Professional Documents
Culture Documents
Untitled
Untitled
ДРУГА КЊИГА
дневник једне робије
ПЕТНАЕСТ ГОДИНА
Отварају се врата.
Непознати командир, нижег раста и мало пунији, са црним
флором на реверу пропушта Николу Калуђеровића који ми, без
речи, пружа хрпу дневне штампе. Командир се, уздигнуте главе,
тешко проби поред Николе и уђе у самицу. Гледа около,
службено и као да пресуђује, саопшти:
– Е, Лаушевићу, ја сам ти надзорник Бајко. Надзорник! Е! До јуче
нијесам ни знава да ћу ја доћ’ овђе да те преваспитавам, али то
ти је све живот! Данас овамо, сјутра тамо, е! Надам се да ћемо се
фино слагат’ овђе. Од тебе зависи. – е! Жа’ ми је за то јуче,
маминог ми гроба, е, то... за пресуду, но то ти је све живот. E-е!
Никола само дуго клима главом, гледајући негде у страну.
Видим, није за разговор, ни са самим собом.
Чекао ме је јуче, код пријемне канцеларије, кад сам се, први
пут без Милог, мог брата, вратио у Спуж. Све је већ био чуо.
– Добар глас се далеко чује, лош... чак до Спужа – рекох, да
испаднем јак, па ми у истом трену то зазвуча блесаво.
Ни не погледавши ме, Никола ме је загрлио, пољубио једном у
чело, прожвакао лошу протезу, брзо климнуо главом и отишао у
своју тешку шетњу.
У самици ме сачекало, изгужваним селотејпом притворено
Анитино писмо:
„Љубави моја, знам да ти је за три недеље пресуда. Али, ја ово не
смем ни са ким другим да поделим. Ја сам трудна! Не знам да ли да
се радујем, или да плачем. ХОЋУ да се радујем, јер верујем да ћеш
бити слободан за три недеље. Кажи да хоћеш... И реци ми шта
да радим. Урадићу како ти кажеш... Ничега се не бојим...”
Неко је управо доведен у самицу поред моје. И буни се. Бију га.
Роди тог анђела, Анита, молим те! Како год знаш! Створено је
из љубави. Иди у Македонију! Објаснићемо, једног дана! И
Њему и свету! Немој ме молити за смрт! Још једну.
Ту сам сад. Сам. Око се боји около. Хоћу само да седим, да
ћутим, да не направим ни један једини покрет. Хоћу у тачку да
гледам. Немам тачку. Не могу да је нађем.
Је ли то зачеће пораз?
Зову ме у Управу.
– Је л’ ти знаш нешто о тим гласинама?
Ја, који сам овде, можда бих и знао како да се то уради, али нисам
сигуран да то може успешно да изведе и неко споља. Додуше,
могуће да и овде има „божанских поветараца”, без обзира што је
Јапан тако далеко. Шта би био циљ камиказе? Моја глава! Овде ме
треба убити, и већ су, наводно, пронашли начин како да то изведу.
Убациће човека са лакшим прекршајем и онда...
– Не знам – рекох – први пут чујем.
– Због твоје безбиједности, убудуће ћеш шетати сам.
– Не морам ја да шетам!
– Не, не, шетаћеш сам, на женском кругу.
– Не... не бих. – захвалих се.
Управник Чађеновић и његов заменик Савељић су часни
људи, морам да признам. И чине ми, колико могу. И не би
волели да ми се овде нешто деси.
– Надам се да ћеш успјети да стигнеш до правде и
праведности – рече Чађеновић.
ЕНТРОПИЈА
Била је Анита.
За четвртак, седамнаести новембар, заказана је смрт нашег
двомесечног ембриона. Тако смо обоје одлучили, без знања тог
невиног, незнаног бића, које није стигло ни до пола, ни имена.
Тиме грех још страшнији правим, знам. Можда га сретнем на
оном свету. Имаће пуно право да ми пљуне у лице и каже:
– Пиздо! А могао сам све у животу да постигнем, да ме ти, оче,
убицо, ниси спречио! Даде живот, па смрт! На правом си, дакле,
месту био кад си ме правио! Плод две неме жудње и једног
бесвесног минута? Не лапрдај, тата! А живот?
Немаћу права ишта да му кажем. За тај злочин оправдања нема.
Гамбит ембриона.
Ја јесам убица!
И бићу, довека.
четврта глава
БИЋЕ ЗА ПОСЕТЕ
Неко је иза врата, чујем. Чекам да уђе, шта ја то друго могу. Чекач.
Лептир за посматрање, експонат, ја сам кажњено биће, осуђено да
трпи. Лице – за посете. Понекад себи личим на једну од оних глава са
Рапа Нуи, са Ускршњих острва, или Пупка света, како их већ ко зове,
која су закопана до подбратка, и свако невреме, сваки пролазник може
да им уради шта жели, пљуне, помилује, ошине. Тело, можда негде
дубоко закопано, не може, нити има права да реагује...
НЕКОЛИКО АТЕНТАТА
ПОДМЛАЂИВАЊЕ
Самица. Полумрак.
Сећам се прошле ноћи. Сећам се сваке ноћи. Сан тек пред
зору наврати. Тада плаве блузе почињу страшно значајно да
вичу, да издају наредбе.
Шта си урадио пре неки дан? Хтео сам да бацим онај кајмак
који вучемо још од почетка октобра, кад си се ти умешао са
својим ауторитетом:
„А, Жаро, брате, па ти ништа не знаш! Како кајмак да се
поквари? А, кукумене, тебе је та’ Београд скроз нагрдио! Па,
кајмак не може да се поквари!”
„Како, Ниџо, први пут то чујем?Знам за мед, али...” „Ето,
залуд ти школе! Дај ми ону шерпицу твоју. Укључи
та’решо.” Гледам
шта радиш.
„Кајмак може да се ПОДМЛАДИ! – кажеш. Гледам како се топи
већ одавно пожутео кајмак, почиње да цврчи и онда креће да се
ослобађа најстрашнији смрад који је ова Велика Смрдара икада
доживела. (А истрпели су ови зидови невиђених смрадова.) Залуд
смо проветравали читаво приземље данима, још се осећа! И дан
данас ме чак и Државна Безбедност зајебава због тога.
ПОДМЛАЂИВАЊЕ КАЈМАКА!?”
Једемо, дакле.
Једемо Анђину сарму, а пире, оно... реда ради. Гледамо се
преко кашике. Напето. Никола први проговори:
– Жаро?
– Кажи, Ниџо.
– Одличан ти је ови пире!
– Аха, јесте... можда само да сам... само... – тражим по
плафону шта недостаје пиреу.
– Само да си ставио зерицу онога уља више! – допуњава
Никола, још се добро држећи.
– Па, можда могу... сјутра... да додам... кад га будем подмлађивао.
– Е, пас ти се меса напотеза’! – прасну Никола у свој тако ретки
смех, који толико волим, не могавши више да чува poker face.
Саво већ данима само пуши своју хавану и ћути. Ситно гледа
около. Сумњичав је доста. Нећу да га дирам.
„Драга Силва,
Homo de nature bonus, преписао је од једног Грка Жан Жак
Русо, а ви опростите на још једном цитату. („Човек је по рођењу
добар”, после га култура исквари.)
Нисам ја баш толико начитан, само несрећан. И то је нека лектира,
додуше. Ако је тачно да је нос наш најнесенилнији орган, зашто онда
не исцедити из њега бар митесер дневно. (Мој друг Пуцо каже да
мушкарци имају и један други орган који је сушта супротност носу:
– Толико је забораван да се сваки пут изненади и укочи ка’ да
је никад у живот’ видио није!)
