12.

GRUPA
U ovu grupu spadaju slijedeći elementi: cink (Zn), kadmij (Cd) i živa (Hg).
Zajednička elektronska konfiguracija ovih elemenata je (n-1)d10ns2 ili šematski:
(n-1)d ns np

Kako su d-orbitale pretposljednjeg kvantnog nivoa i s-orbitale posljednjeg

kvantnog nivoa potpuno popunjene, ovi elementi se znatno razlikuju od ostalih
prelaznih elemenata. Imaju manje izrađene metalne osobine i niske tačke
topljenja, cink se topi na 419oC, kadmij na 321oC i živa na -38,9oC.
Elementarna živa u 6s-sloju ima vrlo stabilan par elektrona. Ova stabilnost je
uslovljena porastom naboja jezgre kroz seriju lantanida i kroz treću grupu
prelaznih elemenata. Radi toga su veze između pojedinih atoma žive tako slabe
da je živa na običnoj temperaturi tekućina.
Cink i kadmij imaju negativne vrijednosti standardnog redoks potencijala, što
znači da se lako oksidiraju, dok živa ima pozitivnu vrijednost Eo i pripada grupi
plemenitih metala. Neke osobine ovih elemenata su date u tabelama 22 i 23.

Tabela 22.: Atomski radijusi, jonski radijusi, energije jonizacije, koeficijenti

elektronegativnosti i redoks potencijali elemenata 12. grupe

Koeficije
Jonski Redoks
Atomsk Energija nti
Simbol radijus potencijal
i jonizacije elektro
element pm
radijus eV negativno M2++2e
a
pm
M+ M2+ I II
sti M(s)E0/V
(Pauling)
Zn 133,2 83 9,39 17,96 1,65 -0,7626
Cd 148,9 114 103 8,99 16,90 1,69 -0,4025
Hg 160 127 112 10,44 18,76 2,00 0,8535

Tabela 23.: Neke fizičke osobine elemenata 12. grupe

Simbol Gustoća Talište Vrelište

elementa (g/cm3) ºC ºC
Zn 7,133 420 907
Cd 8,650 321 767
Hg 13,546 -38,3 357
Cink i kadmij grade spojeve u kojima su isključivo sa oksidacijskim brojem +2,
dok živa gradi spojeve sa oksidacijskim brojevima +1 i +2. Spojevi
oksidacijskog broja +2 su posljedica elektronske konfiguracije (n-1)d10ns2. Po
ovome su elementi 12. grupe slični elementima 2. grupe periodnog sistema.
Međutim, spojevi elemenata 12. grupe imaju izraženiji kovalentni karakter što je
posljedica, već pomenutog povećanja naboja jezgre kroz serije prelaznih
elemenata, te povećane stabilnosti ns2-elektrona. Elektronegativnost cinka,
kadmija i žive raste (1,6 1,7 i 1,9), dok je kod zemnoalkalijskih metala obrnuto.
Spojevi u kojima živa ima stepen oksidacije +1 se odvode od jona Hg22+. U
stvari, živa je ovdje dvovalentna, jer svaki atom žive pravi dvije kovalentne veze
npr. u spoju Hg2Cl2:
Cl-Hg-Hg-Cl,
što znači da međusobno dva povezana atoma žive daju jon Hg22+ tj. [+Hg-
Hg+]. Jon Hg22+ se može smatrati kompleksom Hg2+-jona kao centralnog
atoma i elementarne žive kao liganda.
Sva tri elementa ove grupe daju sa halogenim elementima soli, ali su samo
fluoridi jonski spojevi, dok su ostali halogenidi kovalentni. Oksidi opće formule
MO postoje kod sva tri elementa. Bazičnost ovih oksida je manja od bazičnosti
oksida elemenata 2. grupe periodnog sistema, s tim što je ZnO amfoteran oksid.
Od ovih oksida se odvode odgovarajući hidroksidi M(OH) 2. Cink(II) hidroksid,
Zn(OH)2, je amfoteran, kadmij(II) hidroksid, Cd(OH)2, bazičan, dok Hg(II) ne
gradi odgovarajući hidroksid.
Sva tri elementa grade veliki broj soli koje se odvode od oksikiselina, a također
svi grade komplekse.
Cink i kadmij se otapaju u razblaženim kiselinama, a živa se otapa samo u
kiselinama sa oksidacijskim djelovanjem. Pošto je cink amfoteran element
rastvara se i u alkalijskim hidroksidima uz oslobađanje hidrogena.
Od ovih elemenata samo je cink potreban ljudskom organizmu. Kadmij i živa su
toksični elementi.
Cink ulazi u sastav više od 70 enzima, pa sudjeluje u mnogobrojnim
biohemijskim reakcijama u organizmu. Važan je za metabolizam karbon
dioksida, metabolizam proteina, metabolizam kostiju, a sudjeluje i u stvaranju
inzulina i nekih amino kiselina.
Preporučeni dnevni unos (RDA) za zdravu odraslu ženu je 12 mg, a za zdravog
odraslog muškarca 15 mg.
U terapiji nedostatka cinka obično se koriste oralni priparci cik-sulfata, cink-
acetata, cink-glukonata, cink-pikolinata. Cink karbonat i→ cinkov oksid se
upotrebljavaju lokalno na koži za liječenje kožnih oboljenja.
Neke se cinkove soli koriste kao komponente u dezodoransima.

