Sadržaj

Predgovor
Uvod
Prvi deo Južnoslovenski pokret i osnivanje države (od 1878. do 1918)
1. Južnoslovenske zemlje oko 1900. godine: Početak novog stoleća
Istorijske pokrajine
Narodi, nacije, identiteti
Stanovništvo i porodica
Društvene i ekonomske promene
Život u gradu
Napredak i strepnja
2. Nacionalna pitanja (od 1875. do 1903)
Velika istočna kriza od 1875. do 1878. godine
„Južnoslovensko pitanje“ u Habzburškoj monarhiji
Okupacija Bosne i Hercegovine
Srpski „Pijemont“
3. Radikalizacija (od 1903. do 1912)
Južnoslovensko „Bure baruta“
Javnost i nacionalna mobilizacija
Aneksiona kriza 1908. godine
Revolucionari, anarhisti, zaverenici
4. Tri balkanska rata (od 1912/13. do 1914/1918)
Balkanski ratovi 1912/13. godine
Atentat i julska kriza
Rat, povlačenje i okupacija
Jugoslovensko ujedinjenje i osnivanje države
Drugi deo Prva Jugoslavija (od 1918. do 1941)
5. Kraljevina Hrvata i Slovenaca (1918-1929)
Versajski sistem
Unitarizam i centralizam
Hrvatsko pitanje
Strukturna kriza parlamentarizma
6. Dvadesete godine: tradicija i promene
Inflatorna konjunktura i osnivački bum
Stanovništvo, porodica i rodni odnosi
Stanovanje, ishrana i zdravlje na selu
Začarani krug siromaštva
Industrijalizacija i društvene promene
Počeci socijalne države
Međunarodne veze i nova masovna kultura
Verske skupine i politizacija religije
7. Kraljevina Jugoslavija (od 1929. do 1941)
Kraljeva diktatura
Svetska privredna kriza
Stojadinovićeva era (1935-1939)
Ideologije i putevi razvoja
Uspon komunizma
Radikalizacija, verski fundamentalizam i političko nasilje
Nova spoljnopolitička orijentacija
Srpsko-hrvatski sporazum
Operacija „Kazna“
Treći deo Drugi svetski rat (od 1941. do 1945)
8. Okupacija, kolaboracija i otpor
Novi (anti)poredak na Balkanu
Nezavisna država Hrvatska
Nemačka okupacija Srbije
„Akcije odmazde“
Uništenje Jevreja i Roma
Srpski četnici
Titov narodnooslobodilački rat
Godina prekretnice - 1943.
9. Četrdesete godine totalni rat
Privredni i socijalni potresi
„Etnička čišćenja“
Masovni zločini i dinamika nasilja
Tradicija i transformacija
Opterećenje nasleđa
Četvrti deo Socijalistička Jugoslavija
10. Konsolidacija komunističke vladavine (od 1943. do 1948)
Oslobođenje
Izgradnja narodne demokratije
Narodnosti i susedi
Država i nacije u socijalizmu
„Nema odmora dok traje obnova!“
Prosvećenost, propaganda i socijalističke vrednosti
11. Titov socijalizam (od 1948. do 1964)
Raskid sa Staljinom
Samoupravljanje i socijalistički patriotizam
Privredno čudo
Seljačka pobuna u Cazinu
Spoljnopolitičko balansiranje
Jugoslovenski identitet, Titov kult i mit o partizanima
12. Šezdesete godine Prelazak u industrijsko društvo
Konačno industrijsko društvo!
Život na selu
Urbanizacija i socijalistička gradska kultura
Mediji, mobilizacija, migracija
Turizam i transformacija
Jugoslovenski dvostruki identiteti
Stanovništvo, porodica i rodni odnosi
Revolucija u obrazovanju, nove elite i „socijalistička buržoazija“
Privredno čudo, slobodno vreme i potrošnja
Kulturno otvaranje
13. Reforme i suparništva (od 1964. do 1968)
Socijalistička tržišna privreda
Regionalne razlike
Decentralizacija i liberalizacija
Praksis filozofija i „crni talas“
Studentska pobuna 1968.
14. Novi nacionalizam (od 1967. do 1971)
Modernizacija i nacionalno pitanje
Priznavanje bosanskih muslimana kao nacije
Islam i panislamizam
Nemiri na Kosovu
Jezički nacionalizam
„Hrvatsko proleće“
15. Posle ”buma” (od 1971. do 1980)
Potresi svetske privrede
Bonapartističke reakcije
Ustav iz 1974.
Titovo harizmatično vođstvo
Peti deo Posle Tita (od 1980. do 1991)
16. Kriza socijalističke moderne (od 1980. do 1989)
Kriza!
„I posle Tita - Tito!“
„Kosovo: Republika!“
„Niko ne sme da vas bije!“
Od otuđivanja do raspada
17. Anomija
Socijalne neuravnoteženosti
Iskustvo krize i gubitak vrednosti
Oživljavanje religija
Kriza politike sećanja
Mitologizacija političke komunikacije
Etnička distanca i multikulturna simbioza
Fin de siècle
18. Dezintegracija i raspad države (od 1989. do 1991)
1989: početak kraja
Višepartijska demokratija
Istočna Bosna kao bure baruta
Pripreme za nezavisnost
Radikalizacija „srpskog pitanja“
Rat u glavama
Šesti Deo Propadanje od 1991. do danas
19. Rat za nasleđe (1991. do 1995)
Priznavanje Slovenije i Hrvatske
Rat u Bosni i Hercegovini
„Etnička čišćenja“
Počinioci
Mediji i eskalacija nasilja
Umanjivanje štete
Srebrenica
Ugovor u Dejtonu
Rat na Kosovu
20. Ono što je od Jugoslavije ostalo
Nedovršeni mirovni poredak
„Titostalgija“
Evropske perspektive
Završno razmatranje
Skraćenice
Stranke, političke organizacije i savezi
Hronologija
1800-1918. Južnoslovenski pokret i osnivanje države
1918-1941. Prva Jugoslavija
1941-1945. Drugi svetski rat
1945-1991. Druga Jugoslavija
1991-2010. Raspad države i novi politički poredak
Literatura
Tabele
Karte
Zajednica južnoslovenskih naroda kao istorijska pojava 20.veka
Impresum
 MARI-ŽANIN ČALIĆ
ISTORIJA JUGOSLAVIJE U 20. VEKU

Preveli s nemačkog Ranka Gašić i Vladimir Babić

KLIO
Beograd
2013
 Predgovor
Evropa je naša stvarnost, ali naša istorija ostaje ukorenjena u nacionalnom. Za to
postoji dobar razlog, jer su lična iskustva i društvene tradicije, političke opcije, kulturna
orijentacija i iskustvo svakodnevice y svim evropskim zemljama, iako u različitom
intenzitetu, i dalje u prvoj liniji povezane sa zemljom iz koje neko dolazi i u kojoj živi.
Međutim, nacionalni okvir očito nije dovoljan da bi se razumela istorija 20. veka, jer
se važni događaji već pri drugom pogledu ispostavljaju ne kao nacionalno specifični
već kao opšteevropski fenomeni. Kako bi se nadregionalne istorijske pojave - od
imperijalizma do Evropske unije, od velikih diktatura do širenja evropskog modela
socijalne demokratije, od klasnih sukoba dvadesetih godina 20. veka do pobune
omladine šezdesetih godina i od posledica svetske ekonomske krize do ekonomskog
čuda pedesetih godina i naftnog šoka sedamdesetih godina dvadesetog veka - najbolje
mogle objasniti u kategorijama nacionalne države, gde je pak očigledno pre reč o
zajedničkim elementarnim procesima koji su svima zajednički i o njihovim varijantama?
Ipak y Evropi i danas dominira jedno gledište, koje nacionalnu državu razume kao
tobož prirodno agregatno stanje istorijskog razvoja i koje nastoji da nacionalne razlike i
„posebne puteve“, kontingenciju i divergenciju shvati kao primarne, konvergenciju i
unifikaciju nasuprot tome kao podređene procese.
S druge strane, da se Evropa y 20. veku apriori posmatra kao jedinstvena celina i
njena istorija y tom smislu pripoveda nije ništa manje problematično. Jer ovo bi viziju
jednog zajedničkog, evropskog društva, y neku ruku transponovalo unazad kao da je
nacionalna država bila samo nekakva zabluda proteklih 150 godina u poređenju s
jednim inače suštinski zajedničkim evropskim iskustvom. Time ne bi bili prenebregnuti
samo nacionalno veoma različiti događaji i procesi - pomislimo li samo na godine kao
što su 1917, 1933. i 1989. Time bi se osporile i iskustvene razlike koje su iz njih
proistekle i koje nije moguće organizovati po kategorijama klase i pola, već po onim, y
20. veku ključnim kategorijama nacionalnosti i etničke pripadnosti.
Devetnaesti i dvadeseti vek u Evropi zaista nije moguće rastumačiti bez nacionalno-
državne perspektive. Kako bi se izbegla ova dilema, u serijalu Evropska istorija 20.
veka pošlo se drugim putem: ispripovedane su istorije svake evropske države i društva
zasebno, ali su one ujedno sagledane u kontekstu evropskog razvoja i globalnih
povezanosti. Da bi ovo na najbolji način postigli, urednici i autori saglasili su se oko
zajedničke strukture koja se nalazi u osnovi svih knjiga, snažnije ili slabije izražena:
događaji y politici, ekonomiji, društvu i kulturi bivaju ispripovedani u klasičnom,
dijahronom maniru. Međutim, na nekim mestima, u trenucima koji se u svim knjigama
donekle podudaraju, napravljeni su poprečni preseci koji omogućavaju da se stanja u
svakom društvu ponaosob sinhrono prikažu i da se upoređuju s drugim zemljama. Ovo
se odnosi na vreme oko 1900. godine, sredinu dvadesetih godina, period Drugog
svetskog rata, sredinu šezdesetih godina i vreme posle 1990. godine. Odstupanja od
ovog obrasca rezultat su specifičnosti u pojedinačnim zemljama.
 Na ovaj način bi kroz „koncert“ knjiga ovog serijala trebalo da postanu uočljive
razlike i sličnosti, uzajamna približavanja i alternative i da se nacionalne istorije
oslobode iz njihove samoodnosnosti, a da se ne zanemare sopstvena dinamika i
specifične tradicije pojedinačnih zemalja. Pri pokušaju da se povežu nacionalna istorija
i evropska perspektiva mnogim čitaocima će se učiniti da je ovome ili onome
poklonjeno premalo pažnje. Opšte uzevši, poduhvat pripovedanja neke nacionalne
istorije 20. veka u jednoj knjizi zahteva izvesnu smelost. Ali samo y ovoj relativno
sabijenoj formi moguće je prikazati dijahrone procese i kroz stoleće povući linije, koje
se kod znatno obimnijih knjiga usled velikog broja tema i aspekata ne bi mogle
prepoznati.
Kada govorimo o 20. veku, onda to činimo na sasvim specifičan način. Često se
Prvi svetski rat posmatra kao vododelnica između dvaju stoleća. Prednost ovoga jeste
što se na taj način tradicije „dugog“ 19. veka, koje i dalje nastavljaju da deluju, mogu
pobliže promatrati. Da bi se ispričala istorija 20. veka, ipak je neophodno uzeti u obzir
dinamiku dubokih promena između 1890. i 1914. godine, koja je delovala još
decenijama i u najkraćem vremenu toliko se pojačala da je zahvatila sve evropske
zemlje i primorala ih da reaguju na ove izazove. Tako će onaj ko ima zadatak da
prikaže i objasni uspon ideoloških diktatura, tj. „diktatura pogleda na svet“ i oba svetska
rata, holokaust i dekolonizaciju, morati da se vrati u vreme pre Prvog svetskog rata i
posmatra dve decenije koje su prethodile kako bi pratio uspostavljanje modernog
industrijskog kapitalizma, sve snažnijih državnih aparata i uzdizanje velikih radikalnih
političkih pokreta koji su u toku stoleća razvili veoma razorno dejstvo. Stoga će u ovim
knjigama biti ispričana istorija „dugog 20. veka“, koja se proteže od devedesetih godina
19. veka do vremena oko 2000. godine - pri čemu je polazna tačka jasnija nego kraj.
Konačno, autore i urednike je pokrenulo pitanje kako je toliko različite polovine
stoleća moguće povezati tako da veze između njih postanu uočljive, a da se ne umanji
značaj dubokog useka iz 1945. godine. Ovde se ne mogu prevideti razlike između
pojedinačnih društava. Ipak se ujedno, s obzirom na raznovrsne političke koncepte i
radikalne alternative, može prepoznati višedecenijski trud savremenika da pronađu
sisteme društvenog uređenja koji predstavljaju prikladan odgovor na izazove modernog
industrijskog društva. Ovo je dovelo do monstruoznih tvorevina i strašnih žrtava.
Međutim, takođe se može primetiti da su na mnoge izazove, koji su se u dve
decenije pre Prvog svetskog rata toliko jasno iskristalisali, u decenijama posle Drugog
svetskog rata postepeno pronalaženi odgovori koji su se potvrđivali i nailazili na sve
veće, odobravanje. Ovo se odnosilo na oblikovanje političkog poretka, kako na
unutrašnjem planu tako i između evropskih država, odnos ekonomske dinamike i
socijalne pravde ili odnos prema modernoj masovnoj kulturi. Pri tom su
zapadnoevropska društva posle šezdesetih godina 20. veka postajala sve sličnija jedna
drugima, i to po pitanju političkog sistema, društvenog poretka, kulturnih vrednosti, kao i
što se tiče privrednog sistema i svakodnevnog života. Takve tendencije su u
naznakama još za vreme komunističke vladavine postojale i u zemljama srednjoistočne
Evrope, a posle 1990. godine brzo su počele da se ostvaruju. Uporedo s ovim
tendencijama uzajamnog približavanja i homogenizacije društvenih poredaka u Evropi,
čiji se značaj u istorijskoj perspektivi jasnije može prepoznati nego iz ondašnje
perspektive, takođe je iznova i iznova rasla i potreba za razlikovanjem i okretanjem ka
nacionalnoj istoriji.
Ujedno je posle „zlatne ere“ pedesetih i šezdesetih godina 20. veka postala uočljiva
krhkost industrijskog temelja ovih društava, a nagoveštavali su se novi izazovi koji
određuju našu stvarnost i, po svoj prilici, u još većoj meri našu budućnost: kraj
tradicionalnih industrija masovne proizvodnje, ekološke krize, oblici i posledice globalne
masovne migracije, novi globalni ideološki sukobi po završetku Hladnog rata, sve veći
značaj nadnacionalnih saveza i globalno umrežavanje ekonomskog delovanja.
Koliko se iz današnje perspektive može zaključiti, godine 2000. i 2001. neće
predstavljati markantne istorijske cezure. Ipak postaje jasno da se u poslednjoj petini
20. veka okončalo nešto što je započelo stotinu godina ranije i da je nastupilo nešto
novo što do danas nismo kadri ni da definišemo niti da istoriografski prikažemo.

Ulrih Herbert
 Uvod
Zašto je došlo do raspada Jugoslavije? Da li je njen nasilni slom bio neizbežan?
Zbog čega je onda ta višenacionalna država uopšte preživela toliki period? Da li su ljudi
postali možda samo žrtve nacionalističkog zavođenja? Kako se kratka istorija
Jugoslavije može smestiti u dugi 20. vek? Ova knjiga govori o tome zašto je i pod kojim
okolnostima Jugoslavija nastala, šta je višenacionalnu državu održalo više od
sedamdeset godina i iz kog razloga se naposletku ona nasilno raspala. Ovo je priča o
čvrstom verovanju i sumnji, o napretku i propadanju, o ekstremima i ekscesima, o
utopiji i konačnoj propasti.
Nijedna evropska zemlja nije bila toliko živopisna, raznolika i komplikovana kao što
je to bila Jugoslavija. Zbog svoje turbulentne istorije, ona važi za ovaploćenje
balkanske konfuzije i međusobne sukobljenosti, za simbol zaostalog, varvarskog,
odbojnog, drugačijeg na našem tobož tako civilizovanom kontinentu. Ko je krajem 19.
stoleća iz austrijskog grada Zemuna parobrodom preko Dunava prelazio u Beograd ili
ugarskom državnom železnicom preko velikog gvozdenog mosta na Savi ulazio u
železničku stanicu u Bosanskom Brodu zakoračio je u stran i neobičan svet koji se činio
tajanstvenim, bajkovitim, katkad čak i odbojnim i pretećim.1 Pod ovim utiscima ova
regija se dosledno izvlači iz evropskog konteksta, a ponekad je, nažalost, i danas tako.
Kada se pobliže osmotri, onda se svakako gubi utisak misterioznosti, jer je i Balkan, i u
dobru i u zlu, najtešnje skopčan s evropskim tokovima vremena. Međutim, iako je topos
strukturne različitosti raskrinkan kao „udobna predrasuda“, često se, bez ikakve
empirije, zadržava predstava trajne zaostalosti2
Nasuprot tome, ova knjiga tematizuje jugoslovensku istoriju iz perspektive velikih
društvenih, ekonomskih i intelektualnih promena koje su na vratima 20. veka zahvatile
čitavu Evropu i obeležile prelazak u moderno industrijsko i masovno društvo. „Veliko
ubrzanje“ najpre je zahvatilo zapadna društva, ali se uskoro prenelo i na evropsku
periferiju.3 Ovde se, dakle, primarno ne istražuju strukture dugog trajanja (longue
durée) niti istorijski „posebni putevi” na Balkanu, već pre dinamike sveobuhvatnih
promena, preplitanja i interakcije, opšteevropska obeležja i paralele u „dugom 20.
veku“.4
U Jugoistočnoj Evropi je u decenijama oko 1900. godine već počelo da se ocrtava
korenito restrukturiranje privrede, kao i promena društvenih odnosa, kulturnog izraza,
mentaliteta i svakodnevnog života. Silovit privredno-tehnološki razvoj i ekonomski
napredak na Zapadu je i zemlje Balkana stavio pred neslućene izazove. Sve veće
međunarodno nadmetanje i agresivni imperijalizam su prevazilaženje zaostalosti
doslovno učinili pitanjem opstanka. Pred ovom pozadinom konkretizovala se
južnoslovenska ideja, projekat zajedničke političke budućnosti kulturno srodnih naroda.
Jer oslobođenje od tuđinske vlasti, osnivanje Jugoslavije, činilo se kao preduslov za
samoopredeljenje evropske budućnosti.
 Dvaput, 1918. i 1945. godine, jugoslovenska ideja je realizovana pod sasvim
različitim sistemskim uslovima: prvi put kao centralistička, parlamentarna monarhija, a
potom kao socijalistička federacija. Oba modela otvorila su dugotrajne suštinske
probleme: nerazjašnjeno nacionalno pitanje koje se nanovo i nanovo artikuliše s novim
aspektima, zaostalost i siromaštvo u sitnoseljačkom društvu, kao i zavisnost od
spoljnih, hegemonističko- ekspanzionističkih interesa moći i ekonomskih interesa.
Ogromne istorijske i socioekonomske nejednakosti bili su dodatni teret, jer su se na
zbijenom prostoru sukobljavale različite tradicije i razvojni obrasci.
Najvažnije pitanje ove knjige jeste kako je pod tim okolnostima u različitim
vremenima zamišljan razvoj i napredak i kojim sredstvima su vršeni pokušaji da se oni
ostvare. Sve je više pripadnika elite verovalo da živi u dobu u kojem su tradicija i
običaji, patrijarhat i nasleđeni odnosi u zajednici nestajali - i trebalo da nestanu, da bi
se učestvovalo u blagodetima moderne, dakle u svetu u kojem su sve više korišćena
tehnička dostignuća. Onda su konkurentne političke snage i intelektualci pronašli
svakako veoma različite odgovore na pritiske, čežnje i izazove sveta koji je trpeo
dramatične promene. Ko su bili nosioci društvenih promena i kako su oni zamišljali
uobličavanje budućnosti? O kojim alternativama zapadnoj moderni se još moglo
raspravljati?
Ovim pristupom problemu knjiga se distancira od popularnih tumačenja
jugoslovenskog problema, dok u prvi plan dolaze strukturalni činioci kao što su
etnokulturne suprotnosti i civilizacijske nepodudarnosti. Međutim, nisu opštepoznata
balkanska netrpeljivost i večita mržnja među narodima potkopale projekat
južnoslovenskog zajedništva, već, kako glasi središnja teza, politizacija razlika u
modernom masovnom društvu 20. veka. Narodi, nacije i kulture nisu nekakvi
transistorijski entiteti, već su podložni samom istorijskom postajanju i menjanju, a isto
tako su i sukobi menjali svoj smisao i obličje. Ko je, zašto, pod kojim okolnostima i kako
od etničkog identiteta i diverziteta načinio predmet sukoba je stoga centralno pitanje
ove knjige. Reč je o interesima, shvatanju sveta i motivima aktera, društveno-
ekonomskim procesima, kao i o kulturnoistorijskim dimenzijama kolektivnih iskustava,
sećanja i tumačenja istorije.
Samo je mali broj stručnjaka do sada pokušao da pruži celovite prikaze Jugoslavije
koji obuhvataju čitav 20. vek. Dok na nemačkom jeziku inače postoji samo jedna jedina
monografija, na anglofonom prostoru su one češće.5 I u bivšim jugoslovenskim
republikama postoji potreba za takvom literaturom.6 Još pre ratnog sukoba koji je
doveo do raspada države bio je neugodan posao da se različite regionalne perspektive
svedu na zajednički imenitelj. Naučni federalizam dopuštao je svakom narodu njegovu
individualnu politiku prošlosti, njegove nacionalne slike istorije i narative. Nikada nije
došlo do jedne jedinstvene pripovesti oko koje bi se svi složili: tumačenja i prikazi bili su
previše različiti jer su bili i politički opterećeni. Višetomna Istorija naroda Jugoslavije je
zbog interpretatorskih prepirki došla samo do 1800. godine. Isto tako je i Istorija
Komunističke partije Jugoslavije/SKJ nestala bez traga. Ništa bolje nisu prošle ni
istorijske jedinice u Enciklopediji Jugoslavije. Za vreme njenog postojanja nije bila
prihvaćena nijedna priča o nastanku Jugoslavije, njenom istorijskom razvoju i njenim
problemima. Pa ipak, ko god je pokušao da se pozabavi time završio je u unakrsnoj
vatri kritike.7
U oštroj suprotnosti prema oskudnim celovitim prikazima stoji nepregledno mnoštvo
knjiga i tekstova koji za temu imaju rušilački rat iz devedesetih godina. U njima se
istorija Jugoslavije interpretira uglavnom iz perspektive njenog krvavog kraja, analiziraju
se urođene mane i stvaranje države južnoslovenskih naroda označava kao veštačko,
kako bi se podzidala neizbežnost njene propasti. Jugoslavija se pak ne može objasniti
samo na osnovu njenog početka ili kraja. Ipak je ova država postojala sedamdeset
godina, zbog čega pitanje šta je njene narode držalo na okupu i šta ih je raskolilo, ni
zbog njene propasti, još nije postalo zastarelo.
Ova knjiga pokušava da izbegne deterministička objašnjenja i da istoriju Jugoslavije
razume kao načelno otvoren proces. Mnogi noviji prikazi više se uopšte ne bave
Jugoslavijom već samo njenim državama naslednicama. Današnje postojanje
Slovenije, Hrvatske ili Kosova projektuje se unazad u prošlost, takoreći kao teleološka
prethodnica za državnu samostalnost. Odnosi sa susedima onda se često pojavljuju još
samo u obliku sukoba i ratova, pri čemu se jugoslovenski period svodi na jednu kraću,
premda ne sasvim nebitnu epizodu viševekovne nacionalne istorije. Nasuprot tome,
ovde je posredi pokušaj da se različite državnoistorijske i nacionalnoistorijske
perspektive prepoznaju i dovedu u međusobnu vezu, čime se relativizuju neke tobožnje
regionalne osobenosti. Pojedinačne republike i narodi mogli su, doduše, biti obrađeni
samo egzemplarno, tek da bi se napravila nekakva ravnoteža između mnogolikosti i
jedinstva. Kao mikroistorijska „crvena nit“ u središtu priče iznova i iznova se nalazi
istočna Bosna, poslovično „srce Jugoslavije”, oko kojeg su se tokom 20. stoleća sporile
mnoge strane.
Ovo delo je tematski opsežno, pa ipak kompaktno približavanje kompleksnom,
gotovo bezobalnom predmetu istraživanja koji ni izdaleka još nije potpuno otkriven.
Ono delom počiva na vlastitim istraživanjima, a najvećim delom na veoma raštrkanoj
sekundarnoj literaturi. Publikacije o specijalnim temama i određenim epohama su
mnogobrojne, sinteze pak retke, a na mnogim mestima u istraživanju zjape ogromne
praznine, pogotovo kada je reč o vremenu posle 1945. godine. Na sreću, i sami
Jugosloveni uvek su dosta objavljivali, a posebno se, zahvaljujući istorijskim,
sociološkim i političko-naučnim stručnim časopisima, daju popuniti neke praznine.
Svakom celovitom prikazu potrebna je jedna perspektiva i jedna „tačka nedogleda“,
koje su odlučujuće za izbor tema i pitanja, i stoga ni kod jednog narativa ne mogu da se
izbegnu skraćivanja i uopštavanja. Određene teme, koje čine temelj političke istorije
Jugoslavije, pomenute su onoliko koliko je potrebno da bi se, pored događaja i njihovih
aktera, osvetlile i dublje socioekonomske i kulturne pokretačke snage, kao i
svakodnevica običnog čoveka. U skladu s karakterom serijala, hronološko pripovedanje
se naizmenično smenjuje s analizama poprečnog preseka. Zbog nedostatka prostora,
ni sva važna literatura koja se ulila u ovaj rad nije mogla biti pojedinačno navedena. A u
cilju boljeg razumevanja često se govori o „Jugoslovenima“, dakle o državljanima, bez
obzira na njihovu etničku pripadnost. Samo u slučajevima kada je to, kako se neko
identifikuje, značajno za objašnjenje izvesnih povezanosti, navodi se nacionalnost.
 Tumačenja jugoslovenske prošlosti do danas su veoma snažno opterećena
emocijama, rasprave se često ne vode sa činjeničnim, već s moralnim argumentima, a
suprotna tumačenja istorije predstavljaju okidače za političke sukobe. Ko se jasno ne
stavi na jednu ili drugu stranu lako se može izložiti nelepim polemikama. Sledeći načela
dobrog naučnog rada, u ovom prikazu pokušavaju se sagledati različite perspektive i
njihovi međusobni odnosi, i, iako to ograničeni obim knjige nije dozvolio, detaljno
rasvetliti sve teorije i kontroverze. Imajući na umu reči Aleksisa de Tokvila (Alexis de
Tocqueville), nadam se da sam ovu knjigu napisala bez predrasuda, ali ne i bez strasti.
Ova knjiga nastala je zahvaljujući velikodušnoj podršci Frajburškog instituta za
napredne studije (Freiburger Institute for Advanced Studies, FRIAS), koji mi je odobrio
jednoipogodišnju stipendiju i finansirao odsustvo s Univerziteta u Minhenu, za šta
srdačno zahvaljujem svim koleginicama i kolegama koji su u ovome učestvovali.
Karolina Novinšćak mi je pružila veliku pomoć prilikom pretraživanja literature, kao i
Kristijan Has (Christian Haas) koji je formatirao rukopis. Ulrihu Herbertu (Ulrich
Herbert), koji je podstakao ovaj projekat i uvrstio ga u serijal Evropska istorija 20. veka,
dugujem posebnu zahvalnost.

Minhen, u leto 2010. godine

 Prvi deo
Južnoslovenski pokret i osnivanje
države
(od 1878. do 1918)
 1. Južnoslovenske zemlje oko 1900. godine:
Početak novog stoleća

Od razmeđa 19. i 20. stoleća na čitavom južnoslovenskom prostoru vladala je

ustreptalost kao pred kakvo skorašnje putovanje. Čak i u zabačenim kutkovima, kao što
je bosanska varoš Višegrad, prema zapisima njenog hroničara Ive Andrića, „događaji
su ubrzali svoj tok […], uzbudljive vesti nisu više bile retkosti i izuzeci nego svagdanja
hrana i prava potreba. Celokupni život nekud se ustremio, naglo ubrzao kao što
potočna voda ubrzava svoj tok neposredno pre nego što se prelomi, obori niz strme
stene i pretvori y slap“8. Još je mali broj savremenika bio svestan da je živeo y epohi
milenarskih promena i da su iz velikih društvenih prelamanja takođe proizlazili duhovna
inovacija i pokretačka energija y politici. Mladi bosanski revolucionar Vladimir
Gaćinović9* svakako se nadao da će stari feudalni sistem, velike porodične zadruge i
patrijarhalni duh njegovog zavičaja uskoro pripadati prošlosti, a da će se pojaviti nove
ideje i snažna težnja za nacionalnim uzajedničenjem.10 Zato što su ljudi u seoskim
sredinama ipak i dalje živeli u velikom siromaštvu privrženi starim tradicijama,
ujedinjenje Južnih Slovena u jednu državu nekima je zvučalo samo kao muzika daleke
budućnosti. Tada se ni izdaleka nije moglo naslutiti da će se njihovi, toliko različiti
zavičajni predeli jednoga dana zaista ujediniti u jednu političku zajednicu. Koliko je u
stvarnosti situacija na početku bila komplikovana, postaje jasno kada se istorijske
pokrajine Jugoslavije pogledaju y retrospektivnom snimku snimljenom tehnikom
propuštanja vremena.

Istorijske pokrajine
Fiktivno putovanje kroz južnoslovenske zemlje oko 1900. godine počinje u
austrijskim krunovinama Kranjskoj, Štajerskoj, Koruškoj, Gorici, Istri i Trstu, gde je
živelo 1,32 miliona Slovenaca, najmanjeg i najzapadnijeg naroda među kasnijim
konstitutivnim narodima Jugoslavije. Oni su ovde sačinjavali oko tri četvrtine
stanovništva i živeli u mešovitoj zajednici s Nemcima, Italijanima, Hrvatima i drugima.
Jedini su južnoslovenski narod koji nikada nije pretrpeo duže faze vojne ugroženosti,
ratnog razaranja ili doživeo depopulaciju. Njihova poljoprivredna proizvodnja bila je
raznolika i donosila je velike prihode, a životni standard i obrazovni nivo takođe su bili
mnogo viši nego u susednim oblastima. Čitavih pet stotina godina habzburške
vladavine ostavilo je vidljivog traga u arhitekturi, koja još danas deluje potpuno
austrijski. Prostor koji su naseljavali Slovenci i dalje je bio administrativno rascepkan,
ali ni ranije nikada nije postojala državna tvorevina koja je nosila naziv Slovenija.11
 Dalje ka zapadu i jugu slovenačke zemlje polako su prelazile u područja koja je
naseljavalo 2,9 miliona Hrvata, i koja su takođe pripadala Austrougarskoj.12 Još više od
slovenačkih, ova područja prenosila su sliku unutrašnje podeljenosti: reč je bila o, ni
manje ni više, sedam zasebnih političko-teritorijalnih jedinica unutar Habzburške
monarhije koje su, svaka ponaosob, imale veoma različite socioekonomske strukture,
etničke mešavine i kulturna obeležja. Kraljevina Hrvatska i Slavonija imale su
autonomiju u okviru ugarskog dela Monarhije. Istra i Dalmacija su, međutim, bile pod
direktnom austrijskom, a lučki grad Rijeka kao corpus separatum pod ugarskom
upravom. Hrvati su takođe živeli u Bosni i Hercegovini i južnoj Ugarskoj. Sve do
početka Prvog svetskog rata nije bilo ni pedlja železničke pruge koja bi povezivala
Hrvatsku, Dalmaciju i Bosnu i Hercegovinu.13
U hrvatskim zemljama mešali su se najrazličitiji kulturni uticaji. U gradovima severne
i istočne Hrvatske, kao što su Zagreb, Varaždin i Osijek, barokna forma palata i stara
jezgra gradova, predmeti koji se nalaze u gradskim palatama i patricijskim kućama, i
danas pokazuju austrijsko-južnonemačka obeležja. Na obali, u Dalmaciji i Istri, gradska
arhitektura, na primer u Puli, Splitu i Dubrovniku, ukazuje na antičko poreklo, kao i na
viševekovnu tesnu povezanost s kulturom i istorijom Venecije, Firence i Rima.14
Hrvatskoj i Slavoniji je od 1881. godine pripadalo i područje nekadašnje Vojne
Krajine, koja se čitavih četiri stotine godina prostirala duž reka Save i Dunava do
krajnjeg zapada Bosne, odakle se protezala ka jugu sve do jadranske obale. S
namerom da oko svoga carstva, u cilju odbrane od „turske najezde“, napravi vojni štit,
bečki dvor je u 16. i 17. veku na ovom mestu naselio srpske izbeglice kao slobodne
seljake-vojnike i stvorio upravnu jedinicu s autentičnim društvenim uređenjem.15
Habzburzi su privukli i neslovenske koloniste, među njima i Podunavske Švabe koji su
govorili nemačkim jezikom.
S druge strane Vojne Krajine nalazila se Bosna i Hercegovina, koju je Berlinski
kongres 1878. godine stavio pod austrougarsku okupaciju i samo formalno ostavio pod
vrhovnom vlašću Osmanlija, koji su tim prostorom upravljali od 15. veka. Zatim ju je
1908. godine austrijski car iznenada anektirao. Bio je to islamizirani deo kasnije
Jugoslavije s njenim autohtonim muslimanskim stanovništvom. Oko 1900. godine na
tom prostoru živelo je 1,6 miliona Južnih Slovena pravoslavne (43 procenta),
muslimanske (35 procenata) i katoličke (21 procenat) veroispovesti, a osim njih bili su
tu i Jevreji, Vlasi, Turci, Romi i ostale manjine.
Arhitektonska umetnost turskih majstora graditeljstva prvo je što zapada za oko. U
Sarajevu, na primer, očaravala je raskoš jedne od najvećih i najlepših džamija koje je
islam ostavio na evropskom tlu. Čuven u svetu postao je smeoni zamah kamenog
mosta na Drini u Višegradu, „kome…“, kako je na njemu zapisano, „…na svetu ravna
nema“16. Sagrađen je u 16. stoleću, a njegovu gradnju naložio je veliki vezir Mehmed-
paša Sokolović, te gore list. Ovaj ostatak zapadno-istočnih preplitanja ovekovečio je Ivo
Andrić u svojoj hronici ovenčanoj Nobelovom nagradom.17 Ali, ta Drina! Nakon što su je
Turci i Austrijanci proglasili razdvojnom linijom između njihovih carstava, u 20. veku
postala je mesto sećanja oko kojeg su se vodile žestoke borbe. Da li je ova predivna
reka bila hrptenjača koja je pružala oslonac prostoru koji su naseljavali Srbi izvan
političkih granica ili nepremostiva vododelnica između katoličke i pravoslavne
civilizacije? Komunisti su je kasnije, bez mnogo razmišljanja, prosto proglasili simbolom
jugoslovenskog jedinstva.
Za vreme austrougarske vladavine u sve delove Bosne i Hercegovine dospeli su i
uticaji srednjoevropske arhitekture. Sarajevo je dobilo moderan centar grada s
reprezentativnim zgradama uprave, pozorištem i glavnom poštom odmah kraj starog
turskog dela grada s bazarom, takozvanom čaršijom, brojnim džamijama, hamamima,
medresama, tekijama i karavan-sarajima.18 Pred kraj 19. stoleća Hajnrih Rener
(Heinrich Renner) je, putujući, zapisao: „Ovdje je sve više tursko, negoli u Sofiji i
Plovdivu; još uvijek prevladava domaća nošnja. Turbani i fesovi su najviše zastupljeni“,
mada „sve više prodire“ evropska odeća.19
Putovanje je u tom vremenu inače bilo zaista iscrpljujuće. Kočijom, u karavanu ili na
konju, putovanje od Sarajeva do 135 kilometara udaljenog Mostara bilo je trodnevni
štrapac. Ko je nameravao da stigne do zabitih krajeva morao je da koristi neku od
vratolomnih konjskih staza ili na put poći pešice.20 Tako se preko Bosne samo nakon
napornog uspona kroz planine stizalo u Crnu Goru, koja je od 1878. godine bila
nezavisna. Ovde je osamljenost i odvojenost kršnog predela vekovima konzervirala
tradicionalni plemenski poredak. Stanovništvo su pretežno činili pravoslavni Sloveni,
pored kojih je tu bilo i nekoliko hiljada Turaka, Albanaca i Slovena muslimanske
veroispovesti. Ova patuljasta država sa svojih 200.000 stanovnika je, kao simbol
neobuzdane volje za slobodom jednog malog brdskog naroda, kao dom banditizma,
krvne osvete i varvarizma, pa i kao pozornica političkih događanja nalik onim u
operetama, uvek na poseban način nadahnjivala maštu posetilaca iz inostranstva. Ako
se izuzme idilični komad obale, životne okolnosti bile su surove. Zemlja jedva da je
imala ikakvu infrastrukturu, stočarstvo i siromašna poljoprivreda malo su donosili,
vladala je neopisiva oskudica. Duboko u unutrašnjosti, priča Crnogorac Milovan Đilas,
Titov politički saputnik, ova zemlja bila je „krajnje neplodna i nesnosno tiha“, gde se
gubilo „sve živo i sve što je ljudska ruka stvorila“. „Ni hrasta nema, ni bele ni crvene
bukve, samo suva, krta trava koja jedva da se zelenila […]. Sve sâm kamen.“21
Kada se spusti turskim drumom koji je u iscrpljujućem cikcaku prolazio kroz vrletna
brda, stizalo se do najjužnije tačke kasnije Jugoslavije, luke Bar, i, nekoliko kilometara
dalje, do Skadarskog jezera, kroz koje će se kasnije protezati albanska državna
granica. Na uskoj obali opet je preovladavao mediteransko-venecijanski šarm:
vekovima je ovo mesto bilo najvažnija i često jedina spona sa Zapadnom Evropom.
Na drugoj strani Skadarskog jezera prostirali su se oni krajevi kasnije Jugoslavije
koji su još do 1912/13. godine pripadali Osmanskom carstvu i važili za veoma
siromašne i zaostale. Upravna oblast Kosovski vilajet, osnovana 1877. godine, s
glavnim gradom Skopljem (Üsküb)22, obuhvatala je veliki deo današnjeg Kosova i
Makedonije, oko koje su se sporile mlade nacionalne države Srbija, Grčka i Bugarska.
Više od 1,6 miliona stanovnika činili su jedinstveni etnički i konfesionalni „bućkuriš“:
stanovništvo je bilo pola hrišćansko - pola muslimansko, i razdelilo se na veliki broj
jezičkih grupa.
Posebno mesto u to vreme zauzimala je upravna oblast Novopazarski sandžak koja
je pretežno bila naseljena muslimanima i odvajala Srbiju od Crne Gore. Berlinski
kongres je 1878. godine odobrio austrijskom caru da zauzme ovo strateški važno
područje. Godine 1913. godine ovu oblast podelile su Crna Gora i Srbija.
Kneževina Srbija se 1815. godine posle dva ustanka oslobodila turske vrhovne
vlasti, 1830. godine dobila autonomiju, a 1878. stekla nezavisnost. Godine 1900. živelo
je ovde 2,5 miliona ljudi, od toga devet desetina činili su Srbi, a bilo je tu i Vlaha, Roma
i drugih23. Još je dva miliona Srba živelo u Habzburškoj monarhiji. Na severu, na ušću
Save i Dunava, uzdizala se izvorno orijentalno-balkanska prestonica, koja je najduže
vreme svoje istorije bila strateški važan granični, vojni, upravni i trgovački grad. Posle
povlačenja Osmanlija potpuno je rekonstruisan u zapadnom stilu po uzoru na Beč i
Peštu. Još samo korak bio je potreban da se stigne do ugarske Vojvodine, iz koje je u
doba prosvećenosti potekao srpski nacionalni pokret. Tokom habzburške kolonizacije
ovdašnje stanovništvo od 1,3 miliona činili su Mađari (32 procenta), Srbi (29
procenata), Nemci (23 procenta) i brojne druge nacionalnosti kao što su Hrvati, Rumuni
i Rusini.24

Narodi, nacije, identiteti

U istorijskim regijama kasnije Jugoslavije na prelazu 19. u 20. vek živelo je
dvanaest miliona ljudi. Većina su bili Južni Sloveni katoličke, pravoslavne i
muslimanske veroispovesti, a živela je tu i šarena mešavina najrazličitijih drugih
etničkih i verskih grupa kao što su Turci, Albanci, Nemci, Mađari, Jevreji, Romi, Vlasi i
drugi.
U najvećem broju regija ta etničko-konfesionalna mešavina bila je, blago rečeno,
nepregledna. Ona se javila kao rezultat složenih pomeranja usled seoba najrazličitijeg
porekla, verskih preobraćanja i kulturnih hibridizacija svakojake vrste, koje su tokom
vekova često do temelja protresale i ponovo sklapale taj etnički mozaik. Zato su
višeslojni kontakti, kulturni transferi i preplitanja uvek imali važnu ulogu.
„Jugoslovenska“ nacija na razvođu vekova isto tako nije postojala, kao ni donekle jasno
shvatanje o tome šta je značilo nazivati se „Slovencem“, „Hrvatom“ ili „Srbinom“. Među
seoskim stanovništvom, selo i zavičajna regija, jezik i narodna kultura, kao i religija,
predstavljali su najvažnije referentne tačke njihovog sveta života. U prvoj trećini 19.
veka su započeli procesi uzajedničenja, koji su od tradicionalnih, interetničkih i
regionalno obojenih identiteta stvorili apstraktne, nacionalne kategorije svesti i logičke
povezanosti. Međutim, nijedan od kasnijih konstitutivnih naroda Jugoslavije nije već na
prelasku 19. u 20. stoleće činio jednu integrisanu zajednicu. Nastanak modernih nacija
podrazumevao je dugotrajne i zamorne, često protivrečne procese s potpuno
neizvesnim ishodom. Predstava o jednom trans-istorijskom postojanju naroda koje se
može objektivizovati pomoću jezika, kulture ili porekla je sve do danas raširena, ali
istorijski posve pogrešna ideja.
Jednostavnije rečeno, u zemljama kasnije Jugoslavije oko 1900. godine većinom su
živeli Južni Sloveni, koje je povezivalo njihovo jezičko-kulturno srodstvo. Prema
današnjem shvatanju bili bi to Slovenci, Hrvati, Srbi, Bošnjaci, Crnogorci i Makedonci -
međutim, u ondašnjem tumačenju u ovim nazivima i dalje su se opažale etničke,
nacionalne, konfesionalne i regionalne konotacije, što je - kako će se pokazati -
značajno doprinelo kasnijem jugoslovenskom problemu.
Uprkos ekstremnim političko-teritorijalnim i kulturnoistorijskim različitostima, Južni
Sloveni katoličke, pravoslavne i muslimanske vere su se intuitivno osećali međusobno
povezani. Razlog tome je bio i to što su se bez problema mogli sporazumeti jedni s
drugima. Većina Hrvata, kao i svi Srbi, Crnogorci i Bosanci govore zajedničkim
dijalektom, takozvanim štokavskim (prema upitnoj zamenici što za „šta“).25 Jezički
reformatori iz 19. veka, Srbin Vuk Karadžić, Hrvat Ljudevit Gaj, 1859. godine ovo
narečje izabrali su za osnovu zajedničkog, srpskohrvatskog standardnog jezika.26
Idiomi Slovenaca i Makedonaca bili su znatno drukčiji i kasnije su se razvili u
samostalne književne jezike.
Stoga su prosvećeni intelektualci i političari mislili da se na osnovu zajedničkog
jezika i kulture može stvoriti i jedinstvena južnoslovenska nacija. U tome im je
pomagalo to što pojmovi nisu bili jasno određeni: lokalni jezici poznavali su samo reč
narod, koja semantički nije pravila razliku između „etnosa“ i „nacije“. U ovome je ležala
jedna korisna, ali i opasna ambivalentnost. S druge strane, nedostajao je i narodu
blizak naziv za onaj zajednički idiom, koji se onomad zvao „slovenski“, „hrvatski“,
„srpski“, „bosanski“ ili jednostavno „naški“ (naš jezik). Tako nije postojao niti pojmovni
ekvivalent za naziv „nemački“ ili „francuski“ jezik, koji bi zasvodio lokalne i regionalne
varijante, niti zajednički kolektivni pojam za njihove govornike, pa tako nije bilo ni
„pozitivne predispozicije“ za građenje južnoslovenske nacije.27
Međutim, u svim ovim regijama na kraju 19. stoleća postojali su već etno-kulturno
određeni oblici svesti, koji bi se mogli nazvati protonacionalnim.28 Pripadnosti grupama
formirale su se pomoću razlikovanja od drugih zajednica i oslanjale se na promenjiva
obeležja, na primer kulturu i jezik, pokatkad i religiju, socijalni milje i regionalno poreklo.
Koji je kriterijum prilikom samoidentifikacije jedne zajednice stajao u prvom planu
zavisilo je od sredine u kojoj ta zajednica živi, što ilustruje hrvatski primer.
Ko je krajem 19. i početkom 20. veka putovao hrvatskim zemljama i pitao seljake za
njihovu etničku pripadnost dobijao je veoma različite odgovore.29 Samonazivanje
„Hrvatom“ već je bilo u opticaju, ali se alternativno koristilo nekad kao etnička, nekad
kao regionalna kategorija. Istovremeno su se nazivali - u zavisnosti od mesta
stanovanja - „Slavoncima“, „Dalmatincima“ ili „Istranima“. „Još nije svršen rad oko
ujedinjenja Hrvata ni u Hrvatskoj samoj“, žalio se hrvatski učenjak Julije Benešić 1911.
godine. „Još se stide srijemski momci da glasno za sebe reknu da su Hrvati.“30
Važno identitetsko obeležje ljudi su intuitivno videli u slovenskom jeziku, ali samo
ako su živeli zajedno s Nemcima, Ugrima ili Italijanima iako je postojala jasna jezička
barijera. Samo tada su se primarno identifikovali kao „Sloveni“ ili „Hrvati“. Nasuprot
tome, u multikonfesionalnim, ali jezički homogenim miljeima, kao što su Bosna ili
Slavonija, u prvi plan dolazila je religija kao razlikovno obeležje. Pošto su se
sporazumevali na istom dijalektu kao Srbi, Crnogorci i Bosanci, jezički kriterijum sam
po sebi nije bio dovoljan da bi se definisao hrvatski identitet. Ovde je hrvatski seljak
sebe video pre svega kao „katolika“, „hrišćanina“ ili „latinjanina“.31 Još hrvatski
nacionalni identitet i katoličanstvo nisu bili poistovećeni, jer su na kraju krajeva i Nemci,
Austrijanci, Italijani i Mađari takođe bili katolici. Tek dosta kasnije, u dvadesetim
godinama 20. veka, aktivnostima katoličkog klera i Seljačke stranke dovršiće se
integracija hrvatske nacije u znaku katolicizma.
Za razliku od Katoličke crkve, Pravoslavna crkva je i u to vreme već delovala kao
snažan činilac nacionalne identifikacije i integracije Srba. Ovo je imalo svoju istorijsku
pozadinu: za vreme Osmanlija verske zajednice bile su organizovane kao pravni entiteti
s izvesnom autonomijom. Takozvani mileti uživali su značajna samoupravna prava.
Tako je Pravoslavna crkva mogla da bira svoje velikodostojnike i samostalno upravlja
crkvenom imovinom, manastirima i dobrotvornim ustanovama. Čak su porodično i
nasledno pravo bili u njenim rukama. Osmanlije su u međuvremenu Srpskoj
pravoslavnoj crkvi dale samostalnost (autokefalnost), pod upravom Patrijaršije u Peći
na Kosovu. Srpska crkva postala je jedina čuvarka ugašene srednjovekovne državne
tradicije. Srpski kraljevi štovani su kao sveci, hagiografski tekstovi podsećali su na
zlatno doba i njenu propast, episkopi su bili ujedno i duhovne i političke vođe.
Tako je već u prednacionalnom dobu „pravoslavno“ sadržajno i pojmovno
izjednačavano sa „srpskim“. Krajem osamdesetih godina 19. stoleća srpski geograf
Vladimir Karić zabeležio je: „Srbin drži veoma mnogo na to što se zove hrišćaninom, i
to baš pravoslavnim, i ide u tom tako daleko, da ne odvaja veru od narodnosti svoje, da
je naziva srpskom verom, i da, na posletku, čoveka ma koje narodnosti hoće da nazove
Srbinom, ako je samo pravoslavni.“32 Zbog pravoslavne vere u tom vremenu su i mnogi
Crnogorci sebe smatrali Srbima. Oba naroda proistekla su iz etničkog supstrata
srednjovekovne srpske države. Iz toga je rezultirao raskol koji do danas traje i veoma
spora afirmacija crnogorske nacije. Povezivanje „pravoslavnog“ sa „srpskim“ se u
mnogim regijama očuvalo sve do tridesetih godina 20. veka. Tek je kasnije u 20. veku
nestao verski smisao. „Srpsko“ je, kao i „crnogorsko“, prekodirano u zasebne
nacionalne kategorije.
Jedan, u evropskoj istoriji jedinstven proces jeste izgradnja identiteta bosanskih
muslimana.33 Oni su potomci onih pravoslavnih, katoličkih i drugovernih Slovena koji su
za vreme osmanskog osvajanja - većinom dobrovoljno - prelazili u islam. Motivi su bili
različiti i mogli su biti posledica zastrašivanja i podstrekavanja. Nemuslimani su imali
manje šanse za napredovanje, veća poreska opterećenja i pravno su bili diskriminisani
kao, na primer, u vezi s vlasništvom nad zemljištem. Prelaženja u islam bilo je, pre
svega, tamo gde se hrišćanske crkve još nisu bile učvrstile ili snažno konkurisale za
moć i uticaj. Prilikom verskog preobraćenja stari narodni običaji naprosto su se prelivali
u druge oblike. Ponekad su ce, kažu, čitave familije cepale na jednu muslimansku i
jednu hrišćansku granu - bila je to jedna vrsta socijalnog reosiguranja, kako bi bili
pripremljeni za slučaj eventualne promene vlasti.34Pored Bosne i Hercegovine, i u
Sandžaku35*, na Kosovu, u Crnoj Gori i Makedoniji Sloveni su prelazili u islam.
Odlučujući kriterijum koji je muslimane odvajao od drugih bila je njihova vera koja je
ujedno oblikovala društveni identitet, definisala norme i vrednosti, ali određivala i
religijske i kulturne prakse.36 Na prelazu 19. u 20. stoleće kolektivni identitet bosanskih
muslimana i dalje je nosio verski pečat. Oni su se borili za versku i kulturnu autonomiju,
a ne za nacionalpolitičko ostvarenje. Samo je jedna manjina već izražavala svoje
nezadovoljstvo sekularizacijom muslimanske zajednice u doba moderne, dakle
razdvajanjem vere i društva. Ali tek duboko u 20. veku konsolidovala se jedna
nereligiozna svest o etničkoj grupi.
U Staroj Srbiji37 i Makedoniji koje su još bile u sastavu Osmanskog carstva,
pometnja je bila najveća, a građenje nacionalog identiteta još je ponajmanje
napredovalo. U poslovičnoj makedonskoj mešanoj salati (francuski: macedome) živeli
su kako hrišćani koji su govorili slovenskim tako i oni koji su govorili grčkim jezikom, i
muslimani koji su govorili turskim i koji su govorili albanskim jezikom, Jevreji, Vlasi i
Romi. Pitanje koliko je koga bilo predmet je žestokih etnografskih i političkih
kontroverzi.38
Prema starom islamskom poretku, religija je dominirala nad etničkim razlikovnim
obeležjima. Slovenima i Grcima, koji su pripadali pravoslavnom miletu, iz tog razloga
bilo je zaista važno da se naspram vladajućih Turaka identifikuju kao „hrišćani“. Tek se
u drugoj polovini 19. veka, osnivanjem Bugarske egzarhije, nadređena hrišćansko-
pravoslavna zajednica podelila duž etničko-jezičkih kriterijuma na bugarski, grčki i
srpski deo. Ipak, bilo je potrebno još nekoliko decenija dok ljudi ovu novu vrstu
pravljenja razlika nisu razumeli, a da ne govorimo o njenom usvajanju. Seljacima iz
Makedonije, koji su govorili slovenskim jezikom, njihova etnička pripadnost bila je
potpuno nevažna, sve dok s pojavom „makedonskog pitanja“ ona nije postala objekat
konkurentnih teritorijalnih pretenzija i etnografskih klasifikacija iz Srbije, Bugarske i
Grčke.39 U tom trenutku mogli su se naslutiti samo obrisi samostalnog slovensko-
makedonskog nacionalnog identiteta.
Spočetka je u Makedoniji - kao uostalom i u mnogim kulturno heterogenim
pograničnim regijama poput Vojvodine ili Istre - bilo uobičajeno menjanje identiteta
prema oportunističkim procenama i kalkulacijama. U Skopskoj Crnoj Gori seljaci su se
u jednom trenutku izjašnjavali kao Srbi, a u drugom kao Bugari, u zavisnosti od toga
kako je pitanje bilo formulisano.40 Švedski profesor Rudolf Kjelen (Rudolf Kjellen) je
zato posmatrao stanovništvo kao „brašno od kojeg se može ispeći svaki kolač koji se
poželeti može, kada se jednom bude odlučivalo o državnoj pripadnosti“41.
Kao i svuda u Evropi, „pronalazak nacije“ prevashodno su inscenirali intelektualci,
političari i predstavnici crkve. Na mikroravni ona se u početku činila kao apstraktna
tvorevina. Suživot s pripadnicima drugih vera za mnoge je bio svakodnevno, društveno
strukturisano iskustvo, uglavnom bez sukoba. Svakome je uvek bilo jasno ko je kojem
narodu pripadao: ovo je stavljano do znanja imenom, odećom, religijskim praksama i
socijalnim barijerama, kao što je, na primer, zabrana sklapanja braka između hrišćana i
muslimana.
Seosko društvo takođe su odlikovali međusobno poštovanje i dobrosusedski odnosi.
Rođenje, brak i smrt, ali i izgradnja kuće i žetva, bili su povod za javne obrede i
svečanosti, prilikom kojih su ljudi potvrđivali svoje jedinstvo i međusobnu zavisnost.
Prekoračujući religijske granice, pružali su podršku svojim susedima pri poljskim
radovima i gradnji kuće (moba i pozajmica), a postojale su i večernje sedeljke gde se
zabavljalo i radilo u kolektivu (sijelo).
Kao i u mnogim seoskim krajevima u Evropi, u običnom narodu, nad kanonskim
odredbama dominirala je tradicionalna narodna pobožnost, pa čak i ako je među njima
postojalo dosta dodirnih tačaka. Ljudi su se, istina, orijentisali prema zvaničnim
praznicima, ali to su često bili samo stari običaji preoblikovani u hrišćanskom i
islamskom duhu. U Srbiji se kler pomirio s tim da se u crkvu išlo više radi susreta s
drugima nego da bi se prisustvovalo bogosluženju. Sveštenstvo je tolerisalo „slobodan
odnos vernika prema Bogu i crkvi“42, kao što su kult predaka i slavljenje krsne slave.
Čak je još u tridesetim godinama 20. veka jedna studija o beogradskom predgrađu
Rakovici otkrila da ni u jednoj jedinoj kući nije bilo Biblije ili Novog zaveta, iako su svi
verovali u Boga. „Pa ne samo da mi nismo mogli naći knjige takve vrste, nego nismo
mogli naći ni čoveka koji bi uopšte nešto više znao o njima […] Svi samo znaju da
postoje crkvene knjige iz kojih popa čita razne molitve.“43
Upravo je narodna tradicija često gradila mostove između verskih zajednica: ko je
tražio duhovnu potporu ili se molio za brzo ozdravljenje mogao je ujutru otići
svešteniku, a, za svaki slučaj, poslepodne potražiti hodžu. Sve do danas, 2. avgusta
pravoslavci praznuju dan Svetog Ilije, takozvani Ilindan, a muslimani Aliđun, što je
sačuvano u izreci: „Do podne Ilija, od podne Alija“.44
Na prelasku 19. u 20. vek proces građenja nacije je - uz izvesna odlaganja - u
čitavom regionu još u punom jeku. Protonacionalne zajednice (kasniji Srbi, Hrvati,
Muslimani itd.) nisu se još bile potpuno konstituisale kao moderne nacije, što i nije
specifično južnoslovenski fenomen. I u Francuskoj, Nemačkoj i Italiji su u to vreme
obični seljaci morali još da se preobraze u pripadnike nacije.45 Ipak je, za razliku od
ovih zemalja, viševekovna strana vladavina omogućila nastanak jednog prostora punog
ambivalentosti, u kojem su se preplitale jezičke, verske i istorijskopolitičke mogućnosti
identifikovanja. Između ostalog, nije postojala jasna predstava o tome šta čini jednu
naciju, da li su to zajednički jezik i kultura (kao u Nemačkoj i Italiji) ili državna tradicija
(kao u Francuskoj). Pored one ideje „kulturne nacije“46*, koja se - zahvaljujući Johanu
Gotlibu Herderu (Johann Gottlieb Herder) - prenela na južnoslovenski prostor, i koja je
mogla da uputi na južnoslovensku integraciju, postojao je, kao nasleđe osmanskog
perioda, fenomen konfesionalne nacije, koji je pri zajedničkoj jezičkoj bazi, razdvajajući
princip izvodio iz verske pripadnosti. Srbi, Hrvati i muslimani govorili su (i govore) istim
jezikom, ali su sebe, na osnovu vere, sve više razumevali kao pripadnike različitih
naroda. Uprkos zajedničkim kulturnim i jezičkim osnovama i uskoj prostornoj
isprepletenosti, potpuno različite istorijskopolitičke tradicije, pre svega drugačiji religijski
sistemi, stvorile su suviše duboke rascepe, da bi jedna integralna mogućnost
identifikovanja kao Jugoslovena bez orkestriranja „odozgo“ mogla biti ostvarena. Tek je
1918. godine obrazovanjem države Srba, Hrvata i Slovenaca nastala jedna snažna
instanca socijalizacije koja je aktivno vršila južnoslovensku amalgamaciju.

Stanovništvo i porodica
U poslednjoj trećini 19. stoleća sve južnoslovenske zemlje doživele su dubokosežne
društvene i ekonomske promene. Porast stanovništva, agrarno-industrijski razvoj, kao i
prelazak na monetarno-ekonomske i tržišnoprivredne odnose stavili su u pokret
tradicionalni seoski socijalni poredak. Nezanemarljiv udeo u tome imala je ekonomska
dinamika, koja se razvijala u središnjem i zapadnom delu kontinenta i pojavila se u
obliku imperijalizma: industrijska roba morala je da pronađe svoje prodajno tržište, a
akumulirani kapital nove mogućnosti za investiranje. Izgradnja železnica,
nadregionalna tržišta i prodiranje monetarne ekonomije promenili su ranije forme
privređivanja i društvenog suživota, koji su, sa svoje strane, doneli nova iskustva.
Nasuprot Zapadnoj Evropi, konture modernog industrijskog društva mogle su ce,
doduše, tek nejasno naslutiti.
Takođe su postojale i unutardruštvene dinamike. Tako je između 1880. i 1910.
godine, usled smanjenja smrtnosti, došlo do naglog porasta stanovništva. Najviše stope
dostigle su Srbija (sa 71,3%) i Bosna i Hercegovina (63,9%), a za njima su sledile
Hrvatska i Slavonija (38,6%), Dalmacija (35,7%) i Vojvodina (33,6%). Na poslednjem
mestu bila je Slovenija (9,4%).47 Tek u vremenu između dva svetska rata sklopile su se
demografske makaze. Zajedno s Rusijom i Ugarskom, Jugoistočna Evropa imala je
najviše stope rađanja u Evropi.48 Jedan od razloga za ovakav snažan demografski rast
ležao je u seoskoj „velikoj porodici“, takozvanoj zadruzi (kućna zajednica). Ovaj
poseban oblik proširene porodice predstavljao je - izuzev u Sloveniji - jezgro
tradicionalnog socijalnog poretka na selu.49 Sinovi i unuci ostajali su sa svojim
porodicama u roditeljskom domaćinstvu, dok su se kćerke udavale u druge zadruge. Za
razliku od evropskog Zapada, gde je za zasnivanje domaćinstva preduslov bilo puno
zaposlenje u poljoprivredi ili zanatstvu i gde se iz tog razloga mnogo ljudi kasno ili se
uopšte nije venčavalo, socioekonomska mreža južnoslovenskih velikih porodica uvek je
lako mogla da integriše dodatne članove porodice: venčavali su se mladi i dobijali puno
dece. U Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi, dakle, društvenom uređenju nedostajao je jedan
važan regulativ koji je Zapadnu Evropu sačuvao od ekstremnog porasta broja
stanovnika.
Za razliku od Zapada, tradicionalno jedinstvo između produktivne i reproduktivne
funkcije porodice, između doma i mesta rada, gubilo se tek u ovom periodu. Kućna
zajednica živela je i privređivala kolektivno. Nije postojalo privatno vlasništvo ni kada je
u pitanju bio novac. Starešina porodice bio je otac, koji je po sili svog prirodnog
autoriteta bio gazda u kući. On je zastupao porodicu prema spolja, regulisao porodična
i ekonomska pitanja, i u svim važnim poslovima njegova reč bila je poslednja. Žene su
bile u podređenom položaju i praktično nisu imale nikakva prava. U patrijarhalnom
društvu svakodnevica je bila određena strogim pravilima ponašanja koja su
ograničavala ličnu slobodu individue. Tamo, kao što je to bilo u Crnoj Gori i na Kosovu,
gde se institucija države nikada zapravo nije bila odomaćila, vladao je strog, arhaični
kodeks časti koji je uključivao i krvnu osvetu.
Neistovremeno i u različitom tempu zadruge su počele da se raspadaju u istorijskim
regijama. Pri tom su ulogu imale sve veće porodice, postepeno širenje tržišne privrede,
nove mogućnosti za zaradu u industriji i privredi, kao i nestajanje patrijarhalnog
poretka. Sve više porodica se cepalo, verovatno na kritičnoj tački od 20 do 40
članova.50 Ovo se na zapadu događalo ranije i brže nego na istoku i jugu. U Hrvatskoj i
Srbiji je oko 1890. godine makar još petina stanovništva živela u velikim porodicama.
Društvene i ekonomske promene
Na zalasku 19. i u osvit 20. stoleća u Hrvatskoj i Slavoniji, Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i
Hercegovini 85 % stanovništva živelo je od poljoprivrede, a samo oko 10 % svoj hleb je
zarađivalo u industriji, zanatstvu i trgovini, dok se ostatak bavio slobodnim
zanimanjima. Samo je u današnjoj Slavoniji 1910. godine još 66 % pripadalo agrarnom
sektoru, a 11 % rudarstvu i industriji.51
Južnoslovenski prostor raspao se na mnoštvo potpuno različitih agrarnopravnih
sistema. U Habzburškoj monarhiji je 1848/49. godine ukinuto vlastelinstvo, tako da su
seljaci postali sopstvenici zemlje koju su obrađivali. Ovo je dovelo do sve raslojenije
imovinske i socijalne strukture, s nekoliko modernijih poljoprivrednih krupnih preduzeća
imućnim seljačkim srednjim slojem, ali i sve većim siromaštvom na selu. To je postavilo
temelje za - iako skroman - industrijski razvoj. I u Srbiji je nakon ustanaka od 1815. do
1833. godine ukinut feudalni sistem, a i ovde je vladao princip da bi zemlja trebalo da
pripada onome ko je obrađuje. U ostalim pokrajinama su se pak zadržale razne vrste
feudalnog odnosa zavisnosti: u Istri i Dalmaciji preživeo je institut kolonata (ili težaština)
i kuluka (kmetija), koji su obavezivali seljaka na plaćanje nameta (od petine do polovine
prihoda). Taj odnos je postojao u mnogo različitih varijanti. Veruje se da je još 1925.
godine i do 100.000 seljačkih porodica, kao težaci, obrađivalo tuđu zemlju.52 U Bosni i
Hercegovini je sa čitlučkim sistemom feudalno agrarno ustrojstvo ostalo netaknuto.
Više od polovine porodica, većinom pravoslavni i katolički kulučari, kmetovi, nije imalo
ličnu slobodu i bilo je obavezno da plaća velike namete (uglavnom trećina prinosa od
žetve). Oni su, doduše, imali pravo da plaćanjem izvesne sume novca otkupe svoju
slobodu. Ipak je, početkom 1914. godine, i dalje 93.336 kmetskih porodica obrađivalo
čak trećinu ukupne obradive površine.53 Slični odnosi zavisnosti, kakvi su od davnina
postojali, vladali su i u Makedoniji i na Kosovu.
Tamo gde su se dogodile, reforme su bile izvršene s pola srca i protivrečne.
Zakonodavci u Hrvatskoj i Slavoniji, Srbiji i Crnoj Gori pokušali su da spreče
siromašenje seljaštva tako što su se držali principa nedeljivog kolektivnog vlasništva i
doživotne solidarnosti porodice. U Srbiji je separacija zadruge bila dopustiva samo u
iznimnim slučajevima, dok je u Hrvatskoj 1889. godine bila dozvoljena jedino kada
minimum poseda nije bio prekoračen. U istom pravcu išla je i zaštita porodičnog
poseda (okućja). Kako bi se seljaštvo sačuvalo od prezaduživanja i prodaje poseda u
slučaju nužde, u Srbiji je minimalna površina od 3,45 hektara, uključujući i stambeni
prostor, vučnu stoku i inventar, bila izuzeta od hipotekarnog opterećenja i prinudne
prodaje. Ovo je sprečilo mobilizaciju zemljišta i radne snage, širenje tržišnoprivrednih
odnosa, pa time i diferenciranje imovinske i društvene strukture na selu.54 Iz ovih
razloga je agrarni problem na razmeđu vekova u čitavom regionu bio težak teret.
Deljenje velikih porodica rezultiralo je sve većim cepanjem zemljišnog poseda, zemlja
je deljena na male, neproduktivne parcele, stoka i oruđe deljeni popola, a neretko se i
čitava kuća rastavljala gredu po gredu. Najmanje trećina seljaka u regionu obrađivala je
manje od dva hektara, a druga trećina samo do pet hektara zemlje. Jedino se u
centralnoj Hrvatskoj i Vojvodini moglo govoriti o krupnom zemljišnom posedu, dok ga u
Srbiji, Dalmaciji i Koruškoj praktično nije bilo.55
Rezultat su bili zaduživanje i siromaštvo. Ko je obrađivao manje od pet hektara
mogao je tek da preživi, a onaj ko je posedovao manje od dva hektara mučio je tešku
muku. Godine 1910/12. dve trećine seljaka u Srbiji nije moglo pokriti ni egzistencijalni
minimum. Više od polovine njih nije posedovalo zapregu, trećina nije imala plug, pa ni
pristojan ležaj.56 I u Hrvatskoj i Slavoniji, Dalmaciji, Istri i Bosni i Hercegovini
siromaštvo je bilo neopisivo. Slične životne situacije i krizna iskustva snažno su uticali
na kasnije političko ujedinjenje Južnih Slovena.
Agrarna produktivnost takođe je bila niska, mnoga domaćinstva i dalje su
proizvodila onoliko koliko im je potrebno za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba.
Monetarno-ekonomski i tržišnoprivredni odnosi postepeno su se širili na seosku
sredinu, najpre u južnoj Ugarskoj, Sremu i Slavoniji, nešto kasnije i u Srbiji i, konačno, u
Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Crnoj Gori. Time je seosko domaćinstvo svakako
dospelo i u veću zavisnost od konjunkturnih kolebanja. Većini je nedostajao kapital i
znanje da bi intenzivirali poljoprivredu. Eksploatacija zemljišta i tehnika obrade ostali su
površni, veštačko đubrivo i moderno oruđe za zemljoradnju i dalje su bili nepoznanica,
kao i poljoprivredne kulture koje zahtevaju okopavanje i industrijsko bilje. Ovo se
promenilo tek u periodu između dva svetska rata.
Porast agrarne produktivnosti daleko je zaostao za dinamičnim porastom
stanovništva. Umesto ka intenziviranju, seljaci su išli ka ekstenziviranju. Krčili su šume i
pašnjake radi dobijanja zemljišta za uzgoj žitarica, redukovali stočarstvo zarad
poljoprivrede i prešli s mesne na biljnu ishranu. Pa ipak je snabdevanje životnim
namirnicama bilo loše. U 28 % srpskih seoskih domaćinstava svake godine su već
krajem oktobra nedostajale životne namirnice, dok je 46% uspevalo da izdrži najduže
do januara i februara, što je imalo ozbiljne posledice na ishranu i zdravstveno stanje
seoskog stanovništva.57 S tačno stogodišnjim zakašnjenjem prokletstvo seoske
prenaseljenosti zadesilo je južnoslovenske zemlje onda kada je u velikom delu Evrope
već odavno bilo savladano.
Kao i u mnogim evropskim društvima, ljudi su u radnoj migraciji tražili izlaz iz bede.
Pri tom su se nadovezivali na tradicionalne forme sezonskog najamnog rada u tuđini,
pečalbu. Iz Bosne, Srbije, Crne Gore, s Kosova i iz Makedonije u predvečerje Prvog
svetskog rata godišnje je 150.000 muškaraca odlazilo u susedne regije da bi tamo radili
kao putujuće zanatlije, nadničari ili sitni preduzetnici. Istra i Dalmacija su takođe bile
klasična emigraciona područja.
Kasnije nego bilo gde drugde u Evropi, tek osamdesetih godina 19. veka,
transkontinentalne radne migracije poprimile su znatne razmere. Više od pola miliona
Južnih Slovena je između 1899. i 1913. godine otišlo u Novi svet, od kojih je četiri
petine bilo iz Habzburške monarhije.58 Pošto su od vremena između dva veka
prekookeanske imigracione zemlje iz konjunkturnih razloga ograničile doseljavanje
stranaca, došlo je do daleko manjih rasterećenja tržišta rada nego što je to bio slučaj
ranijih decenija recimo u Nemačkoj ili Skandinaviji. Većina strukturno nedovoljno
zaposlenih radnika ostala je u sopstvenoj zemlji.
 Niska agrarna produktivnost slabila je privredni i industrijski razvoj. Niti je
poljoprivredni izvoz donosio dobitak, koji bi se mogao investirati u industriju, niti se na
domaćem tržištu javila veća potražnja za gotovim proizvodima na selu. Ljudi su
naprosto bili suviše siromašni da bi se snabdevali robom koju nisu sami proizvodili.
Industrijalizacija je, stoga, u južnoslovenskim zemljama započela kasnije, sporije i u
drugim branšama nego u ostatku Evrope. Dok su „kasni početnici“, Švedska i Danska,
u 19. stoleću ipak pokrenuli jednu dovoljno snažnu industrijalizaciju, a Italija, Mađarska
i Rusija i dalje predstavljale regionalna težišta, balkanske zemlje - kao ni Španija i
Portugal - do razmeđa vekova još nisu doživele realan industrijski rast.59 Naglog
razvoja industrijalizacije neće biti pre tridesetih godina 20. veka, a prelaz na visoku
industrijalizaciju dogodio se tek posle 1945. godine.
Uzrok tome bilo je nekoliko strukturalnih činilaca: zaostala saobraćajna
infrastruktura koja je onemogućavala stvaranje nadregionalnih tržišta, hronični
nedostatak kapitala i nizak obrazovni nivo, kao i snažna konkurencija iz razvijenih
regiona Habzburške monarhije. Od početka 20. veka broj preduzeća, broj zaposlenih i
proizvodnja, od jednog niskog nivoa na početku, sada su godišnje rasli za više od deset
procenata, ali je, ipak, rasla i razlika u odnosu na ostatak Evrope.60 U Hrvatskoj i
Slavoniji je između 1890. i 1910. godine broj industrijskih radnika sa 9.832 porastao na
23.604. U Srbiji je, uprkos aktivnoj industrijskoj politici države, do 1910. godine
porastao na samo 16.095. U Bosni i Hercegovini je 1912/13. godine, zahvaljujući
austrougarskoj razvojnoj politici, više od 65.000 industrijskih radnika bilo zaposleno.61
Zato što je protoindustrijsko zanatstvo u ranom novom veku bilo slabo, industrija se
u Jugoistočnoj Evropi ređe razvijala iz kaparaškog sistema nego iz zanatstva. Na
početku nije stajao tekstilni sektor (kao u Engleskoj) ili industrija uglja, gvožđa i čelika
(poput Nemačke), već poljoprivreda (mlinovi i pivare) i šumarstvo (obrada drveta).
Godine 1910. u Srbiji je proizvodnja životnih namirnica ostvarila 55% vrednosti fabričke
proizvodnje, a tekstilna industrija samo 8%. U Hrvatskoj su prednjačile
drvnoprerađivačke grane, a tek od 1900. godine nastupilo je veće proširenje
proizvodnog programa.62 Zbog niskih tehnoloških zahteva, u ovim sektorima izostao je
spin-off-efekat izazvan većom potražnjom za mašinama. Teška industrija je u to vreme
još imala podređenu ulogu, s izuzetkom Bosne i Hercegovine, gde je austrougarski
kolonijalni režim doneo nagli razvoj.63
Život u gradu
Urbanizacija je sve do međuratnog doba ostala usporena i nosila snažan agrarni
pečat. Izgradnja železnice, rudnici i fabrike privlačili su nezaposlene sa sela, gradovi su
rasli i menjali svoj lik. Svakako je neophodno imati y vidu različite kvalifikacije pojma
„grad“, koji je y proseku brojao samo nekoliko hiljada stanovnika. U trideset godina pre
Prvog svetskog rata stanovništvo velikih gradova se utrostručilo. Ipak, Beograd je 1900.
godine imao samo 68.481 stanovnika, Zagreb 57.690, Sarajevo 38.035 (1895. godine),
a Ljubljana 46.000 (1910. godine). Migracije sa sela bile su snažne, pa ipak je 1910.
godine y Srbiji tek 13,2 % stanovništva živelo y gradovima, a y Hrvatskoj samo 8,5 %.
Samo su Rusija i Finska prelazile donju granicu ovih vrednosti.64
Doseljavanje ljudi iz seoske sredine ipak je promenilo izgled i strukturu
(pred)gradova: što je broj novopridošlica više rastao, to je seoski način življenja
snažnije prodirao u građansku svakodnevicu. Masa gradskog stanovništva živela je y
uslovima najveće bede, i to y prizemnim, seljačkim kućicama, a ne u ogromnim
najamnim kućama i dvorišnim zgradama kao na Zapadu. Stambeni prostor bio je
preskup, pretrpan, zapušten, bez ventilacije i sanitarno neopremljen. Jedno veće
istraživanje 1906. godine pomenulo je, „samo uzgredno […], da postoji tesna uzročna
veza između življenja u ovakvim stanovima i tri najveća neprijatelja narodnog zdravlja -
tuberkuloze, alkoholizma i polnih bolesti“65. Samo je jedna mala, imućna elita živela u
komfornim građanskim kućama.
Nisu odžaci iz kojih se vio dim i proleterska beda davali pečat slici grada, već trošne
kuće u kojima su se smestili nekadašnji žitelji sela i sitni trgovci i zanatlije, kao i sve
veće armije nadničara koji traže posao.66 U Zagrebu, Sarajevu i Beogradu je i dalje
svaki drugi stanovnik živeo od poljoprivrede. Mnogi su u predgrađima obrađivali zemlju,
držali živinu, svinje ili krave. Ovo je možda istaknuta karakteristika jugoistočnoevropske
istorije urbanizacije pre Drugog svetskog rata: mnogi gradovi zapravo nisu bili ništa više
do ogromna sela, a jedino su centri Ljubljane, Zagreba, Beograda i malog broja
gradova srednje veličine prošli kroz „evropejske“ metamorfoze.
U Srbiji su od sedamdesetih godina 19. veka preduzeti veliki napori da se odstrane
tragovi osmanske prošlosti, da, kako se izrazio urbanista Emilijan Josimović,
„prestonica ne bi i dalje zadržala oblik kakav joj je dalo varvarstvo“.67 Beograd je
restrukturiran po uzoru na Beč i njegovu ulicu Ring. Samo su još tvrđava, dve džamije i
nekoliko česmi s turskim natpisima podsećali na 350 godina dugo doba Turaka.68
Skoro u isto vreme kada i zapadnoevropske metropole, Beograd je devedesetih godina
19. veka dobio električnu rasvetu i tramvaj, a posle 1900. godine i kanalizaciju i
vodovod.69 Urbanisti su žarko želeli da, bez obzira na skromne inicijalne preduslove,
jednostavno preskoče veoma naporne procese nadoknađivanja zaostalosti, da takoreći
upregnu „avionski motor na volovska kola“.70 Beograd je postao paradigma modernog
doba, izlog kulture koja nije baš tako dobro imitirala Zapad.
Na prelazu vekova svakodnevica i navike u gradovima menjale su se vrtoglavom
brzinom, što se pre svega moglo primetiti po širenju gradske nošnje, takozvanog
građanskog kostima. U Beogradu su šeširi i filcane kape zamenili tradicionalni fes.
Namesto večernjih posela koja su bila rasprostranjena na selu, beogradski gornji
društveni sloj u modu je uveo elegantni dan za prijeme - žur (jour de réception).71
Jedan tanki, urbani, gornji sloj počeo je da preuzima evropske oblike društvenosti i
životne stilove kao što je salon, osmišljavanje aktivnosti u slobodnom vremenu i kultura
stanovanja.72 Takođe je polako počeo da se prihvata i građansko-romantični ideal
ljubavi i braka.
Međutim, između udaljenih svetova grada i sela bilo je i ukrštanja. Način življenja,
mode i forme ophođenja postepeno su prodirali u seljačku svakodnevicu. „Tamo gdje je
bila dovoljna drvena čaša, sada ima staklo; petrolejska lampa nadomještava luč, koja
se do sada koristila, željezom okovana evropska kola potisnula su prahistorijska kolica
sa škriputavim drvenim točkovima.“73 Ako se do kraja 19. stoleća na selu još nosila
narodna nošnja tipična za određeni kraj, muškarci i žene u gradovima već su oblačili
zapadnoevropsku odeću. Promena običaja u gradskoj sredini prenela se onda i na
provinciju. Uobičajeno „ti“ počelo je da se zamenjuje sa učtivijim „Vi“, a novina je bilo i
što se pozdravljalo rečima „dobar dan“ - na nemački način.74

Napredak i strepnja
Želja za nacionalnom emancipacijom bila je u nemaloj meri podstaknuta svešću o
sopstvenoj zaostalosti. Oslobođenje od strane vladavine smatralo se preduslovom za
bolju budućnost, tobož kao razvojnopolitička strategija prevladavanja, koja bi narodima
tog regiona trebalo da dozvoli da konačno, kao ravnopravni članovi, uzmu učešće u
evropskoj civilizaciji. Vesnici novog evropskog doba, kao što su tehnički napredak,
građanska kultura i liberalni socijalni moral, sada su pak iznenada pogodili seoska
društva Jugoistočne Evrope, uzdrmali starostavna identitetska sidra i uskovitlali
tradicionalne vrednosti i društvene odnose. Pogotovo one zemlje, kojima su nekada
vladale Osmanlije, uz to su doživele duboki raskid s tradicijom, s muslimanskim
nasleđem, koje je četiri stotine godina bojilo svakodnevicu i društvo i koje je sada
moralo biti zamenjeno novim pojmovima. Ovo je gušilo naprednjački optimizam i
pojačavalo strašnu strepnju pred budućnošću. Glavno pitanje bilo je kako se sopstveni
sociokulturni identitet može uskladiti s novim izazovima.
Od doba prosvećenosti intelektualne elite Jugoistočne Evrope kultivisale su ideju
društvenog napretka, koji su poistovećivale s pojmovima „um“ i nauka, i izjednačavali s
„evropeizacijom“.75 Nosioci ovog intelektualnog konglomerata u 19. stoleću bili su mladi
studenti viših škola i univerziteta u Rusiji, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Mađarskoj i
Austriji. Kroz njih je decenijama izrastala evropejski orijentisana inteligencija, koja je
bila upoznata s idejama liberalizma, socijalizma i ruskog populizma.76 Na sličan način
su muslimanski obrazovani slojevi usvajali islamske ideologije i pokrete s arapskog
prostora, iz Azije i Rusije.77 Islamski učenjaci su se pak intenzivno bavili i evropskom
filozofijom, pre svega racionalizmom. Kako su se u svetlu propasti osmanske vlasti
mogla objasniti zapadnjačka dostignuća u upravi, privredi, vojsci i pravosuđu?78
 Mlađe generacije bile su gladne svega što je pomagalo da se daju odgovori na
velika pitanja novog doba. Kako se moglo prevladati prokletstvo zaostalosti, kako
dostići duhovni i tehnički nivo Evrope? Kojim sredstvima je bilo moguće suzbiti
patrijarhalni duh i probuditi nacionalnu svest kod seoskog stanovništva? Kako se
odrediti prema interesima velikih sila i kako politički organizovati društvenu zajednicu?
Cum grano salis79* obrazovani slojevi Jugoistočne Evrope preuzimali su ili prihvatali
sve velike intelektualne i političke pokrete iz Evrope (odnosno islamskog sveta). Ovo je
u protivrečju s omiljenim stereotipom da je izostanak reformacije i prosvećenosti na
Balkanu izrodio specifično antizapadnjačke, antimodernizatorske orijentacije dugog
trajanja.80 Ipak je načelna civilizacijska različitost latinskog Zapada i pravoslavnog,
odnosno islamskog Istoka bila manje odlučujuća od činjenice da se prihvatanje velikih
ideja odvijalo pod potpuno drugim društvenim okolnostima. Na prelazu 19. u 20. stoleće
više od četiri petine stanovništva još je živelo od poljoprivrede. Ko je u uslovima
nastajanja političke, masovne javnosti želeo pronaći širi odjek u javnosti morao je, pre
svega, uzeti u obzir stavove, vrednosti i interese seljaštva.
Do tada se nijedno industrijsko društvo nije moglo razviti po ugledu na Zapad, iako
su već postojale jasne naznake postepene „građanizacije“ političkih sistema, javnosti,
nacionalnih kultura, kao i životnih stilova i vrednosnih orijentacija u gradovima.81 U
Sloveniji, Hrvatskoj i Slavoniji su za ovo postojali povoljni preduslovi: od tradicionalnih
gradskih slojeva, imućnih seljaka, plemstva, zanatlija, trgovaca, službenika i oficira, u
19. stoleću konstituisao se jedan uzak krug ekonomski zasnovanog građanstva.
Novonastali ekonomski krugovi sve su snažnije zahtevali više dima u industrijskim
dimnjacima. Takođe su se javljale nove reči, kao što su „proizvođači“, „nadmetanje“,
„konjunktura“, „kapitalizam“ i „radnička klasa“.82 U nekada osmanskim seljačkim
društvima slika je bila drukčija, jer su se tokom deosmanizacije odselili pripadnici
gradskih slojeva koji su većinom bili muslimanske veroispovesti. Razvoj građanskog
društva ovde je morao, kao i u Srbiji, doslovno početi ex nihilo. Za manje od tri
generacije nastala je nova društvena elita, koja je poticala iz siromašnih okolnosti
seoske sredine, a zatim je napredovala na više pozicije u državnoj službi ili u slobodnim
zanimanjima.
U svim južnoslovenskim zemljama bolje šanse za obrazovanje na selu i veća
regionalna mobilnost školske i univerzitetske omladine pokazale su se kao snažan
motor duhovnog, nacionalnog buđenja. Prva generacija onih koji su se obrazovali u
inostranstvu već je šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka u Srbiju donela ideje
liberalizma, što je odražavao i politički sistem stvoren 1881. godine. Kako vladajuća
Napredna stranka tako i liberali, favorizovali su najbržu moguću imitaciju razvojnog
puta zapadnih zemalja, da bi Srbija izašla „iz granica starinske patrijarhalne države“.83
Međutim, bila je to samo jedna mala elita koja je bila uverena u to da se sopstvenoj
zemlji može jednostavno nametnuti evropski model napretka kao nekakva „revolucija
odozgo“. Srbiji je nedostajala „dodatna postava“ građanskih slojeva, koji su zapadnjački
način modernizacije mogli dublje da ukotve u lokalnom društvu. Godine 1900. u
Beogradu je, pored kraljevske porodice, bilo još šest drugih milionera, dok je u Cirihu
bilo njih pet stotina.84
 Stoga je politička sfera, a ne ekonomija, predstavljala onaj prostor za delovanje u
kojem se primarno stvaralo novo. U Srbiji nije bilo stranke koja nije proklamovala
političke slobode i u isto vreme nijedne koja je imala jasan program privrednih reformi.
Tako se otvorio teško premostiv jaz između političke modernosti i ekonomske
zaostalosti. Srpski Dnevni list ilustrovao je ovo na sledeći način: „Nigde drugde na
svetu nema ovako čudesne i apsurdne situacije, da moderne ideje o političkom i
društvenom napretku u Skupštini zastupaju seljački lihvari, nekadašnji seoski žandarmi
i nepismeni […] pilićari.“85
Svekoliko razmišljanje o zaostalom razvoju i evropeizaciji odvijalo se pred
pozadinom sve oštrije konkurencije za moć u imperijalističkom dobu. Balkan jeste
vekovima bio adresat hegemone projekcije moći. Zahvaljujući visokoj industrijalizaciji i
globalnoj ekonomskoj ekspanziji, ona je na izmaku 19. stoleća dobila jedan novi
kvalitet: sve važnije bilo je da se obezbedi prodajno tržište, kao i da se pronađu nove
mogućnosti za intenzivnije investiranje kapitala. Trgovinska i kreditna politika, kao i
izgradnja železnice, stvorili su nove ekonomske zavisnosti, kojima su se mlade
balkanske države u početku veoma teško mogle odupreti. Srbija je, posle Berlinskog
kongresa, morala da zaključi nepovoljne ugovore s Austrougarskom i ubrzo se našla u
velikim dugovima: između 1880. i 1914. godine obaveze su narasle sa 16,5 miliona na
903,8 miliona dinara.86 Zato je u raspravi o evropeizaciji uvek i bio prisutan strah od
spoljašnje zavisnosti što, na primer, ilustruje sporenje oko izgradnje železnice.
Početkom osamdesetih godina 19. veka Srbija i Crna Gora bile su jedine zemlje u
Evropi koje nisu imale šinsku mrežu. Uprkos tome, u Skupštini je otpor prema gradnji
železnice, što je propisao Berlinski kongres, bio žestok. Da li je uopšte srpsko društvo
zrelo za tehnološku revoluciju, pitali su poslanici. I nije li oktroisana modernizacija
namerno stvorila nove zavisnosti od inostranih kreditora? Srbiju može stići „ona ista
sudba kakva je sustigla Indijance otkrićem Amerike“, čulo se u Skupštini, uz
podsećanja na Kolumba koji je „uneo u Ameriku kulturu evropsku, ali sa njom i lance
ropske“.87
U Srbiji i Crnoj Gori elite su se, jednostavno rečeno, podelile na dva glavna tabora,
koji su u izvesnom smislu odgovarali opoziciji između „liberala“ i „konzervativaca“,
odnosno „zapadnjaka“ i „slovenofila“ u Rusiji: jedan evropski moderan i jedan slovenski
tradicionalan.88 Dok su liberalni, etatistički orijentisani „zapadnjaci“ zagovarali
razdvajanje države i crkve, kao i reformu institucija, prava i ustava, konzervativni
„tradicionalisti“ orijentisani ka zajednici kultivisali su radije autohtone korene jedne
metaistorijski, od prirode date i organski zamišljene narodnosti. Obe struje imale su u
vidu bolju budućnost, pri čemu je prva bila fokusirana na institucionalne promene, a
potonja pre na izvorni élan vital“89* Slovena.90
Analogno tome, muslimanska inteligencija raspala se na evropejsko-laicističko i
islamsko-religiozno krilo; ovaj proces mogao se posmatrati u čitavom muslimanskom
svetu.91 Jedni su pohađali svetovne škole i studirali na evropskim univerzitetima,
protivili se tradicionalnoj, verskoj učenosti i naginjali ka jednom sekularnom, politički
determinisanom konceptu nacije. Većina je pak i dalje ostala privržena islamskom
karakteru bosansko-muslimanskog kolektivnog identiteta. Razlog tome bilo je to što su
muslimani habzburškim civilizacijskim projektom bukvalno katapultirani u novi svet.
Dotadašnji, univerzalno shvatani politički legitimitet islama morao je da ustukne pred
jednom od drugih određenom sekularnom državnom vlašću uvezenoj sa Zapada, koja
je takođe fundamentalno uzdrmala njegovu sociokulturnu osnovu. Kako se novo moglo
dovesti u saglasnost s oprobanim, a univerzalni zahtev za modernizacijom s očuvanjem
kulturno-verskog identiteta?
Reformistička struja salafija, koja je tragala za istinskim islamom kroz novu
interpretaciju starih izvora i tih godina bivala sve rasprostranjenija, otvorila je put za dve
različite strategije prilagođavanja. Jedna je tvrdila da je islam spojiv sa zapadnjačkom
racionalnošću i predlagala „modernizaciju islama“. Vera i nauka, kako je glasio
argument, od davnina nisu predstavljale suprotnosti. Osman Nuri-Hadžić je, na primer,
1894. godine u svom spisu „Islam i kultura“ pružio nacrt jednog racionalno-
prosvetiteljskog modela budućnosti.92 Druga, u početku slabija, naglašavala je
univerzalnost i vrednosti vlastite religije i uporno zahtevala „islamiziranje moderne“. U
tradiciji ove misli stajao je i panislamizam, koji je od početka stoleća, na primer u
časopisu Behar („cvet na voćki“)93*, imao svoj forum.94
Svi diskursi o budućnosti, modernosti i napretku upućuju na blisku povezanost s
onim diskursima o kulturnom identitetu, kolektivnim vrednostima, nacionalnom
opstanku i dostojanstvu. Kao i svuda u Evropi, novi izazovi doveli su do žestokih
kontrareakcija. Strahovi od budućnosti i antimoderni refleksi odevani su u egalitarne
diskurse, a da bi se borilo protiv prevratničkog trenda novog doba, u središte su
stavljani seoska tradicija, lokalna samouprava i velika porodica. Nije li veštačko
ukrašavanje prestonice Beograda, koji je stajao u toliko oštroj suprotnosti prema
sirotinjskom svetu života mase, u suštini bio rušilački udar na socijalno pravedno
srpsko agrarno društvo? Zbog čega bi glavni grad spoljašnjem svetu prikazivao lažnu
sliku napretka i visoke kulture kada je selo zapravo tonulo u siromaštvo?95
Pred ovom pozadinom na prelasku 19. u 20. vek stvarala se suštinska suprotnost
između grada i sela, između moderne, zapadnjačke urbanosti, na jednoj strani, i sela,
koje je i dalje obitavalo u svojoj tradicionalnoj socijalnoj kulturi, na drugoj strani. Grad je
sažimao sve nade i strahove u vezi s modernom; on je istovremeno bio metafora
napretka i propadanja, obećanje jedne bolje budućnosti kao signal za povlačenje starog
sociomoralnog poretka. Ova oprečnost između grada i sela još više je simbolizovala
socijalnu liniju razdvajanja između „gospode“ i „naroda“, između „kaputaša“ i onih u
seljačkoj nošnji.
Ova, za čitavu Evropu tipična konfrontacija vlastitog i tuđeg, tobožnje sigurnosti
patrijarhalnih vrednosti, s jedne, i draži i rizika urbane progresivnosti, s druge strane,
služili su kao šematski plan za brojna književna dela.96 „Napredak“, koji često biva
viđen kao čudan, radikalizovao je strahove od gubitka identiteta i moralnog urušavanja,
koji se artikulišu u delima srpskih književnika Laze Kostića, Đure Jakšića ili Stevana
Sremca, odnosno na bosanskoj strani kod Safet-bega Bašagića i Edhema Mulabdića.97
Grad i selo su tu delovali kao simbolično predstavljanje suprotstavljenih sila upornog
ustrajavanja i promene, kao i protivrečnih strahova - straha od ponovnog pada u
atavizam i varvarstvo, na jednoj strani, i nepovratnog gubitka poznatog i oprobanog, na
drugoj. Čitava legija etnografa, istraživača sela i istoričara krenula je da traga za
istinskim korenima srpske, hrvatske i slovenačke kulture i rekonstruiše zdravi, seljački
protivsvet koji predstavlja protivtežu surovoj idustrijskoj stvarnosti. Modernost je često
značila stranost, da ne kažemo otuđenje, „nešto što bi trebalo suzbiti“, kako se izrazio
jedan poslanik u Skupštini Srbije.98
U Srbiji su i liberali i radikali težili ka tome da smire napetosti između tradicionalnih
društvenih struktura i patrijarhalnih vrednosti, na jednoj, i zahteva moderne vladavine
prava, vođenja privrede i vlade, na drugoj strani. Stoga su se kao zakonodavci prilikom
reformisanja agrarnog, porodičnog, trgovinskog i zanatskog prava uvek pozivali na
staro običajno pravo, kako bi sačuvali oprobane i poznate socijalne institucije na selu i
tako izbegli probleme kapitalizma.99 Ovo je bilo u potpunoj saglasnosti s razmišljanjima
socijaliste Svetozara Markovića, jednog od najznačajnijih intelektualaca Srbije u 19.
stoleću. Pod uticajem ruskih revolucionara on je zastupao agrarni socijalizam koji je
počivao na društvenom poretku sela i u središte postavljao samoupravu tradicionalne
velike porodice (zadruge) i opštine. Na kolektivno vlasništvo i privređivanje gledao je
kao na humaniju alternativu eksploatatorskoj kapitalističkoj državi.100 I naredna
generacija političara takođe je govorila da bi trebalo unapređivati tehničko znanje i
nauku, ali - kako je rekao vođa Radikalne stranke, Nikola Pašić - koristiti je u „duhu
slaveno-srpskom“101. Uostalom, sasvim slično su na to gledali i prvoborci Hrvatske
pučke seljačke stranke.
Većina muslimanskih intelektualaca se takođe, u skladu s turskim i egipatskim
autorima, odlučila za jedno pragmatično, selektivno preuzimanje evropskih standarda.
Tako su bosanske duhovne vođe, recimo u klasičnim tekstovima, pronašle utemeljenje
za preporuku sunarodnicima da u omraženoj hrišćanskoj armiji stupe u vojnu službu. I
u drugim pitanjima zauzimali su se za kompromise, na primer pri integraciji šerijata u
habzburšku jurisdikciju.102 Preovlađujuća paradigma nije, dakle, bila fetišizacija
prošlosti ili religije, a pogotovo ne nekakvo proizvoljno antizapadnjaštvo, već pokušaj
da se uvezene ideje, vrednosti i strukture usaglase s prilikama koje su vladale u
društvu.
Krajem 19. i početkom 20. stoleća idealistički pogled na egzotično-romantični
Balkan stoga odavno više nije bio u skladu s društvenom stvarnošću. Kao i svuda u
Evropi, započeta industrijalizacija, urbanizacija, socijalna mobilizacija i drugi bazični
procesi već su duboko uzdrmali tradicionalno agrarno društvo, iako se
industrijalizovano, urbanizovano društvo sa svojim karakterističnim životnim stilovima,
estetikama i sopstvenim naučno-tehničkim dinamikama potpuno razvilo tek nekoliko
decenija kasnije. Prikazane socioekonomske promene na evropskom jugoistoku
postale su primetne kasnije nego na Zapadu, tekle su sporije, manje dinamično i
drugim putevima. U poređenju s Engleskom, Francuskom i Nemačkom, činile su se
skromnima, pa čak su i Rusija i Italija bile daleko ispred. Ipak je, mereno prema onome
kako je bilo ranije, promena delovala potpuno spektakularno, zato što je stvorila mlađe,
mobilnije i obrazovanije generacije, koje su dalje prenosile duh promena, ali i zato što
je pojačala napetosti između socijalnih iskustava i političkih realnosti i time pružila
podsticaj nacionalizmu. U tom smislu je na prekretnici stoleća sebi utro put jedan
nepovratni proces transformacije, koji nije samo izvršio opsežne promene
socioekonomske realnosti već je od tada i problematiku nacionalnosti istakao na sam
vrh političke agende.
 2. Nacionalna pitanja
(od 1875. do 1903)
Velika istočna kriza od 1875. do 1878. godine
Leta 1875. godine ustanak y Bosni i Hercegovini zahtevao je napregnutu pozornost
velikih evropskih sila. Nepodnošljivi teret poreza i drugih dažbina, prinudni rad i nasilno
ophođenje nagnali su hrišćanskog seljaka da se pobuni protiv feudalne osmanske
vlasti. Arheologa iz Oksforda, Artura Evansa, dok je prolazio kroz ove dve pokrajine,
potresale su tamošnje neljudske prilike: „Hrišćanski kmet ili ratar je u gorem položaju
nego što su bili mnogi robovi u ono tamno doba srednjega vijeka i potpuno zavisni od
milosti muslimanskog zemljoposednika, baš kao rob.“ Za primoravanje na kuluk i
ubiranje nameta korišćena su razna sredstva mučenja: „Na ljetnoj žezi svlače ljude do
gola, privežu ih uz drvo, premažu medom (…) i prepuste ih nježnoj milosti prirodnih
insekata. Ako se pritisak vrši zimi, smatrano je podesnim da se ljudi privežu uza
stubove i ostave bosonogi da promrznu.“103
Od kraja 18. veka osmanska vladavina na Balkanu počela je da slabi, što su u
talasima ubrzavale velike krize na Istoku, u kojima su se velike sile nadmetale za
prevlast na tlu „evropske Turske“. Prethodili su Grčki rat za nezavisnost i Krimski rat.104
Jedino je Kneževina Srbija u to vreme već bila autonomna. Veći deo Balkana nalazio
se pod osmanskom vlašću, a tom delu pripadala je i Bosna i Hercegovina. Današnja
Slovenija i Hrvatska nalazile su se u sferi uticaja Austrougarske.
Od sve većeg slabljenja moći Porte profitirali su nacionalni pokreti balkanskih
naroda. U junu 1876. godine Srbija i Crna Gora su, da bi pružile podršku svojim
bosanskim sunarodnicima, ušle u rat protiv Turske, ali su se njihove vojske vrlo brzo
našle u nevolji. Rusija se pripremala da pošalje vojnu pomoć svojoj „slovenskoj braći“ i
time naterala Austrougarsku i Veliku Britaniju da se ipak i one uključe. Zahvaljujući
pobunama je Istočno pitanje, slom osmanske vladavine koji se nagoveštavao, dostiglo
novi stadijum. Još jedanput je strateški i ekonomski zanimljiv Balkan trebalo da postane
„centar posebno teških i pre svega za dalji tok istorije odlučujućih kriza evropskog
sistema“105.
Kao glavni suparnici oko nasleđa Osmanskog carstva na Balkanu pojavile su se
Austrougarska i Rusija. Ruskog cara vodili su strateški interesi, pre svega kontrola
Bosforskog moreuza, ali i ekonomski motivi. Takođe mu je bilo stalo do panslovenske
solidarnosti s pravoslavnim hrišćanima. Za austrijskog cara Franca Jozefa podela
osmanske teritorije posle poraza u Italiji 1859. i protiv Pruske 1866. godine takođe je
bila više od pitanja lične časti: trebalo je okupirati Bosnu i Hercegovinu da bi se bolje
zaštitile pomorske baze u Dalmaciji ili da bi se odatle moglo napredovati dalje ka jugu.
Pre svega, moralo se sprečiti da se posle uspešnog pokreta za nezavisnost Italijana
sada još ostvari i južnoslovenska secesija. Pod vođstvom Pijemonta, 1861. godine
nastala je Kraljevina Italija.
Još su i Austrougarska i Rusija imale interesa da, do izvesnih granica, podupru
osmansku vlast na Balkanu i obuzdaju nacionalne pokrete balkanskih naroda.106 Na
Berlinskom kongresu 1878. godine, koji je okončao istočnu krizu, Srbija i Crna Gora su
priznate kao nezavisne države i teritorijalno blago uvećane; ipak je istorijska Stara
Srbija još neko vreme ostala u sastavu Osmanskog carstva. Na zahteve mladog
albanskog nacionalnog pokreta da se uspostavi upravna oblast (vilajet) unutar
Osmanskog carstva, niko se nije obazirao.107
Austrougarska je sebi obezbedila pravo da zaposedne Bosnu i Hercegovinu i
Sandžak. Tajnim protokolom je i Srbija potpala pod sferu uticaja Dunavske monarhije,
dok je istočni deo Balkana prepušten Rusiji. Srbija je, potom, caru Francu Jozefu
morala obećati nepovoljne trgovinske ugovore, izgradnju železničke veze ka Ugarskoj i
regulaciju Dunava. Srbija je sada dobila pun suverenitet, ali nije ostvarila svoj suštinski
ratni cilj - da oslobodi i svojoj državnoj teritoriji priključi Bosnu i Hercegovinu, Kosovo i
Makedoniju. Više od polovine svih Srba ostalo je izvan svoje matične zemlje. Osim
toga, austrijske trupe su u Sandžaku stale na put ujedinjenju sa Crnom Gorom i time
preprečile željeni izlaz na more.108
Problemi koji su proistekli iz okupacije i kasnije aneksije Bosne i Hercegovine
značajno su doprineli daljem određivanju spoljnopolitičke agende Austrougarske.
Erozija osmanske vladavine na Balkanu i nezavisnost Srbije, Rumunije i Bugarske
zaoštrile su konkurenciju s Rusijom kao hegemonijalnom silom na Balkanu.
Istovremeno su postojali nagoveštaji da će južnoslovenski nacionalizam postati pitanje
opstanka Monarhije.109

„Južnoslovensko pitanje“ u Habzburškoj monarhiji

Pogled na politiku predsednika austrijske vlade, grofa Eduarda Tafea, od sredine
stoleća, koja je s pravom opisana kao „tavorenje“, pokazuje da nema nikakvog razloga
za bilo kakvu vrstu habzburgonostalgije. Idealna slika multietničke Kakanije (Robert
Muzil / Robert Musil), tobožnjeg harmoničnog protivsveta prema ratom i nasiljem
uzdrmanoj Jugoslaviji, uopšte nije odgovarala stvarnosti. Metafora „tamnice naroda“
čini se preteranom. Doduše, procesi socioekonomskih promena u 19. stoleću su - iako
spori - svuda u Carstvu iznedrili obrazovne i ekonomske elite, koje su sve glasnije
zahtevale autonomiju i veća demokratska prava, a da Monarhija nijednom nije ozbiljno
uzela u razmatranje da im odobri učešće u političkom životu, kao i ekonomsko i jezičko-
kulturno samoopredeljenje.110 Od njene prve velike egzistencijalne krize 1848. godine
ona se još samo koncentrisala na to da osigura svoj goli opstanak.111 Stoga je morao
propasti pokušaj cara Franca Jozefa da zasnuje nekakvo imperijalno osećanje
lojalnosti prema čitavoj Monarhiji koje je usmereno protiv etničkih nacionalizama.
Austrougarska nije propala zato što je 1918. godine „izgubila jedan odlučujući rat“ ili
postala žrtva srpske agitacije112, već zbog sve većeg unutrašnjeg protivrečja između
dinamike političko-socijalnih promena i nedostatka sposobnosti za izvršenje reformi.
Pored Čeha, Slovaka Poljaka i Rumuna, i Južni Sloveni su decenijama zahtevali
veća politička prava. Austrijsko-ugarska nagodba 1867. godine ustanovila je Dvojnu
monarhiju i time zadovoljila mađarsku želju za autonomijom na kojoj se već duže vreme
insistiralo. Svim ostalim nacionalnostima je pak i dalje bilo uskraćeno pravo na
političko, ekonomsko i kulturno samoopredeljenje i pravo na učešće u odlučivanju.
Budimpešta, u čijem delu Monarhije su se nalazile hrvatske zemlje, prema Slovenima
se nije ponašala ništa drugačije nego ranije Austrijanci prema Mađarima. U Ugarsko-
hrvatskoj nagodbi Kraljevini Hrvatskoj i Slavoniji je 1868. godine, u okviru Ugarske,
data autonomija koja je uključivala i sopstvenu upravu, pravosuđe i kulturni suverenitet,
ali ne i samostalnu zemaljsku vladu. Pa iako je ova nagodba obećala ujedinjenje
Dalmacije sa Hrvatskom i Slavonijom, koje je zahtevano od 1848. godine i koje je bilo
centralni zahtev nacionalnog pokreta, ono nikada nije ostvareno.
Posebno negodovanje kod Hrvata izazvao je ugarski Zakon o nacionalnostima
kojim je mađarski jezik propisan kao zvanični službeni jezik države i nastavni jezik u
školama. Pod apsolutističkim režimom ugarskog namesnika, bana Karolja Kuen-
Hedervarija ( Károly Khuen-Héderváry, 1883-1903) hrvatski opozicionari bili su izloženi
političkim represijama, a Hrvati i Srbi pomoću bezočne politike divide et impera113*
među sobom zavađeni. Pedeset pet procenata državnih prihoda morali su biti predati
ugarskim vlastima, a zakon o štampi i izborno pravo diskriminisali su nemađarske
nacionalnosti.114 Osim kod tankog sloja hrvatskih „mađarona” lojalnog državi,
korumpirani i prevarantski sistem, za kakvog je važio, bio je duboko omražen.115
Hrvatski nacionalni pokret delovao je u tradiciji ilirizma, koji je nastao u tridesetim
godinama 19. veka i zahtev za integracijom hrvatske nacije povezivao sa slikom
nadregionalnog južnoslovenskog jedinstva. Inspirisani idejama Johana Gotfrida
Herdera i romantizma, a takođe uhvaćeni u raljama hegemonističkih težnji Ugarske,
Nemačke i Italije, hrvatski intelektualci i plemstvo propagirali su ideju etničkog,
kulturnog i jezičkog srodstva Slovena. Oni su išli stopama hrvatskih humanista koji su
poreklo Hrvata izvodili od antičkog naroda Ilira i - kao i svuda u Evropi - slavili
imaginarni nacionalni „preporod“ (risorgimento).
Rodoljubi pod vođstvom učenjaka Ljudevita Gaja hteli su da stvore zajednički
„ilirski” standardni, odnosno književni jezik, i da ga šire putem kulturnih aktivnosti.
Osnivane su čitaonice, novine i štamparije, pisana literatura da bi se „naš dragi maternji
jezik“ unapredio. Gaj i njegovi saborci su se prilikom normiranja standardnog jezika
svesno odlučili za štokavsko narečje koje su mnogi Hrvati delili sa Srbima. Prednjacima
hrvatskog nacionalnog pokreta bilo je jasno da su im potrebni saveznici kako bi se
pored austrijskog centralizma i mađarske kulturne hegemonije izborili za svoj projekat
nacionalnog samoopredeljenja. U poređenju s dubokim jezičkim jazom koji je Južne
Slovene odeljivao od dominantnih nacija (Nemaca, Mađara, Italijana), činilo se da su
kulturološke i dijalektalne razlike između Hrvata, Srba, Bosanaca i Crnogoraca
marginalne. Budući da je koncept ilirskog pokreta ujedno bio otvoren i inkluzivan, on
nije samo imao funkciju hrvatske nacionalne ideologije već je, osim toga, otvarao
transcendentalni prostor prema ostalim južnoslovenskim narodima.116 Zaista, ova ideja
je pronašla pristalice i kod Slovena u Koruškoj i Štajerskoj - ovde kao odbrambena
strategija protiv germanizacije - kao i među hrvatskim Srbima. Istorijski značaj ilirskog
porekla leži u tome što je stvorio temelje moderne hrvatske kulture i građanskog
političkog pokreta, i načelno doveo u pitanje legitimitet Habzburške monarhije. Ujedno
je posadio klicu nadetničke, srpsko-hrvatsko-slovenačke saradnje u obliku
jugoslovenstva.
Šezdesetih godina 19. veka je jugoslovenstvo, koje se razvilo iz ilirizma, postalo
ideja vodilja velikog dela hrvatske inteligencije. U skladu s programatskim spisom
Jugoslovjenstvo čuvenog istoričara Franje Račkog, ona je Hrvate i Srbe, uprkos
njihovoj istorijskoj osobitosti, shvatala kao dva „plemena“ jedne nacije - kojoj su
eventualno pripadali još i Slovenci.117 Prosvećene elite koje su verovale u napredak,
liberalno građanstvo, inteligencija i katolički kler, ignorisali su istrajavanje narodu bliskih
mogućnosti identifikovanja kao što su religija, tradicija i istorijski mitovi, pošto se
ujedinjenje Južnih Slovena činilo kao jedina realistična strategija za opstanak hrvatske
nacije s obzirom na austrougarsku nadmoćnost. Glavni politički protagonista
jugoslavista bio je Josip Juraj Štrosmajer, đakovački biskup od 1849. godine, koji je
predvodio otpor protiv austrijskog centralizma. Osnovni zahtev bila je autonomija
ugarskih partes adnexae118* i njihovo ujedinjenje u Trojednu Kraljevinu Dalmaciju,
Hrvatsku i Slavoniju unutar - a dugoročno takođe izvan - Habzburške monarhije.
I slovenački patrioti su u vreme dualizma, bez obzira na stranačku pripadnost,
prihvatili jugoslovensku ideju. Činilo im se kao da je ona jedina koja može da ostvari
ujedinjenje Slovenije - cilj kojem su težili od 1848. godine.119 Godine 1870. su se u
Ljubljani, na južnoslovenskoj konferenciji, sastali Hrvati, Srbi i Slovenci, gde su izjavili
da će sabrati „sve svoje snage […] da bi ih iskoristili za svoje jedinstvo na literarnom,
ekonomskom i političkom polju”.120
Kao konkurencija novoj jugoslovenskoj ideji u poslednjoj trećini stoleća pojavio se
iredentistički i hegemonistički nacionalizam u formi „kroatizma“, čiji je nosilac bila sitna
buržoazija u usponu. Odstupajući od jugoslavista, Ante Starčević i Eugen Kvaternik,
pristalice Stranke prava, osnovane 1861. godine, zahtevali su isključivo hrvatsku
nacionalnu državu izvan „podle“ Habzburške monarhije. Pozivali su se na ideju
državnog prava, prema kojoj je hrvatsko plemstvo u Pacta conventa121* 1102. godine
priznalo vrhovnu vlast ugarskog kralja, ali se nikada nije odreklo samostalnosti hrvatske
zemlje. Južnoslovensku ideju smatrali su tragičnom zabludom i osporavali
individualnost ostalih južnoslovenskih naroda time što su tvrdili da su i Srbi i Slovenci u
osnovi Hrvati.122 Iako se značaj ove ideologije nakon preloma vekova ponovo umanjio,
ona je pružila presudan doprinos izoštravanju hrvatske nacionalne svesti i popularizaciji
ideje nezavisne Hrvatske.
Obe ideologije nacionalne integracije - južnoslovenska i panhrvatska - pozivale su
se na istorijsko državno pravo (srednjovekovne Hrvatske), ali i na prirodno pravo (jezik i
kulturu), a da ipak nikada nisu razjasnile pojedinosti zajedničkog delovanja oba
elementa. Sličnim argumentima su i češki teoretičari državnog prava zahtevali
ujedinjenje Bohemije, Moravske i Šlezije.123 Kao osnovne političke alternative tokom
čitavog 20. veka su južnoslovensko-univerzalistički i hrvatsko-ekskluzivni model ponovo
i ponovo bili predmet rasprava, a u različitim istorijskim dobima bio je prihvatan malo
jedan, malo drugačiji koncept.

Okupacija Bosne i Hercegovine

I s jedne i s druge strane njenih granica Južni Sloveni bili su krajnje ogorčeni, pošto
je Austrougarska posle Berlinskog kongresa u leto 1878. godine okupirala Bosnu i
Hercegovinu. Kada su trupe umarširale u zemlju, naišle su na neočekivano žestok
otpor. Dvojna monarhija mobilisala je čak 250.000 vojnika i izgubila ih više od 5.000 da
bi situaciju stavila pod kontrolu. Tek nakon više meseci u zemlji je zavladao mir.124
Pripajanjem ove dve pokrajine dinastija je sebi stvorila ogromne dodatne probleme.
U to vreme je više od dva miliona Južnih Slovena živelo u austrijskoj polovini Monarhije
(7,8%), a još tri miliona u Ugarskoj (15%).125 Sada im se pridružilo još skoro dva
miliona Srba, Bošnjaka i Hrvata. Nije li pojačano učešće Južnih Slovena u stanovništvu
Monarhije moralo naći odjeka i u njenom političkom sistemu? Bauk solidarizacije Srba i
Hrvata, pa i osnivanja južno-slovenske države, kružio je.
Modernizatorski projekat Austrougarske u nekadašnjim osmanskim pokrajinama
diktirali su strateški, ekonomski i upravno-tehnički interesi i vodio je ka što
dalekosežnijoj integraciji okupiranog područja u Monarhiju.126 Srž problema nalazila se
u primatu političkog ispred drugih razvojnih ciljeva: u Bosni i Hercegovini Beč i
Budimpešta pronašli su ključ za obuzdavanje južnoslovenskog nacionalizma, koji je
ugrožavao opstanak Dvojne monarhije. Po svaku cenu moralo se sprečiti stvaranje
jedne veće južnoslovenske države na jugu Monarhije kao budućeg utočišta Srbima i
Hrvatima iz Austrougarske. Prvenstveno je Ugarska htela da osujeti možebitne planove
federalizacije u smislu trijalizma, to jest stvaranja trećeg dela Monarhije. Ujedinjena
jugoslovenska država bi Beču i Budimpešti zagradila pristup ekonomski i strateški
važnim lukama na Jadranu.
Birokrate i pripadnici vojske svoj su zadatak shvatili kao istorijsku misiju da tekovine
zapadne civilizacije donesu na ovaj deo Balkana i Bosancima pruže osećanja
pripadnosti jednoj velikoj i moćnoj naciji. Razvoj zemlje trebalo je da se odvija u tri faze:
najpre je težište ležalo na unapređenju privrede i blagostanja, takođe, da bi se
obezbedili dodatni resursi za upravljanje pokrajinama. Tek u drugom koraku trebalo je
da bude izgrađen obrazovni sistem, pre nego što bi se u dalekoj budućnosti počelo
razmišljati i o mogućim pravima na političku participaciju. Privredni rast i „evropeizacija“
trebalo je da spreče dalji razvoj nacionalizma.127
Guverner Benjamin Kalaj (Benjamin Kállay), koji je upravljao zemljom između 1882.
i 1903. godine, odabrao je kombinaciju konzervirajućih i postepeno modernizirajućih
mera. Iz straha da previše ne otuđi skoro isključivo muslimanski zemljoposednički sloj
aga i begova u Bosni i Hercegovini, austrougarska vlast je arhaično agrarno ustrojstvo
najvećim delom ostavila netaknutim, ali je unapređivala saobraćaj, industriju,
obrazovanje i urbani razvoj, i time potpomagala korenito preoblikovanje starog poretka
prema srednjoevropskom uzoru. Do 1907. godine okupaciona sila izgradila je više od
2.000 kilometara puteva i postavila 1.000 kilometara pruge. Intenzivirano je šumarstvo,
kao i iskopavanje uglja, bakra, hroma i rude gvožđa.128
Da bi muslimane približili novom poretku, habzburška vlast se odlučila za spoj
tradicionalnog i modernog: tako su sačuvane tradicionalne verske i sekularne
osmanske škole i visoke škole, a ujedno su osnivane srednje stručne škole, učiteljske
škole i gimnazije. Godine 1887. guverner je otvorio šerijatsku sudijsku školu za kadije,
u kojoj se učilo i islamsko i austrijsko pravo.129 Konačno je austrougarskoj vlasti pošlo
za rukom da pokrene izvesne procese društveno-ekonomske transformacije, ali nije
uspela da osvoji srca ljudi.130 Iz viših pozicija u upravi i preduzećima domaće
stanovništvo je ostalo praktično isključeno, a samo je za jednu manjinu od 15%
postojala osnovna škola. Zapaljiva, visokoeksplozivna materija nalazila se, pre svega, u
etnički diskriminatorskom agrarnom ustrojstvu koje je postojalo do Prvog svetskog rata.
Još 1910. godine 91,1% vlasnika zemljišnih poseda bili su muslimani, a samo 6%
pravoslavni i 2,5% katolički hrišćani. Nasuprot tome, 73,9% zavisnih zemljoradnika
(kmetova) činili su pravoslavci, 21,5% katolici, a samo ih je 4,6% bilo muslimanske
vere.131
Da bi neutralisao pojačanu nacionalnu agitaciju iz Srbije - i u manjoj meri iz
Hrvatske - Kalaj je preduzeo pokušaj da u prvi plan gurne istorijsku individualnost
Bosne i Hercegovine i da nacionalizam, koji se javljao, zauzda uz pomoć veštačke
nadgradnje jednog natkonfesionalnog i u srednjem veku utemeljenog bošnjaštva
zamišljenog kao politička nacija.132 Osim jednom malom broju muslimana, ljudima je
ova ideja ipak ostala strana; jaz između vera i identiteta bio je predubok.133 Ni
razvojnopolitički administracija se nije pomerila s mesta. Zapostavljanje agrarnog
ustrojstva i industrije finalne robe nije mnogo doprinelo poboljšanju životnog standarda i
sprečilo je samoodrživi rast. U isto vreme povećan je poreski teret, pošto su pokrajine
morale same da snose troškove okupacije. Tako su se nagomilala ogromna društvena
nezadovoljstva: 1906. godine izbio je generalni štrajk u kojem se zahtevalo
devetočasovno radno vreme, a 1910. godine seljačka buna. Rodoljubi na čitavom
južnoslovenskom prostoru bili su svesni da je stanje u Bosni i Hercegovini neizdrživo i
vapili su za radikalnim promenama.

Srpski „Pijemont“
U Srbiji i Crnoj Gori nacionalizam se razvio pod posve drugačijim okolnostima nego
u Habzburškoj monarhiji. Srbija se 1830. izborila za autonomiju, a 1878. godine za
nezavisnost. Formiranje nacije i države ovde nije teklo paralelno. Država je morala više
decenija da gradi moderne institucije i snažnu nacionalnu samosvest. U čitavom 19.
stoleću, a naročito posle 1878. godine, država je funkcionisala kao snažna i delotvorna
agencija za izgradnju nacionalnog identiteta.
Još jedna strukturna razlika nalazila se u tome što su Srbi u to vreme etnički bili vrlo
homogeni. Nasuprot Hrvatskoj, nije postojalo svakodnevno iskustvo kompetitivnog
zajedničkog života u multietničkim područjima, zbog čega se nije neposredno nametala
kooperacija s drugim Južnim Slovenima. Međutim, gotovo dva miliona Srba živelo je
van teritorije mlade države, pre svega u Bosni i Hercegovini, Južnoj Ugarskoj
(Vojvodini), nekadašnjoj Vojnoj krajini i Dalmaciji. Mnogi od njih su u nezavisnoj Srbiji
prepoznali svoje nacionalno-političko utočište. Ipak, bilo je i nedoumica: Beograd je
Crnu Goru smatrao (drugom) srpskom državom, u šta su i mnogi Crnogorci bili uvereni.
Samo je jedan deo njih sebe video kao samosvojan narod. Srpska nacionalna politika
je na Makedonce gledala ili kao na samostalni entitet, naime kao mešavinu Srba i
Bugara, ili kao na „Južne Srbe“.
U Srbiji pred ovom pozadinom nije samoopredeljenje kao takvo postalo lajtmotiv
nacionalpolitičkog mišljenja i delanja, već su to bili oslobođenje sopstvenih sunarodnika
i okupljanje srpskih zemalja. Ovo je već bilo jasno u „Načertaniju“ državnika Ilije
Garašanina iz 1844. godine, koje važi za najraniji i osnovni spis o „srpskom pitanju“. Do
1914. godine njegova misao presudno je uticala na srpski nacionalni program.134
Na Garašanina je snažan utisak ostavio poljski nacionalni pokret, čija je domovina
bila razdeljena između Pruske, Rusije i Austrije. Poljaci su, dakle, bili u sličnom
položaju kao i Južni Sloveni, zbog čega su srpskim rodoljubima kao recepturu protiv
prevlasti hegemonijalne sile preporučivali ujedinjenu južnoslovensku državu.135
Garašanin je iz ovoga izveo osnove srpske spoljne politike: „da se ona ne ograničava
na sadašnje njene granice, no da teži sebi priljubiti sve narode srpske koji je
okružavaju“136. Isto kao i drugi evropski nacionalni pokreti, i Garašanin se pozivao na
istorijsko, srednjovekovno državno pravo. Srpskim zemljama nazivao je Bosnu i
Hercegovinu, Crnu Goru, severnu Albaniju i Vojvodinu, čime je počela da se oblikuje
mentalna mapa buduće (veliko) srpske države.137 U rezultatu je srpski nacionalizam
imao tendenciju ka snažnoj samosvesnosti, ka iredentizmu i ekspanzionizmu, iako se iz
toga ne može nužno izvesti zaključak o nekakvoj velikosrpskoj maniji za osvajanjem.
Decenije iza 1878. godine Srbiji su donele izgradnju države i parlamentarnog
sistema, kao i dalji razvoj njene nacionalne kulture, standardnog jezika i književnosti i
time jačanje nacionalne svesti. Baron Benjamin fon Kalaj, tada konzul u Beogradu, već
je 1873. godine upozoravao na daleko rašireno mišljenje „da je Srbija pozvana da
odigra ulogu Pijemonta među Slovenima u Turskoj“. Ova balkanska država je zaista
htela da, po uzoru na italijansku pokrajinu, postane kristalizaciona tačka jednog
nadregionalnog, nacionalnog sabornog pokreta. Ova politička ambicija bila je i u
javnom mnjenju „toliko snažno ukorenjena da Srbi više ne shvataju da Sloveni s raznih
turskih granica treba da traže pomoć i zaštitu od bilo koje druge države osim od
Srbije“138. Kada je 1875. godine u Beograd stigla vest o ustanku u Bosni, izbile su
demonstracije. Knez Milan bi rizikovao revoluciju da se nije odlučio za intervenciju u
korist svojih sunarodnika.139
Ishod Velike istočne krize, koji je srpskoj nacionalnoj politici doneo samo delimičan
uspeh, Srbija je ocenila kao nacionalnu tragediju. Sve stranke, nezavisno od političkog
ubeđenja, sada su rešenje nacionalnog pitanja postavile na vrh svojih političkih
programa. Jedino su mišljenja o strategijama još bila podeljena.140 Radikalna stranka,
sa Nikolom Pašićem na čelu, koja je od 1890. godine dominirala u srpskoj politici,
objavila je 1894. godine u svom nacionalnom programu: „Srbija se ne može
jednostavno odreći interesa srpstva […]. Nema razlike između interesa srpske države i
ostalih Srba, koje je pitanje ’biti ili ne biti’ […] Odsečena od drugih srpskih zemalja,
Srbija […] nema razloga da postoji.“141 Da bi postigao svoj cilj „jedna nacija - jedna
država“, Pašić je pokušavao da sklopi savez s Rusijom, kao i nagodbu s Bugarskom o
Makedoniji. Radikali su prema južnoslovenskim idejama bili otvoreni, ali i dalje
skeptični, pošto su Srbi i Hrvati bili razdvojeni religijom i istorijsko-političkom tradicijom i
sebi morali postaviti pitanje da li „smo mi uopšte (jedan) narod“. Združivanje svih
Slovena radikali su, dakle, videli kao mogućan, pod određenim okolnostima logičan,
rezultat srpskog pokreta za ujedinjenjem, ali ne i kao njegovu alternativu.
Jugoslovenstvo je pak, prema njihovom viđenju, posedovalo potencijal da srpske
planove o udruživanju postavi na jednu širu platformu.142
Ono što se najpre političkim putem nije moglo postići prenelo se u kulturnu sferu.
Intelektualna elita iz raznih krajeva naseljenih Srbima je, preko časopisa, književnosti,
putovanja i susreta mladih, stvarala jedan kulturni prostor koji je izlazio van okvira
granica. Kao središte ovog prostora etablirala se mlada Kraljevina Srbija i njena Srpska
akademija osnovana 1886. godine.143
Kao i sve mlade evropske nacije, i Južni Sloveni su pokušavali da potvrde legitimitet
svog nacionalnog postojanja vraćanjem na istorijske tradicije, kao i da utemelje
socijalno, emocionalno jedinstvo preko istorijskih sadržaja koji su činili da nacija izgleda
kao prirodna, a ne kao politički stvorena zajednica. Kao niko drugi, jezički reformator
Vuk Karadžić je u doba romantizma zbirkom epskih i narodnih pesama doprineo
formiranju srpske nacionalne ideologije.
Tokom stoleća je Kosovski ciklus, u kome je opevana čuvena bitka na Kosovu koja
se odigrala 28. juna 1389. godine, na dan Svetog Vida (Vidovdan), postao temelj mita
koji je doprinosio stvaranju identiteta.144 U njemu je ispripovedana priča o
sudbonosnom boju srpskoga kneza Lazara s agresorom, sultanom Muratom I, nakon
čega je propalo srpsko carstvo. Lazar je na bojnom polju izgubio život i kasnije
proglašen za sveca. U kolektivnoj svesti naroda godina 1389. ostala je kao
kataklizmična referentna tačka sopstvene nacionalne istorije, koja se otprilike može
uporediti sa Stogodišnjim ratom u Engleskoj i Francuskoj.
Vekovima je legenda o Kosovu polju obrađivana u hagiografskim tekstovima i
narodnoj epici, pri čemu stvarne okolnosti gotovo da nisu imale nikakvog značaja, na
primer da srpska država 1389. godine nije još sasvim nestala.145 Ali taj događaj je
izuzetno pogodovao za stvaranje jednog velikog nacionalnog mita. Kao tipičan izdajnik
u legendi pojavio se Lazarev zet Vuk Branković, koji se Osmanlijama ponudio kao
kolaboracionista i na taj način doprineo propasti. Nasuprot njemu, kao spasitelj naroda
pojavio se legendarni junak Miloš Obilić, koji je usmrtio sultana i konačno izazvao
povlačenje svoje vojske. Ovde upotrebljeni osnovni motivi nejedinstva i verolomstva,
kao i motivi večnih vrednosti hrabrosti, slobode i pravednosti, stvarali su elementarne
strukture smisla. Uz pomoć biblijskih „figura sećanja“, kao što su junak, žrtva i izdaja,
kosovski mit je stvorio ideološko lepilo srpskom društvu koje se sve više polarizovalo i
koje je nakon raskida s orijentalnim nasleđem osmanskog razdoblja tragalo za novim
samopoimanjem.
 Iz tog razloga je u 19. veku kosovski mit, koji je izvorno bio verski, dobio novi
smisao, pretvoren je u sekularnu legendu i uzet u službu političkih ciljeva, pre svega za
mobilizaciju otpora protiv osmanske i austrougarske, tuđinske vlasti. U njenom
narativnom sistemu simbola prošlost, sadašnjost i budućnost stopile su se u jedno,
„nacija“, „istorija“ i „sloboda“ činile su celinu. Kosovo je tako otelovljavalo ne samo
identitet Srba već i njihov spoljno-politički program. Isto tako su se poruke s Kosova
polja mogle slikovito ukrašavati u vrstama umetnosti pogodnim za istorijsko
prikazivanje, u slikarstvu i romanima. Godine 1889. je uz puno simbolike proslavljena
petstota godišnjica bitke kao nacionalni događaj visokog ranga.146 U čitavoj Evropi je u
19. stoleću velikim bitkama iz prošlosti pridavano amblematično značenje, koje je
služilo za konstruisanje nacionalnog identiteta.147
Predanja i legende o Kosovskom boju nisu pak ušle samo u srpsku nacionalnu
mitologiju već su pružile jednu isto tako bogatu osnovu za konstruisanje zajedničke
jugoslovenske narodne kulture. Tome je doprinelo to što su neki istorijski epovi bili
podjednako zastupljeni kod Srba, Hrvata i Slovenaca, poput onog iz 14. veka o
srpskom junaku Kraljeviću Marku, ikoni pravičnosti u borbi protiv Turaka, koji je svuda
bio duboko poštovan. Dodatnu inspiraciju stvorilo je savremeno narodno pesništvo, pre
svega veoma popularni, monumentalni ep Gorski vijenac crnogorskog vladike Petra II
Petrovića Njegoša iz 1847. godine, koji je opevao kraj 17. stoleća i predstavljao jedno
od najvažnijih dela svoga vremena. Sličan značaj dobio je i spev Smrt Smail-age
Čengića hrvatskog pesnika, jezikoslovca i političara Ivana Mažuranića. Ova književnost
govorila je o borbi protiv Turaka i tako kodirala poruke o slobodi, izdaji, junaštvu,
požrtvovanosti i stradalaštvu.
Stoga je komemoracija Kosovske bitke 1889. godine i Hrvate i Srbe u Habzburškoj
monarhiji dovela u stanje euforične ustreptalosti. Predstavnici zagrebačke gradske
uprave diskutovali su čak o predlogu samostalne organizacije proslave.148 Razlog tome
bilo je to što su stari narodni epovi i njihove moderne adaptacije stvorili univerzum
znakova, metafora i mitova iz kojeg je svaka slobodarska ideologija mogla crpsti
sopstveni smisao. Oni su stvarali grupnu koheziju, davali legitimnost autoritetu i vlasti,
stvarali norme i vrednosti i usmeravali na konkretno delanje.
U obrnutom smeru prihvatanje nacionalnih ideologema funkcionisalo je ne toliko
glatko, jer je jugoslovenstvo istovremeno služilo dvema različitim identitetskim
predstavama, koje se pak nisu uvek mogle jasno međusobno razgraničiti: s jedne
strane hrvatskoj, s druge srpskoj. Ovo je kod srpskih intelektualaca potpirilo strahove
od kulturne infiltracije i tuđeg uticaja hrvatske nacionalne ideologije pod velom
jugoslovenstva. Za razliku od Južnih Slovena u Habzburškoj monarhiji, Srbi su već
imali svoje kulturne institucije, kao što je kulturno društvo Matica srpska, osnovano
1826. godine. Srpski intelektualci su isprva strastveno pisali protiv ideje o
južnoslovenskom jedinstvu „uvezene“ iz Hrvatske i oštro kritikovali pojam „Iliri“. Nakon
pruske pobede 1866. godine političari iz Hrvatske i Srbije uspostavili su kontakte da bi
razmotrili na koji bi se način Južni Sloveni mogli osloboditi turske vlasti i kasnije
jugoslovenska „plemena“ ujediniti u jednoj saveznoj državi. Posle „anšlusa“ Bosne i
Hercegovine 1878. godine situacija se promenila: činjenica da su sada gotovo svi
Hrvati živeli u Habzburškoj monarhiji učinila je da osmanska strana vladavina postane
isključivo srpski problem i za početak je predložila dve odvojene nacionalne političke
strategije.
Ove veoma različite nacionalne ideologije i programi su možda više uticali na razlike
među narodima nego verske i jezičke razlike. Hrvati i Slovenci bili su spremniji na
kompromis u odnosima sa Habzburškom monarhijom nego Srbi u odnosima s
Osmanskim carstvom. Habzburzi su ipak svoju vlast nametnuli kroz ugovorne odnose
(u Pacta conventa), a ne vojnim pokoravanjem. Pored toga, katolička vera predstavljala
je most među vladarima i podanicima, za razliku od islama koji je prema hrišćanskom
narodu podigao visoku versku, političku i socijalnu barijeru. Slovenci i Hrvati su stoga u
početku više razmišljali o federalnom preuređenju postojećeg habzburškog poretka
nego o njegovom rušenju. Nasuprot katoličko-univerzalističkoj državotvornoj misli koja
se pozivala na državnopravni kontinuitet i ideju postojane istorijske teritorije stajao je
više ekspanzivno orijentisani srpski kulturni nacionalizam, koji je polazio od nezavisne
Srbije i njene srpsko-pravoslavne državne crkve i stremio ka ostvarenju svoje istorijske
misije - okupljanju južnoslovenskih zemalja u Kraljevini Srbiji.
 3. Radikalizacija
(od 1903. do 1912)
Južnoslovensko „Bure baruta“
Godine 1903. u čitavom regionu došlo je do dramatičnih unutrašnjopolitičkih
zbivanja. U Srbiji su vojni zaverenici, pod vođstvom pukovnika Dragutina Dimitrijevića,
zvanog Apis, ubili kralja, autokratu Aleksandra Obrenovića i njegovu suprugu.
Naslednik prestola postao je Petar I Karađorđević, koji je ustav stavio na snagu i
garantovao slobodu štampe, čime je najavio jednu fazu koja će kasnije ostati
zapamćena kao „zlatno doba“.149 Od promene dinastije Beograd je samouvereno
krenuo novim kursom da bi se oslobodio privredne i političke hegemonije
Austrougarske uspostavljene 1878. godine, i namesto toga se približio Rusiji. Kada su
1906. godine propali pregovori o trgovinskom sporazumu koji je za Srbiju bio
nepovoljan, Austrougarska je zatvorila svoje granice za srpsku robu. Carinski rat
(„svinjski rat“), koji je trajao do 1911. godine, primorao je srpsku vladu na novu
spoljnotrgovinsku orijentaciju. U kratkom periodu uspela je da se oslobodi zavisnosti od
Beča.150 U Austrougarskoj su zabrinuto posmatrali kako je Srbija počela da ce, uz
pomoć Rusije, aktivno angažuje u susednim područjima koja su naseljavali Južni
Sloveni. Za frakciju „Sokolova“ načelnik generalštaba Konrad fon Hecendorf (Conrad
von Hötzendorf) sada je preporučivao agresivnu strategiju napada: Bosnu i
Hercegovinu bi trebalo anektirati, a Srbiju vojno potući.151
I na jugu Balkana su se 1903. godine pojavili snažni nemiri. Reč je bila o
„makedonskom pitanju“, dakle o gorućem problemu koji je trajao od 1878. godine, kako
se strateški i ekonomski značajna istorijska regija, uključujući i luku Solun, može
podeliti između Bugarske, Grčke i Srbije. Godine 1893. osnovana je tajna Unutrašnja
makedonska revolucionarna organizacija (VMRO), koja je pod motom „Makedonija
Makedoncima“ pripremala narodni ustanak protiv Osmanlija. Na Ilindan, 2. avgusta
1903. godine, ustanici su krenuli u napad i „oslobodili“ deo zemlje u Kruševskoj
republici. Turske trupe su istina ubrzo zatim ugušile pobunu, ali je „makedonsko pitanje“
sada već bilo internacionalizovano. Novinar Lav Trocki (Лев Троцкии) oštroumno je
primetio da su zaverenici „pre pokretanja paklene mašine […] sasvim ispravno
pretpostavili […] kakav bi ovo odjek moglo imati u relevantnoj’ evropskoj štampi“.152
Nemiri su alarmirali Austriju i Rusiju, koje su strahovale od vakuuma moći u
Osmanskom carstvu koje se mrvilo. Sporazumom u Mircštegu postigle su dogovor o
međunarodnoj policijskoj upravi - bio je to jedan rani, svakako na propast osuđeni
pokušaj međunarodnog obezbeđenja mira na Balkanu.153
U Habzburškoj monarhiji je za to vreme dualizam vodio ka novoj krizi. Beč i
Budimpešta bili su u trajnoj neslozi oko finansija i zajedničkih institucija. Ugarska
opozicija je 1903. godine zahtevala veću nezavisnost od Austrije i sopstvenu vojsku.
Hrvati su iskoristili pogodan trenutak da sa svoje strane zatraže finansijsku autonomiju,
što je ugarska vlada odbila s argumentima koji su bili veoma uvredljivi. Godine 1903.
došlo je do masovnih protesta koji su se od Zagreba munjevito raširili po čitavoj
Hrvatskoj i potrajali čitavu godinu. Hiljade ljudi zahtevale su građanska prava i slobode,
kraj ekonomskog iskorišćavanja i kulturne mađarizacije. Višenedeljne demonstracije
konačno su dovele do smene namesnika, bana Kuen-Hedervarija, koji je službovao
prethodnih dvadeset godina. Ni njegov naslednik nije činio nikakve ustupke. Međutim,
novi „narodni pokret“ naelektrisao je zemlju i učinio da „južnoslovensko pitanje“ postane
stalna tema javne rasprave u Monarhiji.154
U znatnim delovima hrvatske elite od tada se formirala jedna nepobitna spoznaja:
ne samo što je dualizam temeljno povređivao hrvatsko pravo na samoopredeljenje već
ni car nije imao sluha za jadikovanje Hrvata. Delegacija iz Dalmacije i Istre, koja je
želela da skrene pažnju dvora na težak položaj svojih sunarodnika, jednostavno je bila
odbijena. Ovo je označilo temeljnu promenu stava: još 1848. godine veoma isticana
posebna lojalnost Hrvata prema Monarhiji izgubila se.
Pred ovom pozadinom u Dalmaciji je na početku stoleća nastala kristalizaciona
tačka kasnijeg osnivanja jugoslovenske države. Pod vođstvom renomiranih političara
Frana Supila i Ante Trumbića, Hrvatska stranka prava u Dalmaciji sada je krenula
„novim kursom“. Došli su do zaključka da se Dunavska monarhija ne može reformisati i
da bi se Hrvati i Srbi samo ujedinjeni mogli odupreti nemačkom „prodoru na Istok“155* i
stoga bi trebalo da osnuju zajedničku državu.156 Nadahnuti spisima češkog filozofa i
kasnijeg predsednika države Tomaša Masarika (Tomáš Masaryk), svoj životni cilj
pronašli su u „oslobođenju i ujedinjenju naših naroda […] od Tirola do Makedonije“.157
Nosioci „novog kursa“ bili su političari, advokati, bankari i preduzetnici, koji su u
južnoslovenskoj saradnji prepoznali i polaznu osnovu za bolje suprotstavljanje
nemačko-austrijskoj i ugarskoj ekonomskoj konkurenciji. Studentska omladina takođe
je bila oduševljena projektom ujedinjenja Južnih Slovena.
Hrvatski parlamentarci su 3. oktobra 1905. godine u Rijeci doneli programatsku
rezoluciju, u kojoj su osudili „neizdrživu parlamentarnu i upravno-političku situaciju“ u
Monarhiji, a zahtevali konstitucionalna prava i slobode, kao i ujedinjenje Dalmacije sa
Hrvatskom i Slavonijom.158 Istovremeno su ugovorili saradnju s ugarskom opozicijom.
Ubrzo potom, 14. novembra iste godine, hrvatske i srpske stranke sporazumele su
se o bliskoj saradnji i zajedničkom programu, između ostalog i o jednoj formulaciji koja
je zvučala paradoksalno, naime da su „Hrvati i Srbi jedan narod i među sobom
ravnopravni“159. Mesec dana kasnije su u Zagrebu zvanično potvrdili široki koalicioni
savez, koji je 1906. godine na izborima za Pokrajinski sabor ostvario većinu.
Beč i Budimpešta su sa sve većom zabrinutošću posmatrali događanja u Hrvatskoj i
u martu 1909. protiv 53 člana srpsko-hrvatske koalicije pokrenuli postupak zbog
veleizdaje. Kada je tužilac tom prilikom prezentovao dokumenta za koja je dokazano da
su bila falsifikovana, Monarhija je u Hrvatskoj konačno izgubila svoj moralni kredit.160

Javnost i nacionalna mobilizacija

 Od početka 20. veka nacionalizam je zahvatao sve šire slojeve društva, postavši
masovni fenomen. Za to su bila odgovorna dva činioca. Prvo, vertikalna i horizontalna
mobilizacija društva dovela je do stvaranja novih srednjih slojeva, kao što su bolje
mogućnosti za komunikaciju i obrazovanje dovele do stvaranja novih, nacionalno
svesnih političkih javnosti. Širenje štampe i sve veći broj udruženja, kao i izraziti politički
akcioni oblici poput demonstracija i štrajkova još su više naglasili patriotske zahteve. I
duboka politička, socijalna i moralna kriza Habzburške monarhije izazvala je
nezadovoljstvo, koje se tako širilo i u nižim društvenim slojevima. Kao drugo, interesne
suprotnosti su sve jasnije tumačene kao nacionalni, a ne više kao socijalni ili politički
sukobi. Procesi socioekonomskih promena podrivali su postojeće etničke hijerarhije, a
međunarodne napetosti, kao recimo rusko-japanski rat 1904. godine, rasplamsavale su
panslovensko raspoloženje. Koliko tesno su industrijalizacija, urbanizacija i „slavizacija“
bile međusobno povezane pokazuje pogled na politički život Hrvatskog primorja, odakle
su nezaposleni sa sela masovno odlazili u gradove Slovenije, Istre i Dalmacije, u
kojima su dotad dominirali Nemci i Italijani, i zatim postavljali zahteve za većim pravima
učešća u odlučivanju na komunalnom nivou. Kada su slovenačke i hrvatske stranke
početkom stoleća na izborima osvojile mesta u opštinskim većima, bilo to u Ljubljani,
Trstu ili Splitu, javni život je „nacionalizovan“. Između ostalog su italijanska i nemačka
imena ulica zamenjena slovenačkim i hrvatskim.161
Na čitavom južnoslovenskom prostoru od preloma vekova zavladao je novi duh.
Osećanje uzbuđenja zbog novog početka odražavali su naslovi u novinama kao što su
„Novo stoleće“, „Novo doba”, „Novi svet“ i „Preokret“. Drugi su glasili „Demokratija“,
„Javnost“ i „Republika“ ili - u kontekstu patriotskih težnji - takođe „Borba“, „Pobeda“ i
„Odbrana“. Širenjem štampe u seoskim sredinama nova sredstva masovne
komunikacije, i time nacionalne ideje, dopirali su do sve većeg broja ljudi. Godine 1912.
u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji pojavilo se stotine novina i časopisa, neki i s poprilično
visokim tiražom. Beogradske Narodne novine dnevno su štampane u 32. 000
primeraka, a čak je i slovenački Domoljub postizao tiraž od 30. 000 primeraka.162 I
bosanski muslimani su, s malim zakašnjenjem, doživeli „preporod”. Intelektualci su
naglašavali kulturnu individualnost slovenskog islama i osnovali časopise kao što je
Behar („cvet na voćki“) i kulturno društvo Gajret („revnost“)163*.
Sve su se češće okupljali u nekoj od mnogobrojnih kafana da bi čitali novine i
raspravljali o politici. „Dotada su se ljudi u kasabi bavili isključivo onim što im je blisko i
poznato, svojom zaradom, svojim razonodama, uglavnom samo pitanjima svoje
porodice i svoje mahale, varoši ili verske zajednice, ali uvek neposredno i ograničeno
[…]. Pri čitanju govora i članaka, protesta i memoranduma verskih ili stranačkih
organizacija, svaki od njih je imao osećanje da se nešto razvezuje u njemu, da mu se
vidik širi, misli oslobađaju i snage vezuju sa drugim, udaljenim ljudima i snagama na
koje dosada nije mislio.“164
Onome ko, kao većina seoskog stanovništva, nije umeo da čita, sada je u ruke
dospevao štampani kalendar ili sličica s istorijskim motivima izuzetno snažne
nacionalne simbolike, na primer s kraljem Tomislavom u Hrvatskoj ili svetim Savom u
Srbiji. U pozorištu, književnosti i umetnosti, na kulturnoj pozornici pojavili su se novi
junaci koji su reprezentovali slobodarske težnje nacije, poput ranonovovekovnog
hrvatskog vođe seljačke bune Matije Gupca ili protagonista srpskog boja na Kosovu.
Javnost je otkrila nacionalne zastave i simbole, praznike i jela i sve što je doprinosilo
snaženju svesti o zajedništvu.
Sve veća društvena mobilizacija očituje se u silovitom umnožavanju organizacija
civilnog društva, stranaka i socijalnih udruženja, dobrotvornih, čitalačkih, pevačkih i
gimnastičkih društava, profesionalnih i omladinskih udruženja i udruženja žena. Mnoga
od ovih društava bila su patriotski nastrojena. Po ugledu na nemačka, osnivana su
gimnastička društva da bi se telesno očvršćivanje povezalo s nacionalnim
osvešćivanjem. U region su iz Češke stigla slovensko-patriotska sportska društva
„Sokolskog pokreta“. Ona su gajila specifično slovensko-kosmopolitsko osećanje
zajedništva, koje je počivalo na univerzalnim demokratskim vrednostima i snažnoj
orijentisanosti prema budućnosti.
Čak su i podružnice Dobrovoljnog vatrogasnog društva kovale jedno do tada
nepoznato osećanje zajedništva. Pevačka društva, koja su negovala narodno
pesništvo, takođe su doprinosila masovnoj popularizaciji i širenju nacionalne ideje, bilo
da su to bili Kolo i Merkur u Hrvatskoj ili Gusle u Bosni i Hercegovini.165 Kada se civilno
društvo shvati kao „prostor društvenog samoorganizovanja između države, tržišta i
privatne sfere“ (Jirgen Koka / Jürgen Kocka), u kojem su udruženja, društveni pokreti i
mediji stvarali samostalnu sferu javnih rasprava i interesnu organizaciju, za njih su i u
južnoslovenskim zemljama postojali originalni koncepti.
U etnički mešovitim krajevima javnost se primarno delila prema etničkim, odnosno
verskim kriterijumima. Štampa, kulturna društva, udruženja i same kafane sve su se
češće delile prema svojoj nacionalnoj orijentisanosti, čime su nastale paralelne,
ekskluzivne komunikacione zajednice i interesna zastupništva. Tako su ce, na primer, u
Bosni i Hercegovini između 1906. i 1908. godine formirale po jedna muslimanska,
srpska i hrvatska stranka. Sportska društva, zadruge, štedionice i čitaonice takođe su
bili raslojeni. Nadetničke, odnosno nadverske političke organizacije, s izuzetkom
socijalista i omladinskog pokreta, jedva da su postojale.
Agitacija političkih stranaka takođe je doprinela postepenoj politizaciji seoskog
stanovništva i širenju nacionalne svesti. Mogućnosti da se sopstveni interesi iznesu
putem izbora u postupku političkog odlučivanja, u regionu nisu doduše bile jednako
prisutne. Srbija je, nakon Majskog prevrata 1903. godine, uvela opšte biračko pravo,
koje je od tada uživalo u najmanje 70% muške seoske populacije. U Habzburškoj
monarhiji je pak i dalje važio strogi cenzus, zahvaljujući kojem je u Hrvatskoj samo
3,5%, a u Sloveniji čak 5% uživalo prava na demokratsku participaciju. Nasuprot tome,
u Bosni i Hercegovini i zemljama koje su još bile turske, uopšte nije bilo predviđeno
nikakvo demokratsko učestvovanje u odlučivanju.166 Tamo, gde su postojali pokrajinski
sabori ili skupštine, od Slovenije do Srbije, raspravljalo se skoro isključivo o nacionalnoj
politici, a gotovo nikako o ekonomskim ili socijalnim temama. I sa svakom novom
spoljnopolitičkom krizom, na primer srpsko-austrijskim carinskim ratom ili aneksionom
krizom, učvršćivao se nacionalistički tunelski pogled.167
U Sloveniji se osamdesetih godina 19. stoleća politički katolicizam pojavio kao
pokret buđenja i okupljanja. S gustom mrežom društvenih, ekonomskih i obrazovno-
političkih aktivnosti, crkva je pružala značajan doprinos „buđenju“ slovenački: : seljaka,
radnika i sitnog građanstva. Godine 1905. formirana je Slovenska ljudska stranka kao
najsnažnija i tokom i posle svetskog rata najuticajnija demokratska masovna partija.
U Srbiji je Radikalna stranka, osnovana 1881. godine, bila ta koja je sa socijalno
egalitarnom i emocijama natopljenom nacionalnom retorikom po prvi put politikom
prožela i seosku sredinu. Za razliku od građansko-elitističkih stranaka liberala i
naprednjaka, radikali su idealizovali seosku tradiciju i stanovništvo sa sela mobilisali
doslovno u narodnoj nošnji. Time što su artikulisali interese seljaka (lokalna
samouprava) i njihove otpore (prema modernoj državi koja uteruje porez), oni su
seljaštvu, kome je pretila socijalna propast, stvorili ne samo politički već i emocionalni
zavičaj.168 Već 1883. godine stranka je imala 60.000 upisanih i isto toliko neupisanih
članova, a njihov broj je neprestano rastao.169 Godine 1903. osvojili su 88%
skupštinskih mesta - bila je to solidna osnova za promenu spoljne orijentacije posle
smene dinastija.
U Hrvatskoj su braća Stjepan i Antun Radić 1904. godine osnovali Hrvatsku pučku
seljačku stranku, koja je nakon Prvog svetskog rata trebalo da postane najsnažnija
politička snaga Hrvatske. I ona je kulturu seljačkoga puka (naroda) shvatala kao
najproduktivniji potencijal za budućnost, kao antitezu gradskoj gospoštini.170 Umesto
nekakve „mlake“ industrijalizacije, poljoprivreda razvijena pomoću unapređene agrarne
tehnologije, stručnih znanja i zadruga trebalo je da postane motor napretka.171 Seljačka
stranka osuđivala je sve veće poresko opterećenje, zelenaštvo i sve niže tržišne cene i
izjavljivala da jedino samostalna država može rešiti ove pritiskajuće probleme. S
kalendarima i svojim časopisom Dom, putem predizbornih skupova i kampanja za
opismenjavanje, preko zadruga i nudeći kredite mobilizovala je sve veći broj pristalica.
Odlučujuće je bilo to što je agrarno-socijalnu problematiku pretvorila u nacionalnu stvar
i time za projekat nezavisne hrvatske ili jugoslovenske države pridobila šire slojeve
naroda. Ona je tako imala i središnju ulogu za nacionalnu integraciju Hrvata.
Nasuprot tome, pokret radničke klase - koji je zapravo uvezen iz Nemačke - usled
nedostatka socijalnog utemeljenja ostao je slab. Nemačke, austrijske i ugarske
zanatlijske kalfe, koje je u potrazi za poslom put naveo u region, ili domaće kalfe, koje
su u inostranstvu došle u dodir sa socijalističkim idejama, funkcionisali su kao
transmisioni remen za prenošenje socijalističkih ideja u jedan svet života kojeg je u
suštini još odlikovao agrar. Godine 1872. u Hrvatskoj su nastala prva radnička
udruženja, posle 1890. formiran je sindikalni pokret. Godine 1894. osnovana je
Socijaldemokratska stranka Hrvatske i Slavonije, koja je 1896. fuzionirala sa
slovenačkim drugovima u Jugoslovensku socijaldemokratsku stranku. Od 1902. godine
sarađivali su i sa socijalistima Srbije.172
Kao što je to bilo svuda u Evropi, južnoslovenski socijalisti verovali su da nacionalno
pitanje predstavlja samo nekakvu sporednu protivrečnost kapitalizma, koja bi nakon
promene sistema prestala da važi. Jezičko-kulturne i istorijske razlike Slovenaca, Srba i
Hrvata važile su za zastarele ili beznačajne. Na Prvoj opštejugoslovenskoj
socijalističkoj konferenciji 1909. godine u Ljubljani objavljeno je postojanje
južnoslovenske nacije. O političkim posledicama mišljenja su, doduše, bila podeljena.
Da li je trebalo stvoriti federalnu državu u okviru Austrougarske, jedan veći balkanski
savez ili jugoslovensku saveznu državu? Ovo pitanje podelilo je stranku: protagonisti
nezavisne Jugoslavije, za čije je osnivanje preduslov bilo razbijanje Monarhije, zapali
su u protivrečje s austrijskim drugovima koji su zagovarali demokratsku, federalnu
reformu Austrougarske. Privremeno su austromarksisti bili u većini.173
Slično kao i u mnogim evropskim zemljama, devedesetih godina devetnaestog veka
oformio se progresivni, revolucionarni omladinski pokret, koji se pobunio protiv
tradicionalnog, koji je tragao za novim obrascima i pri tom kritiku civilizacije povezivao s
idealima nacionalne slobode. Nosioci Napredne omladine, Mlade Hrvatske, Mlade
Dalmacije i Mlade Bosne bili su politički aktivni gimnazijalci. Većina njih vodila je
poreklo iz seljačkih porodica, verovala u revolucionarne ideale, junaštvo i
požrtvovanost. Oni nisu imali čvrst ideološki koncept, već su se oslanjali na
populističke, anarhističke i socijalističke ideje. Antiklerikalizam i socijalrevolucionarna
strast izbrisali su verske i istorijske razlike, na kojima su se izvorno bazirali etnički
identiteti južnoslovenskih naroda. Stoga su oni najvećim delom bili ubeđeni jugoslavisti
i verovali su da Srbi i Hrvati čine „jedan narod s dva imena“, kako se moglo pročitati u
hrvatskom almanahu Narodna misao.174 Nacionalizam je dosledno bio „ideja jedinstva
Srba i Hrvata“, kao što je kasnije pred sudom izjavio jedan od sarajevskih atentatora.175
S nestrpljenjem se čekalo na propast Habzburške monarhije i sanjalo o izgradnji jedne
demokratske, južnoslovenske države. Zahvaljujući omladinskom pokretu stasala je
nova generacija koja nije samo ideološki zastupala jugoslovenstvo već ga je i praktično
živela. Slovenci, Srbi, Hrvati i muslimani urotili su se u podzemlju i stvorili blisko
povezanu iskustvenu zajednicu. Neke od najpoznatijih ličnosti su na ovaj način politički
socijalizovane, među njima i kasniji dobitnik Nobelove nagrade za književnost Ivo
Andrić.176 Godine 1913. su se udruženja iz različitih pokrajina Monarhije ujedinila u
jedinstvenu organizaciju.

