Na velikom putničkom parobrodu koji je u ponoć trebalo da krene iz Njujorka za Buenos Aires vladala je

uskomešanost i živost, uobičajena za poslednji sat pred polazak. Gosti sa kopna, koji su došli da isprate svoje
prijatelje tiskali su se na sve strane, telegrafisti s naherenim kapama jurili su kroz društvene prostorije izvikujući
imena, unošeni su koferi i cveće, deca su radoznalo trčala uz i niz stepenice, dok je orkestar, ne obraćajući pažnju
na opštu vrevu. svirao deck-show.
Ja sam, u razgovoru s jednim poznanikom, stajao malo po strani od ove gužve na promenadnoj palubi, kad blizu
nas dva ili tri puta oštro blesnu blic; neka prominentna ličnost očigledno je pre odlaska još na brzu ruku davale
intervju za koji su je fotografisali. Moj prijatelj pogleda u onom pravcu i nasmeši se.

„ S vama je na brodu jedna, retka zverka, Čentović.”

I pošto sam ga ja, očigledno, pogledao s priličnim nerazumevanjem, on dodade:
„Mirko Čentović, prvak sveta u šahu. Igrao je na turnirima širom Amerike, s istoka na zapad, a sad ide u Argentinu,
u nove pobede.”

Tad se i ja setih ovog mladog velemajstora, pa čak i nekih detalja iz njegove munjevite karijere; moj prijatelj,
pažljiviji čitalac novina od mene, dopunio me je čitavim nizom anegdota. Pre otprilike godinu dana Čentović je
preko noći stao u red najrenomiranijih majstora šahovske umetnosti, Aljehina, Kapablanke, Tartakovera, Laskera,
Bogoljubova. Od vremena kada se 1922. godine na turniru u Njujorku pojavio Reševski, sedmogodišnje čudo
od deteta, nije se dogodilo da neka anonimna ličnost do te mere uzbudi duhove osvajajući mesto među samim
zvezdama. Jer, izgleda da intelektualne osobine ovog mladića zaista nisu od početka obećavale tako blistavu karijeru.
Ubrzo je procurila tajna da velemajstor u privatnom životu nije u stanju da na bilo kom jeziku napiše rečenicu bez
pravopisnih grešaka, a jedan od njegovih gnevnih kolega pakosno se rugao da je njegova neobrazovanost u svim
oblastima podjednako univerzalna”. Bio je sin nekog ubogog Jugoslavena, brodara na Dunavu, čiju je malu barku
jedne noći razneo parobrod za prevoz žita; posle očeve smrti, na dvanaestogodišnjeg dečaka sažalio se sveštenik iz
ovog zabitog mesta i uzeo ga k sebi; dobri paroh iskreno se trudio da nerazgovorljivom, turobnom detetu širokog
čela pomogne da kod kuće nauči ono što nije bio kadar da savlada u seoskoj školi. Ali napori su bili uzaludni. U
slova, koja su mu sto puta objasnili, Mirko je i dalje gledao kao u nešto sasvim nepoznato; njegov spori mozak
nije uspevao da se usredsredi čak ni na najjednostavnije predmete u nastavi. U .svojoj četrnaestoj godini morao
je pri računanju da se pomaže prstima, a čitanje neke knjige ili novina predstavljalo je i za već stasalog mladića
poseban napor. Uz sve to, ne bi se moglo reći da se Mirko opirao radu, ili da je bio jogunast. Poslušno je izvršavao
sve što mu se naredi, donosio vodu, cepao drva, radio u polju, spremao kuhinju i pouzdano, premda sa sporošću
koja je razdražavala, obavljao sve što se od njega tražilo. Ali dobrom parohu je kod ovog nastranog dečaka
najviše smetala njegova potpuna nezainteresovanost. On se ničega nije hvatao bez posebnog naloga, nikada nije
postavio nijedno pitanje, nije se igrao s drugim dečacima, niti je pokušavao da se nečim zabavi ukoliko mu to ne
bi bilo izričito naloženo; čim bi završio s obavezama u kući, nepomično bi zaseo na neku od stolica u sobi, s onim
praznim pogledom kakav imaju ovce na paši, ne uzimajući ni najmanjeg učešća u zbivanjima oko sebe.
Dok bi sveštenik uveče, dimeći na svoju dugu seljačku lulu, igrao tri uobičajene partije šaha sa žandarmerijskim
narednikom, plavokosi dečak slamnatih vlasi sedeo bi nemo pored njih i na izgled pospano i ravnodušno ispod
svojih teških kapaka zurio u crno-belu tablu. Jedne zimske večeri, dok su dva partnera sedela udubljena u svoju
partiju, sa seoskog puta dopre sve bliži zvuk praporaca. Jedan seljak, sa kapom svom belom od snega, uđe žurno
u kuću; njegova stara majka, reče, leži na samrti i on moli paroha da odmah pođe s njim kako bi joj dao poslednje
miropomazanje.
Paroh spremno ustade. žandarmerijski narednik odluči da do kraja ispije svoju kriglu piva, pripali pre polaska još
jednu lulu i poče polako da obuva svoje teške čizme sa sarama, kad mu pade u oči da Mirko ne skida pogled sa
započete partije.
„ Šta je, hoćeš da odigramo do kraja?” našali se, više nego uveren da dremljivi dečak ne ume da povuče nijedan
ispravan potez. Mirko bojažljivo podiže pogled, klimnu glavom i sede na parohovo mesto. Posle četrnaest poteza
narednik je bio pobeđen, a morao je priznati da za svoj poraz ne može da krivi neku svoju nepažnju. Druga partija
nije ispala ništa bolje.
„ Varlaamov magarac!” uzviknu iznenađeno paroh po svom povratku i objasni naredniku, za koga se ne bi moglo
reći da je naročito dobro poznavao Bibliju, da se slično čudo već dogodilo pre dve hiljade godina, kad je jedno
nemo biće iznenada progovorilo jezikom mudrih. Iako je bilo već prilično kasno, paroh ne izdrža, nego pozva na
dvoboj svog gotovo nepismenog famulusa. Mirko i njega pobedi bez muke. Igrao je žilavo, sporo, bez uzbuđivanja,
nijednom ne podigavši pognuto široko čelo . Ali igrao je s neporecivom sigurnošću; ni žandarmerijski narednik ni
paroh nisu uspeli da ga tokom natrednih dana nadigraju. Paroh, koji je bolje od ikoga drugog mogao da proceni
koliko je njegov pitomac inače zaostao, živo požele da vidi hoće li ova jednostrana obdarenost izdržati stroži ispit.
Pošto je odveo Mirka kod seoskog brice da mu podšiša čupavu, kao slama plavu kosu, kako bi ga i bar unekoliko
upristojio da se može pojaviti pred svetom, povezao ga je saonicama u susednu varoš, gde su se u gostionici na
glavnom trgu u jednom uglu okupljali pasionirani šahisti kojima on sam svojim iskustvom nije bio dorastao.
Krug domaćih nije se malo začudio kad je paroh uveo petnaestogodišnjeg plavokosog dečaka rumenih obraza,
obučenog u jagnjeći gunj s krznom okrenutim unutra i obuvenog u teške čizme sa visokim sarama; plašljivo
spuštenih očiju, dečak je u čudu stajao u jednom uglu dok ga nisu pozvali za jedan od šahovskih stolova.
U prvoj partiji Mirko je potučen jer kod dobrog paroha nije imao prilike da vidi takozvano sicilijansko otvaranje.
U drugoj partiji već je remizirao protiv najboljeg šahiste . Počev od treće i četvrte, pobeđivao ih je sve bez
razlike. Dabome, u maloj jugoslovenskoj provincijskoj varoši uzbudljive stvari događaju se krajnje retko; zato
je za okupljenu uglednu gospodu prvi nastup ovog seljačeta-šampiona morao biti prava senzacija. Jednodušno
je odlučeno da ovo čudo od deteta neizostavno ostane u gradu do sledećeg dana, da bi ga upoznali ostali članovi
šahovskog kluba, a pre svega da bi o njemu bio obavešten stari grof Simčić, fanatični šahista. Paroh, koji je na
svog pitomca gledao s novoprobuđenim ponosom, ali ipak nije hteo da ga radost pronalazača omete u vršenju
njegove nedeljne službe, izjavi da je spreman da ostavi Mirka u gradu, da se još jednom isproba. Mladi Čentović
smešten je u hotel o trošku šahovskog kluba i te večeri je prvi put u životu video engleski klozet. Sutra po podne,
sala za šah bila je dupke puna. Mirko je četiri časa nepokretno sedeo za šahovskom tablom i ne izgovarajući ni
reč, čak i ne podižući pogled, pobeđivao jednog igrača za drugim; najzad je predložena simultana partija. Bilo je
potrebno malo sbrpljenja da bi neupućeni momak shvatio da u takvoj partiji jedan igrač istovremeno igra protiv
nekoliko drugih. Ali, čim je shvatio, brzo se snašao u novom zadatku; u svojim teškim škripavim cipelama polako
je išao od stola do slola i najzad od osam partija pobedio u sedam.
Tada počeše velika savetovanja. Premda novi šampion strogo uzev nije pripadao ovom gradu, domaći nacionalni
ponos živo se razbuktao. Možda je najzad malom gradu, čije je postojanje na zemljopisnoj karti dotle retko ko
primećivao, pripala čast da pošalje u svet jednog slavnog čoveka. Jedan agent, po imenu Koler, koji je inače
ugovarao gostovanja raznih šansonijerki i drugih pevačica u garnizonskom kabareu, izjavi da je, ukoliko se nađe
novčana pomoć za godinu dana, .spreman da mladom čoveku obezbedi stručno obrazovanje u Beču, kod jednog
svog poznanika, izvanrednog malog majstora. Grof Simčić, koji za šezdeset godina svakodnevnih šahovskih
pairtija nikada nije sreo tako neobičnog protivnika, odmah dade traženu sumu. Tako tog dana otpoče čudnovata
karijera ovog brodarskog sina. Posle pola godine Mirko je savladao sve tajne šahovske tehnike, ali sa jednim
čudnim ograničenjem, koje je kasnije u stručnim krugovima mnogo spominjano i na čiji je račun izrečena mnoga
podrngljiva reč. Jer Čentović nikada nije uspeo da partiju odigra napamet, ili, kao što se stručno kaže - na slepo.
Bio je savršeno nesposoban da bojno polje postavi u neograničeni prostor fantazije. Uvek je morao imati pred
sobom crno-belu tablu sa šezdeset četiri kvadrata i trideset dve figure; i u vreme kada je već stekao svetsku slavu,
on je uvek nosio mali džepni šah na sklapanje, da bi, kad poželi da rekonstruiše neku majstorsku partiju ili da reši
neki problem, mogao sebi predočiti položaje figura. Ovaj defekt, sam po sebi beznačajan, otkrivao je nedostatak
imaginacije i o njemu se u uskom krugu diskutovalo isto onako živo kao kad bi se među muzičarima pokazalo da
jedan istaknuti virtuoz iH dirigent nije u stanju da svira ili diriguje bez otvorene partiture. Ali ova neobična osobina
ni u kom slučaju nije zaustavila Mirkov zapanjujući uspon. Sa sedamnaest godina već je imao svu silu šahovskih
nagrada, sa osamnaest je pobedio na mađarskom prvenstvu, a sa dvadeset konačno i na svetskom. Najodvažniji
šampioni, od kojih je svaki po intelektualnoj obdarenosti, fantaziji i smelosti bio neizmerno nadmoćniji od
Čentovića, podlegali su njegovoj žilavoj i hladnoj logici kao što je Napoleon podlegao tromom Kutuzovu, a
Hanibal Fabijusu Kunktoru, o kome Livije piše da je u detinjstvu takođe pokazivao upadljive crte flegmatičnosti i
imbecilnosti. Tako se dogodilo da je u uzorni krug majstora šaha, koji je okupljao ljude najrazličitijih intelektualnih
sposobnosti - filozofe, matematičare, mozgove računske, imaginativne i Često stvaralačke - prvi put ušao jedan
potpuni autsajder, trom seoski momak, težak na jeziku, iz kojeg ni najspretniji novinar nikada nije uspeo da izvuče
nijednu upotrebljivu reč. Ali, ako je već m˜rao novinama uskrratiti mudre izreke, Čentović je to ubrzo nadoknadio
bogatim anegdotskim materijalom. Jer, tu nije bilo pomoći: onog sekunda kad bi ustao od šahovske table, za
kojom je bio majstor bez premca, Čentović je postajao groteskna i gotovo komična figura; u prkos svom svečanom
crnom odelu, pompeznoj kravati s malo prenaglašenom bisernom iglom i mukotrpno manikiranim noktima, on je
po ponašanju i manirima ostao isti onaj ograniČeni seoski momak koji je u selu čistio parohovu kuću. Nespretno
i upravo bestidno trapavo on je, na uveseljenje i ljutnju svojih kolega, sa sitničavom i često čak nepristojnom
lakomošću nastojao da iz svoga dara i slave izvuče sav novac koji se iz toga mogao izvući. Putovao je od grada do
grada, odsedao uvek u najjeftinijim hotelima, igrao u najžalosnijim klubovima samo ako su pristadali na honorar
koji je on tražio; nije se ustezao da se fotografiše za reklamu sapuna, pa je čak, ne obraćajući pažnju na podsmeh
svojih konkurenata, koj˜ su znali da nije u stanju da tačno napiše ni tri rečenice, prodao svoje ime za jednu
Filozofiju šaha koju je, u stvari, neki mali student iz Galicije napisao za dovitljivog izdavača. Kao i svim žilavim
prirodama, i njemu je nedostajao svaki smisao za smešno; otkako je pobedio na svetskom prvenstvu, smatrao je
sebe najvažnijim čovekom na svetu i svest da je na njihovom vlastitom terenu polukao sve te pametne, vis.prene,
blistave i savršeno pismene govornike, a pre svega opipljiva činjenica da zarađuje više od njih, preobrazili su
njegovu prvobitnu nesigurnost u hladan ponos koji se najčešće nezgrapno ispoljavao.
„ Ali savršeno je razumljivo što je tako nagla slava ošamutila tako praznu glavu!” zaključio je moj prijatelj, pošto
mi je ispričao nekoliko klasičnih primera Č:entovićeve detinjaste prepotencije.
„ Kako da dvadeset jednogodišnje seljače iz Banata ne digne nos kad odjednom s nekoliko poteza na drvenoj tabli
za nedelju dana zaradi više nego celo njegovo selo za godinu dana seče drva i najcrnjeg argatovanja? A zatim,
neko ko i ne sluti da su na svetu ikada postojali jedan Rembrant, Betoven, Dante, Napoleon, nema nikakvog
razloga da sebe ne smatra velikim čovekom. U svom ograničenom mozgu taj momak zna samo jedno - da već
mesecima nije izgubio nijednu šahovsku partiju, a pošto i ne sanja da osim šaha i novca na svetu postoje i druge
vrednosti, on ima sve razloge da bude oduševljen sobom.” Priča moga prijatelja morala je probuditi moju naročitu
radoznalost. Mene su celog života zanimale sve vrste monomanije, ljudi zaljubljeni u jednu jedinu ideju; jer. što
se više neko ograničava, utoliko je, s druge strane, bliži beskonačnome; upravo takvi tipovi što prividno stoje po
strani od sveta, grade, kao termiti, od svoje posebne materije čudnovate i odista jedinstvene svetove u malom.