CINK
Opće osobine i dobivanje

Cink se u prirodi nalazi u obliku ruda. Najznačajnije rude su: sfalerit, ZnS, i
smitsonit, ZnCO3.
Cink je plavkastobijel metal, srednje tvrdoće, na običnoj temperaturi krt, a na
temperaturi između 100 i 150oC se može obrađivati kovanjem. Dobro provodi
struju i toplotu. Na vlažnom zraku potamni uslijed stvaranja sloja oksida ili
karbonata koji ga štiti od dalje korozije. Radi toga se cink koristi za
pocinčavanje željeza koji je koroziono nepostojan materijal.
Na temperaturi oko 1300 K, cink gori na zraku plavičastim plamenom i prelazi u
cink(II) oksid:
2 Zn(s) + O2(g) → 2 ZnO(s)
Na povišenim temperaturama spaja se direktno sa halogenim elementima dajući
odgovarajuće halogenide. Sa razblaženim kiselinama reagira uz izdvajanje
hidrogena:
Zn(s) + 2 HCl → ZnCl2(s) + H2(g)
Zn(s) + H2SO4(razbl) → ZnSO4(s) + H2(g)
Sa koncentriranom sulfatnom kiselinom se dešava redoks proces:
(0) (+6) (+2) (+4)
Zn(s) + 2 H2SO4(konc.) → ZnSO4(s) + SO2(g) + 2 H2O
Redukcija sulfata sa cinkom ide i do elementarnog sumpora ili do
hidrogensulfida, što zavisi od koncentracije sulfatne kiseline i temperature pri
kojoj se reakcija izvodi. Elementarni cink se rastvara i u nitratnoj kiselini pri
čemu nastaje Zn(NO3)2, i zavisno od koncentracije nitratne kiseline i
temperature, mogu se kao produkti reakcije izdvojiti NO, NO2, N2O i NH4+:
4 Zn(s) + 10 HNO3 → 4 Zn(NO3)2 + NH4NO3 + 3 H2O
Cink se, također, dobro rastvara i u vrelim rastvorima alkalijskih hidroksida uz
oslobađanje hidrogena i nastanak tetrahidoksocinkat(II)-jona:
Zn(s) + 2 H2O + 2 OH- → [Zn(OH)4]2- + H2(g)
Elementarni cink se, koristi za pocinčavanje željeznih limova, izradu legura kao
što su mesing (legura Zn i Cu) i novo srebro (legura Zn, Cu i Ni), pri dobivanju
zlata i srebra pomoću cijanidnog postupka kao i za dobijanje hidrogena u
Kippovom aparatu. Cink se ne smije koristiti za izradu posuđa, jer su spojevi
cinka otrovni.
Spojevi cinka