Aneksiona kriza 1908. godine

Kada je car Franc Jozef 6. oktobra 1908. godine proglasio aneksiju 1878. godine
okupirane Bosne i Hercegovine, izbila je nova teška međunarodna kriza. Povod je bila
revolucija mladoturaka, koji su proglasili ustav i skupštinu. Beč je strahovao da će sada
hrišćanski narodi u pokrajinama Bosni i Hercegovini, koje su formalno bile pod turskom
vrhovnom vlašću, sazvati narodno predstavništvo i zahtevati nezavisnost. U avgustu su
srpski i muslimanski političari već predali vladi memorandum i zatražili donošenje
ustava.
Aneksija koja je ličila na državni udar značajno je doprinela tome da se potpale i
radikalizuju nacionalne strasti među Slovenima. Dok je Turska pristala na odštetu od
2,5 miliona funti, srpske reakcije na priključenje Bosne i Hercegovine bile su žestoke.
Kraljevska vlada videla je kako nestaju izgledi za njenu istorijsku oslobodilačku misiju,
započela je žustru kampanju putem štampe i mobilisala vojsku. Javno mnjenje
Beograda je eksplodiralo, na ulicama je razjarena masa spaljivala habzburške zastave.
Istaknuti građani i intelektualci osnovali su organizaciju Narodna odbrana, kako bi
ojačali srpski otpor prema aneksiji. Uzor je bila Difesa nazionale177* italijanskog borca
za slobodu Garibaldija (Giuseppe Garibaldi). Za kratko vreme mobilisala je 223
podružna odbora s desetinama hiljada članova. Najmanje 5.000 dobrovoljaca priključilo
se parlamentarističkim „legijama smrti“.178
Austrougarska je mobilisala nekoliko jedinica, pretila da će započeti rat i 19. marta
postavila Beogradu ultimatum. Srpska vlada morala je potom da izjavi da će „odustati
od držanja protesta i otpora, kojega se držala u pogledu aneksije od oktobra prošle
godine […] i da će […] živeti ubuduće […] u dobrosusedskim odnosima“179. Od 1909.
godine je i Narodna odbrana napustila militantnu retoriku da bi se od tada ograničila na
kulturne aktivnosti.
Tokom aneksione krize Srbija se približila Crnoj Gori, čiji je državni poglavar Nikola,
koji je 1910. godine krunisan za kralja, zahvaljujući veštoj politici sklapanja brakova
ostvario bliske veze s Italijom, Rusijom i Srbijom. Sada je patuljasta država, koju je
Franc Lehar (Franz Lehár) ovekovečio u svojoj opereti Vesela udovica, postala
nezanemarljiv činilac međunarodne politike. Nije samo njegova ekspanzionistička
težnja da zauzme područja koja su naseljavali Albanci predstavljala potencijalnu
opasnost za politiku Beča prema Balkanu. Osim toga, postojala je mogućnost sklapanja
političkog saveza sa Srbijom, koji bi Beogradu doneo željeni izlazak na Jadran. Isprva
je crnogorska politička elita bila nesložna: dok su pristaše Narodnog pokreta na
Crnogorce gledali kao na etničke Srbe i zagovarali spajanje „dveju srpskih država“,
monarh i vlada insistirali su na separatnim istorijskopolitičkim identitetima - bio je to
sukob koji će se u 20. stoleću iznova i iznova rasplamsavati.
Austrougarska je svojom strategijom nasilja nekako učvrstila teritorijalni dobitak iz
1878. godine, ali po visoku cenu razljućenosti Južnih Slovena, jačanja jugoslovenske
ideje i sve većeg suparništva s Rusijom. Srbija je bila ponižena, a Slovenci, Hrvati i Srbi
u Habzburškoj carevini ogorčeni. S izbijanjem aneksione krize, u Austrougarskoj
monarhiji ponovo se pojavilo „južnoslovensko pitanje“ kao središnja spoljnopolitička
tema. Novi kvalitet bio je u tome što je ono bilo organski povezano s novim političkim
poretkom čitavog regiona, što je, dakle, postalo zaista „evropsko pitanje“.
Srbija je u međuvremenu zapala u ratnu psihozu. Kao ultima ratio180* aneksione
krize, nacionalne strasti trebalo je da budu zadovoljene oslobađanjem evropske Turske,
tačnije Kosova. Država i društvo doživeli su očiglednu militarizaciju, uticaj vojske i njeno
suparništvo sa civilnom vlašću su rasli. Sve središnje instance socijalizacije - kao što su
porodica, škola, crkva, vojska, štampa i književnost - prizivale su oslobodilački rat za
kojim se grozničavo žudelo. U kalendarima, almanasima, pozorišnim komadima,
poemama i pesmama aktiviran je kosovski mit. Čak je i najprostiji seljanin bio ispunjen
verom u nacionalnu misiju i željno čekao dan osvete, objasnio je savremeni istoričar
Slobodan Jovanović.181
Među ključne intelektualne procese spadalo je prodiranje integralnog
jugoslovenstva, dakle predstave o tome da su Srbi, Hrvati i Slovenci delovi jednog
jedinstvenog naroda. U Srbiji je ranija skepsa prema nacionalnom sjedinjavanju Hrvata
i Srba u jednu naciju ustupila mesto jednom novom pragmatizmu. Nikola Pašić je 1910.
godine svoje saborce u Radikalnoj stranci uverio da „tu teoriju o dva naroda moraju,
dakle, radikali napustiti […] Teorija o jednom narodu, koja odgovara i nauci i faktičkom
stanju, ima sve dobre strane ideje o narodnom jedinstvu, a ne smeta ni jednom delu
naroda da svoje osobine i istorijske uspomene neguje i razvija.“182
Među kulturnim stvaraocima i intelektualcima bilo je sve više pristalica
južnoslovenske kulturne, jezičke i političke sinteze, stvaranja jedne opštejugoslovenske
nacije, kojoj je svaki narod trebalo da doprinese nečim sebi svojstvenim. Kao njena
avangarda preporučili su se intelektualci, kulturni stvaraoci i omladinski pokret, među
kojima su bili vodeći naučnici i spisatelji kao što su geograf Jovan Cvijić, književnik
Jovan Skerlić i istoričar Stojan Novaković u Srbiji, skulptor Ivan Meštrović, dramski
pisac Ivo Vojnović i književnik Antun Gustav Matoš u Hrvatskoj, etnolog Niko Županić i
literat Ivan Cankar u Sloveniji, kao i književnik Ivo Andrić u Bosni i Hercegovini. Autori,
novinari i slikari uspostavljali su najtešnje veze da bi ubrzali kulturno ujedinjenje.183
Godine 1909. Jugoslavenska akademija u Zagrebu preduzela je inicijativu da, zajedno
sa svojim partnerima iz Srbije i Slovenije, napiše „Jugoslavensku enciklopediju“, koja
zbog izbijanja rata nije objavljena. „Mi smo generacija velike narodne sinteze […] od
Drniša do Niša“, dakle čitavog južnoslovenskog prostora, rezimirao je hrvatski pesnik
Tin Ujević.184
Kao šifra jugoslovenskog nacionalnog etosa kulturni stvaraoci iz oblasti književnosti,
vajarstva i likovne umetnosti otkrili su herojstvo srpske narodne epike, čiji su junaci i
motivi sada bivali transportovani u žanrove kulturne visoke moderne. Hrvatski skulptor
Ivan Meštrović je 1911. godine u Rimu izložio maketu za Vidovdanski hram, koji je
sećao na godišnjicu Kosovske bitke. On je kombinovao katoličke i pravoslavne, kao i
stilske elemente secesije, i na taj način stvorio idealnotipsku reprezentaciju
jugoslovenstva. To što ju je izložio u srpskom, a ne u austrougarskom paviljonu,
privuklo je veliku međunarodnu pažnju. Nekoliko godina pre nego što je u Prvom
svetskom ratu sazreo u političkom smislu presudni momenat za osnivanje države
Jugoslavije, u umetničkoj i književnoj avangardi Slovenije, Hrvatske i Srbije stvoren je
konsenzus oko njenih kulturnih temelja.185

Revolucionari, anarhisti, zaverenici

Sa stoletnim zakašnjenjem javnost se u južnoslovenskim zemljama od vremena
aneksione krize približavala idejama Klauzevica (Carl von Clausewitz) i Hegela (Georg
Wilhelm Friedrich Hegel) da se nacionalno jedinstvo mora postići oslobodilačkim ratom.
Srpski učenjak Jovan Cvijić je 1908. godine ultimativno zahtevao „da se srpski problem
mora rešiti silom“, a i u Hrvatskoj je omladina na demonstracijama uzvikivala „Nulla
redemptio sine sanguine“186. Sada su želeli da sami uzmu stvar u ruke, negovali
snažniju samosvesnost i, kako je napisao srpski literat i ubeđeni jugoslavista Jovan
Skerlić, „veru u sebe, oslanjanje na svoju sopstvenu snagu“187.
Iz omladinskog pokreta izrasle su anarhističke i socijalno-revolucionarne grupe, koje
su posegle za nasilnim sredstvima. U Hrvatskoj je 1912. godine stvorena
Nacionalistička omladina, koja je prevratničkim metodama želela da postigne jedinstvo
Srba i Hrvata. U junu iste godine je jedan hrvatski student pokušao da izvrši atentat na
omraženog austrougarskog guvernera u Hrvatskoj, barona Slavka Cuvaja, koji je
raspustio Sabor i zabranio političke skupove kako bi sprečio dolazak na vlast neke
nepoželjne koalicione vlade. Zatim je u mnogim gradovima Monarhije došlo do
demonstracija i uličnih okršaja s policijom i vojskom, a hrvatski učenici stupili su u
štrajk.188 U aprilu 1912. godine suspendovan je ustav, a Cuvaj je imenovan za
kraljevskog komesara, što je dovelo do dalje radikalizacije i nadregionalne solidarizacije
studentske omladine.
I u Bosni i Hercegovini rasla je želja da se nasilnim sredstvima ustane protiv
tuđinskog režima. U uzavreloj atmosferi aneksione krize sve više nastavnika i učenika
okretalo se nacionalnorevolucionarnim ideologijama. Po disciplinskim propisima za
srednje škole od maja 1908. đacima je bilo zabranjeno da naručuju političke spise, da s
devojkama bludniče po ulicama i voze bicikl.189 Pošto vlasti nisu dozvoljavale saveze
studenata, osnivane su tajne organizacije slične ruskim narodnjacima (народники).
Pristalice Mlade Bosne bili su jugoslavisti, želeli su da se otarase strane vladavine,
prevladaju zaostalost svoje domovine, donesu slobodu ženama i uopšte stvore jedan
novi tip čoveka više moralne vrednosti. Sve to trebalo je da bude postignuto
revolucionarnim akcijama. Književnost je imala istaknutu ulogu: skoro svi su se
okušavali kao književni kritičari ili autori, prevodili su Kjerkegora (Søren Kierkegaard),
Strindberga (August Strindberg), Vajlda (Oscar Wilde) i Poa (Edgar Allan Poe). „Srpski
revolucionar, ako želi da pobedi, mora biti umetnik i konspirator“, rezimirao je jedan od
njihovih protagonista.190
Iz kojih izvora su mladobosanci crpli svoju inspiraciju može se rekonstruisati iz
sudskih zapisnika sa procesa đacima iz 1914. godine u mestu Tuzli, srednjobosanskoj
varošici koja je i prema onovremenim merilima morala važiti za zaostalo provincijsko
gnezdo. Ipak je nacionalno motivisana omladina bila odlično upoznata s intelektualnim
kanonom Evrope. Na primer, maturant Mladen Stojanović je, pripremajući se za ispit,
čitao Platona, Aristotela, Rusoa (Jean-Jacques Rousseau), Bakunjina (Mihail Bakunin),
Ničea (Friedrich Nietzsche), Žoresa (Jean Jaurès), Le Bona (Gustave Le Bon), Ibzena
(Henrik Ibsen) i Marinetija (Filippo Marinetti). Na druge su uticali Macinijev (Giuseppe
Mazzini) Risorgimento i Mlada Italija (Giovine Italia), racionalizam i antiklerikalizam
Tomaša Masarika (Tomáš Masaryk) i spisi ruskih narodnjaka i anarhista, pre svega
Černiševskog (Николаи Гаврилович Чернмшевскии) i Bakunjina. Bili su poneseni i
narodnom mitologijom, pogotovo kosovskim mitom i epovima vladike Petrovića
Njegoša.191 Na svoj angažman za bolju budućnost gledali su kao na omaž modernom
dobu: „Moderan je“, napisao je glavni teoretičar Dimitrije Mitrinović, onaj „ko osjećajući
svu nervoznost našeg doba, traži spasa toj nedaći […] Tako je, u ovom vremenu
demokratije i liberalizma, u našem Okupazionsgebiet-u192* moderan onaj ko osjeća
apsurdnost anahronističkog režima, ko osjeća glad i bespravnost naše jadne mase, i ko
traži hljeba i slobode čitavom jednom ogoljelom i pregladnjelom narodu.«193
Da bi ostvarili svoj revolucionarni projekat, mladobosanci su stupili u kontakt s
nacionalističkom tajnom organizacijom Ujedinjenje ili smrt iz Srbije. Srpski oficiri su
1911. godine, ogorčeni popustljivošću beogradske vlade prema Austrougarskoj,
osnovali ovu tajnu organizaciju, poznatu i pod nazivom Crna ruka. I u ovom slučaju
postoji mnogo ravni isprepletenosti s evropskim uzorima, na primer s italijanskim
karbonarima ili slobodnim zidarima, o čemu su takođe svedočili njihovi rituali i simbolika
(lobanja i kosti, kama, bomba i otrov). Njihov „ustav“ je uz to preuzeo formulacije iz
Bakunjinovog Revolucionarnog katehizma. Crna ruka, kojoj se priključio i kraljeubica
pukovnik Dimitrijević „Apis“, podržavala je anarhističko-revolucionarne aktivnosti u
inostranstvu, s ciljem da sve Srbe ujedini u jednoj zajedničkoj državi. Iako su obe grupe
nacionalno oslobođenje proklamovale kao svoj program i kasnije punktuelno
sarađivale, „Mladu Bosnu“ i „Crnu ruku“ razdvojile su njihove rukovodeće ideje, pošto je
prvoj cilj bio osnivanje južnoslovenske, a potonjoj stvaranje jedne pansrpske države. I
dok su pripadnici nacionalističke omladine bili ateisti i republikanci, članovi organizacije
Ujedinjenje ili smrt bili su pristalice autoritarnih, militarnih i klerikalnih shvatanja
sveta.194
U predvečerje Prvog svetskog rata iskristalisale su se osnovne nacionalpolitičke
konstelacije i dileme, kojima će se na južno-slovenskom prostoru baviti još čitavo 20.
stoleće: rasutost Srba na različite države; neostvareno pravo na samoopredeljenje
Hrvata i Slovenaca; „makedonsko“ i „bosansko pitanje“ pokretano od strane
konkurentnih teritorijalnih pretenzija susednih zemalja; podvojenost Crnogoraca između
srpskog i crnogorskog nacionalnog identiteta; takođe i srpsko-albanski sukob na
Kosovu. Kako su se ova međusobno povezana, delimično suprotstavljena „nacionalna
pitanja“ mogla rešiti, na početku je bilo sve drugo samo nije bilo jasno. Da li je trebalo
slediti etnički ekskluzivne ili možda južnoslovenski integrativne nacionalne ideologije?
Kako bi se onda politički organizovao suživot svih naroda?
Iako jugoslovensku ideju nikada nisu nosile sve relevantne društvene snage, ona je
od preloma vekova nalazila sve veći odjek u javnosti. U prilog zajedničkom
južnoslovenskom projektu govorili su kulturni, naseobinsko-geografski, idejni i neupitni
političko-pragmatični razlozi. Jugoslovenstvo je ujedno bilo otvoreno i obuhvatno i
nudilo širok spektar novih mogućnosti za interpretaciju: ono je alternativno moglo
instruirati građenje identiteta Slovenaca, Hrvata i Srba, delovati kao zajednička
nacionalna ideologija ili služiti kao nadetnička, politička kategorija. Osim toga, nije bilo
ni verski i ideološki niti teritorijalno utvrđeno, i možda je njegova neodređenost činila
njegovu veliku privlačnost. U doba sve radikalnijeg nacionalizma dalo je prostor za
razvoj najrazličitijih ideoloških koncepata, političkih ciljeva i društvenih nacrta, i, što je
još važnije, pružilo je prostranu projekcionu ravan za nade, iluzije i svakojake čežnje.
 4. Tri balkanska rata
(od 1912/13. do 1914/1918)

Balkanski ratovi 1912/13. godine

Od smene dinastija u Srbiji 1903. godine polako su počele da rastu napetosti s
Austrougarskom, čemu je doprineo i sve veći uticaj Rusije na Balkanu. Pri tom je
austrijski car Franc Jozef bio uveren da više ne može kontrolisati Beograd, ali da još
može obuzdati njegove spoljnopolitičke ambicije. Godine 1912. je pak došlo do obrta.
Uz posredstvo Rusije, Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora su u martu 1912. godine
zaključile Balkanski savez, sistem ugovora o uzajamnoj pomoći sa ciljem da Turskoj
oduzmu preostale posede na evropskom tlu. Patronažna politika ruskog cara prema
hrišćanskim državama, kako je to Beč video, opasno je širila njegovu sferu uticaja. Pod
pokroviteljstvom Rusije, Srbija se definitivno utvrdila kao gravitaciono središte
južnoslovenskog nacionalnog pokreta, tako što je sada otvoreno zahtevala odvajanje
Bosne i Hercegovine od Dvojne monarhije. Pošto je Rusija i u Galiciji, Bohemiji i
Bukovini tražila saveznike, Austrougarska se smatrala opkoljenom s različitih strana.
Rat Turskoj je 8. oktobra 1912. godine prvo objavila Crna Gora, a deset dana
kasnije priključili su se i drugi članovi Balkanskog saveza. Njihove trupe brzo su
napredovale ka jugu Balkana u pravcu Kosova i Makedonije. U zimu je crnogorska
vojska stigla do Skadra (alb. Shkodër, ital. Scutari), a Srbi su se probili do Drača (alb.
Durräs, ital. Durazzo) na albanskoj obali. Posezanje Srbije za Kosovom i Makedonijom,
doduše, nije naišlo samo na protivljenje Bugarske i Grčke, koje su takođe gajile
teritorijalne pretenzije prema ovoj oblasti, već pre svega albanskog nacionalnog
pokreta. Prizrenska liga, osnovana 1878. godine, godinama je uzaludno zahtevala
autonomiju unutar Osmanskog carstva i 1881. godine nakratko preuzela vlast na
Kosovu. Tamo je 1911. godine došlo do nemira, a u proleće 1912. izbio je ustanak.
Sada je ostalo još da se reši zahtev za osnivanjem albanske nacionalne države.
Balkanske vojske, dok su zauzimale osmanske teritorije, činile su nepojmljiva
zverstva nad civilnim stanovništvom. Proterivanje, progonstvo i delom uništenje
nepoželjnih manjina bili su uobičajena praksa kako bi se opravdale teritorijalne
pretenzije koje inače nisu više bile legitimne. Lav Trocki je izveštavao kako se Srbi, u
stremljenju da etnografsku statistiku koriguju u svoju korist, „bave jednostavno
sistematskim uništenjem muslimanskog stanovništva“195. I oružane snage drugih
država vršile su „etnička čišćenja“ da bi ugušile otpor. „Kuće i čitava sela pretvarana su
u pepeo, nenaoružano i nedužno stanovništvo masakrirano […], ne bi li potpuno
promenili etnički karakter regiona koji su bili većinski naseljeni Albancima“,
dokumentovala je nezavisna međunarodna istražna komisija.196
 Velike sile grozničavo su tragale za nekakvom strategijom obuzdavanja. Ali već u
decembru 1912. godine bilo je jasno da se status quo na Balkanu više nije mogao
uspostaviti. Umesto toga došlo je do opasne krize austrijsko-ruskih odnosa. Beč je
uspeo da ostvari svoj zahtev da se spreči izlazak Srbije na Jadransko more i da se u tu
svrhu prizna nezavisna Albanija, koju je albanski Nacionalni kongres proglasio u
novembru 1912. godine u Valoni (alb. Vlora, Vlorë, ital. Valona). Zaraćene strane su na
toj osnovi 30. maja 1913. godine potpisale mirovni ugovor u Londonu, kojim je Turska
izgubila najveći deo svojih evropskih poseda.197
Srbija nije želela da se pomiri s takvim rezultatom, tražeći kompenzaciju u
Makedoniji. Zatim se raspao Balkanski savez. Bugarski kralj Ferdinand je 29. juna
1913. godine napao Srbiju i Grčku. Potučen je i nakon sklapanja Bukureškog mira 10.
avgusta 1913. godine morao je da se pomiri s bolnim teritorijalnim gubicima.198 Albanija
je dobila status suverene kneževine pod kontrolom velikih sila i njihovog namesnika,
nemačkog princa Vilhelma od Vida (Wilhelm zu Wied). Tačno 50% albanskog
stanovništva ostalo je izvan teritorije ove mlade države.
Usled uspešne ekspanzije Srbije u balkanskim ratovima, koju je ohrabrivala Rusija,
na bečkom dvoru istakla se frakcija Sokolova: smatrali su da iz Srbije dolazi
egzistencijalna pretnja po Dvojnu monarhiju, koja se može ukloniti jedino silom.199 Od
sada je srpska opasnost, koju je navodno podsticala Rusija, postala lajtmotiv austro-
ugarske politike prema Balkanu. Srbija, koja se, zahvaljujući balkanskim ratovima,
utvrdila kao hegemonijalna sila u regionu, nasuprot tome doživela je ogroman rast
svoje nacionalne samouverenosti. Njena teritorija se, s Vardarskom Makedonijom,
Kosovom i Sandžakom, uvećala za 81%, a njeno stanovništvo poraslo je gotovo za
polovinu - na 4,3 miliona. Beograd je postigao grandiozan trijumf i povratio istorijski i
emocionalno značajnu „Staru Srbiju“, u kojoj je nekada bilo srce velikog
srednjovekovnog carstva. Pobeda je svakako prouzrokovala i velike gubitke. U oba rata
zemlja je imala da žali 14.000 palih u borbama, i još 39.000 mrtvih i 54.000 ranjenih.
Troškovi su tri puta premašili državni budžet.200 Srbija je bila iscrpena, finansijski
isceđena i suočena s pola miliona novih građana albanske i turske nacionalnosti koji su
imali dodatnih unutrašnjih problema. Vlasti su čitavih 12.000 srpskih porodica naselile u
novim oblastima, dok su hiljade muslimana napuštali zemlju. Sa albanskim
pobunjenicima, kačacima, koji su bili aktivni od leta 1913. godine, bezobzirno su se
obračunavali, a od 1914. vladao je i rat ovih bandi s gerilcima VMRO. Rat i ustanci
gurnuli su narod u bedu.201
Među Srbima i Hrvatima u Dunavskoj monarhiji balkanski ratovi su postigli ogromno
mobilišuće dejstvo. „Nije se samo u Srbiji, već i u svim austrougarskim područjima koje
su naseljavali Južni Sloveni uvrežilo uverenje da je propast Austrougarske blizu i da se
Jugoslavija može stvoriti samo iz Beograda uz pomoć srpske vojske i njenih
saveznika“, rezimirao je Aleksandar Hojos (Alexander Hoyos), tadašnji šef kabineta u
Ministarstvu spoljnih poslova.202 U martu 1913. godine jedan poverljiv izveštaj
obavestio je cara i Vladu: „Južnoslovenska ideja, odnosno ideja srpsko-hrvatskog
pobratimljenja […] je sada potpuno zavladala i […] geslo svih slojeva društva ne samo
u političkim već i u kulturnim i ekonomskim odnosima. Ovo ne važi samo za Hrvatsku i
Slavoniju već, isto tako, za Bosnu i Hercegovinu i posebno za Dalmaciju, gde se
upravo raširio jedan revolucionarni, antimonarhistički duh.“203
Srpska nacionalna agitacija i njena ekspanzionistička težnja ugrožavale su kako
unutrašnju stabilnost, tako i spoljnu bezbednost Dvojne monarhije. Od aprila 1913.
godine Vlada je pregovarala sa Crnom Gorom o državnom ujedinjenju - što bi
Beogradu onda ipak obezbedilo prilaz moru čemu je težio.204 Osim toga, Beograd je
1912/13, zajedno s Makedonijom, zauzeo i delove istočne železnice, gde su Habzburzi
imali 51% udela u kapitalu, te su ovi bili ljuti i zbog finansijskih gubitaka. Posebno
uznemirujuća bila je pak patronažna politika Rusije, koja je zadirala u vitalne interese
moći i savezništva Habzburške monarhije i potkresala slobodu njenog vojnog delovanja
protiv prkosnih balkanskih država. Za Austrougarsku je odnos prema Srbiji sve više
postajao pitanje opstanka, a svaki novi srpski uspeh učvršćivao je ovo stanovište.
Balkanski ratovi podstakli su militarizaciju austrougarske politike prema Balkanu,
koja je u svoje proračune sve jasnije uključivala jednu ofanzivnu strategiju nasilja da bi
sprečila dalje širenje srpskog uticaja u regionu. S dva ultimatuma, u proleće i jesen
1913. godine, Beč je izdejstvovao povlačenje crnogorskih i srpskih trupa s albanske
teritorije. Izgledalo je da se ponovo potvrđuje da Beograd razume jezik nasilja.205 Kada
je u leto 1914. godine pretilo da će izmaći kontrola nad anektiranim pokrajinama
Bosnom i Hercegovinom, Beč se odlučio za sredstvo „hirurškog zahvata protiv
uzročnika bolesti“ - Srbije.206 Činilo se ništa manje nego da je unutrašnja stabilnost, čak
i sam opstanak Monarhije, na kocki. Ministarstvo spoljnih poslova je u jednom
memorandumu 24. juna 1914. preporučilo da ce, uz podršku Nemačke, krene borbenim
spoljnopolitičkim kursom. Već pre julske krize je, dakle, prihvaćena još 1906. godine
razvijena agresivna strategija načelnika generalštaba Konrada fon Hecendorfa.207
Bečka politika razvijala se u kontekstu neodložnih razmatranja balkanske politike i
politike saveza, i zabrinutosti (narušeni odnosi s Rumunijom, suparništvo s Italijom oko
Albanije, opasnost od ponovnog obrazovanja Balkanskog saveza uperenog protiv
Austro-ugarske, moguće ujedinjenje Srbije i Crne Gore, sve veći uticaj Rusije u
regionu). Sada su podeljenost Evrope na dva neprijateljska bloka, trka za naoružanjem
i imperijalistička politika ekspanzije u Aziji, Africi i Latinskoj Americi, narastajući
društveni i unutrašnjopolitički sukobi, konačno agresivni ratni planovi, pogrešne
militarne spekulacije i loše diplomatsko upravljanje pripremali tle za jedan „veliki rat“,
koji bi omogućio neutralizaciju Srbije.208 Atentat na austrougarskog prestolonaslednika
Franca Ferdinanda (Franz Ferdinand) 28. juna 1914. godine u Sarajevu bio je
dobrodošli povod da se ovo sprovede u delo.

Atentat i julska kriza

Dvadeset osmog jula 1914, malo posle 13 časova, predsednik srpske vlade Nikola
Pašić ručao je u niškoj kafani „Evropa“, kada mu je jedan žandarm uručio kratak
telegram s objavom rata od strane Austrougarske. Ovome su prethodile nedelje
najvećih napetosti i ratnih priprema, nakon što je devetnaestogodišnji Srbin Gavrilo
Princip, tačno mesec dana ranije upucao prestolonaslednika Franca Ferdinanda i
njegovu suprugu, vojvotkinju od Hoenberga (Sophie, Herzogin von Hohenberg). Najava
Monarhije da će povodom manevarskih vežbi posetiti okupirane pokrajine, i to baš na
godišnjicu bitke na Kosovu koja kao simbol pokreće buru emocija, žestoko je
isprovociralo mladobosance. Ujutro 28. juna sedam mladih zaverenika s bombama i
oružjem stacioniralo se na Apelovom keju. Bila je to čista slučajnost, pre svega
zahvaljujući šeprtljavim bezbednosnim merama policije, što je uspeo „jedan od onih
atentata modernog doba koji su izvršeni dokraja amaterski“.209
Atentatori i njihovi saučesnici iz pozadine ubrzo zatim su pohapšeni, a kasnije je
protiv njih i još 180 njihovih simpatizera pokrenut proces. Očigledno je da su atentatori
delovali na sopstvenu inicijativu, ali uz podršku srpske tajne vojne službe, kao i tajne
organizacije Crna ruka. Direktno učešće srpske vlade se pak nije moglo dokazati.
Beograd se, nasuprot tome, trudio da doprinese smirenju - odavno su bili zabrinuti da
Beč samo traži bilo kakav povod za napad.210
Za to vreme su na bečkom trgu Balhaus (Ballhausplatz)211* diplomate razmišljale o
tome „kakvi zahtevi bi se mogli postaviti, a koje Srbija nikako ne bi mogla da
prihvati“212. Savet ministara za zajedničke poslove je 7. jula energično insistirao na
zahtevima koji se nisu mogli ispuniti „da bi se putem vojnog intervenisanja došlo do
radikalnog rešenja“. Devetnaestog jula su se dogovorili da će, „što većim ustupanjem
srpskih teritorija Bugarskoj, Grčkoj i Albaniji“, Srbiju skresati tako da će ono što od nje
ostane biti mala država, koja će ekonomski zavisiti od Monarhije.213 Premda je tačno
da je atentat na austrijskog prestolonaslednika 28. juna 1914. predstavljao samo okidač
za vojnu eksploziju međunarodne konkurencije za moć koja se godinama zaoštravala i
da car Franc Jozef bez „pokrivanja leđa“ i otvorenog ohrabrivanja iz Nemačke
zasigurno nikada ne bi rizikovao napad na Srbiju, austrijsko-srpski sukob, koji je pretio
od 1908. godine, imao je sopstvenu eksplozivnu funkcionalnu logiku.214
Austrijski poslanik baron Gizl (Wladimir Giesl) je 23. juna oko 18 sati u Beogradu
predao zabrinjavajući dopis: Beč je deo krivice za atentat prebacio na srpsku vladu i
ultimativno, u deset tačaka, zahtevao da se osudi propaganda usmerena protiv
Austrougarske i spreče sve iredentističke aktivnosti. Dalje je zahtevao „da u Srbiji
organi C. i K. Vlade uzmu učešće u suzbijanju subverzivnog pokreta usmerenog protiv
teritorijalnog integriteta Monarhije“. Srbija je imala 48 sati da odgovori.
U ovih 48 sati Nikola Pašić je sa svojim ministrom unutrašnjih dela Stojanom
Protićem osmislio jedan zaista majstorski odgovor, koji je čak i od Beča iznudio tihi
respekt. Lično ga je uručio austrijskom ambasadoru. Ubrzo zatim odzvonilo je 18
sati.215 Dopis je bio pomirljiv, gotovo odbramben, i to po svim tačkama osim jedne: „Što
se tiče učešća u toj istrazi, organa austro-ugarskih vlasti, koje bi carska i kraljevska
vlada za to delegirale, srpska kraljevska vlada ne može primiti njihovo učešće, jer bi se
time pogazio ustav i zakon o postupku sudskom u krivičnim delima“.216 Srpski pravni
poredak, kako je glasio argument, ne dopušta strano uplitanje u unutrašnje stvari. Još
istoga dana Beč je prekinuo diplomatske odnose, pre nego što je car 28. jula Srbiji
objavio rat. Bila je to tačka kulminacije jednog kriznog događaja koji se već dugo
pripremao.
Rat, povlačenje i okupacija
Habzburzi su podlegli iluziji kratkog rata, te su na bojno polje protiv Srbije poslali
slabo plaćenu, manjkavo opremljenu i loše motivisanu vojsku. Iz predostrožnosti je već
25. jula u Bosni i Hercegovini i Dalmaciji uvedeno ratno stanje, jugoslovenske
nacionalističke novine bile su zabranjene, opozicionari i „srpski špijuni“ hapšeni,
deportovani ili masovno pogubljivani. Beč se spremao da predvidivo solidarisanje sa
Srbima suzbije represivnim merama.217
General Oskar Poćorek (Oskar Potiorek) je 11. avgusta s tri armije iz Bosne i
Hercegovine preko Drine prešao u Srbiju. Čak su i Hrvati, Srbi i Slovenci iz Monarhije
morali da se bore, a u nekim jedinicama činili su i do 40%. Jedan od njih bio je
dvadesetjednogodišnji mašinbravar Josip Broz, kasnije nazvan Tito.218
Jedna od glavnih ratnih područja bile su istočna Bosna i Drina, odakle su Austrijanci
ulazili u Srbiju. Srpski dobrovoljci, koje je predvodio Kosta Todorović, 18. septembra
1914. zauzeli su varošicu Srebrenicu, ali su ih vrlo brzo odatle proterali Austrijanci, koji
su ubili komandanta i, zajedno s muslimansko-hrvatskim legionarima, izvršili strašnu
odmazdu nad civilnim stanovništvom. Todorović je u istorijskom sećanju Srba ostao kao
heroj. Do danas ga pamte, pri čemu njegova priča opstaje kao jedna od ranih parabola
u nacionalnom viktimološkom diskursu.219
Loši strateški planovi, logistički problemi i visoko motivisana srpska vojska, pod
vođstvom starog srpskog načelnika generalštaba Radomira Putnika, brzo su doveli
Habzburge u težak položaj. Srbi zbog balkanskih ratova jesu bili iscrpeni, ali su vojno
bili dobro uvežbani i psihički očvrsnuti. Na planini Ceru i rekama Drini i Kolubari do
nogu su potukli Poćorekovu vojsku: u prvoj godini rata je skoro 274.000 njegovih
vojnika izgubilo život. Potkraj 1914. godine austrougarske trupe bile su stacionirane na
Balkanu, ali je njihov rat faktički bio izgubljen. Srbi se s patriotskom pesmom „Marš na
Drinu“, koja opeva hrabrost i ljubav prema slobodi njenih vojnika, sećaju značajne bitke.
Brutalizacija i totalizacija rata bili su na Balkanu već u leto 1914. godine uobičajena
praksa i nipošto samo posledica eskalirajućeg nasilja. Austrijanci su bili uvereni da će
Srbi uz pomoć iregularnih ratnika, komita, rasplamsati jedan krvavi gerilski rat.
Pozivajući se na pravo na nužnu vojnu odbranu, trupe Dunavske monarhije počinile su
najstrašnija pustošenja i masovne zločine, koji su bili u jasnoj suprotnosti s važećim
međunarodnim ratnim pravom i koji su kod stranih posmatrača izazvali sablazan.220
Direkcija za ophođenje prema stanovništvu u Srbiji naredila je: „Rat nas vodi u
neprijateljsku zemlju, koju naseljava stanovništvo ispunjeno fanatičnom mržnjom prema
nama […]. Prema takvom stanovništvu neumesna je, pa čak i štetna, svaka humanost i
blagost, jer oni, inače u ratu katkada mogući obziri, ovde teško ugrožavaju bezbednost
naših trupa.“ Carsko-kraljevske armije uzimale su civile za taoce, kao „odmazdu“ za
napade gerilaca ubile na hiljade muškaraca, žena i dece, spaljivale sela, pljačkale sve
što se moglo poneti. Ovo inače nije bio slučaj samo u Srbiji već i na drugoj strani Drine,
u Bosni i Hercegovini. „Naše trupe“, priznao je jedan vojnik, „su više razarale i pustošile
nego Šveđani u Tridesetogodišnjem ratu.”221
Rudolf Arčibald Rajs (Rudolf Archibald Reiss), profesor kriminalistike i forenzike u
Lozani, koji je 1914. godine obišao srpske frontove, dokumentovao je za spoljni svet
neopisive grozote. Bezbrojni gradovi i sela bili su još samo ruševine, na primer Šabac:
„Možete ući u koju bilo kuću […] - sve je opustošeno i opljačkano. Ono što se nije
moglo odneti, pocepano je, polomljeno ili na neki način učinjeno neupotrebljivim.“222
Gde god su došli Austrijanci, muškarci su svirepo ubijani, žene zlostavljane, a čitava
naselja pustošena tako da se nisu mogla prepoznati. U Prnjavor su stigli 30. jula 1914. i
sakupili sve muškarce iz sela. Kod koga su našli poziv u vojsku ili samo jedan metak,
taj je odmah bio streljan. Šezdesetogodišnji Jovan Maletić, koji je s još 40 talaca
prisustvovao pokolju, ispričao je: „Kad su Švabe dovele 109 prnjavorskih stanovnika,
njihovi vojnici su već bili iskopali grob. Povezali su ih zajedno užetima i okružili grupu
bodljikavom žicom. Onda su vojnici stali na železnički nasip, na nekih 15 metara od
žrtava, i opalili jedan plotun. Cela grupa se skotrljala u raku, a drugi vojnici su je zatrpali
zemljom, ne tražeći da provere da li su svi mrtvi ili ih ima samo ranjenih. Izvesno je da
mnogi nisu bili smrtno pogođeni, neki možda nimalo, ali njih su drugi povukli sa sobom
u grob. Oni su živi sahranjeni!“ „Oni koji su, kao ja, videli ovo“, napisao je rođeni
Frajburžanin Rajs, „neće moći nikad oprostiti.“223
Srbija je izvojevala svoju pobedu s ogromnim ljudskim i materijalnim gubicima.
Nevolja, koja je s izbijanjem rata zadesila zemlju, bila je neopisiva: stotine hiljada
vojnika, izbeglica i desetine hiljada ratnih zarobljenika moralo je biti zbrinuto. Ali
privreda je praktično bila uništena. Samo u prvoj ratnoj godini umrlo je 163.557 od
250.000 vojnika, i još je 69.000 civila izgubilo život. Pojavilo se skoro 600.000 izbeglica.
Početkom 1915. godine izbila je epidemija tifusa: međunarodni pomagači izbrojali su
400.000 obolelih i 100.000 mrtvih. Tek posle pet meseci katastrofa je sprečena.224
Austrougarska se za to vreme naoružavala za protivudar. Ovaj put je blok
Centralnih sila bio bolje pripremljen, i uz to je i Bugarsku privukao na svoju stranu. U
oktobru 1915. deset nemačkih divizija jurnulo je preko Dunava, a Bugari su upali sa
istoka. Da bi svoju vojsku spasao od uništenja, vojvoda Putnik je 26. novembra 1915.
naredio povlačenje preko planina ka albanskoj obali. Priključili su se Vrhovna komanda,
zajedno s vremešnim kraljem Petrom, kao i brojni članovi vlade, poslanici i intelektualci.
Srbija, uprkos nadmoći neprijatelja, ni po koju cenu ne bi kapitulirala. Muškarci, žene i
deca, koji su ostali, naoružani su.
Nekada ponosita srpska vojska je ipak klonula duhom, demoralisana i unutar sebe
dezintegrisana. Mnogi su prosto otišli kućama, a samo oni, koji nisu pobegli, pošli su u
marš ka obali. Kročeći vratolomnim stazama, izgladneli, smrznuti i do smrti iscrpeni
muškarci, na temperaturama ispod 20 stepeni probijali su se kroz sneg i led. „Polako se
uspinjemo po golim stenama na obroncima Čakora. Korak po korak ide se po
ugaženom snegu napred“, napisao je Josip Jeras u svom dnevniku. „Pokraj puta
iscrpljene izbeglice, zarobljene u snegu, pognutih glava. Bele pahulje obigravaju oko
njih, a planinski vetar svira im pesmu smrti. Iz snega štrče glave palih konja i
volova.“225 Trupe su pratili karavani civila izbeglica: „Kraj puta nije bilo kuća, nit ikakvog
pribežišta […] Šta je moglo da se učini kad je neko bio iznuren? […] Ostali članovi
porodice bili su nemoćni. Morali su da brzo nastave dalje ili da zajedno propadnu“,
izveštavao je britanski kontraadmiral Ernest Trubridž (Ernest Troubridge), koji je pratio
žalosnu povorku.226 Okrutan i poguban marš s gotovo 150.000 mrtvih i 77.000 nestalih
ušao je u istoriju kao „Srpska golgota“. Samo je njih 140.000 uspelo da se domogne
jadranske obale, odakle su izgladnele ljudske prilike u dronjcima brodovima Antante
prevezene do Krfa i Soluna.227 Od proleća 1916. godine srpske trupe ponovo su bile na
frontu, ali ovaj put na stranom tlu kod Soluna.
Pobednici, Austrougarska, Nemačka i Bugarska, bili su složni da Srbija kao politički
činilac mora nestati s karte sveta. Vladala su različita mišljenja o tome da li bi zemlja
trebalo da bude in toto228 anektirana ili sačuvana kao znatno smanjeni i ekonomski
zavisni „ostatak Srbije“. Najpre su zemlju među sobom podelili, i u jesen 1915. godine
uspostavili čvrst okupacioni režim.
Ciljevi okupatora i okupaciona praksa izašli su na bezobzirnu denacionalizaciju i
haranje zauzetih područja, čime je Srbija kao država trebalo da bude trajno izbrisana s
mape sveta. U Vojnom generalnom guvernmanu Srbija Austrijanci su uveli jedan
rigidan sistem ekonomskog iskorišćavanja. Pored toga su političke organizacije i
udruženja zabranjeni, a škole stavljene pod kontrolu.229 General Konrad je u martu
1916. godine izdao naredbu da se s bezobzirnom strogošću uništi svaki otpor i da se
zemlja iscedi bez poštede stanovništva. Prinos od žetve i roba koja je proizvođena
morali su biti predati, a životne namirnice racionirane. Do novembra 1916. godine vlasti
su zatvorile 16.500 muškaraca sposobnih za oružje.230 U zimu 1916. godine u Srbiji je
zavladala glad, koja je, kako je izveštavao Crveni krst, usmrtila više od 8.000 ljudi.
Prema navodima austrougarske vrhovne komande, do sredine maja zaplenjeno je i u
Monarhiju izvezeno 170.000 goveda, 190.000 ovaca i 50.000 svinja.231
Krajem septembra 1916. godine srpska vrhovna komanda je gerilskog vođu Kostu
Milovanovića Pećanca iz Soluna avionom prebacila u Srbiju da bi organizovao otpor. U
februaru 1917. godine je 4.000 naoružanih muškaraca i žena uspelo da oslobodi jednu
oblast u dolini reke Morave, ali je ustanak ugušen. Austrougarska vojska govorila je o
20.000 mrtvih, a 2.600 lica uspelo je da pobegne u šume.232
Istočni deo su od novembra 1915. godine zauzeli Bugari, koji su sa Srbijom imali da
poravnaju još jedan račun iz balkanskih ratova. Beograd je oblasti stečene 1912/13.
godine bezobzirno „posrbljavao“. Egzarhijske (bugarske) crkve i škole bile su
zatvorene, bugarska štampa zabranjena, grčka i bugarska imena posrbljena. S
promenom vlasti krajem oktobra 1915. godine situacija se preokrenula. Bugarska vojna
uprava u istočnoj Srbiji, Makedoniji i delovima Kosova započela je nemilosrdnu politiku
bugarizacije, okupacije i ekonomskog iskorišćavanja.
Ovo je posebno teško pogodilo Srbiju. Svi nekadašnji vojnici starosti od 18 do 50
godina, kao i učitelji, lekari, novinari, službenici i drugi nosioci funkcija su internirani,
streljani ili odvođeni u Bugarsku kao ratni zarobljenici, a preostalih 46.000 deportovani
su tamo kao strana radna snaga. Srpska imena, pismo i jezik bili su zabranjeni, knjige i
mape isključene iz javnosti.233 Gotovo ništa manje brutalno okupatori nisu postupali ni
prema muslimanima.
 Za razliku od Austrougarske, koja je rat protiv Srbije povezivala s vitalnim
egzistencijalnim interesima, Nemačka je u prvoj liniji sledila ekonomske ciljeve. Berlin je
za sebe obezbedio eksploataciju rudnika, kontrolu železnice u dolini Morave, kao i
jednu široku „oblast snabdevanja i tranzita“ za snabdevanje svojih trupa na Solunskom
frontu. Srbija je bila uzeta u obzir u planovima ratne ekonomije Nemačke, u kojoj je
zbog britanske trgovinske blokade vladala akutna nestašica sirovina i životnih
namirnica. Po ugledu na korporacije koje posluju s ratnim sirovinama od novembra
1915. godine Nemačko-orijentalno trgovačko društvo vršilo je pljačkanje okupirane
Srbije, koja je u zemlji izazvala toliku nemaštinu da je čak i austrijski zastupnik u Berlinu
uložio žalbu.234 I Sofija je takođe morala da se obaveže da će Departmanu za ratne
sirovine u Nemačkom carstvu prepustiti upravljanje rudama, neophodnim za
proizvodnju čelika.
Popreko kroz Makedoniju protezao se Solunski front: 50 do 60 kilometara široka
linija pustošenja, koju su artiljerije obe zaraćene strane iznova i iznova preoravale.
Sredinom 1916. godine borbe su zastale. Kriza snabdevanja civilnog stanovništva i
vojske poprimila je katastrofalne razmere. Sve više vojnika Centralnih sila, među kojima
i veliki broj Bugara, oglušivalo se o naredbe, dezertiralo je ili prebegavalo kod
neprijatelja.
Mesecima kasnije, 15. septembra 1918, srpska vojska je posle jedne velike
ofanzive uspela da probije front. Konačno su i saveznici mogli da marševskim korakom
krenu u pravcu Dunava i da 1. novembra oslobode Beograd. Od izbijanja balkanskih
ratova 1912. godine do primirja 1918. godine, Srbija, Makedonija i Kosovo su praktično
neprestano stradali od ekstremnog nasilja, gladi i bolesti. Ova iskustva dovela su do
dubokosežnih materijalnih, društvenih, političkih i sociokulturnih transformacija.
Od svih učesnika u ratu, Srbija je sa 1,2 miliona mrtvih na kraju Prvog svetskog rata
imala najveće gubitke: 53% muškaraca između 18 i 55 godina izgubilo je život, 264.000
ostali su invalidi. Gotovo čitav stočni fond bio je uništen ili rekviriran.235 I za
austrougarske Južne Slovene iskustvo rata bilo je dubokosežno. Jedan deo fronta na
reci Soči nalazio se na slovenačkom tlu; desetine hiljada ljudi deportovano je u Italiju,
Austriju i Mađarsku ili je prognano. Tri stotine hiljada Srba, Hrvata, Bošnjaka i
Slovenaca izgubilo je život na frontu boreći se za strane interese.236
Milioni ljudi doživeli su egzistencijalna iskustva, morali su da napuste svoju
domovinu, izgubili su svoje bližnje i imovinu. Tako je i stari socijalni poredak raskliman.
Tradicionalne uloge polova morale su da budu izmenjene, dok su muškarci, pokatkad
njih više od 700.000, vršili vojnu dužnost. U ratnim godinama žene su zamenjivale
očeve preuzimajući ulogu glave porodice, mesecima su obavljale najteže poslove za
okupatore, borile se u pokretu otpora, živele jedan liberalni seksualni moral.237
U egzilu na Krfu, gde je politički život nastavljen, dvadesetšestogodišnji srpski princ-
regent iskoristio je vanrednu situaciju da bi se obračunao s tajnom organizacijom Crna
ruka, koja je težila ka jednoj velikosrpskoj državi i navodno kovala planove za novi
prevrat. Protiv deset oficira je 1917. godine u Solunu pokrenut proces zbog veleizdaje,
njihov predvodnik Apis je s još trojicom suzaverenika pogubljen. Time je okončano
suparništvo između vojne i civilne vlasti, koje je postojalo od 1903. godine, i srpska
država se dalje konsolidovala.238
 Doživljaj rata koji je sve preokrenuo, dugogodišnja egzistencijalna iskustva i
masovni ljudski i materijalni gubici na čitavom južnoslovenskom prostoru stvorili su
potrebu za davanjem smisla palim žrtvama. Srpsko javno mnjenje je, u nadi za
ponovnim vaskrsnućem i veličinom nacije, tražilo ventil. Državne i društvene institucije
koje učestvuju u stvaranju i prenošenju predstava-vodilja239* uspele su da doživljaje
zadržane u komunikativnom pamćenju pohrane u javnu kulturu sećanja. One su
heroizovale, sakralizovale i mitologizovale ratnu istoriju, tako što su Srbe stilizovale kao
patnički i žrtveni narod, na primer u spomenicima ili kroz kult veterana. Negovanje ove
ratne kulture kao zajednički okvir društvenih odnosa i orijentacijski okvir stvorilo je novo
shvatanje nacionalne zajednice i političkog legitimiteta, u kojem je rat uzdignut do
osnivačkog mita nove jugoslovenske države.

Jugoslovensko ujedinjenje i osnivanje države

Prvi svetski rat je radikalizovao temeljne unutrašnje protivrečnosti i ideološko-
političke suprotnosti među elitama u pitanju unutrašnjeg uređenja Jugoslavije. One su
se, kao lajtmotivi, provlačile kroz čitav 20. vek i nanovo i nanovo se razbuktavale u
kritičnim situacijama preokreta, kao što su Drugi svetski rat i devedesete godine. Bilo je
to zato što su južnoslovenske elite s veoma različitim, delimično nespojivim
očekivanjima, ciljevima i predstavama o državnom uređenju ušle u Prvi svetski rat. Da li
su Jugosloveni već bili jedinstven narod (s različitim imenima), ili je takav narod tek
trebalo da bude stvoren? Da li je buduća država trebalo da bude izgrađena
federalistički ili centralistički?
Srbija se smatrala nedužno upletenom u borbu za egzistenciju, iz koje mora izaći
osnažena i teritorijalno uvećana, da bi se trajno oslobodila uticaja velikih sila. Kako bi
se ovo postiglo, prvobitno strana jugoslovenska ideja usvojena je u srpskoj nacionalnoj
misli i preobražena u konkretan ratni cilj. U jednoj cikrularnoj noti od 4. septembra
1914. srpska vlada je saopštila da je njen cilj stvaranje jedne „jake jugozapadne
slovenske države, u koju će ući svi Hrvati i svi Srbi i svi Slovenci“.240 Mir bi bio
kompromitovan ako bi iz njega proistekao politički poredak manjih, međusobno
suparničkih entiteta. Tako se srpski nacionalizam spojio s idejom o južnoslovenskom
združivanju.
Sve istaknutija postajala je predstava o tome da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan isti
narod s različitim imenima. Političari, diplomate i naučnici počeli su da akademski
konstruišu jugoslovensku naciju, među njima i Aleksandar Belić, lingvista, ili geograf
Jovan Cvijić, koji je pod pseudonimom „Dinaricus“ antropološki izvodio zajedničko
etničko poreklo Južnih Slovena.241 Krajem septembra 1914. godine su i granice i
ustrojstvo buduće države imali donekle jasne konture. U oktobru je za srpsku vladu bilo
sigurno da bi Jugoslavija trebalo da bude centralistički uređena, ali uz očuvanje
„nacionalne osobine svakog plemena“, s ravnopravnim religijama, pismima, i uz
poštovanje hrvatskih državnih simbola, koji su dokumentovali njihovu istorijsku
individualnost.242
 Za projekat jugoslovenske države nije se moralo boriti samo na vojnim već i na
diplomatskim frontovima. U novembru 1914. godine srpski i hrvatski političari koji su bili
u egzilu dogovorili su se da osnuju Jugoslovenski odbor, da bi pregovarali sa
saveznicima i svetsku javnost pridobili za svoj projekat. U maju 1915. godine je Odbor,
kojim je predsedavao Hrvat Ante Trumbić, započeo svoje aktivnosti u Londonu.
Zastupao je jedan jasan unitaran „južnoslovenski program“, u kojem su Srbi, Hrvati i
Slovenci proglašeni za „jedan isti narod, poznat pod tri različita imena“.243 Ovo je bilo
važno da bi zajednički mogli da istaknu pravo na samoopredeljenje, koje je američki
predsednik Vudro Vilson (Woodrow Wilson) početkom 1918. godine uveo kao princip
poretka za posleratno doba. Ipak je bilo suprotstavljanja različitih gledišta: dok su Hrvati
o budućoj državi govorili kao o tvorevini ravnopravnih naroda, Srbi su je više gledali kao
nagradu za svoju oslobodilačku borbu. O ustavno-pravnim detaljima želeli su ipak tek
kasnije da pregovaraju.
Nezavisno od unutarnjih razlika, počela je neumorna borba za pridobijanje
saosećanja i naklonosti velikih sila, koje u početku nisu uopšte bile oduševljene ovim
projektom. U Londonu je Hrvat Frano Supilo nastupio kao „prirodna sila“, kako se
izrazio nekadašnji premijer Herbert Eskvit (Herbert Asquith), da bi Zapad pridobio za
jugoslovensku stvar. Pre svega bilo je važno da se osujeti italijanski zahtev za
primorjem, koje su im saveznici obećali kao nagradu za ulazak u rat.244 Franko
Potočnjak, koji je delovao u Sjedinjenim Američkim Državama, izjavio je: „Najveća se
pažnja posvetila pitanju kako ćemo pred svijetom dokumentovati tvrdnju da smo
Slovenci, Srbi i Hrvati jedan narod i tako opravdati naš zahtjev za narodno ujedinjenje.
Svijet nas pozna pod tolikim imenima: Srbi, Hrvati, Slovenci, Bošnjaci, Dalmatinci itd., i
svako to ime znači narod. A valja reći istinu, ni kod kuće toga pitanja nigda nijesmo
riješili…“245
Pitanje kako bi buduća jugoslovenska država trebalo da bude ustrojena, i dalje je
ostalo otvoreno. Godine 1917. pojavile su se tri grupe aktera s različitim ciljevima: prvi
su bili predstavnici srpske vlade u egzilu na Krfu, pre svih Nikola Pašić, koji su
favorizovali centralističku državu kojom bi dominirala Srbija, i kojoj bi Slovenci i Hrvati
samo pristupili. Na drugom mestu bio je Jugoslovenski odbor u Londonu koji je
zahtevao federalni ustav, koji bi se temeljio na pravu na samoopredeljenje, i time
izjednačavanje tri združena naroda. Treći su bili slovenački, hrvatski i srpski poslanici u
Jugoslovenskom klubu koji su ce, unutar Austrougarske, organizovali da pod vođstvom
Slovenca Antona Korošeca iznađu rešenje u okviru habzburške države. On je 30. maja
1917. zahtevao „na temelju nacionalnog principa i hrvatskog državnog prava“
„ujedinjenje svih zemalja Monarhije“, u kojima „žive Slovenci, Hrvati i Srbi“. Majska
deklaracija je na Južne Slovene imala veliko oduševljavajuće dejstvo, izazvala je javne
proteste i prikupljanje potpisa za nacionalni program. Uskoro je deklaracija postala
politički zastarela, pa je i Klub početkom 1918. godine prestao da bude lojalan caru.
U međuvremenu su se predstavnici srpske vlade udružili s Jugoslovenskim
odborom kao ravnopravni partneri. Oni su 20. jula 1917. sa čuvenom Krfskom
deklaracijom napravili projekat jugoslovenske kraljevine na osnovi prava na
samoopredeljenje naroda. Sporazumeli su se o osnivanju parlamentarne monarhije pod
dinastijom Karađorđevića, kao i o potpunoj ravnopravnosti pisama i religija. Srbi, Hrvati
i Slovenci označeni su kao tri „plemena“ jednog „troimenog“ naroda. Obe strane činile
su bitne ustupke.
Vojni porazi Austrougarske, sve veća nemaština, ali i zbivanja na međunarodnom
planu kao što su revolucija u Rusiji i ulazak SAD u rat, stvorili su jedan široki natpartijski
i nadregionalni konsenzus za „projekat Jugoslavija“. Jasno odobravanje postojalo je u
Sloveniji i Hrvatskoj, gde su samo neki delovi katoličkog klera bili protiv. U Bosni i
Hercegovini su bosanski muslimani iznosili uzdržane stavove, a i u Makedoniji je bilo
podozrenja prema ovom projektu. Ali što se rat više bližio kraju, to su i kritike jenjavale.
U međuvremenu su u čitavoj Habzburškoj monarhiji štampa i kulturne institucije
propagirale „veliki cilj“ jednog „jedinstvenog naroda“ Srba, Hrvata i Slovenaca.
Očajnički pokušaj austrijskog cara Karla I da reformom ipak spase Monarhiju i da
Slovenima obezbedi njihov sopstveni deo carstva, nije više izmamljivao ni kiseli osmeh.
Šestog oktobra 1918. godine 73 poslanika osnovali su Narodno vijeće Slovenaca,
Hrvata i Srba sa ciljem ujedinjenja svih Južnih Slovena Austrougarske i osnivanja
slobodne, nezavisne i demokratske države. Oni su 17. oktobra obrazovali provizornu
vladu, koju je Beograd privremeno priznao kao zvanično zastupništvo osam miliona
habzburških Slovena.
Austrougarska vojna moć je u međuvremenu potpuno usahnula. Dok je još 1917.
godine hrvatsko-slavonska žandarmerijska komanda izveštavala o preko 20.000
dezertera, u leto 1918. već ih je bilo 100.000. Ni preki sud nije mogao da ih odvrati. Pri
svakom transportu trupa ka frontu vojnici su u punoj uniformi iskakali iz vagona i
sakrivali se u šume. Njih više hiljada udružilo se u naoružane bande, „zeleni kadar“.246
U septembru 1918. godine, nakon probijanja Solunskog fronta, austrougarske trupe bile
su u potpunom rasulu.
Zajedno sa svojom armijom trebalo je konačno da propadne i Dvojna monarhija. U
glavnim gradovima provincija rastao je pritisak ulice. Od 21. oktobra 1918. na
zagrebačkim kućama vijorila se južnoslovenska plavo-belo-crvena trobojka. Kasnije su
se povorke demonstranata, koji su mahali hrvatskim, srpskim, slovenačkim i crvenim
zastavama, uputile u pravcu Pokrajinskog sabora. Klicali su Vilsonu i Masariku,
„zelenom kadru“ i Nikoli Pašiću. U kafanama su se orile Marseljeza, hrvatska i srpska
himna. Nacionalna euforija se u Zagrebu i Ljubljani pretvorila u ogromno narodno
slavlje, kada se u utorak, 29. oktobra, Hrvatski sabor okupio na vanrednoj sednici.
Odlučeno je da se razreše „svi dosadašnji državnopravni odnošaji i veze između
Kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, s jedne strane, te Kraljevine Ugarske i
Carevine Austrije s druge strane“. Dalmacija, Hrvatska i Slavonija s Rijekom
proglašene su nezavisnom i suverenom nacionalnom državom „Slovenaca, Hrvata i
Srba na cijelom etnografskom području toga naroda“247. I u Sloveniji je Narodna
skupština donela odluku o istupanju iz Monarhije. Austrougarske vojne i civilne
institucije su potom predale vlast. 24. novembra 1918. Narodno vijeće se izjasnilo za
ujedinjenje sa Srbijom. „… kada se naša austromađarska stvarnost pijano otkotrljala
pod prijestolje Karađorđevića kao prazna pivska flaša u smeće…“, napisao je hrvatski
književnik Miroslav Krleža.248
Za Crnu Goru, koja je kao saveznica vodila rat na strani Srbije, postavilo se pitanje
opstanka njenih institucija i dinastije. Kralj Nikola se u egzilu izjasnio za jedno
federativno rešenje. Međutim, 26. novembra ga je s prestola zbacila crnogorska
Narodna skupština, koja je proglasila ujedinjenje sa Srbijom. I makedonska politička
klasa bila je podeljenih mišljenja. Jedni su podržavali Krfsku deklaraciju, doduše pod
uslovom samostalne reprezentacije nezavisno od Srbije, dok su drugi zahtevali
ujedinjenu, nezavisnu državu. Ali ni „arhitekte“ koje su projektovale Jugoslaviju ni velike
sile nisu uzimale u razmatranje samoopredeljenje Makedonaca podeljenih na tri
države.249
Princ-regent Aleksandar Karađorđević svečano je 1. decembra 1918. proglasio
osnivanje države Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS). Jedino je u Hrvatskoj i Crnoj Gori
ponegde bilo oružanog otpora. U maju 1919. godine nova država je na Pariskoj
mirovnoj konferenciji bila međunarodnopravno priznata. Prethodno su američki
posmatrači procenili stanje u Hrvatskoj i Slavoniji, ali nisu mogli da utvrde znatnu
opoziciju protiv ujedinjenja. Jedan tajni plebiscit u Dalmaciji pokazao je da je čak 96%
stanovništva bilo za osnivanje države.250
Jugoslavija, dakle, nipošto nije bila veštačka retortna država kojom su diktirali
makijavelistički interesi velikih sila. Štaviše, južnoslovenski projekat odavno se hranio iz
mnogih izvora: kulturnih sličnosti i isprepletenosti sastava naselja, nezadovoljenih i od
prelaza vekova znatno radikalizovanih nacionalizama, novovrsnih socioekonomskih
izazova i stanja svesti, kao i iz anahronističnog, oholog i antireformskog sistema
Habzburške monarhije. Prvi svetski rat je pokrenuo sve one snage koje su od izmaka
19. stoleća težile ka samoopredeljenju.
Burno osnivanje države pak nipošto nije bilo prisilno ili čak neizbežno, i bez
sekularnih preokreta Prvog svetskog rata uopšte ne bi moglo biti ostvareno. Tek je
potpuni i konačni slom Habzburške monarhije učinio da sve alternative da se
nacionalno pitanje reši unutar Austrougarske postanu istrošene. Uz to je integrativno
delovao strah da se po okončanju rata ponovo ne postane predmet poigravanja
suprotstavljenih politika velikih sila, pogotovo jer je Italija posezala za Istrom i
Dalmacijom, da bi ih, kako se izrazio Frano Supilo, „progutala kao makarone“.251 Srbiji,
koja je zahvaljujući svom duhu otpora, svojoj požrtvovanosti i svojoj čvrstoj volji 1918.
godine odnela pobedu nad rastrojenom Monarhijom, njen krajnji ratni cilj, osnivanje
jedne južnoslovenske države, teško je mogao da se ospori. Nadilazeći regionalne,
nacionalne i ideološke granice, vojna, ekonomska i humanitarna katastrofa stvorila je
jednu promenjenu svest u širem narodu, uključujući i seosko stanovništvo. Bila su to
dugo trpljena, bolna iskustva socijalnog deklasiranja i političke marginalizacije, sada
pojačana ratnom traumom, koja su se u situaciji istorijske promene 1918. godine
pretočile u jedan bezgranični entuzijazam za novi zajednički početak. „Jugoslavija“ je
za mnoge postala šifra za jedan bolji život u dostojanstvu, miru, slobodi i blagostanju.
Nova država počela je s ogromnim euforičnim nadama u budućnost.
 Drugi deo
Prva Jugoslavija (od 1918. do 1941)
 5. Kraljevina Hrvata i Slovenaca (1918-1929)

Versajski sistem
U januaru 1919. delegacija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca došla je da na
međunarodnoj mirovnoj konferenciji u Parizu izdejstvuje priznanje svoje države.
Južnoslovenska trojka morala je formalno biti akreditovana kao delegacija Srbije, zato
što velike sile još nisu bile donele odluku. Da li će uopšte ovaj novi politički entitet moći
da opstane? Ovaj novi subjekat međunarodnog prava priznale su SAD u februaru
1919, a u junu i Velika Britanija i Francuska.252 Međunarodni poredak stvoren u Versaju
ustanovio je pravo na samoopredeljenje, koje je predsednik Vilson definisao u januaru
1918. u 14 tačaka, kao najvažniji kriterijum političkog poretka u srednjoj, istočnoj i
jugoistočnoj Evropi. Svaki narod je dobio pravo da ostvari svoju težnju ka stvaranju
nacionalne države na osnovu jezičko-etnografskih kriterijuma. Međutim, u tome su imali
ulogu i privredni, istorijski i strateški činioci. Zaključenjem mirovnih ugovora 1919. velike
sile su stvorile, na prostoru od Baltika do Balkana, jedan pojas nacionalnih država s
liberalno-demokratskim uređenjem i sistemom socijalne i zdravstvene zaštite, koji je
trebalo da služi kao sanitarni kordon prema, s jedne strane, revolucionarno-boljševičkoj
Rusiji i, s druge, prema revizionističkim težnjama Nemačke.
Od svih država koje su se 1918. pojavile na karti Evrope, Jugoslavija je bila, bez
sumnje, najsloženija i najkomplikovanija. Konsitutivne nacije Slovenaca i „Srbohrvata“,
u koje su se ubrajali i Crnogorci, bosanski muslimani i Makedonci, činili su oko 83% od
ukupno oko 12,5 miliona stanovnika. Uz to, postojalo je oko dvadeset etničkih manjina.
U socioekonomskom pogledu Jugoslavija je takođe bila „leopardova koža“. Nove
granice su isekle istorijski formirane privredne prostore i prekrojile ih. Višenacionalna
država je nasledila sedam različitih istorijskih entiteta s drugačijim valutnim, poreskim,
infrasturkturnim i pravnim sistemima, kao i ogromnim razlikama u nivou razvijenosti. U
tome, međutim, nije bila usamljena. Druge države naslednice, posebno Čehoslovačka,
Poljska i Rumunija, borile su se takođe s velikim problemima integracije.
U najosetljivije teme Pariske konferencije spadalo je regulisanje granica u
multietničkim prostorima. Za Jugoslaviju je naročito bio problematičan odnos prema
Italiji. Tokom rata sile Antante su sa svojim saveznicima zaključile tajne ugovore, koji su
donekle bili u sukobu sa pravom na samoopredeljenje. Tako je Londonskim ugovorom
iz 1915. Rimu bila obećana oblast Trsta, Gorice, Gradiške, Istre i veliki deo Dalmacije,
naseljena u većini Slovenima, kao kompenzacija za ulazak u rat na strani Antante. Da
bi to pretvorili u svršen čin, Italijani su u novembru 1918. brzo izvršili upad u još sporne
priobalne oblasti, i od tada su se uporno držali svojih zahteva. Iako su SAD odbacivale
tajne ugovore kao nedemokratske, jugoslovenski ministar spoljnih poslova morao je na
kraju da popusti pred italijanskim zahtevima. Istra, Zadar i nekoliko ostrva pripalo je
Italiji ugovorom u Rapalu u novembru 1920, a dalmatinska obala pripala je Kraljevini
SHS. U Rijeci, gde je pesnik Gabrijele D’Anuncio sa svojim legionarima izvršio upad u
septembru 1919, nastala je samostalna država koja je 1924. pripala Italiji, na veliko
nezadovoljstvo Hrvata. Jugosloveni su na račun Austrije ipak postigli delimičan uspeh.
Dobili su oblast Maribora, naseljenu Slovencima, ali su ipak morali da se odreknu južne
Koruške, posle referenduma iz 1920. Dok je Mađarska morala da ustupi Vojvodinu,
Bugarsku jugoslovenski teritorijalni zahtevi skoro da nisu ni dotakli. Sve u svemu,
određivanje granica iz jugoslovenske perspektive bilo je samo delimičan uspeh: skoro
pola miliona Slovenaca i Hrvata ostalo je pod vlašću Italije i Austrije u statusu
manjina.253
Sveobuhvatna zaštita manjina postala je deo versajskog poretka i bila je
garantovana od strane Društva naroda. Sile pobednice su obavezale nove države -
Jugoslaviju, Poljsku, Čehoslovačku, Rumuniju i Grčku - na ugovore kojima je
manjinama garantovana sloboda vere i udruživanja, kao i zaštita od diskriminacije i
pravo na osnovno školovanje na maternjem jeziku. Drugim istočnoevropskim državama
nametnute su ove odredbe mirovnim ugovorima, ili su se one same izjasnile o
ovome.254 Zemljama Istočne Evrope bilo je upadljivo da zapadne sile ovde primenjuju
dvostruki aršin, i da se one same ne obavezuju na zaštitu manjina. Niko nije razumeo
zašto bi kolektivna prava trebalo da uživaju Mađari i Nemci u Rumuniji i Jugoslaviji, ali
ne i Slovenci i Hrvati u Italiji.
Povlačenje granica i pitanje narodnosti pothranjivali su revizionizam poraženih, koji
su preko etničkih manjina pokušavali da nadoknade svoje teritorijalne gubitke. Sa
snažnom podrškom iz Sofije i Tirane, makedonski i albanski pobunjenici na jugu zemlje
borili su se za priključenje Bugarskoj i Albaniji. Oko pola miliona Nemaca i Mađara u
Vojvodini takođe se teško mirilo s bolnom promenom uloga od vladajuće ka potčinjenoj
naciji. Berlin i Budimpešta su instrumentalizovali politiku svojih nacionalnih manjina
kako bi iznutra vršili pritisak na versajski sistem stalnim optužbama o ugrožavanju
manjinskih prava. Na inicijativu Francuske, Jugoslavija, Rumunija i Čehoslovačka
sklopile su 1920. i 1921. bilateralni sistem ugovora, Malu antantu, radi odbrane od
mađarskog, bugarskog i austrijskog revizionizma.255
Uprkos očiglednim strukturnim slabostima, versajski poredak, u okviru kojeg je
većina istočnoevropskih naroda prvi put bila priznata kao punopravni član svetske
zajednice država, ne može se apriori odbaciti kao veštački. Nije postojao ubedljiviji
koncept od principa samoopredeljenja, iako je, usled komplikovane slike etnički
izmešanih naselja, izgledalo skoro nemoguće razdvojiti teritorije tako da svi budu
zadovoljni. Englezi, Francuzi i Amerikanci, vođeni idejom zapadnog liberalizma, hteli su
da u celoj Evropi stvore građanske države-nacije, u kojima, pre ili kasnije, etničke
posebnosti više ne bi imale nikakvu ulogu, a kolektivna prava bi postala suvišna.
Međutim, pored zaštite prava manjina, težilo se i politici asimilacije kao efektivnom
sredstvu, ali se o tome nije javno govorilo.256

Unitarizam i centralizam
 Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, prva Jugoslavija, videla je sebe kao nacionalnu
državu jednog jedinstvenog jugoslovenskog naroda, izgrađenu na osnovi individualnih
sloboda, a ne kolektivnih prava. To je bilo u punom skladu sa zapadnoevropskom
idejom države-nacije, koja je definisana na osnovu istorije i prava, a ne na osnovu
jezika i kulture. Ipak, jugoslovenska država još se nije zvala „Jugoslavija“, jer su Srbi
oklevali da izostave iz zvanične upotrebe svoje narodno ime.
Suštinu jugoslovenskog problema u međuratnom periodu činio je sukob između
centralista i federalista, između srpske državne ideje i hrvatske nacionalne politike. Pre
1914. jugoslovenstvo je bilo za Srbe i Hrvate pre svega sredstvo za ostvarenje
nacionalne integracije sopstvenog kolektiva, za šta je nova država sada stvorila
političke pretpostavke. Nacionalne ideologije, kako srpska tako i hrvatska,
podrazumevale su i ideju istorijskog državnog prava, koje je ustanovljeno još u
srednjem veku, i bilo izvor političkog legitimiteta. Iz perspektive Zagreba, federalizam je
predstavljao kompromis između hrvatske samostalnosti i jugoslovenskog jedinstva, a u
to vreme samo je manjina zahtevala nezavisnost. Nacionalno orijentisani Srbi su,
međutim, ovo smatrali habzburškim anahronizmom: jaka, integrisana Jugoslavija bi, po
njima, morala biti - kao i ostale evropske države - centralistički uređena i počivati na
etatističkoj tradiciji Srbije.
Od osnivanja Jugoslovenskog odbora i od Krfske deklaracije, osnivači Jugoslavije
sukobljavali su se oko ustava, i odlagali konačno rešenje za vreme posle rata. U vezi s
izborima za Ustavotvornu skupštinu izbio je 1919/20. sukob između centralista i
federalista. Uglavnom, političari iz bivše Habzburške monarhije zastupali su
federalističko rešenje, dok su Srbi, većina Crnogoraca i svi ideološki unitaristi bez
obzira na nacionalnost, hteli jaku centralističku državu. Posebno su Hrvati i Slovenci bili
ogorčeni što je kralj u osnivačkom aktu 1. decembra 1918. jednostavno prejudicirao
rešenje u pravcu monarhijskog uređenja, kao i unitarizma i centralizma.
Znatan broj hrvatskih političara bio je ogorčen činjenicom da se o federalnoj opciji
uopšte nije ozbiljno razgovaralo i da je čitav proces donošenja ustava bio oktroisan, što
je podrilo poverenje u istorijski kompromis koji su zaključile elite tokom rata. U zimu
1920. konstituisana je Ustavotvorna skupština, na osnovu opšteg, jednakog, direktnog i
tajnog prava glasa za muškarce iznad 21 godine starosti. Ženama još nije bilo dato
pravo glasa, kao ni u mnogim evropskim zemljama, između ostalih, u Francuskoj i Italiji.
Proporcionalni izborni sistem stvorio je u političkom smislu jednu pat poziciju između
zagovornika i protivnika federalizma. U većinskom smislu (gledajući samo brojnu
prednost), centralisti su ostvarili blagu prevagu, pošto je Hrvatska seljačka stranka
odlučila da izađe iz parlamenta. Na Vidovdan, 28. juna 1921, koji je simboličan datum,
predstavnici srpskih, muslimanskih i turskih partija izglasali su, posle burne rasprave,
sa 223 glasa od ukupno 419, tesnom većinom od 53%, predlog centralističkog ustava,
prema načelu „jedan kralj, jedna država, jedan narod“. Ipak je bilo značajnih elemenata
lokalne i regionalne samouprave. Slovenci, Hrvati i komunisti u više navrata su
bojkotovali izbore.257 Takozvani Vidovdanski ustav bio je zvanično usvojen, iako način
na koji su izbori sprovedeni nije bio u duhu sporazuma zaključenih pre završetka rata.
Da bi izbegli preglasavanje, osnivači Jugoslavije su, naime, u Krfskoj deklaraciji istakli
princip „kvalifikovane većine“, šta god to značilo.258 Mlada država je već na početku
imala opasan nedostatak legitimiteta, koji će njeni protivnici od tada stalno koristiti.
Država je propagirala ideju jedinstvene jugoslovenske nacije kako bi prevazišla
unutrašnje podele. Za razliku od današnjice, kada niko više ne sumnja u etničku
različitost Srba, Hrvata i Slovenaca, tada je ogromna većina intelektualaca i političke
elite verovala da su to samo „plemena“ unutar jednog naroda. Tome su kumovala i
evropska iskustva: razlike u kulturi, religiji, dijalektima, temperamentu i mentalitetima
između Slovenaca i Srba nisu izgledale veće od onih između Venecijanaca i
Napolitanaca ili Bavaraca i Prusa. Ako je Italiji i Nemačkoj uspelo da stvore jedinstvene
nacionalne države s visokom kulturom koja prevazilazi regionalne granice i koju je
narod prihvatio, zašto onda to ne bi bilo moguće u Jugoslaviji.
Integrativna formula „troimenog naroda“ predstavljala je povezanost između Srba,
Hrvata i Slovenaca kao trojstvo, analogno biblijskom Svetom Trojstvu, i to je trebalo da
bude privlačno i za neobrazovane slojeve. Bez obzira na kasniju političku praksu, to je
pre svega impliciralo potencijalnu jednakost tri dela celine, i u početku se zaista tako i
mislilo.259 Unitarizam je bio vidljiv i u državnom grbu, koji je predstavljao kombinaciju
nacionalnih simbola istorijskih regiona, a službeni jezik se zvao „srpsko-hrvatsko-
slovenački“. Kralj Aleksandar je svojim sinovima dao imena po jednog srpskog,
hrvatskog i slovenačkog srednjovekovnog vladara (Petar, Tomislav i Andrej) da bi tako
pokazao ukorenjenost dinastije u svim delovima zemlje. Kada su 1921. postavili kao cilj
vaspitanja naroda svest o državi u duhu nacionalnog jedinstva i verske tolerancije, i
samim tvorcima Ustava bilo je jasno da stapanje plemena u jednu jugoslovensku naciju
neće ići bez problema.260
U stvari, situacija je bila još komplikovanija nego što je to državna ideologija bila
spremna da prizna. Zvanična statistika beležila je samo maternji jezik i religiju, ali ne i
nacionalnost, na je tako donekle sporno kakav je zaista bio tadašnji sastav
stanovništva. Prema podacima komunista, koji su otvoreno bili protiv unitarizma, 1924.
bilo je oko 39% Srba i Crnogoraca, 24% Hrvata, 8,5% Slovenaca, 6,3% bosanskih
muslimana, kao i 5,3% Makedonaca ili Bugara. Uz to je bilo i bezbroj malih etničkih
grupa. Nijedan narod nije imao znatnu ili apsolutnu većinu.261
Iako su tvorci Jugoslavije polazili od donekle drugačijeg svojstva Crnogoraca,
bosanskih muslimana i Makedonaca, nisu ih smatrali samostalnim „plemenima“. U
vreme osnivanja države nijedna od ovih etničkih grupa nije imala svoju političku partiju.
Čak su i neumorni borci za federalizam iz Hrvatske seljačke stranke u početku
priznavali samo Slovence, Hrvate i Srbe, dok su Crnogorce, muslimane i Makedonce
smatrali „poluistorijskim“ entitetima, koji treba tek da odluče kojem od tri državotvorna
naroda pripadaju.262 Jedino su komunisti o tom pitanju imali radikalno suprotan stav.
Dalji tok događaja pokazuje da je u to vreme verovatno već bilo kasno da se različiti
identiteti ponovo polarizuju na osnovi zajedničke jugoslovenske nacije. Stanje
kolektivne nacionalne svesti bilo je mnogostrano i delimično difuzno, ali se svakako
postojeće osećanje pripadnosti raznim zajednicama nije moglo ujednačiti. Postojeća
mreža društvene komunikacije unutar pojedinih nacionalnosti bila je previše gusta, a
interesi i političke kulture previše različiti, da bi stvaranje jugoslovenske nacije „odozgo“
u tom trenutku moglo naići na širok odziv. Uostalom, ideja o tri plemena ostavljala je
dovoljno slobodnog prostora za ostvarenje i afirmaciju sopstvenog nacionalnog
identiteta, što je upravo i razlog zašto su se manji narodi sasvim dobro snašli u novoj
državi.
Posebno su se Slovenci pokazali kao ubeđene pristalice Jugoslavije, pošto su prvi
put mogli slobodno da neguju i razvijaju svoj jezik i kulturu.263 Slovenački je konačno
postao zvanični jezik, 1919. osnovan je Univerzitet u Ljubljani, 1928. slovenački radio i
1938. Slovenačka akademija nauka i umetnosti. Dve od ukupno 33 administrativne
jedinice (oblasti) činile su prostor naseljen Slovencima. Jugoslavija je, takođe, pružala
Slovencima sigurnu zaštitu od teritorijalnih ambicija Italije, koja je težila prevlasti na
jadranskom prostoru. Klerikalna Slovenska ljudska stranka, daleko najjača slovenačka
politička snaga tokom celog međuratnog perioda, samo se u početku zalagala za
federalno rešenje. Pod vođstvom harizmatičnog lidera, Antona Korošeca, koji je čak
postao i predsednik vlade, ona se čak preokrenula u noseći stub unitarizma i
centralizma. Ideja da su Slovenci uvek bili protiv toga da se utope u Jugoslaviji
predstavlja mit.264
Bosanski muslimani, koji su od svih naroda najmanje učestvovali u stvaranju
Jugoslavije, takođe su našli modus vivendi. Oni još nisu imali jasnu svest o etničkoj
pripadnosti. Bili su, pre svega, smatrani kulturnom, odnosno verskom zajednicom.
Jugoslovenska muslimanska organizacija (JMO) izjasnila se u 1920. u svom programu
nedvosmisleno za jugoslovenstvo.265 Glasala je 1921. za jugoslovenski ustav, posle
čega joj je priznata autonomija verskih institucija i pravo na obeštećenje za oduzete
zemljišne posede tokom agrarne reforme. Ideja jugoslovenskog jedinstva štitila je
muslimanski identitet od srpskog i hrvatskog pritiska u pravcu asimilacije i dala im je
prostor u kojem su mogli da neguju specifičnu istorijsko-versku, prednacionalnu grupnu
svest, kojoj je - po njihovom mišljenju - nedostajalo samo još plemensko ime. Ta svest
se razvila unutar okvira koje je postavio islam, a koja tada nije obavezno implicirala ni
teološko ni ideološko, ali ni etničko-nacionalno opredeljenje. Elite su se delile na
prohrvatske, prosrpske, projugoslovenske i autonomističke struje. U to vreme nije
postojao nikakav nacionalno-politički „zdravi razum“266*, i običan narod je ostao
potpuno izvan političkih intelektualnih debata.267
Položaj Makedonaca bio je mnogo problematičniji, jer su oni već imali jasnu svest o
svojoj posebnosti, ali nisu bili priznati kao „pleme“, i očigledno su bili
instrumentalizovani za revizionističke ciljeve Bugarske. Početkom dvadesetih godina
više od 1.600 naoružanih pobunjenika ekstremno nacionalističke probugarske
organizacije VMRO (Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija), vršilo je
terorističke napade na srpske snage bezbednosti i srpsko stanovništvo. Da bi se
suprotstavili iredenti, jugoslovenske vlasti su započele nemilosrdne mere srbizacije: sve
što je bilo bugarsko moralo je nestati iz javnog života, a vernici bugarskog egzarhata
bili su stavljeni pod jurisdikciju Srpske pravoslavne crkve. Hiljade političkih pritvorenika
završilo je u zatvoru. Tek kada je VMRO 1934. u Sofiji planirao državni udar, Bugarska
je bila spremna da likvidira ovu tajnu organizaciju i da prizna granice Jugoslavije.
Sredinom dvadesetih godina samo su levičari i komunisti zastupali ideju da su
Makedonci poseban narod s pravom na političko samoopredeljenje, a ne samo prirepak
bugarskog naroda, i zalagali se za jedinstvenu, nezavisnu Makedoniju.268
Kao i VMRO, naoružani albanski pobunjenici, kačaci, borili su se u zapadnoj
Makedoniji i na Kosovu protiv priključenja Srbiji. Oni su imali političku i vojnu podršku
Kosovskog komiteta u Albaniji. Srpska vojska je 1918/19. izvela oštru akciju protiv
ustanika i civilnog stanovništva, a deo boraca predao se posle proglašenja amnestije
1921. Situacija se smirila tek kada je Albanija 1923/24. uskratila podršku
pobunjenicima. Čak i posle toga, jugoslovenska država je oko 440.000 Albanaca
smatrala posebno nepouzdanim građanima, koje je pokušavala da asimiluje. Pisane su
čitave biblioteke pseudonaučne literature u kojoj se dokazivalo da su „Arnauti“ u stvari
albanizirani Srbi. Desetine hiljada Albanaca i Turaka iselilo se iz Jugoslavije.269

Hrvatsko pitanje
Stjepan Radić, vođa Hrvatske republikanske seljačke stranke i šef poslaničkog
kluba Hrvatskog bloka, osnovanog 1921. u Skupštini, bio je ikona opozicije protiv
srpskog centralizma. On je još u fazi formiranja Jugoslavije istupao protiv unitarističke
pozicije zagrebačkog Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba, govorio da se država
osniva na nedemokratskim principima, i bojkotovao Ustavotvornu skupštinu. Njegova
agitacija bila je usmerena u dva pravca: protiv navodno nelegitimnog čina osnivanja
države i za stvaranje hrvatske seljačke republike (zahtev koji je postavio u novembru
1918). U maju 1921. izneo je sopstveni predlog ustava, po kojem bi Srbi, Hrvati i
Slovenci imali poseban suverenitet kao različiti narodi. Tako bi oni formirali saveznu
državu.270
Stjepan Radić, sin seljaka s romantičnim odnosom prema selu i diplomom sa
Sorbone, bio je veoma protivrečna ličnost.271 Iako je pre 1918. zagovarao nacionalno
jedinstvo Srba i Hrvata i zbog toga proveo godine u zatvoru, sada se pretvorio u
ogorčenog branioca isključivo hrvatskih interesa. Grmeo je protiv komunizma, da bi
ubrzo zatim u Moskvi tražio podršku. Iako je lično bio duboko pobožan, mrzeo je kler i
crkvu i imao običaj da svoje manifestacije započinje pozdravom „Hvaljen Isus i Marija -
dole popovi!“ Impulsivan i harizmatičan, često i demagog, ovaj nadareni govornik je
svojim osobenim prigušenim glasom mobilisao seljačke mase za hrvatsku stvar. U
inostranstvu je posmatran s nepoverenjem, a srpski politički establišment je opasno
dovodio do besa.
Od kada je 1920. uvedeno opšte pravo glasa za muškarce, pokazalo se koliko je
izuzetno atraktivna bila socioutopijska agrarna ideologija. Sa oko 230.000 glasova,
Hrvatska republikanska seljačka stranka postala je 1920. treća najjača politička snaga
u zemlji. Tri godine kasnije dobila je čak oko pola miliona glasova. Masovne agitacije i
izborne kampanje mobilisale su hiljade novih glasača sloganima o „seljačkoj
demokratiji“, „pravednosti“, „suverenitetu“ i „narodu“. Utopija o jedinstvenoj, organskoj i
solidarnoj nacionalnoj zajednici objedinila je u sebi sve težnje i brige koje su
uznemiravale seljake pogođene krizom. Josip Smodlaka, političar i advokat, izveštavao
je 1923. o izborima u Zagori: „Nosili su i teške bolesnike satima da ne bi izgubili ni
jedan glas. To još ovde nikad nije viđeno: čak i u najudaljenijim selima 90 % seljaka je
učestvovalo na izborima […] ni u jednim dosadašnjim izborima nije narod bio tako
oduševljen i jedinstven […] kako je bio na ovim izborima za Radića.“272
Radićev program kretao se oko, s jedne strane, socijalnih problema sela, a s druge,
oko suvereniteta hrvatske nacije, a za njega su ovo bila nerazdvojna pitanja. Suštinsko
učešće trećeg staleža u državi i društvu bilo bi ostvarivo samo u nacionalno ujedinjenoj,
demokratskoj seljačkoj državi. Pored toga, vizija egalitarne hrvatske seljačke republike
omogućavala je agrarnom stanovništvu da se lakše identifikuje s državom, koju je
doživljavalo kao birokratsku i izrabljivačku, i s gradom, kao simbolom građanske klase i
države. Proces nacionalne integracije Hrvata završen je tek ovom mobilizacijom masa
dvadesetih godina. Radića danas slave kao prvoborca za hrvatsku nezavisnost.
Iza nacionalnog pitanja, koje se u najoštrijem vidu manifestovalo u hrvatskoj
nacionalnoj politici, stajao je ogroman sociokulturni i ekonomski nesklad unutar zemlje:
udeo poljoprivrednog stanovništva bio je 1921. u proseku 76% za celu zemlju, dok je,
na primer, u Sloveniji bio 63%, a u Crnoj Gori 86%. Svaki drugi stanovnik Jugoslavije
iznad 12 godina starosti bio je nepismen, ali je taj procenat u Sloveniji iznosio manje od
9%, u Hrvatskoj i Slavoniji 32,2%, u Srbiji 65,4%, a u Bosni i Hercegovini i Makedoniji
preko 80%.273
Tako je unutrašnja politika nužno bila u senci oštrih i trajnih sukoba oko privredne i
valutne reforme, kao i poreskog sistema. U Hrvatskoj i Sloveniji su smatrali da se u toj
oblasti u strukturnom pogledu nalaze u gorem položaju od Beograda. Hrvatski
ekonomista Rudolf Bićanić tvrdio je da delovi zemlje koji su pripadali bivšoj Austro-
ugarskoj plaćaju više od 80% ukupnih poreza, dok Srbija i Crna Gora uzimaju više od
70% investicija za svoju infrastrukturu.274
Međutim, Srbi i Hrvati su gajili neke uobražene ideje veličine koje nisu javno
priznavali. Hrvatsko građanstvo gajilo je, na osnovu svoje pripadnosti navodno višoj
zapadnohrišćanskoj civilizaciji, osećanje kulturne superiornosti u odnosu na varvarski
Istok. Nasuprot tome, srpska politička elita je svoj zahtev za neospornom premoći
zasnivala na tradiciji jake države, kao i na vojnim uspesima u Prvom svetskom ratu.
Iznervirana nekooperativnošću Hrvata koji su, navodno, postavljali zahteve subverzivne
u odnosu na državu i stalno napuštali Skupštinu, srpska politička elita je sredinom
dvadesetih godina došla na ideju da reši problem teritorijalnom „amputacijom“. Zar ne
bi neka jedinstvena „Velika Srbija“ bila u svakom pogledu jača od heterogene države
Srba, Hrvata i Slovenaca?275 Međutim, kralj Aleksandar je strahovao od krvoprolića.
Čak je to i Stjepan Radić priznavao: „Mi smo tako izmešani da se moramo ujediniti […],
čak ni građanskim ratom ne možemo očistiti svoje oblasti, osim ako ne želimo da se
uzajamno istrebimo i potpuno uništimo.“276 Danas ovo zvuči kao proročanstvo.
Najogorčeniji sukobi izbijali su zbog privilegovanog položaja Srba u vladi, vojsci,
birokratiji, policiji i mnogim važnim oblastima u društvu. Od ukupno 656 ministara
jugoslovenskih vlada, koje uglavnom nisu imale duge mandate, bilo je 452 Srbina, ali
samo 137 Hrvata, 49 Slovenaca i 18 bosanskih muslimana.277 U vojsci i državnoj
upravi nije bilo mnogo drugačije. Politička praksa je diskreditovala jugoslovenski
koncept nacije, zamišljen kao nadetnički identitet, i otuđila merodavne krugove od svoje
države.
Galama koju je stvarala Hrvatska seljačka stranka bila je značajna na planu
unutrašnje politike, jer je podsticala rešavanje nacionalnog pitanja, pozivajući ce, u isto
vreme, na istorijskokulturno zajedništvo i socioekonomske interese hrvatskog naroda.
Osetljivim temama, kao što su poreska opterećenja, neuspela agrarna reforma i srpska
nadmoć u zajedničkoj državi, ona je, između ostalog, budila i među drugim
narodnostima zajedničko osećanje da su diskriminisani.278 Kako je pisala Nova Evropa
1936, „hrvatsko pitanje predstavlja simbol i sintezu borbe protiv nepodnošljivog
položaja, ne samo pravnopolitičkog, već i ekonomsko socijalnog“.279 Hrvatska seljačka
stranka je, dakle, artikulisala sasvim principijelne pritužbe, postavila pravo i pravednost
kao antitezu nedovršenom stvaranju države, i u tome je bio njen autoritet i pokretačka
snaga.

Strukturna kriza parlamentarizma

Parlamentarna monarhija, oko koje su se ujedinili protagonisti stvaranja Jugoslavije
pre Prvog svetskog rata, predstavljala je kompromis između demokratskih uverenja
građanske inteligencije u usponu i tradicionalizma konzervativnih elita. Novi poredak je
uvažavao liberalno-demokratske vrednosti i principe pravne države i omogućavao, iako
ograničen, politički pluralizam.
Većina političkih partija koje su se pojavile na izborima posle 1918. bile su umerene
i građanske orijentacije. U vezi sa shvatanjem države i državnog uređenja pojavile su
se znatne grupacije. Najjača je bila Demokratska stranka pod vođstvom Svetozara
Pribićevića, vodećeg srpskog političara u Habzburškoj monarhiji, koji se pre 1918. borio
za srpsko-hrvatsku saradnju. Ova stranka je propagirala ideju integralne jugoslovenske
nacije i jake demokratske države. Njen glavni konkurent bila je Radikalna stranka pod
vođstvom Nikole Pašića, dugogodišnjeg predsednika vlade Srbije, koja je pripadala
konzervativno-nacionalnom bloku. Jugoslovenska muslimanska organizacija i Slovenka
ljudska stranka imale su etničko obeležje, ali su bile orijentisane građanski i
projugoslovenski. Samo su dve političke partije iz osnova osporavale sistem: Hrvatska
republikanska seljačka stranka, koja je radikalno odbacivala monarhiju, kao i
Komunistička partija Jugoslavije, osnovana 1920, koja se borila za demokratsku
radničku i seljačku državu po sovjetskom uzoru.280
Kao i u Nemačkoj, i u drugim državama, proporcionalni izborni sistem pogodovao je
rasparčavanju političke scene. Godine 1925. bilo je 45 partija, koje su gotovo bez
izuzetka zastupale posebne etničke i regionalne interese. Sve te partije identifikovale
su se na prvom mestu sa svojim liderima, a tek na drugom sa svojim programima. U
javnosti su istupale uglavnom nepomirljivo jedne protiv drugih, ili su se nevoljno
udruživale u nestabilne koalicije. Na izborima su one uglavnom istupale u promenljivim
predizbornim koalicijama, koje su nazivane „blokovima“. Kao rezultat ovoga, vlade su
stalno bile kratkovečne: do 1929. u Beogradu su promenjena 24 kabineta, a do 1941.
bilo ih je 39. Kao i u mnogim evropskim državama, parlamentarizam nije tekao
ustaljenim tokovima.
Za kralja Aleksandra strukturne slabosti parlamentarizma i nisu bile tako
nepogodne, jer su mu omogućavale veći prostor za autokratsko odlučivanje i
neformalne puteve uticaja izvan redovnog demokratskog postupka. Uticajna dvorska
kamarila, tajna organizacija Bela ruka u vojsci, i duboko ukorenjena gusta mreža
klijentele potkopavale su ionako labilnu unutrašnju ravnotežu moći.281
U praksi nisu mnogo vredela čak ni ustavom garantovana građanska prava i
slobode. Beograd je delovao s pozicije superiornosti i upotrebljavao policijsku silu u
sprečavanju opozicionih aktivnosti. Vodeći funkcioneri i političari iz demokratskih
stranaka često su bivali u zatvoru zbog navodnih subverzivnih aktivnosti. I dalje je
postojala politička kultura u kojoj je svako ko drugačije misli bio obeležen kao
neprijatelj, a svaki kompromis kao slabost. Elite u državnoj upravi, vojsci, crkvi i
političkim strankama sporo su dolazile do saznanja da ne mogu vladati državom
jednostavno po svom nahođenju i po pravilima koje same postavljaju.
Sistem je protežirao nacionalistička, delom paravojna udruženja, uvek spremna na
nasilje, među kojima su bili Sokoli, u početku gimnastičko društvo patriotskog
usmerenja, kao i Organizaciju jugoslovenskih nacionalista (ORJUNA), koja je trebalo
da širi državnu ideologiju u narodu. Slično nemačkim frajkorima, srpska nacionalistička
udruženja ratnih veterana istupala su kao produžena ruka službi bezbednosti u
nasilnom obračunu s komunistima, separatistima i svim neprijateljima države.
Ultrakonzervativni četnici bili su nekadašnji borci u neregularnim četama koji su se od
1904. borili za oslobođenje Makedonije, a u Prvom svetskom ratu za Srbiju. Njihova
socijalna baza bilo je srpsko seljaštvo. Doduše, četnici nisu imali razvijenu nacionalnu
ideologiju i čvrstu organizaciju, već su se delili u razne, delom i međusobno
konkurentne grupacije. Neke od njih bile su projugoslovenske, a neke velikosrpske
orijentacije. Jedino zajedničko za sve ove grupe bilo je to što su se smatrali patriotima,
negovali tipične simbole i rituale i pamtili doživljaje sa fronta kao neku vrstu
nacionalnog mita o poreklu. Iznad svega, videli su sebe kao zaštitni korpus u borbi
protiv neprijatelja Srbije svih boja.282
Režim je smatrao komuniste glavnim neprijateljima. Oni su u socioekonomski
osetljivoj situaciji posle rata na prvim opštim izborima u novembru 1920. postali treća
najjača skupštinska stranka. U aprilu 1919. Socijalistička i Socijaldemokratska partija
ujedinile su se u Socijalističku radničku pariju Jugoslavije (od 1920. Komunistička
partija Jugoslavije) i nakon toga stupile u Komunističku internacionalu. U mnogim
krajevima zemlje dobro organizovana u sindikate, uspela je da u uslovima socijalnog
nezadovoljstva mobiliše oko 200.000 glasača i osvoji 12,4% glasova.
KPJ je nazivala Kraljevinu SHS tvorevinom zapadnog imperijalizma, u kojoj je
srpska buržoazija sebi uzela slobodu da potčini južnoslovenske narode i da izrabljuje
radničku klasu.283 Opsednuta „crvenom opasnošću“, vlada je zabranila svaku
komunističku aktivnost već u decembru, putem tzv. Obznane. Sredinom 1921. usledio
je Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi. KPJ je prešla u ilegalu, njeni
članovi su hapšeni, mučeni ili proterivani, a štampa je cenzurisana. Dok je Politbiro
emigrirao u Beč, partijske aktivnosti odvijale su se u sindikatima i u ilegali. Zato tokom
dvadesetih godina KPJ u unutrašnjoj politici nije imala gotovo nikakvu ulogu. Broj njenih
članova opao je za tri godine na oko 700. Međutim, u ovom periodu postavljen je
osnovni ideološki kurs za kasnije preuzimanje vlasti. Treći kongres KPJ, u januaru
1924, prvi put je tretirao nacionalno pitanje: formulisan je stav da su Srbi, Hrvati i
Slovenci tri različita naroda, a da bosanski muslimani, Crnogorci i Makedonci imaju
sopstvenu nacionalnu individualnost. Komunisti su tražili pravo samoopredeljenja za
sve narode, uključujući i Albance na Kosovu. Osnivanje nezavisnih republika unutar
države proglašeno je kao jedan od ciljeva revolucionarne klasne borbe.284
Iz ovih razloga jugoslovenski problem u međuratnom periodu, sa suštinski
suprotnim istorijskim, kulturnim ili mentalitetom uslovljenim pozicijama Srba i Hrvata,
što je naročito isticano u starijoj literaturi, nije bio adekvatno opisan.285 Taktičke
kalkulacije, ideološke i političke suprotnosti, kao i opipljivi privredni interesi doprineli su
barem isto toliko unutrašnjoj destabilizaciji kao i međunacionalni sukob. Kada je to
politički bilo oportuno, i nadetnički savezi sasvim su dobro funkcionisali. Na primer,
Stjepan Radić je napravio jedan spektakularan zaokret, posle kojeg su on i druge vođe
Hrvatske seljačke stranke u januaru 1925. bili uhapšeni. Povod je bio njegov odlazak u
Moskvu i pristupanje Crvenoj seljačkoj internacionali, što je vlada doživela kao
protivdržavni čin. Ipak je stranci dozvolila da učestvuje na izborima, a ona je, zauzvrat,
pristala da prizna dinastiju i Ustav, i da iz imena stranke izbaci reč „republikanska“.
Radić se odlučio na saradnju s Radikalnom strankom i stupio u novembru 1925. u
vladu Nikole Pašića kao ministar prosvete. I dalje se čvrsto držao svog cilja reforme
države u pravcu federalizma, javno je napadao svoje srpske kolege u vladi, nakon čega
je u aprilu 1926. ponovo dao ostavku.
U novembru 1927. Radić je ponovo napravio obrt. Hrvatska seljačka stranka i
opoziciona, integralno jugoslovenska Demokratska stranka, pod vođstvom Srbina
Svetozara Pribićevića, našle su se zajedno u Seljačko-demokratskoj koaliciji,
usmerenoj protiv beogradskog centralizma. Od tada su vlada i srpsko-hrvatska
opozicija bile u trajnom neprijateljskom sukobu. Seljački lider Radić nije nimalo ustupao
u polemici kada je napadao policijsku državu i poresko izrabljivanje. „Glave će padati“,
tako je jednom dobacivao srpskim radikalima na jednoj od haotičnih i agresivnih
skupštinskih sednica.
Za to vreme i na ulici je vladala atmosfera nasilja, od kada je policija u maju 1927.
uz krvoproliće, rasturila demonstracije u Splitu, Zagrebu, Ljubljani i Beogradu, protiv
ratifikacije Netunske konvencije s Italijom.286 Sporazum zaključen 1925. izazvao je
izlive ogorčenja u Skupštini i u javnosti jer su, između ostalog, bila regulisana prava
italijanske manjine u Jugoslaviji, ali ne i prava Hrvata i Slovenaca u Istri, koja je
pripadala Italiji. Protestovalo se protiv žrtvovanja hrvatskih interesa i ustupaka
italijanskom fašizmu. Ove konvencije su mogle biti ratifikovane tek u leto 1928. U stvari,
Musolini je od dolaska na vlast 1922. radio na tome da delimično revidira versajski
poredak i da postepeno širi svoju zonu uticaja u Jugoistočnoj Evropi i na Jadranu, a tu
mu je Jugoslavija, kao francuski pion, stajala na putu. U junu 1927. dao je oružje i
novac desničarskim terorističkim ilegalnim grupama da bi delovale protiv jugoslovenske
države, kao i makedonski, albanski i hrvatski separatisti. Do sredine tridesetih godina
Musolini je imao ideju da razbije Jugoslaviju putem terorističkih aktivnosti.287
 Na početku leta 1928. parlamentarizam je bio u rasulu. Unutrašnjopolitičke
polemike, podsticane u medijima, toliko su eksplodirale da su Skupština i državni
aparat bili gotovo paralizovani. Kralj je strahovao da će Radić u julu proglasiti
nezavisnost Hrvatske. Zemlja je bila u ozbiljnoj državnoj krizi. Bilo je očigledno da
parlamentarni sistem nije uspeo da uspostavi osnovni konsenzus u suštinskim
pitanjima unutrašnje i spoljne politike, i pri tome nacionalno pitanje nije bilo najveći
problem.288 Kraljevina SHS je patila od sličnih simptoma kao i ostale demokratije u
međuratnom periodu. To su bili nestabilni politički sistemi, autoritarne ideje i
nespremnost za kompromis, slabo razvijene privrede, kao i agresivni revizionizam u
pitanju državnih granica.289 Za jugoslovenski slučaj bilo je specifično to što je stalni
nedostatak legitimnosti i funkcionalnosti u multietničkoj, centralistički uređenoj zajednici
podsticao ekskluzivne nacionalizme i dovodio ih do krajnosti. Politička svakodnevica,
ispunjena krizama i korupcijom, i strukturno uslovljena atmosfera nasilja poljuljale su
poverenje u formativnu moć demokratije i prava naroda i odbacile velike nade u
pravednu budućnost. Nije istorijski antagonizam između Srba i Hrvata po sebi bio to što
je ometalo državu, već politički sistem, čije su brojne slabosti taj antagonizam pre
svega i raspalile i stalno ga pothranjivale.290
 6. Dvadesete godine:
tradicija i promene
„Krajnosti i kontrasti najupadljivija su karakteristika Beograda“, pisala je sredinom
dvadesetih godina novinarka Lena Jovičić za svoje engleske čitaoce. „Svuda se nailazi
na suprotnosti: na ulici, u kućama, čak i u životu ljudi. Pored seljaka u ručno rađenoj
nošnji šetaju doterani ljudi iz dobrostojećih slojeva. Škripava volovska kola probijaju se
pored luksuzne limuzine […] tako Istok i Zapad čine posebnu mešavinu […] u
nepogrešivo se oseća da negde zjapi neka pukotina. Nema lepka koji bi ih spojio, i
čovek stalno strepi da će iznenada upasti u rupu.“291 Protivrečnosti u prvoj posleratnoj
deceniji, između tradicije i promene, zaostalosti i napretka, nisu mogle bolje biti
opisane. Dok su veći gradovi uživali u prednostima „zlatnih dvadesetih“, uvučeni u
vrtlog žurbe, prožimanja međunarodnih uticaja i nove masovne kulture, veliki delovi
zemlje živeli su i dalje u zastarelim oblicima organizacije društva i u teškom siromaštvu.
Mada je „Janusovo lice moderne“ bilo vidljivo u svim evropskim društvima, ovde je
sudar suprotnosti bio posebno jak.

Inflatorna konjunktura i osnivački bum

Srbija, Crna Gora i Makedonija bile su od 1912. do 1918. praktično u stalnom
ratnom stanju. Milioni ljudi su izgubili živote, stotine hiljada je raseljeno, postali su
invalidi ili ratna siročad. Okupatori su pljačkali sirovine i odvodili stoku, razarali
infrastrukturu, fabrike i rudnike. Jugoslovenska vlada je zato posle zaključenja mira
tražila priličnu sumu od sedam milijardi zlatnih franaka na ime reparacija za razaranje,
izostanak proizvodnje i ubiranje poreza, kao i za likvidaciju dugova, što je otprilike
odgovaralo polovini vrednosti srpske privrede pre 1914.292
Kao i u drugim evropskim zemljama, jugoslovenska privreda je profitirala od
inflatorne konjunkture koja je nastala 1920: konačno se krenulo napred. Obnova je
podstakla potražnju, ali je i povećala cene, kao i javni dug, tako da je država štampala
sve više novca. Krajem 1923. količina novca u opticaju bila je više nego osam puta
veća nego na dan monetarne reforme 1920. Obezvređivanje novca pogodovalo je
porastu potražnje materijalnih dobara i podstaklo nove investicije. Između 1918. i 1923.
podignuto je 31% fabrika i otvoreno 40% radnih mesta od ukupnog broja nastalih tokom
međuratnog perioda.293
Kada je došlo do monetarne stabilizacije 1925, splasnuo je i kratkotrajni bum
izgradnje. Pojavili su se prvi znaci krize u agrarnom sektoru. Mnogo više kapaciteta
stvoreno je usled inflatorne konjunkture nego što je tržište moglo dugoročno da
podnese, jer je kupovna moć bila slaba. Kratkotrajni uspon je samo nakratko pokrio
duboko ukorenjene probleme agrarnog društva, a nade u trajno ozdravljenje brzo su
nestale.
Tako je postulat društvene modernizacije, proces obnove po uzoru na Zapadnu
Evropu, relativno brzo propao zbog svog prirodnog ograničenja, same jugoslovenske
privrede. S obzirom na sve veći finansijski tesnac, mlada jugoslovenska država nije za
dogledno vreme mogla da savlada prokletstvo zaostalosti. Ekonomska stagnacija i prvi
znaci velike svetske agrarne krize značajno su suzili manevarski prostor politike
poreza, investicija i preraspodele. Na već postojeće sumnje u politički legitimitet nove
države došle su i strepnje da ona možda neće moći da ispuni obećanja o napretku.
Ovo je znatno doprinelo da u labilnom političkom konsenzusu nastanu značajne
pukotine.

Stanovništvo, porodica i rodni odnosi

Mali broj evropskih zemalja ušao je u novu eru pod tako nepovoljnim uslovima kao
Jugoslavija. U Prvom svetskom ratu južnoslovenske zemlje su izgubile oko 1,9 miliona
ljudi usled smrti, niske stope rađanja i migracija. To je bio veliki udarac za porodicu,
društvo i nacionalnu privredu.294 Od 1918. usledio je ponovo veliki porast stanovništva,
tako da je do kraja tridesetih godina broj stanovnika porastao sa 12 na 15,6 miliona.
Godine 1931. u Jugoslaviji je na 1.000 stanovnika rođeno 34,6 dece, dok je u Italiji
rođeno 25,8, a u Nemačkoj 16,8.295 U patrijarhalno-agrarnom društvu deca nisu imala
značaj samo kao radna snaga već su predstavljala i veliku ličnu sreću. Tek s raspadom
starog društvenog poretka ova predstava je promenjena. Gde se porodična zadruga
raspala, bilo je više onih koji nisu stupali u brak, postojala je kontrola rađanja i bilo je
više pobačaja.
Tendencije društvenih promena, koje su nastale u 19. veku, sada su se ustalile i
ubrzale. S raspadom porodične zadruge stvoren je veliki broj različitih oblika porodice:
bilo je sela u kojima je tradicionalna zadruga, sa svojim čvrstim i nepromenljivim
vezama među članovima, još uglavnom opstajala, drugih, u kojima su se domaćinstva
delila, i konačno takvih gde je preovladavala inokosna porodica. Domaćinstva od 60 do
80 članova postojala su istovremeno s onima od šest do osam članova.296 Širenje
novčane i tržišne privrede, nestašica obradive zemlje, ali i nove predstave i vrednosti,
podrivali su supstancijalnu privredu seoskih porodičnih domaćinstava. S raspadom
zadruge nestao je do tada nadmoćni autoritet oca i tradicionalna grupna solidarnost.
Nastale su nove društvene veze i individualne vrednosti, zasnovane na privrednim
pretpostavkama. Generacijski i rodni sukobi unutar porodice postali su uobičajeni.
Novo doba je donelo više slobode i muškarcima i ženama, ali i veću nesigurnost.
Žene nisu bile zakonski ni profesionalno ravnopravne: na primer, nisu mogle da glasaju
ili da budu sudije. Običajno, crkveno i građansko pravo nije im davalo nikakav pravni
status i potpuno ih je podređivalo autoritetu oca, muža, brata ili sina. Još 1931. svaka
druga žena je bila nepismena.297 Još nije bila stvorena predstava o „novoj ženi“, nalik
onoj u industrijalizovanim zemljama, ali je ipak tradicionalni model rodnih uloga počeo
da se menja. U društvu bez očeva, kakvo je bilo tokom rata, i u južnoslovenskim
zemljama žene su počele da preuzimaju značajne funkcije u kući i na imanju, kao i u
poslovima u gradu, što je jačalo njihovu ulogu u društvu. Posle rata su žene u velikim
gradovima održale stečene pozicije, pohađale škole i univerzitete, i borile se za veća
politička prava. Akademski milje, u kojem je bilo oko 20% žena na fakultetima, činio je
sada okruženje u kojem su postojala jednaka rodna prava i liberalni seksualni moral, pa
se tako odomaćio izraz „studentski brak“298 . Nalet emancipacije bio je uočljiv i u
spoljnim izgledima: frizure, suknje i brakovi postali su kraći, kako je podsmešljivo pisao
komediograf Branislav Nušić.299 Na selu je, međutim, patrijarhalni poredak ostao zasad
neuzdrman. Demografski uslovljen manjak muškaraca u godinama za ženidbu smanjio
je mogućnost za udaju mladim devojkama. One su sada obavezno morale imati miraz
da bi se udale.
Ni u jednoj drugoj oblasti regionalne razlike nisu bile tako velike kao u rodnim
odnosima. U selima Srbije, Crne Gore i Makedonije bilo je uobičajeno grubo se odnositi
prema ženama, ili ih čak i otvoreno omalovažavati, o čemu govore brojne izreke, kao
na primer: „Ženu i konja treba svaki treći dan tući.“300 Tamo gde je autoritet oca bio
srušen, ženski rod je već uživao više poštovanja. Tako je u Jugoslaviji bilo krajeva gde
su žene živele nalik robovima, i onih, iako takođe siromašnih, gde su muškarci po
tradiciji poštovali i uvažavali žene. U nekim regionima u brak se stupalo isključivo iz
materijalnih interesa, u drugima, kao u muslimanskim delovima Bosne, pri izboru
partnera bila je važna i romantično-čežnjiva ljubav (sevdah), a bilo je mnogo takvih
krajeva gde su i na selu posto-jali brakovi na probu.301
Za muslimane, koji su u veoma retkim slučajevima imali više žena, problem rodnih
odnosa otvarao je temeljna verska pitanja. Spis jednog bosanskog intelektualca o
oslobođenju muslimanskih žena izazvao je 1918. ogorčene proteste tradicionalista.
Tekst je u Sarajevu bio javno spaljen. Krajem te decenije modernizatori su osnovali
udruženje Reforma, radi borbe za uklanjanje feredže i fesa, koji su za jedne
predstavljali sramni simbol zaostalosti, a za druge simbol identiteta koji se nije smeo
dovoditi u pitanje. U septembru 1928. jedan kongres muslimanskih intelektualaca
našao je solomonsko rešenje: ne treba insistirati na zabrani feredže, već na školovanju
ženske dece. Ženama treba prepustiti da same odluče da li će otkriti lice. U Turskoj su
feredža i fes bili zabranjeni od 1922.302
U gradu i na selu raspad tradicionalne porodice doneo je veće seksualne slobode
za one u braku i van njega, za žene i muškarce. Razvodi su takođe bili češći, o čemu
se javno raspravljalo u štampi i publicistici. Nove slobode su bile ipak u različitoj meri
tolerisane na raznim mestima: „Dok u nekom kraju samo pogled ispod feredže neke
žene […] može da izazove krvnu osvetu, u drugom čak ni rođenje vanbračnog deteta
ne izaziva ništa više od podsmeha.“303

Stanovanje, ishrana i zdravlje na selu

 Iako su uslovi života bili veoma različiti od regiona do regiona, između grada i sela,
kao i u raznim etničkim i verskim sredinama, ipak je postojalo nešto zajedničko:
ogromna većina stanovništva tavorila je u neopisivom siromaštvu i živela pod užasnim
higijenskim uslovima. Najgore je bilo u tzv. pasivnim krajevima, u Lici i Dalmaciji,
Hercegovini, zapadnoj Bosni, kao i u istočnoj i jugoistočnoj Srbiji i Crnoj Gori. Prinosi su
ovde bili tako mali da je čak i u rodnim godinama u periodu posle zime vladala glad. U
uslovima slabog privređivanja nije se moglo ni misliti na investicije u poljoprivredu ili
poboljšanja na imanju i u kući.
Jedan od najtežih problema u krševitim predelima bio je nedostatak vode. Tamo su
ljudi često satima pešačili do prvog sledećeg bunara da bi napunili jednu kofu.
Posledica te nestašice vode bilo je nepodnošljivo stanje higijene: „Nema ni govora o
pranju odeće ili poda. Ljudi su prljavi, a kuće zapuštene, dokle god nema vode.
Prljavština pogoduje bolestima. Ali šta da se radi? Nema vode.“304
U selima praktično nije ni bilo kupatila, a u manjim gradovima ih je bilo samo
izuzetno.305 Uz nemaštinu, to je bila i neprosvećenost, kako je pokazala jedna anketa.
Stanovništvo često nije bilo obavešteno ni o „najelementarnijim higijenskim uslovima“.
Najgore je bilo na jugu, gde se „čistoći tela i odeće […] ne poklanja se nikakva pažnja“.
„Ima starijih žena koje su se poslednji put okupale pre svadbe.“ Otuda ne treba da čudi
da i u fabričkim i gradskim sredinama „ima veliki broj radnika koji […] uopšte ne
poznaju čistoću, pranje, spavanje na krevetima, redovno preoblačenje, koji više vole
ležati na zemlji ili na polju, nego u uređenim stanovima […]”306
Zbog teškog siromaštva, seljaci su najpre štedeli na sopstvenoj ishrani. Svoje
proizvode su, koliko su mogli, prodavali na pijaci, da bi zaradili nešto novca da plate
porez i kupe petrolej i so. „Nikad nismo siti, stalno smo gladni“, žalio se
četrdesetogodišnji Mujo iz Bugojna u centralnoj Bosni jednoj etnološkinji, koja je uz to
pribeležila: „Niko u njegovom selu nije stariji od četrdeset ili pedeset godina. Mnogi
umiru u proleće, kada je najveća nestašica hrane. Poslednji put je lekar ovde bio pre 23
godine, ljudi se leče pomoću trava i vradžbina. Mnoge žene umiru na porođaju, koji se
odvija bez ičije pomoći i često u štali.“307
Preindustrijski običaji i tradicija škodili su zdravlju naroda. Dugi periodi posta, do
194 dana u godini, smenjivali su se sa fazama preteranog jedenja, čak i u najbogatijim
krajevima: „ za vreme poljskih radova […] seljaci se hrane najgore. Jede se obično hleb
ili proja, sa belim lukom, paprikom i sirćetom […] Zato zimnji meseci […], nadoknade
sve … i onda se i jede i pije strahovito i neverovatno mnogo.“308 Uz to, bila je i velika
neprosvećenost. Ljudi koji su se bavili zdravstvenom politikom žalili su ce: „Naše
seljanke […] ne znaju kuhati […] nemaju pojma o najelementarnijim principima higijene
- pa, zbog tog njihovog neznanja mnogi važni delovi hrane rasiplju se i gube.“309
Siromaštvo, neprosvećenost i sujeverje škodilo je zdravlju naroda. Smrtnost
porodilja i odojčadi, kao i raširenost tuberkuloze i alkoholizma, bile su pri vrhu liste.
Seljaci su s nepoverenjem gledali na lekare, „da ne bi naljutili bolest“. Ljudi su radije
zvali sveštenika da im očita molitvu, ili, ako to ne pomogne, hodžu ili nekakvu
travarku.310
 Životni uslovi polako su se poboljšavali tokom dvadesetih i tridesetih godina. U
siromašnijim krajevima bilo je uobičajeno da ljudi stanuju u istom prostoru sa stokom.
Samo su imućniji gradili moderne kuće s podom i prozorima. Postepeno se širio
moderniji način gradnje, bolji u higijenskom pogledu. Sada su nabavljani i šporeti i
kreveti. Ipak su uslovi i dalje bili sirotinjski. U Hrvatskoj još krajem tridesetih godina tri
četvrtine seljaka, čak i bolje stojećih, nije imalo sopstveni krevet. Ležali su noću na
slamaricama, vrećama, klupama ili direktno na podu. Svi su spavali u istoj prostoriji:
muškarci i žene, stari i mladi, oženjeni/udate i samci. „Zašto seljaci nemaju svoj krevet?
[…] Ljudi su navikli da žive bez kreveta, tačnije, još nisu naučili da spavaju u
krevetima.“311
Nizak životni standard ne treba pripisati samo siromaštvu i neprosvećenosti. Imućni
seljaci često nisu živeli ništa bolje od svojih siromašnih suseda, pa čak i oni koji su
radili u inostranstvu nisu kod kuće menjali način života. „Čim bi došli kući, tako bi ih
ophrvala lokalna tradicija da su oklevali da preduzmu i najmanja poboljšanja, bez
obzira na to koliko su bili inteligentni.“312

Začarani krug siromaštva

Tržišna privreda širila se po celoj zemlji i usložnjavala se struktura društva i načina
privređivanja. Delio se kolektivni posed na selu. Od kada su cene agrarnih proizvoda
pale 1925. usled svetske krize hiperprodukcije, ubrzan je proces diferencijacije na selu.
Mnoge porodice su bile prezadužene, pa su morale da prodaju svoje imanje i da idu u
nadnicu.313
Mnoge seljačke porodice zapale su u začarani krug siromaštva, jer porast
produktivnosti više nije mogao da drži korak s demografskim razvojem. Ako je između
1920. i 1935. broj stanovnika porastao za 25%, obradive površine u istom periodu
uvećane su samo za 19%. Od 100 hektara zemlje u Nemačkoj se hranilo 52, u
Francuskoj 48, u Engleskoj 30, a u Jugoslaviji 114 ljudi. U odnosu na raspoloživu
obradivu zemlju, Jugoslavija je imala najveću agrarnu gustinu naseljenosti u Evropi.314
Početkom tridesetih godina poljoprivredni prinosi bili su za oko 31%, a radna
produktivnost za 57% ispod evropskog proseka.315. I dalje je raskorak između rasta
stanovništva i rasta privrede bio veoma veliki.
To je zaoštrilo problem koji su savremenici nazivali „prenaseljenošću“, a današnji
naučnici koriste neutralniji termin „nedovoljna zaposlenost“. Godine 1931. oko 34%
seljaka u Jugoslaviji imalo je manje od dva hektara zemlje, sledećih 34% između dva i
pet hektara, 29% je obrađivalo imanja srednje veličine, do 20 hektara, a samo je
izrazita manjina od 3% imala više od 20 hektara.316 Mereno prosečnim evropskim
prihodom po stanovniku, preko 61% agrarnog stanovništva Jugoslavije nije moglo da
pokrije svoje dnevne potrebe u poljoprivredi. Bez obzira na veličinu imanja, nedostajala
su znanja, tehnika i odgovarajući odnos prema radu da bi se radna snaga mogla
pravilno upotrebiti.317
 Agrarna reforma, koju je kralj objavio 6. januara 1919, nije mnogo pomogla. Ona je
razbila veleposed, obeštetila vlasnike i ukinula kmetstvo. Pored socijalnih, trebalo je
zadovoljiti i nacionalne interese. U Vojvodini, Makedoniji i Bosni i Hercegovini od
reforme su profitirali pre svega jugoslovenski seljaci i ratni veterani. U novoosvojenim
oblastima desetine hiljada kolonista došlo je na selo. Oko pola miliona porodica imalo
je imanja u ukupnoj veličini od iznad dva miliona hektara.318 U postrevolucionarnoj
atmosferi posle Prvog svetskog rata agrarna reforma je bila politički neizbežna, ali u
ekonomskom pogledu nije bila uspešna: ona je ojačala postojeću strukturu veoma
sitnog poseda i nije uopšte doprinela porastu poljoprivredne produktivnosti. S Kosova i
iz Makedonije mnogi kolonisti ubrzo su pobegli zbog stalnih upada lokalnih
pobunjenika.319
Nedovoljna zaposlenost ispoljavala se na različite načine. Pošto na najmanjim
parcelama jednostavno nije bilo dovoljno posla, na njima se radilo malo i sporo, i pored
velikog siromaštva. Istraživači sela pisali su tridesetih godina o upadljivom manjku
korisnog rada u kući i na polju, tako da su „seljaci najveći deo godine provodili u
besposličarenju ili neproduktivnom radu, samo ’tek da nešto rade’320. O jednom
srpskom domaćinstvu u Rakovici, sa četiri odrasla člana, izveštavali su ovako: „Radnih
dana jedva da ima 44,5 od ukupno 200, tj. jedna petina. Ako pretpostavimo da je rad u
kući i rad na opštinskom imanju i u trgovini takođe koristan rad, onda proizlazi da naš
domaćin od 200 dana radi samo 75,5, ili trećinu ukupnog broja radnih dana.“321 Ovo ni
u kom slučaju nije bio najgori primer.
Oko dve trećine agrarnog stanovništva bilo je upućeno na dodatnu zaradu u
nepoljoprivrednim poslovima. Zapravo, tu je bilo i više mogućnosti za zaradu: dovlačili
bi na mazgi neki višak proizvoda (uglavnom vrlo skroman) na pijacu, idi bi se pogađali
za nadnicu u nekom privremenom poslu. „Oni prelaze stotine kilometara i više […], od
Travnika do Jajca, od Bugojna do Splita […]. Seljak pešači desetine kilometara da bi
prodao male količine kukuruza ili vune, koliko njegov konj može da ponese.“322 Drugi
polaze pešice na kilometrima dug put da bi u nekom rudniku ili fabrici zaradili sramotno
nisku, ali nadnicu neophodnu za život.
Kako je sve više seoskih domaćinstava sticalo dodatni prihod izvan svog imanja,
nastao je novi tip dualne agrarno-zanatske porodične ekonomije, a time i novi društveni
sloj: radnici-seljaci. Godine 1931. više od 90% agrarnog stanovništva imalo je zemljišni
posed i zato je samo mali broj potpuno napustio svoje imanje, čak i ako su dodatno
zarađivali u industriji i rudarstvu.323 Ministarstvo socijalne politike izveštavalo je „da je u
Jugoslaviji na delu velika migracija radne snage iz poljoprivrede u industriju, i obrnuto.
Tako je stvorena posebna klasa radnika - mi ih nazivamo industrijalizovanim seljacima -
koji su stalno zaposleni u industriji, a da pritom ne prekidaju vezu sa poljoprivredom“.324
Godine 1929. više od polovine industrijskih radnika pripadalo je ovom agrarno-
industrijskom mešovitom sloju.325 Tokom celog međuratnog perioda industrijsko
radništvo ostalo je duboko vezano za poljoprivredu. Tek je pedesetih godina, i to u vrlo
maloj meri, bilo moguće odrediti njihov identitet kao seljaka ili radnika.326
Mnogi su pokušavali da se izvuku iz siromaštva iseljavanjem, posebno mladi, bolje
obrazovani ljudi iz zapadnih delova zemlje. Oko 200.000 ljudi otišlo je između 1921. i
1939. u prekomorske zemlje.327 Iseljavanje je sredinom dvadesetih godina postalo sve
teže, jer su poznate zemlje imigracije, među njima i SAD, uvele stroge useljeničke
kvote, radi zaštite svog tržišta rada. Zato je oko 90.000 migranata otišlo u Evropu. Zbog
privredne krize, sve je više zemalja slalo svoje radnike na rad u inostranstvo, ali su se
oni i vraćali. Zato iseljavanje nije osetno olakšalo situaciju na tržištu rada.

Industrijalizacija i društvene promene

Iako je industrijalizacija dvadesetih godina bila ubrzana, ipak još nije moglo biti
govora o razvijenom modernom društvu sa svim njegovim odlikama: rastom
sekundarnog i tercijarnog sektora, širenjem urbanog načina života i samostalnim
razvojem nauke i tehnike. Još 1931. godine tek 11% stanovništva bilo je zaposleno u
industriji ili zanatstvu, a 76% živelo je i dalje od poljoprivrede. U vreme inflatorne
konjunkture i posle, otvoreno je do 1938. oko 145.000 radnih mesta u industriji - što je
bilo premalo da apsorbuje nadolazeću armiju nezaposlenih. Tek je 1948. Jugoslavija
dostigla tačku na kojoj je počelo definitivno opadanje broja agrarnog stanovništva - što
se u Engleskoj dogodilo 1820, u Nemačkoj 1850, a u Italiji 1920.328
Postoje mnogostruki, uglavnom strukturni razlozi zbog kojih industrijalizacija nije
brže napredovala. Jugoslavija je imala bogata nalazišta uglja i ruda, kao i znatne
rezerve bakra, zlata, srebra, olova i cinka, zatim hroma, mangana i boksita. Međutim,
nije bilo sredstava za njihovo vađenje, transport i dalju preradu. Između ostalog, nije
bilo dovoljno struje: u Beogradu je 1934. utrošak struje bio 90 kwh po glavi, dok je u
Budimpešti bio 253 kwh, a u Parizu 3.667 kwh. Zemlja je morala da izvozi sirovine na
dalju preradu u inostranstvo, da bi posle uvozila poluproizvode, gvožđe i čelik, po
visokim cenama. Mašine, alati i tehnička postrojenja takođe su se uvozili za skupe
devize. Uvoznici su često uzimali jeftinije, iako nekvalitetnije i zastarele aparate.
Zaostala tehnika, nedostatak kvalifikovanog znanja, kredita, visoki porezi i neracionalno
vođenje preduzeća doprineli su tome da Jugoslavija proizvodi manje, nekvalitetnije i
skuplje nego države Srednje i Zapadne Evrope.
Pošto jugoslovenska roba nije bila konkurentna u inostranstvu, morala se prodati u
zemlji. Međutim, potražnja je na domaćem tržištu bila slaba. Za mnoge seljake
industrijska roba je bila nedostižna. Pošto su od 1925. cene poljoprivrednih proizvoda
opadale više nego cene zanatskih proizvoda, stalno je opadala kupovna moć
poljoprivrednika. Pretpostavka da će zemlje u razvoju moći da uštede na troškovima
uvozom sredstava za proizvodnju i da čak izvuku i koristi od zakasnele
industrijalizacije, pokazala se iluzornom.329
Ipak je industrija napredovala. Između 1919. i 1938. u Jugoslaviji su podignute
2.193 fabrike, od toga 47% u Sloveniji, 37% u Hrvatskoj i Slavoniji, 24% u Srbiji i 14% u
Makedoniji i na Kosovu, što je bio još jedan pokazatelj neravnomernog razvoja
regiona.330 Najviše su se razvile tekstilna i industrija prehrambenih proizvoda, tj. grane
koje su zahtevale najmanje investicija i najmanje kvalifikacija. Tokom celog međuratnog
perioda Jugoslavija nije doživela industrijski take-off, niti strukturnu promenu u industriji,
od produkcije potrošne robe ka produkciji sredstava za proizvodnju.
Šta je, u stvari, bila fabrika? Zakon o radnjama iz 1931. smatrao je industrijskim
preduzećem „svaku onu radionicu ili preduzeće u kojem radi više od 15 radnika, ako je
upotrebljena motorna snaga, ili 25 radnika, ako nije upotrebljena motorna snaga“, i zato
je veliki broj zanatskih preduzeća statistički bio ubrojan u fabrike.331 Mnoga industrijska
preduzeća bila su u stvari primitivne radionice, s malim kapitalom i slabo opremljene
mašinama. One su uglavnom bile „građene od slabog materijala, i nisu zadovoljavale ni
osnovne zahteve statike, higijene i zaštite od požara“, kako je izveštavalo Ministarstvo
građevina. Druga su nastala iz poljoprivrede: ,Često su imućni seljaci podizali zgradu ili
koristili jednu zgradu na svom imanju, počinjali posao sa svojim radnicima koji su sekli
konoplju drvenim alatkama. Potom bi kupili staru pokretnu mašinu i drobilicu,
zapošljavali sve više radnika, i tako postepeno nastaje fabrika […] onda dolazi mašina
za mašinom, parna naprava se menja za motornu spravu, sve više radnika se
mehanizira […], i eto već industrijskog preduzeća.“332
Novi vidovi rada za nadnicu nastali su i izvan industrije: u poljoprivredi i šumarstvu,
kućnoj radinosti, zanatima i domaćinstvima. Godine 1938. od ukupno oko 730.000
nadničara samo je 240.000 bilo zaposleno u industriji, a 54.000 u rudarstvu.333 Do kraja
tridesetih godina to izuzetno heterogeno jugoslovensko radništvo još se nije sjedinilo u
jednu, bar donekle jedinstvenu proletersku klasu, koja bi imala približno iste interese,
način života, običaje i vrednosti. Radnička klasa, nalik onoj na industrijalizovanom
Zapadu, s organizacijama, oblicima protesta i posebnom kulturom, bila je tek u
nastanku.
Početkom dvadesetih godina od socijalno osiguranih lica svaka peta bila je žena, a
deset godina kasnije svaka četvrta. Žene su u proseku bile mlađe, manje kvalifikovane i
posebno jeftinije, zbog čega su u kriznim vremenima konkurisale muškarcima na tržištu
rada. Isto je važilo za decu i omladinu, koji su nalazili slabo plaćene poslove u
fabrikama, rudnicima, zanatstvu, kućnoj proizvodnji i saobraćaju. Svaki deseti nadničar
sredinom dvadesetih godina bio je mlađi od 18 godina. Često su maloletni radnici bili
prijavljivani kao šegrti, ali su u stvari morali da obavljaju teške fizičke poslove. Bilo je
sasvim uobičajeno da rade noću, nedeljom, kao i po 16 sati dnevno.
Kao i u ostalim delovima Evrope, radnička klasa je nastala radnim migracijama i
privikavanjem na novi način života koji je diktirala fabrika. Samo Beograd je tako
uvećan od 1918. do 1941. tri puta (od 110.000 na 350.000 stanovnika). Mnogi su u
potrazi za poslom dolazili u gradove, gde su dvadesetih godina nastajale nove gradske
četvrti. „Dovuku preko noći grede, pobiju u zemlju, podignu krov od jevtinih okrajaka, a
pokriju ga starim komadima od pleha, od nekih pocepanih kanti, porcelanskih lonaca,
reklamnim tablama […], razapnu privremeno okolo ponjave i čerge umesto zidova,
unesu neku staru tobošaru’ ili neki ulupljeni šporetić […]334 Zbog stalne akutne
nestašice stanova, čak i ove kolibe ubrzo su postajale prenaseljene. Svako drugo
radničko domaćinstvo je, i pored skučenog prostora, izdavalo po neki krevet, često i za
više osoba, koje nisu sebi mogle da priušte ležaj. Bedna naselja nekontrolisano su
nicala oko svih većih gradova. Svako jutro kretala je masa radnika na posao: „Stotine
prodavaca novina, piljari i pilićari na pijacama, ribari i pralje sa svojim zembilima […] još
po mraku - u praskozorje - ostavljaju svoju kaljavu i sumornu naseobinu. Mali zanatlije,
radništvo svih profesija, nadničari i nekvalifikovani mnogobrojni poslužitelji po
kancelarijama […], cela ta radna armija […] kreće se svakodnevno u jutarnjim talasima
ka gradu.“335
U tim bednim stanovima, u kojima je živela jedna mešavina seoskog proletarijata,
putujućih sitnih zanatlija, pomoćnih radnika i prosjaka, bili su užasni uslovi za život. U
Beogradu je 1930. godine 48% radničkih stanova bilo vlažno, 69% bez sanitarija, 87%
sklono padu. Ovde se živelo u smradu od otpada i otvorenih jama, deca su se igrala
među otpacima i nužnicima. Siromaštvo i neopisivo higijensko stanje zadavalo je
glavobolje urbanistima i gradskim ocima, ali nije bilo dovoljno finansijskih sredstava za
izgradnju vodovoda, kanalizacije i uličnog osvetljenja.336
Doseljenici su dugo održavali svoje klubove i udruženja, negovali nasleđeni seoski
način života i običaje. Teška srca su se odvajali od starih navika i narodne nošnje.
Posao u fabrici (iako samo povremen) ipak je postepeno menjao način života i
privređivanja. Nisu jedino kuće bile modernije, već su se usvajali metodi intenzivne
obrade zemlje i savremeni aparati. Poboljšavala se higijena, ishrana i zdravlje. Tačnost
i disciplina bile su priznate kao vrline.

