CAREV ŠTITONOŠA

I GLASNIK

Godine 1330, stanovnike kraljevskog grada Skoplja, u samu ponoć, diže iz

postelje galama mnogih glasova i topot konja.
U to nemirno u burno doba svaki čas su izbijale bune, krvavi ratovi i neredi
plaćeničkih četa. Stanovnici naviknuti na svakidanje burne događaje sačekaše da
se topot konja i glasovi izgube prema kraljevskom dvoru na obali Vardara, pa opet
legoše u svoje tople postelje.
Poslednji događaj koji je iz temelja uzdrmao oslabljenu i večitim ratovima
iscrpenu Srbiju, bio je taj što je stari i bezvoljni kralj Stevan Uroš Dečanski oterao
u progonstvo svog starijeg sina iz braka sa Teodorom, ćerkom bugarskog cara
Smiljca, kraljevića Dušana a za naslednika prestola postavio lakomog i
prevrtljivog Sinišu, dete iz kraljevog braka sa vizantijskom princezom Marijom
Paleolog.
Ceo narod je silno, iz dubine duše ljubio mladog, bezumno hrabrog i
plemenitog kraljevića Dušana a isto toliko prezirao i mrzio pokvarenog i podlog
kraljevića Sinišu.
Ali stari kralj Stefan bio je pod uticajem svoje žene i vizantijskog kneza
Jovana Kantakuzena, maršala dvora, i čoveka koji je uneo u državu uticaj Vizantije
i svojim lukavstvom i prljavim intrigama držao je u rukama nemoćno srpsko
plemstvo. Pod njegovim uticajem stari kralj je oterao u progonstvo svog starijeg
sina Dušana, pobednika u slavnoj bitci pod Velbuždom, i ucenio mu glavu na
hiljadu zlatnih obola.
Uzalud je Kantakuzen slao najamnike i skupo plaćene špijune po Vizantiji,
Dubrovniku i Mlecima, mladi kraljević Dušan kao da je u zemlju propao, ne beše
mu ni traga ni glasa.
Kraljević Siniša i Kantakuzen strepeli su od nespokojstva što je Dušan još
živ, plašeći se njegovog iznenadnog povratka, a cela Srbija nekada moćna i
snažna, pade u tešku potištenost.
Narod je grcao pod teretima nameta, plemstvo beše prognano sa dvora
intrigama Kantakuzenovim, vojska je gubila bitke, a stari kralj je sa očajanjem
gledao kako njegova kraljevina polako opada. I u duši je silno čeznuo, za svojim
junačkim sinom Dušanom, nemoćan i bez volje pred kraljicom i Kantakuzenom.
A narod srpski, naviknut na pobede i slavu pod vladavinom loze Nemanjića,
žudeo je da na presto dođe Dušan koji će podići oslabelu Srbiju i vratiti joj sjaj i
slavu junačkih dedova.
 Te oblačne i burne noći stanovnike kraljevskog Skoplja uznemirila je zveka
oružja i bat konjskih kopita male čete oklopnika koji su kao bez duše jurili
kraljevom dvoru na obali mutnog i zapenušenog Vardara.
Kasni prolaznici su se sa strahom sklanjali ispod pobesnelih konjanika.
Četa izbi na široki kamenom popločani trg ispred dvora i jurnu na most
preko mutnih talasa reke.
Oklopnici na zidinama spaziše konjanike i buktinje zasvetlaše u mraku.
Odjeknu grub i oštar vojnički glas.
– Ko ide?
– Glasnik iz Zete za Gospodara Kralja – „odgovori četovođa“ – Radi se o
životu i smrti.
Gvozdeni lanci zaškripaše i ogromna kapija se polagano otvori. Konjanici
jurnuše kroz kapiju i konjske kopite zakloparaše po kamenim pločama kraljevskog
dvorišta.
Vojnici u oklopima od čelične žice potrčaše da prihvate konje, a četovođa
skide tobolac iz sedla, skoči dole i kao bez duše potrča uz široke kamene stepenice
koje su vodile u veliku dvoranu tvrđave.
Ogromna kamena dvorana sa pocrnelim gredama i uzanim prozorima beše
utonula u sumrak. Velike buktinje od luča bile su ugašene. Oružje i ubojni oklopi
po zidovima nejasno su svetlucali.
Samo na ognjištu, ispod mermernog stropa sa kraljevskim grbom,
dvoglavim orlom, buktala je vatra od cerovih cepanica, Prema vatri, u visokoj
stolici pognute glave i kao utonuo u teške misli, sedeo je visok, suv starac, duge
sede kose i brade i upalih očiju. Odelo mu je bilo prosto i bez ukrasa ali samo po
kraljevskom grbu, izvezenom zlatom na grudima i po krupnom blistavom prstenu
na desnici, videlo se da je to bio glavom sam gospodar Raške i Zete – kralj Srbije,
Stevan Uroš Dečanski, sin velikog kralja Milutina Nemanjića.
Pod kraljevim nogama su ležala dva velika lovačka ogara spuštene glave, sa
očima odano uperenim na svoga gospodara.
Nedaleko od ognjišta kraj ogromnog stola jedva obasjanog rumenilom vatre
stajao je jedan čovek tridesetih godina, ogromna stasa i silnih mišica, sa srebrnim
oklopom na grudima, odeven u skupocenu svilu i kadifu. Imao je kratku crnu kosu
i oštre oči, a celo lice mu odavaše grubost i snažnu odlučnost. Bio je to veliki
vojvoda Radan Dubravčić, vitez na glasu po snazi i hrabrosti, desna ruka, i pratilac
Kraljevića Siniše, i čelnik kraljeve lične garde.
Glasnik drhteći od straha dođe na sredinu dvorane i kleče na jedno koleno.
Na buku koraka vojvoda Radan podiže glavu i kad ugleda glasnika oči mu senuše
nekim čudnim plamenom.
 – Bojane! prošaputa kralj jedva čujno. Kakve mi novosti donosiš?
Glasnik, bled kao krpa i cepteći celim telom odgovori glasom koji je tupo
odzvonio u prostranoj dvorani.
– Gospodaru, oprosti mi. Ja nisam kriv za ovo.
Vojvoda Radan drhteći od besa skoči do glasnika.
– Govori, pseto, ili ću ti jezik iščupati. Šta se desilo u Zeti?
Glasnik obori glavu.
– Prekjuče na sam dan Svetog Đorđa, Kraljević Dušan prešao je granicu
Srbije i ide prema Skoplju.
Da je grom udario usred dvorane ne bi izazvao veće zaprepašćenje. Stari
kralj skoči sa stolice, drhteći celim telom, a vojvoda Radan uzmače nekoliko
koraka u nazad, stežući balčak teške palošine.
– Svetlosti, uzviknu kralj. Donesite više svetlosti. Gušim se! Ovamo sluge!
Na oružje!
Na njegov uzvik hodnici oživeše, nastade trka po stepenicama, zveka oružja
i dovikivanje slugu. Tek što sluge uleteše sa buktinjama, i tek što dvorana blesnu
u jakoj svetlosti buktinja, a gornja vrata se širom otvoriše i u dvoranu uđoše tri
nove ličnosti.
Prva beše žena četrdesetih godina, prekrasna i otmena lica sa crnim
plamtećim očima i bujnom crvenom kosom. Odevena u skupocenu haljinu
ukrašenu zlatom i dragim kamenjem ona odavaše takvu otmenost, oholost o
gospotstvo i da svi nehotice prikloniše glave. To je bila glavom kraljica Marija
Paleolog, vizantiska princeza i druga žena kralja Stevana Uroša.
Druga ličnost bio je mladić visoka tanka stasa, bela lica i pakosnih usana.
Odeven bogato i raskošno on je ipak odavao mekuštvo, razvrat i razmaženost; to
je bio kraljević Siniša, sin kralja i Marije Paleolog.
Treća ličnost je dug, suv čovek, orlova nosa i upalih očiju, sav odeven u
neko čudno crno odelo bez ukrasa i nakita. To je bio tajanstveni i svemoćni
Ruđero, kraljičin zvezdar i poverenik, jedan od najvećih neprijatelja kraljevića
Dušana.
Čim uđe, kraljica odmah oseti da se desilo nešto naročito, i celo njeno lice
preblede kao krpa.
– Zašto je ova vika i šta se desilo? uzviknu ona gordo.
Kralj je pogleda i obori glavu, ćuteći, ali se Radan okrete i reče čvrstim
glasom.
– Gospođo Kraljice, zlo je. Kraljević Dušan se vratio u Srbiju i ide prema
Skoplju.
 Kraljica ustuknu i još više preblede, a Siniša i Ruđero se pogledaše, izvan
sebe od zaprepašćenja.
– To je izdaja? uzviknu kraljica. – Kako se usudio da to učini?
– Teško nama! Dušan neće birati sredstva da nam se osveti.
Kraljica se gordo okrete svome sinu.
– Ti si bio i ti ostaješ naslednik krune. Svaki drugi koji pruži ruku prema
njoj biće kažnjen. Naredite slugama da pozovu Kantakuzena ovamo.
Ruđero priđe lagano kraljici i duboko se pokloni.
– Kantakuzen nije tu. Otišao je još prošlog dana u lov.
Vojvoda Radan se značajno osmehnu.
– Mora da lovi neko čudno zverinje, jer se sav obukao u zlato i kadifu. Sada,
kada nam je najpotrebniji on nije tu.
– Sve što Kantakuzenu uradi treba da bude zakon za sve nas. Mora se uraditi
nešto odlučno jer nemamo vremena za gubljenje. Ti si uvek bio mudar i odlučan,
vojvodo. Šta predlažeš da se učini?
– Ima samo jedan izlaz – uzviknu Radan – Donesite ovamo divit i hartiju.
– Nije potrebno! – odjeknu čudan i dubok glas zvezdara Ruđera – Evo ti ono
što tražiš.
I Ruđero pruži Radanu jedan ispisan pergamenat.
– Smrtna presuda za Dušana i za sve one koji su u dosluhu sa njim.
– Neka ovo potpiše gospodar – uzviknu Radan – I dajte mi četu oklopnika.
Za sve to vreme sedi kralj je ćutao, oborene glave.
Kraljica istrže pergamenat iz Radanovih ruku i priđe oholo kralju.
– Gospodaru, ne zaboravi da od ovoga zavisi sreća i budućnost našega
deteta. Potpiši ovo.
Kralj uzdrhta a rumenilo mu preli mršave jagodice. On diže odlučno glavu
ali kad njegov pogled susrete zapovedničke i odlučne oči njegove žene koje su ga
oštro gledale, on obori glavu i dohvati pero.
Kad udari potpis na pergamenat on izlomi pero i snažno udari po stolu.
– A sada me ostavite samog – uzviknu on drhtavim, ali snažnim glasom. –
Učinio sam ono što ni jedan roditelj ne bi. Gospod neka mi oprosti. Odlazite!
Radan zgrabi pergamenat i istrča napolje sa uzvikom triumfa. Kraljica mirna
i odlučna priđe svome sinu i nežno ga zagrli.
– Hajdemo Kraljeviću – reče ona oholo – Budi miran i spokojan: srećan i
slavan te život očekuje. Idemo u svoje odaje, neka gospodar ostane sam. Ugasite
buktinje.
 A kad i poslednji čovek izađe iz prostrane dvorane i kad mrak ponovo
zavlada a plamenovi ognja opet zaigraše po oklopima i ubojnom oružju, stari kralj
se sruči u svoju stolicu i zari sedu glavu u drhtave ruke.
– Oprosti jedini i mili sine moj – prošaputa on glasom koji je drhtao od
dubokog i silnog bola. – Oprosti jer ja nisam mogao drugačije. Neka nam se
Gospod smiluje jer Srbijom bi jedino dostojno vladao silni i hrabri Dušan
Nemanjić.
A kao odgovor na te tragične kraljeve reči, bat kopita odjeknu mračnim
ulicama Skoplja.
To je vojvoda Radan odlazio sa četom oklopnika i smrtnom presudom
kraljevića Dušana, pobednika pod Velbuždom.

II PREPAD

Na jedan dan posle ovoga događaja, u samo podne, kretala se starim raškim
drumom prema prestonici jedna povorka konjanika. Po samoj pojavi, po
kitnjastom odelu, oklopljenim konjima i velikim krstovima na crnim ogrtačima
videlo se da ti konjanici dolaze sa strane, ne iz Bosne, Dalmacije ili Harvatske,
nego još dalje, iz Lombardije.
Napred je jahala četa vojnika sa oklopima i kopljima, na teškim
langobardskim konjima. Pozadi, na četiri vitka i punokrvna belca sa zlatnim
rojtama na svilenim pokrivačima počivala je skupocena nosiljka od kedrovine,
bogato ukrašena rezbarijama i slonovačom, sa četiri pozlaćena stubića koja nošahu
teške brokatske zavese.
S desne strane nosiljke, na prekrasnom alatastom paripu, čiji su čelo i bedra
bili ukrašeni srebrnim pločicama a unkaš i uzengije od pozlaćenog milanskog
čelika, jahao je visok, krupan mladić, ponosita i ohola držanja. Na njemu je sve: i
niska, kadifena kapa sa nojevim perom, i pancir od kaljenog srebra i tesne čakšire
od skupocene jelenske kože, i širok, draguljima ukrašen mač, sve je odavalo
visoko i otmeno poreklo njegovo. Imao je duguljasto, bledo lice, oštre, crne oči,
male brkove i bradicu, dok mu je kosa padala u kestenjastim uvojcima na plišani
okovratnik. Na prvi pogled, odavaše plemenitost i duhovnu snagu, ali ako bi se
duže gledao, oštra bora na čelu, i surov osmeh oko usana, odavali nešto neprijatno
i strašno što je ležalo u ovom čoveku.
Na tri koraka od njega jahao je paž, dečak petnaestih. godina, setna i
nevesela lica. U rukama je držao oružje svoga gospodara, visoko koplje sa
zelenom zastavom, veliki čelični štit sa grbom i široku palošinu čija se pozlaćena
drška presijavala na suncu. Preko ramena je nosio kožini tobolac sa strelama a u
levoj ruci čelični luk sa tetivom od isprepletane srebrne i bakrene šice.
Sunce je visoko otsijavalo po čistom plavom nebu koga ispunjavaše veseo
cvrkut lasta. Drum je vodio kroz gustu borovu šumu i vazduh beše ispunjen
mirisom smole i katrana.. Negde u blizini hučala je brza planinska reka.
Vitez uzdahnu punim grudima čist planinski vazduh, i pritera konja uz samu
nosilju. Zavesa na nosiljci se otškrinu i jedno žensko lice proviri napolje. Lepota i
čar toga lica beše neopisiva, Krupne, kao ugalj crne oči, pravilan nos, rumene
usnice i kao sneg bela koža odavahu neizrecivu draž i nežnost. Njena crna valovita
kosa sa čeličnim prelivima beše skupljena u mrežu od zlatnih žica ukrašenih
biserom. Dug graciozan vrat gubio se u obilju čipaka, svile i vezenog baršuna.
Ona razgrnu zavese prstima ukrašenim skupocenim prstenjem i baci pogled
na viteza.
– Ima li šta novo, Orlando? zapita ona. – Već dva sata kako putujemo po
ovoj jednoličnoj i dosadnoj šumi.
Vitez Orlando se naže ka njoj sa osmehom.
– Ovo su balkanske šume, Anđeliko, – reče on – Njima nema ni kraja ni
konca. Vi velite da su dosadne a ja znam da su pune jezera i ribnjaka, divljači i
hajduka. U Dubrovniku mi rekoše da ovde hajdukuje čuveni arambaša Petar, a mi
nikako da ga sretnemo, i ako sam rad da se malo ogledam sa srpskim junacima.
– Čuvajte se Orlande – reče Anđelika kroz smeh – Čula sam da su srpski
vitezovi na glasu i da nema većih ubojica i junaka od njih. Moj otac Ruđero,
caričin zvezdočatac mi piše da nema boljih vitezova od njih.
Orlando napući usta i sleže ramenima.
– Čuo sam i ja pesnike koji opevaju junaštva vitezova srpskih ali ja mislim
da je sve to malo preterano. Imaću prilike da se lično upoznam sa tim ljudima. Na
Uskrs će biti veliki viteški turnir u kraljevskom Skoplju, pa ću tamo malo ogledati
snagu sa tom srpskom gospodom.
Odjednom, vojnici na čelu povorke zastadoše. Jedan od njih se odvoji, priđe
Orlandu i duboko se pokloni.
– Gospodaru, – reče vojnik nespokojnim glasom – Malo pre mi se učinilo
da vidim nekoga kako se šunja u šumskom gustišu.
Još to on ni ne doreče a u šumi blizu njih odjeknu huktanje sove.
Orlando naglo zaustavi konja.
Anđelika ga uplašeno pogleda.
– Šta to može biti? Zar sove i danju hukću?
– Da, i to naročita vrsta sova. Rafaelo, moj mač i štit.
 Paž mu priđe a Orlando zgrabi mač i štit i okrete se vojnicima.
– Izvadite mačeve i opkolite nosiljku. Neka dvojica pođu napred u izvidnicu.
– Šta se to dešava? – zapita Anđelika pogledavši zabrinuto u gnjevnog
Orlanda. – Zar nam preti neka opasnost?
– Budite spokojni, Anđelika – reče Orlando gledajući oprezno levo i desno
u šumski gustiš. – Izgleda mi da ćemo imati susret sa gospodom hajducima. Đavo
da ih nosi.
Još on ne završi a strela zviznu kroz vazduh i slomi se o pancir jednoga
vojnika.
Četa se smesta postavi u bojni red, okrenuvši položena koplja u pravcu
šume. Orlando spusti vizir na šlem, ukrašenom dugim nojevim perjem i sa
pološinom u ruci uzjaha na čelo.
U žbunju sa leve strane začu se lomljava granja i kroz prolom na drum
izađoše četiri čoveka. Svi behu odeveni u lovačka odela od zelene čoje, sa
čapljanim perom na šiljastim kapama. Bluze im behu ušnirane zelenim vrpcama,
o pojasu širok kožni pojas sa kratkim mačem, a na nogama niske, posuvraćene
čizme od meke crvene kože. Jedino se prvi, u isto vreme i najveći među njima
izdvajaše mladim, drskim i lepim licem i skupocenim lovačkim rogom od srebra
preko ramena. Sva četvorica držahu lukove u rukama. Oni zastadoše na ivici
druma i ćuteći posmatrahu ljude pred njima.
– Šta hoćete vi? – uzviknu Orlando, s mukom zadržavajući konja – Mi smo
mirni prolaznici i želimo da nas pustite da prođemo.
Mladić sa srebrnim rogom učtivo skide kapu i duboko se pokloni, sa
potsmehom na licu. Ostali ostadoše nemi i preteći namršteni.
– Oprostite, plemeniti gospodine – reče lovac – Mi smo sretni, ja i još
pedeset mojih drugova sa strelama i mačevima, da vas vidimo u našoj sredini. Mi
osobito cenimo putnike u zlatu i svili i nama je dužnost da vas u koliko je moguće
više oslobodimo tog tereta zlata i srebra, koliko samo da izvadimo štetu za ovaj
drum koji kvarite kopitama vaših konja.
– Orlando – uzviknu Anđelika – Dajte im jednu kesu cekina i neka se ti
lupeži gube sa puta da nas ne zadržavaju.
– Gospode Bože – reče lovac okrenuvši se sa poštovanjem nosiljci – Pa tu
ima i dama. Mi smo sretni kad vidimo dame i ako vaš nakit, plemenita gospođo,
nije manje sjajniji od vaših očiju, ni manje lepši od vašeg lica, mi ćemo biti srećni
što smo susreli takvu lepotu i sjaj.
Orlando izgubi strpljenje.
– Slušaj ti lupežu! – uzviknu on, nasrnuvši konjem na lovca – Dosta je bilo
tvoje prostačke učtivosti i kreveljenja. Skloni se sa puta da prođemo jer nas je
dvanaestorica i to dobro naoružanih. Ovom drskošću bi se mogli zameriti i nama
i kralju, a to bi bila dvostruka kazna za vas.
Lovac pršte u smeh.
– Što se tiče kralja – ,reče on, namignuvši svojim drugovima – Mi smo mu
se zamerili toliko da ne bi imalo dovoljno konopaca za nas u celoj Makedoniji. A
što se tiče vas, do toga mi je stalo koliko i do praznog pehara Imam ćef na vaš
oklop i to vam je. Ubeđen sam da bi mi dobro stajao ako je samo zaista od srebra,
kao što izgleda.
Orlando se okrete vojnicima.
– Vojnici, izvadite svoje mačeve i rasterajte ovu gomilu šugavih pasa, na
koje mi je žao da povadim svoj mač.
On silno zamahnu palošem i spusti ga na glavu harambaše, ali se ovaj izvi
kao zmija, te paloš prolete na prazno. Orlando izgubi ravnotežu i tresnu dole, a
hajduci skočiše na njega, dižući mačeve. Zapanjeni vojnici bili su za tili čas
razoružani.
Harambaša pritrča nosiljci i razgrnu zavese.
– Plemenita gospo – reče on sevnuvši očima. – Vi ste i suviše lepi i imate i
suviše mnogo nakita da bi ostali sami na drumu. Dozvolite da vam pružim ruku i
da vas pozovem da posetite moj ubogi dom u šumi.
– Neću da pružim ruku jednom razbojniku – uzviknu Anđelika sa prezirom
– Ubiću se pre nego što me se taknete.
Harambaša se namršti i pruži ruku da zgrabi Anđeliku. U isti mah zviznu
jedna strela kroz vazduh a harambaša uzviknu. Rukav njegove dolame beše
pribiven strelom za stub nosiljke.
Svi se zapanjeno okretoše.
Kraj ivice šume, na maloj stazi između žbunja, na krupnom i snažnom paripu
sa skromnom i jednostavnom opremom, sedeo je vitez sa lukom u ruci.
Visoka stasa, tanak u struku, širokih ramena i snažnih mišica on je sedeo
uspravno na sedlu, sa osmehom na usnama. Imao je nežno skoro devojačko lice
sa kovrdžavom kosom kratko potsečenom, ali njegovo široko čelo, prav nos i
pravilno srezane usne odavali su neobičnu snagu i odlučnost.
Nije imao više od osamnajest godina. Na glavi je imao čelični pancir, a preko
leđa prebačen kratak ogrtač od obične čoje, na širokim grudima nosio je običan
pancir od čeličnih žica na kome je stajao grb-Gavran sa raširenim krilima. O
širokom vojničkom pasu nosio je težak ubojni mač, i cela njegova pojava odavaše
da pripada malom i siromašnom plemstvu. Bio je pokriven prašinom od puta, ali
se držao tako gordo i oholo kao da je pokriven zlatom i carskim grimizom.
Arambaša istrže ruku i ščepa svoj mač.
 – Platićeš za ovo, viteže – uzviknu on besno – Od tvog zubuna napraviću
novi rukav na svojoj dolami.
Mladi vitez namršti obrve i obode konja.
– Lupežu šumski, malo što se ne ponašaš pristojno prema jednoj dami, nego
i vređaš mene, viteza. Uši ću ti iščupati za ovo.
– Na oružje! uzviknu harambaša. Imali smo mi posla i sa većim junacima.
Momci, napred.
– Zar tako govorite sa mnom! – uzviknu vitez. – Naučiću ja vas pameti,
vaške šumske.
On zgrabi mač i štit a hajduci mu pođoše u susret, sa spremnim oružjem.
Anđelika rumena od uzbuđenja, posmatraše sa divljenjem nepoznatog viteza
koji je neustrašivo išao u susret pedesetorici protivnika.
– Na njega! – uzviknu harambaša, – Živog da mi ga uhvatite!
– Napred, Zmaju – uzviknu vitez i obode konja! – Da im pokažemo šta
znamo. U boj.
Mladi vitez podiže mač i jurnu.
U jedan mah se učini kao da je kobac uleteo u jato golubova. Pobesneli parip
udari posred gomile hajduka a mač zablista i fijuknu.
Odjeknu tresak i samrtnički krici.
– Napred, – vikao je harambaša – Udarajte po njemu!
– Hrabro, Zmaju! – vikao je zvonkim glasom vitez – S puta nesretnici.
Naučiću ja vas pameti.
Još jedan udarac i nekoliko telesa se valjahu po drumu. Harambaša uzviknu
od gnjeva i polete napred, vitlajući mačem ali ga vitez dočeka i tako snažno udari
pljošticom po ramenu da se hajduk okrenu oko sebe i kao klada pade dole.
Videći da im vođa pade, hajduci prsnuše na sve strane sa glasnim kricima.
Za tili čas ne beše nigde nikoga.
Orlando se pope na konja i polete sa isukanim mačem na, harambašu koji
ležaše dole.
– Sad ćeš mi platiti za ovo životinjo – vikao je on.
Ali kad priđe harambaši i podiže mač, mladi ga vitez. snažno stište za ruku.
– Zar čoveka na zemlji udaraš! Nije ni on tebe udario kad si bio na zemlji.
Orlando diže vizir i pogleda u viteza. Njihovi pogledi se ukrstiše, puni
mržnje i otrova.
Obadvojica odjednom osetiše da im ovo nije poslednji susret, i da između
njih postoji jaz neprijateljstva, koje se nikada neće moći ugušiti.
 Harambaša se diže sa zemlje i baci pogled pun divljenja i zahvalnosti na
mladog viteza.
– Hvala ti, plemeniti viteže – reče on tronuto. Ispod oklopa kuca ti viteško
srce. – Crni Petar ti nikada neće ovo zaboraviti. Zbogom ostaj i seti se mene u
nevolji.
Zgrabivši svoj mač on skoči u žbunje i nestade kao da je u zemlju propao.
Međutim, Anđelika, još uvek uzbuđena pod utiskom borbe, okrete se
mladom vitezu.
Kad se njihovi pogledi susretoše, Anđelika pocrvene kao bulka i obori oči,
a mladi vitez se trže i za jedan trenutak kao opčinjen gledaše u neizrecivu lepotu
pred sobom.
Zatim pritera konja nosiljci i duboko se pokloni.
– Oprosti mi, plemenita gospođo – reče on veselim i zvonkim glasom. –
Vidim da ste stranci, i da ne poznajete dobro ove krajeve. Ako dopustite ja bih
rado pošao sa vama,
Anđelika se osmehnu i klimnu ljupko glavom u znak pristanka.
Orlando stište zube od besa i pritera konja nosiljci.
– Zašto govorite sa jednim prostim plemićem, gospođo? – reče on prekorno
– Sa vitezom koji na grbu ima gavrana.
Nepoznati vitez se besno ispravi i krv mu jurnu u obraze.
– Moj grb je gavran – uzviknu, on zvonkim glasom – a tvoj je lav, ali znaj
stranče da tvoj lav nije bio veći od mačke kad je moj grb pronosio slavu srpskog
oružja po slavnim bitkama naših kraljeva Nemanjića.
Orlando opet planu i uhvati se za mač, ali Anđelika, videći da situacija
postaje i suviše opasna, obrati se opet mladiću sa ljupkim osmehom.
– Moje ime je Anđelika, viteže, i kći sam kraljičinog zvezdara Ruđera. Mi
idemo u Skoplje na turnir gde će vitez Orlando da se ogleda sa srpskim vitezovima.
– I ja idem tamo – uzviknu veselo mladić. – Moj stari otac poslao me je da
tražim sreću na dvoru. Ja imam preporuku za kneza Jovana Kantakuzena.
Za tim se okrete Orlandu
– Možda ću imati sreće da se na turniru sretnem sa vašim plemenitim
vitezom koji je tako hrabar na rečima.
Orlando ga preseče krvničkim pogledom.
– I ja se nadam. Videćemo da li će od tvoga gavrana ostati i jedno perce
čitavo.
– Hrabri ste na rečima. pokloni se mladi vitez sa ironičnim osmehom.
 – A sada, gospodo, napred ako ne želite da nas noć zatekne u besputnoj
planini.
Anđelika spusti zavese, zavali se u sedište i osmehnu se.
Mladi, drski i odvažni vitez od Gavrana beše na nju ostavio tako jak utisak
da se nije mogla otrnuti a da ne misli. na njega. Nju je kopkala urođena ženska
radoznalost da dozna. koje taj nepoznati mladić, lep kao devojka a snažan kao div,
obučen u prostu opremu a ohol kao kakav knez.
– Ne, to ne može biti jedan prost plemić – mišljaše ona – Tako otmeno
držanje, plemenito ponašanje i birane reči imaju samo pripadnici najvišeg
plemstva. On je sigurno neki prerušeni knez, ili vitez lutalica. Ali, ma ko da je, on
je lep i ljubazan i ja sam spokojna što imam takvog vođu.
Odjednom njeno sanjarenje prekide udaljena grmljavina. Ona skoči i
razgrnu zavese.
Iznad visokih planinskih vrhova kovitlahu se crni, puni munja i grmljavine
oblaci. Strašna proletnja bura približavala se.
Orlando obode konja i pritera ga mladom vitezu.
– Sprema se bura a vi ste nam obećali uslugu. Možemo li se ovde negde
skloniti od kiše i grmljavine?
– Tamo iza one klisure ima drumska mehana – odgovori mladić, – pritežući
ogrtač. – Obodite konje ako hoćete da stignemo tamo pre kiše.
Konjanici obodoše konje i cela povorka polete u kasu niz uzani šumski
drum.
Oblaci su dolazili sve bliže a grmljavina postojala sve snažnija. Munje su
parale nebo crno kao zift. Uskoro oblaci, prekriše sunce i zavlada jeziva pomrčina.
– Ošinite konje – uzviknu Orlando, nasrnuvši besno na svoju pratnju – 3ar
hoćete da nas bura zatekne u ovoj prokletoj planini!
U taj mah poduhnu strašan vetar. Stoletni hrastovi zacvileše, a silan tresak
groma odjeknu u blizini.
U isti mah se pred njima ukaza grotlo uzane planinske klisure.
Odjednom prethodnik naglo zaustavi konja.
– Šta je? uzviknu Orlando i priteže dizgine.
– Gospodaru uzviknu vojnik, drhteći od straha. Tamo, na ulazu klisure, stoji
jedan neobičan čovek.
Svi pogledaše u tom pravcu.
Široka munja procepi nebo i pri njenoj svetlosti oni ugledaše na samom
ulazu mračne klisure, visoko i neobično obličje nekog čoveka.
 Vojnici se brzo prekrstiše a Orlando stade u nedoumici. Ali mladi vitez
obode svoga konja i poteče ka ulazu u klisuru. Ostali, ohrabreni poteraše za njim.
Kad stigoše do ulaza klisure oni stadoše.
Munje opet zasvetleše a oni ugledaše pred sobom visoko i neobično snažno
obličje nekog čoveka koji nepomično stajaše na drumu, gledajući u njih. Bio je
obučen u dugačku kaluđersku rizu opasanu prostim konopcem. Cela glava mu
beše pokrivena širokom kapuljačom ispod koje su nemirno svetlucala dva krupna
plamena oka.
Orlando priteže drhtavom rukom mač, ali mladi vitez uzviknu zvonkim
glasom.
– Ko si ti i šta tražiš ovde?
Ispod kapuljače se ču tih i neobičan glas.
– Ja sam božiji ugodnik, plemeniti viteže. Hadžija sam smiluj se na mene.
Nevreme me stiglo u planini a ne znam puta.
Orlando videći da to nije nikakva utvara, oseti u sebi malo stida zbog
malopređašnjeg straha, i oholo se isprsi.
– Vuci se odatle, bedna kaluđerčino, dok nisam naredio vojnicima da ti
prišiju dvadeset i pet.
Ali mladi vitez ga zaustavi pokretom ruke.
– Zar se praviš junak pred ubogim namernikom bez zaštite i skloništa.
Zatim se okrete hadžiji sa blagim glasom:
– Pođi sa nama jer iza ovog klanca se nalazi drumska mehana. Munja opet
osvetli nebo i odjednom se osu strašan pljusak.
– Obodite konje! – uzviknu Orlando – Moramo stići u krčmu pre nego što
pokisnemo do gole kože!
– Gladan sam i umoran! – odjeknu tih hadžijin vapaj. – Ne mogu pratiti vaše
konje ovako umoran i pešice!
Mladi vitez priteže vođice i skoči sa konja.
– Penji se, časni oče. Ja sam mlađi i odmorniji. Ja mogu da trčim uporedo sa
konjima.
Hacija ga pogleda kao u neverici a Orlando i njegovi ljudi se zagledaše
zaprepašćeno. Zar da jedan vitez ustupa konja običnoj drumskoj skitnjici.
– Penji se, oče! uzviknu mladić! Evo kiše.
Kiša linu kao iz kabla. Mladić vitez priteže ogrtač i potrča, ali kad se okrete
ugleda kako hadžija drhti od zime, mokar do gole kože.
 On se vrati. skide svoj ogrtač, i pokri njime hadžiju.
– Evo ti, ugodniče, posluži se njime! Meni je i onako težak i smeta mi pri
hodu!
Hadžija ga pogleda svojim plamenim očima ispod kapuljače i progovori
jedva čujnim ali neobičnim glasom.
– Hvala ti, plemeniti viteže ovo ti nikada neću zaboraviti. Nikada. Kako ovaj
to vešto učini kao da je ceo život proveo na konju. Oni obodoše konje i tek što
povorka stiže na izlaz klisure a na svetlosti munje ukaza se mala drumska mehana.

III KRVAVA NOĆ

Ispod Prizrena, u besputnim klancima Šare, u ovo doba gusto obrasle

stoletnim šumama, i u jednom od gorskih proloma gde je vodio put, stajala je
krčma Grka Sofrona.
Beše to velika brvnara na sprat, dole ozidana kamenom, sa štalama za konje.
Prizemlje se sastojalo iz jedne jedine prostrane sobe sa stolovima i odžaklijama.
Na spratu, gde su vodile uzane, strme stepenice, behu sobe krčmara i jedna ili dve
odaje za prenoćište viđenih gostiju.
Istog dana, kada je izvršen prepad na drumu, uveče, u krčmu, beše skoro
pusto. Prohladna noć je silazila sa planina. Nebo beše naoblačeno a iz daljine je
muklo tutnjalo. U krčmi buktaše veselo vatra. Na verigama, više plamena, vrio je
ogroman gvozdeni lonac šireći prijatne mirise, a sa strane pored rešetke sa žarom,
jedan dremljivi dečak, pegava lica, vrtio je ražanj sa nekoliko kokošaka i jednim
srnećim butom. Krčmar je dremuckao naslonjen na odvratak, posmatrajući dvojicu
usamljenih putnika za jednim stolom u kutu, Teško da bi se u svetu sastavio bolji
par od njih dvojice. Obojica behu omanja rasta, ali širokih pleća, obojici iz očiju
viraše obilje lukavstva, inteligencije i potsmeha, i obojice behu svojski povukli,
što se videlo po velikom vrču koji beše skoro prazan.
Samo odelo činjaše kod njih razliku. Jedan je bio odeven u zelenu kožnu
bluzu na šnirove, u kratke, zelene čakšire sa bezbroj plavih zakrpa, i u niske,
rascvetane i propale čizme. Na glavi je imao neku sredinu između kožne kape i
gvozdenog pancira, jer po svoj prilici beše na njoj i gvožđa i kože.
Drugi beše odeven u jednostavnu, crnu kaluđersku rizu, opasan konopcem i
sa sandalama na nogama, Na glavi imađaše okruglu crnu kapu nepoznate
narodnosti. Ali i on, kao i sused, beše bez brade i brkova, što im, u ovo doba,
davaše neobičan izraz.
 Napolju je bura dolazila sve bliže i bliže, sa Neba pokrivenog crnim, gustim
oblacima, tutnjalo je na mahove a munje sastavljahu nebo sa zemljom.
Ali dva vesela druga ni malo se ne obazirahu na nevreme. Kaluđer napuni
drvene pehare i diže jedan.
– U zdravlju brate golube – nazdravi on
– U zdravlju, oče Vrano – odvrati drugi, nazvan Golubom.
Pošto ispiše pehare do dna, Golub cmoknu jezikom i nakrivi kapu.
– Poštovani oče reče on – sudbina nije mogla da sastavi bolje ispičuture od
nas dvojice. Ti se zoveš pop Vrana i to ime ti priliči, jer si kaluđer a mene je kum
krstio Golubom jer i ja živim kao ta ptica, slobodno i na tuđ račun. Ako još imaš
novaca da platiš ovaj vrč vina blagosiljaću te kao pravog isposnika i ugodnika
Gospodnjeg.
Otac Vrana pobožno obrisa širokim rukavom usta i diže skrušeni pogled.
– Sine Golube – reče on sa uzdahom, – Ako ti budeš platio ovo vino, moliću
se sedam dana i sedam noći u svojoj isposničkoj ćeliji za tebe i tvoje grehe. Ja, kao
pravi sin majke crkve, nemam novaca, jer mi poslednji groš uze juče na kocki
prokleti vitez iz Trakije. Tako me je lišio mogućnosti da grešim, jer novac je
stvoren za iskušenje osim ako za njega kupimo vino i jelo.
Na pomen jela obojica se okrenuše ognjištu i uvukoše žudnim nozdrvama
nadražljiv miris sa ognjišta.
Odjednom, napolju se osu strašan pljusak, uz grmljavinu i učestalo se
sevanje munja.
Otac Vrana skide svoju kapicu i pobožno se prekrsti.
– O, Gospode, smiluj se na grešne putnike po planini i dovedi ih u ovu krčmu
da sklone glavu od munje i da nas počaste nekim zalogajem i čašom vina.
– Amin, – prihvati Golub svesrdno. – Još nisam čuo ugodniju i lepšu
hrišćansku molitvu od nekog crnog brata kao ovu. Ali, čuj, tvoja topla molitva kao
da je uslišena.
Oba prijatelja zaustaviše dah. I odista, kroz grohot grmljavine i pljuska kiše,
čuo se topot konja i zveket oružja.
– Neka mi odseku bradu – reče ćosavi pop trljajući ruke,– ako ovo ne bude
neka četa vojnika. Biće časti i slasti, Hej, Sofrone, hej, debela lenštino, trkni do
vrata sa buktinjom, eto novih gostiju.
Sofron skoči kao oparen, zapali buktinju na ognjištu i otvori vrata.
Munja senu i otkri četu konjanika, čiji oklopi zasvetleše. Konjanici odjahaše
i, mokri kao miševi, povedoše konje u štalu. Predvodnik uđe unutra i ne pogledavši
Sofrona koji se nisko klanjaše, zbaci mokar ogrtač. To beše vojvoda Radan
Dubravčić.
Videći sjaj oklopa i skupoceni mač, Sofron priskoči i podnese mu visoku
naslonjaču kraj ognjišta. Radan se obazre po krčmi i zaustavi pogled na kaluđera
i vojnika koji oboriše oči ka zemlji. Radan se osmehnu i priđe kaluđeru. I onda se
između njih zače ovaj čudan razgovor.
– Ko rano rani dve sreće grabi – reče vojvoda.
– Ko drugom jamu kopa, sam u nju pada – Odgovori kaluđer.
– Pošlji ludog u vojsku pa sedi i plači – opet će Radan.
– Ražanj gotov, a zec u šumi – odgovori kaluđer.
Vojvoda se nasmeja i okrete se Sofronu,
– Donesi ovim dobričinama vina i odgovori mi na ovo pitanje: je li ko
dolazio ovih dana u krčmu?
Sofron se duboko pokloni.
– Ne, presvetli gospodine, skoro niko. Jedva nekoliko vojnika iz Trakije.
– Dobro – reče vojvoda – Daj mojim vojnicima večeru i spremi vruću rakiju.
Zatim se okrete i dade popu znak da mu priđe.
Otac Vrana ispi sa zadovoljstvom svoj krčag do dna i priđe vojvodinom
stolu, brišući rukavom usta.
Oni izabraše jedan usamljen sto kraj samog prozora pokrivenog
pergamentom i nagoše se jedan drugome.
– Dakle, – reče vojvoda šapatom – Sve je u redu?
– Jeste! On ide pravo ovamo. Tica će uleteti u kavez!
– Jesi li siguran?
– Dajem glavu za to.
– Inače je sve u redu?
Otac Vrana se počeša zbunjeno za potiljak.
Radan ga pogleda i namršti obrve.
– Šta je, da nema neke opasnosti?
Otac Vrana se obazre levo i desno od sebe i naže se sasvim uz vojvodu.
– Drumom prema krčmi ide jedna četa konjanika iz Lombardije. Samo što
nisu stigli u krčmu.
– Pa šta je s tim? Oni nam neće smetati.
Otac Vrana se naže još niže.
– Da, ali sa njima je i jedan mladi, nepoznati vitez, hrabar i neustrašiv.
 – Kakav vitez?
– Mlad kao kaplja rosa a jak kao div.
– Ko to može da bude? – prošaputa Radan uznemirenim glasom. – Poznaješ
li ga?
Otac Vrana klimnu glavom.
– Da, i kad bih ti rekao ko je on, ti bi pao sa stolice.
Radan ga zgrabi za ruku i čvrsto steže.
– Govori, koj je to, ili...
Vrana protrlja palac i kažiprst i lukavo se nasmeja.
– Ta tajna vredi suvog zlata?
Radan izvadi kesu sa zlatom i tresu je pred Vranu.
– Deder, razveži sada gubicu!
Otac Vrana mu se sasvim naše i prošaputa jedva čulnim glasom.
– Nikada ne bi pogodio ko je – taj mladić, ali ja ću ti reći, on je sin...
Tek što a ču se prasak stakla na prozoru kraj njih. Otac Vrana raširi oči,
podiže se polako, pa zatim tresnu glavom o sto...
Iz debelog i crvenog vrata virio mu je kraj čelične sulice.
Radan skoči i besno opsova.
– Ko se to usudio? oružje, vojnici!
Oklopnici zgrabiše – mačeve.
– Na vrata! Neko je gađao sulicom kroz prozor.
Oni istrčaše na pljusak u muklu noć. Nastade bat koraka i vika oko krčme.
Posle nekoliko trenutaka oni se vratiše mokri kao moča.
– Nigde nikoga, gospodaru.
Tada se vojvoda seti čoveka koji je pio vino sa kaluđerom i brzo se okrete.
Mesto za stolom je bilo prazno. Golub beše nestao.
– Poznaješ li čoveka koji je sedeo za ovim stolom? – viknu on krčmaru koji
je drhteći od straha gledao u lešinu.
– Ne, gospodaru. Nikad ga nisam video. Nestao je malo pre kao neka utvara.
Radan stište zube od besa a neka čudnovata jeza pođe mu niz leđa.
– Neko nam kvari posao! ali ko? Nosite ovu mrcinu i bacite u provaliju.
Tek što se oklopnici vratiše a drumom odjeknu bat kopita i dovikivanje ljudi.
– Na svoja mesta! – uzviknu vojvoda, drhteći od uzbuđenja. – Budite
oprezni.
 Ljudi isukaše blistave mačeve i sakriše ih ispod ogrtača.
Vojvoda stade kraj vatre i skrsti ruke.
U taj mah se pred mehanom zaustaviše konji. Vrata se s treskom otvoriše i
Orlando utrča unutra noseći u rukama Anđeliku. Paž je držao iznad nje vitezov
široki štit sa koga se cedila voda.
Orlando dođe do ognjišta i s poštovanjem spusti Anđeliku u stolicu kraj
vatre. Za njim uđe mladi vitez od Gavrana, cedeći svoju mokru dolamu.
Kad dotera svoju odeću, on priđe Anđelici čije su ga lepe oči tražile po
mehani – Nadam se da niste mlogo pokisli, gospođo? – reče on sa dubokim
poklonom.
– Ja sam se postarao za nju – odgovori jetko Orlando i priđe vitezu.
Ali Anđelika se nasmeja i uzviknu.
– Samo bez svađe, gospodo. Želim da obadvojica sednete kraj mene i da
zajednički večeramo. Naredite vojnicima da donesu pribor.
Vojnici uđoše unutra a među njima i hadžija. Vojvoda koji je sa svojim
ljudima stajao u senci zatvori vrata i stade ispred njih sa mačem u ruci.
Prva ga primeti Anđelika. Ugledavši neke nepoznate ljude zavijene u
ogrtače, ona se trže i uzviknu.
Mladi se vitez brzo kao munja okrete, i izvadi mač iz korica.
Hadžija koji je stajao iza njega trže se kao ošinut munjom i lagano se prisloni
uza zid, stežući pesnice.
Vojvoda dade rukom znak i zbaci ogrtač. Njegovi ljudi učiniše to isto i pred
zbunjenim došljacima zablistaše oklopi i oružje kraljevih oklopnika.
Vojvoda istupi jedan korak bliže i pokloni se Anđelici i njenim pratiocima.
– Oprostite, plemenita gospo, za naše tako neobično prisustvo. Ja se nadam
da nećete imati ništa protiv ako mi vršimo svoju dužnost.
Orlando se takođe pokloni i odgovori.
– Biće nam čast, plemeniti viteže, ne samo da vam ne smetamo već i da vam
pružimo dokaze našeg prijateljstva. Recite ako nešto želite od nas.
Vojvoda Radan upravi svoj zakrvavljeni i plamteći pogled na hadžiju koji
stajaše kraj zida, skrstivši ruke na grudi.
– Ja tražim ovog čoveka – uzviknu on i pruži ruku na hadžiju.
– Ako je sam to, – uzviknu Orlando i pogleda pakosno u mladog viteza od
Gavrana – onda ga uzmite. On ne spada u našu pratnju i samo nam je na teretu.
– Hvala, plemeniti viteže – odjeknu dubok i tajanstven glas ispod hadžijine
kapuljače.
 – Predaj se! – uzviknu Radan i priđe mu sa mačem – Vojnici, opkolite ovog
čoveka.
Deset oklopnika pođoše prema hadžiji sa dignutim mačevima.
– Stanite! odjeknu oštar i zvonak glas.
Mladi vitez od Gavrana istupi napred i stade ispred hadžije.
– Ja sam doveo ovog čoveka ovamo. Šta hoćete od njega?
Vojvoda Radan ga odmeri od glave do pete. I kad vide pred sobom prosto
obučenog mladića, krv mu udari u glavu.
– Skloni se odatle, mladi prostače! – uzviknu on drhteći od gnjeva – Ili ću
da te smoždim kao žabu.
Mladi vitez planu a krv mu jurnu u obraze.
– Probaj samo, ti naduvena mešino.
– Na njega! – dreknu Radan, – Vojnici, smoždite ovog balavca. Raznesite
ga mačevima. Sto dukata onome ko ga obori dole.
Oklopnici urliknuše i skočiše napred. Deset teških mačeva digoše se iznad
glave mladog viteza.
Anđelika vrisnu i pokri lice rukama,
Ali tada se dogodi čudo. Ratoborni usklik izlete iz grudi mladića i on diže
svoj teški ubojni mač. Začu se oštar fijuk i užasan tresak zagluši uši.
Prvi oklopnik pade kao sveća, a drugi se zgrabi za glavu i povede se.
– Ovamo! Koliko god vas ima. Napred, razbojnici, napadači, derikože,
drumske vaške.
Mladi vitez spusti još jedared mač i tresak opet odjeknu.
– Kukavice! – urlao je Radan, vitlajući mačem – Zar se vas deset plašite
jednog deteta. Napred, secite, derite, koljite.
Oklopnici skočiše, ali mladi vitez izbeže jedan strašan udarac koji bi ga
smrvio, trže levicom težak hrastov sto i baci ga kao perce na oklopnike.
Nastade strahovita gužva. Zveket čelika i jauci parali su uši. Krv je prskala,
varnice letele, o teško drhtanje ljudi mešalo se sa treskom čelika i strahovitim
psovkama boraca.
Anđelika je gledala bleda kao smrt, ali lice je plamtelo od uzbuđenja i
radosti. Orlando je gledao razrogačenih očiju, ni sam ne verujući svojim očima.
Samo je hadžija stajao miran i spokojan, ali su mu ispod kapuljače svetlele
strašno i tajanstveno njegove plamene oči.
– Napred! – vikao je mladi vitez, sav uprskan krvlju.
 – Koliko vas još ima? Još jednu četu dovedite. Malo vas je, vi nitkovi i
podlaci.
Njegov mač je padao teško kao malj. Svaki udarac je bio praćen samrtničkim
krikom.
– Kukavice, nitkovi, slabići! – vikao je Radan izvan sebe od gnjeva S puta!
Pustite mene da dovršim tu jadnu, naduvenu bundevu.
Dignuvši svoj skupoceni, teški ubojni mač, on odgurnu snažno oklopnike i
skoči na mladića.
Njihovi pogledi puni gnjeva i mržnje, ukrstiše se.
Radan kao munja brzo diže svoj mač i spusti ga iz sve snage na glavu
mladićevu.
Svi zadrhtaše od užasa.
Ali mladi mu vitez zgrabi ruku iznad lakata i izvi se a Radan, onako krupan
i snažan kao stena, izgubi ravnotežu i sa treskom čelika tresnu o pod.
Drugi oklopnik navali. Mladić ošinu mačem, ali oštrica pokliznu preko
glatkog oklopa i puče. kao staklo.
Radan skoči na noge.
– Naš je! Mač mu je prelomljen! – uhvatite ga!
Mladi vitez ustuknu sa parčetom mača u ruci. Bio je izgubljen bez oružja
bio je izložen sigurnoj propasti.
– Ne predajem se tako lako. Mene možete uhvatiti, ali ovog čoveka nikada.
Jedan oklopnik skoči, ali on se saže, zgrabi ga snažno za prsa i strahovitom
snagom ga baci na prozor. Odjeknu tresak stakla i oklopnik kao trupac tresnu na
zemlju izvan krčme,
– Napred, ugodniče, – uzviknu on hadžiji. – Napred, kroz prozor. Moraš se
spasti,
On diže sto i dok se hadžija povlačio prozoru, on zadržavaše silne nalete
oklopnika,
Hadžija skoči kroz prozor a mladi vitez tresnu sto na svoje napadače i skoči
za njim.
– Za njima! – urlao je kao izvan sebe Radan – Sve vas čekaju vešala ako
nam uteknu. Napolje, i opkolite krčmu. Moraju nam pasti u šake,
Mladi vitez gurnu hadžiju u štalu.
– Uzmi jednog konja, ugodniče, i napred. Gospod neka ti pomogne.
– Ne vredi – uzviknu hadžija sa očajanjem. – Stići će nas. Poći će u poteru
za nama.
 – Neće – uzviknu mladić vatreno. – Ja ću ih zadržati ovde penji se na konja.
– Ali ti ćeš sigurno poginuti – uzviknu hadžija – Ti sam protiv čete
naoružanih oklopnika.
– Neka, ali ću ih zadržati dok ti ne utekneš.
– Ti si lud! – Uzviknu hadžija. – Zar da pogineš za jednoga čoveka koga i
ne poznaješ.
Mladić oholo diže glavu.
– Ja sam Srbin i vitez – uzviknu on gordo. – Doveo sam te ovamo i ti si pod
mojom zaštitom pa ma ko i ma šta bio. Penji se na konja, evo ih, idu.
– Plemeniti viteže – uzviknu zvonkim i snažnim glasom hadžija, vinuvši se
na konja – Blago majci koja te je rodila. Da nemam svetije dužnosti ostao bih da
poginem s tobom. Dao Bog da te još jednom sretnem i da ti se odužim. A dotle,
uzmi ovaj prsten od mene, i ako da Gospod da spaseš glavu, on će ti doneti sreću
kao ni jednom zemaljskom stvorenju.
Hadžija pruži ruku i u njoj zablista divan i skupocen prsten od žeženog zlata
sa dijamantima krupnim kao golubije jaje.
– Uzmi ovo, plemeniti viteže, i samo te još jedno molim. Reci mi svoje ime.
Mladi vitez diže gordo glavu i isprsi se.
– Dovoljno će biti ako ti kažem da mi je ime Miloš. A sada napred časni oče.
– Zbogom, Miloše! – Uzviknu hadžija i obode konja – Zbogom viteže moj.
Blago zemlji čiji si ti sin.
Konj se prope i kao strela slete niz obronak brega, a Miloš skide sa unkaša
obližnjeg konja tešku ubojnu sekiru i okrete se
A u taj mah na vrata štale banu vojvoda Radan sa oklopnicima, krvožedno
vitlajući mačem.
– Ha! uzviknu Radan uz satanski smeh – Ptica je u klopki! Na njega, vojnici.
On je naš.

IV STARI ZAMAK

Sunce je zalazilo za visokim gorama, a sa lišća su padale kapi novašnje kiše.

Pustim drumom koji je vodio prema Skoplju jahao je jedan konjanik.
Odelo mu je bilo iscepano, glava gola na razbarušenom kosom a oči vatreno
plamtele. Na iscepanom zubunu video se grb, koji je pretstavljao Gavrana. O sedlo
mu je visila teška ubojna sekira.
 To je bio mladi vitez Miloš.
Dok je konj lagano kasao, on se sećaše noćašnje borbe.
Čim je hadžija odjahao, Miloš je skočio na svog Zmaja, sa teškom ubojnom
sekirom u ruci.
Prvi koji mu je došao pod ruku bio je vojvoda Radan. Jednim strašnim
udarcem Miloš ga odbaci čak na drugi kraj mehanskog dvorišta.
Još nekoliko besnih udaraca i put između oklopnika bio je slobodan.
Mamuznuo je konja i pojurio niz pusti drum kroz kišu i munje slušajući sa
osmehom za sobom besne psovke Radana i lelek oklopnika.
Celu noć je jurio planinom kroz kišu i oluju, a ceo dan spavao zaklonjen u
jednu pešteru u gorskim klancima.
I sada je svež i odmoran jahao prema Skoplju, gde su ga čekale nove i
neslućene avanture.
Put izbi na visoki proplanak sa koga je pucao ogroman vidik čak do Kosova.
Sunce je lagano zalazilo iza planina i bacalo duge kose senke.
Negde je, iz beskrajne daljine, vetar donosio zvuke manastirskog zvona.
Mladi vitez zaustavi konja i uzdahnu punim grudima čist planinski vazduh.
Divio se lepoti koja mu se pružala pred očima.
Ispod njega se protezao dug i beo drum. On spusti slučajno pogled i trže se.
Drumom su jahala dva konjanika na lepim arapskim konjima.
Njegove oštre oči videše da je prvi konjanik bio obučen u raskošno i zlatom
izvezeno plemićsko odelo, sa svilenim ogrtačem i plišanom kapom sa perom.
Njegov pratilac bio je vojnik u oklopu od čeličnih žica, naoružan kopljem i
širokim bojnim mačem.
Miloš se obradova društvu, ali tek što htede da obode svog Zmaja i da sleti
niz padinu na drum, a pred njim se poče odigravati neobičan prizor.
Na suprotnom kraju druma on ugleda nekoliko konjanika koji su velikom
brzinom išli u susret prvoj dvojici.
Na poslednjim zracima sunca blistali su njihovi pozlaćeni oklopi i sjajne
čelenke.
Bilo ih je petorica: jedni napred a ostali za njim.
Prednji je bio na divnom belcu u zlatu i grimizu, raskošno i blistavo obučen.
O pojasu mu je visio zlatom i dragim kamenom ukrašen mač a na glavi je nosio
nisku kapu ukrašenu nojevim perom.
 Njegovi pratioci su bili odeveni u kitnjastu i skupocenu ratničku opremu
kakvu su nosili carski gardisti u Vizantiji. Na dugim kopljima bile uzane crvene
zastavice.
Prva dva konjanika, kad ih ugledaše, zaustaviše konje i počeše se
uznemireno savetovati.
Najzad, vojnik izvadi mač i pođe lagano u susret novodošavšima.
Ali oni ne zaustaviše konje već u punom trku pojuriše prema vojniku. On
okrete konja da ih zaustavi, ali predvodnik istrže naglo mač i ošinu ga preko glave.
Vojnik jauknu i pade kao klada sa konja.
Njegov gospodar trže svoj mač ali predvodnik sa nojevim perom dade znak
svojim kopljanicima i oni opkoliše usamljenog plemića.
– Opet neki napad! – uzviknu Miloš! – Zar mi je suđeno da mi ni jedan dan
ne prođe bez borbe. Napred, Zmaju – napred dobri moj paripe! treba da odučimo
ove ljude da se ponašaju kao lupeži po drumu.
On uzviknu veselo i obode konja.
Kad izbi kao lavina na drum, i napadnuti i napadači ga čuše i okretoše se
iznenađeno.
– Napred 3maju! – uzviknu Miloš – pokaži šta znaš!
On se po navici uhvati za mač ali kad vide da ga nema, trže sekiru i osmehnu
se.
– Dobro je i ovo. Kad je razbila glave oklopnicima, može i srebrne čelenke
ovim vizantiskim čankolizima.
Vitez sa nojevim perom, diže ruku i uplašeno dodade znak svojim
pratiocima, a oni isteraše konje napred i spustiše koplja prema neprijatelju.
– Napred, Zmaju! – uzviknu Miloš, jureći kao strela prema njima sa
zamahnutom sekirom – preskoči ove smešne vrljike. U boj!
Zmaj opusti uši i u silnom zaletu dolete do kopljanika i poskoči,
Odjeknu tresak. Koplja padoše dole a kopljanici posrnuše pod udarom
teškog konjskog tela.
– Bravo. Zmaju! a sad dolazi red na mene. I zamahnuvši svojom sekirom
Miloš navali na kopljanike.
Još oni, izvan sebe od straha i iznenađenja i ne uspeše da dohvate mačeve i
već su ležali po zemlji previjajući se od bolova.
– Proklete kukavice! – uzviknu njihov gospodar i poteže mač! – Zar pred
jednim čovekom padate u prašinu.
On obode konja i besno nasrnu na Miloša, dignuvši svoj zlatom ukrašen
mač.
 Miloš vešto izbeže strašan udarac i podmetnu sekiru a mač pršte kao staklo
u stotine komada.
Vitez sa nojevim perom zastade pred njim, zapanjen i bez oružja.
Odjednom, njegovo mršavo i bledo lice, sa oštrim nosem i upalim, strasnim
očima iskrivi se od gnjeva.
 – Bedniče! – uzviknu on besno – platićeš mi glavom za ovo.
– Nikada ne napadam nenaoružane ljude – odgovori Miloš – okreni konja i
beži pre nego što promenim mišljenje.
– Znaš li ti s kim govoriš? – uzviknu njegov protivnik drhteći od besa – Ni
sam Gospod neće te spasti zbog ovoga.
– Nazad! – dreknu Miloš i diže sekiru – drum za uši ili ću ti sve koske
izbrojati.
Ali napadnuti vitez pritera konja uz Miloša i zgrabi ga uplašeno za desnicu.
– Stani; viteže! – uzviknu on milozvučnim i mekim glasom – Zar hoćeš da
ludo izgubiš glavu.
Miloš se iznenađeno okrete i pogleda ga. Ali njegov protivnik iskoristi
priliku.
Brzo kao munja trže bodež iz pojasa i zamahnu da ga sjuri u leđa Milošu.
Milošev sagovornik viknu uplašeno i pokri lice rukama. Smrt je lebdela nad
Milošem.
Ali pre nego što ga udari nožem, ubičin pogled slučajno pade na Miloševu
desnicu na kojoj je blistao hadžijin prsten.
On preblede kao krpa i uzdrhta, a bodež mu ispade iz dignute desnice.
Miloš i njegov sagovornik pogledaše ga začuđeno, ne razumevajući šta se
dogodilo.
Ali napadač, bled kao smrt i drhteći celim telom, okrete konja, zabi mu
mamuze u slabine i kao gonjen sablastima jurnu niz drum.
Miloš gledaše za njim sve dok se ovaj ne izgubi niz drum na kojim se spuštao
suton, a zatim se okrete vitezu koga je spasao.
U isti mah on se trže od iznenađenja. Nikad u svom životu nije video takve
lepote.
Spaseni nije mogao da ima više od sedamnaest godina. Neobično vitak i
tanak u struku bio je obučen u skupocenu odeću plemića. Njegovo nežno belo lice
ispod plišane kape sa perom bilo je neizrecivo lepo. Divne, krupne plave oči, mali
nosić i kao ruža rumene i vlažne usne odavali su plemenitost i visoko poreklo.
Divna smeđa kosa padala mu je u dugim uvojcima po plišanom okovratniku oko
teškog i gracioznog vrata.
Videći da ga Miloš zadivljeno posmatra, on porumene kao ruža i obori oči
sa dugim trepavicama,
– Hvala ti, hrabri viteže – reče nežnim i zvučnim glasićem – Spasao si me
velike pogibelji i sramote. Ne znam kako da ti se odužim za ovo!
 – Ne treba mi zahvalnosti, jer dužnost je svakog viteza da štiti ljude bez
odbrane.
Lepi vitez diže na njega svoje krupne, plave oči.
– Neka da Bog da ti se nekada odužim. Ali ti samo jedno savetujem: Nikako
ne idi u Skoplje.
– Baš sam tamo pošao – reče Miloš oholo – i niko me ne može odvratiti od
te namere.
– Zar ne znaš ko je ovaj čovek koga si tako duboko uvredio?
– Ne znam, niti želim da znam. Znam samo toliko da je kukavica i napasnik,
i više mi i ne treba,
Lepi vitez pogleda zadivljeno u Miloševo muško i odlučno lice i u snažne
mišice pa se ljupko osmehnu.
– Ti si hrabar i plemenit, a ljudi sa takvim osobinama ne treba ničega da se
plaše. Idi u Skoplje, a sada se opraštam sa tobom, jer me čekaju važni poslovi.
– Ako ti je potrebna moja pratnja ja ti rado stojim na usluzi.
Lepi vitez se trže i brzo odgovori.
– Ne... ne! Ja ću sam ići. Oprosti i Gospod neka te čuva.
On obode konja i polete niz drum.
Miloš ga začuđeno otprati pogledom.
– Oko mene se dešavaju neke čudne i neobične stvari. Napadi hajduka,
potera za jednim običnim hadžijom i sada ovaj tajanstveni događaj ali, ko li je ovaj
lepi i plemeniti vitez, i ko je njegov napadač. Obadvojica sigurno pripadaju
najvećem plemstvu srpskom. Ali, zašto da sada lupam glavu, treba da požurim ako
hoću da na vreme stignem u Skoplje.
I on obode konja.
Međutim, mrak se beše sasvim spustio. Mesečina je izgrejala a laki vetrić
zašume kroz lišće.
Posle lola sata Miloš zaustavi konja.
Pred njim je stajala raskrsnica. Drum se delio na dva dela. Jedan je išao niže
prema klisuri, a drugi na više, kroz šumu i visoko stenje.
Miloš zastade u nedoumici kojim putem da krene. Zatim izabra desni, koji
je vodio kroz šumu.
U isto vreme otpoče da ga muči strašna glad i žeđ. Već dvadeset četiri časa
nije ništa jeo a izdržao je dve teške borbe.
On obode Zmaja i polete drumom, u nadi da će naići na neko selo ili manastir
gde bi utolio gladi našao počinak.
 Odjednom, šuma prestade a na strmoj u goloj vrleti, između oštrog stenja,
ukazaše se ruševine nekog zamka.
Mesec je tajanstveno osvetljavao polusrušene zidine i trošne kule.
Miloš htede da pređe put koji se odvajao prema ruševinama zamka, ali
odjednom začu neki čudnovati šum. Učinilo mu se kao da iz zidina dopire
prigušeni zveket lanaca.
On zaustavi Zmaja i oslušnu. Srce mu se steže, ali on savlada nelagodnost i
pogleda u zidine.
U jedan mah mu se učini da je između zidina zatreperila svetlost.
Nešto se dešavalo u ruševinama, ali šta?
Miloš se brzo odluči. Skoči sa Zmaja i odvede ga u obližnji žbun. Zatim
skide sekiru sa sedla i poče se oprezno šunjati prema ruševinama, provlačeći se
kroz oštre i krupne stene.
Zveket lanaca opet odjeknu.
On se približi ruševinama. Uzana staza obrasla korovom vodila je prema
srušenim zidinama. On se oprezno približi i nađe se u dvorištu zamka, prepunom
kamenja i obraslim gustim korovom.
Jedan uplašeni slepi miš prhnu pored njega.
Odjednom, on zastade. Učinilo mu se da negde iz zidova dopire žamor
glasova i hrzanje konja.
Miloš se obazre.
Pristup u zamak bio je srušen, samo ispod jednog zida virio je uzan prolaz,
kao lagun, obrastao korovom.
On se lagano približi, ukloni korov i uđe unutra. Posle nekoliko koračaji po
vlažnom i neravnom tlu on se nađe pred teškim gvozdenim vratima.
On napipa veliku gvozdenu alku i povuče je, vrata se lagano otvoriše i
svetlost mu zasenu oči.
On ugleda pred sobom prostranu, kamenom zasvođenu odaju.
Buktinje su svetlele na zidovima.
Sredinom odaje se protezao dugačak hrastov sto pretrpan jestivom.
U srebrnim činijama imalo je pečeno meso a u legenima vino. Crni hleb se
još pušio.
Miloš žudno udahnu miris mesa.
Glad nadvlada opreznost i on uđe unutra.
Svuda je vladala tišina: Nigde nikoga.
– Hej! – uzviknu on.
 Niko ne odgovori.
Miloš žurno priđe stolu. Otseče parče mesa i nali pehar vina.
Pečenje je bilo ukusno a vino izvrsno.
Miloš ostavi sekiru kraj sebe na sto i svojski se dohvati jela.
Kad počisti i poslednju mrvicu jedne velike činije, on zadovoljno odahnu.
Snaga mu se povrati a krv mu poče življe strujati po žilama.
Njegov pogled se zaustavi na polumračni kut odaje.
Tamo je stajala gomila oružja. Oklopi i mačevi su svetlucali a na zidu su
visile obešene pancir košulje.
Miloš pogleda u svoje iscepano odelo i poderani pancir, pa ustade.
– Kad sam uzeo jelo zašto ne bih i odelo. Kad dođem do para, vratiću se
ovamo i sve ću pošteno da platim.
On priđe kutu i poče da bira. Svi oklopi su bili neobično fine izrade,
prevučeni srebrom i čvrsti kao kremen.
On priđe kutu i poče da bira izabra neobično jak čelični mač sa pozlaćenim
ukrasima i skide sa zida jednu pancer košulju.
Za nekoliko trenutaka bio je obučen, Zatim pripasa mač, i skide sa zida šlem
sa crnim nojevim perom i vizirom koji se spuštao.
Odjednom, on se trže. Napolju odjeknu bat konjskih kopita.
On brzo stavi šlem, spusti vizir preko lica i pribi se uza zid, stegnuvši čvrsto
balčak mača.
Vrata se otvoriše i u odaju upade visoka i snažna ljudina, obučena istovetno
kao i Miloš.
Novodošavši priđe stolu, diže vizir i popi čašu vina. Zatim priđe suprotnom
zidu i pritisnu jedan kamen.
Na zidu se otvoriše uzana vrata i kroz otvor se začu galama glasova.
Nepoznati uđe unutra, vrata se zatvoriše i opet nastade tišina.
Strahovita radoznalost otpoče da bocka Miloša. Šta se to dešavalo oko njega
i ko su ti nepoznati ljudi koji se kriju po napuštenom zamku.
On spusti vizir priteže mač i priđe zidu. Pritisnu kamen i vrata se otvoriše, a
pred njim se ukaza mračan i uzan hodnik koji je vodio naniže.
Žamor glasova se opet ču.
On uđe u hodnik i povuče vrata za sobom. Zatim pođe napred, pipajući
oprezno rukama oko sebe.
Odjednom, pred njim se ukaza tračak svetlosti. On pođe prema njoj, i kad
zaokrete iza ivice zida pred njim se ukaza neobičan prizor.
 U niskoj, kamenom zasvođenoj odaji osvetljenoj jedino treperavom
svetlošću malog fenjera na trošnom drvenom stolu, bilo je sakupljeno oko desetak
ljudi. Svi isto obučeni, sa čelenkama sa crnim nojevim perom i dignutim vizirom.
Kraj samog stola stajala su dva čoveka plemenita i otmena lika, obučena u
raskošne odeće velikih vlastela.
Prvi je bio starac, sede kose i brade ali ponosita i uspravna držanja a drugi,
mladić dvadesetih godina, dugih plavih kosa, lepa i otmena lica.
Starac se diže a svi ga pogledaše sa poštovanjem. On se približi plavom
mladiću i stavi mu ruku na rame.
– Prijatelji – reče op dubokim i svečanim glasom – Vi znate zašto smo se
skupili ovde. Naša otadžbina Srbija je; u teškom položaju. Kralj je oterao u
progonstvo svog hrabrog sina Dušana i postavio za naslednika onog pokvarenog i
slabog Sinišu. Kraljica je pod uticajem onog lukavog i tajanstvenog zvedara
Ruđera a Jovan Kantakuzen, podli i oholi Vizantinac radi šta hoće u državi.
Mi, pripadnici najvećeg plemstva srpskog moramo se udružiti da spasemo
što se može spasti. Dušan se više nikad neće vratiti. Ja sam vas pozvao, sve vas
veliku vlastelu srpsku, da položite zakletvu vernosti domovini. Treba zbaciti one
Grke i Napuljce iz dvora i izabrati drugog zamenika našem kralju Stefanu. Koga
vi predlažete?
Jedan visok i snažan mladić u srebrnom oklopu i svilenom ogrtaču priđe
starcu.
– Mi biramo tebe, kneže Dejane.
Starac oholo diže glavu.
– Hvala ti, vojvodo Hlapene, primam se, jer ja sam i najstariji među vama.
Sklopićemo zaveru i vratiti Srbiji ugled i snagu iz doba kralja Milutina. Ceo narod
je sa nama.
– A najveći velikaš srpski, knez Rudnički Vojislav Vojinović? uzviknu
vojvoda Hlapen – Šta ćemo sa njim. On je rođak kraljev i voli mladog kraljevića
Dušana.
– On je star i neće nam smetati. A njegov sin je i suviše mlad i vaspitava se
u manastiru. A sada, kad ste mi ukazali takvo poverenje, donosim vam radosnu
vest. Objavljujem veridbu svoje kćeri Olivere sa hrabrim i plemenitim knezom
Skadarskim, Balšom Balšićem.
On zagrli plavokosog mladića a ovaj pocrvene i obori oči dole.
U isti mah, mala vrata iza stola otvoriše se i unutra uđe jedna žena. To je bila
Olivera Dajanović.
 Odevena u dugu, uzanu u struku haljinu od tamne kadife, izvezene zlatom,
i sa divnom smeđom kosom koja je u viticama padala na nežna ramena, ona beše
tako lepa da je svi pogledaše zdivljeno.
Miloš se trže kao gromom pogođen. Srce mu poče lupati kao ludo. Devojka
koja je ušla nije bio niko drugi nego onaj lepi, nežni vitez koga je te iste večeri
spasao na drumu od napada petorice vizantijskih vitezova.
Kad ugleda opet, u njega duboko urezane one krupne plave i tople oči, malen
nosić i rumene usne, on oseti kako ga podilazi čudna i dosada mu nepoznata
toplina.
Knez Balša priđe Oliveri, kleče na jedno koleno pred njom i pritište joj vreo
poljubac na ruku.
Olivera istrže ruku i priđe svom ocu.
– Donosim ti vest od Epirskog vojvode Preljuba, oče, i on pristupa našem
savezu.
– Svi su uz nas osim Vojnovića – uzviknu knez Dejan – braćo, zakunimo se
na vernost otadžbini.
Mačevi sinuše na svetlosti.
– Zaklinjemo se! – uzviknuše svi. – Za slavu otadžbine. Smrt Kantakuzenu.
Još oni i ne završiše a u odaju banu visok, mlad čovek, unezverena lica.
– Izdaja! Uzviknu on – Na mačeve, braćo – Neko je otkrio naše skrovište.
Svi skočiše, izvan sebe od užasa.
– Šta! Kako to?
– Našao sam nečijeg konja u žbunju na ulazu, a u dvorani stare i iscepane
haljine.
Mačevi sinuše na svetlosti.
– Napred! uzviknu knez Dejan i spusti vizir. Svi učiniše to isto. – Napred!
opkolite ruševine. Uhoda nam ne sme umaći! To bi za sve nas značilo smrt.
Oni poleteše hodnikom prema Milošu. On spusti vizir, isuka mač i kad
projuriše kraj njega on se pomeša u gomilu.
Oni pretrčaše veliku salu sa oružjem i istrčaše u dvorište zamka.
– Opkolite zidine! – vikao je stari knez Dejan izvan sebe od besa. – Ma
preturili svaki kamen uhodu moramo pronaći.
Čim izađe napolje, Miloš brzo šmugnu u korov.
Probijajući se oprezno, on se provuče kroz jedan otvor na bedemu i spusti
se niz kamenje prema žbunju gde je ostavio Zmaja.
 Jedan vlasteoski sluga držao je Zmaja za uzde i slušao pažljivo šta se dešava
u Zamku.
Miloš mu lagano priđe i jednim snažnim udarcem pesnice obori ga kao sveću
dole.
– Napred. Zmaju – napred, u Skoplje! Mnogo smo čuli do sada i mnogo
videli.
On obode konja i u trku se spusti niz drum.
I kad izmače daleko on se okrete i pogleda u tamne konture ruševina koje su
se izdizale prema mesecu.
– Zbogom lepa devojko, zbogom mala kneginjo Olivero. Ako da Bog i sreća
junačka, opet ćemo se videti, ali ne tako kratko i tako tajanstveno.

