Professional Documents
Culture Documents
Untitled
Untitled
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Милован Данојлић
Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не
преузимају одговорност за могуће грешке.
Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.
Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално
издање дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.
2011.
Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Милован Данојлић
Садржај
Стефану и Бориславу
Хохохонда.
Па лепо.
И шта онда?
...
дебеле сонде,
И никад не каже
Ни „довде”
Ни „донде”.
престола
Утакмица!
Истрча црквењак:
„Бог те убио!
— Да је шутнуо — шутнуо
је, И Бобек би му
позавидео.
ГДЕ ЈЕ ЦИЦА
Ближи се ручак,
Цврчи цврчак,
Сачекај у реду,
— Ево Цице!
СТАРЦИ У ЛЕТО
До грла у бескрају,
недођију.
ДОГАЂАЈ НА УЛИЦИ
Сви су викали:
„Каква је то вожња!
Као и људима
У ОПЕРИ
У
у оперу,
оперу,
довели су судоперу.
Гледа она:
са плафона
Блиста сребро,
сева злато,
А бисери
а бисери —
Судопера
—————————
Кад су светла
утрнула,
заћутали гости,
судопера
запевала
тихо, од радости.
У ШКРИПЦУ
Ј едан дрипац
Упао у шкрипац.
Па сам у њу пропао.
Ал је шкрипац гадан!
Ал је дрипац јадан!
Дође ми га жао.
НАЗАДАК
И другим појединостима!
Малодобно дијете.
ПРИКРИВАЊЕ
А трећи се обезбеде
Од несреће и од беде
Кртица се укопава,
Паличњак се прикрије
Помоћу мимикрије:
Он гранчицу опонаша,
Пљеваља
самог плочника
На задњој платформи.
Он просто плане,
ЧУДНОВАТ ДАН
Д
Казати
а ми је знати одреда
Исказати!
Покушаћу,
— Чудноват дан
II
Све се изопачило,
Небо се наоблачило.
А у подне се замрачило.
А што да не?
Зашто да не?
III
Крижаљком рачуна:
Милетина буна,
— Прва рата.
— То је
камата, Али
шта смета
IV
Чудноват дан.
— Чудан дан.
VI
У пола дана
Све се смрачило
И изопачило
VII
А тата се кобајаги
насмешио:
Спало с ногу.
У Африци
Племе Рогогу
Од силног весеља
Спало с ногу.
Н а Дорћолу,
На Дунавском молу,
И један интернат.
Зар и он
Ко чика Антон?
И он
Кад је поноћ
Месечева помоћ
Не само да је згодна
Већ и неопходна.
Заспали су и васпитачи.
Хладно је тле,
Гле,
Па пошто са брзином не
сате.
— И ја бих се чудио,
На Дорћолу,
На Дунавском молу,
И један интернат.
ПОНОЋ
А по кафанама
Престонице
На главама
Дубе
столице...
чесму
Сви су мислили
Дуго и живо,
Да му је варош дојадила!
Нашли и се у неприлици!
Ух, ух...
Шта то чух!
Па зар су и то знали...
— А шта су крали?
Е, то је већ тајна
зна.
Шта то чух?
— Ух, ух... —
А понекад краду!
И не боји се да га урекну,
БАЛАДА О ОБУЋАРИМА-КРПАМА
Запослен у складишту ил на
градилишту.
Поумираше исписници и
као глумци
ЖАЛ ЗА ЗАНАТИМА
Г де су оне абаџије,
Кујунџије, бојаџије,
Столари и поткивачи.
Калдрмари, папуџије,
Лимари и кожувари?
Ко да се вечност даље
Стаклоресци, књиговесци,
Качари, каменоресци,
Ни кожара ни сарача
Да дембеле издржава!
МИЛИЦАЈАЦ
ЦИГА И РАДОЈИЦА
И де један са Уба
Наоружан до зуба,
Страобална момчина,
Са крвљу у очима,
Зове се Радојица.
У сусрет му стига
Цига из Сврљига:
Па добро ми дошао!” —
Збунио се Убљанин,
Он пошао да ратује,
Ни да се понаша
Нисам на то навико!”
Из Сврљига, ил Љига.
Не подносим насиље.”
Радојица жмирка:
Нападну у Гацкоме?”
У страху од сабласти...