Počeci socijalne države

Kao i u ostatku Evrope, država je imala obavezu da suzbija najveće socijalne
nevolje, a njih je bilo mnogo. Troškovi za uvođenje vodovoda i kanalizacije, gradnju
stanova i regulaciju gradova bili su astronomski, a da se ne govori o investicijama koje
je trebalo obezbediti za obrazovanje, medicinsku negu i socijalno osiguranje. S obzirom
na takvo stanje, izgradnja socijalne države bila je nesumnjivo ogromno dostignuće.
Većina evropskih zemalja već pre Prvog svetskog rata, pod pritiskom radničkog
pokreta, donela je osnovne zakone o osiguranju od povreda na radu, bolesti i starosti.
Međutim, u južnoslovenskim zemljama socijalno i radničko osiguranje bili su tek u
povoju. U Jugoslaviji je tek u ovom periodu uveden osmočasovni radni dan, koji je već
postojao u Evropi, bio je zabranjen dečiji rad i stvoren sistem socijalnog staranja koji su
finansirali zajednički sindikati i poslodavci. Između 1923. i 1939. broj osiguranih je
porastao sa 439.163 na 728.494 lica.
Novi socijalni sistem bio je u mnogo čemu nezadovoljavajući. Kao i u većini
evropskih zemalja, jugoslovenska socijalna država bila je svedena samo na
zdravstveno osiguranje industrijskih radnika. Ona nije obuhvatala većinu onih kojima je
bila potrebna - zemljoradnike, šegrte, zanatlije, kućnu poslugu. Čak i oni koji su imali
pravo na socijalna davanja nisu imali ništa više od simbolične medicinske i finansijske
pomoći. Ostale grane osiguranja, kao što su osiguranje u slučaju starosti, invaliditeta i
pomoć porodicama preminulih, do kraja tridesetih godina postojale su samo na
papiru.337 U svakom slučaju, državni budžet je bio strašno preopterećen. Već sredinom
dvadesetih godina sektor osiguranja bio je u ogromnom minusu, a u vreme svetske
privredne krize potpuno je propao.
 Drugi stub moderne države blagostanja predstavljala je zakonska zaštita radnika.
Jugoslavija je prihvatila sve međunarodne konvencije iz ove oblasti. Od 1919. uveden
je osmočasovni radni dan, ali u mnogim delovima zemlje radilo se duže, a pri tom pod
nepodnošljivim uslovima smeštaja i higijene: nije bilo grejanja, osvetljenja,
provetravanja i sanitarnih uređaja, radionice su bile prepune mašina, a da pri tom nisu
bile preduzete nikakve mere bezbednosti, i potpuno prenapučene.
Zašto je socijalna država u jugoslovenskim zemljama nastala tako kasno i zašto je
taj sistem tako dugo bio nedovršen? Kao prvo, nije bilo velikih industrijskih kompleksa,
a posebno koncentracije velikih proleterskih masa koje bi bile upadljiv socijalni problem.
Mnogi radnici i dalje su bili zemljoradnici i samo povremeno ili sezonski radili u fabrici.
Interesi ovako heterogenog sloja, koji se nije mogao jasno definisati, nisu mogli da se
lako sindikalno organizuju i artikulišu. Takođe je bilo teško da činovništvo zaduženo za
socijalno staranje statistički obradi ovaj difuzni sloj radnika-seljaka i da upravlja tom
oblašću. Kao drugo, nizak društveni proizvod i poreski sistem koji je slabo funkcionisao
ograničavali su finansijske mogućnosti državnog budžeta. Kao treće, oskudica se
mnogo manje primećivala u izrazito seljačkoj sredini nego u nekom industrijskom
društvu. Podrazumevalo se da seoske zajednice i porodične zadruge brinu o starima i
bolesnima. Siromaštvo proletarijata u to vreme teško se moglo razlikovati od
siromaštva ostalih (recimo, seoske sirotinje). Kao četvrto, osim u Sloveniji i Hrvatskoj,
tradicija crkvenog i komunalnog socijalnog staranja bila je vrlo slaba i država nije imala
mogućnost da to iskoristi u izgradnji sistema socijalne zaštite. Tek je krajem tridesetih
godina, pod pritiskom sve većeg broja štrajkova, malo poboljšan položaj radnika.
Statistika je zabeležila 1937. godine 238 slučajeva borbe za radnička prava u kojima je
učestvovalo 53.000 lica.338

Međunarodne veze i nova masovna kultura

Obrazovani stanovnici gradova, bar posle Prvog svetskog rata, imali su koristi od
međunarodnog otvaranja Jugoslavije. Kulturna, naučna i tehnološka razmena uzela je
maha i donela mnoštvo novih dostignuća, kulturnih uticaja i mode u zemlju. Ako je pre
rata ovaj transfer bio ograničen na uzak krug studenata, naučnika i političara, sada je
sve više ljudi imalo veze s inostranstvom. Kulturni transfer odvijao se preko instituta za
kulturu i novih mreža karitativnih, kulturnih i naučnih društava, kao i bilateralnih
društava prijateljstva. Novi svetovi bili su dostupni i široj publici putem savremenih
medija, novina, radija i bioskopa. Moderni uzori menjali su ukuse, stil života, modu,
potrošačku orijentaciju i vrednosti.339
Za elite nije bilo sumnje da Jugoslavija pripada evropskoj civilizaciji, ali pri tome nisu
nikako mislili samo na Zapad. Intelektualci, naučnici, pisci, muzičari i umetnici videli su
„Evropu“ svuda gde je bilo zanimljivih strujanja na koja su se mogli ugledati. Pored
Pariza, Londona, Berlina i Sankt Peterburga, na nastanak novih stilova imale su uticaj i
srednjoevropske metropole Prag, Budimpešta i Bukurešt.340 Ovi uticaji najbolje se vide
u modernoj gradskoj arhitekturi: neobarok, neorenesansa, neoklasicizam i secesija
postojali su naporedo sa tzv. akademskim nacionalnim stilom, koji je bio stvoren na
osnovi srednjovekovno-vizantijskih izvora. Tridesetih godina pojavio se i uticaj
klasičnog modernizma, Bauhausa i koncepta vrtnog grada. Posle Drugog svetskog
rata, italijanski pisac Alberto Moravija imao je utisak o Beogradu kao o nekoj sintezi
više svetskih gradova.341
Gradski kulturni život takođe je bio kosmopolitski, veoma okrenut ka Francuskoj,
Engleskoj i Nemačkoj - što je bio svakako i rezultat promenljivih političkih orijentacija
između dva para. Američki uticaji su isto tako bili značajni. U jugoslovenskim
pozorištima često su nastupali nemački i austrijski muzičari, dirigenti i pozorišni reditelji,
organizovane su izložbe evropskih umetnika, prevodila se i prodavala strana
beletristika. Jugoslovenski orkestri i umetnici gostovali su u inostranstvu. Časopis Nova
literatura na vrlo upečatljiv način odražava ove višestruke veze. U redakciji ovog
časopisa bilo je trideset pet članova, među kojima su bili Albert Ajnštajn, Maksim Gorki,
Georg Gros, Sergej Ajzenštajn, Hugo Kersten i Apton Sinkler.342
Čehoslovačka je imala naročito jak uticaj. Još su idejni tvorci i borci za Jugoslaviju
bili prosvetljeni delima visoko poštovanog osnivača ove države, Masarika. Nisu samo
arhitekti, muzičari i umetnici bili u velikoj meri orijentisani na prašku avangardu već su i
konzervativni i nacionalistički krugovi uvažavali tu bratsku, slovensku zemlju. Zbog
boljševičke revolucije, Rusija za građanske krugove nije više bila centar panslovenske
solidarnosti. Putnici, studenti i profesori sada su se identifikovali s jednom
idealizovanom „slovenskom modernom“ u kojoj su naizgled bili organski povezani
emocionalnost i racionalnost.343
Naročito je književna i umetnička avangarda videla sebe kao deo evropske i svetske
kulturne scene. Posle estetike impresionizma, simbolizma i secesije, klasična moderna
sada je razvila i nove eksperimentalne i ekscentrične stilove ekspresionizma, kubizma,
dadaizma i nadrealizma.344 Kao i u drugim zemljama, ratna trauma je podstakla
provokativne umetničke forme, čiji su forum bili avangardni časopisi kao Mladina,
Svetokrat, Plamen, Zenit i Dada Džez. Pisci su stvarali društvene utopije o novom dobu
(Dimitrije Mitrinović) ili o kosmopolitskoj zajednici (Miroslav Krleža).345
Intelektualci su svakako želeli da daju evropskoj civilizaciji originalan doprinos, u
skladu sa svojim identitetom, u formi popularne, romantične, sociokritičke i realističke
književnosti.346 Ali taj doprinos je postojao i u formi eksperimentalnih, provokativnih,
subverzivnih i anarhističkih tekstova, manifesta, kolaža i filmova. Avangardni zenitizam
Ljubomira Micića istakao je kao svoj program „balkanizaciju Evrope“, kojim je
preokrenuo pravac civilizatorske misije: kulturni napredak trebalo bi da se odvija ne od
Zapada ka Istoku, već suprotno, od Istoka ka Zapadu. Njegov utopijski „Barbarogenije“
pretpostavljao je balkansku „anti-Evropu“ onom starom, dekadentnom kontinentu, bez
identiteta, koji je pregazio svet bezgraničnom silom.347
Dok je avangardna umetnost bila značajna pojava, ali ipak ograničena na manjinu,
širi slojevi u gradovima došli su u dodir s modernom anglosaksonskom masovnom
kulturom. Tome je doprineo već i višestruki porast broja novina i časopisa sa 1.245 na
1.939. U novije vreme pojavio se i radio, iako je u toj deceniji samo 4% stanovništva
moglo da ga sluša. Sve više ljudi je nabavljalo radio-prijemnik, tako da se između 1929.
i 1938. broj ovih aparata povećao sa 19.270 na 86.060. Međutim, televizori su se
pojavili tek posle Drugog svetskog rata.348
Kao i u drugim zemljama Evrope, bioskop je postao nezaobilazno sredstvo zabave.
Prikazivani su filmovi američke, nemačke i domaće proizvodnje. Međutim, nisu se
prikazivali samo popularni avanturistički, kriminalistički, ljubavni i zabavni filmovi, već i
značajna ostvarenja Ernsta Lubiča, Fridriha Vilhelma Murnaua, Frica Langa, Sergeja
Ajzenštajna i Men Reja. Politika se takođe služila ovim novim sredstvom u cilju
informacija, izbornih borbi i propagande.349
Ukus publike i način odevanja menjao se i pod uticajem fotografija, plakata i
reklama. Predratna moda iz Beča i Budimpešte sada je izgledala zastarela. Dame sa
stilom sada su, umesto toga, želele pariske modne kolekcije s kratkim suknjama i
visokim štiklama, dok su elegantna gospoda negovala engleski stil s odelima od tvida i
idn-šeširima. U novije vreme pojavile su se i specijalne radnje i robne kuće s
konfekcijom.350
U oblasti popularne masovne kulture engleski i američki uticaji imali su
najdugotrajniji uticaj. Sportske igre, pre svega futbal, rukomet i boks, izazivale su nove
strasti i određivale socijalni identitet. Početkom dvadesetih godina jedna grupa
studentkinja donela je popularnu igru hazena sa jednog puta u Čehoslovačku - to je
ubrzo postao najomiljeniji ženski sport u gradu i na selu.351
Filmovi, džez, noćni klubovi, varijetei i barovi promenili su sadržaj slobodnog
vremena. Pored polke i valcera, na proslavama se igrao i čarlston, fokstrot i tango.
Jugosloveni su upoznali i likove iz stripova, Miki Mausa, mačka Feliksa i Tima Tejlora.
Popularni stripovi dobili su i drugačiji sadržaj, pa su u njima objavljivane priče o
poznatim istorijskim ličnostima, svetom Savi i Tomašu Masariku.352
Izvan gradova i većih mesta, u kojima je živela tek petina stanovništva, teško su
prodirali strani kulturni uticaji. Malo ljudi je napuštalo mesto porekla, mnogi su bili
nepismeni, a za razliku od zapadnih zemalja, putovanje je bilo dostupno samo malom
mobilnom sloju obrazovanih. Ostale delove zemlje ljudi su upoznavali u najboljem
slučaju tokom služenja vojnog roka, a nije bilo ni modernog masovnog turizma. Ipak se
1923. pojavila u Beogradu prva turistička agencija - „Putnik“.
Uprkos sve većem prožimanju unutar društva i preko granica, za većinu ljudi je
zapadni način života bio apstraktan pojam. Oni su se i dalje držali običaja i religije kao
nespornog uporišta kulture svakodnevice i svojih simbola, uzora i vrednosti. Koliko su
jake bile veze sa zajednicom pokazuje i činjenica da je 1918. još oko 60% Jugoslovena
nosilo narodnu nošnju, čiji su kroj, boje i ukrasi pokazivali ne samo regionalno poreklo i
porodični status, već i religiju i etničku pripadnost.353
Verske skupine i politizacija religije
Tokom celog međuratnog perioda verska pripadnost je imala središnju ulogu u
političkom, kulturnom i društvenom životu. Ona je bila najvažnija odrednica sveta života
pojedinca, a istovremeno i najočigledniji kriterijum razgraničenja među etničkim
zajednicama. Prema popisu iz 1921. godine, među stanovništvom Jugoslavije bilo je
46,67% pravoslavnih (pre svega Srba, Makedonaca i Crnogoraca), 39,29% katolika
(Slovenaca i Hrvata), 11,22% muslimana (Bosanaca, Albanaca i Turaka), 1,91%
protestanata i 0,54% Jevreja.354 Nijedna verska skupina nije imala pretežnu većinu.
Liberalni Vidovdanski ustav iz 1921. garantovao je razdvajanje države i crkve,
slobodu veroispovesti, kao i ravnopravnost svih priznatih verskih zajednica. Po svojoj
prirodi jugoslovenstvo je bilo verski neutralno i antiklerikalno, jer je u istorijskom smislu
baštinilo ideje prosvećenosti, bilo progresivno i orijentisano na budućnost, i toleranciju
smatralo strategijom opstanka jedne multietničke zajednice.
Još su pobornici ilirskog pokreta uvideli da pre svega crkve i religije određuju
nacionalni identitet i - namerno ili ne - sprečavaju da dođe do srpsko-hrvatskog
suživota. Ubeđeni nosioci jugoslovenske ideje iz Hrvatske, biskup Josip Juraj
Štrosmajer i Franjo Rački, pokušavali su na osnovu ideja Ćirila i Metodija da zbliže
katolicizam i pravoslavlje. Pozivali su se na ove slovenske apostole iz 9. veka koji su,
kao misionari, proširili jednu navodno autentičnu slovensko-hrišćansku kulturu u
Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Bugarskoj, dva veka pre velikog
crkvenog raskola iz 1054. godine. Ostatak tog suživota istočne i zapadne crkve
predstavlja, na primer, glagoljica, pismo nastalo iz grčkog alfabeta, koje je na
Hrvatskom primorju postojalo i u 19. veku. Ali već u 19. veku ovaj projekat verskog
zbližavanja propao je pod pritiskom istorijske realnosti, tj. jakih i institucionalizovanih
crkvenih hijerarhija. Posle Prvog svetskog rata izgledalo je nemoguće da bi se u tom
smislu uskoro nešto moglo promeniti.
I pored formalne ravnopravnosti u Kraljevini SHS, Katolička i Pravoslavna crkva
imale su različite uloge. Za Srpsku pravoslavnu crkvu cilj nacionalnog i crkvenog
ujedinjenja svih Srba u jednu državu bio je ostvaren. Patrijaršija, osnovana 1920.
godine, objedinila je sve različite oblasti jurisdikcije u jedinstvenu i samostalnu
organizaciju. Iako ona nije imala ulogu zvanične, državne crkve, kao pre rata, dinastija i
pravoslavlje bili su tesno povezani. Faktički, srpska crkva je bila podređena državi.
S obzirom na relativnu pravoslavnu većinu u državi, strah Katoličke crkve za svoj
položaj nije bio bez osnova. Katolicizam je bio univerzalna religija, a ne originalno
slovenska, i u hijerarhijskom pogledu ova crkva je bila pod upravom Vatikana, koji se
zalagao za nezavisnu Sloveniju i Hrvatsku. Zato je u Srbiji uopšte postojalo
nepoverenje prema njoj. I pored velikih rezervi, Katolička crkva je 1918. u većini
zauzela lojalan stav prema državi. S izuzetkom sarajevskog nadbiskupa Josipa
Štadlera, zagrebački nadbiskupi, franjevci i politički predstavnici katolicizma bili su
projugoslovenski orijentisani.355
 Sekularna Kraljevina SHS zakonski je regulisala pravni položaj i samoupravu četiri
priznate verske zajednice - katoličke, pravoslavne, muslimanske i jevrejske. Ali to što je
država zabranila zloupotrebu verskog autoriteta u političke svrhe, uvela građanski brak
i kontrolu u prosveti, naišlo je na žestok otpor predstavnika svih verskih zajednica. Od
osnivanja države bila je primetna postepena politizacija i radikalizacija verskih
zajednica, koja je kasnije, tokom tridesetih godina, dovela do jedne nezdrave veze
između klera i ekstremno nacionalističkih partija i organizacija. Ivo Andrić 1920. godine
ovako opisuje osetljivu međuversku simbiozu, koja je bila inicijator takvih pojava: „ Ko u
Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško
i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog
minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim i
prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve i on iskucava svoja dva sata posle ponoći.
Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove džamije, i to
iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih
krajeva sveta! […] Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi
razlika koja deli ove pospale ljude […] A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad
nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.“356
Verske zajednice, iz istorijskih razloga, smatrale su da su bogomdani čuvari interesa
„svojih“ vernika, na je tako bilo uobičajeno da se crkve i džamije koriste za političke
događaje.357 Široke narodne mase nisu jasno razlikovale nacionalnu i versku
pripadnost: Srbi su pretežno bili pravoslavni, Hrvati katolici, a bosanski muslimani,
naravno, muslimani: „Ono što je vjersko, i narodnosno je, a što je narodnosno, i vjersko
je“, primetio je 1920. jedan posmatrač.358
Iako su u mnogim krajevima predmoderne predstave bile vezane za crkvu, sve veća
društvena mobilizacija i izgradnja crkvene infrastrukture, u vidu škola, udruženja i
štampe, koja se odvijala od početka 20. veka, stvorila je nov način grupnog
povezivanja. Verske zajednice su funkcionisale kao društvene sredine verskog
karaktera, koje su bile obeležene ne samo religijom već i zajedničkim privredno-
društvenim interesima, etničko-kulturnim identitetima, vrednostima i orijentacijama,
usklađivanjem morala i osećanja. Ovde su stvarane društvene mreže, orijentacija i
duhovna i emocionalna sigurnost - tako je zajednica predstavljala realan svet iskustva
nasuprot državi koja je doživljavana kao daleka, strana, a ponekad i neprijateljska. U
uslovima sve veće politizacije, sve je više vernika u religiji videlo značajan pokazatelj
etničke identifikacije i razlike u odnosu na ostale. To je, takođe, obeležavalo
nacionalno-političke orijentacije, a delom i lična uverenja i pogled na svet.359 Verske
zajednice su negovale sopstvene simbole i rituale, praznike i kulturu sećanja,
semantiku i istorijsko pamćenje, što je stalno potkopavalo ideju o državi. To objašnjava
veliki uspeh političkih partija na etničkoj osnovi, nasuprot političkim pokretima koji su
obuhvatali celu državu, i uporan otpor prema jugoslovenskoj nacionalnoj ideologiji.
Društvena i kulturna praksa jugoslovenstva bila je svakako „polivalentna“, tj. mogla
je istovremeno da priziva jugoslovenski identitet, kao i eksluzivno nacionalne, odnosno
regionalne tradicije. Istorijski događaji, narodna kultura i mitovi mogli su se uklopiti u
obe ove konstrukcije identiteta. Monumentalna skulptura Grgura Ninskog, rad vajara
Meštrovića, postavljena 1929. u Splitu, mogla je odražavati istovremeno, zavisno od
gledišta, hrvatsku nacionalnu ili jugoslovensku istoriju. Sveštenik koji se u 10. veku
borio za slovensku liturgiju i glagoljicu i suprotstavljao se Rimu, mogao je biti doživljen
jednako kao preteča borbe za hrvatsku samostalnost ili kao simbol južnoslovenske
svesti. Predstava, tumačenje i negovanje sopstvene istorije, tj. sopstvene nacije, moglo
je, dakle, služiti sasvim različitim potrebama.360
Pošto su 1929. sve etničke i verske organizacije bile zabranjene, nacionalno-
politički sukobi preneti su još izrazitijoj meri na verske zajednice. Popovi i sveštenici bili
su u seoskoj zajednici najuticajniji ljudi od autoriteta, naročito zato što su znali da čitaju
i pišu. Oni su diktirali javno mnjenje do kojeg su već dospeli masovni mediji, ali u kojem
se i dalje pretežno komuniciralo usmeno i gde su lične veze još imale veliki uticaj.
Svetozar Pribićević, projugoslovenski političar, ovako je pisao 1932: „Za sve vreme od
1918. do naših dana iz usta patrijarhovih nikada se nije čula propoved po pitanjima
vere i crkve, odnosima čoveka prema Bogu, o ljubavi prema bližnjima […] već uvek o
pitanjima nacionalnog i političkog obeležja […] On u njima ističe dvoglavog orla,
moćnog kralja, krv prolivenu na bojnim poljima, ratne žrtve, jednom reči sve ono što
može da služi ciljevima krajnjeg nacionalizma, […]. “361 Ukoliko je verska semantika
bila više ispunjena političkim programima, utoliko su verski predstavnici sve više
neskriveno zbijali redove s političarima.
Za muslimane versko pitanje se postavljalo na drugi način. Do 1878. oba noseća
stuba bosanskog identiteta još su bila u međusobnom skladu: s jedne strane, to je bio
poseban administrativni status osmanske provincije, a s druge, islam kao svetska
religija, tolerantna u verskom pogledu. U epohi nacionalizma sve više je narastao
sukob u krajevima naseljenim Srbima, Hrvatima i muslimanima oko teritorija, vere i
etničke pripadnosti. Iz čega je zapravo trebalo, ili se mogao napraviti bosansko-
muslimanski identitet? Bosanske elite i dalje su bile podeljene. Neki su se izjašnjavali
za „nacionalizaciju“ muslimana. Odbacivanje starih običaja, kao što je pokrivanje žena
ili verske škole, trebalo je da posluži „zdravom razumu i duhu vremena“, kako se izrazio
jedan bosanski intelektualac u svom traktatu o muslimanskom progresu.362 Drugi su
propagirali samo laičko, političko bošnjaštvo, kao dokaz istorijske individualnosti i
etničkog identiteta svog naroda. Za razliku od jednog sličnog, starijeg modela iz
austrougarskog vremena, ovaj koncept je sada bio ograničen isključivo na muslimane.
Oni su sada sebe videli kao posebno pleme, koje samo iz istorijskih razloga ima
versko, a ne etničko ime. Zato je mnogima izgledalo logično da taj versko-regionalni
sukob identiteta razreše jasnim prihvatanjem nadnacionalne ideologije komunizma,
odnosno da tendenciju sekularizacije jednostavno prevedu u ateistički pogled na svet.
Jedino je marksistička inteligencija oko zagrebačkog časopisa Putokaz krajem
tridesetih godina polazila čvrsto od toga da postoji poseban bosanski nacionalni
identitet. Bez obzira na to kakav su pravac reformske ideje sledili, nisu svi jednako težili
tome da jačaju etničko biće slovenskih muslimana, njihov poseban narodni karakter i
domovinsku svest.
 7. Kraljevina Jugoslavija
(od 1929. do 1941)

Kraljeva diktatura
Ujutru 20. juna 1928. Stjepan Radić se pojavio na prvoj sednici Skupštine. Iako su u
prethodnim danima sukobi u javnosti eskalirali u pretnje ubistvom, ovaj političar od
formata na to se nije obazirao. Puniša Račić, poslanik Radikalne stranke iz Crne Gore,
među prvima je uzeo reč. Iznenada su opozicioni poslanici počeli da dobacuju i došlo je
do žučne prepirke. Predsednik Skupštine je uzalud pokušavao da prekine ovu bučnu
scenu, kada je Račić iznenada izvadio pištolj i pucao u pravcu poslanika Hrvatske
seljačke stranke. Dva poslanika bila su mrtva na licu mesta, a dvojica ranjena. Radić je,
pogođen metkom u stomak, podlegao povredama tokom avgusta. Atentat je bio
tragična kulminacija unutrašnjopolitičke krize koja je sd 1927. zloslutno narastala. Zbog
atentata, Radić je postao mučenik, zbijeni su redovi nosilaca hrvatske nacionalne
politike, i Hrvatska seljačka stranka stekla je veliki politički kapital. Jugoslovenska
demokratija je bila slomljena. Kralj je proglasio vanredno stanje.
Šestog januara 1929. kralj Aleksandar je raspustio Skupštinu i stavio Ustav van
snage, kako bi nadalje lično, putem diktature, sprovodio u delo ideju jugoslovenskog
jedinstva. Sve stranke i udruženja na etničkoj osnovi bili su zabranjeni, a opozicioni
političari uhapšeni. Trećeg oktobra 1929. država je promenila naziv u Kraljevina
Jugoslavija i uvedena je nova administrativna podela. Stvoreno je devet novih upravnih
oblasti, nalik francuskim departmanima: Dravska, Savska, Vrbaska, Primorska,
Drinska, Zetska, Dunavska, Moravska i Vardarska. U šest od devet ovih banovina
srpsko stanovništvo bilo je većinsko. Kraljeva diktatura je imala cilj da sjedini narod i
državu, i da stvori jedinstveni jugoslovenski nacionalni identitet.
Novi sistem vladavine bio je u skladu s tendencijom ka snažnoj izvršnoj vlasti i
autoritarnom režimu, koja je ugrožavala parlamentarizam od dolaska Musolinija na
vlast, 1922. godine: do 1939. u Evropi je opstala demokratija samo u jedanaest država,
od ukupno dvadeset osam.363 Međutim, model kraljevske diktature koji je uspostavljen,
pored Jugoslavije, i u Albaniji, Bugarskoj i Rumuniji, kvalitativno se razlikovao od
modela fašističke Italije i nacional-socijalističke Nemačke. Kao prvo, Aleksandrov režim
je opstajao i bez totalitarne ideologije, državne partije i masovne mobilizacije. Kao
drugo, oslanjao se na postojeću elitu u administraciji, crkvi i vojsci, kao i na
tradicionalne oblike legitimacije moći, pre svega na harizmu monarha. Kao treće, režim
je hteo da postigne nacionalno jedinstvo oslanjanjem na konzervativne vrednosti i
patrijarhalnu kulturu, a ne na revolucionarnu društvenu promenu. Cilj je bio da se
sačuva poznato i provereno, a ne da se menja. To je bio očajnički pokušaj da se
prevladaju unutrašnje podele, koje su došle do izražaja u parlamentarnom sistemu i
društveno-ekonomskim sukobima, a naročito nedostatak konsenzusa oko Ustava
unutar političke elite. Ali umesto da donese mir unutar zemlje i da ujedini naciju,
uvođenje diktature samo je otvorilo nove frontove.364
Pod kraljevom diktaturom jedinstvo nacije postavljeno je u prvi plan, a plemenske
razlike su potisnute.365 Vlada je prvi put uložila veći napor da objedini nastavne
planove, da bi integralno jugoslovenstvo ukorenila u oblasti obrazovanja i vaspitanja. To
je učinjeno i u vojsci i sportskim društvima.366 Režim je pokušavao da ojača
jugoslovensku nacionalnu misao novim vidom informacione politike, putem štampe,
propagande, filma, nauke i kulture. Beogradski list Pravda pokrenuo je anketu za
„stvaranje jugoslovenskog mentaliteta“ a u knjizi Karakterologija Jugoslovena još 1939.
dokazivalo se da oni predstavljaju u kulturnom pogledu jedinstvenu celinu.367 Prema
nemačkom uzoru, radio-stanice u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani od 1934, u tzv.
„nacionalnom času“, prenosile su sadržaje iz svih delova zemlje u cilju podsticanja
ljubavi prema otadžbini. Bilo je zabranjeno koristiti materijale s nacionalističkim
sadržajem bilo koje od jugoslovenskih nacija, uključujući i srpsku. Ipak su predstave
nacionalnog u višenacionalnoj državi i dalje bile ambivalentne, pa do potpunog
otklanjanja unutrašnjih razlika nije nikada došlo, što dokazuje Spomenik neznanom
junaku na beogradskoj planini Avali. Dok je u Nemačkoj i Francuskoj bila potrebna
samo jedna alegorija Germanije i Marijane, kao simbol nacije, u Jugoslaviji je trebalo
postaviti stubove u vidu osam ženskih figura, u raznim narodnim nošnjama.368
Ubrzo je postalo jasno da vlada kraljeve diktature neće moći da savlada složene
probleme u zemlji. Trećeg septembra 1931. kralj je oktroisao novi, naizgled
demokratski Ustav, kojim je sebi uzeo pravo da imenuje polovinu poslanika u svakom
skupštinskom domu. Iste godine formirana je Jugoslovenska radikalna seljačka
demokratija (od 1933. Jugoslovenska nacionalna stranka), jedna skupina različitih
partija i političara bliskih vladi, čiji je zajednički imenitelj bilo integralno jugoslovenstvo. I
dalje su bila zabranjena udruženja na etničkoj, regionalnoj i verskoj osnovi.
Kraljev pokušaj da pridobije pristalice zabranjenih partija za Jugoslovensku
radikalnu seljačku demokratiju nije uspeo. Naprotiv, republikanske snage uzvratile su
udarac. Opoziciona srpsko-hrvatska Demokratsko-seljačka koalicija ultimativno je
zahtevala u novembru 1932. uspostavljanje parlamentarizma i federativno preuređenje
države. Zemlju je zahvatio talas protesta. Vodeći opozicioni političari bili su uhapšeni,
među njima Hrvat Vlatko Maček, musliman Mehmed Spaho i Slovenac Anton Korošec.
Bilo je samo pitanje vremena kada će se razni protivnici režima ujediniti na zajedničkoj
platformi. Srpske, slovenačke, hrvatske i muslimanske partije zaista su istupile na
izborima u maju 1935. i u decembru 1938. sa zajedničkom listom protiv vlade, kao
„ujedinjena opozicija“.
Kada je 9. oktobra 1934. Aleksandar krenuo u državnu posetu u Marselj, bio je
potpuno svestan propasti oktroisanog pokušaja integracije. Nikada nije stigao da reši
srpsko-hrvatski problem, kako je to najavio: pao je kao žrtva atentata, zajedno sa
svojim domaćinom, francuskim ministrom inostranih poslova Lujom Bartuom. Knez
Pavle je kao regent preuzeo vođenje države u ime maloletnog kralja Petra.
Svetska privredna kriza
Kao i svuda u Evropi, unutrašnja politika bila je pod uticajem teških privrednih i
socijalnih prilika u znaku velike depresije. Ona je u punom jeku stigla u Jugoistočnu
Evropu tek sredinom tridesetih godina, nešto kasnije nego u industrijskim zemljama, ali
su razarajuće posledice bile utoliko veće. Usled opšte hiperprodukcije, cene žita već
1926. počele su da opadaju na svetskom tržištu. Sada je došlo do još jednog
iznenadnog udara cena, prvo u agrarnom sektoru, a ubrzo zatim je cela jugoslovenska
nacionalna privreda propala. Pošto su industrijske zemlje pokušavale da
protekcionističkim merama spreče jeftin uvoz, jugoistočna Evropa je izgubila svoje
najvažnije izvozno tržište. Za nekoliko meseci drastično su opali obim spoljne trgovine,
nadnice i prihodi, unutrašnja potražnja i industrijska proizvodnja.
Velika depresija je mnogo jače i duže uticala na agrarne države Jugoistočne Evrope
nego na industrijske zemlje, jer je zaoštrila sve nagomilane strukturne probleme od
kojih je trajno patila njihova nacionalna privreda. Vrednost jugoslovenske spoljne
trgovine, koja je znatnim delom počivala na kukuruzu, pšenici i drugim poljoprivrednim
proizvodima, opala je 1932. za oko 70% u odnosu na 1929. godinu.369 Istovremeno,
pogoršani su terms of trade, jer su cene agrarnih proizvoda padale brže od cena
industrijskih proizvoda. Tako je i platni bilans sve više bio pod pritiskom: Jugoslavija je
morala da prodaje jeftino svoje poljoprivredne proizvode i sirovine na svetskom tržištu,
a da nesrazmerno skupo kupuje gotove proizvode. Kako je 1931. sve više banaka
potraživalo vraćanje kredita, Narodna banka je imala manjak kapitala. Kao i mnoge
druge države, Jugoslavija je iz straha od inflacije držala čvrst stabilizacioni kurs dinara,
i uzdržavala se od investicija koje bi bile finansirane kreditima. Posle privatne, i javna
potražnja ubrzo je počela da stagnira, privreda je posrtala, a nezaposlenost rasla. Tek
je nekoliko godina kasnije vlada prešla na anticikličnu konjunkturnu politiku. Dno
recesije prevaziđeno je tek 1934, što je znatno kasnije nego u Zapadnoj Evropi. Do
izbijanja Drugog svetskog rata nije dostignut nivo blagostanja iz dvadesetih godina.
Najveći gubitnici velike depresije bili su seljaci. Oni su mogli da iznesu sve manje
proizvoda na pijacu, a istovremeno su cene tih proizvoda padale. I pored državnih mera
kontrole, siromaštvo je bilo sve veće. Cene agrarnih proizvoda u veleprodaji bile su
1934. samo upola niže od cena iz 1926. Prihod po stanovniku na selu u proseku je
1928. iznosio 3.414 dinara, a 1934. bio je samo 121 dinar.370 Bio je ogroman raspon
između cena poljoprivrednih i zanatskih proizvoda. „Postoje stotine hiljada
zemljoradnika za koje je cigareta odavno postala luksuz, a kupovina litra gasa za
osvetljenje kuće pretstavlja čitav događaj.“371 Jedini izlaz za seljake bio je da uzmu
kredite, i beznadežno se prezaduže.
Prikrivena nezaposlenost na selu sada se otvoreno iskazala u vidu prave
nezaposlenosti. Sve više ljudi dolazilo je u gradove u potrazi za dodatnom zaradom,
neophodnom za preživljavanje. Ali industrija i zanati nisu se razvijali dovoljno brzo da bi
svim došljacima omogućili nadnicu i hleb. Između 1930. i 1939. broj registrovanih
nezaposlenih porastao je sa 150.000 na 651.000 lica. Istovremeno, menjali su se uslovi
privremenog i sezonskog rada. Da bi uštedeli na nadnici, poslodavci su sve češće
zapošljavali žene i decu, posebno devojke. Između 1933. i 1935. broj odraslih socijalno
osiguranih lica porastao je za 8,5%, a broj maloletnih među njima za 28%. Za stručnu
radnu snagu i fakultetski obrazovane bilo je gotovo nemoguće da nađu posao.372
Mnogi poslodavci su smanjivali nadnice. Tako je prosečna dnevnica između 1930. i
1935. smanjena za oko 20%. Gubici su bili najveći u onim oblastima u kojima je radilo
najviše nekvalifikovanih radnika i seljaka. U tome su postojale i velike regionalne
razlike: u Sloveniji su nadnice smanjene između 1930. i 1934. za 18%, u Hrvatskoj za
25%, a u Srbiji za 41%, tako da je depresija pojačala već postojeće socioekonomske
razlike među regionima. Sve u svemu, prihod zaposlenih u Jugoslaviji opao je u
godinama krize za više od 70%.373
Ionako slab sistem socijalnog osiguranja u Jugoslaviji bio je preopterećen
pogoršanim socijalnim položajem stanovništva. Pošto je samo mali broj nezaposlenih
uopšte imao pravo na socijalnu brigu, službe su pomagale nevoljnima u vidu hrane.
Ipak je armija siromašnih, bolesnih i gladnih svaki dan bila sve veća. Mnogi su bili
upućeni na dobrotvorne ustanove ili su morali na drugi način da se prehrane.
Siromaštvo je u kriznim godinama poprimilo neopisive razmere. Većina nezaposlenih
preživljavala je pod najstrašnijim uslovima. Živeli su u kolibama pod strašnim
higijenskim uslovima. Mnogi nisu ni imali krov nad glavom, delili su ležaj sa drugima ili
se selili po iznajmljenim stanovima.374
Sve više ljudi lutalo je u potrazi za poslom. Usmeno su se širile glasine o
mogućnosti za dobijanje posla. Tako su oni koji su tražili posao išli od mesta do mesta,
čamili u čekaonicama biroa za zapošljavanje ili na ulici. Ta mobilna masa radnika bila je
bez ikakvih sredstava za život: „Zapušteni, prljavi, poderani i bosi, oni izazivaju na
svakom koraku podozrivost, pa se retko ko odlučuje da ih primi na posao.“375 U
Beogradu, koji nije privlačio samo lutalice iz južne i istočne Srbije već je morao da se
bori i s prilivom iz Like, Dalmacije i Bosne, mnogi su živeli bez krova nad glavom:
„Spavaju po podrumima, tavanima, šupama, nedovršenim i upola srušenim
građevinama […], spavaju po nekoliko u prostoru koji nije dovoljan ni za jednog“ - tako
su izveštavali još 1929. sindikati.376 Kriza je tako povećala broj zanimanja gladnih:
„Postoji čitava vojska ljudi u jednoj kategoriji, koja po ceo dan i noć obija ulicama i
kafanama, prodavajući veze za cipele, cigarluke, bademe, ušećereno voće, žilete,
kotone, igračke […], razglednice i ostale drangulije. Po dvadeset kilometara obiju da
zarade ili ne zarade pet dinara dnevno.“377 Drugi zapadaju u sitan kriminal,
krijumčarenje poznato kao šverc, ili u prostituciju.
Tako su tridesetih godina mnogoljudne gradske mase živele u svakodnevnoj bedi.
Svaki dan moglo se videti „puno dece po sokaku, dece koja žive od danas do sutra,
dece za koju vam niko ne može reći ni od čega žive, ni čim se zanimaju, ni gde
spavaju, ni šta jedu [.,.]“378 „Propitali smo nekoliko od tih malih nesretnika […] Većina je
imala samo jednu strastnu želju - da se najede.“379 Svetska privredna kriza
radikalizovala je unutrašnje napetosti, bilo socijalne ili nacionalno-političke prirode,
uvećala je besperspektivnost, suzila politički prostor delovanja i ugrozila ionako
nestabilan kompromis među elitama. U uslovima svakodnevnog iskustva s krizom,
došao je u pitanje kredibilitet sistema, koji se u pogledu egzistencijalnih briga sve više
pokazivao nesposobnim i pokušavao da umanji gubitke novim autoritarnim preokretom.

Stojadinovićeva era (1935-1939)

Kada je bivši ministar finansija Milan Stojadinović u junu 1935. preuzeo dužnost
predsednika vlade, počela je nova era. On je osnovao Jugoslovensku radikalnu
zajednicu, zajedno sa Slovenskom ljudskom strankom i Jugoslovenskom
muslimanskom organizacijom. Nova režimska stranka držala se čvrsto centralizma i
unitarizma, ali je u nacionalnom pitanju pokazala veću prilagodljivost. Izjašnjavala se za
široku samoupravu, kao i ravnopravnost plemena i vera. Autoritarni sistem ublažen je u
korist ograničenog partijskog pluralizma.380
Za razliku od konzervativnog režima kralja Aleksandra, koji je negovao tradicionalne
patrijarhalne vrednosti, simbole i elemente kulture, finansijski stručnjak Stojadinović
predstavljao se kao modernizator. On je svojom „novom ekonomskom politikom“
okrenuo u svoju korist globalni rast konjunkture koji se osećao od 1935. Kao u SAD i u
mnogim evropskim državama, privreda je trebalo da se pokrene merama državne
intervencije. Vlada je stvorila državna preduzeća i monopole, kao i investicioni program
koji je počivao na merama kreiranja radnih mesta, i koji je podsticao tešku industriju i
naoružanje. Da bi se stabilizovao agrarni sektor, 1936. likvidirani su seljački dugovi, a
cene subvencionisane putem državnog monopola na spoljnu trgovinu.381
Poluautoritarni Stojadinovićev režim prilagodio je upotrebu simbola, političke rituale i
oznake italijanskog fašizma i nemačkog nacionalsocijalizma, ali pri tom nije preuzeo
njihove ideologije, politički sadržaj i tehnike vladavine. Novi masovni mediji, posebno
radio, film, plakati i leci služili su tome da u dobrom svetlu predstave dinastiju i vladu, i
da ulepšaju sliku Jugoslavije u svetu. U tom cilju su korišćeni i tradicionalni narodni
pevači, koji su prenosili stoletne epske pesme na starinskom instrumentu, guslama.
Umesto kosovskih heroja, oni su sada opevali dela autoritarnog vođe države.382
I pored svih napora, nacionalna ideologija jugoslovenstva ostala je himera
državotvorne elite, utopijska slika budućnosti, oko koje nisu bili složni čak ni politički,
crkveni i intelektualni autoriteti u raznim delovima zemlje, a koja pogotovo nije uživala
poverenje naroda. Društvena praksa je pokazala da je zajednička jugoslovenska kuća
samo velikosrpski dekor, a čak su bila izneverena i vrlo ograničena očekivanja u vezi s
privrednim razvojem. Trajna politička i ekonomska kriza stvorila je klimu nesigurnosti, u
kojoj su se pripadnici svih nacionalnosti osećali gubitnicima naopakog načina na koji je
država stvorena. Razočarani stvarnošću, mnogi politički opredeljeni ljudi okrenuli su se
protiv ideje jugoslovenstva. Sada je ponovo jače naglašavano sopstveno istorijsko
nasleđe u jezičkoj politici, spomeničkoj kulturi i u raznim udruženjima. Pisci i naučnici
delovali su kao zagovornici ekskluzivnih interesa, pošto su Srbe, Hrvate i Slovence
predstavljali kao samonikle, a ne kao delove jugoslovenskog istorijskog subjekta.
U kontekstu diktature i ekonomske depresije mnogima je izgledalo uverljivije
tumačenje razlika na naizgled očiglednom polju istorije, jezika i vere, nego na polju
nedokučivih ekonomskih i političkih suprotnosti interesa. Teški socijalni problemi, kao
što su bili neodlučno sprovedena agrarna reforma, zastrašujući kolaps cena i prihoda
uz stalni porast poreskih opterećenja, ali i antimoderno osećanje odbojnosti sela prema
gradu i rašireni strahovi od majorizacije, mogli su se lako protumačiti kao navodno
suštinska razlika između Srba i Hrvata.

Ideologije i putevi razvoja

U doba između svetskih ratova cela Evropa je bila u znaku uspona fašizma i
boljševizma. Potraga za alternativama građanskom društvenom poretku i njegovim
bolnim anomalijama bila je iznuđena ogromnom dinamikom promena na početku 20.
veka, koju je ubrzala kataklizma Prvog svetskog rata. Obe ove ideologije propagirale su
radikalne, mada međusobno potpuno različite alternative konzervativno-liberalnom i
sociodemokratskom modelu društva. Jedna od njih je verovala u lekovito dejstvo rasno
čiste nacije, dok je druga predviđala uklanjanje klasnih razlika u jednom humanom,
egalitarnom svetskom poretku.383
U državama Jugoistočne Evrope, koje su više patile od propasti poljoprivrede nego
od krize industrijskog društva, obe varijante radikalne kritike i shvatanja sveta mogle su
u početku samo delimično da naiđu na odziv. Fašizam je uopšte u tim zemljama ostao
marginalna pojava. Pokazalo se da je popularnija alternativa građansko-kapitalističkom
modelu bila agrarna ideologija - a to je značajna razlika u odnosu na industrijski
razvijeniju Evropu.
Agrarni pokreti koji su, osim u Hrvatskoj, bili snažni i u Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji,
trudili su se da nađu recepte protiv kriznih pojava kapitalističkog razdoblja. Oni su
naročito želeli da seljačkom staležu, privredno zapuštenom i politički zanemarivanom
od strane građanskih vlada, obezbede odgovarajuće mesto i socijalnu sigurnost u
modernom svetu. Pri tome su podlegli iluziji da poljoprivreda dugoročno može, uprkos
industrijalizaciji i tržišnoj privredi, da ostane vodeći ekonomski sektor. Oni su pokušavali
da sveobuhvatnim kampanjama za opismenjavanje, kredite i zadruge, osposobe
agrarno stanovništvo za kapitalističko doba, i da kod ljudi na selu ojačaju svest o
odgovornosti za sopstvenu sudbinu. Seljačke partije su imale retrogradnu retoriku, ali
su njihovi programi, strategije i instrumenti bili na tada potpuno savremenom nivou.
Iako su agrarni pokreti tog vremena u Jugoistočnoj Evropi bili vodeća idejna,
društvena i politička snaga, oni ipak nisu uspeli da pridobiju potpunu podršku u društvu.
To je zato što, za razliku od komunizma i fašizma, koji su pridobili veliki deo
industrijalizovane Evrope u 20. veku, agrarni pokreti nisu ponudili jedan celovit pogled
na svet, s prepoznatljivim normama, koji bi se apsolutno nametnuo kao vladajući. Oni
su se mnogo više koncentrisali na probleme seljaka, dok su, naprotiv, zanemarili
socijalne probleme srednjeg sloja i radništva. Njihova prirodna i jedina socijalna baza
bilo je seljačko stanovništvo, tačnije, sitno slobodno seljaštvo. U Hrvatskoj je bilo sela u
kojima su Radićevi ljudi na izborima dobijali po 90% glasova, dok su u Zagrebu, gde je
živelo građanstvo i proletarijat, dobijali jedva 7%. Tek krajem tridesetih godina uspeli su
da izađu iz okvira agrarne socijalne baze, agitacijom za rešenje nacionalnog pitanja.384
Nije bez značaja ni činjenica da agrarni pokret nije imao nepokolebljivu volju za
moć, kao ni organizacione pretpostavke za osvajanje vlasti. Hrvatska seljačka stranka
je funkcionisala kao populistički pokret i služila se svim instrumentima moderne politike
u obraćanju masama. Ipak se ona nikada nije intenzivno pozabavila stvaranjem čvrste
unutarpartijske organizacije i uspostavljanjem stroge hijerarhije, obrazovanja i discipline
svog kadra. Odbacivala je nasilje kao sredstvo politike, radije tražila kompromise i pri
tome stalno pravila neočekivane zaokrete.385
Za razliku od Italije i Nemačke, ultradesni i fašistički pokreti uvek su bili slabi.
Najizrazitija u tom smislu bi la je ekstremna desnica u Hrvatskoj u vidu separatističke
Hrvatske stranke prava, koja je ipak politički bila beznačajna. Frankovci, tako nazvani
po bivšem partijskom vođi Josipu Franku, borili su se protiv jugoslovenstva i pozivali se
na istorijska prava iz srednjeg veka u cilju stvaranja nezavisne, etnički homogene
hrvatske nacionalne države. Kada je kralj Aleksandar 1929. zabranio hrvatsku
nacionalističku agitaciju, njihove vođe su emigrirale. U inostranstvu su osnovale
fašističku i separatističku ilegalnu organizaciju ustaša, a njihov vođa je postao advokat
Ante Pavelić. On je u prvom redu našao pristalice među ljudima slobodnih zanimanja,
studentima i intelektualcima, kao i bivšim austrougarskim oficirima. Ustaška ideologija
je bila militantno antijugoslovenska, antisrpska, antiliberalna i antikomunistička. Njihov
deklarisani cilj bio je stvaranje nezavisne, etnički homogene velikohrvatske države,
putem terorističkih akcija, koja bi obuhvatala i Bosnu i Hercegovinu, Sandžak, Crnu
Goru i deo Vojvodine. Pokret je počivao na jakom vođi, glorifikovao je silu i imao
paravojne jedinice. Propagirao je obaranje poretka i negovao mistične rituale zajednice,
nalik religiji. Kako ideologija, tako i njihovo samorazumevanje, organizacija i oblici
reprezentacije bili su slični italijanskom fašizmu. Njihov uzor je bila Unutrašnja
makedonska revolucionarna organizacija, sa kojom su tesno sarađivali.386
Iako je ekstremna desnica imala podršku među sitnim građanstvom i u nekim
katoličkim oblastima, selo uglavnom nije prihvatilo nasilne oblike ustaških akcija. Jedino
je u Lici, Dalmaciji i Hercegovini deo osiromašenog seljaštva simpatisao subverzivne,
nacionalističke parole i hajku protiv Srba i komunista. Jedan pokušaj ustanka u Lici
protiv lokalne vlasti, orkestriran iz Italije, žalosno je propao u septembru 1932.
Kraljevske snage bezbednosti oborile su se svom snagom na podstrekače nemira.
Mnogi su završili u zatvoru. Iako su ustaše posle amnestije iz 1937, koju su Jugoslaviji
nametnule sile Osovine, ponovo otovoreno delovale i proširile polje delovanja na
katoličke gimnazije, akademska udruženja i patriotska društva, krug njihovih pristalica
bio je ograničen: priključili su se samo neki frankovci, desno orijentisani pripadnici
Hrvatske seljačke stranke i delovi katoličkog klera, tako da je pokret 1941. imao samo
4.000 članova.387
Ni u Srbiji nije bilo mnogo drugačije, gde se kao pandan ustašama formirao
1934/35. Jugoslovenski nacionalni pokret „Zbor“. Vođa tog pokreta bio je Dimitrije
Ljotić, čovek versko klerikalne, antikomunističke i antisemitske orijentacije, koji se
ideološki pozivao na nacionalsocijalističku Nemačku. On je mešao rasnu teoriju i
ideologiju krvi i tla s pravoslavnim misticizmom i srpskim nacionalnim romantizmom.
Njegovih pristalica takođe nije bilo više od 5.000 do 6.000 studenata, učitelja, nižih
službenika i šačice sveštenika.388 Svakako, kao i u Hrvatskoj, i ovde je postojala jedna
socijalna baza potencijalno radikalnih, netolerantnih pristalica, čije je obeležje bilo
duboka idejna nesigurnost. Umnožavanje životnih stilova i prodor modernog načina
upravljanja državom provocirao je povremeno pojavu odlučno antizapadnih stavova.
Meta napada bili su egoizam, racionalizam, materijalizam i dekadencija koje je novo
doba donelo i u Jugoslaviju, i koje su, po mišljenju tih kritičara, neki delovi elite previše
tolerisali.389 U intelektualnim i crkvenim krugovima kreirale su se nacionalno
ekskluzivne, nacionalističke i verske fundamentalističke predstave. Tako se, na primer,
pisac Miloš Crnjanski odrekao svoje ranije kosmopolitske orijentacije, da bi u feljtonima
ispoljavao strasti protiv liberalizma i marksizma. On je zagovarao korporativizam i jedan
„jakobinski nacionalizam“, pošto „[…] nova nacija još nije gotova, da sem neprijatelja
spolja, u nama grize još crv emigrantskih klika, tuđinskih ‘kulturnih’ ideala, stranog
kapitala, […] snobova anacionalnosti i separatista.“390 Takođe su u drugim delovima
zemlje autori lamentirali nad moralnom propašću i „pokvarenim Zapadom“, nad
bezbožnošću i grobarima monarhije - komunistima.
Kako objasniti činjenicu da se masovni fašistički pokret u Jugoslaviji nije pojavio?
Jugoistočna Evropa takođe je od početka 20. veka patila od teških posledica kriza
izazvanih modernizacijom: traumatičnog iskustva svetskog rata, nedovršene izgradnje
nacionalne države, smetnjama u funkcionisanju političkog sistema, klasnih borbi,
kulturnog pesimizma i kritike civilizacije. Međutim, nije bilo uporedivog socijalnog i
idejnog miljea, na kakvom su drugde počivali vođstvo i sledbenici ultranacionalističke
desnice. Dezorijentisani, statusno ugroženi i deklasirani srednji sloj, posebno
građanstvo, još nije predstavljao kritičnu masu, kao u visokoindustrijalizovanim
zemljama. Pored toga, revolucionarni reakcionari nisu imali konkretnu polaznu tačku s
koje bi delovali u jednom svetu života, u kojem su mnogi ljudi još živeli u čvrsto
ustanovljenim verskim, porodičnim i društvenim vezama. Do mnogih Jugoslovena ove
gorljive kampanje ultranacionalističke desnice jednostavno nisu dopirale. Za razliku od
Italije, Nemačke i Španije, konzervativne i monarhističke snage ni kasnije nisu sklopile
politički kompromis s radikalnom desnicom, koji bi ovu doveo na vlast. Bez Hitlerovog
preuzimanja vlasti i njegove kasnije vojne intervencije, ovi pokreti ne bi imali nikakav
istorijski značaj.391

Uspon komunizma
Za konzervativne i ekstremno desne krugove komunizam je bio najopasnija pojava
koja je došla s dekadentnog Zapada. I sam kralj Aleksandar odlučno se borio protiv
komunizma, i najviše bi voleo da je mogao da ga potpuno uništi. Za razliku od fašizma,
on je u južnoslovenskim zemljama od 19. veka imao veće uporište, i pored toga što još
nije bilo brojne radničke klase. Međutim, građansko-kapitalistički privredni poredak, sa
svojim periodičnim krizama, bacio je u bedu mnoge bezemljaše i sitne seljake, a usled
velike depresije porastao je broj sumnjičavih i razočaranih. U pravoslavnim delovima
zemlje Rusija je tradicionalno predstavljala veliki uzor, što je jačalo veru u dobrobiti
boljševičke revolucije. Iz tih razloga komunisti su 1920. na prvim izborima posle rata u
Jugoslaviji dobili 12,5%, a u Bugarskoj čak 20,4%, što je bilo znatno više nego, recimo,
u Poljskoj (7,9%). Sa 200.000 glasova komunisti su kao treća po snazi partija ušli u
Ustavotvornu skupštinu. U zaostaloj Makedoniji KPJ je dostigla neverovatnih 33%, a u
Crnoj Gori čak 36%.392
Za uspeh komunista bio je odlučujući i njihov stav u vezi s nacionalnim pitanjem,
koji su oni od 1924. programski utvrdili, kada su Makedonce i Crnogorce priznali kao
posebne narode, i objavili pravo svih naroda na samoopredeljenje i otcepljenje. S
obzirom na rastuću opasnost od fašističke agresije, vratili su se 1935. na svoj raniji stav
o potrebi očuvanja Jugoslavije i izjasnili se za to da ona bude savezna država
ravnopravnih naroda, prema sovjetskom uzoru.393 Protiv toga se pobunio i Herman
Vendel, nemački socijal-demokrata (njemu bliske socijaldemokratske stranke u
Jugoslaviji bile su potisnute od strane komunista na političku marginu): „Seoska
sirotinja u Crnoj Gori i kozji pastiri u Makedoniji, čije su predstave o svetu potpuno
srednjovekovne, i još nikada nisu ni videli fabrički dimnjak, ni glasali za Parlament,
najednom su postali ’klasno svesni’ entuzijasti ’sovjetske ideje’.“394 Komunisti su
zapravo bili neobično jaki i u Zagrebu, Beogradu i drugim velikim gradovima.
Čak i u vreme ilegale od 1921, KPJ je imala mnogo simpatizera, posebno među
sindikatima, koji su imali 300.000 članova, i u omladinskom pokretu. Značajnu bazu
imali su u Hrvatskoj, odakle inače potiče Josip Broz, rođen 1892. od oca Hrvata i majke
Slovenke. On je kao mašinski radnik i sindikalac tražio posao, između ostalog, i u
Zagrebu, Pilsenu, Minhenu i Manhajmu, pre nego što je u Prvom svetskom ratu završio
na srpskom frontu, a zatim u zarobljeništvu u Rusiji.395 Kao komunista, partijski
funkcioner i profesionalni revolucionar, kasnije je pet godina ležao u jugoslovenskim
zatvorima. KPJ ga je 1934. izabrala u Centralni komitet i poslala na obuku u Rusiju. Za
razliku od mnogih svojih drugova, on je uspešno preživeo staljinističke „čistke“.
Početkom 1935. Broz, koji je tada već imao nadimak Tito, vratio se u domovinu, a KPJ
ga je 1937. imenovala za generalnog sekretara.396
Za talentovane mlade ljude iz siromašne sredine, kakav je bio Josip Broz, sindikati i
KPJ predstavljali su jedini pristup obrazovanju i karijeri. Kako je politički rad davao
šansu ne samo za rad na ostvarenju klasnih interesa već i za razvijanje ličnih
sposobnosti i karijera, mnogi radnici, stručni i nekvalifikovani, učlanjivali su se u KPJ.
Ona je počela da širi svoje ideje po celoj zemlji preko kulturnih udruženja, književnih
društava i sportskih klubova. Komunističke ideje su dalje širile dve socijalne grupe:
mlada generacija seoskih učitelja, koji su stekli obrazovanje u gradu, i nova klasa
radnika-seljaka, granični socijalni sloj između kosmopolitizma grada, koji karakteriše
zalaganje za slobodu mišljenja i delovanja, i tradicionalizma sela.397
Nije zanemarljiva ni privlačnost koju je marksizam imao tridesetih godina za
intelektualce i građanski sloj. On je gotovo na naučnoj teorijskoj osnovi objasnio
neophodnost stvaranja pravednog sveta, i u društveno-političkom smislu dao
alternativu učmaloj patrijarhalnoj kulturi, koju je upravo obrazovana omladina
odbacivala. Uznemireni zbog uspona militarizma i fašizma, intelektualci, građanstvo i
omladina videli su u komunizmu najodlučnijeg protivnika Franka, Hitlera i Musolinija, za
razliku od političkog establišmenta, koji nije odavao utisak da se dovoljno distancira od
njih. Pošto je Kominterna 1935. proklamovala politiku narodnog fronta, da bi ubuduće
omogućila saveze sa socijaldemokratima, liberalima i drugim antifašistima, komunisti u
Jugoslaviji preporučili su se kao patriotska snaga široj, ne samo levo orijentisanoj
javnosti.398 Pored toga, levica je pustila koren i u školama i na univerzitetima. Tako se,
na primer, potpuno infiltrirala na Pravni fakultet. Studenti su politički reagovali na
policijsku državu, manjak demokratije, socijalnu bedu i prevaziđeni moral, i u sve
većem broju se ilegalno organizovali.399
Međutim, komunisti su kasnije tokom rata mogli da preuzmu vlast samo zahvaljujući
reorganizaciji KPJ u jaku kadrovsku partiju lenjinističkog tipa. Tito je izveo smenu
generacija na rukovodećim položajima, što je KPJ učinilo mlađom, modernijom, jačih
uverenja i delotvornijom. U najuži krug rukovodstva spadali su Crnogorac Milovan
Đilas, Srbin Aleksandar Ranković i Slovenac Edvard Kardelj, kasnije arhitekti druge
Jugoslavije. Oni su videli sebe kao političku i društvenu avangardu i kao deo svetskog
pokreta, koji im je davao legitimitet i podršku. Drugovi su verovali u univerzalno važeće,
istorijske zakonitosti i u izgradnju humanog društva u svetu, u kojem revolucionarna
svest trijumfuje nad etničkim netrpeljivostima. Pored ideologije, njih su povezivala i
tipična zajednička životna iskustva, kao dugogodišnji politički rad u ilegali, vera u
pravednu budućnost, nepokolebljiva volja za promenama. Mnogi su se borili kao
dobrovoljci u Španskom građanskom ratu. Jugoslovenstvo je za komuniste bilo, kao i
za mladobosance pre Prvog svetskog rata, ne samo vizija već i svakodnevna praksa.
Partija je negovala strogi kodeks vrednosti i ponašanja, u kojem su vladali ideološka
predanost, vojnička spremnost na žrtvu i unutarpartijska solidarnost, ali i spartanska
disciplina i sumorni puritanizam. Na kraju te decenije KPJ je bila čvrsto organizovana,
autoritarno ustrojena i orijentisana na jugoslovensko jedinstvo.400

Radikalizacija, verski fundamentalizam i političko nasilje

Kao i u celoj Evropi, krajem tridesetih godina došlo je do dalje radikalizacije i
militarizacije na političkoj sceni. Autoritarna praksa vladavine kraljeve diktature, uspon
fašizma i nacionalsocijalizma, kao i porast spoljnog pritiska pogodovali su ekstremizmu
i ubrzali političku polarizaciju, što je sa svoje strane ojačalo antidemokratske diskurse,
koji su proklamovali stvaranje jedinstvene jugoslovenske narodne zajednice kao put za
prevladavanje unutrašnjeg rascepa nacije. Politički sukobi sada su se odvijali uglavnom
na ulici, a ne više u Skupštini ili u medijima.401 U javnom životu bilo je sve više
militantnih političkih akcija, svih ideoloških i nacionalnih orijentacija. Tako su levičari i
desničari među studentima sve češće imali nasilne međusobne sukobe. U oktobru
1940. u Beogradu je došlo do pucnjave između pristalica antisemite Ljotića i komunista,
sa pet mrtvih i 120 ranjenih.402
Sve partije su imale paravojne formacije za promociju i širenje svojih ideja.
Jugoslovenska akcija, osnovana 1929. i bliska državi, svoju ideju o narodnom i
totalitarnom jugoslovenstvu širila je putem masovnih parada, dok su komunisti slali
oružane proleterske trupe da ometaju fašističke manifestacije. Srpski nacionalisti
udruživali su se u ultranacionalistička četnička udruženja, čije je članstvo naraslo
između 1935. i 1938. sa 200.000 na preko pola miliona.403 Hrvatska seljačka stranka
formirala je seljačke i građanske garde radi navodne odbrane od četnika, komunista i
Stojadinovićevih pristalica, tzv. „zelene košulje“. Te garde su 1940. brojale 200.000
ljudi, koje su jugoslovenske vlasti ne bez osnova smatrale jezgrom buduće hrvatske
vojske.404
Porast nacionalizma, antidemokratskih ideja i verske netolerancije sve više je
stvarao sukob ne samo među političkim strankama već i među crkvama. Između
ostalog, postojao je rivalitet u pitanju vaspitanja dece iz verski mešovitih brakova.
Konkordat s Vatikanom, zaključen posle dugih i teških pregovora, propao je 1937. zbog
otpora Srpske pravoslavne crkve, koja se bojala katoličkog prozelitizma prema ljudima
drugih vera, i pretila ekskomunikacijom svim poslanicima koji su glasali za ratifikaciju
Konkordata. U više gradova došlo je do nasilnih demonstracija protiv Konkordata.
Ogorčena time, Katolička crkva je krenula u konfrontaciju sa jugoslovenskom državom.
Tako je srušena labilna ravnoteža verske koegzistencije.
Opšta militantna atmosfera ubrzo se ispoljila i u verskim zajednicama. Tako su, na
primer, laička organizacija Hrvatski katolički pokret, a uz njih i ultranacionalističkih i
profašističkih grupa kao Orlovi i Križari, istupili protiv liberalizacije i sekularizacije,405 U
Srbiji je, pod nazivom „svetosavlje“ (ideologija svetog Save) nastala ekstremistička
pravoslavna struja, koja je slavila verski kult, kosovski mit, nacionalizam i
antimodernizam. Nastala pod uticajem ruske slavenofilske kulturne teorije i recepcije
Osvalda Špenglera, ova misao je pustila koren među teolozima, u redovima seljačkog
laičkog pokreta bogomoljaca i desničarskih snaga među srpskom elitom, ali ne šire od
toga.406
Među muslimanima su takođe nastale radikalne militantne struje. Verovatno su
bosanski muslimani, usled raspada verski i vrednosno zatvorenog društvenog poretka,
razočaranja neispunjenim obećanjima o napretku, a posebno duboke krize identiteta,
bili podstaknuti da se vrate univerzalnom sistemu verskih postavki, zasnovanom na
„krajnjem razlogu“ i utopiji panislamskog društvenog i vrednosnog poretka. Oni su se
sada okrenuli reformskim pokretima u arapskom svetu. Pogođena navodnom propašću
ljudske civilizacije uopšte, posebno muslimanske kulture, univerzitetski obrazovana
omladina tražila je prosvetljenje kod islamskih autora, kritički nastrojenih prema
civilizaciji, i kod zapadnih autora, kao što je bio Osvald Špengler. Stupali su u pobožna
udruženja kao Trezvenost i Ivhan (Bratstvo), da bi oživeli muslimanske običaje i
tradiciju, kao što je proučavanje Korana i Ramadan. Po uzoru na egipatske Mlade
muslimane, jedna mala grupa intelektualaca osnovala je 1941. u Sarajevu istoimeno
udruženje. To je bila prva militantna organizacija u Bosni i Hercegovini koja je
propagirala „vaspitanje i borbu“ za panislamističku državu,407

Nova spoljnopolitička orijentacija

 Suparništvo među velikim silama oko prevlasti u Jugoistočnoj Evropi, koje je
postojalo još od 19. veka, zaoštreno je tridesetih godina. Ovaj region bio je viđen kao
snabdevač sirovinama i poljoprivrednim proizvodima, važnim za industriju, a takođe i
kao tržište za prodaju industrijskih proizvoda. Za Nemačku je postao značajan i za
ratnu industriju, kada je 1934. objavljen Novi plan.408
Od kada su stupili na vlast, nacionalsocijalisti su bili usmereni na to da države
Jugoistočne Evrope vežu sa sebe preko trgovinske politike. Intenzivne privredne veze
izgledale su pogodne za osvajanje političkog uticaja i, gde god je bilo moguće,
podrivanje francuskog sistema bezbednosti. Državni sekretar u Ministarstvu spoljnih
poslova, Bernhart Vilhelm fon Bilov, podvukao je u martu 1933. u jednom ekspozeu da
se na Jugoslaviju i Rumuniju „na ovaj način značajno može uticati u smislu njihove
spoljne politike“409.
Bilateralnim trgovinskim ugovorom od 1. maja 1934. Nemačka se obavezala da
otkupljuje jugoslovenske poljoprivredne proizvode po višim cenama od onih na
svetskom tržištu, u zamenu za nemačke izvozne proizvode, putem kliringa.410 Svesno
radeći na tome, Rajh je uspeo da postepeno postane najvažniji trgovinski partner ove
višenacionalne države. Udeo Nemačke u jugoslovenskom izvozu između 1931. i 1935.
iznosio je 14,1%, 1936. već 25,44%, a 1939. čak 45,9%.411 Jugoslavija je dospela u
opasnu privrednu, a time i političku zavisnost.
Sistem bezbednosti koji je Francuska posle 1918. izgradila u Istočnoj i Jugoistočnoj
Evropi počeo je da se ruši kada su kralj Aleksandar i francuski ministar spoljnih poslova
Luj Bartu bili ubijeni u oktobru 1934. Francuska istraga je otkrila tesne veze atentatora
sa VMRO i hrvatskim ustašama, čiji su tragovi vodili do Italije i Mađarske. Beograd
kasnije nije uspeo da u Društvu naroda izdejstvuje nedvosmislenu osudu Italije i
Mađarske, iako je bilo dokazano da su obe zemlje na svojoj teritoriji imale logore za
obuku hrvatskih fašista. Nijedna država nije bila voljna da otvoreno napadne Musolinija,
pa čak ni Francuska.412
Za Jugoslaviju je politika neutralnosti bila najbolja strategija preživljavanja s obzirom
na porast napetosti u međunarodnim odnosima i intervencionističku politiku sila
Osovine. Knez Pavle je zato, kao regent koji je vodio vladu umesto maloletnog
prestolonaslednika413* Petra, pokušavao da zemlju drži dalje od svetskih sukoba,
politikom ekvidistance. To je značilo održavati dobre odnose sa svim susedima, a pri
tom ne preuzeti nikakve konkretne obaveze sklapanjem saveza. Zato je predsednik
vlade Milan Stojadinović gradio bliže veze s Berlinom i Rimom. Jugoslavija i Italija su
1937. sklopile pakt o prijateljstvu i nenapadanju.414*
Godine 1938. Hitlerov pristup postao je energičniji i u Jugoistočnoj Evropi. U vezi sa
pripremama za rat, on je Jugoslaviji unutar nacionalsocijalističkog „privrednog prostora
Velike Nemačke - Jugoistok“, u zamenu za finalne proizvode u naoružanju i opremi za
avione, namenio ulogu snabdevača sirovinama bitnim za naoružanje, kao što su rude
gvožđa i bakra, kao i životnim namirnicama.415 Trebalo je da zemlje Jugoistočne
Evrope pristupe Trojnom paktu, da bi Nemačka sačuvala njihove resurse od nasrtaja
budućih neprijateljskih država. Kada je knez Pavle u rano leto 1939. došao u državnu
posetu Nemačkoj, Berlin je iznenada učinio sve da na njega učini jak utisak, što je bilo
potkrepljeno i zastrašujućom demonstracijom vojne moći. Knez je na osnovu toga
prekasno shvatio da se moraju izgladiti unutrašnji sukobi i time ojačati jedinstvo nacije
da bi se ona mogla odupreti spoljnoj opasnosti.416
Srpsko-hrvatski sporazum
Motivisan razlozima unutrašnje i spoljne politike, knez Pavle je u februaru 1939.
smenio moćnog predsednika vlade Milana Stojadinovića, koji se zalagao za jaku
centralističku državu i, samim tim, stajao na putu rešenju „hrvatskog pitanja“. Na
izborima u decembru 1938. „ujedinjena opozicija“ pod vođstvom Hrvatske seljačke
stranke postigla je prilično dobar rezultat od 45%, dok je vladajuća partija dobila samo
54%. Bilo je jasno da Stojadinovićeva politika nema dovoljno uporišta u narodu.
Pored toga, napad Italije na Abisiniju, kao i Anšlus417* i razbijanje Čehoslovačke od
strane Nemačke drastično su pokazali da Engleska i Francuska ne mogu da odbrane
svoje štićenike u Istočnoj Evropi od vojne agresije. Za male balkanske države dobri
odnosi s Osovinom izgledali su sada kao neophodna preventivna strategija
preživljavanja. Kako je opadao uticaj Londona i Pariza u Istočnoj Evropi, tako je nestala
i spoljnopolitička podrška centralističkom sistemu u Jugoslaviji, koji je bio stvoren po
modelu zapadnih sila.418 Osnivanje nezavisne Slovačke, koje je sprovela nacistička
Nemačka, pobudilo je strah da bi nezadovoljni Hrvati mogli, pre ili kasnije, takođe
potražiti od Hitlera podršku za svoje zahteve za autonomijom. Pored toga, Italija je i
dalje u tajnosti radila na tome da podigne ustaše i Hrvatsku seljačku stranku na
ustanak, koji bi razorio Jugoslaviju i omogućio intervenciju Rima. Nije se moglo izbeći
da vođa Hrvatske seljačke stranke Vlatko Maček bude uključen u vladu.
Na dan 26. avgusta 1939, nekoliko dana pre izbijanja Drugog svetskog rata, novi
predsednik vlade Dragiša Cvetković i Vlatko Maček postigli su sporazum, koji je prvi put
ustanovio autonomnu hrvatsku upravnu oblast unutar Jugoslavije, sa centrom u
Zagrebu. Tzv. Banovina Hrvatska obuhvatala je velike delove Hrvatske, Dalmacije,
Bosne i Hercegovine, sa četiri miliona stanovnika, od toga oko 20% Srba i 4%
muslimana. Hrvatska samouprava je obuhvatala nadležno-sti u privredi, unutrašnjim
poslovima, obrazovanju i pravosuđu, a na njeno čelo postavljen je Ivan Šubašić, kao
ban. Sporazum je 26. avgusta 1939. stupio na snagu istovremeno sa stupanjem na
dužnost „vlade narodnog sporazuma“. Cvetković je ostao predsednik vlade, a Maček je
postao njegov zamenik.419
Sporazum je, doduše, udovoljio hrvatskom ceterum censeo420*, ali je stvorio nove
probleme. Kako ustaše, tako i komunisti, napadali su ovaj sporazum kao nedovoljan
ustupak. Od početka rata privredna situacija se pogoršala usled porasta inflacije,
povećanja poreza i nestašice robe. Nezadovoljstvo u Hrvatskoj je raslo, a za situaciju
su sada smatrane odgovornim i bivše vođe opozicije. Zbog izbijanja rata, većina onoga
što je dogovoreno ovim sporazumom nije uopšte bilo sprovedeno.
Na unutrašnjopolitičkom planu, uređivanje autonomije stvorilo je priličnu nervozu
kod Hrvata, a uz to je izazvalo i domino-efekat sličnih zahteva drugih naroda. Sada su i
Srbi, Slovenci i bosanski muslimani zahtevali sopstvene banovine. Bosanski muslimani
su bili prilično ogorčeni što su Hrvati i Srbi očigledno njihovu zemlju podelili među
sobom, čime su pogazili ne samo istorijske granice Bosne i Hercegovine već i svest o
regionalnoj posebnosti stanovništva. Verske i laičke elite zajednički su objavljivale
rezolucije sa zahtevima za teritorijalnom autonomijom. Naročito je bio politički obojen
predlog Srpskog kulturnog kluba, sa istoričarem Slobodanom Jovanovićem na čelu,
jednim od najznačajnijih intelektualaca međuratnog perioda, za stvaranje banovine
„srpskih zemalja“, koja bi obuhvatala i Bosnu, Crnu Goru i Makedoniju, što je bilo vrlo
blisko istorijskoj predstavi o Velikoj Srbiji.421 Na kraju te decenije unitarizam je bio
mrtav, a velika većina, čak i među Srbima, htela je federalizam.

Operacija „Kazna“
Nejasno je da li je ovaj sporazum bio pogodno sredstvo za obezbeđenje trajnog
mira unutar zemlje. Prvog septembra 1939. Hitler je napao Poljsku, čime se politička
situacija dalje pogoršala. Musolini je u tome video pogodnu priliku da konačno zadovolji
svoje težnje prema jugoslovenskoj teritoriji. Posle razbijanja Čehoslovačke, Hitler je
svom partneru već u martu 1939. dao odrešene ruke na prostoru Mediterana.
Početkom aprila italijanske trupe su ušle u Albaniju. U avgustu 1939. Musolini je
pozvao Hitlera da Jugoslaviji „što pre zada konačni udarac“ - čime je pred napad na
Poljsku hteo da odobrovolji svog partnera u Osovini. U januaru 1940. Pavelić je obećao
da će podići revoluciju da bi pozvao Italiju u pomoć. Pod šifrom „E“ u Rimu su počele
pripreme za vojnu intervenciju kojom bi, Musolinijevom milošću, bila stvorena hrvatska
država.422
Međutim, Hitler je u međuvremenu promenio mišljenje i sada je hteo da sačuva mir
na Balkanu. Činilo mu se da postoji preveliki rizik da bi se Britanci mogli vojno
angažovati na Mediteranu ili da bi se čak i mogao isprovocirati Staljinov napad. Partneri
u Osovini su, međutim, bili saglasni da za Jugoslaviju u „novoj Evropi“ nema mesta.423
Posle upada italijanskih trupa u Grčku, 28. oktobra 1940, nemačko vođstvo je
promenilo strategiju. Rešili su da podrže Musolinija, koji je bio vojno ugrožen, i da
postepeno zaposednu Grčku, u operaciji „Marita“. Hitler je imao cilj da zaštiti južno krilo
od nastupajućeg napada Sovjetskog Saveza, da Britance trajno izbaci iz kopnene
Grčke i da obezbedi eksploataciju Jugoistočne Evrope za ratnu privredu, a posebno
naftna polja Rumunije. Za ovo je trupama Vermahta bio potreban manevarski
prostor.424
Jugosloveni su se našli između čekića i nakovnja. Podrška nemačkom napadu na
Grčku značila bi, pre ili kasnije, rat s Velikom Britanijom, možda čak i sa SAD-om i
Sovjetskim Savezom, i zato je Beograd odbio transport trupa Osovine preko
Jugoslavije. S druge strane, Generalštabu je bilo jasno da njegova armija neće dugo
moći da pruži veliki otpor pretećem nemačkom napadu. Kako bi onda mogla da se
održi neutralnost, neophodna za preživljavanje?
Kako su trupe Vermahta već marširale kroz Bugarsku u pravcu grčke i
jugoslovenske granice, ova razmišljanja su postala deplasirana. U uslovima unutrašnje
turbulencije, rastućeg socijalnog nezadovoljstva i velikih nemačkih pretnji s ozbiljnim
političkim posledicama, knez Pavle je učinio isto što i njegovi susedi, Mađarska,
Bugarska i Rumunija, i 25. marta 1941. pristupio Trojnom paktu, koji je 1940. zaključen
između Nemačke, Italije i Japana.425 Hitler je uzeo u obzir velike sumnje Beograda
kada je garantovao jugoslovenski teritorijalni integritet i unapred se odrekao
jugoslovenske vojne pomoći u predstojećem napadu na Grčku.426
Na tu vest, uveče su u mnogim gradovima počele žestoke demonstracije. Ohrabreni
od strane Britanaca, ali verovatno ne u odlučujućoj meri pod njihovim uticajem, srpski
generali su 27. marta 1941. oborili vladu državnim udarom, u kojem nije bilo žrtava, i
doveli na presto maloletnog kralja Petra II. Vazduhoplovni general Dušan Simović
preuzeo je dužnost predsednika vlade, a vođa Hrvatske seljačke stranke Maček takođe
je, posle izvesnog oklevanja, ušao u vladu. Simović se čvrsto držao sporazuma.
Obojica su verovali da će uspeti da Jugoslaviju u celini sačuvaju od rata, samo ako
budu požurili da u Berlinu predaju izjavu lojalnosti Trojnom paku. Pretežna većina
političara verovala je da je makar i najgora Jugoslavija bolja nego nikakva. Hiljade ljudi
izašle su na ulice Beograda da proslave povratak politike neutralnosti.
U Berlinu je još istog dana Hitler sazvao tajnu konferenciju. Državni udar je za
Nemce bio šamar, a nosio je i rizik da bi Britanci mogli da izdejstvuju da Beograd
promeni stranu i da upotrebe jugoslovenske vazduhoplovne baze za napade na
nemačke trupe, koje su se upravo pripremale za napad na Sovjetski Savez. Hitler je
naredio da se „Jugoslavija mora tretirati kao neprijatelj i što je brže moguće mora
razoriti“427. On je bio rukovođen ne samo vojnostrateškim već i ideološkim motivima:
hteo je da revidira rezultat Prvog svetskog rata i da jednom za svagda isključi srpski
uticaj.428
Bez objave rata, 6. aprila 1941. u ranim jutarnjim satima 611 nemačkih aviona
počelo je da bombarduje jugoslovenski glavni grad, koji nije bio branjen, i koji je ranije
uzalud bio proglašen „otvorenim gradom”. Razoreno je 9.000 zgrada, 3.000 ljudi je
poginulo, više nego u Varšavi, Roterdamu i Koventriju zajedno.429 Jedanaest dana
posle operacije „Kazna“ jugoslovenska armija morala je da kapitulira. Tako je prva
Jugoslavija na kraju propala ne usled unutrašnjih suprotnosti već usled spoljne
agresije.
 Treći deo
Drugi svetski rat
(od 1941. do 1945)
 8. Okupacija, kolaboracija i otpor

Novi (anti)poredak na Balkanu

Kapitulacijom 17. aprila 1941. Jugoslavija je prestala da postoji.430* Hitler i Musolini

su raskomadali zemlju u jedan mozaik povezanih, okupiranih i naizgled nezavisnih
oblasti: Nemačka je prisajedinila severnu Sloveniju i okupirala Srbiju, kao i Banat. Italija
je uzela južnu Sloveniju, Dalmaciju i Crnu Goru. U Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini
nastala je Nezavisna država Hrvatska pod kontrolom obe sile Osovine. Kosovo i
zapadna Makedonija pripali su Albaniji, koja je od 1939. bila italijanski protektorat.
Bugarska je upala u istočnu Makedoniju, a Mađarska u oblast između Tise, Dunava i
Mure. Državni sekretar Ernst fon Vajczeker skeptično je komentarisao: „Ko će tu vreću
punu muva sada u ratu čuvati?“431
Novi poredak na jugoistoku funkcionisao je kao sistem hijerarhijske zavisnosti, u
kojem je bilo prisajedinjenih oblasti (Slovenija), okupiranih zemalja (Srbija, Crna Gora i
Grčka), vazala (Hrvatska i Slovačka) i saveznika (Rumunija, Bugarska i Mađarska).
Različit pravni status tih zemalja nije, međutim, imao praktični značaj: bilo da je reč o
„nezavisnima“ ili „okupiranima“, u nacionalsocijalističkom „velikom prostoru“ ciljevi,
strategije i politika bili su slični. U svim ovim zemljama oni su pronašli partnere spremne
na kolaboraciju sa silama Osovine, radi ostvarenja svojih ličnih planova o homogenoj
nacionalnoj državi.432
Nemačka i Italija pristupile su podeli Jugoslavije s različitim motivima. Hitler je na
Balkanu imao političke, vojne i privredne ciljeve. Trebalo je razoriti versajski poredak,
obezbediti saobraćajnice, pristup ekonomskim resursima značajnim za vođenje rata i
onemogućiti savezničko iskrcavanje. Tek što je bio okupiran, ovaj prostor je postao deo
Himlerove megalomanske rasne politike i politike raseljavanja i uništenja. Međutim,
Italija je smatrala Jugoistočnu Evropu svojom istorijskom sferom uticaja i delom svog
prirodnog životnog prostora (spazio vitale), koji je trebalo da se proteže od Jadrana do
Afrike i Srednjeg istoka. Ova dva diktatora bila su ravnopravna samo formalno. Tokom
kasnijih osvajanja dolazilo je do stalnih trvenja i ozbiljnih sukoba interesa. Uglavnom je
Musolini izvlačio deblji kraj.433

Nezavisna država Hrvatska

Na teritoriji Hrvatske i Bosne i Hercegovine nastala je Nezavisna država Hrvatska
(NDH). Posle neuspelog pokušaja da se popularni seljački vođa Vlatko Maček ubedi da
prihvati vlast pod nemačkim protektoratom, SS pukovnik Edmund Vezenmajer doveo je
ustaški pokret na vlast. On je već ranije sproveo Anšlus Austrije i inspirisao stvaranje
nezavisne Slovačke.434 Ante Pavelić se vratio u Zagreb iz dugogodišnjeg egzila, kao
poglavnik s diktatorskom moći. Hrvatska je reorganizovana u zemlju pod vođstvom
jednog čoveka, bez podele vlasti, a progon neželjenih nacionalnosti legalizovan je
Zakonom o zaštiti naroda i države od 17. aprila 1941. Ustaška vlada se pozivala na
ideju o „narodnoj zajednici“ koju je, prema nemačkom uzoru, definisala kao „arijevsku“.
Pavelić je već u aprilu revnosno stavio na snagu antijevrejske nirnberške zakone.
Noseći stubovi njegove nasilne vladavine bili su milicija, armija, tajna policija, specijalni
sudovi i više od dvadeset koncentracionih logora.435
Suverenitet Hrvatske, tako dugo željno očekivan, ubrzo se pokazao kao himera.
Hitler i Musolini tretirali su zemlju u suštini kao okupiranu oblast i povukli demarkacionu
liniju posred njene teritorije. Berlin je sebi osigurao neposredan politički uticaj na rasnu,
privrednu i vojnu politiku preko svog ogromnog poslanstva i opunomoćenog nemačkog
generala.436 Pored toga, Pavelić je Rimskim protokolima od 18. maja 1941. morao da
ustupi Italiji širok pojas dalmatinske obale, kao i Kotorski zaliv - čime je decenijama
stara noćna mora Hrvata postala stvarnost.
U zavetrini nemačko-italijanske okupacije, ustaše su iskoristile jedinstvenu istorijsku
priliku da ostvare svoju iskonsku ideju o stvaranju etnički homogene velike države. Već
decenijama su propovedali obnovu srednjovekovne Hrvatske na njenoj „celokupnoj
etničkoj i istorijskoj teritoriji“. NDH je, sa svojih 6,3 miliona stanovnika, bila izuzetno
heterogena: Hrvati su činili samo tesnu većinu od 3,3 miliona. Uz to je bilo oko dva
miliona Srba, 700.000 muslimana, 150.000 folksdojčera i drugih manjina.437 Hrvatski
fašisti su samo protiv svog navodno istorijskog neprijatelja, pravoslavnog stanovništva,
postupali planski: stotine hiljada je bilo obespravljeno, oduzeta im je imovina, proterani
su, zatvoreni u logore ili pali kao žrtve ubilačkih akcija. U centralističkoj velikoj Hrvatskoj
ni muslimani nisu mogli imati poseban status, mada je jedan deo njih simpatisao
ustaški režim. Taj režim je, međutim, izbrisao pojam „Bosna i Hercegovina“ iz zvanične
upotrebe i proglasio muslimane „Hrvatima islamske vere“. Zato je profašistički Odbor
nacionalnog spasa iz Sarajeva molio Hitlera u novembru 1942. da odobri autonomni
status za Bosnu i Hercegovinu, pod patronatom nemačkog Rajha. Međutim, Berlin je
ovaj zahtev spremno odbacio.438
Podrška novom režimu ostala je tanka. Vlada nije mogla u potpunosti da ispolji svoj
suverenitet, kako u unutrašnjoj tako i u spoljnoj politici. Naišla je na odobravanje u
desnom krilu Hrvatske seljačke stranke, u delovima Katoličke crkve, kao i među
intelektualcima i studentima nacionalistima, koji su slavili „uskrsnuće“ Hrvatske i odavali
se misionarsko-šovinističkoj ideji o poslanju. Ali već nekoliko meseci posle dolaska
ustaša na vlast srušila se ova ionako heterogena baza.439 Samo malobrojni bez
rezerve su se identifikovali sa ciljevima hrvatskog vođstva, a oni koji su sarađivali s
njima činili su to često iz čistog oportunizma. Već sredinom 1941. jedan nemački
izveštač javljao je da „uglavom nema dokaza da su kuće u selima okićene zastavama i
da je učešće stanovništva relativno veliko“, kako stoji u nedeljnim objavama. Taj
izveštač je uočavao da bi se preovlađujuća „ravnodušnost širih slojeva stanovništva
mogla preokrenuti u aktivan otpor“.”440
 Sredinom februara 1942. opunomoćeni nemački general u Zagrebu, Edmund Glez
fon Horstenau, izveštavao je: „Mržnja protiv njih (ustaša) teško da može biti veća.
Predstavnici ovog pokreta stalno bivaju omraženi zbog svoje arogancije, samovolje,
grabljivosti i korupcije. Pored toga, nema kraja nedelima, pljački i ubistvima. Ne prođe
nijedna nedelja bez neke ’akcije čišćenja’ što se odnosi na cela sela, sa sve ženama i
decom.“441 Početkom februara 1943. nemački vrhovni komandant za jugoistok
Aleksandar Ler konstatovao je: „Vlada i uprava, zbog loše uprave i ustaškog kursa,
izgubile su svaku podršku ne samo kod pravoslavnih (Srba) već i kod sopstvenog
hrvatskog stanovništva.“442

Nemačka okupacija Srbije

Ono što je preostalo od Srbije potpalo je pod nemačku okupacionu upravu - jedan
nestalni splet različitih civilnih i vojnih položaja, čije su nadležnosti stalno menjane.
Najviša okupaciona instanca za Jugoslaviju i Grčku bio je od juna 1941. komandant
Vermahta za jugoistok. Njemu je bio podređen vojni zapovednik u Srbiji (od septembra
1941. opunomoćeni komandujući general). On je upravljao sa dva štaba: kao šef civilne
uprave, SS general major Harald Turner nadgledao je srpsku vladu. Međutim, u
nadležnosti vojnog komandnog štaba bili su poslovi policije, armije i bezbednosti.
Nezavisno od toga, dve posebne jedinice bezbednosnih snaga i SD443* radile su na
borbi protiv „emigranata, sabotera i terorista“. Institucionalnu zbrku upotpunjavao je i
generalni opunomoćenik za privredu, direktni zastupnik Hermana Geringa, čije su
nadležnosti bile izuzete od vojne uprave. Njegov zadatak bio je da srpske resurse učini
dostupnim nemačkoj ratnoj mašineriji. Spoljnopolitička pitanja regulisalo je Ministarstvo
spoljnih poslova preko svog opunomoćenika. Njegova ovlašćenja preneta su u avgustu
1943. na najuticajnijeg posebnog opunomoćenika za jugoistok u Ministarstvu spoljnih
poslova Hermana Nojbahera.444
Radi lakšeg upravljanja Srbijom, pripadnik SS, Vezenmajer, postavio je u avgustu
1941. ultranacionalistu, generala Milana Nedića, za predsednika marionetske „vlade
nacionalnog spasa“. On se oslanjao na fašistički pokret „Zbor“ Dimitrija Ljotića, na
delove oficirskog kora i četnike Koste Pećanca. Nedićev osnovni zadatak bio je da
domaćim trupama uguši otpor i tako olakša posao nemačkoj vojsci. Pošto je Hitler Srbe
smatrao nekarakternim, nelojalnim i opasnim, sve značajne nadležnosti u pogledu
vojske, policije, privrede i finansija ostale su u nemačkim rukama. Po tome se položaj
srpske kolaboracionističke vlade razlikovao od položaja Petenove vlade u Francuskoj.
Njoj je ipak bilo dozvoljeno da predstavlja suverenu državu, koju Nemci nisu apriori
smatrali manje vrednom. Nedić se pokazao kao voljni sprovodilac nemačke okupacione
politike. On je „očistio“ obrazovni sistem i uveo strogu cenzuru, osnovao profesionalne
korporacije i Nacionalnu službu rada. Radi podrške nemačkim trupama, on je
komandovao svojom Srpskom državnom stražom i Srpskim dobrovoljačkim korpusom.
Nedić se osećao pozvanim, kao čuvar srpskih interesa, kao posrednik između
okupatora i naroda, da olakša patnje Srba i istovremeno da se brutalno obračunava s
komunistima. Njegov pogled na svet bio je mešavina ultrakonzervativizma i šovinizma
fašističkog pokreta „Zbor“. Heterogeni ideološki klišei sačinjavali su upadljiv
konglomerat narodnjačko-rasističkog kulta krvi i tla i pravoslavnog verskog
mesijanizma, udruženog sa fetišizacijom prasrpske patrijarhalne porodične i seoske
zajednice.445 Srpsko stanovništvo nije bilo mnogo prijemčivo za ove ideje. Nacionalno
orijentisani srednji sloj radije je podržavao kralja i bivšu vladu u izbeglištvu, a ni seljaci
nisu mnogo drugačije mislili.
Kao i u drugim zemljama Istočne Evrope, folksdojčeri su imali ključnu ulogu u
izgradnji novog poretka. Oko pola miliona podunavskih Švaba trebalo je da sprovode
„rasni novi poredak“, da služe nacionalsocijalističkom „velikom privrednom prostoru“,
kao i da se bore na Istočnom frontu i u svojoj zemlji, kao „trupe vojnih obveznika
Rajha“, protiv partizana, i u tome različit pravni status regiona u kojima su živeli nije
imao nikakvu ulogu. Bez obzira na formalnu nezavisnost Hrvatske, nemačka
nacionalna manjina imala je autonomni položaj kojim joj je Rajh garantovao potpunu
ravnopravnost. Berlin je slično postupio i s banatskim Švabama. Nemačkoj nacionalnoj
manjini u Srbiji data je posebna samoupravna oblast.446 Folksdojčeri su prema
nacionalsocijalističkom modelu dobijali kompletna uputstva direktno iz Rajha. Oni su
morali da vode za račun Berlina „bitku za proizvodnju“ i „totalni rat“. Od proleća 1942.
praktično svi sposobni za oružje bili su mobilisani u oružane SS jedinice, „prema
gvozdenom zakonu svog naroda“. Godine 1943/44. bilo je oko 50.000 folksdojčera iz
Hrvatske, Srbije i Banata u vojnoj službi, a ostalih 18.500 došlo je iz oblasti koje je
okupirala Mađarska.447
U ostalim delovima bivše Jugoslavije novi poredak takođe je stajao na staklenim
nogama. U Crnoj Gori u leto 1941. propao je plan Italijana da se proglasi jedna
pseudonezavisna satelitska država. Umesto toga, oni su stvorili vojnu upravu.
Slovenija, koju su Hitler i Musolini podelili među sobom, bila je izložena sistematskoj
politici germanizacije i italijanizacije. Jedan italijanski visoki komesar upravljao je u
Provincia di Lubiana, uz pomoć jednog lokalnog savetodavnog tela koje, međutim, nije
imalo nikakav autoritet u zemlji. Pošto je Italija kapitulirala 1943, ovaj region je potpao
pod nemačku okupaciju. Uz pomoć generala Leona Rupnika, koji je želeo da
Slovencima obezbedi mesto u „novoj Evropi“, i blagonaklonost biskupa Gregorija
Rožmana, tamo su nastali domobrani, pomoćne trupe Vermahta kojima su komandovali
Nemci. Na vrhuncu moći imali su oko 17.500 ljudi.448

„Akcije odmazde“
Plan po kojem je trebalo upravljati zemljom uz pomoć nevelikih vojnih snaga i uz
pomoć lokalnih kolaboracionista, ubrzo se pokazao iluzornim. Sve institucije državne
vlasti i autoriteta bile su uništene, čak i po cenu stvaranja jednog vakuuma moći koji bi
bilo teško kontrolisati. Pripadnici građanskih slojeva, oni koji su bili odani kralju, članovi
seljačkih stranaka, socijaldemokrati i komunisti, bili su uznemireni i razočarani, ali ne
bez volje za otporom. U raznim delovima zemlje protivnici okupacije preduzimali su
akcije napada i sabotaža. Trupe Vermahta i SS jedinice za posebne zadatke streljale su
taoce da bi suzbile u korenu sve gerilske akcije. Glavnokomandujući Druge armije,
general-pukovnik Maksimilijan fon Vajks, naredio je već 28. aprila da se za svakog
nemačkog vojnika koji strada kao žrtva napada za odmazdu strelja sto civila, „bez
obzira“ kom sloju stanovništva pripadaju, i da se leševi obese na javnom mestu.
General feldmaršal Vilhelm Kajtel naredio je Vrhovnoj komandi 28. septembra da se za
svakog ranjenog nemačkog vojnika strelja pedeset, a za svakog ubijenog sto ljudi,
„među kojima i poznate ličnosti ili njihovi rođaci“449. Vermaht je uzimao „uhapšene za
odmazdu“ (komuniste, Jevreje, Cigane, kriminalce) i „taoce […] istaknute u javnom
životu“. Oni su morali da svojim životom odgovaraju za atentate na pripadnike
Vermahta, folksdojčere i - od novembra 1942 - i na srpske kolaboracioniste.450 U
Beogradu je, na primer, samo u jednoj novembarskoj noći, uhapšeno 149 profesora,
akademika, umetnika, lekara i advokata, a među njima i intelektualci Aleksandar Belić,
Tihomir Đorđević, Viktor Novak i Vasa Čubrilović.451 U posebno brutalnoj akciji
odmazde, Vermaht je sredinom oktobra 1941. u Kraljevu streljao između četiri i pet
hiljada civila, a u Kragujevcu više od 2.300.452 Nemački vojnici su hapsili učenike i
učitelje, radnike i seljake, sveštenike i crkvenjake, i bilo koga ko se kretao unaokolo.
Oni su kasnije bili streljani u grupama od po 30 do 50, i sahranjeni u masovnim
grobnicama. Samo od oktobra do decembra 1941. više od 25.000 muškaraca i žena
palo je kao žrtva „kaznenih akcija” generala Bema.453 Kao i u ostalim delovima Istočne
Evrope, okupacija je predstavljala kombinaciju gušenja otpora i uništenja Jevreja.
Jedinica za posebne zadatke bezbednosne policije i Službe bezbednosti (SD) poslata
radi „borbe s protivnikom“, dobila je već 2. aprila 1941. zadatak da, pored „emigranata,
sabotera, terorista itd.“, postupa i, eksplicitno, protiv „komunista i Jevreja“. Tako je od
početka, a ne tek od napada na Sovjetski Savez, balkanski pohod imao karakter
ideološkog rata.454
Zbog nedostatka ljudstva, na Balkanu nije bilo podele zadataka između Vermahta i
streljačkih vodova jedinica za posebne zadatke, kao što je bio slučaj u Poljskoj. Hitler je
očekivao da će armija sama uspeti da reši problem partizana. On je namerno poslao na
Balkan bivše austrijske profesionalne oficire sa odgovarajućim iskustvom iz Prvog
svetskog rata. Bivši austrougarski štabni oficir, Edmund Glez fon Horstenau, postao je
general u Zagrebu, a opunomoćeni komandujući general u Srbiji, Franc Beme, kao i
veliki deo ljudstva, takođe je bio iz Austrije. Možda se i ovim kontinuitetom personala
može objasniti zašto je okupaciona praksa u Prvom i Drugom svetskom ratu bila tako
slična. Tako su neke brutalne „akcije čišćenja“ bile upravo u oblastima gde su, kako je
rekao Beme, „1914. tekle reke nemačke krvi zbog podmuklosti Srba, muškaraca i
žena“.455 Teror koji je sprovođen još u Prvom svetskom ratu protiv srpskog civilnog
stanovništva bio je svakako znatno radikalizovan pod uticajem nacionalsocijalizma i
stavljen u službu ciljeva rasne politike.
Italijani su u svojoj sferi uticaja takođe pribegli brutalnoj sili, da bi na prostoru
Mediterana stvorili ordine nuovo, prema zadatku koji su dobili od Musolinija.
Antislovenska osećanja i kolonijalno iskustvo u Africi obeležili su stav oficirskog kora
prema balkanskim „podljudima“456. General Mario Roata dao je instrukciju svojoj armiji,
putem cirkulara ZC od marta 1942, da ne igra ulogu „dobrih Italijana“, već da uguši
partizanski otpor najstrožim represalijama. Sela su bombardovana i spaljivana, taoci
masovno internirani i streljani, desetine hiljada civila odvedeni u koncentracione logore
Gonars, Ponca, Kolfiorito i Reniči.457 Decenijama neosporavana slika o sebi kao o
„dobrim Italijanima“ nije odgovarala realnosti.458

Uništenje Jevreja i Roma

Gušenje otpora bilo je nerazdvojno povezano s monstruoznim planovima o
proterivanju, preseljavanju i iskorenjivanju, koje su nacionalsocijalisti od sredine jula
1941. ciljano počeli da sprovode u celoj Evropi.459 U Jugoistočnoj Evropi Jevreji su
takođe izgubili građanska prava, radna mesta i svojinu. Morali su da se registruju, da
nose obeležje, da budu označeni kao „unutrašnji neprijatelj“ i da padnu kao žrtve
policijskih akcija, streljanja talaca, masovnih egzekucija, i - najkasnije od oktobra 1941 -
sistematskog i totalnog uništenja.
Prema procenama, 1940. je živelo oko 72.000 Sefarda i Aškenaza u Jugoslaviji, i to
pretežno u gradovima. Za razliku od drugih istočnoevropskih zemalja, ovde je jevrejsko
stanovništvo bilo u velikoj meri asimilovano, integrisano i nije bilo tako žigosano usled
socijalne zavisti, kao u Mađarskoj ili Rumuniji. U Hrvatskoj, a nešto manje i u Srbiji, ipak
je postojao antisemitizam, ali samo kao marginalna društvena pojava. Mešani brakovi
bili su uobičajeni. Tridesetih godina prodrla je propaganda, finansirana iz nacističke
Nemačke, pre nego što je jugoslovenska vlada na pritisak Berlina uvela 1940.
antijevrejske zakone, koji su pre svega određivali kvote za upis na visoke škole i uvodili
zabranu obavljana funkcija u vojsci. Zahvaljujući ovoj, i dalje relativno liberalnoj politici,
hiljade nemačkih i austrijskih Jevreja prebeglo je tridesetih godina u Jugoslaviju.
Ustaška vlada takođe je bila pod jakim uticajem nacističke Nemačke u politici prema
Jevrejima. Ante Pavelić je, kao i neki njegovi saborci, bio oženjen Jevrejkom. U
njegovim programskim dokumentima izraziti antisemitizam može se naći tek od poznih
tridesetih godina.460 Zato se u Berlinu stalno sumnjalo u doslednost hrvatskih vazala,
na primer i zato što su, pored strogih rasnih zakona, stavljali u izgled zaslužnim
građanima Jevrejima „počasni arijevski status“461. Ipak je Pavelić, po uzoru na
nacionalsocijaliste, registrovao, obeležio i oduzeo njihovu imovinu. Poglavnik se 26.
juna 1941. izjasnio za princip kolektivne krivice: „Pošto Jevreji šire lažne vesti radi
uznemiravanja stanovništva i ometaju i otežavaju snabdevanje svojim poznatim
spekulacijama, biće zbog toga smatrani kolektivno odgovornim i […] odvedeni u
zarobljenički logor pod vedrim nebom.“462 Ustaše su u logorima ubile više od 25.000
Jevreja, najviše u ozloglašenom Odeljenju III B koncentracionog logora Jasenovac. Još
5.000 nemačke vlasti su deportovale u Aušvic. Takođe su u oblastima pod bugarskom i
mađarskom okupacijom desetine hiljada Jevreja odvedeni u nemačke logore smrti.463
Jedino su u italijanskoj zoni Jevreji bili sigurniji. Vlasti su na nemačke pritiske za
deportacijom reagovale odlaganjem, hiljade Jevreja moglo je da se skloni u Italiju ili da
se spase odlaskom na teritoriju koju su držali partizani. Konzervativna i verna kralju,
italijanska vojska je sprovodila pretencioznu i agresivnu civilizatorsku misiju, ali ne i
rasno-nacionalni projekat uništenja.464
U okupiranoj Srbiji nemačka intervencija bila je direktnija. Već sredinom aprila 1941.
svi Jevreji su morali biti registrovani u policiji. Vrhovna komanda Vermahta kolektivno ih
je žigosala kao državne neprijatelje u kontekstu „borbe protiv bandi“, i u „akcijama
odmazde“ oni su bili prvi streljani. Početkom decembra skoro svi Jevreji i Cigani bili su
internirani u logor Sajmište blizu Beograda, gde je SS od proleća 1942. upotrebio gasni
kamion za ubistva tada još preživelih, među njima i 7.000 žena i dece. Šef Upravnog
štaba, SS general-major Harald Turner, javljao je ponosno u avgustu 1942: „Srbija je
jedina zemlja u kojoj je pitanje Jevreja i Cigana rešeno.“465
Na celokupnom jugoslovenskom prostoru između 1941. i 1945, od 72.000 Jevreja,
koliko ih je ranije bilo, 55.000 do 60.000 palo je kao žrtva holokausta, od čega oko
28.000 u nemačkim koncentracionim logorima. Početkom pedesetih godina, broj
jevrejskog stanovništva Jugoslavije zato je opao na oko 6.500.466 Takođe je oko 80.000
jugoslovenskih Roma bilo žigosano, obespravljeno, progonjeno i sistematski ubijano. U
Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini bili su skoro potpuno istrebljeni, a samo u Srbiji i Crnoj
Gori mogli su da prežive u većem broju.467

Srpski četnici
Nacionalistički četnici, koji su u delovima Srbije, Crne Gore i Bosne formirali
oružane gerilske grupe, predstavljali su se u proleće i leto 1941. kao glavni protagonisti
srpskog otpora. Vođstvo pokreta preuzeo je pukovnik Dragoljub - Draža Mihailović.
Zamenik rukovodioca štaba u Jugoslovenskoj armiji i stručnjak za gerilsku borbu, odbio
je da kapitulira pri ulasku trupa Vermahta i marširao je sa 50 do 60 ljudi ka zapadnoj
Srbiji, gde je sredinom maja postavio svoj glavni štab na Ravnoj gori.
Mihailovićev cilj bio je da na talasu srpskog patriotizma izbije na vrh restaurisanog,
monarhističkog posleratnog poretka. On je izbegavao otvoreni sukob s okupatorima,
koje je smatrao vojno nadmoćnim, da bi podigao ustanak tek kada dođe do iskrcavanja
saveznika, čemu se nadao. Slao je u London lažne vesti o vojnim uspesima, a u isto
vreme je primao finansijsku pomoć od srpske kolaboracionističke vlade i služio
Nemcima i Italijanima. Jugoslovenska vlada u izgnanstvu, koja iz straha od komunista
nije htela da sluša glasine o mogućoj izdaji svog heroja otpora, imenovala je
Mihailovića u januaru 1942. za svog ratnog ministra i glavnokomandujućeg
Jugoslovenske vojske u otadžbini. Kao priznati predstavnik starog sistema, on je do
sredine 1943. primao od Britanaca vojnu pomoć.
Mihailovićevi četnici su preuzeli poznato ime, ambleme i spoljni izgled istorijskih
boraca za slobodu u Prvom svetskom ratu. Uz duge kose i guste brade, nosili su
ogrtače od krzna i ukrašavali se ratničkim pojasevima sa municijom. Tradicionalni
simboli i propisi pozivali su se na kontinuitete koji u stvarnosti nisu postojali, ali su
nailazili na prihvatanje i simpatije u širokim seljačkim slojevima stanovništva. Mihailović
je do septembra 1941. okupio oko tri do četiri hiljade ljudi, a možda i više, među kojima
je bilo mnogo bivših oficira, podoficira, žandarma i policajaca. Do 1943. broj njegovih
pristalica porastao je, prema nemačkim procenama, na 30.000, a prema Mihailovićevim
podacima, na 180.000. U svakom slučaju, njegove pomalo haotične trupe patile su od
samog početka od unutrašnjih suparništava, problema s disciplinom i upadljivog
nedostatka jakog vođstva.468
U raznim krajevima zemlje četnici su se razlikovali među sobom i njihove pristalice
imale su svuda drugačije motive: patriotizam, samozaštita, nacionalizam ili šovinizam.
U Hrvatskoj i zapadnoj Bosni oni su se, pre svega, formirali radi otpora prema ustaškim
zverstvima. Što se tiče ostalih krajeva, njihova socijalna baza bili su srpsko selo i
crnogorska brda, u kojima su vladali običaji, narodna religija i patrijarhalne vrednosti.
Ipak je uzaludno tražiti neki celovit ideološki program. Time se može objasniti da su
neki sarađivali s okupatorom, drugi organizovali gerilski rat, a treći kasnije prešli u
partizane.469 Takođe, simpatije prema četnicima imali su i veliki delovi srpskog
građanstva, nacionalistički orijentisana inteligencija i Pravoslavna crkva, posebno zato
što za spektar umereno orijentisanih nije bilo mnogo alternativa komunistima.470
Popularnost koju su četnici uživali na selu u Srbiji i Crnoj Gori može ce, između
ostalog, objasniti i time da su oni pružali zaštitu od napada Nemaca i Italijana. Na
primer, oni su u dogovoru s italijanskim okupacionim organima u Crnoj Gori,
Hercegovini i Sandžaku, formirali lokalne organe samouprave. Uz prećutno tolerisanje,
a delom i otvorenu podršku Nedićevih vlasti, mnoge opštine u Srbiji vodile su
samostalan život. Selo Miokovce u Šumadiji potpuno se otrglo kontroli države: „Sad je
sva državna vlast prešla u naše selo”, rekao je seoski starešina početkom 1944.
jednom novinaru. „Tu ti je i vojska, i policija i sud […] Sad mi krojimo zakone […] Ko ne
posluša zna da će dobiti batina […], ili batina ili kuršum u čelo […]. Selo ti je naše,
gospodine, kao neka mala država.“471 Stanovnici nisu plaćali poreze i ignorisali su
naredbe za mobilizaciju. Umesto toga, snabdevali su namirnicama četničke borce u
okolnim brdima, koji su ih, zauzvrat, štitili od neželjenih poseta Vermahta.

Titov narodnooslobodilački rat

U međuvremenu komunisti su se u ilegali pripremali za oružani ustanak. Na dan 4.
jula 1941, ubrzo posle napada Hitlera na Sovjetski Savez, Tito je pozvao na opšti
ustanak i formirao partizanske jedinice. Trebalo je osloboditi Jugoslaviju, a Crvenu
armiju rasteretiti stvaranjem novog fronta. U avgustu 1941. on je objavio „oslobođenje
naroda Jugoslavije od okupatora i borbu protiv domaćih agenata […], koji podržavaju
podjarmljivanje i teror nad našim narodom“.472 Već tada se mislilo i na promenu
sistema, ali izraz „Narodnooslobodilački rat“ zvučao je u početku manje sumnjivo nego
„socijalistička revolucija“. Ipak je već i sama ikonografija govorila mnogo. Partizani su
izabrali za svoj amblem crvenu petokraku, a na Staljinov rođendan, 21. decembra
1941, formirali su, u istočnobosanskom selu Rudo, Prvu proletersku brigadu. Sa 1.200
vojnika oni su bili prva veća, ofanzivna opštejugoslovenska borbena jedinica, koja je
delovala u više oblasti, i sebe videla kao oružanu silu Komunističke partije.
 U Titovoj Narodnooslobodilačkoj borbi okupacioni organi dobili su ozbiljan izazov, a
četnici opasnog suparnika. Partizani i četnici još su se u leto zajedno borili protiv ustaša
i Vermahta, ali je u septembru 1941. došlo do ozbiljnog razlaza. Prvo vojno
odmeravanje snaga u novembru 1941. preraslo je u građanski rat, tj. u pravi ideološki
rat do uništenja. Mihailović je sebe video kao legitimnog predstavnika kralja i njegove
vlade, i imao je nameru da ponovo uspostavi stari poredak pod srpskim vođstvom. U
junu 1941. pustio je u opticaj memorandum pod naslovom „Homogena Srbija“,473 u
kojem je bilo predviđeno proterivanje Hrvata i muslimana na velikom delu teritorije. Tito
je, naprotiv, propovedao slogu među narodima, zalagao se za socijalističku revoluciju,
ali i za sopstveni dolazak na vlast.
Za razliku od defanzivne taktike četnika, partizani su tražili otvoreni sukob sa
okupatorima, i u tome je, pored ideloško-političkih suprotnosti, bio još jedan razlog
njihovog sukoba. Partijski kadar sa završenim vojnim školama, veterani iz Španskog
građanskog rata i bivši oficiri Jugoslovenske vojske, preuzeli su komandu u
partizanskom ratu i za nekoliko meseci izgradili borbenu silu sa čvrstim vođstvom, koja
se brzo razvila u regularnu Narodnooslobodilačku vojsku, sa centralnom komandom.
Komunistička partija je samo u nekim većim gradovima bila još pre rata jaka i dobro
organizovana. U okupiranoj Sloveniji ona se već u aprilu 1941. ujedinila sa hrišćanskim
socijalistima, intelektualcima i nekim sokolskim društvima u Osvobodilnu frontu. U
Ljubljani, koja je bila pod italijanskom okupacijom, ona je postala tako jaka da je stvorila
paralelnu državu s ilegalnim bolnicama, štamparijama itd. i praktično vladala ovom
oblašću iz ilegale, putem složene mreže koja je dopirala i do najviših vrhova vlasti.474 U
agrarnim delovima zemlje KPJ je bila znatno slabija, pošto se, u skladu s Lenjinovom
rečju, nikada nije intenzivno trudila da pridobije seljaštvo. Na primer, u celoj Bosni i
Hercegovini na početku rata imala je samo 830 članova. Četiri godine kasnije, 140.000
bosanskih partizana borilo se pod Titovim vođstvom.475
Pored članova KPJ, omladinskih organizacija i sindikata, ubrzo su partizani dobili
sve više pristalica i među nekomunistima. Sve više ljudi je odlazilo u borbu, čemu su,
pored opštepatriotskih motiva, doprineli i brutalni progoni ustaša i nekontrolisane mere
odmazde Vermahta. Nepredvidljivost i sveprisutnost terora, otežano snabdevanje,
stanja trajne iscrpljenosti i poniženja, bili su plodno tle za, u početku sporu, ali zatim
ubrzanu mobilizaciju otpora. Za masu prostog seoskog stanovništva, čak i one
nepolitične, nije bilo drugog zamislivog načina da se nose sa stranom vladavinom. Šef
uprave za Srbiju, Harald Turner, primetio je već u jesen 1941: „Ti ljudi, koji su u bezbroj
slučajeva bili svedoci bestijalnih ubistava svojih bližnjih, nisu imali šta da izgube […] i
zato su se pridruživali komunistima u šumama i brdima.“476
Motivi i načini za podizanje ustanka bili su višestruki i veoma retko ideološki obojeni.
Postojali su organizovani oblici komunističkog otpora u gradovima, ali i aktivnosti čiste
samoodbrane neregularnih bandi, milicije i seoske straže. Organizovani otpor nastajao
je neretko kao socijalna pobuna, proleterski protest ili seoska samosvest. Nemiri
srpskih seljaka u zapadnoj Bosni ima li su više karakter predmodernih agrarnih pobuna,
u kojima je bila posredi pre restauracija starog poretka nego uspostavljanje novog. Na
drugim mestima ustanak se rasplamsao u gradskom radničkom okruženju, kao u leto
1941. kada su se zaposleni u fabrici drva i celuloze u Drvaru pobunili protiv otpuštanja i
proglasili republiku.477 Komunistička partija je uspela, zato što joj je pošlo za rukom da
poveže sve ove najrazličitije oblike protesta i otpora pod geslom „narodnog
oslobođenja“, i da različita okruženja i uslove u kojima su nastali, međusobno sjedini. U
socijalno čvrsto povezanim seoskim zajednicama ponekad je bilo dovoljno da samo
jedan član radi za neku dodatnu zaradu, pa da celu svoju zadrugu, a onda i sve susede
povuče za sobom u snage otpora. Titov saborac i biograf Vladimir Dedijer bio je
iznenađen koliko je prostih, politički neiskusnih i neobrazovanih ljudi iz potpuno
siromašnih krajeva prišlo pokretu. U jesen 1941. partizani su držali pod kontrolom više
oblasti u Crnoj Gori, zapadnoj, južnoj i istočnoj Srbiji, u Lici, Baniji i na Kordunu, kao i u
Bosanskoj Krajini i u Hercegovini. U srpskom gradu Užice, gde je Tito u septembru
postavio svoj vrhovni štab, proglasili su republiku.478
S obzirom na vojne uspehe partizana, Mihailović je sa svojom strategijom čekanja
za njima zaostao. Tito mu je osporio ne samo titulu najvećeg heroja otpora već i
budućeg državnog vođe. U novembru 1941. Mihailović je naredio napad na Vrhovni
štab partizana u Užicu. Juriš se završio vojnom katastrofom za četnike.479 Mihailović,
koji je ranije odbijao da kapitulira pred Nemcima, sada se ponudio Vermahtu kao
partner. To je bio početak jednog sve dubljeg uplitanja u raznovrsne oblike kooperacije i
kolaboracije s javno proglašenim neprijateljem. Međutim, komandujući general Franc
Beme odlučno je odbio ovu ponudu, jer će „nemački Vermaht u najskorije vreme sam
uništiti komuniste […] i u vas kao saborce ne može imati poverenja.“480
U tim ranim godinama rata leži seme kasnijeg razdora između Tita i Staljina.
Sovjetski diktator je u jesen 1941. imao očajničku potrebu za drugim savezničkim
frontom, kako bi Nemci bili primorani da povuku više divizija sa istoka. Da bi rasterao
sumnje zapadnih saveznika da sprovodi sovjetizaciju Jugoistočne Evrope, trebalo je da
Jugosloveni odustanu od promene sistema. Umesto da pošalje pomoć u oružju, koju je
Tito hitno tražio, on je slao duge didaktičke telegrame: Jugosloveni bi trebalo da
prestanu da propovedaju revoluciju i umesto toga da naprave zajednički narodni front
sa britanskim čovekom, Dražom Mihailovićem. Na veliko Titovo nezadovoljstvo, radio
Slobodna Jugoslavija neprestano je prenosio iz Moskve četničku propagandu iz
Londona.
Krajem novembra Vermaht je preduzeo veliku ofanzivu na sve oblasti u Srbiji pod
kontrolom ustanika, i Užička republika je pala. Više od 1.400 partizana je poginulo,
stotine su pale u zarobljeništvo i zatim bile ubijene. Ubrzo potom Nemci su napali i
Glavni štab četnika na Ravnoj gori. Nametnuli su i nove drakonske mere protiv civila.
Ko bi partizanima dao sklonište ili hranu ili ne bi odao gde se nalaze, bio bi i sam
„smatran za pobunjenika i streljan“481. Tito je uspeo samo još da se sa svojim vernim
sledbenicima povuče na jug, do Sandžaka. U graničnoj oblasti između Crne Gore,
istočne Bosne i južne Srbije uspeli su da osvoje neku teritoriju, ali su i odatle brzo bili
potisnuti.
Početkom decembra 1941. ustanak je u Srbiji i Crnoj Gori bio praktično ugušen.
Doduše, do tog trenutka partizani su imali oko 80.000 muškaraca i žena pod oružjem.
Međutim, premoć od pola miliona nemačkih, italijanskih, mađarskih i bugarskih
okupacionih trupa i 120.000 vojnika ustaškog i Nedićevog režima bila je prevelika.482
Proterani iz Srbije, gde je seosko stanovništvo simpatisalo kako četnike tako i
partizane, i pod stalnom vatrom vojno nadmoćnih Nemaca i Italijana, pretili su im očaj i
propast. Niotkuda nije bilo pomoći. Prošlo je osam mučnih dugih i obeshrabrujućih
meseci od nemačke ofanzive na Užice pre nego što je Tito odlučio krajem juna 1942,
da svoju Vrhovnu komandu premesti na zapad, u središte Nezavisne države Hrvatske.
Uz podršku Srba, kojima je pretio progon, partizani su samo još tamo držali pod
kontrolom neke oblasti. Krstaški pohod ustaša gurao je sve više ljudi u pokret otpora,
tako da je bilo uslova da se ustanak iz Bosanske Krajine dalje proširi na Liku i
Slavoniju.
Četiri brigade su u junu 1942. krenule na neprekidan, visoko rizičan marš, pun
teških lišavanja, kroz vrhove i doline bosanskih brda. Mesecima su ljudi, kao odrpane
senke, živeli u šumama, spavali na zemlji, sa zavežljajem pod glavom. Namirnica i
lekova bilo je stalno nedovoljno, a nedostajalo je, kao i uvek, i municije. „Najgore je bilo
što nismo imali soli. Patili smo od skorbuta, jer u brdima nije bilo ni voća ni povrća.
Žvakali smo mlado brezovo lišće ili cedili sok iz ploda da bismo ga pili.“483 Partizani su
obično vodili sa sobom cela stada ovaca i koza, koje su usput klali i ponovo rekvirirali
od seljaka.
Na maršu kroz etnički mešovite oblasti, gde su jedni za drugima divljali ustaše,
četnici i okupacione trupe, sve više očajnika pridruživalo se Narodnooslobodilačkoj
vojsci, pre svega iz redova progonjenih Srba. Tito je sloganom „bratstvo i jedinstvo“
pridobio i deo onih Hrvata i muslimana koji su ranije imali rezerve i čak i pripadali
nacionalnim partijama koje nisu verovale komunistima. Oni su, međutim, obećavali
rešenje nacionalnog pitanja protiv velikosrpske hegemonije, a za mobilizaciju seoskog
stanovništva naglašavanje nacionalnih i verskih osećanja bilo je sada odlučujuće.
Komunisti su izjavili da žele ne samo da oslobode Jugoslaviju kao državu već i svaki
njen pojedini narod. Krajem 1942. Tito je objavio jedan članak o „nacionalnom pitanju“ i
obećao: „Današnja Narodnooslobodilačka borba i nacionalno pitanje u Jugoslaviji
nerazdvojno su vezani […] Riječ narodnooslobodilačka borba - bila bi samo jedna
fraza, pa čak i prevara, kada ona ne bi […] imala i nacionalni smisao za svaki narod
posebice, tj. kada ona ne bi, osim oslobođenja Jugoslavije, značila u isto vrijeme i
oslobođenje Hrvata, Slovenaca, Srba, Makedonaca, Arnauta, muslimana itd.“484
Narodnooslobodilačka borba predstavljala se kao pokret za nacionalnu emancipaciju
svih, i svake pojedine nacionalnosti, i to je konačno ubedilo i veliki deo nesrpskog
seljaštva.485
Početkom novembra 1942. partizanima je uspelo, posle teških borbi, da osvoje
Bihać u zapadnoj Bosni, koji je ranije bio bastion ustaša. Tako je, usred Nezavisne
države Hrvatske, u zapadnoj Bosni, Dalmaciji i Lici, nastala velika povezana teritorija
od oko dva miliona stanovnika. U „Bihaćkoj republici“ konstituisana je 26. i 27.
novembra 1942. prva opštejugoslovenska skupština delegata iz raznih krajeva zemlje:
Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) i njegovi zemaljski
odbori za Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, Makedoniju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu.
Tito se još nije usuđivao da proglasi novu vladu. Ali kamen temeljac za socijalističku
Jugoslaviju bio je položen.
Godina prekretnice - 1943.
U jesen 1942. vojnostrateška situacija preokrenula se na štetu Nemačke. U Africi su
pobeđivale britansko-američke trupe, a zapadne sile pripremale su se za iskrcavanje
na Siciliju. Kao njihovi potencijalni saveznici, partizani na Balkanu su odjednom dobili
ključnu ulogu. Početkom 1943. bilo je sve više znakova da će Britanci pustiti
Mihailovića niz vodu. On je otvoreno izjavio da su mu glavni neprijatelji partizani, ustaše
i muslimani, a jedini zaštitnici Italijani. Jedna britanska vojna misija prenela je Londonu
dokaze o kolaboraciji četnika sa silama Osovine, kao i „izuzetno zadivljujuću“ sliku
partizanske borbene snage. Promena strana pomogla bi, pored toga, da se sa
Sovjetima nađe zajednička linija.486
Hitler je još jednom uzalud pokušao da preokrene svoj vojni neuspeh na Balkanu.
On je preneo na glavnokomandujućeg za jugoistok centralnu komandnu vlast nad svim
vojnim formacijama u Srbiji i u Hrvatskoj, kao i nadležnosti SS jedinica u „borbi protiv
bandita“. Deo ovog projekta bila je i izgradnja nacionalnih dobrovoljačkih jedinica SS
oružanih snaga u okupiranim i savezničkim zemljama. Pored zloglasne folksdojčerske
divizije Princ Eugen, u martu 1943. pojavila se i muslimanska Handžar divizija, a u
martu 1944. divizija Skenderbeg kosovskih Albanaca.487
Hitler je naredio svojim generalima da izvedu „brutalan“ zahvat i da odbace sve
„evropske obzire“. Nemačke trupe su likvidirale ustanike i osumnjičene, sela su
pljačkana i spaljivana, čitave oblasti opustošene, da bi se „isušila močvara“. Vrhovna
komanda Vermahta unapred je omogućila neograničeno kažnjavanje za sva kriminalna
dela, „čak i žena i dece“. Nemačke vojne vlasti sporo su uviđale da bezobzirni progon
civilnog stanovništva više podstiče otpor nego što ga guši.487
Vermaht je 20. januara 1943. započeo Operaciju Vajs kojom je trebalo jednom za
svagda iskoreniti otpor. Neprekidni napadi avionima, tenkovima i artiljerijom trebalo je
da sateraju partizane u smrtonosna klešta između Italijana i četnika i da ih konačno
potpuno unište. Nemačka ofanziva, u kojoj je učestvovala i folksdojčerska divizija Princ
Eugen, dovela je Titove trupe u potpuno bezizglednu situaciju. Trebalo je hiljade
ranjenika skloniti na sigurno i zaštititi od osvete neprijatelja. I pored snega i leda, više
od 100.000 izbeglica krenulo je na marš, ali u spaljenim selima nije našlo sklonište. Tito
je poslao telegram u Moskvu: „Prinuđen sam da još jednom upitam da li je zaista
nemoguće da nam se pošalje bilo kakva pomoć. Stotine hiljada izbeglica mogli bi
umreti od gladi.“488 Ali čak dvadeset meseci od početka rata ni najmanja pomoć nije
bila na vidiku.
Josip Broz, koga su njegovi saborci od milja nazivali „Stari“, što je bilo ime za oca,
izazivao je čak i kod najvećih političkih protivnika dužno strahopoštovanje i divljenje.489
Tada u svojim pedesetim godinama, Tito je imao legendarne vrline vođe i zračio je
samopouzdanjem, odlučnošću i prirodnim autoritetom. „Imao je koncentraciju energije
kao tigar spreman na skok“, izveštavao je 1943. iz Titovog štaba britanski oficir za
vezu, Ficroj Meklejn.
„Nije krio da je komunista, bio je ponosan na to. Ipak je bio […] spreman da
diskutuje o svim pitanjima, a da se pri tom ne poziva na viši autoritet. Delovao je kao da
je potpuno siguran u sebe.“490
Moguće je da mu je nedostajao talenat velikog vojskovođe, ali ipak je stalno
uspevao da podstakne svoje trupe i da ih sumnjivim vojnim manevrima pokrene u
napad. Uprkos ogromnim gubicima, proleterske brigade uspele su za vreme nemačke
ofanzive početkom 1943. da razbiju obruč neprijateljske opsade i da konačno, u bici na
Neretvi, poraze četnike koji su bili u savezu s Italijanima, da spasu hiljade ranjenika i
dugu kolonu seljaka koji su tražili zaštitu, da bi zatim prešli u Crnu Goru. Partizani su
pretrpeli velike gubitke i u sledećoj nemačko-italijanskoj ofanzivi Operaciji Švarc: u bici
na Sutjesci nestalo je do 35.000 ljudi, skoro trećina trupa. Ali ponovo im je uspelo da
izbegnu opkoljavanje od strane neprijatelja, a sve više dobrovoljaca se priključivalo
pokretu. Čak i lokalni zajednički napadi Nemaca, Italijana, ustaša i četnika nisu više
mogli da preokrenu situaciju.491
Sa svakim vojnim uspehom rastao je Titov ugled. U njegovoj ličnosti bila je
koncentrisana sva moć, i mnogi ljudi su polagali nade u njega. Bio je istovremeno vođa
KPJ, vrhovni komandant NOV i predsednik AVNOJ-a, koji je bio neka vrsta vlade. U
Hrvatskoj su takođe njegovi partizani nailazili na sve veću podršku. General Glez fon
Horstenau zapisao je u svom dnevniku: „Nema nijednog sela, nijedne šume, nijednog
puta, a da nije bio žrtva malicioznog napada od strane Vermahta.“492 Nemački general
Rudolf Liters morao je da prizna u julu 1943: „Davno je prevaziđeno shvatanje da se
nemački Vermaht nalazi u prijateljskoj zemlji (Hrvatskoj). Najveći deo stanovništva
podržava ustanike.”493
Kapitulacija Italije u septembru 1943. donela je konačno vojni uspeh. Partizanima su
pale u ruke ogromne zalihe oružja i municije. Ustanak se sada proširio i na Dalmaciju i
Crnu Goru, pobeda je bila na vidiku. Narodnooslobodilačka vojska brojala je 1943.
preko 300.000 ljudi i stalno je rasla. Nemačka, koja je početkom rata mobilisala samo
30.000 vojnika, tokom 1943. i 1944. dovela je osamnaest divizija sa 250.000 ljudi da bi
savladala rastući otpor.494
U Jajcu, mestu u centralnoj Bosni, Tito je sazvao u noći između 29. i 30. novembra
1943. Drugo zasedanje AVNOJ a. Sto četrdeset dva de-legata iz svih krajeva zemlje
proglasili su se za vrhovnu zakonodavnu i izvršnu vlast. Samo Makedonci nisu uspeli
da stignu u Bosnu zbog borbi. Veće je odlučilo da se Jugoslavija obnovi kao
socijalistička federativna država ravnopravnih naroda i republika. U njen sastav trebalo
je da uđu i oblasti Hrvatske i Slovenije koje su 1918. bile odvojene. Veće je zabranilo
kralju Petru II povratak u zemlju i objavilo progon svih ratnih zločinaca. Tito je dobio
počasnu titulu maršala. Prethodno su saveznici, koji su se 30. novembra sastali na
samitu u Teheranu, dali signal da će zvanično priznati partizane za saveznike. Oni su
takođe smatrali da Jugoslavija treba da bude obnovljena, ali su za taj trenutak ostavili
otvorena pitanja budućeg političkog poretka i zapadne granice prema Italiji.
U maju 1944, kada su se saveznici već pripremali za iskrcavanje u Normandiji,
Vermaht je započeo svoju sedmu i poslednju ofanzivu, Konjički skok, da bi tada Tita
lično uhvatili, živog ili mrtvog. U poslednjoj sekundi partizanski vođa izbegao je desant
padobranaca na njegovo sklonište u jednoj bosanskoj pećini. Britanci su njega i njegov
štab odveli na sigurno, na jadransko ostrvo Vis, odakle je on trasirao put za kasnije
preuzimanje vlasti.
 9. Četrdesete godine
totalni rat
Jačanje partizana i kasnije preuzimanje vlasti od strane komunista može se
razumeti samo u kontekstu totalnog rata, koji je istovremeno imao i dimenzije
kolonijalnog, rasnog i građanskog rata i izazvao ljudske tragedije i društvene potrese
nepojmljivih razmera. Usled okupacije, eksploatacije i terora nad civilima, „etničkih
čišćenja“, progona i masovnih ubistava, život na ivici opstanka bio je svakodnevna
pojava. Zbog toga su bili uzdrmani socijalni poredak, identiteti, uloge i hijerarhije, i sve
dotadašnje vrednosti i moralne kategorije bile su odbačene. Rat se tako pokazao kao
laboratorija društvenih utopija i kao „protočni bojler“ za novi revolucionarni poredak. On
je povezao sve one snage društvenih promena koje su krčile put od početka 20. veka,
između ostalog i tako što je dugoročno razorio krhke temelje starog poretka.

Privredni i socijalni potresi

Već 16. aprila 1941. Hitler je naredio da se za Rajh obezbede „privredne privilegije“ i
kontingenti za izvoz iz Jugoslavije i Grčke. On je primorao svoje saveznike da mu u
regionu prepuste resurse značajne za rat: Bugari su morali da mu ustupe rudnike i
nalazišta hroma, a Mađari naftonosna polja. Čak je i Italija bila primorana da isporučuje
boksit iz Dalmacije, gvozdenu rudu iz Bosne i Hercegovine, kao i olovo i cink s
Kosova.495 Da bi iscrpli sve resurse iz zaposednutih zemalja, nemačke vlasti su
pribegavale svim mogućim sredstvima. Ministar finansija Rajha, Šverin fon Krosig,
objavio je da treba „izvući maksimalne privredne koristi iz ovih zemalja“496. Između juna
1941. i jula 1944. Hrvatska je prinudno isporučila u Nemačku industrijsku robu u
vrednosti od 328,4 miliona, a Srbija od 91,2 miliona rajhsmaraka.497
Generalni opunomoćenik za privredu u Srbiji, Franc Nojhauzen, rukovodio je
celokupnom privredom, prema nemačkom Četvorogodišnjem planu. On je vršio nadzor
nad infrastrukturom, rudnicima i preduzećima važnim za naoružanje. Zlato i papiri od
vrednosti iz trezora Narodne banke nestali su u nemačkoj državnoj kasi. U Hrvatskoj je
Berlin pomoću bilateralnih vladinih odbora i sporazuma obezbedio monopol za
eksploataciju rudnog blaga (antimona, bakra, olova, cinka, boksita i gvozdene rude). U
Rajh je deportovano 220.000 radnika iz Hrvatske i 200.000 iz Srbije, delom
dobrovoljno, a delom pod prinudom.498
Desetine hiljada ljudi bilo je naterano na prinudni rad u svojoj zemlji, u fabrikama i u
rudnicima. Krajem 1941. Nedićeva vlada je uvela radnu obavezu za sve između 17 i 45
godina. Vlasti su pribegle drastičnim merama da bi prikupile dovoljno radne snage za
rudarstvo i druge delatnosti značajne za rat - tokom 1943. bilo je 40.000 radnika, među
njima onih pod radnom obavezom, izbeglica, političkih zatvorenika i ratnih zarobljenika.
U rudnicima i zatvoreničkim logorima dirinčili su „goli i bosi ljudi u ritama“ do krajnjih
granica iscrpljenosti, stalno neuhranjeni i gonjeni od nadzornika.499
Uporedo s ovim, poljoprivreda je prilagođavana potrebama Rajha. Novoosnovane
privredne centrale odredile su u Srbiji „kvote potraživanja“ i stroga pravila za dažbine u
industrijskim biljkama i stočnoj hrani, suncokretu i semenu, povrću i žitaricama. Na
žalost vlasti, seljaci su stalno smišljali nove strategije kako da sami koriste svoje
proizvode, da ih sakriju ili prodaju na crnom tržištu. Onaj ko bi zaista predao traženu
količinu ubrzo bi ostao gladan: samo 57 kg brašna godišnje ostalo bi svakom Srbinu po
odbitku dažbina, a za normalnu potrošnju hleba bilo je potrebno u proseku četiri puta
više. 500 Jedino je u Banatu, koji je bio pod kontrolom folksdojčera, „bitka za namirnice“
uspešno tekla za okupatore. Samo u prve tri godine rata oni su odatle poslali u Rajh
oko 900.000 tona pšenice, kukuruza, semena suncokreta i drugih proizvoda, kao i
305.000 svinja.501
Uz sve ovo, okupirane zemlje morale su da finansiraju i Vermaht i okupacionu
upravu: Srbija je u te svrhe odvajala preko 1,5 milijardi rajhsmaraka, a Hrvatska više od
jedne milijarde. Kao rezultat toga, u obe zemlje je došlo do zastrašujuće inflacije.502 U
Hrvatskoj su cene skočile do 1944. za 2.500% do 3.000% u odnosu na predratni nivo, a
na crnom tržištu čak i preko 9.000%. U Srbiji su troškovi života porasli između sredine
1941. i kraja 1943. za preko 2.700%. Istovremeno su realne zarade pale za više od
polovine. Iz tih razloga, Jugosloveni su do kraja rata izgubili oko četiri petine svog
prihoda.503
Nasilni potresi ratne privrede srušili su socijalnu piramidu. Galopirajuća inflacija
dovela je do ogromnog propadanja vrednosti domaće privrede i poništila je društvene
razlike u pogledu klase i statusa. Dok su seljački dugovi preko noći nestali, srednji
slojevi su osiromašili, a istopila se i vrednost plata, penzija i ušteđevina. Tako se ranija
prednost grada nad selom sada pretvorila u svoju suprotnost: da bi došli do namirnica,
stanovnici gradova morali su da prodaju ili razmenjuju sve što su imali. Zlato i nakit,
nameštaj i garderoba menjali su sada vlasnike za bagatelu.
U siromašnijim krajevima, u Dalmaciji, Lici i Hercegovini, već prve ratne zime 1941.
zavladala je glad. Čak i u okupacionoj zoni Srbije „stanovništvo je bilo […] posebno
preokupirano nabavkom hrane, koje više skoro nije ni bilo. Što okupator nije uspeo da
opljačka i odnese u Nemačku, sakrivali su nesavesni trgovci ili prodavali po
astronomskim cenama“.504
Uprkos tome, u Zagrebu i Beogradu odvijao se kulturni život. Međutim, pozorište,
izložbe, književne večeri, varijetei, koncerti i sportske priredbe, bili su, kao i radio i
štampa, strogo cenzurisani. U bioskopu su prikazivani pretežno nemački filmovi, kao
Baron Minhauzen, a širena je propaganda nacionalsocijalizma i pisci kao Sven
Hedin.505 Sve u svemu, situacija je bila očajna: „Niko više ne izlazi iz kuće. Ne ložimo
uopšte šporet, a preko dana uopšte nema struje […], hrana je loša, nema mesa […],
niko ne zna s koje strane će ga pogoditi. Živi se od danas do sutra.“506 U unutrašnjosti
Srbije svakodnevica je izgledala još mračnije. U Užicu, na primer: „Vladala je oskudica i
napetost: radnje su bile prazne, pijaca pusta; intenzivno su radile samo krojačnice i
pekare, koje su snabdevale vojsku. Ulice i mali parkovi bili su zapušteni, izlozi prljavi.
Mogla se videti samo beda i propast. Na ulicama malo ljudi […] oskudno odeveni.“507
Ko nije bio mobilisan ili nestao u grupama otpora sedeo je u kući ili u seoskoj krčmi. Ali
ubrzo ni ovo nije bilo dozvoljeno: početkom marta 1942. srpski ministar unutrašnjih
poslova zabranio je tradicionalni korzo, šetnju po ulicama i trgovima, kao i posetu
kafanama i zabave.508
Rezignacija i sumnja, apatija i fatalizam, bili su rašireni posebno tamo gde su bile
stalne borbe. U Bosni i Hercegovini ljudi su živeli psihički praktično u stalnom
vanrednom stanju. Kada su partizani početkom 1942. stigli u istočnu Bosnu, naišli su
na stvorenja nalik duhovima: „Na njihovim licima bila je tupa i neljudska ravnodušnost
[…] svi su bili u dronjcima i staroj odeći, lica su im bila žuta i mršava.“509
Uprkos teškoj represiji, strategija eksploatacije bila je uspešna samo uslovno,
posebno zato što vlasti nisu imale pristup sve većim „oslobođenim teritorijama“. U
Hrvatskoj 1943. nisu mogli da obezbede ni četvrtinu žetve.510 Ni industrija nije
isporučivala očekivane količine proizvoda. Usitnjavanje Jugoslavije razbilo je na delove
jedan privredni prostor u kojem je funkcionisala podela rada i pokidalo nadregionalne
mreže zapošljavanja i proizvodnje. Usled gladi, nedostatka radne snage i goriva, kao i
stalnih napada partizana, privredna proizvodnja je drastično opadala. U mnogim
sektorima proizvodnja u Srbiji opala je već 1942. za polovinu, a u Hrvatskoj je 1944.
čak 80% industrijskih kapaciteta bilo neuposleno.511

„Etnička čišćenja“
Zajedno s Jugoslavijom, propala je i državna ideologija integralnog jugoslovenstva.
Njeno mesto su zauzele narodnjačke i rasističke predstave o identitetu, koje su se
oslanjale na ideju nacionalne kulture - nacije kao zajednice porekla, istorije, jezika i
vere. U svim delovima zemlje, da bi uklonili nepoželjne grupe stanovništva, nacionalisti
su sprovodili nemilosrdnu politiku asimilacije, preseljavanja i delimičnog uništenja. Ideja
o „čišćenju“ etnički heterogenih oblasti od stranih kulturnih uticaja jačala je od 19. veka
uvek u vreme raspada političkih celina, kao u slučaju Osmanskog carstva ili sada
Jugoslavije. Homogenizacija je bila u direktnoj funkciji stvaranja etnički ekskluzivnih
nacionalnih država, pri čemu je na prvom mestu bilo odstranjivanje potencijalnih
političkih protivnika - što je bio tipičan motiv i kasnijih „etničkih čišćenja“. Sada su
milioni ljudi doživeli to da je njihova sudbina zavisila od čistog slučaja da li pripadaju
„pravoj“ ili „pogrešnoj“ nacionalnosti.
Hrvatske ustaše su stvarale jedan složeni splet od antisrpskih osećanja i fašističke
ideologije, starih želja za osvetom i novih shvatanja neprijatelja, ali i od vojnih i
privrednih interesa, i interesa tehnike vladanja. Njihova opsesija bilo je proterivanje
Srba iz oblasti severozapadno od Drine i Save, koje su Turci osvojili u 15. veku. Već u
18. veku, usled misionarstva i preveravanja, kao i kolonizacione politike
Habzburgovaca, nestale su znatne srpske naseobine u Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji,
Bosni i Hercegovini. Cilj hrvatskih fašista bio je da ponovo uspostave navodno
prvobitno stanje etničkog sastava iz vremena pre osmanskog osvajanja.
 Ustaški režim nije imao ni mnogo sledbenika ni harizmatično vođstvo, niti i jedan
drugi oblik legitimiteta vladavine. Zato je radikalni antisrpski stav bio „njihov raison
d’etre i ceterum censeo“ kako je pisao jedan od njihovih glavnih ljudi Slavko
Kvaternik.512 Kao prvo, brojno prisustvo Srba nije se uklapalo u utopiju o homogenoj
velikohrvatskoj nacionalnoj državi. Kao drugo, trebalo je osvetiti se za godine srpske
hegemonije i zauvek je zaustaviti. Kao treće, ustaše su koristile eliminaciju „večitog
neprijatelja“ za makar kakvo opravdanje svoje vladavine i njeno sprovođenje na terenu.
Ministar Milovan Žanić izjavio je 2. maja 1941. u jednom govoru: „Ovo ima biti zemlja
Hrvata i nikog drugoga. I nema te metode koji mi nećemo kao ustaše upotrebiti da
načinimo ovu zemlju zbilja hrvatskom, i da je očistimo od Srba koji su nas stotine
godina ugrožavali, i koji bi nas ugrozili prvom zgodom.“513
Vlasti su sprovodile nemilosrdnu politiku asimilacije, proterivanja i uništenja, da bi
velikohrvatsku državu učinile homogenom. Zabranili su srpska udruženja i ćirilično
pismo, i „očistili“ hrvatski jezik. Ubrzo po dolasku na vlast počeli su s masovnim
proterivanjem. Prvo su bili pogođeni srpski doseljenici koji su dobili zemlju u vreme
agrarne reforme. Oni su morali da je se odreknu bez nadoknade i da se isele u Srbiju.
Onda su politički aktivne ličnosti i sveštenici morali da napuste zemlju. Policajci su ih
budili noću, oduzimali im ključeve od stana i stvari od vrednosti, pre nego što bi stigli da
se ukrcaju na voz za Srbiju. Iz straha od represalija, hiljade ljudi krenulo je pešice na
put praznih ruku, bez novca i prtljaga. Krajem septembra 1941. zemlju je napustilo
skoro 120.000 Srba, a godinu dana kasnije više od 200.000514
Uz diskriminaciju i segregaciju, došlo je i fizičko uništenje. Veći masakri nad Srbima
zabeleženi su od aprila 1941: u Bosanskoj Krajini, Bihaću, Cazinu, Bosanskoj Krupi,
Prijedoru, Sanskom Mostu i Ključu, a zatim i u istočnoj Bosni i Hercegovini, na primer, u
Zvorniku, Višegradu, Bijeljini, Sarajevu, Foči i Goraždu. Očigledan cilj bio je stvaranje
hrvatskih homogenih oblasti na graničnom području sa Srbijom i Crnom Gorom.515
Prema procenama, tokom četiri godine rata 92.000 Srba bili su žrtve planskog progona,
ubilačkih pohoda u selima, gradovima i širom zemlje, kao i u zatvorima i logorima.516
Kako se odvijala spirala nasilja i osvete pokazuju događaji u zapadnoj i centralnoj
Bosni. Po dolasku ustaša na vlast, Srbima su oduzimana prava jedno za drugim - 17.
aprila 1941: zabrana upotrebe ćiriličnog pisma, 23. aprila: deportacija svih koji su
rođeni u Srbiji i Crnoj Gori, 25. aprila: poništavanje mešovitih brakova, 4. maja:
uzimanje talaca i prva ubistva, pljačke i teror. Iz straha od daljih napada Srbi su
organizovali lokalne zaštitne trupe. Sedmog maja, u okolini Sanskog Mosta seljaci su,
naoružani vilama i lopatama, naterali jedan odred hrvatskih i nemačkih vojnika u
bekstvo. Vermaht je za odmazdu došao s teškom artiljerijom, pretvorio leglo otpora u
pepeo i prah i streljao brojne taoce. Od 27. maja Srbi i Jevreji nisu smeli da koriste javni
saobraćaj i javna kupatila. Petog juna je stigla naredba da se svi sposobni za rad
smeste u logor, a 10. i 11. juna naredba da se celokupne porodice masovno deportuju u
Srbiju. Sve veći lokalni otpor, podstaknut Titovim pozivom na borbu za narodno
oslobođenje, konačno je porušio sve brane: 23. jula svi preostali Srbi morali su da se
registruju, hiljade su bile ubijene na zverski način, sekirama, noževima i drugim
arhaičnim metodima ubijanja.517
 Pod vladavinom ustaša, ekstremna desnica je - kao i u Španiji - sklopila jedan
zloslutni sporazum s katolicizmom. Srbi i Hrvati govorili su istim jezikom, tako da je
religija bila jedina stvarna karakteristika po kojoj su se razlikovali, i koja je pretežno
određivala etnički identitet. Zato su posebno predstavnici Pravoslavne crkve, episkopi,
mitropoliti, monasi i sveštenici, bili izloženi izlivu gneva. Ustaše su stotine crkava
namerno uništile, opljačkale manastire do temelja i oduzele crkvenu imovinu. Srpsko-
pravoslavna vera preimenovana je u „grčko-istočnu“. Oko 250.000 pravoslavnih moralo
je prisilno da pređe u katoličanstvo. Da bi prekinula njihovu duhovnu, emocionalnu i
nacionalnopolitičku vezu sa Srbijom, hrvatska vlada je u aprilu 1942. osnovala novu
Hrvatsku pravoslavnu crkvu, pod nadzorom države, koja u svakom slučaju nije naišla
na značajan odziv.
Do danas je veoma sporna uloga Katoličke crkve i njenog vrhovnog nadbiskupa
Alojzija Stepinca. Nacionalistički orijentisani duhovnici simpatisali su ili sarađivali s
ustašama, koje su se borile protiv komunista i slavile hrvatsku naciju. Stepinac
verovatno nije bio ubeđeni fašista, ali nije bio ni odlučni protivnik novog poretka. U čast
nezavisne države, naredio je početkom maja 1941. da se u svim crkvama čita Te
Deum, a papa ga je imenovao za vrhovnog vojnog vikara u Hrvatskoj. Država je
ispunila „stoletni i žarko željeni san“; „ne govori više jezik, […] već krv“, objavio je u
jednom cirkularu u aprilu 1941.518 Čak se i Vatikan, koji je bio obavešten o zbivanjima u
Hrvatskoj, uzdržavao od kritike519. Katolička štampa je uzdizala ustaše, ne mali broj
sveštenika pozdravljao je i podsticao politiku nasilnog pokatoličavanja, kako se vidi iz
propovedi fratra Vlade Bilobrka iz Metkovića: „Svi moraju preći u katoličku veru, jer ni
jedna druga vera nema pravo na postojanje i niko neće ostati u životu ko ne primi
katoličku veru”.520
Kako su ustaše sanjale o etnički „čistoj“ velikoj Hrvatskoj, tako su se i četnici
razmetali s idejom velike Srbije. Draža Mihailović je u junu 1941. napisao memorandum
pod naslovom „Homogena Srbija“521 u kojem je izneo zahtev da Srbiji pripadne severna
Albanija, Makedonija, Bosna i Hercegovina, Dalmacija i veliki delovi Hrvatske. Više od
četiri miliona ljudi trebalo je, radi ostvarenja ovog suludog plana, da bude raseljeno i
iseljeno.522 Svojim političkim programom iz septembra 1941. četnici su najavili pripreme
u „srpskim zemljama“ koje bi dovele do toga da „u njima ostane samo srpsko
stanovništvo“. Pri tome je trebalo „posebno imati u vidu brzo i radikalno čišćenje
gradova […] i izgraditi plan za čišćenje ili pomeranje seoskog stanovništva […].“ Uz to,
trebalo je i „pitanje muslimana […], po mogućnosti, rešiti […] u ovoj fazi“523. Mihailović
se još jasnije izrazio 20. decembra 1941: dao je direktivu da se državna teritorija „očisti
od svih nacionalnih manjina i anacionalnih elemenata“. Muslimane i Hrvate trebalo je
odstraniti i iz Sandžaka, Bosne i Hrvatske (do linije Karlovac, Knin i Šibenik).524
Nemci, Italijani, Mađari, Albanci i Bugari takođe su preduzimali „etnička čišćenja“,
da bi asimilovali prisajedinjene oblasti. Najopsežnije planove imali su nacionalsocijalisti,
koji su imali u vidu rasno preuređenje cele Evrope. U jednom govoru u Rajhstagu, Hitler
je 6. oktobra 1939. najavio „narodno čišćenje tla“ u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi, kada
je izvršilac tog plana, komesar Rajha za jačanje nemačke narodnosti Hajnrih Himler,
sastavio jedan „ukupni plan naseljavanja“ za celu Evropu. Jugoslovenske zemlje su
takođe bile jedan kamen u mozaiku celokupne slike „velikogermanskog Rajha“, koji je
trebalo da bude stvoren sistematskim ubijanjem Jevreja i Cigana, „germanizacijom“
prisajedinjenih oblasti, kao i milionskim preseljavanjem folksdojčera.
Kao i Poljaci u Generalnom guvernmanu, tako su i Slovenci u prisajedinjenim
oblastima Donje Štajerske, južne Koruške i Gornje Kranjske važili „u osnovi za državne
neprijatelje“.525 Celokupno stanovništvo bilo je podvrgnuto rasnoj kontroli i
„germanizovano“. Više od 220.000 Slovenaca, pre svega predstavnika sveštenstva,
inteligencije i privredne elite, trebalo je da budu „deportovani“, a njihova imovina
zaplenjena. Slovenačke organizacije, štampa i škole bile su zabranjene. Već 1941.
vlasti su isterale oko 40.000 ljudi u Hrvatsku i Srbiju, a 33.000 bilo je poslato u logore,
radi „regermanizacije“. Na njihovim imanjima sada su bili „postavljeni“ folksdojčeri. U
okviru „ukupnog plana naseljavanja“ za Evropu, koji je bio završen u maju i junu 1942,
SS je odveo „na proputovanje“ u Rajh oko 43.000 folksdojčera iz Bosne, Srema i
Slavonije, da bi ih kasnije naselio u Poljskoj i Galiciji.526
U Trstu, Gorici i Istri, oblastima koje su osvojili Italijani 1920, još pre rata vođena je
stroga politika asimilacije. Musolini je smatrao slovensko stanovništvo „manje vrednom,
varvarskom rasom“, koju je trebalo proterati.527 Slovenačka i hrvatska lična imena i
imena gradova bili su italijanizovani, biblioteke, štampa i udruženja zatvoreni i ukinuti.
Bilo je zabranjeno na ulici govoriti „slovenski“. Fašističke vlasti su još dvadesetih i
tridesetih godina napravile planove za „etničko čišćenje“ (bonifica nazionale)
pograničnih oblasti, koje su sada „najstrože“ sproveli u delo, između ostalog, i
masovnim deportacijama. Vlasti su internirale 30.000 ljudi, žena i dece pod nehumanim
uslovima u koncentracione logore, kao na primer u Gonars i na Rab. Njihove kuće i
imanja bili su zatim prepisani porodicama italijanskih vojnika.528 U okupiranoj Dalmaciji
i Crnoj Gori italijanska vojska je imala ambivalentnu ulogu, pošto je ovde, s jedne
strane, takođe podsticana Italianità, ali s druge strane, pružali su utočište hiljadama
Srba koji su bežali ispred razjarenih ustaških bandi i, u pojedinim slučajevima, hrvatsku
miliciju, čak i vojnim sredstvima, „postavljali na svoje mesto”.529
Južni delovi bivše Jugoslavije takođe su bili žrtva „etničkih čišćenja“. Na Kosovu i u
zapadnoj Makedoniji, oblastima pod kontrolom Italijana, Albanci su proterivali
starosedeoce Srbe i Crnogorce, spaljivali njihove kuće i uništavali istorijski značajne
crkve i manastire. Pošto je kralj Vitorio Emanuele dekretom proglasio priključenje ovih
oblasti Albaniji, kojom je on vladao od 1939. kao personalnom unijom, započelo je
sprovođenje planske albanizacije i kolonizacije.530 Istočna Makedonija bila je izložena
radikalnoj politici bugarizacije. Više od 110.000 Srba moralo je da napusti zemlju, a
njihova imovina je konfiskovana. Bugarske vlasti su zatvorile škole i biblioteke, uništile
kulturne ustanove, arhive, groblja i crkve. Sve što je bilo srpsko i makedonsko, kao
imena, jezik i nacionalni simboli, moralo je da nestane. Vladala je samovolja i
represija.531

Masovni zločini i dinamika nasilja

 Streljanje talaca i represalije, „etnička čišćenja“ i masovna ubistva pretili su velikom
delu društva. Svaki pojedinac osetio je sveprisutnost nasilja, i što je duže rat trajao, to
su jače delovali procesi brutalizacije, emocionalne otupelosti i varvarizacije.
Većina ljudi doživela je rat kao lavinu koja se neočekivano i velikom snagom i
brzinom valjala. U mnogim oblastima možda je i bilo još pre rata prikrivenih
nacionalističkih osećanja, a u nekima, kao u istočnoj Hercegovini, čak i otvorenih
sukoba. Mada ipak nisu svi bili ujedinjeni u antisrpskom, antihrvatskom ili
antimuslimanskom stavu. Zločini se ne mogu objasniti ni posebnim regionalnim
kulturama niti nejasnim kategorijama masovnog nasilja sa sebi svojstvenom
dinamikom. Doduše, u južnoslovenskim narodnim kulturama postojali su - kao i u
svakom društvu - običaji koji su slavili rat, koji su, kao u krvavim narodnim epovima,
ispoljavali kult oružja ili spoljna obeležja patrijarhalne kulture. Ipak je samo popularna
legenda ideja da su se Srbi, Hrvati i muslimani već odranije mrzeli i da su „duhovi
Balkana“ samo čekali na poziv na ubijanje drugih naroda.532
„Etnička čišćenja“ i akcije ubijanja nisu se odvijali sami po sebi već po komandi.
Hrvatske vlasti su u opštinama naseljenim Srbima postavile pouzdane rukovodioce da
bi mogli da sprovedu program homogenizacije. Tako se u maju 1941. u Kninu pojavio
franjevac, otac Velimir Šimić, da smenjenom komandantu italijanskih trupa objavi novu
političku liniju: „Sve Srbe u najkraćem roku ubiti.“533 Kao novi prefekt pojavio se Ante
Nikolić, u pratnji ustaškog komandanta Juraja (Juca) Rukavine, koji je bio jedan od
predvodnika neuspelog ustanka u Lici 1932. Njihov zadatak je bio da stvore ideološki
indoktriniranu miliciju, obučenu za teror, i da izvedu „činove osvete“.534 Ustaške trupe
su, između ostalog, bile poznate i po tome što su svoje žrtve prevozili teretnim kolima u
brda, gde su ih ubijali sekirama i drvenim maljevima, probadali noževima ili još žive
bacali u jame.535
I kasnije, kada je građanski rat bio u punom jeku, specijalne snage, milicija i
paravojne bande imale su ključnu ulogu u zločinima. Ako je neko hteo da zauzme neko
selo, slao je prethodno bandu obučenih terorista. Masakri su služili tome da se
nepoželjne i potencijalno pobunjeničke grupe stanovništva zastraše i nateraju u
bekstvo. Tako je bilo ne samo kada su novi ustaški moćnici u proleće 1941. „čistili“
Hercegovinu već i kada su srpski četnici početkom 1942. pregazili istočnu Bosnu.536 U
tom divljanju pomagale su im i pristalice, vođene oportunizmom, socijalnim pritiskom,
zavišću ili pohlepom. Svedoci su stalno posmatrali seljake iz susedstva koji su prilikom
pljački punili torbe. Sličan scenario se kasnije ponovio i tokom devedesetih godina.
Smišljeni pogromi najefikasnije su sredstvo da se izbaci iz ravnoteže neka multietnička
zajednica koja dobro, ili bar solidno, funkcioniše.
Najkasnije od leta 1941. počela je osveta. U zimu 1941. srpski četnici su upali u
istočnu Bosnu, gde je hrvatska i muslimanska ustaška milicija u leto 1941. ubila stotine
srpskih porodica i spalila njihove kuće. Reakcija na velikohrvatsko rasno ludilo
poprimila je otvoreno „antiturski“ pravac. Hiljade muslimana u Foči, Goraždu, Vlasenici,
Srebrenici i mnogim drugim mestima pale su kao žrtve pokolja. Iz straha od terora,
muškarci, žene i deca tražili su spas u gradovima. Do kraja 1943. bilo je više od
230.000 ljudi u bekstvu. „Šta se odvija u ovoj masi tragedija, nije moguće opisati“,
izveštavao je jedan pripadnik SS.537 Hiljade njih vegetiralo je u magacinima, ambarima,
štalama i podrumima, bez namirnica, bez svetla.
Četnici nisu nimalo zaostajali za ustašama u varvarizmu. Muškarce su nemilosrdno
klali, ubijali noževima ili spaljivali na lomači. Derviš Bačević iz Foče, koji je čudom
izbegao masakr, podneo je početkom februara 1942. izveštaj kako ga je jedna grupa
četnika, koje je poznavao po imenu, u kući vezala u lance i, zajedno s drugim
muškarcima, odvela na železnički most. „Jedan od razbojnika - četnika - je kleknuo na
koljena i u lijevoj ruci držao jedan veliki nož. Svaka žrtva je morala sama leći pod nož
[…]. Poslije svakog klanja su svaku žrtvu prebrali i u slučaju da su ma što od najmanje
vrijednosti našli u džepovima, to su opljačkali, a zatim zaklanog udrili nogom u stomak i
bacili u rijeku Drinu.“538 Stotine leševa, delimično vezanih među sobom lancima,
upadljivo je plutalo niz reku. Stalna pretnja nasiljem stvorila je delotvorni potencijal
moći, koji je bio užasan i zastrašujući. Ko je sekao ljude nožem ili mačem ponašao se
kao životinja, što je još više pojačavalo odvratnost i užas civilnog stanovništva. Ono što
su ekzekutori priredili bilo je nalik na žrtvovanje ljudi, na simbolične sakralne činove.539
U Srbiji i Crnoj Gori, koje su bile etnički homogenije, gnev fanatizovanih četnika bio
je usmeren na političkog neprijatelja. Oni su sastavljali liste za odstrel, kako bi njihove
obučene ubice iz „crnih trojki“ mogle da unište cele porodice. Na primer, komandant
Majevičkog korpusa naredio je da se svi simpatizeri komunista nemilosrdno pobiju.
„Sve što treba ubiti - ubijte, zapaliti - zapalite, opljačkati u korist četnika - opljačkajte.“540
Ništa manje zverski nisu postupali ni protiv kolebljivaca ili izdajnika iz svojih redova. Ko
bi prekršio pravila bio bi po kratkom postupku likvidiran. Tako je i Mihailovićev suparnik,
Kosta Pećanac, pao 1944. kao žrtva organizovanog ubistva.541
O sistemu „čišćenja“ svedoči i jedan izveštaj iz istočne Bosne, koji je nadležni
komandant 13. februara 1943. sastavio za Dražu Mihailovića: „Sva muslimanska sela
[…] su potpuno spaljena, tako da ni jedan njihov dom nije ostao čitav. Sva imovina je
uništena […] Za vreme operacija se pristupilo potpunom uništenju muslimanskog življa,
bez obzira na pol i godine starosti. Žrtve […] kod muslimana oko 1.200 boraca i do
8.000 ostalih žrtava: žena, staraca i dece.“542 Čitave oblasti na taj način su ispražnjene.
Partizani su i živopisnu dolinu Sutjeske zatekli sablasno mrtvu: „Ugljenisani dimnjaci
nadvijaju se nad ruinama, zaraslim u travu. Nigde ni žive duše. Tu i tamo leži po neka
razbijena čaša, slomljena šerpa ili stara šolja […] ni žive duše, ni jednog jedinog
čoveka, da se s njim popriča.“543
Kao i u drugim sličnim slučajevima progona, iznenađuje stepen potiskivanja i
negiranja situacije kod žrtava koje mirno čekaju sudbinu u svojim domovima. Svedoci
su pričali da su verovali u pravo i poredak i da su se kasnije nadali, čak čvrsto verovali,
da će izbeći napade konformizmom, promenom vere ili čak i imena - što je bila opasna
greška. Odjednom nije više bilo nikakve izvesnosti uređenog zajedničkog života.
Nebrojeno mnogo ljudi bilo je bespomoćno izloženo nepredvidljivosti terora i samovolji.
Nesigurnost se povećavala, dok su se granice okupiranih oblasti stalno pomerale i
niko nije bio siguran od osvete. Da navedemo samo jedan primer: u junu 1942. vojna
karta Bosanske Krajine predstavljala je jedan mozaik u previranju međusobno
suparničkih vlasti: polovinu su držali partizani, između njih mešale su se oblasti koje su
držali Nemci, Italijani i Hrvati. Ostale četiri oblasti kontrolisale su četničke vođe koje su
bile međusobno u suparničkom odnosu.544 Mali crnogorski grad Kolašin u četiri i po
godine rata promenio je vlast 19 puta, istočnobosanska Foča 27 puta. Tu su partizani
1942. otkrili jednog vlasnika radnje „koji je ispod tezge imao čitav inventar zastava:
nemačku, italijansku, ustašku i jugoslovensku zastavu sa zvezdom. Svaki put, kada bi
noću ponovo počele borbe za grad, on je napeto prisluškivao i zatim brzo podizao
odgovarajuću zastavu.“545 Tog jadnika su na kraju streljali Italijani kao komunistu.
Kao i u svakom građanskom ratu, u nacionalističkim ekcesima i osvetničkim
orgijama učestvovali su fanatični nacionalisti i sadisti, koji su mučili i ubijali iz čistog
zadovoljstva. Neki su ugrabili priliku da izravnaju lične račune sa susedima. Umereno
orijentisani muslimani i Hrvati grozili su se ustaških zverstava, već i samo zbog vrlo
opravdanog straha od osvete.546 U jednom protestnom pismu od 2. decembra 1941.
sedamdeset uglednih muslimana iz Bijeljine izjavilo je da divljanje protiv pravoslavnih
nije u skladu s vladajućim predstavama o moralu, ustanovljenim pravilima zajedničkog
života i dobre tradicije verske tolerancije.547 Vlastima su stizale žalbe i iz Prijedora,
Banjaluke i Sarajeva. Mnogi izvori govore o tome kako su Hrvati, Srbi i muslimani
pomagali jedni drugima da se spasu terora.548 To što je tokom rata stotine hiljada ljudi
pristupilo nadnacionalnom Titovom Narodnooslobodilačkom pokretu najbolji je dokaz
da kod stanovništva nije preovladavala slepa mržnja niti volja za planskim ubijanjem.

