UVODNIK

1. UVODNO SLOVO AUTORA

2. OBJAŠNJENJA I UPOZORENJA

OSNOVNI METAFIZIČKI ZAKONI SUDBINE

1. Temeljni zakon metafizike - Zakon Boga

2. Zakon o zakonima

3. Zakon Ljubavi, Vere i Nade - Večni Zakon Istine, Moći i

Sreće

4. Zakon uzroka i posledice (Zakon „setve i žetve“)

OSTALI METAFIZIČKI ZAKONI SUDBINE

1. Zakon akcije i reakcije 2. Zakon aktivnosti

3. Zakon altruizma 4. Zakon ambicije

5. Zakon analogija 6. Zakon ateizma

7. Zakon bezobzirnosti 8. Zakon blagosti

9. Zakon Boga 10. Zakon bogatstva

11. Zakon bolesti 12. Zakon borbe

13. Zakoni braka i muško-

14. Zakon brige
ženskih odnosa

15. Zakoni budućnosti 16. Zakon cilja

17. Zakon civilizacije 18. Zakon ćutanja

19. Zakon čarolije 20. Zakon čuda

21. Zakon dela 22. Zakon dobročinstva

23. Zakoni dobra i zla 24. Zakon dobronamernosti

25. Zakon dogmatizma 26. Zakoni Duhovne Suštine

27. Zakoni Duhovne Zaštite 28. Zakoni duše

29. Zakon dužnosti 30. Zakon egoizma

31. Zakon evolucije 32. Zakon filozofije

33. Zakon genijalnosti 34. Zakon gluposti

35. Zakon gneva 36. Zakon govora

37. Zakoni greha 38. Zakon harmonije (sklada)

39. Zakon hipnoze 40. Zakoni hrabrosti

41. Zakoni humanosti 42. Zakon ideala

43. Zakon ideja 44. Zakon iluzija

45. Zakon iskrenosti 46. Zakon iskustva

47. Zakon iskušenja 48. Zakon istine

49. Zakon istorije 50. Zakon istrajnosti

52. Zakon jednakosti i

51. Zakon jasnoće
različitosti

53. Zakon karaktera 54. Zakon koristi

55. Zakon krađe 56. Zakon lenjosti

57. Zakoni lepote 58. Zakon lukavstva

59. Zakon Ljubavi 60. Zakon ljutnje

61. Zakoni mašte 62. Zakon materije

63. Zakon meditacije 64. Zakon Metafizičke Svrhe

65. Zakon milostinje i
66. Zakoni mira i spokojstva
milosrđa

67. Zakon misli i mišljenja 68. Zakon mladosti i starosti

69. Zakoni moći 70. Zakon mode

71. Zakoni molitve i molbe 72. Zakoni morala

73. Zakoni mržnje 74. Zakon mudrosti

75. Zakon muzike 76. Zakon Nade

77. Zakon nagona 78. Zakon naroda

79. Zakon nauke 80. Zakon Nebeskog Carstva

81. Zakoni negativnosti 82. Zakon neuspeha

83. Zakon neprijateljstva 84. Zakon novca

85. Zakon obećanja 86. Zakon obmane

88. Zakon metafizičke

87. Zakon odgovornosti
odmazde

89. Zakon opraštanja 90. Zakon opravdanja

 92. Zakon optimizma i
91. Zakon opreznosti
pesimizma

93. Zakoni osećanja 94. Zakoni osvete

95. Zakon pada 96. Zakon pamćenja

97. Zakon pameti 98. Zakon patnje

99. Zakon plemenitosti 100. Zakon pobede

101. Zakon pohlepe 102. Zakon pohvale

103. Zakon pokajanja 104. Zakoni politike

105. Zakoni pomoći 106. Zakon ponosa

107. Zakon poravnanja 108. Zakon poroka

109. Zakon posedovanja 110. Zakon poslušnosti

112. Zakon potrebe i Prave

111. Zakon potomstva
Potrebe

113. Zakon pouke 114. Zakon poverenja

115. Zakon pravde 116. Zakon prijateljstva

117. Zakon prokletstva i
118. Zakon promena
kletve

119. Zakon poretka 120. Zakon poslova

121. Zakon proroka 122. Zakon rada

123. Zakon radosti 124. Zakon rata

125. Zakon razuma 126. Zakon reči

127. Zakon reda i nereda 128. Zakoni religije

129. Zakon rodoljublja (ili

130. Zakon savesti
patriotizma)

131. Zakon saveta 132. Zakon sigurnosti

133. Zakoni sile 134. Zakon siromaštva

135. Zakon skromnosti 136. Zakon slabosti

137. Zakon slobode 138. Zakon sloge

139. Zakon Slučajnosti 140. Zakon smeha

141. Zakon snage 142. Zakon snova

143. Zakon Spasa 144. Zakoni sreće

145. Zakon smaka sveta 146. Zakon straha

147. Zakoni strasti 148. Zakon strpljenja

149. Zakon sudbine 150. Zakon sumnje

151. Zakon suprotnosti 152. Zakon svađe

153. Zakon Svesti 154. Zakon sveta uzraslih duša

155. Zakon svrhe i Prave 156. Zakon suštine sveta i

Svrhe Čoveka

157. Zakon šale 158. Zakon štednje

159. Zakon taštine 160. Zakon ugleda

161. Zakon umerenosti

162. Zakon umetnosti
(mere)

164. Zakon uvećanja (ili

163. Zakon uspeha
„lavinskog efekta“)

165. Zakon uvrede 166. Zakon uživanja

167. Zakon Večnosti 168. Zakon Vere

169. Zakon odnosa vere i
170. Zakon vernosti
volje, mašte i želje

171. Zakon vlasti 172. Zakon vođa i organizatora

173. Zakon volje 174. Zakon vremena

175. Zakon Velike Promene 176. Zakon vrline

177. Zakon zadovoljstva 178. Zakon zahvalnosti

179. Zakon zakona

180. Zakon zasluga
(društvenih)

181. Zakon zavisti 182. Zakon zdravlja

183. Zakon zločina 184. Zakon znanja

185. Zakon želje 186. Zakon Života

UVODNIK
UVODNO SLOVO AUTORA
Valja odmah raščistiti nekoliko mogućih nedoumica čitalaca, što
smatram za svoju dužnost.

Prvo: ja u stvari nisam autor ove knjige – već njen priređivač.

Naravno, knjižicu jesam napisao ja lično i samostalno; ona je,
dakle, moja intelektualna svojina i ja raspolažem svim autorskim
pravima u vezi sa njom. Prema tome, sasvim je logično i u
skladu sa izdavačkim pravilima i običajima što sam potpisan kao
autor. Ali, metafizičke zakone nisam ja izumeo - NJIH JE DAO
BOG, a ja sam se samo potrudio da ih priredim za najširi
čitalački krug. Prema tome, smisleno je da čitaoci stavljaju
moguće primedbe u vezi sa tim mojim načinom predstavljanja
metafizičkih istina, ali ne i u vezi sa samim istinama - jer one su
takve kakve jesu, bez obzira šta će ko o njima da misli. Može
sve to i drugačije da se napiše - možda bolje ili lošije - ali bi,
svejedno, metafizički zakoni ostali to što jesu: METAFIZIČKI
ZAKONI.

Drugo: naivan je svako ko pomisli kako je ova knjižica jedan od

načina da se zaradi novac. Izdavači traže ono što „narod voli“, a
ogromna većina naroda ne želi da se bavi metafizikom. Dobro,
to je stvar ličnog izbora - pa makar taj izbor bio i na sopstvenu
štetu. Ali, koliko sam uspeo da saznam, niko u svetu dosad nije
sakupio i formulisao metafizičke istine koje imaju značaja za

ljudsku sudbinu - i to na jasan način, lišen svake ideološko-

filozofske, religiozne ili bilo kakve druge pristrasnosti.
Metafizičke spoznaje do kojih sam došao naprosto su tražile
„ventil“ na duši i način na koji će „izaći napolje“, poput ptice
gajene u kavezu. Kada sam „otvorio“ taj ventil, počela je da
„ističe“ RACIONALNA I HUMANA METAFIZIKA. U ovoj
knjižici dat je jedan „izvadak“ metafizičkih spoznaja - date su
metafizičke istine uz pomoć kojih čovek može upravljati
sopstvenom sudbinom, odnosno izgrađivati svoju dušu, čuvati je
od prljavština i koristiti se sopstvenim unutarnjim
moćima. Ovo je svrha knjižice - a ne zarada. Novac će sam doći
u onoj meri u kojoj to bude imalo metafizički utemeljenu svrhu.

Treće: niti je ova knjižica utemeljenje nekog novog religioznog

učenja, niti je potpora nekoj od već postojećih religija, a takođe
ne predstavlja ni zasnivanje novog filozofskog ili ideološkog
sistema. Ono što je u njoj dato može da pripada svakom, a niko,
opet, zbog toga ne mora da se odriče sopstvenih ubeđenja -
svako može da se svrstava gde god želi, prema svojoj volji i
sopstvenom nahođenju. Svetu je dosta obezduhovljenih
ideoloških i religioznih podela, koje su ljudima nanele više zla
nego što su svi proroci i propovednici skupa namenili
„grešnom“ čovečanstvu zbog „neposluha“ i „pogrešnog“
svrstavanja. Čemu praviti još podela među ljudima? A čemu,
opet, tražiti i da svi ljudi isto misle i čine?Jer, jedinstvo
različitosti čini osnovu Harmonije Sveta.

Naravno, mnoge od metafizičkih istina na određen način su

„ugrađene“ u postojeća religiozna učenja (i Božje
zapovesti predstavljaju svojevrstan izraz metafizičkih zakona),
odnosno u velike misli osnivača religija i naročito umnih i
produhovljenih ljudi. Stoga se, recimo, u ovoj knjižici
pominje Hrist i Njegovo Učenje, jer On je u stvari izvrsno
vladao metafizičkim istinama i moćima. Ali, ne treba misliti da
se Hrist pominje kako bi bile „poduprte“ neke religiozne dogme,
ili nekakva druga učenja i shvatanja. Govoriti o metafizičkim
(duhovnim) istinama, a ne pominjati Hrista - bilo bi jednako
glupo kao i danima uporno žedan kopati bunar pored izvora, a
nijednom ne piti vode. Druga je stvar što su mnoga religiozna
učenja bila prekrajana po „meri“ i volji svakojakih „autoriteta“,
što su velike misli interpretirane kako se kad i kome prohtelo i
što je čak i Hristovo Učenje, koje je čovečanstvu pokazalo PUT
SVETLOSTI I SPASENJA bez obzira na religiozne podele,
takođe neretko izobličavano i po volji nekih ovozemaljskih
„moćnika“ i „pametnjakovića“ čak pretvarano u sopstvenu
suprotnost. Čime bi se, inače, mogli objasniti verski ratovi,
inkvizicije, deljenje „Božje pravde“ mačem i nasiljem,
vojevanje „u Ime Božje i Hristovo“ i druge užasne ljudske
gluposti, totalno suprotstavljene baš Bogu i Hristovom Učenju.
Prava vrednost metafizičkih istina i jeste u tome što su lišene
takvih bogohulnosti, namerno smišljenih da se njima
opravdavaju grešne ljudske misli i postupci.

Četvrto: predstavljene metafizičke istine nisu proizvod nikakvih

„salonskih“ mudrovanja, niti nedostatka „pametnijeg posla“.
Ovo takođe nije ni nekakva moja „lična“ filozofija, premda
svaki čovek ima prava na zasnivanje sopstvenih pogleda na
Svet. Ali moram reći, zarad čitalačke radoznalosti, da
metafizičke istine u mom životu dejstvuju besprekorno - ja i na
ličnom primeru imam dokaze za njihovu realnost. Međutim,
metafizički zakoni odnose se podjednako i na one koji ih uopšte
ne poznaju. U tome niko nema ni privilegije ni popuste. Kada se
pažljivo prouči način razmišljanja i ponašanja bilo kog čoveka, i
kada se sve to uporedi sa onim što mu se dešava u dužem
vremenskom periodu - svakako će se ustanoviti precizno
funkcionisanje metafizičkih uzročno-posledičnih veza. Ovo
svako sam može da proveri i na sopstvenom primeru. Osim
toga, iako su metafizičke istine međusobno povezane - na svakoj
posebno može se izgraditi čitava jedna nauka.

U ovoj knjizi najpre su data četiri osnovna metafizička zakona, a

ostali zakoni na njima se zasnivaju ili su s njima u vezi. Zakoni
humane racionalne metafizike, koji u stvari
predstavljaju metafizičke zakone ljudske sudbine, dati su u 185
tačaka, razvrstanih prema ključnim pojmovima. Tu se nalazi
mnoštvometafizičkih istina univerzalnog značaja. Ali, niti je to
konačan „spisak“ metafizičkih istina, niti je ovde o svakoj
pojedinačnoj istini iscrpljeno sve što može da se kaže. Ova
knjiga je u stvari samo skraćen pregled metafizičkih zakona koji
imaju značaj za „oblikovanje“ ljudske sudbine, ali je i kao takva
sasvim dovoljna za svakog ko je ozbiljno shvati. „Vrata“
metafizike nikom nisu zatvorena, jer u njoj „ima mesta“ za
svakog. Nije ni važno šta će se kojim imenom zvati i odakle će
ko poći - ali metafizičke istine može da otkriva i promišlja svako
ko to iskreno želi, ne menjajući pri tom svoja religiozna,
filozofska i druga opredeljenja. Metafiziku, dakle, prevashodno
treba shvatiti KAO NAUKU koja pripada SVIMA i kojoj
pripada SVAKO. Onim što je dato u ovoj knjizi niko ne treba da
se opterećujena bilo koji način - to nije njena svrha. Metafizičke
istine treba čitati i o njima razmišljati potpuno opušteno, bez
grča i prisile, a takvo čitanje već je i samo po sebi blagotvorno.
Ova knjižica, koja u isto vreme predstavlja i svojevrsnu amajliju
svome vlasniku, mnogima će doneti radost - to pouzdano znam.
Unapred se radujem zbog toga i smatram da mi je to već
nagrada.
OBJAŠNJENJA I UPOZORENJA
Ovo nije obična knjiga - tu ne treba imati nikakvih predrasuda,
niti lažne skromnosti. Sve treba postaviti na svoje mesto, da
bi prave vrednosti mogle doći do izražaja. A osim toga, kako
nešto uopšte može za nekoga imati istinsku vrednost i značaj,
ako onaj ko se time bavi namerno umanjuje tu vrednost i taj
značaj? U tom smislu valja reći sledeće: ova knjiga nije napisana
da bi čitaoci njome „prekraćivali dosadu“, niti da bi se
iščuđavali onome što u njoj piše. Ona je naprosto mnogo kori-
snija, a svakom čitaocu koristiće onoliko koliko je sam voljan da
spozna i koristi METAFIZIČKE (DUHOVNE) ISTINE SVETA
vezane za ljudsku sudbinu. Ovo je prvo što treba imati na umu.
Namena ove knjige takođe nije da krasi police kućnih zbirki i
biblioteka. Ona treba da bude čest „saputnik“ svog vlasnika, jer
u njoj su „pohranjene“ VELIKE METAFIZIČKE ISTINE, čija
je snaga OGROMNA čak i kad su samo sakupljene i napisane
na istom mestu (odnosno u istoj knjizi). Kao takva, ona
predstavlja istinsku AMAJLIJU izuzetnih moći, koja već i
samim svojim prisustvom može da čini PRAVA ČUDA u najpo-
zitivnijem smislu. Neverovatno, zar ne? Dabome, oni koji u tako
nešto ne mogu da poveruju - u pravu su: na njih se ta
čudotvorna svojstva ove knjige i ne odnose. Ali, i te kako se
odnose na one koji su spremni da posumnjaju u svoje sumnje, da
ih odbace i zamene ih VEROM. I kraj priče, što se tiče primene
ove knjige kao amajlije.
Ali to što se ova knjiga može koristiti kao amajlija u doslovnom
smislu, nije njena ni jedina ni osnovna namena. To je došlo više
„usput“, zbog samog karaktera iznetih metafizičkih istina.
Međutim, osnovna svrha knjige je da čitaocima omogući
spoznaju i prihvatanje metafizičkih istina, kako bi na osnovu
toga uzeli sopstvenu budućnost i sudbinu u svoje ruke. „Već
viđeno“, reći će neko. Zar je malo raznoraznih „dušebrižnika“,
„proroka“, „duhovnih vođa“ i svakojakih drugih „stručnjaka za
onostrane poslove“ - koji svi odreda nude „čuda neviđena“
onima što su voljni da ih slede, odnosno da prihvataju bez
pogovora i promišljanja ono što im se „servira“? Međutim, ono
što je dato u ovoj knjizi s tim nema apsolutno nikakve
veze. Racionalna i humana metafizika bavi se metafizičkim
istinama bez bilo kakve mistifikacije, misaonog zamagljivanja i
kvaziduhovnog mešetarenja. Ona se nikome ne nameće, a svako
može - ako zaista želi - da proveri dejstvo metafizičkih zakona i
na ličnim primerima. Od metafizičkog poravnanja računa niko
ne može biti pošteđen - i to je sve! Ostalo je stvar ličnog izbora.

Ni metafizičke istine, niti pak sama ova knjižica, nisu nikakav

„čarobni štapić“ za ispunjenje svake ljudske želje, bez ikakvog
truda i odgovornosti. Uzeti sudbinu u svoje ruke, ne znači
„mahati čarobnim štapićem“ po svom nahođenju i prema
trenutnim prohtevima. Sudbinu sami tvorimo svojim mislima,
osećanjima i delima - barem u onoj meri u kojoj sudbina i
budućnost uopšte zanimaju ljude. Drugim rečima, sve što treba
da nas zanima u vezi sa sopstvenom sudbinom i budućnošću,
sve što zaista možemo da promenimo (a možemo sve ono što
nas obično i zanima) - u našim je sopstvenim rukama.
Poznavanje i poštovanje metafizičkih zakona jedini je pouzdan
način da to i postignemo, a sam taj način možemo nazivati kojim
god želimo imenom. Metafizika, dakle, ne nudi sama po sebi
nikakve „kule i gradove“, „brda i doline“, nikakva čuda i
postignuće „brze“ sreće bez ličnog učešća. Ali, ona zaista nudi
čuda i postignuće apsolutne sreće srazmerno pridržavanju
metafizičkih istina. Sam čovek je ČUDO zahvaljujući ogromnim
moćima koje se u njemu „kriju“, ali koje on slabo koristi baš
zbog nepoznavanja sopstvene metafizičke suštine i metafizičkih
istina.

Sva zbivanja u materijalnom svetu u svojoj „pozadini“ imaju

neka fizička kretanja i interakcije - imaju neku
svoju fiziku odvijanja. Time se, osim fizike, bave i mnoge druge
materijalističke nauke. Međutim, nema ničega u Svetu što nema
i neku nematerijalnu, METAFIZIČKU suštinu, koja je u
stvariNADREĐENA svakoj fizičkoj (materijalnoj) suštini. Time
se bavi metafizika, a sama ta reč označavaono što dolazi „posle
fizike“. Isti naziv koristi se još od antičkog doba, i to u vrlo
različite svrhe. Da ne bude zabune, ovde je reč o savremenoj
RACIONALNOJ METAFIZICI, koju nazivamo HUMANOM
METAFIZIKOM kada se bavi metafizičkim pitanjima u vezi sa
ljudskom sudbinom i egzistencijom. Prevashodno je, dakle,
reč o nauci koja zadovoljava uslove racionalnog poimanja i
proverljivosti, ali je, za razliku od „obične“ materijalističke
nauke, ona duhovno potpuno utemeljena. Prema tome,
metafizičke istine nisu okrenute ni protiv koga i ni protiv čega,
one su jednostavno takve kakve jesu - bez obzira kome se to
sviđa, a kome ne.

Kao što nije logično da neko bude protiv prirodnih zakona

materijalnog sveta (recimo protiv fizičkog zakona gravitacije),
jednako nije logično ni da neko bude protiv bilo kog
metafizičkog zakona - bez obzira da li ga se on sam pridržava.
Ko padne sa drveta osetiće posledice dejstva zakona gravitacije,
a ko krši metafizičke zakone takođe će osetiti posledice tog
kršenja, bez obzira da li je toga uopšte svestan i da li ume da
„poveže“ šta je čime izazvano. Niti je smisleno okriviti fiziku
zbog pada sa drveta (kriv je onaj što se peo i pao), niti je
pametno okriviti metafiziku zbog posledica kršenja metafizičkih
istina (kriv je onaj ko ih krši). Ali, sa metafizikom stvari ipak
stoje drugačije: možete o fizičkim zakonima misliti šta god
hoćete sve dok ih ne kršite, ali već i sam negativan stav prema
metafizičkim istinama povlači odgovarajuće posledice! Vrlo je
bitno da se ovo shvati kao upozorenje.
Mnogi će se pitati kako se to stvarno sudbina može uzeti u svoje
ruke uz pomoć metafizičkih zakona. Pre konkretnih uputstava u
vezi s tim, razmotrimo jedno vrlo ilustrativno poređenje.
Zamislimo lađu koja plovi nekom rekom, ka ušću u more. Ako
je kormilar stručan i odgovaran, revnosno će obavljati svoj
posao i umeće da se snađe i u onim situacijama koje nisu
predviđene. Ali, ako je kormilar neodgovaran, ili pak ako ne
poznaje zakone upravljanja lađom - u oba slučaja ishod će biti
isti: brod će se nasukati. Ne može se tačno utvrditi kada i
kako će brod sa neodgovornim i nestručnim komilarom okončati
plovidbu, ali to i nije bitno. Važno je da će takav brod sigurno
imati probleme i da neće stići na cilj. Isto tako, lako je
pretpostaviti da će stručan i revnosan kormilar dovesti brod na
odredište.
Stvari slično stoje i sa ljudskim sudbinama. Svaki čovek je
„brod“, a „kormilar“ je njegov um, odnosno njegova svest i
savest; „reka“ je ono što je svakom čoveku dato rođenjem i
mimo čega se ne može, kao što lađa ne može da plovi izvan
rečnih obala - ali ima nebrojene mogućnosti izbora puteva na
samoj reci; a „kormilareva“ znanja i revnost
predstavlja poznavanje i poštovanje metafizičkih istina. Ko se
tih istina ne pridržava, zacelo će se negde „nasukati“ (zar je
bitno gde i kako?). A onaj koji te istine poznaje i koji ih se
pridržava, BEZBEDNO plovi „rekom“ života - ka „moru“
ISTINSKE I NEPROLAZNE SREĆE.
Naše misli, osećanja, namere i dela određuju i način upravljanja
našom sopstvenom budućnošću. Nijedan račun na metafizičkom
planu ne može ostati neplaćen. Postoje mali i neprimetni računi,
postoje veliki i „skupi“, a postoje i zbirni računi koji nastaju
zbrajanjem mnoštva manjih. Što je najvažnije, metafizičke
sile ne „razrezuju“ veličine računa prema uobičajenim ljudskim
merilima, već po meri metafizičkih istina. Ne mogu to mnogi
čitaoci shvatiti nakon jednokratnog i letimičnog čitanja ove
knjižice. Ovo je takođe razlog zbog koga ova knjiga treba da
bude čest „pratilac“ svog vlasnika. Metafizičke zakone treba
čitati pažljivo i „natenane“ kad god se ukaže zgodna prilika.
Nema svrhe da se za to čekaju neke posebne prilike i naročiti
uslovi. Kad god možete da se opustite i skoncentrišete nekoliko
minuta, eto prilike da se pažljivo pročita barem nekoliko
rečenica i da se o njima - što je posebno važno - duboko
porazmisli. Svaki ambijent i svako okruženje može ispunjavati
uslove za to, ako ih ispunjava um čitaoca. Zato je važno da
knjižica bude što češće uz svog vlasnika. Čemu biste uzalud
prekraćivali vreme dok nekog čekate na ulici, sedite u parku,
putujete, pravite pauzu na poslu, odmarate se negde u prirodi ili
u svojoj kući? Neka vam u takvim prilikama „pravi društvo“ ova
knjižica, a čitajte je samo onda kada vam to neće ličiti na
obavezu i kada osetite unutrašnju potrebu. Prekinite čitanje kad
god vam se učini dosadnim i usi-ljenim, ili kada primetite da vas
to ne čini zadovoljnim. Čitajte ponovo metafizičke zakone - sve
dok vam ne bude jasno da su metafizičke istine u vama i vi u
njima. Tako ćete sopstveni život, budućnost i
sudbinu maksimalno uzeti u svoje ruke.

Biće i onih kojima se neće dopasti ono što piše u ovoj knjižici (a
zar ima negde takve knjige koja bi se svakom dopala?) I ne
samo to - biće zacelo i onih koji će poželeti da omalovaže i
ospore ono što je napisano, pa čak i da nipodaštavaju ovu knjigu
i one koji se bave onim što je u njoj izneto. Ali, metafizički
zakoni važe i za one koji im se protive! A kako već i samo
protivljenje metafizičkim istinama izaziva odgovor metafizičkih
sila - najbolje je da čitalac odmah prekine čitanje čim se u njemu
pojavi otpor prema onome što je napisano. Ukoliko se to
ponovi i nakon nekoliko uzastopnih pokušaja čitanja - knjižicu
je najbolje pokloniti nekom ko će pokušati ozbiljno da je shvati.

Naći će se možda i poneki „preduzimljiv“ čovek, kome će pasti

na um da preštampava, umnožava, prevodi ili na drugi način
nelegalno iskoristi ovu knjigu. Kamo sreće kad bi mu se to
stvarno isplatilo, jer to bi značilo da ima dosta ljudi voljnih da se
bave metafizičkim istinama. Ali, teško je poverovati da bi to
mogao biti isplativ potez. Međutim, to nije glavni problem za
nekog potencijalnog uzurpatora autorskih prava u vezi sa ovom
knjižicom. Mnogo je važnije to što takva uzurpacija ne može
proći bez odgovora metafizičkih sila, koji će stići sa „ka-matom“
i obavezno biti SKUPLJI od eventualno stečene koristi. Bilo bi
SKROZ NELOGIČNO očekivati da metafizičke sile budu
„ravnodušne“ prema nekom ko se nepošteno odnosi BAŠ prema
knjižici koja se bavi metafizičkim istinama, odnosno prema
njenom autoru!

Sve što se zbiva ima neki SMISAO I SVRHU. U skladu s tim, i

primerci ove knjižice, ma kako bili malobrojni, pronaći će put
do onih kojima će biti od koristi. A opet, i to što metafizičke
istine nekoga ne zanimaju - takođe ne znači da je
njegovo postojanje lišeno svake svrhe i smisla.

BOG NEKA NAM SVIMA POMOGNE!

OSNOVNI METAFIZIČKI ZAKONI
SUDBINE
1. Temeljni zakon metafizike - Zakon Boga
Bog je u svemu i sve je u Njemu; On je sveprisutan, svevremen i
vanvremen, večan i neograničen, u svakom pogledu svemoguć i
apsolutan; On je apsolutno savršen, pozitivan i realan; Njegova
Realnost je iznad bilo kakve druge realnosti, Njegova Moć iznad
bilo koje druge moći, Njegova Dobrota iznad bilo koje druge
dobrote; Bog se ispoljava u svemu, a sveukupnost metafizičkih
zakona predstavlja Njegovu neposrednu manifestaciju;
Metafizička Suština Sveta predstavlja Božje Sveprisustvo; kršeći
metafizičke zakone i ne priznajući Božje Prisustvo i Metafizičku
Suštinu sebe i Sveta, čovek dobrovoljno sebe izgoni iz Božjeg
Carstva, odnosno iz Metafizičkog (Duhovnog) Sveta Večnosti,
Harmonije i Apsolutne Sreće.

Komentar:

Temeljni zakon metafizike u stvari predstavlja i jedinu moguću

„definiciju“ Boga. Istina, takva „definicija“ može se formulisati
na razne načine, ali u njoj Bog više ne bi bio Bog ako bi se
ukinuo makar i samo jedan od Njegovih atributa. Pored nekog
boga koji, osim božanskih moći, poseduje i tipično ljudske
osobine kao što su gnev, osvetoljubivost, nametanje volje itd -
valjalo bi „potražiti“ nekog boljeg, Pravog Boga. U racionalnoj
metafizici Bog nije pitanje VERE U BOGA, jer ON predstavlja
Primarnu Realnost u koju ne može biti sumnje. Svako pre treba
da posumnja u sopstvenopostojanje, nego u
postojanje Boga. Bog takođe ne pripada pojedinačnim religijama
i učenjima u kojima se On pominje. On je Jedan i Jedinstven, a
sve različitosti među religijama i učenjima stvorili su sami ljudi,
ne „konsultujući“ Boga i čak protivno Njemu Samom.

Ljudska duhovno-intelektualna evolucija u stvari predstavlja

evoluciju shvatanja Boga! U pagansko doba „postojalo“ je
mnoštvo bogova sa tipično ljudskim osobinama, koji su se čak
međusobno svađali i sukobljavali, mogli su biti jednako zli kao i
dobri, ljudima su po svom nahođenju činili i dobro i zlo,
„tražili“ su da im se prinose žrtve (čak i ljudske!) kako bi
zauzvrat ljude poštedeli većih nevolja itd. Jednom rečju,
paganski bogovi jednako su mogli biti od štete kao i od koristi.
U Starom Zavetu„susrećemo“ se sa Jednim i Jedinstvenim
Bogom, koji doduše ima svog zlog protivnika i otpadnikasotonu,
ali je i On Sam ipak osvetoljubiv, sklon gnevu i kažnjavanju, još
uvek zahtevan u pogledu prinošenja nekih vrsta žrtava i slično.
Tek sa pojavom Hrista upoznajemo Novo Lice Boga, Lice
Ljubavi, praštanja, pažnje i bezgraničnog razumevanja - što već
mnogo bolje priliči Pravom Bogu. Međutim, i Slika Boga koju je
ljudima pokazao Hrist vremenom je postala razlog za sukobe,
raznolika tumačenja i iskrivljavanja, borbu među raznim
religijama, religioznim mišljenjima i učenjima, kao i za
svakojake druge ljudske zavrzlame i budalaštine koje,
naravno, sa Bogom i Hristom nemaju blage veze. Zbog toga i
dan-danas mali broj ljudi može da shvati i pojmi Hristovo
Učenje i Njegovu Predstavu o Bogu.

