10kap Odlomak

DESET
NAJVEĆIH ZABLUDA
o K A P I TA liz m u
DESET
NAJVEĆIH ZABLUDA
o K A P I TA L I z m u
Kr itika kr itike kapitalizma
Rajner citelman
Sa engleskog prevela
Ana Ješić
Naslov originala
Rainer Zitelmann:
Die 10 Irrtümer der Antikapitalisten
First published in German Language as:

Die 10 Irrtümer der Antikapitalisten: Zur Kritik der Kapitalismuskritik
© 2022 FinanzBuch Verlag, Munich, Germany. / All rights reserved.
www.finanzbuchverlag.de
Translated into English as: The 10 Greatest Fallacies of Anti-Capitalists

© 2022 by Rainer Zitelmann, Berlin, Germany / All Rights Reserved.
© 2022 Rainer Zitelmann / All Rights Reserved.
Translated into the Serbian Language through mediation of

Maria Pinto-Peuckmann, Literary Agency, World Copyright Promotion,
Kaufering, Germany.
Copyright © 2023. za srpsko izdanje, Heliks
Izdavač
Heliks
Za izdavača
Brankica Stojanović
Urednik
Bojan Stojanović
Lektor
Aleksandra Dragosavljević
Štampa
DMD štamparija, Beograd
Prvo izdanje
Knjiga je složena
tipografskim pismima
Adobe Text Pro i Helvetica Neue
ISBN: 978-86-6024-086-8
Smederevo, 2023.
www.heliks.rs
Sadržaj
Predgovor 1
Deo A
DESET NAJVEĆIH ZAbLUDA
O K A PI TA L I Z M U 7
Poglavlje 1
„ K a p i ta l i z a m j e o d g o v o r a n
z a gl ad i siromašt vo“ 9
Poglavlje 2
„ K a p i ta l i z a m v o d i
r astućoj nejednakosti“ 26
Poglavlje 3
„ K a p i t a l i z a m j e kr i v a c z a
u n i š tava n j e ž i v o t n e s r e d i n e
i z a k l i m at s k e p ro m en e“ 46
vi Sadržaj
Poglavlje 4
„ K a p i ta l i z a m i z n o va v o d i
u nove ekonomske
i f i n a n s i j s k e kr i z e “ 67
Poglavlje 5
„ K a p i ta l i z m o m d o m i n i r a j u b o g at i ,
oni određuju političku agendu“ 80
Poglavlje 6
„ K a p i ta l i z a m d o v o d i
d o m o n o p o l a“ 93
Poglavlje 7
„ K a p i ta l i z a m p o d s t i č e
sebičnost i pohlepu“ 107
Poglavlje 8
„ K a p i ta l i z a m m a m i l j u d e
da kupuju proizvode
koji im ne trebaju“ 12 3
Poglavlje 9
„ K a p i ta l i z a m v o d i u r at o v e“ 14 4
Pogla vlje 10
„ K a p i ta l i z a m z n a č i d a u v e k
p o s t o j i o pa s n o s t o d fa š i z m a“ 15 7
Deo B
A N T I K A P I TA L I S T I Č K E A LT E R N AT I V E 16 9
Po g l a v l j e 11
Socijalizam uvek izgleda dobro
n a pa p i r u (s e m k a d j e ta j pa p i r
u knjizi o istoriji) 17 1
SADRŽAJ vii
Deo C
P O P U L A R N E PR E D S TAV E
O K A PI TA L I Z M U 203
Poglavlje 12
Š ta l j u d i u s r b i j i
m i s l e o k a p i ta l i z m u 205
Pog l a vl je 13
Š ta l j u d i u A z i j i , E v r o p i ,
Južnoj Americi
i S j e d i n j e n i m Dr ž a v a m a
m i s l e o k a p i ta l i z m u 225
Zaključak
A n t i k a p i ta l i z a m
k ao političk a religija 258
Esej
Tr ž i š n a e k o n o m i j a
i o p š t e b l a g o s ta n j e 271
Anketa 289
Napomene 293
Literatura 319
Indeks imena 335
O autoru 339
Predgovor
P red g o v o r
U
svesti ljudi, kapitalizam se povezuje sa svime što je pošlo nao-
pako na svetu. Za mnoge, i to ne samo za pristalice političke
religije antikapitalizma, sama ta reč je sinonim za vrhunsko
zlo. Gde god da se okrenete, reklo bi se da kapitalizam nema mnogo
prijatelja ili saveznika – uprkos činjenici da je to najuspešniji ekonom-
ski sistem u ljudskoj istoriji.
Najveći trik koji su izveli antikapitalisti je poređenje stvarnog sistema
pod kojim živimo sa idealom savršenog sveta iz njihovih snova, idealom
koji ne postoji niti je ikada postojao. Antikapitalisti se oslanjaju na činje-
nicu da većina ljudi ima skromno znanje o istoriji i krajnjem siromaštvu
i neljudskim uslovima pod kojima su živeli naši preci pre pojave kapi-
talizma. A znaju da većina ljudi danas u školama i na univerzitetima ne
uči bogzna šta o surovim i bešćutnim uslovima u socijalizmu.
Na kraju, oni slikaju budućnost u najsumornijim bojama, pri čemu ne
pripisuju svaki problem i krizu promašajima države, već navodnim nedo-
stacima tržišta. Pritom ne žele da prihvate kao argument činjenicu da su svi
antikapitalistički sistemi bez izuzetka okončani neuspehom. Uvek imaju
spreman odgovor – da to uopšte nije bio „pravi“ socijalizam! – i samouve-
reno sugerišu da su, nakon stotinu godina propalih socijalističkih eksperi-
menata, napokon došli do pravog recepta za funkcionalan socijalizam.
U suštini, kapitalizam je ekonomski sistem zasnovan na privatnoj svo-
jini i konkurenciji, pri čemu kompanije imaju slobodu da odrede šta će
2 P R E D GO V O R
i koliko proizvoditi, potpomognute u odlučivanju cenama koje diktira

tržište. Centralne uloge u kapitalističkoj ekonomiji imaju preduzetnici,
čiji je zadatak da razvijaju nove proizvode i da otkrivaju nove tržišne
mogućnosti, i potrošači, čije individualne potrošačke odluke određuju
hoće li preduzetnik uspeti ili neće.1 U svojoj srži, kapitalizam je predu-
zetnički ekonomski sistem. Zapravo, najpogodniji opis kapitalizma bio
bi preduzetnička ekonomija.
Nasuprot tome, u socijalizmu dominira državno vlasništvo i nema ni
realne konkurencije niti realnih cena. Iznad svega, nema preduzetništva.
Šta će se proizvoditi i u kojoj količini određuje segment vlasti zadužen
za centralno planiranje, a ne privatni preduzetnici.
Međutim, nijedan od ovih sistema nigde ne postoji u svom najčistijem
obliku. U stvarnosti, svi ekonomski sistemi su mešoviti. U socijalistič-
kim sistemima u stvarnom svetu postojalo je, i još postoji, ograničeno
privatno vlasništvo kapitalnih dobara i sredstava za proizvodnju, kao i
tragovi ekonomije slobodnog tržišta (inače bi se odavno urušili). A u
modernim kapitalističkim zemljama ima brojnih komponenata socija-
lizma i planske ekonomije (koje često ometaju funkcionisanje tržišne
ekonomije i u skladu s tim iskrivljuju njene rezultate).
U svojoj knjizi Moć kapitalizma, izneo sam „teoriju“ koju zovem „teo-
rija epruvete“. Ona nije toliko teorija koliko je metafora koja može dopri-
neti boljem razumevanju istorijskih tokova razvoja: zamislite epruvetu
sa elementima države i tržišta, socijalizma i kapitalizma. Ubacite potom
tržište u nju, kako Kinezi čine od osamdesetih godina prošlog veka.
Šta možemo da vidimo? Opadanje siromaštva i rast blagostanja. Ili sta-
vimo više države u epruvetu, poput socijalista u Venecueli koji to rade
od 1999. godine. Šta se tad dešava? Dobijamo dublje siromaštvo i sla-
biji prosperitet.
Širom sveta svedočimo toj borbi dve suprotnosti: tržište nasuprot
državi, kapitalizam nasuprot socijalizmu. Ovo je dijalektička kontra-
dikcija, a razvoj države – bilo da doživljava više ili manje blagostanja –
zavisi od razvoja odnosa između tržišta i države. Dok smo osamdese-
tih i devedesetih godina 20. veka videli jačanje tržišnih sila u mnogim
zemljama (Deng Sjaoping u Kini, Margaret Tačer u Velikoj Britaniji i
Ronald Regan u Sjedinjenim Državama, reforme u Švedskoj i u prvim
godinama novog milenijuma u Nemačkoj), reklo bi se da danas druga
strana – država – stiče prednost u brojnim zemljama. Na nivou ideja,
P red g o v o r 3
antikapitalizam je ponovo u modi i u sve većoj meri oblikuje razmišlja-

nje nove generacije novinara i političara.
Promovišući Moć kapitalizma širom sveta, često sam čuo pitanja koja
nisam obradio u toj knjizi, poput: a šta je sa uništavanjem životne sre-
dine? Ili: zar se u kapitalizmu ne gube ljudske vrednosti, a trka za profi-
tom zasenjuje sve ostalo? I zar ne postoji fundamentalna protivrečnost
između demokratije i kapitalizma? Uostalom, pitaju se ljudi, ako se osvr-
nemo na Sjedinjene Države, nije li jasno da političke ishode određuje
novac, a ne većina glasača? Šta je sa jazom između bogatih i siromašnih,
koji se, kako mediji uporno izveštavaju, neprestano produbljuje? A šta
kažete za globalne monopoliste poput Googlea i Facebooka, koji su sve
moćniji? I zar nije kapitalizam krivac za vojne sukobe širom sveta i uzrok
užasnih diktatura – uključujući Hitlerov nacionalsocijalistički poredak
u Nemačkoj? Na kraju, ljudi koji sumnjaju u kapitalizam ili smatraju da
je beznadežan, pitaju: zar ne bi trebalo da isprobamo alternative kapi-
talizmu? To su, dakle, neka od pitanja kojima se bavim u ovoj knjizi.
Čitajući poglavlje po poglavlje, ubrzo ćete uvideti da ja ne iznosim
puke teorije. Oponenti kapitalizma vole da raspravljaju o teorijama jer
znaju da u konceptualnim diskusijama nije uvek lako odrediti ko je u
pravu, a ko greši, i zato što vole da se uzdižu u visine apstrahovanja.
Međutim, teorije i apstraktni ekonomski modeli su previše neopipljivi i
nerazumljivi. To je prvi nedostatak. Drugi je još ozbiljniji: pojedine teo-
rije su primamljive jer se slažu sa onim što mislimo da znamo, sa našim
predubeđenjima o svetu. Ako su koherentne, zanimljivo formulisane
i, iznad svega, konzistentne sa onim što mislimo da već znamo, imaju
veliku privlačnost. Mislim da je važnije da prvo utvrdimo jesu li činje-
nice na kojima se teorija zasniva zaista tačne. A to je slaba tačka teorija
koje zastupaju antikapitalisti: ne odgovaraju istorijskim činjenicama,
već samo osnažuju naša predubeđenja o svetu.
Pojedini zagovornici kapitalizma vole i da obrazlažu ekonomske
modele. Nemam ništa protiv, takvi modeli imaju svoju svrhu. Međutim,
ako želimo da vidimo ko je u pravu, mislim da ima mnogo više smisla
diskutovati o istorijskim činjenicama umesto o teorijskim modelima.
U ovoj knjizi usvojio sam sledeći pristup: u delu A detaljno se osvrćem
na argumente koji se iznova iznose protiv kapitalizma. U delu B, središ-
njem delu, tema su mi alternative kapitalizmu. Socijalizam uvek dobro
izgleda na papiru – osim kad je to papir u udžbeniku iz istorije.
4 P R E D GO V O R
Treći segment knjige, deo C, tiče se popularnih percepcija kapita-

lizma. Možda ste već pročitali Prosvećeni svet Stivena Pinkera ili Fakto-
logiju Hansa Roslinga? Te knjige su me fascinirale jer pokazuju koliko
većina ljudi greši verujući da je sve bilo bolje u prošlosti i da je stanje
u svetu sve gore. Postoji upadljiva suprotnost između rezultata istraži-
vanja o tome kako vidimo svet oko nas i činjenica. Isto važi za stavove
prema kapitalizmu, tako da imamo oštro razilaženje između istorijskih
i ekonomskih činjenica s jedne strane, i percepcije ljudi s druge strane.
To znam jer sam u okviru međunarodno-istraživačkog projekta velikog
obima pitao ljude u 27 zemalja šta misle o kapitalizmu.
Osnovna svrha ove knjige nije ulaženje u diskusije s drugim naučni-
cima, već dovođenje u pitanje popularnih mišljenja o kapitalizmu. Ipak,
u pojedinim poglavljima direktno se bavim argumentima koje su izneli
brojni antikapitalistički intelektualci, među njima i Toma Piketi, Naomi
Klajn i Noam Čomski, i onima iz knjiga i članaka istraživača kritički
nastrojenih prema kapitalizmu. To činim prevashodno kad su njihove
teze prihvaćene u širim segmentima javnosti. Naravno, većina ljudi sa
antikapitalističkim stavovima nikada nisu pročitali dela Karla Marksa
ili moderne kritike kapitalizma. Ali mnoge njihove teze – prenošene
kroz medije, u univerzitetima i školama – doprle su do opšte svesti, a
čak se, barem delom, smatraju uvreženom mudrošću, uprkos brojnim
greškama.
Videćete da su neke teze, iako se mogu učiniti novim i inovativnim (na
primer, kritika potrošnje), zapravo mnogo starije. Argumenti u prilog
antikonzumerizmu su se možda promenili – tu i tamo, pokret bi brinulo
uništavanje kulture, potom navodne opasnosti od „otuđujuće potrošnje“,
a sad je fokus na klimatskim promenama – ali meta je uvek ista: kapita-
lizam. Neprestano menjanje rasuđivanja antikonzumerista ukazuje da je
obrazloženje manje važno od mete. Pojedini antikapitalisti, uključujući
Naomi Klajn, otvoreno su priznali da su ih pitanja poput klimatskih pro-
mena zainteresovala tek kad su otkrili da predstavljaju novo i efikasno
oružje u borbi protiv onoga što preziru više od svega: kapitalizma.
Kritičari će me verovatno optužiti za „jednostranost“. To je zato što će
veliki broj činjenica i argumenata koje predočavam u ovoj knjizi dove-
sti u pitanje mnoge „istine“ o svetu u koje većina veruje. Takođe će se
kositi s narativom koji prodaje krupan segment medija (ubrzo ću se
vratiti na to).
P red g o v o r 5
Zato je preduslov za čitanje ove knjige otvorenost za činjenice koje

