Metodicka Praksa Broj 1 Do 2 2015-1

МЕТОДИЧКА ПРАКСА
часопис за наставу и учење
YU ISSN 0354-9801 UDK 37

број 1 / 2. 2015, Vol 13
година XV
Београд
Издавачи:
Учитељски факултет у Врању и „Школска књига“ ДОО у Београду,
Тел./ факс 011 3691542, 011/512-544,
е-пошта: s_angelina@ikomline.net
Главни уредник:
доц. др Зорица Цветановић, Учитељски факултет, Београд
Заменик главног уредника:
проф. др Стана Смиљковић, Учитељски факултет, Врање
Одговорни уредник:
проф. др Драган Мартиновић, Учитељски факултет, Београд
Заменик одговорног уредника:
мр Оливера Ђокић, Учитељски факултет, Београд
Технички уредник:
мс Владан Пелемиш, Учитељски факултет, Београд
Редакција:
др Марјан Блажич, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Љубљани
др Младен Вилотијевић, Српска академија образовања, Београд
др Мирко Дејић, Учитељски факултет, Београд
др Виолетa Димовa, Филолошки факултет у Штипу, Македонија.
мр Оливера Ђокић, Учитељски факултет, Београд
др Данијела Здравковић, Учитељски факултет, Врање
др Благица Златковић, Учитељски факултет, Врање
др Марина Јањић, Учитељски факултет,Врање
др Слободан Кодела, Факултет уметности, Ниш
др Зорица Ковачевић, Учитељски факултет, Београд
др Драган Мартиновић, Учитељски факултет, Београд
мс Данијела Мишић, Учитељски факултет, Врање
др Љиљана Митић, Учитељски факултет, Врање
мс Владан Пелемиш, Учитељски факултет, Београд
др Тиодор Росић, ванредни професор Педагошког факултета у Јагодини, Универзитет у Крагујевцу
др Драгана Станојевић, Учитељски факултет, Врање
др Мито Спасевски, Педагошки факултет "Климент Охридски", Скопље
др Стана Смиљковић, Учитељски факултет, Врање
др Буба Стојановић, Учитељски факултет, Врање
др Синиша Стојановић, Учитељски факултет, Врање
др Зорица Цветановић, Учитељски факултет, Београд
др Стојан Ценић, Учитељски факултет, Врање
др Даница Џиновић Којић, Учитељски факултет, Београд
Секретар редакције: мр Оливера Ђокић, Учитељски факултет, Београд
Лектор и коректор: мр Горан Зељић
Компјутерски слог: Ангелина Страхињић Часопис Методичка пракса налази се на
Ликовно графичко обликовање: Војислав Илић листи научних публикација
Тираж: 1000 Министарства просвете и науке
Часопис излази тромесечно. Републике Србије
Адреса: Београд, Звечанска 54
Жиро рачун: 355-1032469-28 Војвођанска банка
2
САДРЖАЈ
ТЕОРИЈСКИ ТЕМЕЉИ
Мр Слађана Миљеновић
Др Сања Опсеница
стр. 5-18
ЗНАЧАЈ ОДГОВОРНОГ РОДИТЕЉСТВА ЗА ИЗГРАДЊУ СЛИКЕ О СЕБИ КОД
АДОЛЕСЦЕНАТА
Glushych Valentina Volodymyrivna

str. 19-26
ORIGINS OF IDEAS OF EDUCATION OF TEENAGERS
IN AMERICAN FAMILY
Маја Росић
Mp Марица Травар
стр. 27-38
КВАЛИТЕТ ЖИВОТА ОСОБА ТРЕЋЕГ ЖИВОТНОГ ДОБА
И ЊИХОВ ПОЛОЖАЈ У ПОРОДИЦИ И ДРУШТВУ
Таrarak Natalia Grygorivna

str. 39-46
PERIODIZATION OF FORMING VALUE ORIENTATIONS OF THE PARTICIPANTS OF
THE EDUCATIONAL PROCESS AT THE HIGHER-LEVEL ART EDUCATION OF THE
SOVIET UKRAINE
ИСТРАЖИВАЊА
Мр Бојан Бјелица
стр. 47-54
ПРЕГЛЕД ИСТРАЖИВАЊА У ОБЛАСТИ АЛПСКОГ СМУЧАЊА
ОД ТЕОРИЈЕ ДО ПРАКСЕ
Маријана Марковић
Мс Марија Дејковић
стр. 55-66
ТУМАЧЕЊЕ БАЈКЕ
У НИЖИМ РАЗРЕДИМА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ
3
Биљана Никић
стр. 67-80
ПРИНЦИПИ АКТИВНЕ НАСТАВЕ НА ПРИМЕРУ ОБРАДЕ
ТЕМЕ „ЗВУК” У ОСМОМ РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ
Весна Дамњановић
стр. 81-92
УСВАЈАЊЕ ВРСТА ИМЕНИЦА У РАЗРЕДНОЈ НАСТАВИ
Амела Малићевић
стр. 93-96
ВАСПИТНИ ЕЛЕМЕНТИ У ЦРТАНОМ ФИЛМУ
ИМЕНИК, ЛИЧНОСТИ, ДЕЛА, ВРЕДНОСТИ

Бојан Марковић
стр. 97-102
ЈОВАН СТЕРИЈА ПОПОВИЋ ‒ ПИСАЦ И ДЕЛО, ЛИРИКА И ЕТИКА
ПРЕУЗЕТО ИЗ...
Чарлс Флауер
стр. 103-105
„ГРАМАТИКА" ДРУШТВЕНОГ СТАТУСА
КУЛТУРНА ИСТОРИЈА
Бранислав Цветановић
стр. 107-110
СВЕТЛО ОД ВАТРЕ ДО ЛЕД-А
ПРИКАЗИ
Владимир Вукомановић Растегорац

стр. 111-115
Тумачење књижевности за децу, кључни есеји из међународне приручне енциклопедије
књижевности за децу, приредио Питер Хант, превела Наташа Јанковић, приређивач
српског издања књиге и писац пропратних текстова Зорана Опачић, Учитељски
факултет, Београд, 2013.
УПУТСТВА АУТОРИМА стр. 116-118
4
ТЕОРИЈСКИ ТЕМЕЉИ
Мр Слађана Миљеновић
Др Сања Опсеница
Универзитет у Источном Сарајеву
Педагошки факултет Бијељина
Оригинални научни рад

Методичка пракса број 1 - 2/2015.
УДК: 37.017
стр. 5-18
ЗНАЧАЈ ОДГОВОРНОГ РОДИТЕЉСТВА ЗА

ИЗГРАДЊУ СЛИКЕ О СЕБИ КОД АДОЛЕСЦЕНАТА
Резиме: Представљено истраживање усмјерено је на анализу везе између

доминантних васпитних метода родитеља и изградње јединствене личности, односно
слике о себи, као крајњег продукта родитељства. У том смислу значај које ово
истраживање носи није само психолошке природе и од значаја за психолошку науку,
већ нуди и практична рјешења која би била сврсисходна у сваком дому. Истраживењем
је обухваћено 457 адолесцената. Васпитни стилови родитеља испитивани су PCRE
(Parеnts-Child Rеlationship Evаlution) скалом, а слика о себи OSIQ (Offеr Sеlf-Imagе
Quеstionnairе) скалом. Резултати су показали да постоји значајна повезаност између
стилова понашања родитеља и изградње слике о себи код адолесцената.
Кључне ријечи: васпитни стилови, адолесценти, слика о себи.
УВОД
Крајем протеклог вијека и у новом, тек започетом вијеку, породица као један од
најбитнијих ослонаца организације здравог друштва, очигледно није одољела кризама
и притисцима промјена и транзиционих процеса које су је учиниле немоћном,
неотпорном на нашим просторима, прије свега очигледног слабљења свих њених
битнијих функција, а највише васпитно-образовне. Осим економске кризе која не
јењава, са посљедицама видног општег сиромашења, али и промјена опште друштвене
5
Значај одговорног родитељства за изградњу слике о себи код адолесцената
климе са слабљењем система вриједности, појачава се неизвјесност која ће битно

отежати низ изазова породице којима ће, због свих поменутих околности, све теже
успјети да пронађе одговарајућа рјешења у васпитању и здравом одрастању младих.
Велики изазови постављају се и пред младе људе које ће бити тешко „сачувати“
од утицаја праве најезде неуобичајених културолошких феномена који долазе из
околине, те стога васпитање дјетета захтијева све више напора и енергије, па се могу
очекивати бројна огрешења родитеља, сукобе и врло скромну снагу унутарњих односа у
породици, неопходну за одговорно и успјешно родитељство. Улога родитеља је велики
изазов у животу сваког појединца који има задовољство да је оствари, а бити родитељ
адолесцента је прича која сама по себи заслужује посебно поглавље када се говори о
родитељству. У том периоду одрастања родитељи често мијењају свој досадашњи однос
са дјецом, често интиуитивно и без добро промишљених, ваљаних и оправданих
поступака. Промјене које адолесценција носи са собом су врло суптилне и прва
помисао је да мало родитеља суштински разумије и проучава ту једну од нај-
значајнијих животних прекретница у животу младих, интуитивно је учине „тежом“ и
„стреснијом“ за цијелу породицу, негирајући изразите потребе за независношћу, прије
свега, што, у правилу, доводи до удаљавања дјеце и родитеља, а тиме и низа
непредвидљивих околности које могу донијети низ штетних дејстaва. Најчешће
родитељи имају утисак да потпуно „губе контролу“ над дјецом, а дјеца да „родитељи
захтијевају превише контроле“. Ту протврјечност у животу породице отежавају посебно
изражени проблеми „наше доби“ који у савременом друштву нису довољно објашњене,
пребрзо се трансформишу у све интензивнији и значајно већи генерацијски јаз. Више
је него извјесно да утицаји родитеља превасходно зависе од одабраног васпитног стила
који ће доминантно користитии у одгоју дјетета, од емотивне блискости и међусобног
повјерења које су развили у периоду прије адолесценције, али је адолесценција, због
своје осјетљивости, период погодан да се преиспита валаститити стил и посљедице које
могу настати у ефектима породичног васпитања у здравом одрастањау младих. Који
васпитни стил је прави и одговарајући за дијете, то је дилема пред којом се савремени
родитељи често налазе. Различити су и промјенљиви ставови науке о том питању, а
примјер за то јесте подијељен став савремених теоретичара нарочито према свим
видовима кажњавања. Због тога је потпуно оправдана сумња да се васпитни стилови,
модели и захтјеви које родитељи упућују дјеци динамично мијењају, па се значај овог
истраживања oгледа у провјери неких стандардних концепата васпитања и њихове
оправданости са становишта адолесцента, као „добрих критичара“, али и самог
истраживача.
Полазне теоријске основе истраживања
Улога родитеља може сe упоредити са улогом учитеља, јер особа своја

досадашња искуства, навике, облике понашања, животне вриједности преноси на
дијете. Кроз улогу родитеља личност се још увијек гради, јер у овом изузетно
одговорном послу центар свијета постаје друго биће које је родитељ дужан одгајати,
6
Мр Слађана Миљеновић и др Сања Опсеница
његовати, бринути се о њему, обезбиједити му сигурну будућност, а да при том основна

надокнада буде узвраћена љубав.
О родитељству се говори од када и о самом човјечанству. Кроз вијекове, како су
се мијењали услови живота људи тако се мијењао и приступ овој значајној улози, али је
тек је с почетком двадесетог вијека, развојем савременог друштва почела прича о
значају емоционалног контакта родитељ – дијете и о његовом утицају на развој здраве
личности. Шефер (Shaefer, 1959) говори о материнској осјетљивости на дјечије
потребе. Он наводи да, уколико је мајка досљедно осјетљива и доступна за дјететове
потребе, подстиче да дијете о себи ствара слику као о бићу вриједном љубави и пажње,
мајка ће онда бити симбол сигурне љубави (Тодоровић, 2005). То је у потпуној
подударности са Ериксоновом теоријом и првом фазом у развоју личности, којом он
наглашава посебан значај развоја „базичног повјерења, насупрот неповјерењу“,
формираног у првој години живота и неодвојиво од квалитета мајчинског односа
према потребама дјетета.
Детаљније, Шефер (према: Тодоровић, Ј.Матејевић, М, 2012) говори о двије
димензије васпитних стилова, афективној и димензији контроле. Свака ова димензија
омеђена је половима: афективана- топло или хладно, и димензија контроле- по-
пустљиво или ограничавајуће. Комбинацијом ових димензија добија се четворо-
димензионални модел родитељских стилова: топло-ограничавајући, топло-попустљиви,
хладно-ограничавајући и хладно-попустљиви. Сваки од та четири стила са својим
карактеристикама различито утиче на изградњу личности дјетета. Па тако из топло-
попустљиве атмосфере израстају дјеца окренута према свијету, амбициозна, при-
јатељски расположена и активна. За разлику од тога из хладно-попустљиве атмосфере
значајни су изгледу да се формирају асоцијална дјеца, са поремећајима у понашању.
Из топло-ограниочавајуће атмосфере могу настати учтива, услужна, марљива дјеца, са
мањком самопоуздања, а често и веома анксиозна и недружељубива. Из хладно-
ограничавајуће атмосфере излазе дјеца са пуно неуротских конфликата и комплекса,
са развијеном аутоагресијом која некад доводи и до значајних патолошких поремећаја
у развоју личности, укључујући и суицидност као најтежи вид посљедица оваквих
породичних односа.
Испитујући везу између васпитних поступака родитеља и просоцијалане
оријентације младих, агресивности и самопоштовања (Пиорковска-Петровић,K., 1995),
указује се на значај родитељских стилова, напр., уколико мајке и очеви пружају више
љубави и заштите својој дјеци, њихова дјеца су спремнија за сарадњу, емпатичнија,
имају виши ниво самопоштовања и мање су агресивни. Ови резултати описују
Шеферов топло-попоустљиви стил и његов значај за развој личности.
У свакодневној пракси, васпитни стилови који су били заступљени у одгоју од
стране родитеља, „тестирају се“ углавном у периоду адолесценције, када се потреба за
независношћу повећава, утицај околине постаје све израженији, а млади људи су
итекако окупирани доношењем битних „животних одлука“. Тада долази до изражаја
колико дубок траг су оставили родитељи у личности свог дјетета. Као што постоји
термин „аутистична породица“, тако се може увести и термин „породица у
адолесценцији“, јер колико год да само дијете заиста пролази кроз адолесцентске
7
промјене, и родитељи су суочени са великим промјенама. Све што се по први пут

дешава адолесцентима, дешава се и родитељима. До сада „апсолутни владар“ и
организатор времена и круга интересовања свог дјетета, родитељ пада у други план.
Иако се не губи у потпуности његов значај и утицај, разлика је видиљива. Суочавање са
овом чињеницом и страх од непознатог у родитељима буди осјећај панике и усљед тога
почињу полако да постављају разна правила понашања, забране и ограничења и тиме
стварају већи јаз између себе и дјетета.
Први који је говорио о адолесценцији био је Стенли Хол (Stanley Hall) и он је тај
период назвао периодом „бура и олуја“, баш због тога што долази до обнављања свих
аспеката личности. Долази до коначног обликовања слике о себи која представља неки
вид круне личности.
Слика о себи представља начин на који појединац поима и процјењује сопствено
ја. Слика о себи обухвата самопоштовање, позитиван однос према другима, високе
компетенције, самосталност и схватање саме сврхе живота. Она се не гради само у
адолесценцији. Истраживања су показала да њена изградња почиње у раном дје-
тињству. На њу утичу подршка, разумијевање, усмјеравање родитеља, утичу вршњаци,
школа, професија, животно искуство. Али у адолесценцији она се значајно
интензивира. Честе су варијације самопоштовања, чешће се поставља питање „Шта сам
ја стварно?“.
Маслов ( Maslow, 2001) сматра да било који недостатак у изградњи слике о себи,
било која патологија у понашању се јавља кад су дјеце суочена са задатком који нису у
стању да савладају, или кад им њихови родитељи и средина у којој живе више не
омогућавају да буду „мирно и сретно дјетињасти“, то је кључни проблем адолесценције,
раскорак између дјетињства и одраслог доба. Дјеца, почевши од раног детињства,
изгледају као да желе апсолутну слободу импулса и наизглед се опиру спољашњој
контроли одраслих. Претјерано попустљиво васпитана дјеца често осјећају презир
према својим слабим родитељима. Дјеци су потребни снажни, чврсти, одлучни,
самопоуздани и аутономни родитељи - или ће дијете осјетити страх. Дјеци је потребан
свијет који је праведан, поштен, уређен и предвидљив, да би се развили у личности које
ће стварати исти такав свијет, али и и сасвим јасна ограничења на која ће бити научени
од најранијег дјетињства. Александар Нил (A.S. Neill,1988) каже да дијете које је тешко
је у основи несрећно дијете. Оно је у рату са самим собом, па је због тога и у рату са
свијетом. Срећно дијете неће израсти у човјека који прави нереде на неком скупу, нити
заговара ратове, неће убијати, неће красти. Само снажни родитељи могу да изграде
срећну дјецу.
Опсеница (2013) описује здраву породицу као околину која ствара услове за
развој здравих и зрелих чланова у границама њихових интелектуалних и креативних
потенцијала. Даље описује здраву породицу као заједницу која пружа осјећај при-
падности и солидарности, поштује индивидуалне разлике и потребе својих чланова.
У једном истраживању (Опачић, 1995) испитивани су сљедећи фактори поро-
дичне интеракције: узајамно повјерење, интимност, кажњавање и контрола (посебно
за оца, посебно за мајку), опште задовољство породицом и представа о себи. Аутор је
установио да је несистематско кажњавање извор научене беспомоћности, која се
8
најчешће манифестује кроз осјећај глобалне некомпетентности која представља

сметњу при остваривању било ког животног циља, било то успостављање квалитетне
емоционалне везе или сналажење у новим, мање познатим животним ситуацијама.
Дакле, ови резултати указују да васпитни стил родитеља може одредити даље
функционисање личности кроз живот својим утицајем на изграду слике о себи.
Према Н. Капор (1988), индивидуација као најважнији процес у изградњи слике
о себи описује промјене у односима родитељ-дијете као прелазак са једностраног
ауторитета на стање у коме постоји и ауторитет родитеља, али и сарадња са њим, што
омогућава независне акције и изградњу селфа као независног од родитељских утицаја и
истовремено промјена у перцепцији родитеља као личности, не као неприкосновеног
ауторитета, већ личности која омогућава контакте између адолесцената и родитеља
засноване на мешусобном поштовању личности. Капор наводи и занимљиве резултате
Џоселсона који кажу да процес индивидуације пролази кроз неколико развојних фаза.
Он говори да прво долази до оштре диференцијације од родитеља, затим слиједи фаза
„увјежбавања“, практиковања сопствене независности и коначно, поновног
приближавања родитељима заснованог на новом осјећању сопствене аутономности.
Експериментални докази до којих је дошао Болби показују да аутономија и везаност
нису супротне. Везаност је константна током читавог животног циклуса, она је кључ
самопоуздања и веома важна за формирање селфа (Bolwby, 1994, према: Опсеница,
2009).
МЕТОД
Проблем и предмет истраживања
Циљ васпитања је изградња вриједносног система и његово поунутрашење, чиме

би постао унутрашњи регулатор понашања и носилац интернализованих друштвених
забрана. Уколико васпитни стилови родитеља и њихова васпитна настојања нису у
складу са узрасним могућностима дјетета, она могу имати дејство кумулативне трауме
на његову личност, а посебно у периоду адолесценције који је пресудан за формирање
личности, и управо то би био проблем истраживања.
Због, условно речено, слабљења утицаја породице у формирању система
вриједности у самом периоду адолесценције, занимало нас је у којој мјери је систем
вриједности подстицан родитељским васпитањем већ интројектован у личност
адолесцента. Као коначна „тачка“ развоја личности у овом истраживању, посматрана је
слика о себи коју адолесцент има у тренутку наше опсервације, као и како васпитни
стилови утичу на њено формирање, што представља предмет истраживања.
О значају истраживања
У најширем контексту гледано, основна намјера овог истраживања усмјерена је

на анализу саме породице, од бављења доминантним васпитним методама родитеља,
9
па до изградње јединствене личности као крајњег продукта родитељства. У том смислу

значај које ово истраживање носи није само психолошке природе и од значаја за
психолошку науку, већ нуди и практична рјешења која би била сврсисходна у сваком
дому. Проучавање периода адолесценције, у једну руку јесте незахвално истраживачко
подручје, јер је ово период осјетљив на многе садржаје и шире друштвене промјене, а
не само унутрашња превирања поједица у добу ка зрелости. Са друге стране,
адолесценти као субјекти у неком истраживању су најбољи критичари и на тај начин
најискренији сарадници, дубоко заинтересовани за личне садржаје и слику коју шаљу у
јавност. Управо ови параметри били су пресудни да се савремена породица посматра
из „личног“ угла, тј. угла адолесцента, са освртом на искуство одрастања и односе које
је градило са родитељима у властитој породици.
Најконкретније гледано, кроз овај рад занимало нас је да ли су поједини
васпитни стилови родитеља у вези са одређеним облицима понашања код њихове дјеце.
Адолесценција нам се стога учинила и као назахвалнији период за анализу наших
претпоставки.
Уколико се уочи веза између васпитања и слике о себи, родитељи би кроз ово
истраживање могли имати највише практичне добити, јер би корекцијом властитог
приступа могли утицати на поједине аспекте понашања код њихове дјеце.
Циљ истраживања
Циљ овог рада биће да се утврди постојање и значајност веза између васпитних
стилова родитеља и слике о себи код њихове дјеце у узрасту адолесценције. Циљем
истраживања постављен је задатак да се анализирају релације између одређених
стилова понашања родитеља и слике о себи код адолесцената.
Постављена хипозеза гласи: стилови понашања родитеља у вези су са појединим
селф концептима код њихове дјеце у доби адолесценције. Ова хипотеза провјерава:
1) Утицај топло-попустљивог васпитног стила на аспекте селф концепта
2) Утицај топло-ограничавајућег васпитног стила на аспекте селф концепта
3) Утицај хладно-попустљивог васпитног стила на аспект селф концепта
4) Утицај хладно ограничавајућег васпитног стила на аспекте селф концепта
5)
Варијабле истраживања
Полазећи од постављеног задатка и хипотеза разликујемо двије врсте варијабли:

зависне и независне.
Независна варијабле истраживања су:
Васпитни стилови понашања родитеља, дефинисани као топло-попустљив
стил, хладно-попустљив стил, топло-ограничавајући стил и хладно-ограничавајући
стил.
Зависне варијабле односи се на структуру Оферовог селф концепта. Офер селф
концепт дијели на остварени селф на пет аспеката, а сваки од тих пет аспеката има
своја подручја:
10
1. Психолошки селф (слика тијела)

2. социјални селф (морал, професионално-образовни циљеви),
3. адаптациони селф (савладавање фрустрација, психопатологија, успјешно
прилагођавање)
4. сексуални селф (ставови према сексуалности)
5. породични селф (породични односи)
Истраживање је по својој природи неекспериментално, јер истраживач није имао
директну контролу над независним варијаблама (васпитни стилови родитеља) и на тај
начин и не може да управља њоме, већ жели да испита повезаност независних и
зависних варијабли, тј. да ли васпитни стилови родитеља дјелују на селф концепт
адолесцената. Два алтернативна циља који се овдје постављају јесу предикција и
откривање структуре слике о себи код адолесцената и оба се заснивају на корелацији,
те је по својој суштини ово и корелационо истраживање.
Инструменти истраживања
У сврху прикупљања података у истраживању су коришћена два мјерна
инструмента: PCRE (Parеnts-Child Rеlationship Evаlution). Упитник је модификација
скале коју су Генц и Коџопељић конструисали 1995. за утврђивање повезаности између
васпитних ставова и димензија личности. Теоријску основу за овакву концепцију чини
Шеферов (Schaеfеr) дводимензионални модел васпитања. За испитивање слике о себи
кориштен је OSIQ (Offеr Sеlf-Imagе Quеstionnairе). Офер (Offer) је свој инструмент
којим испитује слику о себи код адолесцената конструисао 1962. године с циљем да на
поуздан и објективан начин проучава здрави дио популације адолесцената. Оферова
скала — ОSIQ, састоји се од 130 тврдњи које су тако написане да покривају 11 подручја
која су према теоријској основи, клиничком искуству и емпиријским подацима
најважнија за психички живот адолесцената. Тих 11 подручја груписано је у пет
одвојених аспеката селф система. Први аспект је психолоки селф и подручје која он
обухвата је слика тијела. Затим, социјални селф у оквиру кога испитује морал и
професионално-образовне циљеве. У аспект сексуалног селфа убрајају се ставови
према сексуалности. Породични селф као посебан аспект укључује породичне односе.
Адаптациони селф обухвата савладавање фрустрација, психопатологију и успјешно
прилагођавање.
Истраживање је извршено на популацији адолесцената. Узорак чини 457
испитаника, студенати прве и друге године студија и ученици завршних разреда
средњих школа.
11
РЕЗУЛТАТИ СА ДИСКУСИЈОМ
Анализом и интерпретацијом резултата истраживања утврђено је постојање везе
васпитних стилова родитеља и појединих аспеката селф концепата, односно, да топло-
попустљив став од стране оба родитеља има највећи утицај на изградњу породичног
селфа код адолесцента.
Графикон 1. Приказ односа Графикон2. Приказ односа

Т–П Т–П
ј д
Линеарна дистрибуција указује на упоредан раст, а то значи да ако расте топло-

попустљиви приступ оца/мајке, онда расте и породични селф. Породични селф
показује како адолесцент види своју породицу, и какав однос има према својим
родитељима. Да би се адолесцент осјећао пријатно у околини у којој живи и одраста, да
би та средина била стимулативна за његов развој, потребно је да постоји разумијевање
за његове развојне потребе. Топло-попустљиви стил описује демократску атмосферу у
којој родитељи схватају да са одрастањем дјетета треба попуштати контролу над
дјететом и јачати самосталност дјетета. Адолесцент то препознаје и кроз такав однос са
родитељима он развија потпуни осјећај припадања који му олакшава разрешавање
многобројних криза на које наилази у току свог одрастања, а даље успјешно развија
свој породични селф и ствара социопожељну слику породице. Проблем родитеља код
којх преовладава топло-попустљиви стил васпитања може бити граница у тој
попустљивости.
12
Графикон 3. Приказ односа Т-О става оца и психолошког селфа
Један од кљичних проблема у адолесценцији јесте импусливност и слаба

контрола над сопственим емоцијама, што се односи на психолошки селф, који такође
обухвата бриге, жеље и фантазије адолесцената. Резултати нашег истраживања
показали су да на изградњу овог аспекта селфа утиче топао-ограничавајући став од
стране оца. Тај стил због претјеране бриге родитеља и јасно постављених правила која
се без изузетка морају поштовати развијају код дјетета учтивост, марљивост и
услужност што су пожељне особине за развој психолошког селфа. Претходна сазнања
указују да адолесценти, млади људи не бјеже од контроле која им омогућава нормалан
разовој и функционисање. Они се често осјећају несигурним и усамљеним, па им је
контрола потребна као помоћ и смјерница да би лакше одредили своју путању, што
резултати овог истраживања и потврђују. Ограничавање, уз емоционалну топлину у
односу, доприноси томе да млад човјек научи да контролише своје биолошке реакције,
као што су агерсивност и сексуалност, а које су у човјеку веома моћне. Умјешност у
контролисању, каналисању тих реакција води ка развоју зреле личности и олакшава
постизање афективног склада који је веома битан за развој здраве личности. С обзиром
да су резултати показали да је за развој овог аспекта селфа важан став оца,
закључујемо да је још увијек присутан традиционални поглед на васпитање гдје се отац
доживљава као неприкосновени ауторитет.
На развој социјалног селфа досљедно утиче попустљив приступ мајке, док је
развој морала у најдиректнијој вези са ограничавајућим ставом оца.
13
Графикон 4. Приказ попустљивог става мајке и социјалног селфа
Изградња социјалног селфа, која се односи на способност емпатије са другим

људима, је под снажним утицајем попустљивог приступа мајке који, ако је у
комбинацији са топлим приступом, ствара пријатељски расположену дјецу, која
прихватају разлике међу људима и поштују индивидуалност сваке личности. А ако је у
комбинацији са хладним приступом, ствара дјецу која су неповјерљива, са латентном
агресијом, што отежава успостављање интерперсоналних односа. То потврђује
резултате Пиоровске-Петровић из 1995. године који указују да родитељи утичу на
развој ематије, бољу сарадњу са другима, с тим што наши резултати истичу посебну
важност мајке у том домену. Истраживање је такође показало да је дио социјалног
селфа који одређује морал под утицајем ограничавајућег става оца. Овај васпитни
приступ поставља строга, јасна правила која се без обзира на ситуацију морају
поштовати. Такви услови олакшавају развој Супер ега који је задужен за наше
понашање које је у складу са поштовањем основних друштвених норми.
Адптациони селф односи се на снагу поједина да савладава свакодневне
потешкоће на које наилази, да се адаптира правилно у околини у којој живи. Варијабле
које описују овај селф показују како адолесцент савладава фрустрације, постоје ли
неки облик психопатологије и да ли има потешкоћа приликом прилагођавања новим
ситуацијама.
На адаптациони селф, као и толеранцију на фрустрацију, уочено је да утиче
мајка са хладним приступом. Кубурићева (1994) је у свом истраживању рађеном 1988.
године доказала да занемарена дјеца, чије су мајке индиферентне, имају више
психичких проблема у адолесцентној доби.
14
Графикон 5. Приказ хладног става мајке и адаптационог селфа
На графику се види да што је мајка више доживљена као хладна, то је

адаптациони селф мање изграђен. Дјеца одрасла у окружењу гдје преовладава хладни
стил често су веома агресивна и подложна неуротским конфликтима и комплексима.
Ериксон је сматрао, наводи Фулгоси (1979), да развијање осјећаја сигурности и
доживљавања своје околине као сигурне, стабилне зависи од особе која се брине о
дјетету. Он истиче важност осјетљиве мајчинске бриге за дјететове индивидуалне
потребе. На основу анализе резултата долазимо до закључка да мајка, својом
заинтересованошћу и иградњом топлог емоционалног односа са дјететом, доприноси
бољем сналажењу дјетета у новој околини и утиче на способност дјетета да се избори
са фрустрацијама на које наилази у току одрастања, док мајке са индиферентним и
хладним ставом утиче на то да дијете одраста у личност са ниским адаптационим
селфом.
Оформљен сексуални селф је у вези са два приступа родитеља – хладно-
ограничавајућим приступом оца или топло-попустљивим приступом мајке.
Графикон 6. Приказ односа Т-П става мајке и сексуалног селфа
15
Графикон 7. Приказ односа Х-О става оца и сексуалног селфа
Овај резултат најбоље одсликава традиционалан приступ одгоју на нашим

просторима. И ранија истраживања показалу су да адолесценти, без обзира на пол
сматрају да мајка пружа значајно више топлине од оца који се доживљава као онај који
игнорише и занемарује. Мајка као симбол брижности и разумијевања, усмјерава
сексуалну енергију дјетета, па се она правилно интегрише и манифестује. Отац хладан,
незаинтересован, спреман само на казне, гура дијете да тај недостатак толине,
разумјевања, блискости тражи у партнерима и на тај начин попуњава празнине и има
отворенији став према сексуалности. Тема секса је на нашим просторима још увијек
табу између дјеце и родитеља, што је посљедица незаинтересованости или избјегавања
разговора на ову тему од стране родитеља, у правилу, највише очева, према овим
резултатима.
Ово истраживање показало је да су васпитни стилови директно у вези са
развојем слике о себи код адолесцената. Конкретније, потврђено је да различити
васпитни стилови утичу и на изградњу појединих селфова и на основу тога можемо
прихватити постављену хипотезу.
ЗАКЉУЧАК
Опачић је родитеље назвао „социјалним огледалом“ за дјецу, а и ми можемо
закључити слично. Разлог за то је што су родитељи наши први извори информација о
изгледу, особинама, први узори у усвајању одређених облика понашања и навика. Они
постављају основу, представљају „филтер“ кроз који ће пролазити одговарајући утицаји
околине и тако даље градити личност дјетета.
Резултати су показали да је за изградњу квалитетних породичних односа и
изградњу социо-пожељне слике породице важан демократични однос родитеља према
дјеци и да ће млади поштовање узвратити управо поштовањем уз уважавање да
родитељи могу стављати ограничења и забране уколико узимају у обзир развојне
потребе своје дјеце. То једини дио селфа на који утицај има модерни васпитни приступ
насупрот традиционалном. У осталим аспектима селфа утицај традиционалног
васпитања је очигледан. Резултати нашег истраживања показали су да психолошки
16
селф који се огледа у способности контроле реакција, дио селфа који се односи на
развој морала у директној вези са ограничавајућим ставом оца. То даје слику да код се
на нашим просторима још увијек „зна ко је глава породице“, да „чврста рука“ одређује
правила која ће се поштовати. Положај мајке, када је у питању „подјела послова“
приликом васпитавања дјетета је такође потврда традиционалног односа. Она је
задужена за развијање емпатије, за развијање способности савладавања свакодневних
потешкоћа, за разумјевање развојних потреба дјетета. Дакле, према резултатима
нашег истраживања традиционални односи у породици су још увијек присутни и млади
још увијек доживљавају мајку као ослонац, „резервоар емоција“ из кога ће црпити
љубав, пажњу, разумјевање, а отац је ауторитет који је задужен за постављање граница,
моралних начела. Тако дефинисани односи још увијек дају позитивне резултате у
погледу изградње слике о себи код адолесцената.
Резултати овог истраживања драгоцјени су и за свакодневну праксу јер показују
родитељима да је њихов утицај и те како важан у адолесценцији, иако је на изгледа
утицај вршњака доминантан. Треба упозорити на врло честу институционалну
амбивалентност према сепарационој кризи адолесцената, неповјерења у „моћ ро-
дитељства“ и занемаривање чињенице да су крупни учинци у васпитању могући само у
чврстој кооперативној вези са родитељима, па је значај резултата овог истраживања
велики и за све људе који раде у васпитним установама којима су циљне групе
адолесценти. И њима је важно указати на константан утицај родитеља, те важност
сарадње с њима за што бољи резултат васпитно-образовног процеса, и изградње
цјеловите личности, што је крајњи циљ и једних и других и основа здравог друштва.
Литература
1. Fulgosi, A. (1979). Psihologija ličnosti. Zagreb: Školska knjiga.