Zato nisam krio svoju nameru da tokom dvanaestodnevne plovri.dbe do Rija pobliže proučim ovaj čudnovati
primerak: intelektualne jednostranosti. Ali moj prijatelj me je upozorio:
„ Ne gajite preterano nade. Koliko ja znam, još nikome nije pošlo za rukom da iz Čentovića. izvuče bilo kakav
psihološki materijal. U svojoj beskrajnoj ograničenosti ovaj prepredeni Seljak i te kako ima mozga: on ume dar
izbegne bruku; njegova je tehnika sasvim jednostavna: izbegava svald razgovor, osim sa zemljacima iz svog
društvenog kruga, koje nalazi po malim krčmama. Kad nanjuši obrazovanog čoveka, uvuče se u svoju kućicu,
kao puž; tako niko ne mož,e da se pohvali da je ikada on njega čuo neku glupost, ili izmerio, kao što kažu,
bezmernu dubinu njegovog neznanja.” Moj prijatelj je zaista bio u pravu. Tokom prvih dana putovanja pokazalo
se da je Čentoviću nemoguće prići bez grube nametljivosti, kojoj ja ipak nisam sklon. On je, ponekad, doduše,
šetao promenadnom palubom, ali uvek sa rukama prekrštenim na leđima, u stavu ponosite utonulosti u sebe, kao
Napoleon na onoj poznatoj slici; osim toga, svoja peripatetička kruženja palubom obavljao je uvek tako žurno i
nervozno da bi čovek morao u kasu trčati za njim ako bi želeo da mu se obrati. U društvenim prostorijama, opet,
u baru, ili u salonu za pušače, nikada se nije pojavljivao; na moje poverljivo raspitivanje, stjuard mi je saopštio da
najveći deo dana provodi u svojoj kabini, za velikom šahovskom tablom, uvežbavajući i rekapitulirajući šahovske
partije. Posle tri dana počeo sam već da se nerviram što je njegova spretna odbrambena tehnika spretnija od moje
želje da mu se približim. Nikada u životu nisam imao priliku da se lično upoznam sa jednim šahovskim majstorom,
i što sam se sada više trudio da sebi predstavim taj tip čoveka, sve manje sam bio u stanju da zamislim delatnost
mozga, koja čitavog života kruži isključivo oko šezdeset četiri crno-bela polja. Naravno, za tajanstvenu privlačnost
“kraljevske igre” - tog jedinog proizvoda čovekove mašte koji suvereno izmiče svakoj tiraniji slučaja i palmine
grančice dodeljuje samo duhu, ili pre jednom posebnom obliku duhovne obdarenosti - znao sam i iz ličnog iskustva.
Ali, zar već i to što šah nazivamo igrom nije uvredljiva greška, sužavanje njegovog smisla? Nije li on i nauka,
umetnost, nešto što lebdi između tih kategorija kao Muhamedov kovčeg između neba i zemlje, jedinstvena veza
svih suprotnosti; prastar, a ipak večno nov, mehanički po svom ustrojstvu, ali ipak delotvoran samo zahvaljujući
fantaziji, ograničen u geometrijski statičnom prostoru, a pri tom neograničen u svojim kombinacijama, stalno u
razvoju, a ipak sterilan; mišljenje koje ničemu ne vodi, matematika koja ništa ne izračunava, umetnost bez dela,
arhitektura bez supstance; ali, uprkos tome, kao što se pokazalo, u svome biću i postojanju trajniji od svih knjiga
i dela; šah je jedina igra koja pripada svim narodima i svim vremenima, i niko ne zna koji bog ju je doneo na
zemlju da ubije dosadu, izoštri čula, uzbudi dušu. Gde je u šahu početak, a gde kraj? Svako dete može da nauči
njegova osnovna pravila, svaki nespretnjaković da se u njemu oproba, a ipak se u okviru tog nepromenljivo
omeđenog kvadrata javlja jedrna posebna vrsta majstora, koja se ne može porediti ni sa kojom drugom, vrsta ljudi
sa isključivo šahovskom obdarenošću, specifičnih genija kod kojih vizija, strpljenje i tehnika deluju istom onom
precizno određenom merom kao kod matematičara, pesnika, muzičara, samo su drugačije raspoređeni i povezani.
Nekada, u doba fiziognomičarskih strasti, neki Gal bi možda secirao mozgove takvih majstora šaha da ustanovi
nije li u lobanjama ovih šahovskih genija neka posebna vijuga u sivoj masi mozga, neka vrsta šahovskog mišića
ili šahovske kvržice jače izražena nego kod drugih ljudi. A koliko bi tek takvog fiziognomičara zain trigirao slučaj
jednog Čentovića, kod koga se ovaj specifični genije javlja usred apsolutne intelektualne letargije, kao zlatna žica
u stotini kilograma gluvog kamena!
U principu mi je oduvek bilo jasno da jedna tako jedinstvena, tako genijalna igra mora stvarati svojevrsne matadore;
ali ipak je teško, gotovo nemoguće zamisliti kako izgleda život jednog čoveka živog duha, koji svoj svet redukuje
na usku putanju što vodi od crnog na belo, čoveka koji svoje životne trijumfe traži u pukom pomeranju trideset
dveju figura tamo-amo, napred-natrag, čoveka za koga potez konjem umesto pionom u nekom novom otvaranju
već predstavlja veliko delo, koje mu obezbeđuje jadno ćoše besmrtnosti u budžaku neke knjige o šahu, jednog
čoveka, čoveka od duha, koji deset, dvadeset, trideset, četrdeset godina svu snagu i raspon svojih misli neprestano
ulaže u smešan napor da satera u ugao drvenog kralja na drvenoj tabli, i od toga ne poludi!
I evo, sada je jedan takav fenomen, jedan takav čudnovati genije ili zagonetna luda prvi put bio u mojoj neposrednoj
blizini, na istom brodu, samo šest kabina udaljen od mene, a ja, veselnik, čija je radoznalost u stvarima duha
išla do pasioniranosti, trebalo je da se pomirim s tim da ne mogu da mu se približim. Počeo sam da izmišljam
najapsurdnija lukavstva: recimo, da zagolicam njegovu taštinu time što bih mu, tobože, ponudio intervju za neke
važne novine, ili da igram na kartu njegove pohlepe i predložim mu unosan turnir u Škotskoj.
Ali najzad sam se setio da lovac najbrže namami tetreba ako oponaša njegov ljubavni zov; zaista, čime ću pre
privući pažnju jednog majstora šaha ako ne time što ću sam igrati šah? Ali ja nikada nisam bio neki veliki šahista,
i to iz jednostavnog razloga što sam se šahom uvek bavio samo uzgred i isključivo za sopstveno zadovoljstvo;
kada na jedan sat sednem pred tablu, moja narnera nikako nije da se naprežem, nego, naprotiv, da se rasteretim
duhovne napetosti. Ja u pravom smislu reči „ igram” šah, dok ga drugi, istinski šahisti, „ zbiljskuju”, da uvedem u
nemački jezik jednu smelu novu reč. Za šah je, kao i za ljubav, neophodan partner, a ja u tom trenutku nisam znao
da li se osim nas na brodu nalazi još neki ljubitelj šaha. Da bih ih izmamio iz njihovih rupa, postavio sam u salonu
za pušače jednu primitivnu klopku: zajedno sa svojom ženom, koja igra još slabije od mene, seo sam, čekajući,
pred šahovsku tablu. I doista, nismo povukli ni šest poteza, a jedan čovek već je zastao u prolazu, drugi je zamolio
za odobrenje da posmatra, i najzad se pojavio i traženi partner, koji me je pozvao na dvoboj. Zvao se Mak Konor,
poreklom Škotlanđanin, po struci građevinski inženjer; pričalo se da se obogatio na nalazištima nafte u Kaliforniji;
po spoljašnjosti je bio stamen čovek sa snažnim zubima i jednom sivom bojom lica, čije je izraženo rumenilo
verovatno bar delimično bilo rezultat obilatog uživanja u viskiju. Upadljivo široka, gotovo atletski snažna ramena
otkrivala su, naglost, čak i u igri, njegov karakter; jer, taj mister Mak Konor spadao je u onu vrstu uspešnih i
sobom opsednutih ljudi kojii poraz, pa makar i u najbeznačajnijoj igri, doživljavaju kao srozavanje svoje ličnosti.
Navikao da se bezobzirno probija kroz život i razmažen postignutim uspehom, taj masivni selfmademan bio je
toliko nepokolebljivo uveren u svoju nadmoć da ga je svaki otpor ljutio kao neprilična pobuna, čak uvreda.
Kad je izgubio prvu partiju, ozlovoljio se i počeo opširno i diktatorski da objašnjava da je do toga moglo doći
samo usled neke trenutne nepažnje; posle treće, za svoj neuspeh krivio je buku u susednoj prostoriji; nije mogao
da zamisli da izgubljenu partiju ostavi bez revanša. To zagriženo slavoljublje najpre me je zabavljalo; ali na
kraju sam ga podnosio još samo kao neizbežnu propratnu pojavu, koju moram trpeti da bih ostvario svoju prnvu
nameru i namamio svetskog prvaka za naš sto. Narednog dana to mi je pošlo za rukom, ali samo upola. Da li je
Čentović šetajući po palubi primetio kroz brodski prozor kako sedimo za šahovskom tablom, ili je sasvim slučajno
počastvovao salon za pušače svojim prisustvom - tek, u svakom slučaju, čim je video da se mi, nepozvani, bavimo
njegovom umetnošću, instinktivno je prišao korak bliže i sa te odmerene distance bacio ispitivački pogled na našu
tablu. Na potezu je upravo bio Mak Konor. Izgleda da je to jedno vučenje bilo dovoljno da se Čentović uveri
koliko je dalje praćenje naših diletantskih nastojanja malo dostojno njegovog velemajstorskog interesovanja. S
istim onim savršeno prirodnim gestom s kojim poznavalac knjige vraća i ne prelistavši rđav detektivski roman
koji su mu u knjižari ponudili, on se udalji od našeg stola i napusti salon za pušače. Za njega je ovo što mi
radimo dečja igrarija’, pomislio sam, malo ljutit zbog tog hladnog, prezrivog pogleda; i da bih dao oduška svom
nezadovoljstvu, rekoh Mak Konoru:
„ Izgleda da vaš potez nije baš oduševio velemajstora.”
„ Kakvog velemajstora?”
Čovek koji se podigao sopstvenim radom. Objasnih mu da je onaj gospodin što je upravo prošao pored nas
preletevši naš sto prezrivim pogledom bio velemajstor Čentović. Ali, dodao sam, nas dvojica nećemo to uzimati k
sircu i mirno ćemo prihvatiti njegov uzvišeni prezir; jer, šta da se radi, nije kruna za siromašku glavu. Ali, na moje
iznenađenje, to neobavezno saopštenje imalo je na Mak Konora sasvim neočekivano dejstvo. Primetno se uzbudio,
zaboravio je našu partiju, a njegovo častoljublje vidno je oživelo. Nije, reče, imao pojma da se Čentović nalazi
na brodu, a zatim: Čentović mu neizostavno mora biti partner. Nikada u životu nije igrao protiv velemajstora,
osim u jednoj simultanoj partiji sa četrdeset drugih; već i to je bilo strašno napeto, malo je nedostajalo da pobedi.
Pitao me je da li lično poznajem velemajstora. Ne, rekoh. A da li bih ga, nastavi on, zamolio da nam se pridruži?
Odbih, rekavši da Čentović, koliko znam, nije naročito raspoložen za nova poznanstva. A osim toga, kakvo bi
zadovoljstvo jednom velemajstoru mogla činiti partija s nama, trećerazrednim igračima? Bilo bi mi bo1je da sam
se pred tako taštim čovekom kakav je bio Mak Konor uzdržao od ovakve izjave.
On se zlovoljno zavali u stolicu i osorno izjavi da sam uopšte ne sumnja da bi Čentović prihvatio ljubazan poziv
jednog džentlmena, te će zato uzeti stvar u svoje ruke. Na njegovo traženje, dao sam mu kratak opis velemajstorove
ličnosti i on, potpuno prenebregavajući našu započetu partiju, u neobuzdanom nestrpljenju pojuri za Čentovićem
na palubu. Ja ponovo osetih da je čoveka s tako širokim ramenima nemoguće sprečiti da sprovede što je naumio.
Čekao sam, prilično zainteresovan. Kroz deset minuta, Mak Konor se vrati, rekao bih, ne baš raspoložen.
„ Pa ?”
„ Imali ste pravo”, odgovori ozlojeđeno.
„ Neprijatan gospodin. Predstavio sam se, obajsnio mu ko sam. Ni ruku mi nije pružio. Pokušao sam da mu kažem
koliko bismo svi mi na brodu bili ponosni i počastvovani ako bi hteo da nam bude partner u simultanoj partiji.
Ali on se držao kao drvena Marija. Navodno, žao mu je, ali ima obaveza prema svome agentu, koji mu izričito
zabranjuje da tokom turneje igra bez honorara. Njegov minimum je dvesta pedeset dolara po partiji.” Nasmejao
sam se.
„ Nikada ne bih ni pomislio da pomeranje figura s crnog na belo polje može biti tako unosan posao. Nadam se da
ste mu isto tako ljubazno rekli zbogom.” Ali Mak Konor je ostao savršeno ozbiljan.
„ Partija je ugovorena za sutra u tri po podne. Ovde u salonu. Nadam se da mu nećemo dopustiti da nas tek tako
samelje.”
„ Šta? Pristali ste na dvesta pedeset dolara?” uzviknuo .sam istinski zaprepašćen.
„ Zašto da ne? C’est son metier. Da me boli zub, a na brodu se slučajno nalazi zubar, sigurno ne bih tražio da
mi ga vadi besplatno. Čovek je sasvim u pravu što traži debelu cenu; u svakoj struci najsposobniji stručnjaci
prave najbolje poslove. A što se mene tiče, čist račun - duga ljubav. Više volim da platim gotovinski nego da mi
jedan gospodin Čentović čini milost, pa da na kraju moram još i da se zahvaljujem. Najzad, nije mi se jednom
desilo da u našem klubu za veče izgubim više od dvesta pedeset dolara, i to ne u igri sa svetskim prvakom. Za
,trećerazredne’ igrače nije sramota ako ih porazi jedan Čentović.”
Zabavljalo me je da posmatram koliko sam duboko povredio Mak Konorovu sujetu tom bezazlenom rečju
„ trećerazredni igrači”. Ali pošto je bio spreman da plati ovo skupo zadovoljstvo, nisam imao razloga da se
bunim zbog njegove neumesne taštine, utoliko pre što mi je ona omogućavala da se najzad upoznam sa mojim
kuriozumom. O predstojećem događaju odmah smo obavestili četvoricu- petoricu gospode koji su se deklarisali
kao šahisti i, kako bi nam prolaznici što manje smetali, unapred smo za sutrašnji meč rezervisali ne samo naš
nego i susedne stolove. Sutradan u ugovoreni čas naša mala grupa pojavila se u punom sastavu. Mesto nasuprot
majstoru dodeljeno je, razume se, Mak Konoru, koji je svoju nervozu pokušavao da savlada paleći jednu debelu
cigaru za drugom i pogledajući svaki čas na sat. Svetski prvak pustio nas je da ga čekamo dobrih deset minuta - s
obzirom na ono što mi je pričao moj prijatelj, drugo nisam ni očekivao - ali je zahvaljujući tome njegov dolazak
ostavio, naravno, još veći utisak.
Prišao je stolu mirno i opušteno. Ne predstavi se, ljuljajući se - ,Vi znate ko sam ja, a ko ste vi, nimalo me ne
interesuje’, kao da je govorilo ovo neučtivo ponašanje - počeo je stručnjački suvo da daje konkretna uputstva.
