SMILJE

(Helichrysum italicum)

Njegovi zlatni cvetovi u kojima se ogleda sunce inspirisali su naučni naziv Helichrysum, i krase
kamenite vrleti širom Mediterana. Smilje raste u žbunju visine do 70 cm i opija ne samo lepotom
nego i karakterističnim mirisom koji podseća na začin kari. Cveta tokom maja i juna i tako nam
dokazuje da život i lepota mogu da opstaju i u najtežim uslovima. Ovaj tipični predstavnik kserofita,
biljaka koje imaju sposobnost da skladište vodu i tako preživljavaju čak i u sušnom, vrelom
kamenjaru, jednako je prilagodljiv životu na nadmorskoj visini kao i na visini od preko 2000 metara.
Zato je i zaslužio nadimak immortelle – besmrtni.

Smilje nas tako uči istrajnosti, a njegova otpornost je odavno našim precima nagovestila da se u
njemu krije više od lepote i mirisa. Još je Teofrast sa Eresa, Platonov i Aristotelov učenik, u
svojoj Istoriji biljaka (Historia Plantarum) pominjao lekovita svojstva ove biljke kod opekotina i
ujeda otrovnica, dok je Dioskorid u De materia medica par vekova kasnije naveo i njena diuretska
svojstva, pomoć kod urinarnih poremećaja, hernija i išijasa. Ima više podvrsta smilja koje se
razlikuju zavisno od predela u kojima uspevaju, ali sve su lekovite i vekovima prisutne u narodnoj
medicini – od krajnjeg istoka do krajnjeg zapada Mediterana. Smilje je u Turskoj neizostavan
sastojak terapija kod dijabetesa, povreda kože ili urinarnih tegoba, dok se u španskoj tradicionalnoj
medicini koristi protiv upala kože, zubobolje i stomačih poremećaja. Smilje je tokom vekova i u
našim krajevima lečilo brojne kožne probleme, otoke, ožiljke, upale, disajne tegobe, alergije, bolesti
jetre, pankreasa…
LEKOVITOST BESMRTNE BILJKE

Prvi naučnik koji je u moderno doba započeo ispitivanja lekovitosti smilja bio je Leonardo Santini,
italijanski doktor koji je sredinom prošlog veka uočio značajno poboljšanje nakon primene ekstrakta
ove biljke kod svojih pacijenata koji su patili od psorijaze, ali i atroza i atritisa. Nažlost, njegova
otkrića nisu ozbiljno shvaćena, pa je smilje, bar što se nauke tiče, palo u zaborav sve do početka
našeg veka, kada je počelo da doživljava renesansu. Laboratorijska istraživanja su, po ko zna koji put
do sad, potvrdila da je narodna medicina sve ovo vreme bila u pravu. Ekstrakt smilja sadrži izuzetno
lekovite sastojke: visok procenat monoterpena: neril acetat, neril propanoat, alfa pinen, kao i
geraniol, geranil acetat, seskviterpene, nerol, linalool, limonen, arkurkumen, gama kurkumen,
rosifoliol i obilje flavonoida. Nivo dragocenih sastojaka varira u zavisnosti od sredine u kojoj biljka
raste.