V TAJANSTVENI HADŽIJA

Na dva časa hoda od Skoplja, na samim ograncima Šare, u to doba dizao se

mali manastir posvećen prepodobnom mučeniku sv. Georgiju.
Manastir se dizao u gustoj hrastovoj šumi iznad koje se uzdizahu njegovi
olovom pokriveni zvonici. Porta je bila popločana krupnim kamenim pločama i
naokolo su stajali konaci sagrađeni od kamena i pokriveni takođe olovom.
Dan se klonio smiraju. Bila je velika subota i tek što sunce zađe za planinama
a manastirska zvona svečano odjeknuše kroz ružičastu suton.
Žitelji okolnih sela hitali su ka manastiru. Kroz otvorena manastirska vrata
svetlucala je svetlost sveća i kandila i skladani muški glasovi su milozvučno
brujali na daleko.
Nekako baš u samom početku službe uzanim putem koji je kroz stenje i
šumu vodio manastiru odjeknuše konjske kopite i jedan konjanik, ogroman i
zavijen u crnu kaluđersku rizu i sa natučenom kapuljačom banu pred manastir.
Manastirska braća su baš, uvrstana u redove ulazila u hram.
Manastirski vratar, mali i debeo, sa gustom bradom i velikim ključem o
pojasu, izdvoji se gomile i sa čuđenjem priđe jahaču.
– Zar se na molitvu dolazi konjem, sine – uzviknu on,
– Nemam vremena za ceremonije – uzviknu konjanik i skoči sa konja. – Ja
sam hadžija i idem kako znam i kako mogu. Sve grehove sam iskajao na Svetom
Grobu.
 Ključar razrogači oči i zabezeknuto pogleda u jahača. Tek sada on vide da
pred njim stoji čovek obučen u monašku rizu katoličkog reda franjevca.
– Zar u pravoslavni manastir dolaziš, pogani sine, – uzviknu on. – Čisti se
odavde dok nismo pse napujdali na tebe.
Hadžija ga preseče oštrim pogledom ispod natučene kapuljače.
– Ne blebeći mnogo, kale, već mi pokaži gde mogu da nađem iskušenika
Jerotija.
Ključar izbeči oči od čuda.
– Zar ništa manje nego tražiš iskušenika Jerotija. Zar ti ne znaš, nesretni
jeretiče, da je sam Gospodar Kralj naredio da niko ne sme da razgovara sa
iskušenikom Jerotijem i da on ne sme do god ne primi kaluđersku rizu i ne bude
postrigan da napusti svoju mračnu iskušeničku ćeliju?!
– Za mene ta naredba ne važi – uzviknu hadžija oštro – Vodi me k njemu jer
nemam vremena za gubljenje.
– Pasji sine, čekaj samo da zovnem oca igumana i ostalu braću. Videćeš već
kako sme katolički kaluđer da ulazi u pravoslavni manastir.
Ključar se okrete da pođe, ali ga hadžija zgrabi tako snažno za vrat da ovaj
posrte i izbeči oči od bola.
– Povedi me, užireni kale, ili ću ti živom drati kožu.
Ključar pogleda ogroman stas hadžijin i samo trepnu očima, jedva dišući od
bola.
On požuri dvorištem a hadžija za njim, neprestano ga držeći za vrat.
Kad obiđoše manastir, oni udariše pored konaka ka stenama uz sami zadnji
zid manastira gde behu ozidane od binu gde je stajala najmračnija i najmanja
iskušenička ćelije, za isposnike koji se spremahu da se postrižu za monahe.
Na ulazu ključar drhteći od straha, uze iz malog udubljenja žižak i povede
hadžiju mračnim hodnikom u dubinu gde su stajala najmračnija i najmanja
iskušenička ćelija.
Kad dođoše do uzanih, gvožđem okovanih hrastovih vrata, ključar zastade.
– Ovde je ćelija iskušenika Jerotija. Ali znaj, jeretiče, da ćemo za ovo
obojica izgubiti glavu ako se samo dozna na dvoru za ovo.
– A ti nikome ne govori – uzvrati hadžija i udari rukom o vrata. – Ako
nekome ma i jednu reč progovoriš, pre ćeš izgubiti glavu od mene nego li od
kraljevog dželata. A sada se ukloni i čuvaj stražu na ulazu. Ne želim da me iko
uznemiri.
Hadžija to izgovori tako zapovednički i oštrim glasom da ključar samo
klimnu glavom i poslušno kao pseto pođe vratima.
 Hadžija još jedared udari u vrata i polako ih pritište.
Iz ćelije se začu težak uzdah i dubok, uznemiren glas odjeknu.
– Ko to remeti mir bednog iskušenika?
– Otvori, iskušeniče Jerotije. Moram da govorim sa tobom.
– Zar ne znaš da je smrtnom kaznom zabranjen svaki razgovor sa mnom?
Zar hoćeš da izgubiš glavu sa ramena.
– Moja glava stoji čvrsto na ramenu – uzviknu hadžija i gurnu vrata od ćelije.
– I još dugo će stajati čvrsto.
Uzana iskušenička ćelija beše osvetljena jedino treperavom svetlošću
kandila na zidu. Kroz uzani prozor usečeni u kamenu dopirala je nejasna plava
svetlost mesečine.
Sa strane je stajao mali drveni krevet pokriven slamom a sa druge strane
hrastov sto pokriven teškim crkvenim knjigama.
Kraj stola, klečeći u duboko pogruženom stavu isposnik Jerotije obrastao u
crnu bradu i umotan u kostretnu monašku rizu, lagano okrete glavu i pogleda u
novodošavšeg.
Videći pred sobom neobično visokog i snažnog čoveka u franjevačkoj rizi i
sa kapuljačom natučenom na oči, on otvori iznenađeno svoje oštre i prodorne oči
i lagano ustade.
Beše to takođe visoka i neobično snažna ljudina, jedva nešto malo oniži od
hadžije.
Hadžija zatvori pažljivo vrata za sobom i lagano mu priđe.
– Ko si ti i šta tražiš od mene? – upita iskušenik oštro mereći hadžiju.
– Dolazim iz Dubrovnika i donosim ti pozdrav, iskušeniče Jerotije.
Iskušenik uzdrhta i priđe korak hadžiji.
– Pozdrav iz Dubrovnika! – uzviknu on uzbuđenim glasom. – Govori šta
imaš da kažeš, tako ti spasa gospodnjeg. Je li te on poslao.
Hadžija klimnu glavom.
– Pogodio si vojvodo Reljo.
Iskušenik uzdrhta i brzo se prekrsti.
– Ne govori tako, nesretniče. Moje ime je Jerotije.
– Zar tako da govori veliki vojvoda Relja. Zapovednik sve vojske srpske,
zvani Relja Krilatica.
– Umukni, nesretniče, – uzviknu vojvoda Relja i trže se drhteći – s kakvim
pravom ti izgovaraš te reči.
 – S ovim pravom, vojvodo – uzviknu hadžija zvonkim glasom i jednim
potezom smače sa sebe kapuljaču i kaluđersku rizu.
Na svetlosti kandila se ukaza vitak i neobično snažan mladić obučen u odelo
od skupocene mletačke tkanine. Njegovo lepo, golobrado lice dvadesetogodišnjeg
mladića sa snažnim crtama i kratkom kovrdžavom kosom odavaše veliku duševnu
snagu i otmenost. Pogled krupnih crnih očiju sekao je kao mač a njegova široka i
čvrsta brada sa lepo srezanim usnama odavali su bezumnu hrabrost i strahovitu
volju.
Iskušenik ustuknu jedan korak u natrag, izvan sebe od zaprepašćenja, pa se
zatim sruči na kolena pred mladićem.
– Ti si to, gospodaru! Vratio si se!
–Da, vratio sam se, – odgovori mladić i stište prkosno usne. – Vratio sam se
u svoju sirotu i nemoćnu otadžbinu koja polako umire pod pritiskom tiranije onih
vizantijskih podlaca.
– Slava neka je Gospodu! Uzviknu Relja sa suzama u očima – ovo je
najsretniji dan u mom životu. Opet će Srbija biti velika i moćna.
– Da, i zato malo ne izgubih glavu prošle noći. Jedan hrabri mladić, Gospod
neka ga štiti, založi svoj život za mene, i ne znajući ko sam.
– Ko se to usudio da digne ruku na tebe, gospodaru!
Kraljević Dušan diže glavu a oči mu sinuše divljim plamenom.
– Teško da ćeš verovati. Bio je to glavom vojvoda Radan Dubravčić sa
kraljevim oklopnicima.
Relja škripnu zubima.
– Izdajica! On je prišao onom podlom Kantakuzenu i izdade svoju
otadžbinu.
Dušan pogleda oštro u vojvodu.
– A zar je ti nisi izdao, Reljo! Zar ti, junak i vitez da se zavučeš u isposničku
ćeliju i da dopustiš da vizantinci uzjaše narod na grbaču.
Relja skoči i oholo se isprsi.
– Morao sam to da učinim, gospodaru. Rekli su mi da si ti ubijen u Skadru,
a šta je moj život vredeo bez tebe, bez najhrabrijeg kraljevića na svetu.
– Zar si verovao tim podlim vestima?
Relja obori glavu.
– Jesam, jer sam kralj je potpisao tvoju smrtnu presudu.
Dušan obori glavu a suza mu zasvetle u oku.
 – Dobri moj oče! – prošaputa on bolno. – Znam da nisi to od volje učinio.
Isuviše si zaslepljen onim podlacima oko sebe, ali nije još sve propalo. Reljo, čas
naše borbe se bliži.
– Gospodaru, bojim se da nije dockan – Plemstvo je počelo da kuju zavere.
Dejanovići, Balšići i ostali počeli su na svoju ruku da rade.
– Zar mi niko nije ostao veran – uzviknu Dušan sa bolom – zar su svi
zaboravili svog kraljevića. Zar i moj ujak Vojin Vojinović.
– On se ne čuje da je živ. Ćuti u svom dvoru na Rudniku i niko ništa ne čuje
o njemu.
Dušan oholo diže glavu i isprsi se.
– Niko me neće zaustaviti, vojvodo. Opet se Dušan vratio i opet će Srbija
dobiti svoju snagu i moć. Hoću da napravim carstvo veliko i silno, da me
potomstvo slavi i veliča, hoću da slomijem podlu Vizantiju i da u Carigradu
istaknem zastavu Srbije. Živela moja otadžbina, živelo carstvo srpsko.
– Živeo hrabri kraljević Dušan Nemanjić, uzviknu Relja gromkim glasom –
nema više straha i kukavičluka. U boj za slobodu Srbije Moj život je pod tvojim
nogama, gospodaru.
Relja zdera rizu sa sebe i priskoči teškom sanduku u uglu ćelije.
– Nas dvojica ćemo se boriti protiv svih. Pobedićemo, jer Dušan zna samo
za pobedu.
On otvori sanduk i izvuče odande pancir košulju, i težak ubojni mač.
Dušan ga zaustavi rukom.
– Reljo, znaš li ti koji plemić srpski ima u grbu gavrana?
Relja se zamisli.
– Ne znam, gospodaru. Niko nema, koliko ja znam. A zašto pitaš. Zar neki
vitez može nositi tako sramni grb, Dušan podiže svoju lepu i vitešku glavu i
odgovori sa zamišljenim osmehom.
– Da Gospod da da si očuvaš svoj život mladi viteže od Gavrana. Bez tebe
ne bi bilo izgnanika Dušana a bez tebe neće biti ni Dušana pobednika. Ako si živ,
ja ću sigurno pobediti, a tvoj grb Gavran biće najslavniji grb ovoga sveta,
Hajdemo, Reljo, ne smemo čekati. – Sveta dužnost nas čeka.
Oni zgrabiše svoje rize i izađoše u hodnik.
U isti mah u dvorište manastira ulete četa konjanika. Oklopi sa
Kantakuzenovim grbom su svetlucali na mesečini.
Manastirska braća istrčaše napolje.
Čelnik skoči i pritrča Igumanu, starcu kao sneg bele brade i kose.
 – Oče igumane – uzviknu on vizantijskim naglaskom. – Imamo zapovest od
njegove svetlosti kneza Jovana Kantakuzena da uhapsimo isposnika Jerotija i da
ga pod stražom odvedemo u skopsku tvrđavu.
Manastirska braća zadrhtaše i zagledaše se. Znali su šta znači takva presuda.
– Tvoja zapovest je svetinja, sine – reče iguman drhtavim glasom. –
Iskušenik Jerotije je u svojoj isposničkoj ćeliji.
Čelnik dade znak kopljanicima koji skočiše sa kolja i potrčaše prema
pelijama, vadeći mačeve.
U tamnom hodniku oni se postaviše u ubojni red. Čelnik pritrča vratima i
otvori ih.
Odjednom uzviknu strašnim glasom.
– Prokletstvo! Ćelija je prazna. Ovamo oca igumana:
Dva konjanika zgrabiše igumana i dovedoše ga do čelnika.
– Gde je iskušenik Jerotije. Ti svojom glavom si odgovoran za njega.
Iguman pogleda u ćeliju pa kad vide da je ona prazna a sanduk sa oružjem
otvoren, lice mu se prevuče osmehom; i on se prekrsti, dižući oči nebu.
– Slava neka je gospodu. Iskušenik Jerotije se opet pretvorio u hrabrog
vojvodu Relju. Hvala ti Bože.
Čelnik besno odgurnu igumana i istrča napolje.
– Na konje, momci, i opkolite manastirsku šumu. Begunac nam mora pasti
šaka, inače odoše naše glave.

VI UHAPŠEN

Na veliku subotu ulice kraljevskog Skoplja bile su prepune sveta.

Narod je vrvio na sve strane po ulicama popločanim kamenom, između
kamenih palata, sve do prostranog trga prema kraljevskom dvorcu s one strane
Vardara.
Na prvi dan Uskrsa uvek je bio priređivan veliki viteški turnir na Kraljevoj
livadi, slavan širom cele Evrope i svi poznati vitezovi iz Mađarske, Nemačke
Italije, Vizantije pa i Francuske i Španije dolazili su da isprobaju svoju snagu i
veštinu sa na daleko čuvenim po junaštvu i hrabrosti srpskim vitezovima.
Zato su ulice bile pune naroda iz svih krajeva Srbije i inostranstva, vitezova,
vojnika, paževa, građana i seljaka.
 Čuli su se razgovori na svima jezicima, razne zastavice su lepršale na
kopljima vitezova.
Stranci su bili zadovoljni jer od kako je kraljević Dušan otišao u progonstvo,
među srpskim vitezovima koji su uvek odnosili pobede, nije više bilo ozbiljnih
kandidata. Sada su se šepurili razmaženi i poročni vizantinci, vešti lukavstvu ali
malo viteškim borbama.
U prostranoj gostionici „Sveti Đorđe“ kraj same gradske kapije gde su
odsedali svi vitezovi i plemići došljaci bilo je naročito živo. Prostrano dvorište
bilo je krcato puno konjanika, paževa, štitonoša i vojnika iz inostranstva.
Čulo se dovikivanje i razgovor na svima jezicima. Svila, kadifa i srebrni i
zlatni ukrasi oružja stvarali su veličanstvenu sliku raskoši i bogatstva. Prostrane
odaje gostionice bile su prepune plemića i njihovih pratioca. Vino se točilo rekama
a kraj velikog ognjišta sluge su vrtile ražnjeve ovaca, goveda i ostale živadi.
Orile su se pesme, zdravice i smeh.
Paževi i konjušari su timarili konje, čistili gospodsko oružje ispod širokih
nastrešnica oko gostionice, naročito određenih za konje i oružje.
I usred najveće vike i gungule, na vrata gostioničkog dvorišta ujaha na
snažnom i plamenom konju mladić u viteškoj opremi, ali bez koplja i ikakve
pratnje.
Njegove oštre, crne oči su gordo gledale na sve strane. On je sedeo oholo na
sedlu, spreman da svaki pogled i svaku reč primi za izazivanje i uvredu.
Na grudima je imao pohabanu dolamu od obične čoje i na njoj izvezeni grb
gavrana.
To je bio naš vitez Miloš-vitez od Gavrana.
On skoči sa konja i povede ga prema nastrešnici da ga zaveže za jasle.
Paževi i konjušari su ga gledali sa potsmehom. Prvi put su videli viteza u
pohabanoj opremi i bez ikakve pratnje, čak i bez celokupne bojne opreme; bez
koplja, štita i štitonoše, a o paževima i konjušarima da ne govorimo.
Vitezovi i plemići sa prozora gostionice su takođe posmatrali ovog
žutokljunog i priprostog, a tako oholog i prkosnog viteza za koga bi se kladili da
u džepu nema ni prebijene pare.
A kad na njegovim grudima ugledaše gavrana, nastade potsmevanje i
zadirkivanje.
Ali, Miloš, gordo dignute glave, ne obraćaše pažnju na sve te potsmehe i
primedbe vitezova već je vodio konja pravo pod nastrešnicu.
Nastrešnica beše puna paževa i konjušara u raskošnim i zlatom ukrašenim
odećama.
 Kad Miloš uđe, oni se zagledaše sa osmehom, i počeše nešto šaputati.
Sva mesta za konje su bila zauzeta.
Miloš pogleda unaokolo i vide jednog skupoceno i sa naročitim ukusom
obučenog paža, verovatno nekog velikog plemića iz inostranstva, sa grbom aždaje
na kadifenom zubunu. On je čistio opremu na divnom i punokrvnom arapskom
atu, koji je nervozno i vatreno kopkao nogom. Pored njega je bilo još jedno mesto.
Miloš se uputi tamo sa Zmajem, ali paž se okrete i kad vide da mu prilazi
priprosto obučen vitez i to još da sam vodi konja, odmeri ga prezrivo od glave do
pete i okrete mu leđa.
Miloš mu priđe i dodirnu ga vrhom od mača.
– Deder, momče, ukloni se malo. Gladan sam i hoću što pre da svršim sa
konjem.
Paž se i ne okrenu već produži da se maje oko konjske opreme.
Miloš, već nervozan od pogleda uprtih u njega, planu i stište vilice. Jednim
pokretom ruke, on tako snažno cimnu paža da ovaj odlete u stranu i ispruži se
koliko je dug po kamenu.
Svi se pogledi uperiše u njih.
Odjednom gomila se razdvoji i jedan vitez priđe Milošu. To je bio pažev
gospodar.
Miloš se okrete.
Pred njim je stojao sa prezrivim osmehom, i mereći ga od glave do pete,
omanji ali veoma snažan vitez.
Bio je obučen u skupocenu odeću od mletačke kadife ukrašene vezovima od
zlata. Na grudima je imao izvezenog zmaja a o raskošnom pojasu ukrašenom
dragim kamenjem visio mu je skupoceni mač španske izrade.
On skrsti ruke na grudima i prezrivo odmeri Miloša.
– Kako se usuđuješ da tako postupaš sa mojim pažem?
– Zato što jedan paž ne sme da bude tako bezobrazan prema jednom vitezu.
Vitez od Zmaja pršte u prezriv smeh.
– Vitez koji ima gavrana u grbu! Čudna mu čuda. Baš je važna ličnost,
Miloš uzdrhta krv mu pojuri u glavi. On odmeri plemića i paževe koji se
okupiše oko njega sa osmesima, i uhvati se za mač.
– Kome se ne sviđa moj grb, možda mu se sviđa moj mač. Svakome od vas
stojim na raspoloženju.
Vitez od Zmaja okrete se sakupljenima sa ironičnim osmehom.
 – Zar bi neko primio izazivanje jednog viteza sa grbom gavrana koji je sam
sebi i paž i konjušar i sluga. Ne verujem da bi se neki čestiti vitez primio da mu i
svedok bude.
– Ja bih se primio, gospodo – uzviknu jedan glas iz gomile.
Svi se radoznalo okrenuše.
Napred istupi visok i plemenita izgleda mladić, plave kose i očiju, odeven u
haljini od skupocene tamno plave čoje, ukrašene vezovima od zlata i srebra. Na
grudima je imao izvezen grb koji pretstavljaše mač i šahovsko polje.
Vitez od Zmaja ga odmeri od glave do pete, bled od gnjeva.
– Moje ime je grof Robert Vilarduen. S kim imam čast.
Plemeniti plavokosi vitez odgovori sa otmenim gestom.
– Ja sam knez Nikola Šubić iz Hrvatske, i rado se stavljam na raspoloženje
nekome koji hoće da izazove viteza od Gavrana.
Graf Vilarduen stište usne i besno se okrete.
– Sutra ćemo se videti na turniru. Tamo ćemo se objasniti.
– I ja se nadam – odgovori Miloš. – Ima li još neko od gospode kome se ne
sviđa moj grb?
Plemići se okretoše i pođoše prema gostinici, ćuteći.
Miloš priđe knezu Šubiću i pruži mu srdačno desnicu.
– Hvala ti, kneže, što si se zauzeo za jednog običnog i siromašnog viteza.
Plavokosi knez mu snažno stište ruku sa prijateljskim osmehom.
– Od sveg srca sam to učinio, jer ovi nadmeni stranci strašno potcenjuju nas,
južne Slovene i nas, braću iz Srbije i Hrvatske. Ali oni još nisu videli pravo
gospotstvo i sjaj. Da samo vide nekog od najvećih srpskih plemića, nekog
Vojvode. I Balšići su nekad bili i sami francuski kneževi de Bo pa se pretopili u
Srbe.
Knez Šubić se zagleda u Miloša i dodade.
– Ipak ne verujem da si tako skroman i običan plemić, jer po tvojim rečima
i po tvojoj pojavi reklo bi se da pripadaš daleko višem plemstvu.
Miloš brzo okrete oči i odgovori.
– Želeo bih i sam da je tako, ali – avaj! Siromašan sam i došao sam u Skoplje
da tražim sreću sa preporukama za Jovana Kantakuzena.
Šubić se namršti.
– Baš nemaš lepe preporuke. Ali ipak, ja ti preporučujem da nabaviš oružje
i štitonošu, jer bez toga neće da te prime na turnir, Ako nemaš novaca, ja ću rado
dati...
 – Hvala, plemeniti viteže – brzo ga prekide Miloš – nabaviću sve što mi
treba i bez novaca. Ako da Bog, sutra bih se rado našao s tobom rame uz rame na
turniru protiv ovih hvalisavaca i junačina. A sada oprosti, jer ću morati da odem.
Dva mladića se srdačno i sa ljubavlju oprostiše i Miloš požuri iz dvorišta
gostionice.
Ulice su bile prekriljene svetom koji je sa svih strana dolazio u prestonicu
da prisustvuje velikom uskršnjem turniru.
Miloš se probijaše kroz gomilu dok su prolaznici sa divljenjem posmatrali
ovog visokog, snažnog i vitkog mladića obučenog u prosto odelo i ako nalik na
pripadnika visokih plemićskih staleža.
Uskoro on izbi na veliki trg sa koga je preko hučnog Vardara vodio most do
kraljevskog dvora čiji se debeli bedemi i visoke kule moćno uzdizale put neba.
Kapija na bedemu dvora beše otvorena i Miloš se uputi preko mosta.
Mnogo plemića išlo je da se prijavi u audijenciju kod svemoćnog maršala
Jovana Kantakuzena.
Mađarske dolame mešale su se sa crnim plaštovima nemačkih vitezova,
ovnujskim kabanicama bugarskih, skerletnim ogrtačima papskih poslanika i
zlatom i dragim kamenjem ukrašenim haljinama vizantijskih, dubrovačkih i
venecijanskih velmoža.
Miloš se bezobzirno gurao između njih dok su oni sa čuđenjem i prezirom
posmatrali tvog golobradog i priprosto obučenog mladića koji ih je bez ikakvog
poštovanja i pažnje gurao laktovima.
Na širokim stepenicama dvora stajala je kraljeva garda kopljanika u belim
svilenim ogrtačima, zlatnim grbom na blistavim oklopima, i dugačkim kopljima.
U ogromnom holu od belog mermera svet se tiskao čekajući na red da bude
primljen kod svemoćnog i gordog maršala Kantakuzena.
Miloš stade u stranu, gordo dignuvši glavu i sa prezirom posmatrajući
velikaše koji su ga gledali ispod oka i tiho se došaptavali sa ironičnim osmesima.
Jedan po jedan od posetioca ulazio je na svečana vrata sobe za audijenciju
pred kojima je stojao herold u zlatu i svili sa nadmenim i oholim licem vizantinca.
Malo po malo pa je red dolazio na Miloša. Već ga je herold posmatrao
namršteno i sa osmehom prezira pitajući se ko li je ovaj žutokljunac u običnom i
prašnjavom odelu koji se pravio tako važan i imao drskosti da u takvom odelu
izađe pred samog svemoćnog i gordog velikog maršala.
Miloš se već spremao da uđe kad pred dvorom odjeknuše kopite konja, vika
vojnika i zveket oružja.
 Svi se radoznalo okrenuše prema vratima jer ne beše običaj da se na
kraljevim dvoru toliko galami osim u važnim slučajevima.
Ulazna vrata se s treskom otvoriše i u dvor utrča neobično visoki i snažan
čovek u iscepanom zubunu, sa krvavim zavojem oko glave.
On pritrča stepenicama i preskačući ih sve po četiri pojurne gore gde su se
nalazile kraljeve i kraljičine odaje.
Na gornjoj galeriji kraljevski kopljanici se uplašeno razmakoše i sa dubokim
poklonom pozdraviše novodošavšeg koji kao vetar protrča pored njih.
Posetioci počeše da šapuću među sobom sa važnim izrazima, a Miloš, kad
ugleda tog čoveka trže se i nehotice se uhvati rukom za mač.
Taj čovek je bio vojvoda Radan Dubravčić sa kojim je on imao onako žestok
okršaj prošle noći i koga je onako pošteno udesio u krvavoj borbi u mračnoj i
kišnoj noći na Šar-planini.
Tek tada Miloš oseti da se nalazi u zoljinom gnezdu i da je na dvoru već
stekao jednog moćnog i snažnog protivnika kome je bilo dovoljno samo da makne
malim prstom pa da ga za navek upropasti.
Ali Miloš se nadao u moćnu i milostivu zaštitu velikog maršala za koga je
imao preporuku u džepu.
U taj mah mu herold priđe.
– Na vas je red? Šta ste želeli?
– Da budem primljen kod velikog Maršala.
– Njegova svetost nema sada vremena za privatne stvari.
Miloš pogleda sa visine u herolda.
– Kad mogu ova gospoda da budu primljena, moći ću i ja. Imam preporuku
za velikog maršala.
Herold ga odmeri od glave do pete i reče nabusito.
– Dobro! Ali ostavite ovde svoje oružje.
– Kako? Zar jedan vitez, da bude bez oružja?
– Takva je naredba. Molim vas da me ne zadržavate dugo.
Miloš oklevaše za trenutak. Kao da mu je neki unutrašnji glas govorio da
bude oprezan.
Ali on pobedi bojazan, otkopča pojas sa mačem i predade ga pažu koji
pritrča iz ugla.
Ogromna i teška vrata se otvoriše i on uđe u veličanstvenu odaju u kojoj je
veliki maršal primao svoje posetioce.
 Dva ogromna prozora gledala su na trg pred dvorom. Dva reda pozlaćenih
stubova držala su tavanicu ukrašenu reljefima i freskama. Pod je bio od širokih
uglačanih mermernih stubova.
Kraj samih prozora stajao je ogroman pisaći sto od ružinog drveta, pretrpan
pergamentima i knjigama povezanim u bivolju kožu.
Okrenut leđima Milošu za stolom je sedeo maršal, obučen u raskošnu haljinu
vizantijskog kroja. Miloš mu je video samo smeđu valovitu kosu i široka, snažna
leđa.
Ta je bio maršal Jovan Kantakuzen, rođak i favorit Marije Paleolog, stvarni
upravljač sudbine Srbije, smrtni neprijatelj prognanog kraljevića Dušana.
Miloš priđe na nekoliko koraka iza maršalovih leđa i zastade.
Maršal je pisao nešto labudovim perom na širokom pergamentu. Kad
prestade da piše, on prosu na hartiju pepeo iz zlatne peskaonice, ostavi pero i diže
se.
Zatim se okrete.
Kad se njihove oči susretoše oba čoveka ustuknuše nekoliko koraka unatrag,
očiju razrogačenih od zaprepašćenja.
Miloš, na svoje najveće čudo ugleda pred sobom mršavu i vitku priliku i
bledo lice sa strasnim, svetlucavim očima onog viteza koji je prošle noći napao na
drumu Oliveru Dejanović.
– Ti! Uzviknu Kantakuzen, bled kao krpa i jedva mičući usnama. – Ti si
to!?!
Miloš instinktivno prinese ruke bedrima ali njegov mač nije bio tu.
Zapao je u lepu klopku.
U to doba dva najmoćnija čoveka u državi bila su Jovan Kantakuzen i Radan
Dubravčić. Miloš je prvoga smrtno uvredio pred ženom koju je ovaj hteo da
ukrade, a drugoga je tresnuo o zemlju pred očima njegovih vojnika.
Stvar nije mogla da bude gora.
Miloš je očekivao šta će dalje da se desi.
Kantakuzen ga je gledao, još uvek izvan sebe od iznenađenja.
Ali odmah zatim bledilo na njegovom licu zameni rumeni plamen gnjeva.
On priđe Milošu gledajući ga strahovitim pogledom zmije otrovnice.
– Ti si to, hrabri mladiću – prošapta on gušeći se od muke i besnila – ti si
taj, koji mi je pokvario planove koje sam mesecima kovao, koji si me osramotio
pred onom devojkom i ponizio kao prezrenog skota.
Miloš uvide da mu nema uzmaka. Bez oružja, on je bio igračka u rukama
Kantakuzena i njegovih pomoćnika.
 Trebalo je što skuplje prodati kožu.
On spusti mirno ruke na grudima i pogleda sa visine u Kantakuzena.
– Da, ja sam to. I opet ću to učiniti samo ako digneš ruku na nezaštićeno
žensko čeljade, ti, vizantiski čankolize.
Kantakuzen uzdrhta celim telom kao u groznici. Niko mu još nije bacio u
lice tako strahovitu uvredu.
– Ti, bedna seljačino! – zašišta on besno kao zmija. – Ti se usuđuješ da to
kažeš meni, velikom maršalu.
– I velikom lupežu – dodade Miloš hladno.
Kantakuzen izvan sebe od jarosti pritrča stolu, zgrabi maljinu od slonove
kosti i udari njime u veliki gong od srebra.
Zvuci se prolomiše kroz prostrane odaje dvorca.
– Umri, bedniče! ovo ti je poslednji dan! Uživaću kad te budu čerečili na
konjskim repovima.
Još se zvuci i ne izgubiše a nekoliko vrata se otvoriše i gomila kopljanika i
paževa utrča unutra sa isukanim mačevima.
– Uhvatite ovog bednika! – grmnu Kantakuzen uperivši ruku na Miloša!
Okujte ga i bacite u najdublju tamnicu tvrđave.
Kopljanici jurnuše na Miloša sa besnim uzvicima.
On se okrete oko sebe.
Bio je opkoljen sa sviju strana. Još samo nekoliko trenutaka i on će pasti pod
udarcima pobesnelih najamnika,
– Udrite ga! Koljite! Isecite na komade! – urlao je Kantakuzen – ne, živog
ga uhvatite, hoću da uživam u njegovim mukama.
Već kopljanici digoše mačeve, ali Miloš otskoči, pritrča brzo kao munja
stolu i duže ogroman srebrni svetnjak.
– Ovamo lupeži, bedni najamnici. Pre nego što me uhvatite smrskaću glavu
bar petorici.
– Uhvatite ga! – vikao je Kantakuzen! Sto dukata onome ko ga obori.
Kopljanici navališe ali Miloš spusti ruku i nekolicina padoše kao ošinuti
munjom.
– Šta je! uzmičete bedne kukavice. Evo vam još ovaj udarac. I ovaj, i ovaj.
Nećete me živog uhvatiti. Živela Srbija, Živeo kraljević Dušan. Dole vizantiski
čankolizi i tirani.
On zamahivaše kao neki div svetnjakom a kopljanici su padali kao snoplje.
Kantakuzen pade u očajanje.
 – To je pravi demon! U tom balavcu kao da su svi vragovi pakla. Zar pedeset
ljudi da mu ne mogu doći glave.
U isti mah Kantakuzenu sinu sjajna ideja, on se saže i poče se kao mačka
prikradati stolu ispred koga je stojao Miloš da bi zaštitio leđa.
Sagnuvši se četvoronoške, Kantakuzen prođe ispod stola i jednim snažnim
potezom uhvati Miloša za noge.
Kantakuzen mu priđe sa penom besnila na usnama.
– A sada šta misliš, hrabri viteže? Sada si u mojim rukama.
– To i liči jednom vizantincu – odgovori Miloš hladno – napasti čoveka s
leđa. Jednoga dana ćemo se razgovarati za ovo.
Kantakuzen se piskavo nasmeja.
– Da, ako samo dobiješ prilike za to. Nećeš ti dočekati sutrašnji dan, vatreni
mladiću.
– To ćemo još videti. Dočekaću ja još da se obračunam sa tobom, ali na samo
i bez napada sa leđa.
Kantakuzen škrgutnu zubima i pođe ka Milošu, ali se u taj mah vrata otvoriše
i jedan paž ulete unutra.
– Svetlosti, kraljević Siniša vas moli da smesta dođete k njemu.
– Vodite ovog čoveka u tamnicu – uzviknu Kantakuzen – kad svršim svoj
posao u dvoru doći ću da se lično obračunam sa njim.
Kopljanici povukoše Miloša ka zadnjim vratima, i Kantakuzen popravi svoje
odelo, pogladim svoju dugu smeđu kosu i gordim korakom se uputi ka odajama
kraljevića Siniše.

VII TAJANSTVENI NESTANAK

Gore, u odajama kraljevića Siniše bilo je vrlo burno.

Siniša, bled i podbulih očiju šetao je krupnim koracima po raskošnoj i
luksuzno nameštenoj odaji.
Na visokoj stolici kraj prozora sedela je Marija Paleolog i zabrinuto gledala
u svog sina.
– Nemam mira ni danju ni noću – uzviknu odjednom Siniša i zastade. – Zašto
su ti prokleti plaćenici dopustili da moj brat utekne iz Dubrovnika i pređe granicu
Srbije. Zar su malo bili plaćeni.
 – Umiri se, sine – odgovori Marija Paleolog, a oči joj čudnovato blesnuše –
Dušan će biti uhvaćen, to budi siguran,
– Uhvaćen! Pre mi se čini da ćemo mi biti uhvaćeni. Prosto se plašim sam
svoje senke.
Marija Paleolog skoči sa svoje stolice i prkosno diže glavu.
– Ti si bio naslednik krune, i ostaćeš to. Teško onom ko pruži ruku prema
njoj.
– Da, to ti kažeš, ali Dušan ne misli tako. Ne znaš ti njega. On je u stanju
mesec da skine sa neba, samo ako hoće.
– Gospodin kralj je tebe odredio za naslednika a Dušana prognao.
– Da, kad ste ga vi istovarili. Ali ja nisam slep, ja dobro vidim da otac više
voli Dušana nego mene. A možda ima pravo. Šta sam ja: razmažen mekušac,
vizantinac, a on je snagom pravi div, a razumom pravi mudrac. Doskočiće on
nama, videćeš ti to već. To je pravi Srbin, hrabar kao lav.
– Radan Dubravčić mu je na tragu i uhvatiće ga. Budi siguran u to.
Siniša zastade i tračak umirenja kao da mu zasija u očima.
– Da, Radan je lukav i hrabar, on stvarno može da ga uhvati. Jedino on.
Marija Paleolog priđe sinu i nežno ga pogladi po kosi.
– Budi spokojan. Što god je Radan naumio, uspeo je. Niko još nije u stanju
da stane nasuprot njemu.
Siniša dahnu olakšano i poljubi majku u ruku.
– Jedva želim da se sve ovo svrši. Željan sam mira i spokoja. Ako Radan
večeras donese dobre vesti otići će sutra dan sa najvećim zadovoljstvom na Veliki
turnir. Jesi li čula poslednje novosti?
– Kakve?
– Tvoj zvezdar Ruđera dobio je goste. Došla je njegova kći Anđelika. Čuo
sam da je pravo čudo od lepote.
Siniša zasija očima i pucnu jezikom.
– Jedva čekam da vidim tu lepoticu.
– Videćete je samo kad izrazite želju, gospodaru – čuje se jedan glas i na
vrata koja se nečujno otvoriše u odaju uđe Ruđero, sa tajanstvenim smeškom na
usnama
Siniša se okrete i kad ugleda zvezdara svoje majke, namršti se i ode u drugi
kraj sobe.
 Marija Paleolog, kad vide da u sobu uđe njen ljubimac zvezdar u čiju je
sposobnost pretskazivanja sudbine i događaja verovala više nego u sebe samu,
nasmeja se i radosno mu pođe u susret.
Ruđer joj se duboko pokloni, tajanstveni smešak nije mu izlazio sa lica.
– Gospođo – reče on dubokim glasom koji je čudnovato zvučio. – Vidim po
vašem licu da vas more teške brige.
– Da, Ruđero – odgovori kraljica. – Reći ću ti kakvi me jadi more jer sam
ubeđena da nam samo ti tvojim čarobnim i nadzemaljskim sposobnostima možeš
pomoći.
Ruđero izvadi ruku iz širokog rukava svoje crne haljine, a nepomično i bledo
lice uokvireno kao ugalj crnom bradom tajanstveno se uozbilji.
– Ne govorite ništa, gospođo, jer znam šta ćete mi reći.
Marija Paleolog ga pogleda iznenađeno.
– Kako, ti znaš? Ali ja ti još nisam rekla!
Ruđero se duboko pokloni.
– Meni ne treba ništa reći. Moć sudbine i putevi događaja se otvaraju pred
mojim očima. Noćas su bile zvezde jasnije i svetlije nego obično i ja sam u njima
pročitao sve ono što vas muči brigama i što vam kvari spokojstvo.
Marija Paleolog se sva pretvori u uvo, drhteći od iščekivanja a Siniša se
podrugljivo nasmeja i pogleda sa strane u zvezdara.
– Pričajte vi nekom drugom te vaše gluposti. Ne verujem ja ni u zvezde, ni
u đavola, ni u vraga.
Marija Paleolog se namršti i okrete se Siniši sa ozbiljnim licem.
– Sine, budi ozbiljan, jer sudbina je moćnija od nas ljudi. Ti se sada smeješ,
ali ćeš se jednoga dana uveriti da Ruđero ima pravo i da uvek govori istinu.
 Zatim se okrete Ruđeru i nastavi blagim glasom.
– A sada, Ruđero, reci mi šta su ti zvezde otkrile.
Ruđero se duboko pokloni u znak zahvalnosti za poklonjeno poverenje i
odgovori.
– Zvezde su mi noćac otkrile mnoge tajne. I ako je teško to poveriti drugome,
jer sudbina voli da otkriva svoje kuteve samo posvećenima, ja ću vam ipak sve
poveriti, plemenita gospođo.
Marija Paleolog zadrža disanje i nagnu se Ruđeru, bleda lica i uzdrhtalih
usana, dok se Siniša neprestano podrugljivo smeškao, gledajući sa visine u
zvezdara.
– Video sam – nastavi Ruđero, a glas mu postade tajanstven i dubok, kao da
je dolazio iz dubine groba – video sam noć, crnu, burnu noć punu munja i
grmljavine, i video sam kako kroz noć ide tajanstvena i nepoznata pojava čije je
lice bilo pokriveno kapuljačom. A sa njime je bio mlad, obesan i hrabar mladić
koji ga je štitio svojom snažnom i silnom mišicom.
Video sam zatim usamljenu planinsku krčmu i u njoj blistave oklope i oštre
mačeve kraljevskih gardista. Vrata su se otvorila i unutra su ušli tajanstveni putnik
i njegov mladi pratilac. Kraljevi gardisti su skočili. Mačevi su zablistali, i
tajanstveni pratilac je skočio među gardiste kao vuk među ovce. Vođa gardista pao
je krvave glave a tajanstveni putnik je iščezao, i tada...
Ruđero zastade i načini lice kao da se sa naporom prisećaše produžetka
proročanstva.
Marija Paleolog gledala je u njega zažarena lica i grudi uzburkanih od
uzbuđenja.
– Dalje, Ruđero, šta se dalje desilo? Govori: preklinjem te imenom
Gospodnjim.
Ruđer obori glavu i protrlja prstima umorno čelo.
– Nisam dalje video, plemenita gospođo. Teški crni oblaci navukli su se
preko neba i pokrili zvezde i ja više nisam čuo njihov proročanski glas.
– Tandara – mandara! – uzviknu Siniša i ljutito skoči sa svoje stolice. –
Majko, kako možeš da slušaš nagvaždanja ovog šarlatana. Otkud mogu zvezde da
otkrivaju prošlost i budućnost kad se sve to nalazi u rukama Gospodnjim. Kod
mene ne pale te izmišljene i nameštene priče.
Marija Paleolog ljutito pogleda svog sina a Ruđero se samo nasmeši, ništa
ne govoreći.
 – Verovaćeš jednog dana, sine – uzviknu Marija Paleolog sa čvrstim i
ubedljivim glasom – sto puta je Ruđero meni proricao sudbinu i uvek se obistinilo
ono što je on govorio.
– Nikada neću verovati u te gluposti – uzviknu ljutito Siniša. – Ja verujem
samo u ono što vidim svojim očima i niko....
Još on to i ne doreče a hodnikom se začu ljutiti bat koraka i vika kopljanika.
Vrata se s treskom otvoriše i u sobu upade Radan Dubravčić, prašnjav,
iscepan, iznemogao, sa krvavim zavojem preko čela.
On zatvori vrata za sobom i zastade kraj njih teško dišući.
Svi ustuknuše unatrag od zaprepašćenja, samo se Ruđero hladno smeškaše,
gledajući u Sinišu, bledog kao smrt.
– Radane, šta se to desilo? – prošaputa Marija Paleolog jedva dišući od
silnog uzbuđenja. – Kakve nam novosti donosiš?
Radan odmahnu glavom i sruči se teško kao vreća u obližnju naslonjaču.
– Sve je propalo! – odgovori on glasom promuklim od umora i uzbuđenja.
– Sam đavo nas je omeo da postignemo svoj cilj.
– Za ime Božje, govori šta se desilo!
– Dušan nam je umakao ispred nosa, a već skoro je bio u našim rukama.
Za trenutak u odaji zavlada duboka tišina.
– Kako je uspeo da umakne? – ču se drhtav i beskrvan glas Siniše, koji je
drhtao celim telom kao prut. – Zar četa kopljanika nije uspela da savlada jednog
jedinog čoveka?
– Da, uspeli bismo da se nije umešalo nešto neočekivano.
– Preklinjem te, vojvodo, ispričaj nam sve šta se desilo – uzviknu Siniša
gledajući sa strahom ispod oka u Ruđera koji se neprestano smeškaše, nepomičan
kao stena.
– Od svoje uhode, koji je poginuo još iste večeri pod tajanstvenim
okolnostima, doznao sam da se Dušan, preobučen u franjevačkog kaluđera, kreće
raškim drumom prema Skoplju. Namestio sam mu zasedu sa svojim oklopnicima
u drumskoj mehani Grka Sofrana i već nam je bio pao u ruke da se nije umešao
jedan nepoznati mladić, pravi đavo i sotona, koji je čuda počinio svojim mačem. I
tako je Dušan uspeo da umakne i ja sam ostao razbijene glave.
– Tačno onako kako je Ruđero pročitao u zvezdama. – uzviknu Marija
Paleolog sa triumfom i okrete se svome sinu – ti još kažeš da su to gluposti i
izmišljotine.
Siniša obori glavu.
 – Priznajem da sam pobeđen, i molim Ruđera za izvinjenje, ali ti razgovori
nam ništa ne vrede. Dušan je još uvek na slobodi i prosto ne smem ni da pomislim
da se on možda ovog trenutka već nalazi na slobodi.
– Treba brzo raditi – uzviknu uzbuđeno Marija Paleolog. – Ne smemo ni
časa časiti. Naša glava visi o koncu, Treba izraditi ratni plan, jer, ne zaboravite,
Dušan ima uza sebe celo srpsko visoko plemstvo. Još danas moramo preduzeti
korake. Naredite da se pozove knez Jovan Kantakuzen.
– Nije potrebno, gospodo – reče Ruđero uz dubok poklon. – Ja sam
predvideo vaše želje i već pozvao maršala. Ako se ne varam, on već ide ovamo.
I zaista, vrata se naglo otvoriše i na njima se pojavi Kantakuzen, još uzbuđen
od malopređašnje borbe.
Videći Radana sa zavijenom glavom a kraljicu i Sinišu uzbuđene, on oseti
da se moralo dogoditi nešto izvanredno važno i ozbiljno, i onako, od prirode bled,
on poblede još više.
– Šta se to desilo? Zašto je Radan ranjen?
Marija Paleolog mu pritrča i u nekoliko reči objasni mu sve.
Kantakuzen je bio izvan sebe od uzbuđenja.
– Stvar postaje opasna! Ne zaboravite da kralj i narod od sveg srca vole
Dušana. Treba ga na svaki način uhvatiti:
– Prvo što će Dušan uraditi – uzviknu Radan – to je da ode do vojvode Relje
koga smo mi naterali da se za uvek povuče u manastir i zamonaši.
– Predvideo sam to – odgovori Kantakuzen – i poslao sam sinoć četu
kopljanika u manastir da dovedu Relju ovamo, i da ga zatvore u tvrđavu. Sa te
strane smo obezbeđeni.
Još on i ne doreče, i na vratima odjeknu snažno kucanje.
Kantakuzen priskoči vratima i širom ih otvori.
Unutra upade čelnik Kantakuzenovih vizantiskih kopljanika, sav pokriven
prašinom i mokar od znoja.
– Gospodaru! – uzviknu on i pokloni se duboko, skoro do zemlje – zle vesti
donosim. Vojvoda Relja je nestao iz manastira. Celu smo okolinu pretresli, ali
njega nije nigde bilo.
Svi se zgledaše, nemi od zaprepašćenja.
– Nestao! – dreknu Kantakuzen, izvan sebe od besa – kako je nestao kad
sam pod smrtnom kaznom zabranio pristup u njegovu ćeliju. Ko se usudio da to
učini.?
– Manastirski ključar mi je priznao da je neki franjevac silom ušao u
manastir i odveo vojvodu baš pred sam naš dolazak.
 – Franjevac! – uzviknu promuklim glasom Siniša. Pa to je bio Dušan. Sada
se nalazimo u lepom škripcu.
– I za sve to je kriv onaj prokleti mladić sa grbom gavrana – uzviknu besno
Radan – ako mi ikad padne šaka, smoždiću ga u prašinu.
Kantakuzen ga pogleda zaprepašćeno.
– Kako reče? Koji vitez sa grbom gavrana?
– Onaj koji je spasao Dušana ispred mog mača. Mladić nežan kao devojka a
snažan kao lav.
Kantakuzen se lupi u čelo.
– On je, to je on! Vitez od gavrana koji mi je naneo tešku sramotu. O,
Gospode Bože, tek sada se setih da je na ruci imao kraljevski prsten Dušanov.
Osvećeni smo za sve ono što je onaj nikogović učinio.
Svi pogledaše sa čuđenjem u Kantakuzena čije su oči blistale čudnim
plamenom.
– Osvećeni? Kako to?
– Taj mladić je u mojim rukama! Baš malo čas sam naredio da ga zatvore u
tamnicu tvrđave. Napred! on nam mora platiti za sve, jer jedino on zna gde se sada
nalazi Dušan. Za mnom. Stvar se okreće u našu korist.
Kantakuzen ščepa mač od čelnika i potrča napolje.
– I ja ću da se obračunam sa njim – uzviknu Radan i skoči prema vratima
vadeći mač. – Ostao mi je dužan jedan udarac. Ja nisam tvrdica i vratiću mu
dvostruko.
– I ja idem sa vama – dodade Siniša i potrča za Radanom. – Ovo se tiče moje
glave i ja ću znati da je sačuvam.
I tri razjarena čoveka sa isukanim mačem jurnuše niz stepenice u podzemlje
tvrđave gde su se nalazile tamnice za teške političke prestupnike.
Usput Kantakuzen zgrabi jednu buktinju i oni utrčaše u tamne i niske
hodnike tamnice dok se stražari sa strahom sklanjali ispred njih.
Uskoro stigoše pred tamnicu u kojoj je po naređenju Kantakuzena bio
zatvoren Miloš.
Ključar dotrča na uzvike i videći pred sobom tri najmoćnija čoveka u Srbiji,
duboko se pokloni i pođe ispred njih zveckajući svežnjima ključeva.
– Otvori ovu ćeliju! – uzviknu Kantakuzen dižući mač. – Ovo je najsretniji
dan u mom životu.
Ključar, drhteći od straha, turi ključ u ogromnu dubrovačku bravu.
Debela hrastova vrata okovana gvožđem i krupnim ekserima zacvrčaše na
šarkama i otvoriše se.
 Kantakuzen ulete u malu i teskobnu podzemnu ćeliju odakle je izbijao zadah
memle i trule slame.
Kad svetlost buktinje osvetli celu ćeliju, sva trojica se trgoše sa glasnim
uzvicima:
Ćelija beše prazna: Miloš, vitez od Gavrana bio je nestao.

VIII TURNIR

Osvanuo je veličanstveno lep i sunčani dan Uskrsa.