U metafizici Zakon Boga ima temeljnu ulogu upravo zbog toga

što oni koji su se „udaljili“ od Istinskog Boga ne mogu da
razumeju i prihvate metafizičke zakone. To je prva barijera koju
valja prevazići. Bogne bi ni bio Bog kad bi mogao da se pojmi i
definiše na neki „prost“ način, dostupan čak i onima koji
uNjega ne veruju. Zar se Njegova Božanska Veličina ne ogleda
upravo u tome što i pored Svemoćidopušta čak i postojanje onih
koji Ga odbacuju? Bogu svakako ne bi dolikovalo da se
dokazuje svakom glupaku pojedinačno. Ali, Bog je ipak
racionalno spoznatljiv - u racionalnoj metafizici tu nema
dileme. Metafizička Suština Sveta čisto je božanske prirode, a
„utkana“ je u sve što postoji - pa Boga vidimo gde god
pogledamo. Jedino Ga ne možemo videti u čoveku koji je sam
odlučio da ne priznajeBoga i sopstvenu pravu suštinu.
2. Zakon o zakonima
Metafizički zakoni deluju neprestano, bez prostornih,
vremenskih i bilo kakvih drugih ograničenja; nikad i ništa ne
može im se suprotstaviti, a sve što čovek oseća, misli i čini -
vredi samo onoliko koliko je usklađeno sa metafizičkim
zakonima i ni o kakvoj drugoj pravojvrednosti ne može se
govoriti.

Komentar:

Bog je u racionalnoj metafizici apsolutno dobar, pozitivan i

savršen. Ništa što je loše ne dolazi od Boga, već od Njegovog
protivnika sotone, tog „vrhovnog“ prekršioca metafizičkih
zakona. Kršeći metafizičke zakone svesno ili nesvesno, i ljudi
srazmerno tom kršenju postaju sotonini poslušnici, čime
zaslužuju propadljivost, patnje, nevolje i razne probleme.
Ali, Bog ipak ne kažnjava ljude, jer On je iznad svake osude i
represije. Zlom sotona „nagrađuje“ svoje sledbenike, jer je zlo
njegov izum i proizvod, kojim se on u svojoj metafizičkoj
gluposti ponosi. Drugim rečima, Bog je čoveku daoslobodnu
volju, tu Božansku Iskru u čoveku, koja neizostavno
podrazumeva i dopuštanje greške, kao i učenje na greškama
(kako svojim - tako i tuđim). Posledice kršenja ili poštovanja
metafizičkih zakona dolaze „automatski“, a Bog lično čak se i ne
meša u sve pojedinačne slučajeve. Varaju se oni
kojiBoga zamišljaju kao strogog „starca“ sa spiskom u rukama,
koji revnosno beleži greške svakog čoveka ponaosob, kako bi na
osnovu toga naknadno pristupio kažnjavanju i revanšizmu. Ako
je nešto bogohulno, onda je to svakako takva predstava,
koja Bogu pripisuje ulogu cepidlake, zlopamtila i
osvetnika. Bog naprosto ne može biti takav, a sve što se ljudima
dešava posledica je njihovog izbora na metafizičkom
planu. Ništa što mislimo, činimo i osećamo ne može biti
pošteđenodelovanja metafizičkih zakona. A Istinskom Bogu ne bi
ni dolikovalo da vodi računa šta je svaki čovek ponaosob
pomislio, učinio, rekao i pojeo. Takvo namćorsko ponašanje
glupo je pripisivati Bogu.
3. Zakon Ljubavi, Vere i Nade - Večni Zakon Istine, Moći i
Sreće
Imaj Ljubav, Veru i Nadu - imaćeš SVE i više od toga, imaćeš
VEČNU ISTINU, NAJVEĆU MOĆ I TRAJNU SREĆU.

Komentar:

Čista Ljubav je „materijal“ od koga je sačinjena Metafizička

(Duhovna) Suština Sveta. Sam Bog je takođe Ljubav, koja nije
samo atribut, svojstvo - već Primarna Supstanca iz koje
je sve nastalo. Sve što je ružno, nastalo je
naknadnim izobličenjem Ljubavi. Osnovno njeno svojstvo
jeste Harmonija. Tamo gde nema ljubavi, nema ni harmonije - i
obratno. Pogrešno je reći: stvarajmo ljubav. Ispravno je
reći: imajmo ljubav. Jer, ne možemo stvarati ono što je stvoreno
u Večnosti, ali se toga možemo odreći ili prihvatiti. Nedostatak
ljubavi nije ništa drugo nego nedostatak harmonije, odricanje od
sopstvene suštine i gaženje metafizičkih istina. Svako ljudsko
zlo samo je izobličena i „izvrnuta“ ljubav. Čak i ono što u
svakodnevnom životu nazivamo „ljubavlju“ predstavlja u
suštini baš „izvrtanje“ i suprotnost Čiste ljubavi.

Vera je najmoćnije „oruđe“ kojim čovek raspolaže. Naivni

realizam postavio je stvari naopačke: sumnju je pretpostavio
veri, a kao preduslov za verovanje postavio navodno
„razumevanje“.Međutim, nema razumevanja bez vere! Nema ni
istine bez vere. Vrhunac razumevanja i jesteracionalna
spoznaja moći vere, a svako pravo razumevanje
predstavlja nagradu i rezultat istinske vere. Ovde, naravno, nije
reč o veri u religij-skom smislu, već o veri po sebi, dakle
o Suštinskoj Veri. Imati Suštinsku Veru - znači bezuslovno
verovati u ono što se želi postići, a ne u ono što je neko drugi
propisao i nametnuo.

Hrist je vrlo jasno i slikovito govorio o moći vere. On nije krio

da su i njegove božanske moćiprvenstveno plod vere.
Isceljenima je govorio „vera tvoja pomože ti“, a svojim
učenicima objašnjavao je da će se i planina podići i baciti u
more kada joj se to kaže, samo ako se nijednog trena ne
posumnja da će se to stvarno desiti. Jasno je da
je Hrist govorio o snazi bezuslovnog verovanja u ono što se želi
postići. Vera kao dogmatizovana hrišćanska religija nastala je
tek kasnije.

Mnogi su ljudi znali za moć vere i njom se naveliko služili. Neki

su toga bili svesni, a neki nisu ni znali o čemu se tačno radi. Čak
su i paganski plemenski vračevi znali da se mnogo lakše postiže
ono što se želi ako se to ne dovodi u sumnju. Zbog toga su na
razne načine svoje saplemenike pokušavali da prinude na
verovanje. Svi rituali upravo imaju tu svrhu - da se kod učesnika
stvori utisak smislenosti i svrhovitosti, čime treba probuditi
njihovu veru i odagnati sumnju. Metafizički evoluiranom
čoveku tako nešto nije potrebno - kada nešto poželi, on
najpre posumnja u svoje sumnje i bezuslovno poveruje u
ostvarenje svoje želje, kao što bezuslovno veruje da će ujutru
opet svanuti.

Nada predstavlja snagu duhovnog pogleda u budućnost, a

manifestuje se kao mašta i sposobnost vizuelizacije. Ona u stvari
predstavlja metafizički plan za ostvarenje želja. U
svakodnevnom životu rečju nada označava se svako pozitivno
očekivanje, ali to obično nema mnogo veze sa Istinskom Nadom.
A pod Istinskom Nadom podrazumevamo primarnu
sposobnost bezuslovnog očekivanja i jasnog viđenja onoga što
se priželjkuje.

Ljubav, Vera i Nada samo u sadejstvu predstavljaju najveću

moguću MOĆ. Ljubav predstavlja „materijal“, Vera „oruđe“, a
Nada je „plan“. Ako neko gradi kuću - neophodno je svo troje.
Slaba je korist od materijala, ako nema alata i plana; ne vredi
ništa alat, ako nema kvalitetnog materijala; a ne vredi ništa ni
plan bez materijala i alata. I oni koji se služe crnom magijom
koriste moć vere(negativne), ali bez ljubavi. Oni što imaju nadu
bez vere - imaju samo praznu maštu i bolesne ambicije. A oni
koji imaju ljubav bez vere i nade jesu pozitivni i zaslužuju svaku
blagodat - ali ne mogu do nje da dopru (kao gladan čovek koji je
pošteno zaradio mnogo hlebova i sve ih nosi u rukama, ali zato
što su mu ruke zauzete on ne može da odlomi i pojede jedan
komad, iako mu hlebovi stalno ispadaju okolo i drugi ih
jedu). Nema te ovozemaljske moći koja se koliko-toliko može
meriti sa onim što predstavlja MOĆ LjUBAVI, VERE I NADE.
4. Zakon uzroka i posledice (Zakon „setve i žetve“)
Sve što se dešava POSLEDICA je nečega što se već desilo, i sve
može biti uzrok nečemu što će se desiti; što se seje - ono se i
žnje.

Komentar:

Zakon uzroka i posledice deluje NEPRESTANO I U SVEMU.

Stvari i pojave povezane su brojnim uzročno-posledičnim
vezama zasnovanim na metafizičkim zakonima. Ljude zbunjuje
mnoštvo tih veza, koje stvara privid slučajnosti. Pored toga,
metafizičke uzročno-posledične veze uglavnom se ne
manifestuju neposredno i bez odlaganja, već najčesće sa
izvesnim kašnjenjem i u sadejstvu samnoštvom ostalih
metafizički zasnovanih posledica. Kad se tome doda duhovno-
intelektualna lenjost, zahvaljujući kojoj ogromna većina ljudi i
ne pokušava da uoči i shvati metafizičke uzročno-posledične
povezanosti - „teren“ je odlično pripremljen za
stvaranje zabluda o životu kao spletu slučajnosti, ili pak o
sudbini kao unapred potpuno zadatom „programu“ zbivanja na
koji čovek nema uticaja. Za onoga ko je spreman da se iskreno
upusti u racionalno metafizičko traganje - takvih zabluda nema.
Čoveku koji poznaje i prihvata metafizičke zakone, bezuslovno
delovanje Zakona uzroka i posledicemože samo biti od
neprocenjive koristi.
OSTALI METAFIZIČKI ZAKONI SUDBINE
1. Zakon akcije i reakcije
U materijalnom svetu na svim nivoima važi zakon akcije i
reakcije, koji kaže: akcija izaziva jednaku reakciju; ovaj zakon
samo je specijalan slučaj OPŠTEG metafizičkog zakona akcije i
reakcije, koji kaže: reakcija je uvek VEĆA od akcije, i to SVE
VEĆA što se DUŽE čeka na njeno ispoljavanje; ljudske misli,
osećanja, stavovi, namere i dela izazivaju reakciju koja ne mora
da se ispolji ni odmah ni zasebno, već u sadejstvu sa DRUGIM
reakcijama, pa je zbog toga ljudi teško uočavaju; međutim,
metafizička reakcija - kako pozitivna, tako i negativna - mora
kad-tad da se ispolji.

2. Zakon aktivnosti
Svaka čovekova aktivnost istinski vredi samo onoliko koliko
je metafizički (duhovno) motivisana, odnosno onoliko koliko je
usklađena sa Pravom Svrhom - u protivnom ne može
nikoga istinskiusrećiti.
3. Zakon altruizma
Svako može biti istinski srećan najviše onoliko koliko je
spreman da doprinese sreći drugih, ili da se tuđoj
sreći iskreno raduje i da je iskreno poželi; altruizam je vrlo
moćan način da postignemo dobro pre nego što smo ga i
poželeli, dok nas egoizam, kao suprotnost altruizmu, udaljava
čak i od dobra oko koga smo se svojski potrudili.

4. Zakon ambicije
Ambicija je u suštini vrsta nade; ako je zasnovana na Zakonu
Ljubavi, Vere i Nade, ambicija jekorisna i zdrava, a ako nije -
onda je bolesna i štetna.
5. Zakon analogija
Analogije „upravljaju“ svetom - to je i na materijalnom
planu očigledno; po istom fizičkom zakonu njiše se klatno, ljulja
se teret okačen na oprugu, osciluje električna struja u
oscilatornom kolu; takođe postoje analogije između pojava koje
su predmet proučavanja različitih nauka (fizike, biologije,
ekonomije i društvenih nauka); ovo je već jasan dokaz da sve u
našem materijalnom svetu ima ISTU SUŠTINU, kao i da Svet
nije nastao „slučajno“, već u skladu sa BOŽJOM PROMIŠLJU;
analogije zbog toga imaju opštevažeći značaj, pa
proučavanjem jedne pojave mi stičemo modele na osnovu kojih
možemo saznati i način odvijanja drugih pojava; analogije
takođe važe i kod ljudskog MIŠLJENJA I PONAŠANJA;
negativne misli i namere analogne su negativnim delima, pa
zbog toga povlače i analogan metafizički odgovor.

6. Zakon ateizma
Ateistom se može nazvati čovek koji ne pripada nijednoj religiji,
ili pak čovek koji Boga naziva nekimdrugim Imenom (Priroda,
Apsolut, Nebo, Kosmos, Vaseljena, Univerzum... - obratiti
pažnju na velikapočetna slova!), dok onaj koji ne veruje ni u
kakvu Višu Realnost uopšte ne može ni da se smatračovekom u
metafizičkom smislu.
7. Zakon bezobzirnosti
U nama znanom svetu bezobzirnošću se često dosta može
postići, ali nikad ono što je istinski vredno i trajno; nema te
bezobzirnosti koja se bezobzirnom čoveku kad-tad neće sručiti
na glavu poput lavine; pre nego što se prema drugom ponese
bezobzirno, svako bi morao imati na umu da je i on „drugi“
ostalima.

8. Zakon blagosti
Blagost je ne samo najefikasnije „oružje“ koje se može
upotrebiti u bilo kakvom sukobu među ljudima, već
i jedino kojim se ne izaziva negativan odgovor metafizičkih sila;
postoji mnogo načina da se dobije bitka, ali jedino blagošću
može konačno da se dobije rat.

9. Zakon Boga
(videti OSNOVNE metafizičke zakone)
10. Zakon bogatstva
Svaki čovek morao bi veći značaj da pridaje duhovnom nego
materijalnom bogatstvu, kako kod sebe samog - tako i kod
drugih; niko ne može biti srećan ako dopusti da se njegovo
materijalno bogatstvobrže uvećava nego duhovno i ako druge
ljude ceni po materijalnom bogatstvu, a ne po
duhovnom;propašće svako kome se imetak uvećava brže nego
što se on sam duhovno-intelektualno (metafizički) izgrađuje, čak
i kada je to sticanje imetka sasvim pošteno sa gledišta društvenih
pravila i običaja (!).

11. Zakon bolesti

Bolest je posledica kršenja metafizičkih zakona i u principu je
rezultat manjka Ljubavi, Vere, Nade - ili svega zajedno; bolesti
su kao kučići: napadaju ljude koji ih se boje i koji ih mrze.
12. Zakon borbe
Borba je za slabe; oni koji su istinski jaki (a to mogu biti samo
ako su duhovno jaki) iznad su svake borbe; svaka međuljudska
borba daje samo poražene, jer oni što izgube time plaćaju dug za
svojeranije zasluge, a pobednici svojom pobedom već zaslužuju
neki budući, svakako veći gubitak; u borbi je u većini slučajeva
bolje biti poražen nego pobednik, jer poraženi je
upravo namirio neki račun, a pobednik još ne zna ni kakav će
mu račun stići - ali, stići će sigurno i biće skuplji od pobede (!).

13. Zakoni braka i muško-ženskih odnosa

1) Brak na prvom mestu treba da bude duhovni spoj muškarca i
žene; srećan brak moguć je samo između muškarca i žene koji bi
jedno drugom bili najbolji prijatelji da su istog pola.

2) Svaki brak zasnovan na bilo kakvom drugom računu sem

duhovne privlačnosti - pretvoriće se u trpljenje, muku i haos, ili
će propasti; u račun najgore vrste spada telesna, nagonska
privlačnost; svaki brak zasnovan na telesnoj strasti i
nagonima unapred je osuđen na propast, jer razum kad-tad mora
da ispostavi svoj račun.

3) Postojanje braka i reda u muško-ženskim odnosima osnovni

je preduslov čovekovog duhovno-intelektualnog napretka i opšte
ljudske evolucije; bez takvog reda dolazilo bi do ukrštanja
srodnika,što dovodi do stvaranja degenerisanog potomstva;
mnoga zla koja još uvek postoje među ljudima prouzrokovana
su baš nepoštovanjem braka i reda u muško-ženskim odnosima.

4) Pri stvaranju potomstva, muškarac i žena ne mešaju samo

svoj genetski materijal, već na prvom mestu mešaju svoje duše,
a svako od njih pozajmljuje po deo svoje duše kako bi bila
načinjena duša potomka.

5) Iako su muškarac i žena potpuno ravnopravna ljudska bića, u

metafizičkom smislu postoje razlikeizmeđu muške i
ženske duše, kao što postoje razlike između muškog i
ženskog tela; ženska duša se može smatrati savršenijom, pa je
ženi zato dodeljena posebna uloga: da PRVENSTVENO ONA
vodi računa sa KOJOM će se muškom dušom ukrstiti i
pomešati.

6. Zbog posebnosti ŽENSKE DUŠE (a ne tela, jer ono je samo

manifestacija duše u materijalnom svetu), za žene je
NAROČITO važan pojam NEVINOSTI, koja u stvari označava
NENAČETU I NEUPRLJANU ŽENSKU DUŠU.

7) Pri začinjanju potomstva važnije je ukrštanje muške i ženske

DUŠE, nego mešanje naslednog materijala, pa žena na svoje
potomstvo u izvesnoj meri prenosi i osobine svih muškaraca koji
su je imali prethodno; zbog toga, osnovni metafizički zakon o
muško-ženskim odnosima glasi: ŽENA JE NAMENJENA
SAMO JEDNOM MUŠKARCU (!).

8) Postoje tri kategorije žena: prvu čine devojke, a u nju spadaju

žene koje se još nisu predalenijednom muškarcu; drugu
čine žene u užem smislu, a u nju spadaju žene koje su se
predavalejednom-jedinom muškarcu; treća kategoraja ima razne
nazive, zavisno od sredine i stepena odstupanja od druge
kategorije, a čine je sve žene koje su „probile granicu“ od
jednog muškarca u životu, dakle one koje su se predale i
drugom muškarcu makar samo jednom.

9) Za brak su podobne žene iz prve kategorije, dakle DEVOJKE

- ovo je prvi i osnovni uslov za srećan brak.

10) Za brak mogu biti podobne i žene iz druge, pa čak i

treće kategorije, ako su njihove prethodne veze
bile ISKLJUČIVO sa duhovno evoluiranim muškarcima, jer
mešanje ženske duše sa čistom i izgrađenom muškom
dušom nije štetno; ali, to je vrlo redak slučaj.

11) Žena uprljane i oštećene duše takođe može postati podobna

za brak ako se temeljno duhovno očisti i uzdigne, u čemu mnogo
mogu da joj pomognu duhovno-intelektualno izgrađene osobe.

12) I muškarac i žena pre zasnivanja veze, a naročito braka,

moraju da imaju na umu sledeće: telesna privlačnost je obmana,
vezu i brak baš ne bi trebalo zasnovati sa osobom u koju ste se
„zaljubili na prvi pogled“.

13) Kada se siromašna devojka uda za imućnog mladića

zbog materijalne sigurnosti - kaže se da je u pitanju „ljubav iz
računa“; kada se devojka uda za muškarca koji ju je telesno
privukao - kaže se da se „zaljubila“ i da je to „prava ljubav“;
ovo je teška zabluda, jer se ova druga devojka udala zbog još
goreg računa - radi telesne naslade i taštine; zar nije manje
kvarno udati se za nekog zbog egzistencije i sigurnosti
potomstva (?).

14) Niko ne treba da zasnuje vezu ili brak pre nego što se uveri
da mu potencijalni partner (partnerka) može biti iskren
prijatelj bez ikakvog interesa, čak i ako nikakve veze ne bude.

15) I žene i muškarci katastrofalno greše kada misle kako sa

nekom osobom ne bi mogle da zasnuju vezu ili brak, jer im je ta
osoba prijatelj i jer je poštuju; ovo je skroz naopaka logika:
treba, dakle, veze i brakove da zasnivaju oni koji se međusobno
ne poštuju i ne mogu biti jedno drugom prijatelji (?!).

16) Vezu i brak ne treba zasnivati sa osobom koja privlači

pažnju izgledom, ugledom, materijalnim posedovanjem,
položajem, popularnošću, društvenom moći i bilo čime
drugim sem duhovno-intelektualnog uzdignuća, sa kojim
prirodno ide pozitivan karakter i plemenite ljudske osobine.
17) Preljubom i neverstvom ne može se nikada steći ljubav, niti
može biti preljube i neverstva gde imaistinske ljubavi;
preljubom se izaziva ljubomora i nepoverenje, ali preljubu će
takođe izazvatiljubomora, sumnja i nedostatak poverenja.

14. Zakon brige

Briga i strah su najbliži rod; briga nikada i ni u čemu ne može
biti dobar saveznik; niko neće rešiti nikakav problem uz pomoć
brige; bezbrižnost pospešuje ostvarenje želja.
15. Zakoni budućnosti
1) Budućnost je jedina realna komponenta vremenske
dimenzije, baš zato što obuhvata ono što sejoš nije desilo i na šta
se može uticati; prošlost nije realna zato što je prošla i postoji
samo u sećanju; ni sadašnjost ne može biti realna, jer ona
predstavlja nepojmljivo tanku crtu na kojoj se budućnost pretače
u prošlost; ne postoji nikakav konačno mali interval vremena u
koji se može smestitisadašnjost, jer dok izgovorimo reč „sada“ -
ona već postane prošlost.

2) Osnovna odlika ljudskog mišljenja jeste sposobnost bavljenja

BUDUĆNOŠĆU, a metafizički zakoni su osnova za uticaj na
sopstvenu budućnost.

3) Da bi se čovek mogao uopšte smatrati čovekom, on mora

mnogo više da se bavi budućnošćunego prošlošću; teško svakom
ko se više bavi onim što mu je bio deda, nego onim što je on
sam i što će mu biti deca i unuci (!)
16. Zakon cilja
Da bi neki cilj bio postignut, on mora biti jasno vizuelizovan, a
njegovo postignuće viđeno kao „gotova stvar“; ljudska pamet
meri se i po tome kada ko uspeva da vidi cilj: glup je onaj koji
cilj ugleda tek kada dođe do njega ili ga
promaši, „običan“ čovek počinje da ga nazire tek od pola puta,
a mudar ga jasno vidi i pre nego što mu se zaputi; ko jasno vidi
cilj - videće i put (!).

17. Zakon civilizacije

Ne zna se kome je teže: onom koji se trudi da zadovolji sve
nepotrebne „potrebe“ koje nameće civilizacija, ili onom koji
pokušava da se drži izvan opšteg civilizacijskog napretka.
18. Zakon ćutanja
Ćutanje je „zlato“, ali samo za onoga koji ne ume da kaže ništa
pametno; kad bi se mudrost merila ćutanjem, od čoveka bi i
kamenje bilo pametnije.

19. Zakon čarolije

Padom u bezduhovlje i materijalističku skučenost, čovek se
odriče čarolije kao sredstva za postignuće sreće, a svoju
egzistenciju zasniva na mukotrpnom i dosadnom radu, ili pak na
korišćenju rada drugih; život čovekov istinska je ČAROLIJA,
ako je zasnovan na Zakonu Ljubavi, Vere i Nade.

20. Zakon čuda

Čudom nazivamo ono što ne razumemo, a bez poznavanja
metafizičkih zakona ne možemo mnogo razumeti; nije na mestu
pitanje „postoje li čuda?“, već pitanje „zašto se čudimo?“, s
obzirom da smo i sami pravo čudo; nema tog čuda koje može
nadvisiti MOĆ Ljubavi, Vere i Nade.
21. Zakon dela
Bitno je KAKVA dela činimo, ali i KOME ih činimo; ono što
može biti dobro delo ako se učini jednom čoveku, jednako može
biti i rđavo delo ako se učini nekom drugom čoveku; nijedno
delo ne može bitiistinski veliko, ako njime posredno ili
neposredno nije potpomognuto nečije duhovno uzdignuće; više
vredi jednom čoveku pomoći da sačuva dušu, nego sagraditi
grad u kome će živeti hiljadu ljudi urušenih duša.

22. Zakon dobročinstva

Veće je dobročinstvo kada nekome iskreno uputimo lepe želje i
misli, nego kada mu bezvoljno damo neku materijalnu
dragocenost.
23. Zakoni dobra i zla
1) Čovek je bolji što se više pridržava metafizičkih istina.

2) Zlo se ne može pobediti još većim zlom, jer se ono tako

uvećava; zlo se takođe ne pobeđuje ni mržnjom prema zlu, jer se
ono hrani mržnjom; zlo se pobeđuje samo dobrim, pri čemu
treba imati na umu da se pod tim ne podrazumeva tolerisanje i
opravdavanje zla, već odsustvo gneva i mržnje.

3) Zao čovek je metafizički bolestan i od takve bolesti veća mu

muka ne treba; nema nikakve svrhemrzeti jednog takvog
bolesnika, niti pak voleti tu njegovu bolest - već se nad
njim najiskrenije treba sažaliti i moliti se za njegovo
ozdravljenje.

4) Dobri ljudi vrlo često trpe, a drugi zloupotrebljavaju njihovu

dobrotu; ovo se dešava stoga što mnogi ljudi koji su zaista dobri,
ipak ne vladaju metafizičkim istinama - oni imaju Ljubav, ali
nemaju Veru i Nadu.
24. Zakon dobronamernosti
Dobra namera mora biti dalekovida: valja imati na
umu posledice koje iz nje mogu proisteći; istinski dobra
namera mora biti usklađena sa metafizičkim istinama, jer u
protivnom lako može da izazove i loše posledice (uostalom, zar
ljudi nisu započinjali ratove ubeđeni u svoju dobronamernost);
dobronamernost nije istinska ako se javlja sporadično - ona treba
da bude stalna čovekova osobina; čoveka ne može usrećiti ništa
što učini bez dobronamernosti; čovek koji nije dobronameran,
ne može biti ni srećan (!).

25. Zakon dogmatizma

Duhovno-intelektualna lenjost i učmalost predstavlja plodno
tle za uzgajanje dogmi bilo koje vrste;lakše je prihvatiti dogmu
nego duhovnu slobodu, ali bez duhovne slobode nema ni
duhovno-intelektualnog napretka; ljudski je i primiti dogmu, ali
je još više ljudski preispitati je; svaka dogma je
tipično ljudski izum - Bog nijednu nije dao - pa preispitivanje
dogmi nije preispitivanje Božjih, većljudskih stavova.
26. Zakoni Duhovne Suštine
1) Prava Suština Sveta ima metafizičku (duhovnu) prirodu i
predstavlja Primarnu Realnost Sveta sadržanu u Bogu.

2) Materijalni svet predstavlja oblik ispoljavanja Duhovne

Suštine u nama poznatom prostorno-vremenskom kontinuumu.

3) Duhovna suština je večna i neuništiva, ona

obuhvata svako vreme i svaki prostor; čovek ne
moženičim oštetiti samu Duhovnu Suštinu, ali može sopstvenim
stavovima, mislima, osećanjima i delimaudaljiti sebe od Suštine
i Pravog Smisla sadržanog u Njoj, što je po njega
samog katastrofalno loše, ali što većina ljudi, nažalost, ipak čini.

4) DUH, ili Duhovna Suština, sadrži Harmoniju kao

svoje prirodno svojstvo; to je pokretač celog znanog i neznanog
Sveta, a svaki haos, propadljivost, propast, patnja, nevolja i sve
drugo što je loše - rezultat je udaljavanja realnosti nižeg reda od
Prave Duhovne Suštine.
27. Zakoni Duhovne Zaštite
1) DUHOVNA ZAŠTITA je jedan od neposrednih oblika
ispoljavanja MOĆI Duhovne Suštine i SNAGE metafizičkih
zakona prema čoveku; što više čovek usklađuje svoje stavove,
osećanja, misli i dela sa metafizičkim zakonima - to više
zaslužuje Duhovnu Zaštitu, koja se sve više i sve otvorenije
ispoljava prema njemu; Duhovna Zaštita nije
nikakav zaseban duhovni entitet, već
svojevrstan „automatizam“delovanja uzročno-posledičnih veza
zasnovanih na metafizičkim istinama; Duhovna Zaštita ispoljava
se u životu zaštićenog čoveka tako što ga nevolje i
problemi jednostavno zaobilaze (tim više što je zaštićeniji), ili se
rešenja uglavnom nameću spontano i sama od sebe, pa čak i
okolina ponekad primećuje kako takvog čoveka čuva „neka
sila“.

2) Svaka ovozemaljska „moć“, ugled i položaj apsolutno su

nemoćni spram Duhovne Zaštite; privrženost određenoj religiji,
ideologiji, nacionalna i bilo kakva druga pripadnost - nemaju
nikakvog popusta i prioriteta u sticanju Duhovne Zaštite;
Duhovna Zaštita ne stiče se čak ni religioznom niti bilo kakvom
drugom revnošću, ako nije propraćena razumevanjem i
prihvatanjem metafizičkih (duhovnih)istina.

3) Rđava dela nije dobro činiti nikada i nikome, ali je za čoveka

mnogo opasnije kada su njegova rđava dela - pa i loše namere,
misli i osećanja - okrenuta protiv onoga koji je pod Duhovnom
Zaštitom, a opasnost je tim veća i brže se ispoljava što je onaj
više zaštićen; niko i ničim ne može se suprotstaviti odmazdi
Zaštite kada se loše ponese prema zaštićenom čoveku, a što god
više bude pokušavao da se suprotstavi i što njegove misli i
namere (a kamoli dela!) prema tome čoveku budu lošije -
odmazda će biti sve žešća (!).