bi mogle da poljuljaju vaše viđenje sveta. U našoj međunarodnoj anketi,
ponudili smo učesnicima iz 27 zemalja 18 izjava kojima bi mogli iskazati
svoja mišljenja o kapitalizmu. Jedna od izjava s kojom se malo ko složio
bila je da je kapitalizam poboljšao uslove života običnih ljudi u mnogim
zemljama širom sveta – mnogo veći boj anketiranih veruje da je kapita-
lizam krivac za glad i siromaštvo. Brojke koje navodim u poglavlju 1 ove
knjige jasno pokazuju da je činjenično stanje potpuno suprotno.
Međutim, kad je reč o gladi i siromaštvu, veoma je teško voditi disku-
siju zasnovanu na činjenicama. Što je tema emotivnija, ljudi su nevoljniji
da prihvate empirijske podatke koji se kose s njihovim mišljenjima, što
se potvrdilo u mnogim naučnim eksperimentima i studijama.
U nizu gotovo identičnih reprezentativnih anketa sprovedenih u
poslednje tri decenije, istraživači su ispitanicima davali list papira sa
slikom i oblačićem za dijalog, sa sledećim obrazloženjem: „Hteo bih da
vam opišem incident koji se desio tokom panel diskusije o [navedene su
razne teme poput genetičkog inženjeringa, klimatskih promena, nukle-
arne energije, zagađenosti vazduha itd., koje sve redom izazivaju oprečne
emocije]. Stručnjaci su pričali o rizicima i najnovijim pomacima u datoj
oblasti. Odjednom je neko iz publike skočio i povikao nešto govornicima
i publici.“ Istraživači bi onda zatražili od anketiranih da pogledaju tu
osobu i oblačić na papiru sa tekstom: „Šta me briga za brojeve i statistiku
u ovom kontekstu? Kako uopšte mogu tako hladnokrvno da govorim
kad je u pitanju opstanak čovečanstva i planete?“ Ispod oblačića bilo je
pitanje: „Da li biste rekli da je ova osoba u pravu ili da nije?“ To pitanje
ponavljano je tokom 27 godina u 15 različitih anketa u vezi sa vrlo emo-
tivnim i kontroverznim temama. Bez odstupanja, većina ispitanika bi
se složila sa emotivcem koga nisu zanimale činjenice. U proseku, 54,8
posto je reklo da je u pravu emotivac koji odoleva činjenicama, dok je
samo 23,4 posto imalo suprotno mišljenje.2
Nisam ovu knjigu pisao da bih zauzeo izveštačenu „centrističku“
poziciju ili da bih prilagodio pogrešna mišljenja velikog broja ljudi upr-
kos činjenicama koje su neosporive. Istovremeno, s obzirom na sto-
tine knjiga napisanih u ime odbacivanja kapitalizma, svakako ne bi bilo
ničeg pogrešnog u pisanju knjige u njegovu odbranu. Na svakom suđe-
nju, optuženi ima pravo na advokata. Sudija – u ovom slučaju, to ste vi,
dragi čitaoče – donosi sud tek kad su predočene sve činjenice. U ovom
6 P R E D GO V O R
slučaju, to obuhvata i činjenice u prilog kapitalizmu. Suđenje na kome

nema odbrane, a sudija i tužilac šuruju, jeste predstava. Nažalost, debata
o kapitalizmu češće liči na predstavu nego na pravedno suđenje.
Izuzetno me je impresionirao jasan i jednostavan način na koji moj
prijatelj profesor Vejing Džang, istaknuti ekonomista sa Pekinškog uni-
verziteta, brani tržišnu ekonomiju. Njegov rad možete naći u ovoj knjizi
na stranama 271–288. Čitaocima koji se dosad nisu upuštali u detaljnije
proučavanje kapitalizma, preporučujem da prvo pročitaju taj esej – čim
završe predgovor – umesto da ga ostavljaju za kraj.
Naposletku, zahvalio bih naučnicima i prijateljima koji su mi pomogli
ohrabrenjima i kritičkim komentarima na sadržaj knjige. Neki su čitali
pojedina poglavlja, drugi čitav rukopis. Hvala profesoru Jergu Babe-
rovskom, dr Danijelu Bultmanu, profesoru Jirgenu V. Falteru, profe-
soru Tomasu Hekenu, dr Kristijanu Hileru fon Gertringenu, dr Hel-
mutu Knepelu, profesoru Ekardu Jeseu, profesoru Hansu Matijasu
Keplingeru, profesoru Volfgangu Kenigu, dr Gerdu Komeru, profe-
soru Štefanu Kotsu, profesoru Volfgangu Mikalki, Rajnhardu Moru,
dr Kristijanu Nimicu, profesoru Verneru Plumpeu, profesoru Martinu
Ronhajmeru, profesoru Valteru Šajdelu, profesoru Hermanu Simonu,
profesoru Franku Trentmanu, profesoru Bernd-Jirgenu Vendu i profe-
soru Erihu Vedeu.
Posebnu zahvalnost dugujem dr Tomasu Petersenu sa Instituta Alens
bah, koji je mesecima vodio međunarodni istraživački projekat, i mom
prijatelju Ansgaru Gravu, čijem izuzetnom umeću dugujem stručno ure-
đivanje ove knjige.
Deo A
DESET
NAJVEĆIH ZABLUDA
O K A P I TA L I z m u
Jedan
1. „ K apitaliza m je o d g o v o ran
za g lad i sir o m a š tv o “
K
apitalizam često označavaju kao krivca za glad i siromaštvo u
svetu. Šta vi mislite? Da li se udeo globalnog stanovništva koji
živi u siromaštvu smanjio, povećao ili je ostao isti tokom posled-
njih nekoliko decenija?
Godine 2016. 26.000 ljudi u 24 zemlje zapitani su za mišljenje o pora-
stu apsolutnog siromaštva u proteklih 20 godina. Samo 13 posto ispita-
nika je verovalo da je stopa siromaštva opala. Nasuprot tome, 70 posto je
verovalo da se stopa siromaštva povećala. Ta zabluda je naročito jako bila
ukorenjena u industrijskim zemljama: na primer, u Nemačkoj je samo
8 posto ispitanika verovalo da se udeo čovečanstva koji živi u apsolut-
nom siromaštvu smanjio. U studiji koju je 2017. godine sproveo Ipsos
MORI došlo se do sličnih zaključaka. Opet, samo 11 posto ispitanih u
Nemačkoj smatralo je da je apsolutno siromaštvo globalno opalo, dok
je taj procenat među kineskim učesnicima ankete iznosio 49.1 Apso-
lutno siromaštvo je definisano u odnosu na potrošačku korpu koja sadrži
osnovne potrepštine i usluge. Ko ne može sebi da priušti potrošačku
korpu smatra se siromašnim u „apsolutnom“ smislu.2
Pre nego što se pojavio kapitalizam, većina ljudi na svetu je živela u
krajnjem siromaštvu. Oko 90 posto svetskog stanovništva je 1820. godine
živelo u apsolutnom siromaštvu. Danas je to manje od 10 posto. Još
izuzetnije je to što siromaštvo u poslednjih nekoliko decenija, od pada
komunizma u Kini i drugim zemljama, opada stopom kakva dosad nije
10 deset najvećih zabluda o kapitaliz m u
viđena u istoriji. Godine 1981. stopa apsolutnog siromaštva iznosila je

42,7 posto; do 2000. godine već je pala na 27,8 posto, dok je 2021. bila
ispod 10 posto.3
Upravo je ovaj glavni trend, koji se održava decenijama, presudno
važan. Tačno je – nasuprot prvobitnom očekivanju Svetske banke koja
prikuplja ove podatke – da se siromaštvo produbljuje u poslednjih neko-
liko godina. Ali to je dobrim delom posledica pandemije kovida 19, koja
je pogoršala situaciju u zemljama u kojima je već postojao visok stepen
siromaštva.
Drugi dugoročni trendovi takođe deluju ohrabrujuće. Na primer, broj
dece koja rade znatno je opao širom sveta, sa 246 miliona koliko je izno-
sio 2000. godine na 160 miliona dvadeset godina kasnije, 20204, i to upr-
kos činjenici da je broj stanovnika planete tokom istog perioda porastao
sa 6,1 milijarde na 7,8 milijardi.
Da bismo razumeli problem siromaštva, moramo da se osvrnemo na
istoriju. Mnogi smatraju da je kapitalizam uzrok globalnog siromaštva i
gladi. Imaju potpuno nerealnu predstavu o prekapitalističkoj eri. Johan
Norberg, autor knjige Napredak, i sam je u mladosti bio antikapitalista.
Međutim, priznaje da nikad nije istinski razmislio o ljudima koji su živeli
pre industrijske revolucije: „To sam više doživljavao kao nekakav savre-
meni izlet u unutrašnjost.“5 A Sara Vagenkneht, istaknuta političarka
levog krila, u svojoj knjizi Samoproklamovani pravednici (Die Selbstge-
rechten) piše da su ljudi „bez sumnje živeli asketski“ pre kapitalizma, ali
veliča takve uslove jer su doprineli „mnogo mirnijem životu u saglasju
s prirodom, gde su ljudi integrisani u kohezivne zajednice“, životu koji
je bio „izvesno idiličan“ u poređenju s kapitalizmom.6
Fridrih Engels je u svom čuvenom radu o položaju radničke klase
u Engleskoj oštro osudio uslove rada u ranom kapitalizmu i dao idi-
ličnu sliku radnika koji su radili u svojim domaćinstvima pre nego što
su mašine i kapitalizam došli i uništili taj divan život: „Na taj način su
radnici živeli sasvim podnošljivo, valjanim i mirnim životom, u pobož-
nosti i poštenju, njihov materijalni položaj bio je daleko bolji od polo-
žaja njihovih naslednika; oni nisu imali potrebe da prekomerno rade,
radili su onoliko koliko im je bila volja, a ipak su zarađivali ono što im
je bilo potrebno, imali su slobodnog vremena za zdrav rad u svome vrtu
ili polju, za rad koji je za njih bio razonoda, a mogli su sem toga da uzi-
maju učešća i u razonodama i zabavama svojih suseda; i sve te zabave,
1 . „ K apitaliza m je o d g o v o ran za g lad i sir o m a š tv o “ 1 1
kuglanje, loptanje itd., doprinosile su održanju zdravlja i snaženju nji-

hovog tela. To su bili većinom snažni, dobro građeni ljudi, čija se tele-
sna konstitucija malo razlikovala ili se uopšte nije ni razlikovala od tele-
sne konstitucije njihovih suseda seljaka. Njihova deca su rasla na čistom
seoskom vazduhu, a ako su kad i pomagala svojim roditeljima u radu,
to je ipak bilo samo povremeno, a o nekom osmočasovnom ili dvanae-
stočasovnom radnom danu nije bilo ni govora.“7
Engels zatim nastavlja: „Oni su bili uvaženi ljudi i dobri domaćini,
živeli su moralno jer nisu imali nikakva povoda da budu nemoralni, pošto
u njihovoj blizini nije bilo ni krčmi ni javnih kuća, a i gostioničar kod
koga bi ponekad gasili žeđ bio je takođe uvažavan čovek i većinom kru-
pni zakupac, koji je mnogo polagao na dobro pivo, dobar red i rani pre-
stanak rada uveče. Deca su preko celog dana bila uz njih i oni su ih vas-
pitavali učeći ih poslušnosti i pobožnosti...“ Mladi ljudi, pisao je Engels,
„rasli su u idiličnoj bezazlenosti i prisnosti sa svojim vršnjacima sve do
ženidbe“. Jedino negativno zapažanje Engels daje u nastavku: „Ali zato
su i bili duhovno mrtvi, živeli su samo za svoje sitne, privatne interese,
za svoj razboj i vrtić, i nisu znali ništa o silnom kretanju kojim je čove-
čanstvo van njih bilo zahvaćeno. Oni su se u svom tihom vegetiranju
osećali prijatno, i da nije bilo industrijske revolucije, oni nikada ne bi
napuštali taj svakako romantično-dobrodušan, ali čoveka ipak nedo-
stojan život.“8
Predstava koju mnogi gaje o životu u prekapitalističkom dobu izobli-
čena je do neprepoznatljivosti ovakvim i sličnim romantizovanim opi-
sima. Hajde, zato, da se objektivnije osvrnemo na prekapitalističku eru
u godinama i vekovima pre 1820. godine.
Siromaštvo definitivno nije uzrokovao kapitalizam; ono je postajalo
već dugo vremena i hiljadama godina je oblikovalo živote ljudi. Siromaš-
tvo nema uzroke – blagostanje ih ima. Fernan Brodel, čuveni francuski
istoričar, napisao je jedno od najcenjenijih dela o socijalnoj istoriji raz-
doblja od 15. do 18. veka – Materijalna civilizacija, ekonomija i kapita-
lizam od 15. do 18. veka – u kome navodi da je čak i u relativno napred-
noj Evropi bilo stalnih kriza i gladi. Usevi žitarica bili su tako oskudni
da su dve uzastopne loše žetve značile stradanje.9 U Francuskoj, još tad
privilegovanoj zemlji, opšta glad vladala je 11 puta u 17. veku, odnosno
16 puta vek kasnije. Kako Brodel zapaža, te procene su verovatno vrlo
optimistične. A sve evropske zemlje su bile u istoj situaciji. Na primer,
u Nemačkoj, gde su i gradovi i sela neprestano trpeli nestašice hrane,

jedan talas gladi bi pratio sledeći.
Mnogi veruju da su krivci za glad i siromaštvo industrijalizacija i urba-
nizacija. Ali Brodel piše da su oni u unutrašnjosti ponekad još više patili:
„Zavisni od trgovaca, gradova i plemića, seljaci nemaju sopstvenih zaliha.
Dođe li do gladi, nema im druge do da se upute u grad, da se tu tiskaju,
da prose na ulicama... Gradovi će uskoro morati da se brane od tih stal-
nih najezdi, ne samo prosjaka iz okoline, već i čitavih vojski siromaha
koji ponekad dolaze izdaleka.“10
Da su životni uslovi u gradovima bili gori nego u unutrašnjosti, ne bi
milioni ljudi hrlili u gradove. Nemački istoričar ekonomije Verner Plumpe
piše: „Nisu trgovina i industrije u razvoju stvorile proleterijat, već je on
nastao isključivo zbog raširene nezaposlenosti, pretežno u ruralnim pre-
delima... Zapravo, industrijalizacija je pomogla velikom broju ljudi da se
spasu strukturne nezaposlenosti i siromaštva i da prežive kao industrijska
radna snaga... Možemo reći da je kapitalizam naišao na siromašnu popu-
laciju koja nije imala šta da izgubi a mogla je mnogo da dobije.“11
Naravno, to je bilo tačno samo za ljude koji su nalazili posao u gra-
dovima i potom i mogli da rade. Sudbina svih ostalih bila je surova. U
Parizu, bolesni i nemoćni su se smeštali u bolnice, dok su sposobni za
rad u parovima vezivani lancima da bi obavljali težak, ogavan i beskra-
jan posao čišćenja gradske kanalizacije.12
Glad je bila jedan od najvećih problema u mnogim zemljama. U Fin-
skoj je od 1696. do 1697. vladala surova glad. Prema nekim procenama,
umrlo je od četvrtine do trećine populacije. Ali ljudi su i u zapadnoj
Evropi živeli u nehumanim uslovima. Godine 1662, izabranici iz Bur-
gundije obavestili su kralja da je „glad ove godine dokrajčila ili usmrtila
više od deset hiljada porodica u pokrajini i primorala trećinu stanov-
nika, čak i iz bogatih gradova, da se hrane travom“, a jedan hroničar je
dodao: „Neki su jeli i ljudsko meso.“13
Ishrana se sastojala od kaše, umaka i hleba od nekvalitetnog brašna,
koji se pekao samo jednom u mesec ili dva dana i gotovo uvek je bio
buđav i tako tvrd da je ponekad morao da se seče sekirom.14 Većina ljudi,
čak i u gradovima, morala je da preživi sa 2000 kalorija dnevno, pri čemu
je znatno više od 60 posto udela poticalo od ugljenih hidrata.15 Obroci su
se tipično, tokom celog života, sastojali od hleba, još hleba i kaše.16 Kon-
zumiranje hleba bilo je pogotovo izraženo među ruralnom populacijom
i najnižim slojevima radničke klase. Prema Legranu d’Osiju, radnik ili