Od ranog jutra duboko plavo nebo obećavalo je divan dan i svi su znali da
će to još samo uveličati lepotu i draž turnira koji se imao održati u kraljevoj livadi.
Još od rane zore hiljada zvona sa mnogih crkava i manastira kraljevskog
Skoplja ispunjavale su nebo svojim harmoničnim i radosnim zvucima u slavu
Gospodnjeg Vaskrsa.
Masa sveta praznično obučenog žurile su u crkve i manastire a vlastela,
visoki državnici i kraljevska porodica bili su još rano zorom otišli u veličanstvenu
i neuporedivo lepu zadužbinu kraljevu, manastir Dečane da tamo provedu u
molitvama i samoodricanju službu u slavu Spasa koji je vaskrsao iz mrtvih.
Celo Skoplje bilo je svečano iskićeno cvećem, zastavama i zelenim lišćem.
Građani su žurili ulicama obučeni u svečana praznična odela a paradne crvene
dolame vojnika, strelaca i kopljanika buktale su kao bulke u žitnom polju.
Naročito su bile lepe žene odevene u odeće sa divnim i neobično ukusnim
narodnim šarama, raskošno izvezene: srmom i zlatom.
A čim se završila služba, i kad su zvona objavila izlazak iz crkve, glavnim
ulicama i drumom koji je vodio prema kraljevoj livadi nagrnu masa.
Ni jedan događaj nije više uznemiravao srpski narod od ovog uskršnjeg
velikog turnira.
Očeličen u dugim ratovima i naviknuti da muški i snažno učestvuju u svim
borbama gde je potrebno imati snage i srca, Srbi su uživali da na turniru gledaju
borbu svojih i stranih junaka koji su se nadmetali u snazi neustrašivosti i srčanosti,
znajući da u isto vreme pretstavljaju čast i snagu svog naroda.
Ali ovog puta Srbi baš nisu sa mnogo oduševljenja išli na turnir.
Naviknuti da dosada skoro uvek bez izuzetaka pobeđuju srpski vitezovi, oni
su znali da ove godine šanse za naše vitezove nisu nikakve.
 I kao za pakost, ove godine, kao ni jedne druge, prijaviše se za turnir mnogi
i mnogi slavni i poznati vitezovi i borci iz inostranstva, i to sve zbog unutrašnjih
nesrećnih prilika u državi.
Posle sukoba kralja sa Dušanom, Srbi nisu u opšte imali vitezove koji bi
časno zastupali svoj narod pred stranim vitezovima.
Najveći i najslavniji borci bili su ili u prognanstvu ili daleko od dvora,
odagnati intrigama Kantakuzena i mržnjom Marije Paleolog i Siniše.
Za slavnog Relju Krilaticu se pričalo da se povukao u manastir, knez Vojin
Vojnović je bio star, braća Dejanovići su bili u zavadi sa Kantakuzenom, a knez
Balša Balšić je bio prognan sa dvora zato što je Siniša zavideo svom lepom
plavokosom vršnjaku na njegovoj lepoti i umešnosti oko žena.
A najveći, najhrabriji, najplemenitiji vitez, junak bez mane i straha, bio je
prognat iz Srbije i o njemu se nije ništa čulo, a to je bio kraljević Dušan.
Narod je žurio na kraljevu livadu ali mu je bilo hladno oko srca. Najbolji
vitezovi iz Italije, Ugarske, Bugarske, Vizantije i Nemačke su došli a od naših se
ljudi nije imao ko suprotstaviti, osim nekoliko Kantakuzenovih čankoliza na koje
je bilo žalost pogledati.
Jedina uteha je bila da je sa borcima došao viteški i plemeniti hrvatski knez
Nikola Šubić, ali se još nije znalo da li će on da se bori ili je došao kao posmatrač.
Eto, sa takvim se strahom i nespokojstvo kretala masa naroda prema
Kraljevoj livadi.
Kroz gomile kola, konjanika, ljudi i žena prolazili su vitezovi, ponosito
uspravljeni na svojim plemenitim bojnim konjima, pokrivenim čeličnim ili
srebrnim pločama, a neki i pozlaćenim.
Paževi su krčili napred put svojim gospodarima a štitonoše su gazile pozadi
sa oružjem i stegovima svojih gospodara.
Narod se sklanjao u stranu, posmatrajući sa zebnjom ogromne telesine i
snažne mišice vitezova koji će se boriti sa našima.
Što je više vitezova prolazilo, nade je bilo sve manje.
Ljudi su sa očajanjem uviđali da će svetlo i do sada neukaljano ime srpskog
viteštva biti bačeno u prašinu, i sve zbog Jovana Kantakuzena.
Pri pomisli na njegovo ime ljudi su škripali zubima i besno stezali pesnice.
Najzad se ukaza Kraljeva livada.
Bila je to prostrana livada pokrivena kratkom i gustom travom. Bila je
oivičena gustim i stoletnim šumama.
Skoro dve trećine livade bile su pokrivene svetom.
 Napred se uzdizala tribina za kraljevsku porodicu i velmože a pozadi šator
za dvorske konje i poslugu.
Unaokolo su se beleli šatori vitezova učesnika. Pred svakim šatorom je
stojalo zabodeno koplje sa štitom i ubojni konj privezan za koplje.
Štitonoše i paževi su vrveli tamo amo u službi svojih gospodara, Čisteći
oklope i oružje i spremajući konje za tešku borbu koja se približavaše.
Narod se skupljao s druge strane livade, nasuprot šatorima i kraljevskoj
tribini.
Dugačak prostor određen za borce bio je obeležen zastavicama a kraljevski
strelci jahali su unaokolo da održavaju red.
Narod je dolazio sve više, gužva je bila sve veća. Vazduh se prolamao od
govora, vike, pesama i zveka oružja.
Na sve strane manje grupe ljudi su razgovarali i na svim licima se videlo da
Srbi nisu mnogo očekivali od ovog turnira.
– Nema više starog srpskog junaštva – govorio je jedan starac, lica
izbrazdana ožiljcima. – Nema više kneza Vojina Vojinovića koji je svakim
udarcem obarao po jednog protivnika, ni kneza Dejana, ni vojvode Relje, a ni
našeg...
– Stani, ludače! – uzviknu jedan do njega i uplašeno ga zgrabi za ruku! – ne
spominji Dušanovo ime ako ti je mila glava na ramenu.
– Sve su za ovo krivi oni vizantijski podlaci – besneo je na drugom kraju
jedan snažan, plav seljak – od kako su oni došli, svi naši junaci su nestali bez traga
i glasa. Dođe mi od sramote da skočim u Vardar.
Na drugom kraju, gomila građana i činovnika, govorila je o stvarima koje su
se prepričavale po varoši.
– Jeste li čuli – stigao je i čuveni lombardiski vitez Orlando Montefeltre!
– I anžujski grof Viljem Vilarduen je tu. Kažu da ga još niko nije pobedio
na turniru.
– I nemački knez Palen je tu. Ljudina od dva metra. Kažu da je u stanju
jednom rukom da zadavi vola.
– Pa ugarski vojvoda Janoš Koloman! on je od kraljevske loze i kažu da mu
nema ravna u bojevima.
– Teško nama! a ko će od naših da se prijavi?
– Neki vizantinci. Đubre od junaštva.
– A gde su naši Dejanovići, Balšići, Vojnovići? Zar su svi srpski junaci
izumrli, ili se plaše?
– Ne, ali ni jedan od njih ne želi da se sretne sa Kantakuzenom i Sinišom.
 – Eh, da je sada tu naš....
– Pst! nesretniče. Zar hoćeš da ludo izgubiš glavu.
Odjednom u masi nastade vrenje i komešanje. Na sve strane čuli su se povici,
klicanja i uzrujani glasovi.
– Šta je! šta se to dogodilo?
– Hvala Gospodu, naša čast je spasena. Glasnici su javili da prema Kraljevoj
livadi idu i Dejanovići i Balša Balšić i vojvoda Hlapen i ćesar Preljub i svi ostali
velikaši i plemići.
– Slava Bogu! naša čast je spasena! Opet će Srbi da; pobede junački i časno
kao i svake godine.
– Kako su samo smeli da dođu od Siniše i Kantakuzena.
– Oni su sami došli u Dečane i stari kralj je naredio da pođu na turnir, jer
Uskrs je dan mira i ljubavi i među narodom ne sme da bude mržnje.
Nastade strašan metež.
Lica ljudi ozariše se osmesima nade.
U isti mah kraljevskim drumom odjeknuše fanfare.
– Idu! Kraljevska porodica i srpske velmože!
Gomila se zatalasa.
Nastade metež, guranje, vriska.
Svi su se propinjali na prste da bolje vide. Strelci su s mukom zadržavali
rulju da ne pređe granice polja određenog za turnir.
Fanfare su dolazile sve bliže i bile sve jasnije.
– Idu! Idu!
U isti mah na ulasku u kraljevu dolinu zablistaše oklopi kroz oblake prašine.
Odjeknu topot konja i zveka oružja i na livadu izbi sjajna i veličanstveno
obučena konjica kraljevskih oklopnika.
Napred je išla famfara a zatim oklopnici, u pozlaćenim oklopima, sa
kraljevskim zastavicama na dugim kopljima.
Zatim između dva reda pešaka strelaca u zelenim dolamama i crvenim
čakširama, koji su u rukama nosili posrebljene arbalete a na leđima tobice sa
sumnjama, ukaza se kraljevska porodica.
Napred je jahao stari kralj, nem, oborene glave, sa krunom na sedoj kosi i
hermelinskim ogrtačem preko skupocene i vanredno lepo ukrašene kraljevske
odežde.
Dva mlada paža u plavim zubunima sa naduvanim rukavima i čakširama
tesno pribijeni uz noge vodili su na zlaćanim uzdama kraljevog plemenitog belca.
 Za njim, sa obe strane jahali su Siniša i Kantakuzen, tako raskošno, bogato
i sjajno obučeni da je narod zanemeo od čuda a i sami vitezovi iz inostranstva
otvoriše širom oči.
Za njima je išla njihova pratnja, vojvoda Radan, bled k zabrinut i još desetina
čelnika garde, kopljanika i vizantiskih odreda.
Iza njih su konji nosili pozlaćene nosiljke sa Mariom Paleolog i njenim
dvorkinjama.
Posle čete konjanika koja je završavala kraljevsku pratnju, pojaviše se
srpske velmože.
Knez Dejan je jahao sa svojim sinovima i Balšom Balšićem iza njih su jahali
vojvoda Hlapen, ćesar Preljub i ostali.
A kraj oca, ponosita i lepa kao taj proletnji dan jahala je Olivera Dejanović.
Narod sa dubokom poštom pozdravi starog kralja.
Zaneme kao riba kod prođoše Siniša i Kantakuzen a povika radosno i iz
punog srca kad se pojaviše srpske velmože.
Stari knez Dejan se naže i šanu Balši.
– Čuješ li, sine! Našem narodu su dojadili oni vizantinci, oni jedva čekaju
da nas vide.
A narod je klicao od oduševljenja gledajući snažne i ogromne telesine
Konstantina i Dragaša Dejanovića, lepog i snažnog Balšu Balšića, neustrašivog
vojvodu Hlapena i ostade velmože poznate po junaštvu i hrabrosti.
Siniša je to odmah osetio i okrenuo se, lica bleda od gneva prema
Kantakuzenu.
– Jesi li video, kneže Jovane. Ovi šugavi psi su ućutali kad smo mi prošli a
deru se iz sveg glasa za ovim buntovnicima iza nas.
Ali Kantakuzen nije čuo.
Sve njegove misli i sva njegova duša bila su oko ponosite divne devojke
koju nije video, ali koju je osećao kako jaše kraj svoga oca, kneza Dejana, očajna
što se u njenoj blizini nalazi i on.
Jer jedina duboka, teška a neutoljiva strast Jovana Kantakuzena, koja ga je
mučila paklenim mukama i raspinjala na krst iskušenja bila je slepa, strasna i
bezumna ljubav prema Oliveri Dejanović.
Kad povorka prođe tribinama, na svim šatorima viteza boraca zalepršaše
zastave, a na kraljevskom šatoru uzvi se ponositi srpski steg, dvoglavi beli orao.
Povorka se zaustavi pred tribinama.
Paževi pritrčaše kralju i pomogoše mu da se skine sa konja i onda se svi
uputiše tribinama.
 Kralj sačeka Mariju Paleolog i njenu svitu među kojima se naročito isticaše
divna i očaravajuća crnka, Anđelika, ka kojoj su se često krale strasne oči
kraljevića Siniše, pa se svi kretoše da zauzmu mesta u ložama.
Odjednom; u narodu odjeknuše uzvici krajnjeg razočarenja.
Mesto da srpske velmože oteraju svoje konje prema šatorima da uzmu oružje
i ubojnu spremu jer borbe tek što nisu otpočele, oni se skidoše i pođoše na tribine
sa kraljevom pratnjom.
– Šta ovo znači? – čulo se među narodom – pa naši neće da se bore?
– Svršeno je onda sa nama– Baciše nam našu čast u prašinu.
– Ovo je nečuveno! Ovo se nikada do sada nije desilo.
Velmože su međutim počele zauzimati svoja mesta na tribinama.
Kad kralj sede u svoju naslonjaču sa kraljevskim grbom,. Kantakuzen priđe
i duboko se pokloni.
– Gospodaru, sve je spremno da turnir počne, ali ne smemo zaboraviti na
jednu stvar. Nikada kao do sada nije bilo više stranih učesnika na turniru i nikada,
kao sada neće biti više cenjen pobednički venac. Treba da izaberemo damu koja
će predati pobedniku zaslužen lovorov venac.
– Ostavljam tebi, kneže Jovane, da učiniš to – odgovori kralj tiho. – Radi
kako znaš.
Kantakuzen diže glavu rumenu od uzbuđenja.
– Plemenita gospodo – uzviknu on – pre nego što turnir otpočne, dužnost
nam je da izaberemo damu koja će staviti na čelo pobedniku zlatan lavorov venac.
Siniša ga uhvati za rukav i povuče.
– Poslušaj me, kneže Jovane. Najpogodnija dama bi za to bila Ruđerova kći
Anđelika.
Ali Marija Paleolog se umeša strogim glasom.
– Ne sine, ona je strankinja, i niko je još među nama ne poznaje dobro. Neka
knez Jovan izabere po svojoj volji. On obično uradi ono što najbolje.
Međutim Kantakuzenove oči preleteše preko svih žena iz kraljičine svite i
zaustaviše se na Oliveri Dejanović.
Ona se trže i preblede a mržnja i prezir joj zablistaše u divnim očima.
Kantakuzen priđe kralju i reče uz dubok poklon i to glasno da bi ga svi mogli
čuti:
– Ja mislim, gospodaru, da bi dama najdostojnija časti da okružni glavu
pobednika bila knjeginjica Olivera Dejanović, kći našeg mudrog m hrabrog kneza
Dejana Žegligovskog.
 Kralj klimnu glavom i njegove se oči blago i očinski zaustaviše na lepom i
od uzbuđenja usplamtelom licu Oliverinom.
Knez Dejan ustade i pokloni se.
 – Meni je osobita čast, gospodaru, što je moja kći izabrana i ja je ustupam
jedino želeći da okruni vencem pobede Srbina.
Kantakuzen priđe Oliveri i duboko se pokloni a njegove crne, nemirne i
upale oči strasno blesnuše.
Olivera se ponosito uspravi, i bacivši prezriv pogled na Kantakuzena, siđe
niz balustradu i priđe kraljevoj loži, duboko se poklonivši.
Stari kralj joj milostivo pokaza rukom na počasno mesto određeno za one
koje će davati vitezima pobednicima vence slave.
Svi ljudi su sa puno divljenja a žene sa zavišću gledali u lepotu i draž Olivere
Dejanović.
– Takve lepote je teško videti, – šaputalo se po narodu – kažu da Kantakuzen
gine za njom.
– Pogledajte samo kako je knez Balša Balšić guta očima. Balšića i
Dejanovići nešto mnogo šuruju međusobno.
– Prava delija devojka. Jaše kao muškarac a u stanju je i mačem da se bori.
Prava Srpkinja.
U taj mah fanfare odjeknuše i nastade tišina. Silan narod beše pritisao
Kraljevu livadu. Hiljade ljudi su nestrpljivo očekivali da otpočne turnir.
Na kraljevoj tribini je takođe bilo sve prepuno. Iz šatora vitezova odjekivalo
je nervozno hrzanje konja a oružje je blistalo na suncu.
Kad famfare ućutaše, na livadu izjaha kraljev herold na bogato opremljenom
konju, sav u zlatu i svili.
On zasade kraj tribina, duboko se pokloni i izvadi dugačak savijutak
pergamenta.
– U ime premilostivog Gospodara Stefana Uroša Kralja Srbije, Raške i
primorskih zemalja otvaramo ovaj viteški turnir za natecanje svim vrstama oružja
između Srpskih vitezova i njihovih gostiju. U ime Boga neka se otpočne.
Herold se pokloni a stari kralj ustade i mahnu rukom.
Usklici oduševljeno se oteše iz hiljade grudi.
Fanfare opet odjeknuše a u šatorima vitezova boraca nastade vrenje.
Dva paža sa kraljevskim grbovima istrčaše na ledinu noseći zastave.
S desne strane kraljeve lože paž udari srpsku zastavu, a sa leve se zalepršaše
zastavice svih ostalih naroda čiji su vitezovi učestvovali u turniru.
Fanfara opet odjeknu n sa strane inostranih zastavica pojaviše se vitezovi
gosti.
 Idući u savršenom redu vitezovi dođoše do zastavica i poređaše svoje konje
u bojni red. Paževi i štitonoše stajali su kraj svojih gospodara sa oružjem u rukama.
Narod dočeka sa pljeskanjem strane vitezove.
Srebrni i pozlaćeni oklopi blistali su na suncu, svila i kadifa prelivali su se a
nojeva pera lepršala po vetriću.
Narod ih je posmatrao živo komentarišući o njihovim imenima, snazi i slavi
koju su stekli pojedinim na bojnim poljima.
– Pogledajte, eno Orlanda Montefeltre, sa lavom na štitu. Kažu da je do sada
bio nepobediv.
– Eno i Viljema Vilarduepa sa aždajom na štitu – Izgleda jak kao medved.
– Eno kneza Palena!
– I grofa Redžinalda od Salisberija.
– Uh koliko tu poznatih junaka ima, a ko će biti sa naše strane.
Fanfare opet odjeknuše.
To je bio znak da srpski vitezovi stanu kraj svoje zastave.
Sve oči se okrenuše prema zastavama, u očekivanju. Prođe jedan trenutak
dug kao godina. Tišina je pritiskala livadu.
Nigde nikoga. Kraj srpske zastave ne pojavi se niko. Narod se zagleda, nem
od užasa i zaprepašćenja...
Stari kralj je sedeo očiju ukočeno uperenih u mesto na kome je trebalo da se
pojave srpski vitezovi.
Odjednom slabo rumenilo oboji mu blede, staračke obraze. On stište usne i
pogleda u Sinišu koji je sedeo kraj njega gledajući uporno u lepo i rumeno od
uzbuđenja lice Ruđerove kćeri Anđelike.
– Teško meni – prošaputa kralj glasom punim bola i gorčine – teško meni i
teško mom narodu. Zar bi sve ovo moglo da se desi da je tu Dušan, zar bi ovi
stranci mogli da se smeju i nazivaju Srbe kukavicama.
I stari knez Dejan, bled od gnjeva, vrteo se uzbuđeno na svome mestu.
– Ovo je sramota kakvu Srbi još nisu doživeli. Sve zbog ovih vizantiskih
intriganata. Nema više Dušana i Relje i nema više borbe i junaštva.
Dragoš Dejanović ne izdrža, već skoči sa svog mesta.
– Nisu svi kukavice! Ako nema koga da se javi, javi ću se ja.
– I ja! dodade knez Balša i skoči.
Ali stari Dejan ih zadrža.
– Vas dvojica nećete značiti mnogo. Ali, pogledajte. Narod ljutito gunđa i
gleda u Kantakuzena otrovnim pogledima. Za svu sramotu, oni će baciti krivicu
na Vizantince i time je naš posao olakšan. Sedite i ćutite U meni se ove kuva u
grudima, a od stida ne mogu da pogledam u oči gospodaru kralju, ali smatram da
je to mnogo pametnije nego mešati se u volju sudbine.
I zaista sve jače gunđanje odjekivalo je iz gomila posmatrača.
Ovakva sramota još nije zadesila naš narod.
Strani vitezovi počeše da se gledaju među sobom sa osmesima.
Njihovi paževi su drsko i sa prezirom posmatrali u gomile naroda koji nije
imao ni jednog viteza da se suprotstavi njihovim gospodarima.
A Olivera Dejanović, određena da postavi venac slave na glavu pobednika,
rumena od stida gledala je sa očajanjem po tribini, punoj srpskih velikaša i
vitezova koji su sedeli ćutke i gledali u zemlju.
Odjednom nastade čudna tišina.
Sve oči se naglo uperiše prema mestu na kome je stajala zastava.
Sa livade odjeknu topot konja i zveket oružja, pa odjednom, ponositi sa
blistavim oklopom na suncu pojavi se jedan vitez i stade kao ukopan kraj srpske
zastave, a kraj njega njegov štitonoša, mali smešan čovečuljak sa pesničkom
lautom preko ramena.
Sve se oči zaprepašćeno uperiše u viteza, a on se isprsi, oholo diže glavu i
podiže mišicu sa štitom na kome se ukaza vitezov grb.
Taj grb je bio gavran sa raširenim krilima.

IX CRNI VITEZ

Kad su Kantakuzenovi oklopnici okovali Miloša i zatvorili u najmračniju

ćeliju tvrđave, mladić je bio prepun očajanja.
Eto kako je počelo njegovo putešestvije u potrazi za srećom.
Još nije ni stupio čestito na dvor a već se zamerio dvojici najmoćnijih ljudi
u državi i eto kako se završila njegova prva avantura – u tamnici.
I to baš sada, kad se ceo svet spremao na turnir i kada je Miloš bio već
unapred sa uživanjem računao na susret sa ponositim Orlandom i prekim
Viljemom Vilarduenom. Prepun očajanja, on zari glavu u ruke i u malo ne zajeca
od besa.
Odjednom neki čudan šušanj ga trže i natera da podigne glavu.
Učinilo mu se da se neko vrzma oko vrata njegove ćelije.
To nije bio stražar, jer Miloš bi čuo bat njegovih teških čizama.
 Odjednom, nešto poče da grebuca oko brave, reza poče da se sa škripom
pomera i najzad vrata se sasvim lagano, skoro nečujno otvoriše.
Miloš se polako podiže, spreman na odbranu. Možda je to Kantakuzen slao
svog dželata da ga u tišini smakne a da niko ne dozna za to.
Na otvorenim vratima se pojavi jedna oniža, tanka prilika.
Prilika se približi i pri oskudnoj svetlosti buktinje iz hodnika Miloš sa
čuđenjem ugleda jednu ženu, vitku i tanku. Ogrnutu crnim ogrtačem i sa
kapuljačom natučenom na lice.
Jedino su njene oči strasno plamtele i nazirala se topla, rumena ustašca.
Miloš je gledaše sa zaprepašćenjem. Ko je bila ova žena i šta je tražila od
njega. On nije ni slutio da će situacija imati takav neobičan i neočekivan obrt.
Ženska prilika mu brzo priđe i pruži ruku a Miloš oseti kako ga dodirnuše
meki i nežni, topli prstići.
– Brzo, mladi viteže – prošaputa mek i uzrujan glasić – ne smemo gubiti
vremena. Dozvoli da ti skinem okove i pođi za mnom.
– Ko si ti, nepoznata ženo – zapita Miloš sa čuđenjem, ali mu nepoznata
stavi brzo prst na usta u znak da ne govori glasno, i otključa spremljenim ključem
okove na Miloševim rukama.
– A sada brzo za mnom. Svaki trenutak je skupocen.
– Ali ko si ti? Kuda me vodiš?
– Ne pitaj mnogo! – odjeknu ženski glas preklinjući. – Imaj poverenja u
mene i učini sve ono što ti budem zapovedila.
Glas žene zavijene u crn ogrtač zvučio je tako nežno, prijateljski i srdačno,
da se Miloš nije ni trenutka predomišljao da ispuni želje svoje nepoznate
spasiteljice.
Oni iziđoše napolje, a žena zaključa vrata ćelije, iščupa sa zida buktinju i
požuri napred, dajući Milošu znak da je sledi.
Oni pređoše žurnim koracima dug i nizak hodnik tamnice i obreše se pred
rešetkom koja je delila hodnike od kanala opkopa.
Žena otključa i te rešetke i oni se nađoše s one strane opkopa. Straža sa
bedema ih ne primeti i oni se lagano prikradahu uz zid idući prema mostu koji se
nalazio s one strane zidova, prema periferiji Skoplja.
Žena u crnom povuče Miloša na most, jedva osvetljen buktinjama
zakačenim za stubove, ispod koga je besno hučao mutan i zapenušen Vardar, pa
kad ga pređoše, sklanjajući se i senke od stražara, žena se uputi trčeći mračnim
pustim ulicama Skoplja.
 Miloš je išao za njom, ne razumevajući zašto i ko ga je to spasao tamnice.
Ali ipak, iz držanja žene, njenog glasa i toplog sjaja njenih očiju, on je osećao da
mu je ova tajanstvena i nepoznata žena prijatelj i da mu želi samo najbolje.
Trčali su tako kratko vreme, zaklonivši se dva ili tri puta od patrole koja je
nailazila mračnim ulicama.
Kad zaviše u jedan pust i uzan ćorsokak, žena zaustavi Miloša pred jednom
tamnom i u noć utonulom kamenom kućom, i udari nekoliko puta zvekirom u
vrata.
Negde iznutra odjeknu bat koraka. Kroz uzane rešetke na prozorima zaigra
slabačka svetlost i vrata se sa škripom otvoriše.
Na vratima se pojavi mali, smešan čovečuljak u neobičnom odelu i smešnom
kapom. Držao je fenjer više glave i smeškao se na Miloša.
Žena u crnom uvuče Miloša u hodnik a mali čovečuljak priskoči napred da
im prisvetli.
Uđoše zatim u veliku dvoranu sa otmenim starinskim nameštajem. Po
zidovima je svetlucalo skupoceno i raskošna ukrašeno oružje.
Na velikom hrastovom stolu u sred odaje goreo je bakreni svetnjak sa
svećama.
Na nekoliko srebrnih tanjira ležalo je odabrano i ukusno jestivo.
Miloš, umoran i gladan, uvuče žudno miris jela i pića.
Žena skide ogrtač i ostade u dugoj, uz telo pripijenoj crnoj haljini sa
skupocenim ukrasima.
Preko lica joj ostade široka crna maska od kadife koju su često nosili članovi
visokog društva u to doba.
Miloš se zagleda radoznalo u nju, ali je mogao da vidi. samo sjajnu crnu
kosu, kao sneg belo lice i divno rumene usne koje su se ljupko smešile,
Ona priđe Milošu i lagano ga pritisnu da sedne na jednu od stolica.
– Sedi, plemeniti viteže, i ponašaj se kao da si u svom domu. Jedi i pi, jer
treba da povratiš snagu i svežinu za turnir koji će biti sutra.
– Ko si ti, lepa spasiteljko – uzviknu Miloš osetivši da mu krv življe struji
pod pogledom toplih crnih očiju njegove lepe spasiteljke. – Zašto si me spasla iz
ruku Kantakuzenovih i gde si me ovo dovela?
Nepoznata se samo osmehnu i nali mu čašu vina.
– Pij i jedi i ništa ne govori. Jednoga dana ćeš sve to doznati, – ali kad bude
vreme tome.
Miloš žudno ispi pehar i navali na jelo, gladan kao vuk.
 Nepoznata je nežno posmatrala kako on žvaće zalogaje svojim čeličnim
vilicama i smeškala se.
Pored nje, smešni čovečuljak je isto tako sa ne manje nežnosti i prijateljstva
posmatrao mladog viteza.
Kad se dobro okrepio ukusnim jelom i izvrsnim prokupačkim vinom, Miloš
se okrete svojoj domaćici.
– Dozvolite da vam duboko zahvalim na svemu što ste učinili za mene. A
sada je vreme da idem jer treba da se odmorim i priberem snagu za sutrašnji turnir,
jer nas čekaju velike dužnosti.
– Mnogo će slavnih vitezova biti sutra – reče nepoznata sinuvši strasno
očima. – Zar se ne bojiš da se boriš protiv njih.?
– Ja ne znam šta je to strah. Boriću se sa zadovoljstvom.
– A ako izgubiš?
– Ja sam navikao samo na pobedu.
Nepoznata skoči sa ponositim osmehom.
– I ja se pouzdajem u tebe, viteže Miloše. Ostani ovde i odmori se. Naći ćeš
ovde i oružje i konja, a ovaj će ti biti štitonoša. Tvoja pobeda će mi biti nagrada
za sve ovo što sam učinila za tebe.
Miloš skoči i uhvati nežnu i lepu ruku svoje spasiteljice.
– Neću da pitam ni ko si, ni šta si – uzviknu on vatreno. – Jedino što ću reći
to je da ću biti srećan da ti se na neki način odužim za sve ovo. Reci mi kako ću
to da učinim.
Mlada žena diže svoje crne i blistave oči i uperi ih u Miloševe sa toliko
strasne, vatre i nežne predanosti da mladić pocrvene i jedva izdrža pogled.
– Ako zaista hoćeš da mi se zahvališ, lepi viteže – prošaputa ona a ruka joj
zadrhta u Miloševoj šaci – a ti posle turnira dopusti da te tvoj štitonoša povede na
mesto gde ćeš naći mene. A sada zbogom ostaj i neka ti Gospod pomogne.
– Stani! – uzviknu Miloš kad ona htede da pođe – Hoćeš li i ti sutra
prisustvovati turniru?
– Gde god budeš ti i ja ću biti s tobom – uzviknu neznanka strasno. – Moj
će te pogled verno pratiti a moje misli neće te napuštati dokle god se opet ne
sastanemo.
I neznanka se brzo okrete i nestade u dugačkom i mračnom hodniku.
Miloš ostade gledajući zamišljeno za njom, ali ga iz misli trže obešenjački i
lukavi glas slugin.
– Vreme je da spavaš, gospodaru.
Miloš se okrete i pogleda ga.
 Nije mogao a da se ne nasmeje, videći obešenjačko ali – inteligentno, lukavo
ali i prijateljsko lice malog i nakaznog sluge.
– Dakle, ti si taj moj štitonoša. Samo, hoćeš li biti u stanju da mi nosiš mač
i štit?
– Probaću, pa ako ne mogu, platiću nekom drugom da to učini.
– A kako se zoveš!
– Golub, svetli gospodaru.
Miloš se okrete i pažljivo zagleda u svog novog paža.
– Golub! to ime mi je poznato. A i ta tvoja obešenjačka njuška mi je poznata.
Gde li sam te pre toga video?
– Ako to pogodiš, onda ću ti reći da si najveći lažov na svetu, jer ja te nisam
nikada u životu video.
Miloš ga pomeri još jednom i okrete se.
– Dobro; a sada me vodi na počinak.
Golub diže svetnjak sa stola i uvede Miloša u prostranu, ukusno nameštenu
odaju sa velikim alkovom.
Miloš se ispruži po svilenim dušecima i zaspa kao top.
Ko zna koliko je spavao kad ga trže jedan glas.
On skoči: bila je zora.
Golub mu priđe, noseći odelo.
– Zora je, gospodaru. S obzirom da si ti omiljen kod dvora i maršala
Kantakuzena bilo bi bolje da izmaknemo još za vremena.
– Dobro, daj odelo.
Miloš se okrete i zastade ustiju otvorenih od čuda.
Pred njim je ležalo skupoceno i raskošno viteško odelo, srebrni oklop,
košulja od pozlaćenih verižica, dug i težak mač ukrašen dragim kamenjem i
pozlatom i divan kalpak sa visokom čelenkom.
A na dolami od najfinije venecijske svile stajao je izvezen njegov grb,
gavran sa raširenim krilima.
– Odakle ovo skupoceno oružje? – Uzviknu on i skoči – da li ja to sanjam
ili je ovo stvarnost.
– Ćuti pa se oblači, ili se oblači pa ćuti, šta više voliš – odgovori ozbiljno
Golub, podnoseći mu oklop, – nemamo mnogo vremena za bacanje.
Kad bi gotov, on opasa mač i pođe za Golubom, koji uze štit, povijući se
pod njegovim teretom.
Kad izađoše u uzano kameno dvorište, Miloš se opet trže.
 Pred vratima je stajao osedlan i u sjajnoj turnirskoj opremi njegov Zmaj.
Osetivši gospodara, on poče da veselo rže i da nervozno kopa nogama.
Miloš mu pritrča i zagrli ga.
Zatim skoči na sedlo i oseti se svež i čio kao tica u zraku.
– Napred, Zmaju – uzviknu on razdragano – napred, u boj, za slavu srpskog
oružja i za slavu mladog viteza Dušana Nemanjića.
– U slavu pobede, – uzviknu Golub i izjaha za njim na malom, mršavom
kljusetu koje je ravnodušno strigalo ušima.
Pored štita i visokog koplja Miloševog on je nosio prebačenu preko leđa i
dugu pesničku lautu, nalik na gusle.
– Kakva je to komendija? – uzviknu Miloš namršteno – kakvu to tamburu
nosiš. Jesi li ti štitonoša jednog viteza ili si svirač na svadbama?
– Ovu sam lautu poneo – odgovori Golub mirno – da opevam tvoje junaštvo,
plemeniti viteže. A sada gledaj pred sobom i ne govori ništa, jer nailazimo na
opasna mesta.
I odista, kad izađoše na ulice Skoplja, doduše još puste u ovo rano jutarnje
doba, Miloš spusti vizir i obode Zmaja.
Golub je trčkao za njim na svom čudnovatom i mršavom kljusetu koje je
bilo ravnodušno na sve događaje ovoga sveta.
Uskoro oni ostaviše za sobom i poslednje kuće Skoplja i dohvatiše se druma
koji je vodio prema Kraljevoj livadi.
Preći ćemo preko toga šta je radio Miloš dok se narod u toku jutra skupljao
na kraljevoj livadi i kako je crveneo od sramote pred pozivom herolda na koji se
ni jedan od srpskih vitezova nije odazvao.
U poslednjem trenutku, kad već očajanje naroda beše dostiglo vrhunac, on
je obo svog Zmaja i doleteo do srpske zastave koja se ponosito zaviorila iznad
njene glave.
Teško je opisati kako je taj događaj delovao na prisutne.
Nastala je tišina, pa onda pljesak i vika, kao grmljavina, odjeknu od naroda.
– Živeo vitez od Gavrana! Živeo borac naše zastave.
Krici i povici lomili su se livadom kao tresak lavine po snežnim gudurama.
Na tribinama je stvar stojala drukčije.
U trenutku kad se Miloš pojavi, Kantakuzen i Radan, bledi kao smrt, skočiše
sa svojih mesta i zagledaše se kao izbezumljeni u mladog viteza od gavrana.
A Olivera Dejanović, koja je dotle sedela nema i pogružena na svojoj stolici,
kad ugleda grb gavrana, oseti kao da joj ta tica živo srce kida.
 Zaustavila je dah, i obraza rumenih kao ruža posmatrala je mladog viteza.
Balša Balšić koji nije skidao očiju sa nje, uoči njeno uzbuđenje, i zadrhta od
nekog unutrašnjeg nemira.
Još se vika naroda nije utišala, a Kantakuzen, u sporazumu sa Radanom,
prišanu nešto heroldu, a ovaj izjaha pred tribinu i dizanjem ruke dade znak da želi
da govori.
– Po naredbi gospodara Kralja turnir će otpočeti u ovom stanju, budući da
se za protivničku stranu javio samo jedan vitez.
– Siromah mladić – odjeknu iz sviju usta – on sam neće moći da se bori
protiv toliko protivnika.
– Protivnik, pošto je sam, može da odustane od borbe – nastavi herold. – U
tom slučaju bi se izvršile samo viteške konjičke igre.
Sve oči se uperiše u Miloša. Ali on samo uze koplje od Goluba i namesti se
na belegu.
Srca u posmatrača skakala su kao luda.
– Dakle, pošto se niko više ne javlja... ponovi Herold, ali, u isti mah, jedan
zvonak i snažan glas odjeknu sa livade.
– Stanite! I mene morate uzeti u obzir.
I do Miloša dojaha i stade vitez u sjajnoj opremi. Na štitu mu se video grb –
mač na šahovskom polju.
– Knez Nikola Šubić! odjeknu kroz narod – Sada možemo mirnije da
dišemo. Stvar se popravlja u našu korist.
Kantakuzen i Radan su besneli od gneva.
Ali, nemajući kud, Kantakuzen ustade, i kao maršal dvora, diže ruku da da
znak da borba počinje.
Ali, u isti mah, na dnu livade nastade komešanje. Gomila paževa i lakeja se
razdvoji i na livadu izjaha jedna neobična i čudnovata ličnost.
Bila je to ogromna i snažna ljudina, sav u crnom oklopu, sa spuštenim
vizirom. Ni jednog ukrasa ne beše na njemu, sve je bilo od debelog crnog čelika.
O pasu mu je visio ogroman mač koga bi teško mogao snažan čovek obema
rukama dići.
Jahao je na ogromnoj bedeviji, crnoj kao noć, a i oprema beše takođe crna.
Taj čudni, tajanstveni i nepoznati crni vitez, sam samcit bez štitonoše i bez
grba, sam noseći koplje, štit, mač i buzdovan o sedlu, izjaha iz gomile, i leno se
njihajući u sedlu, uputi preko livade pravo ka mestu na kome su stojali Miloš i
Nikola Šubić.
Svi su zaprepašćeno gledali u novodošavšeg.
 Narod nije znao šta da kaže, ali kad vide da se crni vitez uputio srpskoj
zastavi, pokliči iz hiljade i hiljade glasova pozdraviše ga.
Kantakuzen, Radan i Siniša se zagledaše, osećajući kako im hladni srsi mile
niz leđa.
Ko zna šta je svaki od njih mislio, ali neka čudna i neodređena zebnja uhvati
ih kao klještama.
Kantakuzen opet nešto prišanu heroldu a ovaj uzviknu:
– Crni vitez koji se ovog časa pojavio, pošto nema propisne opreme, to jest
ni štitonoše ni grba kojim se svaki vitez ponosi, ne može da se primi i moli se da
se mirnim putem udalji sa mesta za turnir.
Uzvici ogorčenja odjeknuše u narodu, ali u taj mah stari kralj diže ruku.
– Neka se crni vitez bori za svoju zastavu – reče kralj svojim staračkim i
drhtavim glasom. – Ja mu dajem sva prava za borbu.
Krici oduševljenja propratiše ove reči starog kralja. A kralj, kad završi svoj
kratak, ali jezgrovit govor, sede na svoje mesto i upi pogled u crnog viteza koji je
mirno čekao kakvu će sudbinu da mu odredi maršal turnira.
Kantakuzen nemade kud, i ako besan i škripeći zubima, on dade znak
heroldima da obaveste crnog viteza da se njegovo učešće prima, i ako ne ispunjava
sve propise turnirskih uslova.
Oduševljenje u narodu je raslo. Pojava crnog viteza ulivala je puno
poverenja svojom neobično snažnom pojavom i veoma velikim samopouzdanjem,
Nema toga ko se nije zapitao, ko li može biti taj veliki i snažni vitez u crnom
oklopu, bez oznake i grba.
Ponavljala su se imena svih poznatih vitezova srpskih, jer da je crni vitez
bio Srbin bilo je neosporno po tome što je stao pod srpsku zastavu.
Spominjala su se imena Ljutice Bogdana, ćesara Vojihne, vojvode Grgura
Preljuba, Vukašina Mrnjavčevića, pa čak i vojvode Relje i ako se znalo da je on u
manastiru, ali ipak, ni jedan od njih mada su bili glasoviti i na daleko čuveni junaci,
nije ni svojom pojavom ni takvim držanjem odgovarao tajanstvenom crnom
vitezu.
Međutim, heroldi prekratiše sva ta razmišljanja pošto dadoše znak za
početak borbe.
Pošto na srpskoj strani nije bilo dovoljno braca za pojedinačnu borbu, a u
želji da što pre uništi i izvrgne ruglu i sramoti viteza od Gavrana, Kantakuzen, koji
je odlučivao borbom, naredi da bitka bude skupna. To jest, da se jedna strana bori
u celini protiv druge strane.
 Pošto su srpski vitezovi na srpskoj strani bili u manjini, oni stadoše u borni
red sa štitovima isturenim napred.
Tada se iz neprijateljske gomile izdvojiše tri viteza, i to vitez Orlando, knez
Palen i arbanski knez Karlo Topija, pređoše kasom turnirsko polje i dodirnuše
vrhom svojih kopalja štitove srpskih vitezova.
Knez Palen izabra kneza Nikolu Šubića, Karlo Topija Crnog viteza, a
Orlando, drhteći od želje da već jednom reši svoj spor sa Milošem pred očima lepe
Anđelike, udari snažno po Miloševom štitu.
Znak trubni beše dat i mrtva tišina zavlada poljem.
Protivnici se namestiše, jedni sa jedne, drugi sa druge strane livade.
Miloš, pre nego što spusti vizir, ukrsti prijateljski pogled sa Nikolom
Šubićem. Dva mladića kao da očima dadoše jedan drugome časnu reč da će se
boriti do poslednjeg daha za svoju zastavu.
Opet odjeknu gruba.
Vitezovi spustiše vizire, podigoše koplja i štitove i obodoše konje.
Duboka tišina zavlada kraljevom livadom.
Ljudi su bez daha gledali prizor pred sobom. U svakoga je srce tuklo kao
malj.
Odjeknu topot kopita, borci se spustiše kao munje jedni na druge, spušten
glave, pognuti sa kopljem uperenim na svoje protivnike.
Dolazili su sve bliže, bliže...
Konji su jurili, oružje je blistalo na suncu.
Odjednom – strašan tresak odjeknu tišinom. Oblak prašine obavi mesto gde
su se borci u silnom naletu sudarili.
Kad se prašina raziđe – ugledaše čudan prizor.
Knez Palen se koprcao po zemlji, izlomljena koplja. Vitez Orlando,
slomljena pera, ležao je na zemlji zajedno sa sedlom.
A pod nogama Crnog viteza koji je sedeo mirno na konju držeći svoje koplje,
ležao je Karlo Topija nepomično, zajedno sa konjem. Siloviti udarac je oborio i
konja i njegovog jahača i sada su obojica ležali dole, teško dišući od silnog
naprezanja.
Za trenutak je vladala grobna tišini, pa uzvici fanatičnog oduševljenja
ispuniše Kraljevu livadu.
Narod je vikao, mahao kapama, derao odeću sa sebe. Neprestani uzvici
oduševljenja ponavljali su se i odjekivali livadom i šumom.
 Kantakuzen, Siniša i Radan su gledali mračio i namršteno u scenu pred
sobom, a oči starog kralja plamtele su živim ognjem, i ako mu lice ne beše
promenjeno.
Olivera i Anđelika, rumene i uzdrhtale od uzbuđenja delile su radosti i
oduševljenja mase.
Ali – borba se nastavlja dalje.
Heroldi opet dadoše znak. Pobeđeni vitezovi izađoše do iduće skupne borbe
a Karla Topiju iznesoše zajedno sa njegovim onesvešćenim konjem.
Sad kao neprijatelji prođoše čuveni vitezi Viljem Vilarden Džon Solisberi,
ugarski vitez Koloman i Vilarduen besan na Miloša još iz krčme kod sv. Đorđa,
izabra Miloša, Crni vitez dobi u deo Salisberija, Nikola Šubić ostade deli megdan
sa slavnim ugarskim vitezom.
Opet odjeknuše trube, opet vitezovi jurnuše jedni druge, i opet je narod, bez
daha i glasa čekao da vidi šta se desiti kad vetar odnese prašinu posle okršaja i –
opet vide isti prizor: Vilarduen i ugarski vitez ležali su dole, a Salisberi ležao
nepomično, ničice, kraj izlomljenog štita i razbijene kacige.
Teško je opisati oduševljenje naroda. Posle toliko straha eto gde jedan
hrvatski knez, jedan mladić neznatnog imena i jedan nepoznati i tajanstveni vitez
obaraju redom, kao od šale, najbolje i najpoznatije vitezove evropske.
A stari kralj je i dalje blistao očima, a malo rumenila obojilo mu je žute i
venule svetačke obraze.
I tako se borba nastavi dalje.
Neprijatelj za neprijateljem je prilazio i svaki se sudar svršavao na isti način.
Nikola Šubić, Miloš i Crni vitez ostadoše tog dana pobednici u borbama
kopljem.
Narod umalo što ne provali lanac oklopnika da ponese svoje ljubimce na
rukama, ali kad dadoše znak za skupnu borbu, mnoga se lica namrštiše.
U skupnoj borbi beše dozvoljeno svako oružje, od topuza, do sekire i mača.
Kantakuzen je likovao jer sada je stvar izgledala malo drukčija. Tri viteza sa
srpske strane imali su protiv sebe oko petnaest vitezova čija su imena bila slavna
na svim turnirskim poljima i svim borbama poslednjih godina u Evropi.
Heroldi dadoše znak i pobeđeni vitezovi, drhteći od poniženja i uvrede,
namestiše se na metu, vadeći mačeve.
Njihovi protivnici učiniše to isto, pa zatim obodoše konje.
Bila je; to veličanstvena, a u isto vreme i neobična slika kad se tri čoveka
uputiše protiv pet puta jačeg neprijatelja.
 Prvi sudar beše neobično oštar i snažan. Zveket mačeva nadvlada silne
glasove naroda koji poče bodriti svoje ljubimce.
Pobeđeni vitezovi navališe svom snagom da operu ljagu i poprave loše
utiske malopređašnjeg poraza.
Ali Miloš i Nikola Šubić neustrašivo jurnuše u gomilu neprijatelja, vitlajući
teškim mačevima.
Crni vitez ostade malo po strani, i kao da beše nečim zbunjen. Odbijao je
hladno i mlako udarce neprijatelja kao da je u dnu srca strepeo zbog nečega.
Na Miloša naletoše Orlando i Vilarduen, ali on hrabro odbijaše njihove
udarce a Zmaj, naviknut i željan borbe, skakao je kao mahnit levo i desno.
Borci su tako udarali jedan na drugoga sa toliko snage, da su zveket mačeva,
piska konja i jauci ranjenika nadvikivali vikanje svetine.
Poljem su trčali konji bez vitezova, letela parčad ogrtača i ostaci pera sa
čelenke a iskre i varnice su letele iz gustog spleta boraca.
Jedan po jedan od stranih vitezova napuštao je borbu.
Miloš i Šubić, jedan kraj drugoga, tukli su se hrabro kao lavovi, dok je Crni
vitez udarao kao od bede, ograničavajući se samo na odbranu, tako da se narod
pitao gde se dede ona njegova malopređašnja džinovska snaga ili je možda veštiji
u borenju kopljem nego mačevima.
Ali, najzad, ni snaga dvojice mladića ne beše neiscrpna.
I ako su izbacili više od polovine neprijatelja iz borbe, oni su i dalje durnašno
i snažno tukli, ali se jasno videlo da upotrebljavaju poslednje iskrice snage.
Disali su teško, i sve teže. Krupne graške znoja pojaviše im se na čelu, a
Nikoli Šubiću od velikog naprezanja poteče krv iz nosa.
Orlando i Vilarduen, koji su svojom snagom i svojom veštinom borenja
prednjačili, navaljivali su sve više na Miloša.
Miloš je lagano izmicao.
Delio je udarce levo i deono. Svaki udarac je bio po jedan neprijatelj manje,
svaki udarac je bio po jedan izliv oduševljenja kod posmatrača.
Ali Orlanda koji je lukavo merkao priliku, iskoristi svoj položaj i Miloševu
nepažnju, i zadade jedan udarac Milošu ispod pazuha, od koga se ovaj povede a
krv mu oboji skupoceni svileni zubun.
U publici nastade strašan lom.
Narod nije hteo da izgubi svoga ljubimca.
Miloš je udarao sve slabije a Vilarduen i Orlando navaljivali sve jače.
Odjednom, Miloš se povede, a ruka kojom je držao mač klonu mu.
 Već je nesretni mladić, povodeći se na konju hteo da padne dole, i već su
gledaoci, pretrnuli od straha, spremali da pokriju oči da ne bi gledali pogibiju i
sramotni gubitak časti svog ljubimca, kad se livadom zaori snažan i zvonak
mladićski glas.
– Evo me, Miloše! Dolazim ti u pomoć!
Sve se oči uperiše u ono što se sada odigravalo na livadi.
Crni vitez do tada lenj, nepomičan i kao ravnodušan na sve što se oko njega
događalo, jedva se braneći mačem od besnih nasrtaja svojih neprijatelja, kao da se
sada beše pomamio.
Ispravi se na svojoj teškoj bedeviji, odbaci mač koji mu se učini nedovoljno
pogodan za poduhvat koji je naumio, pa trže iz sedla tešku ubojnu sekiru.
Grof Janoš Kolaman, videći da njegov neprijatelj baca mač, obode konja i
jurnu na Crnog viteza, ali ovaj diže sekiru i spusti je tako strahovitom snagom na
svoga protivnika da ovaj samo zinu i bez glasa se sruči na zemlju.
Ali Crni vitez ne obrati pažnju na pad svog protivnika, već obode konja i
jurnu brzo kao munja u gomilu protivnika.
Gledaoci videše samo to da se neprijatelji rasprštaše ka ono golubovi kad
soko uleti u njihovo jato.
Za tren oka livada je bila očišćena.
Tada se Crni vitez okrete, i baš u trenutku kad ranjeni Miloš ispuštaše mač,
povodeći se da padne, on obode konja i polete na Vilarduena i Orlanda.
– Živeo Crni vitez! Pomozi vitezu od gavrana! – vikala je svetina.
I velmože na tribinama behu zaustavili dah, gledajući šta će se dalje desiti.
Olivera, bleda kao krpa, posmatrala je, uzburkanih grudi i suznih očiju kako
Miloš zapade u iznenadnu opasnost.
Vilarduen vide opasnost i okrete konja prema Crnom vitezu. Onako snažan
i moćan, on podiže svoj teški mač i okomi se na crnog viteza, ali ovaj podiže svoju
sekiru, i pre nego što gledaoci dođoše k sebi, Vilarduen se valjao po zemlji u
oblaku prašine.
Ali, u isti mah, kad Crni vitez polete na Orlanda koji se spremaše da zada
odlučan udarac iznemoglom Milošu, njegov konj se saplete preko Vilardusena i
prostre se koliko je dug po ledini.
Crni vitez ispade iz sedla i otkotrlja se niz travu, jedva pokušavajući da se
zaustavi u svom teškom čeličnom oklopu.
Ali u trenutku kad vide da Milošu preti ozbiljna opasnost, on skoči na noge,
i uprkos ogromne težine. oklopa, potrča ka Orlandu.
 Orlando ga ugleda i naglo okrete konja ka njemu sa satanskim osmehom jer
jedan oklopnik bez konja bio je nemoćan i ostavljen na milost i nemilost konjaniku
koji bi ga napao.
Orlando dotera konja do Crnog viteza i podiže mač, ali Crni vitez, uvek
hladan i priseban, brzo kao munja ga uhvati za ruku a zatim skide sa Orlandovog
sedla buzdovan šestoperac.
Još Orlando i ne doznade šta se oko njega događa, a Crni vitez ga snažno
povuče dole i tresnu iz sve snage topuzom po čelenci.
Orlando samo duboko uzdahnu i sruči se sa sedla, bez glasa i pokreta,
onesvešćen silnim udarcem.
Miloš otvori oči i kad vide svog spasioca iznad sebe, i kad vide da Nikola
Šubić vija poslednjeg protivnika po ledini, potrča ka Milošu koji je jedva držao na
sedlu.
Pošto ga je prihvatio, on mu izvuče noge iz uzengija, i lako kao dete položi
ga na travu.
Kad mu skide šlem, ukaza se kao krpa bledo i oznojeno Miloševo lice.
Miloš otvori oči i kad vide svog spasioca iznad sebe, blago se osmehnu.
– Hvala ti, viteže! Ti si mi spasao život i čast, jer sramotu poraza teško da
bih mogao podneti.
– Mera za meru! – odvrati crni vitez tiho – spasao sam ti život jer si i ti
nekom spasao.
Međutim, videći kako se svršila borba, narod je bio izvan sebe od
oduševljenja.
Kopljanici su jedva zadržavali pomamljenu svetinu da ne provali kordon i
ne poleti preko turnirskog polja, posejanog telesima poobaranih vitezova.
– Živeo Crni vitez! Živeo vitez od Gavrana! Živeo Nikola Šubić, – orili su
se glasovi livadom.
Kralj je bio izvan sebe od radosti.
Srpske velmože su jedva disale od ponosa, samo je Kantakuzen mrko gledao
pred sobom, jer mu se tako izjalovila prilika da vitez od gavrana nestane sa ovog
sveta.
Kralj, uzbuđen i radosno se osmehivajući, ustade i dade rukom znak da je
borba završena.
Štitonoše i paževi pobeđenih vitezova, uz opšti smeh naroda koji im je
vraćao milo za drago, iznesoše svoje onesvešćene i ranjene gospodare.
Kralj se zatim okrete Kantakuzenu.
 – Maršale, tvoja je dužnost da izabereš pobednika i da ga krunišemo vencem
slave.
A zatim se kralj okrete Oliveri, koja je gledala lica rumena od uzbuđenja i
svetlih očiju.
– A ti, kćeri, spremi tvoj venac pobede, i ma koga da krunišeš od one trojice,
ne zaboravi da će to biti junak koji je to pošteno zaslužio.
Olivera pocrvene još više i uze svojim drhtavim prstima pobednički srebrni
venac.
Ali Kantakuzenu pade na pamet nov plan.
Pošto mu nije ostvarena želja da Miloš bude fizički dotučen, on dođe na
ideju da ga dotuče moralno.
Iako je ceo narod vikao Miloševo ime, iako je bilo očigledno da on po svojoj
popularnosti, snazi i veštini boraca sasvim zaslužuju da bude pobednik turnira,
Kantakuzen odluči da to ne učini.
On ustade i reče nešto heroldu a ovaj uzjaha pred tribine i naredi da zasviraju
fanfare.
Kad fanfare prestadoše herold uzviknu.
– Po zapovesti našeg gospodara kralja a po izboru njegove svetosti prvog
maršala, za pobednika današnjeg turnira proglašen je borac nepoznat po imenu i
grbu, od naroda nazvan Crni vitez.
Narod se uskomeša.
Oni su cenili snagu i borbenost iskusnog i smelog crnog viteza, ali je njima
bio više za srce prirastao mladi, neustrašivi i hrabri vitez od gavrana.
I sam kralj beše iznenađen takvim izborom i vlastela se zgledaše, ne
razumevajući zašto je to Kantakuzen tako učinio.
Ali kad pobednik trebaše da istupi napred i da priđe kraljevoj tribini za
nagradu, nastade pometnja.
Crnog viteza ne beše nigde.
Uzalud kopljanici i paževi po Kantakuzenovoj naredbi pretražiše celu
livadu. Crni vitez beše nestao bez traga i glasa.
Narod tapšanjem i burnim odobravanjem nagradi ovaj plemeniti i viteški
gest crnog viteza.
Svima beše jasno da je crni vitez iskoristio pometnju i nestao samo zato da
popravi nepravdu učinjenu vitezu od gavrana.
Pa i Kantakuzen to oseti.
 Besan kao ris, on zveraše levo i desno oko sebe tražeći izlaza iz situacije, ali
stari kralj ga spase neizvesnosti, jer ustade i uzviknu zvonkim i podmlađenim
glasom.
– Crni vitez je postupio pošteno i plemenito jer po pravdi i po zasluzi
pobednik današnjeg turnira je vitez od gavrana. Neka priđe i primi srebrni venac
pobede.
Burno odobravanje naroda poprati reči sedog kralja.
Nikola Šubić, izvan sebe od radosti isto je njegov prijatelj zaslužio tu retku
i zaista veličanstvenu nagradu, pritrča Milošu i pomože mu da se podigne.
Milošev paž, Golub, ovog puta ozbiljan bez svog večito nasmejanog i
lukavog lica pritrča Milošu sa izrazom krajnje zabrinutosti.
– A možda je i ovde negde oko nas. Kantakuzen i Radan se plašljivo osvrtoše
oko sebe.
– Dakle, kao što smo ugovorili?
– Da. Ja idem da izdam nalog našim ljudima. Ali se i ti spremi.
– U redu. Sada za Miloševu kožu ne dajem više ni pet para.
Kantakuzen i Radan stegoše jedan drugome srdačno desnicu i rastadoše se
izmenivši značajne poglede.

X NASTAVAK O CRNOM VITEZU

Tek što je prevalilo toplo i u ovim krajevima već zaparno uskršnje podne.
Sunce je žestoko peklo, ali je u hladovini stoletne hrastove šume bilo sve
mirno i tiho.
Tice su sanjivo pevucale, gorski potok je žuborio u travi, srne i ostale šumske
zveri, lagano su išli tamo amo, već malaksali od vrućine i zapare.
Malim uzanim šumskim putem koji je vodio između stoletnih hrastova u
polutamnu i hladnu dubinu šume, odjednom sve ožive.
Tice uplašeno drhtaše a nekoliko preplašenih srna pretrčaše stazu.
Začu se konjski topot i na stazi se pojavi teški ubojni konj sa konjanikom u
crnom oklopu, sa vizirom spuštenim uz lice.
On je leno jahao, kao utonuo u sanjarije: njegove ogromne široke grudi
mirno su disale, o moćne mišice kao da su se odmarale od malopređašnje borbe.
Odjednom crni vitez se prenu iz svojih sanjarija, zaustavi konja i oslušnu.
 Iz daljine je kroz podnevnu zaparu odjekivalo ravnomerno i ujednačeno
tiktakanje vodenice.
U isto vreme, kroz udarce vitla, čula se i pesma pevana snažnim i dubokim
basom koji se na daleko razlegao.
Crni vitez oslušnu pesmu, pa okrete konja prema maloj stazi koja je vodila
kroz gusto žbunje i kamenjar, pa se uputi prema glasu pesme i tiktakanju vitla.
Staza je vodila kroz gusto drveće i kamenjar, pa se poče spuštati na niže.
Tiktakanje je postajalo sve glasnije i najzad se začu i žuborenje brzog
gorskog potoka.
Crni vitez natera konja prema potoku, a kad izbi iz spleta žbunja, hrastovine
i kiseljaka, pred njim se ukazaše brzi i plavi talasi gorske rečice, a malo dalje, na
granitnoj steni uz samu ivicu šume mala vodenica potočara, napravljena od
hrastovih brvana.
Vitlo se veselo okretalo i klepetalo a cela je vodenica treštala od basa koji je
levao prigodne vinske pesme.
Crni vitez okrenu konja ka potočari, pa zatim siđe, i udari balčakom mača o
mala, drvena vrata vodenice.
Pesma prestade, a iznutra odjeknu krupan i neobično snažan glas.
– Ko to uznemirava pošteno radnika pri poslu?
Crni vitez tresnu tako snažno pesnicom u vrata da cela brvnara zadrhta iz
temelja.
– Otvori, vodeničaru, i udeli gladnom namerniku nešto za jelo.
– Gubi se odatle, – uzviknu krupan glas oštro i grubo iz kolibe – ili ću ti
izbrojati rebra ovim drenovakom.
I vrata se sa treskom otvoriše a na njima se pojavi ogromna, neobično snažna
ljudina, zarasla u kosu i bradu, sa teškim drenovakom u ruci.
On izlete napolje stežući ljutito drenovak, ali kad mesto gladnog namernika
ugleda neobično visoko i snažno obličje viteza svog pokrivenog oklopom i sa
spuštenim vizirom, on ustuknu i spusti drenovak.
– Oprosti, viteže, ali ja sam mislio da je to neko od onih bezobraznih Vlaha
što mi svaki dan dosađuju prošnjom.
– Svejedno – odgovori crni vitez. – Ja sam gladan i žedan. Daj mi da jedem
i da pijem i platiću ti koliko je potrebno.
– Nemam ni hrane pi piva – odgovori vodeničar nabusito i okrete se da pođe.
– Ovo nije drumska mehana. Idi svojim putem.
– Zar nemaš saosećanja prema ljudima koje goni nevolja. Dva dana nisam
ništa ni jeo ni pio.
 – Šta me se tiče. Gubi se dok nisam izgubio strpljenje.
Crni vitez odmeri ogromnu kosmatu ljudeskaru pred sobom, pa krene
napred, i baš u trenutku kad je vodeničar hteo da zatvori vrata, on metnu nogu u
dovratak.
Vodeničar, drhteći od besa okrete mu se sa podignutim buzdovanom.
– Zar ti nisam rekao da onde nema ni vina ni hrane.
– Gubi se, dok ti nisam sva rebra razbio ovim drenovom batinom.
– Zar ti tako razgovaraš sa jednim vitezom.
– Marim ja za viteze. Nego me se ti okani i gubi se.
Crni vitez odgurnu zapanjenog vodeničara i uđe u malenu izbu vodenice.
– Deder, ukloni se, rutavi majmune, dok ti nisam izlomio tu užirenu šiju. Ja
sam gladan i žedan i moram da podmirim svoje potrebe.
Vodeničar ruknu, crven i zadrigao kao bik.
– Zar se ti usuđuješ mene da udariš, vodeničara Borču – uzviknu on ljutito
– znaš li ti da ću te, i ako si tako visok i na oko snažan, jednim udarcem oboriti na
tlo.
Crni vitez se okrete i odmeri Borču od glave do pete.
– Dakle, tisi taj čuveni Borča. Čuo sam da si jači od bika i da imaš udarac
ravan udarcu topuza šestoperca, ali ja bih ti predložio jednu opkladu.
– Kakvu to. Govori brže, jer se spremam da ti prebrojim rebra i da te izbacim
kroz prozor odavde.
– Da izađemo napolje na onu stenu što se nadnela nad potokom pa da
udarimo jedan drugom šamar. Ako me ti oboriš, neka ti je alal moj konj i moje
oružje ali ako te ja oborim, da daš piće i jelo, jer sam video u jednom kutu tvoje
čatrlje srneće butove i mešine vina.
 Borča odmeri od glave do pete Crnog viteza i pljesnu rukama.
–Dobro, neka bude. Da se šamaramo, ali ne zaboravi da ja jednim udarcem
ubijam bika. Pre nego što i misliš, poslaću te na dno potoka da se zabavljaš sa
rakovima. Hajdemo napolje.
Oni izađoše napolje i popeše se nad uzanu stenu koja se okomito nadnela
nad hučnim i brzim potokom ispod vodenice.
– Ali samo još jedan uslov – reče Crni vitez usput. – Neću da dižem vizir i
skidam šlem i čelenku, jer sam se tako zavetovao.
– More, neka đavo nosi zavet. Nemam ništa protiv. Tako ćeš me bar
poštedeti da ti od lica napravim lepinju. Evo nas gore, deder, da se namestimo.
Borča stade kraj ivice stene, raširi noge i dobro se i sigurno namesti na steni,
zadižući rukave kostretne haljine.
Crni vitez stade nasuprot njega, i namesti se što ugodnije.
– Udaraj prvi – uzviknu Borča dižući svoju neobičnu snažnu i maljavu, kao
klada široku ruku. – Udaraj, jer ako ja udarim, nećeš imati prilike da mi vratiš
udarac.
– Ne, udaraj ti prvi, – odvrati Crni vitez veselo – ako ja prvi udarim, neću
moći ni da osetim posle udarac čuvenog vodeničara Borče.
– Pa dobro, kad baš hoćeš – uzviknu Borča i pljunu u šake. – Deder ovamo,
naviksani viteže, da ti pokažem pošto je oka šljiva.
Crni vitez se uspravi i skrsti ruke na grudima, a Borča odmeri daljinu i diže
ruku.
Zastade časak, duboko dišući i pribirajući snagu, pa onda se napreže, i brzo
kao munja, a svom svojom bikovskom snagom spusti šaku na vizir Crnog viteza.
Odjeknu pucanj kao da je daska prsla.
Jedva dišući od napora Borča ustuknu i otvori oči, pa odjednom opsova.
Crni vitez je još uvek stojao kraj njega. skrštenih ruku i nepomičan.
– Šta, nisam te oborio!? Pa ti si sam satana!
– Ne kukaj, Borčo, sada je red na mene, zar ne?
Borča, crven od gnjeva i sramote namesti se prema Crnom vitezu, i napreže
svu svoju snagu da se što stabilnije i čvršće namesti na ivice stene.
– Evo, neću da kažeš da sam te udario pancirom – reče Crni Vitez i skide
pancir rukavicu sa desnice – neka posao bude čist, a sada se spremi.
Borča se namesti i napreže mišiće, a Crni vitez se malo odmače, podiže
desnicu i lako, kao od šale, spusti je na obraz Borčin.
 Odjeknu tup udarac, Borča se zanese pa kao da ga neko podiže sa zemlje,
polete i kao kamen slete glavačke dole u potok.
Crni vitez otrča na obalu i pruži korice od mača nesretnom vodeničaru.
Sav izubijan i mokar kao miš, Borča izađe na obalu, teško dišući.
Levi obraz beše mu pukao i krv mu se slivala niz vrat.
On diže oči i uperi ih sa neobičnim čuđenjem u Crnog viteza.
– Ko si ti, Viteže, što imaš tako snažan udarac? Tako mi Boga, još nisam
sreo tako snažnog čoveka.
– Svejedno je kako je moje ime – reče Crni vitez – nego, kad sam sada dobio
opkladu, daj mi da jedem i pijem.
Borča se brzo uputi vodenici.
– Nikad nisam radije dao nekom da jede i pije. Ja volim samo ljude smele i
snažne, koji preziru smrt i opasnost.
Kad uđoše u vodenicu, Borča izvadi ogroman srneći but i čitavu mešinu vina
i sve to baci na težak hrastov sto.
Crni vitez izvadi mač i udari po srnećem butu, deleći ga na pola.
Borča napuni pehar i diže ga gledajući ushićeno u Crnog viteza.
– U tvoje zdravlje, smeli i snažni čoveče. Ali tako ti spasa Gospodnjeg reci
mi samo jednu stvar. Jesi li Srbin.
– Srbin od glave do pete – odgovori Crni vitez sa ponosom i skide čelenku i
kalpak. – I ponosim se time.
Borča radoznalo pogleda u viteza ali ovaj je seo u kut a svetlost beše tako
oskudna da se lice Crnog viteza jedva naziralo.
Vitez isprazni pehar a Borča odmah uoči svojim iskusnim okom da je njegov
sagovornik vindžija od zanata.
I u počast svog gosta koji je tako, revnosno ispijao čaše do dna, on iznese
još jednu mešinu kao grom jakog prokupačkog vina.
Prošlo je oko dva sata od tog događaja kad se uzanom stazom nedaleko od
vodenice razleže bat koraka i na stazi se pojavi mladić odeven u lovačko zeleno
odelo sa šiljastom kapom i velikim čapljinim perom.
U ruci je nosio luk a na leđima mu je stajao tobolac.
On dođe do sredine proplanka, zastade, i pažljivo se okrete levo i desno.
Zatim stavi prste u usta i huknu kao sova.
U isto vreme sa drugog kraja proplanka odgovori mu isti glas.
Na proplanak ispadoše još oko tridesetoro ljudi obučenih u ista takva zelena
odela sa lukovima u rukama i tobolcima sa strelama na leđima.
 Prvi lovac, lep, snažan i visoka, lepo razvijena stasa stade na sred staze a
ostali se okupiše oko njega sa licima punim izraza poštovanja i odanosti.
– Dakle, kakve novosti? – zapita snažni mladić. – Ima li posla danas za nas?
– Ima harambašo Crni Petre, reče jedan od njih i izađe napred. – Malo čas
smo sreli jednu otmenu pratnju neke devojke koja je išla sa turnira. Poslao sam
dvadeset ljudi sa Pustinjakom da ih dočeka kako treba.
– Kakva je to pratnja?
– Ona ista što smo je susreli pre neki dan na Šari, kad nas ono onaj vitez od
gavrana omete u poslu.
Crnom Petru sinuše oči.
– Divan je to vitez, taj mladić sa grbom gavrana. Danas je osvetlao obraz
otadžbini. Odavno nisam tako uživao u borbi. Tri naša viteza pomlatiše onoliko
slavnih boraca! Eh, dao bih pola života da još jedared vidim onakvu borbu.
– Ali, jesi li vidio da je vitez od gavrana bio ranjen.
– Izvući će se taj, hrabar je kao lav.
– Ali, ko li je onaj Crni vitez? Još nisam video onakve snažetine.
– Jak je kao bik!
– I tuče mačem kao kovač o nakovanj. Strahota, jedna?
– Ko li on može biti! Ceo dan smo lupali glavu ko je on pa nikako da
smislimo.
– Da je neki veliki plemić to je jasno.
– Ali zašto se krio pod vizirom.
– I grba nije imao!
– I najzad utekao sa turnirskog polja, kad je onaj podlac Kantakuzen odredio
njega kao pobednika.
– Ja mislim da je on utekao samo zato da se ne pokaže ko je on.
– Kako to?
– Pa zato što bi morao da skine čelenku a onda bi ga sigurno poznali oni od
kojih se on krio.
– Pa zašto se krije? Od koga se krije?
– To niko ne zna, samo znam da je to vitez kakvom nema ravna. Kantakuzen
i onaj izdajica vojvoda Radan drhtali su od straha i besa kad god je Crni vitez
obarao svoje protivnike.
– A sada dosta razgovora. Idemo u vodenicu da popijemo nešto i pojedemo,
pa onda idemo na „posao“. Treba živeti.
 – Tako je. Nema ništa slađe nego pljačkati one vizantince po drumovima.
Prave se važni, mislio bi čovek da bi Šaru progutali, a kad ih opkolimo, oni drhte
kao prut.
– Idemo u vodenicu.
– Valjda će naši ljudi sa pustinjakom opljačkati pratnju one Ruđerove ćerke.
Tu bi pao lep ćelepir.
Hajduci pod voćstvom Crnog Petra uputiše se stazom kroz šumski gustiš
prema vodenici.
Odjednom Crni Petar zastade.
– Slušajte! Šta je sad ovo!
Kroz šumski mir razlegala se vesela i pijana pesma.
– Borča se opet napio i peva. Šta tu ima čudnovatog.
– Ima čudnovatog zato što Borča ne peva sam nego ima neko društvo.
I zaista, kad hajduci ućutaše, odjeknu opet pesma dva krupna, pijana basa
koji su se nadmetali međusobno.
Crni Petar se namršti.
– Taj pijani vodeničar je nekog pozvao u goste. A strogo sam mu zabranio
da se hvata sa prolaznicima. Ako otkriju naše sklonište vešala nas sigurno čekaju.
Kantakuzen nam je lep kolač spremio.
Hajduci se plašljivo pipnuše za vratove.
Učinilo im se kao da im užeta već stežu vratove.
Crni Petar zgrabi jedan mali bodež i pođe napred.
– Borčin gost ne sme više da napusti vodenicu. Možda zna da je ovde naše
sklonište i mogao bi nas izdati.
– Pa šta da radimo?
– Opkolite vodenicu. Taj čovek nam ne sme promaći.
Hajduci izvadiše noževe i spremiše strele.
Pošto su izbili na čistinu pred vodenicom oni se oprezno uputiše vodenici iz
koje je odjekivala sve snažnija i pijanija pesma.
Crni Petar pođe napred i kad stiže do vrata lupi pesnicom u njih.
Pesma naglo prestade a pijan i mrzovoljan glas odgovori.
– Ko to lupa?
– Otvori, Borčo – odgovori Crni Petar mršteći se.
– Idi dođavola. Sad baš čitam molitvu pred večeru.
 – Otvori ili ću ti iskriviti tu debelu šiju, Već pola sata ja slušam tu tvoju
molitvu.
– Ama ko je to?
– Crni Petar.
Iznutra se začu zveket posuđa i teški koraci.
Vrata se naglo otvoriše i na njima se pojavi Borča, crven, zadrigao sa
razbarušenom kosom.
– Ti si to Crni Petre, kakve novosti donosiš.
Crni Petar ga pogleda oštro u oči.
– Ko je to sa tobom?
– Jedan dobar namernik koji je tražio jelo i piće.
– Zar ti nisam rekao da ne puštaš nikoga u blizinu vodenice. Ti znaš da nas
vešala čekaju zbog toga. Glupače jedan, imaš suviše poverenja u ljude.
– To je poneki put i dobro – odgovori jedan zvonak glas iznutra.
Crni vitez se pojavi, stavljajući vizir na kalpak.
Kad Crni Petar i njegovi hajduci ugledaše Crnog viteza kao da je munja
udarila posred njih.
– Crni vitez! – odjeknu iz svih grla.
– Da, ja sam. Crni vitez, kako me je narod nazvao.
– Kao što vidite, je ne primam svakojake goste već samo izabrane – uzviknu
ponosito Borča zabezeknutim hajducima, a ni sam nije znao ko je njegov gost,
nego je po iznenađenju svojih drugova zaključio da mora biti neka važna ličnost.
Crni Petar priđe tajanstvenom vitezu i pokloni se.
– Crni viteže, ti si danas osvojio sva srpska srca i zato ti danas iz dubine
grudi želim dobrodošlicu.
Crni vitez se pažljivo zagleda svojim oštrim očima kroz proreze vizira u
Crnog Petra, pa uzviknu.
– Crni Petar! Jeste, tako mi Boga, to je bio nekada najhrabriji čelnik iz
kraljevske konjice. Šta te je nateralo, nesretniče, da se poduhvatiš tako teškog i
napornog života kao što ja hajdučki?
Crni Petar namršti obrve.
– Vidim da me poznaješ, nepoznati viteže ali mogu da ti odgovorim da te se
ništa ne tiču moje lične stvari, mogu ti samo toliko reći da sam u šumu otišao zbog
obesti i nepravde Jovana Kantakuzena, neka ga đavo nosi.
– Smrt Jovanu Kantakuzenu! – uzviknuše ogorčeno hajduci. Smrt
vizantiskim čankolizima.
 Crni vitez pažljivo zagleda u hajduke pa upita.
– Zar toliko mrzite tog maršala?
– Krvi bi mu se napili. On je unesrećio našu zemlju sa svojim plaćenicima.
Doterao je dotle da bi se mi danas strašno obrukali na turniru da nisi ti bio tu sa
svoja dva prijatelja, viteže.
– Zar ga samo zato mrzite?
– I to je dovoljno, ali naš najveći gnjev je zbog toga što je on uspeo svojim
prljavim intrigama uz pripomoć onog izdajice Radana da otera sa dvora našeg
ljubljenog i hrabrog kraljevića Dušana.
– Zar baš toliko volite Dušana! Pa ja sam čuo da je on sa celim svetom živeo
u neslozi i svađi, da nije slušao svog oca, starog kralja i da je mrzeo svoju maćehu
i svog polubrata.
– To su podle laži koje je pustio u svet onaj podli Kantakuzen. Dušan je
pravičan, mudar i trezven, pa makar sa celim svetom i bio u svađi, on je najhrabriji
vitez koji se ikada mogao zamisliti i naša zemlja bi cvetala samo pod njegovom
upravom. Ako on...
Još Crni Petar beše u reči kad iz dubine šume odjeknu uzrujano huktanje
sove.
Crni Petar brzo stavi prste u usta i odgovori na isti način.
– To je Pustinjak! Mora da se dogodilo nešto ozbiljno. Spremite oružje,
možda javlja da šumom idu Kantakuzenovi kopljanici.
Hajduci zapeše lukove a Crni vitez izvadi svoj ogromni čelični paloš i priđe
Crnom Petru.
– Ako dozvoliš i ja bih ti se rado stavio na uslugu.
– Hvala ti plemeniti Crni viteže. Ti jedan vrediš. za stotinu drugih. Evo
Pustinjaka gde trči ovamo.
Šumom odjeknu lomnjava grana i kroz obližnji žbun ispade dugačak, mršav
i zarastao u crnu bradu hajduk.
To je bio Pustinjak, desna ruka Crnog Petra.
– Koje dobro?
– Zlo je, ne valja. Ja sam....
Pustinjakove oči slučajno padoše na Crnog viteza i on se zabezeknu,
otvorenih usta.
– Govori šta je bilo dalje?
– To... to je Crni vitez!
 – Da, ja sam – odgovori Crni vitez – a sad odgovaraj šta se desilo jer i ja sam
radoznao da čujem svaki novi događaj u Srbiji.
Pustinjak obrisa znoj sa čela, mereći ispod oka Crnog viteza.
– Dakle, govori.
– Stvar je u ovome. Ja i još dvanaestinu drugova pošli smo da pratimo
nosiljku kćeri kraljičinog zvezdara Ruđera koju smo već jedared bez uspeha
napali. Imali smo nameru da ih pričekamo u šumskom gustišu i opljačkamo.
Nismo tako išli za njima ni pola časa, kad Ruđerova kći naredi da nosiljka
skrene ka drumu za Skoplje. Posle kratkog vremena na drumu se pojavila mala
četa kraljevih strelaca koji su nosili na nosilima ranjenog današnjeg pobednika na
turniru.
Crni vitez se trže i snažno zgrabi pustinjaka za ruku.
– Preklinjem te imenom Gospodnjim, govori šta se dalje desilo?
– Jedan paž lepe lombarđanke ode na drum i prišanu nekoliko reči
vitezovom pažu a ovaj naredi vojnicima da se pridruže pratnji Ruđerove kćeri.
Dao bih svoju bradu da je ona smrtno zaljubljena u njega, jer ga je dočekala
sa toliko radosti i nežnosti da su i meni potekle suze na oči.
– Ne govori gluposti, već pričaj šta je bilo dalje.
– Oni su pošli tako zajedno, a mi smo psovali u sebi, jer iz poštovanja prema
vitezu od gavrana nismo hteli da napadnemo nosiljku. A zatim, nismo ni zaboravili
kako nas je prošli put lepo udesio. A tebi, harambašo, spasao je život.
– Ponosim se što sam bio pobeđen od takvog junaka uzviknu ponosito Crni
Petar.
– Pričaj šta je bilo dalje.
– Taman smo mi izgubili nadu da ćemo nešto da ućarimo, i taman što sam
hteo da naredim da se vratimo, kad odjeknuše kopite, i jedna četa oklopnika
uvijenih u crne ogrtače presrete pratnju. Nastalo je kratko objašnjavanje i sve se
završilo time što su oklopnici povadili mačeve i nešto rasterali a nešto smaknuli
sa ovog sveta kraljeve kopljanike i zarobili ostatak zajedno sa ranjenim vitezom i
njegovom lepom zaštitnicom.
Crni vitez, upadljivo uzbuđen, prodrmusa snažno Pustinjaka za prsa.
– Ko su ti ljudi koji su se usudili da nasrnu na pobednika turnira.
– Nemam pojma, baš kao što ne znam ni ti ko si, jer su i oni imali spuštene
vizire.
– A gde su odveli ranjenog viteza i zvezdarevu kćer.
– Pojma nemam, jer sam se odmah vratio sa svojim ljudima da javim ovu
novost.
 Crni vitez udari tako snažno pesnicu o pesnicu, da reklo bi se, i zemlja
zadrhta.
– Sto mu gromova, ako mi ti lupeži padnu šaka. Pa ipak, već pretpostavljam
ko bi mogli da budu ti drski otimači.
– I ja pretpostavljam – reče Pustinjak mirno.
– Pa što ne govoriš, nesretniče!
– Pa vi ste pitali da li znam, a ne da li pretpostavljam ko su ti ljudi. Ja ne
znam ko su ali pretpostavljam da je njihov vođa bio glavom Radan Dubravčić.
– Radan! Jesi li siguran.
– Skoro siguran. Poznao sam njegov glas.
– A ostali?
– Ostali su bili obična plaćenička garda, ali rekao bih da su dvojica među
njima pripadala višim staležima i ako su bili uvijeni u proste crne ogrtače.
– Ako su oni bili?
– Govorili su stranim jezicima, ali koliko sam mogao da ih ocenim jedan od
njih je sigurno Viljem Vilarduen a drugi Orlando Montefeltre.
Crni vitez zgrabi balčak mača.
– Na noge, braćo, Ja znam ko je to učinio i gde se nalazi mladi vitez Miloš.
Napred na zamak vojvode Radana Dubravčića.
Crni Petar oklevaše jedan trenutak.
– Ti to zapovedaš odviše preko, Crni viteže, a ja sam zapovednik ovih ljudi.
– Možda imam pravo i ja da zapovedam – uzviknu Crni vitez zvonkim
glasom.
– Ko si ti da tako govoriš.
– Dobro, reći ću ti, ali da se zakuneš da će to samo kod tebe da ostane.
Crni vitez odvuče harambašu malo dalje u jedan žbun i naglim potezom diže
vizir sa lica.
– Poznaješ li me sada, Petre?
Crni Petar pogleda radoznalo u lice vitezovo, pa odjednom poblede kao kreč.
Usne mu zadrhtaše i on se sruči na kolenima pred Crnim vitezom.
– Ti si to, go....
Ali Crni vitez mu brzo poklopi usta rukom i diže ga sa zemlje.
– Sada znaš ko sam, Petre. Mogu li da zapovedam tvojim ljudima.
– I mojim ljudima i mojim životom. Od sada sam tvoj sluga a ti raspolaži
nama kako ti je volja.
 Crni vitez izlete na proplanak.
– Napred, ljudi, na zamak vojvode Radana Dubravčića. Moramo još pre
večeri stići tamo.
Crni vitez skoči na svog konja a ostali potrčaše pored njega kroz šumski
gustiš.
Borča zamandali svoju vodenicu, zgrabi svoj ogrtač i težak drenovak pa
potrča kraj Crnog viteza, sijajući unapred očima zbog borbe koja im je pretstojala.
Uskoro naiđoše na mesto gde su nepoznati oklopnici napali Anđelikinu
pratnju i ranjenog Miloša.
Na sve strane bio je krš i lom od oružja a nekoliko konja su tužno piskali
oko leševa svojih gospodara.
– Osvetiću im se za ovo – grmnu Crni vitez – napred Radanov zamak nije
daleko odavde.
Ali nisu išli ni četvrt časa, a Pustinjak uzviknu i pruži ruku napred prema
stazi.
– Hej, pogledajte. I tamo je bio neki lom.
Crni vitez obode konja i polete napred, a hajduci za njima.
Uskoro se pred njihovim očima ukaza neobičan prizor.
Na zemlji pokrivenoj polomljenim oružjem i delovima oklopa ležalo je
nekoliko leševa.
Neki od njih su nosili oklope uvijene crnim ogrtačem a neki su nosili pancire
od čeličnih verižica, bez ikakve oznake.
– Dođavola, pa i ovde se vodila borba.
– Pogledajte! uzviknu pustinjak – ovi ljudi u crnim ogrtačima su iz pratnje
Radana Dubrovčića.
– A ko su ovi drugi?
– Tu se vodila borba na život i smrt. Samo, ko se borio i zašto su se borili.
– Čekajte! – Uzviknu Crni vitez, i skoči sa konja – moramo videti kome
pripadaju ovi ljudi.
On priđe leševima vojnika u žičanim oklopima i poče ih pažljivo razgledati.
Odjednom, on se trže i zamisli se.
– Dakle, tako – procedi on kroz zube – tome se nisam nadao. Zar i on da
bude umešan u tu prljavu stvar.
– Hej, pogledajte, – povika Pustinjak, dižući sa zemlje jedan polomljen i
okrvavljen štit – znate li kome ovo pripada?
Svi pogledaše i ugledaše na štitu grb: mač u šahovskom polju.
 – Knez Nikola Šubić! – povikaše svi uzbuđeno. – Zar je i on bio umešan u
ovo?
– On je sigurno bio ranjen. Ovde mu leže i štit i izlomljen mač. A tragovi
krvi vode niz ovu stranu druma na šumsku stazu.
– A konjske kopite idu na levo i desno drumom. Kuda da krenemo?
– Za mnom – uzviknu Crni vitez – Idemo u zamak Radana Dubravčića. Dva
heroja sa turnira su stradala, pa neka strada i treći. Teško tim nikogovićima ako
mi padnu šaka.
Crni vitez obode konja i oni poleteše kroz suton koji se spuštao sa visokih
gora.
Tek što su izašli iz šume, na ledinu pokrivenu stenjem a prema nebu se pred
njima ukaza na vrhu jedva pristupačne stene Kamenica, zamak vojvode
Dubravčića.
Kad se spustiše ka prilazu koji je u zavojcima vodio prema zamku, Crni vitez
se zaustavi.
– Tu smo. Ako idemo svi; neće nas pustiti, ako hoćemo silom, onda treba
mesecima da opsađujemo zamak – ima još samo jedan način da uđemo.
– A to je? – upita Petar uznemireno.
– Da ja sam uđem – odgovori mirno Crni vitez. – Jedan čovek ne prestavlja
opasnost, a oni i ne znaju ko sam ja.
– Ali, to je sigurna smrt! – uzviknu Crni Petar sa očajanjem. – Ja to ne mogu
dopustiti.
– Ali kad ja zapovedim! – uzviknu oholo Crni vitez. Petar prikloni glavu ali
su mu usne drhtale.
– Slušam te, Crni viteže.
Crni vitez obode konja i mahnu rukom.
– S Bogom prijatelji! –– Ja se nadam da ćemo se opet sastati. Zbogom.
Borča, debelo bure.
– Zbogom, viteže ispičuturo – uzviknu Borča mahajući drhtavom rukom. –
Mora da mu je vino otišlo u glavu kad pravi takve gluposti. Ide čovek sam u zoljino
gnjezdo.
Ali vitez i ne doču već se spusti trkom prema pokretnom mostu.
Hajduci videše kako Crni vitez stade pred kapiju i doviknu vojnicima da
prime putnika namernika. Zatim videše kako se most spustio i kapija otvorila, kako
Crni vitez uđe unutra i kapija se zatvori za njim.
Crni vitez je sada na milost i nemilost gospodara zamka vojvode Radana
Dubravčića.
 XI SPASENJE