4) Dobra dela valja činiti uvek, ali nije svejedno kome su

učinjena; svako će i sam tim pre zaslužitiDuhovnu Zaštitu i
približiti se postignuću istinske sreće, što je onaj kome je učinio
dobro više pod Duhovnom Zaštitom, odnosno što je više
duhovno izgrađen; kao što nikome ne prašta i ne daje popusta,
Duhovna Zaštita takođe ne ostaje dužna ni prema onome ko se
poneo pozitivno.

5) Ogroman broj ljudskih nevolja potiče od toga što se ljudi

rđavo odnose prema onima koji su duhovno zaštićeni; Duhovna
Zaštita nije nikakva „kazna Božja“, već „automatizam“ koji se
ispoljavakao odmazda ili nagrada, prema zasluzi - bez obzira da
li onaj prema kome se ispoljava uopšte nešto o tome
zna; nepoznavanje metafizičhih zakona
i neprepoznavanje zaštićenih ljudi kod Zaštite nije nikakva
olakšavajuća okolnost; ona se ispoljava u svim uslovima: među
bogatima i moćnima kao i među siromašnima, u ratu kao i u
miru (poznato je da čak i u ratu nevolje i pogibelj vojnike
obavezno snalaze ako čak i u ravnporavnoj borbi nanesu zlo
protivničkom vojniku pod Duhovnom Zaštitom).

6) S obzirom da Duhovna Zaštita revnosno nagrađuje dobro

učinjeno duhovno zaštićenim ljudima, to bi činjenje
dobra nekom duhovno zaštićenom čoveku bio važan korak
duhovnog uzrastanja i postignuća sreće; kad god neko
poželi sebi uspeh i sreću u bilo čemu, treba da učini
dobro nekom duhovno izgrađenom čoveku - to uvek daje mnogo
bolje rezultate nego razna druga dobročinstva, davanja i „velika
dela“; pošto ljudi uglavnom ne znaju za ovu veliku metafizičku
istinu, često izostaju rezultati učinjenih dobrih dela kao što su
razne donacije, prilozi i pomoći - jer nisu učinjena duhovno
zaštićenim ljudima, iako su po svojoj prirodi svakako dobra.

7) Čak je i DUŽNOST svakog čoveka koji raspolaže nekom

ovozemaljskom „moći“ i bogatstvom, da čini dobro DUHOVNO
IZGRAĐENIM LjUDIMA - jer SVET takvim ljudima i pripada
(iako ih je malo), dok ostali svojim stavovima, mislima,
namerama i delima uglavnom kvare Svet.

8) Stepen Duhovne Zaštite direktno je srazmeran stepenu

duhovne izgrađenosti čoveka, odnosno VELIČINI I ČISTOTI
NjEGOVE DUŠE; kada bi većina ljudi umela i htela da
prepoznaje ljude sa velikom i čistom dušom i da se prema njima
odnosi pozitivno - nestao bi veliki broj nevolja koje snalaze tu
većinu.
9) Bolje je sebi u nedra staviti „ljutu“ guju otrovnicu, nego
zameriti se duhovno zaštićenom čoveku; nema u ovome trunke
preterivanja, jer ne postoji nikakva ovozemaljska sila i „moć“
koja bi se mogla suprotstaviti DUHOVNOJ ZAŠTITI; blago
onom koji duhovno uzraslom čoveku dobro učini (!).

28. Zakoni duše

1) Duša je individualizovan deo Duhovne Suštine Sveta i ona
predstavlja PRAVU SUŠTINU pojedinačnog čoveka; ljudska
duša je pravi realitet čovekov, a njene manifestacije su fizičko
telo i eterično telo (aura); duša, dakle, predstavlja „komad“
Duhovne Suštine Sveta koji pripada jednomčoveku i u
stvari čini jednog čoveka.

2) I druga bića, kao i nežive stvari, imaju svoj pripadajući

„komad“ Duhovne Suštine, a1i to nije isto što i čovekova duša,
pre svega zbog toga što je čovek jedini sposoban da svoju dušu
samostalno čuva i izgrađuje, jednako kao i da je prlja i uništava -
zavisno od svojih stavova, dela, misli i osećanja.

3) Čovek rođenjem stiče dušu tako što mu roditelji daju

po „komad“ svoje duše, a dečjoj duši i u toku odgoja roditelji
takođe još domeću duše; što su veće i čistije duše roditelja, to će
i dečja duša „u startu“ biti veća i čistija; osim toga,
roditelji većih i čistijih duša svojoj deci više pomažu u izgradnji
duše.

4) Svako ipak sam najviše utiče na očuvanje i izgradnju svoje

duše, kao i na njeno prljanje i rušenje; što se čovek u svojim
mislima, osećanjima i delima više pridržava metafizičkih
(duhovnih) istina, to će mu duša biti čistija i tim više će rasti i
izgrađivati se; što čovek više krši metafizičke istine, to će
višeprljati, rušiti i umanjivati svoju dušu, a naročito
efikasno duša se ruši kada se uopšte i ne veruje u njeno
postojanje; rušenje duše može ići do njenog potpunog
urušavanja, kada se individualnost čovekova svodi na
puko telesno postojanje, koje predstavlja još samo „eho“ i
„senku“ duše, zaostatakrealnosti nižeg reda lišen Svrhe i Suštine
- što predstavlsja NAJVEĆU MOGUĆU KATASTROFU KOJA
MOŽE SNAĆI ČOVEKA; OSNOVNI MOTIV svakog
duhovnog uzdignuća jeste OČUVANJE (SPASENJE) I
IZGRADNJA DUŠE.

5) Osim pozitivnih stavova, misli, osećanja i dela, na očuvanje i

izgradnju ljudske duše naročito pozitivno utiče druženje i
kontakt sa osobama čiste i velike duše, a posebno je dobro ako
se zadobije njihovo prijateljstvo i naklonost.

6) Nijedan posao na svetu nije plemenitiji, veći i važniji nego

očuvanje i izgradnja sopstvene duše, kao i pomoć drugima u
očuvanju i izgradnji duše.
7) Duša predstavlja višu realnost čoveka, koja je svevremena i
mnogodimenziona; ali, duša je ipak
RACIONALNO POJMLJIVA baš kao i Duhovna Suština Sveta,
samo ako se UM oslobodi naivno-realističkih i ostalih
predrasuda i ako se shvati da ono što je naivno-realističkom
razumu nepojmljivo u stvari predstavlja viši oblik realnosti,
koju takav razum nije u stanju da pojmi.

8) Duša jasno može da se vidi i prepozna na posredan način;

ničiji društveni položaj, ugled, bogatstvo, nacionalna i religiozna
pripadnost, pa ni obavljanje ovozemaljskih poslova koji
zvanično imaju duhovni karakter - ništa, apsolutno ništa od toga,
ne govori o veličini nečije duše i njenoj čistoti; o čistoti i veličini
čovekove duše govori stepen u kome se on pridržava
metafizičkih (duhovnih) istina; veličina nečije duše takođe se
može videti preko mirnoće i harmonije lica (bez obzira na fizički
izgled), a naročito preko BISTRIH I DUBOKIH OČIJU, zbog
čega se i kaže da su oči „ogledalo duše“;za svakog čoveka
veoma je važno da nauči prepoznavanje istinski produhovljenih
ljudi prema ovim znacima i dobrodušnosti; duhovno uzrasli ljudi
nisu svrstani u neki određeni društveni sloj, profesiju, religiju,
naciju, niti bilo kakvu sličnu pripadnost.
29. Zakon dužnosti
Prva je dužnost čovekova da čuva i
izgrađuje sopstvenu dušu; druga dužnost čovekova, tesno
spregnuta sa prvom, jeste da i drugima pomogne u očuvanju i
izgradnji duše; treća je dužnost čovekova da čini sve što je
neophodno kako bi prve dve dužnosti mogle da se
obavljaju; četvrta je dužnost čovekova da ne prihvati kao
dužnost ono što je protivno prvim trima dužnostima.

30. Zakon egoizma

Svaki čovek je, hteo to da prizna ili ne, donekle ipak egoista, jer
i oni koji su u ime duhovnog uzdignuća postali savršeni altruisti,
ipak imaju na umu najpre sopstveno duhovno uzdignuće;
metafizički nije pogrešno što čovek u odnosima sa drugim
1judima polazi od sebe (a od koga bi?), već što ne prihvata
činjenicu da je drugim ljudima i on sam isto toliko „drugi“.
31. Zakon evolucije
Kroz evoluciju se u materijalnom svetu ispoljavaju SILE
MUDROSTI I SAVRŠENSTVA; evoluira i čovek u duhovno-
intelektualnom smislu - kako pojedinac, tako i ljudsko društvo,
pa i čitavo čovečanstvo; ko nije voljan da učestvuje u duhovnoj
evoluciji - SAM SEBE za propast predodređuje; evolucijom
čovek nije mogao nastati od majmuna, i to „slučajno“, bez
ikakve naročite svrhe; da je to zaista tačno, održali bi se i
prelazni oblici od majmuna ka čoveku („polučovek-
polumajmun“), kad su se već mogli održati i majmuni i ljudi;
zatim, otkud čoveku potreba da se bavi religijom, filozofijom,
naukom, umetnošću i posebno, otkud mu „ideja“ da prirodno
teži duhovno-intelektualnom samorazvoju (?); kada je čovek
naučio da upotrebljava motku, kopa rupe za zamke i koristi
vatru - bio je toliko favorizovan u odnosu na ostala živa bića da
mu za održanje nije ništa više trebalo; a naročito mu nije trebalo
da oslikava zidove pećina, moli se i razmišlja o sebi i svetu, jer
to je, što se tičezakona održanja, čisto „gubljenje vremena“;
zašto bi ostali članovi prvobitnih ljudskih zajednica davali hranu
onima što se mole, pevaju, slikaju i razmišljaju (?); prema tome,
oni koji su želeli da se produhovljuju morali su da nestanu još
pre početka istorije - ali ne samo da NISU NESTALI, nego ih je
SVE VIŠE, a od toga KOLIKO IH IMA u nekom društvu zavisi
i SUDBINA toga društva (!);
ali,nestaje onih „što mašu motkama“ i trče za plenom, bez obzira
na njihovu „moć, snalažljivost i važnost“; jasno je u kom smeru
ide ljudska evolucija - u smeru čovekovog duhovno-
intelektualnog uzdignuća; zakoni evolucije (održanja i selekcije)
dakle postoje, ali deluju u smeru PRODUHOVLJENJA
pojedinca i zajednice, a brišu se oni koji ZA TAJ PRAVAC nisu
voljni; ništa nije tako MOĆNO u ovom svetu kao ISTINSKA
MUDROST, koja u čoveku mora biti metafizički utemeljena i
prvenstveno zasnovana na Zakonu Ljubavi, Vere i Nade; sve što
se ljudima u ovom svetu dešava, ima svrhu da ih ovome nauči i
ukaže na put duhovno-intelektualnog uzdignuća, koji je put
OPSTANKA i u fizičkom, a naročito u duhovnom smislu; a što
se tiče onih koji veruju da je čovek zaista „iz čista mira“ nastao
od majmuna, neka im bude - oni možda i jesu, ali ne valja da
takvo poreklo pripisuju svim ljudima.
32. Zakon filozofije
Nijedna filozofija nije dobra ako onome ko se njome bavi od
toga ne poraste duša.

33. Zakon genijalnosti

Prava genijalnost ide „ruku pod ruku“ sa produhovljenošću; u
protivnom, genijalnost je obična lukavost zbog koje mora da se
ispašta.

34. Zakon gluposti

Glupost nije suprotnost genijalnosti, već produhovljenosti, jer je
neproduhovljen „genije“ jednako glupkao i bilo ko drugi
(genijalnim su smatrani i mnogi izazivači ratnih požara, ali to
baš i jeste dokaz da jeneproduhovljena genijalnost sotonsko
svojstvo); uostalom, da je neproduhovljeni „genije“ zaista
pametan - znao bi da kršenje metafizičkih istina ne može da
prođe bez odgovarajućih posledica.
35. Zakon gneva
Gnev je manifestacija slabosti; nije rešenje u potiskivanju gneva,
već u sprečavanju njegovog stvaranja; gnev
ruši dušu, blokira ispunjenje želja i izaziva žestok odgovor
Duhovne Zaštite ako je uperen protiv duhovno evoluiranog
čoveka.

36. Zakon govora

Ne treba govoriti ono čime se može uprljati i oštetiti duša, niti
ono što drugoga može ponukati da svoju dušu ruši i prlja; lepo je
govoriti ono što je u skladu sa metafizičkim istinama, jer su tada
reči kao ptice oslobođene iz kaveza; lepe reči ne znače ništa ako
se iza njih kriju rđave namere.

37. Zakoni greha

1) Greh nastaje kršenjem metafizičkih (duhovnih) istina; suštinu
greha čini pad u bezduhovnost.

2) U različitim kulturama, religijama i sredinama, razna ljudska

ponašanja i mišljenja proglašavaju se za grešna, što treba
razlikovati od metafizički zasnovanog greha - koji uvek i svugde
ima istoznačenje.
3) Svako ko ovlada metafizičkim zakonima uvek će znati šta
je stvarno greh; pored opštepoznatih ljudskih grehova, oko kojih
postoji saglasnost u celom svetu, postoje metafizički zasnovani
grehovikojih ljudi nisu svesni - što ne umanjuje metafizički
uzročno-posledični odgovor, pa je zbog toga važno
poznavati metafizičke istine.

4) Greh postoji gde god ima destruktivnih i negativnih misli,

osećanja, namera i dela.

38. Zakon harmonije (sklada)

Harmonija je PRIRODAN, BOGOMDAN način svepostoja-nja;
nije apsolutni mir Božanska Priroda Sveta, jer TAKAV MIR
bio bi potpuna smrt, već je HARMONIJA ONO ŠTO
PREDSTAVLJA OSNOVNU OSOBINU DUHOVNE
SUŠTINE SVETA; HARMONIJA JE POTPUN
ISPOLJAVAJUĆI EKVIVALENT Univerzalne Ljubavi, pa
svako narušavanje Harmonije predstavlja odbacivanje Ljubavi, i
obratno; imajmo na umu: kad god sebi ili drugom poželimo
MIR, u stvari smo poželeli HARMONIJUkao božanski SKLAD
među bićima, stvarima, pojmovima i u DUŠAMA.
39. Zakon hipnoze
Hipnoza je uspavano stanje svesti; čoveku u dubokoj hipnozi
ništa nije nemoguće; ako mu se kaže da umesto olovke drži
usijan predmet - dobiće plikove na prstima; ako mu se sugeriše
da se oslobodio Zemljine teže - svako se može uveriti da
je zaista postao lakši, a možda će početi i da levitira (lebdi);
kada se bolesniku u hipnozi sugeriše da je zdrav - može se desiti
da on momentalno zaista ozdravi; hipnoza je dokaz da je duh
moćniji od materije, odnosno da pred snagom ljudske vere ništa
nije nemoguće; ali, ta snaga je u većine ljudi sasvim
sputana sumnjama, strahovima i predrasudama, pohranjenim u
ljudskoj svesti; svest, međutim, za to nije kriva, već ono što ljudi
sami u njoj stvaraju i u nju primaju; svega čovek treba da
bude apsolutno svestan, jer svest je nadređena podsvesti; nema
nikakvog prosvetljenja bez SVESTI, niti ima istinske sreće bez
SVESTI o sreći; za čoveka, tamo gdenema svesti - nema ničega,
pa je zato najbolje rešenje SVESNO iz sopstvene svesti proterati
strahove i zablude, prognati rđave misli, osećanja i namere, a
svoje sumnje definitivno odagnati.
40. Zakoni hrabrosti
1) U metafizičkom smislu hrabrost nije suprotnost strahu, već
suprotnost pameti; odluku da li nešto treba učiniti, jedino valja
doneti na osnovu toga da li je to što treba učiniti u skladu sa
metafizičkim zakonima, a kršenje metafizičkih zakona nije
stvar hrabrosti, već stvar gluposti i neznanja; najveću moguću
hrabrost u stvari predstavlja čovekova spremnost da prihvati
metafizičke istine i da se odrekne svojih naopakih predrasuda,
stavova, običaja i navika.

2) Negovanje hrabrosti kao vrline nije od koristi onome ko

je „hrabar“, već uglavnom drugima; posle rata majke hrabrih
plaču, a majke onih koji hrabrost (drugih!) veličaju - ponose se
ovozemaljskim „uspesima“ svoje dece.

3) Hrabrost je u biti oblik ispoljavanja straha od ISTINE;

hrabrost može i da se „odglumi“, ali mudrost ne može - što je
jasan dokaz da hrabrost sa pameću nema mnogo veze.

4) Bojati se onoga čega se treba bojati - nije nedostatak

hrabrosti, već dokaz zdravog razuma; bojati se onoga čega se ne
treba bojati - opet nije nedostatak hrabrosti, već manjak razuma;
kako god da se posmatraju stvari, ne može se govoriti o
razumskom utemeljenju hrabrosti.
5) Hrabrost se u svakodnevnom životu često ispoljava i
kao spremnost na rizik; ali i ta spremnost, da bi uopšte imala
svrhu, mora biti razumno utemeljena; to znači da mora
postojati racionalna odmerenost između vrednosti mogućeg
gubitka i mogućeg dobitka, kao i odmerenost šansi za gubitak -
opet je, dakle, sve stvar razuma.

6) Vrhuncem hrabrosti smatra se spremnost na rizikovanje

sopstvenog života za „uzvišene ideale“; jedan od temeljnih
metafizičkih zakona kaže da je život SVETINJA i da nijedan
čovek nema prava da ugrožava ni tuđi ni svoj život, i
nema nikakvih „ideala“ u ime kojih se taj zakon sme prekršiti;
može se rizikovati isključivo sopstveni život, samo onda kada će
taj rizik spasiti druge nedužne živote.

7) Učiti druge hrabrosti i veličati neosnovanu hrabrost drugih -

veliko je kršenje metafizičkih zakona, koje obavezno povlači
posledice.

8) Ono što se obično naziva „hrabrošću“, postepeno nestaje kroz

duhovno-intelektualnu evoluciju čovečanstva; čak i među
životinjama, suprotno uobičajenim mišljenjima, deluje
evolucioni zakonopamećivanja i eliminacije „hrabrih“ jedinki;
lavovi ne istrebljuju slabe i obolele antilope - bolesne su hrana
lešinarima, po uginuću - već one „najhrabrije“, koje se odvaže
da se približe lavovima i onda kada su ovi gladni i uznemireni,
kao i one koje ne razlikuju gladnog lava od sitog (lavovi se,
dakle, hrane hrabrošću i glupošću antilopa); a kada među
antilopama nestane hrabrih i glupih - što je očigledno isto -
nestaće i lavova (!).

9) Sve i kada se nekom prohte da se hrabrošću dokazuje, neka

zna da je mnogo bolje (ali i teže!) dokazati pamet; svet je prepun
onih koji mogu da dokažu svoju hrabrost, makar je i
„odglumili“, ali nema previše onih koji mogu da dokažu pamet;
prema tome, ako je nekom do dokazivanja - neka dokaže ono što
je teže dokazati i čega manje ima; sreća ne prati hrabrost, već
prati odsustvo sumnje, straha i gluposti.
41. Zakoni humanosti
1) Nije humanost nekome činiti dobro na štetu nekog drugog.

2) Nije nikakva korist od humanih dela, ako ih ne prate humane

misli i namere; a opet, nije korist ni od humanih misli i namera,
ako su dela nehumana; čovek koji se pridržava metafizičkih
istina human je sam po sebi, jer ništa što je nehumano nije u
skladu sa Duhovnom Suštinom Sveta i čoveka; humanost
pojedinca direktno je srazmerna njegovom stepenu pridržavanja
metafizičkih istina.

3) Nema veće humanosti nego drugome pomoći da sačuva i

razvija dušu; kada gladnog siromaha nahranimo, ne treba da
pomislimo kako smo samim činom davanja učinili dobro delo,
već kako smo dotičnom siromahu, dajući mu hranu, omogućili
produžetak ovozemaljske egzistencije i time mu poduprli
šanse da izgrađuje svoju dušu (naravno - ako to sam želi).

4) Kada nekom nešto daje onaj koji je od Sveta na materijalnom

planu uzeo previše (pravdajući to uzimanje nekim
ovozemaljskim zaslugama, radom i sposobnostima) - to nije
humanost, već obaveza i dug, a za namirenje dugova ne daju se
nagrade; ovo je razlog što se mnogi bogati i „moćni“ ljudi žale
kako im se i pored njihove „humanosti“ ipak dešavaju loše
stvari; sa metafizičkim istinama, odnosno sa Duhovnom
Suštinom Sveta, ne može se trgovati; svaki račun i dug mora da
se namiri, a svako ostvarenje da se zasluži; razume se da je
mnogo bolje namiriti dugove nego biti dužan, a ko želi da mu
se dobrim vrati - mora dati više nego što je dužan.

5) Prava humanost ne priznaje nikakve ljudske granice; nije

human onaj koji na osnovu religiozne, nacionalne, ideološke i
bilo kakve druge ljudske pripadnosti bira prema kome će biti
human; „humanost“ koja bira svoje „objekte“ ne samo
da nije humanost, već je sama po sebi destruktivnakao i sve
drugo što u sebi nosi klicu razdora.

42. Zakon ideala

Ideali su potrebni i pozitivni samo onoliko koliko su usklađeni
sa metafizičkim istinama, odnosno sapotrebom ljudskog
duhovnog uzdignuća.

43. Zakon ideja

Ideje su normalni produkti ljudskog misaonog procesa; merilo
valjanosti ideja nije njihova ostvarivost, koliko
njihova zasnovanost na metafizičkim zakonima.
44. Zakon iluzija
Ljudski ovozemaljski život nezamisliv je bez iluzija, zato što je i
sama materijalnost po svom stepenu realnosti čista iluzija u
odnosu na SUŠTASTVENU, metafizičku (duhovnu) realnost;
međutim, mi ipak ne možemo reći da je materijalni
svet nerealan, jer on postoji barem kao usaglašenost stavova
većine ljudi o iluziji materijalnosti; koliko je nešto iluzija, a
koliko realnost - može se meriti samo trajnošću; kada govorimo
o iluzijama, mi ih u stvari upoređujemo sa trajnošću materijalnih
formi postojanja; međutim, same materijalne forme smešno su
kratkotrajne u poređenju sa Večnom Egzistencijom Duhovne
Suštine, što znači da je sa produhovljene tačke gledišta
materijalnost svakako jedna vrsta iluzije.

45. Zakon iskrenosti

U svakodnevnom životu iskrenost nije uvek usklađena
sa metafizičkim istinama, pa prema tome ne mora uvek biti ni
pozitivna; pod neiskrenošću veoma često podrazumevamo
i samosavladavanje, koje po svojoj metafizičkoj
prirodi nije negativno; da li je iskrenost dobra ili loša, treba
proceniti po tomekakve će biti njene posledice, odnosno da li će
zbog nje neko postati bolji i pozitivniji, i da li od nje može
biti koristi koje nisu ni na čiju štetu; velikom iskrenošću možemo
smatrati sledeću izjavu: pokušamo li da budemo iskreni uvek i
prema svakom, vrlo brzo ćemo izazvati ljutnju i gnev mnogih(što
ne može biti pozitivno), i svakako ostati bez najvećeg
broja prijatelja, a zbog toga oni neće postati bolji; nemojmo
živeti u zabludi da će naša iskrenost uvek „otvoriti oči“ onome
na koga se odnosi (izreka kaže: zna i đavo šta je pravo, ali neće
tako da radi); na kraju krajeva, ako smo iskreni,to nikako ne
znači da smo dobri i da smo u pravu; mnogi
ljudi iskreno priznaju svoje greške i opetgreše - ipak su bolji oni
koji nemaju šta da priznaju; svako bi trebao najpre da bude
iskren prema samom sebi, jer to je jedina iskrenost koja ne može
biti negativna (iako može biti teška) i od koje se uvek može
imati ogromna korist.

46. Zakon iskustva

I životinje kroz život stiču iskustvo (mlada mačka još ne ume
tako vešto da lovi miševe kao starija), alijedino čoveku data je
mogućnost da se kroz umnu obradu iskustava duhovno--
intelektualno uzdiže; za čoveka svako, pa i najpraktičnije
iskustvo, ima onoliko značaja koliko posredno ili neposredno
služinjegovom duhovnom uzdignuću.
47. Zakon iskušenja
Sva ljudska iskušenja svode se na slobodu nepoštovanja
metafizičkih istina.

48. Zakon istine

Istina je u svakodnevnom životu posve relativna; APSOLUTNA
ISTINA JE SVOJSTVO BOGA, a mi o istini možemo govoriti
samo u onoj meri u kojoj je to što nazivamo istinom usklađeno
sa METAFIZIČKIM ISTINAMA; svako ko želi da sazna koliko
je nešto istinito, neka najpre vidi koliko je to zasnovano na
Ljiubavi, Veri i Nadi; osnovni metafizički preduslov istine je
VERA: istina ima onoliku „težinu“ koliko je „teška“ VERA u
ono čega se ta istina tiče.
49. Zakon istorije
Istorija je jednim delom popis ljudskih gluposti počinjenih kroz
vekove, a drugim delom hronologija zbivanja na putu ljudskog
oslobađanja i duhovno-intelektualnog uzdignuća; glupima je
miliji onaj prvi deo istorije, pa iz njega uče kako i dalje treba
praviti gluposti, žestoko ubeđeni da će i oni zaslužiti mesto u
njemu; pametni smatraju važnijim drugi deo, iz koga izvlače
opšti zaključak da bez pojedinačnog i kolektivnog oslobađanja i
duhovnog uzdignuća čovečanstvo NE BI IMALO SVRHU.

50. Zakon istrajnosti

U shvatanju i prihvatanju metafizičkih istina valja istrajati, pa
neopisivo vredni rezultati neće izostati; neka niko ne očekuje da
će mu jedno površno čitanje metafizičkih zakona doneti istinsku
i trajnu sreću; ko posumnja, neka čita ponovo i neka o svemu
predano porazmisli.
51. Zakon jasnoće
Onaj kome se ove metafizičke istine učine nejasnim ili
bezvrednim, neka zna sledeće: problem nije u metafizičkim
istinama, već u njemu samom, pa stoga neka najpre oslobodi
svoj um predrasuda i sumnji, ako nešto hoće da razume i da od
toga ima koristi; inače, ljudska glupost se ne meri toliko
nesposobnošću razumevanja, koliko sklonošću da se ono što se
ne razume proglasi bezvrednim, odnosno da se krivcem za
sopstveno nerazumevanje proglasi neko drugi; da bi nekome
nešto bilo jasno, on najpre mora poželeti da mu to bude jasno, a
zatim i poverovati da će mu biti jasno.

52. Zakon jednakosti i različitosti

Jednakost se zasniva na ravnopravnom prihvatanju različitosti, a
nikako na njihovom „brisanju“ ili prećutkivanju; i polje je lepše
kada na njemu ima što više različitog rastinja i cveća, jer
bez različitostinema ni harmonije, a bez harmonije ne možemo
govoriti o Božanskom Smislu; različitosti među 1judima jedino
ne smeju biti na štetu drugih i njihovog ISTOG takvog prava na
različitosti.
53. Zakon karaktera
Karakter određuje mogućnost dostignuća sreće; što je u čoveku
više ljubavi, to mu je karakter bolji, a što je više mržnje, pakosti,
zlobe, zavisti i drugih negativnih misli i osećanja - to je njegov
karakterlošiji; karakter je temelj čovekove „zgrade života“: ko
hoće da menja SUDBINU - neka najpre promeni KARAKTER.

54. Zakon koristi

Svaka ovozemaljska korist ništavna je spram koristi koju čovek
može da ima od poštovanja metafizičkih istina; otuda pri
sticanju bilo kakve koristi treba povesti računa da u tome ne
bude prekršen koji metafizički zakon; kad god stičemo nekakvu
korist, treba da imamo na umu i prava drugih na sticanje koristi,
odnosno ravnotežu prava - uključujići i pravo ostalog živog
sveta na plodove Prirode: njiva, recimo, samo po ljudskim
zakonima pripada vlasniku, dok po metafizičkim zakonimana
njivu i ono što na njoj raste imaju pravo i druga stvorenja -
poput ptica - i to od pre nego što su nastala bilo kakva
međuljudska prava; ima Svet svega dovoljno za sve, a ko shvati
metafizičke istine - imaće NAJVEĆU moguću korist, koja neće
biti ni na čiju štetu; i onaj ko nije ostvario željenu korist, ili je
pretrpeo kakvu štetu - treba da zna da baš od toga može imati
možda mnogo veću korist, pogotovu ako izvuče odgovarajuću
pouku.

55. Zakon krađe

Nije krađa samo kada neko uzme tuđe, već i kada stiče
korist bez vođenja računa o istim pravima drugih, pa makar to
sticanje bilo u skladu sa važećim društvenim zakonima.

56. Zakon lenjosti

Najgora je duhovno-intelektualna lenjost, jer što je ona
izraženija - to je čovek MANJE ČOVEK; oni koji su samo
fizički lenji, Svetu barem ne prave štetu.

57. Zakoni lepote

1) Lepo je samo ono što je u skladu sa Duhovnom Suštinom, a
obezduhovljena lepota sotonina je kreacija; najnesrećniju
kombinaciju čini fizička lepota sa duhovno-intelektualnom
srozanošću, odnosno sa nečistom i sitnom dušom; treba se
kloniti ovake kombinacije, a po fizičkoj lepoti ne treba birati ni
prijatelja ni bračnog druga; ko želi srećne odnose sa ljudima,
kao i srećnu vezu i brak, taj (ili ta) mora da prikrije svoju fizičku
lepotu, a da istakne duhovnu - pa neka prihvati samo onoga
kome se takva kombinacija sviđa, i neće pogrešiti; neka se lepa
žena potrudi da izgleda ružno, pa neka onda postigne ono što
može - samo to što tako postigne može istinski da je usreći, a sve
ono što postigne uz pomoć svoje fizičke privlačnosti može da joj
donese samo bol, patnje i nevolje (ovo takođe važi i za
muškarce).