2. Maslov, A. (2001). O životnim vrednostima. Beograd: IP „Žarko Albulj“.
3. Opačić,G. (1995). Ličnost u socijalnom ogledalu. Beograd: Institut za pedagoška
istraživanja.
4. Opsenica, S. (2013). Porodica i ciljne orijentacije mladih. Banja Luka: Grafid.
5. Кубурић, З. (1994). Породица и психичко здравље деце. Београд: Данекс.
6. Опсeница, С. (2009), Рeлацијe стилова понашања родитeља и психолошкe
сeпарацијe адолeсцeната. Нeобјављeна докторска дисeртација. Источно
Сарајeво: Филозофски факултeт
7. Пиорковска-Петровић, К. (1995). Улога породице у развоју просоцијалне
оријентације младих. Зборник Института за педагошка истраживања, бр. 27
(45-64). Београд: Институт за педагошка истраживања.
8. Тодоровић, Ј. (2005). Васпитни стилови родитеља и самопоштовање
адолесцената, Ниш: Филозофски факултет и Дицп „Просвета“.
9. Тодоровић, Ј., Матејевић, М. (2012). Структура породице, васпитни стил
родитеља и обрасци комуникације у породицама са адолесцентима. Породица,
Адолесценти и транзиција. Центар за научно-истраживачки рад Сану и
Универзитет у Нишу, 15-29.
17
10. Kapor-Stanojlović, N. (1988). Na putu ka odraslosti. Beograd: Zavod za udžbenike i

nastavna sredstva.
11. Nil, A. (1988). Slobodna deca Samerhila. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički
zavod.
Slađana Miljenović, MSc

Sanja Opsenica, PhD
University of East Sarajevo
Faculty of Education in Bijeljina
THE IMPORTANCE OF RESPONSIBLE PARENTHOOD OF CONSTRUCTION

PICTURES OF THEMSELVES IN ADOLESCENTS
Summary: The presented research is the analysis of the connection between the
dominant educational methods of parents and the construction of a single person, or
pictures of themselves, as the end product of parenting. In this regard, the importance of
this research carries not only a psychological nature and importance of the psychological
science, but offers practical solutions that would be meaningful in every home. Reserch
included 457 adolescents. Parental styles of parents questioned the PCRE (Parents-Child
Relationship Evalution) scale, a self-image OSIQ (Offer Self-Image Questionnaire) scale.
The results showed a significant association between parental behavior styles and building
self image in adolescents.
Key words: educational styles, adolescents, self-image.
Рад је примљен 25. 2. 2015 године, а рецензиран 13. 3. 2015. године.
18
V. V. Glushych -
Glushych Valentina Volodymyrivna1,
postgraduate student of the department of history of pedagogy and comparative
pedagogy of Kharkiv,
National pedagogical university named by G.S.Skovoroda
Pregledni rad
Metodička praksa broj 1 - 2/2015.
UDK: 37(091)4/9
str. 19-26
ORIGINS OF IDEAS OF EDUCATION OF

TEENAGERS IN AMERICAN FAMILY
Summary: The study showed that the main problem of teenagers’ education in
modern pedagogy is a concept of freedom and relationships of parents and children.
Education of children in American families can be considered a pedagogically valuable
example of solving this problem.
It is found that the American system of education of children and teenagers is
fundamentally different from the system of education in Ukraine. Americans educate their
teens as a free and equal person. Ideas of education of teenagers in American families were
laid historically since a period of formation of the American nation in a process of
resettlement of people from Europe to the New World. But evolution of education of
American children took steps from totalitarian to democratic and loyal style.
In recent years, a number of serious studies on problems of family and family
education appeared in American literature. The results of which are distinguished by a
focus on stabilization of a family as an important social institution, on identification of
many different factors that impact on development of American family and education of
the younger generation, on search for solutions for existing problems.
Keywords: education, teenagers, American family, parents, freedom, democracy,
loyalty, social institution.
1
valentinaglushych@gmail.com
19
Origins of ideas of education of teenagers in American family
Formulation of the problem in general. American educational system is not like

Russian or Ukrainian one, because America is considered a country of immigrants, where
people came from all over the world. In the American educational system a child since
birth finds freedomand manifests individuality.
Average population of the USA that does not have sufficient of money to buy a
house and to educate children does not hurry to make a family. The most important thing
for them is a good education that will provide a great job, and only after the American puts
by some money, he allows himself to create a family when he is about 30 years old.
Analysis of recent researches and publications. Basic attention in scientific
publications (Dzhefferson T., Mіd M., Dyui D., Borovikov O., Rodzhers K., Gevorkyan S.,
Dzhurinskiy O. and others) is paid to psychological, gender and methodological aspects of
education of teenagers in a family.
But despite the large number of publications and some achievements in the theory
and practice of family education, this problem is still a subject of scientific research.
The purpose of the article is to analyze the origins of ideas of education of teenagers
in the American family.
The main material. Features of education of teenagers in American families directly
depend on historical traditions and foundations. So it is important to consider the origins
of pedagogical ideas of education of American teenagers.
According to scientific-pedagogical sources, the first American colonists were
people of different traditions. It was reflected in family life and principles of education of
children. However, their families had some common features.
A typical colonist’s family was large and included representatives of several
generations. A man had almost unlimited power, and all other members obeyed him
unquestioningly. A concept of "childhood" did not exist: babies that were brought up by a
mother and a grandmother quickly turned into "little adults." They were dressed like
adults, they worked with adults and accounted, helped to do farm work and work about the
house.
There were “adult” demands to the very young children. At the same time new
Americans hadn’t manuals on education and care about children, and general
recommendations given by physicians and philosophers of the colonial period, were
reduced to advice not to overfeed children, not to dress them too warm, not spoiled, "beat
out" stubbornness, seeking obedience. Children often became helpless victims of
despotism of adults.
At the end of the XVIII century family education in the USA begins to feel
influence of progressive ideas of that time. The first guides for parents, which contained
useful recommendations on health, nutrition and living conditions of children appeared.
These first textbooks on family education elucidate that there is no need to break
20
children's character, behavior and believes, they can be directed to the desired channel, if
you have patience and kindness to children.
Progressive ideas of the president T.Jefferson were very important for development
of family education of American teenagers. He said that "children are adults in miniature,
either physically or intellectually they are not ready to job that adults would like them to
do; and unwillingness to reckon with age characteristics leads only to the fact that the
"overladen" children will grow immature and not adapted to life people "[1].
Since the middle of the XIX century in the USA so-called permissive (from Eng.
permission) education in a family, which is characterized by absence of any strict bans for
children from their parents, is being spread. Proponents of this trend in family education
argued that parents had no power over children, children should behave freely, relaxed
and independent of adults and even may not to obey them. Children’s rebelliousness, they
believed, should be seen as a manifestation of "firm republican spirit."
The permissive education, appearing as alternative to authoritarian one, had almost
equally negative and largely similar effects. The famous American scientist anthropologist
Margaret Mid forty years of her life devoted to studying of a family in many countries of
the world, noted that strict control and complete lack of control is equally deprive child of
opportunities to interact with people normally [2].
The permissive education for many years was being used in the American families
and contributed to alienation between the older and younger generations because of an
additional incentive in a form of ideas progressivism of D. Dyui which effectively deprived
child of focused guidance from adults [3].
Late 60th - early 70th years of the XX century were marked by tumultuous youth
development, flowering of rock music, hippie movement and so-called sexual revolution in
the leading countries of the world. Traditional views on family and marriage became its
first victims.
Mostly children of rich parents have joined the movement of "the sexual
revolution". Parents with fear and indignation watched as their barefoot and strangely
dressed descendants sat in crowds in streets and squares of large cities, smoking drugs,
singing or dancing to the music of flutes.
The slogan "all men – one family" were expressed in efforts to turn heartless social
relations into a real closeness, warmth and humanity.
"Revolution" gradually died without giving anything but development of sexual
promiscuity. Its defenders quickly denied their own ideas about education in fraternal
communes of babies and said the communes hindered personal development, inhibited
creativity and acted as a burden. Childless "friendly" marriage, "marriage-cooperation",
when change of partners was a mandatory condition, became popular.
21
In the time of neo-conservatism, there was a natural massive return to traditional

values of marriage and family. Thus, 80% of divorced Americans get married again that
characterizes most marriage as a social condition, in which a man "wants to be."
Western scholars rightly believe that the family itself should give the child the basic
foundation of family life, readiness to it. Parents’ family ensures safety and love to each
member, only the family can bring up adherence between young and elderly, adults and
children, only the family can continuously maintain friendship and respect. Family creates
a unique background, which requires every child to grow a valuable adult. Emotional
bonds in the family are unique, American researchers emphasize, and you should agree
with this.
The majority of works by American authors make the center of attention an ideal
model of the family. Its aim is to deepen understanding by young people of specifics of
different age periods in human life, teaches them not to contemplate recklessly their
"bloom of youth," but to know that they should meet inevitable old age with dignity and
preferably in family circle.
However, these works are usually far from the analysis of socio-economic
conditions of the American families. It certainly reduces the quality of such studies,
although the conclusions are interesting: only a man, who saw his parents happy in his
childhood, did not see conflicts between them, was loved by the family; was able to be
honest with parents, could also speak about sex, can be happy in marriage.
Statistics show that parents, who beat their children, were often beaten in their
childhood. Some researchers mention among the first reasons of parental cruelty
intolerable living conditions, unemployment, poverty, desperation because of the inability
to improve the life of their families that causes mental disorders and loss of self-control.
Scientific-educational sources note that at present American women are more
commonly involved in economic, scientific and cultural life of the country than it was in
the past.
If in 1940 only 27.4% of women in the age of 14 and more worked, 36.4% of them
were married, 15.1% – divorced, then today women over 16 make up 40% of the
economically active population in the USA, with 60% of them are married.
This undermines the economic basis of men’s power in the family, at the same time
they show deep interest in education of children. According to some researchers, this is
especially true for the Negro families where mothers are "more pragmatic, creative and
flexible than “white” women, which for centuries were protected by the patriarchal family
structure", and parents “help more wives and share with them education of children and
housekeeping."
According to researchers’ conviction students’ loss of the traditional respect to
parents entails decline of teachers’ authority and this causes difficulties in learning and
education. Teachers often become victims of “school vandalism”.
22
Typical for the USA process of decrease of average number of members in the
American family, which occurs due to separation of married children from their parents
and due to reduce of birth rate, has a significant impact on upbringing and education of
the younger generation provides.
Decrease of the number of children in the family has serious consequences for a
child – both positive and negative. Among the positive there are increase of direct contact
the child with parents, discussing issues of child’s interest and thereby acceleration of
cognitive development, strengthening of child's sense of its importance for parents.
The negative consequences are narrowing the relations’ scope, to which the child
adapts. It is believed that these relations are being multiplying exponentially with the
advent of each subsequent child in the family. At the same time they are very limited and
unchanged in families with one or two children.
In each family rights and duties of its members are concerned with their age. For
the modern American family, as researchers note, the norm is the right and duty of
children is to learn and have fun after studying because society does not require the
participation of children and teenagers in productive work and requires future employee to
have a high level of general and special preparation. However in real life many things
depend on financial situation of a particular family and other factors.
"While school attendance until 17-18 years is considered a social norm in the USA,
– the International encyclopedia of education notes, – almost 25% of young people
abandon school without obtaining a diploma, and in large cities this figure is 50%."
Today, many parents involve their children to work on farms, as assistants in the
household and caring for younger children, involve them to the area of community service.
About 75% of students of XII form combine study with work. Americans, including
wealthy parents, tend to teach their children since an early age to "make money", be
entrepreneurial. In recent decades, the USA movement for more effective training of
young people for life, for entry into the world of work has increased in American
pedagogy.
Describing the current trends of family education in the USA, we can see that the
family is still considered the most important among social institutions (church, school,
community, government agencies, clubs, etc.) that influence on development of a child and
a teenager, "because a child get the first experience in the family." Although other
institutions are becoming increasingly important as the child grow, the family continues to
influence on personality throughout human life.
The findings of this study and the prospects for further scientific studies. So the
ideas of education of teenagers in the American family is closely associated with the
history of the formation of the American nation.
23
Gradually, the structure of the American family in relation to education of children

evolved from authoritarian to democratic and loyal styles that promoted education of full,
mentally healthy members of society and successful parents in future.
Today in America, the family plays an extremely important role in formation of a
"good citizen" to be conflict-free fit into the structure of society, live in it fully and
effectively. Therefore, special attention is paid to the guestions of preparation of young
people for family life in the US States.
In recent years, a number of serious studies on family and family education
appeared in American literature, the results of which are reflected in this article. The
results of which are distinguished by a focus on stabilization of a family, on identification
of many different factors that impact on development of the American family and
education of the younger generation, on search for solutions for existing problems.
Issues of comparative analysis of the problems of education in American and
Ukrainian family are perspective topics for further scientific research.
24
References
1. Sogrin V. V. Dzhefferson: Chelovek, myslitel', politik / V. V. Sogrin. – M.: Nauka,

1989. – 280 s.
2. Margaret Mid. Kul'tura i mir detstva / M. Mid. Sost. i predisl. I. S. Kona. – M.:
Nauka, 1988. – 200 s.
3. D'yui Dzh. Ot rebenka – k miru, ot mira – k rebenku (Sb. statey) / Dzh. D'yui. –
M.: Karapuz, 2009. - 352 s.
4. Borovikova O. N. Problemy sem'i v amerikanskoy pedagogike / O. N.
Borovikova, E.S. Panasenko // Sovetskaya pedagogika. – 1991. – №8 – S.63.
5. Rodzhers K. R. Vzglyad na psikhoterapiyu. Stanovlenie cheloveka / K. R.
Rodzhers. – M.: Izdatel'skaya gruppa «Progress», «Univers», 1994. – 480 s.
6. Gevorkyan S.V. Vospitanie detey v SShA / S.V. Gevorkyan // Mir i Nauka. –
Volgograd: Nauchnyy obozrevatel', 2012. – S.56 – 58.
7. Dzhurinskiy A. N. Zarubezhnaya shkola. Sovremennoe sostoyanie i tendentsii
razvitiya / A.N. Dzhurinskiy. – M.: Nauka , 1993. – 300 s.
Глушич Валентина Владимировна - аспирант кафедры истории педагогики и

сравнительной педагогики Харьковского национального педагогического университета
имени Г.С. Сковороды
Проведенное исследование показало, что в современной педагогике основной
проблемой воспитания подростков является понятие свободы и соотношений родителей
и детей. Педагогически ценным примером решения этой проблемы можно считать
воспитание детей в американских семьях.
Выяснено, что американская система воспитания детей и подростков в корне
отличается от системы воспитания в Украине. Американцы воспитывают своих
подростков как свободную и равноправную личность. Идеи воспитания подростков в
американских семьях были заложены исторически еще с периода формирования
американской нации в процессе переселения людей из Европы в Новый Свет. Но
эволюция воспитания американских детей прошла этапы от тоталитарного стиля к
демократическому и лояльного.
За последние годы в американской литературе появился ряд серьезных
исследований по проблемам семьи и семейного воспитания, результаты которых
отличает направленность на стабилизацию семьи как важнейшего социального
института, на выявление многочисленных и разнообразных факторов, оказывающих
влияние на развитие американской семьи и воспитания подрастающего поколения, на
поиск путей преодоления существующих проблем.
25
Ключевые слова: воспитание, подростки, американская семья, родители,

свобода, демократия, лояльность, социальный институт.
Глушич Валентина Владимировна
НАСТАНАК ИДЕЈЕ О ЕДУКАЦИЈИ МЛАДИХ У АМЕРИЧКИМ ПОРОДИЦАМА
Резиме: Студија је показала да је главни проблем савремене едукације младих

концепт слободе и односа родитеља и деце. Педагошки вредан пример да се овај
проблем реши је образовање деце као у америчким породицама. Утврђено је да се
амерички систем образовања деце и адолесцената фундаментално разликује од
система образовања у Украјини. Америчке идеје образовања адолесцената у
породицама су историјски биле постављене од периода пресељења људи из Европе у
нови свет. Али еволуција образовање америчке деце прошла је фазе из тоталитарног у
демократски стил. У последњих неколико година постоји одређен број озбиљних
истраживања породичног васпитања, чији резултати у фокус стављају стабилизацију
породице као најважније социјалне установе.
Кључне речи: образовање, омладински, амерички породица, родитељи, слобода,
демократија, лојалност, социјална установа.
Рад је примљен 1. 3. 2015. године, а рецензиран 15. 3. 2015. године.
26
Mc студент Маја Росић2
Mp Марица Травар3
Универзитет у Источном Сарајеву
Педагошки факултет у Бијељини
Прегледни рад
УДК: 37.012
стр. 27-38
КВАЛИТЕТ ЖИВОТА ОСОБА ТРЕЋЕГ ЖИВОТНОГ

ДОБА И ЊИХОВ ПОЛОЖАЈ У ПОРОДИЦИ И
ДРУШТВУ
Резиме: Старост се у многим дефиницијама означава као нормалан

физиолошки процес у којем наступа опште опадање физичких и менталних
могућности. Сваким се даном добна граница старости помиче према горе, што постиче
потребу за испитивањем узрока, посљедица старости као и њених проблема. За живот у
старости важно је окружење старог човјека, а прије свега породица у којој стари људи
живе. Структуре породица се разликују, па с тим у вези и положај старих лица у њима.
Људи у старости обично одлазе у пензију и суочавају се с могућношћу болести. Они се,
до извјесне мјере, морају ослонити на своју одраслу дјецу која им пружају финансијску
и физичку помоћ. Своје потребе стари људи задовољавају како у оквиру својих
породица и најближег окружења, тако и у оквиру институција здравствене и социјалне
заштите. У раду ће се сагледати неки од аспеката трећег животног доба, као што су:
квалитет живота старих лица у породичном окружењу и друштву, могућности и
проблеми институционалне заштите.
Кључне ријечи: старење, старост, породица, друштво, квалитет живота,
институционална заштита.
2
majarosic85@gmail.com
3
maricac 86@gmail.com
27
Квалитет живота особа трећег животног доба и њихов положај у породици и друштву
УВОД
Према фосилним остацима можемо закључити да су некада стари људи били
права ријеткост. Обзиром на животне услове Неандерталац је живио око 30 највише 40
година. Тек у раним цивилизацијама захваљујући бољим животним условима повећао
се број старих људи. Будући да је старих људи било мало, а имали су завидно знање и
искуство, били су пожељни и поштовани у антици. У многим племенским друштвима
стари су имали такође привилеговани положај и били су чланови племенског савјета,
који је доносио одлуке значајне за племе.
Различита времена и различита окружења нису била једнако наклоњена старим
људима. У временима велике глади Ескими су старе људе жртвовали природи, пуштали
их да умиру или их остављали далеко од насеља, да их поједу бијели медвједи.
На Балкану су још у 19. вијеку забиљежени случајеви када су неки старци били
уклоњени. Шездесете и седамдесете године прошлог вијека такође нису биле посебно
наклоњене старости. Ситуација се дјелимично промијенила тек осамдесетих година, а
томе су придонијели економски разлози. То да у данашње вријеме стари људи имају
значајну друштвену моћ захваљују и својој бројности. Према неким истраживањима
2020. године у развијеном свијету биће око 20% становноишства старијег од 65. година.
Старење, старост, квалитет живота особа трећег животног доба и уопште
понашање старих људи, тема је која последњих година привлачи пажњу многих
научних радника, истраживача, стручњака различитих профила па и шире јавности.
Демографска кретања како у свијету, тако и код нас указују на постепени пораст
укупног становнишства и убрзан раст броја старих у укупној популацији. Познато је да
свако друштво које се сматра хуманим вриједи онолико колико уважава и брине о
својим старим, болесним и немоћним члановима. За живот у старости важно је
окружење старог човјека, а прије свега породица у којој стари људи живе. Савремена
породица све мање пружа заштиту свом остарелом члану.
Бројни су фактори који су на нашим просторима утицали на квалитет живота
особа трећег животног доба. Вишегодишња економска криза, сиромаштво, неза-
посленост, као и у ранијем периоду изолација земље, санкције, близина ратног
окружења, довела је до тога да већина старијих људи живи веома тешко. Стари људи
бивају препуштени сами себи, породици или се смјештају у старачке домове. Процес
старења карактерише низ животних промјена. Долази до појаве болести, поремећаја
различитих функција и до појаве инвалидитета, што може имати посљедице на
економском, социјалном и психолошком плану. Стари су често отуђени, усамљени,
одбачени од својих примарних група. Уколуко породица нема довољно времена да се
посвети старом лицу, одлучује се за његов смјештај у дом. Успјех у процесу
социјализације у дому од великог значаја је ангажовање, односно активан приступ
старе особе, као и подршка породице, њеног најближег окружења и друштвене
заједнице у цјелини.
28
Мс студент Маја Росић и мр Марица Травар
ПОЈАМ СТАРЕЊА И СТАРОСТИ

Разликујемо старење од старости. Старење је процес који започиње од зачећа,
те је заједничко свим живим бићима. Старимо годинама. Стар си онолико колико се
осјећаш старим, јер старост је и стање свијести. Старост смјештамо у "касније"
животно раздобље и зависи од нас самих, можемо је доживјети као пожељно или лоше
стање. Старост се различито дефинише а најчешће као ланац промјена у позном добу
живота човјека у добу послије зрелости, које означава опадање физичких и менатлних
могућности (органа, функција, менталних процеса) у сваког човјека (мушкарца и
жене), чија је посљедица смрт – умирање (Педагошка енцликопедија 2, 1989, стр.
398).
Старост не почиње код свих људи у истом хронолошком добу, она се и
субкективно и објективно јавља у веома различитим манифестацијама, може бити,
лијепа и ружна, подношљива и тешка, садржајна и једнолична, ангажована и пасивна,
витална и оптерећена болестима, тужна и весела, понижавајућа и достојанствена,
богата и сиромашна. Старење релативно дуго траје и почиње рано док је старост
финални дио овог процеса. За старост су карактеристичне и многе социјалне,
психолошке, патолошке и друге карактеристике које се не јављају код сваке индивидуе
у исто вријеме, на исти начин и у истим манифестацијама. Старост као друштвена
појава није имала једнак третман у свим етапама развоја људског друштва. Све то чини
да постоје разлике у томе када започиње старост и да има у употреби више појмова
старости као што су: хронолошка, демографска, физиолошка, фунционална старост и
слично. Наука која се бави старењем и старошћу зове се геронтологија. Она обухвата
све аспекте старења као процеса, старости као стања и старијих лица и њихових
носилаца.
Велики допринос на равој герантолошке теорије и праксе имају бројне научне
дисциплине: биологија, биохемија, хистологија, физиологија, медицина, социологија,
филозофија, правне науке, педагогија, психологија, религија и др. Геријатрија је наука
о медицинским карактеристикама и значају старења и старости. Она је дио
геронтологије и дио медицине. Геријатрија се односи на лијечење старих, и представља
медицинску дисциплину која укључује истраживање, превенцију и терапију остарјелих.
Герантологија је треће животно доба (старост) подијелила на три циклуса: а)
сенесенцијум (од 40 до 60 година), временска претходница старости, сенијум (од 60 до
80 година) стање старости у коме се свака индивидуа налази и в) сенилност: то је
индивидуално стање и независно од година. С обзиром на циклус породичног живота
постоји сљедећа периодизација:
• период када дјеца напуштају родитељску кућу, тј. између 45. и 59. године живота
родитеља,
• период послије одласка дјеце из куће родитеља, тј. између 59. и 75. године живота,
• период када један од родитеља остаје сам послије смрти родитеља, тј. послије 75.
године живота родитеља.
29
Са становишта професионалног живота, постоји подјела на:

• период касне зрелости (између 45. и 54. године живота)
• предпензиони период (имеђу 55. и 64. године живота)
• рани пензиони период (између 65. и 74. године живота)
• касни пензионерски период (послије 75. године живота)
Најчешће се користи хронолошка периодизација остарјеле популације према
Свјетској здравственој организацији:
• 60. година живота представља праг старости,
• "млађа" група старих обухвата особе између 60. и 74. године,
• "стару" групу старих чине особе преко 75. године живота (према Манојловић,
1996).
Џејмс Бирен (Јames Birren) разликује три нивоа старења : 1. биолошко старење-
обухвата промјене у фунцији организма током времена, успоравање и опадање
фунција. 2. психолошко старење, властита процјена старења, односно менталне
реакције које прате искуство старења. 3. социјално (друштвено) старење, начин на који
особе доживљавају старење у односу према друштву (према Печјак, 2001, стр. 32).
Многобројни фактори који утичу на дужину живота нису само здравствене природе,
него у томе могу бити одлучујући пол, раса, географски положај, социоекономски
стастус па и звање. У развијеном свијету жене у просјеку живе 5 до 8 година дуже него
мушкарци. Многи геронтолози сматрају да мушкарци умиру раније због честих и
снажних стресова (похлепе за успјехом, непрестаног такмичења). Швеђани живе дуже
него Нигеријци, богатији дуже од сиромашних, политичари од менаџера. Откуда
разлике? Различите науке дају различите одговоре: социолог узрок види у различитим
социјалним условима, љекар у болестима и слабљењу органа, биолог у процесима
унутар станица који старењем пропадају и недовољно или никако се не обнављају,
психолог у стресу и фрустацијама те мотивацији и вољи за живот.
ПОЛОЖАЈ СТАРИХ ЛИЦА У ПОРОДИЦИ

За човјекову сигурност и животну срећу породица има незамјењив значај, а у
старости се тај значај још више увећава и потенцира. Данашња породица трпи значајне
промјене у погледу њене величине, структуре и унутрашњих односа. Некада је
вишегенерацијска, патријархална породица остваривала своју улогу подређујући се
старијима, њиховим годинама и искуству. Породица је традиционално била
ангажована у бризи за старе. Дјеца у таквим сеоским срединама остају у породици с
родитељима или дједовима врло дуго или читавог живота. У градским срединама дјеца
напуштају родитељски дом убрзо након пунољетства. Међутим и слика старије особе се
нагло мијења. Због повећане социјалне мобилности потомака, дједови и баке живе
далеко од своје дјеце и унучади. Због тога су посјете све рјеђе, а односи хладнији. У
патријархалној, ауторитативној породици односи између старе и младе генерације
много су чвршћи. Они по правилу живе у једној породици. Приридна веза која их
30
повезује је средња генерација. Такав модел постепено нестаје и умјесто њега ствара се
више прелазних облика.
У науци су се обично међусобно супростављали нуклеарна (градска) и велика
(сеоска) породица. Утврђено је да постоји неколико модела породице, а не само два: а)
велика породица; б) проширена породица; в) модификована породица; г) нуклеарна
породица (према, Младеновић, 1998). Осим изузетно у нуклеарној породици, везе
између старих и младих се никада трајно не прекидају у другим моделима породице.
Када је ријеч о нашој земљи, све већа је тенденција ка порасту броја породица
"дјелимичне" или "потпуне" изолације старих људи. За ову појаву везана су и два нова.
Прво, у условима опште масовне биједе велике већине становништва, средња гене-
рација разапета је између своје дјеце и родитеља. И по нужди – опредјељују се за дјецу.
Стари родитељи све више излазе из породичног нуклеуса и остају на самој периферији
породичне солидарности. Други разлог је у масовном бјекству младих људи из земље у
иностранство. Због новчаних, економских и стамбених разлога могуће је да се већ
одвојене или разбијене породице разних генерација поново спајају. Дједови и баке
постају значајан чинилац у чувању унука. Долази и до њиховог емотивног зближавања,
заједничке шетње и игре постају дио обновљене слике породичне идиле из прошлости.
Сеоска породица убрзано стари, нема подмлатка, нема дјеце, нема унука. Полна
диспропорција код млађег становништва на селу постаје једно од кључних патолошких
обиљежја сеоске породице.
Успјешна слика односа старих и младих може се дати праћењем четири
групе питања: а) близина становања сматра се једним од најзначајнијих чинилаца у
утврђивању обима интеракције младих и старих. За сеоска домаћинства просторна
везаност је значајан фактор, док у градским подручијима млади и стари живе заједно у
оквиру истог домаћинства, или у оквиру исте зграде. Стари могу бити од велике
помоћи, ако су још у стању да својим потомцима чине разне услуге, од новчане помоћи
па до служења домаћинства и чувања дјеце. Али, они могу бити и велики терет ако
нису у стању да чине услуге својој дјеци; б) интезитет интеракције (учесталост
контаката) праћене су бројем личних сусрета, број упућених писама, број телефонских
разговора; в) економска међузависност она се огледа у степену међусобне помоћи.
Помоћ се састоји у новцу или у поклонима, као и у вршењу услуга (чување дјеце,
куповина, чишћење и уређење стана); г) дубина веза између генерација подразумијева
да су најдубљи емотивни односи између родитеља и дјеце, затим долазе родитељи, па
пријатељи, на крају, остали крвни сродници (према, Младеновић, 1998).
Осим успјешне сарадње између младих и старих, породица има значај за
психички живот човјека, превентивну улогу у спречавању разних психичких
поремећаја (који су често база органским), јер хронично и безболно прилагођавање
старе особе у породичној средини на све фрустрације и губитке доприноси њеном
бољем одржавању и функционисању чак и онда када су јој одбрамбени капацитети
знатно смањени. Друштвено-економске и психофизичке промјене лакше ће се
надвладати и компезовати постоји ли садржај који ће то омогућити. Већина тих
садржаја базира се на породици. Ако знамо да су главни узроци психосоцијалних
разлика старих, болест, пензионисање, губитак или слабљење социјалних веза, губитак
31
брачног друга, погоршен материјални положај и друго, онда би требали бити садржаји
превентивних активности у којима нису занемарени ни разни облици пружања помоћи
и заштите.
Са животом старих људи, а посебно ако је он самачки, повезана су и нека
емоционална стања, нпр. усамљеност. Личност старог човјека губи широко друштвено
значење, долази до доместикације старих, односно до ограничавања на своју породицу.
Тофлер сматра да ако се не успијемо поистовијетити с једном подскупином или с више
таквих група, осуђени смо на усамљеност, отуђеност и неуспјех. (Према Плејић, 1986)
Почињемо са питањима ко смо. Различити фактори који могу дјеловати на промјену
понашања и доживљавања су психофизичке и физиолошке промјене (нарушено
здравље, смањење љепоте), промијењена сексуална улога, промјена друштвеног
положаја, улога у породици. Пензионерима се кидају многа "пријатељства", јер
професионално заједништво ријетко ствара властите везе, макар се провело заједно и
цијели радни вијек. Постоји и мишљење гдје усамљеност сама по себи негативна појава
коју свако треба отклонити. Тренуци усамљености су добродошли, па у појединим
случајевима дјелују терапеутски. Сигурно је и то да ти осјећаји варирају од случаја до
случаја. Многи стари мушкарци и жене признају да им је најтеже подносити осјећај да
су сами. Желе ли ме још људи, требају ли ме, односно подносе ли ме још, нека су од
питања која постављају себи. На усамљеност утичу: породично окружење, образовање,
навике тј. стандард живљења, однос друштва према старим особама и друго. Због тога
је потребно да породица и породично окружење буде такво да обезбиједи старим
лицима љубав, адекватну помоћ, услугу, сигурност и да стари живе у складу са својим
способностима а да се избјегне усамљеност и одбаченост.
Пристојно опхођење младих чланова породице према старијима, посебно од
стране дјеце, је у нашим просторима увијек било истицано као велика радост и
олакшање у доба када човјек има унучад. Сваком дједу или баки је највећа срећа и
радост проведено вријеме са унучадима. Родитељи су ти који морају дјеци објаснити да
се према старијима односе културно и да увијек буду послушни и од помоћи. Позната
је чињеница да смо заправо ми узор својој дјеци у многим стварима, као и да приликом
неслагања и препирки са старијим родитељима, треба водити рачуна о властитом
понашању, те избјегавати по сваку цијену грубости или охолости у изражавању. Свака
породица мора имати на уму да је обилажење, уздржавање, и њега старијих чланова
породице који живе сами велика морална, али и законска обавеза. Било какав
породични сукоб из прошлости није и не може бити препрека за најосновнију бригу о
некоме ко више не може зарађивати или нема никакав извор прихода.
ПОЛОЖАЈ СТАРИХ ЛИЦА У ДРУШТВУ