Tradicija i transformacija
Od početka rata komunisti su smišljeno radili na promeni političkog sistema.
Narodnooslobodilačka borba bila je pokretač i osnov legitimiteta njihove socijalističke
revolucije, koja je trebalo da transformiše Jugoslaviju u egalitarnu državu slobodnih
radnika i seljaka, u kojoj bi KPJ imala svu vlast. Jezgro novog poretka bili su tzv.
narodni odbori, koji su, umesto stare administracije, imali ulogu provizornih državnih
organa. Oni su u „oslobođenim oblastima“ izdavali naredbe, organizovali snabdevanje,
oduzimali imovinu i zemlju da bi je podelili lokalnom seljaštvu. Komunisti su tako
pronašli jednostavan način da pridobiju podršku gladnog seljaštva i da istovremeno
stvore situaciju svršenog čina u pogledu društveno-političkog sistema.549
Narodni odbori su preuzeli kontrolu i nad ostalim oblastima javnog života. Narodni
sudovi su postupali po kratkom postupku s navodnim izdajnicima, špijunima i
saboterima. Kolebljivci, dezerteri i kolaboracionisti bili su nemilosrdno likvidirani u
kolektivnim sudskim procesima.550 S druge strane, partizani su otvarali pozorišta i
balete, štampali novine i uspostavljali poštanske i telefonske veze. U Foči je čak bila
ogranizovana i partizanska olimpijada.551
U Fočanskim propisima Edvard Kardelj je u februaru 1942. osmislio složen sistem
pravila za rad ovih privremenih organa uprave, pre nego što je tokom leta sazrela
odluka da Antifašističko veće narodnog oslobođenja postane vrhovna politička
instanca, nalik vladi, i da se rad lokalnih odbora koordinira iz jedne centrale. U
novembru 1942. održano je njegovo prvo zasedanje, a godinu dana kasnije, u Jajcu,
AVNOJ je bio uspostavljen kao vrhovni izvršni organ i doneta je odluka da se
Jugoslavija ponovo osnuje kao socijalistička federativna država.
Na sve najvažnije pozicije komunisti su postavili svoje članove, uglavnom seljake, i
zato je njihov dolazak na vlast značio ne samo novi početak u političkom smislu već i
ogromnu socijalnu mobilizaciju. Krajem 1943. bilo je već oko 12.000 lokalnih narodnih
odbora sa preko 120.000 izabranih članova. Nova tela su funkcionisala na sasvim
elementaran način, skoro nijedan novi funkcioner nije znao da čita i piše. Tako je u
provizornim institucijama nastala projugoslovenska klasa, lojalna državi, koja je u prvim
posleratnim godinama trebalo da predstavlja značajan stub novog sistema.552
Međutim, u raznim delovima zemlje već tada su nastale suprotne ideje o tome šta bi
trebalo da bude ispravna politika. Slovenačka Osvobodilna fronta je, na primer,
osnovala centralnu privrednu komisiju, uredila banke 1943/44, reformisala poreze i
cene i izdavala novu valutu. Privredni i finansijski sistem koji je tamo stvoren postao je
uzor za ostale oblasti pod partizanskom kontrolom, a kasnije i za celu Jugoslaviju. Pri
tome se pokazalo da moderni slovenački model teško može da se primeni u
siromašnijim regionima. U oblasti istočnobosanskog grada Foče vladala je glad,
izbeglička beda i oskudica u zemlji - tu su vlasti zavele strogu politiku kontrole. Tako se
već tokom rata pojavio kasnije trajni sukob oko pravaca privredne politike između
razvijenog severa i zaostalog juga.553
Za razliku od svih ostalih partija, komunisti su se izričito zalagali za prava žena i u
jesen 1942. prvi put su im dali aktivno i pasivno biračko pravo. U početku je partijsko
vođstvo ulogu žena videlo samo u snabdevanju i nabavci oružja i lekova, sabotaži, u
kurirskoj službi i službi propagande, a od 1942. žene su mogle u vojsci da budu
bolničarke, lekarke i borci. Učešće u borbi donelo je za oko 100.000 žena boraca
socijalno priznanje i više prava.554
Najvažnija instanca u stvaranju novog poretka bila je Narodnooslobodilačka vojska,
„revolucionarna vaspitačica širokih narodnih masa“, kako se izrazio Titov saborac Moša
Pijade.555 Nijedna institucija socijalističke Jugoslavije nije otelovljavala ideal „bratstva i
jedinstva“ u tako jasnoj formi kao ta multinacionalna dobrovoljačka vojska. U proleće
1944. u njoj je bilo 44% Srba, 30% Hrvata, 10% Slovenaca, 4% Crnogoraca, 2,5%
bosanskih muslimana i drugih etničkih grupa.556 Po zauzimanju Beograda u jesen
1944. partizani su počeli da mobilišu u Narodnooslobodilačku vojsku sve muškarce od
17 do 50 godina - a do kraja rata još 250.000. Svi neprijateljski vojnici bili su već
pozvani da pređu na njihovu stranu. Ko nije učinio zločine bio je amnestiran. U maju
1945. bilo je konačno 800.000 muškaraca i žena pod oružjem.557
Armija nije bila samo oružana snaga KPJ već i prvi i najvažniji socijalni instrument
stvaranja buduće socijalističke države. Vojnici su u vojnoj službi učili da čitaju i pišu,
slušali predavanja iz marksističke političke ekonomije i o socijalističkim patriotskim
vrednostima. Pored ideološke indoktrinacije, nove identitete su stvarali i zajednički
doživljaji, iskustva i emocije. Vojni rituali kao što je predaja zastave i krštenje brigada,
stvarali su jednu posebnu revolucionarnu narodnu partizansku kulturu. Tome je služio i
folklor, na primer, seoska igra kolo, raširena na jugoslovenskom prostoru. Partizani su
čitali poeziju velikih nacionalnih pesnika, pevali borbene pesme i štampali kalendare s
novim praznicima, koji su nastali u ratu. Svi su polagali zakletvu: „Druže Tito, mi ti se
kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo!“ - što je i posle 1945. bila najčešće pevana
partizanska pesma.558
Jugoslavija je, posle Sovjetskog Saveza, bila druga zemlja u Evropi u kojoj je
komunizam pobedio sopstvenim snagama, ali, kao ni tamo, to ni ovde ne bi nikada
moglo da se dogodi bez rata. Ali za to nisu bile odgovorne strateške greške vrhovne
komande vojno preopterećenog Vermahta, ni to što su partizani bolje poznavali teren,
ni nekompetencija i gubitak reputacije Hrvata, ni neuspeh italijanskih saveznika.559
Nelegitimnost same okupacije po sebi bila je uzrok mobilizacije velikog dela
stanovništva. Privredna beda, vladavina terora i sveprisutna i svakodnevna iskustva
nasilja za vrlo kratko vreme likvidirali su praktično sve što je nekada činilo tradicionalno
društvo, a politički, društveni, ekonomski i psihološki temelji starog poretka bili su
nepovratno uništeni. Tako je rat ubrzao fundamentalne socijalne promene i stvorio
polazišta za prevazilaženje starog rascepa između grada i sela. Za razliku od starih
partija, komunisti su politički i vojno bili dobro organizovani, a pre svega nisu bili
kompromitovani, dok su kralj i vlada bili izvan zemlje. U toj situaciji partizani su
potlačenoj naciji nudili obećanja o svetloj budućnosti, jer su povezali među sobom tri
egzistencijalna pitanja koja su odavno mučila jugoslovenske zemlje: rešavanje
socijalnih problema radnika i seljaka, ukidanje eksploatacije i strane vladavine, i
konačno, što nije bilo nevažno, nacionalno pomirenje putem formule „bratstvo i
jedinstvo“. Tako je pri kraju rata nastalo jedno pravo revolucionarno, prevratničko
stanje. To stanje omogućio je potpuni krah i nepovratni gubitak ugleda starog sistema,
stvorio ga je radikalni prevrat društvenih odnosa, a pogodovala mu je i situacija u
međunarodnim odnosima, koja se neminovno menjala.

Opterećenje nasleđa
Revolucionarni potencijal rata, kao bitna pretpostavka za dolazak komunista na
vlast, može se tumačiti već i na osnovu bilansa gubitaka. Prema zvaničnim podacima
Jugoslovenske reparacione komisije, između 1941. i 1945. život je izgubilo više od 1,7
miliona ljudi, dakle 11% jugoslovenskog stanovništva. Taj broj je svakako veoma
preteran. Srpski, hrvatski i slovenački naučnici izračunali su kasnije, nezavisno jedni od
drugih, oko milion žrtava rata, od toga 500.000 Srba, 200.000 Hrvata, i do 100.000
muslimana. Koliko ih je izgubilo život usled ratnih dejstava, u logorima, masovnim
uništenjima ili zbog gladi, bolesti i slabe medicinske pomoći, niko danas više ne može
pouzdano utvrditi. Još jedan milion ljudi takođe je nestao u Jugoslaviji na indirektan
način, i u tome se svi stručnjaci slažu: usled pobačaja, emigracije, otmice,
preseljavanja ili proterivanja. Sve u svemu, Jugoslavija je u Drugom svetskom ratu
izgubila oko dva miliona stanovnika.560 Pored mrtvih, statistika pokazuje i oko 400.000
zarobljenika, interniranih i prinudnih radnika, 530.000 proteranih, kao i 320.000 nasilno
regrutovanih. Prema tome, svaki četvrti Jugosloven morao je na svojoj koži osetiti
nehumane posledice rata.561
 Narodnooslobodilačka vojska izvojevala je pobedu po cenu izuzetno velikih
gubitaka: oko 305.000 boraca izgubilo je život, 425.000 je bilo ranjeno. Težak danak u
krvi platila je Komunistička partija, koja je od ranijih 12.000 članova izgubila oko 9.000.
Međutim, i politički protivnici partizana i mnogi obični vojnici vojske Kraljevine
Jugoslavije izgubili su život. Oko 350.000 borilo se na njihovoj strani, i mnoge hrvatske
ustaše, srpski četnici i slovenački domobrani pali su u ratu.562
Preživeli su nosili težak teret. Smrt članova porodice, drugova i suseda i sopstveno
iskustvo gladi i patnje urezali su se duboko u njihove biografije i sećanja. Mnogi koreni
kasnijih jugoslovenskih problema vuku korene upravo iz ove epohe, između ostalog i
zato što su suprotstavljene osnovne ideološke alternative dobijale još veći naboj zbog
iskustva nasilja, i značajno se radikalizovale. Dok se, doduše, rat bližio kraju, to nije
važilo za ideološke strasti i želju za osvetom, pa je broj ubijenih, mučenih i proteranih
postao političko pitanje. U koncentracionom logoru Jasenovac, koji je postao pojam za
vladavinu fašističkog terora, ubijeno je, prema zvaničnim podacima, oko 700.000 ljudi.
Hrvatski emigrantski krugovi pominjali su, međutim, 30.000, a srpski 1,1 milion. Pošto
komunisti ni kasnije nisu dozvoljavali da se sprovede nepristrasno istraživanje, logor je
bio stalna tema međusobno suprotstavljenih kultura sećanja: za jedne, bio je istorijsko
mesto kolektivnog potiskivanja i zaborava, a za druge turobno mesto sećanja na jedan
uzvišeni nacionalni mit o žrtvi. Verovatno je u svim hrvatskim koncentracionim logorima
stradalo oko 200.000 ljudi.563
 Četvrti deo
Socijalistička Jugoslavija
 10. Konsolidacija komunističke vladavine (od
1943. do 1948)

Oslobođenje
Dvadesetog oktobra 1944. u šest sati Prva proleterska brigada javlja telefonom:
„Kalemegdan je slobodan […]. Proleteri na juriš zauzeli tvrđavu. Krvavo su se borili
Nemci za svaki kamen, zid, tunel, svaku ciglu. Kao za svoj Berlin.“564 Petnaest hiljada
vojnika Vermahta i tri hiljade partizana izgubilo je život u bici za Beograd. Komandujući
general Peko Dapčević bio je potresen ovim ishodom: „Izgledalo je strašno […] Sve je
to bilo prekriveno leševima njemačkih vojnika i oficira, izmiješanim sa razbijenom
tehnikom koja se užarena dimila od izgoretina kamiona i telesina […] Reski smrad je
izazivao gađenje i nagrizao sluznice! […] Kod Boleča je bilo čitavo brdo leševa -
ogromne gomile mrtvaca. Do njega, drugo isto takvo brdo. I tako svuda, kud god se
okreneš.“565 Ali uskoro je u opustošenom gradu ponovo krenuo život: ljudi su izranjali iz
svojih kuća i slavili što je rat konačno završen.
Ubrzo potom Tito se, kao vođa države, obratio narodu iz kraljevske palate. On nije
sumnjao u to da ogromne žrtve Drugog svetskog rata moraju dovesti do izgradnje
socijalizma i samovlade KPJ u Jugoslaviji. Divio se Sovjetskom Savezu, obožavao
Staljina i čvrsto verovao u premoć komunizma. Međutim, na putu do cilja stajala su još
tri jaka iskušenja: konačno poraziti agresora, neutralizovati političke protivnike i zadobiti
priznanje saveznika za novi režim.
Posle osvajanja Beograda Vermaht i njegovi saveznici počeli su da se povlače.
Hrvatske ustaše, domobrani i slovenačka Domovinska garda bili su u rasulu. Ante
Pavelić i Milan Nedić pobegli su preko granice. Mihailovićevi četnici takođe su se
povukli. Snažne ofanzive su konačno donele pobedu Narodnooslobodilačkoj vojsci.
Krajem 1944. oslobođene su Crna Gora, Makedonija i Kosovo, 6. aprila 1945. partizani
su ušli u Sarajevo, a 8. maja 1945. u Zagreb. Jugoslavija je uspela da okonča
okupaciju 15. maja 1945, bez presudne pomoći saveznika.
Komunisti su u svakom pogledu bili spremni na trenutak kada će preuzeti vlast. Već
u maju 1944. Tito je osnovao Odeljenje za zaštitu naroda (OZNA) pod vođstvom
Aleksandra Rankovića. Tajna policija, iz koje je 1946. proizašla Uprava državne
bezbednosti (UDB), sačinila je kartoteku s imenima kolaboracionista i ratnih zločinaca.
Samo u Sloveniji bilo ih je 17.000. Oni su, takođe, osnovali komisije za gonjenje ratnih
zločinaca, koje su izricale smrtne kazne. Takozvani sudovi časti kažnjavali su
simpatizere i pomagače okupacionih snaga oduzimanjem građanskih prava, imovine ili
prinudnim radom. Po toj osnovi partizani su krajem rata osudili hiljade ljudi na zatvor,
prinudni rad ili na smrt.566
 Tito je naredio brzo i potpuno uništenje svih „bandi“. Prilikom nadiranja partizana,
bilo je uobičajeno da se osvojene oblasti „čiste“ od onih koji su podržavali okupacioni
režim i od neprijateljskih trupa. OZNA je na svoju ruku streljala sve koje je mogla da
uhvati. O tome je u jesen 1944. izveštavao jedan američki oficir za vezu iz Dubrovnika:
„Stav partizana je da je svako ko je u vreme okupacije živeo u gradu i nije radio u ilegali
automatski kolaboracionista. Tajna policija od koje se svi boje krenula je na posao, i
svaki dan ljude odvode iz svojih kuća […] i streljaju.“567
U martu 1945. bilo je, prema procenama, 170.000 hrvatskih ustaških boraca i
domobrana, 36.000 srpskih i crnogorskih četnika, 18.000 slovenačkih boraca
Domovinske garde, kao i 7.000 srpskih Nedićevih vojnika koji se još nisu bili predali.568
Desetine hiljada ovih trupa pokušavale su da nađu spas u Austriji. Jedna kolona duga
oko 60 km, od 25.000 (prema britanskim izvorima) do 200.000 (prema hrvatskim
podacima) vojnika i civila kretala se u maju 1945. prema granici, gde je njihova
prethodnica kod Blajburga i Viktringa naišla na britanske trupe. Pošto je Nemačka
kapitulirala 7. maja, saveznici su smatrali da treba predati partizanima sve
kolaboracioniste iz bivše Jugoslavije. Nije im bilo dozvoljeno da se povuku na teritoriju
pod britanskom kontrolom, a oni koji su to ipak uspeli, bili su izručeni. Zaustavljeni na
granici, ustaški komandanti su proširili glas o partizanskom ultimatumu, pre napada
Narodnooslobodilačke vojske. Koliko je boraca i begunaca zatim pobeglo u šume, bilo
uhapšeno, umrlo u borbama tokom povlačenja, bilo pogubljeno ili masakrirano, nije više
moguće rekonstruisati. Hrvatski emigranti su kasnije govorili o stotinama hiljada žrtava.
Verovatno su partizani ubili, putem prekih sudova, do 70.000 ljudi. Još 60.000 izgubilo
je život u poslednjim borbama.569
Komunisti su u ovoj fazi likvidirali svoje vojnopolitičke protivnike, „kvislinge“,
sistematski i sveobuhvatno, iz uverenja, ogorčenosti i osvete.570 „Stižu užasne vijesti“,
izveštavao je jedan svedok. „U Crnogrobu su masovna groblja. Iz zatvora u Škofjoj Loki
svake večeri kamionima odvoze ljude vezanih ruku i nogu, a nitko se ne vraća. Svako
veče s Crnogroba odjekuju pucnji […], no, službeno i javno ništa se o tome ne zna […].
A za to vrijeme OZNA, […] iz noći u noć obavlja svoj zločinački posao..“571 Početkom
jula 1945. Tito je izdao tajnu naredbu da se svi uhapšeni „kvislinzi“ stariji od 35 godina
oslobode ako nisu učinili nikakvo zlodelo. U početku ta naredba svakako nije bila
sprovedena. Tek krajem 1945. on je konačno učinio kraj divljanju. „Niko se više ne boji
smrtne kazne!“ vikao je na svoj Politbiro.572
Planska „čišćenja“ dešavala su se i u oblastima oslobođenim od italijanske aneksije.
Neposredno posle kapitulacije Italije 1943, 500 do 700 predstavnika fašističkog režima
bilo je pogubljeno. Leševi ubijenih Italijana nestajali su u strmim kanjonima karsta, gde
su ih partizani bacali. Kako je pisao Žil Vern, „sve ono što se tamo baci, sigurno nikada
ne izlazi ponovo na površinu“573. U proleće 1945. ubijeno je još na stotine, možda i
hiljade ljudi. Ti zločini su nazvani forbe, prema jamama u krševitim predelima Istre u
koje su bacani ubijeni.574
Teror na kraju rata eliminisao je poslednje ostatke vojnog otpora, ali svakako ne i
onaj u glavama ljudi. Naprotiv, on je dao argumente za suštinsko preispitivanje
legitimiteta novog sistema, koji je očigledno brutalno likvidirao svoje neprijatelje, i
potencijalne protivnike pod pretnjom sile prinudno terao da žive u državi kakvu nisu
želeli. Taj rascep unutar društva bio je posebno dubok u Sloveniji i Hrvatskoj, gde
obnova Jugoslavije, bez obzira na pitanje sistema, nije nailazila na nepodeljeno
odobravanje. Pošto komunistička država nije ni priznavala, niti uopšte otkrivala
nepravde počinjene u njeno ime, sećanje na nedela kod Blajburga i na forbe postala su
istorijske političke tempirane bombe.575

Izgradnja narodne demokratije

U jesen 1944. sa stanovišta zapadnih sila nije ni u kom slučaju izgledalo da će
Jugoslavija odlutati u komunistički lager. Oni su savez s Titom posmatrali u prvom redu
pragmatično: prioritet je bila bezuslovna kapitulacija Nemačke. Posle njenog poraza u
Jugoslaviji, kako se Čerčil nadao, mogao bi da se obnovi monarhistički režim ili da
nastane građanska, višepartijska demokratija. U svakom slučaju, pozicija kralja Petra i
njegove vlade, zbog brze kapitulacije jugoslovenske vojske u aprilu 1941. i njegovog
ishitrenog bekstva u egzil, bila je očigledno slaba. Njihov ugled bio je okrnjen, jer su
partizani upravo dokazali da je vojni otpor imao izgleda na uspeh. Pored toga: monarh
je, doduše, predvodio jednu koncentracionu vladu, ali su njene predstave o tome kakav
će poredak biti uspostavljen posle rata bile nejasne. Prva Jugoslavija nikada nije uspela
da se stvarno učvrsti kao država, a priznate institucije više nisu postojale. Nekoliko
vlada je palo zbog unutrašnjih svađa oko srpske i hrvatske nacionalne politike. Vlada je
sada bila na stubu srama i zbog podrške ratnim zločincima. Bilo je prilično nejasno za
šta se ona - iz perspektive antikomunizma - zapravo zalaže.576
Na pritisak Čerčila, Ivan Šubašić, bivši ban Banovine Hrvatske, stao je u junu 1944.
na čelo vlade u izbeglištvu. Britanci su se nadali da će tako građanski blok konačno
naći zajedničku poziciju i da se komunizam u poslednjem času ipak može sprečiti. Tito
je shvatio da put do međunarodnog priznanja njegove vlasti vodi preko sporazuma s
njegovim legitimnim glavnim suparnicima, kraljevskom vladom u izbeglištvu. Na
Čerčilov pritisak, zaključio je sa Šubašićem 16. juna 1944. sporazum na jadranskom
ostrvu Visu, kojim su se uzajamno priznali i obavezali na zajedničko postupanje. O
političkom sistemu trebalo je da se odlučuje tek posle rata. Vođa revolucije ovde se
ponašao potpuno taktički, jer je time javno potvrdio da mu je stalo do oslobođenja
domovine a ne do uvođenja socijalizma. U domovini je stvorio Jedinstveni
narodnooslobodilački front (od avgusta 1945. Narodni front), široki savez komunista,
socijaldemokrata, monarhista, pripadnika seljačkih stranaka i građanstva. Izvan
Narodnog fronta ostale su Demokratska stranka i delovi Hrvatske seljačke stranke.
Titov prvi cilj bio je da povezivanjem neutrališe političke konkurente. Koalicija
ravnopravnih partnera, čemu su se nadali njegovi protivnici, bila je za njega još tada
potpuna varka. Njegova zamisao je uspela između ostalog i zato što je
antikomunistička opozicija bila nesposobna za delovanje. Stare partije raspale su se
tokom rata, a njihove vođe, kao Vlatko Maček, davno emigrirale. Nije postojala
jedinstvena, dobro organizovana protivnička snaga, a isto tako nije bilo ni verodostojnih
alternativa Titovom federalnom rešenju za Jugoslaviju. Mnoge vodeće ličnosti,
intelektualci, umetnici i pisci iz svih krajeva zemlje, javno su se opredelili za novu
državu, što je pojačalo utisak njenog legitimiteta.577
Tito se u spoljnopolitičkom pogledu pokazao kao talentovani strateg, kada je
suprotnost interesa između Čerčila i Staljina iskoristio tako da spreči uticaj Zapada na
odlučivanje o posleratnom poretku. On je izigrao Britance, kada je 21. septembra 1944.
na Visu tajno ušao u sovjetski vojni avion i odleteo za Moskvu da bi ubedio Staljina da
pošalje jedinice Crvene armije radi oslobađanja Beograda. Time je predupredio
predstojeći upad Britanaca u Jugoslaviju, koji su jedini još želeli da spreče promenu
sistema od strane komunista. Staljin mu je učinio tu uslugu, ali je pri tome vodio realnu
politiku, pošto se sa Čerčilom u oktobru 1944. na Moskovskoj konferenciji dogovorio o
podeli uticajnih sfera u Evropi. Sovjetima je trebalo da pripadne 90% uticaja u Rumuniji,
75% u Bugarskoj, dok je 90% uticaja u Grčkoj pripalo Britancima. Jugoslaviju i
Mađarsku obe velike sile kontrolisale bi sa po 50% uticaja. S obzirom na tu
međunarodnu konstelaciju, Titu nije preostalo ništa drugo nego da zajedno sa kraljevim
predstavnikom Ivanom Šubašićem, formira prelaznu vladu 1. novembra 1944. Ta vlada
je konstituisana pod Titovim vođstvom 7. marta 1945, a Šubašić je postao ministar
inostranih poslova. Od 21 ministra, ipak njih jedanaest nisu bili komunisti. Ubrzo zatim
saveznici su priznali Demokratsku Federativnu Jugoslaviju (DFJ).578
Komunisti su u početku bili ideološki prikriveni i deklarisali su Jugoslaviju kao
narodnu demokratiju, u kojoj su bili spremni da dele vlast s drugim snagama. Formalno
je u prelaznoj skupštini moglo sedeti, pored članova AVNOJ-a, nastalog u ratu, i 118
građanskih poslanika iz stare skupštine. Novo vođstvo je izbegavalo da upotrebljava
izraze kao „klasna borba“, ili „diktatura proletarijata“. Umesto toga, zaklinjali su se u
antifašizam, „bratstvo i jedinstvo“, i u opšte humanističke vrednosti. Jugoslavija je sada
imala jedan hibridni politički sistem, u kojem su bili pomešani elementi liberalnog
parlamentarizma s jednopartijskom državom, stvorenom u ratu. U svakom slučaju,
građanska prava, sloboda udruživanja, okupljanja i štampe ograničeni su Zakonom o
krivičnim delima protiv naroda i države od leta 1945. Bez obzira na to što su izbori tek
predstojali, komunisti su u svim organima obavljali ključne funkcije. Faktički je faza
narodne demokratije predstavljala prelaz od građansko-kapitalističkog ka
socijalističkom sistemu.
Na srednjim i nižim nivoima vlasti takođe su bili pouzdani borci
Narodnooslobodilačke vojske, koji su samo režimu imali da zahvale za svoj uspon.
Početkom pedesetih godina dve trećine funkcionera poticalo je iz radničkog i seljačkog
staleža. Svaki drugi običan službenik ili činovnik nije imao nikakvo obrazovanje, ili vrlo
ograničeno.579 Šta je to značilo da se naslutiti iz jednog dekreta Ministarstva
šumarstva, koje je u oktobru 1945. bilo prinuđeno da objasni svojim službenicima neka
osnovna pravila ponašanja: da se ostaci od hrane, papir i cigarete ne bacaju
jednostavno kroz prozor, da se na hodnicima i stepenicama ne sme pljuvati, i za šta i
kako se upotrebljava toalet.580
U atmosferi sve veće nestabilnosti, održani su novembra 1945. izbori za
Ustavotvornu skupštinu. Oni se ne mogu nazvati ni slobodnim ni poštenim. Oko
200.000 ljudi nije dobilo pravo glasa zbog saradnje s okupatorima. Ko je bio protiv
Narodnog fronta svoj glas je mogao staviti samo u jednu kutiju na kojoj nije bilo izborne
liste.581 Ali jedan britanski diplomata izveštavao je „da u Srednjoj i Istočnoj Evropi raste
tendencija za uspostavljanjem diktature, i to ne zato što su široke mase stanovništva
ubeđene da je komunizam dobra forma vladavine već zato što su zbog iskustva u ratu i
posle rata, ljudi spremniji da prihvate režim koji obećava red i sigurnost, čak i po cenu
odricanja od lične slobode i slobode političkog odlučivanja“582. Pošto je preko 90%
glasalo za listu Narodnog fronta, koju su predvodili komunisti, ona je dobila ubedljivu
većinu u Ustavotvornoj skupštini. Kada su ministri iz građanskih stranaka iz protesta
izašli iz saveza, od kasnog leta, to je bilo ravno političkom samoubistvu. Dvadeset
devetog novembra 1945. Skupština je proglasila republiku i zabranila kralju Petru
povratak u zemlju.583 Time je prelazak u jednopartijski sistem u potpunosti obavljen,
znatno ranije nego u drugim istočnoevropskim državama.
Tito je zabranio sve rasprave za i protiv uvođenja višepartijskog sistema, koje je
vodila i KPJ. Prema klasičnom boljševičkom shvatanju, on je ideološko jedinstvo i
socijalnu pravdu stavio ispred političkog pluralizma. Bio je uveren da bi demokratija po
zapadnom modelu dovela do obnove starog poretka, do etničko-političke polarizacije i
do raspada države. „Te (demokratske) partije bi morale, ako žele da imaju narod iza
sebe, da vode čisto lokalnu politiku za svaki pojedini narod, a to bi sprečilo stvaranje
jedinstvene države […] Ako bi se takva partija formirala u Sloveniji za slovenački narod,
druga u Crnoj Gori, treća u Srbiji, onda u Makedoniji i Hrvatskoj, to bi dovelo do
usitnjavanja države, koja bi se odmah raspala.“584 Pored toga, egoistične partijske
kavge onemogućile bi politiku zasnovanu na industrijskom napretku i socijalnoj pravdi.
Tako je Ustav Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) uveo 1946. sistem
„narodne vlasti“, sa stotinama izabranih narodnih odbora u gradu i na selu. Komunisti
su zagovarali direktnu demokratiju i naložili su opštinama da omoguće „direktno učešće
građana u upravljanju državnim poslovima“, da ukinu sve privilegije i, naročito, da
iskorene sve vidove nacionalističke i verske mržnje.585 Time je definitivno bila ukinuta
mogućnost oživljavanja demokratskog višepartijskog sistema. Vođe političke opozicije
su procesuirane, a njihovim pristalicama je prećeno. Sva politička moć sada je
koncentrisana u Politbirou KPJ, pod vođstvom Josipa Broza Tita, koji je istovremeno
bio i šef jugoslovenske vlade.
Kao i u drugim zemljama, trebalo je da glavni ratni zločinci budu izvedeni pred sud.
Međutim, Ante Pavelić je pobegao u Argentinu, dok je general Milan Nedić, posle
izručenja 1946, izgubio život tokom istražnog postupka.586 Vodeći predstavnici
kolaboracionih režima u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, Srbiji i Makedoniji bili su optuženi,
formalno u ime starog režima. Dražu Mihailovića, koji se skrivao, izdao je jedan od
njegovih komandanata. Upao je u klopku i uhapšen je u martu 1946. Sedamnaestog
jula 1946. bio je pogubljen i sahranjen na nepoznatom mestu.587
Nadbiskup Alojzije Stepinac morao je takođe u jesen 1946. da odgovara pred
sudom. Komunisti su hteli ne samo da ga pozovu na odgovornost zbog njegove
sumnjive uloge tokom Drugog svetskog rata već da istovremeno na njegovom primeru
daju upozorenje Katoličkoj crkvi, oko koje se sada u Hrvatskoj okupljala nacionalistička
opozicija. U jesen 1945. biskupi su sastavili jedno pastirsko pismo protiv komunističke
vlasti. Sud je osudio Stepinca za kolaboraciju i prikrivanje zločina na šesnaest godina
zatvora, koje je on proveo u kućnom pritvoru. Sada je, pored desetina hiljada političkih
protivnika i pristalica starog režima, još i stotine katoličkih sveštenika otišlo u egzil, iz
straha od represije.
Sam Tito stalno se zalagao da se ne kopa po ranama iz prošlosti nego da se gradi
pozitivna, zajednička perspektiva budućnosti. Pošto su ratni zločinci bili osuđeni, on je
svojim protivnicima ponudio neku vrstu sporazuma o primirju. „Mi pružamo ruku svima
zavedenim“, govorio je on 1946, „pružamo im ruku preko bezbrojnih grobova, preko
ovih ruševina, opraštamo im! Ali tražimo da budu lojalni građani Federativne Narodne
Republike Jugoslavije.“588 Od sada su komunisti propovedali oproštaj i zaborav.
Međutim, u stvarnosti je vrlo malo bilo oprošteno, a ništa nije bilo zaboravljeno.

Narodnosti i susedi
Iz hrvatske perspektive, Titovo priznato dostignuće bilo je oslobođenje Istre i
Dalmacije od italijanske vlasti, čime je završen proces nacionalnog ujedinjenja Hrvata.
U septembru 1943, posle sloma Italije, slovenački i hrvatski partizani tvrdili su „jednom
zauvek“, „da je Istra hrvatska zemlja i da ostaje hrvatska“. Pozivajući se na Vilsonovih
14 tačaka i pravo na samoopredeljenje, proglasili su ujedinjenje s maticom.589
Tito je bio svestan da ne bio mogao sprovesti priključenje Istre diplomatskim putem
kod saveznika. On je zato, neposredno pre završetka rata, naredio da njegove trupe
brzo prodru u Trst i u oblasti na koje su polagali pravo, oko kojih su se Italijani i Sloveni
sporili još od 1870, a koje su sada ležale na graničnoj liniji između interesnih sfera,
mukotrpno ispregovaranih u februaru 1945. na Jalti.
Tršćanska kriza označila je prvi veći sukob u nadolazećem sukobu Istok-Zapad.
Zapadne sile su, naime, smatrale da Italija treba da bude nagrađena za to što je 1943.
promenila stranu, i da zato Narodnooslobodilačka vojska treba da napusti taj region.
Demonstracije vojne moći, u kojima se Staljin konačno borio na strani Britanaca i
Amerikanaca, završene su u junu 1945. kompromisom. Jugoslovenske trupe povukle
su se iz Trsta, a sporno područje u okolini podeljeno je na savezničku i jugoslovensku
okupacionu zonu. Pariskim mirovnim ugovorom od februara 1947. stvorena je u Trstu i
severnoj Istri neutralna slobodna teritorija, pod vrhovnom upravom Ujedinjenih nacija.
Zona A (grad Trst) potpala je pod britansko-američku vojnu upravu, a zona B (okolina)
pod jugoslovensku. Provizorijum je, u svakom slučaju, ostao na snazi do 1954.590
Italijani koji su živeli u Istri i Dalmaciji posmatrali su sa zabrinutošću integraciju tih
oblasti u zonu pod jugoslovenskom kontrolom. Nekadašnji vladari sada su postali
podanici, ali nisu bili sistematski proganjani. Do zaključenja mira s Italijom 1947. ipak je
do 200.000 italijanskih izbeglica napustilo zemlju u više talasa. Oni koji su ostali dobili
su status nacionalne manjine sa svim pripadajućim pravima, kao što je nastava na
maternjem jeziku.591
Pored Italijana, mnoge podunavske Švabe napustile su zemlju, ali najveći deo njih
je to učinio još pre završetka rata i po naređenju Rajha. Pošto je kancelarija za
folksdojčere u kasno leto 1944. naredila evakuaciju zemljaka, stotine hiljada ljudi
ubrzano je krenulo na put. Od pola miliona Nemaca, koliko ih je bilo ranije, na kraju rata
ostalo je tamo da živi još oko 200.000.592 Mnogi od njih bili su žrtve osvetničkih akcija
partizana.
Folksdojčeri su kolektivno smatrani ratnim zločincima, zbog kolaboracije s
okupacionim snagama, posebno zbog ubilačkih akcija koje je počinila SS divizija Princ
Eugen nad partizanima i civilima. Zato su mnogi po dolasku partizana bili maltretirani,
internirani u logore ili pogubljeni kao ratni zločinci. Sovjeti, koji su u oktobru 1944. prešli
Dunav, deportovali su oko 30.000 nemačkih zarobljenika i prinudnih radnika u Rusiju.
Tek od kraja 1949. deportovani zarobljenici pušteni su iz logora.593
Već 21. novembra 1944. jugoslovenska provizorna vlada AVNOJ-a odlučila je da
oduzme „svu imovinu licima nemačke narodnosti, osim onih koji su se borili na strani
Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda, kao i ratnim zločincima i njihovim
pomagačima, bez obzira na državljanstvo“. Jugoslovenska vlada nije javno imala
konkretne planove za kolektivno iseljavanje Nemaca, a oni, u svakom slučaju, nisu bili
predmet pregovora u Potsdamu. Kasnije je pokušavano da se saveznici ubede da
pristanu na „transfer celokupnog nemačkog manjinskog stanovništva“ u Nemačku, ali
su oni to odbili. Jugoslovensko Ministarstvo inostranih poslova zaključilo je da „u
doglednoj budućnosti neće biti moguće izvršiti iseljavanje na legalan način“.594 Nemci
koji su ostali u Jugoslaviji prebačeni su u logore i podvrgnuti prinudnom radu, na
primer, u Rudolfsgnad, Gakovu i Krušivl. Desetine hiljada ljudi pali su kao žrtve
tamošnjih uslova i namernog maltretiranja. Kada su 1948. logori rasformirani, preživeli
su poslati u Mađarsku i Austriju. Oko 62.000 jugoslovenskih Nemaca došlo je pedesetih
godina u SR Nemačku, u okviru programa za spajanje porodica.595 Ipak, oni nisu
kolektivno izgubili građanska prava i - s izuzetkom Slovenije - nisu bili sistematski
proterivani.596 U junu 1945. jugoslovenska vlada je ipak odlučila „da svi Nemci […]
treba da budu iseljeni u Nemačku“597. Posle toga su desetine hiljada emigrirale u
Nemačku i Austriju. Sredinom šezdesetih godina nemačka manjina bila je svedena na
nekoliko desetina hiljada. Hitlerova vladavina na brutalan način je okončala vekovno
prisustvo podunavskih Švaba u regionu.598
Na jugu zemlje takođe je bilo problema u vezi s narodnostima. Komunisti su rešili
stari spor s Bugarskom i Makedonijom oko „makedonskog pitanja“ tako što su 1937.
proglasili Makedonce ravnopravnim narodom i obećali im republiku, u Jajcu 1943. Oni
su odozgo sprovodili proces nation building599, da bi stvorili makedonski nacionalni
identitet. Ubrzo je bio kodifikovan makedonski standardni jezik i pravopis, različit od
bugarskog (na osnovu dijalekta u oblasti Prilepa i Velesa). Štampane su gramatike,
rečnici i književna dela. Sporazumom na Bledu predsednik Georgi Dimitrov takođe je
1947. priznao samosvojnost Makedonaca i u Bugarskoj. Ta oblast je trebalo da bude
most između dve prijateljske države.600
Složenija je bila situacija na Kosovu, gde su jugoslovenski komunisti albanske
narodnosti na Bujanskoj konferenciji krajem 1943. i početkom 1944. izjavili da su njihovi
zemljaci na Kosovu „uvek želeli […] da se ujedine s Albanijom“. Početkom 1945.
ugušen je ustanak velikoalbanskih nacionalista, balista (tako nazvanih po organizaciji
Balli kombetar, osnovanoj 1942). Oni su u ratu sarađivali s nemačkom vojnom
upravom, zbog čega su izašli na loš glas i kod zapadnih sila. Pošto komunisti na
Kosovu nisu nikada bili jaki, a mnogi Albanci su bili nacionalisti, Tito je morao da
zauzme pomirljiv kurs. On je naknadno odobrio proterivanje srpskih kolonista, što je
odlučujuće doprinelo umirivanju kosovskih Albanaca. Tito je odlučio da Kosovo i
Metohija dobiju status autonomne oblasti Republike Srbije, što je bila neka vrsta
kompromisa između srpskih zahteva da vladaju tom teritorijom i albanskih želja za
nezavisnošću. Povremeno se nosio mišlju da ovu južnu provinciju prisajedini Albaniji,
da bi ta zemlja prišla jednom većem savezu država na Balkanu.

Država i nacije u socijalizmu

Na osnovu odluka AVNOJ-a od 1943, i prema sovjetskom uzoru, u januaru 1946.
proglašen je Ustav Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) sa dvodomnom
skupštinom. Ustav je priznavao pet ravnopravnih konstitutivnih nacija: Slovence,
Hrvate, Srbe, Makedonce i Crnogorce. Tek šezdesetih godina kao šesta nacija priznati
su bosanski muslimani. Pre toga oni su morali da se izjašnjavaju ili kao etnički
neopredeljeni, ili kao muslimanski Srbi ili Hrvati. Komunisti su, na osnovu negativnog
iskustva između dva rata, odlučno odbacili koncept stapanja u jednu nadetničku,
jugoslovensku naciju. Za Tita je bilo jednako važno da se onemogući prevlast
najbrojnijeg naroda, Srba.
Član 1 Ustava definisao je Jugoslaviju kao „zajednicu ravnopravnih naroda, koji su
na osnovu prava samoopredeljenja, uključujući i pravo na otcepljenje, iskazali svoju
volju da zajedno žive u federativnoj zajednici“.601 Član CK Moša Pijade formulisao je
jednu sofističku interpretaciju, po kojoj je pravo na otcepljenje jednom zauvek
iskorišćeno kada je 1943. doneta odluka da se Jugoslavija obnovi, pri čemu bi
partizanska borba trebalo da predstavlja neku vrstu implicitnog referenduma za novu
državu.
Svaki narod dobio je sopstvenu državu, i to je komunistima bilo važno. Od tada se
Jugoslavija sastojala od šest republika: Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine,
Srbije, Crne Gore i Makedonije. Unutar Srbije nastale su dve autonomne oblasti,
Vojvodina i Kosovo. Samo je u Bosni i Hercegovini, gde nije bilo jasne većine, bilo
drugačije. U novembru 1943. bosanski komunisti su odlučili da ta zemlja „nije ni srpska,
ni muslimanska, ni hrvatska, već istovremeno i srpska, i muslimanska i hrvatska“. Sve
tri zajednice treba da budu ravnopravne, i time su komunisti, s jedne strane, priznali
individualnost muslimana, a s druge, izrazito istakli multietnički karakter Republike.602
Ni ostali delovi države nisu bili etnički homogeni. Na primer, Hrvati su činili samo
78%, Makedonci samo 66% u sopstvenim republikama. Dok je Jugoslavija bila politički
stabilna, to nije bio veliki problem. Ljudi nisu morali da se identifikuju kao pripadnici
posebne etničke grupe, ili kao žitelji jedne savezne države, jer je to u Jugoslaviji bilo
lako spojivo jedno sa drugim. Federalizam je, mnogo više od toga, institucionalizovao
višestruke identitete i lojalnosti: svaki čovek bio je građanin jedne republike i
istovremeno i Jugoslavije. Pošto su sve konstitutivne nacije na celoj teritoriji Jugoslavije
imale ista prava, relativizovan je značaj republičkih granica. Trebalo je da one, kako je
Tito želeo, spajaju ljude, a ne da ih razdvajaju.
Alfa i omega jugoslovenskog sistema i njegova najviša patriotska vrednost bilo je
„bratstvo i jedinstvo“ - solidarni suživot različitih, a ipak srodnih naroda. Titov slogan bio
je u duhu tradicije panslovenske solidarnosti 19. veka. Jugoslovenska državna himna
od 1945, Hej, Sloveni, bila je adaptacija „nacionalne himne Slovena“, usvojene na
Praškom sveslovenskom kongresu 1848. Predstava o federalnoj demokratiji takođe
ima koren u 19. veku: u idejama srpskih socijalista, Svetozara Markovića i Dimitrija
Tucovića, koje su formirane pod uticajem austromarksista.
Prema učenju prosvećenosti i marksizma, društvena organizacija ljudskog roda
razvija se od plemena i klanova, preko etničkih grupa, zatim nacija, i konačno do
nadnacionalnih formacija. Prema shvatanju komunista, nacionalni identiteti ne smeju
biti potiskivani, jer oni predstavljaju istorijski neophodan prelazni stadijum ka
socijalizmu. Prema tome, pored naroda, i etničke manjine uživaju pravo na jednak
tretman, samostalni kulturni razvoj i slobodnu upotrebu svog jezika. Kao narodnosti bili
su zvanično priznati Mađari i Albanci, kao i još osam ostalih. Iako su takođe bili
predstavljeni u političkim telima, imali su različit status u odnosu na konstitutivne
narode. Smatralo se da su oni ostvarili pravo na samoodređenje izvan Jugoslavije.
Kosovski Albanci su to pravo ostvarili time što postoji Albanija, a Mađari time što postoji
Mađarska. Zato nisu imali svoje republike i pravo na otcepljenje. Manjine bez matične
države, kao Romi, Jevreji i Vlasi, spadali su u etničke grupe. Oni su, takođe, imali
posebna prava i zaštitu. S daljim razvojem socijalizma, kako se optimistički očekivalo,
etničke suprotnosti same po sebi će nestati.
U državi različitih nacionalnosti, najvažnija ideološka spona bio je socijalizam, kao
centralna ujedinjujuća snaga. Patriotsko vaspitanje i opštejugoslovenska svest trebalo
je da spreče želju za sukobima i razdvajanjem, i time preduprede ponavljanje
građanskog rata i bratoubistva. Narodnosna politika je ipak i dalje bila opasan hod po
žici: s jedne strane, davala je prostor nacionalnim, verskim i kulturnim aktivnostima, a s
druge pokušavala je da strogo proganja sve vidove netolerancije i šovinizma. Kulturne
organizacije, udruženja, izdavačke kuće i verska društva s isključivim etničkim
usmerenjem bila su raspuštena, kao muslimanski Preporod, hrvatski Napredak i srpska
Prosvjeta. Nasuprot tome, trebalo je da se društvo organizuje na multietničkoj i
jugoslovenskoj osnovi, pre svega u omladinskim brigadama, u Komunističkoj partiji,
Antifašističkom frontu žena i u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. U svakom slučaju,
nacionalizam nije mogao odjednom tako lako da se uništi. Predrasude i ratne traume
bile su preduboke. Stalno su ključale strasti - na primer, prilikom jedne fudbalske
utakmice početkom pedesetih godina u Splitu došlo je do antisrpskih ispada. U
Hercegovini seljaci su tražili etnički odvojene škole, a učitelji su odbijali da predaju bilo
koju drugu osim „sopstvene“ nacionalne istorije.603 Tito je svoje zemljake stalno morao
da zaklinje da „čuvaju bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka“.604
Intelektualci su odmah u većini prišli novom državnom projektu. Značajne kulturne i
naučne ustanove dodale su „jugoslovenski“ na svom imenu. Pisac Miroslav Krleža
osnovao je Leksikografski zavod i pokrenuo početkom pedesetih godina projekat
Enciklopedije Jugoslavije. Pored toga, nastale su u celoj zemlji izdavačke kuće,
bioskopi i jedno udruženje pisaca.605 Na osnovi jednog sporazuma koji je postignut još
u 19. veku, lingvisti i pisci su se 1954. u Novom Sadu sporazumeli o zajedničkom
standardnom jeziku. Formula je glasila da Srbi, Hrvati i Crnogorci govore jedan jezik u
dve varijante, ekavskoj i ijekavskoj. On se zvanično zvao „srpskohrvatski“ ili
„hrvatskosrpski“. Oba načina pisanja, izgovora i pisma, latinično i ćirilično, trebalo je da
budu ravnopravna. Univerziteti i akademije počeli su da rade na zajedničkom rečniku.
Roman Ive Andrića Na Drini ćuprija, napisan tokom rata, postao je simboličan za
poimanje jugoslovenske kulture posle 1945. Andrić nije bio komunista, ali je njegova
priča o bosanskom mikrokosmosu različitih religija i civilizacija maestralno dala
istorijsku dimenziju longue durée606 procesu koegzistencije i sukoba kao središnjem
iskustvu Jugoslovena, koje je stvorilo njihov identitet. Andrić je 1961. dobio Nobelovu
nagradu za književnost.

„Nema odmora dok traje obnova!“

Titov komunistički sistem predstavljao je do tada najambiciozniji i najsveobuhvatniji
pokušaj da se savladaju izopačenosti kapitalizma putem industrijskog napretka i
socijalne pravde, i da se tako uopšte i uspostavi modernizam. Taj sistem je propagirao
ideal jednog boljeg sveta, u kojem bi otuđenje i klasne suprotnosti bili prevladani jednim
solidarnim, modernim društvenim poretkom. On je u prvim posleratnim godinama
pretvorio Jugoslaviju u pravu razvojno orijentisanu diktaturu.
Komunisti su sprovodili jedan sveobuhvatan projekat napretka, koji su razradili na
osnovu analize građanske ekonomije i društva, kao antitezu kapitalističkoj tržišnoj
privredi. Suštinu te ideologije činila je socijalistička teorija o rastu i radu. Oni su sledili tri
velika cilja. Kao prvo, omogućiti zaposlenost i blagostanje bez negativnih socijalnih
pratećih pojava, koje je kapitalizam stvarao od 19. veka. Kao drugo, trebalo je razbiti
začarani krug privredne i političke zavisnosti od stranih sila. Kao treće, socijalističko
društvo je trebalo da bude bolje, pravednije, humanije i srećnije. Da bi to postigao,
sistem je koristio klasična sovjetska sredstva: opšte ukidanje privatnog vlasništva,
dugotrajno državno planiranje i vođenje privrede, kao i širenje socijalističkih predstava,
vrednosti, normi i prakse.
Na kraju rata Jugoslavija je bila suočena s ogromnim demografskim i materijalnim
gubicima. Više od milion ljudi izgubilo je život u ratu, 3,5 miliona je ostalo bez krova nad
glavom. Zemlja je bila potpuno opustošena, 289.000 seoskih imanja bilo je potpuno
uništeno.607 Pošto je Vermaht, prilikom povlačenja, pogone, preduzeća i infrastrukturu
sistematski pretvarao u prah i pepeo, 1945. je bila oštećena jedna trećina industrije,
nijedan rudnik nije radio, a najveći deo puteva, šina i mostova bio je u ruševinama.608
To je potenciralo stari problem zaostalosti. Na kraju rata samo je 43,8% seoskih
domaćinstava u celoj Jugoslaviji imalo gvozdeni plug, a 18,2% imalo je samo drveni.
Svi ostali nisu imali ni najobičnije poljoprivredne sprave. Veliki delovi zemlje nisu imali
ni kanalizaciju ni tekuću vodu.609
 Pod geslom „Nema odmora dok traje obnova!“ sada je počelo veliko čišćenje i
popravljanje. Do 1953. Jugoslavija je iz različitih izvora dobila 553,8 miliona dolara
pomoći. Samo od programa Ujedinjenih nacija za obnovu dobila je preko 419 miliona
dolara - što je bio najveći iznos koji je dobila neka evropska država. Najveći deo je
utrošen za kupovinu namirnica, odeće i lekova.610
Više od ovog novca učinili su optimizam i početni elan. Stotine radnih brigada
krenulo je na posao. Omladina je pomagala u žetvi i pošumljavanju, skupljala je drva za
ogrev, popravljala puteve i mostove, podizala sportske stadione, škole i stambene
zgrade. Obnova nije bila samo ogromno dirinčenje već, u najmanju ruku, i velika
zabava za mlade, a pri tom i prvi značajni jugoslovenski ritual integracije. „Oni su se
stalno zabavljali […], svirali su instrumente i igrali, kao da nisu naporno argatovali […]”
čudio se jedan posmatrač.611 Samo je 1,3 miliona mladića i devojaka ostvarilo više od
60 miliona radnih časova, dobrovoljno ili ne. Oni su između 1945. i 1952. izgradili,
između ostalog, jedanaest železničkih pruga, četrnaest industrijskih preduzeća i
poznatu - zloglasnu brzu prugu između Zagreba i Beograda, Auto-put „Bratstva i
Jedinstva.612
Pošto je AVNOJ već u novembru 1944. konfiskovao preko 80% privatne svojine u
ključnim sektorima, od novembra 1946. industrija, bankarstvo i trgovina na veliko
zvanično su prešli u ruke države. Izvan toga su ostala seoska gazdinstva, zanatska
preduzeća i stambene zgrade613. Isto tako je i oduzimanje zemljišnog poseda
naknadno odobreno. Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji od avgusta 1945.
legalizovao je konfiskaciju, ograničio je seoski posed na 25 do 35 hektara i podelio
zemlju bezemljašima i sitnim seljacima. Eksproprijacija oko 1,6 miliona hektara
pogodila je, s jedne strane, banke, firme, crkve i manastire, a s druge, veleposednike,
kao i folksdojčere. Oko polovinu te zemlje država je podelila na oko 300.000 ratnih
veterana i seoske sirotinje. Ostalo je dodeljeno državnim preduzećima i zadrugama.
Druga reforma je usledila 1953: individualni posed bio je ograničen na 10 hektara za
seljake i tri hektara za one kojima poljoprivreda nije glavno zanimanje. Time je država
dobila još 280.000 hektara.614
Suštinski element novog poretka bila je, kao i u Sovjetskom Savezu,
industrijalizacija koju je sprovodila država. Sekundarni sektor trebalo je da apsorbuje
višak radne snage na selu, da zadovolji potražnju za potrošnim dobrima i da pokrene
samoodrživi rast privrede. Taj sektor bio je pokretač za temeljnu promenu zaostale
socijalne strukture.615 Sredinom 1949. pokrenuta je prava kampanja za mobilizaciju
seljaštva. Partijski agitatori jurišali su na selo, sazivali skupove i pokušavali da ubede
seosku omladinu u prednosti rada u industriji. Često je i milicija pomagala u prikupljanju
radne snage: muškarcima se pretilo oružjem, žene i deca su zatvarani u mračne
podrume. Kako god, ubrzo je bilo uspeha. Između 1945. i 1953. godine 1,5 miliona ljudi
napustilo je selo da bi se trajno nastanilo u gradu. Još 800.000 ljudi postali su
povremeni industrijski ili putujući radnici.616
Istovremeno s industrijalizacijom trebalo je nastaviti sa socijalističkim preobražajem
sela. Želeli su da se bore protiv zaostalosti, da stvore kredite i modernu poljoprivrednu
tehniku, da podignu nivo obrazovanja i produktivnost. Za razliku od Sovjetskog Saveza,
preko 90% zemlje bilo je u privatnom posedu. I drugačije nego tamo, promena je
morala da se dogodi sporije i, pre svega, na dobrovoljnoj osnovi.617
Radi prevladavanja nestašice namirnica i finansiranja industrijalizacije, stvoren je
centralni sistem otkupa poljoprivrednih proizvoda, po kojem su seljaci morali državnim
organima da predaju svoj višak proizvoda po niskim, fiksnim cenama, i u tome nije bilo
govora o dobrovoljnosti. Seoski domaćini su ovo osećali kao nepodnošljiv teret, jer su
oni, s jedne strane, morali da prodaju svoje proizvode nesrazmerno jeftino, a s druge,
kupovali su zanatske proizvode po visokim tržišnim cenama. Mnogi seljaci su izbegli
ovaj partijski diktat tako što su krijumčarili jedan deo svoje žetve i prodavali na crnom
tržištu. Pošto se ovome nije moglo stati na kraj čak ni pod pretnjama hapšenjem i
strogim kaznama, vlasti su u leto 1946. morale da proglase amnestiju. Otkup se tako
pokazao kao jedan od najvećih neuspeha posleratne istorije: isporuka je opadala, crna
berza je cvetala, a raslo je nezadovoljstvo vlasti i stanovništva.618
Prosvećenost, propaganda i socijalističke vrednosti
Godine izgradnje obeležio je ogroman entuzijazam i optimizam. Racionalizam
prosvećenosti, tehnički napredak i ideologija socijalizma obeležili su shvatanje da
čovek može ne samo ovladati prirodom već i čitava društva preoblikovati prema
racionalnim kriterijumima i estetskim normama. Državno planiranje, naučno saznanje i
stručno znanje trebalo je da pokrenu društveni preokret, koji je podrazumevao i širenje
modernih vrednosti i normi. Važan cilj učenja bio je vaspitanje novog čoveka u skladu s
potrebama industrijskog društva. Zdravlje, obrazovanje, blagostanje i socijalna
sigurnost smatrani su velikim dobrom kojem je trebalo težiti, a u to su spadale i vrline
kao radna etika, disciplina, tačnost, preciznost i efikasnost. To su bili suštinski ideali
evropske industrijske moderne, intelektualnih i društvenih reformatora 19. i 20. veka, a
ni u kom slučaju tipične odlike komunističke ideologije.619
Uz svu veru u stvaralačku moć države, Jugosloveni su ostali prilično pragmatični.
Za razliku od Sovjetskog Saveza, nije se smatralo da zaostalo seljaštvo treba uterati u
novo doba terorom. Davno poznati vidovi društvenog ponašanja uglavnom su bili
tolerisani. U svakom slučaju, rukovodstvo je postavljalo standarde i uverenja - a na
terenu su partijski funkcioneri ipak često pripomagali i silom. Obrazovanje i
socijalističko vaspitanje trebalo je da pomognu emancipaciju naroda i prevladavanje
svih vidova idealizma, misticizma i religioznosti. Agitacija i propaganda (Agitprop)
predstavljale su tako noseće stubove novog sistema. Svest naroda je trebalo odvojiti od
njenih korena u tradicionalno-patrijarhalnom ili konzervativno-građanskom svetu života,
i pridobiti ljude za socijalističku revoluciju.620
Nikada ranije država nije toliko ulagala u obrazovanje naroda kao posle 1945. Na
prvom mestu bila je borba protiv nepismenosti na selu, zdravstveno prosvećivanje,
uvođenje obaveznog osnovnog školovanja, kao i izgradnja narodnih univerziteta,
biblioteka i kulturnih organizacija. Postoje dirljive fotografije starijih muškaraca i žena
kako se guraju u drvenim klupama seoskih škola da bi raširenih očiju sricali svoja prva
slova. Prosvećivanje u oblasti zdravstva, higijene i emancipacije žena takođe je bilo na
dnevnom redu. Stotine novih ženskih, omladinskih, sportskih, kulturnih, zabavnih i
obrazovnih društava izniklo je u prvim posleratnim godinama. Ta društva su štampala
zidne novine, letke, kalendare i knjige, organizovala predavanja, obrazovne kurseve i
predstave svih vrsta. Pozorište i bioskop sada je takođe trebalo da budu dostupni
narodnim masama.
Pored društvenokulturnih normi industrijskog doba, komunisti su propagirali i
specifično socijalističke vrednosti: marksističko shvatanje sveta, humanizam,
otvorenost duha, solidarnost, ravnopravnost polova, kao i „ispravan“ način života u
pogledu porodičnog života i morala. Visoki prioritet imale su i patriotske vrline, kao
vezanost za domovinu, ljubav prema slobodi, borbeni duh i herojstvo, i naravno,
„bratstvo i jedinstvo“. Vrhovna maksima agitpropa bilo je širenje optimizma i životne
radosti: ide se napred u bolju, pravedniju budućnost.621
 Režim se pokazao manje tolerantnim u odnosima s verskim zajednicama. One su
državi bile trn u oku iz tri razloga: prvo, religija je smatrana izvorom zatupljivanja
naroda, nacionalizma i šovinizma; drugo, sveštenici su bili pod sumnjom da su
beskompromisni protivnici komunističkog poretka; treće, nacionalni identiteti zasnovani
na religiji sprečavali su izgradnju nadnacionalnog, jugoslovenskog shvatanja države.
Zato su verske zajednice uživale, doduše, izvesne slobode, ali su bile strogo nadzirane
od države.
Član 25 Ustava garantovao je versku slobodu i razdvajao crkvu od države.
Individualno ispovedanje vere je tolerisano, ali proglašeno za privatnu stvar.
Zloupotreba vere u političke svrhe i podsticanje na međunacionalnu mržnju bili su
kažnjivi. U prvim godinama komunisti su držali čvrst kurs. Sveštenici su maltretirani,
štampa cenzurisana, crkvena imovina podržavljena, sakupljanje priloga zabranjeno.
Praznici kao Božić, Uskrs, Đurđevdan, Pasha i Bajram i dalje su bili priznati kao takvi,
ali su u te dane namerno organizovane društvene aktivnosti, kao školske priredbe,
izleti, sportske utakmice i dobrovoljne radne akcije. Bili su dozvoljeni i Deda Mraz, Sveti
Nikola i Božić Bata. Država je dosledno postupala protiv islamskih običaja. Raspustila
je šerijate, zatvorila verske ustanove i škole, i zabranila, kao u Turskoj, nošenje
feredže. Mnogi komunisti bili su isključeni iz Partije, jer su išli na božju službu ili u
džamiju.622
Verske zajednice u početku nisu bile spremne da prepuste bez borbe svoj uticaj na
škole, porodicu i na kreiranje kolektivne sve-sti. Digli su se na uzbunu protiv
građanskog braka i slobode izbora verske nastave. Naročito odlučno istupio je Vatikan,
koji je 1949. izdao dekret sa pretnjom ekskomunikacijom svakome ko pristupi
Komunističkoj partiji. Kada je papa još i najavio da će imenovati za kardinala
nadbiskupa Stepinca, koji je bio osuđen kao ratni zločinac i bio u zatvoru, Beograd je
1952. prekinuo diplomatske veze sa Svetom Stolicom.
Ne samo u vezi sa sekularizacijom, komunisti su stari poredak bukvalno okrenuli na
glavu. Prema sovjetskom uzoru, gradili su svoju, ka razvoju usmerenu diktaturu, na
tehnološkom napretku, socijalnoj pravdi i na prodoru svrsishodnosti i racionalnosti u
svakodnevicu. Mešavina vere u napredak, euforije planiranja i modernizatorskog terora
kao rezultat je dala ogroman skok Jugoslovena u jednu potpuno novu eru. Započele su
epohalne društvenokulturne novine, u profesionalnom životu, rodnim odnosima, u
prostornoj i socijalnoj mobilnosti, kao i u predstavama i vrednostima. Cena za ovo bilo
je prinudno odricanje od svakog političkog pluralizma: vladavina jedne partije prekinula
je građansko-liberalne tradicije i onemogućila za mnogo decenija svaku alternativu
sistemu.
Mnogi ljudi ipak su želeli da veruju u prednosti sistema. Narodnooslobodilački
pokret crpao je snagu iz heroizma ratnog doba i konačno se učvrstio bez sovjetske
intervencije. Zato je režim imao izvorni legitimitet, iako okrnjen progonom političkih
neprijatelja, kao i desetinama hiljada nepriznatih žrtava tokom preuzimanja vlasti. Ali
„bratstvo i jedinstvo“ je gradilo mostove u zemlji, duboko podeljenoj građanskim ratom, i
bez jedne odlučne politike industrijalizacije mnogi regioni bi se samo puževim korakom
naknadno dovukli do nivoa evropskog razvoja. Ipak se Ustav ograničio samo na čisto
poravnanje etničko-političkih interesa, individualna građanska prava u suštini nisu
uopšte bila važna. Direktna demokratija i socijalističko jugoslovenstvo pokazali su se
uskoro kao himera.
 11. Titov socijalizam
(od 1948. do 1964)

Raskid sa Staljinom
Početni optimizam naglo je splasnuo kada je 1948. izbila teška međunarodna kriza.
Jugoslavija je bila na najboljem putu da se visoko istakne kao samostalni centar
komunističke moći u Jugoistočnoj Evropi. Ovaj kurs nije odgovarao ni Čerčilu ni
Staljinu. Neobuzdano samosvesni predsednik Tito radio je ciljano na osnivanju
balkanskog saveza, kojem bi trebalo da pristupe, pored Jugoslavije, i Bugarska,
Albanija, a po mogućnosti i Grčka. U grčkom građanskom ratu, koji se 1946. ponovo
rasplamsao, Jugoslavija je otvoreno podržavala komuniste, što je razljutilo Britance, jer
su oni smatrali prostor Sredozemlja svojim neotuđivim područjem uticaja i strateškim
mostom ka ekonomski značajnom Bliskom istoku. Staljin je takođe to prihvatio prilikom
podele interesnih sfera, i ta balkanska zemlja za njega nije bila vredna sukoba sa
zapadnim silama.623
Još veće nezadovoljstvo u Moskvi izazvao je Titov proaktivni kurs prema Bugarskoj i
Albaniji, i to baš u vreme kada je Staljin jače vezivao svoje istočnoevropske saveznike
za sebe. Sredinom 1947. Tito je zaključio s predsednikom Georgi Dimitrovom na Bledu
više sporazuma, između ostalog i jedan ugovor o uzajamnoj pomoći i o carinskoj
uniji624. Uz to, potpisao je sa Enver Hodžom u Albaniji ugovor o prijateljstvu.625 Kada je
Beograd krajem 1947. počeo pripreme za slanje dve divizije u Albaniju, radi borbe
protiv navodne agresije grčkih „monarhofašista“, Staljin je izgubio strpljenje.626
Sovjetski diktator je neprijatnim rečima pozvao svoje drugove na Balkanu na red i
mir, i naredio u februaru 1948. Georgi Dimitrovu i glavnom jugoslovenskom ideologu
Edvardu Kardelju da dođu u Kremlj. On je prisilio Jugoslovene da potpišu da se dalji
spoljnopolitički potezi mogu povlačiti jedino u dogovoru s Moskvom. Pošto je Tito ipak i
dalje mirno vodio pregovore s Albanijom o ujedinjenju, Sovjeti su u martu povukli svoje
vojne savetnike iz Jugoslavije. „Kritička pisma“ u aprilu 1948. bila su još oštrija: Staljin
je pisao da KPJ prenaglašava originalnost svog iskustva i svoje politike, da zanemaruje
kolektivizaciju i ometa rad sovjetskih predstavnika. Zahtevao je od Tita, uz pretnje, gest
pokornosti.627
U međuvremenu, na jugoslovenskoj strani narastalo je jako nezadovoljstvo prema
Sovjetskom Savezu: zbog izostanka pomoći u Drugom svetskom ratu, nedovoljne
podrške u pitanju Trsta, zbog pokušaja špijunaže od strane sovjetskih savetnika i
diplomata i pokušaja da, preko jugoslovensko-sovjetskog preduzeća, na prevaru dobiju
monopol na tržištu sirovina. Tito je verovatno bio iskreno iznenađen i duboko
uznemiren oštrom reakcijom Moskve. Pri tom je, još krajem maja 1945. u Ljubljani,
javno razglasio da Jugoslavija neće biti „igračka bilo kakve politike interesnih sfera […] i
da neće ni od koga više da zavisi“. Tada je Moskva poslala protestnu notu: „Govor
druga Tita smatramo neprijateljskim aktom protiv Sovjetskog Saveza.“628 Sada je Tito
uzvratio: koliko god se neko divio SSSR-u, niko ne može zanemariti ljubav prema
svojoj domovini.629 Da bi sovjetskom diktatoru otežalo poziciju, rukovodstvo je na
brzinu okončalo kolektivizaciju poljoprivrede. Staljin je bio besan i uključio je u ovaj
sukob i Kominform, organizaciju komunističkih partija. Na istorijski Vidovdan, 28. juna
1948, KPJ je isključena iz Kominforma, u odsustvu, pod sumnjom da uvodi kapitalizam.
Velika medijska kampanja u istočnoevropskim državama pozivala je na svrgavanje
jugoslovenskog državnog i partijskog lidera, Tita. Niko se više nije usuđivao da se
solidariše s Beogradom. Albanija i Bugarska takođe su uzmakle.
Prekid sa Sovjetskim Savezom doveo je jugoslovenske komuniste u teško stanje
šoka, a ubrzo i u produženu ratnu psihozu. Jednim udarcem nestao je njihov ideološki
uzor u liku moćnog vođe Staljina, koji je sada čak možda i spremao vojnu intervenciju.
Tito je bio izolovan u komunističkom svetu, a pretile su i teške ekonomske posledice.
Sovjetski Savez i njegovi istočnoevropski saveznici isključili su Jugoslaviju, početkom
1949, iz Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć, i nametnuli joj potpunu trgovinsku
blokadu. Rigidno planiranje, politička izolacija posle izbacivanja iz Kominforma i velika
suša doveli su ovu višenacionalnu državu 1950. godine u duboku ekonomsku i
psihološku krizu. Proizvodnja i potrošnja naglo su opale, tako da je mnogo proizvoda
moglo da se kupi samo za bonove. Građani su 1952. trošili samo dve trećine onoga što
su trošili pre rata.630
U političkom smislu, međutim, sukob sa Staljinom za Titov režim pokazao se kao
blagoslov. Jugoslavija nije samo izbegla sovjetizaciju i homogenizaciju istočnog bloka.
KPJ je suštinskim raspravama i brutalnim „čišćenjima“ prevazišla svoje unutrašnje
raskole, koji su trajali još od međuratnog perioda, i tako izašla ojačana iz ovog sukoba.
U julu 1948. Tito je na Petom kongresu KPJ bio izabran za šefa Partije s nadmoćnom
većinom. Narodni front je bio raspušten, čime je pala i poslednja maska nekog
mogućeg pluralizma. Ali s godinama Tito je, zbog svog nepokornog istupa, zadobio
simpatije stanovništva. „Ja ga ne volim“, objasnio je jedan prodavac knjiga iz Zagreba,
još početkom sedamdesetih godina, „ali mislim da ga svi poštujemo, jer se suprotstavio
Rusima i izvukao nas iz njihove čeljusti.“631
Zapadne zemlje su, između ostalog, nasedale jako pogrešnim interpretacijama.
Amerikanci su verovali u ideološki rascep unutar sovjetskog bloka, koji bi omogućio da
se klin zabijen kod Jugoslavije još dublje zarije. Predsednik Truman je nudio
velikodušnu vojnu i privrednu pomoć, da bi „Tita održao iznad vode“632. Međutim,
odricanje od komunizma bilo je poslednje što je bilo na umu bivšem revolucionaru. Za
njega je na prvom mestu bilo pitanje političke moći a ne ideologije. „Strategija klina“ iz
Vašingtona imala je, u svakom slučaju, jasne prednosti za Beograd, koji je sada ojačao
svoje trgovinske veze sa Zapadom i tako se oslobodio privredne zavisnosti od
Sovjetskog Saveza. Prošle su godine pre nego što je američka administracija shvatila
da Jugosloveni ne nameravaju da popuste pred američkim zahtevima za moć, a
pogotovu da će njihova nepokornost podstaći druge unutar istočnog bloka da ih
imitiraju. Tito je tvrdoglavo odbijao da učini političke ustupke, ali s jednim odlučujućim
izuzetkom: u avgustu 1949. obustavio je pomoć svojim drugovima u grčkom
građanskom ratu, a zauzvrat je dobio hitno potreban milionski kredit od Britanaca.
Ubrzo zatim ustanak u susednoj zemlji bio je slomljen.633
U Jugoslaviji je sada počela hajka na komuniste koji su ostali verni Moskvi, tzv.
ibeovce. Dvojica vodećih partijskih funkcionera, Srbin Sreten Žujović i Hrvat Andrija
Hebrang, bili su izvedeni pred sud, a hiljade običnih članova je isključeno. Oko 5.000
Staljinovih pristalica otišlo je u političku emigraciju. Preko 55.600 pristalica Kominforma
dobilo je između 1948. i 1955. dosijee, a to je bio svaki deseti član KPJ.634 Oko 16.000
simpatizera, agenata i sumnjivih bilo je osuđeno i internirano na zloglasni Goli otok i u
logor „Sveti Grgur“, na „prevaspitavanje“ radom na žarkom suncu. Kardelj je sasvim
lakonski mislio da, ako se pristalice Sovjetskog Saveza ne bi izolovale, Staljin bi
„pretvorio čitavu Jugoslaviju u jedan strašan logor“635. Zatvorenici, među kojima su bili i
partizanski prvoborci, bili su teško maltretirani. Na primer, svi novopridošli morali su da
prođu kroz užasni ritual „prolaženja kroz šibu“. Zatim bi bili podvrgnuti dugom
saslušavanju. Na Golom otoku je verovatno izgubilo život oko 3.000 ljudi usled
mučenja.636 Tek kada je pisac Dobrica Ćosić u leto 1953. izveštavao o nepodnošljivom
stanju i maltretiranju, uslovi su poboljšani. Krajem pedesetih godina logor je trajno
zatvoren.

Samoupravljanje i socijalistički patriotizam

Raskid iz 1948. oduzeo je jugoslovenskom rukovodstvu dotadašnju ideološku i
političku osnovu legitimizma. Bilo je potrebno stvoriti alternativu koja bi radikalno
odbacila Staljinov totalitarizam, ali pri tom ne bi suštinski dovela u pitanje socijalističku
revoluciju u Jugoslaviji. Partijski teoretičari su našli pogodnu formulu u konceptu
„odumiruće države“, koji je stvorio Fridrih Engels, a dalje razvio Lenjin. Da bi se došlo
do pravde i slobode, narod bi morao direktno da kontroliše sredstva za proizvodnju:
„Zadiranje države u društvene odnose postaje, postepeno u svim oblastima, suvišno, i
samo po sebi nestaje […], država se ne ‘demontira’, ona odumire.“637
Glavni ideolog Edvard Kardelj izložio je 1949. u svom članku „O narodnoj
demokratiji” temeljnu kritiku sovjetskog etatizma. Postojala je opasnost da se partija i
država stope, osamostale i postave iznad društva. Zajedno s Milovanom Đilasom,
Borisom Kidričem, Mošom Pijade i Vladimirom Bakarićem, on je 1950. napravio nacrt
Osnovnog zakona o upravljanju državnim privrednim preduzećima“638, čiji su osnovni
elementi bili sledeći: debirokratizacija putem radničkih saveta, decentralizacija uprave,
politike i kulture, kao i demokratizacija u svim oblastima života. Osnovna ideja ova „tri
D“ bila je da se što veći deo stanovništva uključi u privredne i društvene tokove, da bi
tako sistem dobio što čvršću osnovu legitimiteta.639 U više od 6.000 preduzeća
zaposleni su zatim izabrali savete, koji je trebalo da odlučuju o svim pitanjima
poslovanja.
U narednim godinama samoupravljanje je dalje izgrađivano, a time je bilo
omogućeno i da se postepeno razvije slobodnija ponuda i potražnja. Konačno, još je
mladi Marks zahtevao jednu „asocijaciju slobodnih proizvođača“. Zašto, onda, ne bi
određeni zakoni tržišta važili i u socijalizmu? Jugosloveni su smatrali da država treba
samo da koordinira, a ne da sebi uzima pravo da planira sve. „Novi privredni sistem“ je
1952. uveo princip preduzetničkog rizika i izvesna pravila konkurencije. Na mesto
strogo postavljenih ciljeva prvog Petogodišnjeg plana sada su došli opšti orijentacioni
okviri, društveni plan.
Na vrhuncu svog reformskog entuzijazma, KPJ je na Šestom kongresu u novembru
1952. promenila ime u Savez komunista Jugoslavije, da bi poslala jasniju poruku
javnosti o svom demokratskom usmerenju. Trebalo je pokretati reforme i agitovati za
njih, a ne oktroisati ih bez diskusije. Partija je trebalo da privuče i podučava mase, kao
neka vrsta političke i intelektualne avangarde, ali ne više u vidu neke hermetične grupe
kadrova. „Radničke mase“, rekao je Kidrič u jednom programskom govoru, morale bi
„direktno i svakodnevno da imaju reč, a ne samo posredstvom vrhova jedne od svojih
političkih partija“.640
U praksi, monopol Komunističke partije svakako je ostao bespogovoran. Legitimitet
njene vlasti proisticao je iz Narodnooslobodilačke borbe. Ona je istovremeno bila i
najjači osnov Titove lične moći, i on je njenu podršku, za razliku od Staljina, stalno
morao da obezbeđuje. On je umeo da ličnim autoritetom izgladi frakcijske borbe - i da
time stalno iznova gradi svoju poziciju. Tito je celog života bio čvrsto ubeđen u vodeću
ulogu KP, koja je „načinila čovjeka od mene“. On je smatrao KP avangardom radničke
klase, garantom državnog jedinstva i pouzdanom osnovom vlasti. Demokratska prava
su, po njemu, morala biti podređena aksiomu socijalne pravde. Pojam „titoizam“ koji je
bio raširen na Zapadu, on je odlučno odbacivao, „zbog toga što mi nismo donijeli ništa
novog u nauci marksizma-lenjinizma. Radi se samo o tome da smo mi uspjeli
najpravilnije primeniti tu nauku. Pošto nema ničeg novog, nema ni pravca.“641
Ipak je s reformama političkog sistema bio povezan i jedan opšti otklon od
monolitnog jednopartijskog sistema boljševičkog tipa. Za razliku od istočnog bloka,
ovde je tolerisan izvesni pluralizam, doduše, pre svega u književnosti i umetnosti, ali
ubrzo potom i u političkoj teoriji. Sada su bar bile dozvoljene različite interpretacije
marksizma.642
Ustavni zakon iz januara 1953. institucionalno je utvrdio reforme i stvorio saveznu
izvršnu vlast (Savezno izvršno veće, SIV) kao jugoslovensku vladu. Na čelu SIV-a bio
je Tito, koji je istovremeno bio je i glavnokomandujući JNA i šef države. Vodeće funkcije
u ministarstvima dobili su državni sekretari, svi od reda komunistički borci, kao
Ranković, Kardelj, Đilas, Pijade i Vukmanović Tempo.643 Najvažnija zaštita Titove vlasti
bila je JNA, koja je njemu vojnim sredstvima obezbedila dolazak na vlast, i koja je
predstavljala prvo i idealno tipsko otelotvorenje „bratstva i jedinstva“. Pripadnici JNA
uživali su brojne privilegije, počev od dobrih plata pa do mogućnosti obrazovanja i
državnih stanova. Partija je strogo birala i vodila oficirski kadar. Zato je pre svega
vojska ostala do samog kraja lojalna državi.
Jugoslovenski sistem je sebe video isključivo kao ideološki suprotan koncept
Sovjetskom Savezu, kao neku u realnosti postojeću negaciju državnog socijalizma.
Svoj celokupni legitimitet i unutrašnju koheziju on je izvodio iz činjenice da je bio
demokratskiji od SSSR-a i da se odupro njegovom političkom pritisku. Sedmi partijski
kongres 1958. godine odlučno se u svom programu izjasnio protiv „birokratizma i
etatizma“ i njegove personifikacije - Staljina. „Ciljevi socijalizma su isti, ali njih razni
narodi - iz različitih objektivnih i subjektivnih razloga - ostvaruju na različite načine i
različitim sredstvima.“644 Beograd je živeo u strahu od invazije Sovjetskog Saveza,
naročito zato što je stalno bilo graničnih incidenata protiv Mađarske i Rumunije.
Ugroženost od strane velike sile bila je centralni kohezioni činilac, što je na duge staze
postavljalo problem šta će biti ako jednog dana ova kulisa od pretnji bude srušena.
Reformisani sistem bio je povezan s idejom o obnovljenom nacionalnom identitetu u
vidu „jugoslovenskog socijalističkog patriotizma“. „Nije reč o stvaranju nove
‘jugoslovenske nacije’ […] već […] o afirmaciji zajedničkih interesa na osnovi
socijalističkog povezivanja. Takvo jugoslovenstvo ne ometa slobodan razvoj
nacionalnih jezika i kultura, već naprotiv, podstiče ih.“645 Ono što je povezivalo narode
nije, dakle, bila država, niti integralno shvatanje nacije, već „pripadnost jugoslovenskoj,
socijalističkoj, samoupravnoj zajednici“. Za mnoge ljude ovo je svakako bio potpuno
apstraktan stav. Jedna anketa sprovedena 1967. među 3.000 članova SK, pokazala je
trajnost „starog načina razmišljanja“. Na pitanje šta međusobno povezuje narode
Jugoslavije, samo je svaki drugi odgovorio ideološki korektno - „samoupravljanje“.
Jedna trećina je navela kriterijume zajedničkog porekla i jezika koji su, prema
zvaničnom tabuu, smatrani buržoaskim, a ostali nisu imali nikakvo mišljenje.646
Sumnju u ozbiljno shvatanje demokratskog komunizma izneo je Milovan Đilas, šef
Odeljenja za agitaciju i propagandu, i Titov čovek od poverenja.647 Posle smrti Staljina
1953. i ponovnog približavanja Sovjetskom Savezu, on se bojao povratka na državni
socijalizam. Bio je kivan na uticaj Aleksandra Rankovića, svog najjačeg konkurenta za
Titovog naslednika, kome je prebacivao da podržava etatizam. Krajem 1953. objavio je
seriju članaka u partijskom organu Borba, u kojem se radikalno obračunavao s
„birokratizmom“ i političkim monopolom komunista. U Anatomiji jednog morala napadao
je državnu elitu zbog privilegija i nemoralnog ponašanja. Hiljade funkcionera u ovome
je videlo nečuvenu provokaciju. Rukovodstvo je u januaru 1954, na jednom posebnom
plenumu, optužilo Đilasa za „revizionizam“, i isključilo ga iz Centralnog komiteta. Ubrzo
zatim on je, na sopstvenu inicijativu, istupio iz SK. Zbog intervjua Njujork tajmsu, u
kojem se zalagao za višepartijsku demokratiju, prvi put je dospeo u zatvor, gde je
napisao bestseler Nova klasa648. Ta knjiga je bila ogorčeni obračun s komunizmom, koji
je on nazvao „oblikom totalitarizma“.649 Knjiga je prevedena na više od 40 jezika i
iznela je Đilasa na glas kao istaknutog disidenta u komunističkom svetu. Konačno je,
posle devetogodišnjeg robijanja, 1966. pomilovan. Zanimljivo je da je ostavio vrlo malo
tragova u jugoslovenskoj književnosti kritičke orijentacije, verovatno zbog svoje
staljinističke prošlosti. Samo se jedan mladi profesor univerziteta, Mihajlo Mihajlov650,
snažno založio za njega. On je Titu napisao otvoreno pismo, u kojem je osudio režim i
najavio osnivanje nove partije. Predsednik države je reagovao brutalno. Sud je osudio
ovog kritičara sistema na četiri godine zatvora.651
Titova vladavina bila je praćena periodičnim „čistkama“ u Partiji, iako ne tako
potpunim i brutalnim kao što su bile Staljinove. Hrvatski komunista je u Rusiji shvatio da
je sovjetski sistem platio visoku moralnu i političku cenu za uništenje opozicije i teror.652
Posle „čistki“ u vezi s krizom iz 1948, Jugoslavija je, za razliku od država istočnog
bloka, sebi dozvolila relativno liberalan tretman kritičara sistema, ukoliko nisu suštinski
dovodili u pitanje socijalizam i „bratstvo i jedinstvo“. Aparat moći je rado koristio
mešavinu represije i kooptiranja, štapa i šargarepe. S jedne strane, po članu 133
Krivičnog zakonika, „neprijateljska propaganda“ i „verbalni delikt“ bili su kažnjivi. Ostali
prestupi odnosili su se na „kontrarevoluciju“, „terorizam“ i „zaveru“. Po tom zakonu
intelektualci su stalno bili pod pretnjom zabrane bavljenja strukom ili objavljivanja, ili - u
težim slučajevima - kazne zatvora. S druge strane, režim je dozvoljavao kontakte i
putovanja u inostranstvo, nije postojalo državno telo za bavljenje cenzurom, i po pravilu
je davao svojim oponentima još jednu šansu. Istaknuti srpski književni kritičar, Borislav
Mihajlović Mihiz, morao je 1946. da napusti radnu brigadu kao državni neprijatelj, a
kasnije je postao glavni kritičar nedeljnika NIN. Mladi hrvatski pesnik Goran Babić, koji
je bio optužen za nacionalizam zbog svoje pesme „Gori li to Hrvatska“, kasnije je
preuzeo uredništvo časopisa Oko. Međutim, tri novinara koji su objavili njegovu pesmu
na naslovnoj strani Hrvatskog tjednika dospeli su u zatvor.653

Privredno čudo
Dve godine po završetku rata privreda je uglavnom bila obnovljena. Tek sada je
imalo uopšte smisla praviti dugotrajne strategije razvoja. Prvi petogodišnji plan (1947-
1952) predviđao je višestruki rast industrijske proizvodnje. U prvom redu trebalo je
izgraditi investiciona dobra, kao što su mašinogradnja, brodogradilišta i
elektroindustrija, i proizvoditi energiju, gvožđe, čelik, ugalj. Industrija naoružanja
dobijala je ogromna sredstva u unutrašnjosti zemlje, pre svega u Bosni i Hercegovini i u
Srbiji. Jugoslavija je težila autarhiji u politici odbrane zemlje - a kasnije je postala i
važan izvoznik ratne opreme.
Najvažniji cilj dugotrajnog privrednog planiranja bio je otklanjanje regionalnih
nejednakosti, jer je izgledalo da je „nejednaki privredni razvoj naših republika […] jedan
od naših najvećih problema“, kako je konstatovao arhitekt Petogodišnjeg plana, Boris
Kidrič.654 Godine 1947. najbogatiji deo zemlje (Slovenija) proizvodio je oko tri puta više
po stanovniku od najsiromašnijeg (Kosova). Mala južna pokrajina dostizala je jedva do
50% jugoslovenskog pro-seka, Makedonija 70%, a Bosna i Hercegovina 86%. Hrvatska
i Srbija su bile predstavljene sa oko 100%, dok je samo Slovenija bila daleko ispred, sa
163%.655
Kao i ostali Evropljani, Jugosloveni su se pedesetih godina radovali privrednom
čudu - koje se dogodilo usled ogromnog porasta produktivnosti, transfera prihoda iz
poljoprivrednog sektora u industriju, kao i optimističnog rasta svetske konjunkture. Već
između 1947. i 1949. trećina nacionalnog dohotka bila je uložena u industriju, broj
radnika i službenika u sekundarnom sektoru bio je učetvorostručen (na skoro dva
miliona).656 Sarajevo i Beograd narasli su do 1953. za oko 18%, Skoplje za više od
36%, a novi industrijski gradovi, kao Zenica u Bosni, čak za 56%.657 Između 1953. i
1960. industrijska proizvodnja rasla je godišnje za impozantnih 13,83%. Jugoslavija je
time držala svetski rekord, ispred Japana. Još šezdesetih godina godišnji rast je iznosio
oko 8,2%.658 Tako je povećan i opšti životni standard. Prihodi su između 1953. i 1959.
porasli za 5,9%, a posle godina izgradnje, punih lišavanja, porast potrošnje došao je u
prvi plan.659 Ova višenacionalna država bila je na pragu prelaska u industrijsko društvo,
čime je dostigla i veliki međunarodni ugled. Mnoge zemlje u razvoju i međunarodne
organizacije pozivale su jugoslovenske privrednike da im otkriju recept za
prevazilaženje zaostalosti.
Pri tom se nametnulo i pitanje da li su velike stope rasta možda finansirane samo
putem strane pomoći i kredita za obnovu, a ne na osnovu samoodrživog ekonomskog
napretka. Jugoslavija je zaista dobila između 1950. i 1953. ukupno 553,8 miliona dolara
međunarodne finansijske pomoći, od toga 267 miliona u kreditima. Najveći deo stranog
novca trošen je, međutim, na uvoz namirnica, kojih je bilo malo zbog jake suše i
neuspele kolektivizacije. Samo 158 miliona američkih dolara Beograd je uložio u
finansiranje industrije, rudarstva i infrastrukture, što je predstavljalo oko 3% svih
investicija. Najveći deo kapitala stvoren je unutar domaće privrede, naime, putem
indirektnih transfera iz agrarnog u industrijski sektor. Nikada ranije država nije toliko
ulagala u industriju, elektrifikaciju i infrastrukturu.660
Jugoslovenski projekat socijalizma, koji je spojio demokratiju, pluralizam i tržišnu
privredu s idealima egalitarnog, autonomnog društva, fascinirao je intelektualce i
političke aktiviste u svetu. Jugosloveni su hteli da prevladaju „otuđenje“, da daju
radnicima višak vrednosti koji oni stvaraju, da uvedu osnovne demokratske principe i
da transparentno izglade suprotnosti interesa. Socijaldemokrate, evrokomunisti i
nezavisna levica polagali su velike nade u jugoslovenski sopstveni put u socijalizam.
I zaista, složeni sistem decentralizovanih institucija, tela i skupština, razrađen tokom
pedesetih i šezdesetih godina, otvorio je prilične prostore slobode u svetu rada. Na
primer, režim je tolerisao i štrajkove: između 1958. i 1969, po zvaničnim podacima,
skoro 80.000 zaposlenih učestvovalo je u više od 1.900 radničkih protesta; verovatno je
stvarni broj bio i mnogo veći. U Puli, Jesenicama i Rijeci došlo je 1968. i 1969,
međutim, i do nasilnih ispada.661
Iza jugoslovenskog privrednog čuda bile su skrivene teške strukturne
neuravnoteženosti, ali to je postalo vidljivo tek tokom šezdesetih godina: diskriminacija
poljoprivrede od strane države niskim cenama agrarnih proizvoda i sirovina, socijalna
propast seljaštva usled teških gubitaka prihoda, sve veća zavisnost od stranih kredita (i
pored svega), kao i strukturna diskriminacija siromašnijih delova zemlje koji su
proizvodili sirovine, a time i sve veće nejednakosti među regionima. Zaposleni su, pre
svega, shvatali samo brojne materijalne koristi od samoupravljanja, ali ne i njegove
imanentne slabosti. Između ostalog, preduzeća su preuzela mnoge zadatke socijalne
politike. Ona su davala stanove, obezbeđivala smeštaj na letovanju, delila sveže voće i
povrće i brinula o čuvanju dece. Jedino su ekonomisti uopšte i shvatali da sistem ne
stvara samo blagostanje već i lošu upravu, birokratizaciju, lično bogaćenje i promašene
investicije, što je, između ostalog, i potkopavalo jedinstvo jugoslovenskog privrednog
prostora.
Seljačka pobuna u Cazinu
Dok su partizani još u ratu pokušavali da pridobiju seljake za komunizam, upravo na
selu pokazala su se ograničenja socijalističke modernizacije. Seosko stanovništvo je
ostalo u suštini vezano za tle, konzervativnih vrednosti, verno tradiciji i otporno na
očekivanja novog vremena. Ko je na selu odrastao voleo je kuću i imanje i radio je po
svom individualnom ritmu. Socijalizam je uzdrmao osnove seoskog identiteta i načina
života stvaranog vekovima. To je unosilo nesigurnost i strah.
Ovaj temeljni sukob zaoštren je kada je jugoslovensko rukovodstvo, reagujući na
prebacivanja Kominforma, odlučilo da izvrši kolektivizaciju poljoprivrede prema
sovjetskom modelu. Plan socijalističke transformacije i kulturnog uzdizanja sela,
objavljen u julu 1948, počivao je na izgradnji kolhoza. Godine 1947. oko 200.000
seoskih domaćina bilo je organizovano u seljačke radne zadruge. Do 1950. trebalo je
da taj broj naraste do 2,5 miliona, što je uostalom bilo u suprotnosti s obavezom
preuzetom u ratu da zemlja treba da pripadne onom ko je obrađuje.662
Glavni ideolog Edvard Kardelj shvatao je da se svojeglavi seljaci ne mogu od danas
do sutra naterati na socijalistički način proizvodnje i, na njegovu preporuku, KPJ se
obavezala da će uvažiti princip dobrovoljnosti i ponuditi različita prelazna rešenja. Ni u
kom slučaju nisu želeli da vode rat do istrebljenja protiv kulaka, kako su radili staljinisti
tridesetih godina. Trebalo je seljake postepeno uvoditi u socijalizam. Medijska
kampanja za kolektivizaciju ipak se 1949. završila gotovo katastrofom. Partijski kadar
na selu malo je toga mogao da započne s argumentacijom koje je smislilo rukovodstvo,
i ponašali su se bahato kao lokalni knezovi. Pretnje i represija radi uterivanja seljaka u
zadruge bile su svakodnevna pojava. Broj zadruga je višestruko porastao, ali je raslo i
nezadovoljstvo seljaka. Seljaci su, na raznim mestima, bili sve buntovniji, i mnogi se
nisu libili da otvoreno prete lokalnim partijskim funkcionerima ili da gađaju policiju
kamenjem.663
U pograničnoj oblasti između Hrvatske i Bosne, između Cazina, Velike Kladuše i
Slunja, došlo je 1950. do pobune. Više od 700 muslimanskih i srpskih seljaka, među
kojima su bili i bivši partizani i članovi KP, podigli su se na Đurđevdan, 6. maja 1950, da
skinu konačno „jaram s vrata“. Naoružani puškama, vilama i lopatama pobunjenici su
nameravali da osvoje Cazin i da zatim istupe iz zadruge i oslobode se otkupa.
Siromašni, neobrazovani i naivni pobunjenici nisu uspeli ni da osvoje policijsku stanicu
u susednom selu pre nego što su ih napale policija i vojska. Snage bezbednosti su
blokirale celu oblast, stotine ljudi bilo je uhapšeno, a vođe osuđene na smrt. Vlasti su
verovale da se bore protiv reakcionarnog pokušaja prevrata. Ali seljački otpor su
izazvali teški uslovi života na selu i bahato ponašanje aparatčika, i pretvorili ga u
otvoreno neprijateljstvo protiv države koja je posmatrala seosko stanovništvo samo kao
anahroni ostatak jedne propale epohe. Prošlo je neko vreme pre nego što je KPJ
shvatila da uzroke seljačkim nemirima ne treba tražiti u pogrešnom ponašanju pojedinih
funkcionera već u samoj politici KPJ.664 Pošto je otvoren otpor na selu pretio da
ozbiljno ugrozi kredibilitet socijalističke Jugoslavije, KPJ je u martu 1953. napravila
radikalni preokret u agrarnoj politici. Neproduktivne zadruge mogle su biti raspuštene i
zemlja vraćena seljacima da je samostalno obrađuju. Otkup je 1952. bio ukinut. Država
je ubuduće više ulagala u poljoprivredni sektor, tako da je produktivnost ponovo
porasla, kao i zadovoljstvo stanovništva.

Spoljnopolitičko balansiranje
Posebna istorijska konstelacija u ranoj fazi hladnog rata otvorila je Titu nove
mogućnosti u spoljnoj politici. Kada su velike sile počele da dele svoje interesne sfere u
Evropi 1943, Jugoslavija je definisana kao zajednička sfera uticaja. Kako su se sada
Istok i Zapad iz strateških razloga borili za njenu naklonost, ona se našla u vrlo
povoljnoj poziciji. Mogla se dobiti pomoć sa svih strana, bez vidnih protivusluga. Kada
su Amerikanci u februaru 1950. protestovali protiv Titovog priznanja Severnog
Vijetnama, on im je dobacio da bi njegov narod radije išao go nego što bi pristao na
iznude.665 Kao posledica američke „strategije klina“, između 1948. i 1960. slilo se preko
1,5 milijardi dolara na račune Beograda, a po nekim procenama čak i do 2,4
milijarde.666 NATO se takođe otvoreno udvarao Beogradu, u okviru zapadne politike
„stezanja obruča“. Cilj je bio da se sovjetski blok politički i vojno okruži jednim prstenom
savezničkih država.
Staljinova smrt 1953. otvorila je mogućnost ponovnog uspostavljanja narušenih
sovjetsko-jugoslovenskih veza. Titu je iz ideoloških i političkih razloga bilo veoma stalo
do toga. Samo je strategija ekvidistance mogla Jugoslaviji da obezbedi nezavisnost od
zapadnog uticaja. Prvi jugoslovensko-sovjetski privredni ugovor zaključen je 1954, pre
nego što je Hruščov došao u Beograd 1955. da uspostavi veze. Njemu je na prvom
mestu bilo stalo da spreči Jugoslaviju da ode u zapadni blok. Godinu dana kasnije on je
primio Tita u Moskvi, uz briljantnu ceremoniju. Sporazumeli su se u jednoj deklaraciji da
je pravo svake zemlje da svojim putem ide u socijalizam, bez stranog mešanja. U
suštini, mala Jugoslavija uspela je da izađe na kraj s ogromnim SSSR-om.
Destaljinizacija Sovjetskog Saveza i primer Jugoslavije ohrabrili su istočnoevropske
satelite da preduzmu političku liberalizaciju. Kada je 1956. u Mađarskoj izbila pobuna i
Moskva vojno intervenisala, Tito se našao u nevolji. Da bi sprečio opasnost od upada u
Jugoslaviju, on je proglasio gušenje pobune za nužno zlo radi spasa socijalizma, iako
ga je ranije otvoreno osudio. Moskva ipak nije imala nameru da pređe granicu sfera
uticaja u Evropi, što se dogovorila sa zapadnim silama, i da tako rizikuje mogući rat
među blokovima. Tito se držao svog nezavisnog kursa, između ostalog, i pod senkom
američke nuklearne pretnje.667
U Vašingtonu su takođe bili zadovoljni sa status kvo situacijom, dokle god
Jugoslavija ne bi skliznula u istočni blok. Amerikanci su i dalje slali novac i vojnu
pomoć, koju je Tito prekinuo tek šezdesetih godina. Pošto je Beograd u bliskoistočnom
sukobu, u Šestodnevnom ratu 1967. i u Oktobarskom ratu 1973.668* podržavao
arapsku stranu, u korist Sovjetskog Saveza, došlo je do hlađenja odnosa. Tito je
delovao svojevoljno i kapriciozno, a ipak je neutralnost Jugoslavije svim stranama
donela više koristi nego štete.
 Ojačane veze s Moskvom podstakle su Beograd da u oktobru 1957. prizna DDR.
Jugoslavija je tako osetila posledice Halštajnove doktrine u Saveznoj Republici
Nemačkoj, formulisane 1955, koja je pretila prekidom diplomatskih odnosa svim
državama koje povuku ovaj „neprijateljski potez“. Jugoslavija je bila prva država (osim
Kube, i jedina) na koju su primenjene ove sankcije. Tito je ipak uspeo da održi
privredne i kulturne veze sa Saveznom Republikom Nemačkom, sve dok Vili Brant
1968. nije učinio kraj toj izolaciji, u okviru svoje nove istočne politike. Izolacija nije
mogla da spreči ni dolazak jugoslovenskih gastarbajtera u Nemačku, ni priliv nemačkih
turista na Jadran.669
Titov najvažniji i najreprezentativniji projekat bila je politika slobode od pripadnosti
blokovima, kojom je internacionalizovao jugoslovenski pristup tom pitanju, a sebi
otvorio dodatne mogućnosti. Posle susreta s indijskim predsednikom Džavaharlalom
Nehruom, koji je prvi lansirao osnovnu ideju „aktivne neutralnosti“, Tito je postao jedan
od najaktivnijih zagovornika te ideje. U to doba dekolonizacije, saveznici su se nalazili
među državama Azije i Afrike, u koje je on sredinom pedesetih godina često putovao.
Konferencija u Bandungu 1955. okupila je 29 država iz tzv. Trećeg sveta, koje su se
izjasnile za politiku mirne koegzistencije i prevazilaženja blokovskih podela. Naredne
godine Tito je pozvao svoje kolege predsednike, Egipćanina Gamala Abdel Nasera i
Indusa Džavaharlala Nehrua, na Brione, pre susreta u Njujorku 1960, na proširenoj
rundi razgovora. U septembru 1961, u senci berlinske krize, dvadeset pet šefova
država i vlada odlučilo je u Beogradu da formalno osnuje Pokret nesvrstanih. Oni su se
obavezali na strogu vojnu neutralnost i mirnu koegzistenciju, kao i podršku nacionalnim
pokretima za oslobođenje.670
Na vrhuncu hladnog rata, berlinske i kubanske krize, Tito je neumorno propovedao
mirno rešavanje sukoba. On je osuđivao podelu na blokove kao najveće zlo
međunarodnog sistema. Dok su napetosti sve više eskalirale, nesvrstani su stavili na
dnevni red teme budućnosti - razoružanje, uklanjanje atomskog oružja, dekolonizaciju i
politiku razvoja. Ovaj pokret nikada nije bio politički neutralan, jer se jasno izjašnjavao
protiv zapadnog imperijalizma a, između ostalog, zalagao se i za reformu sistema
svetske privrede. Tako je Konferencija Ujedinjenih nacija o trgovini i razvoju (UNCTAD),
osnovana 1964, čedo Pokreta nesvrstanih. Na jugoslovensku inicijativu, Generalna
skupština UN izdala je 1970. rezoluciju o principima „mirne koegzistencije“671.
Tito je tokom šezdesetih i sedamdesetih godina radio kao neumorni ambasador
Pokreta nesvrstanih i njegova najveća nada. Time je u celom svetu pridobio saveznike
za svoj nezavisni kurs, Jugoslaviju učinio prepoznatljivom na međunarodnom planu, a
povećao i svoj lični ugled. Istovremeno je svojoj zemlji otvorio i vanevropska tržišta.
Izvoz industrije oružja, brodogradnje i građevinske industrije u Treći svet godišnje je
donosio 1, 5 milijardi dolara. Hiljade mladih iz zemalja u razvoju dolazilo je svake
godine na studije u Jugoslaviju.672
Iako je izuzetno heterogeni Pokret nesvrstanih ostao iznutra podeljen i, konačno,
nije postigao ništa više od retoričkog minimalnog programa, imao je vrlo jako
simbolično dejstvo. Titovo vešto taktiziranje između Zapada i Istoka veoma je povećalo
međunarodni prestiž njegove zemlje i stvorilo joj samostalni spoljnopolitički identitet,
koji je postao značajan stub jugoslovenske državne ideje. Pored toga, „treći put“ je
doveo i do unutrašnjeg mira: politika ekvidistance ublažila je suprotne spoljnopolitičke
orijentacije unutar Jugoslavije, pošto su severne republike istorijski bile orijentisane
prema Zapadu, a pravoslavni Istok više prema Rusiji. Prijateljstvo s islamskim svetom
pružilo je muslimanskom stanovništvu osećanje veće sigurnosti. Među građanima
Jugoslavije politika nesvrstanosti bila je izrazito popularna i zato što je jačala
međunarodni ugled Jugoslavije, što je u priličnoj meri kompenzovalo nezadovoljstvo
mračnim stranama socijalističkog sistema. Ona je, prema tome, u više aspekata bila
bitan činilac stabilnosti u toj višenacionalnoj državi.

Jugoslovenski identitet,
Titov kult i mit o partizanima
Kao i svaka nacija, socijalistička Jugoslavija stvarala je posle 1945. svoje osnivačke
mitove i svoje rituale. Važan sastavni deo tih mitova i rituala bilo je pozivanje na
narodnu kulturu i književnost. Istorijski likovi i folklor budili su emocije i davali smisao,
jer su sadašnjost socijalističke Jugoslavije rekonstruisali na osnovu kulturnih vrednosti
iz prošlosti. Tradicije su jednostavno bile prilagođene ideološkim standardima, što je
svakako pomoglo da se pridobiju simpatija naroda i da se psihološki lakše savladaju
revolucionarne promene novog poretka. Između ostalog, kao moderno dostignuće
propagande, komunisti su priredili 1947. jubilej stote godišnjice objavljivanja
monumentalnog epa Gorski vijenac, iz pera crnogorskog nacionalnog pesnika Njegoša,
koji je tako snažno pokrenuo južnoslovenske patriote 19. veka. U celoj zemlji
pojavljivala su se nova izdanja, delo je bilo prevedeno na slovenački, a prvi put i na
makedonski jezik. Ono je veoma živo u središte pažnje postavilo vrline
Narodnooslobodilačke borbe, kao spremnost na žrtvu, herojstvo i patriotizam. Za
razliku od toga, statua bana Josipa Jelačića, koji se borio tokom revolucije 1848. na
strani Austrije, bila je sklonjena sa glavnog trga u Zagrebu.673
Najvažniji lik koji je oblikovao identitet socijalističke Jugoslavije bio je Josip Broz
Tito, oko koga je režim stvorio kult ličnosti, po svim pravilima politike upravljanja
masama: s mitinzima, paradama, govorima i narodom koji je klicao i mahao zastavama.
Oduševljene pristalice vikale su „Mi smo Titovi, Tito je naš!“, ili pevali u horu „Druže
Tito, mi ti se kunemo…“. On je imao imidž nepobedivog vojskovođe s državničkim
sposobnostima. Dakle, ispadao je hrabar, pametan, plemenit, duhovit, pravedan i
nepogrešiv. Po Titu, koji je od kraja rata imao počasnu titulu „narodnog heroja“, dobijali
su ime ulice, trgovi, fabrike i gradovi, kao Titovo Užice ili Titograd. Njegov portret
ukrašavao je javne zgrade, banke, prodavnice, restorane i mnoge privatne kuće.674
Tito je bio personifikacija nove Jugoslavije, figura oca i boga. Mnogi ljudi su
projektovali svoje sasvim privatne želje, nade i fantazije na svog idola, kome su se
divili, obožavali ga i strastveno voleli. Slali su korpe pune čestitki i poklona, kada je
Jugoslavija, jednom štafetom koje je išla po celoj zemlji, obeležavala Titov zvanični
rođendan kao „Dan mladosti“. Od 1953. mladi pioniri su svake godine na 25. maj trčali
od severa na jug, da bi dalje predali štafetu s porukom maršalu.675 Ostali praznici,
pored Nove godine, bili su Međunarodni dan žena, Prvi maj, Dan borca kao i jubileji
osnivanja republika i savezne države.676
Nalik Staljinu, Tito je inscenirao kontakt sa masama da bi tako stvorio privid
primarnog legitimiteta, ali nikada zato da bi na ulici pridobio podršku protiv svojih
kritičara u Partiji. On se bojao energije koja bi mogla da proizađe iz oduševljenja
narodnih mitinga. Kad god bi postojala opasnost da mu isklizne kontrola, pribegavao je
strašilu sovjetske opasnosti, radi uspostavljanja jedinstva. Svi značajni procesi
odlučivanja trebalo je da se odvijaju iza zatvorenih vrata, unutar Partije, a ne u
javnosti.677
Josip Broz Tito bio je takođe glavna ličnost jugoslovenskog osnivačkog mita i
njegovog najvažnijeg narativa koji je učvršćivao zajednicu - partizanske borbe, u kojoj
su učestvovali svi jugoslovenski narodi. Taj narativ je odslikavao borbu Davida protiv
Golijata, krvavu borbu za opstanak između heroja i izdajnika, između dobra i zla.
Suprotstavljene strane nisu bile predstavljene etnički nego politički, tako da su
pripadnici svih naroda mogli da se prepoznaju na pravoj strani. U tom narativu postojali
su svi važni elementi jednog uspešnog osnivačkog mita: objašnjenje porekla nacije
(ovde, u Drugom svetskom ratu), lik oca nacije (Tito) i motiv mučeništva (oslobodilačka
borba), kao i, najfascinantnije od svega, čudesno izbavljenje iz najteže nevolje (npr.
bitka na Neretvi). U tom nacionalnom istorijskom mitu bile su sadržane i najvažnije
političke poruke: kredo „bratstva i jedinstva“, opravdanost komunističke jednopartijske
vladavine i razlozi za distanciranje od Sovjetskog Saveza.
Jedna raznolika topografija simboličkih mesta sećanja ilustrovala je i predstavljala
ove priče o poreklu: bitke na Sutjesci i Neretvi; rodni grad Republike, Jajce; brdo
Šumarice kod Kragujevca, gde su Nemci u Drugom svetskom ratu počinili krvoproliće;
hrvatski logor Jasenovac. Svaki grad je pamtio svoje heroje i žrtve preko spomenika i
priča o prošlosti. Jedan od tih spomenika nalazi se u istočnobosanskom gradu
Srebrenici, gde su hrvatske ustaše počinile 1943. masakr srpskog civilnog
stanovništva. Naziv „Partizan“ dobile su ulice i trgovi, fabrike i robne kuće, bioskopi i
fudbalski klubovi. Država je slavila 4. jul kao „Dan borca“, a 22. decembar kao „Dan
armije“, slavila je prvoborce kao narodne heroje, a veteranima je davala velike penzije,
stanove i druge društvene privilegije.678
Partizani su, kao tema, bili naročito pogodni za popularnu, masovnu kulturu, i ušli su
u bezbrojne romane, muzička dela, filmove tipa vesterna i stripove. Najomiljeniji i
daleko najrašireniji žanr bio je partizanski film, sa više od 200 ostvarenja. Filmovi kao
Bitka na Neretvi ili Valter brani Sarajevo punili su bioskopske kase. Neki od njih
snimljeni su kao međunarodne koprodukcije, pa su se tako čak i Ričard Barton i Kurt
Jirgens pojavljivali na filmskom platnu u dramatičnim pozama, u divljem, romantičnom
pejzažu. Bez obzira na njihovu vrednost u smislu zabave, ti filmovi su slali dublje
poruke: sudbina heroja, žar borbe i ratne romanse odslikavali su patriotske vrednosti
uopšte i međuetničku solidarnost u pojedinim slučajevima. Oni su oblikovali istorijske
slike, osećanje za zajednicu, kolektivno znanje i vrednosti. Tako je partizanski film
delovao i kao najvažniji instrument stvaranja nacije.
 12. Šezdesete godine
Prelazak u industrijsko društvo
Ni u jednom periodu Jugoslavija se nije tako promenila kao u dvadesetogodišnjem
periodu posle 1945. Ono što je započeto pre Drugog svetskog rata dovršila je
socijalistička transformacija: duboki industrijski preobražaj društvenih odnosa, koji nije
mimoišao nijednu oblast života. Promenile su se društvene i profesionalne strukture,
geografska slika naselja i arhitektura, oblici porodice i rodne uloge, ali i predstave,
norme i običaji. Tako su šezdesete godine obeležile jednu prelaznu fazu u kojoj
društvo, s jedne strane, nije više bilo seljačko i tradicionalno, ali s druge, nije još
potpuno prošlo transformaciju ka gradskom i industrijskom. Tradicija i modernizam nisu
više išli uporedo, ili bili suprotstavljeni jedno drugom, već su se međusobno prožimali, a
sve što je bilo staro, tradicionalno i prevaziđeno nije više imalo značajno mesto u
društvu. Privredno čudo, veće intelektualne slobode i međunarodna razmena omogućili
su zadivljujući procvat umetnosti, kulture i potrošnje, i otvorili velikom delu stanovništva
do tada nepojmljive životne mogućnosti, zbog čega je kasnije ovaj period nazvan
„zlatnim dobom“. Kritička samorefleksija, želja za promenom i ostvarenjem pretvorila se
od elitne u masovnu pojavu - što je možda odlučujuća karakteristika ove decenije.

Konačno industrijsko društvo!

Tek 1948, nekoliko decenija kasnije u odnosu na većinu evropskih zemalja,
poljoprivredno stanovništvo je u Jugoslaviji počelo da se smanjuje u apsolutnom broju, i
to čak u proseku godišnje za jedan do dva procenta. Nestali su nekadašnji građanski
gornji slojevi, kao i veleposed, a seljaci i bezemljaši postali su industrijski radnici i
zaposleni u sektoru usluga. Tako je udeo zaposlenih u poljoprivrednom sektoru između
1945. i 1965. opao sa 75% na 57%. Sada je u industriji radilo 21%, a u tercijarnom
sektoru 22%.679 U odnosu na 1947, industrijska proizvodnja je 1965. uvećana više od
šest puta i sada je učestvovala u nacionalnom dohotku sa više od jedne trećine680. U
industriji i rudarstvu radilo je 1.375 miliona ljudi (a 1986 godine 2,625 miliona).681 Ali
socijalistička modernizacija još uvek nije uspela da otkloni sve ostatke tradicionalnog
agrarnog društva. Svaki treći industrijski radnik nije radio na traci ili za mašinom, već
ručno.682
Širenje industrije i rudarstva povećalo je priliv u klasu radnika-seljaka, koja je još i
pre rata bila u začetku. U mnogim krajevima, kao u Kranju, Zenici, Leskovcu i Trepči,
hiljade seljaka nisu potpuno napuštali svoja poljoprivredna imanja već su tokom godine,
svakodnevno ili sezonski, putovali u preduzeće, a često i pešice. „Svakoga radnoga
dana širom naše države zgrne se u fabrike i rudnike mnoštvo ljudi i žena sa sela. To su
čitave povorke koje dolaze peške, točkovima, autobusima ili železnicom od svojih
kuća.“683 Mnoge fabrike su slale autobuse da pokupe tzv. polutane sa zbornih mesta.
„Radnik sa sela obično ne pazi na svoj spoljni izgled: on je umazan, prašnjav i
neobrijan, a odeća mu je većim delom proizvod kućne radinosti, od vune, lana ili
konoplje“. Kao i pre rata, on je nosio užinu u fabriku u jednom zavežljaju. Radnu odeću
nije imao.684
U Sloveniji i Hrvatskoj još je bilo porodičnih zadruga koje su - sada u industrijskim
uslovima - zajednički privređivale. Jedan seljak - radnik iz okoline Samobora kod
Zagreba, pričao je o svojoj zadruzi od 19 članova, koja je imala dva hektara zemlje:
„Kada bi se izdelili, bilo bi sigurno svima gore […] Dobio bih par desetina ‘klaftri’ zemlje,
i ništa više. Kako bi kuću podelili? Ovako se ipak nekako živi zahvaljujući radu u
fabrikama. U zadrugu ulažemo prema zaradi i ne gledamo jedan drugome baš na
svaku paru.“684
Ko se trajno preselio u mesto svoje fabrike brzo je usvajao industrijski način života.
To je posebno važilo za žene, koje su u patrijarhalnim seljačkim zajednicama bile
uglavnom popreko gledane ako bi radile za nadnicu. Kada bi jednom došle u fabriku,
menjale su seljačke opanke za sandale, išle u bioskop i prisvajale sebi nečuvene
slobode. U kući su u početku bile zbog toga moralno osuđivane, ali samo dotle dok
socijalno okruženje nije naučilo da ceni prednosti ženske zarade.685

Život na selu
Strukturna promena u pravcu industrije olakšala je, ali još nije do kraja na
zadovoljavajući način rešila jedan od najtežih problema društava u tranziciji -
nedovoljnu agrarnu zaposlenost. U nedostatku potpunog iskorišćenja kapaciteta,
jugoslovenski seljak je 1960. u proseku radio još samo 140 dana u godini. Zbog
različite produktivnosti, to je u Sloveniji bilo 160 dana, a na Kosovu samo 108 dana.
Statistički posmatrano, svaki treći radnik u poljoprivredi bio je suvišan. Zato su seoski
domaćini ostali i dalje siromašni: njihovi prihodi bili su upola manji od prosečnih zarada
svih zaposlenih.686
Uprkos agrarnoj reformi, ali i upravo zbog nje, struktura poseda ostala je
sitnoseljačka, što se negativno odrazilo na prinos: 1960. jedno prosečno seljačko
domaćinstvo posedovalo je 4,24 hektara zemlje, tako da su većinom, kao i pre rata, bili
primorani da dodatno zarađuju van poljoprivrede. U svakom slučaju, gotovo 40%
zemljoradnika zarađivalo je za život potpuno ili delimično van sopstvenog imanja.
U većini krajeva zemlje rad na polju i dalje je bio težak i mukotrpan. Mašine su tek
polako ulazile u upotrebu. Šezdesetih godina je u celoj Jugoslaviji bilo samo oko 3.000
traktora u privatnom posedu seljaka. Muškarci i žene su sejali, orali i žnjeli ručno ili su
orali uz pomoć arhaične volovske ili konjske zaprege. Snažan uzlet mehanizacije
donela je tek sledeća decenija: statistika je za-beležila 1971. preko 52.000, a 1975. čak
više od 200.000 traktora. Tek je sada dostignut nivo na kojem je jugoslovenski
poljoprivrednik uglavnom koristio modernu tehniku.687
 Nova era je ubrzala ne samo uvođenje tehnike i intenziviranje poljoprivrede, već je
otvorila seoskom stanovništvu pristup obrazovanju i masovnim medijima, i povećala
prostornu mobilnost putem sredstava javnog saobraćaja. Škole, zadruge, sportska
društva, kulturne ustanove, administracija i zdravstvo prodrli su na selo, gde je nestala
ranija društvenokulturna i ekonomska samodovoljnost.
Tamo gde je industrija zapošljavala ljude menjao se način gradnje, unutrašnje
uređenje stanova i svakodnevne navike. Ljudi su nabavljali šporete, krevete i drugi
nameštaj i, da bi na vreme stigli na posao, bicikle i budilnike. Odjednom se moralo raditi
više, redovno i unutar čvrste hijerarhije. Higijena i zdravstvena nega postale su više
cenjene. Novi zahtevi za ličnim kvalifikacijama i dostignućima, kao osnovne kategorije
društvenih veza, shvaćenih na funkcionalan način, relativizovali su značaj ranije
egzistencijalno bitne solidarnosti rođačkih mreža, ali je svakako nisu potpuno istisli. Na
primer, svaki peti doseljenik našao je radno mesto u gradu preko člana porodice, a bez
tih magičnih veza ništa se nije moglo uraditi ni u sektoru javnih usluga.688
Tako je i selo, najotporniji bastion prevaziđenih načina života i društvenih formi,
upalo u mašinu dinamičnih procesa transformacije. To se najjasnije videlo u strukturi
društva. Masovno doseljavanje u gradove dovelo je do porasta broja žena i staraca na
selu: oni su tamo ostali, a omladina je bežala sa sela. Raspalo se nekadašnje jedinstvo
proizvodnje, reprodukcije i sveta života u seljačkoj porodici, kao i tradicionalna rodna
podela rada.
Jedna od najdalekosežnijih promena bila je to što su ljudi čak i u najvećim zabitima
počeli kritički da sagledavaju svoje životne prilike. Teški uslovi i zaostalost nisu više
prihvatani kao sudbina. Škole, mediji i poznanici govorili su o boljoj budućnosti, koju je
većina ljudi sada s punim pravom očekivala. Nestajale su patrijarhalne predstave,
vrednosti i načini ponašanja, a pre svega jaka emocionalna vezanost za sopstveno
imanje, veliki socijalni značaj društvenih veza, otpor prema svakoj inovaciji i spremnosti
na rizik, kao i preindustrijski odnos prema radu, koji tada nije bio zasnovan na
efikasnosti, disciplini i dobiti.
Orašac, malo selo u Šumadiji, iznenadilo je etnologe, jer je njegovo stanovništvo
odjednom počelo da mnogo raspravlja o obrazovanju, tehničkom i civilizacijskom, kao i
ličnom napretku, i o profesionalnom uspehu.689 I na drugim mestima mlada generacija
nije više želela da, kao njihovi očevi, obavlja seljačke poslove. Život na selu smatran je
sirotinjskim, zaostalim, dosadnim i deprimirajućim, dok je grad mamio višim
standardom života i većim slobodama. Osim retkih starijih ljudi, muškarci i žene težili su
odbacivanju okova tradicije. Svaki drugi seljak govorio je da bi rado prodao imanje,
većina je želela da im sinovi i kćeri idu u srednju školu i da se kasnije bave
nepoljoprivrednim zanimanjem, najradije kao lekari, ekonomisti ili inženjeri.690

Urbanizacija i socijalistička gradska kultura

Ni u jednoj evropskoj državi gradovi nisu posle Drugog svetskog rata rasli tako brzo
kao u Jugoslaviji. Između 1945. i 1970. oko 5,5 miliona ljudi napustilo je selo, od toga
polovina tokom šezdesetih godina.691 Nedovoljna zaposlenost, siromaštvo, odsustvo
mogućnosti za obrazovanje i profesionalni rad, kao i krut društveni model na selu, terao
je mase ljudi da u potrazi za poslom idu u urbane aglomeracije. Usled ogromnog priliva,
urbano stanovništvo je udvostručeno. U Beogradu, koji je 1969. prešao granicu od
milion stanovnika, dva od tri stanovnika poticalo je iz provincije.692 Kako je ovaj proces
krenuo od vrlo niskog nivoa, ove podatke treba posmatrati relativno: Jugoslavija je,
pored Albanije, Portugala i Malte, spadala u najmanje urbanizovane zemlje Evrope.
Godine 1960. nije ni 20% stanovništva živelo u mestima sa više od 20.000
stanovnika.693
Industrijalizacija i urbanizacija bile su noseći stubovi modernog društva, i tako nisu
mislili samo komunisti. Socijalistički grad je u sebi sadržao osnovno shvatanje čoveka i
društva, reprezentovao je predstave o budućnosti na malom prostoru. Tako se posle
1945. pojavio još jedan značajan činilac - socijalistički urbanizam u stilu moderne
arhitekture. Kao prvo, podizana su funkcionalna i monotona naselja stambenih blokova,
izgrađena međusobno udaljena na velikom prostoru i sa mnogo zelenih površina, kako
bi narodne mase dobile higijenski smeštaj koji bi mogle da plate. Staljinističke
monumentalne zgrade, dugačke magistrale i futuristički oblakoderi trebalo je da
predstave otvorenost ka svetu i kosmopolitski životni stil. Monumentalnost i širina
javnog prostora bili su vesnici novog, naprednog poretka. U svim regionalnim centrima
nastali su građevinski simboli modernost:: i državnosti: bolnice, univerziteti, biblioteke,
hoteli, radio-stanice i sportski stadioni. Socijalistički urbanizam kreirao je sasvim nov vid
javne sfere društva.
Simbol nove Jugoslavije bio je njen glavni grad, Beograd. S one strane Dunava, u
nekada habzburškom Zemunu, urbanisti su plani-rali jedan socijalistički uzor grada,
jednu vrstu jugoslovenskog Vašingtona. Umetnički oblikovane reprezentativne
građevine moderne funkcionalne višespratnice, široki bulevari i javne zelene površine
trebalo je da od Novog Beograda naprave političko i administrativno središte i
otelotvorenje napredne i ka svetu otvorene Jugoslavije. Šezdesetih godina lansirani su
prestižni projekti, kao zgrada SIV-a694, palata Centralnog komiteta i hotel
„Jugoslavija“.695
Ko je krajem te decenije sleteo na moderni aerodrom glavnog grada bio je zadivljen
njegovim modernim, upravo futurističkim izgledom. „Beograd je živ, frivolan, bučan,
pretrpan grad, u odnosu na onaj koji ja pamtim od pre dvadeset godina“, izveštavao je
dopisnik Vašington posta. Nestale su slike Marksa, Engelsa, pa čak i samog Tita u
natprirodnoj veličini. Umesto toga, novi auto-put ka gradu oivičavale su ogromne
šarene reklamne table, koje su reklamirale Koka-Kolu, Pan Am, Simens i Folksvagen.
Čak i u centru grada, nekadašnja šlampava provincijalnost, Balkan-Touch, uzmakla je
pred zapadnjačkim, evropskim spoljnim izgledom. Beograđani su bili obučeni po modi,
žene ofarbane u plavo i upadljivo našminkane. Na ulicama, trgovima i u bezbrojnim
kafeima vladala je raznobojna živost.696
Ali ako bi neko sada krenuo pešice jednom od velikih magistrala iz centra prema
rubovima grada, taj bi odmah video godove istorijskih slojeva prošlosti grada. Polazeći
od Trga Marksa i Engelsa, koji je uređen 1956, pored impozantnih zgrada Skupštine i
Univerziteta697, iz vremena osnivanja države, pojavljivali su se ostaci ranijih epoha. Duž
moćnog Bulevara revolucije tiskale su se sirotinjske radnjice trgovaca štofom,
metalnom robom i posuđem, pored prašnjavih radionica obućara, kujundžija i voskara.
Idući ka obodu grada, zgrade su bile sve više proređene, a krajolik seoski. Stoka i
živina šetale su unaokolo po neasfaltiranim ulicama, a rasterivalo ih je klepetanje
drvenih konjskih kola.698 Pošto još nisu svi mogli da se zaposle, ovde su i dalje cvetala
stara zanimanja gladnih. Muvali su se lutajući trgovci, torbari, muzikanti, oštrači noževa,
skupljači otpada, čistači cipela, prodavci lozova, pečenih kukuruza i povremeni radnici,
koji su špekulisali na crnom tržištu.699
Uprkos intenzivnoj izgradnji, do sedamdesetih godina u celoj Jugoslaviji postojala je
velika nestašica stanova. To objašnjava velike arhitektonske promašaje iz prvih
posleratnih godina: bezbojnu, potpuno nekomfornu i jeftinu masovnu gradnju, koja je
mnogim gradovima dala siv i zapušten realsocijalistički izgled. Već 1950. jugoslovenski
arhitekti i zvanično su napustili socijalistički realizam i, posebno šezdesetih godina,
potrudili se da grade zgrade sa više ličnog pečata i estetski zahtevnije - s promenljivim
uspehom. Pored toga, sada su istorijske četvrti u centralnim delovima gradova, kao
osmanska Baščaršija, sarajevski bazar, obnovljene u originalnom stilu.
Takođe, godine 1961.u proseku je na jednu sobu dolazilo 1,6 lica, a u Beogradu 2,5.
Uz to bilo je i podzakupaca, koji nisu registrovani i statistika ih nije beležila. Samo u
glavnom gradu nedostajalo je 1965. bar 50.000 stanova. U mnogim stanovima živelo je
više porodica, i mnogi su stanovali u provizornim stanovima od radnji, podruma,
vešernica i prostorija za lift. Na periferiji grada došljaci su podizali kolibe, barake i
kućice. Pre ili kasnije, opštine koje nisu mogle da izađu na kraj sa tom destrukcijom,
kapitulirale su pred divljom gradnjom. „U poslednjih sedam, osam godina dolazilo je
godišnje u Beograd 20.000 do 30.000 ljudi“, objasnio je gradonačelnik Beograda
Branko Pešić 1965: „To je čitav mali grad […] I svi ti ljudi smeštaju se bilo gde, uvlače
se bilo kuda. Poneki dobije stan, ali to je najmanji procenat. Veliki broj je, međutim
prinuđen […] da se smesti u podrumima, u nehigijenskim stanovima i barakama. A ko
to još nije video, treba obavezno jednom da pogleda kako to izgleda […] To više nema
ni u Africi.“700
Starosedeoci gradova posmatrali su s podozrenjem priliv ovog neurbanizovanog
stanovništva. Za njih je bilo skoro mučno kada su doseljenici usred grada slavili svoje
seoske vašare i hvatali se tradicionalno kolo uz muziku sa harmonike, basa, violine,
klarineta i trube.701 Jugosloveni su pričali beskrajne viceve o teškoćama prilagođavanja
neotesanih seljaka u modernom gradu. Generacije su se smejale nezgrapnostima
„Hase i Muje“, bosanske braće Tinesa i Šela702 čija je naivnost prečesto kapitulirala
pred modernim svetom. „Eu Haso, koji je danas datum? - Nemam pojma, Mujo! - Ali,
imaš novine pod miškom! - Haso: Ne vredi, to je od juče!“

Mediji, mobilizacija, migracija

 Do tog vremena Jugosloveni su bili dobro povezani u mrežu modernih sredstava
komunikacije, iako je raširenost štampanih i elektronskih medija bila veoma različita po
regionima. Samo je oko tri miliona stanovnika zabačenih mesta početkom šezedesetih
godina još uvek dobijalo štampu.
Od kasnih pedesetih godina posebno se radio brzo širio. Ako je 1947. još u proseku
dolazilo 70 stanovnika na jedan radio-aparat. 1965. bilo ih je samo sedam. Takođe su
tiraži novina rasli sve brže703. Domaće izdavačke kuće godišnje su objavljivale preko
13.000 novih naslova, tačno 2.000 raznih novina i časopisa, kao i 1.150 periodičnih
publikacija. Početkom sedamdesetih bilo je konačno devet televizijskih i 190 radio-
stanica.704
Televizija je, zbog slabih tehničkih pretpostavki, još bila slabo raširena. Početkom
šezdesetih samo je svaki drugi stanovnik uopšte i živeo u dometu nekog predajnika. Ali
ova decenija je i u ovoj oblasti donela veliki napredak: u celoj zemlji je 1960. bilo jedva
30.000 aparata, a 1964. bilo ih je već preko 440.000.705 Na jedan televizor u proseku je
1960. dolazilo 618 ljudi, a 1976. još samo 6,2.706 Program je, pored informativnog i
kulturnog, imao i kvizove, satirične emisije i zabavne serije.
Od sredine šezdesetih godina Jugosloveni su neometano mogli da prate strane
programe, a najradije su pratili italijanske i austrijske. Nove medijske navike promenile
su i na selu način provođenja slobodnog vremena. Sada su se uveče okupljali kod
suseda pred ekranom, dok su tradicionalne društvene aktivnosti, kao večernja
okupljanja na poselu, odumirala.
Jugoslavija je, jedina od socijalističkih zemalja, 1960. izričito ukinula preventivnu
cenzuru. Prekršaji protiv Zakona o štampi mogli su se kažnjavati samo po objavljivanju
neke publikacije. Međutim, državno tužilaštvo ove prestupe je retko kažnjavalo - bilo
zbog tolerancije ili prevelike zauzetosti. Mnogo raširenije bile su poslovične „makaze u
glavi”, unapred delujuća autocenzura. U principu, nadležna republika je mogla da
povuče iz opticaja neku subverzivnu, dakle, antisocijalističku ili nacionalističku
publikaciju. Ali ona se onda mogla prodavati u svim ostalim delovima zemlje, dok je i
tamo ne bi zabranili. Taj dugotrajni birokratski postupak ostavljao je prostor slobode.
Tako je jugoslovenska štampa bila šarena, raznovrsna i relativno slobodoumna.707 Na
kioscima se mogla kupiti i strana štampa, kao Njujork tajms ili Frankfurter algemajne.
Izrazita privilegija Jugoslovena u odnosu na ostale istočno-evropske zemlje bila je,
pored širokih mogućnosti informisanja, neometana komunikacija sa Zapadom i sa
Istokom, koju je omogućila sloboda putovanja. Od početka šezdesetih godina praktično
je svako mogao da putuje na Zapad bez vize. Preko 300.000 Jugoslovena godišnje
koristilo je ovu mogućnost, mnogi kao turisti.708
Stotine hiljada gastarbajtera uspostavili su tesne veze sa Zapadom šezdesetih
godina, u fazi tržišnoprivrednih reformi. Pošto je pravo na rad bilo jedno od osnovnih
prava u socijalističkom društvu, ovi migranti su, prema zvaničnoj verziji, samo
privremeno boravili u inostranstvu.709 Mnogi od njih, međutim, naselili su se trajno u
svojoj novoj domovini, a njihova deca stekla su sasvim novi identitet. Godine 1971.
gotovo je 775.000 migranata (3,8% celokupnog stanovništva) živelo u inostranstvu,
najviše u Saveznoj Republici Nemačkoj. Svaki treći bio je iz Hrvatske, svaki peti iz
Bosne i Hercegovine. Kasnije je država uvidela da je izgubila ljudske resurse i pozivala
je na povratak - nekoliko stotina hiljada sledilo je ovaj poziv sedamdesetih godina, kada
su, zbog globalne recesije u zemljama imigracije, radna mesta ponovo postala retka.710
Gastarbajteri su u zemljama imigracije stvarali više dohotke, koji su podizali njihov
lični standard i delimično se putem doznaka slivali i u njihovu domovinu. Vredni i
štedljivi Jugosloveni sanjali su o skupim statusnim simbolima, automobilima, električnim
uređajima i poljoprivrednim mašinama. Tamo gde su već susedi radili u inostranstvu,
pojavljivao se domino efekat: niko nije hteo da zaostane u takmičenju za društveni
prestiž, i tako je sve više njih odlazilo. Gastarbajterski prihodi doneli su promenu na
selu u smislu društvenog ugleda i socijalnog raslojavanja. Na vrhu društvene lestvice
nisu više bili dobrostojeći seljaci ili seoski učitelji, već porodice čiji su članovi bili radni
migranti. Mnogi od njih su ulagali novac i finansirali izgradnju javnih zgrada, bunara i
ulica.711 Sve u svemu, ipak je malo novca priticalo u proizvodnju, a mnogo više u
stanovanje i potrošnju. Nekada bedni krajevi sada su potpuno promenili izgled: nicale
su masivne, monumentalno i često potpuno bez ukusa ukrašene kuće, a u garažama
su parkirani automobili nemačkih marki.712
Daleko od domovine, rasla je potreba za uključivanjem u zajednicu i za
zbližavanjem, što se najbolje moglo postići na radnom mestu, u udruženjima i
gostionicama.713 Tako su Jugosloveni u „dijaspori“ stvarali sopstvene kulture, ukuse i
političke orijentacije. Jugoslovenska država se trudila da održi veze sa zemljacima,
posredstvom jedne složene birokratske strukture. Ona je posredovala u pronalaženju
radnih mesta, pomagala je jugoslovenska udruženja gastarbajtera i finansirala nastavu
maternjeg jezika u školama. Kako su veze gastarbajtera s domovinom ostale jake,
razvila se gusta mreža veza i transfera, i pretežna većina je zaista imala nameru da se
jednog dana vrati kući. Po pravilu su migranti održavali tesne emocionalne veze i
porodične kontakte u domovini. Slali su novac, redovno putovali kući i, pre ili kasnije,
izgradnjom sopstvene kuće, ispunjavali svoj životni san.714

Turizam i transformacija
Nemci i Jugosloveni, kao i drugi Evropljani, nisu se upoznavali samo na radnom
mestu, već sve češće i na odmoru. Svake godine mlada, visoko subvencionisana grana
turizma privlačila je milione stranih turista na jugoslovenske plaže. U ovoj
višenacionalnoj državi poslovi u vezi s turizmom započeli su tek pedesetih godina,
znatno kasnije nego u Italiji i Španiji. Država je 1966. priznala turizam kao motor
razvoja i društvenog preobražaja i definisala ga kao prioritet za investicije. Turizam je
bio priznat kao predmet proučavanja i studija u okviru ekonomskih nauka. Godine
1967, koju su Ujedinjene nacije proglasile godinom međunarodnog turizma, Beograd je
unilateralno ukinuo vize svim državama sveta.715
Čari Jugoslavije bile su njena 1.200 km duga prelepa obala, više od 1.000 ostrva,
venecijansko nasleđe i italijanska atmosfera. Dolazak je bio jednostavan, ljudi ljubazni,
a kampovi, smeštaj i ishrana po povoljnim cenama. Pored toga, skoro svuda su ljudi
govorili nemački. Godine 1965. preko tri miliona stranih turista došlo je na Jadran,
1970. bilo je ih već 4,75 miliona, a krajem osamdesetih čak oko deset miliona. Skoro
svaki treći je dolazio iz SR Nemačke, mnogi automobilom.716 Početna ideološka
uzdržanost uzmakla je pred čistim pragmatizmom: „Moru je svejedno kakav politički
režim vlada na njegovim obalama“, smatrao je jedan od prvih turista iz Austrije, „mi
putujemo na more, a ne u komunizam“717.
Jugoslovenski hotelski kompleksi i privatni pansioni primali su i turiste iz zemalja
istočnog bloka, posebno iz Mađarske i Čehoslovačke, koje su privlačile ne samo
prirodne lepote već i bolje mogućnosti za kupovinu i informisanje. Doduše, standard je
često bio nizak i usluga nekako „socijalistička“, ali sve u svemu trudili su se da dobro
ugoste strance, koji su im to uzvraćali ponovnim dolascima. Tako se u ovoj deceniji
stvorila slika prijateljske, jeftine i ka svetu otvorene zemlje za odmor.
Pre svega trebalo je da sami Jugosloveni, kako je to sistem želeo, koriste
mogućnosti za slobodno vreme i odmor.718 Na obali i u planinama nicala su radnička i
školska odmarališta, koja je država finansirala. Zahvaljujući tim subvencijama, turistička
mesta su godišnje primala više od 6,6 miliona domaćih gostiju na godišnjem odmoru,
što je bilo jedno od najvažnijih socijalnih dostignuća samoupravljanja. Seljaci i radnici
koji su putovali, plivali i raspaljivali roštilj bili su pioniri industrije slobodnog vremena i
vrhunski predstavnici novog doba. Krajem šezdesetih godina država je od turizma
zaradila oko 275 miliona američkih dolara - 10% od ukupnog priliva deviza. Turizam je
postao najjača grana u spoljnoj trgovini. Ovaj posao delovao je i na druge grane
privrede. Nisu profitirale samo građevinska industrija, hotelijerstvo, prodaja suvenira i
sve moguće uslužne delatnosti. I druge grane, kao što je prehrambena industrija,
orijentisale su se na snabdevanje stranih gostiju na Jadranu, gde je poljoprivreda, zbog
klimatskih uslova, bila nerazvijena. Turizam je naročito izazvao jedan hvale vredan
efekat u obrazovanju i u poslovima koji je, sa svoje strane, pokrenuo dodatnu domaću
potražnju.719
Turizam je, usled toga, predstavljao lokomotivu za ogromne društvene promene.
Izgradnja hotela i puteva, privatni pansioni, radnje, restorani i kafei, pokrenuli su jedan
natprosečni rast dohotka upravo u dotad najsiromašnijim regionima Jugoslavije, u Istri,
Dalmaciji i na jadranskim ostrvima. Kako su oni pre 1960. patili od znatnog
migracijskog odliva, usled nedostatka radnih mesta, taj trend se naglo preokrenuo.
Gradovi kao Split počeli su naglo da rastu, više ljudi je nalazilo posao, promenila se
profesionalna struktura i uvećao se preduzetnički srednji sloj. U velikim turističkim
centrima radilo je 10%, a ponegde i do 30% svih zaposlenih u turizmu, dok su
poljoprivreda i ribarstvo odumirali.720 Tako smo „videli kako kuće postaju sve veće,
raste drveće i prašnjavi putevi se leti asfaltiraju. Sada je čak i moje malo selo Svib htelo
da bude ’svet’ […] ulica treba ponovo da nas poveže, prvi putnici su došli sa svojim
stranim obeležjima […] Crkva i kapela Svetog Antonija bile su mesto po kojem je
Makarska rivijera bila najčešće poznata. ’Da, da, samo pravo!’, značilo je, i zvučalo je
uvek kao jedno novo oduševljenje, neka vrsta buđenja pri samom opisu721.
Jugoslovenski dvostruki identiteti
Socijalistička modernizacija, rad i obrazovanje, sloboda putovanja i obrazovanja,
potrošnja i kultura, predstavljali su šezdesetih godina noseće stubove
opštejugoslovenske samosvesti i svesti o zajednici. Na taj način istopile su se i
društvene barijere između narodnosti. Istovremeno, etnički identiteti i identitet „drugog“
postojali su u svakodnevnom životu, zato što su, na primer, uticali na izbor partnera ili
na odnos sa susedima. Posebno na selu, a ređe u gradu, opstale su etničke i verske
društvene podele, a time i prevaziđena pravila društvenog suživota. Istovremeno, veze
između jugoslovenskih naroda nikada nisu izgledale tako usklađene kao u toj epohi. U
jednoj anketi iz 1964, 73% ispitanika izjasnilo se da ima dobre odnose s drugima, 8% je
reklo da su ti odnosi zadovoljavajući. Samo se 5,3% o tome izjasnilo negativno, a ostali
su bili neodlučni.722
Jedna empirijska studija iz 1969. pokazala je da je većina ljudi u stvari imala
dvostruki identitet i dvostruke lojalnosti: kao građani prema jugoslovenskoj državi, i
istovremeno, kao pripadnici neke narodnosti prema svojoj nacionalnoj zajednici.723 Po
pravilu, ovaj dualizam uopšte nije izgledao problematičan.
Pored toga, u međuvremenu pojavili su se i oni koji se uopšte nisu identifikovali
etnički, već samo kao građani. Ti „Jugosloveni“ prestavljali su 1961. bar 1,7%
stanovništva, pri čemu se postavljalo pitanje da li je ovde ipak reč o stvaranju nove
etničke grupe, što su komunisti, međutim, odlučno negirali. Jedna anketa među
čitaocima nekog nedeljnika detaljno je ispitala 1969. šta znači osećati se
„Jugoslovenima“. Oni su poticali iz mešovitih brakova i, kao motiv takvog
samorazumevanja, naveli su vaspitanje ili politička uverenja. Ni najmanji broj njih
uopšte nije razmišljao o tome da li su oni samo državljani ili uz to i pripadnici jedne
novostvorene nacije.724
Kao i svuda u Evropi, posle 1945. ubrzana je sekularizacija. Verski pogled na svet i
praksa bili su potisnuti. Godine 1953. bilo je tek 12,6% nereligioznih, a 1968. već
51%.725 Naročito se omladina udaljila od vere, i crkvene institucije i rituali do njih su
jedva dopirali. Ko je želeo mogao je slobodno da ispoveda svoju veru: u celoj
Jugoslaviji šezdesetih godina je bilo preko 14.000 aktivnih crkava, manastira, džamija i
sinagoga.726
Početkom šezdesetih godina režim se tako stabilizovao da crkvu nije više
posmatrao apriori kao neprijatelja države. Država se opredelila za relativno liberalan
odnos prema verskim zajednicama, jer se smatralo da bi represija samo izazvala
reakciju fundamentalista. Međutim, nacionalizam i političke ambicije verskih zajednica
trebalo je suzbijati.727 U toj novoj atmosferi liberalnosti, kardinal Stepinac mogao je
1960. godine sa svim počastima da bude sahranjen u zagrebačkoj katedrali.
Predstavnici Jugoslavije i Svete Stolice potpisali su 1966. protokol kojim je Katoličkoj
crkvi u zemlji dozvoljeno slobodno delovanje i kojim se ona stavlja pod nadzor
Vatikana. Beograd je 1970. s Vatikanom uspostavio potpune diplomatske odnose.728
I pored sve veće društvene pokretljivosti i modernizacije, i uprkos svim zalaganjima
za društveno prilagođavanje u duhu socijalizma, seosko društvo je sačuvalo svoje
etničko-kulturne društvene podele i odnose, iskazane u običajima, odeći, govoru,
gradnji kuća, načinu ishrane, kao i narodnim pesmama i igrama. Doduše, 60% je bez
zadrške prihvatalo pripadnike drugih naroda kao susede, kolege i prijatelje, dok je
samo 20% pokazalo jaku odbojnost u tom smislu. Istovremeno, 88,5% brakova
zaključeno je između partnera iste nacionalnosti, dok je heterogamija, posebno na selu,
bila izuzetak. Na spremnost za ulazak u multikulturnu životnu zajednicu uticali su,
pored pripadnosti određenom društvenom sloju i nivoa obrazovanja, jezik, vera,
kulturna tradicija i porodične strukture, i to se dešavalo utoliko češće ukoliko su ljudi po
tome bili međusobno sličniji. Najčešće su se mešali Srbi i Hrvati u Slavoniji, najređe
Srbi i Albanci na Kosovu. Veliku prepreku predstavljala je verska pripadnost: brakova
između hrišćana i muslimana gotovo da nije ni bilo, i to čak i unutar iste narodnosti.
Albanac musliman pre bi se oženio Bosankom muslimankom nego Albankom
pravoslavne vere.729
Van gradova, etnička pripadnost svuda je bila jasno vidljiva: muškarci su u
zapadnobosanskim selima svi, doduše, nosili sličnu odeću, ali su glavu pokrivali na
karakterističnan način: muslimani su nosili crvenosmeđi fes ili beretku, Hrvati crnu kapu
(čakov), a Srbi tipičnu partizansku vojničku šajkaču. Delili su se i prema dijalektima.
Hrišćani nisu artikulisali slovo „h“ i govorili su „odža“ umesto „hodža“. Svaki narod je
imao svoj način pozdravljanja. Srbi i Hrvati su govorili „dobar dan“, dok su se muslimani
međusobno pozdravljali turskim pozdravom „merhaba“. Oni su govorili „inšalah“, a
hrišćani „akobogda“.730 Svako je znao i poštovao uobičajene kulturne granice. Hrvat bi
u svakom trenutku mogao da stavi beretku, a musliman bi mogao, umesto zelene, da
veže crvenu maramu. Ali oni to nisu radili.