2) Fizička lepota opaka je „podloga“ za postignuće ciljeva, već

i zbog toga što je prolazna i propadljiva, ali i zato što su sami
kriterijumi definisanja fizičke lepote vrlo labilni i diktirani
pomodarskim trendovima.

3) Jedina vredna i trajna lepota jeste DUHOVNA LEPOTA; ona

ima i svoj način ispoljavanja: duhovna lepota, ili
produhovljenost, očituje se kao harmonična mirnoća lica i
upadljiva bistrina i dubina očiju; ovo je jedina vrsta lepote koja
ima VREDNOST I SMISAO, i prema kojoj se može upravljti bez
štetnih posledica.
58. Zakon lukavstva
Lukavi ljudi smatraju za veliko dostignuće svoje „pameti“ to što
se koriste navodnom glupošću drugih; lukav čovek, međutim, ne
razume da su tu teze zamenjene, jer on je sam glup zato što ne
zna (ili ne želi da zna) da će mu kad-tad račun biti naplaćen sa
„kamatom“; gluplji je svakako onaj koji plaća skuplje, iako nije
morao čak ni da plaća.

59. Zakon Ljubavi

1) Prvi Zakon ljubavi sadržan je u Zakonu Ljubavi, Vere i Nade;
Univerzalna Ljubav je Božji „materijal“ od koga je SVE
satkano, a harmonija je njen potpun ispoljavajući ekvivalent;
nema harmonije bez ljubavi, niti ljubavi bez harmonije.

2) U svakodnevnom životu ljudi svašta zovu „ljubav“, i to često

baš same suprotnosti istinske ljubavi; tako se prosvetljenim
imenom ljubavi nazivaju i takve pojave kao što su strast, požuda,
pohota, želja za posedovanjem, dominacijom i slično - što sa
Pravom Ljubavlju nema veze, ili joj je čak suprotstavljeno; ime
ljubavi najčešće se skrnavi baš kada se govori o „ljubavi“
između muškarca i žene, gde se ide dotle da se svaki telesni
kontakt između partnera naziva „vođenjem ljubavi“, čak i kada
je takav kontakt potpuno protivan metafizičkim zakonima,
odnosno zasnovan na čistoj požudi, nepromišljenosti, interesu,
bračnoj prevari...; često se i telesno zadovoljenje zasnovano na
materijalnom ili kakvom drugom interesu otvoreno naziva
„prodajom ljubavi“ (!); koliko god je protivno metafizičkim
zakonima MISLITI I ČINITI ono što je suprostavljeno
Univerzalnoj Ljubavi, toliko je protivno i skaradno LJUBAVLJU
NAZIVATI baš ono što je skarađenje same ljubavi; najviše
ljudskih problema predstavlja metafizički uzročno-posledični
odgovor na nedostatak LJUBAVI, ali mnogo problema nastaje i
zbog zloupotrebe IMENA LJUBAVI.

3) Prava ljubav ne podrazumeva da se doslovno voli sve i svako

- već da se prvenstveno ne mrzi niko; čovek koji u sebi nosi
istinsku ljubav nije sklon stvaranju negativnih misli i osećanja,
nema rđave namere i ne čini loša dela.

4) Ljudska duša je „sačinjena“ od ljubavi, a kada se čovek liši

ljubavi - od duše ostane kvaziduhovna ruina, kakva se može naći
i u đavola i zloduha; takvom čoveku gora kazna i ne treba, ali
ne završava se na tome - obezduhovljen čovek svaku nevolju
privlači.

5) Voleti zle ljude, koji drugima zlo čine - nije ljubav, jer to
znači ne voleti one kojima se zlo čini; ali, ljubav jeste ne mrzeti
nikoga, pa ni zloga, jer onaj koji je zao nije ništa drugo nego
duhovni bolesnik; osim toga, teško je čak i u najobičnijim
svakodnevnim ljudskim odnosima „premeriti“ koliko je ko
dobar a koliko zao, ko je u pravu a ko nije, kome se dešavaju
zasluge a ko upravo stvara uzroke onome što će mu tek biti -
zato nikoga ne treba mrzeti, a metafizički zakoni će zasigurno
učiniti da dođe do poravnanja računa.

6) U ljubavi direktno deluje zakon davanja i primanja: što se

daje - ono se i prima; zato u ljubavi nema limita: što je čovek
više ima, sve više će je primati - ko je ima, njemu će se
dodavati.

7) Ljubav je osnova SVAKE ISTINSKE MOĆI; bez nje je svaka

„moć“ prolazna, svakoj je domet suviše mali i svaka će samu
sebe srušiti.

8) Prva nagrada za LJUBAV jeste SAMA LJUBAV; ali to nije

jedina nagrada - mnogo je i onih koje PRIRODNO IDU UZ
LJUBAV.

9) Ljubav je Božji neposredan „proizvod“ i ne može se NIČIM

DRUGIM PLATITI nego samom ljubavlju.

10) Ljubav je kao Božji „materijal“ APSOLUTNO BESMRTNA

i svaka PRAVA BESMRTNOST na njoj se zasniva; Hrist nije
mrzeo čak ni one koji su ga omalovažavali i osudili na raspeće,
već je molio Boga da im oprosti „jer ne znaju šta čine“ - zato je
i dokazao svoju besmrtnost kroz VASKRSNUĆE.
60. Zakon ljutnje
Ljutnjom se ništa valjano ne može postići, jer ljutnja je „rođena
sestra“ mržnje; ako negde ne pomažu lepe reči, još manje
pomaže ljutnja.

61. Zakoni mašte

1) Kao što je VERA jača od VOLJE, tako je i MAŠTA jača od
ŽELJE; ono što poželimo, u mašti moramo vizuelizovati kao već
„gotovu stvar“, jer to je bitan preduslov za ispunjenje želje;
MAŠTA JE OSNOVA NADE, bez dobrog maštanja nema ni
dobrog nadanja; ne treba se nikada stideti svog maštanja, jer ko
ne ume da mašta - taj ne ume ni da ostvaruje; što je neka želja
bolje, jasnije i ubedljivije „izmaštana“ - to su šanse za njeno
ispunjenje veće.

2) Maštanje ne sme da bude propraćeno grčem, strahom od

neispunjenja, sumnjom, kao ni bilo kakvom drugom negativnom
mišlju i osećanjem; najbolje je maštati u osami i tišini, ali i u
svakoj drugoj prilici kada je to moguće; pri maštanju treba
zamišljati jasne situacije u vezi sa željom, ni trenutka ne
dovodeći u pitanje njeno ispunjenje; maštu nikada ne treba
zasnivati na principu „ako to ostvarim...“, već isključivo na
principu „pošto ću to sigurno ostvariti, onda, ću učiniti ovo ili
ono“; ispunjenje treba „videti“ kao svršen posao, a u mašti jasno
vizuelizovati situacije koje normalno mogu proisteći iz tog
ispunjenja (ako poželite neku stvar, zamišljajte sebe u
konkretnim situacijama vezanim za nju - recimo kako se njome
služite, nekom je pozajmljujete i slično, kao da tu stvar već
zasigurno imate).

3) Svako maštanje treba da bude usklađeno sa metafizičkim

zakonima; ne sme se maštati o situacijama i željama čijim bi
ostvrenjem nekome bila naneta šteta i prouzrokovana patnja;
takvo maštanje ne samo da neće dati rezultate, nego će
prouzrokovati i druge negativne posledice po onoga koji na
takav način mašta; maštanje, kao i sama dela, treba uvek da
bude pozitivno.

4) Čovek treba da mašta samo o onome što mu stvarno treba,

ako zaista želi da mu se izmaštano ispuni; inače, maštanje samo
po sebi nema nikakvih ograničenja sem potpune pozitivnosti, pa
se ne treba bojati da će se u maštanju preterati.

5) Ne treba svakom kazivati ono o čemu se mašta, sem onima za

koje se sigurno zna da su dobrodušni, pozitivni, i da ne sumnjaju
u Višu Realnost i metafizičke istine; tuđa sumnja i podrugljivost
jednako negativno mogu uticati na ispunjavanje onoga o čemu
se mašta kao i neverica onoga koji mašta; drugim rečima, o
svojim maštanjima možete govoriti samo onima u čiju duhovnu
izgrađenost ne sumnjate, bez obzira koliko su vam bliski.

6) Maštanje treba da bude pod kontrolom svesti; međutim, svest

većine ljudi opterećena je mnoštvom sumnji i predubeđenja,
kojima se blokira snaga mašte i koje bi valjalo nekako „zaobići“;
najbolji način je da se čovek potpuno svesno reši sumnji i
predrasuda; pošto većini to teško polazi za rukom, može se
pribeći i delimičnom „zavaravanju“ onog dela svesti koji je
opterećen sumnjom i predubeđenjima; ovo se dosta efikasno
može postići ako se mašta i razmišlja o svojim željama
neposredno pred spavanje, u potpuno opuštenom stanju, a
takođe i odmah po buđenju; u ovakvim prelaznim fazama
između jave i sna, najpre se uspavljuje baš onaj najpovršniji deo
svesti, koji i jeste opterećen naivno-realističkim sumnjama i
predrasudama; većina ljudskih svakodnevnih poslova odvija se
upravo na tom mentalnom nivou - pa se taj deo svesti, kao
najizmoreniji, prvi i uspavljuje.
62. Zakon materije
Materija je samo POSEBAN SLUČAJ ispoljavanja Duhovne
Suštine; materija ima realnost nižeg stepena u odnosu na
Duhovnu Suštinu, jer prolaznost je način postojanja materijalnih
formi i struktura - a Večnost je način postojanja Duhovne
Suštine; REALNIJE JE ONO ŠTO DUŽE TRAJE, A
NAJREALNIJE JE ONO ŠTO JE VEČNO; materija nije ni
„tvrda“ ni „puna“, već skroz „šuplja“: razlančavanjem
materijalnih formi stižemo u „ništavilo“, a kako ni
materijalistička nauka ne želi u ništavilo - nema drugog izbora
nego da priznamo metafizičku (duhovnu) suštinu materije;
zakoni koji vladaju materijom samo su posebni slučajevi
metafizičkih zakona, a na metafizičkom planu mogu i da se
„ukinu“ (tako, recimo, duhovna snaga poništava zakon
gravitacije, pa ljudi u posebnim duhovnim stanjima levitiraju,
što je poznata pojava); takođe je neispravno materiji odreći
svaku realnost; samim tim što je proistekla iz Duhovne Suštine,
ona ima određenu realnost, a sama po sebi nije ni negativna ni
pozitivna - ona je jednostavno to što jeste: proizvod duhovnog
pada; ali, ne može se zbog toga materija smatrati negativnom,
jer je njena svrha učenje i produhovljenje (škole se prave da bi
se u njima sticalo znanje, i ne mogu zbog toga biti loše - dobri ili
loši mogu biti đaci koji ih pohađaju); sve što je loše u vezi sa
materijom, proizvod je ljudskih negativnosti i gluposti; materija
nije obmana, bez obzira što ne postoji u onom „tvrdom“ smislu
kakav joj se obično pripisuje, jer ona ima Metafizičku Svrhu - a
sve stvari i pojave obmane su onoliko koliko su protivne
Metafizičkoj Svrsi i Duhovnom Smislu.

63. Zakon meditacije

1) Meditacija je DUBOKOUMNO RAZMIŠLJANJE i poniranje
u sopstvenu suštinu i Suštinu Sveta; u šta god pogledamo i šta
god pomislimo - sve može predstavljati početak meditacije, pod
uslovima da u svojim razmišljanjima ne ostanemo na površnom
nivou interesa, predrasuda, dogmi i naivno-realističkih
shvatanja; meditacija mora biti lišena svakog grča i ograničenja.

2) Kroz meditaciju, kada se u njoj dovoljno odmakne, može da

se oseti i spozna Harmonija Sveta, Dah Večnosti i Moć Prave
Istine; u meditaciji čovek sebe doživljava baš kao što treba - kao
istinski MIKROKOSMOS, povezan sa svim što se zbiva u
MAKROKOSMOSU, sposoban da evoluira zajedno sa
evolucijom čitave VASELJENJE I NEPROLAZAN POPUT
VEČNE ISTINE; u dubokoj meditaciji čovek oseća kako njegova
svest postaje NADREĐENA svetu materije i SUPERIORNA pred
svakom prolaznošću i ovozemaljskom „moći“; on počinje da
oseća kako se njegova svest bezgranično širi i stapa SA
SVESVEŠĆU UNIVERZUMA.
3) Dok molitva predstavlja OBRAĆANJE BOGU sa određenim
ciljem i molbom, meditacija predstavlja SLUŠANJE BOGA I
RAZGOVOR SA BOGOM; zar nije bogohulno očekivati od
Boga, koji je APSOLUTNO SAVRŠENSTVO PO SEBI, da
više ceni one što Mu se obraćaju samo kada im nešto treba, nego
one koji su i bez posebnih razloga voljni da Ga slušaju i da sa
Njim razgovaraju; nije li takođe nerazumno i bogoprotivno
smatrati da Bogu, koji je APSOLUTNA DOBROTA PO SEBI,
imponuje preklinjanje, skrušenost, plač, kukanje i laskanje, ako
su već i među „običnim“ ljudima jednako neomiljeni oni koje za
nešto treba moliti i preklinjati, kao i oni koji se trude da
laskanjem i preklinjanjem postignu svoje ciljeve (?!).

4) Nema čoveka koji je postigao nešto istinski vredno i trajno, a

da nije bio sklon meditaciji; ljudska dela su vrednija i trajnija što
su oni koji ih stvaraju dubokoumniji; ovo je razlog što naročito
umni ljudi istovremeno pokazuju interesovanje za vrlo različite
oblasti i što postižu rezultate na raznim poljima, jer se dubokim
umovanjem, odnosno meditacijom, zahvata iz „rezervoara“
univerzalnih spoznaja; otud je univerzalnost odlika svakog
istinskog genija; vrstan poznavalac samo jedne oblasti ljudskih
bavljenja može biti koristan i sebi i drugima, ali ne može biti
genije; prvi korak ka upražnjavanju meditacije i jeste
pokazivanje interesovanja za različite stvari i pojave, kao i
težnja da se različitosti obuhvataju što je moguće celovitijim
 duhovno-intelektualnim pogledom; meditacija je „hod“ ka
UNIVERZALNOM, a kada se Univerzalno dotakne - obična
ovozemaljska znanja i moći postaju sitnice.

5) Svako može da meditira, bez obzira na znanja, stepen

obrazovanja, društveni status i ostale preduslove koji u običnim
ljudskim poslovima mogu imati značaja.

6) Duhovno-intelektualno uzdignuće tesno je povezano sa

meditacijom - što se više meditira, to se ono lakše postiže;
efikasan način istinskog meditiranja jeste baš dubokoumno
razmišljanje o metafizičkim zakonima i pronalaženjem sebe,
svojih dela, misli, osećanja i stavova u odnosu na metafizičke
(duhovne) istine; istovremeno, svaka istinska meditacija je
odličan put do spoznaje i prihvatanja metafizičkih istina, jer
svaka tome i vodi.

7) Meditacija čoveka čini istinskim čovekom; kroz meditaciju

svako postaje u svakom pogledu bolji i pozitivniji; što čovek
više meditira, sve je uspešniji, zadovoljniji i srećniji; ljudi koji
ne meditiraju mogu biti samo privremeno i prividno uspešni u
nekim ovozemaljskim poslovima, ali ne mogu biti istinski i
trajno zadovoljni i srećni; čovek je „snabdeven“ prirodnom
potrebom za meditacijom, kao što njegovo telo ima potrebu za
hranom; meditacija, dakle, ne samo da je izuzetno važna i
 korisna, već je svakom čoveku i neophodna, svejedno kako i
gde će se njome baviti i kojim imenom će je zvati; zna se dobro
da skroz nepismeni seljaci i čobani, nastanjeni u „najzabitijim“
krajevima, umeju vrlo duboko da se zamisle zagledani i očima i
duhom u neki cvet, travku, oblak, planinu, izvor, zvezde, ili
naprosto u samog sebe - iako nisu čuli za reč meditacija;
uostalom, gladan jede i hranu kojoj ne zna ime, a u najgoroj
situaciji je onaj koji i pored hrane uopšte ne zna da je gladan.

64. Zakon Metafizičke Svrhe

Metafizika obuhvata sve ono što je iza fizike, ali i samu fiziku;
metafizika, dakle, obuhvata i materiju i sve što je izvan nje i u
njoj - obuhvata čitav Svet i njegovu Duhovnu Suštinu; ZAKONI
METAFIZIKE, ili METAFIZIČKE ISTINE, predsta-vljaju
sveobuhvatna metafizički utemeljena pravila, koja važe BEZ
OGRANIČENJA u prostoru i vremenu; ipak, metafizički
(duhovni) zakoni niti su uvek imali svrhu, niti će je uvek imati,
bez obzira na univerzalnu važnost; i oni su posledica duhovnog
pada, a predstavljaju osnovu svakog učenja kojim se postiže
duhovno uzdignuće; na nivou Čistog Duha ni metafizički zakoni
nemaju smisao, jer u Apsolutnom Savršenstvu Svepostojanja i
Sveopšte Harmonije nema više šta da se uči, niti ima ko da uči -
tu se ne radi o „ukidanju“ metafizičkih zakona, već o prestanku
potrebe za njima; ako materija predstavlja „školsku zgradu“ u
 kojoj treba da se uči duhovno uzdigniće, onda metafizičke istine
predstavljaju gradivo koje valja savladati; potrebna je i
„zgrada“, ali je gradivo utemeljeno na valjanoj nauci osnov
svakog školovanja; zbog toga u nama znanom svetu sve ima
samo onoliku istinsku vrednost koliko je usklađeno sa
metafizičkim istinama i koliko doprinosi čovekovom duhovnom
uzdignuću - ništa istinski valjano ne može se načiniti protivno
ovom pravilu.

65. Zakon milostinje i milosrđa

Milostinja ima metafizičku svrhu samo kada je bez ikakvog
interesa; kada čovek daje milostinju, treba da se ponaša kao
neko ko sa zakašnjenjem vraća dug, pa vodi računa da za to
vraćanje što manje ljudi sazna; ko je milosrdan javno i
„naglas“, taj naplaćuje svoje milosrđe, pa ne samo da neće
dobiti naknadu kroz metafizičke zakone - nego će se još svojim
lažnim milosrđem sukobiti sa metafizičkim istinama; čak i
očekivanje „plate Božje“ za učinjeno milosrđe predstavlja
interes, pa je najbolje milosrđe učiniti bez ikakvih primisli, sem
zahvalnosti Bogu što smo u mogućnosti da budemo milostivi i uz
iskrenu želju da u svetu bude što manje ljudi kojima treba
milostinja.
66. Zakoni mira i spokojstva
1) Mir je Harmonija, a ne apsolutno mirovanje; spokojstvo je
mir u duši i umu, dakle duhovna harmonija u čoveku; niko ne
može biti smiren ako nije spokojan, i obrnuto.

2) Jedna od najvećih ljudskih zabluda jeste mišljenje da se mir i

spokojstvo u ovozemaljskom životu mogu steći postignućem
materijalnog blagostanja, ugleda, društvenog položaja, ili kakve
druge ovozemaljske moći - time se, štaviše, mir i spokojstvo pre
mogu izgubiti, s obzirom da su načini takvih postignuća vrlo
često suprostavljeni metafizičkim istinama.

3) U svakodnevnom životu, ljudi obično zamenjuju teze:

smatraju da će postati spokojni kada postignu neke svoje ciljeve,
a duhovna smirenost i spokojstvo u stvari predstavljaju uslov za
postignuće ciljeva; ISTINSKA SNAGA LEŽI U SPOKOJSTVU, a
nemir i nespokoj nemaju nikakve šanse protiv istinskog
spokojstva i duhovne smirenosti; što nas neka želja ili namera
čini uznemirenijim, nespokojnijim i grčevitijim - to su šanse za
njeno ostvarenje manje.

4) Duhovni mir (harmonija) i spokojstvo imaju svoje osnovno

utemeljenje u Ljubavi i pozitivnim mislima, stavovima,
osećanjima, namerama i delima; nema spokojstva gde ima
mržnje, pakosti, zavisti, zlobe i drugih rđavih misli i osećanja,
niti ima spokojstva pored rđavih namera i dela; da bi se uopšte
moglo steći spokojstvo, najpre namere i dela moraju biti u
skladu sa metafizičkim istinama, a naročito sa Zakonom
Ljubavi, Vere i Nade.

5) Svaku želju i nameru koja stvara nespokoj bolje je odmah

odbaciti, ako već nije moguće odbaciti sam taj nespokoj.

6) Ne treba čekati na ispunjenje nekakvih „uslova“ da bi se

poradilo na sopstvenom duhovnom miru i spokojstvu, jer takvi
„uslovi“ ne postoje; spokojstvo je mir u duši, mir je Harmonija,
Harmonija je Ljubav, a Ljubav je Božja „supstanca“ od koje je
satkana Suština Sveta - zašto bi se onda čekalo da se uzme ono
što je već TU; ko ne ume u svoju dušu da useli spokoj- stvo
odmah, neće to moćiti nikad, sve dok svoje stavove, misli i dela
ne uskladi sa metafizičkim istinama; neki ljudi ceo život provedu
u grču i nemiru, boreći se za ovozemaljske „moći“ i bogatstva,
kako bi „bezbrižnu i spokojnu“ starost provodili okruženi idilom
nekog mirnog i zabitog seoceta; drugi ljudi u istom tom seocetu
provedu čitav život, okruženi istom onom idilom i neprestano
smireni, spokojni i srećni; mogu li se smatrati pametnim oni koji
čitav život tragaju za nečim što su mogli imati odmah i
neprestano, i može li se pod starost pronaći ono što je odbačeno
u mladosti(?).
7) Zavist ne može biti temelj spokojstva, a istinski spokojan
čovek drugima i nema na čemu da zavidi - jer spokojstvo više
vredi od svih ovozemaljskih „moći“ i bogatstava zajedno;
spokojstvu osnova ne može biti ni strah, a on je redovan pratilac
svega što je stečeno protivno metafizičkim (duhovnim) istinama;
spokojstvo pak odličan je temelj svemu dobrom, naročito
istinskoj sreći i zadovoljstvu.

67. Zakon misli i mišljenja

Misao je, kao i mišljenje, čisto metafizičke prorode; nisu misli
proizvod određenih fizioloških procesa, već su ti procesi
proizvod misli; negativno mišljenje je štetno i ono izaziva
negativan metafizički odgovor; POZITIVNO MIŠLJENJE
zasnovano je na poštovanju metafizičkih istina, a njegova snaga
je OGROMNA I NEPOJMLJIVA; mogućnost postignuća
ISTINSKE SREĆE zasniva se na SNAZI POZITIVNOG
MIŠLJENJA i srazmerna je pozitivnom mišljenju (!!!).
68. Zakon mladosti i starosti
Starenje je stvar VERE - mladost i starost su proizvod onoga što
čovek sam o sebi misli i oseća, pa svako može biti mlad ili star
onoliko koliko sam sebe ubedi.

69. Zakoni moći

1) Čoveku nije data nijedna ISTINSKA I TRAJNA MOĆ - sem
DUHOVNE, METAFIZIČKE MOĆI; spram nje, SVE ljudske
ovozemaljske „moći“ predstavljaju prah i pepeo; NEMA SILE
koja se može suprostaviti DUHOVNOJ MOĆI (!).

2) Duhovna moć je kompletna i pozitivna samo ako sadrži sve

metafizičke moći - Ljubav, Veru i Nadu; ako moći nedostaje
Ljubav, onda ne može biti govora o istinskoj, pozitivnoj
duhovnoj moći, već o kvaziduhovnoj moći zla, o mračnim
silama kojima se služi crna magija i kojima raspolažu demoni i
druga kvaziduhovna bića potonula u tamu zla i bezduhovlja; ako
se pak moć zasniva na Ljubavi, a1i ne i na Veri i Nadi - onda
ona jeste pozitivna i uvek daleko moćnija od moći kojoj
nedostaje Ljubav, ali ipak nije kompletna, jer su joj „vezane
ruke“.

3) Ljudske „moći“ zasnovane na bogatstvu, ugledu, društvenom

položaju, izgledu, talentima i znanjima lišenim duhovnog smisla
- ne samo da su vrlo labilne i propadljive, već uopšte nisu moći
u pravom smislu te reči; pogledajte samo nekog ovozemaljskog
„moćnika“ u bolesničkoj postelji, kako onako jadan i nemoćan
izaziva sažaljenje najneuglednijeg siromaha; pogledajte
„silnike“ i „uglednike“ nesređenih ličnih i porodičnih odnosa,
nesrećne i pored svojih „moći“ i „bogatstava“, kako ipak zavide
nekoj skromnoj, ali srećnoj i harmoničnoj porodici; pogledajte
dobro svu tu množinu „moćnih“ a nesrećnih, i upitajte se: u
čemu se onda sastoji ta njihova „moć“ kada uz pomoć nje ne
mogu postići ništa istinski vredno i trajno, i ko je tu onda
stvarno moćan (?!);

4) Svaka „moć’ koja nije metafizički zasnovana ne samo što nije

prava i trajna, nego ona još ruši i prlja dušu, čoveka udaljava od
Prave Suštine i onemogućuje istinsko zadovoljstvo i sreću;
VAŽAN KORAK na putu duhovno-intelektualnog uzdignuća
jeste NEPRIDAVANJE ZNAČAJA ni svojim ni tuđim
ovozemaljskim moćima; ljude valja ceniti JEDINO prema
pozitivnosti i metafizičkoj zasnovanosti njihovih stavova, misli,
osećanja i dela.

5) Čovek koji ovlada metafizičkim zakonima stiče OGROMNU

DUHOVNU MOĆ, uz koju još ide i DUHOVNA ZAŠTITA;
takvom čoveku NIKO ne može ništa rđavo učiniti niti pomisliti,
a da SAM ne prođe MNOGO GORE OD TOGA.

6) Svako ISTINSKI VREDNO I POZITIVNO DELO zasnovano

je na nečijoj ISTINSKOJ DUHOVNOJ MOĆI.

70. Zakon mode

U materijalnom svetu sve je podložno stalnim promenama, pa
tako i načini ljudskog odevanja i ponašanja - tako je nastala
moda; ona i nije toliko negativna zbog same promenljivosti,
koliko zbog svoje duhovne neutemeljenosti i zasnovanosti na
plitkoumnim ljudskim potrebama kao što su taština, dokazivanje
nekog „statusa“ i navodnih „viših vrednosti“, izazivanje tuđe
telesne strasti, požude i slično; duhovno-intelektualno
evoluirana osoba od mode će prihvatiti samo ono što sama
proceni kao korisno i smisleno, a nikako i ono što, iako je ružno
i besmisleno, predstavlja „trend“ ili mišljenje većine;
nepromišljeno praćenje mode efikasan je način za duhovno-
intelektualno srozavanje; jednako ispada glup onaj ko neku novu
modu prihvata bezuslovno odmah na početku, kao i onaj koji je
prihvata tek na kraju; ne može nešto što je glupo i na početku i
na kraju, biti pametno u sredini - nepromišljeno i usiljeno
praćenje mode glupo je uvek.
71. Zakoni molitve i molbe
1) Molitvom se obraćamo BOGU kada od NJEGA nešto tražimo
ili očekujemo; molbom se obraćamo drugim ljudima kada od
njih nešto tražimo i hoćemo da budemo ljubazni; dužnost je
svakoga koji nešto traži da ljubazno zamoli onoga od koga traži,
čak i ako smatra da mu to bezuslovno pripada, jer duhovno
neuzrastao čovek teško može sam da razluči šta mu stvarno
pripada; a opet, dužnost je svakog čoveka da drugome i bez
moljenja učini ono što može i što treba; srećan može biti onaj
čovek koji poštuje obe ove dužnosti i koji uspeva da ih uskladi.

2) Lepo je i potrebno uvek zamoliti, ali nije ni lepo ni potrebno

preterano moliti i preklinjati - jer onaj koji očekuje da se previše
moli i preklinje sigurno ne zaslužuje da uopšte bude zamoljen,
niti ono što se od njega eventualno dobije može imati neku
istinsku svrhu i vrednost; ništa nije skuplje od onoga što se
moljenjem dobije; nije isto moliti i ljubazno zamoliti, a ko
nekom nešto pomogne ili da uz mnogo moljenja - taj pred
metafizičkim zakonima ne samo kao da ništa nije dao, nego se
još i sam zadužio.

3) Molitva upućena Bogu ima smisla samo ako je iskrena - u

protivnom ona je bogohulna i metafizički štetna; lažnom i
površnom molitvom čovek može obmanuti sebe i druge, ali
nikada Boga; S BOGOM SE NIČIM NE MOŽE TRGOVATI,
a naročito ne lažima, površnošću i bezduhovljem.

4) Nikada se ne treba srditi kada molba upućena nekom čoveku

ostane bez rezultata, jer možda je tako nečim drugim zasluženo,
ili je tako možda bolje; naročito se ne treba srditi ako molitva
upućena Bogu ne da očekivani rezultat, jer pitanje je ponajpre da
li je ta molitva, takva kakva je, uopšte i „stigla“ do Boga; takođe
je veliko pitanje da li je to što se traži uopšte zaslužno, zatim da
li bi ispunjenje po svojim kasnijim posledicama zaista bilo
dobro, a posebno je pitanje koliko je ono što je traženo zaista
pozitivno i metafizički (duhovno) utemeljeno; molitva zbog toga
nikada ne sme da sadrži uslove, niti sme da bude propraćena
bilo kakvom negativnom mišlju ili osećanjem; prava molitva
takođe treba da bude utemeljena na iskrenoj zahvalnosti Bogu
na onome što se već ima (bez obzira šta se ima!), nevezano za
ishod same te molitve.

