stvar traži pre isteka roka izgubiće spor zbog plus petitio tempore (ako kontraktna obaveza nije dospela)

** SC Macedonianum – U doba Vespazijana zabranjeno je davanje zajma licima alieni iuris. Pretor je u tom slučaju
zajmoprimcu i njegovom paterfamilijasu davao pravo na prigovor. Zajam zato nije ništav već neutuživ (kod Justinijana je
prirodna obligacija).

Pactum de non petendo in tempus – oproštaj duga do određenog roka, davao je dužniku pravo na prigovor, ali je rok
određivan posebnim pretorskim paktom (constitutum debiti).
Zajmodavac je, u slučaju da mu novac ne bude vraćen, imao i deliktnu zaštitu.
Kamata (usura) – ugovarala se dodatnom stipulacijom (stipulatio usurarum) jer nije mogla da se utuži ako je ugovorena
neformalnim sporazumom.
Fenus nauticum – pomorski zajam. Kod njega su ugovarane visoke kamate s tim što je zajmoprimac bio dužan da plati
visoke kamate jedino ako ekspedicija bude uspešna (zajmodavac rizikuje da ne dobije ništa, ali ako ekspedicija bude
uspešna, zajmodavac dobija visoke kamate).

COMMODATUM (posluga)
Predstavlja vrstu realnog ugovora – sklapa se predajom stvari
dobročin ugovor – poslugodavac (commodant) predaje određenu individualizovanu stvar poslugoprimcu (commodatar) u
detenciju na besplatnu upotrebu i da je nakon upotrebe (može se ugovoriti i rok; ili po
priprodi dugovane prestacije) vrati poslugodavcu
poslugoprimac besplatno koristi poslugodavčevu stvar; podrazumeva se da će je koristiti sa ugovorenom namerom (npr.
ugovorena je posluga konja za trku; npr. dat je escajg na poslugu koji se koristi prilikom organizovanja gozbe), a
poslugodavac, slično zajmu, ovde se privremeno lišava svoje stvari u korist drugog, ne očekujuci neposrednu korist za
sebe.
Ako bi se ugovorila novčana naknada, radilo bi se o najmu ili zakupu (locatio conductio rei)
prijateljski ugovor – nekomercijalni
dvostrano nejednako obavezujući negotium bonae fidei – u trenutku predaje obaveza nastaje samo za jednu stranu, ali
tokom trajanja može nastati i za drugu (može, a ne mora) – troškovi, šteta
poslugodavac odgovara samo za dolus jer korist od posluge nema on već poslugoprimac
načelo utilitarnosti: ukoliko nije ugovoren stepen krivice za koji dužnik odgovara, vodi se računa ko ima korist od
ugovora (u ovom slučaju poslugoprimac)
predmet posluge je species – vraća fizičku istu stvar
nepotrošna stvar izuzev „radi prikazivanja“ – ad pompam vel ostentationem – ukoliko se daje potrošna stvar u svrhu
prikazivanja; može se dati i potrošna stvar na poslugu, ali ne na korišćenje već na prikazivanje (npr. otvorili ste vinariju i
od vašeg prijatelja zahtevate da vam da neku skupocenu flašu vina da biste je
stavili u izlog i na taj način privukli mušterije)
poslugoprimac stiče detenciju (samo faktičku vlast) – nema nameru da stvar zadrži za sebe; dok ugovor traje, na njegov
teret padaju redovni troškovi održavanja stvari (npr. ishrana roba, životinje)
Poslugodavac odgovara samo za dolus – npr. ukoliko je zlonamerno dao zaraženog roba na poslugu koji je zarazio druge
poslugoprimčeve robove; ne odgovara za nepažnju
Poslugoprimac je uvek odgovoran za štetu osim kada je nastupila dejstvom više sile (custodia) – odgovara i za slučajnu
propast stvari (culpa levis in abstracto)
Poslugoprimac ima pravo na actio furti – ukoliko lopov poslugoprimcu ukrade stvar koju je dobio na poslugu ima pravo
da podigne deliktnu tužbu čime zahteva isplatu višestruke vrednosti ukradene stvari

* ZAŠTITA: tužbe
Actio commodati – ukoliko ne vrati stvari sa svim plodovima ili je vrednost stvari umanjena dejstvom uzroka za koji je
odgovoran, poslugodavac može podici ovu tužbu. U tu svrhu edikt je predviđao 2 formule –
pretorsku in factum i civilnu sa intencijom ex fide bona
actio commodati directa – podiže poslugodavac kojom zahteva povraćaj stvari date na poslugu
actio commodati contraria – ukoliko je poslugoprimac imao vanredne troškove (npr. rob se razboleo i potrebno je
posebno lečenje) dok je stvar bila kod njega ili mu je stvar nanela štetu, može zahtevati
naknadu tih vanrednih troškova (redovne troškove snosi poslugoprimac; npr. troškovi ishrane roba), odnosno naknadu
štete
Poslugoprimac može da odgovara za krađu upotrebe (furtum usus) – ukoliko poslugoprimac koristi stvar protivno
ugovorenoj (ili uobičajenoj) nameni smatra se da čini krađu (npr. poslugodavac je dao trkačkog konja koji poslugoprimac
koristi za prenos tovara)

DEPOSITUM (ostava)
Realan kontrakt. U trenutku predaje stvari obaveza nastaje samo za ostavoprimca (depozitara) koja se ogleda u tome da
besplatno čuva stvar ostavodavca (deponenta) i da je nakon isteka roka (ukoliko je
ugovoren) ili da je na zahtev deponenta vrati. Deponent ima pravo da zahteva stvar nazad i pre isteka roka.
Dvostrano nejednako obavezujući kontrakt – predajom stvari u ostavu nastaje obaveza za depozitara da je cuva i na zahtev
vrati, ali tokom trajanja ugovora može nastati pravo da od deponenta traži naknadu troškova ili štete za koju je ovaj
odgovoran.
Dobročin ugovor (prijateljski) – ostavoprimac besplatno čuva stvar
Bonae fidei – sudija (ukoliko dođe do spora) pre donošenja presude mora da uzme u obzir i da ispita savenost i poštenje
obe stranke
Predmet ostave je pokretna stvar i ona se daje u detenciju (faktička vlast bez animusa)
ukoliko se prijatelju daje nepokretna stvar zaključivana je fiducia cum amico contracta
Korist iz ugovora ima ostavodavac (deponent)
Ovde se ne može ugovoriti naknada za ostavoprimca jer bi time nastao kontrakt druge vrste (ugovor o radu, delu ili
neimenovani ugovor)
Depozitar (ostavoprimac) odgovara samo za dolus – ukoliko je zlonamerno uništio stvar koja mu je poverena na čuvanje,
a u Justinijanovom pravu je bilo moguće da se ugovori ponašanje depozitara kao
prema svojim stvarima – culpa levis in concerto (ali ne i culpa levis in abstracto jer bi time nastao mandat!!!)
Deponent (ostavodavac) – odgovara za svaki oblik krivice (omnis culpa) jer mu se čini usluga; u
Justinijanovom pravu (kad je došlo do stepenovanja krivice) odgovara za culpa levis in abstracto (mora se ponašati kao
bonus paterfamilias) – morao je da pojačanu pažnju pokloni prilikom predaje stvari (morao je ispitati da stvar koju daje
na čuvanje nema neki nedostatak); npr. ukoliko predaje roba morao je voditi računa da rob nije bolestan, ukoliko je
životinja da nije zaražena

ZAŠTITA: Tužbe: actio depositi directa i contraria

Actio depositi contraria – ukoliko je deponent predao stvar povodom koje je depozitar imao troškove (nije dužan da plaća
ni redovne ni vanredne jer stvar ne koristi), depozitar ovom tužbom zahteva naknadu troškova
Actio depositi directa – deponent zahteva povraćaj stvari
- Ako bude osuđen, ostavoprimac trpi infamiju (gubitak časti) – ukoliko je ostavoprimac bio nesavestan i nije vratio stvar

POSEBNI OBLICI:
Depositum miserabile – ostavodavac je silom prilika izazvanih požarom ili nesrećom prinuđen da ostavi stvar na čuvanje
depozitaru (ostava u vanrednim prilikama)
mogla se dati i nepokretna stvar na čuvanje
naziv je nastao u srednjem veku
Sequestratio – sekvestru (3. licu) se poverava stvar na čuvanje dok se ne okonča svojinski spor
postupak se vodi po rei vindicatio (i tužilac i tuženi tvrde da imaju svojinu)
sekvestar ima izvedenu državinu – ukoliko mu stvar bude oduzeta dok je čuva ima mogućnost da zahteva od pretora
interdiktnu zaštitu, a predmet su mogle da budu i nepokretne stvari
Depositum irregulare – neredovna ostava; deponent predaje u svojinu stvar depozitaru, predmet su zamenljive stvari
(obično novac) na kojima depozitar stiče svojinu i može njima slobodno da raspolaže
ostavoprimac na zahtev duguje deponentu povraćaj određene količine istovrsne stvari istog kvaliteta kao što mu je
prethodno data
nastao u Justinijanovom pravu
zaključuje se u interesu deponenta (ostavodavac), on moze zahtevati stvar i pre isteka roka
*** to je razlika od zajma jer se zajam zaključuje u korist zajmoprimca, kao i da se kod neredovne ostave mogla zahtevati
naknada, a kod zajma ne.
- ostavoprimac odgovara za dolus i culpa lata, a ostavodavac za culpa levis in abstracto.

FIDUCIA
Definicija: Fiducija je realan dvostrano nejednako obavezujući ugovor na osnovu koga jedna strana (davalac, fiducijent)
predaje određenu stvar drugoj strani (primalac, fiducijar) prenoseći joj svojinu na toj stvari.
- Strana koja je dobila stvar u svojinu dužna je da nakon isteka određenog roka ili ispunjenja uslova (najčešće vraćanje
duga) vrati stvar i vrati svojinu nad stvari strani koja je prethodno dala stvar u fiduciju.
Actio fiduciae directa – ukoliko primalac ne vrati stvar, koristi zalogodavac, može da zahteva da mu zalogoprimac vrati
mancipacijom svojinu nad predmetom zaloge.
Actio fiduciae contraria – ukoliko je stvar proizvela troškove ili je zahvaljujući toj stvari primalac pretrpe štetu ima pravo
da je zahteva od davaoca stvari čime bi ostvario svoj odštetni zahtev odnosno naknadu troškova, koristi zalogoprimac
Zalogodavac je putem usureceptio fiduciae, ukoliko je isplatio svoj dug a stvar mu nije vraćena, mogao na koji god način
da dođe do državine stvari da postane vlasnik protekom roka za održaj
realan, bonae fidei, dobročin, dvostrano nejednako obavezujući

PIGNUS
Zalogodavac daje zalogoprimcu stvar u državinu i u njegovu korist ustanovljava založno pravo,
zalogoprimac se obavezuje zalogodavcu da će mu stvar vratiti kad se ispuni dugovano potraživanje koje se
na taj način obezbeđuje.
Pignus ima funkciju u okviru zaloge, služio je obezbeđenju potraživanja.
realan, bonae fidei, dobročin, dvostrano nejednako obavezujući
Prenosi se izvedena državina (kod fiducije svojina) – ima faktičku vlast, ne sme da koristi stvar
ukoliko koristi stvar, a nije dogovoreno sporazumom, čini krađu upotrebe
Actio pigneraticia directa – dužnik, ukoliko je vratio stvar, može zahtevati od poverioca povraćaj stvari
- Actio pigneraticia contraria – poverilac ukoliko je imao troškove za stvar koja je bila kod njega na ime zaloge može
zahtevati naknadu troškova

6 KONSEZUALNI UGOVORI
Ugovori koji počivaju na saglasnošću volja ugovornih strana koji je dovoljan za nastanak ugovora.
Jedino se kod ovih ugovora nefomalnim sporazumom ugovor sklapa – nije se zahtevala nikakva forma. Predaja stvari
predstavlja izvršenje ugovora. Stranke postižu sporazum o bitnim elementima ugovora:
kupoprodaja (emptio venditio), zakup i najam (locatio conductio), ortakluk (societas), mandat (mandatum)

U savremenom pravu vlada načelo konsenzualizma – pravilo je da se ugovori sklapaju neformalnim običnim
sporazumom.
U rimskom pravu je dugo vremena vladalo načelo formalizma – pravni posao nastaje izvršenjem svečane forme koja je
adsolemnitatem (svečana bitna forma koja predstavlja konstitutivni element pravnog posla). Ukoliko forma nije
ispunjena, nema pravnog posla bez obzira što postoji neformalni sporazum; npr. neformalni sporazum davanja stvari na
zajam – dok zajmodavac ne preda određenu količinu zamenljivih stvari nema ugovora o zajmu, tek kad se stvar predaju
stvari (npr. predaja miraza, sve dok se u formi
stipulacije ne obeća da će lice dati miraz ugovor nije sklopljen). Dodatni elementi (accidentalia negoti) mogu biti
ugovoreni, a i ne moraju – važe dispozitivne norme.
EMPTIO VENDITIO (ugovor o kupoprodaji)
Definicija: Neformalan, konsenzualan, teretni, bonae fidei, dvostrano jednako obavezujući ugovor na osnovu koga jedna
strana (prodavac, venditor) preuzima obavezu da drugoj strani (kupac, emptor) preda određenu stvar u mirnu državinu (a
ne da će preneti svojinu zato sto on i ne mora da bude vlasnik), a druga strana se obavezuje da za to plati određenu cenu
koja je izražena u novcu. Drugim rečima, venditor se
obavezuje da će trajno prepustiti predmet (merx), a emptor da će platiti određeni iznos novca kao cenu (pretium)
U vreme škole Sabinijanaca i Prokuleanaca postojao je spor da li cena može biti izražena i drugom stvari. Sabinijanci su
smatrali da može, međutim tada nije bilo razlike između trampe i kupoprodaje. Prokuleanci su smatrali da cena treba biti
izražena samo u novcu, što je i ostalo u Justinijanovom pravu.
Gaj njeno poreklo vidi u trampi.
Mirna državina – niko ne sme da mu oduzme stvar dok ne prođe rok za održaj.