Stanovništvo, porodica i rodni odnosi

Socijalistička Jugoslavija nijednoj prepoznatljivoj društvenoj grupi nije donela tako
mnogo promena kao ženama. Ustav iz 1946. prvi put je garantovao punu pravnu,
privrednu i društvenu ravnopravnost polova. Devojčice su, kao i dečaci, morale da
pohađaju osmogodišnju školu, žene su konačno mogle da nasleđuju i poseduju
privatnu imovinu, da biraju i vrše političke funkcije. Brak i porodica stavljeni su pod
zaštitu države, koja je pokrenula kampanju za popularizaciju profesionalizacije žena i
protiv rodne diskriminacije.731
Veliki napredak učinjen je na planu obrazovanja. Pred Drugi svetski rat dve trećine
žena nije znalo ni da čita ni da piše, a sada je takvih bilo samo 25%.732 One su
dostizale muškarce i u višem obrazovanju i zapošljavanju: trećina studenata i
zaposlenih sada su bile žene.733
Jugosloveni su sprovodili - prema zapadnonemačkim standardima - vrlo liberalnu
porodičnu politiku. Već pedesetih godina garantovali su pravnu jednakost vanbračne i
bračne dece. Zatim. ponudili su mogućnost da se po zaključenju braka može zadržati
prezime, i uveli su liberalne zakone u pogledu razvoda. Pobačaji su bili dozvoljeni (na
klinikama), po ličnom zahtevu. Institut za planiranje porodice, osnovan 1961. u
Ljubljani, započeo je kampanju prosvećivanja i tražio od države da preuzme
odgovornost za sprečavanje začeća. Parlament je 1969. doneo rezoluciju o kontroli
rađanja i liberalizovao pravo na pobačaj. Trebalo je da muškarci i žene, bez mešanja
države, slobodno odlučuju da li žele da imaju decu ili ne, ili, drugačije rečeno, svaki
novorođeni trebalo je da bude željeno dete. Planirano roditeljstvo postalo je 1974.
Ustavom zagarantovano ljudsko pravo.734
Početkom šezdesetih godina u ovoj višenacionalnoj državi živelo je 18,5 miliona
stanovnika. Kontrola rađanja dovela je - kao i svuda u Evropi - do naglog smanjenja
nataliteta. Produžen je prosečan životni vek i kasnije se stupalo u brak, porodice su
postajale manje, i bilo je više razvedenih i samohranih roditelja. Između 1948. i 1981.
priraštaj stanovništva je prepolovljen, sa 14,7 na 7,5 promila, pri čemu je do naglog
opadanja došlo tek od šezdesetih godina. Istovremeno je prosečna dužina života
produžena sa 51 (1948) na 70 godina (1981).735
Sociokulturni i ekonomski činioci uticali su na različite demografske modele. U
Sloveniji je taj model otprilike odgovarao zapadnoevropskom, s niskom stopom
rađanja, dužim prosečnim životnim vekom i velikim udelom srednjih i starijih generacija
u društvenoj piramidi. Suprotnost je predstavljalo Kosovo, s neverovatno rekordnim
porastom stanovništva i vrlo mladom starosnom strukturom.736
Sa naročitom agilnošću država je postupala protiv arhaičnih ostataka muslimanske
kulture: pokrivanja, poligamije i „prodaje“ devojaka i žena, za koje se u nekim mestima i
dalje plaćala određena suma. Aktivistkinje su krenule na teren da bi ubedile žene u
prednosti ravnopravnosti i da bi na toj osnovi omogućile njihovo prosvećivanje. Na
seoskim skupovima i u fabrikama žene su demonstrativno skidale feredže, podstaknute
revolucionarnim elanom posleratnih godina. Pokrivanje je 1950. zakonom zabranjeno i
šezdesetih je konačno bilo sasvim normalno otvoreno pokazati lice na ulici. Jedna
mlada muslimanka je pričala: „Ranije je bilo sasvim drukčije. Djevojke nisu bile
slobodne [.,.] Danas […] ona može da bira s kim će biti i kuda želi da ide. Možeš ići
sam na sijelo ili na teferič […] Kada sam odsjekla kosu i stavila trajnu, bilo je mnogo
gunđanja i ogovaranja. Ja sam bila jedna od prvih djevojaka koje nisu više nosile
dimije, već haljinu […] A danas skoro svaka djevojka ima […] modernu odjeću, pored
dimija.“737
Pokret protiv diskriminacije, kao i ekspanzija ženskog obrazovanja i zapošljavanja,
stvorili su pretpostavke za veću ličnu autonomiju i izazavali jednu, iako sporu, ipak
duboku promenu stava u pogledu rodnih odnosa - kod muškaraca i kod žena.
Socijalistička transformacija sela donela je drastične promene. Najvažnija
kategorija, svojina na zemljištu koja je dotle bila pravo muškarca, nije više imala
značajnu ulogu. Zadruge su izračunavale poljoprivredni rad u dnevnicama, i time je
individualni ženski rad prvi put postao vidljiv i merljiv. Pošto je sve više muškaraca
odlazilo na rad u fabrike, žene su preuzimale punu odgovornost za kuću i imanje. Više
od dve trećine svih zaposlenih na selu šezdesetih godina bile su žene.
U ostalim sektorima takođe je od 1945. stalno rastao udeo zaposlenih žena, i to čak
za 7,3% brže nego u svim evropskim zemljama. Godine 1964. oko 29% zaposlenih bile
su žene. Sada je u Sloveniji 42% žena, a na Kosovu 18%, obučavano za neku
profesiju. Prvi put su mogle da zauzmu pozicije koje su smatrane tipično muškim: kao
ambasadorke, piloti, dekanice, inženjerke ili vozači autobusa. Ali, kao i u drugim
evropskim zemljama, osećale su nevidljive okove društva kojim su još uvek dominirali
muškarci. Zaposlene žene su, kao i nekada, posmatrane s podozrenjem. Udeo žena
bivao je sve manji na višim lestvicama društvenog uspona. Iako je radna produktivnost
žena bila znatno viša od produktivnosti muškaraca one su zarađivale 10% do 40%
manje. Sociolozi su izveštavali 1968 da velika većina ljudi više želi da dobije sina nego
kćerku, jer se smatralo da muški rod uživa veći društveni ugled i da ima bolje životne
šanse. U Savezu komunista takođe su dominirali muškarci. Samo je 5% žena bilo
1963. među članovima CK.738
Nisu samo muškarci teško prihvatali svoje koleginice kao ravnopravne u svetu rada,
već su i žene oklevale da se odreknu vekovima uobičajene prakse da je žena jedina
odgovorna za porodicu. Zaposlene majke bile su dvostruko opterećene predugim
radnim danom, nedostatkom sna, stalnom iscrpljenošću i potpunim odsustvom
slobodnog vremena. Žene su manje čitale novine, bile su slabije informisane i ređe se
angažovale u političkim telima i samoupravnim organima.739 Porodični i kućni poslovi i
dalje su bili potpuno na teretu žena. Samo je svaki sedmi muškarac učestvovao u
čišćenju kuće ili kuvao.740 Ipak se upravo u privatnoj sferi, čak i na selu, promena
mogla najbolje osetiti. Rodne uloge nisu više bile okamenjene, nije više bilo apsolutnog
muškog autoriteta, kao pre rata, već je odnos u braku postao partnerski.741
Prihvatanje zapadnjačkih običaja i ideja i komercijalizacija obogatili su socijalistički
ideal ženstvenosti iz pedesetih godina novim pravilima privlačnosti. Žene nisu više bile
samo radnice, seljanke, partizanke i majke, već seksualna bića, koja treba da se
dopadnu muškarcima. Strogi puritanizam posleratne epohe bio je prevaziđen
slobodnijim odnosom prema telu i nagosti, i njihovom komercijalizacijom u erotskim
magazinima, posterima i sočnim tračevima u bulevarskoj štampi. Tako je i Jugoslavija
šezdesetih godina doživela seksualnu revoluciju. Policija je još krajem pedesetih
godina kažnjavala nedolično ponašanje u javnosti, a sada je to delovalo smešno.
Seksolog Aleksandar Kostić, jugoslovenski pandan Osvalda Kolea742, davao je
radoznalim tinejdžerima savete, zaodenute u ruho nauke. Na proslavi Dana studenata
1965. u Beogradu izveden je čak i javni striptiz.743
Revolucija u obrazovanju, nove elite i „socijalistička
buržoazija“
Socijalistička modernizacija proizvela je opštu promenu i transformaciju elita, čije
mlađe generacije nisu imale lično iskustvo iz partizanskog vremena. Društvena
struktura se takođe promenila, usled revolucije u obrazovanju.
Krajem rata tek je svaki drugi umeo da čita i piše, a 1961. broj nepismenih opao je
na manje od 20%.744 Obaveznu osmogodišnju školu pohađalo je sve više dece od
sedam do četrnaest godina. Godine 1953. bilo ih je 71%, a 1981. čak 97%. U istom
periodu udvostručen je broj učenika - što je bio ogroman trošak za državni sektor
obrazovanja, koji je ipak s uspehom investirao u obrazovanje nastavnika. Na jednog
nastavnika dolazilo je 1945. godine 59 dece, a 1975. godine 22.745
U celoj Jugoslaviji bilo je 1945. samo tri univerziteta i dve visoke škole, a tri decenije
kasnije, 158. Bilo je više studenata po stanovniku nego u bilo kojoj evropskoj državi,
osim Švedske, Holandije i Sovjetskog Saveza. Od 1945. do 1960. sloj univerzitetski
obrazovanih bio je udesetostručen, na oko 500.000, a do 1970. na 650.000 lica.
Istovremeno je rasla i socijalna mobilnost: mnogi pripadnici nove tehničke inteligencije
poticali su iz seljačkih, radničkih i zanatlijskih porodica.746
Uporedo s industrijalizacijom i modernizacijom, tekla je i specijalizacija i
profesionalizacija zanimanja. To je stvorilo jedan novi uticajni sloj: menadžere i
eksperte. Pošto su sve složeniji poslovi zahtevali posebne kompetencije, ključne
pozicije nisu više mogle da se popunjavaju samo na ideološkoj osnovi. Opadao je uticaj
SK na regrutovanje elite, što se posebno odražavalo na srednje i niže nivoe uprave i
preduzeća.747
Kako je jugoslovenski sistem omogućavao nekontrolisan rast birokratije, rastao je
broj zaposlenih u upravi. Godine 1960. bilo je preko 410.000 radnih mesta za
službenike u biroima, u finansijama, za menadžere i druge zaposlene u javnim
službama. Decentralizacija je uvećala administraciju u republikama i opštinama i još
više proširila ovaj sloj: 1970. već je 530.000 službenika radilo na nižim i srednjim
nivoima javnih službi.748
Koliko su se elite promenile u prve dve posleratne decenije pokazuje uvid u socijalni
sastav KP. Od 12.000 članova, koliko je bilo u početku, rat je preživelo samo 3.000, što
znači da je većina od 140.000 ušla u KP tek posle rata. Svaki drugi član posle rata bio
je seljačkog porekla, svaki treći pripadao je radničkom, a svaki deseti službeničkom
sloju. Dvadeset godina kasnije sastav je bio sasvim drugačiji: 1966. većina od 39%
činili su službenici, dok je udeo seljaka opao na 7%.749 Upravo u ovoj deceniji, Savez
komunista Jugoslavije pretvorio se u partiju srednjeg sloja.750
U vreme privrednog čuda stvoren je novi društveni sloj: socijalističko građanstvo. U
taj sloj su, pored obrazovane elite, tehničke inteligencije i partijskih funkcionera, spadali
i samostalni privrednici, kao zanatlije, vlasnici gostionica, građevinski preduzimači i
privatni prevoznici, i trgovci sitnom robom. Statistika nije obuhvatala one koji su
zarađivali u „sivoj ekonomiji”.751
To socijalističko građanstvo izrazito se odvajalo od mase stanovništva po
profesionalnom statusu, prihodima, stavovima i životnom stilu.752 Ono je napredak
povezivalo manje sa socijalističkim vrlinama, a više sa zapadnim, građanskim idealom
blagostanja. Statusni simboli, kao skupi firmirani proizvodi, sopstveni automobil i
neizbežna vikendica, bili su pokazatelj pripadnosti privilegovanom sloju, što je postalo i
predmet socioloških istraživanja.753 „Putujemo dva puta godišnje u Trst da bismo kupili
odeću i kozmetiku“, objasnio je jedan savremenik. „Italijanska odeća nije boljeg
kvaliteta od naše, ali mi hoćemo nešto što drugi nemaju, iako je to skuplje.754

Privredno čudo, slobodno vreme i potrošnja

Šezdesetih godina Jugosloveni su imali znatno više novca nego ranije. Između
1950. i 1965. realni prihodi porasli su za oko 80% i smanjena je ta ogromna razlika u
blagostanju u odnosu na zapadne industrijske države. Društveni proizvod po glavi
stanovnika u SR Nemačkoj, Engleskoj i Francuskoj bio je 1955. i dalje četiri do pet puta
veći nego u Jugoslaviji, a 1965. bio je samo tri puta veći. Ta razlika je do kraja
sedamdesetih godina još više smanjena.755 To je bilo izuzetno značajno, kako praktično
tako i psihološki: nije se više živelo u evropskom svratištu za siromašne.
Već sredinom pedesetih godina komunisti su promenili prioritete u privrednom
planu. Najviši prioritet nisu više imala ulaganja u proizvodna dobra, već blagostanje i
potrošnja, koje su oni smatrali pokazateljem društvenog napretka.756 Nasuprot pohlepe
kapitalizma, koju pokreće konkurencija, hteli su da razviju jednu demokratsku kulturu
potrošnje, koja bi stanovništvo snabdevala skromnim, korisnim i lepim stvarima.
Mnogobrojni strani proizvodi uvoženi su ili proizvođeni po licenci, među kojima: pepsi-
kola, i lepljivo slatki italijanski namaz, eurokrem. U list proizvoda tipičnih za ovu zemlju,
koji su postali izvozni hitovi spadao je, pored veš-mašine Gorenje i čuveni začin za
supu, „Vegeta“, omiljen u svim zemljama realnog socijalizma.757
Istorija potrošnje u šezdesetim godinama mnogo govori o potrebama i željama,
prioritetima i prestižu u jugoslovenskom društvu. Porast blagostanja, više slobodnog
vremena i tesne međunarodne veze stvarali su potrebe i uticale na predstave o višem
kvalitetu života. Industrijalizacija, urbanizacija i revolucija u obrazovanju podsticali su
stvaranje različitih načina života, formi ophođenja, stilova i potrošačkih želja. Na primer,
uvođenje 42-časovne radne nedelje 1965. povuklo je za sobom čitavu industriju
slobodnog vremena, o kojoj će, između ostalog, moglo informisati i u časopisu
Vikend.758
Privredno čudo posebno se moglo primetiti na modi. Otvaranje prema Zapadu
potisnulo je puritanski i uniformisani socijalistički način odevanja, prema načelu
„jednoliko, praktično i skromno“, koji je vladao u godinama nestašice, posle 1945. Firme
kao Kluz i Beko proizvodile su konfekciju po umerenim cenama, koja se stalno
kupovala u velikim robnim kućama. Svako je sada mogao sebi da priušti fabričku robu.
Još 1958. prodato je šest miliona tradicionalnih kožnih opanaka, gotovo isto kao i
industrijski proizvedenih cipela (sedam miliona), a deset godina kasnije samo je izrazita
manjina nosila tipičnu lokalnu obuću, opanke. Gradska garderoba preovladala je i na
selu, i ukoliko su se i mogle sresti žene u narodnoj nošnji, to je više bilo radi
svrsishodnosti, nego radi tradicije.759
Gradske dame informisale su se o najnovijim modnim trendovi-ma u časopisima
kao Dobar ukus ili Bazar. Diorov New Look pojavio se na jednoj naslovnoj strani još
1950.760 Studentski pokret se borio protiv odumirućih tabua krznenim kapama, mini-
suknjama i blu džinsom.761 Pero Jurić, delegat iz Bjelovara, umirivao je svoje drugove,
zabrinute zbog propasti socijalističkog morala. On je dovikivao preneraženim
delegatima da je Karl Marks govorio „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“, a ne
„Proleteri svih zemalja, obrijte se!“762
Kao i u drugim evropskim zemljama, automobil je i u Jugoslaviji postao najistaknutiji
simbol privrednog čuda. Krajem pedesetih godina, preduzeće „Zastava“ iz Kragujevca
započelo je proizvodnju malog vozila fijat 600, kojeg su Jugosloveni od milja nazivali
fića. Cela porodica nagurala bi ce, sa svim stvarima, u neuništivo vozilo od 29 KS, koje
bi posle svečanog preuzimanja bilo prikazano susedima, i godinama s ljubavlju
negovano. Kako je pisao hrvatski publicista, Igor Mandić, u svojoj Mitologiji
svakidašnjeg života, fića je bio ogledalo jugoslovenskog društva, „konkretizacija snova
čitave jedne nacije“, „čitav jedan pogled na svijet“ i „stanovita psihologija nacije“.763 U
stvari, mali fijat je učinio napredak i bukvalno osetnim. Godine 1968. oko 8%
domaćinstava imalo je automobil.764
Kao i na Zapadu, reklame i marketinške agencije budile su nezamislive potrošačke
potrebe. Časopis Moderna tehnika informisao je čitaoce o novim električnim šporetima,
mikserima, šivaćim mašinama, telefonima, električnim četkicama za zube, aparatima za
brijanje, televizorima i haj-faj uređajima. Između 1962. i 1973. broj domaćinstava sa
električnim šporetom u Hrvatskoj porastao je od 19,1% na 62,7%, onih s frižiderom sa
13,4 % na 58,6%. Televizor je 1962. imalo samo 7,2% domaćinstava, ali 1973. već ih je
bilo 55,8%. Krajem osamdesetih praktično je svako domaćinstvo imalo ove korisne
kućne aparate.765
Sloboda putovanja i devizna zarada dovele su do jedne, skoro ritualne, kulturne
pojave nove vrste - šoping tura. Svake godine polazilo je sve više kupaca na put zbog
modernih cipela, pulovera, odela, kućnog tekstila i vesti. Tako je između 1960, i 1969.
udesetostručen broj prelazaka granice samo za Trst.766 Nova kultura potrošnje donela
je veće zadovoljstvo i prestiž, i vidljivo uvećanje zadovoljstva. Pošto su (skoro) svi
Jugosloveni učestvovali u privrednom čudu, nova masovna potrošnja imala je efekat
političke pacifikacije i društvene integracije. Moglo se učestvovati u zapadnoevropskom
stilu života i time se razlikovati od siromašnijih zemalja istočnog bloka. Još su svi
verovali da se večito može ići uzlaznom linijom.

Kulturno otvaranje
 Šezdesetih godina Jugoslavija je bila otvorena i pozitivno nastrojena prema kulturi.
Od senzacionalnog govora Miroslava Krleže, „O kulturnoj slobodi“, na Kongresu
jugoslovenskih pisaca 1952, u kojem je napadao Staljinovu negaciju slobodne
umetnosti, umetnici, književnici i filozofi uživali su značajne umetničke slobode. Država
je, pored toga, mnogo ulagala u kulturu. Trista sedamdeset je dan državni muzej
primao je godišnje oko osam miliona posetilaca; oko 4,3 miliona gledalaca išlo je u
pozorište.767
Zajedno sa staljinizmom, i socijalistički realizam u umetnosti, sa svojim
monumentalnim, delimično i monstruoznim alegorijama na rad, socijalizam i napredak,
doveden je u pitanje. Narodni muzej u Beogradu otvorio je 1950. izložbu sa slikama
Van Goga, Pikasa i drugih apstraktnih slikara, do tada smatranih dekadentnim. Uticaji
sa Zapada bili su vidljivi i u filmskoj umetnosti, pozorištu, slikarstvu i skulpturi. Tako su
se lokalne estetske tradicije mešale s međunarodnim. Savremena jugoslovenska
umetnost postojala je paralelno sa socijalističkim realizmom i zapadnim modernizmom,
što pokazuju apstraktne skulpture Dušana Džamonje ili izrazito ekspresionistički veliki
formati Ede Murtića.768 U Beogradu je 1965. otvoren Muzej savremene umetnosti, po
ugledu na Museum of Modern Art769 u Njujorku. Beogradski međunarodni pozorišni
festival, BITEF, svake godine je privlačio najistaknutije pozorišne predstave sa
međunarodne scene u glavni grad. Pošto je režim bio otvoren prema avangardnim
stremljenjima, u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji razvile su se žive umetničke scene. One su
radile na eksperimentalnim, šokantnim, povremeno i destruktivnim multi-medijalnim
predstavljanjima moderne. Na drugim mestima te scene su se zvale „Neo Dada“,
„Fluksus“, „Џank art“, „Arte povera“ i „konceptualna umetnost“.
Zapadni uticaji obeležili su i zabavnu muziku. Ivo Robić je 1959. kao najpopularniji
jugoslovenski pevač zabavne muzike dostigao milionski uspeh sa pesmom
„Morgen“’770 nemačkog kompozitora Petera Mesera. „Mister Morgen“ je i u inostranstvu
postao omiljena zvezda s gramofonskih ploča. Pop ikone, kao Đorđe Marjanović,
slavile su uspehe kod publike jer su, između ostalog, prevodili melodične hitove Žilbera
Bekoa („Nathalie“) ili Čabi Čekersa („Let’s twist again“) ili, kao Karlo Metikoš, izvodili
rokenrol u jugoslovenskim koncertnim halama kao salonsku muziku. Istovremeno su
ovi umetnici u istočnoevropskim zemljama, gde su često nastupali, krčili put zabavnoj
muzici pod zapadnim uticajima.
Jugoslovenska omladina oduševljavala se Bitlsima, Rolingstonsima, Bič bojsima i
Џimijem Hendriksom. Uprkos potencijalno subverzivnom karakteru rok muzike, s
njenim kritičkim tekstovima i provokativnim pozama, sistem se i ovde opredelio protiv
represije. Uskoro se i u ovom segmentu razvila jedna samostalna scena, koja je
delimično imitirala zapadne uzore, ali sve više razvijala i sopstveni stil: jugo-rok.771
Film je šezdesetih godina postao jedan od najpopularnijih zabavnih medija u
Jugoslaviji. Bioskopi su prikazivali sovjetske, američke, francuske, italijanske i engleske
filmove, a SAD su subvencionisale uvoz holivudskih ostvarenja. Pored toga, država je
podsticala filmsku proizvodnju znatnim sredstvima, i finansirala je ne samo partizanske
epopeje, već i sve vrste zabavnih i autorskih filmova. Često su i firme sa Zapada
učestvovale u koprodukcijama - niz filmova o Vinetuu snimljen je na jugoslovenskim
vrletima. U Splitu, Zagrebu i Beogradu razvila se filmska avangarda, cenjena u svetu.
Tako je zagrebački umetnik Dušan Vukotić 1962. dobio Oskara za animirani film
Surogat, kao prvi dobitnik koji nije bio Amerikanac. On je osnovao poznatu zagrebačku
školu crtanog filma. Godine 1969. Želimir Žilnik, trenutno najpoznatiji predstavnik
„crnog talasa“, dobio je u Berlinu Zlatnog medveda za svoje Rane radove.772
Dakle, šezdesetih godina većina Jugoslovena je stigla u moderno doba.
Svakodnevica, načini života i društvena praksa pokazivali su da je zemlja prešla prag
između agrarnog i industrijskog društva. Industrijsko društvo donelo je oslobođenje od
tradicionalnih normi i pravnih prinuda - vladala je vesela atmosfera buđenja. Ali dok je
sistem težio da ojača svoj legitimitet većim blagostanjem, mogućnostima za potrošnju i
provođenje slobodnog vremena, socijalistička ideologija je u svakodnevici sve više
gubila svoj konkretni značaj. Ideali zajedništva, solidarnosti i socijalističkog asketizma
sve više su bivali potisnuti idejama konkurencije i fetišizmom robe. Sve češći
individualni izbor načina života, kao i relativizovanje vrednosti i običaja, na primer,
labaviji seksualni moral i prodor hedonizma i kulture zadovoljstva, potkopavali su
autoritet političkog sistema koji je propagirao, s jedne strane, dosadne tradicionalne
društvene predstave o moralu, a s druge, utopijski društveni model. Pošto je Tito
otvorio zemlju prema zapadnom svetu, time je i omogućio priličan transfer robe, znanja
i vrednosti, na primer, u vidu radnih migracija i turizma. On je čak podnosio i to što je
deo njegovih državljana, kao gastarbajtera, u inostranstvu bio podložan kapitalističkim
zakonima najamnog rada. Zato u Jugoslaviji društvene, psihološke i mentalne razlike u
odnosu na Zapad nikada nisu mogle tako da se učvrste kao u istočnom bloku. Naprotiv,
iza ideološke fasade, jugoslovensko društvo je postajalo sve sličnije Zapadnoj Evropi, i
to se, posle umetnosti i filozofije, pre ili kasnije moralo da odrazi i na političku misao.
 13. Reforme i suparništva (od 1964. do 1968)
Šezdesete godine su, u mnogo aspekata, bile izuzetno doba. Politička liberalizacija,
prosperitet i aktivna spoljna politika oblikovali su to „zlatno doba“, u kojem je
Jugoslavija definitivno ostavila za sobom posledice rata. U to spada i znatan pluralizam
u književnosti, umetnostima i političkoj filozofiji. Međutim sada su se pojavile pukotine i
na idiličnoj slici „bratstva i jedinstva“. Forsirana modernizacija stvarala je podele i
nezadovoljstvo unutar i između republika, koje centralizam i planska privreda više nisu
bile u mogućnosti da izglade. To je pokrenulo intenzivnu i otvorenu javnu raspravu o
osnovama političkog sistema, o karakteru demokratije, o budućnosti socijalizma i
prednostima višepartijskog sistema. Prvi put su sukobi interesa i ideološke rasprave
izašle u javnost.

Socijalistička tržišna privreda

Posle osnivačkog buma, industrijski rast je 1960. usporen i opao je sa 15% na 4% u
prvoj polovini 1962.773 Zato je u martu 1961. Savezna skupština odlučila da ukine i
poslednje ostatke državnog nadzora u preduzećima i da na njih prenese pravo da sami
raspolažu svojom dobiti. Teoretičari samoupravljanja su verovali da je u prirodnom
interesu radnika da povećavaju produktivnost svog preduzeća. Ali pošto su radnici
radije ulagali stvoreni višak vrednosti u sopstvenu potrošnju nego u investicije, to je
stvorilo nesklad u proporcijama domaće privrede. Dok je 1961. lični dohodak rastao za
23%, produktivnost je u industriji porasla samo za 3,4%. Od tada je Jugoslavija živela
iznad svojih mogućnosti: rasli su deficit u trgovinskom bilansu i inflacija, a privredni rast
je opadao.774
U tim okolnostima, krenule su rasprave između republika o alokaciji resursa, o
reformi bankarskog sektora, monetarnoj kontroli i liberalizaciji tržišta. Pri tom su se
profilisale dve esktremne pozicije. Slovenija i Hrvatska su zahtevale jačanje republika
na račun federacije i više unutardržavne konkurencije. Moto bogatijih glasio je
„optimizacija“ - država bi trebalo da investira po kriterijumu rentabiliteta, a ne da vodi
politiku razvoja nerazvijenih delova zemlje. Nasuprot tome, srpski centralisti su
insistirali na većoj kontroli države, u cilju efikasnije ukupne privredne politike i
podsticanja razvoja siromašnijih delova zemlje. Partijski teoretičar Edvard Kardelj težio
je jednom pametnom rešenju, koje bi odstranilo dva glavna neprijatelja stabilnosti
Jugoslavije. S jedne strane, „lokalizam“ (tj. nacionalizam i separatizam) republika pretio
je da iznutra pocepa državu. S druge, unitarizam i etatizam centralne vlasti vodio je ka
hegemoniji većih nad manjim narodnosnim grupama. Obe pojave su predstavljale
opasne vidove nacionalizma. Kardelj je, kao Slovenac, u srpskim težnjama za
dominacijom video veću opasnost po stabilnost Jugoslavije. Ipak je smatrao da će
samoupravni socijalizam pre ili kasnije nacionalno pitanje skinuti s dnevnog reda. Ali
dotle bi trebalo da Jugoslavija opstojava kao federacija suverenih država, bez zahteva
za jezičko-kulturnom asimilacijom.775
U martu 1962. održana je jedna dramatična sednica partijskog vrha, na kojoj su
predstavnici Slovenije i Hrvatske zahtevali da se država još više federalizuje. Tito je
sigurno još tada uvideo da bi time i sam opstanak višenacionalne države došao u
pitanje. U jednom emotivnom govoru pred masama u Splitu maja 1962, grmeo je protiv
egoizma, lokalizma i nacionalizma svojih partijskih drugova. Tito je bio jasan: on nikome
neće dozvoliti da uništi osnovne vrednosti „bratstva i jedinstva“, za koje je u ratu
proliveno toliko krvi.
U toj situaciji, Savez komunista, na svom Osmom kongresu u decembru 1964, uveo
je dve temeljne reforme: prvo, zapečatio je otklon od socijalističkog jugoslovenstva u
korist jače federalizacije SK i države; drugo, doneo je odluku da se privreda još više
liberalizuje. Tako je počelo preoblikovanje političkog i privrednog sistema, koje je
ukazalo na put kojim će se u budućnosti ići. Komunisti su 1965. ukinuli državnu
kontrolu nad proizvodnjom, cenama i dohotkom, kao i državne fondove za investicije i
subvencije. Jugoslovenski sistem trebalo je sada da funkcioniše po zakonima
kapitalizma. Sada je omogućeno da postoje manja privatna preduzeća sa do pet
zaposlenih. Sva preduzeća trebalo je da budu konkurentnija, a jugo-slovenska domaća
privreda u celini otpornija.776
Uz to, Jugoslavija je trebalo da bude više demokratska. Međutim, građani i
građanke su, kao i ranije, svoju kreativnu volju mogli da iskazuju samo u preduzećima,
opštinskim telima i udruženjima svih vrsta, a ne u političkim partijama. „Mi nećemo u
ovoj zemlji uvoditi višepartijski sistem“, objašnjavao je predsednik SIV-a, Mika Špiljak,
jednom novinaru. „Ali hoćemo demokratiju. U fabrici je moguća svaka vrsta kritike.“777
Sada su nicali kao pečurke bezbrojni novi samoupravni organi. Istovremeno je SKJ
izveo smenu generacija na nivou funkcionera. Pošto su bivši partizani još uvek čvrsto
bili na svojim pozicijama, bio je ukinut ponovni izbor. Tako je više od 1.000 starih
boraca moralo da napusti svoje položaje. Njih su zauzeli ljudi koji su rat poznavali samo
iz priča, imali liberalnije poglede i živeli na zapadni način. Tako je šezdesetih godina
mladi socijalistički srednji sloj preuzeo srednje nivoe vlasti.778
Velike nade u „socijalističku tržišnu privredu“ ipak se nisu ispunile: platni bilans je
skliznuo u deficit, investicije su opadale, cene i troškovi života ubrzano rasli, tako da je
1966. inflacija iznosila 28%. Između 1964. i 1968. industrijska proizvodnja je rasla
samo za 18%, u odnosu na 54% u prethodne četiri godine, a poljoprivreda je još više
zaostajala.779
Recesija i reforme učinile su vidljivom još jednu zabrinjavajuću pojavu -
nezaposlenost. Između 1964. i 1968. broj onih koji su tražili posao porastao je za 47%,
na 312.000, a među njima je bilo sve više visokokvalifikovanih. Već 1962. rukovodstvo
je osmislilo strategiju za borbu protiv toga - „privremeno zaposlenje u inostranstvu“.
Potpisali su odgovarajuće ugovore sa Francuskom, Austrijom, Švedskom, SR
Nemačkom i drugim zemljama. Ministar spoljnih poslova Vili Brant u ovome je
prepoznao važan instrument „promene putem približavanja“, kada je 1968. godine
zaključio nemačko-jugoslovenski sporazum o gastarbajterima. Te godine je broj
Jugoslovena u Nemačkoj porastao na 300.000, a u narednim godinama na znatno više
od 500.000. Sveukupno, u inostranstvu je sada živeo 1,1 milion gastarbajtera.780
Komunisti su, dakle, prihvatili da jugoslovenski građani tamo budu podvrgnuti
kapitalističkom diktatu nadnica - u sopstvenu korist i u korist države. Režim je iz nužde
izvukao korist. Migracija je obezbedila Jugoslaviji učešće u međunarodnim procesima
razmene i podržala je socioekonomski razvoj zemlje. Država je vodila računa o svojim
građanima i nastojala da se oni kasnije vrate, u čemu su joj izlazile u susret i zemlje
domaćini, koje su gledale da spreče trajno naseljavanje i bojale se komunističke
infiltracije.781

Regionalne razlike
Šezdesete godine su potvrdile da uklanjanje nejednakosti među regionima nije bio
samo ekonomski već i politički prioritet. S porastom privrednih problema, zaoštravali su
se i hronični problemi raspodele među republikama. Uprkos - ili upravo zbog privrednog
čuda, povećavale su se razlike između siromašnih i bogatih. Iako su Slovenija i
Hrvatska davale 6% do 10% svog bruto društvenog proizvoda u saveznu kasu, radi
podsticanja strukturno nerazvijenih regiona, njihova domaća privreda rasla je najbrže, a
time i njihov napredak u razvoju. Godine 1965. najsiromašniji delovi zemlje, Bosna i
Hercegovina, Makedonija, Crna Gora i Kosovo stvarali su još samo 64,4%
jugoslovenskog prihoda po stanovniku, u odnosu na 71,3% deset godina ranije. Na
vrhu tabele po blagostanju nalazila se Slovenija s indeksom 177,3 (Jugoslavija = 100).
Hrvatska je ostvarivala 120,7, a Srbija 94,9. Nasuprot tome, Bosna i Hercegovina je
imala indeks od samo 69,1 a Kosovo 38,6 poena.782
Bilo je raznih uzroka za širenje procepa između siromašnih i bogatih. Prvo, politika
cena, vođena u korist industrije, oborila je tržišnu vrednost sirovina i poljoprivrednih
proizvoda, glavnog privrednog činioca zemalja u zakasnelom razvoju. Od
unutarjugoslovenskih terms of trade koristi su imale industrije Slovenije i Hrvatske, dok
je ona nanela štetu strukturno slabo razvijenim delovima zemlje, Bosni i Hercegovini i
Kosovu. Drugo, politički jače republike trudile su se da usmere investicije u svoje
regione.783 Samoupravljanje je omogućavalo da se investira i u nerentabilna
preduzeća, umesto tamo gde su resursi donosili najveću dobit.784
Siromašni i bogati sada su se stalno međusobno optuživali: jedni su se žalili na
zanemarivanje i eksploataciju, a drugi na parazitizam i loše vođenje privrede. Hrvatski
partijski rukovodilac Vladimir Bakarić primetio je 1964: „Svi se mi počinjemo javljati
federaciji s računom za koliko je tko oštećen u prošlom periodu, pa se postavlja pitanje:
tko je uopće dobio nešto u Jugoslaviji kada smo svi ’opljačkani’?“785 To je dostiglo
vrhunac, kada je u leto 1969. državno rukovodstvo tražilo dva kredita od Svetske
banke, a da pri tom nije uopšte razmatralo prijavu Ljubljane za jedan veliki
infrastrukturni projekat. Javnost su potresali snažni protesti protiv navodne
diskriminacije, sa zlonamernim nacionalističkim prizvucima. Pri tom je taj plan bio već
predviđen za jedan kasniji zahtev, samo što još nije bio spreman za podnošenje.
Slovenci su u stvari dobili svoj kredit dve godine kasnije. Ali odnos poverenja između
federacije i ove republike bio je od „putne afere“ za izvesno vreme osetno narušen.786
Jugoslovensko rukovodstvo je zaključilo da u narednom petogodišnjem planu
(1966-1970) uloži još više napora u pravcu privredne jednakosti, da bi do 1970. razlike
u blagostanju bile svedene na najviše 10%. Važan instrument za to bili su savezni
razvojni fondovi, osnovani 1965. za Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Crnu Goru i
Kosovo, gde je živela tačno jedna trećina jugoslovenskog stanovništva. Sva preduzeća
su od tada morala da u ovaj fond uplaćuju solidarni prilog od oko 1,85% bruto
društvenog proizvoda. Dodatne državne subvencije za strukturno nerazvijene delove
zemlje išle su za podizanje životnog standarda, kao što je poboljšanje obrazovanja i
zdravlja.787

Decentralizacija i liberalizacija
Na navaljivanje Kardelja i merodavnih zagovornika u SKJ, Tito je odlučio da oslabi
centrifugalne struje u zemlji putem decentralizacije i federalizacije. Pretpostavka za to
bila je da se slomi politički otpor u sopstvenim redovima. On je 1966. krenuo u obračun
s najistaknutijim protivnikom ustavne reforme i glavnim Kardeljevim suparnikom u borbi
za ulogu drugog čoveka u zemlji - Aleksandrom Rankovićem, šefom Službe državne
bezbednosti. Ne samo da je on zastupao etatističku liniju već ce, pre svega, zalagao za
diskriminaciju Albanaca, muslimana i Turaka na Kosovu. Čak su ga i njegove srpske
partijske kolege sve više osećale kao teret. Da bi se zadovoljili komunisti u Sloveniji,
Hrvatskoj i na Kosovu, Ranković, kome je Tito prebacivao za aferu prisluškivanja, bio je
razrešen, a njegove pristalice otpuštene iz tajne službe.
Pošto je Ranković izgubio moć, Kardelj je dalje sprovodio federalizaciju, koja je
osmišljena još u Ustavu iz 1963. Ona je republikama dala više prava i Federativnu
Narodnu Republiku Jugoslaviju pretvorila u Socijalističku Federativnu Republiku
Jugoslaviju (SFRJ).788 Posle 1966. došle su nove promene. Na primer, Kosovo i
Vojvodina su 1968. dobile status konstitutivnih elemenata federacije, a time i slična
prava koja su imale republike. Sada su tamo mogle čak i da se ističu albanska i
mađarska zastava.789 Rukovodstvo je pomno vodilo računa da u svim institucijama
budu predstavnici odabrani po etničkom principu. Pošto je društveni uspon praktično
bio čvrsto povezan s nacionalnošću, sada je nastao problem afirmacije samog sistema:
jugoslovenski sistem je reprodukovao etničko raslojavanje i konkurenciju, koje je
upravo težio da prevaziđe i da stvori nadnacionalnu državu građana.
Ovim reformama država je iz osnova promenila svoje samorazumevanje. Još 1963.
u Ustavu je pisalo da je Jugoslavija država šest nacija, koja se sastoji od republika.
Sada se tvrdilo da se jugoslovenska država zasniva na dogovorima i saradnji između
republika. Narodi su pravo na suverenitet ostvarivali svaki u svojoj, i preko svoje
republike - praktično sopstvene države. Iz toga proizlazi da je federaciji od tada
pripadalo samo malo osnovnih kompetencija, kao što je odbrana, spoljna politika i
politika raspodele sredstava među republikama. Rukovodstvo svih saveznih ustanova
bilo je postavljano prema paritetu, i pravo veta republika garantovalo je odlučivanje
putem dogovora. Da bi predupredio polagani raspad centralne vlasti, Tito je predložio
jedno kolektivno državno predsedništvo, u kojem bi svi entiteti bili ravnopravno
zastupljeni: republike sa po tri, a pokrajine sa po dva predstavnika. Taj novi savezni
organ trebalo je da nasledi Tita, koji je preuzeo doživotno predsedavanje,790 kao
vrhovnu instancu vlasti.
SKJ je takođe odbacio svoju nadnacionalnu strukturu. Statut od 1969. ojačao je
republike, tako što je republičke saveze proglasio samostalnim organizacijama, koje su
sada sve zasedale pre SKJ. Na mesto Centralnog komiteta stupilo je kolektivno
partijsko rukovodstvo od četrnaest članova, paritetno zastupljenih predstavnika
republika, čije se predsedavanje rotiralo svaka dva meseca i koje je odlučivalo putem
konsenzusa. Svako je morao da se izjasni kojoj naciji i republici pripada, pa i sam Tito
(Hrvat). Razdvojene su državne i partijske funkcije - nije više bilo personalnog spajanja
tih funkcija, kao u vreme stare ratne generacije.

Praksis filozofija i „crni talas“

Liberalnija atmosfera doba reformi ohrabrila je umetnike i intelektualce da kreativno
i kritički preispituju jugoslovensku stvarnost. Marksistički filozofi su, posle istorijskog
sukoba sa Sovjetskim Savezom, isto kao i političari težili ka novoj orijentaciji, koju su
nalazili u ranim radovima Karla Marksa. Time su prokrčili put pluralizmu političke misli,
koji se ubrzo nije više ograničavao samo na interpretaciju marksizma.791
Grupa „Praksis“, osnovana 1963, zastupala je jedan nedogmatičan, stvaralački
marksizam, donekle uporediv sa „kritičkom teorijom“ u SR Nemačkoj. Značajni
predstavnici ove grupe bili su, između ostalih, Gajo Petrović, Milan Kangrga, Predrag
Vranicki, Mihailo Marković, Ljubomir Tadić, Svetozar Stojanović, Veljko Rus i Žarko
Puhovski. U njihovoj letnjoj školi na Korčuli, koju su rado posećivali i intelektualci sa
Zapada, diskutovali su sociolozi, filozofi i politikolozi o temama kao „napredak i kultura“,
„smisao i perspektive socijalizma“, „moć i ljudskost“, ili „sloboda i jedinstvo“.792 Godine
1964. pokrenut je časopis Praksis, u čijem su uređivačkom odboru bili i Jirgen
Habermas, Ernst Bloh, Lešek Kolakovski, Anri Lefevr, Đerđ Lukač i Herbert Markuze.
Erih From je 1963. izjavio: „Za mene kao socijalistu i marksistu bio je veliki doživljaj
susret s jugoslovenskim filozofima, […] koji tako plodonosno razvijaju marksistički
humanizam.“793
Pojmom „praksis“ intelektualci su napravili otklon od determinizma dijalektičkog
materijalizma i postavili u prvi plan slobodno ljudsko delovanje. Time su dobili sredstvo
za kritičko rasvetljavanje jugoslovenske stvarnosti. Kada su razmišljali o „otuđenju“,
„emancipaciji“ i „humanitetu“, praksisovci su brutalno jasno izneli na videlo da
samoupravni sistem ni u kom slučaju nije omogućavao veću meru samostalnog
odlučivanja, već je proizvodio samo jedan kamuflirani oblik hijerarhijsko-birokratskih
struktura vlasti, oligarhiju partijskih funkcionera, a time samo jedan novi vid otuđenja.
Oni su potpuno javno iznosili svoje reformističke predloge, u kojima su se zalagali za
više slobode u socijalizmu, za uvođenje višepartijskog sistema i govorili o neophodnosti
demokratizacije Saveza komunista. Značajne inspiracije dobijali su iz inostranstva: od
„nove levice“ iz Zapadne Evrope, Latinske Amerike i SAD-a, „kritičke teorije“ i filozofije
egzistencijalizma Žan-Pol Sartra, Ernsta Bloha, Herberta Markuzea, Eriha Froma,
Teodora Adorna i Maksa Horkhajmera. Tome se pridružila i kritika staljinizma po Lavu
Trockom, Viktoru Seržu i Isaku Dojčeru.794
U književnosti, pozorištu i filmu pojavio se subverzivni žanr „crni talas“, koji je
otvoreno iznosio na svetlo dana tamne strane socijalizma. Slobodan Selenić je 1968.
objavio roman Memoari Pere Bogalja, u kojem je prikazao komunističku partijsku elitu
kao dekadentno-permisivne nove bogataše, i žigosao političke progone posle 1948. Za
taj roman dobio je uglednu beogradsku nagradu za književnost. Dragoslav Mihailović je
u komadu Kada su cvetale tikve opisao svoje zatočeništvo u logoru na Golom otoku.
Zbog upoređenja partizana s nacionalsocijalistima, komad je bio zabranjen za
izvođenje.
Tamne strane socijalizma nigde nisu mogle tako plastično da se prikažu kao na
filmu. Želimir Žilnik je u svojim Ranim radovima, za koje je 1969. u Berlinu dobio
Zlatnog medveda, obradio urušavanje socijalističko-prosvetiteljskih ideala u
jugoslovenskoj stvarnosti, uključujući i seksualno oslobođenje. Njegova heroina
Jugoslava alegorijski je predstavljala celu državu - komunisti i konzervativci podjednako
su se uzbuđivali „anarholiberalnim“ zapletom.795 Reditelj Dušan Makavejev dobio je
1971. nagradu u Kanu, za film Vilhelm Rajh ili Misterije organizma, pre nego što je u
Jugoslaviji bilo zabranjeno prikazivanje ovog filma, zbog ismevanja Jugoslovenske
narodne armije. Ipak filmskim stvaraocima po pravilu nije bilo zabranjeno bavljenje
profesijom, kao u Sovjetskom Savezu.796
Pozorište je takođe preuzelo istaknutu ulogu u samorefleksivnom tumačenju
društvenih okolnosti. Zagrebački Teatar &TD, Atelje 212 i BITEF, profilisali su se kao
mesta političko-pedagoške provokacije i buđenja svesti jer su, zajedno s prevaziđenim
estetskim ritualima, napustili i okoštale načine mišljenja i ponašanja, i zagovarali
prevazilaženje društvenih prisila. Na eksperimentalnim pozornicama i festivalima
izvođena su domaća i strana ostvarenja, među kojima i Čekajući Godoa Semjuela
Beketa, i Psovanje publike Petera Handkea. Književni časopisi, kao Krugovi, Književne
novine i Polet, davali su prostor kritičkim piscima, kao što su bili Bora Ćosić i Danilo
Kiš. Na primer, Ćosić je satirično prikazao socijalističku izgradnju u svom romanu Uloga
moje porodice u svetskoj revoluciji, za koju je 1970. dobio književnu nagradu.797
Filozofija Praksisa i kulturna avangarda posejali su na širokom terenu seme
kritičkog preispitivanja socijalističke stvarnosti, time što su uveli društvenu kritiku,
zastupali individualističke vrednosti, stvorili alternativne supkulture i mreže, ali i
zagovarali određenu društvenu praksu.

Studentska pobuna 1968.

 U mnogim evropskim zemljama studentski pokret je 1968. istupio protiv starog
načina mišljenja i okoštalih struktura. U Jugoslaviji je takođe postojala jedna
politizovana mlađa generacija, koja je htela da promeni svet nabolje. Ideje iz ’68. imale
su svuda, uprkos transnacionalnim oblicima izražavanja, i motive specifične za svaku
zemlju.
Uveče 2. juna 1968, povodom jednog pop koncerta, došlo je na Novom Beogradu
do sukoba između omladine i policije. Hiljade ljudi demonstriralo je sutradan i zaposelo
zgradu Univerziteta, gde su proglasili „Crveni univerzitet ’Karl Marks’“. Sledećeg dana
protesti su se proširili na Ljubljanu, Zagreb i Sarajevo. Mnogi značajni intelektualci i
kulturni radnici solidarisali su se sa pobunjenom omladinom.
Iako je pobuna odražavala i studentske proteste u glavnim gradovima drugih
država, u Jugoslaviji je ona, pre svega, bila usmerena protiv lošeg unutrašnjeg stanja.
Demonstranti su kritikovali partijsku oligarhiju i „lokalizam“, zahtevali demokratska
prava, socijalnu pravdu i poboljšanje uslova studiranja. Vikali su: „Dole crvena
buržoazija!“ i „Mi ne želimo kapitalizam!“ To je nepogrešivo jasno pokazalo da je
samoupravni sistem imao upadljivi manjak verodostojnosti, a protesti su očigledno bili u
neposrednoj vezi s reformama započetim 1965. Socijalnu pozadinu protesta bez
sumnje je činila revolucija u obrazovanju, koja je za osam godina udvostručila broj
studenata i dovela do nepodnošljivih uslova studiranja na visokim školama. Kapaciteti i
stipendije bili su nedovoljni, a uz to su mladi ljudi imali velike egzistencijalne brige,
usled sve veće nezaposlenosti. Omladina je, još više nego na Zapadu, bila suočena s
neskladom između dogme o napretku i tužne realnosti jednog obrazovnog sistema koji
nije uspevao da odgovori svom zadatku.798
Međutim, mladi studenti su bili takođe politizovani ratom u Vijetnamu, bedom
„Trećeg sveta“ i svim vidovima neslobode, koja je postojala i u jugoslovenskom
sistemu. Nedogmatski marksizam, filozofija Praksisa i egzistencijalizma, psihoanaliza i
kulturna kritika, dali su teorijsku osnovu ovoj pobuni i usmerili pažnju ka potencijalno
subverzivnim temama, kao što su demokratizacija, participacija i transparentnost. Kao i
u drugim zemljama Evrope, mladi su bili gladni novih životnih planova, slobode
odlučivanja i javnosti, samorefleksije i samoostvarenja.
Tito je ispoljio pravi politički instinkt kada se 9. juna 1968. u jednoj govornoj emisiji
na radiju i televiziji obratio štrajkačima. On je priznao da su nemiri rezultat sopstvenih
grešaka, tj. zapostavljanja omladine, što se hitno mora otkloniti. Rekao je da su zahtevi
studenata opravdani. Tako je još istog dana mirno razrešio do tada najveću političku
krizu.799 To ukazuje da su demonstranti protestovali u prvom redu protiv socijalne
obespravljenosti, a da im je manje bilo stalo do temeljne kritike društva.800
Ipak je studentski pokret napravio prekretnicu u političkom razvoju Jugoslavije: prvi
put je došlo do otvorenih protesta na široj osnovi, i to upravo od strane omladine, kojoj
se socijalizam jako dodvoravao, kao navodno najvažnijem nosiocu napretka. Sistem
koji je otuđio od sebe naredne generacije nije imao budućnost, i to je bilo jasno svim
stranama u sukobu. Pobuna je nesumnjivo otvoreno ukazala na nedostatak
verodostojnosti i legitimiteta sistema. Šezdeset osma je bila značajna i u drugim
aspektima: za politički opredeljene, u bilo kom pravcu, studentski pokret je delovao kao
poziv na buđenje. On je dokazao da pritisak ulice može više da učini od svih rasprava u
Centralnom komitetu. Mobilizacija masa postala je značajan činilac u budućim
političkim obračunima, na primer, u „hrvatskom proleću“ 1971.
Pre svega, režim nije imao u vidu dalje demokratske reforme. Titu je, uz to, dobro
došlo što je u avgustu 1968. Varšavski pakt intervenisao u Čehoslovačkoj i ugušio
„praško proleće“. Opasnost od sovjetskog upada ponovo je postala opipljiva bar u
očima Jugoslovena. Posle pada Hruščova u oktobru 1964. bilateralne privredne veze
bile su, doduše, ojačane, a i u pogledu sukoba na Bliskom istoku i u Vijetnamu Tito i
Brežnjev su imali sve više zajedničkih stavova. Ipak su dalekosežne reforme u pravcu
tržišne privrede, koje je Jugoslavija započela 1965, stvorile nove ideološke pukotine, jer
su nužno morale dovesti do političke liberalizacije. Tito je imao simpatije prema
zahtevima Aleksandra Dubčeka za većom demokratizacijom u Čehoslovačkoj, i čak je
u Moskvi intervenisao u njegovu korist. Kada su u avgustu 1968. sovjetske trupe
umarširale u Prag, jugoslovenska vlada je uložila oštar protest. Momentalne oštre
osude Tita od strane Moskve podstakle su strepnje da bi ovaj put Jugoslavija stvarno
mogla biti sledeća žrtva vojne agresije.
Jugoslovenska vojska nije imala čime da se suprotstavi sovjetskim trupama. Zato su
još u jesen 1968. započete pripreme za reformu bezbednosne doktrine. Zakon o
odbrani iz 1969. formalno je uveo „opštenarodnu odbranu“. Ona se oslanjala na
partizansku borbu, pošto je pokušavala da u odbrani zemlje angažuje najšire slojeve
stanovništva. U skladu s decentralizacijom, oružane snage su se sastojale iz dve
komponente: opštedržavne redovne vojske od 250.000 vojnika i 500.000 rezervista,
kao i teritorijalne odbrane republika, koja je mogla da mobilizuje još 900.000 ljudi. U to
je, kao treći stub, spadala i civilna odbrana. Svaki pojedinac stariji od 16 godina morao
je da pomaže, u slučaju rata, u evakuaciji, medicinskom zbrinjavanju i drugim
zadacima. Muškarci su morali redovno da idu na vojne vežbe, a čak su i učenici učili
osnovne pojmove o oružju.801
Inostrani posmatrači još tada su videli u decentralizaciji veliki rizik za unutrašnju
bezbednost. Na selu i u planinama skoro je svaki muškarac imao sopstvenu pušku ili
karabin, a milioni metaka godišnje prodavani su privatnim licima. Svaka opština je
imala odbor koji je bio odgovoran za obučavanje i naoružanje. Tu su lagerovani i
prilično veliki arsenali oružja. Zbog dvostruke vojne strukture, republike su praktično
imale sopstvene armije, i ko je mogao garantovati da neće jednog dana krenuti jedni na
druge. Nova bezbednosna doktrina bila je, u bukvalnom smislu, puna eksploziva, i u
znatnoj meri je doprinela laganoj i postepenoj militarizaciji jugoslovenskog društva.
 14. Novi nacionalizam (od 1967. do 1971)
Dok su Jugosloveni i dalje u punom jeku uživali u „zlatnom dobu“, u rukovodećim
krugovima sve više je slabila ona vera u napredak iz vremena neposredno posle rata,
koja do tada nikada nije dolazila u pitanje. Bilo je očigledno da je samoupravni sistem
imao strukturne slabosti, koje je maska blagostanja ipak loše prikrivala: usled
usporavanja privrednog rasta, sve veće suprotnosti među regionima i porasta
nezaposlenosti, politika je u drugoj polovini šezdesetih godina bila pod većim pritiskom
da nešto učini. Pored toga, dinamika modernizacije stvorila je nove društvene odnose.
Tržišno-privredna konkurencija podsticala je osetljivost na nacionalnoj osnovi,
raspirivala konkurentni način mišljenja i zaoštravala etničko politička suparništva. Sada
su se u svim republikama oglašavali političari i intelektualci, koji su u uniformnoj politici
„bratstva i jedinstva“ videli opasnost po sopstvene interese. Nacionalna pitanja, za koje
se verovalo da pripadaju davnoj prošlosti, sada su otvoreno izašla na videlo, a uz to su
i novi problemi usled ekonomske recesije izbili u prvi plan.

Modernizacija i nacionalno pitanje

Uprkos svim naporima komunista, nacionalizam nikada nije nestao u Jugoslaviji. Za
vreme Drugog svetskog rata oko 350.000 ljudi nije se borilo zajedno s partizanima, već
protiv njih, kao članovi kolaboracionističkih vojski, od kojih su mnogi kasnije osuđeni ili
likvidirani. Ako se u to uračunaju i njihove porodice, proizlazi da je postojao priličan
potencijal onih koji su se možda s novim režimom nekako pomirili, ali se s njim nikada
nisu potpuno identifikovali, ili su intimno čak bili njegovi protivnici.802 Pored toga, bile su
nejasne granice između zabranjenog nacionalizma i podsticane ljubavi prema
domovini. Ustaše su kao svoju himnu uzurpirale patriotsku kompoziciju iz 19. veka,
„Lijepa naša domovino“. Zato je ona posle rata bila u određenim verzijama zabranjena.
Mnogi Hrvati su voleli ovu melodiju, na koju su pevani, nekada više a nekad manje,
politički neprimereni tekstovi. Da ne bi dolazilo do nesporazuma, na porodičnim
zabavama jednostavno su zatvarani prozori. Potpuno dvosmisleni bili su i stari
nacionalni simboli, kao hrvatska trobojka i belo-crvena šahovnica, koju su komunisti
preuzeli i dodali joj crvenu petokraku. Na privatnim proslavama, sportskim događajima i
u crkvi, tu i tamo još je provejavala stara verzija - to je spadalo u tolerisanu sivu zonu
folklora. Međutim, ako bi neko to povezao s političkom porukom, ogrešio bi se o
„bratstvo i jedinstvo“ i bio bi kažnjen.803
Zbog relativno liberalnog tretmana drugačijeg mišljenja, sistem je omogućavao da
se, u nekim delovima društva, u određenim granicama ispoljavaju nacionalne
orijentacije (čak i u neželjenom vidu). To je važilo za crkve, u kojima su odlučni kritičari
režima mogli da napreduju i do zvanja biskupa. Nesmetano je delovao čak i
antizapadni pokret bogomoljaca.804
 Iako su škole, univerziteti i istraživački instituti posle 1945. bili „očišćeni“ od
kolaboracionista, oni su ostali uporišta starog građanstva, što posebno važi za
akademije nauka. Većina profesora i članova akademija nauka zadržali su svoje
pozicije i posle promene režima, i dokle god su se lojalno ponašali, mogli su relativno
slobodno da se bave svojim istraživačkim radom. Posebno su filozofija, književnost i
istorija negovale stare misaone tradicije i tako bile pribežišta očuvanja nacionalnog
identiteta. Šezdesetih godina otvoreno su se ispoljili nacionalistički diskursi. Jedan
savremenik je primetio da je na akademijama „obrazovana jedna generacija istoričara
koja će biti još gora (još više nacionalistička) od svojih učitelja“.805
Intelektualci su upravo bili prvi koji su šezdesetih godina razbili tabu „bratstva i
jedinstva“. Slovenački književni kritičar Dušan Pirjevec upustio se 1961/62. u ogorčenu
raspravu sa srpskim piscem Dobricom Ćosićem o odnosu između internacionalizma,
jugoslovenstva i nacionalnih prava. Da li je trebalo da narodi Jugoslavije u prvom redu
ostvaruju svoj suverenitet u svojim republikama i preko njih (Pirjevec), ili se iza ovakvog
zahteva skrivao „povampireni nacionalizam“ (Ćosić)? Ovakve kulturne kontroverze
napravile su od intelektualne rasprave koja je dopunjavala političku raspravu, politički
sukob oko ustavne reforme.806
Srpski istoričar Velimir Terzić, direktor Vojnoistorijskog instituta u Beogradu,
pokrenuo je debatu o krivici Hrvatske za propast Jugoslavije, u koju se uključio i budući
predsednik Franjo Tuđman, koji je 1961. imenovan za direktora Instituta za historiju
radničkog pokreta Hrvatske u Zagrebu. Tuđman, koji se u Drugom svetskom ratu borio
na strani partizana i posle rata napravio karijeru u vojsci, osetio se isprovociranim: hteo
je da dokaže da su u Kraljevini Jugoslaviji Hrvati bili glavne žrtve velikosrpskih
hegemonističkih težnji. On je svoju najvažniju misiju video u tome da prepravi i prikaže
manjim zvanične brojke o srpskim žrtvama ustaških zločina. Po njemu je broj svih
ubijenih i deportovanih u logorima Hrvatske bio jedva veći od 59.000, i to uključujući
sve nacionalnosti.807 On je sumnjao da se iza statistike o 700.000 ubijenih samo u
konclogoru Jasenovac krije namera da se hrvatski narod kolektivno optuži. Iz današnje
perspektive, navedeni podaci zaista izgledaju preterani. Ipak je njegova akcija slutila na
revizionizam i negaciju zločina.808
Brza modernizacija jugoslovenskog društva pokrenula je i potpuno novu dinamiku u
etničkim odnosima. Potpuno suprotno prvobitnim namerama, socijalistička politika
razvoja delovala je kao katalizator nastanka nacionalne svesti. Doduše,
industrijalizacija, urbana kultura, veće obrazovanje, regionalna mobilnost i moderna
sredstva komunikacije, podsticali su svuda širenje etničke tolerancije, kosmopolitskih
opredeljenja i nadnacionalnih identiteta, kako su predviđale i zapadne teorije
modernizacije, kao i marksizam. S druge strane, isti procesi su stvarali i konkurenciju
među narodima, i to tim pre što su institucije i moć bile, kao i ranije, proporcionalno
podeljene po etničkim kriterijumima.809
Prodor racionalnosti i svrsishodnosti u socijalističku svakodnevicu, u kojoj se činilo
da su etnička pripadnost i religija još samo arhaični ostaci mračne prošlosti, uzdrmala
je ono što je ranije bilo neupitno, stare društvene mreže i konstrukcije identiteta. To je
kod nekih ljudi pobudilo duboko ukorenjenu potrebu za društvenom pripadnošću, što je
delimično izazvalo jake reakcije upornog istrajavanja na nacionalnoj kulturi. Mediji,
udruženja i obrazovne institucije omogućavale su i stvarale prostore za komunikaciju, u
kojima se ispoljavala jezičko-kulturna kohezija i jačali kolektivni identiteti, što je stvaralo
prostor i za osećanje otuđenosti prema zajedničkoj jugoslovenskoj državi.
Uz to, dinamična razvojna politika države ubrzala je diferencijaciju društva.
Obrazovanje, mobilnost i očekivanja u pogledu životnog standarda doprineli su
zaoštravanju strukturnih suprotnosti interesa najrazličitijih vrsta, između bogatih i
siromašnih republika i između ljudi koji su pripadali većinskim i manjinskim narodima.
Kod kasnije nastalih nacija, Muslimana i Makedonaca, kao i kod Albanaca, tek su sada
nastali širi slojevi, orijentisani ka društvenom usponu, koji su pravili karijeru u Partiji,
birokratiji, preduzećima i obrazovnim ustanovama. Pre 1945. oni su imali samo veoma
tanak građanski i intelektualni sloj koji je bio sposoban da deluje kao nosilac nacionalne
ideje.810
Demografske promene takođe su odigrale svoju ulogu. S obzirom na različit nivo
demografskog rasta između raznih nacionalnosti, menjao se etnički sastav. U Bosni i
Hercegovini između 1953. i 1981, porastao je udeo Muslimana sa 31,3 % na 39,5%.811
Na Kosovu je udeo Albanaca između 1961. i 1971. porastao sa 67% na skoro 74%, što
je kod Srba podsticalo strah od isterivanja.812 Uz to, rasla je i konkurencija oko sve
manjeg broja radnih mesta, što je bilo uslovljeno konjunkturom.
Iz svih ovih razloga, socijalistička modernizacija i početak njene krize šezdesetih
godina postavili su temeljna pitanja etničkog suživota, kao i podele političke moći i
blagostanja. Partija je ovo zabrinuto posmatrala i sastavljala tajne izveštaje na
stotinama stranica o nacionalnom problemu. Pored toga što je konkurencija među
narodima u pogledu društvenog uspona, statusa, moći i resursa postala mnogo
vidljivija, nadolazeći privredni problemi stvarali su nesigurnost i iracionalne strahove za
budućnost. Društveni i ekonomski interesi sada su sve više tumačeni u kategorijama
etničkih razlika, zaodenuti u tipične diskurse o zapostavljenosti, i pretvoreni u etničko-
političke zahteve. Dogma da je socijalizam rešio nacionalno pitanje na zadovoljstvo
svih nije više bila održiva. Tito je 1964. zaključio: „[…] ako ne želimo da nam se jave
ozbiljne teškoće na našem putu, mi moramo otvorenim očima da gledamo na još uvijek
postojeće probleme nacionalnih odnosa.“813 Od sada se više nije govorilo o lekovitom
dejstvu socijalizma, već o pravu svake grupe na slobodno razvijanje svog kulturnog
identiteta i na privredni razvoj. Sada se preokrenuo red u tandemu „bratstva i
jedinstva“. Ono što je bilo zajedničko (jedinstvo) nije više bilo na prvom mestu, već
različitost (bratstvo), a to je zahtevalo promenu kursa u politici i u Ustavu.

Priznavanje bosanskih muslimana kao nacije

Značajan korak koji je uspostavio novu etničko-političku ravnotežu bio je
priznavanje bosanskih muslimana kao šestog jugoslovenskog konstitutivnog naroda.
Time je završen proces koji je trajao decenijama: transformacija tradicionalne verske
zajednice u modernu naciju. Do tada, biti musliman predstavljalo je pre svega kulturnu
praksu i vid etničke svesti, a manje ispovedanje vere.
 Iako su komunisti još u Narodnooslobodilačkoj borbi u osnovi priznali individualnost
Bošnjaka, oni posle 1945. još nisu dobili status nacije. Za njih je 1948. u početku važila
kategorija „nacionalno neopredeljen“ ili „muslimanski Srbin“, odnosno „muslimanski
Hrvat“. Ali stanje je bilo nezadovoljavajuće. Na popisu 1961. uvedena je rubrika
„musliman (etnička pripadnost)“, pre nego što je Savez komunista BiH odlučio 1968. da
službeno prizna muslimane kao šestu jugoslovensku naciju.814 Prvi put na popisu 1971.
bilo je dozvoljeno izjasniti se u celoj Jugoslaviji kao „Musliman u etničkom smislu“ (sa
velikim „M“, ako se misli na etničku pripadnost, a sa malim „m“, ako se misli samo na
religiju). To je bio ogroman uspeh za bosansku nacionalnu politiku, koja je već
godinama insistirala na većem uticaju. To što je šesti priznati konstitutivni narod i dalje
nosio ime sa verskom konotacijom bilo je samo zato što sami njegovi pripadnici nijedno
drugo nisu ni koristili. „Bosanac“ je bio naziv za regionalno poreklo, koji je uključivao i
druge nacionalnosti. Tek je 1993. istorijski pojam „Bošnjak“ zvanično vraćen u upotrebu
kao ime naroda, kao - za razliku od 19. veka - ne više naziv za nadetničku naciju
građana, već isključivo kao naziv za bosanske muslimane.815 „Tko u Europi nema
nacionalno ime onda ne može imati državu“, objasnio je jedan političar.816
Muslimanska nacija nije nikakav komunistički proizvod, kako su tvrdili protivnici
reforme, iako se sa njenim priznavanjem kao konstitutivne nacije računalo i na to da
Bosna i Hercegovina bude štitnik koji bi neutralizovao rastuće ambicije Hrvatske i
Srbije. BiH je, kao „srce Jugoslavije“, imala ključnu ulogu u stabilnosti ove
višenacionalne države. Tamo je 1971. živelo oko četiri miliona ljudi: 39,6% Muslimana,
37,2% Srba i 20,6% Hrvata, a i Beograd i Zagreb su ponovo jačali svoj uticaj u toj
republici.817 Nove muslimanske elite sada su težile potpunom priznanju i tome da se
njihov stav više čuje, ne samo u svojoj republici već i u celoj Jugoslaviji. To je, između
ostalog, bila i reakcija na tendencije ka hegemoniji, tj. na njihovo svojatanje od strane
Hrvata ili Srba. Inače, oni su bili građani republike koja je šezdesetih godina znatnije
zaostajala iza ukupnog nivoa razvijenosti države, što je tražilo i veće lobiranje.
Želja da budu priznati kao konstitutivni narod, nije na prvom mestu proizašla iz
potrebe za odbranom, već je odražavala jednu, u međuvremenu široko ukorenjenu,
samostalnu nacionalnu svest. Još u međuratnom dobu među elitama nije bilo
konsenzusa o postojanju bosansko-muslimanske nacije, a o ostalom stanovništvu da
se i ne govori. U međuvremenu to se promenilo, čemu su ne malo doprinele sekularna
država i socijalistička strategija modernizacije. Kako se srpski nacionalni identitet još u
19. veku odvojio od pravoslavlja, tako se i samosvest bosanskih muslimana od 1945.
sve više emancipovala od islama.
Muslimanski identitet sada više ni u kom slučaju nije bio identičan s verskom
pripadnošću, ali je na razne načine i dalje bio povezan s njom. On se izgradio unutar
jednog društvenokulturnog sveta života, obeleženog islamom, u kojem su oni bili
rođeni, i porodično i društveno povezani. U to spadaju tradicije i sistem verovanja,
verska praksa i svakodnevni običaji, a takođe i simboli i vrednosti, koji su ostavljali trag
na svest zajednice, bez obzira na to da li je neko bio lično religiozan ili ne. Sve manje
ljudi bilo je religiozno, i svi su bili uključeni u sekularne institucije. Ipak se osmansko
kulturno nasleđe nije moglo potpuno isključiti iz definicije samorazumevanja ove grupe.
Stari običaji, pesme i jela, pa čak i odlazak u džamiju imali su važne društvenokulturne
funkcije, iako su ljudi samo hteli da bezbrižno žive. Sami komunisti često su davali deci
muslimanska imena i tolerisali stare običaje, kao što je bilo zakonom zabranjeno
obrezivanje.818 Na užasavanje zdravstvenih službi oni su, na primer, oklevali da
zabrane zaostale pogrebne rituale, u kojima su mrtvi bili izloženi ispred džamije u
centru grada, zato što se versko identifikovalo s nacionalnim, a to se smelo slobodno
izražavati. Pored toga, sada se radilo na tome da se ojačaju karakteristike
muslimanske nacionalne svesti, pa i one koje nisu bile verskog karaktera, intenzivnim
bavljenjem jezikom, književnošću i istorijom, kao objektivnim kriterijumi-ma
razlikovanja. Časopisi kao Odjek, Život i Pregled odražavali su najrazličitije dimenzije
bosansko-muslimanskog identiteta, u cilju njegovog daljeg oblikovanja i
standardizovanja.
Veća politička valorizacija Muslimana donela im je veći uticaj u organima republike i
savezne države, veće prisustvo u javnosti, kao i značajan porast nacionalne
samosvesti. Udeo Muslimana u bosanskom Centralnom komitetu porastao je između
1965. i 1974. sa 19% na 33%.819 Godine 1969. bilo je samo 15,8% Muslimana
delegata u republičkoj skupštini, a 1974. bilo je već 33,4%.820 Veći prostor za
izražavanje svojih stavova unutar rukovodećeg kadra otvorio je, međutim, i mogućnost
vođenja jedne politike usmerene ka interesima, iz koje su proizašli i sistemski problemi.
Da li su Muslimani ostali samo jedan od tri ravnopravna konstitutivna naroda Bosne i
Hercegovine ili su možda sada dobili privilegovani status, jer su ipak Srbi i Hrvati već
imali sopstvene republike? Kako se u multikulturnoj sredini može sačuvati muslimanski
identitet od tendencija asimilacije? Intelektualac Salim Ćerić zahtevao je 1971.
osnivanje muslimanske kulturne institucije (matice), sopstvenu zastavu i himnu. Savez
komunista je to odlučno odbio, s obrazloženjem da bi to dovelo do nacionalne
segmentacije, polarizacije i, konačno, do građanskog rata.821 Dok je nova preraspodela
moći jačala ovu mladu naciju, „etnički ključ“ stvarao je kod Srba i Hrvata zloslutno
osećanje ugroženosti i strah od isterivanja.822
Za razliku od bosanskih muslimana, Makedonci su još u ratu bili priznati kao nacija
s posebnom republikom. Partija je smišljeno sprovodila proces izgradnje nacije
„odozgo“, da bi taj mali narod zaštitila od srpskih, bugarskih i grčkih pokušaja
prisvajanja. Uskoro je standardizovan makedonski jezik i pravopis, različit od
bugarskog, i štampane su gramatike, rečnici i književna dela. Kao i u ostalim
republikama, osnovani su instituti koji su se bavili istraživanjem istorije sopstvenog
naroda. Škole i mediji doprineli su širenju novog diskursa o identitetu, koji je upravo
zato brzo pustio koren, jer je bio izgrađen na stvarnoj svesti o nacionalnoj posebnosti.
Tako je dovršeno i formiranje Makedonaca kao nacije. Posle odvajanja Makedonske
pravoslavne crkve 1958. od istorijske Ohridske arhiepiskopije, Srpska pravoslavna
crkva je 1967. morala, posle teških pregovora, da prizna makedonskog mitropolita.
Makedonija je dobila nacionalnu crkvu.823

Islam i panislamizam
 Pored tačno 1,5 miliona bosanskih muslimana, u Jugoslaviji su živele još neke
grupe islamske veroispovesti. U Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i na Kosovu bilo je još
četvrt miliona tzv. etničkih (dakle, slovenskih) muslimana. Uz to je bilo još 1,4 miliona
Albanaca, Turaka i Roma, koji su pripadali islamskoj veri.824 Muslimani su u Jugoslaviji,
iz političkih razloga, uživali posebnu zaštitu države. Oni su predstavljali važnu vezu s
islamskim zemljama bloka nesvrstanih zemalja.
Zato je država tolerisala i podržavala islamsku versku zajednicu i druge aktivnosti u
vezi s tom verom. U Sarajevu je osnovan renomirani Orijentalni institut, kao i Katedra
za orijentalistiku na univerzitetu, koji su se posvetili izučavanju osmanskog nasleđa.
Između 1955. i 1972. udvostručen je broj džamija i izlazili su posebni časopisi, kao
Preporod i Islamska misao. Samo u Bosni i Hercegovini bilo je 1.092 džamije, 592
mesdžida i još 394 manja kultna mesta. Na Kosovu i u Makedoniji bilo ih je još oko
hiljadu.825
Za razliku od katoličke i pravoslavne crkve, verski poglavar muslimana, reis-ul-
ulema, bio je bezrezervno projugoslovenski orijentisan što je bio, između ostalog, i izraz
zahvalnosti za javnu podršku države njegovoj kulturi. Islamska verska zajednica je
1969. izbacila iz svog naziva pridev „verska“ - to je bio značajan signal da ona sebe vidi
ne samo kao zastupnika interesa duhovne već i etničko-političke zajednice.826
Liberalna atmosfera šezdesetih godina svakako je ohrabrila i pripadnike politički
orijentisanog islama da ponovo započnu sa svojim aktivnostima. Islamisti su počeli da
objavljuju pod pseudonimima. U određenim krugovima, na primer među učenicima
teološke visoke škole, Gazi-Husref begove medrese, i na Islamskom teološkom
fakultetu, verske ideje s političkom intonacijom naišle su na plodno tle. Oko mladog
imama, Hasana Čengića, formirao se čvrst krug „tabačkog mesdžida“. On je bio protiv
etnički mešovitih brakova i diskoteka, zahtevao je da se žene pokrivaju i da se alkohol
zabrani. Slično kao i tridesetih godina, zahtevi za islamizacijom zapravo su predstavljali
jedan sveobuhvatan političko-ideološki reformski projekat.827
Islamizam je zastupao jedinstvo vere i društvenog poretka - odbacivao je
razdvajanje islama od države i društva. Zato su njegove pristalice bile takođe i protiv
ograničavanja verske zajednice na isključivo religiozne funkcije. Otuda su napadali i
samodovoljne konzervativne teologe i imame, negirajući im sposobnost da rešavaju
aktuelne probleme, isto kao i nereligiozne moderniste nove muslimanske generacije
političara.828
Godine 1970, kada je umro Titov politički saveznik i prijatelj, egipatski predsednik
Gamal Abdel Naser, i kada je ajatolah Homeini objavio Islamsku državu, Alija
Izetbegović, budući predsednik Bosne i Hercegovine, napisao je svoju Islamsku
deklaraciju. On je 1946. bio osuđen na kaznu zatvora, zajedno s nekim svojim
saborcima, kao član antikomunističke tajne organizacije Mladi muslimani, jer je ta grupa
zahtevala „ujedinjenje islamskog sveta u jednu ogromnu državu“ i od svojih članova
zahtevala „čeličnu volju“, kao i „tvrdoglavu istrajnost i fanatizam“ u psihološkoj, političkoj
i vojnoj borbi. Izetbegović, rođen 1925, sedeo je u zatvoru do 1949, a od tada je živeo
povučeno i bavio se advokaturom. Neki od njegovih saboraca otišli su, međutim, u
izgnanstvo.829
 Islamska deklaracija ponovo je istakla stare zahteve, tražeći „islamski poredak i
način života“, kao i panislamsku državu „od Maroka do Indonezije, od Afrike do
centralne Azije“. Krajnji cilj bio je izgradnja jednog - svakako ne bliže definisanog -
islamskog poretka. Suština zahteva bila je u „islamizaciji [sekularizovanih] muslimana“,
po uzoru na Pakistan. Versko i političko buđenje trebalo je da idu paralelno, zapadna
kultura i njene predstave o društvenom poretku da budu odbačene, a zato je trebalo
kontrolisati javnost i medije. Još jednom, nije bila reč o sirovom antimodernizmu već o
očuvanju identiteta: „Nije, dakle, pitanje o tome da li ćemo ili nećemo prihvatiti nauku i
tehniku - jer ćemo ih morati da prihvatimo, ako hoćemo da opstanemo - nego da li
ćemo to učiniti stvaralački ili mehanički, s dostojanstvom ili s inferiornošću. Pitanje je,
dakle, da li ćemo se u ovom neizbežnom razvoju izgubiti, ili ćemo sačuvati svoju
individualnost, svoju kulturu i svoje vrijednosti.“ Borbu za islamski poredak trebalo je da
vodi odabrana elita s jasnim ideološkim predstavama i moralnim kriterijumima. Za
razliku od mnogih drugih vanevropskih pokreta, Deklaracija je izričito zahtevala
panislamsku državu, a ne federaciju. Muslimani bi trebalo da se stope u jednu
zajednicu, u kojoj bi islam bio ideologija, a panislamizam politika. „Naš cilj: islamizacija
muslimana. Naša deviza: vjerovati i boriti se.“830
Uzlet političkog islama bio je u vezi s globalnim razvojem. Svuda u islamskom
svetu, pa tako i u Bosni i Hercegovini, modernizacija je iznedrila jedan urbani sloj
intelektualaca, koji je bio orijentisan ka muslimanskom bratstvu u inostranstvu, i ka
autorima koji su pisali na te teme, kao što je bio egipatski islamist Sejid Kutb, ili
Pakistanac Muhamed Ikbal. Međutim, za razliku od Egipta, Pakistana i Malezije,
islamizam se u Jugoslaviji obraćao samo jednoj manjini. U Bosni i Hercegovini nije bilo
ni pobožnog građanstva, ni osiromašenih gradskih nižih slojeva, koji su islamizmu u
arapskom svetu stvarali plodno tle. Tako je on ovde ostao, pre svega, na nivou
intelektualne igre.831

Nemiri na Kosovu
Kosovo je bila tačka ukrštanja svih novonastalih problema. Mala pokrajina sa oko
1,3 miliona stanovnika imala je šezdesetih godina više od dve trećine albanskog
stanovništva. Sa 27,6 promila godišnje, demografski rast je ovde bio oko tri puta brži
nego u celoj Jugoslaviji. Svaki drugi stanovnik bio je mlađi od 20 godina. Zbog
dinamičnog rasta nataliteta, mnogi Srbi bojali su se da će za nekoliko godina biti
potpuno istisnuti sa tog područja, koje su smatrali „kolevkom srpske nacije“. Kosovo je
bilo središte srednjovekovnog srpskog kraljevstva, poprište bitke na Kosovu koja je
imala mitski značaj, i mesto najvažnijih pravoslavnih kulturnih spomenika. Međutim,
Kosovo je imalo veliki nacionalnopolitički značaj i za Albance koji su, na osnovu svog
većinskog sastava, insistirali na većem učešću u odlučivanju. Ovde je 1878. formirana
Prizrenska liga, albanski nacionalni pokret modernog doba.
Uglavnom pravoslavni Srbi i pretežno muslimanski Albanci u suštini su ostali daleki
jedni drugima, čak i u doba „bratstva i jedinstva“. Od svih naroda Jugoslavije, Srbi i
Albanci su gajili najveće međusobno nepoverenje i najređe sklapali mešovite
brakove.832 Do smene Aleksandra Rankovića Albanci su bili veoma slabo zastupljeni
na vodećim pozicijama u Partiji, državnoj upravi, kao i u policiji i armiji. Srpski
establišment smatrao ih je trajno nelojalnim i separatistički nastrojenim, i posmatrao ih
s potcenjivanjem. S druge strane, Kosovo je patilo od strukturnog nedostatka
obrazovanih slojeva. Albanci su tek postepeno nadoknađivali ovaj zaostatak. Pored
toga, jugoslovenska država je mnogo ulagala u politiku razvoja. Pre Drugog svetskog
rata tek je jedna trećina albanske dece išla u školu, a sredinom šezdesetih godina bilo
ih je 85%. Broj studenata se takođe višestruko povećao.
Kosovo je imalo teške društveno-ekonomske probleme, koji su se, s obzirom na
izazove šezdesetih godina, pokazali na veoma bolan način. Nacionalni dohodak po
stanovniku iznosio je samo 38% od jugoslovenskog, a privredni rast daleko je
zaostajao za godišnjim rastom nezaposlenosti. Svi ostali pokazatelji govore o izrazitoj
zaostalosti: 1968. bilo je 60% manje lekara, 70% manje radio-aparata i televizora i 75%
manje privatnih automobila na 1.000 stanovnika nego u celoj Jugoslaviji.833
Liberalizacija je, međutim, širom otvorila vrata jednoj dalekosežnoj albanizaciji
Pokrajine. Do tada zvaničan naziv „Šiptari“, koji je shvatan kao potcenjivački, zamenjen
je narodnim imenom „Albanci“. Predsednik Enver Hodža poslao je školske udžbenike i
više od dvesta učitelja da bi promovisao nastavu maternjeg jezika. I u drugim oblastima
došlo je do tesne nacionalnopolitičke saradnje. Tako je Kosovo u martu 1968. preuzelo
toskijsku varijantu pisanog jezika, koja je bila razvijena u susednoj državi. Javljale su se
nove interpretacije istorije, pre svega o autohtonosti i ilirskom poreklu Albanaca, i kult
nacionalnog junaka Skenderbega. Sve je ovo isticalo - čak i sankcionisano od strane
države - jedinstvo albanskog naroda s obe strane granice. Pojavilo se devet novina i
časopisa i stotine knjiga na albanskom. Radio i televizija širili su se velikom brzinom.
Čak je i albanska zastava na Kosovu smela da se vijori ispred javnih zgrada. Titov
pokušaj da stvori samostalni kosovski nacionalni identitet nije uspeo.834
Nacionalno orijentisanim Albancima na Kosovu ustupci koje su dobili od 1968. nisu
bili dovoljni. Njihova Pokrajina i dalje nije imala status republike, a time i pravo na
otcepljenje. Zato su u oktobru i novembru 1968. na Kosovu i u zapadnoj Makedoniji
izbili nasilni sukobi. Demonstranti su zahtevali republiku i ustav, a neki od njih i spajanje
svih oblasti naseljenih Albancima. Đaci i studenti su slavili albanskog predsednika
Envera Hodžu. Tito nije hteo da popusti pred zahtevima za statusom republike, jer se
bojao separatizma. Ustanak je bio ugušen.
Šezdesetih godina počeo je proces socijalizacije jedne napadno nacionalistički
usmerene elite, koja je delovala na univerzitetu, u Albanološkom institutu i u Akademiji
nauka i umetnosti Kosova835 i rečito iznosila svoje političke zahteve u zemlji i
inostranstvu. U Prištini je 1969. otvoren prvi albanski univerzitet, koji je brzo postao
centar nacionalnopolitičkih aktivnosti. Za kratko vreme nastao je jedan sloj autohtone
inteligencije, usmeren ka društvenom usponu, koji je dospeo na ključne pozicije i
uporno zahtevao i na saveznom nivou pravednije životne mogućnosti. Zahvaljujući
kvotama i pozitivnoj diskriminaciji, ta generacija je sedamdesetih godina preuzela
važne ključne pozicije u državnoj upravi, Savezu komunista i privredi.836 Vladala je
euforija i trijumfalizam koji su sve više usmeravani protiv lokalnih Srba. Pošto je srpski
jezik u školama bio degradiran na nivo izbornog predmeta, ova dva naroda sada i
bukvalno više nisu imala zajednički jezik. Tako je dosledna albanizacija dovela i do
jednog dubokog otuđenja i polarizacije među narodima.837
U Srbiji novi kurs u politici prema nacionalnostima nije naišao na bezrezervnu
saglasnost. Pisac Dobrica Ćosić je u maju 1968. na sednici CK SK Srbije održao
žestok govor i oštrim rečima razotkrio decentralizaciju kao maskaradu za
nacionalističke mahinacije. Rekao je da bi, kao reakcija na sistematsku diskriminaciju
Srba i Crnogoraca, mogao da se razbukti velikosrpski nacionalizam. Govor jednog od
najistaknutijih i najuglednijih intelektualaca Jugoslavije odjeknuo je kao bomba. Partija
je požurila da ga najstrože osudi. Dva meseca kasnije Ćosić je istupio iz Saveza
komunista, i zatim preuzeo Udruženje književnika Srbije. Sada je najvažniji cilj
nacionalno orijentisanog kruga intelektualaca bio da ubuduće odlučnije brani istorijsko,
nacionalno i kulturno jedinstvo srpskog naroda.838
Međutim, komunističko rukovodstvo bilo je uvereno da situaciju može stabilizovati
samo davanjem još većih prava Albancima. Petar Stambolić, jedan od najistaknutijih
srpskih komunista prozivao je kritičare: „Pre svega, može li neko da kaže danas da je
interes srpskog naroda u tome da budu neravnopravne narodnost, ili da drugi narodi
budu u neravnopravnom položaju sa nama? Ne znam kada je neko mogao biti ugrožen
od narodnosti […] Mi se određujemo prema Kosovu i Metohiji u našem sopstvenom
interes interesu čvrstine i političke stabilnosti u Srbiji.“839 Ali Tito je odlučio da Albanci
zvanično ne dobiju status republike. Umesto toga, Kosovo je formalno ostalo pokrajina,
iako je moglo da uživa u potpunosti prava republike. Ono je bilo istovremeno federalni
deo Srbije i konstitutivni entitet Jugoslavije. Dok Tito bude živ tu nije trebalo ništa da se
menja.

Jezički nacionalizam
Proces otuđenja, ali i politizacije, etničkih identiteta, koji se polako odvijao, mogao
se najjasnije primetiti na polju kulture. Šezdesetih godina jezičko pitanje je upadljivo
izbilo u prvi plan - to je bila jedna vrsta seizmografa za nacionalnu osetljivost u
višenacionalnoj državi.
Pitanje da li Hrvati, Srbi, Crnogorci i Bosanci govore jedan ili više jezika datira iz 19.
veka. To nije bio lingvistički već; politički problem, jer se tri četvrtine Jugoslovena - onih
kojih su govorili srpskohrvatski - razumelo u varijantama koje su otprilike toliko bile
različite među sobom kao nemačka i austrijska. Novosadskim dogovorom 1954.
kulturne institucije sporazumele su se da srpskohrvatski, odnosno hrvatskosrpski,
smatraju jednim jezikom sa dve varijante, zapadnom i istočnom. Sada su intelektualci u
Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini ovo doveli u pitanje. U Sloveniji se pojavio jezički
purizam. Tamo je stvoren jedan poluzvanični jezički sud, koji je nadgledao „čistotu“ i
ravnopravnost slovenačkog jezika. Kulturne ambicije u Hrvatskoj, Sloveniji i Srbiji bile
su u uzajamno zavisnom odnosu, jedna drugu su radikalizovale sve većim zahtevima, i
konačno su uvukle i ostale republike u svoj vrtlog. Komunikativna funkcija jezika nije
bila odlučujuća za sukob koji je tada izbijao, već uloga jezika kao nosioca identiteta. On
je simbolizovao duboko ukorenjene potrebe za priznavanjem, uvažavanjem i
razgraničavanjem što je, između ostalog, bila i reakcija na povrede nacionalnog ponosa
koje je socijalizam naneo malim narodima.840
U martu 1967. Deklaracija o imenu i položaju hrvatskog književnog jezika bila je
pokretač jednog dubljeg zahlađenja odnosa među republikama. Više od 140
intelektualaca iz 18 kulturnih organizacija Hrvatske uputili su tešku kritiku na navodne
tendencije srbizacije. Oni su se izričito izjasnili protiv Novosadskog dogovora. Umesto
toga, zahtevali su da hrvatski u Ustavu bude priznat kao jedan od četiri posebna
književna jezika, pored srpskog, slovenačkog i makedonskog. Hrvatski stručnjaci nisu
brinuli o tome što su i u Bosni i Hercegovini, i u Crnoj Gori, postojale lingvističke
specifičnosti.
Srpski književnici su reagovali na hrvatsku deklaraciju iz marta 1967. tako što su 42
pisca potpisala Predlog za razmišljanje u kojem su podržali službeno razdvajanje
hrvatskog i srpskog. Smatrali su da Srbi i Hrvati imaju pravo da, nezavisno jedni od
drugih, razvijaju svoj nacionalni jezik i kulturu. Od 1969. beogradski književni časopis
Književne novine nije više izlazio na latinici, već na ćirilici - ipak, dvanaest beogradskih
intelektualaca protestovalo je protiv toga.841
Hrvatski komunisti ispunili su nacionalističke zahteve, ali su bili zabrinuti. Mnogi
renomirani naučnici i organizacije potpisali su Deklaraciju o jeziku - ali su takođe mnogi
ustali protiv nje. U mnogim institucijama i preduzećima održani su skupovi za
spasavanje „bratstva i jedinstva“.842 Komunisti su odlučili da zaustave nacionalističke
mahinacije i isključili su iz Saveza komunista devet potpisnika Deklaracije. Pored toga,
penzionisali su Franju Tuđmana, jednog od glavnih protagonista hrvatskog
nacionalizma i direktora Instituta za historiju radničkog pokreta Hrvatske u Zagrebu. Po
dobrom jugoslovenskom običaju, on je mogao i dalje da istražuje i objavljuje.
Istovremeno, u Beogradu je komunističko rukovodstvo delovalo protiv srpskih
nacionalističkih intelektualaca.
Hrvati su ipak obustavili 1970. saradnju na zajedničkom rečniku i proglasili
Novosadski dogovor prevaziđenim. Jezičko pitanje sada je postalo političko.
Zagrebačko kulturno udruženje s dugom tradicijom, Matica hrvatska, i njen srpski
pandan, Matica srpska, ušle su u beskrajne, neprijatne rasprave. Konačno, to je bio
sukob između Hrvatske i Srbije, koji je našao svoj izraz u sukobu među intelektualcima.
On je simbolizovao unutrašnju borbu oko identiteta i „drugosti“, oko razgraničavanja i
otvorenosti, oko samopotvrđivanja i hegemonije. Taj sukob je takođe odražavao i želju
nacionalne politike za većom samostalnošću.843
Muslimanski lingvisti su 1971. u Bosni i Hercegovini pokrenuli inicijativu kojom su
hteli da dokažu postojanje posebnosti regionalnih „književnih idioma“, dakle, bosansko-
muslimanskog jezika. Još pre Drugog svetskog rata bosansko-muslimanska
inteligencija bila je podeljena: u časopisu Gajret objavljivalo se tada ekavskom
varijantom i na ćirilici, a na drugim mestima na čistom hrvatskom. Ali kad bi muslimani
bili poseban narod, kako su mislili nacionalno orijentisani ljudi, imali bi pravo na
muslimanski standardni jezik i književnost. Tri najpoznatija bosanska pisca, Meša
Selimović, Mak Dizdar i Skender Kulenović, bili su predmet jednog zabrinjavajućeg
kulturnog sukoba oko toga da li oni pripadaju srpskoj, hrvatskoj ili bosansko-
muslimanskoj književnosti. Odjednom je sve što je vekovima činilo celinu sada moralo
da se razdvoji i razvrsta. Selimović, koji nije hteo da se potčini novom kulturnom
diktatu, osetio se nepoželjnim i preselio se u Beograd.
U mnogim oblastima odvijao se sedamdesetih godina „kulturni preporod kod
Muslimana“ (Mustafa Imamović), izražen u radu filozofa, književnih teoretičara i
istoričara, među kojima su bili Alija Isaković, Atif Purivatra i Muhamed Filipović. Istoričar
Mustafa Imamović zahtevao je da „muslimanska istorija i književnost“ bude uvedena u
nastavne planove škola i univerziteta u njegovoj republici, u čemu su komunisti videli
napad na multietnički karakter Bosne i Hercegovine. Da bi se primirili duhovi, na
Istorijskom seminaru u Sarajevu uveden je, kao kompromis, predmet Istorija naroda i
narodnosti Bosne i Hercegovine. Sve ređe je u prvom planu bilo kulturnoistorijsko
jedinstvo Bosne i Hercegovine, a sve češće etnička samosvest njenih naroda.844 Kada
je 1971. iznet zahtev za stvaranjem jedne muslimanske kulturne organizacije, da bi se
zaustavila „duhovna kolonizacija“, komunisti su u tome naslutili reakcionarni povratak
na nacionalizam međuratnog doba. Protivotrov je bio jednostavan: neka svaki od tri
naroda Bosne i Hercegovine slobodno izražava svoj kulturni identitet u zajedničkim,
nadnacionalnim institucijama.845 Što se tiče jezičke politike, nadležna tela odlučila su
da su obe varijante i pisma ravnopravna i da posebno treba negovati autohtono jezičko
blago.846
To je još tada izgledalo kao rasterivanje straha, pošto su se nacionalno orijentisani
intelektualci, a takođe i verske zajednice, borili da budu zapaženi i da imaju uticaj.
Između ostalog, Bosna i Hercegovina, postojbina četiri religije, sada je postala poprište
žestokog suparništva, na primer, kada je bila reč o izgradnji novih crkava i džamija. Sve
strane usmerile su se ka „dijaspori“ gastarbajtera, spremnih da ulože novac, da bi se
međusobno nadmetale u izgradnji crkava i džamija, kako je partijski organ Borba 1971.
o tome zabrinuto izveštavao.847

„Hrvatsko proleće“
Početkom aprila 1971. ponovo je zapretilo zahlađenje odnosa, kada je CK Hrvatske
izneo teške optužbe na račun „unitarističko-centralističih snaga“ u Savezu komunista.
Zagrebačko rukovodstvo je već početkom 1970. zauzelo nezavisniji kurs prema
Beogradu, iako je i samo o tom pitanju bilo duboko podeljeno. Tito je sazvao
rukovodstva SKJ i države da bi se, kako je rekao, uhvatilo ukoštac s problemima. U
osnovi, bila je reč o novim ustavnim promenama. Hrvati su zahtevali finansijsku
autonomiju i temeljnu promenu deviznog i spoljnotrgovinskog sistema. Srbija je
kritikovala prava autonomnih pokrajina. Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Makedonija
izrazile su naročito zabrinutost zbog kritičnog stanja odnosa unutar Jugoslavije. Svako
se na svoj način osećao zapostavljenim.848
Od proleća 1971. masovni pokret (MASPOK) namerno je izneo pred hrvatsku
javnost sukob oko ustavnih promena. Partijsko rukovodstvo, predvođeno Savkom
Dabčević-Kučar, kulturna organizacija Matica hrvatska s nedeljnikom Hrvatski tjednik,
kao i predstavnici studenata i medija, u horu su tražili veću nezavisnost svoje republike.
Neki su tražili i sopstvenu armiju i spoljnu politiku, pa čak i reviziju granica prema Bosni
i Hercegovini. Hrvatske žalbe odnosile su se na gubitak kulture, diskriminaciju, status i
privrednu eksploataciju što su, dakle, bili tipični zahtevi preuzeti iz diskursa o
zapostavljenosti.849 Ali objasniti „hrvatsko proleće“ samo kao rezultat novog
nacionalizma bilo bi suviše jednostavno; ono je, u stvari, odražavalo jedan širi spektar
političkih orijentacija i motivacija.850
Na prvom mestu, jezičko pitanje ponovo je bilo na dnevnom redu, na koje su se
nadovezale i žalbe da nacija „krvari“ zbog iseljavanja ukupno 224.000 hrvatskih
gastarbajtera.851 Franjo Tuđman je objavio u Krapini da je hrvatski narod u opasnosti
od „asimilacije pod zastavom socijalizma“, što dovodi u pitanje i „samu egzistenciju
hrvatskog naroda“852. Hrvatski tjednik izrazio je to još oštrije, tvrdnjom da
jugoslovenska država sprovodi jednu „genocidnu vrstu denacionalizacije“.853
Pored toga, tema je bila diskriminacija i dominacija nad Hrvatskom. Partijski
rukovodilac, Savka Dabčević-Kučar, izrazila je već 1970. „veliku zabrinutost što je
Hrvatska postala više domovina Srba i drugih nacionalnosti nego samih Hrvata“.854
Zato bi trebalo promeniti Ustav u smislu da ta republika ubuduće bude definisana kao
„suverena nacionalna država hrvatskog naroda“ (ne više kao republika ravnopravnih
naroda). Uz to, tvrdilo se da su Hrvati slabo zastupljeni u policiji, u oficirskom koru i na
višim funkcijama u državnoj upravi - ta tvrdnja, koja se teško može dokazati, često je
ponavljana. Etničke disproporcije u korist Srba i Crnogoraca jedino se pouzdano mogu
dokazati u Armiji i u novinskoj agenciji Tanjug?855 Pojavljivao se i motiv izdaje, takođe
vrlo istaknut u svim diskursima ugroženosti: „Glavni protivnik hrvatskog naroda njegova
je vlastita hrvatska birokracija koja, da bi surađivala s velikosrpskim centralističkim
snagama, mora biti anacionalna.“856
Ostali bitni zahtevi svodili su se na privrednu eksploataciju. Marko Veselica objavio
je na svim medijima da blagostanje Jugoslavije ide na štetu Hrvatske, jer savezna
država eksploatiše njegovu domovinu, a srpska dominacija stvara kolonijalnu
zavisnost. Zato je zahtevao radikalnu reviziju deviznog sistema, samostalnu kontrolu
poreza i banaka i manje davanja u fondove za strukturni razvoj. To što je Hrvatska
imala koristi od zajedničkog tržišta, a čak se i brže razvijala od ostalih, u ovoj
argumentaciji uopšte nije uzeto u obzir.857
Prvi put su izneti zahtevi za veći suverenitet, a neki su čak tražili i nezavisnost
republike. Bila je reč o tome da se ostvari „dovršenje duhovne i teritorijalne integracije“ i
„konstituiranje njegove državnosti“858. „Da bi jugoslavenska zajednica mogla opstati,
preostaje, nakon svega, jedan jedini put: da ce, u skladu sa načelima na kojima je
zasnovana, Jugoslavija preuredi kao zajednica doista suverenih i potpuno
jednakopravnih naroda“.859 Tako je u leto i u jesen 1971. „hrvatsko pitanje“ postalo
opšta opsesija, kako se žalio britanski ambasador. „Za svaku sitnicu koja je u Hrvatskoj
krenula krivo, pa i lanjski loš urod krumpira, krivi su centralisti u Beogradu.“860
Tito je sazvao početkom jula hrvatsko rukovodstvo u Zagrebu: „Vidite da sam jako
ljut […]. Situacija u Hrvatskoj nije dobra. […]. Toga ima u svim republikama, ali sada je
najgore kod vas. […]. Tražim najoštriju borbu i najodlučniju akciju od vas. Tko iz bilo
kog razloga ne može da se na to odluči, neka ide s funkcije na kojoj se nalazi“, vikao je
on.861 Kriza je došla do vrhunca kada su u novembru 1971. zagrebački studenti pod
vođstvom Dražena Budiše blokirali univerzitet i pozvali na generalni štrajk. Hiljade
demonstranata vikalo je: „Živela nezavisna država Hrvatska!“
Tito je bio besan. U decembru 1971. sazvao je hrvatsko rukovodstvo u
Karađorđevu. Nedvosmisleno je stavio do znanja da se o opravdanim zahtevima može
raspravljati, ali se oni ne smeju iznuđivati nacionalističkom mobilizacijom. On je odlučio
da razvlasti partijska rukovodstva u Zagrebu i Beogradu. Prvi su morali da odstupe sa
položaja Savka Dabčević-Kučar i još dva hrvatska funkcionera SK Hrvatske isključio je
741 člana, a 411 je izgubilo svoje funkcije. Uhapšeno je 189 lica. „Zagrebačka
jedanaestorica“, pretežno članovi kulturnog udruženja Matica hrvatska, morali su da
odgovaraju pred sudom, među njima i Franjo Tuđman, koji je bio optužen za
propagiranje nezavisnosti Hrvatske, osnivanje ilegalne kontrarevolucionarne
organizacije i saradnju sa fašističkim grupama u egzilu.
Drugi udar bio je usmeren na rukovodstvo u Beogradu koje se zalagalo za liberalnu
privredu, sa Markom Nikezićem i Latinkom Perović na čelu, pošto su kritikovali
dominantnu ulogu SKJ zagovarali veću federalizaciju Jugoslavije, kao i Hrvati, a od
koje su očekivali ekonomske prednosti za Srbiju. Njihov slogan je bio „moderna Srbija“
- a time su mislili na jaku državu, oslobođenu jugoslovenskog balasta. Liberali u
Beogradu takođe su morali da odstupe, na Titovu intervenciju.862 Konačno, i u Ljubljani
je „liberalni“ šef vlade, Stane Kavčič, koji je zagovarao veću samostalnost Slovenije i
predvodio „putnu aferu“, morao 1972. da odstupi Patrija je isto tako postupila i u
Makedoniji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, isključivanjem navodnih nacionalista iz
sopstvenih redova.863
Početkom sedamdesetih godina jugoslovenstvo je bilo jako uzdrmano. Pored toga
što je bilo osumnjičeno da zapostavlja nacionalne interese manjih naroda za račun
neke apstraktne nadnacionalne zajednice, ili da prikriva srpske hegemonističke težnje, i
u nacionalno orijentisanim krugovima u Srbiji takođe je bilo kritikovano. Komunističko
rukovodstvo jako se trudilo da rastera svaku sumnju u tom pravcu. Bilo je potrebno, i
obavezno, da se svako etnički identifikuje, a ko to nije hteo, pojavio se na popisu
stanovništva 1971. na sramnom poslednjem mestu, kao „Jugosloven“, i to pod
navodnicima. Sada je veći deo suvereniteta bio prenet na federalne jedinice, ali to je
iznelo na videlo jedan novi problem: nepoklapanje etničkih i političkih granica. One su
se samo u Sloveniji uglavnom poklapale, a svuda na drugim mestima prosti znak
jednakosti između nacije i države nije bio moguć zbog pluralizma. Ako bi trebalo da
narodi imaju više slobode u negovanju nacionalnog identiteta, to bi moralo važiti i za
republike u kojima su oni bili u manjini, a to je, sa svoje strane, činilo neizbežnim
etničko podvajanje unutar multikulturnog društva. Nije bilo nevažno ni to što su radikalni
duhovi doveli u pitanje čak i teritorijalnu podelu države. Profesor filozofije i član SANU,
Mihailo Đurić, veliki protivnik konfederalizacije, kritikovao je na jednom javnom skupu u
martu 1971. granice socijalističke Srbije kao „ni nacionalne, ni istorijske“. Ako bi
reformski proces iznudio stvaranje sopstvene nacionalne države, onda bi i sudbina
zemljaka u susednim republikama morala u tome da odigra ulogu.864 Đurić je bio
osuđen na kaznu zatvora. Ali kasnije je i njemu bilo dozvoljeno da se vrati na
univerzitet.865
 15. Posle ”buma” (od 1971. do 1980)
Sedamdesetih godina Jugoslavija je - kao i cela Evropa - ušla u fazu recesije.
Naftna kriza izazvala je radikalni socijalno-ekonomski strukturni preokret u zapadnom
svetu. Ekonomska recesija i pritisak konkurencije radne snage iz vanevropskih zemalja,
gde su nadnice bile niske, uzrokovali su propadanje starih evropskih industrijskih
sistema, a samim tim i društvenih modela koji su od 19. veka izrazito obeležavali
privredu Evrope. Čitave privredne grane su propadale, a sektor usluga je sada dobio
onaj izraziti značaj koji je u industrijskoj epohi imao rad u fabrici, kao odlučujući nosilac
napretka. Dok je Zapad gubio svoju iskonsku veru u večiti, nezaustavljivi industrijski
rast, jugoslovenska privreda je zapala u ozbiljne teškoće. Posle „buma“ pojavili su se
ozbiljni problemi kredibiliteta u socijalističkom sistemu.866

Potresi svetske privrede

Naftna kriza 1973. i slom međunarodnog valutnog sistema izazvali su teške potrese
u svetskoj privredi. Tradicionalne privredne grane, rudarstvo i teška industrija, koje su
činile osnov jugoslovenskog „privrednog čuda“ i raison d’étre socijalističkog sistema,
bile su poljuljane. Dok je „treća industrijska revolucija“ na Zapadu pokrenula prelazak u
društvo informatike i sektora usluga, istočnoevropske planske privrede dugotrajno je
pritiskala globalna strukturna promena i privredna kriza. U Jugoslaviji su veliki gubici u
proizvodnji i problemi u plasmanu robe suzili finansijske mogućnosti za uvoz potrošnih
dobara. Jugoslovenski terms of trade bili su pogoršani, a tome je doprinelo loše
planiranje, loše upravljanje privredom, nedostatak investicija i tehnološka zaostalost.
Poskupeo je uvoz, a rastao je deficit trgovinskog bilansa. Novi talasi nezaposlenosti
stavljali su pred državu sve veće socijalne zadatke, koji su sve teže mogli biti
finansirani.867 Ali socijalističke zemlje na periferiji Evrope, još relativno zaostale, nisu
mogle brzo da pronađu alternative. Zato je opadanje društvenog sistema u kojem su
velike industrije imale značajnu ulogu dovelo do nepovratnog gubitka legitimiteta
socijalističkih režima.
Kao i ostale zemlje Istočne Evrope, Jugosloveni su pokušavali da nadoknade
manjak prihoda stranim kreditima. Pošto niko nije hteo da preuzme odgovornost za
ekonomski slom, republike i pokrajine su se sve više zaduživale u inostranstvu.
Paradoksalno, Jugoslavija je u toj deceniji doživela najveći talas investicija u svojoj
istoriji: nicalo je stotine novih puteva, hotela, sportskih hala i biblioteka i navodilo narod
da veruje u prosperitet, koji ni u kom slučaju nije odgovarao dostignućima domaće
privrede. Tako su republike dovele državu u jednu smrtonosnu zamku dugova. Između
1973. i 1981. dugovi su narasli sa 4,6 milijardi na 21 milijardu dolara. Pored toga,
između 1975. i 1981. kamate su utrostručene sa 5, 8% na 16,8%. Pošto su republike
tvrdoglavo odbijale da više štede, saveznoj vladi nije ostalo ništa drugo nego da dalje
štampa novac.868
Sa prilično dobrim rezultatom od 8%, privredni rast je ipak još bio veliki, dok su
investicije i masovna potrošnja dalje ubrzano rasli, a realni dohodak dostizao vrhunac.
Između 1965. i 1975. potrošnja goveđeg mesa po stanovniku porasla je sa 6,2 kg na
14,7 kg, potrošnja ribe sa 1,5 kg na 3 kg. Potrošnja energije porasla je više od tri
puta.869 Ozbiljni znaci krize, kao što su bili porast deficita trgovinskog bilansa, inflacija,
troškovi života i nezaposlenost, dosledno su ignorisani.870
Kriza je zaoštrila tendencije dezintegracije društva, ugrađene u sam sistem, pa su
se republike i pokrajine od sedamdesetih godina sve više udaljavale jedne od drugih.
Dok je u zapadnim industrijskim zemljama država na sebe preuzimala sve više funkcija
u pogledu oporezivanja, u Jugoslaviji je, zbog decentralizacije, više ekonomskih
nadležnosti bilo preneto na regione, a jugoslovensko tržište i njegova infrastruktura išli
su silaznom linijom. Tako je robna razmena među republikama između 1970. i 1980.
opala sa 27,7% na 21,1% - četiri petine proizvodnje ostajalo je tamo gde je
proizvedeno ili se izvozilo u inostranstvo. Železnica, pošta i spoljna trgovina u stvari su
bile podeljene na osam sistema koji su među sobom sve manje komunicirali.871 Nivo
plata i prihoda drastično se razlikovao, a tržišni mehanizmi pogoršali su ionako slabu
konkurentnost manje razvijenih regiona. Sredinom sedamdesetih stanovništvo
Slovenije bilo je sedam puta bogatije od stanovništva Kosova. Uprkos dobrim
namerama u početku, strukturna politika i politika preraspodele zapale su u krizu
kredibiliteta, koja je ugrozila ne samo privrednu već i društvenu i političku koheziju.872
Kao i sve socijalističke zemlje, ni Jugoslavija konačno nije bila dovoljno fleksibilna
da savlada globalne izazove transformacije 20. veka, dakle, da isprati strukturnu
promenu ka društvu informacija i komunikacije, ili da bar sebi otvori nove tehnološke
prostore. Posledice su bile gubici u privrednom rastu, nezaposlenost, zaduživanje
države i hiperinflacija - i izraziti gubitak političkog legitimiteta.873

Bonapartističke reakcije
Dok su nacionalnopolitičke svađe i privredni problemi uzimali maha, Tito se usmerio
na negovanje međunarodnih veza, kao da je želeo da skrene pažnju s unutrašnjeg
stanja. Početkom sedamdesetih godina spoljnopolitički položaj Jugoslavije bio je jak
kao nikada ranije. Beograd je zaključio sa SAD-om dodatne ugovore o privrednoj
pomoći, izvozu i investicijama, koji su svrsishodno dopunjavali bilateralne trgovinske
ugovore sa zapadnoevropskim državama. Odnosi s Moskvom, poremećeni od 1968,
ponovo su otopljavali, kada je Leonid Brežnjev došao u posetu Beogradu 1971. On je
tražio neutralne saveznike za svoj predlog da se organizuje evropska konferencija o
bezbednosti, koja je trebalo da dovede do priznavanja teritorijalnog status kvoa (dakle,
obe nemačke države) i, eventualno, do rasformiranja blokova. Tito je jedva dočekao da
preuzme ulogu nepristrasnog posrednika između Istoka i Zapada u samom početku
procesa detanta, i na pripremnom sastanku KEBS-a u Helsinkiju 1972. njegova zemlja
se istakla jednim inovativnim predlogom o izgradnji poverenja na vojnom planu, koji je
postavio standarde za dalji pregovarački proces. Tito je zablistao u ulozi čuvara
evropskog mira i bio je 1973. čak i nominovan za Nobelovu nagradu za mir. Nakon što
su 1975. objavljeni završni akti KEBS-a, on je za 1977. godinu sazvao narednu
konferenciju u Beogradu. Sada su se čak i s Kinom razvijali prijateljski odnosi.874
Međunarodni nastupi šefa države bili su u velikom raskoraku s njegovim držanjem u
unutrašnjoj politici. Posle šoka u vezi sa „hrvatskim prolećem“, Tito je odlučio da čvršće
uzme dizgine u ruke i da ponovo ojača centralizam. Mediji su 1973. zakonski izgubili
jedan deo svojih sloboda, a vodeći urednici i funkcioneri u kulturi bili su smenjeni.
„Sredstva informisanja, štampa, radio, televizija, moraju biti u našim rukama, a ne u
rukama onih koji rade protiv našeg jedinstva“, govorio je Tito. „Suviše smo bili skloni
demokratiji.“875 Godine 1975. stupio je na snagu restriktivan Kazneni zakon, koji je
kažnjavao neprijateljsku i kontrarevolucionarnu delatnost. Sredinom sedamdesetih
godina u jugoslovenskim zatvorima bilo je oko 4.000 političkih zatvorenika. U odnosu
na broj stanovnika, njih je bilo više samo u Sovjetskom Savezu i Albaniji.876 Sistem se
služio političkim zastrašivanjima, desetine hiljada sumnjivih bili su praćeni i uhapšeni,
ali je maršal Tito ipak stalno naglašavao da „naša revolucija ne jede svoju decu“.877
Tako se dogodilo da je Titov sistem doduše kažnjavao kritičare i nacionaliste, ali je
onda sam prisvajao njihove osnovne zahteve. Na primer, do tada proskribovana pesma
„Lijepa naša domovino“ postala je hrvatska republička himna, jednom promenom
Ustava iz 1972.
U Srbiji je jačao pritisak na umetnike i filozofe. Zabranjeno je više filmova „crnog
talasa“, kao i knjige „praksisovaca“ i pisaca, kao što je bio Dobrica Ćosić, a takođe su
bili ukinuti i Korčulanska škola, kao i časopisi Praksis i Filozofija. Profesori
Beogradskog univerziteta, kao Mihailo Marković, Ljubomir Tadić i Dragoljub Mićunović,
suspendovani su 1975. Pre toga se kritika sistema uglavnom artikulisala unutar javnih
institucija i struktura, a sada je bila preneta - kao i u drugim zemljama Istočne Evrope -
u sferu civilnog društva. KEBS je 1975, uključujući i Jugoslaviju, u Završnom aktu iz
Helsinkija, u „Korpi 3“, zagarantovao slobodu mišljenja. Ona je činila samo jedan od
neupitnih temelja na koje se pozivao pokret za građanska prava. Jugoslovenski
opozicionari obraćali su se peticijama i otvorenim pismima protiv zabrane obavljanja
profesije na univerzitetu. Po ugledu na Poljsku i Čehoslovačku, nastali su 1976. tzv.
„leteći univerziteti“. Kritički intelektualci organizovali su predavanja i diskusije u
privatnim stanovima i štampali opozicione časopise kao Časovnik i Javnost. Ipak je
disidentstvo u Jugoslaviji bila prilično marginalna pojava. Koliko je sistem još bio
prihvaćen u širim krugovima, pokazuje primer rok muzike. Kantautor Đorđe Balašević,
popularan u celoj Jugoslaviji, još 1978. postigao je veliki hit s pesmom „Računajte na
nas“. Kao predstavnik svoje generacije, on se zaklinjao Titu i svojoj državi na
bezuslovnu podršku. Dobrica Ćosić se žalio da je „javna reč bespomoćna u relativno
srećnoj, potrošačkoj, hedonističkoj, megalomanskoj ekstazi Jugoslavije“.878
Rukovodstvo je pokušavalo da manjak demokratskih sloboda nadoknadi daljom
izgradnjom samoupravljanja. Zakon o udruženom radu iz 1976. godine bio je korak
dalje u procesu decentralizacije. Umesto tržišnoprivredne konkurencije, uvedena je tzv.
dogovorna ekonomija. Samoupravni organi u preduzećima trebalo je da sami odlučuju
o proizvodnji i o raspodeli dobiti. U Zakonu su za preduzeća bile predviđene osnovne
organizacije udruženog rada (OOUR), kao osnovne ćelije društvenog poretka. Trebalo
je da one omoguće radnicima još veća prava u odlučivanju, potpuno u duhu Marksovih
„slobodnih proizvođača“. Više „osnovnih organizacija“ udruživalo se zatim u „složene
organizacije“ (SOUR). Uz to, nastao je jedan komplikovan politički „delegatski“ sistem,
u kojem su delegati, polazeći od samoupravnih organa, birali okružne i pokrajinske
skupštine koje su, sa svoje strane, onda birale parlamente republika. Godine 1982. bilo
je oko 71.000 delegacija sa oko 767.000 članova.879
U praksi reforma nije dovela do željenog odumiranja države, već do još većeg
nekontrolisanog porasta birokratije. Do kraja sedamdesetih godina nastalo je 1,5
miliona novih odredbi za primenu zakona. Administracija se uvećala osam do jedanaest
puta u odnosu na zemlje slične veličine.880 Rezultat je bio dalja dezintegracija sistema i
institucionalna konfuzija, jer je praktično u svim institucijama stvoren jedan polikratski
galimatijas raznih samoupravnih organa. Na primer, Jugoslovenska poštanska i
telefonska kompanija bila je podeljena na 291 osnovnu organizaciju, a služba kontrole
leta na 52. U celoj zemlji zasedalo je 1980. ukupno 94.415 takvih osnovih jedinica
demokratije.881
Ideja da se jugoslovenskom jednopartijskom sistemu udahne veća doza
demokratije, putem dogovorne ekonomije, samoupravnog haosa i delegatskog
karusela, pokazala se iluzornom. Jugoslovenski sistem je predstavljao samo jednu višu
formu institucionalizovane neefikasnosti, koja je politički oportunitet pretpostavljala
privrednoj racionalnosti, potiskivala privredne zakone i preduzetničku profesionalnost,
preterano uvećavala upravni aparat i navodila na neodgovornost, rasipanje i otimačinu.

Ustav iz 1974.
Nacionalna politika je bila još jedan način kompenzacije za nedostatak demokratije.
Sa Ustavom 1974. dovršen je proces reformi, započet 1967, u korist veće
decentralizacije. Osnovne nadležnosti federacije, kao što su primena saveznih zakona,
regulisanje privrednog poretka i odbrana zemlje, ostale su i dalje na saveznom nivou.
Tu su bili i neki konfederalni elementi, na primer, paritetno zastupanje republika i
njihovo pravo veta u saveznim organima, kao i kolektivno državno rukovodstvo, u vidu
predsedništva. Tako se Jugoslavija pretvorila u „federaciju sa nekim obeležjima
konfederacije“.882 Decentralizacija koju je propovedao Kardelj imala je veoma malo
veze s demokratizacijom, jer se vlast samo prebacila sa federacije na republike, a da
pri tom nisu stvoreni pravi kontrolni mehanizmi.
Politički najslabija karika ustavne reforme bio je status Kosova, kojim nisu bili
zadovoljni ni Albanci ni Srbi. Priština je gunđala zato što nije dobila status republike, i
mada to u praksi nije značilo ništa više od autonomije, oni su se osećali u ustavnom i
političkom smislu degradiranim. Ono što je jednima bilo premalo, drugima je izgledalo
previše. Beograd je bio nezadovoljan jer je jedino Srbija od svih republika podeljena na
federalne jedinice, kao neka Jugoslavija u malom. To je značilo da su Vojvodina i
Kosovo imali pravo da se mešaju u centralne političke nadležnosti u Srbiji, dok su oni,
sa svoje strane, zabranjivali svako mešanje iz Beograda. Na primer, pokrajine su
sprečile da se usvoji jedinstveni plan privrednog razvoja, zajednički zakon o odbrani i
centralno prikupljanje statističkih podataka. Godine 1977. izbio je skandal kada je
srpsko rukovodstvo u jednoj „plavoj knjizi“ nabrojalo sve postojeće probleme, što je
razgnevilo kosovske Albance. Akteri ove rasprave bili su opozvani od strane partijskog
krila vernog Titu. Ono je odlučilo da za taj trenutak ovu stvar zataška.883
Ustav iz 1974. napravio je od savezne države predmet komplikovanog
pregovaračkog procesa među republikama, u kojem su praktično sva pitanja imala
nacionalni naboj. Federalizam i etnički proporcionalna zastupljenost institucionalno su
omogućili konkurenciju i sukobe između naroda i republika, a ne između političkih i
ideoloških pravaca, i time ojačale tendenciju ka afirmacijama nacionalnog umesto
građanskog identiteta. Paritetna zastupljenost u Saveznoj skupštini značila je da je,
recimo, jedan delegat iz Crne Gore predstavljao oko 20.000, a delegat iz Srbije
200.000 građana. Pošto je komunistima na prvom mestu bilo usklađivanje različitosti,
dakle ravnopravnost naroda i narodnosti, oni su previđali osnovne postulate slobode i
demokratije. Titova Jugoslavija po definiciji je počivala na sporazumu njenih naroda i
republika, dakle na kolektivnim a ne na individualnim pravima. Republičke elite su
pokazivale sve jaču tendenciju da izraziti nedostatak demokratije nadoknade jednim
„realno postojećim nacionalizmom“ (Laslo Sekelj).
Mehanizmi obezbeđenja vlasti, sa svojim izrazitim nedostatkom participacije i
transparentnosti, reprodukovani su na nivou republika. Sa viškom federalnih prava,
republike i pokrajine imale su sve atribute državnosti, a to nije dovelo do demokratske
konkurencije već do nacionalne polarizacije. Političke karijere gradile su se gotovo u
potpunosti u institucijama i savezima komunista federalnih jedinica, i to se nije odvijalo
na nimalo demokratskiji način nego na saveznom nivou. Sistem je mnogo više
podsticao etničku pilarizaciju884 s izuzetkom armije, praktično više nije postojao nijedan
način društvene promocije na opštejugoslovenskom nivou, i nijedna institucija koja je
imala legitimitet u celoj zemlji. Među regionalnim partijskim rukovodstvima,
birokratijama i velikim privrednim preduzećima stvorene su znatne „korporatokratije“.
Komunistička „politokratija“ stvorila je jedan policentrični sistem, neprevaziđen po svojoj
netransparentnosti i neefikasnosti.885
Osvrt na nauku i kulturu najbolje pokazuje koliko su se sedamdesetih godina
republike među sobom udaljile. „Bratstvo i jedinstvo“ je podrazumevalo da je svaki
narod mogao da neguje sopstvenu kulturu sećanja, na primer, u vidu naučnog
istraživanja, u školskim udžbenicima, spomenicima i publicistici. Tako je politika prema
prošlosti sledila federalni princip: svaka republika stvarala je sopstveni nacionalni
narativ i predstavu o istoriji, pri čemu se nije smelo mešati u poslove drugih.886 Zato su
republike sada mogle slobodno da sastavljaju nastavne planove, što je dovelo dotle da
se u školama sve manje učilo o Jugoslaviji, a utoliko više o nacionalnim istorijama,
književnostima i geografijama. U Makedoniji, na primer, srednjoškolci su imali dvadeset
jedan čas nastave o makedonskoj književnosti, a samo pet o književnostima drugih
naroda. Ko je sedamdesetih godina išao u školu malo je mogao saznati o drugim
delovima zemlje i drugim nacionalnostima - što je bio značajan korak u pravcu
institucionalizacije otuđenja.887

Titovo harizmatično vođstvo

Iako je vlast do tog trenutka bila u rukama kolektivnog tela Titov lični autoritet, koji je
obeležio epohu i koji je bio takoreći nesporan, za sistem je bio neophodan. Po Ustavu
iz 1974. on je posta doživotni predsednik - što mu je dalo jedinstven položaj u hijerarhiji
moći. Princip rotacije na vodećim funkcijama onemogućavao je svaki pokušaj
potencijalnih naslednika da sebi prigrabe nasleđe ostarelog autokrate. Dok su se
republike sve više međusobno udaljavale, a sve upravljačke funkcije savezne vlasti
gubile se u jednom izuzetno haotičnom političkom sistemu, Titova lična moć rasla je
izvan svih granica.
I pored svojih osamdeset godina, jugoslovenski šef države zračio je jednom
zadivljujućom vitalnošću i izvanrednim samopouzdanjem. On je majstorski vladao
veštinom simbolične komunikacije, koju su upravo obični ljudi izuzetno cenili. Jedan
strani posmatrač jednom je tačno opisao njegov politički stil kao stil jednog
komunističkog kralja. U arsenal modernih atributa dostojanstva, ranga i vlasti spadalo
je sedamnaest zamaka, vila i lovišta, vozni para luksuznih državnih automobila, flota
jahti i posebno ”plavi voz” u kojem je redovno obilazio svoje carstvo. Tito je uglavnom
vlado u potpunoj privatnosti, okružen samo malobrojnim savetnicima. Kritičari su mogli
da gunđaju zbog taštine, hedonizma i kraljevskog držanja predsednika, ali otvoreno
suprotstavljanje ipak nije bilo umesno zbog njegove velike popularnosti. „Ipak je mnogo
bolje imati za diktatora jednog bonvivana kao što je Tito nego nekog asketu kao što je
Staljin“, smatrao je jedan istoričar. „Ovaj naš uživa u dobrom životu i razume da svi mi
takođe želimo da živimo bolje.“888 „Iskreno rečeno“, smatrala je jedna starija gospođa iz
Sarajeva, „ljudima nikad nije bilo tako dobro. On ih pušta da žive i da uživaju u
životu.“889
Tito je istupao u javnosti čas kao dobri otac nacije, čas kao zaštitnik običnog naroda
od birokratije. Primao je hiljade pisama godišnje: „Druže Tito, mi […| službenici
supermarketa Zvezda br 8 u Kisaću toliko Te volimo i poštujemo, da to ne možemo ni
da izrazimo!“ „Neka Te bog štiti i brine o Tebi, na dobro svih nas, dragi druže Tito!“ -
stanovnici Uzdolja kod Knina, Hrvatska.890 Dobrica Ćosić, koji je Tita osuđivao kao
„najvećeg neprijatelja mog [srpskog] naroda u ovom veku“, zapisao je u svom dnevniku
koliko je bio razočaran što je upravo omladina toliko volela predsednika. „Ja sam sa
svojim antititovskim osećanjima ovde sam. Osetio sam se sam, sasvim odvojen, prvi
put sam osetio tu samoću, tu odvojenost od naroda, od ljudi moje zemlje891.
Iz Titove popularnosti izrastao je oreol demokratske podrške većeg dela
stanovništva. Kada bi on preteći podsećao na dobrobit zajednice, utihnuo bi glas
posebnih nacionalnih interesa. Na primer, na njegovu želju su Srbi i kosovski Albanci
gurnuli pod tepih svoje suštinske primedbe na novi Ustav iz 1974. To nije bilo nikakvo
rešenje, ali on je prešao preko toga, izdajući se za pravednog posrednika između
suprotstavljenih interesa. Kada je preduzimao drastične mere, Tito se jako trudio da
očuva etničke simetrije, kako ne bi nastali nacionalistički mitovi žrtve kao posledica
njegove intervencije. Kada je 1971/72. smenio hrvatsko, a zatim i srpsko rukovodstvo,
to je učinio bez javnog ponižavanja. Iznad svega, njegov lični imidž nije smeo da bude
ukaljan.892
Svi su znali da bez njegove saglasnosti mnoge odluke sedamdesetih godina uopšte
ne bi bile sprovedene, i to pogotovo kad je Petogodišnji plan za period 1976-1980. bio
usvojen u odgovarajućim telima samo po zapovesti jednog moćnog autoriteta. Ali i
suprotno, autokratski sistem neograničenog autoriteta funkcionisao je u potpunosti, kao
i pre. Hrvatska političarka Savka Dabčević-Kučar sećala ce: „Pa čak ni onda kad je
nakon dugotrajna rada raznih bi-ranih partijskih povjerenstva i razrađenih ponuđenih
prijedloga neka odluka bila manje-više pripremljena, ako se Tito pojavio sa nekim
potpuno novim ili suprotnim prijedlogom - taj je bez riječi prihvaćan.“893
Pažljivom posmatraču svakako je bilo jasno šta se već tada valjalo iza brda. S jedne
strane, republička rukovodstva tražila su još više vlasti. S druge strane, za posleratnu
generaciju bila je neupitna činjenica da ništa ne može na dugi rok opravdati
isključivanje iz političkog odlučivanja onih koji misle drugačije. Posebno su Srbi i
Albanci, koji su se protivili Ustavu, nestrpljivo čekali da sa pozornice ode poslednji
garant status kvoa. Samo dok je Tito mogao svojim nespornim autoritetom da
posreduje među različitim interesima tako da to svaka strana doživljava podnošljivim,
sistem je, bar na površini, bio netaknut.
Iz istorijske perspektive, pokazalo se da su sedamdesete godine bile velika
prekretnica i da je tada trasiran put za kolaps sistema 1989/90. Globalna propast
industrije kao osnovne grane moderne epohe uzrokovala je i propast onoga što je bilo
osnova jugoslovenskog privrednog „buma“ u posleratnim godinama. Prelaskom na
postindustrijsko društvo, osnovne paradigme socijalizma - industrijski napredak i
socijalna pravda - nisu više funkcionisale. Sistem je nudio rešenje za probleme koji više
nisu postojali - ta ideologija je bukvalno samu sebe nadživela, čak i u nedovoljno
razvijenim zemljama Istočne Evrope. Pored toga, politika detanta je stvorila novo
međunarodno okruženje. Kako je spoljni pritisak opadao, tako se urušio i političko-
ideološki sklop, a opadala je i kohezivna moć vanblokovskog statusa. Sve u svemu,
tada su nastali predznaci kasnijeg gubitka legitimnosti Titovog modela društva, iako se
još nisu jasno pokazivali. Više nije bilo moguće planirati napredak, a time je i kredo
socijalizma, pre ili kasnije, morao biti odbačen kao iluzija. Sa hrabrošću očajnika i
priličnom dozom neznanja, sistem se tvrdoglavo držao svojih, sada potpuno nerealnih,
obećanja o blagostanju. Finansirao je javne službe bez pokrića, odbijao da izvrši
temeljne reforme i tako je delovao kao garant prevaziđenih industrijskih struktura.
 Peti deo
Posle Tita (od 1980. do 1991)
 16. Kriza socijalističke moderne
(od 1980. do 1989)
Četvrtog maja popodne, 1980. godine, savezna fudbalska liga morala je da prekine
utakmicu u prvom poluvremenu između hrvatskog kluba Hajduk i srpske Crvene
zvezde u Splitu, zbog jednog važnog saopštenja preko razglasa. Malo pre svog 88.
rođendana, Josip Broz Tito umro je u Ljubljani, posle duge bolesti - Jugoslavija je stala.
Njegova smrt nije zatekla naciju nespremnu. Ipak su mnogi bili duboko potreseni. „Još
se dobro sećam tog dana“, pričala je novinarka Gordana. „Ljudi su žurili svuda naokolo
[…] Neki su plakali […] Izgledalo mi je kao da svi oni sada moraju da brinu o svemu, jer
je otac umro.“894 Šta će sada biti kada više nema Tita?
Desetine hiljada ljudi okupilo se da se oprosti od njega kada je čuveni „plavi voz“
dovezao njegove posmrtne ostatke u Beograd. Samo je trg pred železničkom stanicom
u Zagrebu bio „tako pun, da se moglo bukvalno na vratu osetiti disanje ljudi […], lica
ljudi pokazivala su šok, tugu i bol.“895 Skup je spontano zapevao jednu tradicionalnu, u
celoj Hrvatskoj vrlo omiljenu, dirljivo melanholičnu melodiju iz Titovog zavičaja, Zagorja:
„Fala!“
Za to vreme Beograd se pripremao za zvaničnu državnu sahranu, a spisak
posetilaca potukao je sve rekorde: 209 delegacija iz 128 država odao je
jugoslovenskom predsedniku poslednju počast, među njima i mnogi kraljevi i šest
prinčeva, 31 predsednik, 22 premijera i 47 ministara spoljnih poslova. Ova
višenacionalna država nikada ranije nije doživela toliko međunarodno priznanje i
pažnju.896

Kriza!
Već u godini Titove smrti socijalistička Jugoslavija upala je u najdublju ekonomsku,
političku i socijalnopsihološku krizu od svog postanka. Usled drugog udara cena nafte i
globalne recesije koja je potom usledila, proizvodnja i produktivnost počeli su 1979. da
opadaju. Cela Evropa se borila s privrednim problemima, ali oni nigde nisu bili tako
razarajući kao u socijalističkim državama. Kao i u svim zemljama istočnog bloka, u
Jugoslaviji je takođe u prvim decenijama posle rata blagostanje počivalo na masovnoj
izgradnji teške industrije. Trka za nadoknađivanje industrijske zaostalosti omogućila je
rast i modernizaciju, ali je takođe proizvela i strukture koje su u globalizovanoj
kapitalističkoj svetskoj privredi već bile preživele. Šanse da se odgovori na nove
izazove zavisile su od stepena prilagodljivosti: na primer, od preorijentacije na
visokospecijalizovane grane, kao što su elektronika ili telekomunikacije.897
Jugoslovenska proizvodnja nije bila dovoljno finansirana i tehnološki je bila zaostala, a
birokratski nezgrapna i na privilegijama zasnovana „dogovorna ekonomija“ nije
pokazivala nikakvu sposobnost da se prilagodi promenjenim okolnostima na globalnom
planu. Pokušaj ranije vrlo uspešne fabrike „Zastava“, koja je proizvodila i legendarnog
fiću, da stupi na američko tržište sa malim automobilom Jugo 45, mnogo govori -
kvalitet, usluga i marketing jednostavno nisu bili konkurentni. Godine 1989. samo je još
osamnaest automobila bilo prodato u SAD-u.898
Pošto je opadala potražnja za jugoslovenskim proizvodima, spoljnotrgovinski bilans
Jugoslavije dospeo je u crvenu zonu. Kao i Poljska i Mađarska, sada je i Beograd bio
prinuđen da strogim kursom štednje odgovori na izostanak zarade i kredita. Sa
smanjenjem izdataka, naglo su opali investicije, prihodi, potražnja ii prodaja. Privredni
rast je 1983. prešao u minus.899 Uporedo s tim, inflacija je rasla po godišnjoj stopi od
45%, a od 1985. čak 100%. Realni prihodi bili su 1985. na polovini onih iz 1980, tako
da je životni standard jako opao.900 Posle privrednih, usledili su i društveni problemi:
„Inflacija, čini ce, ne mari za službene procene“, pisala je Borba krajem 1985. „Većini je
ispraznila džepove, iscrpila kućni budžet, bacila ih na dijetu, ukinula letovanja,
zimovanja […] inflacija je već stavila zabranu na odlazak u kino, kazalište, koncert.901
Sada se gorko osvetilo neumereno uzimanje kredita iz prethodnih godina. Država je
napravila 85% svih dugovanja između 1976. i 1981, a iznos tog duga bio je 21 milijarda
dolara. Veliki skok kamata na međunarodnom tržištu novca iscrpeo je devizne rezerve
države. Vlada je 1982. morala da potroši 1,8 milijardi dolara samo za servisiranje
dugova.902 U budžetu su zjapile sve veće rupe. Više se nije moglo sakriti da je novac
često uziman bez obzira na efikasnost namene i da je rasipan na velike političke
projekte. Ogromne sume jednostavno su nestajale u sistemu: 1988. samo je za osam
od 19 milijardi dolara kredita bio poznat konkretni poverilac.903
S opadanjem privrede rasla je i armija nezaposlenih, koja je 1984. prešla jedan
milion. Posebno je mlada generacija bila pogođena: preko 60% nezaposlenih bilo je
mlađe od 24 godine, a 74% bile su žene.904 Od sedamdesetih godina bilo je, uz to, i
teže otići u inostranstvo kao gastarbajter. Sada su ljudi iz siromašnijih regiona odlazili u
razvijenije delove zemlje, posebno u Sloveniju i centralnu Srbiju. S obzirom na
opadanje prihoda, širili su se socijalno nezadovoljstvo i štrajkovi. U januaru 1983. u
Titogradu je došlo do nasilnog pljačkanja, zbog teškoća u snabdevanju, a 1987. u
Labinu, u Hrvatskoj, do radničkih protesta koji su privukli veliku pažnju. Oko četiri
miliona ljudi učestvovalo je 1988. u protestnim akcijama širom zemlje, čak i lekari,
nastavnici i novinari stupili su u štrajk.905
S obzirom na dramatičnu privrednu situaciju, nastale su suštinske razlike među
republikama u pogledu koncepcije reformi. Restriktivna monetarna, finansijska i
spoljnotrgovinska politika, koju je i Međunarodni monetarni fond postavljao kao uslov za
dalje kreditiranje, zahtevala je jaču kontrolu izdataka i prihoda republika od strane
savezne države i veće jedinstvo privredne politike. Tokom procesa decentralizacije
sedamdesetih godina republičke vlade i njihove banke sebi su prigrabile prilično mnogo
nadležnosti, što je sada ometalo makroekonomsku stabilizaciju. Bogatije republike
bojale su se da će pretrpeti štetu od državne regulative i smatrale su, naprotiv, da uzrok
privrednoj krizi nije usitnjavanje privrednog prostora već loša investiciona politika,
rasipanje novca i neumerenost regiona koji su dobijali tu pomoć. Oni su sada želeli ne
samo da uplaćuju manje u razvojne fondove već i da sebi prigrabe još veće
nadležnosti, da bi zaštitili svoju industriju od pritiska konkurencije. Samo 1985. blokirali
su tri zakona koja je trebalo da regulišu izvoz.906
Tako je privredna kriza dramatično zaoštrila i sukobe oko raspodele između
bogatijih i siromašnijih delova zemlje. Dok su Slovenija i Hrvatska odbijale da i dalje
ustupaju oko 10% svog uložnog kapitala u Savezni fond za razvoj privredno
nerazvijenih područja, opadao je priliv kapitala i investicije u nerazvijene regione, što je
još više povećalo razlike između bogatih i siromašnih. Slovenija je 1989. s indeksom od
222,9 poena bila daleko iznad jugoslovenskog proseka (100), a sledila je Hrvatska sa
128,4 poena. Bosna i Hercegovina dostizala je samo do 66,3, a Kosovo čak samo 26,1
poen. Sada su, dakle, Slovenci bili gotovo devet puta bogatiji od Albanaca.907 Unutar
Srbije takođe su razlike bile velike: nijedan entitet Jugoslavije nije od Drugog svetskog
rata toliko poboljšao svoj standard kao Vojvodina (za 29%), a nijedan ga nije tako
drastično pogoršao kao Kosovo (za 19%).908
Posle uspešne trke u posleratnim godinama za dostizanje nivoa razvijenosti
Zapada, Jugoslavija je ponovo zaostala zbog privredne krize i pala ispod nivoa od
1970.909 Jugoslovenski dohodak po stanovniku 1985. je iznosio 1.850 dolara - tako
nizak dohodak imale su još Poljska i Mađarska, dok je Sovjetski Savez ipak dostizao do
4.300, a DDR čak do 5.400 dolara.910 To je bio težak pad u materijalnom i psihološkom
smislu.
Dok je zvanični stav u tom trenutku bio da je reč samo o prolaznom opadanju
privrednog rasta, početkom 1983. više ni partijski funkcioneri nisu ćutali - kriza je bila
zastrašujuća, preteća, pred provalijom. Predsednik SK Jugoslavije Mitja Ribičič
upozoravao je na „stanje slično onom u Poljskoj“, a član Predsedništva Jure Bilić
priznavao je da je jugoslovenski projekat bio izgrađen na „iluzijama, a povremeno čak i
na fantazijama“.911 Sa priličnim oklevanjem vlasti su priznale prave razmere depresije, i
1983. donele program stabilizacije - kolebljivo i prekasno, smatrali su stručnjaci.