„Више је вероватноће
Одоше обојица
— Цига и Радојица
— Загрљени ко да су
Сликани на прогласу
БРКОВИ ТЕТКА-ГОСПАВЕ
ЋУДЉИВОСТ СЛАВЕ
Од социјалних немира:
Он стрепи: Сиротиња
Живога да га зароби!
Врати му самопоуздање.
мучка? Кажи, ко је
завереник!
УЗРОЦИ НЕСАНИЦЕ
мишљење!
ОДА ХАЏИ-ТОДОРУ
ја-ја!
нама...
СИРОМАШНИ И БОГАТИ
МАМИНА ДУЖНОСТ
заволи
ДЕДА
ОСТАЛА РОДБИНА
И јесу гости
А не личе на госте.
ПОЗДРАВ ЈУТРУ
светли,
ВЛАСНИЦИ ЛИВАДЕ
И напослетку — а последњи
Ту је и главни земљопоседник
СУСРЕТ СА ЗЕЦОМ
Од сељачке нарикаче.
плашим
А пудљивост и тескоба
— Богме, Зече-
плачидруже, Не цветају
теби руже,
КОРЊАЧА И ЗЕЦ
И де једна корњача
Огромних беоњача,
Мец? На континент
живе Грци?
Спреман да се у трци
Испрси се делија,
„Деде, стара, ти и ја
Корњача му на то рече,
ВРАНЕ У СВАНУЋЕ
РАСПРАВА У ПАРКУ
МИШЕВО РОЂЕЊЕ
Ко да их лекар одброја
У болесникова уста!
Новорођени миш.
Пољски миш
По пустом
Пољу.
Зајечар, Ниш;
број.
МАЧКА
ЗАЉУБЉЕНИ МАЧАК
пругу.
Е да ли се штогод помакло?
ђачка...
К о
зна откуда,
Изнебуха,
Ува, ил уха,
Као да коњ
Стаде да рже:
Нешто ме уплаши,
Неко ме трже!
Ко се то огласи?
Шта то би?
Да ли чух предзнак
Среће, ил коби?
Зујну у соби,
ИНСЕКТИ
ПУЖ
За росе, за росе,
За дана, за дана;
За росе, за росе;
За дана, за дана;
За росе, за росе;
За дана, за дана;
И најпосле —
Ка југу,
Ка југу,
Из једне је ливаде
Прешао у другу.
ШВРЋА
Без пића,
ФЕНЕК
Од умерености он не пати:
И од њуха,
И од слуха,
Важније је
Чуло слуха:
Фенек чује
Када муха
Зазузуче
Изнебуха
Па појури,
Па нагари,
И стигне је
У Сахари!
МОНОЛОГ СТОНОГЕ
Ш та је садржај монолога
Пазећи да се не преварим.
мотике...”
А брдска ми чамотиња
беломе!”
повечера!”
и насите
ОРАО И ЗМИЈА
„Поново ћу је зграбити
И нагло, у ковитлац,
Да плеше, он ју је чекао,
Он по сто пута на
неба
заболе.) О, страшна
орлушино!
Послужиће му за оброк.
ПСИ И ПРОГРЕС
пута препречи.
подлећу.
СТРАДАЊЕ ЖИВОТИЊА
заплачем!
Наравоученије
Додатак наравоученију
и не пијем...
КРАВЉА ЉУБАВ
млека.
зими,
И незнани да се окористе;
чашћава!
Газови и појила су
На појило, ко на крштење;
Мајци Вишњи
НАЈВЕЋА ЗАГОНЕТКА
ХЕРОЈ
Да се још у марту,
Појави на старту
Новога живота.
Па и онај ко неће!
К
Здесна,
рај левог ува —северац дува,
Кроз лужњак,
Стиже јужњак!
А јужњак,
Јунак,
Хучи у суирак!
КУКУРЕК
И племићем хладнокрвности...
плажи улето...
ТРЕШЊА У ЦВЕТУ
С
И сва бела;
ва су узаврела,
У њој зузори
Хиљаду пчела.
Зузоре, зузоре,
Сложно, живо;
Читају неко
Древно штиво.
У миомирису
Цветнога грмља
Хиљаду пчела
МИРИС ЗÓВЕ
Мирис зóве?
— У нека јутра,
Неке вртове:
Сунце је пасло
Мирне волове,
Светлост буктала
Уз долове;
На гранчици је
Зујкала пчела,
Управо стигла
Из другог села.
Из ове туге,
Самоће ове,
Мирис зóве.
врбе.
ПРОЛЕЋЕ У РЕЦИ
ДРВО НА УТРИНИ
сети.