BITNI ELEMENTI
predmet (merx) i cena (pretium) – ukoliko ih kupac (emptor) i prodavac (venditor) ne postignu neformalan sporazum
ugovor nije sklopljen
šta kupuje kupac i koliko će platiti za tu stvar (obratno, šta prodavac prodaje i koliko traži za tu stvar)
predmet stvari su stvari u pravnom prometu – res in commercio (telesne stvari, bestelesne stvari, res mancipi, res nec
mancipi)
može se prodati i vršenje plodouživanja – prodavac je i dalje titular, ali prodaje kupcu vršenje svojih ovlašćenja na osnovu
plodouživanja (upotrebu tuđe stvari i pribiranje plodova)
prodaja potraživanja (cesija) – npr. po nižoj ceni od nominalnog iznosa potraživanja jer je lice u krizi, a onaj ko je preuzeo
potraživanje može ostvariti profit jer će naplatiti potraživanje u punom iznosu ili možda čak i sa kamatom
- može se prodati čitava zaostavština – nakon trenutka smrti
Emptio spei – kupoprodaja stvari kojima se nadamo (nije izvesno da li će nastati, a ukoliko nastane koje će vrednosti biti)
– ne zna se unapred tačno kakav je predmet kupoprodaje, npr. rod vinograda, ali se svakako kupac obavezuje da će platiti
cenu kakav god da je predmet – primer ugovora na sreću (aleatorni ugovor);
npr. ugovor sa ribolovcem da će prodati sutrašnji celokupan ulov ribe za određenu cenu – kupac duguje ugovorenu cenu
bez obzira da li je ribolovac išta ugovorio (i da ne ulovi ništa, duguje isplatu cene)
- Venditio spei – prodaja nade

Emptio rei speratae – kupovina buduće stvari; kupuje se stvar koja tek treba da nastane, s tim što se duguje cena ukoliko
stvar zaista nastane
Venditio rei speratae – prodaja buduće stvari
- ukoliko stvar ne nastane, ne duguje se isplata cene; npr. kupuje se kuća koja tek treba da se izgradi, ukoliko se ne izgradi
cena ne nastaje

Cena je, da bi nastao ugovor o prodaji, morala da zadovoljava nekoliko uslova:

Mora biti izražena u novcu
Određena (pretium certum) ili odrediva bez naknadnog sporazuma (po nabavnoj ceni ili prema proceni treceg lica – kod
Justinijana je to arbitrium boni viri)
Istinita (pretium verum) – ozbiljno-mišljena – kupac zaista ima nameru isplate cene, a prodavac
ima nameru da potražuje ugovorenu cenu, dakle ne može biti fiktivna (iza kupoprodaje se ne sme kriti neki nedozvoljen
ugovor);
- između bračnih drugova je u načelu zabranjeno darivanje, jer ljubav nije smela da se kupuje – ukoliko je muž želeo da
kupi ženi nešto – dešavalo se da simuluju kupoprodaju (da žena od muža kupi nešto) čime bi joj muž prodao nešto po
znatno maloj ceni
Pretium iustum – pravična cena, u Justinijanovom pravu (pod uticajem hrišćanstva) se za prodaju nepokretnih stvari
zahteva da cena bude pravična u interesu prodavca: ako je primio manje od polovine stvarne cene stvari, ima pravo da
trazi raskid ugovora zbog ,,prekomernog oštećenja’’ (laesio enormis), a kupac je ugovor morao da održi na snazi
doplatom razlike do pravične cene – rešenje je pripisano
Dioklecijanu
Klasično pravo: nije obavezno (se circumscribere); u pravnom prometu svaka strana nastoji da obezbedi sebi bolje uslove
– da prodavac namerava da proda stvar skuplje, a da kupac kupi stvar jeftinije (dozvoljeno je trgovačko lukavstvo)
U Justinijanovom pravu je mogla da bude ugovorena pisana forma ili kapara, i u tom slucaju ugovor proizvodi dejstvo od
trenutka ispunjenja jednog ili drugog uslova.

Actio auctoritatis podiže kupac protiv prodavca i njome zahteva isplatu dvostruke vrednosti za vrednije stvari (stipulatio
duplae), a za ostale naknadu štete u situaciji u kojoj treće lice oduzima stvar od kupca pozivajući se na svoje pravo
svojine.
auctor (prethodnik) nije kupcu preneo svojinu, do evikcije je došlo reivindikacijom.
Actio empti – stipulacija kojom se prodavac obavezao da odgovara za pravne nedostatke
u 1. veku je kupac actio empti koristio da prodavca primora na zaključenje ove stipulacije – u slučaju da kupcu bude
oduzeta stvar, ili da stvar ima neki drugi pravni nedostatak (npr. ukoliko lice kupi zemljište uz prodavčevu reč da na njemu
niko nema službenost, a ispostavi se da ima)
krajem principata sama actio empti služi zaštiti od evikcije u najširem značenju.
kupac mora da dokaže da šteta postoji, i da je prodavac kriv za to
Obaveze prodavca:
dužan je da stvar čuva kao dobar domaćin (bonus vir), tj. odgovara za štetu koja nastane njegovom nepažnjom (culpa
levis in abstracto), a ako stvar pretrpi štetu dejstvom nekog uzroka za koji nije odgovoran, prodavac duguje samo
materijalne i pravne ostatke stvari
dužan je da predajom obezbedi kupcu mirnu državinu
odgovoran je za faktičke nedostatke

ODGOVORNOST PRODAVCA ZA FIZIČKE I PRAVNE NEDOSTATKE STVARI:

Evikcija – obaveza prodavca da kupcu prenese mirnu državinu
prodavac nije imao obavezu da prenese svojinu; garantuje nesmetanu upotrebu stvari ili nesmetano vršenje prava koje je
bilo predmet prodaje
Actio de modo agri – ukoliko je prodavac prodao zemljište tvrdeći da ima određenu površinu, a ispostavi se da je kupac
kupio zemljište manje površine od one za koju je platio cenu
u starom pravu ukoliko je izvršena mancipacija kupac može da podigne ovu tužbu
fizički nedostatak – npr. prodavac je prodao roba koji ne može dobro da hoda tvrdeći da je od trna i da će proći nakon par
dana, ispostavlja se da je prodao roba sa invaliditetom
Delatnošću kurulskog edila razvijena je odgovornost prodavca za fizičke nedostatke – prodavac odgovara kupcu bez
obzira na krivicu – objektivno (postoji neoboriva pretpostavka da svako mora dobro poznavati stvar koju prodaje). Tužbe
kurulskog edila:
Actio redhibitoria – tužba kojom kupac može tražiti raskid ugovora; 2 meseca od trenutka sklapanja ugovora
kupac prilikom sklapanja ugovora mora pokloniti uobičajenu pažnju koja se duguje objektivnim standardima prilikom
kupovine te vrste stvari
prodavci na tržnicama stoke i robova morali su da istaknu koje nedostatke ima stvar koju prodaju;
robovima su stavljali tablu na vrat na kojima su pisali karakteristike roba (npr. ukoliko je rob sklon bežanju na čelo mu je
gvožđem utiskivano slovo F kao znak da je fugitivus) – ukoliko kupac nije obraćao pažnju na ono što piše ne može se
žaliti da je kupio roba sa nedostatkom
fizički nedostatak mora biti prisutan u trenutku sklapanja ugovora
Actio quanti minoris – tužba za umanjenje cene; 6 meseci od trenutka sklapanja ugovora (nakon isteka nema pravo da tuži
prodavca)
kupac koji je kupio stvar sa fizičkim nedostatkom ne zahteva raskid ugovora, ugovor ostaje ali traži da mu prodavac vrati
deo plaćene cene, odnosno da je umanji
Vremenom odgovornost prodavca i za fizičke i za pravne nedostatke biva obuhvaćena redovnim tužbama iz kupoprodaje
(actio empti – podiže kupac, actio venditi – podiže prodavac). Na osnovu ovih tužbi mogla se zahtevati odgovarajuća
činidba od prodavca na ime i fizičkih i pravnih nedostataka s tim da je reč o tužbama bonae fidei – u ovom slučaju kupac
je morao da dokaže nesavesnost prodavca.
Periculum est emptoris – na kupcu je rizik od slučajne propasti stvari od trenutka sklapanja ugovora
ukoliko je stvar slučajno propala (bez krivice prodavca) i dalje ima pravo da od kupca potražuje isplatu cene.
DOPUNSKI SPORAZUMI (PACTA ADIECTA):
In diem addictio – prodavac zadržava pravo da raskine ugovor ako u određenom roku nađe povoljniju ponudu
- kupac ima na raspolaganju facultas alternatima – ili da vrati stvar ili da doplati cenu
Lex commisoria – sporazum kojim prodavac zadržava pravo da odustane od prodaje ako kupac u roku ne isplati cenu
Pactum displicentiae (kupovina na probu) – kupac ima pravo da odustane od ugovora izjavom da mu se stvar “ne sviđa”
Pactum de retroemendo – pravo prodavca da otkupi stvar od kupca po ispunjenju određenog roka ili uslova
Pactum de retrovendendo – pravo kupca da po ispunjenju određenog roka ili uslova istu stvar proda
natrag prodavcu
Pactum protimiseos (pravo preče kupovine za prodavca) – nameće se trajna obaveza kupcu da ukoliko prodaje tu stvar,
mora je prvo ponuditi prodavcu
6.2. LOCATIO CONDUCTIO
Predstavlja složen ugovor, obuhvata sadržaj tri savremena ugovora:
Zakup (najam stvari) – locatio conductio rei
Najam rada – locatio conductio operarum
Ugovor o delu – locatio conductio operis faciendi
Sva tri tipa ugovora su dvostrano jednako obavezujući, bonae fidei, konsenzualni, na osnovu kojeg svaka od stranaka za
ostvarenje svojih zahteva ima posebnu zastitu – actio locati i actio conducti

LOCATIO CONDUCTIO REI (zakup)

Ugovor o najmu stvari, odnosno o zakupu stvari.
Definicija: Zakupodavac se obavezuje da ce predati određenu stvar na upotrebu zakupcu, a zakupac se obavezuje da će za
to isplatiti novčanu naknadu (zakupninu – merces)
Teretni, bonae fidei i dvostrano jednako obaveujući.
2 strane:
Locator – najmodavac (zakupodavac) – onaj koji nešto daje, locira stvar
Conductor – najmoprimac (zakupac) – onaj koji tu stvar koristi
Bitni elementi ugovora su predmet i zakupnina (merces)
Predmet zakupa je uvek telesna stvar, nepotrošna (da je potrošna ne bi mogla da se vrati zakupodavcu)
zemljišta i stanovi
Obaveza zakupodavca glasi na facere – dužan je da zakupcu omogući faktičku upotrebu stvari u granicama ugovora
Odgovornost zakupodavca za evikciju i fizičke mane stvari – zakupac nije pasivno legitimisan
Zakupnina (najamnina) je morala da bude novčana, plaćala se jednokratno ili periodično, prema sporazumu stranaka.
fruendum locare – locator prepušta konduktoru plodove stvari
utendum locare – najam stvari
Zakupac ima pravo na smanjenje ili neplaćanje zakupnine u slučaju nerodne godine ili elementarne nepogode (remissio)
ali je u povoljnim prilikama dužan da to nadoknadi.
Podzakup (sublocatio) – može se ugovoriti posebno da zakupac može da da stvar koju je dobio u zakup u podzakup;
zakupac prethodno mora dobiti ovlašćenje od zakupodavca (dakle, prevashodno izričito ugovoreno)
npr. lice je uzelo stan u zakup, ali je otišlo na put u periodu od mesec dana, ukoliko je ugovorilo sa zakupodavcem da je
ovlašćeno da da stan u podzakup, može naći 3. lice koje će u tom periodu živeti kao podzakupac
Relocatio tacita – prećutno produženje ugovora
U Rimu se zemlja davala u zakup na 5 godina, a stan na godinu dana; ukoliko ništa nije ugovoreno pretpostavlja se da je
zemlja uzeta u zakup ugovorena na 5 godina (može biti drugačije ugovoreno)
ukoliko nakon isteka roka (bilo ugovorenog ili pretpostavljenog) strane nastave da se ponašaju na isti način – zakupac
nastavlja da koristi stan i za to plaća merces, a zakupodavac prima zakupninu – smatra se da je došlo do prećutnog
produženja ugovora
pretpostavlja se da je pod istim uslovima produžen rok i na isti period vremena na koji je do tad važio ugovor
Obe strane odgovaraju za svaki oblik krivice (omnis culpa), u Justinijanovom pravu (kad je došlo do podele krivice) za
culpa levis in abstracto (dužni su da se ponašaju kao zamišljeno dobri domaćini)
ZAŠTITA:
Actio locati – za zakupodavac
Actio conducti – za zakupca
Actio negatorio – podiže vlasnik stvari protiv 3. lica za uznemiravanje

LOCATIO CONDUCTIO OPERARUM

Ugovor o radu (najam rada, tj. radne snage).
Definicija: Najamni radnik (locator) se na osnovu ovog ugovora da poslodavcu stavi na raspolaganje svoju radnu snagu, a
poslodavac (conductor) će radniku isplatiti određenu novčanu naknadu za to.
Bitni elementi ugovora su vrsta rada i naknada po jedinici radnog vremena. Rimljani su smatrali da je ovaj ugovor
rezervisan za socijalno najniže slojeve – sklapa ga slobodan čovek (iznajmljuje svoj rad – operas suas locare), ali je
toliko siromašan da je prinuđen da stavlja na raspolaganje svoju radnu snagu drugome i da od toga živi. Bitan element
ugovora, pored rada i naknade, podređenost radnika poslodavcu.
Teretni ugovor
Strane:
Radnik (locator) – onaj koji daje svoj rad
Poslodavac (conductor) – onaj ko taj rad koristi
Radnik se obavezuje da poslodavcu stavi na raspolaganje svoju radnu snagu, a poslodavac će radniku isplatiti određenu
novčanu naknadu.
Po načelima bona fides, radnik je obavezan da rad obavlja savesno i lično - njegove obaveze su nenasledive i neprenosive
(intuitu personae).
radnik ne garantuje rezultat; npr. ukoliko ste angažovali radnika da 10 dana kopa bunar, on se nije obavezao da će ga
iskopati već da će 10 dana davati svoju snagu na raspolaganje
ukoliko bez svoje krivice radnik nije u mogućnosti da se pojavi na određenom mestu, u određeno
vreme i da pristupi obavljanju rada, to ne oslobađa poslodavca odgovornosti da mu plati novčanu naknadu koja je
ugovorena; npr. u slučaju nevremena, radnik nije kriv što ne može da obavi rad, ali mu se i dalje duguje novčana naknada
U pitanju je nekvalifikovani, manuelni rad – ne zahteva se posebno stručno znanje (npr. kopanje, branje vinograda)
npr. ukoliko angažujete nekoga da vam iskopa bunar, to lice mora biti snažno jer vam ne znači da dođe neki mali i nikakav
radnik bez fizičkih mogućnosti da obavi manuelan rad
*Obe strane odgovaraju za svaki oblik krivice (omnis culpa), u Justinijanovom pravu za culpa levis in abstracto

