ARON SIMANOVIČ

RASPUĆIN
VEČNA TAJNA
Iz pera njegovog sekretara

Naslov originala:
Aron Simanovitsch
RASPUTIN AND THE JEWS
 PREDGOVOR

Ko je bio Grigorij Jefimovič Raspućin, čovek koji bezmalo jedan vek raspaljuje
maštu čitalaca? Brojne knjige i nekoliko filmova opisuju ga kao osobu natprirodnih moći,
kao iscelitelja i vidovnjaka, kao razvratnika, ljubitelja žena i pića, kao prevaranta, pa čak i
kao nemačkog špijuna zavrbovanog da u Prvom svetskom ratu uticajem na cara Nikolaja II
i, posebno, caricu Aleksandru Fjodorovnu okrene Rusiju na stranu Nemačke, a protiv
saveznika. U svemu navedenom moglo bi da ima istine, ali za to ne postoji nijedan dokaz,
tako da Raspućinov život i delovanje ostaju obavijeni velom tajne, zbog čega sam knjizi dao
naslov „GRIGORIJ RASPUĆIN – večna tajna”.
Tek kada mi je pre izvesnog vremena na čitanje data knjiga objavljena davne 1930. u
Parizu, pod naslovom „Raspućin – od njegovog sekretara Arona Simanoviča i taj čovek je
prestao za mene da bude sinonim za razbarušeno, zlo i raspusno. Sve vreme tokom čitanja
iščekivao sam njegova preterivanja i zlohude radnje, a naišao na čoveka koji uživa u
ciganskoj muzici, društvu lepih žena i dobrom vinu, ali koji je, pre svega, osoba zdravog
razuma i humanista. Međutim, glavni motiv da se upustim u prevođenje teksta i
priređivanje ove knjige je opis burnih godina koje su prethodile najvećem događaju u
novijoj ruskoj (i svetskoj) istoriji – revolucija 1917, pad monarhije i tragična sudbina
poslednjeg ruskog cara Nikolaja II i većine pripadnika kuće Romanovih. Autor, Aron
Simanovič, kao Raspućinov najbliži saradnik i prijatelj, kroz svoj i Raspućinov životni put
daje nam slike ruskog društva tokom poslednjih godina carevine. Pominje prve ozbiljne
pokrete narodnih masa (1905.), opisuje mukotrpan život na selu, sazrevanje radničke svesti
po gradovima, korumpiranost državne administracije, nehaj plemstva i samovlašće carskog
para. Simanovič ima svoju verziju ubistva Raspućina i detaljno govori o stradanju cara,
carice i njihovo petoro dece, o proganjanju plemstva tokom i posle revolucije 1917, kao i o
ruskom građanskom ratu. Beleške Arona Simanoviča završavaju se proglašenjem
Sovjetskog Saveza 1922.
Beleške date na kraju knjige detaljnije opisuju pojedine događaje i bave se biografijama
ličnosti koje se u knjizi pominju površno ili u drugom kontekstu.

Branko Veledinović
 UVOD

Beležeći ova sećanja, imao sam nameru da se usredsredim samo na zapažanja o

zbivanjima kojima sam prisustvovao tokom tog burnog perioda ruske istorije, što
podrazumeva približavanje svetskog rata, neobičan uspon do moći Grigorija Raspućina,
pad dinastije Romanova i prve nagoveštaje građanskog rata. Ne želim ovim nikoga da
razotkrijem, niti bilo koga da kompromitujem. Pažljivo sam izbegavao svaku tendencioznu
interpretaciju i zabranio sebi da govorim o stvarima o kojima nemam potpuno tačne
podatke.
Moja pripovedanja o onome što se događalo na carskom dvoru zasnovana su
uglavnom na ličnom doživljaju i na poverenju koje sam uživao kod Raspućina, čiji sam
savetnik bio. A on je, sa svoje strane, bio upoznat sa svim tajnama carskog para. Car i carica
poveravali su mu se kao nekome ko upravlja njihovom svešću. Zbog toga sam ubeđen da
ova pripovedanja odgovaraju istini. I samo iz tog razloga usudio sam se da iznesem neke
činjenice iz intimnog života carske porodice koje su do sada bile nepoznate.
Moguće je da sam, tu i tamo, načinio sitne greške u imenima i detaljima događaja.
Nikada nisam pravio beleške, te sam se u potpunosti oslonio na svoje pamćenje. Ali mislim
da moj odnos prema činjenicama u njihovoj suštini ne može biti doveden u pitanje.
Sto se mog ličnog delovanja tiče, nipošto nemam nameru da ustvrdim kako je sve što
sam radio bilo dobro i pravično. Ja sam jednostavno uvek nastojao da dostignem cilj koji mi
se činio dobrim i ispravnim.
Služio sam se sredstvima koja su mi bila nadohvat ruke i koja su mi se činila
najdelotvornijim. Pazio sam, pre svega, da mi ne izmaknu mogućnosti koje mi je nudio
povlašćen položaj pored Raspućina; bio sam njegov savetnik i na mesto sekretara svog
miljenika postavio me je sam car.
 I

KAKO SAM DOSPEO NA CARSKI DVOR

Neka mi prvo bude dozvoljeno da kažem nekoliko reči o sebi:

Tokom više od deset godina, zauzimao sam u Sankt Peterburgu položaj koji bi po
{1}

svemu mogao da se nazove jedinstvenim te vrste. Prvi put u istoriji Rusije jedan običan
Jevrejin iz provincije primljen je na dvor i mogao je da utiče na državne poslove. Vladajući
krugovi tog vremena nisu mi predstavljali ozbiljnu prepreku, uprkos svom dubokom
antisemitizmu. Iako sam Jevrejin, tražili su od mene savete i zaštitu; pa ipak, najveći deo
mojih aktivnosti sastojao se u tome da pomažem svojim ugnjetenim istovernicima i da im
olakšam položaj.
Moji petrogradski uspesi uglavnom se pripisuju prijateljstvu koje me je vezivalo za
Raspućina. Prihvaćeno je kao izvesno da je Raspućin bio taj koji mi je prokrčio put i uveo
me u carski dvor.
To nije tačno. Prijateljstvo s Raspućinom za mene je svakako bilo dragoceno, ali istine
radi, moram da kažem da su moji odnosi s visokim društvom Sankt Peterburga
uspostavljeni pre Raspućinovog dolaska u taj grad. A evo kako.
Po zanimanju sam draguljar i boravište mi je bilo u Kijevu, kada sam 1902. odlučio da
preselim trgovinu u Sankt Peterburg. Život u provinciji nije mi se više dopadao, jer sam,
kao i drugi Jevreji, sve češće morao da trpim šikaniranja, zlostavljanja, uvrede i poniženja.
Iz toga sam, istina, izvukao koristan nauk u odnosima s policijom i državnim službenicima.
U provinciji sam uspostavio dobre odnose sa tom sredinom i upoznao mnoge ugledne
ličnosti, stekavši, pri tom, izvesnu lakoću i veštinu u ophođenju i, tu i tamo, korumpiranju.
To iskustvo pokazalo se dragocenim. U Sankt Peterburgu sam često sretao osobe kojima
sam ranije činio značajne usluge. Većina njih bila mi je zahvalna i nudila mi da se oduži.
Pojedinima od njih mogu da zahvalim što sam izbegao sigurnu smrt i sačuvao život svojoj
deci. Bilo je to 1905, kada se u Kijevu dogodio pogrom. Kada sam otišao u Sankt Peterburg,
{2}

moja porodica je ostala u Kijevu, gde je i moja trgovina nastavila s radom. Na prve znake
uznemirenosti požurio sam da im se pridružim. Zatekao sam radnje opljačkane. Moj
opunomoćenik i nekoliko rođaka su ubijeni. Moj život i životi mojih najbližih dovedeni su u
opasnost. Ali general Mavrin, koji je upravljao pogromom, i Zišocki, prefekt kijevske
policije, uzeli su nas u zaštitu, tako da sam, zahvaljujući njima, uspeo s porodicom da
izbegnem u Berlin. Prilikom odlaska, pred sinagogom smo videli tela Jevreja masakriranih
usred molitve. Taj užasan prizor ostavio je na mene neizbrisiv utisak i po dolasku u Berlin
trebalo mi je dosta vremena da se priberem.
Tada sam čvrsto odlučio da se svim sredstvima borim za zaštitu svog života i života
svoje porodice, kao i za ostvarivanje naših prava. Odlučio sam, takođe, ako to bude
potrebno, da pomažem svojim istovernicima. Po povratku u Sankt Peterburg i posle susreta
s Raspućinom odlučio sam da vodim bitku do kraja, uz njegovu pomoć, ali na sopstvenu
odgovornost, bez mešanja i pomoći svojih istovernika. Sada prvi put javno objavljujem šta
sam nameravao, a šta uspeo da postignem i izjavljujem da preuzimam svu odgovornost i da
sam spreman na sve napade, čak i na najteže optužbe.
Moja žena potiče iz jevrejske porodice građevinskih preduzimača, s veoma
razgranatim poslovima. Više njenih rođaka našlo je sebi mesto u Sankt Peterburgu, gde su
kao umetnici bili pod pokroviteljstvom braće Vite. Kada sam iz Kijeva prešao u Sankt
Peterburg, čestitali su mi na uspostavljanju prvih poslovnih veza. Drugi rođaci bili su
vredni i ozbiljni trgovci. Neki od njih povremeno su dobijali porudžbine i od carskog dvora.
Ali, vodili su skroman život i nisu zalazili u visoke krugove.
Ja sam, naprotiv, bio sasvim drugačiji. Rado sam i redovno zalazio u visoke krugove,
mala pozorišta i kabaree, odlazio na trke, gde sam sretao ljude iz različitih društvenih
staleža.
Kao što svako zna, strast prema kocki je snaga koja čini da se ljudi međusobno lako
vezuju i zaboravljaju na razlike u društvenom položaju ili nacionalnosti. Traganje za
zadovoljstvom dovodi svoje žrtve u težak položaj kada je reč o izvoru sredstava potrebnih
da se izađe na kraj s velikim troškovima takvog života. Ja sam se u tom svetu brzo snašao i
za svoje poslove obilato koristio poznanstva koja sam u tim krugovima stekao. Zahvaljujući
talentu da lako uspostavljam odnose i prijateljstva uprkos društvenim razlikama, veoma
brzo sam stupio u vezu s raznim ličnostima bliskim dvoru i zainteresovao ih za svoje
poslove. Tako sam i sam postajao sve bliži dvoru i sve sam bolje upoznavao tamošnji život.
Moje poznavanje života i iskustvo trgovca, dobrodošli su mi kada je došlo vreme da
pomognem ljudima koji su bili veoma cenjeni u mondenskim krugovima, ali koji se nisu
najbolje snalazili u poslovima kao što su kupovina ili prodaja kakvog vrednog predmeta ili
uzimanje zajma. Ovde treba naglasiti da je visoko društvo u Sankt Peterburgu, u svemu što
se odnosilo na posao, pokazivalo visok nivo neznanja.
Prijateljstvo s dva brata, kneževima od Vitgenštajna, koji su bili oficiri Garde cara
Nikolaja, za mene je od neprocenjivog značaja. Preko njih sam upoznao kneginju Orbelijani,
dvorsku damu koja je imala veliki uticaj na caricu Aleksandru i kavkaske kneževe Uču
Dadijanija i Aleka Amilašvarija; onda sam, malo-pomalo, upoznao sve oficire Garde. Potom
sam sklopio poznanstva sa svim caričinim dvorskim damama, Anom Virubovom, Milom {3}

Nikitinom, gospođom Fon Den i kneginjom Astaman-Galicinom. Imao sam slobodan

pristup u carsku palatu i upoznao gotovo sve na dvoru. Posebno dragoceno bilo mi je
poznanstvo sa carevim natkonobarom Francuzom Poansoom, koga su veoma uvažavali svi
na dvoru. Nas dvojica, g. Poanso i ja, imali smo svoj šahovski klub, koji je zapravo više bio
mali politički kružok. S nama su bila i dva kneza Vitgenštajn, koji su uvek bili kratki s
parama. Tako sam za neke svoje poslove uspeo da zainteresujem više uglednih ličnosti sa
dvora i iz neposrednog carevog okruženja.
Sudbina dva brata Vitgenštajn, koji su po ženskoj liniji bili u srodstvu sa
Hoencolernovima, bila je tragična. Jedan je ubijen u dvoboju zbog neke polu-mondenke.
Drugi, koji se oženio po lepoti čuvenom Cigankom Lizom Malasku, progutao je pileću kost
i udavio se. Obojica su bili veoma vezani za cara, koji ih je primao za svoj sto i rado s njima
provodio vreme. Posle njihove smrti, u moj kružok došao je Uča Dadijani, takođe veoma
rado viđen na dvoru. On je bio stalni gost salona kneginje Sofije Taršanove. Jedna od njenih
kćeri bila je udata za kneza Gelovanija kojeg sam, na njegov zahtev, proglasio
predsednikom mog šahovskog kluba.
Caričinim dvorskim damama prvi put sam predstavljen kod kneginje Orbelijani,
nekadašnje milosnice cara Nikolaja II. U to vreme kneginja je već bila oduzeta. Uprkos
nekadašnjoj vezi sa carem, uživala je blagonaklonost carice koja ju je često izvodila u šetnje
kolima. Carica je i inače retko pokazivala ljubomoru, iako je za to imala ozbiljnih razloga.
Kod kneginje Orbelijani predstavljen sam dvorskim damama pre svega kao draguljar,
prodavac i dobar poznavalac dijamanata. Ubrzo, više nisu mogle bez mene (džepovi su mi
uvek bili puni nakita). Tako sam uspeo da steknem naklonost i poverenje osoba na visokim
položajima i da budem uveden u mnoge tajne života na dvoru. Stajao sam na čvrstom tlu i
stekao sigurnost i poverenje u sebe, posebno kada sam shvatio sa koliko ljudi na dvoru
održavam kontakte. Moji zahtevi i želje postali su predmet razmatranja vladinih krugova.
Mnogi su se trudili da prema meni pokažu ljubaznost i rado su mi izlazili u susret. Sa svoje
strane, nastojao sam da im uvek budem od koristi.
Takođe, zahvaljujući kneginji Orbelijani, pozvan sam i u audijenciju kod carice. Jednog
dana poželela je da čuje moje mišljenje o nekom nakitu, a to je već bila moja igra. Primila me
je kod kneginje bez posebne etikecije. Više puta posle toga dobijao sam od nje narudžbine i
sve ih izvršavao marljivo i savesno. Carica je bila zadovoljna i poklonila mi je poverenje.
Znajući za njenu štedljivost, cene nakita, koji je od mene kupovala, držao sam veoma nisko.
Kada bi nešto odabrala, carica bi obično pitala dvorskog draguljara g. Faberžea koliko to po
njegovoj proceni vredi i da li je cena razumna. A kada bi se ovaj začudio niskoj ceni, ona bi
se veoma oraspoložila. Naravno, meni je od svega bila najvažnija caričina naklonost.
Kupovala je često, ali je plaćala u ratama. Takve uslove rado sam prihvatio, što je kod nje
izazvalo iskreno zadovoljstvo. A kako su i osobe iz njenog najbližeg okruženja takođe želele
nakit po povoljnoj ceni, i tu sam stekao naklonost. Rezultat svega bio je da su se svi oni
jednostavno utrkivali u izrazima zahvalnosti.
 II

„STARAC”

U to vreme – a bila je 1905. godina – na carskom dvoru pojavio se Grigorij

Raspućin.
Mnogo pre njegovog dolaska o tom tajanstvenom čoveku ispredale su se razne
fantastične priče, a sve zbog pisama velike vojvotkinje Anastazije žene velikog kneza
{4}

Nikolaja Nikolajeviča i njene sestre Milice, udate za velikog kneza Petra Nikolajeviča. Na
jednom od svojih putovanja, dve velike kneginje našle su se u čuvenom kijevskom
manastiru. Javljajući novosti o sebi, pisale su o čudesnom „starcu”, čoveku dostojnom
uvažavanja, kojeg su nameravale da dovedu u Sankt Peterburg. Taj čovek, pisale su one,
nije ni monah ni sveštenik, već neko ko poseduje posebne duhovne moći.
U okruženju carskog para duže vreme se govorkalo da je carica svojoj deci prenela
nečistu krv, koja prouzrokuje bolesti i nesreću. Ovde moram da naglasim da su na ruskom
dvoru vladali neznanje i praznoverje. U tom smislu ta uvažena gospoda nisu bila na višem
nivou od običnih seljaka. Oni koji su okruživali cara bili su većinom ograničene osobe, bez
ikakvog praktičnog znanja i potpuno nesposobni da nađu rešenja čak i kada su posredi
najjednostavnija pitanja iz svakodnevnog života. Virubova, kneginja Orbelijani i druge
dvorske dame pričale su caru i carici šta su čule o Raspućinu. Baš u to vreme carski par je
prolazio kroz veoma težak period. Bili su obuzeti strahom za svoje najbliže, za dvor i za
sopstvenu sudbinu. Bura revolucije preteći je jačala. A kada su glasine o Raspućinu i
njegovim čudima došle do njihovih ušiju, u njima se rodila nada da će im on nekako
pomoći. Od njega su očekivali, pre svega, da izleči carevića koji je teško oboleo.
Brojni hodočasnici – monasi, proroci – prolazili su kroz carski dvor mnogo pre nego što
se pojavio Raspućin. Njihova carska visočanstva rado su ih primala i pitala za savete. Kada
bi ih dobili, strogo bi ih se pridržavali, ali nikad nije bilo povoljnih rezultata. Posle mnogih
susreta, zajedničkih molitvi i religijskih pouka, carski par bi gubio zanimanje i ovi bi
nastavljali svojim putem.
Car i carica su se često svađali, jer su oboje bili veoma nervozni. Događalo se da carica
po nekoliko nedelja ne progovori ni reč sa mužem. Ona je patila od napada histerije, a on
prekomerno pio, loše izgledao, bio usporen i gubio kontrolu nad sobom. Upravo u ta teška
vremena do dvora su stigle vesti o Raspućinovim isceliteljskim moćima. Pričalo se da on
tajanstvenim travama leči i najteže bolesti. To je kod cara i carice probudilo nadu, pa je
izdato naređenje da se Raspućin, što je pre moguće, dovede u carsku palatu.
 III

PRVI RASPUĆINOV SUSRET S DVORSKIM

DAMAMA

Odakle je Raspućin došao i kako je postao tako uvažena i uticajna ličnost?

Rekao sam već da je Raspućin na dvoru u Sankt Peterburgu zatekao pripremljen teren.
Po jakoj volji i izuzetnoj energiji razlikovao se od drugih vidovnjaka, proroka i spiritista. S
druge strane, on nije bio pohlepan: njegova ambicija proistekla je iz stvarne potrebe za
moći, kojoj je težila njegova snažna priroda. Voleo je da komanduje i upravlja ljudima, ali je
vodio skroman život. Te njegove sklonosti bile su poznate i pre nego što se pojavio u Sankt
Peterburgu, samo što je tamo sve postalo mnogo izraženije.
Raspućin je u Sankt Peterburg došao devet godina pre svetskog rata. Sada ću pričati o
događanjima onako kako mi ih je on lično predstavio.
Velika kneginja Anastazija, supruga Nikolaja Nikolajeviča, i njena sestra Milica, udata
za velikog vojvodu Petra Nikolajeviča, zajedno su bile na putu u Kijevu. Tamo su se
smestile u manastiru svetog Mihaila. Jednog jutra su u manastirskom dvorištu zapazile
monaha koji je testerisao drva. Rečeno im je da taj posao radi da bi zaradio za hleb. Bio je to
Raspućin. Već je obavio nekoliko hodočašća u razna sveta mesta, a u manastir je stigao sa
svog drugog hodočašća u Jerusalim. Raspućin je damama uputio svoj prodoran pogled i
učtivo ih pozdravio. One su počele da mu postavljaju razna pitanja i razvio se razgovor.
Dame su našle da je nepoznati veoma zanimljiv. Pričao im je o hodočašćima i svom životu.
Mnogo toga je video i prošao razna iskušenja. Dva puta je pešice prevalio put od Tobolska
do Jerusalima; posetio je sve velike manastire, sve važne ruske crkve i znao mnogo
zanimljivih detalja o čuvenim monasima. Njegove reči privukle su pažnju dve dvorske
dame, a njegovi komentari o verskim pitanjima, potpuno osvojili. Prvi susret završio se
pozivom da sledećih dana svakako dođe na čaj.
Raspućin se ubrzo odazvao pozivu. Velikim kneginjama, koje su putovale tajno, u
Kijevu je bilo dosadno i Raspućinove priče donele su im željenu razonodu. Rado su
provodile vreme s tim čudnim muškarcem karakterističnog izgleda.
Raspućin je svojim novim prijateljicama objasnio da je on običan siromah iz sela
Pokrovsko, u guberniji Tobolsk. Otac mu je još bio živ i radio je na brodskim vezovima na
reci Turi. Od porodice je još imao ženu Praskovju, sina Mitju i dve kćeri, Maru i Varju.
Rekao im je da, iako je bez škole i nepismen, odlazi da propoveda ljudima po stanicama i
pod tremovima. Bio je ponosan na svoj propovednički dar i čak je tvrdio da bi lako
savladao svakog misionara ili čoveka od crkve, dakle teološkog znalca. Posebno je isticao
da dobro poznaje „kanonsko pravo”. Šta je pod tim tačno podrazumevao teško je reći, ali je
neosporno da je njegovo poznavanje verskih pitanja zaista iznenađivalo crkvene
velikodostojnike i ugledne teologe.
Raspućinove posete damama iz Sankt Peterburga su učestale. Njima je bilo drago da ga
vide, pozivale su ga za svoj sto i prema njemu se ponašale veoma ljubazno. Nešto u
Raspućinovoj ličnosti snažno ih je privlačilo. Žene su i inače lako potpadale pod njegov
uticaj, a da toga nisu bile ni svesne. Kada je saznao ko su njegove nove prijateljice, Raspućin
je učinio sve da stekne njihovu naklonost, brzo shvativši koliko je to važno. Naravno, još
nije mogao da zna kakva ga velika uloga čeka na carskom dvoru, ali je polako naslućivao
sjajnu perspektivu koja mu se otvarala.
Dvema dvorskim damama Raspućin je pričao da leči sve bolesti, da se ne boji ni đavola
ni veštica i da može da predvidi budućnost i otkloni opasnosti koje prete. Govorio je s
mnogo žara i ubeđenja, a njegove sivkaste oči sijale su tako ubedljivim sjajem da su
slušateljke bile potpuno očarane. Osetile su prema njemu neko mistično poštovanje. Kako
su i inače bile sklone da prihvate svaku praznovericu, bile su ubeđene da su našle
čudotvorca kojeg su tražile, kojeg su čekale u tajnim kutovima svojih srca. Jedne večeri,
jedna od njih otvoreno je pitala Raspućina: „Možeš li ti da izlečiš dečaka obolelog od
hemofilije?” S najvećom ubedljivošću, Raspućin je odgovorio da bi mogao kad bi se
potrudio; čak je dodao da dobro poznaje tu tajanstvenu bolest i sa iznenađujućom tačnošću
opisao simptome. Njegov opis u svemu se slagao sa carevićevom bolešću. Staviše, naveo je i
imena biljaka koje koristi u lečenju. Dve velike kneginje bile su zadivljene; obuzela ih je
velika radost što im se pružila mogućnost da svojim suverenima učine uslugu koja se ne
zaboravlja, a to je izlečenje njihovog sina. Poverile su Raspućinu da knez naslednik boluje
od te bolesti, ali da je to tajna poznata samo u dvorskim krugovima. Raspućin se ponudio
da ga izleči.
Tako je počeo da se zapliće čvor koji će biti presečen, mnogo godina kasnije, smrću
čudotvorca i burom revolucije.
Započela je Raspućinova vladavina.
 IV

GLASINE

Nije trebalo dugo čekati da o Raspućinu i njegovim posetama carskoj palati počnu
da se ispredaju fantastične priče. Postavljalo se, pre svega, pitanje šta je navelo dve velike
kneginje i druge dvorske dame da carskom paru predstave tog seljaka koji je, koliko juče, u
Sankt Peterburgu bio potpuno nepoznat. Mnogi se nisu ustezali da tvrde da Raspućinov
dolazak nije bio pitanje pukog slučaja, već da je smišljeno tražen čovek čudnih sposobnosti
da bi se uticalo na carevu politiku.
Nikolaj II bio je nepoverljiv, tvrdoglav i prevrtljiv čovek. Ali, pokazivao je naklonost
prema osobama za koje se smatralo da poseduju natprirodne moći. To objašnjava kako su
brojni šarlatani, mistici, čaki obični ludaci, uspevali da mu se približe i da bez većeg napora
ne samo drže njegovu pažnju već i da steknu njegovu naklonost. U njihovom prisustvu car
se osećao bolje i pažljivo je slušao nauke i savete. Mnogi su to objašnjavali povredom glave
koju mu je naneo japanski princ tokom rusko-japanske ratne avanture. {5}

Za neke je Raspućin bip oruđe Nemačke.

Pričalo se da nemačka dinastija Hoencolern gaji mržnju prema dinastiji Romanov i da
nemački car želi da se osveti ruskom zbog nezahvalnosti i nedostatka poštovanja.
Hoencolernovi su se, govorilo, se, koristili svim sredstvima tokom poslednja dva veka da
poraze Rusiju. Nemačka je, naime, imala znatan ekonomski uticaj na Rusiju, ali ne i
politički.
Ruski dvor nije voleo Hoencolernove; tamo se mislilo da je Vilhelm II ubeđen da
Romanovi predstavljaju nepremostiv bedem nemačkom tihom osvajanju Rusije. Neki su
pokušavali da nađu prihvatljiv odgovor na pitanje šta je caričinu prijateljicu Virubovu
navodilo da se u sve meša, a da pri tom to uvek bude na strani Raspućina. Po svemu sudeći,
to nije bilo pitanje nemačkog uticaja. U svakom slučaju, ona je bila ta koja je, koristeći sav
svoj uticaj na dvoru, uvek prva podržavala Raspućina. Njegove želje za nju su bile
zapovest. Uzdizala ga je do božanstva i njoj, vernoj posrednici između carskog para i njega,
Raspućin velikim delom duguje zahvalnost za svoj jedinstven položaj. Govorilo se da bi
Virubova išla za njim na kraj sveta, i zaista mu je bila odana i dušom i telom. On je bio njena
glavna pokretačka snaga; bila je ubeđena da radi u interesu svojih vladara i dinastije, a njen
glavni cilj bilo je izlečenje kneza naslednika.
Ko je, onda, među osobama koje su odigrale nekakvu ulogu u uvođenju Raspućina u
palatu mogao da ima za cilj da naškodi dinastiji? Da li su to bile dve kćeri crnogorskog
kralja, velike kneginje Anastazija i Milica, koje su Raspućina dovele iz Kijeva?
Neki su smatrali da je Raspućin doveden u carevu blizinu u nadi da će, kao neuk
monah, zauvek da uništi već načeto zdravlje kneza naslednika. U tome su prednjačili
najbliži carevi rođaci.
 V

MILJENIK CARSKOG PARA

U Sankt Peterburg Raspućin nije došao vozom, već per pedes apostolorum, a to će
reći – pešice. Smestio se u jednom manastiru, gde ga je primio starešina i stari prijatelj
Teofan. Otuda ona neosnovana i zlonamerna priča da je velikom knezu Nikolaju
Nikolajeviču Raspućina preporučio otac Teofan. Potom je napustio svoje prvo prebivalište i
jedno vreme živeo u stanu generalice Loštine, u Nikolajevskoj ulici. Gospođa Loština je bila
je veoma ekscentrična žena, koja jedva da je bila pri sebi. Primećena je, pre svega, po malom
cilindru od bele svile koji je stalno nosila. Bila je veoma odana Raspućinu i naučila ga je da
čita i piše. Od nje je otišao kod izvesnog Sazonova, koji je živeo u ulici Jamakaja. Na kraju se
skrasio u stanu u ulici Gorošovaja 64, gde je ostao do smrti.
Raspućina su nestrpljivo očekivali u Carskom selu. Pa ipak, kada se tamo našao,
{6}

dočekan je sa izvesnom rezervom. Pred caricu ga je izvela velika kneginja Anastazija, koja
ga je dočekala u Sankt Peterburgu. Ostavio je dobar utisak. Držao se pribrano i
dostojanstveno, govorio je o svom životu, ali nije spominjao svoje natprirodne moći. Znao je
da su mu, u tom smislu, dve velike kneginje već napravile dovoljno reklame. Od prvog
susreta sa carevićem pokazao se dostojnim poverenja. Imao je dar da smiruje ljude. Činio je
to svojim čvrstim i smirenim držanjem. Na uzglavlju carevića naslednika, vezanog za
bolesničku postelju, njegova veština isceliteljstva pokazala se u punom svetlu.
Siroto dete imalo je česta i obilna krvarenja iz nosa za koja dvorski lekari nisu nalazili
leka. Veliki gubici krvi su ga islabljivali i roditelji su bili očajni. Dane i noći provodili su u
velikom nespokojstvu. Mali Aleksej se ubrzo sprijateljio s Raspućinom čija je moć sugestije
na njega uspešno delovala. A onda, kada se jednog dana krvarenje iz nosa ponovilo,
Raspućin je iz džepa izvadio šaku punu kore od drveta, potopio je u ključalu vodu i njom
pokrio carevićevo lice. Videli su mu se samo oči i usta. Istog trenutka dogodilo se čudo:
krvarenje je prestalo.
Raspućin mi je detaljno pričao o tom događaju koji je obeležio njegovo prihvatanje u
svojstvu iscelitelja u carskoj palati. Nije krio da je kora kojom je pokrio carevićevo lice bila
obična, hrastova, ali da, eto, ona ima svojstvo da zaustavi krvarenje. Carski par je od njega
saznao da postoje razne sibirske, kineske i tibetanske biljke koje čine čuda kod raznih
oboljenja. Ali, Raspućin je lečio i bez biljaka, raznim bajanjima. Kada bi se neko požalio na
jaku glavobolju, groznicu ili bilo kakvu slabost, on bi mu se postavljao iza leđa, uzimao mu
glavu u ruke i mrmljao nešto što niko nije razumeo. Onda bi bolesnika munuo u slabinu i
rekao: „Hajde, idi sada!” I oboleli bi se zaista osetio izlečenim. I sam sam se podvrgavao tim
Raspućinovim bajanjima i mogu da kažem samo jedno: rezultati su bili iznenađujući.
Raspućin je kod ljudi koji bi se našli u njegovoj blizini budio najrazličitija osećanja.
Jedni su osećali čudan strah, drugi duboku odbojnost. Neki su, opet, osećali snažnu mržnju.
Carska porodica bila je u potpunosti pod njegovim uticajem, dok mu se sam car dokraja
predao. Raspućin je vladao njime. Ne sumnjam da bi izgubio dobar deo ugleda i uticaja da
se carević nije oporavio. Ali zdravlje naslednika prestola vidno se popravilo, iako to još nije
bilo potpuno izlečenje. Raspućin je, međutim, ubedio cara da bolest uopšte neće
uznemiravati carevića posle njegove osamnaeste godine i da će od tada biti oslobođen
svake patnje. Mladi suverenov sin više nije mogao bez Raspućina. Na najmanji znak
pogoršanja stanja, čak i zbog sitne slabosti, pozivan je čudotvorac koji je imao neobjašnjivu
moć nad dečakom. Već bi i samo kratak telefonski razgovor bio dovoljan da ga oslobodi
nesanice, groznice ili jeze. Sve to objašnjava ogromno uvažavanje koje je uživao kod carice.
Njena majčinska i pomalo bolesna ljubav prema detetu učinila je od nje roba tog čoveka. A
on se trudio da iskoristi sve prednosti koje su mu donosile ove izuzetne okolnosti.
Iako nedovoljno obrazovan, Raspućin je bio veoma domišljat i sposoban čovek. Stoga
nije neobično što je želeo što duže da održi svoj fantastičan uticaj. Uostalom, čitavo carsko
okruženje, većina visokih dvorskih dostojanstvenika, ministri i generali, imali su istu želju:
da zadrže položaj i naklonost. Interes otadžbine nije ih mnogo brinuo. Zapravo, razlika
između njih i tog sibirskog seljaka bila je samo u tome što oni nisu imah njegove čudesne
sposobnosti i njegov uticaj na cara.
Na kraju je Raspućinova moć prevazišla moć samog cara Nikolaja II. U velikom broju
slučajeva mogao je da postigne više od cara svih Rusa. Umeo je da se o carevom trošku
okruži ljudima koji su mu postajali odani dušom i telom, koji su ga slepo slušali i obasipali
ga laskanjima. Ali, s druge strane, upoznao je i mržnju, koja se prema njemu usmeravala sa
svih strana i svakim danom bivala sve jača i opasnija. Protiv njega je organizovana otvorena
hajka. Neprijatelji su bivali sve brojniji i moćniji. Nastojali su da protiv Raspućina dignu
čitavu Rusiju. I to ne bez uspeha. Ali, svi napori da se car i carica odvoje od čudnog
iscelitelja bili su uzaludni. Biće to, uostalom, nešto što njegovi neprijatelji nikada neće
ostvariti. Naprotiv, što su ga više mrzeli i napadali, osećanja carskog para prema tom
čoveku postajala su sve snažnija. Nisu pomagale ni molbe ni pretnje. Car i carica, iako su
jasno videli opasnosti koje im prete zbog odnosa s Raspućinom, nisu hteli da popuste pred
pretnjama i nastavljali su dalje.
Počela je borba bez milosti u kojoj je car protiv sebe imao svoje podanike, rođake i
najbliže saradnike. Stalni protesti protiv Raspućina, zamerke, gorke i često nepravedne
optužbe i mržnja koja je oko njih rasla, zagorčavali su život carskom paru. Ali car, koji je
tako često bio slab i bez volje, u ovom slučaju ostao je nepokolebljiv. Neko drugi se svakako
ne bi ustezao ne samo da žrtvuje Raspućina, već ni ono što mu je najdragocenije, samo da
sačuva presto koji je opasno počeo da se ljulja; ali, Nikolaj II odabrao je suprotno i time
prihvatio sopstvenu propast i propast svoje porodice, čime je izazvao i propast velike
carevine.
 VI

MOJE PRIJATELJSTVO S RASPUĆINOM

Otkako sam se s njim upoznao u Kijevu, a to je bilo u vreme kada još nije bio
poznat u Sankt Peterburgu, Raspućina sam prvi put ponovo sreo sasvim slučajno kod
kneginje Orbelijani, s kojom sam bio u veoma dobrim odnosima. Kasnije sam ga često viđao
i kod Virubove. Već pri prvom susretu poseban utisak na mene ostavile su njegove oči. Bile
su to oči pravog vladara: imale su izvesnog šarma, ali su istovremeno izazivale nejasan
osećaj slabosti i uznemirenosti. Ozbiljno mislim da je njegov pogled mogao da ima pogubno
dejstvo na slabije osobe, one koje lako padaju pod tuđ uticaj.
Virubova je često želela da čuje moje mišljenje o stvarima koje su se ticale Raspućina.
On je prema meni uvek bio ljubazan i nastojao je da se s njim osećam prijatno. Primetio sam
da taj seljak ume da ceni korisne veze i da se dobrim pristupom lako nalazi put do njega.
Vrlo brzo smo uspostavili prijateljske veze. Raspućin nije imao nikakav osećaj za
materijalnu stranu života i nije voleo da se bavi finansijskim pitanjima, što je za mene bila
izuzetno povoljna okolnost. U više navrata tokom života bio je primoran da prosjači i često
je živeo po manastirima i kod seljaka koji bi ga primali besplatno.
Budućnost ga uopšte nije zanimala i njom se nije bavio. Bio je bezbrižan čovek koji je
živeo od danas do sutra. Carski dvor starao se o svim njegovim potrebama, ali je on u
prestonici, ipak, bio otuđen i napušten. Uprkos bliskim odnosima sa carskom porodicom,
osećao se usamljenim. Burnog temperamenta i nesputan, imao je potrebu za snažnim i
dubokim emocijama. Voleo je vino, žene, muziku i igru, kao i duge rasprave. A svega toga
u carskoj palati nije bilo. Dvor je vodio zatvoren život, u kome su blud i strast prikrivani
maskom licemerja i lažne otmenosti. Dvor je živeo pod gustim velom ljudske slabosti.
Raspućinu to nije bilo po ukusu. U prisustvu cara i njegove porodice nije uspevao da se
opusti. Privatan život bio mu je poremećen i osećao se nesposobnim da očuva sopstveni
sređen dom. Iako je od početka uživao u carevoj darežljivost, ona je bila neredovna i
neizvesna. I upravo zbog toga bila mu je potrebna moja pomoć; to nas je zbližilo.
Tako sam preuzeo brigu o Raspućinovom materijalnom stanju. Radovao se što o tome
više nije morao da vodi računa i bio mi je zahvalan zbog toga. Ubrzo sam mu postao
neophodan, jer sam brinuo i o svim njegovim dnevnim troškovima. Moje životno iskustvo i
poznavanje pitanja kapitala prosto su me nametali. Pomagao sam mu da se snađe u Sankt
Peterburgu. Većina stvari tamo bila mu je potpuno nova i nepoznata, tako da se navikao na
moje savete u svakoj prilici. Postao sam njegov sekretar, njegov intendant i, na neki način,
njegov zaštitnik. Na kraju više nije hteo da preduzima ništa pre nego što bi se posavetovao
sa mnom. Bio sam upućen u sve njegove poslove i sve njegove tajne. Kada je imao napade
neobuzdanosti, ja bih gunđao i prigovarao mu i onda bi se ponašao kao đak uhvaćen u
prekršaju. O tome se u javnosti ništa nije znalo. Bila je poznata samo jedna, ali za mene
najvažnija stvar, a to je da sam preko Raspućina mogao da postignem sve kod cara, carice,
ministara i većine drugih moćnika u zemlji.
 VII

OSOBENJAK

Raspućin je izgledao kao pravi ruski seljak. Bio je srednjeg rasta, širokih ramena i
snažan. Njegove oči čeličnosive boje bile su duboko usađene pod lukovima gustih obrva.
Pogled mu je bio čvrst i prodoran. Malo ljudi je moglo da ga izdrži, a da ne pogne glavu ili
skrene oči. U tim očima krila se moć sugestije kojoj oni na koje se lako utiče nisu bili u
stanju da se odupru. Duga kosa padala mu je do ramena, što mu je pomalo davalo izgled
sveštenika ili monaha. Kosa mu je bila smeđa, bujna i teška.
Prema ljudima od crkve gajio je tek uzdržane simpatije. Iskreno je verovao u Boga i u
tome nije bilo licemerja; molio se malo i nerado, ali je, ipak, voleo da govori o Bogu i da
nadugačko raspravlja o verskim pitanjima. Uprkos nedostatku obrazovanja, imao je veliku
sklonost prema filozofiji. Moral i ljudska osećanja duboko su ga zaokupljali. Bio je
izvanredan poznavalac ljudske duše, i to je umeo da iskoristi. Redovno zaposlenje mu ništa
nije značilo, jer je bio pomalo lenj, ah kada je trebalo, bio je u stanju da obavlja i najteže
fizičke poslove. Ponekad bi mu takav neki posao čak bio i potreban.
Oko Raspućinove ličnosti ispredale su se razne priče. Meni nije cilj da se nadmećem sa
onima koji su širili te skandalozne glasine. Izneću samo sopstvena zapažanja kako sam ga ja
video i doživeo.
Raspućin je na čelu imao kvrgu, koju je vešto pokrivao dugom kosom. Uvek je nosio
češalj kojim bi često prolazio kroz kosu, sjajnu kao da je nauljena. S druge strane, brada mu
je najčešće bila u neredu. Nju je četkao tek tu i tamo. Uopšte uzevši, bio je prilično čist i
često se kupao. Ah, za stolom se slabo snalazio. Retko kad se služio nožem i viljuškom, više
je voleo da uroni i tanjir svojim dugim, koščatim prstima. Kidao bi komade kao životinja
žrtvu i to je bilo ogavno. Imao je velika usta iz kojih su, umesto zuba, izvirivali pocrneli
krnjetci. Za vreme obroka na bradi su mu često visili čitavi zalogaji. Nikada nije jeo meso,
nikakve slatkiše ili kolače. Omiljeno jelo bili su mu krompir i voće koje su mu slale njegove
brojne obožavateljke. Daleko od toga da je bio umeren, Raspućin ipak nikada nije pio
konjak, liker ili bilo koje drugo žestoko piće. Od vina je najviše voleo maderu i porto. Na
vina s juga navikao se živeći po manastirima i mogao je da podnese ogromne količine. Što
se odevanja tiče, držao se seljačke mode. Nosio je duge ruske košulje, stegnute oko pojasa
opasačem, široke čakšire i visoke čizme, dok je na košulju često navlačio gunj. U Sankt
Peterburgu su te košulje bile svilene i sa šarama koje su za njega vezle carica i njene brojne
družbenice. S košuljama je kombinovao razne, uvek visoke čizme.
Raspućin je voleo da mudruje, ali nije mnogo govorio. Uglavnom se zadovoljavao
izgovaranjem kratkih, oštrih i često teško razumljivih rečenica. Svi su, pri tom, morali da ga
slušaju s najvećom pažnjom, jer je imao visoko mišljenje o važnosti svojih reči.
 Što se tiče Raspućinovih poklonica – bolje bi bilo reći obožavateljki – one bi mogle da se
svrstaju u dve kategorije. Jedne su iskreno verovale u njegove natprirodne moći, svetost i
božansku misiju, dok su druge samo pratile modu ili se nadale kakvoj usputnoj koristi za
sebe ili nekog svog. Kada bi mu zamerili zbog slabosti prema ženama, Raspućin bi
odgovarao da to nije njegova krivica, jer su mu, da bi pridobili njegovu naklonost, mnogi
uvaženi i uticajni ljudi bacali u zagrljaj sopstvene ljubavnice, pa čak i supruge; one su,
dakle, u intimne odnose s njim stupale uz pristanak muža ili ljubavnika. Imao je
obožavateljke koje su mu dolazile o velikim praznicima, donosile darove i bacale mu se
pred noge grleći njegove kaljave čizme. O tome je govorio: „Tih dana namerno bih ukaljao
čizme blatom, kako bi otmene gospođe, koje su mi ljubile stopala, uprljale svoje svilene
haljine!”
Raspućinov nečuven uspeh kod carskog para učinio ga je idolom. Svet činovnika u
Sankt Peterburgu je uzavreo. Samo jednom rečju Raspućin je državnom službeniku mogao
da obezbedi plaketu, unapređenje ili bilo koju drugu važnu korist. Naravno, vrlo brzo
počeli su da ga opsedaju službenici najrazličitijih kategorija. Svi su nastojali da obezbede
neku uslugu. Raspućin je bio moćniji od bilo kog administrativnog dostojanstvenika. Nije
bilo potrebno nikakvo znanje, nikakav talenat da bi se preko njega napravila sjajna karijera.
Bio je dovoljan i samo mali flert. Imenovanja – koja bi inače bila moguća tek posle dugih
godina službe – dobijana su kod Raspućina istog dana, u nekim slučajevima i za samo jedan
sat! Obezbeđivao je ljudima mesta o kojima se nisu usuđivali ni da sanjaju. Bio je svemogući
čarobnjak, a pri tom pristupačan. Na njega je moglo više da se računa nego na nekog
visokog dostojanstvenika ili generala. Nijedan miljenik nekog ruskog cara nikada nije imao
takvu moć.
U Sankt Peterburgu, Raspućin nije pokušavao da stekne manire i navike visokog
društva. Po aristokratskim salonima ponašao se drsko i savršeno ležerno.
Prenaglašavao je, svakako smišljeno, svoju seljačku grubost i nedostatak obrazovanja.
Bilo je zanimljivo posmatrati kako se kneginje, grofice, slavne glumice, moćni ministri i
visoki dostojanstvenici guraju oko pripitog seljaka. Ponašao se prema njima kao prema
lakejima i običnim slugama. I najmanji povod bio je dovoljan da napadne dame iz visokih
aristokratskih krugova rečnikom koji nije bio primeren ni u štali. Njegova oholost bila je
preterana. Dajući oduška napadima lošeg raspoloženja, izdirao se i zlostavljao sve odreda.
Prema damama i devojkama iz tih krugova ponašao se bestidno i u tome ga nije ometalo
prisustvo majki ili muževa. To što je radio uvredilo bi i običnu drolju, ali, uprkos svemu,
retko kada bi ko pokazao da je uvređen takvim ponašanjem. Bojali su ga se i zato su ga, što
god da je činio, obasipali laskanjem. Žene su mu ljubile ruke umazane ostacima jela, ne
obraćajući pažnju na crne i odbojne nokte. Imao je običaj da za stolom, ne služeći se
priborom za jelo, prstima uzima zalogaje i nudi ih svojim gošćama, a one su se utrkivale da
mu pokažu kako ih primaju sa posebnim zadovoljstvom. Te scene bile su ogavne. Ali,
Raspućinovi domaćini su se navikli na to i sve su podnosili s besprimernim strpljenjem.
Ubeđen sam da se Raspućin najčešće namerno prikazivao bestidnim i neukim, da bi
dao oduška svojoj mržnji prema vlasteli. Najviše je voleo da napada plemiće i da se izdire
na njih, govoreći im da su psi i tvrdeći da, zapravo, nijedan ruski plemić u sebi nema ni
kapi ruske krvi. Ali, nikada ga niste mogli čuti da uputi ružnu reč kakvom seljaku ili svojim
ćerkama. One su živele u njegovom stanu, ali u sasvim izdvojenim prostorijama i nikada
nisu izlazile kada bi imao posetu. Njihova soba bila je lepo nameštena i povezana sa
kuhinjom u kojoj su stanovale Raspućinove rođake Njura i Katja, koje su radile kao
posluga. Što se tiče Raspućinovih odaja, one su bile rezervisane za njegovu ličnu upotrebu i
bile su gotovo prazne, samo sa nekoliko komada skromnog nameštaja. Trpezarijski sto na
kojem su posluživana jela nije bio prekriven stolnjakom. Samo je u radnom kabinetu imao
nekoliko udobnih kožnih fotelja; bila je to jedina malo pristojnije nameštena prostorija u
celom stanu. Tu je Raspućin provodio vreme sa svojim damama iz krugova aristokratije ili
visoke birokratije. Ta viđenja odvijala su se uz najveću jednostavnost. Ispraćajući damu,
Raspućin je imao običaj da kaže:
„Pa dobro, mila moja, sada je valjda sve u redu!”
Posle poseta Raspućin bi. odlazio u javno kupatilo koje se nalazilo na drugoj strani
ulice, tačno preko puta njegovog stana. A što se tiče obećanja koje bi dami dao u zamenu za
njenu prilježnost, ispunjavao bi ga veoma savesno.
Ubrzo sam primetio da Raspućin nije podnosio suviše podatne žene. Iskreno se gadio
onih koje su trčale za njim.
S druge strane, uporno je progonio one moliteljke koje nisu htele ništa da znaju o
njemu. Išao je dotle da je čak odbijao svaku uslugu ženama koje se ne bi potčinile njegovoj
volji. Događalo se da dame dođu kod njega sa hitnom molbom i da mu se same ponude,
verujući da bez te žrtve od njega ništa ne mogu da očekuju. U takvim slučajevima napravio
bi pravu predstavu ljutnje i dobro bi izgrdio damu zbog greške; ali odmah potom uslišio bi
joj molbu.
 VIII

KOD RASPUĆINA

U Raspućinovoj trpezariji obično se okupljalo mešovito društvo. Svaki gost imao je

obavezu da donese nešto lepo, neku poslasticu; tako je tu bilo u izobilju kavijara, skupih
riba, voća i svežih belih zemički, nikada mesa, ali je, s druge strane, redovno bilo krompira i
kupusa, crnog hleba i nasred stola veliki samovar koji se uvek pušio. Svako primanje bilo je
vezano za narudžbine svih vrsta, budući da su gosti pozivani da jedu i piju koliko žele.
Dolazilo je tu do čudnih scena, recimo kada bi Raspućin ubacivao komadiće hleba u riblju
čorbu, vadio ih prstima i delio gošćama koje su ih jele s najvećim uživanjem. Na stolu je
uvek bila i korpa raženog dvopeka. Raspućin ga je posebno voleo i nudio gostima među
kojima je uvek bilo i kandidata za visoka službenička ili ministarska mesta. O tom dvopeku
ubrzo se raščulo po čitavom Sankt Peterburgu. O posluživanju su brinule dve rođake, Njura
i Katja. Raspućin nije želeo drugu poslugu.
Sve najvažnije životne namirnice slao sam mu ja, i to na kućnu adresu. Brinuo sam da
on i njegova porodica uvek imaju sve što im je potrebno; u tom smislu, među nama je
postojao prećutni dogovor. Nikolaj II je znao da će – sve dok ja brinem o njemu – njegov
miljenik biti oslobođen svih materijalnih briga. Raspućin je prihvatao moje usluge i nikada
se nije pitao zašto to činim. Nijednom me nije pitao ko to plaća. Kada bi mu nešto bilo
potrebno, jednostavno bi se obratio meni i više time nije razbijao glavu.
Raspućinov način života gutao je ogromne sume novca. No, ja sam se uvek snalazio i
obezbeđivao sve što mu je bilo potrebno. Docnije je, po carevom naređenju, ministar
unutrašnjih dela odvajao za Raspućina 5.000 rubalja mesečno, ali i to je bila sitnica u odnosu
na cenu njegovih gozbi. Te troškove nisu mogla da podnesu ni moja sopstvena sredstva.
Zato sam se, da bih Raspućinu obezbedio potreban novac, služio raznim izvorima, koje sam
odlučio da nikada ne otkrijem, da ne bih naškodio svojim istovernicima.
Da je samo hteo, Raspućin je mogao da zgrne grdno bogatstvo. Od onih kojima je
obezbeđivao položaje i činio usluge lako je mogao da uzme naknadu u novcu. Ali on
nikada nije tražio novac. Prihvatao je poklone, bilo da se radilo o odeći, plaćenom računu za
gozbu ili nečemu drugom, ali je novac primao samo kada bi mogao odmah da ga upotrebi
kao pomoć nekom siromahu. Cesto se događalo da se kod njega u istom trenutku zateknu
bogata i siromašna osoba. Tada bi Raspućin tražio od bogatog da koju stotinu rubalja da
onome kome je to potrebnije. Posebno je rado pomagao seljacima koji su mu se masovno
obraćali. Siromašne je često slao Jevrejima milionerima (poput Ginzburga, Solovičika,
Manusa, Kaminke i drugih), s porukom kojom poziva milionera da pomogne nevoljniku. Te
molbe najčešće su bile uslišavane. Kada mu je jednom u posetu došao Ginzburg, Raspućin
mu je uzeo sav novac koji je ovaj imao kod sebe i odmah podelio siromasima kojih je uvek
bilo u njegovoj kući. U takvim prilikama imao je običaj da kaže: „Stigao je bogat čovek koji
želi svoj novac da podeli siromasima!”
Za sebe nikada ništa nije tražio. Jednom sam pokušao da ga zainteresujem za neke
poslove, ali je on to odbio. Kada bi neko želeo da mu zahvali na usluzi, morao bi to da učini
zaobilaznim putem. Imao je dobro srce i retko kada je odbijao da pomogne onome kome je
to potrebno. Kada su u pitanju bili teži slučajevi, pokazivao je saosećajnost i iskrenu želju da
pomogne koliko god može. Ispitivao je molitelje, tražio da mu detaljno opišu svoju situaciju
i ako bi se dogodilo da ne može da pomogne, bio bi stvarno potresen. Rado je uzimao u
zaštitu povređene i ugnjetene i posebno je podržavao one koji su mu se žalili na neku
visoku ličnost. One koji su dolazili da ga mole za pomoć, primao je pre podne, između
deset i jedan. Tako se kod njega svakodnevno pravio toliki red da bi muziku iz
Pokrovskoga mogao da pozavidi svaki ministar. Kroz neveliki stan u ulici Gorošovaja
prolazilo je dnevno i po dvesta osoba. Bilo je tu ljudi najrazličitijih stanja i zanimanja. Našao
se tu jednom general kome je veliki knez Nikolaj Nikolajevič lično udario šamar, pa visoki
službenik pred otkazom zbog zloupotrebe službenog položaja… Neki su dolazili da mole
za uslugu ili bolje plaćeno mesto; drugi su, opet, dolazili sa žalbom ili da nekog potkažu.
Jevreji su kod Raspućina tražili zaštitu od policije i vojnih vlasti. Ali svi ti molioci gubili su
se u gomili žena, koje su kod Raspućina dolazile iz sasvim drugih razloga.
Kada ne bi spavao posle kakve lumperajke, Raspućin je primao gomile molitelja koji bi
ispunili trpezariju, predsoblje i salu za primanje, prostoriju gotovo bez nameštaja. Ulazio bi
s pozdravom uz duboki naklon, a onda bi, bacivši pogled oko sebe, rekao: „Došli ste da
tražite pomoć od mene. Pomoći ću vam svima, baš svima!”
Raspućin, iz principa, gotovo nikada nije odbijao molbe. Nije se pitao da li je molilac
dostojan njegove zaštite ili da li je sposoban za mesto za koje moli. Za one koji su bili
izloženi kakvoj osudi, govorio bi; „Optužba i strah koji su zbog nje trpeli dovoljna je
kazna.” Za Raspućina je najvažnije bilo to što je bio potreban moliocu. Kad god je mogao,
pomagao je na ovaj ili onaj način, a da bi pokazao saosećanje sa siromasima i seljacima,
voleo je da ponižava bogate i moćne. Ako bi se u gomili koja se tiskala kod njega našli i neki
generali, sarkastično bi dobacio: „Gospodo, vi ste navikli da svuda budete primani prvi. Ali
vidim ovde Jevreje, lišene svih prava; pozabaviću se pre svega onima, kojima je to
najpotrebnije. Dođite, Jevreji, učiniću sve za vas!”
Potom bi Jevreji bili poveravani meni. U Raspućinovo ime ja sam sprovodio
neophodne korake. Pošto bi završio s Jevrejima, okretao bi se ostalim moliocima i tek na
kraju generalima s pitanjem šta ih dovodi kod njega.
“Svako biće koje dođe kod mene drago mi je”, imao je običaj da kaže prilikom svake
audijencije. „Svi moramo međusobno da se pomažemo i pružamo jedni drugima ruku.”
Jednom godišnje u Petrograd je dolazila Raspućinova žena Praskovja, da vidi decu. Ali
uvek nakratko. Za to vreme Raspućin nije menjao svoje navike, ali se prema toj skromnoj
seljanki ponašao prijateljski i voleo je na svoj način. Ona ni najmanje nije marila za njegove
avanture i imala je običaj ravnodušno da kaže: „Neka radi šta hoće, ima ga dovoljno za
sve!” Raspućin je u njenom prisustvu grlio svoje aristokratske obožavateljke, što je
Praskovji čak godilo. On, koji je najčešće bio veoma tvrdoglav i koji bi prasnuo zbog
najmanje sitnice, on, koga bi i najmanje protivrečje izbacilo iz takta i koji je uvek bio
spreman da se suprotstavi svojim sagovornicima, pokazivao se neobično prijatnim prema
svojoj ženi. Živeli su u dobrim i srdačnim odnosima i nikada nisu imali razmirice.
 U Sankt Peterburg je jednom došao i Raspućinov otac da bi se lično uverio u sinovljeve
uspehe. Ostao je kratko i ubrzo po povratku kući umro. Raspućinov sin Dmitri, odvažan i
miran, ali nenadaren dečak, imao je velikih teškoća sa učenjem. Posle dve godine
školovanja vratio se u Pokrovsko da obrađuje zemlju kao običan seljak. Još živi tamo s
majkom i ženom. U toku rata dorastao je bio za vojsku. Ali otac nije hteo da ga pusti na
front i obezbedio mu je mesto pomoćnog bolničara u carskom bolničkom vozu.
 IX

RASPUĆIN LUMPUJE

Sa svim damama u prestonici, koje su bile sklone uživanjima, strastveni razvratnik

Raspućin održavao je izvanredne odnose. Prijateljice su mu bile ljubavnice velikih kneževa,
ministara i finansijera. Tako je znao sve skandalozne priče i sve nezakonite veze uticajnih
osoba, sve tajne noći visokog društva. Ta saznanja umeo je da upotrebi za ostvarivanje
uticaja na vladajuće krugove. A sve te žene, koje su zasluživale epitet „bludnice” obične
drolje, glumice, pevačice u mjuzik holu, aristokratkinje zahvaćene željom za bezbrižnim
životom, bile su ponosne na svoju vezu s miljenikom carskog para. Bile su jednostavno
zaslepljene njegovim neverovatnim uspehom. Prijateljstvo sa Raspućinom omogućavalo im
je da obavljaju svakojake, uglavnom sumnjive poslove, da poguraju svoju ili karijeru
nekoga ko im je važan. U to vreme, pred revoluciju, bludnice visokih petrogradskih
krugova igrale su značajnu ulogu i bilo ih je veoma mnogo.
Cesto se događalo da Raspućin usred noći pozove telefonom svoje prijateljice iz sveta
bluda i izvede ih u neki otmen restoran. One su to rado prihvatale i sve bi se začas
pretvorilo u orgiju. To je bila savršena prilika da se kod Raspućina zauzmu za svoje
prijatelje, ljubavnike ili rođake. Na taj način nemalo njih se obogatilo, jer je u takvim
prilikama od Raspućina moglo najviše da se dobije.
Vlasnik velikog i veoma otmenog restorana „Vila Rode”, malo udaljenog od centra, na
desnoj obali Neve, imao je posebne prostorije namenjene isključivo Raspućinovom noćnom
orgijanju. Tu su često mogli da se sretnu gospoda i dame zvučnih imena. Svetske dame
nadglasavale su se tu sa sagovornicima i pevačima. Veče bi obično ulepšavao hor Cigana,
jer je Raspućin strasno voleo ciganske pesme. Našao bi se tu uvek i poneki igrač koji bi
vratolomno i neumorno izvodio ruske igre, s kojim niko nije mogao da se nadmeće u
izdržljivosti.
Pred polazak na te vesele gozbe Raspućin bi punio džepove svilenim šalovima,
šarenim bombonama, svilenim trakama, parfemima, pudrijerama, bočicama kolonjske
vode… U restoranu bi samo okačio svoj kaput i onda bi dame, bez posebnog poziva,
praznile džepove i među sobom delile poklone. Raspućina je naročito veselilo kada bi žene,
koje su ga okruživale, mirisale na njegov parfem ili kada bi svoj svileni šal video na nekoj
od Ciganki iz hora. Oduševljen, tada bi uzviknuo: „Pokradoše me Ciganke!” Tim gozbama
uvek bi prisustvovao i poneki ministar ili kandidat za to mesto.
Na jednoj takvoj orgiji Raspućina su pokušali da ubiju. U dvorani se, ne zna se kako,
pojavila grupa nezvanih oficira i mladića u civilu. U početku je sve proticalo mirno, ali kada
je Raspućin stao nasred dvorane i pitao koja bi od dama zaigrala s njim, oficiri su iznenada
isukali sablje, a mladići iz džepova povadili revolvere. Raspućin je skočio u stranu, uputio
im preteći pogled i gromkim glasom uzviknuo: „Vi hoćete da me ubijete!”
 Zaverenici su se ukočili kao oduzeti. Nisu mogli da skrenu pogled s njegovih očiju.
Zavladala je grobna tišina. Incident je na sve ostavio snažan utisak. Onda je Raspućin rekao:
„Vi ste bili moji neprijatelji. Sada više niste. Videli ste: pobedila je moja moć. Ali ne žalite
što ste došli ovamo i neka vam ne bude milo što sada možete da odete. Nema više snage
koja bi vas ponovo podigla protiv mene. Vratite se kući, ja bih da ostanem ovde, među
svojima, i opustim se.”
Mladi ljudi su na to klekli i zatražili oproštaj. „Ne opraštam vam”, rekao im je
Raspućin. „Nisam vas ja poslao ovamo. Nije mi bilo drago kada ste došli i nije mi žao zbog
vašeg odlaska. Idite sada, izlečeni ste, vaše zle namere sada su daleko!”
I zaverenici su napustili dvoranu.
 X

RASPUĆIN I CARSKA PORODICA

Sankt Peterburgom se proneo glas da Raspućin održava intimne odnose sa

caricom, kao i da se nedolično ponaša prema carevim kćerima. Ove priče lišene su svakog
osnova.
Raspućin nikada nije odlazio u carsku palatu kada car nije bio tamo. Ne znam da li je to
bilo po njegovoj ili carevoj želji. Tu i tamo, viđao se sa caricom u vojnoj bolnici koju je u
Carskom selu izgradila Ana Virubova, ali je to uvek bilo u prisustvu njenih pratilja.
Ni u pričama u vezi s carevim ćerkama nije bilo trunke istine. Prema svoj suverenovoj
deci Raspućin se ponašao s mnogo pažnje i brižnosti. Bio je protiv braka velikog kneza
Dmitrija Pavloviča s jednom od carevih kćeri; sve je okrenuo protiv njega i čak savetovao
{7}

da se s njim niko ne rukuje, jer, navodno boluje od bolesti koja se prenosi dodirom. A za
slučaj da je rukovanje neizbežno, preporučivao je da se ruke odmah operu i popije doza čaja
od sibirskih trava.
Raspućinovo mišljenje i saveti uglavnom su bili mudri i korisni; careva porodica imala
je u njega puno poverenje, a carska deca pravog prijatelja i dobrog savetnika. Ponekad bi ga
naljutila i tada se nije ustezao da ih ukori. Njegov odnos prema njima bio je očinski. Carska
porodica verovala je da je Raspućin božji poslanik. Carici je često prigovarao zbog škrtosti.
Bio je vrlo nezadovoljan što su carske kćeri loše odevene, a sve samo zbog njene preterane
štedljivosti. Caričina škrtost bila je poslovična na dvoru. Štedela je na najmanjim sitnicama.
Toliko joj je teško bilo da potroši novac da je sva potraživanja, uključujući i ona za odevanje,
plaćala odloženo i u ratama.
Bestidna ogovaranja koja su se širila gradom bila su čest povod razgovorima s
Raspućinom o njegovom odnosu sa caricom i njenim kćerima. Klevete su me veoma
zabrinjavale, jer sam ih smatrao potpuno zlonamernim. Te dobre i čestite devojke ničim
nisu zasluživale bezočne optužbe ljubitelja skandala. Nažalost, uprkos svom visokom
položaju, bile su nemoćne pred napadima te vrste.
Posebno sramno bilo je to što su u širenju glasina prednjačili carevi najbliži rođaci i
dvorski dostojanstvenici. Njihovo ponašanje bilo je utoliko sramnije što je poznato da su i
sami dobro znali da su te priče neosnovane. Raspućin je bio ozlojeđen, ali, pošto mu je na
tom planu savest bila čista, nije reagovao. Ja sam, međutim, situaciju video drugačije:
smatrao sam da se protiv kleveta treba boriti, pa sam mu jednom ozbiljno prigovorio zbog
ravnodušnosti.
„Šta ti hoćeš od mene?”, izdrao se tada Raspućin. „Šta ja tu mogu? Jesam li ja kriv što
se takve stvari pričaju o meni?”
„Ali nedopustivo je da velike kneginje klevetaju zbog tebe”, odgovorio sam mu. „To im
samo škodi; moraš malo da razmisliš o svemu. I carica postaje sumnjičava…”
 „Idi do đavola!” izdrao se Raspućin. „Nisam učinio ništa loše. Ljudi bi, međutim,
trebalo da znaju da se mesto na kome se jede ne prlja! Ja služim caru i tako nešto sebi
nikada ne bih dozvolio. Bila bi to nezahvalnost najodurnije, najgadnije vrste. I, šta misliš,
šta bi u takvom slučaju car učinio sa mnom?”
„Sve se ovo događa zato što toliko trčiš za suknjama!”, rekao sam. „Zato se malo ostavi
žena! Ti baš nijednu ne propuštaš!”
„Je li to moja krivica?” uzvrati Raspućin. „One same dolaze kod mene, da bih se
zauzeo za njih kod cara. I šta ja tu da radim? Zdrav sam i jak muškarac i ne mogu da
odolim čarima lepe žene koja mi je pri tom sama prišla. Zašto da je ne uzmem? Ne idem ja
njih da tražim, one dolaze meni.”
„Ali time narušavaš ugled careve porodice! Čitavu Rusiju digao si protiv sebe,
plemstvo, pa čak i strane zemlje; veruj mi, u tvom je interesu da se ovo prekine. Ako ne
bude tako, srljaš u sigurnu propast!”
Ali, Raspućin nije pridavao značaj mojim upozorenjima i kada sam, uznemiren lošim
predosećajem, postao posebno uporan, rekao mi je: „Sačekaj još malo. Prvo hoću da
postignem mir s Vilhelmom i odem na još jedno hodočašće u Jerusalim. Onda ću da se
pozabavim time.”
Jednom smo sličan razgovor vodili pred Virubovom, sestrama Voskobojnikov,
gospođom Fon Den, Milom Nikitinom i drugim damama sa dvora. Dobro sam video da su
sve meni davale za pravo, ali nijedna nije imala ni hrabrosti ni snage da iskreno iznese svoje
mišljenje.
 XI