ЉУЉ
У јуну љуљ
Крене, ко муљ,
И ливада се
Да у таласе:
Без обала;
Дрхте јоргани
Наборани.
Преоблака
За сто облака:
Куља и куља
Талас љуља.
ГОСТ
КРОМПИР
О ј Кромпире, Кромпире
Ваљаш и из тигања
И уз путер и уз сир,
ПЕРШУН
варнице ...
Од те племените мирођије
КРАСТАВАЦ
РОТКВИЦЕ
ЛУБЕНИЦЕ
С азреле су лубенице
Да ми је препливати Студеницу
ДИЊЕ
БРЕСКВЕ
ГРОЗДОВИ
на земљи и на небесима.
ДУЊА
ЈАБУКЕ
ПАПРИКЕ
строју:
КЛИП КУКУРУЗА
Кукурушчина из Врчина
Ноздрву ће да ти заголица).
ОРАХ
И плешу, у месту;
четири брата
ЧОВЕК И ЈАБУКА
поштовања.
трепери,
ЉУБАВНА ПЕСМА
СЕЧЕЊЕ ДРВЕЋА
А на крају ће горосече
несрећи!
СТОПАРАЦ
С топарац један
Ситан и скроман
Погрешан корак,
И живот постаде
Празан, горак.
А могао је
Од руке до руке
Стићи до Добоја
Ил до Бањалуке.
У срећна, лепа
Времена она
Могла се купити
Једна бомбона.
У каквој малој
Невољи, муци,
Знао је да се
А овде, авај!
Судбино клета!
Ћути и спавај
До краја света!
А кад га једном
Метла избрише,
Не важи више!”
РУКАВИЦЕ
И јануарске лапавице,
ОЛОВКА
ДВА САПУНА
У Прњавору
Прошлог јуна
Купала се
Два сапуна.
НЕПРОДАТИ ХЛЕБ
страда —
Да је не украду, ил да не оде...
И да се с дрветом грли и
рве.
целер.
„Куш!”
Бихаћа.
Н оћ кад одмакне,
окупа:
погоди.
УОБРАЖЕНЕ ЦИПЕЛЕ
И погледале, са висине
ФУРУНИЦА ЈОГУНИЦА
Са уштеђевином од десет
старог лимара.
Мукло.
Одједном: пламен!
Пламен!
Пламен!
И звезде,
Иза прозора
Засјаше веселије.
С временом, а кревет
надам.
Пепео истресе,
Потом,
Иза куће.
У мају ћемо
Она и ја поћи
У правцу топлог
југа.
ПОСЛОВИ ГОДИНЕ
свету.
ДАНИ
П онедељак — сељак
Пошао у Мељак.
Уторак — укорак
По среди је среда:
Четвртак — четврти
У месту се врти.
У суботу зацело
Недеља је најбеља,
СЕДМИЦА
С едмица
— Седница,
На којој је недеља
Председница;
Понедељак тајник,
Уторак благајник;
Остали дан(ов)и
Прости су чланови.
СРЕДА
П
Среда.
робудио се деда, и гледа:
Спреда — среда,
И отпозади — среда.
И броји деда:
Једна среда
ПРАСКОЗОРЈЕ
Једна је на истоку,
Друга је на потоку,
СВАНУЋЕ
Из дубодолина, са њива,
Из вечности свањива,
ОСВИТ
Црвено огледалце
Подрхтава циклама.
На високим штиклама.
ФЕБРУАР
МАРТ
МАРТОВСКО СУНЦЕ
И изишло да шета.
П
Снег се топи
о Европи
И кишница
С црепа шкропи.
Пљушти ко зна
Где, откада,
Пре Поклада.
Јеца олук,
Плаче стреха,
И гргољи
Стабла шљива
Смолу слузе,
Поноћ рони
Тамне сузе.
Јужни ветар
Зиму таче,
Помрчина
Горко плаче.
Копни, копни,
Вода шкропи,
Прска, пљушти
На све стране:
По Европи
Снег се топи
И клокоћу
Ноћу
Бране.
Од силног горења
крова У граду.
Нигде се не чује
Људска нога.
зову.
И лулу му погаси.
мастила.
ВЕТРОВИТО ЈУТРО
На конопцу суши.
Заглунуше уши:
МУЊА
изгоре.