5) Molitva je obraćanje Bogu, a meditacija slušanje Boga i

razgovor sa Njim; zbog toga pored molitve obavezno treba
upražnjavati i neki vid meditacije; ne može se očekivati korist
od šablonskih i nametnutih molitvi (naravno, takve molitve jesu
ispravne ako su iskrene, ali takođe je dobra i bilo koja iskrena i
duhovno utemeljenja molitva koju čovek sam smisli); česti
razlozi za nedelotvornost molitvi jesu i u tome što su one
šablonske, prihvaćene bez promišljanja i nepropraćene
meditacijom, a takođe i u tome što se ljudi mole onda kada im se
za to ukaže neka konkretna potreba (mnogi se tada ponašaju kao
da je Sam Bog izvršitelj njihovih ličnih naloga, a Duhovna
Suština „servis“ za ispunjenje najprizemnijih želja); ko očekuje
da mu Sam Bog bude „na usluzi“ kad to bude potrebno, taj s
Njim treba i bez naročitih svojih razloga da „održava kontakt“.

72. Zakoni morala

1) Istinski moralni (etički) principi moraju biti utemeljeni na
metafizičkim istinama i predstavljaju direktan izraz sveukupnosti
metafizičkih zakona; svako kršenje metafizičkih zakona
predstavlja kršenje morala u najširem smislu; društvene norme
kojima se u datoj kulturi definiše moral mogu se razlikovati
zavisno od shvatanja, običaja i predrasuda, ali istinski moralni
principi moraju svuda i uvek da budu isti; oni predstavljaju
Božji Izraz sadržan u Istinskoj Suštini Sveta i čoveka, prenet na
ljudski duhovno-misaoni plan; kršenje istinskih moralnih načela
predstavlja grubo rušenje čovekove duhovne suštine i izazivanje
negativnog metafizičkog odgovora; kad god čovek prekrši neki
od istinskih moralnih principa - prekršio je metafizičke zakone i
time prvenstveno sebi naneo štetu, koja se na duhovnom planu
manifestuje odmah, a na materijalnom kad-tad; nemoral se
nikom i nikad ne isplati, iako većina ljudi toga nije svesna
upravo zbog nepoznavanja metafizičkih istina.
2) Kad se prekrši neka društvena ili običajna norma, to ne mora
obavezno da bude i kršenje istinskih moralnih načela; isto tako,
ne znači da je u skladu sa istinskim moralom sve ono što je u
datoj kulturi i datim uslovima društveno prihvatljivo; štaviše,
neretko je baš izrazito nemoralno prihvatiti neko nametnuto ili
samonametnuto mišljenje većine i tako pristati na „zakone
krda“ umesto na metafizičke zakone Sveta; Bog ne vodi
„statistiku“ i ne priznaje nikakve „zakone“ većine; pred Njim
ono što predstavlja većinu u fizičkom i statističkom smislu - u
duhovnom obično predstavlja apsolutnu manjinu; kad bi se
mogla izmeriti duhovno-intelektualna „težina“ ljudskog „krda“
zvanog većina, ona bi bila smešno mala u poređenju sa
„težinom“ produhovljenja manjine.

3) Istinski pametan čovek drugima ne čini ništa što ne bi voleo

da njemu bude učinjeno; ovo je temeljni princip moralnosti, a
svako ko ga krši mora da snosi mnogo „skuplje“ posledice od
svake eventualne „koristi“ stečene tim kršenjem, jer metafizički
zakoni dejstvuju sa „kamatom“ i kad se krše i kad se poštuju;
glup je onaj koji ovo ne može da shvati.

4) Podučiti drugoga istinskom moralu jedan je od

najplemenitijih poslova duhovno uzdignutog čoveka, jer moralu
ljude ne može privesti nikakvo nasilje i pritisak; ko je
nemoralan, pristaće da „odglumi“ moral kada za to ima interes,
ali on će u suštini i dalje biti nemoralan; međutim, moral je
Božjim „programom“ urađen u svakog, pa ga samo treba
„probuditi“ tamo gde je „uspavan“.

5) Mnogi gresi zasnovani su na kršenju morala, ali i na

pravdanju i podstrekavanju nemorala; nemoralan čovek
višestruko greši: najpre zato što je potisnuo svoja prirodna i od
Boga data moralna načela, zatim zbog toga što bez tih načela
stvara negativne misli i čini rđava dela, onda zato što i druge
ohrabruje da se tako ponašaju, kao i zato što, povrh svega,
kršenje moralnih načela prikazuje kao svoju naročitu
„sposobnost“ i „mudrost“; onaj ko je istinski mudar zna da
svako od tih sagrešenja podrazumeva namirenje računa, iako
većina ljudi nije u stanju da prepozna šta se čime namiruje i koji
je račun za šta.
73. Zakoni mržnje
1) Mržnja može biti i misao i osećanje, ali je uvek destruktivna i
štetna najpre po onoga ko je stvara; ona po svojoj prirodi
predstavlja opako i grubo kršenje metafizičkih istina, što važi i
za druge negativne misli i osećanja.

2) Jedan od najvažnijih i apsolutno neophodnih koraka na putu

duhovnog uzdignuća i postignuća istinske sreće - jeste
izbegavanje svake mržnje; većini 1judi ovo izgleda neizvodljivo,
jer smatraju da za mržnju u svakodnevnom životu postoje i
„objektivni“ razlozi; to je velika zabluda - treba se samo prisetiti
da mržnjom ništa nećemo promeniti nabolje, nećemo čak
ukinuti ni te „objektivne“ razloge koji su je izazvali - nego ćemo
čak stvoriti nove; ali, mržnjom sebi svakako pričinjavamo štetu,
čak i kada mrzimo onoga ko nas je već nečim oštetio - pa time,
dakle, samo uvećavamo sopstvenu štetu; mržnja se, prema tome,
ni u kom slučaju ne isplati.

3) Ne zna se ko čini veći greh: da li onaj koji podgreva i

namerno izaziva tuđu mržnju, ili pak onaj koji pristaje na
mržnju „po narudžbini“; sve što se uz mržnju stvori -
PROPAŠĆE uz patnju (!).

4) Molitva je obraćanje Bogu, meditacija je razgovor sa Bogom -

a mržnja je najbitnija „tačka“ u sklapanju ugovora sa sotonom;
 onaj koji sa sotonom sklopi ugovor, kao nagradu može dobiti
samo zlo, jer sotona ničim drugim ne raspolaže.

5) Kod mržnje, kao i kod drugih misli i osećanja, deluje Zakon

primanja i odašiljanja, koji kaže: što se šalje - ono se i prima;
zato čovek koji odašlje mržnju postaje istovremeno i prijemnik
tuđe mržnje, jer on se sam podesio na njenu „frekvenciju“; zbog
toga mržnja pokazuje tendenciju stalnog povećanja, sve do
potpune samodestrukcije onoga koji mrzi (izreka kaže: „ko do
podne mrzi ceo svet - od podne mrzi i samog sebe!“).

6) Mržnja je zarazna među duhovno neotpornim ljudima, a lako

joj odolevanju samo duhovno evoluirane osobe; kada jedan
čovek uporno mrzi drugog, makar nikada nikome tu svoju
mržnju i ne spominjao - vremenom će i onaj drugi prema njemu
najpre postati podozriv i nepoverljiv, zatim će i sam početi da
mrzi, a onda će mu postati neprijatelj; potpuno isti princip važi i
kada značajan deo jednog naroda počne da mrzi neki drugi
narod ili državu, bez obzira da li za to postoje „realni“ razlozi -
vremenom će onaj drugi narod (ili država) takođe stvoriti
mržnju i neprijateljstvo prema prvom narodu; i zato, kada dođe
do otvorenog neprijateljstva među pojedincima, raznim
interesnim grupama, ili narodima - okrivljavanje samo jedne
strane uopšte nema metafizičko utemeljenje.
 7) Mržnju ne razlikuju samo ljudi, već i druga bića; cveće vene
ili slabije napreduje u blizini osobe ispunjene mržnjom, a pas
odlično ume da oseti onoga koji mrzi; nema čoveka na Kugli
zemaljskoj, ma koji jezik govorio, koji neće razumeti ono što mu
je rečeno sa mržnjom, kao i ono što mu je rečeno sa ljubavlju,
pažnjom i razumevanjen; „jezik“ mržnje, kao i „jezik“ ljubavi,
univerzalan je za sva bića.

74. Zakon mudrosti

1) Ko se ne pridržava metafizičkih istina, ne može se nazvati
MUDRIM; biti mudar i pametan nije isto - jer čovek može biti
pametan i za loše stvari, ali istinski mudar čovek ne čini loša
dela i ne stvara negativne misli i osećanja, jer zna da se to ne
isplati; ni znanje ni pamet nisu suprotnost gluposti, već je
gluposti samo mudrost suprotna.
75. Zakon muzike
Da bi muzika bila valjana, ona mora predstavljati zvučnu „sliku“
Harmonije Sveta; istinski vredna muzika neminovno mora pored
ritmičke, melodijske i emocionalne komponente da sadrži i
duhovnu komponentu, odnosno da doprinosi postignuću
unutarnjeg, duhovnog zadovoljstva; ne treba slušati plitkoumnu,
haotičnu i obezduhovljenu muziku, odnosno muziku koja
izaziva negativne misli i emocije, i koja pokreće u čoveku
rušilačko i nagonsko ponašanje; metafizička vrednost muzike
nema nikakve veze sa podelom muzike na određene muzičke
pravce i trendove, već isključivo sa mislima, osećanjima i
postupcima koje ona kod ljudi izaziva.

76. Zakon Nade

(Videti osnovne metafizičke zakone, kao i zakone mašte)
77. Zakon nagona
Nagoni predstavljaju „automatizam“ telesnog održavanja i sami
po sebi nisu negativni; u životinja nagoni pokreću instikte, a u
čoveka, da bi se uopšte mogao nazvati čovekom, nagoni moraju
da pokreću misao; ono što je kod ljudi negativno u vezi sa
nagonima, jeste odsustvo metafizički utemeljenog promišljanja
kod njihovog zadovoljavanja; čovek treba da ima metafizički
utemeljeno objašnjenje potrebe zadovoljenja svojih nagona;
svako zadovoljenje nagona bez takvog objašnjenja pretvoriće se
u sopstvenu suprotnost; generalno metafizičko objašnjenje
potrebe zadovoljavanja nagona je sledeće: nagoni služe
čovekovom samoodržanju u ovozemaljskom životu, a pošto je
ljudsko telo materijalna manifestacija metafizičke suštine čoveka
- svrhovito je i u metafizičkom smislu održavati ga u
„ispravnom“ stanju; ali, ni u zadovoljavanju svojih nagona
čovek ne sme biti bezobziran i neumeren, odnosno mora voditi
računa o tome da i drugi ljudi takođe imaju nagone; nagoni sami
po sebi nisu zasnovani na moralnim načelima, ali ne smeju ni da
im budu suprotstavljeni; direktna manifestacija moralnosti i
jeste kada se pravi kompromis između sopstvenih nagona i
odricanja u korist drugog čoveka; kad su dvojica gladni, nagoni
obojici kažu „jedi“, a savest (odnosno moralno načelo) veli „daj
onom drugom da jede“; pošto i nagoni i moralna načela
podjednako važe za obojicu, sasvim je prirodno da podele obrok,
bez obzira kome on pripada.
78. Zakon naroda
Mikrokosmos nije skupina ljudi, već pojedinačni čovek; zato
skupina ljudi, narod, nema izgrađenu „kolektivnu svest“ - njeno
ponašanje podleže isključivo „zakonima krda“ (i u religiji narod
se neretko naziva „stadom“); „svest i savest naroda“ isključivo
se zasniva na svesti i savesti pojedinaca; onaj koji kaže „volim
narod“ - ne zna šta govori; istini za volju, mnogi stvarno „vole“
narod zbog ličnih interesa, baš kao što pastir voli svoje stado jer
od njega ima korist; ali, ko zaista može voleti ljudsko „krdo“,
koje pored ljudi sačinjavaju i svakakvi po-kvarenjaci, glupaci i
„duhovne ruine“ u ljudskom obličju (?); voleti sve to istom
merom - nije Ljubav, već teška obmana ili samoobmana; ali, još
je štetnije i besmislenije mrzeti narod (kao i bilo koga), tim pre
što je svako od nas deo naroda; u ovome se takođe sastoji
skaradnost mržnje - voleti se može samo svaki čovek
pojedinačno, a mrzeti se može i ceo narod; međutim, mržnja
jednog naroda predstavlja zbir pojedinačnih mržnji pojedinaca,
baš kao što su i „zakoni krda“ prosto zamešateljstvo
pojedinačnih obezduhovljenih interesa; iz toga se nikako ne
može stvoriti „kolektivna svest“, VEĆ ISKLJUČIVO
KOLEKTIVNO BESLOVESJE; treba se kloniti „mišljenja“
naroda, jer izreka kaže: teško onom kome narod sudi; kad neko
učini dobro delo koje se tiče velikog broja ljudi - učinio ga je
ljudima, a ne narodu;
učinjeno dobro mogu da cene samo ljudi - a ne narod; i zato, ko
želi da se bavi narodom i da stvara za narod - neka se bavi
ljudima i neka stvara za ljude.

79. Zakon nauke

Svako ko se bavi istinskom i dubokoumnom naukom, mora kad-
tad stići do metafizike; nauka je istinski valjana i korisna samo
onoliko koliko može da koristi duhovno-intelektualnom
uzdignuću čoveka; nauka koja čoveka udaljava od metafizičkih
istina može biti zasnovana na domšljatosti, ali ne i na mudrosti -
bavljenje takvom naukom je štetno; obezduhovljena naivno-
realistička nauka omogućuje zadovoljenje samonametnutih
„potreba“ - ali ona ne omogućuje postignuće prave sreće.
80. Zakon Nebeskog Carstva
Nebeskim Carstvom nazivamo više svetove sadržane u
Duhovnoj Suštini, a pod Nebom podrazumevamo druge
dimenzije postojanja; svaki čovek može biti „ambasada“
Nebeskog Carstva i svaki može postojati u Nebu i u sebi nositi
Nebo; i Nebo i Nebesko Carstvo mora se najpre u sebi pronaći.

81. Zakoni negativnosti

1) Negativnost 1judskih misli, osećanja, reči, stavova, namera i
dela potiče od njihove neusklađenosti sa metafizičkim istinama;
čovek sam po sebi nije negativna pojava, već njegovu
negativnost čine njegove negativne misli i osećanja, iz kojih
proističu negativni stavovi i dela; neki ljudski stavovi i postupci
mogu pod određenim društvenim i kulturnim uslovima da budu
smatrani za negativne, iako su u metafizičkom smislu pozitivni;
takođe, i ono što je metafiziči pozitivno može biti proglašeno za
negativno na osnovu nekih društvenih normi i običaja; međutim,
čovek bi trebao da se odrekne svega što je istinski negativno,
bez obzira šta o tome misli okruženje i kakvi su opšteprihvaćeni
stavovi.

2) Svaka negativnost je u manjoj ili većoj meri zlo, bez obzira

kako se ispoljava i da li je uopšte ispoljena ili je sadržana
 „samo“ u mislima i osećanjima; negativnosti u ljudskom
mišljenju i ponašanju utemeljene su na mržnji i strahu, a mržnja
i strah čine „krunu“ ljudske zlobe; zavist, pakost,
neprijateljstvo... - sve su to samo varijacije i kombinacije mržnje
i straha, koje obično idu u „paketu“.

3) Kao što je teško pronaći skroz negativnog čoveka, tako je

teško pronaći i onoga koji je samo u jednoj stvari negativan,
odnosno koji je „specijalizovani“ negativac; negativnosti uvek
idu u manjem ili većem „kompletu“ i teže da se povećaju i
umnože; što je čovek duže pod uticajem negativnih misli i
osećanja - on postaje sve negativniji; svaka negativnost traži
sebi „društvo“ i podleže Zakonu primanja i davanja: što se
stvara - ono se i prima; negativnosti se uvećavaju bez obzira da
1i su ispoljene, ili su sadržane isključivo u mislima i osećanjima.

4) Svaka negativnost škodi prvenstveno onome kome pripada,

jer ruši dušu, narušava spokojstvo, onemogućuje postignuće
sreće i pokreće negativne metafizičke odgovore; nijedna
negativnost se ne isplati - svaka mora kad-tad biti skupo
plaćena; život zasnovan na negativnim mislima, osećanjima i
postupcima sam po sebi velika je kazna - ali ne i jedina.

5) Takođe je negativno mrzeti drugoga zbog njegovih negativnih

postupaka, ili mu se takođe negativno revanširati; čovek koji
misli i čini negativno predstavlja duhovno-intelektualnog
bolesnika, koga treba sažaljevati; sem toga, negativno ponašanje
kao odgovor na tuđu negativnost samo doprinosi uvećanju zla, a
uvećanjem zla stvaraju se uslovi da još više duhovno neotpornih
ljudi oboli i počne misliti i činiti negativno.

6) Negativnosti ne mogu nauditi duhovno izgrađenom i

zaštićenom čoveku; duhovno izgrađen čovek zauzima uvek
metafizički pozitivan stav prema negativnostima drugih,
odnosno ne stvara mržnju, strah i druge negativne misli i
osećanja; u sukobu NEGATIVNOG I POZITIVNOG čoveka,
Duhovna Zaštita „obavlja posao“ u korist POZITIVNOG.

7) Podjednako je negativan onaj koji čini zlo, kao i onaj koji ga

nagovara, podržava ili opravdava; nikog ne mrzeti - ne znači
opravdavati tuđe rđave misli, osećanja i dela.

82. Zakon neuspeha

Često je neuspeh bolji od uspeha, samo ako ga čovek pravilno
protumači i iz njega izvuče pouku; čak i kada naizgled nema
nikakve pouke, neuspeh može biti osnova za neki budući važniji
uspeh; strah od neuspeha čini pola neuspeha.
83. Zakon neprijateljstva
Jedini način da čovek živi BEZ NEPRIJATELJA jeste da sam
nikom ne bude neprijatelj i da neprijateljem nikoga ne smatra -
što važi i za čitave narode.

84. Zakon novca

l) Novac je u tesnoj vezi sa svim ovozemaljskim „moćima“, jer
njime ljudi dokazuju svoje pravo na ovozemaljske vrednosti;
apsurd novca sastoji se u tome što se njime ne može kupiti ama
baš nijedna istinska i trajna vrednost: ni ljubav, ni razumevanje,
ni zdravlje, ni sreća...; štaviše, novac duhovno neuzraslog
čoveka SVE VIŠE UDALJAVA od pravih vrednosti.

2) Novac ipak nije zlo sam po sebi, iako predstavlja čistu

ovozemaljsku ljudsku izmišljotinu; zlo je sadržano u mnogim
ljudskim mislima, namerama i postupcima u vezi sa novcem,
njegovim posedovanjem, sticanjem i načinom korišćenja.

3) Štednja novca ima svoje praktično utemeljenje, ali tvrdičluk

je opaka ljudska osobina; tok reke ne može se prekinuti bez
izazivanja poplave, niti se tok novca može prekidati bez štete po
sebe; zato čovek ne sme da „pregrađuje“ novčani tok - stečeni
novac mora se puštati u svet iz koga je i došao;
 Duhovna Zastita štiti one koji to zaslužuju čak i od nestašice
novca: zaštičen čovek uvek će doći do novca kada učini nekakav
trošak i kada mu stvarno treba, naravno - na sasvim pošten
način; strah od nemaštine i nedostatka novca predstavlja UVOD
u nemaštinu i besparicu.

4) Iako se metafizički računi ne namiruju novcem,

SPREMNOST ZA DAVANJE NOVCA predstavlja veoma
važan korak za mnoga metafizička namirenja i postignuća.

85. Zakon obećanja

Bog je svedok svakom obećanju; onaj kome je obećano može da
zaboravi obećanje, ali onaj koji obećava ne treba da zaboravi šta
je obećao; bolje je teško i sporo obećavati, nego teško i sporo
ispunjavati; mnogo je manje grehova nastalih izbegavanjem
obećanja, nego izbegavanjem ispunjavanja; pre davanja
obećanja treba dobro razmisliti o mogućnosti ispunjenja, ali i o
tome da li je ispunjenje pozitivno.
86. Zakon obmane
Kad čovek obmane DRUGOG čoveka - SEBE je obmanuo još
više; niko drugog ne može tako opako obmanuti kao samog
sebe; sve što čovek čini protivno metafizičkim zakonima,
prožeto je samoobmanom; i oni koji čitajući ove metafizičke
zakone pomisle kako su ti zakoni bezvredni - takvom svojom
pomišlju pokušaće da OBMANU SAMI SEBE, kako bi i dalje
nastavili da žive SA SVOJIM ZABLUDAMA.

87. Zakon odgovornosti

Svako je odgovoran za svoje misli, osećanja, namere i dela; u
metafizičkom smislu odgovornost postoji i onda kada je u
društvenom smislu nema; neodgovorno ponašanje čovekovo iz
koga proističe makar samo mogućnost ugrožavanja drugog -
predstavlja greh koji na metafizičkom planu zahteva poravnanje;
brojni naizgled „čestiti“ i „pošteni“ ljudi ispaštaju svoje
neodgovornosti, bez obzira što nisu prouzrokovale konkretne
posledice; neodgovornost iz koje može proisteći nevolja po
drugog čoveka predstavlja greh čija je „težina“ u istom redu
veličine kao i da je takva nevolja stvarno izazvana; svest mora
da bude „temelj zgrade“ čovekovog mišljenja i ponašanja, savest
predstavlja njene „zidove“, a odgovornost „krov“; nema
odgovornosti bez svesti i savesti,
 kao što nema krova bez temelja i zidova - ali ne valja ni kuća
bez krova, jer će se u nju nepogoda sručiti, iako će vlasnik
misliti da on tu nepogodu ne zaslužuje.

88. Zakon metafizičke odmazde

Metafizička odmazda nije osveta - ona je „automatizam“
ispoljavanja metafizičkih sila u skladu sa metafizičkim
zakonima; metafizička odmazda ne može da se izbegne, a sve je
teža što kasnije stigne; čovek nema prava na odmazdu prema
drugome, jer njegova odmazda i osveta izazvaće metafizičku
odmazdu prema njemu samom; osim toga, za onog ko je osvetu i
odmazdu nekim svojim delom zaslužio - biće samo olakšanje
ukoliko onaj kome je delo učinjeno stvarno izvrši osvetu i
odmazdu (odmazda se od osvete razlikuje po tome što osveta
može biti i „sitna“, a odmazda je uvek snažna); nema čovek ni
prava ni potrebe da primenjuje osvetu i odmazdu, jer on u tome
ne može biti ni pravičan ni efikasan kao metafizičke sile.
89. Zakon opraštanja
U opraštanju leži OGROMNA SNAGA - POBEDNIK JE onaj
koji prvi oprosti; za opraštanje je takođe potrebna i hrabrost i
snaga više nego za bilo šta drugo; zbog toga se onaj koji oprosti
oseća nadmoćnim, jakim i uzdignutim; vrlo je bitno da onaj ko
je učinio nešto rđavo zamoli za oproštaj onoga kome je to
učinio; u protivnom, imaće tri greha: prvi je to što je učinio,
drugi je zato što se nije pokajao, a treći greh je što za oproštaj
nije zamolio onoga kome je učinjen greh; nije dovoljno Boga
moliti za oproštaj - On je suviše moćan da bi Mu ljudi mogli
ućiniti štetu - već za oproštaj treba moliti ljude kojima je učinjen
greh; kada čovek drugome iskreno oprosti, on stiče naklonost
Duhovne Zaštite, koja će sama bezuslovno poravnati račune sa
onim kome je oprošteno; kad čovek čoveku oprosti neki greh, to
ne znači da je onaj kome je oprošteno izmirio račun - niti ga je
izmirio, niti će ga izmiriti dok ga ne stigne odgovarajuće
metafizičko poravnanje, svejedno da li će ga on uopšte
prepoznati i znati šta je čemu uzrok, a šta posledica.
90. Zakon opravdanja
Svako opravdanje i samoopravdanje ravno je optuživanju i
samooptuživanju, ako se odnosi na dela, misli i namere protivne
metafizičkim istinama.

91. Zakon opreznosti

Opreznost ne treba da bude zasnovana na strahu, već na
mudrosti.
92. Zakon optimizma i pesimizma
Nikakve spoljašnje okolnosti i životni uslovi ne mogu od čoveka
načiniti ni optimistu ni pesimistu, već isključivo on sam sebe
takvim čini u oba slučaja; optimizam je odraz duhovnog
zdravlja, a pesimizam, čak i ako nije propraćen drugim
negativnim mislima i emocijama, predstavlja znak duhovnog
obolevanja; pesimizam je po svojoj prirodi prvenstveno gubitak
Vere i Nade, a optimizam vrlo moćno oruđe za postignuće
ciljeva, prevashodno utemeljeno na Veri i Nadi; i optimizam i
pesimizan su zarazni i prelazni; ko pesimistu ne može
nagovoriti da se odrekne pesimizma, bolje je da ga se kloni ako
je i sam duhovno neizgrađen i samim tim nezaštićen; kad
čoveku zatreba kakva pomoć, bolje je da pozove optimistu samo
da prisustvuje, nego da mu pesimista sam sve obavlja - u prvom
slučaju mnogo su veći izgledi za uspeh; pesimisti ne treba
govoriti o svojim planovima, jer će odmah izraziti sumnju u
njihovo ostvarenje.
93. Zakoni osećanja
Sva pozitivna osećanja utemeljena su na ljubavi i mudrosti, a
negativna na mržnji, strahu i gluposti; pozitivna osećanja dušu
čiste i izgrađuju, a negativna je prljaju i ruše; čovek se više
može smatrati čovekom što su mu osećanja više pod kontrolom
RAZUMA; ko dopusti da ga vode osećanja, a ne istinski razum,
liči na čoveka koji je sam sebi vezao oči, zapušio uši, u ruke
uzeo stenu i tako pošao uz planinu - taj ne stiže daleko (!).

94. Zakoni osvete

1) Ko drugome želi da se osveti za učinjenu nepravdu, neka zna
da bolje „osvete“ od oproštaja nema, jer kad se oprosti - „slučaj“
se prepušta metafizičkom poravnanju i Duhovnoj Zaštiti; nikada
ne može biti ni tako ispravan ni tako strog račun koji čovek
čoveku ispostavlja, kao račun koji ispostavljaju metafizički
zakoni i Duhovna Zaštita - teško onome kome je neko oprostio
rđave misli, namere i dela; kad čovek čoveku sam naplaćuje
račun za učinjenu nepravdu, on najpre ni sam ne zna koliko je u
pravu; zatim, samostalnim namirivanjem računa čovek sam sebi
ukida Duhovnu Zaštitu i time onoga što je učinio nepravdu
pošteđuje odmazde; osvetom se čovek odriče Boga, a
opraštanjem Mu pristupa; to što su neki ljudi, i pored učinjenih
zlodela, bar neko vreme uspevali da žive naizgled mirno i
bezbrižno, prividno pošteđeni bilo kakve kazne i poravnanja -
rezultat je toga što im drugi nisu oprostili na vreme i time ih
odmah prepustili metafizičkoj naplati duga; ali čak ni pod
takvim uslovima poravnanje neće izostati - što se duže čeka,
„kamata“ je veća (!).

95. Zakon pada

Čovekova sklonost duhovnom padu i jeste razlog delovanju
metafizičkih zakona; metafizičke istine jesu utemeljene u
Duhovnoj Suštini Sveta i pre svega služe da čoveka sačuvaju od
duhovnog pada, odnosno da omoguće duhovno uzdignuće - one
su pružanje šanse, izraz Božje Plemenitosti i Apsolutne Dobrote;
kroz delovanje metafizičkih zakona čoveku se pruža mogućnost
učenja, pa se to delovanje ne može smatrati kaznom, iako se
često ostvaruje u vidu odmazde i naplate računa sa „kamatom“;
ali tu nije reč o osveti i revanšizmu, već o pouci primerenoj
duhovnom padu, kao i o zaštiti duhovno izgrađenih i onih koji
žele da se izgrađuju; inače, na nivou Čistog Duha i Čiste Svesti
nije smisleno govoriti o delovanju metafizičkih zakona (iako su
oni po svojoj prirodi duhovno utemeljeni), jer TU JE SVE
JEDNO I SVE JESTE, postoji samo ČISTA LJUBAV,
POTPUNA HARMONIJA, i nema ničeg što bi nečemu moglo
biti uzrok ili posledica, nema ničeg odeljenog i okrenutog prema
nečemu drugom - te nema ni potrebe da se bilo kakvi odnosi
uređuju bilo kakvim zakonima; prema tome, krajnja svrha
metafizičkih zakona jeste DA UKINU SAMI SEBE na nivou
maksimalnog duhovnog postignuća.

96. Zakon pamćenja

Što je čovek više zao, on zlo bolje pamti; dugo pamtiti zlo,
slično je kao i nositi ga u sebi, jer se pamćenje zla zasniva na
mržnji i želji za osvetom; pamtiti dobro i na tom pamćenju
zasnivati i svoje dobro - korisno je i pozitivno; kada čovek pamti
rđave stvari, on svoj um „iznajmljuje“ sotoni, a kada pamti
dobro - sakuplja „materijal“ za izgradnju duše.

97. Zakon pameti

Biti istinski pametan isto je što i biti istinski mudar - dakle
poznavati metafizičke istine i pridržavati ih se; „pamet“ nije
pamet ako se na bilo koji način zloupotrebi, ako je okrenuta
protiv drugog čoveka, ili je na bilo koji način destruktivna; nije
pametan ni onaj koji je samo u svoju korist „pametan“, već onaj
od čije pameti i drugi imaju koristi (sebe ionako svako smatra
najpametnijim); nije pametan ni onaj koji je samo drugima
pametan i dobar, ali ne i sebi; protivno je metafizičkim zakonima
i samog sebe unižavati, oštetiti i potceniti.
98. Zakon patnje
Patnju ljudi ne vole, ali ona uprkos tome ima metafizički
utemeljenu svrhu; patnja može predstavljati namirenje računa, a
takođe može biti način učenja; kad patnja naiđe, treba otkriti
čime je zaslužena; ako se u tome ne uspe, ne znači da nema
zasluga, a ukoliko ih čak i nema - iz patnje svakako treba izvući
pouke; kada čovek pridošlu patnju prihvati bez žestine i gorčine
- pouke same dolaze, a patnja odlazi; patnju nikome ne treba
stvarati, niti je treba prizivati ni sebi ni drugome.