NIKOLAJ II

U dubini duše, prema Nikolaju II oduvek sam osećao sažaljenje. Bio je to,
neosporno, nesrećan čovek. Nije bio u stanju nikome da se nametne i njegova ličnost ni kod
koga nije izazivala divljenje, pa čak ni poštovanje. Njegova nesreća bila je, pre svega, u tome
što nije imao stila za jednog cara i što nije bio ništa više od sasvim osrednjeg čoveka. Istine
radi, treba reći da je prilikom prvih susreta, ipak, ostavljao povoljan utisak, čime je osvajao
izvesne simpatije. Bio je jednostavan i pristupačan, tip osobe pred kojom se čovek ne oseća
kao pred carem. U privatnom životu bio je skroman i nije imao posebnih prohteva. Ali
njegov karakter bio je pun protivrečnosti. Imao je dve glavne mane koje će ga na kraju
odvesti u propast: slabu volju i sumnjičavost. Nije verovao nikome i zazirao je od svih.
Raspućin mi je jednom ponovio sledeće careve reči: „Za mene, odana su samo deca do dve
godine. Čim zađu u treću, roditelji počinju da uživaju u njihovim malim lažima. Svi ljudi,
muškarci i žene, jesu lažljivci!” Raspućin je pokušavao da ga oslobodi tog uverenja, ali bez
većeg uspeha.
Posledica takvog stanja carevog duha bila je da ni sam nije uživao poverenje onih koji
su mu dolazili. U toku razgovora, Nikolaj II bi se pokazao bog zna kako saglasnim i
spremnim da se za nešto zauzme, ali nikad se nije znalo hoće li održati reč.
O ispunjavanju obećanja najčešće su brinule osobe iz njegovog okruženja. On sam nije
o tome vodio računa.
Nikolaj II bio je duboko uveren da ga svi varaju, da ga ogovaraju i da mu se rugaju i da
mu niko ne dolazi s namerom da kaže istinu. Bila je to tragična strana njegove ličnosti. S
njim je bilo veoma teško sprovesti bilo šta dobro. Znajući pouzdano da ga mrzi rođena
majka, kao i svi rođaci, živeo je u stalnom strahu od dvora carice majke – starog dvora,
kako su ga zvali, o kome će kasnije biti još reči. Bio je ubeđen da mu je i sam život opasno
ugrožen. Stalno ga je proganjao strah od zavere u palati. Cesto je govorio kako je i njemu
namenjena sudbina srpskog kralja Aleksandra, kojeg su ubili zajedno sa ženom i tela
izbacili kroz prozor dvora. Bilo je jasno da je ubistvo srpskog kralja na njega ostavilo snažan
utisak i ispunjavalo ga strahom pomešanim sa užasom pri pomisli da bi i sam mogao tako
da završi.
Car je pokazivao znatno zanimanje za spiritizam i uopšte za sve što je u vezi s
natprirodnim. Ta sklonost predstavljala je veliku opasnost, jer čim bi čuo da se govori o
kakvom proroku, spiritisti ili hipnotizeru, odmah bi poželeo da ga upozna. To objašnjava
kako su toliki šarlatani i sumnjive osobe – koje se inače ne bi usudile da izađu pred jednog
cara – uspevale tako lako da dođu u dodir s njim. Dovoljno je samo setiti se koliki su uticaj
na njega imali izvesni Papus i Filip. I Raspućin svoj izuzetan uspeh duguje pre svega
carevoj sklonosti prema natprirodnom. Mnogi su se s posebnim žarom bavili nalaženjem
sumnjivih osoba, samo da bi ih zbog tobožnjih natprirodnih moći izveli pred cara. Tako je
do Nikolaja II dospelo na stotine njih, od kojih je samo nekoliko imena postalo poznato
javnosti.
Među onima koji su uspeli da zainteresuju cara za natprirodno, svakako treba
pomenuti groficu Ninu Sarnekau – kćer iz morganatskog braka vojvode od Oldenburga –
{8}

koja je zauzimala posebno mesto pored cara Nikolaja II. Koristio je svaku priliku da je
nagovori na spiritističku seansu, terao je da priziva duhove i kod njih se raspitivao o
budućnosti. I sam sam jednom pokušao – doduše bezuspešno – da tu carevu sklonost
iskoristim za sopstvene ciljeve, a evo pod kojim okolnostima: moj prijatelj violinista Rumun
Gutesko, koji je bio miljenik celog Sankt Peterburga, priredio je, ne sećam se više kojim
povodom, zabavu. Pozvao je izvestan broj osoba iz visokog društva da probaju specijalitet
njegove zemlje, „rumunsku čorbu”. Među zvanicama su bili kavkaski kneževi Nikolaj
Nišeradze, carev komornik; Ivan Nakašidze, član saveta direkcije Crvenog krsta; knez Uča
Dadijani; Aleksandar Eristov, carev ađutant; knez Orbelijani, glavni gubernator Kutaisa i
otac znamenite dvorske dame o kojoj je bilo reči i mnogi drugi. Posle bogate večere obilno
zalivene vinom, poželeli smo da zabavu nastavimo na drugom mestu. Telefonom smo
pozvali groficu Sarnekau i ona nam je rekla da dođemo kod nje. Svi smo, uključujući
domaćicu, bili već prilično pripiti, kada je u carskom automobilu iz Carskog sela iznenada
banuo knez Aleksej Amilašvari, carev miljenik, s naređenjem njegovog veličanstva da
grofica Sarnekau odmah dođe u palatu. Grofici je bilo žao što mora da prekine zabavu, ali
se nije usuđivala da odbije carev poziv. Počeli smo da zbijamo šale o grofičinom
spiritističkom talentu, a meni je onda palo na pamet da udesim da se duhovi malo zauzmu i
za ruske Jevreje. Predložio sam da duhovi savetuju caru da povuče one zakone koji su
nepovoljni po Izraelite. Gruzinski oficiri vatreno su me podržali. Međutim, na moje veliko
razočarenje, grofica mi je objasnila da se duhovi ne prizivaju iz političkih razloga. A može
biti da nije ni želela da mi se želja ostvari, jer je, kao što se zna, dvor bio izuzetno
antisemitski raspoložen.
Sto se tiče antisemitizma koji je u Petrogradu vladao u krugovima neposredno ili
posredno vezanim za dvor, treba priznati da nije bio onako surov kako se pričalo. To što
Nikolaj II nije bio prijateljski raspoložen prema Jevrejima bila je, pre svega, posledica
njegovog odgoja. Raspućin mi je često pričao kako carevi roditelji, rođaci, ministri i dvorski
velikodostojnici neprekidno govore protiv Jevreja. I sam car je pričao kako njegovi ministri
u svojim izveštajima ne propuštaju da ocrne Jevreje, samo da bi ga što više okrenuli protiv
njih. Car je bio zatrpan izveštajima o jevrejskim zaverama. Sto se carice tiče, ona u početku
nije znala da nekakvo jevrejsko pitanje uopšte postoji, a tek mnogo kasnije saznala je šta se
podrazumeva pod antisemitizmom. Na dvoru je radio priličan broj Jevreja i niko se nikada
tome nije protivio. Pored toga, dobro se zna da je car, čim je preuzeo vrhovnu komandu
nad vojskom, prekinuo neljudski lov na Jevreje koji je sprovodio Nikolaj Nikolajevič.
Raspućin mi je pričao da je suveren to učinio po sopstvenom nahođenju i uveravao me da je
često donosio presude u korist Jevreja, a u ozbiljnijim slučajevima ublažavao im je kazne
kad god bi bio zamoljen.
Mlađe dame sa dvora nisu znale ni za kakav antisemitizam ili se to bar nije videlo;
Virubova bi, kada bih joj govorio o antisemitizmu, samo slegala ramenima. Ona i inače sve
to, baš kao ni carica, uopšte nije razumela.
 Nikolaj II, koji se tako uporno držao svojih prerogativa apsolutnog monarha, nalazio je
da je stroga etikecija na koju je osuđen njegov rang dosadna. Zato ju je najradije izbegavao.
Veliko zadovoljstvo bilo mu je da ćaska sa stalnim posetiocima promenadnih koncerata u
prestonici, koji bi u tim prilikama mogli da se ponašaju opuštenije, pa čak i pomalo drsko.
Ne bih ovde zalazio u detalje, pa ću pomenuti samo onaj da je Rumun Gutesko zadobio
njegovu naklonost komponovanjem vesele pesmice o oficirima Garde kojima je car
zaboravio da plati račun u javnoj kući. Refren, Daj mi moje tri rublje caru se posebno dopao.
Mlađi brat Nikolaja II, Georgije, koji je u prvim godinama njegove vladavine, kada još
nije imao sina, bio proglašen za kneza-naslednika, umro je u Abastumanu, na Kavkazu, od
zapaljenja pluća. Uzrok njegove smrti bila je nepromišljenost i zbog nje nastala iscrpljenost.
Deo odgovornosti svakako je snosio Helstrom, koji ga je na tom putu pratio, jer je on
nagovorio velikog vojvodu da trče po okolini, pri čemu je ovaj precenio svoje mogućnosti.
Taj Helstrom došao je u rusku mornaricu sa činom prvog oficira palube. Smatran je
vanbračnim sinom oca Nikolaja II, cara Aleksandra III, i jedne dvorske dame i neverovatno
je ličio na oca. Kad god bi ga videla, carica Marija, udovica Aleksandra III, veoma bi se
uzbudila. Helstrom je uživao izdržavanje ministarstva vojnog i uz to, veoma često,
subvencije carice majke i velikog kneza Mihaila. Iako veoma ljuta na njega zbog udela u
smrti njenog sina, velikog kneza Georgija, carica Marija često ga je primala. Helstrom se na
sve strane žalio da ga je njegovo vanbračno poreklo lišilo prava na presto. Pa ipak, vodio je
bezbrižan život, posvećen isključivo zadovoljstvima.
 XII

DVA DVORA

Između dvora cara Nikolaja II i onog njegove majke Marije vladalo je živo i
{9}

beskompromisno neprijateljstvo, čije su posledice morale da budu kobne. Gotovo svi carevi
rođaci bezrezervno su se priklonili starom dvoru.
Neprijateljstvo između dva dvora ne poklapa se sa Raspućinovim dolaskom. Ono je
počelo mnogo ranije. Dobro obavešteni objašnjavali su to velikim nezadovoljstvom carice
majke što je na presto došao njen stariji sin Nikolaj. Priča se, čak, da je na Krimu kovana
zavera čiji je cilj bio da se na presto dovede drugi sin Aleksandra III, Georgije, koji je bio
caričin ljubimac. Trebalo je da u zaveri učestvuju i neke jedinice Garde. Plan nije sproveden
i ne zna se tačno zbog čega.
Nije bila tajna da se careva porodica oštro usprotivila koncesijama učinjenim
liberalnom pokretu; tako se, kada je Nikolaj II 1905. izdao Dekret, digla velika bura koja je
sve careve rođake okrenula protiv njega. Ovakav stav rođaka svakako je dobrim delom
izazvan i neodlučnom carevom politikom u prethodnim godinama. To mi je i jedan od
tvoraca Dekreta iz 1905, grof Sergej Vite, bezbroj puta potvrđivao. Svi su u Carskom selu
{10}

znali da je car, da bi održao zakletvu datu ocu, majci i drugima iz porodice, imao zadatak
da održava apsolutističku vlast. Cak su mu često skretali pažnju da bi u suprotnom stvari
mogle da pođu lošim tokom. Neki prijatelji usudili su se čak da mu predlože da porodici
ponovo položi zakletvu.
Svi carevi podanici, a posebno oni koji šumu stali na stranu u borbi protiv starog
dvora, prigovarali su mu da se i prema najljućim neprijateljima ponaša pomirljivo.
Raspućin se u tome slagao s njima. On je znao da se naklonost koju mu ukazuje Nikolaj II
okreće protiv cara kao opasno oružje; a znao je i to da ga carevi rođaci ne mrze ništa manje
nego što mrze samog suverena. Vernost caru učinila je od Raspućina ljutog neprijatelja
starog dvora i svih carevih rođaka. On nije propuštao priliku da okrene cara protiv velikih
kneževa, ah Nikolaj II se nije usuđivao da preduzme oštrije mere. Pribojavao ih se i nastojao
da mirno reši sve sukobe i razmirice. Raspućin nije krio nezadovoljstvo zbog toga i s
gorčinom je zamerao caru: „Zašto se ne ponašaš kao što jedan car treba da se ponaša? Jer, ti
jesi car! Da sam ja car, pokazao bih ti kako se to radi. O tebi niko ne misli i nikome nisi
potreban. Cak i roditelji hoće da te ubiju. Ti ne znaš da pridobijaš srca. Svi su neprijateljski
raspoloženi prema tebi. A uprkos svemu, ti se zadovoljavaš ćutanjem…”
Ovo bi bilo otprilike ono što je Raspućin rekao caru. Želeo je da ga navede da se brani,
da pruži otpor, ali car jednostavno nije bio u stanju da se odluči na bilo kakvu borbu. Tek
kada bi neko načinio kakvu veliku grešku bila bi mu izrečena kazna, ah toliko bezazlena da
bi se svi čudili carevoj blagosti. O njegovoj slabosti najrečitije govori carevo ponašanje posle
Raspućinovog ubistva: nije smogao hrabrosti da natera njegove ubice da odgovaraju za
zločin.
Nikolaj II nije imao poverenja ni u sopstvenu telesnu gardu. Stalno se pribojavao izdaje
u korist starog dvora. Zbog toga je u gardi imao uglavnom Tatare i Gruzine. Najdraži su
mu, ipak, bili gruzinski kneževi. Bio im je naklonjen i manje uznemiren kada bi oni bili na
dužnosti u palati.
Gruzine je za carevu gardu u palati predložila carica majka, u nadi da bi oni mogli da
joj pomognu da na presto dođe njen mlađi sin Georgije. Ali, Nikolaj II joj je osujetio
planove, jer je Gruzine privukao na svoju stranu.
Ne može se reći da car nije poznavao slabosti svojih podanika iz garde. Znao je da nisu
baš učeni i da imaju neodoljivu sklonost prema svim vrstama preterivanja, a posebno
prema piću. Ali, isto tako, mogao je da bude siguran da bi svaki od njih bez ustezanja za
njega žrtvovao život i da bi na njegov mig pucali u bilo koga. Bio je ponosan na njihovu
lojalnost i bili su mu u velikoj milosti. Zahvaljujući caru, vodili su lagodan život i često
koristili njegovu blagost i dobrotu. Plaćao im je čak i kockarske dugove. Reklo bi se da su ga
njihovi nestašluci silno zabavljali. Carev miljenik, knez Dadijani, jednom mu je, posle velike
gozbe obilno zalivene vinom, kao usput nabacio da je epoletama zajamčio, što će reći da je
dao časnu reč, da će platiti kockarski dug. Car je samo blagonaklono sklopio oči, što je činio
uvek kada bi čuo da su njegove momke strast prema kocki, nekakav nestašluk ili ljubavna
afera vezali za neki skandal. Njima se to često događalo, posebno u kućama zabave, ali,
kako su caru bili odani dušom i telom, sve im je praštano! General Ruski i dva deputata,
Šulgin i Gučkov, imali su veliku sreću što pored cara nije bio nijedan od kavkaskih kneževa
kada su, februara 1917, došli sa zahtevom da potpiše abdikaciju. Sasvim je izvesno da
nijedan ne bi izvukao živu glavu. Ruski je išao dotle da je caru čak pripretio pištoljem.
Ovakvo ponašanje prema caru mogao je da dozvoli samo poltron poput Vojejkova, koji je u
to vreme bio zapovednik palate i koji je vazda bio polupijan.
Ja sam sa svim oficirima careve garde bio u najboljim odnosima. Jednog dana pozvan
sam u prostorije garde u palati, na partiju karata. Prihvatio sam i, tek što smo zaigrali
partiju makaa, pojavio se car, već odeven za veče. Prebacio nam je što se kockamo, ali je
onda izvadio nekoliko paketa urolovanih novčića od 20 kopejki, ukupno 10 rubalja i seo s
nama za igrački sto.
 XIII

TAJNA CAREVIĆEVOG ROÐENJA

Priča koja mi je ispričana o rođenju carevića Alekseja tako je fantastična da je u nju

teško poverovati. Pa ipak, potiče od osoba dostojnih punog poverenja.
Kao što je poznato, carica je tokom prvih godina braka rađala samo ćerke. Ta okolnost
neizbežno je izazivala najrazličitije komentare, pa i poruge. Na kraju je carski par izgubio
svaku nadu da će ikada dobiti sina naslednika. Car je bio ubeđen da, ako mu žena na svet
donosi samo žensku decu, krivica mora da je do njega. Ne zna se šta ga je navelo na tu
pomisao; verovatno mu je tako nešto sugerisao neki vidovnjak. U svakom slučaju, priča se
da je doneo neverovatnu odluku da na neko vreme obustavi svoje bračne dužnosti i ženu
prepusti drugome. Glavni razlog za to bila je, bez sumnje, nada da će rođenjem sina
osujetiti planove svoje rodbine, koja je već razmatrala mogućnost njegovog smenjivanja.
Carev izbor pao je na glavnokomandujućeg caričine regimente ulana, generala Orlova,
izuzetno lepog muškarca, a pri tom još i udovca. Priča se da je carica, uz muževljev
pristanak, stupila s njim u intimne odnose. Kako bilo, cilj je postignut: carica je na svet
donela sina, koji je dobio ime Aleksej. Ali priča ovim nije završena: šuškalo se još da se
carica Aleksandra strasno zagrejala za ljubavnika koji joj je bio nametnut. Otac deteta prema
kome je gajila gotovo bolesnu majčinsku ljubav, potpuno je osvojio njeno srce. Ali, car
Nikolaj nije bio spreman da prihvati da se njegovo nastojanje da obezbedi naslednika završi
na ovaj način.
Porođaj je bio težak. Dete nije bilo u normalnom položaju i bila je potrebna operacija.
Kako carica nije bila zadovoljna svojim akušerom, a to je bio profesor Ot, na konsultaciju je
pozvan njen lični lekar, doktor Timojev, iako nije bio ginekolog. On je Nikolaja II upoznao s
težinom situacije i pitao ga da li, u slučaju da nastane komplikacija, da žrtvuje majku ili
dete. Car mu je odgovorio: „Ako je dečak, žrtvujte majku!” Operacija je, međutim, bila
uspešna i spaseni su i dete i majka. Ali kako sam hirurški zahvat nije najbolje obavljen, a uz
to je carica bila u stanju velike psihičke napetosti, posledica je bila da je ona prestala da
bude žena caru. A kada je još saznala da je trebalo da bude žrtvovana, to je na nju delovalo
užasavajuće. Njena veza sa Orlovim nastavila se, i stvar je došla do ruba javnog skandala.
Zato je car odlučio da se oslobodi Orlova tako što će da ga pošalje u Egipat. Čak ga je
pozvao na oproštajnu večeru. Šta se tada dogodilo između cara i Orlova nisam uspeo da
saznam; sve što mi je poznato jeste da je Orlov iznesen iz palate bez svesti. Odmah i u
najvećoj žurbi poslat je put severne Afrike, ali tamo nije stigao; umro je na putu. Telo je
vraćeno u Sankt Peterburg i uz najveće počasti sahranjeno u Carskom selu. Carica je bila
ubeđena da je za smrt Orlova odgovoran isključivo car i to mu nikada nije zaboravila.
Caričin bol bio je veliki i muž joj je dugo u srcu bio stranac. Kasnije su im se odnosi
popravili, ali se ponovo događalo da carica ne govori s njim. U tim prilikama, jedno
drugom slali su pisma preko poverljivih osoba. Posrednik je često bio Sablin, komandant
carske jahte „Standard”. Kada bi ovim putem mir bio uspostavljen, car i carica ponovo bi
ostavljali utisak para u prisnim odnosima. Ona je na njega uvek imala velikog uticaja; ali ko,
uostalom, nije?
Posle smrti Orlova, carica je tokom čitave jedne godine redovno obilazila njegov grob.
Donosila mu je predivno cveće, dugo se molila i često plakala. Car se tome nije protivio…
Raspućinovo pismo poslato iz Pokrovskog njegovima u Sankt Peterburg:

Dragi moji voljeni: Donja mi je sve ispričao. Neka nam Bog bude u pomoći.
Vraćam se za Uskrs i tada ću sve srediti. Ne mogu ranije. Treba prikriti
nestašluke maman; čak i za jednog seljaka to bi bila bruka, a šta onda reći za
jednog cara. Nadajmo se najboljem. Već je mnogo bolje. Neka vas Bog štiti. Ne
brinite za decu.
Grigorij

(Ovo pismo sadrži dokaz o caričinoj preljubi.)

 XIV

ATENTAT NA CAREVIĆA

Jedan strašan događaj u Carskom selu nije mogao da prođe neprimećen, utoliko
pre što je bio prvi u nizu kasnijih nevolja i komplikacija. Mislim da bi u to mogli da se
ubroje bolest kneza naslednika, ćudljivost caričinog karaktera i mnogi drugi zloslutni
nagoveštaji, kao što su priča s Raspućinom, sklonost prema spiritističkim fenomenima i
zanimanje koje je carski par pokazivao prema ljudima obdarenim natprirodnim
sposobnostima. Moguće je da je bolesna atmosfera koja je vladala na dvoru imala
dugotrajnije i dublje korene, ali je događaj o kome ću govoriti u tome svakako imao
značajnu ulogu. Raspolažem detaljima iz prve ruke. Koliko je meni poznato, ništa od toga
nije izneseno u javnost. Neću ulaziti u sve detalje, jer mi nije namera da optužujem pojedine
osobe. Tačnost mojih podataka potvrđena je sa raznih strana, kao i od Raspućina lično, a
poznato je da pred njim dvor nije imao tajni.
Neki čitaoci se možda sećaju fotografije na kojoj je carević u zagrljaju svog čuvara,
jednog snažnog mornara. U vreme kada je snimljena ta fotografija izdato je saopštenje da je
carević pao na palubi jahte „Standard” i povredio stopalo. Nešto kasnije, novine su objavile
da je komandant „Standarda”, kontraadmiral Čagin (Sablinov prethodnik) izvršio
samoubistvo hicem iz revolvera. Nema sumnje da je Čaginov tragičan kraj bio posledica
nezgode koja se dogodila careviću. Admiral se, navodno, odlučio na samoubistvo zato što
se nezgoda dogodila na brodu kojim je on komandovao. Ali očigledno je da to nije baš
valjan razlog za samoubistvo. Prema onome što sam saznao, na jahti se careviću nije
dogodilo ništa! Dečak je, naime, u Carskom selu bio žrtva atentata. Rečeno mi je da su se
stvari dogodile na sledeći način:
Carevi rođaci obratili su se admiralu Čaginu da im preporuči dva čoveka za rad u
palati u Carskom selu. Trebalo je da budu zaposleni kao obični radnici. Na dvoru je bilo
uobičajeno da se i za najobičnije poslove odabiraju ljudi koji su već služili u poznatim
kućama širom Rusije ili u Sankt Peterburgu, jer je to bio najbolji način da se dođe do
iskusnih i proverenih slugu. Dva mornara koje je preporučio admiral Čagin ranije su radili
kao baštovani u palati Aničkov. U Carskom selu dobili su isti posao. Nikome nije padalo na
pamet da bi ta dvojica mogla da budu u misiji ubistva carevića. Pa ipak, jednog dana kad se
dečak u pratnji jednog od carevih sobara igrao u vrtu palate, gde su dva mornara skupljala
suvo lišće i granje, jedan od njih iznenada se bacio na malog Alekseja i zabio mu veliki nož
u stopalo. Na dečakov krik sobar je potrčao za mornarom koji se dao u bekstvo, stigao ga i
na mestu udavio rukama.
Što se tiče drugog mornara, i on je uhvaćen i po carevom nalogu, odmah i bez ikakvog
suđenja obešen. Onda je utvrđeno da su mornari primljeni po preporuci admirala Čagina i
on je, ne mogavši da podnese misao da bi mogao da bude osumnjičen za učešće u atentatu
na carevića, odabrao smrt. Pucao je sebi u usta, od čega mu je glava raznesena. Čagin je
caru ostavio pismo u kome objašnjava da je reč o čitavom spletu nesrećnih okolnosti.
Posle atentata carski par je prolazio kroz užasan period. Stanje malog kneza bilo je
veoma loše. Oporavljao se veoma sporo, i car i carica su živeli u stalnom strahu za život
sina. Verovali su da će rođaci preduzeti nove napade i više se nisu usuđivali nikome da ga
povere. Majka ga ni na trenutak nije ostavljala samog. Njena majčinska ljubav postala je
bolesna. Duboko uzdrman bio je i car: više nije znao kom svecu da se obrati za pomoć. Ovo
u dobroj meri objašnjava ćudljivost karaktera koja je od tog vremena primećena kod cara.
Čitava vladavina Nikolaja II bila je puna događaja, kao u kakvom uzbudljivom
romanu. U tom pogledu nadmašio je sve svoje prethodnike. Van svake sumnje je da je car
sam bio kriv za mnoge stvari. Njegovu savest pritiskao je niz loših odluka. Nasumični i
zbrkani, često pogubni potezi i užasni zločini od kojih neki nikada nisu razjašnjeni, gomilali
su se oko njega. Ali tu brigu treba ostaviti budućim istoričarima, dok ću ja da se zadržim
samo na iznošenju svojih sećanja na tu poslednju deceniju, 1907-1917, koja je prethodila
revoluciji. Odvajanje činjenica od raznih priča koje ih prikrivaju težak je posao. A bilo je i
događaja koji su prethodili rođenju carevića.
Raspućinovo pismo carici, napisano 1912, za vreme bolesti kneza naslednika:

Voljena Maman,
Primio sam tvoj telegram. Ne tuguj. Moli. Da bi bio milostiv, Bog uvažava naše
molitve, a ne naše grehove. Imaj veru i naslednik prestola će ozdraviti. Ja molim
bez prestanka, ali šta ja tu mogu? Samo je Bog svemoguć i čoveku nije dato da to
bude. Ne mogu sada da dođem, možda oko Uspenja. Neka te Bog čuva.
Grigorij
 XV

JEVREJSKO PITANJE

Da bih na sistematičan način dolazio do informacija o položaju Jevreja u svim

krajevima Rusije, napravio sam razgranatu organizaciju. Poslednjih godina pred revoluciju
ta organizacija bila je veoma operativna. Nisam štedeo novac, tako da sam u svojim
registrima imao ubeležene sve rabine, jevrejske političare, trgovce, čak i jevrejske studente i
đake. Nisam se raspitivao samo za politički i društveni položaj Izraelita već i za njihov
privatni život. To mi je omogućilo da im se nametnem već pri prvom susretu, jer sam
najčešće unapred znao s čime mi dolaze, što je na njih ostavljalo snažan utisak, tim pre što
sam često bio dobro obavešten kako o njihovom materijalnom stanju, tako i o njihovim
pojedinačnim kvalitetima. Kod mene su dolazili Jevreji iz cele Rusije i tražili pomoć i
podršku u najrazličitijim okolnostima. Da bih im bio od koristi, malo-pomalo uspostavio
sam dobre odnose sa svim merodavnim telima i mogu da ustvrdim da nije postojala služba
u Rusiji kod koje nisam mogao da obezbedim maksimum ustupaka.
Želju da sve to radim najviše je podstaklo moje jevrejsko detinjstvo. Kao što se zna, u
srednje škole i na fakultete Jevreji su primani samo u ograničenom broju. Bilo je veoma
teško biti počastvovan prijemom preko broja. Tako nešto koštalo je ogromne sume novca.
Svakodnevno sam bio obasipan usmenim ili pismenim molbama i telegramima. Ljudi su
me molili da se zauzmem za jevrejsku mladež, koja se u težnji za visokim obrazovanjem
osećala sputana strogim uredbama. Roditelji su prevaljivali hiljade kilometara – i to nisu bili
usamljeni slučajevi – da bi se sa mnom lično posavetovali o tome. To većinom nisu bili
bogati ljudi, ali su bili spremni da daju sve što su imali, samo da im dete bude primljeno u
školu.
Svima koji su mi se obraćali davao sam precizna uputstva o koracima koje treba da
preduzmu i osobama kojim treba da se obrate. Kada to nije bilo dovoljno, zauzimao sam se
lično. Da bih u tome bio efikasniji, tražio sam od Raspućina pismenu preporuku za uticajne
osobe, poznate profesore univerziteta u Sankt Peterburgu, dvorske dame, crkvene
poglavare… Tako su zahtevi za prijem jednog ili više Jevreja u bilo koju školu zapravo bili
podnošeni u ime carice, jer je pismo, napisano po mom diktatu, glasilo:

Prevoljeni Ministre,
Maman (to će reći carica), želi da ovi ruski studenti završe svoje studije u
otadžbini, da ne bi morali da idu u inostranstvo gde bi postali revolucionari; oni
moraju da ostanu u svojoj zemlji – Grigorij

Za Jevreje je postojalo i ograničenje prava boravka. Tu sam imao mnogo posla. Iz

provincije sam svakodnevno primao telegrame s molbom da obezbedim dozvolu boravka u
Petrogradu ili Moskvi, ili za poslovno putovanje van mesta boravka. Otvorio sam
kancelariju i oformio službu koja se bavila isključivo tim pitanjima. Tako sam postigao da
niko od mojih štićenika ne bude odbijen. Sve vreme dok sam u Petrogradu imao uticaja,
obezbeđivao sam dozvole boravka svim Jevrejima bez razlike.
Jevrejski radnici imali su pravo da se nasele gde god je za njih bilo posla, ali je svako ko
je želeo da iskoristi to pravo morao da izađe na ispit. Iako sam ispit nije predstavljao
posebnu teškoću, u Zanatskoj komori Petrograda, koja se bavila tim pitanjem, preduzeo
sam korake i brzo stekao znatan uticaj kad je reč o odlukama Saveta. Moji kandidati su
redovno prolazili i potom mi postajali verni saradnici. Radne dozvole za Petrograd
obezbeđivao sam ne samo onima koji su imali neki zanat, već i nekima koji nisu znali ništa
o zanatu prijavljenom za ispit. Oni su u registar upisivani kao „kalfe” (radnici). I ja sam, kao
draguljar, imao pravo da držim radnike. Iako u Petrogradu nisam imao radionicu, to sam
pravo obilato koristio. U svom stanu imao sam jednu prostoriju u kojoj nikada niko nije
radio, a koja je figurirala kao sedište više mojih preduzeća. Moji takozvani radnici bili su
sve, samo ne draguljari. Bilo je među njima glumaca, učitelja, pevača i pisaca. Kada me je
ministar unutrašnjih dela Hvostov poslao u progonstvo u severnosibirsku guberniju Narim
– na čemu ću se detaljnije zadržati kasnije – među mojim jevrejskim štićenicima zavladala je
panika. Strahovali su da bi i sami mogli biti izgnani iz Petrograda. Kada sam se posle
kratkog odsustvovanja vratio, oduševljeno me je dočekala masa Jevreja. Ali nisu oni bili
oduševljeni samo zbog mene i sebe, zbog srećnog razrešenja, već i zato što je jedan Jevrejin
izašao kao pobednik iz borbe sa svemoćnim ministrom unutrašnjih dela. Povlačenje
naređenja o mom izgnanstvu bilo je najbolji dokaz koliku sam milost uživao kod cara.
Povodom toga, primio sam mnoge telegrame sa čestitkama iz svih krajeva Rusije.
Prave razloge mog uticaja znao je samo mali broj ljudi. O mom položaju ispredale su se
najrazličitije priče. Jedni su me smatrali nekom vrstom ministra za jevrejska pitanja, dok su
drugi u meni videli predstavnika američkih Jevreja.
Lokalni saradnici obaveštavali su me čim bi nekom kraju zapretio pogrom. Činili su to
dogovorenom telegrafskom porukom: „Zabrinuti za vaše zdravlje. Javite se.” Čim bih
primio ovakvu poruku, upotrebio bih sav svoj uticaj da lokalne vlasti ubedim da preduzmu
najenergičnije mere protiv pojave antisemitizma. Na taj način sprečio sam pogrome u
Ninsku i Vilni, gde su gubernatori bili Giers i Lubinov. Kada bi mere bile preduzete, slao
sam rabinu ili nekom od viđenih Jevreja u ugroženom mestu kratku poruku: „Nadam se
oporavku već od sutra, Javiću novosti čim ih bude.” Ovo je značilo da su gradonačelnik i
lokalne policijske vlasti telegramima upozoreni da preduzmu sve mere protiv nemira koji
mogu da vode pogromu. Na moje insistiranje, šef oblasne policije i gubernator odlazili bi u
ugroženo mesto. Gubernator bi tamo pozvao rabina i najviđenije Jevreje i garantovao da će
se lično usprotiviti pogromu.
Jevrejski trgovci su – kao i zanatlije – imali pravo boravka van svog okruga i mogli su
da putuju svuda gde ih posao vodi. Propusnice je bilo lako obezbediti, ali se događalo da
molilac želi da se nastani u Petrogradu, a da za to ne može da dobije dozvolu. Njega bih
podučio da telegrafski uputi dve molbe, jednu meni, drugu prefektu policije, i kada bi to
bilo obavljeno, slao bih mu sledeći telegram: „Obaveštavate se da ste, do novog naređenja,
vezani za kancelariju prefekta.” Jevreji, da tako kažemo vezani za kancelariju prefekta, mogli
su bez straha sa svojim porodicama da žive u Petrogradu.
 XVI

RASPUĆIN I JEVREJI

Nije potrebno da naglašavam koliko mi je prijateljstvo s Raspućinom bilo

dragoceno za uspešno vođenje poslova vezanih isključivo za Jevreje, kojima sam počeo da
posvećujem najveći deo vremena i koji su postali moja najveća briga. Raspućin mi nikada
nije odbio pomoć.
Istine radi, treba reći da je u početku bio prilično uzdržan kada se radilo o stvarima
vezanim za Izraelite. Radije mi je izlazio u susret po drugim pitanjima i imao sam utisak da
nije u toku kada je bilo reči o jevrejskom pitanju. Cesto mi je pričao kako se car žali na
Jevreje i kako mu ministri stalno spominju nekakvu jevrejsku opasnost i jevrejski
revolucionarni pokret. Nikolaj II je zbog svega toga bio na mukama i jednostavno nije znao
kako da postupi.
Bio je to period napetosti koji nije dugo trajao, ali koji je Jevrejima doneo mnogo
nevolja. Već sam počeo da se pribojavam da bi Raspućin mogao da se nađe među
neprijateljima mog naroda. Zato sam upotrebio svu svoju energiju i sve svoje umeće kako
bih ga ubedio da promeni mišljenje. Morao sam, u velikoj meri, da se borim i protiv uticaja
koji je na Raspućina imao car, koji mu je poveravao sve svoje brige i stalno gunđao protiv
Jevreja. Trebalo je videti koga će Raspućin slušati: careve optužbe ili moju odbranu.
Predstavnike sveta Jevreja, koje sam obavestio o toj opasnoj situaciji, zahvatile su najcrnje
bojazni i preklinjali su me da učinim sve što je u mojoj moći, da ne dozvolim da se Raspućin
nađe na strani antisemita, jer bi to moglo da bude pogubno.
U to doba Raspućin je bio na vrhuncu svog neobičnog i izuzetnog uspeha, a njegova
moć mogla je da se poredi sa carevom. Upravo u to vreme Nikolaj II se zainteresovao za
reakcionarne organizacije i čak postao član „Lige ruskog naroda”, koja je zagovarala
pogrome. Da se Raspućin vezao za vođe reakcionara – koji su ga opsedali i pokušavali da
ga uvuku u svoj tabor – Jevrejima bi se crno pisalo! Ali, pošto se jedno vreme premišljao, na
kraju je stao na našu stranu. U tome je važnu ulogu imalo njegovo zdravo rasuđivanje o
ljudima. Od tada mi je bezrezervno pomagao u mojim naporima da im olakšam položaj.
Jevrejski prvaci imali su puno poverenje u mene i moje delovanje. Dobro su videli da bih
putem veza i dokazanim sposobnostima, u vladajućim krugovima mogao da postignem
opštu reviziju jevrejskog pitanja. Sa uglednim predstavnicima Izraelita održao sam niz
sastanaka i dobio zadatak da sve snage usmerim u pravcu sticanja jednakih prava za
jevrejsko stanovništvo i da ga, ako je moguće, ostvarim. Imao sam odrešene ruke kada se
radilo o odabiranju sredstava i načinu dolaska do tog cilja. Sve mi je unapred bilo
odobreno. Bio sam počastvovan ovim zadatkom, ali nisam uspeo da ga obavim do kraja, jer
me je u tome sprečila revolucija. Ali u to vreme bio sam ponosan što mi se pružila
mogućnost da pomognem Jevrejima u tom za njih tako teškom trenutku i da im, bar u
izvesnoj meri olakšam sudbinu. Jedan od najvatrenijih i najenergičnijih zaštitnika judaizma
bio je Moše Ginzburg, koji je u Port-Arturu zgrnuo veliko bogatstvo i u Petrogradu se
zauzimao za sve što se odnosilo na Jevreje.
Jednog dana – bilo je to tokom rata – gospodin Ginzburg me je telefonom pozvao da
dođem kod njega, jer ima nešto važno da mi kaže. Zatekao sam ga zabrinutog. Objasnio mi
je da je položaj u kome su se u tom trenutku nalazili Jevreji veoma zabrinjavajući i da je
neophodno po svaku cenu preduzeti korake da se opasne pretnje otklone. Trebalo je, pre
svega, zaustaviti užasna proganjanja kojima su bili izloženi. Tom prilikom, Ginzburg je
podvukao činjenicu da je rat Jevrejima doneo samo još gore promene i da je njihov položaj
mnogo teži nego ranije. Sticao se utisak da je generalisimus, veliki knez Nikolaj Nikolajevič,
imao nameru da istrebi sve Jevreje do posljednjeg. I to je svakim danom postajalo sve gore.
Jevreji su napokon shvatili da je došlo vreme da se energično suprotstave neprijatelju.
Trenutak je bio povoljan, jer smo u Petrogradu imali izvanredne veze. Trebalo je, dakle,
poboljšati stanje ne samo pojedinaca, najugroženijih, već i cele izraelitske populacije.
Jevrejska zajednica odlučila je da u to uloži sve: veze, snage i sredstva, samo da se postigne
jednakost prava Jevreja širom Rusije. Novca nije nedostajalo. Jevreji su bili rešeni da onome
ko im u tome pomogne obezbede značajnu sumu. Da sam imao vremena da kod cara
izdejstvujem reformu stava prema mojim istovernicima, postao bih najbogatiji čovek u
Rusiji i ime bi mi se našlo u „Pinke” (jevrejskoj zlatnoj knjizi).
Tom prilikom, Ginzburg mi je rekao:
„Imaš izvanredne veze i pristup tamo gde još ni jedan Jevrejin nije uspeo da priđe.
Zamoli Raspućina, s kojim dobro stojiš, da te podrži. Lično sam došao do zaključka da
Raspućin može da postigne što god želi. Može da promeni mišljenje ministara. A što se nas
tiče, mi više ne smemo da dopustimo da Nikolaj Nikolajevič i njegovi slugani pljačkaju i
ubijaju nesrećne Jevreje tamo gde to čine, niti da bilo gde u Rusiji oni budu ugnjeteni.
Dobićeš od nas sve što ti bude potrebno da postigneš taj cilj. Počni da radiš odmah i znaj da
će, ako ti posustaneš ili budeš žrtva te borbe, s tobom nestati čitav jevrejski narod.”

***

Taj sastanak sa Ginzburgom ostavio je na mene snažan utisak. Obećao sam da ću se u

potpunosti posvetiti borbi za prava i interese našeg naroda. Razmotrili smo koje korake
treba preduzeti. Situacija je bila rđava i trebalo je oprezno postupati. Znali smo da, ako
hoćemo da car preduzme neophodne mere za našu stvar, moramo pre svega da
pridobijemo ministre. Predložio sam da se predstavnici Jevreja sastanu s Raspućinom; tako
će se najbolje znati kakav je njegov stav prema jevrejskom pitanju. Predložio sam da ja
organizujem taj sastanak. Ginzburg je prihvatio. S tim u vezi, prvo sam otišao kod
Raspućina i rekao mu da st nadamo njegovoj podršci u borbi koju smo odlučni da vodimo
za prava Jevreja. Odgovorio mi je da se u potpunosti slaže i da je spreman da se sastane s
jevrejskim predstavnicima. Sastanak je održan u Ginzburgovoj kući, gde sam u dogovoreno
vreme doveo Raspućina.
Prisustvovali su mu najugledniji predstavnici jevrejske zajednice, među kojima i Leo
Brodski, advokat Šlosberg, Gerasim Salit, Samuel Gurevič, direktor banke Mandel,
Varšavski, Poljakov, naš domaćin Ginzburg, koji je bio dobro poznat po svojim
dobrotvornim fondacijama i mnogi drugi. Šlosberg je bio jedini pozvani advokat, jer je
Raspućin rekao da ne želi da pregovara ni sa advokatima, niti sa socijalistima. Šlosberg je
bio izuzetak, jer Raspućin njemu nije ništa zamerao. Smatrao ga je poštenim Jevrejinom koji
nije imao senku na svom advokatskom pozivu.
Prisutni su Raspućina pozdravili kako priliči njegovom visokom položaju, ali i kao
nekoga u koga polažu velike nade. Neki su čak zaplakali i Raspućin je bio ganut takvom
reakcijom. Pažljivo je saslušao naše žalbe i obećao da će odmah učiniti sve što je potrebno
da se za jevrejsko pitanje nađe rešenje. I dodao: „Svi morate da pomognete Simanoviču, da
bi mogao da kupi ljude od kojih ovo zavisi. Postupite poput vaših očeva koji su došli dotle
da su s carem lično sklapali poslove! A šta se s vama dogodilo? Ne ponašate se kao što su se
Jevreji nekada ponašali. Do razrešenja jevrejskog pitanja može se doći samo korumpiranjem
i lukavstvom. Sto se mene tiče, možete biti mirni, pomoći ću vam koliko god bude
potrebno.”
Taj susret s Raspućinom, svemoćnim carevim miljenikom, ostavio je na Jevreje snažan
utisak. Bezrezervno su se prepustili nadi da će naš poduhvat biti krunisan uspehom.
Sastanak je završen večerom. Raspućin je tražio da sedne pored lepe i mlade gospođe
Ginzburg, ali me je domaćin, koji je dobro znao da ga bije glas ženskaroša, zamolio da ipak
ja sedim između Raspućina i njegove žene. Rado sam to učinio i to je ublažilo ljubomoru
našeg domaćina. Ta mala scena nije promakla prisutnima i svi su se veoma zabavljali.
Posle ovog susreta s predstavnicima ruskih Jevreja, Raspućin više nije krio naklonost
prema Izraelitima i rado je prihvatao svaki njihov zahtev. A ja sam se, sa svoje strane,
trudio da iz njegovog dobrog raspoloženja izvučem svoj deo. Cesto mi se žalio na
tvrdoglavo ponašanje ministara i drugih uticajnih osoba kada se radilo o jevrejskom
pitanju. Ubrzo me je zamolio da ga upoznam sa osobama koje bi mogle da mu daju
detaljnije informacije o položaju Jevreja.
Sa Raspućinom smo došli na ideju da za mesto ministra uspostavimo kandidaturu, pa
da onda podržavamo ljude koji nisu antisemiti i koji bi mogli da nam pomognu u
ostvarenju našeg plana.
Jednom prilikom Raspućin mi je rekao da car nije ni izdaleka okoreli neprijatelj Jevreja,
kako se pričalo. S druge strane, na sam pomen reči „Jevrejin”, čitava carska porodica ježila
se od straha. Careva deca podizana su u strahu od Jevreja; to im je utuvljivano od najranije
mladosti. Raspućin mi je ispričao – navodim samo jedan od mnogih primera – da je
ministar unutrašnjih dela, a tada je to bio Maklakov, imao običaj da u igri plaši malog
carevića govoreći mu: „Čekaj samo! Jevreji će doći da te odnesu!” ili nešto u tom smislu.
Mališa bi tada vrištao od straha.
Kada smo sastavili listu ministara po svom ukusu, Raspućin je kod cara počeo da
pokreće jevrejsko pitanje, ali je ovaj to nerado prihvatao, ne toliko zbog antisemitizma,
koliko iz raznih drugih razloga.
Ubrzo mi se ukazala prilika da se po pitanju mojih istovernika pojavim pred carem.
Radilo se o sledećem: dve stotine jevrejskih zubara osuđeno je na kazne zatvora zato što su,
navodno, zubarske diplome stekli samo da bi dobili pravo nastanjivanja van područja
određenih za Jevreje. Sve su to bili dobri, mirni, neagresivni ljudi i mnogi među njima imali
su malu decu. Pošto sam sve pažljivo proučio, odlučio sam da stvar uzmem u svoje ruke.
Pozvao sam predstavnike osuđenih zubara i rekao da želim da im organizujem sastanak sa
Raspućinom. Kada je on došao, zamolili su ga da im pruži podršku protiv ministra pravde
Ščeglovitova. Ganuto i pomalo zbunjeno, Raspućin im je rekao: „Pitam se šta bi tu trebalo
učiniti. Ščeglovitov je toliko uporan i tvrdoglav da je u stanju čak da preudesi careva
naređenja koja bi bila povoljna po Jevreje. Trebalo bi da angažujete Simanoviča da zastupa
vaš interes u ovoj stvari. On će već smisliti lukavstvo da se izađe na kraj sa Ščeglovitovim.
Sastavite molbu.”
Odlučeno je da se molba za pomilovanje podnese do kraja te nedelje, kada je Raspućin
nameravao da ode u Carsko selo, gde će prvo biti održana služba božja kojoj će
prisustvovati carska porodica, a onda je predviđen ručak kod Virubove. U nedelju sam
pošao s njim. Sve se odvijalo kako smo predvideli: na ručku kod dvorske dame bili su car,
carica i carska deca. Car je bio dobro raspoložen. Virubova je bila upoznata s našim
namerama i obećala nam je pomoć. Posle ručka, rekla je caru: „Tu je i Simanovič.”
Car je poskočio i u šali doviknuo: „Sigurno je došao da mi čupa uši!”
Došao je u prostoriju u kojoj sam čekao i upitao: „Šta imaš da mi kažeš?”
Krijući uzbuđenje, objasnio sam mu da želim jeftino da prodam dijamant od 110
karata: već sam ga ponudio carici, ali ona misli da je cena previsoka. „Ne mogu da kupujem
dijamante dok je rat”, odgovorio mi je. „Ali sigurno hoćeš još nešto da me pitaš. Hajde,
pričaj!”
U tom trenutku ušao je Raspućin i, čuvši poslednje careve reči, rekao: „Pogodio si!”
Bilo je očigledno da Nikolaj II nije imao želju da sluša detalje o razlogu mog dolaska i,
kao da je pogađao o čemu bi moglo da se radi, pitao me: „Hajde, reci, o koliko se Jevreja
ovog puta radi?” „Dve stotine” odgovorio je Raspućin umesto mene. „Toliko… Znao sam!
Daj mi molbu.”
Pružio sam caru molbu i on prelete pogledom preko nje. „Ah, to su oni zubari”, rekao
je. „Ali ministar pravde neće ništa da zna; neće da ih pomiluje.”
„Vaše visočanstvo” rekoh tada, „kako jedan ministar može da kaže da neće ništa da
zna? Kada vaše visočanstvo naredi, on ima samo da posluša.”
Tada Raspućin udari šakom po stolu: „Kako se samo usuđuje da ne izvršava
naređenja?” Videlo se da je caru neprijatno.
„Vaše visočanstvo”, rekoh, „mogu li sebi da dozvolim da predložim sledeće: da vaše
visočanstvo potpiše pomilovanje, kada vaše visočanstvo ode, ja ću ga predati Tanejevu
(šefu carevog Kabineta), koji će da učini šta je potrebno.”
Car je prihvatio moj predlog i zubari su pomilovani. Sakupili su osamsto rubalja i
Raspućinu kupili bundu od vizona. Što se mene tiče, dobio sam jevrejski medenjak, flašu
crnog vina i srebrni jevrejski pehar.
Jedna od posledica mog rastućeg uticaja bila je da su me reakcionari, dakle moji
protivnici, neumorno pratili i špijunirah. Nadali su se da će tako doći do informacija o mom
delovanju, koje bi im poslužile da me optuže. Između ostalog, tačno su znali koje osobe
posećujem. Da bih osujetio tu špijunažu, izbegavao sam da u svojoj kući primam osobe koje
su mi se obraćale po jevrejskom pitanju. Sretao sam ih obično u krugovima u koje sam
zalazio, usred uvek punih dvorana, gde se lako izmicalo pažnji onih koji su me pratili. Sto
se tiče političke policije, to je bilo zabavno: i oni su me uhodili, ali su i sami padali u oči
agentima reakcionara koji su pratili mene.
Moram da napomenem da za usluge koje sam činio Jevrejima nikad nisam primio
novac. Odbijao sam svaki honorar, ne želeći da ukaljam svoj ugled pred ministrima, zbog
čega bi moj uticaj oslabio i bio ugrožen. Zato sam više voleo da novac koji mi je bio
potreban zaradim na drugi način.
 XVII

NIKOLAJ NIKOLAJEVIČ

Posle krvave nedelje 1905 {11} – nedelja 9. januara 1905. – car Nikolaj II nazvan je
„Nikolaj Krvavi”. Nije zaslužio tako strašan nadimak. Bio je to čovek slab i bez karaktera;
sve u njegovom životu bilo je zbrkano, bez reda ili plana bilo koje vrste. Jednostavno sve je
zavisilo od osobe koja je pred njim. Ako nije bilo uticaja sa strane, mogli ste da ga ubedite
da učini bilo šta, važno ili nevažno, i da ga okrenete na ma koju stranu. Obećavao je sve što
se od njega tražilo, ali je isto tako istina da u većini slučajeva nije držao reč. Takav način
vladavine bio je kontradiktoran, čak smešan, tako da su posledice bile užasne. Najčešće je
delovao ravnodušno i bezbrižno. Hladnoća i nezainteresovanost u odlučujućim trenucima
iznenađivale su i ljutile mnoge oko njega. Njegovo ponašanje nije dolikovalo jednom caru,
suprugu, ocu, drugu, oficiru i hrišćaninu.
Ali pravi Nikolaj Krvavi bio je generalisimus: veliki knez Nikolaj Nikolajevič. Malo ko
{12}

zna da je veliki knez bolovao od jedne opake bolesti: bio je morbidno grub i doslovce žedan
krvi. Tvrdi se da se ta bolest kod njega prvi put ispoljila u rusko-turskom ratu, u kojem je
učestvovao kao mlad oficir. U vreme mira, tu svoju žeđ za krvlju zadovoljavao je ubijanjem
životinja. I inače je bio strastan lovac. Raspućin je pokušao da ga izleči od te morbidne
sklonosti i to je bio jedan od glavnih razloga njihovog kratkotrajnog zbližavanja. Svetski rat
omogućio je, nažalost, Nikolaju Nikolajeviču da do kraja zadovolji svoju užasavajuću
sklonost. Mogao je sebi da dozvoli preterivanja svake vrste, na bojnom polju u krvavim
vojnim obračunima, kao i u okrutnom kažnjavanju civilnog stanovništva; mogao je sebi da
dozvoli sve, i to bez ikakve odgovornosti. Njegova moć bila je neograničena; žrtve su mu
bile, pre svega, pripadnici drugih naroda, Jevreji, Galičani, Poljaci, Nemci. Oni su
optuživani za špijunažu, dezerterstvo, ili druge zločine te vrste; vešani su, streljani, ili
mučeni, i to uvek masovno! Velikom knezu važnija je bila egzekucija od dokaza krivice.
Cesto je svoje podređene tukao do krvi. Nije štedeo ni generale. Istina, neki put bi ovim
poslednjim morao da se izvini, ali je uglavnom mogao potpuno i nekažnjeno da se prepušta
svojim okrutnim porivima; on je taj koji pred Bogom snosi odgovornost za stotine hiljada
ubijenih i mučenih Jevreja.
Kada je reč o krvavim delima Nikolaja Nikolajeviča, ne može da bude prećutana tužna
uloga koju je u svemu imao šef glavnog štaba general Januškevič. On je bio normalan
čovek, ali ga to nije sprečavalo da se u okrutnosti takmiči sa vojvodom. Jevreje je progonio s
najvećim besom i upornošću. U tom smislu veliki knez mu je potajno dao punu moć.
Situacija se posebno pogoršala kada mu je odbijena podrška u jednom poslu. Evo šta se
dogodilo: Januškevičev zastupnik obratio mi se jednog dana i objasnio mi da general ima
jedno imanje opterećeno hipotekom od 400.000 rubalja; tražio je da se raspitam kod
jevrejskih bankara da li su spremni da preuzmu hipoteku kreditne banke iz Tule. Raspitao
sam se, ubeđivao banke, ali sam kod svih nailazio na negativan odgovor. Posledica tog
nesrećnog događaja bila je da su Jevreji dobili još jednog, ovog puta krajnje opakog
neprijatelja. I na njegovoj savesti je na stotine hiljada jevrejskih života.
Januškeviču je u borbi protiv Jevreja pomagao njegov prijatelj general Ruski,
glavnokomandujući jugozapadnog fronta. Prilikom povlačenja s Karpata, Ruski je na
nezapamćeno svirep način progonio Jevreje. Grozote koje su počinili vojnici i kozaci teško je
opisati. U toj oblasti jevrejski živalj jednostavno je istrebljen. Moj poznanik, koji je u ratu
komandovao jednom jedinicom, ispričao mi je sledeći karakterističan detalj. Pod
komandom jednog podoficira, nekoliko kozaka pošlo je u izvidnicu. Patrola se vratila tek
posle tri dana. Svi su već bili uvereni da su naišli na zasedu i da su ubijeni ili zarobljeni.
Podoficir je, podnoseći raport, na opšte iznenađenje prisutnih, objasnio da je patrola tokom
ta tri dana bila zauzeta ubijanjem Jevreja. Oni su bili iskreno uvereni da se time bore protiv
jevrejske špijunaže. Ovo se dogodilo u Galiciji.
General Bonč-Brujevič, načelnik štaba na frontu u Pskovu, koga sam lično poznavao,
pričao mi je da ga je general Ruski, kada je postavljen za glavnokomandujućeg armija tog
fronta, uveravao da su svi Jevreji bez razlike špijuni. Prema njemu, sve nevolje Rusije
poticale su od jevrejske špijunaže i kao kaznu za taj zločin, moraju da budu istrebljeni do
poslednjeg.
Progoni koje je preduzimao general Ruski postajali su sve masovniji. Nije bilo dana
kada Raspućina ne bih preklinjao da nešto učini povodom ponašanja tog generala.
Raspućin je, zapravo, na sebe uzeo da urazumi generala, ali mu se Ruski oteo i počeo da
spletkari protiv Raspućina. Uspeo je da protiv njega okrene Nikolaja Nikolajeviča. Ruski je
u to vreme još komandovao jugozapadnim frontom. Ubrzo je između njega i Raspućina
došlo do otvorenog rata; a evo kako se dogodio incident koji je dolio ulje na vatru:
Jedna dama, kneginja Taršanova pokušala je od Ruskog da izdejstvuje pomilovanje za
neke Jevreje zatvorene zbog ratnog profiterstva. Imala je kod sebe Raspućinovo pismo u
kome se ovaj zauzimao za optužene. Komandant štaba generala Ruskog odgovorio je da
general ne može da se složi s tim što Raspućin od njega traži i da je čak ljut što je Raspućin
bio toliko drzak da je pošalje s takvim zahtevom.
Rat između Ruskog i Raspućina završio se pobedom ovog drugog. General je bio
primoran da zamoli da ga smene s položaja; kao razlog je naveo zdravstveno stanje. Kada je
video koliko je Raspućin moćniji od njega, pokušao je s pomirenjem, Jednog dana pojavio se
kod Raspućina u paradnoj uniformi, sa svim odlikovanjima, ali je dočekan hladno.
„Slušaj, generale!” rekao mu je Raspućin. „Ti si jedan običan lopov, eto šta si ti! Sva ta
odlikovanja opljačkao si od cara. Ničim nisi zaslužio položaj. Zapravo, tebe bi trebalo
obesiti! Pa ipak, ja ti ne želim smrt. Ali, kako se usuđuješ da dođeš kod mene? Ti si carev
neprijatelj!”
Ruski je prebledeo i otišao.
Raspućin se onda okrenuo vojnom istražnom sudiji Logvinskom koji je došao sa
Ruskim i rekao: „Ako mi još jednom dovedeš ovakvog bandita, više te nikada neću
primiti!” Tek posle Raspućinove smrti Ruski je uspeo da se vrati na značajno mesto
komandanta fronta u Pskovu. Stavio se na stranu revolucionara i pomogao im kada su cara
primorali da abdicira.
 XVIII

UGNJETAVANJE MANJINA

Tokom rata, mnogi mladi Jevreji dolazili su kod mene da im pomognem da se

oslobode vojne obaveze. Činio sam to legalnim putem, već u zavisnosti od slučaja. Ali, kada
to nije bilo moguće, morao sam da pribegavam posebnim sredstvima.
Jevreji koji su imali diplomu srednje škole ili gimnazije mogli su da se upišu na fakultet
ili višu školu i u tom slučaju vojni rok bio bi im odložen. Ali, bilo ih je mnogo koji nisu
uspevali da se upišu. Za nih smo osnovali školu koja je dobila naziv Institut za agronomiju i
hidrotehniku. Na listi slušalaca ove škole našlo se na hiljade đaka koji su na taj način
pošteđeni vojne obaveze; ali školu je stvarno pohađalo tek nekih 600 slušalaca, od kojih su
60 odsto bili Jevreji. Sve ovo ne bi bilo moguće bez Raspućinove zaštite. Za rektora je
imenovan Balicki, šef kabineta uticajnog državnog podsekretara Krišanovskog. Balicki je,
pored toga, bio član Administrativnog veća reakcionarnog Akademskog saveza. Institut je
osnovan da posluži kao prolaz u više škole. Posle prve godine naši slušaoci mnogo lakše su
primani na studije. Balickog sam, kao nagradu za angažovanje na mestu rektora našeg
Instituta, predstavio Raspućinu. I on je zamolio Raspućina da pomogne njegovom šefu
Krišanovskom, koji je priželjkivao mesto predsednika Ministarskog saveta. Najveću korist
od sastanka Raspućina i Krišanovskog imao je sam Balicki, jer je podsekretar načinio grešku
i izjasnio se protiv manjina (državljana carstva, ah neruske nacionalnosti). Zbog te
nepromišljenosti Raspućin je izjavio da, po njegovom mišljenju, Krišanovski apsolutno nije
kvalifikovan da predsedava Savetom ministara.
Jevreji i inače nisu pokazivali mnogo sklonosti prema vojnoj obavezi, što je sasvim
razumljivo ako se zna koliko su dugo bili lišeni svih prava i teško ugnjetavani. Da bih im
olakšao oslobađanje od vojne obaveze, stupio sam u vezu s Komisijom za regrutovanje, čije
je sedište bilo u gradu Lugi, nedaleko od Sankt Peterburga. Svi članovi te komisije
imenovani su na Raspućinov predlog. I tako, kada bih u Lugu poslao nekoga s papirima i
odgovarajućim potpisom, taj bi se obavezno vraćao oslobođen vojne obaveze.
Ali, dosta o toj temi. Pričaću sada o drugim epizodama koje su, kao karakteristične i
neobične, obeležile moje delovanje u to vreme.

***

Jednog dana, impresario Fišson – i sam Jevrejin – došao je da me zamoli da mu

pomognem da od petrogradskih vlasti dobije dozvolu za prikazivanje jevrejske operete. To
nije bilo lako. Nikakvo jevrejsko pozorište nije dopuštano čak ni u kvartovima ko ji su
određeni samo za njih. Ipak sam odlučio da slučaj impresarija uzmem u svoje ruke. Tražio
sam od Fišsona spisak članova njegove trupe i on mi je dostavio četrdesetak imena. Tokom
sledećeg boravka u Carskom selu izašao sam pred caricu s molbom da se u mojoj kući
odobri jedna jevrejska predstava. Da bih otklonio svaku sumnju, rekao sam joj da će
premijeri prisustvovati vladika Isidor, koji razume jidiš i koji će biti neka vrsta cenzora. Ta
nedelja kod carice završena je s potpunim uspehom. Obećanje da će predstavi prisustvovati
vladika ostavilo je povoljan utisak na vladarku koja, uostalom, zbog svog engleskog
obrazovanja nije ni mogla da zamisli zašto bi jevrejske predstave bile toliko uvredljive da bi
uopšte izazivale uznemirenost. Dodao sam da će sledećim predstavama prisustvovati i
Raspućin, premijer Šturmer i druge poznate ličnosti. Carica me je pažljivo saslušala i, već
po običaju, upitala: „Šta treba da uradim?”
Pružio sam joj molbu i ona je napisala: „Odobreno. Aleksandra”. S tim sam odmah otišao
kod prefekta policije, koji je bio veoma iznenađen, ali nije hteo da mi pravi smetnje, jer smo
i sami bili u dobrim odnosima. Tako sam odmah dobio i odobrenje policije.
Kada je Fišsonova trupa stigla u Petrograd, priredio sam veliki prijem. Moji gosti te
večeri bili su premijer, vladika Isidor, Raspućin, tadašnji ministar unutrašnjih dela
Protopopov, šef političkog odeljenja policije Globačev, pomoćnik ministra unutrašnjih dela
Balicki i mnogo drugih. Pozvao sam i celu Frišsonovu trupu. Moguće je zamisliti koliko su
jevrejski glumci bili iznenađeni kada su videli sve te ličnosti! Primadona ansambla Klara
Jung, talentovana umetnica, svojom igrom i pevanjem postigla je veliki uspeh i dobila dug
aplauz. Sledeće predstave održavane su u nemačkom pozorištu „Katerina” gde sam bio
član uprave. Trupa je u Petrogradu doživela izuzetan uspeh, kako na umetničkom, tako i na
finansijskom planu, a Frišson je dobio stalnu dozvolu za izvođenje predstava u celoj Rusiji.

***

A evo još jednog slučaja. Izraelitskog lekara, po imenu Lipert, uhapsila je nemačka
policija. Njegova žena, rođaka grofova Vite, obratila mi se s molbom da izdejstvujem da
njen muž bude zamenjen za nemačkog ratnog zarobljenika. Savetovao sam joj da lično ode
kod Raspućina.
Sećam se da mi je njeno uzbuđenje pri pomisli na sastanak sa Raspućinom bilo pomalo
komično. Ni audijencija kod cara nije izazivala toliko pometenosti koliko susret sa
Raspućinom.
Gospođa Lipert otišla je, dakle, kod Raspućina i odmah zatražila da joj vrati muža. Za
nas je to bio prvi slučaj te vrste i pitali smo se ko bi mogao da nam bude od pomoći. Kada
sam predložio da se obratimo ministru spoljnih dela, Raspućin je, vidno nezadovoljan,
odgovorio:
„Sazanov? Pokazaće nam vrata.”
„Zašto?”, upitao sam iznenađen.
„Zato što je on za rat, a ja sam protiv rata.” odgovorio mi je.
Raspućin je znao da mu Sazanov nije ni najmanje naklonjen. Ministar je čak pokušao da
ga omalovaži kod cara, kao i mnogi drugi uostalom, ali je ubrzo morao da se povuče, jer je
video da napori usmereni u tom pravcu mogu cara da okrenu protiv njega samog. Raspućin
nije voleo da traži usluge ili pomoć od svojih neprijatelja i činio je to veoma retko, samo u
slučajevima kada nije moglo da se učini ništa na drugi način. Kako u ovom slučaju nije bilo
moguće zaobići Sazanova, počeli smo da ga nagovaramo da napravi izuzetak i obrati mu se.
Posle izvesnog ustezanja popustio je pred našim molbama i rekao gospođi Lipert: „Pa,
dobro! Otići ćete Sazanovu!” Raspućin jedva da je znao da piše, pa ipak, često se događalo
da sedne za svoj radni sto i da, važnog držanja, naškraba nekoliko zbrkanih i neurednih
redova. Rukopis mu je bio ružan i bilo mu je potrebno dosta vremena da se seti pojedinih
slova. Uzbuđena i uznemirena gospođa Lipert morala je da čeka. Na kraju, Raspućin joj je
pružio oveći komad papira na kome je napisao:

„Dragi moj! Spasi nekog ko trune u nemačkom zatvoru! Ponudi dva Nemca i
traži jednog Rusa! Bog će nam pomoći da spasemo naše zemljake – Noviš
Raspućin.”

