1931.

година:

Међународни план:

У јануару ове године у Женеви се у оквиру Друштва народа дискутује о Бријановом

предлогу Паневропске уније. Маринковић се у свом говору осврће и на закључке
економске конференције из 1927. године и критикује их, сматрајући да нису довољно
усклађени са интересима доминантно аграрних земаља (захтев конференције за
соуштањем царинских тарифа може одвести ове земље у економску пропаст). Када је у
питању примена решења, наглашава да су узалудни покушаји да се пронађе јединствена
формула примењива на све случајеве. Овакав говор је врло добро прихваћен.

Маринковић отворено иступа против најаве немачко-аустријске царинске уније, па

наилази на осуду у земљи и од присталица и од противника (не треба тако отворено
иступати против Немачке). Павловић тумачи да је Маринковић то урадио да би на време
показао да Југославија жели да спречи евентуалну италијанску иницијативу у том правцу,
какву резервише само за себе. Коначно, почетком септембра Немачка и Аустрија се
одричу те идеје.

У јулу 1931. године почиње са заседањем конференција која има за циљ претресање
предлога америчког председника Хувера да се на годину дана уведе мораторијум на
отплату свих ратних дугова, како би се спречило продубљивање кризе у Немачкој и њен
банкрот. Југославија заузима чврсту позицију да ће, с обзиром да на конференцију није
позвана (позване су само земље које су учествовале у разради Јанговог плана), очекивати
наставак исплате оних средстава која јој припадају. Југославија није била усамљена,
пошто су и друге земље биле резервисане према овом предлогу (Француска највише), а
једино је Италија безусловно прихватила понуђено. Током даљег развоја разговора о овој
теми, по савету министра финансија Ђурића, Југославија одустаје од противљења
мораторијуму, али тражи да јој се обезбеде кредити који ће надоместити мораторијумом
ускраћена средства. У септембру југословенска влада јавља владама Француске, Велике
Британије, САД и Немачке да не може приступити Лондонском протоколу (којим је ипак
прихваћен Хуверов мораторијум), док се год не буде пронашло решење за средства која
Југославија тиме губи. Коментар Лондона је нарочито занимљив: и њима мораторијум
штети (само је ствар среће што је Југославија теже погођена – она је земља коју је задесио
земљотрес и не може од других тражити да је спасу). И остали су, осим речи да ће се
заузети, пропустили да одговоре било шта конкретно.

Првог септембра почиње 64. заседање Савета Друштва народа. Маринковић на седници
Савета поставља питање еманципације територија које се налазе под мандатом неке силе,
које је раздвојио на питање када се сматра да је један народ довољно „зрео“ да сам
управља, а потом и какве гаранције има за то да пружи. Његов извештај и аргументација
изазвали су доста пажње и покренули дискусију, а на крају су у потпуности прихваћени.
Једна од тема је и разоружање, а југословенска делегација предаје свој меморандум тим
поводом, у коме образлаже чињеницу да је југословенска војска већа и јача него раније
(још увек траје процес достизања оптималног нивоа који је неопходан за знатно већу
државу, са више становника него раније, и суседима који не крију намере за њеним
територијама).

Септембра 1931. године у Женеви су се састали министри спољних послова земаља Мале
Антанте и поновили закључке састанка у Штрбском Плесу (1930) о евентуалној
рестаурацији династије Хабзбурга. Како је прошлогодишњи састанак био одржан у
неформалној атмосфери, југословенски министар Маринковић овог пута је сачинио
протокол, ставивши закључке „на хартију“. Коста Ст. Павловић био је задужен да потом
оде до румунског министра Гике и да му протокол, како би се упознао са њим и усмено
одобрио. Интересантно, Гику је једва „ухватио“, и то на железничкој станици – Румуни
„врдају“ и као да избегавају обавезе о којима су се сагласили по овом питању.