LOCATIO CONDUCTIO OPERARIS FACIENDI

Ugovor o delu.
Preduzimac/izvođac dela se obavezuje da neki posao izvrši, a naručilac posla se obavezuje da mu to isplati.
2 strane:
Naručilac dela (locator) – daje izvođaču dela materijal, ili locira lice da sa njim postigne određeni rezultat
Izvođač dela, preduzimač (conductor) – ima obavezu da od materijala ili od lica postigne određen rezultat određenom
aktivnošću; npr. zanatlije, pružaoci nekih drugih usluga
Naručilac dela se obavezuje da izvođaču dela preda neku stvar ili lice ili samog sebe, a on se obavezuje da svojom
aktivnošću s tom stvari ili licem ostvari određeni rezultat, za koji će dobiti novčanu nadoknadu
konduktor se obavezuje da će postići rezultat
npr. lice može predati konduktoru svog sina da mu daje časove flaute, ili npr. samog sebe da ga podučava grčkom jeziku
Bitni elementi ugovora su delo (rezultat) i novčana nadoknada. Predaja stvari ili lica je bitni sastojak ugovora, jer je
narucilac na osnovu toga lokator i ima pravo na actio locati; preduzimač svoju obavezu izvršava radom ali predmet
ugovora nije sam rad, nego njegov REZULTAT.
Samo izuzetno je intuitu personae – npr. poznati slikar
ODGOVORNOST KONDUKTORA
Izvođač dela garantuje za stručno obavljanje dela stoga odgovara za štetu nastalu zbog njegovog nedovoljnog znanja
(imperitia) – dela lege artis
zahteva se kvalifikovani rad, znanje, stručnost
Izvođač dela odgovara za rad pomoćnika (culpa in eligendo) – odgovornost za pogrešan izbor
Neki profesionalni izvođači dela (fullones – oni koji čiste toge, sarcinatores – oni koji šiju) po opštim normama
odgovaraju za kustodiju – odgovaraju za objektivnu odgovornost (odgovornost da se stvar sačuva bez obzira na krivicu)

* LEX RHODIA DE IACTU

Primer koji svedoči o tome kako su Rimljani preuzeli ustanovu ius gentiuma, jer je ovaj zakon nastao običajnim putem na
ostrvu Rodos.
Rodoski zakon o izbačenim stvarima
Primer: Lice je dalo stvari da se prevezu, međutim nastaje bura tokom prevoza koja preti da potopi brod. Kapetan
izbacuje u more deo tereta da bi olakšao brod. Izbačene stvari su propale.
Vlasnik broda i vlasnici robe zajedno snose nastalu štetu, svako prema određenom udelu – krajnja nužda (prirodni
događaj)
ZAŠTITA:
Actio locati – vlasnici čija je roba izbačena, mogu podneti tužbu actio locati protiv vlasnika broda kojom traže da se šteta
umanji za onaj deo rizika koji snose.
* Actio conducti – vlasnik broda koji je isplatio vlasnike potopljenih stvari stiče regresni zahtev koji će ostvariti tužbom
actio conducti i tužiti vlasnike robe koja je spasena (ostala na brodu) da mu nadknade deo štete koju oni snose

SOCIETAS
Ortakluk (societas) je ugovor dva ili više lica (ortaka) kojim udružuju svoju imovinu ili rad radi ostvarenja zajedničkog
imovinskog cilja.
- npr. neko ima frizersko umeće, a neko ima lokal (npr. njegov prijatelj); oni se udružuju rad (umeće) i imovinu (lokal) i
tako nastaje ortakluk
Poreklo (nejasno, mada postoje 2 ustanove koje ukazuju na eventualno poreklo – ne može se utvrditi da li su one
inspirisale njegovo nastajanje):
Vrsta konzorcijuma koja nastaje voljom dva ili više lica uz učešće magistrata – spominje Gaj u Institucijama
- konzorcijum – najstarija vrsta rimske porodice koju su činila braća sa suprugama i decom
Udruženja preduzimača nastala neformalno da bi se ostvario određeni privredni cilj (npr. Publikani – zakupci poreza),
nije bio pravno uređen već je počivao na fides (dobra vera i poštenje)

Teretni, bonae fidei, dvostrano jednako obavezujući

U KLASIČNOM PRAVU
Nastaje pravno uređena ustanova za koju postoji imenovana tužba – ugovor. Rimski ortakluk je izvor
pojedinačnih obligacija između 2 ili više ortaka i svaki od njih sa drugim stoji u međusobnom obligacionom odnosu na
temelju koga nastaju uzajamna prava i obaveze – jedan ortak je prema drugome istovremeno poverilac i dužnik (ima
onoliko obligacionih odnosa koliko ima parova u tom ortakluku). Ugovor o ortakluku je temelj susvojine (razlika u
odnosu na konzorcijum – kolektivna svojina) – ortaci su suvlasnici, imaju odgovarajući idealni (alikvotni) deo u pravu
svojine koje nastaje delovanjem, sklapanjem pravnih poslova
etc.
Dvostrano jednako obavezujući kontrakt – contractus bilateralis equalis
Bratsko pravo (ius fraternitatis) – među ortacima vlada poseban odnos koji je sličan bratskom odnosu
ortakluk se sklapa sa nekim čije karakteristike dobro poznajete
Bitan element je ulog (imovina i rad)
rad u najširem smislu: nekad je bilo dovoljno da se svojim uticajem postigne privredni ekonomski,
imovinski cilj
Intuitu personae
Culpa levis in concreto – svaki ortak je dužan da se ponaša kao prema sopstvenim stvarima
Infamija – ortak iz ortakluka koji je osuđen gubi čast
Kondemnacija – ortak plaća onoliko koliko može (id quod facere potest)
- na onoliko koliko može da plati osuđuju se i bračni drugovi – još jedan znak da se ortakluk može porediti sa stanjem
koje postoji između 2 ili više lica ako je zasnovano na posebnom poverenju
Udruživanje – stanje koje traje dok postoji saglasnost ortaka – nestankom volje (affectio) kod jednog ortaka ortakluk
prestaje da postoji
zahteva se da saglasnost ortaka koja je neophodna za nastanak ugovora, traje sve vreme ortakluka – slično affectio
maritalis (dok postoji volja bračnih drugova da budu u braku, traje i brak)
ortaci koji i dalje imaju volju, sklapaju nov ugovor o ortakluku
Rimski ortakluk je izvor pojedinačnih obligacija između dva ili više ortaka, u kojima su jedan prema drugome poverioci
ili dužnici
Podela gubitaka i dobiti (ukoliko nema sporazuma, svi ortaci učestvuju na „ravne časti“ bez obzira na vrednost uloga)
imovinski cilj koji se vezuje za ostvarivanje ekonomske dobiti
ukoliko dođe do štete svi ortaci učestvuju u njoj
ukoliko se ostvari dobit, dele je među sobom
može biti ugovoreno (izričito) da će se u raspodeli gubitaka i dobiti primenjivati pravilo o visini uloga – srazmerno ulogu
Zabranjen lavovski ortakluk (societas leonina) – ne može se ugovoriti da će 1 ortak sam učestvovati u gubicima, bez
prava na dobit
ukoliko se ugovori da 1 ortak učestvuje samo u podeli dobiti, bez snošenja gubitaka to se smatra poklonom (nije ortakluk)
Bitni sastojci ugovora o kojima su osnivaci ortakluka morali da se saglase da bi ugovor nastao su bili ULOG I CILJ. Ulog
je mogla biti bilo kakva vrednost – imovina, pojedinačne stvari, prava ili rad.

10.2. VRSTE ORTAKLUKA

Societas omnium bonorum (zajednica celokupne imovine, nasleđene i buduće, stečene zajedničkim delovanjem)
Societas quaestus – odnosi se na buduće teretne pravne poslove (na delovanje, dobit i gubitke koji nastaju)
Societas unius rei – odnosi se na obavljanje pojedinačnog posla
npr. udružuje se kapital da bi učestvovali na javnoj licitaciji i kupuje se određena količina robova koja rimska republika
prodaje (venditio sub hasta) – svaki ortak ima svoju sumu novca ali to nije dovoljno za određenu količinu robova i zato se
udružuje novac; robovi se kasnije preprodaju i u toj razlici u ceni se ostvaruje dobit
Societas alicuius negotiationis – odnosi se na trajno obavljanje određene delatnosti (npr. udruženje publikana za zakup
poreza, trgovačka udruženja, udruženja bankara)
privredno najveći značaj
preduzetnici se udružuju i od rimske republike zakupljuju ubiranje poreza – oni uložen kapital daju rimskoj republici koja
se sliva u erarijum (javnu blagajnu) i na osnovu toga stiču pravo da u provincijama ubiru porez
ostvarivali su enorman profit koji su delili
- publikani – zakupci poreza u republici; u provincijama se naplaćivao porez, privilegija Italije do Dioklecijana bila je da
se na teritoriji apeninskog poluostrva ne plaća porez;
Dioklecijan je uveo poresku reformu (capitatio iugatio) koja se odnosi na celokupnu teritoriju rimske države
GAŠENJE ORTAKLUKA
Ulpijan daje četiri uzroka gašenja:
Ex personis – ortakluk je uvek intuitu personae, ukoliko jedan od ortaka umre ili izađe iz ortakluka (pretrpi
capitus deminutio, venditio bonorum) ortakluk se gasi
Ex rebus – ulozi su mogli da se iscrpe, ortaci nisu više u mogućnosti da ulažu; ili je cilj ortakluka ostvaren – npr. kupljeni
robovi
Ex voluntate – voljom ortaka gasi se ortakluk
- „oslobađa ortake od sebe, a ne sebe od njih“ – odgovara za štetu drugim ortacima na osnovu svoje krivice
Ex actione – ukoliko jedan ortak prema drugom podigne tužbu actio pro socio (ima za posledicu infamiju, njenim
podizanjem ortakluk se gasi u celini)
* Actio communi dividundo (tužba za podelu imovine) – ortaci su u praksi više pribegavali podizanju druge tužbe koja
služi razračunavanju

MANDATUM (ugovor o nalogu)

Definicija: Ugovor o nalogu je sporazum kojim jedna strana (mandatar) prihvata da po uputstvima druge strane (mandant)
obavi besplatno određeni posao. Dakle, nalogoprimac se obavezuje nalogodavcu da će po
njegovom nalogu da izvrši određeni faktički ili pravni posao.
Ovo je konsenzualni kontrakt, dobročin, bonae fidei, dvostrano nejednako obavezujući.
Temelji se na solidarnosti viših slojeva rimskog društva jer je odnos privrežnosti između pripadnika istog društvenog
sloja naročito bio prisutan u republici – starije doba rimske istorije kada se smatralo moralnom dužnošću (officium) da se
pruži pomoć svom sunarodniku.
Predmet naloga fizički ili pravni posao
* intelektualne usluge – podučavanje nekoj veštini, pomoć u sudskom postupku (npr. lice koje pomaže je dobar orator)
Zastupanje – delanje za drugog, preduzimanje određenog posla za drugog
ukoliko je predmet sklapanje pravnog posla
zastupnik – onaj ko preduzima posao za drugog
zastupant – onaj u čiju korist se dela
Posredno zastupanje – ukoliko je predmet naloga sklapanje pravnog posla, mandatar je posredni zastupnik mandanta –
dela u svoje ime a za tuđ račun
npr. ukoliko su kupljeni robovi vlasnik robova postaje mandatar, ali je on dužan na temelju ugovora da naknadno prenese
svojinu nad robovima mandantu
u savremenom pravu pravilo je neposredno zastupanje – delanje u tuđe ime na tuđ račun
Nagrada (honoraria, munera), a ne naknada mandataru za obavljen nalog, tj. mandat
nije obavezna ukoliko nije obećana
*Septimije Sever je doneo konstituciju vezanu za honorarijum:
Ako je honorarijum obećan, onda on može da se zahteva u ekstraordinarnom postupku.
Ako se nalogoprimac obaveže da će uraditi nešto, a nalogodavac da će mu isplatiti honorarijum, onda mandat postaje
dvostrano jednako obavezujući teretni ugovor i onda i jedna i druga strana odgovaraju za culpa levis in abstracto jer
imaju korist od ugovora.
Ako je nalogoprimac bio dužan da kupi livadu po nalogu, onda mora da prenese svojinu na nalogodavca.
KARAKTERISTIKE
Dvostrano nejednako obavezujući kontrakt (jedini od svih konsenzualnih)
Besplatan – nalogoprimac nenaplaćuje svoj rad, ali ima pravo na honorar
bilo je ispod časti da se za odrađen posao dobija novčana naknada
Troškove koji nastanu prilikom obavljanja posla i u svrhu obavljanja posla snosi nalogodavac
Obaveze mandatara su intuitu personae
Temelj – posredno zastupanje
Mandatar u klasičnom pravu odgovara za dolus, a kod Justinijana za culpa levis in abstracto (protivno načelu korisnosti
jer mandatar nema korist iz ugovora)
dužan je da se prilikom sklapanja posla postavi kao idealno dobar domaćin ZAŠTITA – ugovor postaje civilni kontrakt
Actio mandati directa – podiže mandant kojom zahteva prenos pravne posledice preduzetog posla,koristi nalogodavac
posledica infamija
npr. ukoliko mantadar neće da prenese svojinu nad kupljenim robovima
npr. mandatar je iz posla stekao potraživanje – dužan je da cesijom prenese na nalogodavca – ukoliko ne, podiže se ova
tužba
Actio mandati contraria – podiže mandatar i zahteva naknadu troškova i možda štetu koju je pretrpeo obavljajući posao,
koristi nalogoprimac