seljak u Francuskoj je 1782. godine jeo od pola kila do kilo i po hleba na
dan, „ali svako ko ima nešto drugo za jelo, ne troši toliko hleba.“17
U to vreme, ljudi su bili vitki i sitnih kostiju – ljudsko telo se kroz isto-
riju prilagodilo neadekvatnom kalorijskom unosu. „Sitni radnici osa-
mnaestog veka“, Angus Diton piše u svojoj knjzi Veliko buđenje, „bili su,
praktično, uhvaćeni u zamku ishrane; nisu bili u stanju mnogo da zarade
jer su bili fizički slabi, a nisu mogli dovoljno da jedu jer, bez posla, nisu
imali novca da kupe hranu.“18 Pojedinci sa žarom pripovedaju o harmo-
ničnim uslovima u vreme pre kapitalizma, kad je život bio mnogo sporiji,
ali ta sporost je pretežno bila posledica fizičke slabosti usled stalne neu-
hranjenosti.19 Procenjuje se da pre 200 godina, oko 20 posto stanovnika
Engleske i Francuske uopšte nije bilo u stanju da radi. „Imali su energije
najviše za nekoliko sati sporog hoda na dan, zbog čega su mahom bili
osuđeni na prosjačenje.“20
Godine 1754. jedan engleski pisac je zabeležio: „Ni izdaleka imućni,
francuski seljaci nemaju ni ono najnužnije. Počinju umirati pre četrde-
sete... Francuski seljaci već i samim svojim izgledom odaju iznurenost.“21
Slično je bilo i u drugim evropskim zemljama. Brodel kaže: „Taj biološki
Stari poredak, dakle, u celini čine: broj umrlih otprilike jednak broju
rođenih; veoma velika smrtnost dece, glad, hronična neuhranjenost i
silovite epidemije.“ Dešavalo se nekih decenija da više ljudi umre nego
što se rodi beba.22 „Imovina“ ljudi bila je ograničena na nekoliko osnov-
nih stvari, što se moglo videti na slikama iz toga doba: pokoja stolica,
klupa i bure umesto stola.23
Ljudi su umirali kako su živeli. Izveštaj iz Pariza kaže da su mrtve uši-
vali u u džakove i bacali u masovnu grobnicu za siromahe u Klamaru,
nedaleko od prestonice, zalivajući ih potom živim krečom. Pogrebnu
povorku siromašnih činili se samo „blatnjavi sveštenik, zvono i krst“. A
tom ispraćaju prethodio bi život u neopisivim uslovima u ubožnici, sa
samo 1200 kreveta za 5000–6000 bolesnih, tako da „pridošlog polažu
pored samrtnika ili leša“.24
Detaljno sam opisao realnost života u to vreme jer sam hteo da dočaram
kako je to kada 90 posto svetske populacije živi u krajnjem siromaštvu. A
u drugim delovima sveta ljudi su živeli u još gorim uslovima od stanovnika
zemalja zapadne Evrope. Istaknuti britanski ekonomista Angus Medison
specijalizovao se za dokumentovanje ekonomskog rasta i razvoja tokom
dugih vremenskih perioda. Na osnovu izuzetno složenih proračuna došao

je do procena istorijskih bruto domaćih prihoda po glavi stanovnika za
neke od glavnih svetskih ekonomija. Godine 1820. ova brojka je iznosila
1202 međunarodna dolara25 u zapadnoj Evropi, oblasti koja je do sada bila
naš fokus u ovom poglavlju. Prema Medisonu, BDP po glavi stanovnika
bio je na sličnom nivou u drugim zapadnim zemljama, odnosno u Sever-
noj Americi, Australiji i na Novom Zelandu. Međutim, u ostatku sveta,
BDP po glavi stanovnika je 1820. godine iznosio samo 580 međunarodnih
dolara, otprilike upola manje nego u zapadnom svetu.26
Pozitivan uticaj kapitalizma postaje još jasniji kad usvojimo dugo-
ročnu istorijsku perspektivu. U prvoj godini naše ere, BDP po glavi sta-
novnika u zapadnoj Evropi iznosio je 576 međunarodnih dolara, dok je
globalni prosek iznosio 467 dolara, što znači da se u Evropi više nego
udvostručio u periodu pre kapitalizma, od 1. do 1820. godine. A u krat-
kom razdoblju od 1820. do 2003. godine, BDP po glavi stanovnika u
zapadnoj Evropi porastao je sa 1202 na 19.912 međunarodnih dolara,
odnosno do 23.710 međunarodnih dolara u drugim kapitalističkim
zapadnim zemljama.27
Nasuprot tome, BDP u Aziji je za 153 godine, od 1820. do 1973, pora-
stao sa samo 581 na 1718 međunarodnih dolara. A onda, u 30 godina do
2003, povećao se sa 1718 na 4434 međunarodna dolara.28
Šta je podstaklo taj dinamični razvoj? Najvećim delom razlog za porast
BDP-a po glavi stanovnika u Aziji jeste to što je Kina, po smrti Mao
Cedunga 1976. godine, odlučila da postepeno usvaja principe kapita-
lizma. Kako je opadanje globalnog siromaštva pretežno posledica ova-
kvog trenda u Kini, hteo bih da to detaljnije predočim.
U Kini je donedavno, tačnije do 1981. godine, čak 88 posto stanovniš-
tva živelo u krajnjem siromaštvu; danas je ta brojka ispod jednog pro-
centa. Nikad pre u svetskoj istoriji nije se toliko stotina miliona ljudi
uzdiglo iz bede u srednju klasu za tako kratko vreme. Uzimajući Kinu
kao primer, možemo mnogo toga da naučimo o prevazilaženju siromaš-
tva – ne u teoriji, već iz istorijske realnosti.
Osvrnimo se, prvo, na prošlost. Krajem pedesetih godina prošlog
veka, 45 miliona ljudi je umrlo kao rezultat Maovog Velikog skoka
napred. Zapanjujuće je da većina ljudi koji uče u školama o stvarnim
(ili navodnim) problemima povezanim s kapitalizmom nikad nije čula
za Veliki skok napred, najveći socijalistički eksperiment u istoriji.
O ovome sam pisao detaljnije u knjizi Moć kapitalizma, u kojoj sam

citirao kineskog novinara i istoričara Janga Đišenga: „Glad koja je pret-
hodila smrti bila je gora od nje. Žita nije bilo, divlje jestive biljke su
sve bile pojedene, čak je i kora sa drveća bila sastrugana, a jeli su se i
izmet ptica, pacovi i pamučna vata. U poljima kaolinske gline, izglad-
neli ljudi su iskopavali i jeli glinu.“29 Česti su bili i slučajevi kaniba-
lizma. Očajni seljaci su isprva jeli samo leševe životinja, ali uskoro
su krenuli da otkopavaju mrtve komšije da ih kuvaju i jedu. Ljudsko
meso se prodavalo na crnom tržištu zajedno s drugim vrstama mesa.30
U studiji izvedenoj – i potom hitno povučenoj – za okrug Fengjang
nakon Maove smrti „zabeleženo je šezdeset tri slučaja kanibalizma
samo u proleće 1960. godine, uključujući i par koji je zadavio i pojeo
svog osmogodišnjeg sina.“31
Godine 1958, pre Maovog Velikog skoka napred, očekivani životni
vek bio je ispod 50 godina. Međutim, do 1960. godine opao je ispod 30
(!). Pet godina kasnije, po okončanju gladi i ubijanja, ponovo je skočio
na gotovo 55 godina. Bezmalo trećina rođenih tokom te najmračnije
faze najvećeg socijalističkog eksperimenta u ljudskoj istoriji nije doče-
kala njegov kraj.32
Po okončanju ljudske i ekonomske katastrofe Maove ere, Kinezi su
počeli da šalju predstavnike u druge zemlje na misiju utvrđivanja činje-
nica. Hteli su iz prve ruke da vide kakve su te zemlje i da li bi Kina mogla
nešto da nauči od njih. Od 1978. godine, ređale su se posete vodećih kine-
skih političara i ekonomista. Tokom dvadeset putovanja obišli su preko
pedeset zemalja u pokušaju da utvrde kakva politika bi mogla da odvede
Kinu do ekonomskog uspeha. Zinuli su od čuda videvši koliko su, na
primer, plaćeni radnici u Japanu. Ubrzo su uvideli da su ih predstavnici
komunističke propagande godinama lagali ističući „veličanstvena“ dosti-
gnuća socijalizma u Kini naspram „bede“ u kapitalističkim zemljama.
Istina je bila suprotna, u šta se mogao uveriti svako u delegacijama pri-
likom tih poseta za prikupljanje činjenica. „Što više sveta vidimo, više
shvatamo koliko nazadujemo“, navodno je rekao Deng Sjaoping, otac
kapitalističkih reformi koje su potom usledile u Kini.33
Ali bilo bi pogrešno verovati da se Kina prekonoć „preobratila“ u kapi-
talizam ili da je odmah počela da primenjuje tržišnu ekonomiju ume-
sto planske. Kineska vlada je krenula polako, ispipavajući teren i poste-
peno omogućavajući državnim preduzećima više autonomije. Prelaz iz
socijalističke ekonomije pod kontrolom države na tržišnu ekonomiju nije

se odigrao naglo. Taj proces je trajao godinama i decenijama – i daleko je
od završenog. A u najmanju ruku jednako važne kao mere implementi-
rane odozgo nadole, odnosno od partije, bile su inicijative koje su poti-
cale odozdo – na primer, od poljoprivrednika.
Nakon gorkog iskustva u Velikom skoku napred, sve veći broj seljaka
prihvatao je takve inicijative, odlučivši da ponovo uvede privatno vla-
sništvo nad poljoprivrednim zemljištem, premda je to zvanično bilo
zabranjeno. Međutim, uskoro je postalo jasno da su prinosi od privat-
nih poljoprivrednih imanja bili veći, pa su partijski zvaničnici to dopu-
štali. Prvi eksperimenti sprovedeni su u izrazito siromašnim „prosjač-
kim selima“, pošto su zvaničnici zaključili da neće biti tako strašno „ako
stvari tu krenu naopako, jer ne možeš dublje propadati ako si već na
samom dnu“. U jednom od tih malih sela, partijske vođe su dopustile
poljoprivrednicima da zaseju polja s posebno niskim prinosima kao pri-
vatni zemljoradnici. Čim im je to omogućeno, zemlja je počela da daje
trostruko više prinosa nego kad ju je obrađivao kolektiv.
Mnogo pre 1982. godine, kad je zvanično ukinuta zabrana posedo-
vanja poljoprivrednih imanja u privatnom vlasništvu, bilo je spontanih
inicijativa poljoprivrednika širom Kine da ponovo uvedu privatno vla-
sništvo, suprotno socijalističkim načelima. Rezultat je bio izuzetno pozi-
tivan: ljudi više nisu bili primorani da gladuju, a poljoprivredni prinosi
su znatno porasli.
Takve promene mogle su se videti i van ruralnih oblasti. Pored veli-
kih preduzeća u državnom vlasništvu bilo je brojnih lokalnih predu-
zeća koja su formalno pripadala gradovima i opštinama, ali su u sve
većoj meri bila vođena kao privatna. Te kompanije često bi se pokazale
mnogo boljim od glomaznih državnih preduzeća, jer nisu bila predmet
restriktivnih direktiva planske ekonomije. Osamdesetih godina, osni-
valo se sve više preduzeća kojima su defakto upravljali privatni vlasnici.
Socijalistički sistem u kome je jedina opcija bila državno vlasništvo pod
nadzorom segmenta vlasti zaduženog za centralno planiranje, sve više
se urušavao odozdo.
Veoma su važne bile novostvorene specijalne ekonomske zone u
kojima se socijalistički ekonomski sistem suspendovao, a dozvoljavali su
se kapitalistički eksperimenti. Prva specijalna ekonomska zona naprav-
ljena je u Šendženu, gradu koji je bio u susedstvu sa politički i ekonomski
nezavisnim kapitalističkim Hong Kongom, u to vreme još uvek koloni-

jom britanske krune. Slično kao u Nemačkoj, u kojoj je pre izgradnje
Berlinskog zida sve više ljudi bežalo sa istoka na zapad, sve više ljudi je
pokušavalo da iz socijalističke Narodne Republike prebegne u kapitali-
stički Hong Kong preko tada malog ribarskog grada Šendžena.
Deng Sjaoping bio je dovoljno pametan da shvati da vojne interven-
cije i strože granične kontrole neće rešiti taj problem, već da se moraju
analizirati i otkloniti razlozi zbog kojih ljudi beže iz zemlje. Kad je par-
tijsko vođstvo u provinciji Guangdong kojoj Šendžen pripada pobliže
istražilo situaciju, otkrili su da su izbeglice iz Kine živele u malom selu
osnovanom na teritoriji Hong Konga na suprotnoj obali reke Šendžen,
gde su zarađivali sto puta više nego njihovi nekadašnji sunarodnici na
socijalističkoj strani.
Deng je na to istakao da Kina mora da podigne životni standard na
kineskoj strani ako želi da prekine taj trend. Šendžen, u to vreme mesto
sa manje od 30.000 stanovnika, postao je poprište prvog kineskog ekspe-
rimenta sa slobodnim tržištem zahvaljujući partijskim kadrovima koji
su posetili Hong Kong i Singapur i iz prve ruke videli da je kapitalizam
mnogo uspešniji od socijalizma.
Od mesta u kome su mnogi rizikovali živote da pobegnu iz zemlje,
taj ribarski gradić postao je metropola sa 12 miliona stanovnika i razvi-
jenom ekonomijom u čijem su središtu elektronska i telekomunikaci-
ona industrija, i od koje viši prihod po glavi stanovnika imaju samo dva
kineska grada – Hong Kong i Makao. Model specijalne ekonomske zone
ubrzo je primenjen i u drugim oblastima. Zbog niskih poreskih stopa i
zakupa, kao i slabih birokratskih prepreka, ove specijalne ekonomske
zone bile su izuzetno privlačne za strane investitore. Njihove ekonomije
su bile pod manje rigoroznom regulativom i više tržišno orijentisane od
mnogih današnjih evropskih zemalja.
Taj region prvi put sam posetio avgusta 2018. godine, a potom i u
decembru naredne godine. Za vreme druge posete razgovarao sam s
predstavnicima privatnog analitičkog centra. Na čelu centra je profesor
koji ne pripada ni Komunističkoj partiji niti nekoj od ostalih osam „stra-
naka“ u Kini. „Možda ćemo biti poslednji bedem kapitalizma“, primetio
je. Dok smo pričali, iskazao je začuđenost činjenicom da socijalističko
razmišljanje doživljava takvu renesansu u Evropi i u Sjedinjenim Drža-
vama: „Ovde u Kini gotovo niko više ne veruje u ideje Karla Marksa.“
Zvanično proglašenje tržišne ekonomije na Četrnaestom kongresu