99. Zakon plemenitosti

Plemenitost je istovremeno i „proizvod“ čiste duše i „materijal“
kojim se duša izgrađuje; čoveka ne čine plemenitim ni okolnosti
ni poreklo - već njegove ispravne misli, namere i dela; istinska
plemenitost ne mora javno da se manifestuje i nije privilegija
„moćnih“ i uglednih - već duhovno naprednih.
100. Zakon pobede
Jedina vredna pobeda jeste pobeda sopstvenih slabosti; duhovno
evoluiran čovek iznad je svih ovozemaljskih „pobeda“;
pobednik je vrlo često gubitnik, jer pobeđeni je izmirio neki
račun - a pobednika izmirenje tek čeka; mnogi ljudski
ovozemaljski poslovi zasnivaju se na sukobu interesa i težnji da
se iz tog sukoba izađe kao pobednik, ali tu pobednika NEMA -
jer „pobednik“ je onaj koji će izgubiti KASNIJE (!).

101. Zakon pohlepe

Pohlepa je gora od svakog siromaštva, jer podrazumeva
SIROMAŠTVO DUŠE; pohlepan čovek nikad neće prestati da
bude pohlepan sticanjem nekog bogastva - što više bude imao,
sve više će biti POHLEPAN I NEZADOVOLJAN; sve što je uz
pohlepu stečeno, vrlo je „krhko“ i svaki čas može da bude
izgubljeno; pohlepa je takođe oblik gluposti, jer mudar već na
primeru drugih može da sagleda koliko se ona ne isplati.
102. Zakon pohvale
Neiskrena pohvala ravna je uvredi, s tim što uvreda vređa onog
kome je izrečena, a neiskrena pohvala i onoga ko je izrekne; ko
čini dobro zbog pohvale, a ne zbog samog dobra - jednako će
biti spreman da učini i nešto rđavo ako bude postojala
mogućnost da i za to bude pohvaljen; ali, iskreno pohvaliti
drugog za neko čestito delo - koristiće i pohvaljenom i onome
koji pohvaljuje.

103. Zakon pokajanja

Kada čovek počini greh, a ne pokaje se - učinio je još jedan
greh; kada se čovek neiskreno pokaje - učinio je još dva greha
(jer se nije pokajao, a bio je još i neiskren); treba se, dakle,
pokajati, jer će se u protivnom greh udvostručiti, a narašće i
„kamata“ dok se bude čekalo na odgovor metafizičkih sila - u
ovome je metafizički smisao pokajanja, a ne u navodnom
opraštanju greha; ne mogu se opraštati gresi kojima se drugima
pričinjava patnja, jer bi tada Bog lično bio „saučesnik“ u
zločinima i svakojakim ljudskim glupostima - što je već prema
samoj „definiciji“ Boga apsolutno nemoguće; zli i pokvareni
„iskrivili“ su čak i Hristovu Nauku, i skovali navodnu „istinu“
(koja je i u religiju donekle ugrađena) da su Bogu miliji oni što
greše pa se pokaju, nego oni što UOPŠTE ne greše;
boguhulno je poverovati u tako nešto: Bog bi time „stimulisao“
ljude na greh, pa bi svet vrveo od grehova i „pokajanja“
istovremeno - i ovo je apsolutno nemoguće prema metafizičkoj
„definiciji“ Boga; Bog jeste Apsolutno Savršenstvo i Apsolutna
Dobrota, On voli sve ljude i sve što postoji - ali ne bi bilo u
skladu sa tim kad bi više voleo zle od dobrih ljudi, makar i posle
iskrenog pokajanja; ali, pokajanje je pružanje šanse, jer bez
iskrenog pokajanja greh se uvećava i narasta, a duša se sve više
ruši; ako se za nešto mora istrpeti negativan metafizički odgovor
- bolje je da bude manji.
104. Zakoni politike
1) Duhovno-intelektualni nivo većine ljudi zahteva ili upotrebu
sile, ili upotrebu politike pri uređivanju ljudskih međusobnih
odnosa; politika je napredak u odnosu na silu i zamena za
otvorenu prinudu; politika je bolja i trajnija što je u njoj manje
sile, ali ne može da postoji bez prilagođavanja duhovno-
intelektualnom nivou većine - a takvo prilagođavanje zahteva
upotrebu laži; otud je svaka politika prolazna.

2) Problem sa politikom nije u tome što ona pokušava da zameni

otvorenu silu i prinudu, već u tome što gotovo uvek mora da se
prilagodi interesima obezduhovljene većine ili neke još
obezduhovljenije manjine - a gotovo nikada duhovno-
intelektualno evoluiranim ljudima; Duhovna zaštita ne vrši
sabiranja i množenja duhovnih vrednosti - ona će se jednostavno
obrušiti i na apsolutnu većinu duhovno srozanih, kako bi
zaštitila jednog-jedinog duhovno uzraslog čoveka; nevođenje
računa o metafizičkim istinama, kao i o interesima i stavovima
duhovno izgrađenih ljudi - jedan je od osnovnih razloga
PROPASTI svake politike (!).

3) Politika je jedino zanimanje na Kugli zemaljskoj za koje niko

i nigde nije precizno propisao ni stručnu spremu, ni određena
znanja, pa čak ni uverenje o psihičkom zdravlju, čime je, u ime
demokratije, svakom čoveku stvorena mogućnost da se bavi
 političkim poslovima; ali, u ovome svakojake budale vide
„svoju“ šansu, pa pokušavaju da se ogledaju baš u politici, kad
već ni za šta drugo nisu sposobni; kada takve budale u jednoj
politici dostignu „kritičnu masu“ - ta politika neminovno
propada, odvlačeći u propast i one koji su se njome bavili
čestito i kvalitetno.

4) Biti dobar političar ne znači svima biti dobar, jer to je

nemoguće zbog toga što nisu svi ljudi dobri; ali zanimanje
političara i postoji zato što nisu svi ljudi dobri, jer da jesu -
prestala bi potreba za politikom; prema tome, političari postoje
zahvaljujući ljudskim manama i slabostima; u ovome se sastoji
tragika i paradoksalnost politike: bez loših ljudi i ljudskih mana
ona ne bi mogla da postoji, a opet, svaka politika je tim gora i
tim pre propada što više udovoljava lošim ljudima i ljudskim
negativnostima; zbog svega toga, politika je uglavnom
obezduhovljena ljudska delatnost, zbog čega je najbolje za
duhovno uzdignutog čoveka da se drži IZNAD nje.

5) Biti iznad politike ipak ne znači uopšte se ne baviti njom, jer

ona se bavi i onima koji se njom ne bave; ali to znači biti iznad
uobičajenih političkih podela i kloniti se sukoba, odnosno ne
stvarati zbog politike nikakve negativne misli i osećanja, i ni
zbog kakve politike ne činiti ništa rđavo (!).
6) Ko hoće duhovno da napreduje, mora znati da ne valja
nijedna politika koja se odupire promenama, kao ni politika koja
po svaku cenu srlja u nagle i nepromišljene promene; niko se
neće duhovno izgraditi ako „slepo“ i nepromišljeno bude
podržavao bilo kakvu politiku.

7) Politika je, po pravilu, onakva kakvu zaslužuje prosek

naroda; ovo političare ne spašava odgovornosti za rđave
postupke i rešenja, jer i slama je takva kakva je (zapaljiva) - ali
nije kriva slama kada se zapali, već onaj koji je zapalio.

8) Istinski duhovno uzdignuti ljudi zaštićeni su i od posledica

rđave politike, ali takve posledice sigurno ne mogu mimoići
nikoga ko podržava destruktivnu, nasilničku ili nazadnu politiku,
kao i politiku zasnovanu na sejanju mržnje i sukoba među
ljudima i narodima; onaj koji takvu politiku na bilo koji način
podržava, i sam je krivac za štetne posledice - pa ga metafizička
odmazde kad-tad mora stići.

9) Što se u nekoj politici više cene poslušni, a ne istinski mudri -

to će ona brže PROPASTI, ma kako se trudila da opstane;
nepromišljena poslušnost je opasan temelj politike, baš kao i
poslušnost zasnovana na ovozemaljskim ličnim i pojedinačnim
interesima; obe vrste poslušnika predstavljaju istinske izdajnike
svake politike, makar i potencijalne, jer će jednako biti poslušni i
bilo kojoj drugoj politici ako procene da im se to više isplati;
a mudar i čestit politički „protivnik“ nije neprijatelj, on nije čak
ni protivnik u pravom smislu, već PRAVI ČOVEK za čiju
naklonost treba da se bori svaka MUDRA politika; bolji je onaj
koji KRITIKUJE bez ličnog interesa, nego onaj koji HVALI i
SLUŠA samo zbog svoje nepromišljenosti i gluposti, ili zbog
sopstvene koristi (!).

105. Zakoni pomoći

1) Ljudski je pomoći svakom čoveku u nevolji, ali pomoć se ne
zasniva samo na nečijoj nevolji, već i na mnogim drugim
okolnostima i situacijama; zato je važno promisliti da li neka
vrsta učinjene pomoći neće biti u sukobu sa metafizičkim
istinama, odnosno da li iz nje neće proisteći negativne posledice
po bilo koga; učinjena pomoć, makar i samo kao ohrabrenje, u
nekom nečasnom poslu ravna je saučesništvu i samim tim
podložna metafizičkom poravnanju.

2) Najbolja je pomoć ako se nekom pomogne u izgradnji duše;

nijedna pomoć nije pozitivna, bez obzira u čemu se ona sastoji,
ako će pomoći nečije duhovno srozavanje; pomoći na bilo koji
način duhovno uzdignutom čoveku uvek je pozitivno i uvek će
biti nagrađeno, jer takav čovek će, uostalom, pomoć usmeriti
drugome ako mu nije potrebna i ako je to metafizički svrhovito.
3) Pomoć nije pomoć ako je nekom učinjena na štetu drugoga;
kada neko prijatelju pomogne na štetu drugog čoveka, učinilo je
prijateljsku uslugu - ali i štetu onom drugom; pošto šteta ima
veću „težinu“ od jednake koristi kojom je izazvana, to takva
vrsta pomoći izaziva metafizičko poravnanje; kako metafizički
zakoni ne razlikuju međusobne ljudske interese i veze, to pri
pružanju pomoći i činjenju usluga treba paziti da se time
DRUGOME ne učini šteta - jer svako nekom DRUGOM može
biti „neko DRUGI“.

106. Zakon ponosa

Ponos ima smisla samo dok nije u sukobu sa metafizičkim
istinama, odnosno ako nije propraćen mržnjom, zavišću i drugim
negativnim mislima i osećanjima; u svakodnevnom životu,
ponos je obično zasnovan na duhovnoj neizgrađenosti čoveka i
naivnom prihvatanju nametnutih shvatanja i običaja; govoriti o
nekakvom „kolektivnom ponosu“ grupe ili celog naroda, čista je
besmislica - to je siguran znak nemoći i obesmišljenosti; onaj
koji pristaje da učestvuje u nekakvom nametnutom „ponosu“,
SVOJ ljudski ponos bacio je „pod noge“; besmislen i
nepromišljen ponos može samo drugome da koristi - on je
tipična odlika glupog čoveka;
 PRAVI PONOS sastoji se u tome da se čovek odrekne nekog
„ponosa“ u ime istinskih moralnih načela, jer „ponos“ je često u
sukobu sa moralom, kao i sa mudrošću.

107. Zakon poravnanja

Čovekove misli, osećanja, namere i dela bezuslovno podležu
PORAVNANJU u skladu sa metafizičkim zakonima; poravnanje
se može i odgoditi, ali tada raste „kamata“; kada se čoveku desi
nešto rđavo, on treba da oseti olakšanje što je upravo izmirio
neki dug, bez obzira što ne može da se seti šta je bio dužan; sve i
da rđav događaj nije zadužen, on može predstavljati uvod u
nešto, a poravnanje u vidu nadoknade sa „kamatom“ takođe
neće izostati.

108. Zakon poroka

Porok se zasniva na sukobu čoveka sa metafizičkim istinama;
sve što ruši dušu - predstavlja neku vrstu poroka; u poroku
čovek prvenstveno sebi čini rđavo, pa je zato porok svojevrsno
samokažnjavanje; nema zadovoljstva stečenog porokom koje
neće biti naplaćeno sa „kamatom“.
109. Zakon posedovanja
Težnja za posedovanjem proizvod je ljudskog duhovnog pada, a
u metafizičkom smislu skroz je neosnovana i nelogična;
međutim, i sami metafizički zakoni takođe se tiču baš duhovnog
pada - bez njega ne bi imalo potrebe govoriti ni o metafizičkim
zakonima; i zato, u svetu kakav poznajemo prinuđeni smo na
izvesno posedništvo, ali i na poštovanje posedovanja drugih;
ispravan odnos prema posedovanju zasnovan je na spoznaji da
mi u stvari ništa nismo stvorili, već smo pozajmili od Prirode,
usput uglavnom kvareći Prirodu; što god nazovemo „svojim“ -
MORA nam biti jasno - stekli smo samo na osnovu nekih
važećih društvenih normi, ali nema tog prirodnog i metafizičkog
zakona kojim to svojatanje možemo opravdati; zatim, svako
posedovanje isključivo je privremeno i obavezno zasnovano na
prolaznosti i propadljivosti; onda, treba imati na umu da se
posedovanje ničim drugim istinski ne može platiti sem
duhovnim uzrastanjem i pomaganjem drugima u takvom
uzrastanju; jer, svako posedovanje skopčano je sa nekakvim
kvarenjem Sveta, a samo duhovnost predstavlja „područje“ na
kome se Svet može popravljati; posedovanje postoji zbog
duhovno palih ljudi, ono je njihov izum i njihov proizvod, pa će
zato svako još više pasti i potonuti ako svojim posedovanjem na
bilo koji način bude smetao nekom duhovno uzraslom čoveku;
da nema reči „moje“ i „tvoje“, na čemu se temelji posedovanje -
ne bi bilo ni reči „otimačina“ i „krađa“; zbog toga je naročito
važno da posedovanje bude propraćeno duhovnim uzrastanjem i
poštovanjem duhovno uzraslih - u protivnom ono predstavlja
narušavanje Harmonije Sveta i povlači metafizičko poravnanje
računa i kad je ovozemaljski račun za to posedovanje pošteno
plaćen.

110. Zakon poslušnosti

Od poslušnosti su „vrlinu“ načinili svakojaki izrabljivači i
silnici, s tim što su tu „vrlinu“, razume se, namenili drugima;
ako je čovek poslušan bez svog računa - onda je glup, jer će od
njegove poslušnosti isključivo drugi imati koristi; ako je pak
poslušan sa računom zasnovanim na lošim namerama - onda je
loš čovek i svakako gluplji od onog prvog, jer ne razume da će
svaki kvaran račun biti naplaćen sa „kamatom“; poslušnost
prema drugom čoveku ne bi bila rđava kada bi ljudi nižeg
duhovno-intelektualnog nivoa slušali duhovno uzrasle ljude - od
takve poslušnosti ne bi bilo štete, a koristi bi imali svi; međutim,
posluh najčešće zahtevaju duhovno srozani ljudi, koji svoju
ovozemaljsku „moć“ dobrim delom zasnivaju baš na tuđoj
gluposti i poslušnosti; biti poslušnik duhovno palom čoveku
dvostruki je greh:
prvo zato što se time ruši sopstvena duša, ali i zato što se
podupire i podržava duhovno urušavanje onoga koji poslušnost
traži; iako se često proglašava za vrlinu, poslušnost može biti
opaka i destruktivna: bez poslušnosti rat ne bi mogao da se
izazove i vodi, jer razne vođe i političari ne bi imali drugog
izbora nego da se tuku sami - a sve i kad bi pristali da se
međusobno tuku, svet bi tako vrlo brzo bio oslobođen izazivača
i podstrekača ratnih požara; kad god neko razmišlja da li drugog
valja u nečemu poslušati, neka prvo proceni da li je onaj od
njega duhovno izgrađeniji, pa ako proceni da nije - onda je bolje
da posluša samog sebe.

111. Zakon potomstva

Većina ljudi smatra da je prioritetni zadatak čovekov stvaranje
potomstva, a kad bi ih neko upitao čemu služi potomstvo - kazali
bi da potomstvo takođe treba da stvori potomstvo, i tako redom;
a istina je ova: SVRHA čovekovog ovozemaljskog postojanja
JESTE NJEGOVO DUHOVNO UZDIGNUĆE; čovek treba da
vodi računa o čuvanju i razvijanju svoje duše, kako bi
potomstvo nasledilo što veću i čistiju dušu; roditelji takođe treba
da se staraju ne samo oko egzistencijalnih potreba potomstva,
već i da potomstvu omoguće duhovno-intelektualnu izgradnju
još u mladosti, odnosno da svoju decu uče mudrosti i čestitosti;
duhovno izgrađeni roditelji stvarajući potomstvo stvaraju nove
ljude, a duhovno srozani roditelji stvarajući potomstvo samo
produžuju vrstu, kako bi se jednog dana, u nekom kolenu,
pojavio potomak koji će duhovno uzrasti.

112. Zakon potrebe i Prave Potrebe

Većina ovozemaljskih ljudskih „potreba“ uopšte nije potrebna;
Prava Potreba čovekova isto je što i njegova Prava Svrha, a to
je očuvanje duše i duhovno uzdignuće; nije valjano što se Pravoj
Potrebi suprotstavlja; kada se čovek hrani, odeva, gradi kuću ili
radi bilo kakav drugi posao uz pomoć koga treba da zadovolji
neku ovozemaljsku potrebu, on sebi treba da kaže: „ovo činim
kako bih sebi omogućio ovozemaljsku egzistenciju, jer u toku te
egzistencije treba da izgradim dušu“; ljudsko telo jeste samo
materijalna manifestacija ljudske duše, ali ono u neku ruku duši
služi i kao stan; a stan ipak valja održavati, iako su stanari
važniji od stana - baš zbog samih stanara; ali, svaka potreba
zasnovana na taštini, sujeti, zavisti, pohlepi i neumerenosti -
čista je glupost i samoobmana, a njeno zadovoljenje zahteva
metafizičko poravnanje.
113. Zakon pouke
Istinski mudrom čoveku ništa se ne može desiti a da on iz toga
ne izvuče pouku i postane još mudriji.

114. Zakon poverenja

Poverenjem se stiče poverenje, a nepoverenjem nepoverenje;
najbolji način da muž „natera“ svoju ženu na neverstvo jeste da
on najpre izgubi poverenje u nju; proglasite li nekog izdajnikom
- on će vas izdati, iako mu to nije bilo na umu; i kada pastir u
stado ima poverenja, ono ne trči da načini štetu čim ovaj zaspi;
nepoverenje je manifestacija NEDOSTATKA VERE.
115. Zakon pravde
Istinska pravda treba da bude zasnovana na metafizičkim
istinama; društvena pravda nije pravda u PRAVOM smislu reči,
a ko podržava „pravdu“ koja nije pravda, i naročito ko učestvuje
u nepravdi makar se ona nazivala „pravdom“ - nepravdu činiti i
zaslužuje metafizički odgovor; istinska pravda među ljudima
nije „na ceni“ onoliko koliko se o njoj govori - duhovno srozani
ljudi ne vole pravdu koja NJIH pogađa; osnovu međuljudske
pravde čini princip da NIČIJA PRAVA ne smeju drugome
ukidati ISTA TAKVA PRAVA - ali prilično malo ljudi je
spremno da se toga pridržava; međutim, ovaj princip predstavlja
suštinu metafizičkog Zakona pravde; nijedan nametnuti i
obezduhovljeni princip ne može obezvrediti metafizički
zasnovanu pravdu; ako neko misli da će spasiti dušu držeći se
samo društvene pravde - taj se vara, jer društvena „pravda“
nekad od ljudi zahteva da ratuju i čine rđava dela; NIJEDNA
nepravda ne može se pravdati nikakvom izmišljenom
„pravdom“ - duhovni zakoni su najpravedniji i deluju UVEK.
116. Zakon prijateljstva
Da bi čoveku drugi čovek bio prijatelj - mora ga smatrati za
prijatelja i verovati u to prijateljstvo; pravo prijateljstvo može
biti zasnovano samo na duhovno-intelektualnoj podudarnosti,
odnosno na podudarnosti karaktera (bez obzira na društveni
status, zvanje, zanimanje, obrazovanje i slično); ako je pak
navodno „prijateljstvo“ zasnovano među ljudima različitih
karaktera, onda i nije reč o prijateljstvu - već o druženju ili
nekoj interesnoj povezanosti; ko želi da očuva i razvija dušu,
trebao bi se potruditi da među duhovno uzraslim ljudima
pronađe prijatelje.

117. Zakon prokletstva i kletve

Čoveku čiste duše kletve i prokletstva ne mogu nauditi - odbiće
se od njegove duše kao svetlosni zrak od čistog ogledala i
vratiće se onome ko ih je „bacio“, sa UVEĆANJEM;
poštovanjem metafizičkih istina duša se gradi i drži se čistom,
što je najbolji način zaštite od svakog zla, pa i od prokletstva i
kletvi; uprljana duša svašta prima, pa tako i kletve i prokletstva -
čak i ona koja su bačena u prošlosti i namenjena precima;
ipak, ne može se smatrati da čovek ima nevolje bez svoje
zasluge zato što ispašta prokletstvo bačeno na njegove pretke,
jer on sam rđavim mislima, osećanjima i delima prlja sopstvenu
dušu i čini je neotpornom na kletve, prokletstva i druge
negativne uticaje; bacati kletve i prokletstva grešno je zato što se
time drugom priželjkuje zlo, ali i zato što se time pokušava sa
„uvlačenjem“ Boga lično u prljave ljudske želje; naročito je
opasno kleti i proklinjati ljude uzraslih duša, koji su pod
Duhovnom Zaštitom - tada se sve vraća sa snažnim uvećanjem;
kad čoveku neko učini nešto rđavo, ne treba da kune niti
priželjkuje zlo onome ko mu je to učinio, već treba da mu poželi
ozdravljenje od duhovne bolesti (da nije duhovno bolestan, ne bi
mislio i činio rđavo) - time će ga „predati“ metafizičkim silama,
koje će mnogo bolje i pravednije poravnati račune nego što on
može i da pretpostavi, a količina zla u svetu neće biti uvećana,
već smanjena.
118. Zakon promena
Promene su način trajanja u materijalnom svetu; ni kamen, ni
voda, ni gora, ni ljudi - ništa, apsolutno ništa - nije isto ni u
jednoj sekundi kao što je bilo prethodne sekunde; sve što se
protivi promeni - unapred je mrtvo; a i ono što srlja u naglu i
nepromišljenu promenu - srlja u haos i propast; harmonija
materijalnog sveta zasniva se na stalnim i umerenim
promenama; ovo važi i za promene u ljudskom društvu, jer i ono
je ljudska ovozemaljska tvorevina; svaka društvena pojava samu
sebe najbolje ukida ako se protivi promenama; nikada ne treba
misliti kako je nešto toliko dobro da ga promene ne bi mogle
učiniti boljim, niti da je toliko loše da ga nagle i nepromišljene
promene ne bi mogle pogoršati; ko se protiv nužnih promena
bori - povlači odmazdu metafizičkih zakona; a ko nepromišljeno
zahteva, pokreće i podržava nagle i besmislene promene -
takođe povlači odmazdu metafizičkih zakona; nijedna promena
ne može biti valjana ako je vrše duhovno srozani ljudi; svako će
najbolje menjati Svet MENJAJUĆI SEBE (!).
119. Zakon poretka
Nijedan poredak koji ljudi zasnuju ne vodeći računa o
metafizičkim istinama, ne može biti NI DOBAR NI TRAJAN;
svaki poredak zasnovan na nepravdi i nasilju mora propasti i u
propast odvesti one koji su ga stvarali i podržavali; poredak koji
ne vodi računa o potrebi ljudskog duhovnog uzdignuća nema
nikakvu perspektivu; nijedan društveni niti bilo kakav drugi
međuljudski poredak takođe se ne može ni održavati nasiljem
(primerena sila može se upotrebiti samo protiv nasilja, bez bilo
kakve pristrasnosti), jer sve što se zasniva na nasilju i što nasilje
podržava ili dopušta - sotonin je izum i na propast je samo sebe
osudilo; vekovima su oni koji imaju neku ovozemaljsku „moć“
smišljali „nove poretke“, tvrdeći kako će time ljudi steći „bolji
život“ i Veću „slobodu“; jedino u čemu se vidi određeni
napredak u ostvarivanju takvih ciljeva jesu sredstva
„ubeđivanja“: prvo su to bile motke, onda kamene sekire i
koplja, zatim gvozdene sablje i buzdovani, onda puške, topovi,
rakete, i najzad - masovni mediji; a što se tiče ljudskih sloboda -
tu se kroz sve promene društvenih poredaka nije menjalo ništa
drugo sem načina robovanja i onoga čemu se robuje; nekada su
ljudi robovali raznim „gospodarima“, a danas izmišljenim,
nametnutim i samonametnutim nepotrebnim“ potrebama“,
predrasudama, običajima, civilizacijskim „dostignućima“,
trendovima, modnim stilovima i sličnom; „gospodari“ su samo
menjali sredstva prinude, koja su, pošteno govoreći,
 danas mnogo „mekša“ i prefinjenija nego nekad, a takođe su se
menjali i sami „gospodari“; osim toga, niko na Kugli zemaljskoj
nikada nije imao manje slobode nego što su je imali (i što je
imaju) baš ti svakorazni ovozemaljski „gospodari“ i „moćnici“ -
njima mudar čovek zaista nikada ni na čemu neće pozavideti,
nego će se gnušati tolike neslobode; veliki strah saputnik je
svakog ovozemaljskog „gospodara“ i „moćnika“, makar on sam
tog straha i ne bio svestan (ali strah razjeda dušu i onome ko ga
nije svestan); da nije takvog straha, ne bi se „gospodari“ i
„moćnici“ odvajkada stalno štitili raznim vrstama obezbeđenja,
već bi se slobodno kretali među „običnim“ svetom; što je čovek
veći ovozemaljski „gospodar“ ili „moćnik“ - to je veći
zarobljenik sopstvenog STRAHA; a veće je i teže ropstvo kada
čovek sam sebe u sopstveni strah i predrasude zarobi, nego kada
mu drugi nametnu neku vrstu ropstva; nema slobode bez
slobode DUHA, a da bi se o takvoj slobodi moglo govoriti -
čovek ne sme sputavati i uništavati svoju dušu, već je svojim
mislima, osećanjima i delima mora štititi i razvijati; nijedan
postojeći društveni poredak ne može sam po sebi očuvati i
uvećati ničiju dušu, niti nekoga može nagnati da svoju dušu prlja
i ruši; u tom smislu nikada nije ni bilo razlika među svim
navodno „različitim“ društvenim porecima; na Zemlji je
odvajkada praktično postojao samo jedan-jedini društveni
poredak:
to je poredak neslobode, straha, iskorišćavanja i ovozemaljskih
nasilnih i obezduhovljenih „uzdignuća“ čoveka nad čovekom;
nikakve društvene „promene“ neće načiniti istinski poredak
pravde i slobode dok se ne izvrši VELIKA PROMENA, koja
nikoga neće „pitati“ za mišljenje i pristanak; DO TADA, jedini
istinski srećni ljudi na Zemlji jesu samo pripadnici SVETA
UZRASLIH DUŠA.

120. Zakon poslova

Svi ljudski poslovi treba da budu zasnovani na aktivnostima
usklađenim sa metafizičkim istinama; naročito je važno da svaki
ljudski posao bude zasnovan na Zakonu Ljubavi, Vere i Nade;
ako u nekom poslu nedostaje vera i nada, slabi su izgledi da se
on obavi kako valja, bez obzira na volju i trud; ako u poslu nema
ljubavi, odnosno ako je zasnovan na negativnim mislima i
namerama, onda će za takav posao morati da se namiruje
metafizički dug, sve veći što je posao bio uspešniji - bez obzira
što je možda obavljen u skladu sa društvenim zakonima i
pravilima.
121. Zakon proroka
Nisu pravi „proroci“ oni koji „tačno pogađaju“, niti su lažni
oni koji ne mogu da „pogode budućnost“; pravim prorokom
možemo nazvati čoveka koji vlada metafizičkim istinama i koji
nikome nikakav savet neće dati protivno tim istinama; lažnim
prorocima ne moramo smatrati one koji „proriču“ bez naročitog
uspeha, već pre svega one koji, bez obzira kako im se naziva
zanimanje, tuđu i svoju budućnost nastoje da utemelje protivno
metafizičkim istinama; zar je odvajkada bilo malo onih koji su
govorili o „napretku“ i „svetloj“ budućnosti na čistim naivno-
realističkim osnovama, bez trunke duhovnosti i duhovno-
intelektualne smislenosti; sve su to odreda vrlo opasni lažni
proroci, „vuci u jagnjećim kožama“, po služenju sotoni ravni
onima koji ljude plaše „gnevom Božjim“ ako neće da se
povinuju njihovim „učenjima“, a po rezultatima i štetama koje
pričinjavaju duhovno slabim i labilnim ljudima - još i gori; niko
ne može biti pravi prorok, ako prljave misli stvara i rđava dela
čini.
122. Zakon rada
1) Svaki ljudski obezduhovljeni rad predstavlja neko kvarenje
Sveta; ko više RADI - taj Svet više KVARI; preterivanje u radu
ravno je razbojništvu - mnogo radan i škrt čovek otima i Prirodi
i drugim ljudima; zbog svega toga, ni sa radom ne treba
preterati.

2) Prema društvenim normama, smatra se da su materijalna

dobra pošteno stečena ako su zaslužena nekim radom; ovo,
međutim, sa metafizičkim zakonima nema veze - ne može se
kvarenjem Sveta plaćati ono što je od Sveta i uzeto; SAMO
duhovno-intelektualne aktivnosti suprotne su kvarenju Sveta i
SAMO ONE mogu biti nadoknada za ono što je od Sveta uzeto;
zbog toga oni što mnogo rade, kad već sami Svetu ne vraćaju na
duhovnom planu, moraju povesti računa i o interesima duhovno
izgrađenih, koji i u njihovo ime na duhovnom planu popravljaju
Svet - tako će barem ublažiti metafizički račun poravnanja za
kvarenje Sveta.