А, волим их много. Мислим на Хакслија и Вергилија, а и
Хомера ме срамота прескочити. Волим и оног српског „очивада”,
мада, видим, није више у моди. Не разумијете? „Ја, син мутног
ловца и видра и овца...” Давичо, драга Силва!
„Ана воли Милована”. Да ли знате да сам у основној школи био
пасионирани сакупљач палиндрома, реченица које се исто читају и
наопачке? Омиљена ми је била, француско-босанска: „Алеш и Муја,
шишају Мишела!” (мада је ту Муја са Дорћола, признајем), а волео сам
и оне са Савом: „Саво, иди види овас!” Та је мало, како да кажем,
императивна, али друга је упозоратељна, озбиљна: „Саво, не сеј у
јесен овас!” (Мада, упознавши једног мог Сава, тај не би слушао те
пољопривредне савете.)
Иду љета, пате људи... а мене ни догодине нема...
очиваД је нешто друго, ипак. Партизан, предратни комуниста.
Што би рекао Слободан Алигрудић – „одличан комуниста,
одличан! Ка’ чо’ек – никакав”. Не знам, мислим да је Давичо био
величанствен песник. Брз. Јеша. Рецитоваћу вам једном његову
„Хану”. Или „Србију”, ако вам не буде преинтимно? Знате оне
силне српске шљиве? Није важно. Ја знам. Ви сте, кажете,
Хрватица. То је нешто. Добро, кад већ инсистирате, ја сам само
Србин. Опростите, то је јако мало.
Ја иначе нешто не волим да се знојим по питању националне
припадности. Делује ми детињасто. Знате оно: „Пеца нема пишу!
Пеца нема пишу!” И онда Пеца, миран дечко иначе, да би дерогирао
„клевету”, силује сестру од тетке! И ми смо, ето догурали дотле да
нас гурају у злочин, као једини доказ националне мушкости. Мени
већ и само помињање одреднице Србин, Црногорац, Хрват,
муслиман, стављено поред властитог имена, делује поражавајуће
по то име, а претеће за све другачијег етничког расположења.
Ви, рекосте, радите у министарству просвјете. То је, оно,
васпитавање деце, зар не? А што ви не бисте, драга Силва,
иницирали да сва наша деца, негде у другом разреду средње школе,
обиђу неки затвор? Онако, прескочимо један излет, неки музеј, и
доведете децу у – затвор. И да свако од њих проведе макар минут,
два, у једној оваквој самици, да поприча са собом, са неким пандуром,
са мном, да види како то изгледа. Убеђен сам да би, са том опоменом,
много бољи били према животу. И да би лепше живели.
Минут само...
То је много мање од петнаест година...
Звучи фашистички, или комунистички, можда само екстремно,
али мислим да би затвори били празнији.
Лупам вероватно, деца то знају из филмова... А и ви, вероватно
имате паметнијих послова... Опростите, драга Силва...”
Много сам сам. Моја сестра Бранка је ту. Она све зна. И више
него ја. Зна и Никола Калуђеровић. Он је светио сина. Па,
нашао мене. Ја сам убио нечије синове. Он ми даје за право.
Налазим оца. Сам, лежем, као у раку, сваке ноћи. У самици поред,
нејак, а исто сам, полаже сваке вечери и Никола свој немир.
Понекад помислим – нисам ја овде у затвору, већ сви остали
напољу. Како спречити ту мисао? Казном, вероватно, али ме
треба убедити у казну, у смисао, у оправданост. Једино тако
могу бити затворен.
Хоћу да испијем овај дан, да га завршим као флашу, да ставим
тачку пред спавање. Не иде ми. Не да се ово Витово „ругло
дање, малодушно, сиво”. Тера ме на изнурење, до бесвести, до
немања себе... толико сам затворен. Толико ме нема.
Избацио сам сву храну из ћелије. Ни воду нећу пити. Саво каже:
– А да оставимо мало бијелог лука? Због урока. Кад сам оно
робија’ са Гаврилом Принципом, вазда сам...
Одбијам, глуво. Ни на шетње не одлазим.
Овде још нешто фали, ако ћемо поштено. Недостају многи аспекти,
заплети, расплети, наравоученија, поетичност, нежност, реалитет
живота. Можда је требало написати само критику сна, без садржаја?
Шта би Хичкок урадио на крају?
Сликао би једног од оних атентатора како улази у кадар и
затамњује слику. Слабо.
Саво рече:
– Ја не вјерујем у фантастичну науку.
девета глава
НЕ УБИЈ!
Касно поподне.
Долази приправник Ђуровић. Велики завој на левој шаци.
Носи флашу воде и маше ми значајно неким писмом.
– ’Ај’ да наздравимо!
– Боли ли те? – питам.
– Ма, какви, ај’ не зајебај! Попиј! – скреће тему.
– А шта ти је то?
– Од судије, писмо, попиј!
– Шта каже Мираш Радовић?
– Није љубавно, ни опширно, већ, онако путем телефакса и...
информативно.
– Читај, Ђуровићу.
Нећка се, на крају, седе на кревет поред мене и чита:
– Каже... да би... он... на основу члана 52. Закона о редовним
судовима могао да пресуду одлаже и до два мјесеца, али... ће...
ти је доставити најкасније до седмог децембра.
– Добро... Нијесам гладан, још.
– Жарко?
– Е?
– ’Ајде!
Попих мало Ђуровићеве воде. И Бранкине. Приправник Ђуровић
гледа у страну:
– Немој се љутит’ на мене.
– Што бих ја... био љут на тебе?
– Та прича, око ножа... опрости! Нијесам ја... ништа. Вјеруј ми!
– О, Ђуровићу, знам... Опрости ти мени.
Узех још воде. Више нисам могао. И Бранка би била срећна.
Оде Ђуровић. Сад морам у WС, нагло. Мути ми се. Зашто сам
устао уопште? Да паднем, па да ме Саво диже? Где ћу? Да
мокрим. Седим на кревету, слаб. Устани! Устајем. Ходам. Далеко
је. Није. Само треба отворити та врата и откопчати шлиц. Само?
Отворио сам врата... падох, шлиц је био недостижан.
Испред мене
Ракел! Ракел Велч!
Зажмури Фјодор.
О љубави? О сексу?
Нисмо никад. То је било срамотно. Нико не зна где се нешто могло
сазнати, легално, у Црној Гори о сексу. Додуше, имали смо у
школи „Домаћинство” као предмет где се могло сазнати углавном
све о животу: како да се складиште кромпири и јабуке, како се
плете џемпер, и најважније, о хигијени: „Пре и после јела руке
треба прати, немој да те на то опомиње мати.” Не знам како су се
рана сексуална сазнања стицала, рецимо, у Словенији, али
Црногорци су се увек рађали обавештенији од иних. Ми смо
читали „Горски вијенац” још у мајчином трбуху, где нам је, између
два пјевања кола, Вук Мандушић, испотиха, месечарећи, бесједио
и о љубавним односима, и позама и о осталим скарадним
работама за које те нико више никад неће смјет’ приупитат’ Ако од
неког поморца не би кришом добили какав часопис са голим
тетама, ништа од нас! Најпорнографскије нам је било „играм јој се
с јабукама”, једног свештеног лица из прве половине деветнаестог
века, са ожиљком непознатог порекла изнад леве обрве.
Бољи сам данас. Појео сам ону јабуку коју Фјодор није хтео.