A sad da se vratimo malo u natrag i da vidimo kako se svršila bitka oko

ranjenog viteza Miloša.
Kad on ono pade pod noge svoje lepe zaštitnice Olivere Dejanović, i kad
kralj naredi da ga stave u nosila i ponesu na vidanje u Skoplje, kraljevski strelci
prihvatiše ranjenog viteza, pobednika na turniru i s poštovanjem ponesoše među
šatore gde su stojala nosila spremljena za svaki nesrećni slučaj na turnirskom
polju.
Miloša staviše na nosila u koja su bila upregnuta dva konja, jedan napred a
drugi pozadi i po kraljevoj naredbi kopljanici odmah krenuše prema Skoplju,
žureći da što pre odnesu ranjenog viteza lekaru na pregled.
Uz Miloša ne pođe niko do njegovog štitonoše Goluba.
Ali, u isto vreme, kad su kopljanici pošli sa Milošem, Anđelika strča niz
tribinu i uputi se žurnim koracima mestu gde je stojala njena pratnja kraj njene
nosiljke.
 Ona uđe u nosiljku i naredi svojim pratiocima da se odmah upute za nosilima
ranjenog viteza, ali ne direktno za njime po putu, već uzanom šumskom stazom
koja je vodila pokraj druma u istom pravcu.
I tako su oni išli nekoliko časova jedno za drugim, dok najzad Anđelika ne
izabra vreme i ne naredi jednom svom pratiocu da ode do vitezovog štitonoše
Goluba i da ga potseti na jedno obećanje viteza Miloša.
Kad je Anđelikin pratioc saopštio poruku Golubu, ovaj dođe do Miloša koji
je ležao bleda lica i otvorenih očiju i lagano ga dodirnu po čelu.
Miloš otvori oči-
– Gospodaru – reče Golub – sećaš li se obećanja koga si dao ženi koja te
spasla tamnice.
Miloš klimnu glavom.
– Sećam se pa šta.
– Ona te sada poziva da ispuniš obećanje i da se pridružiš njenoj pratnji.
Plamen obuze voštane obraze mladog viteza.
– Uvek sam održavao reč – gde je moja spasiteljka?
– Ona nas čeka na sporednom drumu. Izdaj naredbu kopljanicima da im se
pridružimo.
Miloš se s mukom izdiže na svom ležištu i izdade zapovest a zatim poče,
goreći od nestrpljenja da očekuje da vidi svoju spasiteljku.
Kopljanici po zapovesti siđoše sa druma i uputiše se nosiljci koja je stojala
na ivici šume.
Kad dođoše sasvim blizu, Miloš radoznalo pogleda u nosiljku.
Zavese se rastvoriše i ukaza se ljupko i lepo lice Anđelikino čije su tople i
neizrecivo nežne oči sa ljubavlju gledale u Miloša.
Kad je vide, Miloš se za trenutak trže, i učini mu se kao da je očekivao da
vidi neko drugo, milo i prisno lice koje je nosio u duši.
– Radujem se što vas vidim – reče on sa ljubaznim osmehom. – Ove nedelje
smo se već dva puta videli, i oba puta pod čudnim okolnostima.
– Da, i oba puta ste pokazali svoju snagu, veštinu i plemenitost.
– Dakle, vama imam da zahvalim što sam utekao iz zloglasne
Kantakuzenove tamnice?
– To je sitnica. Ne mislite na to.
– Ali vi ste mi spasli život.
 – A i vi ste meni. Zar se ne sećate one večeri na drumu kada su nas napali
razbojnici.
– I kada se vaš vitez Orlando onako hrabro pokazao.
Anđeliki namršti svoje tanke i lepe obrve.
– Ne govorite mi o tome.
– Možda se ljutite na mene što sam danas tako nemilosrdno tresnuo viteza
Orlanda o zemlju.
– Ne, ja sam vam zahvalna, jer on me neprestano proganja svojim ljubavnim
izjavama.
– Sada sam u vašim rukama. Šta mislite da učinite sa mnom?
– Hoću samo da vam se odužim za ono što ste učinili za mene, i da vam u
isto vreme dam nekoliko korisnih saveta.
– I to su?
– Klonite se Kantakuzena i Radana Dubravčića. Oni su i suviše moćni da bi
se vi borili sa njima.
– To još ne znači da će oni da pobede.
– Ali ne znači da ćete i vi da pobedite. Kraljević Dušan je bio naslednik
krune te su oni uspeli da ga onemoguće kod oca.
– To još ne znači da su pobedili Dušana.
– Ne znači jedino zahvaljujući vama.
Miloš se trže i pogleda oštro u Anđeliku.
– Šta ste hteli time da kažete?
Anđelika se značajno osmehnu.
– Sećate li se one noći u krčmi na Šari kad ste se onako junački poneli sa
oklopnicima Radana Dubravčića.
– Sećam se.
– A sećate li se onog sirotog hadžije koga ste vi onako viteški uzeli u zaštitu.
– I toga se sećam.
– A znate li ko je bio taj hadžija?
– Ne znam, a i svejedno mi je. On je bio pod mojom zaštitom i ja sam ga
zaštitio.
– E pa ja ću vam reći ko je to bio. To je bio...
– Nije potrebno da baš vi to kažete, lepa Anđeliko – odjeknu glas kraj njih.
 Anđelika vrisnu a svi se iznenađeno trgoše. Kod same staze, u malom
proplanku žbunje i paprati stajala su oko desetinu ljudi u oklopima i sa spremnim
oružjem.
Napred je stajao Radan Dubravčić, pakosna i puna mržnje lica a iza njih
Miloš ugleda viteza Orlanda i Viljema Vilarduena.
Radan obode konja i priđe nosiljci.
– Nije potrebno da kažete ko je to bio – reče on gledajući sa puno mržnje u
Miloša – to mogu i ja reći. Taj hapija koga je ovaj vitez spasao iz ruku mojih i
mojih oklopnika nije bio niko drugi do kraljević Dušan.
Miloš se trže kao munjom ošinut.
– Nije moguće? uzviknu on. – Zar sam ja to spasao kraljevića Dušana?
– Da; ti si ga spasao. Spasao si njegov život, ali si zbog toga izgubio svoj.
Time si potpisao svoju smrtnu presudu
Vitez Orlando istupi napred.
– Ja tražim da se taj mladić preda meni. Ja i Viljem Vilarduen hoćemo da
mu sudimo.
– Pravite se junaci kad ranjenim čovekom. Ja vas prezirem Orlando
Montefeltre.
Orlando se piskavo nasmeja.
– Ja i ne tražim zahvalnost od žene koja je izdala svoga oca i koja šuruje sa
neprijateljima.
Miloš se s mukom podiže i zgrabi svoj mač.
– I ako sam ranjen, nećete sa mnom izaći tako lako na kraj. Vi podlaci i
kukavice.
– Uhvatite toga brbljivca – zapovedi Radan svojim oklopnjacima.
Ali čelnik kraljevih kopljenika istupi napred.
– Gospodaru. Zapovest gospodara kralja je da odnesemo viteza Miloša u
Skoplje na vidanje.
– Muč’ bezobrazniče! – dreknu Radan. – Zar ti ne znaš ko sam ja. Imaš da
slušaš moje naredbe!
– Prvo slušam naredbe gospodara kralja.
– Ako nećeš milom, onda ćeš silom.
– To mi je i dužnost da poginem za kralja.
– Za mačeve! – uzviknu Radan – Rasterajte ove neposlušne bandite a
ranjenika i devojku uhvatite.
Čelnik trže mač i okrete se svojim vojnicima.
 – Napred, u ime kralja.
– Na oružje! – viknu Anđelika svojim ljudima – Radan dade znak svojim
oklopnjacima, pa i sam izvadi mač i jurnu napred u društvu Orlanda i Vilarduena.
Napravi se strašan i krvav sudar.
Radan sa svoja dva prijatelja, vična u borbi, i sa svojim oklopnicima, bio je
kud i kamo nadmoćniji nad kraljevim strelcima i Anđelikinim vojnicima.
Miloš, ležeći na nosilima gledao je, škripeći zubima, kako kopljanici padaju
kao snoplje pod besnim naletima neprijatelja.
Ne prođe ni nekoliko trenutaka, a borba beše svršena.
Gomila leševa ležala je oko nosiljke. Kraljevi kopljanici i Anđelikini ljudi
bili su do poslednjeg daha verni svojim gospodarima.
– Povedite ranjenika i ovu devojku! – uzviknu Radan, krvav i zverska
izgleda. – Treba jednom načiniti kraj sa Dušanom i njegovim lupežima.
Oklopnici opkoliše nosila i nosiljku i poteraše konje.
Miloš je bio izvan sebe od očajanja.
Nepravedna i neravnopravna bitka bila je pred njim, a on nije mogao da
učestvuje.
Ali tek što oni pođoše dalje drumom kad odjeknu topot konja i zveka oružja.
Radan dade znak da stanu i izjaha napred.
Pred njima, na šumskom putu ukaza se vitez sa štitonošom pozadi.
Jahao je mirno, kao utonuo u sanjarije.
– Grom i pakao! –– uzviknu Orlando radosno – Danas baš imamo sreće. Evo
i drugog neprijatelja kako nam prosto uleće u šake.
– Pa to je knez Nikola Šubić!
– On glavom. I on nam je pao šaka.
Milošu radosno zakuca srce i on podiže glavu.
– To je Nikola Šubić, zaista, ali sa njime nećete izaći tako lako na kraj kao
sa mnom. On nije ranjen i u njemu kuca lavovsko srce.
– Videćeš ti njega uskoro kraj sebe na vešalima, viteže od gavrana. Ne brini
se ti za to.
Radan zaustavi svoje oklopnike i rasporedi ih za borbu jer mladi hrvatski
vitez koji je dolazio bio je mnogo opasniji nego svi malopređašnji protivnici,
desetak puta veći po broju.
Knez Nikola Šubić kao da oseti da se približuje opasnost.
On zaustavi konja i pažljivo pogleda u napred, pa kad vide da se između
žbunja blistaju panciri i čuje uznemireno konjsko hrzanje, on brzo spusti vizir.
 – Zvonimire, moj mač i štit. Brzo.
Videći da ih je Šubić primetio, i da je iznenadni napad osujećen, Radan dade
znak da izađu na drum.
Šubić dođe na pet koraka od njih i zaustavi konja.
U rukama je držao štit i mač, spuštena vizira.
Radan mu se obrati.
– Kao što vidiš, viteže, nezgodan susret. Posle turnira opet će biti malo
borbe, ali ovog puta, mislim, sa promenljivom srećom.
– Ko ste vi i šta hoćete? – zapita mirno Šubić. – Uklonite mi se s puta.
– Možda nas poznaješ, viteže, – reče Orlando i istupi napred sa
Vilarduenom. – Mi smo ti sigurno ostali u sećanju.
Šubić se osmehnu.
– Sasvim sigurno. Nikada neću da zaboravim kako ste ležali u prašini od
naših udaraca.
– Bravo, kneže Nikola! – začu se veselo Milošev glas! – To se zove natrljati
nos ovim drumskim lupežima.
Čuvši poznati glas Šubić se trže pa kad ugleda Miloša na nosilima,
opkoljenog Radanovim oklopnicima, on se zabezeknu od iznenađenja.
– Šta to znači? – uzviknu on razjareno. – Kako ste se usudili da tako nisko
postupite sa jednim vitezom i to ranjenikom?
– Imamo samo jedan odgovor! – odgovori Radan – a to je mač. Predaj se ili
ćemo te napasti.
– Jeste li ludi? Zar vama da se predam. Ovamo! Želim da što skuplje prodam
svoju kožu.
Šubić diže svoj mač i obode konja, a njegov štitonoša se ukloni u stranu da
posmatra borbu.
– To je ludost! – uzviknu Anđelika – Jedan protiv dvadeset neprijatelja. Pa
on mora poginuti.
– Bolje junačka smrt nego kukavički život – uzviknu veselo Miloš – I ja bih
to isto učinio. Zar da se preda na sramotu. Oh, što ne mogu da ustanem i da stanem
rame uz rame sa njim u borbi do istrage.
Međutim Radan naredi svojim oklopnicima da načine juriš, pa i sam izvadi
mač i pojuri napred sa svojim prijateljima, vitezovima Orlandom i Vilarduenom.
Sudar je bio strašan.
Nikola Šubić kao div razmahivaše svojim teškim ubojnim mačem a svaki
udar bio je praćen po jednim krikom neprijatelja.
 Miloš je, nalakćen na nosiljku, sjajnih očiju i zadržavajući dah posmatrao
ovu istorisku i nejednaku borbu jednog protivu dvadesetorice.
Ali Nikola Šubić nije tako lako padao kao što je mislio Radan Dubravčić.
Neprijatelji uvideše da imaju više posla i muke sa ovim jednim čovekom
nego li pre pola časa sa čitavom četom.
Taj mladi plavokosi vitez borio se kao sam đavo: skakao, jurišao, odbijao
štitom napad, a sam delio levo i desno smrtonosne udarce.
Nikola Šubić se borio hrabro kao lav; delio je udarce levo i desno, napadao
i branio se a njegov borbeni puno-krvni at savršeno se ponašao na bojnom polju.
A i jedan se teško bori protiv njih dvadeset.
Nikola Šubić je sve više malaksavao.
Miloš je sa očajanjem gledao iz svoje nosiljke kako plavi vitez, sve teže
maše mačem.
Štit mu je bio naprsao sa nekoliko strana, čelenka iskrivljena a pancir košulja
na nekoliko mesta pocepana.
Šubić uvide da će uskoro borba da se reši nepovoljno za njega.
Zato on još jedared jurnu u gužvu gledajući da što skuplje proda svoj poraz.
Ljudi su padali na sve strane, jauci su parali uši, krv je lila unaokolo.
Odjednom, mač u Šubićevoj ruci pršte na nekoliko parčadi, kako kao da je
bio od stakla.
Vitez je stajao samo sa parčetom čelika u ruci.
Neprijatelji uzviknuše triumfujući. Nikola Šubić bio je u njihovim rukama.
Već Radan i Vilarduen pojuriše napred sa satanskim osmehom, ali, u taj
mah, kad se niko nije nadao, dogodi se nešto neočekivano. Zavađeni vitezovi i ne
stigoše da se priberu i da saznaju šta se oko njih događa, a četa nepoznatih
konjanika, brzo kao munja, sruči se na Radana i njegove ljude.
Sve se dogodilo tako brzo i neočekivano, da niko nije bio spreman na ovu
stvar.
Nepoznati konjanici jurnuše u sred gužve i za nekoliko trenutaka ledina se
pokri leševima i ranjenicima.
Radan beše izbačen sa konja i valjao se po travi nemoćan da se podigne.
Orlando i Vilarduen bili su za tili čas saterani u žbunje gde su njihovi konji
bili nemoćni da iznesu svoje gospodare na poprište borbe.
I sam Nikola Šubić beše odbačen u stranu.
Već iscrpljen umoran i naporima, on pade sa sedla i pri udaru o zemlju izgubi
svest i ostade da leži u žbunju krvav, iscepan i potpuno iznemogao.
 Pošto su potpuno zbunili i rasturili Radana i njegove ljude, nepoznati vojnici
opkoliše munjevitom brzinom nosiljku i nosila sa ranjenim Milošem.
Njihov vođa zavijen do glave u crni ogrtač, uzviknu prigušenim glasom.
– Uzmite nosila i svi kasom prema šumi.
Kad ču taj glas, Miloš se trže i odiže se da vidi nepoznatog jahača, ali
pobednici zgrabiše vođice konja sa nosilima i za tili čas su već jurili paklenim
kasom prema šumi.
Ispred svih njih jurio je nepoznati vođa, uspravljen i ohol, ali toliko poznat
Milošu!
Oni uleteše punim kasom u šumu, i uskoro su daleko odmakli od mesta gde
se vodila borba na život i smrt.
Miloš ni sam nije znao koliko su tako jurili. Ali se uskoro obreše u srcu guste
stoletne hrastove šume.
Odjednom predvodnik dade znak da stanu i obrati se svojim vojnicima.
– Dobro ste svršili svoju dužnost– Sada idite i ne govorite nikom ni reči o
ovome.
Vojnici ćutke klimnuše glavom i ćutke obodoše konje.
Kad ostadoše sami, nepoznati vitez skoči sa konja i uhvati za vođice konje
prednjaka na Miloševim nosilima.
Zatim se uputi uzanom stazom koja se na malom proplanku pored hlađanog
šumskog kladenca.
Uz samo debela, stoletna hrastova debla stajala je prislonjena mala brvnara
pokrivena svežim senom.
Nepoznati vitez pritera nosiljku kolebi i udari o vrata.
Vrata se otvoriše i na njima se pojavi visok i mršav starac, duge sede brade
i brkova, mršava lica i blagih očiju koje su svetlucale iz očnih duplji.
Bio je odeven u prostu i jednostavnu kostretnu haljinu, i davao je utisak
mirna i Bogougodna čoveka.
Nepoznati vitez ga pozdravi s poštovanjem i pokaza na nosiljku sa ranjenim
Milošem.
– Evo me, oče Simeune, i dovodim ti ranjenog viteza koga treba što pre da
izvidaš svojim bogougodnim molitvama i svojim lekovitim travama.
Pustinjak Simeun, klimnu glavom i pomože nepoznatom vitezu koji je
neprestano bio uvijen u svoj crni ogrtač, da skinu Miloša pa ga zajedno unesoše u
polumračnu kolibu koja je prijatno mirisala na suve trave i seno kojim beše
pokrivena postelja.
Pošto ga postaviše na postelju, pustinjak se okrete nepoznatome.
 – I sad nas ostavi same da skinem oklop vitezu i da mu pregledam rane.
Nepoznati se brzo udalji u jedno sporedno odeljenje kolibe, a pustinjak skide
oklop sa Miloša i poče pažljivo da mu pregleda ranu.
Miloš je za sve to vreme ćutao i mirno posmatrao šta se oko njega događa,
samo se neprestano u sebi pitao koji to može biti onaj nepoznati vitez koji ga je
dopratio dovde i čiji mu se glas učinio tako duboko poznat.
Pustinjak pregleda ranu i lagano zavrte glavom.
Zatim skide sa grede ispod tavanice rukovet neke suve mirišljave trave i
zamoči je u neku tečnost u drvenom sudu koga uze sa prozora.
Promeša sve to mrmljajući nešto sparušenim, bezubim usnama, pa zatim
priđe Milošu i poče mu mazati ranu tečnošću iz posude.
Miloš prvo zaškripa zubima od bola, pa zatim oseti kako ga rana sve manje
peče, a snaga mu se sve više povraća.
U isti mah otvoriše se vrata odaje i neko uđe unutra.
– Kako mu je, oče Simeune?
Miloš opet ču ona j tihi i toliko mu poznati glas.
– Više nego dobro. Rana je bezopasna a ja sam je namazao melemom i kroz
dva tri dana neće ostati ničega sem ožiljaka.
– Hvala Bogu kad se sve tako svršilo.
Nepoznati priđe bliže a svetlost sa prozora pade na njega.
Miloš diže glavu i odjednom razrogači oči a srce poče da mu tuče kao ludo.
Pred sobom je ugledao vitak stas, lepe plave oči i divnu smeđu kosu Olivere
Dejanović.
– Vi, zar ste vi to?
– Da, ja sam, viteže od Gavrana – reče Olivera uz ljupki osmeh. – Lezite
mirno i ne krećite se zbog rane.
– Vi ste mi spasli život. Čemu imam to da zahvalim.
– I vi ste meni spasli život. Sećate li se onog događaja na drumu.
– Da, sa Kantakuzenom. Nisam ni znao ko je on.
– A da ste još onda znali?
– Postupio bih opet isto– Nema sile koja bi me zadržala da vam ne
pomognem.
Olivera pocrvene i obori oči.
– Hvala vam. Htela sam samo la vam se odužim.
 Ona sede na ivicu postelje, a Miloš, kome se potpuno povrati snaga i vedrina,
oseti kako ga obuzima plamen uzbuđenja.
– Vi ste divna devojka – reče on oduševljeno i zgrabi čvrsto malu i belu
ručicu Oliverinu – ali ipak ima nešto što nas razdvaja provalijom koju je teško
preći.
Olivera ga iznenađeno pogleda.
– Na šta to mislite?
– Balša Balšić – reče Miloš i pogleda je pravo u oči.
Olivera uzdrhta i pocrvene do iza ušiju,
– Kako... Ko vam to kaže? Zašto mi spominjete kneza Balšića.
– Zato što ste vereni sa njime – reče Miloš mirno.
Olivera skoči.
– Ko vam je to rekao?
– Čuo sam
– Od koga ste čuli.
– Od onoga koji nema razloga da laže. Čuo sam od vašeg oca.
Olivera ga je gledala iznenađeno.
– Od moga oca! To je nemoguće. Vi niste bili tu kad je on to rekao.
– A možda i jesam.
– To je nemoguće. Ne verujem u to.
Miloš se izdiže na lakat i uhvati Oliveru za ruku.
– Neću da vas lažem. Ja sam bio u starom srušenom zamku one noći kad su
zaverenici izabrali vašeg oca za vođu i kad je on objavio vašu veridbu sa knezom
Balšićem.
Olivera je bila zapanjena.
– Vi ste bili tamo. onaj čovek koji je večerao i uzeo odelo iz skloništa?
– Da, to sam ja bio.
– Znali ste za zaveru i nikome niste rekli.
– Nisam.
– A zašto? Zato što ste i vi sa naše strane.
Olivera je nestrpljivo čekala potvrdan odgovor, jer je to želela više od svega.
– Ne, – odgovori Miloš – Ja sam srcem i dušom odan kraljeviću Dušanu.
Olivera ga je gledala zbunjeno.
– Pa ipak – niste nas izdali.
 – Ne – odgovori Miloš – Ja se borim otvoreno, viteški i pošteno protiv
zaverenika, da, ali ja se služim niskošću i da budem špijun i izdajnik, ne. Nikada
– ne.
Olivera istrže svoju ruku iz Miloševe, rumena od uzbuđenja.
– Idem na kladenac da vam donesem sveže vode reče ona pokušavajući da
se udalji od Miloša i da savlada silno uzbuđenje koje je obuzimaše u blizini mladog
viteza.
Ona zgrabi kondir i izađe napolje skoro trčeći.
Miloš sa radošću u duši i do sada i nepoznatim uzbuđenjem isprati očima
njen vitak i tanani stas koji se gubio u šumsku gustiš.
Jedva je čekao da je ponovo ugleda.
Trenutci su prolazili.
Miloš je postajao nestrpljiv a pustinjak uznemiren.
Već je počeo suton da se hvata.
Pustinjak istrča napolje i posle nekoliko trenutaka povrati se, bled kao krpa.
– Nigde je nema. Na kladencu sam našao izlomljeni krčag. Vide se tragovi
borbe. Plemenitu knjeginjicu su oteli.
Miloš uzviknu od gnjeva i skoči.
– Znam čije je to maslo To je onaj podli Kantakuzen. Ali ovog puta moramo
prečistiti te račune – Ovamo moj oklop i oružje.
– Ali ti si još slab, sine. Treba da se odmaraš.
– Dođavola odmor – Osećam se dovoljno snažan da otsečem uši onom
vizantiskom nitkovu.
Miloš skoči i uprkos protivljenju pustinjakovom, namače svoj oklop, zgrabi
mač i istrča napolje gde je stojao Oliverin ubojni konj.
Iako ga je rana pekla, on se vinu na sedlo i potera ga kladencu.
Kraj polomljenog krčaga i tragova nogu, on ugleda jedno izlomljeno
čapljino pero.
Tada se seti da su čapljino pero nosili hajduci Crnog Petra.
Miloš se malo zbuni. Zašto bi Crni Petar ukrao Oliveru.
On ošinu konja i polete.
Posle nekoliko časova jurnjave po šumi on susrete dva lovca u zelenom
odelu sa čapljinim perom.
Videći viteza oni pokušaše da se uklone, ali im Miloš prepreči put.
– Gde je Crni Petar?
 Hajduci ga zbunjeno pogledaše.
– Ne znamo.
– Govorite lupeži, ili ću vam prebiti vratove.
– On je otišao sa većinom ljudi prema šumi u potrazi za jednom ženom koja
je nosila sa sobom ranjenog viteza.
– Sa kim je otišao.
– Sa njim je bio i Crni vitez.
– Crni vitez. Ne govorite gluposti!
– Jeste, on je otišao sa njima, ili bolje reći, oni su otišli sa njim po njegovoj
naredbi.
– Onaj Crni vitez sa turnira.
– Baš on. Rekao je da se na svaki način mora domoći one žene.
– Dosta sam čuo – uzviknu Miloš i obode konja.
Jurnuo je kao strela niz drum prema Skoplju.
Suton se sve više hvatao.
Već je sunce zašlo a mesec lagano klizio preko neba, srebreći svojom
svetošću krunice drveća.
Jureći drumom Miloš nikako nije mogao da razume zašto je Crni vitez oteo
Oliveru kad se prema njemu tako viteški poneo pa mu čak i život spasao.
Kad je već bio na domaku Skoplja on ču iz daljine topot i hrzanje konja.
Jedna četa konjanika išla je lagano ispred njega.
Miloš obode konja i polete punim kasom.
Uskoro je bio blizu njih.
Čuvši za sobom pakleni galop i topot kopita, konjanici zastadoše i stadoše
kraj druma.
U trenutku kad ih Miloš sustiže on ugleda među konjanicima jednu žensku
osobu koju je jedan jahač držao iza sebe na sedlu.
 – Olivera! viknu Miloš.
– Miloše! – ču se sretan i radostan Oliverin glas.
Miloš trže mač drhteći od gnjeva i njegov pogled se zaustavi na jednom
konjaniku.
To je bio Crni vitez.
Miloš ga poznade i obode konja, na njega, dižući mač.
– Platićeš mi za ovo, Crni viteže – uzviknu on strahovitim glasom – brani
se.

XII OLIVERA

Već se hvatao sumrak kada se za Crnim Vitezom zatvoriše teška hrastova,

gvožđem okovana, vrata na zamku Radana Dubravčića. Teški olovni oblaci se
valjahu nebom i kao naslućivahu, veliku i nejednaku borbu koja je imala da
nastane. Iako svestan opasnosti u koju je zapao Crni vitez je hrabro i bez
zaustavljanja pošao napred, imajući na umu samo svog velikog, ali i malo
poznatog prijatelja, neustrašivog viteza od Gavrana. Prostranim kamenim
dvorištem odjekivao je bat njegovih teških koraka. Krupne kapi kiše, koja je
počela padati, padale su na njegov crni ogrtač i spušteni vizir.
– Moram izbaviti svog prijatelja pa makar šta bilo, mislio je on. Ne zbog
toga što sam mu to dužan nego i zbog toga što za njega vredi žrtvovati i svoj život.
Nadam se da me muška desnica neće proneveriti i da će ova vizantiska ulizica
morati da ga pusti.
Kroz jedan omalen prozor sa druge strane probijala je neka svetlost i Crni
vitez se uputi u tome pravcu. Odjednom, pred njim iskrsnuše nekoliko oklopnika
i preprečiše mu put.
– Nezvanima nije mesto gde oni žele, nego gde ih mi odredimo. Namerniče,
treba da poštuje pravila gostoprimstva! Za tebe i za tvog konja biće jestiva i
odmora u dvoru Radana Dubravčića, – reče jedan visoki brkajlija stupajući ispred
svojih drugova.
–– Imao sam ja da jedem i pijem i na drugom mestu, ali su me drugi poslovi
doveli ovamo. Pustite me da prođem, ili će moja palošina imati posla.
– Nikada! – uzviknu oklopnik.
– To ćemo da vidimo – reče Crni vitez i poteže svoj teški mač.
 Za čas je put bio slobodan... On uzlete uz visoke kamene stepenice i naglo
otvori vrata koja su stajala pred njim.
U jednom velikom kaminu gorela je vatra i osvetljavala trojicu muškaraca
koji su sedeli okolo. Kao da je grom tresnuo između njih, toliko je bilo njihovo
zaprepašćenje. Behu to vojvoda Radan Dubravčić, vitez Orlando i Viljem
Vilarduen.
– Ha svi ste tu! – grmnu Crni vitez. Vas tražim da mi predate ono što ste mi
kukavički uzeli. Kunem vam se, ako mi ne predate mog prijatelja Miloša, viteza
od Gavrana, poslaću vas u pakao pre nego uspete da ma šta preduzmete u svoju
odbranu.
Plemići zastadoše za trenutak kao ukopani. Iznenadan dolazak tajanstvenom
Crnog viteza i njegov zapovednički stav i odvažna njegova reč, učiniše da se oni
nikako ne mogu pribrati.
Za to vreme Crni vitez pogleda oko sebe levo i desno. Nalazili su se u jednoj
prostranoj dvorani, koja je, osvetljena samo vatrom iz kamina, imala neki mističan
izgled. Svakako da je i on morao izgledati još čudnovatiji u ovoj neobičnoj sredini,
u neobično vreme i sa jednim čudnim zahtevom. On je pogledao neme i ukočene
plemiće, i onda se prostranom dvoranom ponovo prolomi njegov snažan glas:
– Vratite mi viteza Miloša, govorim vam i drugi put.
Njegove oči divlje blesnuše, a njegova ruka se nesvesno povede za teškim
mačem koji mu visaše sa strane.
Trenutak beše sudbonosan... Sa jedne strane ne brojno jača snaga, vojna sila
i zatvorene zidine oko kojih svuda beše straža carevih oklopnika, a sa druge jedan
usamljen čovek, nerazumno hrabar, odvažan i nepokolebljiv u svojim namerama.
Bio je to dvoboj bez krvi, dvoboj očima i dušom, dvoboj uz škrgnut zuba i sevanje
očiju.
Odjednom, nešto fijuknu kroz polumračnu dvoranu, a pored same glave
Crnog viteza prolete koplje. Vojvoda Radan i njegovi prijatelji pogledaše na tu
stranu i videše nekoliko oklopnika koji uđoše u dvoranu i čiji se oklopi blistahu
prema vatri. Njemu se povrati hrabrost i on, videći oklopnike, ustade sa svoga
sedišta i priđe Crnom vitezu:
– Ja te već poznajem, viteže! Ne znam ko si ni kakve su tvoje namere, ali
znam da mi ne želiš dobro. Vidiš i sam da će te tvoja ludačka hrabrost povesti u
sigurnu smrt još danas. Zapamti da vojvoda Radan Dubravčić zna samo da
zapoveda i ne trpi da mu iko zapoveda, a naročito ne kojekakva drumska skitnica.
Crni vitez još ponositije istupi i ponovi svoj raniji zahtev. Njegove reči su
unosile nemir, njegovi pokreti drhtanje, njegove zapovesti poštovanje. Ali, svestan
svoje moći u tome trenutku, vojvoda Radan se zlurado zacereka obraćajući se
vitezovima Orlandu i Vilarduenu.
– Čekali ste i vi ovaj trenutak, reče, i znaćete da svom starom poznaniku
vratite dug onako kako ga zaslužuje.
Noć je već bila sasvim zavladala... Ceo zamak obuzela je bila velika nervoza
i sve je bilo na nogama. Crni vitez nije mogao da se nada ničemu dobrome i reši
se na poslednji i odlučni korak: da primi borbu na koju ga je vojvoda Radan onako
cinički izazivao. On je znao da su njegovi izgledi gotovo nikakvi, ali je bio rešen
da se bori do kraja. On otstupi korak natrag i, pre nego se ko tome nadao poteže
svoj teški mač i najbliži oklopnik se sa urlikom sruši na kameni pod.
Borba beše počela, borba bez poštede i otstupanja...
Crni vitez je stajao kao bedem, nepomičan, ohol i snažan kao div iz bajke a
ljudi su padali kao snoplje oko njega od njegove teške palošine i snažne mišice.
Radan, Orlando i Vilarduen, besni zbog malopređašnjeg poraza sa Šubićem
i nepoznatim konjanicima koji su oteli Miloša, nasrtali su besno i krvožedno na
Crnog viteza koji se usudio da uđe u njegov zamak i koji je imao toliko drskosti
da ih napadne sam, bez pratnje i izgleda na ma kakav spas.
Razvila se strašna i neravna borba u kojoj je jedan čovek bio protiv desetine
i desetine neprijatelja.
Na zveket mačeva, viku boraca i krikove ranjenika ceo zamak ožive.
Vojnici su trčali dvorištem i stepenicama opasujući usput mačeve,
Uskoro cela polumračna dvorana zamka bila ispunjena vojnicima u
oklopima i isukanim mačevima.
Radan, ohrabren sigurnom pobedom i množinom svojih vojnika, kidisao je
besno na Crnog viteza koji se lagano povukao do zida i, pošto je tako osigurao
zaleđinu, udarao je levo i desno, delio strahovite udarce neprijatelju, dok su oko
njega padali borci dok se skoro nije napravio čitav bedem ranjenika i mrtvih.
Dva inostrana viteza, Orlando i Vilarduen, ma koliko da su mrzeli Crnog
viteza, bili su oduševljeni njegovom hladnokrvnošću, snagom i težinom udarca.
Oni nisu do sada verovali da bi jedan vitez mogao sam samcit da uđe u
neprijateljski zamak i da zapodene kavgu sa njime i celom njegovom posadom.
Neprijatelji su bili sve bliže i bliže. Još malo pa Crni vitez neće moći da
maše mačem.
Disao je teško a široke i moćne grudi teško su se uzdizale ispod debelog
oklopa.
– Predaj se! – vikao je Radan – naš si.
– Ne predajem se, već tražim da mi vratiš ranjenog viteza.
 – On nije kod mene. Uzalud si dolazio ovamo,
– Nećeš me prevariti, Radane Dubravčiću. On je sigurno kod tebe.
– Uzalud si izgubio glavu, Crni viteže, jer vitez od Gavrana zaista nije kod
mene.
– Onda ću te naterati da ga nađeš, Radane, jer predosećam da si ti umešan u
njegov nestanak.
– Suviše si pouzdan u svoju snagu i veštinu, Crni viteže, a ja ti kažem da
nećeš odavde izići.
– Misliš!
– Na njega, vojnici, deset dukata ko mu zada smrtni udarac.
– Zar sam toliko jevtin?
– Evo ti, pa sam sudi. Zovite strelce ovamo.
Nekoliko vojnika potrčaše i uskoro u dvoranu uđe jedna mala četa strelaca.
Oni su nosili na ramenima arbalete1, čije su kratke i oštre sulice služile za
napad protiv oklopnika i bile veoma opasne za sve vrste oklopa.
Oni se postaviše u strelce, zategoše arbalete, očekujući zapovest svoga
gospodara.
Kad ih Crni vitez ugleda, njegovo samopouzdanje kao da malo opade.
Ruka mu se malo spusti, a udarci kao da mu postadoše slabiji.
Radan, sa pobedničkim osmehom, diže mač i uzviknu.
– Uklonite se: moji strelci će da završe ono što smo mi započeli.
Borci se ukloniše a Crni vitez ostade sam kraj zida, premoren i malaksao ali
još uvek dignute glave i oholo uspravljen.
– Strelci, na posao! – uzviku Radan, a strelci staviše sulice i zategoše lukove.
Crni vitez ih je posmatrao, nemoćan ma šta da preduzme protiv njih.
Videći ča je igra izgubljena, on stavi mač u korice i skrsti ruke na grudi.
– Dobro je, pobeđen sam – reče on hladno – ali ne od vas, majčinih junaka,
već od strelaca. To se zove junački poginuti u zamku Radana Dubravčića.
– Vređaš me! – dreknu Radan besno. – Utoliko gore po tebe. Narediću da
tvoj leš rastrgnu na konjima. Strelci, gađajte, i sto dukata dajem onome ko ga prvi
smrtno pogodi.
– Eto, cena mi je skočila – uzviknu Crni vitez veselim glasom. – Sad već
mogu lakše da umrem.
Strelci zategoše lukove a u dvorani nastade za trenutak grobna tišina.

1
Arbaleta je vrsta strela slična pušci, vrlo često upotrebljavana u ratovima sa oklopnicima.
 Sve oči su bile uperene u Crnog viteza koji je nepomično i mirno čekao šta
će da se desi dalje.
Svi su želeli da mu bar lice vide, samo što su mu oči blistale kroz mračne
proreze vizira.
Ali, baš u trenutku kad se strelci spremiše da odapnu lukove, i kad su svi
očekivali da vide Crnog viteza kako se grči u smrtnim trzajima, spolja odjeknu
zvuk trube.
To je sviralo na uzbunu.
Sa bedema su vikali vojnici, a zatim zaškripaše lanci i kapija sa treskom
pade preko opkopa.
Svi se uplašeno trgoše a strelci spustiše arbalete i pogledaše u nedoumici šta
će dalje da se desi.
Dvorištem odjeknuše kopite konja.
– Šta se to dešava? – uzviknu Radan i pritrča prozoru.
Ali tek što on pogleda napolje a teška hrastova vrata dvorane s treskom se
otvoriše i dva prašnjava i iscepana čauša uleteše unutra.
Jedan od njih ugleda Radana i potrča mu u susret.
– Gospodaru vojvodo – uzviknu on uzbuđeno naredba je da smesta odete u
Skoplje sa svom svojom vojskom.
– Sa vojskom! – uzviknu Radan. – Šta se to desilo.
– Zlo!
– Govori šta je.
– Ugri su prešli Savu i idu sa velikom vojskom prema Moravi.
– Rat!
– Rat!
Radan skide šlem i brzo se prekrsti.
– Otadžbina je u opasnosti, treba ići u rat. Od danas prestaju da važe sve
druge stvari.
On se okrete svojim ljudima.
– Naredite čelniku Rodiću da skupi sve moje oklopnike. Polazimo još noćas.
Spremite mi konja.
– I mi idemo s tobom, vojvodo – reče Orlando i stupi jedan korak napred. –
Idemo tamo jer se nadamo da će tamo biti i ostali srpski vitezovi sa kojima bi želeli
da se još jedared ogledamo.
Radan klimnu glavom i zgrabi svoj mač.
 – Napred, gospodo! Ne smemo ni jedan trenutak da propustimo. Otadžbina
je u opasnosti i svi moramo da idemo.
– I ja, vojvodo Radane.
Svi se okretoše.
Crni vitez je još uvek stajao kraj zida, skrštenih ruku i nepomičan.
Na njega su bili skoro zaboravili.
– Svaki Srbin je dužan da ide u rat za svoju zemlju – reče Crni vitez. – Onda
idem i ja jer i ja sam Srbin i volim svoju zemlju.
Radan se zagleda zbunjeno sa svojim vojnicima.
Takvom obrtu događaja nije se nadao.
Crni vitez se lagano približi Radanu.
– Zašto me tako gledaš, vojvodo. Mi smo se borili na život i smrt, ali danas,
kad je Srbija u opasnosti, onda svaki čovek nešto znači. Prekinimo svoje
neprijateljstvo a kad se svrši rat našom pobedom, jer Srbi ne mogu da izgube rat
nikada, mi ćemo nastaviti svoje neprijateljstvo i borbu do istrage.
Radan pogleda u Crnog viteza i obori glavu.
– Imaš pravo, nepoznati viteže. Sad nije vreme za neprijateljstvo. Na konje.
– Na konje. Idemo u Skoplje.
Svi pojuriše izlazu prema dvorištu gde su stajali konji.
Čete vojnika ispunjavale su dvorište. Koplja su izgledala kao šuma, a oklopi
su svetlucali na mesečini,
Radan se vinu na konja i izvadi mač.
– U bojni red. Neka fanfare zatrube marš. Rat je objavljen.
– Živela Srbija – uzviknu mase, a zastavice se zalepršaše na kopljima.
– Živeo vojvoda Radan Dubravčić! – uzviknuše čelnici na frontu četa.
– Živeo kralj! – uzviknu jedan gromki glas i pred vojsku izjaha Crni vitez.
Radan se ujede za usne i diže mač.
– Napred. U ime Boga.
Fanfare zasviraše, most se spusti i vojska izlete sa topotom hiljade konjskih
nogu iz dvorišta zamka na drum koji je vodio prema Skoplju.
Oni obodoše konje i cela povorka vojnika, oklopnika strelaca i vitezova uz
treštanje fanfare, rzanje konja i zveket oružja spusti se u punom kasu niz
mesečinom obasjan drum koji je vodio prema Skoplju.
 Jahali su tako pola sata i uskoro uđoše u splet guste i stoletne šume koja se
pružala sve do Skoplja i u kojoj su hajdukovale zloglasne čete čuvenog Crnog
Petra.
Tek što oni uđoše u šumu a prema njima se ukaza četa konjanika, koji su
jurili niz drum na već umorenim i oznojenim konjima.
Kako su u to doba svi konjanici i uopšte prolaznici bili sumnjivi, Radan
naredi da ubrzaju kas i oni se spustiše za nepoznatim konjanicima.
Konjanici, videći da su opaženi, ubrzaše kas a kad videše da ne mogu umaći
svojim umornim i iscrpenim konjima, oni pokušaše da se spuste sa druma ka šumi,
ali Radan uvide na vreme njihov manevar i naredi svojim strelcima da im preseku
put.
Nepoznati konjanici kad uvideše da im je put presečen i da su potpuno
opkoljeni pomiriše se sa sudbinom i zaustaviše konje.
Nije ih bilo više od desetine, naoružanih kopljima i lakim vizantiskim
mačevima.
Radan im pritera konja radoznao da vidi ko li su ti jahači, a sa njime pođe i
Crni vitez.
Videći Radana konjanici kao da odahnuše sa olakšanjem i poskidaše svoje
ogrtače.
To su bili vizantiski Kantakuzenovi kopljanici.
– Šta vi tu tražite? – uzviknu Radan malo umiren ali i iznenađen što vidi
Kantakuzenove ljude na ovom mestu. – Šta se to desilo.
– Vama možemo reći, vojvodo, – reče čelnik, nagizdani i nacifrani
Vizantinac – išli smo u lov.
– U lov! U ovo doba! Pa, kako je ispao lov.
– Izvrsno! – uzviknu vizantinac sa ironičnim osmehom. – Ulovili smo retku
zver.
– Kakvu zver?
– Onu koju baš voli naš gospodar, maršal Jovan Kantakuzen.
– Ne razumem.
Čelnik se osmehnu i pokaza prstom iza sebe na jednog konjanika koji je
nosio preko sedla nešto duguljasto, uvijeno ogrtačem.
– Šta je to! To liči na čoveka!
– Anastase. – Uzviknu čelnik. Pokaži vojvodi naš plen.
Kopljanik skide ogrtač sa predmeta na svom sedlu.
Radak i Crni vitez se trgoše.
 – Pa to je neki čovek.
– Bolje reći, neka žena.
– Da, žena, i to još kakva žena. Za nas više vredi zlata nego što je teška.
– Ko je to?
– Nije teško pogoditi. To je najlepša i najhrabrija žena Srbije za kojom ludi
naš gospodar Jovan Kantakuzen.
– Olivera Dejanović.
– Da, baš ona.
– Jeste li vi ludi? – uzviknu Crni vitez. – Pa Dejan, njen otac je jedan od
najvećih velmoža srpskih. Možete stradati zbog toga.
Vizantinac se oholo ispravi i sa prezirom odmeri Crnog viteza.
– Knez Dejan je moćan, a naš gospodar je još moćniji. Njegova zapovest je
svetinja i mora se poštovati, jer on svojom mudrošću i hrabrošću upravlja
sudbinom ove zemlje.
Crni vitez pršte u glasan smeh.
– Mudar i hrabar! Baš si pogodio, vizantiska prišipetljo. Kantakuzen je
mudar kao magarac a hrabar kao zec. Teško zemlji kojom upravlja takav čovek.
Svi se trgoše i zabezeknuto pogledaše u Crnog viteza koji se sav tresao,
toliko se slatko smejao.
Vizantinci prebledeše od srdžbe.
– Hej, šta to znači? Ko si ti, da vređaš našeg gospodara, najmoćnijeg čoveka
u državi, Platićeš svojom glavom za to.
– Batali ćorava posla. mladiću. – Uzviknu Crni vitez kroz smeh. – Živeću ja
mnogo duže i mnogo sretnije nego tvoj gospodar. Baš me briga za njega.,
– Pazi šta govoriš! – uzviknu Vizantinac i zgrabi mač. – Pazi da ti glava ne
ode sa ramena.
Odjednom Crni vitez prestade da se smeje.
– Šta znači to, šupljoglavi vizantinče. – uzviknu on i poteže se rukom za
mač. – Jesam li ja ovce čuvao sa tobom pa mi govoriš ti. Vuci mi se ispred očiju
dok ti nisam vilice izvrnuo na potiljak.
Vizantinac preblede od straha, pa videći da se kraj njega nalazi Radan sa
svojim vojnicima, on se ohrabri i trže mač iz korica.
– Pokazaću ja tebi kako se vređaju ljudi maršala Kantakuzena.
On izvuče mač i zamahnu ga na Crnog viteza, ali ga ovaj hladno uhvati za
ruku i udari pesnicom tako snažno po oklopu na grudima da siroti čelnik izlete sa
sedla i kao vreća pade ka zemlju, a konj se povede od udarca i pade na prednja
kolena.
Ostali vizantinci pokušaše da se dohvate oružja, ali kad Crni vitez trže paloš
i krete konja prema njima, oni uplašeno ustuknuše gledajući Radana molbenim
pogledom.
Videći da će doći do kavge, a poznavajući dobro šta znači Crni vitez kao
neprijatelj, on obode konja i stade između vizantinaca i Crnog viteza.
– Ostavi ih, Crni viteže, sada nije vreme takve razmirice. Ti ne smeš da se
zameraš njihovom i našem gospodaru Jovanu Kantakuzenu.
– Moj gospodar je samo kralj Stefan, neka ga gospod poživi.
– Ali on je poklonio svoje poverenje Kantakuzenu.
– Bolje reći svoje nepoverenje. Ja slušam samo kraljeve zapovesti.
– Možeš pasti zbog toga u nemilost kod Kantakuzena.
– Baš me mnogo briga za to.
– Ti si neobično samouveren u sebe, viteže. Ko si u stvari ti?
– Ja.
– Da, ti. Tebe pitam.
– Zar te toliko zanima?
– Sigurno. Niko te dosada nije ni video ni čuo za tebe, a uspeo si da se za
jedan dan ogledaš sa najboljim junacima i da ih pobediš kao od šale. Za mene kažu
da sam poznati junak i da mi nema ravnog u borbi mačem, a ti si me iz prve tako
tresnuo da mi još i sada bridi cela snaga. Doduše, to ne znači da se ja plašim tebe,
jer čim se svrši rat ja ću se naći sa tobom, ma te i pod zemljom tražio i poslaću te
o svoj trošak na onaj svet. Ali ipak, želeo bih da znam ko si ti.
– Je li ta to čvrsta želja?
– Čvršća nego i jedna do sada.
– A znaš li da čuvaš tajnu i da ćutiš?
– Znam da ćutim kao grob.
– E, i ja znam isto tako – reče Crni vitez mirno i obode konja.
Radan škripnu zubima i pogleda u Crnog viteza okom koje bi ga smoždilo.
– Razgovaraćemo mi jednoga dana – procedi on kroz. zube. – Ali onda nećeš
imati prilike da teraš šegu sa mnom ni sa i jednim drugim.
Međutim Crni vitez pritera konja vizantiskom kopljaniku koji je držao
Oliveru, zavezanih ruku i zapušenih. usta.
– Ti si vitez – reče mu on – iako ti se noge tresu od straha. Ti poznaješ
sigurno viteške običaje i da jedan vitez ima pravo da pozove drugog viteza na
dvoboj ako mu se nešto kod ovoga sviđa. Meni se sviđa ta devojka, koja je srpska
knjeginjica i ja te pozivam na dvoboj da bih došao do nje.
Ruke nesretnog vizantinca počeše da drhte od straha.
– Šta, ti nećeš da primiš poziv na dvoboj. To je prosto neverovatno.
Vizantinac otpoče još jače da drhti.
– Ili misliš možda da mi predaš tu lepu devojku bez dvoboja. Sigurno bi to
bilo bolje za tebe.
– D... da gospodaru – jedva izgovori vizantinac sav drhteći od straha.
On pruži Oliveru Crnom vitezu, pa obode konja i štuče u obližnje žbunje
kao da ga furije gone.
– I suviše smo izgubili vremena zbog toga – uzviknu Radan nestrpljivo. –
Mi smo pošli u rat a ne na svadbu.
– To mi je poznato – reče Crni vitez – ali ja sam hteo da dođem do lepe
knjeginjice Olivere jer znam koliko nju voli Kantakuzen. Ja sam se mnogo
zamerio Kantakuzenu i ako me on, kako izgleda, simpatiše jer me je izabrao za
pobednika na turniru i ako je vitez od Gavrana bio bolji od mene. U svakom je
čoveku usađena želja za lepim položajem, pa i u meni, i ja bih hteo da se dodvorim
Kantakuzenu koji je svemoćan u Srbiji, a to će mi uspeti ako mu odnesem na dar
lepu knjeginjicu Oliveru Dejanović.
– Pa ti si malopre na sva usta psovao i grdio Kantakuzena.
– To sam govorio šta osećam za njega, a sada govorim šta osećam za sebe.
Nego, vreme prolazi a nama valja putovati još dobar deo puta do Skoplja.
Crni vitez dade lepu Oliveru konjaniku do sebe i oni obodoše konje.
Tek što su izleteli na mesečinom obasjan drum a za njima odjeknuše besni
udari kopita.
Radan, Orlando, Vilarduen i Crni vitez propustiše vojnike kraj sebe i stadoše
u kraj druma, jer su u to nemirno i burno doba stalno iskrsavali novi događaji i
svaki prolaznik je umeo da donese po neku novost, dobru ili zlu vest.
Konjanik je dolazio sve bliže, goneći konja paklenim galopom.
Videći konjanike pred sobom, on uspori brzinu i poteže rukom za mač,
pripravljajući se za svaki slučaj.
Kad on dođe sasvim blizu, Orlando i Radan uzviknuše skoro u isti glas.
– Vitez od Gavrana!!!
To je zaista bio Miloš.
On je video Oliveru u rukama konjanika i video je Crnog viteza kraj Radana,
Orlanda i Vilarduena.
 – Izdajico! –viknu on i polete sa isukanim mačem na Crnog viteza. – Zato si
se dakle šunjao oko mene i šurovao sa hajducima da mi zabiješ nož sa leđa.
Videći pred sobom razjarenog Miloša kako jaše prema njima mlatarajući
mačem, a pošto su imali prilike da osete šta znače Miloševi udarci, Radan i
Orlando povadiše mačeve i brzo spustiše vizire, pripravljajući se za borbu.
Ali, Crni vitez kao da nije znao na koga se odnose Miloševe reči.
On je mirno gledao kako Miloš juri prema njemu.
A Miloš opet dotera konja do njega i zamahnuvši mačem udari iz sve snage
Crnog viteza po grudima.
I ono što ni jedan protivnik Crnoga viteza nije mogao da učini, učini Miloš
jednim udarcem.
 Crni vitez posrnu, povede se, raširi ruke i kao vreća pade sa konja na drum,
dižući oblak prašine.
Videći ovaj žestoki udarac Radan, Orlando i Vilarduen obodoše konje i
odjuriše nekoliko desetina koraka u natrag.
Ali Miloš i sam beše od svog udarca povređen.
Rana ga zabole i on nemoćno spusti ruku.
Ali Crni vitez skoči sa zemlje čilo i lako kao da nema oklopa na sebi, te
videći da se Miloš nagnuo sa mačem, on ne razumede to dobro, već trže topuz sa
svog sedla i ošinu brzo kao munja Miloša preko pancira.
Miloš se povede i tresnu na zemlju, a Crni vitez mu priskoči sa triumfalnim
uzvikom.
– Evo još jedan lep poklan za Kantakuzena. Moj si hrabri i junački viteže od
Gavrana. Sad je tvoj život u mojim rukama.
Ali čudan žagor prekide reči Crnog viteza.
On uznemireno podiže glavu i vide kako su se svi okupili na drumu i gledaju
u pravcu gde se nalazilo Skoplje.
Iznad udaljene varoši noćno nebo je plamtelo rumenilom.
Kao da je neki ogroman požar goreo u varoši.
Crni vitez skoči kao oparen.
– Šta je to?
– Neki požar! Nešto gori.
– Da to je u Skoplju. Nešto se dešava.
Miloš iskoristi ovu zabunu i skoči na noge vadeći bodež iz pojasa.
Ali kad diže oči prema Crnom vitezu, on stade kao ukopan.
Crni vitez je stajao kao skamenjen, bez pokreta, bez daha.
Njegove blistave i oštre oči kao da su bile ulivene prema plamtećem nebu
iznad Skoplja.
Svi se okretoše i začuđeno pogledaše u Crnog viteza.
A on je stajao. ukočen i nepomičan, samo što su mu ispod puštenog vizira
izlazile mukle i jedva čujne reči.
– Skoplje! Skoplje!
– Nešto se dešava u Skoplju! uzviknu Radan trgnuvši konju uzde. – Napred,
gospodo, moramo požuriti. Svakog trenutka može da bude dockan.
 Još se vitezovi i vojnici i ne pomakoše, a Crni vitez, koji je dotle stajao
nepomičan i kao ukočen, trže se, uzdahnu duboko i jednim brzim i odlučnim
skokom nađe se na svom teškom ubojnom konju.
– Hej! – uzviknu Radan zapanjeno. – Crni viteže, šta to radiš?
Ali Crni vitez, nije čuo.
Kao da je bio u nekom teškom, polusvesnom stanju.
Izvadivši mač, on ošinu snažno konja i jurnu pored vojnika koji su zatvarali
drum.
Odjeknu tresak oklopa i jauk vojnika, konjanici prskoše na sve strane
padajući sa konja u jarkove i Crni vitez prolete kao munja između njih i jurnu niz
pust i mesečinom obasjan drum.
– Šta ovo znači? – dreknu Radan. – Šta se ovo dešava?
– Nešto se dogodilo u Skoplju, gospodaru.
– Pogledajte, rumenilo je sve jače.
– Napred, ne smemo gubiti vremena.
– Napred! Na Skoplje.
Vitezovi obodoše konje, ali Orlando diže mač.
– Stanite! Crni vitez nam se izmakao iz ruku ali nam je ostao vitez od
Gavrana.
– Tako je – uzviknu Radan. – I ja treba da prečistim stare račune sa njime.
– I ja isto tako – uzviknu Vilarduen.
– Vojnici, opkolite ga.
Miloš uvide da je zapao u opasnost.
On potrča ka svom konju, jer onako u oklopu, on ne bi mogao duga da izdrži
u borbi.
Orlando primeti taj njegov manevar i obode konja da mu preseče put, vadeći
mač.
Miloš naleti na njega i jednim snažnim udarcem mača koji pogodi Orlanda
preko šlema, izbaci ga iz sedla.
Ali Vilarduen mu dođe sa leđa i skoči na njega. Obadva borca padoše na
zemlju sa treskom gvožđurije.
Vojnici skočiše sa konja i zgrabiše Miloša, a Orlando se diže pa besan i crven
od stida potrča ka gomili dižući mač.
– Pustite me da se obračunam sa njime.
Radan ga zgrabi čvrsto za ruku.
 – Ostavi to za posle, viteže. Sada je takvo vreme da ne smemo ni časa
izgubiti.
– Moramo da svršimo jednom sa njim. Taj đavo nam se stalno isprečava na
putu.
– Nemamo sada vremena za to. Svaki trenutak je skupocen. Možda su Ugri
već ušli u Skoplje.
– Šta da radimo sa viteza od Gavrana?
– Vežite ga i popnite na konja.
– Gotov je! Neće moći ni da mrdne.
– Onda napred – na Skoplje.
– Na Skoplje.
Oni obodoše konje i cela povorka gurnu niz drum u oblaku prašine.
Miloš je sedeo na jednom konju upetljan kožnim dizginama i praćen od
dvojice kopljanika, dok je Olivera jahala ispred njega, sa očajanjem u duši što ne
može da pomogne čoveku za koga je osećala jedno do sada neosećano i njoj
nepoznato osećanje.
Povorka se sve više približavala Skoplju.
Nebo je postajalo sve rumenije a iz daljine je dopirala neka potmula i
čudnovata graja.
Kao da je Skoplje, ražljućeno i gnjevno, ljutito mumlalo u nemoćnoj srdžbi.
Radan i njegova pratnja kao da su osećali da se nešto kobno i strašno
dogodilo, te obodoše konje i prosto poleteše drumom.
Potmula graja iz udaljenog Skoplja postajala je sve jasnija.
Iza jedne okuke konjanici se nađoše na visini sa koje se spuštao drum prema
prestonici i odakle su se vidile zidine grada.
Kad izbiše na vis, sve oči se uperiše prema Skoplju.
I zbilja, ogroman požar kao da je buktao iz njega.
Crne zidine su se preteći i nemo uzdizale na kao krv rumenom nebu.
Potmula graja, galama i čudna buka sasvim su se lepo čuli iz grada.
Radan diže ruku i zaustavi povorku.
– Gospodo, u Skoplju se nešto ozbiljno događa. Treba biti oprezan.
– Šta to znači! Možda su Ugri ili Mleci stvarno ušli u grad.
– Za svaki slučaj spremite oružje.
– Pazite! – uzviknu Radanov čelnik. – Drumom prema nami juri neka
konjica.
 – Budite spremni za borbu, mačeve napolje.
– Kakvi su to konjanici!
–Videćemo. U ovom haosu čovek ne zna šta se oko njega događa.
Radan spusti vizir i potrže mač, ali čelnik Rodić obode konja i pritera ga
vojvodi.
– Gospodaru, nešto se ozbiljno događa, to predosećam. Treba da budemo
obazrivi.
– To znam i sam. Pa šta onda.
– Treba da učinimo nešto pre nego što sretnemo ma koga.
– Govori šta hoćeš. Nemam vremena da te slušam.
– Gospodaru, mi vodimo sa sobom protiv njene volje kneginjicu Oliveru
Dejanović. a vi znate koliko je moćan njen otac. A zatim, u nju je zaljubljen i knez
Balša Balšić.
Radan zastade i brzo diže vizir.
– Imaš pravo Rodiću. Na to nisam ni mislio. Oliveru Dejanović ne sme da
vide sa nama.
– Onda je na neki način brzo uklonite jer se ona konjica sve više približava
nama.
– Da je uklonim! Ali kako?
– Treba neko od nas da se odvoji i da ode sa njom na neko skrovito mesto i
da je drži tamo dok se situacija ne razbistri.
– Tako je, ali ko će to da učini!
– Ja ću, dragi vojvodo.
Radan se okrete.
Viljem Vilarduen mu priđe sa osmehom na trubom i snažnom licu.
– Ti!
–– Ja, zašto da ne? Zar nemaš poverenja u jednog viteza. Umeću da cenim i
ime i lepotu kneginjice Olivere Dejanović.
– Gospodaru, – uzviknu Rodić. – Odlučite se. Konjica nam dolazi sve bliže.
– Neka ga đavo nosi! – uzviknu Radan. – Neka je vodi. Vojnici, budite
spremni.
Vilarduen sa triumfalnim osmehom priđe Oliveri.
– Dozvolite, lepa kneginjice – reče on sa otmenim poklonom – da vam
budem vitez zaštitnik i da vas otpratim sa ovog mesta borbe i krvi.
Olivera ga pogleda prezrivo i sa visine ali ništa ne odgovori.
 Miloš je drhtao od besa, gledajući ovu scenu.
Uzalud je trzao ruke i noge; bio je tako spetljan da nije mogao prstom
pomaći.
Vilarduen se okrete svom pažu i pokaza rukom na Oliverinog konja.
– Rožer, uzmi ovog konja i povedi ga za nama. Napred.
– Požurite! – odjeknu Radanov glas kroz topot konja konjanika koji su već
bili u blizini.
– Budite spremni.
Vilarduen obode konja i polete sa druma uzanom šumskom stazom.
Njegov paž je jahao za njim vodeći konja na kome je bespomoćno sedela
Olivera Dejanović.
Tek što oni zamakoše u šumu a četa konjanika dojuri drumom u samu blizinu
Radana i njegovih vojnika.
Bilo ih je oko stotinu, iscepanih, bez šlemova.
Konji su bili oznojeni, jedva su trčali.
Napred je jahao visok i snažan mlad čelnik u posrebrenom oklopu,
razbarušene kose, krvava čela.
U razgolićenoj i snažnoj ruci držao je širok mač ovlažen krvlju.
Svi konjanici imali su na grudima grb kraljevskih strelaca.
Kad se čelnik približi Radanu, ovaj ga pogleda i trže se kao da ga je zmija
ujela.
– Pavle Musić! – uzviknu on preneraženo. – Šta se to desilo, za ime Božje!
Da nisu možda Ugri...?
Pavle Musić. čelnik kraljevih strelaca, zaustavi naglo konja i pogleda u
Radana.
Na ustima mu je igrao čudan osmejak.
– Šta, vojvoda Radan! Milo mi je što smo se sreli vojvodo.
U njegovom glasu oseti se u isto vreme podrugljivost i neki čudan ton ton
bola i strepnje.
– Šta znači to! – uzviknu Radan, i pritera konja čelniku Musiću. – Zar tako
razgovaraš sa mnom. Zar si zaboravio da sam ja vojvoda lične garde kralja
Stefana.
Musić se okrete svojim ljudima a smeh poprati poslednje Radanove reči.
– Zbogom, vojvodo – uzviknu Musić i obode konja. – Zbogom i ne žesti se
mnogo. Možda nećeš moći da večeraš zbog toga.
Konjanicima se opet razleže gromoglasni smeh.
 Ali Radan zgrabi vođice Musićevog konja.
– Ja ti zabranjujem da ideš, čelniče. Ja ti zapovedam.
– S kakvim pravom? – uzviknu gordo Musić.
– Evo s kakvim – uzviknu Radan i trže iz tobolca svijutak pergamenta o
smrtnoj presudi Dušanovoj, sa kraljevim potpisom.
– Ako umeš da čitaš pročitaj ovo.
Musić zgrabi pergamenat i poče da ga čita.
Zatim se nasmeja grohotom, zgužva ga i baci u lice Radanu.
– Stidi se, vojvodo, zbog ove hartije – uzviknu on sa gorčinom u glasu. –
Zbog ovoga se sada i desilo sve ovo što vidiš oko sebe: krv, ratovi, nedaće. Teško
narodu, teško narodu!
– To je kraljev potpis! Idemo zajedno u Skoplje.
Musić se podiže na stremenima i uzviknu glasom od koga svi zadrhtaše.
– Ne idi u Skoplje, vojvodo, jer tamo nema više kralja.
Svi pretrnuše od užasa.
– Nema kralja! Šta to znači! Kakva je to komedija!
– Ne, nema ga. Stari, naš dobri kralj otišao je u manastir. Sada vladaju
Kantakuzen i Siniša podlaci i kukavice.
– To je nemoguće, a kakav je to požar u Skoplju?
– Grad je u plamenu! Narod se pobunio! Dejanovići su ušli u grad i bore se
protiv Kantakuzena i njegovih vizantiskih šakala. Na sve strane čućete zveket
mačeva.
– Gospode Bože! – uzviknu Miloš očajničkim glasom.
– Pa Ugri idu sa severa na prestonicu.
– Nije samo to – uzviknu Musić sa tragičnim osmehom. – Mlečići iskrcavaju
svoju vojsku u Duklji. Sirota moja zemljo, napadnuta si i spolja i iznutra. Zbogom,
gospodo. Neka se Gospod smiluje i vama i nama.
– A kuda ćeš ti čelniče?
– Ugri su napali otadžbinu, a ja sam ostao veran kralju. Idem tamo sa svojih
hiljadu konjanika.
– Pa to je ludost! Ti ideš u sigurnu smrt.
Musić se gorko nasmeja i obode konja.
– U smrt? Bolje i smrt nego ova sramota sa vizantiskim uholažama. Napred
vojnici. Živeo kralj Stefan Dečanski, živeo kraljević Dušan.
 Konji se propeše i cela povorka snažnih, smelih i energičnih ljudi krete
belim, mesečinom obasjanim drumom u crnu noć, u neizvesnost, u smrt za kralja
i otadžbinu.
Radan i njegovi pratioci sačekaše da se topot konja izgubi pustim drumom,
a zatim, Radan iščupa mač i okrete se svojim ljudima.
– Vojnici, naš cilj je postignut. Siniša je postao kralj a Kantakuzen prvi
ministar. Živeo kralj Siniša.
– Živeo!
– Živeo Kantakuzen. Dejanovići se bore protiv Siniše. Napred, u Skoplje.
Moramo slomiti te buntovnike. Smrt buntovnicima.
– Smrt!
Odjednom, kroz galamu glasova i hrzanje uznemirenih konja odjeknu
strašan glas, pun bola i očajanja.
– Izdajice, lupeži, banditi! Neprijatelj je u Srbiji i vi se borite međusobno za
vlast. Zar je Siniša kralj kad je presto Dušanov. Mislite na Ugre i Mlečane,
nesretnici!
To je vikao Miloš, izvan sebe od besa, uzalud pokušavajući da raskine veze
koje su ga sputavale.
– Zapušite mu usta! – dreknu Radan izvan sebe od besa – Neka nikad više
ne progovori.
Nekoliko kopljanika isukaše mačeve i pojuriše na Miloša.
Miloš je sedeo na konju na ivici druma, a dole, ispod oštrog stenja hučao je
brzi planinski potok.
Miloš se osvrte: bio je u beznadežnoj situaciji.
Kopljanici su mu prilazili sa isukanim mačevima.
Prepun očajanja, Miloš se odluči na strašan korak. Onako vezan, on iznenada
obode konja svojim dugim i oštrim mamuzama.
Konj skoči kao oparen, sruši grudima vojnike koji su mu dolazili i izgubivši
ravnotežu okliza se niz ivicu ponora.
Kopljanici uzviknuše od užasa.
Konj se izvrte zajedno sa jahačem i kao kamen polete niz ponor.
Ču se pun udar tela o kamenje i pljusak vode, a zatim se sve utiša.
Kopljanici dotrčaše do ivice ponora, gledajući sa strahom dole.
Voda je bila mirna: na površini je plovilo zdruzgano i krvavo konjsko telo.
Od Miloša nije bilo ni traga ni glasa.
 – Svršio je svoje! – uzviknu Radan i obode konja – Jedan neprijatelj je manje
a sada – Napred u Skoplje na podvorenje kralju Siniši. Pobeda je naša.
I oni obodoše konje i poleteše drumom prema Skoplju, dok je sve veći požar
na nebu ostavljao za njima njihove duge i uznemirene senke, kao jato preplašenih
gavranova.