NEIMENOVANI KONTRAKTI
Nastaju poslednji u rimskom pravu (postklasičnom). Iako u najčešće zaključivani u praksi i po tome dobili ime po svojim
karakteristikama su ostali neimenovani i štite se istom tužbom
Vrsta realnih ugovora jer se i oni sklapaju predaju stvari (u širem smislu reči).
Ako je strana koja je izvršila svoj deo sporazuma nesto dala, mogla je kondikcijom to dobiti nazad (jer je druga strana
svojinu stekla bez pravnog osnova). Ako je nesto učinila (facere) mogla je da se upotrebi actio doli ukoliko je druga
strana bila zlonamerna. Nijedno rešenje nije dovoljna pretnja da bi se postigao pravni cilj – poštovanje sporazuma
Do Justinijana neformalni sporazum (koji ne predstavlja jedan od četiri konsenzualna kontrakta) na osnovu koga je jedna
strana izvršila ono što je obećala mogla je da zahteva zaštitu primenom kondikcije (ob rem dati) ili pretorske tužbe actio
in factum.
U Justinijanovom pravu
Actio praescriptis verbis – utuženje protivčinidbe u neodređenom broju odnosa koje su orijentane pravne škole (bejrutska
škola) podelile na četiri vrste:
Do ut des – dajem da bi mi dao
Do ut facias - dajem da bi mi učinio
Facio ut des – činim da bi mi dao
Facio ut facias – činim da bi mi učinio
** Actio praescriptis verbis štiti svaki sinalagmatični (dvostrano jednako obavezujući) sporazum koji nema drugu tužbu,
pod uslovom da je jedna strana izvršila svoju činidbu – re u širem smislu (realni neimenovani ugovori)
- traži se da druga strana ispuni ono što je obećala Neimovani ugovori koji su dobili ime:
Permutatio – trampa, razmena, pripada grupi do ut des; nastaje tako sto jedna stranka promene svojinu na nekoj stvari
drugoj, koja se obaveže da ce za uzvrat dati svojinu na nekoj drugoj stvari.
Tužba: actio civilis incerti
*Od prodaje se razlikuje nacinom nastanka (re), obavezom prenosa svojine, pravilima o riziku, mogućnošću raskida…
Aestimatum – komisiona prodaja; sporazum na osnovu kojeg jedna stranka drugoj preda stvar u
detenciju, da bi je ova prodala po odredjenoj ceni. Primalac je mogao stvar da proda po ceni koju uspe da dobije, ali je po
isteku roka dugovao ugovoreni iznos ili stvar.
Tužba: actio in factum aestimatoria
Precarium – državina dobijena ,,na molbu’’ (preces).
spomenuto kod izvedene državine
prekarista ima detenciju s mogućnošću interdiktne zaštite – izvedeni držalac (najčešće zemljišta)
kondikcija – strana koja je prenela svojinu (na telesnoj stvari) – ukoliko druga strana nije ispunila
obavezu – mogla je da bira da li će podići actio praescripti verbis (i da traži ono što je druga strana obećala) ili da
kondikcijom zahteva ono što je dala
**Justinijan je stranci koja prva izvrši činidbu dozvolio i raskid ugovora kondikcijom causa data causa non secuta ili
novom condictio ex poenitentia (zbog pokajanja)
dodatak – razlika između permutatio i kupoprodaje

Kupoprodaja Trampa

Nastaje saglasnošću volja Nastaje predajom

stvari

Obaveza davanja mirne državine Obaveza prenosa

svojine

Može se raskinuti sa actio Ne može se raskinuti

redhibitoria

PACTA
PACTA ADIECTA
Sporazum uz glavni ugovor kojim se donekle menja osnovno dejstvo ugovora
Nudum pactum non parit obligationem, sed parit exceptionem Zavise od 3 vrste okolnosti:
da li je ugovor stricti iuris ili bonae fidei
da li otežva (ad augendam obligationem) ili olakšava (ad minuendam obligationem) položaj dužnika
da li je zaključen istovremeno sa kontraktom (in continenti) ili naknadno (ex intervalo)
ZAŠTITA: exceptio pacti conventi (ad minuendam obligationem)
PACTA PRAETORIA
Constitium debiti
jedna strana obeća da će u određenom roku isplatiti svoj ili tuđi dug
poverilac ima izbor između kondikcije ili actio de pecunia constituta
constitutum debiti proprii ima ulogu novacije
constitutum debiti alieni ima ulogu jemstva
Recepta
Recepta arbitrii – sporazum 2 lica da im izabrani sudija reši spor
Receptum argentarii – bankar preuzima obavezu da po nalogu svog klijenta isplati dug trećem licu;
*ZAŠTITA: actio recepticia (samo za klijenta)
Receptum nautarum, cauponum et stabulariorum
Pactum de iureiurando – dogovor stranaka da reše spor
* ZAŠTITA:
exceprio iurisiurandi – za držaoca koji se zakleo, a ipak bude tužen
actio iurisiurando – za nedržaoca koji se zakleo, a nije dobio stvar
PACTA LEGITIMA
Compromissum – sporazum dve stranke da vansudski reše spor
*ZAŠTITA:
exceptio pacti
actio in factum
Pollicitatio dotis – neformalno obećanje miraza
* ZAŠTITA: condictio ex lege
Donatio – poklonodavac dobrovoljno I besplatno uvećava imovinu poklonoprimca
* Pactum donationis: dando, cedendo, liberando, promitendo
dvostrani pravni posao
Animus donandi
Lex Cincia de donis et muneribus
Insinuatio
*DODATAK ZA SVE KONTRAKTE:
-Ako neko daje drugome stvar da se njome besplatno služi onda je to POSLUGA.
-Ako neko daje drugome potrošnu stvar I zahteva nazad stvar iste količine, vrste I kvaliteta onda je to ZAJAM.
-Ako neko daje stvar drugome da mu je besplatno čuva onda je to OSTAVA.
-Ako neko daje drugome stvar na upotrebu a on mu za to plati onda je to UGOVOR O ZAKUPU/NAJMU STVARI.
-Ako se neko obaveže da će na raspolaganje staviti svoju radnu snagu a taj kome se obavezao da će mu
isplatiti novac za to onda je to UGOVOR O NAJMU RADA.
-Ako se naručilac posla obaveže da izvođaču dela preda neku stvar ili lice, a on se obaveže da će svojom
aktivnošću sa tom stvari ili licem ostvariti određen rezultat za koji će dobiti novčanu naknadu onda je to UGOVOR O
DELU.
-Ako se neko obaveže nekome da će po njegovom nalogu izvršiti neki posao a da za to neće dobiti novčanu
naknadu onda je to MANDAT.
-Ako jedno lice obavi pravnu ili faktičku radnju u korist drugog lica koje ga na to n ije ovlastilo onda je to
POSLODAVSTVO BEZ NALOGA.
KVAZIKONTRAKTI
U pravno dozvoljene radnje kod kojih nema saglasnosti volja (zato nisu kontrakti) a koje dovode do nastanka obligacija
Gaj ubraja: nezvano vršenje tuđeg posla (negotiorum gestio), isplatu nedugovanog (solutio indebiti), tutorstvo i dva
oblika legata – per damnationem i sinendi modo. U Justinijanovom pravu ti izvori obligacija označeni su terminom
„kvazikontrakti“. Justinijanovo pravo u kvazikontrakte ubraja:
sticanje bez pravnog osnova (condictiones sine causa)
poslovodstvo bez naloga (negotiorum gestio)
slučajnu zajednicu (communio incidens)
tutorstvo (tutela)
legat (legatum per damnationem i sinendi modo)

NEGOTIORUM GESTIO
Negotiorum gestio (poslovodstvo bez naloga ili nezvano vršenje tuđeg posla) postoji kada jedno lice
(negotiorum gestor, poslovođa bez naloga, nezvani vršilac tuđeg posla) preduzima pravne ili materijalne poslove u
interesu drugog lica (dominus negotii, gospodar posla) bez njegovog naloga.
Interes:
sprečavanje štete koja preti gospodaru posla (nužno poslovodstvo)
sticanje koristi za gospodara posla (korisno poslovodstvo)
Razlika između korisnog poslovodstva i pravno neosnovanog obogaćenja: kod poslovodstva bez naloga nastupanje koristi
procenjuje prethodno (ex ante), to jest pre preduzimanja posla, dok se kod pravno neosnovanog obogaćenja korist
utvrđuje naknadno (ex post), to jest nakon preduzimanja posla.
ukoliko korist nije nastupila, nema pravno neosnovanog obogaćenja
poslovodstvo bez naloga postoji ukoliko je posao korisno vođen bez obzira da li je nakon izvršenja zaista i doneo korist
gospodaru posla
-Tužbe: actio negotiorum gestorum directa – koristi gospodar posla
actio negotiorum destorum contraria – koristi poslovođa bez naloga
Gospodar posla nadoknađuje samo nužne i korisne troškove.
Razlika između negoriorum gestio i mandatum je ta što mandatar obavlja posao po nalogu, a poslovođa bez naloga ne.
Obligacija nastaje u trenutku kada gestor (poslovođa bez naloga) započne obavljanje tuđeg posla.
ratihabitatio – naknadno odobravanje posla od strane gospodara

POREKLO
Negotiorum gestio je originalni rimski institut pri čemu ga ostala antička prava ne poznaju. Nastao je u drugoj polovini
republike i služio je zaštiti interesa rimskih građana koji su usled promenjenih okolnosti (ratova i ekonomskog razvoja)
često dugotrajno odsustvovali. Razlog pružanja zaštite poslovodstvu bez
naloga ogleda se u altruizmu i potrebi međuljudske solidarnosti čije uvažavanje doprinosi pravednosti pravnog poretka.
Da bi se pospešilo vođenje tuđih poslova u situaciji kada njihov gospodar nije u mogućnosti da ih sam preduzme,
potrebno je poslovođi dodeliti pravo na tužbu kojom se garantuje da će
troškovi koje je snosio odnosno šteta koju je pretrpeo obavljajući posao za drugog biti nadoknađeni. S druge strane,
neophodno je sprečiti i suprotnu pojavu - olako i nesavesno obavljanje tuđih poslova zbog čega i gospodaru posla mora
stajati na raspolaganju tužba protiv poslovođe.
O poreklu pružanja zaštite poslovodstvu bez naloga saznajemo iz fragmenta Ulpijanovog komentara pretorskog edikta de
negotiis gestis (D.3.5.1). U njemu se naglašava da nezvano vršenje tuđih poslova podrazumeva hitno delanje u cilju
otklanjanja opasnosti koja preti odsutnim licima i njihovoj imovini.
Pretpostavlja se da je pretor u početku dodeljivao tužbu iz poslovodstva bez naloga u slučaju spontanog procesnog
zastupanja odsutnog lica. Pretorska tužba iz poslovodstva bez naloga primenjivala se ukoliko bi neko lice (defensor), koje
je najčešće bilo prijatelj odsutnog tuženog lica (dominus litis), spontano preuzelo da ga zastupa u sporu i time sprečilo
štetne posledice koje su mogle nastupiti za njega a koje su se ogledale u ulaženju u posed tuženog (missio in bona) i
gubitku časti (infamia). Pored pretorske tužbe iz poslovodstva bez naloga postojala je i civilna tužba iz poslovodstva bez
naloga koja se primenjivala kako u slučajevima procesnog zastupanja koje nije bilo spontano (na primer kada prokurator
omnium bonorum zastupa tuženog u postupku) tako i u slučajevima vanprocesnog obavljanja poslova za gospodara posla
bez njegovog naloga. Prestankom važenja formularnog sudskog postupka i obesnaživanjem razlike između civilnog i
honorarnog prava u pozno antičko doba došlo je do spajanja pretorske i civilne tužbe u jedinstvenu tužbu iz
poslovodstva bez naloga koja se primenjivala pre svega u slučajevima spontanog vanprocesnog vođenja tuđeg posla. S
druge strane, tužba iz poslovodstva bez naloga nije se više primenjivala na odnose iz prokure već su se odnosi između
prokuratora omnium bonorum i gospodara regulisali primenom tužbe iz naloga (mandatum).

USLOVI
Poslovođa bez naloga posao preduzima bez ovlašćenja gospodara posla
zbog nepostojanja ovlašćenja negotiorum gestio ulazi u grupu obligacija koje nastaju iz raznih drugih osnova
ukoliko se posao preduzima na osnovu ovlašćenja, postoji nalog koji spada u konsensualne kontrakte
Posao mora pripadati gospodaru posla – mora biti tuđ (negotium alienum)
razlikuju dve vrste posla:
objektivno tuđ posao koji se obavlja na tuđoj stvari (na primer poslovođa ugasi požar u tuđoj kući, uhvati tuđu odbeglu
životinju i vrati je vlasniku, isplati tuđ dug, proda tuđu stvar)
neutralan posao koji postaje tuđ voljom lica koje ga preduzima (na primer jedno lice samoinicijativno kupi namirnice
neophodne domaćinstvu odsutnog lica)
obe vrste tuđeg posla relevantne su za poslovodstvo bez naloga
negotiorum gestio ne postoji ukoliko poslovođa, pogrešno verujući da vrši tuđ posao, preduzima sopstveni posao
(negotium suum)
Poslovođa mora znati da preduzima tuđ posao
nema uticaja na poslovodstvo bez naloga zabluda poslovođe o ličnosti gospodara posla
ukoliko je poslovođa preduzeo posao pogrešno verujući da je to u interesu lica B, a u stvarnosti je u interesu lica C,
obligacioni odnos nastaje između poslovođe i lica koje zaista ima interes da posao bude obavljen (C)
Posao se preduzima u interesu gospodara posla
poslovodstvo bez naloga ne postoji ukoliko objektivno tuđ posao poslovođa obavlja u sopstvenom interesu – u tom
slučaju može se raditi o pravno neosnovanom obogaćenju
posao je u interesu gospodara posla ukoliko je on koristan za njega
* Korisnost posla utvrđuje se pre njegovog preduzimanja (utiliter coeptum), pri čemu se ne zahteva da je nakon njegovog
preduzimanja korist zaista i nastupila
poslovodstvo bez naloga postoji i kada se građevina srušila iako je poslovođa preduzeo radove zarad njene zaštite ili kada
je gospodarev rob preminuo iako ga je poslovođa bez naloga lečio
Nepostojanje zabrane preduzimanja posla
u klasičnom pravu bilo je sporno da li postoji poslovodstvo bez naloga ukoliko poslovođa preduzme posao protivno
zabrani gospodara posla (negotiorum gestio prohibente domino)
u Justinijanovom pravu negotiorum gestio neće nastati ukoliko je gospodar zabranio obavljanje posla izuzev ukoliko se
radi o plaćanju javne obaveze ili sahrani lica koje je gospodar bio dužan da sahrani.