Чистим собу. И даље уклањам трагове претходника. Поједине је
немогуће избрисати. Урезали су у кору великог мозга самице
ДЗ, своја, нигде ван црних хроника забележена имена, као
једино место где ће нешто значити, где би ваљда то омеђивање
територије, запишавање, требало да изазове неко
страхопоштовање у каснијих станара. Клањам се тим именима,
али и скидам оно што могу. Са зида одвајам од креча једну
стидну длаку (даћемо је на вештачење Судско Медицинском
Одбору из Београда, они су непоткупљиво најкомпетентнији, да
откријемо коме припада и како је доспела у канту са кречом).
– Михаиловичу?
– Достојевски?!
Лошотило.
десета глава
О ЗЛУ
Шести децембар,
дан четири стотине деведесет и четврти
– Коме, Мајо?
Ја се разводим. Ти се разводиш. Ми се
разводимо. Ја се разводим. Ти се разводиш...
Суперлатив презента.
једанаеста глава
ДРАГИ ВЛАДИКО...
Прашћајте... Фјетре!
Јутро, без шетње. Сто дана самице. Као сто дана владе,
неке. Јесам ли задовољан?
Јесам! Ја сам срећан човек!
Нисам до сада имао стакло на најважнијем прорезу у мом
животу. Уградиће га данас.
Е-е! Надзорник Бајко и даље вредно ради. Добиће једног дана
Орден спушког кључа првог степена. На њему је рељефно
представљен кључ у профилу и пролазу. Обод ордена је штркљаст и
оивичен бодљикавом жицом тако да може да се згодно затакне, или
натакне и да се и без ленте носи у свакој прилици. А Бајково име ће
бити дуботиском записато у дежурној канцеларији између календара
и разводне табле.
А на гробу ће му једног дана стајати:
„ОЂЕ ПОЧИВА ПОКРАЈВОЂАНИН БАЈКО КОЈИ ЈЕ ЦИЈЕЛИ
ЖИВОТ САВЈЕСНО ОБРТА’ КЉУЧ ТАМТЕ И ОВАМТЕ,
СПУШТА’ АЛИ И ПОДИЗА’ РЕЗУ. E-E.”
Деветнаести децембар
Таман утврђени сан ноћас више сигурно нећу наћи. Устао сам. Јео.
Крећем да сликам. Слика трогодишње ћеркице једног робијаша,
којом сам досад био задовољан због њене једноставности и
наивности. Мамуран почнем непотребно да поправљам слику.
Знојим се. Схватам да правим потпуно друго биће, одвратно, старо.
Размазао сам онда то лице. Тамо где су била изненађена дечија
уста, сада зјапи и цери ми се крвава мрља.
Да ли се овако луди? Никад више нећу насликати онакву
слику. Седам је ујутру. Завршио сам слику, али то више није она
девојчица. Ова је стрављена. На ивици смрти.
Кад да умреш?
„Доста је свак живио ко је умро ка’ слободан чо’ек.” – Петар
Први „Није довољно само умрети, треба умрети на време.” –
Сартр „Кад год умреш – направиш фамилији трошак.” – Шоми
Рогановић Саво тренутно није ту, али јавља се:
„Виђи, мило ми је да ти одговорим на то питање. Баш си ме
погодио што ме то питаш. Велиш... смрт? То ти је за мале људе!”
Мени се мре.
Шетам, да не
бих. Умро.
дванаеста глава
ЛАЈАЊЕ НА МЕСЕЦ
Поноћ је, нека, опет. Сликам једну мртву жену. Мртву природу.
Сестру једног командира. Нисам имао срца да одбијем, а командир је
притом нормалан. Кад за неког командира кажеш да је нормалан, онда
мислиш – одудара од локалитета. Док сам је радио, на папиру је
одједном изникао лик мог мртвог зета, Бранкиног мужа, Мирка Лакића.
Весео. Прасак његовог смеха. Можда њих двоје мртвих личе. Можда
су сви мртваци истог лика. Можда цртам свој будући лик?
Морам ноћас завршити слику са било којим крајем и ликом.
ВЕШАЊЕ НА ТЕРАЗИЈАМА
ДАЛЕКО ЈЕ БЕОГРАД
Враћа се Шок:
– Лауша, треба још?
– Не, хвала ти, попиј чај.
– Фала!
Некако, мимоилазећи ме, Шок се задржа мало изнад мог Дневника
и његове брзе очи нешто и видеше, приметих. Седимо, пијемо
индијски чај који нам је донео. Нудим га цигаретом, само одмахну.
Смешка се. Није ми пријатно. Ноћас ништа није пријатно.
– Шта је било, Шок?
– Belgrade is very far! Thank you! Good night! – устаде и оде,
храмајући.
– Thank you! Thank you! – чујем из ходника.
Кад је настала јурњава по авиону након објаве пожара од стране
народноослободилачких генерала, Канађани су унезверено питали:
„What’s that?”
„BELGRADE!”, било је једино што саму том трену знао да вриснем
на енглеском. Сручио сам се заједно са Мишом Јанкетићем преко
помоћног излаза на лево крило нашег БОИНГА и одатле скочио на
земљу. То и није нека велика висина, процењујем нешто мало више
од два метра, али било је ту и неспретнијих и старијих... Било је и
заборавнијих, у смислу – како се оно скаче? На ноге? На главу? На
руку? Да, мислим да је ту било и лакших повреда, мада ми је то
избледело из сећања. Никад нећу заборавити како преко писте
панично трчи стотинак људи према аеродромској згради, очекујући
неку казну по леђима. Памтим то трчање и по многим
каснијим сновима где се у сопственом успореном филму
аеродромска зграда (о, наопако!) све више удаљава. Одједном
се као у свакој невероватној ситуацији помаља ново чудо! У
сусрет тој избезумљеној гомили, не тако брзо, трчи једна –
старија жена! Као штафету у руци држи пуну стаклену
литарску флашу и пресреће једног по једног и понавља:
„Домаћа је! Домаћа!” Људи је, или не слушају, или не верујући
ни ушима ни очима,
мимоилазе. Пролазим је и ја. Чујем:
„Цијелу ноћ сам слушала радио, „знавала” сам да ћете код
мене! Домаћа је!”
Где стадох?
Док сам ово писао прошао је доручак и јутарња шетња које сам
прескочио, а онда је дошао поштар, официјелни од Суда и каже:
– Реци „драгичка”!
Испуњавам му хир којим условљава пошиљку и своју будућу риму.
– Жалио се јавни тужилац! – додаде.
Понових за поштарем псовку као ехо, можда зато што је тако
нешто очекивао, а можда тек да нешто кажем.
– Ихај! Шљива! Ооооо! Ође је било весело ноћас! Не брини,
Лаушевићу... нећу ја... никоме... – оде поштар.
Читам жалбу. Тужилац тражи строжију казну. Од петнаест
година нема строжије временске казне. Строжија казна је само
смртна пресуда.
– Таћно.
– Шта је тачно?
– Тешко.
– Зашто је толико тешко?
– Ти си пићка буде лако, ћовек буде тешко.
– Шта си урадио, Шок? Зашто си овде?
– Не знаш. Не трееба.
– Не овде. Тамо. Зашто си побегао из Албаније?
– Не трееба.
– Добро.
– Добро.
– Имаш ли породи...?
Кад ће Саво?
Па, узимам опет боју и сликам те, Анђеле, без сочива, наочара,
ћораво приљубљен уз тај лик, као љубав да водимо. Глупо изгледам
са стране, знам, али сведока немамо. Камере су угашене.
Одустајем. Огањ ме обузима, онострани, кад год ти се
примакнем. Смејеш ми се. Гледаш ме десним оком само. Лево
си скрила иза плавичастог вела.