Познато је да се друштвени однос према старости током историје мијењао,
од потпуне заштићености старачке популације па до потпуне незаштићености. Што се
тиче модерне цивилизације, она ставља све више примат на младост, док старост
постаје она животна доб у којој човјек постаје одбачен, заборављен, игнорисан итд.
32
Главни извор овом негативном ставу наше цивилизације према старости лежи у њеном
карактеру. Звонаревић полази од тога да врховно правило наше цивилизације јесте
захтјев да свако мора бити у стању такмичити се и борити са свим осталим људима, јер
у супротном бива одбачен и игнорисан ( Према Манојловић, 1996). Констатујући да су
научници тврдили да се XX вијек може назвати "вијеком дјетета", Младеновић сматра
да је то тврђење тачно само за прву половину двадесетог вијека и да друга половина
тог вијека треба да припадне старима, јер, њихов положај постаје драстично тежак због
губљења ослонца у породичној солидарности и због одсуства шире друштвене
солидарности. Стари су тако остали разапети између породице и друштва. Савремено
друштво дугује им више него материјалну сигурност. У грађанском друштву положај
старих постепено се побољшавао захваљујући спонтаном развоју животног стандарда и
још спонтанијем преобразају породице. На основу тога дуг према старима постаје
велики морални дуг сваког друштва. Највећа је неправда отићи са овог свијета
"понижен и увријеђен" (Младеновић, 1978).
У разумијевању старости често се ослањамо на неколико стереотипа: да су
стари људи међусобно слични, да су сенилни, конзервативни, неефикасни и себични.
Међутим, стари људи се између себе разликују више него млади, а с годинама се те
разлике чак повећавају, осим у случајевима када болују од старачких болести. Ejџизам
(еngl. ageism) је непризнавање или ограничавање права старих лица. То је стварање
стереотипа и системских дискриминација људи само зато што су стари. Узроци ејџизма
врло су блиски изворима расизма и сличних дискриминација. Понајприје се ради о
реакцији на осјећај угрожености. Старих људи је сваким даном све више па се младе
генерације осјећају угрожено у страху да се неће одговорити њиховим потребама и
захтјевима. Старе особе су често жртве разних шала и карикатура којима се
преувеличано истичу њихове особине, као немоћних и социјално неприлагођених
људи. Опстанак породице не може се ни замислити без вишеструког повезивања са
друштвеним животом. Она постаје модел отворене породице, зависне од степена
интеграције са друштвом и системима друштвене солидарности. Без друштвене
подршке ова породица је немоћна да ријеши било које егзистенцијално питање.
Држава на себе преузима многе традиционалне породичне функције: од дјечије
заштите до заштите остарјелих. На тај начин брига о старим лицима престаје да буде
само задатак породице, она постаје задатак државе (Младеновић, 1978). Човјек је више
упућен на самог себе уколико је друштвено развијенији, посебно у старости кад је све
мање себи довољан. Овај процес друштво не може да заустави. Али може ако заједница
хоће да буде хумана. Човјек може да изгуби вјеру у човјека, али не смије да изугуби
вјеру у своје друштво. Оно мора човјеку увијек бити послиједња нада.
33
КВАЛИТЕТ ЖИВОТА СТАРИХ ЛИЦА

У циљевима здравствене заштите поред продужења очекиваног трајања живота
све више се истиче и квалитет живота старих. То произилази не само из реалних
потреба да све већи број старих живи дуже, него да и што дуже очува своје животне
функције. Сматра се да је квалитет живота шири појам од здравља јер укључује и
животни стандард, услове становања, задовољство на раду, хармоничан живот у
породици, и са пријатељима. Концепт квалитета живота старих обухвата: физичко
здравље, ментално здравље, социјално здравље, радну способност и животно
задовољство. Физичко здравље код старих прати бројне промјене на многим органским
системима. Особа која стари има суву, наборану кожу, коса сједи, зуби пропадају и
испадају. Смањује се висина и тежина. Мишићне ћелије бивају замјењене масним
везивним ткивом, смањује се имускулатура, губитак мишићне снаге. Промјене у
централном нервном систему одражавају се на низ значајних функција јер губитак
можданих ћелија мијења поједине аспекте метаболизма и менталних функција.
Благовремена и редовна контрола физичког здравља је од огромног значаја за
спречавање наглог пропадања организма. Ментално здравље код старих особа на првом
мјесту обухвата промјене у општем успостављању психичких фунција. Вријеме
реаговања у старости је спорије, нарочито ако су радње сложеније. Заборављање
наученог је брже, нарочито се заборављају свјежи догађаји. Интелектуалне
способности опадају ако се не користе. Пажња опада, због чега се старије особе теже
концентришу. У новим ситуацијама старија особа је несигурна, уплашена од новог и
непознатог, па има и одбојан став према таквим ситуацијама и околностима. Старије
особе се теже орјентишу у времену, простору и према личности. Емоционалне везе су
често слабе. Емоционални живот чешће прате негативна осјећања. Велики број старих
је забринут за своју будућност, али и за будућност своје дјеце. Социјални и
емоционални однос старих лица и њихове дјеце и ближих сродника је веома значајан
за физичко, психичко и социјално здравље старих. Вријеме и пажња коју породица
посвети свом остарјелом члану је често важнија него материјална помоћ коју
евентуално старима могу да пруже. За промјену социјалног статуса, од радног човјека
ка пензионеру, нема никакве социјалне припреме, мада се тај прелаз догађа у вријеме
када су људи све мање адаптирани и када се крећу ка лошијим условима живота.
Приликом пензионисања јављају се многи проблеми: немогућност старих да заузму
одређено мјесто у друштву и да буду активни што дуже. У свијету постоје организоване
службе које помажу људима да преброде психосоцијалне стресове који се јављају
приликом преласка у пензионерски стастус. Кроз стварање нових социјалних
контаката формира се осјећај групне припадности према другима као замјена за
изгубљену припадност са онима са којима је провео радни вијек. Основни проблем који
се јавља у вези са старењем је изолованост старих од друштвене средине. Изолованост
старих од друштва може се сагледати по њиховим умањеним функционалним
капацитетима, радном положају, социјалном статусу, структури њихових породица,
породичних контаката и њиховом отежаном приступу организованим социјалним
34
службама. Радна способност и животно задовољство старих лица зависи прије свега од
њих самих и њихових физичких и менталних способности. Уколико старе особе имају
очуване менталне и физичке функције, у могућности су да обављају радне задатке које
желе и приуште себи животно задовољаство и срећу.
У савременој свјетској литератури аутори наводе да различити облици
збрињавања: институционални и ванинституционални у различитој мјери доприносе
квалитету живота код старих. Већина свјетских истраживања су показала да
ванинституционални облици збрињавања значајније утичу на очување квалитета
живота у старости. Ментално здравље је значајна детерминанта квалитета живота у
стрости. Живот у природном окружењу је предуслов очувања менталног здравља.
Ванинституционални облици збрињавања, пружају могућност старима да што дуже
функционишу у свом природном окружењу, на тај начин значајно доприносе очувању
менталног здравља и квалитета живота у старости. Ово је разлог да се и даље ради на
унапређивању ванинституционалних облика збрињавања, прије свега кућном лијечењу
и њези. Међутим и у домовима за стара лица су добри услови живота ( исхрана,
здравствена заштита, њега, услови становања). Квалитет живота старих у условима
институционалне заштите може се још више унаприједити одржавањем функционалне
способности, кроз програме физичких активности, побољшањем комуникације и
другим мјерама здравствене и социјалне заштите.
СТАРА ЛИЦА И СМЈЕШТАЈ У ДОМОВЕ

Повод за долазак старе особе у дом је најчешће губитак особе која је штитила,
брачног друга, губитак мјеста боравка или болест. Неки стари људи излазе на крај са
својом усамљеношћу и страхом да ће постати зависни о својој дјеци тако што се
преселе у домове за стара лица. Сви који се одлуче за то не чине то из наведених
разлога, неки се једноставно желе одселити из заједнице за коју их је везао посао и
преселити се на неко мјесто које им се више свиђа за преостале дане живота. Домови
за пензионере и стара лица обезбјеђују становање, исхрану, његу, здравствену заштиту,
културно-забавне, рекреативне, окупационе и друге активности. Живот у дому је тако
организован да стари људи имају мање времена за досаду. Веома је важно створити
услове за разне активности (физичке, рекреативне), учешће у културно-забавном
животу. Циљ је да се активирају преостале способности и да се што више очувају
постојеће способности старих људи. Домови обично нуде и широк избор услуга у
подручијима као што су превентивна здравствена заштита, рекреација, образовање и
тако даље. Такав је процес тежак за особу било које доби, с тога је од животне важности
изабрати одговарајућу установу.
Потребна је огромна подршка и друштвена и емоционална за вријеме након
доласка старих у Дом. Прилагођавање зависи и о ставу старије особе као и о ставовима
особља у Дому. У Дому гдје се процјењују, поштују и развијају снаге, интереси и
вјештине клијената, социјални и психолошки проблеми прилагођавања су ријетки.
Особе смјештене у домове често пронађу пријатеље међу станарима и особљем,
35
примају их као породицу. Самоћа, друштвена изолованост и досада карактеришу старе

особе у раздобљу институционализације. Предност малих домова је у успјешној
примјени индивидуалног приступа, па је самим тиме особа задовољна. За разлику од
домова са великим бројем клијената гдје је изражена усамљеност клијената.
Старе особе у дому су боље заштићени и збринути, те имају друштво и
заједничку интерсну скупину, те могу одржавати и контакте са породицом и особама
изван дома, док је клијентима који оболе или изгубе функционалну способност
осигурана медицинска заштита.
ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА
Новија демографска кретања како у свијету, тако и код нас указују на постепени
пораст укупног становништва и убрзан раст броја старих у укупној популацији. Осим
брзог пораста старије популације, овај период карактерише и продужење просјечног
животног вијека. Оваква кретања захтијевају појачани надзор друштвене заједнице и
породице на задовољавању укупних потреба старије популације. Већина старих људи се
успјешно прилагођава промјенама које им доноси старост. Има старих људи који се
суачавају са додатним проблемима – здравственим, материјалним и другим са којима
не могу да се сами носе, или не могу да прихвате уобичајне промјене које доноси
старост. Такве особе морају да се ослоне на помоћ и подршку људи из околине, било да
су то чланови породице, или запослени у домовима за стара лица.
Друштвена заједница својом социјално-заштитином политиком усмјереном
према старим особама обезбјеђује задовољавање њихових потреба у оквиру различитих
институција. Постојећи облици и капацитети заштите старих су недовољни и нису
прилагођени разноврсним потребама старих људи. Најчешћи разлози за смјештај у дом
су старост и одсуство породичног старања, трансформације и кризе породице.
Неопходно је пружати подршку породици у заштити својих старих. С обзиром на стање
у области заштите старих лица, намеће се потреба, да друштвени субјекти који се баве
заштитом раде на састављању цјеловитог програма заштите старих. При томе је
најважније залагање да се што дуже сачувају радне способности старог човјека.
Обзиром на карактеристике старости и специфичности колективног живота, пред
корисницима и радницима домова се постављају два веома значајна задатка: успјешна
адаптација на нове услове и добро осмишљен и адекватно организован живот у новој
средини. Ако се пође од претпоставке да су у институцијама повољни услови за живот
старијег човјека, да му је организована здравствена заштита и њега, задовољене
примарне потребе и доступне сервисне службе, онда се мора учинити све да се старом
човјеку омогући што лакше прилагођавање новој организацији његовог живота.
Посебну пажњу треба обратити на едукацију кадрова који раде са лицима
зависним од туђе његе. Из рада се види да је број старих лица стално у порасту. У
односу на старост основни циљ треба да буде побољшање квалитета живота, а то
подразумијева, обезбиједити услове који ће свакоме омогућити поштовање његове
личности и људско достојанство, уважавање различитих потреба и начина њиховог
36
задовољавања и спречавања социјалне искључености. У циљу боље заштите старих

лица, неопходно је укључити све сегменте у локалној заједници ради што дужег
боравка старих у природној средини. И у наредном периоду потребно је радити на
побољшању положаја и заштите старих и то кроз:
• повећање капацитета за смјештај особа трећег животног доба;
• повећавање капацитета отворених облика заштите;
• потребу организовања саветовалишта за рад са старима;
• потребу приступа система здравствене и социјалне заштите;
• потребу спровођења медицинске и социјалне рехабилитације;
• развијање и унапређивање превентивне активности у свим областима и
подручијима;
• развијање,спровођење и унапређивање свих видова здравствене заштите;
• давање подршке и помоћи породицама које имају остарјеле чланове;
• предузимање активности на припремни страх за одлазак у пензију;
• благовремено информисање јавности о старењу као процесу и старости
као стању и истицање значаја породице у заштити старих.
Вријеме није увијек строг родитељ, јер иако не заостаје ни за једно од своје дјеце,
често благо додирује ону која су га добро употријебила, неумољиво их чини старим
мушкарцима и женама, али им оставља срца и дух младима и снажнима.
Чарлс Дикенс
1. Грандић. Р. (2001). Породична педагогија. Нови Сад: Слога и прелом ANATTA

PRESS.
2. K. Warner, Schaie. & Sherryl, Willis. (2001). Психологија одрасле доби и старења.
Загреб: Наклада слап.
3. Љубањић, М. (1999). Како живјети стодвадесет година, колико природа даје
човјеку?,Бања Лука.
4. Манојловић, П. (1996). Социјални рад и старост. Београд: Гернатолошко друштво
Србије.
5. Младеновић, М. (1978). Породица и стари људи у савременом друштву. Београд:
Први геронтолошки конгерс Југославије.
6. Младеновић. М. (1998). Породица између младих и старих. Београд: Фонд за
отворено друштво.
7. Педагошка енцликопедија 2. (1989). Београд: Завод за уџбенике и наствана
средства.
8. Печјак, В. (2001). Психологија треће животне доби. Загреб: Библиотека популарне
психологије.
37
9. Плејић, А. (1986). Старији људи и породица. Андрагогија, бр. 4-6, стр. 167-174.
10. Петровић. Ж. (1975). Породица и стари људи. Београд: Завод за уџбенике и
наставна средства.
11. Шкундрић, С. (2006). Старење и старост. Преузето: 12.11.2014. са сајта
http://www.nshc.org.rs/public/publikacije/prirucnik.pdf
MSc student Maja Rosić

MA Marica Travar
Faculty of Education in Bijeljina
University of East Sarajevo
QUALITY OF LIFE OF PEOPLE OF THE THIRD AGE OF LIFE AND THEIR

POSITION IN
THE FAMILY AND SOCIETY
Summary: Age defines as a normal physiological process which occurs generally

decreas- es physical and mental capabilities. Every day age limit age moves upwards, which
urges the need for the examination of the causes, consequences of old age as well as its
problems. For life in old age, it is important old men human environment, and above all
families in which older people live. Family structure is different, so in this respect the
position of elderly people in them. People in old age usually retire and face the possibility
of disease. They are, to some extent, must rely to their adult children who provide them
with financial and physical assistance. Their needs old people to meet with their families
and immediate surroundings, as well as the institutions of health and social care. This
paper will examine all aspects of the person of the third age, the quality of their lives in a
family environment, society, opportunities and problems of institutional care.
Key words: aging, age, family, society, quality of life, institutional care.
38
Таrarak Natalia Grygorivna, H. S. Skovoroda Kharkiv National Pedagogical
University, Ministry of Education, and Science of Ukraine, postgraduate student,
Department of History of Pedagogics and Comparative Pedagogics
Pregledni rad
Metodička praksa broj 1 - 2/2015.
UDK: 37.012
str. 39-46
PERIODIZATION OF FORMING VALUE

ORIENTATIONS OF THE PARTICIPANTS OF THE
EDUCATIONAL PROCESS AT THE HIGHER-LEVEL ART
EDUCATION OF THE SOVIET UKRAINE
Summary: The essence of artistic and pedagogical process is revealed, the criteria of
periodization of the formation process of value orientations of students of higher
educational institutions of artistic profile of Ukraine in the twentieth century are
grounded; stages of the development of mentioned phenomenon in the retrospective
aspect are defined; content, methodology and approaches to discussion of value
orientations in the study period of development of higher vocational school and scientific
and pedagogical theory as a whole are characterized.
Key words: value, value orientations, approach, periodization, higher education
institution, art.
Introduction. One of the most significant current discussions in educational

philosophy is connected with the problem of values orientation, its definition, and ways of
formation. It is really difficult to ignore it especially at the period of revolutional changes
and Euromaidan events (revolutions of dignity, called "Maidan" (2004) and "Euromaidan"
(2013)) supported by a significant part of Ukrainian intellectuals which has definitely
turned up the minds and values of the young people in Ukraine.
39
Periodization of forming value orientations of the participants of the educational ...
The study of students` values orientations plays a special role in determining the
content of psycho-pedagogical support of a young person during the lifetime, including
professional development, which is confirmed in the inextinguishable interest of the
researchers and practitioners to this issue. A socially significant nature of value
orientations prevents the separation of consideration of this phenomenon from the general
interests of the society, social and political trends of development in a particular historical
period.
In the history of development pedagogics of the Soviet period was not thought as a
key factor in a student individuality formation because of the great power of Marxism-
Leninism ideas in the totalitarian-oriented educational paradigm. But nowadays the
question of values orientations is at the heart of our understanding of the moral, political,
spiritual and cultural pivot of our country development strategies. Moreover, the problem
gains its actuality for higher art educational establishments against a background of the
many Ukrainian artists` activities of expressing their civic and political standpoints in a
number of artistic projects and works.
Scientific background. In the middle of the XX century against the negative effects
of explanatory and illustrative character of training leading to the increased conflict
between the demands of the student in the development of their talents, interests and
traditionally, on the one hand, and the inactive system of education, on the other hand, in
didactics the scientists began their search for new effective ways of teaching interaction,
the effectiveness of which as the practice has proved in many respects is determined by the
values orientations of the educational process participants.
Interchange of values in art education - this interchange stake- holders, united
attitude, experience and empathy in the process of understanding the value of the art
world in the background dialogue interaction and freedom of choice. Having investigated
the theory and practice of teaching at the universities of Ukraine in the second half of the
XXth century O. Gonchar rightly concludes that the problem of interaction between
teachers and students in the educational process has been productively developed in
different ways: - as an essential characteristic of the pedagogical process (V. Slastjonin ); -
as an activity aimed at a student’s development , becoming his personal position ,
maintaining his independence manifestations (“pedagogy of support” A. Gazman, N.
Mikhailova); - as an act of demonstrating of pedagogical work (A. Belkin , Y. Korotaeva ,
A. Kravchenko ,- as a set of teaching situations (L. Kramuschenko, I. Krivonos and others);
- as an interaction, i.e. training in small groups («cooperative learning") R. Slavin
("Teaching in team ") , David and Roger Johnson ("Cooperative learning " ), Shl. Sharan
("smal-group teaching") , and E. Aronson , Spencer Kagan and others; - as the organization
of educational cooperation in the collective, cooperative group work (A. Dontsov , V.
Dyachenko , A. Zakharenko , H. Liymets , A. Peter , D. Feldstein , H. Zuckerman, S.
Jacobson ) [2 , p. 2].
Periodization as the act or process of dividing historical and pedagogical reality into
periods which are qualitatively different from each other is indispensable means of
understanding of any historical events and prediction of their possible future development.
However, the generalizability of much published research on this issue is problematic.
40
Thus, a balanced periodization of value orientations of the art students has never been
determined.
In general, the research objectives of the paper are to expose the essence of the
creative process in an artistically-pedagogical process, to substantiate and characterize the
criteria for period division of the process of forming of the value orientations of students
of higher art educational establishments of Ukraine in the ХХth century, to define the
content, methodology and approaches to this phenomenon investigation on the certain
stage of development of higher professional school and scientifically-pedagogical theory on
the whole.
Results and discussions. The development of historical and pedagogical ideas in
Ukraine is a long and complex process. First of all in order to be correct here should be
mentioned the dictionary definitions of the key terms as the start point. Hey are: “Values”
can be interpreted as the moral principles and beliefs or accepted standards of a person or
social group; and “Orientation” can be defined as 1) the act or process of orienting or the
state of being oriented 2) position or positioning with relation to the points of the compass
or other specific directions 3) the adjustment or alignment of oneself or one's ideas to
surroundings or circumstances [7].
Indeed, what values confessed by a society largely depends on the era category. So
they are dynamic. In the public mind of any country there are a variety of values, the
proportions of which are dramatically changing over time. Numerous studies by the
famous scientists describing values in the different areas have attempted to enumerate the
groups of values. Values orientations and orderings (Kluckhohn & Strodtbeck, 1961) were
developed to describe cultural patterns of human dynamical systems. They have been
adapted and applied to patterns at cultural and other levels (individual, familial,
institutional, etc.), leading to questions about their operation [8, p. 3]. Traditionally, in the
broad sense, the whole set of possible values are divided into three groups: a) spiritual
values, such as God, freedom, communism, justice. b) social values, for example,
Motherland, state, nation. c) personal values, they are individuality, children, family, well-
being etc. In this context people's attitudes are based on the relatively few, stable values
they hold. For our investigation two theories of Values Orientation should be also
mentioned. Values Orientation Theory presented by Kluckhohn and Strodtbeck in 1961
intends that all human societies have to answer a limited number of universal problems,
and the value-based solutions are limited in number and universally known, but those
different cultures have different preferences among them. Another theory of universal
values by Rokeach, Hofstede, Schwartz has produced value concepts sufficiently similar to
suggest that a truly universal set of human values does exist and that cross-cultural
psychologists are teaching aims must do their best to discover what they are.
However, changes in these proportions lead to revolutions and dictatorships, wars
and unrest periods of prosperity and stagnation, which in turn will affect the values.
In this regard, attention should be address to the dynamics of Ukrainian history
values beginning from the period after the reunification of Ukraine with Russia and up to
nowadays. Powering political Soviet ideology with its unification of a personality and
culture, elimination of national traditions, destructive cults of the Leader and
41
proclamation of the general socialistic culture has brought the crisis of a personality and
moral degradation of the young people whose values orientation system needs to be
corrected.
It can thus be suggested that taking into account the historical, political and
cultural conditions in the country in the XX century can be considered as one of the major
criteria for periodization of transforming values as well as for theoretical development of
the phenomenon in the investigated period.
It is also important to bear in mind that no activity cannot be productive and
achieve good results without especially significant attitude to the man himself. Creativity
is driven by interests, it is an activator of motivational processes.
Considering the development of educational phenomena, it is necessary to stress
that the durability and vitality of any people depends on the continuous process of
transmission of pivot principles from generation to generation, their awareness by the
representatives of this culture. Therefore, the structure and content of vocational training
in pedagogy have ancient roots. Traditionally, its main elements, which play a crucial role
in personality formation, are recognized to be knowledge and skills. However, the content
of professional education, especially higher education, involves not only transferring
knowledge and skills by any ways but forming their value meaningful understanding with
the simultaneous process of their turning into the level of the inner world. As M.
Vylenskyy rightly emphasizes that the need to do our best to ensure that these values
should make sense of life for each student as well as activate the internal axiological
potential personality, offering to her humanity, creative freedom in the choice of means
and methods of self-education and self-education [3]
Violation of the process of transfering of value orientations, the lack of continuity
in the society leads to a systemic crisis. Higher art education today still has certain
conservatism in content, forms, methods of training and education, such as mainly
informational purposes in training at the expense of preparing for practice, personality
development and involvement in the wider world culture that is reflected in the low level
of self-regulation and motivation for students mastering the basics of future professional
art activity, poor development of their cognitive needs of individual creativity. These all
point to the formation of value orientations as a strategic task of the modern national
education, where a man and his personality should be placed at the center of higher
education as the highest value of any society. Humanistic value orientation, according to
V. Slastonin`s opinion is an "axiological spring" that provides activity throughout the rest
part of the system of values "[2, 6]. Thus, the formation of future specialists is not possible
without reference to values, technology of mechanisms of transformation the social values
into personal ones [1].
So, in terms of art specialist the experience of emotional value attitude to
knowledge of the environment is especially important. Appealing to the analysis of the
content of higher-level art education in a retrospective study provides an opportunity to
identify weaknesses in the formulation and implementation of the factor of spirituality
and "humanity" because the knowledge, skills, creative skills can be developed, but
without emotional relationship to these activities and to the outside world, without
42
inclusion of the human person in the value system the artist will not be unable to perform
his social role.
Understanding in the history of education of the importance of human beings as an
active personality, the humanistic component and the problem of the subjective factor in
the overall was very interesting for scientists and make them face to the features of the
theory of the formation of value orientations of the educational process participants The
range of historical and pedagogical papers revealing an evaluative (axiological) approach,
conditionally can be divided into three groups, such as: 1) working before the revolution of
the 17th year of the XX century; 2) of the Soviet period; and 3) current studies (with the
context 80s.).
The necessity of the value-oriented pedagogical interaction of the participants of
the educational art process at the system of higher education art eliminates a traditional
authoritarian approach. In his study of the basic prerequisites of "value interaction" as a
fundamental one A. Kiryakova justly defines "a subjective position of the individual and
the problem of values exchange, which is the basis of the value-oriented interaction" [5, p.
59]. Thus, according to scientist`s opinion, "search himself, opening himself is a prelude to
self-actualization of a person, the desire to understand himself, his own aspirations and
wishes, and a direct way to awareness of his values and of the fact that he himself is worth
appreciating as a value.
The value-oriented pedagogical interaction, based on dialogue communication,
provides an indispensable incentive for self-development for all participants of the
educational process in higher–level art school, where understanding of values is the result
of continuous development and improvement of their personal qualities. For students and
teachers of art higher educational establishments the system of values orientations is a
kind of "prism" through which each participant of the educational process can determine
the angle of awareness of cultural and artistic values, let them go in their own inner world.
Thus, the content of higher-level art school should be implemented in the process of the
value-oriented pedagogical interaction aimed at the development of socially significant
qualities of the students. Hence, the analysis of the value-oriented pedagogical interaction
realization at higher-level art school can be identified as the following criteria.
It was shown that the formation of the students` value orientations is a complex
process that depends on many factors (i.e. an individual`s age characteristics, historical
and political conditions , socio- cultural factors , educational content, forms and methods
of educational interaction between participants of the educational process at higher school
etc.), which are constantly changing. Taken together, the results of the study indicate the
relative conditional character of such a periodization.
Thus, the following criteria have been included into the basis for determining stages
of the periodization.
• Consideration of the socio -political conditions of the country in the XX
century;
• Due regard to the social and cultural conditions ;
• Appeal to documentary and regulatory base for the development of higher
education of this period,
43
• Peculiarities of the theory of the formation of the members` value orientations

of the educational process;
• Content of the Higher Art Education,
• the realization of the value pedagogical mutual relations of the participants of
the educational process in higher art school .
On the basis of the presented methodological grounds to the historical and
pedagogical analysis of the national education in its fullness and integrity, continuity and
discreteness , against the consideration of the phenomenon of the students` value
orientations in a broad cultural and educational terms as a factor which cannot be
productive without solving the current problems of the higher art school in Ukraine, it has
been identified three stages of development and formation of values orientations of the
educational process participants of the higher art education in Ukraine. They are: the first
stage (between 1920 and early 60s of the XXth century.) – is a phase of creation of the
conditions for updating value (axiological ) issues in the national scientific thought against
the background of a new type of personality " Soviet student"; the second stage (mid 60's -
early 80- s of the XX th century (1984 ) – is a stage of making perfect the theory and
practice of humanistic nature system of value orientations against their reflexive
understanding of the inner world of the individual , the third stage (between 1985 and the
end of the XXth century.) - is a stage of collapse of the ideological framework of value
orientations of the participants in the educational process and at the same time the
application of a value- oriented pedagogical mutual relations of a teacher and students in
the educational process.
Final Conclusions. It is important to underline, that the formation of value
orientations can be justly considered to be a complex process that depends on many
factors (namely, age characteristics of the individual, historical and political conditions,
socio-cultural factors, educational content, forms and methods of pedagogical interaction
between participants of the educational process of higher art schools, etc.) that are
constantly changing. So far many aspects of this phenomenon investigation remain
unanswered at present further studies on the current topic are therefore recommended.
CITED WORKS
1. Алябьева Н.В. Пути повышения качества современного дошкольного физического
образования // Европа и современная Россия. Интегративная функция
педагогической науки в едином образовательном пространстве. Материалы VII
Международной науч. конф. - Париж.- М.: МАНПО, 2010.
2. Введение в педагогическую аксиологию [Текст] : учеб.пособие / В.А. Сластенин,
Г.И. Чижакова. - М. : Академия, 2003. - 187 с. - (Высш.образование).
3. Виленский М.Я., Масалова О.Ю. Содержание образования по физической культуре
в высшей школе: аксиологический контекст //Европа и современная Россия.
Интегративная функция педагогической науки в едином образовательном
пространстве: Материалы VII Международной науч. конф. - Париж.- М.: МАНПО,
2010.
44
4. Гончар О.В. Педагогічна взаємодія учасників навчального процесу в системі

вищої освіти України (історико-педагогічний аспект) [Текст]: монографія /
О.В. Гончар. – Х. : ХНАДУ, 2011. – 432 с.
5. Кирьякова А. В. Ориентация личности в мире ценности /А. В. Кирьякова. –
Оренбург : Изд-во ОГУ, 1996. – 188 с.
6. Сластенин В.А. Педагогика : учебник для студ. высш. учеб. заведений / [В.А.
Сластенин, Е.Н. Шиянов; под ред. В.А. Сластенина.] – [8-е изд., стер.] – М. :
Издательский центр «Академия», 2008. – 576 с.
7. ABBYY Lingvo 12. [Електронни" ресурс] – Режим доступу:
http://www.lingvo.ru
8. Rory Remer Values Orientations: Cultural Strange Attractors \ Rory Remer . -
University of Kentucky, 1998. – 24 p. [Електронни" ресурс] – Режим доступу:
www.uky.edu/~rremer/chaos/ATTRVAL.doc
Тарарак Натал"" Григор"евна, Хар"ковски" национал"н"" педагогически"

университет им. Г.С.Сковород", докторант кафедр" истории педагогики и
сравнител"но" педагогики
Аннотаци". ПЕРИОДИЗАЦИ" ФОРМИРОВАНИ" ЦЕННОСТН"Х ОРИЕНТАЦИ"

УЧАСТНИКОВ УЧЕБНО-ВОСПИТАТЕЛ"НОГО ПРОЦЕССА В СИСТЕМЕ В"СШЕГО
ХУДОЖЕСТВЕННОГО ОБРАЗОВАНИ" УКРАИН" СОВЕТСКОГО ПЕРИОДА \\ Тарарак
Н. Г. Раскр"та су"ност" художественно-педагогического процесса, обоснован"
критерии периодизации процесса формировани" ценностн"х ориентаци" студентов
в"сших учебн"х заведени" художественного профил" Украин" ХХ века; определен"
"тап" развити" указанного феномена в ретроспективном аспекте; охарактеризован"
содержание, методологи" и подход" к рассмотрени" ценностн"х ориентаци" в
исследуем"" период развити" в"сше" профессионал"но" школ" и научно-
педагогическо" теории в целом.
Кл"чев"е слова: ценности, ценностн"е ориентации, подход, периодизаци",
в"сшее учебное заведение, художественн"".
45
PERIODIZATION OF FORMATION OF VALUE ORIENTATIONS OF

PARTICIPANTS IN EDUCATIONAL PROCESS IN UKRAINIAN SYSTEM OF HIGHER
ART EDUCATION OF SOVIET PERIOD \\ Таrаrаk N. G.
Тарарак Наталија Григоревна
Резиме: У раду је приказана суштина уметничког и педагошког процеса према

критеријумима периодизације формирања вредносних оријентација ученика виших
образовних институција Украјине уметничког профила двадесетог века. Дефинисане су
фазе у развоју ове појаве у ретроспективне аспекту, карактеристике садржаја,
методологије и приступи у решавању вредносне оријентације у студијској периоду
виших стручних школа и научно-педагошке теорије у целини.
Кључне речи: вредност, вредносне оријентације, приступ, периодизација, више
образовање, уметност.
46
ИСТРАЖИВАЊА
Факултет физичког васпитања и спорта
Универзитета у Источном Сарајеву
Прегледни рад
УДК: 371.7
стр. 47-54
ПРЕГЛЕД ИСТРАЖИВАЊА У ОБЛАСТИ АЛПСКОГ

СМУЧАЊА
Резиме: Смучање има двије битне карактеристике које га разликују од других