PRAVA I OBAVEZE STRANAKA

Na osnovu poslovodstva bez naloga nastaju dvostrane nejednake obaveze. Obligacioni odnos između poslovođe bez
naloga i gospodara posla nastaje kada poslovođa započne obavljanje tuđeg posla.
Poslovođa bez naloga ima obavezu da započeti posao savesno dovede do kraja i prenese iz njega proistekle posledice na
gospodara posla.
Ukoliko je usled obavljanja posla poslovođa prouzrokovao štetu gospodaru posla, on ima obavezu da je nadoknadi –
obaveza naknade štete zavisi od vrste poslovodstva bez naloga i stepena krivice koji se u konkretnom slučaju pripisuje
poslovođi za prouzrokovanje štete
ukoliko posao preduzima da bi otklonio opasnost koja preti gospodarevoj imovini (nužno poslovodstvo), poslovođa
odgovara samo za štetu koju je prouzrokovao svojim zlonamernim postupanjem (odgovara za
dolus)
u slučaju preduzimanja posla radi ostvarivanja koristi za gospodara posla (korisno poslovodstvo), poslovođa odgovara i
za štetu koju je prouzrokovao nehatnim ponašanjem (odgovara i za culpa levis)
Za razliku od poslovođe bez naloga (za koga uvek nastaju obaveze prema drugoj strani u obligacionom odnosu) gospodar
posla ima obavezu prema poslovođi samo ukoliko je poslovođa snosio troškove u svrhu obavljanja posla odnosno ako je u
vezi sa obavljanjem posla pretrpeo štetu. Gospodareva obaveza naknade troškova i štete postoji nezavisno od toga da li je
poslovodstvo bez naloga dalo željeni rezultat. Tako će gospodar posla biti dužan da poslovođi nadoknadi troškove nastale
usled gašenja požara u gospodarevoj kući i kada ona nije spasena.

ZAŠTITA
Poslovodstvo bez naloga je zaštićeno tužbama directa i contraria.
actio negotiorum gestorum directa – gospodar posla može zahtevati od poslovođe bez naloga da posao savesno okonča i
da mu prenese posledice preduzetog posla
tužba je naslediva; npr. gospodar posla umre u zarobljeništvu, ona prelazi na njegove naslednike
poslovođa bez naloga može podići radi naplate eventualnih troškova i štete
u klasičnom pravu tužba ima dve formule
in ius concepta – s klauzulom ex fide bona
in factum concepta
Pretor je za slučaj poslovodstva bez naloga koji se sastojao u sahranjivanju davao posebnu tužbu actio funeraria
* Ratihabitio – ukoliko gospodar naknadno odobri obavljanje posla, uzima se da poslovođa od tog trenutka dela na
osnovu naloga; odnos poslovođe i gospodara posla raspravlja se prema pravilima ugovora o nalogu (mandatum).

CONDICTIONES SINE CAUSA

Kondikcija i pravno neosnovano obogaćenje. Iako se condictiones sine causa obično prevode nazivom
„pravno neosnovano obogaćenje“, reč je o različitim ustanovama. Kondikcije su nastale u antici dok je pravno
neosnovano obogaćenje kao poseban pravni institut nastao u 19. veku. Do poistovećivanja ta dva instituta dolazi stoga što
oba predstavljaju pravno uobličavanje i konkretizaciju iste ideje koja se sastoji u
zabrani neosnovanog sticanja na tuđ račun koju je formulisao rimski pravnik Pomponije (D.12.6.14: Natura aequum est
neminem cum alterius detrimento fieri locupletiorem – Po prirodi, pravično je da se niko ne obogati na štetu drugoga).
Pored sličnosti koja se ogleda u sankcionisanju pravno neosnovanog sticanja na tuđ račun, između kondikcije i pravno
neosnovanog obogaćenja postoje razlike koje nalažu njihovo samostalno pravno postojanje.
Služi za povraćaj stvari koja se kod tuženog nalazi bez pravnog osnova (sine causa).
tuženi je, po pravilu, stvar stekao na osnovu činidbe tužioca kojom mu je ona neosnovano predata
tuženi odgovora za primljenu stvar pri čemu se obim njegove odgovornosti utvrđuje prema trenutku sticanja a ne prema
trenutku pokretanja postupka
tuženi se obavezuje da vrati ono što je primio a ne ono što od primljenog u trenutku podizanja kondikcije poseduje
Za razliku od rimske kondikcione odgovornosti, u savremenom pravu obogaćeni odgovara za imovinsku korist koju je
neosnovano stekao na bilo koji način (radnjom osiromašenog lica, radnjom obogaćenog lica,
radnjom trećeg lica ili prirodnim događajem) pri čemu se obavezuje da izvrši povraćaj u obimu koji poseduje u trenutku
podizanja tužbe.

POJAM
Do primene kondikcije po pravilu dolazi onda kada je jedna strana predala stvar i prenela svojinu na njoj (datio) drugoj
strani koja nema osnova da zadrži primljeno. Otuda je svrha kondikcije povraćaj date stvari jer je sticalac drži bez
pravnog osnova.
Za valjano sticanje svojine u rimskom pravu bila su neophodna dva elementa:
postojanje odgovarajućeg pravnog osnova (iusta causa, iustus titulus)
izvršenje odgovarajućeg načina sticanja (modus adquirendi).
Zahvaljujući apstraktnim načinima sticanja (mancipacija, injurecesija) bilo je moguće preneti svojinu bez obzira na
postojanje i valjanost pravnog osnova. Osim apstraktnih načina sticanja, isplata izvršena sa ciljem gašenja duga ( solutio)
takođe je imala za posledicu sticanje svojine na novcu nezavisno od postojanja i valjanosti pravnog osnova isplate.
Ukoliko nije postojao valjan pravni osnov sticanja (iusta causa, iustus titulus), sticalac je postajao vlasnik, ali nije mogao
da zadrži svojinu na stvari. Kondikcija je služila upravo ispravljanju tog nedostatka time što se stvar na kojoj je svojina
preneta bez pravnog osnova vraćala prenosiocu.

PRAVNI REŽIM
Klasičnim pravnicima bila je strana podela kondikcija na različite vrste. Razmatrajući konkretno činjenično stanje, oni su
se izjašnjavali ima li mesta primeni kondikcije. U slučaju primene kondikcije nastaje obaveza tuženog da tužiocu vrati
stvar koju je neosnovano stekao.
U obligacionom odnosu dužnik je lice koje je neosnovano steklo stvar, a poverilac lice na čiji teret je stvar
stečena. Razlika je postojala u odnosu na to da li je neosnovano stečena generična ili individualizovana stvar.
generične stvari (genera) – tuženi je bio dužan da preda istu vrstu stvari u istoj količini i istog kvaliteta kao što je bila ona
koju je neosnovano primio
individualizovana stvar (species) – tuženi je bio dužan da vrati tu istu stvar

DATIO
Obaveza povraćaja stvari u najvećem broju slučajeva nastajala je ukoliko je tužilac izvršio davanje (datio), to jest ukoliko
je svojom činidbom preneo stvar u svojinu tuženom (dare). Poverilac je u načelu moglo da bude samo lice koje je izvršilo
davanje određene stvari ili sume novca, a dužnik samo lice koje je to davanje
primilo. Nema primene kondikcije ukoliko je nekome neosnovano prenet pridržaj (detencija) odnosno državina.
Uslov da je tužilac izvršio davanje na osnovu koga je tuženi postao vlasnik stvari koja se kondikcijom potražuje izražava
se pravilom „ko može da kondicira – ne može da vindicira i obratno.“
nije se primenjivalo jedino u slučaju krađe (furtum) – zbog „mržnje prema lopovima“ protiv njih se mogla podići bilo
kondikcija bilo reivindikaciona tužba; lopov je po pravilu sopstvenom protivpravnom radnjom došao u posed ukradene
stvari ali na njoj nije stekao svojinu
* Condictio ex causa furtiva – uprkos nepostojanju davanja (datio), protiv lopova se mogla podići kondikcija za povraćaj
ukradene stvari u Justinijanovom dobu
U klasičnom pravu davanje (datio) se shvata široko te postoji i kada je tužilac u korist tuženog ustanovio plodouživanje
(ususfructus), pravo stanovanja (habitatio), oprostio dug (acceptilatio), preuzeo obavezu i slično.
VRSTE
Klasični pravnici nisu podelili kondikcije na različite vrste. Iz njihovih fragmenata se, međutim, izdvaja nekoliko tipičnih
situacija u kojima se primenjuje kondikcija:
Condictio indebiti – ukoliko dođe do isplate nedugovanog (solutio indebiti)
Isplata nedugovanog postoji onda kada se isplata vrši, odnosno prima, u pogrešnom uverenju da dug postoji
Zabluda o postojanju duga je uslov primene kondikcije u ovom slučaju
Ukoliko onaj koji vrši isplatu zna da duga nema, nema pravo na kondikciju
ukoliko onaj koji prima isplatu zna da dug ne postoji, čini krađu, pa može biti gonjen i novčano kažnjen po tom osnovu
sankcioniše se neosnovano sticanje do koga dolazi tako što je tužilac izvršio isplatu tuženom pogrešno verujući da time
gasi obavezu prema njemu; u stvarnosti njegova obaveza ne postoji pa je isplata bila nedugovana, zbog čega treba izvršiti
povraćaj primljenog
Primena kondikcije izraz je potrebe za poništavanjem stvarnopravnog dejstva sticanja nastalog nedugovanom isplatom; ta
potreba zasniva se na ideji pravičnosti na osnovu koje lice koje je neosnovano steklo tuđu stvar mora da izvrši njen
povraćaj
Condictio causa data causa non secuta – ukoliko se izvrši davanje sa časnim ciljem koji se nije ostvario (datio ob
honestam rem)
Cilj je morao biti dozvoljen, a mogao se sastojati u: zaključenju braka, dobijanju neke stvari, emancipaciji sina ili
oslobođenju roba, izvršenju nekog dela poput odlaska na put ili izgradnji spomenika u sećanje na davaoca i dr.
Do ovog oblika sticanja dolazi u situaciji kada je izvršen prenos prava svojine u očekivanju ostvarenja
cilja koji kasnije ne bude ostvaren; npr., dat je miraz, a brak ne bude zaključen, preneta je svojina na robu da bi on bio
oslobođen, pa oslobađanje nije usledilo i sl.
Cilj se ostvaruje izvršenjem protivčinidbe druge strane (primaoca), koja se može sastojati u facere, dare ili non facere;
ukoliko protivčinidba izostane, strana koja je izvršila činidbu (davalac) ima pravo na povraćaj datog.
U Justinijanovom pravu je kondikcija koja se primenjivala u slučaju davanja sa ciljem koji se nije ostvario uvrštena u
kondikciju causa data causa non secuta kojoj je posvećen poseban naslov u Digestama; našla je primenu i u slučaju
bezimenih ugovora
Strana koja je izvršila davanje u situaciji u kojoj je protivčinidba primaoca izostala mogla je da bira između podizanja
kondikcije causa data causa non secuta i tužbe praescriptis verbis – kondikcijom bi
povratila ono što je dala, dok bi tužbom praescriptis verbis prinudila primaoca na izvršenje protivčinidbe
Condictio ob turpem causam – ukoliko se izvrši davanje sa nečasnim ciljem (datio ob turpem rem)
Justinijanovi kompilatori su u Digestama uvrstili u poseban naslov De condictione ob turpem vel iniustam causam
Za razliku od davanja sa časnim ciljem, gde se kondikcija primenjuje samo ako taj cilj nije ostvaren, u
slučaju davanja sa nečasnim ciljem kondikcija se primenjuje bez obzira na to da li je nemoralan cilj ostvaren
Razlog primene kondikcije treba tražiti u nemoralnosti sporazuma koji se nalazi u osnovi izvršenog davanja
Da bi nastala obaveza povraćaja datog, nemoralan mora biti samo onaj koji je primio stvar – slučaj kada neko primi stvar
da ne bi izvršio svetogrđe, krađu, ubistvo ili slično; u tim situacijama primanje isplate radi nečinjenja je nečasno jer je
primalac u svakom slučaju obavezan da se uzdrži od tih dela, zbog čega
primljeno predstavlja neosnovano stečenu korist koja se mora vratiti
* In pari causa turpitudinis cessat repetitio – ukoliko su obe strane postupile nečasno, kondikcija se nije primenjivala
- primalac je zadržavao stvar zbog čega se ustalilo pravilo da u slučaju obostrane nečasnosti jači položaj ima držalac
stvari (primalac) – in pari turpitudine melior est causa possidentis.
- Kondikcija je bila isključena u slučaju podmićivanja sudije jer su obe strane bile nečasne.
Ob causam finitam – pravni osnov je postojao u trenutku sticanja, ali je naknadno prestao da postoji zbog čega sticalac
nema pravo da zadrži stvar te je dužan da je vrati davaocu
npr. slučaj kada ugovorna strana izvrši činidbu na osnovu ugovora koji naknadno bude raskinut ili ako
poklonodavac opozove poklon
Condictio ex causa furtiva – služila je za povraćaj ukradene stvari
Condictio sine causa – nije bila opšta tužba za povraćaj neosnovano stečenog već je primenjivana samo u pojedinim
slučajevima neosnovanog sticanja predviđenih Kodifikacijom

COMMUNIO INCIDENS
U Justinijanovim Institucijama se u kvazikontrakte ubraja još i communio incidens – slučajna zajednica. Ona nastaje kada
dva ili više lica mimo svoje volje postanu titulari istog prava ili iste imovine. U prvom slučaju dva ili više lica bez
međusobnog sporazuma postaju suvlasnici neke stvari na različite načine: poklonom,
legatom, mešanjem stvari, brisanjem međe susednih zemljišta i slično. U drugom slučaju dva ili više lica postaju
zajedničari zbog toga što su nasledili jednog ostavioca. Iako podseća na ortakluk, slučajna zajednica se od njega razlikuje
po tome što nije nastala sporazumom zajedničara i sledstveno tome nema cilj.
Zajedničari mogu svoje odnose da urede naknadnim sporazumom u kom slučaju njihov odnos prerasta u ortakluk. Ako
takvog sporazuma nema, odnosi zajedničara regulišu se prema pravilima koja važe za communio incidens.
Liči na ortakluk ali nije. Nastaje kada dva ili više lica naslede ostavioca ili bez sporazuma postanu suvlasnici neke stvari.
Tužbe: actio pro socio – za obligacionopravne zahteve
actio communi dividundo – za deobu susvojine
actio familiae erciscundae – ako je zajednica nastala nasleđivanjem
actio finium regnudorum – ako je susvojina posledica brisanja seoske međe

PRAVNA SADRŽINA
Pravnu sadržinu slučajne zajednice čine dve vrste pravnih dejstava:
Stvarnopravna – ogledaju se u nastanku susvojine usled čega svaki zajedničar ima idealni deo svojinskih ovlašćenja
prema zajedničkoj stvari.
Obligacionopravna – na osnovu činjenice da su se našli u suvlasničkoj zajednici među zajedničarima
Svaki od njih ima pravo posedovati zajedničku stvar ali istovremeno ima obavezu drugim zajedničarima to isto dozvoliti.
Svaki zajedničar ima pravo da od ostalih zajedničara zahteva srazmernu naknadu troškova koje je povodom zajedničke
stvari imao.
Svaki zajedničar ima pravo na deo koristi i plodova koje je zajednička stvar donela.
Ukoliko je neki zajedničar svojom krivicom prouzrokovao štetu na zajedničkoj stvari, biće dužan da je nadoknadi.
U Justinijanovom pravu zajedničari su bili dužni da se prema zajedničkoj stvari ponašaju kao prema svojim stvarima
(culpa levis in concreto).