– Жаро, а ка’ ћеш јој маћ’ ту крпу с главе? – незадовољан је
Никола мојим сликањем.
двадесета глава
Куца неко. Ко би то могао бити у ове сате? Три поподне је или око
пола четири и не очекујем никакву посету. То је онај део дана кад се
колебам да ли да се препустим нирвани поподневног одмора или да
замор продужим до вечери и тако побољшам ноћни сан. Двоумим се
да ли да можда аутору куцања ускратим било какав одговор и да
тако госту у невреме створим утисак да нисам ту. Мислим да је
пре мог икаквог одговора на куцање, или евентуалног питања
садржаног у тој краткој речци: „Да?”већ ушао један високи, млађи
човек. Како су ми пре његовог уласка наочаре склизнуле ка врху носа,
нисаму први мах могао јасно да видим како је обучен. Муњевитом и
за ове ситуације припремљеном акцијом, високим подизањем Горње
усне, наочаре приближавам очима и сад већ јасно разазнајем његов
лик. Не познајем га, али нешто ме подиже са кревета. Млади, високи
човек је у униформи! Да ли је брзину тог устајања одредио мој
давнашњи страх од рата и мобилизације, не знам, али тек саму
ставу ’мирно’ схватио да ово преда мном – није обично војно лице!
Шта би то могло бити? Униформисано лице испред мене стоји и
као да има неограничено много времена, с рукама на леђима, онако
иследнички почиње да шета около завирујући по угловима моје собе.
На раменима униформе има беле цветиће. Сличне ознаке сам виђао
на униформама војних музичара, али Господин испред мене ми не
делује музикално, мада никад не можеш да судиш по изгледу.
Ко би рекао да је Стравински музичар, а не обијач банака. А можда
је Господин испред мене војни цвећар! Да, мора бити да је то. Наша
војска је чудо! Све они имају, лекаре, научнике, музичаре и... цвећаре.
Ипак, одустајем да било шта питам господина флористу војног, већ
и даље у ставу мирно само очима строго пратим његове радње.
Завирује испод кревета. Ужас, тамо су ми прљаве чарапе. Неће,
ваљда...? Добро је, неће. Лакну ми, изненада, и као да начиних један
покрет који би се у војсци могао назвати „на вољно месту”, или
тако некако, нисам нешто дуго био у војсци. Како је приметио моје
опуштање, капетан Цветко ме, крајичком ока – ошину! Ја сад не
могу поуздано рећи да ли је у том погледу била садржана наредба,
или можда прекор због мог непристојног и недопуштеног
напуштања става ’мирно’ али да не бих ништа ризиковао, ја се ипак
вратих у најбољи став мирно који могу да направим, јер, као што
већ рекох, не поседујем баш велико знање војних вештина. Знам
само да треба високо подићи главу (то има по америчким
филмовима) и држати поглед онако хоризонтално, не померајући га.
„Поглед му се губи у даљини!” Е, то! Покушавам да се сетим где је
то најбоље показано. Не, није на филму. То сам уживо гледао на
Красној плошћади, кад смо као реципроцитетна екскурзија
посматрали смену страже испред Лењиновог маузолеја. Да, да, да,
сад знам! Треба, по моућности и не трепнути, ма шта се догодило.
И руке чврсто са испруженим шакама држати при бочним ивицама
бриљантно испегланих војничких чакшира. Али, ја на себи немам
чакшире! Не, ово што осећам под укрућеним длановима није оно
грубо сукно војничких панталона. Није, то је неки други материјал,
много је мекши и осећам да има велику моћ упијања. Зној са дланова
се аутоматски преноси на овај фини меки материјал и осећам како
су ми већ и бутине мокре. Који би то материјал могао бити? „Добро
упија, али брзо и процури.” То ме подсећа на нешто, на један давни
осећај. Знам, то је „фуштањ”! Тако се у мом крају зове фланел.
Подсећа ме на прве године живота, кад сам се будио упишан до грла,
јер би та пиџама од „фуштања” претходно добро упијену мокраћу
ревносно разносила и до најудаљенијих делова тела. То ми је увек
било необјашњиво – да и рамена која су тако далеко од извора буду
једнако упишана као и ношнице. Боже, па ја имам панталоне од
фланела! Не видим из овог руско-стражарско-лењиновско става
дезен мојих панталона. Облива ме зној! Генерал Цветковић и даље
разгледа около колико могу да наслутим из мог право угла гледања
на ствари. Разгледа и ћути. Ако је дошао са идејом да испита
могућности убацивања у мој апартман неког биља то нећу
дозволити. То, да ми донесу филадендрон да се бринем о њему, не
долази у обзир, то ћу му одмах сасути у лице! То је, мајоре
Цветичанин, превелика обавеза и ја не бих желео да дођем у
ситуацију да ми касније спочитавају моју евентуалну неодговорност
ако би филадендрон почео да показује знаке назатка у својој биљној
егзистенцији, ако ме добро разумете. А шта ако ме натерају да га
примим? На очи ми полако навиру сузе. Не, није то од бола, ни
жалости, нити је последица страха. Мислим, страх сигурно осећам,
али ово је нешто што нисам више могао да контролишем. Трепнуо
сам! У том тренутку су се низ моје образе слила два поточића од
накупљених суза. Знате оно кад се такмичите са неким ко ће дуже
да држи очи отворене, да не трепне? Смешно је, али на крају плачу и
побеђени и победник. Али ми ни онда није било јасно како руски војник
неће ни сузу да пусти поред мртвог Лењина, а добро се сећам да
смо и тада непристојно буљили у његове очи чекајући да трепне или
да му се макар замути поглед. Русомрз Власта је предлагао да
пробамо да га уплашимо са оним „Бу!”, или „Тре!” Ја сам им рекао да
би то било вероватно безуспешно јер Рус не разуме наш језик, а
„Бу!” и „Тре!” је уплашитељно и страшно само на нашем језику, па се
овај не би забојао. Онда је неко казао: „А да пљеснемо рукама испред
његовог лица? То би вероватно разумео.
То је такорећи – „есперанто”. Заменхоф, лично, дошао на лице
места! Ипак смо одустали. Власта му је, било је јако непријатно,
пришао мало ближе и рекао: „Еее, да си ти прави Рус, ти овде код
друга Лењина не би сушио образе.” Ја сам онда Власту, да не би
дошло до каквог међународног инцидента, одвукао, рекавши му да
можда он и није Рус, јер има Руса који нису Руси, па је овај Рус можда
тако један од њих. Власта му је, русомрзећи га, у одласку добацио:
„Bye, poker face!” Овде се и даље ништа не дешава сем што су ми
наочаре мало замагљене по ивицама. То су оне сузе почеле да
испаравају. Због тога почињем нормално да трепћем, престајући да
имитирам Руса који можда није био Рус. Да бих одагнао маглу са
унутрашње стране мојих наочара, прибегавам лукавству.
Почињем крајичком устију да дувам према горе не бих ли
расхладио стакла. То радим десном ивицом доње усне, јер је
официр с ружом у овом тренутку са моје леве стране, те сам
тако сигуран да не може открити моју намеру. Полако ми се
бистри десно стакло и то ми уноси известан мир. Увек сам
сматрао да је успех у животу састављен од малих корака и да
се тако тим малим помацима може стићи и до највећих висина.
„А где је?” – чујем питање од непознатог парацветног лика.