Pošto na brodu nema raspoloživih šahovskih tabli, simultana partija nije moguća, te on predlaže da mi svi zajedno
igramo protiv njega. Posle svakog poteza on će se, da ne bi ometao naša savetovanja, povlačiti za neki drugi sto,
na kraju prostorije. Čim napravimo protivpotez, treba kašikom da lupnemo o čašu, pošto, na žalost, nemamo
na raspolaganju stolno zvono. Kao maksimalno vreme za razmišljanje on predlaže deset minuta, ukoliko mi ne
želimo da bude drugačije. Mi smo, naravno, kao plašljivi đačići pristajali na svaki njegov predlog.
Pri izboru boja Čentoviću je pripala crna. Ni ne sedajući, povukao je prvi potez i odmah se uputio za onaj
predloženi drugi sto, gde je, nehajno naslonjen, uzeo da prelistava neki ilustrovani časopis. Nema mnogo smisla
opisivati ovu partiju. Ona se, razume se, završila kako se i morala završiti: našim totalnim porazom, i to već u
dvadeset četvrtom potezu. Nije, dabome, bilo nikakvo čudo što je jedan svetski prvak bez po muke sredio šačicu
osrednjih ili slabih šahista; na nas je, zapravo, mučno delovala samo prepotencija s kojom nam je Čentović
to davao na znanje. Pogledao bi na tablu samo letimično, nas same ne bi ni udostojio pogleda, kao da i nismo
ništa drugo do mrtve drvene figure. Njegov nestrpljivi gest nehotično je podsećao na gest čoveka koji, okrećući
oči, baca otpatke šugavom psu. Da je bio istančaniji, mogao nam je, mislim, ukazati na greške ili nas ohrabriti
ljubaznom rečju. Ali ovaj šahovski automat ni po završetku partije nije izgovorio nijedno ljudsko slovo, nego je,
rekavši „ mat”, nepokretno čekao za stolom, da vidi želimo li da igramo i drugu partiju. Ja sam već ustao, bez reči,
kao što se čovek obično oseća kad se suoči s obrazom debelim kao đon, hteo sam da makar tim gestom objavim
da završetkom ovog dolarskog biznisa prestaje, bar što se mene tiče, i svako dalje zadovoljstvo našeg poznanstva,
kad, na svoj bes, čuh kako Mak Konor pored mene promuklim glasom kaže:
„ Revanš!”
Njegov izazivački ton direktno me je uplašio. Mak Konor je u tom trenutku pre ostavljao utisak boksera koji
samo što nije zamahnuo pesnicom nego ljubaznog džentlmena. Da li zbog neprijatnog Čentovićevog ophođe-
nja, ili samo zbog patološki osetljive taštine - tek, Mak Konor se sav izmenio. Crven u licu sve do korena kose, s
nozdrvama napetim od unutrašnjeg pritiska, vidno se oznojio, a jedna bora oštro se protegla od ogorčenih usana
sve do borbeno isturene brade. U njegovim očima uznemireno sam primetio ono svetlucanje neukrotive strasti
kakva ljude obično hvata samo za kockarskim stolom, kad po šesti-sedmi put, dok oni stalno udvostručavaju
ulog, izlazi pogrešna boja. U tom trenutku sam znao da ovaj fanatični častoljubac neće prestajati da, s istim ili
dvostrukim ulogom, igra protiv Čentovića sve dok ne dobije bar jednu partiju, makar ga to stajalo čitave njegove
imovine. Ako bi Čentović istrajao, našao bi u Mak Konoru zlatni rudnik iz koga bi do Buenos Airesa mogao
iskopati nekoliko hiljada dolara. Čentović se ne pomeri.
„ Molim”, odgovori učtivo.
„ Gospoda sada igraju crnim figurama.”
Druga partija nije pružila nimalo izmenjenu sliku, osim utoliko što je naš krug zahvaljujući nekolicini novodošavših
radoznalaca postao ne samo veći nego i življi. Mak Konor je gledao u tablu tako ukočeno kao da svojom željom
da pobedi hoće da magnetizuje figure. Osećao sam da bi oduševljeno žrtvovao i hiljadu dolara samo da može
svom ledenom protivniku da baci u lice jedno pobedonosno „ mat!”
Začudo, nešto od njegovog zagriženog uzbuđenja neprimetno je prešlo i na nas. O svakom pojedinačnom potezu
diskutovali smo neuporedivo strasnije nego pre, zaustavljali smo jedan drugog u poslednjem trenutku pre nego
što se složimo da Čentoviću damo znak da dođe za sto. Malo-pomalo, stigli smo do sedamnaestog poteza; na naše
iznenađenje, situacija je, začudo, bila veoma povoljna, jer nam je pošlo za rukom da pešaka pomerimo sa linije c
na pretposlednje polje c2; trebalo je saimo da dođemo do cl, pa da izvučemo novu damu. Gledali smo ovu sasvim
očiglednu šansu i nije nam bilo baš lako pri duši; svi smo podozrevali da nam je tu prednost, koju smo prividno
sami izborili, po svoj prilici, kao neku vrstu udice, podmetnuo Čentović; on je ipak morao sagledati situaciju
mnogo dalekosežnije. Ali, uprkos zajedničkom naporu i diskusiji, nismo uspeli da uočimo u čemu se sastoji
skriveni trik. Najzad, tek neki trenutak pre no što je vreme za razmišljanje isteklo, odlučismo se na taj potez. Mak
Konor se već mašio rukom za pešaka u nameri da ga pomeri na poslednje polje, kad iznenada oseti nagli stisak
nečije ruke i ču kako mu neko tiho šapuće:
„ Zaboga ! Ne!”
Svi se nagonski okrenusmo. Jedan gospodin, star oko četrdeset pet godina, čije sam usko, oštro lice, zbog njegovog
čudnog, gotovo krečnog bledila, uočio još ranije, šetajući palubom, prišao je našem stolu očigledno u poslednjim
trenucima, dok je sva naša pažnja bila usmerena na problem. Svestan naših pogleda, on žurno dodade:
„ Ako sad izvučete damu, on će vas odmah napasti lovcem na cl, a vi ćete povući konja. Ali, u međuvremenu, on
svojim slobodnim pešakom ide na d7 i ugrožava vašeg topa; čak i ako konjem date šah, vi gubite, i posle devet-
deset poteza ste gotovi. Gotovo isti takav položaj imao je Aljehin u partiji protiv Bogoljubova, 1922. godine, na
turniru u Pisti.”
Mak Konor u svom iznenađenju ispusti figuru; kao i svi mi, zapanjeno je zurio u tog čoveka koji je kao neki
neočekivani anđeo sišao s neba da pruži pomoć. Neko ko je u stanju da devet poteza, unapred izračuna mat morao
je biti prvorazredan stručnjak, možda čak konkurent za prvaka, koji putuje na isti turnir; njegova iznenadna pojava
i intervencija upravo u jednom ovako kritičnom trenutku krila je nešto natprirodno. Prvi se pribrao Mak Konor.
„ Šta biste vi savetovali ?” prošaputao je uzbuđeno.
„ Ne ići odmah napred, nego se najpre povući! Pre svega, pomeriti kralja sa ugroženog polja g8 na h7. On će onda
najverovatnije prebaciti napad na drugo krilo. Ali vi mu tu parirate topom sa c8 na c4; time on gubi dva tempa i
jednog pešaka, što znači - nadmoć. Tu su sučeljena dva slobodna pešaka, i ako se budete i dalje držali defanzivno,
još ćete doći do remija. Više se ne može izvući.” Mi se još jednom zapanjismo. U preciznosti, koliko i u brzini
njegovog računanja bilo je nečega što zbunjuje; izgledalo je kao da poteze čita iz knjige. U svakom slučaju,
neočekivana mogućnost da zahvaljujući njegovoj intervenciji dovedemo našu partiju protiv svetskog prvaka do
remija delovala je poput čarolije. Povukosmo se u stranu da mu obezbedimo slobodniji pogled na tablu. Mak
Konor još jednom upita:
„ Dakle, kralj sa g8 na h7?”
„ Tačno! Pre svega, povući se!”
Mak Konor posluša i mi lupnusmo o čašu. Čentović priđe stolu svojim uobičajeno ravnodušnim korakom i jednim
jedinim pogledom odmeri protivnički potez. Onda povuče pešaka sa h2 na h4, tačno kao što je predvideo naš
nepoznati pomagač. A ovaj je već napeto šaputao:
„ Topa napred, topa napred, sa c8 na c4; onda će on najpre morati da pokrije pešaka. Ali to mu neće pomoći! Vi
tučete svojim konjem sa c3 na d5, ne brinući za njegovog slobodnog pešaka, i ravnoteža je opet uspostavljena.
Sav pritisak napred, umesto odbrane!”
Nismo shvatali šta misli. Za nas, kao da je govorio kineski. Ali Mak Konor, opčinjen, bez razmišljanja povuče
potez koji je on sugerisao. Opet lupnusmo u čašu pozivajući Čentovića. Prvi put nije se odlučio brzo, već je
napregnuto gledao tablu. Onda povuče upravo onaj potez koji je predvideo nepoznati i okrete se kao da će otići.
Ali pre no što je pošao, dogodilo se nešto novo i neočekivano. Čentović je podigao pogled i redom nas odmerio;
očigledno je hteo da otkrije ko mu to odjednom pruža toliko energičan otpor. Od tog trenutka naše uzbuđenje
je neobuzdano raslo. Do sada smo igrali bez prave nade, a sada je pomisao da bismo mogli slomiti hladnu
Čentovićevu oholost poput vatre zahvatila sve naše damare. Ali naš novi prijatelj već je smislio sledeći potez,
pa smo Čentoviću mogli dati znak da dođe; dok sam udarao o čašu, ruke su mi drhtale. I tad smo doživeli svoj
prvi trijumf. Čentović, koji dotle nije smatrao za potrebno da sedne, sada je oklevao, oklevao, i najzad se spustio
u stolicu. Seo je sporo i teško; tako se, već čisto fizički, više nije mogao prema nama odnositi s visoka. Naterali
smo ga da, bar prostorno, stane s nama na istu ravan. Razmišljao je dugo, očiju nepomična poniklih na tablu, tako
da su mu se ispod tamnih kapaka zenice još jedva primećivale. U napregnutom razmišljanju postepeno su mu se
otvorila usta i to je njegovom okruglom licu dalo priprost izraz. Razmišljao je nekoliko minuta, a onda povukao
potez i ustao. A naš prijatelj već je šaputao:
„ Odugovlači! Dobro smišljeno! .Ali u to ne ulaziti! Forsirati izmenu, bezuslovno izmenu, tako ćemo doći do
remija i ni gospod bog mu neće pomoći.”
Mak Konor posluša·. U narednim potezima između Čentovića i našeg prijatelja - mi drugi odavno smo postali
obični statisti - otpoče jedno nama nerazumljivo nadigravanje. Posle sedmog poteza otprilike, Ćentović, pošto je
poduže razmišljao, podiže pogled i objavi:
„ Remi.” Jedan trenutak vladala je apsolutna tišina. Odjednom se čuo šum talasa i muzika s radija iz salona,
raspoznavao se svaki korak na palubi i tiho, fino hujanje vetra kroz sastavke na prozorima. Niko nije disao, sve je
to došlo i suviše iznenadno i svi smo još bili gotovo uplašeni neverovatnom činjenicom da je taj nepoznati čovek
u jednoj bezmalo izgubljenoj partiji nametnuo svetskom prvaku svoju volju. Mak Konor spusti leđa na naslon, sa
usana mu se ote uzdržavani uzdah, jedno čujno i srećno
„ ah!”. Ja sam posmatrao Čentovića. Još dok su se vukli poslednji potezi, učinilo mi se da je pobledeo. Ali umeo
je da se savlada. Sačuvao je svoju prividno ravnodušnu ukočenost i dok je mirnom rukom uklanjao figure s table,
nehajno je upitao:
„ Žele li gospoda i treću partiju?” Postavio je pitanje bez ikakve emocije, čisto poslovno. Ali ono čudno u tome
bilo je što pri tom nije pogledao Mak Konora, nego je oči oštro i direktno podigao prema našem spasiocu. Kao što
konj poznaje novog, boljeg jahača po njegovom čvrstom stavu u sedlu, tako je i on u poslednjim potezima morao
shvatiti ko je njegov istinski, njegov pravi protivnik. Mi smo nesvesno sledili njegov pogled i napeto okrenuli oči
ka strancu. Ali pre nego što je ovaj mogao da razmisli, a pogotovu da odgovori, Mak Konor mu je u svom taštom
uzbuđenju već trijumfalno doviknuo:
„ Razume se! Ali sad morate vi sami igrati protiv njega ! Vi sami protiv Čentovića!”
Tad se, međutim, dogodi nešto sasvim nepredviđeno. Stranac koji je, začudo, i dalje napregnuto zurio u već
gotovo praznu šahovsku tablu, uplašeno poskoči osetivšj na sebi sve naše poglede i oduševljenje s kojim mu se
Mak Konor obratio. Na njegovom licu javi se zbunjenost.
„ Ni u kom slučaju, gospodo”, mucao je vidno uzbuđen.
„ To je sasvim isključeno ... ja uopšte ne dolazim u obzir ... nisam sedeo za šahovskom tablom celih dvadeset, ne,
dvadeset pet godina ... i tek sad vidim koliko sam se neprilično poneo što sam se bez vašeg dopuštenja umešao u
vašu igru. . . Molim vas, oprostite mi moju nametljivost ... neću vam dalje smetati.” I pre no što smo uspeli da se
snađemo, on se već okrenuo i napustio· sobu.
„ Ali to je potpuno nemoguće!” grmeo je temperamentni Mak Konor, udarajući pesnicom o sto.
„ Potpuno je isključeno da taj čovek dvadeset pet godina nije igrao šah! Pa, on je svako vučenje, svaku kontra
poentu izračunavao na pet-šest poteza unapred. To se ne može improvizovati. To je potpuno isključeno - zar
ne?” Poslednje pitanje Mak Konot je nesvesno uputio Čentoviću. Ali svetski prvak je sačuvao nepokolebljivu
hladnoću.
„ Ja o tome ne mogu dati nikakav sud. U svakom slučaju, gospodin je igrao malo neobično i zanimljivo ; zato sam
mu i dao šansu.” Nemarno ustajući, on dodade na svoj trezveni način:
„ Ako gospodin ili gospoda budu želeli da sutra odigraju još jednu partiju, ja od tri sata nadalje stojim na
raspolaganju.”
Nismo mogli da suzbijemo laki osmeh. Svako od nas je znao da Čentović našem nepoznatom pomagaču ni u kom
slučaju nije velikodušno ostavio još jednu šansu; njegova primedba nije bila drugo do naivni izgovor da se maskira
sopstveni neuspeh. Utoliko je više rasla naša želja da tu nepokolebljivu nadmenost vidimo skrušeno poraženu.
Nas, miroljubive, opuštene putnike odjednom je obuzela divlja, tašta borbenost, jer pomisao da bi svetskom
prvaku palmova grančica mogla biti oduzeta baš na našem brodu, usred okeana - o tom rekordu bi telegrafske
službe munjevito obavestile ceo svet! - delovala je na nas fascinantno i krajnje izazovno. Tome se pridružila još
i draž misterije, proizašla iz neočekivane intervencije našeg spasioca baš u kritičnom trenutku, i kontrast između
njegove gotovo plašljive skromnosti, s jedne strane, i gvozdene profesionalčeve samosvesti, s druge.