Gospođa Lipert našla se kod Sazanova već sutradan. Bila je ubeđena da će njen muž
biti oslobođen.
Sazanov je ljubazno primio i, pošto je pročitao Raspućinovo pismo, rekao joj:
„U svojstvu ministra spoljnih poslova, lako mogu da učinim to što tražite i za to mi nije
bilo potrebno ovo pismo. Vratite ga i recite Raspućinu da bih to učinio i bez njegovog
dopisa.”
Jedan službenik, kojeg je Sazanov u međuvremenu pozvao, obavestio ga je da šest
ruskih ratnih zarobljenika već čeka da bude zamenjeno; Lipert može tek posle njih. Ali to
gospođu Lipert nije zanimalo; ona je od ministra tražila da njen muž bude smesta
oslobođen napomenuvši da je star i bolestan. Sazanov se složio i rekao:
„Dobro, učiniću to preko Crvenog krsta.”
Kada je gospođa Lipert ispričala Raspućinu o svojoj poseti ministru, ovaj je izgledao
ljut, ali ništa nije rekao, jer Sazanovljev odgovor nije bio negativan.
Prošla je jedna nedelja čekanja. Sazanov se nije oglasio. Gospođa Lipert je ponovo otišla
kod Raspućina i pitala ga šta joj je činiti. A kako on nije podnosio da mu neko ugrožava
prestiž, ovo ga je strašno razljutilo, pa je otrčao u svoju kancelariju i napisao:

„Slušaj, ministre: poslao sam ti jednu ženu. Napričao si joj sam bogzna šta.
Ostavi se te igre! Učini ono što sam od tebe tražio i sve če biti dobro, a ako ne,
polomiću ti rebra i reći ću Onom koji me voli, pa ćeš biti izbačen napolje!
Raspućin.”

Reči „Reći ću Onom koji me voli” značile su da je Raspućin bio spreman celu stvar da
otkrije caru.
Gospođa Lipert prvo se nije usuđivala da s takvim pismom izađe pred Sazanova. Bila
je zaprepašćena tonom kojim se Raspućin obraćao jednom ministru. Na kraju sam ja uspeo
da je ubedim da još jednom ode Sazanovu. Poslušala me je, i kad se našla kod njega predala
mu je pismo i rekla:
„Ekselencijo, evo novog pisma od Raspućina. Učinite s njim šta želite!”
„Šta vam je rekao?” pitao je ovaj otvarajući koverat.
 A kada je pročitao, obuzeo ga je bes. Počeo je da viče: „Znači, treba da pristanem da mi
avanturisti poput Raspućina, šalju ovakva pisma! Da niste svetska žena, smesta bih vam
pokazao vrata!”
Gospođa Lipert je zamolila Sazanova da joj vrati pismo i bila je iznenađena kada je ovaj
odbio. U međuvremenu, gnev mu se malo stišao.
„Ako mi odmah ne vratite pismo”, rekla mu je, „otići ću pravo Raspućinu i ispričati mu
sve!” Sazanov je izgledao zbunjen.
„Slušajte”, rekao je posle kraćeg ustezanja. „Bio sam van sebe. Ne pravite od ovoga
slučaj. Molim vas, recite ocu Grigoriju da sam se samo šalio”.
„Mislim da bi najbolje bilo”, rekla je gospođa Lipert, „da mu odmah telefonirate”.
Nije joj promakla nagla promena Sazanovljevog raspoloženja, pa je dodala:
„Kao što vam je poznato, on menja ministre kao rukavice.”
Onda je podigla telefonsku slušalicu na njegovom radnom stolu, zatražila da pozovu
Raspućina, a kada ga je dobila, pružila je slušalicu ministru.
„Poslali ste mi čudno pismo, Grigorije Jefimoviču”, rekao je Sazanov. „Da niste ljuti na
mene?”
„Kako to?” odgovorio je Raspućin. „Pa to uopšte ne bi ličilo na mene! Ali, povredio si
me. Ne podmeći mi klipove, bolje budimo prijatelji.”
Posle kratkog razjašnjavanja s jedne i s druge strane, razgovor je završen
Raspućinovim pomirljivim rečima:
„Dakle, dobro se razumemo. Još nikome nisam napisao nešto slično.”
Petnaest dana kasnije Lipert je bio u Petrogradu. Naš cilj bio je postignut.
Sto se tiče naše intervencije u vezi s poljskim veleposednicima, ona je prošla bez većih
teškoća. Ovi su, kako nas je obavestio general Brusilov, prognani u Sibir zato što su sa
svojih imanja na granici s Galicijom telefonom slali informacije neprijatelju.
Bio sam u dobrim odnosima s doajenom parohije Nevski u Petrogradu, ocem
Kazimirom. Jedan galičanski sveštenik molio je doajena da se kod odgovarajućih vlasti
zauzme za prognane Poljake. Dok je sveštenik smatrao da bi najbolje bilo stvar predati papi,
da on uputi demarš Petrogradu, otac Kazimir je mislio da je bolje obratiti se meni. Dobro je
poznavao i Raspućina s kojim je učestvovao na više veselih gozbi.
Savetovao sam mu da poseti Raspućina. Ne želeći da se kod Raspućina pojavi privatno,
učinio mu je zvaničnu posetu propraćenu velikom ceremonijom. Raspućin je bio veoma
polaskan. Smatrajući da su optužbe protiv Poljaka neosnovane, tražio je od Kazimira da mu
pošalje žene i decu osuđenih. „Objasniću im”, rekao je, „šta treba da učine da bi pomogli
svojima.”
Dve nedelje kasnije u Petrograd je stigla oveća delegacija poljskih zemljoposednika.
Među njima su bile i četiri dame, žene prognanih magnata, i njihova deca. Kazimir me je
odmah pozvao. Raspućin je obavešten telefonom i zamoljen da što pre dođe. Pojavio se
ubrzo i pokazao se veoma blagonaklonim prema Poljacima.
„Svi smo mi Sloveni”, rekao je, „i pomoći ću vam. Sutra idem u Carsko selo. Hoću da
sa mnom pođe žena s burbonskim poreklom koju imate među vama i jedan delegat.
Predstaviću vas carici i vi ćete joj reći da ste verni kruni, ali da ste ostali bez zaštite.”
„A onda?” upitao je jedan Poljak.
„Ja ću se pobrinuti za ostalo!”, odgovorio je Raspućin.
 Sutradan u osam doveo sam Poljake pred Raspućinovu kuću, gde je već čekao
automobil. Raspućin ih je poveo u Carsko selo. Kako je car bio na frontu, Poljake je primila
carica, koja se pokazala veoma blagonaklonom i upitala Raspućina:
„Šta treba da uradim?”
„Napiši pismo Tatici i pošalji ga preko Poljaka u glavni štab. Pre toga pošalji telegram
Vojejkovu da smisli nešto da ih car primi.”
„Dobro”, odgovorila je carica. „Pisaću Vojejkovu da ih svakako izvede pred Taticu.
Neka Poljaci sastave molbu na koju ću da stavim ’Odobreno’. Poslaću je Tatici preko kurira.
Tako će ona stići u glavni štab pre njih.”
Moj sin Semjon sastavio je molbu i ja sam je predao carici koja ga je, kako je
dogovoreno, prosledila u glavni štab.
Jedan sat posle njihovog dolaska u Mohiljev, car je primio Poljake. Rekao im je da su
svi njegovi podanici, bili Rusi ili ne, u njegovim očima jednaki.
„Imam poverenja u vas”, rekao je.” Za osam do deset dana prognani će biti vraćeni,
osim ako sneg ne zaustavi vozove.” Car je tom prilikom pohvalio Poljake što se međusobno
tako dobro slažu i raspitivao se za njihove poslove.
Jedanaest dana kasnije prognani su se vratili. Ali, nije svaki naš poduhvat imao srećan
ishod.
Jedna od najsumornijih epizoda iz vremena progona Jevreja pod velikim vojvodom
Nikolajem Nikolajevičem bila je okrutan tretman sadukeja, sveštenika koje je jevrejski
narod posebno poštovao i koji su najmanje zaslužili slične progone; oni, zapravo, nisu ni
očekivali da će im se tako nešto dogoditi. Posle zauzimanja Lemberga i okupacije Karpata,
u Galiciji je izdato naređenje da se zaustave svi mlinovi na vetar koji su pripadali Jevrejima.
Vrhovna komanda armije strahovala je da bi Jevreji mogli da šalju obaveštenja neprijatelju
koristeći krila vetrenjača kao signale. Ali, kako se približavala Pasha, Jevreji su preklinjali
vlasti da im daju odobrenje za mlevenje, jer im je brašno tada potrebno u većim količinama
za spremanje obrednog beskvasnog hleba. Vojne vlasti izdavale su im odobrenja, mada vrlo
nevoljno. Onda je slučaj hteo da Rusi dožive jedan manji poraz i Nikolaj Nikolajevič je
odmah svu odgovornost svalio na Jevreje. Optužio ih je da su krilima vetrenjača odavali
položaje Rusa. Naredio je da se pohapse svi sadukeji i jedan broj viđenih Jevreja.
Sadukeji su poslati u Sibir, a drugi zatvorenici u Kijev, kao taoci, i tamo su utamničeni.
Nije teško zamisliti nesreću i patnje tih ljudi, dovedenih iz Galicije u vagonima za stoku!
Sadukejima nije dozvoljeno ni da se pred polazak u progonstvo oproste od svojih. Nije im
dozvoljeno ništa da ponesu. Kako im nije obezbeđena hrana koju propisuje judaizam,
hranili su se samo hlebom. Nije im data nikakva topla odeća. Oduzeto im je sve. Nisu imali
pravo ni da se mole. Zabranjeno im je da se približavaju delegatima jevrejskog naroda koji
su povremeno posećivali prognane u Sibiru. Ukratko, nije dopušteno ništa što bi im makar
malo olakšalo patnje.
Halperin, pevač hora sinagoge u Lembergu, došao je u Petrograd da pokuša kod vlade
da isposluje bolji tretman sadukeja u prognanstvu. Pričao mi je užasavajuće priče o
njihovom mučeništvu i ja sam odmah preduzeo korake da nekako pomognem nesrećnim
sveštenicima. Vlasti su od nas pre svega tražile izjave koje bi mogle da potvrde molbu. Pre
nego što smo uspeli da ih pribavimo, više sadukeja umrlo je od hladnoće i gladi. Oni koji su
ostali trebalo je da budu dovedeni u Veršnerdinsk, Omsk i Tomsk, ali su tamo stigla samo
četvorica; ostali su umrli na putu.
 Podneo sam caru molbu i zatražio pomilovanje za preživele. Molba je rešena povoljno i
telegrafom je izdato naređenje da se zatvorenici puste na slobodu; ali kada je depeša stigla u
Sibir, sadukeji su svi do poslednjeg bili mrtvi.
Jevreji su odlučili da protiv nečuvenih optužbi za špijunažu, koje nisu bile uperene
protiv pojedinih osoba, već protiv celog jevrejskog naroda, protestuju pred civilizovanim
svetom. U druge zemlje su poslali delegate da tamo objasne očajnički položaj Jevreja u
Rusiji i da zatraže pomoć.
Sve ovo bilo je u neku ruku povoljno za Jevreje, jer je i sama carica sumnjala da je
posredi špijunaža. Njene telefonske razgovore prisluškivala je tajna policija. Praćen je svaki
njen pokret. To nam je donekle olakšalo borbu protiv Nikolaja Nikolajeviča i njegovih
pristalica.
 XIX

RASPUĆIN OBEĆAVA DA ĆE VELIKI KNEZ

NIKOLAJ NIKOLAJEVIČ BITI SMENJEN S
POLOŽAJA GLAVNOKOMANDUJUĆEG RUSKIH
ARMIJA

Redovno sam se sastajao sa zastupnicima jevrejske stvari. Raspravljali smo o tome

šta još može da se učini u borbi za izjednačavanje naših prava. Činio sam sve što je bilo u
mojoj moći, ali je položaj Jevreja ostao izuzetno težak. Uprkos Raspućinovoj zaštiti i mojim
vezama u vladarskim krugovima, po jevrejskom pitanju pobeda nije nazirala ni izdaleka.
Odlučio sam da delegatima Jevreja omogućim audijenciju kod cara, da bi njemu lično
izložili bolno stanje u kome se taj narod nalazi. Car je pristao i ja sam bio veoma zadovoljan.
Odmah sam svojim istovernicima javio radosnu vest. Odlučili smo da za delegate odredimo
advokate Gruzenberga i Šlosberga i deputata u Carskoj dumi Fridmana. Ali car je odbio da
primi tako sastavljenu delegaciju, zato što su njeni članovi bili advokati i revolucionari.
Raspućin se onda posavetovao sa carem i predložio mi da pošaljemo barona Ginzburga,
Moše Ginzburga i velikog fabrikanta šećera iz Kijeva Lava Brodskog. Kada smo im se
obratili, ova gospoda bila su veoma iznenađena. Odbili su našu ponudu, izjavivši da u
ovako teškim okolnostima ne mogu da preuzmu odgovornost da govore sa carem. Tako je
naša lepa zamisao pala u vodu.
U međuvremenu, politika velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča postajala je sve opasnija
i među Jevrejima je stvarala veliku paniku. Više izraelitskih prvaka došlo mi je s molbom da
im ponovo organizujem sastanak sa Raspućinom. Gajili su velike nade u „Čudotvorca” i
želeli su da znaju šta od njega mogu da očekuju, čemu da se nadaju. Nisam imao ništa
protiv takvog sastanka i, čim se ukazala prilika, preneo sam Raspućinu želju zastupnika
jevrejske stvari da se ponovo sastanu s njim, da ga pitaju za savet šta im je činiti i da od
njega zatraže najenergičniju podršku. Pažljivo me je saslušao i rekao da je spreman da primi
jevrejsku delegaciju. Kada sam o ovom razgovoru sa Raspućinom obavestio Moše
Ginzburga, ovaj je predložio da se organizuje svečana večera, i to kod Šlosberga, kojeg je
Raspućin smatrao Jevrejinom dostojnim poverenja i sigurnim čovekom. Šlosberg i jeste
mnogo učinio za svoje istovernike, i sve bez ikakvog ličnog interesa.
Dogovorenog dana, jevrejski predstavnici pojavili su se kod Šlosberga. Među njima su
ponovo bili baron Ginzburg i Moše Ginzburg, kao i Blankenstajn, Mandel, rabin Mazo i
mnogi drugi, čija sam imena, posle toliko godina, zaboravio. Kada su svi stigli, pozvali su
me telefonom da dođem sa Raspućinom. Trebalo nam je nekoliko minuta. Kada je ušao u
salon, Raspućin je dočekan svečano, uz izraze najdubljeg poštovanja. Jevrejski delegati,
ljudi u godinama i dugih brada, naširoko su pričali Raspućinu o proganjanjima koja protiv
Jevreja sprovode Nikolaj Nikolajevič i drugi predvodnici antisemita. Njihove priče ostavile
su na Raspućina snažan utisak i on je bio vidno potresen. Pokušavao je da ih umiri i uteši,
ali je i sam jedva suzdržavao suze. Kada su se emocije malo stišale, Raspućin je rekao da će
rado pomoći Jevrejima, ali da smatra da je nemoguće postići išta radikalnije, s obzirom na to
da je antisemitizam duboko ukorenjen u vladajućim krugovima u Rusiji.
„Vlada i plemstvo”, rekao je, „opaki su poput besnih pasa. Treba se pripremiti za
dugotrajnu i tešku borbu. Ta borba je očajnička, ali kako drugačije? Ja ću činiti sve što
budem mogao. Vi treba samo da mi kažete šta.”
„Pomozi nam, oče Grigorije”, zavapili su delegati, kojima su Raspućinove reči povratile
hrabrost.
„Zvuči mi besmisleno kad to čujem od vas”, rekao je Raspućin. „Vidite sami, bogati ste,
inteligentni, a ne znate kako da pridobijete osobe koje mogu da vam budu od koristi!
Morate jednostavno da kupite sve one od kojih vaša stvar zavisi; morate da učinite sve što
je u vašoj moći, na ovaj ili onaj način, i da uspostavite neraskidive veze s onim ljudima u
vlasti čiji uticaj može da vam koristi.”
Jevrejski delegati su rekli Raspućinu da su se neki izraelitski prvaci, Vinaver,
Gruzenberg, Kalmanovič, rabin Ajzenštat i Fridman, izjasnili protiv takve taktike i da
smatraju da osnovni cilj treba da bude izjednačavanje prava čitavog jevrejskog naroda. Za
sprovođenje takve reforme bilo je potrebno vreme.
„Zaista vas ne razumem!”, uzvratio im je Raspućin. „Uvek je bilo Jevreja – Poljakov, na
primer – koji su imali uticaja. U ovom trenutku, Simanovič lako dolazi do cara. Zašto nećete
tim putem da dođete do njega?”
Delegati su onda nastavili sa optužbama protiv velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča i
molili ga da ih zaštiti od generalisimusovog proganjanja. Raspućin nije očekivao toliko
podataka. Podnosili smo mu izveštaj za izveštajem o patnjama Jevreja i primer za primerom
mržnje s kojom je moćni Nikolaj Nikolajevič progonio naše nesrećne istovernike; pri
pomenu brojnih pogubljenja po nalogu vojnih vlasti nismo mogli da zadržimo suze.
Onda je Raspućin ustao i prekrstio se. To je značilo da se svečano zaklinje da će nam
pomoći. Duboko potresen, izjavio je da je odlučio da u roku od deset dana smeni Nikolaja
Nikolajeviča s položaja glavnokomandujućeg ruskih armija. U tom okršaju jedan će
stradati, on ili veliki knez.
„Tada će car preuzeti vrhovnu komandu i onda ćemo možda moći nešto da učinimo za
Jevreje.”
Prisutni su bili zapanjeni ovim Raspućinovim obećanjem. Predložio sam da se njegovoj
porodici odredi sto hiljada rubalja, što je jednoglasno prihvaćeno. Raspućin je izjavio da će
učestvovati u toj stvari pred carem.
Sutradan je Moše Ginzburg u jednoj banci položio sto hiljada rubalja na ime dve
Raspućinove kćeri: svakoj po pedeset hiljada.
Ubrzo smo videli kako Raspućin drži reč. Deset dana još nije bilo isteklo, a Nikolaj
Nikolajevič je smenjen sa svog visokog položaja i postavljen za komandanta kavkaskih
trupa.
 XX

RASPUĆINOVA „MOĆ”

Raspućin je često isticao da poseduje „moć” posebne vrste, zahvaljujući kojoj može
da postigne svaki cilj i da u kritičnom trenutku sebi spase život. Skeptici nisu verovali, ali je
Raspućin zaista raspolagao izuzetnim sposobnostima koje je nazivao „moje moći”. U
nekoliko navrata imao sam priliku da posmatram kako se ta „moć” kod njega javlja i kako
se njome koristi. Nije mi namera da objašnjavam kako se tu radilo o hipnozi ili
magnetizmu. O tome je dosta raspravljano i pisano. Zelim da iznesem samo sopstvena
zapažanja i činjenice koje sam lično saznao.
Slučaj Nikolaja Nikolajeviča čini mi se posebno poučnim. I sam Raspućin dosta je trpeo
zbog netrpeljivosti generalisimusa Nikolaja Nikolajeviča. Kao što je poznato, njihovi odnosi
nisu uvek bili loši. Raspućina je u Petrograd dovela supruga velikog kneza. I sam Nikolaj
Nikolajevič u početku se pokazao veoma raspoloženim prema Raspućinu. Kada je počeo
veliki rat, još je rado prihvatao molbe Grigorija Jefimovića. Poslednje su se odnosile na
nemačke državljane poslate u Sibir. Te molbe zapravo su poticale od mene; Raspućin je bio
samo posrednik. To sa oslobađanjem Nemaca radio sam veoma oprezno. Iza svih naredbi
za oslobađanje nemačkih državljana stajala je carica, ali nije nalazila za oportuno da se lično
zalaže za molbe Nemaca, pa je to prepustila velikom knezu.
Kao odgovor na jednu od molbi, primio sam jednog dana sasvim neočekivanu
telegrafsku poruku od velikog kneza:

„Odobreno poslednji put. Ako mi stigne još jedan zahtev poslaću te u Sibir!”

U najvećoj žurbi otišao sam kod Raspućina i napravio veliku galamu, žaleći se na
pretnju glavnokomandujućeg. Raspućin se nasmejao. Pokušavao je da me smiri, govoreći
da se svakako radi o nesporazumu. Rekao mi je da će lično otići u vrhovnu komandu da o
tome porazgovara s velikim knezom.
Poslao je telegram Nikolaju Nikolajeviču na teren, i tri sata kasnije primio sledeći
odgovor:

„Ako dođeš, obesiću te.”

Ova pretnja velikog kneza duboko je pogodila Raspućina. Od tog trenutka vrebao je
priliku da se osveti vrhovnom komandantu.
Što se mene tiče, počeo sam da se pribojavam za sopstvenu budućnost i zamerao sam
Raspućinu zbog ponašanja koje je čitavu našu stvar dovelo u ozbiljnu opasnost. Jednog
dana rekao sam mu i to da ništa nije učinio po pitanju jednakosti prava, a pri tom je na sebe
navukao mržnju koja je postajala sve veća i od koje ništa dobro ne može da se očekuje.
Raspućin mi je gordo odgovorio:
„Čitav vek nije upoznao čoveka kao što sam ja. Moja moć, međutim, nije
sveobuhvatna. Ono što je meni potrebno, to postižem.”
Ovaj razgovor dogodio se kratko vreme pred sastanak o kome sam govorio, a na kome
je, pred jevrejskim izaslanicima, Raspućin obećao da će ukloniti Nikolaja Nikolajeviča s
položaja glavnokomandujućeg.
Nekoliko dana kasnije ponovo sam se našao kod Raspućina. Bio sam zaprepašćen
njegovim držanjem i raspoloženjem. Ništa nije jeo, samo je pio svoje omiljeno vino maderu.
Bio je sumoran i razdražljiv; povremeno se pridizao, mahao pesnicama kao da hoće nekoga
da udari i vikao: „Rebra ću vam polomiti!”
Bilo mi je jasno da nekome hoće da se osveti.
Nešto slično već sam doživeo sa Raspućinom. Neprestano je besno ponavljao:
„Završiću s njim! Polomiću mu rebra!”
Bio je u sasvim posebnom stanju i izgledao je potpuno zaokupljen svojim mislima. To
je potrajalo čitav dan. Uveče je otišao da se okupa i oko deset se vratio kući. Izgledao je
umorno i nije progovorio ni reč. Bila su mi poznata takva stanja i ništa ga nisam pitao;
štaviše, izdao sam naređenje da ga te večeri niko ne uznemirava. Raspućin je otišao u radni
kabinet, napisao nešto na komadiću papira, savio ga i poneo u spavaću sobu. Tamo ga je
stavio pod jastuk i zaspao. Kao što rekoh, već sam imao prilike da vidim ovakvo
Raspućinovo ponašanje, koje je ličilo na bajanje. Kako u takvim stanjima nije voleo da ga
bilo ko uznemirava, nisam više ulazio u njegovu spavaću sobu. Jednom ranije, pitao sam
Raspućina kakve to papiriće stavlja pod jastuk. Odgovorio mi je da ima običaj da zapiše
želje, i one mu se dok spava ostvaruju. Rekao mi je to sasvim ozbiljno. Bio je čvrsto uveren
u čudotvorno delovanje tih papirića i to verovanje imalo je zarazno dejstvo.
Ispričao mi je da je u vreme kada još nije umeo da piše pravio zareze na dugmićima i
njih stavljao pod jastuk; na taj način već je otklonio mnoge opasnosti. Pošto je naučio da
piše, dugmad mu više nisu bila potrebna, pa su mu papirići služili za istu svrhu.
Kada sam se ujutru vratio, još je spavao. Čim je stupio u prostoriju u kojoj sam ga
čekao, zapazio sam da mu je držanje potpuno drugačije od jučerašnjeg. Bio je dobrog
raspoloženja, blagonaklon i ljubazan. U ruci je držao papirić koji je bio stavio pod jastuk.
Napravio je od njega kuglicu i vrteo je među dlanovima, dok od nje nije ostao prah. Uz
blagonaklon osmeh, rekao mi je:
„Raduj se, Simanoviču. Moja moć je pobedila.”
„Ne razumem…” rekao sam.
„Sačekaj, videćeš šta će se dogoditi za pet-šest dana. Otići ću kod Tatice i reći mu
istinu.”
„I ta tvoja istina bi trebalo da pobedi cara?” upitah.
„Za tri dana car će upoznati moju moć i moju istinu”, uzvrati gordo Raspućin.
„Dovoljno je samo da mu predvidim budućnost.”
Zamolio me je da pozovem Palatu u Carskom selu. Vezu sam dobio odmah, jer je
administracija imala naređenje da bez odlaganja uspostavlja komunikaciju između cara i
Raspućina. Isto naređenje izdato je i telegrafskoj službi, tako da su Raspućinove depeše
prolazile pre drugih.
 „Šta radi Tatica?” upitao je.
„Zauzet je s ministrima”, čuo se odgovor.
„Reci mu da je caru stigla božanska poruka.”
Ubrzo potom, spojen je s Nikolajem II.
„Ko je na vezi?” upitao je Raspućin.
„Tatica. Šta ima, oče Grigorije?”
„Ne mogu telefonom” uzvrati Raspućin. „Da dođem?”
„Svakako. I ja tebi imam šta da pričam”, odgovori car.
Raspućin je otišao u Carsko selo, gde ga je car odmah primio. Kasnije mi je ispričao šta
se tamo događalo.
Raspućin je zagrlio cara i tri puta pritisnuo svoj obraz uz njegov, što je obično činio sa
osobama koje su mu bile simpatične i drage. Onda mu je rekao da mu je božanski duh
objavio da će car kroz tri dana dobiti telegram od glavnokomandujućeg, u kome ga
obaveštava da vojska ima hleba još samo za tri dana.
Raspućin je seo za jedan sto, napunio dve čaše maderom i zamolio cara da jedan
drugom ispiju iz ruke. Onda je pomešao vino koje je ostalo u čašama, pola sipao u carevu i
rekao mu da ispije. Kada je, po njegovom mišljenju, car bio spreman, Raspućin mu je rekao
da ne bi trebalo mnogo da veruje onome što će mu veliki knez saopštiti u najavljenom
telegramu. Vojska ima dovoljno hleba. Nikolaj Nikolajevič želi ovim da izazove
uznemirenost i paniku u armiji i širom zemlje i da onda, pod izgovorom da nema hleba,
naredi povlačenje da bi ušao u Petrograd i svrgnuo cara.
Nikolaj II bio je pometen, jer je Raspućinovim predskazanjima uvek duboko verovao.
„Šta da radim?” upitao je uznemireno.
„On hoće mene da pošalje u Sibir” odgovorio je Raspućin, „ali ja ću njega da pošaljem
na Kavkaz.”
Car je odmah razumeo aluziju. Ne može se zamisliti njegovo iznenađenje kada mu je
tri dana kasnije stigao telegram od generala, sa obaveštenjem da vojska ima hleba samo za
tri dana. To je bilo dovoljno da sudbina Nikolaja Nikolajeviča bude odlučena. Niko nije
mogao da ubedi cara da veliki knez nije planirao napad na prestonicu i njegovo svrgavanje.
Nikolaj Nikolajevič je postavljen na mesto komandanta kavkaske armije, dok je vrhovnu
komandu nad ruskim armijama preuzeo car. I u tome je poslušao Raspućinov savet.
Nikolaj Nikolajevič se zadržao u glavnom štabu još tri dana. Carica majka pokušala je
da se zauzme za velikog vojvodu, zahtevajući da car povuče dekret o smenjivanju, ali bez
uspeha. Suveren je ostao neumoljiv, i na kraju je izdao naređenje da se spremi poseban voz
koji će velikog vojvodu Nikolaja Nikolajeviča odvesti na Kavkaz.
 XXI

PROROK

Kod Raspućina sam obično odlazio pre podne i tada bismo zajednički pravili
raspored dnevnih obaveza. Onda bi mi pričao šta je radio prethodne večeri. Jednostavno,
izmenjali bismo informacije.
Jednog dana, zatekao sam ga veoma uznemirenog. Zaključio sam da mu se ponovo
dogodilo nešto zbog čega je u akciju morala da stupi „moć”.
Ono što mi je ispričao zaista je bilo zastrašujuće.
„Slušaj, Arone” rekao je. „U Kijevu će ponovo doći do pogroma. Budi spreman na sve
posledice!”
Ovo me je potpuno poremetilo. U Kijevu sam imao brojne rođake, a nemiri protiv
Jevreja već su mi doneli mnogo briga. Kada sam ga zamolio da mi kaže nešto bliže o tome,
odgovorio mi je sumornom aluzijom:
„Starom je došao kraj.”
Reč „stari” koristili smo za predsednike Ministarskog saveta, a u tom trenutku to je bio
Stolipin. Kako nisam nalazio drugo objašnjenje za ovu zagonetnu rečenicu, zaključio sam
{13}

da predviđa Stolipinovu smrt. Da bih saznao više o opasnosti koja nam je, kako se činilo,
pretila, počeo sam da ga ispitujem zašto će doći do pogroma u Kijevu i šta možemo da
učinimo da se nesreća spreči. Želeo sam, ako je to tačno, da pošaljem upozorenje u Kijev.
Na moje veliko iznenađenje, Raspućin mi je objasnio da se pogrom, pa čak i veliki
masakr, može izbeći samo ako car odustane od odluke da na putovanje u Kijev povede
predsednika Saveta, jer će Stolipin tamo biti ubijen.
Istine radi, moram da priznam da sam, uprkos svem svom verovanju u proročku
nadarenost Raspućina, u tom trenutku bio prilično skeptičan. U dubini duše nisam sumnjao
da čuda mogu da se dogode, ali sam ipak delićem svesti dozvoljavao da bi Raspućin mogao
i da se prevari. Ali njegova pouzdanost uvek me je iznova iznenađivala.
Rekao mi je da je sa carem razgovarao o putovanju u Kijev, gde je ovaj uskoro
nameravao da ide. Bio je vrlo nezadovoljan tim susretom. Upozorio je cara na nesreću koja
se sprema i rekao mu da u Kijev ne bi trebalo da vodi Stolipina.
„Istinu govoreći” rekao je Raspućin caru, „Stolipina ne bi trebalo da upozorim na
opasnost koja mu preti, jer mi nije prijatelj, ali ti je potreban i zbog toga ga treba poštedeti.
Stolipin me ne napada, pa ne bih ni ja njemu da podmećem zamke.”
Ali ovog puta car nije pridavao mnogo pažnje Raspućinovom predskazanju i nipošto
nije hteo da odustane od odluke da ga Stolipin prati u Kijev.
Ovo je veoma brinulo Raspućina, jer je znao da je Stolipinova sudbina odlučena.
Stolipin je, dakle, pošao u Kijev i tamo ga je ubio agent političke policije Bogrov.
 Kada sam ovu priču kasnije ispričao svojim poznanicima na dvoru, neko je primetio da
može biti da je car poveo Stolipina u Kijev upravo zato što je verovao Raspućinu. Što se
mene lično tiče, ovu pretpostavku smatram potpuno neosnovanom. Istina, Nikolaj II je
uglavnom verovao Raspućinovim proročanstvima, ah je ovog puta verovatno mislio da je
predskazanje suviše smelo da bi bilo uzeto za ozbiljno.
Odmah posle atentata na Stolipina, car je poslao kratak telegram Raspućinu s pitanjem:
„Šta da radim?” Raspućin mu je odgovorio: „Radost, Mir, Smirenost! Niko nije na putu tebi,
Jagnjetu Mira! Krv manjina u carskim domenima Rusije jednako je dragocena kao krv naše braće.”
Car je izdao naređenje da se preduzmu sve mere da se antisemitsko komešanje u
Kijevu uguši. Reakcionari su bili razočarani. Nije bilo pogroma.
 XXII

ISCELITELJ

Pričaću sada o nekoliko slučajeva izlečenja, koji rečito govore o čudesnoj moći
sugestije kojom je raspolagao Raspućin.
Moj stariji sin Žan duže vreme je bolovao od bolesti koja je smatrana neizlečivom. Zbog
zapaljenja nerva u desnoj ruci, desna strana tela bila mu je oduzeta. Nekoliko meseci
godišnje bio je vezan za postelju. Čim sam od Virubove i drugih dvorskih dama čuo priče o
Raspućinovim isceliteljskim moćima, počeo sam da ga molim da mu pomogne. Ali, on ili
nije obratio pažnju na moje molbe, ili se zbog nečega ustezao. Jednog dana došao je kod
mene nekim poslom i slučajno video mog sina u tužnom stanju. Bio je iskreno potresen
njegovom sudbinom. Ne skidajući oči s deteta, rekao mi je da ga sutra dovedem kod njega;
preporučio mi je da to bude što ranije, pre nego što se on probudi, i da ga čeka sam u
prostoriji pored njegove spavaće sobe, a da ga ja probudim ne ulazeći mu u sobu.
Sutradan sam odveo sina kod Raspućina, smestio ga u jednu fotelju u trpezariji,
pokucao na vrata spavaće sobe i, ne čekajući više, napustio stan. Sat kasnije, sin se vratio
kući, srećan i izlečen. Bolest mu se više nikada nije pojavila. Ispričao mi je čitav tok
isceljenja:
Raspućin je izašao iz sobe, prišao bolesniku i seo na stolicu ispred njega. Stavio mu je
ruke na ramena i upravivši svoj oštar i prodoran pogled pravo u njegove oči, iznenada
počeo snažno da se trese. Onda je drhtanje počelo da slabi, da bi na kraju sasvim prestalo.
Raspućin je potom ustao i uzviknuo:
„Ustaj, vucibatino! Nosi se odavde, inače se čuvaj!”
Dečak je skočio na noge, radosno se nasmejao i sav srećan se vratio kući.
A evo još jednog slučaja u kome sam lično osetio Raspućinovu sugestivnu moć.
Godinama sam bio nepopravljivi kockar i večeri sam većinom provodio u kockarskim
krugovima. Jednom prilikom, strast me je toliko ponela da sam tri dana ostao za
kockarskim stolom! Slučaj je hteo da sam baš tada bio potreban Raspućinu zbog neke važne
stvari. Telefonirao mi je, čak je dolazio kod mene, ali nije mogao da me nađe. A kada me je
napokon našao, poverio sam mu da mnogo gubim i da sam rešio da ne napuštam sto dok
ne povratim izgubljeno. Raspućin me je pažljivo saslušao, a onda se tajanstveno osmehnuo i
rekao:
„Igraj dalje, ja ću ti dati novac!”
Ova ponuda me je iznenadila, ali sam odbio da igram njegovim novcem.
„Umesto da gubiš novac u kocki”, rekao mi je tada, „bolje bi bilo da kupiš sebi drugi
mozak!”
Pokazao mi je jedan sto i svojim uvek naredbodavnim tonom viknuo:
„Sedi! Sada ćemo ti i ja zajedno da pijemo!”
 Prihvatio sam poziv. Raspućin je doneo bocu vina i napunio dve čaše. Prineo sam svoju
čašu ustima, ali me je sprečio da popijem i pružio mi svoju, dok je on gucnuo iz moje ruke.
Onda je pomešao ostatak vina iz dve čaše i pozvao me da ispijemo do dna. Posle ove
zagonetne operacije nastala je tišina. Onda je Raspućin rekao:
„Slušaj šta ću sada da ti kažem: ti nikada više nećeš da se kockaš. Gotovo je s tim! Idi
kuda hoćeš. Voleo bih da vidim hoćeš li ikada ponovo da nestaneš na tri dana!”
Govoreći mi to, netremice me je gledao. Osetio sam nelagodnost i veliko uzbuđenje.
Raspućin je ustao i izašao iz prostorije, ostavivši me potpuno smetenog. Od tog trenutka do
Raspućinove smrti nisam uzeo karte u ruke, iako sam i dalje držao jedan od kockarskih
krugova. Uzdržavao sam se i od klađenja na trkama, što sam do tada takođe običavao, i
uštedeo mnogo vremena i novca. Čim je Raspućin umro, ta čudesna hipnoza počela je da
slabi i ja sam ponovo počeo da se kockam.
Raspućin mi je ispričao da je Nikolaja II na taj način odvikao od prekomernog pijenja.
Car je, to se dobro zna, bio veliki pijanac. U normalnom stanju bio je samo do deset ujutru.
Ostatak vremena bio je pijan ili pripit. Neki put bi toliko pio da bi se mrtav pijan sručio sa
stolice. To mu se najčešće događalo posle gozbi s njegovom vojskom, kada bi oficiri morali
da ga nose do automobila.
Pred carem je Raspućin igrao, pre svega, ulogu devojke za sve. Uplitao se u intimni
život carske porodice. Još od detinjstva carev seksualni nagon izmicao je kontroli i to je
imalo ozbiljne posledice po njegov nervni sistem. Raspućin se prema Nikolaju odnosio kao
prema dečaku. Grdio ga je, izdirao se na njega, naređivao mu, i car je sve to podnosio bez
imalo ljutnje. Sećam se dobro da sam Raspućina više puta pitao zašto cara nije potpuno
odvikao od pića, već se zadovoljava zabranom alkohola na dve nedelje ili mesec dana, ali bi
on samo odmahnuo rukom i dao mi neka nejasna objašnjenja, iz kojih sam zaključio da mu
nije ni stalo da potpuno odvikne cara od tog poroka. Učinio je sebe instrumentom slabosti
Nikolaja II i na taj način stekao moć nad celom carskom porodicom.
Car je često raspravljao sa Raspućinom o teškim apstinencijama koje mu je ovaj
nametao. Obično bi Nikolaj zatražio da se rok skrati. Kada bi mu Raspućin stavio zabranu
na mesec dana, tražio bi da se to skrati na dve nedelje. Kada bi bio odsutan zbog važnog
posla, posebno u Vrhovnom štabu, morao je da potpiše da će poštovati zabranu. A što se
tiče potpunog izlečenja od pića, kao i od drugih slabosti, to već nije bilo u interesu njegovog
miljenika. U svakom slučaju, ja sam stekao takav utisak.
 XXIII

VITE TRAŽI ZAŠTITU

Grof Vite me je jednog jutra pozvao telefonom i zamolio da dođem kod njega zbog
vrlo poverljive stvari.
Poznavao sam grofa odavno, ali se nismo videli duže vreme. Došao sam mu i bio
primljen s najvećom ljubaznošću. Biranim rečima grof me je upitao da li može da računa na
mene u nečemu što mora da ostane strogo među nama. Rekao mi je da ima plan od
najvećeg interesa za jevrejski narod. Bilo mi je jasno da je ovakav uvod imao za cilj samo da
me zainteresuje, pa sam mu dao reč da nikome neću reći o čemu smo na tom sastanku
razgovarali. Radilo se o njegovoj čvrstoj rešenosti da se vrati na položaj u vladi sa kojeg je
smutnjama prosto izguran 1906. godine.
„Mislim da će biti neophodno”, rekao mi je Vite, značajno me pogledavši, „da mi
ugovorite sastanak sa Raspućinom.”
Onda je ućutao i za trenutak je zavladala tišina; ali, pažljivo je pratio kako reagujem na
njegove reči. Već sam bio navikao na to da osobe na visokom položaju žele da se okoriste
Raspućinovim uticajem, tako me ovaj zahtev grofa Vitea, nije iznenadio. Rekao sam mu da
sam spreman da mu udesim sastanak sa Raspućinom i počeli smo da razrađujemo plan
kako to da sprovedemo. Predložio sam da prvo zadobijemo Raspućinovu naklonost, što je
on prihvatio. Ulogu posrednika odigrala bi grofica Vite; trebalo je samo da prima molitelje
koje će joj Raspućin slati i da im čini ono što on bude tražio. Složili smo se da Raspućin
upućuje molitelje na „madam Matildu”, bez prezimena i titule, i računali da će zadovoljni
molitelji to svakako preneti Raspućinu i tako uticati na njegovo raspoloženje prema Viteu.
Savetovao sam i da se nađe skrovit stan u kome bi Vite mogao da se sastane sa
Raspućinom ne pobuđujući pažnju. Grof je prihvatio. I sam je na to pomišljao, ali se nije
usuđivao da izgovori. Na moje veliko iznenađenje, predložio je da taj stan čak bude u
Raspućinovoj zgradi.
Moram da priznam da mi se veoma dopala pomisao o zbližavanju Raspućina i Vitea,
kome bih pomogao da ponovo zauzme svoje me. to u vladi. U svakom slučaju, Vite je
mogao da nam učini mnoge usluge po pitanju Jevreja. Između ostalog, dogovorili smo se
da, ako uspemo da ga vratimo u vladu, radi na ukidanju zabrana nametnutih Jevrejima.
Obećao je da će se potruditi da jevrejsko pitanje bude u prvom planu. Time je naš dogovor
sklopljen.
Ja sam, sa svoje strane, obećao da njegovoj ženi neću odati tajnu njegovog susreta s
Raspućinom. Za tu priliku Vite je uzeo pseudonim Ivan Fedorovič.
Uz punu opreznost, počeo sam da pripremam zbližavanje grofa Vitea i Raspućina. Ali
ovaj drugi je bio suviše pronicljiv da bi mu nešto promaklo. Prilikom jednog susreta, na
kome sam se svojski trudio da ga pripremim za saradnju sa grofom, pre nego što sam mu i
spomenuo ime, Raspućin mi je iznenada rekao:
„Znam o kome hoćeš da govoriš: o Viteu.”
Bio je zadovoljan što je Viteu potrebna njegova zaštita i želeo je s njim da se zbliži; to
mu je laskalo i pristao je na sastanak. Što se tiče skrovitog i udobnog stana u Raspućinovoj
zgradi, otišao sam kod gospodina Šaiva, koji je tu stanovao u lepo nameštenom prostoru.
Ponudio sam mu da mi ga ustupi za jedno leto, u zamenu za udobnost jedne od mojih vila
u Sjestereckom, u okolini Sankt Peterburga. Prihvatio je. Obavestio sam Vitea i poslao mu
ključ od stana. Kao poslugu angažovali smo jednog starog vojnika koji nikada nije video
grofa. Raspućin i Vite sreli su se prvi put u proleće, jedne subote u četiri po podne. Obojica
su bili veoma zadovoljni sastankom. Raspućin mi je kasnije ispričao da je prvo pitao Vitea
kako da se obraća bivšem premijeru i složili su se da to bude „mali grof”. Ubrzo se među
njima razvio živ razgovor. Po običaju, Raspućin je govorio glasno i bez uvijanja:
„Stanje je veoma teško. Ti si inteligentan i obavešten čovek. Izađi s nekim predlogom.”
Vite je objasnio da je pao u nemilost zato što je protivnik rata. I da po tom pitanju on ne
može da se promeni.
„Dozvoli da te zagrlim!” uzviknuo je Raspućin oduševljeno. „I ja sam protivnik rata, i
u tome se potpuno slažemo. Ali, šta učiniti? Tatica je protiv tebe. Boji te se. U svakom
slučaju, razgovaraću s njim o tebi i savetovati mu da te zaduži da završiš rat. Imam
poverenja u tebe.”
Nešto kasnije tokom istog sastanka, Vite je primetio da list „Novoje vremja” nanosi
mnogo štete, jer zagovara nastavak rata i u tome bi ga trebalo nekako sprečiti.
„Da, imaš pravo”, rekao je Raspućin, „Učinimo to.” „Trebalo bi kupiti ’Novoje vremja’,
tako da ono i dalje izlazi, ali pod našim nadzorom.”
„Dobro, samo pazi da cilj bude postignut. Znaš kako je komandant carske palate
Vojejkov prošao s knezom Andronikom. Dao mu je pare da kupi list, a onda nova uprava
nije imala pametnija posla nego da pokrene kampanju protiv mene!”
Dvanaest dana kasnije Raspućin je ispričao grofu Vitu o razgovoru sa carem na tu
temu:
„Rekao sam mu da Matilda čini sve što molitelji koje joj šaljem zatraže, da sam već
razgovarao s tobom i da može da ima poverenja u tebe.”
Međutim, car nije mogao da se odluči da Vitea postavi na položaj i to je objasnio na
sledeći način:
„Trebalo bi da znaš da bi me ukazivanje poverenja Viteu dovelo u najveću opasnost.
Rođaci bi mi namenili sudbinu koja je zadesila srpskog kralja Aleksandra. Ubili bi i mene i
moju ženu. Postavljanje Vitea na mesto predsednika Ministarskog saveta značilo bi da
želim da sklopim mir sa Nemačkom.”
„Pomozi mi, oče Grigorije!”, zavapio je Vite. „Ne ostavljaj me. Ti si pravi Rus i čestit
čovek. Carevi rođaci me ne vole zato što sam sastavljač Ustava. Car se nije držao obećanja
koja je dao narodu 1905, i tu treba tražiti uzrok nevoljama u godinama koje su sledile.”
Posle izvesnog vremena Vite me je ponovo pozvao kod sebe i rekao mi:
„Danas sam razgovarao sa urednikom ’Novoje vremja’. Potreban mu je novac i zamolio
me je za savet. Spreman je da proda deo akcija lista. Između ostalog, tražio je da angažujem
ministra finansija Barka da subvencioniše ’Novoje vremja’”.
 „Nalazim da je trenutak veoma povoljan”, zaključio je Vite, „đa uspostavimo kontrolu
nad ’Novoje vremja’ i prekinemo njegovu pogubnu propagandu. Ako Raspućin obezbedi
odgovarajuću sumu, srediću to. Preuzećemo ’Novoje vremja’ i više nam neće činiti zla.
Popričajte sa vašim jevrejskim prijateljima, ne bi trebalo da ispuste priliku da razoružaju
svoje opasne neprijatelje.”
Obavestio sam Raspućina o sastanku sa Viteom. Posle kratkog premišljanja, odlučili
smo da se obratimo našem bankaru (tako je Raspućin zvao Dimitrija Rubinštajna, poznatog
finansijera). Pored toga, želeli smo u sve da uključimo M. M. Kaminku, Moše Ginzburga i
barona Ginzburga. Raspućin je okupio finansijere kod sebe i predložio im da kupe uticajan
antisemitski list. Ubeđivao je te poslovne ljude da bi od takve transakcije imali veliku korist
i njegovo izlaganje ostavilo je snažan utisak na prisutne. Uviđali su da bi im kupovina
„Novoje vremja” bila od velike koristi. Veoma su cenili Raspućinovo zanimanje za Jevreje.
Zbog uticaja koji je imao na carskom dvoru, njegova naklonost bila je od ogromne važnosti.
Rubinštajn i nekoliko drugih izraelitskih bankara prihvatili su obavezu da kupe akcije
„Novoje vremja”, i tu je stvar bila završena.
Akcije je kupio Vite i predao ih Rubinštajnu. Ovaj je bio zadovoljan što će antisemitska
propaganda, protiv koje se grof Vite odlučno borio, bar s te strane prestati; grof je, opet, bio
srećan što ni njega više neće napadati u tim značajnim novinama. Raspućin je bio u dobrim
odnosima sa bivšim premijerom do smrti ovog drugog. Cesto su se sastajali i Vitea nije
napuštala nada da će, jednog dana, uz Raspućinovu pomoć, ponovo doći na vlast. Ali, stari
dvor je nanjušio srdačne odnose između ove dvojice, jer je imao dobro razgranatu i veoma
skupu tajnu službu. Špijunirani su ne samo car i carica i carska deca već i sve osobe koje su
stalno ili povremeno dolazile u mladi dvor. Na primer, ja nisam mogao da načinim ni korak
u Petrogradu, a da mi se za petama ne nađe agent tajne policije.
Događalo se da me istovremeno prati nekoliko špijuna. Vest da Vite želi da se približi
mladom dvoru preko Raspućina procurela je, i među protivnicima Nikolaja II izazvala
veliko uzbuđenje i uznemirenost. Vladalo je mišljenje da bi znameniti političar mogao
veoma da naškodi neprijateljima mladog dvora. Kada je Vite umro, Petrogradom se raširila
priča da su ga upravo oni otrovali.
 XXIV

SMRT LORDA KIČENERA

Jednog jutra oko jedanaest, došao sam kod Raspućina i odmah video da je zbog
nečega veoma zabrinut. Upravo se vratio iz Carskog sela. Kada sam ga pitao šta ga je toliko
uznemirilo, rekao mi je da je po sredi nešto o čemu nikome ne smem da kažem ni jednu
jedinu reč. Radilo se o velikoj nevolji, zbog koje je posebno zabrinuta carica, koja stalno
plače i hvata se za glavu od očajanja.
„To što je Tatica uradio, veoma je uznemirujuće! Sve nas je izložio opasnosti! Pitao sam
ga šta se dogodilo, ali nije znao da mi odgovori. Strašno je zabrinut!”
Raspućin nije mogao dugo da ćuti, pa mi je na kraju ispričao sve, do detalja.
„Dogodila se velika nesreća”, rekao mi je. „Jedan engleski general bio je na putu prema
nama i nameravao je da nam pomogne u nečemu što bi nam omogućilo da kao pobednici
završimo rat. Ali Nemci su potopili brod kojim je putovao. Misli se da je krivica naša, jer su
nemački špijuni ovde saznali da je engleski generalštab krenuo na put i tu informaciju
dostavili neprijatelju.”
Rekao mi je i to da carica misli da je sumnja za izdaju pala na nju, zato što je Nemica, i
molila ga je da pomoću svojih natprirodnih sposobnosti otkrije krivce za smrt lorda
Kičenera.{14}

„Tada sam prvi put čuo da je ovde očekivan dolazak engleskog generala” nastavio je
Raspućin. „Iako moja moć ne dopire do stranaca uspeo sam da razjasnim stvar i utvrdim ko
je sve znao za Kičenerov dolazak. Radi se o veoma inteligentnom čoveku.”
Tri dana kasnije, Raspućin mi je rekao da se ponovo sastao sa carem. Nikolaj II već se
malo pribrao, pa mu je poverio da je vreme Kičenerovog polaska za Rusiju njemu
najavljeno šifrovanim telegramom. Tog jutra video se samo s komandantom palate
Vojejkovim i admiralom Nilovim. Ručao je s njima i sva trojica obilato su se služila vinom
posluženim uz obrok. Raspućin mu je na to rekao:
„E, sada je jasno kako se sve dogodilo! Napio si se i o telegramu ispričao svojim
drugarima. Onda je Vojejkov to rekao nemačkom špijunu Andronikovu, koji je obavestio
Nemce. Sadaje sve jasno!”
Car je pozvao Vojejkova i ovaj je priznao da je vest o Kičenerovom polasku preneo
knezu Andronikovu, jer je želeo da ovaj u svojim novinama objavi članak u znak
dobrodošlice. Knez Andronikov je bio neobičan čovek, prilično mutne prošlosti. Niko ga
nije previše cenio, a ipak je sa svima imao poslovne veze. Iako previše krupan, bio je to vrlo
okretan i živahan čovek. Posvuda se šuškalo da je nemački špijun, ali je i dalje nesmetano
slao Nemcima informacije o vojnim operacijama.
Otac mu je bio Gruzin, a majka Nemica. I sam je odrastao u Nemačkoj. Iako je bio
protestant, to ga nije sprečavalo da održava dobre odnose s pojedinim ličnostima iz ruske
crkve i da svima iz svog okruženja poklanja likove svetaca. Car i carica takođe su imali
nekoliko ikona koje im je poklonio knez Andronikov. Važio je za veoma pobožnog čoveka.
U dvor ga je uvela njegova rođaka, kneginja Orbelijani. Raspućin je za njega jednom
prilikom rekao:
„Andronikov je veliki mehur; kad se rasprsne, dobro će zasmrdeti!”
Pre rata, Andronikov je bio veliki ženskaroš, ali je posle 1914. iznenada postao
homoseksualac. Njegova kuća uvek je bila puna mladića. Punio im je džepove i obasipao ih
gostoljubivošću. Primećeno je, međutim, da su njegovi najčešći posetioci bili mladi oficiri.
Trpeza je uvek bila spremna i svako je nuđen da jede i pije kad hoće i koliko može. Oficiri
su mu zbog toga rado dolazili i nije imao nikakvih teškoća da preko njih saznaje stvari
vojne prirode. Posebno prisne odnose održavao je sa pukovnikom žandarmerije
Mjasojedovim i ministrom mornarice Suhomlinovim. Obojica će kasnije biti optuženi za
špijunažu; Mjasojedov je čak obešen i ja sam ubeđen da je prvi koji ga je optužio bio upravo
Andronikov.
Sećam se još jedne afere u kojoj je Andronikov odigrao nečasnu ulogu. Imao je rođaka
po imenu Dumbadze, kojeg je, po njegovoj preporuci, Suhomlinov poslao u Sjedinjene
Države s porudžbinom za municiju. Pošto je obavio misiju, Dumbadze se vratio u Rusiju,
ali je bio nesmotren i posvađao se sa Andronikovim, tako da je ovaj optužio svog rođaka i
jednog njegovog prijatelja, inženjera Velera, da su nemački špijuni i saučesnici Mjasojedova.
Obojica su izvedena pred vojni sud. Velerov deda, starina od devedeset leta, molio me
je da nekako pomognem njegovom unuku. Uprkos svim mojim naporima, nisam uspeo da
sprečim presudu. Ratni savet obojicu je osudio na smrt. Kazna je trebalo da bude izvršena
četrdeset osam sati pošto presudu potpiše car. Porodica Veler dotrčala je kod mene. U tom
trenutku tu se zadesila i kneginja Taršanova, čiji je Dumbadze bio rođak. Onda smo svi
zajedno otišli kod Raspućina.
„Eto šta je uradio tvoj Andronikov!” rekao sam mu da ga malo podbodem, jer sam
znao da ne podnosi Andronikova.
„Šta da učinim?” pitao je.
„Idi kod cara i traži pomilovanje”, odgovorio sam.
„Dobro, otići ću, ali ću sa Andronikovim posebno da se obračunam!”, rekao je
Raspućin.
Dozvao je odeljenje političke policije da mu pošalju kola i u pratnji Velerovih rođaka
otišao u Carsko selo. Ostavio ih je da ga sačekaju na železničkoj stanici, poručivši im:
„Ako samo nađem cara, obezbediću pomilovanje za pet minuta!”
Srećom, car je bio u palati, Smrtna presuda odmah je preinačena u šest godina
prinudnog rada.
Raspućin se vratio rođacima, zagrlio dvoje od njih i rekao:
„Bogu hvala, osuđenicima je spasen život. Sada ćemo da nastavimo da radimo za njih.”
Ali ja sam se bojao da ministar rata Suvajev neće ni odmah ni voljno da postupi po
naređenju za pomilovanje. Zato sam savetovao Raspućinu da ode kod ministra i zatraži da
Vrhovna komanda odmah bude obaveštena da su dvojica osuđenih pomilovana. Ali
Raspućin je odbio da se sam obrati Suvajevu, pa smo pošli zajedno i poveli kneginju
Taršanovu. Suvajev nas je primio. Nije odbio naš zahtev i poslao je telegram. Posle izvesnog
vremena, šest godina prinudnog rada bilo je zamenjeno s dve godine i osam meseci zatvora.
 Razlog Raspućinovog zauzimanja za Dumbadzea bila je njegova želja da sa Gruzina
skine svaku sumnju za izdaju bilo koje vrste. Zapravo, bio je veoma naklonjen tom narodu i
čak je nameravao da svoju kćer Maru uda za jednog Gruzina.
Afera Dumbadze imala je kao epilog jednu uzbudljivu scenu.
Andronikov je bio veliki prijatelj generala Vojejkova i admirala Nilova, koji su, opet,
bili carevi verni drugovi u piću i rado se kod njega zauzimali za kneza. Bio je rado viđen i
na starom dvoru zbog rođačke veze s morganatskim mužem carice majke, knezom
Servašidzeom. Sve ovo objašnjava zašto je Andronikov mogao nekažnjeno da obavlja svoj
opasni posao. Mislim da bi bilo zanimljivo spomenuti da je taj čovek, na koga se ozbiljno
sumnjalo da je plaćeni nemački špijun, štampao patriotske proklamacije i delio ih
vojnicima!
Raspućin je imao običaj da svečano proslavlja svoje rođendane. Tada se njegova kuća
ne bi praznila. Ovom prilikom, u gomili onih koji su došli da požele sve najbolje carevom
miljeniku našao se i knez Andronikov. Raspućin je odbio da mu pruži ruku i samo mu je
rekao:
„Tvoje ruke su umrljane krvlju! Znam ko si ti. Ti si onaj koji hrani ribe ljudskim
mesom, jer ti si kriv za smrt engleskog generala. Gubi se odavde!”
Mnogi su posle toga bili optuženi za špijunažu i stradao je i poneko nevin. Samo je
knez Andronikov nastavljao neometano da obavlja svoju prljavu rabotu.
 XXV

PAD MINISTRA UNUTRAŠNJIH DELA

MAKLAKOVA

Nikolaj Maklakov je bio ministar unutrašnjih dela. Na to mesto nije došao kao
zaslužan političar, već isključivo zbog svoje susretljivosti i lakejske poniznosti. Znao je da
malim društvenim igrama zabavlja cara i carevića. S položaja je smenjen zato što se zavadio
sa Raspućinom. Okolnosti pod kojima se to odigralo bacaju još malo svetla na moć koju je
uživao carev miljenik.
Na Fontanki sam otvorio jedan klub. Taj događaj je imao izvesnu dostojanstvenost. Kao
osnivač, pojavio se grof Tolstoj, dok je za predsednika izabran baron Rop. U
administrativnom savetu bili su knez Bermond-Avalov (kozački oficir, a kasnije general
Bele armije za severozapad), grof Musvic-Skadurski, tada pukovnik oklopnika, i baron
Rozen, bivši državni savetnik. U tom klubu, čija je namena bila da, pre svega, posluži kao
{15}

mesto za sastajanje našeg društva, igrala se isključivo tombola. S vremena na vreme,

organizovali smo večernje zabave i koncerte. Gledao sam da u našem klubu što češće bude
viđen i Raspućin, kao zaštita od svake eventualnosti.
Raspućin nikada nije igrao, ali je rado dolazio na večere na koje smo pozivali
zanimljive ljude.
Ne treba napominjati da je u tim prilikama u izobilju služena najbolja hrana. I Raspućin
je tu uvek nalazio svoja omiljena jela. Pazilo se na to da on ne jede meso i slatkiše. Tokom
rata Raspućin je dobijao vina iz carskih podruma ili od kuće Brodovič. Kada bi poželeo da
pije u gradu, pratila bi ga policijska kola sa dvadesetak boca madere.
Jednog dana ministar unutrašnjih dela Maklakov izdao je naređenje jednom od svojih
podređenih, nekom Nikolajevu koji je za njega obavljao posebne poslove, da izvrši
inspekciju našeg kluba. Nikolajev nam je, pod zavetom tajne, poverio da misija ima za cilj
da se pronađe nešto što bi poslužilo kao razlog da se klub zatvori. U tu stvar nismo želeli da
mešamo Raspućina. Generalni sekretar kluba Rozen bio je pravni savetnik uticajne
reakcionarne organizacije „Liga arhanđela Mihaila”. Nisu izostale šale na račun Maklakova
i njegove drskosti da se okomi na nas, iako je znao da je Rozen član našeg kluba. Rozen se
veoma naljutio i objavio da će svakako naći način da spreči ministra u njegovim namerama
da sprovede svoj plan.
Ali, dva dana kasnije ipak smo dobili dopis prefekture policije kojim se naređuje
zatvaranje kluba „zato što ne odgovara statutu”. Bila je to prava objava rata i mi smo
odlučili da svrgnemo nevaljalog ministra.
S tim u vezi odmah sam pozvao Raspućina.
„Slušaj, moraćemo da se lišimo zadovoljstva. Gotovo je s našim lepim danima!”
 „Kako to?” upitao je Raspućin.
„Zatvaraju nam klub zato što si i ti tamo stalan gost, pa se sada svete na nama.”
„Dolazi odmah kod mene, ludače!” uzviknu on.
Kada sam stigao, čitavu stvar predstavio sam mu tako kao da je klub žrtva zavere
protiv njega. Raspućin je odlučio da se obrati prefektu policije Dračevskom, koji je imao
nadzor nad klubovima. Napisao mu je sledeće: „Dragi moj prefekte! Postoji samo jedno
mesto u ovom gradu gde mogu da se opustim. Zato povuci nalog za zatvaranje! Ne čini
gluposti. Ne stavljaj nam nož pod grlo!”
Potom smo kod prefekta poslali delegaciju kluba, koju su činih grof Tolstoj, baron
Rozen i knez Bermond. Prefekt ih je veoma učtivo primio, ali im je objasnio da naređenje
koje pogađa naš klub nije on izdao. On lično nema ništa protiv kluba i u njemu ne nalazi
ništa loše. Zatvaranje je naredio ministar unutrašnjih dela. „Ministar mi je čak uputio
prekor što sam dva dana zakasnio sa izvršenjem zabrane rada vašeg kluba”, dodao je
prefekt.
Odmah sam otišao kod Raspućina i detaljno ga izvestio o sastanku sa prefektom. Da
bih ga malo podstakao, dodao sam da je Maklakovnaš klub opisao kao okupljalište
Raspućinovih prijatelja i izjavio da se ovaj, obični konjokradica, tu prepušta razvratu.
Raspućin je bio van sebe od besa. Krupnim koracima hodao je po sobi i psovao
ministra teškim psovkama, od kojih se ne zna koja je bila slikovitija. U tom smislu imao je
izuzetno bogat rečnik koji je čak i kod muškaraca izazivao nelagodnost.
„E, grdno se vara,” vikao je Raspućin, „ako misli da može tako sa mnom zato što ima
velike brkove i što šeni kao pas oko carevića i izvodi gluposti. Zapamtiće me on!” Onda je
žurno otišao u svoj kabinet i ministru napisao sledeće pismo:

„Slušaj me dobro, ministre! Možda misliš da možeš da radiš šta ti padne na

pamet zato što te je car doveo iz Černigova, tebe i tvoje velike brkove, i zato što
znaš da se izmotavaš. Kada si došao iz Černigova, imao si visoko ušiljene brkove,
ali će ti se sada malo obesiti. Ti si zatvorio moj klub, ali ćeš zato od mene da
dobiješ po rebrima. Zahvali Bogu u svojim molitvama i zahvali ocu Grigoriju, što
ćeš da prođeš samo s bolom u rebrima! Bio si imbecil i ostao si imbecil. Možeš da
ideš da se žališ, nije me briga!
Grigorij”

Dao mi je pismo i pozvao šefa političkog odeljenja prefekture policije Globačeva, da

mu stavi na raspolaganje kola. Onda je pozvao cara i rekao mu da ima nešto veoma važno
da mu kaže i da bi trebalo odmah da ga primi i odvezao se u Carsko selo.
Ministar unutrašnjih dela odmah je smenjen sa položaja.
Raspućin mi je telefonom javio tu vest i ja sam, prema dogovoru, zamolio članove
kluba da pođu kod Maklakova i predaju mu Raspućinovo pismo.
„Zašto mi ovo niste doneli pre nego što sam smenjen!” zavapio je Maklakov. „Naredio
sam zatvaranje kluba zato što je Raspućin tamo pravio svakojake izgrede!”
„Pa ipak, Raspućin je znao da i vi na izvesnim mestima pravite izgrede, pa ništa nije
preduzeo protiv vas”, odgovorili su mu članovi kluba.
Ovakvo ponašanje prema ministru donelo je Raspućinu veliku popularnost u društvu.
Svi funkcioneri trudili su se da izađu u susret njegovim željama. Snishodljivost kojom su ga
okruživali i način na koji su se borili za njegovu naklonost bili su jednostavno odvratni.
Cesto sam viđao ugledne ličnosti, milionere i visoke crkvene dostojanstvenike kako se
ponizno saginju pred tim neotesankom. Jedna jedina Raspućinova reč bila je dovoljna da
odluči bilo čiju sudbinu. Zelja da se preko Raspućina steknu privilegije i bogatstvo
nadvladavala je svaki ponos.
 XXVI

