VESNA VUKŠA

Filozofske osnove Geštalt terapije

Uvod

U kontaktu sa nekom teorijom nemoguće je da se ona u potpunosti razume,

ukoliko se ne uzme u obzir njena pozadina. Poznavanje Zeitgeist-a, tj.
preovlađujućeg duha vremena u kome je neko učenje nastalo, omogućava
nam temeljnije razumevanje. Zato je potrebno da sagledamo širi kontekst,
odnosno epohu u kojoj je nastala Geštalt terapija.

Geštalt terapija se pojavljuje kao teorija i praksa psihoterapije početkom 40-

tih godina prošlog veka. Fritz i Laura Perls i Paul Goodman osnivaju Institut
za Geštalt terapiju u New York-u. Istorijski gledano, prve tragove ove nove
teorije nalazimo u Nemačkoj, posle Prvog svetskog rata. To je bilo vreme
velikih intelektualnih uspona u Evropi i ujedno to su bile formativne godine
Perlsovih. Geštalt psiholozi Wertheimer, Koffka, Kohler, Goldstein i dr. , s
jedne strane i egzistencijalna filozofija, s druge strane, vrše uticaj na prve
autore Geštalt terapije.

Razvojem nauke Newton-ova epistemologija i logički pozitivizam, postaju

neadekvatni za tumačenje prirodnih i društvenih pojava. Einstein-ova
Teorija relativiteta iz korena menja dotadašnji način mišljenja. Po rečima
Thomas Kuhn-a (citiran u Becvar&Becvar, 1996), dolazi do promene
preovlađujuće paradigme. Nastaje era postmodernizma i teorijske
relativnosti, u kojoj se sve iznova preispituje. Odbacuje se uverenje da su
mogući objektivno znanje i apsolutna istina. Dualizam telo/um,
subjekat/objekat i “ili/ili” dihotomije zamenjuju se učenjem da je sve
međusobno povezano i da ništa ne može postojati samo za sebe, u izolaciji.
Fokus je na odnosu, na sada i ovde i na procesu. Realnost nije tamo negde,
van nas, već je mi kreiramo.

U vreme nastanka Gestalt terapije, u Americi se razvija humanistički pokret,

kao “treća sila” u psihologiji. Zapadno društvo doživljava kulturne,
ekonomske i političke promene. To je vreme bunta protiv državne represije,
nametnutih konzervativnih vrednosti i ograničavanja slobode. Raste potreba
za unutrašnjom eksploracijom, osvešćivanjem i slobodnim izražavanjem,

1
jednom rečju za autentičnošću. Upravo ono što humanistička psihologija
ističe jesu samoaktualizacija, jedinstvo i integracija čoveka, urođeni
potencijal i pozitivna ljudska priroda. Naglasak je na psihičkom zdravlju, a
ne na patologiji.

Osim ovog šireg konteksta u kome je nastala Geštalt terapija, potrebno je

imati na umu i Weltanschauung (pogled na svet) svakog pojedinog autora,
njihova personalna uverenja i interesovanja, kao i obrazovnu i profesionalnu
orijentaciju. Sveobuhvatnost svih ovih uticaja čini totalno polje u kome je
nastala teorija Geštalt terapije kao – novi geštalt
Iz postojeće literature (Yontef, 1993) saznajemo da se Fritz Perls lično i
profesionalno razvijao pod uticajem psihoanalize (K.Horney, W.Reich,
O.Rank), holizma Jan Smuts-a, semantike Alfreda Korzibskog,
egzistencijalizma Nietzsche-a, socijalne psihologije i teorije polja Kurt
Lewin-a. Perls je takođe bio veliki poklonik pozorišne umetnosti i Moreno-
ve psihodrame.
Na Lauru Perls uticali su filozofi Martin Buber i Paul Tillich i nemačka
škola Geštalt psihologije. Takođe se bavila plesom. Perlsovi su sticajem
okolnosti bili izloženi raznim prelomnim političkim događajima i kulturnim
uticajima, koji su verovatno obeležili način na koji su posmatrali svet
(progon Jevreja u nacističkoj Nemačkoj, život u multirasnoj i multietničkoj
Južnoj Africi, koju napuštaju zbog politike aparthejda).
Paul Goodman je bio erudita, pesnik i čuveni kritičar društva.
U Geštalt terapiji nalazimo i elemente istočnjačke filozofije, naročito
Taoizma i Zen Budizma (pojmove živeti u sadašnjem momentu, svesnost,
transcendenciju).