PRESTANAK SLUČAJNE ZAJEDNICE

Za razliku ugovornih suvlasnika, slučajni zajedničari mogu u svako doba da zahtevaju razvrgavanje slučajne zajednice.
To razvrgnuće vrši se različitim tužbama u zavisnosti od toga koja vrsta slučajne zajednice je u pitanju.
Zajednica među sanaslednicima razvrgava se putem actio familiae erciscundae koju je poznavao još Zakon XII tablica.
Suvlasništvo jedne stvari (zajedničke kuće, zemljišta i drugo) razvrgava se putem actio communi dividundo.
Ukoliko se međa (finis) susednih zemljišta ne može više raspoznati, njeno ponovno utvrđivanje vrši se putem actio finium
regundorum.
Navedene deobne tužbe su specifične po tome što se na osnovu njih istovremeno raspravljaju
obligacionopravni i stvarnopravni odnosi (actiones tam in personam quam in rem). U Justinijanovom pravu
one spadaju u mešovite tužbe (actiones mixtae).
Formula tužbe sadrži deo (adiudicatio) kojim se raspravljaju stvarnopravni odnosi tako što sudija ima ovlašćenje da
ustanovi svojinu na celoj ili delu stvari u korist jednog ili više zajedničara.
Ukoliko je stvar fizički deljiva (na primer zemljište), svaki od zajedničara postaje isključivi vlasnik dela stvari. Ako je,
pak, stvar fizički nedeljiva (na primer rob), sudija može ustanoviti isključivu svojinu na stvari u korist jednog zajedničara
i obavezati ga da ostalima isplati srazmeran novčani deo ili može odrediti prodaju stvari i podelu dobijenog novca
zajedničarima.
Raspravljanje obligacionopravnih odnosa vrši se u cilju ispunjenja napred navedenih obaveza koje terete zajedničare.
Kondemnacija formule deobnih tužbi glasila je tako da je svaki zajedničar istovremeno bio i tužilac i tuženi, zbog čega je
svaki od njih bio osuđen (quidquid ob eam rem alterum alteri praestare oportet).

DELIKTI
Privatni delikti – zasnovani na strogom legalitetu; unapred propisani zakonom ili pretorovim ediktom Privatni delikti
(delicta privata) u klasičnom pravu nastajali su skrivljenom radnjom delinkventa koja je
prouzrokovala povredu tuđeg dobra koja se kod većine delikata ogledala u nastupanju štete. Da bi postojala deliktna
odgovornost bilo je potrebno ispuniti četiri uslova: izvršenje nedozvoljene (protivpravne) radnje, nastupanje povrede
tuđeg dobra (nastupanje štete), postojanje uzročno-posledične veze između
protivpravne radnje i povrede tuđeg dobra (štete) i postojanje krivice delinkventa.
Izvršenjem privatnog delikta nastaje obligacioni odnos između delinkventa (štetnika) i oštećenog u kome je prvi dužnik a
drugi poverilac. Deliktne tužbe su penalnog karaktera jer im je svrha kažnjavanje delinkventa. Otuda se delinkvent po
pravilu obavezuje na isplatu sume koja je veća od iznosa prouzrokovane štete.
Osobenosti deliktnih obligacija:
sankcija je u vek imovinska kazna koja pripada oštećenom, vezana je za fizičku ličnost delinkventa, noksalna
odgovornost); učinilac delikta se kažnjava plaćanjem novčane kazne (nema zatvora)
- delinkvent se kažnjava plaćanjem sume novca koja je uvek višestruka (actio poenales)
Noxa caput sequitur (noksalna odgovornost) – deliktna obligacija vezana za fizičku ličnost; delikvent odgovornost nosi
“na svojim leđima”
ukoliko sin ili rob bude usvojen od strane drugog paterfamiliasa odgovara paterfamilias pod čijom je vlašću bio pri
pokretanju postupka
Civilni delikti (Iniuria, Furtum, Damnum iniuria datum, Rapina)
- uvedeni civilnim pravom
Pretorski delikti (Metus, Dolus, Fraus creditorum)

INIURIA
U klasičnom pravu iniuria označava povredu ličnog integriteta (tela, ugleda, časti, slobode)
Povreda može biti naneta fizičkim delovanjem ili izjavama (uvredom). Pandektisti su stvorili pojmove realne i verbalne
iniurie koje rimljani ne poznaju, ali ipak sankcionišu i povrede izjavama.
U Zakonu XII tablica privatni delikti su samo napadi na telesni integritet (a ne na moralni).
Primer: Žena paterfamiliasa nije mogla ići sama forumom već je morala biti u pratnji robova, ukoliko joj neko oduzme
roba to se smatralo povredom časti i ugleda paterfamiliasa – lice koje je silom oduzelo roba odgovara za iniuriu.
Membrum ruptum (teška telesna povreda) – osakaćenje – nanošenje trajnih posledica (uništenje nekog organa, izbijanje
zuba)
sankcioniše se talionom
od Zakona XII tablica sankcioniše se i dobrovoljnom kompozicijom (uvedena da bi se suzbio talion; arhaično pravo je u
slučaju sakaćenja predviđalo vraćanje istom merom) – ukoliko se lica ne nagode sankcioniše se talionom
Os fractum – prelom kosti
sankcioniše se zakonskom kompozicijom (300 asa povredu slobodnog čoveka, a 150 asa za povredu roba
isplata se vrši njegovom gospodaru)
- u arhaičnom pravu je postojalo patrijarhalno ropstvo, lomljenje kosti u robu se sankcioniše kao napad na ličnost a ne kao
oštećenje stvari
Iniuria (u užem smislu) – lakša telesna povreda (nije trajna; npr. šamar)
zakonska kompozicija: kazna 25 asa
** Mana fiksne kazne – ne utiče na bogate; npr. bogati rimljanin je išao rimskim forumom i šamarao je rimske prolaznike
na koje je naišao. Njegov rob je išao iza njega i svakom u trenutku isplaćivao 25 asa
* actiones vindictam spirantes – strogo lične, aktivno i pasivno nenasledive, zastarevaju za godinu dana; ukoliko umre
delinkvent koji je naneo iniuriu njegov naslednik ne može biti tužen – obratno, ukoliko umre oštećeni ne može njegov
naslednik da podigne tužbu protiv delinkventa
- nakon isteka godinu dana od godinu dana, oštećeni nema pravo na višestruku vrednost (može eventualno imati pravo na
naknadu štete, ali ne ovom tužbom)
* Pretorska tužba – actio iniuriarum aestimatoria (tužba s procenom) – pretor ovlašćuje oštećenog da sam predloži iznos
kazne, veće sudija dosuđuje kaznu najviše do iznosa koji je predložio oštećeni

FURTRUM
Paul: „Furtum je protivpravno delovanje na stvar sa namerom da se stekne korist od same stvari, njene upotrebe ili
državine“ – krađa je mogla da se izvrši ne samo protivpravnim oduzimanjem stvari, već i u protivpravnom korišćenju
tuđe stvari
Tri načina izvršenja krađe:
Furtum rei – predmet stvari su pokretne stvari u prometu
Furtum usus – krađa upotrebe
ukoliko založni poverilac kod pignusa koristi tuđu stvar
ukoliko poslugoprimac koristi stvar protivno ugovoru (npr. dobio je trkačkog konja koga koristi za prenos tovara)
ukoliko ostavoprimac koristi stvar
Furtum possessionis – krađa državine
u ulozi lopova se pojavljuje vlasnik stvar – ukoliko je predao stvar založnom poveriocu, a još uvek nije vratio dug, i
oduzme stvar od založnog poverioca (koji ima izvedenu državinu)
Predmet krađe pokretne stvari u prometu – res in commercio mobilia
ukoliko je stvar van pravnog prometa (svete stvari) odgovara se po rimskom javnom pravu
*Bitan element: Animus furandi – lopov je svestan protivpravnosti svog dela
ukoliko neko vrši krađu pogrešno verujući da ima pravo na to, ne vrši ovaj delikt
SANKCIJE
Težina sankcije zavisi od težine dela
Furtum manifestum – lopov zatečen na delu (in flagranti)
Najteži oblik
Ista sankcija (smrt ili ropstvo) predviđena je i ako je stvar pronađena formalnom istragom (perquisitio lance et licio) ili
nije dozvolilo istragu;
ukoliko je u pitanju rob bacan je sa Tarpeske stene; ukoliko je slobodan čovek noću ili danju uz pomoć oružja mogao je
biti usmrćen uz svedoke ili je vođen pred magistrata koji bi dodelio delinkventa da se vodi u kućni zatvor (ropstvo)
pokraden je mogao da zahteva da se u kući lica za koje se smatra da je lopov izvrši formalna istraga
oštećeni bi go (da ne bi podmetnuo drugom licu; preko intimnih delova imao je kecelju, u jednoj ruci je držao čašu sa
vodom, a u drugoj činiju) čekao da se izvrši istraga
- za lice koje nije dozvolilo formalnu istragu smatralo se da je kriv
*Posle Ebucijevog zakona pretor uvodi zakonsku kompoziciju:
Protiv lopova uhvaćenog na delu – actio furti manifesti (četvorostruka vrednost stvari)
Protiv lica kod koga je stvar nađena formalnom istragom – (actio furti non exibiti) ili koje ne dozvoli
istragu (actio furti prohibiti) – četvorostruka vrednost stvari
Furtum conceptum – neformalna istraga; blaži oblik
actio furti concepti – isplata trostruke vrednosti stvari
actio furti oblati – ako je savesno lice kupilo ukradenu stvar, protiv prodavca podiže ovu tužbu i zahteva trostruki iznos
plaćene cene
Furtum nec manisfestum – izvršavaju je npr. detentori koji prodaju stvar ili odbijaju da je vrate
* actio furti (nec manifesti) glasi na dvostruku vrednost stvari
*Sve tužbe su aktivno nasledive i trajne, osuđeni gubi čast – ukoliko oštećeni umre, njegov naslednik može da tuži lopova
U Justinijanovom pravu postoji samo razlika između lopova uhvaćenog na delu i neuhvaćenog lopova. Prvi plaća
četvorostruku, a drugi dvostruku vrednost stvari
„Zbog mržnje prema lopovima“ protiv lopova može da se podigne bilo reivindikacija (actio rei vindicatio) bilo kondikcija
iz razloga krađe (condictio ex causa furtiva)
izuzetak pravila: ko može da kondicira, ne može da vindicira – reivindikaciju podiže onaj koji ima svojinu, a onaj ko
podiže kondikciju je svojinu već preneo
ove tužbe se mogu kumulativno podići sa actio furti

DAMNUM IURIA DATUM

Nanošenje štete vlasniku stvari – oštećenje tuđe stvari. Delinkvent nanosi štetu na stvari koja je u svojini drugog lica. Za
razliku od krađe, ovde ne postoji namera protipravnog prisvajanja koristi, već postoji namera da naškodi drugom licu,
koje je vlasnik stvari, tako što će mu oštetiti ili uništiti stvar.
Kazuistički metod ogledao se u tome što su bili propisivani pojedinačni slučajevi gde se tačno vidi ko, šta, kome oštećuje.
Zakon XII tablica kazuistički propisuje različite slučajeve oštećenja ili uništenja tuđe stvari – npr. ko drugome poseče
vinovu lozu, zapali kuću (navodi se vrsta stvari).
286. god. pre n.e. Lex Aquilia de damno (donet godinu dana posle Hortenzijevog zakona kojim je plebiscit stekao snagu
zakona – važio je i za patricije) – 3 poglavlja:
Ko ubije roba, robinju ili četvoronožnu životinju iz reda stoke, dužan je da vlasniku plati kaznu u iznosu najveće
vrednosti koju je stvar imala u poslednjih godinu dana (od trenutka izvršenja delikta)
radnja izvršenja delikta ogleda se u ubistvu res mancipi stvari
sadrži arhaičan karakter jer se tačno navode stvari koje se uništavaju
“najveća vrednost” – penalni karakter
Odgovornost adsipulatora (dodatnog poverioca) koji akceptilacijom ugasi obavezu dužnika na štetu glavnog poverioca
relativno rano je prestalo da se primenjuje
Ko povredi roba, robinju ili životinju iz reda stoke ili uništi, odnosno ošteti drugu telesnu stvar, dužan je da plati vlasniku
najveću vrednost stvari u poslednjih mesec dana pre izvršenja delikta
prisustvo novatorskog karaktera – generalicazija (“drugu telesnu stvar”)
rimljani vrše uopštavanje i daju opšti pojam stvari
penalni karakter – “najveća vrednost u poslednjih mesec dana”

LEX AQUILIA
LEX AQUILIA DE DAMNO (NOVINE)
Opšti pojam štete – oštećenje bilo koje stvari (generalizacija)
Pojam stvari kao objekt prava
Prvi rimski naziv za vlasnika (erus)
naziv dominus tek kasnije ulazi u upotrebu
Prvi znak klasičnog ropstva – rob je tretiran kao stvar
prema injuriji ropstvo je patrijarhalno – rob je tretiran kao lice
ACTIO LEGIS AQUILIAE
Zahvaljujući pretoru I rimskim pravnicima domen primene tužbe se proširuje. Prema zakonu:
Tužba je penalna (lis infitiando crescit in duplum)
kao merilo odmeravanja kazne je uzeta konkretna šteta stvari (rob koji je govorio grčki vredi više od roba koji je star i ne
zna)
uzima se najveća vrednost stvari
svrha je kažnjavanje (u savremenom pravu je regulisano krivičnim pravom)
preteča savremenog pojma naknade štete (danas važi pravilo “ko drugome pravi štetu tužen je da je nadoknadi” –
građansko-pravni delikt prouzrokovanja štete)
Šteta mora da bude prouzrokovana aktivnim i neposrednim delovanjem učinioca na stvar (damnum corpore corpori
datum) – npr. lice je uzelo nož (aktivno) i ubolo roba (neposredno)
nije se mogla sankcionisati šteta koja je prouzrokovana pasivnošću i posrednim delovanjem – nehranjenje tuđeg roba
(nečinjenje) i njegova smrt (posredno)
Aktivno je legitimisan samo vlasnik stvari
ukoliko je stvar data na plodouživanje i bila oštećena, plodouživalac nije mogao da podigne tužbu
Objektivna odgovornost delinkventa – ne ulazi se u pitanje da li je delinkvent namerno ili bez krivice naneo štetu
kasnije, tumačenjem pravnika odgovara se na osnovu krivice (damnum culpa datum) – dovoljan je i najmanji oblik
nepažnje (culpa levissima), uključujući i neznanje (imperitia)