XIII SINIŠA

Te noći strašna kob spusti se nad namučenom i nesretnom zemljom.

Vraćajući se sa turnira, stari kralj, iznenada i bez vidnog razloga, odustade
od prestola i povuče se u manastir.
Na presto dođe Siniša, podržavan od Kantakuzena i Marije Paleolog.
Sa njihove strane bili su vizantinci iz Kantakuzenove pratnje i kraljevski
oklopnici.
Ali iste večeri, kad se tragična vest o odstupanju ljubljenog i poštovanog
starog kralja pronese zemljom, velikaši nezadovoljni mlakim i neodlučnim
Sinišom i mrzeći intriganta Kantakuzena, a ubeđeni da od povratka Dušanovog
nema ništa, počeše sejati po narodu klice razdora i sve je bilo zrelo za nerede.
Te iste noći kad se kralj povuče u svoj manastir Dečane, velikaši skupljeni
oko Dejana, njegovi sinovi i Balša Balšića upadoše sa svojim četnicima u Skoplje.
Na nekoliko sati pre toga stari kralj dobi izveštaj da su Ugri ušli preko Mačve
u Rudničke krajeve, i da idu ka jugu pustošeći sve pred sobom.
U isto vreme mletačke trupe iskrcaše se u Konavlje.
Granica beše zapaljena sa sviju strana.
Prepun očajanja. stari kralj pomisli da mu to nebo šalje kaznu zа svоj
postupak prema svom rođenom sinu, kraljeviću Dušanu.
Siniša je bio sam i malodušan. Kantakuzen omržen kod naroda, vojvoda
Relja u manastiru, a hrabri i plemeniti kraljеvić Dušan u izgnanstvu.
Nije bilo moćne ruke da uhвati krmilo države u svoje ruke i da je povede
sigurno i snažno pobedi.
Prepun očajanja, stari kralj odjednom naumi da se preda sudbini i da otstupi
od prestola, i, obavestivši ženu i sina, on naredi svojoj pratnji da okrenu put
manastira.
Na vest da je stari kralj otstupio, Kantakuzen beše izvan sebe od sreće.
Sada mu se pružila prilika da bude jedini i neograničeni gospodar Srbije.
 Siniša, dobivši vest, beše uznemiren i uplašen jer je osećao šta znači nositi
na sebi odgovornost za zemlju.
Prva dužnost Kantakuzenova beše da pošalje delove svoje vojske, jednu na
sever prema Ugrima a drugu na jug da zaustavi iskrcavanje Mlečića.
I tek što vojska sastavljena od kraljevskih oklopnika i vizantiskih kopljanika
napusti prestonicu, a u grad uđoše srpske velmože pri povratku sa turnira sa svojim
pratiocima koje su se sastojale od mnogobrojnih četa kopljanika i strelaca.
Oni uđoše na raznim stranama grada sa namerom da se sastanu na trgu pred
tvrđavom.
Vojvoda Hlapen i Balša Balšić stigoše sa svojim strelcima, a u isto vreme se
pojaviše kopljanici i konjica ćesare Preljuba i starog Dejana koju su predvodili
njegovi sinovi vitezovi Dragaš i Konstantin Dejanovići.
Kad se sastadoše na trgu, Konstantin Dejanović naredi da se vojska spremi
za borbu a velmože sedoše da sačekaju kneza Dejana.
On se uskoro pojavi sa svojom pratnjom i stiže na trg dočekan oduševljenim
uzvicima vojske.
Narod, uzrujan i uzbuđen, oseti da se dešava nešto neobično.
Vojska skupljena na trgu nije značila ništa dobro.
Narod se oprezno skupljao, sluteći da će se ove noći odigrati krupni
događaji.
Kantakuzen i Siniša, koji su većali u dvoru, o vojnim merama, očekujući
Radana po koga su poslali čauše. kad dobiše vest o prikupljanju vojske na trgu
pred tvrđavom, prebledeše kao krpa.
– Slutio sam o tome! – uzviknu Kantakuzen skočivši sa stolice, drhteći
poplavelim usnama. – To je maslo onih Dejanoaića.
– Pa šta ćemo sada? – zapita Siniša jedva čujnim glasom, bled od uzbuđenja.
– Trebalo je zgaziti ranije te otrovne zmije! Treba skupiti vojsku i rasterati
ih sa trga.
– Da, ali Radan nije tu,. a konjanike smo poslali na neprijatelja. Šta sada da
radimo?
Kantakuzen skoči i povuče Sinišu prema kuli sa čijeg se uzanog i visokog
prozora video ceo ogroman i širok kraljev trg pred dvorom.
Kad stigoše do prozora, pred njihovim očima se ukaza neobičan prizor.
Masa sveta bila je pritisla trg.
Buktinje su gorele, zapaljene vatre osvetljavale su nemirnom svetlošću
redove kuća čiji su prozori, balkoni, pa čak i krovovi bili načičkani svetinom.
Potmula, preteća graja, kao režanje divlje životinje dizala se iz mase.
 Siniša zgrabi drhtavim prstima Kantakuzenovu ruku.
– To su velmože sa svojim pratnjama. Zapali smo u lep škripac.
– Ne gubi nadu, nije još sve izgubljeno.
– Šta misliš da činimo?
– Tvrđava se teško da osvojiti, Nemamo doduše mnogo vojske, ali ćemo se
održati dok se ne vrate naše čete iz rata sa Ugrima i Mlečićima.
– Ako se uopšte vrate.
– Bog će dati da se vrate.
– Pozivaš Boga u pomoć a znaš vrlo dobro da ga nismo ničim zadužili.
Galama na trgu je bivala sve glasnija.
Govor ljudi i zveka oružja zaglušivala je uši.
Sa sporednih ulica dolazilo je sve više i više naroda, sa buktinjama u rukama,
sa isukanim oružjem.
Kantakuzen i Siniša su gledali, napregnute pažnje, zadržavajući disanje.
– Jedini je izlazak ako narod ne pristane uz ove ljude.
– Nemaju mnogo razloga da ne pristanu. Mi smo ih i suviše zadužili.
– Ali vernost zakonu duboko je usađena u ljude.
– Nadajmo se u to. Davljenik se i za slamku hvata.
Odjednom na trgu nastade komešanje.
Žagor se udvoji a vatra zaplamteše još jače.
Mačevi i oklopi su blistali na ognju.
Kantakuzen zgrabi Sinišu za ruku.
– Pazi, nešto spremaju.
– Došlo je vreme za otpor. Treba nešto da preduzmemo.
– Treba pokušati da se ta rulja rasturi na lep način. Čekaj malo.
Kantakuzen izlete na drugi deo balkona koji je gledao u dvorište, prepuno
vojnika i gardista u punoj bojnoj opremi.
– Vasilije, uzmi dvadeset oklopnika i naredi masi na trgu da se u ime kralja
rasture.
Čelnik diže ruku u znak da je razumeo i dade mig svojim ljudima.
Dvadeset teških oklopnika pojahaše konje, i digoše koplja.
Lanci zazvečaše i ogroman most koji je jednim delom vodio preko Vardara
do kapije tvrđave lagano se spusti.
Kantakuzen se trčeći vrati Siniši koji je uzbuđeno i nervozno posmatrao
svaki pokret naroda na trgu.
 Odjednom, pokliči mase potresoše zidove tvrđave.
Siniša i Kantakuzen gledali su, drhteći, šta će se dalje dogoditi.
Sa trga uzavrelog od svetine u pokretu, dopreše uzvici.
– Dole Siniša! Dole Kantakuzen!
– Kantakuzen je u dosluhu sa Ugrima i Mlečićima. oni su po njegovom
nalogu udarili na granice.
– Psine! – Uzviknu Kantakuzen, prepun gnjeva. – Podlaci i strvine. Optužuju
me za strašna dela.
– Na tvrđavu! – odjeknu poklič na trgu.
A stotine strašnih, rušilačkih i ratobornih pokliča pridružiše mu se.
– Na tvrđavu! Na tvrđavu!
– Ubite svakoga ko se približi, – uzviknu Kantakuzen izvan sebe od besa.
A masa dočeka taj uzvik i pretvori ga u poklič mržnje i besa.
– Smrt Kantakuzenu. Smrt izdajici.
 Masa, predvođena oklopnicima sa isukanim mačevima. osvetljenim
buktinjama i ogromnim vatrama koje su plamtele na trgu, krete se prema vratima
tvrđave nemo i preteći, kao neki ogromni i uznemireni val koji preti da proguta i
uništi sve što se bude nalazilo pred njim.
Kantakuzenovi kopljanici se namestiše na mostu sa isukanim mačevima.
– Napred! – vikala je svetina – Kaznimo izdajice. Živeo kralj Stefan! Živela
Srbija!
– Rasterajte te bandite! – vikao je Kantakuzen.
– Živeo kralj Siniša! Živela Vizantija.
More pogrdnih reči i uzvika dočekaše ove reči.
Masa kao da pomahnita.
Učinilo se kao da je to bujica koja je probila svoje korito.
Masa navali sa mačevima, topuzima, motkama.
Buktinje i plamen vatre osvetljavali su pravo razbojište.
Narod, u kome je dugo zadržavana mržnja protiv Kantakuzena i njegovih
ljudi najzad našla oduške, navali kao mahnit na kopljanike koji su čuvali stražu na
kapiji.
Zveket oružja pomeša se sa besnim uzvicima boraca i kricima ranjenih:
Kopljanici – stojeći u boljim položajima, imali su više izgleda na uspeh.
Napadači su padali kao snoplje, odbacivani žestokim udarcima kopljanika.
Kantakuzen i Siniša su likovali sa svog balkona odakle je imao lep pregled
bojišta.
Ali narodna mržnja zamenjivala je ono što se zove povoljnije strategisko
mesto.
Napadači su padali, ali malo po malo, oni su nadirali napred, ostavljajući za
sobom leševe i ranjenike koji su škripali zubima, sa psovkama na usnama za
proklete vizantince.
Kršni, strahovito snažni i legendarni po hrabrosti južno srbijanci krčili su
lagano ali sigurno mačevima put kroz užasnute i preplašene vizantince.
Kantakuzen i Siniša su se sve manje smejali.
Oni se nisu nadali da će narod, naoružan samo motkama i običnim vojničkim
mačevima moći da prodre kroz kordone dobro naoružanih i sjajno izvežbanih
vizantinskih kopljanika.
 A za sve to vreme srpske velmože sa svojim oklopnicima i strelcima stajale
su na ulazu na most i mirno posmatrali razvoj događaja sa mačevima spremljenim
u rukama.
– Na kapije! – viknu Kantakuzen, videći da se stvar loše svršava po njih –
ne smete pustiti tu rulju u tvrđavu. Neka cela garda iziđe na kapiju.
Ali, bilo je sve dockan, masa, pošto rastera vizantince sa mosta, jurnu na
kapiju i za tili čas počisti pred sobom stražu kopljanika koji se pojaviše po
zapovesti Kantakuzena.
Dejanovići, Balšić i ostali, kao da su samo na taj znak čekali.
Čelnici digoše mačeve, i kopljanici Dejanovića, konjica Balšićeva i strelci
ćesara Preljuba, lagano, bez žurbe i galame stupiše na most koji je vodio u tvrđavu.
Kantakuzen vide da je bitka bila izgubljena.
Ali, on je bio i suviše fini diplomata a da tako popusti.
On se poče nadati da će poraz na bojnom polju uspešno nadoknaditi
pobedom na polju pregovaranja.
Ali Proviđenje kao da ipak dade još jedan izraz svoje naklonosti
Kantakuzenu i Siniši.
Tek što Kantakuzen htede dati znak svojim ljudima da mirno propuste
brojno jaču i pobedničku vojsku srpskih velikaša, a desi se jedan događaj koji celu
situaciju izvrte naopačke.
U varoši iznenada nastade strašna galama.
Vatre zaplamteše još jače, vika ljudi i žena poraste da uši zagluše, a kroz svu
tu paklenu i nepodnošljivu vrevu odjednom kobno i zloslutno odjeknuše kopite
mnogobrojnih konja po kamenim pločama.
Narod na trgu se zatalasa, odjeknu vreva i svi potekoše kud koji.
Kantakuzen i Siniša pogledaše zabezeknuto na trg, a velmože sa svojom
vojskom zastadoše, pokolebani.
Ljudi na trgu prskaše na sve strane uz vrisak i zapomaganje, a u isti čas iz
sporednih ulica na trg izbi konjica, sa isukanim mačevima, jureći kao lavina u
pravcu mosta.
Nastade tajac, pa odjeknu Kantakuzenov radosni poklič.
– Ura! Spaseni smo! To je Radan sa svojom konjicom.
To je zaista bio Radan.
Goneći celim putem do iznemoglosti svoje konje. Radan i njegovi ljudi
stigoše u poslednji trenutak da spreče Kantakuzenovu katastrofu.
Ne časeći ni časa Radan se sa svojim ljudima kao kobac spusti na narod i
vojnike na mostu.
 Gardisti i vizantiski oklopnici, ohrabreni sa svoje strane, skrenuše i navališe
na prve redove Dejanovićevih strelaca.
Nastade haos.
Narod, pritešnjen sa dve strane, nije znao kuda da se okrene.
Dragaš Dejanović i Balša Balšić probiše se sa svojim konjima kroz gužvu i
izbiše na čelo vojske sa strane Radana koji baš u taj mah svom silinom udari u
njih.
– Hrabro, vojnici! – vikao je Balšić – ne smemo se pokolebati pred ciljem.
– Živeo Siniša, Živeo Kantakuzen! – Uzviknu Radan, jurnuvši sa isukanim
mačem u unezverenu gomilu naroda – Napred! Rasterajte ovu rulju pobesnelih
pasa.
Ljudi, u paničnom strahu, počeše da skaču sa mosta u nabujali i mutni
Vardar.
Napravi se tako strahovita gužva, da se nije znalo ko pije a ko plaća.
I u tom ludom kovitlanju Radan sa svojim vojnicima koji su brojno bili
nadmoćniji od vojnika iz pratnje velmoža načini strašan lom i pokolj.
Mačevi su blistali na svetlosti, a uzvici ljudi mešali su se psovkama i jaucima
samrtnika.
– Pobeda! – vikao je Kantakuzen izvan sebe od radosti. – Odučite te pudljive
pse da guraju nos tamo gde ne treba.
Siniša se cerekao zajedljivim glasom, videći narod i velmože pritešnjene sa
obadve strane.
Ali, odjednom, smeh mu zamre na usnama.
Sasvim tiho, skoro nečujno, tako da u opštoj galami i haosu borbe niko i ne
obrati pažnju, na trg grunuše oko pedeset konjanika u oklopima, svi u istim crnim
ogrtačima i sa crnim nojevim perom na šlemu.
Na čelu je jahao krupan snažan čelnik na vatrenom i snažnom bojnom
paripu.
Kad izbiše na trg pred mostom, oni, kao jedan čovek, povadiše iznenada
teške ubojne palošine i kao oluja se stuštiše niz most.
Kantakuzen ih ugleda i zaneme od zaprepašćenja.
A, u isto vreme, dole, iz vrzinog kola bitke odjeknu veseo i pobednički glas
Dragaša Dejanovića.
– Pobeda! pobeda! Konstantin je doveo naše oklopnike iz starog zamka.
Sada Radan oseti šta znači biti udaren sa leđa.
Pedeset konjanika kao da su bili sastavljeni od samih demona.
 Kako naleteše na most, tako polovina od Radanovih vojnika beše za tren oka
izbačena iz stroja.
Velmože i njihovi vojnici, ohrabreni ovim udariše na vizantince sa toliko
snage i borbenosti da front na kapiji tvrđave beše u magnovenju razbijen.
– Za mnom, u prestonu salu! – uzviknu Kantakuzen kad vide da neprijatelj
upade u tvrđavu rušeći sve pred sobom. – Još nije sve izgubljeno. Još imamo nade
na pobedu.
Još oni i ne stigoše u mračnu i ogromnu prestonu dvoranu, a na stepenicama
odjeknu ratoborna vika, zveket oružja i bat teških koraka o kamene ploče.
U trenutku kad Siniša i Kantakuzen uđoše u dvoranu, ogromna dvokrilna
vrata otvoriše se s treskom i unutra upade gomila oklopnika i vojnika, sa isukanim
mačevima.
Buktinje prosuše bleštavu svetlost po kamenim zidovima.
Kantakuzen i Siniša stadoše kraj prestola, okruženi svojim gardistima sa
isukanim mačevima.
Dvorana se ispuni vojnicima i narodom.
Svi stadoše, nemi, sa isukanim mačevima dok su buktinje osvetljavale ovaj
čudan i neobičan prizor.
Dva protivnička tabora gledala su se oči u oči.
Najzad, gomila vojnika se razdvoji i napred istupiše stari knez Dejan sa
sinom Dragašom, Balša Balšić i vojvoda Grgur Preljub.
Dejan je bio gologlav, zasukanih krvavih ruku sa mačem.
Dugačko pramenje sede kose lepršalo se oko čela. Tamne, staračke oči
budno su svetlucale, dok se plamenovi buktinja igrali po njegovom srebrnom
oklopu.
On priđe lagano uzvišenju na prestolu, dok su sa jedne i druge njegove strane
stojali Dragaš Dejanović i Grgur Preljub, mladi, snažni kao divovi, sa mačevima
spremnim u snažnim desnicama.
Vojnici i narod posmatrahu nemi i nepomični ovu istorisku i neobičnu scenu.
Tigar i lav su se pogledali oči u oči. Dva krvna ne prijatelja bila su najzad
jedan pred drugim.
Jovan Kantakuzen i knez Dejan ukrstiše poglede pune otrova, mržnje i
prezira.
Zastadoše za trenutak, ne govoreći i ne mičući se, kao da su hteli jedan
drugome da odmere snagu.
Najzad, Dejan prvi progovori.
 – Kantakuzene, sreli smo se u zlo doba. Došlo je vreme da i mi prečistimo
svoje račune.
Kantakuzen stište svoje suve, tanke i pakosne usne.
– Nemam šta da se obračunavam, Dejane. Ti si povredio svetinju kraljevstva
i prekršio si zakletvu vernosti kralju.
Dejan skrsti ruke i nasmeja se.
– Zakletvu kralju! Bio sam kao pas veran kralju, ali on sada nije više ovde i
potpisao je svoju abdikaciju.
– Stari kralj je otišao a mladi kralj je došao – uzviknu Kantakuzen povišenim
glasom.
– Mladi kralj! Ko je taj! – uzviknu Dejan.
– Ja sam, kneže Dejane! – uzviknu Siniša i istupi korak napred. – Zar si
zaboravio da sam tvoj gospodar i kralj po rođenju i milosti Božijoj.
– Po rođenju je najstariji sin kralj, a ne ti Sinišo – uzviknu Dejan. –
Naslednik je tvoj brat Dušan, po Bogu i po zakonima.
– Da, Dušan, ali on je prognan, on je izgubio milost očevu a ja sam oglašen
za naslednika.
– Ko to kaže‘ uzviknu Dejan – to si ti sam sebi odredio, prinče Siniša. Ko će
potvrditi tvoje reči.
– Ja, gospodo! – odjeknu oštar i zapovednički glas.
Svi se uzbuđeno okretoše mestu odakle je glas došao a na svetlost buktinja,
oholo i dostojanstveno, pojavi se sama Marija Paleolog, bleda i umorna, ali sa
odlučnim pogledom i gordo dignutom glavom.
Ona lagano ali veličanstveno priđe Dejanu, gledajući ga pravo u oči.
Stari knez i nehotice ustuknu nekoliko koraka u natrag.
Marija Paleolog se pope na uzvišenje i pruži ruku prema svom sinu koji je
stajao, bled i neodlučan gledajući šta se oko njega dešava.
– Ja tvrdim da je on naslednik krune, ja, Marija Paleolog, žena kralja Stefana
Uroša Dečanskog. Ima li ko šta da kaže protiv toga.
Marija Paleolog pogleda svojim oholim i gordim očima po skupljenim, i svi
oboriše glave, ne mogavši da izdrže njen pogled,
Ali Dejan, videći da se pod njim miče tlo, i da mu pobeda polako sumiče,
stupi napred i diže ruku.
– Neka je tako, gospođo, ali ja, kao najstariji velmoža srpski, izjavljujem da
ne primamo odlazak milostivog gospodara kralja Stefana i da prema tome ne
možemo priznati Sinišu za svog gospodara.
 Marija Paleolog diže gordo glavu i odgovori ledenim glasom.
– Morate to primiti kao istinu, jer je po zakonima. Božjim i zemaljskim.
– Po zakonima! Zašto?
– Zato što je večeras naš milostivi gospodar i moj. dragi suprug, kralj Stefan
Uroš Dečanski preminuo u svom manastiru Dečanima. Bog da mu dušu prosti.
U dvorani nastade grobna tišina.
A zatim, svi, kao jedan čovek, skidoše čelenke i spustiše se na kolena.
Buktinje zaigraše u drhtavim rukama ratnika iz čijih se grudi otrgnu uzvik
pun bola i dubokog poštovanja.
– Gospod neka primi dušu našeg milostivog gospodara.
Marija Poleolog diže ruku i uzviknu glasom koji je drhtao od nekog
neobičnog uzbuđenja.
– A sada, gospodo i velmože, videli ste sudbinu Božju. Poklonite se novom
kralju Siniši Nemanjiću Paleologu i njegovom prvom ministru knezu Jovanu
Kantakuzenu.
Kao opčinjeni ovim rečima, velmože i vojnici se podigoše i nesvesno kročiše
napred, spustivši oružje u znak poštovanja i priznanja.
– Nadam se da niko neće ništa reći protiv mojih reči. Sudbina Božija,
ispunjena je.
U taj mah duboku tišinu prekide zveket oružja.
Vojnici na vratima se razmakoše a u dvoranu uđoše pedeset oklopnika u
crnim ogrtačima i sa crnim nojevim perima, nemi i sa spuštenim vizirima, vođeni
od svoga čelnika.
To su bili isti oni oklopnici koji su u odlučnom trenutku rešili bitku u korist
Dejanovića, oni isti za koje je Dragoš Dejanović uzviknuo da dolaze iz starog
zamka gde je bilo središte zaverenika.
I u trenutku, kad Marija Paleolog opet zapita.
– Mislim da svi veruju u moje reči!
Čelnik čudnih oklopnika istupi korak napred i u opštoj tišini koja zastade,
ču se njegov zvonak, oštar i snažan glas koji odjeknu kao grmljavina ogromnom
dvoranom.
– Ja ne verujem – gospođo!
Uzvik preneraženja dočeka ove smele i iznenadne reči.
Marija Paleolog, Siniša i Kantakuzen sa užasom po gledaše u ovog
neobičnog smelog i drskog čoveka koji se usudio da joj se suprotstavi, dok su
velmože osetile kao da im težak teret pada sa grudi.
 – Ko si ti, nesretniče! – uzviknu Marija Paleolog. – Ko si ti što ustaješ protiv
zakona i protivurečiš meni, tvojoj gospodarici.
– Ja sam pravda i istina, zakon i pobeda i teško onom ko posumnja u moje
reči.
– Tako je! – uzviknu Dejan izvan sebe od radosti i pritrča čelniku – ti ćeš
reći na kome je po zakonu, pravdi i koristi za otadžbinu da upravlja Srbijom u
ovim teškim i nesretnim danima.
Čelnik diže glavu a njegov glas odjeknu dvoranom kao glas sudbine.
– Da, reći ću, i neka se niko ne protivi mojim rečima. Presto Srbije i slava
kraljevskog trona ima da pripadne...
Duboka tišina zavlada za trenutak.
Prosto se čulo kako prisutnima kuca srce ispod teških oklopa.
Zvonki i snažni glas mladog čelnika zagrmi.
– A presto ima da pripadne, po zakonima Božjim i zemaljskim, po
prvorođenju i ličnom vrednošću najplemenitijem i najhrabrijem od loze
kraljevske, Dušanu Nemanjiću.
I mladi čelnik odbaci mač i skide naglim pokretom ruke čelenku sa glave.
I pred zaprepašćenim i zbunjenim ljudima pojavi se lepa i plemenita glava
Miloša, viteza od Gavrana.

XIV KOB

Na nekoliko sati pre toga događaja u veličanstvenom i divnom manastiru

Dečane, besmrtnoj zadužbini kralja Stefana bilo je sve neobično živo.
Pred sam sumrak pronesoše se munjevitom brzinom glasovi da je stari kralj
odustao od prestola i da se, po primeru svog slavnog praoca Stevana Nemanje
povlači u manastir a presto ostavlja mlađem sinu Siniši.
Tek što je bratstvo manastira Dečana počelo da prepričava te važne i
neobične novosti a jedan glasnik iz kraljeve pratnje, znojav i pokriven prašinom
ulete kao strela u manastirsko dvorište.
Svi se okupiše oko njega, a otac Makarije, iguman, u prkos svojih godina i
kao sneg bele kose i brade pohita glasniku.
– Šta je novo, za ime Božje! Kakvi se to glasovi pronose?
– Sve je tako kako ste čuli – reče glasnik jedva dišući od umora. – Milostivog
gospodara nose prema manastiru. Udesite sve što treba.
 – Nose! – Uzviknu iguman koji baš u taj čas stiže. – Milostivi Gospode, da
se nije našem gospodaru što desilo?
Glasnik skide čelenku i obori glavu.
– Zlo je, oče. Crne vesti poremetile su zdravlje našeg gospodara.
– Govori šta se desilo.
– Glasnici doneše vest da su Ugri i Mleci prešli granice Srbije, i da se
velikaši bune protiv Kantakuzena. Starost ne dozvoli gospodaru da to junački
izdrži i pred samo veče, kad se vraćao sa Kraljeve livade u Skoplje, udari ga kap.
Kaluđeri su gledali zabezeknuti i nepomični u glasnika.
– I sada...?
– Sada leži nepomičan u nosiljci i samo šapuće molitve. Smesta je naredio
da ga prenesemo u manastir. Nije hteo da primi ni gospođu Kraljicu ni kraljevića
Sinišu ni Kantakuzena. Spremite sve što treba i održite molepstvije, jer strašno je
vreme nastalo za sve nas.
Suza se pojavi u oku glasnika i on se ukloni u stranu.
U isti mah na kapiji manastira pojavi se povorka sa bolesnim kraljem.
Kopljanici su mrko stupali napred, sa kopljima okrenutim naopako.
Manastirska braća požuriše prema nosiljci, sa suzama u očima.
Povorka uđe u manastirsko dvorište, lagano stupajući nogu pred nogu.
Iguman potrča nosiljci dok su mu suze kapale niz svetačko, smežurano lice
i kotrljale se kao biser preko srebrasto sede brade.
Dva kraljevska paža razmakoše zavese i iguman ugleda bledo, nepomično i
kao od kamena istesano kraljevo lice.
– Gospodaru! – zavapi iguman sa bolom iz dubine grudi.
Kralj otvori lagano oči i kad vide igumana iznad svoje glave, kao da mu
zračak umirenja prelete preko mučeničkog lica.
– Oče – prošaputa on jedva, jedva čujnim glasom. – Zlo je... moja... zemlja...
rat.
Iguman zarida i kleče ljubeći ruku kralju.
– Gospodaru, sve će biti dobro. Bog je svemoćan i milostiv.
Stari kralj zatvori oči a čudan osmejak prelete mu voštanim licem.
– No... nosite me u... najmračniju ćeliju. Odmah... brzo.
– Gospodaru! zavapi iguman – Molićemo se Gospodu. Sedam dana i sedam
noći čitaćemo molitve za tvoj život i tvoje zdravlje.
 – Ne... ne – uzviknu kralj tihim glasom i pokuša da se podigne – ne za moje
zdravlje. Za moju otadžbinu se molite. Ona nam je preča od mog života i zdravlja.
A sada – nosite me u ćeliju.
Iguman dade znak i kopljanici sa suzama u očima poneše kralja prema
isposničkim ćelijama na dnu manastirskog dvorišta.
Po želji kraljevoj, iguman naredi da samrtnika unesu u najmračniju i
najmanju ćeliju.
– A sada – prošaputa kralj sa očevidnim olakšanjem – skinite mi zlatne
kraljevske odežde i obucite monašku kostretnu rizu. Pričestite me, jer teške grehe
poneću na duši.
Učiniše sve po kraljevoj želji.
A kad ga položiše na drvenu postelju sa kamenom pod glavom i kad
voštanica zatreperi po vlažnom i memljivim zidovima, kralj duboko odahnu.
– Pričestite me i ne puštajte nikoga unutra. Nikoga pa čak ni gospođu
kraljicu.
Kraljeva zapovest beše izvršena.
Kopljanici stadoše kraj vrata okrenuvši koplja naopako i mrka lica.
Ali, u taj mah odjeknu topot konja i glasnik, oznojen i mrtav umoran ulete u
dvorište manastira.
On skoči sa konja i potrča ka ulazu u ćelije ali mu kopljanici preprečiše put.
– Moram videti gospodara. Nosim zle vesti.
– Naredba je nikoga da ne puštamo.
– Ali ovo je važnije od svake naredbe.
– Mi slušamo samo svog gospodara.
Ali kralj je čuo kopite konja i čuo glas novodošavšeg.
Oči otvori i mahnu rukom.
– Uvedite ga... pustite... glasnika.
Iguman otvori vrata i dade znak kopljanicima da propuste glasnika.
Glasnik utrča unutra i videći gospodara na postelji, nepomičnog i obučenog
u monašku rizu, pade na kolena i zarida kao malo dete.
– Šta je novo, Prvislave? – upita kralj tihim i prijatnim glasom – govori
slobodno jer znam da ne donosiš dobre vesti.
– Ne, gospodaru. Zlo je.
– Govori slobodno.
– Ali... vi ste...
 – Naređujem ti da govoriš.
Glasnik podiže glavu.
– Zlo je gospodaru. Čete poslate protiv Ugara i Mlečića su razbijene. Narod
je potišten i u strahu od crne sudbine, velikaši su se udružili protiv Kantakuzena.
Kralj zatvori oči a grč bola mu prelete voštanim licem.
– Znao sam... da je Siniša slab i nemoćan. Znao sam... neka je prokleti čas
kada sam odagnao svoga prvenca iz očinskog doma.
Kralj podiže glavu a oči mu zasijaše mladićkim žarom.
– Da je Dušan ovde, o, kako bi moj narod smelo i bez straha gledao u oči
budućnosti.
Ali, on nije ovde, moj dobri. moj ljubljeni sin, vitez bez straha i mane, i
plemenit kao Sveti Đorđe. Proklet bio čas kada sam slušao tuđe savete i upropastio
svoju zemlju.
Težak jecaj izbi iz kraljevih očiju, Glava mu klonu na kameno uzglavlje a
dve suze pojaviše mu se u očima.
– Gospode – prošaputaše njegove tanke i suve usne:
– Kralju nebesa i milostivi gospodaru, oprosti mi grehove moje i spasi moj
narod. Pošalji mu dobru i milostivu sudbinu i sretnu budućnost, jer on je to po
svom srcu i svojoj duši zaslužio. Spasi ga i pošalji mu moga sina koji luta negde,
prezren i prognan bez očinske ljubavi i zahvalnosti naroda. Uslišaj moju molitvu
i pomiluj, – amin.
– Gospode Bože! – uzviknu iguman videći da kralj zatvori oči i ostade
nepomičan – On umire, on umire.
A kao odgovor na njegove tragične reči, iz manastira odjeknu hor snažnih
muških glasova.
To su monasi služili službu u zdravlje i spas svoga gospodara i ktitora.
Na taj zvuk kralj otvori svoj pogled već zamućen bliskom smrću i pogleda
u kandilo više svoje glave.
– Gospode – prošaputaše jedva čujno njegove usne – Blagoslovi... moga
sina... moga ljubljenog sina... Dušana...
Još kralj i ne dovrši a manastirskim dvorištem odjeknu ludački bat konjskih
kopita.
Kralj se podiže kao da dobi novu snagu a oči mu opet dobiše izraze
samopouzdanja i snage.
U isto vreme u dvorište ulete jedan konjanik u besnom trku.
Konj je jedva držao jahača, oznojen i pušeći se u pari.
 Konjanik zaustavi naglo konja, skoči sa sedla i potrča ka ulazu u ćelije.
Videći čoveka koji juri prema njima, konjanici sprečiše kopljima ulazak.
– S puta, uzviknu novodošavši jureći napred. – puštite me.
– Kraljeva zapovest!
Ali konjanik, kad dođe do njih, gurnu ih tako snažno svojim rukama i telom
da oklopnici popadoše unaokolo kao vojnici od olova.
Stvorivši sebi tako slobodan put konjanik jurnu hodnikom, pa zatim zastade
kao u nedoumici.
To nije bio niko drugi nego Crni vitez.
 On zastade teško dišući, i gledajući levo i desno kao da nešto traži.
Ali, u taj mah, vrata jedne ćelije se lagano otvoriše i na njima, žut kao vosak,
ali uspravljen i plamteća oka, pojavi se kralj u svojoj kostretnoj isposničkoj rizi.
On pruži ruku i uzviknu toplim, radosnim i sretnim glasom.
– Sine moj, došao si. Neka je hvala Gospodu koji te je poslao.
Crni vitez mu priskoči i pade na kolenima pred njim.
– Oče! – uzviknu on – došao sam!
Stari kralj odiže drhtavim prstima čelenku sa glave Crnog viteza a pri
svetlosti sveće ukaza se lepa i plemenita glava kraljevića Dušana.
Drhtave staračke ruke spustiše se na gustu, grguravu kosu mladog viteza.
– Gospode, hvala ti – uzviknu on dižući oči nebu, dok mu je Dušan, gušeći
se u suzama ljubio kraj kostretne rize. – Uslišio si moje želje, Gospode. Sad mogu
lako da umrem.
Stari kralj izgovori te reči i zanija se.
Dušan skoči i zgrabi svog oca u svoje snažne i moćne ruke.
Zatim ga lagano, i kao plašeći se da ga ne povredi, prinese postelji i spusti
na nju.
Iguman pritrča, držeći sveću...
Kralj otvori još jedared oči i zaustavi ih na očajnom i uplakanom licu svoga
sina.
– Dušane – prošaputa on – Ti si plemenit, hrabar i smeo. Gospod te je
odredio da budeš vladar hrabrim narodom Srba, u teškim danima da prebrodiš sve
teškoće. Uzmi vlast u svoje ruke i neka ti Gospod pomogne. Zakuni mi se da ćeš
biti pravedan, mudar i hrabar i sve samo za interes svoga naroda. Zakuni mi se da
ćeš živeti samo za slavu i veličinu Srbije.
– Kunem ti se, oče – uzviknu Dušan dižući desnicu i sa plamenom u očima.
– Srbija iznad svega.
– Verujem mu – reče kralj i zatvori oči – Skinuo sam težak teret sa grudi a
sada – primi slugu svojega, Gospode.
– Oče – uzviknu Dušan i pade preko grudi umirućeg – Nesretni i napaćeni
oče.
Iguman priđe, drhteći celim telom i stavi blago ruku na rame ucveljenom
kraljeviću.
Kad se Dušan digao, Stefan Nemanjić ležao je nepomičan.
 Hor skladnih glasova iz manastira otpratio je dušu namučenog i velikog
kralja u nebeske visine.
Iguman zaklopi oči mučeniku i stavi mu voštanicu više glave.
Zatim se okrete i duboko se pokloni Dušanu.
– Svršeno je, gospodaru. Ali ne očajavaj, jer te velike dužnosti čekaju. Ti si
izgubio oca ali si postao otac n zaštitnik celog naroda Srpskog. U tebi svi gledaju
spasioca i ti moraš da ih spaseš jer su teška vremena nastala.
Dušan je stajao nepomično, lica kao isklesana od kamena.
Njegove oštre i plamene oči bludele su negde daleko iznad stvari. Samo
čvrsto stegnuta pesnica na pozlaćenom balčaku mača govorila je o strahovitoj
energiji koja se skupljala u srcu i duši mladog viteza.
A zatim se prenu, spusti glavu, duboko se pokloni odru svog oca i spusti se
na kolena.
– Moj posao je ovde svršen, oče Makarije. Neka se velikomučeni kralj
sahrani dostojno svog imena k položaja, a ja idem gde me zove zavet očev i
dužnost vladara. A sada, oče, blagoslovi me, jer nek Božije reči potvrde ljudski
zakon.
Otac Makarije diže oči put neba i spusti suvu staračku glavu na grguravu
glavu mladog princa.
– Neka se Božija milost izlije na tebe, plemeniti i hrabri viteže, i da budeš
blagosloven i dugovečan, Dušane, kralju od Srbije. Amin.
A mladi kralj ustade, svetlih očiju i smela pogleda.
– Amin, oče. A sada me čekaju velike dužnosti, jer treba popraviti ono što
su zlotvori pokvarili. Moj život i moja sudbina od sada pripadaju mojoj otadžbini.
Živela velika, snažna i moćna Srbija.
I prebacivši ogrtač preko širokih i snažnih pleća mladi kralj izađe čvrstim
koracima iz ćelije u kojoj je preminuo njegov veliki otac.
A otac Makarije ga isprati suznim očima i kad se snažni bat koraka izgubi
širokim pločama dvorišta, on uzdahnu duboko.
– Nikad niko nije u nesretnije vreme nasledio presto, ali nikad nije i
plemenitiji čovek nasledio presto. Neka Bog da da Dušan uradi ono što je naumio.
Teško svome bez svoga.
Za to vreme je Dušan leteo na svom snažnom i već odmorenom konju preko
druma koji je vodio iz manastira na sever.
Manastirska bratija je istrčala i gledala za mladim vitezom koji je plamena
oka i ponosito dignute glave odjahao u neizvesnost na svom teškom, borbenom
konju.
 Vest o onome što se desilo u isposničkoj ćeliji, o tome da je stari kralj
preminuo, i da je na samrtničkoj postelji dao svoj vladarski i očinski blagoslov
plemenitom i hrabrom vitezu Dušanu Nemanjiću, svome starijem sinu i nasledniku
po zakonima Božijim i ljudskim oduševi manastirsku braću i uskoro molitva
zahvalnosti pomeša se sa zaupokojenim molitvama za spas duše starog i mučenog
kralja Stefana Uroša Dečanskog.
A mladi i ponositi kralj Dušan, u čijoj se duši mešala razna osećanja: bol za
izgubljenim ocem, tuga za nesretnom otadžbinom i radost što je proviđenje na
vreme sprečilo potpuni raspad u državi, jahao je svom brzinom prema Skoplju, u
kome je tek trebalo povesti žestoku borbu.
Trebalo je slomiti otpor Kantakuzena, žilavost i odlučnost Marije Paleolog
i lukavstvo njegovog polubrata Siniše.
A zatim su dolazili na red velikaši.
Dušan je vrlo dobro znao da su najveće srpske velmože bile u omrazi sa
Kantakuzenom i da su iskoristili ove teške trenutke, da se otarase omraženog
vizantinca i malodušnog Siniše.
Dejanovići, Balšići, vojvode Hlapen i Grgur Preljub, pa i ćesar Vojina,
gospodar Drame, svi su oni bili protiv Kantakuzena a možda i protiv Dušana kad
je on pao u nemilost kod oca.
Dušan je osećao kolika će to teška i naporna borba biti boriti se na nekoliko
frontova.
Sa severa Ugri su iskoristili državne meteže i nadirali prema jugu, paleći i
žareći.
Mlečani, vekovni neprijatelji Srba na primorju, doznadoše preko svojih
uhoda za nesređeno stanje u zemlji i iskrcaše svoju vojsku na obalama Duklje.
I Dušan, jašući kroz stoletne šume, oseti kako ga za trenutak poče obuzimati
malodušnost.
Koga je on imao sa sobom?
Vojvoda Relja mu ostade veran, ali je on već odavno otišao u narod da širi
potajno vest o Dušanovom povratku.
Radan Dubravčić bio mu je zaklet neprijatelj, a o ostalima da se i ne govori.
Pa i najveći velmoža srpski gospodar Rudnika i njegov ujak Vojin Vojinović
ćutao je u svome zamku, ne davajući glasa od sebe da je živ.
I već Dušan oseti kako ga ostavlja samopouzdanje i kako ga polako ali
sigurno osvaja malodušnost, strašna bolest koju on sada po prvi put oseti, ali tada,
pred njegovim očima zatreperi lik koji mu natera srce da življe zakuca.
 To je bio lik mladog, bezumno hrabrog i neustrašivog viteza od Gavrana,
Miloša.
Ko je znao odakle je dolazio taj mladić, otmene i plemenite pojave, čelične
mišice i lavovska srca koji mu je već u nekoliko mahova spasao život.
Dušan nije mogao da se seti ni jedne velikaške porodice kojoj bi pripadao
taj tajanstveni i neobični mladi vitez, a nije mogao da se seti ni kojoj porodici
pripada grb Gavrana, te tice toliko sramotne u to vreme viteštva i kavaljerstva.
Ali, svejedno, ko on bio i odakle dolazi, Dušan je sa radošću osećao da je
vitez od Gavrana bio Srbin, plemenit i ponosit i da ga je sudbina odredila da se
njihovi putevi ukrštaju i da će mladi vitez od Gavrana odigrati veliku i značajnu
ulogu u njegovom životu.
Utonuo tako u duboka razmišljanja, Dušan je jahao drumom koji je iz gustih
šuma vodio na niže, prema visoravni koja se pružala prema Albaniji i Skadru,
prestonici plavokosog kneza Balše Balšića.
Odjednom, njegovo uho uhvati udaljene zvuke ljudske galame, vike i zveke
oružja.
Vetar je donosio pljeskanje konja i čudnovatu graju koja je dolazila sve bliže
i bliže.
On zaustavi konja i priteže mač a krv mu življe zastruji po žilama, kao što
se uvek dešavalo u odlučnim momentima pred borbom.
Vika je dolazila sve bliže a zemlja se tresla i tutnjala od kopita mnogobrojnih
konja.
Dušan oseti da se ispod šume, na nizini koja se pružala sve do Duklje
odigrava nešto važno i neobično.
On spusti vizir, pripremi mač i obode konja spustivši se na desno, u susret
neobičnoj galami.
Nije jahao ni desetak minuta, a iznenada odjeknuše uzbuđeni i uplašeni
glasovi, zemlja zatutnja od konjskih kopita, i u niziji se pojavi gomila konjanika,
njih oko dve stotine na broju koji su jurili u paklenom tempu prema šumi, raštrkani
i bez ikakvog reda.
Dušan obode konja i bez ikakvog razmišljanja poteče im u susret.
Došavši im mnogo bliže, on na svoje najveće zaprepašćenje poznade u
konjanicima kraljevske kopljanike, najelitniju i najhrabriju srpsku vojsku, koju je
nekada on sa toliko slave i ponosa vodio kroz bitke ka slavi i pobedi.
Sa tom konjicom on beše dobio i širom sveta čuvenu i poznatu bitku kod
Velbužda.
Dušan je jedva mogao da veruje svojim očima.
 Ona silna i hrabra konjica, dika i ponos cele vojske, bežala je sada glavom
bez obzira, goneći konje do iznemoglosti.
Kopljanici, sve izabrani po snazi, stasu i hrabrosti, jahali su sada bez
kalpaka, iscepanih svilenih zubuna sa ponositim kraljevskim grbom, razderanih
pancira, a po neki sa krvavim zavojem oko glave.
Kletva i psovka mešale su se sa zveketom mačeva i uzbuđenim njiskanjem
konja.
A ispred svih jahao je mladi čelnik, snažan kao od brega odvaljen,
razbarušene kose i podivljalih očiju.
Dušan poznade u njemu hrabrog i viteškog čelnika konjice, Vuka Radonjića,
sa kojim je prošao kroz tolike bitke, rame uz rame, deleći zajednički slavu i
pobede.
Plamen stida obuze Dušana.
I ako još nije znao šta se tu dešava, njegov instinkt ratnika i borca govorio
je da se radi o nečemu sramotnom i bez viteštva.
Spustivši vizir na lice, on isuka mač i stade na sred brežuljka prema kome
su jurili konjanici, bežeći ispred nečega o čemu Dušan još ništa nije znao.
Kopljanici su dolazili sve bliže šibajući do krvi svoje plamenite ali već
malaksale i pokrivene penom konje.
Odjednom prvi redovi ugledaše pred sobom na brežuljku ogromnog i
nepomičnog konjanika u crnom ogrtaču i sa spuštenim vizirom koji je držao tešku
ubojnu palošinu u rukama.
Prvi redovi potegoše uzde konjima, uzbuđeni ovom pojavom, a čelnik
Radonjić, iznenada uzbuđeni i uznemiren dade rukom znak da se odred zaustavi
pa izvadi mač.
Za jedan trenutak oni su se ćuteći gledali oči u oči: Dve stotine konjanika,
krvavih, unezverenih, ispod brdašca i gore, kao kakav kip, nepomičan i sa
palošinom u ruci Crni vitez, mladi kralj Dušan.
A zatim, čelnik Radonjić obode konja i ceo odred se poče približavati
Dušanu, korak po korak. Svaki od konjanika beše izvadio svoj mač i držaše ga
spremnim u svojoj desnici.
Kad dođoše na desetak metara pred Dušanom, čelnik, odmerivši sa
čuđenjem i uzbuđenjem ogromnog i nepoznatog viteza pred sobom, progovori.
– Ko si ti, neznani viteže?
– Tvoja savest, Vuče Radonjiću! – odgovori Dušan sa gorčinom u glasu.
Na te reči Radonjić se trže i preblede.
 – Crni vitez! – uzviknu on. – Nesuđeni pobednik na turniru. Ko si ti da mi
govoriš takve reči?
– Ponavljam da sam tvoja savest, Vuče. Zar ti, čelnik najhrabrije vojske
srpske bežiš ispred nečega, a u očima, koje su do sada hiljade opasnosti gledale,
vidim ti strah.
Čelnik Radonjić zadrhta i stište usne.
– Govoriš tako jer ne znaš šta se sa nama dešava. uzviknu on sa gorčinom –
nema više one hrabrosti i poleta koji su bili nekada.
– Zar nema više srca u Srbina?
– Ima ga, i uvek će ga imati, ali nema više srca u vojsci, od kako nema više
našeg hrabrog i plemenitog kraljevića Dušana.
– Šta se to desilo sa vama?
– Poslani smo bili, nepoznati viteže, protiv mletačkih vojnika koji se
iskrcaše u Duklji, ali njih ima deset puta više a mi nismo imali volje za borbu.
– Zar nemate volju da se borite za otadžbinu?
– Imamo, ali njom sada vladaju onaj vizantijski polutan Siniša, i onaj
vizantiski pokvarenjak Kantakuzen. Nećemo za njih da se borimo.
– A zar nećete da se borite za gospodara kralja Stefana?
Čelnik obori glavu a ramena mu zadrhtaše.
– Ne mogu, jer kao da mi je neko oduzeo hrabrost. Mlečani idu za nama a
mene obuzima strah, po prvi put od kako imam mač u rukama. Priznajem da sam
kukavica i kad se vratim u Skoplje, pašću na kolena pred kraljem i moliću ga za
oproštenje.
– Ne, to nećeš moći da učiniš, čelniče Radonjiću – uzviknu Dušan bolnim
glasom. – To nikad više nećeš moći da učiniš.
– Zašto?
– Zato. – uzviknu Dušan neobičnim i zvonkim glasom. – Zato, čelniče
Radonjiću, što je naš milostivi gospodar, kralj Stefani Uroš Dečanski – mrtav!
Mrtva tišina zavlada poljem.
– Mrtav! – ponovi čelnik pobledelim usnama. – Mrtav! – Gospod neka se
smiluje nad Srbijom. I sada je kralj postao Siniša.
– Ne, nije on postao, čelniče.
– A ko? – uzviknu Radonjić a konjanici pogledaše žudnim očima u Dušana.
– Ja, čelniče – uzviknu Dušan i jednim pokretom skide čelenku sa glave.
Kopljanici se zablenuše kao opčinjeni.
– Kraljević Dušan. – ote se iz svih grla. – Dušan naš novi gospodar i kralj.
 – Za mačeve, momci! – uzviknu Radonjić, izvan sebe od radosti. – Odajte
pozdrav novome kralju. Živeo Dušan Nemanjić! Živeo novi kralj Srbije!
– Živeo! – odjeknu složno iz grudi svih konjanika.
– Čelniče – uzviknu Dušan. – Hoćeš li još uvek da se izviniš kralju za svoj
kukavičluk.
– Nikada! – uzviknu Radonjić, a oči mu zablistaše divljim plamenom. –
Nikada! Sada kad si ti ovde, veliki i plemeniti gospodaru, ja ne znam za strah i
poraz. Napred, u boj, za slavu Srbije i velikog kralja Dušana.
U mah na dnu ravnice odjeknu vika, zveket mačeva i topot konja i pojavi se
iznenada veliki odred konjice koja je u punom kasu jurila napred.
Bilo je oko hiljadu konjanika, u skupocenim opremama.
Konji, plemenitog soja bili su pokriveni čeličnim pločama.
Konjanici, sa pancirima od čelične žice, držali su u rukama uzana i vitka
koplja sa malim plavim zastavicama, Na zubunima od plave svile nosili su grb –
lav Svetoga Marka.
– Mletačka konjica! uzviknu Radonjić. – Gospodaru, to su ratnici od kojih
smo mi bežali, a sada me je stid, jer mi se čini da ću ih jednom rukom zbrisati.
– Daću ti prilike – uzviknu Dušan i spusti vizir, – Hoću da vidim da li je
moja konjica još ona stara i viteška i da li je još uvek navikla na pobede.
– Dok si ti tu, gospodaru, mi znamo samo za pobedu.
– Onda napred, vitezovi, Pozdravimo Mlečiće dostojno viteštva. Napred
vitezovi moji.
– U boj, gospodaru, i budi spokojan, jer iza ovih hiljade ima još jedna hiljada
pešadije. Biće dovoljno da nas ukrase vencem pobede.
Dušan obode konja i postavi se na čelo kopljanika, a oni, izvan sebe od
radosti i oduševljenja, podigoše mačeve i povikaše gromkim glasom.
– U boj! Živela Srbija! Živeo kralj Dušan.
Mletačka konjica, videći neprijatelja koga je gonila, pomisli da su se oni
izgubili na putu, i da stoje neodlučno, tražeći izlaz iz kotline.
Vođe narediše krilima da se rašire i da preseku otstupnicu neprijatelju.
Ali tada, oni odjednom, na svoje najveće zaprepašćenje ugledaše kako se
srpski konjanici okreću i svrstavaju u bojni red, vadeći mačeve.
Odjeknula je komanda i dve stotine umornih i iscrpenih ljudi jurnuše na
hiljadu svežih i sjajno opremljenih konjanika, iza kojih je stajala još hiljada
pešadije.
 A pred svima je jahao, na teškom bojnom konju i sa teškom palošinom u
ruci, ogroman i snažan vitez sav u crnom oklopu čije su oči bacale munje a desnica
gromove.
To je bila srpska konjica na čelu sa svojih kraljem, mladim Dušanom
Nemanjićem.

XV HAJDUCI.