ПРИБЛИЖАВАЊЕ ОЛУЈЕ
ОЛУЈА
СУША
ИЗВОР
ЈУН
РОСА
ПРЕДВЕЧЕРЈЕ
К ад јесен, у брдима,
Па по васцели дан
Из даљине бескрајне
Белице и плавице,
Мразева се не боје.
У магли, недогледно,
њиву,
Из јесени у зиму.
По зеца у гостима.
Из маглуштина мутних
ОКЛОПНИЦИ
Ал и оклопници из Савоје
ПОСЛЕ КИШЕ
магли.
Влажно и тамно од
бездану.
У ЛЕТО И У ЗИМУ
ЗЕМЉА У ПОНОЋ
То ми је жеља.
То ми је жеља.
ОГЛАС
И за чашу препеченице!
ЈЕСЕН НА ПИЈАЦИ
То јутро шуми.
Јесен је стигла.
И ситног арпаџика
Чека
Да се
Наслика.
А бундеве жуте
Ћуте, недирнуте.
Сунце гледа
У теглу меда.
Смедеревско грожђе
Јесен дође.
дереглије
води;
маџарке
Ротквице,
шаргарепе, патлиџани,
зелени лукац,
грашак рани.
ЛОНАЦ ПАСУЉА
За производњу прашине!
Клипова и чекрка,
Уопште: којечега...
За подизање прашине.
ВЕТРОВА МУЗИКА
СЛУТЊЕ ПО ВЕТРУ
почне.
ВЕТАР И ПАПИРИЋ
ЗИМСКИ СУМРАК
Ил тешки, напети
век
КАП
бољем:
ЗВЕЗДЕ
И иду некуд
А ко зна куд...
НОВЕМБАР
П.П.П.П.П.П.
(Прва подругљива песма против повратка природи)
постојања...
и туш
севне
ПОСЛОВИ ГОДИНЕ
П роцвале кајсије
Од суснежице
Очврсле им латице,
Па пљушти, пљушти
Ко по рибљој крљушти,
И дрхте, снежнобеле.
Зна цвеће
Он јој је од лане
Остао.
Па и ти
носи...
СТОРИЈЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ
ЖАЛОПОЈКЕ СРЕДЊОВЕКОВНОГ
ДВОРСКОГ ПЕСНИКА
ЈЕСЕЊА ЖАЛОПОЈКА
ЗИМСКА ЖАЛОПОЈКА
Морали су да се повлаче
ЧУКУНДЕДА
маглуштину.
Године 1760те.
УЧЕЊАЦИ И ЗИДАРИ
СПОР
— Тисућа и Хиљада —
Решиле да утврде
Уз махање застава:
Потезаше крсташе,
Хајдуке и ускоке,
Док се не
добатргаше На руб
јаме дубоке.
Узвикује Хиљада:
По Берлинском конгресу!”
Нигде се не свршава!
Најзад се у каљугу
Хиљада ће Тисући:
„Морамо се извући!
А Тисућа Хиљади:
Спаса ћу се домоћи
Тисућа и Хиљада,
Ал из блата до гуше
Хиљада и Тисућа:
Поданице беспућа.
Ш та би рекао Карађорђе
капије,
КАРАЂОРЂЕ И БЕТОВЕН
СРБИ
затреба.
СТРАХ ОД ПРОМАЈЕ
Стогодишњице и шестстогодишњице,
УЛИЦА БАБА-ВИШЊИНА
Ти кукурузи у предграђу
живота.
Азије.
ограде.
СТАРИНСКА ПЕСМА
ВИСОРАВАН
Ливаде и испаше.
Заталасана висораван —
Ливаде и испаше.
ТРЕНУТАК ИСТОРИЈЕ
Сањи Бошковић
ШТА ЈЕ ЖИВОТ
И помислиш: дивота!
Ни о чем мисли
Живота! Он нешто
није дивота?
Живота животари.
ВОЗ ПРЕДВЕЧЕ
наташте!
ЖАГУБИЦА
Па да отпутујем до Жагубице!
МОЈ НОС
Од Цариграда, и од Солуна,
На острву Ластову;
Од испегланих кошуља
И маслиновог уља
Падне у занос, ко да је
Пуна му је ноздрва
Жалфије са острва;
А ја, носилац и
носовласник,
ПРЕД ЗОРУ
РАДОСТ ПУТОВАЊА
Птуј!
заувар
ЛЕТОВАЊЕ
Уместо спаваћице
Облачење ни у шта.