„I posle Tita - Tito!“

Po jednom vrlo raširenom mišljenju, Titova najveća greška bila je - pored toga što je
uopšte umro - to što nije stvorio sposobnog naslednika. Međutim, malo toga ukazuje na
to da bi model harizmatičnog vođe još dugo mogao da odgovara potrebama, do tada
već jako diferenciranog, jugoslovenskog društva. Bilo je mnogo snaga koje su vršile
pritisak u pravcu većeg pluralizma i jednog sistema u kojem bi bila dozvoljena otvorena
konkurencija mišljenja i interesa, i njihovo međusobno dopunjavanje: intelektualci,
srednji građanski slojevi, grupe civilnog društva i mediji činili su supstrat jedne kritičke
javnosti koja je zahtevala više slobode mišljenja, demokratije i građanskih prava.
Novinari iz više od 3.000 listova i časopisa i preko 200 radio i TV stanica nisu više hteli
da kao papagaji ponavljaju partijske stavove. Doduše, bilo je slučajeva cenzure, i 1982.
i 1983. urednici Danasa i Politike morali su da napuste svoja radna mesta.912 Ali kritički
glasovi u javnosti bili su već toliko brojni da je već i Ideološka komisija SK Hrvatske
1983. u svojoj „beloj knjizi“ odustala od toga da potpuno dokumentuje poplavu članaka,
podijumskih diskusija, drama, pesama, romana, filmova i rasprava koji su blatili
tekovine revolucije, socijalističke vrednosti, pa čak i samog Tita.913 Republička
rukovodstva takođe nisu imala volju za nekom novom objedinjujućom figurom. Što je
centrala bila slabija, bilo je više prostora za politiku regionalnih interesa.
Suprotno svakoj verovatnoći, režim se čvrsto hvatao za nadu da će Titova
objedinjujuća moć i dalje delovati, i posle njegove smrti. Kao da se ništa nije dogodilo, i
dalje se slavila štafeta na njegov rođendan, štampali se posteri i majice s njegovim
likom, na brdima su ispisivani ogromni, nadaleko vidljivi slogani. Ali prkosna parola „I
posle Tita - Tito!“ zvučala je više kao rasterivanje straha. Jedan talas političkih sudskih
procesa i novi zakon o informisanju trebalo je da pomognu da se ideološke koordinate
ponovo utvrde.
Godine 1981. jedna grupa hrvatskih „nacionalista“ morala je da odgovara pred
sudom, među njima i Franjo Tuđman. On je bio osuđen na dve godine zatvora zato što
je u inostranstvu objavljivao da je hrvatski narod u Jugoslaviji diskriminisan i
eksploatisan. Između ostalog, on je 1977. izjavio jednom emigrantskom listu da je broj
žrtava konclogora Jasenovac veštački preuveličan, „samo i jedino zato da se
hrvatskom narodu pripiše kolektivna i večita krivica“914. Na Kosovu je Adem Demaći,
urednik Rilindije i jedan od osnivača Revolucionarnog pokreta za ujedinjenje Albanaca,
bio optužen, zajedno s drugim albanskim aktivistima, među kojima je bio i istaknuti
komunista Azem Vlasi.915 U Sarajevu je 1983. održan sudski proces protiv Alije
Izetbegovića i dvanaest njegovih saboraca, koji su bili optuženi za islamizam. Njima se
stavljala na teret propaganda za panislamsku državu, kao i kontakti sa iranskim
režimom ajatolaha Homeinija. Sud je našao da zahtevi za uvođenje šerijata, za
pokrivanje žena i zabranu mešovitih brakova predstavljaju napad na princip „bratstva i
jedinstva“. Optuženi su bili osuđeni na višegodišnje kazne zatvora.916
Baklju borbe za veća demokratska prava upalila je beogradska policija kada je
1984. izvršila upad u privatni stan, u kojem se okupio „leteći univerzitet“, na predavanju
starog disidenta Milovana Đilasa. Šest prisutnih profesora bilo je procesuirano.
Optuženima je, kao veštim govornicima, uspelo da sudski postupak pretvore u tribunal
protiv gušenja slobode mišljenja i da okrenu javnost protiv režima.917 Osuda bosanskog
Srbina, sociologa Vojislava Šešelja, na osam godina zatvora zbog članka „Šta da se
radi?“, takođe je delovala u pravcu mobilizacije javnosti. U tom članku on je zahtevao
da se Jugoslavija reorganizuje tako što bi se podelila na samo četiri republike, tj.
Sloveniju, Hrvatsku, Srbiju i Makedoniju. Autonomne pokrajine, kao i Bosna i
Hercegovina i Crna Gora, po njegovom mišljenju, nije trebalo da postoje kao posebne
jedinice.918 Iako je većina presuda kasnije znatno ublažena, javnost je bila
naelektrisana. Politički procesi delovali su kao inicijalna kapisla za jednu sveobuhvatnu
mobilizaciju inteligencije (pre svega srpske) u borbi za veća demokratska prava. Odbor
za odbranu slobode misli i izražavanja oko Dobrice Ćosića, osnovan 1984, širio je u
javnosti jedan „Predlog za uvođenje vladavine prava“, u kojem je tražio ukidanje
jednopartijskog sistema, slobodne izbore i medije, kao i nezavisno sudstvo. Taj odbor,
jednom peticijom iz 1986, zalagao se za oslobađenje bosanskih „islamista“.919
 Tako politički sudski procesi nisu uopšte postigli željeno dejstvo. Umesto da uplaše
disidente i da indoktriniraju javnost, oni su samo dali veći legitimitet zahtevima za
građanskim slobodama. Nacionalistička emigrantska udruženja u SAD-u, Kanadi,
Argentini, Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj, pojačala su svoje propagandne aktivnosti,
kao što je učinio Hrvatski nacionalni komitet i teroristička grupa Otpor sa svojim
glasilom Nova Hrvatska. Aktivni su bili i makedonski, albanski, slovenački i crnogorski
separatisti.920 Ovim političkim procesima režim je samo deklarisane nacionaliste i druge
radikalne duhove proizveo u prvoborce za slobodu mišljenja, iz čega su oni na kraju te
decenije izvukli priličan politički kapital.
Kriza ekonomskog bila je praćena i krizom političkog legitimiteta, koja je sada
zahvatila i samu suštinu titoizma, socijalističko samoupravljanje, čiji je tvorac, Edvard
Kardelj, umro 1979. Početni uspeh socijalizma bio je izgrađen na temelju postulata
industrijskog razvoja i socijalne pravde, ali je s globalnom krizom industrijalizma i s
prelaskom na postindustrijske modele društva izgubio svoj legitimitet i smisao.
Naučnici, preduzetnici, novinari i kritička inteligencija počeli su radikalno da
dekonstruišu osnovne političke mitove. Kriza je bila tema bezbrojnih javnih sednica na
univerzitetima, u studentskim udruženjima, medijima i institutima. Na njima je
osuđivana nesposobnost i rasipništvo funkcionera, rukovodilaca u privredi i istaknutih
ličnosti u SK, i upiralo se prstom na bogaćenje i korupciju.921 Sada je otvoreno izašlo
na videlo da je sistem, umesto da potisne državu, izazvao „totalnu birokratizaciju
socijalizma“ i doveo do novih vidova „otuđenja“.922 Naučnici su dokazivali da radničko
samoupravljanje nije ništa više demokratsko od državnog socijalizma ili kapitalizma.
Nivo informisanosti zaposlenih bio je vrlo nizak, skoro niko nije znao šta znači
„inflacija“, „budžet“, „amortizacija“ i „izgledi na dobit“, a samo je manjina imala osnovne
informacije o svom preduzeću.923 Prava moć bila je u rukama jedne autokratske
političke kaste funkcionera, direktora fabrika, menadžera i eksperata, dok su radnički
kolektivi predstavljali samo lažnu demokratsku kulisu za tehnokratski način odlučivanja.
86% svih odluka donošeno je na predlog rukovodstva preduzeća.924
Privredno propadanje, kako se smatralo, nije bilo uzrok već posledica duboke
društvene i političke krize sistema.925 Savez komunista bio je razotkriven kao suština
problema, jer njegovih osam republičkih saveza već godinama nisu uspevali da definišu
i sprovedu zajedničku politiku. Parlament je 1983. doneo samo osam od 25 važnih
zakona - ostali su odloženi na neodređeno vreme zbog nepostojanja konsenzusa.
Odluke savezne vlade, koje su do tada bile donete, republike i pokrajine su
jednostavno ignorisale.926 Pored toga, SK već dugo nije na prvom mestu zastupao
interese radnika i seljaka, jer se njegovo članstvo do tada sastojalo velikim delom od
službenika, menadžera, i fakultetski obrazovanih ljudi. Savez komunista je uporno
čuvao svoj uticaj u državnim institucijama i društvenim organizacijama, kao neka vrsta
centralizujuće protivteže republikama. Krug onih koji su donosili političke odluke bio je
relativno mali, ali su zato imali utoliko više uticaja, i utoliko duže bili na svojim
pozicijama. Partija je stvorila oligarhijske strukture moći, zbog čega se odluke po
pravilu nisu donosile u institucijama već na neformalan način. Država i SK bili su suviše
tesno povezani među sobom - što je bio bitan uzrok, kako su mnogi verovali,
nesposobnosti za sprovođenje strukturnih reformi.927 Na toj osnovi nastao je jedan
težak problem kredibiliteta: 1986. godine 88% Slovenaca i 70% Hrvata izjasnilo se
otvoreno protiv pristupanja Savezu komunista, a u Srbiji 40%.928
U tim okolnostima pokrenuta je jedna intenzivna i neverovatno otvorena rasprava o
unutrašnjim reformama. Ona se kretala oko tri kontroverzna pitanja: manje ili više
centralizma u Ustavu, komunistička vladavina jedne partije ili pluralistička demokratija,
liberalna tržišna privreda ili socijalističko samoupravljanje. Zar nije prevelika
federalizacija u Ustavu iz 1974. bila uzrok fragmentaciji tržišta, sistemskoj blokadi i
zastoju u reformama, kako je tvrdio zagrebački profesor Jovan Mirić 1984. u Borbi? Ili
su možda, naprotiv, upravo zahtevi iz Beograda za jačom centralnom vlašću bili pravi
uzrok svom zlu? U oktobru 1984. Srbija je predstavila predlog reformi, koje je trebalo
da ojačaju saveznu vladu i da ukinu pravo veta autonomnih pokrajina. Rukovodstva
Kosova, Vojvodine, Hrvatske i Slovenije reagovala su sa indignacijom. Centralni
komitet SK Slovenije odmah je izjavio da svaki pokušaj promene ustavnog status kvoa
predstavlja ozbiljnu pretnju jugoslovenskom jedinstvu. Tako se ta, jako zakasnela,
rasprava o reformi završila bez rezultata.929

„Kosovo: Republika!“
Godinu dana posle Titove smrti u svim većim gradovima na Kosovu došlo je 1981.
do nasilnih demonstracija. Izgledalo je da je konačno došao trenutak u kojem su se
Albanci nadali da će ispuniti svoju želju za potpunom ravnopravnošću. Kada su se
nemiri sa Univerziteta u Prištini proširili po celoj Pokrajini, u tome su imali udela i
nedostatak profesionalne perspektive i političko nezadovoljstvo. Sa sloganom „Kosovo
Republika!“ oni su zahtevali osnivanje jedne nezavisne republike za sve Albance u
Jugoslaviji, dakle one s Kosova, iz zapadne Makedonije i južne Srbije - ne isključujući
ni kasnije ujedinjenje sa Albanijom, kako je to objasnio jedan od njihovih tadašnjih vođa
Bardil Mahmuti. Radikalna nacionalistička dijaspora, a takođe i tajna služba Envera
Hodže, opasno su podsticali nemire.930 To je naišlo na odjek, zato što je Ustav iz 1974,
doduše, garantovao široku autonomiju i predstavljanje u svim institucijama, uključujući i
Predsedništvo, ali ne i formalno jednak status. Uz to, srpsko rukovodstvo htelo je
upravo da razmotri ukidanje postojećih prava Kosova.931
Ovaj put bilo je devet mrtvih i preko 200 ranjenih, a srpska Patrijaršija u Peći bila je
zapaljena. Partijsko rukovodstvo osudilo je iredentističko-nacionalističke ispade, zbog
zahteva za osnivanjem velikoalbanske države. Savez komunista i obrazovni sistem
Kosova bili su zatim „očišćeni“, a privremeno je uvedeno vanredno stanje. Preko 1.600
ljudi moralo je da odgovara pred sudom, a 585 je osuđeno. Savez komunista je
isključio preko 1.000 članova, a mnogi su emigrirali.932
Ova pobuna je otkrila šire dimenzije problema, koje nisu mogli da razreše ni
komunizam ni federalizam. Nijedna zemlja nije posle rata postigla tako veliki napredak,
ali nijedna nije tako zaostajala za drugima. Savezna država investirala je milijarde u
siromašnu Pokrajinu - za one koji su davali to je bilo previše, a iz perspektive primalaca
to je bila samo milostinja. U svakom slučaju, Kosovo je od 1945. doživelo dinamičan
razvoj: udeo poljoprivrednog stanovništva opao je sa 80% na 36%, a bitno je
poboljšano i stanje obrazovanja i zdravstva. Ali bez obzira na to, zaostajanje Pokrajine
bilo je sve veće. Nivo životnog standarda 1947. bio je 52% od jugoslovenskog, a 1980.
samo 28%.933 Socijalni pokazatelji takođe ukazuju na velike unutrašnje razlike.
Nepismenih starijih od deset godina u Sloveniji je bilo manje od 1%, a na Kosovu preko
17%.934 Kosovo je postalo simbol neuspele kohezione politike u Jugoslaviji.
Značajan uzrok zaostalosti bio je visok demografski rast kod kosovskih Albanaca,
od 2,5% godišnje (nasuprot jugoslovenskom proseku od 0,7%). Svaka Albanka u
proseku je rađala sedmoro dece. Tako se za dvadeset godina stanovništvo Kosova
udvostručilo. Hiljade njih nisu mogli da nađu odgovarajuće zaposlenje, a broj
nezaposlenih bio je više nego tri puta veći nego u ostatku Jugoslavije.935
Prestrašena ovim nemirima, jugoslovenska vlada je napravila novi plan razvoja,
kako bi od 1985. uložila još 2,5 milijardi dolara investicija u Pokrajinu. U stvari, na to
stanovnici Kosova nisu mogli da se požale: sedamdesetih godina preko 30%, a
osamdesetih čak 42% sredstava iz jugoslovenskih strukturnih fondova slilo se u njihovu
Pokrajinu. Ali zbog relativne zaostalosti i ogromnih konjunkturnih privrednih problema,
jačalo je osećanje nepravednog tretmana i zapostavljanja.936
Dok su kosovski Albanci verovali da bi ih status republike konačno oslobodio
kolonijalnog položaja i podigao njihov životni standard, lokalni Srbi žalili su se na
diskriminaciju i napade. Do tada je albansko stanovništvo bilo u znatnoj većini u
Pokrajini. Između 1948. i 1991. njihov udeo je porastao od 68% na 81%, dok je udeo
Srba opao sa 24% na 10%.937 Trećina Srba i Crnogoraca iselila se posle Drugog
svetskog rata, ukupno oko 131.000 ljudi. Posle nemira 1981. došlo je do pravog
migracionog udara. Mnogi nealbanci nisu videli svoju budućnost u Pokrajini, gde se
širila atmosfera „spasavaj se, ko može“. „Odvedeš dete u školu, i ono se vrati i kaže ti
da je učitelj sinoć otišao zauvek. Odeš kod lekara, a čistačica ti kaže da se doktor juče
iselio u Srbiju“, objašnjavala je jedna Srpkinja. „Znaš li šta znači kad se sve oko tebe
urušava?“938 Svaki četvrti srpski iseljenik navodio je ekonomske motive, a svi ostali
bojali su se nesigurnosti, zapostavljanja ili čak i pravih napada.939
Stvarni problemi, rašireni strahovi i emocionalni činioci podgrevali su na obe strane
nacionalne strasti i fobije, što se može posmatrati gotovo kao u ogledalu. Iako je tačno
da je Kosovo za mnoge Srbe bilo upravo apstraktan pojam, mnogi su se osećali
emocionalno duboko povezani sa svojim „nacionalnim Jerusalimom“, gde je bila
postojbina Pećke patrijaršije, ali i najvažnijih srpskih crkava i manastira. Zbog mitske
bitke na Kosovu, takođe, Kosovo je smatrano, i smatra ce, za neku vrstu nacionalne
svetinje i „pitanje duhovnog, kulturnog i istorijskog identiteta srpskog naroda“, kako je
zaključeno u jednom apelu 21 sveštenika u aprilu 1982.940
S obzirom na opštu krizu, srpska javnost je početkom osamdesetih godina otkrila
Kosovo kao metaforu opšteg lošeg stanja u državi. Istoričar književnosti Dimitrije
Bogdanović započeo je 1985, svojom Knjigom o Kosovu jednu emocionalnu debatu,
kada je tvrdio da je srpsko stanovništvo od 1912/13. namerno potiskivano od strane
Albanaca. SK Srbije je, doduše, osudio ovu knjigu kao destruktivnu i nacionalističku, ali
su emocije ključale.
Javnost je postala opsednuta Kosovom zbog slučaja Đorđa Martinovića, seljaka iz
Gnjilana, koji se 1. maja 1985. pojavio u bolnici zbog teškog maltretiranja. Primitivno,
brutalno maltretiranje žrtve, sa seksualnom konotacijom, koje se stalno predstavljalo s
drastičnim detaljima, postalo je metafora srpskih patnji na Kosovu. Sada su razne
akcije sledile jedna za drugom: u septembru su srpski političari s Kosova uputili peticiju
sa 60.000 potpisa za ukidanje autonomije i uklanjanje iz javne upotrebe albanskih
nacionalnih simbola, zastave i državnog grba. U januaru 1986. 200 beogradskih
intelektualaca, umetnika, pisaca, predstavnika crkve, članova SANU i profesora poslalo
je peticiju političarima i medijima sa zahtevom da se na Kosovu ponovo uspostavi
vladavina prava. Odjednom je celokupan politički blok bio složan, a u njemu su bili i
neki kasniji kritičari srpskog nacionalizma devedesetih godina. Ranija borba za slobodu
mišljenja i građanska prava sada je postala izrazito nacionalno-politički obojena.
Kosovo je postalo simbol kolektivne zapostavljenosti, ponižavanja i viktimizacije Srba
od strane cele jugoslovenske države, a posebno od strane Albanaca.941

„Niko ne sme da vas bije!“

Dok se u redovima srpske političke elite polako stvaralo uverenje da Kosovo
proizvodi samo nemire, Slobodan Milošević, beogradski 44-godišnji partijski funkcioner,
pronašao je temu svoje buduće političke karijere. Prilikom jedne posete južnoj Pokrajini,
u aprilu 1987, uznemireni Srbi ispričali su mu da ih je na nekim demonstracijama
policija tukla. Borbenim pokličem „Niko ne sme da vas bije!“ on se od tada istakao kao
spasilac nacije od navodno ravnodušnog starijeg partijskog rukovodstva. Tako je bivši
direktor Beogradske banke napravio zvezdanu karijeru. On je 1987. postao predsednik
SK Srbije, a 1989. predsednik Srbije.
Miloševića su i nacionalisti i komunisti doživljavali kao veliku nadu. On je čuvao
srpske nacionalne interese, protivio se promeni sistema i višepartijskoj demokratiji, a
istovremeno je predlagao liberalne privredne reforme. Uspešan recept za krizu video je
u jednom ujedinjenom, integrisanom i liberalizovanom jugoslovenskom tržištu, umesto
autarhičnih republičkih mini-ekonomija, od kojih je svaka mogla da parališe sve ostale.
Zato je propagirao recentralizaciju Jugoslavije, a na prvom mestu ukidanje autonomnih
pokrajina unutar Srbije. Uz pomoć masovnih demonstracija, on je pokrenuo
„antibirokratsku revoluciju“ protiv kaste funkcionera, „foteljaša“, putem koje je uspeo da
na važne pozicije dovede svoje sledbenike.942 U oktobru 1988. razvlastio je dotadašnje
rukovodstvo Vojvodine jednim iznenadnim manevrom, čime je ovu pokrajinu doveo na
svoju liniju. Nacionalizam u stvari nije bio njegov cilj - već mnogo više hladnokrvni
instinkt moći. Mnogi Srbi bili su oduševljeni energičnim političarem koji ne samo da je
nudio rešenje praktičnih problema već je uz to i ublažavao osećanje potlačenosti kod
Srba. Obdaren velikim političkim talentom, Milošević je pre svega bio proizvod jednog
sistema u raspadanju, koji je pogodovao usponu tehnokrata od akcije, s dobrim
instinktom za duh vremena. Njegov dolazak na vlast imao je teške posledice, zato što
je on mobilizovao i radikalizovao nacionalistička raspoloženja, težnje za jakim vođom
projektovao u svojoj ličnosti, i time neutralisao demokratske alternative, a svojim
predlozima za prestrukturiranje federacije kao buldožerom nasrnuo na interese drugih.
Time je i rasprava o Ustavu dobila novi kvalitet, koji je u ostalim delovima zemlje bio
doživljen kao vrlo opasan.943
Srbi su stalno ponavljali da jedino njihova Republika nije suverena, već praktično
podeljena na tri dela. Prema Ustavu iz 1971. autonomne pokrajine mogle su, naime, da
blokiraju politiku Srbije svojim vetom, dok Beograd, s druge strane, nije smeo da se
meša u njihove poslove. Srpsko rukovodstvo se žalilo da njihove kolege iz Prištine
praktično sprečavaju donošenje svih odluka. S obzirom na to, Beograd je imao jak
interes da promeni svoj pravni položaj da Jugoslaviju u celini jače centralizuje.
Među intelektualcima takođe je tinjalo nezadovoljstvo. Visokotiražne Večernje
novosti objavile su u septembru 1986. izvode iz jednog tajnog Memoranduma koji je
sastavila SANU. Među autorima bili su renomirani intelektualci, kao pisac Antonije
Isaković, istoričar Vasilije Krestić, ekonomista Kosta Mihajlović i filozof Mihajlo
Marković. Dobrica Ćosić je, međutim, ovaj tekst samo posredno „nadahnuo“. Taj
pamflet je pokrenuo buru nezadovoljstva u SK Srbije i široj jugoslovenskoj javnosti. On
je u dramatičnom tonu izlagao davno poznate nacionalističke scenarije ugroženosti i
njihovu osnovnu paradigmu - samopredstavljanje Srba kao nacije-žrtve.
Lajtmotiv Memoranduma, koji je imao oko 50 strana, bio je težak položaj Srbije i
Srba u savremenoj krizi. On je jednostrano odslikavao privredno nazadovanje, političko
zapostavljanje i kulturno ponižavanje kao rezultat tridesetogodišnje istorije
eksploatacije i diskriminacije. Prema Memorandumu, na Kosovu je srpska nacija od
1981. doživljavala „otvoreni i totalni rat” i „psihički, politički, pravni i kulturni genocid“. Uz
to, istaknute su i dve nove teze: da su u Hrvatskoj Srbi bili izloženi jednoj rafiniranoj i
vrlo efikasnoj politici asimilacije, koja je potkopavala jedinstvo nacije. Za to je
proglašena odgovornim slovenačko-hrvatska zavera moćnika - personifikovanih u
likovima Hrvata, Tita i Slovenca, Kardelja. U zaključku teksta tražio se „potpuni
nacionalni i kulturni integritet srpskog naroda, bez obzira na to u kojoj republici ili
pokrajini živi“. To je posredno značilo: nacionalno jedinstvo mora ponovo biti
uspostavljeno.944
Dok je predsednik Srbije Ivan Stambolić zahtevao da autori ove „čitulje za
Jugoslaviju“ podnesu lične posledice, a štampa zasipala napadima Akademiju nauka,
autori Memoranduma žalili su se na „ilegalnu krađu i objavljivanje“ jednog nedovršenog
i neautorizovanog teksta, koji se otvoreno obraćao srpskoj vladi.945 Ali, za razliku od
onoga što se stalno tvrdilo, Memorandum nije sadržavao nikakve konkretne planove za
„etničko čišćenje“ niti bilo kakav dovršen ratni program. Njegov značaj je upravo u
dramatičnom opisivanju zapostavljanja i ugrožavanja Srba, kao i u optužbama za
izdaju, zaveru i žrtvu, izloženom u potresno emocionalnim metaforama. U sažetom
obliku, tekst je nabrajao sve uznemiravajuće teme koje su pothranjivale novi srpski
nacionalizam. Diskurs je takođe odražavao raspoloženje nacionalno orijentisanih
intelektualaca, koje je primetno zapadalo u samosažaljenje. Teorije žrtve i zavere,
stalno iznošene u kolektivnom prvom licu („srpski narod“) svedočile su o namernom
gubitku svake empatije. One su bile implicitno antidemokratske i eksplicitno
antijugoslovenske.
Jedan slovenački dokument, uporediv sa ovim, koji se vrlo sličnim nacionalističkim
stilskim figurama zalagao protiv jugoslovenske države, pojavio se samo nekoliko
meseci kasnije, u januaru 1987, u časopisu Nova revija, kritičkom prema režimu. Reč je
bila o „Prilozima za jedan slovenački nacionalni program“, sastavljenim već 1985, koji
su ce, za razliku od srpskog Memoranduma, izrazito obraćali javnosti. Tu se tvrdilo da
je slovenački narod u opasnosti od nestanka, da je njegov jezik diskriminisan, a
njegova privreda eksploatisana. Takođe se tvrdilo da je Slovenija zapostavljena,
izložena preteranom stranom uticaju zbog imigranata i vojno „kastrirana“.946 Jedan
autor je tvrdio da Jugoslavija vodi Sloveniju u „nacionalnu katastrofu“ i „nacionalno
osipanje“ i, ako se ona tome energično ne usprotivi, nacija je u celini osuđena na
propast.947
Ni rukovodstvo u Ljubljani ni ono u Beogradu još nisu usvajali stanovište nacionalno
orijentisane inteligencije. Slobodan Milošević je čak i započeo jednu „ideološku
ofanzivu“ protiv SANU i Udruženja književnika Srbije.948 Ali seme nacionalnog
okupljanja bilo je bačeno.

Od otuđivanja do raspada
Osamdesetih godina republike su se još brže međusobno udaljavale. U političkom,
kulturnom i ekonomskom pogledu skoro potpuno su se zatvarale. Time su se i životi
ljudi i njihova iskustva takođe udaljavali. Sve više su u javnom diskursu preovladavale
teme identiteta, suvereniteta i nacionalnih interesa.
Kada je savezna država predložila uvođenje obaveznog zajedničkog jezgra školskih
programa za škole u svim republikama, koji je trebalo da stvori zajednički fond znanja i
da olakša učenicima eventualni prelazak u drugu školu, došlo je do glasnih protesta.
Slovencima se činilo potpuno neprihvatljivim da u predmetima jezika i književnosti
polovina nastave bude posvećena opštejugoslovenskim temama, a druga strogo
nacionalnokulturnim ciljevima učenja. Upravo su pisci dizali poviku protiv jednog drskog
zadiranja u slovenačku kulturnu suverenost.949 Kada su zabrinuti istoričari sredinom
osamdesetih godina naručili istraživanje udžbenika istorije, njihov nalaz je bio
zaprepašćujući: u osam federalnih jedinica zajednički nastavni sadržaji bili su
minimalni. Među najčešće pominjanim ličnostima 19. veka na prvom mestu je bio
Napoleon Bonaparta.950
U međuvremenu su odnosi među republikama bili politički veoma ugroženi. Notorni
primer urušenog poverenja bila je afera 1987. oko koncerna prehrambenih proizvoda
„Agrokomerc“ iz Velike Kladuše u zapadnoj Bosni. Direktor Fikret Abdić nabavio je
ogromne količine kapitala bez pokrića, ulagao je velike sume u svoju imperiju i u
lokalnu infrastrukturu i tako stekao priličnu podršku u političkoj bazi. Banke su ostale s
neisplaćenim dugom od stotinu miliona dolara. Zato su vodeći bosanski političari morali
da odstupe sa funkcija. Na primeru tog skandala pokazalo se otvoreno ono što je važilo
u celoj zemlji - arogancija, neumerenost, neodgovornost i sklonost korupciji republičkih
rukovodstava, i sprega između politike i privrede. Mnogi su slutili da je „afera
‘Agrokomerc’“ otkrila samo vrh ledenog brega.
U tim okolnostima, u slovenačkom rukovodstvu nastajala je jedna vrsta kolektivnog
egoizma u pogledu životnog standarda, koja se nije uopšte obazirala na posledice po
celu državu. Ekonomske nužnosti i političke osude išle su u prilog tome da se treba
osloboditi balasta Jugoslavije. Republika sa dva miliona stanovnika činila je 8%
stanovništva države, ali je finansirala 25% saveznog budžeta i oko 18% fondova za
regionalni razvoj. Rukovodstvo je tražilo više suvereniteta, što je podrazumevalo veća
prava slovenačke teritorijalne odbrane u odnosu na JNA. Omladinski časopis Mladina
pokrenuo je kampanju za odbijanje služenja vojnog roka i za pravo da se vojna služba
služi u sopstvenoj republici - što je bio nož u leđa „bratstvu i jedinstvu“. Kada su u junu
1988. tri novinara bila uhapšena zbog kritičkog izveštavanja o JNA i odavanja vojne
tajne, došlo je do širokog talasa solidarnosti. Oko pola miliona ljudi potpisalo je peticiju
za optužene, a to je bio svaki četvrti Slovenac. Narod je pokrenuo bezbrojne
demonstracije i rastao je otklon prema zajedničkoj državi. Godine 1988. 59,5%
stanovništva kritikovalo je previše bliske privredne veze s Jugoslavijom, a 72,6%
zapostavljanje slovenačkih interesa u politici savezne vlade.951
U meri u kojoj su se politička rukovodstva republika međusobno konfrontirala,
nacionalna solidarnost je rasla. Međusobno udaljavanje Slovenije i Srbije bilo je sve
veće, jer je i Milan Kučan, kao i Slobodan Milošević, koristio masovne demonstracije
kao političku pozornicu. U obe zemlje intelektualci, mediji i grupe civilnog društva
solidarisali su se tokom 1988. godine s reformskim programima svojih vlada, od kojih je
ona u Ljubljani težila punom samoopredeljenju, a ona u Beogradu, naprotiv, većem
jedinstvu.
U tim okolnostima ojačani su frontovi između republika. Ekonomska beda i politička
nesposobnost iscrpli su spremnost elita na kompromis i podsticale sunovrat autoriteta,
krizu smisla i gubitak poverenja. To je, sa svoje strane, potkopalo sposobnost države
da rešava probleme i stvorilo zastoj u reformama. Egoistična politika interesa oduzela
je državi i poslednje ostatke upravljačke sposobnosti. Što je kriza bila složenija i
obuhvatnija, protivnici su bili utoliko nepopustljiviji, a pronalaženje strategije za
prevazilaženje krize utoliko manje verovatno. Još je simptomatičnije bilo to što su sve
vrste sukoba bile tumačene kao istinske etničko-političke suprotnosti.
 17. Anomija
Sredinom osamdesetih godina dotada samo mračni nagoveštaji gubitka poverenja
unutar društva pretvorili su se u proces koji se odvijao neverovatnom brzinom. Kriza je
stvorila kod ljudi osećanje zastrašujuće neizvesnosti, uništila je njihovu veru u moć
države da održi red, raskinula je veze između republika i, konačno, obeležila čak i
kolege i susede kao izdajnike i neprijatelje. Promene i diskontinuiteti, što svako doba
nosi sa sobom, nisu više tumačeni kao izazov ili šansa, već kao loš predznak preteće
propasti. Uznemirenost i strah od budućnosti delovali su ometajuće i usporavajuće, a
poverenje u zakon potpuno je nestalo.

Socijalne neuravnoteženosti
Osamdesetih godina Jugoslavija je postala industrijsko društvo. Udeo zaposlenih u
poljoprivredi bio je 1981. samo još 29%, a u industrijskom i sektoru usluga porastao je
na 35%, odnosno na 36%.952 Svaki drugi stanovnik živeo je u gradu, akutna nestašica
stanova bila je prevaziđena, a snabdevanje strujom i tekućom vodom takođe je bilo
zadovoljavajuće. Statistički, svaki deseti Jugosloven imao je automobil i telefon, svaki
peti televizor. Jugosloveni su 1979. godine 22 miliona puta putovali u inostranstvo. Ljudi
su se navikli na blagostanje, kontakte sa inostranstvom i putovanja na odmor.953
Kriza je odjednom otkrila mračne strane ubrzane socijalističke modernizacije.
Godine 1980. na univerzitetima je bilo pola miliona studenata. To znači da je jedan
mladi akademski obrazovan čovek dolazio na 50 stanovnika (u odnosu na 1:1000 u
međuratnom periodu).954 Pošto se privreda nije tako brzo razvijala kao obrazovni
sistem, već je čak i opadala, povećavao se višak obrazovanih koji nisu mogli da se
zaposle. Godine 1984. svaki drugi nezaposleni bio je kvalifikovan, a tri četvrtine bilo je
mlađe od 30 godina.955 Uz to sistem je proizvodio veliku masu „poluobrazovanih“:
godine 1981. 44% jugoslovenskog stanovništva nije imalo završenu školu (u odnosu na
80% 1945. godine). Svaki deseti bio je nepismen.956
Krizom su najviše bili pogođeni oni milioni ljudi kojima je industrijalizacija i odlazak
sa sela u društvenom i emocionalnom smislu prekinula korene. Godine 1981. 41% ljudi
nije živelo u mestu rođenja, a mnogi od njih popunjavali su redove „nepoljoprivrednih,
neurbanih“ slojeva, koji su sada živeli na periferiji gradova.957 Oni su samo statistički
postali stanovnici gradova, ali ne i u pogledu shvatanja i načina života. Njihova
profesionalna perspektiva takođe je bila mračna - što je bilo idealno tle za jednostavna
objašnjenja i radikalne ideje.
Samoupravljanje je za tri decenije proizvelo ne manje već više socijalne
nejednakosti, što je kriza dodatno pojačala.958 Raspodela dohotka osamdesetih godina
bila je slična onoj u Zapadnoj Evropi: 20% najsiromašnijih domaćinstava stvaralo je
6,6% nacionalnog dohotka (u Francuskoj 5,3%, a u Engleskoj 7,3%). Udeo 60%
srednjih slojeva iznosio je 54,7%, a najbogatijih 20% imali su 38,7%, što je veoma
slično podacima iz kapitalističkog dela Evrope. Radnici i službenici nisu se više
identifikovali sa svojim zanimanjem, kao i u Francuskoj. Nezadovoljstvo i stepen
otuđenja bili su jednako visoki.959 Privredna kriza pogodovala je nastanku većih razlika
u prihodima, jer privredno opadanje nije podjednako pogodilo sve sektore i sve
zaposlene. Sloj od 10% najbogatijih sada je imao više od 40% onih na dnu skale
prihoda - što su bile proporcije slične onima u Velikoj Britaniji, Holandiji i skandinavskim
zemljama.960 Porast nejednakosti postavljao je pitanje o kredibilitetu sistema uopšte i,
posebno, o privilegijama elita.
Privredna kriza i opadanje vrednosti novca pogodili su društvo u kojem se status,
prestiž, zadovoljstvo i socijalni identitet već prilično određivao prema materijalnim
dobrima. Nivo inflacije nije samo urušio prihode, štednju i penzione fondove, već je, i
više od toga, predstavljao ozbiljan napad na uhodane životne planove.961 Kao i svuda u
Evropi, individualizam i materijalizam bili su u porastu - a to su shvatanja koja su se u
teškim vremenima neretko pretvarala u cinizam.962
Tako je kriza radikalizovala postojeće strukturne neusklađenosti: s jedne strane,
između želje mladih ljudi da napreduju i ograničenih mogućnosti privrede koja je već
dugo stagnirala; s druge strane, između statusa starijih i opasnosti od gubitka
društvenog statusa koja je postajala sve konkretnija pre i za vreme depresije. Socijalne
suprotnosti između bogatih i siromašnih, grada i sela, ali pre svega između
nacionalnosti, mnogo su se jasnije videle u svetlu mračnih prognoza za budućnost.
Ono najvažnije što je socijalizam obećavao - rad, stanovanje po umerenim cenama,
zdravstvena zaštita i obrazovanje - pokazalo se, pod pritiskom inflacije, kao nepovratno
prošlo.963

Iskustvo krize i gubitak vrednosti

Pojam „kriza“, koji je odjednom postao predmet svih razgovora, podrazumevao je
složena iskustva jedne cele decenije. On je bio metafora za nesigurnost, iskušenje, kao
i predznak neizvesne budućnosti.964 U tim okolnostima pojavila se jedna nova stručna
disciplina - „krizologija“. Dok se u feljtonima raspravljalo o simptomima propasti,
ekonomisti i politikolozi objašnjavali su njene uzroke i posledice, a istraživači javnog
mnjenja pratili raspoloženje stanovništva.965 Sve ovo imalo je veliku analitičku vrednost,
ali slabu moć prognoze, a pre svega nikakav praktični efekat u smislu savladavanja
krize. Ako je nešto ostalo nedovoljno objašnjeno, to je da je kriza u svim svojim
vidovima bila, doduše, lucidno proučena, ali da, uprkos tome, nije bilo delotvornog
sredstva za njeno suzbijanje. Nesigurnost u pogledu očekivanja i gubitak orijentacije
potkopavali su postojeće shvatanje društva i sigurnosti, autoriteta i identiteta, smisla i
morala. Sve veći strah od budućnosti pothranjivao je sumnju u vrednosti, institucije i
uopšte u funkcionalnost političkog sistema. Godine 1985. 31% stanovništva bilo je
ophrvano brigama i strahovima, 19% je imalo mešana osećanja u vezi s budućnošću,
10% je potonulo u rezignaciju i apatiju i želelo „čvrstu ruku“.966
Naročito je u bezizlaznoj situaciji bila omladina, koja je posebno teško doživljavala
jednu u osnovi agresivno-pesimističku atmosferu, ili je - što je bio drugi ekstrem -
zapadala u bespomoćnost, ravnodušnost i apatiju. „Mlad si, a bez posla; obrazovan si,
a osećaš se suvišan; pun si ideja, a nijednu ne možeš ostvariti; čekaš, umesto da se
nadaš“, ukratko je objasnio jedan mladić.967 Osnovno raspoloženje tri četvrtine njegove
generacije bilo je anomično: ”Često osećam da se stvari za koje su se naši roditelji
zalagali, upravo pred našim očima ruše i nestaju.“ „Problem današnjeg sveta je najviše
u tome što većina ljudi ni u šta ne veruje.“ „S obzirom na to da je danas sve tako
nesigurno, čini mi se da se svašta može dogoditi.“968 To su bili pokazatelji jedne
duboke krize smisla i ogromnog gubitka vrednosti i orijentacije. Oni su ukazivali na
takvu predispoziciju koja je upravo vapila za emocionalnim rasterećenjem, za žrtvenim
jarcima i za iskorenjivanjem umišljenog uzroka sveg zla.
Nestalo je svako poverenje u postojeći poredak. Uporedo s tim, vođena je i
rasprava o nesposobnosti i neodgovornosti političke klase, kao i o njenom nepotizmu,
samovolji i korupciji birokratije i tehnokratije. Krajem osamdesetih godina, nekada s
ponosom upotrebljavan pojam samoupravljanja, sada se pretvorio u ružnu reč. Urušile
su se osnovne društvene vrednosti, kao jednakost, solidarnost i spremnost na žrtvu,
najvažnije vrline socijalističkog herojskog kodeksa.969
Sve ono neočekivano i neobjašnjivo pokušavalo se izraziti rečima preko jedne
metaforike nemaštine, pune maštovitih stilskih figura. „Govor krize“ zamišljao je inflaciju
kao gotovo vanzemaljsku silu. Terminom „ambis inflacije“ prizivala se božja kazna,
terminom „rak-rana“ smrtonosna bolest, a terminom „potop“ nezaustavljiva prirodna
katastrofa. U diskursu o inflaciji čovek je bio neka vrsta igračke nepredvidivih viših sila,
kojima je bespomoćno bio prepušten.970 Taj diskurs je sažimao u sebi opažanje krize
kao razdelnicu epoha, kao prelomno doba koje je jurilo ka radikalnoj promeni. Nejasne
želje ka transcedentalnom osvajale su prostor u društvu koje se više nije moglo
smatrati racionalnim.

Oživljavanje religija
S propašću socijalističkih ideoloških izvesnosti nestala su i čvrsta uporišta
racionalnog poimanja sveta i sekularne vere u napredak. Na njihovo mesto sada su
prodrla izrazito verska tumačenja - tipična ljudska reakcija na iznenadnu propast
socijalnog i identitetskog modela. Ponovno buđenje religija zamenilo je proces
socijalizacije procesom jačanja zajednice i ponovo aktiviralo veru kao konstitutivni
element konstrukcije nacionalnog identiteta. Istovremeno, verske zajednice su aktivno
delovale, tako što su svoju naciju proglašavale svetom i rekonstruisale istorijske
tradicije.
Sociolozi su 1974. konstatovali postepeni porast religioznosti, koji je sredinom
osamdesetih u mlađoj generaciji eksponencijalno porastao. Godine 1967. trećina
stanovništva se izjasnila kao vernici, a 1987. već više od polovine. Ovaj udeo je bio
sličan onome u severnoj Irskoj, Danskoj, Francuskoj, Engleskoj i SR Nemačkoj.
Do tada je potraga za smislom svakog drugog stanovnika Jugoslavije vodila ka
crkvi, na prvom mestu radi negovanja nacionalnih i kulturnih tradicija, a manje iz
verskih razloga. Religija je ispunila prazan prostor koji je tokom krize nastao u pogledu
vrednosti, orijentacija i mogućnosti stvaranja identiteta.971
Sveštenici su iskoristili priliku da izvuku korist od sve većih težnji ka zajednici, ka
ispunjavanju života smislom i ka transcendentnom, i da tako povrate bar jedan deo
svog izgubljenog društvenog značaja. Pošto je Beograd 1970. ponovo uspostavio
diplomatske veze s Vatikanom, Katolička crkva je razvila veće aktivnosti. Na primer,
održavala je zvanične komemoracije za kardinala Stepinca, koji je bio upamćen kao
papi veran bastion protiv nevernika i mučenik za hrvatska prava. Osuđen kao ratni
zločinac, bio je 1960. sahranjen sa svim počastima u zagrebačkoj katedrali.972 Zatim je
Katolička crkva 1971. proglasila Mariju Bistricu za mesto hodočašća gde je, kao „crna
Madona“ u Poljskoj, stajala kao apoteoza nacije. Jedan međunarodni kongres svečano
je posvetio ovaj hram sa „devicom Marijom, kraljicom Hrvata“. Na 1300. godišnjicu
hrišćanstva u Hrvatskoj Katolička crkva je između 1975. i 1984. držala Novenu, jedan
devetogodišnji ciklus jubilarnih proslava. To je bio otvoreni pokušaj da se ponovnim
buđenjem istorijske i verske svesti istupi protiv „pojava sekularizacije, urbanizacije,
industrijalizacije i ateizma“973.
Ono što je Katolička crkva izrazito nudila kao društvenu orijentaciju nije bilo
usmereno samo prema društvenim posledicama modernizacije već, iznad svega,
prema reinstitucionalizaciji verskog u kombinaciji s nacionalnopolitičkim ciljevima.
Naročito se u kultu device Marije konkretno videla interakcija između katoličke vere i
hrvatske nacije. Ta interakcija je istovremeno značila iskazivanje pripadnosti
zapadnokatoličkom svetu i odvajanje od pravoslavnog Istoka. Više od pola miliona
vernika putovalo je 1984. iz cele Jugoslavije na „nacionalni euharistijski kongres“ u
hram Marije Bistrice - to je bio gigantski spektakl, koji je pozivao na okupljanje nacije
pod okriljem crkve.974
Naravno, težnja za verskim ispunjenjem oduvala je postojeće institucije i dogme. U
veoma pobožnoj katoličkoj Hercegovini jednoj grupi dece ukazala se 1981. devica
Marija, da bi od tada svakodnevno prenosila poruke u siromašnom selu Međugorje.
Iako je mostarski biskup smatrao da je „sve to samo masovno ludilo, euforija i spektakl
za turiste“, ovaj provincijski grad za kratko vreme pretvorio se u značajan simbol
hrvatske nacionalne svesti i važno mesto hodočašća.975 Bukvalno ni iz čega niklo je
400 hotela, 18 menjačnica i pet djutifri prodavnica koje su primale godišnje po 10
miliona vernika.976
Turizam i antikomunizam bili su povezani vrlo profitabilnom vezom. Nije slučajno da
se Madona javila upravo na dan pojave portugalske Fatime 1917. Tada su se u celoj
Evropi ljudi mobilizovali protiv boljševizma. U Hrvatskoj je takođe kult Madone, koji je
sakralizovao hrvatsku naciju, imao pored versko-kulturne i ideološko-političku
obojenost. Uz to, on je podsećao na zlokobno savezništvo između Katoličke crkve,
franjevaca i ustaškog režima. Tokom Drugog svetskog rata u bližoj okolini dogodili su
se stravični zločini, za koje je 67 franjevaca bilo posle 1945. osuđeno na smrt.
Najmanje za sedamnaest grobova znalo se gde se nalaze. Pravoslavna crkva u tome
je videla dobrodošao povod da podseti na srpske žrtve hrvatskog fašizma. U jednom
susednom selu podigla je 1991. spomen-kapelu za „nove srpske mučenike“977.
Pravoslavna crkva takođe se trudila da privuče više vernika na božju službu. Od
kraja šezdesetih godina počela je više da istupa u javnosti. Na primer, u maju 1968.
patrijarh je održao spektakularnu procesiju s moštima cara Stefana Dušana u centru
Beograda. Godinu dana kasnije crkva je slavila 750-godišnjicu samostalnosti, a 1975.
godine 800. rođendan svetog Save, njenog osnivača. Vrlo bogato je proslavljen
Vidovdan, dan bitke na Kosovu. Stalna tema bilo je samopotvrđivanje srpskog naroda i
njegovo ujedinjenje. Komunističko rukovodstvo bilo je zabrinuto zbog velikosrpskih
tendencija. Centralni komitet je već 1972. izveštavao o idealizaciji velikosrpske ideje, o
instrumentalizaciji Srba u Hrvatskoj i propagandističkim isticanjem pojedinosti o
ustaškim zločinima978.
U Beogradu je osnovan 1984. novi Teološki fakultet, a godinu dana posle toga
započela979 je u centru grada izgradnja monumentalnog hrama Svetog Save.
Gigantska građevina, u koju je moglo da stane 12.000 vernika, prevazišla je čak i
opseg Sv. Sofije u Istanbulu. Stotine hiljada ljudi sledilo je poziv crkve da otvoreno slavi
velika nacionalna dostignuća, bilo da je to probijanje Solunskog fronta u Prvom
svetskom ratu, osnivanje manastira Studenica u srednjem veku ili dan Kosovske bitke.
Povodom proslave 600-godišnjice te bitke, mošti svetog velikomučenika kneza Lazara
svečano su u junu 1989. prenete u manastir Ravanicu. Pravoslavna crkva je 1990. i
1991. organizovala čitav niz komemorativnih skupova povodom izbijanja Drugog
svetskog rata i progona Srba.
Islamski teolozi i političari takođe su krajem osamdesetih godina imali pogodnu
priliku da ponovo stvore tešnju vezu između religije i nacionalnog identiteta. Bosansko-
muslimanska svest u praktičnom životu već dugo nije bila na prvom mestu, a za mnoge
ni uopšte, određena verom. Samo 37% Muslimana iz Bosne smatrali su se 1990.
religioznim, za razliku od 60% Slovenaca i 53% Hrvata. Preko 60% nikada nije ni ušlo u
džamiju.980 Nacionalizam je ipak pružio jedno delotvorno sredstvo za ponovno
preobraćanje sekularnog identiteta u ispovedanje vere. Samo između 1969. i 1980.
podignuto je oko 800 novih džamija. Godine 1976. razdeljeno je 40.000 primeraka
Korana i 50.000 primeraka brošure „Kako se postaje musliman“. Konačno, 1977.
otvoren je čak i Islamsko-teološki fakultet u Sarajevu, gde je studirao muški i ženski (!)
podmladak. Zahvaljujući dobrim vezama s nesvrstanim zemljama, mnogi studenti su
dobijali stipendije za Egipat, Irak, Libiju, Maroko, Saudijsku Arabiju, Kuvajt ili Sudan.981
U Zagrebu je 1978, zahvaljujući velikodušnoj finansijskoj podršci iz Irana, Saudijske
Arabije i Libije, podignuta treća po veličini džamija u Evropi, skoro tako impozantna kao
one u Londonu ili Rimu. Jačale su radikalne struje među imamima. Više sveštenika
sada je pozivalo na povratak muslimanskim tradicijama, na reaktiviranje verskih
zakona, rituala i običaja, kao što su mesec posta ramazan, čitanje Korana, hodočašće i
pokrivanje žena. Suštinski deo reislamizacije bio je povratak svesti o isključivim
pravilima ponašanja: stroga zabrana mešovitih brakova i konzumiranja alkohola,
davanje verskih imena i vaspitanje dece. Verski običaji imali su i moć političke
mobilizacije. Glas Muslimana video je u bici kod Badra, opisanoj u Koranu, u kojoj je
Prorok uz intervenciju Alaha, izvojevao neverovatnu vojnu pobedu, „važnu poruku za
sve one koji se bore za istinu, pravdu i slobodu“. Ramazan treba da bude mesec
džihada i odbrane vernika, pisalo je u časopisu Udruženja uleme. Kao i kod kosovskog
mita, ovde se takođe zaklinjalo u herojske vrednosti narodne zajednice: veru u boga,
spremnost na žrtvu, jedinstvo i disciplinu.982 S velikom pompom Islamska zajednica je
1990. obeležila jubilej islamizacije Bosne i Hercegovine u 16. veku. U Ajvatovici
osvećeno je jedno sveto mesto hodočašća. Sto hiljada vernika okupilo se da proslavi
dolazak islama. Prvi put su se mogle videti zelene zastave sa arapskim natpisima i
potpuno pokrivene žene. Pored Srba i Hrvata, sada su i Muslimani imali sveto mesto,
koje je predstavljalo večni karakter nacije.983
Nacionalna politika je krajem osamdesetih godina, u cilju mobilizacije svojih
nacionalnih zajednica, s velikim uspehom koristila verske simbole. Dok je kriza sa svim
svojim neizvesnostima uskomešala uhodane modele poretka, vera je otvorila
alternativu, smisaono strukturiranje vremena i istorije, jednostavnu sliku složene celine i
još jednu novu perspektivu prelaska ka većoj narodnoj zajednici. Kult Madone, kosovski
mit i bitka kod Badra sakralizovali su sopstvenu naciju, stalno sugerisali bliskost svoje
nacije Bogu i time njenu privilegiju, kao i duboku, tesnu duševnu povezanost s
pripadnicima svoje nacije, koja je prevazilazila političko-pravne granice. Tako je
nacionalna teologija podigla zajednicu na nivo apsolutno obavezujuće, normativne
vrednosti, čiji je opstanak od svakog pojedinca zahtevao bezuslovnu spremnost na
žrtvu.984

Kriza politike sećanja

Jugoslavija je bila obuzeta pravom opsesijom istorije: istorijske teme preovlađivale
su u nauci, publicistici i memoarskoj literaturi. Koliko je Komunistička partija
osamdesetih godina izgubila na legitimitetu, toliko je i na sve strane širena kontroverza
o temeljnim pitanjima sopstvenog samorazumevanja. Ko smo mi u Evropi? Kako smo
nastali, šta smo mi? Pored toga, svedoci vremena dobrih četrdeset godina posle rata
stigli su u životno doba kada se oseća potreba da se u nasleđe ostavi svoje tumačenje
događaja. A liberalna atmosfera u medijima sada je omogućila otvoreno tretiranje
ranijih tabu tema emigrantske literature.
Oživljeni nacionalni antagonizmi već početkom sedamdesetih godina doveli su u
bezizlaznu situaciju dva velika projekta: Istoriju Komunističke partije/Saveza komunista,
kao i višetomnu Istoriju naroda Jugoslavije. Hrvatski, bosanski i srpski istoričari
međusobno su se napadali u kontroverzama o nacionalnim pokretima 19. veka, tako da
se sveukupno epsko izlaganje istorije završavalo na 1800. godini. Prerada
Enciklopedije Jugoslavije, započeta 1975, rezultirala je jednim nevoljnim kompromisom:
trebalo je da izađe u šest verzija, na različitim jezicima, i u jednom skraćenom
engleskom izdanju. To što se sredinom osamdesetih godina labavi istoriografski
konsenzus konačno raspao dokazuje ozbiljnost nevolje, koja nije imala samo ideološke,
privredne i sistemsko-političke dimenzije, već je ostavljala tragove na najdubljim
slojevima društvene podsvesti.
Sukobi oko Enciklopedije Jugoslavije, koji su trajali od sedamdesetih godina, ispoljili
su se u energičnim polemikama kada je, krajem osamdesetih godina, izašao prvi tom
novog, prerađenog izdanja. Naročito su kontroverzne bile jedinice o poreklu Albanaca i
Crnogoraca, o istoriji Bosne i Hercegovine, kao i o jezicima i književnosti uopšte.
Projekat je obustavljen 1991.
Potraga za orijentacijom prema novim identitetima, autoritetima i političkim
projektima dovela je do ponovnog oživljavanja nacionalističkih istorijskih konstrukcija i
stereotipa o razlikama. U središtu ovih revizija bio je Tito i dostignuća Drugog svetskog
rata.985 Vladimir Dedijer je 1981, svojim objavljivanjem, relativno umerene kritike Tita u
knjizi Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita otvorio vrata demistifikaciji vođe. Drugi
su zatim obelodanjivali tamne strane njegovog lika, kult ličnosti i pikantne detalje iz
privatnog života, sve dok bivši heroj revolucije nije izgledao samo kao vlastoljubivi,
tašti, uobraženi i politički zabludeli starac.986 Dekonstrukcija mita o Titu ispunjavala je
dvostruku funkciju: istovremeno je omogućavala delegitimaciju socijalizma kao
političkog sistema, kao i Jugoslavije kao višenacionalne države. Ako bi Josip Broz,
konačno, bio samo jedan dekadentni autokrata, onda bi i „bratstvo i jedinstvo“ bilo
samo himera. Posle 1989/90. on je nestao iz javnog prostora. Ulice, trgovi i gradovi
promenili su ime, a njegov mauzolej bio je zatvoren.
Drugi svetski rat uopšte je sada tumačen na drugi način. Već je Branko Petranović y
knjizi Revolucija i kontrarevolucija y Jugoslaviji iz 1983. izbrisao dihotomiju dobro - loše
između partizana i četnika.987 . Njegov kolega Veselin Đuretić doveo je do maksimuma
revizionističku ikonoklastiju svojom monografijom iz 1985, Saveznici i jugoslovenska
ratna drama, kada je rehabilitovao četnike i generala Nedića kao antifašiste, a
zapadnim saveznicima pripisao krivicu da su komunistima omogućili da preuzmu
vlast.988. Komunistička partija je protiv ove apologije reagovala bespomoćnim
pretnjama, ali zbog svog galopirajućeg gubitka autoriteta, u slučaju interpretacije rata i
revolucije nije više mogla da izvuče ni minimalni konsenzus.
Okolnosti dolaska komunista na vlast takođe su kritički preispitivane kada su
Vojislav Koštunica i Kosta Čavoški napali staljinističku praksu vladavine od 1944. do
1948. i ukidanje građanskog višepartijskog sistema.989 Snažan talas kritike iz sfera
kulture, umetnosti i nauke nasrnuo je na sistem. Romani, drame, pesme i filmovi
obrađivali su teme koje su dovodile y pitanje do tada nesporni legitimitet sistema.
Pesnik Gojko Đogo, zbog svoje zbirke pesama Vunena vremena, uhapšen je 1981. i
kasnije osuđen, jer je izneo metaforičke aluzije na Titovu vladavinu tirana i neznalica.
Zabrana knjige uzburkala je kulturnu scenu, pošto je režim prvi put postupio tako
drastično protiv jednog pisca.990
Amblematično za buđenja kritike kod intelektualaca bio je žanr književnosti o Golom
otoku, tj. dela koja su se bavila progonima simpatizera Kominforma posle 1948. na
zloglasno zatvorsko ostrvo Goli otok. 1982. objavljen je roman Antonija Isakovića Tren
2, dok je 1985. Emir Kusturica izazvao je veliku kontroverzu sa njegovim filmom Otac
na službenom putu. To iste godine Slobodan Selenić je objavio društveno kritički roman
Očevi i oci.
Promena paradigme ka nacionalizmu se dosta drastično manifestovala u debatama
o žrtvama Drugog svetskog rata, tema koja je dugo dizala tenzije, a koja se sa
uživanjem iskorišćavala u političkim publikacijama. Malo je tema koje su bile toliko
emocionalno opterećene kao broj ljudi koji su bili ubijeni, mučeni i raseljeni, a nijedna
druga tema nije mogla biti bolje korištena za slavljenje nacionalnog mita o viktimizaciji
na kojoj je svaka nacionalna grupa prosperirala. Ova debata raspravljala je o
etnopolitičkim dimenzijama građanskog rata i potkopala dogmu o „bratstvu i jedinstvu“
na kojoj je dobrim delom počivao jugoslovenski poredak.
U središtu kontroverzi bio je koncentracioni logor Jasenovac, kao najvažnije mesto
sećanja i simbol antisrpske politike istrebljivanja. Prema pouzdanim procenama, u
Jasenovcu je stradalo oko 83.000, a u ostalim hrvatskim konclogorima još 120.000
ljudi.991 Srpski i hrvatski istoričari sada su ce nadmetali oko uveličavanja, odnosno
umanjivanja broja žrtava. Vasilije Krestić je 1986. u članku „O genezi genocida nad
Srbima y NDH“ razvio tezu da je istorijsko-verski predodređena namera istrebljivanja
sastavni deo hrvatske nacionalne ideje, dok je Radomir Bulatović 1990. govorio o
rekordnom broju od 1,1 milion žrtava. Franjo Tuđman, koji je od šezdesetih godina
napadao zvaničnu partijsku statistiku, ponovio je svoju poznatu argumentaciju 1989. y
apologetskom tekstu Bespuća povjesne zbiljnosti: pisao je da u NDH nije stradalo više
od 60.000 ljudi, da su i dimenzije holokausta preterano prikazane. Pokušao je da
dokaže, uz pomoć sumnjivih svedoka, da je uprava logora Jasenovac bila u rukama
Jevreja, koji su y stvari sami bili odgovorni za selekciju i likvidaciju. Jevreji su bili pravi
krivci za progone Srba poručio je on preko jednog izvora: „Židov ostaje Židov […]
Sebičnost, lukavstvo, nesolidnost, tvrdičluk, podmuklost i konfidentstvo su njihove
glavne odlike“. Tuđman ce onda osvrnuo i na sadašnjost: napominjući da je posle rata
”nacifašizam” postao „judeonacizam“ jer je Izrael bio sprovođenje „pravog holokausta”
protiv Palestinaca.992 Godinu dana nakon što je napravio te napomene upozorio je da
ne treba zaboraviti „da je NDH … bio je i izraz istorijskog nagona hrvatskog naroda za
nezavisnu država.”993
Sada je došao trenutak da se stvori hrvatski nacionalni mit o žrtvi, koji su
emigrantska udruženja već davno negovala. Blajburg, mesto gde su partizani krajem
rata pogubili do 70.000 kolaboracionista, sada je postao metafora antikomunističkog
hrvatskog otpora. Desničar i nacionalistički emigrant Ante Beljo otišao je još dalje
svojim zbornikom iz 1985, Yu-Genocide. Poplava istraživanja, mnoga iz pera
emigranata, govorili su o broju do pola miliona mrtvih, da bi se dokazalo kako je
hrvatski narod bio žrtva srpsko-komunističkog „holokausta“ i da je u jugoslovensku
tamnicu naroda bio uteran samo oružjem.994 Koliko je bilo zakasnelo raspravljanje o
zločinima partizana, toliko je diskurs o Blajburgu delovao u pravcu umanjivanja krivice.
Pojmovi kao „holokaust“, „marš smrti“, „egzodus“ i „genocid“ pretvarali su ustaše u
patriote i mučenike, a Srbe u arhineprijatelje, sa kojima se nije mogla praviti zajednička
država. Tuđman ce, takođe, u svojim Bespućima, pridružio žalbama da je hrvatski
narod žrtva. Hrvatska vlada je 1997. održala čak i svetu misu u čast stradalih u
Blajburgu.995
 Stručna istoriografija ni u kom slučaju nije bila jedino poprište borbe za konstrukciju i
dekonstrukciju predstava o nacionalnoj istoriji. Bar isto toliko uticajni bili su istorijski
romani, filmovi i politička publicistika, koja je snabdevala publiku gladnu istorije velikim
pričama o prošlosti. Za razliku od naučnih tekstova, književna proza ima tu nedostižnu
prednost da lako pronalazi smisaone narative - sasvim nezavisno od realnih istorijskih
događaja. Istovremeno književno ambiciozno i emocionalno potresno, monumentalni
romani Dobrice Ćosića, Vreme smrti i Vreme zla, ili Vuka Draškovića, Nož,
transponovali su priče o patnjama srpskog naroda, u liku protagonista romana, u
istorijske kulise Prvog svetskog rata ili turskog perioda.
Krajem osamdesetih godina propala je komunistička politika sećanja, čiji je cilj bio
da potpuno ukloni iz kolektivnog pamćenja građanski rat i nacionalističke progone.
Bliska prošlost još je živela u sećanjima savremenika, a lična iskustva i dalje su živela u
porodičnom sećanju. Traumatični doživljaji s kojima ljudi nisu mogli da se izbore činili
su tešku hipoteku i idealno plodno tle za nacionalnu mobilizaciju. Potisnuta osećanja
bespomoćnosti, tuge, ogorčenosti i gneva ponovo su oživela kod ljudi koji su za vreme
rata izgubili svoje najbliže ili su slušali priče o užasima. U svakom slučaju, oni su davali
savršen izgovor za preventivne mere samoodbrane.
Kriza identiteta osamdesetih godina nije jednostavno „odledila“ stare sukobe.
Iskustvo rata nije neka stabilna veličina koja konstantno deluje, već se menja u procesu
sećanja i retrospektivnog jezičkog usvajanja. Jugoslovenski primer pokazuje kako
predstave o prošlosti i građenje istorijske svesti stalno iznova bivaju preoblikovane i
prečišćene od strane savremenog društvenog okruženja.996 U političkim sukobima nije
uopšte bilo važno šta su ljudi i njihovi preci zaista doživeli, već mnogo više, da
tumačenja prošlosti omoguće postavljanje sadašnjosti u novu perspektivu, da ponovo
stvore neki smisao i neki prividni legitimitet. Sukobi iz osamdesetih godina, dakle, nisu
bili jednostavno predodređeni krvavom istorijom Drugog svetskog rata, već time što su
određene slike prošlosti evocirale strahove, koji su mišljenje, osećanje i delovanje ljudi
kako emocionalno pogađali tako i uticali na njih. Delimično, oni su bili i
instrumentalizovani od strane politike.

Mitologizacija političke komunikacije

Sredinom osamdesetih godina stari koncept tesne veze između države i javnosti
nije više bio aktuelan. Medijski pluralizam i aktivna kultura javnih skupova i rasprava u
većim gradovima uključivali su i šire slojeve, pa se tako rasprava o reformama i
alternativama sistemu nije više ograničavala na manji krug intelektualaca i disidenata.
Ko je hteo da se obrati običnim ljudima u gradu i na selu morao je da promeni stil
govora i komunikacije.
Spektakularni oblici političkih akcija, kao što su masovne demonstracije i mitinzi,
sada su izvodili na ulice stotine hiljada ljudi, a ko na njima nije bio prisutan gledao je
satima duge prenose i najave na televiziji, koja je od tada postala najvažniji i
najomiljeniji medij. Euforične mase mahale su hrvatskim, albanskim ili srpskim
zastavama i klicale govornicima, vikale na razglasu agresivno-populističke parole.
Slobodan Milošević je bio prvi koji je od 1987. mobilizovao ljude velikim masovnim
skupovima. Tokom njegove „antibirokratske revolucije“ čak i u najudaljenijim
provincijskim gradovima održavani su tzv. „mitinzi istine“. Hiljade demonstranata držalo
je transparente: „Samo sloga Srbina spasava!“, „Care Lazo, nisi im’o sreće, da se
Sloba pored tebe šeće!“, „Oj Srbijo, majko naša, spasi nas od autonomaša!“, ili: „Dole
biro-krati!“997 Narod je ovde delovao kao etnički kolektiv, a politička komunikacija se
služila istorijskim i folklornim citatima, jer su egzistencijalna oskudica, bespomoćnost i
strahovi od gubitka pogodovali bekstvu u, navodno, večno i pouzdano. Milošević je
uspeo da uznemirenoj naciji, posle decenije sumnji i nesigurnosti, ulije novu nadu i oživi
uzdrmano osećanje ponosa i jedinstva.
U središtu političke komunikacije u Srbiji krajem osamdesetih godina bio je kosovski
mit, iza kojeg su bile skrivene sakralne alegorije srpske nacije. On je povezivao
duhovno, nacionalno i političko buđenje i predstavljao narativni okvir za motiv vere o
izabranom narodu, veoma raširen u mnogim religijama. Prema predanju, knez Lazar je
uveče pred sudbonosnu bitku položio zavet i time se opredelio za „nebesko carstvo“,
dakle, za večnost. Mit pun verskog naboja pružao je naciji podršku i obećavao
legitimitet, koji je daleko prevazilazio sve političke razloge. Tako je nazivanje Srba
„nebeskim narodom“ postalo ključna stilska figura u diskursu osamdesetih godina.
Sudbonosna bitka sa svojim herojima i izdajnicima bila je naročito pogodna kao
metafora za sadašnjost. Velika priča o večitoj borbi za slobodu i samopotvrđivanje
prenosila je očekivanje spasenja, pomagala ponovno snaženje sopstvenog identiteta i
podržavala mobilizaciju i stvaranje emocionalnog naboja u masama. Pored toga, verski
naboj podvlačio je razdvajanje od onih koji su bili suparnici za nespornu i svetu zemlju
Kosovo, dakle, sa Albancima.
Slobodan Milošević je vešto postavio na scenu kosovski mit 1989, kada se u
jednom vrlo zapaženom govoru povodom 600-godišnjice bitke na Kosovu obratio
srpskom narodu i zaklinjao se da će povratiti nekadašnju veličinu nacije. Govorio je o
prošlosti, ali je mislio na sadašnjost: tada je, kao i danas, „tragično nejedinstvo“ bilo
uzrok svom zlu. Istovremeno je ukazivao i na budućnost: predstoje nove bitke, koje
zahtevaju odlučnost, čvrstinu i spremnost na žrtvu. Milošević je optuživao stariju
generaciju komunista zbog njihovih ustupaka jugoslovenskoj državi i slavio je mir,
pravdu i bratstvo. Jezik kulturnih simbola pomogao mu je da mobilizuje duh
zajedništva, da poziva na moralnu obavezu i da sugeriše superiornost u odnosu na
stereotipno predstavljene neprijatelje naroda. „Kosovo“ je bila savršena metafora da se
politička poruka ukrasi univerzalnom, transistorijskom vrednošću i da se sadašnjost i
budućnost protumače u jednoj skoro nadvremenskoj međuzavisnosti.
Slične strategije komunikacije koristili su i drugi pokreti i partije koji su nastajali od
kraja osamdesetih godina. Na primer, Milošević je bio slavljen kao Titov naslednik, a u
Hrvatskoj su izborni agitatori opevali Tuđmana kao unuka herojskih boraca za slobodu,
Zrinskog i Frankopana.998 Banke i preduzeća takođe su, u svojim reklamama, citirale
slogane iz narodne epike. Kao moderni duhovi srpske gerile iz Drugog svetskog rata
pojavili su se osamdesetih godina četnici. Čitava industrija sećanja proizvodila je
časopise, zastavice, ambleme, razglednice, diskove i druge predmete pobožnog
obožavanja koji su podsećali na dugo tabuizirane borce gerile. Ali oni su se mogli naći i
kao protagonisti u pop i rok muzici, u stripovima i drugim forumima omladinske kulture.
Iz etnopolitičkog panteona pojavljivali su ce: knez Lazar i Miloš Obilić kao kosovski
mučenici, gospa iz Međugorja i sveti Sava, srpski revolucionarni heroj Karađorđe i
hrvatski ban Josip Jelačić. Folkloristički ukrasi, grbovi, zastave, slike svetaca i amblemi
postali su važni rekviziti komercijalizovane masovne kulture.
Emocionalna hrana nacionalne euforizacije bila je popularna narodna muzika, koja
je u modernoj, masovnoj komunikaciji doživela reevaluaciju i političko prevrednovanje.
Još su četnici i partizani vodili ogorčenu borbu za prisvajanje narodnih pesama.
Nacionalističke verzije bile su posle 1945. zabranjene, ali su sada oživele.999
Tradicionalni pevači, guslari, pevali su u beogradskoj pešačkoj zoni političke balade
savremenim događajima. Vekovima su ovi bardovi lutali unaokolo sa jednim
jednostavnim gudačkim instrumentom koji se držao na kolenu i žalosnim, monotonim
glasom opevali prošla vremena. Stare pesme bile su ključ za mikrokosmos želja,
strahova i mašte, koje je usmeno predanje s jedne na drugu generaciju održavalo u
životu.
Jedan savremeni žanr, značajan za političku komunikaciju, bila je tzv.
„novokomponovana muzika“. Ona je prilagođavala elemente narodne muzike i
dodavala elemente non muzike i šlagera, kao i političke poruke. Na kasetama su se
prodavale pesme kao „Čovek 20. veka“, koja je slavila rođenje Slobodana Miloševića
kao početak nove ere. Iz Hrvatske kasnije se čulo: „Danke, Dojčland!“1000
Ipak svi nisu bili obuzeti običajima, epovima i mitovima. Stereotipno zaglušivanje
stalno istim likovima kolektivnog sećanja nekima je bilo odbojno: na primer, neki učenici
su smatrali da je crnogorski nacionalni ep Gorski vijenac, deo obavezne lektire,
„smešan, preteran, ruralni, mačistički“ i jednostavno ih je „odbijao“.1001 Ipak je za
mnoge druge folklor imao emocionalnu, pokretačku i smisaonu snagu. On je, kao i vera
i istorija, inspirisao nove oblike smisla i modele orijentacije, stapao je predstave o
prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, jačao duboka osećanja vezanosti za zajednicu i
stvarao moćan, politički relevantan kapital poverenja.1002

Etnička distanca i multikulturna simbioza

Nacionalistička propaganda prikrivala je manje spektakularne vidove jugoslovenske
životne stvarnosti. Većina ljudi je, kao i ranije, imala dvostruki identitet: s jedne strane,
hrvatski, srpski, makedonski itd., a sa druge, jugoslovenski. U jednoj anketi 1985. među
mladim odraslim ljudima većina je izjavila da se osećaju na prvom mestu kao
Jugosloveni, a tek na drugom kao pripadnici posebne nacije. Taj procenat je bio
posebno visok kod Muslimana, Makedonaca, Crnogoraca i Srba (76% do 80%), niži
kod Hrvata (61%) i Slovenaca (49%).1003 Krajem osamdesetih velika većina ispitanika i
dalje nije smatrala da svaki narod obavezno treba da osnuje svoju državu.1004
Pored toga, popis stanovništva je pokazao još jednu zanimljivu pojavu: masovno
uvećanje broja „Jugoslovena“. Udeo onih koji se uopšte nisu identifikovali kao
pripadnici naroda nego samo kao građani porastao je između 1961. i 1981. sa 1,7% na
5,4%, dakle na više od 1,2 miliona. Pošto je brže rastao broj „Jugoslovena“ nego broj
mešovitih brakova, može se jasno zaključiti da je došlo do opšte promene svesti u
mobilnijoj, obrazovanijoj i profesionalno kvalifikovanijoj mladoj generaciji.1005 Jedino su
Slovenci, Makedonci i Albanci mnogo držali do pripadnosti narodu, zbog jezičke
razlike.1006 Pošto država u političkom sistemu nije predvidela kako bi „Jugosloveni“ bili
predstavljeni, niti je aktivno radila na izgradnji jugoslovenske nacije, razvila se jedna
zanimljiva rasprava. Da li je bila reč o jačoj političko-građanskoj svesti o zajednici ili o
jednoj novoj vrsti etnosa? Da li je postojao samo jedan jedini (socijalistički) patriotizam
ili je ljubav prema domovini imala dve komponente (lojalnost prema državi i prema
svojoj naciji)?1007
U odnosu na šezdesete godine, odnosi među nacionalnostima svakako su se
znatno pogoršali. Većina ljudi je, doduše, 1985. godine opisala međuetničke odnose u
svom susedstvu, u svojoj republici i u celoj državi kao zadovoljavajuće ili dobre. Što se
horizont posmatranja više udaljavao od ličnih iskustava, utoliko su negativnije bile
ocene: lošu atmosferu u međuetničkim odnosima potvrdilo je 10% ispitanika za svoje
mesto boravka, a ipak 22% za svoju republiku i čak 31% za celu državu. Većina
ispitanika smatrala je da su za napetost u međuetničkim odnosima odgovorni
nacionalistička propaganda i politički egoizam, razlike u nivou razvoja među regionima i
privredni problemi, a ne verske, etničke i kulturne razlike.1008
Krajem osamdesetih godina povećale su se i socijalne razlike između naroda. Udeo
mešovitih brakova od 1960. nije znatno porastao i kretao se u proseku oko 12%, i to u
izuzetno multinacionalnoj Bosni i Hercegovini. Više od polovine ispitanika iskazalo je
srednju do jaku odbojnost prema sklapanju braka s pripadnikom druge nacije. Pritom
se ponovo pokazala jedna izrazito raslojena slika: najveću averziju istraživači su
pronašli između Makedonaca i Albanaca i između Srba i Albanaca, najmanju između
Srba i Hrvata, pri čemu su žene, slabije obrazovani, kao i religiozni ljudi, bili skloni
upravo etničkoj izolaciji.1009
Svaki čovek se kretao u različitim socijalnim okruženjima, i to objašnjava zašto je
krajem osamdesetih godina uglavnom etničko opredeljenje odnelo prevagu nad
građanskim. Doduše, svako je prolazio kroz institucije kao što su bile škola, vojska i
radno mesto, koje su ih vaspitavale u duhu građansko-patriotskih lojalnosti. Ipak se
primarna socijalizacija odvijala u porodičnom okruženju, koje je uglavnom bilo etnički
homogeno. Na primer, u hrvatsko-muslimanskim mešovitim selima centralne Bosne
društvo je bilo jasno podeljeno. Kao i u prošlosti, susedi su se međusobno pomagali u
gradnji kuća i prilikom žetve ili se okupljali na kafi, razgovoru ili gledanju televizije.
Gostoljubivost i osećanje za zajednicu bili su obeležje jednog socijalno-moralnog
kodeksa, koji je svaka narodnosna grupa videla kao deo svoje originalne kulture. Ipak
je većina i dalje verovala da bi bračni partner koji pripada drugoj naciji uneo nemir u
porodični život.1010 Kada su se krajem osamdesetih godina raspale institucije i
vrednosti, pa i sama država, nije više bilo nikakve protivteže tim primarnim društvenim
vezama, koje su nosile društveno-kulturno obeležje.
Dakle, ko smatra da su etničke orijentacije postepeno gubile značaj, jednako je u
pravu kao i onaj ko bi, nasuprot tome, tvrdio da vera i nacija još predstavljaju pretežne
kategorije identiteta. To u potpunosti zavisi od mesta i grupe koja se posmatra. Pre
svega, u velikim gradovima osamdesetih godina poreklo, nacionalnost i vera nisu
mnogo značili. Drugačije je bilo na selu, gde porodica, srodstvo i etnička pripadnost
nikada nisu izgubili svoj odlučujući uticaj. Ta razlika između procesa koji nisu tekli
vremenski paralelno objašnjava suprotna spoljašnja opažanja i tumačenja u
devedesetim godinama, koja su se pretvorila u neku vrstu ideoloških rovova.
„Jugoslavija je bila jedan multikulturni životni prostor“ vikali su jedni - „Ne, već večito
bure baruta primitivnih sukoba“, odvraćali su drugi. U stvari, u životnoj realnosti ipak su
se ispoljavale istovremeno i koezgistencija i sukob.

Fin de siècle
Pošto se društvena promena posle 1945. odvijala u tako galopirajućem tempu i
antimoderna raspoloženja jednostavno bila ignorisana, uznemirenje je bilo utoliko veće
kada je dinamika napretka najednom obustavljena. Odobravanje se pretvorilo u
povlačenje, a zatim i u dezintegraciju. Kao i na Zapadu, filozofi, književnici i umetnici
sumnjali su u jednu sve složeniju, globalizovanu stvarnost i njene krizne pojave. Na
talasu postmoderne temeljne kritike svega postojećeg, intelektualci su preispitivali bitne
osnovne izvesnosti industrijskog doba, kao što su modernost, napredak i budućnost.
Sve utopije, kao marksizam, bile su potpuno propale, ali je izgledalo da su i
ultraliberalizam, odnosno tržišni radikalizam, iscrpeni kao ideje, jer su ipak one, jednom
šok terapijom, jugoslovensku privredu gurnule u propast. Alternativni projekti o društvu
nisu bili na vidiku, tako da je odjednom došlo do potpune dekonstrukcije svih poznatih
dogmi. Protagonisti postmoderne bežali su u gotovo neobavezne analize diskursa,
simbola i kulture, a da pri tome nisu izneli svoje polazne principe za objašnjenje
prošlosti ili uopšte za oblikovanje budućnosti. Nedostatak orijentacije, kapitulacija
intelekta pred difuznim osećanjima i fantazijama, činili su duh cele epohe - što je bio
idealan prostor za novu politiku identiteta.
Vakuum u pogledu vrednosnih orijentacija i intelektualna kriza smisla izražavani su
na razne načine. Samo se manji deo društva, i to u najrazvijenijim regionima, okrenuo
ka novim društvenim pokretima, kao što su ekološke, mirovne, antiatomske i ženske
grupe. Većina je lebdela u naizgled nepolitičkim oblicima grupne svesti, u potrošački
duh ili u raspoloženja „kraja sveta“. Hedonizam i fetišizam potrošnje obeležavali su
životni stil „dizelaša“ (nazvanih po modnoj marki „dizel“), koji nisu verovali ni u šta
drugo osim u ekstravagantno ponašanje. Jedna savremenica kritički je komentarisala:
„Mladi koji pripadaju ovom, da ga tako nazovemo, pokretu, nose firmiranu odeću ’dizel’
i ’najke’, uglavnom pantalone od trenerke, i - što je veoma bitno - uvek košulju uvlače u
pantalone. Oni potpuno briju glave i izgledaju kao bodibilderi. Vrlo je popularno šetati se
sa oružjem. Žene su ispunjavale drugu polovinu heteroseksualnog kodeksa: seksi
izgled, kratke suknje, obnažen stomak.“1011 Sve to imalo je malo veze s vrlinama
kosovskog mita, ali vrlo mnogo s aktuelnim uzorima iz filmova o Rambu i komercijalnim
televizijama kao MTV.
 Kriza smisla i promena sistema vrednosti odrazile su se drugačije u muzici za
mlade, što se može videti na osnovu porasta broja rok sastava, nosilaca jedne veoma
agresivne kulture protesta. U celoj zemlji bilo je 1982. oko 3.000 rok grupa, a 1987. već
preko 5.000. Kultne grupe osamdesetih bile su slovenački „Lajbah“, beogradska „Riblja
čorba“, „Leb i sol“ iz Skoplja i, naravno, „Bijelo dugme“ iz Sarajeva, kojim je Goran
Bregović preneo jedan specifični muzički stil kada je pomešao balkanski folklor sa
zapadnim elementima roka.1012 Pored toga, bilo je svih mogućih pravaca i stilova, kao
što su pank, rep, tehno i hevi metal.
Umesto ranijeg, upravo društveno i generacijski kritičnog osnovnog tona, bendovi iz
osamdesetih godina klanjali su se kulturi apokalipse. Pojavili su se „Šizike“, „Električni
orgazam“, „Videoseks“ i „Četvrti rajh“. Muzika tog vremena bila je, po tekstovima,
izvođenju, gestovima, habitusu i simbolici, nihilistička, ikonoklastička, nacistička,
pornografska. Slovenačka grupa „Lajbah“ provocirala je naci-pankom, ukrašavala binu
kukastim krstovima i opevala Adolfa Hitlera. „Hoćemo velikog totalitarnog vođu“, rekao
je jedan muzičar. „Bog je totalitarno stvorenje. Totalitarizam je za nas pozitivna
pojava.“1013 Temeljna kritika društvenih vrednosti udružila se sa agresivnim fin de siècle
raspoloženjem. Tako je tekst „Satana panonskog“ 1990. glasio na engleskom:
„Autodestrukcija je erupcija, ona će uništiti sve moje neprijatelje, moja pobeda je otrovni
mir.“1014
Fudbalski klubovi oduvek su negovali jako osećanje za grupu. Sredinom
osamdesetih stadioni su prvi put postali pozornice egzaltiranih navijača na kojima su
oni javno ispoljavali svoje nezadovoljstvo. Skoro da nije bilo utakmice na kojoj publika
nije isticala transparente sa likovima političara i svetaca, mahala zastavama, pevala
četničke pesme ili pozdravljala ustaškim pozdravom. Učestali su huliganizam i nasilni
ispadi. Od 1989. štampa je stalno upozoravala na šovinizam koji izmiče kontroli. U
maju 1990. na jednoj srpsko-hrvatskoj utakmici, došlo je do nasilnih sukoba. Kada je
počelo da se podrazumeva ispoljavanje agresije, koja je u početku bila usmerena na
sportsku borbu, fudbalski stadion postao je arena za simboličnu borbu između
nacionalnosti.1015 Jedan od najpoznatijih kasnijih gospodara rata bio je predsednik
navijačkog kluba fudbalskog tima „Crvena zvezda“, Željko Ražnatović, koji je u oktobru
1990. osnovao Srpsku dobrovoljačku gardu, poznatu kao „Arkanovi tigrovi“. On je to
okruženje povezao sa jednom posebno vulgarnom varijantom novokomponovane
muzike, turbofolkom. Godine 1995. upriličio je sa svojom nevestom, pop ikonom
Cecom, ekstravagantni svadbeni hepening. U okruženju njegovog (i drugih) fudbalskih
klubova već krajem osamdesetih nastali su specifični nasilnički miljei. U jednoj, za
mnoge mlade ljude besmislenoj svakodnevici, nastajala je pritajena šovinističko-
agresivna antikultura, puna alkoholisanih ispada, video igara i nasilne pornografije, koja
je stvorila jednu ispraznu, sadističku atmosferu, a kasnije i otvoreno raspoloženje za
rat. Mnogi članovi tih klubova kasnije su stupili u neke od brojnih paravojnih formacija.
Fudbalski tim predstavljao je naciju, a njihovi navijači bili su njeni vojnici. Nedugo zatim
oni su počinili najgore ratne zločine.
 18. Dezintegracija i raspad države (od 1989. do
1991)

1989: početak kraja

U okolnostima političkih preokreta u celoj Istočnoj Evropi, koji su imali epohalni
značaj za 20. vek, ojačale su centrifugalne snage u višenacionalnoj jugoslovenskoj
državi. Dok su komunistički režimi padali jedan za drugim, jugoslovenska sistemska
kriza išla je ka novom dramatičnom vrhuncu. Političke blokade su onemogućile
odgovarajući, umereni prelazak na višepartijsku demokratiju i tržišnu privredu. Slovenija
i Srbija su se kao protivnici sve dublje zakopavali u rovove na principijelno nespojivim
pozicijama, a jugoslovenski sistem nije imao nijedan pravni lek za razrešenje tog
sukoba. Obe strane su bile nepopustljive i svesno rizikovale slom uhodanih checks and
balance sistema i potpuni gubitak legitimiteta proverenih institucija, kao što je bio
Ustavni sud. Sada su samo posebni interesi republika bili značajni - zajednička dobrobit
Jugoslavije više nikog nije interesovala.
U jednom od poslednjih očajničkih pokušaja, Savezna skupština je krajem 1988.
uvela privatizaciju i ukinula socijalističke oblike svojine1016* i samoupravljanje. Borba
protiv inflacije, koja je galopirala preko 2.700%, bila je neuspešna zbog odbijanja
republika da bitno smanje svoje rashode. Na savet Međunarodnog monetarnog fonda,
predsednik SIV-a Ante Marković preduzeo je, prema uzoru na Poljsku, šok terapiju:
zamrznuo je zajmove, zaustavio subvencije i uveo strožu kontrolu rashoda. On je,
doduše, tako uspeo da za nekoliko meseci stabilizuje valutu, ali mnoga propala
državna preduzeća nisu bila sposobna za liberalnu konkurenciju. Sredinom 1990.
privredni rast i produktivnost ponovo su pokazivali veliki pad, i u decembru je svako
drugo radno mesto bilo ugroženo zbog radikalnih neoliberalnih mera.1017
U okolnostima sve veće napetosti na Kosovu, Skupština Srbije je već u martu 1989.
praktično ukinula autonomiju pokrajna. Tako je Beograd, doduše, dobio veći prostor za
delovanje u sopstvenoj republici, ali je time proigrao i poslednje ostatke poverenja na
planu savezne politike. Slovenačka udruženja intelektualaca sazvala su veliki miting u
Ljubljani povodom predstojećih promena statusa, da bi pokazali solidarnost prema
kosovskim Albancima. Demonstranti su nosili trake s Davidovom zvezdom i natpis
„Kosovo, moja domovina“. Poređenje sa holokaustom izazvalo je ogorčenje srpske
javnosti - za naredna 24 sata milion ljudi se okupilo ispred Savezne skupštine u
Beogradu. Vikali su: „Slovenija laže!“ i „Slovenija je izdajnik!“ Sva mržnja se sada
usmerila prema Albancima i njihovim slovenačkim sponzorima.1018
Slobodan Milošević, od maja 1989. predsednik Srbije, i dalje je neometano radio na
tome da uništi jugoslovenski federalizam po Kardeljevom modelu, čime je podsticao
strahove od hegemonizacije, i secesionističkim republikama davao čvrst osnov za
potpuni prekid saradnje s Beogradom. Kosovski Albanci su bojkotovali srpske
institucije, a Ljubljana je upozoravala da bi SK Slovenije mogao da proglasi
nezavisnost, ako ne prestanu težnje za majorizacijom iz Beograda.
U julu 1989. Milošević je podneo jedan opsežan predlog za ustavno preuređenje
Jugoslavije i predložio da princip konsenzusa na saveznom nivou bude zamenjen
odlučivanjem po principu kvalifikovane većine. Slovenac Milan Kučan zahtevao je,
suprotno tome, „asimetričnu federaciju“. Po njemu, svaka republika bi trebalo da
posebno odlučuje o tome kakve će veze imati sa federacijom, čime bi neke veći, a neke
manji deo svog suvereniteta prenele na centralni nivo.1019 Pošto taj predlog nije mogao
da dobije većinu, Skupština Slovenije je u septembru 1989. dopunila slovenački Ustav
odredbama o pravu na samoopredeljenje i na otcepljenje. Na to su kolektivno
rukovodstvo države, kao i Savezni ustavni sud proglasili ove promene nevažećim, što
nije imalo nikakvog efekta. U novembru je došlo do vrhunca kada je slovenačka policija
odlučila da demonstrantima iz Srbije ne dozvoli okupljanje. Zatim je Beograd prekinuo
bilateralne trgovinske odnose, a Ljubljana odbila da uplati svoj deo u Fond za
razvoj.1020
Kada se Savez komunista u januaru 1990. okupio na svom vanrednom 14.
kongresu, atmosfera u odnosima između republika bila je već potpuno zatrovana.
Delegati iz Slovenije nisu mogli da dobiju podršku za svoje ponovljene zahteve za
većom samostalnošću i konačno su sa ogorčenjem napustili skup. Ni Hrvati, zatim, nisu
hteli da razgovaraju o reformama. Titova Partija, garant „bratstva i jedinstva“ u
višenacionalnoj državi, jednostavno je nestala.
U međuvremenu su se komunistički sistemi u celom istočnom bloku raspadali. U
Sovjetskom Savezu je Mihail Gorbačov, posle dolaska na vlast 1985, najavio glasnost i
perestrojku. Time je utro put demokratskim izborima i promeni u celoj Istočnoj Evropi.
Dok je Moskva 1989. konačno dozvolila dotadašnjim saveznim državama da se same
opredele u pogledu državnog statusa i time prekinula svoju latentnu pretnju
intervencijama, ubrzo nije više bilo nikakvog otpora demokratskoj i tržišnoprivrednoj
transformaciji. Komunizam je nestao iz Evrope, a hladni rat više nije postojao. Novi
poredak u međunarodnim odnosima svakako je srušio i bitne spoljnopolitičke stubove
jugoslovenskog modela: socijalizam, nesvrstanost i samoupravljanje bili su, sa
završetkom hladnog rata, bukvalno suvišni. A Titov najjači adut bio je prevaziđen:
sovjetska vojna pretnja više nije postojala.
Na Zapadu je sporo sazrevalo saznanje o tome šta se u Jugoslaviji priprema.
Evropa se očigledno konsolidovala, čime je ova zemlja izgubila bitan strateški značaj
za SAD i Zapadnu Evropu kao ”tampon zona“ prema istočnom bloku - a time i
privilegovani pristup jeftinim kreditima. Ministarstva spoljnih poslova zapadnih zemalja
sada su imala sasvim druge prioritete, kao što su bile posledice ponovnog nemačkog
ujedinjenja, rat u Iraku, puč u Moskvi i ugovor u Mastrihtu. SAD su proglasile
Jugoslaviju evropskim problemom. Ali u Evropi niko nije imao vremena ni interesa da
se bavi strategijom sprečavanja rata u ovoj raspadajućoj višenacionalnoj državi.
Višepartijska demokratija
Kao i u drugim zemljama Istočne Evrope, jugoslovensko političko rukovodstvo
odlučilo je da održi višepartijske izbore tokom 1990. Ali umesto da trasformacija
sistema dovede do stabilnih demokratskih odnosa, ona je delovala kao ulje na vatru za
etnički nacionalizam i dezintegraciju.1021 Novonastali spektar partija nije uspostavljen
prema političkim već prema etničkim kriterijumima. Socijalistički sistem funkcionisao je
po principu kolektivne podele vlasti, tako da je princip kvota već dugo bio u upotrebi.
Mnogi ljudi su verovali da ih u teškim vremenima samo njihova nacionalna partija može
dobro predstavljati. Ovo je dobrodošlo novim elitama, koje su populizmom vrlo lako
sticale podršku za svoj program, a da se pri tome nisu mnogo obazirale na
demokratske procedure. Masovni skupovi odavali su utisak o plebiscitarnoj podršci i
prikrivali činjenicu da su autoritarni stil vođstva i politička kontrola medija i dalje bili
svakodnevna pojava. Automatsko ispoljavanje etničko-političke solidarnosti objašnjava
ne samo zašto je Milošević vrlo dugo imao veliki autoritet, već i zašto su nereligiozni
ljudi iz Bosne ubrzo u većem broju podržali partiju islamističkog karaktera. U proleće
1990. samo je još 26% Slovenaca, 48% Hrvata, 49% Albanaca, 68% Makedonaca,
71% Srba1022, 80% Crnogoraca i 84% Muslimana htelo da se identifikuje sa svojom
državom. Devet od deset Jugoslovena procenjivali su odnose među narodima i
republikama kao loše, ili čak veoma loše.1023
U celoj zemlji nastale su nacionalno orijentisane partije. One koje su bile građanski i
jugoslovenski orijentisane istupile su kao Savez reformskih snaga pod vođstvom Ante
Markovića, i kao Savez komunista. U Sloveniji i Hrvatskoj u aprilu 1990. na izborima su
pobedile partije koje su obećavale nezavisnost. U Sloveniji je savez nekoliko stranaka,
DEMOS, pod vođstvom Jože Pučnika, osvojio znatnu većinu od 55% glasova. U
Hrvatskoj je situacija bila složenija. Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) pod
Franjom Tuđmanom dobila je 42,2%, dok su „postkomunisti“ osvojili 37,3% glasova.
Većinski izborni sistem pretvorio je blagu prednost u izrazitu većinu od 58% mesta u tri
doma Sabora, i u 67,5% u moćnom Donjem domu1024*. Stipe Mesić je postao
predsednik vlade, a Franjo Tuđman predsednik države. U Makedoniji su takođe došle
na vlast nacionalno orijentisane snage, u liku Unutrašnje makedonske revolucionarne
organizacije (VMRO-DPMNE).1025 U Srbiji i Crnoj Gori, naprotiv, socijalisti su se održali
na vlasti. U decembru 1990. Socijalistička partija Srbije Slobodana Miloševića osvojila
je 194 od 250 mesta u Skupštini. U Crnoj Gori je Savez komunista osvojio 83 od 125
mandata, a njegov vođa, Momir Bulatović, postao je predsednik. U Bosni i Hercegovini
stvorena je najkomplikovanija situacija, gde su u novembru i decembru 1990.
dominirale tri etničke političke partije: muslimanska SDA sa 87 mesta, srpska SDS sa
71 i hrvatski HDZ-BiH sa 44 mandata. U staroj jugoslovenskoj tradiciji podele vlasti,
one su stvorile koalicionu vladu.1026
U svim republikama nove partije su pozivale na solidarnost „nacionalne zajednice“.
Franjo Tuđman se obratio i Hrvatima u Hercegovini, zahtevajući da „celokupni hrvatski
narod unutar svojih prirodnih i istorijskih granica“ dobije pravo na samoopredeljenje.1027
Izborne parole HDZ-a govorile su da će se Hrvatska „braniti na Drini“ i da je
„Hercegovina Hrvatska“.1028 Kasnije je oko 400.000 bosanskih Hrvata dobilo hrvatsko
državljanstvo, uključujući i izborno pravo.
Transnacionalne mreže bile su izgleda odlučujuće za ishod izbora. HDZ se u velikoj
meri oslanjao na „iseljeničku Hrvatsku“, posebno tako što je Tuđman svoju partiju od
1987. sistematski gradio uz finansijsku pomoć emigrantskih grupa u SAD-u i Kanadi,
među kojima su bili i desni ekstremisti, koji su rasturali karte Hrvatske u granicama iz
1941.1029 Tuđman je prisvojio „dijasporu“ kao nepravedno žrtvovani deo podeljene
narodne zajednice, koja je trebalo da se ponovo ujedini. Pod parolom „pomirenje“
pozvao je u proleće 1990. sve iseljenike i gastarbajtere da se vrate u zemlju.1030
Bosanac Alija Izetbegović takođe je, sa svojom Strankom demokratske akcije, u
izborima istupio sa parolom borbe za nacionalno jedinstvo Muslimana, da bi ujedinio
„naš narod“, „koji živi izmešan sa Srbima i Hrvatima na dugom pojasu od Novog Pazara
do Cazina“.1031 Tačnije govoreći, reč je bila o mobilizaciji slovenskih muslimana u
Sandžaku, delu domovine „okupiranom“ od strane Srba i Crnogoraca, za koje su vodeći
kandidati tražili autonomni posebni status. Na izbornim skupovima masa je skandirala:
„Sandžak je naš!“ i „Sandžak je Bosna!“1032
SDA je verskim ritualima apelovala na nacionalna osećanja u velikoj meri
sekularizovanih Muslimana. Izborni skupovi započinjali su verskim pozdravima, na
zelenim partijskim zastavama stajao je polumesec, a Izetbegović je 1991. predlagao da
Bosna i Hercegovina pristupi Organizaciji islamskih država.1033 Istovremeno, u SDA su,
kao u nekom zajedničkom loncu, bile tradicionalističke, laičko-liberalne, versko-
konzervativne i islamističko-fundamentalističke struje. Muslimanima je izgledalo da se
anomično stanje bosanskog društva može prekinuti jedino afirmacijom nacionalnog, za
čijeg se zaštitnika nametnula SDA. Kako je religija sada odjednom predstavljala
najvažniju odliku etničkog razlikovanja, islamska simbolika sada se obraćala i
sekularno opredeljenom biračkom telu.
Mobilizacija jugoslovenskih Albanaca takođe je sada vršena izvan granica. U
decembru 1989. pisac Ibrahim Rugova osnovao je Demokratsku ligu Kosova (LDK) sa
stotinama ogranaka u Nemačkoj, Švajcarskoj, SAD-u i Kanadi. Njegova kosovska vlada
u senci, koja je otvorila svoj glavni štab 1991. u Bonu, prikupljala je solidarni porez od
3% od svojih zemljaka, za podršku političkoj borbi u domovini.1034

Istočna Bosna kao bure baruta

Bosna i Hercegovina, koju su svojatali hrvatski i srpski nacionalisti, a Muslimani je
smatrali svojom prapostojbinom, ležala je upravo na „liniji vatre“ narastajućih sukoba
oko nasleđa. Upravo je zato nacionalizam eskalirao u lokalnoj politici. Pošto je srpska,
hrvatska i muslimanska nacionalna politika upravo u multietničkim opštinama vodila
snažnu agitaciju, lokalna štampa je ubrzo bila prepuna prebacivanja, ko koga
eksploatiše, ugrožava i ko će koga, navodno, ubrzo i proterati - slično kao i ranije na
Kosovu.1035
 Na izbornim skupovima agitovalo se jakim parolama za zajedničku stvar.
Nacionalno orijentisani Srbi bili su stalno obuzeti kao mantra ponavljanom tvrdnjom da
srpski narod vodi večitu borbu za sopstveno samopotvrđivanje i da se mora zaštititi od
progona. SDA je u avgustu 1990. održala masovni komemorativni skup u Foči za
četničke žrtve u Drugom svetskom ratu. U znak pomirenja oni su želeli da sa čuvenog
istorijskog mosta na Drini bace cveće u reku. Srbi koji su bili pozvani na taj događaj,
posumnjali su na otvorenu provokaciju i, umesto toga, obeležili dan sećanja na
progonjene u ustaškoj državi.1036
Tako su u mnogim oblastima narastale preteće napetosti, na primer, u
istočnobosanskom mestu Srebrenica, gde su u avgustu 1990. nastali mesni odbori
novih partija. Širilo se neugodno osećanje kada su pristalice srpske SDS projurile kroz
centar grada u otvorenim kolima, demonstrativno mašući noževima i pokazujući tri
prsta u znak srpskog pozdrava. Zato su u Potočarima bili gađani kamenjem. Glavni
kandidat srpske partije, Miodrag Jokić, na to je, u jednom zapaljivom izbornom govoru,
proglasio svoj rodni grad neotuđivom srpskom zemljom. Za to vreme pristalice SDA
okupile su se ispred lokalnog kulturnog centra, mahale zelenim zastavama i vikale:
„Hoćemo oružje, hoćemo oružje!“ Do večeri napetost je opasno visila u vazduhu. U
Kravici Srbi su podigli barikade, a Muslimani su se povukli u „svoja mesta“.1037
Kao i na drugim mestima, ovde je ton izbornih skupova bivao sve agresivniji.
Političar iz SDA, Ibran Mustafić, nazivao je svoje političke protivnike satanom, koji se
mora probiti kocem, da ne bi postao vampir, a Hamed Salihović je pretio: „Učinićemo
Drinu još dubljom, da naš neprijatelj, naš dušman, ne bi mogao da je pređe!“ A Besim
Ibišević je prorokovao: „Svojim glasom uništićemo dva velika zla: komunizam i
Jugoslaviju |…j, tamnicu bosanskog naroda!“1038 Gomila je vikala: „Hoćemo oružje!“ i
„Živeo Sadam Husein!“1039
Izborna retorika imala je, doduše, malo uzročnih veza sa stvarnim problemima
sadašnjice, ali mnogi ljudi doživeli su jednostavne poruke novih vođa kao poziv. Uz
pomoć ključnih pojmova, kao „narod“ i „nacija“, složeni, često neraspoznatljivi procesi
mogu se svesti na naizgled očigledne interese zajednice - što je jednostavno
tumačenje koje neki, zbog straha, nesigurnosti i bespomoćnosti, zahvalno
prihvataju.1040 Inscenirano odobravanje masa nove partijske vođe tumačile su kao
zeleno svetlo da odbace svaku spremnost na pregovore. Sada je jedino bilo važno šta
nacija (navodno) zahteva: sopstveni interesi sada su sprovođeni bez obzira na potrebe
drugih.

Pripreme za nezavisnost
Neposredno posle izbora, u Sloveniji, Hrvatskoj i na Kosovu počele su pripreme za
nezavisnost. Drugog jula 1990. hrvatski i slovenački parlament izglasali su velikom
većinom objavu nezavisnosti, a to je učinila i jedna grupa delegata s Kosova.
Slovenački ministar spoljnih poslova Dimitrij Rupel likovao je: „Jugoslavija više ne
postoji!“1041 U decembru 1990. 88,5% Slovenaca glasalo je na referendumu za
nezavisnost. Primedbe Saveznog ustavnog suda jednostavno su ignorisane.
Predsednici Slovenije i Hrvatske požurili su, umesto toga, da iznesu predlog za
transformaciju Jugoslavije u konfederaciju suverenih država, u jednu u suštini labavu
carinsku i monetarnu uniju. Kada je jugoslovenska vlada pod Ante Markovićem u
decembru 1990. poslednji put sazvala republička rukovodstva radi dogovora o reformi
države, nije bilo više nikakvih mogućnosti da se država spase. Savezna država više u
stvari nije imala nikakav legitimitet i autoritet.
Na Kosovu su, takođe, zbog ukidanja autonomije, ogorčeni Albanci otvoreno krenuli
u sukob. Osnovali su sopstvenu paralelnu državu s vladom, predsednikom, kao i
paralelni poreski, školski i zdravstveni sistem, i u septembru 1990. predstavili tekst
Ustava za suverenu republiku Kosovo. Godinu dana kasnije održali su referendum o
nezavisnosti.
Postepeno raspadanje Jugoslavije postavilo je na probu njenu najjaču instituciju -
vojsku, koja je postala oružana sila bez države. Slovenija i Hrvatska su započele u
martu 1990. osnivanje sopstvenih policijskih i vojnih snaga, i u inostranstvu prikupile
milionske sume za naoružanje.1042 General Kadijević izjavio je otvoreno u aprilu 1990.
da je JNA spremna da brani integritet Jugoslavije „svim potrebnim sredstvima“ - što je
bila otvorena pretnja intervencijom.1043
U proleće 1991. stiglo se u sledeću etapu na putu nepovratnog raspada Jugoslavije.
Partije su započele s konkretnim pripremama za rat.1044 Kap je prelila čašu u maju,
kada su rukovodstva Srbije i Crne Gore sprečila Hrvata Stipu Mesića da, po utvrđenom
redu, preuzme funkciju saveznog predsednika. On se otvoreno hvalio da će biti
poslednji predsednik Jugoslavije, ali je to kasnije negirao. Jugoslavija sada nije više
imala šefa države ni glavnokomandujućeg vojske, a nestali su i svi ostali elementi
jugoslovenske državnosti. Identiteti i lojalnosti sada su bili definisani na drugoj osnovi, a
nisu više postojali uhodani mehanizmi podele vlasti i arbitraže. Raspad političkog
poretka, dezintegracija multietničkih prostora i nestanak državnog monopola na
upotrebu sile stvorili su opasan vakuum. Pažljivom posmatraču već u tom trenutku je
moglo biti jasno da zemlja ide ka jako eksplozivnom sukobu.

Radikalizacija „srpskog pitanja“

Preteći raspad Jugoslavije ponovo je učinio aktuelnim „srpsko pitanje“, koje se
pojavilo u 19. veku, dakle, ujedinjenje svih Srba u jednu državu. Više od četvrtine od
osam miliona Srba živelo je 1991. izvan svoje republike: 580.000 živelo je u Hrvatskoj
(12,2%), a još 1,4 miliona u Bosni i Hercegovini (31%). Pored toga, sada je pretilo i
otcepljenje istorijski važnog Kosova sa oko 200.000 Srba (10%). Zašto dozvoliti da se
srpski narod deli, kada su Nemci upravo slavili svoje ujedinjenje?
U Srbiji je stvoren konsenzus svih partija da je, u toj istorijskoj situaciji, najviši cilj
koji se mora braniti nacionalno jedinstvo srpskog naroda. Čak i nekada kritički
nastrojeni intelektualci bili su ubeđeni da srpski predsednik Milošević mora konačno da
ispravi istorijsku nepravdu prema svom narodu.1045 On je uglavnom govorio ono što je
osećao, kada je u januaru 1991. izjavio: „O sudbini Jugoslavije mogu odlučivati samo
narodi Jugoslavije [a ne republike] […] A administrativne granice ne mogu se
jednostavno proglasiti za državne granice […] A što se tiče srpskog naroda, on želi da
živi u jednoj državi. Zato bilo kakva podela na više država koja razdvaja delove srpskog
naroda i smešta ga u okvire različitih suverenih država, ne može, sa našeg stanovišta,
biti prihvaćena.“1046 U primamljivim parolama to je glasilo: „Svi Srbi u jednoj državi!“ i
„Samo sloga Srbina spašava!“ Sve ostale republike, nasuprot tome, insistirale su na
svom suverenitetu. Za njih promene granica uopšte nisu dolazile u obzir.
Srbi u Hrvatskoj nisu samo ispoljavali zahteve za hegemonijom, povređeni
nacionalni ponos i ljutnju na politiku svršenog čina, već i prave strahove. Oni su bili
ogorčeni što je novi Ustav njihovu zemlju definisao samo kao „nacionalnu državu
Hrvata“ i sve druge narodnosne grupe sveo na status manjine.1047 Zabrinutost i bes
izazivalo je uvođenje starih - novih državnih simbola, koji su prizivali sećanja na Drugi
svetski rat. Zagreb je izabrao za državnu zastavu istorijsku šahovnicu, koja je bila
starija od fašizma 500 godina, ali su je u Drugom svetskom ratu uzurpirale ustaše.
Doduše, redosled boja na kariranoj mustri bio je sada drugačiji, ali to nije bilo dovoljno
da rastera sumnje u antisrpska osećanja. Šta je trebalo da znači „čišćenje“ hrvatskog
jezika, šta uvođenje kune kao valute (kao u NDH) ili čak preimenovanje ulica i javnih
zgrada kao, na primer, po piscu Miletu Budaku, inspiratoru progona Srba pod Antom
Pavelićem?1048
Politička formula koju su nacionalno orijentisani Srbi smislili kao protivotrov za
preteću nezavisnost Hrvatske bila je jednostavna: ako se hrvatski narod odluči za
istupanje iz federacije, srpski narod će insistirati na svom ostanku u Jugoslaviji. U [tzv.]
Krajini Srbi su, konačno, imali apsolutnu većinu, a sa one strane granice prema Bosni i
Hercegovini mogli su da računaju na jake saveznike.
Samo nekoliko nedelja po proglašenju nezavisnosti u Hrvatskom saboru, Srbi su 25.
jula 1990. proglasili „suverenitet i autonomiju srpskog naroda u Hrvatskoj“. Podigli su
blokade na putevima. „Videli smo mnogo ljudi u našem selu sa oružjem“, pričao je
jedan svedok. „Lovačke puške, a ne vojno oružje. Oni su se okupljali u centru sela i
diskutovali šta je sledeće što treba učiniti. Bojali su se da će Hrvati doći u toku noći i
poubijati Srbe.“1049 Kada su u avgustu 1990. policajci u Kninu odbili da podignu
omraženu šahovnicu, došlo je do pravih oružanih sukoba. Kada je Hrvatska 19. maja
1991. održala referendum o nezavisnosti, hrvatski Srbi su pozvali na bojkot. Oni su se,
na plebiscitu koji su sami organizovali, izjasnili za ostanak u Jugoslaviji. U Pakracu, u
nacionalnom parku Plitvice i u Borovom Selu, došlo je do oružanih incidenata.1050

Rat u glavama
Što je manje spremnosti na kompromis pokazivala politička elita, utoliko su se
sukobi više prenosili u medije. Novi moćnici su, pre svega, stavili pod čvrstu kontrolu
državnu televiziju1051. Jugoslovenski predsednik Borislav Jović žalio se u oktobru 1990.
na „talas mržnje i nacionalnih predrasuda“, kao i na „otvoreni informativni i propagandni
rat“ među republikama. „Medijski rat je dostigao takav intenzitet da se protivničke
strane [potpuno] mogu smatrati ratnim partijama. ”1052
Kao i sve jugoslovenske institucije, medijski sistem je prošao kroz proces unutrašnje
dezintegracije. Do tada je jugoslovenski radio, kao i nemački ARD, koordinisao rad
osam postojećih republičkih studija. Sve su one davale svoje priloge za zajednički
program. Od kada je, osamdesetih godina, došlo do većih razilaženja između
koordinatora, radio stanice su počele da šalju dopisnike u susedne republike i da prave
sopstvene vesti. Iz saradnje su se povukli prvo Zagreb 1988, a onda i Sarajevo. Kada
su Srbi 1989. obeležavali 600-godišnjicu bitke na Kosovu, a Slobodan Milošević držao
svoj veliki govor, guralo se već osam različitih timova kamermana na istorijskom
poprištu, kod spomenika na Gazimestanu. Svaki od njih emitovao je sopstvenu verziju
događaja. Titova informaciona politika, koja se zasnivala na načelu da se stalno može
kritikovati samo nacionalizam u svojoj republici, bila je zaboravljena. Sve više su se
mediji uključivali u napade na druge zajednice. Jasne slike neprijatelja sada su
razdvajale „nas“ od „njih“.1053
Štampa, radio i televizija udubljivale su se u istorijske teme, pri čemu su strašni
zločini Drugog svetskog rata posebno imali puno prostora. Sve strane prikupljale su
dokaze koji su služili za isticanje uloge žrtve i potpirivanje kolektivne želje za osvetom,
na primer, kada je beogradska Politika 1990. objavila naslov o Hrvatskoj: „1941. počelo
je istim metodama!“, „Genocid ne sme da se ponovi“. S druge strane, hrvatske novine
Vjesnik izveštavale su o nekom srpskom „paklenom planu“, a televizija u maju 1991. o
„četničkom ludilu“.1054 Pisac Dobrica Ćosić objasnio je u avgustu 1991. na televiziji da
je jedan od najvećih grehova njegove generacije bio to što su hteli da zaborave ustaške
zločine.1055 Bosanski političar Adil Zulfikarpašić 1990. stalno je tražio Muslimane koji su
hteli da se osvete za događaje iz 1942. „Ja […] sam ih pitao, kako oni to vide -
konačno, da li je sada reč o drugoj generaciji ili su vremena bila druga.“1056 Ali bilo je
teško boriti se argumentima protiv većinske struje, kada su političari, mediji, sveštenici i
intelektualci pevali u horu istu pesmu.
Ipak javno mnjenje ni u kom slučaju nije bilo potpuno oduševljeno za rat, mnogo
više je bilo čežnje za normalnim stanjem. U mnogim sredinama 1990. održavani su
protestni skupovi i demonstracije udruženja žena, omladine i veterana, kao i sindikata,
protiv netolerancije i mržnje.1057 Jedna anketa u Sarajevu, Mostaru i Banja luci u maju
1990. pokazala je da se velika većina fatalistički i optimistički nadala da će kriza biti
prevaziđena, a samo se manjina bojala da će doći do građanskog rata.1058
Raspoloženje za rat stvaralo se suptilno, uvođenjem mračnih metafora u jezik.
„Sudbina“ i „duša“, „mučenici“, „egzodus“ i „genocid“, podsećali su na situaciju
egzistencijalne ugroženosti, u kojoj suprotnosti nisu više izgledale kao rešivi sukobi
interesa, već kao istorijski predodređena ili čisto moralna suštinska pitanja. U januaru
1991. hrvatsko rukovodstvo je odlučno objavilo da ne pregovara ni o kakvom rešenju
koje ne bi vodilo ka nezavisnosti, dok je srpsko, ništa manje tvrdoglavo, izjavilo da se
ne govori ni o kakvoj opciji koja bi razorila državu.
 Nijedan sukob ne ide nužno i nezaustavljivo u katastrofu. U svakom trenutku, čak i
neposredno pre i upravo posle izbijanja rata, bilo je prilika da se kormilo okrene u
drugom pravcu. Ali suviše je bilo onih koji su tvrdoglavo bili spremni da ostvare
navodno više nacionalne interese po svaku cenu. Književnica Slavenka Drakulić
primetila je u januaru 1991: „Rat je već tu. Sada to znam. Prevario me je - sve nas je
prevario. Počeo je upravo tako što smo ga očekivali1059.
 Šesti Deo
Propadanje od 1991. do danas
 19. Rat za nasleđe (1991. do 1995)

Priznavanje Slovenije i Hrvatske

Dvadeset petog juna 1991. Slovenija i Hrvatska proglasile su nezavisnost. Tako su
nova pitanja došla u prvi plan. Da li je to bila protivzakonita secesija ili se Jugoslavija
jednostavno raspala na sastavne delove? Da li su republičke granice imale državni ili
samo administrativni karakter? Da li je sada počeo međunarodni ili unutrašnji oružani
sukob?
Već mesecima ranije moglo se naslutiti da put u nezavisnost neće proći bez sukoba.
Kada su Slovenci hteli da podignu međunarodnu granicu prema Hrvatskoj, a JNA na to
odgovorila zaposedanjem kontrolnih punktova, došlo je do oružanih borbi. To se
pretvorilo u desetodnevni „mali rat“, koji je za Sloveniju prošao još i relativno lako, sa
osam poginulih vojnika (prema 44 jugoslovenska).1060
Šokirani predstavnici evropske zajednice primorali su Sloveniju i Hrvatsku 10. jula
1991, na jadranskom ostrvu Brioni, da zaključe primirje, da odlože proglašenje
nezavisnosti za tri meseca i da počnu pregovore o budućnosti države koja se
raspadala. Na to je jugoslovenska vlada 18. jula naredila povlačenje, što je značilo
faktičko priznanje nezavisnosti Slovenije. Republika od dva miliona stanovnika od tada
je veoma ponosna što je, zahvaljujući promišljenoj ratnoj taktici, isterala moćnu
Jugoslovensku narodnu armiju.1061 Međutim, Beograd u principu uopšte nije hteo da
spreči secesiju već, mnogo više, da zadrži srpsko stanovništvo u jednoj državi. Pošto u
Sloveniji nisu živeli Srbi, sukob je brzo okončan.
Neposredno posle proglašenja nezavisnosti u junu, u oblasti Banije, u Dalmaciji i
Slavoniji, izbili su jači sukobi između naoružanih Srba i hrvatskih snaga bezbednosti.
Armija je podržavala ustanike, pošto je Generalštab odlučio da „brani“ Srbe u Hrvatskoj
i da teži potpunoj kontroli nad Bosnom i Hercegovinom. Drugi cilj bio je „stvaranje i
odbrana nove jugoslovenske države sa onim narodima koji to žele, trenutno sa Srbima i
Crnogorcima“.1062
Hrvatska vlada odlučila je 14. septembra 1991. da preuzme sve kasarne JNA, na
šta je jugoslovenski Generalštab odgovorio velikom ofanzivom iz pravca istočne
Slavonije.1063 Jugoslovenske trupe opkolile su grad Vukovar i ispaljivale granate na
centar grada. Srpske paravojne formacije preplavile su grad i okolinu, gde su za sobom
ostavile krvav trag. Nedeljama je ovaj barokni grad bio pod jakom vatrom, dok nije
pretvoren u ruševine i predao se u novembru. Istorijski grad Dubrovnik, „biser Jadrana“,
napadnut je u oktobru 1991.1064 Tokom nekoliko nedelja oblasti obuhvaćene ratom
potpuno su dospele pod kontrolu srpskih ustanika. Hrvatsko stanovništvo, ukupno
preko pola miliona ljudi, bilo je sistematski proterivano. Predsednik Milan Babić
proglasio je 19. decembra 1991. Republiku Srpsku Krajinu sa Kninom kao glavnim
gradom.1065
Međunarodna zajednica u tom trenutku imala je na raspolaganju vrlo malo
instrumenata za ovladavanje sukobima. Pored toga, smatralo se da je delovanje
međunarodne krizne diplomatije nedopustivo mešanje u unutrašnje poslove trećih
država. Uz to, međunarodno pravo je bilo kontradiktorno: Povelja Ujedinjenih nacija, s
jedne strane, štitila je pravo na samoopredeljenje naroda, na koje su se pozivali
Slovenci i Hrvati, a s druge strane, obavezivala je na čuvanje suvereniteta i
teritorijalnog integriteta država, na šta je apelovao Beograd.1066
Jugoslovenski problem bio je na prvom mestu političko, a ne međunarodnopravno
pitanje, na koje je postojalo više mogućih odgovora. Nemačka je podržavala težnje
Slovenije i Hrvatske za samostalnošću, dok su generalni sekretar UN i vlade u
Londonu, Parizu i Vašingtonu zagovarali održanje Jugoslavije. Iako su pri tome u
podtekstu provejavali istorijski savezi i lojalnosti, koji su podsećali na konstelaciju u
Prvom svetskom ratu, Pariz, London i Moskva bojali su se, na prvom mestu, presedana
i lančane reakcije objava nezavisnosti.
Pošto je luksemburški ministar spoljnih poslova Žak Pos pompezno najavio da je
došao „čas Evrope“, Evropska zajednica je 7. septembra 1991. sazvala mirovnu
konferenciju u Hagu. Ali izjalovili su se svi pokušaji posredovanja i pretnje sankcijama.
Prekršeno je bezbroj primirja. Tek kada je specijalni izaslanik generalnog sekretara UN
Sajrus Vens u novembru 1991, predložio da „plavi šlemovi“ budu poslati na zaraćena
područja, JNA se povukla iz Hrvatske. Početkom 1992. UNPROFOR je ušao u tzv.
zaštićenu zonu.1067
Za razliku od svojih evropskih kolega, nemački ministar spoljnih poslova Hans Ditrih
Genšer smatrao je već u januaru 1992. da se Jugoslavija u stvari raspala na sastavne
federalne delove, zbog čega nezavisnost Slovenije i Hrvatske ne predstavlja
nezakonitu secesiju već legitiman pravni akt. On je zato hteo da radi na priznavanju,
posebno zato što je Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke verovalo da se
internacionalizacijom sukoba JNA može odvratiti, u strahu od većih vojnih akcija.1068
Nasuprot tome, u Londonu i Parizu bojali su se da bi diplomatski svršeni čin samo
podstakao krizu u pravcu rata, jer bi međunarodna zajednica u tom slučaju izgubila
jedno sredstvo diplomatskog pritiska za ukupno političko rešenje. Bon je izigrao svoje
partnere i 23. decembra 1991. samostalnim aktom priznao je Sloveniju i Hrvatsku.
Nemačka javnost uznemireno je reagovala na rat i izbegličku bedu u svom susedstvu,
a mediji, kao Frankfurter algemajne cajtung, nisu oklevali da napadaju srpsko-
pravoslavni varvarizam, od kojeg se moraju zaštititi katolički Slovenci i Hrvati. Između
ostalog, nemačka vlada je, posle ponovnog ujedinjenja i posle decenija uzdržanosti u
spoljnoj politici, prepoznala povoljnu priliku da ponovo preuzme značajniju ulogu na
međunarodnoj pozornici, koja bi odgovarala privrednoj snazi Nemačke. Radi političkog
jedinstva, Evropljanima nije ništa drugo preostalo nego da slede Nemačku
priznavanjem Slovenije i Hrvatske,15. januara 1992.1069
Nemački samostalni potez stvorio je presedan i ostavio gorak ukus kod evropskih
partnera.1070 Internacionalizacija problema imala je sasvim drugačije dejstvo od
željenog. Prilikom priznavanja Bosne i Hercegovine u aprilu 1992, teorija o
zastrašivanju JNA pokazala se netačnom. U nekoj vrsti „blickriga“ srpske snage su
osvojile, tokom nekoliko nedelja, veliki deo bosanske teritorije. Nemci, koji su od tada
postali vrlo tihi, morali su ubuduće da trpe najoštrije kritike svojih saveznika.1071
Kolika je mera odgovornosti nemačke spoljne politike za nadolazeću katastrofu? U
svakom slučaju, trenutak i okolnosti za priznavanje bili su loše procenjeni. Zašto bi
Slovenci i Hrvati mogli imati pravo na samoopredeljenje, a da to pravo nemaju i Srbi u
Hrvatskoj i Bosni, ili Albanci na Kosovu? Zašto nije bilo nikakvih planova za
humanitarnu pomoć u slučaju veoma verovatnog izbijanja rata u Bosni i Hercegovini,
gde je u jesen 1991. bilo sve više opasnih predznaka oružanog sukoba? Politika
priznavanja počivala je na pacifikaciji i represiji, a dalji razvoj događaja pokazao je na
fatalan način problem nemačkog pristupa. Internacionalizacija krize bez garancija
bezbednosti delovala je nekredibilno, jer Bon nije novim državama mogao sam da pruži
vojnu pomoć, pošto je nemački Ustav zabranjivao angažovanje nemačkih oružanih
snaga u državama izvan NATO. Bilo je nerealistično očekivati da bi druge vlade
angažovale svoje vojske za politiku koju su same smatrale pogrešnom. Drugačije
rečeno: s obzirom na problematičnu predistoriju, više je nego sumnjivo da li bi se rat u
tom trenutku mogao diplomatskim sredstvima sprečiti ili barem efikasno zaustaviti.

Rat u Bosni i Hercegovini

Dok su Dubrovnik i Vukovar bili pod opsadom, u Sarajevu su se zabrinuli za svoju
budućnost. Republika od 4,37 miliona stanovnika imala je 43,5% Muslimana, 31,2%
Srba, 17,4% Hrvata i 5,5% Jugoslovena. Ostalih 2,4% otpadalo je na druge
nacionalnosti. Ni jedna jedina opština nije bila homogena, nisu uopšte postojale jasne
etničke granice. Zato je bosanska koaliciona vlada u početku zagovarala reformu
Jugoslavije, a ne njen raspad. Posle nemačkog priznavanja Slovenije i Hrvatske, ova
opcija bila je neodrživa: Hrvati i Muslimani nisu hteli da ostanu u ostatku Jugoslavije
kojim bi dominirali Srbi. Bosna i Hercegovina je 24. decembra 1991, zajedno s
Makedonijom, Slovenijom i Hrvatskom, zatražila i dobila priznanje od Evropske
zajednice.1072 Nasuprot tome, stanovništvo Crne Gore izjasnilo se 1992. na
referendumu za savez sa Srbijom.
Već 14. oktobra 1991. frakcije muslimanske SDA i hrvatske HDZ - BiH u parlamentu
donele su odluku o nezavisnosti, protiv glasova srpske SDS. Srbi su, ljuti zbog ovoga,
objavili istupanje iz koalicije i iz protesta su se povukli iz institucija. Slično kao i
1989/90. na nivou savezne države, zajedničke institucije i organizacije u Republici
raspale su se na sastavne delove po etničkom principu, među kojima su bili Skupština,
opštinske skupštine, radni kolektivi, mediji i službe bezbednosti. S druge strane, postoje
ozbiljni razlozi za sumnju da su Srbi uopšte imali iskreni interes za očuvanje Bosne i
Hercegovine. Njihov politički lider Radovan Karadžić u jednom govoru za javnost
pozvao je na etničko razdvajanje „kao u tursko vreme“.
 Od jeseni 1991. bosanski Srbi, kao i njihovi sunarodnici u Hrvatskoj, radili su na
osamostaljivanju. U novembru su održali plebiscit za ostanak u Jugoslaviji i 9. januara
1992. proglasili Srpsku Republiku Bosnu i Hercegovinu (kasnije samo Republika
Srpska). Po ugledu na Evropsku zajednicu, bosanska vlada je 29. februara i 1. marta
1992. organizovala referendum, koji su Srbi bojkotovali, što se i očekivalo. Pri izlaznosti
od 64%, oko 99% glasača izjasnilo se za nezavisnost. Na dan 6. aprila 1992, godišnjicu
nemačkog napada na Jugoslaviju u Drugom svetskom ratu, Bosna i Hercegovina je
priznata kao suverena država od strane Evropske zajednice. Sledećeg dana bosanski
Srbi, sa svoje strane, proglasili su nezavisnost.1073
Već u predvečerje ovih događanja došlo je do lokalnih čarki. Sada su snage
bosanskih Srba, uz podršku JNA, pregazile u jurišu prvo istočnu Bosnu duž Drine,
severni posavski koridor, istočnu Hercegovinu i Krajinu, kako bi stvorile teritorijalnu
vezu između Srbije, BiH i Hrvatske. General Ratko Mladić naredio je svojoj armiji od
250.000 ljudi da tokom osvajanja protera nesrpsko stanovništvo iz regiona.1074
Bosansko-muslimanska teritorijalna odbrana i paravojne trupe „Patriotske lige“, bliske
SDA, osnovane u februaru 1991, sa svojih oko 100.000 vojnika nisu mogle da se vojno
suprotstave. Već u julu 1992, nepuna četiri meseca po izbijanju rata, Srbi su kontrolisali
više od dve trećine bosanske teritorije.1075
U mnogim oblastima, na primer, u istočnobosanskom mestu Foča, gde su u Drugom
svetskom ratu četnici, ustaše i muslimanska milicija počinili najstrašnije zločine,
postojao je zastrašujući doživljaj „već viđenog“. Iako su polovinu stanovništva te opštine
činili Muslimani, bosansko-srpsko rukovodstvo je u jesen 1991. nju proglasilo
sastavnim delom svoje države. Ta oblast je bila zabačena i siromašna, ali je bila
značajna za ratne operacije zbog strateškog položaja i saobraćajnih veza. Srpske
snage su počele 9. aprila 1991. da zasipaju grad granatama i artiljerijom, i zauzele su
ga nekoliko dana kasnije. Paravojne formacije, kao „Arkanovi tigrovi“, „Srpska
dobrovoljačka garda“ i „Beli orlovi“, pročešljali su ulice i kuće. Muškarci i žene morali su
da se postroje, bili su sistematski razdvajani i poslati u logor. Bande su ponovo oživele
praksu poznatu iz Drugog svetskog rata: oterali bi sve muškarce na most, streljali i
bacali leševe u reku. Za nekoliko nedelja praktično je celokupno bošnjačko
stanovništvo bilo proterano. Zvornik, Višegrad, Bijeljina i mnoga druga mesta bili su
takođe poprište najtežih zločina.1076
Srpske snage su postavile oko Sarajeva gust obruč opsade, koji je stajao do kraja
rata, dakle 44 meseca. Sa okolnih brda neprestano su ispaljivane granate na grad -
nekim danima i do 500 na sat. Snajperisti su namerno nišanili civile, dok su uzimali
vodu, stajali u redu za namirnice, sedeli u tramvaju ili jednostavno šetali ulicom. „Bili
smo […] sa svih strana okruženi […] Svi su neprestano pucali na nas, kao na životinje.
Pokušavali su da ubiju što više, koliko god su mogli.“ Svedok Bakir Nakaš objasnio je
svoju strategiju preživljavanja: „Uspevali smo da svaki dan popijemo po litar vode.
Navikli smo se da živimo bez pijaće vode, bez struje. Svaki dan si rizikovao da budeš
ubijen na putu za posao ili ranjen.“1077 Puko preživljavanje bilo je glavni zadatak celog
grada.
Muslimani i Hrvati u BiH od početka rata zajedno su se borili protiv Srba, ali je ubrzo
došlo do sukoba oko sastavljanja budućeg ustava. Nacionalističko krilo bosansko-
hrvatske HDZ zahtevalo je priključenje Hrvatskoj. U novembru 1991. osnovalo je
Hrvatsku zajednicu Herceg-Bosna i proglasilo samostalnu državu 3. jula 1992.1078
Njegova vojska, Hrvatsko vijeće obrane, sada je počela da osvaja oblasti većinski
naseljene Muslimanima. Tako je u oktobru 1992. izbio tzv. „drugi rat“ između bivših
saveznika. Etnički mešoviti regioni trebalo je da budu „homogenizovani“ i da budu
proglašeni čisto hrvatskim. Franjo Tuđman, koji nije isključivao mogućnost priključenja
Hercegovine Hrvatskoj, slao je trupe za vojnu podršku svojim sunarodnicima.1079 Od
jednog poznatog susreta hrvatskog predsednika sa Slobodanom Miloševićem, 25.
marta 1991. u Karađorđevu, bilo je sve više znakova da bi Zagreb i Beograd mogli da
se sporazumeju oko podele Bosne i Hercegovine na račun Muslimana.1080
„Rat unutar rata“ relativizovao je imidž Hrvatske kao nevine žrtve srpske agresije i
doveo do potpune pometnje na Zapadu. Borbe između ranijih saveznika prouzrokovale
su strašno pustošenje u centralnoj Bosni i u Hercegovini, za koje je glavni simbol
postalo rušenje Mostara, nekadašnje turističke atrakcije, i njegovog istorijskog starog
mosta iz 16. veka, od strane Hrvatskog vijeća obrane. Tek u martu 1994. međunarodni
posrednici uspeli su da zaustave sukobe i da primoraju sukobljene strane da žive u
zajedničkoj državi, od obe strane podjednako omraženoj, Federaciji BiH.