Kineske komunističke partije oktobra 1992. godine – korak koji je samo
nekoliko godina ranije bio nezamisliv – pokazalo se kao prekretnica na
kineskom putu ka kapitalizmu. Iako je Partija sasvim odustala od centra-
lizovanog ekonomskog planiranja, dramatično su pale cene za sirovine,
transportne usluge i kapitalna dobra koje je diktirala vlada.
Uporedo s tim, bivalo je pokušaja da se preduzeća pod kontrolom
države reformišu. Privatna lica i strani investitori su sada mogli da
postanu akcionari tamo gde je dotad bilo moguće isključivo javno vla-
sništvo. Privatizacija se nastavila munjevito i devedesetih godina, pa su
se akcije nekih kompanija pojavile na berzi. Lokalne vlasti su pokrenule
mnoštvo spontanih privatizacija i inicijalnih javnih ponuda. Postalo je
jasno da mnoga preduzeća u državnom vlasništvu ne mogu da opstanu
u kompetitivnim uslovima.
Pomaci u Kini pokazuju da sve brži ekonomski rast – čak i kad je
praćen rastućom nejednakošću – koristi većini stanovništva. Danas u
Kini ima više milijardera nego u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu, izu-
zev Sjedinjenih Država; u Pekingu je više milijardera nego u Njujorku.
To potvrđuje fundamentalnu zabludu antikapitalističkog „razmišljanja
u smeru nulte sume“, prema kojoj su bogataši bogati samo zato što su
uzeli nešto od siromašnih. Stotinama miliona ljudi u Kini je danas bolje
i to ne uprkos činjenici da sada ima tako mnogo milionera i milijardera,
već upravo zato što je Deng Sjaoping – nakon Maove smrti – naložio:
„Neka se prvo obogate neki ljudi.“
Deng je bio u pravu odredivši ekonomski razvoj kao prioritet, što se
može videti iz narednih činjenica: kineske provincije u kojima se desilo
najveće opadanje siromaštva u poslednjih nekoliko decenija jesu provin-
cije s najvećim ekonomskim rastom. Vejing Džang, svakako najpametniji
analitičar kineske ekonomije, odbacuje ideju da je izuzetan uspeh Kine
posledica značajne uloge države. To pogrešno tumačenje je rašireno na
Zapadu, ali je i sve prisutnije u samoj Kini, gde pojedini političari i struč-
njaci veruju da objašnjenje uspeha te zemlje leži u posebnom „kineskom
modelu“. „Zagovornici kineskog modela greše jer govore ‘zbog’ umesto
‘uprkos’. Kina se brzo razvila ne zbog, već uprkos neograničenoj vlasti i
velikom, neefikasnom državnom sektoru.“34
Zapravo, marketizacija i privatizacija su pogonske sile izuzetnog kine-
skog ekonomskog rasta. Džang je analizirao podatke iz različitih kineskih
regiona i zaključio da „što je provincija sprovela više tržišno orijenti-

sanih reformi, veći ekonomski rast je ostvarivala, a zastoji u tržišnim
reformama su ujedno zastoji za ekonomski rast.“35 Oblasti u kojima su
se tržišno orijentisane reforme primenjivale najkonzistentnije – a to su
pokrajine Guangdong, Džeđang, Fuđen i Đangsu – takođe su doživele
i najveći ekonomski rast.
Ovde su, što je i najvažniji uvid, „najbolja mera uspešnosti reformi pro-
mene u skorovima marketizacije za date periode, a ne apsolutni skorovi
za određenu godinu“.36 Stopa rasta najveća je tamo gde privatne kom-
panije imaju presudnu ulogu. Džangovi podaci to potvrđuju: „Mnogo
je verovatnije da će se brže razvijati pokrajine čije su ekonomije više
‘privatizovane’. Upravo nedržavni sektor, a ne državni, podstiče visoku
stopu rasta.“37
Proces reformi u Kini tokom poslednjih nekoliko decenija nikad
nije bio ujednačen, nikada samo u jednom smeru. Bilo je faza u kojima
su tržišne sile brzo jačale, kao i etapa u kojima bi država povratila pri-
mat. Iako je, dugoročnije posmatrano, glavna tendencija bila „državna
preduzeća u povlačenju, privatni sektor u napredovanju“ , bilo je peri-
oda i oblasti u kojima je trend bio obrnut, odnosno „državna predu-
zeća u napredovanju, privatni sektor u povlačenju“. Džang ispituje
različite stope rasta u oblastima gde je tendencija „državna preduzeća
u povlačenju, privatni sektor u napredovanju“, odnosno „državna pre-
duzeća u napredovanju, privatni sektor u povlačenju“. Rezultati su i tu
jasni: produktivnost je znatno brže rasla u oblastima „državna predu-
zeća u povlačenju, privatni sektor u napredovanju“. Džang objašnjava
da to dokazuje da „iza munjevitog razvoja Kine u protekle četiri dece-
nije stoje moć tržišta i nedržavnog sektora, a ne moć vlade i državnog
sektora, kako to tvrde zagovornici teorije o kineskom modelu.“38
Presudan faktor za budući razvoj kineske ekonomije je stepen ino-
vacije. Analiza intenziteta istraživanja i razvoja u industriji, odobrenih
patenata po glavi stanovnika i udela od prodaje novih proizvoda u uku-
pnom industrijskom prihodu, pokazuje da su sve ove ključne brojke
za inovaciju u pozitivnoj korelaciji sa stepenom marketizacije.39
Kad sam se sreo sa Džangom u Pekingu, istakao je da je pogrešno
sagledavanje razloga za kineski razvoj izuzetno opasno, ne samo
za Kinu već i za Zapad. Džanga brine to što će ljudi na Zapadu,
ako pogrešno zaključe da se kineski ekonomski uspeh zasniva na
nekakvom jedinstvenom „trećem putu“ između kapitalizma i socija-

lizma, poznatom i kao državni kapitalizam, izvući pogrešne zaključke
o sopstvenim zemljama. U knjizi Ideje o kineskoj budućnosti (Ideas
for China’s Future), objavljenoj 2020. godine, Džang navodi prigodnu
metaforu: „Zamislite da gledate osobu bez ruke kako trči brzo. Ako
biste zaključili da je brzina kojom ta osoba trči posledica toga što
nema ruku, sasvim je prirodno da ćete reći drugima da vam odseku
ruku. To bi bila katastrofa… Ekonomisti ne smeju da mešaju ‘upr-
kos’ i ‘zbog’.“40
Zagovornici jake države u Evropi i u Sjedinjenim Državama žele da
veruju u to da ekonomski uspeh Kine potvrđuje da je ekonomski uspeh
neraskidivo povezan sa jakom državom. Džangove analize dokazuju
suprotno.
Prema Džangu, kineski put po mnogo čemu nije tako izuzetan kako
se to na prvi pogled čini: „Zapravo, kineski ekonomski razvoj fundamen-
talno je isti kao u nekim zapadnim zemljama – poput Velike Britanije
tokom industrijske revolucije, Sjedinjenih Država krajem 19. i počet-
kom 20. veka, i nekih istočnoazijskih zemalja kao što su Japan i Južna
Koreja nakon Drugog svetskog rata. Kad se uvedu tržišne sile i ljudi se na
odgovarajući način podstaknu u nastojanju da se obogate, pre ili kasnije
uslediće čudo razvoja.“41
Zaista, ima mnogo paralela između Kine i razvoja ranog kapita-
lizma u Evropi i u Sjedinjenim Državama. „Rani kapitalizam“ je za
antikapitaliste užasan izraz, uprkos činjenici da je to doba dramatič-
nog poboljšanja životnih uslova radničke klase. Tomas Dž. Dilorenco
to ilustruje narednim brojkama za Sjedinjene Države: „Od 1820. do
1860. godine, zarade su rasle otprilike 1,6 puta godišnje, a kupovna
moć za prosečnu radničku platu povećala se između 60 i 90 posto,
zavisno od toga u kom delu zemlje je radnik živeo. Između 1860. i
1890. godine, u periodu koji ekonomisti nazivaju drugom industrij-
skom revolucijom, realne zarade – to jest, zarade prilagođene inflaciji
– porasle su za 50 posto u Americi. Istovremeno, skratila se prosečna
radna nedelja, što znači da su stvarni prihodi prosečnog američkog
radnika verovatno porasli za više od 60 posto u tom periodu.“42 U
narednom poglavlju pokazaću da nešto slično važi za rani kapitalizam
u Engleskoj, koji se često navodi kao naročito loš primer nehumanih
i ponižavajućih uslova.
Kapitalizam je učinio više za prevazilaženje gladi i siromaštva nego

bilo koji drugi sistem u istoriji. Najveće masovne gladi nastale usled ljud-
skog faktora u proteklih stotinu godina desile su se pod socijalizmom.
Nakon Boljševičke revolucije, glad u Rusiji 1921. i 1922. godine odnela
je 5 miliona života, prema zvaničnim podacima navedenim u Velikoj
sovjetskoj enciklopediji iz 1927. godine. Najviše procene broja umrlih
od izgladnelosti kreću se od 10 do 14 miliona. Samo deceniju kasnije,
socijalistička kolektivizacija poljoprivrede i „likvidacija kulaka“ koju je
sproveo Staljin (više o tome u poglavlju 11) izazvala je još jednu veliku
glad koja je pokosila od 6 do 8 miliona ljudi. Posebno teško pogođen
bio je Kazahstan u kome je umrla trećina stanovništva. Širom Sovjet-
skog Saveza dodatno je stradalo 3,9 miliona ljudi u Ukrajini, 3,3 miliona
u Rusiji i 1,3 miliona u Kazahstanu.43
Nemački ekspert za Kinu, Feliks Vemhojer, piše u svojoj knjizi Velika
glad (Der große Hunger): „Kad se kaže ‘glad’, većina prvo pomisli na
Afriku. Međutim, u 20. veku, 80 posto ukupnih žrtava gladi umrlo je
u Kini i u Sovjetskom Savezu.“44 Femhojer ne misli na milione žrtava
opšte neuhranjenosti i nedovoljne medicinske nege, već glad definiše
kao događaj usled kog smrtnost odskače od onog što je „normalno“ za
datu zemlju.45 Kraj komunizma u Kini i u Sovjetskom Savezu bio je glavni
faktor u opadanju gladi za 42 posto između 1990. i 2017. godine.46
Ljudi tipično greše kada na pomen „gladi i siromaštva“ pomisle na
kapitalizam, a ne na socijalizam, sistem odgovoran za najveće masovne
gladi u 20. veku.
U Severnoj Koreji, jednoj od nekolicine preostalih socijalističkih
zemalja na svetu, nekoliko stotina hiljada ljudi je umrlo usled masov-
nih gladi između 1994. i 1998. godine. Džang Džing Sung, pripadnik
severnokorejske elite, opisuje lično iskustvo življenja u Severnoj Koreji
s kraja devedesetih godina prošlog veka, pre nego što je prebegao na
Zapad. Izgladnele su slali u parkove da prose pre nego što bi umrli. Posto-
jala je posebna „Divizija za leševe“ čiji pripadnici bi štapovima bockali
tela da provere jesu li već mrtva. Gledao je kako tovare leševe na rikše
iz kojih su bosa, koščata stopala virila u čudnim pravcima. U pijačnoj
gužvi, žena čiji muž je već umro od gladi nudila je ćerku na prodaju za
100 vona (manje od 10 centi).47
Vratimo se brojkama: indeks ekonomskih sloboda, koji svake godine
sastavlja Fondacija Heritidž, pokazuje da je prosečan bruto domaći
proizvod po glavi stanovnika većine kapitalističkih zemalja 71.576 dolara.

Uporedimo to sa 47.706 dolara u „pretežno slobodnim“ zemljama. Na
drugom kraju skale, „uglavnom neslobodne“ zemlje i zemlje „pod repre-
sijom“ imaju BDP po glavi stanovnika od samo 6834 dolara, odnosno
7163 dolara.48
Globalni indeks višedimenzionalnog siromaštva (MPI)49 Ujedinje-
nih nacija meri različite oblike siromaštva (uključujući zdravlje, životni
standard i obrazovanje) u 80 zemalja u razvoju. Ako uporedite ovo
merilo Ujedinjenih nacija sa indeksom ekonomskih sloboda, videćete da
35,3 posto populacije „uglavnom neslobodnih“ zemalja u razvoju živi
u „višedimenzionalnom siromaštvu“, nasuprot samo 7,9 posto u „pre-
težno slobodnim“ zemljama u razvoju.50 Uverenje da bi sve bilo bolje
ako bismo samo „preraspodelili“ novac od bogatih zemalja siromašnim
državama je naivno. Ekonomija nije igra nulte sume u kojoj je dovoljno
da uzmete nešto od bogate osobe, grupe ili zemlje i da raspodelite dru-
gima tako da svi budu bogati. Kako pokazuje razvitak u Zapadnoj Evropi
od 1820. godine, te u azijskim zemljama poput Kine, Južne Koreje i
Vijetnama u poslednjih 40 godina, siromaštvo se pobeđuje većom eko-
nomskom slobodom.
Ekonomisti ističu ono što pokazuju i bezbrojne studije: da je razvojna
pomoć nanela više štete nego koristi afričkim zemljama.51 To je činje-
nica koju sam detaljno analizirao u drugom poglavlju svoje knjige Moć
kapitalizma. Između 1970. i 1998. godine, kada je obim pomoći za razvoj
Africi dostizao vrhunac, siromaštvo na tom kontinentu povećalo se sa 11
na 66 posto.52 Strana pomoć podupirala je korumpirane vlade koje nisu
osećale nikakvu obavezu da osiguraju blagostanje svog naroda. Novčana
strana pomoć značila je i da tim vladarima nisu bila potrebna odobre-
nja od naroda za njihove poteze. To im je omogućilo da se besramno
mešaju u vladavinu zakona, uspostavljanje transparentnih građanskih
institucija i zaštitu građanskih sloboda. Posledica toga je da su i lokalni
i strani investitori odustajali od ulaganja u te siromašne zemlje. Zapravo,
razvojna pomoć koja je pristizala sa Zapada prilično je doprinela unaza-
đivanju napretka afričkih zemalja.
Strana pomoć sputala je razvoj funkcionalne kapitalističke ekonomije,
i te zemlje nisu privlačile investicije.53 To je dovelo do ekonomske sta-
gnacije i slabog ekonomskog rasta. Korumpirane vladine funkcionere
više je zanimalo da služe ličnim interesima nego opštem dobru. Velika
novčana strana pomoć i kultura zavisnosti od pomoći ujedno su i pod-

sticali afričke vlade da dodatno proširuju neproduktivni javni sektor, što
je bio još jedan od načina da se nagrade njihovi kompanjoni.54
Naravno, bogate zemlje bi trebalo da pomažu siromašnima u kritič-
nim situacijama, na primer, ako se dogodi prirodna katastrofa ili pande-
mija. U takvim prilikama, potrebno je da bude jasno kako jedna zemlja
pomaže drugoj – primera radi, donacijama u vidu praktične opreme,
lekova, hrane itd. Isto bi trebalo da važi za ljude koji zapadnu u siro-
maštvo uprkos tome što žive u bogatoj zemlji – recimo, zbog bolesti ili
nekog drugog nemilog obrta sudbine. I ovde pomoć treba da je veliko-
dušna, bez dvoumljenja, i od pojedinaca i od države. Ali takva pomoć
ne doprinosi rešavanju problema siromaštva izazvanog strukturalnim
razlozima.
U Evropi ili u Sjedinjenim Državama, debatom o najefikasnijim meto-
dama za iskorenjivanje siromaštva, gladi, dečjeg rada, u poslednje vreme
dominiraju naivne ideje. Neki se osećaju dobro odbijajući da kupuju
proizvode iza kojih stoji dečja radna snaga. Ali često „pobede“ izvoje-
vane u angažmanu protiv dečje radne snage kojima se „aktivisti“ hvale
dovedu do još gore situacije u siromašnim zemljama. Johan Norberg
navodi ovakav primer: godine 1992. otkriveno je da je američki malo-
prodajni lanac Volmart kupovao odeću koju su proizvodila deca. Ame-
rički kongres je tada zapretio zabranom uvoza iz zemalja u kojima se
koristi dečja radna snaga. Kao rezultat te pretnje, iz tekstilne industrije
u Bangladešu odmah je otpušteno hiljade i hiljade dece. Kad su među-
narodne organizacije sprovele istraživanje šta se desilo s tom decom,
otkrilo se da je mnogo njih prešlo na opasnije i slabije plaćene poslove,
a u nekoliko slučajeva su počela da se prostituišu. Prema podacima UNI-
CEF-a, sličan bojkot nepalske industrije tepiha gurnuo je preko 5000
devojčica u prostituciju.55
U leto 2014. novi zakon o dečjoj radnoj snazi u Boliviji postao je
udarna vest i izazvao žestoku debatu. Zakon dozvoljava deci i sa samo
deset godina da rade u određenim radnim uslovima. Deca radnici su čak
bila među grupama koje su doprinele pisanju tog zakona. Skandal? Iz
UNICEF-a su komentarisali: „Moramo da prihvatimo da su deca radnici
realnost u mnogim zemljama s niskim i srednjim prihodima. U Boliviji,
brojne devojčice i dečaci su rekli da im je plata neophodna da bi preži-
veli. Zagovornici tog zakona veruju da bi bez njega deca radila nelegalno
i pod mnogo većim rizikom od izrabljivanja. S druge strane, oponenti