НЕПОДУДАРНОСТ
КАМИЛЕ И СУНЦЕ
(Призор из Хаси Месауда, 1971)
Месауду?“)
Ко би уопште марио за њ?
ЧОВЕК И ЗВЕЗДЕ
На завршетку епопеје,
Обрасцем Е=mс2
СОНЕТ O БЕСКРАЈУ
МИР ПРЕДГРАЂА
ДА МИ ЈЕ...
Н е, не верујем да ћу икада
И да се не зближим ни с ким ко би
крда.
плакô,
Покушавао је и да мисли
Мучи ме загонетка
Из књиге то не научи!
И чућеш одговор.
А за крај
Ово знај:
Увече,
А њива?
ДЕДА НА ПРОДАЈУ
ДЕДА НА ПРОДАЈУ
машта
новеле.
антироман.
ЈАВНА ПРОДАЈА
ОПТУЖНИЦА БАБА-ВУКЕ
И да се не кајеш у Каноси!”
Са ноћобдијама у Звечану.”
Све му је преслабо и
премало!
Коло плаховито-виловито,
Уздржава се да не заплаче.
Јошу?”
рата;
Да ме избавиш из невоље?
Догурао си до конзула!
„Кад ми се захукће
рећи село!
„А на почетку распродаје
Е во и баба-Вуке Маждруке,
У наступу лудости, у
очају, И настанићу се у
Рожају
ров
Од Атлантика до Урала!”
Од Триглава до Ђевђелије,
И од Ђевђелије до Триглава!”
ТУЖБАЛИЦА БАБА-ЈОШЕ
А баба-Јоша из Хоргоша
И не замишљај да си зубља
Савременога човекољубља!”
плаћа!”
Торбица... „Е да ми је у раздању
ваља!)
Чекајући ђаке-мародере
Е, да му је првенац да окуси!
помакне?
ТРЕНУЦИ ОЧАЈАЊА
У жучи и у јетри му се
сидре,
А да се нико у махали
Не обазре и да га не сажали!
случају...
Нагрнули би делегати,
паметан буди:
Тешко је с мушкима, ал ни са
пред нама!”
Толико избезумљене и
понижене, Да су вриштале и
запевале
Да се одазове, ни да их чује:
ПОЈАВА ЏАМБАСА
друг!
куке:
То је обављено у самоћи,
НА ЈЕДНУ ЧЕТРДЕСЕТОГОДИШЊИЦУ
Прошло је равно четрдесет година откако сам, једне прохладне и влажне ноћи,
написао песму „Како спавају трамваји”. Око ње ће се, у неколико наредних дана,
сабрати читава збирка тзв. дечје поезије. Није моје да процењујем вредност тих песама
ни по апсолутним мерилима, ни у развоју одређеног жанра. Примећујем да се оне и
даље прештампавају, често без моје дозволе. Независно од њихове вредности, или
невредности, желео бих да испричам шта ова збирка представља за мене самог, како
сам до ње дошао, у којим сам је околностима, и у каквом надахнућу, написао.
Скициравши је у двадесетој, ја сам је целог живота употпуњавао и увећавао, да јој ни
до данас не даднем завршни облик. То важи и за књигу моје лирике, коју је, досад,
понајбоље представио Љубомир Симовић у Плавом колу СКЗ; то је применљиво за
песнички опус сваког песника који, будући још у животу, пише и дописује.
Рано сам почео мислити на бекство од куће, утолико пре што сам се за време
оног првог боравка, године 1950, у Београду, заљубио у наш главни град. Тешко ми је,
сада, рећи чиме ме је, онда, Београд опчињавао, као што не знам како су, и куда, те
чари у међувремену ишчезле. Биће да се богатство налазило у мени. Тек, кад сам се, у
рану јесен 1953, поново обрео на београдском асфалту, био сам пресрећан. Сва моја
чула су пировала... Волео сам металасту мрзлину београдских јутара, мирисне уједе
угља истовареног покрај подрумских решетки, цилик трамваја који су се котрљали
низбрдицама, липе у Македонској улици, светлосни прасак људских гласова и звукова
у априлу, нагомилано лишће по тротоарима почетком новембра, фијукање кошаве и
дебљину снежних сметова... У том је раздобљу мог, и заједничког живота, Београд био
град свих градова, свих могућности и свих нада. „Трамваји”, које ћу срочити четири-
пет година касније, могу се узети као апотеоза што ју је једно усхићено сељачко дете
сачинило у славу великог града, у којем је нашло уточиште.