Страшан је осећај који је тада допро до моје свести. Схватам да су
фуштањске панталоне потпуно мокре од зноја са спољних страна,
дакле тамо где су руке, а секунд касније у одблеску од ограде
кревета који је ту испред мене видим и дезен мојих панталона. Па, ја
на себи имам – пиџаму! Страшно, како сам могао да пустим човека
унутра овако непристојно одевен. Зато је, вероватно, и љут, па ме
и не гледа, него само тако презриво разгледа около. А можда му је
само непријатно што је тако бануо у невреме, па скреће поглед са
мене. То ме за тренутак подсети на једног очевог рођака, који је у
рату рањен у главу и никад му нису извадили Гелер. Тако су га и
звали – Мошо „Гелер”. Није било опасно, али је понекад Гелер
почињао да му шета. Онда би Мошо био мало нервозан. И онда би и
он шетао. Демобилисали су га и пензионисали, али он није хтео да
врати униформу. Овако је и он знао да бане усред ручка (знам да ми
је било јако чудно што му нико не нуди столицу) и онда би дуго
шетао око нас у тој униформи. Сто је био на средини, тако да није
морао да иде тамо-вамо, него је стално ишао у круг. Нико се због
тога није узбуђивао, сви су на то нормално гледали, једино би мом
брату понекад било мука, јер га је преко тањира стално пратио
очима, па би му се завртело у глави, а једном је и повраћао. А после
је још добио „дату” од мајке, јер није пристојно у току ручка гледати
около.
„Је ли”, прену ме поновљено питање, „где је?” „Ко?” рекох,
или сам помислио да сам рекао, или је само све у
устима било подешено за то питање. Чак сам сигуран да је то
питање било кренуло од мозга, али се очигледно није чуло. Није ми
схватљиво како је тако кратко питање могло да буде загубљено на
тако кратком путу. Ово је добро! „Кратко питање на кратком путу!”
Разумете игру речи? Чудесно! Имам два пута „кратко” у једној
реченици, и то каквој? Краткој! Невероватно. Да. И то се ту негде
изгубило. А где је мозак, а где су уста? То ти је такорећи одмах, ту –
ни да пљунеш. Јесте. Јесте! Пљувачка! Сува су ми уста, то је то.
Изгубио сам пуно течности у последње време. Зној и сузе, ипакје то
много. Још је само требало и да се... разумете? Уф, уф, аха, схватили
сте? Не, ја ипак јако добро владам овом ситуацијом, и нећу ничему и
никоме дозволити да овлада мноме. У, ово је опет добро. Имам „влада”
и „овлада” заједно, као малопре оно...
Пљувачка. Концентришем се и крећем да скупљам пљувачку,
како бих ипак могао пристојно да одговорим. Нисам сигао да
поновим своје питање, кад чух оштро, заповедничко:
„Молим?” Као из топа сам сад већ беспрекорно припремљен
изговорио врло артикулисано оно планирано:
„Ко?”
На то брзо чух коментар:
„Шта се дереш?”
Сад, могуће је да сам ја, из бојазни да ми се не понови грешка
од малопре, мало гласније упитао: „Ко?”, али нисам стекао
утисак да сам се, како је рекао официр и џентлмен, „драо”. Само
сам хтео да будем јасан. Знам то и из школе да је много
интелегентније бити јасан и гласан, чак и кад не знаш лекцију.
Треба самоуверено почети, имати свој став, показати личност
и зубе ако треба. Већ сам био готов да му саспем у лице своје
мишљење о том, како га је он назвао, „дрању”, које није било то,
и да га питам шта уосталом тражи овде у три сата, кад ми се
униформа унесе у лице и тихо упита:
„Шта се тресеш, је ли?” Ту сад, засигурно знам да се нисам
тресао, како је то он казао, већ
сам само скупљао снагу и пљувачку да му све гласно и јасно кажем
шта мислим о њему, а то што он мисли да сам се „тресао” то је
његова ствар и нећу да се мешам. Не би, уосталом, било ни
пристојно коментарисати туђе мисли. И та помисао да сам хтео
да будем непристојан, завирујући у његову интиму, натера ме да
помислим да му кажем: „Извините.” „Где је?” зачух поново.
У мени се сад помешало осећање стида, због пиџаме, беса, због
оног драња које стварно није било „драње”, а и незнања. Ја стварно
нисам знао „Где је”, али ме је срамота било да питам „шта?”. Бојећи
се да се још дубље не заглибим, одлучио сам да је ипак најборбеније
да ћутим. Можда ће се у међувремену нешто догодити, нешто
неочекивано што ће све променити и учинити да све буде као некад
кад је оно било лепо, кад сам био сам. Тада је непознати официр
цвећа урадио нешто што ме је истовремено и изнервирало и
смирило. Сео је на мој кревет, узео моје новине и почео онако
незаинтересовано да их прелистава. Разбеснело ме је откуд му
толика слобода да то уради, али ми је и лакнуло, јер је цела
атмосфера постала много опуштенија. Ипак, да га не бих изазивао,
одлучио сам да останем у ставу ’мирно’. У ствари, ја сам хтео чак
можда и да седнем поред њега, то сам слободно могао, јер ипак се
ради о мом рођеном кревету, чак сам се носио мишљу да могу и да
га пријатељски лупим по колену, или да га загрлим, јер опет је све
добро прошло, али сам брзо напустио тај план, да не би можда
помислио да имам неке друге намере. Читао сам једном да има жена
које страшно воле униформе и да их то тера на непристојне
побуде. Ако има таквих жена, могуће да има и таквих мушкараца, па
би овај фини човек могао помислити да сам и ја један од њих, и онда
би ме, бојећи се да сам љубоженствен у њега, можда и ударио, а ја
то никако не бих волео. Никад то нисам волео. Кад је оно мајка пала,
па су мислили да ћу се родити мртав, страшно ме је заболела лева
цеваница, још се види. Ја не знам да ли је она стварно пала, или је
неко ударио, али ме је страшно болело и нисам хтео да се родим.
Намерно сам то хтео. Нисам хтео ни да дишем, али су то они
открили и онда више нисам имао куд. И више нисам могао да
останем тамо. Од тада не волим кад ме ударе. Некад су се љутили
што нисам знао прави одговор, па су ме тукли, а ја сам у ствари
само ћутао, јер нисам хтео да измишљам неки одговор који
није добар. Изненада је моје сећање на детињство прекинуо
овај цветни човек, повукавши ме за рукав:
„Седи, ’ајде седи.” Не волим кад ми говоре „ти”, кад ме вуку
за рукав и кад ме терају
да нешто урадим. Ја њему нисам рекао „ти”никад, а и не познајем га,
да бих с њим могао да будем на „ти”. Налазим да је врло непристојно
то што ме је Цветко повукао за рукав, рекао ми „ти” и натерао да
седнем. Ја мислим да он мене провоцира, хоће да га нападнем и да се
онда тучемо. Ја то не желим и нећу му дозволити да ме наведе на
нешто због чега бих се после кајао. И оно што је после урадио је
исто личило на провокацију. Прво је врло површно прелиставао моје
новине и тако се према њима односио као да су његове. Онда је
застао, погледао нешто при врху и затим рекао:
„Који ће ти ово...?” Није завршио, мада сам мишљења да је
хтео да ми саопшти нешто
непристојно.
Он би ми можда то и рекао, али је онда ушла једна девојка у
белом и казала:
„Хајде, терапија, пустига, командире, сад треба и да спава.”
Мислим да је ово већ превршило сваку меру, јер већ двоје
непознатих људи, за кратко време долази код мене, без
икакве најаве. Ова девојка у белом чак није ни куцала кад је
долазила. Само је ушла, гурнула ми нешто у уста и натерала
да то прогутам. Не волим кад ме терају да једем и пијем на
силу. Ја најбоље знам кад сам гладан.