strahuju da će zakon oslabiti zaštitu dečjih prava.“56
Dakle, situacija nije tako crno-bela kako bi se na prvi pogled moglo
učiniti. Kako je prethodno pomenuto, broj dece radnika je znatno opao
širom sveta, pri čemu glavni razlog nisu zabrane ili bojkoti, već to što
se životni standard ljudi u mnogim (nekadašnjim) zemljama u razvoju
poboljšao. Roditelji koji su nekad zavisili od rada svoje dece sada su u
poziciji da više sami zarade i da finansiraju i obrazuju potomstvo. U borbi
protiv eksploatacije dece kao radne snage nije pomoglo suzbijanje kapi-
talizma, već njegovo širenje.
Ali šta je sa siromašnima u razvijenim bogatim zemljama? U ovom
slučaju, važno je prvo da napravimo razliku između „relativnog“ i „apso-
lutnog“ siromaštva. Kada ljudi pričaju o siromaštvu u zemljama kao što
su Nemačka ili Švedska, obično misle na „relativno“ siromaštvo, kome
ćemo se vratiti u sledećem poglavlju. Relativno siromaštvo se odnosi
na ljude koji, na primer, zarađuju manje od 60 posto medijane prihoda
za datu zemlju. To siromaštvo se nikada ne može iskoreniti, jer kakvo
god bilo povećanje medijane prihoda, uvek će biti onih koji zarađuju
60 posto ili manje. To je nužno posledica statističke prirode medijane
prihoda koja nije isto što i prosečan prihod, već prihod koji deli popu-
laciju u dve jednake grupe, od kojih jedna zarađuje više od te vredno-
sti, a druga manje.
Antikapitalisti uvek nastupaju kao da su svi (relativno) siromašni ljudi
u nekoj bogatoj zemlji takvi tuđom krivicom. Najede se kad im neko
ukaže na to da u zemljama kao što su Nemačka, Velika Britanija, Šved-
ska ili Sjedinjene Države ima onih koji su potpuno ili delimično sami
krivi za svoju situaciju. Međutim, neosporno je da pored onih koji nisu
krivi što im je potrebna pomoć, postoje ljudi koji bi radije da iskorišća-
vaju sistem socijalne pomoći umesto da rade. Na neki način, to je razu-
mljivo: ako visoki porezi i doprinosi znače da osobi malo ostane od bruto
zarade, a bogata zemlja je relativno velikodušna u socijalnoj pomoći što
je, na primer, slučaj u Nemačkoj, uvek će biti onih koji će radije živeti
od tih beneficija, možda i zarađujući nešto sa strane od isplate „na ruke“.
Uostalom, znaju da će na kraju imati koliko i drugi, ili možda i više, bez
potrebe da rade kao neko ko je zaposlen 40 sati nedeljno. Ne treba da
se prevashodno ljutimo na njih, već na sistem zbog kog je njihovo pona-
šanje ekonomski racionalno.
Ali da li podsticanje ljudi da sebe vide pre svega kao žrtve uopšte
pomaže nekome? Zar ih to ne čini beskorisnim i ne koči njihovu predu-
zimljivost? Dobijaju poruku: „Tvoja životna situacija je takva iz struktu-
ralnih razloga, i zato nema šanse da je promeniš dok se ne sruše struk-
ture.“ Pre svega, takve poruke su pogrešne, a i obeshrabruju ljude.
Zagovornici kapitalizma podstiču ljude da sami odlučuju o svojoj sud-
bini, ne da čekaju na druge da im pomognu ili da se društvo promeni.
Pomenuću jedan od glavnih razloga zašto to rade: znaju kako ono što
antikapitalisti obećavaju – da se siromaštvo i težak život mogu ubla-
žiti samo ukidanjem kapitalizma – nije utemeljeno u istoriji. Zapravo,
suprotno je oduvek bilo tačno: kad god je kapitalizam bio zabranjen,
siromaštvo se produbilo – što ćemo videti u poglavlju 11.
D va
2. „ K apitaliza m v o di rastuć o j
nejednak o sti “
S
iromašni su sve siromašniji, a bogati sve bogatiji“ – u prethod-
nom poglavlju videli smo da barem prvi deo ovog često ponav-
„ ljanog stava nije tačan. Imetak superbogatih koji se meri milijar-
dama dolara u oštroj je suprotnosti sa onim što većina ljudi poseduje.
Bogatstvo superbogatih nesumnjivo je zapanjujuće veliko, ali gro toga
vezano je za proizvodna sredstva korporacija. Pojedinci zamišljaju da
100 ili 200 milijardi dolara Džefa Bezosa leže na njegovom bankovnom
računu. Međutim, najveći deo njegovog bogatstva – verovatno preko 95
posto – u akcijama je njegove kompanije Amazon, koja upošljava oko 1,3
miliona ljudi širom sveta. To je izvor njegovog ogromnog bogatstva.
Ali postavimo, prvo, jedno fundamentalnije pitanje: šta ćemo s nejed-
nakošću? Da li je tačno da se jaz između bogatih i siromašnih produbljuje
u kapitalizmu? Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, vredi zapitati
se: ima li uopšte smisla težiti jednakosti? I šta smatramo jednakošću?
I zašto toliko mnogo ljudi više brine nejednakost nego siromaštvo?
Autori klasičnih utopijskih romana bili su opsednuti pojmom jedna-
kosti. U gotovo svakom zamišljenom utopijskom sistemu, privatno vla-
sništvo nad proizvodnim sredstvima (ponekad čak i sva privatna svo-
jina) zabranjeno je, kao i svaka razlika između bogatih i siromašnih. Još
1517. godine, u romanu Utopija engleski pisac Tomas Mor, koji je i tvorac
naziva ovog žanra, piše: „Stoga je moje čvrsto ubeđenje da je ukidanje
privatne svojine jedino sredstvo za ravnomernu i pravičnu raspodelu
2 . „ K apitaliza m v o di rastuć o j nejednak o sti “ 27
dobara, kao i za opšte blagostanje. Sve dok ona bude postojala, dotle
će baš onaj najveći i najbolji deo ljudi patiti pod neizbežnim i tegobnim
teretom brige i bede.“1
U romanu Grad sunca filozofa Tomasa Kampanele iz 1602. godine,
gotovo svi stanovnici grada, bilo muškarci ili žene, nose istu odeću. A u
utopijskom opisu Republike Kristijanopolis Johana Valentina Andree,
postoje samo dve vrste odeće. „Imaju samo dva tipa odela, jedno za rad,
drugo za praznike; a za sve klase se slično izrađuju. Oblik odeće odražava
pol i starost. Tkanina je lanena ili vunena, za leto odnosno za zimu, a
boja je uvek bela ili pepeljastosiva; niko nema elegantne, posebno skro-
jene halje.“ Čak i arhitektura kuća je potpuno jednoobrazna u mnogim
utopijskim romanima.2
Retko ko od onih koji se danas žale na „društvenu nepravdu“ zago-
varaće ovakav radikalni egalitarizam. Gotovo svi prihvataju da je u redu
imati različite prihode, ali, dodaju mnogi, te razlike ne bi smele biti pre-
velike. Ali šta je „preveliko“, a šta prihvatljivo? Mnogi koji ukazuju na
društvenu nepravdu ističu da su se razlike produbile u poslednjih neko-
liko decenija – na primer, menadžeri sada zarađuju mnogo više od zapo-
slenih nego u prošlosti. Da li je, onda, odnos bio ispravan „u prošlosti“?
Teško, jer su mnogi od onih koji se danas žale na „preveliku nejedna-
kost“ ranije iznosili iste prigovore.
Osoba bi za svoj rad trebalo da bude nagrađena prema uloženom trudu
– tako je u filozofskim „teorijama jednakosti“ i po zdravorazumskom shva-
tanju mnogih ljudi. „Ako taj odnos nije u ravnoteži, onda se javlja oseća-
nje nepravde ukoliko neko dobije veću nagradu za manji trud.“3 Ankete
bez odstupanja pokazuju da između 88 i 95 posto žitelja Zapadne Evrope
veruje da bi „učinak“ trebalo da bude glavni faktor u određivanju zarade.4
Ali istraživanja pokazuju da naročito osobe niskog socioekonomskog sta-
tusa obično „učinak“ smatraju „savesnim ispunjavanjem definisanog obima
zadataka unutar određenog vremenskog perioda“.5
Većina ljudi smatra da je „učinak“ i utrošeno vreme i intenzitet truda
ili nastojanja osobe. To nazivam „radničkim načinom razmišljanja“ jer je
u skladu s ličnim iskustvom zaposlenih ili radnika da je njihova zarada ili
plata proporcionalna njihovom trudu: oni koji rade duže ili napornije,
zarađuju više. To većina ljudi smatra „pravičnim“.
Ali oni ne razumeju da se ta povezanost – ako uopšte postoji – odnosi
samo na „bele kragne“ i „plave kragne“, ili na poljoprivrednike i ribare,
ali svakako ne i na preduzetnike. Za preduzetnike je najvažniji kvali-

tet poslovnih ideja, kreativnost, inovacije.6 Austrijski ekonomista Jozef
Šumpeter napisao je da se preduzetnički profit „u kapitalističkoj ekono-
miji javlja gde god se uvede nov način proizvodnje, nova tržišna kombina-
cija ili novi oblik organizacije. To je nagrada kapitalizma za inovativnost.
Primena inovacije u nacionalnoj ekonomiji je istinska preduzetnička
funkcija, koja zapravo tvori preduzetničku aktivnost i zbog koje se takva
aktivnost razlikuje od puke administracije i ponavljajućih rutinskih aspe-
kata upravljanja.“7
Pogledate li ko se nalazi na listi najbogatijih na svetu, obično su to oni
koji su se obogatili pretežno zahvaljujući jedinstvenoj preduzetničkoj
ideji i uvodeći na tržište proizvod koji mnogi potrošači smatraju kori-
snim. To je kapitalistički princip, ali mnogi ga ne razumeju. Nije važan
obim obavljenog posla, već korist po društvo. Ta korist ima malo, često i
nimalo veze sa vremenom i „znojem“ koje je preduzetnik uložio u svoju
poslovnu ideju.
Još jedno pogrešno rasuđivanje u ovom kontekstu jeste potcenjivati
vrednost takvih poslovnih ideja u naknadnoj analizi, možda godinu
ili pak 50 godina kasnije, jer će se većina inovacija, nakon što prođe
dovoljno vremena, činiti banalnim i zastarelim u odnosu na one bolje
i novije. Oni koji imaju ovakvo pogrešno shvatanje preduzetničke kre-
ativnosti ne uspevaju da vide da su najbolje poslovne ideje retko takve
zbog tehničke genijalnosti, već zato što su se na tržištu pojavile kao nešto
dotad neviđeno i ljudima istinski bitno.
Oetker grupa danas ima preko 30.000 zaposlenih i ostvaruje pro-
daju koja se meri milijardama dolara. Osnovana je 1891. godine, a deset
godina kasnije August Etker podneo je zahtev za patentiranje praška za
pecivo koji će ga učiniti najbogatijim čovekom u Nemačkoj. Etker će
kasnije ponavljati da je „dobra ideja u većini slučajeva sve što je potrebno
da čovek izgradi ime“.8 Ta „dobra ideja“ uopšte ne mora da bude izum
samog preduzetnika. Etker nije izumeo prašak za pecivo, ali prvi je došao
na genijalnu ideju kako bi se mogao poboljšati i, iznad svega, pretvoriti
u proizvod koji bi zadovoljio potrebe miliona ljudi.
Brajan Ekton i Jan Kum osmislili su WhatsApp i prodali ga Facebooku
za 19 milijardi dolara 2014. godine. Dve milijarde ljudi širom sveta danas
koristi tu aplikaciju ne samo za slanje poruka i datoteka, već i za obavlja-
nje besplatnih telefonskih poziva. Zahvaljujući svojoj inovativnoj ideji, dva
osnivača WhatsAppa zgrnula su bogatstvo od 13 milijardi dolara. Oboga-

tili su se zahvaljujući ideji. Da li je nejednakost porasla zbog toga što sad
imamo još dva multimilijardera? Svakako. Ali da li je to oštetilo ikog, osim
možda pružaoce telefonskih usluga sa skupim paketima u ponudi?
Presudni su ideje i trenutak kad se one iskoriste. Nije čak važno ni da li
je preduzetnik sam došao na ideju. Mnogi uspešni biznismeni, bilo da je
reč o Semu Voltonu iz Walmarta, Stivu Džobsu iz Applea ili Bilu Gejtsu
iz Microsofta, nisu sami došli na svoje ključne ideje, već su ih preuzeli
od drugih. I obrnuto – mnogi izumitelji, bilo koka-kole ili operativnog
sistema kasnije nazvanog MS-DOS, nisu stekli bogatstvo na svojim ino-
vacijama. Obogatili su se oni koji su došli na genijalne ideje kako da se
takvi izumi pretvore u nove proizvode koji zadovoljavaju potrebe mnogih
u konkretnom trenutku. Jasno je da je besmisleno pitanje koliko dugo ili
naporno ti preduzetnici rade. Mnogi ulažu isti napor – možda i veći – ili
možda rade isto toliko dugo ili duže, ali ne obogaćuju se.
A šta je sa izvršnim rukovodstvom u vrhu velikih kompanija? Opo-
nenti kapitalizma upućuju snažne kritike na njihove visoke plate, često
žešće nego one na račun (obično mnogo viših) prihoda preduzetnika. To
se pretežno događa zato što su podaci o direktorskim platama neretko
javni. Svako može da sazna kolika su primanja izvršnog direktora sa spi-
ska plata u kompaniji, dok za preduzetnike to često nije slučaj. Povrh
toga, mnogi (čak i oni skloni kapitalizmu) malo cene menadžere na naj-
višim položajima.
Menadžerske plate često su tako velike jer se određuju prema prin-
cipu ponude i potražnje na vrlo oskudnom tržištu vrhunskih menadžera
– slično tržištu vrhunskih sportista gde se plaćaju veće sume. Međutim,
anketa koju sam organizovao u jedanaest zemalja pokazala je da većina
veruje da viši menadžeri ne zaslužuju svoje velike plate. To me je zain-
trigiralo i poželeo sam da saznam zašto toliko ljudi misli slično o datom
problemu.
Moje ankete pokazale su da 63 posto Nemaca misli da nije prikladno
da menadžeri zarađuju preko 100 puta više od radnika jer, na kraju kra-
jeva, ne rade ni tako mnogo ni tako naporno kao njihovi zaposleni. To
mišljenje bilo je najglasnije kad su ispitanici zapitani zašto menadžeri ne
bi trebalo da zarađuju toliko. Ovo odražava preovlađujući, gorepome-
nuti način razmišljanja radnika, prema kome bi plate trebalo određivati
prevashodno prema tome koliko dugo i naporno neko radi.9
Zaposleni tako prenose modele procene sopstvenog učinka i nagra-

