I.

ИСТОРИЈА ЈЕЗИКА СА ДИЈАЛЕКТОЛОГИЈОМ

Развој језика до XIX века

Већина европских језика чини индоевропску језичку заједницу, а сви ти језици

развили су се из јединственог језика праиндоевропског. Први језик свих Словена је
прасловенски, а из њега су развиле породице словенских језика.
Словенски језици:
• јужнословенски језици
- српски
- хрватски
- македонски
- бугарски
- словеначки
- старословенски (изумрли језик);
• западнословенски језици
- чешки
- пољски
- словачки
- лужичкосрпски (горњи и доњи);
• источнословенски језици
- руски
- белоруски
- украјински

863. година (IX век):

• Ћирило и Методије (Солунска браћа) долазе у Моравску и ова година се узима
као година када су Словени примили писменост.
• Глагољица → прво словенско писмо, саставио Ћирило по угледу на грчко
писмо; а назив писма од глагола „глагољати“ = говорити.
• Старословенски језик → Ћирило и Методије су створили први књижевни језик
Словена – старословенски језик. Старословенски језик био је четврти језик на
коме се могло читати Свето писмо, после хебрејског, грчког и латинског. Њиме се
богослужило и писало, али се није говорило. У употреби је од настанка (друга
половина IX века) до почетка XII века.

Крај IX века – почетак X века = друго словенско писмо = ћирилица, настала по

угледу на свечано (уницијално) грчко писмо. Аутори ученици Ћирила и Методија, назив
по учитељу Ћирилу.
Црноризац Храбар (крајем IX и почетком X века) написао прву филолошку
расправу на старословенском језику, ћирилицом – Слово о писменима, које говори о
значају глагољице и раду Ћирила и Методија.
Редакције (рецензије) → сви преписи (умножавање књига) садрже извесне промене
које су својствене ономе ко их је преписивао. Тако су настале редакције (или измене)