Geštalt terapija je integrativna perspektiva. Perls (1975) shvata Geštalt kao

filozofiju poverenja u ljudski potencijal. On tvrdi da je Geštalt pre način
života nego profesionalna praksa. Po njegovim rečima, Geštalt je nešto što
radima sa drugima, a ne nešto što radimo drugima.

U ovom radu ponuđen je prikaz osnovnih koncepata i principa Geštalt

psihologije, teorije polja, egzistencijalizma, fenomenologije, holizma i
paradoksalne teorije promene, koji čitaoc ne treba da shvati kao završen
geštalt, već kao referentni okvir za dalje proučavanje.

2
Geštalt psihologija

Geštalt psihologija je psihološka škola koja je nastala u Nemačkoj

početkom 20. veka. Osnovali su je nemački psiholozi Max Wertheimer, Kurt
Koffka i Wolfgang Kohler.
Termin gestalt je nemačka reč sa značenjem forma, konfiguracija, oblik.
Reč Geštalt označava jedinstvenu celinu, potpunu strukturu, totalitet
(Jordaan & Jordaan, 1998.)
Prva istraživanja koja su geštalt psiholozi vršili bila su na polju
percepcije. Rezultati su ukazivali na to da ljudi imaju prirodnu tendenciju da
fenomene oko sebe vide kao organizovane celine, a ne rastavljene na svoje
konstitutivne delove.
Prema osnovnom principu Geštalt psihologije celina je veća i različita od
skupa svojih delova. To znači da je ono što zapažamo veće i različito od
naših individualnih senzacija. Ljudi spontano diferenciraju figuru
(relevantnu informaciju) i pozadinu (irelevantnu informaciju). Ali ono što je
figura u jednom momentu, može postati pozadina u sledećem, i obrnuto.
Pozadina je integralni deo figure i kako se pozadina menja, menja se i
značenje figure.
Koffka (citiran u Jordaan et al. 1998) ističe da ljudi takođe teže da završe
svaku nedovršenu situaciju, odnosno da okončaju svaki pokrenuti proces.
Ono što je ostalo nezavršeno u prošlosti vrši pritisak da bude završeno u
sadašnjosti. Ljudima je potreban konačan oblik (figura) i značenje svakog
iskustva, kako bi slobodno i zdravo funkcionisali.
Geštalt psihologija bavi se proučavanjem svesnog iskustva. Svesnost je
struktuirana celina (geštalt). Ona je različita od svojih pojedinih aspekata.
Geštalt psihologija je neodvojivo povezana sa fenomenologijom, jer se
geštalt psiholozi bave proučavanjem mentalnih procesa koji se prirodno i
spontano javljaju posmatraču, a ne njihovom analizom i interpretacijom.
Kurt Lewin je proširio geštalt principe sa oblasti percepcije na oblasti
motivacije, ličnosti i grupne dinamike. Lewinov koncept “životni prostor”
je polje koje obuhvata sve uticaje i aktivnosti u datom momentu. Ovaj
vremensko-prostorni pojam je kasnije razrađen u Teoriju polja.
Događaje i stvari u svetu oko nas zapažamo i razumemo samo u
kontekstu njihovih odnosa sa drugim događajima i stvarima. Nijedan deo
polja ne može se posmatrati izolovano, već samo kao deo integrisane,
dinamičke celine. Gregory Bateson (citiran u Becvar et al. 1996.) smatra da
se svaki fenomen definiše u kontekstu odnosa. Nijedan događaj nema