Cink gradi sva četiri halogenida od kojih je najznačajniji cink hlorid, ZnCl 2.
Bezvodni, ZnCl2, se dobija zagrijavanjem elementarnog cinka u struji hlora ili
kao dihidrat ZnCl2 x 2 H2O, kada se cink ili cink(II) oksid rastvaraju u
koncentriranoj hloridnoj kiselini:
Zn(s) + Cl2(g) T ZnCl2
ZnO(s) + 2 HCl → ZnCl2 + H2O
Zagrijavanjem dihidrata, ZnCl2x2 H2O nastaje cinkov hidroksihlorid:
ZnCl2 x 2 H2O T ZnOHCl + HCl
(s) (g) H2O(g)
Cinkov hidroksihlorid, ZnOHCl, se može, također, dobiti ako se pomiješa
koncentrirani rastvor cink(II) hlorida sa cink(II) oksidom:
ZnCl2 + ZnO + H2O→ 2 ZnOHCl
Ova smjesa se lako skrutne, što se koristi u zubarstvu, za izradu plombi.
Bezvodni, ZnCl2, je izuzetno higroskopan, kao P2O5, pa se koristi kao
dehidratacijsko sredstvo.
Razrijeđena otopina cinkova hlorida djeluje kao antiseptik I u tu svrhu se
priprema 10% vodena otopina cinkova hlorida.
Cink gradi i halogenokomplekse tipa [ZnX3]-, [ZnX4]2- i [ZnX5]3- koji nisu
posebno stabilni.
Cink oksid, ZnO, se dobija vrlo lako izgaranjem cinkovih para u struji zraka:
2 Zn(g) + O2(g) → 2 ZnO(s)
Također, se ZnO može dobiti zagrijavanjem nitrata, karbonata ili hidroksida
cinka:
2 Zn(NO3)2(s) → 2 ZnO(s) + 4 NO2(g) + O2(g)
Cink(II) oksid, ZnO, je bijeli prah; koristi se kao uljana boja, tzv. cinkovo
bjelilo. Kovalentan je spoj, ne otapa se u vodi, ima amfoterna svojstva te se
otapa i u kiselinama i bazama:
ZnO(s) + 2 H+ → Zn2+ + H2O
ZnO(s) + OH- + H2O → [Zn(OH)3]- ili
ZnO(s) + 2 OH- + H2O → [Zn(OH)4]2-
Cink(II) oksid se koristi u farmaciji za pripremu preparata za liječenje kožnih
bolesti. U terapiji se koriste masti ili paste. Cink(II) oksid se također primjenjuje
kao uljana boja i kao punilo pri izradi guma.Također se primjenjuje kao uljana
boja i kao punilo pri izradi guma.

Cink(II) hidroksid, Zn(OH)2, je bijeli pahuljasti talog, koji se dobije opreznim

dodavanjem lužine otopini koja sadrži Zn2+-jone. Ovaj hidroksid je amfoteran
spoj. Otapanjem u kiselinama nastaju odgovarajuće soli Zn(II), a otapanjem u
lužinama nastaje tetrahidroksocinkat(II)-jon:
Zn(OH)2(s) + 2 H+ → Zn2+ + 2 H2O
Zn(OH)2(s) + 2 OH- → [Zn(OH)4]2-
Otapanjem Zn(II) hidroksida u odgovarajućim otopinama nastaju i drugi
kompleksni spojevi cinka. Npr. otapanjem u amonijaku nastaje tetraammincink(II)-
jon, a u otopinama cijanida, nastaje tetracijanocinkat(II)-jon:
Zn(OH)2(s) + 4 NH3 → [Zn(NH3)4]2+ + 2 OH-
Zn(OH)2(s) + 4 CN3 → [Zn(CN)4]2- + 2 OH-
Cink(II) sulfat, ZnSO4 x 7 H2O, se dobija kristalizacijom iz vodene otopine koja
nastaje otapanjem Zn, ZnO, Zn(OH)2, ZnS ili ZnCO3 u sulfatnoj kiselini. Iz
vodene otopine ZnSO4 kristalizira kao heptahidrat. Ovaj spoj ima trivijalno ime
bijela galica. Koristi se za izradu bijele boje-litopona i u medicinske svrhe.
Cink(II) sulfid, ZnS, se u prirodi nalazi kao mineral sfalerit. Dobija se
uvođenjem hidrogensulfida u otopinu Zn(II) soli, kao amorfni bijeli talog. To je
jedini sulfid bijele boje. Rastvara se u mineralnim kiselinama pri čemu se
oslobađa H2S:
ZnS(s) + 2 H+ → Zn2+ + H2S(g)
Kristalizirani cink(II) sulfid koji sadrži tragove alkalijskih hlorida i sulfida
bizmuta, bakra i mangana, fosforescira u mraku, kao i pod djelovanjem
rentgenskog i radioaktivnog zračenja, pa se koristi za detekciju ovih zračenja.
Toksičnost cinkovih spojeva je veoma mala i hronična trovanja kod radnika u
metalnoj industriji , su rijetka. Do akutnog trovanja ljudi dolazi ukoliko se
oralno unese više od 1 g neke cinkove soli.