ZLO KOJE MOŽE DA NANESE JEDAN

MINISTAR UNUTRAŠNJIH DELA

U vreme svojih početaka u Sankt Peterburgu, Raspućin je trpeo uticaj čuvene

grofice Klajnmišel, koja je održavala izvanredne odnose s visokim društvom u prestonici i
uživala veliki ugled na dvoru. Cesti gosti njenog salona bili su diplomate, visoki državni
službenici, finansijeri i dame iz visokih krugova. Stara grofica bila je inteligentna i otmena
osoba i znala je sa svakim da održava najbolje odnose. Bila je velika prijateljica s groficom
Ignatijevom, koja je predsedavala reakcionarnom organizacijom „Zvezdana soba”. Te dve
dame činile su sve da iskoriste Raspućinov uticaj na carski par, ali su ubrzo morale da
uvide i priznaju da on ne prihvata da bude poslušno i slepo oruđe u njihovim rukama.
Zbog toga je pao u njihovu nemilost, pa su odlučile da protiv njega okrenu monaha
Iliodora. Do tada su Iliodor i Raspućin bili u dobrim odnosima, čak prijatelji. A od tog
trenutka Iliodor je postao Raspućinov ljuti neprijatelj i protiv njega smišljao intrigu za
intrigom.
Onda je Raspućin otišao na nekoliko dana u svoje rodno selo Pokrovsko, u Sibiru. U
Pokrovsko je došao i njegov stari prijatelj, vladika Varnava (koji mu je, između ostalog,
dugovao svoje vladičanstvo), i pokušao da ga nagovori da se pomiri sa Iliodorom. Rekao
mu je da je ulogu posrednika spreman da preuzme Iliodorov prijatelj i bivši gubernator
Nižnji-Novgoroda, Hvostov. Zauzvrat, Hvostov se nadao mestu ministra unutrašnjih
{16}

dela.
Pred Raspućinov povratak u Petrograd, Varnava ga je pitao prihvata li da se upozna sa
Hvostovim i odgovor je bio potvrdan. Kako je vladika najavio dolazak Hvostovu, ovaj ih je
sačekao u pratnji svog prijatelja, kneza Andronikova.
Varnava je Hvostova predstavio ovim rečima:
„Evo glavešine kojem sam poslao telegram.”
Onda se između Raspućina i Hvostova razvio razgovor oko postavljenja Hvostova na
mesto ministra unutrašnjih dela.
„Ali prvo moraš da se povučeš iz reakcionarne Lige ruskog naroda”, rekao je Raspućin.
„Pa ja uopšte nisam u toj organizaciji”, uzvratio je Hvostov. „Ali pošto su njeni članovi
monarhisti, moram da ih podržavam.”
„A u kakvim si odnosima sa Iliodorom?” upita Raspućin.
„On čini sve što mu kažem”, reče Hvostov važno.
„A ako bih tražio da Iliodor bude poslat u progonstvo?” raspitivao se Raspućin. „Da li
bi ga poslao?”
 „Kad Iliodor shvati da sam protiv njega, neće biti potrebno da bude udaljen. Učiniće to
sam i više nećeš morati da ga se pribojavaš.”
Raspućin je bio veoma zadovoljan Hvostovljevim objašnjenjima i obećanjima. Prilikom
prve posete Carskom selu predložio je caru da ga imenuje za ministra unutrašnjih dela.
Nikolaj II je poslušao savet i Hvostovljev san se ostvario.
Raspućin je uskoro zapazio da je Hvostov dobro pritisnuo Iliodora. Monah je na kraju
pobegao u Norvešku, ali je odatle nastavio svoju kampanju protiv Raspućina.
Iliodorov beg bio je, zapravo, dogovoren sa Hvostovom i monah je čak dobio šezdeset
hiljada rubalja iz tajnog fonda Ministarstva unutrašnjih dela. Ta suma uručena mu je,
navodno, da bi sprečio objavljivanje dokumenata koji su kompromitovali caricu.
Iliodor se iz Kristijanije redovno dopisivao sa Hvostovom u vezi sa organizacijom
atentata na Raspućina. Nameravao je da to učini pomoću nekog svog fanatičnog pristalice.
Tako na scenu stupa i treća ličnost: zamenik ministra unutrašnjih dela Belecki, koji je u
svemu tome video priliku za sebe. U želji da se dodvori Raspućinu radi eventualne usluge,
Belecki je špijunirao prepisku između svog šefa i monaha Iliodora. Hvostov je za sekretara
uzeo jednog malog novinara po imenu Rčevski, kojeg je Belecki znao da pridobije, tako da
je ovaj ubrzo počeo za zamenika da obavlja poslove koji ministru nikako ne bi bili po volji.
Jednog dana Rčevski mi je preko mog prijatelja, inženjera Hajna, poručio da ide u
Kristijaniju, sa zadatkom da Iliodoru preda pisma od Hvostova i izvesnu sumu novca koji
mu je bio potreban za pripremu atentata na Raspućina.
Odmah sam zatražio sastanak sa Rčevskim. Ovaj mi je pokazao pisma koja je Hvostov
adresirao na Iliodora i zamolio me da mu ugovorim sastanak sa Raspućinom. Želja mu je
bila da obelodani veliku zaveru usmerenu ne samo protiv Raspućina već i protiv carice.
Mislim da je tu Rčevski pomalo preterivao, želeći sebi da prida više važnosti. U to vreme
protiv carice sasvim sigurno nije bilo nikakve kampanje, ali protiv Raspućina jeste. Kada je
video Hvostovljeva pisma, Raspućin se veoma uzbudio. Posavetovali smo se šta nam je
činiti. Predložio sam da zamolimo pukovnika žandarmerije Komisarova da preuzme čitavu
stvar. Raspućin se složio. Otišao sam kod Komisarova i izložio mu čitav slučaj.
„Šta bih ja dobio zauzvrat? ”, pitao je.
„A šta biste želeli?” upitah.
„Hoću unapređenje u čin generala i imenovanje za prefekta policije u nekom većem
gradu.”
Raspućin je bio spreman da mu te želje ostvari. Ja sam, opet, smatrao da je neophodno
da Belecki bude taj koji će da razotkrije zaveru, jer on je držao sve konce u rukama.
Sutradan sam odveo Rčevskog kod Raspućina, koji ga je odmah čvrsto zagrlio.
„Zlo je na sve strane, oče Grigorije”, rekao je Rčevski. „Ni Komisarov ni Belecki ne
zaslužuju poverenje. Prodaće te i prema tebi postupiti kao Manuilov prema Gaponu. Kao
što znaš, Gapon je izdat i obešen u Ozerki.”
„Šta mi ti povodom toga savetuješ?” upitao je Raspućin.
„Pregovaraj s njima, budi hladnokrvan, obećaj im nagradu, ali im nikako ne veruj.
Trebalo bi da car angažuje nekog potpuno nepoznatog da preuzme istragu o zaveri.”
Sutradan smo se sa Raspućinom našli u Carskom selu, gde smo se prvo videli sa
Virubovom. Carica je stigla nešto kasnije. Pokazali smo joj Hvostovljevo pismo lliodoru u
kome se jasno kaže da ubice čekaju samo pismeno naređenje od monaha, pa da sprovedu
planirani atentat.
 Predložio sam da se za istragu angažuje general Beljajev, pomoćnik ministra rata, koji
se pokazao spremnim da prihvati misiju, tražeći samo carevo pismeno naređenje. Njegova
želja bila je uslišena.
Rčevskog su, prema prethodnom dogovoru, uhapsili na finskoj granici i detaljno
pretresli. Pošto su sva Hvostovljeva pisma fotografisana, Rčevski je pušten na slobodu i
mogao je da nastavi put. Od tog trenutka, svi telegrami koje je Iliodor upućivao Hvostovu,
podvrgavani su vojnoj cenzuri. Po povratku iz Norveške, Rčevski je ponovo zaustavljen na
finskoj granici. Kod sebe je imao Iliodorova pisma upućena Hvostovu, u kojima su bila
navedena imena tri seljaka iz Caricina, koji su bili zaduženi za atentat na Raspućina. Ta
trojica su uhapšena u Petrogradu, ali ih je general Beljajev, po Raspućinovoj želji, samo
poslao u njihovo selo.
Hvostov je otkrio šta se događa, pa je odlučio da se meni osveti. Ta prilika ubrzo mu se
i ukazala.
U ovim svojim sećanjima, već sam pomenuo da car nije održao obećanje da u Carskoj
dumi objavi novu ustavnu odredbu o jednakosti prava neslovenskih manjina. Raspućin je
pokušao da ga natera da ipak sprovede reforme.
Bilo je to 6. januara. Ali, car nije hteo da se drži obećanja. Duboko ojađen, Raspućin je
otišao kod mitropolita Pitirima. Odatle su pozvali predsednika Saveta ministara Šturmera {17}

da i on dođe kod mitropolita; savetovanje je obavljeno u mitropolitovom stanu, u manastiru

Aleksandra Nevskog. Mitropolit je sastavio veoma uverljivo pismo caru u kome ga
preklinje da popusti pred zahtevom vremena i odobri očekivane reforme. To pismo
potpisali su Pitirim, Šturmer i Raspućin, a ja sam se prihvatio zadatka da taj istorijski
dokument predam caru u Carskom selu. Nažalost, ne mogu da ga predočim čitaocima.
Kopiju sam dobro čuvao, ali je na kraju ostala u Petrogradu. To pismo ostavilo je dubok
utisak na sve koji su s njim u to vreme bili upoznati.
Pismo sa zahtevom predao sam lično caru u carskoj palati i primetio da je bio veoma
zabrinut. Zadužio me je da kažem Raspućinu da će želja potpisnika biti uslišena. Carski
odgovor preneo sam Raspućinu, Pitirimu i Šturmeru, koji su bili veoma zadovoljni.
Očekivali smo da carska objava bude iznesena pred Dumu 9. januara. Nije se dogodilo
ništa. Car je tog dana bio u Dumi, ali reforme nije ni spomenuo.
U noći između 9. i 10. januara, po naređenju ministra unutrašnjih dela, u mojoj kući
izvršena je premetačina. Ja sam pritvoren. Hvostov je, ko zna kako, utvrdio da sam ja bio taj
koji je pismo koje su potpisali Raspućin, Šturmer i Pitirim predao caru. Kada sam to saznao,
nisam mogao da se ne upitam nije li ga o tome obavestio sam car.
Zatvorili su me u jednu prostoriju političke policije. Punih šesnaest dana niko nije znao
gde sam. Moja porodica nije mogla da dobije nikakvu informaciju o meni. U političkoj
policiji predočen mi je predlog ministra Hvostova: da pređem na njegovu stranu u borbi
protiv Raspućina. Nisam hteo ni da čujem. Moj stariji sin je zatražio audijencija kod carice,
koju je obavestio o mom hapšenju. Ona se rasrdila i izjavila:
„Pa to je revolucija! Hvostov je sebi dozvolio da postupi protiv careve volje!”
Kada su čuli šta mi se događa, veoma su se zabrinuli i predsednik Saveta Šturmer i
njegov sekretar Manasevič-Manuilov. Manuilov je usred noći skočio s kreveta i uzviknuo:
{18}

„Svakog časa mogli bi da uhapse i mene!”

Mere koj e je preduzeo Hvostov bile su sasvim neočekivane. Raspućin je bio besan i
nije mogao sebi da oprosti što je Hvostovu obezbedio mesto ministra unutrašnjih dela.
Našao sam se u veoma teškoj situaciji. Hvostov je nameravao da me svim mogućim
sredstvima sprovede na onaj svet. Napravio je lažne dokumente koji su me optuživali za
špijunažu. Deo njih je predat vojnom sudu i malo je nedostajalo da budem pogubljen.
Srećom, uspeo sam da podnesem dokaze da nisam stupao u vezu s neprijateljskim
agentima, što mi je pripisivano. Na taj način oborio sam sve optužbe.
Oslobođen sam posle šesnaest dana zatvora, ali mi je naređeno da u roku od dvadeset
četiri sata odem u oblast Narim, u Sibiru.
Dan kasnije, isto naređenje primila je i moja porodica. Ali, srećom, carica je na vreme
intervenisala i naredba o proterivanju je povučena. Car se u to vreme nalazio u Vrhovnom
štabu. Kada se vratio, Hvostov se brže-bolje našao kod njega i podneo mu izveštaj o čitavoj
priči sa Iliodorom i mom hapšenju, potpuno izokrenuvši činjenice. Pokušao je da svali svu
krivicu na Beleckog i Rčevskog. Ali, car je već bio obavešten o svim detaljima slučaja.
Pretvarao se da veruje u ono što mu Hvostov govori i ministar je bio uljuljkan nadom da je
odneo veliku pobedu.
Car je već bio izdao naređenje da mi se kazna ukine. Carska naredba stigla je po mom
dolasku u Tver. Ali moj brat, koji je takođe proteran u Sibir sa sinom, morao je da nastavi
put. Sto se mene tiče, u povratku me je pratilo deset snažnih momaka, jer sam se bojao da bi
Hvostov mogao da pokuša da me ubije na putu.
Neko vreme pre mog proterivanja u Sibir, po carevom naređenju bio sam vezan za
carski dvor. Nikolaj II smatrao me je Raspućinovim sekretarom i nije želeo da se bilo šta
preduzima protiv mene, a da on s tim ne bude prethodno upoznat. I Hvostov je to znao.
Zato je car bio toliko nezadovoljan kada je saznao da sam uhapšen i proteran. U
međuvremenu, bio je veoma ljubazan sa Hvostovim, koji ni najmanje nije sumnjao da je
ovaj nezadovoljan njime.
Audijencija je trajala dva sata. Ali kada se ministar vratio kući, čekao ga je koverat sa
carskim pečatom – njegov otkaz! U prvom trenutku nije mogao da veruje da je dekret
autentičan. Zar se Nikolaj II nije upravo pokazao veoma blagonaklonim prema njemu!
Odmah se vratio u Carsko selo da se požali caru, ali nije bio primljen.
Kada se vratio kući, čekalo ga je još jedno, ništa manje neprijatno iznenađenje:
predsednik Saveta Šturmer tražio je da odmah dođe kod njega. Hvostov je požurio da se
odazove pozivu. Tamo je saznao da je car naredio da mu se oduzmu sva odličja i da je na
šest meseci proteran na svoje imanje. Iste večeri napustio je Petrograd. Neposredno pred
njegov polazak izvršena je premetačina njegovog ministarskog stana. Po Šturmerovoj želji,
prisustvovao sam i ja.
Nađena su brojna dokumenta, važni papiri i dopisi, među kojima su bila careva,
caričina i Raspućinova pisma. Sva su odmah spaljena.
Rčevski je prognan kad i ja, takođe u oblast Narim. Pred polazak, Hvostov je doveo
zatvorenika u svoju kancelariju i dugo ga šamarao.
Po Raspućinovoj preporuci, car je Šturmeru, već predsedniku Saveta ministara, poverio
Ministarstvo unutrašnjih dela. Raspućin je od Šturmera tražio novo mesto za pukovnika
Komisarova. Imenovan je za prefekta policije grada Rostova, na Donu. Belecki se nadao
mestu glavnog gubernatora Irkutska. Ali Raspućin mu je učinio dobro time što je smatrao
da je bolje da ostane u Petrogradu, obećavši mu da će za njega da obezbedi ministarstvo
„sasvim specijalne” policije. Čekajući na to, Belecki je imenovan za senatora. Sto se tiče
generala Beljajeva, on je imenovan za ministra rata. Time je ispunjeno obećanje koje mu je
dao Raspućin. Ali tada Raspućin više nije bio na ovom svetu. !
Moram da dodam da je Hvostov imao i jedan sasvim poseban razlog da bude ljut na
mene. Godine 1915. predao sam knezu Gelovaniju, deputatu u Dumi, dokumenta koja
upućuju na to da je Hvostov bio umešan u nasilne akte i demonstracije protiv Jevreja.
Ta dokumenta dobio sam od Beleckog u zamenu za mesto ministra unutrašnjih dela.
Knez Gelovani predao je dokumenta koja sam mu dao, deputatu Kerenskom, koji ih je
objavio. To je izazvalo senzaciju.
Kerenski je u Dumi vodio ogorčenu borbu protiv reakcionarnih partija i koristio je
{19}

svaku priliku da ih pobedi.

O svemu što se događalo u Dumi uglavnom nas je obaveštavao deputat Karaulov.
 XXVII

BORBA PROTIV ANTISEMITSKE PROPAGANDE

Dugogodišnji ministar pravde Ščeglovitov imao je poguban uticaj na cara. Sa

izuzetnom tvrdoglavošću nastojao je da dokaže caru da su svi Jevreji bez razlike bili špijuni
socijalizma. Po njegovom mišljenju, trebalo ih je sve dovesti u stanje u kome bi izgubili
svaku veru u socijalizam. Ubistvo mladog Joščinskog poslužilo je ministru pravde i drugim
neprijateljima Jevreja kao povod za pokretanje čuvenog procesa protiv Belisa, nazvanog
„Ritualno ubistvo”. Ali, proces nije dao očekivane rezultate i sve se završilo čak
{20}

nepovoljno po njegove pokretače.

Raspućin nije podnosio Ščeglovitova i napadao ga je kad god bi mu se ukazala prilika.
Ministar je dobro znao koliki je Raspućinov uticaj na cara i bez roptanja je podnosio sve
njegove provokacije i uvrede. Raspućin ga je nazivao krvožednikom i prebacivao mu da
pripada reakcionarnoj organizaciji „Liga arhanđela Mihaila” a da je samo nešto ranije bio
socijalista! U toku procesa Belisu, Grigorije je; bez okolišenja, rekao ministru pravde:
„Ovaj proces ćeš sigurno izgubiti. Iz ovoga neće izaći ništa dobro.”
Od samog početka predviđao je oslobađajuću presudu.
„Jevreji se ne služe krvlju hrišćana, ja to znam bolje od tebe”, uveravao je ministra.
Kada ga je car smenio, Ščeglovitov se obratio Raspućinu da mu pomogne da se vrati na
položaj. Raspućin mu je oštro odgovorio da tek posle njegove smrti može da se nada da
ponovo postane ministar! I zaista; tek posle Raspućinovog ubistva, Ščeglovitov je, doduše
nakratko, imenovan za predsednika Državnog saveta.
Kada je povodom procesa „Ritualnih ubistava” počela antisemitska propaganda,
zamolio sam Raspućina da ubedi cara da zaustavi užasna proganjanja. Ovaj je nekoliko
puta pokušao da začne temu o procesu Belis, ali ga je car zamolio da se u to ne meša. To se
Raspućinu nikako nije dopalo. Pretpostavio je da Nikolaj II ima posebne razloge da sluša
Ščeglovitovljeve insinuacije. Često se događalo da ministri, kada bi im se reklo da je
neophodno olakšati položaj Jevreja, odgovaraju:
„Nažalost, Gurland je protiv Jevreja”.
Gospodin Gurland je u svemu imao sasvim posebnu ulogu. I sam je bio Jevrejin, sin
jednog rabina iz Odese, ali se u zrelim godinama preobratio u hrišćanina. Postao je ljuti
neprijatelj svega jevrejskog i uspeo da uspostavi dobre odnose s ministrima. Postao je
glavni i odgovorni urednik vladinog lista „Rosija”. Podržavao je stari dvor i otvoreno radio
protiv mladog dvora. Ali, uprkos svemu tome, imao je znatan uticaj na cara kada se radilo o
jevrejskom pitanju. Čak mislim da je on bio glavni pokretač procesa Beilis. Kako bilo, ono
što je izvesno jeste da je on bio zvanični šef antisemitske propagande koja je tim povodom
sprovođena. Konferencije na temu kako proces iskoristiti protiv Jevreja, održavane su u
njegovoj kući.
 Beilis, jedini optuženi u procesu „Ritualnog ubistva”, oslobođen je. Ali su zato šef
kriminalističke policije Kijeva i nekoliko njegovih potčinjenih izvedeni na sud zbog
zloupotrebe službenog položaja u vezi sa slučajem Beilis i osuđeni na teške kazne. Jedna
jevrejska delegacija, koju su činili moskovski rabin Mazo, Leo Brodski, veliki fabrikant
šećera iz Kijeva, i petrogradski finansijer Gerasim Šalit, došla je kod mene s molbom da
isposlujem pomilovanje za osuđene. Učinio sam to.
Želeo bih ovde da napomenem da su, osim Gerasima Šalita, i trgovci drvetom, članovi
dobro poznate porodice iz Rige, Mark i Lipman Salomonovič Šalit, pokazivali veliko
zanimanje za patnje svojih istovernika. I danas, jedan nastanjen u Engleskoj, drugi u
Francuskoj, pružaju pomoć svakom Rusu koji im se obrati. Ovim putem, javno odajem
počast njihovoj velikodušnosti.
Careva kolebljivost veoma nepovoljno se odražavala na jevrejsko pitanje. Nema sumnje
da je bio siguran Raspućinov prijatelj i protivnik liga reakcionara, ali prijateljstvo s
Raspućinom nije sprečavalo Nikolaja II da istovremeno, iz političkih razloga, tim istim
ligama daje punu podršku. Zbog toga se Raspućin nije usuđivao otvoreno da napadne te
organizacije, već je mogao samo da ih ometa kad bi mu se ukazala prilika. Tako je jednom,
po mom savetu, uspeo da nagovori cara da ukine vladine subvencije reakcionarnom
deputatu Puriškeviču. Kada je saznao da je zbog mene ostao bez subvencija, postao mi je
ljuti neprijatelj.
Puriškevič je imao mnogo razloga da mrzi Raspućina i mene. Bivši carski državni
{21}

tužilac, po imenu Rozen, inače moj dobar prijatelj, imao je važnu ulogu u „Ligi arhanđela
Mihaila”, koju je predvodio Puriškevič. Rozenu su stizale sve žalbe koje su Jevreji slali Ligi i
on ih je proučavao i procenjivao njihovu važnost. Preko Rozena sam dolazio do tih
dokumenata pre bilo koga drugog. Dopise koji su mogli da imaju nepovoljan odjek
spaljivao sam, tako da je direkcija Lige dobijala samo beznačajne dopise. Na kraju je
Puriškevič posumnjao na Rozena i počeo da ga prati. Iznenadili su ga kod mene, s
podebljom kovertom punom dokumenata protiv Jevreja. Smenjen je s položaja sekretara
Lige, ali to za njega nije bio veliki gubitak, jer je od mene i dalje dobijao hiljadu rubalja
mesečno i imao druge prihode.
Rozen mi je objasnio razlog uspeha gubernatora reakcionarnih provincija kod cara.
Kada bi bio imenovan gubernator koji je uživao naklonost „Lige ruskog naroda” car bi bio
zasut telegramima zahvalnosti koji su pristizali iz čitave Rusije. Te telegrame slali su,
naravno, agenti Lige. Da bih to nekako sprečio, približio sam se predsedniku Lige za
Moskvu, izvesnom Orlovu. Ovaj je, u zamenu za izdašno obeštećenje, pristao da Liga šalje
telegrame zahvalnosti caru i posle svake ministarske nominacije koju bi isposlovao
Raspućin. Sve troškove ovih operacija snosio sam ja.
 XXVIII

RASPUĆINOV MINISTARSKI SAVET

Raspućinovi prijatelji često su u šali govorili kako on ima sopstveni savet

ministara, koji je bio sposobniji od onog carevog. „Ministarski savet” imao je jednu
posebnost: sastojao se isključivo od žena.
Stara gospođa Golovina bila je neka vrsta predsednika. Ona je Raspućinu pomogla
svojim autoritetom i dobrim vezama u visokom društvu Petrograda. Njena kći Munja bila je
posrednik između visokog klera i Raspućina. Virubova je na svoj uobičajen način pomagala
u nominacijama ministara. Druga dvorska dama, gospođa Nikitina, bila je u stalnom
kontaktu sa predsednikom Saveta. Polje delovanja jedne od sestara Voskobojnikov bila je
carska palata, dok je druga održavala dragocene odnose s vojnim vrhom. Ona je dolazila do
najnovijih vesti i uvek je bila u toku svih događaja; nemirnog karaktera, na svoju ruku je
tajno pratila svaki pokret Raspućinovih neprijatelja. I sve druge dame su veoma savesno
obavljale zadatke koje im je davao Raspućin i zdušno mu činile svakojake usluge.
Gospođa Fon Den, caričina dvorska dama, po rođenju Nemica, koja je bila udata za
pomorskog oficira germansko-ruskog porekla, takođe je bila jedna od uticajnih
Raspućinovih pristalica. Visoko ga je cenila, pre svega zbog njegovog zalaganja za separatni
mir s Nemačkom, ali mu je bila privržena i iz drugih razloga.
Prilikom susreta u carskoj palati, gospođa Fon Den i Raspućin nikada nisu razgovarali;
ali često su se viđah kod Raspućinove prijateljice Kušine, koju su zvali „Lepotica”. Kod nje
su se održavale prijatne intimne sedeljke, na koje sam, s vremena na vreme, i ja pozivan.
Jedne večeri, neko od gostiju pitao je Raspućina zašto ne voli Nemce, ali isto tako ni
Francuze i Engleze. Raspućin, već veoma oraspoložen pićem, dao je neočekivan odgovor:
„Ne mogu da volim Francuze zato što znam da oni ne vole mene. To su republikanci i
prevratnici. Ja mogu da im budem samo smešan, jer mogu da radim samo sa suverenima. S
druge strane, kraljevi nikad ne bi trebalo da vode rat jedni protiv drugih. Zato bi Rusija
trebalo da sklopi mir s Nemcima, i to što je pre moguće.”
Ovo, naravno, ne objašnjava dovoljno zašto je Raspućin bio otvoreni protivnik rata, ali
je njegov odgovor jasno pokazao da je on, iako je bio savršeno svestan svoje moći, znao gde
su mu granice.
 XXIX

KAKO SU OBAVLJANE NOMINACIJE

Čim je stekao odlučujući uticaj na imenovanje ministara, Raspućin je počeo

neumorno da traga za kandidatima koji bi bili sposobni da obavljaju tu visoku funkciju, ali
po njegovom ukusu. A kako je bio loše obavešten, bilo mu je veoma teško da napravi izbor.
Zbog toga se oslanjao na mene, tražeći da mu ja predložim kandidate za upražnjena
ministarska mesta. Naš zadatak je utoliko bio teži, jer su mnogi časni ljudi odbijali ponuđen
položaj zbog toga što su, kako su govorili, suviše dobro poznavali carev nestabilan
karakter.
Tokom poslednjih godina vladavine Nikolaja II situacija je postala još složenija.
Događalo bi se da car iznenada telefonira Raspućinu i zatraži da imenuje nekoga ko bi
mogao na funkciji da zameni ovog ili onog ministra koji je po hitnom postupku smenjen.
Kad bi se tako nešto dogodilo, Raspućin bi zamolio cara da ostane na vezi koji minut i onda
bi mi uzbuđeno doviknuo:
„Treba nam jedan ministar!”
Ne mogu, a da se nostalgično ne osmehnem pri pomisli na takve scene koje su se često
ponavljale. Obično bismo se, dok je car bio na liniji, kratko posavetovali. U tome su
ponekad učestvovale i Raspućinove rođake iz kuhinje, dok bi car strpljivo čekao pored
telefona u Carskom selu. Jednog dana, posle carevog poziva, Raspućin nam je rekao:
„Potreban nam je jedan general!”
Moj sin Semjon, koji se tu slučajno zatekao, predložio je kneza Volkonskog, iako ovaj
nije bio general (bio je potpredsednik Dume). Raspućin je preneo njegovo ime caru.
Volkonski je odmah imenovan na mesto zamenika ministra unutrašnjih dela.
Katkad, kada bi bilo posebno teško načiniti izbor, u pomoć nam je priskakao
Manasevič-Manuilov. On je, prirodno, nastojao da progura ljude u koje je sam bio siguran.
Tako je, na primer, na njegov predlog, Šturmer postao predsednik Ministarskog saveta.
Manasevič-Manuilov nam ga je predstavio kao „starog lopova i šarlatana” i garantovao da
će Šturmer zadovoljiti sve naše zahteve.
Tražili smo, pre svega, ljude koji su bili spremni na zaključivanje separatnog mira s
Nemačkom. Sa Šturmerom smo dugo pregovarali i njegova nominacija potpisana je tek
kada smo zaključili da je dovoljno spreman. Što se mene tiče, ja sam ga podržavao zato što
je bio jevrejskog porekla. Njegov otac školovao se u velikom rabinskom Semeništu u Vilni,
ali je kasnije prešao u hrišćanstvo i postao profesor u gimnaziji. Na kraju je dobio plemićku
titulu.
Porodica se ranije drugačije zvala, a prezime Šturmer uzela je naknadno. Nadao sam se
da se Šturmer kao predsednik Saveta neće suprotstavljati naporima Jevreja da steknu
jednakost prava; i moram priznati da nisam bio razočaran.
 Jednog dana, car je hitno zatražio nekoga ko bi odgovarao mestu glavnog tužioca
Svetog sinoda. Preporučili smo profesora Rajeva, koji je predavao na Visokoj školi za
devojke. Bio je to star, neugledan čovek, koji je nosio periku i delovao prilično komično. Bio
je predsednik Saveza za nauku i trgovinu, koji sam ja osnovao i koji je, uprkos zvučnom
nazivu, zapravo bio običan kockarski klub u kome su se danonoćno igrale velike partije.
Moram ovde da dodam da je car imao običaj da onima koje je postavljao na ministarska
mesta kaže da je Raspućin jedino biće na svetu u koje ima puno poverenje.
„Raspućin je božji poslanik” govorio je car. „Nikada nikome nisam poklonio toliko
poverenja i ljubavi kao njemu.”
Svoje želje Raspućin je dostavljao ministrima u vidu kratkih pisanih poruka u kojima bi
obavezno stajalo i ovo: „Pomenuću ovo Onome koji me voli.”
To je značilo da će o ministrovoj usluzi obavestiti cara. Raspućinove zahteve ministri su
shvatali kao careva naređenja i brže-bolje nalazili načina da ih reše.
Nedugo pre smrti Raspućin mi je poverio da je car odlučio da preduzme mere radi
poboljšanja položaja Jevreja. Ministri su dobili naređenje da revidiraju sve uredbe koje su
ograničavale pravo boravka i kretanja Jevreja; a koje su doneli raniji ministri. Otvoreni su
državni arhivi i pregledana dokumenta koja su se odnosila na pravo boravka Jevreja u
Rusiji.
Raspućinovu priču o ovome ubrzo mi je potvrdio i tadašnji ministar unutrašnjih dela
Protopopov koji je dodao da car insistira da ta stvar bude obavljena diskretno. Zato nisu
{22}

donošeni novi zakoni, niti nove uredbe, već su samo povučene postojeće. Protopopov je
izrazio želju da ga poseti jedna delegacija Jevreja. To je i učinjeno. Ako me sećanje ne vara, u
njoj su bili Varšavski i poznati advokat Šlosberg. Protopopov im je potvrdio da će veoma
brzo biti preduzete mere za proširenje prava Jevreja. I njih je zamolio da odluku smatraju
krajnje poverljivom, da se ne bi skretala pažnja javnosti. Skupu je prisustvovao i general
Kurlov, koji je zauzimao visok položaj u Ministarstvu unutrašnjih dela.
Raspućinova smrt značila je i okončanje tih pripremnih radova. Car je Protopopovu
izdao naređenje da sve državne snage okupi u borbi protiv revolucionara. Jevrejsko pitanje
ostavljeno je po strani.
 XXX

VILHELM II, NIKOLAJ II I RASPUĆIN

Što se Raspućinova zvezda više dizala na horizontu dvora, čvršći je bio njegov
odnos sa carskom porodicom, ali i brojnije spletke, klevete, intrige i ogovaranja.
Plemstvo, buržoazija i veliki vojvode, s jedne strane, i štampa i liberalni krugovi
društva s druge, uporno su nastojali da ga diskredituju u očima ruskog naroda i celog sveta
i da po svaku cenu prekinu njegov uticaj na cara i njegovu porodicu.
Raspućin ne samo da je bio svestan svoje ogromne moći već je voleo i da je koristi da
plemići pred njim, običnim seljakom iz Tobolska, savijaju kičmu.
Što se tiče ruskih liberalnih krugova, oni su zadovoljstvo zbog ovoga skrivali iza maske
revolta koji se činio sasvim razumljivim, jer je Raspućin, u svetlu svog munjevitog uspona
do carskog trona, svima bio idealna, laka i ranjiva meta, neko čiji ubica ne samo što je ostao
nekažnjen već se i hvalisao kako je obavio patriotsku dužnost.
Prva kleveta u koju su, ko zna zašto, svi poverovali, bila je ona o Raspućinu i carici i
njihovoj skandaloznoj, kriminalnoj intimnosti. Bio je to veoma nizak udarac za carsku
porodicu, kome nije moglo da se parira zbog osetljivosti pitanja, što su klevetnici iskoristili
da što je brže moguće laž rašire po svim krajevima Rusije. To je izazvalo najrazličitija
nagađanja i anegdote o intimnom životu carske porodice.
Pored toga, govorilo se i da je Raspućinov uticaj na cara zapravo bio caričino delo, što
je bilo sasvim pogrešno.
Ja sam, sa svoje strane, uporno ukazivao na apsurdnost i ništavnost laži o romansi
između carice i Raspućina i ona je polako počela da gubi na snazi i važnosti.
U stvarnosti, događalo se sasvim suprotno: carica je često koristila ogroman Grigorijev
uticaj na cara da nešto isposluje. A taj uticaj bio je direktan. Car ne samo da je voleo
Raspućina, imao u njega poverenja i bezuslovno mu se pokoravao, već ga je smatrao
svecem i čitačem budućnosti, pa su Raspućinovi saveti za njega imali snagu zakona.
Raspućin je bio možda jedina osoba u koju je car, slabog karaktera i sumnjičav, imao
poverenja.
A carica, napuštena od svih tokom rata, pod sve težim teretom usamljenosti, nastojala
je da preko Raspućina natera cara da uništi njihove neprijatelje ili donese neku političku
odluku.
Car se bezbroj puta savetovao s Raspućinom o državnim pitanjima od najveće važnosti
i mali seljak iz Tobolska odgovarao mu je povišenim glasom čak i naredbodavno.
Druga kleveta, koja je posebnom snagom bila usmerena protiv cara jer je raširena
tokom rata, predstavljala je Raspućina ne samo kao nemačkog špijuna već i kao instrument
okultnih sila, koji svoj uticaj koristi za usmeravanje simpatija prema Nemcima.
 Već sam rekao i dokazao da je i ova kleveta neosnovana kada se radilo o carevoj
unutrašnjoj i spoljnoj politici. To su potvrđivali i sami događaji. Istina je, pri tom, vrlo
originalna i ona je bila prava „Raspućinova politika”.
Raspućin je, naime, stalno dizao glas protiv rata, protiv svih ratova okrećući često na
svoju stranu i Nikolaja II.
Kada su bili sami, Raspućin se caru obraćao kao detetu i car ga je slušao s najvećom
pažnjom i s mnogo uvažavanja primao njegove savete.
„Boj se rata!”, govorio je Raspućin caru. „Rođen si u krvavom veku, tvoja vladavina
počela je krvlju. Boj se rata, boj se!
U više navrata tokom posljednjih godina koje su prethodile velikom ratu, kada je izbio
onaj nazvan Balkanski i kada su se 1911. u Alžiru sukobile Francuska i Nemačka, kada se
Vilhelm ponovo oko interesnih sfera u Finskoj sastao sa ruskim carem i kada je, pod
uticajem inteligentnog i upornog Vilhelma bio na rubu da ponovi neoprostivu grešku
počinjenu u Bjerki 1905 (kada je poništeno privremeno francusko-rusko savezništvo) i svaki
put, konačno, kada bi se nad Evropom osetio miris baruta i krvi, Raspućin bi energičnije i
upornije upozoravao cara.
„Ti si car, naslednik svog oca: tvoj otac je ostvario prijateljstvo sa Francuzima i ti nemaš
pravo da menjaš bilo šta što si od oca nasledio.”
„Ti si običan glupak! Da se carevi biraju, za tebe niko ne bi glasao, koliki si glupak! I ja
imam sina naslednika, Mitju; i on je budala. Ali, ja njemu u nasleđe ostavljam krovinjaru,
krave i konje, a tebi je tvoj otac ostavio čitavu Rusiju.”
 XXXI

BOŽIJI IZASLANIK

To što je jedan prost mužik postao prijatelj i savetnik carske porodice i prodro u
samo srce carske palate, s lakoćom prebrodivši sve prepreke staleža i dvora, možda i nije
toliko iznenađujuće s obzirom na prilike koje su tamo vladale.
Car je bio mistik koji je u onostranom tražio rešenja za sve svoje sumnje; carica je,
prihvativši pravoslavlje, postala vatrena vernica koju je, na gotovo morbidan način,
privlačio uglavnom spoljni aspekt njene nove vere. Ovakvo stanje duha dvoje suverena
tražilo je rešenje. Inkarnaciju njihovih ubeđenja predstavljao je upravo Raspućin, božji
čovek, čudotvorac, neka vrsta posrednika između grešnog zemaljskog i beskrajno
milosrdnog nebeskog.
I pre njega, carski presto opsedali su razni duhovnjaci, hipnotizeri, magovi i čitači
sudbine u želji da izvuku korist iz stanja u kojem je bila carska porodica.
U tom smislu, ponavljam, pojava Raspućina na dvoru nije bila nikakav izuzetan
događaj. Poput drugih čudotvoraca i vidovnjaka i njega su caru i carici predstavile dvorske
dame koje su i same na taj način želele da steknu njihovu milost.
Ono što jeste iznenađujuće i izuzetno je to što je Raspućin, kad se jednom našao na
dvoru i upoznao carsku porodicu, uspeo u nestabilnom tlu brzo da pusti duboke i žilave
korene, kao i to da je iz godine u godinu njegov uticaj jačao, da bi tokom rata bio toliki da je
postao neka vrsta nekrunisanog monarha, apsolutnog gospodara misli i delovanja carskog
para!
Koliko god teren bio pogodan za razvoj takvog uticaja, treba priznati da je samo
jednostavan čovek, ali pri tom veliki poznavalac ljudske psihologije, obdaren gotovo
beskrajnom i besprimernom snagom volje, mogao da uspostavi i održava stanje u
prevrtljivom i ćudljivom ambijentu dvora.
Dobro se zna koliko je bola i patnje pretrpela carska porodica zbog Grigorija
Raspućina; dobro se zna da su tokom poslednjih godina vladavine čitava Rusija, armija,
plemstvo i veliki vojvode napravili blok i sprovodili žestoke napade na carevog miljenika.
Ali, oblaćena carska porodica pred opasnošću od državnog udara, hrabro je uzela u zaštitu
božjeg čoveka. Postavivši se ispred njega i sama je trpela udarce.
Kakvu je moć, dakle, posedovao taj sibirski seljak, kad je uspeo u roblje da pretvori
dobroćudnog cara i celu Rusiju od koje je drhtao čitav svet?
Kad je uspostavio kontakt sa carskom porodicom, Raspućinu nije bilo potrebno mnogo
vremena da proceni situaciju i odredi karakter svakog ponaosob, i usmeri uticaj na one
najvažnije, cara, caricu i malog prestolonaslednika.
Velike kneginje, careve kćeri, uopšte ga nisu interesovale i prema njima je zauzeo
očinski stav. Po njegovom mišljenju, one su bile tek čestite male svetice.
 Zapravo, uprkos njihovim godinama, velike kneginje ni najmanje nije interesovala
politika, nisu mislile na bilo kakvu korist, nikad nisu učestvovale u dvorskim ogovaranjima
i ponašale su se kao deca, sa svim detinjim snovima i brigama.
S malim Aleksejem bilo je sasvim drugačije. On je bio naslednik prestola, budući car,
careva nada i caričina snaga. Obolelo dete sadržalo je u sebi sve njihove želje i nadanja;
prema njemu je Raspućin usmerio svu svoju snagu i inteligenciju. Raspućinov uticaj na
carsku porodicu mnogi objašnjavaju jednostavnom činjenicom da je u nekoliko prilika
uspeo da izleči prestolonaslednika, čime je pridobio srca roditelja duboko zabrinutih za
zdravlje sina.
Snagom ubeđivanja i sopstvenim lekovima, Raspućin je nebrojeno puta oslobodio
mališana od nevolja, ali ova pobeda nad organizmom budućeg cara bila je daleko od onoga
čemu je težio i do čega je došao.
Uspeo je da opčini dečaka, baš kao što je to učinio sa njegovim roditeljima. Ohrabrivao
je sve carevićeve hirove, savetujući mu da uvek bude čvrst i uporan u svojim zahtevima, da
nikoga ne sluša, da ne potpada ni pod čiji uticaj i da nikad ne menja jednom donetu odluku.
Naravno, dete je bilo oduševljeno načinom vaspitanja koji mu je omogućavao punu
slobodu. Grigorije je objasnio roditeljima da on nije običan dečak, već naslednik prestola,
budući car koji mora da bude čvrst, nezavisan, nepopustljiv, da misli samo o svojim željama
i veruje samo u svoje ideje. Samo takav moći će da bude pravi, moćan ruski car.
Mali princ obožavao je Raspućina i slušao je samo njega. Voleo je njegove priče i jedva
je čekao da njegov prijatelj dođe da bi mu saopštio svoje male tajne i požalio se na tatu i
mamu.
Kad je Raspućin ubijen, dečakovoj tuzi nije bilo kraja. Razjareno je tražio da ubica
odmah bude pogubljen.
Osvojivši Alekseja fizički i duhovno, Raspućin je istovremeno osvojio najnežnija i
najiskrenija osećanja cara i carice koja su se ubrzo pretvorila u obožavanje i svojevrstan
verski kult. Ovde bi trebalo naglasiti da podložnost verskom misticizmu carske porodice u
Rusiji nije bila izuzetak. Gotovo sva aristokratija bila je tome jednako podložna. Cista i teško
pojmljiva vera, molitve bez odgovora i pitanja bez rešenja, te ljude nisu zadovoljavali. Oni
su želeli rukom da dotaknu nebesa, da dodirnu božje skute, da s Njim budu stalno i
neposredno povezani.
Molitva nevidljivom i nečujnom Bogu ustupila je mesto paganskom obožavanju, kultu
ikona; praznoverje je zamenilo verovanje, molitva je postala obred. Svuda su traženi činitelji
čuda, magovi, propovednici i svi za koje se mislilo da su otelotvorenje nebeskog, ne bi li im
oni preneli živu reč božju koja oslobađa od greha, koja leči fizičke bolove i određuje životni
put. Postalo je veoma prestižno biti u stalnom kontaktu s nekim svetim čovekom, emisarom
božjim, imati u svakom trenutku pri ruci nebeskog savetnika, proricatelja, da tako kažemo.
A ti ljudi, najčešće neuki i pukom voljom sudbine uzdignuti na društvenoj lestvici, nisu
birali sredstva da se ostvare.
Tako je i Raspućin umeo da ubedi carsku porodicu da je upravo on taj poslanik,
izaslanik predodređen za kuću Romanovih sa zadatkom da svojim savetima i zapovestima
sačuva carsku porodicu od neprijatelja i nevolja svake vrste.
Već je sam Raspućinov izgled odavao samosvojnost, autoritarnost i nepokolebljivu
upornost, dok su njegovi saveti imali prizvuk stroge naredbe. Sve to je kod većine onih koji
bi se našli pred njim izazivalo strahopoštovanje i slepu poslušnost. Ovo je svakako bilo
dovoljno da osvoji cara slabe volje. Pošto mu je dušu nahranio misticizmom, Raspućin se
usredsredio na još jednu carevu slabost: nestabilan karakter zbog kojeg se Nikolaj II gotovo
uvek slagao sa poslednjim koji bi ga savetovao. Da bi u tome bio uspešan, Raspućin je
morao da pazi da, kad Nikolaj čuje njegov savet, niko sa strane ne dođe u priliku da to
promeni, a to znači da je morao da ga drži na oku sve dok određena odluka ne bude
potpisana. U tome da „njegova uvek bude poslednja”, Raspućin je imao dve važne
saveznice koje su mu bile odane dušom i telom: Virubovu i caricu lično.
Madam Virubova, najbliža i najintimnija prijateljica carske porodice, redovno je
obaveštavala Raspućina o razmišljanjima i najtajnijim osećanjima carevog domaćinstva, dok
je, s druge strane, kao kakva gramofonska ploča, caru i carici verno prenosila sve što joj je
Sveti čovek govorio.
Druga saveznica, carica, smatrala je Raspućina ličnim prijateljem i spasiteljem. Ona je
činila isto, a kad je car bio odsutan i van neposrednog uticaja, radila je to pismima. Tada bi
mu, gotovo svakodnevno, slala histerična pisma na po dvadesetak stranica, zahtevajući da
izda nekakvo naređenje ih počne reformu naglašavajući da je to savet ili želja „našeg
prijatelja”.
Na ovaj način, čak i van direktnog uticaja, Raspućin je uvek imao poslednju reč, jer bi
car, podložan da donese sugerisanu odluku drugih, čitanjem tih pisama uvek bio nanovo
hipnotisan.
Da bi se bolje razumela sva veličina Raspućinovog uticaja na caricu, treba se setiti
samoće koja ju je okruživala gotovo od prvih dana braka, koja je od rođenja
prestolonaslednika poprimila bolan karakter, da bi tokom rata postala čak zlokobna.
U ruskom društvu uopšte malo ko je znao da između carske porodice i njihovih
najbližih srodnika postoji veliki jaz. Carica majka, koja je celog života sanjala o tome da njen
voljeni sin Mihail dođe na ruski presto, nikad se nije pomirila s pomišlju da će mali Aleksej
te snove zauvek da rasprši.
Ovo nije bila tajna ni za mladu caricu, i zbog toga je mnogo patila. Godinama je,
umesto sina kome je, kao nasledniku, zagarantovan carski presto, rađala kćeri. Duboko u
sebi zavetovala se da će da rodi sina i napokon, sin je rođen. Malo pomalo, odnosi između
palate Aničkov u kojoj je boravila carica majka, i carske porodice postajali su hladniji, da bi
se na kraju pretvorili u otvoreno neprijateljstvo. Carica majka, Marija Fjodorovna, često je
putovala u Dansku i tada su se dvorom širile najrazličitije priče na račun mlade carice, zbog
čega je Aleksandra Fjodorovna prekinula sve odnose sa porodicom njenog muža i nikom od
njih nije dozvoljavala da se meša u državne poslove.
Njeno strahovanje za Alekseja bilo je veće ne samo zbog toga što je bio naslednik
prestola već i zbog toga što je bio njen sin. Njegovom smrću, ona bi došla u drugi plan.
Značajno je spomenuti da malom Alekseju nije bilo dozvoljeno da viđa svoju baku ili
druge rođake njegovog oca. Njegova majka živela je u stalnom strahu da će pokušati da ga
ubiju, otruju ili na drugi način učine da zauvek nestane.
Ruski car bio je prijatan čovek, dobro vaspitan i obrazovan, dobar otac porodice koji je
uživao u jednostavnim zadovoljstvima u krugu svojih, ali koji nimalo nije uživao u
zadovoljstvima posla šefa države. Državne poslove smatrao je bolnom dužnošću kojom su
ga obavezali Bog i njegova zemlja. Nije bio ni strog, niti ambiciozan i carica je morala da
koristi njegovu čistu ljubav prema njoj da bi u njemu probudila bes, želju ili bar malo carske
odlučnosti.
 S njom je bio drugi slučaj: ona je bila autoritarna i arogantna, Rusiju je smatrala svojim
vlasništvom i u sebi je mešala pitanja države sa dužnostima žene i majke. Na ministarskim
položajima želela je da vidi ljude koji su njoj lično bili simpatični i smatrala ih je više svojim
kućnim okruženjem, nego ljudima koji su imali zadatak da upravljaju ogromnom zemljom.
Na svoj način, bila je veliki patriota, želela je slavu i moć Rusije, jer je to bila Rusija u
kojoj je njen muž bio car, a njen sin prestolonaslednik.
Ah velike vojvode, svi redom dokoličari, smatrali su državni trezor kolačem za podelu.
Želeli su da usmeravaju i vladaju mekim Nikolajem, ubeđeni da pitanja dinastije treba
staviti iznad monarha kakav je u tom trenutku bio on. Zbog toga su kod carice nailazili na
žilav otpor.
Malo pomalo, Carsko selo postajalo je sve usamljenije. S izuzetkom nekoliko velikih
kneževa koje nije interesovala politika, svi ostali postali su otvorena opozicija unutar
dinastije.
Na račun mlade carice sa svih strana pljuštale su optužbe, jedna gnusnija od druge.
Krojene u palatama velikih kneževa, brzo su se širile u svim društvenim slojevima, u armiji
i narodu, kao gotove činjenice. Navikli da utiču na politiku i da zauzimaju važne položaje,
velike vojvode besneli su zbog toga što mlada i energična carica obuzdava njihove
neumerene apetite i na nulu svodi uticaj i važnost koje su nekad imali.
Bila je to duga u bespoštedna borba koja je carici svakodnevno zadavala glavobolje. U
takvim uslovima potpuno su razumljive hladnoća kojom se odnosila prema rođacima svog
muža i izolacija u kojoj je podizala svoju decu. Velike vojvode je prezirala. Oni su, sa svoje
strane, maštali o tome da je zatvore u manastir, da joj skinu krunu, a da Nikolaja II udalje
od vlasti, pri čemu bi pod svoje tutorstvo stavili maloletnog Alekseja i time uveli vladavinu
velikih kneževa. Da bi to postigli, smišljali su razne spletke i kovali zavere, pisali Nikolaju
pisma preteće sadržine, uglavnom blateći caricu.
Unutar zidina palate često su se događale i tragične scene. Jednom prilikom, veliki
knez Aleksandar Mihailovič okomio se na cara. Povišenim glasom, u ime svih Romanovih,
zahtevao je promenu politike i ograničenje uticaja carice. Car svih ruskih zemalja, bled od
besa, ćutke je slušao optužbe, nemajući hrabrosti da i sam digne glas i prekine neprijatnu
scenu. Ni on nije voleo velike vojvode, ali ih se bojao i nije imao snage da im se suprotstavi.
U svojoj usamljenosti, ophrvana tugom i brigama, mlada žena, supruga jednog
besprimerno slabog cara, iz dna duše prezirala je porodicu Romanov.
Jedino je porodica Marije Pavlovne gajila iskrena rođačka osećanja prema mladom
dvoru. Na tome im je carica bila duboko zahvalna, tako da je osim održavanja prisnih veza,
u jednom trenutku čak predložila da se prijateljstvo potvrdi i venčanjem njene ćerke Olge sa
jednim od Vladimiroviča. Ali kako je Kiril bio oženjen, a Andrej u morganatskom braku,
preostao je treći sin, Boris.
Obe porodice jedno vreme držale su se ovog plana, sve dok ga brojne spletke nisu
pokvarile, tako da do venčanja nije došlo.
Inače, porodica Marije Pavlovne jedina se nije mešala u politiku, nije pritiskala vladu
da se drži njenih saveta, nije učestvovala u pravljenju intriga i ostala je odana carevoj
porodici. To se pokazalo posebno posle revolucije kada je carska porodica deportovana u
Sibir i kada su je sramno napustili svi rođaci, osim Marije Pavlovne i njenih sinova koji su
podneli veliku žrtvu. Rizikujući da se i sami nađu u velikoj opasnosti, otišli su na Kavkaz,
prodali veliki deo svog nakita i organizovali veliki plan za carevo bekstvo. U Sibir su
svakodnevo slali na stotine hiljada rubalja koje su sve padale u ruke kriminalaca, tako da je
do zatočenika stigao jedva deseti deo. Ova složena i opasna organizacija propala je uprkos
ogromnim troškovima. Carska porodica je pogubljena.
Veliko požrtvovanje Marije Pavlovne, Kirila, Andreja i njegove morganatske supruge
Kšešinske, predstavljalo je lekciju i tešku optužbu na račun drugih velikih kneževa, koji su
se držali po strani i prstom nisu mrdnuli da spasu cara i njegovu porodicu. O otuđenju
velikih kneževa i porodice Marije Pavlovne govori i događaj neposredno posle februarske
revolucije, kada je Kiril, na čelu garde, otišao pred Dumu u pokušaju da spase cara. Zbog
tog hrabrog čina proglasili su ga ludakom, kukavicom i izdajnikom dinastije.
I tako, kada su vesti o izbijanju Prvog svetskog rata došle do Aleksandre Fjodorovne,
ona je, budući Nemica, shvatila da se bliži fatalno vreme kada će carevi rođaci početi da
svode lične račune i da u jednom mahu može da izgubi i krunu i sina i život. Da bi se
odbranila, mlada carica postaje divlja lavica.
U tom trenutku, Raspućinova zvezda blesnula je zaslepljujućim sjajem. Carica ne samo
što je imala poverenje a njegove savete, i što je samo njegovo prisustvo spasavalo nju i njenu
porodicu od intriga i nevolja svake vrste, već je veliki Raspućinov uticaj na cara koristila za
postizanje svojih ciljeva. Bilo je dovoljno samo da spomene ime Božjeg čoveka i kolebljivi
car bi popustio.
I, što je opozicija na dvoru bivala jača i sukob se produbljivao, carica je žešće branila
svog štićenika, svog sveca, proroka, svog prijatelja od optužbi i zavera cele Rusije, jer je
samo on mogao da je spase time što će da održi njen uticaj na cara.
 XXXII

ZLA SUDBINA OKRUŽENJA NIKOLAJA II

Sudbina poslednjeg ruskog cara, Nikolaja II bila je okrutna. Cela njegova

vladavina, od prvog dana do abdikacije koja se dogodila nedugo posle užasne Raspućinove
smrti, bila je pod senkom ratova, revolucija, zavera i svakojakih nevolja unutar porodice.
Sve te nesreće odredila su dva glavna uzroka: politička situacija tog doba i ličnost
samog cara. Prvi uzrok je, bez sumnje, mnogo važniji, ali ne ulazeći u to gde tačno leži
odgovornost Nikolaja II, ne može se negirati da je i njegov karakter odigrao značajnu ulogu
u istoriji Rusije, a možda i celog sveta.
Nikolaj II nasledio je od oca ogromno carstvo, u kome je sve bilo sređivano gvozdenom
rukom Aleksandra III. Ali Nikolaj nije imao ni njegov karakter niti njegov sistem vladavine.
Pod carem Aleksandrom III sve je bilo jasno. Ne baš obrazovan, ali obdaren visokom
inteligencijom, posedovao je nekoliko kvaliteta od neprocenjive vrednosti za monarha:
imao je čvrst karakter, čak bi se moglo reći – gvozden, ali nije bio ni tvrdoglav niti
ekstravagantan. Nije bio sujetan i nije smatrao da je u stanju sam da vlada celim carstvom.
Znao je da iskoristi savete svojih ministara, umeo je da odabere saradnike i dozvoli im da
deluju samostalno do određene granice i omogućavao im je da rade na miru. Takva politika
bila je garant stabilnosti i Rusija je mogla da napreduje bez potresa i katastrofa.
Tokom njegove vladavine, nije bilo ni ratova ni revolucija i Evropa je, uz strahovanja,
ali i uz poštovanje, svog ogromnog suseda smatrala opasnim, ali miroljubivim.
Naziv Mironosac nije dat Aleksandru III tek kao usputno laskanje kojem su vične
kurtizane, već on karakteriše suverena boljeg i pravičnijeg od drugih.
Car Nikolaj II bio je sušta suprotnost ocu. Bio je nepoverljivog i neodlučnog karaktera,
uz to retko tvrdoglav i nepoverljiv i čvrsto odlučan da sam vlada Rusijom. U svemu je
video pokušaj da se umanji njegov carski prestiž, nikako nije voleo jake i inteligentne
ministre i okruživao se mediokritetima i nesposobnima. Ako ovome dodamo da je bio
zaražen bolesnim misticizmom koji je uticao na sve njegove odluke, videćemo da je
spektakl koji je predstavljala njegova vladavina bio, zapravo, beskrajno tužan. Odmah po
njegovom dolasku na vlast, ruska politika postala je nesigurna, neprijatelji su počeli da dižu
glavu, prestiž velike sile vidno se smanjivao i Rusija je počela da klizi u ponor bez dna.
Nikolaj II nije imao poverenja u svoje ministre i oni nikad nisu znali šta se njihovom
caru dopada, a šta ne. Ako je kod Aleksandra III „da“ dato danas, bilo „da“ i sutra, kod
Nikolaja II „da“ od danas, sledećeg dana lako je bilo „ne“. S obzirom na ovakvu politiku,
savesni velikodostojnici nisu mogli da obavljaju svoj posao te su uprkos primamljivoj
ponudi odbijali ponuđene ministarske položaje. Pred kraj vladavine Nikolaja II bilo je
trenutaka kada nije bilo moguće naći bilo koga dostojnog tog imenovanja.
 Postoji još jedan razlog zašto su velike birokrate odbijale ministarska mesta, a to je zla
kob koja je pratila saradnike i savetnike Nikolaja II. Tokom prvih godina njegove vladavine
ubijeni su ministri Bogolepov, Sipjagin i Plehve, što je otvorilo krvavu listu koja će potom
biti kompletirana atentatom na Stolipina, trovanjem Vitea, davljenjem Goremikina i
streljanjem svih članova poslednjeg carskog ministarskog saveta: Ščeglovitova,
Protopopova, Hvostova i drugih. Sve ovo zaokruženo je streljanjem sto i jednog
velikodostojnika u parku Kislovodsk. Ovaj broj odabrao je lično boljševički komesar želeći
da podseti na sto jedan pucanj iz topa kojim se pozdravljao car. Ako ovome dodamo imena
kurtizana koje su žive spaljene u Jekaterinburgu gde je ubijena i potom spaljena i carska
porodica, dobijamo užasavajuću listu zlih sudbina saradnika i osoba bliskih Nikolaju II.
Dobro se sećam kada je načelniku okruga Kijev Sukovkinu ponuđeno mesto ministra
unutrašnjih dela, što je bila velika čast i kruna karijere u državnoj službi. Međutim, bojeći se
atentata, on je kategorički odbio ovo visoko imenovanje. Sličnu ponudu uputio je i
Raspućin načelniku okruga Tobolsk Tanajevski-Ordovskom. Ali, koliko god mesto
načelnika okruga Tobolsk u Sibiru bilo beznačajno u odnosu na položaj ministra
unutrašnjih dela, Tanajevski-Ordovski takođe je odbio da bude ministar.
Ovakvih slučajeva bilo je na pretek i Grigorije Raspućin morao je ne jednom da
ubeđuje kandidate, pozivajući se više na patriotizam, nego na njihove profesionalne
ambicije.
„Čega se bojiš”, vikao bi Grigorije. „Revolucionara? Bombe? Smrti? Pa dobro, u tom
slučaju umrećeš za otadžbinu, za cara, za narod… Nije to ništa, nije to ništa, ispaštaj, žrtvuj
život za Rusiju!“
Pri tom, Raspućin bi svoj govor dopunjavao citatima iz Biblije i primerima iz stare
istorije. Ali, ni citati ni pozivanje na patriotizam nisu mogli da pobede strah koji je ovladao
ljudima i izbor kandidata postajao je sve teži. Pošteni, inteligentni i nezavisni povlačili su se
i volens-nolens moralo je da se pređe na prihvatanje manje uravnoteženih ljudi, avanturista
čiji ugled nije uvek bio na visini.
Čega god se Nikolaj II prihvatio, što god preduzeo, izbliza ih izdaleka, doživelo bi
nekakav fatalan kraj. Proslava njegovog krunisanja završila je tragedijom na Hodinki. {23}

Pregovori oko podele interesnih zona na dalekom istoku (Koreja, Mandžurija), završih su se
nesrećnim rusko-japanskim ratom. Kada su radnici predvođeni popom Gaponom pokušali
da predaju caru svoju peticiju; dočekani su puščanom vatrom. Nešto kasnije i Gapon je {24}

ubijen.
Zbog svega ovog treba li se čuditi što su revolucionari teroristi doneli paradoksalnu
odluku da zaštite Nikolaja II od atentata? Po njihovom mišljenju, monarh je bio najbolji
revolucionar, budući da je svakim svojim potezom gurao Rusiju u zagrljaj revolucije i
anarhije. I bili su u pravu.
Isto to revolucionari su mislili o Grigoriju Raspućinu. Njegovim posredstvom bilo je
lako pratiti sve što se događalo u Carskom selu. Smatrali su da je većina pripadnika
dinastije Romanovih više volela da ima posla s nesrećnim Nikolajem II, nego s njegovim
mogućim naslednikom koji bi mogao da se pokaže kao neko čvrste volje i karaktera.
Sve zavere i atentati na Nikolaja i njegovog najbližeg savetnika i prijatelja, poticali su
isključivo iz kruga najbližih rođaka i carev strah od atentata revolucionara bio je
neopravdan. Sve se odvijalo na način da Nikolaj nikako nije mogao da izađe iz fatalnog
kruga događaja. Pametni i časni ljudi koji su mogli da mu pomognu odbačeni su, dok su
oni beznačajni ohrabrivali njegove slabosti i fantazije ili ga, pak, navodili na neoprostivo
pogrešne korake. Fatalnu ulogu u njegovoj vladavini odigrala je i visokopoštovana supruga
Aleksandra Fjodorovna. Autoritarna, ambiciozna, sumnjičava, histerična i neurastenična,
verskog fanatizma koji se graničio sa manijom, ona je potpuno ovladala duhom svog muža,
koji je i sam bio više nego sklon sumnjičenju koje je ona vešto pothranjivala. Ona ga je
zavađala s okolinom i podržavala samo nesposobne i dosadne udvorice. Navela ga je da
zauvek prekine odnose s roditeljima. Histeričnim napadima i svakodnevnim scenama
uspevala je da uz pomoć cara zadovolji svoje bolesne fantazije. Ta žena bila je zli duh
Nikolaja II i uzrok sve njegove nesreće. Ne jednom, navela ga je na tragično pogrešne
korake.
I, gle, usred ovih tragičnih okolnosti, iznenada izranja figura jednog sibirskog seljaka,
Grigorija Raspućina. Ovu činjenicu, sva Rusija prihvatiće kao koban predznak i u tom
seljaku prepoznaće uzrok sveg zla i simbol urušavanja monarhije.
A da li je on to zaista bio?
Kada se Grigorije Raspućin pojavio u palati, čvor tragičnih događaja koji će slediti već
je počeo da se zapetljava. Hipnotizeri, vidovnjaci i drugi šarlatani već su se odomaćili u
dvoru. Politika se zavrtela kao čigra i teško je poverovati da bi događaji išli drugim smerom
čak da Raspućin nije postojao.
 XXXIII