3
značenje ili identitet sam po sebi, u izolaciji (dan postoji samo u odnosu na
noć, i obrnuto). Ljudi su svesni različitosti nekog fenomena samo u odnosu
na njegovu opoziciju. Da bi se uočila razlika, neophodan je odnos među
stvarima, događajima, iskustvima itd.
Geštalt psiholozi posmatraju čoveka kao holističko biće. Oni ne
proučavaju njegove pojedine dimenzije funkcionisanja, već totalnu
konfigurciju. Drugim rečima, ljudi su jedinstvene i organizovne celine –
geštalti. Tragove ovih holističkih ideja mogu se naći kod Aristotela, Spinoze
i William James-a (Meyer, Moore & Viljeon, 1997).
Iako neki teoretičari (npr. Mary Henle) smatraju da je veza između
Geštalt psihologije i Geštalt terapije neznatna ili da je i nema, to je ipak
ekstremni stav (Yontef, 1993). Uticaji geštalt psihologije na Perlsa i njegovu
teoriju su očigledni. Perls je bio asistent Kurt Goldstein-a, koji u Geštalt
psihologiju uvodi holističku perspektivu proučavajući totalitet čoveka. Ovu
ideju Perls prihvata bezrezervno.
Fritz Perls u svojim radovima priznaje preuzimanje i elaboraciju geštalt
koncepata kao što su nezavršena situacija, nepotpun geštalt, odobrava kritiku
logičkog pozitivizma i prihvata primenu fenomenološke pozicije. Geštalt
psihologija se pojavila kao reakcija na determinizam klasične psihoanalize i
bihejviorizma, dualizam (telo i um kao dva odvojena entiteta) i
redukcionizam (proučavanje izolovanih elemenata, umesto celina).
Bez obzira na nesuglasice oko toga šta je i koliko je teorija Geštalt
terapije preuzela od Geštalt psihologije, nema sumnje da su učenja
Wertheimera, Koffke, Kohlera, Goldsteina, Lewina i drugih geštalt
psihologa poslužila kao organizujući okvir i osnova za Perlsovu teoriju
Geštalt terapije.

Teorija polja

Pod uticajem Geštalt psihologije i Lewina, teorija polja postaje

centralna tačka terapijskog rada u Geštalt terapiji. Geštalt terapeut i klijent
fokusiraju se na JA-TI (dijaloški odnos), OVDE I SADA (fenomenološka
svesnost neposrednog iskustva) i ŠTA i KAKO (naglasak je na procesu, a ne
sadržaju).Ono što je bilo karakteristično za ranije psihoterapijske pravce
(npr. psihoanalizu) jeste odnos subjekat-objekat, istorijska orijentacija i
naglašavanje kauzalnosti (ZAŠTO?). Upravo ova promena fokusa u
terapijskoj praksi čini Geštalt terapiju revolucionarnom (Yontef, 1993.)
Po rečima Perlsa (1973) polje je, isto kao u modernoj fizici, osnova
Geštalt terapije. Bez koncepta polja, koncept selfa bi bio neshvatljiv. Self se
pojavljuje samo u odnosu na drugog, diferencirajući se od drugog. Između