KADMIJ
Opće osobine i dobivanje

U zemljinoj kori kadmija ima znatno manje nego cinka (1000 x manje).
Čiste rude kadmija su rijetke i najčešće su pratilac cinkovih ruda u obliku sulfida
i karbonata. Kadmij se dobija kao sporedan produkt pri dobijanju cinka. Na ovaj
način dobijeni kadmij se prečišćava elektrolitskim putem.
Kadmij je srebrenobijeli metal, koji na zraku potamni. Mekan je i može se sjeći
nožem. Otapa se lako u oksidirajućim, a teže u neoksidirajućim kiselinama. Ne
otapa se u lužinama. Otporan je na uticaj atmosferilija, pa služi kao prevlaka i
zaštita od korozije drugih metala, posebno željeza. Ne smije se koristiti za izradu
predmeta koji dolaze u dodir sa prehrambenim namirnicama, jer su njegove soli
vrlo otrovne. Kadmij se koristi za izradu niskotaljivih legura (Woodov metal:
Bi+Pb+Sn+Cd, temperatura taljenja iznosi 344 K), alkalijskih akumulatora i u
nuklearnim reaktorima, jer apsorbira neutrone i koči nuklearnu reakciju.

Spojevi kadmija

Najvažniji spojevi kadmija imaju oksidacijski stepen +2, ali gradi i neke spojeve
u kojima ima oksidacijski broj +1 i koji se odvode od jona Cd 22+, npr.,
Cd2(AlCl4)2.
Poznata su sva četiri dihalogenida kadmija CdF2, CdCl2, CdBr2 i CdI2, od kojih
hlorid i bromid kristaliziraju sa dvije ili četiri molekule vode. Poznati su i
halogenokompleksi kadmija oblika [CdX3]- i [CdX4]2-. Pokazalo se, da vodene
otopine halogenida kadmija u disociranoj i nedisociranoj formi sadrže i
kompleksne anjone. Nastajanje halogenokompleksa je intenzivnije što je
koncentracija odgovarajućeg vodenog rastvora halogenida kadmija veća.
Kadmijev oksid, CdO, je čvrsta, kristalna supstanca, smeđecrvene boje. Nastaje
izgaranjem metala na zraku:
2 Cd(s) + O2(g) → 2 CdO(s)
Ovaj oksid se može, također, dobiti zagrijavanjem nitrata ili karbonata kadmija.
Otapa se samo u kiselinama dajući odgovarajuće soli:
CdO(s) + 2 H+ → Cd2+ + H2O
Dodatkom lužine otopini kadmijevih soli, taloži se bijeli talog hidroksida,
Cd(OH)2, koji ima isključivo bazična svojstva. Ovaj hidroksid se otapa u
amonijaku i otopinama cijanida jer nastaju rastvorni kompleksi,
tetraamminokadmij(II)-jon i tetracijanokadmijat(II)-jon:
Cd(OH)2(s) + 4 NH3 → [Cd(NH3)4]2+ + 2 OH-
Cd(OH)2(s) + 4 CN- → [Cd(CN)4]2- + 2 OH-
Kadmijev sulfid, CdS, nastaje kao svijetložuti talog, uvođenjem hidrogensulfida
u otopine koje sadrže S2--jon ili dodatkom topljivih sulfida otopini Cd(II) soli:
 Cd2+ + H2S(g) → CdS(s) + 2 H+
Boja kadmijevog sulfida varira od žute do smeđe u zavisnosti od pH-sredine.
Koristi se za izradu žute uljane boje (kadmijevo žutilo). Rastvara se u
koncentriranim kiselinama uz izdvajanje hidrogensulfida:

CdS(s) + 2 HCl → CdCl2 + H2S(g)