Односи са Италијом:

У јануару је у Женеви Венизелос пренео Маринковићу да је, приликом своје последње

посете Италији, са Грандијем разговарао и о југословенско-италијанским односима, те да
су обојица изразили уверење да ће они напредовати ка бољим. Гранди је посетио
Маринковића у Женеви 22. јануара, где су у разговору провели четири сата, након чега је
договорено да се ускоро преговори наставе. По свему судећи, највише се говорило о
геополитичким и геостратешким принципима, поготово у смислу Албаније. Док је Гранди
говорио да Италију Албанија занима само као јадранско упориште, а никако као база за
даље ширење и да су спремни да Југославији дају све потребне гаранције, Маринковић је
узвратио да је Југославија заинтересована за Албанију као балканску земљу, те да никакве
гаранције не могу у датом тренутку обезбедити поверење у случају италијанске
интервенције. Југословенски посланик у Риму Милан Ракић позван је да дође у Давос,
ради разговора са двојицом министара. Уједно, краљ Александар је обавештен о разговору
и одобрио је Маринковићево држање, сложивши се да је Албанија централна тема – она се
не сме поредити са било којом другом државом, она је балканска и таква мора остати, а
њена независност и суверенитет неокрењени. Краљ сматра да Југославија треба да иступа
одлучно по том питању.

На албанског краља Ахмета Зогуа извршен неуспели атентат у Бечу 21. фебруара.
Југословенска штампа осуђује, Коста Ст. Павловић оцењује да („хвала Богу“) Југославију
нико не оптужује за атентат, осим („по обичају“) Италијана.

У мају се Маринковић поново састао са Грандијем, у време заседања Савета Друштва

народа, али је састанак завршио поразно, јер су обојица остали на својим позицијама по
питању Албаније (италијанско право на интервенцију), а није заказан наредни састанак.
Разговори су тако фактички, мада не формално, прекинути. Маринковић о томе
обавештава британског посланика Хендерсона и објашњава да је питање гаранција
независности Албаније шире од простог југословенско-италијанског спора.

Првог септембра почиње 64. заседање Савета Друштва народа – Маринковић и Гранди су
се само у пролазу поздравили (Коста Павловић каже да је био доста хладан поздрав и да
су раније увек при првом сусрету разговарали).

Када су у питању разговори са Италијанима, Маринковић има „увек исте“ инструкције –

нипошто се не прихвата ни под каквим образложењем италијанска интервенција у
Албанији, нити би се прихватила заједничка интервенција; Албанији заједнички
гарантовати независност и не мешати јој се у унутрашње ствари; некакве опасне нереде и
спорове решавати „Међународном жандармеријом незаинтересованих сила“; Албанији
гарантовати зајмове преко Друштва народа као вид финансијске потпоре, организацију
албанске војске свести на ниво потреба за одржавање унутрашњег поретка и безбедности;
од Албаније захтевати само развијање трговине и привредних односа, што се признаје и
Италији (стр. 237-238)

Румунија:

Деветог марта је румунски премијер и министар иностраних послова Миронеску писмом

обавестио Маринковића о томе да је Румунија прихватила италијанску иницијативу да
ради на зближавању Румуније и СССР-а. Два дана касније Маринковић се захвалио на
обавештењу и подржао румунско прихватање италијанске иницијативе (било би
„увредљиво“ када је Гранди већ толико истрајао).

Бугарска:

Најаве нове бугарске владе Александра Малинова о плановима за побољшање односа са

Југославијом Коста Павловић прима скептично, тумачећи кадровска решења у бугарској
дипломатској служби. Малинов о терористичким акцијама у Лесковцу каже да не зна
ништа више од онога што су објавиле новине.

Другог августа југословенско Посланство у Софији улаже протест због упада бугарских
комита у крајеве око Врања. Малинов се гнуша злочина и обећава да ће учинити све да
спречи сличне ствари убудуће. Ипак, на југословенску дипломатију је оставио утисак да
се прибојава ВМРО-а и њиховог утицаја у Бугарској, те да није спреман да истински ради
на побољшању односа у страху од унутрашње нестабилности у Бугарској.

Аустрија:

Другог августа експлозија бомбе у возу (по ко зна који пут). Министар Маринковић
убеђен у умешаност аустријске владе – посредну, јер нису обраћали пажњу на вагоне иако
им је скренута пажња на то да се са њихове територије организују такве терористичке
акције. 11. август – протестна нота Аустријској влади, која одговара да ће спровести
истрагу и потом одговорити писмено.