4
selfa i drugog nalazi se granica kontakta na kojoj se dešava iskustvo i
svesnost. “Granica” je Lewinov termin kojim se označava “mesto” gde
osoba sreće i doživljava svet.
Polje organizam/sredina je jedinstveno i kompleksno. Nema organizma
bez sredine, nema selfa bez drugog. Ništa ne postoji u izolaciji, već samo u
međuzavisnosti sa okolinom. Pod pojmom polja u Geštalt terapiji
podrazumeva se “sfera uticaja” koja ima efekat na osobu.. Na ponašanje
osobe ne utiču samo intrapsihički faktori, već i totalno polje, tj. prisustvo ili
odsustvo raznih uticaja. Prema Lewinu, ponašanje je funkcija “životnog
prostora”, koji je funkcija odnosa organizam/sredina. Ovakav stav je u
suprotnosti sa individualističkom, mehanističkom, lineranom uzročno-
posledičnom perspektivom (Becvar et al., 1996).
Kurt Lewin smatra da potrebe organizuju percepciju polja i određuju
aktivnosti u polju. Postoji dinamička međuzavisnost elemenata polja, bilo da
su to osobe, događaji, simptomi, stavovi, ideje itd. Individualno iskustveno
polje je kontekstualno. Bitno je na koji način percepiramo neki događaj, a ne
događaj po svom sadržaju. Ništa se ne može definisati van svog konteksta,
tako da je teorija polja teorija selfa-u-odnosu. Svaki organizam postoji u
recipročnom odnosu sa sredinom.
Potrebno je naglasiti da je teorija polja multiperspektivna (Becvar et
al.,1996). Ne postoji objektivna, apsolutna istina. Ne postoji tačan opis
nekog događaja. Realnost je kreirana interakcijom posmatrača i
posmatranog. Isti događaj se doživljava različito u zavisnosti od referentnog
okvira posmatrača – gde se nalazi u polju i sa čim je u odnosu u datom
momentu. Realnost jedne osobe nije istinitija od realnosti druge osobe i ovo
je osnova fenomenološke metodologije. Perls (1975) smatra da je realnost
svake osobe određena njenim interesima i potrebama. Ne postoji statična,
apsolutna stvarnost. Sve je u stanju fluksa.

Egzistencijalizam

Pojam egzistencijalizam vodi poreklo od latinske reči existere sa

značenjem iskoračiti iz (sebe), pojaviti se. Egzistencijalisti veruju da ljudi
mogu postati više od onoga što već jesu, da mogu iskoračiti iz svoje sudbine,
gledati na sebe i biti svesni da su svesni. Takođe, ljudi imaju sposobnost da
transcendentiraju svoja ograničenja, bilo da su ona genetska ili potiču iz
sredine. Egzistencijalisti smatraju da čovek može postati ono što želi, a ako
to ne uspe, to ne znači da je pasivna žrtva podsvesti, nasleđa ili okruženja,
već je to posledica pogrešnih odluka i nemogućnosti da pronađe smisao

5
života. Odsustvo značenja sopstvenog postojanja vodi u egzistencijalno
ništavilo, odsustvo svake svesnosti o sebi i drugima.
Nastanak egzistencijalizma kao filozofskog pravca pripisuje se danskom
filozofu Soren Kierkegaard-u (1813-1855). On smatra da se svaki čovek
suočava sa egzistencijalnom dilemom kada postavi pitanje ko je i šta radi na
ovoj planeti. Posledica ove dileme je ontološka anksioznost (Maddi, 1996).
Egzistencijalisti veruju da je čovek “bačen” u bezobličan, besmislen
svet, ali da ima slobodu izbora u kreiranju svog bivanja u svetu. Jean Paul
Sartre tvrdi da čovek mora stvoriti samog sebe (Meyer et al.1997). Koncept
bivanje-u-svetu, po rečima Maddi-ja (1996) izražava jedinstvo čoveka i
sredine i taj odnos je, sa fenomenološke pozicije, subjektivno definisan. U
kontekstu psihoterapije bivanje-u-svetu je zapravo bivanje-sa-drugim.
Egzistencijalisti govore o susretu dve osobe kojim se proširuje svesnost o
sebi. Martin Buber tvrdi da svaki čovek ima potrebu da u kontaktu sa
drugom osobom, potvrdi sebe onakvog kakav jeste (Watzlawick, Bavelas
Beavin & Jackson, 1967).
Jedan od centralnih egzistencijalističkih koncepata jeste odgovornost
za sopstveni život. Teorija Geštalt terapije prihvata i elaborira ovaj pojam.
Perls (1973) rasčlanjuje reč odgovornost (responsibility) na sledeći način:
responsibility = response (odgovor, reakcija) + ability (sposobnost).
Odgovornost, u geštaltističkom smislu, znači sposobnost da se bude živ, da
se oseća, da se biraju sopstvene reakcije. Jednom rečju to je – sloboda
izbora. Tobin (1975) ističe da Geštalt terapeut ne može da zna više o svom
klijentu, nego sam klijent. Stoga i ne može da preuzme odgovornost za
klijenta, njegovo ponašanje i rast. Tobin tvrdi da odgovornost nema veze sa
dužnošću – da neko mora nešto da uradi i protiv svoje volje. Naprotiv, ne
postoji ništa neodgovornije nego iz dužnosti činiti nešto što ne želimo.
Sledeći egzistencijalistički pojam koji je značajan za Geštalt terapiju
jeste Sada i Ovde. Egzistencijalisti smatraju da je svet vrlo kompleksan i da
ga je teško spoznati. Ono što čovek treba da razume jeste šta postoji sada i
ovde, a ne da se bavi onim što je bilo ili što treba da bude. Perls (1969) tvrdi
da je važnije biti nego imati i da ne postoji ništa važnije nego svesnost
trenutka sada i ovde. Fenomenološka svesnost podrazumeva neposredno,
subjektivno iskustvo našeg postojanja. Po rečima Sartra egzistencija
prethodi esenciji (Meyer et al.1997).
Geštalt terapija prihvata egzistencijalističku koncepciju čoveka kao
jedinstvenog bića. Bivanje-u-svetu je osobeni način egzistencije svakog
pojedinca (Van Dusen, 1975). Svaka osoba se nalazi u procesu stalnog rasta
i razvoja. Drugim rečima, čovek je biće koje postaje. Egzistencijalisti vide
ljude kao proaktivna bića, koji postavljaju ciljeve i ideale čijem ostvarenju