3) Rad je čoveku kazna za duhovni pad, a suludo je i glupo od

kazne praviti vrlinu; rad, dakle, sam po sebi nije ni vrlina ni
porok, već namirenje za duhovnu srozanost; rad zato treba
prihvatiti bez gneva, ali se njime ne treba ni hvaliti.
4) Ono što može biti predmet pohvale nije rad - već rezultati
rada; a rezultati nekog rada koji se smatra „pozitivnim“ često
mogu biti negativni, bez obzira što je takav rad u društvu priznat
i cenjen; zbog toga se mora voditi računa da ni rad, a naročito
njegovi rezultati, ne bude u sukobu sa istinskim moralnim
načelima, odnosno sa metafizičkim zakonima.

5) Onaj koji pokušava da živi bez rada, ali i bez duhovnog

ulaganja - ne može se smatrati čestitim čovekom; ali, čestitiji je
onaj koji duhovno ulaže u Svet, nego onaj koji samo radi bez
ikakve duhovne osmišljenosti; nerad postaje rđav tek kad se
udruži sa nepoštenjem ili nerazumevanjem; a da je nerad sam po
sebi loš, ne bi se neradom praznovali i najveći praznici.

123. Zakon radosti

Svaka je radost kratka ako je stečena ispunjenjem nekih
određenih okolnosti; istinska radost je ona koja se stiče na
duhovnom planu; da bi se radost uselila u dušu, čovek mora da
se oslobodi negativnih misli, osećanja, namera i stavova - u
protivnom će se radovati samo prividno, privremeno i
povremeno.
124. Zakon rata
Nema pravednog rata, niti postoji metafizički utemeljeno
opravdanje za rat; u ratu su sve sukobljene strane krive, jer i
napadnuti svojim strahovima i mržnjama mogu da prizovu
napadače; nikada čovek ne treba da priziva i opravdava rat, ne
sme da mu se nada i da ga priželjkuje, jer će izazvati
metafizičku odmazdu; duhovno izgrađeni ljudi zaštićeni su i u
ratu, a Duhovna Zaštita ne razlikuje sukobljene strane.

125. Zakon razuma

Istinski razuman čovek priznaće za razumnog i onoga ko se sa
njim ne slaže, kao i onoga čiji su interesi drugačiji od njegovih.

126. Zakon reči

Lepa reč, kada je iskreno izgovorena, predstavlja dragocen
poklon; ali, lepa reč iza koje ne stoje iskrene želje i časne
namere - slična je lepo upakovanom otrovu ili đubretu.
127. Zakon reda i nereda
Red se sadrži u neredu i nered se sadrži u redu; potreba za
razlikovanjem reda od nereda stvorena je padom u bezduhovlje,
kada je i zlo nastalo od „izvrnutog“ dobra; nered je takođe oblik
„izvrnutog“ reda i u principu je posledica ljudskog
nerazumevanja, a ne prirodno svojstvo Sveta; Priroda ne teži
neredu, kako se to često misli - već teži redu (da to nije tako, ne
bi nigde bilo nikakve evolucije, a danas i zvanična
materijalistička nauka zna da se na određenom stupnju nereda iz
njega „spontano“ ređa novi red); U Prirodi nema nikakvog
nereda niti „otpada“ - sve ima svrhu i smisao, i sve
„funkcioniše“ kroz jedinstvo različitosti; na Čistom Duhovnom
Planu nema ni reda ni nereda - postoji samo Harmonija, Smisao
i Večnost; nered i otpad u principu stvara i izaziva čovek svojim
metafizički neutemeljenim postupcima i mislima - štaviše,
čovek nered „vidi“ i u savršenoj Harmoniji Prirode, a nered je u
stvari u njegovom duhovno skučenom umu; na društvenom
planu, ekstremni nered i ekstremni red jednako su opasni i
duhovno izopačeni - oni su čak vrlo bliski i slični, pa iz
ekstremno dobro uređenog društva lako nastane nered, i obratno;
ovo se dešava stoga što ekstremi red u državi jednako
podrazumeva kršenje metafizičkih istina kao i ekstremni nered;
poznaje istorija ovakve primere: dobro uređena država, „slepa“
poslušnost vođi (ili vođama), sve „lepo“ i savršeno“ dobro
funkcioniše;
 vojne parade, demonstracije sile, sve uglađeno i „pod konac“,
svi dišu „kao jedan“ i bespogovorno slušaju vođe, organizatore i
„moćnike“, većina „živi dobro“ i „u blagostanju“ (ili bar misli
da je tako, a ko ne misli - ne sme da kaže); i onda, ne prođe dugo
otkad takve „idilične“ slike reda i „blagostanja“ postanu
stvarnost, a zamene ih ovakvi prizori: država razorena, na
nekom ratištu leži uništena oprema i ona nekad uglađena vojska
- i to u stanju koje izaziva sažaljenje prosjaka - a onaj toliko
„ponositi“ narod, nekad oduševljen „mudrošću“ i „moćima“
svojih vođa, sada čini običnu rulju koja u ritama traga za
komadom hleba, zahtevajući najstrožije kazne za one svoje
nekadašnje vođe; a nisu krive samo vođe, već i svi koji su
svojom voljom učestvovali u stvaranju plitkoumnog i
obezduhov-ljenog reda, zasnovanog na bezuslovnoj i
nepromišljenoj poslušnosti; ali, sve je način za učenje, samo što
mnogi to ne žele da shvate; metafizičke sile deluju ne pitajući ko
je šta shvatio, a ko ni uz njihovu pomoć ne nauči metafizičke
istine - biće eliminisan (!); i zato, niko ne treba da podržava
stvaranje nekog reda, kao ni stvaranje nereda, protivno
metafizičkim zakonima - takvim podržavanjem zaslužuje se
odgovor metafizičkih sila.
128. Zakoni religije
1) Nijednu religiju nije izumeo Bog, nego ljudi, niti je neka
religija izumela Boga - jer On predstavlja Najvišu Realnost;
sukobi među religijama i na religioznoj osnovi, i to „u Ime
Božje“, predstavljaju vrhunac bogohulništva i skarađenja; ono
što je zajedničko gotovo svim relirgijama u svetu, jeste
„svojatanje Boga“ - a On je JEDAN I JEDINSTVEN.

2) Religija je pokušaj povratka ljudi zajedništvu sa Bogom, na

organizovan i društveno prihvatljiv način; kao takva, ona je
pozitivna, ali problemi se javljaju u vezi sa zloupotrebama
religije, kao i sa hijerarhijom i organizacijom koju u religijama
srećemo; rezultat takve organizacije jeste zahtev za bezuslovno
prihvatanje dogmi i ukidanje prava na promišljanje; opravdano
je što religije ne žele sumnju, jer sumnja je suprotnost VERI, ali
promišljanje nije isto što i sumnja - ono je izraz slobodne volje
kao Božjeg dara čoveku, a Božje darove niko, i apsolutno NIKO,
nema prava da ukida (!!!).

3) Religija koristi duhovno neuzraslom čoveku koji ima želju za

duhovnim uzdignućem; da bi takav čovek mogao biti učvršćen u
veri, potrebna mu je autoritativna dogma, rituali kojima se
zadovoljava potreba za svrhovitošću,
kao i tačno propisani načini upražnjavanja verskih obreda,
vreme i način posta, molitve i slično - jednom rečju, religija
propisuje „metodologiju verovanja“, koja duhovno neuzraslom
čoveku zaista može biti od koristi; ali, što čovek duhovno više
uzrasta, on je sve bliži nivou na kome će prirodno početi da
promišlja ono što od njega traži religija; znak istinskog
duhovnog uzra-stanja jeste prevazilaženje religijskih dogmi i
propisanih proceduralnosti; nije, naravno, reč o odbacivanju i
omalovažavanju dogmi i religijskih pravila, već o prestanku
potrebe za njima, isto kao što na nivou Čiste Duhovne Suštine ni
sami metafizički zakoni više nemaju svrhu.

4) Niko ne može spasiti dušu niti zaslužiti istinsku sreću uz

pomoć religije, bude li se „slepo“ držao onoga što mu se
„servira“ i bude li bio spreman da u ime religije podržava ili čini
i ono što je suprotno metafizičkim zakonima, jer metafizika ne
pravi razlike među religijama, isto kao ni među nacijama; niko
takođe neće spasiti dušu niti postići sreću time što će preći u
neku „novu“ religiju ili sektu - time će samo prihvatiti nove
dogme i „pravila igre“; čovek može znati da mu je duša već
uzrasla i po tome što će prestati da oseća potrebu za bilo kakvom
religioznom pripadnošću, baš kao što onaj koji se dovoljno
napojio prestaje da oseća potrebu za vodom - može li biti čega
lošeg u tome što neko više nije žedan (?);
 ovo, naravno, ne podrazumeva nikakvo omalovažavanje, pa čak
ni napuštanje religije, a naročito ne podrazumeva odbacivanje
istina koje su sadržane u religiji, a koje takođe predstavljaju
određen izraz metafizičkih zakona; to samo znači da se u
duhovnom uzdizanju može ići dalje, a svako je slobodan da sam
bira put; svaki pokušaj nasilnog nametanja kao i ukidanja neke
religije, religioznih stavova i učenja - predstavlja
bogoprotivništvo prvog reda i zastrašujući sukob sa
metafizičkim silama (!!!).

129. Zakon rodoljublja (ili patriotizma)

Ljubav prema otadžbini sama po sebi nije loša (a koja to ljubav
uopšte može biti loša, ako je stvarno ljubav?), ali je loše kada uz
nju ide mržnja prema otadžbini NEKIH DRUGIH LJUDI; tu već
ne može biti govora o ljubavi, jer istinska ljubav ne može
„stanovati“ u istom čoveku pored mržnje, pa onda ne može biti
reči ni o patrioti; međutim, navodna „ljubav“ prema svojoj
otadžbini uglavnom predstavlja barem potencijalnu (latentnu)
mržnju prema nekoj tuđoj otadžbini, ili prema nekom drugom
narodu, isto kao što i svaki nacionalizam predstavlja uvod u
šovinizam; otud je „u praksi“ patriotizam uglavnom „duševna“
hrana za duhovno ruinirane ljude; zahvaljujući negovanju
„patriotizma“,
vlastodršci su uspevali da obezbede jeftino „pogonsko gorivo“
za pokretanje besmislenih ratnih sukoba; zbog svega toga, ko
želi duhovno da se izgrađuje i da postigne istinsku sreću - ne
može biti „patriota“ u tom iskrivljenom smislu; to ne znači da
prema svojoj otadžbini i svom kraju ne treba gajiti ljubav, jer
nijedna istinska ljubav ne može škoditi.

130. Zakon savesti

Savest je SVEST o dobru i o ISTINSKIM moralnim načelima;
putem SAVESTI duša komunicira sa SVEŠĆU i govori joj šta je
bolje; nedostatak savesti znak je da je duša obolela i smanjena,
pa nema snage da se obrati svesti dovoljno glasno.

131. Zakon saveta

Bolji će savet dati onaj koji ima veću i čistiju dušu.
132. Zakon sigurnosti
Svaka je sigurnost lažna, ako je utemeljena na nekoj
ovozemaljskoj „moći“, odnosno ako je protivna metafizičkim
istinama; sigurnost u bilo čemu direktno je srazmerna
poštovanju Zakona Ljubavi, Vere i Nade - a čak ni sama Ljubav,
bez Vere i Nade, za sigurnost nije dovoljna; postoji nebrojeno
mnogo mogućnosti da bude ugrožena sigurnost čoveka i onoga
čime on raspolaže, a nema te ovozemaljske sile i „moći“ kojom
se sve te mogućnosti mogu staviti pod kontrolu; kada čovek o
tome bolje porazmisli, postaje jasno da se ljudima uopšte ne
dešava toliko nevolja koliko bi moglo, što znači da Milost Božja
većinu njih sprečava; a ono što se ipak dešava, predstavlja
posledicu nečega, ili pak ima svoju metafizički utemeljenu svrhu
- bez obzira da li je to čoveku jasno ili ne; i zato, ako govorimo
o sigurnosti, neizostavno treba da znamo sledeće: baveći se
suviše ovozemaljskim stvarima i poslovima, koje po prirodi prati
nesigurnost kao normalan saputnik propadljivosti - udaljićemo
se od ISTINSKE SIGURNOSTI, koja je srazmerna ČISTOTI I
VELIČINI DUŠE (!).
133. Zakoni sile
1) Što je sila veća - PRE ĆE PROPASTI; svaka je sila praćena
detrukcijom, ali i samodestrukcijom - ne treba čoveku „bolji“
način da sebe sasvim upropasti, nego da se u postignuću svojih
ciljeva služi nasiljem; silom i nasiljem ne može se steći ništa
ISTINSKI VREDNO I TRAJNO, ništa što čoveka može ZAISTA
USREĆITI - već SAMO ono što će mu obavezno doneti nevolje i
patnju; mudar će radije od nečega odustati, nego što će se
poslužiti nasiljem DA BI TO DOBIO, jer mudar zna da svako
nasilje OBAVEZNO prati metafizička odmazda sa „kamatom“.

2) Postoje ipak razlike između sile i nasilja, a takođe postoje

razlike izmeđi sile i grube sile; ako je sila usklađena sa istinskom
pravdom - onda ona nije nasilje, jer pravednom i odmerenom
silom ponekad mora da bude sprečeno nasilje; nerazumno dete
shvatiće kao silu ako mu roditelji ne dozvole ono što je štetno i
ružno, ali tu je reč o plemenitoj roditeljskoj nameri; a pod
grubom silom podrazumeva se svaka neodmerena i metafizički
neutemeljena primena sile, odnosno svaka ovozemaljska sila
propraćena negativnim mislima, osećanjima i namerama; ni u
primeni nužne i pravične sile ne sme se preterati, jer
neodmerenasila prestaje da bude pravična i postiže suprotne
efekte.
3) Sila i nasilje nisu dokaz snage, već SLABOSTI; istinski je jak
SAMO DUHOVNO JAK ČOVEK - takav svoje namere i ciljeve
ostvaruje bez sile (!).

4) Često se desi da pred silom razum „odstupi“ - ali, NEMA te

sile koja neće SAMU SEBE UNIŠTITI ako je pred njom nečiji
RAZUM ućutao (!).

5) Ljudska sila i nasilje odnose se i na Prirodu: svako nasilje

prema Prirodi podleže poravnanju računa, pa i neumeren rad.

6) Silom se čovek može prinuditi da čini ono što drugi hoće, ali
ne i da misli i oseća po „narudžbini“; sila može da spreči drugu
silu i nasilje, ali ne može da poboljša čoveka; silom potisnuta
sila čekaće pogodan trenutak da se opet ispolji; da bi se čovek
oslobodio sklonosti ka ispoljavanju sile, on mora u sebe da useli
Ljubav, inače će propasti; NIKO ne može primeniti NIJEDAN
vid sile prema čoveku koji nikoga ne mrzi, a da ga ne stigne
ŽESTOKA metafizička odmazda; ispoljavanje MUDROSTI jeste
i kad razum popusti pred silom - to je odličan način da sila
uništi SAMU SEBE(!).
134. Zakon siromaštva
Materijalno siromaštvo samo po sebi nije ni dobro ni loše; ne
znači da siromašan obavezno mora da bude i dobar; ali,
materijalno siromaštvo može da ima i svoje dobre strane, ako ga
čovek iskoristi za pročišćavanje svoje duše, jer bogatstvo
čoveka može da zaseni i zavede u duhovno bespuće; bolje je biti
siromah velike i čiste duše, nego bogataš čija je duša uprljana i
sitna (!).

135. Zakon skromnosti

SKROMNOST U PROHTEVIMA predstavlja temelj
zadovoljstva; skromnost PRED DRUGIMA vrlina je ako se tiče
ovozemaljskih ljudskih vrednosti; ali, skromnost U
DUHOVNO--INTELEKTUALNOM SMISLU nije dobra - niko
nema toliko veliku dušu, da bi je trebao rušiti kako bi pred
drugima ispao „skroman“; lažna skromnost nije dobra ne samo
zato što je lažna, već pre svega zato što se njom pothranjuje tuđe
sitno-dušje; nije dobro da mudar pred glupima zbog skromnosti
umanjuje svoju mudrost - glupi od toga neće biti pametniji;
skromnost pred drugima uglavnom se i smatra „vrlinom“ zato
što se od umnog čoveka očekuje da od sebe načini budalu, kako
bi „porasla cena“ glupacima;
ne može biti vrlina kada neko nekoga unizi, niti može biti vrlina
kada čovek sam sebe unižava, pa zato svaki čovek koji je
svestan svoje umnosti ne treba to da krije; ne može u tome niko
da pogreši: ko nije uman, a misli da jeste - pred mudrima će
ispasti glup, što je tačno (da je pametan, ne bi se pravio
„pametnijim“ nego što jeste); a ko je stvarno uman - taj će pred
mudrima zaista ispasti uman, u čemu nema ničeg lošeg; što se
pak tiče glupih, uman čovek ne mari za njihovo mišljenje, jer
njima i glupost može predstavljati „mudrost“.

136. Zakon slabosti

Slabost tela nije ništa pred slabošću DUHA; izreka kaže: u
zdravom telu zdrav duh; u ovoj izreci, da bi zaista imala
univerzalnu važnost, treba promeniti red reči: u zdravom DUHU
- zdravo TELO (!).
137. Zakon slobode
Nema ISTINSKE slobode bez MUDROSTI; istinska mudrost
podrazumeva odbacivanje negativnih misli i osećanja,
nečinjenje loših dela, potpunu kontrolu nad svojim nagonima i
strastima, nepriznavanje predrasuda i nametnutih shvatanja,
odbacivanje straha od prolaznosti i nemaštine - drugi naziv za
TAKVU mudrost jeste SLOBODA.

138. Zakon sloge

Dvojica više mogu nego jedan, dvojica više i znaju nego jedan -
ovo je osnovni razlog za ljudsku slogu; ali, mudar čovek neće se
složiti sa drugima, makar bilo reč i o apsolutnoj većini, ako
takva sloga nije metafizički pozitivna, odnosno ako se ona tiče
negativnih misli, namera i dela; dobro je kad se mudri slože, ali
nikako ne može biti dobro kad se zlonamerni slože - u takvoj
„slozi“ ne valja učestvovati niti je podržavati.
139. Zakon Slučajnosti
Ljudi SLUČAJNOSTIMA nazivaju ono čemu NE ZNAJU
UZROKE; na metafizičkom planu slučajnosti NEMA - sve je
USKLAĐENO sa Zakonom uzroka i posledica; čak ni ono što
se smatra očitom slučajnošću nije slučajno, već je takođe
NEČIM izazvano ili NEČEMU služi; kormilar može pustiti da
se lađa bez upravljanja kreće niz reku i da se negde „slučajno“
nasuče; mnogi će kazati da se nije moglo predvideti gde će se
lađa nasukati i da je to bio „čist slučaj“- ali kormilar je pustio
kormilo, i TO JE UZROK što se lađa nasukala; i samo verovanje
u slučajnosti predstavlja ispuštanje „kormila života“ iz
sopstvenih ruku; „držati kormilo života“ znači DRŽATI SE
METAFIZIČKIH ISTINA - U TOME JE „KLJUČ“ LJUDSKE
SUDBINE (!!!).

140. Zakon smeha

Uvek je dobro i zdravo smejati se, ali nikada nije dobro i
duhovno je vrlo nezdravo ismevati drugog i rugati mu se.
141. Zakon snage
Svaka je ovozemaljska snaga NIŠTAVNA SPRAM DUHOVNE
SNAGE, i svaka se upotrebom troši i vremenom propada - samo
DUHOVNA sve više RASTE što se duh i um VIŠE KORISTE
(!).

142. Zakon snova

Maštanje je sanjanje u budnom stanju, i vrlo je korisno ako se
mašta o ispunjenju pozitivnih želja; snovi koje sanjamo dok
spavamo uglavnom su proizvod naših misli, osećanja i dela u
budnom stanju; u tom smislu, snovi mogu sadržati prikrivene
poruke i opomene, kojima se nekad pridaje predskazujući
značaj; usled toga, mnogi ljudi bave se simbolikom sna,
pokušavajući da odgonetnu predskazujući smisao sanjanog; ali,
u tome nije pravi smisao snova - oni govore o onome što je u
nama; a ono što nam se dešava i jeste posledica onoga što
nosimo u sebi, dakle što mislimo, osećamo; i činimo; kada nešto
sanjamo, treba da se upitamo čime smo zaslužili baš takav san, a
ne šta taj san najavljuje; svi ružni snovi predstavljaju „GNOJ“
DUŠE - preko njih duša pokušava da se očisti i da svest upozori
kakve su sve nečistoće u nju „pohranjene“; u tom smislu, snovi
mogu biti dobri „putokazi“;
 pročišćavajte svoju dušu od nečistih misli, osećanja i namera,
pokajte se iskreno zbog rđavih pomisli i dela, mislite pozitivno i
činite dobro - pa će i vaši snovi početi da se menjaju; kada
počnete uredno da sanjate snove prijatne sadržine i ispunjene
raznim bojama, a naročito kada u takvim snovima počnete da
„slušate“ i dopadljivu muziku - to je odličan znak da ste se već
prilično oslobodili zlobe, mržnje, zavisti, sumnji, strahova i
drugih negativnih misli i osećanja, i da ste već na putu duhovnog
uzrastanja; a kada počnete uredno da sanjate crno-bele snove
ispunjene nejasnim ili neprijatnim „dešavanjima“ - skrenuli ste
sa puta duhovnog uzrastanja, duša se nečim prlja (saznajte
čime!) i počinje da ispušta „gnoj“; drugima ne treba govoriti
previše o svojim „ružnim“ snovima, jer među njima može biti
osoba sklonih negativnim verovanjima i „zaraženih“ suludom
potrebom da govore o lošim događajima; takvi ispunjenje lošeg
sna „vide“ kao „gotovu stvar“, jer sadržina sna aktivira njihovu
bolesnu maštu i skaradnu veru u ispunjenje loših
„predskazanja“; ova negativna vera i bolesna mašta uglavnom
predstavljaju razlog za ispunjenje ponekog ružnog sna; zbog
toga se ne treba previše baviti ni sopstvenim snovima, niti ih
svakom kazivati, nego samo promisliti šta im je uzrok od naših
sopstvenih misli, osećanja i dela - pa taj uzrok odmah otkloniti.
143. Zakon Spasa
SPAS DUŠE JE TEMELJNI ZADATAK ČOVEKOV; ko svoju
dušu uruši i uprlja, NIŠTA mu drugo ne vredi spašavati; niko
drugome ne može spašavati dušu, ako je onaj sam rešen da je
ruši; niko nije ni sposoban ni podoban da „spašava svet“, ako ne
spašava SVOJU dušu; niko nikada ne treba da potcenjuje
drugoga, jer baš taj, ili neko njemu sličan, može ga u nekoj
prilici spasiti kakve nevolje; ISTINSKI spas čovekov od
SVEGA rđavog sadržan je u poštovanju zakona Ljubavi, Vere i
Nade (!!!).

144. Zakoni sreće

1) ISTINSKA SREĆA ne može se postići kršenjem metafizičkih
istina - čovek može ISTINSKI biti srećan SAMO onoliko kojiko
se tih istina pridržava; istinska sreća utemeljena je na
POZITIVNIM mislima, osećanjima i delima, trajna je i
zasnovana na Harmoniji duše, a sagrađena od Ljubavi, Vere i
Nade zajedno; da bi čovek bio istinski srećan, on mora
ODLUČITI da bude srećan i ostati pri toj odluci (!!!).

2) Ljudi svašta nazivaju „srećom“ - obično prolazna

zadovoljstva i razne samoobmane; mnogi kažu ja sam srećan ,
a dok to izgovaraju dušu im „jede“ mržnja, zavist, sumnja,
pakost, strah, nemiri i ko zna šta sve još; nema sreće gde se duša
ruši, jer SREĆA JE DRUGI NAZIV ZA PESMU DUŠE (!!!).

3) U svakodnevnom životu ljudi obično misle da će postati

srećni kada postignu neki zacrtani cilj, ili ispune neke svoje
želje; u ovome nema ničeg rđavog, ako ciljevi i želje nisu u
sukobu sa metafizičkim istinama - njihovo ispunjenje tada zaista
može biti povezano sa srećom; ali, ta povezanost važi i u
OBRNUTOM „smeru“ - ako je čovek UNAPRED srećan i
zadovoljan, stvaraju se MNOGO BOLJI USLOVI za postignuće
ciljeva i ispunjenje želja; i zato, dajmo prvo pristup sreći u naše
duše - pa će ono što nam treba doći kao posledica sreće, umesto
da to sa zebnjom očekujemo kao njen uzrok; zašto ČEKATI na
sreću - srećan treba biti ODMAH (!); pravu sreću ne sme da
pomuti neispunjenje želja i uzmicanje ciljeva - ona mora da
bude U NAMA, a sve ostalo će doći ako je s njom usklađeno, ili
će izostati ako bi je na bilo koji način pomutilo; kad se stekne
istinska sreća utemeljena na duhovnom uzdignuću, onda nema
više grča i straha od neispunjenja želja - a to je bitan uslov da
želje uopšte i budu ispunjene; a kad je čovek istinski srećan, on i
u neostvarenim željama vidi sreću, jer zna da je svakako bolje
što je tako bilo; SREĆA NIJE STICAJ OKOLNOSTI, VEĆ
STANJE DUŠE I SVESTI KOME SE OKOLNOSTI
POTČINJAVAJU (!!!).
145. Zakon smaka sveta
Evidentirano je više od hiljadu „proročanstava“ (i to samo onih
„pouzdanih“) u kojima su „prorečeni“ smakovi sveta što su već
„trebali“ da se dogode - svima je zajedničko jedno: nije se
dogodio nijedan (!) ; međutim, mnogi „fragmenti“ iz nekih
kataklizmičkih proročanstava događali su se već mnogo puta
(gladi, ratovi, bolesti, prirodne nepogode), pa se može reći da
proroci (i “proroci“) nisu baš uvek i baš sve „promašili“; ali,
jedno je izvesno: ljudima urušene duše „smak sveta“ se
neprestano dešava - to je trenutak njihove fizičke smrti (u tom
trenutku ruše se definitivno sve njihove iluzije, a sva
ovozemaljska dobra i „moći“ postaju prah i pepeo); za takve
ljude (a nažalost reč je o većini) sasvim je svejedno da li umiru
oni ili umire svet - za njih važi izreka da svako umire sam; ali,
istina je i ovo: ko jednom-jedinom čoveku zlo poželi - greh čini;
a koliko je tek grešan onaj koji priželjkuje smak sveta zarad toga
što on sam nije svojim životom zadovoljan (?); nema čovek
prava rđavo misliti ni drugome ni sebi, a naručito ne celom
svetu, ma kakav da je taj svet; jer, Bog je načinio najbolji
mogući Svet i sve što u ljudskom svetu ne valja načinili su sami
ljudi protivno Volji Božjoj, zloupotrebljavajući Bogomdanu
slobodu svoje volje; zato nema ni razloga da propadne svet -
već samo ono što u njemu ne valja i što ga kvari;
nije dato čoveku da odlučuje kada će to biti, a to u stvari biva
stalno - sve više, sve snažnije i sve uočljivije što vreme više
odmiče; ali, smaka sveta neće biti za one koji ga nikom ne
priželjkuju, već vode računa o sopstvenoj duši - odnosno o
svojim mislima, osećanjima, namerama i delima; kada se vreme
za učenje primakne kraju, kada se vremenski tok ubrza toliko da
uzroci „stignu“ posledice, kad se godišnja doba počnu sustizati
i mešati, i kada se počnu preklapati TAMA I SVETLO - desiće se
VELIKA PROMENA, završni „ispit“ najvećeg i najdužeg
ljudskog „školovanja“, KONAČNI OBRAČUN SILA SVETLA,
DOBRA I MUDROSTI sa silama tame, zla i gluposti; metafizika
ZNA ishod, baš kao što i fizika zna gde će pasti kamen kada se
tačno zna kolika mu je masa, pod kojim uglom i kolikom silom
je bačen: zlo, tama i glupost bezduhovlja DEFINITIVNO ĆE
PROPASTI i sa sobom odvući u POTPUNU PROPAST sve ono
što je sa zlom i bezduhovljem povezano ili na njima zasnovano;
ali to nipošto neće biti smak sveta, jer čitav ljudski svet posle
VELIKE PROMENE biće SVET UZRASLIH DUŠA - biće SVET
SVETLOSTI, HARMONIJE I NEPROLAZNE SREĆE (!!!).
146. Zakon straha
Strah je otrov duši, vrlo sličan mržnji i povezan sa mržnjom (kad
se čovek nečeg plaši, on obično to i mrzi); strah je TOLIKO
štetan za čoveka da bi se njega i drugih negativnih misli i
osećanja NAJVIŠE trebalo bojati; ko se NEKOGA ili NEČEGA
uporno boji, načiniće OD TOGA sebi neprijatelja, isto kao i
kada mrzi - pa makar nikada i nikome ne kazao za taj strah; čak i
pas razlikuje čoveka koji ga se boji, pa njega i napada, jer se
instiktivno plaši tuđeg straha zato što je strah zarazan; ništa ne
može valjati ako za temelj ima strah, kao i druga negativna
osećanja i misli; strah da neka želja neće biti ispunjena mnogo
će učiniti da se zaista i ne ispuni, jer sa strahom je skopčan i
nedostatak Vere; nije strah kada čovek razložno ne želi da čini
ono što njemu ili drugome može pričiniti štetu - to je RAZUM;
jedini strah koji ima duhovni značaj jeste strah od prljanja i
rušenja duše - ko se toga uplaši, ima izgleda da krene putem
duhovnog uzdignuća.
147. Zakoni strasti
1) Ljudi pre svega i ne znaju šta tačno podrazumevaju pod
strastima: jednom misle na neki porok, drugi put na nagone,
treći put na preterivanje u nečemu, četvrti put toj reči čak
pridaju i nekakav nejasan „duhovni“ smisao, peti put i ne znaju
šta pod tim podrazumevaju...; a pod strastima može se
podrazumevati sve to i još mnogo toga, s tim što je jedno
izvesno: strasti još mogu komandovati i razumnom čoveku, ali
istinski mudrom sigurno ne mogu - što znači da je svaka strasti,
proizvod nedostataka istinske mudrosti; i mudar ima strasti, ali
u njegovom slučaju one su sluge, a ne gospodari; a tamo gde
gospodara zamenjuje malouman sluga - ne zna se ko je
maloumniji; zato uman i produhovljen čovek svojim strastima
SAM zapoveda.