Ko je bio taj nepoznati? Da li je to slučaj izvukao na svetlost dana jednog još neotkrivenog šahovskog genija? Ili
nam je neki čuveni šahista iz nedokučivog razloga prećutao svoje ime?
Krajnje uzbuđeni, pretresali smo sve te mogućnosti. Ni najsmelije hipoteze činile su nam se nedovoljno smele a da
bismo strančev zagonetni strah i iznenađujuće priznanje povezali sa njegovim neporecivim šahovskim umećem.
Ali u jednom pogledu svi smo bili složni: da se ni u kom slučaju ne odreknemo prizora koji nam može pružiti nova
borba. Odlučili smo da pokušamo sve kako bi naš pomagač sutradan zaigrao partiju protiv Čentovića; materijalni
rizik preuzeo je Mak Konor. Kako smo u međuvremenu od stjuarda saznali da je neznanac austrijski građanin,
meni je, kao njegovom sunarodniku, dato u zadatak da mu prenesem našu molbu
Nije mi trebalo mnogo vremena da na palubi pronađem gospodina koji nam je onako brzo pobegao. Ležao je u
svojoj ležaljci i čitao. Pre no što sam mu prišao, iskoristio sam priliku da ga osmotrim. Glava oštrih crta malo
umorno je počivala na jastuku; ponovo mi posebno pade u oči neobično bledilo srazmerno mladog lica; snežno
bela kosa uokvirivala je slepoočnice; ne znam zašto, imao sam utisak da je taj čovek ostario preko noći. Tek što
sam mu prišao, on ljubazno ustade i predstavi mi se. Nosio je ime jedne veoma ugledne, stare austrijske porodice.
Sećao sam se da je jedan član te porodice pripadao najužem krugu Šubertovih prijatelja, a da je iz nje poticao i
jedan od ličnih lekara staroga cara.
Kad sam doktoru B. preneo našu molbu da prihvati Čentovićev izazov, on se vidno zbuni. Pokazalo se da nije
imao pojma da je malopre slavodobitno odoleo jednom svetskom prvaku, i to prvaku savremene šahovske scene.
Iz nekog razloga ova informacija ostavila je na njega poseban utisak, jer nije prestajao da se raspituje jesam li
siguran da je njegov protivnik stvarno priznati svetski prvak. Brzo sam primetio da ta okolnost olakšava moj
zadatak; osećajući suptilnost svog sagovornika, smatrao sam da treba da prećutim da materijalni rizik mogućnog
poraza ide na teret Mak Konorove kase. Posle dužeg oklevanja, doktor B. najzad reče da je spreman da odigra
meč, ali me još jednom izričito zamoli da upozorim ostalu gospodu da u njegove sposobnosti ni u kom slučaju ne
polažu prevelike nade.
„ Jer”, dodao je sa zamišljenim smeškom, „ ja zaista ne znam jesam li u stanju da odigram regularnu partiju šaha.
Molim vas da mi verujete, nije to bila nikakva lažna skromnost kad sam rekao da od gimnazijskih dana, dakle,
više od dvadeset godina, nisam dotakao šahovsku figuru. Pa čak i u ono vreme važio sam za šahistu bez osobitog
talenta.”
On je to rekao tako prirodno da nisam ni najmanje posumnjao u njegovu iskrenost. Pa, ipak, nisam mogao da
se uzdržim a da ne izrazim divljenje što se tako precizno sećao svih pojedinačnih kombinacija najrazličitijih
majstora; u svakom slučaju, rekoh, mora da se on šahom bar teorijski mnogo bavio. Doktor B. se još jednom
osmehnu na onaj neobični, sanjarski način.
„ Mnogo bavio! - Sam bog zna da se zaista može reći da sam se šahom mnogo bavio. Ali to se događalo pod sasvim
posebnim, čak jedinstvenim okolnostima. To je prilično složena priča i svakako bi mogla biti mali doprinos.
našem dragom, velikom vremenu. Ako biste imali pola časa strpljenja ... “
Pokazao je na ležaljku kraj sebe. Ja se rado odazvah njegovom pozivu. Oko nas nije bilo nikoga. Doktor B. skide
naočari sa očiju, položi ih na stranu i poče:
„ Vi ste bili tako ljubazni da izjavite da se kao Bečlija sećate imena moje porodice. Ali pretpostavljam da niste
čuli za advokatsku kancelariju koju sam ja vodio zajedno sa svojim ocem, a kasnije i sam; jer mi nismo uzimali
parnice kojima se bavila novinska publicistika i iz principa smo izbegavali nove klijente. Mi, u stvari, više
nismo ni imali pravu advokatsku praksu, nego smo se ograničavali isključivo na savetodavstvo, a pre svega na
upravljanje imovinom velikih manastira, kojima je moj otac, kao nekadašnji poslanik klerikalne stranke, bio·
blizak. Osim toga, bilo nam je povereno i upravljanje fondovima nekolicine članova carske porodice - danas,
kad monarhija pripada istoriji, mogu to da kažem. Ova povezanost sa dvorom i klerom - jedan moj stric bio je
lični carev lekar, a drugi opat u Zajtenštetenu - sezala je već dve generacije unatrag; mi smo imali samo da je
održavamo; to je bila jedna tiha, rekao bih bezglasna delatnost, koja nam je dodeljena zahvaljujući nasleđenom
poverenju; ona, zapravo, nije iziskivalai mnogo više od najstrože diskrecije i pouzdanosti, dve osobine koje je moj
preminuli otac posedovao u najvećoj meri; njemu je doista uspelo da i u godinama inflacije i u godinama prevrata
obazrivim rukovanjem sačuva svojim klijentima priličnu imovinsku vrednost. A onda, kad je u Nemačkoj Hitler
došao na kormilo i započeo svoje pljačkaške pohode na crkvenu i manastirsku imovinu, kroz naše ruke su prošle
i neke rasprave i transakcije vođene s one strane granice, kako bi se spasla makar pokretna imovina; o nekim
političkim procesima kurije i carske kuće nas dvojica smo znali više nego što će javnost ikada saznati. Ali upravo
neupadljivost naše kancelarije - nismo imali čak ni pločicu na vratima - kao i oprez s kojim smo upadljivo
izbegavali monarhističke krugove, najsigurnije su nas štitili od neželjenih provera. De facto, tokom svih tih
godina nijedna vlast u Austriji nije naslutila da tajni kuriri carske kuće svoju najvažniju poštu uvek preuzimaju
ili predaju upravo u našoj neuglednoj kancelariji na četvrtom spratu. Ali nacionalsocijalisti su, znatno pre no što
su svoje armije naoružali protiv čitavog sveta, počeli u svim slobodnim zemljama da organizuju jednu drugu, isto
toliko opasnu i školovanu armiju, legiju osujećenih, odgurnutih i povređenih. Njihove ,ćelije’ ugnjezdile su se
u svakoj službi, svakom preduzeću, njihovi prisluškivači i špijuni sedeli su na svakom mestu, sve do privatnih
soba Dolfusa i Šušniga. Svoga čoveka imali su čak i u našoj neuglednoj kancelariji, što sam, na žalost, saznao tek
kasnije. On, dabome, nije bio ništa drugo do bedan i netalentovan ćata, koga sam, po preporuci jednog sveštenika,
zaposlio samo zato da bih kancelariji dao privid regularne institucije; u stvari, nismo ga koristili ni za šta drugo
do za bezopasnu kurirsku službu; davali smo mu da odgovara na telefon i sređuje akta, ona akta, naime, koja nisu
imala nikakvog značaja, niti su bilo čime mogla izazvati podozrenje. Poštu nije smeo da otvara; sva važna pisma
ja sam sâm kucao na mašini, bez kopije, svaki važan dokument nosio sam kući, a tajna savetovanja vodio sam
isključivo u prioratu manastira. ili u ordinaciji svoga ujaka.
Zahvaljujući ovim merama predostrožnosti, uhoda nije video ništa od važnih poslova; ali, mora biti da je,
zahvaljujući nekoj nesrećnoj slučajnosti, taj častoljubivi i tašti momak primetio da u njega nemamo poverenja i
da se iza njegovih leđa događaju razne zanimljive stvari. Možda je u mom odsustvu neko od kurira neoprezno
pomenuo ,njegovo veličanstvo ‘, umesto, kao što smo se dogovorili, ,barona Berna’, ili je lupež protivpravno
otvarao pisma - u svakom slučaju, on je, pre nego što sam mogao i da naslutim, dobio iz Minhena ili Berlina nalog
da motri na nas.
Tek mnogo kasnije, kad sam već uveliko sedeo u zatvoru, setio sam se da se njegova prvobitna nezainteresovanost
za službu poslednjih meseci preobrazila u iznenadnu revnost i da se u nekoliko navrata gotovo nametljivo nudio da
odnese na poštu moju korespondenciju. Ja, dakle, ne mogu da se opravdam što sam u izvesnoj meri bio neoprezan,
ali - najzad - zar hitlerovci nisu podmuklo nadigrali i najveće diplomate i vojnike? S kolikom mi je predanošću
i ljubavlju Gestapo odavno ukazivao pažnju, krajnje konkretno je pokazala okolnost da su me esesovci uhapsili
iste večeri kad je Šušnig objavio svoju abdikaciju i dan pre nego što je Hitler ušao u Beč. Na sreću, uspelo mi
je da najvažnije hartije spalim čim sam čuo Šušnigov oproštajni govor, a da ostatak dokumenata s neophodnim
potvrdama o deponovanju manastirske imovine i imovine dvojice nadvojvoda u inostranstvu sakrijem u korpu za
veš i po svojoj staroj pouzdanoj gazdarici pošaljem - zaista u poslednjem trenutku, tek neki minut pre nego što su
mi momci zalupali na vrata - svome ujaku.”
Doktor B. prekide da bi pripalio cigaretu. Na svetlosti što je zaplamsala videh kako mu se desni ugao usana
nervozno trza; to mi je još ranije palo u oči; primetio sam da se trzaj ponavlja svakih nekoliko minuta. Bio je to
samo neznatan treptaj, jedva nešto jači nego dah, ali je on čitavom licu davao izraz čudnog nemira.
„ Vi verovatno pretpostavljate da ću vam sada pričati o koncentracionim logorima, u koje su odvođeni svi koji su
ostali verni našoj staroj Austriji, o poniženjima, mučenjima i torturama koje sam tamo istrpeo. Ali nije se dogodilo
ništa slično. Našao sam se u drugoj kategoriji. Nisam bio gurnut među one nesrećnike na kojima se, kroz telesna
i duševna ponižavanja, iskaljivala dugo uzdržavana mržnja, već sam bio svrstan u onu sasvim malu grupu ljudi
od kojih su nacionalsocijalisti nameravali da izvuku ili novac ili važne informacije. Sama po sebi, moja skromna
ličnost bila je, naravno, za Gestapo sasvim nezanimljiva. Ali gestapovci su, mora biti, saznali da smo mi bili
produžena ruka, upravljači i poverenici njihovih najogorčenijih protivnika; nadali su se da će od mene izvući
materijal za optužnicu - protiv manastira kojima su hteli da sude za prenos imovine i protiv carske porodice i svih
onih koji su se požrtvovano zalagali za monarhiju.
Pretpostavljali su - zaista s razlogom - da je glavni deo fondova koji su prošli kroz naše ruke još uvek sakriven
i zato nedostupan njihovim pljačkaškim strastima; zato su me priveli još prvog dana, kako bi pokušali da mi
svojim oprobanim metodima izvukli te tajne. Eto zbog čega ljudi iz moje kategorije, iz kojih je trebalo iscediti
novac ili važan materijal, nisu odvođeni u koncentracione logore, nego su čuvani za poseban tretman. Sećate se
možda da naš kancelar ili, recimo, baron Rotšild, od čijih su rođaka mislili da iznude milione, nisu bili smešteni
s ostalim zatvorenicima, iza žice, već su, navodno kao privilegovani, prevedeni u jedan hotel, hotel ,Metropol’
- koji je istovremeno bio i glavni stan Gestapoa - gde je svako dobio zasebnu sobu. Ta privilegija pripala je i
meni, beznačajnom čoveku. Sopstvena soba u hotelu - to samo po sebi zvuči krajnje humano, zar ne? Ali možete
mi verovati da time što nas, ,prominentne’, nisu po dvadesetoricu nagurali u ledenu baraku, već su nas smestili
u relativno tople, zasebne hotelske sobe, oni nama ni u kom slučaju nisu namenili neki humaniji, nego samo
rafiniraniji metod. Jer, presija kojom su hteli da nam iznude željeni ,materijal’ trebalo je da funkcioniše suptilnije
nego grubo batinanje ili telesno mučenje: njeno sredstvo bila je najrafiniranije zamisliva izolacija. Ništa nam nisu
radili - samo su nas okružili potpunom prazninom; jer, kao što je poznato, ništa na svetu ne pritiska ljudsku dušu
kao što je pritiska praznina.
Svakoga od nas zatvorili su u potpuni vakuum, u sobu koja je bila hermetički odvojena od spoljašnjeg sveta,
i time je trebalo da se iznutra - umesto spolja, batinama i hladnoćom - stvori pritisak od koga će nam na kraju
poprskati usta. Soba koja mi je dodeljena na prvi pogled uopšte nije delovala neprijatno. Imala je vrata, krevet,
stolicu, lavabo, prozor s rešetkama. Ali vrata su danonoćna bila zatvorena, na stolu nisu smeli da se nađu ni knjiga,
ni novine, ni hartija, ni olovka, a prozor je gledao na svetlarnik; i oko mene i oko moga tela bila je konstruisana
savršena praznina. Oduzeli su mi sve stvari, sat - da ne bih znao koje je vreme, olovku - da slučajno ne bih uzeo
da pišem, nož - da ne bih mogao da presečem vene; bila mi je uskraćena čak i najslabija droga - cigareta. Osim
čuvara, koji nije smeo da izgovori ni reč, niti da odgovara na pitanja, nisam video nijedno ljudsko lice niotkud
nisam čuo ljudski glas; oko, uho, kao i sva ostala čula od jutra do večeri i od večeri do jutra nisu dobijali nikakvu
hranu; bio sam bespomoćan i sam sa svojim telom i četiri-pet nemih predmeta - stolom, krevetom, prozorom,
lavaboom ; prinuđen da živim kao gnjurac pod staklerum zvonom u crnom okeanu tog ćutanja, kao gnjurac koji
već sluti da je uže između njega i spoljašnjeg sveta prekinuto i da nikada neće biti izvučen iz te bezglasne tišine.
Ništa se nije moglo raditi, ništa čuti, ništa videti, na sve strane je neprestano bila praznina, potpuna praznina van
vremena i prostora. Išao sam gore-dole, gore-dole, bez prestanka.
Ali čak i misli, koliko god izgledale nematerijalne, traže neko uporište, inače počinju da se rotiraju i besmislena
kruže same oko sebe; ni one ne podnose prazninu. Od jutra do večeri čekao sam na nešto, i ništa se nije događalo.
Čekao sam i čekao. Ništa se nije događalo. Čekao sam i čekao, mislio sam i mislio, mislio sam dok me slepoočnice
ne zabole. Ništa se nije događalo. Bio sam sam. Sam. Sam.
Četrnaest dana živeo sam tako izvan vremena, izvan sveta. Da je u to vreme izbio rat, ja ne bih znao; ta, moj svet
sastojao se samo od stola, vrata, kreveta, lavaboa, stolice, prozora i zidova; stalno sam gledao u iste tapete na
istim zidovima; svaka linija njihove izuvijane šare kao da se dletom urezala u najdublji nabor moga mozga, tolikio
sam ih često gledao. Onda konačno počeše saslušanja. Iznenada bi pozvali, čovek ne bi znao ni je li dan ili noć.