6
teže. Oni aktivno deluju na svoju okolinu umesto da budu pasivne žrtve
nepovoljnih okolnosti. Čovek je u stanju da prevaziđe data ograničenja, tako
što će slobodno izabrati stav koji će zauzeti prema životu. Naravno, ova
sloboda izaziva anksioznost. Svesno iskoračenje iz anksioznosti i patnje
vodi ka istini.
Kad govore o istini, egzistencijalisti ističu da se ona ne dostiže samo
kroz kognitivne procese, već kroz delovanje i aktivnost. Svaka osoba
pripisuje subjektivno značenje događajima oko sebe i tako stvara svoju
realnost (Meyer et al. 1997).
Perls (1969) smatra da je egzistencijalizam zasnovan na principu
svesnosti tj. na fenomenologiji. On predlaže definiciju egzistencijalizma,
koristeći reči Gertrude Stein “Ruža je ruža je ruža”. Ono što jeste, jeste.

Fenomenologija

Osnivač fenomenologije je matematičar Edmund Husserl (1859-1938).

Naziv fenomenologija vodi poreklo od grčke reči phenomena što znači
pojava. Phenomena označava naše senzorno znanje o stvarima tj. njihovo
doživljavanje, za razliku od noumena (stvari po sebi) koje su nezavisne od
naših senzacija i znanja (Meyer et al. 1997).
Fenomenologija je disciplina koja se bavi proučavanjem fenomena ili
manifestacija onakvim kakvi su nam dati u neposrednom iskustvu,
pročišćeni od naših pretpostavki, predrasuda i procena.
Husserl smatra da je moguće sistematski proučavati iskustvo na osnovu
onoga kako se pojavljuje u svesti. On stavlja fenomen na prvo mesto, jer
čovek može znati samo ono što doživljava. Takođe naglašava da se iskustvo
ne sastoji samo od konkretnih elemenata situacije već i od kategorija
značenja (esencija).
Martin Heidegger nastavlja rad Husserla. Dok je Husserl bio
zainteresovan za iskustvo u smislu bivanja, Heidegger proširuje taj fokus na
doživljaj našeg bivanja- u- svetu. Fenomenologija postavlja pitanje šta je
priroda i značenje iskustva našeg bivanja u svetu. Ovo je značajno za Geštalt
terapiju u kojoj je značenje determinisano trenutnim odnosom figure i
pozadine. Promena konteksta utiče na promenu značenja (Perls, 1973).
Fenomenologija nije samo filozofska doktrina, već i metod proučavanja
koji čini temelj Geštalt terapije. Cilj fenomenološkog pristupa je da osoba
postane svesna svog subjektivnog iskustva. Umesto interpretacije i analize
onoga što se dešava, događaj se samo posmatra i opisuje. Lepota
fenomenološke deskripcije jeste u tome da se otkrije svet iskustva upravo
onakav kakav jeste (Van Dusen, 1975). U Geštalt terapiji, interpretacija se