Ne otapa se u razblaženim kiselinama.
Kamdijev sulfat, CdSO4, nastaje otapanjem oksida ili hidroksida u sulfatnoj
kiselini. Iz vodene otopine kristalizira kao CdSO4 x 8/3 H2O.
Kadmijeve soli su za čovjeka toksične već i u miligramskim dozama jer
blokiraju djelovanje nekih enzima.
ŽIVA
Opće osobine i dobivanje

Živa se u prirodi može naći kao elementarna, uprskana u stijenama u malim

količinama, ali se uglavnom nalazi u obliku sulfidnog minerala, HgS, cinabarita.
Živa se dobija prženjem sulfidne rude, pri čemu se cinabarit prevodi u, živa(II)
oksid, HgO, koji na visokim temperaturama disocira na elementarnu živu i
oksigen koji oksidira S2--jon do sumpor(IV) oksida. Ukupan proces dobivanja
žive se može pojednostavljeno prikazati jednom reakcijom:
HgS(s) + O2(g) → Hg(g) + SO2(g)
Ovako dobivena živa je vrlo čista, mada se u principu, može prečišćavati
destilacijom.
Živa je jedini metal koji je na običnoj temperaturi u tečnom stanju. Ima
srebrenobijeli, metalni sjaj i veliku gustoću (13,6 gcm-3). Tekuća živa nije
osobito hlapiva na običnoj temperaturi, ali radi izuzetne otrovnosti živinih para
treba izbjegavati njihovo dulje djelovanje. Živa se veoma dobro resorbuje kroz
kožu. Prolazi u dubinu kože gdje se oksidira i dalje širi u obliku soli.

Tekuća živa rastvara mnoge metale pri čemu nastaju legure poznate kao
amalgami, koje mogu biti u čvrstom i tečnom stanju npr., Hg-Ag, Hg-Zn, Hg-
Cu. Amalgam Hg-Ag je žitka masa koja brzo očvrsne i dobro ispunjava šupljine
radi čega se koristi u stomatologiji za izradu plombi. Živa se često primjenjuje
kao elektroda u elektrolitskim procesima. Mada je električni otpor kod žive
najveći u odnosu na ostale prelazne elemente, njena upotreba kao katode se
zasniva na izuzetnoj sposobnosti stvaranja amalagama. Živa se na zraku ne
oksidira, ali zagrijavanjem prelazi u oksid, koji se daljim zagrijavanjem ponovno
razlaže na elemente:
 2 Hg + O2(g) → 2 HgO(s)
Živa se otapa samo u oksidirajućim kiselinama, kao što je razrijeđena i
koncentrirana nitratna kiselina i vruća koncentrirana sulfatna kiselina. Vruća
razrijeđena HNO3 oksidira elementarnu živu uz višak žive, do stepena oksidacije
+1:
(0) (+5) (+1) (+2)
6 Hg(1) + 8 H+ + 2 NO3- → 3 Hg22+ + 2 NO(g) + 4 H2O
Koncentrirana nitratna kiselina uz višak kiseline oksidira živu do Hg2+:
(0) (+5) (+2) (+4)
+ - 2+
Hg(1) + 4 H + 2 NO3 → Hg + 2 NO2(g) + 2 H2O
Vruća koncentrirana sulfatna kiselina uz višak žive oksidira Hgo do Hg2+, a uz
višak kiseline do Hg22+:
(0) (+6) (+2) (+6) (+4)
Hg(1) + 2 H2SO4 → Hg2+ + SO42- + SO2(g) + 2 H2O
Elementarna živa se primjenjuje za izradu manometara, barometara i
termometara. Koristi se i za izradu živinih lampi, jer živine pare pod smanjenim
pritiskom, kada kroz njih prolazi struja, isijavaju svjetlost bogatu
ultraljubičastim zrakama.

Spojevi žive

Živa gradi spojeve sa oksidacijskim brojevima +1 i +2.