CAR NIKOLAJ, RASPUĆIN I NJIHOVE

MILJENICE

Malo je onih koji poznaju intiman život Nikolaja II. Carska porodica se udaljila od
brojne rodbine i u porodični krug primala samo najintimnije prijatelje. Iz godine u godinu
taj krug postajao je sve uži, da bi pred kraj vladavine Nikolaja II porodica bila gotovo
potpuno izolovana. Nikolaj je bio krajnje ćutljiv i nije voleo da pokazuje svoje misli, a
posebno ne strahovanja. Njegovi najbliži činili su sve što je bilo moguće da prikriju njegove
mane, tako da je u visokom društvu on smatran za dobro vaspitanu, prijatnu i nežnu osobu
koja voli svoju suprugu i svoju decu, koja vodi miran i povučen porodičan život.
U stvarnosti je, međutim, bilo suprotno. Kao car, Nikolaj II je imao mnogo mana, ali
kao čovek imao ih je još više. Najveća od njih pretvarala je ovog dobro vaspitanog, prijatnog
i nežnog čoveka u monstruma i surovu životinju. Bio je to alkoholizam. Nikolaj II je mnogo
pio; često je bio mrtav pijan i tada bi iz njega nestalo sve ljudsko. U tim trenucima bio bi
užasan. Obuzimala bi ga neobuzdana strast, i njegove ljubavnice postajale bi žrtve bolne i
okrutne seksualne torture. Njegova strast prema vinu bila je usko vezana za seksualne
odnose i nije ih bilo moguće odvojiti.
U ruskom visokom društvu njegova veza s balerinom Kšešinskajom nije bila tajna. Ali,
tada je on još bio tek knez naslednik. S druge strane, malo ko je znao da je nastavio sa
svojim avanturama i posle venčanja, kada se našao na prestolu. Već sam spomenuo kakva je
sudbina zadesila ne samo njega, već i sve njegove najbliže, kao i njegove savetnike. Ta ista
sudbina stavila je svoju tešku ruku i na sve žene koje su sa carem imale intimne odnose. Još
kao prestolonaslednik, Nikolaj je imao dve ljubavnice: balerinu Kšešinskaju i lepu dramsku
umetnicu Labunskaju. Samo su te dve prve careve ljubavnice uspele vremenom da
izmaknu njegovom uticaju i da izbegnu tragičnu sudbinu njegovog okruženja. Ni
Kšešinskaja ni Labunskaja nisu volele Nikolaja. Za njih, on je bio tek izvor raznih usluga i
znale su to da iskoriste dok još nije bio car. Labunskaja je bila doslovce pokrivena
dijamantima i u visokom društvu bila je poznatija po nadimku „Kraljica brilijanata” nego
po svom imenu. Kšešinskaja je, pored palata u Sankt Peterburgu, došla do bogatstva koje se
merilo milionima.
Žene koje su bile ljubavnice Nikolaja Romanova kada je nasledio oca na prestolu Rusije
ne samo da se nisu okoristile već su, naprotiv, bile žrtve brojnih pretnji i proganjanja. Ne
bih ovde da govorim o svim damama koje su prošle kroz carski krevet. Zadržaću se samo
na dve glavne careve ljubavnice koje su podnele sve posledice njegovih alkoholičarskih
perverzija Bile su to gospođa Virubova, dvorska dama i caričina bliska prijateljica, i lepa
gruzijska kneginja Sofija Orbelijani. One jesu volele cara, ah su istovremeno bile užasnute
od njegove strasti prema alkoholu i od sadizma koji je iz nje proizlazio. Svaki put kad bi se
našle s njim, bile su izložene dugoj i zastrašujućoj torturi. Tokom godina, njegov užasni
sadizam postajao je sve veći i samo ih je ropska privrženost i strah od kazni koje bi
svemoćni car mogao nekažnjeno da sprovede terala da ćute i sve podnose. Carica ne samo
što je zatvarala oči pred carevim ljubavnim ispadima već je nastojala da uteši nesrećne žene.
Kada su ove dve careve ljubavnice ostale paralizovane, carica se lično uključila u njihovo
lečenje i nikad nije prestala da ih smatra najboljim prijateljicama. Ova dobrota prema
muževljevim ljubavnicama inače hladne i ambiciozne carice nije iznenađujuća ako se setimo
da posle rođenja prestolonaslednika ona fizički više nije bila normalna žena.
Dodajmo ovde da je Virubova ostala oduzetih nogu posle železničke nesreće koja se
dogodila između Petrograda i Carskog sela, dok su kneginji Orbelijani noge paralizovane
zbog reumatizma. Kavkaska princeza nikad se nije prilagodila vlažnoj baltičkoj klimi
Carskog sela.
Što se tiče ljubavnog života carevog savetnika i prijatelja Grigorija Raspućina, to je
druga priča. Dok je za ljubavne tajne Nikolaja II retko ko znao, Raspućinove veze bile su
opštepoznate. Cak i sada, kada je uloga koju je imao tokom poslednjih godina vladavine
dovoljno rasvetljena, pažnju većine istoričara privlači deo njegovog života vezan za
skandale. Veze sibirskog mužika sa ženama iz najviših krugova društva bile su povod za
mnoga tračarenja. Istina je, međutim, da su sve te brojne žene od Raspućina odlazile
zadovoljne i srećne. Ovo se objašnjava ne samo njegovom fizičkom nadarenošću već, pre
svega, uvažavanjem kojim se odnosio prema slabijem polu. On ne samo da je voleo žene
već im je i pomagao braneći njihov interes. Često je govorio da je u svim porodičnim
svađama i nesporazumima žena ta koja uvek ima pravo. Videvši da se mnoge žene koje od
njega traže pomoć žale na težak život pored muževa nasilnika, zalagao se da im se omogući
brz razvod i tražio pojednostavljenje postupka u sporu. „Ako žena hoće da se razvede”,
govorio je, „treba joj bez odlaganja dati slobodu, jer joj je život postao nepodnošljiv. Ako je
muž taj koji traži razvod, on najčešće laže i vara. Neće više da izdržava ženu i decu ih ima
ljubavnicu.”
Znajući za prijateljsko raspoloženje Raspućina prema ženama, mnoge su mu se
obraćale za pomoć prilikom razvoda i on nikada nije odbijao da upotrebi svoj uticaj:
neverovatnom brzinom bila bi stavljena u pogon zarđala crkvena i pravna mašinerija i to je,
zahvaljujući njemu, stotinama žena donelo slobodu. Ovde nije reč samo o njegovim
ljubavnicama i onima koje su tražile razvod, već o svakoj ženi koja bi mu se obratila za bilo
kakvu pomoć.
Kako kod sebe nikad nije imao veće sume novca, ispisivao bi cedulje svojim
prijateljima bankarima koji bi rado ispunjavali želje Raspućinovih štićenica. Tako su sve bez
razlike od njega odlazile srećne i zadovoljne. Iza jednostavnog izgleda i grubog ponašanja
mužika, krio se pravi gospodin, ljudsko biće velikog srca. „Veliki je greh varati žene.“,
govorio je Raspućin. „Muškarac može da se bavi prevarama u politici, u trgovini, u
poslovima, ali prema ženama uvek mora da bude pošten.“ Čednost i lepota su, prema
Raspućinu, glavni kapital žene i muškarac to mora da poštuje i održava. Dajući muškarcu
mladost i lepotu, žena nepovratno daje sve.
Pored toga što je podržavao prava udatih žena, još više je branio prava onih koje nisu
bile zaštićene zvaničnim brakom. Smatrao je da reč vredi više od pisanog zakona. Čast i
prava neudate žene muškarac mora da čuva više nego čast i prava žene u ozakonjenom
braku, jer je ona zaštićena zakonom i stavom društva. Nezakonita žena oslanja se samo na
reč, na obećanje, na iskrena osećanja. U sukobu s muškarcem, žena je gotovo uvek u pravu.
Od hiljada žena, možda samo jedna nije. Žene su bile zahvalne Raspućinu – ništa čudno –
ne samo zbog njegove materijalne pomoći već i zbog slatkorečivosti i razumevanja koje su
nalazile kod tog gotovo nepismenog mužika. To je uzrok popularnosti koju su hronike
skandala po novinama tumačile na svoj način.
Raspućina je ljutio način na koji se Nikolaj ponašao prema svojim ljubavnicama. Držao
mu je duge pridike o tome da mora da bude nežan s ljubavnicama, da im ne ide u pijanom
stanju koje ga čini grubim, da ih ne tuče i ne muči koristeći njihovu žensku slabost.
Cara su ljubavnice napuštale duhovno i fizički obolele, a Raspućina zdrave, zadovoljne
i srećne. Nikolaj II donosio je svojim konkubinama samo tugu i nezadovoljstvo. Čak i sada,
posle ruske katastrofe i urušavanja carske vlasti, bivše careve ljubavnice prati zla sudbina i
one vode bedan život, dok žene koje su bile s Raspućinom uživaju u sreći.
 XXXIV

RASPUĆIN POLITIČAR

Za njegove savremenike Raspućin nije bio ništa do običan prljavi seljak i pijanica,
koji je uspeo da se uvuče u carsku porodicu, da imenuje ministre, generale i episkope, da
učini da oni padnu u nemilost kako mu se prohte, i da deset godina bude glavni junak
hronika skandala po petrogradskim novinama. U njima, njegov život je pun nereda i
preterivanja, divljih orgija u „Vila Rode”, strastvenih plesova među damama iz redova
najviše aristokratije pomešanih sa pijanim Ciganima. Čudili su se njegovom nečuvenom
uticaju na cara i njegovu porodicu, neospornoj hipnotizerskoj moći i veri u misiju u kojoj je.
Samo je mali broj najbližih uspeo da upozna pravog Raspućina koji se krio iza priproste
spoljašnjosti i da shvati duboke vrednosti njegovog duha i karaktera.
Nažalost, poneki od onih koji su mogli da iskoriste besprimeran uticaj koji je taj mužik
imao na cara za ostvarivanje svojih časnih planova, bili su odbijeni njegovim izgledom.
Nisu se trudili da ga malo pažljivije i dublje sagledaju i držali su se podalje i neprijateljski.
Dolazili su mu samo oni koji su imali lične, egoistične i često nečasne namere. Za njih je
svemoćni miljenik bio samo sredstvo za ostvarivanje sopstvenih interesa. Pravi Raspućin ni
najmanje ih nije zanimao.
Neosporno je, međutim, da se iza maske jednostavnog seljaka krio moćan, prodoran
duh i oštar um duboko zainteresovan za razne političke probleme. Kad je stigao u Sankt
Peterburg, Raspućin je već bio oformljen čovek. Nije bio obrazovan, ali je bio od onih koji
svoj put utiru sopstvenom pameću i koji jednim okom uvek motre na tajanstveni smisao
života.
Raspućin je bio bezbrižan hodočasnik. Prošao je celu Rusiju i dvaput bio u Jerusalimu.
Sretao je ljude iz svih društvenih slojeva i s njima vodio beskrajno duge razgovore.
Zahvaljujući dobrom pamćenju, naučio je mnogo toga što će mu kasnije biti od velike
koristi. Tokom tih svojih nomadskih godina sazreo je u svojevrsnog filozofa. Kada je stekao
uticaj na cara, oslobodio se svakodnevnih malih borbi i sitnih briga i posvetio se ostvarenju
svojih zamisli. Ali, nikad nije zaboravio da je seljak. Nije težio spoljnom sjaju, niti je ikad
želeo postavljenje na neki zvaničan položaj. Ostao je seljak i čak preterivao u jednostavnosti,
posebno pred onima koji su prezirali mužike. Nije zaboravljao milione svoje ruske braće
rasute po ogromnoj zemlji. Njima je želeo da pomogne time što će srušiti visok zid koji se
dizao između njih i cara. To je bila njegova najveća želja i cilj kome je težio svom svojom
snagom i svom svojom dušom.
Tokom dugih sati koje je provodio u krugu carske porodice, Raspućin je s carskim
parom razmatrao najrazličitija verska i politička pitanja. Govorio im je o ruskom narodu, o
patnjama kroz koje prolazi i pričao im priče iz života seljaka. Slušali su ga s najvećom
pažnjom. Tako je car saznao mnogo stvari koje bi mu inače zauvek ostale nepoznate.
Predlagao mu je velike agrarne reforme koje bi ruskom seljaku vratile nadu u dobro.
„Oslobađenje seljaka nije dobro shvaćeno”, govorio im je Raspućin. „Seljak jeste
slobodan, to je tačno, ali ne poseduje dovoljno zemlje. On obično ima veliku porodicu
najčešće sa po desetak dece, ali je komad zemlje koji mu je određen, mali. Sinovi se svađaju
s očevima oko ono malo zemlje koja im pripada, mnogi odlaze u gradove ne bi li zaradili da
prežive, ali tamo ne nalaze posao. I kako onda da žive? Treba očekivati još sukoba i nemira.
Nekada je i kmet bolje živeo. Davali su mu da jede i da se odene. Danas seljak više ne dobija
ništa, a pri tom mora da plaća teške namete. Uzima mu se i šalje na prodaju sve, do
poslednje krave. Seljakova deca idu gola do svoje desete godine. Nemaju ni cipele ni čizme i
srećni su kad imaju pletene sandale. Ako seljak nema zemlju, život na selu nije moguć.“
Raspućin se žalio da vlast neće da izgradi železnicu kroz Sibir.
„Boje se železnice i kretanja koje ona donosi”, objašnjavao je. „Strahuju da bi železnica
pokvarila seljaka. To su gluposti. Železnica može da poboljša život seljaku. Bez nje, mora da
ostane tamo gde je, jer se preko Sibira ne može pešice. Sibirski seljak ne zna šta se u svetu
događa, do njega ne dopire ništa. Može li to da se naziva životom? Ali, Sibir je veliki i
sibirski seljak još nekako i preživljava, dok u Rusiji (Raspućin hoće da kaže u evropskoj
Rusiji), seljakova deca tako retko vide beli hleb da ga smatraju kolačem. Čovek sa polja
nema ništa. Pšenično brašno ima samo o Uskrsu; malo mesa jede samo o praznicima.
Nedostaju mu i odeća i obuća, a ništa ne može da napravi sam. Po selima nema zanatlija.
Ako bi kakav zanatlija i došao u selo, vlast ga odmah proteruje. Zašto? Da li zato što će da
napravi motiku, ralo, uzengije, srp, čizme ili nešto drugo od važnih potrepština? Ne. Boje se
zanatlija da seljak ne bi video da se može živeti bolje, da ne počne da juri za novcem, da
traži pravičniju podelu zemlje. Kažu da sve ovo vodi revoluciji… Gluposti! Plemstvo je
suviše dobro organizovano. Ako bi neko i hteo nešto da učini, odmah ga proglašavaju za
revolucionara. Na sav glas ga optuže da je bundžija i bacaju u zatvor. Vlast neće škole,
seljak se drži u neznanju. Takva politika ne vodi ničemu dobrom.”
Raspućin je sanjao o monarhiji u kojoj bi seljaci bili vladajuća klasa. Smatrao je da bi
posede države i manastira trebalo podeliti njima. Velike posede koji pripadaju pojedincima
trebalo bi eksproprisati i takođe podeliti među seljacima. Za obeštećenje velikih
zemljoposednika, Raspućin je predviđao veliki zajam iz inostranstva.
„Ali, gospodi ne treba dozvoliti da novac koji su dobili za zemlju spiskaju na putovanja
van Rusije. Tako nešto ne sme se tolerisati“ rekao je Raspućin.
Raspućinu je najvažnije bilo da se plemstvu oduzme vlast u državi, tako da seljaci
imaju odlučujuću ulogu u vlasti. Sanjao je da prestolonaslednik Aleksej postane car seljaka.
„Tvoj sin treba da bude car seljaka,” govorio je Raspućin caru, „a ti ćeš tako zauvek
ostati Nikolaj Veliki.“
Raspućina su takođe živo zanimale manjine i njihov položaj u zemlji. Tokom svojih
dugih hodočašća širom Rusije, upoznao je i krajeve u kojima žive neruske manjine. Video je
kolonije Nemaca, tatarska sela, naseobine Jevreja u Poljskoj, Gruzina i Jermena na Kavkazu.
Ni prema kome nije pokazivao neprijateljstvo. Kasnije je, pod mojim uticajem, energično
radio na pitanjima ugnjetenih nacionalnosti.
„Svi smo jednaki pred Bogom”, imao je običaj da kaže.
Raspućin se nadao da bi do ostvarenja njegovih napora za zvanično ukidanje
ograničenja nametnutih manjinama, moglo da dođe posle rata. U međuvremenu je
ministrima kojima je pomogao da dođu na položaj nametao obavezu da rade na tome. Ali
događalo se da ministri, kad dođu na položaj, više nemaju hrabrost da održe obećanje, zbog
čega bi ubrzo bili prinuđeni da vrate portfelj. Ovo je protiv Raspućina okretalo ne samo
ministre već i velike vojvode, koji su smatrali da car ne sme da donosi krajnju odluku o
nacionalnostima, a da se ne posavetuje s ostalim pripadnicima dinastije.
Svetski rat bacio je Raspućina u očaj. Nikad nije prežalio što se u trenutku objave rata
našao u Sibiru i što – pošto ga je teško ranila Guseva – nije mogao da bude u Petrogradu.
Raspućina su često optuživali da otvoreno pokazuje prijateljstvo prema Nemcima. To
nije bilo bez razloga. Čudna naklonost jednog ruskog seljaka koji nikad nije bio u Nemačkoj
objašnjava se njegovim zapažanjima prilikom posete nemačkim kolonijama u Rusiji. Tamo
je bio zapanjen dobrim stanjem polja, čistoćom koja je vladala u nemačkim selima i
urednom odećom stanovnika. Bio je zapanjen i njihovom obilnom trpezom. Iznenadilo ga je
i to što kolonisti pored čaja piju i kafu. O svojim utiscima iz nemačkih naseobina često i
rado je pričao ruskim seljacima. Savetovao im je da se žene nemačkim devojkama, jer su
takvi brakovi uvek srećni.
„Kad ima Nemicu u kući, seljak je srećan“, govorio je. „Tada vlada red i ništa ne
nedostaje. Svekar je ponosan na snaju i hvališe se susedima: ’Vidite kakvu vrednu radnicu
imam za snaju’.“
Raspućinovo uvažavanje Nemaca postalo je još veće kada je saznao da većina
poljoprivrednih mašina i alatki potiče iz te zemlje.
Ponesen ovim utiscima, uporno je zagovarao hitno sklapanje mira s Nemačkom, pa
makar i pod teškim uslovima. Smatrao je da je bilo kakav mir bolji od rata. Pošto je Rusija
ponovo bila moćna sila, uslovi primirja mogli bi da budu u njenu korist. Kada mu je
predočeno da primirje još ne dolazi u obzir, da je to čak opasno, Raspućin je odgovorio:
„Niko nema pravo da uništava tuđ život. Ima ljudi koji se bave poslovima novca,
kupovinom kuća ili zemljišta, a jedino što ja želim je da budem posrednik za mir. Tatica mi
stalno govori da sam u pravu i da treba da ostanem nepristrasan.”
Uzalud su ga podsećali da je car objavio da će nastaviti borbu sve dok je poslednji
nemački vojnik na tlu Rusije. Ovu carevu izjavu Raspućin je objasnio na svoj način:
„Sasvim je moguće da je car to rekao. Ali, on je gospodar svojih reči. Ako ih je izrekao,
može i da ih povuče. Ako je izdao jedno naređenje, može da ga zameni drugim. On je car i
može da radi šta hoće. Ali kako isterati sve Nemce iz Rusije? Šta činiti s nemačkim
zanatlijama i trgovcima?”
Nije pomoglo ni uporno ubeđivanje da car nije mislio na ruske Nemce već isključivo na
Nemce u uniformi. Nabusito je uzvratio da ne vidi razliku između ruskih Nemaca i onih iz
nemačke carevine. I jedni i drugi imaju isti cilj, i razlika je samo u tome što jedni koriste
pesnicu i silu, dok se dugi služe pameću i novcem.
Raspućin je tvrdio da je ruski seljak naklonjen Nemcima. To je ovako objašnjavao:
„Rus je navikao na nemačku robu, jer je nemačka roba kvalitetna. Nemci znaju šta
znači raditi. Kad se nemački ratni zarobljenik nađe u selu, svi ga hoće u svojoj kući jer se
zna da su Nemci vredni radnici.“
S druge strane, Raspućin nije voleo samo Nemce. Voleo je i Amerikance i ta naklonost
nije bila ništa manje neprimerena trenutku. Dosta ruskih seljaka ima rođake u Americi i od
njih dobija novac. U pismima rođaci opisuju Novi svet na način prijemčiv ruskom seljaku.
Mnogi siromašni emigranti postali su bogati farmeri u Americi, drugi su se zaposlili kao
radnici. I jedni i drugi su uglavnom zadovoljni. Siromašnom seljaku Amerika se čini
zemljom iz bajke. Eldorado! Uporno je ponavljao kako bi s te dve zemlje trebalo živeti u
miru i prijateljstvu.
Ne mogu da završim ovo poglavlje, a da ne spomenem još jedan zanimljiv događaj.
Kada su se ruske trupe povlačile uz borbu iz Varšave, Nikolaj II telefonirao je Raspućinu u
dva sata po ponoći. Rekao mu je da se našao u bezizlaznoj situaciji i da mu preostaje samo
da se obesi. „Vilhelm II“, rekao je, „želi od Poljske da napravi nezavisnu državu. Takvu
sramotu ne mogu da preživim!”
Raspućin mu je ovako odgovorio:
„Moraćeš Poljacima da daš autonomiju i ne gubi hrabrost. Ako povratiš Poljsku, daj im
sve što traže. Oni su Sloveni, iste rase kao Rusi i sa Rusima se najbolje razumeju.”
Ovo je pismo koje je Raspućin uputio caru u trenutku objave svetskog rata:

Dragi prijatelju. Ponavljam, velika bura zapretila je Rusiji, velika nesreća i

neizmerno zlo. Obavija nas gusta tama. Okean suza. I koliko krvi! Šta reći? Ne
nalazim reči. Neopisiv teror. Znam, svi oko tebe traže rat. Svi, čak i tebi
najverniji. Ne vide da srljaju u propast. Surova je kazna božija! Ako čoveku
oduzme razum, to je početak kraja. Ti si car tvog naroda. Ne dozvoli da
nerazumni pobede. Srljajući u propast sa sobom vuku sav narod! Nemci će možda
biti pobeđeni, ali šta će biti s Rusijom? Kad bolje razmisliš, nikad nije bilo tako
velikog mučenika kao što je Rusija. Udavićemo se u krvi. Velika je nesreća.
Beskrajna je tuga.
Grigorije
 XXXV

SUMNJE I NADANJA

Posle nekoliko godina saradnje, mogao sam Raspućinu da se obratim i noću i

danju. Poznavao sam ga bolje od ikog drugog, tako da mogu da ustvrdim da nije verovao
da će njegova milost kod cara trajati večno. Zbog toga je često bio uznemiren i osećao se
nesigurno. Znajući da će njegovoj ulozi u Rusiji jednog dana doći kraj, razmišljao je o svojoj
budućnosti. Nije se bojao atentata koliko sramote i onoga što je neizbežno prati. Raspućin je
bio svestan svojih vrednosti i mogućnost pada uznemiravala ga je više od same smrti.
Pokušavao je da se ohrabri verom da će njegova „moć“ savladati zaverenike, iako znamo da
je to ovog puta bilo bez osnova. Zaokupljen sumnjama, shvatio je da je neophodno da
ostavi nešto sa strane za stare dane. Zbog toga se okrenuo meni i zatražio prijateljski savet i
pomoć. Imao je poverenje u moju stručnost i iskustvo. Računao je na mene. I ja sam isto
osećao prema njemu. Nikad nisam video da je nekome počinio zlo. Naprotiv, nastojao je da
prema svakome bude dobar. To što je car bio loš, Raspućin nije bio kriv. Pomogao je, uz
moje posredovanje, hiljadama ljudi i činio je to iz čiste dobrote i bez lične koristi. To mu
nikad neću zaboraviti i smatram da nemam pravo da ga osuđujem. Niko nije bez mana, to
se zna, ali je, po mom mišljenju, Raspućin u većini stvari bio pošteniji od svih onih koji su se
tiskali u njegovoj kući. Kad mi je govorio o svojoj budućnosti, savetovao sam mu da bez
oklevanja napusti Petrograd i da ne čeka da njegovi neprijatelji izgube strpljenje.
Imao sam malo imanje u Palestini i sanjao o tome da svoje dane završim u zemlji mojih
predaka. Sveta zemlja privlačila je i Raspućina. Podržavao je moj plan da se tamo skrasim.
Nas dvojica davno bismo se već odrekli sumornog i opasnog života u Petrogradu, da nas za
njega nije vezivao zadatak koji smo obavljali. Raspućin je bio čvrsto rešen da završi rat, dok
sam ja nastavljao da radim na pitanju jednakosti za Jevreje.
„Cara treba naterati da drži datu reč“, govorio je Raspućin. „Obećao je da će napraviti
novi ustav. Da je to dosad učinio, svi bi, Rusi i nerusi već imali ista prava. Ali u ovom
trenutku moramo pre svega da mislimo o miru.“
„Zaključivanje mira je teška stvar“, rekao sam mu. „Bilo bi bolje da počneš od
ravnopravnosti Jevreja. To će ti pomoći u vezi s mirom. Kad jevrejsko pitanje bude rešeno
imaćeš njihovu punu materijalnu pomoć i moći ćeš u potpunosti da se posvetiš miru.“
„A kako misliš da postignem nešto za Jevreje kad još nisam postigao ništa za seljake?”,
uzvratio je Raspućin. „Car se ne usuđuje da Jevrejima da prava. Misli da bi zbog toga
mogao da bude ubijen. Njegovog dedu su ubili. Car mi je nekoliko puta rekao da su
ministri, svi redom, lažovi. Koriste svaku priliku da ga ubede da je sve što se događa
krivica Jevreja.”
Ovaj razgovor odvijao se 1915. Bilo je to u vreme kada se grof Vite približio Raspućinu
i na njega imao veliki uticaj. Sa svoje strane, Raspućin je za svoju stvar pridobio caricu i
mitropolita Pitirima. Cara je uporno ubeđivao da je krajnje vreme da se uspostavi vladavina
zasnovana na ustavu i da bi to ujedinilo Rusiju.
Jednog dana, došao je kod nas veseo i zadovoljan. Rekao nam je da je napokon uspeo u
onome što je tražio od Tatice: car je pristao da ode u Dumu i objavi da će da oformi novi
kabinet u kome će samo predsednika odabrati on, dok će sve druge ministre birati Duma.
Ne mogu da kažem kako je to tačno trebalo da se dogodi. Možda nisam dobro razumeo
Raspućina ili mi on nije dobro objasnio. U svakom slučaju, dodao je da će, kad novi ustav
zaživi, svako imati sva svoja prava s izuzetkom rukovodećih položaja u armiji i državnoj
administraciji. Prema Raspućinu, to je bio nemački sistem.
O ovome sam odmah obavestio svoje istovernike, barona Ginzburga i Moše Ginzburga.
Niko nije dovodio u pitanje Raspućinove reči, jer su znali da nije lažov. Nažalost, nismo
računali na jedan važan detalj: varljiv karakter poslednjeg ruskog cara. S obzirom na
nedostatak volje i nesposobnost da se drži date reči, bolje bi bilo da nismo verovali u
njegovo obećanje. Staviše, po povratku iz glavnog štaba, Nikolaj II je rekao Raspućinu da
više nema iste namere. Neće otići u Dumu i neće promeniti vladu.
Raspućin se slobodno i bez uvijanja obraćao caru. Ovog puta bio je van sebe od besa,
što je uplašilo caricu i Virubovu. Prorekao je da će, ako Nikolaj ne preduzme nešto da se
zbliži sa svojim narodom, doći do revolucije. Prevrtljiv kakav je bio, car se na kraju složio s
Raspućinom. Određen je dan kada će biti proglašen novi ustav. Car je ponovo odlučio da
ode u Dumu. Ali poseta je ipak otkazana u poslednjem trenutku, posle dojave da bi mogao
biti ubijen. Može biti da je car sve ovo izmislio kao izgovor da ne izvrši obećanje.
 XXXVI

PROPALO POSREDOVANJE

Jednog dana, nedugo posle imenovanja našeg kandidata Šturmera za predsednika

Saveta ministara, okupili smo se kod mitropolita Pitirima u manastiru Aleksandra
Nevskog. Sastanku su prisustvovali episkop Isidor, Šturmer, Raspućin i ja. Svi prisutni
izjasnili su se da su spremni da rade koliko im mogućnosti dozvoljavaju na poboljšanju
tužne sudbine Jevreja u Rusiji.
U jednom trenutku, Šturmer se okrenu prema meni i reče:
„Ti si čudan čovek, Simanoviču! Stvar za koju se zalažeš je pravična, to je istina, ali nisi
odabrao dobar put. Trebalo bi da znaš da ni ja ni ministarstvo ne možemo na sebe da
preuzmemo jevrejsko pitanje, a da mimoiđemo cara. Ministrima koji bi se u to upustili, ne
bi se dobro pisalo! U vreme prethodnog cara, ministri su bili nezavisni i radili su po
sopstvenoj savesti. Imali su više hrabrosti i držali se date reči. Ali u sadašnjeg cara više niko
nema poverenja. I on sam sumnjičav je prema nama i veoma je teško s njim dogovoriti bilo
šta. Bio bih beskrajno srećan da jevrejski narod izbavim iz teškog stanja u kome je. Ali ne
usuđujem se da preduzmem korake za koje znam da će me odvesti u propast. U Rusiji,
ministar zvanično mora da bude antisemita; on ne sme da se odrekne antisemitizma. Ja
želim da zadržim svoje ministarsko mesto. Prirodno, ti to ne razumeš i od mene tražiš da
činim nemoguće. Vrlo rado ću podržati Jevreje, ali tek kad se ukaže prava prilika. Ti imaš
sposobnosti i veze i tebi je mnogo lakše da se snađeš. Zapravo, u ovoj stvari ti si moćniji od
svih nas zajedno. Zato se potrudi samo da mi car naredi da jevrejsko pitanje stavim u
proceduru i ja ću, kunem ti se, učiniti sve što je potrebno.”
U nastavku, mitropolit Ptirim je izneo neočekivan predlog: „Slušaj Simanoviču, kako
stoje stvari, Raspućin i ja sutra idemo u Carsko selo gde će biti održana sveta liturgija.
Potom će biti ručak za ranjenike. Donesi vojnicima u bolnicu konjaka, žita, šećera i slatkiša i
ja ću se zauzeti da se lično obratiš caru. Poslušaj moj savet, reci mu istinu, reci mu o kakvim
se progonima Jevreja radi, onako kako govoriš nama ovde. Bog će ti biti u pomoći.”
Mitropolitov predlog dočekan je s opštim odobravanjem i ja sam odlučio da izađem
pred cara i zatražim jednakost za Jevreje. Telefonirao sam sestrama Voskobojnikov da me
stave na spisak pozvanih na molitvu u vojnoj bolnici. Dve dame zamolile su me da odmah
dođem kod njih, jer su želele nešto da me zamole. Radilo se o tome da je predviđeno da
prestolonaslednik Aleksej posle liturgije deli vojnicima poklone i tražile su da ih ja
nabavim. Tako sam za sutrašnju svečanost obezbedio dvanaest srebrnih satova s lancem i
isto toliko srebrnih tacni za šolje za čaj.
Stigao sam u bolnicu u trenutku kada je sveta liturgija završena. Carević je bio
oduševljen onim što sam doneo, a carica je odmah prenela caru da je mali knez naslednik
zadovoljan mnome. Nikolaj II se okrenuo meni i zahvalio mi. Trenutak se činio povoljnim.
Carević je razdelio poklone. Raspućin je mislio da je to prilika da počnemo da sprovodimo
naš plan. Ustao je i rekao caru:
„Imaš pred sobom jednog sina jevrejskog naroda.“
Nikolaj II iznenađeno nas pogleda i reče:
„Ne razumem…”
Svi koji su prisustvovali ovoj sceni gledali su nas s čuđenjem. Raspućin tada reče:
„Ja počeh, a neka on kaže ostalo.”
Zadrhtao sam od uzbuđenja i počeo ovim rečima: „Veličanstvo, godinama živim u
Petrogradu, ali moja braća i sestre, sav jevrejski narod, ne zna ništa o vašoj ljubavi prema
njima.”
Mitropolit me prekide:
„Ne izjašnjavaš se jasno. Ako govoriš u ime svog jevrejskog naroda, moraš da budeš
malo jasniji.”
Pod velikim pritiskom nastavih:
„Veličanstvo, moja braća, sav jevrejski narod, željno iščekuju jednu jedinu vašu reč koja
će odlučiti njihovu sudbinu. Očekuju da im date slobodu, pravo na slobodno naseljavanje i
pravo na obrazovanje. Od vas očekuju samo vašu milost.“
Car me je pažljivo slušao. Govorio sam pomalo nevezano i zbunjeno, ali Nikolaj II je
razumeo šta sam želeo da kažem. Svi su ćutke i napeto očekivali carev odgovor. Primetio
sam, i to me je malo umirilo, da su prisutni saosećali sa mnom, ali car mi odgovori:
„Reci svojoj braći da neću da im dam ništa!”
Na te reči, izgubio sam kontrolu. Sa suzama u očima, zavapio sam:
„Veličanstvo, preklinjem vas, poštedite me takve poruke! Takav odgovor nisam u
stanju da prenesem svojoj braći.”
Car me dobroćudno pogleda i smireno, čak sa saosećanjem, reče mi:
„Ne razumeš me. Svojim Jevrejima treba da kažeš da ja ne pravim nikakvu razliku
između manjina i mojih ruskih podanika. Ali mi imamo osamdeset miliona seljaka i stotinu
miliona podanika raznih nacionalnosti. Moji seljaci su nepismeni i intelektualno nedozreli,
dok Jevreji to nisu. Ovo reci Jevrejima: kad moji seljaci budu na istoj ravni s Jevrejima, daću
Jevrejima sve ono što pripada mojim seljacima.”
Odgovorio sam: „Po vašem naređenju, učiniću sve što je neophodno.“
Sutradan sam zamolio Raspućina da primi jevrejske izaslanike i da im potvrdi da sam
našu molbu izneo caru lično.
Baron Ginzburg, Poljakov i Varščavski potom su se sastali i s mitropolitom, koji im je
takođe potvrdio moje reči.
 XXXVII

POSLEDNJI ADUT: PROTOPOPOV

Tako su se nade koje smo polagali u cara srušile kao kula od karata i svi smo se
osećali potučenim. Odlučili smo da se više ne oslanjamo na prevrtljivog cara, već na
ministre. Na njih je bilo lakše uticati, ako ne drugačije, ono primamljivim novčanim
nadoknadama, skupim poklonima i ordenima. Sto se mene tiče, moj prvenstveni cilj bio je
poboljšanje života Jevreja. Smatrao sam da je lakše ostvariti prava na jednakost i
naseljavanje Jevreja, nego postići promenu režima.
S te strane, nova nada zakucala je na naša vrata. Raspućin nam je nekoliko puta
ponovio da je car raspoložen da učini nekoliko ustupaka Jevrejima. I tako, kad smo uspeli
da obezbedimo portfelj ministra unutrašnjih dela Protopopovu, on nam je dao reč da će
učiniti nešto za Jevreje. Mi smo pripremili teren i uspeh je sad zavisio samo od njegove volje
i umeća.
Kad je odlučio da dođe na mesto ministra unutrašnjih dela, Protopopov se prvo obratio
meni. Ubrzo smo postali prijatelji. Ja sam ga spojio s Raspućinom čije je poverenje takođe
stekao. Raspućin je često caru govorio o njemu i nije trebalo mnogo vremena da postignemo
uspeh.
Prvi susreti i Protopopova i Raspućina bili su kod kneginje Taršanove. Potom su se
preselili u dom kneza Mječovskog. Protopopovljeva najveća želja bila je da bude imenovan
za ministra. Mi smo mu postavih naše uslove: da se zalaže za separatni mir s Nemačkom i
poboljšanje stanja Jevreja. Prihvatio je. Upoznao sam ga s prvacima jevrejske politike i on
im. je potvrdio da je spreman da se založi za jevrejsku stvar.
Jednog dana, Raspućin, Protopopov i ja našli smo se u Carskom selu kod Virubove.
Ona je, po običaju, molioca prvo podvrgla ispitivanju. Sve je prošlo dobro. Potom smo
posetili vojnu bolnicu i onda je Virubova predstavila Protopopova carici, na koju je ostavio
dobar utisak. Ubrzo potom, postavljen je za ministra unutrašnjih poslova. Poslednjeg
ministra unutrašnjih poslova tog režima. Pre nego što je preuzeo posao, položio sam za
njega kaparu od sto pedeset hiljada rubalja, jer bez toga ga ne bi smatrali nepodmitljivim,
što bi moglo da spreči imenovanje. Protopopov mi je obećao da će taj novac da vrati iz
tajnih fondova ministarstva, ali kako je odlučio da da donaciju od sto hiljada rubalja za
bolnicu koju je osnovala Virubova, nije mogao da se raskusura i sa mnom. Virubova je
pitala Raspućina da li zna za tu donaciju i da li ima primedbi. Kad joj je rečeno da je
donacija odlučena na Raspućinov savet, Virubova je bila zadovoljna.
I inače, bio je običaj da osobe koje uz pomoć Virubove dođu do položaja ili visokog
imenovanja, odvoje lepu sumu za bolnicu koju je osnovala caričina prva dama. Pored toga,
dobijala je i vredne lične poklone. Tako joj je gospođa Rubinštajn uputila pedeset hiljada
rubalja, gospođa Rajnenzon dvadeset pet, bankar Manu deset hiljada, Našimov trideset
hiljada, Popov deset hiljada rubalja. Što se mene tiče, ja sam joj ponudio razne brilijante,
smaragde i srebrne vaze velike vrednosti. Carskom paru Virubova je objasnila da tim
poklonima prijatelji žele da joj osiguraju budućnost budući da je, posle nesreće, ostala
oduzetih nogu.
Kada je izbila revolucija, tokom jednog pretresa kod mene je nađeno nekoliko ugovora
s Protopopovim. Komisija koja se time bavila našla je i druga dokumenta koja su se ticala
velikih kneževa, ministara i drugih zvaničnika, što je bilo dovoljno da budem osumnjičen
za korupciju. Ali sve se zaustavilo na tome. Objasnio sam im da ne mogu da budem
odgovoran, jer nikad nisam imao nikakvu drugu funkciju osim „Jevrejina bez portfelja”.
Imenovanje Protopopova podiglo je veliku buru u Rusiji. Deputate u Dumi ljutilo je to
što se postavio na stranu cara u borbi protiv predstavnika naroda. To je Protopopova sve
više brinulo, pa je tražio od Raspućina savet šta da čini. Raspućin mu je rekao da „ne treba
da ga brinu deputati, jer oni ionako ne znaju šta rade“. A zapravo, Raspućin se bojao da bi
ovakvo raspoloženje u Dumi moglo da se okrene i protiv njega. Savetovao je caru da
odugovlači koliko je moguće s otvaranjem Dume, a da Dom deputata drži na lancu kao
kakvog besnog psa, jer Dom nikad nije bio zadovoljan i bez prestanka je lajao. Ovo je bilo
jedno od omiljenih Raspućinovih poređenja.
Car, carica i Raspućin u Protopopovu su videli dobrog saveznika. Mladi dvor osećao se
napuštenim od svih i okruženim isključivo neprijateljima. U njemu je vladalo veliko
uznemirenje i osećanje opasnosti – koja se zaista i bližila! – koju je nemoguće izbeći. Ovo
može da izgleda čudno, budući da car još nije bio svrgnut i da je još bio svemoćni vladar.
Ali je stanje duha na dvoru bilo deprimirajuće. Krug sigurnih prijatelja i ljudi od poverenja
postajao je svakim danom sve uži. Car je postajao sve ravnodušniji i nezainteresovaniji.
Sticao se utisak da ga baš ništa ne zanima. Nije mu ostalo nimalo snage da se suprotstavi
protivnicima i poboljša opšte stanje. U tom kritičnom trenutku na scenu stupa Protopopov.
On je znao kako da oživi mladi dvor.
 XXXVIII

SLUČAJ FABRIKANATA ŠEĆERA

Sin dobro poznatog predsednika petrogradskog konzistorijuma Sijeva došao mi je

jednog dana s molbom da upotrebim svoj uticaj i pomognem njegovom šuraku, Hepneru,
kijevskom fabrikantu šećera, uhapšenom zajedno sa još dvojicom fabrikanata Babuškinom i
Dobrijem.
Time je počeo čuveni „Slučaj fabrikanata šećera”. Oni su optuženi da su tokom rata
Nemcima prodali značajnu količinu te namirnice koju su ovi potom isporučili Persiji. Po
mojoj oceni, reč je bila o nelegalnom izvozu, ali izvozu zasnovanom na ugovorima koji su s
nemačkim trgovcima sklopljeni pre rata. Vojne vlasti su, međutim, okrivile fabrikante – koji
su svi bili Jevreji – za veleizdaju. Ako bi bili izvedeni pred vojni sud, to bi moglo da ima
najgore posledice i zato je trebalo pokušati sve da se te teške optužbe ukinu.
Obratio sam se Raspućinu, koji mi je rekao da će rado da mi pomogne. Sijev je ponudio
da snosi sve materijalne troškove, samo da se stvar povoljno reši.
Prvo je morao da pokrije troškove velike gozbe u „Vila Rodi“. Ja sam u međuvremenu
uspeo za slučaj da zainteresujem Dobrovoljskog – vrhovnog tužioca Senata – s kojim sam
bio u vrlo dobrim odnosima. On je, sa svoje strane, u stvar uveo zamenika ministra pravde.
Nekoliko dana kasnije, Dobrovoljski mi je savetovao da preko advokata podnesem žalbu na
hapšenje fabrikanata šećera. Smatrao je da sudski proces treba preneti sa vojnog na redovni
sud. Ali vojne vlasti nisu odstupale od stava da je šećer izvezen nelegalno i da su time
ugrožene vojne zalihe.
Slučaj je bio toliko težak da ni Raspućin nije video izlaz i iskreno mi je rekao da nema
nade, jer generali nisu želeli da slušaju. Rekao mi je da ne treba da računam na njega i da
stvar pokušam da izvedem sam. Ipak, posle velike rasprave, molbi i ubeđivanja, pristao je
da pomogne. Da bi borba bila lakša, uverili smo Dobrovoljskog da možemo da ga
postavimo za ministra pravde, ali pod uslovom da pomogne. Sa svoje strane, on je obećao
da će da raspusti istražnu komisiju generala Batjušina, što će otežati rad pravosuđa.
Raspućin je dao svoj pristanak i ponudio se da za slučaj zainteresuje caricu. Zapravo, uspeo
je da udesi da Dobrovoljski bude prisutan kod nje. Ubeđivali su caricu da su mutna posla
ono što rade general Batjušin i njegova komisija. Raspućin je dodao da je i inače rad tih
komisija gubljenje vremena.
Uskoro sam se uverio da naša propaganda na dvoru u korist fabrikanata šećera nije
bila uzaludna. Istovremeno, ja sam preduzeo korake u drugom pravcu. Zamolio sam mog
prijatelja Rozena da popriča ponaosob sa članovima komisije generala Batjušina. Kao bivši
carski tužilac, bio je u dobrim odnosima s njima. Cilj njegovih poseta bio je da sazna dokle
je stigla istraga. Uspeo je u tome bez većih teškoća. Na taj način, u najkraćem mogućem
vremenu, znali smo sve slabosti optužbe.
 Kad je to učinjeno, u ime Hepnerove ćerke podneli smo predstavku carici u kojoj
preuzimamo zadatak da rasvetlimo sve slabosti optužbe. U njoj je naglašeno da su ti
kijevski fabrikanti Nemcima i pre rata prodavali šećer koji je i tada isporučivan Persiji, ali
da to ruski industrijalci nisu znali niti su imali pravo da se mešaju. Carica je ovo poslala u
generalštab gde se nalazio car, i zamolila da se sagleda pravo stanje stvari.
Nikolaj II pozvao je generala Batjušina u glavni štab. Tu mu je saopštio da će uskoro da
bude smenjen sa funkcije predsednika istražne komisije i postavljen na drugo mesto.
Uzbuđeni Batjušin otišao je kod načelnika generalštaba generala Aleksejeva da mu se
požali. Ovaj mu je savetovao da nastavi da radi kao da se ništa nije dogodilo i da ne dozvoli
da ga zastrašuju. Batjušin je poslušao savet, ali je pod datim okolnostima ipak zatražio
Raspućinovu uslugu. Koliko se sećam, Raspućin je bio taj koji je zatražio prijem kod
strašnog generala. Dogovorili smo se da slućaj pređe sa vojnog na civilni sud, da fabrikanti
priznaju da jesu u ratno vreme izvezli šećer, ali da se odbaci optužba za izdaju.
Nekako u to vreme Raspućin je ubijen. Car je smenio ministra pravde Makarova i na
njegovo mesto, po mojoj preporuci, imenovao Dobrovoljskog, tako da sam mogao da se
oslonim na njega i privedem slučaj kraju. Dobrovoljski je pozvao u Petrograd glavnog
tužioca Kijeva i zatražio izveštaj o procesu. Posle još jednog susreta s tužiocem,
Dobrovoljski je izdao naredbu da se sudsko gonjenje prekine. No, uprkos svemu, nije bilo
moguće postići oslobađanje zatvorenika, jer su oni uhapšeni po naređenju komandanta
jugoistočnog fronta, generala Brusilova, a on nije hteo ni da čuje da ih pusti iz zatvora.
Poslao ih je u izgnanstvo u Narim, u severnom Sibiru.
Pokušali smo da pritisnemo Brusilova, ali bez uspeha. U očajanju, advokat Šlosberg je
sastavio novu žalbu za cara u kojoj se fabrikanti prepoznaju kao krivi što su poslali šećer na
granicu i pomogli Nemcima da ga preuzmu, te da mole cara zapomilovanje. Na marginu
žalbe car je stavio zapis koji ih ne rehabilituje, ali ih šalje na redovni civilni sud:

„Istina je da su fabrikanti šećera krivi, ali je dovoljno da svoju grešku plate svom
narodu i u svojoj zemlji.”

Na slobodu su najzad pušteni nešto pre izbijanja revolucije.

Slučaj je priveden kraju tek januara 1919. u Odesi. Hepner, Rozen i ja stigli smo tamo
zajedno s ostalim izbeglicama. Rozen se našao u novčanim nevoljama. Zamolio sam
Hepnera da Rozenu da dvadeset hiljada rubalja koje su mu u Kijevu obećali Sijev i
Hepnerova rodbina. Hepner je odbio. Na ovo se Rozen požalio Orlovu, sudiji istražne
komisije generala Batjušina, koji je zauzimao važno mesto u kontraobaveštajnoj službi
generala Denikina. Tokom pretresa kod Hepnera koji je usledio, nađeno je pismo koje sam
mu ja svojevremeno poslao i u kojem tražim da plati Rozenu sumu od dvesta hiljada
rubalja da bi bio oslobođen optužbe. Hepner je uhapšen. U tom trenutku, Odesa je bila pod
francuskom okupacijom. Kad su Francuzi saznali da je tokom rata Hepner činio usluge
Nemcima, odlučili su da ga strože čuvaju i Hepner je ostao u zatvoru sve do francuske
evakuacije iz grada.
 XXXIX

PRIVLAČNOST OSTARELOG PREDSEDNIKA

SAVETA

U vreme objave rata, predsednik Ministarskog saveta Rusije bio je Goremikin.

Ovaj ostareli i potpuno impotentan čovek, duguje postavljenje na tako visoko mesto
isključivo svojoj supruzi koja ga je tu održavala zahvaljujući uslugama koje joj je pružao
svemoćni Raspućin. Ona takoreći nije napuštala njegov stan i činila je sve da tamo bude
rado viđena. Kada je Goremikin jednom razrešen dužnosti, uspela je da ga ponovo progura
na mesto predsednika Saveta.
Gospođa Goremikin brinula je o snabdevanju – koje je smatrala svetom dužnošću –
Raspućina jelima od krompira koja je on veoma voleo. Kad bi poželeo krompir čorbu,
obavila bi sve za tren oka. I ne samo to. Pripremala mu je i slala riblju čorbu i male bele
pogače. Znala je bar deset načina pripreme krompira, čime je potpuno kupila velikog
ljubitelja tog povrća Raspućina.
Jednog dana je Rubinštajn, glasoviti bankar iz Petrograda, izrazio želju da se upozna s
Goremikinom. Savetovao sam mu da u tu svrhu pokloni predsedniku Ministarskog saveta
lepu sumu novca za izgradnju jedne vojne bolnice. Rubinštajn me je poslušao i zamolio
Raspućina da najavi predsedniku vlade da je spreman da materijalno podrži osnivanje nove
vojne bolnice. Finansijer je odvojio sumu od dvesta hiljada rubalja. Gospođa Rubinštajn
imenovana je za predsednicu saveta te nove bolnice, tako da je Rubinštajn često imao
priliku da se sreće s Goremikinom.
Kao što je moglo da se očekuje, ovo je izazvalo ljubomoru drugih bankara prestonice,
budući da je korist bila ogromna. Rubinštajn nije propuštao priliku da spomene svoje veze s
Goremikinom. Kada bi mu se u kancelariji našao klijent do koga mu je stalo, telefonirao bi
predsedniku Saveta i pitao kako je on i kako je gospođa supruga, samo da bi klijentu
pokazao da je s njim u prisnim odnosima. To je kao rezultat imalo sticanje velikog
poverenja od klijentele.
Povodom kupovine većine akcija banke „Junker i Cie“ Rubinštajn je priredio raskošan
bal na koji je, između ostalih pozvan i Lav Brodski, izuzetno bogat trgovac šećerom iz
Kijeva; Rubinštajn je nameravao da mu proda deo akcija te banke. Kada je Brodski među
zvanicama video predsednika vlade Goremikina, Protopopova i Raspućina, svemoćnog
carevog miljenika, kao i niz drugih osoba sa visokih položaja kako se prisno odnose prema
domaćinu, izjavio je da je spreman za kupovinu akcija banke i to u vrednosti od više
miliona.
 XL

CARIČIN BANKAR

Jednog dana carica je tražila od Raspućina da joj preporuči bankara kome bi mogla
da poveri svoje finansije. On se, naravno; obratio meni, a ja sam preporučio Rubinštajna.
Raspućin ga je pozvao kod sebe i pitao da li može da se osloni na njega u jednoj važnoj
stvari finansijske prirode, za koju je posebno zainteresovana carica.
Veoma uzbuđen, Rubinštajn se zakleo da će do kraja da opravda poverenje koje mu se
ukazuje i da će sve da drži u najstrožoj tajnosti. Na moje veliko zadovoljstvo, uspeo je da
uveri Raspućina da je upravo on pravi čovek za caričine poverljive poslove.
Raspućin je rekao carici da je našao izvanrednog bankara, Rubinštajna, koji potiče iz
stare jevrejske porodice, koji je rođak slavnog kompozitora i, što je najvažnije, izuzetno
darovit finansijer. Carica je pristala i Raspućin je čestitao Rubinštajnu.
A evo o kakvom se caričinom poslu bilo reči.
Ona je u Nemačkoj imala rođake kojima je finansijski pomagala. Ali, tokom rata nije
mogla da im šalje novac, pa se veoma zabrinula za njih. Zbog toga je tražila način da
nekako dostavi novac u Nemačku. Posao koji je poveren Rubinštajnu bio je delikatan i
opasan, ali je on uspeo da ga obavi uz najveću diskreciju i na veliko caričino zadovoljstvo.
Zahvaljujući vezi s Raspućinom, Rubinštajn je uvažavan i u dvorskim krugovima.
Jedan drugome stalno su činili usluge. Raspućinu lično Rubinštajn nije bio potreban, ali mu
je slao one koji su od njega tražili materijalnu pomoć. Rubinštajn nikog nije odbio.
Pravi razlog caričinog poverenja Rubinštajn nije otkrivao, ali se, ipak, potrudio da se
proširi glas da je on bankar carskog domaćinstva. Sekretar novog predsednika vlade
Šturmera zadužen je da pažljivo prati te glasine i čeka pogodan trenutak da se okomi na
Rubinštajna. Ubrzo se to i dogodilo.
Rubinštajn je u jednom trenutku uspeo da kupi sve akcije osiguravajućeg društva
„Sidro“ i da ih odmah preproda jednom švedskom osiguravajućem društvu, uz veliku
zaradu. Pri tom je u Švedsku poslao planove osiguranja mnogih fabrika koje je u Rusiji
osiguravalo društvo „Sidro“. Mnoge od njih bile su ukrajinske fabrike šećera.
Ovo se događalo u vreme lova na špijune širom Rusije, kada su stradali i mnogi nevini
i kada je došlo do opšteg uznemirenja. Granice su bile strogo kontrolisane, pa tako i osobe
koje su išle u Švedsku ili dolazile odatle. Kada je granična policija našla planove koje je
poslao Rubinštajn, bili su ubeđeni da su na tragu velikoj špijunskoj mreži. Upravo tada
Šturmer postaje predsednik vlade. Stari Goremikin, dakle, više nije mogao da pomogne
Rubinštajnu. Ni s Raspućinom više nije bio u prisnim odnosima kao nekad, zbog sukoba
oko nekih finansijskih transakcija. Po naređenju vojnih vlasti, Rubinštajn je uhapšen. Vest o
njegovom hapšenju odjeknula je celom Rusijom. Mere preduzete protiv bankara bile su
posebno neprijatne Izraelitima, jer je taj slučaj bio samo još jedan povod za optuživanje
Jevreja za špijunažu. Uhapšen je i Rubinštajnov prijatelj, švedski konzul Volfson.
Hapšenje Rubinštajna teško je pogodilo caricu. Bojala se da je uhapšen u vezi s
finansijskim operacijama koje je za nju obavljao. Cak i kad je saznala pravi razlog progona
bankara, nije se smirila. Brže-bolje zadužila je državnog savetnika Valujeva da ode u
generalštab i preduzme sve što je potrebno da se stvar potpuno utiša. Savetovala mu je da
se prvo obrati generalu Gurku i pita ga kakvo je njegovo viđenje stvari. Gurko je izjavio da
je po njegovom mišljenju hapšenje Rubinštajna ishitreno. Smatrao je da je vrhovna
komanda uhapsila bankara da bi naknadno zagorčala život Jevrejima. Rubinštajnu je pretila
kazna vešanjem. Gurko je bio upoznat sa dosijeom i napisao je dug izveštaj u kome je naveo
da ne vidi da je Rubinštajn bilo čime povredio zakone ratnog vremena. Ali, general Ruski,
koji je bio vatreni antisemita, nije bio istog mišljenja. Bojeći se da bi Rubinštajn mogao da
bude oslobođen ako ostane u Petrogradu, odmah ga je poslao zajedno s konzulom
Volfsonom u zatvor u Pskov. Osnovana je komisija, kojom je predsedavao general Batjučin,
koja je bila zadužena za istragu, čime je slučaj dobio na ozbiljnosti.
Ovakav tok stvari veoma je zabrinuo Jevreje. Predstavnici jevrejskog naroda
organizovali su niz sastanaka i ja sam pozvan na jedan on njih. Obratili su mi se sa
zahtevom da učinim veliku uslugu Jevrejima. Zahvaljujući mojim dobrim odnosima i
prijateljstvu s Raspućinom, s Virubovom i ministrima, ja sam bio jedini Jevrejin koji je imao
pristup carskom paru. Slučaj je trebalo utišati po svaku cenu. Potpuno svestan ozbiljnosti
situacije, shvatao sam da treba upotrebiti sva sredstva kako bi se jevrejski narod zaštitio od
opasnosti koja mu je pretila.
Prvo što sam učinio bilo je insistiranje na pomirenju Raspućina i Rubinštajna. Na moje
veliko zadovoljstvo, Raspućin je pristao da se zauzme za bankara. Pozvao sam gospođu
Rubinštajn da se sastane s njim. Gorko plačući, klela se u muževljevu nevinost. Raspućin je
predložio da odmah odu u Carsko selo, pred caricu.
Carica ih je primila u vojnoj bolnici. Raspućin je zamolio da pomogne Rubinštajnu zato
što je nevin i nepravedno zatvoren. Carica je postavila gospođi Rubinštajn nekoliko pitanja
u s vezi nekoliko detalja i završila sastanak rečima: „Vratite se kući i ne brinite. Lično ću
otići u generalštab i sve ispričati mužu. O rezultatu ću vas obavestiti telegramom.”
Gospođa Rubinštajn je bila veoma dirnuta ovim prijateljskim rečima. Trebalo je još
podneti pismenu molbu kojom se traži oslobađanje Rubinštajna. Na naše veliko
iznenađenje, svi viđeniji advokati redom odbili su da je napišu. Cak i oni koji su dotad imali
prijateljske odnose s Rubinštajnom nisu hteli da čuju za njega. Bojali su se vrhovne
komande. A bez molbe, carica nije mogla ništa da učini. U očajanju, rekao sam svom
starijem sinu da sastavi molbu i ona je prosleđena carici. Na jevrejsku novu godinu dobio
sam od nje telegram: „Simanoviču, moja čestitanja, naš bankar je slobodan. Aleksandra.“
Gospođa Rubinštajn se već sutradan našla u Pskovu. Verovala je da će muža zateći na
slobodi. Ali nije bilo tako. Prerano se poradovala.
Raspitali smo se šta je sprečilo oslobađanje Rubinštajna i uz malo sreće saznali. Evo šta
se dogodilo:
Svojevremeno, Rubinštajn je osnovao jednu banku sa braćom Vojejkov, ali posao nije
uspeo i braća su izgubila više od osamsto hiljada rubalja. Za to su optužili Rubinštajna.
Opekli su se s njim i postali mu ljuti neprijatelji.
 Jedan od braće Vojejkov postao je komandant carske palate. Kada je carevo naređenje
da se Rubinštajn pusti na slobodu po protokolu stiglo do njega da bi ga prosledio caru, on
to jednostavno nije učinio. Ostalo je u njegovom džepu. Kada se car vratio iz generalštaba,
uspeo sam da mu se približim na liturgiji i kažem šta se događa s Rubinštajnom. Car je bio
ljut na Vojejkova zbog neodgovornosti i rekao mi da podnesem novu molbu, ali da je
dostavim direktno, a ne preko službe dvora. Kad je carica čula šta je Voijekov sebi dozvolio,
napravila je caru veliku scenu. Car je ćutao, jer nije želeo da kažnjava čoveka u koga je inače
imao poverenje. Stekao sam utisak da to nije bilo prvi put da se tako nešto dogodi.
Naša pobeda u slučaju Rubinštajn bila je veoma važna zbog toga što smo izbegli da
bude iskorišćena protiv Jevreja.
 XLI

DRUGO RUBINŠTAJNOVO HAPŠENJE

Rubinštajn nije dugo ostao na slobodi. Ubrzo posle njegovog oslobađanja, ubijen je
Raspućin. Ja sam tada počinio veliku taktičku grešku; zbog čega je slučaj Rubinštajn vraćen
u proceduru i bankar je ponovo uhapšen. Evo kako je to bilo:
Posle Raspućinove smrti car je postao još dobronamerniji prema meni. Valjda je mislio
da pokojnik nije imao tajne preda mnom i da sam ja u toku svih njegovih započetih
projekata. Posle sahrane pozvao me je i dugo ispitivao o poslednjim stavovima i nadanjima
njegovog nesrećnog miljenika. Zahvaljujući poverenju koje mi je car tada ukazao, uspeo
sam da postavim nekoliko ministara koje smo Raspućin i ja već odabrali.
Tokom poslednje godine pred revoluciju, svi ministri bili su imenovani na Raspućinov
i moj predlog. Dve stvari su bile odlučujuće prilikom izbora kandidata: da mogu da nam
pomognu u zaključivanju mira s Nemačkom i da mogu da pomognu u poboljšanju stanja
nesrećnih Jevreja. Još za Raspućinova života skovan je plan da se na mesto ministra pravde
postavi Dobrovoljski. Zbog krupne građe ostavljao je utisak grubog i pomalo ograničenog
čoveka, ali mi smo znali da bi, uz našu podršku, mogao mnogo toga da isposluje u Senatu.
Važno nam je bilo to što je voleo novac i bio spreman na razne usluge u zamenu za kakav
lep poklon. Uzgred budi rečeno, takvih je u Petrogradu bio nemali broj.
Želeo sam Dobrovoljskog na mestu ministra pravde jer sam verovao da će mi biti
zahvalan i da će obavljati ono što se od njega traži. Ali, umešan u ko zna kakve poslove s ko
zna kakvim ljudima, on nije bio baš rado vođen u vladajućim krugovima. Zbog toga je bilo
veoma teško da se obezbedi njegovo imenovanje koje je, uostalom, i izazvalo oštre reakcije
kako u štampi, tako i u visokom društvu.
Do samog imenovanja došlo je tek posle Raspućinove smrti i to isključivo zahvaljujući
mojoj tvrdnji caru da je to Raspućinov predlog. Pri tom, na kraj pameti mi nije bilo da je
Dobrovoljski u stvari na strani starog dvora.
Saznao sam, ali dockan, da je bio čest učesnik spiritističkih seansi kod baronice Rozen.
Jednom prilikom, sreo sam tamo i gospođu Rubinštajn i prisustvovao žestokom sukobu
bankarove žene i Dobrovoljskog, posle čega je ovaj postao njen smrtni neprijatelj. Išao je
dotle da je caru dao do znanja da je po njegovom mišljenju bankar s pravom osumnjičen da
je vojni špijun. Slab i neodlučan kao i uvek, car je promenio odluku da se proces protiv
Rubinštajna obustavi i složio se sa svojim novim ministrom da osumnjičenog treba
zatvoriti. Ovakvo ponašanje Dobrovoljskog sve nas je veoma neprijatno iznenadilo. Nismo
znali šta da činimo.
Tada sam napravio pomenutu taktičku grešku. Otišao sam kod njega i svašta mu
izrekao. Bio sam van sebe. Zapretio sam mu da neće dugo da ostane na položaju, čak sam
nekoliko puta lupio šakom o sto. Ali, ništa nije vredelo. Stari lisac mirno me je saslušao, a
onda sve ispričao caru. S druge strane, pazio je da se ne suprotstavi otvoreno carici i
Virubovoj.
Posle posete Dobrovoljskom, i sam sam otišao kod carice i ispričao joj šta se dogodilo i
kako sada stvari stoje. Pometena i očajna, uhvatila se rukama za glavu i rekla:
„Ah, Simanoviču, šta ste to učinili?”
Imenovanje pristalice starog dvora na mesto ministra pravde moglo je da bude
pogubno po caricu. Ponovo se javila opasnost da se sazna za njene pošiljke novca u
Nemačku. Trebalo joj je dosta vremena da se malo pribere. Nekoliko puta je zavapila:
„Upropastili ste nas, Simanoviču, upropastili ste nas!”
Kleknuo sam pred nju i rekao:
„Vaše veličanstvo, molim vas da mi oprostite! Još nije kasno da se stvari poprave.
Treba pritisnuti Dobrovoljskog!”
Carica mi je naložila da nađem Protopopova, tada ministra unutrašnjih dela i našeg
čoveka od poverenja i da od njega zatražim savet. Izdaja Dobrovoljskog i njega je veoma
zabrinula i mislio je da će biti teško osloboditi ga se. Tim pre što je car bio ubeđen da je
njegovo imenovanje bila Raspućinova želja. Znajući kakav je uticaj Raspućin imao na cara,
Dobrovoljski se čak ohrabrio i postao još odbojniji prema nama.
Protopopov je telefonirao Dobrovoljskom i oštro mu prigovorio na ponašanju. Ali, nije
vredelo, Dobrovoljski je ostao tvrd i zadovoljno je svu odgovornost prebacio na cara. S
obzirom na ozbiljnost situacije, odlučio sam da pribegnem klasičnim sredstvima korupcije.
Protopopov se složio i odmah smo se bacili na posao.
Već sutradan našao sam se u banci s gospođom Rubinštajn. Ona je sa svog računa
podigla sto hiljada rubalja, a ja sam priložio nekoliko komada nakita. Znajući da će ćerka
ljubimica ministra Dobrovoljskog da se veri s jednim službenikom na visokom položaju,
spremili smo velikodušan veridbeni poklon: bisernu ogrlicu, par minđuša sa dijamantima i
sto hiljada rubalja. Dobrovoljski se nije dugo opirao i spremno je obećao da će da obustavi
proces protiv Rubinštajna.
Obećanje, međutim, nije održao. Sve što nam je dozvolio, bilo je da prebacimo
Rubinštajna iz zatvora u jednu privatnu kliniku za mentalno zdravlje, gde mu je, ipak, bilo
bolje. Onda je došlo do revolucije. Kada je na čelo prelazne vlade došao Kerenski, gospođa
Rubinštajn je uspela da isposluje da joj muž bude oslobođen.
 XLII

PLAN ZA LAŽNU POBUNU

Od 1916. Raspućin je otvoreno govorio da je protivnik rata. Po njegovom mišljenju

trebalo je uspostaviti mir, i to što je pre moguće. Kada bi mu predočili da car neće ni da
čuje, imao je običaj da kaže da je za sve kriva ta „žena“. Ona je ta koja je sve pokrenula i ona
mora to da zaustavi! Mislio je na caricu majku koja se energično zalagala za anglo-rusko
približavanje.
Rusko-engleska sloga Raspućinu nikako nije bila po volji. Objasnio mi je da je jedino
sredstvo za uspostavljanje mira s Nemačkom – revolucija u Rusiji. Jedino kad bi se dogodila
revolucija, Rusija bi imala izgovor da se oslobodi obaveza prema saveznicima. Političku
situaciju u Rusiji Raspućin je smatrao sumornom.
„Ministri su obični šarlatani, a plemstvo samo kritikuje. Cara niko ne savetuje, a on
sam nije u stanju da nađe izlaz. Okoliši, ne može da se odluči ni Za rat ni za mir. Možda
ćemo uspeti da imenujemo ministre koji će se zalagati za mir i navesti cara da to sprovede.
Maman želi mir, ali ona samo plače. Njena sestra Jelisaveta vatreno zagovara rat. Iako
{25}