7
ponekad smatra adekvatnom u toku rada, ali ne sa ciljem da terapeut pokaže
da zna više o klijentu nego sam klijent. Interpretacija se koristi samo kao
način da se bolje razume ono što jeste. U kontekstu Geštalt terapije
interpretacija je zapravo terapeutova fenomenologija koja se unosi u
razmenu između terapeuta i klijenta. Fenomenologija samo jednog od
učesnika ne omogućava razvoj dijaloškog odnosa koji je specifičan za
Gestalt terapiju. Fenomenologija i terapeuta i klijenta moraju se uzeti u obzir
i to je neophodan uslov da se ostvari JA-TI kvalitet terapeutskog odnosa.
Martin Buber je istakao značaj ovakvog egzistencijalnog dijaloga u susretu
dve osobe (Yontef, 1993). Pravi dijalog je moguć samo kroz međusobno
davanje i primanje. Učesnici stupaju u fenomenološko polje onog drugog i
utiču jedan na drugog. U fenomenološkom pristupu čovek jednostavno
pokušava da otkrije svet onog drugog.
Bitno je istaći da Geštalt terapeut, da bi razumeo klijentovo iskustvo,
stavlja u stranu (“u zagradu”) svoja uverenja, stavove i predrasude i tek tada
može da se fokusira na totalno fenomenološko polje klijenta. Posmatra se
ono što je očigledno. Perls (1973) naziva Geštalt terapiju “filozofijom
očiglednog” i savetuje da terapeut bude svestan onog što je vidljivo. Po
njegovim rečima, neurotičari su osobe koje nisu u stanju da vide ono što je
očigledno.
Karakteristično za Geštalt terapiju jeste da klijent otkriva deo po deo
sebe u atmosferi iskrene radoznalosti, bezuslovne otvorenosti i bez straha od
osude. Terapeut je spreman da prihvati sve ono što se pojavi u susretu – i to
je srž fenomenološke psihoterapije.
Po Yontefu (1993) Geštalt terapija je fenomenološka teorija polja koje se
neposredno doživljava u datom momentu. Ono što je doživljeno jeste
subjektivno iskustvo osobe i nije moguće utvrditi jednu objektivnu,
apsolutnu istinu. Istina je subjektivna interpretacija realnosti. Svaka osoba je
doživljava na jedinstven način. Svako od nas stvara svoj svet (Jordaan et al.
1998).
Cilj fenomenologije je svesnost. Perls je verovao da osobe koje su
svesnije sebe i svog iskustva, mogu da ostvare svoj puni potencijal.
Samosvesnost je put ka autentičnom postojanju i ovo uverenje izražava
Perlsov egzistencijalistički stav.