đivanja na više menadžere i veruju da mora postojati bliska veza između
toga koliko neko, s jedne strane, dugo i teško radi i njegove plate s druge
strane. A kad je reč o platama viših menadžera, ispitanici ne vide takvu
vezu. Zato zaključuju da su zarade menadžera preterane, jer nijedan
menadžer ne može da radi 100 puta duže ili napornije od prosečnog
zaposlenog. Ispitanici takoreći ne razumeju da plate viših menadžera
određuje ponuda i potražnja na tržištu izvršnih rukovodilaca najvišeg
nivoa. Samo jedan od pet nemačkih ispitanika se složio da kompanije
mogu da zaposle i zadrže najbolje menadžere isključivo ako im daju
veoma velike plate (u anketi je navedeno da su plate 100 puta veće od
plata prosečnog zaposlenog), jer bi inače ti menadžeri otišli u drugu
kompaniju koja više plaća ili bi radili samostalno.10 Situacija je bila slična
u većini drugih zemalja u kojima je sprovedena anketa: većina ispitanika
(naročito, ali ne isključivo, iz grupa s nižim prihodima) jeste, po svemu
sudeći, imala implicitna očekivanja u vezi sa zaradama, prema kojima
je plata „premija za znoj“ kojom se kompenzuju sati rada.
Ko god brani velike menadžerske plate nek se pripremi na nepo-
pularnost. Čak i pojedini zagovornici kapitalizma kritikuju preterane
menadžerske plate jer, na kraju krajeva, menadžeri ne podnose isti
nivo rizika kao preduzetnici. Često se previđa da je upravo to razlog što
menadžeri zarađuju kudikamo manje od preduzetnika. Kao vlasnik pre-
duzeća iz kategorije malih i srednjih u Nemačkoj, zarađivao sam koliko
i član upravnog odbora jedne od najvećih nemačkih korporacija.
Međutim, otpremnina se ugovara pre nego što menadžer počne da
radi za kompaniju. Deo je ukupnog platnog paketa višeg menadžera.
Naravno, kasnije se može ispostaviti da je paket bio previše velikodu-
šan jer menadžer nije bio uspešan kako su se svi nadali. Na isti način,
platni paket menadžera može biti prenizak ako na kraju bude uspeš-
niji nego što se očekivalo – samo što možete biti sigurni da se to neće
pominjati u medijima. Slično je sa vrhunskim sportistima za čije tran-
sfere se plaćaju basnoslovne sume, a može se desiti da im učinak bude
manji od očekivanog. Ovo vredi ponoviti: kad god kompanija zaposli
vrhunskog menadžera ili tim dovede vrhunskog sportistu, nema garan-
cije da će biti uspešni u budućnosti. Njihove plate se zasnivaju na pro-
gnozama a one zavise od učinka u prošlosti. Takve prognoze mogu biti
tačne, ali i pogrešne.
Ako uporedite šta vrhunski menadžeri rade za svoje kompanije kad

je reč o performansama, odnosno o dodatnoj vrednosti za te kompa-
nije, onda, u proseku, nisu preplaćeni, već potplaćeni, što je posledica
neizvesnosti. To je jasno iz studija u kojima je istraživano šta se dešava
s vrednošću kompanije kada izvršni direktor iznenada umre ili se raz-
boli: vrednost kompanije opada.11 Prema Tajleru Kauenu, istraživanje
pokazuje da „ono što izvršni direktori dobijaju odražava samo od 68 do
73 posto vrednosti koju donose svojim firmama. Poređenja radi, prema
jednoj nedavnoj proceni, radnici su, načelno, u proseku plaćeni ne više
od 85 posto marginalnog proizvoda… Drugim rečima, radnici su zapravo
plaćeni nedovoljno u manjoj meri nego izvršni direktori, barem kad se
prosuđuje na osnovu procentualnog odnosa utrošenog vremena.“12
Nerazumevanje tih veza je osnova za ogorčenost zbog „socijalne
nejednakosti“ ili „socijalne nepravde“. Uzgred, to što mnogi ova dva
izraza koriste kao sinonime dosta otkriva. Očigledno su naseli na neu-
bedljivu ideju da samo jednakost može biti pravedna.
Sam koncept „pravedne raspodele društvenog bogatstva“ obmanju-
jući je. Nema bogatstva koje proizvodi „društvo“, već je bogatstvo u druš-
tvu zbir onog što pojedinci proizvode i razmenjuju. Ekonomista Tomas
Sauel piše: „Da zaista ima nekih rezervi zarada ili bogatstva odvajkada,
proizvedenih na neki način – palih s neba, reklo bi se – onda bi naravno
bilo moralno pitanje koliki deo toga bi svaki član društva trebalo da
dobije. Ali bogatstvo se proizvodi. Ne postoji tek tako na neki način.“13
Ako Robinson Kruso i Petko žive na ostrvu i Kruso ubere sedam bun-
deva, a Petko tri, besmisleno je reći da je Kruso dobio ili uzeo 70 posto
ostrvskog bogatstva. „Ukoliko imamo na umu da je bogatstvo nešto što
pojedinci proizvode, onda nema razloga misliti da je ekonomska jedna-
kost ideal i da je za ekonomsku nejednakost neophodno posebno oprav-
danje“, pišu Don Votkins i Jaron Bruk u svojoj knjizi Jednako je nepra-
vično (Equal is Unfair).14
Uzgred, čak je i Marks kritikovao druge socijaliste koji su zagovarali
„pravednu raspodelu“. Bilo je „uopšte pogrešno dizati galamu oko tako-
zvane raspodele i stavljati glavni naglasak na nju.“15 Prema Marksu, raspo-
dela u društvu na osnovu privatne svojine je, pod tim uslovom, „jedina
‘pravedna’ raspodela na bazi današnjeg načina proizvodnje“.16 „Kad su
materijalni uslovi proizvodnje kolektivna svojina samih radnika, dobija
se isto tako raspodela sredstava potrošnje koja se razlikuje od današnje.“
S druge strane, vulgarni socijalisti, kako ih Marks naziva, raspodelu sma-

traju nezavisnom od načina proizvodnje i zato socijalizam predstavljaju
kao nešto što uglavnom zavisi od raspodele.17
Van ovoga, egalitarijanci obično uzimaju zdravo za gotovo da pove-
ćana jednakost automatski usrećuje ljude. Ali da li je tako? Američki soci-
olozi Džonatan Keli i Maraja D. R. Evans iz Međunarodnog analitičkog
centra u Renou u Nevadi, pozabavili su se ovim pitanjem u studiji veli-
kog obima. Njihov korpus podataka obuhvatio je 169 reprezentativnih
uzoraka iz 68 zemalja i sa 211.578 ispitanika.
S jedne strane, studija se zasnivala na već utvrđenim pitanjima iz
„istraživanja sreće“. Na primer, ispitanicima bi se uputilo pitanje: „Kad
se sve uzme u obzir, koliko ste zadovoljni svojim životom u celini ovih
dana?“, i onda bi se od njih tražilo da ocene svoje zadovoljstvo na skali
od 1 (nezadovoljan) do 10 (zadovoljan). Pored toga, pitani su: „Kad se
sve uzme obzir, da li biste rekli da ste: veoma srećni, prilično srećni, ne
naročito srećni, nimalo srećni?“18
Podaci iz ovih ispitivanja analizirani su zajedno s podacima o nejed-
nakosti zarade u svakoj od zemalja obuhvaćenih studijom. Osnova za
merenje nejednakosti zarade je Džinijev koeficijent. Ovaj koeficijent,
koji je osmislio italijanski statističar Korado Džini, meri koliki je udeo
dohotka različitih grupa u populaciji i koliko ravnomerno je raspodeljen
u društvu. Ako iznosi nula, raspodela je jednaka, a ukoliko je vrednost
jedan, onda jedna osoba dobija svu zaradu i reč je o najvećoj mogućoj
nejednakosti.
Metodološki govoreći, studija Kelija i Evansove bila je izuzetno istan-
čana, jer su svi drugi faktori koji inače utiču na sreću (starost, bračni
status, obrazovanje, prihod, pol, BDP po glavi stanovnika itd.) bili kon-
stantni u njihovih proračunima. „Na primer, poredimo nekog ko živi u
Izraelu sa sličnom osobom sa istom zaradom, ali koja živi u Finskoj, pri
čemu te dve zemlje imaju isti BDP po glavi stanovnika, ali se prilično
razlikuju po nejednakosti (0,36 naspram 0,26).“19
Pored toga, istraživači su pravili razliku između naprednih društava
(pre svega Sjedinjenih Država i evropskih zemalja) s jedne strane
i društava u razvoju (prevashodno u Africi i Aziji) s druge strane.
Samo nekadašnje komunističke države nisu bile obuhvaćene studi-
jom, jer za njih važe drugačiji odnosi (koje su istraživači analizirali
u drugoj studiji).
Rezultati studije su jasni: nije tačno da, kako bi antikapitalisti voleli

da mislimo, veća nejednakost znači manje sreće, već je upravo obrnuto
– veća nejednakost znači da su ljudi srećniji: „Šire posmatrano, ispiti-
vanje ljudi u zemljama u razvoju i u naprednim zemljama, bez obzira na
važne razlike između njih, pokazalo je da je veća nejednakost povezana
sa većim blagostanjem.“20
Ali kad nastavimo analizu, uočavamo jasne razlike: u društvima u
razvoju postojala je statistički jasna korelacija između sreće i nejedna-
kosti – veća nejednakost značila je veću sreću. Naučnici to objašnja-
vaju „faktorom nade“: ljudi u zemljama u razvoju nejednakost često
vide kao podstrek da poboljšaju sopstveni položaj – recimo, pomoću
boljeg obrazovanja. Pojedine grupe u društvu uspevaju na taj način da
se uspnu uz društvenu lestvicu i da zarađuju više, što predstavlja inspi-
raciju za druge.
Nasuprot tome, u razvijenim zemljama nema ove korelacije. Ali čak
i tu, veća nejednakost nije značila manje sreće; bilo je jasno da veća
ili manja jednakost u datoj zemlji nije imala uticaja na sreću. Primera
radi, jedva da ima razlike u percepciji sreće između ljudi u Švedskoj i u
Holandiji s jedne strane, i u Singapuru i na Tajvanu s druge strane, iako
je jednakost u Švedskoj i u Holandiji (mereno Džinijevim koeficijentom)
mnogo veća nego na Tajvanu i u Singapuru.21
Teško je objektivno meriti nivoe sreće i blagostanja, naročito kad
ima toliko mnogo kulturoloških razlika između zemalja koje utiču na
odgovore ljudi na pomenuta pitanja. Ali ako obrnemo stvari, pretpo-
stavka da više jednakosti znači veću sreću naprosto je jedna od nepot-
krepljenih antikapitalističkih predrasuda. Zašto pitanje nejednakosti
prati toliko emocija?
Oponenti zagovornika jednakosti često navode zavist kao uzrok, ali
egalitarijanci to ljutito osporavaju. Od svih emocija zavist se najčešće
odbacuje, potiskuje i „maskira“. Kad se zavist prepozna ili se otvoreno
prizna, zavidljiva osoba automatski diskvalifikuje svoje namere. Antro-
polog Džordž M. Foster pita zašto ljudi mogu priznati kako osećaju kri-
vicu, stid, gordost, pohlepu, čak i gnev ne gubeći samopoštovanje, ali
im je gotovo nemoguće da priznaju kako osećaju zavist. Evo njegovog
objašnjenja: ko prizna sebi i drugima da je zavidljiv, ujedno priznaje da se
oseća inferiorno. Upravo zato je tako teško priznati i prihvatiti sopstvenu
zavist. „Prepoznajući sopstvenu zavist, osoba priznaje inferiornost u
odnosu na drugog; procenjuje sebe prema drugom i nalazi da joj nešto

nedostaje. Mislim da nam je teško da prihvatimo to posredno priznanje
inferiornosti, a ne zavisti.“22
Foster citira američkog psihologa Harija Staka Salivana i postavlja
ključno pitanje za istraživanje izvora zavisti prema bogatašima. Zavist se
začinje kada jedna osoba prepozna da druga osoba ima nešto što bi ova
prva takođe volela da ima. To priznanje nužno navodi na pitanje: „Zašto
ja to nemam? Zašto je ta osoba uspela da to postigne, a ja nisam?“ Ovaj
uvid objašnjava zašto mnogi ne žele da priznaju da su zavidljivi: „Zavist
nije ugodna jer kako god je formulisali – odnosno bilo koji implicitni pro-
ces povezan s njom – nužno morate početi od toga da vam treba nešto,
neka materijalna stvar koju, nažalost, neko drugi poseduje. To takođe
navodi na pitanje: ‘A zašto to nemate?’ I to je samo po sebi dovoljno
u nekim slučajevima da izazove nesigurnost, jer očigledno je ta druga
osoba bolja u sakupljanju tih materijalnih potpora sigurnosti od vas,
zbog čega se osećate još manje vrednim.“23
Naravno, protivnici „socijalne nejednakosti“ žestoko poriču da su na
bilo koji način motivisani zavišću. U svojoj knjizi Bogatstvo kao moralni
problem (Reichtum als moralisches Problem), nemački filozof Kristijan
Nojhojzer piše: „Mislim da se mnogi fenomeni koji na prvi pogled liče
na zavist mogu zapravo sagledati kao narušeno osećanje pravednosti.“24
Istovremeno, sam Nojhojzer je veoma dobar primer za činjenicu da je
ono što naziva „osećanjem pravednosti“ zapravo osećanje zavisti: Nojhoj-
zer se izričito ne bavi primarno sudbinom siromašnih, i njegova glavna
briga nije da poboljša njihovu situaciju, već da „olakša“ džep bogatih.
Dakle, on se protivi mišljenju koje u obzir uzima samo „u kojem druš-
tvu najsiromašniji ljudi imaju najviše dobara“ i izričito kritikuje uverenje
da je društvo u kome bi najsiromašniji zarađivali 15.000 dolara godišnje,
ali svi ostali su milioneri, bolje od društva u kome najsiromašniji imaju
samo 12.000 dolara, ali svi ostali imaju tek nešto više.25 Poželjnije mu je
društvo u kome najsiromašniji imaju manje, ali je jaz između njih i boga-
tih relativno manji, od društva u kome je najsiromašnijima bolje i manje
su siromašni, ali jaz između siromašnih i bogatih raste.
Ako razmislimo o njegovom argumentu, logično je zaključiti da bi
svako ko prihvati Nojhojzerovo razmišljanje morao da odobrava uslove u
Kini pod Mao Cedungom, kad su milioni gladovali i živeli u krajnjoj bedi.
Jer tada je nejednakost u Kini bila niža nego danas kada ima milionera
i milijardera – ali istovremeno, stotine miliona ljudi se uzdiglo iz siro-

maštva u srednju klasu. Džinijev koeficijent koji meri nejednakost izno-
sio je samo 0,31 u trenutku Maove smrti 1976. godine – to je vrednost iz
snova iz perspektive svih egalitarijanaca. U kineskim gradovima iznosio
je tek 0,16 (ali bio je viši u unutrašnjosti). Sa uvođenjem privatne svojine
i tržišne ekonomije, Džinijev koeficijent u Kini se više nego udvostručio
tokom 20 godina koje su usledile, sa 0,23 na 0,51.26
Nojhojzer veruje da je nužno zabraniti bogatstvo ako se jedan deo
društva bogati brže od drugih grupa istog društva, jer to označava rast
„relativnog siromaštva“.27 Problem relativnog siromaštva mogao bi se
rešiti, ali ne poboljšanjem situacije siromašnih, već samo oduzimanjem
dela bogatstva od bogatih. Po njemu, takvo „ujednačavanje“ moglo bi
imati veoma pozitivan uticaj.28 Nojhojzer tvrdi da bi se, čak i bez olak-
šavanja bede siromašnih, mnogo moglo postići naprosto uzimanjem od
bogatih. Dalje kaže da bi društvu koristilo „u znatnoj meri ako bi bogati
bili manje bogati, jer bi to dalo širinu ponašanju siromašnih i omogu-
ćilo im da smatraju sebe ravnopravnim članovima društva.“29 Piše da je
pogrešno govoriti „kako ne bi donelo nikakvo dobro već samo štetu ako
bi bogataši bili manje bogati. Napravilo bi pozitivnu razliku u pogledu
dostojanstva siromašnih.“30
Nojhojzer otvoreno priznaje da ga ne zanima pomaganje siromašnima,
već uklanjanje onog što vidi kao moralni problem bogatstva. Iako Noj-
hojzer, naravno, ne želi da ga optuže da je zavidljiva osoba. Međutim,
njegovo gledište se sasvim uklapa u klasičnu definiciju zavisti: zavidljivca
ne pokreće prvenstveno želja da popravi sopstvenu situaciju ili situaciju
onih kojima je gore, već želi da pogorša situaciju onih kojima zavidi (u
ovom slučaju bogatih).
Nasuprot tome, smatram da povećanje društvene nejednakosti ne
treba kritikovati ako je praćeno umanjenjem siromaštva. Angus Diton,
dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, čak ističe kako je napredak
uvek praćen nejednakošću. Plodovi napretka retko su ravnopravno ras-
podeljivani u istoriji.31 Između 1550. i 1750. godine očekivani životni vek
engleskih plemićkih porodica bio je skoro jednak životnom veku opšte
populacije, možda i malo niži.32 Nakon 1750. godine, očekivani životni
vek aristokratije naglo je porastao u odnosu na opštu populaciju, dovevši
1850. do jaza od gotovo 20 godina. S početkom industrijske revolucije
u 18. veku i postepenim uspostavljanjem društvenog poretka, nazvanog
kapitalizam ili tržišna ekonomija, očekivani životni vek je porastao i za