Nemica, stalno pobunjuje narod protiv Nemaca. Od cara je tražila da me otera, a da caricu
pošalje u manastir. Ponaša se kao glasnogovornik moskovskog plemstva. Carica ju je
oterala, a car joj savetovao da se povuče u isti onaj manastir koji je sama osnovala. Srećom,
ona više ne može da pravi spletke čime mi stičemo prednost.”
Tokom sestrinog boravka kod carice, Raspućin je bio veoma uznemiren, posebno kada
je shvatio s kakvim namerama je došla. Jedne večeri, pokupio je gomile dokumenata i
beleški i proveo noć s njima na uzglavlju, siguran da će tom magijom da pobedi svoju
protivnicu. I zaista, car je grubo odbacio ucene velike kneginje Jelisavete, ali je situacija
ostala toliko napeta da sam i sam uništio sva dokumenta koja bi mogla da kompromituju
Raspućina. Radilo se, pre svega, o molbama koje su iz čitave Rusije stizale na Raspućinovu
adresu i dopise u kojima se spominje carica. U pregledanju tih dokumenata pomagao nam
je episkop Isidor.
Tokom poslednjih nekoliko godina pre revolucije, poverenje u cara počelo je ozbiljno
da se urušava, što se osećalo po sve manjem broju predstavki upućenih njemu. Znajući
stanje stvari, savetovali smo onima koji su od nas tražili pomoć da se umesto caru obraćaju
carici, jer će samo tako imati nadu u uspeh.
Raspućinovo zalaganje za mir izazvalo je nezadovoljstvo diplomata iz zemalja
saveznica. Francuski ambasador Paleolog čak je s tim u vezi posetio Raspućina, ali iz
lukavog seljaka ništa nije izvukao. Predstavivši se kao njegova vatrena pristalica, jedna
engleska slikarka zatražila je od Raspućina da joj pozira za portret. Pristao je i seanse
poziranja su počele, ali je posao veoma sporo napredovao. Posle nekoliko meseci Raspućin
je Engleskinji pokazao vrata:
 „Znam šta hoćeš od mene“, rekao joj je, „ali to neću da ti dam!“
Saznali smo da je tu ženu Raspućinu poslao engleski ambasador Bjukenen da bi
upoznao eventualne slabosti carevog miljenika.
Kada je Protopopov imenovan za ministra unutrašnjih poslova, Raspućin je pomislio
da će napokon uspeti da okonča rat.
„Sada, kada car ima savetnika na koga možemo da računamo”, izjavio je, „možda
ćemo biti u stanju da zaustavimo dalje prolivanje krvi.”
Osnovao je neku vrstu saveta u koji su pored Protopopova pozvani još Šabalov,
komandant petrogradskog garnizona, general Globačev, šef tajne policije, i Nikitin,
komandant grada. Na veliko Raspućinovo iznenađenje, Protopopov je u poslednjem
trenutku u savet uveo svog saradnika generala Kurlova.
Raspućin je otvorio prvi sastanak saveta rekavši da ga je car zadužio da se hitno
pozabavi jednom veoma važnom i poverljivom stvari. U nju će biti uključeni ljudi iskusni i
od poverenja. Zato mu je namera da pre svega sa svakim porazgovara i zatraži mišljenje.
Prvo pitanje bilo je može li da bude potpuno siguran u sve prisutne.
„Ja imam puno poverenje u sve koji su ovde prisutni” rekao je Protopopov.
„Pa ipak, ovde je neko u koga ja nemam poverenje,” uzvratio je Raspućin. „Da sam
znao da ćeš da dovedeš svog saradnika, nikad ti ne bih obezbedio imenovanje. Radi se o
Kurlovu. Neću da govorim u njegovom prisustvu.”
Na ove reči, Kurlov je ustao i izašao. Raspućin je nastavio:
„Taj čovek je bolesnik i preletač. Car ga nimalo ne voli. Sumnja se da je umešan u
atentat na Stolipina. U ostale prisutne imam puno poverenje. Ponovi nam sada, Aleksandre
Dimitrijeviču, šta je naredio car.“
„Zadužio me je da izrežiram pobunu.” odgovori Protopopov.
„Zašto baš tebe? To je posao za generale. Kako nameravaš to da uradiš?”
„Tražio sam od šefa ’Lige ruskog naroda’ doktora Dubrovina, čoveka od poverenja, da
sa Kavkaza dovede ljude na koje možemo da računamo. To su čestiti momci koji su nam
odani dušom i telom. Oni će, u datom trenutku, da uguše pobunu. Njih sedamsto biće
naoružani mitraljetama i biće im naređeno da pucaju u masu.“
„Da li si rekao generalu Sabalovu da iz Petrograda povuče trupe sa starim vojnicima i
zameni ih regrutima?”
„Mislim da to nije neophodno”, odgovori Protopopov.
„A ja mislim da jeste“ uzvrati Raspućin. Na to se Protopopov okrete generalu
Šabalovu:
„Čuo si, okupi u Petrogradu mlade vojnike i stavi ih pod komandu odabranih oficira
koji su dugo u vojsci. Car će da ih obilazi što je češće moguće i uspostaviće s njima dobar
odnos. Kad to bude gotovo, organizovaćemo pobunu. Vojnici će nam stati u zaštitu. Biće to
pokušaj revolucije i opravdanje da se zaključi mir.“
„A kako ćeš da pokreneš narod na pobunu?” upita Raspućin koji je sam razradio plan,
ali je želeo da ga iznese Protopopov.
„Poslaću na ulicu moje ljude koji će da viču ’Hleba! Dajte nam hleba!’ Ovo će brzo da se
pretvori u opšti protest. Vojska će lako da rasturi masu, ali ćemo mi tada imati pravo da
kažemo svojim saveznicima da se nalazimo pred revolucijom.“
Raspućin je dodao da je car već primio ponudu za mir od nemačkog cara Vilhelma, s
kojim je upoznato samo nekoliko ljudi od poverenja. U ponudi se predlaže obnova starog
ugovora s Nemačkom po kome Rusija treba da prizna nezavisnost Poljske. Rusija dobija
deo Galicije naseljene pravoslavnim Rusinima. Oblasti na Baltičkom moru pripašće
Nemačkoj, dok će zauzvrat Rusija imati slobodan prolaz kroz Dardanele. Ali, mir ne može
da se zaključi bez jakog razloga, a to je pobuna unutar Rusije.
Žena po imenu Laptiskaja, agent deputata Gučkova, uspela je da sazna za ovaj plan i o
njemu napiše izveštaj, čime je lažna pobuna osuđena na propast.
Protopopov je, međutim, još neko vreme nastavio da radi na pripremi nemira i, što je
zanimljivo, u to je uključio nikog drugog do generala Kurlova. U to vreme Raspućin je
ubijen i od projekta se u potpunosti odustalo.
 XLIII

ATENTATI NA RASPUĆINA

Dobro sam znao do koje mere neprijatelji mrze Raspućina i to je bio predmet mojih
stalnih strepnji. Bilo mi je jasno da priče o razvratu sibirskog seljaka moraju da dovedu do
njegovog tragičnog kraja.
Tokom Raspućinovih noćnih pirova, često je dolazilo do sukoba. Obično bi se sve
završilo dobro, ali samo zahvaljujući merama predostrožnosti koje sam ja preduzimao.
Posebna služba – na čijem čelu je bio Globačev, šef političkog odelenja petrogradske policije
(tajna policija) – bila je zadužena da štiti Raspućina od mogućih napada. Pripadnici tajne
policije neprekidno su motrih na kuću u kojoj je živeo, a kada je izlazio, diskretno su ga
pratili i beležili sve što bi zapazili, o čemu su detaljno obaveštavali svog šefa. Raspućinova
zaštita organizovana je na isti način kao ona za pripadnike carske kuće. U tu službu
primani su samo posebno obučeni policajci, ljudi koji su uživali najveće poverenje. Sto se
mene tiče, i sam sam nastojao da ga ne ispuštam iz vida. Sretali smo se svakodnevno, a kad
ne bi bio u carskoj palati ili kod Virubove, odlazio sam kod njega i noću. Pored toga, bili
smo u stalnoj vezi telefonom.
Raspućina su pokušali da ubiju u nekoliko navrata. Iza tih napada najčešće je stajao
nekadašnji Raspućinov prijatelj episkop Iliodor. Jednog dana rano ujutru, posle noći
provedene u „Rodi”, pratio sam Raspućina kući. Kad smo se približili Raspućinovoj ulici,
neki seljaci bacih su pred naš automobil oveći komad drveta, u nameri da izazovu nesreću.
Spaseni smo samo zahvaljujući prisebnosti vozača koji je u poslednjem trenutku snažno
okrenuo volan. Tom prilikom pregazio je jednog od seljaka. Ostali su se dali u bekstvo.
Jedan policajac ih je pojurio i uhvatio jednog, koji je potom odao ostale saučesnike.
Ispostavilo se da su svi sa imanja zamka Zarizin, koji je pripadao Iliodoru. On ih je
nagovorio da izvrše atentat na Raspućina, ali oni su, kako su tvrdili, odlučili samo da ga
uplaše, a ne i ubiju. Raspućin nije želeo da podnese tužbu, tako da su samo oterani iz Sankt
Peterburga u njihova rodna mesta.
Drugi atentat na Raspućina dogodio se nešto pre nego što je objavljen svetski rat.
Raspućin je bio kod kuće, u Pokrovskom. Lično mi je ispričao kako su se stvari odvijale.
On je svakog leta odlazio u rodno selo da vidi svoje. Ovog puta, s njim je pošao i
novinar po imenu Davidson. Kasnije sam saznao da je Davidson znao da će da se dogodi
atentat i nameravao je da iz prve ruke opiše ubistvo slavnog čoveka.
U to vreme sukob između Raspućina i Iliodora bio je na vrhuncu i pop je želeo još
jednom da pokuša silom da se reši svog velikog protivnika i suparnika. Među Iliodorovim
pristalicama bila je i žena po imenu Guseva, koju je i Raspućin dobro poznavao. Njoj je
{26}

Iliodor poverio zadatak da ubije Raspućina. Prihvatila je i otišla u Pokrovsko nešto pre
njega. Kad je on stigao, svakodnevno ga je posećivala ne izazivajući ni najmanju sumnju s
njegove strane.
Jednog od tih dana Raspućin je dobio telegram iz Petrograda. Imao je običaj da
donosiocu da napojnicu, ali je taj telegram primio neko iz njegove porodice. Grigorije je
pitao da li je mala nagrada za trud data poštanskom službeniku. Kad mu je rečeno da nije,
izašao je iz kuće i počeo da doziva poštara. Guseva mu je prišla i umiljatim glasom rekla:
„Grigorije Jefimoviču, do neba te molim, dozvoli meni da mu dam napojnicu!”
Raspućin je zastao i počeo da pretura po novčaniku tražeći sitninu. U tom trenutku,
Guseva mu je zadala snažan udarac nožem u stomak. Kako na sebi nije imao ni gunj ni
džemper, već samo laku košulju, nož je lako prodro duboko u telo. Teško ranjen, Raspućin
je uspeo da se utetura u kuću držeći rukama creva koja su mu izlazila iz stomaka. Guseva
ga je pratila nameravajući da mu zada još jedan udarac. Imao je još dovoljno snage da
dohvati komad drveta za potpalu pored peći i izbije joj nož iz ruke. Čuvši povike, okolni
seljani su pritrčali i savladali ženu. Zamalo da dođe do linčovanja, ali ih je Raspućin
zaustavio i tražio da je poštede.
Grigorij Jefimovič je bio teško ranjen. Lekari su smatrali da su izgledi da preživi ravni
nuli i da bi izlečenje bilo pravo čudo. Međutim, on je na ranu odmah stavio nekakve samo
njemu poznate masti od raznih biljaka i – preživeo.
U Petrogradu su mnogi bili ubeđeni da bi Raspućin našao način da se izbegne rat da se
u trenutku njegove objave nalazio u gradu. Ja mogu samo da mislim kao oni, obzirom na to
da se car uvek držao njegovih saveta do tančina, a da je Raspućin bio otvoreni protivnik
rata uopšte.
Pošto ga je ranjavanje sprečilo da dođe u Petrograd, poslao je caru telegram sa željom
da se rat izbegne po svaku cenu. Ali, telegram nema snagu žive reči. Vest o objavi rata
toliko je uzbudila Raspućina, da mu se rana otvorila. Poslao je caru novu depešu preklinjući
ga da učini sve da se rat izbegne. Ali, bilo je kasno.
Raspućin mi je pričao da je posle atentata u Sarajevu nejednom pokušao cara da ubedi
da nije pametno zbog Srba ratovati s Austrijom. Jednom prilikom rekao je suverenu:
„Rođen si u nesrećno vreme. Narod još nije zaboravio Hodinku i nesrećni rat s
Japanom. Ne možemo sebi da dozvolimo još jedan rat. Plati, daj koliko možeš. Daj
Austrijancima 400 miliona rubalja, ali izbegni rat! Zbog rata izgubićemo sve!”
Raspućin nije gajio velike simpatije prema balkanskim državama. Kada je car
Ferdinand od Bugarske došao u Sankt Peterburg 1913, Nikolaj II nije hteo da ga primi, pa se
bugarski car obratio za pomoć Raspućinu. On je uspeo da mu ugovori prijem kod cara, sa
kojeg je bugarski suveren izašao razočaran. Ferdinand je, naime, pokušao da zainteresuje
Nikolaja II za još jedan balkanski rat. Raspućin se tome oštro suprotstavio.
„Dok sam ja živ“ rekao je, „rata neće biti.“
 XLIV

ZAVERA PROTIV RASPUĆINA

Želeo bih sada detaljno da opišem ubistvo Raspućina. Duže vreme sam ga se
pribojavao i na neki način očekivao. U više navrata obavešten sam o namerama njegovih
neprijatelja, tako da sam u danima koji su prethodili ubistvu preduzeo sigurnosne mere
koje će, verovao sam, preduprediti svaki pokušaj. Pa ipak, zbog niza nesrećnih okolnosti,
pokazale su se nedovoljnim.
U vreme događaja o kojem je reč, u Petrogradu je radio veći broj društvenih klubova ili
kružoka u kojima je glavna zabava bila kocka, ali su se u njima održavala i druga
okupljanja, od poslovnih sastanaka do svakojakih proslava. Te klubove, koji su bili izvor
veoma dobre zarade, najčešće su držale ličnosti iz viših krugova. I ja sam držao jedan, pod
imenom „Vatrogasni dom“, i bio je smešten u kući baronice Ignjatijevne, na „Marsovom
polju“. Naravno da nismo imali nikakve veze s vatrogascima.
Predsednik administrativnog odbora mog kluba bio je gospodina Tomilin, prvi
gradonačelnik Pskova. Kao stanare, u klubu sam imao dva mladića. Jedan se zvao Ivan,
drugi Aleksej. Njihova prezimena nisam upamtio.
U to vreme, Tomilin je postavljen za predsednika „Ruskog nacionalnog kružoka”,
takođe kluba koji se nalazio nedaleko od našeg. To je značilo da mora da nas napusti. U
svoj novi klub želeo je da povede i moja dva stanara. Nisam se usprotivio, s obzirom na to
da sam na taj način mogao da budem u toku onoga što se događalo kod konkurencije.
Smatrao sam da je veoma važno da budem u toku svega i posvuda sam imao svoje
ljude. To mi je bilo neophodno da bih na što bolji način vodio poslove moje brojne
klijentele.
Tako je jednog dana Ivan, jedan od moje dvojice slugu, došao da mi ispriča kako se u
nacionalnom kružoku održavaju tajni sastanci koji su mu se činili sumnjivim. Nije mogao
da mi da sve detalje, jer je u vreme sastanaka Aleksej bio na smeni, ah je znao jedno: svaki
put na sastanku se čulo Raspućinovo ime.
„Slušaj, Ivane,“, rekao sam mu, „evo ti petsto rubalja koje ćeš da daš Alekseju. Reci mu
da ga molim da me obaveštava o detaljima sa tih sastanaka. I neka ne štedi novac. Obojicu
ću bogato da nagradim ako uspete da saznate u čemu je zavera koju tamo kuju.“
Ivan i Aleksej znali su da u važnim stvarima znam da budem široke ruke.
Dva dana kasnije, Aleksej je došao da mi ispriča šta je čuo na poslednjem tajnom
sastanku. Evo, u grubim crtama, njegovog izveštaja koji me je uverio da je reč o opakoj
zaveri.
Tajnim sastancima predsedavao je poznati antisemita i desničar, poslanik u Dumi
Puriškevič, a redovno su prisustvovali veliki knez Dmitrij Pavlovič, grof Tatičev, mladi
knez Feliks Jusupov, nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Hvostov, poslanik Šulgin i
{27}
nekoliko mlađih oficira čija imena Aleksej nije upamtio, ali je čuo da ih nazivaju velikim
kneževima. Sve vreme govorilo se o Raspućinu. Ponekad je spominjano ime engleskog
ambasadora Bjukenena, kao i cara i carice. Među njemu nerazumljivim rečenicama,
razaznao je da nekoga treba „izbaciti”.
Iz ovoga se naslućivalo da je u toku zavera protiv cara i protiv Raspućina. Činilo se da
je šef zavere Puriškevič.
Aleksejev izveštaj veoma me je zabrinuo. Odmah sam ga odveo kod Raspućina da
ponovi šta mi je rekao. Obećao sam mu veliku nagradu ukoliko sazna više detalja o
zaverenicima. Nabacio sam mu mogućnost zaposlenja na dvoru. Obećao je da će mi preneti
sve što čuje.
Raspućin je saslušao Aleksejev izveštaj s najvećom pažnjom, jer je Puriškeviča oduvek
smatrao neprijateljem. Bili smo uvereni da uz Aleksejeve informacije možemo bez većih
teškoća da otklonimo opasnost koja je pretila od Puriškeviča i njegovih prijatelja.
Aleksej mi je dolazio svakodnevno i obaveštavao me o napredovanju zavere. Rekao mi
je i to da tajnim sastancima prisustvuje sve više poslanika, čija imena, međutim, nije
zapamtio.
Sa svojim saradnicima uvek sam bio srećne ruke. Ovog puta, dragocenog pomoćnika
našao sam u čoveku po imenu Jevski Bušstab, koji je bio zaposlen u jednom od mojih
preduzeća. Bušstab je bio dobar prijatelj jednog doktora, specijaliste za kožne bolesti koji je
imao kliniku na Nevskom prospektu. U to vreme lečio je Puriškeviča injekcijama
salvarsana.{28}

Tražio sam od Bušstaba da zamoli svog prijatelja doktora da sazna šta Puriškevič misli
o Raspućinu. Nadali smo se da, brbljiv kakav je bio, neće odoleti iskušenju da svog doktora
uputi u tajni plan. Bušstab je doktoru, koga je svakodnevno viđao, obećao bogatu
nadoknadu ako uspe da sazna detalje zavere. Doktor je prihvatio ponudu.
Jednog dana obojica su došla kod mene. Bili su veoma uzbuđeni. Evo šta su mi
ispričali:
Posle injekcije salvarsana pacijent mora malo da odmori, pa je to morao i Puriškevič.
Dok je ležao u ordinaciji, doktor, koji je već proćaskao s njim, iznenada je rekao da je
Raspućin prava opasnost za zemlju i da je vreme da se nešto preduzme. Puriškevič je
odgovorio da Raspućin neće još dugo da bude među živima, i da doktor može da bude
siguran da će ruski narod znati da se oslobodi napasti zvane Raspućin. Čitava Duma,
uključivši i njenog predsednika, slagala su se s njim.
„Videćete šta će se dogoditi kroz tri dana!“ zaključio je Puriškevič.
Toplo sam zahvalio doktoru i odmah otišao u Carsko selo. Tamo sam se sastao sa
sestrama Volskobojnikov koje su bile u caričinoj velikoj milosti. Po mom mišljenju, carski
par je trebalo obavestiti o Puriškevičevoj zaveri. Zamolio sam sestre da kažu caru da
smatram da je neophodno da dermatolog dođe u Carsko selo i ispriča šta je saznao o zaveri.
Bez sumnje, spremao se državni udar. Situacija je bila više nego ozbiljna.
 XLV

RASPUĆINOV VARLJIVI OPTIMIZAM

Nedugo potom stigla su nova obaveštenja o zaveri koja je bila u toku.

Prilikom jedne večernje posete Raspućinu, sreo sam kod njega tri oficira, kneževe
Eristov i verenika Raspućinove starije ćerke Mare Simeona Pšakadzea. Raspućin je voleo
Gruzine i bio je veoma zadovoljan što se njegova kćer verila za jednog gruzijskog oficira.
Pšakadzea je posebno voleo. Kasnije se, međutim, ispostavilo da je on bio u službi ruskog
kružoka i da je Raspućinovu ćerku verio samo da bi lakše pripremio atentat na njenog oca.
Pšakadze i braća Eristov došli su kod Raspućina da ga pozovu na gozbu koja će te
večeri biti u kući grofa Tolstoja u ulici Troickoj. Oficiri su mu obećali lud provod. Raspućin
je pristao i otišao s njima. Tamo je zatekao veliko društvo. Mnogo se pilo. Nekoliko gostiju
potpuno se napilo.
U jednom trenutku, Raspućin je primetio kako Pšakadze vadi revolver, očigledno
misleći da on to ne vidi. Okrenuvši se Pšakadzeu, pogledao ga je pravo u oči i rekao:
„Hoćeš da me ubiješ, ali te ruka ne sluša!”
Čuvši ovo, potpuno sluđen, Gruzin je okrenuo oružje i ispalio sebi metak posred grudi.
Nastala je panika. Jedni su okružili Pešakadzea pokušavajući da mu pomognu, drugi su se
tiskali oko Raspućina nastojeći da ga smire, ali je on, ne želeći da ih sluša, izašao u
predsoblje, uzeo svoj krzneni kaput i vratio se kući.
Čim je ušao u stan, pozvao me je da dođem i ispričao mi šta se dogodilo. Nije bio ni
najmanje uznemiren. Naprotiv, bio je dobro raspoložen i veselo mi je rekao:
„Evo, opasnost je prošla. Već su pokušali atentat. Naravno Pšakadze više nije verenik
moje kćeri. Sada ima da se vrati u svoju zemlju!“
Bio je potpuno ubeđen da više nema od čega da strahuje. Ja sam, međutim, bio sasvim
drugog mišljenja. Dobro sam znao da se zaverenici neće ovde zaustaviti. Naprotiv, činilo mi
se da je opasnost sada još veća. Jer, Pšakadze je dobio vanredno odsustvo sa fronta usred
rata, tako da sam pretpostavio, ne bez razloga, da je došao u Petrograd samo da bi izvršio
atentat na Raspućina.
Vrativši se kući zatekao sam pozivnicu na čaj kod jednog od velikih kneževa, upućenu
Raspućinu preko mene. Ovo me je duboko uznemirilo i smatrao sam neophodnim da
upozorim Raspućina. Ako će na čaju da budu veliki knez Dmitrij Pavlovič ili knez Jusupov,
bilo je van svake sumnje da će Raspućin uleteti u zasedu. Zato sam se odmah ponovo našao
kod njega.
„Povedi čuvare, inače će te tamo ubiti!” uzviknuo sam.
„Hajde molim te“, uzvratio je on, „već sam savladao jednog ubicu, što to ne bih i sa
nespretnjakovićima poput kneževa. Ići ću kod njih i pokazaću kakvu moć posedujem. To će
i caru pokazati da sam jači od svih njih zajedno.”
 „Ali ne“, rekao sam, „ne možemo dozvoliti da ideš tamo, ubiće te!“
„Niko na svetu ne može me sprečiti da odem. Čekam ovde da dođe Mali i onda idemo
zajedno.”
„Ko ti je taj ’Mali’?” upitao sam. Već sam nekoliko puta čuo kako spominje to ime. Ali
Raspućin je odbio da mi odgovori.
„Grigorije, moraš da shvatiš da hoće da te ubiju! To može da se dogodi danas, možda
sutra. Moraš da nestaneš na neko vreme, inače si gotov.“
Dok sam mu ovo govorio, zazvonio je telefon. Raspućin je podigao slušalicu. Nepoznat
glas postavio mu je sumorno pitanje:
„Možete li mi reći kada je sahrana Grigorija Raspućina?”
„Ti ćeš biti sahranjen pre njega“, uzvratio je Raspućin i spustio slušalicu.
„Vidiš“, nastavio sam. „već te sahranjuju. Poslušaj moj savet, molim te. Ostavi se
maštanja. To o čemu ti sanjaš je neostvarivo. Pre dvesta godina možda bi mogao nešto da
učiniš, ali danas je to nemoguće. Neću više da raspravljam s tobom, ali ću odmah obavestiti
cara, caricu i Virubovu. Možda će oni uspeti da te ubede.”
„Slušaj me dobro“, reče Raspućin na to, „popiću danas dvadeset flaša madere, onda ću
da se okupam i legnem da spavam. Tokom sna, Bog će mi ukazati kojim putem da idem.
Reći će mi šta da radim. Posle toga niko mi ništa neće moći. A sada, idi do đavola!“
Naredivši da mu donesu sanduk vina, poče da pije. Svakih deset minuta ispraznio bi
jednu bocu. Kad je već dosta popio, otišao je u javno kupatilo preko puta svog stana i kad se
vratio uputio se pravo u spavaću sobu, ne progovorivši ni reč. Kad sam sutradan došao kod
njega, zatekao sam ga u neobičnom raspoloženju u kakvom je inače bio u kriznim
trenucima u životu. Pred njim je bio veliki bokal pun madere, koji je popio naiskap. Pitao
sam ga da li oseća da mu „moć“ raste.
„To je moja moć, a ne tvoja!“, odgovorio je.
U tom trenutku pojavila se Virubova. Delovala je uznemireno:
„Jesu li dolazile bolničarke Crvenog krsta?“, upitala je.
Raspućin, vidno zbunjen, došapnu mi: „Reci da su bile i otišle.” Dve „bolničarke” bile
su zapravo carica i jedna od njenih kćeri preobučene u radnice Crvenog krsta. Došle su kod
Raspućina da ga mole da ne prihvata nikakve pozive. Bio je to rezultat mog upozorenja.
Nešto kasnije pojavili su se episkop Isidor, caričina dvorska dama gospođa Nikitina i
nekoliko drugih osoba. Svi redom su mu savetovali da odbija pozive i da te večeri uopšte
ne izlazi.
Ja sam se obratio ministru unutrašnjih dela Protopopovu i izneo mu svoja strahovanja,
ali me je on uveravao da su bez osnova i da trenutno nikakva opasnost ne preti Raspućinu,
te da možemo mirno da se vratimo kućama. Još je dodao:
„Lično ću da se pozabavim ovom stvari. Carica mi je naredila da pazim da Raspućin
danas ne izlazi. Preduzete su sve mere za njegovu bezbednost. Pored toga, i sam mi je dao
časnu reč da neće izlaziti. Prema tome, ne postoji ni najmanji razlog za uznemirenost.”
Protopopov je govorio tako ubedljivim tonom da nas je na kraju ipak malo smirio. Kad
sam se vratio kod Raspućina, posetioci su se već razišli. Ostao sam da preduzmem nekoliko
dodatnih mera opreza. Zamolio sam Raspućina da se svuče i zaključao u orman njegov
džemper, čizme i krzneni kaput. Sekretara mitropolita Pitirima Osipenka zamolio sam da
provede noć u stanu i pazi na Raspućina. Sama kuća bila je okružena agentima tajne policije
koji su imali naređenje da mu ne dozvole da izađe.
 Ali, Raspućin je znao da se snađe i u ovakvoj situaciji. Sišao je do ulaznih vrata i dao
policajcima sav novac koji je u tom trenutku imao kod sebe, rekavši im da mogu da idu, jer
on odlazi na spavanje. Oni su to jedva dočekali i ubrzo se našli u jednoj od kafana u kraju.
Kad je nešto kasnije Protopopov ponovo došao da se lično uveri da sve ide kako je
planirano, Raspućin je bio u krevetu. Zamolio je Protopopova da otpusti Osipenka, jer je
njegovo prisustvo bilo potpuno beskorisno. Protopopov mu je udovoljio. Ostao je još
nekoliko minuta, a kad je najzad pošao, Raspućin mu je zagonetno rekao:
„Slušaj najdraži, ja sam gospodar svoje reči. Ja je dajem i ja mogu da je povučem.”
Čuvši ovo, Protopopov je bio pomalo iznenađen. Ali, misleći da je reč o šali, slegnuo je
ramenima i otišao.
 XLVI

UBISTVO

Bila je ponoć kada me je Raspućin pozvao telefonom i rekao:

„Mali je upravo stigao. Idem kod njega.”
„Za ime boga!“ uzviknuo sam prestravljen. „Ostani kod kuće! Oni nameravaju da te
ubiju!”
„Nemaj brige!“ odgovorio je. „Navrati kasnije do mene na čaj. Pozvaću te kroz dva
sata.”
Ništa više nije moglo da se učini. Njegova sudbina bila je zapečaćena. Suviše
uznemiren da bih pošao na spavanje, ostao sam sa sinovima pored telefona. Odzvonila su
dva, a potom i treći sat – ništa. Rekao sam sinovima:
„Videćete, Raspućin je ubijen!”
Na kraju sam u pratnji starijeg sina Semjona otišao kod Raspućina. Probudio sam
njegove ćerke i bez okolišanja im rekao:
„Vaš otac upravo je ubijen. Treba otići po telo.“
Devojke su briznule u plač. Pitao sam ih:
„Recite, ko je taj ’Mali’. Vi biste morale da znate.”
„Otac je zabranio da kažemo”, odgovorile su.
„Ali on vam je ubio oca!“, uzviknuo sam.
„To je Jusupov!“, priznade na kraju starija ćerka Mara.
Kad sam čuo to ime, u očaju sam se uhvatio za glavu. Odjednom, sve sam shvatio! Više
nije bilo sumnje da je Raspućin bio žrtva užasne zavere.
„Ali, kako je moguće da se Jusupov zbližio s Raspućinom?”, upitao sam iznenađeno
Maru, „On koji ga je toliko mrzeo.“
„Pomirila ih je Marija Golovina!” odgovori Mara.
Ovo mi se činilo neverovatnim i besmislenim. Golovina je važila za Raspućinovu
vatrenu obožavateljku. Nisam mogao da verujem da bi mogla da učestvuje u zaveri. Otišao
sam kod nje i još na vratima, rekao joj:
„Grigorije je ubijen.“
„Ne, Grigorije je živ. Grešite, Grigorije je živ…“, ponavljala je u neverici.
Pitao sam je zbog čega je posredovala u ponovnom zbližavanju Raspućina i Jusupova.
Rekao sam joj da je to direktno vezuje za učešće u zaveri. Ispričala mi je sledeću priču:
Jusupovljevi roditelji, nezadovoljni sinom, poslali su ga da nastavi studije u Engleskoj.
Dozvolili su mu da se vrati u Sankt Peterburg tek posle smrti njegovog starijeg brata, koga
je ubio grof Montefel u dvoboju zbog jedne devojke.
Mladog Feliksa, koji je bio sklon homoseksualizmu, roditelji su poslali Raspućinu da ga
izleči. Tretman koji je ovaj primenjivao sastojao se u sledećem: postavio bi mladića u okvir
vrata i tu ga prvo dobro išibao, a potom bi ga podvrgao hipnozi. Koliko god bilo čudno,
metod se pokazao uspešnim. Ali do neprijateljstva je došlo ne zbog načina lečenja, već zbog
toga što se Raspućin oštro usprotivio braku iz računa između mladog kneza i Irine, ćerke
velikog kneza Aleksandra Mihailoviča.
Brak kneza Feliksa i kneginje Irine imao je za cilj da u kuću Romanovih uđe neizmerno
bogatstvo kneževske porodice Jusupovih. Kuća Jusupov bila je tatarskog porekla. Raspućin
je često govorio da ta porodica nije ruske krvi i ubeđivao je cara da ne dozvoli brak između
kneginje Irine i Feliksa, dodajući usput da Feliks i ne može da bude pravi muž. Mladi knez
znao je za ove Raspućinove izjave i to ga je veoma ljutilo. Između dva čoveka došlo je do
žestoke svađe i otad se nisu viđali. Sve do dana kada je Marija Golovina ponovo
uspostavila mir među njima.
I carica je bila odlučan protivnik braka između kneginje Irine i Jusupova. Kako je do
venčanja ipak došlo, toliko je bila ljuta na muža što ga je blagoslovio, da dugo s njim nije
govorila, čak ni na zvaničnim ceremonijama.
Ove detalje saznao sam od Raspućina pred kojim carski par nije imao tajne.
S mladim knezom Feliksom Jusupovim uspostavio sam lično poznanstvo iz sledećeg
razloga: Jusupov je za svoju verenicu Irinu želeo od mene da kupi bisernu ogrlicu koja je
bila izložena na prodaju u robnoj kući „Mezon Lombard”, nedaleko od Plavog mosta. Za
nju sam tražio dvanaest hiljada rubalja. Jusupov je u kupovinu poveo svog stručnjaka za
antikvitete Ajsberga, čoveka rumenih obraza, s jednom veštačkom rukom. Posle dužeg
nagađanja, do kupovine ipak nije došlo. Istinu govoreći, nije mi bilo previše stalo da
prodam ogrlicu, jer se Raspućinu ni najmanje nije dopadalo moje poznanstvo s Jusupovim i
bio je protiv svakog posla s njim.
Svoje školovanje Feliks Jusupov je završio na vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, gde
je dobio oficirski čin. Ali, pošto je bio homoseksualac, car ga nije želeo u svojoj gardi. Da bi,
ipak, stekao ugledno zvanje gardiste, Jusupov je odlučio da pokuša preko Raspućina, s
kojim je bio u neprijateljstvu. Zato se obratio Mariji Golovinoj i zamolio je da ga pomiri s
Raspućinom.
„Pomirila sam ih.“, rekla mi je s ponosom. „Feliks je danas pozvao Grigorija kod sebe
da pomogne kneginji Irini koja je bolesna. Sada verovatno sede i nazdravljaju u ime
pomirenja. Ubistvo ne dolazi u obzir!“
Međutim, kneginja Irina Jusupov uopšte nije bila u Petrogradu! Raspućin je očigledno
namamljen u zamku.
Marija Golovina nije želela da veruje u to. Bila je uverena da će se, posle večere i
uobičajene pijanke, Raspućin srećno vratiti kući.
Dalji razgovor s njom bio je uzaludan. Požurio sam kod Protopopova, probudio ga i
sve mu ispričao.
„Ali, dao mi je časnu reč da neće napuštati stan“, rekao je iznenađeni i još bunovni
ministar.
Ispričao sam mu na koji način se Raspućin oslobodio policajaca koji su ga čuvali i
neprimetno napustio kuću. Protopopov je shvatio da zaista ima razloga za uznemirenost.
Odmah je telefonirao komandantu grada, tajnoj i kriminalističkoj policiji. Svi agenti su
dignuti na noge i počela je potraga za Raspućinom.
Ja sam se sastao s episkopom Isidorom u policijskoj postaji zaduženoj za kvart u kome
se nalazi raskošna palata kneževa Jusupov, Moika. I on je mislio da je Raspućin ubijen. Već
je saznao da su se iz palate čuli pucnji. Ta ugledna kuća bila je pod prismotrom od saznanja
da se sprema zavera. Nedaleko od palate postavljeno je posebno stražarsko mesto. Policajac
koji je te noći bio dežuran izvestio je da ga je nepoznat čovek častio sa pedeset rubalja.
Predstavio se kao poslanik Puriškevič i pohvalio se da je upravo ubio Raspućina.
„Oslobodio sam Rusiju od monstruma“, rekao je nepoznati. „Bio je prijatelj Nemaca i
želeo je mir. Sada možemo da nastavimo rat. A ti moraš da budeš veran otadžbini i držiš
jezik za zubima! Jasno?”
Policajac nije ni pokušao da privede Puriškeviča. Umesto toga, otišao je u stanicu i
podneo izveštaj. Komandant rejona naredio je da se iz palate dovede neko od posluge da bi
razjasnio šta se dogodilo u kneževom domu.
Sluga koji je doveden bio je bled i veoma uznemiren. Nije se sećao nikakvih detalja, ali
je, ipak, ispričao da je video automobil za čijim je volanom bio veliki knez Dmitrij Pavlovič.
Na zadnjem sedištu bili su Jusupov i Raspućin, dok je pored velikog kneza bio Puriškevič.
Svi su izašli iz kola. Sluga im je otvorio vrata i povukao se po kneževom naređenju.
Druge detalje ubistva ispričala je kasnije jedna Jusupovljeva rođaka:
Neposredni učesnici u ubistvu bili su veliki knez Dmitrij Pavlovič, dva brata kneginje
Irine, sinovi velikog kneza Aleksandra Mihailoviča, Jusupov i Puriškevič. Otac mladog
kneza Jusupova i bivši ministar unutrašnjih dela Hvostov nalazili su se u drugoj odaji
palate čekajući da ubistvo bude izvršeno. U ubistvu je učestvovala i rođaka Jusupovih,
plesačica Vera Korali. Jedan od braće kneginje Irine bio je sakriven iza zavese u predvorju.
Čim je Raspućin ušao, ispalio je metak koji je okrznuo Raspućinovo oko. Onda su zapucali i
drugi. Jedino je Vera Korali odbila.
„Ja neću da pucam!“, uzviknula je. Njen povik odjeknuo je do velike sale za prijeme.
Kad su zaverenici videli da Raspućin leži nepomično, mislili su da je mrtav. Pokrili su
ga njegovim krznenim kaputom, umotali u tepih i odneli u podrum s namerom da ga
kasnije neprimetno iznesu iz kuće. Potom su izašli iz predvorja.
Ali, Raspućin nije bio mrtav iako je pogođen sa dvanaest hitaca. Osvestio se, izašao iz
podruma i oteturao u vrt palate okružen visokim kamenim zidom. Tražio je prolaz i na
jednom mestu čak pokušao da ga preskoči, ali nije imao snage.
Psi koji su čuvali vrt zalajali su i to je privuklo pažnju ubica. Našli su ga pored zida. U
vrtu je bilo konopaca za sušenje veša koje su ubice isekle da bi ga vezali. Uprkos ranama,
pružio im je snažan otpor. Veliki knez Dmitrij Pavlovič napokon je uspeo da ga savlada.
Vezali su mu ruke i noge, a potom nemilosrdno tukli. Onesvešćenog su ga odneli u
automobil i odvezli se do zaleđene Neve. Tamo su našli pukotinu u ledu i bacili ga u reku.
Pošli smo u potragu za telom. To je bilo teško jer nismo znali tačno mesto odakle su ga
bacili u vodu. Kod jednog mosta, moj sin je našao Raspućinovu čizmu. Nekih pola
kilometra dalje, naišli smo na tragove krvi koji su vodili do jedne pukotine na ledu. Tu smo,
na ledu, našli i telo. Bilo je pokriveno snegom. Raspućin je očigledno uspeo da izađe iz
vode, ali je pao iscrpljen hladnoćom. Na sebi je još imao svoj krzneni kaput. Utvrdili smo da
je krzno probijeno hicima na osam mesta. Desna ruka bila mu je podignuta u visini glave, a
prsti savijeni slično znaku krsta. Bez sumnje je pokušao, možda još u kolima, da se oslobodi
konopaca kojima je vezan. Kad je bačen u vodu, još je bio živ.
Ovo se dogodilo 17. decembra 1916. {29}
 XLVII

SAHRANA

Ubrzo pošto je nađeno Raspućinovo telo, na tom mestu pojavili su se ministar

unutrašnjih dela Protopopov, general Šabalov, komandant grada general Balk i šef policije
Hale. U njihovom prisustvu, pokojnik je prenesen u kola.
Pre nego što je telo pronađeno, oko osam sati ujutru otišao sam u palatu Jusupovih. Sa
mnom je bio episkop Isidor. Želeli smo da popričamo s mladim knezom. Odmah se pojavio
pred nama. Primetio sam da je bio veoma bled i nervozan.
„Šta ste učinili s Raspućinom?” pitao sam. „Jeste li bili s njim kod Cigana?”
„Ne znam;“ promrmljao je on. „Da; večerali smo zajedno, ali je on ostao sa Ciganima.”
Knez se nije usuđivao da me pogleda u oči.
„Molim vas“, nastavih, „saopštite to carici. Njeno veličanstvo je vrlo uznemireno. Želi
da zna šta se dogodilo s Raspućinom.”
Knez me je poslušao. Otišao je u susednu prostoriju i ubrzo se pojavio s pismom u
kojem je tvrdio da ne zna ništa u vezi s Raspućinom.
Ja ne znam ništa“; uporno je ponavljao.
Uzeo sam pismo. Ali; pre nego što smo pošli, primetio sam na parketu nekoliko ovećih
tamnih mrlja od krvi.
„Kakva je ovo krv na parketu?” pitao sam.
Pitanje kao da ga nije iznenadilo. Odgovorio je pribrano, ali ne gledajući me:
„Ništa važno; ubili smo našeg psa.“
„A kako to da su modistkinje iz vašeg susedstva čule više pucanja odavde? One kažu
da su čule da je neko vikao ’Ne ubijajte ga!’“
Ovo sam čuo od mojih agenata koji su već obavili razgovore s mogućim svedocima iz
okoline.
„Ah, to su bile moja rođaka i gospođica Korali” odgovori knez istom usiljenom
smirenošću. „Uplašile su se kad smo počeli da pucamo u psa.“
Postavio sam knezu još nekoliko pitanja na koja mi je odgovarao na isti način. Pošto
ništa više nisam mogao da izvučem iz njega, pošao sam dalje u potragu za ubicom.
Raspućinovo telo stavljeno je u gvozdeni kovčeg i prebačeno u kapelu u Česmanu, na
pola puta između Petrograda i Carskog sela. Tamo su ubrzo stigle Raspućinove ćerke i
rođake. Ja sam došao u pratnji svojih sinova. U kapeli je viđena i Raspućinova, da tako
kažemo, družbenica Akulina Laptinskaja, koja je zapravo bila agent Ruskog nacionalnog
kružoka.
Po caričinom naređenju, u kapelu je bio zabranjen pristiip strancima. Kako je i ona
imala nameru da dođe, nije želela da je tamo vide stranci. Raspućinove ćerke donele su veš
i odeću. Pokojnik je okupan i odeven. Pogrebnu službu obavio je episkop Isidor. Zamolili
smo mitropolita Pitirima da on obavi službu, ali nam je rekao da je suviše potresen
ubistvom i da nije u stanju.
Nikolaj II je u to vreme bio na frontu u generalštabu. O ubistvu je obavešten
telegramom. Kada mu je depeša uručena, telo još nije bilo pronađeno. Car je odmah naredio
da se izlomi sav led između Petrograda i Kronštata što je, naravno, bilo nemoguće izvesti.
Požurio je da se vrati u Petrograd. Ubistvo Raspućina duboko ga je potreslo.
„Izgubljen sam! “ rekao je.
Svi oko njega pokušavali su da ga uteše, ali ništa nije moglo da odagna carevu veliku
tugu i zloslutne misli. Bio je ubeđen da Raspućinova smrt neizbežno vodi i njegovom kraju.
Carica i njene kćeri neprestano su plakale. U crkvi carske palate pogrebna molitva
obavljena je nekoliko puta. Onda su ostaci preneti u jednu kapelu u Carskom selu i u
tajnosti sahranjeni. Molitve za pokojnika nastavljene su i posle sahrane i njima je
prisustvovala čitava carska porodica. Pored njih, tim molitvama mogle su da prisustvuju
samo osobe iz najužeg kruga prijatelja carskog para. Pripadnici carske porodice pomagali
su u nošenju tela do groba, dok je mali knez naslednik prestola držao ruku na crnoj traci
prebačenoj preko kovčega. Svi su plakali.
Balzamovano telo bilo je u kovčegu čiji je gornji deo bio otvoren i prekriven staklom,
tako da su mogli da se vide pokojnikova glava i telo do grudi. Pre konačnog zatvaranja
kovčega, na grudi pokojnika stavljena je ikona sa potpisima svih pripadnika carske
porodice. Godinu dana kasnije ta ikona postaće deo ružne priče o javnom spaljivanju
Raspućinovih ostataka. Evo kako je to bilo:
U prvim danima po izbijanju revolucije, februara 1917. oficir po imenu Beljajev saznao
je, ko zna kako, da postoji ikona s potpisima pripadnika carske porodice. Pomislio je da bi
mogla da bude zanimljiva kolekcionarima i odlučio da je prisvoji, a potom dobro proda.
Pošto nije znao gde je Raspućin sahranjen, pribegao je lukavstvu. Otišao je kod
Raspućinove ćerke Mare i predstavio se kao blizak saradnik njenog oca. Na kraju je uspeo
da sazna mesto gde je Raspućin sahranjen, ali je za izvršenje plana morao da sačeka da se
revolucija razbukta. U pogodnom trenutku poveo je razjarenu masu revolucionara na
Raspućinov grob.
Beljajev se dokopao ikone, dok je Raspućinovo telo spaljeno. Nove vlasti verovale su da
je Beljajev bio ponesen revolucionarnim osećanjima i čak pozdravile taj njegov gest.
 XLVIII

RASPUĆINOV TESTAMENT

Posle Raspućinovog ubistva, car je bio ophrvan dubokom tugom. Zahvatila su ga

zloslutna predosećanja. Napustila ga je životna snaga. Samo time može da se objasni
pasivnost kojom je potpisao abdikaciju. I pre revolucije bio je ubeđen da je propast
neizbežna. Odlučujuću ulogu u tome imalo je jedno zlokobno Raspućinovo predskazanje
koje je ovaj napisao malo pre nego što će biti ubijen, a koje je Nikolaja potpuno
obeshrabrivalo.
Predskazanje o kojem je reč dogodilo se pod istim okolnostima kao i sva druga
Raspućinova velika kazivanja na koja je bio tako ponosan. Čitav dan koji mu je prethodio,
Raspućin je bio izuzetno uzbuđen. Potom je pošao u krevet. Sutradan je tražio da mu
pozovem omiljenog advokata Aronsona. Želeo je, kaže, da sačini testament. Želja mog
prijatelja nemalo me je iznenadila. Aronson je proveo veče s nama. Raspućin mu je
izdiktirao svoje oproštajno pismo koje je glasilo:

„Ja, Grigorije Jefimovič Raspućin Novič, iz sela Prokovsko, pišem ovo pismo i
ostavljam ga za sobom u Petrogradu. Imam predosećaj da ću napustiti ovaj svet
pre prvog januara. Ruskom narodu, Tatici, Maman svih Rusa i njihovoj deci
dajem do znanja šta im je činiti. Ako me budu ubili obični ubice, tačnije moja
braća ruski seljaci, ti, ruski care, nemaš čega da se bojiš. Ostaćeš na svom
prestolu i vladaćeš.
I ne boj se za svoju decu. Ali ako me ubiju boljari, ako oni proliju moju krv, ruke
će im ostati umrljane mojom krvlju i dvadeset pet godina neće moći da je operu.
Pobeći će iz Rusije. Brat će udariti na brata, ubijaće se među sobom i mrzeće se i
dvadeset pet godina u zemlji neće biti ničeg dobrog. Care ruske zemlje, kad budeš
čuo zvono koje te obaveštava daje Grigorije ubijen, znaj ovo: tvoji rođaci su
izazvali tu smrt i niko od tvoje porodice, ni ti ni tvoja deca, neće poživeti duže od
dve godine. Ubiće ih ruski narod. Ja odlazim i osećam se obaveznim da ruskom
caru kažem šta će biti kad mene ne bude. Misli na sebe i reci svojima da sam
svojom krvlju platio za njih. Biću ubijen. Više nisam među živima. Moli! Moli!
Budi čvrst. Misli na svoju blagoslovenu porodicu! – GRIGORIJE“

Raspućin mi je poverio ovu proročku izjavu i ja sam je prosledio carici. Ne znam kakav
je utisak ostavila na nju. Nikad o tome nije govorila. Jedino što me je zamolila je da pismo
nikad ne pokažem caru. Predao sam ga mitropolitu Pitirimu da ga sačuva. Car je saznao za
izjavu tek posle Raspućinove smrti. Mislim da mu je to otkrila sama carica. Car se bojao da
bi zavera skovana u Nacionalnom klubu mogla da se proširi na njega. Ponašanje njegovih
rođaka postajalo je svakim danom sve više preteće. Posle ubistva Raspućina, car se osetio u
ozbiljnoj opasnosti. Održao je niz sastanaka sa predstavnicima svih odeljenja policije. Više
ni u koga nije imao poverenje, što ga je dovelo u još žalosnije stanje.
 XLIX

POSLE RASPUĆINOVE SMRTI

Ubrzo posle oproštaja od Raspućina Nikolaj je, kao što sam već rekao, poćeo često
da me poziva. Nadugačko me je ispitivao o poslednjim Raspućinovim danima i
okolnostima koje su prethodile ubistvu. Posebno su ga zanimali dalji planovi zaverenika.
Rekao sam mu sve što sam znao, ne krijući ni to da je Raspućin bio spreman da se povuče
čim se sklopi mir s Nemačkom i oformi kabinet čiji članovi neće ugrožavati mirovni
sporazum.
Car me je slušao s najvećom pažnjom. Pitao je da li je iko od ministara učestvovao u
ubistvu ili za njega znao. Rekao sam mu da su ministar pravde Makarov i ministar rata
Skuvajev održavali odnose sa zaverenicima i da bi trebalo da su bili dobro obavešteni.
„Ali meni ništa nisu rekli“, primetio je car tužno.
Inače, Grigorije nije voleo Makarova. Želeo je da ga zameni Dobrovoljskim. Koliko
sutradan nakon mog razgovora sa carem, Makarov i Skuvajev primili su razrešenja.
I tokom sledećih sastanaka, car se raspitivao o detaljima ubistva. Želeo je tačno da zna
kakav odjek je ubistvo imalo u Petrogradu.
Iza ovih carevih raspitivanja bila je, pre svega, želja da ispuni sve zamisli njemu tako
dragog pokojnika. Dobrovoljski je postao ministar pravde, a general Beljajev ministar rata.
Svi moji predlozi u vezi sa dodelom visokih položaja prihvatani su. Jednom sam mu rekao
da Raspućin nije imao poverenje u generala Aleksejeva.
„Nemoguće!” uzviknuo je Nikolaj iznenađeno. „U koga je, onda, imao poverenje?”
„U generala Gurka” odgovorih.
“Pa ipak, ne mogu da uklonim Aleksejeva s njegovog mesta” uzvratio je car. „On zna
naše vojne tajne, tako da ću morati i dalje da ga podnosim!”

***

Carski par imao je nameru da Raspućinov stan pretvori u neku vrstu kapele-muzeja.
Carica mi je odobrila trošak od dvanaest hiljada rubalja da nađem novo prebivalište za
Raspućinove ćerke. Našao sam im stan u ulici Kolomenskaja 15, vlasništvo jednog Poljaka,
veoma lepo namešten. Koštao je dvadeset pet hiljada, što je značilo da iz svog džepa treba
da nadoknadim trinaest hiljada rubalja.
Devojke su se preselile u novi stan. Ali, nikako im se nije dopadao i na kraju su mi
rekle da ne žele tu da žive. Srećom, u međuvremenu je carica odustala od plana da
Raspućinov stan pretvori u kapelu i dozvolila je devojkama da se vrate.
 L

BORBA ZA MINISTARSKE PORTFELJE

Raspućinova smrt izazvala je pravu paniku na carskom dvoru. Činilo se da samo

Protopopov može da se suprotstavi opasnostima koje su pretile.
Bili smo zabrinuti, pre svega pretećim ponašanjem Dume i smatrali smo za neophodno
da se preduzmu mere radi smirivanja predstavnika naroda. Virubova je predložila da se
isposluje pomirenje između Protopopova i predsednika Dume Rodzjanka. Zamisao je bila
{30}

prihvatljiva i lako ostvariva, a Virubova je za nju pridobila i cara.

Prvom prilikom kada je Rodzjanko trebalo da podnese izveštaj u Carskom selu, car je
pozvao i Protopopova. Predsednik Dume i ministar sreli su se u carevom radnom kabinetu.
Nikolaj je tražio od Rodzjanka da se ne bori protiv Protopopova samo zato što je ovaj carski
ministar. Ako Rodzjanko ne želi da se bori protiv cara, onda treba da se pomiri s
Protopopovim. Ali Rodzjanko je odbio da se u znak pomirenja rukuje s Protopopovim,
uprkos carevom zahtevu. Nikolaj je bio van sebe od besa. Ustao je žustro i, okrenuvši leđa
Rodzjanku, rekao Protopopovu:
„Aleksandre Dimitrijeviču, idemo!“
Napustili su kabinet bez zbogom. Nekoliko sati kasnije, Protopopov je Rodzjanku
poslao svoje svedoke. Ovaj je prihvatio dvoboj. Protopopov mi je telefonom ispričao o
događaju u kabinetu kao i da je izazvao Rodzjanka na dvoboj.
Pokušao sam da ga ubedim da odustane, ali nije hteo da čuje. Pošto je car odmah posle
događaja u kabinetu otišao u generalštab, rekao sam mu da bar caricu obavesti o svojoj
nameri. Pozvao ju je telefonom i sve joj ispričao. Razgovor su vodili na engleskom. Ona se
nije slagala s dvobojem, smatrajući da se on, Protopopov, ponaša gore od Rodzjanka. Nije
htela da dozvoli da eventualno pogine od metka protivnika. Svi smo smatrali da bi
posledice njegove smrti bile strašne po nas. Carića je odmah napisala uznemirujuće pismo
svom mužu i preko kurira poslala u generalštab. Nikolaj je telegramom pozvao Rodzjanka
da dođe kod njega. To je u Petrogradu poslužilo kao povod da se raširi glas da car želi da
zaduži Rodzjanka da oformi kabinet ministara koji će da bude odgovoran Dumi. U svemu
tome nije bilo ni trunke istine. Car je od Rodzjanka tražio da odbije dvoboj s Protopopovim.
Rodzjanko je napisao pismo Protopopovu u kome se obavezao da neće da obelodani izazov
na dvoboj ukoliko ministar pismeno prizna da se car lično založio da dvoboja ne bude. Bio
sam zadovoljan što je stvar ovako završena.
Posle ovoga nastalo je vreme burne borbe oko ministarskih mesta. U jednom trenutku
činilo se da Rodzjankova partija stiče prednost. Predsednik Ministarskog saveta Šturmer je
smenjen, a zamenio ga je Trepov. On je caru postavio uslov da imenovanja ministara više
ne vrši car već isključivo predsednik saveta. Još pre nego što je zvanično imenovan, pozvao
je Protopopova, Dobrovoljskog, generala Beljajeva i Rajeva da podnesu ostavke.
Protopopov je odlučno uzvratio da ga je na to mesto postavio car i da će se povući samo po
carevom naređenju. Došao je kod mene da me obavesti o toku događaja. Situacija se činila
uznemirujućom. Po meni, glavna opasnost bila je u činjenici da je posthumni Raspućinov
uticaj počeo da slabi. Trebalo ga je po svaku cenu povratiti i to sam rekao Protopopovu.
Saopštio sam mu moj plan i on ga je spremno prihvatio. Evo čega sam se dosetio:
Raspućin je imao običaj da tokom naših sastanaka strelicom obeležava imena
kandidata za određena ministarska mesta. Tu i tamo, pribeležio bi i poneko svoje
zapažanje. Nešto pre atentata razrađivali smo plan stvaranja kabineta koji će odgovarati
našim prohtevima. Kao što sam već spomenuo, situacija je bila teška, a broj osoba na koje
smo mogli da računamo bio je veoma ograničen. Raspućin se nije odlučivao za kandidata
pre konsultacije sa mnom. Zbog toga sam i sam imao veliki uticaj na imenovanja ministara.
Posle Raspućinove smrti, taj uticaj postao je posebno snažan. Car je verovao da jedino ja
znam za Raspućinove planove. I Virubova je u mene imala veliko poverenje. Ona se držala
podalje od politike i, kako je znala da imam jake veze u uticajnim petrogradskim
krugovima, verovala je da mogu bolje od nje da odaberem ministra. Kad bih odabrao
kandidata, obratio bih se prvo njoj radi potvrde i ona me nikad nije odbila.
U kritičnom trenutku, kada nam se činilo da nam tlo izmiče, setio sam se Raspućinovih
beleški, poverljivih dokumenata i pisama koje sam našao u njegovom radnom stolu, a koje
sam pokupio i čuvao na sigurnom mestu. Car je dobro poznavao Raspućinov rukopis i
nisam sumnjao da će da veruje u njihovu autentičnost.
Protopopov me je pitao gde su te beleške. Rekao sam mu da sam deo dokumentacije
poverio na čuvanje kneginji Sofiji Taršanovoj, inače njegovoj intimnoj prijateljici, a deo dao
mitropolitu Pitirimu.
Pošli smo u potragu za tim beleškama. Nisu bile među papirima poverenim knjeginji
Taršanovoj. Našli smo ih netaknute kod mitropolita.
Našli smo cedulje s imenima Dobrovoljskog, generala Beljajeva i Rajeva. Ti kandidati
već su imenovani. Na kraju smo našli i imena više osoba koje su nam se činile idealnim za
upražnjena ministarska mesta. Naš kandidat za mesto predsednika Saveta bio je knez
Golicin, već star i slab, ali veran prijatelj Protopopova i nadasve šarmantan gospodin.
Ljubavnice Protopopova i kneza Golicina i same su bile dobre prijateljice i kada je
Protopopov postao ministar, odlučile su da i za kneza obezbede neki visok položaj. To su,
naravno, učinile preko Raspućina. Među papirima našli smo, na naše veliko zadovoljstvo,
fotografiju knjeza Golicina s Raspućinovom beleškom: „stari” (to je bio nadimak za
predsednika vlade). Ovo je bilo dovoljno za naš cilj. Bili smo ubeđeni da će car prihvatiti
ovu posthumnu preporuku.
Sa fotografijom na kojoj je bila Raspućinova beleška otišli smo kod Virubove. Čestitu i
naivnu damu ubedili smo da je pokojni Raspućin želeo sledeća imenovanja: knez Golicin –
predsednik vlade; Kulčicki – ministar obrazovanja; Pokrovski – ministar inostranih dela i
Kriger-Vojnovski – ministar komunikacija. Iako Pokrovski nije govorio nijedan strani jezik,
Raspućin ga je odabrao za ministra inostranih dela i mi smo se držali te preporuke.
Listu kandidata Virubova je prosledila carici. Ova je bila veoma srećna što vidi listu
koju je sačinio lično Raspućin. Uz odgovarajuće propratno pismo poslala ju je caru koji se
nalazio u generalštabu. Nikolaj je pozvao Protopopova u štab i pitao ga da li poznaje osobe
koje je naznačio Raspućin. Protopopov se pravio da prvi put vidi belešku, ali je rekao da
dobro poznaje gospodu koja su, po njegovom mišljenju, najbolji mogući kandidati.
 Već koliko sutradan je Trepov, koji je tek nedelju dana bio na mestu predsednika vlade,
primoran da podnese ostavku. Knez Golicin, dotad gotovo nepoznat, imenovan je na
njegovo mesto.
Protopopov je bio veoma zadovoljan onim što smo postigli kod cara. Nekoliko dana
kasnije, međutim, saopštio mi je vrlo neprijatnu vest. Ispričao mi je da je ministar pravde
Dobrovoljski na prvoj sednici novog kabineta predložio da budem proteran u Sibir. Ometao
sam, navodno, ministre u njihovom poslu. Protopopov, koji je bio prisutan na sednici,
izjavio je da je diskusija te vrste za njega neprihvatljiva.
Pa ipak, budući da sam bio deo administracije carskog doma, car je izrazio želju da me
policija ne ometa u mom poslu, čime je moj slučaj završen.
Suprotno dotadašnjem običaju, novi kabinet nije predstavljen caru. Koliko se sećam,
car nijednom nije primio kneza Golicina. Ali su zato svi novoimenovani našli za potrebno
da posete Virubovu, valjda smatrajući da je, u vreme kakvo je bilo, važnije osigurati njenu
nego carevu naklonost. Golicinov kabinet bio je poslednja vlada poslednjeg ruskog cara.
 LI

RASPUĆINOV SUKOB S VELIKIM KNEŽEVIMA

Koliko god da je sklonost misticizmu carskog dvora odgovarala Raspućinu, do

ostvarenja njegovog ogromnog uticaja nije došlo odjednom. Trebalo je da prođe punih pet
godina pre nego što se osetio zaista nadmoćnim. Njegova moć je, prema tome, punom
snagom delovala tek poslednjih pet godina. Svoj cilj sledio je tvrdoglavom upornošću
znajući kako da iskoristi osobe koje su upravo njega pokušavale da upotrebe kao oružje u
svojim spletkarenjima.
Mržnja koju su rođaci Nikolaja II gajili prema Raspućinu nije bila toliko posledica
carevog prijateljstva sa sibirskim vagabundom, koliko je Raspućin bio smetnja za
ostvarivanje planova pojedinih velikih kneževa. Kao što sam već spomenuo, Raspućin se
našao na dvoru zahvaljujući dobronamernoj pomoći dve Crnogorke, supruge velikog kneza
Nikolaja Nikolajeviča Anastazije i njene sestre Milice, supruge njegovog brata, velikog
kneza Petra Nikolajeviča. On je bio tek jedan u nizu vidovnjaka i čitača sudbine koji su
opsedali carski dvor. U to vreme, takvi ljudi traženi su po celoj Rusiji i carevi rođaci živo su
učestvovali u lovu na čudotvorce.
Kada su velike kneginje Anastazija i Milica predstavile Raspućina carskom paru,
počinile su veliku grešku. On se pokazao moćnijim i pametnijim od svih prethodnika kao i
onih koji su se docnije pojavljivali u Carskom selu.
Tokom nekoliko godina Raspućin je uživao veliku podršku dve velike kneginje. Ali,
kada mu njihova naklonost više nije bila potrebna, okrenuo im je leđa. Učinio je to iz dva
razloga. Razdor između starog i novog dvora postajao je sve veći i oštriji i većina velikih
kneževa stavila se na stranu carice majke i starog dvora. Raspućin se osetio obaveznim da
se odvoji od njih. S druge strane, njegov uticaj je rastao i njegova žeđ za moći više nije trpela
nikakve posrednike. Više mu nisu bili potrebni zaštitnici – sam je postao gospodar.
Nikolaj Nikolajevič, koji je protiv njega vodio nemilosrdnu kampanju, postao mu je
ljuti neprijatelj. Jedno od najopasnijih oružja u borbi protiv Raspućina bilo je širenje glasina
koje su sramotile carsku porodicu. Ali, to oružje pokazalo se nedovoljnim. Cak ni ogromna
moć Nikolaja Nikolajeviča, kao glavnokomandujućeg ruske armije nije bila dovoljna da
umanji Raspućinovu moć koja je neprestano rasla i kojom je na kraju uspeo da ga smeni s
visokog položaja.
Kad su carevi rođaci uvideli koliko je vladar vezan za Raspućina, okrenuli su se protiv
carskog para. Carica majka celog života sanjala je da na presto postavi svog sina miljenika
Mihaila. Rođenje carevića srušilo je svaku njenu nadu. Ostarela carica pokazivala je
otvorenu mržnju prema mladoj carici. Podvojenost između njih dve bila je tim veća što je
carica Aleksandra bila žena čvrstog karaktera i nije dozvoljavala da iko na nju utiče. Sto se
tiče velikih kneževa, tvrdoglavost mlade carice lišavala ih je svake nade da bi mogli da
utiču na slabog Nikolaja, zbog čega su pokazivali otvoreno neprijateljstvo i prema njoj i
prema caru. Ovo je brinulo i ljutilo caricu, tako da je na kraju postala besna lavica odlučna
da svom svojom snagom brani one koje je volela.
Borba velikih kneževa protiv Raspućina postajala je sve žešća. Ubrzo su zvanični
krugovi, armija i na kraju čak i širi slojevi narodnih masa bili upleteni u nemilosrdan okršaj.
Ali nisu svi učestvovali u tome. Carevi rođaci Kiril, Boris i Andrej, sinovi velikog kneza
Vladimira, nisu dozvolili da budu uvučeni.
Ne kaže se bez razloga da je revolucija koja je dovela do careve abdikacije bila vođena
odozgo. A gore su bili, pre svega, carevi rođaci, oni isti koji su se borili protiv Raspućina.
Hici iz revolvera kneza Jusupova i velikog kneza Dmitrija Pavloviča nisu bili ispaljeni samo
na Raspućina, već indirektno i na carski par. Neće proći mnogo vremena da se borba iz
carske palate prenese na ulice Petrograda.
Nadanja Raspućinovih ubica da će zaustaviti njegov uticaj, izjalovila se. Njihov čin
imao je upravo suprotno dejstvo. Raspućinov uticaj nadživeo je njegovu smrt, čak je
posthumno rastao. Okružen slavom mučenika, pokojnik je više nego ikad u očima cara i
carice bio svetac. Nastojali su da do tančina sprovedu sva njegova uputstva i savete.
Carica je prikupila sva pisma i beleške koje je Raspućin slao njoj i caru. Kada je izbila
revolucija, dala ih je meni sa zahtevom da ih sačuvam.
Raspućinova smrt nije ni najmanje doprinela smirivanju borbe koju su velike vojvode
vodili protiv carskog para. Sukobi su, naprotiv, postajali sve oštriji. Stvorena je prava
zavera na čijem je čelu bio Jusupovljev tast, veliki knez Aleksandar Mihailovič. U njoj su
učestvovali sve velike vojvode, izuzev tri spomenuta sina velikog kneza Vladimira. Sačinjen
je plan da se car proglasi ludim, da se carica zatvori u manastir, a da se Nikolaj Nikolajevič
proglasi za regenta do punoletstva prestolonaslednika Alekseja. Ali od tog plana se ubrzo
odustalo i smišljen je novi. Prema njemu, posle careve abdikacije na presto dolazi carica
majka, a veliki knez Mihailo postaje prestolonaslednik.
O ovim planovima govorilo se tako otvoreno da tajna policija nije imala težak posao da
sazna svaku izgovorenu reč. Pisma i telegrami koje su izmenjivali velike vojvode takođe su
govorili jasnim jezikom. Žene iz krugova vladajuće porodice raspravljale su o planovima
jednako živo kao i muškarci. Obaranje cara postala je svakodnevna tema po salonima.
Car je dobro znao da se protiv njega zahuktava zavera, ali nije preduzimao ništa.
Razlog tome bio je taj što je Raspućin u svom oproštajnom pismu u kome je predvideo
svoju smrt molio cara da se uzdrži od kažnjavanja njegovih ubica. Raspućinova želja je za
cara bila svetinja. Zadovoljio se time da velikog vojvodu Dmitrija Pavloviča pošalje na
front, a Jusupova protera u njegovu oblast. Ovo je, međutim, ohrabrilo druge velike
vojvode da nastave svoje spletke. Car je gotovo svakodnevno dobijao preteća pisma. Razlaz
između carskog para i rođaka doživljavao je svoj vrhunac. Niko od njih više nije priman
kod cara i carice.
Jednom prilikom u carskoj palati se pojavio Aleksandar Mihailovič sa svoja dva sina
koji su, kao što sam ranije naveo, obojica učestvovala u ubistvu Raspućina. Želeli su da
govore sa caricom. Carica je u prvi mah odbila, ali ih je posle velikog navaljivanja ipak
primila. Kako se nije osećala dobro, primila ih je u svojim spavaćim odajama. Pošto se
carski par pribojavao nedoličnog ponašanja, car je sa dve starije ćerke ostao u susednoj sobi.
 Kada se Aleksandar Mihailovič obratio carici pretećim tonom, pojavio se Nikolaj sa
ćerkama. Bio je smiren i priseban. Veliki knez se zbunio i samo promrmljao da Protopopova
treba odmah smeniti, a čitav kabinet promeniti.
Istog dana i sam sam se našao u carskoj palati s Raspućinovim ćerkama koje je trebalo
da prime bunde koje im je carica poklonila. U odajama namenjenim velikoj vojvotkinji
Jelisaveti, devojke su se srele sa carevim ćerkama Marijom i Anastazijom. Ja sam otišao u
vojnu bolnicu Serifim, koja se nalazi unutar palate. Uskoro se, veoma uzbuđena, pojavila
Virubova i ispričala mi šta se dogodilo u caričinoj spavaćoj sobi. Zato sam odmah po
napuštanju carske palate otišao kod Protopopova. Pošto me je pažljivo saslušao, pozvao je
caricu telefonom i ponovo s njom dugo razgovarao na engleskom. Rekao joj je da prema
Aleksandru Mihailoviču treba energično i oštro delovati, ali nije dobio caričinu saglasnost.
Zaključeno je samo da, jednom zasvagda; niko od velikih kneževa više ne može pred cara i
caricu.
Mržnja velikih kneževa prema carskom paru nije se smanjila ni posle careve abdikacije.
Zbog toga je carska porodica ostala potpuno izolovana od drugih rođaka. Ostalo im je
verno samo nekoliko osoba iz najužeg okruženja. U početku se čak i velikim kneževima
abdikacija činila povoljnom. Bili su ubeđeni da će revolucionarni zamah brzo utihnuti i
nadah se obnovi dinastije Romanovih. Kasno su shvatili da su se prevarili.
 LII