Spojevi sa oksidacijskim brojem +1

Živa gradi sva četiri halogenida sa oksidacijskim brojem +1. Živa(I) fluorid,
Hg2F2 je topiv u vodi, a vodena otopina postepeno hidrolizira:
(+1) (+2) (0)
Hg2F2 + H2O→ HgO(s) + Hg(l) + 2 HF
Ostala tri halogenida žive su spojevi netopivi u vodi i po izgledu su slični
halogenidima srebra, Hg2Cl2 je supstanca bijele boje, Hg2Br2 svijetložute i
Hg2I2 je žute boje. Živa(I) hlorid i živa(I) bromid lako sublimiraju. Od
halogenida žive(I) najvažniji je živa(I) hlorid, Hg2Cl2 (“kalomel”).
Živa(I) hlorid, Hg2Cl2 se industrijski dobija zagrijavanjem elementarne žive i
Hg(II) hlorida:
Hg(1) + HgCl2(s) →Hg2Cl2(g)
Živa(I) hlorid, Hg2Cl2, ima trivijalno ime kalomel (grčki: lijepo crn). Naime,
kalomel pocrni ako se prelije amonijakom radi izlučene elementarne žive uslijed
reakcije disproporcioniranja:
Hg2Cl2(s) + 2 NH3 → HgNH2Cl(s) + Hg(1) + NH4+ + Cl-
Živa(II) amidohlorid
Pošto se kalomel ne rastvara u vodi i kiselinama, nije otrovan. Koristi se za
izradu kalomelove elektrode. U medicini je korišten kao sredstvo za čišćenje
crijeva.
Živa(I) nitrat, Hg2(NO3)2, je jedna od najznačajnijih soli žive(I). Lako se otapa
u vodi i upotrebljava se za pravljenje reagenasa koji treba da sadrže Hg22+-jon.
Od ostalih soli žive(I), topiv je još samo živa(I) perhlorat Hg2[(ClO4)2], dok su
sulfat, hlorat, bromat i jodat znatno slabije topivi u vodi.
Živa(I) ne gradi odgovarajući oksid i sulfid. Dodatkom OH-- ili S2--jona
otopinama koje sadrže Hg22+-jone ne talože se odgovarajući spojevi žive(I), već
se radi disproporcioniranja, talože oksid i sulfid žive(II) i izdvaja elementarna
živa:
(+1) (+2) (0)
Hg22+ + 2 OH- → HgO(s) + Hg(1) + H2O
(+1) (+2) (0)
Hg22+ + S2- → HgS(s) + Hg(1)
Živa(I)-jon gradi malo kompleksnih spojeva.

Spojevi žive sa oksidacijskim brojem +2

Živa(II) gradi sva četiri halogenida, HgF2, HgCl2, HgBr2 i HgI2. Fluorid je
jonskog karaktera, dok su ostala tri halogenida spojevi kovalentne prirode.
Živa(II) fluorid, HgF2, je topiv u vodi. Kristalizira u obliku dihidrata žute boje,
HgF2 x 2H2O. Sa mnogo vode hidrolizira do živa(II) oksida:
Hg2+ + 2 F- + H2O→ HgO(s) + 2 HF
Živa(II) hlorid, HgCl2, sublimat je dobio predhodni naziv radi toga što lako
sublimira. Dobija se međusobnim djelovanjem živa(II) sulfata i natrijevog
hlorida na povišenoj temperaturi:
HgSO4 + 2 NaCl → HgCl2(g) + Na2SO4
Živa(II) hlorid je so bijele boje, topiva u vodi. Djeluje kao vrlo jak otrov. Sa
alkalijskim hloridima stvara komplekse koji se koriste kao dezinfekcijska
sredstva. Radi disocijacije kompleksa, dolazi do oslobađanja slobodnog jona
žive(II) koji djeluje dezinfekcijski:
HgCl2 + 2 Cl- → [HgCl4]2-
[HgCl4]2- ® 2+ + 4 Cl-
¬ Hg