„Сестро, Где је онај шах?”, питао је Цветић новопридошлу девојку,
која ме је врло повредила јер ме је потпуно безразлога ухватила за
нос и чврсто држала једном руком, а другом ми сипала воду у уста.
„Ово је страшно” помислио сам, али ја, из ината, нисам хтео ништа
да предузмем. Више је него очиледно да су се ово двоје организовали
са једним јединим циљем – да дестабилизују мој мир. А, не, неће то
ићи са мном тако лако, Господо драга! Као прво, нећу насести на
њихове псеудониме – „командир” и „сестра”.
„Сестра”му сигурно није, јер немају никакве физичке
сличности, то сигурно знам, јер то увек уочим код људи.
„Па си овде нашао да тражиш шах?” Очигледно је да су
разговарали у шифрама да не бих прозрео
њихове намере. Али, нажалост, иако сам имао план, да Цвелета прво
ошинем погледом, што би девојци сигурно за тренутак скренуло
пажњу, тако да бих у тој њиховој паници могао и да устанем и онда да,
да... осетио сам страшну врућину у глави и само сам још чуо:
„Види ове
новине!” „Шта?”
„Види датум – 31. јул,
1993.” „Јадник. Лаку ноћ!”
„Стаклена менажерија”: „И
тако, нема више... крај.”
БОГОХУЉЕЊЕ
Није.
После тешког буђења опет сам сликао оца. Дуго. И опет не иде.
Млад, леп, двадесет и четири му је било уочи рата, пред служење
војске у Земуну. Опет сам га достарао до доба из ког га се најјачег
сећам и хтео да матирам пастел. Не, шта ја то улепшавам? Сада
је стар, пао је пре два дана код Спортског центра.
Петнаести март
Вратих се Дневнику.
Читам:
Јанко Вујачић, пушкар, ујак моје мајке, је био ожењен Гордом
Милошевом Мартиновић, са Цетиња. Нису имали деце. Живели су на
простору „између двије џамије”, и мала Роксанда је временом
постала срећнија. Дружила се са двема девојчицама из
комшилука, сестрама Шаховић, Суадом и Сабином.
1. Ђак
2. Ђаво
3. Ђубре
4. Ђон
5. Ђед Ђуро и
6. Ђурђевдан и
7. Ђурђевак и
8. Ђувеч и
9. Ђакон и
10. Ђинђува (ова два последња ми је Бранка помогла).
Увече, ту негде
У ЗАТВОРУ У САМИЦИ!
УБИЦО! ДВОСТРУКИ!
И јесте.
Учим енглески.
How are you?
Are you tired?
Are you happy to be in the
class? Is your wife at home?
Is your son at school?
Још се бели снег по Вељем брду, а овде већ лето. Већ има око
23 степена Целзијусових, а колико јуче је било испод нуле. Неће
бити пролећа ове године, јављају из Центра безбедности,
Подгорица. Напољу је дивно, а ја досадан сам себи, задржан у
притвору до правоснажности пресуде.
Шта ли ће урадити Врховни суд? Шта ће урадити Црна Гора,
мојим поводом? Хоће ли ме жртвовати? Сећаш ли се
жртвовања девојака богу Чаку, код Инка? Девојачки гамбит да
се умилостиве богови. Изаберу најлепшу девицу па је гурну, са
најгорњег степеника неке будуће туристичке атракције, у амбис.
Нит’ сам најлепша, а још мање девица. Кога моја жртва треба
да одобровољи сем оштећених породица? Гамбит глумца?
Црногорски гамбит?
БОЛЕСТ
Зову ме у Управу.
– Добар дан!
– Ево, зове Вас супруга!
– Хвала! Ало?
– Тата!
– Дука!
– Тата, ја стварно мислим да је крајње време да дођеш кући...
– Тачно, Дука!
– Ево, Асја хоће нешто да ти каже...
– Дај!
(Асја сада има две године и три месеца. Нисам моју децу ни
чуо ни видео ове године.)
– Птицо мала! Како ти је било на рођендану? Ко је све био?
– На роНђендану ми је био и Гокси и Сања и Мира и Паки и Миша
и Дука и...
– И... ко још?
– И ја!
Дођох „кући”. Весело ми било са Асјом. Немам с ким да
поделим. Самица. Зајебана ситуација. А хтео би. И Цигани душу
имају. Почињем да певам:
– И тебе сам сит, кафанооооо... – не иде ми. Не умем. Ни сит сам,
ни пијан. Нити имам слуха. Сетих се...
Враћамо се, без гласа, Пера Божовић и ја, после последње представе
у Грачаници, пред скоро хиљаду људи, надгласавајући музику неке
блиске кафане, извесног Секулића, који „није луд да искључује музику
због пре’ставе”. Играли смо „Горски вијенац”, Слоба Милатовића, а и
Његошев, свуда по Србији, па и по Косову („Сибир тожерускаја земља”).
Заглавињасмо после те последње представе негде мало даље у једној
кафани. Испред нас чека аутобус са остатком екипе. Прошла већ
поноћ, моле нас да кренемо, дуго је до Београда. Пера отпусти
аутобус! Проведосмо у тој кафани, чика Пера и ја, мали његов,
проведосмо можда и... цео живот! Осенчени, промукли, лепи. Духовит
он, ја само млад, блесав – за подршку.
„Хоћемо кући?”, питам га мимиком. Пера одговара, исто, ликом,
есперантом, показује, гради ми, смејући се, одговор прстима:
„Ахаххаха! А ђе ти је кућа, несрећо?”
„Ђе ми се спава”, показах некако.
„Ајмо!”, схвати ме рука Петра Великог. Изађосмо на улицу,
на магистралу, на мрачан пут за Београд. Стојимо. Косово.
Крај септембра. Ноћ се предаје полако. Пријатно. Нема никог.
Нико да прође. Полако и свиће.
„Перо, да се вратимо, па ујутру...?”, прозујах.
,Некај, владико!”, зашкрипа, заглављено. Шта ћу, шуман Стефан је
то! Не нијека се њему, без неке... Пушимо, заклаћени, утишани.
Нема ни алкохола, ал’ ни саобраћаја. Ни кревета на видику. Држимо
се. Мушки. Кафана из које смо изашли одавно нас је већ отписала.
Ми сад сами бранимо Косово. Траје то. Једна цигарета, друга...
Аутомобилски фарови у даљини. Договорисмо се да ћу ја да
изађем на магистралу и да залелујам Неронов палац. Зачудо,
стадоше кола! Напред попуњено, улазимо у бели мерцедес,
позади. Возимо се. Тешко је да се захвалимо, кад већ гласа
немамо. Одлучујем, ја макар, да (мудро) ћутим.
„Фаааа...”, то Петар покуша да проструји захвалност према
предњим седиштима. Не слушају гласне жице. Чујем кркљави кикот са
шоферовог места. Није у реду, мислим се, млађи сам, посрамих се:
„Фа.. ”, не изађе ни мени ништа више. Још горе ми би. Шофер
се сад већ загрцну од смеха. У белом смокингу, са сувозачевог
седишта одговара лик:
„Ааа... не...”, окреће се према нама сувозач. Тома Здравковић! И он
се однекуд враћа, са неке сличне свирке. И он без гласа! Шофер више
није могао да се обузда. Закочи и стаде поред пута! Изађе из кола.
Одјекује његов смех кроз косовску зору. Ми терцирамо, без гласа.
Хладно ми је. Није нормално, за ово доба године. Хладно. Већ сам
вратио зимске чарапе, облачим, дупло, летње. Немој сад да умрем, па
да ме затекну са два пара летњих чарапа. Нокте сам средио. Али...
Ипак могу да ме баче. Или да ме избаче. Због два пара чарапа...