Da se vratimo za kratko vreme unatrag i da objasnimo čitaocima kako je

mladi vitez od Gavrana, Miloš, dospeo u Skoplje, da u prestonoj dvorani, u
odlučnom momentu izgovori one velike i istorijske reči.
Kad se je konj propeo i kada je on zajedno sa njime pao u duboku provaliju
u brzu planinsku reku, talasi su odvojili Miloša od sedla i povukli ga brzo, onako
vezanog niz maticu.
Uzalud se on koprcao. Ruke su mu bile vezane a težak čelični oklop i još
teži mač vukli su ga neodoljivo u dubinu talasa.
Rečna struja vukla ga je strahovitom brzinom niz vodu, i udarala ga
nemilosrdno o oštro i ispupčeno stenje strme obale.
Situacija je bиla bezizlazna, ali samo volja za životom pobeđivala je
malaksalost i gubitak nade.
Miloš je upinjao svu svoju snagu i veštinu da se što duže održi na površini,
i u tome je donekle uspevao i ako je sve više gubio snagu a pomalo i svest.
Već je počeo da tone, i već se borio za dah, kad oseti da reka teče sporije.
Ali baš to je i bilo opasno.
U koliko je struja bila slabija, u toliko je on više tonuo.
Uzalud se on koprcao i upotrebljavao sve načine da mu bar glava ostane na
površini, bilo je sve uzalud.
Odjednom vodena pena poče da mu prska po ustima, i on izgubi dah.
Ali pre nego što je izgubio svest; čuo je neko neobično tik takanje kraj svoje
glave.
Ni sam nije znao koliko je tako ležao bez svesti, možda satima, a možda i
nekoliko trenutaka, kad oseti da ta neke snažne ruke dograbiše i kao perce izvadiše
iz vode.
Za tili čas bio je raspetljan od uzlova i položen na zemlju.
Iznad sebe je čuo glasove i korake.
 – Neki vitez! – govorio je neki glas. – Imao si danas dobar lov, Borčo.
– Ako mu je mač zaista pozlaćen, onda ga nisam uzalud izvadio ispod vitla
vodenice.
– Ko li to može da bude, i zašto se našao u vodi.
– More, danas se dešavaju svakojaka čuda. Došlo je poslednje vreme.
– Od kako oni prokleti vizantinci vršljaju Srbijom nagledali smo se
svakojakih čuda.
– Vala baš. Ali ni mi njima ne ostajemo dužni.
– Pa ni oni nama, jer...
– Pazi, ovaj je živ!
– Diše! Eno, otvorio je oči!
Miloš duboko uzdahnu, otvori oči i poče lagano da diže glavu.
Nekoliko lica nagoše se radoznalo nad njim i on ugleda nasmejane, vesela
lica, zelene košulje, i šiljaste žale sa čapljinim perom.
On se podiže sasvim i pogleda oko sebe.
Sedeo je na travi pokraj drvene vodenice, a oko njega je bilo nekoliko ljudi
u zelenim lovačkim odelima između kojih se izdvajao neobično krupan i snažan
čovek pokriven brašnom.
To je bio vodeničar Borča.
– Gde sam ja? – zapita Miloš uznemireno. Noć se beše sasvim spustila, a
nedaleko od njega plamtela je velika vatra na kojoj se okretao ražanj sa celim
volom, i oko kojega su se kretale tamne ljudske siluete.
– Gde sam ja? – ponovi Miloš.
– Kod prijatelja ili neprijatelja – reče Borča veselo. – Zavisi za koga navijaš.
– Kako to?
– Za koga si, mladi viteže, za Kantakuzena ili za kraljevića Dušana.
– Opasno je da odgovorim, pošto ne znam za koga ste vi.
– A to je lako doznati. Ako si za stranku protivnu našoj, mi ćemo te obesiti.
Čim te obesimo znaćeš da smo, za onu suprotnu stranku.
– To bi bilo malo kasno saznanje.
– Nikad nije kasno, a sada govori, ko si i kako si se našao u vodi.
– Slučajno sam se omakao.
– Slučajno si se možda i vezao. Deder, govori ali bez lagarija.
– A ko ste vi? – uzviknu Miloš i diže se lagano sa zemlje. Sva ta lica bila su
mu od nekud poznata.
 Ljudi unaokolo sa poštovanjem pogledaše u visok i snažan stas Milošev.
– Dakle? – zapita Miloš. – Hoćete li mi reći ko ste vi i gde se ja nalazim.
– Ostarićeš ako mnogo znaš – odgovori Borča podrugljivo.
Miloš se namršti i uhvati se za mač.
– Ti se, čini mi se, i suviše bezobrazan, debela vodeničarska mešino –
uzviknu on ljutito.
– Zar tako govoriš sa jednim vitezom?
Borča malo saplete jezikom, dok se ostali nasmejaše njegovoj zbunjenosti.
Njegove snažne šake i nehotice prihvatiše ogroman: drenovak od koga se
veseli Borča nije nikada razdvajao.
– Pazi ti kako govoriš – ljutnu se na Miloša, – Ako ti moje reči nisu pristojne
onda ti se možda ovaj moj drenovak čini pristojnim?
– Jesi li tako hrabar i pred neprijateljem, ili samo ratuješ tako rečima.
– Nikad nisam bio kukavica i nikada nisam utekao sa megdana.
– Vidite da je tako. Ugri i Mlečići navaljuju na naše granice a ti ovde okrećeš
ovnove na ražnju.
Borča se naroguši kao jež i priteže drenovak.
– Nisam lud, da se bijem za one vizantiske ulizice i da reskiram svoju kožu
za Kantakuzena i kompaniju. Da je nešto dao Gospod da je ovde kraljević Dušan,
ta ne bio ja Borča vodeničar ako ne bih prvi jurnuo u najveću gužvu sa svojim
drenovakom. Pogledaj samo.
Borča se namršti, pljunu u šake, zgrabi svoj drenovak i tako zamahnu oko
sebe da vazduh fijuknu a okolo stojeći ustuknuše od straha.
U taj mah iz dubine šume odjeknu huktanje sove.
Jedan čovek koji je stajao blizu Borče stavi prste na usta i odgovori na isti
način, a ljudi oko vatre uznemiriše.
Milošu se odjednom učini poznat taj šumski znak. ali se ne sećaše od kuda.
U isto vreme u šumi se ču govor i bat nogu pa iz žbunja kraj vatre pojaviše
se nekoliko ljudi.
Oni oko vatre ustadoše da ih dočekaju i među njima se započe živ i bučan
razgovor.
Miloš je stajao blizu i čuo sve šta se govorilo.
Naročito jedan zvonak, mladi energičan glas učini mu se odnekuda poznat,
ali nije znao od kuda.
– Neverovatno – govorio je taj mlad i zvonak glas. – On sam je ušao u
tvrđavu gde se nalazilo hiljade njegovih neprijatelja.
 – Ko zna šta je sada sa njim?
– Kako ko zna, pa odavno je mrtav. Šta može jedan čovek da učini protiv
stotine neprijatelja.
– Divan je to junak bio. Tukao je mačem kao grom!
– I niko nije znao ko je on i šta je. Bio je pokriven sav oklopom.
– Siroti Crni vitez!
 Miloš se trže kad ču to ime.
Odgurnuvši ljude koje htedoše da mu prepreče put, on pritrča vatri.
Pred njim se, na svetlosti vatre ukaza visok, snažan mladić u zelenom
lovačkom odelu.
Na glavi je imao šiljastu kapu sa čapljinim verom a oko vrata ma svilenom
gajtanu srebrni lovački rog.
Kad se Miloš i on pogledaše, obadvojica ustuknuše preneraženo.
– Crni Petar;
– Vitez od Gavrana.
Crni Petar priđe Milošu i pogleda ga uzbuđeno.
– Odakle ti ovde, viteže.
– Izvadili smo ga iz vode, – reče jedan hajduk.
– Vas ne pitam – okrete se Crni Petar namršteno i vidno uzbuđen Miloševim
prisustvom. – Sada imamo važnije stvari za razgovor.
Zatim se okrete Milošu.
– Ti si među nama, viteže, a Crni vitez je žrtvovao svoj život za tebe.
– Šta to znači? – reče Miloš namršteno. – Kada se to desilo?
– Pred samo veče.
– To je nemoguće, pa ja sam maločas sreo Crnog Viteza.
– Nemoguće! Pa on nije mogao da se izvuče iz zamka Radana Dubravčića.
– Pa ja sam ga večeras video u društvu Radana Dubravčića.
– To je neverovatno! Pa on je išao tebe da spase, mladi viteže, jer smo čuli
da su te Radanovi ljudi oteli.
– To je bio njegov izgovor, jer on je u dosluhu sa Radanom i
Kantakuzenovim ljudima oteo kneginjicu Oliveru Dejanović.
– Koga kažeš?!
– To se vas ne tiče. A sada mi objasnite šta se to sve desilo. Ko je Crni vitez
i odakle je došao?
– To ni mi sami ne znamo. Samo, donosimo zle vesti gospodo.
– Kako! Kakve zle vesti!
– Naš premilostivi gospodar, kralj Stefan Uroš preminuo je.
Nastade dubok tajac.
Čulo se samo kako puckara vatra na ognjištu.
 Zatim, svi ljudi, skrušeni i oborene glave lagano klekoše na travu,
sklopljenih ruku.
– Gospod neka primi plemenitu dušu našeg kralja.
Miloš prvi skoči, lica bleda kao smrt.
– I sada, šta nastaje za nas?
– Presto je primio Siniša, a Kantakuzen mu je postao prvi ministar, drugim
rečima pravi vladar.
– Desilo se dakle ono što je najstrašnije!
– A kraljević Dušan! – uzviknu Miloš čudnim i promenjenim glasom. – Šta
će biti sa njime.
– On je za navek otišao iz Srbije. Čim Siniša noćas uzme presto, onda niko
više ne sme da prekršava ljudske zakone.
– Večeras! – uzviknu Miloš gromkim glasom. – Večeras dakle kažeš. Onda
se to neće desiti. Pobediću i Kantakuzena i Radana i onog prokletog Crnog viteza,
– Šta hoćeš da radiš, viteže od Gavrana.
Miloš priđe Crnom Petru i stavi mu ruku na rame.
– Petre, ti si hrabar i plemenit čovek. Jednom si rekao da ćeš pošteno da mi
se odužiš.
– I hoću, viteže od Gavrana – reče Crni Petar i čvrsto pogleda Miloša u oči.
– Raspolaži sa mnom kako znaš.
– Pristajao ti ili ne – produži Miloš snažnim glasom ali ja mislim da je samo
jedan čovek dostojan da sedi na prestolu u Skoplju a to je – kraljević Dušan. Crni
Petar diže glavu sa vedrim osmehom.
– Koliko i svaki pravi Srbin ja volim našeg hrabrog, plemenitog i viteškog
kraljevića Dušana.
– Živeo kraljević Dušan – uzviknuše hajduci snažnim glasom i baciše kape
u vis.
– Živeo naš jedini vladar – i mačevi poleteše iz korica.
– Braćo! – uzviknu Miloš i skoči na obližnji panj. – Vremena su teška a
nesreća ide strahovitom brzinom prema nama. Neprijatelj je sa dve strane prešao
granice a kako ćemo ga dočekati pored Siniše i onog podlog Kantakuzena. Treba
spasti što se može spasti.
– Raspolaži sa nama kako znaš – uzviknuše hajduci vitlajući mačevima.
– Dušan će da se vrati jer on je neustrašiv i nepobediv, a dotle, mi se moramo
boriti za otadžbinu i za njega.
– Svoj život daćemo!
 – Onda, napred. Ja imam sjajnu ideju. Treba mi pedeset ljudi, hrabrih,
odlučnih, smelih, koji su spremni da umru za svoju zemlju.
– Toliko nas ima – uzviknu Crni Petar. – I svi smo spremni da umremo za
svoj narod i za pravdu.
– Zakunite se, – uzviknu Miloš i diže mač.
– Zaklinjemo se – odjeknu od pedeset grla i mačevi zablistaše na ognju.
– Onda pođite za mnom. Treba mi pedeset konja.
– Imamo ih, neka ih Borča dovede iz šumskog skloništa.
– Došao je i moj čas! – uzviknu Borča, vitlajući svoju strašnu batinu. –
Došao je red da se malo i Borča razmrda.
Posle nekoliko trenutaka su svi bili na konju.
Miloš skoči na konja, i izvuče mač.
– A sada napred svom brzinom. Ne zaboravite da je svaki trenutak dragocen.
– Gasite vatru. Neka ide do đavola večera. Ošinite konje pa napred.
Konji preleteše preko vatre a jedan hajduk prosu mešinu vina preko žara koji
zazvrča i ugasi se.
U tami koja za časak nastade, čulo se samo ubrzano tik-takanje vodenice.
– A sada na drum.
– Udarite ovom stazom. Bićemo brzo na skopskom Drumu.
Miloš obode konja i hajduci poleteše za njim.
Za nekoliko trenutaka i oni izbiše iz šume na put i mesečinom obasjan drum.
A zatim ošinuše konje i spustiše se najvećim trkom prema udaljenoj
prestonici iznad koje se nebo sve više crvenilo.
Na raskršću drumova koji su vodili za Skoplje sa raznih strana Makedonije,
Miloš zaustavi konja i pokaza rukom na mali put koji je vodio na niže iznad
glavnog Druma.
– Idemo ovuda. Požurite.
– Pa taj put vodi više Skoplja!
– Zbog toga baš idemo.
– Nešto se dešava u Skoplju. Slušajte samo. Čuje se galama i zveket oružja.
– Napred! – uzviknu Miloš uznemireno. – Ne smemo zadocniti.
I strašna trka otpoče uzanim putem koji je vodio naviše iznad Skoplja.
Uskoro su izbili u stenovito predgorje Šare. Konji su sustali, umorni i
oznojeni.
Ljudi su ćutali, stisnutih usana, držeći čvrsto pritegnute mačeve.
 Nisu znali kuda ih vodi ovaj čovek koga su znali samo po hrabrosti i
odlučnosti.
Ali, od nekuda, oni su imali slepo poverenje u ovog viteza, skoro još dete,
čija ih je energija i odlučnost dovodila do uživanja.
Odjednom, Miloš priteže uzde i pokaza rukom napred.
Pred njihovim očima, prema mesečini ukazaše se ruševine zamka.
– Za mnom! – uzviknuo je Miloš. Spremite mačeve, jer može doći i do
borbe.
Hajduci povadiše mačeve, pokoravajući se poslušno Milošu, ni sami
neznajući zašto.
Miloš obode konja i oni pođoše za njim ka ulazu u polusrušeni zamak.
Iako je sve izgledalo neobično i tajanstveno: i njihov nepoznati vođa, i
ruševine zamka, i namera sa kojom su došli, hajduci ni za trenutak ne posumnjaše
u svoga vođu.
U dvorištu zamka Miloš odjaha i dade znak hajducima da ga slede.
U mračnom lagumu on napipa gvozdena vrata i otvori ih.
U dvorani zamka bilo je sve pusto.
Buktinje su lako dogorevale po uglovima. Oklopi i naslagano oružje
svetlucalo je polutami.
Hajduci su radoznalo posmatrali odaju, a kad videše onoliku gomilu oklopa,
oružja i pancir košulja, naslućivali su da se iz svega ovoga krije nešto neobično ali
važno i značajno.
– Zapalite buktinje – uzviknu Miloš – eno ih u uglu.
I kad dvorana blesnu u jarkoj svetlosti zapaljenih buktinja, Miloš pokaza na
gomilu oružja.
– Svako od vas neka uzme oklop i oružje. Samo hitno.
I on sam zbaci svoje oružje i oklop, već upola upropašćena borbom i
doživljajima po šumi i u potoku.
Hajduci su sledovali njegovom primeru, za nekoliko trenutaka svih pedeset
hajduka bili su obučeni u istovetne oklope sa crnim ogrtačima i crnim nojevim
perom.
Borča, onako zdepast i ogroman, kočoperio se u jednom strašnom i teškom
oklopu koga bi jedva nekoliko ljudi poneli.
Samo je mesto mača, koga je sa prezirom bacio u ugao, vitlao svojim
ogromnim i strašnim drenovakom.
Kada su svi bili obučeni, Miloš im dade znak i oni iziđoše iz zamka.
 – Na konje. Za mnom! – uzviknu Miloš i vinu se na sedlo konja, a ostali se
povedoše za njegovim primerom.
Za nekoliko trenutaka i drumom prema Skoplju jahala je punim kasom četa
neobičnih, svi u isto odelo obučenih oklopnika.
Miloš je znao da je svaki sekund dragocen i mamuzao je do krvi svog
umornog i oznojenog konja.
Hajduci su ga pratili u stopu, povećavajući brzinu, jer su i sami slutili da se
radi o važnim stvarima.
Miloš je znao da je Radan već stigao u Skoplje i da sa svojim vojnicima
pretstavlja snagu koja će imati odlučnu reč u događajima koji nastaju.
Ta misao mu je davala još više snage i on je sve žešće mamuzao konja.
Uskoro ugledaše Skoplje.
Ono je ležalo pod njihovim nogama sa svojim zapaljenim vatrama,
hiljadama buktinja i grajom koja je sve više i više rasla.
Miloš se plašio da se gradske kapije ne zatvore pre nego što oni stignu jer
tada ne bi bilo nikakve mogućnosti za njih da uđu u varoš.
On dade znak i izvadi mač pa se svi sleteše u oblaku prašine i sa zlokobnim
treskom čelika prema gradskim zidinama.
Došavši do zidina, Miloš ugleda otvorene kapije.
Silan teret spade mu sa grudi.
Na njegov znak hajduci povadiše mačeve.
Ceo eskadron ulete kao munja u mračne i puste ulice predgrađa.
Konjske kopite zakloparaše po kamenim pločama.
– Napred! vikao je Miloš – pobeda mora biti na našoj strani,
I u trenutku kad izbiše na Kraljev trg, Miloš odmah oceni situaciju.
Svet je panično bežao ispred tajanstvenih i nemih konjanika koji su jahali u
besnom galopu, držeći spremne mačeve.
– U dobar čas! – uzviknu Miloš videći da Radan sa svojim vojnicima
pritešnjuje vojsku velmoža – svi će misliti da ja dolazim kao Dejanovićev čovek.
Dobro sam se setio starog zamka i oklopa koji su tamo nagomilani. Preduhitrio
sam i Kantakuzena i Dejanovića. Živeo kraljević Dušan.
Hajduci prihvatiše taj poklič i jurnuše na most u sred najžešće gužve.
Borča, propet na teškoj i ljutitoj bedeviji držeći kad su hajduci sa Milošem
udarili po sred Radanovih vojnika.
 Kao da je grom udario posred boraca, tako je izgledalo obema rukama svoj
teški drenovak, tukao je kao maljem, dok su vojnici, oklopnici i kopljanici kao
snoplje padali oko njega.
Za tili čas i protivnici se rasprštaše u paničnom strahu.
Most je bio prazan.
Oklopnici su se povlačili prema dvorištu tvrđave, zajedno sa Radanom,
Dejanovićima i ostalim.
Cela masa se po nekoj spontanoj energiji kretala prema prestonoj dvorani
gde treba da se odigraju najvažniji događaji,
Miloš je krčio sebi put kroz gomilu unezverenih i ratoborno raspoloženih
ratnika sa namerom da stigne na vreme u prestonu dvoranu gde će se odlučiti
sudbina cele države.
Kad je ušao u dvoranu ispunjenu uznemirenih duhovima i punu neke
nervozne i napete atmosfere, on je zatekao Mariju Paleolog u trenutku kada je
branila prestolna prava svoga sina pred velmožama koji nisu bili u stanju da joj
protivureče.
I tako se odigrala ono što je već ranije opisano,
U trenutku kad je Miloš izgovorio one kobne i značajne reči o Dušanovom
pravu na prestole, i kad je skinuo šlem da se pokaže plemstvu i velmožama oko
sebe, u dvorani je nastala u početku kobna tišina, a zatim su počeli da se rađaju
događaji koje je istorija zabeležila krupnim slovima i koji su mnogo doprineli da
se u budućnosti odigra ono što se zaista i odigralo.
Videći da pred sobom nema nekog svog prijatelja, iako su Miloš i hajduci
Crnog Petra bili obučeni u oklope koje su zaverenici spremali za budući pohod na
Skoplje, stari knez Dejan je bio izvan sebe od besa.
Ispočetka nem od iznenađenja i zabezeknut, on pocrvene kao rak a ruka mu
nesvesno polete maču.
– Izdaja – uzviknuo je gromkim glasom – platićeš mi za to bedniče.
I onako besan i drhteći od želje da se osveti za izgubljene nade, on podiže
mač i potrča na Miloša koji stajaše na sredini sale, nepomičan i neumitan kao
sudbina.
Kantakuzen i Radan kad opet videše viteza od Gavrana, tog kobnog čoveka
koji im je uvek stajao na putu i kvario njihove najbrižljivije i najsavesnije kovane
planove, poželeše u sebi, kad već oni nisu mogli, da se stari Dejan naplati za svo
mešanje Miloševo u njihove stvari.
Dragiša i Konstantin Dejanovići, sinovi starog Dejana, snažni i okretni
vitezovi i već junaci na glasu u prkos svojih godina povadiše svoje mačeve i
priđoše Milošu spremni da pomognu svome starom ocu.
 Radan sa svoje strane takođe izvadi mač i dade znak svojim ljudima da budu
spremni.
Preteći krug gnjevnih neprijatelja sužavao se oko Miloša.
On je bi osam jer hajduci su bili ostali napolju, gde su zaostali, dok je Miloš
žurio da što pre stigne u prestonu dvoranu.
Besan i razdražen stari Dejan polete na Miloša sa isukanim mačem:
– Bedniče, platićeš mi za sve ovo što se desilo sada.
Miloš ostade nepomičan.
Bilo bi i suviše naglo da povadi mač na starog i plemenitog velmožu Dejana
Prvislavića.
On je poštovao starost i sedu kosu velmožinu i ni u kom slučaju, pa čak i da
mu je život u opasnosti, on ne bi povodio svoj mač na starog plemića.
On skrsti ruke i zadovolji se samo time što je oštro i otvoreno pogledao u
oči starog Dejana.
– Udari me, kneže Dejane, – ali ne zaboravi na pravdu Božiju. Ti si star i
jednom nogom već u grobu; nemoj da grešiš dušu pod starost, jer kad bi metnuo
ruku na srce i sam kao čestit i plemenit vitez rekao bi na kome je ostalo kraljevstvo.
– Umukni, nesretniče – uzviknu Dejan, ali mu ruka sa kojom je digao mač
na Miloša ipak uzdrhta i lagano klonu dole – umukni, jer ne dozvoljavam da mi
mladić tvojih godina daje savete.
– To nisu saveti – to je zakon, kneže Dejane. Ne zaboravi ni reči koje sam ti
rekao.
Dejan se besno okrete svojim sinovima.
– Dragaše, Konstantine, obračunajte se sa ovim ovde drzljivcem, jer ja
nemam na šta da potržem mač.
Dragaš i Konstantin zastadoše za časak, jer se sećaše divne i herojske borbe
viteza od Gavrana na današnjem turniru, ali zapovednički glas očev povrati ih u
stvarnost i oni kročiše napred, dižući mačeve.
Ali Miloš, koji je poštovao starost i dostojanstvo kneza Dejana nije to osećao
prema njegovim sinovima koji su mu skoro bili vršnjaci.
On trže svoj mač i zauze borački stav, plamteći očima.
– Napred, gospodo vitezovi; dvojica na jednoga; to baš liči vama,
verolomnicima i izdajicama. Napred, ja vas čekam.
Dejanovići škripnuše zubima.
Još niko im do sada nije bacio u lice tako strašnu uvredu.
 Ali Kantakuzen i Radan, kad sagledaše Miloševe plamteće oči i čvrsto
stisnute usnice, setiše se planinske krčme a Kantakuzen napada na drum i oni opet
pomisliše da se u ovom mladiću krije sam đavo koji se ne može ničim ukrotiti.
Dragaš i Konstantin digoše mačeve i da ih svom snagom spuste na
nezaštićenu glavu mladog viteza od Gavrana.
Ali u taj mah napolju odjeknu vreva. Ljudi su vikali, konji njiskali a kroz
svu tu galamu čuo se jedan glas koji je nadvišavao sve ostale.
– Mesta, sklonite se – mesta za kraljevog glasnika.
U sali odjednom nastade nema tišina.
Marija Paleolog pritište svoga sina uz sebe, kao da ga je instiktivno htela da
ga zaštiti od neke opasnosti.
Kantakuzen i Radan priđoše a nehotice bliže jedan drugome kao da su hteli
da se zajednički bore protiv slutnje opasnosti koja im se spremala.
Dragaš i Konstantin spustiše svoje mačeve, a i sam Miloš zastade u
očekivanju.
Napolju se galama pojača i na vrata ogromne dvorane upade glasnik,
pokriven prašinom i mokar od znoja.
On zastade i na sred sale, teško dišući, i gledajući unaokolo, kao pitajući se,
kome da preda važne glasove koje je nosio.
Kad njegove oči susretoše brižan i uplašen pogled Marije Paleolog on joj
pritrči i pade na kolena uz dubok poklon.
– Šta je vesniče? – upita Marija Paleolog sa visine, starajući se da ohološću
pokrije nemir koji ju je sve jače obuzimao.– Govori, kakve novosti donosiš?
Glasnik diže unezverene i uplašene oči i uzviknu.
– Zlo za vas, gospođo kraljice. Kraljević Dušan je pre nekoliko sati pobedio
Mlečiće kod Prevale, i sada ide prema Skoplju sa svojim kopljanicima.
Grobna tišina zavlada ogromnom i polumračnom dvoranom.
I odjednom, kroz tu neobičnu i mističnu tišinu odjeknu veseo, zvonak i
mladalački glas.
– Živeo pobednik! Živeo kraljević Dušan! Živeo kralj Stefan Dušan
Nemanjić.
To je mladi vitez od Gavrana vikao iz sveg glasa ratoborno mašući mačem.
Prvi je došao k sebi stari knez Dejan.
– Napred! uzviknu on strašnim glasom – na konje, deco. Ne smemo ni časa
časiti. Vratimo se u Žegligovo jer lav je utekao iz kaveza. Tek sada nam pretstoji
borba.
 Dragaš i Konstantin Dejanovići vratiše mačeve u korice i potrčaše za ocem
koji je grabio krupnim koracima po sali.
Njihovi konjanici potrčaše za njima krčeći oružjem put kroz gomilu
uzbuđenog i zbunjenog naroda.
Knez Balša Balšić, koji je za sve to vreme stajao pored vojvode Grgura
Preljuba, spreman da stupi u odlučnom času, pođe takođe za njima, a za njim se
uputi i Grgur Preljub praćeni svojim vojnicima.
Za nekoliko trenutaka i sala beše potpuno prazna.
Miloš, videći da se situacija polako popravlja, strpa svoj mač u korice i
krupnim skokovima odlete na druga vrata dvorane.
On je sada, posle Dušanove pobede, imao samo nešto na umu: divan i ljubak
lik Oliverin koji mu je neprestano igrao pred očima.
Najzad je dobio prilike da se posveti i njezinoj sudbini.
U dvorani, sada već polumračnoj i polupraznoj ostali su samo Marija
Paleolog, Siniša, Kantakuzen i Radan Dubravčić.
Svi su bili žuti kao vosak.
Ova vest je delovala na njih kao grom iz vedra neba. Nije više imalo smisla
suprotstaviti se Dušanu, jer posle takve jedne pobede, njegova popularnost u
narodu se sigurno više nego udvostručila.
A zatim, kakvu vojsku suprotstaviti Dušanu kada je na čelu svojih
kopljanika vredeo više nego li pukovi najbolje konjice.
Oni su se zagledali, nemi i nepomični dok su im se zloslutne misli vrzale po
glavi.
– Šta sad – zapita Siniša kriveći lice kao da je zagrizao u kiselu jabuku –
lepo ste doterali što ste me zavadili sa Dušanom. Sada nam nema izlaza. Ni tamo
ni ovamo.
– Stvar je ozbiljna. Pa ipak nas samo nešto teši.
– A to je?
– Dejan i njegovi prijatelji su osetili slasti ambicije. Oni neće nikada priznati
Dušana. Bar neće milom.
– Ako neće milom, oni će silom. Dušan neće prezati ni od čega samo da
dođe do cilja.
– Sve je to lepo i krasno, ali to se ne tiče naše kože. Nas zanima samo to,
kako ćemo se izvući iz Dušanove gvozdene pesnice?
– Da to je problem.
– I to još kakav.
 – Taj je opet počeo stari zanat. Dobija svaku bitku kao od šale. Vojnici su
sposobni da tuku i stotinu puta jačeg neprijatelja samo ako se on pojavi na čelu sa
mačem u ruci i onim njegovim strašnim očima koje plamte kao žeravica.
– I kad samo pomislim – uzviknu Siniša sa gorčinom – da nam je isti otac,
a ja nisam u stanju ni muvu da zgazim a on kosi mačem kao seljak srpom.
– Siniša – uzviknu Marija Paleolog strogo. – Sada nije vreme da pričaš
budalaštine. Moramo se dogovoriti šta da preduzmemo jer vreme leti kao strela, a
nama je kob za vratom, jer Dušan je sigurno već negde u blizini Skoplja.
– Pa šta da radimo, osim da mu se predamo sa molbom da nas pomiluje –
reče Siniša.
– Glupost, pa naša stvar nije još prolala. Dušan je sada potpuno sam, a ne
zaboravite da Ugri dolaze sve bliže.
– Pa šta da radimo mi. Ipak treba naći nekog izlaza iz ove glupe i nemoguće
situacije.
Kantakuzen se za časak zamisli, te odjednom lukavi osmejak prelete mu
preko bledog i poročnog lica. Sai su nestrpljivo i sa strepnjom gledali u njega jer
su jedino sa te strane mogli da očekivaju mogućnost da se na neki način izvuku iz
teške situacije.
– Našao sam izlaza – uzviknu Kantakuzen sa osmehom likovanja.
Marija Paleolog ga snažno uhvati za ruku.
– Govori brzo jer ne smemo gubiti vremena.
– Slušajte me, ja ću biti kratak.
– Kratke reči su obično najjezgrovitije.
– Dakle, slušajte. Mi svi znamo, a i narod zna da je Dušan bio u nemilosti
kod oca, a takođe i svi znaju da je za naslednika bio određen Siniša.
– Ali ako Dušan tvrdi protivno?
– Dabome – kako ćemo dokazati da sve to nije naša izmišljotina.
– To će se lako dokazati – uzviknu Radan sa osmehom i poče klatiti tamo
amo svijutak zgužvanog pergamenta.
– Šta je to za ime Božije.
– Zar ste već zaboravili. Smrtna osuda Dušanova potpisana od blaženo
upokojenog gospodara kralja.
Kantakuzen pucnu zadovoljno prstima.
–Ipak se ne možemo požaliti na sudbinu jer nam sve ide na ruku.
– Dakle, kakvi su dakle predlozi.
 –Evo kakvi. Svi će razume se biti svesni da je s obzirom na loše odnose
Dušana sa ocem, posle smrti kralja jedini naslednik Siniša. Za to je potrebno
blagoslov gospodara crkve, vaseljenskog patrijarha Filona i mi ćemo požuriti da
što pre dobijemo od njega blagoslov.
 A kao druga tačka našeg plana biće to što ćemo u ime Siniše kao kralja
uputiti Ugrima poslanstvo u kome ćemo predložiti mir i savez protivu Dušana.
– Ali Ugri neće tek onako pristati na mir. Tražiće naknadu ili nagradu.
– Ništa lakše od toga. Posle Dušana doći će na red Dejanovići, Balšići i
ostale velmože čije smo namere danas lepo upoznali.
– Ali mi ne možemo više ni časa ostati u Skoplju. Meni je već i sada
nelagodno – trzam se na svaki šum spolja.
– Pa i nećemo duže ostati ovde. Ovde imamo i suviše neugodnih uspomena.
Marija Paleolog uhvati Sinišu ispod ruke.
– Pođimo, gospodo. Konji i vojska nas čeka ne smemo ni časa da časimo.
Bojim se nemira naroda.
– Ali gde da krenemo. U tome je čvor.
– Ja već znam – reče Marija Paleolog – idemo u tvrdi i neosvojivi grad Ser
koga sam ja dobila kao deo Miraza od svog strica cara Andronika. Tamo ćemo biti
sigurni od svakog iznenađenja bilo od Dušana, bilo od koga drugoga.
– Ali kad kralj bude u Seru, onda je red da Ser2 bude prestonica.
– To je sasvim razumljivo. Od sada je Ser prestonica Srbije.
– Onda napred, sve kako je ugovoreno biće i učinjeno.
– Naredite konjanicima neka rastera narod sa mosta i trga, a gardisti i
dvorani neka pokupe stvari od vrednosti i dragocenosti. Kad drugi put ovde
dođemo, doći ćemo samo kao pobednici.
Marija Paleolog, Siniša, Kantakuzen i Radan Dubravčić iziđoše lagano iz
dvorane, a paževi za njima pogasiše buktinje.
Samo jedna jedina ostade neugašena i prosipaše svoju rumenu svetlost po
tami ogromne dvorane.
U dvorištu odjeknuše kopite mnogobrojnih konja kopljanika, a garda, sa
isukanim mačevima i oklopima koji su blistali na plamenovima ognjeva, obode
konje i jurnu na narod koji poče bežati u paničnom strahu.
Gardisti izgasiše vatre, oboriše mačevima buktinje sa zidova kuća i za
nekoliko trenutaka ceo grad beše utonuo u tišinu i gust mrak.
Čuli su se samo odjeci konjskih kopita po pločnicima i tandrk točkova na
kolima koja su izlazila iz tvrđave opkoljena kopljanicima, paževima i lakejima.
To se dvor selio na jug, prema neosvojivom i teško utvrđenom Seru.

2
Ser varoš na jugu Makedonije, u dolini Strume, postao je docnije prestonica Despota
Uglješe, brata Vukašina Mrnjavčevića i strica Kraljevića Marka.
 A stara tvrđava je uzdizala svoje mračne kule iznad zapenušenog Vardara,
potpuno mračna i utonula u neobičnu i čudnu tišinu, kao da je u njoj izumro svaki
život.
I tada, baš kad je mrtva tišina zavladala gradom koji je tog dana preživeo
toliko uzbuđenja, mračnim ulicama odjeknu zagušeni bat konja.
Kroz glavnu kapiju, širom otvorenu, napuštenu, bez stražara, osvetljenja i
žive duše, pojavi se eskadron konjice.
Bilo je to oko stotinu konjanika, iscepanih, krvavih, razbarušene kose,
iscrpenih krajnjim naporom.
A na njihovom čelu jahala su dva jahača, razderanih oklopa, iscepana i
krvava zubuna, ali svetla oka, ponosito dignute glave.
To su bili mladi kralj Dušan i čelnik Vuk Radonjić sa svojim kopljanicima.
Tišina i mrak dočekaše konjanike kad stupiše na kamenom popločano tlo
Skoplja.
Dušan priteže vođice i dade rukom znak konjici da stane.
Gledao je jedno vreme ćuteći u mračne ulice pred sobom sa gorkim
osmehom.
Zatim se okrete Radonjiću i pokaza mu rukom na mračne zidove tvrđave.
– Pogledaj, Vuče. Prestonica dočekuje svog kralja. Nigde nikoga na ulicama
i nigde svetlost. Tako narod dočekuje pobednike.
– Možda se desilo nešto, gospodaru. Večeras je u Skoplju bilo bučno i živo.
Idemo napred jer možda će se objasniti šta se dešava ovde.
– Mi svakako moramo ići napred. Skoplje je moja prestonica i ja ulazim u
svoju prestonicu.
– A Kraljević Siniša, a Kantakuzen, a Radan Dubravčić?
– Obračunaću se najzad sa tim gmizavcima. Odavno sam imao da prečistim
račune sa onim podlim vizantincem a sa Radanom jedno posebno objašnjenje.
– Ipak, ova tišina mi izgleda čudnovata. Nigde ni glaska da se čuje. Ni
svetlosti nigde nema.
– Budite spremni za svaki slučaj. Držite mačeve u pripremi ali ne verujem
da će se nešto preduzeti protiv mene. Bar narod neće. A sada, napred, u tvrđavu.
Oni obodoše konje i povorka pobednika se krete dalje ulicama.
Kopite su muklo odzvanjale po kaldrmi.
Duboka tišina je primala odjeke i davala ih, ali se ni na ulicama ni na
prozorima kuća ne pojavi živo biće.
Kad izbiše na trg, Dušan, čudnovato uznemiren, dade rukom znak da stanu.
 U taj mah iz oblaka izgreja mesečina i prosu svoju bledu svetlost na prostrani
trg.
I tada konjanici ugledaše leševe, gomilu polomljenog oružja i zgarišta od
vatre.
– Pogledajte, gospodaru, ovde se nešto dešavalo.
– Da, vidim i sam. Čitavo razbojište. Ali šta se desilo: to je pitanje?
– Pogledajte, eno leševa i na mostu: Ulaz u tvrđavu je širom otvoren. Tu se
vodila čitava bitka.
Vuk skoči sa konja i poče preturati po leševima na mostu.
– Šta vidiš?
– Vizantiska garda, ljudi Radana Dubravčića i neki vojnici, po grbovima bih
rekao da su Dejanovića i Balšića.
– Znao sam to. Grabež je bio počeo. Ali bitka nije završena. Da vidimo šta
se dalje desilo. Napred, u tvrđavu.
Konjske kopite zakloparaše preko mosta i odred uđe u tvrđavu.
U dvorištu Dušan skoči sa konja, izvadi mač i pođe lagano uz stepenice
prema prestonoj dvorani.
Svuda usput bili su posejani leševi.
Dušan se pope lagano i uđe kroz širom otvorena vrata u mračnu i ogromnu
prestonu dvoranu.
Svuda je bila tišina, ni glas se nije čuo.
On pređe laganim korakom, oborene glave i utonuo u duboko razmišljanje,
preko uglačanih kamenih ploča prema uzvišenju na kome je stojao presto.
Svega jedna buktinja je osvetljavala dvoranu, kao voštanica u sobi
samrtnika.
Dušan se teškim koracima pope na uzvišenje, zastade i duboko uzdahnu, pa
zatim sede na prestole svojih dedova.
Najzad je, mladi kralj bio na svom prestolu.
Nikoga nije bilo u prestonoj dvorani da prisustvuje ustoličenju.
Sam Dušan je seo na svoj presto, u polutami, u pustoj dvorani, u praznoj
tvrđavi na čijim su ulazima ležali leševi buntovnika.
Dušan se seti svečanog stupanja na presto njegovog oca pre deset godina, i
sa uzdahom obori glavu.
Onda su najveći velikaši došli da se poklone novom kralju.
Dvorana je blistala od zlata i dragog kamenja; poslanici stranih država
nadmetali su se svojim bogatstvom i svojom otmenošću.
 Dvorana je bila onda puna sveta, svečano je brujala od razgovora, od zveke
oružja, od lepote žena i dragocenosti plemićskih odora.
A sada...
Dušan se osvrte.
Bio je sam. Dvorana je bila mračna, duboka tišina vladala je svuda unaokolo,
On se podiže a iznenadni plamen ponosa i oholosti oboji mu obraze.
– Niko nije došao, – uzviknu on gromkim glasom – ali će svi doći jednoga
dana. Puziće predamnom i moliće da ih udostojim makar svog pogleda, a kada se
svi skupe, ja neću da stavim kraljevsku krunu, jer sam je stavio sada, usamljen i
napušten od svih, već carsku krunu, kao gospodar sveta, kao najveći vladar svih
vremena i svih vekova. Tako sam rekao i neka tako bude – amin.

XVI NIKOLA ŠUBIĆ

Ostavili smo plemenitog plavokosog viteza Nikolu Šubića ranjenog i

krvavog na razbojištu u trenutku kad su došli konjanici sa Oliverom Dejanović.
U želji da pomogne svom vernom viteškom drugu Milošu, knez Nikola se,
u mladićskoj zanesenosti i odlučnosti rešio da se sam samcit bori sa dvadeset puta
jačim neprijateljem.
Videli smo kako je hrabro nasrtao na ljude Radana Dubravčića, kako se
žestoko borio sa njima i ako je i sam, kao prekaljeni borac u prkos mladosti, znao
da je ludo i nemoguće izdržati borbu sa toliko nadmoćnijim neprijateljem.
Ali on je stavio glavu u torbu i bio spreman da pogine samo zato što mu je
prijatelj sa turnirskog polja bio zarobljen i što mu se Radan onako grubo i osorno
obratio na drumu, kada su se susreli.
Baš je bio na okrajcima svoje snage, krvav i izubijan, kad su iznenada, kao
oluja naišli konjanici predvođeni Oliverom Dejanović.
Za vreme dok se razvijala oštra i kratka borba između Oliverinih ljudi i
Radanovih, Nikola Šubić, iscrpljen i iznemogao pao je nedaleko od bojišta u gusto
žbunje.
Koliko je tako ležao, ni sam nije znao.
Kad je došao k sebi bilo je već pozno veče.
Rumenilo sunca titralo je na tamnocrvenom zapadu.
Već su prve krupne zvezde počele da se pale na kao kristal čistom i dubokom
nebu.
 On se lagano podiže sa zemlje i oslušnu.
Svuda je vladala duboka tišina.
Samo negde, u dubini šume, slavuj je počinjao svoju noćnu pesmu.
Nikola se lagano podiže, ali u isto vreme jauknu i ponovo pade dole.
Svaki delić tela pekao ga je kao vatra.
On se sa naporom okrenu prema svetlost zalazećeg sunca i škripeći zubima
od bolova skide oklop sa grudi.
Zatim se poče pažljivo pipati po iscepanom i krvavom panciru tražeći rane.
Ali, osim nekoliko ogrebotina on ne nađe ni jednu ranu za koju bi se vredelo
uplašiti.
Jedva dišući od napora, on se lagano podiže oslanjajući se na svoj izlomljeni
i sav iskrzan mač.
U glavi mu se vrtelo a uši su mu brujale kao da su zvona zvonila u njima.
Trebalo je nešto preduzeti, jer Nikola je znao da ga ovako izubijanog i
ranjenog ne sme zateći u ovo doba još sveža i rosna proletnja noć.
Lagano se naslanjajući na mač on se sasvim podiže i škripeći zubima od
bolova pođe na mesto borbe da pogleda kako se ceo događaj završio.
Na mestu gde je on onako junački davao otpora, ležala je gomila leševa,
izlomljenih štitova i kopalja.
Gledajući levo i desno Nikola se trže kad vide da po strani, između dva
vojnika leži i njegov verni štitonoša Zvonimir, snažan i veseo dečak šesnaestih
godina koji je sa toliko ponosa i radosti služio svog mladog i viteškog gospodara.
Nikola se naže nad njim, pun neobičnih osećanja u kojima se mržnja prema
neprijatelju mešala sa nežnošću i tugom za svojim štitonošom.
Gledajući voštano, ali ponosito i smelo lice svog štitonoše, Nikola oseti kako
mu bol razdire grudi a jedna. suza skotrlja mu se iz očiju i pade na hladno lice
mrtvog mladića.
Zatim se Nikola diže i pogleda unaokolo. Svuda je bila tišina, nigde nikoga.
Na koju stranu sada da krene?
Do Skoplja je bilo skoro nekoliko sati jahanja, a – on, ovako iznemogao i
ranjen nije smeo ni da misli na to.
A ni noć nije smeo da dočeka u ovoj šumi.
Odjednom, njegovo uvo uhvati šum koraka u šumi. On se trže, jer možda su
to bile drumske skitnice koje su sada napadale ljude bez odbrane i pljačkale ih.
Ovako ranjen u groznici, Nikola sigurno ne bi bio u stanju da se brani, a na
sebi je imao dovoljno zlata i dragocenosti da bi probudio lakomost kod skitnica.
 Odjednom, bat nogu postade jasniji i odjeknu hrzanje konja.
– Konj! –ote se Nikoli uzvik radosti iznenađenja. – Sada sam spasen!
Pribirajući svu snagu on se uputi žbunju iz koga se čuo konjski vrisak.
Kad razgrte žbunje, ugleda na malom proplanku osedlanog i dobro
opremljenog konja koji je mirno pasao travu.
Nikoli se od nekuda taj plahoviti i punokrvni konj učini poznat.
Odakle li ga je samo poznavao.
Tada mu pred očima izađe slika mladog viteza sa dignutim mačem i
munjama u očima koji je jahao ovog istog konja.
– Vitez od Gavrana – uzviknu Nikola. – da, to je njegov Zmaj. Sada sam se
lepo izvukao. Pozajmiću od mog prijatelja njegovog konja sve dok se ponovo ne
sretnemo. Zmaj, ovamo!
Na pomen njegovog imena konj naglo trže glavu i poče da striže ušima.
Nikola mu se lagano približi tepajući mu nežna imena.
Zmaj u početku gledaše sa nepoverenjem u čoveka pred sobom, pa onda,
kao da ga i on sam poznade poče da njišti radosno i da udara kopitom o zemlju.
Nikola mu priđe i radosno ga potapša po vratu.
Zmaj se uspravi i lagano se približi Nikoli.
Poznanstvo je bilo sklopljeno.
Vrativši se razbojištu, i vodeći Zmaja za sobom, Nikola izabra među
leševima jedan dugačak i dobar mač pa ga pripasa sebi za pojas.
Zatim, pribirajući snagu, vinu se na konja i obode ga.
Zmaj se prope i kao strela polete uzanim šumskim putem.
Jašući na Zmaju Nikola ni sam nije bio svestan kuda da krene.
Najzad se reši da ode u Skoplje i da na nekom skrovitom mestu preboli rane,
a zatim da krene dalje u avanture i da potraži svoje prijatelje,
– Prva bi mu dužnost bila da potraži napadače na njegovog mladog i
nesretnog prijatelja viteza od Gavrana, pa kad ga nađe onda bi u društvu sa njim
išli da potraže nepoznatog i tajanstvenog Crnog viteza sa kojim su pobrali toliko
lovorika na turnirskom polju.
Međutim, noć se sve više spuštala i postajala je sve hladnije.
Nikola je osećao kako ga obuzima neka čudna jeza i drhtavica i malo po
malo pa je sve više malaksavao.
U glavi mu se sve okretalo, a svaki udar konjskih nogu udarao ga je kao
usijana igla u srce.
 On ošinu Zmaja sa namerom da što pre stigne negde gde bi mogao da se
zakloni.
Ali kad Zmaj ubrza hod, preskočivši preko oborenih debla i izlokane zemlje
na šumskoj stazi, Nikola oseti da mu je sasvim rđavo i da svest počinje da ga
napušta.
On još jače ošinu konja, držeći se grčevito za dizgine.
Još malo, pa će izići iz šume.
Već je video proređena debla i mesec koji se dizao sa tamnog horizonta.
Ali ga je snaga sve više i više napuštala.
U glavi mu je sve bučilo i vrilo. Naizmenični hladan i topao znoj probijali
su ga celog.
On je stezao zube, naprezao svu svoju snagu da se što duže drži, ali sve
uzalud.
Počeo je da klima glavom teškom kao olovo i da posrće u sedlu.
Odjednom, baš u trenutku kad je hteo da padne dole, u ušima mu odjeknu
brujanje zvona.
To su možda halucinacije. ali ne, Nikola je lepo čuo brujanje zvona koje je
večernji vetar raznosio na sve strane.
On napreže snagu i trže se.
Da, zaista, negde u blizini odjekivali su veseli srebrni zvuci zvona.
Uskoro konj izbi iz šipražja i poslednjih debala hrastove šume i Nikola
otvori oči.
Pred njime se prostirao oveći proplanak pokriven gustom svežom travom.
Na samom kraju proplanka, na ivici guste i stoletne hrastove šume dizao se
visok kameni zid.
Iznad zida uzdizahu se velika i tamna manastirska kubeta pokrivena olovnim
pločama.
Vetrić, koji je pirkao sa te strane, donosio je zvuke zvona i tiho, ali
razgovetno i skladno crkveno pojanje.
Nikoli se ukaza zračak nade.
– Ma... manastir – prošaputa on naprežući se ostane pri svesti – sada da
stignem do – njega – biću... spa... spasen.
On obode Zmaja i poleže po sedlu, ali je već bio na okrajku svoje snage.
U glavi mu se poče vrteti sve brže i brže a pred očima su mu leteli žuti, plavi
i zeleni krugovi.
On se uspravi sa naporom u sedlu i vide kako mu se zid sve više približuje:
 Samo da izdrži do manastira, to je bila jedina misao koju je nosio u glavi.
Kad se sasvim približi zidu, on se sa naporom podiže na sedlu, dohvati se
drhtavim rukama za kamenu ivicu zida i prebaci se gore.
Ni sam nije verovao da ima toliko snage da se može onako ranjen, iscrpljen
i grozničavom stanju da se podigne na zid zajedno sa oklopom i oružjem.
Ali u trenutku kad se pope na zid, tu ga ostavi i poslednja čestica snage.
Manastirski vrt pod njim i mesec između grana platana poče igrati vrtoglavu
igru.
Nikola pokuša da se pridrži za zid ali mu se učini da se zid uvija tamo amo
kao zmija.
Izgubivši sasvim svest plavokosi vitez se prerade sudbini.
Opusti ruke i stropošta se dole u gusto žbunje tihe i puste manastirske bašte.
Njegovo telo tupo udari o zemlju kršeći žbunje ruža a oklop i pancir muklo
zazveketaše u tihoj noći.
Ali, u istom trenutku, ispod jednog drveta desetak metara dalje, ču se uplašen
devojački krik.
Na drvenoj klupi ispod guste krunice drveta sedele su dve osobe, obadve
žene.
Jedna beše tanana i vitka, nežna tela obučena u letnju belu haljinu od
skupocene svile.
Imala je divne krupne crne oči na bledom i kao san lepom licu.
Rumene usne ukrašavao je osmejak pun milošte i dobrote.
Vitice guste crne kose padale su niz beo i nežan vratić. Nije imala više od
petnaest godina i njen tanak struk i vitke ruke rečito su govorili o njenoj još dečijoj
i nežnoj prirodi.
Druga žena je bila punačka, mala osoba obučena u crnu kaluđersku rizu.
Ispod povezače izlazili su pramenovi guste prosede kose.
Imala je punačko dobrodušno lice sa blagim očima i uvek nasmejanim
ljubaznim usnama. Mogla je imati oko četrdeset godina i sudeći po ponašanju
prema mladoj devojci, sigurno je bila njena službenica i čuvarica.
Videći da je mlada devojka skočila i uplašeno viknula. Kaluđerica se osvrte
nemirno levo i desno.
– Šta je, Dušice? od čega si se toliko uplašila?
– Oh, Neno – uzviknu devojče uznemireno – zar nisi čula. Kao da je nešto
teško palo tamo kod zida.
– Koješta! To ti se samo učinilo.
 – Bogami, jeste. Lepo sam čula kako je palo dole. Šta li to može biti.
– Ostavi se toga već produži molitvu koju sam počela da te učim.'
Ali devojka lupi tvrdoglavo nogom o zemlju.
– Ali, Neno, ja sam čula da je nešto palo i hoću da vidim šta je to.
– Budi mirna jer devojka tvojih godina ne sme da bude tako radoznala.
– Ali ti i sama kažeš da je radoznalost izvor svakog saznanja.
– Ne odgovaraj mnogo i ne zaboravi da se nalaziš u manastiru.
– Pa šta je s tim?
– Za ime Božije, kako to govoriš!
– Možda je neki u nevolji, treba mu pomoći.
– Zašto bi neko bio u nevolji. Ti uvek misliš samo na neke neobične
avanture.
Dušica skoči sa klupe, ljutito udavivši nogom o zemlju.
– Ako ti nećeš, idem ja sama da vidim. Ja predosećam da se tamo nešto
dogodilo.
Dušica razgrnu žbunje i pre nego što Nena uspe da je zadrži zakorači smelo
u gusto žbunje i visoku, već vlažnu od rose travu.
Nena, uplašena, pođe za njom gunđajući u sebi o dečijoj tvrdoglavosti i o
ženskoj radoznalosti.
Odjednom ona ču iz žbunja prigušen Dušičin vrisak.
Plašeći se da se nije dogodilo nešto njenoj štićenici, Nena potrča, bleda od
straha, i kad razgrte veliki žbun ruža ugleda Dušicu kako stoji sklopljenih ruku i
gleda ukočeno pred sobom u zemlju.
– Šta je? Šta se dogodilo?
– Po... pogledaj, Neno čovek leži ovde.
– Čovek? Nemoguće!
– Pogledaj! Neki čovek. Nepomičan je kao da je mrtav.
– Mrtav! Sačuvaj nas Gospode. Možda nije mrtav. Brzo da pogledamo.
Savladavši prvi strah, dve žene se sagoše dole pa Nena odiže na rukama
glavu Nikolinu i diže je prema svetlosti mesečine.
Pred njihovim očima te ukaza lepa bleda muška glava kneza Nikole Šubića.
Dušica uzviknu iznenađena i trže se.
– Oh, kako je lep! Neno, pogledaj šta mu je, da vidim šta je sa njim.
– To je neki vitez. Pogledaj samo kako mu je lep oklop, pozlaćen i
posrebljen. I kako ima divne plave vitice.
 – Dušice, ne zaboravi da pristojna devojka, ne sme tako da govori.
– Ali, Neno, pa on to ne čuje. O; gospode Bože, možda je mrtav.
– Ne, nije, zar ne osećaš kako mu je ruka vrela.
– Pogledaj šta mu je.
Nena se naže i poče da pipa Nikolu po grudima.
– Neno, pogledaj, on diše!
Nikola iznenada zastenja i duboko uzdahnu.
– On je samo lakše ranjen u nekom okršaju. Eh, ti muškarci. Samo bi se
borili.
– Šta da radimo sa njime. Treba da mu pomognemo – treba da obavestimo
igumaniju.
– Pa šta će onda biti? zapita uplašeno Dušica.
– Otpratićemo ga iz manastira negde da se oporavi.
– A zar ne bi mogao ovde da se oporavi, Neno?
– Ti zaboravljaš da je ovde ženski manastir i da ovde muškarac ne sme ni
časa da ostane.
– A kako naš baštovan živi ovde.
– Da, ali on ima skoro osamdeset godina. A sada, ja idem da obavestim časne
sestre u manastiru.
Nena se diže ali je dušica zgrabi za ruku.
– Neno, setila sam se nečega. Nećemo obaveštavati; časne sestre nego ćemo
mi same da negujemo ranjenika.
– Jesi li ti pri sebi? Zar ovde da ga negujemo?
– Ne ovde, nego u mojoj ćeliji. Ona je inače prostrana i skrovita.
Nena pogleda razgoračeno u Dušicu čiji su obrazi oduševljeno plamteli...
– Dušice, govoriš li ti istinu?
– Da, istinu – odgovori Dušica i smelo pogleda kaluđericu pravo u oči – ja
hoću da negujem ovog viteza jer osećam da je plemenit i hrabar. Zašto da ovde
trošim vreme u koječemu, kad mogu korisno da poslužim nečemu. Ovaj lepi
plavokosi vitez se sigurno borio protiv neprijatelja za svoju domovinu a nama
ženama srpskim je sveta dužnost da pomažemo i lečimo naše ratnike3.
Ali Nena, koja nije bila ubeđena, ili koja je sumnjala u iskrene razloge jedne
petnaestogodišnje devojčice, odbi odlučno glavom.

3
Takva srpska žena našla je docnije svoje oličenje u slavnoj ličnosti Kosovke devojke.
 – Ne, to ne smemo da učinimo. Moramo ceo ovaj slučaj Da prijavimo majci
igumaniji.
 – Ali, Neno, dok se mi ovde pogađamo, naš vitez može da izgubi život.
– Zakon iznad svega.
– Taj zakon je glup, Neno.
– Ti ga nisi stvarala i ti nemaš prava da govoriš o njemu.
– Je li to tvoja poslednja reč?
–Poslednja. Dušice. I nemoj više da se preganjamo. Siroti mladić, kao što
kažeš, može i glavu da izgubi od našeg pričanja.
Ali tada se dogodi nešto nepredviđeno.
Dušica se naglo ispravi i oholo diže glavu.
Njene blage i uvek nasmejane oči dobiše oštar izraz a sa lica je nestade smeh
i zameni ga ozbiljnost i neki čudno izraziti zapovednički stav.
– Neno – uzviknu ona promenjenim, oštrim i zapovedničkim glasom koji je
neusiljeno, po samoj svojoj prirodi bio zapovednički i nagao – Neno do sada sam
te molila a sada ti zapovedam.
Kaluđerica se brzo podiže i zbunjeno zatrepta očima – Ali, Dušice...
– Nisam više za tebe Dušica – uzviknu oštro mlada devojka. – Uvek sam
želela da zaboravim ko sam i da se ne služim privilegijama svog porekla i imena
ali kad si me dovela do ovog položaja, ja ga oberučke prihvaćam. Ja ti zapovedam
da mi se povinuješ i da slušaš moje naredbe.
Kaluđerica obori glavu i duboko se pokloni, ništa ne govoreći.
– A sada mi pomogni da odnesemo ranjenog viteza u moje odaje.
– Hoćemo li moći mi samo da tu učinimo.
– Pokušaćemo.
– Ali on je i suviše težak. Koliko samo gvožđa ima na sebi.
– Ti treba da govoriš to tek posle pokušaja. A sada na posao, ne smemo
gubiti dragoceno vreme i može nas neko i videti.
Mlada devojka i kaluđerica prihvatiše Nikolu i s teškom mukom počeše da
ga dižu sa zemlje.
Ma koliko da je bio težak, još onako u oklopu i oružju, zapovest je učinila
svoje kod kaluđerice a simpatija i nežnost kod mlade devojke i ona uz veliki napor
podiže Nikolu
– Pridrži ga s te strane.
– Podmetni mu ruku pod mišicu. Tako će nam biti lakše.
– Bože, koliko je težak. A sada napred, sve će biti u redu.
 – Samo da nas niko ne vidi.
I dve žene poneše, posrćući i sa krajnjim naporom onesvešćenog viteza.
Pređoše tako puste i mračne staze bašte, pa se pored zida manastirskih ćelija
uputiše na levo.
Služba u manastiru bila je svršena, i kroz osvetljene prozore manastirske
trpezarije čuo se zveket posuđa i glasovi kaluđerica.
– Sestre su na večeri. Možemo neopaženo da se probijemo do naših ćelija.
– Onda napred, ali samo oprezno.
Zahvaljujući mraku i vremenu večere Dušica i Nena uspeše da donesu
Nikolu do ulaza u ćelije.
Ušavši u hodnik oni se uputiše na levo i pri dnu hodnika se zaustaviše pred
belim hrastovim vratima, okovanim gvožđem.
– Tu smo, Nena. Otvori vrata.
– Lepo bih se provela kad bi se saznalo za ovo – gunđala je kaluđerica za
sebe – muškarac u ženskom manastiru i to još u čijoj ćeliji, ćeliji ćerke,...
– Dosta pričanja – prekide je Dušica – treba da ga unesemo unutra.
One uđoše u malo predsoblje pa zatim u veliku i prostranu belo okrečenu
ćeliju, nameštenu ukusno ali sa manastirskom strogošću.
One postaviše Nikolu na beo devojački krevet.
– Brzo, Nena, da mu skinemo pancir i da vidimo koliko su mu rane opasne.
– To nije za devojke. Ti idi spremi legen vode i čiste ubruse. Ja ću dotle da
uredim sve.
Kad se Dušica vratila sa legenom i ubrusom. Nikola je mirno ležao na
uzglavlju, dok su mu kraj kreveta stajali pancir, ulubljen oklop i krvavi zubun.
– Je li opasno? zapita Dušica uplašena lica.
– Nije ništa – samo ogrebotine. Daj tu vodu i ubruse. Posle po časa Nikola
je ležao opranih zavijenih rana. Gledajući sa ponosom taj svoj posao, Dušica je
bila rumena od zadovoljstva.
Ali njene nežne i blage divne crne oči neprestano su se krale plavoj i bledoj
glavi mladog viteza.
Nena je uočila te poglede i kao da se laki oblačak briga vukao njenim čelom,
ali nije htela ništa da kaže.
Odjednom, čulo se tiho, neprekidno ječanje, pa onda duboki uzdah.
Dušica skoči kao oparena i potrči ka uzglavlju zajedno sa uplašenom
kaluđericom. U isto vreme knez Nikola još jedared duboko uzdahnu i otvori oči.
 Prvo što beše ugledao to je jedno milo, nežno i zabrinuto devojačko lice više
svoje glave.
Njemu se učini za trenutak kao da sanja.
Nije li to možda priviđenje njegovog grozničavog stanja ili je samo nemiran,
pun buncanja san.
Ali u taj mah jedan nežan i prijateljski glas vrati ga stvarnosti.
– Kako se osećate, viteže?
On sasvim otvori oči i podiže glavu.
Da, zaista, pred njim je sedela divna, neobično lepa i neobično primamljiva
devojčica koja ga je posmatrala svojim crnim, nežnim, lepim očima.
On se podiže iznenađen i izvan sebe od čuda.
Zatim se osvrte levo i desno.
Video je bele zidove, ikone, zapaljeno kandilo i kroz uzani prozor mračne
konture manastirskog kubeta.
Zatim okrete glavu i njegove oči se opet sukobiše sa lepim očima devojke.
Oboje pocrveniše i oboriše oči.
– Gde sam ja? – najzad upita Nikola.
– Kod prijatelja – brzo i zbunjeno odgovori Dušica.
– Ležite mirno i oporavljajte se.
– Oh, ja se već dobro osećam. Vami, dakle treba da zahvalim za
gostoprimstvo?
– Ja sam samo učinila svoju dužnost.
– Ko ste vi... lepa devojko.
– Ja.... moje ime je Dušica. Više vam neće biti potrebno. A vaše.
– Nikola... ni vama neće biti više potrebno.
Mladić i devojka se pogledaše i nasmejaše se, rumeneći.
Nena, videći kako se razgovor kreće u sve nežnijem tonu, diže se i
neopaženo izađe napolje.
A Nikola je neprestano gledao u mladu devojku pred sobom, kao opčinjen
njenom lepotom.
Po kaluđerici a i po ćeliji, on odmah presudi da se nalazi u manastiru, ali ko
je sad opet bila ova divna, mlada i očaravajuća lepotica koja mu je prvim
pogledom naterala rumen u obrazima i naterala da drhti pred njom, što ni u
najtežim okršajima borbe nije činio.
Video je da ona nije bila kaluđerica.
 Ali se tada seti da su se sve devojke iz visokih plemićskih krugova
vaspitavale po manastiru.
On se opet zagleda u svoju spasiteljicu i zbilja vide da po njenoj spoljašnosti
ona mora da pripada najvišim plemićskim krugovima.
On pokuša da se digne, ali jauknu od bolova i pade natrag.
Dušica mu potrča, uplašena i bleda od straha.
– Teško vam je?
– Ne, dobro mi je kad ste kraj mene. Mnogo vam hvala što ste se zauzeli za
mene.
– Oh, ja sam samo činila svoju dužnost.
Iznenada, kao gonjen nekom višom i nepoznatom silom; Nikola pruži ruku
i dohvati belu i nežnu ručicu devojke pred sobom.
Dušica porumene do ušiju ali ne trže ruku. Ostadoše tako, gledajući se neko
vreme, a srca su im igrala da iskoče.
I tih nekoliko sekundi dok su im se pogledi susretali, su od velikog a možda
sudbonosnog značaja za njihov život.
Nikola je osetio da ta mlada i nežna devojka za koju do pre nekoliko
trenutaka nije znao ni da postoji na ovom svetu, da je ta mlada devojka odjednom
za njega postala nešto ogromno, značajno i veoma dragoceno.
Osećao je potrebu da nikako ne skine pogled sa tog divnog, vedrog i sa toliko
izraza pameti lica.
– Dušica! – prošaputa Nikola ushićeno. – Najlepše ime koje se moglo dati
ovom stvorenju.
Ali Dušica nije mislila samo na ljubav.
Ona nasu iz srebrnog ibrika pehar jakog crnog vina i podnese ga Nikoli.
– Pijte, ovo će vam povratiti snagu.
Ona mu nežno podmetnu ruku ispod glave i podiže mu je prinoseći mu čašu
usnama.
– Iz vaše ruke popio bih i otrov – osmeli se Nikola da kaže pa i sam pocrvene
od tih malo preuranjenih reči.
– Bolje bi bilo da ležite mesto da pričate.
– Hoću, ali da vi neprestano budete kraj mene.
– Mnogo zahtevate – nasmeši se Dušica – ali ću se truditi da vam kao gostu
izađem u susret. A sada ležite mirno.
Dušica namesti uzglavlje, popravi pokrivač, pa onda prinese čirak sa svećom
i dohvati jedan pokrivač koga je vezla skupocenim zlatnim i srebrnim nitima.
 Nikola je ležao ali je kroz poluzatvorene oči posmatrao lepo i nežno
Dušičino lice blago obasjano mekom sumornom svetlošću sveće.
A u njegovim grudima kao da se dizalo nešto do sada neslućeno, nešto novo,
veliko i značajno što je sve više uzimalo maha, postajalo značajno i snažno kao
stvaranje nekog novog života.
U isto vreme Nikola, je osećao kako je nekim tajanstvenim i nevidljivim
nitima privezan za to nežno i lepo stvorenje pred njim.
I tako, gledajući je, i osećajući blaženstvo, blagi i lak san savlada ga i on
utonu u mir i spokojstvo osvežavajućeg odmora.
Ali, odjednom, čudno osećanje bliske opasnosti probudi ga.
On se trže, spreman za svaki slučaj.
U ćeliji je bio mrak i tišina.
U isto vreme u dvorištu manastirskom zakloparaše konjske kopite.
Nikola se podiže i instiktivno potraži svoje oružje.
Srećom, mač mu je ležao kraj kreveta gde su ga ostavile njegove spasiteljice.
U dvorištu odjeknuše ženski uzrujani glasovi, topot konja umuknu, pa onda
otpoče neko dovikivanje i zveket oružja.
Odmah zatim po kamenu dvorišta zaklopara teška obuća oklopnika.
Buka se sve više približavala ćeliji u kojoj je ležao Nikola.
On podiže glavu i očeknu šta će dalje da se desi.
U sobi je bio potpuno sam.
Kandilo je puckaralo ispod potamnele drvene ikone Bogorodice.
U susednoj sobi koja je služila kao pretsoblje, odjeknuše nečiji prigušeni,
uznemireni glasovi, pa na vratima odjeknuše tupi udari.
– Ko je? – čuo se uplašen Nenin glas.
– Otvarajte – odjeknu zapovednički glas koji se Nikoli učini neobično
poznatim.
Vrata se s treskom otvoriše i koraci i glasovi ispuniše susednu odaju.
Čuše se mnogi uzrujani glasovi, među kojima se izdvajao neobično uzbuđen
i drhtav glas Dušice.
Na zvuke tog, njemu toliko milog i prijatnog glasa, Nikola sa naporom
ustade i čvrsto steže mač u desnici.
Glasovi su postajali sve bučniji, na onda jedan hladan i zapovednički muški
glas koji je bio toliko poznat Nikoli, uzviknu sasvim glasno.
– Ti moraš da pođeš sa nama, Dušice. Silom ili milim, moraš.
 – Ne! čuo se uzrujan ali odlučan Dušičin glas. – Ja neću da idem, ni milom
ni silom,
– Moraš da slušaš moje zapovesti.
– Nikada. Ja sam odrasla devojka i imam pravo da sama sobom raspolažem.
– Ja ne znam iz kojih razloga nećeš da ideš.
– Još juče da si došao, možda bih pristala – ali danas ne – odjeknu prkosan
Dušičin glas.
– Ja ću da upotrebim silu, ti glupa ćurko.
– Probaj samo, ja znam da se borim.
– Mislio sam da te povedem u Ser sa nama, ali posle takvih ludosti poslaću
te u Carigrad.
– Ti ne smeš to da činiš!
– Hoću, jer te volim. A sada, napred, neću da gubim vreme u glupom
brbljanju.
– Pusti me, ti ne smeš da sa mnom postupaš tako.
Začu se tihi krik, pa onda očajničko koprcanje.
Nikola, izvan sebe od uzbuđenja i čuda, podiže se iz postelje, i uprkos toga
što ga je svaki zglob boleo, rane pekle, a u glavi bučalo i vrtelo se, ustade sa
kreveta i sa mačem u ruci priđe vratima.
– U pomoć! – odjeknuo je Dušičin glas. U pomoć! Neću da idem!
– Moraš, glupačo – odgovarao je zadihano muški glas – pomozite mi, šta
zevate.
– U pomoć – Nikola! – odjeknu očajnički vapaj Dušičin. – Spasi me, Nikola,
Ne daj da me odvedu od tebe.
– Evo me, Dušice – grmnu Nikola i svom snagom trže vrata.
Pred njegovim očima ukazao se neobičan prizor.
Sobica je bila ispunjena sa desetinom konjanika.
U jednom uglu, bleda i unezverena, šćućurila se Nena, držana od dva
vojnika.
A na sredini odaje, jedan visok, neobično lepo odeven mladić, držao je u
zagrljaju Dušicu koja se očajnički otimala, grebala i udarala po napasniku.
Na udar vrata svi se okrenuše.
Nikola Šubić je stajao u vratima, visok, snažan i strašan, sa munjama u
očima.
U snažnoj desnici držao je isukan mač koji je svetlucao na plamenu buktinje
koju je držao jedan vojnik.
 – Dođavola! – uzviknu mladić koji je držao Dušicu i okrete se.
Nikola razrogači oči.
Beše u njemu poznao kraljevića Sinišu.
– Nikola, dragane, spasi me – vikala je sa očajanjem Dušica. – Ja neću da
me odvede od tebe.
– Evo me, Dušice – uzviknu Nikola i polete sa mačem – Evo me.
– Zadržite onog čoveka – uzviknu Siniša, savlađujući otpor Dušice. –
Zadržite ga.
Nikola polete, i ako su mu klecale noge. Dušičin glas, njene očajničke oči
koje su ga preklinjući gledale, i ruke pružene prema njemu dale su mu divovsku
snagu.
On diže mač i udari po prvom oklopniku koji mu pritrča.
Ostali poleteše sa strane vadeći mačeve.
Onako bez oklopa i pancira, Nikola je bio u smrtnoj opasnosti.
Ali on nije ni mislio na to. Pred njegovim očima je bio samo jedan cilj: spasti
Dušicu.
On poleti neustrašivo napred, udarajući levo i desno.
Ali jedan oklopnik, koga beše oborio siloviti udarac Nikolin, podiže se sa
zemlje, zađe sa leđa Nikoli i diže mač.
Dušica ga primeti i vrisnu.
– Nikola, čuvaj se!
Šubić se okrete kao munja, ali drugi oklopnik pred njim iskoristi taj kratki
delić sekunde i snažno udari mačem po grudima svog neprijatelja.
Nikoline grudi, nezaštićene oklopom, sigurno bi bile prosečene na pola, ali
Dušica sa očajanjem prikupi snagu, odgurnu Sinišu i skoči između oklopnika i
njegove žrtve.
Oklopnik se trže, uplašen, a mač mu se izokrenu i mesto oštricom, on pade
pljoštimice na grudi plavokosog viteza.
Iako udarac nije bio smrtonosan, on je ipak bio toliko jak da se mladić
povede, i gubeći dah, pade pod nogama užasnute Dušice.
Ona vrisnu i pokri oči rukama a Siniša iskoristi taj trenutak, zgrabi je preko
struka i ponese vratima vičući.
– Na konje! Ne smemo više gubiti vreme.
Oklopnici gurnuše mačeve u korice i potrčaše za svojim gospodarem a
Nikola ostade da leži na podu.
 I pre nego što sasvim izgubi svest, on ču udaljeni vrisak Dušice koja ga je
vikala, i topot konja koji se udaljavaše, a strahoviti bol u duši pomeša mu se sa
fizičkim bolovima od rana i iznemoglosti, i on izgubi svest.

XVII PRVI OKRŠAJI

Osvanulo je mutno kišno jutro.

