Haman

Gete je prvi koji direktno objašnjava i precizira pojam simbola, ali po smislu, njegovi
prethodnici dopiru do figuralne prirode teksta. Hamanova misao o pesničkoj prirodi jezika je
temelj romantičarskog shvatanja poezije uopšte. Njegovo najbitnije delo je Asthetica in nuce
u zbirci spisa Krstaški pohodi filologa. Tekst je sasstavljen iz niza poetsko-profetskih
fragmenta koji zajedno čine načelnu ideju o figuranlnosti jezika. (Figuralno-simboličko
oblikovani pesnički poredak).

Po Hamanu jezik je izvorno čista poezija, koja se nalazi u suprotnosti sa prirodom razuma ,
racionalizacijom i izvođenjem zaključaka. Prirodnost poezije dolazi od njene čulne
duhovnosti (ja ovo načelno razumem kao kada smo pričali o simbolu kao nečemu što
ovozemaqski prikazuje onostranost). Baš za opisivanje čulne duhovnosti poezije upotrebljen
je termin Gleichnis, ili parabola koja stvara čulno-natčulno jedinstvo. Haman zbog
paraboličkih karakteristika Bilblije(totalitet simbola koji oblikuju točak čovečanstva nmp),
postavlja pomenuti tekst nasuprot racionalizmu modernog doba. Biblijska poetska snaga
potiče od iracionalne želje da se jezikom prodre do božanstvenosti. Poetski jezik je jezik slika,
što znači da je čulno oblikovana duhovnost najbolji način da se duhovnost uopšte izrazi. S
obzirom na ovaj slikovito- nadrazumski karakter, nastaje mogućnost da se slikama obuhvati
celina- beskraj u ovostranosti kao kod Getea,

„Govor je prevođenje sa anđeoskog na ljudski, misli u reči, stvari u imena, slika u znakove“.
Obzirom da je božanskog porekla, poezija je u osnovi figuralna- ona transcedira svoju
spoljašnjost. znak je sakralan zato što prenosti nešto natčulno. I znak i parabola se odnose na
božansku beskonačnost. Figura (sad je ono za figuralno)- je jedini način da se uz pomoć
jezika prenese metafizička sfera u ovostranost. Figura nije neki deo teksta, nego biće
poezije. !!!PESNIČKI ISKAZ JE LJUDSKO OBLIKOVANJE , PRIDAVANJE FORME
NEČEMU ŠTO JE IZVAN SVIH LJUDSKIH GRANICA, A NATČULNO I
BOŽANSTVENO SE ČUVA ZAHVALJUJUĆI SIMBOLIČNOSTI PREVODA.(prevod je
preobražaj beskonačnog u simbol) SAM PESNIK JE TUMAČ (šlajermaher-divinizator).
Spoznavanje simboličnosti je spoznavanje večnosti u konačnom izrazu.
 Herder

Hereder se u svom radu o poreklu jezika bavi čovekovom svešću o jeziku i ljudskom
obrazovanju, ovaj spis daje fundamente za bavljenje opštom filozofijom. Čoveku svom
najprimitivnijem periodu egzistencije ima krik kao ispoljavanje svih osećaja, ljudski jezik
potiče od neartikulisanih uzvika(inspirisan je empirističkim uzorima). Navodi kako je u kriku
i osećanju prisutan automatizam- zbog ove karakteristike jezik iziskuje saosećanje. Krik jeste
početak jezika, ali se ceo jezik nikako ne može svesti na krik jer postoji više različitih
osećanja koje neartikulisani zvuk ne može obuhvatiti. Herder dalje navodi kako je do širenja
dijapazona krikova došlo razvojem većeg broja osećaja. U izvornim jezicima, onim koji su
pribilžniji svom poreklu, pomenuti krikovi odzvanjaju- nisu prisutni kao veziva jezika, ali
jesu integrisani u njega. Sporna Herderova tvrdnja je da prvobitni glagoli poptiču od uzvika.
Koliko je jezik bliži izvoru(kriku) toliko je manje artikulisan.

Shema razvoja jezika: Prvobitni govor je strastveni (stud)

Prvobitni strasni krikoviStrasni uzvicikoreni elementarnih glagolaprvobitni govor

Problem ove teorije leži u tome što se Herder oslanja na mehanicističku koncepciju XVIII
veka, koja čoveka definiše kao razumnu i osetljivu mašinu. Ovakvu viziju čoveka duguje
prosvetiteljskom racionalizmu XVIII veka. Razum je neophodan da odabere tonove i poveže
ih sa određenim emotivno-racionalnim sadržajem. Herder poistovećuje razum i humanost-
jezik je za čoveka bitan onoliko koliko je čovek. (ako se setis za Kanta pomeni).

Herder ljudsku sloodu karakterise kao svesnu i samosvesnu što znači da životinja, s obzirom
da je instinktivna, nije ni slobodna (ono o usmerenosti). Ukoliko je slbodan um svojstven
čoveku on ga ima od rđenja- ljudski krik nije animalne vrste. Ključan pojam je razboritost-
čovek razabira, prvi sud duše je razgovetan pojam( ovde pričaš o ovci, glagolima). Herder
dozivljava coveka kao faustovsko biće. Unapredjuje se unapredjivanjem jezika kroz mit kao
tkanje radnje, kroz pripovedanje = neprestano permanentno fabuliranje