због недисциплине, као Сава. Не знам шта ми је... Саво, помагај!
ЖЕНЕ ДОЛАЗЕ!
НОВА СОБА
18.04.1995,
шест стотина двадесет и седми дан
Понавља се оно што сам већ одавно знао – што већи комфор то
слабија воља за било шта. У соби у којој имам могућност да радим
триста ствари, не радим, нити умем да започнем ниједну! Дан
проводим у самоћи, јер Пеђа ради од седам до три, и од пола седам
до девет навече. Мимо тог времена, мртав уморан, спава. У соби
која је била предвиђена за лекарску ординацију нема решетака, бар
не видљивих. Постоје само спољашње, али и оне су сакривене од
погледа једном дугачком завесом. Засад не излазим у шетњу јер ми
много више прија несретање са униформама.
General Question:
ТЕВЕЛИЗИЈА
„Јако се вара онај који мисли да се може живети без друих, али
још више се вара онај који мисли да се не може живети без њега.”
– Бодријар –
Не знам зашто сам ово испричао. А, да! Ред музике, ред рецитације.
И постао сам после мало неповерљивији према ауторима
филма. Глумци су у овој земљи извођачи. Они изводе своје
керефеке, туђе речи, своје тело. Глумац! Кажи нешто смешно!
То ти једино верујемо!
Са поменутим ауторима сам ипак остао близак и снимио још
неколико филмова после тога. Опростио јесам, заборавио, ево,
нисам. Мењамо тему кад се сретнемо. А Боти Николићу се, са
друге стране, очигледно много допало како се Славко и ја купамо,
па нас је туширао и у својој режији, у драми „Свечана обавеза”.
Шта ће се догодити за петнаест дана, 22. јуна, 1995? Обећао сам био
себи да нећу о томе, али, ето, као да то постаје неизбежно. Не сумњам
да они, њих пет судија Врховног суда, појединачно, већ имају
формиран став о томе. Да ли је личан, професионалан или наметнут,
то је већ мање важно, али сам сигуран да је формиран. Ја више не
могу објективно посматрати оно што сам урадио, као што вероватно
никада и нисам, а не верујем да ћу икада и моћи. Да ли сам навијао за
себе све ово време, или сам себи самарићански товарио кривицу кад
је и није било? Само ће Управник знати праву истину, само ће он знати
да донесе праведну пресуду... А ових пет људи? Шта они могу? Знам
ја одавно да „ове горе не трпе регуле” и да је мучно гледати, а још
мучније осећати на својој кожи дубиозне и дискутабилне одлуке
црногорских судова. Никола је чекао правоснажну пресуду пет година.
Додеровић чека да му закажу седницу Врховног суда већ две године!
Постоје регуле, добре и лоше, ни горе, ни боље од осталих закона у
свету, али примена тих регула је у овим крајевима прича за себе.
Толико подложности, протекције, страха, осветољубивости тешко да
би се још негде могло наћи. Председника Вишег суда, Дакића, нема
већ месецима да обиђе затвор, а како би од бруке и долазио после
оноликих обећања датих у новембру. Чека сад, вероватно, да оду из
затвора, макар у КП Дом, сви они којима „обећа што му и не искаше”,
па ће, ваљда онда, свечано непознат неким будућим затвореницима
приредити задовољство да га и уживо виде.
На Скупштини, чујем, дају предлог да се уведе нешто као републички
правобранилац, који ће бити, већ се наслућује, само још једна карика у
развлачењу званом „дођи сјутра, дођи догодине”, што би рекао Видин
Кањош Мацедоновић. То ће бити само још корак више у ширењу
(не)одговорности, још једна преграда у лепези страха код судија.
Такође и отворено признање државе да судови лоше раде. А то је и
систем тако поставио, један степен, па виши, па врховни, па савезни,
па... Право је прилично растегљива наука. А и људи су погани, па воле
да се жале. То је код нас ушло већ и у генетски код да се увек суде,
жале, јадају. „Жалићу се до Тита!” „ДО САВЕЗНИХ ОРГАНА, АКО
ТРЕБА”, сећам се претње Петра Божовића у „Браћи по матери”. Никад
задовољни наказном правдом шта нам је друго и чинити читавог
живота него – пресавијати табак! И живот тако једном постане
ожалбен, ожалошћен, жалан и жалостан. Постане жалба и прође као
жалосна неуслишена жалба неком још вишем суду
на који се увек гледа неким широким, надежним очима. Ваљда
тамо, на оном свету, буде коначне правде, без потребе за
новом апелацијом.
Или је и тамо у току иста земаљска фарса?
Да, овде, на овом спрату, воде више неће бити. Висина је то,
ипак. Други спрат, бато! Кад погледам са прозора према
дворишту само ме жмарци спопадну.
Почињем да шетам, упорно, као да стижем негде и увек се
озбиљно окренем после седмог корака, путујући назад још седам.
тридесет и девета глава
БАБА МИЛИЦА
Пола десет. Чудно сам миран док тамо траје расправа о мом
животу?
Пола једанаест. Мислим да им је два сата било довољно и да су
сад испратили госте и остали да већају. Да, покушао сам да учим
енглески, али опет сад радим оно што сам рекао да нећу, блудим у
сат. Не смем да пукнем, макар се и најгоре десило. Како је то лако
рећи себи, као са стране. И као да можда нисам већ одавно пукао.
Сутра ће овде сви бити у стању да сваку донешену одлуку
прогласе логичном:
– Бога ми сам знао, но нијесам хтио да те оптерећујем!
– Па, знаш како је, другог избора нијесу ни имали!
Кад бих могао то некако да не слушам, или да не чујем.
Да ми неким изолованим каналом, независним од мозга, та
информација само протунелише кроз главу не остављајући трага.
Подне. Ништа. Само иритирајући лавеж птица из ходника. Досад
ми је пријало то дозивање залуталих птица, жалио сам их чак што су
неснађене и невине заглавиле у затворском ходнику, сад ми сметају.
Све ми сад смета. Све.
Један је сат. Па, добро. Претпостављам да је нешто повољно по
мене одлучено да би ми већ јавили, овако, рекао бих мрка капа.
Како успокојити моје, поново? Шта им рећи као доказ да ме ни
најгора одлука неће уништити. Смислићемо већ нешто. Толико
сам пута до сад осуђиван на смрт и на сцени, и ван ње, па ваљда
неће бити тешко пронаћи неко већ одрађено и пронађено
решење. Увек сам, као суманут, бежао од већ виђених решења,
од фаха, али сад очигледно другог избора нема.
Пола два. Стигао је Фила.
„Презадовољан је!”, јавља ми Пеђа. Он је готово сто посто
убеђен да ће пресуда бити укинута. Већање је одложено за
један од наредних дана, не би ли ми још мало протањили нерве.
САМОУБИСТВО И ПРЕСУДА
Уручена ми је пресуда!
ЖИВА ЛИВАДА
ШИШАЊЕ БУБЊА
Данас сам био лош. Или сам можда стално такав, а данас сам
велик, па сам то и признао.
Јуче добијем дозлабога опширно, полуписмено писмо од једног
дужег и старијег робијаша, Зића. Писмо није за мене већ за
председника Скупштине Црне Горе, а мене Зићо моли да му то мало
поправим. Мучим се, читам његово писмо, напокон му напишем:
„Зићо, бојим се да због преопширности, ово неће бити ни
прочитано, или ће, у најбољем случају, стићи неки формалан
одговор који ништа не значи. Ако хоћеш, ја ћу ти написати једно
краће писмо, са истом сврхом и суштином, па ћу ти га послати,
уколико ме у наредна два-три дана не пребаце у КП Дом...”