„Etnička čišćenja“
Sa širenjem rata šokirana javnost suočila se sa jednom vrstom masovnog zločina,
za koju se verovalo da je davno zaboravljena: „etničko čišćenje“. Taj eufemizam
označava plansko i nasilno uklanjanje neželjenih grupa stanovništva sa osvojenih
teritorija, bilo deportacijom, proterivanjem ili likvidacijom.1081
U osnovi, nema nikakve sumnje da su „etnička čišćenja“ bila planirana. Doduše, do
sada ne postoji nijedno naređenje o proterivanju ili likvidaciji iz centrale političkog ili
vojnog srpskog rukovodstva. Međusobna veza tih događaja u regionu, sistematičnost
sa kojom je to sprovođeno i rezultat, koji je bio potpun, ne ostavljaju mesta nikakvom
drugom zaključku, osim da homogenizacija nije bila prateća pojava već ratni cilj.1082 To
je bila politička volja. „Etničko čišćenje“ je administrativno bilo pripremljeno i
sprovođeno u okviru vojnih operacija specijalnih snaga redovne vojske ili paravojnih
formacija. Slično kao i u Drugom svetskom ratu, napadači su mučili i ubijali civile,
spaljivali kuće i cela sela. Cilj „etničkih čišćenja“ bio je da se obesnaže teritorijalni
zahtevi protivničke strane i uspostave jasni odnosi moći.1083
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju kasnije je uspeo da dokaže da
političke pripreme za masovno proterivanje u Bosni i Hercegovini datiraju već od prve
polovine 1991. godine, kada su bosanski Srbi, pod vođstvom SDS, odlučili da osnuju
posebnu državu i da svoje sunarodnike naoružaju. U oktobru 1991, kada se Skupština
razišla, etničko razdvajanje već je bilo predodređeno. U decembru 1991. počeli su da
zasedaju tzv. krizni štabovi, kao vanredni organi uprave (kasnije „krizna
predsedništva“), koji su preuzeli izvršenje pripremljenih mera za razdvajanje
narodnosnih grupa. Nakon što je 9. januara 1992. proglašena Srpska Republika Bosnu
i Hercegovinu, novi organi su od kraja marta sistematski stavili pod kontrolu regione na
koje su polagali pravo. Etničko isključivanje bilo je osnovni organizacioni princip nove
države, u kojoj Muslimani, Hrvati i ostali nesrbi, nisu bili poželjni.1084 Već u prva tri
meseca rata više od 2,2 miliona ljudi, oko polovine bosanskog stanovništva, bilo je
žrtva progona. Temeljno se promenila etnička struktura mnogih opština: 1991. u
istočnobosanskom mestu Foča, Bošnjaci i Hrvati činili su 51% stanovništva, a na kraju
rata samo 3,8%. Sveukupno, četiri petine svih nesrba bilo je, za tri i po godine rata,
proterano sa teritorije Republike Srpske.1085 Iako su u početku „etnička čišćenja“
uglavnom sprovodili Srbi, od 1993. muslimanske i bošnjačke snage počele su takođe
da homogenizuju osvojene oblasti.1086
Svetska javnost bila je uznemirena kada su u rano leto 1992. slike srpskih
zarobljeničkih logora, nalik na konclogore, kao što su Omarska, Keraterm i Manjača,
obišle svet. Stručnjaci su kasnije izbrojali oko 400 zatvora, policijskih stanica, škola,
logorskih hala ili fabrika, u kojima su zaraćene strane pod neljudskim uslovima
internirale zarobljenike. Ubrzo su stigle i šokantne vesti o masovnim pogubljenjima i
silovanjima, mučenju i sakaćenju. „Bosna“ je postala simbol ekstremne brutalizacije
rata - i mrlja na savesti međunarodne zajednice.
Što je u nekom regionu neželjeno stanovništvo bilo brojnije i pružalo veći otpor,
utoliko je postupak bio brutalniji. „Etnička čišćenja“ nekada su sprovođena u vidu
zastrašivanja i diskriminacije, nekada u vidu internacije i deportacije, ili mučenja i
masovnih ubistava. Naročito su civili bili namerno napadani i ponižavani. Simbolički
činovi brutalnosti i istorijski poznate tehnike ubijanja i sakaćenja potencirale su
osećanje poniženosti, obeshrabrenja i straha, ne samo kod žrtava već i kod svih onih
koji su to morali da gledaju ili su o tome slušali - na primer, kada su Muslimani bili
naterani da izgovaraju hrišćanske molitve, žene javno silovane ili verski simboli
urezivani u telo mučenih žrtava. Između ostalog, ovakva praksa govori mnogo i o
kulturnim obrascima i simboličkim znacima.
Logika trajne uzurpacije podrazumevala je trajno uništavanje egzistencijalne osnove
neželjenog stanovništva, i to u takvoj meri da ono nikada više ne bi želelo da se vrati.
Kuće, stambene četvrti, gradski centri i infrastruktura ciljano su sravnjivani sa zemljom.
Svi ostaci kulture takođe je trebalo da nestanu, što objašnjava precizno granatiranje
istorijskih gradskih centara, kao i crkava, džamija, grobalja, biblioteka, arhiva i drugih
građevina. Skoro svaka džamija, i tri od četiri katoličke crkve, bile su tokom rata
oštećene ili potpuno razorene. Pravoslavne crkve i manastiri takođe su bili meta
napada.1087 Tako „etnička čišćenja“ nisu bila usmerena samo protiv fizičkog prisustva
ljudi već i protiv društvenokulturnih sistema, protiv identiteta, kolektivnog sećanja i
svetova života. Ideja o osamostaljenju i homogenizaciji oblasti na koje su Srbi polagali
pravo u Beogradu takođe je naišla na podršku.1088 Prvi put u istoriji jedan bivši šef
države, predsednik Slobodan Milošević, morao je da odgovara pred Međunarodnim
krivičnim sudom. Tužilaštvo je pokušalo da dokaže da on, koji nikada nije objavio rat
Bosni i Hercegovini, snosi odgovornost za planiranje, pripremu i sprovođenje masovnih
proterivanja, za ubistva hiljada ljudi, pa čak i za genocid. Međutim, nije došlo do
završnog izvođenja dokaza i izricanja presude. Milošević je umro 2006. u istražnom
zatvoru.1089
Ipak je dokazano da je JNA logistički podržavala projekat posebne srpske države
slanjem oružja i benzina. Do 2.000 njenih vojnika borilo se na strani bosansko-srpskih
snaga, a neki jugoslovenski oficiri služili su pod njihovom komandom. Specijalne snage
srpskog Ministarstva unutrašnjih poslova, „crvene beretke“, takođe su delovale na
bosanskoj teritoriji. U svakom slučaju, do sada nema dokaza da su vojne operacije i
planirane u Beogradu i da je odatle njima rukovođeno.1090 Međunarodni krivični sud u
februaru 2007. odbacio je paušalnu tužbu za genocid protiv Srbije, koju je podnela
Bosna i Hercegovina 2003. Sudije su, međutim, našle da Beograd nije ništa učinio da
spreči teške masovne zločine u susednoj državi.1091

Počinioci
U svakom društvu ima ljudi koji zbog narcističkih poremećaja ili sadističkih sklonosti
dobrovoljno, i sa zadovoljstvom, čine zločine. Na primer, snajperisti iz Sarajeva uživali
su u ciljanju na žrtve i, na taj način, ispoljavanju neograničene moći nad životom i smrti,
kako je izjavio jedan od njih u nekom intervjuu. Takođe, među dobrovoljcima u
specijalnim snagama bilo je mnogo onih koji su, s jasnom slikom neprijatelja, zato što
su uživali u ubijanju, ili iz čiste pohlepe, rat izabrali za profesiju. Među gospodarima rata
bilo je propalica, sitnih kriminalaca, huligana i „vikend-ratnika“, koji su rat videli kao
avanturu, ili dodatno zarađivali kao plaćeni vojnici.1092
Sveopšte proterivanje takvih razmera, kakvo je bilo u Bosni, ipak se dogodilo samo
zato što su, pored onih koji su svakako spremni na nasilje, i hiljade „normalnih ljudi“
učestvovali u zločini-ma.1093 Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju utvrdio je da
je bilo 15.000 do 20.000 sledbenika, među kojima su bili pripadnici administracije,
policije i vojske, koji su samostalno delovali ili izvršavali instrukcije nadređenih. Mnogi
su kasnije govorili da su doživeli rat kao situaciju koja je zahtevala odbranu, u kojoj su
mrtvi bili nužno zlo.1094> To je bila mešavina osećanja dužnosti, ideala muškosti i
pritiska grupe. „Čovek nije imao izbora“, rekao je srpski komandant Dragan Obrenović.
„Mogao je biti ili vojnik ili izdajnik […]. Nismo uopšte primetili kako smo bili […] uvučeni
u kovitlac.“1095 Ostali su tako radili iz zablude, osećanja dužnosti, oportunizma, gneva,
sadizma ili pohlepe. Iscrpljenost, stres i alkohol dovodili su do emocionalne tuposti i
uklanjali su samokontrolu. Šef policije u Bosanskom Šamcu, Stevan Todorović,
jednostavno nije imao nerava za svakodnevnu artiljerijsku paljbu, gomile leševa i
izbegličku bedu. Zapao je u strah, paniku i alkoholizam. U stanju intoksikacije nije ga
interesovalo krvoproliće koje su počinili njegovi podređeni.1096 Mnogi su se pozivali,
kao i nemački egzekutori u Drugom sveskom ratu, na obavezu da slede naređenja.
Dvadesettrogodišnji Dražen Edemović, koji je streljao ljude u Srebrenici, istakao je da
bi tokom egzekucija najradije pobegao glavom bez obzira u prvoj prilici. On, navodno,
nije uopšte želeo da ubija.1097
 U svemu tome uvek je bilo mogućnosti za lični izbor. Srpkinja Grozdana Ćećez, koju
su u logoru Čelebići svake večeri silovali njeni čuvari, smislila je jednu rečenicu kojom
bi se odbranila: „Ja bih mogla biti tvoja majka […], zar ti nemaš majku?“, pokušavala je
da omekša svoje mučitelje. Dejstvo je bilo različito. Samo jedan od njih osetio se
neprijatno, izvinio se i povukao. Ostali se, naprotiv, nisu dali odvratiti rečima, među
njima, jedan bivši kolega njenog muža i školski drug njenog sina.1098
Počiniocima je bilo lakše da daju neki smisao svojim postupcima, kada su tražili
simbolički vid opravdanja. Predsednica Republike Srpske Biljana Plavšić kada se
izvinjavala, pozivala se na iskustva i sećanja iz Drugog svetskog rata, kojima je bila
opsednuta.1099 Radovan Karadžić je posegnuo za folklornim repertoarom, kada se
izdavao za naslednika reformatora jezika Vuka Stefanovića Karadžića, i snimao se u
bizarnoj pozi i u istorijskom kostimu. Gospodari rata demonstrirali su prototip u vidu
hajduka, balkanskog Robina Huda iz osmanskog doba. Ko god se pojavio na ratištu
hteo je da se predstavi u tradiciji herojskih dela iz usmenog predanja.1100

Mediji i eskalacija nasilja

Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju došao je do zaključka da mediji takođe snose
veliku krivicu za to što je rat bio tako brutalan. Radio, televizija i štampa stvarali su slike
neprijatelja i stereotipe, širili glasine i neistine, potpirivale strahove, mržnju i želju za
osvetom i rušili moralne barijere. Služili su se davno poznatim strategijama
propagande, da bi psihološki podržali rat, posebno crno-belim slikama, demonizacijom
protivnika, prećutkivanjem, preterivanjem i falsifikovanjem informacija, poređenjem sa
istorijskim događajima i mitovima, govorom mržnje i stalnim ponavljanjem istih
poruka.1101 Autori jedne naučne studije o medijima tačno su primetili da je
jugoslovenski „rat bio oružani nastavak Dnevnika u 19.30“1102.
Pošto u epohi medija važi moto no pictures, no news,1103* zaraćene strane su
angažovale u inostranstvu profesionalne public relations agencije. Između 1991. i 2002.
one su zaključile bar 157 ugovora sa partnerima iz SAD-a, što je svakako samo vrh
ledenog brega. Njihov zadatak je, na primer, bio da imidž Slovenije i Hrvatske
predstave u dobrom svetlu, kao zapadnoevropske države, ili da Srbe porede s
nacistima.1104
Tirada mržnje na medijima bilo je na svim stranama, i uskoro se teško moglo
razlikovati šta je istina a šta laž. U srpskom večernjem dnevniku užasnuta srpska
publika saznala je da su muslimanski ekstremisti bacali srpsku decu lavovima u
sarajevskom zoološkom vrtu. Opasnije od ovih „horor-bajki“ bile su bezbrojne
nedokazane, jednostrane ili čak falsifikovane vesti o bilo kakvim događajima koji su
izgledali verovatni, kao na primer, da su bošnjačke trupe granatirale sopstveno civilno
stanovništvo u Sarajevu da bi to pripisali Srbima.1105 Nemački političari takođe su
naseli na neku od ovih izmišljenih vesti, kao što je bila ona da su srpski lekari
inplantirali pseći fetus bosanskim ženama. Ovo je poslužilo ne samo stvaranju slike
neprijatelja već i izvesnom medijskom voajerizmu.1106
Rat je stvorio prostor u kojem je mnogo toga postalo moguće, u kojem je
agresivnost mogla otvoreno da se ispolji, i stvorio je pojmovni okvir u kojem je nasilno
ponašanje odjednom postalo poželjno, zahtevano i društveno prihvatljivo.1107
Nesumnjivo je da su ljudi, u izuzetnim uslovima, bili navedeni da čine ono što, pod
normalnim okolnostima, nikada ne bi mogli učiniti. Već zato je skoro nemoguće održati
normalne susedske odnose u ratu. Kada jednom izbije, rat postaje izvor nasilja koje se
stalno reprodukuje: on iz temelja menja predstave, osećanja, ciljeve, ponašanje i
identitete ljudi. Tako se dogodilo da su inače pristojni građani pod plaštom viših
nacionalnih interesa ušli u potpuno lične sukobe sa susedima, čime je rat istovremeno
dobijao i ličnu dimenziju.1108 Tako ce, pod određenim okolnostima, i poznanici razilaze.
Nesigurnost i strah bili su najjače sredstvo za pretvaranje etničke distance i
latentnog nacionalizma u otvoreno neprijateljstvo. Jedan engleski dokumentarni film iz
1993. pokazuje kako nesigurnost i strah, glasine i medijske dezinformacije, a zatim prvi
nasilni incidenti i, konačno, izbijanje rata pretvaraju mirni suživot prvo u nepoverenje,
onda u odbacivanje i, na kraju, u mržnju. Početkom 1993. u jednom selu centralne
Bosne, nedaleko od Kiseljaka, sve je izgledalo normalno. Dokle god se artiljerijska
paljba samo slabo čula izdaleka, Hrvati i Muslimani nalazili su se na kafi, kao i obično.
Niko nije verovao da se nešto može promeniti u dobrosusedskim odnosima. Kako je rat
sve više prodirao u svakodnevicu i front se sve više približavao, jačala su i osećanja
nelagode. Kada su došle prve izbeglice, govorilo se o „nama“ i „njima“, međusobne
posete postale su ređe, a neki više nisu ni pozdravljali one druge. Iz sumnje je nastalo
nepoverenje, iz nesigurnosti razvio se strah, a iz njega izdaja. Kada su hrvatske trupe,
na kraju, pripremale napad na selo i unapred upozorile lokalne Hrvate, niko od njih nije
skupio hrabrost da o tome obavesti muslimanske susede. Njima ništa drugo nije
preostalo nego da spasavaju živu glavu od kiše granata.1109
Svuda se mogao primetiti sličan obrazac gubitka solidarnosti, kada su se ljudi bojali
za goli život.1110 Hrvatski svedok E. pričao je kako su sredinom 1991, neposredno pre
napada na Vukovar, njegovi srpski prijatelji napustili grad. Zašto? „Oni su samo slegali
ramenima i odgovarali: ‘Mislimo da ćete to uskoro videti’.“1111 A svedokinja D. D., čiji su
muž i dva sina izgubili život u masakru u Srebrenici, govorila je o svojim srpskim
poznanicima: „Bili smo u stvari prijatelji. Dolazili smo jedni kod drugih na kafu. Kada
smo nešto radili, pomagali smo jedni drugima. Mi smo njima pomagali, i oni nama.“
Jedan od njih se kasnije našao među vojnicima koji su njenog 14-godišnjeg sina odveli
u nepovrat. U tom trenutku ona se setila da su mnoge srpske žene i deca nekoliko
dana pre napada otputovali. „Gde idete, šta se dogodilo?“ - […] „Mogli bi par nekih
ludaka da naiđu, i zna se šta bi uradili.“ - „Mi smo se čudili. Do tada, oni ništa loše nisu
uradili. Oni ništa nama nisu učinili, ni mi njima, naravno, ništa.“1112

Umanjivanje štete
 Dok je javnost na Zapadu, uznemirena užasnim slikama koje su prikazivane svako
veče na ekranu, tražila vojnu intervenciju, politika je bila uzdržana. Umreti za Sarajevo?
Političari i vojni stručnjaci znali su da se posao neće završiti samo pretnjama, a bojali
su se rizika kopnene intervencije.1113 Politička rešenja, kao cilj intervencije, nisu bila na
vidiku, pošto su zaraćene strane odbacivale mirovne planove jedan za drugim.
Pošto je rat sve više eskalirao, međunarodna politika prema jugoslovenskom
problemu pretrpela je ozbiljan gubitak ugleda i kredibiliteta. Pogrešne analize i
zakasnele reakcije, kao i međusobno suprotstavljeni nacionalni interesi i procene,
onemogućili su zajednički nastup država Zapada i ostavile utisak potpune
bespomoćnosti i nedostatka koncepcije. Armija specijalnih posrednika, diplomata i
vojnih stručnjaka stalno je gubila trku za događajima koji su prestizali jedni druge,
stotine primirja bilo je prekršeno, a prepotentni provincijski političari činili su
predsednike moćnih država u svetu otvoreno smešnim. Pored političke volje za
jedinstvenim delovanjem, nedostajali su i efikasni instrumenti za ovladavanje
sukobima.1114
Zbog svega ovoga, međunarodna zajednica ograničila se na strategiju
humanitarnog umanjivanja štete. Ona je uvela embargo na oružje i stavila u zadatak
Misiji UN u Sarajevu da deli namirnice i lekove. Srbiji i Crnoj Gori, koje su se udružile u
Saveznu Republiku Jugoslaviju, u maju 1992. uvedene su obimne privredne i
diplomatske sankcije. U februaru 1993. Savet bezbednosti UN osnovao je Međunarodni
krivični sud za bivšu Jugoslaviju, da bi kaznio najgore ratne zločine.1115
Bosanska vlada se održala zbog podrške koju je imala u islamskom svetu. Između
1992. i 1995. verovatno je stotine miliona američkih dolara uloženo u nelegalnu
kupovinu oružja. Posebno su se istakli kao sponzori Saudijska Arabija, Kuvajt, Malezija
i Indonezija. Sa strane su, međutim, stizale i radikalne grupe, spremne na nasilje, među
kojima i 1.500 džihad ratnika, koji su se pridružili bošnjačkim snagama.1116
Zbog brutalnih „etničkih čišćenja“ još hiljade ljudi pobeglo je u gradove, gde su
mesecima vladali nepodnošljivi uslovi. Zato je Savet bezbednosti u aprilu i maju 1993.
proglasio Srebrenicu, Sarajevo, Žepu, Goražde i Bihać „sigurnim zonama“. Lako
naoružani „plavi šlemovi“, trebalo je da, uz podršku mogućih vazdušnih napada NATO
snaga, pruže humanitarnu pomoć. Koncept „sigurnih zona“ od početka je imao mnogo
problema, koji su započeli tako što su „čuvari mira“ slati u region u kojem nije ni bilo
mira koji se mogao čuvati. Prema važećim pravilima njihovog angažmana, morali su se
držati neutralno i silu su smeli koristiti jedino u samoodbrani. „Plavi šlemovi“ nisu bili ni
u pogledu ljudstva ni naoružanja spremni za borbena dejstva. „Pošto smo znali da bi
sve drugo ugrozilo živote naših trupa, pokušali smo da stvorimo neko okruženje - ili da
ga bar zamislimo - u kojem bi principi ‘očuvanja mira’ […] funkcionisali“, objasnio je
kasnije generalni sekretar UN Kofi Anan.1117 Sa više od 200 rezolucija Savet
bezbednosti je sebi koncipirao jedan složen i protivrečan mandat, za koji niko nije znao
gde mu je početak, a gde kraj. Tragedija je, konačno, bila u tome što je pojam safe
area1118* sugerisao stanovništvu da postoji neki prostor zaštite, kojeg u stvari nije
nikada bilo. Ciljevi i resursi trupa UN bili su međusobno u velikom neskladu: umesto
34.000 vojnika, koliko je glavni štab zahtevao za šest sigurnih zona, države članice
svetske organizacije poslale su samo 7.500.1119
U međuvremenu, u Nemačkoj su se zagovornici i protivnici jedne „humanitarne
intervencije“ upustili u vrlo emotivnu raspravu. Da li bi Savezna Republika Nemačka
trebalo, i da li bi mogla, u budućnosti da bude deo stranih vojnih misija, koje je Ustav
izričito zabranjivao? Pošto je nemačka ratna avijacija od jula 1992. bila deo
međunarodnog vazdušnog mosta za Sarajevo, liberali i socijaldemokrati obratili su se u
aprilu 1993. Ustavnom sudu. Sudije u Karlsrueu presudile su 12. jula 1994. da
Nemačka može učestvovati u mirovnim misijama i bez promena Ustava, ako to odobri
Bundestag većinom glasova. Korak po korak, uzdržanost od vojnih akcija, koja je bila
na snazi od 1945, ustupala je mesto širem prihvatanju angažovanja u inostranstvu i
novoj spoljnopolitičkoj ulozi Nemačke.1120

Srebrenica
Ujutru 11. jula 1995. bosansko-srpske vojne i policijske jedinice upale su, posle
višednevnog granatiranja, u sigurnu zonu Srebrenice. Iako je predsednik Republike
Srpske Radovan Karadžić već 8. marta 1995. naredio da se muslimansko stanovništvo
ukloni iz enklava Srebrenica i Žepa, napad je za 150 holandskih „plavih šlemova“,
stacioniranih na tom mestu, došao potpuno neočekivano.1121 U tim julskim danima
agonije, do 8.000 ljudi palo je kao žrtva sistematskih egzekucija od strane srpskih
snaga, prvog pravno priznatog genocida na evropskom tlu posle 1945. Ovaj događaj je
na tragičan način simbolizovao zakasnelu, nemoćnu i potpuno neprimerenu reakciju
Zapada.
Iz perspektive bosanskih Srba, bilo je mnogo razloga da se grad napadne. Oni su
smatrali istočnu Bosnu prastarom srpskom oblašću, Drinu za „unutrašnju“ reku, kako se
izrazio general Mladić, a ne kao „granicu“. „Danas je Srebrenica glavna prepreka,
kojom Nemci i Amerikanci žele da utvrde srpske granice na Drini“, obratio se on svojim
vojnicima i rekao da je „vaš zadatak da ovo sprečite”.1122 U leto 1995. Mladićeve trupe
kontrolisale su skoro celu istočnu Bosnu, osim nekoliko enklava, dok je bosanska
armija samo još iz zapravo demilitarizovanih zaštićenih zona stalno preduzimala
napade na okolinu. Od 1994. bošnjačke trupe su ojačale, ponovo su osvojile zemlju i u
leto 1995. naoružale se radi probijanja opsade Sarajeva. U vezi s tim, povukli su
vojnike iz Srebrenice, što je bio jasan pokazatelj da nisu nameravali da ozbiljno brane
ovu enklavu. Srbi su, uostalom, sigurno mogli računati na to da ni od „plavih šlemova“
ne treba očekivati otpor. U Hrvatskoj se u proleće 1995. već dogodio presedan, kada je
hrvatska armija pregazila zaštićenu zonu UN u zapadnoj Slavoniji i odatle proterala
lokalno srpsko stanovništvo. Između ostalog, prezir i osveta prema „balijama“, što je
bila pogrdna reč za Muslimane, takođe su igrali ulogu, pošto je muslimanska milicija
pod Naserom Orićem počinila krvoproliće na pravoslavni Badnji dan 1993. u selima
Glogova i Kravica. „Kad - tad“ - pre ili kasnije, vratiće im se istom merom.1123
 Strategijska računica, nacionalistička agitacija i slepa želja za osvetom zajedno su
odigrale ulogu, kada su Mladićevi ljudi tražili povod za konačni obračun s Muslimanima.
Prethodnih meseci hiljade ljudi je pobeglo u zaštitnu zonu iz okoline, koja je uglavnom
bila pod srpskom kontrolom. Umesto 9.000, tamo je sada bilo 30.000 ljudi - što je
uostalom i bio razlog što su stučnjaci za bezbednost UN verovali da se grad ne može
vojno zauzeti. General Mladić je izgleda računao da bi mogao iznuditi kapitulaciju grada
samo opsadom, bez velike borbe. Ali neočekivano, muslimanski vojnici su odlučili, u
noći 11. jula, da s jednim delom muškog stanovništva naprave proboj iz grada. Srbi su
ključali od besa, i to je trenutak kada je Mladić najkasnije mogao doneti odluku da se
muškarci i mladići koji su još bili tamo poubijaju. Posle juriša na enklavu, njegove trupe
uhapsile su sve koji su pobegli na teritoriju UN kod Potočara ili u okolne šume. Hiljade
ljudi odvezeni su autobusima, prvo nagurani u prazne školske zgrade ili logorske hale,
a onda poklani kao stoka ili sistematski pogubljeni.
Sedamnaestogodišnji svedok O., koji se ujutru 15. jula 1995. posle jednog
masovnog streljanja, teško povređen, izvukao iz jedne gomile leševa, pričao je o
događajima te noći: „Situacija je bila haotična. Svi smo bili vezani […]. Onda su prozvali
petoricu ljudi, i onda je počelo streljanje […]. Kada sam ja bio na redu […], rekli su nam
da treba sebi da nađemo mesto. Kako smo prolazili s desne strane teretnih kola, video
sam mrtve poređane u redove. Izgledalo je kao da su poređani u redu jedan za drugim
[…]. Kad smo stigli, jedan je rekao ’lezite’ Kada smo se bacili napred, počeli su da
pucaju. Osetio sam bol na desnoj strani grudi […], čekao sam […] da umrem […]. Ne
znam koliko je to trajalo. Dovodili su sve više ljudi […], kada su konačno završili, neko
je rekao da se svi mrtvi prekontrolišu i ako se nađe još neko živ, da se puca u
glavu.“1124 Kao nekim čudom, svedoka O. su prevideli, tako da je on kasnije
neprimećen puzeći izašao.
UN i holandska vlada obećali su šokiranoj svetskoj javnosti objašnjenje ovog
najvećeg masovnog ubistva posleratne istorije. Izveštaji o njihovim istragama dele
odgovornost na mnoge krivce1125. Nabrojani su: Savet bezbednosti, koji je prema
načelu umanjivanja štete napravio jedan promašeni koncept zaštićenih zona, i jednu
neizvodljivu misiju; zemlje članice UN, koje su poslale premalo loše obučenih i
nedovoljno snabdevenih „plavih šlemova“ na izuzetno opasan zadatak; lakomislene
komandante UN na licu mesta, koji nisu imali nijedno razumno objašnjenje, koji su
situaciju do samog kraja potpuno pogrešno procenili i koji, po zauzimanju grada, nisu
brinuli šta se dešava sa onima koje su Srbi uhapsili; glavni štab zaštitnih trupa UN u
Zagrebu koji je odbio zahtev „plavih šlemova“ za vazdušnom podrškom NATO snaga, a
u tome ga je podržao i holandski ministar odbrane, jer se bojao represalija nad 55
svojih vojnika, koji su bili taoci u rukama Srba. Drugačije rečeno: masovni zločin ovih
razmera potpuno je izvan ljudske moći razumevanja.
Ugovor u Dejtonu
Masakr u Srebrenici na Zapadu je delovao kao zvono za uzbunu. Već od jednog
brutalnog granatiranja pijace Markale u Sarajevu, 6. februara 1994, kada je bar 68 ljudi
bilo razneto, a 197 ranjeno, NATO je s vremena na vreme vršio vazdušne napade na
srpske položaje. Sada je NATO prešao na masivno bombardovanje. Zahvaljujući
stranoj pomoći u isporukama oružja i američkim savetima, do tada inferiorne snage
Hrvata i Bošnjaka postale su profesionalnije i sposobnije za borbu.1126 Kada je hrvatska
vojska u maju 1995. pregazila zaštitnu zonu UN u zapadnoj Slavoniji, a u avgustu
1995. konačno osvojila Republiku Srpsku Krajinu u operaciji „Oluja“, i proterala 150.000
do 200.000 Srba, konačno je srušen mit o tome da su Srbi nepobedivi. Automobilima,
autobusima i na konjskoj zaprezi desetine hiljada muškaraca, žena i dece dali su se u
bekstvo glavom bez obzira - nisu imali vremena ni da pokupe najpotrebnije stvari.
Pošto se i političko rukovodstvo već pokupilo i nestalo, ta paradržava se potpuno
urušila. Samo je u istočnoj Slavoniji preostala još jedna oblast pod kontrolom Srba, koja
je kasnije na miran način prisajedinjena Hrvatskoj. Zagreb je time trajno rešio „srpsko
pitanje“, u svom interesu. Samo se mali broj proteranih po završetku rata vratio u
domovinu.1127
Iz svih ovih razloga, sredinom 1995. nastala je jedna vojna pat-pozicija. Bosanski
Srbi i hrvatsko-muslimanske trupe kontrolisali su svako po pola teritorije. Specijalni
izaslanik UN Ričard Holbruk predstavio je u jesen 1995. jedan sporazum, za koji se on
izborio „metodom buldožera“. Tri nedelje su predsednici i delegacije BiH, Hrvatske i
Srbije bili zatvoreni u vazdušnoj bazi Rajt-Peterson kod Dejtona, dok se nisu
sporazumeli, 21. novembra 1995. Mirovni ugovor u Parizu formalno je potpisan 14.
decembra 1995.1128
Dejtonski sporazum je preduzeo rešavanje kvadrature kruga, pošto je međusobno
povezao principijelno nespojive zahteve. Bosna i Hercegovina ostala je u svojim
predratnim granicama kao jedinstvena država (muslimanski zahtev), ali je bila
podeljena na dva, do daljeg, nezavisna dela zemlje (srpski zahtev). Federacija Bosna i
Hercegovina, koju su držali Hrvati i Muslimani, dobila je 51% teritorije, a time i
simboličnu većinu. Jedan komplikovan sistem kantona udovoljio je hrvatskim željama
za autonomijom. Republika Srpska ostala je kao poseban deo države i dobila 49%
teritorije. Centralna vlast u Sarajevu dobila je samo mali broj nadležnosti, kao što su
spoljna politika, pitanja državljanstva i monetarna politika. Tzv. entiteti prema tom
sporazumu vladali su samostalno, dobili su svoje valute, policiju i armiju. Ugovor je,
pored toga, garantovao povratak izbeglica i prognanih, i zahtevao procesuiranje ratnih
zločina. Radi sprovođenja sporazuma, međunarodna zajednica je postavila visokog
predstavnika, sa skoro diktatorskim ovlašćenjima, i poslala mirovne trupe od 60.000
ljudi pod vođstvom NATO.1129
Posle početne euforije zbog završetka rata, brzo se proširilo osećanje razočaranja.
Društvo se toliko promenilo da je povratak mirnom suživotu izgledao nemoguć. Oko
100.000 ljudi izgubilo je život, više od dva miliona bilo je proterano. Dejton je stvorio
jednu jako komplikovanu državnu strukturu, skoro potpuno nefunkcionalnu, koja je
patila od nedostatka volje za saradnjom, od političkog radikalizma i teških privrednih
problema. Nije bilo nevažno ni to što veliki deo stanovništva nije mogao da se
identifikuje s novom državom.1130

Rat na Kosovu
Nade da će zaključenje mira u BiH trajno doneti mir na Balkan propale su kada su
1997. na Kosovu izbili nemiri. „Zaboravljeni iz Dejtona“ skrenuli su pažnju na sebe
nasilnim akcijama, pošto je Zapad njihove zahteve za nezavisnošću i dalje dosledno
ignorisao. Radikalizovana ukidanjem autonomije, kršenjem ljudskih prava od strane
srpskih snaga bezbednosti, kao i sve većim privrednim problemima, ilegalna
organizacija Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) stupila je na scenu terorističkim
napadima. Srpska specijalna policija i armija krenule su s velikim snagama protiv
pobunjenika, došlo je do masovnog proterivanja i ubistava. Ali nisu urodili plodom ni
ponovo uvedene sankcije EU protiv Beograda, ni brojna upozorenja kontakt grupe.
Kada je u januaru 1999. godine 45 Albanaca u Račku izgubilo život na način koji nikada
nije bio razjašnjen, na Zapadu je sazrela odluka da se sukob vojnim putem zaustavi, da
bi se sprečio nastanak „druge Bosne“. Poslednji pokušaji posredovanja kontakt grupe
propali su u februaru 1999. u francuskom zamku Rambuje, kada je Slobodan Milošević,
uprkos vojnim pretnjama, odbio mirovni plan, koji je podnet kao ultimatum, jer je taj plan
predviđao stacioniranje NATO trupa na srpskoj teritoriji.1131
Crveno-crna koaliciona vlada SR Nemačke podnela je zahtev za učešće u
vazdušnoj intervenciji NATO snaga, i to bez mandata Saveta bezbednosti UN.
Zagovornici te intervencije poredili su zločine na Kosovu sa Hitlerovom politikom
istrebljivanjima, čime je osnovna nemačka priča o nacističkoj prošlosti dobila jedan novi
smisao. Osnovna pouka iz prošlosti nije više bila: „nikad više rat“ nego „nikad više
Aušvic!“ Sada je bila na dnevnom redu ne vojna uzdržanost već intervencija.
Bundestag je velikom većinom doneo odluku o učešću u operaciji Allied Force1132
protiv Srbije.1133
Na dan 24. marta 1999. NATO je započeo prvi out of area vazdušni napad protiv
vojnih objekata, infrastrukture i industrijskih postrojenja u Srbiji i na Kosovu. Ali umesto
da podstakne Beograd na popuštanje, bombardovanje je sada izazvalo destruktivni bes
kod srpskih snaga bezbednosti i paravojnih formacija. Do 800.000 ljudi pobeglo je u
roku od nekoliko dana iz svoje zemlje, a većina se spasavala u Makedoniji i Albaniji. U
retrospektivi, pokazalo se da je dugo pripremani „plan potkovice“ jugoslovenske vojske
za ciljano „etničko čišćenje“ Kosova, što su uporno tvrdili zapadni vojni krugovi, u stvari
bio varka.1134
Tek posle jedanaest nedelja, 9. juna 1999, Slobodan Milošević konačno se odlučio
na odstupanje. Pod pritiskom bombardovanja, složio se da Kosovo postane protektorat
UN unutar Jugoslavije. Kontakt grupa, koja je zbog neočekivano dugog trajanja rata
vodila mučne rasprave o neophodnosti kopnene intervencije, sada je odahnula, i
garantovala Srbiji teritorijalni integritet. Miloševićeve snage mogle su da se povuku s
Kosova i da odnesu teško naoružanje. Savet bezbednosti odlučio je Rezolucijom 1244
od 10. juna 1999. da se ustanovi jedna međunarodna prelazna uprava, a ubrzo zatim
mirovne trupe pod vođstvom NATO ušle su na tu teritoriju. U Srbiji je kraj rata izazvao
političku prekretnicu. U oktobru 2000. Demokratska opozicija Srbije uklonila je sa vlasti
Slobodana Miloševića i godinu dana kasnije isporučila ga Međunarodnom krivičnom
sudu u Hagu.
U međuvremenu je OVK tražila novo polje delovanja. U dolini Preševa na jugu
Srbije i u Makedoniji, gde je četvrtina stanovništva albanska, ona je vršila napade i
borila se za spajanje svih oblasti naseljenih Albancima. Više od 200 ljudi izgubilo je
život u sukobu s makedonskim snagama bezbednosti, oko 100.000 je pobeglo ili bilo
proterano. Evropska unija i SAD u avgustu 2001. posredovale su u sklapanju jednog
mirovnog sporazuma, koji je Albancima dao veća prava, a zemlji bar privremeno vratio
nadu u veću stabilnost.1135
Ubrzo potom raspali su se i poslednji institucionalni ostaci Jugoslavije. U maju 2006.
Crna Gora je napustila državni savez sa Srbijom, pošto se na referendumu jedna tesna
većina izjasnila za osamostaljenje. Mladu državu je Srbija odmah priznala.1136 Uprkos
protivljenju Srbije, i bez međunarodnopravnog pokrića u vidu Saveta bezbednosti,
konačno je i Skupština Kosova 17. februara 2008. jednostrano proglasila nezavisnost.
Nemačka je, zajedno sa SAD, među prvima priznala najmlađu evropsku državu.1137
Korak po korak, Jugoslavija se raspadala na federalne sastavne delove, što je bila
skoro logična posledica procesa dezintegracije koji je započet osamdesetih godina.
Erozija političkih institucija, gubitak državnog monopola nad upotrebom sile i
nepostojanje međunarodnih kontrolnih mehanizama stvorili su vakuum, jedan prostor
mogućnosti u kojem su akteri bezobzirno vojnim sredstvima sprovodili svoje interese.
Rezultat toga bila je mešavina građanskog i osvajačkog rata, u kojem je više od
100.000 ljudi izgubilo život. Ekonomizacija i medijalizacija stvorile su utisak da je bila
reč o jednom prototipskom vidu „novog rata“.1138 Ipak oblik tog oružanog sukoba nije
bio nov, već samo način na koji je on spolja bio shvaćen i zatim protumačen. U stvari,
on je bio deo kontinuiteta onog vekovnog procesa izgradnje nacija i država, koji je
započeo u 19. veku sa rušenjem strane vladavine na Balkanu, i koji je u periodičnim
nastavcima dovodio do oružanih sukoba i „etničkih čišćenja“. U tom procesu je
integrativna, etnički pluralna južnoslovenska ideja istorijski podlegla svom najjačem
protivniku, predstavi o homogenoj nacionalnoj državi. Novi, postjugoslovenski politički
poredak proizašao je, kao i celokupna politička karta Evrope, iz ratnog nasilja.
 20. Ono što je od Jugoslavije ostalo

Nedovršeni mirovni poredak

Na početku 21. veka iz „nasledne mase“ Jugoslavije nastalo je sedam država
naslednica: Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora, Makedonija i
Kosovo. Više od četiri miliona ljudi izmešteno je radi ostvarenja ideala homogene
nacionalne države na prostoru čija je izrazita odlika vekovima bila jedan jedinstveni
etničko-kulturni pluralitet.
Nova mapa država odraz je federalnog uređenja bivše višenacionalne države sa
svim svojim manama i protivrečnostima. Odgovor na nacionalna pitanja Srba,
Bosanaca, Makedonaca i Albanaca, koja su postala aktuelna raspadom Jugoslavije,
nije još pronađen. U Evropi koja se ujedinjuje ovo, u svakom slučaju, deluje anahrono,
ali ipak sadrži, kao i ranije, veliki potencijal za nemire. Samo su Slovenija i - sa
ograničenjima - Hrvatska i Crna Gora izašle iz sukoba s teritorijalno konsolidovanom
zajednicom. Srbija ce, naprotiv, žali na razdvajanje njene nacije na tri države, gubitak
oblasti u Hrvatskoj koje su istorijski bile naseljene Srbima, kao i svog „nacionalnog
Jerusalima” na Kosovu. Društva Bosne i Hercegovine i Kosova duboko su etnički
podeljena i ekonomski jako zaostala. To je jedan od razloga zašto su obe ove zemlje
stavljene pod međunarodni nadzor na neodređeno vreme. Izgleda da dalje promene
granica nisu isključene, ako se oblasti naseljene Srbima, odnosno Albancima, ujedine u
veće nacionalne države. Makedonija takođe pati od posledica raspada države. Ova
mala republika još se bori za priznanje svog državnog imena, koje Grčka od 1992.
onemogućava.
Ta zemlja je 1993. mogla biti primljena u UN samo pod provizornim imenom Bivša
jugoslovenska republika Makedonija. Malo toga ukazuje da bi mogao uspeti pokušaj
jednostavnog preskakanja iz faze izgradnje nacionalnih država na put u integrisanu
Evropu.
Na prvi pogled, došao je mir u ceo region. Glavni protagonisti rata i raspada,
predsednici Milošević, Tuđman i Izetbegović, umrli su, i njih je zamenila nova
generacija političara. Najgore izopačenosti nacionalizma stavljene su pod kontrolu.
Izgradnja demokratskih institucija, vladavina prava i medijske slobode svuda napreduju,
iako vrlo različitim tempom.
Sa izuzetkom srpskog veta za nezavisnost Kosova, sve nezavisne republike
međusobno su priznale jedna drugu i otvoreno se izvinile za ratne zločine. Politički
najodgovorniji ljudi za „etnička čišćenja“, s retkim izuzecima, izručeni su
Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu. Zbog ograničenih kapaciteta, tamo se svakako
može suditi samo najvažnijim optuženicima. Manje istaknuti slučajevi prepušteni su
jurisdikciji država naslednica.
 U privrednom pogledu takođe ima znakova nade. Rat u kojem se zemlja raspala, a
za kojim je usledio međunarodni embargo protiv Srbije i Crne Gore, prouzrokovao je
ogromne štete, koje iznose mnogo više od 110 milijardi dolara. Kako je raspad države,
uz to, pretvorio jedan narasli privredni prostor u neproduktivne miniekonomije, a sama
transformacija imala je svoju cenu, široki slojevi društva potpuno su osiromašili. Uprkos
globalnoj finansijskoj krizi, relevantni privredni podaci nekoliko godina po završetku rata
ponovo pokazuju optimističku tendenciju rasta, sa sličnim vrednostima privrednog rasta
kao u državama srednjoistočne Evrope koje su pristupile EU Regionalna saradnja je
takođe ponovo uspostavljena, na primer, putem ugovora o slobodnoj trgovini i
zajedničkim infrastukturnim projektima. Doduše, još svi sporovi oko nasledstva nisu
završeni, ali se međudržavni odnosi normalizuju. Čak je 2010. obnovljen i železnički
saobraćaj između Beograda i Sarajeva. Ipak putnici sada moraju da prođu kroz dve
državne granice.
Samo razbijeno „srce“ Jugoslavije, Bosna i Hercegovina, ne može ponovo da se
spoji. Pored institucija, valuta i oružanih snaga, ovde su i jezici, udžbenici i jelovnici
odvojeno razvrstani. Prevodi se s bosanskog, srpskog i hrvatskog u oba pravca, koji se
u međunarodnom „novogovoru“ kratko naziva BSH. Deca uče u odvojenim učionicama
- gde se sistematski odučavaju od duha zajedništva. Ko se ne slaže s novim
aparthejdom živi kao unutrašnji emigrant ili ide u inostranstvo.
S Bosnom i Hercegovinom, Evropa je sada, usled rata i raspada Jugoslavije, dobila
jednu muslimansku državnu tvorevinu u kojoj religija ima veliku ulogu u javnom životu.
Nekada tako otvorena prema svetu, tolerantna bosansko-muslimanska kultura,
podlegla je sistematskoj islamizaciji odozgo. „Islamska tradicija je osnov identiteta
bosanskog naroda“, kaže duhovni poglavar Reis Mustafa ef. Cerić. „Bez islama […] mi
smo niko i ništa.“1139 Kao novitet, u Bosni i Hercegovini od rata postoje i pripadnici
fundamentalističkih Vehabija koji, npr. u srednjoj Bosni, između Tuzle, Zenice i
Travnika, imaju prava uporišta1140. Sve u svemu, strategija islamizacije ipak je pokazala
samo delimične uspehe. Doduše, u poslednje vreme sve češće se viđaju pokrivene
žene na ulicama. Ali nasuprot tome, zabrana alkohola i svinjskog mesa, nastava
Korana, uvođenje šerijata, dnevne molitve i ostala verska praksa, i dalje su
neuobičajeni i mnogima deluju neprirodno i čudno. Krajem devedesetih godina samo
5% do 10% odraslih ljudi pojavljivalo se na molitvi petkom, a ni svako deseto dete nije
pohađalo nastavu Korana.1141 Zato ne izgleda verovatno da će Bosna i Hercegovina
postati islamistička država.

„Titostalgija“
Iako je promena sistema potpuno preokrenula kriterijume vrednovanja u pogledu
politike sećanja, i dalje u biografijama mnogih ljudi naknadno deluje socijalističko
društveno vaspitanje.1142 S obzirom na to da je transformacija izazvala duboku
socijalnu nesigurnost i neizvesne izglede u budućnosti, mnogi su pobegli u viziju
idealizovane prošlosti - iz političkog uverenja, iz protesta ili jednostavno iz psihološkog
refleksa, da bi mogli lakše da obrade novo. Čežnja za dobrim stranama prošlog, stare
emocionalne domovine, stvorila je od Josipa Broza jednu od najomiljenijih i
najuglednijih ličnosti postjugoslovenskog prostora.1143 Režiser Želimir Žilnik pustio je
još 1992. u svom dokumentarnom filmu, Tito po drugi put među Srbima, jednog
maršalovog dvojnika da u uniformi i naočarima za sunce šeta beogradskom pešačkom
zonom. Jedan čovek je prosto sijao od oduševljenja: „Vi ste ponovo tu. Ranije smo imali
samo jednog [jedinog] Tita. Danas ih imamo tuce. Divno je što ste se vratili!“1144
U novom veku malo se šta promenilo u pogledu simpatije prema idolu. Prodavnice
antikviteta, suvenirnice i ulični prodavci nude sve moguće vrste predmeta zanatske
izrade na temu masovne kulture, koje ciljaju na čežnju za boljim vremenima: retro-
moda, privesci za ključeve, upaljači, hemijske olovke, razglednice, T - majice, čarape i
biste s Titovim likom. Na temu Tita postoje žurke, dvojnici, kursevi kuvanja i jedan
savez društava. U Sloveniji su vrlo omiljena nostalgična putovanja „plavim vozom“.1145
Svaki dan ljudi se, sa čežnjom, upisuju u knjigu posetilaca u rodnoj kući Josipa Broza u
Kumrovcu. U stvarnosti, nad kojom su nadvijeni oblaci razočaranja i nesigurnosti, Tito
izgleda kao personifikacija onog pozitivnog koje izmiče definisanju. Njegova ličnost je
skup idealizacija i romantizacija nepovratno izgubljenog, koje postaju neka vrsta
retrospektivne utopije, antiteze problemima ophrvane budućnosti.1146
Ipak povratka u Jugoslaviju neće biti. Ustav Hrvatske, na primer, izričito zabranjuje u
članu 141 „udruživanje radi obnavljanja jugoslovenske državne zajednice ili neke nove
vrste balkanske države“1147. Ovde, kao i u drugim zemljama u susedstvu,
„jugonostalgija“ je postala pogrdna reč, koja označava ono što se smatra
konzervativnim i moralno sumnjivim, iako po pravilu nije reč o čežnji za starim režimom
već „za jednim vremenom mira i za jednom ujedinjenom, otvorenom i tolerantnom
zemljom“, kako tvrdi književnica Rada Iveković.1148 „Odjednom se počelo s tim
nacionalnim razvrstava-njem“, objasnila je jedna novinarka, „što je nama apsolutno bilo
strano.“ Njoj je bilo potpuno „neshvatljivo, kako čovek može sebe ili drugoga
razvrstavati po tome, pozivati se na neku prošlost, na neku istoriju.“1149
Mlađa generacija ipak nema uglavnom nikakvo sećanje na Jugoslaviju, a čak ni rat
nije svesno doživela. Kada izbije na površinu solidarnost s „braćom-neprijateljima“, to
uglavnom nema politički nego folklorni karakter, kao kada je pevačica Marija Šerifović iz
Srbije 2007. godine pobedila na takmičenju Evrovizije, zahvaljujući oduševljenoj podršci
svih bivših jugoslovenskih susednih država. Mnogi mladi ljudi zbog strogog viznog
režima još nisu izašli van svoje domovine, za njih se horizont njihovog iskustva
završava na državnoj granici. Kako su lepa bila vremena, misle oni stariji, kada je
crveni jugoslovenski pasoš još otvarao sve granice.

Evropske perspektive
Posred ujedinjene Evrope, sa svojih gotovo 500 miliona stanovnika,
postjugoslovenski prostor početkom 21. veka predstavlja rupu na političkoj karti. Prihod
po stanovniku ovde dostiže najviše trećinu onog u EU.1150 Već i zato, ljudi ništa toliko
jako ne žele kao pristupanje EU Tako bi konačno mogli pripadati porodici naroda, a ne
više biti smatrani za „decu s ulice“ i opšte poznate izazivače nemira s Balkana. „Mi iz
druge Evrope […] uvek smo pomalo svesni toga da se na nas, ma koliko bili poznati i
uspešni, gleda kao na decu komunizma, na ljude sa hendikepom, koji nikada neće
moći da usvoje pravila demokratske, hrišćanske, liberalne, kapitalističke Evrope“,
smatra jedan novinar.1151
Za stanovništvo tih zemalja, Evropa je puna slika i zamišljenih predstava koje se
stapaju u jedan novi mit u jarkim bojama, koji privlači najrazličitije nade i emocije. Vizije
budućnosti koje se povezuju s tim magičnim pojmom vrlo su difuzne i često potpuno
nerealistične. Ali, „evropeizacija“ se predstavlja kao cilj bez alternative, kao obećanje i
sudbina. Evropska unija je, zaista, svim postjugoslovenskim državama stavila u izgled
punopravno članstvo - pod uslovima koje će većina moći da ispuni tek za mnogo
godina. Kao prva, Slovenija je pristupila EU 2004. godine. Drugim državama prepreke
predstavljaju usporena izgradnja institucija, nekontrolisana korupcija i stalna
diskriminacija manjina. Prema načelu „mi radimo tako kao da hoćemo da vas primimo,
a vi radite tako kao da hoćete da nam verujete“ obe strane se uzajamno uveravaju u
dobru volju one druge.
Kao i tokom celog 20. veka, strast prema Evropi i danas postoji. Postulati
nacionalnog identiteta i evropske moderne ponovo postaju protivrečni, ponovo se
partije i društva dele na prozapadne i tradicionalističke, a konzervativci projektuju sliku
jedne autentičnije, moralno neiskvarene nacionalne kulture. Takođe, zbog
kolonijalističkog ponašanja Amerike i Zapadne Evrope, i dalje postoje ambivalentni
stavovi u pogledu tržišne privrede, stranih investicija, evroatlantskih integracija i odnosa
prema sopstvenoj ratnoj prošlosti. Kako je pisano u bosanskom časopisu Dani, za
jedne je Evropa bila „magična formula za mir, prosperitet, slobodu putovanja i slobodan
rad u inostranstvu“, a za druge, naprotiv, ništa drugo do „novo ropstvo […] koje se
naziva zapadno-evropska demokratija“. Tada, kao i danas, ipak u osnovi nema sumnje
u postulate napretka i evropeizacije. Jedino ostaje briga da se odabere pravi put
„razumne odbrane našeg identiteta, naših kulturnih i duhovnih vrednosti“1152. Na
početku 21. veka primedba jednog bosanskog intelektualca izgleda i dalje tačna: „Ništa
nije kako je nekad bilo. A ništa nije ni drugačije.“1153
 Završno razmatranje
Istorija južnoslovenske ideje počinje u doba prosvećenosti. Njeni ideali napretka,
humanizma, razuma i nauke inspirisali su predstave o jezičko-kulturnoj zajednici Hrvata
i Srba i usmerili zahteve za samoopredeljenjem, političkom participacijom i
blagostanjem na jedan konkretni politički projekat: osnivanje države Jugoslavije. Ne
samo elite već i mnogi obični ljudi polagali su velike nade u projekat, koji je još u 19.
veku izgledao potpuno utopijski. Iako je ta država, na kraju, osnovana samo
zahvaljujući promenjenim međunarodnim odnosima tokom Prvog svetskog rata, ona
nije bila veštačka tvorevina.
U svakom slučaju, ujedinjenje 1918. došlo je prekasno da bi se različiti identiteti koji
su preovladavali u južnoslovenskim zemljama u tom trenutku mogli pretopiti u jedno
sintetizovano shvatanje nacije. Za stvaranje jugoslovenske nacije nedostajale su
sasvim jednostavne društvene pretpostavke. Iako su ti narodi govorili sličnim jezicima i
imali mnogo zajedničkih kulturnih odlika, svest o zajednici zasnivala se kod svakog od
njih na različitim kriterijumima. Kod Srba, Hrvata i Bošnjaka vera je bila u prvom planu,
kod Slovenaca i Makedonaca jezik, a kod Crnogoraca jedna specifična
istorijskopolitička individualnost. Zbog dugotrajnog života pod različitim stranim
vladavinama, nije mogao postojati konsenzus o tome šta ujedinjuje naciju - da li je to
zajednički jezik i kultura (kao u Nemačkoj i Italiji) ili državna tradicija (kao u Francuskoj).
Umesto toga, južnoslovenski prostor predstavljao je laboratoriju složenih, mnogostranih
i često međusobno suprotstavljenih koncepcija identiteta i nacionalnih ideologija na
malom prostoru.
Pošto se izgradnja nacija u istorijskim regionima Jugoslavije odvijala
neistovremeno, pa je zato bilo starijih i mlađih naroda, stvorene su političke asimetrije.
Samo su Slovenci, Hrvati i Srbi 1918. imali već prilično jasno prepoznatljivu samosvest,
dok su ih Muslimani, Crnogorci i Makedonci u tome dostigli tek u Drugom svetskom
ratu. Zato nisu svi imali podjednak udeo u koncipiranju i stvaranju Jugoslavije.
Raznolikost, neistovremenost i kombinacija nacionalnih i ideoloških elemenata mogu
da objasne zašto se na južnoslovenskom prostoru ni pre ni posle stvaranja Jugoslavije
nije konsolidovalo jedno integralno shvatanje jugoslovenske nacije, uprkos jezičkom i
kulturnom srodstvu, tesnoj prostornoj simbiozi i aktivnoj ulozi države u procesu
izgradnje nacija. Najrazličitiji kolektivni vidovi svesti bili su već prejako konsolidovani,
previsoko su bile podignute društvene barijere, kolektivni interesi i političke kulture
ispoljavani su suviše protivrečno, da bi još u masama mogao pustiti koren jedan
sveobuhvatni koncept identiteta.
Ogromni istorijsko-teritorijalni i socijalno-ekonomski neskladi povećavali su razlike u
životnim situacijama i interesima, koje su, posebno u kriznim vremenima, vodile do
upadljivog deljenja i polarizacije. U svim vremenima bio je herkulovski zadatak pojedine
istorijske strukture i tradicije pomiriti među sobom. Idealno tipski, u Jugoslaviji se
ukrštaju razni evropski putevi razvoja: jedan srednjoevropski iz Slovenije i Hrvatske,
jedan osmansko-balkanski iz Srbije, Crne Gore i Makedonije, i jedan islamskog
karaktera iz Bosne i Hercegovine. Nijednoj od dve jugoslovenske države nije uspeo
pokušaj, iako s potpuno različitih polazišta, da izglade te raznolikosti.
Prevladavanje zaostalosti bilo je od 19. veka jak motiv za južnoslovensko
ujedinjenje. Evropski orijentisane elite u Zagrebu i Beogradu išle su potpuno u korak sa
evropskim modelom napretka i pokušavale da podražavaju zapadne strategije razvoja.
U političkom smislu, propagirale su ideale prosvećenosti, Francuske revolucije i
liberalizma, ali je ipak njihovim izrazito agrarnim društvima nedostajala odgovarajuća
socijalna struktura. Time se objašnjava upadljiva mešavina elemenata moderne pravne
države, rukovođenja privredom i upravljanja državom, s nasleđenim tradicijama,
identitetima i vrednostima. Ambivalentnost reformske politike u Jugoistočnoj Evropi nije,
dakle, proizašla iz antizapadnih sklonosti već iz nastojanja da se međusobno dovedu u
sklad, s jedne strane, jake suprotnosti između kulturnih potreba identiteta i, s druge,
tehničko-racionalna misao napretka.
Prelazak u 20. vek označio je prekretnicu epoha na još dugom putu u modernu.
Ovde su se prvi put ukazali počeci temeljnog preoblikovanja privrede, društvenih veza,
kulturnih izraza, mentaliteta i svakodnevnog života. Oko 1900. godine čak i u
južnoslovenskim agrarnim zemljama bili su postavljeni bitni temelji za razvoj
industrijskog društva: izgrađeni su prvi regioni u kojima je bila koncentrisana industrija,
masovne migracije uticale su na rast i transformaciju gradova, na nove mogućnosti
komunikacija, na širenje štamparija, doveli do socijalne mobilizacije i do širenja kritičke
svesti o sebi, što predstavlja bitnu odliku moderne.
Ti procesi su svakako u potpunosti uzeli maha tek posle Drugog svetskog rata.
Jedna mešavina optimističkog stava prema napretku, euforije planiranja i terora
modernizacije izbacila je Jugoslaviju posle 1945, kao katapultom, u eru epohalnih
sociokulturnih novina u pogledu profesija, društvenog raslojavanja, svetova života i
svakodnevice, rodnih uloga i uloga generacija, u sklonostima i vrednostima. Tek
šezdesetih godina je to novo praktično proželo sve oblasti života, podsticano, između
ostalog, i savremenom socijalnom politikom, revolucijom u obrazovanju, širenjem
tehnike i medija, kao i promenjenim estetskim standardima moderne umetnosti,
književnosti, arhitekture i filma. Tome ne protivreči čak ni činjenica da su se, kao i u
ostalim državama južne Evrope, održali ostaci tradicionalnih društvenih veza, kao što je
patronaža i klijentelizam. Unutar jedne generacije Jugosloveni su bukvalno dostigli
modernost. Želja da se u pogledu napretka „stigne i prestigne“ nije se ograničavala
samo na političke i intelektualne krugove, već je postojala i kod stanovništva u celini.
Jugoslovenski socijalistički model povezivao je različite ideje i predstave mislilaca,
društvenih reformatora i političara 19. i 20. veka o prevladavanju izazova modernosti.
Vladalo je uverenje da se celokupna društva mogu planirati i oblikovati na temelju
razuma - što je osnovna intelektualna pretpostavka moderne. Socijalizam je izrazito bio
posvećen pokušaju da dostigne pravednost i modernost sveobuhvatnom intervencijom
u društvo. Njegovi ideali napajali su se, s jedne strane, idejama prosvećenosti i
reformskih pokreta 19. i 20. veka, koje su počivale na vrednostima kao što su
racionalnost, efikasnost, obrazovanje, higijena, blagostanje i socijalna sigurnost. Oni su
spadali u ukupan evropski kontekst sveta prožetog naukom i tehnikom. S druge strane,
bili su u znatnoj meri pod uticajem komunističke dogme: marksističkog shvatanja sveta,
radikalnog humanizma, ateizma, kolektivizma i patriotskih vrlina kao što je bratstvo
naroda i „bratstvo i jedinstvo“. Između ostalog, jugoslovenski model društva integrisao
je i građansko-liberalne vrednosti, principe i praksu u svoju strategiju modernizacije, u
šta je spadala i - u ograničenom vidu - tržišna privreda i privatno vlasništvo, fetišizam
robe i sloboda kretanja. Sistem je čak tolerisao i da jedan deo građana, kao migranti,
bude u inostranstvu podložan zakonima kapitalističkog najamnog rada. Jugoslovenska
moderna posle 1945. sastojala se, dakle, od jednog specifičnog sklopa različitih normi,
vrednosti i praksi, kojima je ta višenacionalna država na svojstven način odgovorila na
izazove novog vremena.
Koliko su početkom 20. veka pretpostavke unutar Evrope bile različite, i koliko su
kontroverzni bili koncepti društvenih poredaka u nadolazećem vremenu, toliko su
krajem tog veka društvene i profesionalne strukture, oblici porodice i rodne uloge,
načini života, sklonosti i vrednosti, bili slični. Dugotrajni temeljni procesi, kao što su
industrijalizacija, sekularizacija, tehnizacija, urbanizacija i razvoj kritičke svesti o sebi,
započeli su kasnije, tekli su neistovremeno i donekle drugačijim tokovima nego na
Zapadu, ali su na dugi rok sledili trend približavanja unutar Evrope. Titov sistem je
pogodovao tesnim vezama razmene s inostranstvom i podsticao ih, a time i stalni
transfer robe, znanja i vrednosti. Međunarodne veze, na primer, u vidu radne migracije i
turizma, bile su čak noseći stubovi tog modela, zbog čega se društvene i mentalne
razlike u odnosu na Zapadnu Evropu u Jugoslaviji nikada nisu tako duboko urezale kao
u istočnom bloku.
Nezavisno od promenljivih političkih, društvenih i ekonomskih okvirnih pretpostavki,
četiri strukturne pojave „dugog trajanja“ obeležile su razvoj Jugoslavije u 20. veku: 1.
nacionalna problematika, zbog koje se pitanje pravednog usklađivanja interesa i pitanje
legitimiteta političkog sistema stalno pojavljivalo u novom svetlu; 2. upadljiva društveno-
ekonomska zaostalost, u odnosu na Zapadnu i Srednju Evropu, koja je ograničavala
polje delovanja; 3. regionalne razlike, osećanja zapostavljenosti koji su imali strukturne
korene, kao i 4. zavisnost od političkostrateških i kolonijalnih interesa velikih sila. Ta
četiri činioca, praćena globalnim privrednim krizama, stalno su sužavala prostor
političkog delovanja, što je opet jačalo pritajene sumnje u legitimnost države i njena
obećanja o napretku, ma koliko ona bila neispunjiva.
Unutrašnje linije sukoba ipak nisu bile predodređene etničkim, kulturnim ili verskim
identitetima, već su na prvom mestu proizlazile iz međusobno suprotnih interesa,
ispovedanja određenog pogleda na svet i političkih orijentacija. Između ostalog, bile su
podstaknute i napetostima koje su bile rezultat dinamike socijalnokulturnog
preoblikovanja, u opštem, i periodično nastupajućih kriza modernizacije, u posebnom
smislu. Zato se nisu obavezno Srbi i Hrvati, već na prvom mestu građanski liberali,
desni nacionalisti i komunisti, sporili oko toga koji je poredak bolji. Nekada su se borili
separatisti protiv unitarista, nekada federalisti protiv centralista. Najtrajniji je bio sukob
između onih koji su branili Ustav i onih koji su hteli da ga reformišu. Linija sukoba išla je
posred naroda, regiona i republika. U uslovima masovnog i medijskog društva koje se
razvijalo u 20. veku politizacija razlika postala je svakako glavni element političkog
sukoba.
 Kao i u celoj Evropi, velike promene 20. veka dovele su i do ogorčenih reakcija u
vidu kritike civilizacije. Umnožavanje stilova života i prodor moderne države doveli su
do produbljivanja idejne nesigurnosti, pa čak i do odlučnih antizapadnih stavova. Pošto
se socijalnokulturno preoblikovanje na južnoslovenskom prostoru odvijalo za mnogo
kraće vreme i mnogo većom brzinom nego na Zapadu, mentalni, psihološki i društveni
potresi bili su posebno snažni. U istorijski prelomnim vremenima, kao krajem tridesetih i
u osamdesetim godinama, cvetale su nacionalno isključive, narodnjačke i versko-
fundamentalističke vizije.
Dugotrajna evropska kriza u epohi između dva svetska rata radikalizovala je
jugoslovenske strukturne probleme raznorodnog nasleđa, socijalne podvojenosti i
etnopolitičke polarizacije: nedostatak legitimiteta i velike teškoće mladog
parlamentarizma, pogoršane još i sindromom zaostalosti, i ogromni talas svetske
privredne krize, suzili su prostor za kompromise i kompenzacije među političkim
blokovima i interesnim grupama, ojačali blokade u odlučivanju, produbili unutrašnje
protivrečnosti i potkopali kredibilitet jedne države čija su optimistička obećanja suviše
naglo propala u susretu s gorkom realnošću krize. Nova društvena iskustva zamenila
su oduševljenje strahovima. Ali dok su u razvijenom delu Evrope ekstremne ideologije
pod sasvim drugačijim okolnostima doživele uspon nad građansko-liberalnim modelom,
fašizam i boljševizam samo su uslovno pustili koren u perifernom agrarnom društvu
Jugoslavije. Doduše, i ovde su delovala prevratnička iskustva Prvog svetskog rata,
slabosti parlamentarnih političkih sistema, narastajuće klasne borbe i kulturni
pesimizam. Ipak je odgovarajuće pogodno okruženje, u kakvom su takvi pogledi na
svet u susednim državama doživeli uspon, ovde ostalo slabo. Čvrsto utemeljene
verske, porodične i društvene veze na selu ostavljale su malo prostora za prodor
radikalne kritike društva. A za razliku od Italije, Nemačke i Španije, konzervativne i
monarhističke snage u Jugoslaviji nisu sklopile nikakav kompromis o vlasti s
radikalnom desnicom. Da Hitler nije napao celu Evropu i podvrgnuo Balkan svojim
neljudskim planovima o novom poretku, verovatno ni fašistički ustaški pokret ni
komunisti ne bi dobili priliku da dođu na vlast. Najpopularnija alternativa koja se nudila
građansko-kapitalističkom modelu razvoja u toj epohi bio je seljački pokret.
Komunisti su u Jugoslaviji svojim snagama došli na vlast samo zahvaljujući u
svakom pogledu revolucionarnim promenama Drugog svetskog rata i dugogodišnjim
iskustvom preživljavanja na ivici opstanka. Pod strogim Titovim vođstvom, oni su uspeli
da povežu među sobom najrazličitije društvene sredine i motive otpora okupaciji,
izrabljivanju i teroru, dok su se etablirane građanske, monarhističke i nacionalističke
snage kompromitovale kolaboracijom. U potpuno bezizlaznom položaju, komunisti su,
uz to, davali magična obećanja za budućnost. Oni su programski spojili tri
egzistencijalna pitanja, koja su dugo mučila južnoslovenske zemlje: savladavanje
socijalnih problema seljaka i radnika, prevazilaženje eksploatacije i strane vladavine,
kao i nacionalno pomirenje putem „bratstva i jedinstva“, što je u epohi fašizma imalo
izuzetan značaj. U uslovima terora i masovnog nasilja sazrevala je situacija za istorijski
preokret: nju je omogućio totalni slom i nepovratni gubitak ugleda starog sistema, ona
je bila oblikovana brzom i radikalnom promenom društvenih odnosa, a njoj je
pogodovala i međunarodna konstelacija koja je nezadrživo išla ka promeni.
 Za razliku od država u istočnom bloku, Titova vladavina imala je originalan
legitimitet, uprkos organičenju individualne slobode. Ona je taj legitimitet crpla iz tri
izvora: uspešne Narodnooslobodilačke borbe, otpora Staljinu, kao i Titovog ličnog
integriteta i autoriteta. Relativna stabilnost sistema bila je rezultat jedne mešavine
unutrašnjih i spoljašnih okolnosti: Titovog veštog balansiranja između Zapada i Istoka,
koje je donelo visoko međunarodno priznanje i Jugoslaviji stvorilo jedan samostalni
spoljnopolitički identitet; jednog složenog modela države koji je kombinovao federalna
prava s principima podele vlasti po etničkom ključu, i time ograničio mogućnost
etnopolitičkih sukoba, kao i socijalističkog sistema, koji u osnovi nije zazirao od
tržišnoprivrednih elemenata, liberalnosti u kulturi i građanskih sloboda, i koji je izgradio
međunarodni prestiž. Obični građani živeli su u iluziji večitog potrošačkog čuda i pre
svega bili srećni što su izbegli sovjetskim „kandžama“. Tito je duboko ranjenoj i
obeshrabrenoj naciji udahnuo novo samopouzdanje.
U inostranstvu Jugoslavija je definitivno predstavljala novu nadu, jer je njen sistem
samoupravljanja pružio otpor boljševizmu, i zato što je politika nesvrstanosti stvorila
značajnu protivtežu u hladnom ratu. Posebno su u tzv. Trećem svetu mnoga očekivanja
bila usmerena prema bivšoj balkanskoj „ničijoj zemlji“, koja je u Ujedinjenim nacijama
promovisala globalna pitanja, kao što su dekolonizacija, razoružanje i borba protiv
siromaštva. Jugoslavija je igrala na harizmu razuma, koja je pomogla da se prevladaju
slabosti u pogledu modernizacije i stara neprijateljstva.
Već krajem šezdesetih godina pale su prve senke na veru o nezaustavljivom
napretku, koji je obeležio jugoslovenski put u posleratnim decenijama. Od pedesetih
godina društvene promene i političke reforme ubrzale su diferencijaciju društvenih
slojeva, životnih stilova i vrednosti, umnožile interese i mišljenja i ojačale centrifugalne
snage, što je predstavljalo izazov za jednopartijski sistem. Nenameravano,
socijalistička modernizacija delovala je kao katalizator novog nacionalizma. Kao prvo,
doprinela je produbljavanju regionalnih nejednakosti, umesto njihovom smanjivanju.
Kao drugo, revolucija u obrazovanju, strukturne ekonomske promene i prostorna
mobilizacija stvorile su društvene slojeve orijentisane ka socijalnom usponu, koji su
upravo tek dovršili procese formiranja mlađih nacija Muslimana, Albanaca i
Makedonaca. To je, kao treće, stvorilo nove konkurencije među narodima, oko
napredovanja, statusa, moći i resursa. Medijalizacija i masovno društvo činili su, kao
četvrto, nacionalne prostore komunikacije, u kojima su se koncentrisali socijalni
sklopovi i kolektivni identiteti, i oblikovali etničko-politički interesi, čime se povećavalo
udaljavanje od glavnog jugoslovenskog toka.
Do svoje smrti 1980. godine Tito je vladao svojom zemljom u stilu harizmatičnog
vođe. Njegove izvanredne političke sposobnosti dovele su ga na sam vrh, pod
specifičnim istorijskim okolnostima Drugog svetskog rata. One su bili osnov neupitnih
lojalnosti i legitimiteta koje je on uživao unutar političke klase i jedne visoko
emocionalne popularnosti u narodu. On je bio najvažniji, a ponekad i jedini garant
etnopolitičkog kompromisa, koji su rukovodstva naroda sklopila u Drugom svetskom
ratu. Njegova medijatorska uloga arbitra bila je od životne važnosti za sistem, a elite su
je do samog kraja, iako često uz škrgut zuba, prihvatale. Ali čak ni njegov „večiti“ život
nije mogao da zaustavi unutrašnju eroziju jugoslovenskog sistema: sve složenija
realnost, kao što su rastući društveni pluralizam i sve veća međuzavisnost svetske
privrede, relativizovali su veštine koje su u ratu značile sve, a u globalizovanom
industrijskom društvu nisu više značile tako mnogo. Od šezdesetih godina umnožile su
se snage koje su zahtevale više slobode mišljenja, demokratije i građanskih prava.
Sedamdesete godine (a i ovde postoje paralele s ostatkom Evrope) označile su
izbijanje jedne dubokosežne krize moderniteta i modernizacije, koja je obeležila
prekretnicu epoha. Ona je uzrokovala propast starih industrijskih grana, a time i temelja
jugoslovenskog privrednog „buma“ iz posleratnih godina. Njene industrije bile su stalno
nedovoljno finansirane, tehnološki nazadne i birokratske, a na privilegijama izgrađena
dogovorna ekonomija nije pokazivala nikakvu sposobnost prilagođavanja na izmenjeno
globalno okruženje. Propast industrijalizma sedamdesetih godina izazvala je krizu
sistema. Pokazalo se da se budućnost ne može više planirati, raison d’ètre socijalizma
sada je izgubio svoju vrednost, jugoslovenska država je izgubila svoju unutrašnju logiku
i strukturu. Sumnja, uzdržanost i dezintegracija zamenili su društveni konsenzus.
Dok su se republike i narodi u društveno-ekonomskom pogledu sve više
međusobno udaljavali, a politička ideologija komunizma, koja ih je povezivala, u
društvenom smislu postajala prevaziđena, navodno neosporna Titova vlast još za
njegovog života počela je da se preispituje u pogledu legitimiteta. Narodna demokratija
obećavala je „bratstvo i jedinstvo“ kada je citirala ideale Francuske revolucije i narode
postavila kao temelj socijalističkog društvenog poretka. Pošto su, međutim, komunisti u
prvi plan stavljali ravnopravnost naroda i narodnosti, sveli su trojstvo „sloboda,
jednakost, bratstvo“ na nacionalno pitanje. Titova Jugoslavija po definiciji je počivala na
sporazumu svojih naroda i republika, dakle na kolektivnim a ne individualnim pravima.
Središnji postulati ere liberalizma - sloboda i demokratija - potpuno su odbačeni. Pošto
je jednopartijski sistem poznavao isključivo mehanizme svođenja društvenog pluralizma
na etnopolitičke interese, jačala je tendencija afirmacije nacija. Federalizam i princip
proporcionalne zastupljenost naroda, posebno od 1974, institucionalno su utvrdili
konkurenciju i sukobe između naroda i republika, a ne između političkih i ideoloških
pravaca. Šta je bilo očiglednije nego da regionalne elite nadoknade manjak demokratije
jednim „realno postojećim nacionalizmom“? (Laslo Sekelj)
Jugoslavija je osamdesetih godina zapala u najdublju privrednu, političku i
društveno-psihološku krizu od svog postanka, što je dovelo do gubitka orijentacije,
nesigurnosti i straha od budućnosti. Ekonomska beda i zastoj u reformama pogodovali
su gubitku legitimiteta, krizi smisla i gubitku poverenja, dok je nepopustljivost republika
oduzela saveznoj državi i poslednje ostatke njenih upravljačkih nadležnosti. Što je kriza
bila složenija i obuhvatnija, to su suprotstavljene strane bile nepopustljivije, kompromis
labilniji, a manje verovatno da će se naći odgovarajuće strategije prevladavanja krize.
Politički sistem u strukturnom pogledu nije se pokazao sposobnim da se prilagodi
promenjenim okolnostima u društvu i u svetskoj privredi, a da se pri tome sam ne uruši.
Tako se u toj deceniji povećavao nesklad između očekivanja i stvarnosti, što je u velikoj
meri dovelo u pitanje životne planove ljudi.
Ta kriza je po obimu i dejstvu bila totalna, jer je, između ostalog, urušavala i uloge,
vrednosti i identitete. Što je više sekularna religija komunizma gubila na svojoj snazi
ubeđivanja, utoliko je atraktivnije izgledalo bekstvo u vere, u etničke identitete, u
narodnu kulturu i istoriju. Ipak nije trebalo ponovo buditi ono što je prošlo, već stvoriti
novi odnos između države, politike i društva. U tom kontekstu nastali su izraziti
ideološki amalgami, kao što je Miloševićev tržišnoprivredni, socijalistički nacionalizam,
ili bosanska varijanta sekularno-verskog islamizma - što je samo naizgled
paradoksalno. Ti novi nacionalizmi nisu sami prouzrokovali kolaps sistema, već su
mnogo više bili, zapravo, njegov neželjeni produkt.
U svim republikama kraj osamdesetih godina označio je prekretnicu u smislu
nacionalizma, od koje su na prvom mestu profitirale nove političke partije, koje su
novim smisaonim sadržajima ispunile ideološki vakuum, posle nestanka iluzije o
socijalizmu. Sve vrste sukoba sada su objašnjavane kao stvarne etnopolitičke
suprotnosti. Novi, agresivni i arogantni nacionalizmi u jugoslovenskim republikama imali
su svi slične korene, nadovezivali se jedan na drugog i koristili slične stilske figure u
argumentaciji. Kao i u mnogim multietničkim državama, demokratizacija je delovala, što
je tragičan zaključak, kao ulje na vatru polarizacije i dezintegracije. Mnogi ljudi su
osećali da ih u teškim vremenima mogu na odgovarajući način zastupati samo vođe,
koje su nacionalističkom masovnom agitacijom izigravali demokratski legitimitet, koji u
stvari nije postojao, tako što su sada nove partijske strukture kontrolisale javnost,
naročito putem medija.
Zašto se Jugoslavija raspala i zašto se to dogodilo upotrebom vojne sile, dva su
pitanja koja analitički treba razdvojiti. Raspad po sebi ima dve grupe uzroka. Kao prvo,
državu su od njenog osnivanja opterećivali strukturni problemi longue durée, posebno
velike društveno-ekonomske razlike u nivou razvoja, etnička distanca između naroda i
različite istorijskopolitičke tradicije, koje nikada nisu potpuno prevaziđene. Velikim
istorijskim kompromisom, kakav su zaključile elite prvi put 1917. na Krfu, i drugi put
1943. u Jajcu, izvori sukoba mogli su biti umanjeni. Ali u kriznim vremenima sužavao se
prostor za kompenzacije, a polako se stvarala osećanja zapostavljenosti. Tako su, kao
drugo, posle strukturnih, na red došli i činioci situacije. U uslovima duboke krize
privrede i društveno-političkog sistema sredinom osamdesetih godina, a u vezi s
prevelikim egzistencijalnim brigama i strahovima za budućnost, posle Titove smrti jezik,
nacija i religija postali su za mnoge ljude osnovna uporišta identiteta. Sa ideološkom
prekretnicom, koju je započela perestrojka, nestale su središnje integrativne snage, na
prvom mestu socijalistička državna ideologija koja je stvarala jedinstvo, ali i sovjetska
opasnost kao ultima ratio jedne stabilne zajednice. Kraj sukoba Istok - Zapad označio
je slom „trećeg puta“ radničkog samoupravljanja i nesvrstanosti, kao nosećih stubova
jugoslovenskog državnog identiteta. Drugačije rečeno, pod vrlo specifičnim istorijskim
okolnostima, kulminirali su ekonomski, društvenokulturni sukobi i sukobi oko političke
moći koji su, s obzirom na promenjene okolnosti svetske politike, a radikalizovani
jednom dramatičnom državnom i društvenom krizom, bili reinterpretirani u
etnonacionalne kategorije. Erozija političkog poretka, dezintegracija multietničkih
prostora i gubitak državnog monopola nad upotrebom sile, ostavili su krajem
osamdesetih godina opasan vakuum.
Zašto se Jugoslavija raspala u ratnom nasilju, dok su se Česi i Slovaci razišli mirnim
putem? Ovde su, kao i tamo, postojali sukobi strukturnog porekla, ali izgleda da su u
Jugoslaviji unutrašnje podele bile neuporedivo dublje i obuhvatnije. S jedne strane, one
su bile podsticane društveno-ekonomskim i političkim suprotnostima, koje su se posle
1945. stalno zaoštravale, umesto - kao u Čehoslovačkoj - da u celini polako nestaju. S
druge strane, one su trajno pothranjivane jednom krvavom istorijom sukoba, koja se
stalno mogla iznova aktuelizovati i tumačiti, a čija je referentna tačka bio Drugi svetski
rat. Česi i Slovaci nikada se nisu borili u jednom krvavom građanskom ratu.
Konstelacija aktera u Jugoslaviji takođe je bila specifična. U međusobnoj
konkurenciji stajali su suparnici jednake snage, u vidu republika, koje su imale sva
obeležja suverene državnosti, uključujući i vojnu silu. Ta, na prvi pogled, simetrija bila je
zato tako opasna, jer su u fazi raspada u međusobni sukob došli neusklađeni interesi,
koje su sve protivničke strane videle kao životno važne. Dok su separatističke republike
i pokrajine u nezavisnosti videle neophodnost bez alternative, Srbi su u raspadu države
videli opasnost po svoje osnovne nacionalne prioritete. Tako je došlo do sukoba, iz
kojeg se moglo izaći samo kao pobednik ili gubitnik, što je bila jedna tipična win-lose
situacija.
Ipak odluku o ratu ili miru nisu donele strukture nego ljudi. Na kraju, način na koji se
želelo prići dubokom razaranju međurepubličkih odnosa bila je politička odluka. Ako
već treba da dođe do razlaza, onda neka to bude mirnim putem, smatrali su oni
umereniji, pošto su rano prepoznali opasnosti od isključivosti. Ipak je bilo previše aktera
na svim stranama koji su odlučili da svim sredstvima i po svaku cenu ostvare navodno
više nacionalne interese. Pošto su 1990/91. nestali poslednji ostaci jugoslovenske
državnosti, kao što su Partija, Predsedništvo, medijski sistem i sektor bezbednosti, nije
više bilo sistema checks - and - balances, koji bi još mogao da usmeri proces
raspadanja. Identiteti i lojalnosti iznova su definisani, a uhodani mehanizmi podele
vlasti i rešavanja sukoba odbačeni. Nije postojala ni politička volja ni institucionalni
mehanizam da se izađe iz unutrašnje pat-pozicije.
Eskalacija rata bila je, na kraju, verovatna samo zato što je, zajedno sa
institucijama, urušen i državni monopol na upotrebu sile. U tom vakuumu, s
predsednicima, političarima i generalima, koji su politički hteli rat, kao značajni akteri
udružili su se i gospodari rata, kriminalne mreže i krugovi dijaspore, koji su od rata
ekonomski profitirali. U nekoj funkcionalnoj državi takve grupe nikada ne bi u tako
velikoj meri mogle da odrede tok događaja, kao u bivšoj Jugoslaviji posle 1991/92.
Često pominjana balkanska kultura imala je zato, u završnom činu jugoslovenske
drame, samo sporednu ulogu. Tradicije koje su slavile nasilje, krvavi narodni epovi, kult
oružja i patrijarhalni običaji čine prostor za projekciju strategija komunikacije i načina
delovanja u ratu, ali ne objašnjavaju njegove dublje uzroke. Društvenokulturne pojave,
među kojima i doživljaji, iskustva i sećanja, nikada ne deluju kao statične veličine, već
se s promenom okolnosti stalno iznova tumače i rekonstruišu. Uz pomoć simboličkog
govora može se aktivirati fond istorije, kulture i religije, ljudi se mogu mobilizovati, a
autoriteti dobiti legitimitet. Mediji i nacionalistička propaganda stvorili su atmosferu
nasilja, ali to još nije značilo i automatizam. Bukvalno u svakom trenutku istorijskog
razvoja svaki čovek ima prostor za individualno odlučivanje. Niko se ne može izgovarati
antropologijom, strukturama, kulturnom ili unutrašnjom dinamikom sile, da bi se
distancirao od sopstvene odgovornosti za rat i ratne zločine. Ništa nije bilo nepovratno,
ništa neizbežno.
 Skraćenice
AVNOJ—Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije
SKJ—Savez komunista Jugoslavije
BiH—Bosna i Hercegovina
BITEF—Beogradski internacionalni teatarski festival
BSH—bosansko-srpsko-hrvatski
DEMOS—Demokratska opozicija Slovenije
DFJ—Demokratska Federativna Jugoslavija
EZ—Evropska zajednica
FNRJ—Federativna Narodna Republika Jugoslavija
BJRM—Bivša jugoslovenska republika Makedonija
HDZ—Hrvatska demokratska zajednica
JNA—Jugoslovenska narodna armija
KPJ—Komunistička partija Jugoslavije
KEBS—Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji
C.i K.—Carsko i kraljevsko, carsko-kraljevsko
KL—koncentracioni logor
DLK—Demokratska liga Kosova (Lidhja Demokratike e Kosovës)
MASPOK—masovni pokret
NIN—Nedeljne informativne novine
VKV—Vrhovna komanda Vermahta
OOUR—Osnovna organizacija udruženog rada
ORJUNA—Organizacija jugoslovenskih nacionalista
OZNA—Odeljenje za zaštitu naroda
SDS—Srpska demokratska stranka
SANU—Srpska akademija nauka i umetnosti
SDA—Stranka demokratske akcije
SFRJ—Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija
SHS—Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca
SIV—Savezno izvršno veće
SOUR—Složena organizacija udruženog rada
OVK—Oslobodilačka vojska Kosova
UDBA—Uprava državne bezbednosti
UNKTR—Konferencija Ujedinjenih nacija o trgovini i razvoju
UNPROFOR—Zaštitne snage Ujedinjenih nacija
NDH—Nezavisna država Hrvatska
VMRO—Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija
VMRO—DPMNE—Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija -
Demokratska partija za makedonsko nacionalno jedinstvo
CK—Centralni komitet
 Stranke, političke organizacije i savezi
Savez reformskih snaga Jugoslavije, SRSJ
Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije, AVNOJ
Seljačka stranka (Hrvatska) =
Hrvatska pučka seljačka stranka, HPSS
Hrvatska republikanska seljačka stranka, HRSS, od 1920. godine
Hrvatska seljačka stranka, ХSS, od 1925.
Oslobodilački front Slovenije (Osvobodilna fronta), OF
Savez komunista Jugoslavije, SKJ
Seljačko-demokratska koalicija, HSS-SDS
Demokratska liga Kosova (Lidhja Demokratike e Kosovës), DLK
Demokratska opozicija Slovenije (Demokratična opozicija Slovenije), DEMOS
Demokratska stranka, DS (Srbija)
Demokratska stranka (Kraljevina Jugoslavija) (Jugoslavenska demokratska
stranka), JDS
Frankovci
Zelene košulje
Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija (Vnatrešna Makedonska
Revolucionerna Organizacija), VMRO
Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija - Demokratska partija za
makedonsko nacionalno jedinstvo (Vnatrešna Makedonska Revolucionerna
Organizacija - Demokratska Partija za Makedonsko Nacionalno Edinstvo), VMRO-
DPMNE
Jugoslovenska akcija, JA
Jugoslovenska muslimanska organizacija, JMO
Jugoslovenski narodni pokret „Zbor“, ZBOR
Jugoslovenska radikalna zajednica, JRZ
Jugoslovenska socijaldemokratska stranka, JSDS
Jugoslovenski odbor
Jugoslovenski klub
Jugoslovenska nacionalna stranka, JNS
Mlada Bosna
Komunistička partija Jugoslavije, KPJ
Hrvatska demokratska zajednica, HDZ
Hrvatska stranka prava, HSP
Srpska liberalna stranka, SLS
Savez komunista - Pokret za Jugoslaviju, SK-PJ
Jugoslovenska napredna nacionalistička omladina, JNNO
Narodna odbrana
Organizacija jugoslovenskih nacionalista, ORJUNA
Stranka demokratske akcije, SDA
Radikalna stranka / Narodna radikalna stranka, NRS
Crna ruka
Srpska demokratska stranka, SDS
Srpska napredna stranka, SNS
Slovenska ljudska stranka, SLS
Socijaldemokratska stranka Hrvatske i Slavonije
Socijalistička radnička partija Jugoslavije, SRPJ
Ujedinjenje ili smrt
Udružena opozicija
 Hronologija
1800-1918. Južnoslovenski pokret i osnivanje države
1804-1813.—Prvi srpski ustanak protiv Osmanlija
1809-1813.—Car Napoleon osniva Ilirske provincije na alpsko-jadranskom prostoru;
unifikacija administracije i „slavonskog jezika“
1814.—Nakon ponovnog osvajanja područja, Austrija obnavlja Ilirsku kraljevinu koja
postoji do 1849. godine
1815-1817.—Drugi srpski ustanak
1830.—Ljudevit Gaj osniva ilirski pokret (ideja kulturnog jedinstva Južnih Slovena);
autonomija Kneževine Srbije
1835.—Novine Horvatzke (Hrvatske novine) i Danicza (Danica) kao glasilo ilirskog
pokreta
1844.—Načertanije državnika Ilije Garašanina kao spoljnopolitički program Srbije
1848/49—Mađarska revolucija u Habzburškoj monarhiji protiv Austrijanaca
1849.—Osnivanje Hrvatske i Slavonije kao krunovine unutar Habzburške monarhije;
baron Josip Jelačić postaje namesnik (ban)
1850.—Dogovor Vuka Karadžića i Ljudevita Gaja o zajedničkom srpsko-hrvatskom
standardnom jeziku na osnovi štokavskog narečja
1860.—Programatski spis Jugoslovjenstvo hrvatskog istoričara Franje Račkog
1866.—Biskup Josip Juraj Štrosmajer i Franjo Rački osnivaju Jugoslavensku
akademiju znanosti i umjetnosti u Zagrebu
1868.—Hrvatsko-ugarska nagodba između Ugarske i „Trojedne Kraljevine Hrvatske,
Slavonije i Dalmacije“
1875-1878.—Velika istočna kriza; rusko-turski rat
1878.—Berlinski kongres: Austrougarska zauzima Bosnu i Hercegovinu; Srbija i
Crna Gora stiču nezavisnost; Kosovo i Makedonija ostaju u sastavu Osmanskog
carstva; slovenačke i hrvatske oblasti ostaju u okviru Habzburške monarhije (Slovenija,
Dalmacija, Istra u austrijskom, a Hrvatska i Vojvodina u ugarskom delu Monarhije);
nastaje albanski nacionalni pokret (Prizrenska liga)
1881.—Ukidanje Vojne granice (Krajine)
1882.—Pretvaranje kneževine u Kraljevinu Srbiju
1889.—Petstogodišnjica bitke na Kosovu (28. jun)
1892.—Rođenje Josipa Broza Tita u Kumrovcu (Hrvatska)
1893.—Osnivanje Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije
1903.—Ubistvo srpskog kralja Aleksandra Obrenovića; izbor Petra I Karađorđevića
za naslednika prestola; Ilindenski ustanak Makedonaca protiv Osmanlija; Narodni
pokret i masovni protesti protiv ugarskog namesništva u Hrvatskoj
1905.—Riječka rezolucija za hrvatsko samoopredeljenje, kao i za opšta građanska
prava i slobode; srpsko-hrvatska stranačka koalicija u Hrvatskoj; „Novi kurs“ srpsko-
hrvatske saradnje
1906-1911.—Austrougarski carinski rat protiv Srbije („Svinjski rat“)
1908.—Aneksija Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske; bosanska
aneksiona kriza; podela Sandžaka između Srbije i Crne Gore; osnivanje srpske
Narodne odbrane
1909.—Prva opštejugoslovenska konferencija južnoslovenskih socijalista
1911.—Osnivanje Crne ruke
1912.—Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora osnivaju Balkanski savez radi
oslobođenja „evropske Turske“; Prvi balkanski rat (protiv Osmanskog carstva);
osnivanje Albanije
1913.—Raspad Balkanskog saveza zbog sukoba oko podele Makedonije; Drugi
balkanski rat (između nekadašnjih saveznika); Bukureštanski mir; pripajanje Kosova
Srbiji i podela Makedonije između Grčke, Srbije i Bugarske
1914.—Gavrilo Princip ubija austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u
Sarajevu; Austrougarska objavljuje rat Srbiji; julska kriza i izbijanje Prvog svetskog rata;
Austrijanci ulaze u Srbiju
1915.—Povlačenje srpske vlade na Krf („Srpska Golgota“); Centralne sile okupiraju
Srbiju i Makedoniju; osnivanje Jugoslovenskog odbora u Londonu, s Antom Trumbićem
na čelu
1917.—Krfska deklaracija: sporazum između Jugoslovenskog odbora i srpske vlade
o osnivanju kraljevine Južnih Slovena pod dinastijom Karađorđevića
1918.—Saveznički proboj Solunskog fronta; kapitulacija Austro-ugarske; osnivanje
Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba; istupanje Južnih Slovena iz Habzburške
monarhije i odluka o ujedinjenju sa Srbijom

1918-1941. Prva Jugoslavija

1918.—U ime Kralja Petra I Karađorđevića regent Aleksandar Karađorđević
proglašava Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca
1919-1920.—„Ugovori iz pariskih predgrađa“ kojima je okončan Prvi svetski rat;
međunarodno priznanje i utvrđivanje granica Države SHS; Gabrijele D’Anuncio osniva
Slobodnu državu Rijeku
1920.—Referendum u Koruškoj; osnivanje Male antante sa Čehoslovačkom i
Rumunijom kao deo francuskog sistema bezbednosti; uvođenje opšteg prava glasa;
izbori za Ustavotvornu skupštinu; osnivanje i zabrana Komunističke partije Jugoslavije
1921.—Donošenje centralističkog Vidovdanskog ustava uprkos bojkotu Hrvata;
zaoštravanje srpsko-hrvatskog ustavnog sukoba
1924.—Treći kongres KPJ u vezi s politikom nacionalnosti (priznavanje naroda
Jugoslavije)
1925.—Netunske konvencije o povlačenju granica s Italijom
1928.—Atentat u Skupštini i ubistvo hrvatskog političara i predsednika Seljačke
stranke Stjepana Radića; kriza vlade
1929.—Kralj Aleksandar Karađorđević suspenduje Ustav; uvođenje kraljevske
diktature; promena naziva države SHS u Kraljevina Jugoslavija; nova administrativna
podela na banovine; osnivanje hrvatskog ustaškog pokreta
1930.—Početak svetske ekonomske krize
1931.—Oktroisani ustav i uvođenje prividne demokratije
1934.—Ubistvo Kralja Aleksandra I u Marselju; namesništvo Pavla Karađorđevića
1935.—Poluautoritarni Milan Stojadinović dolazi na čelo vlade; popuštanje svetske
ekonomske krize; intervencija države u privredi; približavanje Nemačkoj i Italiji
1936.—Likvidacija zemljoradničkih dugova
1937.—Tito postaje generalni sekretar KPJ; neuspeh konkordata s Vatikanom
1939.—Sporazum o osnivanju autonomne Banovine Hrvatske

1941-1945. Drugi svetski rat

1941.—Jugoslavija pristupa Trojnom paktu; vojni puč u Beogradu; nemački napad
na Jugoslaviju (operacija „Kaznena odmazda“); kapitulacija jugoslovenske vojske; kralj i
vlada odlaze u egzil; razbijanje Jugoslavije; osnivanje Nezavisne države Hrvatske(vođa
Ante Pavelić); nemačka vojna uprava u Srbiji (vlada Milana Nedića); aneksija raznih
oblasti od strane Italije, Nemačke, Mađarske, Albanije i Bugarske; formiranje
nacionalnog, srpskog pokreta otpora (četničkog pokreta) pod rukovodstvom Draže
Mihailovića, kao i jugoslovenskog, komunističkog partizanskog pokreta pod vođstvom
Josipa Broza (Tita); „opšti ustanak“; nastanak i pad partizanske Užičke republike;
ekstremne „akcije odmazde“ okupacionih vlasti; masovna „etnička čišćenja“; početak
uništavanja Jevreja i Roma
1942.—Prvo zasedanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije
(AVNOJ) u Bihaću
1943.—Operacije Vajs i Švarc nemačkog Vermahta u cilju uništenja partizana; bitka
na Neretvi; bitka na Sutjesci; kapitulacija Italije; Drugo zasedanje Antifašističkog veća
narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) u Jajcu: stvaranje federativne i
socijalističke Jugoslavije; saveznici priznaju Tita; vojni uspesi partizana
1944.—Ulazak Narodnooslobodilačke vojske u Beograd; sporazum na Visu između
Tita i kraljevske vlade u egzilu o novom uređenju Jugoslavije; formiranje zajedničke
prelazne vlade; odluka o oduzimanju imovine folksdojčera
1945.—Bezuslovna kapitulacija Nemačke; masakr u Blajburgu (Pliberku); osnivanje
Narodnog fronta; ukidanje monarhije

1945-1991. Druga Jugoslavija

1945.—Proglašenje Demokratske Federativne Jugoslavije (DFJ); izbori za
Ustavotvornu skupštinu; tršćanska kriza; agrarna reforma i sistem otkupa
1946.—Ustav Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ); podela na šest
ravnopravnih republika; suđenja ratnim zločincima; nacionalizacija krupnog zemljišnog
poseda, banaka i sredstava za proizvodnju
1947.—Pariska mirovna konferencija: potvrđivanje granica Jugoslavije (pripajanje
Istre bez Trsta)
 1948.—Raskid sa Staljinom; isključenje Jugoslavije iz Kominforma: političke „čistke“
1949.—Isključenje iz Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć
1950.—Uvođenje radničke samouprave; pobuna seljaka u Cazinu; kurs neutralnosti
između blokova sila u sukobu Istoka i Zapada
1952.—Preimenovanje Komunističke partije Jugoslavije u Savez komunista
Jugoslavije
1953.—Promena Ustava radi konstitucionalnog utemeljenja sistema samouprave
1954.—Isključenje Milovana Đilasa iz Centralnog komiteta SKJ; normalizacija
odnosa sa Sovjetskim Savezom; Novosadski dogovor o jednom, hrvatskosrpskom
(srpskohrvatskom) književnom jeziku u dve varijante
1955.—Moskovska deklaracija o pravu svake zemlje na sopstveni put u socijalizam;
Konferencija nesvrstanih zemalja u Bandungu
1957.—Prekid diplomatskih odnosa od strane Savezne Republike Nemačke na
osnovu Halštajnove doktrine
1961.—Prvi samit Pokreta nesvrstanih u Beogradu
1963.—Donošenje novog ustava Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije
(SFRJ); nastanak grupe Praxis
1964.—VIII kongres SKJ: uvođenje reformi tržišne privrede i federalizacija ustava
1966.—Smena Aleksandra Rankovića sa dužnosti šefa Službe bezbednosti
1967.—Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskoga književnog jezika
1968.—Studentske pobune; pobuna Albanaca na Kosovu i u zapadnoj Makedoniji;
priznavanje bosanskih Muslimana kao šestog konstitutivnog naroda; bezbednosna
doktrina „opštenarodne odbrane“
1970.—Islamska deklaracija Alije Izetbegovića
1971.—Hrvatsko proleće; smena partijskog rukovodstva u Zagrebu; izmene Ustava
u cilju dalje federalizacije Jugoslavije; poseta Brežnjeva Beogradu
1972.—Smena partijskog rukovodstva u Beogradu; političke „čistke“ unutar Saveza
komunista
1974.—Donošenje novog Ustava; snaženje republika i autonomnih pokrajina;
proglašenje Tita za doživotnog predsednika
1976.—Donošenje Zakona o udruženom radu sa ciljem daljeg razvoja
samoupravljanja
1977.—Sastanak KEBS-a u Beogradu
1980.—Smrt Josipa Broza Tita; kolektivno državno rukovodstvo; narastajući
ekonomski problemi i sve veće nacionalne napetosti
1981.—Pobuna na Kosovu; proglašenje vanrednog stanja; politički sudski procesi
1987.—Dolazak Slobodana Miloševića na čelo SK Srbije; Miloševićev sukob s
predsednikom Predsedništva Ivanom Stambolićem; Memorandum Srpske akademije
nauka i umetnosti [1986]; nacionalistička mobilizacija i mitinzi; afera „Agrokomerc“ u
Bosni
1989.—Izbor Slobodana Miloševića za predsednika Srbije; ukidanje autonomije
Kosova i Vojvodine; šestogodišnjica boja na Kosovu; ekonomska kriza; sve veći
unutarjugoslovenski sukobi oko reformi; institucionalna paraliza
 1990.—Raspad SKJ; uvođenje višepartijskog sistema; neuspeh reformi premijera
Ante Markovića; Franjo Tuđman postaje predsednik Hrvatske; skupštine Slovenije,
Hrvatske i Kosova donose deklaracije o suverenosti; slovenački referendum o
nezavisnosti; srpsko-crnogorski veto protiv Hrvata Stipe Mesića kao predsednika
Jugoslavije; proglašenje autonomije hrvatskih Srba

1991-2010. Raspad države i novi politički poredak

1991.—Nasilni incidenti na područjima naseljenim Srbima u Hrvatskoj; proglašenje
nezavisnosti Slovenije, Hrvatske i Makedonije; angažovanje Jugoslovenske narodne
armije; izbijanje rata u Sloveniji i Hrvatskoj; Nemačka priznaje Sloveniju i Hrvatsku;
proglašenje Republike Srpske Krajine; Skupština BiH donosi odluku o nezavisnosti
uprkos srpskom vetu
1992.—Primirje i stacioniranje UNPROFOR-a u Hrvatskoj; osnivanje Savezne
Republike Jugoslavije koju čine Srbija i Crna Topa; osnivanje Republike Srpske u
okviru Bosne i Hercegovine; referendum o nezavisnosti i međunarodno priznanje
Bosne i Hercegovine; izbijanje rata; masovna „etnička čišćenja“
1993.—„Drugi rat“ između Hrvata i Muslimana u Bosni i Hercegovini; stvaranje
zaštićenih zona UN; osnivanje Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju
1994.—Granatiranje pijace Markale u Sarajevu; početak vazdušnih napada NATO-a
na srpske položaje; osnivanje hrvatsko-muslimanske Federacije Bosne i Hercegovine
1995.—Operacije „Bljesak“ i „Oluja“ Hrvata radi ponovnog osvajanja Krajine;
masakr u Srebrenici; Dejtonski mirovni sporazum
1996.—Osnivanje Oslobodilačke vojske Kosova
1998.—Oružani sukob između albanskih gerilaca i srpskih snaga bezbednosti na
Kosovu; masovno bežanje i progonstva
1999.—Neuspeh pregovora u Rambujeu o autonomiji Kosova; intervencija NATO-a
protiv ciljeva u Srbiji i na Kosovu; rezolucija UN 1244 o formiranju međunarodne
prelazne uprave na Kosovu; početak procesa o statusu Kosova
2000.—Demokratska opozicija u Srbiji ruši Slobodana Miloševića; početak „procesa
stabilizacije i pridruživanja“ Evropske unije sa državama zapadnog Balkana
2001.—Oružana pobuna albanskih ekstremista u južnoj Srbiji i Makedoniji; okvirni
sporazum u Ohridu o izjednačavanju položaja i prava Albanaca
2003.—Pretvaranje Savezne Republike Jugoslavije u Državnu zajednicu Srbije i
Crne Gore
2004.—Slovenija pristupa Evropskoj uniji
2006.—Referendum o nezavisnosti i međunarodno priznanje Crne Gore
2008.—Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova
 Literatura
Adanir, Fikret (ed.): The Ottomans and the Balkans. A discussion o historiography,
Leiden i dr. 2002.
Isti\ Die makedonische Frage. Ihre Entstehung und Entwicklung bis 1908,
Wiesbaden 1979.
Aleksić, Dragan: Privreda Srbije u Drugom svetskom ratu, Institut za savremenu
istoriju, Beograd 2002.
Allcock, John B.: The collectivisation of Yugoslav agriculture and the myth of
peasant resistance, Bradford, West Yorkshire 1981.
Anderson, Matthew S.: The Eastern question, 1774-1923. A study in international
relations, London i dr. 1966.
Andrić, Iris (ur.): Leksikon YU mitologije, Postscriptum - Zagreb, Rende - Beograd
2004.
Andrić, Ivo: Na Drini ćuprija, Sabrana dela Ive Andrića, knjiga prva, Državna
založba Slovenije - Ljubljana, Svjetlost - Sarajevo, Mladost - Zagreb, Prosveta -
Beograd 1963.
Andrić, Ivo: Die Brücke über die Drina. Eine Wischegrader Chronik, München 1987.
Avramović, Mihailo: Naše seljačko gazdinstvo, Beograd 1928.
Baćević, Ljiljana (ur.): Jugoslavija na kriznoj prekretnici, Institut društvenih nauka -
Centar za politikološka istraživanja i javno mnenje, Beograd 1991.
Baily, Christopher A.: Die Geburt der modernen Welt. Eine Globalgeschichte 1780-
1914, Frankfurt i dr. 2004.
Ballinger, Pamela: History in exile. Memory and identity at the border of the Balkans,
Princeton 2003.
Banac, Ivo: Nacionalno pitanje u Jugoslaviji: porijeklo, povijest, politika, Durieux,
Zagreb 1995.
Banac, Ivo: The national question in Yugoslavia. Origins, history, politics, Ithaca
1984.
Isti: With Stalin against Tito. Cominformist splits in Yugoslav communism, Ithaca
1988.
Barnett, Neil: Tito, London 2006.
Bartl, Peter: Albanci: od srednjeg veka do danas, prevela sa nemačkog Ljubinka
Milenković, Clio, Beograd 2001.
Bartl, Peter: Albanien. Vom Mittelalter bis zur Gegenwart, Regensburg 1995.
Bartl, Peter: Grundzüge der jugoslawischen Geschichte, Darmstadt 1985.
Bartlett, William: Croatia. Between Europe and the Balkans, London i dr. 2003.
Isti: Europe ‘s troubled region. Economie development, institutional reform and
social welfare in the Western Balkans, London 2008.
Isti: Unemployment, migration and industrialization in Yugoslavia, 1958-1982,
Florence 1983.
 Bataković, Dušan T. (prir.): Nova istorija srpskog naroda, Naš dom-L’Age d’Homme,
Beograd 2000.
Bauerkämper, Arnd: Der Faschismus in Europa 1918-1945, Stuttgart 2006.
Beck, Albrecht A.: Deutsches Konliktmanagement im ehemaligen Jugoslawien,
1991-1998 zwischen Anspruch und Wirklichkeit, Saarbrücken 2008.
Beckmann-Petey, Monika: Der jugoslawische Föderalismus, München 1990.
Beham, Mira/Becker, Jörg: Operation Balkan: Werbung für Krieg und Tod, Baden-
Baden 2006.
Behschnitt, Wolf Dietrich: Nationalismus bei Serben und Kroaten, 1830-1914.
Analyse und Typologie der nationalen Ideologie, München 1980.
Beinsen, Achim: Die bosnischen Muslime im Zerfallprozeß Jugoslawiens.
Dispositive „ethnischer“ und „ethnonationaler“ Differenzierungen, Leipzig 2002.
Beljo, Ante: Yugoslavia genocide. A documented analysis, Sudbury 1985.
Isti: Yu-genocide: Bleiburg, death marches, UDBA (Yugoslav secret police), Toronto
1995.
Bell, Andrew: Ethnic cleansing, New York 1996.
Benson, Leslie: Yugoslavia. A concise history, Basingstoke i dr. 2004.
Benz, Wolfgang (prir.): Dimension des Völkermords. Die Zahl der jüdischen Opfer
des Nationalsozialismus, München 1991.
Berend, Ivàn/Ránki György The European periphery and industrialization, 1780-
1914, Budapest 1982.
Berend, Ivàn: Centralna i Istočna Evropa: 1944-1993, iz periferije zaobilaznim
putem nazad u periferiju, prevela s engleskog Vera Nenadov Palčić, CID, Podgorica
2001.
Berend, Ivàn: Central and Eastern Europe, 1944-1993. Detour from the periphery to
the periphery, Cambridge i dr. 1996.
Berghahn, Volker Rolf: Der Erste Weltkrieg, München 2006.
Berković, Eva: Socijalne nejednakosti u Jugoslaviji, Ekonomika, Ekonomski institut,
Beograd 1986.
Bethke, Carl: Deutsche und ungarische Minderheiten in Kroatien und der Vojvodina
1918-1941. Identitätsentwürfe und ethnopolitische Mobilisierung, Wiesbaden, 2009.
Bićanić, Rudolf: Ekonomska podloga hrvatskoga pitanja, V. Maček, Zagreb 1938.
Isti: Agrarna prenapučenost, Zavod za proučavanje seljačkog i narodnog
gospodarstva „Gospodarska sloga“, Zagreb 1940.
Isti: Kako živi narod: život u pasivnim krajevima, Topografija, Zagreb - 1936.
Isti: How the people live. Life in the passive regions (peasant life in southwestern
Croatia, Bosnia, and Hercegovina, Yugoslavia in 1935), Amherst 1981.
Bieber, Florian: Montenegro in transition. Problems of identity and statehood,
Baden-Baden 2003.
Isti: Post-war Bosnia. Ethnicity, inequality and public sector governance, Hound-
mills i dr. 2006.
Biermann, Rafael (prir.): Deutsche Konfliktbewältigung auf dem Balkan, Baden-
Baden 2002.
 Isti: Lehrjahre im Kosovo. Das Scheitern der internationalen Krisenprävention vor
Kriegsausbruch, Paderborn 2006.
Bilandžić. Dušan: Historija Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije: glavni
procesi, Školska knjiga, Zagreb 1978.
Isti: Jugoslavija poslije Tita, 1980-1980, Globus, Zagreb 1986.
Isti/Vukadinović, Radovan: Osnovne društvene promijene u Jugoslaviji (1945-1973),
Školska knjiga, Zagreb 1973.
Bilbija, Vladeta/Tadić, Branko: Nezaposlenost. Ispitivanje stvarnog stanja, njegovih
uzroka i posledica (s naročitim obzirom na jugozapadne krajeve), Radnička komora,
Sarajevo 1936.
Biondich, Mark: Stjepan Radić, the Croat Peasant Party, and the politics of mass
mobilization, 1904-1928, Toronto i dr. 2000.
Blinkhorn, Martin: Fascists and conservatives. The radical right and the
establishment in twentietht-century Europe, London i dr. 1990.
Isti, Fascism and the right in Europe, 1919-1945, Harlow i dr. 2000.
Boban, Ljubo: Sporazum Cvetković-Maček, Institut društvenih nauka, Beograd
1965.
Boeckh, Katrin: Von den Balkankriegen zum Ersten Weltkrieg. Kleinstaatenpolitik
und ethnische Selbstbestimmung auf dem Balkan, München 1996.
Bogie, Grga: Prilozi za istoriju i geografiju ishrane u Jugoslaviji za razdoblje od
1923. do 1925. g. i prilozi za istoriju i geografiju gladi na teritoriji Jugoslavije od XII veka
do danas, Centralni higijenski zavod, Beograd 1939.
Bohn, Thomas/Calic, Marie Janme (prir.): Urbanisierung und Stadtentwicklung in
Südosteuropa vom 19. bis zum 21. Jahrhundert. 47. Internationale Hochschulwoche
der Südosteuropa-Gesellschaft, München 2010.
Bojić, Mirko: Jugoslovenski narodni pokret „Zbor“: 1935-1945, Narodna knjiga - Alfa,
Beograd 1996.
Bokovoy, Melissa K.: A separate road to collectivization. The Communist Party of
Yugoslavia’s agrarian policy, 1941-1949, Ann Arbor 1991.
Ista: Peasants and communists. Politics and ideology in the Yugoslav countryside,
1941-1953, Pittsburgh, Pa. 1998.
Ista/Irvinne, Jill A./Lilly, Carol S.: State-society relation in Yugoslavia, 1945-1992,
New York 1997.
Bolćić, Silvano: Razvoj i kriza jugoslovenskog društva u sociološkoj perspektivi,
Radionica SIC, Beograd 1983.
Borneman, John (ed.): Death of the father. An antropology of the end in political
authority, New York i dr. 2004.
Bose, Sumantra: Bosnia after Dayton. Nationalist partition and international
intervention, New York i dr. 2002.
Bougarel, Xavier: Islam et politique en Bosnie-Herzegovine. Le Parti de l’ Action
Démoctratique, Paris 1999.
Bremer, Alida/Hinzmann, Silvija/Schruf, Dagmar (prir.): Südliche Luft. 20
Liebeserklärungen an Kroatien, Berlin 2008.
 Bremer, Thomas/Popov, Nebojša/Stobbe, Heinz Günther (prir.): Serbiens Weg in
den Krieg. Kollektive Erinnerung, nationale Formierung und ideologische Aufrüstung,
Berlin 1998.
Bridge, Francis Roy From Sadowa to Sarajevo. The foreign policy of Austria-
Hungary, 1866-1914, London i dr. 1972.
Bringa, Tone: Biti musliman na bosanski nacin: identitet i zajednica u jednom
srednjobosanskom selu, prevod Senada Kreso, Dani, Sarajevo 1997.
Ista: Being Muslim the Bosnian way. Identity and community in a central Bosnian
village, Princeton, N.J. 1995.
Broucek, Peter: Ein General im Zwielicht. Die Erinnerungen Edmund Glaises von
Horstenau, Wien i dr. 1988.
Bruckmüller, Ernst/Döcker, Ulrike/Stekl, Hannes/Urbanitsch, Peter (prir.): Bürgertum
in der Habsburgermonarchie, Wien 1990.
Brunnbauer, Ulf (ed.): (Re)Writing history. Historiography in Southeast Europe after
socialism, Münster 2004.
Brunnbauer, Ulf/Esch, Michael G./Sundhaussen, Holm (prir.): Definitionsmacht,
Utopie, Vergeltung. „Ethnische Säuberungen” im östlichen Europa des 20.
Jahrhunderts, Berlin 2006.
Brennbauer, Ulf/Troebst, Stefan (prir.): Zwischen Amnesie und Nostalgie. Die
Erinnerung an den Komunismus in Südosteuropa, Köln i dr. 2007.
Brennbauer, Ulf (ed.): Transnational societies, transterritorial politics. Migrations in
the (Post-)Yugoslav region 19th-20th Century, München 2009.
Buchenau, Klaus: Orthodoxie und Katholizismus in Jugoslawien 1945-1991. Em
serbisch-kroatischer Vergleich, Wiesbaden 2004.
Isti. Kämpfende Kirchen, Frankfurt am Main i dr. 2006.
Buchenau, Klaus: Auf russischen Spuren. Orthodoxe Antiwestler in Serbien, 1850-
1945, Berlin (u pripremi)
Budak, Neven: Koratien. Landeskunde, Geschichte, Kultur, Politik, Wirtschaft,
Recht, Wien 1995.
Bugarski, Ranko/Hawkesworth, Celia (ed.): Language in the former Yugoslav lands,
Bloomington 2004.
Burgwyn, Howard James: Italian foreign policy in the interwar period, 1918-1940,
Westport, Conn. 1997.
Isti: Empire on the Adriatic. Mussolini’s conquest of Yugoslavia, 1941-1943, New
York 2005.
Čalić, Mari-Žanin, Socijalna istorija Srbije 1815-1941: Usporeni napredak u
industrijalizaciji, prevela s nemačkog Ranka Gašić, Clio, Beograd 2004.
Calic, Marie-Janine: Sozialgeschichte Serbiens, 1815-1941. Der aufhaltsame
Fortschritt während der Industrialisierung, München 1994.
Ista: Krieg und Frieden in Bosnien-Hercegovina. Ursachen, Konfliktstrukturen,
internationale Lösungsversuche, Frankfurt am Main 1996.
Caplan, Richard: Europe and the recognition of new States in Yugoslavia,
Cambridge i dr. 2005.
 Carmichael, Cathie: Ethnic cleansing in the Balkans. Nationalism and the
destruction of tradition, London i dr. 2002.
Carré, Olivier/Dumont, Paul (ed.): Radicalismes islamiques, Pans 1986.
Caruso, Clelia/Pleinen, Jenny/Raphael, Lutz (ed.): Postwar mediterranean migration
to Western Europe. Legal and political frameworks, sociability and memory cultures,
Frankfurt a.M. 2008.
Čekic, Smail: Agresija na Bosnu i Hercegovinu, Institut za istraživanje zločina protiv
čovječnosti i međunarodnog prava, Sarajevo 2004.
Čekić, Smail: The aggression on Bosnia and genocide against Bosniacs, 1991-
1993, Sarajevo 1995.
Central Intelligence Agency Balkan Battleground. A military history of the Yugoslav
conflict, 1990-1995, 2 Bde, Washington, D.C. 2002.
Cicvarić, Ante: Turizam i privredni razvoj Jugoslavije, Informator, Zagreb 1980.
Cigar, Norman L.: Genocide in Bosnia. The policy of „ethnic cleansing“, College
Station 1995.
Čimić, Esad: Socijalističko društvo i religija. Ispitivanje odnosa između
samoupravljanja i procesa prevladavanja tradicionalne religije, Svjetlost, Sarajevo
1970.
Ćirković, Sima M.: Kosovska bitka kao istorijski problem, Vojvođanska akademija
nauka i umetnosti, Novi Sad 1992.
Isti. The Serbs, Oxford 2004.
Clayer, Natalie/Germain, Eric (ed.): Islam in inter-war Europe, London 2008.
Clewing, Konrad: Staatlichkeit und nationale Identitätsbildung. Dalmatien in Vormärz
und Revolution, München 2001.
Clissold, Stephen: Yugoslavia and the Soviet Union, London i dr. 1975.
Čobeljić, Nikola: Privreda Jugoslavije. Rast, struktura i funkcionisanje, Savremena
administracija, Institut za ekonomska istraživanja, Beograd 1972.
Cohen, Lenard J.: The socialist pyramid. Elites and power in Yugoslavia. Oakville i
dr. 1989.
Isti: Broken Bonds: The disintegration of Yugoslavia, Boulder 1993.
Čolović, Ivan: Bordel ratnika, I. Čolović, I. Mesner, Beograd 1993.
Isti: Politika simbola: ogledi o političkoj antropologiji, Biblioteka XX vek - Zemun,
Čigoja štampa - Beograd 2000.
Isti: The politics of Symbol in Serbia. Essays in political anthropology, London 2002.
Conti, Davide: L’ occupazione italiana det Balcani. Crimini di guerra e mito della
„brava gente“ (1940-1943), Roma 2008.
Conversi, Daniele: German-bashing and the breakup of Yugoslavia, Washington
1998.
Čović, Bože (prir.): Izvori velikosrpske agresije. Rasprave, dokumenti, kartografski
prikazi, „August Cesarec“, Školska knjiga, Zagreb 1993.
Čubrilović, Vasa: Istorija političke misli u Srbiji XIX veka, Prosveta, Beograd 1958.
Cuisenier, Jean (ed.): Europe as a cultural area, The Hague i dr. 1979.
Čulinović, Ferdo: Jugoslavija između dva rata, Zagreb 1961.
Čuvalo, Ante: The Croatian national movement 1966-1972, New York 1990.
 Dabčević-Kučar, Savka: ’71: hrvatski snovi i stvarnost, Interpublic, Zagreb 1997.
Dakić, Mile: Srpska Krajina: istorijski temelji i nastanak, Iskra, Knin 1994.
Danforth, Loring M.: The Macedonian conflict. Ethnic nationalism in a transnational
world, Princeton, NJ. 1995.
Danilović, Rajko: Upotreba neprijatelja: politička suđenja 1945-1991. u Jugoslaviji,
Agencija Valjevac, Valjevo 1993.
Isti: Sarajevski proces 1983, Bosanska riječ, Tuzla 2006.
Dann, Graham M.S./Parrinello, Giuli Liebman (ed.): The Sociology of tourism.
European origins and development, Bingley 2009.
De La Brosse, Renaud: Political Propaganda and the plan to create a „state for all
Serbs“. Consequences of using the media for ultra-nationalist ends, Den Haag 2003.
Dedijer, Vladimir: Josip Broz Tito: prilozi za biografiju, Kultura, Beograd 1953.
Dedijer, Vladimir: Tito. Autorisierte Biographie, Berlin 1953.
Isti: Sarajevo 1914, Državna založba - Ljubljana, Prosveta- Beograd, Svjetlost -
Sarajevo 1966.
Isti: Die Zeitbombe. Sarajewo 1914, Wien i dr. 1967.
Isti: Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, Mladost, Zagreb 1980.
Isti: Jasenovac - das jugoslawische Auschwitz und der Vatikan, Freiburg 1993.
Dedijer, Vladimir/Miletić, Anton: Proterivanje Srba sa ognjišta: 1941-1944:
svedočanstva, Prosveta, Beograd 1989.
Isti: Genocid nad muslimanima, 1941-1945. Zbornik dokumenata i svjedočenja,
Svjetlost, Sarajevo 1989.
Del Ponte, Carla: Gospođa tužiteljka: suočavanje s najtežim ratnim zločinima i
kulturom nekažnjivosti, prevod Mijo Pavić i Mirna Vilišić, Profil knjiga, Beograd 2009.
Del Ponte, Carla: Madame prosecutor. Confrontations with humanity’s worst
criminals and the culture of impunity. A memoir, New York 2009.
Deliso, Christopher: The coming Balkan caliphate. The threat of radical Islam to
Europe and the West, Westport, Conn. 2007.
Denitch, Bogdan Denis: The legitimation of a revolution. The Yugoslav case, New
Haven 1976.
Despotović, Ljubiša: Srpska politička moderna. Srbija u procesima političke
modernizacije 19. veka, Stylos, Novi Sad 2003.
Die Frankfurter Schule und die Folgen: Referate eines Symposiums der Alexander-
von-Humbolt-Stiftung, Berlin i dr. 1986.
Dimić, Ljubodrag: Agitprop kultura: agitpropovska faza kulturne politike u Srbiji
1945-1952, Rad, Beograd 1988.
Isti: Kulturna politika u Kraljevini Jugoslaviji, 1918-1941, Stubovi kulture, Beograd
1996.
Đilas, Aleksa: Osporavana zemlja. Jugoslovenstvo i revolucija, prevela s engleskog
Vera Vukelić u saradnji s autorom, Književne novine, Beograd 1990.
Isti. The contested country. Yugoslav unity and communist revolution, 1919-1953,
Cambridge, Mass. 1991.
Đilas, Milovan: Nova klasa: kritika savremenog komunizma, Feniks knjiga, Zagreb
2010.
 Isti. The new class, New York 1957.
Isti. Der Krieg der Partisanen. Jugoslawien 1941-1945, Wien i dr. 1978.
Isti. Jahre der Macht. Im jugoslawischen Kräftespiel. Memoiren 1945-1966,
München 1992.
Isti: Tito. The Story from inside, London 2000.
Dizdar, Zdravko (prir.): Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj.
Dokumenti, Hrvatski institut za povijest, Poduzeća za povijest Slavonije, Srijema i
Baranje, Slavonski Brod 2005.
Djilas, Milovan/Gaće, Nadežda: Bošnjak Adil Zulfikarpašić, Bošnjački institut Zürich,
Globus - Zagreb 1996.
Isti: Adil Zulfikarpašić. Eine politische Biographie aus dem heutigen Bosnien,
München 1996.
Djokić, Dejan (ed.): Yugoslavism. Histories of a failes idea, 1918-1992, London
2003.
Isti: Nedostižni kompromis: srpsko-hrvatsko pitanje u međuratnoj Jugoslaviji, s
engleskog prevela Slobodanka Glišić, Fabrika knjiga, Beograd 2010.
Isti: Elusive compromise. A history of inter-war Yugoslavia, London 2007.
Đukić, Slavoljub: Slom srpskih liberala: tehnologija političkih obračuna Josipa Broza,
„Filip Višnjić“, Beograd 1990.
Isti: Milošević und die Macht. Serbiens Weg in den Abgrund, Bad Vilbel 2000.
Đuretić, Veselin: Saveznici i jugoslovenska ratna drama, Narodna knjiga,
Balkanološki Institut SANU, Beograd 1985.
Djurić, Dubravka/Šuvaković, Miško (ed.): Impossible histories. Historical avant-
gardes, neo-avant-gardes, and post-avant-gardes in Yugoslavia, 1918-1991,
Cambridge, Mass. 2003.
Doder, Duško: The Yugoslavs, New York 1978.
Doering-Manteuffel, Anselm: Nach dem Boom. Perspektiven auf die Zeitgeschichte
seit 1970, Göttingen 2008.
Donia, Robert J.: Islam pod Dvoglavim orlom: Muslimani Bosne i Hercegovine 1878-
1914, prijevod s engleskoga Tatjana Praštalo, Zoro i dr, Zagreb i dr. 2000.
Donia, Robert J.: Islam under the double eagle. The Muslim of Bosnia and
Hercegovina, 1978-1914, Boulder i dr. 1981.
Isti: Sarajevo: biografija grada, prijevod s engleskog Daniela Valenta, Institut za
Istoriju, Sarajevo 2006.
Isti: Sarajevo. A biography, Ann Arbor 2006.
Dragović-Soso, Jasna: Spasioci nacije: intelektualna opozicija Srbije i oživljavanje
nacionalizma, prevod s engleskog Ljiljana Nikolić, Fabrika knjiga, Beograd 2004.
Ista: Saviours of the nation? Serbias intellectual opposition and the revival of
nationalism, London 2002.
Drakulić, Slavenka: Kako smo preživjeli, prevela Rujana Jeger, Ferai Tribune, Split
1997.
Ista: Wie wir den Kommunismus überstanden … und dennoch lachten, Berlin 1991.
Ista: Oni ne bi ni mrava zgazili, prevela Rujana Jeger, Samizdat B92, Beograd 2004.
Ista: Keiner war dabei. Kriegsverbrechen auf dem Balkan vor Gericht, Wien 2004.
 Drapac, Vesna: Constructing Yugoslavia: a transnational history, New York 2010.
Dugandžija, Nikola: Jugoslavenstvo, Mladost, Beograd 1985.
Isti: Etnonacionali sindrom: između čovječanstva i plemena, Durieux, Zagreb 2004.
Dulic, Tomislav: Utopias of nation. Local mass killing in Bosnia and Herzegovina
1941-1942, Uppsala 2005.
Dvorniković, Vladimir: Karakterologija Jugoslovena, Kosmos, Beograd 1939.
Džaja, Srećko M.: Bosna i Hercegovina u austrougarskom razdoblju (1878-1918):
inteligencija između tradicije i ideologije, s njemačkoga preveli Marijan Cipra i Milan
Lončar, autorizirao i nadopunio autor, ZIRAL, Mostar - Zagreb 2002.
Isti: Bosnien und Herzegowina in der österreich-ungarischen Epoche (1978-1918).
Die Intelligentsia zwischen Tradition und Ideologie, München 1994.
Isti: Politička realnost jugoslavenstva (1918-1991): s posebnim osvrtom na Bosnu i
Hercegovinu, preveo Ladislav Z. Fišić, Svjetlo riječi, Sarajevo-Zagreb 2004.
Isti: Die politische Realität des Jugoslawismus (1918-1991). Mit besonderer
Berücksichtigung Bosnien-Herzegowinas, München 2002.
Dzihić, Vedran/Nadjivan, Silvia/Paić, Hrvoje/Stachowitsch, Saskia: Europa -verflucht
begehrt. Europa-Vorstellungen in Bosnien-Herzegowina, Kroatien und Serbien, Wien
2006.
Isti: Ethnopolitik in Bosnien-Herzegowina. Staat und Gesellschaft in der Krise,
Baden-Baden 2010.
Đurić, Silvija/Stevanović, Vidosav (prir.): Golgota i vaskrs Srbije, 1914-1915,
Beogradski izdavačko-grafički zavod, Partizanska knjiga, Beograd 1986.
Efendić, Hasan: Mudžahedini u Bosni i Hercegovini: borci ili teroristi, Udruženje za
zaštitu tekovina borbe za Bosnu i Hercegovinu, Sarajevo 2007.
Eisermann, Daniel: Der lange Weg nach Dayton. Die westliche Politik und der Krieg
im ehemaligen Jugoslawien 1991 und 1995, Baden-Baden 2000.
Ekmečić, Milorad: Stvaranje Jugoslavije 1790-1918, knj. 2, Prosveta, Beograd 1989.
Emmert, Thomas Allan: Serbian Golgotha. Kosovo, 1389, New York 1990.
Erlich, Vera St.: Familiy in transition. A study of 300 Yugoslav villages, Princeton,
N.J. 1966.
Evans, Artur Dž.: Pješke kroz Bosnu i Hercegovinu tokom ustanka avgusta i
septembra 1875: sa istorijskim pregledom Bosne i osvrtom na Hrvate, Slavonce i staru
Dubrovačku Republiku, preveo s engleskog Milutin Drecun, Veselin Masleša, Sarajevo
1973.
Evans, Arthur John: Through Bosnia and the Herzegovina on foot, Hannover 2006
(Reprint originalnog izdanja iz 1876. godine).
Filandra, Šaćir (ur.): Bošnjaci i moderna humanistička misao Bošnjaka od polovine
XIX do polovine XX stoljeća, Bosanski kulturni centar, Sarajevo 1996.
Isti: Bošnjačka politika u XX stoljeću, Sejtarija, Sarajevo 1998.
Fine, John V.A.: The Bosnian Church. It’s place in state and society from the
thirteenth to the fifteenth Century a new interpretation, London 2007.
Flacke, Monika (prir.): Mythen der Nationen. Ein europäisches Panorama.
Begleitband zur Ausstellung im Deutschen Historischen Museum, Berlin 1998.
 Fricke, Gerd: Kroatien 1941-1944. Der „Unabhängige Staat“ in der Sicht des
Deutschen Bevollmächtigten Generals in Agram, Glaise v. Horstenau, Freiburg 1972.
Friedländer, Saul: Die Jahre der Vernichtung. Band 2: Das Dritte Reich und die
Juden 1939-1945, München 2006.
Friedman, Francine: The Bosnian Muslims. Denial of a nation, Boulder i dr. 1996.
Fryer, Charles: The destruction of Serbia in 1915, Boulder i dr. 1997.
Gaćinović, Vladimir: Ogledi i pisma, Svjetlost, Sarajevo 1956.
Gagnon, Valère P.: The myth of ethnic war. Serbia and Croatia in the 1990s, Ithaca,
N.Y. 2004.
Gašić, Ranka: Beograd u hodu ka Evropi: kulturni uticaj Britanije i Nemačke na
beogradsku elitu 1918-1941, Institut za savremenu istoriju, Beograd 2005.
Geiss, Imanuel (prir.): Juli 1914. Die europäische Krise und der Ausbruch des
Ersten Weltkriegs, München 1980.
Gerschenkron, Alexander: Economie backwardness in historical perspective,
Cambridge 1962.
Giesl, Wladimir: Zwei Jahrzehnte im Nahen Orient. Aufzeichnungen des Generals
der Kavallerie Baron Wladimir Giesl, Berlin 1927.
Glettler, Monika/Haumann, Heiko/Schramm, Gottfried (prir.): Zentrale Städte und ihr
Umland. Wechselwirkungen während der Industrialisierungsperiode in Mitteleuropa, St.
Katharinen 1985.
Gligorijević, Branislav: Parlament i političke stranke u Jugoslaviji, 1919-1929, Institut
za savremenu istoriju, Narodna knjiga, Beograd 1979.
Isti: Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje, Institut za savremenu istoriju,
Beograd 1992.
Gligorijević, Branislav: Kralj Aleksandar Karađorđević, Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva, Beograd 2002.
Gobetti, Eric: L’occupazione allegra. Gli italiani in Jugoslavia, Roma 2007.
Goldstajn, Ivo/Goldstajn, Slavko: Holokaust u Zagrebu, Židovska općina Zagreb,
Novi Liber, Zagreb 2001.
Goldstein, Ivo: Hrvatska povijest, Novi Liber, Zagreb 2003.
Isti: Croatia. A history, London 1999.
Gollwitzer, Heinz (prir.): Europäische Bauernparteien im 20. Jahrhundert, Stuttgart i
dr. 1977.
Golubović, Zagorka: Kriza identiteta savremenog jugoslovenskog društva:
jugoslovenski put u socijalizam viđen iz različitih uglova, „Filip Višnjić“, Beograd 1988.
Golubović, Zagorka/Stojanović, Svetozar: Systemkrise in Jugoslawien, München
1986.
Gordy, Eric D.: The culture of power in Serbia. Nationalism and the destruction of
alternatives, University Park, Pa. 1999.
Goulding, Daniel J.: Liberated cinema. The Yugoslav experience, 1945-2001,
Bloomington 2002.
Gow, James: Triumph of the lack of will. International diplomacy and the Yugoslav
war, New York 1997.
Isti: The Serbian project and its adversaries. A strategy of war crimes, London 2002.
 Grandits, Hannes/Taylor, Karin (ed.): Yugoslavia’s sunny side. A history of tourism in
socialism (1950-1980), Budapest 2010.
Gratz, Dennis: Elitozid in Bosnien und Herzegowina 1992-1995, Baden-Baden
2007.
Grdina, Igor: Slovenci med tradicijo in perspektivo: politični mozaik 1860-1918,
Ljubljana 2003.
Griesser-Pečar, Tamara: Razdvojeni narod: Slovenija 1941-1945. Okupacija,
kolaboracija, državljanska vojna, revolucija, preveli Griesser-Pečar Tamara, Marko
Urbanija i Nataša Petrnel, Mladinska knjiga, Ljubljana 2004.
Ista: Das zerissene Volk Slowenien 1941-1946. Okkupation, Kollaboration,
Bürgerkrieg, Revolution, Wien 2003.
Gross, Mirjana: Počeci moderne Hrvatske. Neoapsolutizam u civilnoj Hrvatskoj i
Slavoniji 1850-1860, ČGP DELO, GLOBUS, Centar za povijesne znanosti Sveučilišta u
Zagrebu - Odjel za hrvatsku povijest, Zagreb 1985.
Ista: Die Anfänge des modernen Kroatien. Gesellschaft!, Politik und Kultur in Zivil-
Kroatien und Slawonien in den ersten dreißig Jahren nach 1848, Wien 1993.
Ista: Izvorno pravaštvo: ideologija, agitacija, pokret, Golden marketing, Zagreb
2000.
Gudac-Dodić, Vera: Položaj žene u socijalizmu. Položaj žene u Srbiji i drugoj
polovini 20. veka, Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 2006.
Gumz, Jonathan E.: The resurrection and collapse of empire in Habsburg Serbia,
1914-1918, Cambridge i dr. 2009.
Hadžibegović, Iljas: Bosanskohercegovacki gradovi na razmeđu 19. i 20. stoljeća,
Institut za istoriju, Sarajevo 2004.
Hadžijahić, Muhamed/Traljić, Mahmud/Šukrić, Nijaz: Islam i Muslimani u Bosni i
Hercegovini, Starješinstvo Islamske zajednice u SR Bosni i Hercegovini, Sarajevo
1977.
Halilović, Senahid: Bosanski jezik, Biblioteka Ključanin, Sarajevo 1991.
Hall, Richard C.: The Balkan wars 1912-1913: prelude to the First World War,
London 2000.
Halpern, Joel Martin/Halpern, Barbara: A Serbian village in historical perspective,
New York, N.Y. 1983.
Hamburger Institut für Sozialforschung (prir.): Verbrechen der Wehrmacht.
Dimensionen des Vernichtungskrieges 1914-1944, Ausstellungskatalog, Hamburg
2002.
Hammond, Andrew: The Balkans and the West. Constructing the European other,
1945-2003, Aldershot (Hampshire) 2004.
Harnisch, Sebastian/Maull, Hanns W (ed.): Alliance politics, Kosovo and NATO’s
war, New York 2001.
Haslingen, Peter/Puttkamer, Joachim von (prir.): Staat, Loyalität und Minderheiten in
Ostmittel- und Südosteuropa 1918-1941, München 2007.
Haug, Hilde Katrine: Comrades between brotherhood and (dis)unity. The Yugoslav
communists search for a socialist solution to the national question 1935-1980, Oslo
2007.
 Hauptmann, Ferdo: Privreda i društvo Bosne i Hercegovine u doba austrougarske
vladavine (1878-1918), Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, Sarajevo
1987.
Hausleitner, Mariana (prir.): Vom Faschismus zum Stalinismus. Deutsche und
andere Minderheiten in Ostmittel- und Südosteuropa 1941-1953, München 2008.
Hećimović, Esad: Garibi. Mudžahedini u BiH 1992-1999, Zenica 2006.
Hehn, Paul N.: A low dishonest decade. The great powers, Eastern Europe, and the
economic origins of World War II, 1930-1941, New York 2002.
Heppner, Harald: Hauptstädte zwischen Save, Bosporus und Dnjepr. Geschichte,
Funktion, nationale Symbolkraft, Wien 1998.
Heuser, Beatrice: Western „containment“ policies in the cold war. The Yugoslav
case, 1948-53, London i dr. 1989.
Hildebrand, Klaus/Wengst, Udo/Wirsching, Andreas (prir.): Geschichtswissenschaft
und Zeiterkenntnis. Von der Aufklärung bis zur Gegenwart. Festschrift zum 65.
Geburtstag von Horst Möller, München 2008.
Hoare, Marko Attila: Genocide and resistance in Hitler’s Bosnia. The Partisans and
the Chetniks, 1941-1943, Oxford i dr. 2006.
Hockenos, Paul: Homeland calling. Exile patriotism and the Balkan wars, Ithaca,
N.Y. 2003.
Hoffmann, David L.: Stalinist values. The cultural norms of Soviet modernity, 1917-
1941, Ithaca 2003.
Holbrooke, Richard: Meine Mission. Vom Krieg zum Frieden in Bosnien, München
1998.
Höpken, Wolfgang: Sozialismus und Pluralismus in Jugoslawien. Entwicklung und
Demokratiepotential des Selbstverwaltungssystems, München 1984.
Hoptner, Jacob: Yugoslavia in crisis, 1934-1941, New York 1962.
Horne, John/Kramer, Alan: Deutsche Kriegsgreuel 1914. Die umstrittene Wahrheit,
Hamburg 2004.
Hory, Ladislaus/Broszat, Martin: Der kroatische Ustascha-Staat, 1941-1945,
Stuttgart 1964.
Hösler, Joachim: Slowenien. Von den Anfängen bis zur Gegenwart, Regensburg
2006.
Hoyos, Alexander: Der deutsch-englische Gegensatz und sein Einfluss auf die
Balkanpolitik Osterreich-Ungarns, Berlin i dr. 1922.
Hubatsch, Walther: Hitlers Weisungen für die Kriegführung, 1939-1945: Dokumente
des Oberkommandos der Wehrmacht, Koblenz 1983.
Husić, Sead: Psychopathologie der Macht. Die Zerstörung Jugoslawiens im Spiegel
der Biographien von Milošević, Tudjman und Izetbegović, Berlin 2007.
Ibiševic, Besim: Srebrenica (1987-1992), Amsterdam 1999.
Ibrahimagić, Omer: Državnost i nezavisnost Bosne i Hercegovine, Vijeće Kongresa
bošnjačkih intelektualaca, Sarajevo 1997.
Ingrao, Charles W./Emmert, Thomas Allan: Confronting the Yugoslav controversies:
a scholars’ initiative, West Lafayette 2009.
 Institute for Contemporary History (ed.): The Third Reich and Yugoslavia 1933-
1945, Narodna knjiga, Belgrade 1977.
International Commission to Inquire into the Causes and Conduct of the Balkan
Wars/Kennan, George F.: The other Balkan wars. A 1913 Carnegie Endowment inquiry
in retrospect, Washington, D.C. 1993.
Isić, Momčilo: Socijalna u agrarna struktura Srbije u Kraljevini Jugoslaviji (prema
popisu stanovništva od 31. marta 1931. godine), Institut za noviju istoriju Srbije
Beograd 1999.
Iveković, Rada: Autopsie des Balkans. Ein psychologischer Essay, Graz i dr. 2001.
Ivetic, Egidio: Le guerre balcaniche, Bologna 2006.
Izetbegović, Alija: Islamska deklaracija, Bosna, Sarajevo 1990.
Jahić, Dževad A.: Jezik bosanskih Muslimana, Biblioteka Ključanin, Sarajevo 1991.
Jakir, Aleksandar: Dalmatien zwischen den Weltkriegen. Agrarische und urbane
Lebenswelt und das Scheitern der jugoslawischen Integration, München 1999.
Jancar-Webster, Barbara: Warnen & révolution in Yugoslavia, 1941-1945, Denver,
Col. 1990.
Janjatović, Bosiljka: Stjepan Radić. Progoni, zatvor, suđenja, ubojstvo (1889-1928),
Dom i svijet, Zagreb 2003.
Janjatović, Petar: Ilustrovana ex YU rock enciklopedija: 1960-2000, Beograd 2001.
Janjetović, Zoran: Between Hitler and Tito. The disappearance of the Vojvodina
Germans (Između Hitlera i Tita. Nestanak vojvođanskih Nemaca), Beograd 2000.
Janković, Dragoslav: Rađanje parlamentarne demokratije. Političke stranke u Srbiji
XIX veka, Pravni fakultet, Beograd 1997.
Janša, Janez: The making of the Slovenian state 1988-1992. The collapse of
Yugoslavia, Ljubljana 1994.
Jareb, Mario: Ustaško-domobranski pokret od nastanka do travnja 1941, Školska
knjiga, Zagreb 2006.
Jászi, Oskar: The dissolution of the Habsburg monarchy, Chicago 1966.
Jelić Butić, Fikreta: Ustaše i Nezavisna Država Hrvatska 1941-1945, Liber, Školska
knjiga, Zagreb 1977.
Ista: Hrvatska seljačka stranka, Globus, Zagreb 1983.
Jevtić, Atanasije: Stradanje Srba na Kosovu i Metohiji od 1941. do 1990, Jedinstvo,
Priština, 1990.
Jezernik, Božidar: Divlja Evropa: Balkan u očima putnika sa Zapada, prevod s
engleskog Slobodanka Glišić, Biblioteka XX vek, Knjižara Krug, Beograd 2007
Isti: Wild Europe. The Balkans in the gaze of Western travellers, London 2004.
Jokić, Božena: Turizam u sociokulturološkoj perspektivi, Mikrorad, Zagreb 1994.
Jović, Dejan: Jugoslavija, država koja je odumrla: uspon, kriza i pad Kardeljeve
Jugoslavije, 1974-1990, Prometej, Zagreb 2003.
Jugosloveni o društvenoj krizi (istraživanje javnog mnjenja 1985. godine), Komunist,
Beograd 1989.
Kačavenda, Petar/Tripković, Djoko (ur.): Jugoslovensko-sovjetski sukob 1948.
godine, prevod tekstova sa srpskog na engleski Vesna Kordić-Lazić, Institut za
savremenu istoriju, Beograd 1999.
 Kadijević, Veljko: Moje viđenje raspada, Politika, Beograd 1993.
Kahl, Thede/Maksuti, Izer/Ramaj, Albert: Die Albaner in der Republik Makedonien.
Fakten, Analysen, Meinungen zur interethnischen Koexistenz, Wien 2006.
Kaldor, Maru New and old wars. Organized violence in a global era, Stanford 1999.
Kalyvas, Stathis N.: The logic of violence in civil war, Cambridge i dr. 2006.
Kamberović, Husnija: Prema modernom društvu: Bosna i Hercegovina od 1945. do
1953. godine, Centar za kulturu i obrazovanje, Tešanj 2000.
Kann, Robert A.: Geschichte der Habsburgerreiches 1526 bis 1918, Wien 1990.
Kanzleiter, Bons/Stojaković, Krunoslav (prir.): „1968“ in Jugoslawien.
Studentenproteste und kulturelle Avatgarde zwischen 1960 und 1875, Bonn 2008.
Kaplan, Robert D.: Balkan ghosts. A journey through history, New York 2005.
Karaman, Igor: Industrijalizacija građanske Hrvatske (1800-1941), Naprijed, Zagreb
1991.
Isti; Hrvatska na pragu modernizacije (1750-1918), Ljevak, Zagreb 2000.
Karchmar, Lucien: Draža Mihailović and the rise of the Četnik movement, 1941-
1942, New York 1987.
Karčić, Fikret: Bošnjaci i izazovi modernosti. Kasni osmanlijski i habsburški period,
El-Kalem, Sarajevo 2004.
Isti: The Bosniaks and the challenges of modernity. Late Ottoman and Habsburg
times, El-Kalem, Sarajevo 1999.
Karić, Vladimir: Srbija: opis zemlje, naroda i države, Državna štamparija Kraljevine
Srbije, Beograd 1887.
Kaser, Karl: Freier Bauer und Soldat. Die Miliarisierung der agrarischen
Gesellschaft an der kroatisch-slawonischen Militärgrenze (1535-1881), Wien 1997.
Kazimirović, Vasa: Crna ruka: ličnosti u događaji u Srbiji od prevrata 1903. do
Solunskog procesa 1917. godine, Prizma, Kragujevac 1997.
Kepel, Gilles: Jihad. Expansion et déclin de l’islamisme, Paris 2003.
Ker-Lindsay, James: The path to contested statehood in the Balkans, London i dr.
2009.
Kersevan, Alessandra: Lager italiani. Pulizia etnica e campi di concentramento
fascisti per civili jugoslavi 1941-1943, Rom 2008.
Király, Bela K./Dreisziger, Nándor F. (ed.): East Central European Society in World
Warf, New York 1985.
Kisić Kolanović, Nada: NDH i Italija. Politicke veze i diplomatski odnosi, Ljevak,
Zagreb 2001.
Knudsen, Tonny Brems/Laustsen, Karsten B.: Kosovo between war and peace.
Nationalism, peacebuilding and international trusteeship, London i dr. 2006.
Kočović, Bogoljub: Žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, Veritas Foundation
Press, London 1985.
Koehler, Jan/Zürcher, Christoph (ed.): Potentials of disorder, Manchester i dr. 2003.
Koselleck, Reinhart: Zeitschichten. Studien zur Historik, Frankfurt/M. 2000.
Isti: Begriffsgeschichten. Studien zur Semantik und Pragmatik der politischen und
sozialen Sprache, Frankfurt/M. 2006.
Kostić, Cvetko: Seljaci industrijski radnici, Rad, Beograd 1955.
 Kostovicova, Denisa: Kosovo. The politics od identity and space, London i dr. 2005.
Koštunica, Vojislav/Čavoski, Kosta: Stranački pluralizam ili monizam: društveni
pokreti i politički sistem u Jugoslaviji 1944-1949, Centar za filozofiju i društvenu teoriju,
Beograd 1983.
Isti: Party pluralism or monism. Social movements and the political System in
Yugoslavia, 1944-1949, Boulder i dr. 1985.
Kraljačić, Tomislav, Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882-1903), „Veselin
Masleša“, Sarajevo 1987.
Kramer, Helmut/Džihić, Vedran: Die Kosovo-Bilanz: scheitert die internationale
Gemeinschaft?, Wien 2005.
Kramer, Alan: Dynamic of destruction. Culture and mass killing in the First World
War, Oxford 2007.
Krieg-Planque, Alice: Purification ethnique: une formule et son histoire, Paris 2003.
Krizman, Bogdan: Ante Pavelić i ustaše, Globus, Zagreb 1978.
Isti: Pavelić između Hitlera i Mussolinija, Globus, Zagreb 1980.
Krleža, Miroslav i drugi (ur.): Enciklopedija Jugoslavije, Jugoslavenski leksikografski
zavod, Zagreb 1990.
Krumeich, Gerd/Lehmann, Hartmut (prir.): „Gott mit uns“. Nation, Religion und
Gewalt im 19. und frühen 20. Jahrhundert, Göttingen 2000.
Krumeich, Gerd/Brandt, Susanne: Schlachtenmythen. Ereignis - Erzählung -
Erinnerung, Köln i dr. 2003.
Krušelj, Željko: Franjo Tuđman, Globus, Zagreb 1991.
Kržišnik Bukić, Vera: Cazinska buna 1950, Ljubljana 1993.
Kuljić, Todor: Tito. Sociolosko-istorijska studija, Gradska narodna biblioteka „Žarko
Zrenjanin“, Zrenjanin 2005.
Isti: Umkämpfte Vergangenheit. Die Kultur der Erinnerung im postjugoslawischen
Raum, Berlin 2010.
Kurspahić, Kemal: Zločin u 19:30: balkanski mediji u ratu i miru, s engleskog
prevela Vesna Kurspahić, Dan Graf, Beograd, 2003.
Isti: Prime time crime. Balkan media in war and peace, Washington, D.C. 2003.
Lampe, John R.: Yugoslavia as history. Twice there was a country, Cambridge i dr.
2000.
Lane, Ann: Britain, the Cold War and Yugoslav unity, 1941-1949, Brighton i dr. 1996.
Lazić, Mladen: Sistem i slom. Raspad socijalizma i struktura jugoslovenskog
društva, „Filip Višnjić“, Beograd 1994.
Lauer, Reinhard: Kroatien: Kultur, Sprache, Literatur, Göttingen 2005.
Lederer, Ivo J.: Yugoslavia at the Paris peace Conference. A study in frontier
making, New Haven 1963.
Lees, Lorraine M.: Keeping Tito afloat. The United States, Yugoslavia, and the Cold
War, University Park, Pa. 1997.
Lemberg, Hans (prir.): Ostmitteleuropa zwischen den beiden Weltkriegen, 1918-
1939. Stärke und Schwäche der neuen Staaten, nationale Minderheiten, Marburg 1997.
Lenger, Friedrich/Tenfelde, Klaus (prir.): Die europäische Stadt im 20. Jahrhundert.
Wahrnehmung - Entwicklung - Erosion, Wien 2006.
 Libal, Michael: Limits of persuasion. Germany and the Yugoslav crisis, 1991-1992,
Westport, Conn. 1997.
Libal, Wolfgang: Balkan, München 1987.
Ljuboja, Svetlana/Sekelj, Laslo: Identitet: Srbi i/ili Jugosloveni, Institut za evropske
studije, Beograd 2001.
Lockwood, William G.: European Moslems. Economy and ethnicity in western
Bosnia, New York 1975.
Longerich, Peter: Heinrich Himmler: Biographie, München 2008.
Lukač, Dušan: Ustanak u Bosanskoj krajini, Vojnoizdavački zavod, Beograd 1967.
Lydall, Harold: Yugoslav socialism. Theory and practice, Oxford i dr. 1984.
Macdonald, David Bruce: Balkan holocausts? Serbian and Croatian victim-centred
Propaganda and the war in Yugoslavia, Manchester i dr. 2002.
Macfie, Alec L.: The end of the Ottoman Empire, 1908-1923, New York 1998.
Mackenzie, David: The „Black hand“ on trial: Salonika, 1917, Boulder i dr. 1995.
Maclean, Fitzrou Eastern approaches, Edinburgh 1951.
Isti: Josip Broz Tito: Ein Kampfgefährte berichtet, Zürich 1980.
Magaš, Branka: Croatia through history. The making of a modern state, London
2007.
Mak, Geert: In Europa. Eine Reise durch das 20. Jahrhundert, München 2008.
Malcolm, Noel: Povijest Bosne: kratki pregled, preveo Zlatko Crnković, Erasmus
Gilda - Zagreb, Dani - Sarajevo 1995.
Isti: Geschichte Bosniens, Frankfurt am Main 1996.
Isti: Kosovo. Kratka povijest, prevod Senada Kreso, Sabina Berberović, Amira
Sadiković, Dani, Sarajevo 2000.
Isti: Kosovo. A short history, New York 1999.
Manoschek, Walter: „Serbien ist judenfrei“. Militärische Besatzungspolitik und
Judenvernichtung in Serbien 1941/42, München 1995.
Marković, Mihailo/Cohen, Robert S.: Yugoslavia. The rise and fall of socialist
humanism: a history of the Praxis group, Nottingham 1975.
Marković, Mihailo/Petrović, Gajo (ed.): Praxis. Yugoslav essays in the philosophy
and methodology of the social sciences, D. Reidel Publishing Company, Boston 1979.
Marković, Predrag: Beograd i Evropa 1918-1941: evropski uticaji na proces
modernizacije Beograda, Savremena administracija, Beograd 1992.
Isti: Beograd između Istoka i Zapada, 1948-1965, Službeni list SRJ, Beograd 1996.
Matić, Igor-Philip: Edmund Veesenmayer. Agent und Diplomat der
nationalsozialistischen Expansionspolitik, München 2002.
Matković, Hrvoje: Povijest Jugoslavije (1918-1991): hrvatski pogled, Pavičić, Zagreb
1998.
Matović, Ivan (prir.): Beogradska operacija. Učesnici govore, Vojnoizdavački zavod,
Beograd 1985.
Matvejević, Predrag: Jugoslavenstvo danas: pitanja kulture, Globus, Zagreb 1982.
Mazover, Mark: Mračni kontinent: Evropa u dvadesetom veku, prevod sa engleskog
Aleksandra Dragosavljević, Arhipelag, Beograd 2011.
Mazower, Mark: Der dunkle Kontinent. Europa im 20. Jahrhundert, Berlin 2000.
 Melčić, Dunja (prir.): Der Jugoslawien-Krieg. Handbuch zu Vorgeschichte, Verlauf
und Konsequenzen, Wiesbaden 2007.
Melville, Ralph/Schröder, Hans Jürgen (prir.): Der Berliner Kongreß von 1878. Die
Politik der Großmächte und die Probleme der Modernisierung in Südosteuropa in der
zweiten Hälfte des 19. Jahrhunderts, Wiesbaden 1982.
Mihailović. Srećko (ur.): Deca krize. Omladina Jugoslavije krajem osamdesetih,
Institut društvenih nauka - Centar za politikološka istraživanja i javno mnenje, Beograd
1990.
Milić, Anđelka/Berković, Eva/Petrović, Ruža: Domaćinstvo, porodica i brak u
Jugoslaviji: društveno-kulturni, ekonomski i demografski aspekti promene porodične
organizacije, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta, Beograd 1981.
Milić, Vladimir: Revolucija i socijalna kultura, Mladost, Beograd 1978.
Militärgeschichtliches Forschungsamt (prir.): Das Deutsche Reich und der Zweite
Weltkrieg, Stuttgart 1984.
Ministarstvo C. i K. kuće i spoljnih poslova: Austro-ugarska Crvena knjiga.
Diplomatske isprave, kojima se objašnjava, kako je došlo do rata god. 1914, prijevod
službenog izdanja s uvodom, Kr. zemaljska tiskara, Zagreb 1915.
Ministerium des K. u K. Hauses und des Äussern: Österreichisch-ungarisches
Rotbuch. Diplomatische Aktenstücke zur Vorgeschichte des Krieges 1914, Wien 1915.
Mišković, Nataša: Bazari u bulevari: svet života u Beogradu 19. veka, prevodilac
Ranka Gašić, Muzej grada Beograda, Beograd 2010.
Ista: Basare und Boulevards. Belgrad im 19. Jahrhundert, Wien i dr. 2008.
Mitrović, Andrej: Prodor na Balkan: Srbija u planovima Austro-Ugarske i Nemačke,
1908-1918, Nolit, Beograd 1981.
Isti (ur.): Srbi u Albanci u XX veku, SANU, Beograd 1991..
Isti (ed.): Serbs and Albanians in the 19th and 20th Century, Belgrade 1992, 293-
308.
Isti: Srbija u Prvom svetskom ratu, Stubovi kulture, Beograd 2004.
Isti: Serbia’s great war, 1914-1918, West Lafayette, Ind. 2007.
Mladenović, Božica: Porodica u Srbiji u Prvom svetskom ratu, Istorijski institut,
Beograd 2006.
Mlivončić, Ivica: Al Qaida se kalila u Bosni i Hercegovini. Mjesto i uloga mudžahida
u Republici Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini od 1991. do 2005. godine, Naša Ognjišta,
Tomislavgrad 2007.
Mommsen, Wolfgang J.: Der Erste Weltkrieg. Anfang vom Ende des bürgerlichen
Zeitalters, Bonn 2004.
Moore, Wilbert Ellis: Economic demography of Eastern and Southern Europe,
Geneva 1945.
Mueller, Rolf-Dieter/Volkmann, Hans-Erich (prir.): Die Wehrmacht. Mythos und
Realität, München 1999.
Münkler, Herfried: Die neuen Kriege, Reinbek bei Hamburg 2002.
Mulaj, Kledja: Politics of ethnic cleansing. Nation-state building and provision of
in/security in twentieth-century Balkans, Lanham 2008.
 Naimark, Norman M.: Flammender Hass. Ethnische Säuberungen im 20.
Jahrhundert, Bonn 2009.
Nasakanda, Pero: Klase, slojevi i revolucija: radnička klasa, seljaštvo i srednji
slojevi u NOB-u i socijalističkoj revoluciji Hrvatske, Centar za kulturnu djelatnost,
Zagreb 1985.
Institut Društvenih Nauka (izd.): Deca krize. Omladina Jugoslavije krajem
osamdesetih, Beograd 1990.
Nazor, Ante (ur.): Republika Hrvatska i Domovinski rat 1990-1995. Memoarsko
gradivo, Hrvatski memorijalno-dokumentacijski centar Domovinskog rata, Zagreb 2007.
Nećak, Dušan: Hallsteinova doktrina in Jugoslavija. Tito med Zvezno Republiko
Nemcijo in Nemško Demokratično Republiko, Ljubljana 2002.
Nećak, Dušan/Repe, Božo/Kerec, Darja: Slowenien, Klagenfurt 2006.
Nenezić, Dragan S.: Jugoslovenske oblasti pod Italijom 1941-1943, Vojnoistorijski
institut Vojske Jugoslavije, Beograd 1999.
Netherlands Institute for War Documentation (ed.): Srebrenica. A „safe“ area.
Reconstruction, background, consequences and analyses of the fall of the safe area,
Amsterdam 2002.
Neweklowsky, Gerhard/Ibišević, Besim/Betić, Žarko: Die bosnisch-
herzegowinischen Muslime. Geschichte, Bräuche, Alltagskultur, Klagenfurt 1996.
Nikolić, Kosta: Strah u nada u Srbiji 1941-1944. godine: svakodnevni život pod
okupacijom, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2002.
Isti: Tito govori što narod misli. Kult Josipa Broza Tita 1944-1949, Službeni list SCG,
Institut za savremenu istoriju, Beograd 2006.
Noris, Dejvid E.: Balkanski mit: pitanja identiteta i modernosti, prevela sa engleskog
Tanja Slavnić, Geopoetika, Beograd 2002.
Norris, David A.: In the wake of the Balkan myth. Questions of identity and
modernity, Basingstoke 1999.
Isti: Belgrade. A cultural history, Oxford i dr. 2009.
Oberländer, Erwin /Ahmann, Rolf/Lemberg, Hans/Sundhaussen, Holm: Autoritäre
Regime in Ostmittel- und Südosteuropa, 1919-1944, Paderborn 2001.
Obradović, Marija: „Narodna demokratija“ u Jugoslaviji, „Narodna demokratija“ u
Jugoslaviji, 1945-1952, INIS, Beograd 1995.
Ocić, Časlav: Nacionalna ravnopravnost i regionalni razvoj, Institut ekonomskih
nauka, Beograd 1986.
Opfer-Klinger, Björn: Im Schatten des Krieges. Besatzung oder Anschluss,
Befreiung oder Unterdrückung? Eine komparative Untersuchung über die bulgarische
Herrschaft in Vardar-Makedonien, Münster 2005.
Palavestra, Predrag: Dogma i utopija Dimitrija Mitrinovića: počeci srpske književne
avangarde, Slovo ljubve, Beograd 1997.
Paris, Edmond: Genocide in satellite Croatia, 1941-1945. A record of racial and
religious persecutions and massacres, Chicago 1961.
Passuth, Knsztina: Les avant-gardes de l’Europe Centrale, Paris 1988.
Pavlowitch, Stevan K.: The improbable survivor. Yugoslavia and its Problems, 1918-
1988, Columbus 1988.
 Isti: Tito. Yugoslavia’s great dictator: a reassessment, Columbus 1992.
Isti: Hitlerov novi antiporedak: Drugi svetski rat u Jugoslaviji, preveo s engleskog
Đorđe Trajković, Clio, Beograd 2009.
Isti: Hitler’s new disorder. The Second World War in Yugoslavia, New York 2008.
Perica, Vjekoslav: Balkanski idoli: religija i nacionalizam u jugoslovenskim
državama, prevele s engleskog Slobodanka Glišić i Slavica Miletić, Biblioteka XX vek,
Knjižara Krug, Beograd 2006.
Isti: Balkan idols. Religion and nationalism in Yugoslav States, Oxford i dr. 2002.
Perović, Latinka: Zatvaranje kruga: ishod političkog rascepa u SKJ 1971/1972,
Svjetlost, Sarajevo 1991.
Ista: Između anarhije i autokratije. Srpsko društvo na prelazima vekova (XIX-XXI),
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd 2006.
Ista: Žene i deca: Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka, 4, Helsinški
odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd 2006.
Ista: Srpski socijalisti 19. veka. Prilog istoriji socijalističke misli, Službeni list SRJ,
Beograd 1995.
Pertot, Vladimir: Ekonomika međunarodne razmjene Jugoslavije, Informator, Zagreb
1970.
Petković, Ranko: Nesvrstanost i Jugoslavija na pragu XXI veka, Školska knjiga,
Zagreb 1989.
Petranović, Branko: Istorija Jugoslavije 1918-1978, Nolit, Beograd 1981.
Isti: Revolucija i kontrarevolucija u Jugoslaviji, 1941-1945, Rad, Beograd 1983.
Isti: Balkanska federacija 1943-1948, Zaslon, Šabac. 1991.
Isti: Jugoslavija na razmeđu. 1945-1950, Crnogorska akademija nauka i umjetnosti,
Podgorica 1998.
Petrović, Aleksandar: Banjane. Socijalno-zdravstvene i higijenske prilike, Centralni
higijenski zavod, Beograd 1932.
Isti: Rakovica: socijalno zdravstvene i higijenske prilike, Centralni higijenski zavod,
Beograd 1939.
Petrović, Ruža: The migration of Serbs und Montenegrins from Kosovo and
Metohija. Results of the survey conducted in 1985-1986, Beograd 1992.
Pirjevec, Jože: Jugoslavija (1918-1992), nastanek, razvoj ter razpad
Karadjordjevićeve in Titove Jugoslavije, Koper 1995.
Plaschka, Richard Georg/Haselsteiner, Horst/Suppan, Arnold: Innere Front:
Militärassistenz, Wien 1974.
Pleština, Dijana: Regional development in Communist Yugoslavia. Success, failure,
and consequences, Boulder 1992.
Popov, Nebojša (prir): Srpska strana rata: trauma i katarza u istorijskom pamćenju,
Republika, Beograd 1996.
Popov, Nebojša/Gojković, Drinka (ed.): The road to war in Serbia. Trauma and
catharsis, Budapest 2000.
Popović-Obradović, Olga: Parlamentarizam u Srbiji od 1903. do 1914. godine,
Službeni list SRJ, Beograd 1998.
 Popovic, Mihailo V. (ur.): Društveni slojevi i društvena svest. Sociološko istraživanje
interesa, stilova zivota, klasne svesti i vrednosno-ideoloških orijentacija društvenih
slojeva, Centar za sociološka istraživanja, Beograd 1977.
Popović, Tanja: Die Mythologisierung des Alltags. Kollektive Erinnerungen,
Geschichtsbilder in der Vergangenheitskultur in Serbien und Montenegro seit Mitte der
1980er Jahre, Zürich 2003.
Poulton, Hugh: Who are the Macedonians?, Bloomington, In. 2000.
Protić, Milan St.: The ideology of the Serbian Radical movement, 1881-1903.
Sources, characteristics, developments, Santa Barbara 1988.
Isti: Uspon i pad srpske ideje, Srpska akademija nauka i umetnosti - Balkanološki
institut, Beograd 1994.
Puljiz, Vlado: Eksodus poljoprivrednika, Centar za sociologiju sela, grada i prostora
Instituta za društvena istraživanja Sveučilišta, Zagreb 1977.
Pupo, Raoul: Il lungo esodo. Istria: le persecuziom, le foibe, l‘esilio, Milano 2005.
Purivatra, Atif: Nacionalni i politički razvitak Muslimana, Svjetlost, Sarajevo 1969.
Isti: Jugoslavenska muslimanska organizacija u političkom životu Kraljevine Srba,
Hrvata i Slovenaca, Svjetlost, Sarajevo 1977.
Puskás, Julianna (ed.): Overseas migration from east-central and southeastern
Europe, 1880-1940, Budapest 1990.
Radelić, Zdenko: Hrvatska Seljačka Stranka, Hrvatski institut za povijest, Zagreb
1996.
Isti: Hrvatska u Jugoslaviji 1945-1991: od zajedništva do razlaza, Hrvatski institut za
povijest, Školska knjiga, Zagreb 2006.
Rakočević, Novica: Politički odnosi Crne Gore i Srbije 1903-1918, Istorijski institut
Crne Gore - Titograd, Obod - Cetinje 1981.
Ramet, Pedro: Yugoslavia in the 1980s, Boulder 1985.
Ramet, Sabrina P.: Balkan babel. Politics, culture, and religion i Yugoslavia, Boulder
1992.
Ista: Social currents in Eastern Europe. The sources and consequences of the great
transformation, Durham 1995.
Ista: Balkan babel. The disintegration of Yugoslavia from the death of Tito to ethnic
war, Boulder 1996.
Ista: Thinking about Yugoslavia. Scholarly debates about the Yugoslav breakup and
the wars in Bosnia and Kosovo, Cambridge i dr. 2005.
Ista: Tri Jugoslavije: izgradnja države i izazov legitimacije, 1918-2005, s engleskoga
prevele Vesna Racković i Mirjana Valenta, Golden Marketing-Tehnička knjiga, Zagreb
2009.
Ista: The three Yugoslavias. State building and legitimation, 1918-2005,
Washington, D.C. 2006.
Redžić, Enver: Austromarksizam i jugoslavensko pitanje, Narodna knjiga, Institut za
savremenu istoriju, Beograd 1977.
Isti: Muslimansko autonomaštvo i 13. SS divizija: autonomija Bosne i Hercegovine i
Hitlerov Treći Rajh, Svjetlost, Sarajevo 1987.
Isti: Bosnia and Hercegovina in the Second World War, London i dr. 2005.
 Reichwein, Alexander: Die Balkanpolitik der Europäischen Union 1991 bis 2001.
Profilentwicklung unter schwierigen Bedingungen - das Beispiel Mazedonien,
Saarbrücken 2007.
Rajs, P. A.: Šta sam video u proživeo u velikim danima onima koji se nisu vratili.
Saopštenje jednog prijatelja iz teških vremena, preveo Veljko Milićević, Mladost turist,
Itaka, Beograd 1997.
Reljić, Dušan: Killing screens. Medien in Zeiten von Konflikten, Düsseldorf 1998.
Renner, Heinrich: Bosnom i Hercegovinom uzduž i poprijeko, s njemačkog na
bosanski preveo Ibrahim Dizdar, Dobra knjiga, Sarajevo 2007.
Isti: Durch Bosnien und Hercegovina kreuz und quer, Berlin 1896.
Ridley, Jasper Godwin: Tito, London 1994.
Riedlmayer, Andras: Destruction of cultural heritage in Bosnia-Hercegovina, 1992-
1996. A post-war survey of selected municipalities, The Hague 2002.
Ristović, Milan D.: Nemački „novi poredak“ i jugoistočna Evropa, 1940/41-1944/45:
planovi o budućnosti i praksa, Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd 1991.
Isti: U potrazi za utočištem: jugoslovenski Jevreji u bekstvu od holokausta 1941-
1945, Službeni list SRJ, Beograd 1998.
Isti: Privatni život kod Srba u dvadesetom veku, Clio, Beograd 2007.
Robinson, Gertrude Joch: Tito’s maverick media. The politics of mass
communication in Yugoslavia, Urbana 1977.
Rodogno, Davide: Il nuovo ordine mediterraneo. Le politiche dell’Italia fascista in
Europa 1940-1943, Turin 2003.
Rogel, Carole: The Slovenes and Yugoslavism, 1890-1914, Boulder i dr. 1977.
Rosandić, Ružica/Pešić, Vesna: Ratništvo, patriotizam, patrijarhalnost: analiza
udžbenika za osnovne skole, Centar za antiratnu akciju, Beograd 1994.
Roshwald, Aviel: Ethnic nationalism and the fall of empires. Central Europe, Russia,
and the Middle East, 1914-1923, London i dr. 2001.
Rothschild, Joseph: East Central Europe between the two World Wars, Seattle
1974.
Rusinow, Dennison L: The Yugoslav experiment 1948-1974, Berkeley 1977.
Savezni zavod za statistiku, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (izd.):
Jugoslavija 1918-1988. Statistički godišnjak, Savezni zavod za statistiku, Beograd
1989.
Savezni sekretarijat za narodnu odbranu: Strategija opštenarodne odbrane i
društvene samozaštite SFRJ, SSNO, COSSIS „Maršal Tito“, Beograd 1987.
Savić, Pavle/Đoković, Milan (ur.): Beograd u sećanjima: 1930-1941, Srpska
književna zadruga, Beograd 1983.
Schlarp, Karl-Heinz: Wirtschaft und Besatzung in Serbien 1941-44. Ein Beitrag zur
nationalsozialistischen Wirtschaftspolitik in Südosteuropa, Stuttgart 1986.
Isti: Partisanenkrieg in Jugoslawien 1941-1944, Hamburg 2002.
Schmidt, Siegmar/Hellmann, Gunther/Wolf, Reinhard (prir.): Handbuch zur
Deutschen Außenpolitik, Wiesbaden 2007.
Schmidt-Hartmann, Eva (prir.): Kommunismus und Osteuropa. Interpretationen im
Wandel, München 1994.
 Schmitt, Jens Oliver: Kosovo. Kurze Geschichte einer zentralbalkanischen
Landschaft, Wien i dr. 2008.
Schödl, Günther: Kroatische Nationalpolitik und „Jugoslavenstvo“. Studien zu
nationaler Integration und regionaler Politik in Kroatien-Dalmatien am Beginn des 20.
Jahrhunderts, München 1990.
Schönfeld, Roland (prir.): Industrialisierung und gesellschaftlicher Wandel in
Südosteuropa, München 1989.
Schubert, Gabriella (prir.): Prowestliche und Antiwestliche Diskurse in den
Balkanländern / Südosteuropa, München 2008.
Schulze, Hagen: Staat und Nation in der europäischen Geschichte, München 2004.
Schwab-Trapp, Michael: Kriegsdiskurse. Die politische Kultur des Krieges im
Wandel 1991-1999, Opladen 2002.
Schierup, Carl-Ulrik: Migration, socialism, and the international division of labour:
the the Yugoslavian experience, Aldershot i dr. 1990.
Scotti, Giacomo: Croazia, Operazione Tempesta. La „liberazione“ della Krajina ed il
genocidio del popolo serbo, Roma 1996.
Scranton, Philip/Davidson, Janet F. (ed.): The business of turism. Place, faith, and
history, Philadelphia 2007.
Seckendorf, Martin: Die Okkupationspolitik des deutschen Faschismus in
Jugoslawien, Griechenland, Albanien, Italien und Ungarn (1841-1945), Berlin 1992.
Šehić, Nusret: Četništvo u Bosni i Hercegovini (1918-1941): politička uloga i oblici
djelatnosti četničkih udruženja. Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine,
Sarajevo 1971.
Sekelj, Laslo: Yugoslavia: the process of disintegration, New York 1993.
Sekulić, Milisav: Knin je pao u Beogradu, Nidda, Bad Vilbel 2000.
Semelin, Jacques: Saubern und Vernichten. Die Politik der Massaker und
Völkermorde, Hamburg 2007.
Šešelj, Vojislav: Šta da se radi, Nasa reč, London 1985.
Sher, Gerson S.: Marxist humanism and Praxis, Buffalo, N.Y. 1978.
Shimizu, Akiko: Die deutsche Okkupation des serbischen Banats 1941-1944 unter
besonderer Berücksichtigung der deutschen Volksgruppe in Jugoslawien, Münster
2003.
Shoup, Paul: Communism and the Yugoslav national question, New York 1968.
Shrader, Charles R.: The Muslim-Croat civil war in Central Bosnia: a military history,
1992-1994, College Station 2003.
Siani-Davies, Peter (ed.): International intervention in the Balkans since 1995,
London i dr. 2003.
Sidoti, Antoine: Partisans et Tchetniks en Yougoslavie durant la Seconde Guerre
mondiale, Paris 2004.
Silber, Laura/Little, Allan: Yugoslavia. Death of a nation, New York 1996.
Simić, Andrei: The peasant urbanities. A study of rural-urban mobility in Serbia, New
York 1973.
Sked, Alan: Der Fall des Hauses Habsburg. Der unzeitige Tod eines Kaiserreichs,
Berlin 1993.
 Snyder, Jack L.: From voting to violence. Democratization and nationalist conflict,
New York 2000.
Sojčić, Tvrtko R: Die „Löschung“ der kroatischen Frage zwischen 1939 und 1945.
Kalküle und Illusionen, Stuttgart 2008.
Sørensen, Jens Stilhoff: State collapse and reconstruction in the periphery. Political
economy, ethnicity, and development in Yugoslavia, Serbia and Kosovo, New York
2009.
Spehnjak, Katarina: Javnost i Propaganda. Narodna fronta u politici i kulturi
Hrvatske 1945/1952, Hrvatski institut za povijest, Dom i svijet, Zagreb 2002.
Srpska Akademija Nauka i Umetnosti (izd.): Kriza jugoslovenskog ekonomskog
sistema. Uzroci i perspektive; radovi primljeni na VII skupu Odeljenja Društvenih Nauka
SANU od 18. juna 1985, SANU - Odeljenje društvenih nauka Ekonomika, Beograd
1986.
Stamenovich, Christa: L’emigration Yougoslave, Paris 1930.
Stančić, Nikša: Hrvatska nacija i nacionalizam u 19. i 20. stoljeću, Barbat, Zagreb
2002.
Stavrijanos, Leften: Balkan posle 1453. godine, sa dijaloškim uvodom Trajana
Stojanovića, s engleskog preveo Veselin Kostić, Equilibrium, Beograd 2005.
Stavrianos, Leften Stavros: The Balkans since 1453, New York 2000.
Stefanov, Nenad: Die Serbische Akademie der Wissenschaften und Künste 1944-
1989. Tradierung und Modifizierung nationaler Idologie, Berlin (u pripremi).
Steinberg, Jonathan: Deutsche, Italiener und Juden. Der italienische Widerstand
gegen den Holocaust, Göttingen 1993.
Stevenson, David: 1914-1918: der Erste Weltkrieg, Düsseldorf.
Stih, Peter/Simoniti, Vasko/Vodopivec, Peter: Slowenische Geschichte. Gesellschaft
- Politik - Kultur, Graz 2008.
Stojanović, Dubravka: Srbija i demokratija, 1903-1914: istorijska studija o „zlatnom
dobu srpske demokratije“, Udruženje za društvenu istoriju, Beograd 2003.
Ista: Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda: 1890-1914, Udruženje
za društvenu istoriju, Beograd 2008.
Stojkov, Todor: Vlada Milana Stojadinovića (1935-1937), Institut za savremenu
istoriju, Beograd 1985.
Stojsavljević, Bogdan: Prodiranje kapitalizma u selo, 1919-1929, Institut za historiju
radničkog pokreta, Zagreb 1965.
Stokes, Gale: Politics as development. The emergence of political parties in
nineteenth-century Serbie, Durham 1990.
Strachan, Hew: Der Erste Weltkrieg. Eine neue illustrierte Geschichte, o.O. 2006.
Studen, Andrej: Stanovati v Ljubljani: socialnozgodovinski oris stanovanjske kulture
Ljubijačanov pred prvo svetovno vojno, Ljubljana 1995.
Subotić, Irma: Likovm krog revije „Zenit“ (1921-1926), prevod iz srbohrvaščine
Zdenka Erbežnik, Znanstveni institut Filozofske fakultete, Ljubljana 1995.
Sudetić Čak: Krv i osveta: priča jedne porodice o ratu u Bosni, s engleskog prevela
Ivana Prazić, Samizdat B92, Beograd 2003.
 Sudetic Chuck: Blood and vengeance. One family’s story of the war in Bosnia, New
York 1998.
Sugar, Peter F.: Industrialization of Bosnia Hercegovina: 1878-1918, Seattle 1963.
Sundhaussen, Holm: Geschichte Jugoslawiens, 1918-1980, Stuttgart 1982.
Isti: Wirtschaftsgeschichte Kroatiens im nationalsozialistischen Großraum 1941-
1945: das Scheitern einer Ausbeutungsstrategie, Stuttgart 1983.
Isti: „Istorijska statistika Srbije 1834-1914; sa evropskim uporednim podacima“, u
Nastava i istorija: časopis prosvetnih radnika, preveo Tomislav Bekić, Platoneum, Novi
Sad 2003. 35-78.
Isti: Historische Statistik Serbiens, 1834-1914: mit europäischen Vergleichsdaten,
München 1989.
Isti: Experiment Jugoslawien. Von der Staatsgründung bis zum Staatszerfall,
Mannheim 1993.
Zundhausen, Holm, Istorija Srbije od 19. do 21. veka, preveo s nemačkog Tomislav
Bekić, Clio, Beograd 2008.
Sundhaussen, Holm: Geschichte Serbiens: 19.-21. Jahrhundert, Wien 2007.
Suppan, Arnold: Jugoslawien und Österreich 1918-1938. Bilaterale Aussenpolitik im
europäischen Umfeld, Wien i dr. 1996.
Šuvar, Stipe: Nacije i međunacionalni odnosi u socijalističkoj Jugoslaviji, Naše teme,
Zagreb 1970.
Isti: Sociologija sela, Školska knjiga, Zagreb 1988.
Švajncer, Janez J.: Obranili domovino: teritorialna obramba Republike Slovenije v
vojni za svobodno in samostojno Slovenijo, Ljubljana 1991.
Thomas, Robert: Serbia under Milošević: politics in the 1990s, London 1998.
Thompson, Mark: Kovanje rata. Mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini,
preveo Miodrag Pavić, Hrvatski helsinški odbor, Građanska inicijativa za slobodu riječi,
Zagreb 1995.
Thompson, Mark: Forging war. The media in Serbia, Croatia and Bosnia
Hercegovina, London 1994.
Tismaneanu, Vladimir (ed.): The revolution of 1989. Rewriting histories, London i dr.
1999.
Todorova, Maria Nikolaeva: Die Erfindung des Balkans. Europas bequemes
Vorurteil, Darmstadt 1999.
Tomasevich, Jozo: Pensants, politics, and economic change in Yugoslavia, London
1955.
Tomašević, Jozo: Četnici u Drugom svjetskom ratu: 1941-1945, preveo Nikica
Petrak, Liber, Zagreb 1979.
Isti: The Chetniks, Stanford 1975.
Isti: Rat i revolucija u Jugoslaviji, 1941-1945: okupacija i kolaboracija, preveli s
engleskoga Damir Biličić i dr, EPH i dr, Zagreb 2010.
Isti: War and revolution in Yugoslavia, 1941-1945: occupation and collaboration,
Stanford 2001.
Tomšić, Vida: Žena u razvoju socijalističke samoupravne Jugoslavije,
Jugoslovenska stvarnost, Beograd 1981.
 Topalović, Živko: Srbija pod Dražom, Budućnost, London 1968.
Trbovich, Ana S.: A legal geography of Yugoslavias disintegration, Oxford i dr. 2008.
Trencsényi, Balázs / Kopeček, Michal: Discourses of collective identity in Central
and Southeast Europe, 1770-1945. Text and commentaries. Volume I: Late
Enlightenment, Budapest i dr. 2006.
Trgovčević, Ljubinka: Naučnici Srbije i stvaranje jugoslovenske države, 1914-1920,
Narodna knjiga, Srpska književna zadruga, Beograd 1986.
Ista: Planirana elita: O studentima iz Srbije na evropskim univerzitetima 19. veku,
Istorijski institut, Službeni glasnik, Beograd 2003.
Trhulj, Sead: Mladi Muslimani, Globus, Zagreb 1992.
Tripalo, Miko: Hrvatsko proljeće, Globus, Zagreb 1990.
Troebs, Stefan: Das makedonische Jahrhundert. Von den Anfängen der
nationalrevolutionären Bewegung zum Abkommen von Ohrid, 1983-2001. Ausgewahlte
Aufsätze, München 2007.
Tuđman, Franjo: Bespuća povijesne zbiljnosti: rasprava o povijesti i filozofiji zlosilja,
Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb 1989.
Ugrešić, Dubravka: Kultura laži: antipolitički eseji, Fabrika knjiga, Beograd 2008.
Ugrešic, Dubravka: Die Kultur der Lüge, Frankfurt/M. 1995.
Vacić, Aleksandar M.: Jugoslavija i Evropa: uporedna analiza privrednog razvoja
Jugoslavije 1971-1987, Ekonomika, Beograd 1989.
Valentić, Mirko/Čoralić, Lovorka (ur.): Povijest Hrvata. Od kraja 15. st. do kraja
prvoga svjetskog rata, Školska knjiga, Zagreb 2005.
Velikonja, Mitja: Religious separation and political intolerance in Bosnia-
Hercegovina, College Station 2003.
Isti: Titostalgija, prevela sa slovenačkog Branka Dimitrijević, Biblioteka XX vek,
Knjižara Krug, Beograd 2009.
Isti: Titostalgia - A study of nostalgia for Josip Broz, Ljubljana 2008.
Vidaković, Slobodan Ž.: Naši socijalni problemi, G. Kon, Beograd 1932.
Vladisavljević, Nebojša: Srpska antibirokratska revolucija, Službeni glasnik,
Beograd (u pripremi, do sada prevedena poglavlja: uvod, 1. i 2. poglavlje)
Vladisavljević, Nebojša: Serbia’s antibureaucratic revolution: Milosevic, the fall of
communism and nationalist mobilization, New York 2008.
Vodušek Starič, Jera: Kako su komunisti osvojili vlast, 1944-1946, sa slovenskog
preveo Živko Gruden, Pavličić, Zagreb 2006.
Völk, Ekkehard: Der Westbanat 1941-1944 Die deutsche, ungarische und andere
Volksgruppen, München 1991.
Vranicki, Predrag: Geschichte des Marxismus, Frankfurt/M. 1983.
Vučković, Čedomir: Nesvrstanost u misli i delu Tita, Rad, Beograd 1977.
Vučo, Nikola: Agrarna kriza u Jugoslaviji 1930-1934, Prosveta, Beograd 1968.
Vuic, Jason: The Yugo: a short history of the worst car in the world, New York 2009.
Vukonić, Boris: Povijest hrvatskog turizma, Hrvatska akademija znanosti i
umjetnosti, Prometej, Zagreb 2005.
Vahtel, Endru: Stvaranje nacije, razaranje nacije: književnost i kulturna politika u
Jugoslaviji, prevod sa engleskog Ivan Radosavljević, Stubovi kulture, Beograd 2001.
 Wachtel, Andrew B.: Making a nation, breaking a nation. Literature and cultural
politics in Yugoslavia, Stanford 1998.
Wandruszka, Adam/Urbanitsch, Peter (prir.): Die Habsburgermonarchie 1848-1918,
Wien 1980.
Weber, Eugen Joseph: Peasants into Frenchmen. The modernization of rural
France, 1870-1914, London 1977.
Wehler, Hans-Ulnch: Nationalitätenpolitik in Jugoslawien. Die deutsche Minderheit
1918-1978, Göttingen 1980.
Weller, Marc: Contested statehood. Kosovos struggle for independence, Oxford i dr.
2009.
Welsh, WA. (ed.): Survey research and public attitudes in Eastern Europe and the
Soviet Union, New York 1981.
Welzer, Harald: Täter: wie aus ganz normalen Menschen Massenmörder werden,
Frankfurt am Main 2005.
Wendel, Hermann: Aus der Welt der Südslawen. Politisches, Historisches,
Sozialistisches, nebst zwei Südslawienfahrten und Nachdichtungen südslawischer
Lyrik, Berlin 1926.
West, Richard: Tito and the rise and fall of Yugoslavia, London 1994.
Wieser, Angela: Ethnische Säuberungen und Völkermord. Die genozidale Absicht
im Bosniekrieg von 1922-1995, Frankfurt am Main i dr. 2006.
Williamson, Samuel R.: Austria-Hungary and the origins of the First World War, New
York 1991.
Wolchik, Sharon L./Meyer, Alfred G (ed.): Women, state, and party in Eastern
Europe, Durham 1985.
Woodward, Susan: Balkan tragedy. Chaos and dissolution after the Cold War,
Washingot, D.C. 1995.
Ista: Socialist unemployment. The political economy of Yugoslavia, 1945-1990,
Princeton, N.J. 1995.
Wörstdörfer, Rolf: Krisenherd Adria 1915-1955. Konstruktion und Artikulation des
Nationalen im italienisch-jugoslawischen Grenzraum, Paderborn 2004.
Yovanovitch, Dragoljub: Les effets économiques et sociaux de la guerre en Serbie,
New Haven 1930.
Žanic, Ivo: Mitologija inflacije: govor kriznog doba, Globus, Zagreb 1987.
Isti: Smrt crvenog fiće, Studio grafičkih ideja, Zagreb 1993.
Isti: Flag on the mountain. A political anthropology of war in Croatia and Bosnia-
Hercegovina 1990-1995, London 1998.
Zečević, Momčilo: Na istorijskoj prekretnici. Slovenci u politici jugoslovenske drzave
1918-1929, Prosveta, Beograd 1985.
Žerjavić, Vladimir: Gubici stanovništva u Drugom svjetskom ratu, Jugoslavensko
viktimološko društvo, Zagreb 1989.
Isti: Population losses in Yugoslavia 1941-1945, Zagreb 1977.
Isti: Opsesije i megalomanije oko Jasenovca i Bleiburga, Globus, Zagreb 1992.
Zielinski, Michael: Die neutralen und blockfreien Staaten und ihre Rolle im KSZE-
Prozess, Baden-Baden 1990.
 Zimmermann, William: Open borders, nonalignment, and the political evolution of
Yugoslavia, Princeton, N.J. 1987.
Živkovic, Miljenko: Teritorijalna odbrana Jugoslavije, Vojnoizdavački i novinski
centar, Beograd 1986.
Županov, Josip: Marginalije o društvenoj krizi, Globus, Zagreb 1983.
 Tabele
Tabela 1: Istorijske pokrajine države SHS 1918. godine
Broj
Površina stanovnika
Pokrajine u km2 (1910/1914)
Srbija (s Kosovom, Vardarskom Makedonijom i delom
95,405 4,670,000
Sandžaka)
Crna Gora (s jednim delom Sandžaka) 9,840 238,423
Bosna i Hercegovina 51,199 1,898,044
Vojvodina (Baranja, Bačka, Banat) 19,233 1,380,000
Hrvatska (Slavonija, Srem i Međumurje) 43,307 2,715,237
Dalmacija (bez Rijeke, Cresa, Lošinja, Zadra i Lastova) 12,729 621,503
Slovenija (Kranjska, Štajerska, Pomurska) 16,198 1,056,464
Zajedno 247,911 12,579,671
Izvor: Džaja: Politička realnost, 21.