ACTIO LEGIS AQUILIAE UTILIS

Pretorska tužba iz razloga korisnosti se primenjuje za štetu koja je:
Posredno prouzrokovana – preduzimanje radnje pri čemu šteta ne nastaje odmah već nastupanjem okolnosti koji su se
desili između preduzmanja radnje i nastanka štete
ne zna se koji događaj je bio presudan za nastupanje štete – npr. lice gurne roba, on padne i povredi se, a tek posle
nekoliko dana umre
Nastala propuštanjem (nečinjenjem) štetnika – pasivnim delovanjem
omisivni delikt
npr. nehranjenje roba
Aktivno je legitimisan ne samo vlasnik stvari već i: bonitarni vlasnik, savesni držalac, založni poverilac, titular ličnih
službenosti – imaju pravo da podignu tužbu
Tužba zastareva za godinu dana
U Justinijanovom pravu obeštećenje može dobiti zakupac i lice koje je pretrpelo imovinsku štetu usled telesne povrede
(naknada troškova lečenja); npr. ukoliko ste povredili roba i on je morao da se leči, gospodar je mogao da podigne tužbu
kojom bi zahtevao naknadu troškova lečenja

RAPINA
Razbojništvo; kvalifikovani oblik krađe – razbojnik primenjuje otvorenu silu. Sadrži elemente i pretorskog i civilnog
delikta.
77. god. pre n.e. peregrinski pretor Marko Terencije Lukul stvorio je tužbu actio bonorum vi raptorum
Tužbom se zahteva četvorostruka vrednost silom oduzetih ili oštećenih stvari
Posle godinu dana glasi na jednostruku vrednost – reipersekutorna
U Justinijanovom pravu tužba je mešovita (actio mixta) – glasi na povraćaj stvari i kaznu u trostrukom iznosu (in
truplum)
Aktivno je legitimisano lice koje ima interes da stvar sačuva (kao i kod krađe) – ne samo vlasnik, već svako
ko odgovara za kustodiju
Posledica osude infamija
METUS
Pretnja
80. god. pre n.e. pretor Oktavije uvodi actio quod metus causa (formula Octaviana)
Metus – pretnja primenom sile da bi se lice kome se preti primoralo da sklopi pravni posao ili preduzme materijalnu
radnju
smatra se manom volje
Ukoliko lice izjavi volju pod pretnjom, nastaje pravni posao, za razliku od primene fizičke sile kada se smatra da posao
nije nastao
ACTIO QUOD METUS CAUSA
Za primenu tužbe pretnja je morala da bude protivpravna i ozbiljna (da izazove strah kod prosečnog čoveka; pretor ne štiti
kukavice)
Tužba je penalna (četvorostruki iznos štete), pasivno nenaslediva i zastareva za godinu dana
Arbitrarna – oštećeni tužilac traži da tuženi vrati ono što je dao na osnovu posle koji je sklopio usled pretnje
delinkvent je pretnjom iznudio sklapanje pravnog posla i iz njega je iznudio korist (npr. predata stvar)
mogla se podići protiv svakog kod koga se zatekne iznuđena stvar – in rem scripta
stvarnopravno dejstvo
može se podići protiv lica koje nije pretilo a kod koga se našta stvar
Primarni cilj nije naplata kazne već obeštećenje tužioca. Stoga tužba služi da natera tuženog (delinkventa) da vrati tužiocu
(oštećenom ) ono što je primio na osnovu iznuđenog posla
Ako je obaveza preuzeta pod pretnjom (pr. stipulacijom), dužnik se može braniti prigovorom (trajnim)
exceptio metus
Pravni posao preduzet pod pretnjom može da se poništi restitucijom (restitutio in integrum ob metum)

DOLUS
Prevara.
Dolus malus – zlonamerno lukavstvo – prevara – stvaranje ili održavanje zablude kod nekog lica sa namerom da mu se
nanese imovinska šteta
- npr. lice prodaje nakit I tvrdi da je zlatan I time dovede u zabludu kupca i on kupi tu stvar
Dolus bonus – trgovačko lukavstvo (dozvoljeno
Actio de dolo uveo pravnik Gaj Akvilije Gal 66. god. pre n.e.
Tužba je: arbitrarna, zastareva za godinu dana, oštećeni ima pravo na naknadu pretrpljene štete (cilj je da delinkvent
obešteti oštećenog), nema kumulativne solidarnosti (dovoljno je da 1 plati oštećenog), nije in
rem scripta već se može podići samo protiv delinkventa, supsidijerna (primenjuje se samo ako nema drugog procesnog
sredstva kojim prevareni može da se obešteti)
Penalni karakter ogleda se u noksalnosti i pasivnoj nenasledivosti
Posledica osude je infamija
Exceptio doli – da bi se odbio tužbeni zahtev usmeren na izvršenje posla stricti iuris sklopljenog usled prevare
Restitutio in integrum ob dolum u klasičnom pravu za poništenje pravnog posla sklopljenog usled prevare
FRAUS CREDITORUM
Izigravanje poverioca.
Nastaje nakon prelaska na realnu egzekuciju
Radnja izvršenja: dužnik namerno otuđuje imovinu (prodaje, poklanja, opraštaj duga) i postaje insolventan ili povećava
postojeću insolventnost
Interdictum fraudatorium – povraćaj telesnih stvari koje je dužnik otuđio u stečajnu masu
Restitutio in integrum ob fraudem – poništenje poslova otuđenja; sve se vraća u prvobitno stanje
Actio Pauliana – cilj tužbe je naknada štete
ACTIO PAULIANA
Nije nosila ovo ime u Digestama, ali je naknadno ovako nazvana
Radnja izvršenja delikta je otuđenje (alienatio) imovine (komisivne i omisivne radnje – nečinjenje)
npr. prekidanje održaja – lice zna da se njegova stvar nalazi kod drugog lica I da je ono upotrebljava I da će steći svojinu
nakon isteka roka, on to namerno dopušta I omogućava licu da stekne svojinu na stvari
npr. namerno propuštanje potraživanja
Otuđenje nanosi štetu poveriocima (eventus damni) – ne mogu da namire potraživanja jer nema dužnikove imovine
Otuđenje izvršeno s namerom da se oštete poverioci (consilium fraudis), dovoljna je svest dužnika o insolventnosti koja
se pretpostavlja
Tužba se podiže protiv lica kojima je dužnik otuđio imovinu i koja u trenutku sticanja znaju da je dužnik insolventan
(conscientia fraudis)
*Pravnici prave razliku između teretnih i dobročinih poslova – conscientia fraudis se zahteva samo za teretne poslove.
Lica koja su od dužnika besplatno stekla stvar mogu biti tužena bez obzira na svest o dužnikovoj
insolventnosti
npr. kod kupoprodaje kupac mora znati da prodavac prodaje imovinu da bi oštetio svog poverioca
*Po ediktu aktivno legitimisan curator bonorum (staratelj stečajne mase; lice koje je zaduženo da se brine o imovini koja
će se prodati na javnoj dražbi), ali je mogao da je podigne i svaki poverilac

KVAZIDELIKTI

Si iudex litem suam feat (ako sudija učini spor svojim)

Actio de positis et suspensis (tužba zbog postavljenih i okačenih stvari)
Mogao je podići svako ko primeti da se negde nalaze stvari koje mogu da padnu na prolazno mesto i nekoga povrede ili
oštete imovinu.
Actio de deiectis vel effusis (tužba za prosuto ili izbačeno kroz prosor)
Ako se ne zna učinilac, odgovara vlasnik zgrade ili zakupac stana iz kojeg je stvar bačena.
Ako je oštećena stvar, kazna je njena dvostruka vrednost.
Ako je slobodan čovek povređen, imao je pravo na naplatu kazne prema proceni sudije.
Ako je nastupila smrt slobodnog čoveka, bila je predviđena actio popularis sa kaznom od 50.000 sestercija (actio
popularis – popularna tužba koju može bilo ko da podigne).
Actio furti et damni adversus nautas campones stabularios (tužba zbog krađe i štete protiv brodara, gostioničara i
vlasnika štala)
Krčmar odgovara objektivno (bez obzira da li je kriv) jer je imao obavezu da čuva stvar.

POREKLO
U klasičnom pravu su postojale i obligacije nastale iz nedozvoljenih radnji, zaštićene pretorskim penalnim tužbama, koje
nisu smatrane deliktima. Gaj ih ne razmatra u Institucijama ali ih zato u svom kasnijem delu Res cottidianae svrstava u
obligacije nastale iz različitih osnova. Ove obligacije su kompilatori izdvojili u posebnu grupu i uneli ih u Justinijanove
Institucije. Naslov rubrike u kojoj su izložene nosi naziv O
obligacijama koje nastaju iz radnji sličnih deliktima (quasi ex delicto). To govori da su kompilatori uvideli da kvazidelikti
nastaju iz nečega što je samo nalik, ali ipak nije deliktna radnja.
U Justinijanovim Institucijama govori se o četiri vrste kvazidelikta: si iudex litem suam fecit (sudija koji učini spor
svojim), actio de deiectis vel effusis (tužba zbog izbačenih i prosutih stvari), actio de positis et suspensis (tužba zbog
postavljenih i okačenih stvari), actio furti et damni adversus nautas caupones stabularios (tužba zbog krađe i štete protiv
brodara, gostioničara i vlasnika štala).
Kada se obligacije koje nastaju iz različitih kvazidelikata analiziraju uočava se da nastaju iz nedozvoljenih radnji koje
prema klasičnom konceptu nemaju karakter delikta. Njima uvek nešto nedostaje: ili aktivna radnja delinkventa, ili krivica,
ili uzročna veza, a nekada nije došlo do povrede tuđeg dobra (nije nastupila šteta). Objašnjenje po kome je svakom od
kvazidelikata nedostajao neki element da bi se smatrao deliktom nailazi na prigovor kojim se ističe da u kvazidelikte nisu
uključene neke tužbe koje na sličan način odstupaju od pravila o deliktnoj odgovornosti (na primer actio de tigno iuncto,
actio ad exhibendum).
Justinijanovi pravnici uklonili su kategoriju izvora obligacija nastalih iz raznih oblika kauza (ex variis causarum figuris) i
umesto nje stvorili dva nova izvora - kvazikontrakte i kvazidelikte. U nauci je prisutno mišljenje po kome nema
opravdanog razloga za stvaranje kvadriparticije te da je jedino težnja za simetrijom izvora obligacija bila stvarni uzrok
stvaranja pojma „kvazidelikt“.
SI IUDEX LITEM SUAM FECIT
Postoji obaveza za sudiju da obešteti parničnu stranu koju je ošetio time što nije doneo presudu u sporu ili je presudio
suprotno propisu ili njegovom smislu.
Pretorska tužba koju je strana podizala bila je in bonum et aequum concepta (u pretorskom pravu ona je ekvivalent za
actio bonae fidei) i davala je ovlašćenje sudiji koji je odlučivao povodom kvazidelikta da, polazeći od pravičnosti, odredi
iznos obeštećenja.
Pre sankcionisanja tog kvazidelikta primenjivala se odredba Zakona XII tablica koja je propisivala smrtnu kaznu za sudiju
koji je presudu doneo u zloj nameri.
Ustanovljenjem tog kvazidelikta surova odredba Zakona XII tablica nije se više primenjivala što je odgovaralo duhu
razvijenog prava klasičnog perioda (humanitas).
Omogućeno je oštećenoj strani da od sudije dobije novčanu naknadu na ime obeštećenja.
Nastao je zbog određenih karakteristika legisakcionog i formularnog građanskog sudskog postupka. Jedna od njih je
laičko suđenje jer presudu donosi sudija-laik, to jest građanin koga su parnične strane izabrale da reši njihov spor. Na
osnovu toga što su parnične strane same izabrale sudiju (arbitražni karakter suđenja), pretpostavljalo se da će poštovati
njegovu odluku povodom spornog pitanja. Otuda u legisakcionom i formularnom postupku ne postoji pravo na žalbu
(appellatio) kojom bi se nezadovoljna parnična strana žalila organu više instance koji bi svojom drugostepenom odlukom
mogao da ukine ili preinači pogrešno
donetu presudu. Osim toga, u legisakcionom i formularnom postupku važilo je načelo „ne dvaput u istom“ – ne bis in
idem sa značenjem da se nakon okončanja prvog dela postupka - pred pretorom (in iure) gase sporna prava i obaveze
među parničnim stranama (novaciono dejstvo litiskontestacije), te da postupak povodom istog predmeta nije moguće
ponovo pokrenuti.
Pravni problem: utvrđivanje sudijine krivice.
U legisakcionom i formularnom postupku presudu nije donosio sudija koji se školovao za obavljanje sudske funkcije već
sudija laik – građanin koji se birao sa spiska uglednih građana kojima je priznato pravo da sude (album iudicum).
Sudija nije mogao pozvati na odgovornost za pogrešno donetu presudu zbog nepoznavanja prava jer nije bio pravnik.
Gaj u delu Res cottidianae kaže da sudija odgovara i kada je iz neznanja loše presudio.
Neznanju bi se mogao pripisati i slučaj koji on navodi u Institucijama, kada sudija dosudi više nego što bi smeo prema
kondemnaciji. Ovo bi značilo da je obligacija u klasičnom pravu nastajala i nehatnim postupanjem ili prosto iz neznanja,
to jest po osnovu imperitia. To rešenje je prihvaćeno i u Justinijanovom pravu, jer su kompilatori uneli u Institucije Gajev
tekst.
Ulpijan ističe da sudija čini spor svojim onda kada sa zlom namerom izrekne presudu koja je suprotna smislu zakona. To
bi značilo da se za nastanak tog kvazidelikta zahtevao dolus. Ulpijan je dalje objasnio da se zla namera ispoljava preko
očigledno prijateljskog ili neprijateljskog postupanja prema jednoj od strana u sporu.
Uprkos tome što izvori ne daju jasnu sliku o tome kada će sudija odgovarati zbog toga što je spor učinio svojim, neki
zaključci o ovom kvazideliktu se mogu izvesti i na osnovu opštih saznanja o klasičnom pravu i pravnoj praksi. Sudija
svakako nije mogao odgovarati onda kada je presudio u skladu s mišljenjem nekog poznatog pravnika. Verovatno ni onda
kada je pogrešno presudio složeniji spor, a strane nisu priložile
mišljenje nekog poznatog pravnika (budući da su bile dužne da same obezbede dokaze). Sudija je odgovarao ako uopšte
nije doneo presudu, ako je očigledno zlonamerno presudio i ako je pogrešno presudio u nekoj stvari koja je toliko jasna da
za rimskog građanina nije bilo dileme kako treba odlučiti.

