Etika u staroj Grčkoj

Uredjenje stare Grčke nije bilo nimalo slično uredjenju moderne države u kakvoj mi
živimo. Gradovi tj. polisi stare Grčke su funkcionisali kao zasebene države. U osnovi su
svi imali slično državno i zakonodavno uredjenje koje ih je razlikovalo od ostalih u
njihovom okruženju koje su oni nazivali varvarima. 1 Kada pričamo o antičkoj Grčkoj,
trebamo imati u vidu da je to vreme aristokrata, slobodnih gradjana i robova. Robovi
nisu imali pravo da učestvuju u političkom životu. Neretko su slobodni gradjani po
tadašnjim zakonima morali da budu politički ukljujčeni i da obavljaju svoje dužnosti u
skupštini. Njihovo bojkotovanje učešća u političkom životu se strogo kažnjavalo. To je
bilo doba neposredne demokratije. Na polju etike, vrlina (arete) je bilo primarno
ljudsko svojstvo koje se uzimalo u obzir. U tom smislu, filozofi antičke Grčke,
bavili su se etikom vrline.

• Etika vrline spada u normativnu etičku teoriju koja naglasak stavlja na

vrline uma, ličnosti i osećaj časti.
• Etičari vrline se bave prirodom i definicijom vrline i sličnim
problemima koje se fokusiraju na posledice naših postupaka . U ovo
spada i kako se vrlina stiče, kako može da se primeni na različite
kontekste iz stvarnog života, i da li je vrlina ukorenjena u univerzalnu
ljudsku prirodu ili je, pak, više vezana za kulturu iz koje neko potiče.
• Vrlina se generalno smatra za deo nečijeg karaktera, što samim tim
tu osobu čini dobrom osobom.

Pojam kalokagatija označavao je usku povezanost izmedju lepog (kalos) i dobrog

(agathos). Čovek koji je dobar (poseduje ili praktikuje vrlinu) može biti i fizički
neprivlačan, ali čoveka koji nije dobar (nema vrline) stari Grci nisu smatrali lepim. Dakle,
dobrota je bila uslov lepote. Etičari stare Grčke tragali su za pojmom najvećeg Dobrog.

Na polju filozofije/etike, stari Grci su imali 3 perioda – kosmološki, antropološki i

helenistički.

Kosmološki period je bio period istraživanja prirode i onoga što je u osnovi sveta.
Filozofi su pokušavali da razotkriju nejasnosti na koje su nailazili. Oni su se često
oslanjali na prirodu, te su pra-početke nalazili u njoj. Zato su oni bili nazivani fizičarima.
Taj period označavao je početak evropske nauke. Na polju etike filozofi su se pridržavali
toga da je čovek neodvojiv deo polisa. Postojao je mikro-kosmos (ćovek) koji je činio
makro-kosmos (svet) i u tom smislu oni su uslovljavali jedno drugo. To znači da je
funkcionisanje sveta u velikoj meri zavisilo od funkcionisanja čoveka, i vice versa.
Antropološki period. Sa prirode (fisis), težište se prebacuje na čoveka, te se stoga
priroda sa ove koja nas okružuje, u ovom periodu odnosi na ljudsku prirodu koja je po

1
Kod starih Grka varvarin je bio svaki čovek koji nije znao da govori grčki, dakle stranac.. Kod
Rimljana su to bili narodi koji nisu imali grčkog ni rimskog obrazovanja, dok se današnje
značenje odnosi na čoveka koji je sirov, grub i neobrazovan (divljak, barbarin).
mnogim filozofima morala da prati državno uredjenje, jer je samo čovek koji ima dobro
ponašanje, prikladno konvencijama (nomos) mogao da se smatra vrlim i dobrim.
Predstavnici ovog perioda su Sofisti, Sokrat, Platon i Aristotel.
Vrlna i znanje su bili u središtu ispitivanja i objašnjavanja ljudske prirode.
Helenistički period. U drugoj polovini 4.veka p.n.e., grčki polis, medju kojima je i Atina,
koja je zauzimala središnje mesto u kulturnom i filozofskom stvaralaštvu, izgubili su
svoju samostalnost i potpali pod vlast Aleksandra Makedonskog, koji je svojim
osvajanjima stvorio do tada najveće carstvo u istoriji (obuhvatalo Grčku, veliki deo
Afrike i Azije). Helenizam je bio aktuelan u periodu izmedju smrti Aleksandra Velikog i
3.veka p.n.e. i aneksije2 Grčke od strane Rima. Helenizam je sinkretistička religija
helenističkog perioda3. To je bio period uspona posebnih nauka i značajnih otkrića u
geometriji (Euklid), fizici (Arhimed), astronomiji (Ptolomej), geografiji (Eratosten),
gramatici (Aristarh) itd. Fundamentalni problemi kosmosa skrajnuti su u stranu.
Slom grčkog polisa podstakao je gradjane na povlačenje u sopstvenu unutrašnjost, u
intimne kutke privatnog sveta. To je bio svojevrstan zaokret epohe. Helenističko-
rimska filozofija se okrenula ka praktičnim pitanjima. Ona se više ne odnose na
opštu sreću čoveka u društvenoj zajednici, već na individualnu sreću čoveka i
pitanje njegove lične sreće i oslonca u sebi. Središnja filozofska pitanja ovog
vremena ciljaju na to da se istraži kako mudar čovek, uprkos opštoj pometnji, može
postići duševni mir (ataraksiju)4 i nepomućenost u ličnom životu. U tom smislu –
kretanje filozofije/etike ide od opšte ka individualističkoj. Postoje 3 škole koje su
bile specifične za ovo razdoblje: epikurejska, stoička i skeptička.

2
Aneksija – izv. pripajanje, pridruženje; u ovom kontekstu - nasilno prisvajanje tudje teritorije.
3
Sinkretizam – mešavina višestrukih verovanja i praksi različitih škola mišljenja
4
Ataraksija - reč koja potiče iz reči – ataraxia, što znači duševni mir, osećaj smirenosti,
neuznemirenosti. Ima poseban značaj kod grčkih filozofa razdoblja helenizma kada se ataraksija
smatrala najvećim dobrom koje čovek može da postigne u životu.