opštu populaciju, sa 40 godina 1850. godine na 45 godina 1900. i bez-
malo 70 godina 1950.33 „Bolji svet omogućava svet različitosti; beg (od
siromaštva) otvara put nejednakosti“, zapaža Diton.34
Mnogo je ranijih opisa teške situacije industrijskog proleterijata usled
pojave industrijalizacije za koje sad znamo da su netačni. Na primer,
dobro je poznat rad Fridriha Engelsa pomenut u prvom poglavlju ove
knjige, Položaj radničke klase u Engleskoj, u kome je s puno saosećanja
opisao situaciju radničke klase. Iako je, kako smo videli, veličao životne
uslove radnika pre početka industrijske revolucije, predočio je okolno-
sti u kojima je živela radnička klasa u to vreme i ta slika se nije zasnivala
ni na sociološkom istraživanju niti na statističkoj analizi te je bila više
polemičkog nego naučnog karaktera. Danas znamo na osnovu empirij-
skih analiza da se položaj radničke klase u Engleskoj zapravo u znatnoj
meri poboljšao između 1781. i 1851. godine. U analizi objavljenoj 1983.
godine, istoričari ekonomije Piter H. Lindert i Džefri G. Vilijamson izra-
čunali su da su „dobici u životnom standardu“ za „plave kragne“ u tim
godinama dogurali do 86 posto. Međutim, istraživači ističu da je rastuća
društvena nejednakost bila evidentna tokom tog perioda.35 Odnosno, čak
i tokom te rane etape kapitalizma u Engleskoj, životni standard običnih
ljudi rastao je uporedo sa nejednakošću.
Dakle, uvek je pitanje koji aspekt smatrate važnijim: opadanje siro-
maštva i porast životnog standarda većine ljudi u društvu, ili rastuću
nejednakost?
Po meni, nada nekih da će s porastom jednakosti nezadovoljstvo „druš-
tvenom nepravdom“ opasti nema jake osnove. Na primer, jednakost polova
u većini zapadnih zemalja porasla je koliko i nezadovoljstvo ostalim nejed-
nakostima u proteklih nekoliko decenija. A u današnjoj Nemačkoj rashodi
za socijalnu pomoć iznose bilion evra godišnje. Posmatrano kao procenat
bruto domaćeg proizvoda Nemačke, državni troškovi za socijalne pro-
grame porasli su sa 18,3 posto (1960. godine) na 24,1 posto (1990. godine)
i na preko 30 posto danas.36 A ipak, žalopojke nemačkih medija i političara
o nečuvenim nivoima društvene nepravde sve su glasnije.
Koliko jako pitanje nejednakosti i „jaz između bogatih i siromašnih“
može da „zapali“ medije – i ne samo njih – pokazao je izuzetan uspeh
knjige čiji je autor francuski ekonomista Toma Piketi, Kapital u 21.
veku, objavljene 2013. godine. Knjiga je izazvala neobično oduševljenje
u medijima i postala svetski bestseler. Piketi kritikuje činjenicu da, kako

veruje, „raspodela bogatstva“ danas više nije u središtu ekonomije i druš-
tvenih nauka. „Davno je prošlo vreme kada je pitanje nejednakosti tre-
balo da postavimo u središte ekonomske analize“ i da „pitanje nejedna-
kosti ponovo postane centralno“, piše on.37
U međuvremenu, podaci koje je koristio Piketi i ozbiljne metodološke
greške u njegovom pristupu opsežno su kritikovani38 i on je bio primoran
da povuče svoju glavnu tezu.39 Piketi je tvrdio kako je došao do magične
formule prema kojoj kapital bogatih raste brže od ekonomije, što nužno
povećava nejednakost. Verovatno su ga zavele preterane tvrdnje nekih
menadžera hedž fondova i fondova rizičnog kapitala o uspešnosti nji-
hovih sistema investiranja. I, što je možda najvažnije, on potpuno zane-
maruje činjenicu da su današnji bogataši prilično drugačiji od bogataša
od pre 10, 20 ili 30 godina – videćemo kasnije da je brkanje statističkih
kategorija i stvarnih ljudi greška koja se uporno ponavlja u razmatranju
nejednakosti. Ako bacimo pogled na spisak najbogatijih ljudi na svetu
pre 20 godina, videćemo da oni nisu u vrhu superbogataša današnjice.
Suprotno od Piketijevih uverenja, većina superbogatih nisu „zakupci“
čije bogatstvo se uvećava fantastično i „pasivno“ kroz dovitljive finan-
sijske investicije, već je reč o preduzetnicima koji su se sami obogatili i
čije bogatstvo prevashodno obuhvata kompaniju koju su sami izgradili
ili pomogli da se izgradi. A to je još tačnije danas nego u prošlosti, kako
pokazuje analiza časopisa Forbes: godine 1984. manje od pola onih sa
njihove liste 400 najbogatijih Amerikanaca bili su preduzetnici koji su
se sami obogatili. Godine 2020. ta brojka iznosila je 69,5 posto. Ova ana-
liza se zasniva na sistemu ocenjivanja po kome se svakom od 400 najbo-
gatijih Amerikanaca dodeljuje ocena od 1 do 10 na osnovu toga kako su
se obogatili. Ocena 1 znači da je osoba sve nasledila i da nije doprinela
uvećavanju svog bogatstva. Desetka se dodeljuje onima koji su skromno
krenuli i savladali svaku prepreku dok nisu izgradili svoje bogatstvo i
svojim se trudom našli među milijarderima. Oni sa ocenom između 6 i
10 svrstani su u bogataše svojom zaslugom.40
Prema izveštaju kompanije Wealth X za 2019. godinu, od 2604 mili-
jardera na svetu, 56 posto su sami stekli bogatstvo, 31 posto se delom
obogatilo samostalno, a samo 13 posto je nasledilo celokupno bogatstvo.
Među pojedincima sa izuzetno visokim neto bogatstvom (engl. UHNWI
– Ultra High Net Worth Individuals, oni čije neto bogatstvo nije manje
od 30 miliona), udeo onih koji su se obogatili svojim trudom bio je još

veći, iznosio je 68 posto. Dvadeset četiri posto UHNWI osoba delom
se obogatilo zahvaljujući sopstvenom angažmanu, dok je samo 8 posto
nasledilo sve svoje bogatstvo.41
Važnost nasledstva je precenjena jer, u stvarnosti, većina naslednika
nije u stanju da očuva, a kamoli da poveća svoj imetak. U tom smislu,
ne samo da je pogrešno tvrditi da su „siromašni sve siromašniji“ – kako
smo pokazali u prethodnom poglavlju – već je jednako pogrešno tvr-
diti da su „bogati sve bogatiji“. Za ljude koji su nasledili svoje bogatstvo
to svakako obično nije slučaj. Godine 1901. nemački pisac Tomas Man
objavio je jedan od svojih najčuvenijih romana, Budenbrokovi: propast
jedne porodice, koji govori o tome kako je bogata trgovačka porodica
Budenbrokovih polako ali postojano traćila svoje bogatstvo tokom četiri
generacije. Kako to često biva, fikcija se preslikava u činjenicama, što su
pokazali naučnici Robert Arnot, Vilijam Bernstin i Lilijan Vu u svom radu
„Mit o dinastičkom bogatstvu: bogati osiromašuju“ (The Myth of Dyna-
stic Wealth: The Rich Get Poorer). Autori rada postavljaju pitanje: „Gde
su današnji hiperbogati potomci nekadašnjih preduzetničkih dinastija –
Astorovi, Vanderbiltovi, Karnegijevi, Rokfelerovi, Melonovi i Getijevi?…
Začetnici velikih bogatstava su geniji kakvih je jedan u milion… Nasu-
prot tome, među potomcima hiperbogatih retko se nađe genije kakav
je jedan u milion… Potomci tipično prepolove bogatstvo koje su nasle-
dili – u odnosu na rast BDP-a po glavi stanovnika – na svakih 20 godina
ili manje… Danas su ogromna bogatstva iz 19. veka uglavnom iščilela, a
gotovo sva bogatstva nastala pre samo pola veka takođe su nestala.“42
Vratimo se Piketiju: on ne tvrdi da kapitalizam sam po sebi uvek vodi
u rastuću nejednakost. Sasvim suprotno, prema Piketiju, situacija je bila
obrnuta tokom najvećeg dela 20. veka – društvena nejednakost je opala.
Nejednakost je porasla tek u periodu od 1990. do 2010. godine, premda
autor priznaje da „svakako nije izvesno da se nejednakosti u bogatstvu
posmatrane u celini zaista povećavaju na globalnom nivou“.43
Za početak, teza o rastućoj nejednakosti nije tačna na globalnoj skali
– a zar svet nije relevantniji geografski nivo analize od jedne zemlje? Na
svetskom nivou, nejednakost poslednjih godina nije rasla, već je znatno
opala, kako pokazuje kanadsko-američki istraživač Stiven Pinker.44 Naro-
čito loše godine sa Piketijevog stanovišta zapravo su bile najbolje za mili-
one ljudi širom sveta. U svojoj kritici Piketija, francuski ekonomista Žan-
Filip Delsol ističe da se u razdoblju od 20 godina za koje Piketi tvrdi da

je period porasta nejednakosti (1990–2010), 700 miliona ljudi izdiglo
iz ekstremnog siromaštva.45
Ali Piketi i drugi kritičari nejednakosti po svemu sudeći ne mare
mnogo za sudbinu stotina miliona ljudi u zemljama u razvoju. Njihova
kritika se odnosi uglavnom ili isključivo na razvoj nejednakosti u razvi-
jenim kapitalističkim zemljama poput Sjedinjenih Država.
Kako je prethodno nagovešteno, drugi istraživači su analizirali Piketi-
jeve brojke o evoluciji nejednakosti u Sjedinjenim Državama i u mnogim
slučajevima su utvrdili da su netačne. Prema podacima koje Piketi i eko-
nomisti Emanuel Saez i Gabrijel Zakman uvode u Svetsku bazu nejed-
nakosti, udeo najbogatijih 1 posto Amerikanaca u prihodu SAD pora-
stao je od 10 posto na 15,6 posto između 1960. i 2015. godine. Američki
ekonomisti Džerald Oten i Dejvid Splinter pokazali su da su te brojke
povećane i da je udeo najbogatijih 1 posto Amerikanaca u američkom
prihodu zapravo umereno porastao, od 7,9 posto na 8,5 posto između
1960. i 2015. godine. Isto važi za udeo 1 posto najbogatijih u bogatstvu
SAD, za šta Piketi i njegove kolege tvrde da je porastao od 22,5 posto na
38,6 posto između 1980. i 2014. godine. Međutim, prema proračunima
Metjua Smita, Ovena Zidara i Erika Cvika, porast tokom tog perioda je
bio sa 21,2 na 28,7 posto.46
Nije čak uzeta u obzir ni činjenica da ti podaci o bogatstvu ne uklju-
čuju trenutnu vrednost utvrđenih planova izdvajanja za penzije i zdrav-
stveno osiguranje, čime se izvrće poređenje na štetu siromašnijih slojeva
stanovništva.47 Kad se računa vrednost imovine, važno je zapamtiti i to
da ona iznad svega zavisi od toga koliko su cene kuća porasle u odnosu
na cene akcija. U razdobljima kada cene akcija rastu mnogo brže nego
cene kuća (indeks Dau Džouns porastao je sa 8772 poena s početka 2009.
godine na 36.338 na kraju 2021. godine), bogati imaju više koristi jer
imaju više hartija od vrednosti nego manje imućni ljudi.
Ekonomista Tomas Sauel pokazuje da su mnoge „statistike“ o rastu-
ćoj nejednakosti obmanjujuće ako ni zbog čega drugog ono barem zato
što se u njima ne razlikuju promene tokom vremena unutar statističkih
kategorija od onog što se dešava stvarnim ljudima.48 Ako se, na primer,
kaže da je u protekloj deceniji zabeležen porast za x posto u prihodu
ili bogatstvu 1 posto ili čak 100 posto najbogatijih ljudi u zemlji, to se
odnosi na statističku kategoriju, ne na prihod ili bogatstvo konkretnih
pojedinaca. Pre deset godina, 1 posto onih u vrhu obuhvatao je (često

u nezanemarljivoj meri) osobe potpuno drugačije od onih danas. Na
primer, isto važi kad govorimo o 10 posto onih sa dna, koji bi izgubili x
posto prihoda. Opet, to se odnosi na statističku kategoriju, ne na stvarne
pojedince. Mnogi od onih iz poslednjih 10 posto od pre deset godina
prešli su na viši nivo prihodovanja – više nisu u donjih 10 posto jer su,
na primer, stekli bolje veštine i iskustvo i zarađuju više, stekli su imo-
vinu ili su promenili posao. Gotovo bez odstupanja ti iskazi se zasnivaju
na brkanju onog što se s vremenom dešava sa statističkim kategorijama
i onog što se s vremenom dešavalo sa osobama od krvi i mesa.49 Mnoge
studije o bogatstvu su metodološki slabe, jer im nedostaje „dinamički
element“: kretanja između kohorti prihodovanja ili bogatstva tokom
vremena, zvana i društvena mobilnost (o tome ću malo kasnije). Uop-
šte nije isto – ekonomski, etički i moralno – da li su 10 posto s dna kad
je reč o raspodeli prihoda u zemlji X u deceniji 1 isti ljudi u deceniji 2, ili
tih 10 posto sad čine potpuno drugi ljudi. Problem je u tome što mnogi
koji imaju čvrste stavove o nejednakosti malo ili nimalo ne razumeju
statistiku. To iznova rezultuje drastično netačnim brojkama.
Demijen Najt i Hari Makredi pokazali su u svom radu „Razumevanje
’činjenica’ o vrhunskim zaradama“ („Understanding the ‘Facts’ About
Top Pay“) iz 2019. godine da su mnogi statistički podaci objavljeni u
medijima o porastu plata izvršnog kadra ili o promenama odnosa između
direktorskih zarada i zarada običnih zaposlenih u velikoj meri pogrešni
jer oni koji vrše te proračune neretko nemaju čak ni osnovno znanje o
matematičkim ili statističkim metodologijama. Primera radi, prosečne
vrednosti i medijane se često brkaju ili se ne pravi razlika između dode-
ljenih i ostvarenih premija na plate itd. Uzimajući Veliku Britaniju kao
primer, autori objašnjavaju kako realni porast direktorskih zarada od
6 posto tokom datog perioda brzo postaje povećanje od 23 posto u medi-
jima ili porast od 2 posto postaje rast od 49 posto.50
Oni zaključuju da su „istraživanje i analiza o siromašnoj populaciji
naneli više štete društvenoj koheziji nego što su to učinile same kom-
panije dajući visoke plate svojim direktorima.“51 Prema autorima, udeo
kompenzacije menadžerima u vrhu kompanija sa britanske liste FTSE-
100 kao procenat apsolutnog prihoda akcionara iznosio je samo 0,19
posto u poslednjem kvartilu 2002–2010, 0,40 posto u medijani i 0,67
posto u gornjem kvartilu.52
Dakle, brojke o povećanju nejednakosti u Sjedinjenim Državama i u

drugim zemljama često su preterane, ali to ne menja činjenicu da nejed-
nakost raste u mnogim zemljama. Valter Šajdel pokazuje da se nejedna-
kost povećavala u Britaniji počev od 1973. godine, u Sjedinjenim Drža-
vama od 1976. godine, potom i u mnogim drugim zemljama. U uzorku
od 26 zemalja, udeli najviših dohodaka porasli su za pola između 1980.
i 2010. godine, dok je tržišna nejednakost dohotka porasla za 6,5 Džini-
jevih poena, tek delimično kompenzovana preraspodelom.53 U 11 zema-
lja od 21 zemlje za koje je Šajdel analizirao podatke o udelu dohodaka
grupa pri vrhu, deo ukupnog prihoda onih u 1 posto pri vrhu porastao
je za 50 do 100 posto između 1980. i 2010. godine.54
Neka objašnjenja ovog trenda su banalnija nego što bi se očekivalo.
Recimo, Šajdel pokazuje da je „neslučajno (asortativno) ukrštanje“
(rastuća ekonomska sličnost bračnih partnera) produbilo razlike između
domaćinstava i da je zaslužno za otprilike 25 do 30 posto ukupnog pora-
sta nejednakosti dohodaka u Americi između 1967. i 2005. godine.55
Nemačko-britanski ekonomista Kristijan Nimic navodi tehnološki
napredak kao jedan od „glavnih pogona povećane nejednakosti“: u viso-
kotehnološkim ekonomijama ili ekonomskim sektorima, razlike u zara-
dama su veće nego u ekonomijama ili sektorima koji nisu toliko tehno-
loški orijentisani. „Logičan, ali verovatno ne i naročito popularan način
da se umanji razlika u zaradama bio bi da se uspostave dodatne prepreke
tehnološkom napretku.“56
Drugi razlozi za nejednakost u raspodeli bogatstva nalaze se tamo
gde će ih retko ko tražiti – konkretno, u jačanju države blagosta-
nja. Kris Edvards iz američkog Instituta Kato i Rajan Born iz britan-
skog Instituta za ekonomske poslove pokazuju da povećanje socijalne
sigurnosti navodi ljude da manje štede, odnosno da ostavljaju manje
sredstava za fazu penzionisanja. Dva su razloga za to: s jedne strane,
zbog poreza i doprinosa za socijalno osiguranje ostaje im manje para,
pa je teže da sami štede, ali, s druge strane, kako država blagostanja
jača, ljudi se sve više oslanjaju na državu da se stara o njima kad su
u teškoj situaciji i kad se penzionišu. Državni programi za penzio-
nisanje, zdravstveno osiguranje i druge beneficije umanjuju inicija-
tive i sposobnost domaćinstava koja ne spadaju u bogate da akumu-
liraju štednju, što je doprinelo povećanju nejednakosti u raspodeli
bogatstva.57
Globalizacija je takođe razlog za porast nejednakosti u razvijenim