Pozvali bi vas, i stražar bi vas poveo kroz neke hodnike, i vi niste znali kuda; onda biste negde čekali ne znajući
gde ste i odjednom biste se našli pred nekim stolom za kojim su sedeli neki uniformisani ljudi. Na stolu su ležale
naslagane hartije: akta, za koja niste znali šta sadrže, a ·onda su počinjala pitanja, prava i lažna, jasna i potuljena,
pitanja-lovci i pitanja-varalice, i dok ste odgovarali, tuđi, -zli prsti listali su po hartijama za koje niste znali šta
sadrže, i ti tuđi, zli prsti, zapisivali su nešto u zapisnik, i niste znali šta zapisuju.
Ali najstrašnija stvar u tim saslušavanjima za mene je bila što nisam mogao da dokučim i proračunam šta
gestapovci stvarno znaju o poslovima u mojoj kancelariji, a šta tek hoće da izvuku od mene. Kao što sam vam već
rekao, papire koji bi me zaista mogli teretiti ja sam u poslednjem trenutku po gazdarici poslao s vome ujaku. Ali,
da li ih je on primio? Ili ih nije primio? I koliko je uspeo da otkrije onaj ćata? Koliko su pisama uhvatili, šta su u
međuvremenu uspeli da izvuku od nekog nespretnog sveštenika u nemačkim manastirima koje smo mi zastupali?
Ni pitanjima mojih mučitelja nije bilo kraja. Koje sam hartije kupio za neki manastir, s kojim bankama sam bio
u prepisci, poznajem li tog i tog gospodina, jesam li primao pisma iz Svajcarske i iz Stenokercela? I pošto nisam
mogao da dokučim koliko već znaju, svaki moj odgovor nosio je ogromnu odgovornost. Ako priznam nešto što
im nije poznato, možda ću nekoga bez potrebe oterati pod nož. Ako suviše poričem, naškodiću samom sebi.
Ali saslušavanje nije bilo ono najgore. Najgori je bio povratak u moju prazninu posle saslušavanja, u istu sobu,
sa istim stolom, istim krevetom, istim lavaboom, istim tapetima. Jer, čim bih se našao sam sa sobom, pokušao bih
da rekonstruišem šta je bilo najmudrije odgovoriti i šta moram da kažem idući put da bih uklonio sumn ju koju
sam možda izazvao nekom nepromišljenom opaskom. Razmišljao sam, prebirao, pretraživao, ispitivao svaku
reč svoga iskaza pred istražnim sudijom, rekapitulisao svako pitanje koje mi je postavio, svaki odgovor koji
sam mu dao, pokušavao da procenim šta je od toga moglo ući u zapisnik, a pri tom sam znao da to nikada neću
moći da proračunam i saznam. Ali te misli, jednom zarotirane u praznom prostoru, nisu prestajale da se rotiraju
u glavi, bez prestanka, uvek u drugačijim kombinacijama, sve dok ne potonem u san; posle svakog saslušavanja
u Gestapou moje sopstvene misli nastavljale su podjednako neumoljivo da me muče pitanjima i ispitivanjima; to
je možda bilo još jezivije, jer saslušavanja su ipak posle jednog sata prestajala, a misli se uopšte nisu zaustavljale
zahvaljujući toj podmukloj torturi usamljenosti. I još, oko mene su uvek bili samo sto, orman, krevet, tapeti,
prozor; ništa nije moglo da mi skrene pažnju, ni knjiga, ni novine, ni strano lice, ni olovka kojom bih nešto
zapisao, ni šibica kojom bih se zabavio, ništa, ništa, ništa. Tek sam tad shvatio koliko je demonski mudro, koliko
psihološki ubistveno izmišljen taj sistem hotelskih soba. U koncentracionom logoru bih možda morao da kolicima
prevlačim kamen dok mi ruke ne prokrvare, a stopala se ne smrznu, bio bih sa još dvadeset ljudi sabijen u ledenoj
i smrdljivoj prostoriji. Ali video bih lica, mogao bih da bacim pogled na polje, na kolica, na drvo, na zvezdu, na
bilo šta, bilo šta, dok je ovde sve bilo isto, uvek užasno isto. Ovde nije bilo ničega što me je moglo odvratiti od
mojih misli, od mojih mora, od moje bolesne rekapitulacije. A njima je baš to i bio cilj - hteli su da me sopstvene
misli dave i dave dok me ne stegnu toliko da još jedino mogu da ih ispljujem, da kažem sve, sve što hoće, da
najzad istresem i materijal i ljude. Osećao sam kako moji nervi polako popuštaju pod tim užasnim pritiskom
praznine i, svestan opasnosti, napregao sam ih do prskanja kako bih smislio ili izmislio nešto što će mi skrenuti
pažnju. Da bih sebi dao posla, pokušao sam da rekonstruišem i odrecitujem sve što sam nekada učio napamet -
narodnu himnu i dečje pesmice, gimnazijske doskočice i iparagrafe zakona. Onda sam pokušao da računam, da
proizvoljno sabiram brojeve, da delim, ali moje pamćenje u toj praznini nije moglo ni za šta da se veže. Nisam
mogao da se koncentrišem.
Uvek bi se u međuvremenu pojavila i zatreperila misao: Šta znaju? Šta sam juče rekao, šta moram da kažem idući
put? To, zapravo, neopisivo stanje trajalo je četiri meseca. četiri meseca - to je tako lako napisati: samo jedan
broj! To je tako lako izgovoriti - samo šest slogova. Usne brzo artikulišu taj zvuk: četiri meseca. Ali niko ne može
da opiše, da izmeri, da predstavi - ni drugome, ni sebi - koliko dugo traje vreme van prostora, van wemena, i ne
može· da objasni kako razjeda i razara ta praznina, praznina, praznina, uvek samo sto, i krevet, i lavabo, i tapeti,
uvek samo ćutanje, uvek isti vratar koji, ne dižući pogled, gura u sobu jelo, uvek iste misli koje kruže u praznini,
dok čovek ne poludi. Uznemiren, po malim znacima sam primetio da je moj mozak na ivici rasula.
Na početku sam na saslušanjima bio sasvim trezven, odgovarao sam mirno i promišljeno; ono dvostruko mišljenje
- šta da kažem, a šta ne - još je funkcionisalo. Sada sam i najprostije rečenice mogao samo da promucam, jer
dok sam govorio, hipnotisano sam zurio u pero koje je zapisujući letelo po hartiji, kao da hoću da stignem svoje
sopstvene reči. Osećao sam da mi snaga popušta, osećao da je sve bliže trenutak kad ću, da bih se spasao, kazati
sve, sve što znam i još mnogo više, u kome ću, da bih se otrgao omči ove praznine, izdati dvanaest ljudi i njihove
tajne, a da sebi time neću priuštiti ništa drugo do kratak trenutak predaha. Jedne večeri zaista sam dospeo do
ivice: kad je čuvar slučajno u tom trenutku gušenja uneo jelo, ja sam iznenada povikao za njim: ,Vodite me na
saslušanje! Sve ću kazati! Sve ću kazati! Kazaću gde su hartije, gde je novac! Sve ću kazati, sve!’ Na sreću, on
me više nije čuo. Ili nije hteo da me čuje.
Onda se u toj krajnjoj nevolji dogodilo nešto nepredviđeno, što mi je pružilo spas, makar na neko vreme. Bio je
kraj jula, mračan, mutan, kišan dan: te pojedinosti sećam se tako precizno zbog toga što je kiša dobovala o okna
u hodniku kroz koji su me vodili na saslušanje. U predsoblju ispred kancelarije istražnog sudije morao sam da
čekam. Uvek se moralo čekati: i to čekanje bilo je deo tehnike. Čoveku bi nerve kidao najpre poziv, to iznenadno
odvođenje iz ćelije usred noći; a onda, kad bi se već spremio za saslušanje, napregao razum i volju da pruže otpor,
ostavljali su ga da čeka, besmisleno čeka, jedan čas, dva, tri časa do saslušanja, kako bi mu se telo umorilo, a duša
izmoždila. A tog dvadeset sedmog jula pustili su me da čekam posebno dugo, da odstojim u predsoblju čitava
dva časa; i tog datuma se tako precizno sećam iz jednog posebnog razloga: u predsoblju u kome sam, razume se,
ne smejući da sednem, morao stajati dok mi noge ne utrnu, visio je jedan kalendar; ja ne mogu da vam opišem s
kakvom sam glađu za nečim štampanim, napisanim, ja zurio u taj broj, u tu kratku reč na zidu; ja sam je, tako reći,
proždirao i gutao svojim mozgom. Onda sam opet čekao i čekao i zurio u vrata razmišljajući kad li će se najzad
otvoriti, a istovremeno šta će me inkvizicija pitati ovoga puta, iako sam znao da će me pitati nešto sasvim različito
od onoga za šta sam se pripremio.
Ali, uprkos svemu tome, ovo mučno čekarnje i stajanje bilo je u isto vreme i blaženstvo, slast, jer je ta prostorija
ipak bila drugačija od moje sobe, nešto veća i s dva prozora umesto s jednim, bez kreveta i lavaboa, bez one
naprsline na ragastovu prozora, koju sam milion puta posmatrao. Vrata su bila drugačije ofarbana, uza zid je
stajala drugačija stolica, a levo se nalazio registarski orman sa aktima i garderoba s vešalicama na kojima su visila
tri ili četiri mokra vojnička mantila; to su bili mantili mojih mučitelja. Najzad sam, eto, mogao svojim izgladnelim
očima da posmatram nešto novo; žudno i gročevito hvatale su se za svaku pojedinost. Posmatrao sam svaki
nabor na tim mantilima, primetio sam, na primer, jednu kap koja je visila na mokroj kragni i, ma koliko to veoma
zvučalo smešno, čekao sam sa šašavim uzbuđenjem hoće li se ta kap konačno otkinut i i skliznuti niz nabor ili će
se još opirati sili teže i ostati da visi - da, minutima sam zurio u tu kap, kao da od nje zavisi moj život. Onda, kad
se najzad otkotrljala, brojao sam dugmad na mantilima, osam na jednom, osam na drugom, deset na trećem; zatim
sam upoređivao okovratnike; moje izgladnele oči opipavale su, obigravale, dodirivale sve te smešne, beznačajne
sitnice s žudnjom kakvu vam ne mogu opisati.
I odjednom, moj se pogled zakači na nešto. Otkrio sam da je džep na jednom mantilu malo nadignut. Prišao
sam bliže, verujući da po pravougaonom uzdignuću prepoznajem šta taj naduti džep krije: knjigu! Kolena mi
zadrhtaše: Knjiga! čitava četiri meseca nisam je držao u rukama i već sama pomisao na knjigu, u kojoj se mogiu
videti nanizane reči, redovi, stranice i listovi, iz koje se mogu pročitati druge, nove, strane misli koje pažnju
odvode na drugu stranu, misli koje mozak može da prati i upija, već sama ta pomisao me je opijala, a istovremeno
i ošamućivala. Moje oči hipnotisano su virile u malo uzdignuće koje je knjiga obrarzovala u džepu, žarile su
pogledom to neugledno mesto, kao da hoće da progore rupu u mantilu. Najzad više nisam mogao da savladavam
svoju žudnju; nagonski priđoh. Već od same pomisli da bih mogao bar da opipam knjigu kroz tkaninu počeše
da mi gore nervi u prstima sve do noktiju. Gotovo i ne shvatajući, sve sam se više približavao. Na sreću, stražar
nije obraćao pažnju na moje sasvim sigurno čudnovato ponašanje; možda mu se činilo da je sasvim normalno što
čovek koji je dva sata uspravno stajao hoće malo da se nasloni na zid. Na kraju sam bio već sasvim blizu mantila i
ruke sam namerno stavio na leđa kako bih neupadljiva mogao da ga dodirnem. Opipao sam tkaninu i odista osetio
nešto pravougaono, savitljivo i šuštavo. To je bila knjiga! Knjiga! I kao tane prostreli me misao: ukradi tu knjigu!
Možda ćeš uspeti, pa ćeš je sakriti u svojoj ćeliji i moći ćeš da je čitaš i čitaš, najzad ponovo da čitaš! Tek što je
ušla u mene, ta misao počela je da deluje kao jak otrov, odjednom sam osetio zujanje u ušima, srce mi je snažno
zalupalo, ruke su mi se sledile i više nisu slušale.
Ali posle prve ošamućenosti, tiho i lukavo prišao sam još bliže mantilu, fiksirajući čuvara počeo sam rukama
sakrivenim na leđima da potiskujem knjigu iz džepa naviše. I onda: jedan potez, jedan lak, oprezan potez, i
odjednom mi se mala, ne mnogo obimna knjiga našla u ruci. Tek sad se uplaših sta sam učinio. Ali više nisam
mogao natrag. Samo, kuda s njom? Gurnuh je s leđa u pantalone, tako da je pridržava opasač, a odatle počeh da
je polako potiskujem na bok, kako bih, držeći vojnički ruke uz telo, mogao da kontrolišem njen položaj. Sad je
trebalo probati. Pomerio sam se od garderobe, korak, dva koraka, tri koraka. Išlo je. Bilo je moguće pridržavati
knjigu u hodu, samo ako ruku čvrsto pritisnem uz opasač. Onda je došlo saslušanje. Morao sam se napregnuti više
nego ikada, jer dok sam odgovarao, ja svoju snagu nisam koncentrisao na svoje iskaze, nego pre svega na to da
neupadljivo pridržavam knjigu. Na sreću, saslušanje je ovog puta kratko trajalo i ja knjigu srećno donesoh u sobu.
Neću da vas zadržavam svim pojedinostima, jer mi je u jednom trenutku opasno skliznula usred hodnika i morao
sam da simuliram težak napad kašlja, da bih se sagnuo i ponovo je srećno vratio pod opasač. Ali zato, kakav je
bio trenutak kad sam se s njom vratio u svoj pakao, najzad sam i više nikad sam!
Vi verovatno mislite da sam smesta zgrabio knjigu, uzeo da je gledaim, čitam. Nikako! Najpre sam hteo da
uživam u sreći što je uopšte imam, da veštački produžim to milje što mi je tako čarobno uzbuđivala nerve, da
sanjarim o tome kakva bih najviše voleo da bude ta ukradena knjiga: pre svega, veoma gustog sloga, da sadrži
mnogo, mnogo slova, mnogo tankih listova, da bih duže mogao da je čitam. A onda, želeo sam da to bude delo
koje zahteva napor duha, ništa obično, ništa lako, nego nešto što se može učiti, naučiti napamet, recimo pesme,
a najbolje - kakav smeo san! - Gete ili Homer. Ali, na kraju, više nisam mogao da obuzdavam svoju žudnju,
svoju radoznalost. Ispružen na krevetu, tako da stražar, ako bi iznenada otvorio wata, ne bi mogao da me uhvati,
ja dršćući izvukoh knjigu iz pojasa. Prvi pogled na nju doneo mi je razočaranje, čak neku vrstu gorke ljutnje:
ta knjiga, koju sam zaplenio izlažući se tolikoj opasnosti, koju sam u žarkom očekivanju odlagao da otvorim,
nije bila ništa drugo do šahovski repetitorij; zbirka od sto pedeset majstorskih partija. Da nisam bio zatvoren,
zaključan, ja bih je u prvom besu zafrljačio kroz otvoren prozor, jer šta sam mogao da radim sa tom glupošću?