Holizam

Termin holizam potiče od grčke reči holos, što znači potpun, celina,
totalitet. U svom delu “Holizam i evolucija” Jan Smuts koristi ovaj termin
da istakne jedinstvo i integraciju čoveka. On smatra da svaki individualni

8
oblik života čini harmoničnu, nedeljivu celinu (Meyer et al., 1997). Smuts
veruje da je svaki organizam samoregulativan entitet koji teži stanju
ekvilibrijuma u svom okruženju. To postiže tako što se reorganizuje,
prilagođava i asimiluje ili odbacuje razne vrste uticaja.
Perls (1973) se slaže sa ovim stavom o ljudskoj prirodi. On smatra da se
ona sastoji od raznih aspekata – fizičkog, afektivnog, verbalno-kognitivnog,
socijalnog, ekonomskog, spiritualnog itd. Ipak svi ovi aspekti postojanja
čine jedinstvenu celinu (geštalt). U toku procesa rasta i razvoja, kroz
razmenu sa sredinom, naročito u nepovoljnim okolnostima, dolazi do
otcepljenja pojedinih aspekata ličnosti, a samim tim do nepotpune svesnosti
o sopstvenom postojanju. Perls ističe značaj celokupnog iskustva svake
osobe, te stoga izolovani delovi celine moraju biti reintegrisani u cilju
ostvarenja samoaktualizacije.

Paradoksalna teorija promene

Perls (1969) tvrdi da je svaki nameran pokušaj da se neko ili nešto

promeni, osuđen na neuspeh. Promena nastaje samo kroz organizmičku
samoregulaciju i prihvatanjem onoga što jeste.
Paradoks je u tome što osoba koja dolazi na psihoterapiju, upravo želi
da promeni “ono što jeste”. Uz podršku terapeuta, klijent uči kako da bude
autentičan i da prihvati sebe takvog kakav je.
U Geštalt terapiji dijaloški odnos predstavlja susret dva ljudska bića.
Terapeut nema nameru da menja klijenta, već poštuje njegov pogled na svet.
Promena nastaje spontano, kao posledica kvaliteta odnosa između terapeuta i
klijenta. Promenu ne izaziva napor i trud terapeuta, niti klijentovi pokušaji
da izbegava neko ponašanje ili da se samokontroliše. Promena se rađa iz
kontakta i svesnosti. Čovek treba da postane svoja istina, da bi mogao da
iskorači iz nje, tj. da se promeni.

Zaključak

Geštalt terapija je humanistička, holistička, dijaloško-egzistencijalna,

eksperimentalna psihoterapija, orijentisana na proces koji se odvija u
sadašnjosti. To je fenomenološka teorija polja. Kako god definisali Geštalt
terapiju, bitno je istaći da je njena teorija integracija svih uticaja, iskustava i
znanja koja su Perls i njegovi saradnici uneli u proces njenog kreiranja.
Geštalt terapija je geštalt koji neprekidno postaje.

9
Literatura

1. Becvar, D.S. & Becvar, R.J. (1996) Family therapy: A systemic

integration (3RD ed). Boston: Allyn&Bacon
2. Jordaan,W. & Jordaan, J. (1998) People in Context. Johannesburg:
Heinemann
3. Maddi, S.R. (1996) Personality theories: A comparative analysis
(6 ed). Pacific Grove: Brooks/Cole
th

4. Meyer,W.F., Moore, C. & Viljoen, H.G. (1997) Personology: From

individual to ecosystem (2nd ed). Johannesburg: Heinemann
5. Perls, F.S. (1969) Gestalt therapy verbatim. New York: Bantam
Books
6. Perls F. (1973) The gestalt approach and eye witness to therapy. New
York: Bantam Books
7. Perls F.S. (1975) Theory and technique of personality integration.
In Stevens, J.O. (Ed). Gestalt is. New York: Bantam Books
8. Tobin, S.A. (1975) Wholesome and self-support. In Stevens, J.O. (Ed).
Gestalt is. New York: Bantam Books
9. Van Dusen,W. (1975) Invoking the actual - The phenomenology of
schizophrenic existence. In Stevens,J.O. (Ed) Gestalt is. New York: Bantam
Book
10. Watzlawick, P., Bavelas Beavin, J.H. & Jackson, D.D. (1967).
Pragmatics of human communication: A study of interactional patterns,
pathologies and paradoxes . New York: Norton
11. Yontef (1993) Svesnost, dijalog i process: Eseji o geštalt terapiji
(interni prevod)

vesna.vuksa@yahoo.com

10