DOGAÐAJI POSLE PADA CARSKE VLASTI

Posle pada carske vlasti nekoliko vojnika pojavilo se na vratima mog stana u
potrazi za bivšim ministrima Šturmerom i Protopopovim. Pošto ih, naravno, nisu našli,
udaljili su se. Istog dana došla mi je u posetu madam Taršanova koja mi je rekla da je
Kerenski zatražio da odmah odem iz Petrograda. No, ja sam želeo da ostanem. Preselio sam
se u jedan skroman hotel čiji je vlasnik bio moj prijatelj i tamo proveo dva mirna dana.
Onda me je pronašla jedna vojna patrola.
Predvodio ju je student po imenu Bušman. U njemu sam prepoznao mladića kome sam
svojevremeno pomogao da se upiše na pravni fakultet. Mislim da se Bušman dobrovoljno
prijavio da me nađe pošto me je lično poznavao. U hotelu sam bio prijavljen pod imenom
Čifmanovič. Čim me je ugledao, Bušman je izvadio revolver i saopštio mi da sam uhapšen.
Te večeri uhapšena je i moja porodica.
Tokom noći podvrgnut sam ispitivanju. Postavljeno mi je bezbroj pitanja u vezi s
Raspućinom i privatnim životom carskog para. Odgovarao sam neodređeno i uporno
tvrdio da sam bio samo dvorski draguljar i da sam tek tu i tamo, zahvaljujući poznanstvima
na dvoru, činio poneku uslugu svojim istovernicima.
Sutradan ujutru oslobođeni su svi članovi moje porodice. Moj advokat Šlosberg
podneo je Kerenskom žalbu na moje hapšenje, navodeći da nikako ne mogu da budem
smatran svedokom. Po naredbi Kerenskog, odveden sam u Dumu gde su dovedeni i drugi
uhapšeni.
Tamo je vladao pravi haos. Svi su raspravljali i vikali uglas. Šlosberg me je uveravao da
ne treba da brinem, jer su Jevreji kojima sam svojevremeno činio usluge imali nameru da se
zauzmu za mene. Potpisao sam telegram Kerenskom koji je sačinio advokat, u kome je bila
moja izjava da nisam činio ništa protivzakonito. Navedena je i priča o mom susretu s
knezom Golovanijem. Knez me je jednom zaista pozvao kod sebe u ulicu Tavričesku 4 i
zamolio me da njegovog dobrog prijatelja, advokata Boreverseva, oslobodim neprijatnog
otvorenog policijskog nadzora, što sam i učinio. Sada sam se nadao da će Kerenski, kome je
knez bio lični prijatelj, ovo da uzme u obzir.
Kerenski je prihvatio moju žalbu kao opravdanu. Ali, u trenutku kada mi je javljena
dobra vest, dogodilo se da je veliki knez Kiril sa svojom pomorskom jedinicom prešao na
stranu revolucionara i izjavio lojalnost prelaznoj vladi. Ovo je u Dumi objavio predsednik
Rodzjanko, što je dočekano sa zadovoljstvom. Poslanik socijaldemokrata Čeidze popeo se
na jedan sto i održao vatren govor propraćen velikim aplauzom. Ne sećam se šta je sve
rekao, ali sam upamtio ovo:
„Podsećam vas, građani, da je tamo, na ulici, vlast držao jedan žandar. Vi ste ga se
bojali, ja sam ga se bojao! Nikolaj II je bio car milošću božjom, ali mi smo ga svrgli. Hura!“
 Agenti policije i žandarmi koji su se tiskali u ograđenom prostoru u glavnoj sali Dume
burno su protestovali na ovu izjavu Čeidzea. S njihove strane poletelo je nekoliko praznih
boca, konzervi i svakojakih drugih predmeta. Ja sam se pridružio protestu.
Na kraju sam optužen da sam glavni podstrekivač pobune i odveden u Petropavlovsku
tvrđavu, dok su drugi optuženi odvedeni u gradski zatvor. Moji sinovi obratili su se
uglednim policajcima Jevrejima koji su imali važne uloge u revoluciji. Oni u prvi mah nisu
bili raspoloženi da se zauzmu za mene jer nisu želeli da se pročuje da sam im nekada činio
usluge. Ipak, nisu mogli ni da me odbiju, tako da su, ne skrećući pažnju na sebe, isposlovali
da budem prebačen u gradski zatvor odakle je bilo lakše uspostavljati vezu sa spoljnim
svetom.
U gradskom zatvoru sam ubrzo stekao mnoge pogodnosti. Čak me je posetio i ministar
pravde Pereversev. Saopštio mi je da zna da sam, pod carem, bio svemoćan i da sam
zasigurno zgrnuo ogromno bogatstvo. Rekao mi je da još ne može da mi kaže za šta sam
optužen, ali da će to učiniti uskoro. Potom me je posetio advokat Fajtelzon i obećao da će
me premestiti u drugi, još slobodniji zatvor u Petrogradu.
„Uhapsićemo vašu suprugu i ona će biti jemstvo. U tom zatvoru bićete prilično
slobodni. Nećemo vas čak voditi na spisku zatvorenika. A hapšenje vaše supruge
objasnićemo vašim navodnim bekstvom iz ovog zatvora.”
Plan je bio dobar. Kada se moja žena složila, i ja sam pristao. Zahtevao sam da mi se
vrati nakit zaplenjen u trenutku hapšenja, ali njega više nije bilo.
U novom zatvoru preduzeo sam korake za moje oslobađanje. Ugovorena je suma od
dvesta hiljada rubalja. Novac je uručen Pereversevu i ja sam pušten iz zatvora. Nešto
kasnije, puštena je i moja žena. Morao sam da potpišem izjavu da ću odmah da napustim
Petrograd. Ali, toga se nisam držao.
Ubrzo su na odgovornost pozvani svi pripadnici carskog doma, velike vojvode,
dvorske dame i drugi vezani za dvor. Ja sam bio među onima koji nisu progonjeni.
Međutim, da bi se povukla naredba o mom proterivanju iz Petrograda, morao sam da
platim dodatnih četrdeset hiljada rubalja. Ovu sumu je kao honorar za uslugu tražio
advokat Sokolov koji je u to vreme bio član Saveta radnika Petrograda.
 LIII

BEKSTVO U KIJEV

Posle dolaska boljševičkog režima više se nisam osećao sigurnim u Petrogradu. S

porodicom sam otišao u Moskvu, a odatle u Kijev, budući da je u Ukrajini bila hetmanska
vlast.
Da bih izbegao opasnosti ovog putovanja, pribegao sam lukavstvu: pretvarao sam se
da sam slomio ruku. Stavljen mi je gips i dobio sam lekarski nalaz da mi je ruka slomljena i
da gips treba skinuti tog i tog dana. Ali, ispod gipsa sam imao skrivene dijamante vrednosti
hiljadu karata i milion rubalja u kešu. Uspeo sam da nam obezbedim mesta u jednom
ukrajinskom vozu za invalide i srećno stigao u Harkov, a odatle u Kijev gde je živeo moj
smrtni neprijatelj, Raspućinov ubica Puriškevič.
Preko braće Akazatov koji su mu bili bliski, saznao sam da Puriškevič želi da me ubije.
Zamolio sam glavnog komandata armije Sever u Kijevu grofa Kelera, koga sam dobro
poznavao još iz Petrograda, da me zaštiti od mog neprijatelja. Učinio je to odredivši za
mene vojnu zaštitu. Savetovao mi je da se obratim rođaku hetmana Skoropadskog, generalu
Vsevološkom koji je komandovao jednom divizijom armije Sever.
General me je primio veoma prijateljski i obećao da će me zaštititi od Puriškeviča. Na
sam spomen njegovog imena, general bi se namrštio. Nije mogao da mu oprosti što se kao
monarhista priklonio revolucionarnom pokretu protiv cara. Na jednom banketu u
restoranu „Rots“ general mi je ispričao da je divizija Sever potpuno odsečena od ostatka
dobrovoljačke armije. On je s velikim naporom održavao disciplinu i nije dozvoljavao
nikakve pogrome ili pljačke koji su se događali u divizijama Jug, sa kojima je Puriškevič
održavao veze.
Njegova vojska je kuburila s parama. Savetovao mi je da se pozabavim snabdevanjem
divizije Sever, a da će on zauzvrat da spreči svaku mogućnost pogroma Jevreja.
Ova ponuda veoma mi se dopala. Imali smo hiljade razloga da strahujemo od
pogroma. Kijev je u to vreme bio mesto sastajanja svih mogućih reakcionarnih elemenata
koji su koristili revoluciju da se svete Jevrejima.
Ali, za snabdevanje divizije Sever bio je potreban kapital koji je prevazilazio moje
mogućnosti. Zato sam predložio da u Kijevu otvorimo kazino koji će biti pod neposrednom
zaštitom šefa divizije Sever, odnosno njegovom. Generalu se dopala moja zamisao.
Iznajmljen je restoran „Rots“ i preuređen u kazino. To nam je uskoro donosilo dobre sume
novca. Na mesto šefa Kijevske policije postavili smo nekadašnjeg zamenika šefa moskovske
policije. Bio je naš čovek i nismo morali da strahujemo od mešanja policije. Kazino je
dnevno zarađivao oko deset hiljada engleskih funti! Oficiri divizije Sever bili su računovođe
i brinuli o redu i miru u salama za igru. S druge strane, od tog prihoda mogli smo da
pomažemo izbeglice, da im obezbeđujemo obroke i pomažemo u novcu. Pored ovoga,
organizovao sam prikupljanje novca od bogatih izbeglica i uspeo da sakupim šest miliona
rubalja.
Jednog dana kod mene se pojavio Beljajev, onaj isti Beljajev koji je spalio Raspućinovo
telo. Poverljivo mi je saopštio da u Kijevu komanduje jednom jedinicom Čerkeza. Dva
oficira divizije Jug belogardejske armije planirali su pogrom i od njega tražili da se ne meša.
Pogrom je trebalo da vodi Puriškevič. Drugi oficiri divizije Jug, među kojima su bili
Bermond-Avatov i politički savetnik divizije Tugan-Baranovski, bili su protiv pogroma, ali
nisu mogli da ga spreče. Sastao sam se s njima i Tugan-Baranovski mi je rekao:
„I vi imate ljude pod oružjem. Možete, dakle, i sami da se suprotstavite Puriškeviču
Uz pristanak grofa Kelera i generala Vsevološkog, poslao sam dve stotine ljudi u
predgrađe Podol naseljenom uglavnom Jevrejima, pa je zbog toga bilo u najvećoj opasnosti.
Jedinica je bila sastavljena isključivo od Jevreja. Samo je komandir bio hrišćanin.
U međuvremenu, Puriškevič je po ulicama počeo da lepi plakate koji su pozivali na
pogrom. General Vsevološki je naredio da se plakati uklone. Pogrom je izbegnut, a
Puriškevič zamoljen da napusti grad u roku od tri dana.
Opasnost ovim nije izbegnuta. Odred koji sam poslao u predgrađe radi zaštite Jevreja
ostao je tamo. Novim nabavkama uspeli smo da izbegnemo pljačke. A onda su grad
okupirale Petljurine ukrajinske bande, tako da sam bio primoran da sa sinovima
{31}

pobegnem u Odesu. Deo divizije Sever takođe se uputio tamo.

U diviziji Sever imali smo jedan broj Ukrajinaca. Kada je postalo jasno da nije moguće
sprečiti okupaciju Kijeva od Petljure, grof Keler je predložio povlačenje u oblast Kubana.
Oficiri su se složili. Sav imetak divizije stavljen je u kovčege koje je vojska trebalo da nosi na
rukama. Divizija je bila spremna za pokret. Više nije bilo vremena da se čeka na pojačanje
jedinica pod komandom Čagina.
U to je jedna prethodnica Petljurinih bandi ušla u Kijev. U početku se nije znalo s kim
se ima posla. General Keler je obavešten samo da se pojavila nekakva banda i da imaju
nameru da pljačkaju Jevreje. Naredio je da se prema banditima usmere mitraljezi. Ubrzo je
postalo jasno da oni čine tek prethodnicu Petljurine armije. Za povlačenje je bilo kasno, a
Petljurina represija izvesna.
Grof Keler naredio je oficirima i vojnicima da se raštrkaju po gradu. On je sa svojim
pomoćnicima odneo trezor divizije u manastir Svetog Mihaila. Tamo su mu savetovali da
obuče nemačku uniformu i napusti Kijev s nemačkom vojskom. Grof je odbio da skine
rusku uniformu. Ukrajinci su ga ubrzo našli, sproveli ga s pomoćnicima na trg Sofija i
streljali. Petljurini ljudi zaplenili su trezor divizije Sever.
 LIV

NESPOKOJSTVO U ODESI

Na putu za Odesu bio sam u društvu komandanta divizije Sever, generala

Vsevološkog i šefa njegovog kabineta Dobrinskog. U Odesu je stigla i jedinica
dobrovoljačke armije pod komandom generala Grisčin-Almasova.
Sišao sam kod hotela „Viktorija”. Oficiri divizije Sever bili su smešteni u hotelu
„Komers“.
Imao sam kod sebe zamašnu sumu novca, jer bez njega se ništa ne može. Uskoro se
gradom proširio glas da mnogo trošim. Jednog dana, zakucali su mi na vrata. Dva čoveka s
bombama u rukama, gurnula su me u sobu. Jedan mi je uručio pismo čuvenog bandita
Miške Japonščika, koji je pod svojom komandom imao veliku bandu razbojnika. Šef bande
tražio je petnaest hiljada rubalja.
„Slušajte, momci,“ rekao sam im, „uzalud ste dolazili. Ja sam jedan od vas. Bolje bi bilo
da kažete Miški da dođe kod mene i da uz šolju čaja na miran način rešimo stvar. Rčevski i
Beljajev, koje dobro poznajete, moji su prijatelji. Zajedno, možemo da napravimo dobar
posao.“
Iznenađeni što znam za odnos njihovog šefa Japonščika i Beljajeva, razbojnici su mi
poverovali i pošli, ali sam im pre toga dao svakom po trista rubalja. Beljajeva i Rčevskog se
sećamo kao saradnika ministra unutrašnjih dela Hvostova.
Nekoliko dana kasnije našao sam se u jevrejskom kabareu koji je vodio moj prijatelj
Fišzon. Tamo sam sreo Rčevskog i Beljajeva. Morao sam da se nateram da uspostavim
dobar odnos s njima, jer inače neću imati ni tren mira u Odesi. Seli smo za sto. I dosta pili.
Tokom razgovora, Beljajev mi je rekao tihim glasom:
„Nemoj da se uplašiš, Simanoviču! Kad izađemo odavde biće pucnjave, ali ti nisi u
opasnosti.”
Želeo sam da znam o čemu je reč, ali mi on ništa više nije rekao. Posle večere pošli smo.
Rčevski nije hteo da ide peške, pa je pozvao kola. Prijateljski nas je pozdravio. Ali, u
trenutku kada je ušao u automobil, Beljajev je izvadio revolver i ubio ga na mestu. Rčevski
nije pustio ni glasa.
Pitao sam Beljajeva:
„Zašto ga ubi?”
„Zato što je kovao zaveru protiv Raspućina!” odgovorio je i vratio se u restoran,
Ovo je bio samo izgovor. S Rčevskim je svakako imao druge razmirice. Ubijeni je imao
poslove s razbojnikom Japoniščikom s kojim je Beljajevbio u svađi.
Ubistvo Rčevskog, njegovog zaštitnika i saradnika, razbesnelo je razbojnika Japonščika.
Naredio je da se nađe Beljajev. Saznao je da je ovaj večerao sa mnom i Rčevskim u kabareu.
Poslao je dvojicu da me pitaju da li znam gde je Beljajev, koji je i dalje sedeo za našim
stolom u glavnoj sali. Rekao sam im da ne znam o čemu je reč. Zahvalili su mi, ušli u salu,
našli Beljajeva i uljudno ga zamolili da izađe na ulicu. Pošao je za njima i čim se našao van
kabarea bio ubijen s dva metka u glavu.
Pre tragične smrti, Beljajev je imao nekoliko godina života punog uzbudljivih događaja.
Tokom rata osuđen je na zatvorsku kaznu zbog obračuna koji je imao sa svojim bratom.
Njihova majka otišla je kod Raspućina i zamolila ga da isposluje pomilovanje za sina. Kad
se posle zatvora vratio u Petrograd, Beljajev je često posećivao Raspućina koji mu je bio
naklonjen.
U to vreme Beljajev je bio saradnik lista „Večerneje vremja“. Kad je izbila revolucija,
uhapšen je i odveden u zatvor, onaj isti u kome sam se nakratko našao i ja. Tamo smo se i
videli. Glava mu je bila u povezima. Imao je povrede i po rukama i telu. Pitao sam ga otkud
mu te povrede. Ispričao mi je da je uhapšen u Moskvi i da je pokušao da pobegne. Izubijali
su ga kad su ga uhvatili. A evo zbog čega je uhapšen:
Prvih dana revolucije dobio je zadatak da pretrese kuću ministra Šturmera.. Tokom te
operacije ukrao je iz kuće nekakav nakit. Šturmerov sin podneo je tužbu za krađu i izdata je
naredba za hapšenje Beljajeva. Samo nekoliko dana pre toga, Beljajev je za četrdeset hiljada
rubalja prodao ikonu sa potpisima carske porodice koju je ukrao iz Raspućinovog groba.
Kako nije znao za tužbu Šturmerovog sina, mislio je da je uhapšen zbog ikone. Ispričao je
celu priču o krađi ikone i spaljivanju Raspućinovih ostataka, ubeđen da istražni sudija to
već zna i da će biti na njegovoj strani. Tako se sam izložio novoj istrazi, ovaj put za krađu
ikone. Ikona je nađena kod trgovkinje Katarine Rešetnikove. Oduzeta joj je i predata
Kerenskom. Njenu dalju sudbinu ne znam.
 LV

POSLEDNJA ETAPA: NOVOROSIJSK

Jedne večeri u Odesi obedovao sam u društvu kneza Nišeradzea, generala

Vsevološkog i starog zamenika gubernatora Moskve generala Markova. Iznenada, video
sam kako nam se približava moj zakleti neprijatelj Puriškevič. Ustao sam i posegnuo za
revolverom. Knez me je zaustavio i rekao Puriškeviču da će ga ubiti ako me samo pipne.
Puriškevič je odgovorio da nema nikakve zle namere prema meni, već da, naprotiv, smatra
da treba da se pomirimo.
Nekoliko dana pred evakuaciju iz Odese, general Markov mi je dao na raspolaganje
pedeset mesta na francuskom brodu „Prodigol“. Odabrao sam dvadeset oficira i čamcem se
prevezao na brod pun ruskih monarhista, agenata policije i žandarma. Zahvaljujući vojnim
uniformama mojih pratilaca, primili su nas prijateljski. Ali, dok je „Prodigol” dizao sidra
nekoliko starijih oficira i policajaca pokušali su da izazovu pogrom protiv Jevreja. Uzame su
bila moja tri sina i bio sam veoma uplašen. Međutim, oficiri divizije Sever su me umirivali.
Obećali su mi zaštitu u slučaju opasnosti.
Larma na brodu postajala je sve veća. Vikali su: „Ubijte Jevreje!” Mi smo, pri tom, bili
jedini Jevreji na brodu. Međutim, u trenutku kad sam već odlučio da pobegnem i time
zaštitim onih svojih dvadeset ljudi, na naše veliko iznenađenje videli smo da su uzbuđeni
oficiri i policajci okružili tri poznata novinara, Elfimova, Lutošina i Bonč-Brujeviča i
pripretili im da će ih ubiti. Prvu dvojicu smatrali su Jevrejima, a trećeg, koji je bio brat
jednog uticajnog boljševika, za boljševičkog agenta i provokatora. Elfimova i Lutošina su
hteli da bace u vodu, a Bonč-Brujeviča da streljaju.
Objasnio sam tim ljudima da greše. Imalo je efekta. Oficiri su se izvinili prvoj dvojici.
No; sudbina Bonč-Brujeviča ostala je neizvesna. Pitao sam ga ima li novca. Rekao mi je da
ima tek nekoliko hiljada engleskih funti i da je spreman da ih da za svoj spas. Podelili smo
među okupljenim oficirima tri hiljade francuskih franaka i petsto engleskih funti. Na
ponovnom glasanju odustalo se od likvidacije i odlučeno da Bonč-Brujevič po dolasku u
Novorosijsk bude izručen Denikinovim ljudima.
Za ovo je bio zadužen general Markov. Ali, kad je brod pristao u luci, general je
oslobodio Bonč-Brujeviča i otišao kod vlasti Novorosijska i ispričao da oficiri i policajci na
brodu nose robu koju su opljačkali iz magacina dobrovoljačke armije. Pretresom je
utvrđeno da je optužba istinita. Okrivljeni su odmah uhapšeni.
Tokom mog boravka u Novorosijsku, tamo je živeo i general Skuro. Bio je komandant
armije, ali njegova armija nije postojala. Ostao mu je samo orkestar Rumuna sa dirigentom
Janom Guleskom i manji hor Cigana. Od vojnika imao je dva trubača. Svi ostali su se
razbežali.
 Buržoazija Novorosijska priredila je banket u generalovu čast. Tom prilikom on je
zamolio da se prikupi dvesta miliona rubalja za stvaranje nove antiboljševičke armije.
Njegova želja naišla je na odobravanje među bogatim gradskim trgovcima i bankarima.
Izrazili su spremnost da prikupe traženu sumu. Ali onda se general, koji je malo više popio,
nesmotreno izlanuo. Požalio se prisutnima kako su kozaci koji su služili u njegovoj armiji
obični nezahvalnici. Dozvolio im je, jadao se, da pljačkaju civile, a kad su se pljačkom
obogatili, izgubili su želju da se bore protiv boljševika, napustili svog komandanta i
razbežali se po selima. Ostao mu je veran samo orkestar Rumuna i hor Cigana.
Ova tužna priča delovala je na bogate građane kao hladan tuš. Više nije bilo govora da
se prikupljaju pare za generala Škura.
Ubrzo se u Novorosijsku obreo i čuveni general Mamontov, poznat po krvavim
okršajima s boljševicima. Upoznali smo se i postali prijatelji. Jednog dana poverio mi se da
je iz borbi s boljševicima došao do velike količine novca, ali da ne želi da se o tome zna.
Zamolio me je da od fabrikanata šećera koji su s njim došli iz Kijeva kupim dijamante. Znao
je da im je novac potreban i da bi rado prodali nakit. Stavio sam mu se na raspolaganje i on
mi je dao poveću sumu novca, nekoliko miliona rubalja.
Sakrio sam taj novac u radnji svog prijatelja Feldmana i počeo pregovore s
fabrikantima. Mamontov je i sam ubeđivao kijevske milionere da prodaju dijamante, i
dovodio ih kod mene. Ja sam nakit kupovao i prosleđivao generalu.
Mamontov mi je rekao da ne želi da njegovi drugovi znaju da ima novac jer je, zapravo,
trebalo da ga podeli s njima. Kasnije sam saznao da je u pohodu na Kursk Mamontov došao
do ogromne količine (čitav kupe u vagonu), ikona okovanih srebrom i zlatom i dva
sanduka puna novca. Njegovi ljudi konfiskovali su u crkvama i od seljaka sve što je bilo
vredno, s objašnjenjem da će tako biti spaseno od boljševika. Sve što je oduzeto, Mamontov
je zadržao za sebe, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo među vojnicima.
Na moju nesreću, po gradu se ubrzo raščulo da sam kupio veliku količinu dijamanata i
drugog nakita. Dva oficira generalove vojske nenajavljeno su banuli kod mene i zatražili da
im predam nakit za koji su tvrdili da pripada trezoru carske porodice. Kad sam odbio,
pokušali su da ga uzmu silom. Braneći se, oteo sam revolver jednom od oficira i njime ga
udario u glavu. Buka je upozorila moju stražu u susednoj odaji. Oficiri su grubo savladani.
Obavešten je guverner i oni su uhapšeni. General Mamontov je primoran da mom advokatu
kaže punu istinu o nakitu i skine sumnju sa mene. Posetio me je nekoliko dana kasnije i
izvinio se što me je doveo u nepriličnu situaciju.
Jednog dana posetio me je stari poznanik iz Petrograda Skvorsov, koji je svojevremeno
bio urednik reakcionarnog lista „Kokol”. On je još u Petrogradu raspirivao antijevrejsko
raspoloženje i sad je želeo isto da učini i u Novorosijsku. Pitao sam ga za razlog, a on mi je
rekao da se nada da će to da mu donese nešto novca. Zamolio sam ga da mi kaže kakvoj se
cifri nada. Posle kratkog razmišljanja, izjavio je da je spreman da odustane od svog
antisemitskog plana za sumu od deset hiljada rubalja. Dok sam mu brojao novac, poverljivo
mi je rekao da je Puriškevič ponovo u Novorosijsku.
Puriškević je objavio brošuru pod nazivom „Ubistvo Raspućina”. Prodavala se za
petnaest rubalja. Hiljadu primeraka ostavljeno je u jednom kabareu radi prodaje gostima.
Kad je došao kod vlasnika da traži novac od prodaje, na svoje veliko iznenađenje saznao je
da sam ja zabranio prodaju te besprimerne laži. Razbesneo se i rekao da će da mi se osveti.
Pozvao je nekoliko svojih saradnika i najmio ih da me ubiju. Među njima je bio i jedan moj
dobar prijatelj, mladi knez Dadeškilijani, koji me je, uzgred budi rečeno, upozorio na sve
ovo. Morao sam da pojačam svoju stražu i nigde nisam izlazio bez naoružane pratnje.
Jednog dana napala me je na ulici grupa besnih momaka. Moji ljudi i ja potegli smo oružje.
Jedan od napadača je ranjen, dok su se ostali razbežali.
Podneo sam tužbu vlastima s kojima sam bio u dobrim odnosima. Puriškevič je
proteran. Ali, mesec dana kasnije, ponovo se pojavio i najavio konferenciju za štampu.
Odlučio sam to da sprečim znajući da će biti antisemitska. Predložio sam mornaru Fedoru
Batkinu, koji se proslavio po svojim vatrenim govorima u prvim danima revolucije, da i on
održi konferenciju za štampu. Batkin, koji je voleo da se pojavljuje u javnosti, odmah je
pristao. Iznajmio sam istu salu kao Puriškevič, samo za dan ranije. Batkin se u svom govoru
žestoko okomio na Puriškeviča.
Kad je sutradan uveče došao čas za Puriškevičevu konferenciju, pojavio sam se ja
okružen brojnim prijateljima. Glasno smo protestovali i bacali na njega svakojake predmete,
tako da nije uspeo da kaže ni reč.
Sutradan se pojavio kod mene u pratnji dva oficira, u očiglednoj nameri da me ubije.
Ali, uspeo sam da pobegnem kroz zadnja vrata svog stana. Na moje insistiranje, Puriškevič
je još jednom uhapšen i proteran.
Posle izvesnog vremena još jednom se vratio. Ali ovaj put već je bio oboleo od tifusa,
tako da je odmah prebačen u bolnicu. Slučaj je hteo da je i moj mlađi sin imao tifus i bio u
istoj bolnici.
Medicinsko osoblje bolnice bilo je sastavljeno isključivo od Jevreja. Dolazak Puriškeviča
izazvao je među njima veliku nervozu. Svi bolničari i bolničarke bih su monarhisti i
smatrali su Puriškeviča izdajnikom zbog njegovog prelaska na stranu revolucionara. Po
bolnici se govorilo kako se ne treba mnogo zalagati za njegovo lečenje. Međutim, njegov
snažan organizam nadvladao je bolest i on je počeo da se oporavlja. Čuo sam priču da su,
videvši poboljšanje, dve bolničarke, koje su inače prezirale Puriškeviča, donele bocu
šampanjca da s njim proslave ozdravljenje. Taj šampanjac odlučio je njegovu sudbinu.
Moram da priznam da sam vest o njegovoj smrti dočekao sa velikim olakšanjem jer je
taj čovek zaista mogao da me ubije.
 LVI

KRAJ CARSKE PORODICE

Neverovatna moć sibirskog seljaka Raspućina, koji je postao savetnik, pa čak i

usmerivač svesti jednog cara, navodi na razmišljanje o čudnim putevima ljudske sudbine.
Ali, kakva god prirodna ili natprirodna objašnjenja nalazili, pravo objašnjenje onoga što
sledi, ostaće tajnovito. Ovde valja dodati da je sudbina carske porodice na sumoran način
slična Raspućinovoj; i oni su stradali od kiše metaka, kao što su i njihova tela na kraju
spaljena.
Kada se car raspitivao kod Raspućina o njegovom životu na selu i o maloj kući u
Pokrovskom, ovaj mu je govorio kako se nada da će car jednog dana svojim očima videti
njegov rodni kraj. Porodicu je taj kraj zaista interesovao, ali niko se nije nadao da će se tamo
ikad naći.
Pa ipak, sudbina je htela da budu proterani u Tobolsk, koji je nedaleko od sela
Pokrovsko. U ruskoj carevini bilo je mnogo mesta za proterivanje carske porodice, ali je
prelazna vlada odabrala upravo guberniju Tobolsk. A kada su kasnije transportovani iz
Tobolska u Jekaterinovo, put ih je vodio kroz Pokrovsko. Vozilo kojim su putovali iznenada
se zaustavilo pred kućom Raspućinovih, ali ne po carevoj želji, već zbog kvara koji se
upravo tu dogodio. Vojna pratnja nije mu dozvolila da poseti kuću, ali je Raspućinova
rodbina izašla da ga pozdravi.
Postoji još jedna, ništa manje čudna slučajnost. Raspućina je 1916. u svoju kuću
namamio i tu ga ubio carev zet, muž njegove bratanice Irine, knez Jusupov. Dve godine
kasnije, carsku porodicu su izdali i u ponor gurnuli Raspućinovi zetovi.
O tome ću sada da kažem ono što znam.
Uprkos burnom životu, Raspućin je bio dobar otac porodice. Sinu nije uspeo da
obezbedi dobro obrazovanje, ali je ćerkama pružio sve blagodeti života u velikom gradu. U
Sankt Peterburgu su išle u najbolje škole za devojčice i strogo su vaspitavane. Starija Mara, {32}

koja je sada u Parizu, neobično je ličila na oca. Nasledila je njegovo široko srce, što je bila
crta Raspućinovog karaktera dobro poznata njegovim neprijateljima koji su je naveliko
koristili.
Strancima nije bilo lako da se približe Raspućinu. Svako je, naravno, mogao da ga
poseti, ali je malo ko bio priman kao gost kuće. Zbog toga su poneki pokušavali da mu se
približe sklapajući prijateljstvo s njegovom ćerkom.
Mara je bila dobra prijateljica carevih kćeri uprkos razlici u staležu i strogoj etikeciji
dvora. U uskom krugu osoba koje su bile primane kod cara i carice, njihova svakodnevica je
bila monotona i nisu znale ništa o stvarnom životu. Njihov pogled na svet dosezao je samo
do visokih zidina carske palate. Njihovo obrazovanje sastojalo se od knjiga pažljivo
odabranih da u njima ne probudi nikakvo interesovanje. Mara im se činila kao neko ko
dolazi iz nekakvog potpuno drugačijeg sveta. Ona je sretala mnoge zanimljive osobe i
uživala prilične slobode. Njene priče izazivale su najveću pažnju kneginjica, a posete palati
bile su očekivane s najvećim nestrpljenjem. Priče devojčice iz građanskog sloja za njih su
predstavljale vrhunac sreće, one sreće koja je njima zauvek oduzeta.
Car je podržavao prijateljstvo njegovih kćeri s Marom i Varjom i Raspućinove ćerke su
u palati bile kao kod kuće.
Prvi mladić koji je osvojio Marino srce bio je novinar Davidson. U suštini, njega je
interesovala samo senzacija za njegov list. Kad je Raspućin to shvatio, zabranio mu je da
posećuje Maru.
Davidsonu je bilo poznato Iliodorovo neprijateljstvo prema Raspućinu. Verovatno
obavešten šta će se dogoditi, pošao je da kao novinar izbliza svedoči atentatu Guseve na
Raspućina. Zato se te 1914. našao na istom brodu za Pokrovsko kao i Raspućin i njegove
kćeri. Tu je imao vremena da se neometano udvara Mari. Po dolasku u Pokrovsko,
dogodilo se što se dogodilo, a Davidson je bio prvi koji je izvestio o detaljima atentata
Guseve na Raspućina. To njegovo pisanje značilo je i kraj romanse s Marom. Njen otac
zabranio je svaki pomen Davidsonovog imena.
O drugoj Marinoj ljubavi, Gruzinu Pšakadzeu, opširno sam govorio ranije. On je znao
da pridobije Raspućinovo poverenje i njegove namere otkrivene su tek zahvaljujući
neuspelom atentatu. Posle tog događaja, kad se oporavio, Pšakadze je preko Virubove
isposlovao prijem kod carice, kojoj je kao iskupljenje predao čitav jedan tajni dosije. Carica
se zauzela da protiv njega ne bude pokrenut sudski postupak.
Posle Raspućinove smrti Mara se udala za mladog oficira Borisa Solovjeva. Solovjev je
lično poznavao Raspućina i predstavljao se kao njegov veliki pristalica. Pa ipak, venčanje za
Maru služilo mu je isključivo za ostvarenje sopstvenih ciljeva. U to vreme carska porodica
se već nalazila u Tobolsku. Solovjev je znao da sa sobom imaju nakit i dijamante ogromne
vrednosti.
Proterivanje cara i njegove porodice dogodilo se neočekivano. Nadali su se da će im
dopustiti da odu u Englesku. Sve je već bilo spremno i stvari spakovane. Kerenski je
dozvolio caru da ponese i dragocenosti. Naređeno je da carski prtljag ne podleže nikakvim
carinskim pregledima. Iznenada, međutim, stiglo je naređenje da carska porodica umesto u
inostranstvo bude poslata u Sibir. Vozila su se tako uputila u Tobolsk.
Solovjev je ponudio svoje usluge prelaznoj vladi. Rekao im je da će pomoću
Raspućinove ćerke ući u privatnost carske porodice, čime će moći da prati njihovo
ponašanje i spreči svaki pokušaj bekstva. U međuvremenu uspeo je da postane zamenik
predsednika vojne komisije Dume Goričkova. Njegovo venčanje s Marom svečano je
obavljeno u prisustvu više članova privremene vlade u kapeli palate na Tauridi.
Sin predsedavajućeg Svetog sinoda, Solovjev je pohađao gimnaziju u Kijevu. Oficir je
postao tokom rata. Bio je među prvim carskim oficirima koji su se potčinili Dumi odmah po
izbijanju revolucije. Brzo je napredovao i stekao poverenje ministra rata Gučkova, kao i
drugih članova privremene vlade. No, kako mu redovan posao nije donosio dovoljno
novca, smislio je smeli plan kojim bi, ako uspe, zgrnuo ogromno bogatstvo.
Sa suprugom se uputio u Tjumen, mali grad smešten između Tobolska i
Jekaterinburga. Iz opreznosti, predstavio se kao trgovac ribom. Kad je stigao u Tjumen,
posredstvom Mare Raspućin dojavio je carskoj porodici da je došao da im pomogne da
pobegnu. Ovo ga je podiglo u očima carskog para. Raspućinov zet postao je za njih čovek
vredan njihovog poverenja.
Kad je stekao carevo poverenje, Solovjev mu je dojavio da je povezan s tajnom
monarhističkom organizacijom čiji je zadatak bio njegovo oslobađanje iz zatočeništva.
Pomoću ove laži mogao je da kontroliše svu carevu prepisku i da o tome obaveštava
prelaznu vladu, a posle njenog pada, boljševike. Uspeo je da podmiti i sveštenika carsle
porodice oca Alekseja Vasiljeva, preko koga je caru prenosio šta je hteo.
Kada su predstavnici tajne monarhističke organizacije zaista stigli u Tjumen s
namerom da organizuju carevo bekstvo, Solovljev im je rekao da se odmah udalje, jer će
inače da ih prijavi i biće uhapšeni.
Kroz njegove ruke prolazile su i pošiljke novca za carsku porodicu. Prvih nekoliko
uredno je predao caru, ali je ostale besramno zadržavao za sebe. Uspeo je da dođe i do
nešto dijamanata koje mu je carica poverila radi prodaje.
Car je ostao bez većine svojih velikodostojnika, ali je u Rusiji i dalje bilo organizovanih
grupa koje su nastojale da ga oslobode i odvedu u inostranstvo. Jednu od njih osnovao je
Tugan-Baranovski. Raspolagali su značajnim novcem i često slali ljude od poverenja da
ispitaju mogućnost carevog bekstva iz Sibira. Sefovi ove organizacije znali su da se carska
porodica nalazi u velikoj opasnosti koja može da se izbegne samo brzim delovanjem.
Nedaleko od kuće u kojoj je bila zatočena carska porodica u Jekaterinburgu, iznajmljen
je jedan magacin i pretvoren u pekaru. Planirano je da se od pekare do kuće prokopa tunel.
Radovi su započeti i dobro su napredovali, ali su se stvari toliko pogoršale da bekstvo nije
moglo da se izvede. Evo kako su tekli ti događaji:
U Kijevu je osnovana „sveta straža” za spas carske porodice. Hetman Skoropadski
imao je jak razlog da ne bude zadovoljan carem. On je svojevremeno bio komandant jedne
konjičke jedinice garde u kojoj je oficir bio veliki knez Dmitrij Pavlovič. U svađi u jednom
restoranu, Skoropadski je udario velikog vojvodu, zbog čega je morao da podnese ostavku.
No, uprkos tome, sada ni na koji način nije sprečavao delovanje te monarhističke
organizacije. Čak je ponudio svoje posredništvo u prebacivanju carske porodice u
Nemačku, budući da su glavnokomandujući nemačkih snaga, general Ajham i ambasador
Mirbah poslali caru poziv da dođe u Nemačku. Čak su pokušali da kod Sovjeta isposluju
dozvolu.
Solovjev je dobro znao da će, pre ili kasnije, biti otkriven. Zato je pokušao što pre da se
domogne što više novca i dijamanata i pobegne u inostranstvo. Bekstvo cara uopšte mu nije
odgovaralo. Zato je sve napore ruskih monarhista u tom pravcu odmah dojavljivao
boljševicima. Do boljševičkih komesara dospelo je i pismo iz kojeg su saznali da je namera
monarhista da cara prvo prebace u istočni Sibir, koji je u to vreme bio pod atamanom
Semjonovim.
U Sibiru niko nikada nije video jednog ruskog cara. Dolazak carske porodice u Tobolsk
izazvao je radoznalost u celom Sibiru. U Tobolsku, a docnije u Jekaterinburgu, život carske
porodice postao je glavna tema svih razgovora. Ulice oko kuće u kojoj je boravio car bile su
uvek pune sveta. Solovljev je pustio glas da će car i porodica uskoro da budu pogubljeni.
Ovo je još pojačalo interesovanje. Boljševički komesari su se uznemirili.
Solovjev je shvatio da tu više nema šta da traži. Sa suprugom je otišao u istočni Sibir.
Mara nije znala ništa o nedelima svog muža koji se, uzgred budi rečeno, prema njoj
ponašao veoma grubo.
 Kad je ataman Semjonov saznao ko je zapravo Solovjev, uhapsio ga je i naterao da se
odrekne većeg dela dijamanata i novca da bi kupio slobodu. Potom je otišao u Japan, a
posle toga u Evropu. Prvo u Čehoslovačku, pa u Nemačku i na kraju u Pariz, gde je umro
od tuberkuloze. Više puta posetio sam ga u bolnici i tada mi je pričao o svojim
mahinacijama u Sibiru.
Odlučujuću ulogu u ubistvu carske porodice imao je komesar Jurovski. I on je bio
zahvaćen pohlepom.
Jurovski je po profesiji bio juvelir, poput mene. Posle prebacivanja carske porodice u
Jekaterinburg, imenovan je za boljševičkog komesara i poveren mu je nadzor zatvorenika.
Znajući da porodica ima sa sobom nakit neprocenjive vrednosti, dao im je dozvolu da jedan
deo prodaju, ali isključivo njegovom prijatelju Krumnosu. Kad se proširio glas da sovjetske
vlasti nameravaju da odvedu cara u Moskvu i da tamo bude izveden pred revolucionarni
sud, Jurovski se veoma uznemirio. S druge strane, čuo je i priče da monarhisti hoće da ga
oslobode. Nije mu odgovaralo ni jedno ni drugo tako da je odlučio, zajedno s komesarima
Boloborodovim i Goločkinom, da ubije cara i njegove i da se dokopa nakita. Radili su
protivno naređenjima iz Moskve.
Detalje strašnog događaja u Jekaterinburgu saznao sam od mog kolege juvelira Simona
Goluba, koji je poznavao Krumnosa. U trenutku pogubljenja, Golub je bio u Jekaterinburgu.
U noći ubistva nalazio se nedaleko od mesta zločina i jasno čuo hice i krike. Jurovski je
pričao da nisu sve careve ćerke umrle od metaka, tako da su ih vojnici dotukli bajonetima
Simon Golub i njegov brat Vladimir bili su za Jurovskog opasni svedoci. Vladimir je
ubrzo bez objašnjenja uhapšen i streljan, dok se Golub spasao bekstvom u Ameriku, gde
sam ga sreo 1922. godine.
Te iste godine uspeo sam da obezbedim dozvolu za odlazak u Nemačku za mlađu
Raspućinovu ćerku Varju. Došla je iz svog rodnog sela Pokrovsko u Moskvu, odakle je s
papirima koje su joj izdale sovjetske vlasti trebalo vozom da otputuje u Nemačku.
Međutim, na železničkoj stanici je zaustavljena i pretresena. U prtljagu su nađene
dragocene beleške o poslednjim danima carske porodice u Jekaterinburgu. Ne znam šta se s
njom dalje dogodilo. Znam samo da više nije živa.

Kraj
 BELEŠKA O AUTORU

Aron Simanovič je rođen 1872. u Vilni, Poljska, u porodici ruskih Jevreja. Karijeru
draguljara počeo je u Kijevu gde je imao nekoliko prodavnica. U krugove visokog plemstva
uveo ga je Raspućin, tako da je postao glavni dvorski snabdevač nakitom, što mu je
donosilo velike prihode. S obzirom da je Jevrejin, deo zarade nesebično je trošio na pomoć
Jevrejima u nevolji, o čemu s ponosom govori u svojim beleškama. Kada je Rusija 1922.
pošla putem socijalizma, Aron Simanovič odlazi u Ameriku, a ubrzo potom u Francusku,
gde dočekuje Drugi svetski rat. Uspešno se, kao Jevrejin, krio u Parizu, da bi ga na kraju
ipak otkrili i deportovali u logor Aušvic-Birkenau, gde je, 1944. godine, i stradao.
 Drugi po veličini grad u Rusiji, njena viševekovna prestonica, nekoliko puta je menjao
{1}

ime. Od nastanka 1703. do 1914. zvao se Sankt Peterburg. Početkom Prvog svetskog rata,
germansko ime promenjeno je u Petrograd. Posle Lenjinove smrti, 1924, sovjetske vlasti
preimenovale su ga u Lenjingrad. Posle pada komunizma, tačnije od 1991. vraćeno mu je
prvo ime – Sankt Peterburg.
Često se misli da je grad dobio ime po osnivaču, Petru Velikom. Istina je, međutim, da
je Petar Veliki gradu dao ime po svom svecu zaštitniku Simonu Petru (svetom Petru),
vernom pratiocu Isusa Hrista.
Sankt Peterburg danas ima pet miliona stanovnika. U vreme događanja iz ove knjige
imao je dva i po miliona. Pominje se naizmenično, kao Sankt Peterburg i Petrograd što znači
da su se događaji pod prvim imenom odvijali pre 1914. odnosno do prve promene imena.
Ovo olakšava čitanje s obzirom da se u beleškama Arona Simanoviča retko gde pominju
datumi.

{2}Pogrom u Kijevu dogodio se između 31. oktobra 12. novembra 1905. Posle burnog
sastanka u gradskoj većnici, zavađeni stranački prvaci pozvali su narod na ulice. Pušten je
glas da su za sve ruske nevolje krivi Jevreji i socijalisti. Došlo je do nemira u kojima je
stradalo sto, a ranjeno više od tri stotine stanovnika Kijeva, uglavnom Jevreja. Masakr je
pratila opšta pljačka jevrejske imovine. Procenjeno je da je napravljena šteta od oko
četrdeset miliona rubalja.

{3}Ana Aleksandrovna Virubova je bila dvorska dama i intimna prijateljica carice

Aleksandre. Rođena je u Moskvi 1884. godine. Otac Aleksandar Tanejev bio je direktor
carske kancelarije i kompozitor. Majka Nadežda rođ. Tolstoj je potomak proslavljenog
vojskovođe Mihaila Kutuzova. Zahvaljujući tom poreklu, Ana je rano primljena na dvor. U
detinjstvu se družila sa Feliksom Jusupovim, glavnim organizatorom Raspućinovog
ubistva. U svojim memoarima, Jusupov beleži da mu se Ana kao devojčica nimalo nije
dopadala; smatrao ju je ružnom, priglupom, prepredenom, čak podmuklom.
Ana Aleksandrovna udala se za pomorskog oficira Aleksandra Vasilijeviča Virubova
uprkos upozorenjima Raspućina da taj brak neće biti srećan. Ispostavilo se da je Raspućin
bio u pravu i par se posle nekoliko godina razveo. Iako ona u svojim memoarima to ne
pominje, mnogi njoj pripisuju da je uvela Raspućina u carsku porodicu. U svakom slučaju,
dugo im je bila posrednik. Jedno vreme bila je ljubavnica Nikolaja II, što carici nije smetalo
da je smatra najboljom prijateljicom.
Tokom Prvog svetskog rata radila je kao bolničarka Crvenog krsta zajedno sa caricom i
njene dve starije ćerke Olgom i Tatjanom. U železničkoj nesreći 1915. teško je stradala i
ostala oduzeta. Ipak, stalno je ponavljala da je ostala živa samo zahvaljujući Raspućinovim
molitvama.
Tri godine po izbijanju boljševičke revolucije, uspela je da prebegne u Finsku. Pre
odlaska, jedno vreme se družila s proslavljenim revolucionarnim piscem Maksimom
Gorkim koji joj je savetovao da napiše memoare. Umrla je u Helsinkiju 1964. i sahranjena na
tamošnjem Pravoslavnom groblju.
 Milica i Anastasija su ćerke crnogorskog kralja Nikole I Petrovića – Njegoša. Milica je
{4}

rođena 1866. a Anastasija 1868. obe na Cetinju. Na poziv ruskog cara Aleksandra III, oca
Nikolaja II, crnogorske princeze došle su na školovanje u Rusiju, u institut Smolni. U Sankt
Peterburgu upoznale su velike kneževe Nikolaja i Petra Nikolajeviča iz carske kuće
Romanovih. Milica se udala za Petra 1889. u carskoj palati Peterhof u Sankt Peterburgu.
Imali su četvoro dece. Anastasija se u Rusiji prvo udala za vojvodu Georgija
Maksimilijanoviča od Lojhtenberga, i u tom braku se rodilo dvoje dece. Brak nije bio
uspešan i Anastasija se novembra 1906. razvela od Georgija, da bi se aprila naredne godine
udala za velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča. U tom braku nije bilo dece.
Milica i Anastasija napustile su Rusiju 1917. u trenutku izbijanja revolucije. Milica je
nadživela muža dvadeset godina i umrla je u Aleksandriji, Egipat, 1951. Anastasija je umrla
u Antibu, Francuska, šest godina posle velikog vojvode Nikolaja Nikolajeviča, 1935. Sestre
okrivljuju da su, dovođenjem Raspućina pred carski par Nikolaja II i Aleksandru
Fjodorovnu, izazvale pad kuće Romanovih.

Rusko-japanski rat je prvi veliki rat u XX veku. Vodio se od 8. februara 1904. do 5.

{5}

septembra 1905.
Jedina značajna ruska luka na Dalekom istoku bila je Vladivostok. Međutim, zbog oštre
klime, ta luka je bila operativna samo tokom nekoliko letnjih meseci i Rusima je od vitalnog
značaja bila dalekoistočna luka, ali u toplijoj klimi, tako da su 1898. od Kineza uzeli u najam
Port Artur, na poluostrvu Leao-tong u Žutom moru. Posle kinesko-japanskog rata 1903.
došlo je do pregovora oko interesnih oblasti u tom delu sveta između Rusije i Japana. Pošto
se diplomatijom nije došlo do rešenja, februara 1904. Japan napada Rusku istočnu flotu u
pomorskoj bazi Port Artur, nanoseći im teške gubitke. Zbog slabe organizacije, ruska vojska
će do kraja rata septembra 1905. izgubiti još nekoliko bitaka na moru i na kopnu, što će da
izazove veliko nezadovoljstvo naroda carskom vlašću, posebno carem Nikolajem II.

{6}Carsko selo nalazi se 24 kilometra južno od Sankt Peterburga i danas nosi ime
Puškinovo. Oko dvoraca i crkava građenih od vremena Petra Velikog, niklo je mnoštvo
raskošnih građevina i krajem XVIII veka Carsko selo postaje prestižno letnje odmaralište
ruskog plemstva, ali pre svega carskog okruženja. Aleksandar I otvorio je u Carskom selu
1811. visoku školu – Licej. Među prvim diplomcima bio je pesnik Aleksandar Puškin, zbog
čega je na stotu godišnjicu njegove smrti, 1937, Carsko selo preimenovano u Puškinovo.
Prvi kilometri ruske železnice izgrađeni su 1837. između Sankt Peterburga i Carskog sela.
Iako je zvanična rezidencija ruskih careva bio Zimski dvorac u Sankt Peterburgu, Nikolaj II
se bezbednije osećao u Carskom selu i poslednje godine vladavine proveo u dvorcu
Aleksandar, gde je i abdicirao u februaru 1917.

{7}Veliki knez Dmitrij Pavlovič Romanov bio je neposredni učesnik u atentatu na

Raspućina. Rođen je 18. septembra 1891. na imanju Ilinosko kod Moskve, kao drugo dete i
jedini sin iz prvog braka velikog kneza Pavla Aleksandroviča, sina cara Aleksandra II.
Njegova majka Aleksandra Georgijevna je ćerka grčkog kralja Džordža I, što ga čini bliskim
rođakom danske i britanske kraljevske porodice. Njegov uzbudljiv život počinje
dramatičnim rođenjem. Majka, velika kneginja Aleksandra Georgijevna bila je u sedmom
mesecu trudnoće kada je doživela težak pad skačući sa obale na jahtu svojih prijatelja. Iako
se činilo da neće biti posledica, narednog dana, na balu, velika kneginja dobila je snažne
trudove. Nekoliko sati kasnije rođen je Dmitrij. Ona je, međutim, pala u komu iz koje se nije
probudila.
Otac, veliki knez Pavle Aleksandrovič bio je udovac dve godine kada je sreo ženu iz
građanskog staleža,
Olgu Valerijanovnu Kamovič. Razvila se velika ljubav i knez je tražio od cara dozvolu
da je oženi, ali je odbijen. Par napušta Rusiju i odlazi u Francusku. Ovo je izazvalo veliki
skandal na ruskom dvoru. Pavlu su uzete sve titule i činovi, zaplenjeno sve što je u Rusiji
posedovao. Oduzeta su mu i deca,
 Marija i Dmitrij, i data na staranje Pavlovom bratu, velikom knezu Sergeju
Aleksandroviču i njegovoj supruzi, velikoj kneginji Jelisaveti Fjodorovnoj, starijoj sestri
carice Aleksandre. Pavle i Olga nevenčano su živeli u Parizu do 1902. kada vezu krunišu
venčanjem u pravoslavnoj crkvi u italijanskom gradu Livorno. Pred Prvi svetski rat Pavle
dobija oprost od cara Nikolaja i s Olgom i njihovo troje dece rođene u Francuskoj nastanjuje
se u Carskom selu gde je i rođen. Vraćena mu je titula velikog kneza i čin generala. Avgusta
1918. nove vlasti ga hapse i posle nekoliko meseci zatvora odvode u Petropavlovsku
tvrđavu gde ga, s nekolicinom drugih streljaju januara 1919. Sahranjeni su u grupnoj
grobnici, a njihova tela identifikovana su tek 2011.
Kada je veliki knez Sergej Aleksandrovič stradao u atentatu 1905, Dmitrij je poslat na
dvor, gde je živeo u porodici cara Nikolaja. U jednom trenutku razmišljalo se da ženidbom
sa najstarijom ćerkom Nikolaja II Olgom, Dmitrij bude proglašen za prestolonaslednika
umesto Nikolajevog sina Alekseja obolelog od teškog oblika hemofilije zbog čega mu je
život bio ozbiljno ugrožen. Vremenom, postao je pripadnik gardijskog puka i proslavio se
kao vrstan konjanik. Cak je učestvovao na Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. i osvojio
sedmo mesto u konjičkom sportu. Pred Prvi svetski rat zalagao se za pokretanje ruskih
nacionalnih sportskih igara, što je ideja koju će sovjetske vlasti realizovati pod imenom
„Spartakijada”.
Dmitrij Pavlovič je bio veliki ženskaroš. Njegova ljubavnica bila je balerina i jedna od
prvih filmskih glumica Vera Karali, koja se u knjizi navodi kao direktan učesnik u atentatu
na Raspućina. Kraću ali bumu vezu imao je i s američkom modistkinjom i spisateljicom
Polin Ferfaks Poter, a ostalo je upamćeno i njegovo ljubavno proganjanje vojvotkinje od
Marlboroa, pri čemu mu nije smetalo što je vojvotkinja šesnaest godina starija i pri tom
udata. Izjave ljubavi Nataliji Seremetijevoj, koja je bila u morganatskom braku s njegovim
bratom od strica velikim knezom Mihailom Aleksandrovičem, izazvale su veliki skandal. Sa
tek devetnaest godina, početkom 1920-ih, stupio je u vezu sa modistkinjom Koko Sanel,
koja je preko njegovih veza, u gradu Gras na jugu Francuske, pokrenula proizvodnju
parfema.
No, veza koja je najviše uticala na njegov životni put, bila je sa knezom Feliksom
Jusupovim. S njim je tokom zime 1912/1913 imao ljubavnu avanturu koja je izazvala
nečuven skandal. Zbog te Dmitrijeve veze carica Aleksandra Fjodorovna oštro se
suprotstavila njegovom braku sa njenom ćerkom Olgom. Feliks je bio taj koji je Dmitrija
uveo u zaveru, a potom i u ubistvo Grigorija Raspućina. U svojim memoarima, Jusupov
tvrdi da je Dmitrij uvučen u zaveru samo zbog toga što je imao veliki automobil kojim je,
zahvaljujući kneževom visokom položaju, mogao neometano da se kreće ulicama
Petrograda, kojim je tokom rata svako kretanje bilo strogo kontrolisano. (Kao kaznu za
umešanost u ubistvo Raspućina, Dmitrij je 1916. poslat na Persijski front, što mu je spaslo
glavu s obzirom da će boljševici manje od godinu dana kasnije pobiti najveći deo njegove
najbliže rodbine.)
Uz pomoć Britanaca, 1919. preko Teherana i Bombaja beži u London gde ponovo sreće
Feliksa Jusupova. Ali, prijateljska veza nije nastavljena. Zvanično, zbog Feliksovog
otvorenog hvalisanja da je on, Feliks, taj koji je ubio Raspućina. To je ugrožavalo Dmitrijev
ugled s obzirom da bi u slučaju ponovnog uspostavljanja monarhije u Rusiji, po naslednoj
liniji on postao car. U svojim memoarima, međutim, Jusupov navodi da su se udaljili zbog
toga što Dmitrij, legalni naslednik carstva, u suštini nije verovao da je obnova monarhije u
Rusiji uopšte moguća.
Iz Londona, Dmitrij odlazi u Francusku, gde je živela njegova sestra Marija. Tamo se
bavi trgovinom šampanjcem. U braku s američkom bogatom naslednicom Odri Emeri
dobio je sina Pavla. Knez Pavle Romanovski-Ilinski izabran je za gradonačelnika Palm Biča
1989. On je jedini potomak kuće Romanovih koji je obavljao građansku službu.
Iako sportski nastrojen, Dmitrij Pavlovič je bio krhkog zdravlja. Tokom tridesetih
godina XX veka, njegova hronična tuberkuloza postala je akutna, zbog čega je u nekoliko
navrata duže vreme provodio u sanatorijumu u Davosu, Švajcarska, gde je umro 1941.

{8}Morganatski brak je bračna veza između pripadnika višeg i nižeg staleža. Za takav
brak morao je da se dobije pristanak suverena. Dobar primer strogosti kojom se gledalo na
te brakove je slučaj velikog kneza Pavla Aleksandroviča i građanke Olge Valerijanovne ili
velikog kneza Mihaila Aleksandroviča i Natalije Šeremetijevne. Uprkos tome što je Pavle
bio stric, a Mihail rođeni brat Nikolaju II, obojici su oduzeti činovi i imanja u Rusiji i samo je
velika nevolja poput Prvog svetskog rata umilostivila Nikolaja da im da oprost.
U morganatskom braku osoba iz nižeg staleža ne stiče titule supružnika iz višeg, a deca
iz takvog braka nemaju pravo nasleđa.