спортова. Прво, изводи се у најидеалнијим хигијенским условима, друго, не постоји
директан контакт између учесника. Проблем истраживања овог рада јесте преглед
садржаја домаћих и страних коресподентних студија које третирају проблематику
везану за смучање и моторичке способности. Анализиран је одређени број радова
прикупљених у великом временском опсегу од 1952-2012 године. У досадашњим
истраживањима малобројна су комплексна истраживања у области алпског смучања.
Један од основних разлога је захтјев за специфичношћу узорака испитаника, захтјевни
мјерни инструменти, велики број оспособљених мјерилаца, пуно времена и много
финансијских средстава. Циљ овог прегледног рада био је да се утврди повезаност
моторичких способности са алпским смучањем. На основу детаљне анализе и
међусобног поређења прикупљених података, можемо констатовати итекако велику
повезаност моторичких способности са успјехом извођења основних елемената алпског
смучања. Потврђене су чињенице да се техника смучања састоји из разноврсних
кретњи које су изведене појединим дијеловима тијела и на тај начин произилазе
захтјеви за велику примјену моторичких способности код самог смучара. Исто тако
треба истаћи да су моторичке способности само један дио цјелине који доноси успјех у
смучању.
Кључне ријечи: моторичке способности, алпско скијање, смучање, учење,
моторика, успјех.
47
Преглед истраживања у области алпског смучања
УВОД
Спортисти као и њихови тренери тражили су кроз историју, а настоје и даље у

будућности проналазити нове начине за побољшање појединих моторичких спо-
собности, а самим тиме и побољшавања постигнутих резултата у појединим
спортовима и спортским дисциплинама. Алпско смучање спада у ред активности које
се одвијају у посебним условима вањске средине, а успјех у алпским дисциплинама
примарно зависи од нивоа усвојених специфичних моторичких знања (Franjko 2007.).
Смучар, смучке и штапови чине јединствени систем, који оптимално функционише
када постоји велика међусобна усклађеност поменутог. Верификован је позитиван
утицај смучања, као физичке активности на здравствени статус човјека, тако да
смучање постаје све више популаран спорт данашњице. Вјероватно томе свему
доприносе и материјални услови као и осјећај потребе за кретањем и додатном
активношћу. Алпско скијање на рекреативном нивоу изразито је масован спорт којим
се током зимског периода активно бави велики број породица (Horterer, 2005).
Познато је да неке моторичке способности у већој мјери од других учествују приликом
алпског скијања (Dolenec, & Žvan, 2001; Emeterio, & Gonzales-Badillo, 2010; Neumayr, и
сар., 2003). Успјешност учења и зависи од читавог низа особина смучара и нивоа
њихове развијености. Захтјеви произилазе из задатака које треба ријешити. Особине од
којих зависи ниво достигнућа у смучарској техници спадају у једначину спецификације
алпског смучања. Ради лакшег сагледавања утицаја појединих фактора на резултат у
смучању наводимо:
Р=АНТ+Ф+М+СМ+МЗ+Г+К+МСС+СВ+МО+СО+СС+ЗС+Т+О+Е (Р-резултат,
АНТ-антропометријске димензије, Ф-димензије одговорне за функционисање
појединих органских састава, М-моторичке димензије, СМ-специјална моторика, МЗ-
моторичка знања, Г-когнитивне димензије, К-конативне димензије, МСС-микро-
социјални статус, СВ-димензије састава вриједности, МО-мотивациони простор, СО-
социјална околина, СС-социјални статус, ЗС-здравствено стање, Т-чиниоци тренинга,
О-објективни чиниоци, Е-грешке у једначини), (Edin, M., 2007). Узимајући у обзир сва
научна сазнања из ове области (Курелић и сар., 1975), утврђено је да постоји седам
базичних моторичких способности: Снага, брзина, издржљивост, координација,
флексибилност или гипкост, прецизност и равнотежа. Моторичке способности
учествују у реализацији свих врста кретања, јер у њиховој основи се садржи
ефикасност органских система, а посебно нервно-мишићног који је одговоран за
интезитет, трајање и регулацију кретања. Ове способности омогућују снажно, брзо,
дугортајно, прецизно и координисано извођење различитих моторичких задатака.
(Pržulj, 2005). Под моторичким способностима спортиста подразумјевају се такве
способности које су основа у рјеђавању простих и сложених моторичких проблема у
48
циљу рационалног, ефикасног и успјешног извођења кретања при реализацији жељеног

циља. (Крсмановић, 2008).
МЕТОД
Претраживање литературе
Истраживачки подаци за потребе овог прегледа прикупљани су путем

електронских претраживача MEDLINE, Scholar Google, часописа из области спортских
наука као и релевантне литературе која је могла одговорити на постављени проблем.
Кључне ријечи кориштене за електронску претрагу: моторичке способности, смучање,
успјех у смучању, повезаност смучања. У овом раду је примјењена дескриптивна
метода.
Селекција радова
Избор радова детерминисан је на основу наслова и кључних ријечи, на основу два

критеријума селекције. Први критеријум односи се на саму проблематику утицаја
моторичких способности на смучање. Други критеријум није био одређен периодично
због малог броја истраживања која су вршена у алпском смучању. Анализирани је десет
радова у периоду од 1952. до 2012. године.
РЕЗУЛТАТИ СА ДИСКУСИЈОМ
Kostjaeva, L.K. (1952) спортска пракса објавила је изабрани чланак из стране

литературе „Неискориштене резерве алпских дисциплина смучарског спорта’’.
Истраживач је дао закључке овог текста: развијање и усавршавање физичких квалитета
(снаге и брзинско-снажне издржљивости) који су у алпским смучарима неопходни у
такмичарском периоду је важна резерва у дијелу побољшања квалитета спортиста. Као
средство опште и специфичне физичке припреме у такмичарском периоду тренинга
могу се препоручити специјалне и имитационе вјежбе снаге и игре у количини од 30%
од укупног оптерећења.
49
Agrež (1977) је израдио норме моторичких способности алпских скијаша.

„Тестови и норме моторичких способности алпских скијаша’’. Ово је истраживање на
основу скупљених података о моторичким способностима врхунских алпских скијаша,
старијих од 17 година. Тестовна батерија обухвата следеће мјерне инструменте: 1.
Тапинг ногом, 2. Трчање 20 метара, 3. Бочни поскоци са оптерећењем од 15кгу 30
секунди, 4. Спретност са палицом, 5. Пењање и спуштање по клупи и љествама. Норме
омогућавају у тренажном процесу објективно вредновање и праћење моторичких
способности такмичара.
Rajtmajer (1977) је у истраживању „Структура и релације моторичких и
морфолошких димензија алпских скијаша’’ на популацији врхунских алпских скијаша
утврђивао латентну структуру моторичких димензија. Изоловано је девет латентних
димензија: 1. Експлозивна и репетитивна снага ногу, 2. Флексибилност, 3. Статичка
равнотежа на једној и на двије ноге, 4. Координација у ритму, 5. Тајминг, 6. Кинетичко
рјешавање просторних проблема и 7. Агилност. Фактори динамичке равнотеже и
сегменталне брзине нису били потврђени.
Šolar (1978) је извршио слично истраживање под називом „Повезаност неких
тестова снаге код дјеце од 9 до 10 година са успјехом у алпском скијању’’. Систем
предикторских варијабли обухватио је следеће мјерне инструменте: 1. Скок удаљ с
мјеста, 2. Трчање 20 метара, 3. Дизање трупа на струњачи, 4. Бочни поскоци, 5. Тест
статичке снаге раменог обруча. Критеријска варијабла је била тестни велеслалом.
Регресиона анализа је показала незначајну повезаност оба субпростора психосоматског
статуса најмлађих такмичара – скијаша. Аутор не наводи могуће узорке за такве
резултате и закључује да ће бити потребно добијање резултате провјерити на осталим
узорцима најмлађих такмичара.
Lanc (1984) у свом раду „Утјецај примарних моторичких фактора на успјех у
учењу технике елемената алпске школе скијања’’ је утврдио утицај предикторских
варијабли (71 моторичког и 3 функционална теста) након десетодневног методског
процеса учења технике алпског скијања на скуп критеријских варијабли (Спуст преко
серије грба, коси спуст, отклизавање, завој к бријегу, плужни завој, основни завој,
широко вијугање, и основни преступни завој). Резултати каноничке анализе показали
су да је у каноничком простору формирана једна значајна каноничка веза између
моторичког и скијашког простора.
Mujanović, Nožinović (2005) у свом раду „Анализа односа моторичких
способности на технику алпског скијања код студената’’ на узорку од 58 студената,
Факултета за тјелесни одгој и спорт Универзитета у Тузли, старосне доби 22-25 година,
примјеном регресионе анализе установљено је да резултати 33 репрезентативне мјере
антрополошког простора могу донекле да објасне дио ефикасности критеријске
варијабле.
Cigrovski, V. et al, (2009) у свом раду „Повезаност равнотеже с процесом
усвајања скијашких знања’’ извршен је на узорку почетника смучања на 3 статичка
теста за процјену равнотеже, гдје је вршена провјера стеченог знања на пет одабраних
50
елемената смучарске технике. Иако добијена корелација није изразито висока,

статистички је значајна па нам омогућује закључити како постоји повезаност између
статичке равнотеже процијењене тестом на платформи и нивоа знања код три наведена
елемента смучарске технике. Анализа резултата показала је да већина смучарских
почетника који су остварили добре резултате у тестовима за процјену равнотеже,
остварује и високе оцјене у тестовима за процјену смучарског знања и обрнуто.
Kuna, D., Franjko, I., Maleš, B. (2009) у свом раду „Утјецај моторичких знања и
способности на резултат увелеслалому код демонстратора скијања различите скијашке
квалитете’’ спровели истраживање на узорку од 43 хрватских државних демонстратора
скијања, просјечне старости од 31 годину. Према резултатима такмичарског
велеслалома испитаници су селекционисани у двије скупине - исподпросјечне (Н=21) и
изнадпросјечне (Н=22). Била су одабрана три моторичка теста и три скијашка лика или
дисциплине као провјера. Након проведене анализе утицаја базичних моторичких
способности и специфичних скијашких знања на реализацију такмичарског веле-
слалома код двије скупине демонстратора скијања, може се закључити како изођење
такмичарског велеслалома примарно зависи од степена специфичних моторичких
знања алпског скијања.
Cigrovski, V., Bilić, Ž., Prlenda, N., Martinčević, I. (2011) у свом раду „Утјецај
експлозивне снаге на процесс учења скијашких почетника’’ радили с на узорку 96
мушких студената који никада нису пробали моторичку активност алпско скијање.
Изведена су три моторичка теста из разлога поређења са ранијим истраживањима.
Послије је вршена провјера усвојеног знања путем четири елемента скијашке технике.
Сагледавши ранија истраживања која су потврдила утицај експлозивне снаге у скијању,
код њих није имала толики значај и мишљење је да експлозивна снага нема баш велики
утицај на усвајање скијашких знања.
Cigrovski, V., Božić, I., Prlenda, N. (2012) у свом раду „Допринос развијености
моторичких способности код савладавања скијашке технике’’ рађено је на узорку 86
испитаника који нису имали раније искуство у смучању. За потребе овог истраживања
издвојено је седамнаест тестова за процјену моторичких способности. Послије
мјерених способности, курс смучања је трајао седам дана ин а крају је вршена провјера
усвојености наведеног на седам елемената скијашке технике. Резултатаи су показали
како агилност има највећи утицај, послије тога статичка снага ногу и дјелимично
равнотежа код самог процеса учења технике смучања.
51
ЗАКЉУЧАК
Узевши у обзир конфигурацију терена у смучању која је јако промјенљива

морамо нагласити да смучар у таквим ситуацијама мора да користи своје базичне
моторичке способности као и оне моторичке способности које је стекао приликом
учења и стичања знања из подручја смучања. По многим ауторима и истраживачиима
из овог подручја можемо закључити да је смучање један од спортова који комплексно
активира читав човјеков систем, те поред пливања спаде у један од најздравијих
спортова. Мета-анализом смо скупили и анализирали десет радова. Чињенично је
стање је да се техника извођења елемената из алпског смучања састоји из многобројних
кретњи које су изведене појединим дијеловима тијела или цијелим тијелом. Та
разноврсност и различита структура појединих елемената смучања захтјевају од
смучара велики број примјењених моторичких способности. Највећи утицај према
прегледу радова има снага и то великим дијелом статичка, координација и агилност.
Дјелимично долази до неслагања око равнотеже, али бих истакао да је равнотежа један
од основних параметара који носи велику важност код саме обуке и почетка смучарске
технике. Моторичке способности је јако тешко изоловати у ужи круг те на тај начин и
дискутовати које више преовладавају у самом смучању. Ове способности су само један
дио који је наравно најажнији сегмент смучања, али може само да функционише
уколико чини јединство са функционалним способностима као и морфолошким
карактеристикама. Истраживањем два наведена поља сигурно би добили јаснију слику
о правој вриједности моторичког утицаја на смучање.
На самом крају се може рећи да прје одласка на организовано учење или
усавршавања смучања треба спровести одређене кондиционо-моторичке припреме,
како због самог учесника, тако и због релевантнијих резултата и доприноса новијим
истраживањима.
1. Ahmet, M. (2008). Uticaj morfoloških karakteristika i motoričkih sposobnosti na

uspjeh u smučanju. Magistarski rad, Istočno sarajevo: Fakultet fizičke kulture.
2. Agrež, F. (1976). Testovi i norme motoričkih sposobnosti alpskih skijaša. Ljubljana:
Fakultet za fizičko kulturo.
3. Cigrovski, V., Matković, B., Prlenda, N. (2009). Povezanost ravnoteže s procesom
usvajanja skijaškog znanja. Hrvatski Športskomedicinski Vjesnik, 24, 25-29.
4. Cigrovski, V., Bilić, Ž., Prlenda, N., Martinčević, I. (2011). Utjecaj eksplozivne snage na
process učenja skijaških početnika. Kratki naučni članak, Z.R., 2, 175-179.
52
5. Cigrovski, V., Božić, I., Prlenda, N. (2012). Doprinos razvijenosti motoričkih

sposobnosti kod savladavanja skijaške tehnike. SportLogia, 8(2), 103-110.
6. Pržulj, D. (2005). Osnovi antropomotorike. Istočno Sarajevo: Fakultet fizičke kulture.
7. Dolenec, A., & Žvan, M. (2001) success of junior female alpine skiers in light of certain
chosen tests of co-ordination. Kinesiologia Slovenica, 7(1-2), 19–22.
8. Edin, M. (2007). Uticaj antropoloških dimenzija na uspjeh u alpskom smučanju.
Doktorska disertacija, Istočno Sarajevo: Fakultet fizičke kulture.
9. Emeterio, C. A., & González-Badillo, J. J. (2010). The physical and anthropometric
profiles of adolescent alpine skiers and their relationship with sporting rank. J Strength
Cond Res, 24(4), 1007–1019.
10. Franjko, I. (2007). Faktori uspješnosti izvedbe skijaških elemenata. Magistarski rad,
Zagreb: Kineziološki fakultet
11. Horterer, H. (2005). Carving skiing. Orthopade,34(5), 426–458.
12. Kostjaeva, L.K. (1952). Neiskorištene rezerve alpskih disciplina smučarskog sporta.
Izdvojeni članak strane literature, Sportska praksa.
13. Kurelić, N., Momirović, K., Stojanović, M.,Štrum, J. Radojević, Đ. (1975). Struktura i
razvoj morfoloških i motoričkih dimenzija omladine. Beograd: Institut za naučna
istraživanja Fakulteta za fizičko vaspitanje.
14. Kuna, D., Franjko, I., Maleš, B. (2009). Utjecaj motoričkih znanja isposobnosti na
rezultat uveleslalomu kod demonstratora skijanja različite skijaške kvalitete. Hrvatski
kineziološki savez, Z.R. 18, (166-171).
15. Krsmanović, R. (2000). Teorija sportskog treninga. Fakultet fizičke kulture, Univerzitet
u Istočnom Sarajevu.
16. Lanc, V. (1984). Utjecaj primarnih motoričkih faktora na uspjeh u učenju tehnike
elemenata alpske škole skijanja. Doktorska disertacija, Ljubljana.
17. Neumayr, G., Hoertnagl, H., Pfister, R., Koller, A., Eibl, G., & Raas, E. (2003). Physical
and Physiological Factors Associated with Success in Professional Alpine Skiing.
International Journal of Sports Medicine, 24(8), 571–575.
18. Rajtmajer, D. (1977). Struktura i relacije motoričkih i morfoloških dimenzija alpskih
skijaša. Magistarski rad, Ljubljana: Fakultet za fizičko kulturo.
53
Bojan Bjelica,MSc
Faculty of Physical Education and Sport University of East Sarajevo
RESEARCH IN ALPINE SKIING
Summary: Skiing has two important characteristics that distinguish it from other
sports. First, performed in the most ideal hygienic conditions, and second, there is no
direct contact between the participants. The problem of this paper is to summarize the
contents of domestic and foreign correspondent studies that treat problems related to
skiing and motor skills. We analyzed a number of papers collected in a large time range of
1952-2012 years. In the present research are scarce complex research in the field of alpine
skiing. One of the main reasons is the requirement for specificity samples of subjects,
demanding measuring instruments, a large number of qualified timekeepers, a lot of time
and a lot of financial resources. The aim of this study was to determine the correlation of
motor skills with alpine skiing. Based on a detailed analysis and mutual comparison of the
collected data, we can conclude very high correlation of motor skills to successfully
perform the basic elements of alpine skiing. Were confirmed by the fact that the technique
of skiing consists of various movements that were performed certain parts of the body and
thus derive requirements for extensive application motor control in the skier. It should
also be noted that motor skills just one part of a whole which brings success in skiing.
Keywords: motor skills, alpine skiing, skiing, learning, motor skills, success.
54
ОД ТЕОРИЈЕ ДО ПРАКСЕ
Маријана Марковић
Мс Марија Дејковић
ОШ „Вук Караџић“, Врање
Стручни рад
УДК: 371.4
стр. 55-66
ТУМАЧЕЊЕ БАЈКЕ У НИЖИМ РАЗРЕДИМА

ОСНОВНЕ ШКОЛЕ
Резиме: Рад се бави различитим приступима тумачењима бајке као и

могућностима њихове примене у разредној настави. Познато је да бајка многоструко
позитивно утиче на ученике, пружа им могућност да, анализирајући бројне ситуације и
поступке јунака, проналазе решење за бројне реалне животне ситуације и недоумице,
развија њихову критичност и самокритичност, развија машту, флуентност идеја, а
наставницима пружа огроман број могућности када је реч о одабиру метода и облика
рада на часу.
Кључне речи: Бајка, тумачење бајке, структуралистички, психоаналитички и
антрополошки приступ.
За многе истраживаче бајке су одувек биле предмет интересовања. Као резултат

њиховог рада, данас имамо велики број различитих теорија које бајци прилазе са
различитих становишта. Како ће се једна бајка посматрати и тумачити зависи од ње
саме, од њене природе и структуре. Иако ти различити приступи (психоаналитички,
лингвостилистички, социолошки, антрополошки…) делују на први поглед супрот-
стављено, сваки од њих упућује на универзални карактер симбола и порука којима
бајка обилује, као и на неке општеприхваћене вредности које бајка промовише,
независно од места и времена када је настала. „Универзалношћу својих тема и идеја, у
којима се крију заједничке жеље и судбина човечанства, бајка је одувек привлачила
55
Тумачење бајке у нижим разредима основне школе
писце који су тежили на начин који ће, самом структуром књижевног израза,
сугерисати читаоцу да је реч о трајним истинама и ванвременским порукама.“
(Дрндарски, 1978: 13)
Неки од најчешћих приступа бајци јесу: структуралистички, психоаналитички и
антрополошки.
Најистакнутији представник структуралистичког тумачења бајке јесте
Владимир Јаковљевич Проп. Он закључује да је бајка прича чији ток радње креће од
наношења штете или недостатка, преко међуфункција, ка срећном завршетку, тј.
еквивалентним функцијама које доводе до расплета. Године 1928. објавио је
Морфологију бајке у којој истиче да се модели ликова и функција могу применити
готово на сваку бајку. Морфологија је опис приче према њеним деловима и њиховим
међусобним односима, као и односу делова према целини. Функцију описује као
деловање лика. Дефинише је са аспекта њене важности за ток радње. Функције су
константни елементи у причи. Број функција је ограничен, а редослед је увек исти.
Проп истиче да су све бајке по својој структури исте, а за бајку је најважније шта чине
ликови, а не како чине или ко чини. Намере и поступци јунака одређени су њиховим
значењем за развој приче. Са становишта морфолошке анализе, жива бића, предмети и
особине ликова сматрају се еквивалентним јер функционишу на исти начин. Пропова
основна претпоставка је да постоји само једна бајка. Све друге познате бајке су само
варијанте у односу на тај један тип. Проп је дефинисао преко тридесет функција у које
је сместио осам карактера: зликовац (бори се против јунака), дариваоц (припрема
јунака или му даје чаробни предмет), чаробни помоћник (помаже јунаку у подухвату),
принцеза (особа коју јунак жели, често предмет потраге), принцезин отац (краљ),
отпремник (обзнањује шта недостаје и отпрема јунака), лажни јунак – узурпатор
(преузима јунакове заслуге и жели да ожени принцезу) и јунак (реагује на дариваоца,
жени принцезу).
Бруно Бетелхајм је објавио студију Значење бајки у којој истиче важност бајке
за психички развој детета. Он Пепељугу, једну од најпознатијих и деци најомиљенијих
бајки, приказује као причу о супарништву између сестара. Живот у пепелу симболише
њен потчињен однос у поређењу са сестрама, али је истовремено и симбол рађања. Са
њом ће се лако идентификовати и девојчице и дечаци јер их једнако погађа
супарништво са браћом и сестрама. Дететову потребу и борбу за самосталношћу и
независношћу најбоље одражава бајка Ивица и Марица. За разлику од Ивице и Марице
који су гурнути у свет, Црвенкапа свесно и спремно напушта свој дом. Она се не боји
спољашњег света, напротив, она у њему ужива и у томе је њена опасност. И поред
бројних позитивних особина, она запада у искушење. Њена судбина је доказ да нас
поверење у свачије добре намере може изложити бројним опасностима. Позната је
тврдња Бруна Бетелхајма да „када у нама не би постојало нешто што воли великог злог
вука, он не би ни имао моћи над нама“. О бајци Ханса Кристијана Андерсена Девојчица
са шибицама Бруно Бетелхајм каже да је моралистичка прича о окрутности света, да
побуђује саучешће међу угњетенима, али детету које се тако осећа најмање је потребно
сажаљење. Њој је неопходна вера и убеђење да се таква судбина може избећи.
56
Маријана Марковић и мс Марија Дејковић
Бајке се обраћају свим нивоима људске личности. Оне преносе поруке свесном,
подсвесном и несвесном уму. Много пре него што је психотерапија постала научна
дисциплина, бајке су служиле као народна терапија, а најбољи пример за то је збирка
1001 ноћ која приказује лечење психички оболелог владара причањем бајки.
Када говори о важности бајке за дететово сазревање, Бетелхајм истиче да се
бајка обраћа дететовом несвесном користећи архетипске симболе и слике. Бајка детету
приказује последице различитих облика понашања. Она охрабрује дететов одлазак од
куће и кретање у непознато, подстиче га на борбу против зла, наводи на пут добра.
Обавезан срећан крај бајке охрабрује дете да се носи са својим осећањима и показује
му у чему је смисао борбе на путу сазревања.
Док психолози и психоаналитичари поруке и симболе бајке виде као
универзалне и архетипске, антрополози истичу да се тумачење бајке мора ослањати на
дати друштвени, историјски и културни контекст. Иако је срећа универзална људска
потреба, многе ваневропске културе истичу просперитет и благостање колектива, а
борбу за личну срећу виде као израз себичности. Бајке су по њима одраз културних и
етнографских особености, које јој дају локални карактер. Тако се Пепељуга из Вукове
збирке зове Мара, не долази на бал већ на литургију у сеоску цркву, иде пешице а не
кочијама, носи папучу а не стаклену ципелицу, не бежи у поноћ већ у подне, чаробни
помоћник није вила него покојна мајка. Од принца који тражи лепу девојку која је
изгубила папучу, маћеха ће је сакрити испод корита у дворишту, а својим кукурикањем
певац ће обзнанити превару. Ова Пепељуга одражава начин живота српског сеоског
друштва у првој половини XIX века.
У Француској, у периоду између 1690. и 1790. године настао је огроман број
бајки које су имале улогу да промовишу скуп културних кодова, манира и обичаја
аристократске класе. „Бајке браће Грим носе, због осећаја тадашње културне
инфериорности дубоко утиснут печат њихове жеље за промовисањем немачке културе,
како средњег века који су браћа Грим волела и сматрала правим одразом германске
народне културе и духа, тако и бидермајер епохе у којој су браћа живела, и моралних
назора друштвено-економске (грађанске протестантске) класе којој су припадали.“
(Антонијевић, 2013: 17)
Антрополози сматрају да тек у оваквом контексту можемо правилније разумети
поруке ових, и данас најпопуларнијих бајки.
Многи психолози и педагози истичу значај бајке за свеукупан развој детета.
Читајући (слушајући) бајку дете ће наћи одговор на многа питања и обогатиће своја
сазнања о ономе што га окружује. Уз помоћ бајке дете ће боље упознати себе и своје
емоције, ослободиће се страхова и фрустрација. Бајка припрема дете да се снађе у
неким свакодневним животним ситуацијама. У бајкама ће дете много лакше пронаћи
савете, корисније него у педагошким приручницима. Говорећи о катарзичном дејству
бајке на развој и васпитање деце, Бруно Бетелхајм је рекао: „Лутајући чаробним светом
бајки дете почиње да схвата смисао и вредност онога што називамо праведношћу,
верношћу, љубављу и храброшћу… не као резултат задате лекције, већ као откриће, као
искуство, као органски део велике авантуре живота.“ Бајка подстиче духовни развој
детета, развија његову машту, усмерава његову пажњу, припрема ученика да запажа,
57
разликује и вреднује различите поступке. Да бајка заузима посебно место у животу

сваког детета сведоче и речи Гроздане Олујић: „Бајка детету нуди наду да је један
хуманији свет ипак могућ, или би бар могао бити. Мудрија и старија од свих
књижевних родова, бајка то добро зна, као што зна да златна јабука човековог сна о
срећи не пада јунаку сама од себе у крило. Да се до ње дође, потребно је прећи пустиње
и глечере, у беспућу наћи пут. А пут је онога ко има снаге да њиме крене, поручује
бајка детету збуњеном и несигурном у сопствене могућности, отварајући простор
једног другачијег, лепшег света какав је могућ, можда само у сну, јер бајка јесте само
човеков сан о срећи, чистије и лепше лице стварности.“
Савремени психолози родитељима препоручују да читају бајке чак и сасвим
малој деци. Описи личности из бајки добра су прилика да родитељи питањима
подстичу дете да самостално процењује понашање позитивних и негативних јунака
бајке. Наш познати професор и академик Владета Јеротић указује на снажну потребу
предшколске и школске деце за причама и бајкама као ефикасним терапеутским
средством. Када се у школи јављају негативне емоционалне реакције ученика услед
међусобних увреда и жестоких свађа, читање одговарајућих бајки које су мање познате
може да завађене ученике заинтересује и помогне им да се ослободе непријатне
напетости и раздражености.
Следећи део рада садржи сценарио одржаног угледног часа који приказује
колико је анализа и тумачење бајке у нижим разредима основне школе драгоцено за
ученике, како ученици анализирајући поступке јунака народне бајке Пепељуга могу да
буду ангажовани на различите начине, проналазити решења за многе проблемске
ситуације и повезати их са свакодневном реалношћу.
РАЗРЕД: IV
НАСТАВНИ ПРЕДМЕТ: СРПСКИ ЈЕЗИК
НАСТАВНА ЈЕДИНИЦА: Народна бајка Пепељуга
ТИП ЧАСА: утврђивање
ПРЕТХОДНА НАСТАВНА ЈЕДИНИЦА: Народна бајка Пепељуга, обрада
ТЕМА УГЛЕДНОГ ЧАСА: Пепељуго, ниси сама!
НОВЕМБАРСКА ТЕМА: Опет са Вуком седимо, мудрости разне беседимо
НЕДЕЉНА ТЕМА: Око огњишта предака
Корелација у оквиру предмета: Народна књижевност
Корелација са осталим предметима:
• Природа и друштво – Прошлост нашег народа
• Музичка култура – Стварање музике
• Час Одељенског старешине – Није тешко бити фин
• Грађанско васпитање – Права и обавезе
• Верска настава – Моралне вредности
• Радозналац (ф.п.) – Народи и државе некад и сад
58
ЦИЉЕВИ И ЗАДАЦИ:
• утврдити, проширити и повезати стечена знања о бајци са садржајима
обавезних, изборних и факултативних наставних предмета за овај месец и
недељу;
• уочавање особина ликова у бајци и подстицање ученика да анализирају и
препознају њихов утицај на стварање – решавање проблема главног јунака
• подстицати ученике да истражују могућа решења проблемских ситуација у
животу некада и сада
• васпитавање ученика у духу одговорних личности за личне успоне и падове
• упућивати и подстицати ученике да препознају проблеме око себе и у себи,
да освешћују путеве и начине за тражење помоћи
• постепено увођење ученика у протокол решавања питања битних за њихову
безбедност
• подстицати их да повезују своја права са личним дужностима и обавезама
• подстицати креативну комуникацију са књижевним текстом
• развијати говорну и писану културу
• подстицати аргументовану дискусију
• подстицати флуентност идеја
• подстицати сарадничке односе између деце, деце и одраслих
• развијати емпатију
• развијати љубав према културној баштини свог народа
• развијати толеранцију према различитости
• подстицање и развијање критичности и самокритичности
УГЛЕДНО ОБЕЛЕЖЈЕ ЧАСА:

• тематско повезивање рада на садржајима из књижевности са обавезним,
изборним и факултативним предметима из ШП4 на месечном, недељном и
дневном нивоу
• коришћењем уочених особина главних јунака бајки, јунака из области
народне књижевности, књижевности уопште и стварних људи из живота –
ученици освешћују проблем у себи, различите путеве и начине решавања
истог
• трансфер знања на ситуације у реалном животу
• размена искустава између посматрача (родитељи, ПП-служба, Управа,
учитељи, наставници) и деце на наставном часу
МОТИВАЦИЈА: Жеља је да ученике подстакнем да воде бригу о себи и другима,

да за то бирају исправне путеве и начине, да их уведем у већи праг осамостаљивања и
одговорног односа према свом и животу других, да у њима развијам жељу за активним
односом према животу и свему ономе што он са собом носи, да освестим значај
стварања мреже сарадника за успешно ношење са животним ситуацијама.
59
ОЧЕКИВАНИ ЕФЕКТИ:
• више од 80% ученика повезује ситуације из књижевног дела са ситуацијама у
реалном животу и предлаже путеве решења
• велики број излистаних ситуација и путева решења
• више од 80% ученика зна коме треба да се обрати за помоћ у школи и ван ње
• 100% ученика се слаже да о проблемима треба причати
НАСТАВНЕ МЕТОДЕ: дијалошка, монолошка, демонстративна, кооперативна

ученик-ученик, кооперативна наставник-ученик, хеуристичка, игра улога
ОБЛИЦИ РАДА: фронтални, индивидуални, групни
НАСТАВНА СРЕДСТВА: мозгалице-питалице, задаци за рад по групама, решења

ученика, текст песме Спасимо Пепељугу , табела знао сам, сада знам, покретна
табла(фломастери, маркери, радови ученика, стикери...)
АКТИВНОСТИ УЧЕНИКА:
• откривају ликове
• анализирају особине
• истражују решења
• уочавају
• закључују
• дискутују
• певају
• самоевалуирају стечена знања и задовољство на часу
ТОК АКТИВНОСТИ:
***
Обраћам се деци и поздрављам госте
ПРВА: (уводна активност) – Мозгалица – питалица – 10 МИНУТА
***Децо, данас имамо много посла... Добили смо задатке које незнам како ћемо
успети да завршимо. СВИ ЋЕМО ДАНАС БИТИ ПЕПЕЉУГЕ! Само незнам да ли ћемо
на крају и ми наћи неког да нам помогне. Јуче смо имали много посла – данас још
више. Задаци просто „висе у ваздуху“. Да би нам било лакше дај да средимо ове
листиће са канапа! МОЖЕ?!
60
Пепељугу на свет ја сам донела! Ја сам њена ________________________________
Претворила се у краву. Она је_____________________________________________
„Ја ћу куђељу узимати у уста и жвкати па ће се на моје ухо помолити жица, а ти

је ухвати па је одмах мотај на кокошку“. Ја сам ___________________________________
„... кад мене закољу да не једеш од мене меса...“ ОВО КАЖЕ__________________
„...кости моје да покупиш, па а их за кућом под тијем и тијем каменом закопаш

у земљу...“
„...па кад ти буде нека невоља, дођи на мој гроб и наћи ћеш помоћ“
У породицу сам ову ушла

да ћерку своју срећном учиним.
Зато Пепељугу за све кривим
Јер због ње своју замисао не могу да оживим!
Ја сам погађате __________________________________________________________
Од смицалица разних мене боли глава,

Али шта ћу кад неко мора –
Ову Мару да омаловажава!
Погађате ја сам __________________________________________________________
Она „стане мрзити на своју пасторуку, особито зато што је она била много
љепша од њезине кћери...“ ОНА ЈЕ_______________________________________________
„...забрањивала јој је да се умива, чешља и преоблаче, и свакојако је тражила

узроке да је кара и мучи...“.
Она „навали на свога мужа да се крава закоље...“. ОНА ЈЕ ____________________
„ Ако то све просо не покупиш и ручак не зготвиш и остало све не уредиш док
ми не дођемо из цркве, убићу те!
Ја сам глава породице

И требало би да се за све питам,
Ал у породици овој на мене нема утехе
Због поступака Пепељугине маћехе!
61
Ја сам __________________________________________________________________
Реших да се опет оженим!