Ставим писмо у џеп. Даћу га Шоку да му га однесе, могу и првом
командиру, ништа не тајимо.
После пар сати, кренем на шишање, кад од брице управо
излази Зићо – са обријаном главом! Немам ништа против
обријаних глава, али мени то у овој нашој полуделој земљи
делује као део маскирне униформе. Не знам, не могу то да
објасним, али, иако са писмом у џепу, рекох:
– Зићо, писмо ти је одлично! Савршено! Ништа, ништа апсолутно
не треба мијењати! Само да нађеш неког да ти га откуца.
Не знам заиста шта се то догодило са мном. Можда се негде
акумулирала сва незахвалност многих којима сам писао слична
писма и само експлодирала испред те обријане главе. Можда је то,
а можда опет само схватам бесмисленост икаквог дописивања са
властима. То што нам је законодавац великодушно омогућио да „у
сваком тренутку трајања процеса можемо написати притужбу,
жалбу...” нипошто не значи и да ће то неко и прочитати, а камоли
после тог писанија нешто променити. Не, то су само правне
шећерлеме које стварају привид законитости и после којих се човек
само још горе осећа. Перфидарија са врха која значи – Молите нас,
рабови божији и наши, молите нас! Обожавајте нас, клањајте
нам се! Ко најдубље клекне, ко најдубље за’вати, имаће шансу.
„Драги мој Ниџо, Данас је петак, 21. јули. Прије два дана сам
предао захтев за
прелазак у Србију. У истој молби тражим да доношење извршне
пресуде одложе за бар два месеца, како бих још који пут могао да се
видим са оцем. Нажалост, његово здравље тешко да више може ићи
набоље, једино што би сматрали за успјех је одржавање на овом
нивоу. Наговорио сам их да оду на пар дана код Бранке, у Херцег
Нови. Волио бих да остану и дуже, али Росе мисли да ћу ја у том
случају силно пропасти овдје, па ће сигурно пожурити да се врате.
Бранка ће због дјеце остати сигурно на мору до почетка школе, мада
знам да и њој, као и мени, највише недостаје њена посјета. Пише ми
мој мали Дуле да није заборавио да скаче на главу и да једва чека
да поново дође. Ваљда ћу их, кад пређем у Србију, чешће виђати.
Ниџо, то са Фочом је добро решење, али за неког из тих крајева. А,
онда нема ни законског основа да би нас могли тамо да пошаљу. И, на
крају, право да ти кажем, не знам што би тиме добили? Ни ти ни ја не
мислимо да бјежимо, а тако би побјегли само од наших најближих.
Волио бих да те видим. Кад би могао да добијеш дозволу прије
одласка на одмор, било би сјајно. Мислим да тренутна Управа
неће имати ништа против, јер су обојица, и Цаковић и Шљукић,
заиста добри људи. Као што знаш, ти и ја никад нијесмо имали
проблема ни са њиховим претходницима, Чађеновићем и
Савељићем. И њих двојица су се стално трудили да нам изађу у
сусрет колико је било могуће, а закон дозвољавао.
Зову ме јуче у Управу, кажу дошла је новинарка, Зденка Аћин. Ја
одем и имам шта да видим. Зденка довела и сниматеља са камером.
Био сам сто посто убијеђен да то неће дозволити, јер и сам знаш
колико за тако нешто треба дозвола и од кога све. Међутим, послије
неких телефонских разговора са Дакићем, и онда још са неким,
дозвољавају, али под условом да разговор снимамо у Шљукићевој
канцеларији. Шљукић на крају није имао ништа против да снимамо и
у мојој соби, али ја се нисам сложио са тим. Нијесам ни на слободи
пуштао репортере у свој стан, јер сам то сматрао непримереним.
Зденка пита за тебе, поздравља те. Сама емисија коју смо снимили
је иницирана нашом пресудом, па је искључиво о њој и било ријечи.
Не знам да ли ће је емитовати у Црној Гори, јер сам имао коментаре
и на писање Побједе, на црногорске дописнике београдских листова
и на још пар ствари које се многима овдје неће допасти.”
ПРЕКООКЕАНСКО ПИСМО
Тако. Спаковао сам се. Ко зна који пут већ у животу. И колико пута
ћу још. Као и увек, дозлабога непријатан осећај прожет немиром и
сентиментом. Све то полови немилосрдна и стечена рационалност
да треба са собом понети само најнужније и ништа што денунцира
прошлост. Има ли човека на овоме свету који се не боји сопствене
прошлости? Има, лупам, као и обично, и мени су се обично више
свиђали прошли дани. Али, по неком неписаном правилу, желећи да
будемо бољи, надежније ћемо коракнути према сутрашњем дану,
ваљда неће испасти тако траљав као наше јуче. Носим са собом две
торбе у које треба, ваљда, цео да станем. Хтео бих још да се
смањим, али не иде. Хтео бих и тебе, Анђеле, ту у неки поруб да
сакријем. „Где си сад ти?”, пита те Црњански уместо мене.
Волиш ли ме и у овом страшном часу човечанства, волиш ли
ме лудо, прекоокеански, блесаво као да ме не знаш, као да се
никад поред овог леша пробудила ниси? Волиш ли ме
непознато, трепераво, као куче, као што ја лајем и шеним у сну
кад навалиш на ову тужну постељу?
Ово око моје главе је двадесет и други август. То није неки значајан
датум у историји цивилизације. Или је обичан дан? Или је могао да
буде почетак неког календара. На пример дан кад су се Мађари
договорили са Хрватима уговором Pacta Convente, 1102. године, ко
зна? Не знам зашто сам то запамтио из једног уџбеника историје. То
ми је било јако важно да запамтим. Датум. Кад смо се све договорили.
Или дан било који. Шта је време, календар? Договор? Све је питање
договора. Можемо и модерније да се облачимо, јер и то је питање
договора. Мода. Шта, рецимо, да нам мода буде да женама најбоље
стоји да им вири лева брадавица у свакој прилици? Имају и бунду, али
однекуд треба тако, вири и брадавица, лева. Договор, мода. Седимо,
слушамо Моцартов Алегро, свим женама је по лева брадавица на
изволте. И, нико се ту не узбуђује, јер тако треба. Једино су
авангардне неке млађе револуционарке које су сакриле ту леву,
обвезатељну брадавицу. Или рецимо, да је договорено да све боли
десни бубрег јер је дониран при рођењу. Ако је то опште место, никога
то не би болело, нити би се због тога додатно палили. Мода. И онда се
деси скандал. Нека жена је показала десну брадавицу. Треба је
нормално одмах запалити. Вештица! Неког који има проблем са левим
бубрегом стрељати. Мода.
Седам корака. То је модерно. Осам би било – бљак. Седам је
modertao cantabile.
ПОСЛЕДЊА ПОСЕТА
Данас је васцели дан ово ружно здање исплакала права јесења киша
која би застала повремено само да уступи место непријатном јужном
ветру који се увлачи под кожу, под нокте. То је и донело језиву апатију
и одвратност према свему што нас окружује. Па чак и ово писање све
јаловије делује, бесмислено се чини. Као да постаје само себи сврха.
Нешто као онај огромни спев о Александру Македонском француског
конзула Давила из Андрићеве „Травничке хронике”. Као огромна
епопеја која ни њеном аутору једног дана неће бити
занимљива ни за још једно ишчитавање.
– Лаушевићу! ’Ајде!
– Је л’ посјета?
– Која црна посјета у три ујутро? Идеш за Србију! Имаш пет
минута да се спремиш!
– Спреман сам ја.