{9} Carica Marija Fjodorovna rođena je u Kopenhagenu, Danska, 1847. godine kao
Princeza Dagmar od Šlezvig-Holštajn-Zonderburg-Gluksburga. U Danskoj su je zvali
jednostavno princeza Dagmar, ali je najveći deo dugog života bila poznata pod imenom
Marija Fjodorovna, koje je dobila kada je pred udaju za velikog kneza, budućeg ruskog cara
Aleksandra III, prešla iz luteranske u pravoslavnu veru. Njenom dolasku u Rusiju, gde će
da provede pet decenija života, prethodi tužan sled događaja.
Princeza Dagmar imala je sedamnaest godina kada je car Aleksandar II stupio u
kontakt s danskom kraljevskom porodicom u želji da nađe suprugu dostojnu njegovog sina
naslednika Nikolaja Aleksandroviča. Prestolonaslednik Nikša, kako su ga zvali u porodici,
odlazi u Dansku 1864. godine. Posle obavljene prosidbe i veridbe, mladi par vraća se u
Rusiju. Ali, već aprila naredne godine Nikša umire od meningitisa. Njegova poslednja želja
bila je da se Dagmar uda za njegovog mlađeg brata Aleksandra.
Iako je provela relativno kratko vreme u Rusiji veoma je zavolela veliku zemlju i
Nikšine roditelje. Bila je potpuno zaljubljena u svog verenika. Kada se posle njegove smrti
vratila u Dansku bila je toliko ophrvana bolom da se njena porodica ozbiljno zabrinula za
princezino zdravlje. Car Aleksandar II poslao joj je poruku da se nada da će i ubuduće da se
oseća kao član njihove porodice.
Juna 1866. u Kopenhagen dolazi carević Aleksandar da ispuni poslednju želju svog
brata. Zatražio je princezinu ruku i već septembra te godine mladi par odlazi u Sankt
Peterburg gde ih najtoplije dočekuju car i čitava porodica Romanovih. Prihvativši
pravoslavlje, Dagmar postaje velika kneginja Marija Fjodorovna. Venčanje je obavljeno u
carskoj kapeli Zimskog dvorca u Sankt Peterburgu 28. oktobra 1866. Prve godine braka
Marija Fjodorovna posvećuje učenju ruskog jezika i upoznavanju ruskog naroda koji joj se
veoma dopadao. Retko kad se mešala u politiku i s velikom energijom se bavila
humanitarnim radom. Jedino prema čemu je pokazivala otvoreno neprijateljstvo bila je
Nemačka, s obzirom da je tada novo Nemačko carstvo aneksiralo Dansku.
Krunisanje Aleksandra III i Marije Fjodorovne obavljeno je pred 8.000 zvanica maja
1883.
Zbog sve češćih naznaka da protivnici monarhije pripremaju atentat, carski par seli se
na imanje Gatčina pedeset kilometara van Sankt Peterburga i tu provodi narednih trinaest
godina. Na tom imanju rođeno je i odrastalo njihovo petoro dece.
U jednom pokušaju atentata, grupa studenata planirala je da bombom raznese cara u
katedrali Petra i Pavla u Sankt Peterburgu. U debelim knjigama isekli su rupe, ispunili ih
dinamitom i nameravali da ih bace kad se pojave car i carica. Srećom, tajna policija je na
vreme otkrila zaveru. Pet studenata je uhapšeno i obešeno; među njima i Aleksandar
Uljanov, stariji brat Vladimira Iljiča Lenjina.
Početkom devedesetih, Aleksandrovo zdravlje počelo je ubrzano da se pogoršava i
znalo se da neće dugo poživeti. Zato se carica s najvećom pažnjom posvetila najstarijem
sinu, prestolonasledniku Nikolaju.
U to vreme, Nikolaj je već bio zaljubljen u nemačku princezu Aliks od Hese-
Darmštada. Njegovu vezu nije odobravao otac Aleksandar, a posebno ne majka Marija.
Nikolaj je o ovome zabeležio sledeće: „Ja želim da idem u jednom pravcu, a očigledno je da
Mama želi da idem u drugom – moj san je da jednog dana oženim Aliks“. Marija i
Aleksandar smatrali su Aliks suviše stidljivom i ćudljivom devojkom koja ne poseduje
karakter dostojan ruske carice. Poznavali su je od detinjstva i stekli utisak da je još tada bila
histerična i neuravnotežena. Ali, Nikolaj je bio odlučan i roditelji su se nevoljno ipak složili
da Nikolaj oženi Aliks. Aleksandar III umro je 1. novembra 1894. na imanju Livadija na
Krimu.
Naredne dvadeset dve godine Marija je živela u Sankt Peterburgu u dvorcu Aničkov.
Godine 1916. zauvek napušta Petrograd i seli se u Kijev. Tu je, 1917. zatiče Februarska
revolucija. Marta 1917. odlazi na Krim sa grupom izbeglica iz porodice Romanov. Godinu
dana kasnije stiže joj vest da su joj sin Nikolaj, snaja Aleksandra i svih petoro unučadi
ubijeni u Jekaterinburgu. Strašnu vest odbacuje kao zlu glasinu tvrdeći: „Sigurna sam da su
svi otišli iz Rusije, a ovim boljševici pokušavaju da sakriju istinu!” Tog ubeđenja držala se
do smrti. Uprkos padu monarhije, nekadašnja carica Marija dugo je odbijala da napusti
Rusiju. Tek su je 1919. ubedili da je neophodno da ode. Vratila se u rodnu Dansku i na
porodičnom imanju pored Kopenhagena živela do smrti 13. oktobra 1928. Imala je
osamdeset godina.
 Grof Sergej Julijevič Vite po muškoj liniji vodi poreklo od naturalizovanih baltičkih
{10}

Nemaca poreklom iz Holandije. Otac Julijus pripadao je luteranskom viteškom redu grada
Pskova. Prihvatio je pravoslavnu veru ženidbom sa Jekaterinom Fadejevom, unukom
kneginje Helene Dolgoruki. Sergej Vite rođen je 1849 u Tbilisuju, Gruzija, a fizičko-
matematičke studije završio je na univerzitetu Novorosijsk u Odesi 1870. Želeo je da bude
univerzitetski profesor iz oblasti teoretske matematike, ali je porodica smatrala da to zvanje
nije na visini njegovog plemićkog položaja. Ubedili su ga da se posveti praktičnom radu i to
na polju železničkog transporta. Tako njegov životni put kreće u pravcu kojem nije težio, ali
gde je zablistao podjednako kao inženjer i kao političar.
Tokom sedamdesetih godina XIX veka bio je na čelu Železnica Odese. Posle velike
nesreće koja se dogodila 1875, na pruzi koja je bila pod njegovom odgovornošću, uhapšen je
i osuđen na četiri meseca zatvora. Međutim, zbog uspešne organizacije prevoza ruskih
trupa tokom priprema za rat sa Turskom, na zahtev velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča
kazna je smanjena na dve nedelje.
Trinaest godina kasnije, 1888. na istoj pruzi ponovo se dogodila nesreća u kojoj zamalo
da pogine i sam car. Ovaj događaj iz korena je promenio Viteov životni put. Naime, on je
ljude zadužene za carevu bezbednost upozoravao da je za povećanje brzine carskog voza
opasno koristiti dve lokomotive predviđene za vuču velikih teretnih vozova, zbog čega je s
njima došao u sukob. Nesreća je pokazala da je bio u pravu, jer se car našao u velikoj
opasnosti. Kao nagradu za pokazanu stručnost, Aleksandar III postavio ga je na mesto
direktora Državne železnice Rusije u okviru Ministarstva finansija. Tokom dve godine
koliko je proveo na tom položaju, Sergej Vite je radio na stvaranju sveruskog železničkog
tarifnog sistema. Posebne zasluge imao je za početak radova na Trans-sibirskoj železnici
koje je svečano otvorio prestolonaslednik, budući car Nikolaj II 1890. Dve godine kasnije,
Aleksandar III postavio je Vitea na visok položaj ministra finansija, što je veoma ubrzalo
gradnju najduže železnice na svetu. Narednih jedanaest godina, Vite je podsticao
industrijalizaciju zemlje, sproveo reformu obrazovanja i vezao rublju za zlatnu podlogu.
Godine 1903, car Nikolaj II postavio ga je na mesto predsedavajućeg Komiteta ministara, a
1905. za predsednika Saveta ministara (čitaj: predsednika vlade). Na novom položaju Vite
se zalagao za stvaranje Ustavne monarhije i otvaranje predstavničkog doma naroda –
Državne dume. (Ovde bi trebalo napomenuti da carska Rusija od svog nastanka nije imala
ni ustav niti bilo kakvo narodno predstavničko telo na nivou države. Takva tela postojala
su u gradovima – gradske dume – ali su one bile direktno odgovorne carskim uredima.
Posle „krvave nedelje” januara 1905. Sergej Vite je uporno insistirao i na kraju uspeo da
ubedi Nikolaja II da bi osnivanjem državne dume i sastavljanjem prvog ustava, gnev
naroda zbog teških uslova rada, školovanja i života uopšte, bio koliko-toliko umanjen. Prva
ruska državna duma izabrana je i počela s radom maja 1906.)
Uprkos svim radnim i političkim uspesima, nezadovoljstvo naroda, zavist i
netrpeljivost ministara kojima je bio šef, doveli su do smene Vitea sa mesta predsednika
Saveta ministara. Ostao je u službi kao državni savetnik, što je takođe bila ugledna funkcija.
U čitavoj karijeri, Vite je ostavio samo jednu mrlju, ako se to može nazvati mrljom:
godine 1890. ostao je udovac i dve godine kasnije, kada je postao ministar saobraćaja,
odlučio je da se ponovo oženi. To je izazvalo skandal u vladajućim, uglavnom
antisemitskim krugovima, zato što njegova izabranica Matilda Ivanovna Lisanovič, ne samo
što je pokrštena Jevrejka, već je bila i raspuštenica s čijim mužem je svojevremeno Sergej
Vite imao sukob. Skandal je koštao Vitea mnogih veza u krugovima visokog plemstva.
Umro je 1915. od tumora na mozgu. Prema nekim izvorima, među kojima je i Aron
Simanovič, grofa Sergeja Vitea otrovali su njegovi neprijatelji, tvrdi zagovornici autokratije.

Krvava nedelja dogodila se 9. januara 1905. u Sankt Peterburgu, kada je carska

{11}

vojska pucala na masu radnika koji su se uputili pred Zimski dvorac da caru Nikolaju II
uruče peticiju kojom su zahtevali više sloboda, pravo na državno obrazovanje i bolje plaćen
rad. U mirnim protestima širom Sankt Peterburga učestvovalo je preko stotinu hiljada ljudi,
među kojima je bilo mnogo žena i dece. Carski zvaničnici objavili su da je ubijeno 96, a
ranjeno 333 učesnika. Antivladini izvori tvrdili su da je bilo više od četiri hiljade ubijenih,
dok su oni umereni sveli broj na „oko hiljadu” ubijenih ili ranjenih, što od metaka, što u
panici koja je zavladala. U neredima koji su sledili, došlo je do opšteg uništavanja i
pljačkanja imovine. Istoričari smatraju da je Krvava nedelja događaj koji će dovesti do
konačnog rušenja monarhije 1917.

Veliki knez Nikolaj Nikolajevič rođen je 6. novembra 1856. u Sankt Peterburgu.

{12}

Poput oca, velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča Starijeg, posvetio je život vojnoj karijeri.
Tokom rusko-turskog rata 1877/78. služio je u štabu svog oca koji je bio
glavnokomandujući ruske armije. Stekao je reputaciju čvrstog komandanta, ali se
vremenom pokazalo da je bolji vojni vaspitač nego praktičar na bojnom polju. Zbog toga je
punih deset godina, do 1905. bio glavni inspektor konjičkih jedinica ruske armije. U vreme
rusko-japanskog rata car Nikolaj II ga nije slao na front, već ga je zadržao u svojoj blizini
postavivši ga na mesto komandanta vojne oblasti Sankt Peterburg. Bilo je to vreme buđenja
otpora carevoj autokratiji, kada je Nikolaj II pred sobom imao izbor: da sprovede reforme
koje mu je predlagao Sergej Vite (parlamentarna monarhija) ili da nastavi autokratsku
vladavinu.
Jedini pripadnik najužeg kruga dinastije Romanovih vezan za armiju koji je podržao
Vitea i reforme, bio je veliki knez Nikolaj Nikolajevič. Ostalo je zabeleženo da je Nikolaj II
želeo da ga postavi na čelo vojne diktature radi odbrane carevine i carske kuće Romanovih.
Na sastanku u dvoru, Nikolaj Nikolajevič je odlučno odbio carevu ponudu i čak izvadio
pištolj pripretivši da će pucati sebi u glavu ako car u potpunosti ne odobri Viteov plan
demokratizacije. Ovaj postupak se smatra odlučujućim za carev pristanak na reforme.
Carica Aleksandra, ubeđeni autokrata, ovo mu nikad nije zaboravila i verovatno je preko
nje i Grigorija Raspućina u sećanjima Arona Simanoviča veliki knez Nikolaj Nikolajevič
opisan kao „veliki krvolok”.

Pjotr Stolipin je upamćen kao poslednji državnik carske Rusije sa jasno definisanim
{13}

državnom politikom, rešen da sprovede velike reforme, posebno agrarne. Rođen je 1862. u
uglednoj plemićkoj porodici u Drezdenu. Njegov otac bio je zemljoposednik, general u
ruskoj artiljeriji i komandant Kremlja. Majka je unuka komandanta ruske pešadije u
Krimskom ratu, kasnije glavnog gubernatora Varšave, kneza Mihaila Dmitrijeviča
Gorčakova.
Detinjstvo je proveo na očevom imanju u oblasti današnje Litvanije, koje je i kasnije u
životu bilo njegovo omiljeno boravište. Osnovnu i srednju školu završio je u Vilnijusu, a
fakultet u Sankt Peterburgu 1885. gde je odmah dobio posao u državnoj službi, u
Ministarstvu za državno vlasništvo. Četiri godine kasnije postaje upravnik gubernije
Kovno. Rad u javnoj službi omogućio je Stolipinu uvid u lokalne potrebe naroda i sticanje
administrativnog iskustva.
Godine 1884. oženio se Olgom Borisnovom Najdhart, devojkom iz ugledne ruske
porodice s kojom je izrodio pet kčeri i jednog sina. Godine 1902. postaje gubernator
Grodnog, najmlađi ikad postavljen na tako važno mesto. Potom, kao gubernator Saratova
postaje poznat po gušenju nezadovoljstva seljaka u nemirima 1905. i kao prvi gubernator
koji je koristio policijske metode za otkrivanje potencijalnih izazivača nereda. Pojedini
izvori upućuju da je za svakog odraslog stanovnika pravljen poseban dosije.
 Zahvaljujući uspesima na položaju gubernatora u unutrašnjosti, Stolipin je u januaru
1906. imenovan za Ministra unutrašnjih poslova u vladi Ivana Goremikina. Samo nekoliko
meseci kasnije, car Nikolaj II ga postavlja na mesto smenjenog premijera Goremikina. U
nemirnim vremenima kakva su bila, caru je bio potreban čovek s jakim policijskim i
administrativnim iskustvom, s obzirom da su levičarske organizacije vodile pravi rat protiv
careve autokratije; širom Rusije, sve češće su ubijani policijski zvaničnici i državni činovnici.
Kao odgovor na to, Stolipin je uveo novi sudski postupak koji je omogućavao brza hapšenja
i donošenja presuda. Između 1906. i 1909. njegovi specijalni sudovi optužili su i na smrt
osudili više od tri hiljade buntovnika. Poslanik u Dumi Fjodor Rodičev nazvao je ovaj
metod „Stolipinova kravata” zbog čega ga je premijer izazvao na dvoboj. Rodičev se javno
izvinio da bi izbegao dvoboj, ali je njegova fraza ostala u upotrebi. Prvi od dva atentata na
Stolipina dogodio se u avgustu 1906. Prilikom prijema koji je priredio na svojoj dači,
dogodila se snažna eksplozija u kojoj je on lakše povređen, ali je stradalo 28 osoba među
kojima i njegova petnaestogodišnja kćer, dok mu je trogodišnji sin ozbiljno ranjen.
Narednih pet godina uporno se zalagao za agrarnu reformu. Ali, njegova zamisao o
jačanju individualnog poljoprivrednog gazdinstva teško je prodirala u narod. Većina seljaka
nevoljno je menjala sigurnost zajedništva za neizvesnost pojedinačnog, tako da je do
njegove ostavke na mesto premijera 1911. samo 10 odsto gazdinstava poslovalo kao
samostalno.
Septembra 1911. Pjotor Stolipin je sa carem Nikolajem II pošao u zvaničnu posetu
Kijevu. Tamo ga je, u prisustvu cara i njegove dve starije ćerke Olge i Tatjane na predstavi
opere Rimski-Korsakova „Priča o caru Saltanu” ubio Dmitrij Bogrov (pravo ime Merdakaj
Gerškovič), jevrejski levičar i, verovatno, agent tajne policije Okhrana.

Horacio Herbert Kičener je rođen 24. juna 1850. godine u Beli Longfordu, okrug Keri
{14}

u Irskoj. Bio je britanski feldmaršal, carski administrator, osvajač Sudana,

glavnokomandujući u „Burskom ratu“ na jugu Afrike i (možda najznačajnije u njegovoj
izuzetnoj karijeri), državni sekretar za rat od početka Prvog svetskog rata.
Sa osamnaest godina odlazi na Kraljevsku vojnu akademiju koju završava četiri godine
kasnije sa činom potporučnika Kraljevske inženjerije. Kao niži oficir služi na Kipru i u
Palestini.
Potom, 1893, godinu dana posle britanske kolonizacije Egipta, učestvuje u
reorganizaciji egipatske armije po ugledu na britansku. Posle osvajanja Sudana i
zauzimanja Kartuma dobija titulu Barona i novčanu nagradu britanskog Parlamenta od
30.000 funti, ogromnu sumu u to vreme. Za zasluge u tom ratu na jugu Afrike, od britanske
kraljice dobija titulu Vikonta, a od Parlamenta 50.000 funti. Godine 1903. Postavljenje za
glavnokomandujućeg britanskih snaga u Indiji, gde ostaje narednih sedam godina. Po
odlasku iz Inđije 1909. promovisan je u feldmaršala i postavljen za glavnokomandujućeg
britanskih snaga i visokog komesara za Mediteran. Uz vojni čin dobija i titulu Lorda. Kako
nova služba nije tražila puno angažovanje kojem je težio, Lord Kičener polazi u inspekciju
vojnih snaga Ujedinjenog Kraljevstva u Japanu, Australiji i Novom Zelandu. Po povratku u
London odbija da se vrati na položaj komesara za Mediteran, a na početku Prvog svetskog
rata biva postavljen za državnog sekretara za rat Velike Britanije.
Planovi saveznika u borbi protiv Nemačke u velikoj meri su uključivali i Rusiju, zbog
čega se u junu 1916. brodom uputio u Petrograd na razgovor s ruskim carem Nikolajem II.
Nemačka obaveštajna služba došla je do podataka o vremenu i putu kretanja tajne misije i
brod nailazi na minu kod arhipelaga Orkni u severnom Atlantiku, od koje Lord Kičener
gine.
O privatnom životu, Lord Kičener je bio ljubitelj tople klime i egzotičnog cveća. Kada je
osvojio Sudan i tamo uveo britansko-egipatsku vlast, egipatski kediv Abas Hilmi poklonio
mu je ostrvo u Nilu u Asuanu. Da ne bi remetio lepotu ostrva, Kičener na njemu ništa nije
gradio. Ono je postalo botanička bašta u kojoj je sadio biljke koje je donosio sa svojih
putovanja po dalekim zemljama. Ostrvo je i danas botanička bašta i nosi Kičenerovo ime.

{15}Baron Roman Romanovič Rozen (1847-1921) bio je verovatno najzapaženiji

diplomata u službi carske Rusije. Potiče iz stare plemićke porodice rusifikovanih baltičkih
Nemaca, koja je dala brojne muzičare i ugledne vojnike. Jedan od njegovih predaka, takođe
baron Rozen, istakao se kao komandant puka oklopnika u Borodinskoj bitci 1812.
Baron Roman Rozen je bio diplomatski ekspert za Balkan, Japan i Ameriku. Od 1884.
služio kao generalni konzul u Njujorku, a od 1889. do 1893. kao ambasador u Meksiku.
Nedugo posle povratka u Rusiju, poslat je za ambasadora u Srbiju, gde u Beogradu ostaje
do 1897. Narednu godinu provodi u Tokiju kao specijalni izaslanik i učestvuje u smirivanju
tenzija između Rusije i Japana oko Koreje i Mandžurije. 1898, iznenada je postavljen na
manje važno mesto ambasadora u kraljevini Bavariji, da bi 1900. bio postavljen za
ambasadora u Grčkoj. Najznačajniji deo njegove karijere počinje 1903, kada se vraća u Tokio
kao specijalni izaslanik carevine Rusije. Tu ga zatiče rusko-japanski rat koji je svim svojim
diplomatskim umećem pokušavao da spreči. Aktivno učestvuje u nastojanjima američkog
predsednika Teodora Ruzvelta da Amerika bude medijator u sukobu, i za te zasluge biva
postavljen za ruskog ambasadora u Americi. Istovremeno, kao zamenik premijera Sergeja
Vitea, u ruskoj mirovnoj delegaciji učestvuje u potpisivanju mira s Japanom. U Americi
ostaje do 1911, kada je iznenada vraćen u Sankt Peterburg i zamoljen da napusti
diplomatsku službu. Car Nikolaj II postavlja ga za člana Državnog saveta carske Rusije, gde
ostaje do pada monarhije u februaru 1917. Kada su boljševici posle potpunog preuzimanja
vlasti u novembru te godine počeli progon političke i društvene elite, baron Rozen koristi
veze sa zapadnim diplomatama i sa porodicom odlazi iz Rusije. Posle kraćeg boravka u
Švedskoj, nastanjuje se u Americi, gde umire 1921.

{16}Aleksej Nikolajevič Hvostov bio je državnik i političar, gubernator oblasti Nižnji-

Novgorod. Kao kandidat jedne desno orjentisane partije izabran je za poslanika u Četvrtoj
carskoj dumi. Na položaj ministra unutrašnjih poslova postavljen je septembra 1915. Marta
1916. je smenjen i na njegovo mesto dolazi Boris Šturmer. Privremena vlada hapsi ga tokom
Februarske revolucije 1917. Streljan je godinu dana kasnije kada su boljševici potpuno
preuzeli vlast.

{17}Baron Boris Vladimirovič Šturmer (27. jul 1848. – 9. septembar 1917.), zauzimao je
visoke položaje u poslednjoj godini carske vlasti. Od januara 1916. do smenjivanja 23.
novembra iste godine, bio je premijer; od marta ujedno i ministar unutrašnjih poslova, a od
jula i ministar spoljnih poslova.
Pre dolaska na ove visoke položaje, njegovo ime vezivano je za nekoliko finansijskih
malverzacija, ali nikad nije optužen. Kod cara je važio za čoveka od poverenja.
Kada se razbuktao Prvi svetski rat, suparnici su počeli da ga optužuju za germanofiliju.
Zbog toga je molio Nikolaja II da mu odobri da umesto nemačkog Šturmer, uzme majčino
devojačko prezime Panin. Car mu je odgovorio da je porodica Panin suviše ugledna da bi
mu dao dozvolu pre nego što popriča s njima. Prema dokumentima iz poslednje godine
carske vlasti, nije dobio dozvolu, ali to mu nije smetalo da tokom nekoliko meseci drži sve
konce vlasti.

Ono što je Ivan Manasevič-Manuilov činio i kako je živeo u mnogome podseća na

{18}

uzbudljive priče o agentu 007. Rođen je 1869. u jevrejskoj porodici srednjeg staleža. Imao je
samo sedam godina kada mu je otac zbog prevara u trgovini zemljištem prognan u Sibir.
Usvojio ga je bogati sibirski trgovac Manuilov, čije je prezime dodato njegovom. Školu je
završio u Sankt Peterburgu i odmah dobio posao u ministarstvu unutrašnjih dela, gde
počinje njegova karijera tajnog agenta. Zvanično radi kao novinar u uticajnim listovima
„Novoje vremja” i „Novosti” ostajući čvrsto vezan za Okhranu, tajnu policiju sa sedištem u
Sankt Peterburgu. Kao sekretar dnevnika „Novosti”, 1894. odlazi u Pariz i prikuplja
informacije o agentima koji tamo deluju. Godine 1899. tajna policija šalje ga kao
predstavnika Ministarstva vera u Rim, gde ostaje dve godine. Poseban zadatak bio mu je da
nadgleda ruske revolucionarne krugove. Posle Rima ponovo odlazi u Pariz sa specijalnim
zadatkom da potkupljuje francuske dnevnike „Echo de Paris” „Gaulois” i „Figaro”, da pišu
protiv ruskih emigranata. O finansiranju ove akcije brinuo je lično car Nikolaj II. Tokom
nekoliko meseci, Manasevič-Manilov izdaje u Parizu svoje novine „Ruska revija”. Godine
1904. radi na kontraobaveštajnim poslovima protiv Japana.
Početkom Prvog svetskog rata postaje pripadnik užeg kruga oko Grigorija Raspućina.
Kada je u januaru 1916. Boris Šturmer postao premijer, Manuilov dobija mesto zamenika
premijera za specijalne zadatke pri Ministarstvu unutrašnjih dela. U avgustu dokazuje da
krv nije voda: uhapšen je pod optužbom za iznuđivanje 25.000 rubalja od direktora Junajted
banke iz Moskve Igora Hvostova (rođaka smenjenog ministra unutrašnjih dela Alekseja
Nikolajeviča Hvostova). U početku se branio da mu je novac bio potreban za Aleksejevo
vraćanje na položaj, da bi onda krivicu pokušao da svali na kandidata za ministra finansija
Tatičeva. Uprkos nastojanju Raspućina i carice Aleksandre da se slučaj odbaci, osuđen je na
godinu i po dana zatvora sa oduzimanjem svih prava. Po izbijanju revolucije u februaru
1917. je oslobođen, da bi posle boljševičke revolucije u oktobru pokušao da prebegne u
Finsku. Uhvaćen je na granici i odmah streljan.

Aleksandar Fjodorovič Kerenski je rođen 1881. u Simbirsku (danas Uljanovsk). Otac

{19}

Fjodor Kerenski bio je učitelj. Oženio je ćerku ruskog plemića Aleksandra Adlera, šefa
Topografskog biroa kazanske vojne oblasti, Nadeždu. Njena majka, Nadežda Kalmikova, je
ćerka kmeta koji je, pre ukidanja kmetstva pod carem Aleksandrom II, otkupio slobodu i
postao jedan od najuglednijih moskovskih trgovaca. U prvom razredu osnovne škole u
kojoj je njegov otac bio direktor, drug iz razreda bio mu je Vladimir Uljanov (Lenjin), s
čijom su porodicom njegovi roditelji bili u bliskom prijateljstvu. Srednju školu završio je u
Taškentu, Gruzija, gde mu je otac službovao kao glavni inspektor državnih škola. Godine
1899. počinje studije istorije i biologije na univerzitetu u Sankt Peterburgu.
Posle prve godine prelazi na pravni fakultet i diplomira 1904. U decembru 1905. radi
kao pravni savetnik žrtvama državnog nasilja, zbog čega je uhapšen i optužen da pripada
militantnim grupama. Tokom narednih godina stekao je reputaciju branioca na mnogim
procesima vođenim protiv revolucionara.
Kao pripadnik umerene radničke partije Trudovika, koja je bila u savezu sa
Socijalističkom revolucionarnom partijom, 1912. Je izabran za poslanika u Četvrtoj Dumi.
Tu se pokazao kao izvanredan govornik i vešt skupštinski predvodnik socijalističke
opozicije režimu Nikolaja II.
Kada je u februaru 1917. buknula revolucija, postaje član Privremenog komiteta
državne Dume i biva izabran za potpredsednika petrogradskog Sovjeta. Istovremeno
postaje prvi ministar pravde u Privremenoj vladi. Kada su Sovjeti doneli rezoluciju kojom
se zabranjuje njihovim vođama da učestvuju u radu vlade, Kerenski je održao vatren govor
posle koga je izuzet iz rezolucije i nastavio da deluje u obe funkcije. Posle prve krize vlade
postaje ministar rata i vodeća ličnost u novoformiranoj koaliciji socijalista i liberala. Kao
ministar rata bio je oštro kritikovan od strane vojske zbog liberalne politike, posebno zbog
samovoljnog smenjivanja oficira i prepuštanja kontrole nad vojskom pristalicama revolucije
okupljenim u „Vojničke komitete”. Kritikovan je i zbog ukidanja smrtne kazne. Prva
koalicija formirana u februaru 1917. raspala se 2. jula zbog neslaganja oko pitanja
autonomije Ukrajine. To je izazvalo nemire u Petrogradu i progon boljševika. Kada su
narednog meseca svi ministri podneli ostavke, postavio je sebe za premijera i
glavnokomandujućeg ruske armije. Sledeći korak učinio je 15. septembra kada je Rusiju
proglasio za republiku, što je bilo suprotno odluci da Ustavotvorna skupština odluči o tome
kakav sistem će država da prihvati. Osnovao je petočlani Direktorat na čijem je čelu bio do
5. oktobra, odnosno do potpunog boljševičkog preuzimanja vlasti. U tim kritičnim
trenucima Kerenski je ostao bez podrške u armiji (dezertiralo je više od dva miliona
vojnika). Jedina vojna formacija koja mu je ostala verna bio je Prvi petrogradski ženski
bataljon, poznat kao „Ženski bataljon smrti“, koji je brojao 134 borca. Daleko brojnijim
boljševicima bilo je potrebno manje od dvadeset sati da savladaju bataljon smrti, sruše
vladu i potpuno preuzmu vlast. Posle nekoliko neuspelih pokušaja da povrati izgubljeno,
Kerenski biva primoran da pobegne iz zemlje. Odlazi u Francusku, gde tokom ruskog
građanskog rata (1919-1922) ne podržava ničiju stranu, s obzirom da je deo vojske koja ga je
napustila postao Bela garda, a deo koji se priključio boljševicima, Crvena armija. U
Francuskoj ostaje do nemačke okupacije 1940. kada beži u Sjedinjene Države. Umro je u
Njujorku 1970.
Lokalne ruske pravoslavne crkve u Njujorku odbile su da ga sahrane smatrajući ga
masonom i glavnim odgovornim za pad Rusije pod vlast boljševika. Odbila je da ga sahrani
i Srpska pravoslavna crkva, tako da je telo preneto u London i tamo sahranjeno na
gradskom groblju Patni Vejl.

{20}Ukrajinski Jevrejin Manahem Mendel Belis, dobar vernik i otac petoro dece,
zaposlen kao nadzornik smene u ciglani „Zajcev” u Kijevu, optužen je 1911. za otmicu i
ubistvo trinaestogodišnjeg dečaka Andreja Juščinskog. On je, prema svedočenju jednog
uličnog fenjerdžije, u subotu poslednjeg dana februara te godine, oteo dečaka koji je bio na
putu od kuće do škole. Osam dana kasnije, dečakovo iskasapljeno telo nađeno je u jednom
podrumu nedaleko od ciglane u kojoj je Belis radio. Uhapšen je i pokrenuta je obimna
istraga. Ubistvo deteta izazvalo je pažnju javnosti i podstaklo veliku antisemitsku
kampanju putem štampe. Sam čin ubistva tumačen je kao ritualno ubistvo ili „krvna
kletva” (optužba da Jevreji ubijaju decu i njihovu krv koriste u verskim ritualima). Obzirom
da je Belis Jevrejin, optužena je i cela jevrejska zajednica.
Belis je dve godine proveo u zatvoru čekajući suđenje, uporno tvrdeći da je nevin i da
je slučaj montiran iz antisemitskih pobuda. Da je zaista tako, govori i dolazak u zatvor
grupe oficira koji su Belisu nagovestili da bi, ako prizna zločin, mogao da bude oslobođen u
amnestiji koja je predviđena povodom tristote godišnjice Kuće Romanovih. Belis je odbio i
čak izjavio: „Možete da otvorite vrata zatvora, možete da mi pripretite streljanjem ako neću
da odem, ali ja odavde ne idem bez suđenja!”
Javno mnenje se podelilo. Dok su jedni priželjkivali najstrožu kaznu, drugi su shvatili
da se radi o bezumnom antisemitizmu i stali mu u odbranu. Među ovim potonjim bili su
Maksim Gorki, Aleksander Blok, Vladimir Korolenko, Aleksander Kuprin...
Glavni islednik u slučaju Belis bio je Nikolaj Krasovski iz kijevske policije. Antisemitski
krugovi ometali su njegovu istragu stalnim pritiscima da prihvati neosnovane, čak
falsifikovane dokaze. Pošto je odlučno odbio da učestvuje u montiranju procesa, dobio je
otkaz iz policije. Ali to kao da je još više učvrstilo njegovu nameru da dođe do istine, pa je
nastavio privatnu istragu. U tome mu je pomogla nekolicina kolega aktivnih policajaca. Na
kraju je uspeo da razotkrije prave izvršioce, bandu kriminalaca koju su činili izvesni
Rudzinski, Singajevski, Latišev i Vera Čeberjak, čiji je sin Jevgenij bio školski drug ubijenog
Andreja Juščinskog. Čim je ovo objavljeno u kijevskim novinama, Krasnovski je uhapšen
pod optužbom za zloupotrebu službenog položaja 1903. godine, ali je ubrzo ipak oslobođen
zbog nedostatka dokaza.
Suđenje je održano oktobra 1913. Tužilaštvo je angažovalo najuglednije pravnike i
stručnjake. Među njima je bio i profesor Sikorski sa Kijevskog državnog univerziteta (otac
Igora Sikorskog, izumitelja helikoptera), koji je kao medicinski psiholog tvrdio da se radi o
ritualnom ubistvu.
Belis je, međutim, imao čvrst alibi: on je bio od onih retkih Jevreja koji su, iako dobri
vernici, radili i subotom, odnosno na šabat. Otmica deteta dogodila se u subotu ujutru, a
tada je Belis bio na radnom mestu u ciglani, što su na suđenju potvrdili njegovi radnici
nejevreji. Kao dokaz podneti su i dokumenti o isporuci cigala sa Belisovim potpisom, na šta
je tužilac odgovorio da je optuženi mogao da napusti radno mesto na neko vreme, izvrši
zločin i vrati se na posao. Ovo je odbačeno kao malo verovatno.
Jedan od svedoka tužilaštva, predstavljen kao ekspert za jevrejske obrede, bio je
katolički sveštenik Justinas Pranaitis iz Taškenta, poznat po svom antisemitskom radu iz
1892. „Demaskirani Talmud”. Pranaitis je tvrdio da je ubistvo Juščinskog bio verski ritual i
vezao ga za krvnu kletvu, obmanu u koju su verovali mnogi u Rusiji tog vremena. Belisa su
branili ugledni advokati iz Moskve, Sankt Peterburga i Kijeva: Vasilij Maklakov (brat
Nikolaja Maklakova koji se u našem tekstu pominje kao „zli“ ministar unutrašnjih poslova),
Oskar Gruzenberg (čije ime takođe pominje Aron Simanovič), zatim N. Karabčevski, A.
Zarudni i D. Grigorovič-Barski. Istaknuti ruski profesori Trojicki i Kokovcov su, kao
svedoci odbrane, govorili o jevrejskim vrednovanjima i razotkrili neosnovanost optužbi,
dok je profesor sa Kijevskog teološkog semeništa, pravoslavni filozof Aleksandar Glagolev
tvrdio da „Mojsijev Zakon zabranjuje prolivanje ljudske krvi, čak i upotrebu bilo kakve krvi
u ishrani.” Poznati i uvažavani moskovski rabin Rabi Mazo održao je dug govor sa citatima
iz Tore i Talmuda, kao i drugih jevrejskih spisa, čime je potpuno srušio svedočenja
„eksperata” tužilaštva.
 U unakrsnom ispitivanju, fenjerdžija, na čijem je svedočenju počivala optužba, priznao
je da ga je na to naterala tajna policija.
Daljem slabljenju optužbe doprinela je tvrdnja profesora Sikorskog koji je našao da je
trinaest uboda nožem na jednom delu dečakovog tela vezano za broj 13 iz „jevrejskog
obreda”. Odbrana je, međutim, podnela dokaz da je na tom delu tela bilo 14 uboda.
Uprkos vatrenom antisemitskom govoru glavnog tužioca Vipera i činjenici da je od
dvanaest porotnika sedam pripadalo zloglasnoj antisemitskoj organizaciji „Liga ruskog
naroda”, poznatoj i kao „Crne satnije” posle višečasovnog većanja porota je donela odluku
da Belis – nije kriv.
Posle suđenja, Belis je bio zatrpan ponudama da unovči svoje trogodišnje stradanje i da
se iseli u Ameriku, ali je sve odbio i sa porodicom se iselio u Palestinu, u to vreme još pod
turskom vlašću. Tamo je posle nekoliko godina došao u finansijerske nevolje i napokon
1921. otišao u Sjedinjene Države gde je radio kao poslovođa u jednoj fabrici olovaka.
Godine 1925, ipak, u sopstvenoj režiji, objavljuje knjigu „Priča o mom stradanju” i to na
jidišu. Prvo izdanje na engleskom pojavilo se 1926, drugo 1992, a treće 2011. Prevedena je i
na ruski. Manahem Mendel Belis umro je u Saratoga Springsu 24. tamusa 5694. po
jevrejskom, odnosno 7. jula 1934. po gregorijanskom kalendaru. Sahranjen je na Gori
Karmel u Kvinsu, država Njujork.

Vladimir Mitrofanovič Puriškevič je rođen 1870. u porodici siromašnog plemstva u

{21}

Besarabiji. Diplomirao je filozofiju na univerzitetu u Odesi.

Od studentskih dana zapažen je kao vatreni monarhista i antisemita i zagovornik
„Krvne klevete”. Kao ekstremni desničar 1905. je jedan od osnivača „Lige ruskog naroda”
gde kao zamenik predsedavajućeg radi do raspada organizacije 1908. Tada osniva svoju
organizaciju „Liga arhanđela Mihaila”.
Tokom Prve ruske revolucije 1905. organizuje odrede milicije „Crne satnije” koje se na
strani vlasti uključuju u borbu protiv ekstremne levice i koje učestvuju u brojnim
pogromima. Bio je poslanik u II, III i IV Dumi, gde se istakao kao vođa radikalne
monarhističke desnice. Tokom Prvog svetskog rata rukovodio je sanitetskim vozom na
frontu.
Sa Dmitrijem Pavlovičem i Feliksom Jusupovim, glavni je izvršilac atentata na
Raspućina. Zvanično, njegov motiv za ubistvo Raspućina bio je pokušaj da se spase
institucija monarhije.
Novembra 1917. optužen je za kontrarevolucionarno delovanje zbog pisma koje je
uputio kozačkom komandantu generalu Kaledinu u kome ga poziva da sa svojim
jedinicama dođe u Petrograd i uspostavi red. Osuđen je na četiri godine zatvora. Pomilovan
je već maja naredne godine, pod uslovom da se uzdrži od svakog političkog delovanja.
Puriškevič je bio prva osoba kojoj je sudio Revolucionarni sud.
Odmah po izlasku iz zatvora otišao je na jug Rusije koji je bio pod kontrolom
belogardejaca. U Odesi izdaje monarhističke novine „Blagovest” do 1920. kada odlazi u
Novorosijsk, gde iste godine umire od tifusa.
 Aleksandar Dmitrijevič Protopopov. Na položaju ministra unutrašnjih poslova
{22}

Protopopov je septembra 1916. zamenio Borisa Sturmera. Pet meseci kasnije, po izbijanju
revolucije u februaru 1917. privremena vlada ga hapsi zbog odanosti carici Aleksandri, a
boljševici streljaju 1918.

{23}Tragedija na Hodinki. Ljudski stampedo koji se dogodio 18. maja 1896. na polju
Hodinka u Moskvi tokom proslave povodom krunisanja Nikolaja II, odneo je 1389 života.
Car je krunisan četiri dana ranije, a tog kobnog dana organizovan je veliki banket za narod.
Za tu priliku, na jednom gradskom trgu postavljeno je 150 tezgi sa hranom i poklonima i još
20 sa pićima. U blizini trga prostiralo se polje Hodinka, puno neravnina i jaraka. Čuvši da
će biti deljeni pokloni (ne znajući da se sastoje od vekne hleba, jedne kobasice, jedne perece,
jednog medenjaka i čaše piva), narod je počeo da se okuplja već veče uoči proslave. U 5 sati
ujutru, na polju je bilo na hiljade ljudi, prema nekim procenama čak 500.000, Onda se
proneo glas da neće biti dovoljno piva za sve i narod je pohrlio na trg. U stampedu koji je
nastao, pored 1389 mrtvih bilo još 1300 teže ili lakše povređenih.

{24}Ruski pravoslavni sveštenik Georgij Apolonovič Gapon bio je na čelu kolone od 135
hiljada radnika koja se „Krvave nedelje” 1905. uputila prema Zimskom dvorcu u Sankt
Peterburgu da caru uruče peticiju kojom traže veća prava i slobode. Miran protest završen
je u krvi.
Otac Gapon rođen je u seljačkoj porodici.
Školovao se u teološkom semeništu, a 1902. diplomirao na Teološkoj akademiji u Sankt
Peterburgu. Predavao je veronauku sirotištu svete Olge i dobar deo vremena posvećivao
radničkim porodicama osiromašenim zbog nezaposlenosti. Osnivač je „Skupštine fabričkih
i mlinskih radnika Sankt Peterburga” koja je bila pod patronatom Okhrane (tajne policije
Sankt Peterburga). Organizacija je brojala 8.000 članova i u nju su mogli da se učlane
isključivo Rusi pravoslavne vere. Radi ostvarenja ciljeva kao što je pomoć siromašnim i
ugnjetenim radnicima, Gapon je tesno sarađivao s tajnom policijom.
Posle Krvave nedelje, kada mu je život spasao radnički aktivista Pinčas Rutenberg, otac
Gapon je anatemisao cara Nikolaja II, pozvao radnike da stupe u akciju protiv režima – i
pobegao u inostranstvo. U Evropi su njegov dolazak pozdravili, s jedne strane ruski
emigranti Georgij Plehanov, Vladimir Iljič Lenjin i Pjotr Kropotkin, a sa druge, francuski
socijalisti Žan Žores i Žorž Klemenso. Boravio je jedno vreme u Ženevi, a potom u
Londonu. Posle Oktobarskog manifesta krajem 1905, vratio se u Rusiju i ponovo uspostavio
kontakt sa tajnom policijom Orhanom. Ubeđen da je lojalnost suprotstavljenim
organizacijama ispravna, poverio se Pinčasu Rutenbergu i pokušao da ga vrbuje za tajnu
policiju. Ovaj je to prijavio svojim partijskim vođama Levno Azefu (koji je i sam bio agent
tajne policije) i Borisu Savinkovu.
Dana 26. marta 1906. Gapon odlazi na sastanak s Pinčasom Rutenbergom u iznajmljenu
kuću u predgrađu Sankt Peterburga. Mesec dana kasnije, objavljeno je da je u toj kući nađen
obešen.
Ruteberg je kasnije ipak priznao da su drugovi iz socijalističke revolucionarne partije
osudili Gapona na smrt vešanjem. Pomenutog dana u kući su, pored Pinčasa Rutenbura
bila još dva partijska druga. Kada je Gapon ponovio Pinčasu poziv da počne da sarađuje s
Orhanom, ovaj se izvinio i na trenutak izašao iz sobe. Kada se vratio, Gapon je bio mrtav...

{25} Velika kneginja Jelisaveta Fjodorovna Romanova (rođena sestra carice

Aleksandre), rodila se 1. novembra 1864. u Besungenu, vojvodstvo Hese u današnjoj
Nemačkoj, kao drugo od šestoro dece vojvode Luja IV od Hesea i od Rajne i britanske
princeze Alise, ćerke carice Viktorije. Njeno puno ime s titulom glasi: Njeno Veliko
Vojvodsko Visočanstvo Princeza Elizabeta Aleksandra Luiz Alisa od Hesea i od Rajne,
skraćeno princeza Elizabeta, a među svojima jednostavno „Ela”. Ime Elizabeta majka joj je
dala po svetoj Elizabeti koju je obožavala. Iako potiče iz jedne od najstarijih vladarskih
porodica u Nemačkoj, njen život je bio daleko od kraljevskih standarda. Deca su sama
ribala podove i održavala čistoću u svojim sobama, dok je njihova majka sama šila haljine
za svoje ćerke i za sebe. U kući se živelo po engleskim navikama, a u javnom životu po
nemačkim pravilima. Deca su uz majku prvo naučila engleski jezik. Elizabeta je jednoj
prijateljici poverila da su u njihovoj kući s majkom govorili engleski, a s ocem nemački.
U jesen 1878. kuću Hese zahvatila je epidemija difterije koja je odnela majku Alisu i
mlađu Elizabetinu sestru Mariju. Na samom početku epidemije, Elizabeta je poslata u
Englesku i jedina nije obolela. Svoj povratak kući i susret s porodicom opisala je kao
„užasno tužan”, a ono što je zatekla kao „ružan san”.
Šarmantnu i druželjubivu princezu mnogi savremenici smatrali su najlepšom ženom
Evrope tog vremena. Kao devojka, prvo je zapala za oko svom starijem rođaku, budućem
nemačkom caru Vilhelmu II. On je bio student univerziteta u Bonu i često je tokom vikenda
posećivao svoju tetku Alisu i rođake iz kuće Hese. Tokom tih poseta zaljubio se u Elizabetu,
pisao brojne ljubavne pesme i redovno ih joj slao. Iako je bila polaskana njegovom pažnjom,
Vilhelm je nije privlačio kao muškarac, tako da ga je ljubazno odbila. Slomljena srca, on
napušta studije u Bonu i vraća se u Prusku.
 Pored Vilhelma II, Elizabeta je imala i brojne druge obožavaoce, među kojima su lord
Čarls Montegju, drugi sin Sedmog vojvode od Mančestera i Henri Vilson, kasnije u životu
istaknuti vojnik. Jedan od udvarača bio je i budući Frederik II, veliki knez od Badena, brat
Vilhelma II. I njega je odbila, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo kako u Nemačkoj, tako i
u engleskoj carskoj porodici.
Knez Feliks Jusupov smatrao ju je drugom majkom i u svojim memoarima zabeležio da
mu se ona našla u najtežim momentima u životu.
Ali, njeno srce osvojio je jedan Rus, veliki knez Sergej Aleksandrovič. Ruska carica
Marija Aleksandrovna, supruga cara Aleksandra II, često je posećivala zemlju svog porekla
Vojvodstvo Hese, obično u pratnji svoja dva najmlađa sina Sergeja i Pavla. Elizabeta je
dečake poznavala od ranog detinjstva i u početku ih smatrala uobraženim i rezervisanim.
Kad su odrasli, Sergej je bio taj koji se zagrejao za Elizabetu. Ona je u početku bila
uzdržana, ali kada je Sergej u jednoj godini izgubio oba roditelja, počela je da ga gleda
„drugim očima” i prihvatila njegovu bračnu ponudu.
Venčanjem u kapeli Zimskog dvorca u Sankt Peterburgu, 15. juna 1884. postaje velika
kneginja Jelisaveta Fjodorivna. Jedno vreme živeli su u prestonici, a kada je 1892. Sergej
postavljen za gubernatora Moskve, nastanjuju se u Kremlju.
Parni je imao dece, ali je njihova kuća uvek bila puna dečije cike, budući da je Jelisaveta
često priređivala dečije zabave. Posle skandala s morganatskim brakom mlađeg Sergejevog
brata Pavla Aleksandroviča, u kuću im dolaze Pavlova deca, Dmitrij i Marija, prema kojima
se ponašaju kao pravi roditelji.
Iako to od nje niko nije tražio, Jelisaveta je 1891. odlučila da iz luteranske vere pređe u
pravoslavnu. Uprkos sumnjama pojedinih članova njene nemačke porodice u vezi motiva,
izvesno je da je odluka donesena samostalno i iskreno.
Posle tragičnog Sergejevog stradanja u atentatu 1905, dugo je bila na strogom postu i u
crnini. Onda je, 1909. rasprodala sav svoj nakit, uključivši i venčani prsten i svu imovinu, i
tu zamašnu sumu uložila u podizanje manastira „Sestre Marta i Marija”, u kome je
nastavila život kao igumanija. U okviru manastira ubrzo niču bolnica, apoteka i sirotište.
Jelisaveta i njene monahinje neumorno su radile sa siromašnim i bolesnim nevoljnicima iz
Moskve. Zalazile su u najsiromašnije delove grada i tamo nalazile one kojima je pomoć bila
najviše potrebna. Od nje potiče zamisao o ženskom đakonatu. (Ruska pravoslavna crkva
odbacila je ideju o đakonatu, ali je zato podržavala i pomagala mnoge druge Jelisavetine
poduhvate.)
Godine 1918. Vladimir Iljič Lenjin naredio je Čeki da uhapsi Jelisavetu. Prvo su je
prognali u Perm, a potom u Jekaterinburg gde su joj se posle nekoliko dana pridružili veliki
knez Sergej Mihailovič Romanov, kneževi Konstantinovič i Vladimir Pavlovič (brat Dmitrija
Pavloviča koji je poslat u Persiju zbog učešća u ubistvu Grigorija Raspućina, što mu je
spaslo glavu). Doveden je i sekretar velikog kneza Sergeja, Fjodor Remez, kao i Varvara
Jakovleva, sestra monahinja iz manastira velike kneginje Jelisavete. Ukupno osam duša.
Onda su ih 20. maja 1918. odveli u rudarski grad Alapajevsk, podno Urala i smestili u školu
Napolnaja u predgrađu. U podne 17. jula, u školu je došao oficir Čeke Petar Starcevu pratnji
nekoliko radnika boljševika i naredio im da predaju sve što im je ostalo od novca i nakita.
Saopštio im je da će te noći biti premešteni na drugo mesto. Vojnici Crvene armije koji su ih
čuvali povučeni su i zamenjeni agentima Čeke. Tokom noći zatvorenici su probuđeni i
prebačeni do napuštenog rudnika udaljenog osamnaest kilometara od Alapajevska.
Zaustavili su se kod jedne jame duboke 20 metara. Pripadnici Čeke prvo su prebijali
zatvorenike, a potom ih bacali u jamu. Jelisaveta je bila prva.
Prema svedočenju Vasilija Rjabova, jednog od učesnika u ubistvu, svi bačeni u jamu
preživeli su pad, zbog čega je on, Rjabov, za njima bacio ručnu bombu. Posle eksplozije čuo
je Jelisavetu i druge kako pevaju pravoslavnu crkvenu pesmu. Iznerviran, Rjabov je bacio
još jednu bombu, ali je pojanje nastavljeno. Na kraju su pokupili veću količinu suvog granja,
bacili ga u jamu i zapalili. Pored jame su ostavili rudarsku stražu, a oni se udaljili. Sutradan,
18. jula, šef Čeke u Alapajevsku Avramov i načelnik oblasnog sovjeta u Jekaterinburgu
Beloborodov, koji je učestvovao u ubistvu carske porodice, izmenjali su više telegrama i
napokon sastavili izveštaj u kome stoji da je školu Napolnaja iznenada napala
„neidentifikovana banda” i pobila pritvorene plemiće.
Mesec dana kasnije, Alapajevsk je pao u ruke Bele armije. Tokom oktobra otkrivena su
tela Jelisavete i ostalih, u jami u kojoj su ubijeni. Jelisaveta je podlegla povredama
zadobijenim od pada, ali je još imala snage da peva i previje glavu umirućeg kneza Joana
Konstantinoviča. Njeno telo prebačeno je preko Pekinga u Jerusalim i sahranjeno u crkvi
Marije Magdalene na obroncima Maslinove gore, koja je zadužbina njenog zeta, cara
Aleksandra III. Tu i danas počiva.
Sveticom je proglašena od strane „Ruske pravoslavne crkve van Rusije” godine 1981, a
posle pada komunizma priznata je za sveticu i od strane Moskovske patrijaršije 1992.
Njena glavna svetilišta su u manastiru koji je podigla pored Moskve i crkva na
Maslinovoj gori u Jerusalimu. U porti manastira „Sestre Marta i Marija” postavljena je
figura Jelisavete sa zapisom na postamentu: „Velikoj kneginji Jelisaveti Fjodorovnoj: s
kajanjem”.
Jelisavetina figura nalazi se i među dvadeset prikaza mučenika iznad zapadnog ulaza
u Vestministersku opatiju u Londonu.

Tačan datum rođenja Hionije Guseve se ne zna. Prema izveštaju policije od 29. juna
{26}

1914, sačinjenom dan posle pokušaja ubistva, imala je 33 godine. Bila je verna sledbenica
monaha Iliodora, Raspućinovog zakletog neprijatelja Pošto je probola Raspućina, istrčala je
iz kuće u uzviknula: „Ubila sam Antihrista!” Istražitelji su zaključili da je umno
poremećena, i poslali je u azil. Puštena je februara 1917. Dve godine pošto je otpuštena,
pokušala je još jedno ubistvo, ovaj put oca Tihona Moskovskog.
Hionija nije imala nos. Po njenoj tvrdnji, to nije bila posledica sifilisa, već „pogrešnog
lečenja” kada je imala 13 godina.
 {27}Feliks Feliksovič Jusupov je rođen 23. marta 1887 godine u grofovskoj porodici
Sumarokov-Elston u ruskoj prestonici Sankt Peterburg. Njegova majka, Zenaida
Nikolajevna Jusupova, potiče iz tatarske porodice velikoposednika, vlasnika rudnika i
trgovaca krznom, na čemu su stekli veliko bogatstvo. (U vreme događanja iz ove knjige,
Feliks je smatran za najbogatijeg čoveka u Rusiji.) Da se prezime majke ne bi potpuno
izgubilo, njegov otac ga je dodao njihovom porodičnom prezimenu, tako da njegovo puno
ime i prezime sa titulama glasi: knez Feliks Feliksovič Jusupov, grof Sumarokov-Elston.
Feliks Jusupov postao je jedini naslednik velikog bogatstva posle smrti brata Nikolaja koji je
1908. ubijen u dvoboju. Od 1909, do 1912. studirao je na univerzitetu u Oksfordu. Po
povratku u Rusiju imao je homoseksualnu avanturu s velikim knezom Dmitrijem
Pavlovičem, zbog koje su se gotovo svi na dvoru, kao i sam Raspućin, protivili njegovom
braku sa kneginjom Irinom Aleksandrovnom. Do venčanja je ipak došlo 1914. Nasuprot
predviđanjima, brak je potrajao punih pedeset godina.
Najbogatiji čovek Rusije voleo je lagodan život i mnogo je trošio na zadovoljstva. S
druge strane, bio je veoma posvećen pomaganju siromašnih.
Posle careve abdikacije februara 1917, mladi bračni par pokupio je nakit i dve
Rembrantove slike iz svoje palate i otputovao na Krim. Odatle su britanskim vojnim
brodom „Marlboro” prebačeni na Maltu, sa Malte su otplovili u Italiju, potom iz Rima
vozom u Pariz, da bi se na kraju obreli u Londonu. 1920, vraćaju se u Francusku i nastanjuju
u raskošnoj vili nedaleko od Pariza.
Bezbrižan život i loše vođenje finansija, uz pomenuto milosrđe, brzo su topili
porodično bogatstvo. Posebno ih je pogodio čuveni slom njujorške berze 1929. Finansijsku
injekciju od 250.000 funti (ogroman novac u to vreme) primili su 1934, kada su posle dve
godine suđenja dobili parnicu protiv Metro Goldvin Majera, koje su tužili za „ugrožavanje
privatnosti i klevetu” u filmu iz 1932, „Raspućin i Carica“. Kleveta nije bila u tome da je lik
baziran na Feliksu ubio Raspućina, već to što je kneginju Irinu, koja je u filmu predstavljena
kao „Princeza Nataša”, obljubio razvratnik Raspućin. Iz tog vremena potiče upozorenje na
kraju svakog američkog filma da je „viđeno fikcija i nema veze sa stvarnim osobama...”
Kada je u Parizu knez Jusupov objavio memoare s detaljnim opisom Raspućinovog
ubistva, Mara Raspućin je podigla tužbu protiv njega i Dmitrija Pavloviča, tražeći odštetu
od 800.000 dolara. Francuski sud je, međutim, odbio tužbu s obrazloženjem da nema
jurisdikciju nad političkim ubistvom koje se dogodilo u Rusiji.
Knez Feliks Jusupov umro je u Parizu 1967, u osamdesetoj godini.
 Salvarsan je u vreme događanja o kojima je reč bio tek pronađen i veoma skup lek
{28}

protiv sifilisa.

Šta se tačno dogodilo u noći 16./17. decembra 1916. – do danas nije rasvetljeno.
{29}

Ostala su svedočenja, poput Simanovičevog, koja su iz druge ruke, kao i naknadna

forenzička tumačenja. Svedočenje direktnog učesnika, kneza Feliksa Jusupova, menjano je
čak pet puta od prve izjave date policiji 1916. do poslednjeg sećanja 1965. tako daje u dobroj
meri izgubilo verodostojnost.
Zanimljiva je nedavno objavljena teorija o Raspućinovoj smrti: Prema autopsiji koju je
1916. izvršio profesor Kosorotov i naknadnim istraživanjima profesora dr. Vladimira
Zarova 1993. i profesora Derika Paundera 2004/5, utvrđeno je da prilikom atentata nije
korišćen nikakav otrov, što navode pojedini izvori. Ako su tvrdnje da je prilikom atentata
prvo upotrebljen cijankalijum istinite, moguće objašnjenje bilo bi da je otrov ispario tokom
pečenja kolača zbog visoke temperature, tako da ni u kom slučaju ne bi delovao. (Prema
Simanovičevom svedočenju, ubistvo se dogodilo već u predvorju palate Jusupovih i nije
bilo nikakve sedeljke na kojoj bi bili posluženi kolači. Staviše, od uboda u stomak u
Prokovskom dve godine ranije, Raspućin je potpuno izbacio šećer iz ishrane, tako da je
malo verovatno da bi pojeo kolač, čak i da je ubistvu prethodila sedeljka).
Sva tri izvora se slažu da je Raspućin sistematski udaran i ubadan oštrim predmetima.
Ali, glavnu tajnu, čini se, krije vatreno oružje. Reč je o broju i vrsti revolvera korišćenih
prilikom ubistva. Ovde se pažnja u velikoj meri preusmerava sa ruskih plemića na
britansku obaveštajnu službu.
U britanskim obaveštajnim izveštajima razmenjivanim 1916. godine između Londona i
Petrograda, jasno se vidi da britanci nisu bili veoma zabrinuti samo zbog Raspućinove moći
da smenjuje probritanske ministre u ruskoj vladi već, što je mnogo značajnije, zbog
njegovog upornog insistiranja da se ruske trupe povuku iz Prvog svetskog rata. Takvo
povlačenje omogućilo bi Nemcima da pojačaju svoje snage na zapadnom frontu, da
brojčano nadjačaju saveznike i nanesu im konačan poraz. Da li je ovo bila svesna
Raspućinova namera ili je jednostavno bio iskreno zabrinut zbog velikog broja žrtava (na
šta upućuju pisma carice Aleksandre), ne može se znati, ali da su ga Britanci smatrali
pretnjom po njihove ratne napore, to je izvesno. Profesor Paunder tvrdi da je Raspućin
upucan sa četiri hica, od kojih je treći, upućen u čelo, bio fatalan. Taj treći hitac razlikuje se
od ostalih po tipu oružja iz kojeg je ispaljen. Prema opisu ulazne rane na čelu, jasno je da se
radi o velikom metku bez metalne košuljice. Sva oružja tog vremena koristila su metke sa
čvrstom metalnom košuljicom, jedino su Britanski oficiri koristili revolvere „Webley 455
inch” sa metkom bez košuljice, što se najbolje uklapa u postojeći forenzički nalaz.
U vreme ubistva, u Petrogradu je radilo nekoliko oficira britanske obaveštajne službe.
Na početku istrage, svedoci su tvrdili da je jedina osoba sa revolverom „Vebli”, prisutna u
vreme ubistva, bio poručnik Osvald Rejner. Sumnju u njega izrazio je i car Nikolaj II na
audijenciji sa britanskim ambasadorom Ser Džordžom Bjukenenom. Car je znao da su
Rejner i Feliks Jusupov zajedno studirali na Oksfordu, gde su bili članovi kluba Bulington
(namenjenog samo najbogatijoj deci, onoj čiji su roditelji mogli da plaćaju njihove ekscese u
smislu opijanja, a potom uništavanja mesta na kome bi se odvijala orgija), i da su
dugogodišnji prijatelji. Drugi oficir britanske tajne službe bio je Kapetan Stiven Eli, koji je
rođen u palati Jusupovih 1876. Nemoguće je potvrditi, ali ni odbaciti mogućnost njegove
umešanosti u ubistvo. Treći britanac koji je boravio u Petrogradu u vreme ovog događanja,
bio je njihov vozač, Viljem Kompton, koji je pedantno vodio dnevnik upotrebe vozila. On je
zabeležio da je nekoliko nedelja pre ubistva u palatu Jusupovih vozio Rejnera i još jednog
oficira tajne službe, kapetana Džona Skejla. Poslednja beleška u dnevniku bila je prevoz
Rajnera kod Jusupovih u noći ubistva. Kompton je kasnije tvrdio da „malo ko zna da
Raspućina nisu ubili Rusi, već jedan Englez” i ukazao da je pravi krivac advokat iz
njegovog kraja. Poznato je da je Rejner rođen u mestu dvadesetak kilometara udaljenom od
Komptonovog, kao i to da se celog života predstavljao kao „pravni zastupnik” iako se
nikad nije bavio tim poslom. Kako bilo, Rejner je pred smrt 1961. spalio sva dokumenta i
beleške koje je posedovao, čime je njegovo učešće u ubistvu zauvek ostalo tajna.

{30}Mihail Vladimirovič Rodzijanko je rođen 21. februara 1859. u guberniji

Jekaterinoslav. Potiče iz ukrajinske plemićke porodice koja je imala sredstava da ga školuje
u najboljim engleskim vojnim školama. Jedan je od osnivača i vođa partije Oktobrista. Bio je
zamenik predsedavajućeg Treće dume. Posle ostavke Aleksandra Gučkova postaje
predsedavajući i to ostaje do raspuštanja državne dume 1917. Posle jednog sastanka cara
Nikolaja II i Raspućina izjavio je:
„Bio je to početak raspada ruskog društva i gubitak ugleda prestola i cara lično”.
U Februarskoj revoluciji bio je predsednik Prelaznog komiteta državne Dume i, između
ostalog, vodio s Nikolajem II pregovore o abdikaciji. Tom prilikom sreo se s
prestolonaslednikom Aleksejem i predstavio mu se kao „najdeblji čovek u Rusiji”.
Godine 1920. emigrirao je u Srbiju, gde je u velikom siromaštvu umro 1924.

{31}Simon Petljura se pominje kao predvodnik „ukrajinskih bandi”. Radi se, međutim, o
ukrajinskom intelektualcu, izdavaču, piscu i novinaru koji je život posvetio sticanju
nezavisnosti Ukrajine, koja je od početka XIX veka priključena ruskom carstvu. Revolucija
1917. bila je prilika da se ovaj san ostvari. Armija ukrajinskih patriota osvajala je deo po deo
teritorija i proglasila odcepljenje od Rusije. Na čelu nove države Simon Petljura je bio od
1918. do 1920. S podjednakom odlučnošću borio se protiv boljševika i belogardejaca. Ali,
njegov otpor je bio uzaludan i ukrajinska vojska je bila prinuđena na povlačenje.
Od osnivanja Sovjetskog Saveza 1922. Simon Petljura boravio je jedno vreme u Poljskoj,
potom u Budimpešti i Beču, da bi se 1924. nastanio u Parizu.
Dana 25. maja 1926. dok je šetao ulicom Rasin, nedaleko od bulevara Sen-Mišel, prišao
mu je čovek po imenu Šolom Švarcbard i upitao ga: „Da li ste vi gospodin Petljura?” Nije
mu odgovorio, već je samo u znak pozdrava podigao svoj štap za šetnju, na šta je Švarcbard
izvukao revolver i ispalio u njega pet hitaca. Kada je Petljura pao, ubica je u mrtvo telo
ispraznio šaržer. Na suđenju je tvrdio da je zločin počinio iz osvete za pedeset hiljada
Jevreja ubijenih u pogromima tokom Petljurine vladavine, među kojima je i devetnaest
članova njegove porodice.
Istina je, međutim, da Simon Petljura nije bio antisemita. U naredbi upućenoj vojsci
koju je potpisao 26. avgusta 1919. stoji, između ostalog: „Strogo naređujem da svi oni koji
pokušaju da vas navedu na pogrome budu odstranjeni iz naše armije i da im bude suđeno
kao izdajnicima domovine.” S druge strane, istina je i to da se ukrajinska oslobodilačka
vojska u žaru borbe protiv crvenih i belih armija okomila i na jevrejsko življe, posebno u
oblasti Odese, što vrhovna komanda i Petljura nisu uspevali da obuzdaju.
 {32}Mara (Matriona Grigorijevna) Raspućina rođena je u selu Pokrovskom 1898. U
vreme atentata na Raspućina imala je šesnaest godina. Za Borisa Solovjeva udala se u
oktobru 1917. Bio je to kompromisan brak: Mara se udala zbog toga što joj je otac nekoliko
puta rekao da je baš on čovek za nju, a on se oženio da bi putem nje predstavio sebe kao
Raspućinovog naslednika, i to koristio u brojnim prevarama. Posle smrti carske porodice,
par beži u Rumuniju. S obzirom da su izgubili gotovo sav novac koji je Solovjev, na prevaru
i bez Marinog znanja, uzeo od zatočenog cara, bili su primorani da rade. Mara postaje
kabaretska plesačica. Posle kraćeg vremena provedenog u Bukureštu, odlaze u Pariz gde
Boris radi u fabrici automobila, razboljeva se od tuberkuloze i umire 1926. Da bi izdržavala
njihove dve kćeri, Mara je bila primorana da radi kao guvernanta po kućama bogatih.
Kada je Feliks Jusupov objavio memoare u kojima detaljno opisuje ubistvo njenog oca,
tužila je Jusupova i Dmitrija Pavloviča, tražeći odštetu od 800.000 dolara. Međutim,
francuski sud odbio je tužbu s obrazloženjem da političko ubistvo koje se dogodilo u Rusiji
nije u njihovoj jurisdikciji.
Godine 1932. Marija objavljuje prvu od tri knjige memoara pod nazivom „Raspućin,
moj otac”. Istovremeno, zapošljava se u cirkusu kao ukrotiteljka lavova i putuje po Evropi i
Americi. Najavljuju je kao „...kćer čuvenog ludog monaha čija su dela u Rusiji zapanjivala
svet”. Na gostovanju u gradu Peru u američkoj državi Indijani malo je nedostajalo da strada
kada su je napali lavovi. Ostala je na turneji do Majamija na Floridi, gde napušta trupu i
zapošljava se kao zakivalac u vojnom brodogradilištu, gde ostaje tokom Drugog svetskog
rata. Američko državljanstvo dobila je 1945.
Penzionisana je zbog godina 1955. Pošto joj simbolična penzija nije bila dovoljna za
život, po bolnicama podučava ruski jezik. Poslednje godine života provodi u skromnoj
nastambi na bulevaru Holivud u Los Anđelesu i živi od socijalne pomoći.
Umrla je 1977. u sedamdeset devetoj godini.