Ја сам__________________________________________________________________
Одвраћао сам жену да не закоље краву!

Ја сам __________________________________________________________________
Пепељугин сам родитељ,

Али јој нисам мајка.
Ко сам ја?
Моја се жена претворила у краву.

Ја сам __________________________________________________________________
Оженио сам удовицу која је са собом довела једну кћер. Ја сам________________

На рођењу кум ми Мара име дао,
Ал мој кум није знао
Да ће пепео мени бити кума друга
Тако мене сада зову ______________________________________________________
Говеда с другарицама стално чувам,

Чистим, перем, ручак кувам,
Од посла се ја не бојим,
Ал од казне од маћехе стално у страху живим!
Ја сам __________________________________________________________________
Име ми је Мара.
Изгубила сам папучу.
Принц је мене оженио.
Маћеха ме од принца крила под коритом.
(Ученици према добијеним решењима заузимају своје место у једној од четири

група: Пепељуга, Пепељугин отац, Пепељугина мајка, маћеха).
ДРУГА: Истицање циља нове активности и очекивања од ученика.
Рад у оквиру група – излистати особине за лик чије се име налази на њиховом
столу и записати их на стикерима (за Пепељугу, њеног оца, мајку и маћеху).
ТРЕЋА: Извештавање група, лепљење стикера око лика на таблу.
Дискусија: Зашто је Пепељугин живот био такав? (10 минута)
62
ЧЕТВРТА: А ШТА КАД БИ У ПОМОЋ ПОЗВАЛИ НЕКИ ДРУГИ ЛИК ИЗ

НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ?
-Истицање циља и очекивања од ученика
(Ученици раде у оквиру истих група, с тим што се на место њихових ликова
убацују ликови из других прича и песама):
ГРУПА МАЋЕХА: Опишите какав би био Пепељугин живот да је на месту њене

маћехе била Ковиљка из народне песме Јетрвица адамско колено!
ГРУПА ПЕПЕЉУГА: Опишите какав би био Пепељугин живот да је на месту

Пепељуге била лисица из народне приче Међед, свиња и лисица!
ГРУПА ПЕПЕЉУГИН ОТАЦ: Опишите какав би био Пепељугин живот да је на

месту њеног оца Стари Вујадин из истоимене песме!
ГРУПА ПЕПЕЉУГИНА МАЈКА: Који би сте лик из приче, песме које знате увели
уместо Пепељугине мајке, а који би учинио да Пепељуга боље живи?
(10 минута)
ПЕТА: Извештавање група и дискусија на нивоу велике групе – Који је лик како
променио Пепељугин живот?
(10 минута)
ШЕСТА: ВРЕМЕПЛОВ – Није лако бити Пепељуга

***Није лако бити Пепељуга ни данас... И данас често чујемо:
• Живим као Пепељуга...
• Живот ми није мајка, него маћеха...
• Ех, чека принца на белом коњу...
• Кад нам је тешко дозивамо и очекујемо помоћ од мајке...
Истицање очекивања од ученика од следеће активности.

Рад по групама:
МАЋЕХА: Да се нађете у друштву вама потпуно непознате девојчице, скромне,
уплашеног погледа, тихе, ненаметљиве, повучене... – да ли бисте пожелели да се
упознате и разговарате с њом? Зашто бисте тако поступили? Објасните!
ПЕПЕЉУГА: Да је девојчица попут Пепељуге ваша другарица из одељења, шта

бисте учинили да јој олакшате живот?
ПЕПЕЉУГИН ОТАЦ: Да је девојчица попут Пепељуге ваша другарица из

одељења, на кога бисте је у школи упутили, а мислите да јој он може помоћи, олакшати
живот?
63
ПЕПЕЉУГИНА МАЈКА:Да је девојчица попут Пепељуге ваша другарица из

одељења, на кога бисте је ван школе упутили, а да мислите да јој он може олакшати
живот и помоћи јој у решавању проблема?
(15 минута)
СЕДМА: Извештавање група и дискусија на нивоу велике групе – Како помоћи –

загрљај, осмех, људи у школи, ван школе...
- Да ли сте се и ви некада осетили као Пепељуга?
- А ви родитељи, посматрачи...
СВИ СМО МИ НЕКАДА ПЕПЕЉУГЕ –!!!
(15 минута)
ОСМА: ЕВАЛУАЦИЈА И САМОЕВАЛУАЦИЈА ЗНАЊА НА ЧАСУ – дискусија –

Зашто ми данас о свему овоме причамо? Како вама, мени, свима нама ово може
помоћи у животу?
- Излиставање на табели:
Знао сам... Сада знам...
(5 минута)
ДЕВЕТА: Заједничко музицирање

СПАСИМО ПЕПЕЉУГУ!
Мари није лако да се одбрани,

данима је муче тешки проблеми.
са маћехом и њеном кћери мукује,
а њен отац ништа ко да не чује.
Па наша Мара живи животом баш тешким

и у страху великом-
да све оно што њена маћеха каже
испуни за један дан!
РЕФ: ДЕЦО, СПАСИТЕ МАРУ

БЕЗ ВАШЕ СНАГЕ ЦВИЛИ.
ТРЕБА ЈОЈ ЗАГРЉАЈ ТОПЛИ
И ЛЕПА РЕЧ ДА ДУШУ СМИРИ! (2 пута)
Спасите Мару! (4 пута)
Против неправде, Маро, бори се!
64
Не мора тако бити, покрени се!

Ту је наш диша и Школски тим,
Ту су Цеца, Цица – да изборе се с тим!
Да наша Мара реши све своје проблеме

и своја права оствари!
Да прашта, воли и вољена буде
И с осмехом да се пробуди!
И: СПАСИЋЕМО МАРУ (4 пута)

(10 минута)
ДЕСЕТА: Самоевалуација задовољства ученика на часу – Цезаров поздрав

-Евалутивне листе за посматраче и госте
-Подела крилатица (неправда, деца су рекла о психологу, мамама...)
(5 минута)
1. Антонијевић, Д. (2013). Антрополошко поимање бајке као оптимистичког жанра,

Антропологија, бр. 13, св. 1. Београд: Институт за етнологију и антропологију, стр. 9-
22.
2. Вилотијевић, Н. (2008). Интерактивна- сарадничка настава. Врање: Учитељски
факултет у Врању.
3. Дрндарски, М. (1978). Народна бајка у модерној књижевности. Београд: Нолит.
4. Ивић, И., Пешикан, А., Антић, С. (2001). Активно учење 2. Београд: Институт за
психологију/Министарство просвете и спорта Републике Србије/Министарство за
просвијету и науку Црне Горе.
5. Игњатовић, М. (1990). Тумачење књижевног дела у настави. Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства.
6. Маринковић, С. (2003). Методика креативне наставе српског језика и књижевности.
Београд: Креативни центар.
7. Николић, М. (2009). Методика наставе српског језика и књижевности. Београд:
Завод за уџбенике.
8. Смиљковић, С., Милинковић, М. (2010). Методика наставе српског језика и
књижевности. Ужице: Учитељски факултет у Ужицу/ Врање: Учитељски факултет у
Врању.
9. Цветановић, В., Милатовић, В., Јовановић, А. (1995). Методика наставе српског
језика. Београд: Учитељски факултет у Београду.
65
Mirjana Marković
Marija Dejković
INTERPRETATION OF FAIRY TALES

IN PRIMARY SCHOOLS
Summary: This paper deals with different approaches to the analysis and
interpretation of the fairy tale and the possibilities of their use in classrooms. It is known
that the fairy tale has a multiple positive impact on students, providing them the
opportunity to analyzing numerous situations and actions of heroes, finding a solution to
many real life situations and concerns, developing their criticism and self-criticism,
develops imagination, fluency of ideas, and teachers provides a huge number of
possibilities when it comes to choosing the methods and forms of work.
Keywords: Fairy Tale, analysis, interpretation of fairy tales, structuralist,

psychoanalytic and anthropological approach.
66
Биљана Никић4
Основна школа „Војвода Мишић”,
Београд
УДК: 371.3
стр. 67-80
ПРИНЦИПИ АКТИВНЕ НАСТАВЕ НА ПРИМЕРУ

ОБРАДЕ ТЕМЕ „ЗВУК” У ОСМОМ РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ
ШКОЛЕ
Резиме. У раду је представљено истраживање о томе какви ефекти се постижу

применом принципа активне наставе. Испитивани су резултати које су ученици
постигли на тестовима знања након наставних јединица при чијим обрадама су
примењивани принципи активне наставе. Циљ истраживања је да се испита да ли и у
којој мери активна настава може помоћи у томе да знање које ученици стичу буде
изнад нивоа репродуктивног знања, тј. да ученици развију способност примене знања
стеченог у школи на различите типове задатака и у свакодневном животу. Активна
настава подразумева реорганизацију градива, постављање хипотеза и њихову проверу,
експерименте, пројекте, стваралачко учење, коришћење савремених наставних
средстава и сл. За обраду је изабрана тема звука. Наставне јединице које се својим
садржајем уклапају у ову тему припадају физици, српском језику и музичкој култури.
Описан је начин рада у огледној и контролној групи, а представљени су и типови
питања који су задавани ученицима. Истраживање је потврдило почетну хипотезу −
знање стечено на овај начин је трајније и функционалније од знања стеченог на
часовима огранизованим на традиционалан начин. Мотивација ученика се повећала.
Међутим, да би се овакав начин рада стално примењивао, потребна је свеобухватна
реформа школства.
Кључне речи: активна настава, звук, физика, српски језик, музичка култура.
4
biljana_antic@yahoo.com
67
Принципи активне наставе на примеру обраде теме "звук" у осмом разреду ОШ
УВОД
Требало би да један од циљева савремене наставе буде да ученици овладају

знањима и вештинама који су им потребни за даље школовање и свакодневни живот.
ПИСА тестирање је показало да такво знање ученицима у Србији недостаје у знатној
мери. Резултати су показали да је систем образовања у Србији оријентисан ка
успостављању и вредновању знања на нивоу репродукције (Павловић Бабић и Бауцал,
2013: 13). Наставници су превише окренути савладавању наставних садржаја
прописаних наставним плановима и програмима, а премало самом начину учења и
формирања мишљења. Извесна трајност знања одржава се бескрајним понављањем
наставних садржаја, а усвојеност знања проверава се тестовима на којима се тражи да
ученици репродукују знање, а не да га примене на нове типове проблема.
Такође, индикативно је да су за многе стручњаке резултати ПИСА тестирања били
изненађујући, с обзиром на то да су наши ученици често, у не тако далекој прошлости
показивали задовољавајуће резултате. Промене које су наступиле заправо су се
догодиле не у нашем образовном систему, већ у друштву. Наиме, живимо у времену
када су информације лако доступне. У таквом времену циљ образовања не треба да
буде усвајање енциклопедијског знања, већ оспособљавање да се то мноштво
информација организује на адекватан начин, да се о њима размишља, да се дају судови
засновани на аргументима. Српске школе наведене промене нису испратиле у
довољној мери. Истина, завршни испит за ученике основне школе уводи задатке који
траже примену стеченог знања. Међутим, распоред градива и начин учења и
оцењивања у великој мери нису у складу са тестовима на завршном испиту, што
потврђује и то што се неретко дешава да постоји несклад између оцена ученика и
резултата остварених на завршном испиту (Извештај 2013: 34).
Дакле, резултати ПИСА тестирања показују се меродавним за процену квалитета
данашњег образовног система и треба да послуже као основа за даља истраживања о
томе како унапредити образовни систем тако да се резултати тестирања поправе. У
раду се испитују ефекти активне наставе. Почетна хипотеза је да ће знање стечено
овим начином рада бити функционалније и трајније у односу на знање стечено на
часовима организованим на традиционалан начин.
68
1. ОПИС ОГЛЕДА
Да би се испитао ефекат примене принципа активне наставе, организована су

четири часа (ученици посебно заинтересовани за обрађивану тему рад су наставили у
оквиру часова додатне наставе и секција) по принципима активне наставе. Часови су
одржани у осмом разреду основне школе. Наставна тема је Звук. Предмети који се
својим наставним јединицама уклапају у ову тему су физика, српски језик и музичка
култура. Наиме, наставним планом и програмом из физике је предвиђено да се у
осмом разреду обради звук, на часовима српског језика предвиђено је да ученици
утврде и прошире знања о акцентима, на часовима музичке културе предвиђено је да
увиде како настаје вокално-инструментално дело. Дакле, изабрана тема је усаглашена
са наставним планом и програмом.
Једно одељење осмог разреда представљало је огледну групу, у којој су
реализовани часови осмишљени на основу принципа активне наставе, док је друго
одељење осмог разреда представљало контролну групу, у којој су часови одржани на
традиционалан начин. Под традиционалним начином образовања подразумева се оно у
коме преовладава рад при коме наставник ученицима нуди готова знања. Одељења су
имала исте наставнике, исти број ученика и приближно подједнак успех из предмета
који су укључени у оглед.
У контролној групи сваки наставник је изводио наставу у оквиру свог предмета,
на свом часу, док су у огледној групи сва три наставника била заједно присутна на сва
четири часа како би била остварена што боља корелација међу предметима.
Циљеви часова били су да ученици стекну знање о појму звука, начину настајања
звука и његовим особинама, затим да уоче елементе акцента и улогу коју он има у
дијалектима и поезији, да схвате појам ритма и мелодије у музици и разумеју начин
настајања вокално-инструменталног дела.
Ефекат активне наставе испитивао се тестирањима ученика (типови задатака ће
бити описани у раду), од којих је прво обављено након одржаних часова, док је друго
тестирање уследило месец дана након првог.
2.ПРИНЦИПИ АКТИВНЕ НАСТАВЕ

Активна настава подразумева да ученик сам учествује у стицању знања, а не да је
посматрач наставниковог предавања. Ученик у активној настави не добија готова
знања, већ долази до њих путем решавања различитих проблема. Ученици се подстичу
да истраже различите путеве мишљења и да испоље своју креативност. Могући начини
активног учења су интердисциплинарно/тематско планирање, увођење експеримента у
наставу, стваралачко учење, вршњачко учење, пројектна настава, коришћење
савремених технологија итд.
69
1. Интердисциплинарно планирање. Постоје два приступа планирању у настави −

аналитички и интердисциплинарни приступ. Аналитички приступ подразумева да се
глобални наставни програми појединих предмета рашчлањују на наставне целине, теме
и јединице, чиме се обезбеђује да се програм обради у свим предвиђеним
појединостима. Недостатак оваквог начина планирања је тај што се уче изоловани
елементи без довољног познавања целине. Аналитички приступ планирању
подразумева строго предметну наставу. У нашим школама готово једино присутан
начин планирања, уз изузетке сведене на појединачне напоре наставника, јесте
аналитички приступ. При интердисциплинарном планирању пажња се усмерава на
проблем/тему, око које се интегришу различите дисциплине. Знања различитих
предмета користе се да осветле једну тему. Потреба за интердисциплинарним начином
организовања наставе појавила се пошто је примећено да ученици не повезују довољно
градиво различитих предмета и не умеју да стечено знање примене ван школе.
При избору теме треба водити рачуна о томе да је она неопходна ученицима за
даље школовање и да се уклапа у наставне програме. Тема звука припада основном
познавању физичких појава. Знања о звуку (посредно и о гласовима, акцентима и
музици) примењују се у многим областима које су значајне за наш свакодневни живот.
Пошто је тема одабрана, треба размотрити који предмети могу дати свој
допринос у њеној обради. Наша тема је била погодна да се обради кроз неколико
предмета, пре свега физику, српски језик и музичку културу, а коришћено је и знање
које пружа биологија и страни језици.
2. Коришћење савремених технологија. Наставно средство које је коришћено у
огледној групи али не и у контролној групи (пошто градиво организовано на
традиционалан начин то није захтевало) јесте програм „Сонограм”. За коришћење овог
програма потребни су компјутер, слушалице и пројектор. Програм „Сонограм”
разлаже говор на форманте. Постоји и апарат са истом функцијом − сонограф.
Сонограф је био веома скуп апарат (у Југославији је само Филолошки факултет у
Београду поседовао такав апарат, а у Европи постојао је још само у Данској). Програм
„Сонограм” је, за разлику од апарата сонографа, лако доступан. Коришћење
савремених технологија блиско је данашњим ученицима. Рад са њима не само да је
занимљив него је и неопходан у данашњем технички развијеном свету. Некоришћење
доступних савремених технологија у настави свакако да треба оценити као недостатак
наставе.
Наравно, коришћење савремених технологија у настави не би требало само себи
да буде сврха, већ се очекује да оне дају допринос настави. Приликом обраде звука,
начина настајања гласова, њихових особина, као и акцената, програм „Сонограм” је од
изузетне помоћи. Ова тема је самa по себи апстрактна, а „Сонограм” посматране појаве
чини видљивим и очигледним.
„Сонограм” врши визуелизацију звучног таласа. На X-оси представљено је време,
на Y-оси – фреквенција, а амплитуда односно јачина звучног сигнала представљена је
помоћу скала у боји.
70
Слика 1. Запис говора помоћу програма „Сонограм”
3. Постављање и потврда/оповргавање хипотеза. За развијање научног начина

размишљања изузетно је важно ученицима омогућити да постављају хипотезе и да их
проверавају.
На нашем примеру то је остварено при обради особина звука. Док је у контролној
групи наставник фронталним начином рада говорио о висини, јачини и боји звука, на
огледним часовима ученицима је омогућено да сами поставе хипотезе и дођу до
закључака везаних за особине звука. У ту сврху дати су им музички инструменти.
Најпре ће испитивати висину звука. У музичкој лествици тонови су поређани по
висини. Ученици свирају на клавиру лествицу, друга група ученика одлучује који тон је
највиши, који мање висине итд. Своје хипотезе о висини и фреквенцији звука
проверавају у програму „Сонограм”. Ученици закључују: што је већа фреквенција, тон
је виши. Музичка тонска скала подељена је на тонове на основу тачно утврђеног односа
фреквенција. Следећи инструмент који је понуђен ученицима је гитара. Окидајући по
жицама и слушајући висину тонова, ученици су закључили да што је жица јаче
затегнута и направљена од материјала мање густине, тон је виши. Услед непостојања
харфе у школи, ученици су гледали снимак свирача харфе и посматрали су коју жицу
свирач окида и какви се тонови производе. Закључују да ће тон бити виши, што је жица
краћа. Затим су ученици испитивали шта се дешава код музичких инструмената где
звук настаје осциловањем ваздушног стуба. Флаута функционише тако што се
затварањем рупица помоћу прстију мења дужина ваздушног стуба. Ученик производи
неколико тонова на флаути. Остали ученици изводе закључак: што је ваздушни стуб
краћи, тон је виши.
Боја је такође важна карактеристика звука. Исте речи изговорене од стране
различитих људи, разликују се по боји. Ученици производе исти тон на флаути, гитари,
71
металофону и клавиру. Исти тонови са различитих музичких инструмената разликују

се по боји.
Ученици су сами дошли до закључака везаних за особине звука. На овај начин
они се уче да постављају проблем, уочавају сталне и зависне варијабле и да закључују.
Такође, ученици поправљају самопоуздање и постају активни у трагању за знањем.
4. Извођење експеримента. Експеримент је изузетно моћно средство за учење.
Ако ученик гледа пред собом појаве, а нарочито ако сам манипулише предметима
током експеримента, његово знање ће свакако бити дубље у односу на знање које је
стекао на теоријским предавањима. Посматрањем или извођењем експеримента
ученик сам долази до закључака. Када је једном успео у томе, он ће то моћи да уради и
другом приликом (наравно, не изводећи поново експеримент, већ враћајући се на њега
у мислима).
Тако не морамо изнети као чињеницу да се звук не може простирати кроз вакуум,
већ наставник или још боље ученици могу извести експеримент који ово показује. За
експеримент се користи постоље, стаклено звоно, вакуум пумпа и електрично звоно.
Када се електрично звоно затвори под стаклено звоно, које је задихтовано, унутар
стакленог звона биће ваздухa. Када се укључи електрично звоно, оно ће се јасно чути.
Међутим, ако се из стакленог звона вакуум пумпом извлачи ваздух, унутар стакленог
звона смањује се број честица (молекула ваздуха), па ће се звук електричног звонца све
слабије и слабије чути. Ученици, након изведеног експеримента, закључују да се звук
не може простирати кроз вакуум. Добробит оваквог начина рада огледа се у томе што
су ученици уверенији у појаве које су видели својим очима, што су увежбали начин
мишљења који могу применити и на друге проблеме и што су стекли мотивацију за
индивидуални рад, увидевши да су способни да до знања дођу и самостално.
5. Принцип очигледности. Да градиво не би било апстрактно, треба га
приближити ученицима навођењем познатих примера. Тако наставник од ученикâ
тражи да у уводном делу часа на коме говори о звуку наведу примере звучних извора
(свако од нас, музички инструменти итд.), пошто им је то познато. Такође, наставник
може применити принцип очигледности када говори о томе да се субјективна јачина
звука мери у децибелима. Како би ученици имали представу о јачини звука који
производе поједини предмети и појаве, треба навести примере. Тако капи кише
производе звук јачине 10 dB, тихи парк – 30 dB, разговор – 60dB, унутрашњост
трамваја – 80 dB, аутомобилска сирена (5 m удаљености) – 90 dB, авионски мотор (250
m удаљености) – 120 dB, а перфорација бубне опне износи 160 dB.
Принцип очигледности на делу је и при коришћењу „Сонограма”. Да бисмо
упознали природу гласова и акцента, користимо „Сонограм”. Изговорамо вокале да
видимо како они изгледају када се разложе на форманте, а ученицима задајемо да уз
помоћ „Сонограма” сами испитају природу осталих гласова и своја запажања запишу.
Помоћу овог програма може се учинити видљивом и разлика између дугог и кратког
акцента. Често ученици који нису музикални не праве разлику између акцената који се
разликују по квантитету или квалитету, тврде да разлику „не чују” и да им у ствари
различити акценти „звуче исто”, па се обесхрабрују у даљем учењу. Добро је показати
им на запису „Сонограма” да разлика заиста постоји.
72
Слика 2. Самогласници (а, е, и, о, у) разложени на форманте
Слика 3. Трајање вокала у у речима рука и ручица
73
Слика 4. Трајање вокала а у речима жаба и жабац
6. Стваралачко учење. Циљеви наставе су да ученици овладају одређеним

знањима, али и да усаврше одређене вештине и развију своју креативност.
Пошто су ученици схватили да приликом стварања композиције композитор мора
да води рачуна о тексту и мелодијској линији како би речи, реченице и строфе
успешно пренеле значење, наставник им задаје да отпевају импровизујући реченицу:
Играм, певам, свирам, радујем се! Да би ученици успешно извршили овај задатак, прво
ће утврдити место акцената у речима. Наставник ће вредновати постигнућа ученикâ и
њихову креативност. Позив на игру и стваралаштво учиниће да се ученици осећају
слободно и важно јер се вреднује њихов таленат.
7. Проблемска настава. Да би се ученици оспособили за даље школовање, у
настави треба подстицати постављање и решавање проблема. Такав приступ треба
одржати и приликом обраде наставних јединица и приликом проверавања знања.
У нашем примеру елементи проблемске наставе били су присутни приликом
утврђивања знања о акцентима. Ученици знају да у српском језику нису све речи
акцентоване. На задатим примерима вежбају да утврде које су то речи. Да се ученици
не би трудили да упамте примере неакцентованих речи (клитике), већ да градиво
разумеју, корисно је дати им вежбу у којој ће се наћи речи истог словног састава, с тим
да ће једна таква реч бити акцентована, а друга – неакцентована. На пример: Шта то
би ? – Шта би она читала?/ Рекли су ми да смо ми на реду./ Био сам са м. На
примерима сличног типа вежбамо разлику између кратких и дугих акцената: Грăд је
пао на главни гра д; Бĕг се дао у бēг; Бйће да је биљка живо би ће. (Примери овог
типа могу се наћи у књизи Српски акценат с лакоћом М. Дешића (1992). Ученицима
ова књига, уз коју постоје аудио-касете/дискови, може бити од помоћи у увежбавању
акцената код куће.) Кроз овакав начин рада ученици правилно формирају појмове, а
тада ће моћи да реше било који, па и хипотетички пример.
8. Учење кроз грешке. Врло је значајно ученицима пружити прилику да уче кроз
туђе и своје грешке. Грешке на писменим и усменим испитивањима никада не треба
оставити неанализиране. Анализа грешака ће ученицима пружити прилику да увиде
74
који део градива нису добро савладали, шта нису добро логички повезали, где нису
били прецизни и сл.
На огледним часовима учење кроз грешке примењено је приликом вежбања
акцената. У усвајању акцента помаже нам то што ћемо испробати све акценатске
могућности на једној речи, а потом одлучити шта је од тога правилно. Пошто се
почиње од места акцента, најпре ћемо изговорити акценат на сваком слогу. На пример:
пи-са-ти – акценат је на првом слогу у речи; затим на другом слогу – пи-са-ти; и на
трећем слогу – пи-са-ти. Ученици закључују да се на каже пи-са-ти, ни пи-са-ти, већ
пи-са-ти. Затим треба утврдити какав је акценат по квантитету (дуг или кратак), нпр.
пи -са-ти или пй-са-ти (сада изговарају акценат само на слогу на коме су утврдили да
се налази). И на крају, утврђује се квалитет акцента (силазни или узлазни): пи-́ са-ти
или пи -са-ти (сада изговарају само дуге акценте пошто су утврдили да је акценат дуг).
Закључују да је правилно рећи пис́ ати.
Оваква вежбања су веома корисна не само зато што ће ученици увежбати да
препознају акценте већ и стога што на овај начин усвајају акценатску норму, што је
нарочито значајно за она подручја где се дијалекат у великој мери разликује од
књижевног језика. Тако се теоријско знање повезује са функционалним знањем.
9. Пројектна настава. Приликом планирања наставе треба уважити личне
склоности ученикâ, јер ће бављењем областима за које су посебно заинтересовани
ученици у потпуности развити своје потенцијале. Наравно, то не значи да ученику у
свакој прилици треба нудити оно што му се допада, јер би на тај начин друге врсте
знања и вештина остале неразвијене. Најпре треба бити упознат са њиховим
интересовањима, а о томе се можемо обавестити путем разговора, анкета, писмених
састава и сл. На нашем примеру огледних часова, могуће је изабрати неколико мањих
проблема о којима ће ученици размишљати по групама, за које сами могу да се одлуче
према својим склоностима.
Тако једну групу ученика можемо назвати Природњаци. Они ће испитати
занимљивости везане за звукове у природи. Природњаци су нпр. сазнали да неке
водене животиње комуницирају испуштањем звукова, за које је вода добар проводник.
Мужјаци грбавих китова емитују сложене звукове које могу понављати сатима или
данима. Мелодију могу чути китови на раздаљини до три километра (Јовичић, 2012).
Друга група ученика, названа Лингвисти, испитивала је разлике у гласовима и
акцентима у различитим језицима. Сазнали су, на пример, да је највећи домет људског
разумљивог говора измерен у нормалним условима 180 m, док слибо, тзв. звиждећи
језик који користе становници Канарских острва има домет око 8 km. Ученици су
приказали репортажу о овом језику. Ова група је остале ученике упознала и са
језицима необичним по томе што гласови не настају као у већини језика –
коришћењем ваздушне струје из плућа, већ усисавањем ваздуха помоћу језика и усана
(Кристал, 1995: 126).
Трећа група ученика – Астрономи испитивала је особине звука у свемиру, притом
упоређујући научне чињенице са филмовима у којима је приказан космос.
75
Четврта група, названа Песници, испитивала је улогу ритма (места акцената) у

поезији. Упознали су остатак одељења са песничким стопама и специфичностима
везаним за поједине језике.
Пета група ученика – Љубитељи музике имала је задатак да уочи неправилности,
тамо где постоје, у акцентовању речи спојених са мелодијом песме из омиљеног
музичког жанра.
Задатак шесте групе, назване Архитекте, био је да изучи како се примењују знања
о звуку у акустици просторија. Приказали су сазнања о материјалима који делимично
упијају (апсорбују) звучне таласе и о онима који их делимично одбијају (рефлектују).
Објаснили су појам реверберације или јеке, као и појам резонанције.
Сви задаци описани у овој тачки нуде начин примене знања стеченог на часовима
обраде. Ученици често себи (а понекад и наставницима) постављају питање о
сврсисходности онога што уче. Ако сврху не нађу, може се догодити да изгубе
мотивацију за учење. Задаци у оквиру група показују да се знања о звуку примењују у
различитим областима.
3. ТЕСТИРАЊЕ УЧЕНИКА
После одржаних часова обема групама дати су исти задаци за утврђивање
градива. Значајно је рећи да ниједној од група ни тип задатака ни сами задаци нису
били познати. Направљени су тако да не захтевају просту репродукцију градива, већ
његово потпуно разумевање и примену. Овде ће бити приказано неколико задатака, са
циљем да се уочи њихов тип:
Задатак бр. 1
Док су војници марширајући прелазили мост, он се срушио. Зашто?
а) због јачине корака б) због ревербације
в) због резонанције г) због превелике тежине војника
(Заокружи слово испред тачног одговора.)
Две основне песничке стопе су трохеј (преовлађују непарни наглашени слогови) и
јамб (преовлађују парни наглашени слогови). На основу правила о распореду акцената
у српском језику утврди која песничка стопа је својственија духу нашег језика.
Образложи одговор.
Преводилац је решио да преведе на српски језик песме једног енглеског песника.
Песме су написане у јамбу, а преводилац је решио да задржи оригинални ритам песме.
Како преводилац може постићи да је последњи слог акцентован?
а) последња реч у стиху биће енклитика
б) последња реч у стиху биће једносложна
в) последња реч у стиху биће сложеница
г) последња реч у стиху биће страног порекла
76
[Ученицима се пушта композиција „Мађарске игре, бр. 5” Јоханеса Брамса, а да
им није речено о којој се композицији ради.]
Према мелодији (распореду наглашених тактових делова) утврди о којој земљи је
композиција:
а) Србији б) Француској
в) Енглеској г) Мађарској
Ради испитивања трајности знања, ученицима су задаци овог типа дати још
једном – месец дана након првог тестирања.
4. РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА
У одељењу у коме су реализовани огледни часови ученици су задатке урадили са
већим бројем тачних одговора у односу на одељење у коме се настава одвијала на
традиционалан начин. Укупно резултат првог одељења био је за 16,7% бољи од
резултата другог одељења, што сматрамо за значајну разлику, нарочито узимајући у
обзир кратко трајање експеримента. Такође, приметан је знатан напредак ученика са
најслабијим постигнућима, што се може објаснити наставниковом окренутошћу свим
ученицима (што није случај у традиционалној настави).
Иако су часови физике, српског језика и музичке културе са темом звука
одржани у оквиру једне седмице, ученици у контролној групи нису у довољној мери
успели да повежу знања која нуде наведени предмети, о чему сведоче, осим резултата
тестирања, и коментари ученика о томе да су задаци на тестовима необични и да би
волели да знају из ког предмета раде контролни задатак. Дакле, у свести ученика
школски предмети су строго раздвојени, а то свакако треба променити.
Резултат на другом тестирању је показао да се заборављање дешава спорије у
огледној групи, и то за 13,2%. Разлози због којих је добијен такав резултат могу се
потражити у следећим чињеницама:
а) У контролној групи, за разлику од огледне групе, није се инсистирало на
повезивању градива различитих предмета, те је оно што се учило остало ван система
знања која ученици већ поседују. Ако усвојена знања остану ван тог система, брже ће
се заборавити.
б) Ако бисмо замислили да треба да научимо нешто што је бесмислено, сигурно
да би се учење одвијало спорије него када бисмо учили нешто што је смислено. Даље, у
памћењу ће се дуже задржати најпре смислени материјали које учимо, а још дуже
наши лични доживљаји. Пошто су на часовима активне наставе коришћени
експеримент и принцип очигледности, заборављање у огледној групи текло је спорије.
в) Пријатна атмосфера на часу, створена кроз сараднички однос наставника и
ученика, могла је да допринесе дужем памћењу онога што се учи. Наиме, деловањем
механизма потискивања људи брже заборављају оно што их веже за непријатна стања
од оног што их веже за пријатне тренутке. Стварањем пријатне атмосфере на часу и
77
доброг односа међу учесницима наставе, усвојени садржаји ће се дуже задржати у