Dok sam bio dečak, u gimnaziji, ja sam se, kao i većina drugih, tu i tamo oprobavao za šahovskom tablom. Ali
šta da radim s ovom teorijskom glupošću? Ta, šah se ne može igrati bez partnera, a pogotovu ne bez figura, bez
table. Zlovoljno sam prelistavao stranice, ne bih li u njima možda ipak otkrio nešto za čitanje, neki uvod, neko
uputstvo; ali nisam našao ništa osim golih kvadratnih dijagrama pojedinih majstorskih partija, a među njima
znake koji su mi u prvi mah bili nerazumljivi, a2 - a3, Sf1 - g3, i tako dalje. Sve to ličilo je na neku vrstu algebre
za koju nisam nalazio ključ. Tek sam postepeno dokopao da slova a, b, c, označavaju vertikalne, a brojevi od 1
do 8 horizontalne redove, i da se njima obeležava položaj određene figure; tako su čisto grafički dijagrami bar
dobili jezik. Možda bih, razmišljao sam, u svojoj ćeliji mogao da konstruišem neku vrstu šahovske table i da
onda pokušam da odigram te partije; moj krevetski prekrivač bio je slučajno grubo kariran i to mi se učini kao
nebeski znak. Pravilno složen, na kraju se mogao namestiti tako da se dobiju šezdeset četiri polja. I tako sam
najpre istrgao prvu stranu iz knjige, a knjigu sakrio pod dušek. Onda sam od malih grudvica hleba, koje bih
sačuvao, počeo da pravim šahovske figure, razume se smešno nesavršene; posle beskonačnog mučenja konačno
sam mogao da na kariranom prekrivaču rekonstruišem polažaje date u knjizi. Ali kada sam pokušao da igram
partiju, pokušaj je u prvi mah krahirao zbog mojih smešnih figura od grudvica hleba, od kojih sam jednu polovinu
prašinom potamnio da bih mogao da ih razlikujem. Prvih dana sam se neprestano zbunjivao; jednu istu partiju
mogao sam od početka počinjati pet, deset, dvadeset puta. Ali, zar je iko na svetu raspolagao tolikom količinom
neiskorišćenog i nekorisnog vremena kao ja, rob praznine, zar je iko osim mene raspolagao tako neizmernom
žudnjom i strpljenjem? Posle šest dana već sam partiju igrao besprekorno do kraja, posle osam dana više mi nisu
bile potrebne ni grudvice na prekrivaču da bih sebi predstavio pozicije iz šahovske knjige, a posle novih osam
nije mi bio potreban ni karirani prekrivač; u početku apstraktni, brojevi al, a2, c7, c8 pretvarali su se u mojoj glavi
u vizuelne, plastične pozicije. Ovo prebacivanje na drugi teren u potpunosti je uspelo: projicirao sam šahovsku
tablu i figure na jednu unutrašnju ravan i isključivo zahvaljujući formulama imao pregled svih pozicija, baš kao
što uvežbani muzičar samo baci pogled na partituru i već čuje glasove i njihovo sazvučje. U narednih četrnaest
dana mogao sam svaku partiju iz knjige bez muke da odigram napamet - ili, kao što se to stručno kaže, na slepo;
tek tada sam počeo da shvatam kakvu sam neizmernu blagodet osvojio svojom drskom krađom. Jer, odjednom
sam imao preokupaciju - besmislenu, besciljnu ako hoćete, ali ipak preokupaciju koja je uništavala ništavtilo
oko mene; sto pedeset turnirskih partija pružale su mi izvanredno oružje protiv pritiska prostorne i vremenske
monotonije. Da bih draž svog novog zanimanja sačuvao neokrnjenu, odredio sam za svaki dan: dve partije ujutru,
dve po podne, uveče brza rekapitulacija. To je ispunilo moj dan, koji se inače razvlačio bezobličan kao želatin;
bio sam zaposlen a da se nisam umarao, jer šah ima čudesnu prednost što koncentracijom duhovne energije na
usko, ograničeno polje čak ni pri najnapregnutijoj aktivnosti ne omlitavljuje mozak, nego pre izoštrava njegovu
agilnost i elastičnost. I dok sam, u prvi mah čisto mehanički, ponavljao majstorske partije, u meni je postepeno
počelo da se budi jedno umetničko, radosno razumevanje. Naučio sam da razumem suptilnosti, lukavstva i oštrinu
u napadu i odbrani, shvatio sam tehniku predviđanja poteza, kombinovanja, protivnapada i ubrzo sam kod svakog
šahovskog majstora nepogrešivo uočio ličnu notu, individualni postupak, kao što pesnika prepoznajemo već po
malom broju stihova; nešto što je počelo kao sredstvo za ubijanje vremena pretvorilo se u uživanje, i likovi velikih
šahovskih stratega, Aljehina, Laskera, Bogoljubova, Tartakovera, ušli su u moju usamljenost kao dragi drugovi.
Beskonačna promena svakodnevno je unosila život u gluvu ćeliju, a strog i pravilan raspored mojih vežbi vratio
je mojoj sposobnosti mišljenja već uzdrmanu sigurnost; osetio sam da mi je mozak svežiji i da zahvaljujući
stalnoj misaonoj disciplini čak mislim oštrije. Da su mi misli jasnije i koncentrisanije, pokazalo se pre svega na
saslušavanjima; za šahovskom tablom ja sam se i nesvesno usavršio u odbrani protiv lažnih tvrdnji, prikrivenih
lukavstava; od tog trenutka više se nisam brukao i čak mi se činilo da su gestapovci počeli da me gledaju sa
izvesnim poštovanjem. Možda su se, videvši kako se svi ostali lome, potajno pitali iz kojih to skrivenih izvora
jedini ja crpem snagu za tako nepokolebljiv otpor.
To moje srećno doba kada sam, dan za danom, sistematski odigrao sto pedeset partija iz knjige, trajalo je oko
dva-tri meseca. Onda sam neočekivano dospeo do mrtve tačke. Iznenada sam se ponovo suočio s prazninom. Jer,
svaka partija odigrana dvadeset ili trideset puta gubila je draž novine, iznenađenja; njena ranije tako uzbudljiva
i podsticajna snaga bila je iscrpljena. Kakvog smisla ima bez prestanka ponavljati partije koje čovek napamet
zna? Tek što bih povukao prvi potez, u meni bi, tako reći, automatski počeo da se odvija plan partije; više nije
bilo iznenađenja, napetosti, problema. Da bih ponovo mogao nečemu da se posvetim, da bih našao sada već
neophodan podsticaj za napor duha i skretanje pažnje, morao sam imati drugu knjigi s drugim partijama. Ali
katkad je to bilo savršeno nemoguće, ta suluda tračnica mogla se uputiti samo u jednom smeru: morao sam
umesto starih izmisliti nove partije. Morao sam pokušati da igram sa samim sobom ili, pre, protiv samog sebe.
Ne znam koliko ste razmišljali o tome kako duh funkcioniše za vreme ove igre nad igrama. Ali čini mi se da čak
i najpovršnije razmišljanje dovoljno jasno kazuje koliko je, logički gledano, apsurdno igrati protiv samog sebe;
jer, šah je čisto misaona igra, u kojoj slučaj ne igra nikakvu ulogu. Njegova privlačnost zasniva se, zapravo, samo
na tome što se njegova strategija različito razvija u dva različita mozga, što u tom ratu duha crno ne zna kakav
je trenutni manevar belog, stalno pokušava da ga dokuči i preseče, dok be1o, sa svoje strane, nastoji da pretekne
tajne namere crnog i da im parira. Ako se, međutim, crno i belo sjedine u jednoj osobi, dolazi do paradoksalne
situacije, u kojoj jedan mozak istovremeno nešto zna, a ipak ne sme to da zna, i funkcionišući kao beli partner, po
komandi potpuno zaboravlja šta je u prethodnom trenutku hteo i smerao kao crni. Takvo dvostruko razmišljanje
pretpostavlja, zapravo, potpuno cepanje svesti, sposobnost da se funkcija mozga po volji aktivira ili dezaktivira,
kao u nekom mehaničkom aparatu; igrati šah protiv samog sebe predstavlja, dakle, isti takav paradoks kao i
preskočiti sopstvenu senku.
Ali, da ne dužim, tu nemoguću stvar, taj apsurd, ja sam u svome očajanju oprobavao mesecima. Nisam imao
drugog izbora do da prihvatim tu besmislicu, kako ne bih potonuo u čisto ludilo ili u potpuni duhovni marazam.
Moja užasna situacija naterala me je da bar pokušam da se pocepam na jedno crno i jedno belo ja, kako me jeziva
praznina oko mene ne bi ugušila.”
Doktor B. se spustio u naslonjaču i na trenutak zatvorio oči. Izgledalo je da svom snagom pokušava da potisne
neku tešku uspomenu. Oko levog ugla usana ponovo mu se pojavi onaj drhtaj koji on nije umeo da savlada. Onda
se malo podiže u svojoj naslonjači.
„ Tako - nadam se da sam vam do ove tačke sve to prilično razumljivo opisao. Na žalost, nisam uopšte siguran
da ću i ono što sledi uspeti da vam predstavim podjednako jasno. Jer ovo novo zanimanje iziskivalo je tako
bezuslovnu napregnutost mozga da je ona onemogućavala svaku istovremenu samoknotirolu.
Već sam vam spomenuo da je, po mome mišljenju, nonsens igrati šah protiv samog sebe; ali čak i za taj apsurd
postojala bi minimalna šansa da sam pred sobom imao pravu šahovsku tablu, pošto šah svojom realnošću, u
svakom slučaju, dopušta izvesnu distancu, izvesnu materijalnu eksteritorijalizaciju. Pred stvarnom šahovskom
tablom sa stvarnim figurama mogu se uvesti i pauze za razmišljanje, čovek se, čisto fizički, može prebacivati s
jedne strane stola na drugu i na taj način sagledati situaciju čas sa stanovišta crnih, čas sa stanovišta belih figura.
Ali pošto sam ja jedino mogao da te borbe protiv samoga sebe ili, ako hoćete, sa samim sobom projektujem u
neki imaginarni prostor, bio sam prinuđen da u svesti jasno zadržim svaki položaj na šezdeset četiri polja, a osim
toga da ne proračunavam samo trenutnu figuraciju, nego i moguće dalje poteze oba partnera, i to - znam da sve
ovo zvuči užasno apsurdno - da dvostruko i trostruko, ne, šestostruko, osmostruko, dvanaestostruko, za svako
moje ja, i za crno i za belo, predviđam po četiri-pet poteza unapred. U ovoj igri koja se odigravala u apstraktnom
prostoru fantazije morao sam - oprostite što vas teram da mislite o tom ludilu - i kao beli i kao crni igrač da
unapred proračunam po četiri-pet poteza, dakle, da u neku ruku s dva mozga, crnim i belim, iskombinujem sve
situacije koje će se javiti tokom igre. Ali ono najopasnije u mom komplikovanom eksperimentu nije bilo čak ni to
što sam se ja sam cepao; nego što sam, izmišljajući samostalno sve te partije, odjednom izgubio tlo pod nogama
i počeo da lebdim. Ponavljanje partija, kojim sam se bavio i prethodnih nedelja, nije, u krajnjoj liniji, bilo ništa
drugo do reproduktivna delatnost, čista rekapitulacija date materije, te zato nije iziskivalo ništa veći napor nego
učenje pesama napamet ili memorisanje zakonskih paragrafa; to je bila ograničena, disciplinovana delatnost i zato
izvanredan exercitium mentale.
Moje dve prepodnevne i dve podnevne partije predstavljale su zadatak koji sam obavljao bez ikakvog uzbuđivanja;
one su mi zamenjivale normalan posao; a osim toga, kad bih se tokom neke partije zbunio ili ne bih znao šta dalje,
uvek sam mogao da potražim rešenje u knjizi. Ova delatnost je za moje uzdrmane nerve bila tako lekovita samo
zato što ponavljanje tuđih partija nije uvodilo u igru mene samog; bilo mi je svejedno ko će pobediti, crni ili
beli, jer tu su se za šampionsku palmovu grančicu ipak borili Aljehin i Bogoljubov, dok su cela moja ličnost, moj
razum, moja duša uživali u peripetijama i lepoti igre samo kao posmatrači, kao znalci. Ali od trenutka kad sam
pokušao da igram sam protiv sebe, počeo sam sam sebe nesvesno da izazivam. Svako moje ja, i crno i belo, moralo
se takmičiti jedno protiv drugog i svako je bilo tašto za sebe, svako nestrpljivo da pobedi, da dobije partiju; posle
svakog poteza moje crno ja grozničavo je čekalo šta će učiniti ono belo. Dok je jedno moje ja trijumfovalo kad
ono drugo napravi grešku, drugo je u istom trenutku besnelo zbog sopstvene nespretnosti.
Sve to izgleda besmislena i odista takva nametnuta šizofrenija, takvo cepanje svesti praćeno opasnim uzbuđenjem
bilo bi nezamisliva kod normalnog čoveka u normalnom stanju. Ali nemojte zaboraviti da sam ja bio nasilno
istrgnut iz normalnog života, da sam bio zatočenik, nevino zatvoren, mesecima rafinirano mučen usamljenošću,
da sam bio čovek koji odavno traži da na nečemu iskali svoj nagomilani gnev. I pošto nisam imao ništa osim ove
besmislene igre protiv sebe samog, moj bes, moja želja za osvetom fanatično su se sručili u nju. Nešto u meni
htelo je da dokaže da je u pravu, ali moglo je da se bori samo protiv mog drugog ja; tako me je tokom igre hvatalo
gotovo manično uzbuđenje. Na početku sam još razmišljao mirno i trezveno, između dve partije ubacivao sam
pauze da bih se oporavio od napora; ali, malo-pomalo, moji prenadraženi nervi više mi nisu davali da čekam. Tek
što bi moje belo ja načinilo jedan potez, moje crno ja bi grozničavo krenulo u napad; tek što bi se završila jedna
partija, ja bih sebe terao na drugu, jer svaki put bi jedno od moja dva ja bilo pobeđeno i tražilo revanš. Nikada
neću moći ni približno da vam kažem koliko sam partija tih poslednjih meseci odigrao u svojoj ćeliji protiv samog
sebe, vođen tom suludom nezasitošću - možda hiljadu, možda više. Bila je to opsednutost od koje nisam mogao
da se odbranim; od jutra do večeri nisam mislio ni na šta drugo nego na lovce i pešake, topove i kraljeve, na a i b
i c, na mat i rokadu - sve što sam imao u sebi, sve moje misli i sva osećanja vukli su me samo u karirani kvadrat.