Teški crni oblaci valjali su se nebom kao da su hteli da pokriju svojom sivom
bojom vedro proletnje zelenilo i tek procvetale voćke.
Teška i zlokobna tišina vladala je Skopljem.
Posle burnih noćašnjih događaja svet je sedeo povučen i nem u svojim
kućama, neznajući ni sam šta se događa.
Kao munja brzo proneli su se glasovi da su Marija Paleolog, Siniša i
Kantakuzen napustili Skopljе, da su se Dejanovići, Balšići i ostale velmože
povukli u svoje zamkove skupljajući vojsku, i da se kraljević Dušan vratio u
Skoplje, i da sada sedi u tvrđavi sam, napušten od svih, bez vojske i vojskovođa
dok Ugri napreduju sve više ka jugu unoseći pustoš u narod i paleći sve pred
sobom.
U tvrđavi nad obalom hučnog Vardara bilo je sve mirno i spokojno, ali ono
spokojstvo koje prethodi buri.
U ogromnoj i polumračnoj prestonoj dvorani, na prestolu svojih slavnih
predaka koji su mačem i krstom uzdigli slavu imena Srpskog do visine viteštva i
plemenitosti, na prestolu Stevana Nemanje, Stevana Prvovenčanog i velikog kralja
Milutina Nemanjića sedeo je hrabri i plemeniti vitez, dostojan potomak njihov,
Dušan, sam i napušten.
Ogromno dvorište nije više odjekivalo kopitama gojnih i plameнih bornih
atova, na bedemima nisu više stajali u grimizu i svili oklopnici sa srebrnim
oklopima.
Nije bilo više raskošno obučenih paževa, uslužnih dvorjana i oholih velmoža
u dvorani čiji je grb krasio pobedonosni dvoglavi orlovi.
Na stolici, zamišljen i mračan sedeo je mladi viteз Dušan, bludeći očima
kroz visoke prozore po kišnom i naoblačenom nebu.
Pored njega, zavijene krvave glave i svedenih obrva stajao je čelnik
kraljevske konjice, Vuk Radonjić, hrabar kao lav a veran kao pas svom mladom i
hrabrom gospodaru.
 A pred vratima, umesto sjajne straže oklopnika i kopljanika stajali su
iscepani i natmureni Dušanovi konjanici, pobednici nad Mlečanima, čuvajući
stražu na vratima svog gospodara pobednika.
Odjеdnom mukla, udaljena tutnjava grmljavine poremeti duboku tišinu
dvorane.
Dušan se prenu, diže glavu i pogleda u čelnika koji je ćutao kraj njega.
– Prvi dan moje vladavine, Vuče – reče on – svuda oko nas je burno i
naoblačeno, pa je čak i nebo takvo. Ova udaljena tutnjava grmljavine kao da je
puna pretnje.
– Da gospodaru – odgovori čelnik mračno.
– Treba da pogledamo položaj u kome se nalazimo. Koliko neprijatelja
imamo protiv sebe?
– I suviše mnogo, gospodaru.
– Da, i suviše mnogo. Sa severa Ugri, sa juga Kantakuzen, a sa svih strana
neprijateljski raspoložena vlastela.
– Hrabrosti, gospodaru. Mi se borimo za Božiju pravdu. Gospod će biti uz
nas.
Dušan se naglo podiže a oči mu blesnuše čudnim plamenom.
– Da, hrabrosti. Neću da klonem, neću da se pokorim kao slabić neumitnoj
sudbini. Ja osećam, Vuče, jasno osećam da će istorija da zabeleži zlatnim slovima
moje ime na najlepšim stranama svoje knjige o vladarima. Ali – ima jedna stvar,
velika i moćna koja mi daje lavlju hrabrost i džinovsku snagu. Jedno uzvišeno i
plemenito ime.
– A to јe?
Dušan podiže glavu a na lice mu sinu osmeh bezgranične sreće.
– To ime je Srbija – moja hrabra i divna otadžbina, slavna, vekovna i
nepobediva zemlja Srbija.
Lice čelnikovo se razvedri a ruka mu nehotice poleti maču.
– Za to ime vredi živeti i umreti, Gospodaru.
–Veliki kralj, moj otac Stefan zakleo me je na samrtnom času da ceo svoj
život posvetim imenu Srbije i ja ga posvećujem.
Dušan izvadi mač i diže ga gledajući plamenim očima put neba.
– Zaklinjem se svojim životom i svojom mišicom da ću ceo svoj život
posvеtiti tebi, i dati ga za tebe, velika i divna moja otadžbino Srbijo.
A kao odgovor na te svečane i gromke reči hrabrog viteza iz naoblačenog
neba sinu zaslepljujuća munja i tresak groma stostruko se rastoleže nad gradom.
 Zidovi zadrhtaše iz temelja a čelniku, zadivljenom i sretnom, učini mu se da
je svetlost munje okružila kao oreol lepu i plemenitu glavu mladog i viteškog
kralja.
– A sada, napred, čelniče – uzviknu Dušan mahnuvši mačem. – Borba nas
čeka, velika, krvava i nepoštedna borba. Grom je oglasio moj poziv narodu
srpskom za borbu za veličinu i slavu otadžbine. Koliko je velika moja vojska koja
će razneti slavu srpskog oružja po svetu? Govori, čelniče.
Vuk se ispravi i trže mač dok mu je lice blistalo od ponosa.
– Stotinu konjanika koji su spremni da umru za tebe, gospodaru.
– Stotinu konjanika! dosta je da pobedim ceo svet.
Ali u taj mah, stražar uzviknu sa vrha bedema a konjske kopite zaklaparaše
po mostu.
– Za mnom, – uzviknu Dušan – veliki događaji počinju.
Dvorište se napuni grajom a zveka oružja natkrili viku vojnika i njisak konja.
Dušan pritrča prozoru a pred očima mu se ukaza neobičan prizor.
U dvorište je ulazila dugačka povorka konjanika neobičnog izgleda.
Bili su to jahači, sve izabrani po snazi i veličini, na tovnim seoskim konjima,
obučeni u prosta seljačka odela..
Od oklopa su imali čojane gunjce a od oružja buzdovane i drenove motke
okovane klincima.
A na njihovom čelu jahao je visok i snažan konjanik, sa kaluđerskim
sandalama na nogama i ogrnut prostim crnim ogrtačem ali ponosita i ohola
držanja.
Konjanici se zaustaviše a njihov čelnik skoči i pođe dvorani praćen
dvojicom najsnažnijih seljaka.
Dušan stade kraj prestalo a čelnik uđe sa svojim pratiocima.
Bio je to hrabri vitez, vojvoda Relja Krilatica.
On priđe Dušanu i duboko mu se pokloni dok njegovi pratioci klekoše na
kolena spustivši svoje ogromne topuze k zemlji u znak odane pokornosti.
– Gospodaru – uzviknu vojvoda Relja sa glasom punim radosti i ponosa –
Gospodaru, ja, vojvoda Relja javljam ti se sa svojim vojnicima. Nema tu mnogo i
možda nisu dobro opremljeni i ne izgledaju ratnički, ali, koliko god ih ima spremni
su da umru za tebe i otadžbinu.
Dušan siđe sa stola, priđe Relji, odiže ga i zagrli sa suzama radosnicama u
očima,
– Znao sam da si mi veran, vojvodo. Ti i tvoji ljudi neka ste dobro došli u
moju prestonicu. Otadžbina je čekala na vašu vernost i vašu snagu.
 Još on i ne završi a mostom još jednom odjeknuše kopite konja.
Dušan uhvati Relju ispod ruke i priđe sa njima prozoru.
Baš u taj mah kroz ogromnu kapiju tvrđave ulazilo je u dvorište mnoštvo
konjanika.
Oklopi su blistali, srma i pozlata treperili su na bledoj svetlosti dana a besni
paripi propinjali su se ispod snažnih i odabranih jahača,
Na čelu su jahala dva visoka, neobično snažna i veoma luksuzno obučena
mladića smeđih kosa i plavih nasmejanih očiju.
Njihovi oklopi bili su od čistog srebra, mačevi ukrašeni zlatom i dragim
kamenjem a konji pokriveni skupocenim svilenim i kadifenim pokrivačem.
Dušan i Relja se zagledaše zbunjeno.
– Ko mogu biti ovi jahači i čiji su ovi izvanredni kopljanici?
 – Još dakle imam vernih srdaca. Ali samo ko su ti divni i snažni ljudi?
– Brzo ćemo doznati, jer, svo oni su sjahali sa konja i penju se pravo ovamo.
Bogati su, silni i moćni jer im dva raskošno odevena paža nose mačeve a dva idu
napred da otvaraju vrata i da oglašavaju dolazak svojih gospodara.
Još je Relja bio u reči a vrata dvorane se širom otvoriše, dva paža stadoše sa
jedne i druge strane dovratka a dva nepoznata plemića uđoše unutra, visoka, prava
i ponosita, držeći u desnicama svoje luksuzne šlemove ukrašene nojevim i
paunovim perjem.
Oni dođoše nekoliko koraka do pred Dušana i stadoše mirno, kao ukopani.
Njihova lepa lica dvadesetogodišnjih mladića odavala su neverovatnu
fizičku i duhovnu snagu, energiju i neobuzdanu smelost.
U isto vreme moglo se primetiti da su obadvojica neobično ličili jedan na
drugog, te je bilo očigledno da su to bila dva brata bliznaka.
Čim baci prvi pogled na njih, Dušan se osmehnu a radost mu zasija licem.
On raširi ruke i potrči u susret dvojici mladića koji su ga sa neobičnim i
dubokim poštovanjem gledali.
– Blago meni! – uzviknu Dušan iz dna duše obradovan. – Evo meni Ljutice
i Jovana, dva verna druga sa kojima sam proveo najlepše mladićske dane kad smo
bili na vaspitanju u manastiru Gračanici, zadužbini mog velikog i slavnog dede,
Kralja Stefana Milutina.
To su zaista bili dva brata bliznaka, obojica plemeniti i nadaleko poznati
vitezovi po hrabrosti, bogatstvu i pravičnosti: prvi je bio Jovan Oliver gospodar
Ovčeg Polja i Zletova a drugi Bogdan, nazvan po naprasitom karakteru i nagloj
prirodi, Ljutica4 gospodar krajeva od Soluna do Svete Gore.
Dva brata se pokloniše a Jovan Oliver istupi napred, trže svoj mač iz ruke
svog paža, kleče na jedno koleno pred Dušanom i podnese mu mač sa rečima:
– Pošli smo u Skoplje, jer smo čuli da si u nevolji, Dušane. Ali, uz put
saznadosmo šta se sve desilo i evo nas da ti pomognemo svojim mišicama i svojom
vojskom. Primi ovaj mač u znak naše pokornosti i odanosti do groba tebi i
otadžbini, gospodaru i kralju.
Dušan podiže Jovana Olivera i zagrli ga sa suzama u očima a zatim to učini
i sa Ljuticom Bogdanom.
– Gospodu neka je hvala – uzviknu potom. – Sa Reljinim seljacima, sa
Radonjićevom konjicom i sa vama i vašim kopljanicima ja mogu čuda da učinim,

4
Ljutica Bogdan je ostavio dubokog traga kao junak u našem narodu koji ga je ovekovečio
u nekoliko poznatih narodnih pesama.
Jovane i Ljutice. A sada ne smemo gubiti vremena. Od cele moje države imam
samo Skoplje. Treba osloboditi i urediti celu otadžbinu, i još mnogo više, mnogo
više. Moja prva kraljevska zapovest jeste da se sazove vojni savet.
Rekavši to, Dušan se okrete i pođe u susednu odaju gde su se održavali
krunski i vojni saveti.
Jovan Oliver, Ljutica Bogdan, Relja i čelnik Vuk Radonjić pođoše za njim.
Za ogromnim kamenim stolom u odaji za vojne savete sedoše sva petorica.
Dušan ostade u začelju. Zatim, on se podiže i spusti snažno pesnicu na čvrsti
mermer stola.
– Neprijatelja ima mnogo više nego što je nas – započe on čvrstim i snažnim
glasom u kome se pre opažala radost zbog skorih bojnih okršaja negoli strepnja ili
nespokojstvo. – Moramo se boriti na nekoliko frontova i ako podelimo vojsku,
ostaćemo i suviše slabi.
– Onda nam ostaje samo jedan izlaz – uzviknu Ljutica Bogdan udarivši iz
sve snage svojom ogromnom pesnicom o mermer stola. – Treba da izaberemo
najopasnijeg neprijatelja, da udarimo na njega i da brzo svršimo sa njime, pa da se
zatim okrenemo i na drugoga, pa zatim tako redom.
– Predlog mog brata nije rđav, – primeti Jovan Oliver. – Na taj način se može
nešto uraditi.
– I ja sam to mislio – nastavi Dušan. – Ne samo da je to najbolje, već to i
moramo učiniti. Ako sa naših nekoliko hiljada napravimo nekoliko frontova,
bićemo poraženi na svakom,
– To bi za nas značilo propast. Moramo preduzeti brzu i odlučnu akciju.
– Tako je. Za sada imamo samo tri opasna fronta: prema Ugrima, prema
Dejanovićima i na jugu prema Kantakuzenu jer taj osvetoljubivi Vizantinac, neće
nas ostaviti na miru.
Dušan ustade i sinu očima.
– Posle svih borbi u kojima osećam da moramo pobediti jer se borimo srcem
i željom za pobedu nadahnutom ljubavlju za otadžbinu, moram se ogledati i sa tom
Vizantijom. Dosta je bilo njene vladavine svetom, mi Srbi moramo srušiti njene
snage i ući pobedonosno preko njenih granica.
– Ja predosećam da ću jednoga dana ući u oholi i tvrdi Carigrad ovenčan
slavom pobede. Moram to da učinim, pošto prethodno prečistim račune sa
Jovanom Kantakuzenom.
Dušan udari silno pesnicom o sto a vojvode su sa divljenjem gledale u ovog
snažnog i plemenitog mladića iz čijih su očiju sevale munje a iz čijih je usta izlazila
pobedonosna i proročanska grmljavina.
 – Dakle, da rasporedimo snage.
– Da, treba da raspodelimo. Ja smatram da je za ovaj trenutak svakako naš
najopasniji neprijatelj Ugarska vojska koju predvodi lično njihov kralj Ludvig И.
Po podacima koje smo dobili od naših predhodnica Ugri imaju oko pedeset hiljada
konjanika i oklopljenih pešaka a takvoj prvorazrednoj vojnoj sili mi moramo da
se suprotstavimo sa naših nekoliko hiljada.
– Ugri su sjajni vojnici i mi ćemo imati najteži zadatak u životu.
– Sve se može kad se hoće. Neka se svira na zbor. Ugre ćemo dočekati negde
od prilike oko Užica. U planinskim krajevima ćemo lako istupiti protiv njih, zato
moramo da požurimo da ih presretnemo pre nego što oni stignu u Rašku,
– Onda napred, Moramo raditi brzo kao munja.
– Moramo ispočetka stvarati ono što su stvarali moji pretci kralj Stefan Uroš,
i kralj Stefan Milutin. Dušan se diže a Vuk Radonjić mu prinese oružje: težak
ubojni mač sa zlatnom drškom i kraljevskim grbom od dragog kamenja, pozlaćeni
oklop i pancir od srebrnih i čeličnih verižica.
Jovan Oliver i Ljutica Bogdan opasaše svoje mačeve a jedan paž prenese
vojvodi Relji oružje i oklop u zamenu za njegovo upola seljačko a upola
kaluđersko odelo sa kojim je putovao po narodu šireći vesti o Dušanovom
povratku.
U isto vreme trubač na bedemu grada zatrubi zbor za vojni pohod.
Ubojni konji zavrištaše a zveket oružja i vika ratnika ispuni tišinu.
Kad se Dušan pojavi na vratima sa svojom svitom od slavnih i hrabrih
vitezova, lepše i raskošnije obučen od ostalih a za glavu viši od i onako neobično
visokih i snažnih svojih pratioca, vojnici koji su stojali dole u ratničkom redu,
ukipiše se kao kameni stubovi a u očima tih prekaljenih boraca sinu izraz najvećeg
divljenja i obožavanja.
Dušan zastade i pogleda po ratnicima kakve je mogla da da samo Srbija, sve
po izboru snažnim, naočitim i hrabrim ljudima, a frenetičan uzvik oduševljenja i
obožavanja odjeknu trostruko po surim zidinama tvrđave.
– Živeo Dušan Nemanjić! Živeo naš kralj!
Dva paža privedoše snažnog i vatrenog belca pokrivenog srebrnim pločama
i glomaznim pokrivačem a Dušan se vinu na sedlo i diže svoj skupoceni kraljevski
mač.
– U boj! Za otadžbinu i Kralja.
– Za kralja i otadžbinu – odjeknu hiljadustruki uzvik iz snažnih mladih grudi
oduševljenih ratnika.
 I u istom trenutku kad povorka ratnika krete preko mosta iz tvrđave u susret
strašnom i mnogobrojnom neprijatelju, krete smelo, odlučno i sa radosnim
uzvicima na čelu sa viteškim i mladim kraljem, kao da neka moćna ruka razgrte
oblake a veseli i topli zraci sunca padoše na dugačku povorku konjanika i
oklopnika i zablista po oklopima i po mačevima.
A Dušan, moćan i silan na čelu svoje vojske, vide u tome neki mig sudbine,
pa podiže svoj teški skupoceni mač i uzviknu iz punih grudi.
– Živela Srbija! Trajaće Večno dok i njeno ime postoji. Napred u boj!

XVIII CRNI OKLOPNICI

U dubini šumskog hlada, kraj Borčine vodenice bilo je tog dana vrlo živo.
Hajduci su sedeli kraj vatre na kojoj se pekao ovan, u dubokoj potištenosti.
Pokraj njih, naslonjeni na hrastova stabla ležali su crni oklopi i mačevi
Dejanovićevih zaverenika sa kojim su se oni onako obilato poslužili prilikom
jučerašnjih nemira u Skoplju.
Crni Petar je sedeo zamišljen kraj vatre. Borča je sedeo kraj njega sa svojim
strašnim drenovakom preko krila i obojica su gledali u vatru.
Svuda se osećao pritisak i neko neobično neraspoloženje.
Svi su osećali da su se crni i teški oblaci navukli zemljom i da pretstoje
neobični, možda tragični dani.
Crni Petar duboko uzdahnu.
– Eto kako se sve svršilo. Svi smo iz dna duše želeli da se vrati naš plemeniti
i hrabri kraljević Dušan a kad je došao, ovenčan još jednom novom pobedom,
onda su mu svi okrenuli leđa, a mi čamimo ovde, nezaposleni i umrtvljeni kao da
se oko nas nalazi sve u najboljem redu.
– Sedimo ovde kao žene – uzdahnu još dublje Borča.
– I ne radimo ništa a oko nas se događaju najneverovatnije stvari. Oko nas
se kuje nova istorija a mi sedimo ovde i ništa ne činimo da ta istorija bude
načinjena pomalo i našom zaslugom.
– Kraljević Dušan je možda računao na nas a sada ništa...
– Možda je u teškoj situaciji, a mi ni prstom ne mrdamo da mu pomognemo.
– Ja se prosto stidim samog sebe. Na nas će pasti kletva našeg kraljevića.
– Nas pedeset, koliko nas ovde ima mladih i snažnih, mogli bi čuda da
načinimo, a mi sedimo besposleni.
 – Da, ali treba naći mladog i hrabrog čoveka koji bi nas vodio.
– A Crni Petar, naš harambaša?
Crni Petar samo odmahnu rukom.
– Manite vi mene. Ja sam bio sposoban da vas vodim u zasedu i da
pljačkamo one užirene vizantince, ali kad treba da se vode viteški ratovi, ja sam ti
tu vešt kao mornar po suvu.
– Da, ali mi nemamo takvog vođu.
– Imate ga, gospodo.
Svi se iznenađeni okretoše u pravcu odakle je došao taj zvonak i snažan
mladićski glas.
Najedared se pored vatre pomoli i na čistinu ispade jahač u oklopu, na
teškom crnom konju.
I on sam je nosio Dejanovićev crni oklop sa crnim nojevim perom.
Hajduci, kao jedan čovek, skočiše na noge.
– Vitez od Gavrana! – odjeknu poklič kao iz jednog grla.
Miloš, jer je on to bio, diže vizir i skoči lako sa konja.
– Da, ja sam to. Vi ste govorili o tome kako nemate vođe, i kako bi sa vođom
dali i svoj život za kraljevića Dušana.
Crni Petar mu pritrči sa osmehom sreće i radosti.
– Da, to sam ja govorio i mislio sam na tebe, plemeniti viteže.
– Onda birajte mene za vođu! – uzviknu Miloš.
– Tebe, viteže. Ti si od sada naš vođa.
– U život i smrt!
– U život i smrt.
– Živela Srbija! – Živeo kralj Dušan!
– Kralj! – uzviknuše hajduci kao jedan čovek. – Zar je naš kraljević postao
Kralj?
– Od ovoga dana – uzviknu Miloš vatreno – od ovoga dana Dušan Nemanjić
je kralj. Borba počinje.
–Živeo kralj Dušan! Napred, u borbu!
Miloš se vinu na konja.
– Ovo je prva moja zapovest – uzvikne on – Stavljajte na sebe oklope.
Hajduci kao bez duše potrčaše oklopima samo se Borča ispreči ispred
Miloša vitlajući sa strašnim izrazom svojom ubistvenom batinom.
 – Samo mene poštedi te gvožđurije, viteže. Moja koža je tvrđa od tog
prokletog gvožđa.
Miloš prsnu u smeh.
– Dobro, debela vodeničarska mešino. Budi bez oklopa ali nemoj da se
pokaješ kad te braća obaspu strelama. Izgledaćeš bodljikav kao jež.
– More, koga ja mlatnem ovim drenovakom neće majci više ni da dodirne
strelu.
Borča pljunu u šake i zviznu oko sebe drenovakom.
Za to vreme hajduci behu odeveni u oklope.
– Na konje! – komandova Miloš.
Za tili čas i pred Milošem je stojalo pedeset oklopnika na razigranim
konjima. Na čelu su bili Crni Petar i Borča sa svojim drenovakom.
– A sada slušajte drugu zapovest – uzviknu Miloš – Naš mladi gospodar
kralj je otišao na sever protiv Ugra. Skoplje je ostalo bez odbrane. Ja sam ubeđen
da se to već doznalo i da Kantakuzen želi da iskoristi tu priliku i da dođe sa svojim
vizantincima ovamo. Naša je dužnost da im pođemo u susret.
– Onda napred – uzviknu Crni Petar – ne smemo da gubimo vreme.
– Ali, pazite. Nas je svega pedeset a njih će biti desetine hiljada. Borba će
biti strašna i nemilosrdna.
– Mi smo u hajdukovanju prekaljeni i znamo da se borimo protiv sto i hiljadu
puta jačeg protivnika.
Borča uzvitla drenovakom.
– Pih, to je sitnica za nas: pedeset na jednog. Ja se slažem sa time.
– Tamo gde ne može da učini ništa snaga, učiniće lukavstvo.
– To je pametno. Naša je dužnost da ne popustimo i da se borimo do kraja.
Moramo da štedimo naše snage jer od nas možda sve zavisi.
Hajduci ili novim nazivom Crni oklopnici kako su docnije ostavili traga u
narodnom predanju po svojim podvizima, neustrašivosti i hrabrosti, saslušaše
mirno ove reči.
Ni jedna crta na licu nije im se pokrenula. Tada Miloš izvadi mač iz korica
i uzviknu:
– A sada napred. Velika nas dela očekuju.
Crni oklopnici obodoše konje i izgubiše se u šumskom gustišu.
Tako je počela avantura slavnih i na daleko čuvenih Crnih oklopnika koje je
predvodio vitez bez straha i mane, vitez Miloš, a u borbi za domovinu i kralja
Dušana Nemanjića.
 I sutradan, carskim drumom koji je vodio kroz Metohiju mogla su se videti
kroz oblake prašine, potmulu tutnjavu kopita i prigušen zveket oružja, mala četa
neobičnih konjanika, u crnim oklopima i crnim nojevim perjem i šlemovima.
Jedini koji se među njima izdvajao bio je neobično krupan i snažan čovek
koji je vitlao ogromnim drenovakom.
To je bio Borča.
Tako su crni oklopnici predvođeni Milošem jurili u susret deset puta jačem
neprijatelju.
Odjednom, baš kad su bili izašli na jedan brežuljak sa koga se videla u
nedogled prostrta ravnica plodne i pitome Metohije, Miloš dade rukom znak da
stanu i naglo zaustavi konja.
– Šta je? – upita uznemireno Crni Petar i pritera konja Milošu.
– Pogledaj! reče Miloš i pokaza rukom u dolinu kojom se kao zmija vijugala
uzana i bela traka puta.
Tamo, na nekoliko kilometara daljine video se na drumu beli oblačak prašine
koji se brzo približavao njima.
– Šta li je to?
Sokolove oči Miloševe brzo su otkrile u čemu je stvar,
– Konjanici jure drumom prema nama!
– Konjanici! Ko li to može biti?
– Videćemo čim priđu bliže.
– Treba nešto preduzeti.
– Zavisi od toga ko su oni. Prijatelji ili neprijatelji.
– Ovde može biti samo neprijatelja.
Odjednom, Crni Petar uzviknu.
– Eno, lepo se vide. To je jedan eskadron kopljanika.
Miloš podiže vizir.
Sada su se jahači lepo videli. Bilo ih je oko pedesetak.
Srebrni oklopi blistali su se na suncu a na kopljima su veselo lepršale uzane
trouglaste zastavice.
– Tako mi brade – uzviknu ćosavi Borča. – To su vizantiski kopljanici.
– Tako je. Eno, lepo se vide njihove zastavice sa grbovima.
– Kuda li onu idu ovamo?
– To je sumnjivo. Znači da je Kantakuzen stigao u Ser, i već ne može da
miruje već počinje da kopka i buškara na sve strane.
 – Pa šta sad da radimo?
– Sasvim prosto. Zaustavićemo gospodu vizantince i zapitaćemo ih kakvim
se lepim namerama nose.
– Možda ćemo tu naći izlaza iz situacije.
– Onda na posao, ona gospoština samo što nije stigla.
– Eto malo zabave za mene – uzviknu Borča i zamahnu drenovakom. – Sada
ćemo se, drugovi i prijatelji, malo da razdrmamo.
Međutim, kopljanici su dolazili sve bliže i bliže.
Već su se lepo videli njihovi svileni i kadifeni zubuni, blistavi oklopi i duga
i vitka koplja na čijim su posrebljenim vrhovima lepršale zelene zastavice sa
Kantakuzenovim grbom.
Na čelu je jahao visok i ponosit čelnik u neobično luksuznoj opremi i sa
oklopom od posrebrenog čelika kakav se radio samo u Damasku i bio pristupačan
samo najbogatijem plemstvu.
Njegova ogromna telesina, snažne mišice i sjajna oprema govorili su da je
taj Vizantinac uživao glas kao veliki borac i bio verovatno na glasu kao hrabar i
pobednički vitez za koga su borbe bile šala.
Po koščatom i preplanulom licu videlo se da je za sve to vreme boravio
negde na istoku vizantiske imperije gde su se u to doba vodili krvavi ratovi sa
Saracinima i sa novim plemenima iz unutrašnjosti Azije: Turcima5, koji su na
svojim lakim konjima polako nadirali prema zapadu.
Po svoj je prilici da je Kantakuzen, nemajući više poverenja u svoju
razmaženu dvorsku gardu, pozvao iz Vizantije jedan deo one grube, snažne i
borbene graničarske vojske, okušane i prekaljene u surovim i krvavim borbama sa
azijatima, one vojnike koji su svojom surovom hrabrošću, kojom su se odlikovali
Vizantinci, uspevali da odbacuju stolećima granice vizantijske imperije.
I čelnik i ceo eskadron kopljanika pripadali su delovima te vojske.
Mrki, opaljeni istočnim suncem i puni ožiljaka iz krvavih okršaja, i navikli
na sve napore, kopljanici su sa zadovoljstvom gledali levo i desno, radosni što su
se najzad našli daleko od Istoka, u ovim pitomim i rodnim krajevima, ubeđeni da
pod ovim uslovima živi samo miran i neratoboran narod, za koje je njihova
borbenost bila neodoljiva.
Što su dolazili bliže, Miloš je sve više uviđao sa kakvim protivnicima ima
posla.

5
Turci su se nekako u to doba pojavili na granicama Vizantije i niko dotle nije ni slutio
kakva sve sudbina očekuje istočne evropske države od tih borbenih azijata.
 Ali, u isto vreme, on je osetio, da, kad je Kantakuzen takve ljude poslao, to
znači da su oni imali neki veoma važan i poverljiv zadatak.
I on se smelo i neustrašivo odluči na borbu.
– Za oružje! – uzviknu on i okrete konja.
– Hvala Bogu! – uzviknu Crni Petar. – Već sam se uplašio da uopšte neće
doći do borbe.
Miloš obode konja i izvadi mač.
– Ne radujte se unapred. Ovi konjanici koji nam idu u susret nisu oni
razmaženi i leni gardisti Kantakuzenovi. Ovo su prekaljeni ratnici sa istočnih
granica, a na čelu im je snažan i borbeni vitez koji izgleda ne zna za šalu u borbi.
– Ko se plaši neka se vrati kući! – uzviknu Borča i zagrte rukave – njih ima
pedeset, a i nas toliko. Istina – nismo se borili sa Arapima i tamo kojekakvim
azijatima, ali ni mi baš nismo cveće.
– Kad je tako, onda na posao, drugovi – uzviknu Miloš i okrete konja. – Nas
ima pedeset i njih pedeset. Borba će biti jednaka, bar tako ja mislim. Samo, štedite
se što više, jer smo potrebni našem kralju.
Na tu reč Crni oklopnici povadiše mačeve i pozdraviše ćutke ime svog
gospodara.
Miloš dade znak i oni se postrojiše u dvojne redove, zakrčivši drum u celoj
njegovoj širini.
Miloš im stade na čelo i na njegov znak svi spustiše vizire a Borča stade
malo na stranu da ne kvari red svojom surom mantijom i svojim kaluđerskim
sandalama.
U taj mah konjske kopite odjeknuše i na brežuljak ispadoše Vizantinci u
punom kasu.
Oni su bezbrižno jahali, zaneti u sanjarije što će lepo proživeti od grabeži i
pljačke po ovoj mirnoj zemlji gde su seljaci spokojno radili svoju zemlju a na sve
strane bilo izobilje.
Odjednom, čelnik diže pogled i trže se kao oparen. Pred njima, na sred
druma, stojala je nema i nepomična, preteća i neobična gomila oklopnika u crnim
oklopima i sa teškim mačevima u desnicama.
Laki povetarac viorio je njihovim crnim nojevim perima na čelenkama.
Čelnik naglo zateže dizgine i zaustavi konja. Kopljanici učiniše to isto
neobično iznenađeni ovim prizorom.
Prizor je zaista bio neobično čudan.
Nikad u svojim opasnim ratničkim doživljajima sa svakojakim hordama
neprijatelja u Aziji nisu imali ovakav susret.
 Ni sa krvožednim Tatarima, ni sa bezumno hrabrim Turcima, ni sa smelim i
opasnim Saracenima, ni sa lukavim i borbenim Persijancima.
Ali, njihov čelnik brzo dođe k sebi.
On je preživeo stotinu teških iskušenja i svuda se izvlačio kao pobednik.
On uopšte nije verovao da će u ovim pitomim i mirnim krajevima naći
protivnika dostojnog sebi.
On obode konja i polako se približi Milošu, namršten i već ljutit zbog
ovakvog susreta.
– Šta znači to? – uzviknu on nabusito mereći obične oklope i teške konje
svojih protivnika. – Kakva je to maskarada. Šta želite vi?
– To mi hoćemo da pitamo vas – odgovori mirno Miloš.
– S kakvim pravom?
– S pravom što se vi nalazite u našoj zemlji.
Čelnik se s prezirom nasmeja.
– Gde se ja pojavim, to je moja zemlja.
Videći pred sobom mlado i skoro još dečačko lice. Vizantinac je već drhtao
od nestrpljenja da već jednom načini kraj svom događaju.
– To ćemo tek da vidimo – odgovori Miloš.
– Nemam vremena za zadržavanje! – uzviknu nestrpljivo vizantinac – Znaš
li ti ko sam ja?
– Nisam još imao čast.
– Onda ćeš imati, žutokljunče – uzviknu Vizantinac izvan sebe od besa. –
Jesi li kadgod čuo za Belizara Kalkondila čiji je mač proneo slavu na bojištima
istočne granice. Skloni mi se s puta jer ja sam glasonoša kneza Jovana
Kantankuzena za ugarskog kralja Ludvika.
Miloš i Crni Petar se zagledaše.
Nisu ni slutili da im je ovako krupna zverka pala u šake.
Miloš odmah nasluti šta je Kantankuzen hteo sa ugarskim kraljem.
Morao je na svaki način da dobavi Kantakuzenovu povelju. Celo pitanje je
zavisilo od toga.
On priteže mač i uputi se Belizaru.
– Žao mi je što je naše poznanstvo počelo na taj način, ali ja imam da vas
zamolim za jednu sitnicu.
– Govori brže, mladiću! – reče oholo Vizantinac. – Žuri mi se da pre mraka
stignem Ugarske pretstraže.
 –Ja ne tražim mnogo – reče mirno Miloš – samo tu torbu sa poslanicom
vašeg gospodara Kantakuzena.
Vizantinac se trže i zinu od čuda.
U prvi mah nije bio načisto da li se ovaj mladić šali ili govori ozbiljno.
Zatim, krv mu jurnu u lice a žile na čelu nabreknuše mu kao pijavice.
– Šta znači to? – izdera se on, trgnuvši mač. – Da li se ti šališ sa mnom,
mladiću, ili govoriš kojekakve gluposti.
– Bože sačuvaj odgovori Miloš i sam priteže mač. – Govorim sasvim
ozbiljno, pa, pošto se i meni žuri, hoću da što pre završimo ovu stvar.
– Ima samo jedan način da rešimo ovaj spor – uzviknu besno Vizantinac –
Izađi mi, po viteškom običaju, na megdan, pa ko pobedi, neka traži šta hoće. Na
taj način ću da što pre pređem.
– Neka bude – uzvrati Miloš. – Podelićemo dvoboj, hrabri viteže, samo on
možda neće da se svrši tako kao što ti misliš.
 Belizar trže mač i spusti vizir.
Njegovi kopljanici se sa zadovoljstvom rasporediše da posmatraju svog
vođu koji do sada još nije izgubio borbu sa mnogim slavnim i poznatim
istočnjačkim vitezovima.
On je tako pobedio u jednom dvoboju pred bitku i čuvenog Saracenskog
viteza princa Saladina, kalifovog brata koji je uživao glas najslavnijeg viteza u
Arabiji.
Crni oklopnici, opet, sa strahom su gledali u neobično snažnog i mišićavog
Vizantinca za koga se i na prvi pogled videlo da su za njega viteški dvoboji obične
igre i sitnice.
Borča je drhtao od neizvesnosti da li da pusti mladog viteza od Gavrana da
se bori sa ovom strašnom ljudeskarom ili da mu pritrči i da ga raspali svojim
smrtonosnim drenovakom.
Vizantinac se spremio za borbu sa zajedljivim i ironičnim smeškom
gledajući skoro sa sažaljenjem u ovog mladića koga će za koji čas da zgromi
svojim strašnim udarcima.
Miloš se opet spremio miran i pribran jer je bio potpuno svestan činjenice
da od njegove pobede zavise životi hiljade i hiljade ljudi i da je to događaj koji će
mnogo da pomogne stvari za koju se tako smelo i hrabro borio plemeniti Dušan
Nemanjić.
Oklopnici i kopljanici se ukloniše da načine mesta a dva borca stadoše jedan
protiv drugog spremajući se za strašnu i nemilosrdnu borbu.
Miloš steže svoj mač i namesti se gledajući oštro u svaki pokret svog
protivnika.
Vizantinac, želeći da što pre svrši borbu jer mu se kao glasniku žurilo, bio
je nervozan što mu se ovaj mladić isprečio, njemu, prekaljenom i oprobanom
borcu.
Mamuzajući konja on polete napred sa dignutim mačem.
Miloš ga dočeka i u trenutku kad ogromni mač polete na njega, on podmetnu
svoj štit.
Odjeknu strašan udarac, kao da je grom udario negde u blizini.
Taj udarac je bio strahovit, ali, na opšte zaprepašćenje, Miloš i ne mrdnu,
samo što konj poklecnu pod njim.
Zatim dođe Milošev udarac od koga se Vizantičev konj povede i u malo ne
pade na prednje noge.
 Vizantinac zastade, malo zbunjen, jer prosto nije mogao verovati da će ovaj
mladić odoleti njegovom prvom udarcu od koga su obično i mnogi slavni borci
padali.
Ali Miloš, hitre misli, i brz kao munja, iskoristi taj delić sekunde i posla još
jedan strašan udarac svom protivniku.
Teški mač kliznu niz štit i zaseče oklop i meso ispod njega na bedrima.
Vizantinac prosto pobesne.
Škripeći zubima od besa i mamuznuvši konja do krvi on polete svom
snagom na Miloša spustivši strahovit udarac pravo na čelenku svom protivniku.
Miloš obode konja i podmetnu štit, nasrnuvši u susret svom protivniku.
Sudar je bio tako strašan da ga konji ne mogahu izdržati, već posrnuše
zajedno sa svojim jahačima.
Naviknut na to Vizantinac iskoči iz sedla pre nego što mu konj pade, ali
Miloš dožive tu nesreću da mu se noga zaglavi u uzengiji.
On pokuša da otskoči, ali konj pade i povuče ga za sobom na zemlju.
Vizantinac uzviknu od zadovoljstva i skoči na ležećeg protivnika sa
uzdignutim mačem.
Crni oklopnici uzviknuše od užasa i pokriše oči rukama da ne vide strašnu
pogibiju svog čelnika.
Ali Miloš je bio spreman na to.
Snažnim udarcem u grudi on odbi svog protivnika i jednim udarcem mača
preseče uzengije.
Zatim obojica skočiše na noge.
Onako, u teškim oklopima i u nemogućnosti da se brzo kreću, oni su bili kao
prekovani za isto mesto, i tako se sada borba svela samo i isključivo na snagu i
izdržljivost boraca.
Borba je sada bila odlučna.
Onako, bez štitova koji su im ispali kad su skakali sa konja oni su
međusobno bili izloženi najstrašnijim udarcima.
Nastade teška i surova borba.
Borci su delili strašne udarce, gledajući da izbegnu protivnikov mač i da
zadadu udar negde po oklopu, koji bi, u prkos svoje tvrdoće, sigurno bio kao
hartija isečen od veoma oštrih čeličnih mačeva.
Čelik je udarao o čelik a varnice su prskale.
Borci su teško disali, izloženi strahovitim telesnim naporima da se održe na
nogama i da odolevaju teškim udarcima.
 Snaga im je sve više malaksavala.
Svima je bilo jasno da će doći uskoro do svršetka borbe, na štetu jednog od
protivnika, kome bi to značilo kraj ratničke i viteške karijere.
I tako je najzad i bilo.
Veština i mladost su najzad pobedili snagu i iskustvo.
Nenaviknut na tako žilavog protivnika, Vizantinac se sve teže i teže borio.
Lice mu beše oznojeno a žile na čelu i vratu nabrekle da prsnu.
Besan i već izgubljenih nerava, on htede da zada jedan strašan udarac koji
bi za navek ućutkao njegovog protivnika.
Pribravši svu svoju preostalu snagu, on zamahnu mačem i spusti ga svom
snagom na protivnika.
Udarac je bio tako strašan da bi sigurno presekao Milošev mač kao drvo i
udario preko čelenke.
Ali, dogodilo se ono što niko nije očekivao.
Miloš se brzo kao zmija izvi u stranu. Mač prolete sa strašnim fijukom kraj
njegove glave, udari u kamen puta i pršte kao staklo u hiljadu parčadi.
U isto vreme se Miloš okrete i ošinu sa strane svog zbunjenog i izgubljenog
protivnika.
Skupoceni oklop na grudima Vizantičevim pršte kao staklo a Vizantinac se,
bez glasa i jauka sruši na tlo i ostade nepomičan.
Gledaoci, u prvi mah, izgledali su kao skamenjeni.
I Crni oklopnici i kopljanici izgledali su kao da ne veruju svojim rođenim
očima.
A zatim, nastade bura uzbuđenja.
Vizantinci, užasnuti takvim porazom svog čelnika, proslavljenog viteza u
Istočnim ratištima, podivljaše od besa i povadiše mačeve sa životinjskim urlikom.
Crni Petar uoči njihovu nameru.
– Za mačeve – uzviknu on i obode konja – pobeda je naša.
Izvan sebe od oduševljenja pobedom svog čelnika, Crni oklopnici obodoše
konje i kao munja se spustiše na kopljanike.
Borča je prednjačio, vitlajući svojim drenovakom.
– Čekajte malo, momci i braćo – vikao je on iz sveg glasa. – Nismo mi ni
Saraceni ni Persijanci. Umemo i mi da se po malo bijemo kad nam za to dođe
raspoloženje.
Strašan tresak odjeknu kad se dva tabora sudariše.
Ali, Vizantinci su već bili upola potučeni porazom svog vođe.
 Munjevitom brzinom njihov bes se pretvori u panični strah.
Svojim očima su videli šta vredi jedan Crni oklopnik a sad su protiv njih
jurnuli još i pedeset sličnih.
Borča ulete među njih kao jastreb u gomilu vrana.
Drenovak poče da pršti i na sve strane počeše da ispadaju kopljanici sa svojih
sedla.
Nastade strašan rusvaj.
Vizantinci izgubiše sasvim glavu.
Kad prvi redovi padoše pod silnim naletima Crnih oklopnika, nastade
strašna pometnja.
Mada prekaljeni u borbama i navikli samo na pobede, oni ovde po prvi put
osetiše šta znači paničan strah pred navalom strašnog neprijatelja.
Jedan uzvik i kopljanici pobacaše mačeve i koplja pa se kao munje spustiše
niz brežuljak prema ravnici dižući oblak prašine iz koga su izbijali njihovi
stravični krici.
Crni oklopnici zastadoše uvidevši da nema smisla goniti svoje neprijatelje
koji su perjali kao zečevi, glavom bez obzira, ostavljajući svoje skupocene mačeve
i štitove i svoja koplja sa zastavicama sa Kantakuzenovim grbom.
Zatim svi sa radosnim pokličima pohitaše Milošu koji je stojao kraj svog
mrtvog protivnika teško dišući od neverovatnog fizičkog napora.
– Pobeda! – vikao je Crni Petar. – Sjajno smo prošli. Protivnici su poraženi
i u bekstvu a nama nedostaje ni jedan čovek.
– To je sporedno! – uzviknu Miloš – treba da vidimo kakvu je poruku nosio
ovaj čovek Ugarskom kralju.
On pritrča ležećem Vizantincu i skide mu sa pojasa svileni tobolac izvezen
srmom u kome je stojala poruka.
Izvadivši svijutak pergamenta sa Kantakuzenovim pečatom, on odveza
svilenu vrpcu, razvi hartiju i preleti brzo očima preko nje.
Povelja je bila pisana latinskim, a Crni oklopnici među kojima većina uopšte
nije znala da čita čekali su nestrpljivo šta će Miloš da kaže.
Miloš prelete očima preko ispisanih redova, preblede i snažno se udari
šakom po kolenu.
– Svetoga mi Đorđa, ovo je dobar plen.
– Šta je, šta je to? zagrajaše oklopnici, videći po Miloševom licu da je
povelja bila od neobične važnosti.
– Onaj đavolski Kantakuzen. Vidi se da je diplomata bez premca. Teško
nama da je ova hartija pala u ruke Ugrima.
 – Pa šta ima u njoj.?
– Kantakuzen u ime Siniše nudi Ugrima savez protiv Dušana, Govorio je u
ime Siniše kao gospodara države s tim da Ugrima da velike povlastice u zemljama
i gradovima ako im uspe da pobede Dušana.
– To je strašno. To je izdajstvo.
– Briga Kantakuzena za to. Lako mu je nuditi zemlju koja nije njegova i za
koju njegovi pretci nisu prolivali krv.
– Neka im ponudi svoju Vizantiju.
– Sada nije vreme za razgovor. Slučaj je i suviše ozbiljan Dušan je neobično
smeo i plahovit i u stanju je da sa hiljadu ljudi pođe na Ugre koji su pedeset puta
jači.
– Pa to bi on pošao u sigurnu propast.
– To se mora nekako sprečiti.
Miloš odjednom sevnu očima.
– Tako mi Boga, setio sam se. Ovo je sjajna ideja. Jednim udarcem ubićemo
dve muve.
– Kakav plan imaš?
Miloš zgrabi pod ruku Crnog Petra i udalji se nekoliko koraka sa puta u
stranu pa mu prišapnu nešto na uvo.
Crni Petar uzviknu od zadovoljstva.
– To je sjajno. Sada smo rešili i to pitanje. Samo moramo brzo na posao jer
je svaki trenutak dragocen.
– Tako je. Na konje.
Crni oklopnici se nađoše kao jedan čovek na konjima’
– A sada natrag prema Skoplju.
–Natrag! – uzviknu razočarano Borča – Ta to je žalosno. Ja sam mislio da
ćemo napred, u Ser, i da povučemo malo za uši onog smetnjaka i mutikašu
Kantakuzena.
– Povući ćemo mi njega za uši malo jače, nego što ti misliš, debela
vodeničarska mešino. A sad napred, da ne gubimo vreme u praznom brbljanju.
Svaki sekund vredi živu glavu.
Crni oklopnici obodoše konje i spustiše se kao munje natrag prema
udaljenom Skoplju, ostavljajući na drumu trofeje svoje pobede.
Pred samo veče, jašući kroz gustu šumu koja se protezala do Skoplja oni
stupiše na uzani šumski put koji je vodio u dubinu šume.
Odjednom do njihovih ušiju dopreše jasni zvuci zvona.
 – To je ženski manastir Sv. Ane, – uzviknu Crni Petar – tu ćemo da udesimo
našu stvar sa Kantakuzenom i Ugrima.
– Onda napred – dobaci Miloš. – Noć se spušta a mi moramo još pre zore da
imamo čistu situaciju.
Oni obodoše konje i za nekoliko trenutaka se nađoše pred teškom, gvožđem
okovanom manastirskom kapijom.
– Tu smo. Ja poznajem igumaniju. Ona će nas pustiti unutra i ako je to
zakonom zabranjeno.
Borča zalupa u kapiju svojim teškim drenovakom i uskoro se kapija otvori
a uplašena ženska lica proviriše napolje.
– Hvala Bogu – uzviknu jedna starica sede kose, glavom igumanija – Vi ste
sigurno došli zbog onog stranca u manastiru.
– Zbog koga? – zapita zbunjeno Crni Petar, ali ga Miloš brzo uhvati za ruku.
– Da, zbog njega smo došli. Vodi nas, majko Igumanijo.
Kaluđerice otvoriše sasvim kapiju i oni uđoše u manastirsko dvorište.
Pred ćelijama se Miloš skide sa konja a igumanija im dade znak da pođe za
njom.
Kad dođoše do ćelije, igumanija otvori lagano vrata i metnu prst na usta.
– Ovde je stranac koga tražite. Sad mu je bolje i on slava mirnim snom.
Kad Miloš uđe unutra, i kad pogleda pri bledoj svetlosti sveće bledu ali
mirnu glavu zaspalog Nikole Šubića, lice mu se prevuče radošću.
– Gospode Bože, hvala ti. Sada će se tek moji planovi ispuniti, jer mi šalješ
pomoć u pravi čas.