памћењу.
5. ЗАКЉУЧАК
Предузето истраживање показало je следеће:
а) Знање стечено у оквиру активне наставе je функционалније, што показује
тестирање ученика огледне и контролне групе.
б) Активна настава пружа знање које је трајније, што је показало тестирање
обављено месец дана након обраде наставних јединица чија се усвојеност тестира.
в) Мотивисаност ученика у огледној групи је повећана, на шта указују залагање и
коментари ученика.
Начин да се побољша функционалност и трајност знања је повезивање градива
више наставних предмета, коришћење принципа очигледности и експеримента и
неговање научничког начина мишљења кроз постављање и потврду/оповргавање
хипотеза, решавање проблема и учење кроз грешке. Ученицима увек треба указивати
на начине примене усвојеног знања. Мотивисаност ученика повећава се коришћењем
савремених технологија и неговањем стваралачког и пројектног учења. Сматрамо да би
се применом описаног начина рада резултати наших ученика на тестирањима која
подразумевају примену знања побољшали.
Како би побољшање резултата било ефикасно и трајно, требало би да часови на
којима се примењују принципи активне наставе буду редовни, а не огледни и
спорадични. Међутим, за то су потребне корените промене у школству, пошто
данашњи школски систем не може у потпуности да подржи описани начин рада. Неки
од најважнијих проблема који би се јавили су следећи:
а) При тематском планирању јавиће се проблем неусаглашености времена обраде
наставних јединица из различитих предмета. Када се оне налазе у градиву истог
разреда, могуће је договором између наставника ускладити време обраде (уколико то
не ремети логички или хронолошки след обраде у оквиру предмета). Међутим,
проблем је већи када се наставне јединице које припадају једној теми а различитим
наставним предметима налазе у различитим разредима, што је веома чест случај.
Договором између колега можда се може превазићи и оваква врста проблема;
међутим, у том случају могу се створити нови проблеми − нпр. различите врсте
тестирања (такмичења, пробни завршни испит и сл.) захтевају од наставника да је
одређени наставни садржај презентован ученицима до одређеног временског периода.
б) Да би се остварио описани начин рада, наставницима је потребна другачија
врста образовања од оног које су стекли. Ако се жели постићи добра међупредметна
сарадња, неопходно је да наставници имају знања и изван своје стручне области (на
оном нивоу на коме је потребно за рад у основној/средњој школи), што није увек
случај. Чињеница је да известан број факултета на којима се образују наставници нема
строго подељене смерове за образовање наставника од смерова за остале стручне
кадрове, што указује на то да се будућим наставницима нуди добар ниво стручних
78
знања, али не и општих знања, као ни методичких, педагошких и психолошких знања,

која су неопходна у наставном процесу.
в) У раду су предочене предности коришћења савремених наставних средстава.
Проблем који се може јавити је то што немали број школа у Србији не поседује оваква
наставна средства. Такође, известан број наставника нема довољна знања за
коришћење информационих технологија.
Дакле, иако описани начин рада има бројне предности, да би се он могао
спроводити без ограничења, потребна је свеобухватна реформа школства.
Литература:
1. Дешић, М. (1992). Српски акценат с лакоћом. Београд: Завод за уџбенике и
наставна средства.
2. Извештај (2013). Извештај о реализацији и резултатима завршног испита на крају
основног образовања и васпитања у школској 2012/2013. години. Београд: Завод за
вредновање квалитета образовања и васпитања. Приступљено 15. 5. 2014. www:
http://www.ceo.edu.rs/images/stories/Izvestaji.zip.
3. Јовичић, С. (2012). Птице певају Моцарта. Зов, број 717. Приступљено 13. 2. 2014.
www: http://www.zov.rs/code/navigate.php?Id=199&editionId=95&articleId=501.
4. Кристал, Д. (1995). Кембричка енциклопедија језика. Београд: Нолит.
5. Павловић Бабић, Д., Бауцал, А. (2013). Подржи ме, инспириши ме. Београд:
Институт за психологију, ПИСА Србија.
79
Biljana Nikić
PRINCIPLES OF ACTIVE TEACHING IN THE EVENT PROCESSING

THEMES "SOUND" In eighth grade
Summary. The paper presents a study on the effect of active teaching. A number of
students were taught using active teaching principles, after which they were tested and the
test results were examined. The aim of the study was to determine to what extent active
teaching can help students develop abilities to apply the knowledge gained at school to
different everyday tasks. Active teaching entails reorganization of the syllabus, suggesting
and testing hypotheses, experiments, projects, creative learning, using modern teaching
aids, etc. The theme of the study was the sound and the corresponding school subjects are
physics, Serbian and music. The study contains an account of the activities in the
experimental group and the control group as well as the type of questions given to the
students. The study proved the original hypothesis: the knowledge acquired in this way
was more long-term and more functional that the knowledge gained in classes organized in
a traditional way. The students subjected to active teaching techniques were more
motivated. However, for this way of teaching to be applied regularly, an overall reform of
the educational system is required.
Key words: active teaching, sound, physics, Serbian, music.
80
УДК: 371.46
стр. 81-92
УСВАЈАЊЕ ВРСТА ИМЕНИЦА У РАЗРЕДНОЈ

НАСТАВИ
Резиме: Именице, као врсте речи, су први појам који ученици усвајају из
области морфологије. Од другог разреда се ученици упознају са именицама, и као што
смо видели, према истраживању уџбеника, обично тада упознају и две врсте именица-
заједничке и властите. Приметили смо да постоје одступања од наставног програма у
уџбеницима за други разред и зшто је и предмет овог рада. Циљ рада је анализа у
увођења појма именица у актуелним уџбеницима за наставу српског језика и предлози
за практичан рад на усвајању овог појма у складу са нивоима учења у настави
граматике.
Кључне речи: граматика, именице, нивои учења граматике. уџбеници.
УВОД
„Основни програмски захтев у настави граматике јесте да се ученицима језик
представи и тумачи као систем. Ниједна језичка појава не би требало да се изучава
изоловано, ван контекста у којем се остварује њена функција.“5 Наставом граматике
ученици се оспособљавају да се правилно служе матерњим језиком у свакодневном
животу. Планом и програмом дају се садржаји које ученици треба да савладају у
одређеном разреду и за одређени предмет, а на основу њих се састављају уџбеници
којима се ученици служе. Програм и уџбеник треба да чине једну целину.
5
Завод за унапређивање образовања и васпитања,
http://www.zuov.gov.rs/novisajt2012/naslovna_nastavni_planovi_programi.html
81
Усвајање врста именица у разредној настави
Уџбенике треба прилагодити узрасту ученика, како садржајем, тако и

редоследом излагања. У уџбеницима граматике морају се поштовати путеви сазнања, а
најзаступљенији треба да буде индуктивно-дедуктивни пут. То значи да се одређена
језичка појава најпре уочава, затим дефинише и на крају проверава у новим
примерима. „Смисао наставе граматике је у томе да ученик препознаје и открива
одређене језичке појаве, да их дефинише – да успоставља правило, а потом да види
како то правило функционише у новим примерима.“6 Такође, задаци и питања у
уџбенику треба да буду постављени тако да подстичу ученике на размишљање и да их
заинтересују за градиво које се обрађује. У њима се „[...] ученик води да поступно и уз
активирање принципа свесне активности и подстицање критичког мишљења,
креативности и оригиналности појединца, сагледава одређене појмове, уочава њихову
улогу у матерњем језику, одређује им значај и намену.“7
У овом раду ће бити извршено упоређивање одабраних уџбеника граматике
за млађе разреде основне школе и садржаја предвиђених наставним планом и
програмом, које прописује Министарство просвете, на примеру усвајања врста
именица. Из области морфологије (науке о врстама речи) ученици се прво упознају са
именицама као врстама речи, и то у другом разреду, па се у сваком наредном разреду
та знања проширују и продубљују.8 У раду ће прво бити приказано које врсте именица
су предвиђене за обраду према наставном плану и програму, у другом, трећем и
четвртом разреду основне школе, као и на којим нивоима се усвајају. Затим, биће
приказано да ли се, и колико, аутори уџбеника придржавају наставног програма, на
конкретном примеру усвајања врста именица, а упоређиваће се уџбеници граматике
издавача Завод за уџбенике и наставна средства и Едука9. Биће анализирано на који
начин се усвајају врсте именица, односно да ли се примењује индуктивно-дедуктивни
пут сазнања, затим, на којим примерима се уочава језичка појава и колико су ти
примери адекватни и да ли се дефинишу врсте именица и на који начин. Такође,
анализираће се и функционалност задатака који прате језичку појаву.
ИМЕНИЦЕ КАО ВРСТА РЕЧИ У РАЗРЕДНОЈ НАСТАВИ

Именице су врсте речи које означавају имена бића, предмета и појава. То су
променљиве врсте речи које означавају неки појам као скуп особина. Ти појмови имају
род (мушки, женски или средњи), број (једнину и/или множину) и мењају се по
6
Вук Милатовић, Методика наставе српског језика и књижевности у разредној настави,
Учитељски факултет, Београд, 2011, стр. 374.
7
Зона Мркаљ, „Функционално повезивање наставе језика и књижевности у млађим разредима
основне школе“, Иновације у настави, XXVI, 2013/2, стр. 45-51.
8
9
Сматрамо да се ова два издавача издвајају по заступљености у разредној настави.
82
падежима (у српском језику их је седам). Ученици већ од другог разреда уочавају речи
које именују бића, предмете и појаве, али уочавају и неке од основних морфолошких
категорија, а то су разликовање рода и броја тих речи. У морфологији се именице
разликују према значењу и према врстама промене (деклинације).10 У млађим
разредима основне школе усвајају се врсте именица према значењу. Према значењу
именице се деле на заједничке, властите, збирне, градивне, апстрактне и глаголске
именице.11
Ученици се у разредној настави прво упознају са именицама које су им
блиске, познате, речима које користе у свакодневном говору, а то су, према значењу,
заједничке и властите именице. Најчешће су прве речи које дете научи и изговори
заједничке именице, као што су речи мама, тата, брат, лутка, лопта. У школи, већ од
првог дана, свакодневно употребљавају заједничке именице, као што су речи
учитељица, друг, свеска, књига, оловка. Од првих речи до другог разреда дете најчешће
користи заједничке именице у говору, а у другом разреду научи да су све те речи
именице. Наставним програмом је предвиђено да се именице у другом разреду
уочавају, а да се тек у трећем разреду разврставају на заједничке и властите.
Заједничке именице су речи које именују бића, предмете и појаве са заједничким
особинама. Тако, именица оловка представља предмет којим се пише, и без обзира на
разлике које постоје међу њима12, овим именом назива се свака оловка којом се пише.
Такође, властите именице су блиске ученицима, колико и заједничке, јер их
свакодневно изговарају. То су посебна имена појединих бића, предмета или појава.
Ученици у првом разреду уче, не знајући да су то властите именице, да се пишу
великим почетним словом, као што су њихова или имена њихових другова, или имена
градова. У трећем разреду, а некада и у другом13, ученици науче да су то властите
именице.
Именице које означавају скуп неких бића или предмета (збирне именице) и
именице које означавају неку грађу или материју (градивне именице) изучавају се у
четвртом разреду основне школе. Ове четири врсте именица по значењу (заједничке,
властите, збирне и градивне именице) су ученицима разумљивије јер су конкретне
(опипљиве су или видљиве), па је и оправдано то што се ове врсте прво изучавају.
Апстрактне или мисаоне именице које означавају нешто што је неопипљиво, оно што
се уочава као осећање или особина и глаголске именице настале од глагола, теже су
ученицима млађих разреда за разумевање и дефинисање, па се оне не планирају
наставним програмом, иако их поједини аутори уџбеника сврставају у исте.
10
Живојин Станојчић, Љубомир Поповић, Граматика српског језика: уџбеник за I, II, III и IV
разред средње школе, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005, стр. 78-81.
11
Исто
12
Оловка може бити наша или може припадати нашем другу, може бити оштра или тупа, може
бити велика или мала, може бити црвена или плава, графитна или оловка у боји.
13
Поједини аутори уџбеника граматике за други разред планирају обраду властитих и заједничких
именица, па их и учитељи обрађују тада, пратећи уџбеник.
83
Од граматичких категорија именица, у млађим разредима основне школе, уз

врсте именица указује се и на категорију рода и броја. Тако, све именице могу бити у
мушком,женском или средњем роду, и могу имати два граматичка броја (једнину и
множину)14. Граматичка категорија падежа се не изучава у млађим разредима.
ВРСТЕ ИМЕНИЦА У РАЗРЕДНОЈ НАСТАВИ ПРЕМА НАСТАВНОМ

ПЛАНУ И ПРОГРАМУ
,,Циљ наставе српског језика јесте да ученици овладају основним
законитостима српског књижевног језика на којем ће се усмено и писмено правилно
изражавати [...].“15 За сва четири разреда програм поставља задатак који подразумева
поступно и систематично упознавање граматике и правописа српског језика и
упознавање одређених језичких појава и појмова према захтевима програма.
На нивоу првог разреда, програмом се не планира изучавање језичких
појмова из области морфологије, односно, према програму, именице и врсте именица
се не обрађују у првом разреду.
На нивоу другог разреда, програм предвиђа усвајање именица на нивоу
уочавања и препознавања, као и разликовање рода и броја именица.16 Дакле, на овом
узрасту, програм не предвиђа ниво дефинисања, нити неки виши ниво, а на учитељу је
да усвајање овог појма што пре подигне на стваралачки ниво. „Нивои учења граматике
и правописа (уочавање, препознавање, дефинисање, репродукција, примена и
стваралачки ниво) јесу основа од које треба да пође добро информисан и методички
образован учитељ и професор српског језика.“17 Такође, према програму, у другом
разреду се не предвиђа усвајање врста именица према значењу.
Наставни програм на нивоу трећег разреда указује да треба усвојити следеће:
„Именице: заједничке и властите; род и број именица.“18 Овде примећујемо да је, у
односу на претходни разред, појам именица проширен на поделу врста именица према
значењу, и то на заједничке и властите именице. У овом случају је програм нејасан и не
указује на ком нивоу се усвајају ови појмови, али се може претпоставити да се, поред
14
Властите именице, по правилу, немају облике множине, осим ако то нису два или више појмова
са истим именом; исто важи и за градивне, апстрактне и глаголске именице, док збирне именице
облицима једнине означавају множину.
15
16
Исто
17
Зорица Цветановић, Љиљана Келемен, „Методичко моделовање часа наставе граматике и
правописа“, Иновације у настави, XXIV, 2011/1, стр. 17-26.
18
84
уочавања и препознавања, ови појмови дефинишу. У четвртом разреду, програм

предвиђа обнављање и утврђивање стечених знања и усвајање збирних и градивних
именица, као и род и број тих именица, на нивоу препознавања.19 И овде се може
претпоставити да се ови појмови дефинишу, с обзиром да је у питању четврти разред.
Примећујемо да је и овде појам именица проширен и да ученици, поред обнављања и
утврђивања научених врста именица, усвајају и две нове врсте, а то су збирне и
градивне именице.
Усвајање врста именица у разредној настави у уџбеницима граматике

издавача Завод за уџбенике и наставна средства
Завод за уџбенике и наставна средства даје један уџбеник граматике за други

разред, под називом Српски језик, за 2. разред основне школе , чији је аутор Славица
Јовановић.20 У њему се предвиђа усвајање именица, али садржи и страницу посвећену
заједничким и властитим именицама. Аутор је проширио појам именица и дао поделу
на заједничке и властите именице, али је испоштовао програм и оставио је све појмове
на нивоу уочавања и препознавања. Овај рад је посвећен усвајању врста именица, тако
да ће о њима бити речи у наставку. Усвајање властитих и заједничких именица почиње
читањем текста који носи наслов „Дечаци“, који је у функцији лингвометодичког
текста, односно полазног текста на којем ученици уочавају одређену језичку појаву.
Текст прати и одговарајућа илустрација, која је у функцији мотивације ученика.
Представићемо полазни текст и прокоментарисаћемо:
ДЕЧАЦИ
Са прозора сам гледао како дечаци уређују паркић испред наше зграде.
Дечак са првог спрата је купио папире, а дечак из поткровља му је помагао. Песак је
чистио дечак у плавој јакни, док је најмањи дечак само гледао. Најстарији дечак међу
њима бојио је клацкалицу.
Сишао сам да их упознам и дам по јабуку. Дечак са првог спрата зове се
Драган.
Дечак из поткровља је Немања, а онај у плавој јакни Стефан. Најмањи се
зове Марко, а најстарији Вељко.21
Овде је уочавање појма заједничка именица дато на примеру именице дечак,

која се спомиње у тексту скоро у свакој реченици. Текст је разумљив и занимљив,
засићен језичком појавом. „Лингвометодички текст мора да буде обогаћен примерима
19
Исто
20
Славица Јовановић, Српски језик, за други разред основне школе, Завод за уџбенике и наставна
средства, 2011, стр. 35.
21
Исто
85
одређене језичке појаве, кратак, јасан, разумљив, логичан, примерен способностима и

узрасту ученика одговарајућег разреда, садржајан, занимљив, економичан.“22 Можемо
закључити да је овај текст одговарајући за усвајање ове језичке појаве. Такође,
примећујемо да су и властите именице у тексту истакнуте.
Аутор, након полазног текста, не дефинише заједничке и властите именице,
али набраја имена дечака и указује да се те именице зову властите именице, а да је
именица дечак заједничко име за све њих и да је, због тога, заједничка именица.23
Закључујемо да је, у овом случају, програм испоштован и да се појмови заједничке и
властите именице не дефинишу, већ остају на нивоу уочавања и препознавања. Даље се
ученици информишу ко још, осим људи, има властита имена, као што су нпр. градови –
Београд, Крушевац или реке – Сава, Дрина.
Задаци за ученике су функционални. Један од задатака захтева ниво
препознавања, па се тражи од ученика да препознају властите именице у низу
именица, док други задатак захтева виши ниво од ученика. Тако, ученици имају
задатак да наставе низове заједничких именица, где се тражи да допишу заједничке
именице које означавају имена људи, затим животиња и на крају предмета. Можда је, у
овом задатку, требало указати ученицима са колико речи треба да допуне сваки низ,
како би дописали што више заједничких именица и на тај начин применили стечено
знање, а истовремено и богатили речник.
Завод за уџбенике и наставна средства за трећи разред даје, такође, један
уџбеник граматике, који носи назив Српски језик, за 3. разред основне школе, чији су
аутори Вук Милатовић и Славица Јовановић.24 Као што је наставним програмом
предвиђено, овај уџбеник има наслов посвећен врстама именица, које се усвајају у
трећем разреду, а то су заједничке и властите именице. Полазни текст за усвајање
заједничких именица, према овом уџбенику, је одломак из песме „Хајде да растемо“,
Љубивоја Ршумовића. „Најважније полазиште приликом организовања наставног рада
на часу српског језика у млађим разредима ваљало би да буде функционално
повезивање одабраних књижевних текстова, привлачних узрасту одређеног разреда, са
градивом граматике [...].“25 Аутори су дали књижевни текст, сматрајући да ће ученици
у њему функционално уочити језичку појаву, а затим су објаснили појам заједничких
именица само на једном примеру из песме, на речи столица. Ученици се упућују да
уоче сличности и разлике између столица у свом стану, а затим се указује да све те
столице имају заједничке особине. Не наводи се које су. Затим следи објашњење
22
Зорица Цветановић, Љиљана Келемен, „Методичко моделовање часа наставе граматике и
правописа“, Иновације у настави, XXIV, 2011/1, стр. 17-26.
23
Славица Јовановић, Српски језик, за други разред основне школе, Завод за уџбенике и наставна
средства, 2011, стр. 35.
24
Вук Милатовић, Славица Јовановић, Српски језик за трећи разред основне школе, Завод за
уџбенике и наставна средства, Београд, 2006, стр. 15-17.
25
Зона Мркаљ, „Функционално повезивање наставе језика и књижевности у млађим разредима
основне школе“, Иновације у настави, XXVI, 2013/2, стр. 45-51.
86
заједничких особина које имају деца, зечеви и куће, а на основу њега изведена је
дефиниција, која је написана великим словима и издвојена:
ИМЕНИЦЕ ДЕТЕ, ЗЕЦ, КУЋА И СВЕ ДРУГЕ КОЈЕ ОЗНАЧАВАЈУ БИЋА

И ПРЕДМЕТЕ СА ИСТИМ, ЗАЈЕДНИЧКИМ ОСОБИНАМА НАЗИВАЈУ СЕ
ЗАЈЕДНИЧКЕ ИМЕНИЦЕ.26
Овде није наведено да се и именице са заједничким особинама, које

означавају појаве, називају заједничким именицама. У наставку се налазе реченице
које су у функцији лингвометодичког текста и односе се на уочавање властитих
именица. Реченице прати и илустрација, а властите именице су истакнуте тамнијим
словима и односе се на лична имена људи. Осим имена људи, у наставку су дата и
имена градова, планина и река у реченицама, на исти начин истакнута. Дефиниције
које су ученицима понуђене могле су буду садржајније и, с обзиром на узраст,
сложеније, јер дефиниција која је понуђена ученицима не објашњава шта су властите
именице, већ само наводи шта се подразумева под њима и како се пишу. Оно што је
посебно истакнуто, јесте графички цртеж скупа именица који се дели на два подскупа:
заједничке и властите именице. Из њега се јасно види да су ови подскупови врсте
именица. Задаци, предвиђени за рад ученика, су примерени узрасту и функционални,
траже примену научених знања.
За четврти разред овај издавач нуди два уџбеника граматике. Један од њих
носи назив Српски језик и језичка култура, за 4. разред основне школе, чији су аутори
Милија и Мирјана Николић.27 Аутори, према програму, обухватају обнављање садржаја
који су научени у претходном разреду, а то су, овде, заједничке и властите именице.
Затим, уводе нове појмове, односно врсте именица: градивне и збирне именице.
Мотивација за градивне именице је илустрација, на којој је приказана различита
количина песка, уз упутство ученицима да уоче и упореде количину песка на гомили, у
камиону, у колицима, на лопати и на длану детета са слике. Затим су примери
приказани кроз реченице, у којима је употребљена иста именица – песак. Разумљиво и
садржајно је објашњено да се свака количина назива истим именом кроз пример
именице вода, у наставку. Затим је дата јасна дефиниција да се именице које
означавају неку материју (грађу) називају градивне именице, као и да оне истим
именом означавају различите количине материје.28 Следи задатак за проверу правила у
новим примерима, где се од ученика тражи да допишу што више градивних именица,
које означавају метале, индустријске сировине, течности и прехрамбене намирнице.
Кроз овај задатак се прави корелација са Природом и друштвом, богати се речник
26
Вук Милатовић, Славица Јовановић, Српски језик за трећи разред основне школе, Завод за
уџбенике и наставна средства, Београд, 2006, стр. 15-17.
27
Милија Николић, Мирјана Николић, Српски језик и језичка култура, за четврти разред основне
школе, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2011, стр. 31-38.
28
Исто
87
ученика, а такође, захтева и примену стечених знања. Задаци за вежбање су такође

садржајни и примерени узрасту, траже од ученика препознавање градивних именица у
сложенијем тексту, као и у књижевном тексту „Луцкаста песма“, Ф. Г. Лорке.
Збирне именице су на сличан начин представљене у уџбенику, прво кроз
мотивацију илустрацијом и пратећим стиховима о лишћу, затим се ученици упућују да
размисле када ће рећи лист, када листови, а када лишће, а потом је објашњено када ће
се те речи употребити. Потом се ученици упућују да, у реченицама, правилно употребе
именице грана, гране или грање, а затим је дата, такође јасна дефиниција, да се
именице које означавају збир предмета или бића називају збирне именице.29 Задатак за
ученике подразумева препознавање именица у тексту, засићеном збирним именицама.
Аутори овог уџбеника праве паралелу између свих научених врста именица
и апстрактних именица, које су приказане на нивоу уочавања и препознавања, па тако
четири научене врсте сврставају у конкретне или стварне именице, са навођењем
примера, а указују да апстрактне именице могу да се схвате помоћу мишљења,
закључивања и осећања, уз навођење примера. У оквиру задатка за вежбање,
ученицима се преноси да постоје и глаголске именице, настале од глагола.
Други уџбеник граматике за четврти разред носи назив Српски језик и језичка
култура, за 4. разред основне школе, аутора Рајне Драгићевић.30 И овај аутор предвиђа
обнављање научених врста именица, али и усвајање мисаоних именица, у оквиру истог
наслова. Тако је дат лингвометодички текст, засићен заједничким, властитим и
мисаоним именицама, прилагођен узрасту ученика и језиком и садржајем. Прво се
издвајају властите именице, затим заједничке, и дају се детаљна објашњења о њима, о
њиховом значењу, а потом се изводе закључци који подразумевају шта се именује
заједничким, а шта властитим именицама, затим каквим почетним словом се пишу и у
ком броју могу бити. У наставку се издвајају, из почетног текста, мисаоне именице и
изводи се исти закључак- шта означавају, каквим почетним словом се пишу и у ком
броју могу бити. Овде су мисаоне (апстрактне) именице дефинисане, али на јасан
начин и прилагођен узрасту.
Збирне и градивне именице уочавају се у истом полазном тексту, у којем су
ове врсте именица истакнуте тамнијим словима. Ови текстови су садржајни, засићени
појавама и прилагођени узрасту, али ни један од њих нема наслов. Сада се издвајају
градивне именице и дају се детаљна објашњења о њима. Исто се, у наставку, ради и са
збирним именицама. Дефиниције нису издвојене, али се могу уочити у тексту. Тако,
аутор саопштава да се градивним именицама зову именице које означавају некакву
грађу или материју, а да су збирне именице оне именице којима се означава скуп,
мноштво бића или предмета исте врсте. Такође, аутор указује на број који ове именице
имају. Задаци који су понуђени ученицима захтевају ниво примене наученог, па се
тражи од ученика да у низу именица (у којем се налази свих пет научених врста
именица) подвуку само градивне именице, односно да попуне табелу тако што ће
29
Исто
30
Рајна Драгићевић, Српски језик и језичка култура, за четврти разред основне школе, Завод за
уџбенике и наставна средства, Београд, 2011, стр. 25-28, 34-36.
88
именице цвет, грана и лист написати у множини, а затим и као збирне именице,
настале од њих.31
Усвајање врста именица у разредној настави у уџбеницима граматике

издавача Едука
Едука нуди један уџбеник из граматике за други разред под називом Језичке
поуке за други разред, аутора Љубице Прћић.32 Аутор заобилази програмски захтев да
се, на нивоу другог разреда, усвајају именице уочавањем и препознавањем, већ даје
наслове о заједничким и властитим именицама. Обе врсте именица се одмах де-
финишу, без објашњавања и без полазног текста, а у наставку се дају примери и задаци
за вежбање. Дефинисање врста именица је јасно и потпуно, али се овде не поштује
индуктивно-дедуктивни пут сазнања, јер се појам прво дефинише, па тек онда уочава.
Тако су, иза дефинисања заједничких именица, дати примери заједничких именица
које означавају предмете, животиње, људе, појаве и биљке. Примери нису дати у
реченицама, а знамо да речи„ [...] увек треба уочавати и обрађивати у оквиру реченице,
у којој се запажају њихове функције, значења и облици.“33 Код усвајања властитих
именица примери су дати кроз реченице. Задаци за ученике су разноврсни, садрже
илустрације, мотивишу ученике, као што су ребуси и укрштенице; подразумевају све
нивое знања, од уочавања до стваралачког нивоа.
За трећи разред Едука даје два уџбеника граматике. У првом уџбенику под
називом Поуке о језику, за 3. разред основне школе, чији су аутори Весна Дрезгић и
Ана Цветковић, најпре је планирано да се обнове знања о именицама, а затим се
приступа усвајању заједничких и властитих именица, као што то програм предвиђа.34
Код усвајања заједничких именица не налази се лингвометодички текст, већ се на
основу слике, која је предвиђена за обнављање знања о именицама, уочавају предмети,
бића и појаве. У наставку следи објашњење о различитим особинама именица клупа,
дечаци и птице, а потом и уопштавање да те именице имају заједничке особине и да се
називају заједничке именице. Дефинисање је прилагођено узрасту и разумљиво.
Задаци за ученике су занимљиви, захтевају примену знања. Уочавање властитих
именица почиње лингвометодичким текстом, засићеним језичком појавом. Текст нема
наслов, али су властите именице истакнуте тамнијим словима и подразумевају имена
људи и географска имена. Следи уопштавање и дефинисање, такође разумљиво и
прилагођено узрасту. И овде задаци за ученике захтевају примену знања, али су на
нивоу речи, не налази се ни један задатак у коме се тражи примена у реченици.
31
Исто
32
Љубица Прћић, Језичке поуке за други разред, Едука, Београд, 2013, стр. 34-38.
33
34
Весна Дрезгић, Ана Цветковић, Поуке о језику, за трећи разред основне школе, Едука, Београд,
2005, стр.42-46.
89
Други уџбеник има наслов Жубор речи: поуке о језику за 3. разред основне
школе, а његови аутори су Милован Б. Цветковић, Соња Цветковић, Татјана
Живановић, Миодраг Плавишић и Борислав Првуловић.35 На почетку поглавља о
именицама налази се занимљива илустрација дрвета, са свим, до сада, наученим
садржајима, које се грана, између осталог, на заједничке и властите именице. Наслови
који су посвећени овим врстама именица су засебни и у оквиру њих се не налазе
полазни текстови, али садрже занимљиве стихове у којима се карактеришу ове врсте
именица (значење и писање почетног слова). Следи објашњење и уопштавање на
примерима именица крава и лопта, код заједничких именица, односно имена људи,
града, реке и планине, код властитих именица. У другом случају су примери дати кроз
реченице. Дато је дефинисање ових именица, које је издвојено и написано великим
словима. Задаци за ученике захтевају примену и стваралачки ниво, па се нпр. тражи од
ученика да саставе реченице у којима ће употребити дате заједничке именице, односно
властите именице које означавају име човека, града, реке и планине. Приказаћемо
задатак који се односи на заједничке именице:
Следеће заједничке именице употреби у по једној реченици: деда, ружа,

коза, капут, торба. (пет заједничких именица, пет реченица)36
Такође, овде се налазе задаци који упућују ученике да у читанкама пронађу

песме „Љутито мече“, Бранислава Црнчевића и народну песму „Марко Краљевић и бег
Костадин“ и да у њима подвуку заједничке, односно властите именице, што је свакако
похвално, јер се ученици упућују на читање књижевних текстова.
За четврти разред нуди се један уџбеник из граматике под називом Поуке о
језику, за 4. разред основне школе, чији су аутори Милован Б. Цветковић и Борислав
Првуловић.37 Као што наставни програм указује, у овом уџбенику се обнављају
усвојена знања о именицама и о заједничким и властитим именицама. За разлику од
других, већ наведених, уџбеника за овај разред, овде се не предвиђа усвајање
апстрактних именица, већ само збирних и градивних, као што то програм захтева.
Аутори предлажу уочавање збирних именица на примеру састава ученика 4. разреда,
који има наслов „Шетња“ и садржи збирне именице: цвеће, прстење, лишће, дрвеће,
шибље, жбуње, трње, камење, које су подвучене и истакнуте тамнијим словима. У
наставку се указује да су то збирне именице и даје се објашњење значења збирних
именица на примеру прут- прутови- пруће. Овде је пропуштено навођење збирних
именица које означавају мноштво бића. Следи дефинисање које је јасно и разумљиво за
ученике:
35
Милован Б. Цветковић, Соња Цветкови, и др., Жубор речи: поуке о језику за трећи разред
основне школе, Едука, Београд, 2005, стр. 29-35.
36
Исто
37
Милован Б. Цветковић, Борислав Првуловић, Поуке о језику, за четврти разред основне школе,
Едука, Београд, 2008, стр. 14-17.
90
ЗБИРНЕ ИМЕНИЦЕ СУ РЕЧИ КОЈЕ ОЗНАЧАВАЈУ МНОШТВО

ИСТОВРСНИХ БИЋА ИЛИ СТВАРИ.38
Полазни текст за уочавање градивних именица такође је примерен узрасту и