Radost u igri pretvorila se u pomamu, pomama u prisilu, u maniju, u frenetični bes koji više nije vladao samo
mojom javom, nego je postepeno prodirao i u moj san. Mogao sam da razmišljam samo o šahu, samo o kretanju
šahovskih figura, o šahovskim problemima; ponekad sam se budio vlažnog čela i shvatao da sam nesvesno nastavio
da igram čak i u snu, a kada bih sanjao ljude, oni su se kretali isključivo kao lovci i topovi, ili u skokovima napred
i natrag, kao konji. Pa i kad bi me pozvali na saslušanje, nisam više bio u stanju da koncizno mislim na svoju
odgovornost; imao sam osećanje da sam se na poslednjem ispitivanju izražavao prilično smušeno, jer su me moji
ispitivači povremeno začuđeno gledali. A, u stvari, dok su oni postavljali pitanja i savetovali se, ja sam u svojoj
nesrećnoj žudnji čekao samo da me vrate u moju ćeliju, kako bih mogao da nastavim svoju igru, svoju suludu igru,
da započnem novu partiju, i opet novu, i još jednom novu. Svako prekidanje me je ometalo; čak i onih četvrt časa
dok je stražar spremao moju zatvorsku ćeliju , ona dva minuta dok mi je unosio jelo, mučili su moje grozničavo
nestrpljenje; ponekad bi zdela sa jelom do večeri ostajala nedirnuta, jer bih ja u igri zaboravio da jedem. Moje telo
osećalo je samo užasnu žeđ; mora da me je već hvatala groznica od neprestanog razmišljanja i povlačenja poteza;
u dva cuga praznio sam bocu i maltretirao stražara da mi donese još, a ipak mi je u sledećem trenutku jezik opet
bio suv. Najzad se moje uzbuđenje za vreme igre - a ja sam po ceo dan igrao i igrao - toliko pojačalo da više uopšte
nisam bio kadar da mirno sedim; razmišljajući o potezima, neprestano sam hodao gore-dole, gore-dole, sve brže i
brže, sve uspaljenije što se kraj partije više bližio; želja da dobijem, da pobedim, da pobedim samog sebe, prerasla
je postepeno u takvu pomamu da sam drhtao od nestrpljenja, jer je jedno šahovsko ja u meni uvek bilo i suviše
sporo za ono drugo. Jedno je gonilo drugo; koliko god vam to moglo izgledati smešno, počeo sam da se izdirem
na samog sebe: ,brže, brže!’ ili ,napred, napred!’ - vikao sam ako jedno moje ja nije dovoljno brzo odgovaralo
na potez onog drugog. Meni je, razume se, danas potpuno jasno da je to moje stanje bilo pravi patološki oblik
duhovne prenadraženosti, za koji ne znam drugo ime do - medicini nepoznato - trovanje šahom. Najzad, ova
monomanska opsednutost počela je pored moga mozga da napada i moje telo. Smršavio sam, spavao nemirno i
s prekidima, kad bih se probudio, svaki put sam morao posebno da se napregnem kako bih podigao olovno teške
kapke; ponekad sam se osećao toliko slab da sam jedva mogao da prinesem ustima čašu, toliko su mi ruke drhtale;
ali, čim bi počela igra, mene bi hvatala divlja snaga: jurio sam gore-dole stisnutih pesnica i ponekad sam kao kroz
neku crvenu maglu čuo sopstveni glas kako promuklo i ljutito samom sebi viče ,šah!’ ili ,mat!’
Kako je nastupilo to užasno, to neopisivo stanje krize, ja nisam u stanju da vam kažem. Znam jedino da sam se
jednog jutra probudio i da je to bilo drugačije buđenje nego inače. Moje telo bilo je nekako odvojeno od mene,
mirovao sam, bilo je meko i prijatno. Neki gust, prijatan umor, kakav nisam osetio mesecima, počivao je na
mojim kapcima, počivao tako toplo i prijatno da u prvi mah nisam mogao da se odlučim da otvorim oči. Minuti su
prolazili, a ja sam ležao budan i uživao u toj teškoj opijenosti, tom mlitavom ležanju i sladostrasno ošamućenim
čulima. Odjednom, kao da sam iza sebe začuo glasove, žive ljudske glasove koji su izgovarali reči ; ne možete
zamisliti moje ushićenje, jer ja mesecima, gotovo godinu dana, nisam čuo druge reči osim tvrdih, oštrih i ljutitih
koje su dolazile sa sudskog stola. ,Sanjaš’, rekoh sebi. ,Sanjaš! Ni po koju cenu ne otvaraj oči! Pusti taj san da
traje, inače ćeš ponovo ugledati onu prokletu ćeliju, i stolicu, i lavabo, i tapete s večito istom čašom. Sanjaš - i
nemoj da prestaješ !’
Ali radoznalost je preovladala. Ja polako i oprezno otvorih oči. I to je zaista bilo čudo: nalazio sam se u nekoj
drugoj sobi, široj, prostranijoj od moje hotelske ćelije. Kroz prozor bez rešetaka slobodno je ulazila svetlost i
umesto moga svetlarnika videlo se kako se zelena stabla njišu na vetru; zidovi su blistali, beli i zeleni, beo i
visok dizao se nada mnom plafon - zaista, ležao sam u novom, nepoznatom krevetu i stvarno, nije bio san, iza
mene se čuo šapat ljudskih glasova. Mora biti da sam se u svome uzbuđenju bučno pomerio, jer u narednom
trenutku začuh nečiji korak. Priđe mi jedna žena mekih pokreta, žena s belom kapom na kosi, negovateljica,
sestra. Prođoše me žmarci od ushićenja: godinu dana nisam video ženu. Ukočeno sam zurio u ovu milu pojavu;
to je morao biti divalj, ekstatičan pogled, jer ona poče da me smiruje žurnim rečima: ,Mir! Umirite se!’ A ja sam
samo slušao njen glas - zar to govori ljudsko biće? Zar na svetu zaista još postoji čovek koji me ne saslušava, ne
muči? Uz to - neshvatljivo čudo! - taj glas bio je mek, topao, gotovo nežan ženski glas. žudno sam zurio u njena
usta, jer sam tokom te paklene godine prestao da verujem da jedan čovek može ljubazno da se obraća drugom.
Ona mi se smešila - da, smešila se, još je bilo ljudi koji su umeli da se ljubazno smeše - onda je, opominjući me,
stavila prst na usta i tiho se udaljila. Ali ja nisam mogao da poslušam njenu zapovest. Osećao sam da se nisam
dovoljno nagledao čuda. Svom snagom pokušao sam da se uspravim u krevetu, kako bih mogao gledati za njom,
za tim čudom što je imalo ljudski lik. Pokušao sam da se oslonim o ivicu kreveta, ali mi nije uspelo. Tamo gde
mi se inače nalazila desna ruka, prsti, zglob, osećao sam nešto strano, neku debelu, veliku belu gužvu, očigledno
veliki zavoj. U prvi mah sam se, ne shvatajući, čudio toj gužvi na mojoj ruci, a onda počeh polako da shvatam
gde se nalazim i da razmišljam šta se to moglo sa mnom dogoditi. Sigurno su me ranili, ili sam sâm povredio
ruku. Nalazio sam se u bolnici. U podne dođe lekar, jedan prijatan stariji gospodin. Znao je ime moje porodice i
s takvim je poštovanjem pomenuo moga strica, carevog ličnog lekara, da sam odmah osetio da mi je naklonjen.
Tokom razgovora postavljao mi je najrazličitija pitanja; naročito me je začudilo jedno - jesam li matematičar ili
hemičar. Rekoh da nisam ni jedno ni drugo.
,Čudno’ promrmljao je. ,U groznici ste stalno vikali neke čudne formule - c3 - c4. Nismo mogli da se snađemo.
Upitah ga šta se to dogodilo sa mnom. On se čudnovato nasmeši.
“Ništa. ozbiljno. Akutno razdraženje nerava”, i pošto je oprezno pogledao oko sebe, tiho dodade: ,Nešto sasvim
razumljivo, u krajnjoj liniji. Od trinaestog marta, je l’ te?’ Klimnuh glavom.
“Nikakvo čudo, uz one metode”, mrmljao je.
“Niste vi prvi. Ali ne treba da brinete.”
Po umirujućem tonu kojim mi je to došapnuo i po njegovom podjednako umirujućem pogledu znao sam da sam
u dobrim rukama.
Dva dana kasnije dobri doktor mi je prilično otvoreno objasnio šta se dogodilo. čuvar je čuo viku i u prvi mah
pomislio da se ja to svađam s nekim ko mi je upao u ćeliju. Ali tek što se pojavio na mojim vratima, ja sunuh na
njega i napadoh ga s divljim uzvicima:
“Vuci već jednom, bedniče, kukavico!”; pokušavao sam da ga uhvatim za vrat i najzad sam ga tako divlje napao
da je morao da poviče u pomoć. Kad su me zatim tako pobesnelog poveli lekaru, ja sam se u jednom trenutku
otrgao, bacio se na prozor u hodniku i posekao ruku - još možete da vidite dubok ožiljak, evo ovde.
Nekoliko prvih noći u bolnici, kazao mi je lekar, proveo sam u nekoj vrsti moždane groznice, ali sada je, reče, s
mojim nervima sve u redu.
,Naravno’, dodao je tiho, ,to radije neću javljati onoj gospodi, inače će vas vratiti onamo. Oslonite se na mene,
-učiniću sve što mogu. Šta je taj predusretljivi lekar ispričao mojim mučiteljima, ostalo mi je savršeno nepoznato.
U svakom slučaju, postigao je što je hteo: da me puste. Možda me je proglasio za neuračunljivog, možda je
Gestapo u međuvremenu prestao da se zanima za mene, jer Hitler je bio zauzeo Češku i time je za njega slučaj
Austrije bio okončan. Tako je trebalo samo da potpišem obavezu da ću u roku od četrnaest dana napustiti našu
domovinu; ti dani bili su ispunjeni hiljadama formalnosti koje nekadašnji građanin sveta danas mora srediti da
bi mogao da izađe iz zemlje: vojni dokumenti, policija, porez, pasoš, viza, zdravstveno uverenje - da nisam imao
vremena da mnogo razmišljam o onome što sam proživeo. U našem mozgu očigledno deluju neke tajne sile koje
sve regulišu i same isključuju ono što za dušu može predstavljati teret i opasnost; jer, kad god bih hteo da se u
mislima vratim na doba svog zatočeništva, u mome mozgu bi se, da tako kažem, gasila svetlost; tek kasnije, pošto
su protekle nedelje i nedelje, zapravo tek ovde, na brodu, ponovo sam smogao hrabrosti da obnovim u sećanju
sve ono što je bilo.
I eto, sada ćete shvatiti zašto sam se prema vašim prijateljima poneo tako neprilično i verovatno nerazumljivo. Ta,
ja sam sasvim slučajno ‘ušetao u pušački salon; kad sam video vaše prijatelje kako sede za šahovskom tablom,
nisam mogao da se pomerim od iznenađenja i užasa. Jer, potpuno sam bio zaboravio da se šah može igrati na
pravoj šahovskoj tabli i s pravim figurama, zaboravio sam da su u toj igri fizički sučeljena dva sasvim različita
čoveka. Zaista mi je bilo potrebno nekoliko trenutaka da se setim da je to što se igra za tim stolom u osnovi
ista ona igra u kojoj sam se ja, onako izgubljen, mesecima oprobavao protiv samog sebe. Šifre kojima sam se
pomagao tokom svojih užasnih vežbi bile su ipak samo zamena i simbol za ove koštane figure; moje iznenađenje
što se figure kreću po tabli isto kao u polju moje fantazije moglo bi se možda uporediti sa iznenađenjem jednog
astronoma koji je komplikovanim računskim operacijama izračunao da negde postoji neka nova planeta, a onda
je na nebu stvarno ugledao kao belu, jasnu, istinsku zvezdu. Kao namagnetisan zurio sam u tablu i video na njoj
moje dijagrame - konja, lovca, kralja, kraljicu i pešake kao realne drvene figure; da bih shvatio kako stoje stvari
u toj partiji, morao sam je mimo svoje svesne volje najpre prebaciti iz mog apstraktnog sveta cifara u svet figura
koje se kreću. Postepeno me je savladala radoznalost - hteo sam da vidim kako se odvija istinska igra između dva
partnera. I onda se desila ona neprijatnost da sam se, zaboravivši svaku učtivost, umešao u vašu partiju. Ali onaj
pogrešan potez vašeg prijatelja pogodio me je kao ubod u srce. Zaustavio sam ga sasvim instinktivno, gonjen
impulsom kao kad bez razmišljanja hvatamo dete koje se nagnulo preko gelendera. Tek kasnije sam shvatio
koliko sam se ogrešio što sam se onako grubo i neučtivo nametnuo.”
Ja požurih da uverim doktora B. koliko nam je svima milo što smo ga zahvaljujući tom slučaju upoznali i rekoh
da će za mene, posle svega što mi je poverio, biti dvostruko zanimljivo da ga gledam na improvizovanom turniru.
Doktor B. načini jedan nemiran pokret.
„ Ne, zaista ne treba mnogo da očekujete. To za mene treba da bude samo proba ... provera da li ... da li sam uopšte
u stanju da odigram normalnu partiju šaha, partiju na istinskoj šahovskoj tabli, sa istinskim figurama, s partnerom
od krvi i mesa ... Jer, ja se sve više pitam jesu li one stotine, a možda i hiljade partija koje sam odigrao odista
bile partije po svim šahovskim pravilima ili samo neka vrsta šahovske opsene, šahovske groznice, grozničave
igre u kojoj se, kao u snu, preskaču međufaze. Nadam se da ne mislite da uobražavam kako sam u stanju da
se suprotstavim jednom majstoru šaha, i to prvom u svetu. Mene tera jedino posthumna radoznalost, želja da
ustanovim da li me je tamo, u ćeliji, zaista još uvek držao šah, ili je to već bilo ludilo, jesam li se tada još nalazio
na samoj ivici opasne litice, ili sam već bio s one strane - to, jedino to.”
U tom trenutku s drugog kraja broda odjeknu gong, poziv na večeru. Mora da smo pričali gotovo dva časa - doktor
B. bio je mnogo opširniji nego ja sada. Srdačno mu zahvalih i oprostih se. Ali, još pre nego što sam sišao s palube,
on me stiže i dodade nervozno, čak malo mucavo:
„ Još nešto! Molim vas, obavestite gospodu unapred, da ja ne bih naknadno ispao neljubazan; igraću samo jednu
partiju ... to treba da bude samo crta ispod jednog starog računa - konačni završetak, a ne novi početak. . . Ne
želim da ponovo padnem u tu pomamnu groznicu koje mogu da se sećam samo s jezom. . . a inače. . . doktor me je
onda upozorio . . . izričito upozorio. Svakome ko je bio žrtva neke manije zauvek preti opasnost; sa ovom, makar
i isceljenom, zatrovanošću šahom bolje da čovek ne prilazi šahovskoj tabli. . . Vi ćete razumeti - samo ta probna
partija za moju dušu, i više ništa.”
Sledećeg dana tačno u dogovoreni čas okupili smo se u salonu za pušače. Naš krug uvećao se za još dva ljubitelja
kiraljevske umetnosti, dva brodska oficira koji su uzeli slobodno popodne da bi mogli prisustvovati turniru. Ni
Čentović nas nije pustio da ga čekamo kao prethodnog dana, i tako je posle obaveznog biranja boja počela ta
znamenita partija jednog homo obscurissimusa protiv čuvenog svetskog prvaka.
Žao mi je što smo je gledali samo mi, potpuno nekompetentni posmatrači, i što je njen razvoj izgubljen za
anale šahovske nauke, isto onako kao Betovenove klavirske improvizacije za muziku. Mi smo, doduše, sledećeg
popodneva pokušali da rekonstruišemo partiju po sećannju, ali uzalud; verovatno smo svi za vreme igre i suviše
pasionirano posmatrali dva igrača umesto tok igre. Jer, duhovna suprotnost u habitusu dvojice partnera postajala
je fizički sve plastičnija što je partija dalje tekla. Čentović, rutiner, sve vreme je bio nepomičan kao stena, očiju
strogo i ukočeno pognutih ka šahovskoj tabli; izgledalo je da je razmišljanje za njega pravi fizički napor koji
sve njegove organe tera na krajnju koncentraciju. Za razliku od njega, doktor B. se kretao savršeno slobodno i
hladnokrvno. Kao pravi diletant u najlepšem smislu reči, kome uživanje u igri pričinjava samo igra, „ diletto”,
bio je potpuno opušten, za vreme prvih pauza je pričao s nama i objašnjavao nam, lakom rukom palio cigarntu i
kad bi došao red na njega, jedan minut bi pribrano posmatrao tablu. Svaki put je izgledalo kao da je znao koji će
potez povući protivnik.