ACTIO DE DEIECTIS VEL EFFUSIS

Tužbe zbog izbačenih stvari
Da bi postojala deliktna odgovornost u klasičnom pravu potrebno je da se protivpravna radnja može
pripisati delinkventu u krivicu. Može se desiti da je izvršilac protivpravne radnje jedno lice, a da za posledice njenog
izvršenja odgovara drugo lice. Pored specifične situacije uslovljene ustrojstvom rimske porodice u kojoj je paterfamilijas
odgovarao za delikte svojih potčinjenih lica (noksalna odgovornost), rimsko pravo je poznavalo odgovornost za drugog u
situaciji kada je protivpravnu radnju izvršilo lice koje nije pod vlašću odgovornog lica. Tada se radilo o kvazideliktu jer je
obaveza obeštećenja nastajala za lice koje nije bilo krivo za izvršenje protivpravne radnje.
Odgovornost za drugog po osnovu kvazidelikta nastaje ukoliko neko lice čiji se identitet ne može utvrditi iz kuće ili stana
izbaci ili prospe nešto na ulicu i time ošteti tuđu imovinu, ubije ili povredi prolaznika. U tom slučaju odgovara imalac
stana iz koga je stvar izbačena ili prosuta. Do sankcionisanja tog protivpravnog ponašanja dolazi u doba prenaseljenosti
gradova u kojima postoje višespratne kuće (insulae) u kojima živi gradski plebs. Rimski pesnik Juvenal u svojim satirama
svedoči o opasnostima koje vrebaju noću ulicama Rima među kojima se ističe i izbacivanje stvari i tečnosti kroz prozor.
Pretor je tada dodeljivao tužbu radi obeštećenja. Ova tužba (actio de effusis vel deiectis) podizala se protiv imaoca stana
(habitator) nezavisno od činjenice da li je on lično prosuo, odnosno izbacio stvar.
Položaj tužioca je bio povoljan, mogao je ostvariti pravo na obeštećenje čim je dokazao da je nešto bilo
izbačeno na ulicu, a nije morao dokazivati ko je izvršio nedozvoljenu radnju. Nije dokazivao ni postojanje zle namere ili
nehata, tako da je ovo jedan od primera objektivne odgovornosti u rimskom pravu.
ACTIO DE POSITIS ET SUSPENSIS
Tužbe zbog postavljenih I okačenih stvari
Da bi se odgovaralo po osnovu kvazidelikta nije bilo nužno čak ni to da je nastupila povreda tuđeg dobra (da je nastupila
šteta). Pretor je u uslovima prenaseljenog gradskog života štitio prolaznike tako što je omogućavao sankcionisanje
izazivanja opasnosti nastupanja štete. Ukoliko je vlasnik ili zakupac stana ili onaj ko je privremeno boravio u stanu
postavio ili okačio stvar (na primer saksiju) na prozoru, balkonu i slično tako da ona može da padne i prouzrokuje štetu
odnosno povredu ili smrt prolaznika, mogao je biti tužen od strane bilo kog građanina (actio popularis). Osuda po ovoj
pretorskoj tužbi donosila je kaznu od 10.000
sestercija (kod Justinijana 10 solida). Za razliku od prethodnog kvazidelikta tužba se ovde podizala protiv lica koje je
stvar postavilo ili obesilo. Radilo se, dakle, o odgovornosti za sopstvenu radnju. Ukoliko je stvar (saksija, deo fasade,
ledenica i slično) pala i prouzrokovala štetu, neće postojati odgovornost po ovom
kvazideliktu već po akvilijanskoj deliktnok tužbi (actio legis Aquiliae utilis).
ACTIO FURTI ET DAMNI ADVERSUS NAUTAS CAUPONES STABULARIOS Tužba zbog krađe i štete protiv
brodara, gostioničara i vlasnika štala
Poslednji kvazidelikt koji se navodi u Justinijanovim Institucijama tiče se pooštrene odgovornosti brodara, gostioničara i
vlasnika štala za stvari koje su im putnici odnosno korisnici njihovih usluga poverili na čuvanje. Ako lice zaposleno na
brodu, u gostionici ili štali, ukrade ili ošteti stvar koja pripada putniku, protiv vlasnika broda, gostionice, odnosno štale
daje se actio in factum. Njom se naplaćuje dvostruka vrednost pretrpljene štete. Obaveza vlasnika da nadoknadi štetu u
dvostrukom iznosu nastaje bez njegove aktivne neposredne radnje prouzrokovanja štete. Njegova odgovornost temelji se
na posebnom obliku krivice - culpa in eligendo koja se sastoji u lošem izboru zaposlenih. Postupak protiv vlasnika se
morao pokrenuti u roku od godinu dana. Nakon isteka roka, oštećeni je zadržavao pravo da pokrene tužbu protiv vlasnika
ali samo na osnovu pakta (receptum nautarum, cauponum et stabulariorum), pri čemu je ona bila in simplum, to jest
njome se
zahtevala jednostruka vrednost štete. Pooštrenom odgovornošću brodara, gostioničara i vlasnika štala pretor je štitio
putnike koji ne poznaju prilike mesta u kome se zateknu niti imaju saznanja o tome da li su konkretni davaoci usluga na
dobrom glasu u pogledu sigurnosti i kvaliteta svog rada.
TABELA SVI KONTRAKTI

PREMA STRICTI TERETNI INTUITU

TOME DA
PREMA FORMALNI IURIS (onerozni) PERSONAE
LI SE VIDI
NAČINU
KONTRAKT + CAUSA + BONA+ OBAVEZNOS (nenasledive I
NASTANKA
NEFORMALN FIDEI DOBROCINI T neprenosive
I obligacije)
(lukrativni)
formalni stricti ne znamo jer jejednostrano intuitu personae
iuris apstraktan obavezujući
Nexum verbalni (per aes etapstraktan
libram)
formalni stricti ne znamo jer jejednostrano intuitu personae
iuris apstraktan obavezujući
Stipulatio verbalni (verbalna apstraktan
forma)
Nomen formalni stricti ne znamo jer jejednostrano intuitu personae
iuris apstraktan obavezujući
transscripticium literarni (literarna apstraktan
(expensilatio) forma)
formalni dvostrano
nejednako
Fiducia realni (mancipatio ilikauzalan bonae dobročini /
obavezujući
in iure cessio) fidei
Pignus bonae dvostrano
fidei
(ugovor o zalozi) realni neformalni kauzalan dobrocini nejednako /
obavezujući
Mutuum realni neformalni apstraktan stricti dobrocini jednostrano /
iuris obavezujući
(zajam)
Commodatum bonae dvostrano
fidei nejednako
(posluga) realni neformalni kauzalan dobrocini /
obavezujući
Depositum dvostrano
nejednako
(ostava) realni neformalni kauzalan bonae dobrocini /
obavezujuci
fidei
Emptio venditio bonae dvostrano
(kupoprodaja) fidei jednako
konsenzualni neformalni kauzalan teretni /
obavezujuci
kod locatio
conductio
Locatio conductio
operarum uvek,
(zakup, najam
dvostrano
rada, kod locatio
jednako
neformalni kauzalan bonae teretni conductio
ugovor o delu) konsenzualni fidei obavezujuci operis faciendi
ponekad!
Societas dvostrano intuitu personae
jednako
(ortakluk) konsenzualni neformalni kauzalan bonae teretni
obavezujuci
fidei
Mandatum bonae dvostrano intuitu personae
fidei nejednako
(nalog) konsenzualni neformalni kauzalan dobrocini
obavezujuci
SVE TUZBE

Actio sepulchri violati Protiv lica koje povredi grob

Actio familiae erciscundae Podela susvojine nasledstva

Actio communi dividundo Za deobu zajedničke imovine

Actio pro socio Obligaciono pravna tužba (iz ortakluka)

Rei vindicatio Podiže vlasnik protiv bilo koga kod koga se njegova stvar nalazi i traži
njenu državinu nazad; svojinska tužba

Actio Publciana Pretorska tužba; ista funkcija kao i kod Rei vidicatio, samo sa fikcijom da
je rok za održaj prošao

Actio negatoria Podiže vlasnik protiv onoga ko ga ometa u vršenju prava svojine tako što
stvar drži ili koristi

Actio auctoritatis Tužba kojom se zahteva dvostruki iznos plaćene cene ako mancipacijom
nije preneta svojina

Actio de modo agri Tužba kojom se zahtevao dvostruki iznos razlike u celini ako se utvrdi da
mancipovano zemljište nije imalo deklarisanu površinu

Actio de tigno iuncto Kod priraštaja je lice moglo da traži od vlasnika zemljišta dvostruku
vrednost materijala ako mu je ukraden

Actio confessoria Štiti titulara prava službenosti od neovlašenih radnji vlasnika stvari

Actio ad exibendum Tužba za pokazivanje stvari

Actio fiduciae directa Koristi dužnik protiv poverioca kod fiducije

Actio fiduciae contraria Koristi poverilac protiv dužnika kod fiducije

Actio pigneraticia directa Koristi dužnik protiv poverioca kod pignusa

Actio pigneraticia contraria Koristi poverilac protiv dužnika kod pignusa

Actio hypothecaria (Actio Realna tužba; mogla se podići protiv svakog lica kod koga bi se našla
Serviana) založena stvar I zahtevati njenu predaju

Actio doli Tužba zbog prevare (dolus)

Actio metus causa Tužba zbog pretnje

Actio ex stipulatu Tužba iz stipulacije kojom se zahteva neko činjenje

Actio commodati directa Koristi poslugodavac protiv poslugoprimca

Actio commodati contraria Koristi poslugoprimac kod poslugodavca

Actio depositi directa Koristi ostavodavac protiv ostavoprimca

Actio depositi contraria Koristi ostavoprimac protiv ostavodavca

Actio quanti minoris Kupac traži srazmerno smanjenje cene zbog faktičkih nedostataka stvari

Actio redhibitoria Kupac je mogao da traži raskid ugovora

Actio empti Koristi kupac protiv prodavca (kupoprodaja)

Actio venditi Koristi prodavac protiv kupca (kupoprodaja)

Actio locati Koristi zakupodavac protiv zakupca

(locatio conductio)

Actio conducti Koristi zakupac protiv zakupodavca

(locatio conductio)

Actio mandati directa Koristi nalogodavac protiv nalogoprimca

Actio mandati contraria Koristi nalogoprimac protv nalogodavca

Actio praescriptis verbis Utuženje protivčinidbe kod neimenovanih kontrakata

Actio in factum aestimatoria Tužba kod estimatuma (aestimatum)

neimenovani kontrakt

Actio finium regundorum Koristi se kod susvojine ako je ona posledica brisanja seoske međe
Actio negotiorum gestorum Koristi gospodar posla protiv poslovođe bez naloga (negotiorum gestio)
directa

Actio negotiorum gestorum Koristi poslovođa bez naloga protiv gospodara posla (negotiorum gestio)
contraria

Actio tutelae Rešavanje obligacionih odnosa između štićenika i tutora

Actiones populares Tužbe koje je mogao svako da podigne

Actio de pauperie Predavanje životinje koja je načinila štetu oštećenom

Actio iniurianum Mogao je da podigne onaj protiv koga je iniuria izvršena ili njegov
paterfamilijas

Actio furti concepti Ako neko pronađe svoju ukradenu stvar kod nekoga kući

Actio furti oblati Lice kod kojeg je ukradena stvar pronađena imalo je pravo na ovu tužbu
na trostruki iznos plaćene cene

Actio furti manifesti Protiv uhvaćenog lopova

Actio furti non exibiti Protiv lica kod kojeg je stvar nađena formalnom istragom

Actio furti prohibiti Podiže se protiv onoga ko ne dozvoli istragu i zahteva se četvorostruka
vrednost stvari

Actio furti Protiv lopova na dvostruku vrednost

Actio de positis et suspensis Tužba zbog postavljenih i okačenih stvari

(koje još nisu pale)

Actio de deiectis vel effusis Tužba za prosute ili izbačene stvari kroz prozor

Actio furti et damni adversus Tužba zbog krađe i štete protiv brodara, gostioničara i vlasnika štale
nautas campones stabularios

Actio ex testamento Legatar zahteva izvršenje

Hereditas petitio possessoria Protiv slabijeg držaoca dobara

Querella inofficiasae testamenti U slučaju osporavanja testamenta u kojem su bliski srodnici neopravdano
isključeni iz nasleđa

Querella non numeratae pecuniae Štiti dužnika iz stipulacije/ekspensilacije u slučaju utuženja dugovane
sume kada causa ugovora nije ostvarena

Condictio cerae creditae pecuniae Zahtevanje tačne sume novca

Condictio certae rei Zahtevanje određene stvari

Actio legis aquiliae Naknada štete na stvari

Condictio causa data causa non Raskid ugovora kod neimenovanih kontrakata od strane prve stranke
secuta koja izvrši činidbu

Actio civilis incerti Tužba kod trampe

Condictio ob causam finitam Kondikcija po osnovu koji je postojao ali više ne postoji

Condictio indebiti Za isplatu nedugovanog

Condictio ex causa furtiva Ako primalac zna da dug ne postoji, a uzme pare, može biti tužen ovom
tužbom

Condictio ob turpem vel iniustam Za lice koje je izvršilo davanje po nemoralnom ili protivpravnom osnovu
causam

Condictio Iuventiana Kada maloletnik da zajam bez odobrenja tutora, a primalac misli da je to,
taj zajam u stvari poklon

Actio legis aquiliae Kod damnum iniuria datum, to je penalna tužba i ne zahteva se naknada
štete

Interdicutm Salvianum Hipotekarni poverilac preuzima državinu ivecta et illata, kada njegovo
potraživanje bude dospelo

Interdicutm uti possidetis Interdikt za zaštitu državnine nepokretnosti

Interdictum utrubi Interdikt za zaštitu državine pokretnih stvari

Interdictum unde vi Interdikt za vraćanje državine zemljišta otetog silom

Interdictum unde vi armata Interdikt za vraćanje državine zemljišta otetog oružanom silom
Exceptio doli Prigovor da je stranka žrtva prevare

Usureceptio fiduciae Kada god i kako god dođe do državine stvari, prenosilac ponovo postaje
vlasnik održajem

Lex commissoria Založni poverilac kod pignusa postaje vlasnik stvari u slučaju da dug ne
bude izmiren