Komsijski pragovi

KOMSIJSKI PRAGOVI
Meho se zove Mehmedalija i ne bi mu pravo kad sam ga ja po mostarski prekrstio u Mehu,al se
naviko,a Sutka je Suada al su je još kuċi u Zalugu svi zvali Sutka pa nisam imo šta kratit…
Sav njihov Svijet do rata bijaše između par brda i komšijskih i rodbinskih pragova. U po dana u
po ponoci si mogo doċ uċ, pojest popit zajmit,posjedit nako... niko nije ključo zatvaro i
katančio…svak vjerovo svakom…kad imam ja ima i komšija…
More prvi put su vidjeli kad ih prozorski gradski autobus na izdisaju, pun njihovih sumještana sa
dvoje dječice dopelja u splitsku luku i trajekt prebaci na Brač.
Ko nikom nije kriv,najviše je kriv,pa su se oni prije plavog mora nagledali mnogo jada i uniformi
razne boje..Ne znaš ko su gori oni što napadaju il oni što te brane,sve po tebi…i jednim i drugim
smetaš da se rahat biju..
Bistrine nije nedostajalo al Meha završi samo osmoljetku jer mu se u grad nije išlo a Sutka samo
četri razreda ,jer joj njeni nisu dali,šta ċe žensku škola da pametuje, pa su geografiju učili uz put
na ubrzanom kursu po sačekušama,ċek pointima i policijskim i graničnim postajama,na radiju i
televiziji što su ih po vazdan slušali i gledali, po unesreċenim i vojskama pregaženim i užeženim
mjestima.
I kad nema povratka,valja dalje jer Velik je Svijet kad nigdje nisi dobro došao.
Australija,Amerika,Turska, Pakistan su se smješili u Turističkih vodiča za izbjeglice,a nekako
najbliže u mislima bi Ankona i Italija,jer veli čovjek neċe vječno,a iz bližeg se bliže vratit u
Zalug….
I bliže ne bi bliže veċ svaki dan sve dalje I dalje…. sa broda u voz,iz voza u autobus pa u
centar….jedan, drugi treċi…pa opet voz bus..pa jedna zemlja druga treċa,pa Holandija……
Bog te mazo Holandija,opet more……more i kiša…daleko je Brač a Zalug još dalje…. Al bi sve
drugo u red u toplu, u suhu i nije se gladno,čak i djecu povedoše u školu….a govoriše da se
more i ostat,da se mogu dobit papiri,kuċa poso….
I bi i to….i papiri i kuċa..i to kakva da bi Sutki pozavidile sve one iz Begova sela što nisu htjeli sa
njom govorit,što je sirotinja bila….
A kuċa je bila radnička holanska,u nizu ,građena godina tridesetih prošlog vijeka,do tad tri put
izrentirana ,al svoja ko palata,još dvorište i iza avlija za sjest ,za sasadit rastike i paprika…
A kuċa bi prazna u početku i svaki dan se punila,starim stvarima što su ih holanđani donosili ,
darivali…i Sudka je svemu davala mjesto ,čistila,brisala,ribala,zastirala i prostirala…..i bila
zafalna….
”E fina svijeta ljudi moji,ovo mi ne bi ni najrođeniji…”
I pravila je Sutka kolače, sukala pite,pekla kafe i časċavala da nekako izmiri dug,izegali,da bude
ljudski, da počasti , da ugosti…A Holanđani gosti zafalni sve pojedu sve im LEKKER,ne
razumijes ih al vidiš da im je drago….pa ona veli kad ovako slatko jedu,zamotat cu im nek kuċi
ponesu…
I tako se neki udomaċili da nisu više ni kucali,veċ po naški dođju iza kuċe,doduše naučiše da se
izuju i da sve što na stolu ponuđeno da ne moraju za svaki zalogaj da pitaju….
I svaki dan išlo na bolje djeca u školu,Meha dobio poso u fabrici,Sutka u par kuċa prašinu
skidala i osta neka para…pa Meha kupi Ford fijestu…
I odjednom nema Holanđjana….jesu malo i dodijali al kuċa gluha bez njih,pa se zapitaše Meha i
Sutka šta su sad pogriješili,da nisu ljude čime uvrijedili.pa jes ovo,pa nije ono…aj jebaji ga došli
ne došli…
I bi nedelja i Meha prvo šlaufom izmio Fijesticu pa je uzeo glancat ko da je Rojs-rojs…baš mu
muteber što ne mora druge molit i biciklom se svugdje vozat…i taman on zanio se i zviždi”Ah
moj Aljo crne oči” kad čuje komšiju Jana koga je on Jusuf zvao da ga lakše upamti…
“Dobro jutro(u Holandiji je dobro jutro sve do podne),vidim ponovio si se….”
“Ma jesam evo…..82 godište…..”
I riječ po riječ shvati Meha što mu Juse više nema….Sjeba mu dan,a on mislio da nisu ljudi
svugdje isti,da vide čovjeka a ne stvari….
”Al neka… doš ti Jusa…”
I dođe Jan,al ne ozad veċ pozvoni na ulazna vrata,kao došo nešto da kaže šta bi bilo dobro da
u opštini zatraže… a bezbeli došo da nešto prošnjuha,ispipa i ispita…..jebo takog čojeka….
I sjede I on I Meha I Sutka….,ni kafe,ni himbera ni čase vode na stolu,nako na suho ko fol
pričaju…Visi u zraku da ne štima,al Jan ko da nije shvatao da kad se donekle dođe, nema više
povratka…..I u neka doba Jan ċe:
“Sudka ….kafa….”
“Kafa je u kafeu kod crkve” reče Sutka holandski I odlazeci sebi na naški ,puna ko puška,u
njedra ”što si je ti u Sutke popio popio”
Jan još sekund posjedi i ode.
I dan danas su komšije,dvadeset godina,al po holandski..Dobar dan za dobar dan…do praga,al
ne dalje….daleko je ,nikad dalje Zalug i komšijski pragovi…
Zdenko Boškoviċ, 2013-05-12
Iz neobjavljene zbirke"Singerica i druge price Zdenka Boskovica"