2) SLOBODOM se može nazvati i duhovno-intelektualno stanje

čoveka koji je svoje strasti stavio pod kontrolu SVESTI;
POBEDOM se može smatrati kada čovek protiv sopstvenih
strasti dobije „bitku“, a one koje ne odbaci učini slugama svog
RAZUMA, jer tamo gde strasti vladaju duša se kalja i rastače.
148. Zakon strpljenja
Strpljenje je dokaz čvrstine vere i postojanosti nade; od
nestrpljivog beže njegove sopstvene želje i ciljevi; strpljenje ne
mora biti povezano sa nekim čekanjem (nekada nije ni dobro
čekati) - ono je naprosto STANJE DUŠE, isto kao i nestrpljenje;
strpljivost je zasnovana na Harmoniji i ona je za dušu dobra, dok
je nestrpljivost oblik nemira.

149. Zakon sudbine

Čovekova SUDBINA je u NJEGOVIM rukama, barem što se
tiče onoga što ljude uglavnom zanima i na šta mogu uticati;
sudbina kao nepromenljiv sled događaja izmišljotina je duhovno
lenjih i neodgovornih, odnosno onih koji nisu voljni da spoznaju
METAFIZIČKE ISTINE i da ih se pridržavaju (!!!).
150. Zakon sumnje
Svaki čovek morao bi najpre da posumnja U SVOJE SUMNJE,
ako želi da krene putem postignuća istinske sreće; sumnja je
jedno od duhovno najotrovnijih osećanja, ona je direktna
suprotnost Veri, kao i mržnja Ljubavi; sumnja je ravna
negativnoj veri - ona je neprijatelj ispunjenju želja (!).

151. Zakon suprotnosti

Harmonija se zasniva i na suprotnostima, ali tu nije reč o
suprostavljanjima - već o suprotnostima koje se međusobno
DOPUNJUJU.

152. Zakon svađe

Za svađu je potrebno najmanje dve osobe, od kojih takođe
najmanje dve nisu u pravu već zbog samog pristanka na svađu;
na dobitku je onaj koji neće da se svađa, iako to ne mora odmah
da izađe na videlo.
153. Zakon Svesti
Iako većina ljudi NIJE SVESNA svojih iSTINSKIH potencijala,
za to nije kriva SVEST, već ljudska plitkoumnost i
obezduhovljenost; čak i ono što čovek ne može da pojmi u svesti
takođe je predmet svesti, jer u njoj postoji saznanje da se to ne
može svesno pojmiti; ono što ni na koji način ne može biti
predmet svesti, ne može za čoveka imati pravu svrhu; da nije
svesti, ne bi bilo ni snova, jer i oni su barem naknadno, predmet
svesnog prosuđivanja; ČOVEK - to je njegova SVEST O SEBI
SAMOM (!!!).

154. Zakon sveta uzraslih duša

Ukupan ljudski svet čini mnoštvo podsvetova, koje takođe
nazivamo svetovima (kaže se da svako živi u svom svetu);
pojedinačne svetove čine ljudi sličnih sklonosti, interesovanja,
karaktera i, naravno, duhovno-intelektalnog nivoa; ljudski
svetovi međusobno se prepliću i „dodiruju“, neki se dopunjuju i
sarađuju, a teritorijalno i fizički najčešće nisu razgraničeni; tako
i ljudi NAROČITO izgrađenog duhovno-intelektualnog nivoa
čine SVET UZRASLIH DUŠA; njih ima u svim rasama,
nacijama, religijama, društvenim klasama i obrazovnim
slojevima,
 a međusobno se lako prepoznaju (iako ih drugi najčešće ne
razlikuju); ono što čoveka snalazi zavisi i od toga kom svetu
pripada, a svrstavanje se ne vrši nikakvim činom izjašnjavanja,
već isključivo prema onome što čovek misli, oseća i čini;
najbolje je pripadati Svetu uzraslih duša, jer iako taj svet
„običnim“ ljudima nije prepoznatljiv, on je Svet istinske sreće,
harmonije i pozitivnih MOĆI; ljudi iz Sveta uzraslih duša
ubedljivo su najsrećniji ljudi na Zemlji, a njihov kompletan Svet
nalazi se pod Duhovnom Zaštitom; veliki broj nevolja „običnih“
1judi zasniva se na grešnim mislima i delima uperenim protiv
pripadnika Sveta uzraslih duša, a Duhovna Zaštita nema popusta
ni za neprepoznavanje, ni za nerazumevanje, ni za glupost; u
bilo kakvom sukobu sa bilo kojim pripadnikom Sveta uzraslih
duša, SVAKA ovozemaljska „sila“ i „moć“ MORA biti
poražena, a neretko i sasvim uništena; činjenica da Svet uzraslih
duša barem zasad čine malobrojni, NIJE NI OD KAKVOG
ZNAČAJA - obezduhovljena većina vredi samo onoliko koliko
je spremna da služi SVETU UZRASLIH DUŠA, jer ZBOG
NJEGA I POSTOJI ČITAV SVET (!); zbog ovoga niko ne treba
da se oseća uniženim i diskriminisanim, jer Svet uzrasluh duša
nema baš NIKAKVIH ograničenja što se tiče pristupa (što nije
slučaj ni sa jednim drugim ljudskim svetom) - JEDINO merilo
jeste nivo duhovne uzraslosti (!!!).
155. Zakon svrhe i Prave Svrhe
Svrha ljudskog ovozemaljskog bitisanja jeste očuvanje i
izgradnja duše - to se zove Prava Svrha; sve je nazadno i štetno
po čoveka onoliko koliko je suprotstavljeno Pravoj Svrsi; svaka
druga svrha svrhovita je SAMO onoliko koliko, posredno ili
neposredno, može biti uključena u Pravu Svrhu, ili sa njom
usaglašena.

156. Zakon suštine sveta i Čoveka

PRAVA Suština Sveta i čoveka jeste Duhovna Suština; duša,
kao duhovna suština čoveka, rđavim mislima, delima i
osećanjima biva prljana i rušena, pri čemu se pod rušenjem duše
podrazumeva čovekovo duhovno ruiniranje i urušavanje,
odnosno gubitak duhovne individualnosti; duša je kao i
Duhovna Suština neuništiva, ali rušeći dušu čovek se u stvari
ODRIČE sopstvene duhovne suštine, čime gubi duhovni
identitet - to se u religiji smatra smrću jedne konkretne duše;
kada izgradi dušu i spoji je sa Duhovnom Suštinom Sveta, pri
tom ne gubeći SOPSTVENU DUHOVNU INDIVIDUALNOST
- čovek postaje BESMRTAN; vidimo, dakle, da i u slučaju smrti
duše, kao i u slučaju njenog SPASENJA (pod kojim se
podrazumeva sticanje BESMRTNOSTI),
imamo ponovno STAPANJE pojedinačne duše sa duhovnom
Suštinom Sveta, s tim što se u prvom slučaju GUBI identitet
čoveka i njegova svest (njegovo JAstvo), dok u drugom slučaju
njegov identitet biva ZADRŽAN, JAstvo u celosti OČUVANO,
a SVEST povezana sa SVESVEŠĆU; ljudska duša tako stiče
potpunu Harmoniju, Blaženstvo i sposobnost telesnog
USKRSNUĆA u materijalnom svetu (ako je reč o čoveku koji je
doživeo telesnu smrt), odnosno moć BESMRTNOSTI i u svom
ovozemaljskom telu (obnovljenom i ozdravljenom) - čim se u
materijalnom svetu kroz VELIKU PROMENU izvrši čišćenje i
steknu uslovi ZA USKRSNUĆE I BESMRTNOST (!!!).

157. Zakon šale

Ko ne zna za šalu, ne zna ni za zbilju (!).
158. Zakon štednje
Štednjom za „crne dane“ prizivaju se „crni dani“; ako čovek već
štedi, treba da štedi za srećne i radosne dane; tvrdičluk je rđav i
„skup“ način štednje, jer metafizički račun je VEĆI od onoga što
se tvrdičlukom stekne.

159. Zakon taštine

Kada nešto čovek treba da kaže, učini, ili nabavi - neka najpre
razmisli nema li u toj nameri taštine, a ukoliko ima - neka od
namere odustane, pošto ga neće usrećiti ono što se na taštini
zasniva.

160. Zakon ugleda

Ono što čovek čini zbog ugleda, često predstavlja oblik taštine;
ko svoje reči i dela prilagođava samo ugledu, a ne čestitosti -
nije pozitivan čovek (!).
161. Zakon umerenosti (mere)
Jedino se u duhovnom izdignuću ne mora imati mere;
poštovanje mere je način vežbanja duhovne snage, a umerenost
način ispoljavanja Harmonije; kada čovek ima podjednake šanse
da pogreši ili ne pogreši birajući između dve mogućnosti, pravo
rešenje sastoji se u iznalaženju srednje mogućnosti (ukoliko je to
moguće), koja će predstavljati umerenost između one dve; kada
treba izabrati između sukoba sa metafizičkim istinama i
poštovanja tih istina - mera se sastoji u tome da prva mogućnost
bude sasvim odbačena; u ljudskim poslovima mera i vera jedna
drugu učvršćuju i zajednički doprinose istinskom uspehu.

162. Zakon umetnosti

Vredi samo ona umetnost koja HRANI DUŠU; treba
ODBACITI svaku „umetnost“ koja je utemeljena na nekoj
negativnoj misli ili emociji, odnosno koja takve misli i emocije
izaziva.
163. Zakon uspeha
Bolje je NE USPETI u onome što je protivno istinskoj mudrosti,
odnosno što je u sukobu sa metafizičkim istinama; veliki gubitak
postiže se kada se ima uspeha u nekom poslu koji ruši dušu;
želja za uspehom mora biti utemeljena na Ljubavi, kako uspeh
ne bi rušio dušu, a takođe mora biti utemeljena i na Veri i Nadi -
kako bi uspeh uopšte bio MOGUĆ; znate li zašto uspevate da
podignete ruku kad god poželite (?) - zato što UOPŠTE ne
sumnjate da ćete je podići (!); kad god želite USPEH -
oslobodite se GRČA I STRAHA OD NEUSPEHA, pa ste već
prešli više od pola puta ka uspehu (!).

164. Zakon uvećanja (ili „lavinskog efekta“)

Uvećanje efekata uočljivo je i na materijalnom planu: grudva
bačena niz planinu može da izazive lavinu, neoprezno bačeno
maleno palidrvce može izazvati požar ogromnih razmera, jedan
ekonomski ili socijalni poremećaj u ljudskom društvu može
proizvesti mnoštvo neželjenih efekata, zamah leptirovih krila na
jednom kraju sveta može za posledicu imati oluju na sasvim
drugom kraju i slično; na metafizičkom planu uvećanje
(„lavinski efekat“) je pravilo, a izraženo je tim više što je duže
vreme između uzroka i posledica;
kada metafizičke sile poravnavaju račune, poravnanje se vrši i
prema POSLEDICAMA ljudskih misli, osećanja, namera i
naročito dela, odnosno prema REZULTATIMA izazvanog
„lavinskog efekta“; niko nije kriv što je bacio grudvu, već što
nije vodio računa da grudva može proizvesti lavinu; niko nije
kriv što je palio šibicu, već što je zapalio seno; vođe, političari i
njihovi sledbenici nisu krivi kad se MEĐUSOBNO lažu i glože
(to im je nažalost posao), već kad svojim lažima i stavovima
izazivaju ratove i društvene krize; osim toga, i sam metafizički
odgovor podložan je uvećanju: metafizički dugovi vraćaju se sa
„kamatom“, ali takođe se uvećavaju i odgovori na pozitivne
zasluge (!).

165. Zakon uvrede

Ako čovek ODLUČI da se ne uvredi - niko ga NE MOŽE
uvrediti; uvredu drugi može da kaže, ali nikada čoveka drugi ne
može prinuditi da se vređa; ko vređa - povređuje i rastura
SOPSTVENU DUŠU; uvredljivost je rezultat duhovne slabosti,
a vređanje je rezultat sitnodušja i gluposti; svaku uvredu treba
prvo „poslati na spavanje“, isto kao i pijanog čoveka - pa je tek
ujutru pitati „kako se oseća“.
166. Zakon uživanja
Svako uživanje mora biti „pokriveno“ odgovarajućom
DUHOVNOM kompenzacijom, odnosno mora biti srazmerno
čovekovom duhovnom uzdignuću - u protivnom se obavezno
plaća nekom patnjom i mukom; mudar čovek neće se prepustiti
uživanju dozvolivši da ga ono nosi, nego će hoditi stazom
duhovnog uzdignuća, vodeći za sobom ona uživanja koja će ga
disciplinovano slediti i neće ga „saplitati“.

167. Zakon Večnosti

Večnost je JEDNA - a prolaznosti su mnoge; prolaznost je način
trajanja u materijalnom svetu, i predstavlja manifestaciju
duhovnog pada; Večnost je PRAVO SVOJSTVO i Sveta i
čoveka, ali duhovno nejaki ljudi Večnosti se boje, kao što se
čovek slabih nogu boji puta kome ne vidi kraja; VEČNOST JE
KRAJNjA SVRHA POSTOJANjA (!!!).
168. Zakon Vere
(Obuhvaćen Zakonom Ljubavi, Vere i Nade - videti osnovne
metafizičke zakone)

169. Zakon odnosa vere i volje, mašte i želje

VERA je jača od VOLJE, a MAŠTa je jača od ŽELJE; želja i
volja su potrebne, ali od njih nema naročite koristi bez vere i
mašte; kada čovek bezuslovno veruje u ispunjenje neke želje,
kada to ispunjenje uporno i jasno vizuelizuje, i kada je sve to
propraćeno odsustvom grčevitosti i smirenošću duha -
ispunjenje želje može se očekivati kao što se svakog jutra
očekuje rađanje sunca; niko zbog novog rađanja sunca nema
grča, strepnje i nemira - odnosimo se tako i prema svojim
pozitivnim željama, pa će se one ispunjavati poput svitanja
novog dana.
170. Zakon vernosti
Vernost se ne zaslužuje samo vernošću - potrebno je i
poverenje; u braku i drugim međuljudskim odnosima neverstvo
se češće izaziva sumnjom nego neverstvom; SUMNJIVA je
vernost onoga koji nikada ne protivureči - taj već sutra NA ISTI
NAČIN nekom drugom može biti veran (!).

171. Zakon vlasti

1) Loša je vlast koja smatra da narod postoji zbog nje, a ne valja
ni ona koja tvrdi da radi u interesu naroda - valja samo ona koja
radi U INTERESU LJUDI.

2) Vlast čoveka nad čovekom sotonina je izmišljotina, a vlast

LJUDI NAD NARODOM opravdana je koliko i vlast pastira nad
stadom.

3) Vlast je ljudska ovozemaljska rabota, i kao takva obavezno je

PROLAZNA; svaka je vlast za vreme, a pre će propasti ona koja
to neće da prihvati (!).

4) Mudra vlast više se zasniva NA SUPROTSTAVLJANJU

MUDRIH, nego na podržavanju glupih poslušnih;
bolje je za vlast da sluša mudre i onda kada joj predlažu da se
povuče, nego da sluša poslušnike sumnjivog karaktera koji tvrde
da od nje bolje vlasti nema; vlast koja se služi nasiljem - SAMU
SEBE RUŠI (!).

5) Vlast, čast i strast - u duši gotova propast (!).

6) Najmudriji i najgluplji u nečemu se slažu: niti oni traže vlast,

niti žele vlast drugih nad sobom, niti narod njih želi na vlasti; sa
budalama stvar stoji mnogo drugačije: oni žele vlast, lako se
potčinjavaju vlasti - a i narod VOLI da ih vidi na vlasti.

172. Zakon vođa i organizatora

Vođe i organizatori svih vrsta i nivoa odvajkada su među
ljudima imali naročite privilegije i poseban „značaj“; u raznim
dobima i kulturama različito se sticalo pravo na vođstvo, a
različiti su bili i nazivi položaja i titula onih koji su upravljali
ponašanjem drugih ljudi; jedno je međutim izvesno: ljudska
„potreba“ da imaju i ono što nije potrebno - stvorila je vođe i
organizatore; čim je u prvobitnoj zajednici čovek obrao višak
nekih plodova - našao se drugi čovek koji mu se nametnuo kao
vođa i „organizator“; to je bio izvrstan način da oni koji vode i
organizuju prisvoje najviše tih viškova (i ne samo viškova) za
sebe,
ali i da svoje potčinjene povedu u sukob sa drugim ljudima -
kako bi oteli još više viškova; uz izvesne modifikacije koje se
smtraju „napretkom“, i uz stvarni napredak koji se tiče
izbegavanja primene grube sile u poslovima upravljanja i
organizovanja - ništa drugo nije se bitnije promenilo ni do
danas; neke vođe i organizatori još uvek sami sebe smatraju
onima zbog kojih postoji svet i drugi ljudi; ovakva shvatanja
vođstva i organizacije predstavljaju ugovor sa sotonom, bez
obzira kojim se sve savremenim imenima nazivaju oni koji se
bave nekom vrstom vođstva i organizacije (u politici, privredi i
drugde); vođstvo i organizacija istinski ima smisa samo onoliko
koliko se time sprečava narušavanje prirodne harmonije i
stvaranje haosa pri obavljanju ovozemaljskih ljudskih poslova;
međutim, većina ljudskih poslova zasniva se na „kvarenju“ sveta
i narušavanju prirodne harmonije; otud su vođe i organizatori
upravo i najveći krivci za „kvarenje“ sveta - bez čvrstog vođstva
i organizacije ljudi u tome ne bi mogli da budu dovoljno
efikasni; prema tome, svako vođstvo, rukovođenje i organizacija
predstavljaju sotonino savezništvo ako se njima ne sprečava
„kvarenje“ sveta i ako su na bilo koji način u sukobu sa
metafizičkim istnama; svako ko želi da se bavi obezduhovljenim
vođstvom i organizacijom, što jedino ima za cilj sticanje
ovozemaljskih bogatstava i „moći“ - „potpisuje“ pakt sa
sotonom lično;
 a svako ko takvo vođstvo i organizaciju podržava, u njoj
učestvuje ili na nju dobrovoljno pristaje - i sam postaje sotonin
poslušnik; nisu sotoninim „vojnicima“, đavolima i zlodusima,
zanimljivi neugledni i „nemoćni“ - oni takve nerado zaposedaju;
đavoli i zlodusi za svoj „stan“ biraju tela ljudi urušenih duša, a
najradije „stanuju“ u ovozemaljskim uglađenim i nadmenim
vođama, uglednicima i drugim naročito „važnim“, cenjenim i
poznatim ličnostima uprljanih i urušenih duša (!).

173. Zakon volje

Volja bez VERE malo vredi, jer vera je uvek JAČA od volje;
bolje je u ispunjenje neke želje bezuslovno verovati, nego imati
čvrstu volju bez vere; najbolje je kad ima i volje i vere, s tim što
vera treba da vlada voljom.

174. Zakon vremena

Vreme se UBRZAVA pred VELIKU PROMENU: metafizički
zakoni ispoljavaju se sve brže i očiglednije, godine se sustižu, a
godišnja doba se mešaju (!!!).
175. Zakon Velike Promene
VELIKA PROMENA će se desiti i u njoj će PROPASTI ZLO
(!!!).

176. Zakon vrline

Vrlina je suprotnost svakom zlu, jer ako nije utemeljena NA
DOBRU - onda nije VRLINA.

177. Zakon zadovoljstva

Svako ljudsko zadovoljstvo jeste „produžena ruka“ sreće;
propadljiva ovozemaljska zadovoljstva mogu samo dati jednako
propadljivu sreću; niko ne može postići istinsko zadovoljstvo
(kao ni istinsku sreću), dok ga U SVOJOJ DUŠI ne postigne; za
postignuće pravog zadovoljstva (kao i prave sreće) nisu ni
dovoljni ni potrebni nikakvi „spoljašnji“ uslovi - ono se NIČIM
ne može kupiti, niti se za nešto može menjati; a čovek koji u
svoju dušu useli nezadovoljstvo i postane nezadovoljnik - ni
zbog čega ne može ni biti zadovoljan, već može samo doživeti
iluziju privremenih i kratkotrajnih zadovoljstava, koja se
obavezno plaćaju još većim nezadovoljstvom; za zadovoljstvo
(kao i za sreću) važi reverzibilnost:
 ne treba čekati da se ispune neki uslovi i postignu neki ciljevi
da bismo bili zadovoljni, već sebe treba učiniti bezuslovno
zadovoljnim „odmah i sad“ - pa će se želje i ciljevi mnogo lakše
ispunjavati; nezadovoljstvo je u stalnom sukobu sa Zakonom
Ljubavi, Vere i Nade, pa ono jednako kao i zavist sprečava
ostvarenje ljudskih želja; takođe ne treba biti nezadovoljan ni
onda kada se želje ne ispune, niti kada se dese neki neželjeni
događaji: iz nekih metafizičkih razloga sve to treba baš tako da
bude - ili su sravnjeni neki računi (što je dobro), ili je pružena
prilika za učenje (što je takođe dobro), ili iz toga što se desilo (ili
se nije desilo) treba tek da proistekne NEŠTO ISTINSKI
VALJANO (što je još bolje); a što se tiče „običnih“
ovozemaljskih zadovoljstava, ni njih se ne moramo odricati, ali
valja naučiti kako ih treba metafizički usklađivati; kod njih
čovek najveće zadovoljstvo oseća dok ih očekuje, pa takve
momente očekivanja treba maksimalno iskoristiti za vežbanje i
sticanje trajnog unutrašnjeg zadovoljstva; u te svrhe treba se
koristiti odlaganjem zadovoljstava; u svakom danu i u svakom
poslu treba najpre da razlučimo šta nas čini zadovoljnim, a šta
nezadovoljnim; onda treba da rasporedimo svoja zadovoljstva i
nezadoljstva koliko je god to moguće: najpre ćemo obaviti ono
što nas ne čini zadovoljnim, pa onda ono što izaziva naše
zadovoljstvo; rđav je dan u kome svo zadovoljstvo ujutru
potrošimo, težak je posao u kome se najteže za kraj ostavlja,
loš je ručak kada prvo pojedemo ono što najviše volimo, ružna
će nam biti hrana iz koje najpre odvojimo ono što nam se najviše
sviđa; kada čovek nauči da odlaže i raspoređuje svoja „obična“
ovozemaljska zadovoljstva, stekao je dobre uslove za postignuće
istinskog unutarnjeg zadovoljstva i trajne sreće.

178. Zakon zahvalnosti

Dužnost je onoga kome je učinjeno dobro da se zahvali, a
dužnost onoga koji je učinio dobro nije da traži zahvalnost i
pohvalu, već da i sam bude Bogu zahvalan što ima mogućnosti i
mudrosti da drugima dobro čini.

179. Zakon zakona (društvenih)

Nije loš onaj zakon koji ima izuzetke, već onaj čiji izuzeci nisu
ozakonjeni.
180. Zakon zasluga
Zasluge su uzroci prema kojima metafizičke sile vrše
poravnjanje računa u skladu sa metafizičkim zakonima;
posledice tih poravnjanja uvek su onakve kakve su i zasluge,
samo što su uvećane za „kamatu“, već prema tome koliko se na
poravnanje čekalo; ovozemaljske zasluge metafizika ne priznaje
ni „grama“ preko merila usklađenosti sa metafizičkim istinama;
ovozemaljske pozitivne zasluge jako su „krhke“ i „lake“ - začas
ih „poruši“ i „pretegne“ jedan-jedini greh zbog nekog rđavog
dela ili gesta; otud se ovozemaljski „zaslužnici“ čude zašto ih
ipak snalaze nevolje i zašto nisu istinski srećni; naročito rđave
ljudske zasluge ostaju na ovozemaljskom planu i posle smrti
onoga ko ih je počinio - one su „dug“ koji se i potomstvu
predaje u nasleđe; ali, potomstvo koje nije ništa krivo biće
pošteđeno odgovora na te zasluge predaka ako bude vodilo
računa o sopstvenoj duši, odnosno o svojim mislima, osećanjima
i delima; prema tome, i onda kada čovek ispašta neke zasluge
drugih, sam je za to kriv jer se pozitivnim mislima, osećanjima,
namerama i delima nije zaštitio od negativnih uticaja; čovek
čiste i velike duše steći će ZASLUGU POTPUNE ZAŠTITE (!).
181. Zakon zavisti
Zavist je opako negativno osećanje i jedan od najgorih otrova
duše; velika istina o zavisti je ova: teško je steći ono na čemu se
DRUGOME ZAVIDI; najbolji način da čovek i pored truda
nešto ne stekne, jeste da ZAVIDI drugome koji to već ima; onaj
koji zavidi imaće SVE MANJE, a onaj kome zavide imaće SVE
VIŠE (!).

182. Zakon zdravlja

Nikakav ovozemaljski ugled niti „moć“ ne može biti NI CENA
NI ZAMENA za ljudsko zdravlje; duhovno zdravlje tiče se
očuvanja duše, i mudar čovek o njemu vodi računa; duhovno
nezdrav čovek može izvesno vreme u fizičkom smislu biti
dobrog zdravlja, ali uprljana i urušena duša veći je problem od
obolelog tela - duhovna prljavština kad-tad će se manifestovati i
na telesnom planu; sem toga, kada duhovno zdrav čovek i oboli,
on mnogo lakše može da povrati zdravlje nego čovek slabe i
prljave duše.
183. Zakon zločina
Zločin ponekad može izmaći ovozemaljskim zakonima, ali
NIKADA i metafizičkim; zločin se može oprostiti, čime se
zločinac predaje metafizičkoj odmazdi - ali NIKO I NIKADA
nema prava da zločin opravdava, inače će se I SAM svrstati
među zločince.

184. Zakon znanja

Nijedno znanje nema vrednosti ako nije metafizički zasnovano,
odnosno ako ne podupire i ne podržava čovekovo duhovno
uzdignuće - svako znanje koje ovo ne ispunjava obična je
domišljatost i lukavština, a to znači da je ravno neznanju i
gluposti, jer može samo stvoriti probleme.
185. Zakon želje
Želje moraju biti usklađene sa Zakonom Ljubavi, Vere i Nade;
ako u želji ima Ljubavi - ona ne može biti negativna; ako je želja
praćena Verom, dakle bezuslovnim verovanjem - onda
raspolažemo najboljim SREDSTVOM za ispunjenje (vera je
jača od volje); ako želju prati Nada, dakle iskreno nadanje
utemeljeno na jasnom maštanju o ispunjenju - onda imamo
najbolji NAČIN za njeno ispunjenje (mašta je jača od želje);
znate li zašto ptica leti (?): zato što ne sumnja u to ni sama ptica,
ni onaj koji posmatra; znate li zašto čovek ne leti kao ptica (?):
zato što u to ne veruje ni onaj što bi poleteo, ni oni koji ga
gledaju; ali, i čovek koji ne sumnja poleteće, ako svojom verom
nadjača sumnju onih koji ga posmatraju, ili ako ni oni ne
sumnjaju; i zbog toga, ne treba svoje želje kazivati svakom,
naročito ne onima koji bi mogli izraziti sumnju u njihovo
ispunjenje (a izraziće mnogi, bez obzira o čemu je reč), svejedno
koliko su vam dragi i bliski; jer, ako za vaše želje i namere znaju
i oni sumnjičavi, vaša će vera morati i njihovu sumnju da
savlada; bo1je je da svoju želju saopštite onome koji NE ŽELI
da se ona ispuni, ali I NE SUMNJA u mogućnost njenog
ispunjenja - nego onome ko vam ŽELI ispunjenje, ali SUMNJA
u takvu mogućnost (!).
186. Zakon Života
Svakom istinski mudrom čoveku život je besmislica ako jednom
mora da se završi - i zato je osnovna odlika PRAVE
MUDROSTI traganje za mogućnošću sticanja VEČNOSTI; a
takva mogućnost ne samo da postoji, već je apsolutno
PRIRODNA i čoveku PRIMERENA; sticanje večnog života
različito se shvata i predstavlja u raznm religijama i kulturama -
ali, bez obzira na terminologiju, običaje i način poimanja,
svugde se ono tiče OČUVANJA I IZGRADNJE DUŠE,
odnosno UVAŽAVANJA METAFIZIČKIH ISTINA; SVET
NAJBOLJE MENJAMO MENJAJUĆI SEBE, A OD SVETA
SE NAJBOLJE ČUVAMO ČUVAJUĆI SVET OD SEBE - ovo
je prosta suština ISTINSKI SREĆNOG ŽIVOTA; LjUDSKI
ŽIVOT JE SVETINjA I APSOLUTNO NIKO I NI ZBOG
ČEGA NE SME UGROZITI ILI OMALOVAŽITI NI SVOJ NI
TUĐI ŽIVOT - OVO JE JEDAN OD NAJTEMELjNIJIH
METAFIZIČKIH ZAKONA (!!!); SVAKO KO KRŠI OVAJ
TEMELjNI ZAKON, OBEZVREĐUJE SOPSTVENI ŽIVOT -
U TOME APSOLUTNO NIKO NEMA PRIVILEGIJE NITI
POPUSTE; merilo istinske vrednosti čovekovog života nisu
nikakve ovozemaljske „moći“, bogatstva i ugledi - VEĆ
ISKLJUČIVO NIVO ISTINSKE DUHOVNE
IZGRAĐENOSTI, ODNOSNO STEPEN PRIHVATANjA
METAFIZIČKIH ISTINA.