Obavezni potezi pri otvaranju povučeni su prilično brzo. Neki određeniji plan počeo je da se razvija tek u sedmom
ili osmom potezu. Čentovićeve pauze za razmišljanje bile su sve duže; po tome smo osetili da je prava borba za
prednost započela. Ali, istini za volju, postepeni razvoj situacije, kao u svakoj pravoj turnirskoj partiji, predstavljao
je za nas, laike, prilično razočaranje. Jer, što su se više figure preplitale u čudnovati ornament, utoliko smo manje
mi bili u stanju da proniknemo u pravo stanje. Nismo mogli da razaberemo kakve namere ima jedan, a kakve
drugi protivnik i koji od njih dvojice, u stvari, ima prednost. Videli smo samo da se pojedinačne figure pomeraju
kao neke poluge koje treba da razbiju neprijateljski front, ali nismo bili u stanju da u tom pomeranju otkrijemo
neku strategiju, jer je svaki potez ovih superiornih igrača podrazumevao nekoliko narednih. Postepeno je počeo
da nas slama i umor, za koji su uglavnom bile krive Čentovićeve beskonačne pauze za razmišljanje; i našeg
prijatelja su one vidno nervirale. Primetio sam, uznemiren, da se, što se partija više oduživala, sve nemirnije
vrpolji na svojoj stolici, čas pali jednu cigaretu za drugom, čas uzima olovku da nešto zabeleži. A potom, opet,
naručuje mineralnu vodu i ispija čašu za čašom; bilo je očigledno da kombinuje neuporedivo brže nego Čentović.
Svaki put kad bi se ovaj, posle beskrajnog razmišljanja, konačno odlučio da teškom rukom pomeri figuru, naš
prijatelj bi se samo osmehnuo, kao neko ko vidi da se dogodilo nešto što je dugo očekivao, i odmah bi povukao
svoj potez; svojim hitrim umom on je u glavi, mora biti, unapred sračunavao sve protivnikove mogućnostj; i zato
je postajao sve nestrpljiviji što je više Čentović otezao s odlukom; dok je čekao, oko usana bi mu se utisnuo ljutit,
gotovo neprijateljski izraz. Ali Čentoviću nije bilo ni na kraj pameti da požuri. Razmišljao je nemo i ukočeno, i
što je manje figura bilo na šahovskoj tabli, njegove pauze postajale su sve duže. U četrdeset drugom potezu, posle
dva i po sata, sedeli smo oko turnirskog stola umorni i gotovo nezainteresovani. Jedan brodski oficir već je bio
otišao, drugi je počeo da čita knjigu. i samo je, kada bi došlo do promene, za trenutak podizao pogled.. A onda se
iznenada - Čentović je bio na ,potezu - dogodi nešto neočekivano. Videvši da se Čentović mašio za konja i pomera
ga napred, doktor B. se pognu kao mačka pred skok. Čitavo telo poče da mu drhti; u trenutku kad je Čentović
zaustavio konja, on oštro pomeri napred damu i trijumfalno reče:
„ Tako! Gotovo!”, zavali se unatrag, prekrsti ruke na grudima i izazovno pogleda Čentovića. U njegovim zenicama
rasplamte se neka vrela svetlost. Mi se nehotično nagnusmo nad tablu da bismo razumeli taj tako trijumfalno
najavljeni potez. Na prvi pogled, nije se primećivala nikakva direktna opasnost. Izjava našeg prijatelja morala se,
dakle, odnositi na razvoj situacije, koji mi, amateri, još nismo mogli da predvidimo. Jedini među nama koji se na
ovo izazovno saopštenje nije ni pomerio bio je Čentović; sedeo je tako mirno kao da je potpuno prečuo uvredljivu
reč „ gotovo!”
Ništa se nije desilo. Stajati smo bez daha i u toj tišini odjednom se začulo kucanje sata kojim smo merili vreme.
Prođoše tri minuta, sedam minuta, osam minuta - Čentović se nije pomerao; ali meni se činilo da su se njegove
debele nozdrve još više raširile od unutrašnjeg napora. Ovo nemo čekanje bilo je našem prijatelju podjednako
nepodnošljivo kao i nama. Naglo je ustao i počeo da hoda gore-dole po salonu, najpre polako, zatim sve brže i
brže. Svi ga začuđeno pogledasmo, ali niko uznemirenije od mene, jer mi je palo u oči da, uprkos svoj žustrini
svog hoda, on prelazi stalno isti prostor kao da svaki put usred prazne sobe nailazi na nevidljivu prepreku koja
ga prisiljava da se okrene. I s jezom shvatih da on nesvesno ponavlja svoje korake iz nekadašnje ćelije: mora da
je u svim onim mesecima zatočeništva baš tako išao gore-dole, kao životinja u kavezu, ruku baš tako zgrčenih i
ramena baš tako pognutih; mora da je tako, i samo tako, hiljadu puta promarširao gore-dole, dok mu je u ukočenom
i grozničavom pogledu svetlucala crvena svetlost ludila. Ali njegova sposobnost za razmišljanje bila je, izgleda,
još uvek netaknuta, jer se s vremena na vreme nestrpljivo okretao stolu da vidi da li se Čentović u međuvremenu
odlučio. Ali prošlo je i devet, i deset minuta. Onda se dogodi nešto što niko od nas nije očekivao. Čentović podiže
svoju tešku ruku koja je dotle nepokretno ležala na stolu. Svi smo napeto gledali šta je odlučio. Ali on ne povuče
potez, nego odlučnim gestom, polako nadlanicom gurnu sve figure s table. Tek smo u sledećem trenutku razumeli:
Čentović je predao partiju. Kapitulirao je da pred nama ne bi bio očigledno matiran. Dogodilo se ono neverovatno,
svetski prvak, šampion bezbrojnih turnira položio je zastavu pred jednim anonimnim igračem, pred čovekom
koji dvadeset, ili dvadeset pet godina nije prišao šahovskoj tabli. Naš prijatelj, anonimus, ignotus, pobedio je u
otvorenoj borbi najjačeg šahistu na svetu! I ne primetivši, mi smo, uzbuđeni, jedan za drugim poustajali. Svako
od nas imao je osećanje da mora nešto da kaže ili učini, kako bi dao oduška svom radosnom strahu. Jedini čovek
koji je nepomično istrajavao u svome miru bio je Čentović. Tek posle odmerene pauze, on podiže glavu i pogleda
našeg prijatelja kamenim pogledom.
„ Još jednu partiju?”
„Razume se”, odgovori doktor B. s oduševljenjem koje mi je bilo neprijatno; i pre no što sam mogao da ga
podsetim da ne srne igrati više od jedne partije, on sede i s grozničavom žurbom poče iznova da namešta figure.
Nameštao ih je tako žustro da mu je jedan pešak dva puta skliznuo na pod iz drhtavih prstiju; moja nelagodnost
zbog njegovog neprirodnog uzbuđenja prerasla je u neku vrstu straha. Jer, ovog inače tihog i mirnog čoveka
uhvatila je vidna egzaltacija; usne su mu se češće trzale, a telo mu je drhtalo kao da ga trese iznenadna groznica.
„ Ne!” šaputao sam mu.
„ Nemojte sada! Ostavite, dosta je za danas! Biće vam suviše naporno!”
„ Naporno! Ha! ”Nasmejao se glasno i pakosno.
„ Mogao sam odigrati osamnaest partija dok sam ovde dangubio! U ovom tempu, naporno mi je samo da ne
zaspim! - No! Počinjite!”
Ove poslednje reči uputio je Čentoviću žestokim, gotovo grubim tonom. Ovaj ga pogleda mirno i odmereno, ali
njegov skamenjeni pogled podsećao je na stisnutu pesnicu. Odjednom je između dva igrača zavladalo nešto novo,
neka opasna napetost, neka strasna mržnja. To više nisu bila dva partnera koji jedan s drugim isprobavaju svoje
šahovske moći, nego dva neprijatelja koji su se zakleli da će jedan drugog uništiti. Čentović je dugo oklevao
dok nije povukao prvi potez, i ja jasno osetih da okleva namerno. Obučeni taktičar očigledno je već otkrio da
upravo svojom sporošću umara i iritira protivnika. I tako je pustio da prođu čitava četiri minuta dok nije napravio
najjednostavniji mogući prvi potez, dok pešaka nije pomerio dva polja napred. Naš prijatelj smesta krete k njemu
sa svojim pešakom, ali Čentović ponovo napravi jednu beskonačnu, gotovo nepodnošljivu pauzu; bilo je to kao
kad se približava snažna munja i čoveku srce uzbuđeno udara u očekivanju groma, a grom nikako da udari.
Čentović se nije pomerao. Razmišljao je mirno, sporo, pakosno sporo - osećao sam to sa sve većom izvesnošću;
ali time mi je dao dovoljno vremena da posmatram doktora B. Upravo je sručio u sebe treću čašu vode; setih se
da mi je pričao o svojoj grozničavoj žeđi u ćeliji. Simptomi nenormalnog uzbuđenja jasno su se ocrtavali; video
sam kako mu se čelo vlaži, a ožiljak na ruci crveni jače i ističe oštrije nego inače. Ali još se savladavao. Tek kad
je kod četvrtog poteza Čentović ponovio počeo beskonačno da razmišlja, njega izdade strpljenje.
„ Pa, igrajte već jednom!” Čentović hladno podiže pogled.
„ Koliko znam, saglasili smo se da vreme za razmišljanje bude deset minuta. U principu ne prihvatam kraće
vreme. ”Doktor B. se ugrize za usnu; primetio sam kako nemirno i sve nemirnije lupka petom po podu, pa ni sam
nisam mogao da obuzdam nervozu zbog tegobnog predosećanja da se u njemu kuva nešto nerazumno. I zaista, u
osmom potezu dođe do novog incidenta. Doktor B., koji je sve više gubio strpljenje, nije više mogao da obuzda
napetost; okretao se levo-desno i nesvesno počeo prstima da dobuje po stolu. Čentović još jednom podiže svoju
tešku seljačku glavu.
„ Smem li da vas zamolim da ne dobujete? To mi smeta. Ne mogu da igram.”
„ Ha.! ”nasmeja se doktor B. kratko. „To se vidi.” Čentovićevo čelo pocrvene.
„Šta hoćete time da kažete?” upita oštro i ljutito.
Doktor B. se još jednom kratko i pakosno nasmeja.
„ Ništa. Samo da ste očigledno vrlo nervozni.” Čentović ćuteći pognu glavu. Tek posle sedam minuta načini
sledeći potez; partija se vukla. ubistvenim tempom. Čentović je nekako postajao sve ukočeniji, najzad je, pre nego
što se odluči na potez, puštao da protekne sve vreme predviđeno za razmišljanje; ponašanje našeg prijatelja bilo je
od intervala do intervala. sve čudnije. Izgledalo je da više uopšte ne učestvuje u toj partiji, nego je zabavljen nečim
sasvim drugim. Prestao je da žustro hoda gore-dole i samo je nepokretno sedeo na svom mestu. Zureći ukočenim
i gotovo ludim pogledom u prazno, bez prestanka je mrmljao nerazumljive reči; ili se izgubio u beskonačnim
kombinacijama, ili je - a ja sam potajno u to sumnjao - izmišljao sasvim druge partije, jer svaki put kad bi
Čentović najzad povukao potez, trebalo ga je trgnuti iz duhovne odsutnosti. A tad bi se za samo jedan minut opet
uključio u situaciju; sve više me je potajno savladavala sumnja da je on, zapravo, u ovoj hladnoj formi ludila, koje
je iznenada moglo grunuti u vidu bilo kakve agresije, odavno zaboravio i Čentovića, i sve nas. I zaista, u dvadeset
devetom potezu izibi kriza. Tek što je Čentović pomerio svoju figuru, doktor B. iznenada, i ne pogledavši kako
treba tablu, gurnu svog lovca tri polja· napred i viknu toliko glasno da se svi stresosmo:
„Šah! Šah kralju!” U očekivanju nekog posebnog poteza, mi smesta pogledasmo na tablu. Ali posle jednog minuta.
dogodi se nešto što niko od nas nije očekivao. Čentović sasvim, sasvim polako podiže glavu i - ranije to nikada
nije činio - pređe pogledom u krug po svima nama. Kao da je u nečemu beskrajno uživao; a onda se njegovim
usnama postepeno raširi zadovoljan i nedvosmisleno zloban osmeh. Tek pošto se sit nauživao ovog svog, nama
još nerazumljivog trijumfa, on nam s lažnom ljubaznošću reče:
„Žalim - ali ja ne vidim nikakav šah. Vidi li možda neko od gospode šah mome kralju?” Mi smo zurili u tablu, a
onda uznemireno skretosmo pogled na doktora B.
Čentovićev kralj - to je i dete moglo videti - bio je, u stvari, potpuno pokriven pionom u odnosu na lovca, dakle,
nikakav šah kralju nije bio moguć. Uznemirismo se. Da nije naš prijatelj u svojoj žustrini gurnuo neku figuru za
jedno polje bliže ili za jedno dalje? Podstaknut našim ćutanjem, sada i doktor B. ukočeno pogleda u tablu i poče
da muca:
„ Ali, kralj treba da je na f7 ... stoji pogrešno, sasvim pogrešno. Pogrešno ste vukli! Sve je pogrešno na ovoj tabli
... pešak treba da bude na g5, a ne na g4 . .. pa to je neka sasvim druga partija ... To je ... odjednom zape. Snažno
sam ga zgrabio za ruku ili sam ga, pre, toliko jako uštinuo da je i u svojoj grozničavoj pometnji morao osetiti moje
prste. Okrenuo se i pogledao me kao mesečar.
„ šta ... šta hoćete?” Rekoh samo: „Remember!” i pređoh prstom preko ožiljka na njegovoj ruci. On je instinktivno
išao za mojim pokretom, staklenim očima gledao je brazdu, crvenu kao krv. Onda odjednom poče da drhti i neka
jeza prože mu celo telo.
„ Zaboga”, prošaputao je bledih usana.
„ Jesam li rekao ili uradio neku glupost ... jesam li opet. .. ?”
„ Ne”, prošaptah tiho.
„ Ali morate smesta da prekinete partiju, krajnje je vreme. Setite se šta vam je kazao lekar!” Doktor B. naglo
ustade.
„ Molim za izvinjenje zbog moje glupe greške”, reče svojim starim, ljubaznim glasom i nakloni se Čentoviću.
„ To što sam kazao je, naravno, čista glupost. Ovo, dabome, ostaje vaša partija.” Onda se okrete nama.
„ I gospodu moram da molim za izvinjenje. Ali ja sam vas unapred upozorio da od mene ne očekujete suviše.
Oprostite zbog bruke - danas sam se poslednji put iskušavao u šahu.” Nakloni se i ode na onaj isti skroman i
tajanstven način kao što se bio i pojavio. Jedino sam ja znao zašto ovaj čovek više ne sme da dotakne šahovsku
tablu, dok se kod drugih, malo smetenih, zadržalo nejasno osećanje da su za dlaku izbegli nešto neprijatno i
opasno.
„ Dammed fool!”5 razočarano je režao Mak Konor. Poslednji sa svoje stolice ustade Čentović i baci još jedan
pogled na upola okončanu partiju.
„ šteta”, reče velikodušno.
„ Napad uopšte nije bio rđavo postavljen. Za diletanta, taj gospodin je zapravo neobično darovit.” Ne zaboravljajte!
Prokleta budala!