засићен језичком појавом, па је, на примеру бакиног списка за куповину, уочен појам
градивних именица. У наставку је ова врста именица дефинисана, такође јасно и
разумљиво. Овде је прво уследило дефинисање, па је тек онда појам објашњен на
примеру именице вода, али је указано да градивне именице означавају и грађу (песак,
креч). Задаци који су понуђени ученицима, код усвајања и збирних и градивних
именица, су занимљиви и разноврсни, захтевају ниво препознавања, примене и
стваралачки ниво, као што је задатак у коме се тражи да ученици наведу три збирне
именице, а затим да саставе реченице у којима ће употребити те именице.39
ЗАКЉУЧАК
Именице, као врсте речи, су први појам који ученици усвајају из области
морфологије. Као што наставни програм предвиђа, важно је да се овај појам усваја у
складу са принципима наставе. Познавање именица је основа за изучавање других
врста речи, као и појмова из области синтаксе. Од другог разреда се ученици упознају
са именицама, и као што смо видели, према истраживању уџбеника, обично тада
упознају и две врсте именица- заједничке и властите. Потребно је да се постави добра и
квалитетна основа, како би ученици могли да у наредним разредима прошире своје
знање о врстама именица. Тако, у четвртом разреду, ученици неће имати проблем у
разликовању збирних или градивних именица од заједничких, што се у пракси може
видети.
Приметили смо да постоје одступања од наставног програма у уџбеницима за
други разред, па тако, поред увођења појмова заједничке и властите именице, аутор у
уџбенику Едука дефинише ове појмове, а да претходно није обухватио увођење појма
именице, као речи које именују бића, предмете и појаве. У уџбенику издавача Завод за
уџбенике и наставна средства то није случај, па се ови појмови уводе након усвојеног
појма именице, али се не дефинишу, остају на нивоу уочавања и препознавања. Такође,
аутори оба уџбеника издавача Завод за уџбенике и наставна средства за четврти разред
додатно проширују појам именица и уводе апстрактне (мисаоне) именице. Аутори
Едукиног уџбеника не уводе овај појам.
И код једног и код другог издавача заједничко је то што усвајање свих
појмова, односно свих врста именица, превазилази ниво препознавања, тако да се све
врсте именица дефинишу, а задаци који су предвиђени за рад захтевају да се стечена
знања примене, често и на стваралачком нивоу.
38
Исто
39
Исто
91
I
1. Вук Милатовић, Методика наставе српског језика и књижевности у разредној
настави, Учитељски факултет, Београд, 2011.
2. Зона Мркаљ, „Функционално повезивање наставе језика и књижевности у млађим
разредима основне школе“, Иновације у настави, XXVI, 2, 2013.
3. Живојин Станојчић, Љубомир Поповић, Граматика српског језика: уџбеник за I, II,
III и IV разред средње школе, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005.
4. Зорица Цветановић, Љиљана Келемен, „Методичко моделовање часа наставе
граматике и правописа“, Иновације у настави, XXIV, 1, 2011.
II
1. Рајна Драгићевић, Српски језик и језичка култура, за четврти разред основне
школе, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2011.
2. Весна Дрезгић, Ана Цветковић, Поуке о језику, за трећи разред основне школе,
Едука, Београд, 2005.
3. Славица Јовановић, Српски језик, за други разред основне школе, Завод за уџбенике
и наставна средства, 2011.
4. Вук Милатовић, Славица Јовановић, Српски језик за трећи разред основне школе,
Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006.
5. Милија Николић, Мирјана Николић, Српски језик и језичка култура, за четврти
разред основне школе, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2011.
6. Љубица Прћић, Језичке поуке за други разред, Едука, Београд, 2013.
7. Милован Б. Цветковић, Борислав Првуловић, Поуке о језику, за четврти разред
основне школе, Едука, Београд, 2008.
8. Милован Б. Цветковић, Соња Цветкови, и др., Жубор речи: поуке о језику за трећи
разред основне школе, Едука, Београд, 2005.
9. Завод за унапређивање образовања и васпитања ,
Vesna Damnjanović
ADOPTION OF THE TYPE OF NOUN IN PRIMARY SCHOOL
The aim of the paper is the analysis of the introduction of the noun in
current textbooks for teaching Serbian language and suggestions for practical work on the
adoption of this term in accordance with the levels of learning in teaching grammar.
Keywords: grammar, nouns, levels of learning grammar. textbook.
92
Амела Малићевић40
ОШ „Јован Јовановић Змај“
Нови Пазар
УДК: 371.3
стр. 93-96
ВАСПИТНИ ЕЛЕМЕНТИ У ЦРТАНОМ ФИЛМУ
Резиме: Сматрамо да би за наше савремено васпитање било значајно да се

проблему дечјег цртаног филма приђе и са педагошког гледишта како би се открили
они елементи који посредно или непосредно делују на васпитање и развијање
позитивних особина и способности наше деце. При разматрању овог проблема морамо
пре свега поставити питање: шта детету пружа цртани филм?
Кључне речи: Васпитни елементи, фантастика, дечја природа, машта.
Данас се за забаву и васпитање деце користе многобројна уметничка средства

међу којима значајно место заузима цртани филм. Када говоримо о цртаном филму
ми овде мислимо на дечји цртани филм, или јасније речено на ону врсту цртаног
филма у којој је сигурном уметничком руком, а на принципу покрета, као основном
начелу филма, остварена чулна конкретизација најсмелије маште и оживљен свет
бајке. У овој врсти изгледа да је цртани филм достигао највећи уметнички ступањ.
Премда су естетски квалитети цртаног филма непобитни, ипак се у јавном укусу према
њему изражавају два супротна става - за и против њега. Позитивне стручне оцене и
велике симпатије према цртаном филму са једне стране и негирање и негодовање
према њему са друге стране, изражавају признавање и негирање једне форме
уметности, што несумњиво има значаја при разматрању дечјег цртаног филма са
педагошког гледишта и оцењивања његове педагошке вредности.
Анализом ових филмова може се утврдити да је њихов садржај свет бајке и
басне, свет необичних појава и персонифицираних лица и свет у коме биљке, животиње
и цела природа говори, осећа и поседује чудесну моћ и снагу. Фантастика је основна
40
amela.malicevic@gmail.com
93
Васпитни елементи у цртаном филму
карактеристика већине ових филмова. Захваљујући широким изражајним могућ-

ностима: богатству облика, боја, слика, покрета и звукова дечји цртани филм пружа
детету један заиста привлачан свет, у исто време реалан и фантастичан – свет поезије.
С обзиром на садржај ових филмова који се карактеришу фантастичношћу за
педагогију и за сваког васпитача потребно је да се зна да ли та фантастика одговара
дечјој природи и да ли доприноси васпитању, или омета правилно васпитање.
О овом питању у педагошкој теорији нема јединственог и научно постављеног
услова. Постоје само, са једне стране, непомирљиви противници фантастике уопште и
с друге стране, одушевљене присталице. Противници постављају питање: Зашто је
потребно антропоморфно приказивати животиње и њих узимати за носиоце свих
високих вредности и моралних квалитета, које треба људи да поседују и које треба
васпитавати код наше деце. Посматрана са овог гледишта, персонификација у цртаним
филмовима значила би неку врсту деградације људског рода и има за последицу
стварање код деце погрешног схватања живота, навикавање на нешто немогуће и
одвајање детета од ствараности. Присталице бајке и фантастике, напротив, сматрају да
су бајка и фантастика врло блиски детету, да одговарају његовом начину схватања и
посматрања животних појава и да траба да остану као најмоћнија средства у
васпитању.
Ово друго схватање, осветљено педагошким и психолошким разлозима и
чињеницама, изгледа нам прихватљивије од првог, које изражава негативан став
према фантастици. Чињеница је да дете није одрастао човек у малом, већ да је оно
биће у развоју.Психолошке студије дечјег развитка указују да дете пролази кроз
неколико фаза које се карактеришу извесним особеностима. Ове психолошке
чињенице морају се увек имати у виду при одређивању путева и начина у васпитању.
Подаци из познатих студија из ове области, међу којима је од посебног значаја за наш
проблем старија студија Шарлоте Билер „Бајка и дечија машта“, говоре врло јасно да
дечијем психолошком развитку у периоду од 4 – 8. па чак и до 12. године, највише
одговара бајка. Блискост детета и бајке објашњава се тиме што у овом периоду у дечјем
психичком животу доминантну улогу игра машта.Дечја машта у овом периоду не
задовољава се појавама стварности, те дете персонификује природу и мртвим стварима
даје живот. Манифестације дечје маште нарочито су изражене у дечјој игри, где се
јасно можемо уверити да су границе између реалног и имагинарног код деце нејасне.
Довољан је само известан подстицај, нека сличност између предмета који се налазе
крај детета и онога што оно жели да представи тим предметом, па да се дете уживи у
тај имагинарни предмет као у нешто живо (дете преже столицу и понаша се као према
живом коњу).
Према томе, дечји цртани филм, посматран са гледишта психичких особености
детета, у поменутом периоду, садржи битне елементе који одговарају дечјој психи у
том периоду, а то су: велики замах маште, који се у филму живо реализује кроз слику,
глас и покрет, и врши снажан утицај на дечју психу, тј. преко маште делује на осећање
и вољу развијајући лепа и племенита осећања, као основне елементе будућег
карактера.
94
Амела Малићевић
Наведени психолошки подаци из ове области представљају драгоцене чињенице

за васпитање. Али васпитање, као организовано и планско руковођење дечјим
развитком, мора ићи даље и у овим природним могућностима мора да нађе основу за
остваривање васпитних задатака које друштво поставља. Отуда, када се ради о
оцењивању педагошке вредности и изналажењу васпитних елемената у дечјем цртаном
филму, није довољна сама чињеница да смела имагинација задовољава дечју природну
потребу за доживљавањем нечег необичног, нити да та имагинација буде технички
савршено остварена у филму. За васпитање је од прворазредног значаја какав је смисао
те сложене целине елемената, које и какве идеје садржи та фантастика, једном речи-
снажна имагинација изражена у цртаном филму може имати места и сврхе у
васпитању само утолико колико њоме није повређена истина о животу, уколико се кроз
фантастику уносе елементи маште и животног оптимизма у животне појаве. То је она
фантастика у којој имагинарно израста из реалног, којом се реконструишу многе
животне појаве и која представља полет слободне маште за стварањем лепшег живота и
бољих људских односа.
Цртани филм дубље и јаче делује на дете него многе моралне поуке. Ово се
постиже на тај начин што је фабула изражена у сликама којима је на уметнички и
дециблизак начин изражена и емоционално обојена идеја. Преко ових оживњених
слика дете доживљава читаву скалу људских емоција као што су: симпатија,
узнемиреност, радост, туга... Овим путем, преко слике, која за дете у исто време значи
доживљај, детету се на непосредан и близак начин откривају морални односи, чиме га
припремамо за живот.
У цртаном филму главне личности, носиоци позитивних моралних особина,
никада не пропадају. Њихово страдање може да буде велико, али убрзо нестаје у низу
срећних догађаја. Ако је несрећа неизбежна као на пример смрт кошуте у филму „
Бамби“, тежак утисак туге потискује се пријатним емоцијама, изазваним сликама које
представљају моралну победу ових личности (тешко осећање изазвано смрћу кошуте
потиснуто је сликом лепоте и снаге Бамбија). Овакав расплет појединих односа у
филму усмерен је на буђење одушевљења према свему што је добро и племенито,
према највишим моралним идејама и вредностима. Према томе, приговор појединаца
да се оваквом фантастиком деца одвајају од стварности, да се њоме не даје права слика
о животу и стварним друштвеним односима, не може се одржати поред наведених
педагошких чињеница и због тога, што цртани филм као и остали облици уметности,
има за циљ, не само да одражава стварност онакву каква јесте, већ и да је на уметнички
начин реконструише, да је употпуњава.
Срећан завршетак већине ових филмова у исти мах изражава животни
оптимизам, веровање у лепо и добро у животу, које у борби са рђавим побеђује. Ова
ведрина цртаних филмова позитивно делује на развитак дечје психе и васпитање
оптимистичког гледања на живот.
У цртаним филмовима скоро редовно приказују се поетични амбијенти:
пејзажи, цветна поља, природне појаве у уметничком облику и боји развијајући тако
смисао за облик, боју, тонове и ритам, и изазивајући естетски доживљај. Лепота и
95
Васпитни елементи у цртаном филму
поезија филма има великог утицаја на побуђивање естетског стваралаштва јер дете
многе моменте држи у сећању дуго после гледаног филма.
Даљом анализом цртаног филма можемо открити много елемената који делују
на развој интелекта детета. Сама фабула изазива интелектуалну радозналост. Филм
ангажује све његове интелектуалне функције: опажање, памћење и мишљење, а наро-
чито машту. Ако хоћемо да васпитавамо људе који ће у животу бити математичари,
инжењери, проналазачи, уметници, па и обични пословни људи, не смемо почињати са
сувопарним причама у којима се само прича о научним достигнућима, већ ћемо
полазити од цртаног филма кога називају бајком 21. века.
1. Дунђерски, С. (1988) Утицај средстава масовне комуникације на хуманизацију односа
међу половима школске омладине. Педагошка стварност, 34;
2. Ђерић, И., Студен, Р. (2006) Стереотипи у медијима и медијско описмењавање младих.
Зборник Института за педагошка истраживања;
3. Ђорђевић, Ј.Ђ. (1965) Телевизија у васпитању и образовању. Београд: Научна књига;
4. Гоне, Ж. (1998) Образовање и медији. Београд: Клио;
5. Каменов Е.Е. (2006) Васпитно-образовни рад у припремној групи дечјег вртића -
теорија и пракса. Нови Сад: Драгон;
6. 6.Кораћ, Н., Врањешевић, Ј. (2001) Невидљиво дете - слика детета у медијима. Београд:
Југословенски центар за права детета;
7. 7.Морен, Е. (1979) Дух времена. Београд: Београдски издавачко-графички завод / БИГЗ,
1 и 2;
8. 8.Тубић, Т. (2007) ТВ, компјутерске игрице и физичка активност код деце
предшколског узраста. Педагошка стварност, вол. 53, бр. 3-4;
9. Ђорђић, В. (2009) Телевизија и компјутерске игрице - разбибрига или стил живота?.
Норма, вол. 14, бр. 1;
10. Валић, Н.Д. (2008) Граматика филмског језика и когнитивни развој. Медианали,
Београд.
Amela Milićević
CORRECTIONAL ELEMENTS CARTOONS
Summary: We believe that it is important that the phenomenon of

children'scartoonsis looked over from the pedagogical point of view and to discover
elements thatdirectly or indirectly affectthe development of positive qualities and abilities
of a child. In considering this problem,we must first of allask the question: what the
cartoon brings to a child?
Keywords: Educationalelements,fiction, children's nature, imagination
96
ИМЕНИК, ЛИЧНОСТИ, ДЕЛА, ВРЕДНОСТИ

УДК: 37
стр. 97-102
ЈОВАН СТЕРИЈА ПОПОВИЋ ‒ ПИСАЦ И ДЕЛО,

ЛИРИКА И ЕТИКА
Јован Стерија Поповић (1806"1856) израста у самосвојну фигуру посредством

различитих утицаја епохе (друштво, историја) и индивидуалних културних чинилаца
(сaмосталан стваралачки развој као процес до уметничке зрелости). У Историји српске
књижевности Јована Деретића се говори о модерности Јована Стерије Поповића: „Он је
наш први књижевник у модереном смислу.“ Ово се да устврдити на основу његове
вишежанровске опробаности (пише: драмску књижевност на уметнички зрео начин "
комедије, трагедије; романе, поезију, шаљиве календаре, милобруке и друге књижевне
врсте) и на основу једног новог ступњевито захтевнијег начина обликовања књижевног
текста. Додали бисмо још и на основу етичког значењског слоја његове лирике, епике и
драме.
Стеријин отац је био Грк, трговац, мати Српкиња, кћи српског живописца из 18.
века Николе Нешковића. Почео се школовати у Вршцу (где је и рођен), али га отац
преусмерава на трговину. С муком је успео да продужи школовање у Темишвару,
Пешти, учи права у Кежмарку. Затим се вратио у Вршац и постао професор латинског
језика у једној средњој школи. Адвокат је постао 1835. На крагујевачком Лицеју
предавао је природно право од 1840. до 1842. Од 1842. до 1848. Стерија је начелник
(„столоначалник“) Министарства просвете. За то време радио је на заснивању наставе у
Србији, на оснивању Друштва србске словесности, Народног позоришта и Народног
музеја, писао школске уџбенике из разних предмета. Није узео учешћа у покрету од
1848. Када је 1849. мађарска војска заузела Вршац, склонио се у Београд, и ту остао до
краја буне. Потом се вратио у Вршац, где је болестан, у оскудици, повучен и
незадовољан, остао до саме смрти (26. фебруара 1856).
97
Јован Стерија Поповић – писац и дело, лирика и етика
У почетку одушевљен романима Милована Видаковића, он је, како сам прича,

добио „глад к читању“ и сам почео писати „нека поетична покушенија“. Поповић је на
српски превео осам грчких патриотских песама, међу осталим три од револуционарног
песника Риге из Фере, и две од Адамантиоса Кораиса. У том почетку свога књижевнога
рада под утицајем је класичне поезије, нарочито Овидија, и ти први његови стихови
спадају у псеудокласицистичку поезију (попут поезије Лукијана Мушицког), али рад
Вука Караџића привлачи младог писца (пише оду у његову част).
Године 1828. у Будиму је изашао његов роман Бој на Косову или Милан Топлица
и Зораида. Роман није оригиналан, већ посрбљен роман Флоријана, француског писца
из 18. века, али је Поповић у свом посрбљавању употребио историју Јована Рајића,
унео косовску причу из летописа 18. века и користио се народном традицијом. Роман
је мање књижевне вредности. Поповић је написао и историјски роман Дејан и Дамјанка
или Паденије босанског краљевства (1830), који је остао у рукопису. Антиромантични
сатирични роман Роман без романа, писан још 1832, у коме је, као Сервантес што је
некада са Дон Кихотом од Манче пародирао витешке романе, исмејавао фантастичне и
сентименталне романе врсте Милована Видаковића какве је и сам писао. Угледао се на
немачке сатиричаре са краја 18. века. Дело је први сатиричан роман у српској
књижевности и значајно као први напад на старинску фантастичну романтику и
болешљиву сентименталност.
Стерија је први дао право позоришно дело и положио темељ српској драми и
комедији. Његово основно схватање позоришта је исто онако рационалистичко као код
Доситеја Обрадовића и Јоакима Вујића који су тражили „у игри и шали прекрасне и
превисоке науке“. Тако је и за Поповића „театар школа где се људи уче“. Он пише или
да сликањем славне прошлости национално окрепи и подигне Србе, или да
исмејавајући мане и ругобе ситне садашњости начини Србе бољим и разумнијим.
Он је на историјској драми (и драматизовању појединих тренутака из српске
народне историје и појединих народних песама) почео радити врло млад, двадесетих
година када и пише: „жалостно позориште“ Невиности или Светислав и Милева (1827),
и „јуначко позориште“ Милош Обилић (1828). Тако је 1830. издао Наод Сумеон или
нестретно супружество, драматизовану познату народну песму. Тридесетих година
дуго је писао трагедију Смрт Стефана Дечанског (која се са великим успехом играла
тек 1841). Почетком четрдесетих година он је са Атанасијем Николићем радио на
стварању националног репертоара за српска позоришта која су ницала на све стране.
Из тога доба су његови драмати.41
41
Ајдуци (1842), израђени по народној песми; Владислав (1842), из бугарске и српске
историје, стара историјска легенда о Владимиру и Косари; Лахан (1842), "жалосно позорије" са
предметом из бугарске историје; и Скендербег. Забележен је још само наслов једног његовог комада,
Теранција, који је пропао у пожару у Новом Саду 1849. године. Поред тога дао је и неколико
98
Романтичар у драми и трагедији, он је реалист у комедији. Пише малу комедију

карактера Лажа и паралажа (1830) у којој се исмева лажно и површно туђинско
васпитање, са много локалног, чисто српског, са лепо израженим типовима из
сувременог друштва, комедија која се може узети као прво реалистичко дело у српској
књижевности; комедију карактера Тврдицу (1837), као Молијерова Тврдица, оцртава
страст тврдичења оличено у једном човеку; Злу жену (1838), више лакрдија но
комедија, израђена по једној немачкој оперети; Покондирену тикву (1838); Женидбу и
удадбу (1841) где слика конвенционалне и буржоаске бракове из рачуна; Београд некад
и сад (1853), веран и пријатан приказ патријархалног нараштаја и новог нараштаја који
је ушао у културу. Од нарочите су вредности Родољупци, горка сатира лажног и
фразеолошког патриотизма, приказ свега онога што се показало фантастично,
неозбиљно, површно и ружно у српском друштву приликом покрета из 1848. Према
дотадашњој драмској традицији се односи са уважавањем сажимајући и
превладавајући већ постојеће.
У новије време наше занимање за Стеријину књижевност се наставља пре свега у

тренутку када нам је више осветљен и његов песнички опус. Поетски рад овог песника
пак налазио се на самом почету стваралачог века и на његовом крају. Песништво
Јована Стерије Поповића дуго је било непознато или запостављено, посебно ако се
узме популарност драмских жанрова овог писца, или управо због тога.
У збирци песама Даворје (1854) једна група песама узима као своју доминантну
тему личности и догађаје из историје (историозофске). Код друге скупине песама може
се говорити о општељудској судбини и унивезалном становишту са погледом на човека,
предмет је човек уопште, његова судбина, положај у свету, деловање човека кроз
призму моралности и најзад збивање са човеком као судбинско збивање. Метафора
надгробља са својим епитафским карактером односила би се на оба плана, односно, на
лично и опште.
Песма „На смрт једног зликовца“ почеће бритком иронијом, у реторичком и
ругалачком стилу: „Шта? тако брзо ни три пуна лета / Његове славе не потраја зрак, / И
као печурка, у калу зачета, / Прсну о тврди гроба мрак“. Руке које су крваве и некада
биле бич људима, које су у свету многима сејале страх, „скршене леже на леденим
грудима, / сутра да пређу у трулеж и пра“. Слика је упечатљива не само што је
изграђена на принципу контраста већ и због њене статичности и задржаности на
детаљу " на рукама покојника који је био зликовац. Лирски субјекат, на кога смо
навикли да са надређене, можда свезналачке, дискурзивне дистанце саопштава са-
пригодних патриотских комада: Торжество Србије, апотеоза обновљене Србије (1847), Сат
Краљевића Марка (1847), патриотска алегорија, у којој је позната химна Устај, устај, Србине!
99
знања у готовом и непроблематизованом облику, развија у овој песми скоро епским

замахом визију загробног живота једног упокојеног зликовца. Дантеовски, сложићемо
се, подсећа на спев.42 У „На смрт једног зликовца“ долази до одступања од
нихилистичког философског становишта које може бити доминантно у многим
стиховима Јована Стерије Поповића, а такође и демантује мишљења да је код Стерије
реч о атеистичком животном становишту. Заправо, код Стерије не постоји доследан
идеолошки систем, или боље речено систем мишљења и обликовања песничког
искуства, што му свакако даје нешто већу семантичку разуђеност песничког гласа који
нас у свакој песми фронтално води.
Постоји још нешто важно што повезује Стеријину песму са дантеовским
принципом стварања и тематизовања. „Ако се узме у обзир прва верзија песме ’На смрт
једног зликовца", објављена у Седмици 1852, посебно белешка у којој Стерија упућује
читаоце на Историју Јована Рајића, ближе на поглавље у којем се говори о Вукашину
Мрњавчевићу, постају јаснији многи стихови ове песме о владару крвнику који је
владао ни три пуна лета.“ (Матицки 1993: 134) Дакле, инспирацију за песму песник је
пронашао у личности из историјске грађе и народне епске песме, и уз то нашао за
сходно да га као зликовца треба сместити у неку врсту пакла, сетићемо се, баш као и
Данте Алигијери.
Да песник из свог живота, из биографских датости црпи мотиве и теме доказ је и
верзија песме „Честољубцу“, објављена у Седмици 1852. године, где се упозорава да се
ова песма не може олако уврстити у низ песама са општељудском тематиком. У верзији
је назначено да је настала 1848. године и да је посвећена Стеријином пријатељу
Пахомију Јовановићу, који је те године преминуо. Песма „Година 1848-а“ за наслов
добија годину у којој се збивала Француска револуција, трећа по реду, али и догађаји из
националне историје (Мајска скупштина и све њене историјске последице). Овде је
Стерија заинтересован да посматра историју уопште и конкретну историјску праксу.
Миодраг Поповић у прилогу о Стеријиној медитативној лирици повезује песму
„Сујетнику“ са песмом „Година 1848-а“ и комедијом Родољупци, претпостављајући да
је испевана патријарху Рајачићу. „Песма ’Сујетнику‘ јесте Стеријин јавни обрачун са
патријархом Јосифом Рајачићем. Одмакнут од тешких година рата (...) Стерија јасно и
без великог увијања циља на злог вођу народног покрета са малим, плавим стаклавим
очима, предосећајући да ће огромне жртве бити узалудне.“ (Матицки 1993: 135)
Стеријина намера је и у овом случају видљива: „да осуди националну еуфорију која је
донела несреће српском народу у преломним годинама мађарске буне (1848"1849), да
42
„Већ са крвничком, тешком душом клетве / Одлази на пут, страхом обузет, / Гди многе
душе, свирепства му жертве / С осветним лицем трче му на срет. // Сузе, и њине поднешене муке /
Змијама равно трзају му груд, / И с писком љутом, суве дижућ" руке / Прате га к трону свевишњем
на суд. // Тврд, неумолим, гордник негда холи, Сад исти пузи као последњи црв, / Клечећи дркће, и
за милост моли, / Ком сладост б"јаше проливати крв.“
100
свом народу саопшти истину о њему самом... одбијајући да прихвати превлађујући

глас националног романтизма, бучни глас оновремене будилачке опијености.“
(Матицки 1993: 123) Душан Иванић сматра да ,,нема у српској традицији пјесничког
дјела које би се с таквим интензитетом, и с таквом језичком енергијом усредсредило на
негативне чиниоце људског бића (...): бијес, вражда, гњев, глупост, грабеж, дволичност,
злоба, злост, јед, клевета, коварство, ласка...“ Иванић издваја лексички фонд који
Стерија користи да би побројао извитоперености људске природе. Стерија је
потентирао негативан пол људских карактера. (Иванић 2007: 22) Негација је увек
мучна, провокативна и двосмислена, позитивна дескриптивна сила. У светлу наведеног
говоримо о метафизици ништавила у Стеријином песништву, односно о могућности
метафизике ништавила. Стерија ствара један необичан књижевни амбијент
opposituma-а у коме негација живота и живљења игра пресудну улогу, у коме се човек
конституише као пре свега негативно (и несрећно) биће. Човек је код Стерије, и не
само код Стерије, местодржац ништавила како би се изразио Хајдегер.
Мотив или идеја трага наглашено је присутна у Стеријиној поезији, а овај мотив
произилази из чињеница да се ништа не може сачувати пред налетима смрти и да се
све своди на остатак, крхотину целокупне егзистенцијалне равни. Живот који бива
негиран смрћу може бити поуздан знак да живот постоји као смисао, јер одакле
разлика. Смрт као крајња граница постојања дефинише човека. Смрт је истовремено и
коначан тренутак за индивидуу и њен приватни чин, али још пре тога, смрт је општи
тренутак или тренутак општости и нужности, како се Јован Христић изражава.
Песма, лирски запис, уједно и епитаф „Надгробије самоме себи“43 збраја
свеколико искуство Стеријиног песничког субјекта. У петом и шестом стиху исте песме
(„Пламен кратко траје, / Вечно гаси се“) слути се мисао Хераклита који говори да је
свет настао из ватре, али на основу свих Стеријиних стихова, изгледа да није битно из
чега је свет настао када је све пропадљиво, краткотрајно и нестаје. У систему
Стеријиних песама реч ништа има повлашћено место. Том речју се све обесмишљава,
али у исто време и смисао даје. Уопште надгробље се може опевати свему и сваком,
најзад и самом ништавилу што би било ништење ништења. Надгробље је једна
свемогућа перспектива из које се сагледава коначност и почетак ствари. Зато је и
могућа оцена, да кажемо и осуда, антрополошке позиције живота и живљења као и
појединачног људског покушаја да се сопственом ништавилу супростави. Присуство
човека као апсолута у својој несавршеној целокупности и у метафизици ништавила,
како каже Христић, јесу централне теме Стеријиног књижевног стваралаштва. Спознаја
43
„Ништа из ништа / Згрувано у ништа / Даје све ништа. / Шта желиш више од ишчезлог
ништа. / Пламен кратко траје, / Вечно гаси се. / Стихотворац, ретор, / Професор, правдослов, / У
књигама име / Вечно остаје ти. / Но тело нам ништа, / Ум такође ништа, / Све је, дакле, ништа /
Сенка и ништа.“
101
ништавила приближило је лирски субјекат сазнању о смрти. Смрт и историја су два

фономена у суседству. Рационалисти су хтели да у људском животу тачно и прецизно
раздвоје оно привидно од оног што је стварно. И смрт као да је била једина
перспектива која је омогућавала да се свако непосредно искуство превазиђе дубљим и
обухватнијим разумевањем. Стеријине песме са историјском тематиком можда се
показују највише као песме рационалисте, пре свега демитологизацијом националних
и других представа јунака и историјских догађаја. Стеријин лирски субјект сагледава
историјску и личну димензију човека имајући све време претензију да поглед на све
уопшти и да да мисао поводом свега. Тај лирски субјект тематизује ништавило,
меланхолију, антрополошке теме на начин антрополошког песимизма. Поводом
драмског дела опуса Јована Стерије Поповића не би се смело искључити исто
проблематизовање човека и његове судбине, државе и историје. Реторични
декламаторски глас усаглашава свој однос наспрам поједниначног и општег: страсти и
нагони, хировитост и други индивидуални етички комплекси постављају се у исту
проблемску раван са питањима националног, историјског и антрополошког.
Литература:
1. Деретић Јован (2007). Историја српске књижевности, Београд: Sezam Book.

2. Иванић Д. (2007). Огледи о Стерији, Београд: Друштво за српски језик и
књижевност Србије.
3. Матицки, М. (2002). Поповић, Ј. С.: Даворје (ЦД, књ. 5, б. г.); књ. 1-2, прир. Миодраг
Матицки, Вршац, 1993, 2002.
4. Павловић М. (2000). Есеји о српским песницима, Београд: Просвета.
5. Флашар М. (1988). Студије о Стерији, Београд: Српска књижевна задруга.
6. Христић Ј. (2005). Изабрани есеји, Београд: Српски ПЕН центар.
102
ПРЕУЗЕТО ИЗ...
Чарлс Флауер, Водич кроз бизнис комуницирање, самостално издање (Владимир

Цветановић), Београд, 2001.

УДК: 37
стр. 103-105
„ГРАМАТИКА‟ ДРУШТВЕНОГ СТАТУСА
Етикеција
У свакодневном ословљавању долази до изражаја „граматика" друштвеног

статуса. Етикеција може бити интимна, неутрална и службена, што зависи од
друштвеног статуса, ситуације и окружења говорника и саговорника.
а) Интимна етикеција (ословљавање) јасно је усмерена према уском, интимном
кругу. Реч је о обраћању онима или ословљавању оних које добро познајете.
Да ли је могућа интимна етикеција на послу? Само изузетно, и то најчешће у
приватном комуницирању, послован човек може се саговорнику обратити интимном
етикецијом: Драги мој Иване, чекам те према договору. Превелика интимност у
обраћању може битно да поремети службене односе.
б) Неутрална етикеција је у нас дуго била доста једнообразна у обраћању,
посебно ословљавању, јер је за ословљавање важила само једна – друг, међутим у
употреби веома је раширена одредница " господин, госпођа или госпођица. Неутрално
ословљавање и обраћање захтева да се у комуницирање не уносе елементи емоције и
превише жара, а често и да се изостави лични став. Док се, на пример, у интимном
обраћању никада не користи заменица Ви из поштовања, у неутралном и службеном
(поготово службеном) то се обавезно чини. Обавеза је пословног човека да се тада увек
обраћа користећи заменицу Ви.
103
"Граматика" друштвеног статуса
в) Службена етикеција је уређена двоструко: старији по рангу према млађем, и

обрнуто, и службеници у истом рангу. Код првог случаја јасно је да се мора водити
рачуна да старији по рангу уноси битне елементе у службену етикецију и обраћање.
Правило је да се у службеној етикецији увек говори Ви, тачно и детаљно наводи ранг и
испред ранга увек додаје господин – господин директор, господин инжењер…
КОДЕКС
ДОБРОГ ПОСЛОВНОГ ПОНАШАЊА
НЕМА У ПОСЛОВНОМ БОНТОНУ РАЗЛИКА

ИЗМЕЂУ МУШКАРЦА И ЖЕНЕ
ТРЕБА ОСТАВИТИ УТИСАК: — СОЛИДАРНОСТИ,

— ПОУЗДАНОСТИ,
— ЛАКОЋЕ,
— КОРЕКТНОСТИ
У ИЗРАЖАВАЊУ
ПРАВА МЕРА У СВЕМУ!
1. ПРЕДСТАВЉАЊЕ
ДУЖНОСТ ЈЕ ДОМАЋИНА ДА ПРЕДСТАВИ СВОЈЕ КОЛЕГЕ

УВЕК
• особу нижег ранга представљате особи вишег ранга, мушкарца жени;
• млађу особу представљате старијој особи и
• користите научна, службена или професионална звања, чинове, титуле.
РУКОВАЊЕ
• опште прихваћен начин поздрављања уз осмех и поглед право у очи.
ОСНОВНА ПРАВИЛА КОД ПРЕДСТАВЉАЊА:
1. Ако седите, обавезно устаните (и пословна жена устаје);
2. Увек прихватите пружену руку − стисак руке срдачан;
3. Увек се насмешите и гледајте право у очи;
4. Када се представљате своје име и презиме изговорите разговетно и без титуле;
5. Немојте седети док вас не понуде и
6. На почетку је увек у комуникацији ВИ − приступ.
104
Владимир Цветановић
ПОСЛОВНО ПОНАШАЊЕ
НА ЈАВНИМ МЕСТИМА
ГОСТУ УВЕК ПРИПАДА ПОЧАСНО МЕСТО

− ВАША ДЕСНА СТРАНА
1. На улици је почасно место док ходате оно ближе зградама;

2. У аутомобилу почасно место је на задњем седишту, са стране која је ближа
тротоару;
3. Почасно место за столом је са десне стране од домаћина;
4. У ресторан увек домаћин улази први, а гости увек први излазе;
5. Домаћин искључиво позива конобара;
6. Плаћање обавити дискретно.
ПОСЛОВНЕ ПОСЕТЕ
1. Унапред их треба уговорити и заказати;

2. Обавеза је да се стигне у заказано време;
ТАЧНОСТ ЈЕ ВРЛИНА СВИХ ОЗБИЉНИХ ПОСЛОВНИХ ЉУДИ.