zemljama. S jedne strane, globalizacija i digitalizacija stvaraju poslovne
prilike za visokokvalifikovani kadar, dok su s druge strane radnici koji
obavljaju bazične poslove suočeni s konkurencijom u vidu robota ili rad-
nika iz Kine i drugih zemalja u razvoju.
Te ljude obično zovu gubitnicima globalizacije i kad je o razvoju prihoda
reč, to je tačno. Međutim, Pinker ističe da situacija izgleda drugačije ako
siromaštvo ne definišemo kroz zarade ljudi već preko njihove potrošnje.
Kaže da je na osnovu tog pristupa stopa siromaštva u Sjedinjenim Drža-
vama opala za 90 posto od 1960. godine, sa 30 posto populacije na samo
3 posto. „[…] globalizacija može da stvori pobednike i gubitnike u zaradi,
ali kad je reč o potrošnji, pravi pobednika od bezmalo svakog.“58
To je jasno na osnovu radnih sati koje Amerikanac mora da ostvari da
bi mogao kupiti određene proizvode: 1973. godine, za televizor u boji
morao je da radi više od 100 sati, dok je 30 godina kasnije bio potreban
samo 21 sat. Godine 1973. radio je 72 sata za mašinu za pranje veša; tri
decenije kasnije, za to su mu bila potrebna 23 sata. Don Votkins i Jaron
Bruk navode 11 aparata za domaćinstvo za koje je Amerikanac morao da
radi 575 sati 1973. godine – 2013. godine, broj sati iznosio je samo 170.59
Pritom, ne uzima se u obzir da se kvalitet proizvoda znatno poboljšao
u istom periodu: kvalitet televizora u boji 1973. godine bio je neupore-
divo manji nego 2013. godine, a mašine za pranje veša trošile su mnogo
više električne energije i vode nego danas.
Domaćinstva s nižim prihodima pogotovo su imala nesrazmernu
potrošačku korist od liberalizacije i konkurencije. Na primer, teleko-
munikacione i avio-prevozne industrije u Evropi oslobođene su državne
regulative i privatizovane. To je vodilo ka jačoj konkurenciji i prilično
pojeftinilo telefoniranje i avio-saobraćaj, čak i za ljude sa ograničenim
budžetom. Kad sam bio mlad, putovanje avionom bilo je tako skupo da
su mnogi mogli da priušte sebi najviše jedan odmor u inostranstvu u
nekoliko godina. Prvi put sam leteo avionom kao tridesetogodišnjak, i
to samo zato što je državna ustanova platila moju kartu da bih mogao da
održim naučno predavanje u Sjedinjenim Državama. A nelokalni, među-
gradski pozivi morali su kratko da traju inače bi bili preskupi. Danas
ljudi mogu da lete u druge zemlje i za manje od 100 evra u pojedinim
slučajevima, a telefonski pozivi koštaju tek delić negdašnje svote – i sve
to zahvaljujući jačem kapitalizmu u tim oblastima.
Ispostavlja se da kritike globalizacije potvrđuju takav pomak – među-

tim, iznenađuje da mu daju negativan prizvuk. Kao primer se može
uzeti istraživač potrošnje Karl Tilesen, koji navodi naredne brojke za
Nemačku: u ranim sedamdesetim godinama prošlog veka, odeća je bila
tako skupa da su ljudi morali da troše 10 posto raspoloživog prihoda
na pristojne odevne komade.60 Ali zahvaljujući izmeštanju proizvod-
nje u zemlje s niskim platama, sada možemo da priuštimo pet puta više
odeće za manje od 5 posto raspoloživog prihoda, odnosno za upola
manji trošak.61
Ja ove brojke tumačim na sledeći način: kad je reč o potrošnji, gotovo
svi smo pobednici globalizacije, jer danas dobijamo mnogo više za novac
koji dajemo nego ranije. Tilesen, kritičar konzumerizma (videti poglav-
lje 8), te brojke tumači potpuno drugačije. Za njega su to dokazi nega-
tivnog razvoja, odnosno tvrdi da kupujemo sve više stvari koje nam
zapravo nisu potrebne – i navodno samo zato što je ogromna grupa ljudi
u ropstvu, bogati su sve bogatiji a siromašni sve siromašniji,62 a ljudima
u siromašnijim zemljama „svanulo je mračno doba“ zbog globalizacije.63
Antikapitalisti takođe kritikuju ono što je materijalno neosporno kori-
stan pomak, kao što je to da je većina ljudi na svetu pobednik globaliza-
cije posmatrano kroz potrošnju.
Zašto je, onda, toliko ljudi nezadovoljno? Neprestano slušamo kako
društvena mobilnost više ne funkcioniše, odnosno da više ne postoji
obećanje napredovanja takvo da će buduće generacije živeti bolje od
današnjih. Međutim, nejednakost i društvena mobilnost su dve različite
stvari. Rastuća nejednakost bi mogla biti povezana s rastućom društve-
nom mobilnošću. U Nemačkoj se ukorenilo mišljenje da je napredova-
nje u društvu nekad funkcionisalo, ali više ne funkcioniše. Brojke opo-
vrgavaju tu tezu. Šesti Izveštaj o siromaštvu i bogatstvu nemačke vlade
(2021) navodi: „Kad je reč o društvenom statusu, više ljudi nastavlja da
se uspinje još više u društvu u odnosu na svoje roditelje; zadržati isti
status ili pasti na niže grane od roditelja mnogo je manje uobičajeno
nego ikad ranije.“64
Međutim, ne treba potcenjivati situaciju. Ovom argumentu se mora
ozbiljno pristupiti, jer ako ljudi imaju utisak da lični trud i zalaganje više
ne vrede i da je put napredovanja u društvu blokiran za njih ili za nji-
hovu decu, stvara se nezadovoljstvo. I zaista, mogućnosti za napredo-
vanje bi mogle biti bolje, a percepcija da nije tako za mnoge u zapadnim
zemljama je izvor opravdane kritike. Ali ako napredovanje u društvu

danas nije tako jednostavno u zemljama poput Sjedinjenih Država, kri-
vac nije kapitalizam, već država.
Prvi razlog je to što su obrazovni sistemi u mnogim zapadnim zemljama
siromašni. U prvih deset zemalja po rangiranju u programu PISA našle
su se brojne azijske zemlje kao što su Kina, Singapur, Tajvan i Južna
Koreja, dok zemlje poput Nemačke i Sjedinjenih Država više nisu u tom
društvu.65 Ipak, neuspeh države u sektoru obrazovanja nije jedina pre-
preka napredovanju. Koliko god obrazovanje bilo važno, samo je jedna
od mogućih putanja za uspinjanje socijalnom lestvicom i ka većoj zaradi.
Drugi put je samozapošljavanje i preduzetništvo. Ali ni tu situacija nije
bajna za zemlje kao što su Nemačka i Sjedinjene Države, gde glomazna
državna birokratija i porezi opstruiraju osnivanje kompanija. Apsurdno
je da su Sjedinjene Države na spisku zemalja u kojima je najlakše osno-
vati kompanije tek na 11. mestu, dok je Nemačka dvadeset peta. Prvih
pet mesta na ovoj rang-listi zauzimaju azijske zemlje.66
Država blagostanja u zapadnim zemljama oduzima ličnu odgovornost
od ljudi. Dok su Amerikanci nekad sebe videli kao gospodare sopstve-
nih sudbina, u poslednjim decenijama mnogi su – kao u Evropi – zauzeli
stav da država treba da im udovoljava, te smatraju kako je odgovorna da
jemči njihovu dobrobit. To umrtvljuje inicijativu. A politički, vodi ka
jačanju sila koje govore ljudima da su krivci za njihovu situaciju druge
zemlje, poput Kine. To se zove mentalitet žrtve. Novinar Čarls Sajks je
pre tridesetak godina jadikovao zbog takvog razvoja dešavanja u Sjedi-
njenim Državama.
U mnogim zemljama država je prejaka tamo gde bi trebalo da bude slaba
– odnosno, u oblasti ekonomije. A veoma je slaba gde bi trebalo da je jaka.
Kad je reč o obrazovanju, mnoge zemlje bi mogle da se ugledaju na Južnu
Koreju, gde ne samo da država troši mnogo na obrazovanje, već i sami sta-
novnici ulažu velike sume u sopstveno obrazovanje. Kada antikapitalisti
okrivljuju kapitalizam umesto državu zbog činjenice da mobilnost u druš-
tvu više ne funkcioniše kako bi trebalo, ne potkrepljuju to dokazima.
Još jedno pitanje koje se previše retko postavlja jeste šta bi bila cena
otklanjanja nejednakosti? Godine 2017. istaknuti istoričar i stručnjak
za drevnu istoriju sa Stenforda, Valter Šajdel, dao je impresivnu ana-
lizu ovog pitanja: Veliki izjednačivač. Nasilje i istorija nejednakosti od
kamenog doba do dvadeset prvog veka (The Great Leveler. Violence and
the History of Inequality from the Stone Age to the Twenty-First Century).
Zaključuje da „koliko možemo reći, okruženja koja su bila pošteđena
krupnih, naglih šokova i njihovih širih posledica jedva da su doživela
velika sažimanja nejednakosti.“67
Do znatnih umanjenja nejednakosti dolazilo je samo usled žestokih
potresa u koje su prevashodno spadali:
• rat
• revolucija
• propast države i urušavanje sistema
• pošast.
Prema Šajdelu, najveći izjednačivači 20. veka nisu obuhvatali mirne druš-
tvene reforme, već su to bila dva svetska rata i komunističke revolucije.
U poglavlju 9 pokazaću kako su dva svetska rata umanjila nejednakost,
dok ćemo u poglavlju 11 videti kako su komunističke revolucije – na pri-
mer, u Rusiji, Kini i Kambodži – dovele do opadanja nejednakosti.
Dakle, cena ublažavanja nejednakosti do sada je obično podrazume-
vala silovite potrese i katastrofe, čije žrtve nisu bili samo bogati, već
milioni ljudi koji su tu cenu morali da plate svojim životima, slobodom,
prihodom ili svojinom. Nenasilne agrarne reforme, ekonomske krize,
demokratizacija – ništa od toga nije imalo takav efekat ujednačavanja
kroz istoriju kao ti nasilni preokreti. „Ako hoćemo da izbalansiramo
trenutnu raspodelu prihoda i bogatstva radi veće jednakosti“, piše Šaj-
del, „ne možemo naprosto da zažmurimo na ono što je moralo da se
desi da bi se taj cilj ostvario u prošlosti. Moramo da se zapitamo čak da
li je velika nejednakost ublažena zahvaljujući našem velikom nasilju.“68
Šajdelov odgovor na ovo pitanje je jasno i glasno „ne“. Taj zaključak se
možda neće svideti mnogim zagovornicima egalitarijanskih ideja.
Međutim, ako promenimo perspektivu i zapitamo se ne kako da uma-
njimo nejednakost, već kako da umanjimo siromaštvo – pitanje postav-
ljeno u prethodnom poglavlju – možemo dati optimističan odgovor:
nisu nasilni potresi kakvi su vodili do umanjenja nejednakosti omogućili
najveća opadanja siromaštva, već su to činili vrlo miroljubivi mehanizmi
– konkretno, inovacije i rast. Drugim rečima: najveći „ujednačivači“ u
istoriji bili su nasilni događaji poput ratova, revolucija, propasti država
i sistema i pandemije, ali najveći „umanjivači“ siromaštva u istoriji su
bili miroljubivi procesi.

10kap Odlomak

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

10kap Odlomak

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

DESET

Kr itika kr itike kapitalizma

First published in German Language as:

Translated into English as: The 10 Greatest Fallacies of Anti-Capitalists

© 2022 Rainer Zitelmann / All Rights Reserved.

Translated into the Serbian Language through mediation of

Copyright © 2023. za srpsko izdanje, Heliks

Indeks imena 335

i koliko proizvoditi, potpomognute u odlučivanju cenama koje diktira

antikapitalizam je ponovo u modi i u sve većoj meri oblikuje razmišlja-

Treći segment knjige, deo C, tiče se popularnih percepcija kapita-

Zato je preduslov za čitanje ove knjige otvorenost za činjenice koje

slučaju, to obuhvata i činjenice u prilog kapitalizmu. Suđenje na kome

viđena u istoriji. Godine 1981. stopa apsolutnog siromaštva iznosila je

kuglanje, loptanje itd., doprinosile su održanju zdravlja i snaženju nji-

u Nemačkoj, gde su i gradovi i sela neprestano trpeli nestašice hrane,

i najnižim slojevima radničke klase. Prema Legranu d’Osiju, radnik ili

dugih vremenskih perioda. Na osnovu izuzetno složenih proračuna došao

O ovome sam pisao detaljnije u knjizi Moć kapitalizma, u kojoj sam

socijalističke ekonomije pod kontrolom države na tržišnu ekonomiju nije

nezavisnim kapitalističkim Hong Kongom, u to vreme još uvek koloni-

Zvanično proglašenje tržišne ekonomije na Četrnaestom kongresu

regiona i zaključio da „što je provincija sprovela više tržišno orijenti-

nekakvom jedinstvenom „trećem putu“ između kapitalizma i socija-

Kapitalizam je učinio više za prevazilaženje gladi i siromaštva nego

proizvod po glavi stanovnika većine kapitalističkih zemalja 71.576 dolara.

novčana strana pomoć i kultura zavisnosti od pomoći ujedno su i pod-

i pod mnogo većim rizikom od izrabljivanja. S druge strane, oponenti

ali svakako ne i na preduzetnike. Za preduzetnike je najvažniji kvali-

osnivača WhatsAppa zgrnula su bogatstvo od 13 milijardi dolara. Oboga-

Zaposleni tako prenose modele procene sopstvenog učinka i nagra-

Ako uporedite šta vrhunski menadžeri rade za svoje kompanije kad

S druge strane, vulgarni socijalisti, kako ih Marks naziva, raspodelu sma-

Rezultati studije su jasni: nije tačno da, kako bi antikapitalisti voleli

odnosu na drugog; procenjuje sebe prema drugom i nalazi da joj nešto

i milijardera – ali istovremeno, stotine miliona ljudi se uzdiglo iz siro-

kapitalizam ili tržišna ekonomija, očekivani životni vek je porastao i za

u medijima i postala svetski bestseler. Piketi kritikuje činjenicu da, kako

od 30 miliona), udeo onih koji su se obogatili svojim trudom bio je još

Filip Delsol ističe da se u razdoblju od 20 godina za koje Piketi tvrdi da

pojedinaca. Pre deset godina, 1 posto onih u vrhu obuhvatao je (često

Dakle, brojke o povećanju nejednakosti u Sjedinjenim Državama i u

Globalizacija je takođe razlog za porast nejednakosti u razvijenim

Ispostavlja se da kritike globalizacije potvrđuju takav pomak – među-

zemljama je izvor opravdane kritike. Ali ako napredovanje u društvu

You might also like