Песме и прозне саставе почео сам писати врло рано, али томе нисам придавао
већи значај. Надахнут мазохистичком скромношћу, помишљао сам да постанем
новинар. И то је било у вези с писањем, а изгледало ми је остварљивије. Књижевнички
О чему би, у петнаестој, човек уопште могао писати? О ономе што га уистину
мучи не усуђује се, због стида; да се хвата у коштац са друштвеном стварношћу не уме,
и не сме. Остаје му утабана, ничија земља апстракција, и комуналних проблема. Почео
сам слати дописе недељном листу „Република”; неки су и објављени. За мене је, у тим
чланчићима, најважнији био потпис на крају извештаја. Срамота ме је да то признам,
али тако је: пуна истина никад није заносна и славна.
Три године сам се сналазио, како сам умео, и како се могло. Продавао сам
вечерње новине, објављивао песме и чланчиће (то се онда плаћало!), довијао се. У
јесен 1954. сретох, на улици, Оскара Давича, кога сам и одраније помало знао. Упита
ме, јесам ли почео писати песме. (При првом сусрету, на исто питање сам му
одговорио одречно). Показах му хрпу стихова; погледао их је, с ногу, и рекао:
Ујесен 1957. имао сам двадесет година, положену Матуру, објављену збирку
песама, два-три љубавна пораза, собичак на Бановом брду, и уверење да је свет мој.
Стигао сам да се запослим у великој новинској кући, и да после шест месеци даднем
отказ на посао; знао сам прилично о животу, а певао сам о ономе што стоји изнад
живота, што га превазилази. Зидао сам, од речи, одбрамбену ограду према стварности;
у тој огради ће, онај ко уме да гледа, пронаћи многе рупе, и кроз њих назрети невеселу
позадину.
А онда...
...Онда је, почетком 1958, мноме овладала страсна жеља да напишем нешто
једноставно, живо и доживљено, разумљиво свима и сваком. Свима, дакле, и деци.
Тако сам, трагајући за врховном једноставношћу, открио задовољство изражавања у
кључу званом дечја песма.
Прво сам, оне ноћи, нагазио на трамваје. Седео сам у великој редакцијској
просторији, усред града. Поноћ беше одавно прошла. У деску је било топло. Није ми се
ишло кући, где су ме чекали ледени зидови. Бог свети зна колико сам ноћи провео,
тако, куњајући по редакцијама. Сетио сам се трамваја који су, горе, у Средачкој,
спавали исто тако неудобно, као и ја.
Ставши на луди камен, освојио сам, са првим стихом песме, интонацију за целу
збирку. У две-три следеће ноћи, написао сам још педесетак песама, и заокружио
књигу.
То је навирало, и навирало. Помислим да сам рекао све што сам имао, одем у
постељу, угасим лампу, а оно — искрсне нова тема, нагрну нови ликови и призори.
Стари професор, бака на мартовском сунцу, деда који броји године, воз заспао између
две станице, Крсто Пепа... Устај, и хајд поново за сто, нема друге!
— Нема Цице!
— Нема је...
Око 1970. почнем се, редовно, враћати у село. Тада сам се, коначно, определио
за вегетаријанску исхрану. Одушевљен поново откривеном природом, из љубави
према земаљским плодовима, и из оданости мајци, која је први део живота провела
окопавајући башту, а други продајући воће и поврће, написао сам „Родну годину”.
Књигу сам посветио мајци. По њеној смрти, међу писмима, фотографијама, старим
новчаницима, кухињским рецептима, и лекарским саветима изрезиваним из новина,
нашао сам и „Родну годину”, брижно увијену у сребрнкаст папир. Посвета јој је,
очигледно, нешто значила.
„Песме за врло паметну децу” писао сам у Паризу, током 1990. и 1991.
Измишљао сам их у свом приземном стану, у Деветнаестом кварту. Пролазници су ме
поздрављали, кроз прозор; младе маме су дизале децу на раме, и објашњавале:
Писао сам крај отвореног прозора, али не о ономе што се видело кроз прозор.
Машта је, поново, била у Београду. Неку годину касније добићу и своју прву децу, којој
ћу посветити ту књигу.
Тако је настајала, тако се, током четири деценије, уобличавала моја дечја
поезија. Не знам када ћу, ни да ли ћу, написаном додати још које поглавље. Ако што и
допишем, то неће битно пореметити устројство оног што сам већ написао.
Милован Данојлић