Pošto je u kompleksu [HgCl4]2- ligand anjon jake kiseline ne dolazi do njegove

hidrolize.
U vodenom rastvoru HgCl2 nastaje kompleksna kiselina uslijed čije disocijacije
rastvor reagira kiselo:
HgCl2 + H2O→ H+ + [HgOHCl]- + Cl-
Živa(II) hlorid reagira se plinovitim amonijakom dajući bijeli talog diammin
živa(II) hlorida:
HgCl2(s) + 2 NH3(g) → [Hg(NH3)2]Cl2(s)
Ovaj spoj, sa koncentriranim otopinama amonijaka prelazi u rastvorivi
kompleksni tetramminživa(II)-jon:
Hg(NH3)2Cl2(s) + 2 NH3 → [Hg(NH3)4]2+ + 2 Cl-
Sa otopinama amonijaka živa(II)-hlorid daje direktno živa(II) amidohlorid.
Živa(II) bromid, HgBr2 je bijeli talog, slabo topiv u vodi, sa viškom Br--jona
daje kompleksni tetrabromomerkurat(II)-jon:
HgBr2(s) + 2 Br- → [HgBr4]2-
Živa(II) jodid, HgI2 ima dvije modifikacije crvenu i žutu. Živa(II) jodid nastaje
kao crveni talog, kada se u rastvor HgCl2 doda rastvor kalijevog jodida:
HgCl2 + 2 I- → HgI2(s) + 2 Cl-
Lako se otapa u višku kalijevog jodida pri čemu nastaje bezbojni kompleksni jon
[HgI4]2-:
HgI2(s) + 2 I-→ [HgI4]2-
Lužnata otopina tetrajodomerkurat(II)-jona je Nesslerov reagens (K2 [HgI4] +
KOH) koji služi u analitičkoj hemiji za određivanje amonijaka. Ukoliko je
prisutan amonijak u vodi, nastaje smeđi talog jodida Millonove baze [Hg2N] I
x H2O:
2 [HgI4]2- + 3 OH- + NH3 → [Hg2N] I x H2O + 2 H2O + 7I-
Sa vrlo malim količinama amonijaka, otopina će se obojiti žuto.
Živa(II) oksid, HgO, je prah koji je poznat u žutoj i crvenoj boji, što nisu dvije
altropske modifikacije ovog spoja, već je različita boja uslovljena veličinom
čestica. Nastaje zagrijavanjem žive blizu temperature njenog ključanja u
prisustvu zraka, a daljim zagrijavanjem nastali HgO se razlaže na elementarnu
živu i oksigen:
2 Hg + O2(g) → 2 HgO(s)
Osim toga, pošto Hg(II) oksid, ima bazična svojstva, može se dobiti i
djelovanjem alkalijskog hidroksida na živa(II) hlorid:
HgCl2 + 2 OH- → HgO(s) + 2 Cl- + H2O
Živa(II) oksid se otapa zagrijavanjem u otopinama halogenid-jona izuzev
otopina fluorida:
HgO(s) + 4 I- + H2O → [HgI4]2- + 2 OH-
Živa(II) sulfid, HgS, se u prirodi pojavljuje kao mineral cinabarit. Taloženjem iz
rastvora Hg2+-jon sa sulfid-jonom nastaje crni talog živa(II) sulfida koji
predstavlja nestabilnu modifikaciju ovog spoja. Crni talog živa(II) sulfida se
otapa u višku S2--jona pri čemu nastaje ditiomerkurat(II)-jon:
HgS(s) + S2- → [HgS2]2-
Ovaj kompleksni jon hidrolizira sa viškom vode uz nastajanje crvene
modifikacije živa(II) sulfida:
[HgS2]2- + H2O → HgS(s) + HS- + OH-
Hidroliziranje se intenzivira grijanjem ili dodatkom amonijevog hlorida NH4Cl,
a eventualni višak S2--jona treba izbjegavati jer on otapa hidrolizom nastali
HgS.
Živa(II) nitrat, Hg(NO3)2, se dobija rastvaranjem živa(II) oksida u nitratnoj
kiselini:
HgO(s) + 2 HNO3 → Hg(NO3)2 + H2O
ili rastvaranjem elementarne žive u razblaženoj nitratnoj kiselini u višku, na
povišenoj temperaturi.
Ova so je jonski spoj, u vodenoj otopini je jako joniziran. Da bi se spriječčila
hidroliza Hg2+-jona, vodena otopina ove soli se zakiseli nitratnom kiselinom.
Osim već pominjanih kompleksa, najznačajniji su cijanokompleksi žive(II), npr.
[Hg(CN)4]2--jon koji nastaje otapanjem, živa(II) oksida, u otopinama koje
sadrže cijanid-jon. Kada je HgO u višku, nastaje prvo živa(II) cijanid Hg(CN)2,
koji je vrlo slabo disociran.