3. Ако примате, увек устанете, а ако се налазите у посети немојте седати
пре него што то домаћин не понуди;
4. На крају посете треба се поздравити са свима.
105
106
КУЛТУРНА ИСТОРИЈА

УДК: 37
стр. 107-110
СВЕТЛО ОД ВАТРЕ ДО ЛЕД-А
Некада у давна времена су се људи окупљали око ватре која је представљала

центар свих дешавања када падне мрак. То се наставило и открићем петролејске
лампе, средином деветнаестог века, па све до данашњег времена, када се људи
окупљају око електричне сијалице. Питате се какве везе електрична сијалица има са
ватром? Заправо, класичне сијалице су претрпеле веома мале измене од тренутка
првог познатог коришћења 1884. године а велики број домаћинства их и даље користе.
Ако бисмо аналогију пренели на аутоиндустрију, поставља се питање да ли можете
замислити некога ко се вози аутобилом модела Бенз „Вело” (Benz „Velo”) који
направљен 1894. године.
Слика 1: Бенз „Вело модел (1894)44 Слика 2: Оригинална сијалица Томаса

Едисона45
44
http://en.wikipedia.org/wiki/File:Benz-velo.jpg
45
http://en.wikipedia.org/wiki/Incandescent_light_bulb#History
107
Светло од ватре до лед-а
Пре него што упоредимо типове сијалица потребно је да знамо како раде.
Класичне електричне сијалице
Конструкција електричне сијалице је таква да се она састоји од металног дела

који се прикључије на извор електричне енергије (у нашем подручју најчешће база Е27
или Е14). Метална база је унутра повезана жицом од волфрама. То се назива влакном и
окружено је вакуумом или инертним гасом (гас који не реагује на електрицитет). Све
се ово налази у стакленој сијалици. Када струја прође кроз металну базу, волфрам
влакно почиње да сија. Ово се дешава из разлога што се атоми ии субатомске честице
волфрама побуде и сабију, што узрокује да одају енергију у облику топлоте и
светлости. Што се више струје преноси у сијалицу, то је светло јачег интезитета, као и
топлота.
Када се ово узме у обзир долази се до закључка да класичне сијалице троше
изузетно много енергије, стварају топлоту, јако су осетљиве на лом и ударце, емитују
ИР у УВ зрачење које привлачи инсекте итд.
Штедљиве сијалице
У новије време су се појавиле комапактно флуоросцентне сијалице (compact

fluorescent lights − CFL) које троше мање енергије од класичних. Ове сијалице раде по
сличном принципу као и класичне неонске цеви. Једина разлика је у томе што је
стаклена цев увијена у многоструку спиралу које омогућавају да ове сијалице
заузимају малу површину као и класичне сијалице. Ове сијалице, у народу познате као
штедљиве, имају само једну металну базу за разлику од неонских цеви. Унутар
стаклене увијене цеви се налази мешавина аргона (запаљиви гас) и живе (тип метала).
Унутрашњост увијене цеви је пресвучена фосфорним прахом. Када струја пролази кроз
металну базу она путује кроз комаде волфрама. Он делује као електрода и преноси
струју у гас и живу. Атоми живе почињу да вибрирају и производе енергију у форми
ултраљубичасте, невидљиве светлости. Овај облик светлости затим ступа у интеракцију
са фосфорним премазом што изазива да он светли и производи светлост коју видимо.
Дакле, штедљиве сијалице троше мање енергије од класичних уз помоћ метала
живе, аргона, фосфора. Колико је жива штетна показује да су се топломери са живом
повукли из продаје а штедљиве сијалице са том истом живом вам можда светле изнад
главе. Ове сијалице емитују и ИР у УВ зрачење које привлачи инсекте.
Уколико се штедљива сијалица поломи потревно је следити упуство Агенције за
заштиту животне средине САД за одлагање сломљених компактних флуо сијалица.
• Одмах отворити прозор и напустити просторију. Минимално је
проветравајте 15 минута.
• Сакупити стаклене остатке сијалице коришћењем чврстог папира или
картона (никако голим рукама с обзиром на то да жива продире кроз кожу).
• Мале фрагменте стакла сакупити лепљивом траком.
108
• Уколико се преостали остаци усисавају, кесу из усисивача након чишћења

треба извадити.
• Под обрисати влажним папиром или крпом.
• Све предмете употребљене за чишћење, као и кесу из усисивача, треба
одложити у две добро затворене пластичне кесе.
• Одећу или постељину на које су пали делови сијалице не треба више
употребљавати, већ их треба бацити.
ЛЕД сијалице
ЛЕД је скраћеница за светлећа диоде (LED − Light Emitting Diode). Оне могу
бити направљене у разним величинама и за разне ситуације. Сваки ЛЕД је направљен
од чврстог материјала који се зове полупроводник. Када струја прође кроз
полупроводник атоми унутар њега емитују енергију у форми нама видљиве светлости.
То је једноставан и издржљиви дизајн.
ЛЕД сијалице тако троше веома мало енергије с обзиром на то да се сва енергија
претвара у светлост, а не у топлоту. Како је полупроводник од чврстог материјала
веома је отпоран на ударце и лом. Ове сијалице не садрже отровне материје, као што је
жива. Не емитују УВ и ИР зрачење те не привлаче инсекте…
Предности ЛЕД сијалица
• НИСКА РАДНА ТЕМПЕРАТУРА: ЛЕД сијалице скоро да не производе топлоту јер
највећи део струје претварају у светлост. Штедљиве сијалице прозводе мање
топлоте од обичних али и даље емитују веома велику количину топлоте. ЛЕД
сијалице самим тим смањују ризик од пожара и незгода услед контакта са њима.
• ЖИВА: како је описано штедљиве сијалице садрже живу иначе не би радиле. Ово је
добро за производњу светла, али не чини услугу заштити животне средине. Ако се
правилно не одлажу, жива може бити ослобођена у виду паре што угрожава било
коју особу или животињу која је удише. ЛЕД сијалице не садрже живу те су далеко
боље за животну околину. Многи малопродајни ланци су зауставили продају
штедљивих сијалица због коришћења живе.
• ЕНЕРГИЈА: ЛЕД сијалице користе далеко мање енергије него штедљиве, тако да се
комапактно флуоросцентне сијалице више не могу називати „штедљиве”. У у
поређењу са ЛЕД диодама тамо заиста је само један победник. ЛЕД сијалице ćе
смањити рачуне за струју знатно пружајуćи светлост која вам је потребна.
• УКЉУЧИВАЊЕ И ИСКЉУЧИВАЊЕ: штедљиве сијалице су јако осетљиве на
укључивање и искључивање. Иако је њихов животни век декларисан на око 10.000
сати, ово је значајно смањено услед паљења и гашења. ЛЕД сијалице са друге стране
нису осетљиве на укључивање и искључивање.
• ВРЕМЕ ДО ПУНОГ РЕЖИМА РАДА: Штедљивим сијалицама је потребно одређено
време да постигну радну светлост. Ово практично значи да од тренутка када
укључите штедљиву сијалицу до тренутка када ћете имати потпуно осветљење ће
109
Светло од ватре до лед-а
проћи некада и више десетина секунди. Са друге стране, ЛЕД сијалице достижу
пуно осветљење у тренутку укључивања. На местима где је потребно да светло буде
упаљено у кратком временском периоду, треба користити ЛЕД сијалице.
• ОСЕТЉИВОСТ НА ЗАГРЕВАЊЕ: штедљиве сијалице су јако осетљиве на загревање.
Уколико их користите у плафоњерама или местима где нема довољно вентилације
њихов животни век ће бити знатно краћи. ЛЕД сијалице су неосетљиве на загревање
и могу се користити и на местима где нека вентилације.
• КОРИШЋЕЊЕ НА ОТВОРЕНОМ: штедљиве сијалице могу да се користе на
отвореном, али ниске температуре могу смањити ниво осветљења. ЛЕД сијалице
неће променити интензитет светлости ни на ниским температурама.
• ВЕЛИЧИНА: Док су штедљиве сијалице спиралне (да се уштеди на простору), оне
не могу да се у величини простора упореде са ЛЕД сијалицама. Већина ЛЕД
сијалица су веома, веома мале, и стога су савршене када се користе, јер не штрче из
плафона на исти начин као штедљиве.
• ТРАЈНОСТ: штедљива сијалица може трајати импресивних 10.000 сати, али ЛЕД
сијалице могу радити чак до 60.000 сати! Ово значајно смањује трошење времена и
новца на набавку и на замене.
• СТАКЛО: ЛЕД сијалице не садрже стакло те, иако се поломе, неће оставити мале
комаде стакла на површинама до којих могу доћи деца и животиње
• УСМЕРЕНО ОСВЕТЉЕЊЕ: штедљиве сијалице немају усмерено светло. Свака
употреба која захтева спот усмерено светло не може користити штедљиве сијалице.
Једине алтернативе су халогене сијалице и ЛЕД сијалице, с тим да ЛЕД сијалице
користе и до десет пута мање енергије од халогених, те су заправо и једина
алтернатива.
• УВ И ИР ЗРАЧЕЊЕ: Лед сијалице не емитују УВ и ИР зрачење те самим тим не
привлаче инсекте у толикој мери као обичне или штедљиве сијалице. Ово је свакако
значајан фактор у летњим месецима.
• БОЈА: већина штедљивих сијалица долази са ограниченим профилима боја
(плаво/бела или обојена у жуто). Ова светлост је често непријатна за око па се
морају користити додаци како би дифузно светло побољшало изглед. ЛЕД сијалице
се могу купити у много различитих боја које су прилагођене потребама.
110
ПРИКАЗИ
Владимир Вукомановић Растегорац

УДК: 37
стр. 111-115
Приказ књиге
МНОШТВО ПРИСТУПА / ЧЕКАЈУЋИ ТЕОРИЈУ
Тумачење књижевности за децу, кључни есеји из међународне приручне енци-

клопедије књижевности за децу, приредио Питер Хант, превела Наташа Јанковић,
приређивач српског издања књиге и писац пропратних текстова Зорана Опачић,
Учитељски факултет, Београд, 2013.
Збирка текстова под насловом Understanding Children’s Literature, коју је уредио

угледни професор енглеског језика и књижевности на Универзитету у Велсу Питер
Хант, има за циљ да пружи „основне претпоставке за свако упуштање у књижевност за
децу“, да дâ „приказ практичних приступа“, те понуди „свеобухватну библиографију
како би читаоцима помогла да нађу свој сопствени, самостални и одговарајући пут“.
Тај циљ Хант је покушао да оствари избором дванаест есеја релевантних аутора (којима
је придружио и два своја – уводни текст и онај о библиографским студијама), а сви они
посредно указују на комплексност одабраног предмета проучавања.
У есеју Карин Лесник Оберстајн нагласак је стављен на конструкцију појма
детета, као и условљеност односно последице стварања тог конструкта. Како је оно што
означава означитељ дете историјски, културно, социјално, па и класно одређено, а
границе између „детета“ и „одраслог“ су флуидне, тешко је дефинисати корпус
књижевности за децу, али је тешко и одупрети се стварању конструкта који како-тако
омогућава осмишљавање овог корпуса. Суочавање теоријски претпостављене уни-
верзалности спрам реалне индивидуалности детета, коју обликују разнолика и увек
непоновљива искуства живљења, отвара и проблем идентификације дечјег читаоца са
111
Приказ књиге: Мноштво приступа / чекајући теорију
ликовима из прочитаних књига, што ће бити предмет и неких других текстова у

Тумачењу. Рад ове ауторке поникао је у оквирима културолошких студија, које
детаљније презентује Тони Воткинс у свом есеју „Контекст књижевности за децу:
историја и култура“. Поставивши питање о импликацијама конструисања прошлости,
разумевање утицаја културе на схватање историје и „измишљање“ историја 70-их
година прошлог века отворило је пут алтернативним историјским наративима и
замаглило границе међу научним дисциплинама. Оваква ситуација подстакла је развој
културолошких студија, чије одлике Воткинсова образлаже у даљем тексту: од уверења
да „стварност може да добије смисао тек путем језика или других историјски
уврежених културних система“ до примене идеологије као централног концепта „у
својству ’критичког’ или неутралног“. Потоње је увод у текст Чарлса Сарленда, који
проблематизује „невиност“ позиције књижевности за децу. Сарленд полази од
тумачења моралне сврхе књига за децу која је нужно повезана са политички
условљеним схватањем морала уопште. Проблем приказивања ликова, посебно оних
који припадају женском полу или мањинским групама, заузеће значајно место у есеју
који се потом нужно креће ка тврдњи да начин приказивања унутар текста не мора
ништа да значи док не претпоставимо могућег читаоца и поставимо питање читаочеве
идентификације, полисемичног текста и могућности контрадикторних тумачења једног
истог дела.
Премда се бави језичким и стилским обликовањем књижевних дела за децу, Џон
Стивенс сврху таквог проучавања у великој мери темељи на чињеници да на тај начин
„долазимо до ближег сазнања и о томе како се наша култура формира и где се ми у њој
налазимо“. Наглашавајући да „социолингвистичка група којој припадамо, а посебно
њене образовне структуре, теже да нам наметну суд о томе шта чини једну добру
причу, добар аргумент, добру шалу“, Стивенс говори о чиниоцима језика и стила
(„поједностављеној“ лексици и синтакси, ограниченој употреби фигуративног језика,
доминантама фокализације, жанровским регистрима и сл.) колико са намером да
испуни основну функцију лингвостилистичког описа „да допринесе задовољству које
текст пружа“ толико и са жељом да утаба пут за даље раскринкавање вантекстовних
условљености обликовања књижевних дела за децу. Стога његова интерпретација, иако
на први поглед носи обележја close readingа, има исходиште у контекстуализацији која
наличи студијама културе. Слично је и са текстом Перија Ноделмана „Дешифровање
слика: илустрација и сликовнице“. У краткој уводној речи за овај есеј, Хант ће указати
на парадоксалну позицију сликовнице унутар корпуса књижевних текстова: због своје
полифоне форме, она се сматра „јединим стварно оригиналним доприносом дечије
књижевности општој књижевности“, али је у исто време „сматрају царством мале деце,
које, као такво, не завређује озбиљну критичку пажњу“. Ноделман темељном анализом
прве слике у једној од сликовница указује на сложеност њиховог разумевања, али и на
предзнања која дете мора да има у сусрету са сликовницом да би дешифровало макар
112
део потенцијалних значења. Свест о начинима обликовања и читање сликовнице важни

су за овог аутора из два разлога: први се тиче препознавања вредности визуелног
обликовања, други подразумева то да запажање разлика између представе и реалног
света умањује могућност да се она побрка са стварношћу и(ли) несвесно потпадне под
идеологију поруке, која је имплицитно или експлицитно у њој присутна.
Питању „ко је то дете које замишљамо као читаоца“, Мајкл Бентон придодаје
питање „како то деца-читаоци реагују током процеса читања“. Наслеђе теорије
рецепције, као и друштвено-историјска, те културолошка утемељеност тумачења дела,
чине да се дискусија коју аутор представља у свом есеју разграна у више праваца:
„процес тумачења књижевног дела; како се развијамо као читаоци; типови читалачког
понашања; културолошки оријентисане студије које истражују дечје ставове;
текстуално оријентисане студеије које се баве и појмом улоге читаоца“.
Привилегован положај детињства у оквирима психоанализе чини готово
природним укључење њених достигнућа у разумевање и тумачење дела намењених
деци. Поглавље које потписује Хамида Босмаџијан „Читајући оно несвесно:
психоаналитички приступ“ има улогу водича кроз основне поставке психоанализе, чија
су достигнућа у тумачењу текстова највидљивија у разумевању народних приповедака
и бајки. Представљање основних појмова појединачних теорија – од Фројда преко
јунговске психоанализе, заступника его-психологије, па све до Лакановог повратка
Фројду и феминистичког психоаналитичког приступа – пропраћено је сажетим
илустрацијама њихове примене у тумачењу текстова за децу. С друге стране, три
области академског приступа књижевности за децу на које је утицала феминистичка
теорија у фокусу су есеја Лисе Пол. Кроз повратак заборављеним књижевним делима
уз обилато коришћење теоријско-методолошких реквизита везаних уз деридијанску
деконструкцију, али и уз наслеђе Алтисера, Бурдијеа и Лакана, „феминистички
критичари су почели да посматрају како то идеолошке претпоставке бивају
искоришћене у тексту“. Ауторка указује на то да се у остварењу циља да књижевнице
учини видљивијим феминистичка традиција служи реинтерпретацијом, реха-
билитацијом и рекреацијом књижевних дела, али и стварањем повољнијег окружења за
она која су скрајнута од стране патријархалних и колонијалних друштава.
Ослањајући се на теоријске поставке Кристеве и Бахтина, али и Калера и Барта,
Кристин Вилки проговара о категоријама интертекстуалности у књижевним делима за
децу – од текстова цитата, преко текстова имитације „који теже томе да парафразирају,
’преводе’ и замене оригинал и да поштеде своје читаоце претераног дивљења великим
писцима прошлости“ до жанровских текстова у којима су присутне одређене књижевне
конвенције. Проблем који отвара присуство интертекстуалних елемената и књигама за
децу проблем је равнотеже између онога што је потребно експлицитно рећи и онога
што може у делу да остане имплицитно назначено и тако буде позив на „слободну
интертекстуалну међуигру“. Текст Роберт Мекалум о метафиктивним и експе-
113
рименталним формама у књижевности за децу готово се логично наставља на причу о

интертекстуалности. Поменуте форме се ослањају на велики број наративних и
дискурзивних техника које се обично сматрају претешким за дечјег реципијента.
Управо њих Мекалумова представља у свом есеју, поткрепљујући то представљање
примерима из литературе за децу и указујући на њихову функцију унутар књижевног
текста. Ауторка овог есеја наглашава да уочавање, примера ради, приповедних и
ауторских коментара, наративних скокова и дисконтинуитета, mise en abyme и
средстава саморефлексије итд. подстиче дистанцирање од текста и активније стварање
његовог значења, као и увиђање његовог структуралног обликовања.
Последња два текста баве се применом књижевности за децу: Џефри Вилијамс
бави се развијањем читалачких навика, а Хју Крегоу терапијском вредношћу књи-
жевних дела. Вилијамс истиче да су у настави почетне писмености два аспекта постала
од великог значаја у новије време – „препознавање значаја семиотичког моделирања
књижевних текстова и истраживање ефеката различитих врста разговора о књижевним
текстовима“. Приступ текстовима уз које се читање учи као према сасвим неутралним
показује се као погрешан, стога што њихова садржина и њихов начин обликовања
умногоме утичу на мотивацију за читање, која је један од важних чинилаца (не)успеха
у описмењавању. У Вилијамсовом есеју акценат је стављен на значај породичног
читања књига и опонашање такве ситуације у учионици, али и на вредност вођеног
разговора о књижевном делу и његовим значењима у настави. Срж овог дела текста
исказана је ауторовом опаском да „деца могу да се извежбају да читају као да је у
датом тренутку неки лик стварно постојећи психолошки ентитет и као да постоје места
попут поноћних вртова, а са друге стране као да ту нема ничег другог сем језичке
матрице која чини извор њиховог задовољства“. Тумачење књижевности за децу
заокружује есеј који нас упознаје са библиотерапијом, методом за помагање
депримираним људима која се огледа у препоручивању књиге лицу које има известан
проблем. Крегоу тврди да људи као предност библиотерапије у односу на класичну
психотерапију обично виде то што је „безбеднија“, указујући, међутим и на препреке у
успеху библиотерапијског деловања. Наиме, тврди он, деловање библиотерапије
повезано је са (не)могућношћу идентификације, при чему остају непредвидиви
чиниоци који утичу на то да се она појави у мањој или већој мери – претерана
сличност одређеног лика са читаоцем може да буде препрека идентификацији једнако
као и потпуна различитост.
Уредничко дело Питера Ханта о коме је реч на српском језику појавило се у
преводу Наташе Јанковић, а у оквирима издавачке делатности београдског Учитељског
факултета. Есејима је придодат брижљиво написан „Речник појмова“, кроз који је
Зорана Опачић, професор на поменутом факултету и изучавалац књижевности за децу,
појаснила појмове који у самим текстовима нису детаљније обрађени, а неопходни су
за њихово разумевање. Присуство овог речника засигурно је учинило текстове унутар
114
ње приступачнијим студентима књижевности, као и онима којима књижевност или

књижевна теорија нису професионално опредељење. Кретање кроз књигу додатно је
олакшано прецизним индексом имена и појмова.
Ако се, на крају, говори о значају Тумачења књижевности за децу, можда није
лоше сетити се једне Хантове реченице из уводног текста. Он, наиме, на једном месту
каже да „можемо (и да треба) да искористимо знатну теоријску и аналитичку
апаратуру сваке дисциплине, од филозофије до психотерапије, или да треба да
развијемо критичку теорију и праксу осмишљену тачно по мери књижевности за децу“.
У испуњењу првог и недостатку другог најбоље се очитује вредност ове збирке есеја,
као и нама до сад познатих достигнућа у тумачењу књижевности за децу уопште –
тумачењу чији је она више него репрезентативни представник.
115
УПУТСТВО АУТОРИМА
УПУТСТВО АУТОРИМА ЗА ПРИПРЕМУ РАДОВА ЗА ОБЈАВЉИВАЊЕ У ЧАСОПИСУ

МЕТОДИЧКА ПРАКСА
У часопису ће бити објављени радови који нису претходно објављивани и нису истовремено поднети за
објављивање у другим часописима и публикацијама, што аутор гарантује слaњем рада.
Приспели рукопис Уређивачки одбор шаље рецензентима ради стручне процене. Уколико рецензенти
предложе измене или допуне, копија рецензије се доставља аутору с молбом да унесе тражене измене у
текст рада или да аргументовано образложи своје неслагање с примедбама рецензента. Коначну одлуку о
прихватању рада за штампу доноси главни и одговорни уредник.
За објављене радове се не исплаћује хонорар, а ауторска права се преносе на издавача. Рукописи и
прилози се не враћају. За репродукцију или поновно објављивање неког сегмента рада публикованог у
МЕТОДИЧКОЈ ПРАКСИ неопходна је сагласност издавача.
Часопис се штампа на српском језику, (ћирилицом), са кратким садржајем преведеним на енглески
језик. Радови страних аутора се штампају на енглеском језику са кратким садржајем на српском и
енглеском језику.
ОПШТА УПУТСТВА
Текст рада куцати у програму за обраду текста Wорд, латиницом, са проредом 1,5, искључиво фонтом
Times New Roman и величином слова 12 тачака (12 pt). Све маргине подесити на 25 mm, величину
странице на формат А4, а текст куцати са левим поравнањем и са увлачењем сваког пасуса за 10 mm, без
дељења речи (хифенације) и ентерима само на крају пасуса. Не користити табулаторе и узастопне празне
карактере (спејсове) ради поравнања текста, већ алатке за контролу поравнања на лењиру и Тоолбарс. Ако
се у тексту користе специјални знаци (симболи), користити фонт Сyмбол.
Насловна страна. На првој страници рукописа треба навести следеће
• наслов рада без скраћеница;
• пуно име и презиме аутора, уколико их има више треба да буду индексирана бројевима;
• званичан назив установа у којој аутор ради и место
• уколико је рад претходно саопштен на неком стручном састанку, навести званичан назив састанка,
место и време одржавања;
• на дну странице навести име и презиме, адресу за контакт, број телефона, факса и e-mail адресу
аутора ради кореспонденције.
Резиме (кратак садржај): Уз оригинални рад, на посебној страници треба приложити кратак садржај
рада обима 150-300 речи. Треба да садржи циљ рада, примењене методе, главне резултате и закључке.
Резиме се пише у трећем лицу (закњучено је, испитано је,...).
Кључне речи. Испод кратког садржаја навести кључне речи (од три до пет), уколико су синтагме,
навести их као такве, не раздвајати речи у њој.
Резиме (кратак садржај) на енглеском језику: Испод резимеа и кључних речи на српском приложити
кратак садржај на енглеском језику (Abstract) са кључним речима (Key words), и то за радове у којима је
обавезан кратак садржај на српском језику, који треба да има 150-300 речи. У тексту на енглеском језику
треба се придржавати језичког стандарда British English.
Сваки од наведених сегмената писати као посебан пасус који почиње болдованом речи.
Обим рада: Теоретски, прегледни и истраживачки радови – 30000 карактера; стручни и прегледни –
11000 карактера; извештаји, прикази, тематске библиографије– 3800-5600 карактера.
116
Упутство ауторима
Структура рада. Радове писати разумљивим јасним стилом са логичном структуром. По правилу
укључује уводни део са одређењем циља, опис методологије, приказом добијених резултата, као и
дискусију резултата са закључцима.
Рад треба да задовољи основне критеријуме који се односе на форму рада. Сваки рад мора да садржи
увод који се не нумерише. Теоријски радови морају имати нумерисане наслове и поднаслове до трећег
нивоа.
1. НАСЛОВ ПРВОГ НИВОА

1.1. Наслов другог нивоа
1.1.1. Наслов трећег нивоа
Радови који су истраживачки морају садржати три дела:
1. теоријски приступ проблему,
2. методологију рада и
3. резултате истраживања.
Рад треба да садржи закључак који може бити формулисан и као: Уместо закључка, закључна
разматрања, завршни осврти и сл
Текст рукописа. Користити кратке и јасне реченице. Превод појмова из стране литературе треба да
буде у духу српског језика. Све стране речи или синтагме за које постоји одговарајуће име у нашем језику
заменити тим називом.
Скраћенице. Користити само када је неопходно, и то за веома дугачке називе односно називе који су
као скраћенице већ препознатљиви За сваку скраћеницу пун термин треба навести при првом навођењу у
тексту. Не користити скраћенице у наслову. Избегавати коришћење скраћеница у кратком садржају, али
ако су неопходне, сваку скраћеницу поново објаснити при првом навођењу у тексту.
Децимални бројеви. У тексту рада децималне бројеве писати са зарезом, а у апстракту на енглеском са
тачком.
Јединице мере. Користи се међународни систем јединица (SI).
Табеле. Табеле се означавају арапским бројевима по редоследу навођења у тексту, са називом на
српском језику. Табеле се достављају као буду Grayscalе у JPG или TIFF формату, резолуција би пожељна
да буде 300dpi.
Фотографије. Фотографије се означавају арапским бројевима по редоследу навођења у тексту, са
називом на српском. Фотографије треба да буду Grayscalе са резолуцијом 300dpi. минималне ширине 150
mm.
Графикони. Графикони треба да буду урађени и достављени у Grayscalе у JPG или TIFF формату,
резолуција би позжељна да буде 300dpi. (Оно што је дато у графиконима, не понављати и у самом тексту.)
Тестови, наставни листови...: треба да буду урађени као слике и треба да буду Grayscalе са
резолуцијом 300dpi. у JPG или TIFF формату величине као у оригиналу.
Легенде табела, фотографија, графикона треба да су нумерисане. Оставити их у рукопису са
легендом Слика:..., Графикон:..., Табела:... (нпр. Слика 1: Учионица у којој...). Слике, графиконе, табеле
послати у засебним фајловима према предходном упутству са називом који одговара легенди.
Литература. Референце нумерисати редним арапским бројевима према редоследу навођења у тексту
према АПА стандарду (http://www.apastyle.org/).. Број референци не би требало да буде већи од 30, осим у
прегледу из литературе, у којем је дозвољено да их буде до 50. Избегавати коришћење апстракта као
референце, а апстракте старије од две године не цитирати. Референце чланака који су прихваћени за
штампу треба означити као "у штампи" (in press) и приложити доказ о прихватању рада.
117
Упутство ауторима
Цитирање. Цитира се према тзв. АПА стандарду (http://www.apastyle.org/) . За радове који имају више
од шест аутора навести прва три и et al. Подножне напомене (фусноте) треба избегавати, осим у
случајевима када је то неопходно, нпр. при тачном навођењу туђих речи, тј. када не постоји
парафразирање. Цитати дужи од 350 речи не могу се користити без писмене сагласности аутора
(издавача).
Када се исти аутор наводи више пута поштује се редослед година у којима су радови публиковани.
Уколико се наводи већи број радова истог аутора публикованих у истој години, радови треба да буду
означени словима уз годину издања нпр. 1999а, 1999б.
Избегавати навођење необјављених радова. Уколико је то неопходно, треба навести што потпуније
податке о извору.
Слање рукописа. Рукопис рада и сви прилози уз рад достављају се електронском поштом на email:
s_angelina@ikomline.net
ПРИМЕР:
Прва страница рада: Наслов, имена аутора, титуле, место...
Е пошта за контакт и остало
Друга страница рада: Резиме и кључне речи на српском
Резиме и кључне речи на енглеском
Трећа страница
и наредне: Рад
118

Metodicka Praksa Broj 1 Do 2 2015-1

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Metodicka Praksa Broj 1 Do 2 2015-1

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

МЕТОДИЧКА ПРАКСА

часопис за наставу и учење

YU ISSN 0354-9801 UDK 37

Glushych Valentina Volodymyrivna

Таrarak Natalia Grygorivna

ИМЕНИК, ЛИЧНОСТИ, ДЕЛА, ВРЕДНОСТИ

Владимир Вукомановић Растегорац

УПУТСТВА АУТОРИМА стр. 116-118

Оригинални научни рад

ЗНАЧАЈ ОДГОВОРНОГ РОДИТЕЉСТВА ЗА

Резиме: Представљено истраживање усмјерено је на анализу везе између

климе са слабљењем система вриједности, појачава се неизвјесност која ће битно

Полазне теоријске основе истраживања

Улога родитеља може сe упоредити са улогом учитеља, јер особа своја

његовати, бринути се о њему, обезбиједити му сигурну будућност, а да при том основна

промјене, и родитељи су суочени са великим промјенама. Све што се по први пут

најчешће манифестује кроз осјећај глобалне некомпетентности која представља

Циљ васпитања је изградња вриједносног система и његово поунутрашење, чиме

У најширем контексту гледано, основна намјера овог истраживања усмјерена је

па до изградње јединствене личности као крајњег продукта родитељства. У том смислу

Полазећи од постављеног задатка и хипотеза разликујемо двије врсте варијабли:

1. Психолошки селф (слика тијела)

Графикон 1. Приказ односа Графикон2. Приказ односа

Линеарна дистрибуција указује на упоредан раст, а то значи да ако расте топло-

Графикон 3. Приказ односа Т-О става оца и психолошког селфа

Један од кљичних проблема у адолесценцији јесте импусливност и слаба

Графикон 4. Приказ попустљивог става мајке и социјалног селфа

Изградња социјалног селфа, која се односи на способност емпатије са другим

Графикон 5. Приказ хладног става мајке и адаптационог селфа

На графику се види да што је мајка више доживљена као хладна, то је

Графикон 6. Приказ односа Т-П става мајке и сексуалног селфа

Графикон 7. Приказ односа Х-О става оца и сексуалног селфа

Овај резултат најбоље одсликава традиционалан приступ одгоју на нашим

1. Fulgosi, A. (1979). Psihologija ličnosti. Zagreb: Školska knjiga.

10. Kapor-Stanojlović, N. (1988). Na putu ka odraslosti. Beograd: Zavod za udžbenike i

Slađana Miljenović, MSc

THE IMPORTANCE OF RESPONSIBLE PARENTHOOD OF CONSTRUCTION

Рад је примљен 25. 2. 2015 године, а рецензиран 13. 3. 2015. године.

ORIGINS OF IDEAS OF EDUCATION OF

Formulation of the problem in general. American educational system is not like

In the time of neo-conservatism, there was a natural massive return to traditional

Gradually, the structure of the American family in relation to education of children

1. Sogrin V. V. Dzhefferson: Chelovek, myslitel', politik / V. V. Sogrin. – M.: Nauka,

Глушич Валентина Владимировна - аспирант кафедры истории педагогики и

Ключевые слова: воспитание, подростки, американская семья, родители,

Глушич Валентина Владимировна

НАСТАНАК ИДЕЈЕ О ЕДУКАЦИЈИ МЛАДИХ У АМЕРИЧКИМ ПОРОДИЦАМА

Резиме: Студија је показала да је главни проблем савремене едукације младих

Рад је примљен 1. 3. 2015. године, а рецензиран 15. 3. 2015. године.

КВАЛИТЕТ ЖИВОТА ОСОБА ТРЕЋЕГ ЖИВОТНОГ

Резиме: Старост се у многим дефиницијама означава као нормалан

ПОЈАМ СТАРЕЊА И СТАРОСТИ

Са становишта професионалног живота, постоји подјела на:

ПОЛОЖАЈ СТАРИХ ЛИЦА У ПОРОДИЦИ

ПОЛОЖАЈ СТАРИХ ЛИЦА У ДРУШТВУ

КВАЛИТЕТ ЖИВОТА СТАРИХ ЛИЦА

СТАРА ЛИЦА И СМЈЕШТАЈ У ДОМОВЕ

примају их као породицу. Самоћа, друштвена изолованост и досада карактеришу старе

задовољавања и спречавања социјалне искључености. У циљу боље заштите старих

1. Грандић. Р. (2001). Породична педагогија. Нови Сад: Слога и прелом ANATTA

MSc student Maja Rosić

QUALITY OF LIFE OF PEOPLE OF THE THIRD AGE OF LIFE AND THEIR

Summary: Age defines as a normal physiological process which occurs generally

Рад је примљен 17. 1. 2015 године, а рецензиран 4. 3. 2015. године.