Маринковић у мају са шефом Одсека за друштво народа у Министарству иностраних дела

Француске: Аустрија је „кокота“ коју треба издржавати, али Југославија то неће да ради.

1932. година

Генерална дебата о разоружању почиње 8. фебруара 1932. године.

Први говори британски министар спољних послова Сајмон: Британци се залажу за методе
ограничавања наоружања, оснивање Сталне комисије за разоружање, забрану хемијског
оружја и подморница.

Француски министар војни Тардје износи став Француске да решење треба да се заснива
на мировном споразуму и већ усвојеним принципима у оквиру Друштва народа, а не да се
траже нове основе. Француски предлог је постепено ограничење наоружања,
успостављање правила о заштити цивилног становништва, три категорије снага Друштва
народа (ваздухопловна – цивилни и војни авиони веће носивости, ваздухопловна – нешто
нижа носивост, искључиво војни авиони у случају примене чл. 16, док је трећа категорија
и копнена, поморска и ваздухопловна). Он инсистира на потреби да се успоставе војне
снаге Друштва народа, сматрајући да се једино тако може обезбедити дугорочни мир.

Немачки канцелар Брининг: потребно је постићи разоружање и тако допринети порасту

међусобног поверења; Немачка се залаже за опште и равномерно разоружање. „Тражимо
једнакост метода и једнакост безбедности“.

Совјетски комесар за спољне послове Литвинов: истиче совјетску осуду рата још на самом
почетку. Критикује француски предлог да ће у ствари донети само нове дискусије и нова
нерешива питања, а поготово критикује идеју о заједничкој војсци Друштва народа – ко
гарантује да се она неће ангажовати у интересу одређених земаља? Једино решење за мир
је потпуно и безусловно разоружање („зар није лакше контролисати да ли је ко
фабриковао тенкове, авионе или топове но контролисати прекорачења...“)

16. фебруара говори Маринковић. Понавља неопходност постизања ограничења

наоружања и забране офанзивног оружја (поготово бродова – чиме би и Југославија
скинула огроман финансијски терет) и хемијских средстава. Кључно је његово
инсистирање на „моралном разоружању“ („Рат је могућан и између две државе потпуно
разоружане; довољно је да постоји воља да се ратује.“) – свестан је врло малих
могућности да се дође до тога да ратова више не буде, па потом и говори о томе да се мора
имати разумевања за Југославију и њену опрезност по питању сопственог разоружања
(говори о историјском искуству и тешким последицама војне слабости и пораза).

односи
Француска влада је у фебруару предложила укидање бугарских и мађарских репарација.
Југословенско министарство је тражило од Посланства у Паризу да интервенише и изјави
да се никако неће дати пристанак на то.

Маринковић је 7. марта 1932. послао телеграм саучешћа поводом смрти Аристида Бријана.
Два дана касније је одређена југословенска делегација која ће присуствовати погребу.
Коста Павловић констатује да је Југославија једина послала праву депутацију, али да се о
њој у француској штампи скоро и не говори.

образац југословенске спољне политике

У инструкцијама министра Маринковића за експозе о спољној политици (који Алберт

Крамер треба да изложи на дебати о буџету; крајем месеца и министар Маринковић држи
експозе у Сенату): југословенска спољна политика је непроменљива, а за циљ има мир и
консолидовање постојећег политичког поретка путем сарадње у Друштву народа и
одржавања савеза и пријатељстава. Уједно, тежи се што бољим односима са суседима,
тешкоће у том погледу никада не долазе са југословенске стране – југословенска позиција
је здраворазумска. Исти принципи воде политику и према великим међународним
проблемима. По питању ратних репарација постоји југословенска спремност да поднесу
жртву зарад повољног решења, али се неће прихватити ниједно решење донето без учешћа
југословенске стране (нити било какво једнострано решење које се не обазире на
југословенске интересе). Коначно, по питању разоружања Југославија је потпуно отворена
за сарадњу, али тражи да то ниједна страна не злоупотреби (да разоружање користи за
слабљење других и јачање свог положаја).