Tabela 2: Stanovništvo u Državi SHS (prema popisu stanovništva od 31.

januara 1921. godine)
Maternji jezik Broj U%
Srpskohrvatski 8,911,509 74.36
Slovenački 1,019,997 8.51
Češki ili slovački 115,532 0.96
Rusinski (ukrainski) 25,615 0.21
Poljski 14,764 0.12
Ruski 20,568 0.17
Mađarski 467,658 3.90
Nemački 505,790 4.22
Albanski 439,657 3.67
Turski 150,322 1.26
Rumunski 231,068 1.93
Italijanski 12,553 0.11
Ostali 69,878 0.58
Ukupno 11,984,911 100.00
Izvor: Statistički pregled Kraljevine Jugoslavije [1921]po banovinama, Beograd 1930, 5.
 Tabela 3: Podela jugoslovenske teritorije 1941. godine
Stanovništvo 1941.
Država godine (procena)
sticateljica Opseg u km2 apsolutno u%
Nemački rajh 9,600 775,000 4.9
Italija 10,600 760,000 4.8
Crna Gora — 435,000 2.7
Albanija 28,000 795,000 5.0
Hrvatska 98,600 6,300,000 39.6
Bugarska 28,200 1,260,000 7.9
Mađarska 11,600 1,145,000 7.2
Banat 9,800 640,000 4.0
Srbija 51,100 3,810,000 23.9
Bivša Jugoslavija 247,500 15,920,000 100.0
Izvor: Sundhaussen, Geschichte Jugoslawiens, 113.

Tabela 4: Stanovništvo Jugoslavije (1948-1981)

Narod/ 1948. 1961. 1981.
Narodnosti Apsolutno u% Apsolutno u% Apsolutno u%
Ukupno 15.772.098 100 18.549.291 100 22.424 711 100
Srbi 6,547,117 41.51 7,806,152 42.08 8,140,452 36.30
Hrvati 3,784,353 23.99 4,293,809 23.15 4,428,005 19.75
Muslimani 808,921 5.13 972,960 5.25 1,999,957 8.92
Crnogorci 425,703 2.70 513,832 2.77 579,023 2.58
Makedonci 810,126 5.14 1,045,516 5.64 1,339,729 5.97
Slovenci 1,415,432 8.97 1,589,211 8.57 1,753,554 7.82
Albanci 750,431 4.76 914,733 4.93 1,730,364 7.72
Nemci 55,337 0.35 20,015 0.11 8,712 0.04
Mađari 496,492 3.15 504,369 2.72 426,866 1.90
“Jugosloveni” — — 317,124 1.71 1,219,045 5.44
Ostali 678,186 4.30 571,570 3.08 799,004 3.56
Izvor: Savezni zavod za statistiku, Jugoslavija 1945-1985, 56.

Tabela 5: Etnička homogenost federativnih jedinica, 1981.

Federalna Prva Druga
jedinica nacionalnost Udeo u % nacionalnost Udeo u %
Slovenija Slovenci 90.5 Hrvati 2.9
Srbija Srbi 85.4 Jugoslaveni 4.8
(bez pokrjina)
Kosovo Albanci 77.4 Srbi 13.2
Hrvatska Hrvati 75.1 Srbi 11.5
Crna Gora Crnogorci 68.5 Muslimani 13.4
Makedonija Makedonci 67.0 Albanci 19.8
Srbija Srbi 66.4 Albanci 14.0
(uključujući Kosovo
Vojvodinu)
Vojvodina Srbi 54.4 Mađari 18.9
Bosna i Muslimani 39.4 Srbi 32.0
Herzegovina
Izvor: Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji, 519.

Tabela 6: Koncentracija naroda u federalnim jedinicama (1981)

Učešće
Broj Broj svih
stanovnika stanovnika pripadnika
Republika u Jugoslaviji (u u republici/ u jedinici (u
Narod / Pokrajina mil.) pokrajini (u mil.) %)
Slovenci Slovenija 1,753 1,712 97.7
Makedonci Makedonija 1,339 1,279 95.5
Bosna i
Muslimani 1,999 1,630 81.5
Hercegovina
Hrvati Hrvatska 4,428 3,454 78.0
Srbi Srbija 8,140 6,182 75.9
Crnogorci Crna Gora 579 400 69.2
Albanci Kosovo 1,730 1,226 70.9
Mađari Vojvodina 426 385 90.3
Izvor: Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji, 519.

Tabela 7: Učešće privrednih sektora u jugoslovenskom bruto domaćem

proizvodu (1947-1984)*
1947. 1965. 1975. 1984.
Primarni sektor
44.6 21.7 16.9 15.7
Poljoprivreda, šumarstvo, vodoprivreda
Sekundarni sektor
37.6 47.6 50.5 53.5
Industrija, građevinarstvo, zanatstvo
Tercijarni sektor
17.8 30.7 32.6 30.8
Saobraćaj, trgovina, ugostiteljstvo, ostali
* U cenama iz 1972. godine
 Izvor: Savezni zavod za statistiku, Jugoslavija 1945-1985,

Tabela 8: Nivo društvenog blagostanja Jugoslavije

u poređenju s evropskim zemljama:
Bruto domaći proizvod po
glavi stanovnika (vrednosti indeksa)
Prosečan ekonomski
1965. 1983. rast (1965-1983)%
Jugoslavija 100 100 4.70
Italija 346 249 2.80
Austrija 428 360 3.70
Mađarska 63 84 6.50
Grčka 172 153 4.00
Zapadna Nemačka 619 445 2.80
Francuska 539 409 3.10
Velika Britanija 604 358 1.70
Španija 250 186 3.00
Portugal 103 87 3.70
Izvor: Savezni zavod za statistiku, Jugoslavija 1945-1985, 220.

Tabela 9: Etno-socijalna distanca (u %)*

Srbi Hrvati Slovenci Makedonci
1966. 1990. 1966. 1990. 1966. 1990. 1966. 1990.
Crna Gora 9 8 16 29 13 31 15 22
Hrvatska 10 24 — 4 12 18 18 27
Makedonija 13 22 16 34 17 34 — 11
Slovenija 45 52 45 36 — 2 47 49
Srbija — 3 26 35 25 39 25 23
Crnogorci Albanci Mađari Muslimani
1966. 1990. 1966. 1990. 1966. 1990. 1966. 1990.
Crna Gora — 7 29 42 30 24 27 35
Hrvatska 14 27 22 43 15 26 15 37
Makedonija 17 29 49 60 36 39 48 54
Slovenija 48 53 50 56 46 49 47 58
Srbija 22 14 39 58 31 29 31 48
* Procenti ispitanika koji su eksplicitno izjavili da ne bi prihvatili osobe navedenih nacionalnosti kao moguće bračne partnere.
Izvor: Baćević i dr., Jugoslavija na kriznoj prekretnici, 174.
 Tabela 10: Regionalne razlike u razvoju (1947-1988)
Stanovništvo BDP po glavi
Republika (vrednost indeksa) (vrednost indeksa) Stopa nataliteta*
/Pokrajina 1953. 1988. 1953. 1988. 1947. 1987.
Jugoslavija 100 100 100 100 26.1 15.1
Bosna i 16.7 18.8 83 68 35.1 15.3
Hercegovina
Hrvatska 23.2 19.9 122 128 22.4 12.8
Makedonija 7.7 8.9 68 63 35.0 18.5
Crna Gora 2.5 2.7 77 74 28.9 15.8
Srbija (ukupno) 41.1 41.5 86 90 25.1 15.6
Srbija (uža) 26.3 24.8 91 101 23.1 12.6
Kosovo 4.8 8.0 43 27 38.5 29.1
Vojvodina 10.0 8.7 94 119 24.4 11.5
Slovenija 8.8 8.2 175 203 22.4 14.2
Stopa Stanovnika
nepismenosti (%) po lekaru
Republika 1948. 1981. 1952. 1987.
/Pokrajina
Jugoslavija 25.4 9.5 2,565 534
Bosna i 44.9 14.5 3,314 680
Hercegovina
Hrvatska 15.6 5.6 1,947 477
Makedonija 40.3 10.9 4,324 530
Crna Gora 26.4 9.4 4,473 674
Srbija (ukupno) 26.8 10.9 2,440 515
Srbija (uža) 27.4 11.1 2,104 440
Kosovo 62.5 17.6 8,527 1,092
Vojvodina 11.8 5.8 2,556 511
Slovenija 2.4 0.8 1,704 496
* Broj živorođenih na 1000 stanovnika
Izvor: Pleština, Regional Development, 180-81.
 Karte

Južnoslovenske zemlje pre 1914

Banovine u Kraljevini Jugoslaviji 1918.
Jugoslavija 1941.
 Vizija Velike Srbije prema
jednom četničkom letku, 1941.

Jugoslavija posle 1945. godine

etnički sastav
Federativne jedinice
bivše Jugoslavije
 Zajednica južnoslovenskih naroda
kao istorijska pojava 20.veka
Pisati danas o istoriji Jugoslavije, države koja je pre dve decenije nestala u krvavom
ratu, težak je zadatak za profesionalnog istoričara koji bi želeo da pruži uravnoteženu
sliku i ozbiljna, naučno vredna tumačenja. Od svog osnivanja 1918. godine ta politička
zajednica naroda bila je praćena brojnim kontroverzama. Za jedne, ona je bila
ostvarenje vekovnih težnji slovenskih naroda na Balkanu, a za druge veštačka
tvorevina versajskog poretka. Jedni su u prvi plan isticali unutrašnji, a drugi spoljašnji
činilac u njenom formiranju (kao da je uopšte moguće te činioce razdvojiti), u zavisnosti
od svog vrednosnog i političkog stava prema istorijskoj činjenici da je ta država
stvorena. Danas se stiče utisak da su njeni protivnici, spolja i iznutra, bili brojniji i
glasniji od pristalica, a taj utisak se mora povezati s kontekstom istorijskog sećanja, tj.
specifične politike pamćenja koja je uvek u vezi sa aktuelnim političkim trenutkom.
Jugoslavija je prošla put od glorifikacije do osporavanja. Bez obzira na to koliko je ona
imala protivnika u vreme svog nastanka, sigurno je da se taj broj veoma uvećao posle
njenog raspada, što je, s jedne strane, posledica načina na koji je nestala, a s druge,
ne manje važne, izmenjene geopolitičke situacije u Evropi i svetu.
Naravno, istoriografija o Jugoslaviji na neki način je podelila sudbinu te države i, bar
kada je reč o domaćoj istoriografiji, uvek je odražavala procese integracija i
dezintegracija unutar države, koji su se smenjivali tokom njenog postojanja. Istorije
Jugoslavije koje su između dva svetska rata pisali eminentni domaći istoričari1154
uglavnom su glorifikovale zajedničku državu Južnih Slovena kao veliko istorijsko
dostignuće, kao ostvarenje „vekovnog sna“ i pridruživanje evropskoj zajednici naroda.
Sledili su, u epohi socijalizma, neuspeli projekti zajedničke istorije jugoslovenskih
naroda, kao odraz dezintegracionih procesa na političkom planu, pri čemu je istorija
Jugoslavije i jugoslovenstva bila žrtva istih. Ipak, u ovom periodu nastalo je nekoliko
većih sinteza istorije Jugoslavije iz pera vrsnih istoričara.1155 Kako su dezintegrativni
procesi uzimali maha, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina istorija Jugoslavije i
pojedine „sporne“ teme postale su predmet živih rasprava među jugoslovenskim
istoričarima. Istoriografija se zatvarala u republičke granice, pa istoričari nisu bili
slobodni da tretiraju teme koje su spadale u „domen“ drugih republičkih istoriografija.
To, naravno, samo po sebi ne predstavlja pravi naučni pristup i imalo je štetne
posledice za razvoj nauke. Istoriografija o Jugoslaviji podelila je sudbinu te države.1156
Konačno, posle raspada Jugoslavije, uočljivo je kod istoričara u svim državama
naslednicama potpuno odsustvo želje i potrebe da se bivšom državom bave na bilo koji
drugačiji način osim kao „istorijskom greškom“ (u Srbiji) ili „tamnicom naroda“ (u
Hrvatskoj i nekim drugim bivšim republikama). Želja novih država da stvore legitimitet
pogoduje više konstrukciji mitova o dugom kontinuitetu državnih i nacionalnih ideja,
projektovanih iz sadašnjosti u daleku prošlost, nego suočavanju sa skorijom,
neposrednom prošlošću, čiji su svedoci još živi. Tako su novi mitovi zamenili stare o
„vekovnoj težnji naroda za ujedinjenjem“, koji su posebno bili promovisani u vreme prve
Jugoslavije. Subjektivnost u pristupu ovoj problematici, zasnovana ne na stručnim ili
vrednosnim pretpostavkama, već političkim, onemogućava istoriografiju ovog regiona
da ovu temu obradi na odgovarajući način, i pored toga što ima dovoljno stručnih
kadrova koji su tom zadatku sasvim dorasli. Pored toga, kritika stručne, a tim pre laičke
javnosti, često nije usmerena na argumente struke i nauke, već takođe na političke
obzire, što obeshrabruje domaće istoričare da se u ovu temu upuštaju.
Upravo u trenutku kada su istoričari ovog regiona prestali da pišu o Jugoslaviji, ta
tema je postala veoma popularna u Zapadnoj Evropi i u SAD.1157
Raspad Jugoslavije i politički značaj te činjenice u kontekstu prekomponovanja
odnosa snaga u svetu posle 1989. godine izazvali su poplavu literature o ovoj temi,
koja se uglavnom može svrstati u tzv. „brzu“ ili „instant“ istoriografiju. Autori takvih
knjiga nisu samo profesionalni istoričari, međutim, i u onome što se naziva naučnom
istoriografijom često je vidljiv politički kontekst trenutka, ali i kontekst „postmoderne“ u
nauci, koji ne pogoduje dugotrajnom i savesnom istraživanju, a prema tome, ni
donošenju ozbiljnih zaključaka. Došlo je do „medijalizacije“ istorije, kako to kaže sama
autorka na jednom mestu u ovoj knjizi: krvavi rat na teritoriji Evrope šokirao je javnost i
na Zapadu su zato bili podstaknuti da daju brze odgovore na pitanja koja nisu dovoljno
proučena. U ovoj vrsti literature došlo je do revizije u pravcu negativne ocene
Jugoslavije kao istorijske pojave.
Međutim, pisanje o Jugoslaviji, njenoj istoriji i njenom kraju, u svetu i u ovom
regionu, ne može se posmatrati izolovano. Stanje i kvalitet strane istoriografije o ovoj
temi veoma zavise od stanja i kvaliteta domaće istoriografije. Strani istraživači retko
obavljaju istraživanja u našim arhivima, pa su njihovi radovi uglavnom pisani na osnovu
literature. Do devedesetih godina nisu bile napisane celovite istorije i nisu razrešene
mnoge kontroverze. U vreme završne jugoslovenske krize bilo je vrlo malo takvih
radova sa savremenim pristupom. Slom države podstakao je iznenadnu potrebu za
odgovorom na pitanje kako se i zašto to dogodilo. Kako jugoslovenski istoričari nisu
uspeli, niti stigli, da razreše kontroverze, koje su ionako više političke nego naučne, a
treba uzeti u obzir i politički trenutak u svetu kao i motive kojima se strani istoričari
ponekad rukovode, rezultat je u stručnom smislu često bio loš. U svakom slučaju,
kontroverze među jugoslovenskim istoričarima tokom osamdesetih godina imale su
uticaj na radove pisane u inostranstvu o raspadu zemlje tokom devedesetih.1158
Strana i domaća istoriografija o Jugoslaviji polaze od različitih perspektiva, često se
služe i drugačijom metodologijom i pristupom temi. Međutim, u oba slučaja često se
zanemaruje opšti kontekst događaja. Istorija Jugoslavije u 20. veku nemačke
istoričarke Mari-Žanin Čalić je najnoviji, veoma vredan doprinos na ovom polju. Knjiga
je nastala kao deo edicije Evropska istorija 20. veka koju je pokrenula izdavačka kuća
S.N. Beck iz Minhena. Uredništvo je dalo smernice autorima za pristup obradi teme,
koji se pokazao veoma uspešnim u smislu prevazilaženja postojećih nedostataka, bar
kada je u pitanju pisanje istorije Jugoslavije. Ovaj pristup podrazumevao je kombinaciju
dijahronog izlaganja događaja uz zadržavanje na određenim „tačkama preseka“ u
kojima su procesi na tlu svake države posmatrani kao deo evropskih i svetskih procesa
tog doba. Takođe, uzeta je u razmatranje i epoha koja je prethodila stvaranju
Jugoslavije (od poslednje decenije 19. veka) kako bi se procesi koji su doveli do
formiranja države pratili od svoje rane faze i bolje povezali s nastupajućim 20. vekom.
Na taj način dobili smo možda i najbolji pregled istorije Jugoslavije u kontekstu opšte
istorije, iz perspektive jedne velike svetske istoriografije, kao što je nemačka. Ova
knjiga, u tom smislu, predstavlja veoma korisnu dopunu postojećoj domaćoj
istoriografiji, jer donosi upravo ono što nedostaje, tj. širu perspektivu i „krupni plan“.
Autorka ove knjige našoj publici je poznata po svojoj ranijoj monografiji Socijalna
istorija Srbije 1815-1941. Usporeni napredak u industrijalizaciji, koju je objavila
izdavačka kuća „Klio“ 2004. godine, a koja je inače proizašla iz njene doktorske teze.
Čalićeva je profesorka istorije Istočne i Jugoistočne Evrope na Univerzitetu „Ludvig
Maksimilijan” u Minhenu, a trenutno i dekanka Fakulteta za nauku o istoriji i umetno-sti
istog Univerziteta. Njeno polje istraživanja obuhvata političku, društvenu i privrednu
istoriju Balkana, nacionalno pitanje i etničke manjine, nemačku i evropsku politiku
prema Balkanu, kao i prevenciju sukoba. Pored ove i prethodne knjige, koje su već
prevedene na srpski jezik, ona je takođe i autorka knjige o ratu u Bosni i Hercegovini
(Der Krieg in Bosnien-Hercegovina. Ursachen - Konfliktstrukturen - internationale
Lösungsversuche (Ram u Bosni u Хercegovini. Uzroci - strane u sukobu -
međunarodna intervencija), Suhrkamp, Frankfurt am Main 1995). Pored stručnog rada
na polju istorijske nauke, ona je tokom dosadašnje karijere bila i politička savetnica pri
nemačkom Institutu za međunarodnu politiku i bezbednost (Stiftung Wissenschaft und
Politik) u Ebenhauzenu i Berlinu 1992 - 2004, pri Kancelariji Ujedinjenih nacija za bivšu
Jugoslaviju u Zagrebu 1995, kao i savetnica koordinatora Pakta za stabilnost
Jugoistočne Evrope u Briselu 1999 - 2002. Obavljala je i posao stručnog veštaka za
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Njena naučna i stručna
biografija ukazuje na potpunu profesionalnu spremnost i šire poznavanje balkanskog
konteksta (u čemu i njen angažman kao političke savetnice ima ne malu ulogu), što je
velika prednost za obradu ovakve teme.
Čalićeva se u ovoj knjizi nije osvrtala, kako i sama u uvodu naglašava, na tekuće
kontroverze o Jugoslaviji u raznim državama naslednicama. Ne samo zbog
ograničenog obima knjige već, rekli bismo, i zato što bi ovakav pristup izašao iz okvira
datog zadatka. Njen pristup obuhvata „totalnu istoriju“, dakle, kulturu i druge oblasti
života, što je bilo moguće upravo zahvaljujući prodorima u modernu, društvenu istoriju
u domaćoj istoriografiji tokom poslednje dve decenije.
Knjiga ima šest poglavlja, s predgovorom, uvodom, zaključkom i aneksom, koji je
snabdeven geografskim kartama, spiskom skraćenica, hronologijom, spiskom političkih
partija i organizacija, tabelama, imenskim registrom i napomenama. Istoriju Jugoslavije
autorka započinje od sedamdesetih godina 19. veka, od kada prati nastanak i razvoj
nacionalnih ideja na tlu buduće države. Struktura knjige odgovara hronološkom
principu, dosledno sprovedenom u svim poglavljima, s tim što su periodi šezdesetih i
osamdesetih godina obrađeni i tematski, u više potpoglavlja. Tako su posebno praćeni
procesi stvaranja industrijskog društva, političkih reformi i oživljavanja nacionalizma
tokom šezdesetih, kao i kriza socijalističkog sistema i opšta društvena anomija tokom
osamdesetih.
Istorija Jugoslavije u interpretaciji Mari-Žanin Čalić stavljena je uspešno u kontekst
modernizacionih procesa u Evropi tokom 20. veka. Kao „tačke preseka“, bitne za
evropsku istoriju, ovde su izdvojene: početak 20. veka, dvadesete godine, Drugi svetski
rat, šezdesete i osamdesete godine. Događaji u Jugoslaviji tih godina stavljeni su
uspešno u evropski kontekst, iz čega je moguće izvući odgovarajuće zaključke o većoj
ili manjoj uklopljenosti balkanskih tokova istorije u evropske. Ovim autorka sugeriše
ideju da balkansko društvo ni u kom slučaju nije izolovano od svog okruženja, i pravi
otklon prema pogledu na Balkan kao na „drugo“ i „različito“ iz perspektive Zapadne
Evrope. U tom svetlu ona analizira kontekst pokušaja stvaranja jugoslovenske nacije i
njegov neuspeh pripisuje kasnoj pojavi i kasnom početku ovog procesa u odnosu na
velike evropske države-nacije. Prikaz jugoslovenskog oslobodilačkog i građanskog rata
1941-1944. veoma je uravnotežen i nepristrasan. Ona je inače analizirala i
legitimacionu osnovu svakog od jugoslovenskih režima, i u tom smislu je dala vrlo
dobro objašnjenje Titovog uspeha i njegove harizme, koja se zasnivala na ratnim
pobedama, na otklonu od staljinizma, na politici nesvrstanosti, na slobodi kretanja i
modernizaciji zemlje. Izuzetno je uspeo prikaz istorije nove Jugoslavije u periodu
uspona (do naftne krize 1973), gde je data precizna i temeljna analiza modernizacije,
ekonomskog i kulturnog uspona u svim aspektima. Dužna pažnja posvećena je i
strukturnim promenama unutar Saveza komunista, kao političke elite, koja je bila
odgovorna za političko odlučivanje (nastanak „socijalističkog građanstva“, promena
sastava članstva KP od seljaka i radnika do intelektualaca i tehnokrata). Analiza
„socijalističkog građanstva“ zasniva se na poređenju s građanstvom na Zapadu, i u
većoj meri su istaknute sličnosti nego razlike, koje su ipak značajne. Naime, osnov
takve pozicije u društvu bio je bitno različit u dva tada postojeća društveno-politička
sistema, s obzirom na odnos prema privatnoj svojini i preduzetništvu u socijalizmu.
Veoma je uspela analiza pojave konzumerizma od šezdesetih godina, koja
korespondira s procesima u Zapadnoj, ali i Istočnoj Evropi, i promene mentaliteta od
ranog industrijskog društva, orijentisanog na postignuća, ka potrošačkom društvu, čije
se naznake pojavljuju i na selu. Autorka razmatra temeljno krizu sistema i vrednosti,
decentralizaciju i federalizaciju države, a posebno neuspeh privrednog sistema da se
prilagodi ogromnoj promeni na svetskoj sceni - posledicama naftne krize i potrebi za
preorijentaciom privrede sa industrije na sektor usluga. U tom pitanju problem
„tajminga“ ponovo se pokazao sudbonosnim. Upravo u vreme kada je Jugoslavija
izvršila uspešnu industrijalizaciju, u koju je uložila ogromne napore tokom dve
posleratne decenije, industrija je iznenada prestala da bude osnov bogatstva nacija, i
bilo je neophodno izvršiti transformaciju privrede u pravcu „tercijarnog sektora“. To se,
naravno, pokazalo kao pretežak zadatak za jugoslovenske elite, i pitanje je u kojoj meri
su one i razumele problem tog istorijskog trenutka. Osamdesetim godinama posvećena
je velika pažnja u knjizi, što čini njen izuzetan doprinos, s obzirom na to da istorijska
obrada ove decenije gotovo potpuno nedostaje u našoj istoriografiji. Ovaj period je
posebno značajan za razumevanje uzroka i načina raspada zemlje početkom
devedesetih godina. Nezaposlenost mladih, sve veće socijalne razlike, potpuna
dezintegracija federalnog nivoa vlasti, dovela je do urušavanja modernog sistema
vrednosti, koji je s relativnim uspehom izgrađivan tokom posleratnih decenija, i
regresije ka nacionalizmu i traženju „jednostavnih rešenja“.
Jugoslovenski ratovi devedesetih godina predstavljeni su u međunarodnom
kontekstu, sa isticanjem uloge međunarodne zajednice, posebno nemačkog priznanja
nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, na šta se Čalićeva kritički osvrnula. Ona je takođe
dala uspešnu analizu kako je i zašto zakazao međunarodni činilac u smislu ovladavanja
sukobom. U prikazu ovog istorijskog perioda koristila je dokumentaciju Međunarodnog
suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu, koja je dragocen izvor. U tom smislu, njeno lično
poznavanje ove dokumentacije u svojstvu profesionalnog sudskog veštaka bilo je od
velike koristi za analizu istorije jugoslovenskih ratova devedesetih godina.
Ono što bitno obeležava njen pristup jeste ideja da istorija Jugoslavije, a posebno
njen nestanak, nisu bili „neizbežni“ i „sudbinski“, već da su rezultat svesnih odluka koje
je donosila politička elita, naime, da je u svakom trenutku postojala mogućnost izbora.
Autorka ove knjige napravila je svestan otklon od mitova, stereotipa i pojednostavljenih
teorija o raspadu Jugoslavije, koji postoje u stranoj „instant“ istoriografiji (o „mržnji iz
davnina“, „izgubljenom raju“ zbog „manipulacije“ elita, o sukobu različitih kultura, o
trajnoj zaostalosti i neizbežnom raspadu1159). Naprotiv, ona upravo upozorava da se
takvih tumačenja treba čuvati i ističe da ne postoji imanentna mržnja, ni imanentno zlo
na Balkanu. U svojoj analizi uzroka problema, ona ističe slobodu izbora i odgovornost
elite, a ne predstavlja prepreke kao „sudbinske“. Uravnotežen je odnos prema stranom
i unutrašnjem činiocu u svim odlučujućim fazama istorije Jugoslavije, a posebno tokom
njenog raspada. Zbog svega toga, ova knjiga bi trebalo da nađe put, kako do stručne
publike tako i do širokog kruga čitalaca, ne samo na tlu Srbije već i cele bivše
Jugoslavije.
dr Ranka Gašić
 1 Jezernik, Divlja Evropa.
2 Todorova, Die Erfindung des Balkans; Drapac, Constructing Yugoslavia.
3 Baily, Die Geburt der modernen Welt, 564 i dalje.
4 Herbert, „Europe in high modernitu Reflections on a theory of the 20th Century”, u

Journal of modern European history 5 (2007), 5-21.

5 Sundhausen, Geschichte Jugoslawiens. U dopunjenom obliku: Sundhaussen,

Experiment Jugoslawien; Bartl, Grundzüge; Pavlowitch, The improbable survivor;

Lampe, Yugoslavia as history; Benson, Yugoslavia.; Ramet, The three Yugoslavias.
6 Pirjevec, Jugoslavija.; Matković, Povijest Jugoslavije.
7 Na primer, Petranović, Istorija Jugoslavije; Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije.
8 Andrić, Na Drini ćuprija, 235.
9* Srpski revolucionar iz Bosne i Hercegovine. Autorka dosledno koristi geografske

odrednice koje u sličnim primerima ne bi trebalo poistovećivati sa nacionalnim. - Prim.

red.
10 Gaćinović, Ogledi i pisma, 71.
11 Janko Pleterski, „Die Slowenen“, u: Wandruszka-Urbanitsch (up), Die

Habsburgermonarchie, 801-838; Stih-Simoniti-Vodopivec, Slowenische Geschichte;

Hösler, Slowenien.
12 Arnold Suppan, „Die Kroaten”, u: Wandruszka-Urbanitsch (ur.), Die

Habsburgermonarchie, 626-733.
13 Karaman, Hrvatska na pragu modernizacije, 216.
14 Budak, Kroatien; Bartlett, Croatia; Goldstein, Croatia; Lauer, Kroatien.
15 Kaser, Freier Bauer und Soldat.
16 Libal, Balkan, 292.
17 Andrić, Na Drini ćuprija.
18 Donia: Sarajevo: a biography; Hadžibegović, Bosanskohercegovački gradovi.
19 Renner, Bosnom i Hercegovinom, 53.
20 Gross, Počeci moderne Hrvatske, 229 i dalje.
21 Cit. prema Libal, Balkan, 39 i dalje.
22* Skoplje je bilo glavni grad Kosovskog vilajeta od 1888. godine. Do tada centar je

bio u Prištini. - Prim. red.

23 Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije, knj. 2, 60.
24 Tomasevich, Peasants, politics, and economic change, 133 i dalje.
25 Druga dva dijalekta, odnosno narečja, kajkavski i čakavski, zastupljeni su u samo

nekoliko područja Hrvatske.

26 Zundhausen, Istorija Srbije, 262.
27 Clewing, Staatlichkeit, 364.
28 Stančić, Hrvatska nacija i nacionalizam.
29 Isto, 81 i dalje.
30 Cit. prema Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije, knj;. 2.,475.
 31 Stančić, Hrvatska nacija i nacionalizam.
32 Karić, Srbija, 226.
33 Fikret Adami, „The formation of a Muslim nation in Bosnia-Hercegovina: a

historiographic discussion“, u: Adanir (ur), The Ottomans and the Balkans, 267-304.
34 Fine, Bosnian Church; Malcolm, Geschichte Bosniens, 78.
35* Misli se na Rašku oblast. - Prim. red.
36 Bosansko-muslimanska prezimena često su izražavala profesionalnu ili statusnu

pripadnost. Na primer, prezime Begović nastalo je od osmanske počasne titule „beg”,

posesivnog sufiksa „ov“, koji je uobičajen za davanje imena kod Slove-na, i istorijskog
deminutiva „ić“.
37 Pod pojmom Stare Srbije podrazumevaju se oblasti Raške, Kosova i Metohije i
severne Makedonije. - Prim. red.
38 Poulton, Who are the Macedonians?
39 Adanir, Die makedonische Frage.
40 Jezernik, Divlja Evropa, 207 i dalje.
41 Opfer, Schatten des Krieges, 41.
42 Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije, knj. 2, 81 i dalje.
43 Petrović, Rakovica, deo 2, 57.
44 Bringa, Biti musliman, 32.
45 Weber, Peasants into Frenchmen.
46* Kulturnation: nacija oblikovana kulturom - Prim. prev.
47 Tomasevich, Peasants, politics, and economic change, 157 i dalje.
48 Čalić, Socijalna istorija Srbije, 49.
49 Erlich, Family in transition, 32 i dalje.
50 Bićanić. How the people live, 125.
51 Nećak-Repe-Kerec, Slowenien, 89; Sundhaussen, Historische Statistik Serbiens,
178.
52 Jakir, Dalmatien, 145 i dalje.
53 Tomasevich, Peasants, politics, and economic change, 108 i dalje.
54 Marie-Janine Calic, „Probleme nach holender Entwicklung in Serbien (1830-

1941)“, u Archiv für Sozialgeschichte 34 (1994), 63-83.

55 Tomasevich, Peasants, politics, and economic change, 203 i dalje; Čalić,

Socijalna istorija Srbije, 67 i dalje.

56 Avramović, „Naše seljačko gazdinstvo“ i Mihailo Avramović, „Selo u Srbiji pre

rata“, u Društveni zivot 2 (1921) 2,241-250.

57 Čalić, Socijalna istorija Srbije, 57 i dalje.
58 Stamenovitch, L’émigration Yougoslave, 124.
59 Berend-Ranki, European periphery, 153 i dalje.
60 Sandor Gyimesi, „Motive und Probleme der Industrialisierung in den Staaten

Südesteuropas bis zum Ersten Weltkrieg“, u Schönfeld (ur), Industrialisierung, 11-19.

 61 Karaman, Industrijalizacija građanske Hrvatske, 60 i 225; Čalić, Socijalna istorija
Srbije, 161.
62 Karaman, Industrijalizacija građanske Hrvatske, 56 i dalje.
63 Sugar, Industrialization of Bosnia-Hercegovina.
64 Hadžibegović, Bosanskohercegovacki gradovi; Čalić, Socijalna istorija Srbije,

182. i dalje; Mirjana Gross-Agneza Szabo, „Die Stadt Zagreb an der Wende vom 19.
zum 20. Jahrhundert. Der Fall eines Nachholprozesses“, u Gletter-Haumann-Schram
(ur), Zentrale Städte, 246-271.
65 Cit. prema Mišković, Basare und Boulevards, 318.
66 Karaman, Hrvatska na pragu modernizacije, 234 i dalje; Hadžibegović,
Bosansko-hercegovački gradovi, 38 i dalje.
67 Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije, kn>. 2, 68
68 Jezernik, Divlja Evropa, 253 i dalje.
69 Wolfgang Höpken, „Schrittmacher der Moderne? Urbanisierung und städtische

Lebenswelten in den Metropolen Südosteuropas im 19. und frühen 20. Jahrhundert“ u:

Lenger-Tenfelde (ur), Die europäische Stadt, 61-104, ovde 79.
70 Stojanović, Kaldrma i asfalt.
71 Mišković, Basare und Boulevards, 275.
72 Studen, Stanovati v Ljubljani; Heppner, Hauptstädte.
73 Renner, Bosnom i Hercegovinom, 7.
74 Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije, knj. 2, 66 i dalje.
75 Rumen Daskalov, „Ideas about, and reaction to modernization in the Balkans“, u:

East European Quarterly 31 (1997) 2,141-180.

76 Trgovčević, Planirana elita; Despotović, Srpska politička moderna.
77 Clayer-Germain (ur), Islam in inter-war Europe;
78 Karćic, The Bosniaks.
79* Sa zrnom soli: op rezno i pametno, s rezervom - Prim. prev.
80 Schubert (ur), Prowestliche und Antiwestliche Diskurse.
81 Mirjana Gross, „Entstehung und Struktur des Bürgertums in Kroatien in den

ersten drei Jahrzehnten nach 1848”, u Bruckmüller-Döcker-Stekl-Urbanitsch (ur),

Bürgertum in der Habsburgermonarchie, 31-42, ovde 14 i dalje.
82 Isto.
83 Perović, Između anarhije i autokratije, 21.
84 Nataša Mišković, „Marriage and household in the Belgrade elite at the beginning

of the 20th Centuru The Novaković Family“, u: History of the Family (2008) 13, 152-
162, ovde 154.
85 Prev. prema Dubravka Stojanović, „Rural against urban: Anti-urban discourse and
ideology in early Twentieth Century Serbia“, u: Ethnologia Balkanica 9 (2005) 65-79,
ovde 78.
86 Stavrijanos, Balkan, 439.
87 Perović, Između anarhije i autokratije, 262.
 88 Isto.
89 Životni polet - Prim. prev.
90 Trencsenyi-Kopeček, Discourses of collective identity, 15 i dalje.
91 Filandra (ur.), Bošnjaci i moderna.
92 Isto, 313 i dalje.
93* Takođe: proleće - Prim. prev.
94 Karčić, The Bosniaks. Bougarel, Islam et politique.
95 Stojanović, „Rural against urban“.
96 Noris, Balkanski mit, 109. i dalje; Hammond, The Balkans and the West.
97 Traian Stoianovich, „The Pattern of Serbian intellectual évolution, 1830-1880“, u:
Comparative Studies in Society and History 1 (1959) 3, 242-272, ovde 258 i dalje.
98 Prev. prema Stojanović, „Rural against urban“, 72 i dalje.
99 Čalić, Socijalna istorija Srbije, 150 i dalje.
100 Perović, Srpski socijalisti.
101 Perović, Između anarhije i autokratije, 22.
102 Karćić, The Bosniaks, 109 i dalje. Up. takođe, Bougarel, Islam et politique;
Donia, Islam.
103 Evans, Pješke kroz Bosnu, 244 i 204.
104 Anderson, Eastern question; Macfie, The end of the Ottoman Empire.
105 Lothar Gall, „Die europäische Machte und der Balkan im 19. Jahrhundert“, u:

Melville-Schröder (ur), Berliner Kongreß, 1-16, ovde 4; Anderson, Eastern question,

213 i dalje.
106 Bridge, Front Sadowa to Sarajevo.
107 Bartl, Albanci.
108 Bataković, Nova istorija srpskog naroda, 177.
109 Williamson, Austria-Hungary, 58 i dalje.
110 Jaszi, Dissolution; Roshwald, Ethnic nationalism, 10 i dalje.
111 Schödl, Kroatische Nationalpolitik, 47.
112 Sked, Der Fall, 308.
113* Zavadi na vladaj - Prim. prev.
114 Gross, Počeci moderne Hrvatske; Berend, Centralna i Istočna Evropa.
115 Jaszi, Dissolution, 370 i dalje.
116 Gross, „On the integration of the Croatian nation: A case study in nation
building“, u: East European Quarterly XV (1981) 2, 209-225; Petar Korunić, „Nacija i
nacionalni identitet: uz porijeklo i integraciju hrvatske nacije“, u: Historijski zbornik
(2002) 55, 65-112.
117 Schödl, Kroatische Nationalpolitik, 51 i dalje.
118* Pripojene, odnosno pridružene zemlje - Prim. prev.
119 Rogel, The Slovenes. Stih-Simoniti Vodopivec, Slowenische Geschichte.
 120 Izjave Južnih Slovena na Ljubljanskoj konferenciji, 1. 12. 1870, cit. prema
Behschnitt, Nationalismus, 343.
121* Dogovoreni sporazumi - Prim. prev.
122 Gross, Izvorno pravaštvo.
123 Gross, Počeci moderne Hrvatske.
124 Williamson, Austria-Hungary, 61 i dalje.
125 Kann, Geschichte der Habshurgerreiches, 581.
126 Hauptmann, Privreda i društvo Bosne i Hercegovine.
127 Sugar, Industrialization of Bosnia-Hercegovina, 202.
128 Malcolm, Geschichte Bosniens, 20. i dalje.
129 Karčić, The Bosniaks, 93.
130 Džaja, Bosna i Hercegovina. 237 i dalje.
131 Purivatra. Nacionalni i politički razvitak, 142.
132 Kraljačić, Kalajev režim.
133 Bougarel, Islam et politique, 43 i dalje.
134 Protić, Uspon i pad srpske ideje, 47.
135 Čubrilović, Istorija političke misli, 159 i dalje.
136 Cit. prema Protić, Uspon i pad srpske ideje, 49.
137 Zundhausen, Istorija Srbije, 127 i dalje.
138 Stavrijanos, Balkan, 379.
139 Stoianovich, Serbian intellectual évolution, 260 i dalje.
140 Protić, Uspon i pad srpske ideje, 77 i dalje.
141 Prev. prema isti, Serbian radical movement, 161 i dalje.
142 Isto, 170 i dalje.
143 Ćirković, The Serbs, 236 i dalje.
144 Zundhausen, Istorija Srbije, 108 i dalje.
145 Ćirković, Kosovska bitka.
146 Up. Étienne François-Hagen Schulze, „Das emotionale Fundament der
Nationen“, u Flacke (ur), Mythen der Nationen, 17-32.
147 Krumeich-Brandt, Schlachtenmythen.
148 Emmert, Serbian Golgatha, 127 i dalje.
149 Popović-Obradović, Parlamentarizam u Srbiji; Despotović, Srpska politička

moderna; Janković, Rađanje.

150 Zundhausen, Istorija Srbije, 230 i dalje.
151 Williamson, Austria-Hungary, 50 i dalje.
152 Das makedonische Jahrhundert, 27.
153 Balkan, 498.
154 Agneza Szabo, „Uzroci i posljedice političkih demonstracija u Hrvatskoj 1903.

godine“, u: Časopis za suvremenu povijest 37 (2005) 3, 597-608.

155 * Drang nach Osten - Prim. prev.
 156 Magas, Croatia, 450.
157 Jakir, Dalmatien.
158 „Die Resolution von Rijeka [Fiume]. 3. Oktober 1905“, u Themenportal
Europäische Geschichte (2006), URL: http://www.europa.clio-
online.de/2006/Article=64. [25. 5. 2009],
159 Jakir, Dalmatien, 70.
160 Williamson, Austria-Hungary, 21 i dalje.
161 Hösler, Slowenien, 117.
162 Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije, knj. 2,487 i dalje.
163 * Takođe: potpora, pomoć, pomaganje, uslužnost, privrženost, srčanost,
plemenitost, nastojanje, zauzimanje; kao uzvik: nastoj, trudi ce, hajde napred - Prim.
prev.
164 Andrić, Na Drini ćuprija, 233 i dalje.
165 Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije, knj. 2, 351 i dalje.
166 Isto, 476.
167 Grdina, Slovenci; Stojanović, Srbija i demokratija.
168 Stokes, Politics as development. Protic, Serbian radical movement.
169 Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije, knj. 2, 385.
170 Valentić-Čoralić (ur.), Povijest Hrvata, 574. i dalje.
171 Andreas Moritsch, „Die Bauernparteien bei den Kroaten, Serben und Slowenen“,
u: Golwitzei (prir.), Bauernparteien, 359-402.
172 Đilas, Osporavana zemlja, 65 i dalje.
173 Redžić Austromarksizam.
174 Behschnitt, Nationalismus, 202.
175 Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije, knj. 2, 671.
176 Đilas, Osporavana zemlja, 62 i dalje.
177 * Nacionalna odbrana - Prim. prev.
178 Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije, knj. 2, 494 i dalje.
179 Ministarstvo С. i K. kuće i spoljnih poslova: Austro-ugarska Crvena knjiga, 7.
180 Krajnje rešenje; poslednje, krajnje sredstvo - Prim. prev.
181 Olga Zirojevic, „Kosovo u kolektivnom pamćenju“, u: Popov (prir.), Srpska strana
rata, 201-232.
182 Protić, Uspon u pad srpske ideje, 75.
183 Ljubinka Trgovcević, „South Slav intellectuals and the création of Yugoslavia“, u:
Diokic (ur), Yugoslavism, 222-237.
184 Cit. prema Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije, knj. 2,480.
185 Vahtel, Stvaranje nacije, 68 i dalje.
186 * Nema oslobođenja bez prolivanja krvi - Prim. prev.
187 Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije, knj. 2, 479 i dalje.
188 Dedijer, Sarajevo 1914, 436.
 189 Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije, knj. 2, 526.
190 Dedijer, Sarajevo 1914, 389.
191 Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije, knj. 2, 532 i dalje; Dedijer, Sarajevo 1914, 297 i
dalje i 425 i dalje.
192 * Okkupationsgebiet: Okupaciono područje - Prim. prev.
193 Dedijer, Sarajevo 1914,391.
194 Isto, 630 i dalje; Kazimirović, Crnaruka; Dušan Bataković, La „Main Noire“ (1911-
1917): l’armée serbe entre démocratie et autoritarisme“, u Revue d’historie
diplomatique 112 (1998) 2, 95-144.
 195 Cit. prema Malcolm, Kosovo, 298.
196 International Commission to Inquire into the Causes and Conduct of the Balkan

Wars-Kennan, Balkan wars, 151.

197 Boeckh, Von den Balkankriegen; Ivetic, Le guerre balcaniche; Hall, Balkan Wars.
198 Williamson, Austria-Hungary, 124 i dalje.
199 Isto.
200 Boeckh, Von den Balkankriegen, 119 i dalje.
201 Opfer, Schatten des Krieges.
202 Hoyos, Der deutsch-englische Gegensatz, 74.
203 Jakir, Dalmatien, 13.
204 Rakočević, Politički odnosi.
205 Williamson, Austria-Hungary, 156.
206 Hoyos, Der deutsch-englische Gegensatz, 75.
207 Williamson, Austria-Hungary, 50 i 165 i dalje.
208 Berghahn, Der Erste Weltkrieg, Mommsen, Der Erste Weltkrieg; Mitrovic, Prodor

na Balkan.
209 Dedijer, Sarajevo 1914, 540.
210 Mitrovic, Serbias great war, 6 i dalje.
211* Reč Ballhaus je sinegdoha za političku moć u Austriji. Na trgu Balhaus nalaze
se Savezno predsedništvo, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Kancelarija saveznog
kancelara. - Prim. prev.
212 Čirški (Tschirschky) - Jagovu (Jagow), Telefonski razgovor br. 85. Sasvim

poverljivo!, Beč, 10. jula 1914, cit. prema Geiss (prir.), Juli 1914, 85.
213 Stevenson, 1914-1918, 25.
214 Bridge, Front Sadowa to Sarajevo.
215 Giesl, Zwei Jahrzehnte im Nahen Orient, 268 i dalje.
216 Odgovor srpske kraljevske vlade na notu Austro-Ugarske, u Beogradu 12. jula

(Prema starom kalendaru - Prim. prev.), cit. prema Đurić (prir.), Golgota i vaskrs Srbije,
1914-1915, 17.
217 Jaszi; Dissolution, 16.
218 Richard Spence, „The Yugoslav role in the Austro-Hungarian army, 1914-1918“,
u Király-Dreisziger (ur) East Central European Society 354-365.
219 Gen. Duijzings, „History and reminders in East Bosnia“, u Netherlands Institute
for War Documentation (izd.), Srebrenica, Appendix IV.
220 Gumz, Ressurrection and collapse, 21; Up. takođe, Kramer, Dynamic.
221 Strachan, Der Erste Weltkrieg, 48.
222 Rajs, Šta sam video, 50.
223 Isto, 57.
224 Mladenović, Porodica u Srbiji, 17 i dalje.
225 Strachan, Der Erste Weltkrieg, 196.
 226 Fryer, Destruction, 96.
227 Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije, knj. 2, 755 i dalje; Strachan, Der Erste

Weltkrieg, 196; Fryer, Destruction, 97 i dalje.

228* Potpuno, u celosti - Prim. prev.
229 Gumz, Ressurrection and collapse, 62 i dalje.
230 Mitrović, Srbija u Prvom svetskom ratu, 317 i dalje.
231 Isto, 325 i dalje.
232 Isto, 341 i dalje.
233 Opfer, Schatten des Krieges. Mitrović, Srbija u Prvom svetskom ratu, 311 i dalje.
234 Mitrović, Srbija u Prvom svetskom ratu, 288 i dalje.
235 Mladenović, Porodica u Srbiji, 39.
236 Spence, „Yugoslav role“, 363.
237 Mladenović, Porodica u Srbiji, 85 i dalje.
238MacKenzie, „Black hand“.
239* Deutungsagenturen. Ovim se misli na crkvu, politiku, nauku, medije i razna

udruženja. - Prim. prev.

240 Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije, knj. 2, 671.
241 Trgovčević, Naučnici Srbije.
242 Mitrović, Srbija u Prvom svetskom ratu, 118 i dalje.
243 Cit. prema Vahtel, Endru: Stvaranje nacije, 86.
244 Magaš, Croatia, 465.
245 Prev. prema Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije, knj. 2, 744.
246 Plaschka/Haselsteiner/Suppan, Innere Front.
247 Isto, 207 i dalje.
248 Cit. prema Necak-Repe-Kerec, Slowenien, 98.
249 Krleza typ.), Enciklopedija Jugoslavije, 257.
250 Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije, knj. 2, 829 i dalje.
251 Magas, Croatia, 462.
252 Andrej Mitrovic „The Yugoslav Question, the First World War and the Peace

Conference 1914-20“, u Đokic (ur.), Yugoslavism, 42-56.

253 Lederer, Yugoslavia, 81 i dalje; Suppan, Jugoslawien und Oesterreich, 226 i
dalje.
254 Wolfgang Kessler, „Die gescheiterte Integration. Die Minderheitenfrage in

Ostmitteleuropa 1919-1939”, u Lemberg (ur.), Ostmiteleuropa, 161-188.

255> Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten.
256 Mazower, Der dunkle Kontinent, 92.
257 Čulinović, Jugoslavija između dva rata I, 351.
258 Petranović, Istorija Jugoslavije, 49.
259 Wachtel, Making a Nation, 69 i dalje.
260 Haslinger/Puttkamer (ur.)> Staat, Loyalitaet und Minderheiten, 7 i dalje.
 261 Krleža (ur.), Enciklopedija Jugoslavije, 263. Do sličnih rezultata došao je i:
Banac, National Question, 58.
262 Moritsch, „Bauernparteien“, u Gollwitzer (ur.), Bauerparteien, 381.
263 Zečević, Na istorijskoj prekretnici.
264 Mitja Velikonja, „Slovenia’s Yugoslav Century“, u: Đokić (ur.), Yugoslavism, 84-

99; Zečević, Na istorijskoj prekretnici.

265 Purivatra, Jugoslovenska muslimanska organizacija, 596 i dalje.
266* Pamflet Tomasa Pejna (Common Sense) iz 1776. u kojem izlaže razloge za

oslobođenje američkih kolonija od britanske vlasti, u vidu propovedi, na način razumljiv

običnim ljudima - Prim. prev.
267 Bougarel, Islam et politique, 62; Filandra (ur.), Bošnjaci i moderna, 14.
268 Banac, National Questrion, 319 i dalje; Poulton, Who are the Macedonians?, 90 i
dalje.
269 Cit. prema Banac, National Question, 298.
270 Moritsch, „Bauernparteien“, u Gollwitzer typ.), Bauernparteien, 381.
271 Janjatović, Stjepan Radić.
272 Cit. prema Jakir, Dalmatien, 213.
273 Isić, Socijalna i agrarna struktura Srbije, 9 i dalje.
274 Bićanić, Ekonomska podloga.
275 Gligorijević, Aleksandar Karađorđević II, 315 i dalje.
276 Cit. prema Jakir, Dalmatien, HO.
277 Banac, National Question, 217.
278 Bićanić, Ekonomska podloga.
279 Cit. prema Sundhaussen, Wirtschaftsgeschichte Kroatiens, 64.
280 Gligorijević, Parlament i političke stranke.
281 Petranovic, Istorija Jugoslavije, 76 i dalje.
282 Isto, 90 i dalje; Šehić, Četnistvo.
283 Đilas, Contested Country, 83 i dalje.
284 Isto, 71 i dalje.
285 Banac, National Question.
286 Biondich, Stjepan Radić, 234 i dalje.
287 Burgwyn, Italian foreign policy, 44 i dalje.
288 Ćulinović, Jugoslavija između dva rata I, 147 i dalje; Mazower, Der dunkle
Kontinent, 38 i dalje.
289 Lemberg (ur.), Ostmiteleuropa; Rotschild, East Central Europe.
290 Ramet, Three Yugoslavias, 76.
291 Cit. prema Norris, Belgrade, 204 i dalje.
292 Yovanovitch, Effets economiques, 298 i dalje.
293 Calic, Sozialgeschichte Serbiens, 222 i dalje.
294 Tomashevich, Peasants, politics and économie change, 224 i dalje.
 295 Erlich, Family in transition, 288.
296 Isto, 42.
297 Tomšic, Žena, 17 i dalje.
298 Buchenau, Auf russischen Spuren, 385.
299 Marković, Beograd i Evropa, 59.
300 Momčilo Isić, „Daleko od idile: privatnost na selu y krugu spornih promena“, u:
Ristović (prir.), Privatni život, 379-407, 387.
301 Erlich, Family tn transition.
302 Bougarel, Islam et politique, 54 i dalje.
303 Erlich, Family in transition, 173.
304 Bićanić, How the people live 34.
305 Glasnik Ministarstva narodnog zdravlja, Beograd 1928,1-154.
306 Jedna važna anketa. Službeni izveštaji oblasnih i sreskih sanitetskih referenata
o radu u 1927. godini i njihova opažanja o sanitarnim prilikama u našem narodu,
naročito na selu i njihovi predlozi za unapređenje narodnog zdravlja“, u:Glasnik
Ministarstva narodnog zdravlja 8-12 (1928), 107; Centralni higijenski zavod: Godišnji
izveštaj za 1936. g., 34; Ministarstvo socijalne politike: Godišnjak o radu, 1918-21, III,
75. (Cit. prema: Mari-Žanin Čalić, Socijalna istorija Srbije 1815-1941. Usporeni
napredak u industrijalizaciji, Beograd 2004, 326).
307 Erlich, Family in transition, 52.
308 Mil. Velimirović, „Pogledi i opažanja sreskog lekara na tuberkulozu kod nas“, u:
Glasnik Ministarstva narodnog zdravlja (1924) 501-514, 505.
309 Bogie, Prilozi za istoriju, 146.
310 Glasnik MNZ, Beograd 1928, 1-154.
311Bićanić, How the people live, 116.
312 Isto, 110.
313 Stoisavljević, Prodiranje kapitalizma.
314 Bićanić, Agrarna prenapučenost, 7.
315 Moore, Economie Demography, 35.
316 Tomašević, Pensants, politics and economic change, 389.
317 Moore, Economie Demography, 63 i dalje.
318 Tomaševic, Pensants…, 368.
319 Vladan Jovanović, „Tokovi i ishod međuratne kolonizacije Makedonije, Kosova i
Metohije“, u: Tokovi istorije 3 (2006), 25-44.
320 Petrović, Banjane, 98.
321 Isti, Rakovica, 84 i dalje.
322 Bićanić, How thepeople live, 81.
323 Tomašević, Pensants…, 395.
324 Ministarstvo socijalne politike: Godišnjak o radu, Beograd 1918-1921 III, 213.
 325 Trgovinsko-industrijska komora u Zagrebu: Anketa o radničkim nadnicama i
zaradi u industriji, Zagreb 1934, 94.
326 Kostić, Seljaci industrijski radnici, 193 i dalje.
327 Vesna Mikačić, „Overseas Migration of the Yugoslav Population in the Period

between the two World Wars“, u: Puskas (ur.), Overseas Migration, 168-190.
328 Calic, Sozialgeschichte Serbiens, 423.
329 Gerschenkron, Economie Backwardness.
330 Statistika industrije, 67.
331 Arhiv Jugoslavije, Ministarstvo trgovine i industrije Kraljevine Jugoslavije 65-398-

1078, referat (bez datuma). (Cit. prema M-Ž. Čalić, Socijalna istorija…, 211).
332 Zemaljski savez poljoprivrednih radnika Jugoslavije. Izveštaj za 1935-1937, Novi
Sad 1937, 56. (Cit. prema: M. Ž. Čalić, Socijalna istorija…, 213).
333 Isto,253.
334 Stevović Jazmin, Dušan, „Trinaesti red”, u: Beogradske opštinske novine 1938,

392. (Cit. prema M-Ž. Čalić, Socijalna istorija…, 314).

335 Petar Đorđević, „Život na beogradskoj periferiji“, u: Beogradske opšinske novine
1930, 198-201,199.
336 Calic, Sozalgeschichte, 337 i dalje.
337Isto, 229 i dalje.
338 Socijalni arhiv 3 (1937), I, 12 i dalje; Statistički godisnjak 1940,404.
339 Gašić, Beograd u hodu ka Evropi.
340 Passuth, Avant-gardes de l’ Europe Centrale.
341 Marković, Beograd i Evropa, 167 i dalje; Ranka Gašić, „Europaeische Einfluesse

auf die Urbanisierung Belgrads 1918-1941“, u: Bohn-Calic, (ur.), Urbanisierung und

Stadtentwicklung in Suedosteuropa vom 19. bis zum 21. Jahrhundert, Suedosteruopa-
Jahrbuch 37, Muenchen-Berlin 2010, 233-243.
342 Marković, Beograd i Evropa, 172.
343 Noah Sobe, „Cultivating a ’Slavic Modern‘ : Yugoslav beekeeping, schooling and
travel in 1920s and 1930s“, u: Paedagogica Historien 41 (2005), 1-2, 143-158.
344 Krleža (ur.), Enciklopedija Jugoslavije, 517 i dalje.
345 Đurić-Suvaković (ur.), Impossible historiés, 2-35.
346 Palavestra, Dogma.
347 Subotić, Likovni krug revije „Zenit“.
348 Predrag Marković, „Die ’Legitimierung’ der Koenigsdiktatur in Jugoslawien und
die oeffentliche Meinung 1929-1939“, u: Oberlaender-Ahmann-Lemberg-Sundhaussen
(ur.), Autoritaere Regime, 577-631, 594.
349 Isti, Beograd i Evropa, 89 i dalje.
350 Gašic, Beograd, 129 i dalje.
351 Savić-Đoković (ur.), Beograd, 99 i dalje.
352 Marković, Beograd i Evropa.
 353 Dimić, Kulturna politika I, 74.
354 Džaja, Jugoslawismus, 43.
355 Buchenau, Orthodoxie und Katholizismus, 56 i dalje.
356 Ivo Andrić, „Pismo iz 1920. godine“, u: Sabrana dela - zbirka „Deca“, Beo-grad

1965,171-187,184-185. (Cit. prema Vladimir Dedijer, Sarajevo 1914, Beograd 1966,

355- 356)
357 Purivatra, Jugoslovenska muslimanska organizacija, 540 i dalje.
358 Isto, 539.
359 Jakir, Dalmatien, 111 i dalje.
360 Isto, 392 i dalje.
361 Cit. prema Purivatra, Jugoslovenska muslimanska organizacija, 540.
362 Filandra (ur.), Bošnjaci i moderna, 324.
363 Mazower, Der dunkle Kontinent, 49; Schulze, Staat und Nation, 297.
364 Oberlaender-Ahmann-Lemberg Sundhaussen (ur.), Autoritaere Regime.
365 Čulinović, Jugoslavija između dva rata II, 35 i dalje.
366 Marković, „Koenigsdiktatur“. u Oberlaender-Ahmann-Lemberg-Sundhaussen
(ur.), Autoritaere Regime.
367 Dvorniković. Karakterologija Jugoslovena.
368 Marković, „Koenigsdiktatur“, u Oberlaender-Ahmann-Lemberg-Sundhaussen
(ur.), Autoritaere Regime.
369 Sundhaussen, Geschichte Jugoslawiens, 80 i dalje.
370 Pertot, Ekonomika međunarodne razmjene.
371 Vučo, Agrarna kriza u Jugoslaviji, 92, 192,197.
372 Cit. prema Vučo, Agrarna kriza, 198.
373 Calic, Sozialgeschichte Serbiens, 368 i dalje.
374 Isto, 380 i dalje.
375 Bilbija - Tadić, Nezaposlenost.
376 Isto, tom 7, 69.
377 Dragoljub Aranđelović, „Dom za pečalbare“, u: Beogradske opštinske novine 47

(1929), 15, 4. (Cit. prema M-Ž. Čalić, Socijalna istorija…, 372).

378 Žiga Švarc, „Kako živu naši nezaposleni“, u Radnička zaštita 15 (1933), 505-
513, 508.
379 Petrović, Vlada K., „Ulična deca Beograda”, u: Beogradske opštinske novine 15
(1929), 5-7, 5. (Cit. prema M-Ž. Čalić, Socijalna istorija…, 379-380).
380 Vidaković, Slobodan, Naši socijalni problemi, Beograd 1932, 56.
381 Stojkov, Vlada Milana Stojadinovića (1935-1937).
382 Calic, Sozialgeschichte…, 404 i dalje.
383 Ulrich Herbert, „Europe in high modernity Reflections on a theory of the 20th
Century“, u Journal of Modern European History (2007), 5, 5-21.
384 Banac, National Question, 229.
 385 Biondich, Stjepan Radić; Jelić Butić, Hrvatska seljačka stranka.
386 Krizman, Ante Pavelić; Jareb Ustaško-domobranski pokret; Jelić Butić, Ustaše.
387 Sundhaussen. Wirtschaftsgeschichte Kroatiens, 71 i dalje.
388 Bojić, Jugoslovenski narodni pokret.
389 Buchenau, Auf russische Spuren.
390 Boško Obradović, Miloš Crnjanski i novi nacionalizam, Beograd 2005, 94.
391 Blinkhorn, Fascists and conservatists; Blinkhorn, Fascism.
392 Burks, Communism, 76 i dalje.
393 Đilas, Contested country.
394 Wendel, Suedslawien, 54 i dalje.
395 Za Titovu biografiju, up: Pavlowitch, Tito; Barnett, Tito; West, Tito; Ridley, Tito.
396 Petranovic, Istorija Jugoslavije, 63 i dalje.
397 Hoare, Genocide, 39 i dalje.
398 Gligorijević, Kominterna.
399 Buchenau, Auf russische Spuren, 383.
400 Đilas, Contested Country, 91 i dalje.
401 Ljubomir Petrović, „Rasprave o demokratiji u beogradskim časopisima 1929-
1941“, u Istorija 20. veka 2 (2004), 9-23.
402 Buchenau, Auf russische Spuren, 384.
403 Sundhaussen, Geschichte Serbiens, 288.
404 Ćulinović, Slom, 106 i dalje.
405 Jakir, Dalmatien, 115.
406 Buchenau, Kaempfende Kirchen; Buchenau, Auf russische Spuren.
407 Isto, 13 i dalje.
408 Hehn, Dishonest Decade.
409 Cit. prema Sundhaussen, Wirtschaftsgeschichte Kroatiens, 20.
410 Gerhard Schreiber, „Deutschland, Italien und Suedosteuropa. Von der

politischen und wirtschaflichen Hegemonie zur militaerischen Aggression“, u

Militaergeschichtliches Forschungsamt (izd.), Das Deutsche Reich, 278-414, 330 i
dalje.
411 Hehn, Dishonest Decade, 105, 235.
412 Hoptner, Yugoslavia, 52.
413* Petar Drugi u to vreme je bio kralj, a ne prestolonaslednik, jer je na presto
došao posle smrti oca, 1934. godine - Prim. prev.
414* U literaturi poznat kao „Uskršnji pakt“ - Prim. prev.
415 Hans-Juergen Schroeder, „Suedosteuropa als „informai Empire“ NS-
Deutschlands. Das Beispiel Jugoslawien 1933-1939“, u Institute of Contemporary
History (izd.), The Third Reich and Yugoslavia, 240-258, 255.
416 Hoptner, Yugoslavia, 147 i dalje.
417* Pripajanje Austrije Trećem Rajhu 1938 - Prim. prev.
 418 Boban, Sporazum.
419 Đokic, Elusive Compromise, 208; Boban, Sporazum Cvetković - Maček; Sojčić,

Loesung, 53 i dalje.
420* Uporan zaхtev - Prim. npee.
421 Ćulinović, Jugoslavija između dva rata II, 168 i dalje.
422 Tomasevich, War and Revolution, 45 i dalje.
423 Schreiber, „Deutschland, Italien und Suedosteuropa“, u Militaergeschichtliches
Forschungsamt (izd.), Das Deutsche Reich, 354, 360.
424 Detlef Vogel, „Das Eingreifen Deutschlands“, u Isto, 417-511.
425 Ćulinović, Jugoslavija između dva rata II, 168 i dalje.
426 Vogel, „Das Eingreifen Deutschlands“, u Militaergeschichtliches Forschungsamt
(izd.), Das Deutsche Reich, 439.
427 Uputstvo br. 25 od 27.3.1941, u Hubatsch, Hitlers Weisungen, 106 i dalje.
428 Vogel, „Das Eingreifen Deutschlands“, u Militaergeschichtliches Forschungsamt
(izd.), Das Deutsche Reich, 444.
429 Manoschek, „Serbien ist Judenfrei“, 18 i dalje.
 430* Jugoslovenska kraljevska vlada u emigraciji predstavljala je kontinuitet
predratne Jugoslavije. - Prim. red.
431 Cit. prema Holm Sundhaussen, „Der Ustascha - Staat: Anatomie eines

Herschaftssystems”, u Oesterreichische Osthefte 2 (1995), 497 -533, 501.

432 Ristović, Nemacki „novi poredak“.
433 Pavlowitch, Hitlers New Disorder.
434 Matić, Edmund Veesenmayer; Krizman, Ante Pavelić; Krizman, Pavelić između

Hitlera.
435 Kisić- Kolanović, NDH i Italija, 60 i dalje.
436 Seckendorf, Okkupationspolitik, 34 i dalje.
437 Jelić-Butić, Ustaše, 106.
438 Tomasevich, War and Revolution, 366 i dalje.
439 Sundhaussen, Geschichte Jugoslawiens, 118 i dalje.
440 Cit. prema Hory-Broszat, Ustascha - Staat, 83 i dalje.
441 Fricke, Kroatien 1941-1944, 69.
442 Hory-Broszat, Ustascha - Staat, 146.
443* Skraćenica od „Sicherheitsdienst“ (Služba bezbednosti u Trećem rajhu) -Prim.
prev.
444 Manoschek, „Serbien ist Judenfrei“ 29.
445 Cit. prema Milan Ristović, General M. Nedić - Diktatur, Kollaboration und die

patriarchalische Gesellschaft Serbiens 1941-1944“. u Oberlaender-Ahmann-Lemberg-

Sundhaussen (ur ), Autoritaere Regime, 633-688,666.
446 Shimizu, Okkupation; Voelkl, Westbanat; Marie lanine Calic, „Die Deutsche

Volksgruppe im „Unabhaengigen Staat Kroatien“ 1941-1944“, u Hausleitner (ur.), Vom

Faschismus zum Stalinismus, 11-22.
447 Tomasevich, War and Revolution, 208.
448 Nećak-Repe-Kerec, Slowenien, 122.
449 Hamburger Institut tuer Sozialforschung (izd.), Verbrechen der Wehrmacht, 508 i
dalje.
450 Isto, 518 i dalje.
451 Nikolić, Strah i nada, 60.
452 Hamburger Institut fuer Sozialforschung (izd.), Verbrechen der Wehrmacht, 550.
453 Manoschek, Serbien ist Judenfrei, 161 i dalje.
454 Isto, 41 i dalje.
455 Isto, 60.
456 Burgwyn, Empire on the Adriatic, 296; Karchmar, Draža Mihailović.
457 Conti, Eoccupazione italiana; Kerševan, Lager italiani.
458 Rodogno, Il nuovo ordine; Gobetti, L’occupazione allegra; Nenezic,
Jugoslovenske oblasti.
459 Longerich Heinrich Himmler, 546 i dalje.
 460 Goldstein- Goldstein, Holokaust i Zagrebu, 94 i dalje.
461 Kisić- Kolanović, NDH i Italija, 61.
462 Cit. prema Sundhaussen, Ustascha - Staat, 523.
463 Tomasevich, War and Revolution, 580 i dalje.
464 Steiberg, Deutsche, Italiener und Juden; Ristović, U potrazi za utocištem.
465 Cit. prema Friedlaender, Vernichtung, 392.
466 Holm Sundhaussen, „Jugoslawien“, u Benz (ur.)- Dimension des Voelkermords,

311-330.
467 Tomasevich, War and Revolution, 608 i dalje.
468 Tomasevich, The Chetniks, 181 i dalje.
469 Isto, 121 i dalje.
470 Sehic Četništvo u Bosni i Hercegovini, 214 i dalje.
471 Topalović, Srbija pod Dražom, 34.
472 Cit. prema Vranicki, Marxismus, 98.
473 Autor pomenutog spisa je Stevan Moljević. - Prim. red.
474 Woersdoerfer Krisenherd Adria, 349; Nećak-Repe-Kerec, Slowenien,! 17 i dalje.
475 Hoare, Genocide, 41.
476 Cit. prema Hory-Broszat, Ustascha - Staat, 108.
477 Gobetti, L’occupazione allegra, 72 i dalje.
478 Petranović, Istorija Jugoslavije, 228 i dalje.
479 Manoschek, Serbien ist Judenfrei, 134 i dalje.
480 Cit. prema Isto, 148.
481 Nikolić, Strah i nada, 85.
482 Krleža (ur.), Enciklopedija Jugoslavije, 284.
483 Dedijer, Tito, 177.
484 Šuvar, Nacije i međunacionalni odnosi, 57.
485 Nasakanda, Klase, slojevi i revolucija.
486 Lane, Britain, 27 i dalje.
487 Redžić, Muslimansko autonomaštvo.
488 Cit. prema Klaus Schmieder, „Auf Umwegen zum Vernichtungskrieg? Der

Partisanenkrieg in Jugoslawien, 1941-1944“, u Mueller-Volkmann (ur.), Wehrmacht,

901-922, 907 i dalje.
489 Dedijer, Tito, 185.
490 Đilas, Tito.
491 Maclean, Tito, 80.
492 Tomasevich, The Chetniks, 317 i dalje; Kisić-Kolanović, NDH i Italija, 287 i dalje;
Redžić, Bosnia and Herzegovina, 87 i dalje.
493 Broucek, Ein General im Zwielicht, 292.
494 Procena situacije od 16. juna do 15. jula 1943, u: Seckendorf,

Okkupationspolitik, 241.
 495 Tomasevich, War and Revolution, 622.
496 Cit. prema Sundhaussen, Wirtschaftsgeschichte Kroatiens, 124.
497 Tomasevich, War and Revolution, 645.
498 Sundhaussen, Wirtschaftsgeschichte Kroatiens, 183; Schlapp, Wirtschaft und

Besatzung, 415.
499 Sabine Rutar, „Arbeit und Ueberleben in Serbien. Das Kupfererzbergwerk Bor im
Zweiten Weltkrieg“, u Geschichte und Gesellschaft 31 (2005), I, 101-134.
500 Schlarp, Wirtschaft und Besatzung, 318.
501 Isto, 353.
502 Isto, 416 i dalje.
503 Isto, 416 i dalje; Sundhaussen, Wirtschaftsgeschichte Kroatiens, 301.
504 Cit. prema Nikolić, Strah i nada, 96.
505 Isto, 148 i dalje.
506 Cit. prema Isto, 118.
507 Đilas, Krieg der Partisanen, 120.
508 Cit. prema Nikolić, Strah i nada, 121.
509 Đilas, Partisanen, 188.
510 Sundhaussen, Wirtschaftsgeschichte Kroatiens, 268.
511 Aleksić Privreda Srbije.
512 Redžić, Bosnia and Herzegovina, 73.
513 Cit. prema Jelić-Butić, Ustaše, 164.
514 Tomasevich, War and Revolution, 393 i dalje.
515 Dedijer-Miletić, Proterivanje Srba.
516 Žerjavić, Opsesije i megalomanije, 71.
517 Lukač, Ustanak i Bosanskoj Krajine, 56 i dalje.
518 Buchenau, Orthodoxie und Katholizismus, 66.
519 Tomasevich, War and Revolution, 551 i dalje.
520 Cit. prema Dedijer, Jasenovac, 115.
521 Kao što je već pomenuto, Draža Mihailović nije autor ovog spisa, već Stevan
Moljević. - Prim. red.
522 Stevan Moljević, „Homogena Srbija, 30-6-1941“, u: Dedijer-Miletić, Genocid, 8-
16.
523 Program četničkog pokreta DM, septembar 1941, u: Isto, 18 i dalje, XXV.
524 Komanda četničkih odreda Jugoslovenske vojske, Gorski štab, str. pov. d. br.
370, 20. decembra 1941. god., u: Isto, 25-30; Tomasevich, The Chetniks, 166 i dalje.
525 Gnesser - Pečar Slowenien 1941-1946,18 i dalje, 27.
526 Longerich, Heinrich Himmler, 595 i dalje.
527 Kersevan, Lager italiani, 27’.
528 Isto, 75 i dalje; Woersdoerfer. Krisenherd Adria, 343 i dalje.
529 Gobetti, Eoccupazione allegra; Burgwyn, Empire on the Adriatic.
 530 Venceslav Glišić, „Albanization of Kosovo and Metohija“, u Mitrović (ur.), Serbs
and Albanians, 293-308; Malcolm, Kosovo, 293 i dalje.
531 Opfer, Schatten des Krieges, 216 i dalje, 260 i dalje.
532 Kaplan, Balkan Ghosts.
533 Paris, Genocide, 109.
534 Gobetti, L’occupazione allegra, 61.
535 Paris, Genocide, 59 i dalje; Dedijer-Miletić, Proterivanje Srba.
536 Gobetti, Eoccupazione allegra, 62 i dalje; Dulić, Utopias, 123 i dalje, 190 i dalje.
537 Hory-Broszat, Ustascha-Staat, 160.
538 Dedijer - Miletić, Genocid, 138.
539 Allcock, Collectivisation, 398 i dalje.
540 Dedijer -Miletić, Genocid, XXVIII.
541 Tomasevich, The Chetniks, 159 i dalje.
542 Dedijer-Miletić, Genocid, 330.
543 Dedijer, Tito, 178.
544 Lukač, Ustanak u Bosanskoj Krajni, 406.
545 Dedijer, Tito, 168.
546 Gobetti, L’occupazione allegra, 61 i dalje.
547 Dedijer-Miletić, Genocid, 80.
548 Dulić, Utopias, 210 i dalje.
549 Bokovoy, A separate road…, 17.
550 Sidoti, Partisans et Tchetniks, 82 i dalje.
551 Jancar - Webster, Women & révolution, 76 i dalje.
552 Bokovoy, A separate road…, 18.
553 Woodward, Sozialist unemployment, 55 i dalje.
554 Tomasevich, The Chetniks, 188.
555 Cit. prema Aleksandar Jakir, Der Partisanenmythos im sozialistischen

Jugoslawein, 13.
556 Holm Sundhaussen, „Jugoslawien und seine Nachfolgestaaten: Konstruktion,

Dekonstruktion und Rekonstuktion von ’Errinerungeh und Mythen“, u Flacke (ur.),

Mythen der Nationen, 373.426, 378.
557 Vodušek-Starić, Kako su komunisti…, 223.
558 Woersdoerfer, Krisenherd Adria, 424 i dalje.
559 Schmieder, Partisanenkrieg, 525 i dalje.
560 Kočović, Žrtve; Žerjavić, Population losses.
561 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Savezni zavod za statistiku
(izd.), Jugoslavija, 191 i dalje.
562 Pavlowitch, The improbable survivor, 49.
563 Tomasevich, War and Revolution, 726 i dalje.
564 Matović (ur.), Beogradska operacija, 102.
 565 Isto, 61.
566 Woersdoerfer, Krisenherd Adria, 454 i dalje; Vodušek-Starič. Kako su
komunisti…, 212 i dalje, 243 i dalje.
567 Lt. Rex D Deane, Redwood team report, 31. januar 1945, 26; National Archives

RG 226, e 210, b 64.

568 Vodušek-Starič, Kako su komunisti…, 242.
569 Tomasevich, War and Revolution, 751 i dalje; Žerjavić, Opsesije i megalomanije,
77; Uporedi i: Jurčević, Bleiburg.
570 Dizdar, Partizanska i komumstička represija.
571 Vodušek-Starič, Kako su komunisti…, 273.
572 Đilas, Tito, 77.
573 Cit. prema Woersdoerfer, Krisenherd Adria, 477.
574 Isto, 482 i dalje; Uporedi i Pupo, Il lungo esodo.
575 Gustavo Corni, „Der italienische Exodus aus Istrien und Dalmatien nach dem
Zweiten Weltkrieg“, u Hildebrand-Wengst-Wirsching (ur.), Geschichtswissenschaft, 487-
502; Ballinger, History in exile.
576 Đilas, Contested country, 138 i dalje.
577 Radelić, Hrvatska seljačka stranka.
578 Đilas, Contesteđ country, 138 i dalje.
579 Milić, Revolucija i socijalna struktura, 134 i dalje.
580 Kamberović, Prema modernom društvu, 15.
581 Koštunica-Čavoški, Party pluralism, 129 i dalje.
582 Cit. prema Džaja, Jugoslawismus, 111 i dalje.
583 Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji, 67.
584 Cit. prema Isto, 68.
585 Cit. prema Donia, Sarajevo, 215.
586 Ristović, General M. Nedić.
587 Đilas, Jahre der Macht, 54 i dalje.
588 Cit. prema Trhulj, Mladi Muslimani, 386.
589 Magaš, Croatia, 581.
590 Lane, Britain, 53 i dalje.
591 Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji, 53.
592 Sundhaussen, Ustascha - Staat, 343.
593 Wehler, Nationalitaetenpolitik, 82 i dalje.
594 Beer, Flucht und Vertreibung der Deutschen, 92; Uporedi i Portmann,
Kommunistische Revolution.
595 Isto, 92 i dalje.
596 Isto, 87.
597 Janjetović, Between Hitler and Tito, 111 i dalje.
598 Isto, 337 i dalje.
599 Izgradnja nacija - Prim. prev.
600 Poulton, Who are the Macedonians?, 102 i dalje.
601 Cit. prema Đilas, Jahre der Macht, 47.
602 Ibrahimagić, Državnost i nezavisnost Bosne i Hercegovine, 28.
 603 Ćimić, Socijalističko društvo i religija.
604 Perica, Balkan idols, 101.
605 Haug, Comrades, 116 i dalje.
606 Dugo trajanje - Prim. prev.
607 Bilandžić-Vukadinović, Osnovne društvene promjene, 21.
608 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Savezni zavod za statistiku
(izd.), Jugoslavija, 191 i dalje.
609 Kamberović, Prema modernom društvu, 19 i dalje.
610 Obradović, Narodna demokratija, 158.
611 Donia, Sarajevo, 216.
612 Obradović, Narodna demokratija, 158.
613 Džaja, Jugoslawismus, 104.
614 Puljiz, Eksodus poljoprivredmka, 86.
615 Woodward, Socialist unemployment, 15 i dalje.
616 Kamberović, Prema modernom društvu, 148 i dalje.
617 Bokovoy, Peasants and communists, 75 i dalje.
618 Bokovoy, A separate road…, 38 i dalje.
619 Hoffmann. Stalinist values, 7 i dalje.
620 Dimić, Agitprop kultura; Spehnjak, Javnost i Propaganda.
621 Rosandić-Pešić, Ratništvo, patriotizam, patrijarhalnost.
622 Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji, 234.
623 Petranović, Balkanska federacija.
624 U okviru tzv. Bledskih sporazuma 1947, Tito i Dimitrov su potpisali Ugovor o
prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći i Sporazum o carinskim olakšicama i
pripremama za carinsku uniju - Prim. prev.
625 Ugovor o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći, potpisan 9. jula 1946. godine -Prim.
prev.
626 Kačavenda-Trpković (ur.). Jugoslovensko-sovjetski sukob.
627 Clissold, Yugoslavia and the Soviet Union.
628 Đilas, Jahre der Macht, 102 i dalje.
629 Rusinow, Yugoslav experiment, 28.
630 Petranović, Jugoslavija.
631 Doder, The Yugoslavs, 118.
632 Lees, Keeping Tito afloat.
633 Heuser, Western „Containment” policies.
634 Banac, Stalin against Tito, 150, 223.
635 Dedijer, Novi prilozi III, 464.
636 Isto, 467 i dalje.
637 Fridrih Engels u „Anti-Diring“, cit. prema George Brinkley, „Das ’Absterben’ des
Staates“, u Osteuropa 9 (1961), 620-631, 620.
 638Osnovni zakon o upravljanju državnim privrednim preduzećima od strane radnika
- Prim. prev.
639 Denitch, Legitimation.
640 Vranicki, Marxismus, 1020.
641 Prevedeno prema Kuljić, Tito, 477,481.
642 Koštunica-Čavoški, Party pluralism, 215.
643 Sundhaussen, Geschichte Jugoslawiens, 165.
644 Cit. prema Kanzleiter-Stojaković (ur.), „1968“ in Jugoslawien, 204 i dalje.
645 Isto, 207.
646 Šuvar, Nacije i međunacionalni odnosi, 10.
647 Dimić, Agitprop kultura; Spehnjak, Javnost i Propaganda.
648 Milovan Đilas je već bio napisao Novu klasu pre prvog hapšenja novembra

1956. godine. Prvi put je objavljenja u SAD 1957. godine. - Prim. red.
649 Đilas, The new class.
650 Mihajlo Mihajlov je uhapšen 1965. godine zbog članka „Leto moskovsko”,

objavljenog u časopisu Delo. - Prim. red.

651 Dragović Soso, Saviours, 17 i dalje.
652 Kuljić, Tito, 153 i dalje.
653 Dragović Soso, Saviours, 22 i dalje.
654 Joseph Bombelles, „Federal aid to the less developed areas of Yugoslavia“, u

East European Politics and Society 3 (1991), 439-465, 440.

655 Isto, 442.
656 Bilandzic-Vukadinović, Osnovne društvene promjene, 124.
657 Obradovi,. Narodna demokratija, 158.
658 Bilandžić-Vukadinović, Osnovne društvene promjene, 124.
659 Sekelj, Yugoslavia, 21 i dalje.
660 Obradović, Narodna demokratija, 147.
661 Hoepken, Sozialismus, 234 i dalje.
662 Allcock, Collectivisation.
663 Bokovoy-Irvine-Lilly, State - society relations.
664 Kržišnik-Bukić, Cazinska buna 1950.
665 Lees, Keeptng Tito afloat, 83.
666 Kuljić, Tito, 342.
667 Clissold, Yugoslavia, 66 i dalje.
668* Šestodnevni rat poznat je i kao arapsko-izraelski, ili Junski rat. Oktobar-ski rat
je poznat i kao Jomkipurski ili Ramazanski rat - Prim. prev.
669 Nećak, Hallstemova doktrina.
670 Vučković, Nesvrstanost.
671 Petković, Nesvrstanost.
672 Kuljić, Tito, 354.
 673 Wachtel, Making a Nation, 144 i dalje.
674 Dušan Mojić, „Evolucija kulta Josipa Broza Tita 1945-1990 - analiza štampe“, u:

Srpska popitička misao 1 (1995), 133-155.

675 Nikolić, Tito.
676* Praznici slavljeni kao dani pojedinih republika nisu bili dani osnivanja već dani

podizanja ustanka u svakoj od njih 1941. godine, dok je kao dan savezne države, tj.
Dan Republike, bio proslavljan 29. novembar, koji je zaista bio dan osnivanja
socijalističke Jugoslavije - Prim. prev.
677 Kuljić, Tito, 149 i dalje.
678 Sundhaussen, „Jugoslawien“, u Flacke (ur.), Mythen der Nationen, 373-426.
679 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Savezni zavod za statistiku

(izd., Jugoslavija, 222.

680 Čobeljić, Privreda Jugoslavije I, 82, 90.
681 Krleža (ur.), Enciklopedija Jugoslavije, 429.
682 Milić, Revolucija i socijalna struktura, 250 i dalje.
683 Kostić, Seljaci industrijski radnici, 5.
684 Isto, 6.
685 Isto, 210.
686 Isto, 176.
687 Puljiz, Egzodus poljoprivrednika, 92.
688 Isto, 90 i dalje.
689 Simić, Peasant urbanités, 111.
690 Halpern-Halpern, Serbian village, 294 i dalje.
691 Milić, Revolucija i socijalna struktura, 237 i dalje.
692 Puliiz, Egzodus poljoprivrednika, 119.
693 Isto, 132.
694* Danas Palata Srbije - Prim. prev.
695 Nicole Muennich, „Ein ‘Dritter Weg’? Oeffentliche Raeume, Lebenswelten und

Formen von Mitbestimmung im Belgrad der 1960er Jahre“, u Bohn-Calic (ur.),

Urbanisierung.
696 Doder, The Yugoslavs, 5 i dalje.
697* Zgrada Tehničkog fakulteta - Prim. prev.
698 Simić, Peasant urbanites, 65 i dalje.
699 Isto, 68.
700 Muennich, Ein „Dritter Weg “?
701 Simić, Peasant urbanites, 69 i dalje.
702* Likovi iz lutkarskog pozorišta u Kelnu - Prim. prev.
703 Robinson, Tito’s maverick media, 20 i dalje.
704 Doder, The Yugoslavs, 194.
705 Šuvar, Sociologija sela I, 172 i dalje.
 706 Tomšić, Žena u razvoju, 119.
707 Ramet, Balkan babel, 65.
708 Danijela Velimirović, „Odevanje i moda: ka novoj politici stila“, u: Ristović (prir.),
Privatni život, 342-361, 350.
709 Karolina Novinščak, „The recruiting and sending of Yugoslav ‘Gastarbeiters to
Germany. Between socialist demande and economie needs“, u Brunnbauer (ur.),
Transnational societies, 121-144.
710 Brunnbauer (ur.), Transnational societies.
711 Ulf Brunnbauer, „Labour émigration from the Yugoslav région from the late 19th

Century until the end of socialism: continuities and changes“, u Isto, 17-49.
712 Predrag Markovic, „Gastarbeiters as the factor of modernization of Serbia”, u

Istorija 20. veka 2 (2005), 145-161; Schierup. Migration.

713 Karolina Novniščak, „Front ’Yugoslav gastarbeiter’ to ‘diaspora - croats’: policies
and attitudes toward emigration in the Socialist Federal Republic of Yugoslavia and the
Republic of Croatia”, u Caruso-Pleinen-Raphael (ur.), Postwar mediterranean
migration, 125-143.
714 Ivo Baučić, „Socijalno-ekonomske posljedice vanjskih migracija radne snage iz
Jugoslavije”, u Geografski glasnik 33-34 (1972), 25-59.
715 Boris Vukonić, „Tourism theory in the Former Yugoslavia“, u Dan-/Parrinello (ur.),
Sociology of tourism, 195-220.
716 Cicvarić, Turizam, 214 i dalje.
717 Erich Wolfgang Skwara, „Die Salamandertoeter und die Schoenheit“, u Bremer
(ur.), Suedliche Luft, 17-33, 22.
718 Grandits-Taylor (ur.), Yugoslavia’s Sunny Side.
719 Vukonić, Povjest hrvatskog turizma, 153 i dalje.
720 Anton Gosar, „Structural impact of international tourism in Yugoslavia“, u

GeoJournal 19 (1989) 3, 277-283.

721 Marica Bodrozić, „Meine Mandelbaumtraeume“, u Bremer-Hinzmann-Schruf

(ur.), Suedliche Luft, 11-16, 15.

722 Shoup, Communism, 273.
723 Ljuboja-Sekelj, Identitet, 180.
724 Dugandžija, Jugoslavenstvo, 7.
725 Velikonja, Religious separation, 189.
726 Perica, Balkan idols, 38.
727 Isto, 37.
728 Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji, 299 i dalje.
729 Ruža Petrović, „Etnički mešoviti brakovi“, u Sociologija 3 (1966), 89-104; Ruža

Petrović, „Etnobiološka homogenizacija jugoslovenskog društva“, u Sociologija 2

(1968), 5-34.
730 Lockwood, European Moslems.
731 Gudac Dodić, Položaj žene.
 732 Tomšić, Žena u razvoju, 113.
733 „Drugi život Jugoslovenke“, u NIN, 8. 3. 1970, 14.
734 Tomšič, Žena u razvoju, 142 i dalje.
735 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Savezni zavod za statistiku

(izd.),. Jugoslavija, 51.

736 Milić-Berković-Petrović, Domaćinstvo, 194 i dalje.
737 Joel Halpern-Barbara Halpern, „Changing Perceptions of roles as husbands and

wives in five Yugoslav villages“, u Cuisenier (ur.), Europe, 159-172,169 i dalje.

738 „Drugi život Jugoslovenke“, u: NIN 8. 3.1970,14.
739 Isto.
740 Susan Woodward, „The rights of women: ideology, policy, and social change in
Yugoslavia“, u Wolchikh Meyer (ur.), Women, 234-256.
741 Halpern-Halpern, „Changing Perceptions“, u Cuisemer (ur.), Europe, 159-172.
742* Osvald Kole je bio novinar, pisac i filmski producent filmova „seksualnog talasa“
sedamdesetih godina - Prim. prev.
743 Marković, Beograd između Istoka i Zapada, 274 i dalje.
 744 Statistički bilten, br. 198, januar 1964, 8.
745 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Savezni zavod za statistiku

(izd), Jugoslavija, 113.

746 Milić, Revolucija i socijalna struktura, 115, 197 i 269.
747 Cohen, Socialist pyramid.
748 Milić, Revolucija i socijalna struktura, 200 i dalje.
749 Denitch, Legitimation, 94.
750 Cohen, Socialist pyramid, 395 i dalje.
751 Lydall, Yugoslav socialism, 269.
752 Milić, Revolucija i socijalna struktura, 274.
753 Popović (ur.), Društveni slojevi.
754 Simić, Peasant urbanites, 130.
755 Bilandžić-Vukadinović, Osnovne društvene promjene, 126; Marković, Beograd

između Istoka i Zapada, 295.

756 Popović (ur.), Društveni slojevi, 352.
757 Andrić (ur.), Leksikon YU mitologije.
758 Igor Duda, „I vlakom na vikend. Prilog socijalnoj i kulturnoj povjesti slobodnog

vremena u Hrvatskoj krajem 1960-tih“, u Časopis za suvremenu povjest 3 (2002), 659-

678.
759 Radelić, Hrvatska i Jugoslaviji, 534.
760 Velimirović, „Odevanje i moda“, u: Ristović (prir.), Privatni život, 342-361, 353 i

dalje.
761 Isto, 342 i dalje.
762 Radelić, Hrvatska i Jugoslaviji, 370.
763 Cit. prema Žanić, Smrt crvenog fiće, 34.
764 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Savezni zavod za statistiku
(izd.), Jugoslavija, 137.
765 Igor Duda, „Tehnika narodu! Trajna dobra, potrošnja i slobodno vrijeme u
socijalističkoj Hrvatskoj“, u Časopis za suvremenu povjest 2 (2005), 371-392, 390.
766 Breda Luthar, „The politics of consumption in socialism“, u Brunnbauer-Troebst

(ur.), Amnesie und Nostalgie, 165- 184.

767 Doder, The Yugoslavs, 197.
768 Ales Erjavec, „The three avant-gardes and their context. The early, the neo, and
the postmodern“, u Đurić-Šuvakovic (ur.), Impossible histories, 36-62.
769 Muzej moderne umetnosti - Prim. prev.
770 Sutra (nem.) - Prim. prev.
771 Janjatović, Ilustrovana ex YU rock enciklopedija.
772 Goulding, Liberated cinema.
773 Rusinow, Yugoslav experiment, 111.
774 Bilandžić-Vukadinović, Osnovne društvene promjene, 86 i dalje.
 775 Haug, Comrades, 137 i dalje.
776 Lydall, Yugoslav socialism, 81; Rusinow, Yugoslav experiment, 172 i dalje.
777 Doder, The Yugoslavs, 114.
778 Bilandžić, Jugoslavija poslije Tita, 32.
779 Isti, Historija Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, 313 i dalje.
780 Bartlett, Unemployment, 10.
781 Novinščak, „Gastarbeiters“, u: Brunnbauer (ur.), Transnational Societies, 121-

144.
782 Pleština, Regional development, 124.
783 Isto, 19.
784 Lydall, Yugoslav socialism, 286.
785 Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji, 610.
786 Haug, Comrades, 196 i dalje.
787 Pleština, Regional development, 71 i dalje.
788 Beckmann-Petey, Foederalismus, 60 i dalje.
789 Haug, Comrades, 209 i dalje
790* Od 1974. godine. - Prim. red.
791 Marković-Cohen, Yugoslavia.
792 Sher, Marxist humanism-, Marković-Petrović (ur.), Praxis.
793 Gajo Petrović, „Die Frankfurter Schule und die Zagreber Philosophie der Praxis“,

u Die Frankfurter Schule, 59-86, 74.

794 Vranicki, Marxismus.
795 Goulding Liberated cinema.
796 Marković, Beograd između Istoka i Zapada, 463 i dalje.
797 Kanzleiter-Stojaković (ur.), „1968“ in Jugoslawien, 23.
798 „Koreni studentskih nemira“, u: NIN, 9. 6. 1968, 7.
799 Bilandžić, Historija, 337 i dalje.
800 Susan Woodward, „An Overview of survey research in the Socialist Federated

Republic of Yugoslavia, u Welsh (ur.), Survey research, 80-135.

801 Savezni sekretarijat za narodnu odbranu, Strategija; Živković, Teritorijalna

odbrana Jugoslavije.
802 Pavlowitch, The improbable survivor, 49.
803 Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji, 412.
804 Buchenau, Auf russischen Spuren, 532.
805 Stefanov, Serbische Akademie, 113.
806 Audrey Budding, „Yugoslavs into Serbs: Serbian national identity 1961-1971“, u

Nationalities Papers 3 (1997), 407-426.

807 Tuđman, Bespuća povijesne zbiljnosti, 83.
808 Krušelj, Franjo Tuđman, 67 i dalje.
 809 Randy Hodson-Duško Sekulić-Garth Massey, „National Tolerance in the Former
Yugoslavia“, u The American Jounal of Sociology 6 (1994), 1534-1558.
810 Cohen, Socialist pyramid, 418 i dalje.
811 Calic, Krieg und Frieden, 78.
812 Schmitt, Kosovo, 292 i dalje.
813 Bilandžić, Historija, 301.
814 Purivatra, Nacionalni i politički razvitak, 30 i dalje.
815 Friedman, The Bosnian Muslims; Beinsen, Die bosnische Muslime.
816 Cit. prema Mlivonćić, Al Qaida, 74.
817 Bilandžić, Historija, 351.
818 Neweklowsky-Ibiševic-Bebič, Die bosnisch-herzegowinischen Muslime, 96 i
dalje.
819 Bougarel, Islam et politique, 121.
820 Calic, Krieg und Friden, 78.
821 Filandra, Bošnjacka politika u XX stoljeću, 320 i dalje.
822 Isto, 348.
823 Troebst, Das makedonische Jahrhundert.
824 Marie Paule Canapa, „L’islam et la question des nationalités en Yugoslavie“, u

Carre-Dumont (ur.), Radicalismes islamiques, 100 145,149.

825 Hadžijahić-Traljić-Šukrić, Islam i Muslimani, 160 i dalje.
826 Xavier Rougarel, „From ’Young Muslims’ to the Party of Democratic Action: The
emergence of a panislamist trend in Bosnia - Herzegovina“, u Islamic Studies 2-3
(1997), 533-549.
827 Bougarel, Islam et Politique I, 137 i dalje.
828 Beinsen, Die bosnischen Muslime, 188 i dalje.
829 „Kako ćemo se boriti“, u Trhulj, Mladi Muslimam, 122 i dalje.
830 Izetbegović, Islamska deklaracija.
831 Kepel, Jihad, 374 i dalje.
832 Dragomir Pantić, „Nacionalna distanca građana Jugoslavije“, u Bačević (ur.),
Jugoslavija na kriznoj prekretnici, 168-186.
833 Bolčić, Razvoj i kriza, 119 i dalje.
834Schmitt, Kosovo, 234 i dalje.
835* Akademija nauka i umetnosti Kosova osnovana je 1978. godine - Prim. prev.
836 Cohen, Socialist pyramid, 350 i dalje.
837 Schmitt, Kosovo, 240 i dalje.
838 Dragović-Soso, Saviours, 39 i dalje.
839 Cit. prema Jović, Jugoslavija, 198 i dalje.
840 Bugarski-Hawksworth, Language.
841 Budding, „Yugoslavs into Serbs“, u Nationalities Papers 3 (1997), 407-426.
842 Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji, 435.
 843 Isto, 380.
844 Filandra, Bošnjačka politika, 252 i dalje.
845 Isto, 316 i dalje.
846 Džaja, Die politische Realitaet, 254 i dalje.
847 Bougarel, Islam et politique, 131.
848 Bilandžić, Historija, 416 i dalje.
849 Iz ugla aktera: Tripalo, Hrvatsko proljeće; Dabčević-Kučar, ‘71; Čuvalo, Croatian
national movement.
850 Marko Zubak, „The Croatian spring. Interpreting the communist heritage in
postcommumst Croatia“, u East Central Europe 1-2(2005), 191-225.
851 Zimmerman, Open borders, 85 i dalje.
852 Krušelj, Franjo Tuđman, 95 i dalje.
853 Jovo Ivičević, „Unitarizam: krinka za hegemoniju“, u Hrvatski tjednik, 16. 4. 1971,

4.
854 Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji, 390.
855 Isto, 394 i dalje.
856 Isto, 466.
857 Danilović, Upotreba neprijatelja, 248.
858 Hrvatski tjednik, 16.4.1971.
859 Jovo Ivičević. „Unitarizam: krinka za hegemoniju“, u Hrvatski tjednik, 16. 4.
1971,4.
860 Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji, 391.
861 Bilandžić, Historija, 420 i dalje.
862 Đukić, Slom srpskih liberala; Petrović, Zatvaranje kruga.
863 Bilandžić, Historija, 437 i dalje.
864 Budding, „Yugoslavs into Serbs“, u Nationalities Papers 3 (1997), 407-426,416.
865 Mihailo Đurić se na Pravni fakultet vratio 1990, a dopisni član SANU postao
1994. godine. - Prim. red.
866 Doering-Manteuffel, Nach dem Boom.
867 Berend, Central and Eastern Europe, 222 i dalje.
868 Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji, 493.
869 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Savezni zavod za statistiku
(izd.), Jugoslavija, 135 i dalje.
870 Cohen, Broken bonds, 46.
871 Jugosloveni o društvenoj krizi, 6.
872 Isto, 7.
873 Berend, Central and Eastern Europe, 222 i dalje.
874 Zielinski. Die neutralen und blockfreien Staaten.
875 Bilandžić, Historija, 436.
876 Danilović, Upotreba neprijatelja.
 877 Kuljić, Tito, 154.
878 Dragovic-Soso, Saviours, 52.
879 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Savezni zavod za statistiku
(izd.), Jugoslavija, 39.
880 Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji, 479 i dalje.
881 Jović, Jugoslavija. 258 i dalje.
882 Beckmann-Petey, Foederalismus, 337 i dalje.
883 Jović, Jugoslavija, 258 i dalje.
884* Termin se odnosi na zvanično priznavanje verskih, svetovnih i teritorijalnih
„stubova“ (eng. pillars), tj. na davanje institucionalne autonomije organizovanim
društvenim grupama u oblasti, npr. obrazovanja ili medija, kao način za prevazilaženje
dubokih društvenih podela, koje na taj način dobijaju legitimaciju - Prim. prev.
885 Golubović, Kriza identiteta, 51 i dalje.
886 Wolfgang Hoepken, „Von der Mythologisierung zur Stigmatisierung: Krieg und

Revolution in Jugoslawien 1941-1948 im Spiegel von Geschichtswissenschaft und

historischer Publizistik“, u Schmidt - Hartmann (ur.), Kommunismus und Osteuropa,
165-201.
887 Wachtel, Making a Nation, 186 i dalje.
888 Doder, The Yugoslavs, 122.
889 Isto, 118.
890 Perica, Balkan idols, 90 i dalje.
891 Cit. prema Jović, Jugoslavija, 79.
892 Kuljić, Tito, 169 i dalje.
893 Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji, 483.
894 Cit. prema Tone Bringa, „The peaceful death of Tito and the violent end of

Yugoslavia“, u Borneman (ur.), Death, 148-200, 166.

895 Isto, 167 i dalje.
896 Ridley, Tito, 19 i dalje.
897 Berend, Central and Eastern Europe, 222 i dalje.
898 Vulc, The Yugo.
899 Pleština, Regional Development, 118 i dalje.
900 Jugosloveni o društvenoj krizi (istraživanje javnog mnjenja 1985. godine), 6.
901 Cit. prema Žanić, Mitologija inflacije, 25.
902 Lydall, Yugoslav socialism, 189.
903 Sekelj, Yugoslavia, 162.
904 Županov, Marginalije, 101 i dalje.
905 Cohen, Broken bonds, 45.
906 Woodward, Balkan tragedy, 59 i dalje.
907 Pleština, Regional development, 118 i dalje.
908 Jović, Jugoslavija, 216.
 909 Vacić, Jugoslavija i Evropa, 72.
910 Radelić, Hrvatska i Jugoslaviji, 502.
911 Cit. prema Ramet, Yugoslavia in the 1980s, 9.
912 Sabrine Ramet, „Yugoslavia and the threat of internal and external discontents“,

u Orbis 1 (1984), 103-121, 111.

913 Bilandžić, Jugoslavija, 202 i dalje.
914 Krušelj, Franjo Tuđman, 98.
915 Danilović, Upotreba neprijatelja, 252 i dalje.
916 Danilović, Sarajevski proces.
917 Isto, 37.
918 Šešelj, „Šta da se radi“, 34.
919 Dragović - Soso, Saviours, 59 i dalje.
920 Pedro Ramet, „Yugoslavia“, u Orbis 1 (1984), 103-121.
921 Gagnon, Myth of ethnic war, 26 i dalje.
922 Cohen, Socialist pyramid, 64 i dalje.
923 Woodward, „Overview“, u Welsh (ur.), Survey research, 80-135, 101 i dalje.
924 Sekelj, Jugoslavija. 38 i dalje.
925 Golubović, Kriza identiteta, 168.
926 Ramet, Yugoslavia in the 1980s, 9.
927 Sekelj, Yugoslavia, 91 i dalje.
928 Cohen, Broken bonds, 48 i dalje.
929 Ramet, Balkan babel, 14 i dalje.
930 Hockenos, Homeland callings, 197.
931 Bilandžić. Jugoslavija poslije Tita, 83 i dalje.
932 Danilović, Upotreba neprijatelja.
933 Bilandžić Jugoslavija poslije Tita, 74.
934 Pleština, Regional development, 180 i dalje.
935 Ocić, Nacionalna ravnopravnost, 66 i dalje.
936 Jović, Jugoslavija, 264 i dalje.
937 International Crisis Group, Kosovo Spring, 6.
938 Cit. prema Schmitt, Kosovo 301.
939 Petrović, Migration.
940 Jevtić, Stradanja Srba, 401.
941 Dragović-Soso, Saviours, 115idalje.
942 Vladisavljevic, Serbias antibureaucratic revolution.
943 Thomas, Serbia.
944 „Grupa akademika Srpske akademije nauka i umetnosti o aktuelnim društvenim
pitanjima u našoj zemlji“, u: Čović (ur.), Izvori velikosrpske agresije, 256-300.
945 Stefanov, Serbische Akademie.
 946 Nova Revija 6 (1987), 1.
947 Ivan Urbanćić, „Jugoslovenska ‘nacionalistična kriza’ in Slovenci v perspektivi
konca nacije“, u Nova Revija 1 (1987), 30-56.
948 Đukić, Milošević, 45.
949 Wachtel, Making a nation, 188 i dalje.
950 „Jugoslovensko i nacionalno u udžbenicima istorije“, u: Marksistička misao 3
(1983) 163-177.
951 Cohen, Broken bonds, 61.
 952 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Savezni zavod za statistiku
(izd.), Jugoslavija, 224 i dalje.
953 Isto, 20.
954 Cohen, Socialist pyramid, 375.
955 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Savezni zavod za statistiku

(izd.) Jugoslavija, 13.

956 Isto, 55 i dalje.
957 Isto, 53.
958 Berković, Socijalne nejednakosti; Lazić Sistem i slom.
959 Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji, 504.
960 Jugosloveni o društvenoj krizi, 7.
961 Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji, 493.
962 Županov, Marginalije, 60 i dalje.
963 Katherine Verdery, „What was socialism and why did it fall?“, u Tismaneanu (ur.),
Revolutions, 63-85.
964 Koselleck, Begriffsgeschichten, 203.
965 Npr. Golubović-Stojanović Systemkrise; Bolčić, Razvoj i kriza; Srpska akademija
nauka i umetnosti(izd.), Kriza; Županov, Marginalije.
966 Gagnon, Myth of ethnic war, 38.
967 Institut društvenih nauka (izd.), Deca krize, 271.
968 Dragomir Pantić, „Vrednosti mladih u vreme krize: anomična generacija“, u

Mihajlović (izd.), Deca krize, 173-202, 177.

969 Županov, Marginalije, 60 i dalje.
970 Žanić, Mitologija inflacije.
971 Dragomir Pantić, „Prostorne, vremenske i socijalne koordinate religioznosti

mladih u Jugoslaviji“, u Mihajlović (izd.), Deca krize, 203-238.

972 Radelić, Hrvatska, 299 i dalje.
973 Perica. Balkan idols, 63.
974 Buchenau, Orthodoxie und Katholizismus, 367 i dalje.
975 Perica, Balkan idols, 112.
976 Jokić, Turizam, 197.
977 Perica, Balkan idols, 118 i dalje.
978 Isto, 54.
979 Gradnja Hrama sv. Save započeta je pre Drugog svetskog rata, a 1985. je

nastavljena - Prim. prev.

980 Pantić, „Prostorne, vremenske i socijalne koordinate“ u Mihajlović (izd.), Deca
krize, 222.
981 Hadžijahić-Traljić-Šukrić, Islam i Muslimani, 160 i dalje.
982 Xavier Bougarel, „Ramadan during a civil war (as reflected in a series of

sermons)“, u Islam and Christian-Muslim Relations 1 (1995), 79-103

 983 Perica, Balkan idols, 86.
984 Friedrich Wilchelm Graf, „Die Nation - von Gott „erfunden“? Kritische

Randnotizen zum Theologiebedarf der historischen Nationalismusforschung“, u

Krumerich-Lehmann (ur.), „Gott mit uns“, 285-317.
985 Predrag Marković-Miloš Ković-Nataša Miličević, „Developments in Serbian
historiography since 1989“ u Brunnbauer (ur.)> (Re)Writing History, 277-316.
986 Nikolić, Tito.
987 Petranović, Revolucija i kontrarevolucija.
988 Đuretić, Saveznici.
989 Koštunica and Čavoški, Party Pluralism.
990 Dragović-Soso, Saviours, 54.
991 Tomasevich, War and Revolution, 726. i dalje
992 Tuđman, Bespuća povijesne zbiljnosti, 160, 318 i dalje.
993 Prevedeno prema Krušelj, Franjo Tuđman, 120.
994 Beljo, Yugoslavia genocide; Beljo, Yu-genocide: Bleiburg.
995 MacDonald, Balkan holocaust?, 175.
996 Koselleck, Zeitschichten, 271 i dalje.
997 Čolovic, Bordel ratnika, 150 i dalje.
998 Isto, 30 i dalje. Na primer, „Slobodane, sad se narod pita, ko će nama da zameni

Tita!“
999 Popović, Mythologisierung des Alltags, 86 i dalje.
1000 Gordy, Culture of Power, 130 i dalje.
1001 Andrić (ur.), Leksikon YU mitologije, 149 i dalje.
1002 Graf, „Nation“, u Krumeich-Lehmann (ur.), „Gott mit uns“, 290.
1003 Sergej Flere, „Nacionalna identifikacija i preferirana nacionalna identifikacija

kod mladih pitanje jugoslovenstva”, u Migracijske teme 4 (1988), 459-453.

1004 Maja Kandido-Jakšić, „Social distance and attitudes towards ethnically mixed

marriages”, u Psihologija 2 (2008), 149-162.

1005 Ljuboja-Sekelj, Identitet, 173.
1006 Flere. „Nacionalna identifikacija“, u Migracijske teme 4 (1988).
1007 Matvejević, Jugoslavenstvo danas, 63 i dalje.
1008 Jugosloveni o društvenoj krizi, 72 i dalje.
1009 Pantić, ”Nacionalna distance”, u Bačević (ur.), Jugoslavija na kriznoj prekretnici,

168-186.
1010 Bringa, Being Muslim, XIII.
1011 Cit. prema Sundhaussen, Geschichte Serbiens, 422.
1012 Ramet, Social currents.
1013 Ramet, Balkan idols, 103.
1014 „Auto-destruction is eruption, it will destroy all my enemies, my victory is

toxicant peace.“; Isto, 112.

 1015 Čolović, Politics of Symbol, 260.
1016 Društvena svojina Prim. prev.*
1017 Woodward, Balkan tragedy, 127 i dalje
1018 Dragović-Soso, Saviours, 219 i dalje.
1019 Cohen, Broken bonds, 55 i dalje.
1020 Isto, 63 i dalje.
1021 Snyder, From voting to violence.
1022 Dragomir Pantić, „Širina grupnih identifikacija građana Jugoslavije: vrednovanje

pripadnosti od lokalne do mondijalne“, u Bačvić (ur.) Jugoslavija na kriznoj prekretnici,

233-240.
1023 Institut društvenih nauka (izd.), Deca krize, 147 i dalje.
1024* Reč je o Zastupničkom domu. Hrvatski sabor imao je tri veća po Ustavu iz

1974: Vijeće udruženog rada, Vijeće općina i Društveno-političko vijeće. Po Ustavu iz

1990. Sabor ima dva doma: Zastupnički i Županijski, ali je do 1992. ostala na snazi
stara struktura Sabora od tri doma, a tek 1993. uveden je i Županijski dom - Prim. prev.
1025 Cohen, Broken bonds, 89 i dalje.
1026 Isto, 146.
1027 Intervju sa Franjom Tuđmanom, u Danas, 1. 5. 1990, 12 i dalje.
1028 Danas, 4. 8. 1990, 23.
1029 Hockenos, Homeland calling, 54.
1030 Krušelj, Franjo Tuđman, 115.
1031 Cit. prema Husić, Psychopatologie der Macht, 175.
1032 Ibišević, Srebrenica, 50 i dalje.
1033 Đilas-Gaće. Adil Zulfikarpašic, 161 i dalje.
1034 Schmitt, Kosovo, 287 i dalje.
1035 „Akcija ‘muslimanskog’ socijalizma“, u: NIN, 29. 10. 1989, 18 i dalje.
1036 Ibišević, Srebrenica, 50 i dalje.
1037 Isto, 46 i dalje.
1038 Isto, 69.
1039 Duijzings, History and reminders in East Bosnia, Chapter 5, Section 1.
1040 Graf, „Nation,“ u Krumeich-Lehmann (ur.), „Gott mit uns“, 290.
1041 Cit. prema Woodward, Balkan tragedy, 120.
1042 Hockenos, Homeland calling, 84 i dalje.
1043 Woodward, Balkan tragedy, 136.
1044 Central Intelligence Agency, Balkan battlegrounds I, 57.
1045 Dragovic-Soso, Saviours, 245 i dalje.
1046 „Jugoslavija postoji i promene treba izvesti na legalan način“, u: Politika, 16. 1.

1991,1.
1047 Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji, 484.
 1048 Ivo Goldstein-Slavko Goldstein, „Revisionism in Croatia: The case of Franjo
Tuđman“, u East European Jewish Affairs 1 (2002), 52-64.
1049 Cit. prema Hannes Grandits-Carolin Leutloff, „Discourses, actors, violence: the
organisation of war-escalation in the Krajina region of Croatia 1990-91“, u Koehler-
Zuercher (ur.), Potentials of disorder, 23-45, 28.
1050 Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji, 595.
1051 Thompson, Kovanje rata, 17 i dalje; Reljić, Killing screens.
1052 Cit. prema De la Brosse, Political Propaganda, 17.
1053 Reljić, Killing screens, 43 i dalje.
1054 Thompson, Kovanje rata, 66 i dalje, 133 i dalje.
1055 De la Brosse, Political Propaganda, 53.
1056 Đilas-Gaće, Adil Zulfikarpašić, 166.
1057 Anthony Oberschall, „The manipulation of ethnicity. From cooperation to
violence and war m Yugoslavia“, u Ethnic and Racial Studies 23 (2000), 6, 982-1001.
1058 „Strah od vlastitih nacija“, u Danas, 22. 5. 1990, 24 i dalje, i 29. 5. 1990, 24 i

dalje.
1059 Drakulić, Kommunismus, 188.
1060 Central Intelligence Agency, Balkan battlegrounds I, 68.
1061 Švajncer, Obranili domovino; Janša, The making of the Slovenian state.
1062 Kadijević. Moje viđenje raspada, 93.
1063 Bjelajac-Žunec, „The war in Croatia 1991-1995“, u Ingrao-Emmert (ur.),

Confronting the Yugoslav Controversies: a scholars’ initiative, 230-270.

1064 Nazor (ur.), Republika Hrvatska.
1065 Dakić, Srpska Krajina.
1066 Hansjoerg Eiff, „Zehn Jahre deutsches Konfliktmanagement in frueheren
Jugoslawien - Erfahrungen und Einsichten“, u Biermann (ur.), Deutsche
Konfliktbewaeltigung auf dem Balkan, 153-172.
1067 Matjaž Klemenčić, „The international Community and the FRY/belligerents

1989-1997“ u Ingrao-Emmert (ur.), Confronting the Yugoslav Controversies, 153-198.

1068 Libal, Limits of persuasion; Beck, Deutsches Konfliktmanagement.
1069 Calic, „Ex-Jugoslawien“, u Schmidt-Hellmann-Wolf (prir.), Handbuch, 468-481.
1070 Caplan, Europe.
1071 Conversi, German-bashing.
1072 Woodward, Balkan tragedy; Silber-Little, Yugoslavia.
1073 Čalic, Krieg und Frieden; Melčić (ur.), Der Jugoslawien -Krieg.
1074 IT - 95 - 5/18-1. Optužnica protiv Ratka Mladica,
“http://www.icty.Org/x/cases”>http://www.icty.org/x/cases/mladic/ind/en/mla-
ato21010e.pfd [27. 7. 2009].
1075 Central Intelligence Agency, Balkan battlegrounds 1,130 i dalje.
 1076 United Nations Security Council, Final Report of the United Nations Commision
of Experts established pursuant to SCR 780 (1992), S/1994/674,27, 5.1994; Annex IV:
The policy of etnic cleansing, S/1994/674/Add.2 (Vol.I), 28. 12.1994.
1077 IT9829/IT. Presuda Dragomiru Miloševiću, 12. 12. 2007, 51, 57. http://www.icty.
org/x/cases/dragomir _milosevic/tjug/en/071212.pdf [20. 6. 2009]
1078 Odluka o uspostavi Hrvatske zajednice Herceg-Bosna, 18. 11. 1991, u Narodni
list. Službeno glasilo Hrvatske zajednice Herceg-Bosna, 1/1992.
1079 United Nations Security Council, Final Report of the United Nations Commision

of Experts established pursuant to SCR 780 (1992), S/1994/674,27. 5. 1994.

1080 „Svi susreti Tuđmana i Miloševića“, u Vreme, 18. 7. 1994, 14 i dalje.
1081 Bell, Ethnic cleansing, Carmichael, Ethnic cleansing in the Balkans; Krieg -
Planque. Purification ethnique; Mulaj, Politics of ethnic cleansing.
1082 Special Rapporteur Tadeusz Mazowiecki, „The situation of human rights in the

territory of Former Yugoslavia“, 6. 11. 1992, A/47635-S/24766, 4.

1083 Marie Janine Calic, „Ethnic cleansing and war crimes“, u. Ingrao-Emmert (ur.),

Confronting the Yugoslav controversies, 114-151.

1084 Factual basis of plea of guilt, 30. 9. 2002. The Prosecutor vs. Momčilo Krajišnik/
Biljana Plavšić, ICTY, Case No. IT-00-398&40 PT
1085 International Tribunal, ICTY, Case No. IT-00-39&40/I-S, 27. 2. 2003, Prosecutor
vs. Biljana Plavšić, Sentencing judgment, para. 37.
http/www.un.org/icty/plavsic/triale/judgement/index.htm [20. 6. 2009]
1086 United Nations Security Council, Final Report of the United Nations commission

of experts established pursuant to SCR 780 (1992), S/1994/674,27. 5.1994; Annex IV;
The policy of ethnic cleansing, S/1994/674/Add.2 (Vol.I), 28. 11. 1994.
1087 Riedlmayer, Destruction of cultural heritage.
1088 Gow, The Serbian project.
1089 Del Ponte, Madame Prosecutor, 356 i dalje.
1090 Central Intelligence Agency, Balkan battlegrounds II, 275.
1091 Case concerning the application of the convention on the prevention and
punishment of the crime of genocide (Bosnia and Herzegowina vs. Serbia and
Montenegro):Judgement, 26. 2. 2007.
www.icj.cij.org/icjwww/idocket/ibhy/ibhyjudgement/ibhy_judgement_20070226_frame.ht
m [10. 10. 2008]
1092 Ivan Colović, „Fussball, Hooligans und Krieg“, u Bremer-Popov-Stobbe (ur.),

Serbiens Weg in den Krieg, 261-276.

1093 Semelin, Saeubern und Vernichten, 262 i dalje; Welzer, Taeter, 11.
1094 Bašić-Welzer, „Die Bereitschaft zum Toeten“, u Zeitschrift fuer

Genozidforschung (2000) 1-2,78-100; Bašić, „Die Akteursperspektive. Soldaten und

„etnische Saeuberungen“ in Kroatien und Bosnien-Herzegowina (1991-1995)“, u
Brunnbauer-Esch-Sundhaussen (ur.), Definitionsmacht, Utopie, Vergeltung. „Ethnische
Saeuberungen” in oestlichen Europa des 20. Jahrhunderts, 144-168.
1095 Giulty plea Statement, 30. 10. 2003, http://www.icty.org/sid/219 [28. 12. 2008]
 1096 Gulity plea Statement, 4. 5. 2001, http://www.icty.org/sid/225 [28.12. 2008]
1097 Welzer, Taeter, 245.
1098
http:/www.icty.org/x/file/Voice%200%20Victims%20Support%20Docs/Cecez/Mucic-
%20et%20al-Grozdana%20Cecez-Full%20Testimony_EN.doc [28. 12. 2008]
1099Guilty plea Statement, 17. 12. 2002, http://www.icty.org/sid/221 [28. 12. 2008]
1100 Žanić, Flag on the mountain, 371.
1101 De la Brosse, Political Propaganda; Thompson, Forging war.
1102 Cit. prema Dugandžija. Etnonacionalni sindrom, 76.
1103* Nema slika, nema vesti - Prim. prev.
1104 Beham-Becker, Operation Balkan.
1105 De la Brosse, Political Propaganda, 9 i 75.
1106 http://www.zeit.de/1993/03/Der-gute-Mensch-von-Bonn [5. 10.2009]
1107 Joerg Baberowski, „Gewalt verstehen“, u Zeithistorische Forschungen 5 (2008),

I, 5-17.
1108 Kalyvas, The logic of violence.
1109 „We are all neighbours“, Granada Television 1993.
1110 Oberschall, „Manipulation of ethnicity“, u Ethnic and Racial Studies 23 (2000),
6, 982-1001.
1111 IT-95-13a. Svedok E. protiv Slavka Dokmanovića, 3. 2. 1998. http://www.icty.
org/x/file/Voice%100f%20Victims%20Support%20Docs/Witness%20E/Dokmanovic-
Witness%20e-Full%20Testimony EN.doc [20. 6. 2009]
1112 IT-98-33. Svedokinja D. D. protiv Radislava Krstića, 26. 7. 2008. http://www.
icty.org/x/file/Voice%200f%20Victims%20Support%20Docs/Witness%20DD/Krstic-
Witness%20DD-Full%20Testimony_EN.doc [20. 6. 2009]
1113 Gow, Triumph.
1114 Calic, Krieg und Frieden, 217 i dalje.
1115 Eisermann, Der lange Weg nach Dayton; Woodward, Balkan tragedy.
1116 Perica, Balkan idols, 169 i dalje; Uporedi i Deliso, The coming Balkan caliphate;
Hećimovic, Garibt; Efendić, Mudžahedini.
1117 Report of the Secretary-General pursuant to General Assembly Resolution
53/55. The fall of Srebrenica. 15. 11. 1999. (http://www.un.org/peace/srebreruca.pdf),
105.
1118* Sigurna zona - Prim. prev.
1119 Isto.
1120 Nina Phillips, „Civilian power and war. The German debate about out-of-area
operations 1990-1999“, u Harmsch-Maull (ur.), Alliance politics, 131-143.
1121 IT-05-88-T. Tužba protiv Vujadina Popovića i drugih, 4.8. 2006. http://www.
icty.org/x/cases/popovic/ind/en/popovic-060804.pdf. [27. 6. 2009]
1122 Ger Duizings, „History and reminders in East Bosnia“, u Netherlands Institute
for War (izd.), Srebrenica, Appendix IV, Chapter 8, Section 1.
 1123 Sudetic, Blood and Vengeance.
1124 Svedok O. protiv Radislava Krstića, 13. 4. 2001.
http://www.icty.org/x/file/Voice%200f%20Victims%20Support%20Docs/Witness%200/Kr
stic-Witness%200-Full%20 Testimony_EN.doc [20. 6. 2009]
1125 Obrada događaja na osnovu: Report of the Secretary-General pursuant to
General Assembly Resolution 53/55. The fall of Srebrenica. 15. 11. 1999
(http://www.un.org/peace/ srebrenica/.pdf). Netherlands Institute for War (izd.),
Srebrenica.
 1126 Central Intelligence Agency, Balkan battlegrounds 1,283 i dalje.
1127 ICTY, Case No. IT-06-90-T, 23. 3. 2008. The Prosecutor vs. Ante Gotovina et.

al., (http://www.1cty.org/x/cases/gotovma/1nd/en’got-cormdjonindo80323e.pdf)
[22.10.2009]; Sekulic, Knin je pao u Beogradu; Scotti, Croazia, Operazione Tempesta.
1128 Hoolbrook, Meine Mission, 441.
1129 Up. opširno Calic, Krieg und Frieden.
1130 Bose, Bosnia after Dayton; Bieber, Post-war Bosnia; Džihić, Ethnopolitik in

Bosnien-Herzegowina.
1131 Biermann, Lehrjahre im Kosovo.
1132* Savezničke snage - Prim. prev.
1133 Schwab-Trapp, Kriegsdikurse.
1134 Biermann, Lehrjahre im Kosovo.
1135 Kahl-Maksuti-Ramaj, Die Albaner in der Republik Makedonien.
1136 Bieber, Montenegro in transition.
1137 Ker-Lindsey, The path to contested statehood; Weller, Contested statehood;

Kramer-Džihić, Die Kosovo-Bilanz; Kostovicova, Kosovo; Knudsen-Laustsen, Kosovo

between war and peace; Sorenesen, State collapse and reconstruction.
1138 Muenkler, Die neuen Kriege; Kaldor, New and old wars.
1139 Cit. prema Mlivončić, Al Qaida, 74.
1140 Deliso, The coming Balkan caliphate; Hecimović, Garibi; Efendić, Mudžahedini.
1141 Mlivonćić, Al Qaida, 75.
1142 Brunnbauer-Troebst, (ur.), Zwischen Amnesie und Nostalgie; Kuljić,
Umkaempfte Vergangenheiten.
1143 Kuljić, Tito, 464.
1144 Cit. prema Mak, In Europa, 863 i dalje.
1145 „Mit Marschall Tito zurueck in die Jugend”, u Frankfurter Allgemeine Zeitung, 5.
5. 2009.
1146 Velikonja, Titostalgija.
1147 http://narodne-novine.nn.hr/clanci/sluzbeni/232289.html [5. 3. 2010].
1148 Iveković, Autopsie, 68; Uporedi takođe Ugrešić, Die Kultur der Luege.
1149 Natalija Bašić „Der jugoslawische Partisanenkampf - Revision einer Legende
am Bespiel Kroatiens und Serbiens“, u Suedosteuropa 57 (2009), 1,91-112,105.
1150 http://www.eds-destatis.de/de/press/download/09_06/094-2009-06-25.pdf [2. 5.
2010]
1151 Cit. prema Džihic. Europa - verflucht begehrt, 56.
1152 Cit. prema Isto, 87, 126 i 194.
1153 Emin Zulfikarpašić Braca, cit. prema Isto, 13.
1154 Vladimir Ćorović, Istorija Jugoslavije, Narodno delo, Beograd 1933; Ferdo Šišić,
Jugoslovenska misao: istorija ideje jugoslovenskog narodnog ujedinjenja i oslobođenja
od 1790. do 1918, Balkanski institut, Beograd 1937; Stanoje Stanojević, Istorija Srba,
Hrvata i Slovenaca, Napredak, Beograd 1928; Isti, Narodna enciklopedija srpsko-
hrvatsko-slovenačka, Bibliografski zavod, Zagreb 1929.
1155 Branko Petranović, Istorija Jugoslavije I—III, Nolit, Beograd 1988; Dušan

Bilandžić, Historija Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije: glavni procesi:

1918-1985, Školska knjiga, Zagreb 1985; Milorad Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije 1790-
1918,I-II, Prosveta - BIGZ, Beograd 1989.
1156 Vidi Mile Bjelajac, Gordana Krivokapić-Jović, Prilozi iz naučne kritike - srpska
istoriografija i svet (Uticaj jugoslovenske krize na stranu i domaću istoriografiju), Institut
za noviju istoriju Srbije, Beograd 2011,15.
1157 Fred Singleton, Twentieth Century Yugoslavia, MacMillan, London 1976; Isti, A
Short History of the Yugoslav Peoples, Cambridge University Press, 1985; John
Lampe, Yugoslavia as a History. Twice There was a Country, Cambridge University
Press 1996; Stevan Pavlowitch, The Improbable Survivor: Yugoslavia and its Problems
1918-1988, Ohio State University Press 1988.
1158 „Problemi pisanja istorije Jugoslavije“, u Bjelajac - Krivokapić-Jović, nav. delo,
25, 27, 46.
1159 Isto, 29.
 Impresum
CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd
94(497.1)” 19”
327(4-12)” 18/19”
323(497.1)” 19”
ČALIĆ, Mari-Žanin, 1962-
Istorija Jugoslavije y 20. veku / Mari-Žanin Čalić ; preveli s nemačkog Ranka Gašić i
Vladimir Babić. -Beograd : Klio, 2013 (Subotica : Rotografika). - 490 str. : ilustr. ; 24 cm.
- (Polis I Clio)
Prevod dela: Geschichte Jugoslawiens im 20. Jahrhundert / Marie-Janine Calic. -
Crp. 9-12: Predgovor / Ulrih Herbert. - Str. 477-483: Zajednica južnoslovenskih naroda
kao istorijska pojava 20. veka / Ranka Gašić. - Hronologija: str. 429-435. - Napomene i
bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija: str. 438-464. - Registar.
ISBN 978-86-7102-433-4
a) Međunarodni odnosi - Jugoistočna Evropa - 19v-20v b) Jugoslavija - Istorija - 20v
s) Jugoslavija - Političke prilike - 20v
COBISS.SR-ID 198265612