XIX GUSARI

Kad se Viljem Vilarduen udaljio od Radana i njegovih vojnika pošto mu je

ovaj na očima vezanog Miloša poverio na čuvanje Oliveru Dejanoviću, vitez je
veselo pojahao držeći kraj sebe lepu kneginjicu koja se očajnički otimala, vičući
uzalud Miloša koji onako vezan i opkoljen vojnicima nije bio u stanju da joj
utekne.
Vilarduen, sit poraza i poniženja u ovoj zemlji gde se nije nadao da će naći
takve protivnike, i u koju je pošao sa čvrstim ubeđenjem da će pobrati lavorike,
hteo je da se što pre udalji odatle, proklinjući čas kada mu je na pamet pala misao
da pođe na Uskršnji turnir u Skoplje.
 I sada, držeći kraj sebe divnu mladu kneginjicu, čija ga je neobična lepota
očaravala, on je mislio u sebi da može ipak da ode odavde a da ne ode sasvim
razočaran.
On je lepo i jasno uvideo da su intrigama i lukavstvom Kantakuzena u zemlji
nastali teški dani, i on je bio ubeđen da može mirne duše da odvede Oliveru sa
sobom a da ne dovede sebe i svoj dobar glas do koga mu nije bilo mnogo stalo, u
neku opasnost.
On je doduše znao da je Kantakuzen bio do ludila zaljubljen u ovu dražesnu
i lepu devojku, i pod drugim okolnostima on se ne bi usudio ni da je prstom takne,
znajući kakvom sve moći i uticajem raspolaže Kantakuzen, ali sada, kada je čuo
da su Ugri prešli granice Srbije, a da Kantakuzen, Siniša i Radan više od svega
strepe da se Dušan iznenada ne vrati u Skoplje, on je bio potpuno spokojan.
Pred njim su sada bile široke mogućnosti da se lepo i nesmetano izgubi iz
Srbije i da ga zato ni glava ne zaboli.
I, mesto da skrene prema Skoplju, kako je to bilo prećutno ugovoreno
između Radana i njega, on se okrenu prema jugozapadu, gde su se u tom momentu
nalazile velike mogućnosti da se izađe iz vrzinog kola Kantakuzenovih intriga.
Olivera se u početku očajnički branila, ali, nešto snaga i tvrdoglavost
Vilardunova, a nešto i samo saznanje da se u ovom trenutku ne može ništa učiniti,
uticali su na nju da se umiri i da se mirno i rezignirano preda svojoj sudbini.
Vilarduen se uputio zetskim drumom koji ga je mogao odvesti pravo u
primorje.
Njegova je namera bila da se što pre dohvati Dubrovnika gde bi mogao naći
neki brod koji će ga prebaciti u Tarent u kome je vladao njegov rođak Karlo
Anžujski.
Zanoseći se tim planovima, Vilarduen je zadovoljno posmatrao lepu
zarobljenicu koju je držao na sedlu njegov paž Rožer, gruba i snažna momčina u
raskošnom odelu i sa Vilarduenovim grbom, Zmajem.
Mislio je o tome koliko će da budu iznenađeni njegovi rođaci i prijatelji na
Anžujskom dvoru u Tarentu kad se on pojavi sa svojom lepom zarobljenicom i to
još od slavnog kneževskog roda.
Svi njegovi prijatelji koji su ratovali sa Saracenima i Vizantijom, zavideće
mu, pošto su oni kao plen donosili obične robinje, i to retko kod žene visokog
porekla.
I sama Olivera je znala kakva je sudbina očekuje, a u isto vreme je znala da
je samo čudo može spasiti iz ove teške situacije, i zato je bila mirna, pošto joj ništa
drugo nije ostajalo nego da sačeka hoće li se to čudo da se pojavi ili ne.
 Misleći o svojoj zemlji koju možda za navek ostavlja, njoj nije toliko bilo
žao ni oca, ni braće, koliko one ponosite i smele pojave mladog viteza od Gavrana
koji je i sam zapao u tešku situaciju i koji možda i sam neće moći da izbegne
strašnoj sudbini.
Jahali su tako ceo dan i celu noć, samo što su poneki put svraćali po
usamljenim drumskim mehanama da se prihvate malo i da odmore konje.
Po takvim mehanama Olivera je uzalud gledala levo i desno želeći da se
pojavi neka četa oklopnika ili neki vitez kome bi mogla da se obrati za pomoć.
Jedino što je slušala od usamljenih putnika da su u Srbiji počeli ratovi i da
su Ugri i Mlečići prešli granice i da sve dublje zadiru u uznemirenu zemlju.
U jutru trećeg dana pred njihovim očima puče plava, suncem obasjana
pučina mora.
A tamo daleko u jednom uglu malog zaliva ispod Srđa belasali su kameni
zidovi i bedemi ponositog Dubrovnika.
Po pučini su plovile visoke i vitke trgovačke galije sa razapetim jedrima i
veliki ratni brodovi koji su kao zaštita kružili na dogled Dubrovačke luke štiteći
ih od iznenadnih napada Đenovljana ili Venecijanaca.
– Tu smo! – uzviknu Vilarduen. – Najzad smo se izvukli. Napred, na
Dubrovnik.
I oni obodoše konje, silazeći u trku prema gradu koji se prostirao pred njima.
Kad je ugledala Dubrovnik, Olivera izgubi i poslednju nadu.
Još jedino što je moglo da je spase bilo je to ako se u Dubrovniku nađe neko
od poznatih velmoža koji bi je poznao i preduzeo nešto protiv Vilarduena i njegove
zločinačke radnje.
Ali i sam Vilarduen je znao za to. Dubrovnik je u to doba, kao srpski
trgovački grad imao tesne veze sa svima srpskim pokrajinama.
I sami vlastodršci Dubrovnika su gajili duboku i iskrenu odanost prema
dinastiji Nemanjića, a to je bio dokaz taj što su oberučke primili Dušana kada je
morao da se ukloni ispred Kantakuzenovih intriga i da sačeka da sve sazri za
njegov povratak, kao što se jednoga dana i desilo.
Vilarduen je znao da bi zapao u vrlo težak položaj ako bi se u Dubrovniku
saznalo da je on oteo i da silom sa sobom vodi pripadnicu jedne od najvećih
velikaških srpskih porodica.
Što je bliže dolazio Dubrovniku, on je sve više lupao glavu kako da izbegne
sve te neprijatnosti i da se nesmetano ukrca u neki brod, a to je mogao da učini
samo u Dubrovniku.
 Uskoro su već prišli kapiji Dubrovnika na Pločama. Vilarduen dade rukom
znak da stanu, i stade da razmišlja. Ovako sigurno ne bi smeo da uđe u Dubrovnik
jer bi svi odmah primetili da Olivera ne ide dobrovoljno sa njima a još bi i ona
sama mogla da potraži pomoć.
Još bi strašnije bilo kad bi se tamo našao neki velmoža ili vitez koji bi
prepoznao Oliveru jer je ona po svome položaju i po svojoj neobičnoj lepoti bila
poznata širom cele Srbije, pa i izvan njenih granica.
U to doba se duž druma koji je vodio kraj obale mora prema istočnoj kapiji
Dubrovnika, nalazile mnoge krčme sumnjivog položaja u kome su se skupljali
kriumčari, ribari, banditi, najamnički vojnici i špijuni raznih gusara koji su svojim
gospodarima dostavljali kretanja trgovačkih brodova, u koliko su oni zaštićeni
ratnim brodovima i kakve terete nose.
Pred jednom od takvih krčmi u jednoj maloj uvali nedaleko od druma,
Vilarduen zaustavi konje i dade znak Rožeru da siđe sa konja sa svojom
zarobljenicom i da ga pričeka, a on sam skoči sa sedla i uputi se u krčmu kroz čija
su vrata dopirali pijani glasovi.
Vilarduen priđe vratima i otvori ih.
Na škripu vrata u krčmi nastade tišina.
Posetioci takvih krčmi nisu ni malo rado gledali žbire i vojnike.
U krčmi, za nekoliko masnih ispolivanih drvenih stolova sedelo je desetak
kreatura neobičnog izgleda.
Svi su bili obučeni u iscepana i masna ribarska odela, sa vunenim kapama
na masnim i prljavim kosama.
Kad Vilarduen uđe, oni prekidoše bučni razgovor i svoje pijane pesme i
razrogačeno pogledaše u otmenog i raskošno obučenog viteza koji je ušao u
krčmu.
Takvi gosti nisu nikada ulazili u ovakve jazbine.
Vilarduen se pravio da ne obraća pažnju na njih. Pritegnuvši svoj mač da mu
se nađe za svaki slučaj pri ruci, on se uputi kelneraju za kojim je stojao debeo i
razbojničkog izgleda krčmar.
Videći viteza on napravi nepoverljivo i mračno lice, ali Vilarduen izvadi
kesu sa zlatnicima i tresnu je na kelneraj.
Na zvuk zlata oči gostiju i krčmara zasijaše u mraku kao mačije.
– Šta zapovedaš, plemeniti sinjore? reče krmar gledajući gramžljivo u kesu
sa zlatom.
Vilarduen se naže krčmaru.
 – Potreban mi je jedan čovek, odvažan i smeo za jedan posao na kome će da
zaradi velike pare.
– Imam baš jednog takvog čoveka. Dobra i poštena duša koji će da zadovolji
vaše zahteve.
Vilarduen nestrpljivo mahnu rukom.
– Ne tražim ni dobre ni poštene, treba mi baš neko suprotan tim osobinama.
Krčmar značajno namignu sitnim i podbulim od pića okom i tiho zviznu.
– Razumem, plemeniti sinjore. Hej, Rikardo!
Na to ime iz ugla se diže jedan snažan, bradat i prljavi tip, strašna lica i sa
crnim zavojem preko desnog oka.
– Evo me, Šjor Pepo.
– Plemeniti sinjor te traži zbog jednog posla na kome može da se zaradi
dobar novac.
Rikardo odmeri od glave do pete viteza i klimnu glavom.
– Taj sam. Za novac sam u stanju sve da učinim.
– Dobro, onda idemo tamo u ugao da se razgovaramo.
– Šjor Pepo, donosi vrč najboljeg vina. Plemeniti grof plaća.
Vilarduen se trže,
– Odakle ti znaš da sam grof, prostačino?
– Svaki koji nosi mač je grof ili slična neka druga zverka.
– Ostavi te priče nego slušaj šta ću da ti predložim.
Pošto sedoše u jedan mračan i povučen ugao, Vilarduen se okrete jer mu
beše nezgodno što ga svi ovi banditi posmatraju.
– Hej, krčmaru, donesi svakome gostu po vrč vina. Ja plaćam.
Banditi sinuše očima.
– Oho, ovo je neki darežljivi vitez.
– Mora da ima mnogo para.
– Voleo bih da mu zavirim malo u kesu.
– Hvala, plemeniti gospodine.
Gosti podigoše svoje vrčeve koje im donese gostioničar i uskoro je cela
mehana treštala od lijane i razuzdane pesme.
Vilarduen je baš to i tražio.
– Dakle, ja slušam.
Vilarduen se naže.
– Imam jedan dobar posao. Para neću da žalim.
 – Koga treba da ubijem?
– Za taj posao sam i ja dobar. Nego, ja želim nešto sasvim drugo.
– Spreman sam da čujem, i ma šta bilo ja pristajem samo ako se dobro plati.
– Onda u redu. dakle, stvar je u ovome. Ja, koliko još danas želim da
otputujem u Tarent.
– To je lepo od vas. Ništa lakše od toga. platite lađu i gotovo.
– Tako je. Nego, stvar je u tome što ja nisam sam.
Rikardo naže bokal sa vinom i namignu onim jednim okom.
– Aha, razumem. Pa dalje...
– Na lađu moram da sednem u Dubrovniku, ali sa mnom je osoba koju želim
da niko ne vidi u gradu.
– Pa onda...
– Ja neću žaliti para ako uspeš da tu osobu krišom uneseš u grad pred polazak
broda.
– A ko je ta osoba?
Vilarduen se namršti.
 To te se ništa ne tiče. Glavno, platiću ti dobro.
– U redu. Za pedeset dukata se obavezujem da to učinim.
– Oho, pa to je mnogo.
– Pa rekoste da ne žalite pare. Uostalom, tražite drugoga. Ja više volim svoju
glavu nego vaše zlato. Ko zna ko je ta osoba a Dubrovački zakoni se ne šale za te
stvari.
– Dobro, pristajem. Dakle, doveče.
– U redu. Samo molim malo para unapred. To mu dođe kao neki akonto.
– Lupežu! – procedi Vilarduen kroz zube i izvadi tešku, nabijenu zlatom
kesu iz pojasa.
Rikardovo oko sevnu kao fenjer kad ugleda zlato.
– Dakle, vi idete u Tarent.
– Da, i to još u toku ove noći.
– Pa ni jedan brod ove nedelje ne ide u tom pravcu.
– Ne mari. Zakupiću jedan brod.
– To će skupo da košta.
– Imam ja novaca. Za to se ti ne brini.
Rikardo se lagano počeša po bradi, čkiljeći lukavo u Vilarduena.
– Ako dozvolite, ja bih učinio jedan dobar predlog.
– Da čujem.
– Vi idete u Tarent i morate za to da zakupite neki brod. Brodovi su danas
vrlo retki i vrlo skupi: svi su otišli u trgovinu, a na nekom ribarskom brodu nema
smisla da se izvezete na pučinu.
– To je možda tačno. Ali, koji je tvoj predlog.
– Moj predlog je mnogo bolji. Zašto bi ja unosio tu vašu osobu krišom u
Dubrovnik, izlažući se opasnosti da nas primete, i zašto biste vi tražili brod i skupo
plaćali prevoz. Sve to može da bude mnogo jednostavnije.
– Da čujem.
– Napolju je lepo vreme i more je mirno kao zejtin. Pravo uživanje za
putovanje. Ali sunce i suviše peče, i neka mi odseku uši ako se večeras ne podigne
strašna bura.
– Pa kakve to veze ima sa mnom.
 – Još. kako ima. Ja vam, kad već imate pare predlažem da vam ja nabavim
brod koji će za male pare da vas prebaci u Tarent. Na taj način tu vašu sobu i ne
moramo da prebacujemo krišom u Dubrovnik.
Vilarduen pogleda pravo u lice Rikarda, ali je ovo bilo neobično mirno.
– Kakav je to brod?
– Sasvim običan brod.
– Ali, ako bude bure?
– To je veliki brod koji može da odoli svakoj buri.
– A gde će da pristane?
– U Gruškom zalivu. Ako bude bure tamo će da bude sve pusto i prazno.
– Dobro, a koliko će to da košta?
– Za vas sto dukata.
Vilarduen se trže i opet pogleda sumnjivo u Rikarda.
– Za tako male pare da me prebacite čak u Tarent?
– Zašto da ne. Mi inače idemo u Tarent.
– Krijumčarenje?
– Možda.
– Ali to je protiv zakona. To se kažnjiva smrću.
Rikard začkilji okom.
– Dobro, a jer je to pošten posao što vi meni predlažete.
Vilarduen se osmehnu.
– Dobro. Sto dukata. Neka bude. U koliko sati?
– U deset sati u Gruškom zalivu.
– Onda u redu. Biću tačan.
Vilarduen izađe napolje pošto je isplatio poručeno piće za bandite koji ga
ispratiše oduševljenim usklicima.
Ali on nije primetio kako je Rikardo gledao za njim, sijajući svojim jednim
okom i trljajući zadovoljno ruke.
Vilarduen skoči na konja i dade znak Rožeru da pođe za njim.
Oliveri je bilo jasno da se razgovor u onoj prljavoj jazbini odnosio na nju.
Ona je već počela da sluti u čemu je stvar, a kad se Vilarduen uputi mesto
kapiji grada u desno prema mestu na kome su bili hanovi za zadocnele noćne
putnike kad su kapije grada zatvorene, njoj je bilo jasno da prepredeni vitez neće
ni da je uvede u Dubrovnik.
More je bilo mirno kao zejtin, a sunce žeglo sve jače i jače.
 Kamen se bio prosto usijao, jara je treperila u vazduhu a omorina je postajala
nesnosnom.
Vilarduen potera konja ka jednom malom hanu.
Handžija i njegove sluge, videći otmenog gosta istrčaše da im prihvate
konje.
Olivera je bila mirna jer joj nikakvo protivljenje ne bi pomagalo.
– Hranu za konje a dve sobe za nas – zapovedi Vilarduen.
A zatim se okrete Oliveri.
– Budite spokojni, lepa kneginjice, jer ja vam želim samo najbolje.
Dozvolite da vas otpratim u vaše odaje.
Olivera siđe sa konja i sa gnušanjem odbi ruku koju joj galantno ponudi
Vilarduen.
Handžija je išao napred, da im pokaže put. Kad se preko drvenih stepenica
popeše na prvi sprat, Handžija otvori vrata jedne sobe čiji je prozor gledao na
pučinu.
– Ovo je soba za plemenitu gospođu. Najbolja soba u celom Dubrovniku.
Vilarduen ga sa prezirom odgurnu i gurnu Oliveru u sobu.
– Odmorite se i osvežite, plemenita kneginjice, a uveče ćemo na put.
Zatim zatvori vrata za sobom i zamandali ih spolja.
Kad ostade sama, Olivera pritrča prozoru.
Prozor je bio uzan i mali i okovan debelom gvozdenom rešetkom.
Videvši da je zarobljena, nju obuze krajnje očajanje. Ona pritrča krevetu,
baci se na njega i briznu u plač.
Svi ovi uzbudljivo događaji poslednjih dana strašno su je iscrpli.
Kad joj suze potekoše ona oseti neko olakšanje i ostade da leži s vremena na
vreme jecajući.
I tako, boreći se sa raznim mislima, ona se lagano zanese u dremež a zatim
u dubok i miran san.
Koliko je spavala ni sama nije znala.
Odjednom, iz dubokog i teškog sna trže je strašan tresak.
Ona se trže i skoči dok joj je srce lupalo da iskoči.
Zapara je bila strašna. Haljina joj je bila mokra od znoja.
U sobi je bio polumrak.
Muve su besno zujale oko nje.
 Odjednom, blesnu zaslepljujuća svetlost i zidovi se zatresoše od strašne
tutnjave.
Ona pritrča prozoru.
Mračnim nebom valjali su se teški crni oblaci. Munje su neprestano sevale
a mukla tutnjava grmljavine potresala je zemlju.
More je bilo preliveno nekom čudnom fosfornom svetlošću.
Ogromni talasi su se penili i svom žestinom udarali u kamene zidove
nedaleke obale.
Strašna bura besnela je pučinom.
Tek što Olivera poče da posmatra strašnu igru elemenata kroz prozor, a na
vratima odjeknuše nestrpljivi udari.
– Milostiva kneginjice – odjeknu Vilanduenov glas – Vreme je da putujemo.
Vrata se otvoriše i Vilarduen se pojavi ogrnut dugim ogrtačem i sa fenjerom
u ruci.
Bacivši na nju dug ogrtač, Vilarduen je povuče napolje.
Pred hanom omorina postade još jača.
Zemlja je prosto drhtala od tutnjave grmljavine.
– Na konje! – Zapovedi Vilarduen i oni poteraše kasom niz kameni put
prema Gruškom zalivu.
Tek što obiđoše Dubrovačke zidine a sinu jedna zaslepljujuća munja, i još
tresak dole ne uminu a osu se strašan pljusak.
More prosto pobesne.
Talasi su prskali skoro do druma, udarajući i peneći se preko visokog stenja.
– Brže! Brže! – Vikao je Vilarduen, mamuzajući do krvi svoga konja.
Uskoro se pred njima ukaza Gruški zaliv.
Munje su cepale tamu gustu kao testo i oni ugledaše nedaleko od obale
veliku i tešku galiju koja je nemirno igrala po valovima.
– Čekaju nas – uzviknu Vilarduen, braneći se od silnih naleta vetra.
U isti mah iza stene zasvetluca svetlost fenjera.
Odmah zatim ukaza se obličje jednog čoveka zavijenog u ogrtač dug do
zemlje.
Crna prilika im se približi, klateći se nepouzdano pod jakim naletima vetra.
– Jesi li ti to, Rikardo? – zavika Vilarduen, malo uznemiren.
– Da, ja sam, plemeniti grofe – odgovori neki unjkavi prigušen glas po kome
Vilarduen poznade svog jutrošnjeg saveznika.
 – Je li sve spremno?
– Jeste, pođite za mnom.
– Pseće vreme.
– Lepo sam vam rekao da će biti strašne bure, i evo je.
– Kako ćemo smo doći do broda.
– Pođite za mnom. Čamac se nalazi iza one stene, u zavetrini.
Vilarduen i Rožer zgrabiše Oliveru za ruke i potrčaše prema velikoj steni
koja je štrčala iz mora, sva okupana penom besnih talasa.
Kad dođoše iza stene ugledaše nemirnu svetlost fenjera i obrise velikog
čamca koji je besno igrao po talasima.
– Penjite se pažljivo – vikao je Rikardo iz sveg glasa, trudeći se da nadjača
huku talasa – đavolsko vreme. Odavno nisam video ovakve talase.
Vilarduen, Olivera i Rožer približiše se lagano obali.
Fenjer na čamcu zaigra i čamac se lagano približi obali.
Videle su se siluete nekolicine ljudi.
Rikardo zagazi u vodu i uhvati kraj čamca.
– Penjite se. Dođavola, samo da odmaknemo od ove proklete obale. Bojim
se da nas talasi ne razbiju o stenje.
Vilarduen i Rožer ubaciše Oliveru u čamac pa se zatim i sami popeše unutra.
Rikardo pogura čamac pa i sam uskoči unutra, a ljudi u čamcu prilegoše na
vesla i zaveslaše iz sve snage prema nejasnoj silueti broda koji je igrao na talasima.
Posle nekoliko trenutaka žestoke i uporne borbe sa talasima koji su ih gurali
prema obali. Čamac dodirnu vlažan i ljigav bok broda.
Na ogradi broda videle su se mnogobrojne radoznale glave.
Sa broda padoše lestvice od užeta.
Vilarduen se uhvati za lestvice i poče da se penje uhvativši Oliveru oko
struka.
Na ogradi broda prihvatiše ga nekoliko snažnih ruku i on se uskoro nađe na
palubi zajedno sa Oliverom.
Za njim se pope Rožer i ostala posada iz čamca.
Oko njih se odjednom okupi gomila ljudi čija su se lica jedva nazirala u tami.
Odjednom, vrata na kajuti zalupiše se i pojavi se svetlost fenjera.
Jedan čovek, koji je nosio fenjer i išao hramajući na desnu nogu približi im
se.
Vilarduen je čuo kako o drvenu palubu broda lupa njegova hroma noga.
 Ljudi oko njega se s poštovanjem ukloniše.
Nepoznati priđe Vilarduenu i unese mu fenjer u lice.
U isto vreme Vilarduen ugleda njegove iskežene, svirepe crte i grubo,
razbojničko lice prepuno ožiljaka.
– He, he, ti si taj naš otmeni putnik. Milo mi je. He, he, za pare se sve može
učiniti, sve.
Vilarduen planu na ovo bezobrazno i grubo tikanje ovog čoveka koji je
sigurno bio kapetan broda, ali uvide da sada nije vreme za rasprave o učtivosti
prema vitezovima.
Kapetan podiže fenjer i svetlost pade na bledo, ali neobično lepo Oliverino
lice.
Vilarduenu se učini da se kapetan trgao od iznenađenja.
– He, he – začu se škripav, grub kapetanov smeh – lepotica, vere mi. Prava
lepotica. Milo mi je što je na mom brodu, baš mi je milo.
– Ostavi sada ta nagvaždanja – planu Vilarduen i grubo odgurnu kapetana.
– Vreme je da otplovimo. Meni se žuri.
Kapetan upravi na njega svetlost fenjera i zaškilji okom.
– Hm, hm, dobro. Onda polazimo. Lepoticu đemo da odvedemo i da
zaključamo u jednu kajitu, a tebe ćemo, vaša svetlost, da odvedemo u tvoju kabinu.
Ne treba da se ostaje na palubi za vreme bure. Mogu talasi da te odnesu.
Vilarduenu se učini da je glas kapetanov pun potsmeha i podrugljivosti, ali
on ništa ne reče već pođe za njim.
– Đavolska bura. Hoće li ovaj brod odoleti talasima?
– He, he, odolevao je on i mnogo strašnijim opasnostima. Sutra će bura već
proći. Uzoru će opet sunce veselo da sija i pučina će biti mirna, glatka kao
maslinov zejtin.
Mornari zgrabiše Oliveru i odvukoše je na drugi kraj broda, a kapetan otvori
vrata na jednom, uzvišenom delu palube, i povede Vilarduena niz uzane stepenice.
– A moj paž Rožer.?
– On će sa ostalim mornarima. He, he, ova kabina je samo za krupne zverke,
za veliku gospodu.
Pošto su prošli uzani hodnik, kapetan sa drvenom nogom se zaustavi pred
jednim vratima od debele hrastovine okovanim gvožđem.
On ih otvori i stade kraj dovratka dižući fenjer da osvetli vitezu put.
– Evo, vaša svetlosti, to je tvoja kabina. Uđi u unutra i budi bezbrižan sve
dok ne prođe bura a u zoru ćemo već biti blizu Taranta.
 – Zar ćemo tako dugo da plovimo?
– He, he, pa zar ne vidiš kakva je bura. Uđi ti unutra i ništa se ne brini.
Vilarduen, umiren uđe unutra.
– Dobro, kad kažeš, ali pazi...
On još ne doreče a za njim se razleže tresak vrata.
Vilarduen se užasnut okrete i trže mač.
S druge strane vrata odjeknu zveket zaključane brave i piskavi, podrugljivi
smeh hromog kapetana.
– Hej, šta to znači? – uzviknu Vilarduen i priskoči vratima – Jesi li ti lud,
hromi đavole.
Jedan poklopac na vratima se otvori i kroz malu rešetku od debelog gvožđa
pojavi se iscereno kapetanovo lice osvetljeno žutom svetlošću fenjera.
– Budi spokojan, plemeniti grafe. Ovo je samo privremeni zatvor dok ti ne
naplatimo vožnju.
– Lupežu jedan! – uzviknu Vilarduen udarajući iz sve snage u vrata – Pusti
me napolje ili ću ti zavrnuti tu lupešku šiju.
Lice hromog kapetana se isceri u grimasu veselosti i začikivanja.
– Moj vrat je daleko od tvojih ruku, plemeniti grofe. Pustićemo te pošto ti
prvo naplatimo vožnju i pošto se malo porazgovaramo sa onom, he, he, lepoticom.
– Razbojnici, banditi! – vikao je Vilarduen izvan sebe od besa, uzalud
udarajući pesnicama u tvrda, gvožđem okovana vrata – Platićete mi vi ovo.
Hromi kapetan zatvori kapak.
– He, he, lepotica, prava lepotica – čulo se njegovo zadovoljno medvedsko
mumljanje.
Svetlost fenjera nestade i Vilarduen ču lupnjavu drvene kapetanove noge
koja se udaljavala hodnikom i stepenicama.
Kad ostade sam, on u mraku napipa jedno bure, sruči se na njega, i zaškripa
zubima od besa.
–Divno su me namagarčili, lupeži. Ah! Samo da se jednom dohvatim
slobode, otići će im te razbojničke glave kao da nisu nikada ni bile.
Kroz potmule udarce talasa o drvene bokove broda, i jezivu škripu greda,
Vilarduen ču lupu koraka po palubi, trčanje, dozivanje i škripav ali snažan glas
kapetanov.
– Dižite sidro, a razapnite jedra za buru. Polazimo.
Vilarduen nije znao kuda se polazi.
 Bio je u neizvesnosti, ali još jedina nada koju je imao bila je ta što je kraj
njega bio njegov verni mač.
A zatim, na brodu je bio i Rožer koji mu je bio veran kao pas a snažan kao
bik.
U zgodnom trenutku on će mu već priteći u pomoć.
Odjednom, Vilarduen skoči užasnut.
Kroz huku talasa i viku mornara odjeknu jedan strašan i jeziv krik, a onda
kraj samog boka broda na kome je bio naslonjen Vilarduen ču se udar nekog
teškog tela i pljusak vode.
Vilarduen je poznao krik svoga vernog paža i štitonoše Rožera.
Sada je bio sam.
Imao je prilike da se uveri da se ovi banditi ne šale kad sprovode svoje
planove.
Nije mu ništa drugo ostalo nego da se pouzda u se i u svoje kljuse.
On nije bio uzalud čovek koji je navikao na opasnosti i koji je bio na situ i
na rešetu.
On ustade, miran i pribran, naviknut da gleda opasnosti u oči.
Zatim, pipajući po mraku, on pronađe neku burad i sanduke i navali ih na
vrata.
Pa onda skide ogrtač, prostre ga na pod, i metnuvši kraj sebe mač, uskoro se
zanese u dremež a potom zaspa kao da se nalazi u spavaćoj sobi u svom zamku.
Kad se probudio, ko zna posle koliko časova spavanja, on diže glavu i vide
mlaz sunčane svetlosti koji je prodirao u odaju kroz mali okrugli prozor na boku
broda.
Na brodu je vladala neobična tišina, samo se čuo šum vode oko bokova
broda.
On skoči i pritrča prozoru.
More je bilo mirno, kao zejtin.
Toplo sunce sijalo je nad pučinom. U daljini se nigde ništa nije videlo osim
vode i samo vode.
Vilarduen pogleda u sunce i oceni da je već odavno prevalilo podne.
A zatim se zamisli.
Ako je prevalilo podne znači da su oni odavno prošli pored Tarenta i da su
sada daleko na pučini prema grčkoj ili afričkoj obali.
Znači da su ovi otimači imali sasvim druge planove nego što je on mislio.
 Naumivši da se brani do poslednje kapi krvi, on se vrati sanducima ispod
kojih je ležao i ponovo zgrabi svoj mač, pa onda sede da razmišlja o svim
mogućnostima koje mogu da mu se dese.
Odjednom, na brodu nastade neka neobična užurbanost.
Čulo se trčanje po palubi, uznemireni glasovi i vika mornara sa jarbola.
Vilarduen skoči, predosećajući da se događa nešto, neobično.
Užurbanost na brodu bila je sve veća.
Odjednom se po palubi začu ubrzano udaranje kapetanove drvene noge i
kroz paklenu galamu koja je sve više rasla odjeknu kreštavi i polupijani kapetanov
glas.
– Dođavola, gde baš sa njima da se sretnemo. Sva jedra istaknite i okrenite
lađu pod vetar. Spremite za svaki slučaj oružje. Moramo da se dohvatimo grčke
obale pre nego što nas oni stignu.
Graja se malo utiša a zatim odjeknu šum konopaca i jedrila.
Katarke i bokovi broda zaškripaše, talasi se zapeniše oko bokova broda, a
brod se naže na jednu stranu.
Zračak nade sinu u njegovoj svesti.
Možda su to tarentske ili venecijanske ratne galije koje su ugledale ovaj
brod, verovatno krijumčarski.
Vilarduen pritrča prozoru i pogleda.
Brod se beše okrenuo sekući brzo plave talase, i sada se videla sasvim druga
strana pučine.
I tada, Vilarduen ugleda na horizontu jedan visok i vitak brod pod punim
jedrima koji se brzo približavao njima.
Odjednom, Vilarduen se trže.
Po kosim trouglastim jedrima i po neobičnom obliku broda, on nije ni u kom
slučaju mogao biti ni tarentski, ni đenovljanski ni venecijanski.
I tada Vilarduen sa užasom uvide da je to mogao biti samo neki afrički ili
saracenski brod, a u tim vodama takvi brodovi bili su samo gusarski.
Alžirski gusari bili su u to vreme kao i nekoliko stoleća docnije strah i trepet
pomoraca po Sredozemnom Moru.
Uzalud su ratne galije krstarile morem, gusari su ih vešto izbegavali, a zatim
smelo i neodoljivo napadali trgovačke i putničke galije, pljačkajući ih i paleći dok
su mlade i snažne mornare ili putnike oba pola odnosili na tržišta Egipta i Sirije i
prodavali ih po skupe pare ondašnjim šeicima i ostalom saracenskom i
muslimanskom plemstvu.
Vilarduen je to dobro znao i nije mu ni malo bilo prijatno.
 On je bio svestan toga da ako ih gusari stignu da je svršeno sa brodom a za
njih najstrašnija sudbina.
Međutim, gusarski brod je dolazio sve bliže.
Kao nošen nekom nevidljivom silom on je prosto leteo preko zapenjenih
talasa i bivao sve veći i veći.
Videla se već jedra, konopci i posada koja se načičkala na ogradu.
Pri svetlosti sunca katkad bi iz daljine zasvetlucali mačevi.
Na brodu je bila prava panika.
Hromi kapetan je psovao na sav glas.
Mornari su leteli na sve strane, a tupi udar kapetanove drvene noge
neprestano je odjekivao tamo amo po palubi.
Na horizontu se već pojavili tamni obrisi udaljene obale ali je gusarski brod
dolazio sve bliže i bliže.
Uskoro je bio toliko blizu da su mogli da se raspoznaju ljudi na njima.
Videle su se lepo čalme, krivi mačevi koji su blistali na suncu i šarena odela
gusara.
– Na oružje! – vikao je kapetan – ovi đavoli su nas stigli. Treba što skuplje
da prodamo svoju kožu.
Na palubi nastade zveket oružja.
– Dole jedra! – zapovedi kapetan.
Jedra se sručiše uz tresak motaka i platna. Gusarski brod je dolazio.
Čula se paklena dreka gusara.
Oni su stajali načičkani na ogradi broda, sa krivim sabljama u zubima,
spremni da skoče na svoj plen čim im se približi.
Odmah zatim bokovi brodova se dodirnuše.
– Napred! – vikao je kapetan iz sveg glasa – Udrite po toj afričkoj žgadiji.
Vika gusara na mavarskom jeziku nadvlada galamu krijumčara.
Gusari se prebaciše uz strašnu graju na brod i nastade prava klanica.
Vilarduen je drhteći od nestrpljenja i neizvesnosti slušao iznad svoje glave
udare koraka, zveket mačeva, jauke ranjenika, dreku boraca, psovke i
bogohuljenja.
Na brodu je bio nastao pravi pakao.
Brod se nagnuo na jednu stranu, vika psovke i zveket mačeva zaglušivali su
uši.
 Vilarduen je znao da su gusari kud i kamo brojno nadmoćniji i da je pobeda
sigurno na njihovoj strani.
On je od jedne velike opasnosti zapao u jednu još veću.
On priskoči vratima i diže svoj teški ubojni mač.
Gusari će imati sa njime da povuku mnogo više klipka nego sa lako
naoružanim krijumčarima.
Galama je postajala sve manja a udarci borbe povlačili su se sve više prema
zadnjem delu broda.
Uskoro odjeknuše još nekoliko udara mačem, još nekoliko jezivih jauka i
žagor borbe se utiša.
Samo se čuo bat bosih nogu gusara koji su jurili tamo amo po palubi.
Čule su se zapovesti na mavarskom jeziku, odjeknu tresak razbijenih vrata i
Vilarduen ču tutanj bosih koraka niz stepenice u hodnik na čijem je dnu bila
njegova ćelija,
On diže mač i zaustavi disanje.
Čulo se oko njega lupa vrata, razvaljivanje sanduka i glasovi gusara koji su
vikali, psovali i otimali se oko plena.
Najzad dođe red i na njegovu ćeliju.
Nekoliko teških udaraca sabljom, zveket brave i vrata se širom otvoriše.
Vilarduen odskoči do dovratka i diže mač.
Nekoliko Mavara uleteše unutra sa strašnom drekom.
Vilarduen, izvan sebe od zadovoljstva što može na nekom da iskali svoj bes
za prevaru koju su mu priredili krijumčari, pusti iz sve snage na glave gusara koji
nisu Ni slutili šta ih očekuje.
 Odjeknu tup udarac i nekoliko tela valjahu se preko buradi i sanduka kojima
je vitez pregradio ulaz u svoju ćeliju.
Gusari na ulazu su bili u prvi mah strašno zbunjeni. Zatim se diže. životinjski
urlik, sablje zablistaše i rulja navali unutra sa paklenom drekom.
Onda je Vilarduenov mač proradio kao mašina.
Udarac za udarcem su pljuštali, vika, galama i jauci su zaglušivali uši.
Gusari su padali ali ih je sve više upadalo unutra.
Najzad se odaja napuni telesima i gusarima koji su krvožedno mlatarali
svojim krvavim sabljama oštrim kao brijač.
Obruč oko Vilarduena se sve više stezao.
Najzad, dođe trenutak kad on više nije mogao da pomakne mač.
Gusari skočiše na njega i uskoro on beše oboren dole, tučen, udaran nogama
i mačevima, gušeći se pod gomilom koja je navalila odozgo na njega.
Posle nekoliko trenutaka gusari izvedoše na palubu krvavog, iscepanog i
premlaćenog viteza koji u sebi beše zadovoljan zbog osvete ovim preplanulim i
krvožednim đavolima.
Na sred palube pokrivene gomilama leševa i polomljenog oružja, okružen
gusarima sa isukanim sabljama stajao je dostojanstven, visok i neobično snažan
Saracen, u crvenom turbanu i sa bogato izvezenim istočnjačkim odelom.
Njegovo tamno maslinasto lice obraslo kratkom kovrdžavom bradom
odavalo je svirepost, oholost i moć gospodarenja, a njegove crne, plamteće oči
sevale su odlučnošću i svirepošću.
Gusari privedoše Vilarduena a gusarski kapetan pogleda ga radoznalo.
– To je taj nevernik koji mi je uništio toliko ljudi – reče on mirnim i
dostojanstvenim glasom – Dobro: Ben-Alija će znati da ceni njegovo herojstvo i
odrediće mu smrt dostojnu viteštva.
Vilarduen uzdrhta.
– Zašto da me ubiješ, kad možeš za mene dobiti veliki otkup – reče on jedva
primetno drhteći. – Moj rođak je gospodar Tarenta i od njega možeš dobiti mnogo
zlata ako mi poštediš život.
Ben-Alija pogladi zamišljeno svoju bradicu.
– Dobro, o tome se može razmisliti, ali.
U taj mah iz donjeg dela broda odjeknu dreka i svađa gusara, pa ženski
vrisak i na palubu ispade rulja vukući za sobom bledu i raščupanu Oliveru.
 Ben-Alija se namršti i zgrabi mač ali kad mu pogled pade na Oliveru, oči
mu sinuše čudnim pogledom.
– Dovedite mi ovamo tu lepoticu – zapovedi on oštrim glasom.
Gusari poslušaše i ako im nije bilo pravo.
Ben-Alija pogleda u Oliveru koja stade pred njim, oborivši oči.
– Divna lepotica, tako mi Alaha, Ovo vredi više nego da smo dobili brod
pun zlata.
– Poglavico – uzviknu Vilarduen uznemireno. – Daj meni tu ženu i dobićeš
još više zlata za moj otkup.
Ben-Alija ga pogleda sa visine i prezrivo.
– Ima li u celoj neverničkoj zemlji toliko zlata koliko vredi lepoga ove žene.
– Ona je od velikog plemena i skupo te može stati ako je držiš zarobljenu
kod sebe.
– Vucite ovog čoveka na naš brod i zatvorite ga u donju sobu – reče
namršteno Ben-Alija, a zatim se okrete Oliveri, i galantno se osmehnu. – a ova
lepotica će u moju kabinu jer vredi mnogo zlata i dragocenosti koju ću za nju dobiti
negde na tržištu robova, ako se odlučim de se odvojim od njene lepote.
Ben-Alija dade znak i gusari odvukoše Vilarduena koji je uvideo da nema
smisla da se protivi, a poglavica gusara naredi momku do njega i ovaj povede
Oliveru.
A zatim svi pređoše na gusarski brod koji razape sva jedra i odgurnu se
pogodnim vetrom ka Istoku noseći dva zarobljenika nepoznatoj i neizvesnoj
sudbini.

XX PRVI PORAZ

U manastiru Sv. Ane bilo je te noći vrlo živo.

Miloš je bio vrlo zadovoljan što je pronašao svog vernog prijatelja iz teških
dana, Nikolu Šubića, a ni ovaj nije bio manje radostan kad se probudio iz dubokog
i mirnog sna koji mu je povratio snagu i krepkost.
Dva mlada viteza se srdačno pozdraviše a Crni Oklopnici su bili vrlo
zadovoljni što se njihova družina obogatila čovekom kao što je bio knez Nikola
Šubić.
Ali Miloš nije hteo da gubi vreme u praznim razgovorima.
 Dok su crni oklopnici odjahali svoje konje i odmarali se u dvorištu
manastira, gde su im kaluđerice, i uprkos zabrane da muška noga ne sme da stupi
u manastir, dale hrane i pića, Miloš pozva Crnog Petra i oni se sa Nikolom
zatvoriše u ćeliju da većaju o daljim planovima.
Pošto je pažljivo zatvorio vrata za sobom, Miloš priđe stolu i pred dvojicu
mladića baci pergamenat sa Kantakuzenovim porukama ugarskom kralju.
– Evo, ovde se nalazi ključ našeg uspeha.
Nikola pročita povelju i namršti se.
– To je krajnja podlost. Po tome se vidi koliko Vizantinci vode računa o
našim zemljama. Treba da mu se osvetimo za ovo.
– Ja i mislim to. Prirediću i njima i Ugrima takvu šalu da će se pamtiti dokle
god bude istorije.
– Kako to misliš? Radoznao sam da čujem.
– Plan je izvanredan – reče Crni Petar i zadovoljno protrlja ruke – neka ga
Miloš izloži.
– Stvar je u ovome. Kantakuzen, u ime Siniše koga je proglasio gospodarem
Srbije, nudi Ugrima savez protiv Dušana i ustupa mnoge pokrajine. To bi za nas
značilo propast ali ja imam plan da se to sve izokrene u propast za Kantakuzena i
Ugre.
– To je divno, da čujem.
– Ne treba ništa drugo nego napisati drugu povelju u kojoj Kantakuzen, u
ime Siniše objavljuje rat Ugrima, i na tu povelju okačiti pečat Kantakuzenov.
– Izvanredna ideja, ali mi se čini da nije potpuna.
– Tako je. Zatim ćemo obavestiti Kantakuzena u ime Ugarskog kralja
Ludovika da ovaj pristaje i da poziva Kantakuzena da se sastanu da bi poveli
zajedničku akciju.
Nikola se snažno udari šakom po kolenu.
– Tako mi Boga, ovo je izvanredan plan. Ne smem ni pomisliti kako će
Kantakuzen da zine od čuda i šta će da se dogodi kad se on sastane sa Ugrima,
Nastaće pravi rusvaj.
– Na to sam i računao. A sada da privedemo plan u stvarnost.
– I treba da podelimo uloge.
– Tako je. Crni Vitez će da obuče odelo vizantiskog kopljanika i sa nekoliko
ljudi odneće u Kantakuzenovo ime povelju Ugrima.
– Pristajem. Samo ne znam kako ću Borču da obučem u vizantisko odelo jer
bez njega mi se ne ide.
Odjednom, Nikola sinu očima i skoči sa svog mesta.
 – U redu, ali i ja za sebe tražim jednu dužnost. Ja ću u ime Ugara da odnesem
poruku Kantakuzenu u Ser.
– Ali, Nikola, pa Kantakuzen i Siniša te poznaju. To bi značilo stavljati glavu
u torbu.
Ali Nikola samo odmahnu glavom.
Pred njegovim očima je lebdeo nežan i umiljat lik Dušice, koju je Siniša
odvukao sa sobom, verovatno u Ser.
– Ali zašto...?
– Imam da prečistim neke stare račune sa Sinišom.
– Dobro, u redu. Tvoja hrabrost će naći izlaza iz svake situacije. A sada
ostaje da odredim sebi dužnost. Ja ću sa ostacima oklopnika neprestano da budem
u blizini Ugara, dokle god se oni ne sastanu sa Kantakuzenom.
– To će biti lepa slika. Kantakuzen će misliti da su mu to najiskreniji
prijatelji, a ono...
– Ne govorite ništa unapred. Treba prvo da nam uspe taj plan.
– Ja ću neprestano lebdeti oko Ugara, jer se plašim da Dušan, onako plahovit
i hrabar, kao što ga je Bog dao, ne udari sa onom šakom ljudi na Ugre.
– Da, toga se treba plašiti.
– Dakle, na posao! – uzviknu Nikola – Nemam više strpljenja da čekam na
svoj odlazak u Ser. Dajte ovamo pergamenat, pero i mastilo. Ja znam latinski kao
svoj maternji jezik i napisaću novu Kantakuzenovu povelju.
Kad su im kaluđerice donele pero, mastilo i pergamenat, Nikola sede za sto
i posle pola sata diže se sa triumfalnim osmehom, mašući ispisanim pergamentom.
– Evo, gotovo je, ovo će biti smrtna presuda Kantakuzenu i njegovoj bandi.
– Dobro je. Sada treba da se Crni Petar spremi.
– Ja sam gotov. Uzeću četiri čoveka i idem smesta prema Ugrima.
– A vizantiske uniforme? Treba da ih na neki način dobijemo, a to će ići
malo teže.
– Ne brinite vi ništa. Imamo mi u podrumu ispod Borčine vodenice čitavo
stovarište svemoguće robe pa i vizantijskih uniformi na izbor.
– Onda u redu. Stavite Kantakuzenov pečat na povelju.
Nikola Šubić postavi vešto pečat na povelju i skoči radosno.
– Gotovo je. Evo povelje, spremne da se ponese, a ja smesta idem u Ser.
– Da li je samo tvoje zdravlje u takvom stanju da možeš da preduzmeš takav
put?
Nikola Šubić se ponosito uspravi.
 – Snažan sam i to kao lav. A i ma kako da se osećam, ja bih ipak pošao na
taj put. Pola života dao bih da ne propustim ovu sjajnu priliku da dođem do Sera.
– Onda u redu. Nekako đemo da udesimo te stvari. Sada napred, svaki na
svoj posao.
Crni Petar zgrabi povelju koju mu pruži Nikola Šubić i odlete iz sobe ka
radosnim osmehom.
Odmah zatim odjeknuše kopite konja i Crni Petar odjaha sa Borčom i još
trojicom oklopnika prema Borčinoj vodenici gde su im stojale stvari, sakupljene u
toku hajdukovanja.
Nikola Šubić obuče svoj zubun i pripasa mač, koji mu je bio nesretno
izlomljen u toku borbe oko otimanja Olivere Dejanović.
Odjednom, Miloš se seti nečega.
– Dobro, ali ti ne možeš da ideš u Ser u takvom. stanju.
– Nema tog stanja u kome ne bih mogao da idem u Ser – odgovori plahovito
Nikola.
– Znam, ali ti ipak moraš na prvom mestu da misliš na naš uspeh.
– To i mislim na prvom mestu.
– Onda ja imam pravo, Ti ne možeš tako da ideš kod. Kantakuzena.
– Zašto?
– Pa pogledaj se. Tvoj zubun je iscepan, pancir i oklop ne vrede ni pet para,
a od mača ti je skoro ostala samo drška.
– Zbilja, na to nisam ni mislio.
– A kao poslanik ugarskog kralja to bi u svakom slučaju morao da imaš
bogatu i raskošnu opremu nekog velikog ugarskog plemića.
– Tako mi Boga, to je tačno. Nisam se ni dosetio toga.
– A kako sada da dođemo do tog odela?
– Pojma nemam. Ili možda Crni Petar ima na svom stovarištu i takve odeće.
– Ne verujem, otkuda bi on došao do takve uniforme?
– Ipak bi trebalo da pogledamo.
– Onda, na konje, svatićemo do vodenice pa onda da se razdvojimo. Ti ćeš
na jug a ja idem na sever, u susret, Ugrima.
– Hajdemo!
Oni izađoše napolje i dadoše znak zaostalim oklopnicima da pojašu svoje
konje.
 Odjednom, iz štala manastirskih, gde su kaluđerice sklonile Nikolinog konja
koji je posle Nikolinog skoka preko ograde, verno ostao da čeka svog jahača,
odjeknu radosno njištanje.
Miloš se trže i iznenađeno okrete glavu.
Vrata na štali se s treskom otvoriše, i napolje istrča, njišteći i drmusajući
tamo amo glavom, njegov verni i viteški Zmaj.
– Zmaj! – uzviknu Miloš izvan sebe od radosti. Zmaj mu dotrča punim
kasom i stade da se sa dostojanstvenom nežnošću da umiljava oko svog gospodara.
– Zmaj, moj verni Zmaj! Kako je on uopšte došao ovamo?
– Ja sam dojahao na njemu – odgovori Nikola, zadovoljan što se tako
radosno sreli Miloš i njegov verni Zmaj, pa mu u nekoliko reči ispriča kako je
naišao na Zmaja na mestu bitke, kako je dojahao ovamo na njemu, a kako su posle
kaluđerice pronašle Zmaja koji je stajao kraj ograde i strpljivo čekao povratak
prijatelja svoga gospodara.
– Sada moramo da zamenimo konje – odgovori Miloš, sa srećnim osmehom
tapšući svog vernog Zmaja po glatkom i sjajnom vratu.
– Mnogo smo teških dana proveli zajedno i bilo bi mi vrlo nezgodno da se
razdvojimo.
Nikola Šubić se osmehnu.
– Taj konj je bio tvoj i tebi će uvek pripadati, Miloše. Ja sam ga uzeo samo
u časovima nevolje sa namerom da ti ga prvom prilikom vratim. Ja znam šta za
pravog viteza znači dobar, veran i plemenit konj. Mogu samo da ti se zahvalim što
mi se tvoj Zmaj našao u teškim časovima.
– Ti onda uzmi konja na kome sam ja dojahao pa da odmah krenemo.
– Tako je, noć već prolazi a mi ne smemo da gubimo vremena.
Oni usedoše na konje i pošto mahnuše prijateljski kaluđericama, Miloš dade
znak ostatku Crnih oklopnika i oni uleteše u mračnu šumu.
Miloš uhvati prvu stazu koja je vodila kroz šumski gustiš i kako je ona vodila
na desno, Miloš je znao da od prilike u tom pravcu treba da bude Borčina vodenica.
Odmorni konji su veselo jahali galopom kroz gustu šumu, jedva osvetljenu
bledom, mladom mesečinom.
Svuda je bilo tiho, samo su se čule konjske kopite, dah jahača i zveckanje
oružja.
I Miloš i Nikola Šubić imali su svojih potajnih bolova, koje ne bi, po
tadašnjem običaju viteštva i kavaljerstva nikome ni za živu glavu poverili, i oni su
tako jašući kroz pustu mračnu stoletnu hrastovu šumu pali u sanjarije svaki misleći
na svoje daleke dragane sa kojima nisu uopšte znali šta se dešavalo, ali su ipak
naslućivali da su one u teškim životnim opasnostima.
Ali. Nikola Šubić je još uz to, ne samo što nije znao šta se desilo sa Dušicom,
već nije znao ni ko je ona, ni u kakvim je vezama bila sa Sinišom Nemanjićem.
Po njenom držanju, spoljašnost i otmenom ophođenju, ona je morala
pripadati najvišem plemstvu, ali Šubić nije sasvim dobro poznavao svo srpsko
plemstvo i nije mogao da sebi da odgovora na ovo pitanje.
Nikola je neprestano lupao glavu po tom pitanju, a Nena i kaluđerice koje je
pitao Dušici samo su obarale glavu i ćutale kao zalivene, primetno uplašena lica i
nisu odgovarale na sva zapitkivanja, molbe i preklinjanja nesretnog Nikole.
I tako su dva mladića jahali zanesena u duboke i skrivene misli, maštajući o
svim mogućim događajima, dok su njihovi konji jahali kroz šumu, šumske potoke,
prolome i bogaze.
Crni oklopnici su ćuteći jahali za njima, ništa ne govoreći, da ne bi prekidali
misli ova dva mlada viteza čiju su snagu i borbene sposobnosti mogli da ocene na
skorašnjem turniru.
Odjednom, iz udaljenog planinskog sela odjeknu pesma petla.
I Miloš i Nikola se odjednom trgoše. Iznad visokih vrhova stoletnih hrastova
videlo se već svetlo jutarnje nebo.
Zvezde su se polako gasile, magle su se dizale sa gorskih potoka a nebo je
bivalo sve svetlije i svetlije.
Miloš se iznenađeno obazre unaokolo.
Svuda oko njih bila je gusta, stoletna šuma.
On tek sad vide da su do praskozorja neprestano jahali kroz gustu šumu
prema severu.
– Kako to? – uzviknu začuđeno Miloš – prema mom računu trebalo je da
odavno dođemo do Borčine vodenice.
Crni oklopnici se zbunjeno zagledaše među sobom.
Jedan obode konja i izađe napred.
Bio je to mršav, i kao lisica lukava lica hajduk po imenu Pustinjak.
– Gospodaru, pa ti si nešto spomenuo Borčinu vodenicu.
– Da, mi smo baš tamo hteli da idemo.
– Ali, mi smo odavno prešli put za Borčinu vodenicu. Još pre nekoliko sati.
– Dođavola, pa što mi niste kazali.
– Ali mi nismo ni znali kuda ste vi naumili da nas odvedete.
– Trista mu muka, pa mi smo to samo uzalud jahali nekoliko sati.
 – I sada nekoliko sati pri povratku – uzviknu ljutito Nikola – to se zove
maler. Do sada bih odavno bio na putu za Ser.
– Ko zna zašto je i ovo dobro. A sad moramo da se vraćamo natrag prema
Borčinoj vodenici.
– Hoćete li da se vraćamo istim putem? – zapita pustinjak.
– Pa kojim drugim možemo?
– Ima još jedan put. Tu blizu, unapred, nalazi se drum koji vodi za Skoplje,
njime ćemo pre stići do blizine vodenice.
– Jesi li siguran da tu ima drum?
– Poznajem taj kraj bolje nego svoj rođeni dlan. Terajte samo napred i ništa
se plašite.
– Da nam se samo opet ne desi neka glupost pa da idemo uzalud – uzviknu
Nikola jedva stišavajući svoj gnjev.
– Neka mi otseku glavu ako pogrešim, terajte vi samo tako unapred pa se
ništa ne plašite.
Miloš dade znak Nikoli i oni obodoše konje.
Nisu jahali ni nekoliko desetina minuta a šuma se poče razređivati i uskoro,
kroz žbunje i stoletna stabla ugledaše kako se belasa put.
– Eto, tu smo – uzviknu pustinjak. – Skrenimo na desno čim izbijemo na
drum i posle dva sata hoda naići ćemo na šumski put koji vodi pravo pred Borčinu
vodenicu.
– Onda idemo na drum pa šta nam Bog da.
Uskoro stigoše na ivicu druma i već htede Miloš da ošine konja i da sa
Zmajem preskoči jarak koji je delio šumu od druma, kad se desi događaj koji je za
njih bio od najvećeg značaja.
U istom trenutku kad je Miloš hteo da obode Zmaja, jedan neobičan i
čudnovat zvuk dopre mu kroz jutarnju tišinu do ušiju i on naglo trže uzde.
– Šta je? – zapita uznemireno Nikola Šubić i nehotice se uhvati za balčak
mača.
– Slušajte! – prošaputa Miloš i lagano diže prst.
Svi pritajiše dah i pretvoriše se u uvo, i zaista, u tom trenutku do njihovih
ušiju odjeknu udaljeni topot mnogobrojnih konja.
– Topot konja!
– Da, neka konjica jaše drumom.
– Da li samo jaše ka nama ili od nas.
– I to ćemo doznati; slušajte.
 Oni opet zaćutaše, zadržavajući dah. Topot konja bio je sada mnogo jasniji.
– Oni idu ka nam, to je jasno;
– Tako je. Ali ko to može biti?
– Ima samo dva objašnjenja. Ili je to vojska našeg mladog kralja Dušana ili
–
– Ili?
– Ili je to – Ugarska vojska!
Među Crnim oklopnicima nastade mučno ćutanje.
– Pa šta sada da radimo?
– Moramo nešto preduzeti. Možda je to sretna prilika, Nikola, da dođeš do
svoje ugarske uniforme.
– Ne misliš valjda da zbog toga napadnemo celu Ugarsku vojsku.
– Ne, niti bi to mogli da uradimo. Ja mislim, s obzirom na ovu daljinu, da to
ni u kom slučaju ne može da bude cela Ugarska vojska.
– Nego?
– Ako to nije naša vojska, a naša ne može da bude, jer ona bi pre prošla na
sever nego da krene na jug, onda to mogu da budu samo ugarske predstraže.
– Onda ćemo da sačekati da vidimo ko su to i šta su.
– Po kopitama konja bi rekao da ih ima podosta.
– Oni su već došli sasvim blizu. Još nekih pola sata i oni će biti ovde. Ovaj
put je planinski i odavde se vidi prilično daleko. Nikola i ja idemo da izvidimo
situaciju, a vi ostanite ovde i budite spremni.
– U redu – odgovori Pustinjak i izvadi mač – mi ćemo biti spremni da na
svaki vaš glas navalimo.
– Mi ćemo odmah da se vratimo. Napred, Nikola. Ja sam rekao da to ima
svoje dobre strane što smo, zaneseni u misli, prešli put koji vodi u Borčinu
vodenicu.
Miloš i Nikola sjahaše sa konja i predadoše ih oklopnicima, a zatim pažljivo
iskočiše na drum.
Drum je vodio odozgo, sa planina, i vijugao nekoliko desetina kilometara
unapred.
Bilo je već sasvim vidno i sa Istoka se naziralo blago jutarnje rumenilo.
Miloš i Nikola se oprezno počeše privlačiti ivicom druma, jer, kao što su oni
mogli da vide druge, tako su i drugi mogli da vide njih,
 Kad dođoše do zavijutak druma odakle se drum pružao pravo, i odakle se
mogao videti veliki prostor, oni zastadoše i pogledaše gore uz drum, zaklonjeni
iza gustog žbunja na ivici druma.
I tada oni na nekoliko kilometara odatle ugledaše povorku konjanika koja je
silazila prema njima.
Lepo su se videli bogato ukrašeni konji, raskošno odeveni jahači čiji su
oklopi svetlucali i čitava šuma kopalja na kojima su se lepršale zastavice različitih
boja i sa različitim grbovima.
– Konjica! – uzviknu Miloš – Samo, čija?
Nikola Šubić ga uhvati uzbuđeno za ruke.
– To su Ugri. Ugarske pretstraže kopljanika. Ti si imao pravo.
– Ima ih tačno stotinu, ne računajući predvodnika. To je lep broj. A nas ima
svega četrdeset i osam.
– Na svakog od naših po dva Ugra. To će biti zanimljiva borba.
Miloš zgrabi sa radošću Nikolu za ruku.
– Dakle, rešio si se da prihvatimo borbu. To me raduje sa tvoje strane.
– Moram da dobijem konja i odelo onog njihovog čelnika koji mora da je
neki truli bogati i osioni grof. Imam pik na tu uniformu.
– Eno ih, oni idu sve bliže nama. Moramo brzo da skrojimo plan borbe.
– Šta ima da krojimo. Samo mesto nam ide u prilog. S desne strane je šuma,
s leve ponor. Imamo jednostavno da ih napadnemo iz šume i da ih nateramo u
ponor.
– Znam, ali kako ćemo da naletimo iz šume na konjima. To je nemoguće,
jer sa konjima se teško ide kroz šumu gde nema staza.
– Čim smo upola slabiji, onda moramo da upotrebimo lukavstvo.
– Stoj! – uzviknu Miloš a lice mu radosno sinu. – Našao sam sjajan plan kad
si spomenuo šumu i konje. Nama je cilj da ne izgubimo ni jednog čoveka a po
mom planu će tako i biti.
– Kakav je to plan?
– Čućeš već. Brzo ka našim ljudima.
Oni se brzo vratiše ka Crnim oklopnicima koji su ih nestrpljivo očekivali.
Miloš im dade znak da se skupe u gomilu i oni otpočeše šapatom živ
razgovor.
Zatim oklopnici povedoše svoje konje i postaviše ih na drugu stranu druma,
stotinu metara dalje, gde je iza redova žbunja bio jedan širok i prostran proplanak.
 Zatim se vratiše i postaviše se na drum, onako bez konja, samo sa mačevima
u rukama.
Na čelu stadoše Miloš i Nikola, spremni i napregnutih mišića.
U isto vreme konjski topot postade sasvim jasan čuo se smeh, razgovor,
zveket oružja.
 U isti mah, iza okuke se pojaviše konjanici. Na čelu je jahao visok i tanak
vitez, u raskošnoj opremi.
Sav je blistao u svili i kadifi, okićen nojevim perjem i dragim kamenjem.
Oklop mu je bio srebrn i ukrašen pozlaćenim grbom, a oružje i pancir teško
ukrašeni zlatom i srmom.
Oko pleća mu je viorio ogrtač od crne kadife.
Kad ispadoše na drum, čelnik izbeči oči od čuda kad ugleda pred sobom
grupu oklopnika bez konja, koji su nepomično stojali na sred druma.
On trže vođice konju i dade rukom znak povorci da stane.
Ugri se zaustaviše i počeše u čudu da posmatraju neobičnu pojavu pred
sobom.6
– Šta znači to? – uzviknu odjednom čelnik nadmenim glasom. – Ko ste vi i
šta tražite tu?
Miloš i Nikola mu počeše lagano prilaziti, ćuteći.
– Ko ste vi i što ne odgovarate! – uzviknu Ugar i poče se uznemireno hvatati
za mač – kakva je to komedija.
Ali Miloš i Nikola nisu odgovarali ništa samo su mu lagano prilazili, sa
mačevima u rukama.
Samo što Nikola polako u hodu prišanu Milošu.
– Pazi, ako ga udariš, da mu ne pokvariš oklop ili pancir, jer hoću da budem
otmen i elegantan kad odem u Ser.
Videći da im ovi neobični i čudni oklopnici bez konja prilaze ćuteći, Ugri se
uznemiriše.
Nastade pritajeni žagor, pa čelnik najednom trže mač i uzviknu:
– Za mačeve! Rasterajte mi ovu rulju ispred očiju. Kopljanici povadiše
mačeve i opkoliše svog čelnika, koji se, izgleda, najsigurnije osećao u društvu
svojih ratnika.
Međutim, Crni oklopnici su se i dalje približavali.
Odmah zatim Miloš i Nikola stigoše do oholog i naduvenog čelnika.
Ali, Ugri se baš nisu mnogo uznemirili jer su videli pred sobom oklopnike
nad kojima su oni, onako na konjima i dvaput veći po broju, bili u ogromnoj
nadmoćnosti.
Miloš i Nikola stadoše ispred čelnika i počeše ga drsko posmatrati.
6
Oklopnici su, zbog težine okolpa, mogli biti opasni samo na konju, a bez konja nisu
predstavljali ništa opasno, jer su bili teško pokretljivi.
 – Šta hoćete vi? – uzviknu čelnik i planu od gneva. – Govorite ili ću vam
počešati grbače ovim mačem.
– Šta hoćemo? – uzviknu Miloš – hoćemo, ako nemaš ništa protiv, ovo tvoje
odelo i oklop, jer smatramo da baš ne stoji na najboljem junaku
Ugar se zabezeknu od čuda.
Zatim planu a oči mu se zakrvaviše od besa.
– Zar meni vi tako da naredite, gadovi nikakvi. Vojnici, rasterajte mi ovu
pobesnelu rulju.
Čelnik zamahnu mačem i spusti ga iz sve snage na Miloša, ali se ovaj izmače
a Nikola raspali svojim krnjavim mačem po zatiljku nagnutog čelnika.
Ovaj dreknu iz sveg grla, zamlatara rukama i pade koliko je težak na zemlju.
Ugri, izvan sebe od besa što im je vođa tako nastradao, obodoše konje i
navališe mačevima na oklopnike.
Oklopnici se rasprštaše po drumu, i vičući iz sve snage tobož od straha,
potrčaše prema šumi koliko ih noge nose.
Ugri navališe za njima ali, tek što ih počeše tući mačevima, a Crni oklopnici
skočiše u žbunje i uleteše u šumu.
Ugri, besni i kivni što im je plen tako lako umakao, skočiše sa konja i utrčaše
u šumu goneći isukanim mačevima svoje neprijatelje koji su trčali između debala.
U gustoj šumi nastade hajka, a onda se desi ono što Ugri nisu ni u kom
slučaju očekivali.
Crni oklopnici izbiše na proplanak i poleteše prema žbunju iza kojih su bili
njihovi konji.
Ništa ne sluteći, Ugri su trčali za njima uz besne psovke i mašući ratoborno
mačevima.
Ali, tada se ispuni lukavi Milošev plan.
Taman dok su Ugri bili na polovinu proplanka, a Crni oklopnici utrčaše u
žbunje, odvezaše konje i pojahaše ih.
– Opkolite proplanak – uzviknu Miloš i obode konja. – Ne sme ni jedan
neprijatelj da se dohvati šume.
Crni oklopnici sa pobedničkim uzvikom izleteše iz žbunja na svojim
konjima.
Odjednom, Ugri zastadoše izvan sebe od čuda.
Sada su uloge bile izmenjene.
Dok su oni stojali na sred proplanka, onako u oklopima, bez konja, Crni
oklopnici su na konjima jurili prema njima.
 Videći svoju sigurnu pogibiju, oni baciše mačeve i sa uzvicima straha
poleteše natrag prema šumi, ali oklopnici, na Miloševu zapovest, obodoše konje i
za tili čas opkoliše ceo proplanak.
A zatim nastade strašna klanica.
Četrdeset oklopnika navališe na stotinu ugarskih kopljanika, koji su onako
bez konja, bili predati na milost i nemilost svom neprijatelju.
Videći svu nemogućnost borbe u takvom položaju oni pobacaše oružje i
digoše ruke u znak predaje.
Borba je bila svršena.
Crni oklopnici skočiše sa konja i za tili čas obezoružaše svoje protivnike.
– Pazite dobro na zarobljenike. Njihovo odelo i oružje će nam dobro doći.
A sada napred, da vidimo šta radi naš prijatelj čelnik.
Miloš i Nikola obodoše konje i udariše stazom na drum.
Čelnik ugarski je i dalje ležao na sred druma, još uvek u nesvestici od
snažnog Nikolinog udarca.
Nikola i Miloš ga odvukoše u žbunje a zatim poskidaše sa njega svo njegovo
dragoceno i raskošno odelo.
Za nekoliko trenutaka Nikola Šubić beše odenut u raskošno plemićsko
ugarsko odelo koje kao da je bilo za njega načinjeno.
Zatim opasa i mač i ode da uzme plemenitog i raskošno opremljenog konja
čelnikovog.
– Gotov sam! –doviknu on sa druma Milošu. – Treba mi još samo četiri
oklopnika u ugarskim odelima.
Miloš ode do ivice, proplanka i naredi četvorici oklopnika da poskidaju
svoje oklope i da ih zamene sa odelima ugarskih kopljanika.
Ali, tek što je to izgovorio, a jedna sjajna ideja mu pade na pamet.
Kad su Crni oklopnici doneli četiri uniforme skinute sa zarobljenih ugarskih
vojnika, Miloš, još uvek pod utiskom sjajne ideje koja mu je pala na pamet, naredi
im da se obuku.
U isto vreme bio je gotov i knez Nikola Šubić.
– A sada možemo da idemo.
– Doviđenja, i neka te milost Božija štiti.
Nikola Šubić, koji je u novom odelu izgledao kao pravi ugraski velmoža
priđe Milošu i dva mlada čoveka se srdačno zagrliše.
– Naši zadaci su teški. Ko zna hoćemo li se opet videti.
 – Hoćemo, Miloše. Ma šta da se desi, ja moram da ispunim svoju misiju. I
zbog Dušana, i zbog još jedne stvari do koje mi nije manje stalo.
Miloš pogleda u Nikolino od uzbuđenja porumenelo lice i u njegove sjajne
oči, ponosito uperene u napred i kao da je naslutio da se tu nešto krije.
Ali ništa ne reče, već se samo osmehnu i srdačno zagrli plavokosog viteza,
Nikola se potom vinu na konja i obode ga, mahnuvši rukom, a Crni
oklopnici, njih četvorica u odelima ugarskih kopljanika koji su bili određeni da
pođu sa Nikolom, obodoše takođe konje.
Miloš ih je, pratio pogledom dok se ne izgubiše drumom prema jugu.
Zatim se okrete Pustinjaku, čije je lukavo lice sijalo od zadovoljstva što je
podvala sa Ugrima ispala preko svakog očekivanja uspešno, a on je bio pravi
ljubitelj lukavih podvala, što mu se uostalom videlo i po licu.
– Dakle, dosada su nam stvari polazile dobro za rukom.
– Tako je. Dve bitke a ni jedan čovek nam nedostaje.
– Proviđenje nas čuva.
– Da, a i lukavstvo nam pomaže. Ja sam uvek savetovao Crnom Petru da
jedno dobro lukavstvo više vredi nego ne znam kakva hrabrost i durašnost.
– E, kad je tako, onda ćemo sa lukavstvom da produžimo i dalje.
– Šta, imaš neki novi novi plan?
– Nov, ali vrlo jednostavan.
– Da čujem. Uvek sam spreman na dobre planove.
– Dakle, pošto su Crni Petar i Nikola Šubić otišli da izvrše svoje dužnosti,
ostaje i mi da izvršimo svoju.
– Tako je. Takav je red.
– A naša će dužnost biti da što moguće bolje odvraćamo našeg mladog kralja
da sa svojom malobrojnom vojskom udari na Ugre kojih ima deset puta više.
– A kako ćemo to da izvršimo. Da obavestimo Kralja o našoj ujdurmi sa
Kantakuzenom i Ugrima?
– Ne, to ne. To bi moglo da nam pomrsi račune. Nego, ja imam jedan još
bolji plan,
– A to je?
– Obući ćemo se svi u uniforme Ugarskih kopljanika i pratićemo iz bliza
našu vojsku tako da je veštim manevrima odvraćamo od napada na Ugre. Oni će
misliti od nas da smo Ugri i poći će u poteru za nama a mi ćemo vešto da ih
odvučemo sa mesta gde će, po našem proračunu da dođe do sukoba između
Ugarske vojske i Kantakuzena.
 Pustinjak se sa kiselim osmehom počeša iza vrata.
– Plan je dobar, nema šta, ali, ne daj Bože da se nekom pogreškom sukobimo
sa našom vojskom. Više bih voleo da se celog veka nosim sa svim đavolima iz
pakla nego da se slučajno, daleko bilo od nas, sukobimo sa nekim od naših
vitezova kao što su Ljutica Bogdan, Jovan Oliver ili Vuk Radonjić a da ne govorim
za Relju Krilaticu.
Pustinjak se zbunjeno počeša po glavi pa dodade sa primetnim strahom.
– Ili, još crnje i gore, tako, da na to ne smem ni da pomislim, kad bi nas sam
naš kralj Dušan nekom nesrećom potkupio kad se razbesni.
Miloš se veselo nasmeja videći sve veći strah Pustinjakov.
– Jeste da bi to bilo opasno, ali mi ćemo se pažljivo čuvati takve nesreće. A
sada, na posao. Ne vredi da mnogo razgovaramo. Vreme prolazi,
– Dakle, da svi obučemo ugarske uniforme?
– Da, i to što pre.
– A šta ćemo da uradimo sa onim zarobljenim Ugrima? Neko mora da ih
čuva.
Miloš se zamisli jedan trenutak, pa onda pršte u smeh.
– Nemamo potrebe da ih čuvamo. Oni će sami sebe da čuvaju.
Pustinjak izbeči oči.
– Kako go?
– Poskidajte im sve oklope, pancire i oružje; i oni će ostati samo u donjem
rublju. Kad sklonimo našu odeću i njihove preostale uniforme, oni će sirotani,
onako u gaćama i košuljama sami da se kriju po dubini šume, jer gde bi onako
obučeni izašli među svet. A ako i izađu po neki put, naši seljaci će lepo da se
objasne sa njima.
Pustinjak pršte u smeh i poče se sa zadovoljstvom lupati šakama po
butinama
– Sjajno! To će da bude vesela šala. Sada ćemo mi da udesimo te ratnike.
Ima da zinu od čuda kad čuju kakvu smo im šalu udesili.
Neprestano se smejući, Pustinjak otrča oklopnicima koji su čuvali
zarobljenike i Miloš uskoro ču lelekanje, smeh i vajkanje nesretnih zarobljenika.
Kroz kratko vreme bilo je već sve gotovo.
Crni oklopnici se pojaviše vodeći konje i noseći njihovo i ugarsko oružje a
iz dubine šume se razlegalo vajkanje i prenemaganje nesretnih kopljanika koji su
jurili tamo amo po gustišu, onako u donjem rublju, znajući da u takvom stanju ne
mogu nikako izići na oči ljudi i prolaznika.
 Veseo smeh se orio između Crnim oklopnicima. Pošto su vešto sakrili u
jednoj pećini u podnožju druma svoju odeću i preostale ugarske kopljaničke
uniforme, oni rasteraše ugarske konje, koji se u veselom kasu spustiše niz drum. i
uskoro se izgubiše u oblaku prašine ispred očiju veselih gledalaca.
Oklopnici zatim obukoše ugarske uniforme i prihvatiše koplja.
Miloš takođe izabra jednu lepu i kitnjastu uniformu nekog imućnijeg
plemića i uskoro su svi bili gotovi.
– Na konje! – komandova Miloš, i odjednom se svi kopljanici nađoše na
konjima.
Pošto su izišli na drum, oni se uvrstiše u četne redove.
Miloš izjaha na čelo i dade mačem znak za polazak.
Koplja se digoše, zastavice se zalepršaše na blagom jutarnjem vetriću i
konjica krete.
Prvi zlaćani zraci izlazećeg sunca zablistaše na oklopima i štitovima
kopljanika,
I ko bi posmatrao sa strane, on bi se zakleo da je to jedan eskadron ugarske
pretstraže koji je jahao u izvidnicu, pošto se već našao na neprijateljskoj teritoriji.
Posle nekoliko stotina metara. Miloš pozva Pustinjaka koji je poznavao kraj
u detaljima.
– Dakle, pošto imamo nameru Da se zavučemo između ugarske i naše vojske
i da ih razdvojimo, koji put misliš da preduzmemo. Ugri su sa desne strane, a naši
sigurno dolaze sa leve strane. Tamo sa druge strane onog brega mogli bi da se
sudare. Crni Petar je sigurno već stigao tamo, i sad nama ostaje da sprečimo naše
da ne udare na Ugre pre vremena.
Ali Pustinjak nije bio ni malo zadovoljan ovim vratolomnim
kombinacijama.
– Zar ne bi bilo bolje da obavestimo naše o našim planovima.
– Koješta. Dušan je ponosit i ne bi sigurno pristao ni na kakve podvale. A
mi smo u takvom položaju da se samo tako možemo izvući.
– Ama, ja...
– Ama, govori ti ono što te pitam.
Pustinjak je morao da se pomiri sa sudbinom i pošto je duboko uzdahnuo,
on odgovori.
– Tamo na vrhu onog brega, ima jedan put koji se odvaja na levo, prolazeći
kroz klanac. Tim putem ćemo otići pravo u susret našima.
– Dobro. Onda obodite konje, jer moramo da računamo sa svakim
sekundom.
 Miloš obode konja a Crni oklopnici pođoše za njim, spremni na svaki
poduhvat svoga vođe u koga su imali slepo poverenje.
Posle kratkog vremena oni se ispeše na brdo, odakle su nastajale planine
pokrivene stoletnim šumama, klancima i neprohodnim krševima, i koje su se
pružale u nedogled prema severu.
Kad se ispeše do vrha, Pustinjak pokaza na levo gde se odvajao jedan uzani
planinski put koji je strmo vodio prema stenovitim ograncima planina.
Miloš dade znak i oni se u kasu spustiše niz put pokriven kamenom.
Uskoro utonuše u stenje koje se sve više dizalo iznad njih, dok najzad uđoše
u dubok i uzan planinski klanac.
Svi konjanici i nehotice usporiše kas.
U klancu je vladao skoro polumrak, put je bio jedva prohodan a sa strane je,
ispod stenja bučao brzi planinski potok.
Oni su ulazili sve dublje i dublje, dok je neko neobično osećanje straha činilo
da skoro zaustave dah i da prezaju od svakog šušnja.
Odjednom, odjeknu neki tresak i sa vrha stena počeše da padaju delovi
stenja.
Miloš naglo zaustavi konja i okrete se.
U isto vreme na jednom zaokretu klisure ispod njih odjeknu iznenadni topot
konja i pre nego što oni dođoše k sebi od iznenađenja, a pred njima iskrsnu četa
oklopnika predvođena visokim i snažnim čelnikom sa isukanim mačem u rukama.
Miloš umalo ne uzviknu od čuda.
Poznao je pred sobom Ljuticu Bogdana sa svojim oklopnicima.
Njegovi planovi počeli su da se kvare.
– Napred! – uzviknu on i naglim pokretom okrenu konja. – Pali smo u
klopku.
Oni okretoše konje i poleteše natrag, ali odjednom ugledaše pred sobom
eskadron kopljanika na čijem je čelu jahao Jovan Oliver.
Bili su opkoljeni baš kad su se najmanje nadali tome.
– Kazao sam ja to – uzviknu Pustinjak sa očajanjem.
Miloš ništa ne odgovori, gledajući mirno kako im Bogdanovi i Oliverovi
ljudi prilaze, misleći da pred sobom imaju Ugarsku pretstražu.

XXI SMRTNA PRESUDA

 Nikola Šubić je pojahao sa četvoricom svojih pratilaca ka jugu, drumom koji
se odvajao od skopskog i vodio prema Solunu sa čije se leve strane nalazio tvrdi i
ponositi grad Ser koga je još veliki i hrabri kralj Milutin Nemanjić oteo od
Vizantije i prisvojio kao svoju istočnu tvrđavu prema opasnim susedima iz
Konstantinopolja.
Mnogo krvi je bilo proliveno oko te ponosite i skoro neosvojive tvrđave koju
je najzad kralj Milutin osvojio i napravio od nje bedem prema istočnjačkim
najezdama.
I baš taj grad su izabrali Marija Paleolog i Kantakuzen za novu prestonicu
Siniši jer bi se pri prvom znaku pogibelji moglo prebaciti u Vizantiju gde bi i
Marija Paleolog i Kantakuzen, budući da su bili poreklom iz same carske loze, bili
u potpunoj sigurnosti.
A na takav korak je morao da ih natera samo neobičan i skoro nenormalan
strah od Dušana, za koga su znali da ne ustupa ni pred najvećim opasnostima i da
njegovoj gvozdenoj volji nema prepreke ako se on odluči na nešto.
I sada im je jedino spas bio u tome da sklope nevoljan savez sa Ugrima i da
pomoću njih i svojih vizantinskih plaćenika razbiju malobrojnu, ali hrabru, i na
sve opasnosti spremnu Dušanovu vojsku.
Kantakuzen je ostavio vizantijsku pomoć tek za slučaj krajnje opasnosti jer
je znao da su Vizantinci bili zauzeti odbranom svojih istočnih granica od raznih
azijatskih najezdi.
Knez Nikola Šubić je i sam sve vrlo dobro znao i verovao je da će Milošev
i njegov plan potpuno da uspe i zato je veselo jahao sa svojim pratiocima prema
jugu.
Ali nije samo nada na uspeh bila prva stvar koja ga je veselila.
On je u dnu srca osećao silan nagon da vidi još jedared ono milo i nežno lice
koje je na njega ostavilo silan utisak one tragične noći u manastiru.
On se nadao da će u Seru naći Dušicu koju je Siniša poveo sa sobom i da
jedared reši misteriju oko njenog porekla i njenih veza sa kraljevićem Sinišom.
Pred veče idućeg dana oni su, posle sretnog i dobrog putovanja bez ikakvih
uzbudljivih avantura stigli u blizinu Sera.
Svuda gde su prolazili bilo je mirno i spokojno.
Seljaci su radili svoju zemlju a po drumovima nigde nisu sretali ni vojnike
ni trgovce.
Kao da niko nije slutio kakve su se očajne borbe vodile na dan hoda odatle
prema severu, gde se rešavala sudbina cele zemlje.
Pred sam suton oni izbiše drumom na jednu visoravan odakle se na daleko
video planinski i teško prohodni predeo okoline Sera.
 I tada njihove već umorne oči ugledaše daleko, u plavetnom sutonu, visoke,
masivne zidine i tanane kule udaljenog Sera.
– Eno mete našeg putovanja – uzviknu knez Nikola i oči mu radosno sinuše
– sada nam preostaje najteži deo zadatka.
Njegovi pratioci su ćutke posmatrali veliki i tvrdi grad u koji će uskoro ući
na milost i nemilost neprijatelju.
I ako su takoreći išli mečki na rupu, njihove crte se nisu menjale niti odavale
ma i najmanji izraz straha.
– A sada budite oprezni – reče Nikola, davajući im poslednja uputstva. – Vi
ćete neprestano ćutati kao da ne poznajete jezik koji se govori tamo. Pravite se
nemi i ukočeni kao što priliči pratiocima poverljivih glasnika, pa i ako se desi neka
opasnost, sačuvajte svoju hladnokrvnost.
Jedan od oklopnika izađe napred i mirno odgovori.
– Mi smo se već oprostili sa životom čim smo pošli na ovaj put za dobro
sviju nas. Nema te stvari koja će nas pokolebati i uplašiti.
– Takve ljude volim – uzviknu Nikola Šubić veselo – a sada napred, i
pridržavajte se savete koje sam vam dao.
Oni obodoše konje i spustiše se u galopu prema Seru čije su zidine buktale
rumenilom zalazećeg sunca.
Već se prvi sumrak zaparne letne noći hvatao kad stigoše ispred samih zidina
grada.
Ser je bio pravo čudo od utvrđenja.
Nazidan na malom stenovitom uzvišenju on je bio opasan visokim zidom od
neobično krupnih i teških kamenih blokova.
Bio je načičkan odbranbenim bedemima, visokim kulama i potpornim
stupcima od masivnih stena.
Oko tvrđave je išao opkop pun prljave i ustajale vode koja je sprečavala
prodiranje neprijatelja do samih zidova koje bi i onako bilo nemoguće razrušiti.
Ogromna hrastova kapija, okovana teškim gvozdenim pločama stojala je sa
severa a do nje je sa druma vodio težak pokretni most koji je bio ogromnim
lancima dizan pred sam sumrak, da bi se stanovnici zamka osigurali od svake
iznenadne opasnosti.
Kad Nikola sa svojim pratiocima stiže pred tvrđavu, ona beše već utonula u
tamu, samo je gde gde na visokim kulama svetlucala svetlost, a na bedemima se
videle buktinje stražara koji su išli tamo amo prodirući svojim oštrim očima kroz
tamu.
Nikola pritera svog konja do ivice opkopa.
 Most je već bio podignut.
Ali na topot konja po tvrdom drumu, nastade žagor i dovikivanje među
stražarima i buktinje uznemireno zasvetlucaše na bedemima.
– Ko ide? -– odjeknu tamom oštar i krupan stražarev glas.
– Glasnik gospodina kralja Ugarskog! – odgovori Nikola Šubić na
latinskom.
Među stražarima koji nisu poznavali taj jezik7 nastade zabuna i odjeknu
zveket oružja koji su stražari spremali za svaki slučaj.
– Šta želite vi? – opet odjeknu zabrinut stražarev glas.
– Glasnik za Gospodina kneza Jovana Kantakuzena – odgovori opet Nikola
na latinskom.
– Kakvim to jezikom govori? – čuli su se uznemireni glasovi stražara.
– Budite oprezni. Možda je to neka zamka.
– Treba da obavestimo gospodara. Možda je neka važna stvar.
Odjeknu zvuk roga kojim su stražari obaveštavali stanovnike zamka da se
pred kapijom dešavaju važne stvari, a odmah zatim zasvetleše mnoge buktinje i sa
bedema odjeknu glas koga Nikola odmah poznade.
To je bio glavom sam Jovan Kantakuzen.
Videlo se da je očekivao važne vesti, a vreme je bilo takvo.
– Ko je to? – uzviknu Kantakuzen na grčkom jer je očekivao vesti iz
Vizantije.
Nikola opet odgovori na latinskom.
– Hvala Bogu – odgovori radosno Kantakuzen na čistom latinskom jeziku –
Već vas odavno čekamo.
Odjeknu naredba, lanci zaškripaše i težak pokretni most poče se lagano
spuštati.
Čim se most spustio i kapija otvorila, Nikola obode konja i ulete sa svojim
pratiocima u kamenom popločan ogroman trg ispred samog dvora.
Kapija se odmah zatvori za njim a most se diže.
Nikola je sada bio potpuno u rukama svog neprijatelja Kantakuzena.
Samo jedna pogreška, i on bi bio za navek izgubljen ako bi se samo otkrila
prevara. Kantakuzen ga je bio svega jedared video, i to letimice na turniru i Nikola
se nadao da neće biti prepoznan, jer je bila noć i pri svetlosti sveća i buktinja nije
se baš osobito moglo videti.
7
U to doba latinskim jezikom se služila diplomatija svih evropskih naroda, pa doneekle i
našeg, naročito u Dubrovniku.
 Nekoliko raskošno odevenih paževa pritrčaše sa širokih stepenica dvora da
prihvate konje.
Silazeći sa konja, Nikola primeti da su svi trgovi i ulice dvora prekriljeni
vojskom koja je sedela kraj naloženih vatri i čavrljala o svemu i svačemu.

Sken: zmilosavljevic
Obrada: