Knjiga Za Svaki Dan Drugo Izdanje 2022 OK02

Petar V.
Jeknić
KNJIGA ZA SVAKI DAN

PSIHOLOŠKA I PSIHOTERAPIJSKA
PROMIŠLJANJA I PRAKSA
DRUGO DOPUNJENO IZDANJE
2022.
KNJIGA ZA SVAKI DAN
Psihološka i psihoterapijska promišljanja i praksa

www.emoracio.edu.rs
Izdavač: Centar za empirijska istraživanja religije (CEIR), Novi Sad
Za izdavača:
prof. dr ZORICA KUBURIĆ
Recenzenti:
Fani Botica, Gordana Dedić, Leonarda Pirner, Ljubica Crnoglavac, Ljiljana Milješić,
Ruška Marašević, Miljana Savić, Suzana Koak Tijanić, Aleksandar Tavrić, Tamara Rakić
Ilustracije u knjizi:
TAMARA CUPAĆ
Lektor i korektor:
JOVANA SLAVKOVIĆ
Likovna obrada korica:

DEJAN OSTOJIĆ
Prelom teksta:
DIMITRIJE MILIĆ
Štampa:
KVARK, Žiča
Tiraž:
100 primeraka
ISBN
Copyright©2022
Sva prava zadržana. Nije dozvoljeno da se deo ili celina ove knjige snimi, emituje ili reprodukuje
na bilo koji način, uključujući ali ne i ograničavajući se na fotokopiranje, fotografiju, magnetni
zapis ili bilo koji drugi vid zapisa, bez prethodne dozvole izdavača.
Isidori, Filipu i Andriji
Držite se Boga i ne bojte se!
Onaj koji je stvorio dušu On je i poznaje, mi je upoznajemo.
Knjiga za svaki dan 5
51. PSALAM
1Smiluj se na me, Bože, po milosti svojoj, i po velikoj dobroti svojoj očisti beza-
konje moje.
2 Operi me dobro od bezakonja mog, i od greha mog očisti me.
3 Jer ja znam prestupe svoje, i greh je moj jednako preda mnom.
4 Samome Tebi zgreših, i na Tvoje oči zlo učinih, a Ti si pravedan u rečima svo-
jim i čist u sudu svom.
5 Gle, u bezakonju rodih se, i u grehu zatrudne mati moja mnom.
6 Gle, istinu ljubiš u srcu, i iznutra javljaš mi mudrost.
7 Pokropi me isopom, i očistiću se; umij me, i biću belji od snega.
8 Daj mi da slušam radost i veselje, da se prenu kosti koje si potro.
9 Odvrati lice svoje od greha mojih, i sva bezakonja moja očisti.
10 Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav ponovi u meni.
11 Nemoj me odvrgnuti od lica svog, i Svetog Duha svog nemoj uzeti od mene.
12 Vrati mi radost spasenja svog, i duh vladalački neka me potkrepi.
13 Naučiću bezakonike putevima Tvojim, i grešnici k Tebi će se obratiti.
14Izbavi me od krvi, Bože, Bože, Spasitelju moj, i jezik će moj glasiti pravdu
Tvoju.
15 Gospode! Otvori usta moja, i ona će kazati hvalu Tvoju.
16 Jer žrtvu nećeš: ja bih je prineo; za žrtve paljenice ne mariš.
17Žrtva je Bogu duh skrušen, srce skrušeno i poništeno ne odbacuješ,
Bože.
18 Po dobroti svojoj, Gospode, čini dobro Sionu, podigni zidove jerusalimske.
19Onda će Ti biti mile žrtve pravde, prinosi i žrtve paljenice; onda će metati na
žrtvenik Tvoj teoce.
REČ UREDNIKA
Petar Jeknić svojim načinom pisanja potvrđuje izreku mudrog Solomu-

na da je u mnoštvu savetnika mudrost. „Knjiga za svaki dan“ ima naslov koji
opisuje način njenog nastanka i način njenog opstanka. U praksi svakodnevnog
susreta s klijentima u Kraljevu, Vrnjačkoj Banji i Kruševcu, kao i on-line razgo-
vorima, Petar Jeknić svakodnevno proširuje svoja iskustva i svoja saznanja o
ljudima i životu, te to bogatstvo susreta nesebično i odmah spremno kondenzu-
je i prenosi čitaocu putem pisane reči. Interaktivni psihoterapijski rad sa klijen-
tima omogućio je da se otkrije sva lepota mišljenja koju klijenti, inače već skloni
introspekciji, iskazuju u povratnoj informaciji i evaluaciji samog psihoterapij-
skog rada kao i ove knjige koja je pred nama.
Pogled na svet koji vodi Petrovu reč ima svoje uporište u Bibliji, u Sve-
tom pismu od kog polazi u knjizi navodeći stihove koji su ga inspirisali da se
bavi ljudskom dušom uopšte. Već na prvoj stranici Petar kaže: „Duša je centar
svega, sastoji se od duha i tela pa treba biti na prvom mestu interesovanja i bri-
ge. Jer kakva je korist čoveku ako zadobije ceo svet, a duši svojoj naudi, pita
Isus? (Mar. 8, 36) Od prve ideje o pisanju do danas naučio sam mnogo više o
duši kroz psihoterapijski rad. O ovoj temi vredi pisati neprestano, pa sam se
usudio da ponudim svoje viđenje koje je proizašlo iz prakse“.
Drugo uporište Petrove pisane reče jeste on sam, spreman da deli sebe,
u meri svakodnevne spoznaje, kako s klijentima u psihoterapijskoj praksi tako
i u ovoj knjizi. Dajući svoja mišljenja o knjizi, to su prepoznali njegovi klijenti, a
ovde izdvajam jedno s početka knjige: „Ne prezajući da govori u prvom licu,
Petar iznosi istine, teskobe, dileme, padove i uzlete čime postaje blizak i nepo-
sredan, kazuje da je ’jedan od nas’, što priznaćete briše čest razdor koji postoji
na relaciji psiholog-klijent, i svakako već na prvim stranicama postaje naš tim-
ski igrač u utakmici ka zajedničkom cilju, biti zadovoljan u svojoj koži.“
Treće polazište za Petrov rad jeste realnost i način njenog sagledavanja

kroz prizmu vrednosti. Petar Jeknić otpočinje svoju priču pitanjem: „Jer, šta je
realnost? Sve može da se prenaglasi, da se do banalnosti pojednostavi ili pak
iskomplikuje. Ali gde je sredina, zbog čega je sredina ’zdravo mesto’, i šta ima
vrednost iznad svake vrednosti?“
8 Knjiga za svaki dan
Ako je cilj da čovek prihvati sebe i život, da „bude zadovoljan u svojoj

koži“, kako kaže Gordana, ili da bude „dobar prema sebi“, čemu se trudi Petar,
onda je put do ostvarenja usmeren u pronalaženju „mere“, tog „zdravog mesta“
koje daje stabilnost ličnosti. Ta „uska staza“, „srednji put“ ili „put kojim se ređe
ide“, ponekad zahteva ruku koja ga vodi, mudrost onih koji su tim putem već proš-
li. „Knjiga za svaki dan“ je ispružena ruka spremna da pomogne onima koji povre-
meno gube ravnotežu kao i onima koji svoju ruku žele da pruže drugom, jer je ova
knjiga ujedno i dobar priručnik za psihoterapijsku praksu.
prof. dr Zorica Kuburić

Filozofski fakultet
Univerzitet u Novom Sadu
Psihološka i psihoterapijska
MIŠLJENJE O KNJIZI 1
Knjiga za svaki dan je savršeni spoj priručnika i podsjetnika na svako-

dnevne životne stvari koje bi nam trebale olakšati u odnosu malog ja, roditelja
ja i našeg ega. Ja kao klijent koji je radio sa Petrom mogu samo reći da je ova
knjiga savršeni dodatak koji pomaže ljudima u onom pravom radu na sebi di ne
glumimo žrtve već se izborimo sa problemima koji nas muče... 90% stvari iz ove
knjige sam već čula i došlo mi je kao jako dobar podsjetnik. Zgodno je što je
možeš random otvoriti na bilo koju strancu i pročitati nešto korisno za sebe...
nešto što će stvoriti onaj „aha“ momenat i stvoriti onaj dobar osjećaj za koji bi
autor knjige po dobrom starom običaju rekao „i onda ostani s tim“.
29. siječanj 2020. Fani Botica

u Splitu, Hrvatska Prodajni savjetnik
u telekomunikacijama
1* Mišljenja o knjizi i komentari preneti su u izvornom obliku.
promišljanja i praksa
MIŠLJENJE O KNJIZI PRED 1. POGLAVLJE
Ako ste kao dete imali Riznicu i divnu tetku da vam je čita, jer tom tehnikom
još niste ovladali, ako ste kao đak prvak imali Bukvar i posvećenu učiteljicu da vas
uvede u tajne pismenosti, onda bi Petrova Knjiga za svaki dan mogla da bude štivo
od pomoći da bolje upoznate (zavolite) sebe, na pravi način posmatrate svoju i
druge duše, razumete i „vidite“ emocije, koristite razum u meri i na korist sebi i
drugima, prihvatite „rat“ razuma i emocija u postizanju ravnoteže, i izgradite sebe
kao zreliju i stabilniju ličnost, na radost svoju i okruženja.
Veštim spojem naracije sopstvenog iskustva, kako životnog tako i profe-

sionalnog, i stručnih pojmova, teza, teorija, modela i tehnika, tekst vodi čitaoca
od osnova psihologije do praktično primenljivih tehnika, čime uliva poverenje,
daje potrebnu nadu i pokazuje put ka boljitku. Ne prezajući da govori u prvom
licu, Petar iznosi istine, teskobe, dileme, padove i uzlete čime postaje blizak i
neposredan, kazuje da je „jedan od nas“, što priznaćete briše čest razdor koji
postoji na relaciji psiholog-klijent, i svakako već na prvim stranicama postaje
naš timski igrač u utakmici ka zajedničkom cilju, biti zadovoljan u svojoj koži.
Toplina i lakoća kojom pripoveda događaje iz ličnog života, prijatna doza

humora u njima, u trenutku vas učini čitaocem eseja, Petra piscem istih, (zahva-
liti i devojci koja je studirala u Sarajevu), a onda već narednog imate psihološku
analizu i objašnjenje..., retka veština.
Po stručnom opredeljenju sam ekonomista-matematičar, što je posledica

mog karaktera koji bih nazvala analitičarskim. Prirodno, kroz život me vodi
logika, odnosno racio. Uz dominantnu logiku pridružio se jak superego (kon-
kretno kriticizam), i to uopšte nije laka kombinacija za život u sopstvenoj koži.
Petrov sam bivši klijent sa individualne psihoterapije, polaznik mnogih radio-
nica, neko ko je u 47. godini rešio da pomogne sebi, shvativši da unutrašnje bure
koje predugo nosim u sebi, više ne mogu sama da kontrolišem. Bilo je uspešno,
uradila sam pravu stvar za sebe. Zato mogu reći da je Knjiga za svaki dan Petro-
va psihoterapijska praksa stavljena na papir, namenjena svima koji žele da
shvate i obogate život. Osnovna nota koja je krasi je optimizam, napredak, raz-
voj, a u cilju životne ravnoteže i mira.
Čast mi je na prilici i poznanstvu!
29. januara 2020. Gordana Dedić,

u Vrnjačkoj banji diplomirani ekonomista
1. MOJA PSIHOTERAPEUTSKA PRIČA ILI

„UMESTO UVODA“
Ima li osobe koja se nije pitala zašto je život ovakav kakav jeste? Ima li
onih koji se ne zapitaju kakvim životom žele da žive, i šta da urade da bi želju
ostvarili? Ima naravno, kao što ima i onih koji žive dan za danom, od dešavanja
do dešavanja, od trenutka do trenutka ili onih koji bi da isplaniraju svaki trenu-
tak. Gotovo svaki klijent koji je došao na psihoterapiju imao je formiran utisak
kakav život „treba da bude“. Klijent dolazi na psihoterapiju zato što želi prome-
nu u odnosu na postojeće „ne bi ovako trebalo“ življenje, iako viđenje promene
ne mora apriori da bude realno. Jer, šta je realnost? Sve može da se prenaglasi,
da se do banalnosti pojednostavi ili pak iskomplikuje. Ali gde je sredina, zbog
čega je sredina „zdravo mesto“, i šta ima vrednost iznad svake vrednosti? Čemu
težim? Sva ova pitanja zahtevaju odgovore koje prečesto ne dajemo ignorišući
ih. Zato odmah na početku sugerišem da osvestimo i zapisujemo pitanja koja
dolaze iz nesvesnog, a zatim dajmo odgovor, jer ne postavljaju se slučajno.
Iako bi tekst mogao da se posmatra na različite načine, pred tobom je knji-

ga o miru, najvećoj vrednosti života, miru do kojeg sam stizao u sopstvenom
životu, kao i u radu sa klijentima. Ovde sam se bavio i nekim pretpostavkama i
razmišljanjima o uslovima i načinima uspostavljanja psihičke ravnoteže koja je
preduslov psihičkog mira. To ne znači da je ovo knjiga recepata već knjiga datih
odgovora na neka pitanja! Svaka osoba ima svoj pristup i način, kao i vreme
dolaska do željenog cilja. Ovde će biti reči o načinima njegovog vraćanja i oču-
vanja kroz psihoterapijski proces na moj način.
Mir je pojam koji podrazumeva dušu, a mir u duši je stanje. Mir postoji
samo u duši, bez koje nema u čemu da se ispolji. S obzirom na dvojnu strukturu
bića, psihičku i materijalnu, i njihovu suštinsku razliku, mir suviše lako nestane.
Ima kvalitet, a kvantitet, ako ga uopšte ima, izražava se kao i svaki drugi kvan-
titet, statistički. Mir je dar od Boga, ali je i posledica psihičkih procesa. Teško se
dobija, a ne zaslužuje se, ma kako paradoksalno zvučala kombinacija ovih reči.
Na život obično gledamo parcijalno, sa fokusom na figuri, najčešće problemu
koji dominira, ne na miru. Samo ukoliko se postojano gleda u mir, bez obzira na
spoljašnja dešavanja, on će opstati. Kada je dešavanje ugrožavajuće po uravno-
teženo funkcionisanje, mir će nestati. Osvestićemo da smo zbunjeni, osećajni
(najčešće tužni, ljuti i uplašeni), a nekada i izgubljeni. Tada je potrebno izaći iz
jednolične i, pre svega, neadekvatne svakodnevnice pa možda i potražiti pomoć
stručnog lica. Neki tada dođu na psihoterapiju.
Razmišljajući o životu, pojedini klijenti bili su u stanju da vide kako su

dobili najbolje što je u tom trenutku i pod tim okolnostima bilo moguće. Neki su
pažnju posvećivali propuštenim prilikama. Treća grupa je videla život kao teži-
nu i muku. Iako su retki, ima i onih koji su primetili kakvu-takvu ravnotežu, a
nekolicina je bila zadovoljna detaljima. Čini se ipak da dominiraju klijenti koji
su na početku psihoterapije za stanje u kojem su krivili situaciju i/ili druge oso-
be, kao i oni koji zbog zbrke u duši nisu razaznavali u šta im se život pretvorio.
Ko zna sa koliko različitih „pogleda na život“ sam se sreo kroz psihoterapeutsku
praksu. To što je do mene stizalo na seansama bio je samo odraz unutrašnje
istine koja je kroz reči izbijala na površinu. Moje je bilo samo da naučim da
čujem i razumem logiku i pravo značenje reči, i da vidim šta sa tim da radim u
interesu klijenta.
Zoran Milivojević, psihoterapeut, na 23. Evropskom kongresu psihotera-

peuta, koji se održavao u oktobru 2018. godine u Beogradu, rekao je da je pojam
„psihologija“ moguće razumeti i kao „unutrašnja logika“, što znači da je zadatak
psihoterapije da promeni „unutrašnju logiku“ klijenta. Jedna od posledica te
promene odnosiće se i na pristup životu, promene njegove parcijalne ocene i
predominacije onoga što je u fokusu (figuri). Ali da bi moja priča o „menjanju
logike“ života klijenata imala pravi uvod, vredelo bi reći zbog čega sam postao
psihoterapeut, tj. osoba koja se bavi „unutrašnjom logikom klijenata“. Evo kako
je došlo do promene moje „unutrašnje logike“ i izlaska iz sopstvene zbrke posle
koje sam se bavio i tuđom.
Pre nego što sam postao psihoterapeut, završio sam psihologiju. Bio sam
u 45. godini života i duplo stariji od gotovo svih koleginica i kolega studenata.
Na psihologiju sam došao zbog potrebe da naučim nešto više o sebi i eventual-
nim psihičkim posledicama življenja i rada na kriznim područjima nekadašnje
Jugoslavije tokom 15 dugih godina gde sam bio novinar agencije Frans pres
(AFP) i Francuskog međunarodnog radija (RFI). Sasvim slučajno diplomski rad
branio sam 10. oktobra 2012. godine, na Svetski dan mentalnog zdravlja. Ovo je
bio „znak pored puta“. S obzirom da psiha nije ništa drugo do duša, a da su psi-
holozi ljudi koji se bave dušom, podrazumevalo mi se da samo pamet neće biti
dovoljna da bih bio uspešan. U stvari, nisam odmah ni imao jasnu sliku šta to
znači „biti uspešan psiholog“. Činilo mi se da u tumačenju pojedinih psihičkih
procesa, psihološkim savetima i predlozima za izlazak iz kriza ima previše pro-
izvoljnosti, pa samim tim i neodgovornosti za rečeno. Čak su i standardizovani
psihološki instrumenti, iliti psihotestovi, imali prilično široke mogućnosti razu-
mevanja pitanja ili su ispitanici prinuđeni da daju jedan od dva odgovora, iako
se ni sa jednim nisu slagali. Dizajnirani su za postizanje nekog rezultata nakon
čega bi matematička obrada stvorila nauku. Ako na isti test odgovoriš različito
zato što si drugačije raspoložen, drugačija je i nauka. Ovo mi je dodatno stvorilo

otpor prema matematičkom izražavanju duše.
I psihoterapija mi je takođe izgledala proizvoljnom, barem takav utisak

sam stekao čitajući Frojdovog „Čoveka vuka“. Kasnije sam naučio da je upravo
ta proizvoljnost, ali na osnovu određenog principa, zapravo specifičnost psihe,
pa samim tim i psihologije i psihoterapije. Na isti način razumeo sam da mate-
matička nauka zaista odražava stanje psihe u „sada i ovde“ i da može i treba da
postoji kao opcija.
Elem, s obzirom da mi se slika naučne psihologije nije uklapala u praktični

život, u ono što sam prethodnih godina viđao na ratnim i posleratnim područji-
ma na kojima sam radio, odlučio sam da se držim unutrašnjeg glasa. Brojevi i
dijagnoze jesu pametna stvar, tekovina savremene civilizacije i potrebe da se u
ovu oblast dublje pronikne na naučni način. Nije loše dijagnostikovati, tako
počinje proces lečenja. Ali sama dijagnoza ili broj dobijen obradom nekog testa
ništa ne znači. Čovek koji je u potrebi želi izlečenje, ne dijagnozu ili brojeve. Bez
koraka napred dijagnoza nije ništa drugo do etiketa koja praktično ništa ne zna-
či, ali održava živim stereotip o bolesti, pogrešnosti, neadekvatnosti i tome slič-
no. Drugim rečima, dijagnoza postoji zbog terapije od kojih je psihoterapija na
vrhu. Terapija lekovima takođe ima svoj značaj i, da smo drugačiji ljudi, psihija-
tri i psihoterapeuti bi sarađivali znatno češće.
U iskustvu sticanom ratnih devedesetih, za moje poimanje spoljašnje stvar-

nosti, Bog je bio konstanta, kamoli kada je reč o unutrašnjoj, o psihi ili duši, koju
bez Boga ne mogu zamisliti. Ako i prihvatim evoluciju tela, mada nigde u prirodi
nema prelaznih oblika vrsta, kako da prihvatim evoluciju duše? Od Boga dolazi
Duh, a on je uvek isti. Razvoj duše je neminovnost i to je nešto drugo, ali evoluciju
duše na ovoj planeti nisam video. Gledajući u oči svojih pasa, rekao bih da imamo
isti duh, ali zbog različitih tela da imamo različite duše. Vitalni nagoni su isti sve-
mu što je živo, bez obzira kom carstvu pripadalo, a ima ih pet: monere, protisti,
gljive, biljke i životinje. Zbog složenosti i obimnosti teme, na početku psihološke
karijere očigledno je bilo da će mi trebati pomoć. Pomoć u praktičnom radu sa
dušama. Hvala koleginicama i kolegama koji su mi se našli uvek kada sam imao
profesionalnu dilemu, hvala supervizorima i predavačima, ali za ovaj posao
potrebna je pomoć i nekoga drugog. Zato sam zamolio prijatelja, rukopoloženog
sveštenika, da me na dan diplomiranja krsti. Uslov je bio da to krštenje nigde ne
bude ubeleženo u crkvene knjige. Nakon odbrane diplomskog dovezli smo se do
podnožja Magliča, srednjovekovnog grada za koji se smatra da je podignut na
temeljima keltskog utvrđenja. To je najstariji zidani objekat u regionu koji je
podignut na ulazu u kanjon Ibra, južno od Kraljeva. Bio je sunčan dan ali voda
hladna. Ušli smo do pojasa i sveštenik me je zaronio krsteći me u ime Oca, Sina i
Duha Svetog. Od tada sam psiholog, kasnije i psihoterapeut, u službi ljudske duše,
zahvalan Bogu na svemu što mi je dao, zahvalan na prilici, a i tebi kažem: Bogu
veruj i ne boj se.
Nastavio sam da se obrazujem za psihoterapeuta. Diplomirao sam 21.

juna 2016, kada je počelo leto. I ovo je bio znak. Psihoterapiju mi je predložila
profesorica Mila Alečković. Predložila je geštalt psihoterapiju, iako sam sebe
video u psihoanalitičkoj psihoterapiji. „Ne“, rekla je, „geštalt psihoterapija je za
tebe“. Zahvalan sam Bogu na tome što mi je učiteljica bila Snežana Opačić, inte-
ligentna, energična učiteljica psihoterapije. Ipak, ni na drugoj godini nije mi bilo
jasno zbog čega želim da budem psihoterapeut, osim što je to logični nastavak
razvoja psihologa. Nešto iznutra gonilo me je ka obolelima od karcinoma zbog
čega sam završio palijativnu medicinu, ali ipak to nije bila ni ciljna grupa ni
posao kojim sam želeo da se bavim u dužem vremenskom periodu. Odgovor u
vezi sa razlozima za moje nalaženje u psihoterapiji dobio sam par godina kasni-
je, u jesen 2018.
Na jednom od promotivnih skupova integrativne psihoterapije koju je

organizovala prof. dr Vesna Petrović bio sam u grupi od preko dvadeset osoba
različitih psihoterapijskih orijentacija. Nakon uvodne reči radili smo eksperi-
ment, podeljeni u grupe po dvoje. Koleginicu, geštalt psihoterapeuta iz Makedo-
nije, prvi put sam sreo. Zadatak je bio da se naslonimo leđima, lagano savijemo
kolena, i pratimo šta osećamo. Zatvorili smo oči, leđa su se dodirnula. Ubrzo sam
osetio prijatnost u grudima i stomaku. Nismo žurili, pustili smo osećaj da nas
obuzme. Tada je voditeljica tražila da osvestimo zbog čega smo psihoterapeuti.
Nisam dugo morao da čekam, samo je trebalo osvestiti osećanje bezbednosti i
pouzdanosti dok sam opušteno stajao oslonjen na koleginicu, kao i prijatnost
koja je bivala sve jasnija. Pomislio sam da ovo vredi zapisati. „Ja sam psihotera-
peut zato što želim da se klijent oseća bezbedno, da budem pouzdan za klijenta,
i da se oseća prijatno!“, izgovorio sam u sebi, gotovo poput Arhimedovog
„EUREKA!!!“. Zaista sam osetio ushićenje!
Tada mi je pažnju skrenuo drugi detalj koji je dao novu notu prethodnom
osećaju: kao da sam se previše oslonio na koleginicu koja me je nežno, ali odluč-
no, odgurnula na poziciju na kojoj sam bio. Misao je išla u dva smera, kao i
instrukcija voditeljice eksperimenta. Tražila je od nas da osetimo šta se dešava
u našem partneru/partnerki u eksperimentu. Jasno sam osetio da je partnerka
veoma empatična, čak toliko da u nekom trenutku mora da odgurne klijenta od
sebe kako bi opstala u ulozi podržavajućeg psihoterapeuta. A ja sam osetio teži-
nu ispod kolena, težinu koja je govorila o teškom poslu i potrebi za uzemljenjem
(stabilnosti), dok je prijatnost u telu opstajala. Drugi smer razmišljanja nakon
„odgurivanja“ odnosio se na pitanje da li sam nekada težak mojim klijentima.
Nije bilo dileme – jesam, i na to vredi paziti! Istinski sam se osećao zadovoljno
zbog uvida koji je ukratko, kroz desetominutni eksperiment, ilustrativno poka-
zao zbog čega sam u psihoterapiji i na šta bi vredelo paziti: da budem pouzdan
kako bi se klijent osećao opuštenim, kao i da ne pritiskam klijenta svojim ideja-
ma i metodama.
Razvoj je neminovnost a ja svoj u psihoterapiji dugujem saradnji sa Jele-

nom Stanković Ćuić, Milanu Nikoliću i Stevanu Stavriću sa kojima sam u leto
2016. godine radio na pripremi seminara o stresu. Ovo je bio prvi takav pokušaj
koji je doveo do stvaranja jasne ideje da sa seminarima i psihološkim radioni-
cama treba nastaviti. Zbog prevelikih razlika u pristupu to nije bilo moguće sa
ovom ekipom, ali zato jeste sa Dejanom Kovačević. Od septembra 2016. realizo-
vali smo radionice o stresu koje su trajale par meseci. Imao sam svega par klije-
nata za individualnu psihoterapiju, radio sam u stanu u kojem sam živeo sa
porodicom. Moj prvi klijent bio je M. R. iz Kraljeva. Bio je u depresiji, socijalno
fobičan i konstantno pod lekovima i uticajem majke. Zahvaljujući njemu, prelo-
mio sam i započeo učenje onoga što je moglo da mi bude od praktične koristi u
radu sa klijentima. Mnogo znanja našao sam u psihoanalitičkoj literaturi. Iz
transakcione analize usvojio sam neka praktična, ilustrativna znanja, iz kogni-
tivno-bihevioralne deo koji se odnosio na zadatke, a simboli su mi postali zna-
čajni po ugledu na psihoanalitičku psihoterapiju. Svako od psihoterapeuta ško-
luje se na način i u okviru metodologije koju je oformio neko ko je osnovao ili
pripada tom psihoterapijskom modalitetu, ali se tačne i korisne stvari nalaze u
svakom. Znanje jeste važno, ali nije određeno psihoterapijskim modalitetom. Na
kraju krajeva, znanje ipak nije presudno. Presudna je duša, jer duša zna. Lečenje
počinje u dodiru duša.
Zahvalnost dugujem i koleginici Slađani Luković sa kojom sam tokom

sedam meseci održao veliki broj psiholoških radionica. Negde u martu 2017.
nastao je Emoracio, a zatim i Emoracio veb-prezentacija. Emoracio je postao fir-
ma u čijem nazivu je bio prepoznatljiv osnovni koncept rada na usaglašavanju
emotivnog i racionalnog, kao i svetova u kojima emotivni i racionalni deo psihe
funkcionišu. Kroz kuću u Metikošu kod Kraljeva koju sam pretvorio u edukativ-
ni centar za par meseci prošlo je preko 50 osoba i to je pokrenulo individualnu
psihoterapiju. Radilo se sve više. Zahvaljujući Danijeli Kralj, kasnije sam pokre-
nuo psihoterapiju u Vrnjačkoj banji, zahvaljujući Sanji Marinković i Zorani
Marinković, došao sam u priliku da se predstavim Kruševljanima, Azra Crnovr-
šanin zaslužna je za održavanje psiholoških radionica u Novom Pazaru, a kolega
Stevan Stavrić doprineo je širenju geštalt psihoterapije u Jagodini. Jako važan
momenat desio se pred kraj 2021.. Zahvaljujući radu sa sa koleginicom Ivanom
Mitrović odlučio sam da više i dublje pristupim problemu nastanka i lečenja
anksioznosti što je dovelo do čitavog niza promena u metodologiji rada.
Knjigu pišem i svakome ko je zainteresovan za psihu i psihoterapiju u želji

da mu posluži u „radu na sebi“. Ovde je opisan deo puta do psihičke ravnoteže
iz koje dolazi mir. Molim da svaku tvrdnju proveriš i nađeš svoj model ili obra-
zac. Mir je za mene najviša tačka koju čovek može dosegnuti, mir je vršak na
jelci kvaliteta života. Tebi ne mora biti, ali onda nađi neku svoju vršnu tačku.
Nešto se može čitanjem, nešto ne, nekada ćemo uspeti sami, nekada će biti
potreban psihoterapeut. Ali iza svega stoji konkretan rad na sebi, ne samo raz-
mišljanje, iza svega stoji adekvatna aktivnost.
Svi ljudi sa kojima sam radio i sarađivao pomogli su nastanku identiteta

Psihoterapere i zbog toga im se od srca zahvaljujem. Na visoku planinu ne penješ
se sam, peo sam se sa njima! Jer ako se popneš sam, to nije visoka planina.
Psihoterapera je geštalt psihoterapeut, psiholog, zaljubljenik u svoj

posao, osoba koja voli ljude. Psihoterapera je veći deo mene. Oduševljen sam
poslom koji radim, poslom u koji me je Bog pozvao, jer kako drugačije objasniti
spletove okolnosti koji su do toga doveli. Ako i postoje, meni je sasvim dovoljno
saznanje da Bog ima plan za svakoga. Tako je imao plan i za A. A. koja mi je odala
priznanje dajući detetu ime Petar. Ili J. R. koja je imala strah da ostane u drugom
stanju, a onda je zatrudnela i rodila Niku 14. januara kada sam i ja rođen. Bogu
hvala na svemu dobrom.
Danas je Emoracio psihoterapija registrovana firma kojoj je Ministarstvo

za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja izdalo Rešenje broj 022-02-
0067/2019-19. Ovo je četvrto rešenje izdato južno od Beograda.
Idemo dalje uz Božju pomoć!
Autor je ovu knjigu napisao kao priručnik onima kojima je psihologija i

psihoterapija struka, kao i onima koji nisu stručnjaci za ove oblasti, ali ih inte-
resuju ove teme. Namenjena je i osobama koje žele da razumeju sebe, koje žele
da rade na sebi, i da dostignu glavni cilj – „psihička ravnoteža iz koje dolazi mir“.
Kroz autorov život i radno iskustvo vidimo sa čime se čovekova duša susreće i
na koji način se kroz veru i razumevanje pozitivno radi na sebi.
Knjiga je napisana u prvom licu. Može se reći da je delom autobiografska.

Kroz knjigu, to jest kroz životne situacije u njoj opisane, čitalac upoznaje ličnost
autora. Autor čitaoca vodi kroz strukturu ljudskog uma sa naučnog aspekta. On
uspeva da približi razmišljanja i zaključke koje je stekao kroz svoju bogatu prak-
su i laiku.
Toplo je preporučujem širokoj čitalačkoj publici.
1. februara 2020. Miljana Savić,

u Kruševcu Master muzički umetnik
2. OPAŽANJE I UTISAK
Iz dana u dan budim se hranim, hodam, pričam, iz dana u dan mislim,

sećam se, planiram, iz dana u dan tragam, bojim se, radujem. Svakoga dana! Da
li je to ono što me čini čovekom kakvim želim da budem? Ne, još uvek nisam
čovek kakav želim da budem, niti u potpunosti živim životom kakvim želim da
živim. Zapravo, u nekim poljima sam nazadovao. Život i dešavanja u njemu
mogu videti samo onako kako ih vidim, što i dalje ne znači da ne mogu promeniti
ugao ili malopre pomenutu logiku gledanja. To se dešava starenjem, obrazova-
njem, sticanjem iskustva. Najmanji zajednički sadržalac sva tri je svest! Ova tri
moraju ići zajedno, ali je u sticanju iskustva središte. Starenje ne znači automat-
sko sticanje iskustva niti zrelost. Iskustvo se ne stiče samim prolaskom kroz
neki događaj, postoje preduslovi koje valja ispuniti da bi to zaista postalo
iskustvo ili doživljaj. U tim procesima podiže se svesnost, dolazi do usavršava-
nja ego-funkcija, a to su: opažanje, mišljenje, pažnja, pamćenje, učenje, govor,
razvoj motorike i proces sazrevanja. Razvoj predstavlja njihovo usavršavanje i
to se oseti i vidi kroz ponašanje. Dakle, nisam stigao do cilja kojem težim, ali je
put kojim idem u dobrom smeru ukoliko sam svesniji sebe i života koji živim,
ako napreduju ego-funkcije i ako su u skladu sa zadacima razvojnog stadijuma
u kojem sam.
I tu se srećem sa prvim podrazumevajućim pravilom: nauči da opažaš, i

da se porediš sa sobom.
Kažem „podrazumevajućim“ jer većina misli da to radi. A ne radi. Barem

ne tako da bi zaista razvijali sebe. Ljudski rod postao je to što jeste zahvaljujući
svesti, a nju je dalje razvijao obrazovanjem. Nema obrazovanja bez pisanja, pa
je i u procesu rada na sebi pisanje obavezujuća praksa. Mislim na papir i olovku,
ne na beleške u telefonu. Opažanje, koje je tema ovog poglavlja, ujedno prva
stepenica u procesu „rada na sebi“, ne može da se razvije ukoliko ne smislim
način na koji će se to podsticati. U suprotnom će se svesnost, odnosno uvidi,
dešavati situaciono, od slučaja do slučaja. Opažanjem i poređenjem sa sobom
stičem parametre koje pratim i na taj način konkretno utičem na sopstveni
razvoj. Zato, papir i olovku u ruke, koristimo ih u ovom putovanju zvanom „rad
na sebi“.
Čemu služi psihoterapijsko pisanje?
Psihoterapija je proces promene koji se dešava kroz suptilne korekcije

odnosa spoljašnje i unutrašnje realnosti angažovanjem svesti. Metode kojima
se to postiže podrazumevaju razgovor, pisanje, crtanje i psihoterapijske

eksperimente. Svesnost je funkcija ega i središte je psihoterapijskog rada. Da bi
se svesnost i druge ego-funkcije razvile potrebno je njihovo pobuđivanje.
Svesnost je plastična funkcija ega koja se samostalno unapređuje kroz
podsticaje iz spoljašnje i unutrašnje realnosti. Uslov su opažanje i mišljenje,
odnosno učenje koje se dešava u procesu sazrevanja. Ovaj proces započinje
sukobom očekivanja i mogućnosti čime nastaje kriza ili promena. U krizi se
dešavaju stresovi, a jedan od ishoda je iskustvo. Iskustvo se sastoji od dve
komponente: od događaja i osećanja u datom događaju.
Pre neki dan održao sam čas o iskustvu učenicima drugog razreda
Šumarske škole u Kraljevu. Mladi ljudi retko obraćaju pažnju na dešavanja, pa
ne primete ni ishode dešavanja. Kaže se da „nemaju iskustva“. Zapravo, niko im
nije ni rekao šta je to iskustvo i na šta da obrate pažnju. Mi to u vaspitavanju ne
radimo, ni u kućnim ni u školskim uslovima. Osećanje je ključni deo iskustva jer
ću u određenom dešavanju imati određeno osećanje. Ovo nam je važno jer
potiskivanjem tog osećanja otvaram prostor za ponavljanje događaja kako bih
jednom stekao iskustvo, odnosno „zapamtio“ osećanje. Ovo „pamćenje“ ne
odnosi se na svest nego na stvaranje novih navika i obrazaca ponašanja
preoblikovanjem ili izgradnjom procesa u idu, nesvesnom delu psihe. Postoji
nekoliko uobičajenih odgovora svesti. Jedna od mogućih krajnosti odnosi se na
stalno potiskivanje osećanja. Ova krajnost manifestuje se uvek istim
odgovorom na tu i slične situacije. Za neke možemo primeniti izreku: „Magarac
u Beč, magarac iz Beča“. Suprotno tome, pojedine osobe po jednom događaju, i
tada stečenim osećanjima, žele da oboje svaki naredni događaj. To su oni koji su
jednom nešto doživeli i smatraju da će svaki naredni put doživeti isto. Oni više
ne žele da ponavljaju isti događaj, ili da se upuštaju u slične, zbog čega
potencijalno ugrožavaju vlastiti razvoj. Obe krajnosti, i ona koja poništava
osećanja i ona koja prenaglašava događaj, govore o nepostojanju iskustva. Bez
iskustva nema samopouzdanja, a bez samopouzdanja samopoštovanja. A ako se
ne poštujem, ko će me poštovati?
Osećanja se osvešćuju, ali tek kada svest radi i kada zna u šta da gleda.
Teško je ne primetiti neprijatna osećanja. Problem su prijatna, njih potiskujemo
i preko njih prelazimo. A bez prijatnih osećanja čime ćemo nahraniti dušu? I eto
nam problema. Ako se tako postepeno ulazi u problem, tako ćemo iz njega i
izlaziti, osvešćujući prijatna osećanja. Da bismo to mogli valja nam vežbati
svesnost. Na psihoterapiji to radimo psihoterapijskim pisanjem.
Malo klijenata je bez pogovora prihvatilo ovu metodu, metodu

psihoterapijskog pisanja. Uglavnom se vidljivim otporom komentarisalo, pa i
negodovalo zato što i na „psihoterapiji moram da pišem!“ A koja je svrha

psihoterapijskog pisanja?
Misli su u duši kao u kipućem loncu iz kojeg izlaze i izbijaju nekom svojom
logikom i redom, pod uticajem sebi znanih razloga. To je uobičajeno, pa imati
takve misli ne znači biti povezan i sređen, ali ne znači ni biti lud ili pogubljen.
To jednostavno znači da su neki procesi unutar naše duše drugačiji od svesnih,
da su jaki, da imaju svoju svrhu i logiku, i da provodimo život upoznajući
dinamiku nesvesnog sa ciljem uspostavljanja ravnoteže. Ovo se vežba. Jedno od
prvih pitanja koje postavljam klijentu na psihoterapiji je: „Kakvi ste bili sebi u
proteklih sedam (ili koliko se već nismo videli) dana?“ Prilikom izgovaranja tog
pitanja u klijentu sam podstakao potrebu da nešto kaže, da to što kaže bude
ispravno, prihvatljivo i da se u odgovoru prepozna prihvatanje i odobravanje
od strane terapeuta. U isto vreme, pošto je to pitanje upućeno odmah na
početku seanse dok još mozak nije „zagrejan“, obično se dese paušalni, opšti,
društveno prihvatljivi odgovori. Zapravo, desi se često „odgovor radi
odgovora“.
„Pa, ništa specijalno se nije desilo: šetala sam, bila sam sa drugaricama na
kafi...“, uobičajeni je model odgovora. Međutim, nismo na psihoterapiji da bismo
ćaskali, zar ne? Na psihoterapiji smo zbog svesti, nju treba pokrenuti i držati je
aktivnom što češće. Ma koliko mislili da smo svesni.
Moj posao je da obučim svakog klijenta da bude sebi nužni psihoterapeut,

da nauči osnovne metode i primeni ih kako bi raširio percepciju i bio bolji sebi.
Nakon ove rečenice obično zamolim klijenta da taksativno, po crticama,

upiše šta je:
- korisno ili
- dobro,
uradio/uradila za sebe od našeg zadnjeg susreta. Zapravo, moj cilj je

angažovanje svesti:
1. da iz kipućeg lonca misli odabere one koje su prikladne, da ne budu

zbirne već pojedinačne i konkretne,
2. da ih artikuliše, odnosno pretvori u reči,
3. da ih zapiše.
U suprotnom sve to ostaje u „loncu“ bez ikakve koristi. Ukoliko se svest

pokrene, počeće pisanje. Ako ne, sledi pitanje sa potpitanjima o tome na šta se
misli, šta je to „korisno“, i tome slično. I zaista, da li smo se pitali „šta je to
korisno?“ Korisno je sve ono što će pokrenuti razvoj i napredak. Da bi upisao

konkretnu korisnost, a ne zbirnu kao u malopređašnjem primeru: „šetala
sam“ ili „izlazila sam sa...“, klijentu objasnim da samo konkretne aktivnosti
mogu imati konkretnu emociju koja nama na psihoterapiji treba. Može i zbirni
događaj, kao na primer „rat u Ukrajini“ da izazove emociju, ali nama treba
emocija iz svake slike, kao na primer „zločin u Buči“, „predaja marinaca u
Mariupolju“, i tome slično. Svaka slika izazvaće jasnu emociju, a to nam je na
psihoterapiji cilj, da izazovemo konkretnu prijatnu emociju na svaku sliku dela
dobrobiti koje je klijent/klijentkinja učinila za sebe u periodu između dve
seanse.
1. Udubljivanje u nestrukturisani „prostor“ u kojem su dela između dve

seanse.
Drugo angažovanje svesti dešava se kada izdvojenu sliku ili događaj treba
opisati. Traženje reči može da bude značajno za klijenta koji osvesti da to uopšte
nije podrazumevajući proces. Tek pred stavljanje na papir klijentu postaje
jasno, u nekim slučajevima, da su reči određenije od misli i da se njihovo
artikulisanje ne podrazumeva. Ovo je treće angažovanje svesti.
2. Mentalno opisivanje događaja.

3. Formiranje zapisane liste događaja između dve seanse.
Događaj koji sledi nakon formiranja liste korisnih ili dobrih aktivnosti
urađenih između dva susreta suština je ovog procesa. Svaku stavku klijent će
pretvoriti u sliku koju će držati u misli sa željom da oseti suptilnu, i to nekada
veoma suptilnu emociju i/ili senzaciju. Obično se oseća u grudima a to osećanje
je prijatno. Da li ćemo ga nazvati mirom, prijatnošću, zadovoljstvom ili na neki
drugi način, to nije važno. Važno je osetiti. Još važnije prepoznati. Ovo su četvrto
i peto angažovanje svesti.
4. Formiranje mentalnih slika.

5. Prepoznavanje suptilnih osećanja.
Preduslov tome je zadržavanje pozadinskih misli koje, u slučaju rigidnog

super-ega, preti da ugrozi prijatno osećanje. Ovo je ujedno šesto angažovanje
svesti.
6. Zadržavanje pozadinskih misli.
Završetak ove metode odnosi se na dopuštanje suptilnim prijatnostima

(ispunjenost, zadovoljstvo, snaga, ponos, prijatnost ili neka druga pozitivna
emocija) da opstaju par sekundi ili da se, ako je moguće, rašire po telu.
7. Širenje prijatne senzacije.
Ukoliko uspemo da od par napisanih stavki osetimo bar jednu, dve, uspeli
smo. To osećanje, ma koliko suptilno, treba zadržati i raširiti po telu koliko je
god moguće. Kasnije ću detaljnije pisati o značaju osećanja u procesu dolaska
do iskustva, samopouzdanja i samopoštovanja. Tako dolazimo u priliku da
jedna stavka psihoterapijskog pisanja zapravo ima sedam mobilizacija,
odnosno vežbanja i angažovanja svesnosti. Ovih sedam pojavljivanja svesti
uslov su za pojavu suštine metode, a to je suptilna prijatnost. Ona je „Higsov
bozon“ mentalnog zdravlja.
Ova metoda je jednostavna, kao što je sve što je genijalno u stvari

jednostavno. Njen osnovni smisao je u proširivanju i podsticanju opažanja.
Opažanje je funkcija ega, kao i svesnost, pa se vežbaju da bi, u skladu sa
razvojnim stadijumom i izazovima razvoja, bili što funkcionalniji. Na taj način
psihoterapija, i simptomi koji klijenta dovode na psihoterapiju, postaju zaista
„prilika“, što pojam „simptom“ u prevodu znači. Prilika za celovito saniranje
odnosa prema sebi kao glavnog uzroka za pojavu tih istih simptoma. Ovo je
doživotna radnja koju zovemo „rad na sebi“.
Opažanje i uslovi razvoja
U podsticanju i praćenju procesa sazrevanja potrebno je utvrditi

parametre na osnovu kojih se poredimo. Sazrevanje je jedna od ego-funkcija
koja nema vremenski okvir. Poređenje tokom sazrevanja može da bude samo u
odnosu na neku ego-funkciju u jedinici vremena. Nije toliko važno da li je opa-
žanje i poređenje sa onim što sam bio pre dan-dva, mesec ili godinu. Za početak,
u prvo vreme, nakon uvođenja sopstvenih poređenja i preispitivanja,
predlažem kraći rok. Nakon dan, eventualno dva. Kasnije možemo pomeriti na
sedmično praćenje. Nova godina je idealan praznik u kojem je korisno uraditi
zbirnu analizu razvoja, barem onoga što je upamćeno. Nova godina i rođendan.
Poređenjem sa sobom videću gde sam, da li napredujem ili ne, ali samo pod
uslovom ako sam pokrenuo svesnost, ako sam pažljiv, ako mislim, pamtim i
učim iz onoga što doživljavam. Nekada su oko Nove godine radnje zatvarane
zbog popisa. Karton sa rukom napisanom porukom „POPIS“ visio bi o končiću i
značilo bi da tog dana nema trgovine. Zapravo značio je da se tog dana pravi
presek stanja. Ako se to radi u trgovini kako bi se videlo realno stanje, zašto to
ne bismo radili u životu? Svrha popisa je orijentacija, lociranje, spoznavanje
tendencije razvoja nakon čega sledi korekcija ili nastavak započetog.
Svake godine obeležavam 9. avgust, dan kada sam 1994. godine izašao
konvojem ADRA iz ratnog Sarajeva. Taj datum za mene je Nova godina i
rođendan, slava i imendan. Ne slavim ga, ali ga obeležavam. To je dan

preispitivanja, dan u kojem sumiram rezultate. Dan kada se pitam ko sam
postao za godinu dana. Od 1992. do 1994. godine bio sam zatvoren u stanu u
Sarajevu. Duhovno sam napredovao, pa i intelektualno, emotivno sam se
stabilizovao, a socijalno sam nazadovao trajno odbacujući suvišna druženja,
razgovore i razmišljanja, baveći se samo onim što je važno za preživljavanje i
što kvalitetniji život. Tada je rođen Pragmatični Petar koji je jako važan deo
identiteta Psihoterapere.
Važnije od analize pojedinačnih situacija je utvrđivanje tendencije

razvoja, da li ide napred, stoji ili se kreće nadole. Poređenje sa drugima ima
značaj samo u orijentaciji. Ako napredujem, onda će to poslužiti za podizanje
samopouzdanja. Ako primetim da sam nazadovao, moram da budem konkretan
u imenovanju teme ili polja nazatka. Sledeća tačka sastoji se u utvrđivanju
koraka sa ciljem sanacije nazatka. Nekada na prvom mestu nisu koraci već
strategija, a zatim se određuju koraci njene primene. Bilo šta da se dešava sa
ciljem razvoja i napretka to nije moguće bez angažovanja svesti. Kada naučimo
da primećujemo vlastite nazatke, neuspehe, probleme i nezadovoljstva, i kada
naučimo da ih prevladavamo, tada postaju „zona narednog razvoja“, što bi rekao
Vigotski. Eto prilike za učenje i napredak. U ovoj knjizi koja proizilazi iz
psihoterapijske prakse, na neprijatnost i sve rečene negativnosti gledam kao na
„simptom mogućeg sazrevanja“.
Klijentkinja L. B. (29) i njen partner obeležili su šest meseci veze. Započeli

su je naglo, bili su strasni, pa je izgledalo kao da su u trku uleteli u more – sve je
prštalo, ali su morali da uspore. Početkom šestog meseca zabavljanja došlo je
do prekida. Nikako drugačije nije mogao da se uravnoteži i stabilizuje odnos koji
je u početku više ličio na sudbinsko ispravljanje ranijih grešaka nego na
perspektivnu vezu dvoje zaljubljenih, a kasnije dvoje ljudi koji se vole. Posle tri
nedelje ponovo su se spojili. Imali su budućnost, ali tek kada su prestali da je
crtaju i zamišljaju, s obzirom da sve doživljeno u prvih pet meseci ni u kom
slučaju nisu mogli unapred da osmisle. Do novog odnosa su došli podvlačeći
crtu i sagledavajući čitav niz pomaka u odnosima.
Pomaci podižu samopouzdanje, iz stagnacija i nazadaka učim. U ovoj

rečenici krije se efikasna metoda u psihoterapijskom radu, a to je dnevno
zapisivanje postignuća. Svako postignuće ima kapacitet da nosi prijatnu
emociju. Osim toga zapisujemo nezadovoljstva sobom koja predstavljaju
prostor za naredni razvoj. Sve je proces, čovek nema konačno rešenje i nikada
uravnoteženo življenje ne može dugo biti van sinusoide kojom predstavljamo
sklad energetske oscilacije. To su one čaše meda i žuči, što reče Njegoš u „Gor-
skom vijencu“. Ipak, kada život uđe u rutinu, sinusoida se primiri. Ima
pozitivnih i željenih rutina, ali dominiraju one koje su posledica životnog

utrnuća. Na kraju, moguće je da oscilacija pređe u pravu liniju i tada predstavlja
kraj presije unutar ega posle koje je ego samo izduvan balon. To nije konačna
smrt, već je reč o smrti svesti živog čoveka. Jedini deo psihe koji „hoće“ ili
„neće“ gasi se pod pritiskom unutrašnjih sila i spoljašnje realnosti. Život ega bez
unutrašnje presije znači da živimo zato što to „treba i mora“, sa jedne, i nagonski
sa druge strane. Ukoliko je ego bez unutrašnje presije, ako funkcioniše
preplavljen idom i super-egom, onda je to „de-presija“, iliti depresija.
Druga smrt, osim smrti svesti, odnosi se na život bez osećanja. Zli ljudi
imaju dušu, pogrešno je nazivati ih „bezdušnim“, samo što je preplavljena nega-
tivnim emocijama i motivima. Zadatak osvešćivanja postignuća i nezadovoljstva
sobom ima kapacitet za održanje presije ega, pa samim tim održavanja
unutrašnje ravnoteže kao preduslova mentalnog zdravlja.
Opažanje mira i istine
Ko ne želi miran život? Samo onaj ko ne zna ili ne ceni vrednost mira.
Adolescencija ne poznaje duge periode psihičkog mira, pre svega, zbog dinami-
ke razvojnih procesa i karakterističnog razvojnog zadatka koji se odvija u ovom
stadijumu. Ovaj period zbog toga nema mnogo veze sa mirom. Kao što rekoh u
prošlom pasusu pominjući rutinu, važno je znati da čak i mir ima granicu koju
nije dobro preći. U potrazi za optimumom učimo da opažamo sebe, svoje osobi-
ne i ponašanje koje proizilazi iz osobina. Koliko znam svojih osobina, koliko sam
ih svestan, toliko sam svestan sebe. Ne tuđih, svojih osobina. Mada, osobine koje
prepoznajem kod drugih imam i ja. Koliko sam toga svestan? Znatan broj klije-
nata zaboravio je da upoznaje sebe za šta je postojao uzrok koji je opstajao godi-
nama. Bez poznavanja i opstajanja u optimumu oscilacije će biti intenzivne i
tada će lista prioriteta biti drugačija u odnosu na život u optimumu. Iz toga će
proizilaziti razlika u potrebama. Kako balansirati potrebe?
Klijentkinja B. S. (28) pre dve godine dobila je ćerku, udala se i prešla da živi
kod muža. U kući na sprat živeli su njih troje, muževljevi roditelji, i njegovi brat i
supruga. Svadbu su priredili dok je bila u četvrtom mesecu trudnoće i od tada počinju
problemi sa depresijom. Tada nije znala da se zamisli nad pojmom „drugo stanje“ u
kojem je bila. „Drugo stanje“ ne zove se slučajno „drugo stanje“ i osećanja su drugačija
u odnosu na stanje pre začeća. Posle porođaja nastupa treće stanje koje je takođe
nepoznanica. Sve ovo može veoma jako uticati na psihu, barem jeste u slučaju ove
žene. U sobi nije imala ništa od uspomena, ni svoje omiljeno ćebe, igračku iz detinj-
stva ili bilo šta što bi predstavljalo vezu sa prošlim identitetom i životom. Došla je u
prostor u kojem je bila mnogo puta za dugih deset godina zabavljanja. Ipak, jedno je
zabavljati se, a drugo biti u braku i živeti u prostoru koji nije osećala svojim. Bila je
dobrodošla u novu porodicu, svi su je voleli, ali njoj je trebalo još „nešto“ da bi se iden-
tifikovala sa prostorom. Trebao joj je osećaj pripadnosti. Naravno da nije reč o „raz-
maženosti“ ili kakvoj drugoj uvredljivoj kvalifikaciji, već o prebrzoj promeni na koju
psiha nije bila spremna. U novom prostoru život je započinjala nova uloga, uloga
supruge, a sada i uloga mlade majke. Višenamenska soba u kojoj je provodila najviše
vremena postala je njena nova kuća koju nije osećala, sa kojom se nije identifikovala.
Nije joj pripadala. Kao ni sa čitavom kućom i ukućanima, bez obzira na njihovu ljuba-
znost. B. S. tada nije bila sposobna niti je bila podržana na adekvatan način da izgradi
pripadnost u novom ambijentu. Dolazak deteta samo je pogoršao stanje. Izbalansirati
spoljašnju i unutrašnju realnost zadatak je ega, našeg ja u kojem je svest, pored tela,
glavni predstavnik. Ukoliko je ego zanemarujući prema potrebama koje dolaze iz nas,
iz unutrašnje realnosti, i ne nauči da ih zadovolji ili kompenzuje, nastaje nemir. Nije
unutrašnja realnost nešto što se može ignorisati bez posledica. Ali prvo sve to treba
opaziti, a zatim o tome misliti (analizirati) da bi se praktično reagovalo
(delovalo). U suprotnom, desiće se nemir koji takođe treba naučiti tumačiti. Ako se
stane samo na neprijatnosti, kao što je B. S. stala, onda će se stanje iskomplikovati sve
do postporođajne depresije u koju je stigla. Iza ovog stanja stajalo je neadekvatno
očekivanje od drugih, pre svih od muža. Zbog toga nije kriva (ko nas je učio da se
bavimo sobom?), ali jeste odgovorna za sopstveni mir. Da bi se mir pratio, valja pro-
meniti fokus i preći sa opšteg posmatranja na pojedinačno, na sebe. Jer ako muž nije
mogao, ili nije umeo da obezbedi ono što je potrebno, tokom psihoterapije smo učili
da je to naša obaveza. Naš mir naša je odgovornost.
U avanturu otkrivanja i opažanja životnih istina krećemo od kada se rodimo.

Sa prvim zabranama osvešćujemo neprijatni, a sa prvim kaznama bolni deo istine.
Čitav život učimo da uravnotežimo unutrašnju i spoljašnju „istinu“ ili realnost. Istina
se sastoji od dva psihička dela – racionalnog i emotivnog. Takva je i istina spoljašnje
realnosti koja ima svoju logiku (racionalno) kojom dotiče/pokreće unutrašnju istinu.
Unutrašnja realnost nije spoznatljive dubine, a ispoljava se, između ostalog, kroz
emocije. Deo lične unutrašnje istine leži na potrebama ili nagonima. Unutrašnja istina
i svetovi koje ispunjava nauka je podelila u lično, familijarno i kolektivno nesvesno.
Istina je da zapravo ne znamo koliko je i kako strukturisano sve ono što jednostavno
nazivamo „nesvesnim“.
S obzirom na različitost ova dva sveta, unutrašnjeg i spoljašnjeg, veoma je smi-

sleno pitati šta je i da li postoji jedna „istina“? Slojevitost i nepostojanost istine u svetu
ljudi stvara prostor da se suštinska ili apsolutna istina zove Bog. Sve ostalo je samo
povremena, parcijalna i privremena istina. Drugim rečima, Bog je onaj koji može
osvestiti unutrašnju i spoljašnju istinu, i ovladati njima. Ne slažem se da je povreme-
na, parcijalna i privremena istina isto što i povremena, parcijalna i privremena laž,
samo sa drugim predznakom, mislim da postoji istina trenutka, istina koje nismo sve-
sni, a koja iz nas izlazi u formi reči, osećanja i ponašanja. Istina ovog ne mora biti istina
sledećeg trenutka.
Ali kada već pominjem trenutke, problem sa percipiranjem ili opažanjem isti-
ne je što samo svest beleži vreme. Nesvesni deo psihe ne zna za vreme, a svest nije
vladar nesvesnog, pa ni sadržaja koji tamo postoje. Unutrašnja istina često je
neshvatljiva i za svest nepouzdana kategorija koja se može različito opažati. Da li
znam i da li ću ikada saznati postojanije značenje pojma „unutrašnja istina“? Unutraš-
nja istina samu sebe tumači i imuna je na ocene logike koja postoji u spoljašnjoj real-
nosti, jer ima svoju logiku. To znaju svi koji su voleli znatno mlađe ili starije osobe, i
tome slično.
U profesionalnoj praksi imao sam tri klijentkinje koje su bile u emotivnoj vezi
sa znatno starijim partnerima. U prvom slučaju ona je imala 21 a on 68 godina, u
drugom ona 24 a on 58 i u trećem ona 29 a on 53 godine. Za njih ovi odnosi bili su
skladni, u Ja–Ti odnosu, iako se moglo videti da je u sva tri slučaja uloga oca bila
problematična pa je partner zauzimao upražnjeno ili neadekvatno popunjeno mesto.
U jednom slučaju klijentkinja je imala 61 a njen partner 32 godine. I u ovom slučaju
odnos unutrašnje i spoljašnje istine potpuno je odgovarao takvom rasporedu godina
jer je ona imala ćerku, iako je čitav život želela i sina.
Unutrašnja i spoljašnja istina razlikuju se od stadijuma do stadijuma razvoja

psihe. Što je istinito u dobu adolescencije, ne mora biti u ranom zrelom ili zrelom
dobu. Osim toga, postojanje balansa unutrašnje i spoljašnje istine nije uslovljeno ni
ograničeno shvatanjem. Ravnoteža unutrašnje i spoljašnje realnosti ili istine može da
postoji, shvatao je ili ne. Nedostatak ravnoteže spoljašnje i unutrašnje istine ili real-
nosti stvoriće nemir, a ako neravnoteža poraste, mogu se očekivati sve komplikova-
nija stanja, i to neće zavisiti od razumevanja ili slaganja sa različitim teorijama i
pravilima. Ali je zato ova neravnoteža preduslov učenja. Učenje i primena naučenog
služe postizanju nove ravnoteže. Razumeo ovaj način razmišljanja ili ne, složio se sa
njim ili ne, valja raditi na vlastitoj ravnoteži. Ne znam kako radi mozak, ali on radi bez
obzira što ne shvatam kako. Koliko god da znam, sve je samo plićak onoga što postoji,
ali praktično znanje, ma kako malo bilo, pomaže kako bi se lepše živelo. Pojam „lep-
še“ svako će razumeti na svoj način. Ne znam šta bi se desilo da je moj otac pristao da
uči pisanje levom rukom nakon šloga, ali nije. Nikada nećemo saznati da li bi se u
desnoj moždanoj hemisferi razvile pojedine sposobnosti o čemu sam čitao.
Posle svega što sam doživeo za 54 godine života, a imao sam veoma sadr-
žajan život, kao da stojim na litici ispod koje se dešava dvodimenzionalna istina.
Takvom je opažam! To je istina prošlih vremena i situacija, sećanje koje opstaje
poput slike u albumu. Jer ako je gledaš odozgo, ili sa vremenske distance, tada
nije važno kakva je istina bila, nego kakvom je sada vidiš. Ono što većini tih slika
nedostaje jeste dubina, odnosno osećanje koje se utiskuje i pretvara u iskustvo.

Malo je događaja koje ćemo gledati isto kao nekada, u kojima će se probuditi
iste emocije. Nemamo iste oči, ambijent nije isti. Bez obzira koliko jako i jasno
sam osećao radost, čak i ushićenje za vreme rata u Sarajevu, kada bi došla voda
na 6. sprat, a to se za sve četiri godine dogodilo svega par puta, sada ne mogu
da osvestim ni približno osećanje kada voda u mlazu puni kadu u koju ću ući.
Ambijent je drugačiji, potreba, očekivanje, a i ja sam drugačiji. Od svega što sam
doživeo u ratnom Sarajevu ostala je svest o potrebi bavljenja malim, sitnim, glu-
pim, podrazumevajućim stvarima od kojih zapravo zavisi život i njegov kvalitet.
Tada to više nije sitnica, kako bih je u prvi mah nazvao.
Jedan od čestih izraza kojima klijenti na psihoterapiji opisuju ono što se

dešavalo od prošlog susreta, a to je najčešće period od sedam dana, jeste – „ništa
se specijalno nije desilo“. Teško je čoveku današnjice objasniti da „specijal-
nost“ dešavanja najčešće nije naša praksa, odnosno da se „specijalne“ stvari ret-
ko dešavaju. Nesposobnost bavljenja malim stvarima vodi nas u odbrambenu
rečenicu o ne-dešavanju „specijalnih“ stvari. Iz mog radnog prostora proterane
su reči „specijalno“, „naročito“ i „posebno“. Gledajući unazad, takođe nećemo
videti neka specijalna dešavanja koja su nas ipak možda odvela u drugačiji život.
Nekada je to neka rečenica, nekada gest, odluka ili događaj koji su nas odveli u
sasvim drugačiji život.
Mislim da je bio maj 1986. kada je moja tadašnja devojka rekla da želi u
Sarajevu upisati arhitektonski fakultet. Da sam otišao u Beograd, teško da bih
bilo šta završio zbog podložnosti društvu i alkoholu. U svakom slučaju, ne bih
proživeo što jesam, ako bih uopšte bio živ. Hvala Bogu na sitnicama, zaista život
znače!
Pogled unazad budiće emocije u zavisnosti od dubine utiskivanja događa-

ja. Intenzitet će ići od najsuptilnijih do jakih, ali ni približno kao u trenutku deša-
vanja. Isto se odnosi na neprijatne kao i na prijatne događaje koji stvaraju
neprijatne ili prijatne emocije. Ako i osetim prijatnost sećajući se nekih prošlih
događaja, intenzitet će biti drugačiji. Opažanje događaja je dvodimenzionalno,
ne trodimenzionalno. Treća dimenzija je dubina ili značaj događaja, dok su prve
dve intenzitet i trajanje.
Meni grešnome dogodila se zabranjena ljubav. Zavoleo sam mnogo mlađu

ženu. Id ionako ne zna za brak ni za razliku u godinama, a ljubav je bila čista i
jaka. Čista kao suza. Jaka kao „ostavi sve i idi“. Sada mi je drago što i to imam u
iskustvu, iako ni tada ni sada nije socijalno poželjno. Probudila me ta ljubav,
dala mi je snagu, podsticaj da nastavim sa ličnim i profesionalnim razvojem.
Usmerila me. Vremenom je izgubila na intenzitetu, ali je po značaju nešto nalik
orijentiru. Postala je simbol.
Viđenje prošlosti nije ništa drugo do utisak koji nastaje na osnovu opaža-
nja. Ovo je mesto za opis prve komplikacije koja je nastala nakon što se u naše
duše uselilo poznavanje dobra i zla: polarnost koja se manifestuje u nastanku
unutrašnje i spoljašnje istine. Razlika potencijala osnovna je karakteristika
polarnosti pa, dokle god postoje polarnosti u i između ljudi, tu će nastajati
energija. Znao je to i Tesla. Znaju to sve naše razlike emotivnog i racionalnog.
Malopre sam pojam „istina“ stavio pod navodnike, samo zbog problema-
tičnog razumevanja, odnosno istinitosti razumevanja ovog pojma.
Prvi problem za razumevanje istine predstavlja razlika subjektivne isti-

ne o nekom ranijem doživljaju tada i sada. Osećanja koja sam imao tokom nekog
dešavanja doživeće manju ili veću promenu, i biće drugačija u nekom drugom
vremenu. Malo je osećanja koja ostaju ista nakon što vreme prođe. Da mi je neko
tokom 1993. rekao da ću se zahvaljivati Bogu što sam ostao u ratnom Sarajevu
mislim da bih, u najmanju ruku, bio neprijatan. Sada sam zaista zahvalan Bogu
na tom iskustvu.
Drugi problem je objektivna istina koja je postojala i tada i sada, a koja

predstavlja zbir svih opažanja učesnika dešavanja. Objektivna istina važna je
kada se obruši na individuu, jer objektivna istina nije ništa drugo do javno mnje-
nje. U svakom drugom slučaju objektivna istina nema značaj, s obzirom na njen
mediokritetski karakter, ali i objektivna istina se menja.
Treći problem za razumevanje istine dolazi zbog kombinacije prošla

dva, odnosno zbog promene unutrašnje i spoljašnje istine. Nekada će biti kori-
govano stajalište (unutrašnja istina i njena posledica) u vezi sa spoljašnjom isti-
nom u odnosu na javno mnjenje (objektivnu istinu).
Opažanje ili percepcija
U osnovi ego-funkcija stoji opažanje ili percepcija. Ono što opaziš, to

postoji. Ako nema opažanja, nema ni postojanja. U nekim drugim slučajevima
važi da ono što ne opaziš, to ne znaš, ali tada nastaje verovanje. Ono što nisi
spoznao, u to veruješ. Vera počinje kada znanje prestaje, a zna se na osnovu
onoga što se opaža čulno i umno. Geštalt psihologija prepoznala je osam zako-
nitosti opažanja, i to je najkraći opis onoga što mozak radi da bi nešto obradio.
U okviru tih zakonitosti opažamo, analiziramo, zaključujemo, i idemo ka cilju.
Zapravo, čitav život sazrevamo tako što širimo opažanje. U opažanjima nastaju
greške jer mozak vidi i ono što ne postoji, odnosno vidi ono što se nameće da
bude viđeno. Kao na ovoj ilustraciji:
Mozak će videti trougao, iako trougao ne postoji. Ova tema postaje zna-
čajnija kada se prebaci na polje rešavanja problema. Kao na primer, zadatak
spajanja devet tačaka. Rešavaćemo problem onako kako vidimo, bez obzira da
li je reč o zadatku ili o životnoj situaciji. A šta ako ono što vidimo nije tačno, nije
potpuno, ili ako nema rešenja unutar viđenog?
Zadatak glasi: sa četiri prave linije spojte devet tačaka bez dizanja olovke
sa papira.
Šta će se desiti? U rešavanje zadatka krenućemo onako kako mozak vidi. To

je nesvesna slika stvorena u deliću sekunde. Razmišljanje se nastavlja na tako
stvorenu sliku. Tačno je da vidimo devet tačaka, ali mozak „zatvara“ sliku videvši
kvadrat koji ne postoji. Tu je ključni momenat: ako je mozak opazio kvadrat, reše-
nje će tražiti u kvadratu. Ovaj zadatak često sam postavljao klijentima. Čak iako
po ko zna koji put kažem da „nema rešenja u kvadratu“, ponavljajući da se tačke
spoje pravim linijama bez dizanja flomastera sa table, klijent je tražio rešenje
samo u kvadratu uz obavezno klimanje glavom ili „da, da“, kao da razume šta
kažem. A onda bi opet uradio isto, sve dok na kraju ne bi izgovorio da ne zna reše-
nje. Isto je u životu: ono što vidimo i „vidimo“, to mentalno obrađujemo. Zapravo,
mi ljudi smo prilično ograničena bića koja veoma često ne znaju šta vide. A ni šta
čine. Njegoš je rekao: „Ko na brdo, ak' imalo, stoji više vidi no onaj pod
brdom.“ Vidimo ono što vidimo zato što mozak uvek radi, uvek opaža i obrađuje
informacije i kada nismo svesni. Mozak je organ kojim se razmišlja, a razmišljanje

nije ništa drugo do obrada informacija. Informacija iz spoljašnje i unutrašnje real-
nosti! Mozak ima potrebu da razmišljanjem rešava problemske zadatke. Ukoliko
nemam problemskih zadataka koje bi mozak rešio, on će napraviti problem, izmi-
sliće ga, kako bi radio ono zbog čega postoji, a to je da rešava problemske zadatke.
Zato „dokon pop jariće krsti“. Opasno je mozak držati pasivnim, kao što je opasno
pokušati da se držim isključivo spoljašnje realnosti.
U rečniku stoji da je „opažanje“ ili „percepcija“, što dolazi od latinske reči

perceptio ili primanje, „jedna od osnovnih kognitivnih funkcija koja predstavlja
složen i aktivan proces traženja, odabiranja, primanja, obrade, organizovanja i
tumačenja raznovrsnih draži koje deluju na čula i nervni sistem“. Dakle, ono što
opazimo, zapravo predstavlja osnovu za nastanak utiska i misli.
Opažanje je psihički proces na osnovu kojeg psiha neposredno upoznaje

relevantna svojstva pojava i predmeta u stvarnosti. Zato je opažanje na prvom
mestu i u ovoj knjizi. Malopre rekoh da se stvarnost deli na unutrašnju i spoljaš-
nju. Spoljašnja stvarnost opaža se (percipira) čulima, unutrašnja se oseća. Uvre-
ženo je mišljenje da se racionalnost bazira na spoljašnjoj, čulnoj stvarnosti, dok
je emotivnost karakteristika unutrašnje, iracionalne stvarnosti. Unutrašnja
stvarnost se ne opaža čulima već emocijama. Osobe koje su posvećene duhov-
nom istraživanju razvijaju unutrašnji pogled, pogled na unutrašnju realnost.
Ove dve stvarnosti, unutrašnja i spoljašnja, u stalnoj su interakciji. Kada su u
ravnoteži, govorimo o psihičkom balansu, tj. o psihičkom zdravlju. Mesto u
kojem se opažanje osvešćuje je ego. Jedan od zadataka ega je percipiranje
stvarnosti, spoljašnje i unutrašnje, kao i njihovo balansiranje. Kada se ove
dve stvarnosti uskovitlaju, kada spoljašnja stvarnost nastoji da „zagospoda-
ri“ unutrašnjom, to je pokazatelj neadekvatnog funkcionisanja ega.
Opažanje nije prosto i pasivno odražavanje stvarnosti, već uključuje

povezivanje podataka dobijenih iz spoljašnjeg, čulnog sveta, sa ranijim isku-
stvom. Zatim sledi njihovo kategorisanje i pridavanje značenja. To je proces sti-
canja, obrade, interpretacije, selekcije i organizacije informacija. Drugačije reče-
no, ovaj proces obuhvata:
- uvid (slušanje),
- analizu (razlaganje),
- sintezu (zaključivanje),
- implementaciju (primenu),
- ishod (učinak, cilj) i
- reakciju.
Čitav proces zavisiće od opažanja, ali i utiče na opažanje. Problem nastaje

kada zbog opaženog, a opažene mogu biti različite stvari u isto vreme, mozak
prida veći značaj jednom u odnosu na druga tumačenja koja su podjednako rele-
vantna. Ako hoćete da razumete o čemu je reč, pokušajte sledeću vežbu.
VEŽBA 1.
Stanite sa drugom osobom leđa u leđa. Uzmite po jedan list papira A4 for-
mata.
Neka jedna od ove dve osobe izdaje sledeći nalog: „Presavij list papira po
pola, iseci gornji desni ugao.“
Ovo su dve jednostavne rečenice, dva naloga koja ne mogu biti drugačije
shvaćena osim onoga što kažu: presavij papir na pola, a zatim iseci gornji desni
ugao. Nemojte gledati ono što druga osoba radi, zato ste okrenuti leđima. Pono-
vite istu proceduru tri puta na istom listu papira. Secite papir onako kako želite,
izaberite način savijanja, izaberite gornji desni ugao. Na kraju, pogledajte šta ste
dobili i da li je papir isečen na ISTI način. Čak i male razlike u ovako jednostav-
nom primeru predstavljaju mnogo veći i značajniji izvor nerazumevanja kada
se u realnoj životnoj situaciji, u kojoj razmenjujemo reči, uključe emocije. Pro-
blema neće biti ukoliko smo svesni da je svako savijao i cepao papir na svoj
način. Ali u životu obično neko sebi dâ za pravo da odredi koji „način savijanja i
cepanja papira“ je ispravan a koji pogrešan. Tako nastaju stereotipi. Važnije je
ipak što ovako nastaju problemi.
Prema tome, opažanje stvara utiske, a utisci produkuju misli koje prera-
staju u razmišljanja. Bez redefinisanja utisaka, oni će doživotno imati ulogu kao
u momentu nastanka, iako su odavno pogrešni ili prevaziđeni. A tada postaju
ozbiljan izvor napetosti i neravnoteže. MI modelom predstavljen je put kojim
sazrevamo, kao i zamke koje na tom putu vrebaju. Bez pokretanja intelekta
problem će opstajati i razvijati se.
Grafikon 1. – MI model razvoja
MI model
Utisak je isto što i subjektivni doživljaj, isto što i impresija. Utisak je nešto
što se „utiskuje“ na osnovu percepcije spoljašnje sredine (dolazi spolja), iako se
može imati utisak i o unutrašnjoj realnosti.
Zašto je značajno pozabaviti se sopstvenim utiscima? Zato što su izvor

obilja problema, na neki način svih koje imamo tokom života. Utisak je nešto
slično buvama kada je reč o crnoj kugi: nosilac napetosti zbog nerešivosti per-
cipiranih problema, kao što su buve bile prenosioci ove opake bolesti.
Utisak stičemo veoma brzo. Istraživanje psihologa Aleksandra Todorova

sa Univerziteta Prinston, koje je objavljeno 2017. godine, govori o tome da je za
sticanje utiska potreban deseti deo sekunde. Utisak je osnovna informacija koja
nastaje u nesvesnom, a ulazi u sistem gradeći misao koja može proleteti u svest.
Misao je osnovna jedinica nesvesnog. Kada dođe do svesti, misao će ili nestati
poput zvezde padalice, ili se pretvoriti u reč, osnovnu jedinicu svesti iz koje
nastaje razmišljanje. Misao i razmišljanje će pratiti osećanja i oseti. Osećanja su
emocije, oseti su telesne senzacije. S obzirom da nesvesno, odakle misao dolazi,
ne zna za vreme i druge metričke vrednosti, sve ovo se po kriterijumima svesti
dešava veoma brzo. Dovoljno je pogledati drugu osobu da bismo je gotovo tre-
nutno procenili. Nesvesno, a i svesno. Koliko god bilo kratko ovo vreme, i koliko
god se mnogi ljudi suprotstavljali utisku, činjenica je da u samo nekoliko sekun-
di stičemo utisak o našem sagovorniku na osnovu njegovog izgleda, držanja,
govora tela, manira, jedva primetnih gestova. Utisak stičemo i na osnovu neo-
bjašnjenih signala koje primamo, a jedva da ih prepoznajemo, ili ih uopšte
nismo svesni. Važno je znati da se prva impresija, odnosno utisak, brzo i lako
stiče, ali da se teško ili gotovo nikako ne menja. Zato na psihoterapiji ne rušimo
stare utiske nego stvaramo nove. Neretko se dešava da pojedinac nehotice osta-
vi loš utisak na sagovornika, te da mu potom treba mnogo vremena da to ispra-
vi, ako se popravni ikada desi. Ali mnogo važniji su naši utisci koje gradimo o
nama, našem unutrašnjem i spoljašnjem svetu.
Kroz psihoterapijsku praksu video sam da klijenti imaju problema, da se

bore ili podležu uticaju utisaka koji ih ograničavaju, nisu istiniti ili su zastareli.
Čini se da su najpogubniji utisci o vlastitoj bezvrednosti, pogrešnosti ili neade-
kvatnosti koji su na različite načine utiskivani od najranijeg detinjstva. Pored
ovih, čest je utisak da nikada neće biti bolje, da je sve uzalud ili da je kasno, kao
i utisak o vlastitoj velikoj vrednosti i značaju, nezamenljivosti i ispravnosti. Uti-
ske bih uporedio sa virusima: sastoje se od osnovne informacije i nemaju nika-
kvu moć van čoveka. Utisci su otporni na razmišljanje zato što oni kreiraju misli,
tako da ne može hijerarhijski niži nivo, a to je razmišljanje, da utiče na utisak
koji je u suštini njegov začetnik.
Klijent P. T. nije još napunio 21 godinu, a već je iza sebe imao dosta
iskustva: bio je na putu profesionalne sportske karijere kada mu se desila
anksioznost. Potpuno ga je zaustavila, udarila u temelje ličnosti i smisla takvog
života. Naš najveći psihoterapijski izazov, osim lenjosti i neodgovornosti prema
sebi, bio je utisak da je „promašio život“, iako još ni iz adolescencije nije izašao.
Utisak je smešten u super-egu, ego ga osvesti. Na psihoterapiji sa klijen-

tom radim na dizanju svesnosti o sebi, pa samim tim na stvaranju drugih utisa-
ka, onih koji više pristaju sadašnjici. Time hoću reći da nema smisla konfron-
tirati se starim utiscima, već im dopustiti da nestanu osvešćivanjem dru-
gih utisaka u „sada i ovde“, ukoliko je to moguće. Zapravo, u psihoterapijskom
procesu podržavam klijenta da aktivira svest, koja je obično upala u rutinu i
prevaziđene utiske, da primeti i neke druge činjenice na osnovu kojih nastaju

novi utisci. Pokretanje svesnog dela psihe i njeno angažovanje na „sitnicama“,
kao što je utisak, teže je nego što bi čitalac mogao da pretpostavi.
Da se vratimo na zadatak od devet tačaka. Ukoliko budemo pokušavali da

nađemo odgovor u okviru „kvadrata“ koji nesvesno vidimo, a koji ne postoji,
nikada nećemo doći do rešenja. Zadatak je da pogledamo širu sliku. Kao i u živo-
tu: kada bi rešenja postojala u problemima, u njih se ne bi ni ušlo. Suviše često
gledamo u problem pokušavajući da ga rešimo, da bi se u nekom trenutku poja-
vile negativne rečenice o sebi zbog nemogućnosti da se problem reši. Tako
dođemo u još težu situaciju: em ne rešavamo problem, em se još gore osećamo
zbog omalovažavanja sebe. To je domina „duplo golo“. A da li nam je to potreb-
no? Naravno da nije, ali nije lako ni „širiti sliku“. Naime, u uputstvu za rešavanje
zadatka nigde ne stoji da olovkom idemo od prve do treće tačke i da tu stanemo.
To pravilo smo sami uveli zbog već pomenutog zakona opažanja. Umesto toga
produžimo liniju za dužinu od prve do druge tačke. Produžimo liniju kao da
postoji i četvrta tačka koja je podjednako udaljena kao dve nacrtane. Tako smo
izašli iz kvadrata, a spojili prvom pravom linijom tri tačke.
Zatim, pod uglom od 45 stepeni krenimo ka tačkama spajajući dve, ali ne

zaustavljajući se na drugoj nego produžavajući za dužinu podjednaku
rastojanju između te dve precrtane tačke. Nemojte se iznenaditi ako odlučite da
krivom linijom spajate jednu tačku iz sredine i drugu koja nije sa njom u ravni.
Ma kako sebi izgledali glupo, to je percepcija! Tako smo povukli drugu liniju.
Zatim spojmo tri tačke, u trećoj ćemo se dodirnuti sa početkom prve linije.
Na kraju, pod uglom od 45 stepeni povežimo četvrtom linijom preostalu tačku
u sredini. Dakle, izađimo iz svojih kvadrata ako želimo da nađemo odgovore.
Praktično, ovo znači da se malopre prikazani proces, koji počinje utiskom

i mišlju, a završava senzitizacijom iz koje se lakše započne novi ciklus, prekida
širenjem percepcije ili opažanja.
MI modelom opisan je prelazak misli u opstruktivna razmišljanja čemu je

posledica zaustavljanje progresivnog razvoja iz kojeg sledi nastanak patoloških
stanja i psihopatologija. Razvoj je nemoguće zaustaviti jer, ili će se desiti
konstruktivni, ili će se razviti destruktivni proces. Proces počiva na utisku i,
ukoliko ne podstakne konstruktivno razmišljanje, lako će vremenom odvesti u
deo kojim caruju tri emocije: strah, tuga i ljutnja. Na ovim emocijama počivaju
vrlo određena patološka mentalna stanja i bolesti. Isto tako, moguće je
angažovanjem svesti, a na osnovu aktiviranja nagona preživljavanja (vitalnih
nagona), adekvatnim postupcima nastaviti nekada zaustavljeni konstruktivni
razvojni proces. Na sreću, čak i razvojem patologija moguće je vratiti
konstruktivni razvojni proces koji će za posledicu imati mir u duši.
Misao je stanovnik nesvesnog, ne može se zaustaviti niti oblikovati, ali

može se zaustaviti njen razvoj i prelazak u razmišljanje. Ocu Tadeju pripisuje se
rečenica da su „misli poput ptica. Ne možemo im zabraniti da lete, ali je do
nas da li ćemo im dozvoliti da slete i naprave gnezdo u našoj glavi.” Ovo
gnezdo zapravo je razmišljanje iz kojeg će se razvijati nove misli a kasnije i
patološka stanja. U pojedinim slučajevima neshvatljiv je nivo
nerazmišljanja i neznanja značaja misli. Ako kažem: „ja nemam problema,
to je samo u mojoj glavi“, zapravo kažem koliko ništa ne razumem. Ne
postoji ništa, osim onoga što u „glavi“ postoji. Svet, kao ni sve što u obe
realnosti postoji, u unutrašnjoj i spoljašnjoj, samo tu i može da postoji.
Prema tome, osvestimo da ako je to „samo“, onda to govori o nesvesnosti
rečenog, ne o „sitnici“ i „beznačajnosti“ uzročnika loših razmišljanja,
osećanja i senzacija, što se izvorno želi reći.
M. V. došao je na psihoterapiju da „razjasni sebi neke stvari“. Vitki,

visoki dvadesetjednogodišnjak radio je kao kuvar u lokalnom restoranu.
Stekao je internacionalno iskustvo, kao i iskustvo rada u elitnom hotelu.
Otac, koji je preminuo dva meseca ranije, ostavio je neizbrisiv trag u
njegovom razvoju, tokom detinjstva i mladosti bio je veoma grub i zahtevan
čovek. To ga je nateralo na brzo osamostaljivanje. Po povratku u rodni grad
sreo se sa istim društvom, momcima koji nisu mrdnuli van grada, ali su imali
devojke. Jedan se i oženio. M. V. je smatrao da je zbog prezauzetosti poslom
i hobijem propustio život. Nije važno koliko godina imaš, važno je kako na
njih gledaš. A on je gledao kao na propuštene, poredeći se sa starim
društvom. Nije imao devojku niti je „uživao“ na njihov način. Bio je drugačiji,
ali nedovoljno jak da to nosi. Pojavili su se ozbiljniji simptomi anksioznosti,
od stezanja u grudima do ubrzanog rada srca. „Brat mi je rekao da je sve ovo

u mojoj glavi, ja znam da nemam problema sa srcem“, rekao je. Prvo
podsećanje na njegovo iskustvo i razliku u odnosu na drugove dalo je nadu
da će se brzo vratiti sebi i onome ko je postao. Drugo, bavljenje onime što
je „u njegovoj glavi“ postalo je osnova psihoterapije koja je uspešno
završena. Prihvatio je da je drugačiji i da ima mogućnost izbora sopstvenog
puta orijentišući se, a ne vrednujući u odnosu na druge. Time je „samo u
mojoj glavi“ postao sadržaj na kojem se radilo, planiralo, osluškivalo, a ne
shvatilo kao nepromenjiv zakon koji ima za cilj vlastitu osudu.
Prelazak loših misli u razmišljanje dešava se pod uticajem straha, kao

i delovanjem pet osobina koje svako od nas ima, svako na svoj način. To su
lenjost, površnost, neodgovornost, nedisciplina i neorganizovanost za
sebe (ili prema sebi). Na psihoterapiji redefinišemo odnos prema ovim
osobinama kroz disciplinovanje i organizaciju. Ovo podrazumeva učenje
planiranja dana, praćenja realizacije planiranog i njihovu verifikaciju
(„štrikliranje“) na kraju narednog dana. Uvođenjem planiranja, odnosno
direktnim uticajem na sopstvenu organizovanost i disciplinu, utičemo na
preostale tri osobine: lenjost, površnost i neodgovornost. Jednostavnom
metodom, planiranjem, sprečava se nastanak brojnih neprijatnih stanja i
patologija. Planiranje je rezultat aktivnosti ega, a to nam je preko potrebno
radi uspostavljanja ravnoteže racionalnog i emotivnog, kao i zbog
upravljanja vlastitim životom.
I planiranje se uči, nekada će zbog preambicioznosti biti planirano

previše, nekada premalo stavki. Kako god da jeste, neizvršene stavke iz
plana za danas prebacujemo za sutra ili za naredni period, ili, u obrnutom
slučaju, očigledni preveliki višak vremena popunjavamo drugim
obavezama.
Da bi planiranje postalo efikasno potrebna je disciplina, a disciplina

uvek zavisi od snage motiva: što sam motivisaniji, a motivisaniji sam što je
cilj značajniji, to sam disciplinovaniji. Motivi su jači ukoliko su bliži vitalnim
nagonima, nagonima preživljavanja, a to je ono što je bitno. Motivi slabe
kada se usmere ka socijalnim nagonima koji se bave kvalitetom života
(pripadanjem, poštovanjem i samoaktuelizacijom) i ovi motivi su važni, ali
nisu bitni. O ovome više u podnaslovu „Vitalni nagoni“. „Gledanje u
sat“ može biti posmatrano na dva načina, na bitan i važan, pa će samim tim
motivacija biti različita. Ukoliko mi je zakazan skener glave za dva meseca,
a podnosim jak bol, gledanje u sat ima jedan, a ista radnja tokom mirnog
nedeljnog popodneva sasvim drugi kvalitet. Nije lako naučiti gledati u sat,
naročito ukoliko nemaš osećaj za vreme. Osećaj za vreme stiče se
susretanjem sa bitnim dešavanjima za odvijanje života. Vreme je osnovni

neobnovljivi resurs i zaslužuje ozbiljnost. Promenom odnosa prema
vremenu menja se odnos prema životu! Ovo se postiže planiranjem i to je
prva prelomna tačka MI modela. Da bismo kvalitetno i realistično planirali,
i da bi planiranje ušlo u rutinu, potrebno je nekoliko nedelja.
Osim discipline za podsticanje motivacije, odnosno uspešnosti

planiranja, valja nam redefinisati odnos prema „sitnici“, odnosno malim
stvarima. O sitnicama ćemo pričati više u poglavlju o resursima, ali ovde
želim naglasiti da realistično planiranje sadrži sitnice i da se redefinisanje
života započinje malim koracima. Anksiozna osoba često nema energije ni
volje za sređivanje prostora u kojem živi. Naročito ukoliko je reč o
anksioznoj depresiji ili samo depresiji. Možda je u uobičajenim okolnostima
sitnica sređivanje jedne police u ormanu, ali u takvom stanju baš takav
pristup jedino može biti izvodljiv. Ili sređivanje samo jednog ćoška sobe, na
primer. Nije važno da li nešto izgleda sitno, nego da li je to pomak u
odnosu na juče. Potrebno je određeno vreme da bi realizacija ovakvih
sitnica izazvale suptilni prijatan osećaj, ali svesno planirajmo takav ritam i
cilj, i stići ćemo na željenu destinaciju. Uspešno planiranje može imati snagu
podsticanja samopouzdanja kroz uvid u broj realizovanih stavki, kao što
može biti i svojevrsni dnevnik i potvrda aktivnosti. Ovo može uticati na
stvaranje nekih novih utisaka i osvešćivanja starih. Realizacije neće biti bez
angažovanja svesti, odnosno bez adekvatnog razmišljanja. Ključna tačka
čitavog procesa opisanog MI modelom, pa i planiranje, odnosi se na korake
prema cilju. Put do cilja obeležiće čitav niz malih koraka a koraci su stavke
koje se planiraju od dana do dana. Tako ovi koraci postaju mali potciljevi na
putu ka većem. Ukoliko imamo cilj ali ne i korake, cilj će regresirati na nivo
želje, a to nije dovoljno za smislen život i put ka zrelosti.
Izlazak iz malopre postavljenog zadatka sa tačkama, odnosno izlazak

iz životnih „kvadrata“, u slučaju MI modela dešava se upravo u fazi
razmišljanja. Razmišljanje je jedini svesni deo čitavog procesa opisanog
ovim modelom, i predstavlja raskrsnicu koja razlikuje zrelu od osobe
nezrelog ega. Osoba zrele svesti, kao osnovnog reprezenta ega, moći će
razmišljanje da usmeri ka cilju mnogo pre nego što se pokrenu vitalni
nagoni. Rutiniziranu, umrtvljenu, zapuštenu svest može probuditi samo
neki egzistencijalni problem. Neretko na psihoterapiji imamo upravo
ovakve primere. Razmišljanje i širenje percepcije način su izlaska iz
zapuštenosti nastale usporavanjem ili prestankom razvoja.
Nekoliko puta rekoh da je ključ u razmišljanju odnosno svesnosti.

Svaki razvojni stadijum i podstadijum imaće svoj obrazac razmišljanja,
svaki će imati svoje stereotipe i istine. Na sreću, sve se može promeniti ako
je prethodni period bio loš. Promena započinje uvidom koji pokreće analizu.
Malopre pomenuh da proces obrade informacije obuhvata period od slušanja
(uvida) i analize, preko sinteze ili zaključka, pa do implementacije, ishoda i
reakcije. Ovo se, pre svega, odnosi na analizu događaja. Na kraju poglavlja o
opažanju i utisku treba reći da proces širenja percepcije zavisi od kvaliteta
ovog procesa koji može biti zasnovan na činjenicama i emocijama. Konfuzija
nastaje kada su činjenice i emocije pomešane. Ako uopšte stignem do zaključka,
uglavnom će počivati na emociji a ne na činjenici, počivaće na delovanju ida,
nesvesnog dela psihe, ne ega, odnosno svesnosti kao njegovog glavnog
reprezenta. Ovo svakako zavisi i od zrelosti svesti. Tada će čitav proces
proširivanja opažanja biti ugrožen. Emocija je posledica događaja, od njega
zavisi, od njegove „gorivosti“. Od drveta zavisi boja i vrelina plamena. Drvo je
događaj, plamen je emocija. Analizira se drvo, pa čak i analiza plamena govori o
drvetu koje ga daje, ne o plamenu po sebi. Analizira se događaj, ne emocija koja
je njegova posledica.
Ovaj proces se vežba. Svaki put kada u analizu činjenica uključim

emociju, ili me emocija preplavi, dobiću sadržaj koji nije koristan. Korisnost
je moguće primetiti egom, dok nesvesni deo psihe, id, opaža prijatnost. S
obzirom da samo svest zna za vreme i prostor, korisnost je moguće opažati
samo svešću. Tako učimo iz događaja u događaj šta je za nas korisno i kako
se do korisnosti dolazi. Ne može uvek i samo biti korisno, biće i emotivno
(lepo, tužno, uplašeno, ljutito pa i zgađeno), jer emocije boje život, daju mu
kvalitet. Često je korisnost na prvom mestu. Ne na štetu drugoga, naravno,
već na svoju korist. Isus bi rekao: „Budite mudri kao zmije a bezazleni kao
golubovi“. (Mat. 10, 16)
Uvid (slušanje)
Analiza
(razlaganje)
Emocije
Sinteza
(zaključivanje)
Implementacija
(primena)
Ishod (učinak, cilj)
Reakcija
Ukoliko naredni korak izostane, valja nam se vratiti na prethodni i

videti da li su se emocije uplele u proces analize činjenica.
U nekoliko slučajeva korisnost nije i ne može biti na prvom mestu.

Ovo, pre svega, ako se ego sa time složi, bez obzira o kojoj situaciji je reč. Da
li će se posle pojaviti patnja, kao posle emotivne veze, to u trenutku odluke
nije važno. Nekada je sasvim u redu „biti lud“, naročito od ljubavi. Nema
drastičnije percepcije nego u zaljubljenosti koja se tada čini veoma
suženom. Jedno je sigurno, tada je percepcija drugačija. Analiza zasnovana
na strahu uglavnom usporava aktivnosti sve do njegove blokade. Ljutnja
ubrzava sve do impulsivnosti. Tuga razvodnjava, a gađenje distancira
aktivnost. U svakom od pomenutih slučajeva percepcija je drugačija i ima
snagu da postane deo iskustva. Tako učimo da:
Dobar/ra sebi = lepo + korisno
Na ovoj formuli i balansu njenih elemenata počiva mentalno zdravlje,

poimanje života, mera uspešnosti i svrsishodnosti svega što smo uradili i ko
smo ili ko ćemo postati.
I na kraju ovog poglavlja...
Psihoterapija će biti uspešna onoliko koliko su metode praktične i

prilagođene potrebama klijenta koji ih primenjuje. Psihoterapeut je
dirigent koji bira načine rada, a klijent postaje virtuoz koji pomenute
metode prilagođava sebi i svojim potrebama. Potpuno je pogrešno očekivati
da su u domenu vođenja psihoterapije klijent i psihoterapeut u Ja–Ti
odnosu, s obzirom da klijent mora biti diskretno vođen, bez sugestije i
nametanja, kroz svet psihologije kako bi izabrao i primenio ono što je
potrebno. Cilj svake uspešne psihoterapije je da razvoj bude nastavljen, a
simptomi zbog kojih dolazi na seanse umanjeni ili otklonjeni. Odnos prema
klijentu mora biti zasnovan na poštovanju i drugim etičkim standardima, ali
u pogledu samog rada psihoterapeut ima obavezu da informiše i obuči
klijenta kako bi u što skorijem vremenu samostalno brinuo o sopstvenom
mentalnom zdravlju i mentalnoj higijeni. Svaki drugi odnos nije adekvatan
i vodi ili vezanosti klijenta za terapeuta, ili preteranom distanciranju koje
raščovečuje odnos. Kontakt psihoterapeuta i klijenta stvara poverenje kroz
koje klijent stiže do rezultata. Poverenje se gradi kao i odnos, i to je takođe
značajno opaziti.
„Držite se Boga i ne bojte se! Onaj koji je stvorio dušu On je i poznaje, mi

je upoznajemo.“
Šta reći posle čitanja knjige, pohađanja Emoracio psiholoških radionica

i individualnih razgovora o radu Petra, i ovoj knjizi?
Smatram da se ipak moram osvrnuti na sve pomenuto jer čitanjem me

nosio osećaj novog saznanja, a u isto vreme i podsećanje na već poznato kroz
odgovarajuće primere koje je Petar na najbolji način predstavio. Petar je utkao
svoja najdublja iskustva, podelio svoj proces promene i put do postanka onoga
što danas jeste. U ovoj knjizi preko Ida, Ega i Superega, nagona, resursa, primera
što ličnih što od klijenata i još mnogo pomenutog od velike važnosti otvara vam
se put ka sopstvenoj spoznaji radi svog mentalnog zdravlja i takozvanog „rada
na sebi“.
Navešću jednu rečenicu iz knjige koja mi je ostavila utisak a nosi po meni

pravu poruku Petrovog zalaganja i put ka upoznavanju vaše duše, a to je: „Ste-
penica koja je važna za nastanak osećanja kvalitetnog života je znanje“. Pa ako
želite da naučite sve o strukturi psihe na najbolje predstavljen način, a onda da
proširite pogled na život i življenje, da na izazove i na zonu komfora gledate kao
na rast i razvoj, i da vaše unutrašnje dete uvek „radi“ za vas, toplo preporučujem
da pročitate „Knjigu za svaki dan“ našeg dragog Petra.
Jedno veliko Hvala od srca Petru za svo znanje koje mi je preneo i na svi-
ma spoznajama do kojih me je doveo kroz njegov savršen rad i Geštalt terapiju,
a najviše mu hvala na pristupu, zalaganju tokom rada sa njim i naravno na zagr-
ljajima jer u psihoterapiji su lek i podrška.
A ja ću završiti ovu recenziju povedena citatom na početku napisanog, s

Verom u Boga, sa Petrovim znanjem, podrškom i primenom zasigurno Vašu
dušu ćete upoznati na najbolji način.
Bravo Psihoterapero.
20. januara 2020. Ružica Ruška Marašević,

u Kraljevu Inženjer zaštite životne sredine
3. STRUKTURA PSIHE
Jedno od znanja koje bi dobro bilo uvesti u opšte obrazovanje, a koje je na

psihoterapijama pomoglo uvođenju reda i razumevanju problema zbog kojeg je
klijent došao, je ono o strukturi psihe. Strukturalni model je, pored topograf-
skog, Frojdov model koji predstavlja jednostavan, ilustrativan, sadržajan prikaz
odnosa celina psihe određenog smisla i sadržaja. Razumevanje ovog modela
pomoći će da se razume „gužva“ u psihi, disonantni tonovi, konfuzija i slična
stanja i osećanja. Kada se ove neusklađenosti otklone, nastaće psihička ravno-
teža i duševni mir.
Pored toga, ova tema je osnovna za razumevanje različitih stvarnosti:

unutrašnje stvarnosti, koju čini unutrašnji psihički sadržaj zasnovan na osetima
(telesnim senzacijama) i osećanjima (emocijama), kao i spoljašnje stvarnosti
koja se opaža čulima. U interakciji ove dve nastaje individualna istina. Zbir indi-
vidualnih istina čini kolektivnu istinu. Zbog postojanja različitih istina, potreb-
no je upoznati preduslov za njihovo postojanje, a to je struktura psihe.
Po strukturnom modelu psiha se sastoji od tri instance: ida (ono), ega (ja)
i super-ega (nad-ja).
3.1 Id (ono)
Id je nesvesni deo psihe koji nasleđu-

jemo i predstavlja njenu osnovu. Ovaj
deo naziva se „unutrašnjim dete-
tom“ (ono) koje teži zadovoljenju
nagonskih potreba zbog čega iz njega
proizilazi, kako ga je Frojd nazvao,
princip zadovoljstva. Zbog domina-
cije nagona i potrebe njihovog zado-
voljenja, za id se kaže da je „primitiv-
ni“ deo ličnosti. Ukoliko beba oseti
potrebu za hranom, ona mora u što
kraćem roku biti zadovoljena. Ne
postoji mogućnost da se bebi „obja-
sni“ kako je „mama zauzeta“, ili da se
hrana „još priprema“. Beba ne zna za
vreme što je uzrokovano nerazvijenom svešću iliti egom (ja) niti ima dovoljno
razvijen telesni ego da bi samostalno zadovoljila potrebu za hranom. Ego je deo
psihe koji je sposoban da odloži potrebu. Beba prosjaka i carska beba imaju istu
potrebu kao i odnos prema odlaganju njenog zadovoljenja. Problem nastaje
kada način izražavanja potrebe ostane isti i u starijoj životnoj dobi, kao i zahtev
za trenutnim zadovoljavanjem. Nagoni ili potrebe predstavljaju uslov opstanka,
to su univerzalne vrednosti koje imaju zadatak da preživimo. Mogu se razumeti
kao BIOS u računaru. BIOS je osnovni softver zahvaljujući kojem su prepoznati
monitor, miš, tastatura, matična ploča i drugi delovi. O nagonima ćemo reći koju
reč u petom poglavlju. Nagoni su smešteni, po Frojdu, odmah iznad energije,
tako da, na primer, impulsivnost zapravo predstavlja nagonsku reakciju na
ugrožavajući faktor.
Pored nagona u idu se nalazi „zaborav“, odnosno potisnuti psihički sadr-

žaji, traume, nezavršeni poslovi, kao i emocije i nesvesni automatizmi.
Id obrađuje oko dva miliona informacija u sekundi. Brzo „misli“, brzo rea-
guje. Čim se pokrenu vitalni nagoni eto impulsivnosti. Što se osećamo ugrože-
nijim, to brže i energičnije reagujemo. To radi id. Zadatak ega je da uvede kon-
trolu, granicu, adekvatnu percepciju realnosti. Što sam osetljiviji, nezreliji ili
zaljubljeniji, moje odbrane će biti češće i žešće. Ukoliko kroz čula u id uđe infor-
macija koja pokrene potisnutu (zaboravljenu) traumu, ili ako pogodi vitalni
nagon, tada se oslobodi energija koja na putu do svesti prolazi kroz emocije.
Tako se osećamo loše (ljutito, tužno, uplašeno...) misleći da je za to osećanje
isključivo odgovoran događaj iz sadašnje spoljašnje realnosti. Ukoliko ne bude-
mo sposobni da vidimo neadekvatnost ili nepotrebnost preteranog odgovora,
koji je na putu od ida prošao kroz ego odnosno svest i telo, nikada nećemo nešto
promeniti. Dakle, vežbamo pokretanje i aktivnosti svesti traganjem za
prihvatljivim informacijama! One neprihvatljive, koje burno utiču na nas, često
suviše polako gube na intenzitetu uz mogućnost stvaranja senzitizacije. Ovo
sam opisao MI modelom. Potisnuta osećanja, koja su nastala tokom davno
potisnutih dešavanja, mogu kroz simptome da se pojave u sadašnjosti pod odre-
đenim okolnostima. Razumevanje vlastitih simptoma se uči.
Id ne zna za vreme, prostor, logiku, moral, smisao, metričke vrednosti i

druge karakteristike i svojstva spoljašnje realnosti, već samo za neprijatnost i pri-
jatnost koje nastaju pre i nakon zadovoljavanja potrebe. S obzirom da ne zna za
metričke jedinice, ali da voli da se igra, za id važi rečenica „šta zna dete šta je
300 kila“. Id, ili unutrašnje dete, to ne zna jer je idu sve moguće. Međutim, kada
se id usmeri u pozitivnom, kada je reč o veri na primer, onda nastaje poverenje
koje će „presaditi dud u more“, kako je rekao Hristos. Tada je moguće završiti
fakultet u 45. godini, preživeti rat, voleti znatno mlađu ženu/muškarca, uspeti
u poslu koji počinješ u 50. i tome slično. „Po veri vašoj biće vam“, kaže Hristos.
S obzirom da ne zna za vreme i prostor, taj deo naše psihe u vezi je sa drugačijim
realnostima.
Klijent R. G. (40) otac, suprug, sin, brat, prijatelj, došao je na psihoterapiju

zbog problema sa kockom. Završio je škole, imao mogućnost da radi na fakultetu
nakon njegovog završetka, bio sportski tip čiji stisak ruke zapamtite. Veseo,
inteligentan, inovativan čovek. Planirao je da razvije posao izdvajanja pčelinjeg
otrova za medicinske potrebe. Reč je o energičnom čoveku fokusiranom na
uspeh. Sve dok ne sedne za rulet. A tada taj isti inovativni, sportski, fokusirani,
inteligentni čovek napravi dug od deset hiljada evra! Id ne zna za metričke
vrednosti, a ni za vreme. Zato je odmah nakon što je porodica vratila taj dug, što
podrazumeva uključivanje roditelja, nije prošlo ni sedam dana, napravio novi dug
od oko pet hiljada evra. S obzirom na delove našeg rada koji će ostati tajna čak i u
ovoj knjizi, posle ovog klijenta sam odlučio da više neću raditi sa osobama
obolelim od bolesti zavisnosti. Id je uvek jači od ega, naročito ako je ego isključen,
ako se dobrovoljno preda, ili ako je toliko usporen da ga id svaki put izmanipuliše.
Id ima u sebi najmanipulativniji deo naše duše. Par godina kasnije čuo sam da je
R. G. uspešno radio još odgovorniji posao, da se u potpunosti konsolidovao i da je
imalo smisla boriti se na način na koji smo to radili.
Kada spavamo, ego je isključen jer je isključena moždana kora u kojoj je

smeštena svest. Svest mora da se odmara, zato spavamo. Tada ne znamo ni za
jednu od pomenutih vrednosti: vreme, prostor, dimenzije i druge. Nekada se u
životu dogodi promena na gore, na lošije i nepovoljnije. Od porođaja i traume
rođenja id ne voli susret sa izazovom i neprijatnostima. Druga važna činjenica
je da u ovom delu duše vladaju drugačija pravila.
U slučaju smrti drage osobe ili kakvog drugog gubitka problem predstavlja
činjenica da za id gubitak ne postoji, osoba koja nas je napustila i dalje je u našim
sećanjima, možemo je „videti“ i „čuti“ unutrašnjim čulima. Razlog tugovanja je u
razlici spoljašnje i unutrašnje realnosti i nesposobnosti svesti da se lako prilagodi
njihovom novom odnosu. Drugi razlog može biti u predominaciji spoljašnje
realnosti nad unutrašnjom. Tada se dogodi da potisnuta, unutrašnja realnost
reaguje kako bi bila viđena. Proces tugovanja nije ništa drugo do vreme potrebno
za adaptaciju na nove okolnosti. Adaptacija je jedan od tri zadatka ega, ali je u
direktnoj zavisnosti od snage vezanosti ida. Tokom tugovanja id se navikava na
nove uslove, a redefinisanje sadržaja života i smišljanje novih strategija
prevladavanja zadaci su ega, odnosno svesti. Svest mora da popusti sa onim što
joj je u fokusu da bi izbalansirala spoljašnju sa unutrašnjom realnosti.
I. T. (29) bila je srećno zaljubljena u partnera sa kojim je živela. Završila

je fakultet, radila, bila voljena. Otpočeli su zajednički život, sve je bilo kako se
samo poželeti može. Sve do 6. novembra 2020. A tada ga je našla mrtvog u
kupatilu. Srce ili aneurizma, ili nešto treće, ko bi to mogao znati. Uglavnom,
deset dana kasnije imali smo prvu seansu. Ostala je da živi u istom prostoru.
Neshvatljiva duševna bol stajala je sa druge strane monitora. Šta uraditi, šta
reći? Na koju stranu podstaći adaptaciju? Kako?
U Jedinici za palijativno zbrinjavanje Specijalne internističke bolnice u

Vrnjačkoj banji, gde sam godinu i po radio sa pacijentima u terminalnoj fazi
bolesti, radio sam na jednom zadatku: olakšati duševnu bol pred odlazak iz ovog
života. Radio sam i sa članovima porodica koje su gubile svoje najmilije. Ali ovo
je bio poseban izazov jer nikada nisam radio u kontinuitetu sa mlađom osobom
nakon iznenadnog, životno tako devastirajućeg gubitka. Od prve seanse uveli
smo pravilo da sa Lukom pričamo. Razlog je psihološki lako objašnjiv: Luka je i
dalje prisutan u unutrašnjoj realnosti iako ga nije bilo u spoljašnjoj. I dalje je
mogla da ga vidi, čuje, pa i da ga dodirne u unutrašnjoj realnosti, iako ga je
uzaludno tražila pogledom. Dakle, valjalo nam je adaptirati spoljašnju realnost
unutrašnjoj. U praksi sam video da problemi nastaju kada se želi biti racionalan,
iako predominantna unutrašnja psiha ima svoju istinu i svoj život. U slučaju I.
T. unutrašnja realnost odbijala je da prihvati odlazak partnera! Kako ga nema
kada je u njoj? Zato je priča sa Lukom bila uspešna i smanjivala je razarajuću
snagu tuge. U nekom trenutku mislila je da sa njom nešto nije u redu s obzirom
da nije bilo očekivane patnje zasnovane na tuzi.
Odlično je podnela obeležavanje 40 dana od smrti, a tri i po meseca nakon

Lukinog odlaska prihvatila je ideju o promeni stana. U martu je uspela da
pronađe novi životni prostor a par meseci nakon toga i novi posao. Šest meseci
nakon Lukinog odlaska, 6. maja 2021, bila je kuma na svadbi najbolje prijateljice
i uspela je čak da otpleše pola plesa! A onda je 26. maja psiha izbacila iz sebe
sve ono što je potiskivano, doživela je udar PTSP-a. Pala je u nesvest nesvesno
odigravajući Lukin odlazak. Nekoliko minuta je to trajalo, došla je hitna pomoć.
Nikakvih posledica, kao ni vidljivih uzroka nije imala. Snimala je mozak pa je
priča o epilepsiji pala u vodu. Lekari joj nisu rekli šta joj se desilo. Deset meseci
od Lukinog odlaska zagledala se u osobu koju smo zvali „dečkić“. Tada smo se
šalili da će „dečkić“, ako postane partner, morati da prihvati da ih je u vezi troje.
Ništa se nije desilo između njih, ali se zapravo desila velika stvar: dala je sebi
dozvolu da nastavi dalje. Naravno, pitala je Luku i on se složio. Adaptacija se
nastavila. Godišnjica je prošla tužno ali bez patoloških ispada.
A onda se desio drugi udar: početkom decembra iznenada joj je umro

otac. Ponovili smo metodu koja je radila u slučaju započinjanja procesa
tugovanja i žalovanja za Lukom. I ovaj put metoda je dala rezultat. Zamolio sam
I. T. da započne obučavanje za psihoterapeuta jer, s obzirom na ova iskustva,
ova osoba i te kako može biti podrška osobama slične sudbine. Žena velike
snage, životnog izraza lica, prefinjenog humora, krenula je dalje. Uspela je da se

adaptira na život u „sada i ovde“. Ponosan sam što sam sve to vreme mogao da
budem njen psihoterapeut.
Dakle, ukoliko se iskomplikuje život, ili ako se pogorša moje zdravstveno

stanje, ako obolim od bolesti koja utiče na kvalitet i dužinu života, nerealno je
očekivati da se id tome adaptira bez promene svesti. Zbog neprijatnosti i
nepovoljnosti nove uloge, id će odbiti da se prilagodi. Svest je deo koji
osmišljava i realizuje promene nalažući idu adaptaciju. Iako sam izabrao
ekstremni primer, sličan je princip za druge, manje neprijatne situacije. Id će
odbiti da se prilagodi neprijatnosti i od toga čitav život beži. Ne zaboravimo da
u idu caruje princip prijatnosti ili zadovoljstva, i da se on dobrovoljno neće
prilagoditi ničemu što je na bilo koji način lošije od onog prethodnog, kamoli
tako drastičnim situacijama kao što su bolesti, gubitak prijatnosti, podrške,
komoditeta, privilegije i ugleda. Kletva „dabogda imao, pa nemao“ govori o
težini koju duša oseća dok se prilagođavamo gubitku. Prilikom takvih promena
nekada se može dogoditi da ne reagujemo, kao da se ništa ne dešava, što bi
narod rekao „pravimo se blesavi“, i to radi slab ego uz podršku manipulativnog
ida. U intenzivnijim intervencijama nesvesnog dela psihe reč je o utrnuću ili o
desenzitizaciji.
Adaptacija ili prilagođavanje u nadležnosti je ega i predstavlja sposobnost

navikavanja na uslove sredine. Adaptacija svakako podrazumeva promenu u
odnosu na ranije uslove. Zato adaptacija zavisi od snage komforne zone, pa je
pominjemo u ovom podnaslovu. Što je adaptacija bolja, manja je posledica
promene. Kod postepenih promena, a razvoj se najčešće tako dešava, adaptacija
je lakša, nekada neprimetna. Kod iznenadnih promena uspešnost adaptacije će
zavisiti od intenziteta emotivne vezanosti za prethodno stanje i elemente koji
ga čine (subjekte i/ili objekte). Gubitak nekada ima snagu katastrofe. U
uslovima gubitka nastojimo da se držimo ranijih običaja, rutine, sadržaja, ranije
komforne zone koja više ne postoji. Nekada to izgleda kao kada se petogodišnje
dete krije: stavi oba dlana ispred očiju misleći da, ako ono ne vidi, ni njega neće
videti. Nekada se dešava da ignorišemo stvarnost misleći da je to dovoljno kako
bismo preživeli promenu. To je čuveno „stavljanje glave u pesak“. Sasvim
drugačiji obrazac ponašanja nastaje iz pozicije vere: tada radimo u skladu sa
novom situacijom verujući da će te aktivnosti dovesti do pozitivnog rezultata.
Ova druga opcija podrazumeva uključivanje svesti.
Adaptacija je teža ako su udruženi faktori promene. Međutim, u skladu sa

promenom paradigme sve takve situacije zaista možemo smatrati prilikama za
potpuno preuređenje života.
Klijentkinja I. M. (32) radila je posao za koji je bila dobro plaćena.

Pristojna plata omogućavala joj je komfor, ali samo dok je živela sa partnerom.
Njegovim odlaskom stvari se drastično komplikuju, ne samo emotivno već i
finansijski. Nepredviđeni troškovi predstavljali su ozbiljan izazov, kao i
odbijanje da prihvati redefinisanje potrošnje i ograničenu kupovinu
potrepština. Više sebi nije mogla da priuštiti sve ono što želi, što je smatrala
minimumom. Nije tu bilo nikakvih preterivanja ni bahanalija, ali i ono što je
smatrala normalnim, više nije mogla sebi da priušti. Bila je duboko pogođena
odlaskom partnera i svim, pa i finansijskim aspektima temeljitog redefinisanja
života. Prejako je to bilo da bi svest mogla brzo da reaguje, pa zato id nije
prekidao navike koje je stekao u drugačijim okolnostima. Bilo je potrebno da
uđe u nedozvoljeni bankarski minus kako bi polako počela da shvata i menja
poziciju. Da menja angažovanje svesti. To i jeste zadatak kazne, da trgne svest
kako bi pomogla sebi u teškim trenucima. Ako svest ne radi adekvatno, sve
treba iskoristiti kako bismo je probudili i podstakli njen adekvatan rad.
Id ne zna za logiku čulnog sveta, to sam već dovoljno puta rekao, tako da
su i nelogičnosti shvatljive. Jedino pitanje, ukoliko nelogičnosti caruju, jeste –
šta je sa egom?
Adolescenti uče da svaki uzrok ima posledicu. U početku nisu svesni sutraš-
njice zato što još nemaju zrelu svest koja je u stanju da percipira vreme na ade-
kvatan način. Na primer, ukoliko adolescent pobegne sa časa, biće mu lepo sa dru-
garima, ali tada nije sposoban da razume i na adekvatan način obradi težinu
kasnijih pitanja o razlozima izostanka. To je delovanje iz ida, jer za id sutrašnjica
ne postoji, barem ne na ego-način. Kod nezrelog ega potreba mora trenutno da
bude zadovoljena. Nije problem kada se to dešava adolescentu, sasvim je moguće
da na taj način uči. Metodom „pokušaja i pogreške“ učimo da preuzmemo odgo-
vornost. Ali kada imam 30, 40 ili više godina, a ponašam se kao da sutra ne postoji,
onda je dobro proveriti šta radi svest. Većina odraslih voli seks, ali ako zbog seksa
ugroze porodicu, onda je reč o jakom idu u odnosu na nedovoljno zreli ego. To je
jedna od najčešćih infantilnosti koju gotovo niko nije imun.
U idu su pohranjene traume, odnosno energija koja je nastala tokom neke

traume. Međugeneracijsko povezivanje postoji na različitim nivoima nasleđiva-
nja, pa je prenošenje psihičkih posledica traumatičnih situacija faktor koji
dodatno usložnjava razumevanje ida, odnosno povezanost ličnog i porodičnog
nesvesnog o čemu je pisao Leopold Sondi. Bez obzira kada se desila vremenom
potisnuta trauma, sposobna je da se pojavi u sadašnjosti kroz simptome. Pro-
blem nastaje kada hoću svakom ponašanju da dam obrazloženje, da ga raciona-
lizujem, misleći da ću tako proniknuti u uzroke pojedinih stanja. Često je to
nemoguće, ma koliko se logičnim činio uzrok, zato što, na primer, ne znam kada
je sve to započeto.
Međutim, evo nečega važnijeg za bio-psiho-socijalni život, evo nečega sa

više potencijala za popravljanje kvaliteta života. Iako je u idu lagerovan sadržaj
koji nije prijatan, a na osnovu proživljenih teških situacija i konflikata, po istom
principu idu je nevažno šta uzrokuje prijatnost: da li je to zalogaj ukusne jabuke,
ili nasledstvo od ko zna koliko novca. Tu razliku prepoznaje ego, racionalni deo,
a ne id. U njemu prijatnosti ima koliko ima, može se osetiti koliko je ima, a šta je
izaziva, to nije važno jer id ne zna za logiku. Ne može da je bude više od maksi-
malne prijatnosti, ma koliko to bilo. Zato je u mojoj psihoterapiji osvešćivanje
prijatnosti prvi zadatak koji klijent dobija već na prvoj seansi, s tim što psihote-
rapeut nije osoba koja će kontrolisati izvršenje zadatka.
Zadatak je naizgled jednostavan. U svesci ili notesu upisivati prijatnosti

koje klijent oseti i osvesti. Dakle, ne ono što misli da je prijatno, nego ono što u
veoma suptilnom obliku oseti. Da bi to bilo moguće klijentova svest mora da
proradi i to nam je primarni cilj. Svrha ove metode je u osećanju prijatnosti koja
se osvesti. Da li će prijatnost nastati na osnovu nekog ukusa ili mirisa, da li će je
izazvati ptica pevačica ili pupoljak, to nije važno. Važno je, čak je bitno, osetiti i
osvestiti tu prijatnost. Život će biti vrednovan na osnovu prijatnosti, ne na
osnovu logike.
Postoje različiti nivoi prijatnosti, i to je drugo što bi vredelo osvestiti.

Nažalost, u današnje vreme omladina sve više koristi psihoaktivne supstance
kako bi postigla euforiju ne znajući šta dugoročno svom idu čini.
To što se id naziva „unutrašnjim detetom“ nikako ne znači da je ono malo

i slabo, naprotiv. Id zauzima veliki deo psihe, to je naše nesvesno, a na njegovom
dnu, ispod nagona, nalazi se energija. Energija ima polaritet, pozitivni i negativ-
ni. Otuda činjenica da je svaki čovek biće polarnosti: koliko može biti pozitivan,
toliko može da bude negativan. Dve energije su libido, libidinozna ili kreativna
energija koja se naziva i eros, i destrudo, ili destruktivna energija koja se naziva
i tanatos.
Kreativna energija je energija stvaranja, energija sinteze, seksualna ener-

gija, dok je destruktivna energija upotrebljena za razgradnju prevaziđenih sadr-
žaja i uloga, za analizu. Analiza je razgradnja, sinteza izgradnja. Idealno je kada
su ove dve energije u ravnoteži. Za depresiju se kaže da je bolest u kojoj se sve
raspada. To je tačno jer je energija analize jača, ali nema sinteze, nema zaključi-
vanja, nema stvaranja, nema rezultata ni svrhe postojanja seksualne ili kreativ-
ne energije da bi onda usledio gubitak te iste. Ako bismo to doslovno shvatili,
samo psihički zdrave osobe mogu imati zdrav seks. Prilikom nastanka neke ulo-
ge angažovana je kreativna, stvaralačka, libidinozna energija, dok je prilikom
razgradnje neke prošle uloge uključena destruktivna. Kada ne bi bilo razgrad-
nje, napredak bi bio nemoguć zato što bi prošla uloga uvek bila na snazi. Na pri-
mer, kreativna ili stvaralačka energija je ona koja stvara ulogu srednjoškolca iz
uloge osnovca, ali je odlaskom na fakultet potrebno razgraditi ulogu srednjoš-
kolca. To radi destrudo. Osnovna svrha pojave destruda i razgradnje prošle je u
nastanku nove uloge, uloge studenta. Ukoliko ne dođe do razgradnje stare, uko-
liko se mladi student i na fakultetu ponaša kao da je u srednjoj školi, tj. ako osta-
ne u staroj komfornoj zoni, destrudo će razgraditi novu ulogu, ulogu studenta.
Ukoliko je komforna zona toliko jaka da sprečava izlazak u novi razvojni okvir,
destrudo će razgraditi svako nastojanje da se izađe van.
Ipak, postoji snaga u nama koja uvek može prekinuti staru ulogu i izbaciti
nas iz bilo koje komforne zone. To je stres ili napetost. Nije prijatan, ali može
biti koristan. Stres ima snagu rušenja granica komforne zone zahvaljujući
čemu se nastavlja razvoj. Nažalost, učeni smo da je stres isključivo loša psiho-
fiziološka pojava, što nije tačno. Razlog takvog stava je u neznanju. Što je svest
isključenija ili nemoćnija pred idom, to će biti potreban jači ili koncentrisaniji
stres kako bi komforna zona bila prevladana. Komforna ali, u suštini, ne i prijat-
na zona. Komforna se zove zato što je u tom psihofizičkom prostoru uglavnom
prijatno. Ako se ne širi sa iskustvom, ona prerasta u zatvor duše. Zatvor može
biti zlatan, može biti sastavljen od principa, ideala, tradicije ali i arogancije i
agresije. Iskustvo nam kaže da čitav proces razvoja uopšte ne mora biti prijatan,
ali da je razvoj obavezan. Uvek će se nešto razviti, život ne poznaje stajanje. Čak
iako naizgled stoji, ne stoji. Ili će napredovati ili stagnirati, a nekada će nazado-
vati, ličnost će se razviti ili će nastati rutina a možda i patologija. Komforna zona
je oivičena izazovom i strahom, što predstavlja prepreku za neometan prelazak
u širu zonu. Svaki izlazak iz komforne zone liči na neko novo rađanje, dolazak
bebe na svet. Na primer, zamislimo da gledamo mladi zaljubljeni par koji uživa
u tek formiranoj emotivnoj vezi: kreativna energija podržava stvaranje partner-
skog odnosa te dve osobe, sve dok jednog dana ne odluče, na primer, da uđu u
brak. Rađaju se suprug i supruga. To znači delimičnu promenu uloge, pa ukoliko
prethodno ponašanje ne bude razgrađeno u delovima koji za brak nisu prihva-
tljivi, tada će destrudo razgraditi novu ulogu, onu koja nastaje. Novoj ulozi treba
nova komforna zona. Svi parovi koji odbiju da se prilagode bračnoj zajednici,
zbog straha od gubitka identiteta ili bilo kog drugog razloga, ako uopšte postoji
drugi razlog, ostaće na ranijem razvojnom nivou, što je u skladu sa smislom
nagona samoodržanja. Ostaće u ranijoj komfornoj zoni.
Klijentkinja D. G. (48) ušla je u brak pre 27 godina iz ljubavi. Znala je da je

partner po mnogo čemu drugačiji, ali nije mogla da nasluti njegovu povezanost
sa majkom. Iz godine u godinu ova povezanost je predstavljala sve veći izazov

njihovom funkcionisanju, sve dok D. G. nije postavila i POŠTOVALA vlastite gra-
nice. Tada se desila promena u njoj koja je, promenom u psihičkom polju, uticala
i na supruga, odnosno na njegovo distanciranje od majke iako bez vidljivog raz-
loga. Naravno, veza majka–sin je nastavljena, što je bilo sasvim u redu, ali na
prihvatljiv način.
Procesi koji postoje u idu nazivaju se primarnim procesima i oni leže u

osnovi rada sna. Za primarne procese ne postoji protivrečnost, tako da i dijame-
tralno suprotne težnje mogu nesmetano da postoje. Dinamika koja se dešava u
idu predstavlja deo unutrašnje realnosti i zadatak ega je da je primeti.
Id predstavlja potrebe i želje, pa granica koja postoji između ega i ida

odgovara na pitanje „Da li mi ovo treba?“, odnosno klijent kroz psihoterapijski
proces uči da prepoznaje i ovladava zahtevima ida, i da drži granicu.
3.2 Ego (ja)
U poglavlju o idu dosta smo govorili i o egu. Ego

(ja) predstavlja deo ličnosti koji nastaje iz ida, a
razvija se kroz kontakt sa spoljašnjom realnošću.
Najvažnija funkcija ega je samoodržanje individue
kroz adaptaciju. Nekada je važilo da se ego razvija
od oko trećeg meseca života, kada se beba prvi put
nasmeje majci. Istraživanja pokazuju da već sed-
momesečni plod u majčinoj utrobi čuje zvuke i
razlikuje svetlost. Odmah po rađanju dete ima pri-
liku da oseti znatno intenzivnije čulne podražaje.
Ego se zasniva na sposobnosti opažanja ili percep-
cije, odnosno na čulnoj aktivnosti.
Ego ima jasne funkcije koje se razvijaju

tokom života. Frojd je još u svom radu „Nacrt jed-
ne psihologije“ (1895) govorio o funkcijama ega,
kao što su: opažanje, mišljenje, pažnja i kontrola
realnosti, da bi u strukturalnoj fazi svoje teorije,
posebno u delu „Skica psihoanalize“ (1937),
podrobno izložio sistem svesnih i nesvesnih funk-
cija, istakao da se osnovni zadatak ega, odnosno njegovih funkcija, sastoji u
„moćnom trijasu“: adaptaciji, kontroli i integraciji. Ova tri ishodišta funkcija
ega posebno su značajna kada je u pitanju spoljašnja i unutrašnja realnost, real-
nost koja iz ida (potrebe i želje) dolazi u ego, kao i iz super-ega (nalozi, pravila,
kritizerstvo, moral, savest). Nažalost, o ovome se u školi ne uči. Ako znam koji
je zadatak moje svesti, ako sam naučio i preuzeo odgovornost, i ako pazim (sve-
sno) da ne pređem granicu adaptabilnosti, kontrolisanja i integracije, odnosno
ako učim iz prelazaka tih granica, da li mogu da pretpostavim da će moj život
biti uravnoteženiji? Odgovor je potvrdan! Problem je kada svest ne radi svoj
posao i kada refleksno ili mehanički idem iz krajnosti u krajnost.
Osim funkcija, kako ih zovu ego-psiholozi, u egu se formira karakter čije

poreklo leži u odbrani od nagona i afekata. Nagoni i afekti dolaze iz ida. Među-
tim, vremenom će karakter preuzeti nove funkcije čiji zadatak neće biti samo
odbrana od nagona.
Ego se, pre svega, zasniva na sposobnosti opažanja, a vremenom i delova-

nja ostalih psihičkih procesa (pamćenja, učenja, mišljenja) koje Frojd naziva
„sekundarnim procesima“. Ovi procesi vode ka razvoju logike i racionalnosti
zahvaljujući čemu se primećuje spoljašnja i unutrašnja realnost. Ego-funkcije
omogućavaju savladavanje konflikata, ili će te funkcije biti poražene prilikom
izvršavanja tog zadatka.
Ego ima dva najvažnija zadatka u okviru preživljavanja, čija realizacija će

biti pokazatelj njegove stabilnosti i razvijenosti. Dakle, svest ima samo dva
zadatka! To su:
- opažanje (percepcija) i balansiranje realnosti, koja može biti

- unutrašnja i
- spoljašnja, kao i
- postavljanje (prepoznavanje) i kontrola psihičkih granica, koje predsta-
vljaju barijeru prema idu, super-egu (unutrašnjoj realnosti) i spoljašnjoj
realnosti.
Spoljašnja realnost, ona koja se opaža čulima, utiče na unutrašnju, onu

koja se oseća, kao što i unutrašnja realnost utiče na spoljašnju. Zato je pitanje
realnosti složenije od onoga što se na prvi pogled čini. Važno je razumeti dome-
te međusobnih uticaja spoljašnje i unutrašnje realnosti. Unutrašnju realnost
mogu navesti u množini, kao „unutrašnje realnosti“ i to iz praktičnih razloga.
Iako je naša psiha nepodeljena, jedinstveno a ne parcijalno prisutna, kao što je
predstavljena u strukturnom modelu, množinom „realnosti“ želim istaći često
prisutni „pro et contra“ momenat, kada jedan deo ida želi da se igra, i to je unu-
trašnje dete, dok drugi osporava delovanje ega koje nije u skladu sa zadacima
određenog stadijuma razvoja psihe što može doći od super-ega ali i iz dela ida
u kojem je smešten „programator“. O stadijumima psihičkog razvoja govorim u
8. poglavlju. Kolokvijalno sam taj deo, u kojem se nalaze osnovne informacije
važne za svrhu i zadatke pojedinih stadijuma, nazvao „programator“. Progra-

mator, uz sadejstvo super-ega, može da bude veoma jak protivnik neadekvatnoj
organizaciji života, što je u nadležnosti ega. Jer samo ego ima svest i telo, odno-
sno organe realizacije. Ovo nas dovodi u situaciju unutrašnjeg dijaloga, pa i
posvađanosti ega (racionalnog) i ida (emotivnog) dela. Osim ove svađe, česta je
ona između super-ega (unutrašnji roditelj) i ida (unutrašnje dete). Zadatak ega,
svesnog dela psihe, jeste da umiri unutrašnje disonantne tonove balansiranjem
spoljašnje i unutrašnjih stvarnosti i postavljanjem granica. Adekvatna granica
je gipka, savitljiva. Neadekvatna je slaba, ili je rigidna.
Kod uravnotežene psihe psihičke granice su funkcionalne i postavljene su

prema „tri carstva“, i to prema idu, super-egu i spoljašnjoj realnosti. Psihičke gra-
nice predstavljaju zonu razgraničenja, a mogu biti normalne, kada obavljaju funk-
ciju zbog koje postoje, i patološke. Pod normalnim granicama smatramo naku-
pljenu neutralizovanu energiju koja je u kontaktu sa onim iza i ispod nje. Granice
imaju određenu čvrstinu i elastičnost, a normalne granice dele se na fleksibilne,
krute i deficitarne. (Nastović, 1988) Patološke granice javljaju se kod neuroza i
psihoza.
Neurotski poremećaj ličnosti karakterišu poremećene spoljašnje, i poseb-

no unutrašnje granice prema super-egu. Tada je kritizerstvo prema egu, kao i
perfekcionizam, potreba za poštovanjem pravila i tome slično, ugrožavajuća za
ego. To je simptom patološke granice i nesposobnosti ega da se odupre rigid-
nom super-egu. Tada nam valja jačati volju koja je u egu, i to kroz jednostavne
prijatnosti i podsećanje na iskustvo i postignuća. To je samo jedan od načina da
ojačamo ego.
Kod psihoza poremećene su spoljašnja i unutrašnje granice, naročito pre-

ma idu. U nekim slučajevima unutrašnji sadržaj, unutrašnja realnost, psihička
realnost, postaće spoljašnja, čulna realnost, kao kod shizofrenije.
Bez obzira na konkretan problem zbog kojeg klijent dolazi na psihotera-

piju, jedan od osnovnih zadataka, odnosno ciljeva odnosi se na izgradnju fleksi-
bilnih ego-granica koje predstavljaju osnov uspešne spoljašnje i unutrašnje
adaptacije.
Aktivnim odnosom prema spoljašnjoj realnosti ego upoznaje svet i sebe,

pravi razliku između sebe i drugih (ja i ne-ja), i postepeno se formira u ličnost
sa identitetom. Identitet predstavlja dinamički zbir identifikacija, odnosno
neprekidan proces razgraničenja prema drugima. Identitet se uspostavlja u
periodu adolescencije, a oblikuje se kroz uloge i njihovu integraciju do kraja
života. Ukoliko u tome ne uspe, ego dolazi u podređeni položaj u odnosu na id i
super-ego sve dok ne postane njihov sluga. Idu su potrebne ruke i noge da bi
došao do zadovoljstva, pa intelekt, na primer, zavisne osobe (od nikotina, alko-

hola, klađenja, telefona, seksa, narkotika i tome slično) ne znači mnogo ukoliko
granice prema unutrašnjoj stvarnosti nisu postavljene. Ne sećam se da sam
radio sa glupim zavisnikom, odnosno onim koji nije imao barem prosečan IQ.
Svi su bili inteligentni ali i dalje zavisnici jer intelekt ne mora značiti da ego ade-
kvatno obavlja ona dva zadatka.
Upoznavanje realnosti znači i prihvatanje kategorije prostora i vremena,

tako da ego uči da odlaže zadovoljenje nagonskih potreba, kao i da prepoznaje
„sada i ovde“. Frojd to naziva principom realnosti. Za ego je izuzetno važno da
bude stabilan jer se nalazi na „vetrometini“ između zahteva koje pred njega
postavljaju nagoni, kao i ograničenja koja postavlja društvena sredina kroz nor-
me ponašanja, i super-ego kroz ranije utisnute moralne, disciplinske i druge
zahteve. Da bi očuvao svoju stabilnost i doživljaj samopoštovanja, ego koristi
mehanizme odbrane, a to su naučeni procesi koji se nalaze u egu, a koji su posta-
li mehanički. Mehanizmi nastaju kako bi ego izbegao neprijatna osećanja u
momentima kada je zadovoljenje nagona osujećeno. Pored toga, mehanizmi
odbrane imaju funkciju da pomažu razvoj ega. U ranom detinjstvu ego koristi
primitivne, da bi kasnije koristio sve zrelije mehanizme odbrane. Razvoj ega
onemogućen je ukoliko su mehanizmi odbrane neadekvatni.
Ego, za razliku od ida, za svoje funkcionisanje koristi drugačiju energiju.

Frojd govori o deseksualizovanoj i sublimiranoj, a Hartman o neutralizovanoj
energiji, pod kojom on podrazumeva nagonsku i neutralizovanu agresivnu
energiju. Ego, a verovatno i super-ego, ne radi samo sa deseksualizovanom već
i sa neutralizovanom energijom kojima se opskrbljuju funkcije ega (Nastović,
1988) čiji je rad utoliko uspešniji, ukoliko ego obezbedi veću količinu ove ener-
gije, tako da „sposobnost ega da se brani od nagona zavisi od njegove sposob-
nosti neutralizacije agresiviteta.“ (Hartmann, 1964)
Malopre sam parafrazirao Frojda koji je rekao da princip zadovoljstva

funkcioniše u idu, ali ukoliko ovaj princip uspešnije pređe u princip realiteta
koji je u egu, onda se može pričati o najvažnijem napretku u razvoju ega. Ego
mora da nauči da podnese neka nezadovoljstva i da se odrekne nekih neposred-
nih zadovoljstava, jer jedino vaspitan ego može adekvatno da odgovori zahtevi-
ma realnosti. Ana Frojd je rekla da: „Napredovanje jednog deteta od principa
zadovoljstva ka principu realnosti ne može da se odigra pre nego što različite
ego-funkcije ne dostignu izvestan nivo razvoja.“ (Freud A., 1973) Na razvoj ega
utiču tri osnovna faktora, a to su:
- urođena svojstva ega,

- upliv nagona i
- delovanje spoljašnje sredine.
Drugačije rečeno, ego se razvija kroz konflikte sa idom, super-egom i spo-

ljašnjom sredinom. Razvoj funkcija ega ne događa se samo kroz konflikt (Hart-
mann, 1960), pa je uveden pojam „beskonfliktne sfere“ ega za one ego-funkcije
koje se ne formiraju kroz konflikt sa idom, super-egom i spoljašnjim svetom,
već kroz proces učenja, sticanja iskustva i zrenja. Ove funkcije imaju svoju auto-
nomiju i to su: opažanje, mišljenje, pažnja, pamćenje, učenje, govor, razvoj
motorike i proces sazrevanja. (Nastović, 1988)
Rad na egu od ključne je važnosti zato što psihički poremećaji, u stvari,

predstavljaju poremećaje ega, odnosno njegovih funkcija. Zato ego-psihologija
rad na prevladavanju psihopatologije ega bazira na unapređenju ego-funkcija.
Klijentkinja A. J. (36) nije udata, radila je na mestu šefice u javnom pred-

uzeću, a bila je u vezi sa oženjenim muškarcem sa kojim je radila. U mladosti
anoreksična, u sadašnjosti nije našla način kako da se zaštiti od partnerovih
komentara koje je doživljavala kao uvredu. Na nepravdu na poslu reagovala je
veoma emotivno. Desilo se da je njena radnica iz nepoznatog razloga proširila
priču o tome da je A. J. falsifikovala neke izveštaje. Po njenim rečima, priča se
nekontrolisano širila, a nju niko nije obaveštavao o tome. Došla je i do direktora
koji je, proveravajući navode, razgovarao sa različitim zaposlenicima. A. J. je ovo
ponašanje osudila pokušavajući da nametne svoje. Po njoj, direktor je prvo nju
trebalo da pozove na razgovor. Na kraju je direktor pozvao i njenu neposrednu
šeficu ali ne i A. J. i stvar je razjašnjena. Na moje pitanje šta iz čitave epizode
može zaključiti, A. J. je više puta, na različite načine rekla da se ovde nema šta
zaključiti, osim da je direktor pogrešio. Zato što joj je ego bio preslab, nije bila
sposobna da uči, već su joj se neprijatna iskustva ponavljala. Zbog osetljivog ega
držala se komforne zone čime je ostajala izolovana, okrenuta sebi, što je jedna
od krajnosti razvoja unutar ovog, šestog po redu, stadijuma psihičkog razvoja.
Ego je deo psihe koji je sposoban da uči, a na osnovu naučenog da odluči

da li „hoće“ ili „neće“ nešto da učini. Tako naučeni sadržaji odlaze u nesvesno
odakle će se po potrebi transferisati u različitim situacijama. Osoba sa slabim
egom kroz psihoterapijski proces, između ostalog, uči da kaže „ne“ i da ostane
sa osećanjem koje se pojavljuje. Stabilizacija i jačanje ega i ego-funkcija cilj je
svake psihoterapije. Jedan od načina da se ovo ostvari je povezivanje sa sobom
i postignućima.
Na prvoj ili drugoj seansi klijent dobija zadatak da napiše ostvarenja

tokom života. Zapravo, time želim da vidim koliko će biti prema sebi restrikti-
van, odnosno koliko je jak super-ego. Pored toga, podsećanje na ostvarenja u
sebi nosi dozu prijatnosti što nam je važno u podsećanju ko smo bili u pojedinim
situacijama. Prijatnost zbog realnih postignuća stabilizovaće ego, jer kojom hra-
nom se hraniš, takvog ćeš zdravlja biti. Hraniš li se strahovima, tugama i ljutnja-
ma, ego neće imati ravnotežu pa samim tim ni mir. Hraniš li se prijatnostima,
bićeš drugačiji. Svaka od prethodnih uloga, makar bila reč o detetu od sedam
godina, koje je nešto ostvarilo, značajna je. Sve te uloge su negde u nama i mogu
biti veoma važne u „sada i ovde“.
Klijentkinja S. M. (28) bila je asistentkinja na jednom fakultetu u Kragu-

jevcu. Na psihoterapiju se javila zbog emotivne nestabilnosti. Kada smo se bavili
prošlošću, nije videla ništa što bi mogla da uporedi sa sadašnjim statusom koji
je zasenjivao sva dotadašnja ostvarenja. Toliko se loše osećala. Sada je bila u
nestabilnoj emotivnoj vezi i nije se snalazila. Nekoliko puta sam je zamolio da
napiše postignuća koja je ostvarila od najranijeg detinjstva, a ona se uvek iznova
vraćala na posao koji je radila i fakultet koji je završila sa najvišim ocenama.
Međutim, kada sam je pitao kada je naučila da vozi bicikl, i kako se oseća kada
vidi „malu S. M.“ kako tera bicikl po sokacima mesta u kojem je odrasla, prvo se
nasmejala. Do sada se 100% klijenata, koji su u detinjstvu naučili da voze,
nasmejalo pri pomisli na sliku sebe na biciklu. Svakako da je to postignuće bilo
od velikog značaja zato što je to dete, a obično se vožnja bicikla uči u predškol-
skom periodu, naučilo da uskladi nekoliko motornih radnji. U slučaju S. M. bilo
mi je značajno što devojčica nije naučila da vozi „iz prve“, nego je lakše ili teže
padala i povređivala se, ili se bojala pada. A onda je opet sedala na bicikl dok
nije naučila. Za razliku od sadašnjeg stanja u kojem je intelekt nesumnjivo jači,
ali je osoba nesposobnija da „sedne na bicikl i vozi dalje“. Povezivanje sa sobom
iz prošlosti veoma je važno kako ne bismo bili „tikva bez korena“. Mi smo sve
ono što smo bili u prošlosti. Ni jednu bitku nismo izgubili do sada, osim one u
kojoj nismo učestvovali. Ovo je važno za stabilnost u „sada i ovde“. Prema tome,
seti se sebe!
Svakako da cilj psihoterapije nije stvaranje „ego-manijaka“ ili podsticanje

patološkog narcizma. Ovo se radi zbog jačanja ega u odnosu na super-ego zbog
čijeg poremećenog odnosa obično dolazi do neuroza i psihopatija.
3.3 Super-ego (nad-ja)
Super-ego (nad-ja) predstavlja najmla-

đi deo psihe koji se razvija pod utica-
jem autoriteta (pojedinaca) i socijalne
sredine. Predstavlja lidera celokupne
ličnosti, informiše o socijalnom pona-
šanju individue, o efikasnosti njene
etičke i moralne cenzure, i pomaže raz-
umevanju psihičkih poremećaja
uopšte. Posledica preterano strogog
super-ega, u krajnjoj liniji, biće neuro-
ze među kojima je najteža depresija ili
melanholija. U uslovima slabog super-
ega razvijaju se manije i abnormalne,
psihopatske ličnosti. (Nastović, 1988)
Moralne i ostale norme koje

društvo propisuje prvenstveno se pre-
nose kroz roditeljsko vaspitanje. Iden-
tifikacijom dete usvaja socijalne norme
i one postaju sastavni deo njegove ličnosti. Identifikacija je u osnovi nastanka
super-ega. Roditelji oblikuju detetov super-ego kroz zabrane i ograničenja, tako
da se kasnije super-ego ponaša prema egu onako kako su se nekada roditelji
ponašali prema detetu ili, kako je to Frojd rekao: „Ego se potčinjava kategorič-
kom imperativu svog super-ega kao nekada zapovestima i zabranama rodite-
lja.“ (Freud S., 1923) Proces pretvaranja jednog dela dečjeg ega u „rodite-
lje“ dešava se u edipalnoj fazi razvoja, od četvrte do šeste godine, čime se edi-
palna faza razrešava. Tada nastaje „jezgro“ super-ega koje predstavlja introjek-
tovani (pounutreni) muški autoritet, autoritet oca ili nekog drugog muškog
autoriteta ukoliko otac nije prisutan. To je identično za oba pola. Nakon toga se
introjektuje majka, kao i ostali članovi porodice, uključujući i autoritete van
porodice, kao i super-ego kulture u kojoj dete živi. Kasnije drugi autoriteti pred-
stavljaju zamenu za autoritet oca. Važno je reći da na razvoj detetovog super-
ega zapravo utiče super-ego roditelja koji je ispunjen istim sadržajem. Super-
ego je nosilac tradicije, most između generacija, pa tako „ne predstavlja očevinu
nego dedovinu.“ (Klajn, 1939) Prekratko živimo da bismo znali koliko je naše
ponašanje određeno psihom predaka koji kroz nas žive u ovom vremenu.
Sa razvojem super-ega smanjuje se potreba za spoljašnjom kontrolom nad

nečijim ponašanjem, jer je uspostavljena unutrašnja kontrola koja funkcioniše kroz
osećanje krivice. Prema tome, posesivnost i ljubomora samo govore o prejakom

super-egu, odnosno o preteranom uticaju autoriteta u vaspitanju osobe.
Super-ego ima nekoliko funkcija koje otkrivaju njegovu prirodu i značaj.

Te funkcije su:
- savest i (samo)kritika – ovo su najvažnije funkcije sa kojima se super-

ego poistovećuje,
- reprezentovanje svih moralnih ograničenja u težnji ka usavršavanju,
- nosilac ego-ideala sa kojim se ego upoređuje i teži da ga dostigne,
- adaptacija na realnost koja ne zavisi samo od ega ili ida, već ih usklađuje
sa realnošću,
- potiskivanje koje ego sprovodi po nalogu super-ega,
- formiranje karakternih crta nije moguće bez super-ega,
- estetsko procenjivanje ne može biti potpuno nezavisno od moralnih
normi društva i pojedinca i
- prenošenje celokupnog arhaičnog sadržaja. (Nastović, 1988)
Poremećaji super-ega naročito se primećuju kod depresije i neuroza.

Tada je preterano strog i rigidan, ugrožava i kažnjava ego ne dozvoljavajući mu
da se pokrene. S obzirom da iskustveni strah stanuje u egu, postoji mogućnost
da će ga super-ego pokretati, zbog čega osoba, iako racionalno zna šta bi bilo
dobro, neće biti u stanju da se pokrene, ili to neće lako činiti. Direktniji uticaj
super-ega manifestuje se kroz grižu savesti i samokritiku do autodestruktivno-
sti. Ovde se ne govori o griži savesti i samokritici koje grade adekvatan moralni
lik i življenje individue, već o onim koje su opterećujuće.
Treba naučiti reći „dosta!“ pa i „marš!“ autodestruktivnim razmišljanjima.

Misao zaustaviti ne mogu, ali razmišljanje mogu, osim ako nije opsesivno. Da bi
se razmišljanje zaustavilo, prvo je potrebno prepoznati autodestruktivnost. Auto-
destruktivni klijent često smatra da je reč o objektivnoj posledici sopstvenog
lošeg ponašanja ili razmišljanja, a ne o nečemu što je loše. Jedan od prvih zadataka
u psihoterapiji ovakvih klijenata je rad na njihovom prihvatanju nepostojanja
objektivnosti koja ugrožava subjekt. Kako biti objektivan u subjektu? Ako se javi
unutrašnja objektivnost, onda ona predstavlja stanje balansa između ida, ega i
super-ega čemu je posledica ravnoteža, unapređenje, unutrašnji mir. Kada klijent
negativno razmišlja o sebi, obično to želi predstaviti „objektivnošću“ baveći se
pojedinim (ne)delima ili razmišljanjima koja „nisu dobra“, i tada misli da takav
odnos „mora i treba“ da postoji kako bi se kaznilo (ne)delo ili loše razmišljanje.
Ali zar nije dovoljno to što postoji (ne)delo, pa još na to dolazi loše razmišljanje o
sebi, loša osećanja ili neki oblik samokažnjavanja? Koju korist imamo? Ako ćemo
zahvaljujući tom razmišljanju o svojoj pogrešnosti da se ispravimo, blago nama,
to je to, uradili smo pravu stvar. Ovde ne govorimo o tome već o autodestruktiv-
nom ponašanju u kojem nema nikakvog boljitka. Naprotiv. Ubijanje razmišljanji-
ma nakon nečega lošeg ili ne tako dobrog, isto je kao kada majka izudara dete koje
je palo i povredilo koleno. Pa zar nije dovoljno što je povredilo koleno? To je ona,
malopre pomenuta domina „duplo golo“ ili „duplo ništa“. Prema tome, svaki
subjekt koji je „objektivan“ zapravo subjektivan je, ali iz nečijeg ugla koji mu ne
pripada, iz ugla autoriteta koji u nama borave kroz utisnute introjekte. Da bi se to
moglo zaustaviti, radimo na jačanju ego-funkcija i podsećanju „ko sam ja?“, šta
sam sve u životu proživeo i preživeo, koje pobede sam ostvario i rezultate posti-
gao. Cilj ovoga je da ego postavi adekvatne granice.
Klijentkinja J. M. (38) došla je na psihoterapiju zbog opsesivnih misli o

sopstvenoj (po)grešnosti, neadekvatnosti i bezvrednosti. Nije mogla da se
odbrani od misli i razmišljanja o seksualnoj želji prema rođenom bratu, iako
nikada nije bilo ni naznaka, kamoli incesta. Bilo je jasno da je do ovog stanja,
koje je trajalo zadnjih nekoliko godina, stigla zbog nezadovoljstva životom. Nije
završila fakultet, i to sebi veoma zamera, živela je sa mužem koji je imao hronič-
ne zdravstvene probleme, nisu imali dece, nije bila ispunjena ni emotivno, a ni
seksualne potrebe nije zadovoljavala. Pored svih otežavajućih okolnosti, J. M.
nije radila. Zbog nedostatka discipline i „ništa ne moram“ načina života spavala
je do deset–jedanaest sati, tako da je krevet bio mesto u kojem se jedino osećala
kud i kamo dobro. U psihoterapiji smo osvestili postojanje male J. M. sa kojom
smo u početku uspostavljali razgovor. Međutim, to nije dalo dobre rezultate.
Razlog je bio jednostavan ali veoma ubitačan: njena seksualna potreba umno-
gome je prevladavala ono što je mogla da ima, tako da je id stalno slao potrebu
egu na izvršenje. Toliko je maltretirao njen preslab ego koji je dozvoljavao da se
misli razviju u razmišljanja o seksualnom odnosu sa bratom, sa decom, na kraju
i sa psom, da smo morali pod hitno da prestanemo sa „razgovorima“ sa idom, sa
„malom J.“. Kada bi se pojavila nametljiva misao a zatim i razmišljanje, odmah
se uključivao rigidni super-ego koji je neprekidno kritikovao i na kraju slomio.
To je trajalo do potpune psihičke iscrpljenosti. Depresija je bila neminovnost.
Jedino što nam je stajalo na raspolaganju je angažovanje i napredovanje u pro-
fesionalnom smislu. U nedostatku diferenciranog ličnog i profesionalnog iden-
titeta, primerenog njenim godinama, klijentkinja je bila potpuno otvorena za
svakakvo unutrašnje ugrožavanje. Prvo je krenula na folklor. Bilo je dobro, ali
nedovoljno. Mesecima smo čekali da se pokrene, a onda je našla posao. Misli i
razmišljanja o pogrešnosti i dalje su postojale ali ređe. Jedini saveznik u tom
trenutku bilo nam je vreme u kojem je moglo da se obezbedi dovoljno iskustva
za nastanak samopouzdanja na osnovu kojeg bi se ego stabilizovao kroz profe-
sionalni identitet. Bilo je jasno da J. M. nikada više ne sme da dozvoli sebi pasiv-
nost, ali da angažovanje mora da ima smisla. Početak izlaska iz problema bio je
kada smo uspeli da izgradimo elemente discipline zasnovane na „ja hoću“ a ne
„ja moram“, zato što takva disciplina proističe iz ega a ne iz optužujućeg i osu-
đujućeg super-ega. Klijentkinja J. M. je radila, i dalje je imala opsesivne misli, ali
je mogla da funkcioniše. Prolazeći kroz unutrašnji haos, otišla je u tešku depre-
siju iz koje se izvukla bez lekova. Ne kažem ovo da bih podsticao slične primere,
nikako! Sa depresijom nema igranja, ali J. M. nije želela da ide kod lekara. Ovo je
bila dodatna otežavajuća okolnost koja je psihoterapiju znatno produžila. Sla-
bljenjem uticaja super-ega, jačanjem profesionalnog identiteta, organizovanjem
vremena i aktivnosti, kao i načina kreativnog ispoljavanja, sanirali smo stanje
do održivog.
Na drugoj strani u odnosu na depresiju su manije i sociopatije. Tada je

super-ego izrazito slab. U uslovima preslabog super-ega prepuštamo se potre-
bama i odlukama ida i ega pa se dešava da je sve „onako kako JA kažem!!!“, mada
to „JA“ može biti i glas unutrašnjeg deteta kroz usta ega. Kada ne postoji, ili je
taj utisnuti autoritet preslab, tada sam ja sebi autoritet, a onda i drugima. Tada
imam potrebu da budem važan, veliki, bezuslovno prihvaćen i tome slično.
Zapravo, tada nema autoritativnosti, ona biva zamenjena autoritarnošću, pona-
šanju zasnovanom na agresivnosti. To je: „Znaš li ti ko sam ja?“, makar i ne bilo
izgovoreno.
Kako sazrevamo, u priličnom broju slučajeva introjekti gube na značaju.

Naročito osobe koje sebi pripisuju realna, a nekada imaginarna ostvarenja.
Takve osobe mogu postati nametljive i napadne u naturanju sopstvenog viđenja
sveta, pravde, problema, smisla, estetike. Onako je kako ja mislim, i tačka!!! Svi
mi funkcionišemo po vlastitim viđenjima, logici, znanju i iskustvu, ali ovde je reč
o preterano dominantnom, za druge ugrožavajućem, autoritarnom stavu. Ne
samo što je istinito nego je veoma psihički zdravo i korisno uvođenje autoriteta
Boga u život kako čovek ne bi otišao u situaciju sopstvenog obožavanja. Svezna-
nje i svemogućnost, naročito kada su drugi u pitanju, često se sreću. Ako su okol-
nosti u kojima se osoba razvija bez granice, onda će ona kasnije imati problema
dok ih ne uspostavi. Drugim rečima, nije nemoguće očekivati da osoba slabog
super-ega, koja odluči da upozna Boga, ode u manastir sa ciljem da bude najbolji
monah koji postoji, mada po svojim pravilima. Ovo se dešava pod uticajem pre-
jakih potreba koje ego realizuje. Ipak, najteže je živeti pored osobe bez razvije-
nog super-ega. Svestan sam da je prethodni pasus teško objasniti, da postoji
mogućnost nerazumevanja zbog čega ću rečeno obrazložiti primerom iz prakse.
Klijentkinja M. V. (42) živela je u veoma čudnom braku koji je preko uzna-

predovale anksioznosti doveo do teške depresije čiji je simptom, između osta-
lih, bio tihi očaj. Lečila je psihijatrica sa kojom sam sarađivao, a koja je zaista
davala uspešne terapije. Uzrok je bio njen svekar ali i suprug. Svekar nije imao
nikakvih granica a suprug nikakvu odgovornost. Suprugu je bilo važno da se
drogira, koristio je marihuanu, nekada kokain, smatrao je potpuno normalnim

da bude agresivan prema njoj i u nekim potpuno neprimerenim situacijama, kao
na primer kada je njihov sin pod uticajem psihoaktivnih supstanci imao udes u
kojem mu je naprsla lobanja. Tada je za nesreću krivio suprugu. Već nekoliko
godina nije bio fizički agresivan već „samo“ verbalno. Živeli su u kući njegovog
oca, radili u očevoj firmi, a svekar je bio posesivan i manipulativan. Ucenjivao je
ostanak na dobro plaćenom poslu ostankom u kući u kojoj je M. V. bila u potpu-
no podređenom položaju sa zadacima čišćenja, odgovornosti i spremanja celo-
kupnog prostora i hrane. Svekar je bio „zakonodavac“ koji je nagrađivao ili
kažnjavao sve oko sebe, tako da je autoritarnošću srušio mogućnost da sin
izgradi funkcionalan ego. Umesto toga, sin je bežao u izmenjeni ali od oca bez-
bedni svet u kojem se osećao sigurno, bez mogućnosti preuzimanja bilo kakve
odgovornosti za porodicu. Sve to prebačeno je na dušu i telo M. V. koja se, osim
zbog problema sa svekrom i mužem, nalazila pred nerešivom zagonetkom sop-
stvene griže savesti za nefunkcionalnost sina i emotivne lomove ćerke (koja je
imala partnera 18 godina starijeg od sebe). Moju klijentkinju svojevremeno je
privukla životna prijatnost, opuštenost, lagani stil života, ali je nekoliko godina
kasnije postalo jasno da je takav život ne samo neodrživ, ukoliko se u njega ne
ulaže, nego kontraproduktivan za sve učesnike. Nije reagovala kada je „treba-
lo“ i sada je postojano trpela. Kao da se samokažnjavala. U ovaj duševni haos
klijentkinja i ja ušli smo sa željom da ojačamo ego kako bi vremenom usposta-
vila davno izgubljene granice. Nešto preko godinu dana od prvog susreta javila
mi se iz Beograda gde se zaposlila. Priznajem da sam se iznenadio. Nisam zapit-
kivao, ali dobro je zvučala. Nekada borba ne daje rezultate, ali će možda beg to
učiniti. Niko nema pravo da sugeriše i da se meša u porodicu i porodične odno-
se, kamoli psihoterapeut, pa čak i kada je očigledno da je situacija beznadežna.
Da budem iskren, bilo mi je drago kada sam je čuo nasmejanu. Odlazak iz rod-
nog grada u Beograd predstavljao je oslobođenje i od samokritike i samokažnja-
vanja, između ostalog, i zato što je sebi dala drugi životni sadržaj koji je ego
obrađivao kako bi u novoj sredini opstala.
Granica ka super-egu odgovara na pitanje „Kada je DOVOLJNO dobro?“,

„Da li sam dao sve od sebe?“, s obzirom da za ovaj deo psihe gotovo nikada
nismo dovoljno dobri. Za njega „treba“ i „mora“ predstavljaju verbalni okvir koji
stvara pritisak izvršenja. Na početku je teško videti svoju dovoljnost jer se inače
ne bi ni ušlo u problem da je to bilo lako. Ipak, radom na jačanju ega do toga se
dolazi. U svemu što radi, zreo ego daće sve od sebe ali nikada sebe!
Osoba sa prejakim super-egom tokom psihoterapijskog procesa uči da ga

prepoznaje, kao i da je u redu „dati sve od sebe“, ali da postoji granica koju neće
preći. Jedan od načina utvrđivanja kvaliteta super-ega biće uočljiv kroz uvid kli-
jenta u vlastita postignuća. Ukoliko je klijentov super-ego rigidan i strog, neće
videti gotovo ni jedan rezultat ili postignuće dajući različita obrazloženja. Sve
što je postignuto smatraće nedovoljnim, prošlim, neadekvatnim.
„Onaj koji je stvarno odrastao, taj može da upravlja ne samo svojim

nagonskim impulsima već i svojom savešću odnosno svojim Superegom.“ (Kui-
per, 2004) Prema tome, valja nam rasti kako ne bismo otišli ni u jednu od kraj-
nosti koje se u nama nalaze. Čitav život tragamo za optimumom i nikada nismo
sigurni da smo ga našli. Svaki razvojni stadijum ima svoje optimume i to valja
imati na umu.
***
Jedan od najzanimljivijih trenutaka u profesionalnoj praksi desio mi se
kada sam uvideo šta je ego u stanju da radi prilikom poremećenog odnosa sa
idom uz nemogućnost adekvatne intervencije super-ega. U stvari, na šta je id
spreman kako bi ostvario želju i potrebu. Manipulativnost ida i slabost ega
početak je svakog problema zbog kojeg je većina klijenata dolazila na psihote-
rapiju. Preostali su to učinili zbog posledica uznapredovalog super-ega koji nije
bio u dobrim odnosima sa idom i egom.
Više puta do sada pomenuh da id ne zna za vreme, ne zna za prostor, ne

zna za logiku ili metričke vrednosti, ali da zna za prijatnost ili neprijatnost koje
se javljaju kao rezultat zadovoljavanja ili nezadovoljavanja potrebe. Na početku,
to su bile nagonske potrebe kada nastaje prijatnost, odnosno princip zadovolj-
stva, kasnije je dijapazon potreba proširen. Ponavljam da id ne može drugačije
da zadovolji potrebe osim kada mu to ego dopusti, odnosno telesni ego i svest.
Zbog toga će uraditi sve što je potrebno kako bi telesno i psihički ego doveo do
subjekta ili objekta prijatnosti, odnosno do izvršenja zadatka na osnovu koga
nastaje prijatnost. To je onaj tihi glas iznutra koji kaže osobi na dijeti: „Ma uzmi
samo komadić čokolade, nije to ništa!“, seksualnom zavisniku: „Šta fali, vidiš da
te gleda!“, lenštini: „Lezi još malo, stići ćeš!“, i tome slično. Kada je idu prijatno,
on se povezuje sa objektom ili subjektom prijatnosti kao kockar sa ruletom.
Nesvesno se povezujemo, a onda osvešćujemo vezu i gledamo šta sa njom da
radimo, odnosno dajemo joj smisao i razlog. Tako počinje igra ida sa egom i
super-egom koja traje do zadnjeg daha. Zapravo, ništa drugo u životu ne radimo
osim što se igramo i pokušavamo da kontrolišemo igru, bez obzira da li smo
toga svesni ili ne.
Id ne zna kako će biti sutra, vreme mu je strana dimenzija, on se bavi pri-

jatnostima u „sada i ovde“, pa samim tim nije sposoban da uvidi posledice. To je
zadatak ega. Ukoliko je dešavanje po volji ega i super-ega, tada neće biti proble-
ma. Tada smo dobri prema sebi. Pojam „dobar“ treba razumeti kao složeno sta-
nje kombinacije lepog (emotivni) i korisnog (racionalni deo psihe). Samo kada
su emotivno (id) i korisno ili praktično (ego) u ravnoteži, nastaje psihički mir.
To je ta „psihička ravnoteža“ i tada smo dobri prema sebi. U svakom drugom
kontekstu pojam „dobar prema sebi“ uzimamo sa rezervom, naročito ukoliko se
„dobro“ podrazumeva.
Ukoliko je ego stabilan, moći će da prati igru ida i zahteve super-ega, i tada
će život biti smisleniji. Ivan Nastović u knjizi „Psihopatologija Ega“ govori o
tome da zreo ego nema samo zadatak da zadovolji nagonske i potrebe super-
ega, već i da razreši konflikte, jer, prema rečima Hartmana, ni zdrav, normalan
čovek nije ni bez problema ni bez konflikata koji predstavljaju sastavni deo ljud-
ske egzistencije. (Hartmann, 1960)
Sedam je pokazatelja ego-strukture normalnosti, i to su:

1. mehanizmi odbrane, oni služe zaštiti ega od nagona i afekata,
2. mehanizmi adaptacije, koji zajedno sa mehanizmima odbrane služe
uspostavljanju i održanju principa realnosti,
3. kontrola realnosti, ima zadatak da napravi razliku između svoje pred-
stave od opažanja,
4. ego-granice, čija glavna funkcija predstavlja prepoznavanje realnosti,
5. sintetička funkcija ega ili zaključivanje predstavlja visok stepen orga-
nizacije koji je potreban egu u održavanju psihičkog identiteta,
6. jačina ega, koja se određuje samo u odnosu na jačinu nagona i jačinu
super-ega i
7. super-ego, u odnosu na koji funkcije ega dobijaju svoj potpuni dina-
mički smisao. (Nastović, 1988)
Id je u konstantnom procesu lova na prijatnosti, od najsitnijih do onih
krupnih jer za njega veličina ništa ne znači. Princip prijatnosti nastaje prvog
dana života, kada zadovoljimo nagonsku potrebu za hranjenjem. Dakle, ako
imamo problema sa primećivanjem prijatnosti, osvestimo kako se osećamo
kada smo siti. To nije nikakvo euforično osećanje ili, što bi rekli moji klijenti,
„ništa specijalno“, ali je veoma vredno jer predstavlja drugi pol osećanju nepri-
jatnosti zbog gladi. Znam da ste reč „konstantno“ u prvoj rečenici ovog pasusa
pročitali, ali nisam siguran da je obraćena dovoljna pažnja, pa možda nije ni
shvaćena onako kako zaslužuje. To znači da id stalno, uvek, neprestano... traga
za prijatnostima, i da se nikada ne isključuje. Ego se isključuje kada spava, može
da bude neaktivan ili da se isključi (pasivizira) u budnom stanju, ali id ne! Otuda
meškoljenje kada spavamo, odatle dolaze tihe, jedva čujne misli koje predlažu
nešto što idu prija, ili misaona reakcija na ono što idu ne prija, i tome slično. Ako
aktivnosti koje dolaze iz ida potencijalno nisu dobre (lepe i korisne), ako ego
pod uticajem super-ega ili samostalno proceni da trenutna prijatnost ne vodi
dobru, id traži načine za ostvarenje potrebe. Ovde treba podsetiti da princip
realiteta prevladava nad principom zadovoljstva kod osoba strukturisanog ili
stabilnog ega. Kod onih koji to nisu, princip prijatnosti dominira i tada smo
infantilni, tj. detinjasti. Id nazivamo unutrašnjim detetom i to dete zahteva, insi-
stira, manipuliše, divlja, i radi sve drugo kako bi stiglo do prijatnosti ma koliko
ego bio protiv. Prijatnosti su potrebne kako bi život imao kvalitet. Ovde je reč o
prijatnostima koje ne vode dobru ili koje urušavaju kvalitet života. Ako ego
nema adekvatno postavljenu granicu, a neće je imati ako nije strukturisan i sta-
bilan, id će naći način da ostvari ono što želi. Kao što alkoholičar uvek nađe
način da dođe do alkohola. Unutrašnje dete je spremno na neverovatne načine
da dođe do onoga što hoće ukoliko ego zanemari sopstvenu granicu.
Ako bi čitalac sada tražio da „otkrijem“ šta da uradi u par koraka kako bi
strukturisao ego i bio zreo, to takođe dolazi iz detinjastog ida koji bi sve pojedno-
stavio. Samo zreo ego zna da „bez muke nema nauke“, ali o tome nešto kasnije.
Evo primera kako me je vlasititi id, moj unutrašnji Petar Pan, vukao za nos.
Nakon osam godina bez cigarete počeo sam da pušim od dve do četiri
dnevno. Bilo mi je prijatno iako sam time bio nezadovoljan. Nekada sam se ljutio
na sebe posle prvog dima, nekada posle par sekundi, minut, nekada posle pet,
ali bih se jako često ljutio na sebe i dalje pušeći dve do četiri cigarete dnevno.
Razlozi koje sam smišljao da bih zapalio bili su vezani za nagrađivanje sebe.
„Kupi najskuplje cigarete, nagradi sebe, zaslužio si“, i druge obmane su lako pro-
lazile. Zovem ih obmanama zato što racionalni deo psihe nije video nikotin i
cigarete kao adekvatan način nagrađivanja. Zapravo, moj ego je bio portparol
ida koji je smislio „nagradu“ kako bi došao do prijatnosti koju nije praktikovao
punih osam godina. Poenta ida bila je u uživanju u duvanskom dimu. Prethodno
sam pušio 24 godine. I nakon osam godina pauze, s obzirom da ne zna za vreme,
id se setio baš cigarete! Da bih osetio prijatnost duvanskog dima, bez obzira što
tu realno nema ničega prijatnog osim opijenosti, trebale su mu ruke i usne tele-
snog ega, odnosno smisleni razlog da bih zapalio cigaretu, što je u ingerenciji
psihičkog ega. Ego je jedini deo psihe koji je sposoban da smisli razlog. Na pri-
mer, ukoliko sam imao dobre psihoterapije, nagrađivao sam sebe cigaretom da
bih se posle toga, kao što rekoh, ljutio na sebe zbog te iste cigarete. Sve dok u
aprilu 2019. nije došlo do razgovora Petra i mog Petra Pana i odluke koju sam
morao poštovati. Taj razgovor nije bio jednostavna priča ili naređenje ega. Prvo
sam sebi zabranio da se sastajem sa drugarima iz osnovne škole sa kojima mi je
bilo prelepo, ali sa kojima sam pušio! Žao mi je bilo što sam ispario iz odličnog
druženja, ali sam tako prekinuo sa tom ružnom navikom. Nisam bio toliko jak
da zaustavim potrebu ida, pa sam uklonio okidač. Naravno, nije krivo društvo
već moja labilna granica koju nisam mogao da sačuvam, kao što je nisam saču-
vao kada smo bili VIII/2, što je moje unutrašnje dete, koje ne zna za vreme, pre-
poznalo. Upravo u osmom razredu počeo sam da pušim tako da je veza ida i
objekta prijatnosti jasna.
Id se pojavljuje u svesti tihim ali konstantnim „glasom“ ili bolje reći mišlju
o nekoj prijatnosti ili neprijatnosti. Igra svoju igru kojoj ego daje smisao. Sve
dokle je život u skladu sa „programatorom“, koji je takođe smešten u nesve-
snom delu psihe, sve je u redu. Ali ako se desi da id živi životom neprimerenim
stadijumu razvoja, nastaće napetosti i lomovi. To dodatno ukazuje na potrebu
strukturisanja ega na psihoterapiji, bez obzira zbog kog konkretnog problema
klijent dolazi. Zapravo, to je zadatak svake osobe, bez obzira da li ide na psiho-
terapiju. U praktičnom smislu ovo znači rad na jačanju funkcija ega.
Klijent E. B. došao je na psihoterapiju zbog problema sa kockom. Prethod-

no je imao problema sa alkoholom i intenzivnom seksualnom potrebom. Samo-
stalno se oslobodio alkoholizma promenom društva. U sledećem koraku odlu-
čio je da prekine vezu sa seksualnom partnerkom i posveti se porodici i dvana-
estogodišnjem sinu. Kocka je ostala problem. A onda se pojavio kokain. Čak i
kocku je sanirao počevši da vraća dugove kada je na scenu stupilo manipulativ-
no unutrašnje dete. „Mali E. B.“, kako smo zvali id, izmislio je priču koju je rod-
bini plasirao sa ciljem vraćanja duga. Bio je to triler zahvaljujući kojem je u roku
od par dana skupio deset hiljada evra da bi dug bio vraćen. Uključio je i rodbinu
iz inostranstva, dobrostojeće članove porodice iz Srbije i sve ih je u kontinuitetu
lagao. Ne treba pitati da li je nastavio da se kocka! Jednostavno, id je ponovo
uspeo u svojoj igri jer nije bilo kazne, a ego je sve radio kako bi se id igrao.
Super-ego je bio preslab. Ubrzo je E. B. napravio gotovo isti dug i sada je posto-
jala samo jedna opcija: otići u inostranstvo i zaraditi novac kako bi vratio nago-
milane dugove. A kokain se pojavljivao sve češće. To je podrazumevalo završe-
tak naših susreta. Čuli smo se par puta, reče da se sredio, ali kako biti siguran u
ego koji je toliko često dozvoljavao vlastitom idu da ga izmanipuliše?
Šta može da pomogne egu kako bi se izborio sa zahtevima ida? Na prvom

mestu to je cilj. Postavljanjem ciljeva i njihovim izvršenjem, ego je usmeren pa
je samim tim nedostupan za zahteve ida. Drugi efikasni zaštitnik je strah. Ego
koji se boji može postaviti granicu pa zato u Svetom pismu stoji da je „početak
mudrosti strah Gospodnji početak“ (Priče 9, 10) i to je prva stepenica. Ovde nije
reč o parališućem nego o strahu čuvaru, o onom strahu zahvaljujući kojem poje-
dini pušači prekidaju sa tom navikom nakon prvih ozbiljnijih srčanih problema.
U nastavku istog stiha mudri Solomon kaže da je „znanje svetih stvari razum“,
što u ovom kontekstu znači da id ne zna za sveto (nadahnuto, od Boga dato), već
za trenutno i propadljivo, iako sam nije propadljiv. Druga stepenica je veoma
potrebna ukoliko nam je stalo do kvalitetnog života. Ukoliko strah predstavlja
branu od zahteva ida, onda taj život nije opušten. Život u strahu ne ide zajedno
sa kvalitetnim životom. Na sreću, postoji izlaz i on je opisan takođe u Bibliji:
„Savršena ljubav izgoni strah“, napisao je jevanđelista Jovan (1 Jov. 4, 18). Lju-
bav je sposobna da postavi efikasnu granicu. Kada je moja supruga Nataša, 5.
oktobra 2005, izgovorila: „E, aj’ nemoj više da piješ (alkohol)“, mislim da ni ja
nisam verovao u ono što sam izgovorio, a rekao sam: „Neću“. I nisam! Iza toga
stajala je ljubav prema njoj i Filipu koji je tada imao tri godine.
Nažalost, ljubav uglavnom ima vek trajanja, što fokus stavlja na treću vari-
jantu odbrane ega, a to je iskustvo. Kao što se „dobro prema sebi“ sastoji od
emotivnog i racionalnog dela, što je predstavljeno lepim i korisnim, a korisno je
hijerarhijski iznad (do neke granice), tako i iskustvo ima ove dve komponente.
O iskustvu govorimo više u poglavlju o razvojnom procesu, ali ovde treba reći
da iskustvo čine:
- događaj, i to je racionalna, kao i
- osećanje, a to je emotivna komponenta.
Ego je sposoban da uči iz iskustva zbog čega su dnevne i sedmične revizije
događaja veoma važne. Ali samo u kombinaciji događaja i osećanja. U takvim
preslišavanjima obavezno koristimo papir i olovku. Napišite događaje u kojima
ste bili dobri prema sebi, ili koji su bili prijatni, a zatim, gledajući (zamišljajući)
sebe kako izvršavate to što ste napisali, pokušajte da osetite (osvestite) prijat-
nost. Nekada ćemo uspeti, nekada nećemo. Ukoliko uspemo, ostanimo sa tim
osećanjem par sekundi. Neko vreme možemo ostati sa tim osećanjem u poku-
šaju da ga proširimo od grudi ka stomaku i dalje u telo. Ovde je reč o suptilnim
osećanjima i osetima prijatnosti. Kao što se u reci Pek u istočnoj Srbiji ispire
zlato, pri čemu kroz posude prođe mnogo sitnog i krupnog peska pre nego što
se na dnu zasija malo zlata, tako i u čitavom nizu dešavanja tokom dana ima
malo onih kod kojih će biti osvešćena prijatnost. Zato je vrednost ovih prijatno-
sti zlatna. Ne postoji ni jedan razlog zbog kojeg dan ne bi završavali osvešće-
njem doživljenih prijatnosti tokom tog dana. Realnih prijatnosti na osnovu real-
nih dešavanja.
Manipulativnost ida sa ciljem ostvarivanja njemu znanih prijatnosti, zbog

povezanosti sa objektom ili subjektom prijatnosti, konstantna je. Zapravo, toli-
ko je česta da je problematično uvideti je. Čim nešto doživim kao napad koji
izaziva moju odbranu, znam da je reč o idu koji aktivira mehanizme odbrane
smeštene u egu. Upoznajmo vlastitu manipulativnost, to je početak pravog rada
na sebi.
Knjiga koja se čita u jednom dahu. Autor, Petar Jeknić pomaže čitaocu da
nauči da sebi moramo biti korisni i dobri. Pomaže nam da iskoristimo svoje
potencijale kako bi živeli ispunjenim životom. U knjizi navodi i primere sa psi-
hoterapije, i svaka priča ima posebnu draž. Svako od nas ima apsolutno sve što
je potrebno za uspeh, samo je pitanje da li mi možemo to da osvestimo. Da li
znamo šta je to što nas čini srećnim? Da li smo svesni koliko smo srećni?
Petar nas podseća koliko je bitno ostaviti prošlost iza sebe i krenuti dalje,
uči nas da shvatimo kako funkcioniše naš Ego, Superego i id.
Uz pomoć ove knjige naučićete kako da ponovo živite slobodno i u miru, i

da se ne pitate šta je to što drugi mogu da urade za vas, već šta je to što vi možete
uraditi za sebe svakog jutra kad otvorite oči. „Živite u zahvalnosti, Bog ima plan
za svakoga.“
8. februara 2020. Aleksandra Tavrić,

u Trsteniku diplomirani farmaceut
4. RESURSI
Opažamo li sopstvene resurse?
U opštem smislu resursi su materijalne i nematerijalne vrednosti koje

mogu biti korišćene za realizaciju različitih programa. Resursi se dele na obno-
vljive i neobnovljive, ali i na ljudske, prirodne, kao i na materijalne ili telesne,
psihičke ili duševne, socijalne ili društvene, i duhovne resurse, kao što je vera.
U resurse se ubrajaju i objekti i usluge koji brinu o klijentu ili zadovoljavaju
neke od njegovih potreba. Osnovna veština odnosi se na prepoznavanje posto-
jećih resursa i njihovo aktiviranje. (Vidanović, 2018)
Resurs ili izvor (fr. la ressource – sredstvo, izvor, lat. resurgere – izvirati)
predstavlja sredstvo, ograničenu količinu vrednosti koju investiramo sa ciljem
sticanja druge vrednosti. Ono što mogu da investiram, koristim, upotrebim,
time raspolažem. Resursi će biti realizovani tek kada budu primećeni, a njihova
primena će zavisiti od osobina ličnosti osobe koja resursima raspolaže. Onoliko
koliko sam svestan resursa, toliko sam potencijalno bogat. Ipak, sudeći po lič-
nom osećanju nekih klijenata, reklo bi se da obilje resursa nije garancija ade-
kvatne upotrebe. Nažalost, nismo svi ni svesni a, gledajući kako se odnosimo
prema sopstvenim resursima, ni dostojni onoga što imamo. Onaj ko raspolaže
sopstvenim resursima na adekvatan način, dostigao je zrelost. Bogatstvo
je u zrelosti.
Koliko su resursi iskorišćeni i da li je način korišćenja adekvatan, to će

pokazati život a ne trenutni trendovi ili metričke vrednosti. Svaka razvojna dob,
deo godine ili na drugačiji način izražena vremenska razlika ima svoj način ras-
polaganja resursima. Na primer, ranije nisam obraćao pažnju na minerale i vita-
mine, a sada nije mudro ako mi prođe dan bez magnezijuma sa vitaminima B-
kompleksa ili cinka sa C-vitaminom. O aspirinu da ne govorim. Preći 50 godina
znači promenu u brizi prema zdravlju, čak i ako telo ne pošalje upozorenje. Od
mene zavisi da li ću čuti i reagovati, ili ne. Nikada neću saznati da li i koliko
pomažem sebi upotrebom minerala i vitamina zato što ne znam kako bih se ose-
ćao da ih ne koristim, ali ovo je minimum za koji mi se čini da je smislen. Odnos
prema vlastitim resursima je sličan: to je stvar konstantnog istraživanja i uve-
ravanja u valjanost njihove upotrebe.
Osećanje ispunjenosti i zadovoljstva učinjenim pretvaraju se u samoostvare-

nje i samoaktuelizaciju. Zadovoljenje ovih potreba vodi nas ka kvalitetnom životu
a ujedno su potvrda valjanosti korišćenja resursa. Prema tome, bavljenje resursima
zahteva praćenje sebe i rad na promenama pre nego što život sam priredi promenu.
Život će me oblikovati onako kako se budu dešavale okolnosti, ali je pitanje da li ću

takvim oblikovanjem biti zadovoljan. Umesto toga, bolje je da na sopstvenu prome-
nu utičem, pre svega, promenom odnosa prema sopstvenim resursima. Nakon per-
cepcije, ovde je početak svesne promene.
Svaka situacija, bez obzira kakvom nam se u tom trenutku čini, dobra je
za upotrebu resursa. Ovo pišem u četiri ujutru, koji minut pre. Rano sam legao,
rano se probudio. Mogao sam da se vrtim po krevetu, da čitam vesti ili zanimlji-
vosti. Ipak, odlučio sam da resurs „vreme“ i „znanje“ iskoristim na ovaj način,
da pišem. Osećam se dobro zbog toga jer sam jedan sat svog života, poznavanje
teme i onoga što hoću reći, kao i poznavanje daktilografije, pretvorio u znatno
duži vremenski period, onoliki koliko će ovaj tekst živeti, odnosno koliko i kada
bude čitan. To je jezik nesvesnog, komunikacija kroz vreme i prostor koju čulno
neću spoznati, ali za koju verujem da će se desiti. I verovanje je resurs. Osvesti-
mo resurse i koristimo ih, dati su da bi bili korišćeni. U rezultatima njihovog
korišćenja, a to su novi resursi, leži smisao ljudskog postojanja. Svi ljudi koriste
resurse koliko mogu, pa i osobe koje su objektivno ometene. Samo jedno pitanje
je važno: da li sam uradio sve što sam mogao? Nezgodno je ako tek na samrti
zaključimo da je odgovor negativan, to i te kako može da zaboli. Zato, sada je
vreme za promenu odnosa prema sopstvenim resursima!
Zrelost se prepoznaje kroz karakter i smisao postignutog rezultata, tj.

proizvoda, u čiji nastanak je ugrađen neki resurs. To može biti prirodni ili lični,
odnosno telesni (materijalni), psihički (duševni) resurs, ili je reč o veri, ili
nekom drugom resursu. Međutim, koliko god da se čine razumljivim ili podra-
zumevajućim, više klijenata sa kojima sam razgovarao o ovoj temi nije znalo da
definiše lične resurse, iako su pojam razumeli i mogli da ga obrazlože. Ukoliko
resurs ne može da se osvesti, da se identifikuje i imenuje, mogućnost njegovog
nekorišćenja ili neadekvatnog korišćenja će rasti. Drugi deo problema odnosi se
na razumevanje značaja hijerarhije resursa jer, čak i kada ih imenujemo, to ne
znači da će njihov odnos i međusobna povezanost biti jasni. Opasnost od zau-
stavljanja ili neadekvatnog investiranja hijerarhijski višeg resursa samim tim
biće veća.
Prema tome, resursi imaju definisanu hijerarhiju, kako lični tako i mate-
rijalni, i ta hijerarhija će biti u odnosu sa mogućnostima njihovog kontrolisanja
i obnovljivosti. Neobnovljivi resursi će uvek zauzimati hijerarhijski više mesto
od obnovljivih. Na primer, znanje je jedan od veoma važnih resursa, kao i vera,
ali oni hijerarhijski ne mogu da se mere sa vremenom koje nije moguće umno-
žiti, ili na drugi način uticati na njegovu količinu. Ili kada se uporede materijalni
resursi i znanje: tačno je da školovanje na boljim univerzitetima košta više, ali
je u ovom redosledu ipak starije znanje, s obzirom da je u prošlosti znanje ili

neka veština dovela do sticanja materijalne dobiti.
Dakle, vreme i energija su hijerarhijski najviši resursi koji se investiraju

zarad sticanja znanja, vere i veština. Vera nastaje kada prestaje znanje, jer kada
nešto znam, nemam u šta da verujem. Vreme nije moguće direktno investirati u
bilo koji drugi resurs. Indirektno, vreme je potrebno za sve što nastaje prime-
nom znanja i stečenih veština. Jedino pitanje koje se postavlja odnosi se na kva-
litet i primenljivost stečenih znanja i veština. Jer to znanje može biti korisno ili
nekorisno za razvoj hijerarhijski još nižih resursa, a to su materijalni i lični.
Materijalni resursi nastaju investiranjem znanja i veština osim u tri slučaja:
poklon, sreća i nasledstvo.
Grafikon 2. – Resursi
Na primer, ukoliko trošim vreme i energiju da bih saznao šta komšija

sprema za ručak, materijalno ne mogu dobiti ništa, ali mogu lično – postaću
čovek koji se bavi tuđim životima, a pitanje je koliko mi je to dobro, odnosno
lepo i korisno, pre svega korisno. U šta investiram vreme, to ću postati. Ako se
često kladim, postaću kladioničar ili kockar ako je reč o sportskom klađenju,
ako vreme posvećujem Hristu ili Alahu, postaću hristolik ili čovek vere, ako mi
je glavna preokupacija ribolov, postaću ribolovac i tome slično. Tako nastaju
uloge. Svaka od uloga nosi deo identiteta. Zato oprezno sa ulogama!
4.1. Uloge
Uloga je, u stvari, lik, karakter, figura koja se manifestuje kroz zadovolja-
vanje specifičnih potreba za tu ulogu i oblike ponašanja. Svaka uloga postoji
zbog specifične potrebe. Bez potrebe nema ni uloge koja je zadovoljava. Čitav
život smo u nekim ulogama, one se menjaju u zavisnosti od stadijuma psihičkog
razvoja, socijalnog okruženja, delatnosti i tome slično. Autentični smo na počet-
ku života, tada je naše ja bilo zaista naše ja, ali je u završnoj ulozi svrha svih
prethodnih. Ako krenemo od početka, nikakve razlike nema između bebe pro-
sjaka ili bebe cara u zadovoljavanju njenih autentičnih potreba. Tokom prvih
nekoliko godina autentično biće sklanja se u dublju psihu usled zabrana kroz
koje smo vaspitavani. Na taj način započeto je stvaranje sva tri čovekova lica, a
to su: javno, porodično i tajno lice. Ovo „tajno“ najbliže je autentičnom licu. Poja-
vljivanje ova tri lica zavisi od scene.
Jedna uloga gradi drugu, druga treću i tako dalje, mada se u kasnije uloge
iz ranijih prenose osobine i iskustvo. Ne postajemo sasvim novi, ali se nekada
dogodi da ne možemo, ili nećemo da pustimo neku od prošlih uloga u kojima
ostajemo.
Klijentkinja G. F. (54) u mladosti je bila sportistkinja, završila je pravni

fakultet i bila omiljena u različitim društvima. Upoznala je Đoleta sa kojim je
provela 18 godina. Nisu imali dece, iako je bilo par pokušaja. Rastali su se. A
onda je upoznala sadašnjeg supruga sa kojim je ostala narednih 19 godina.
Gubitak zdravlja početkom njenih 50-ih, a bila je slabo pokretna, nikako nije
mogla da prihvati. Svi pokušaji da ostane u staroj ulozi propali su, a sa propada-
njima išla je u sve dublju depresiju. Pokušaji da osmisli delatnost koja bi u njoj
mogla da izazove prijatnost, nije davala rezultat. Prošlost je vikala iz nje, sadaš-
njosti nije bilo, ili je predstavljena kao odvratna. Tek kombinacijom adekvatne
terapije lekovima i dugotrajne psihoterapije počeli smo, malo-pomalo, da uvo-
dimo novine primerene novoj ulozi. Ovo je bilo važnije zbog njene budućnosti i
predstojeće starosti.
Svaka uloga važna je na svoj način, ali, kao što rekoh, završna uloga odre-
đuje svrhu i kvalitet svih prethodnih. Konac delo krasi. Ovo kažem, pre svega,
zbog potrebe za strpljivim građenjem svake od karakteristika neke uloge ne
očekujući trenutni rezultat, ili rezultat koji će brzo biti viđen. Rezultat će pre ili
kasnije doći, možda kada se najmanje nadamo. Ništa od onoga što se u životu
uradi nije nevažno niti slučajno. Sve to što se dešava vodi nas u susret prilikama.
Da li ćemo ih prepoznati i iskoristiti, to je uvek dobro pitanje. Drugo pitanje koje
je u mom životu bilo značajno kada je reč o ulogama je: „Da li sam postao čovek
kakav želim biti?“ Misli na ono što ćeš postati, jer će svako ponašanje u sadaš-
njosti da te vodi nekoj ulozi u budućnosti. Gradi svesno svoju ulogu, osvesti
pretpostavke za njen nastanak i nauči da budeš dobar sebi koliko do tebe stoji.
Uloge se smenjuju tako što se uglavnom nova uloga u određenom vre-

menskom periodu preklapa sa starom. Period od početka nastanka nove i pot-
punog nestanka stare uloge zove se razvojna kriza.
Nagon života, pokrenut kreativnom energijom, koju je Frojd nazvao

„eros“, kreira novu ulogu. „Tanatos“, ili nagon smrti, pokrenut destrudom ili
energijom analize, rastvara staru ulogu. U toj smenjivosti nastajanja i nestajanja
uloga prolazimo kroz vreme vežbajući umiranje. Svaka smenjivost predstavlja
priliku za sazrevanje. Svako zadržavanje stare uloge predstavlja produžetak
razvojne krize. Rastavljanje stare uloge biće praćeno neprijatnim emocijama,
pre svih, strahom, tugom, ljutnjom, nekada i gađenjem, panikom, užasom, ago-
nijom, besom ili nekom drugom manje ili više intenzivnom i neprijatnom emo-
cijom. Ovo će pokrenuti nagonsku reakciju bežanja od neprijatnosti. Sazrevanje,
zapravo, nije ništa drugo do proces vežbanja zainteresovanog ostajanja u pro-
meni, kao i učenje određivanja cilja i stizanja do njega, bez obzira na pojavu
neprijatnih emocija. U profesionalnoj praksi obično sam se sretao sa željama i
zahtevima klijenata da nauče kako da kontrolišu, uklone ili „ovladaju“ neprijat-
nim emocijama. U suštini, to je bio proces učenja življenja sa neprijatnostima,
njihovo slušanje i razumevanje. Iako se zahtev za kontrolom, uklanjanjem i
ovladavanjem čini logičnim, on to ipak nije, i to prevashodno zato što se nepri-
jatne emocije ne pojavljuju samo zato što ne volimo ili čak mrzimo sebe, ili zato
što volimo da se patimo (osim kod mazohista), već su često simptom promene
ili simptom potrebe za promenom. Simptom čije tumačenje se uči. Jedan od raz-
loga zašto teško učim je neadekvatan odnos prema sebi. Agresija prema sebi i
zanemarivanje sebe najčešći su obrasci ponašanja zbog kojih nastaju neprijatni
simptomi. Emocije samo žele da budu viđene, tako da je neretko dovoljno
primetiti ih da bi nestala tenzija koju stvaraju pojavom u razvojnoj krizi.
Klijentkinja mi je ispričala priču o emocijama, priču koja mi je ostala u

ušima kao jedna od najlepših ljubavnih epizoda za koju sam ikada čuo. Živela je
samostalno, bila je srećno zaljubljena u prikladnog muškarca mada je njihov
odnos bivao sve teži i lošiji. Gledajući u to vreme, uviđala je čitav niz grešaka,
što njegovih, što svojih, ali ostavljanje se desilo na bolan i ružan način, i to se
sadašnjim uvidima nije moglo vratiti. A nije imala ni volje da vraća, jednostavno
nije bila taj tip koji se vraća. U stvari, možda bi se i vratila, ali je ostavljena tako
što je prevarena, partner je odlučio da živi sa drugom ženom. Nije mogla da sluti
da će se zaljubiti kao nikada do tada: „markirala“ je muškarca u zrelim
godinama, oženjenog, bila je dovoljno bezbedna i dovoljno dobro je držala
konce u rukama. Ali emocije su uradile što um nije: poletele su ka njemu tako
silovito da su se zvali „dva tetreba“. Koliko žestoko je zaljubljenost cvetala,
toliko su se strasno svađali. Ljutnja, bes, tuga su se mešali sa ushićenjem,
zaljubljenošću, ljubavlju. Bio je to kipući lonac emocija koje su se smenjivale
jako brzo. Jedino što je bilo sigurno jeste da se vole gotovo pa sumanuto. Ipak,
jedna emocija napravila je dubok presek posle kojeg nije bilo kao što je bilo, ali
je i dalje bilo. To je strah! Strah je učinio da hipotetička stvarnost, ono što se
izražava sa „šta ako“, skrene odnos ka bezizlaznom. Strah od osude porodice i
prijatelja, strah od gubitka samostalnosti, strah od greške, njegovih godina i
energije. Strah, strah, strah! A onda, ničim izazvano, proklijala je ponovo ljubav
usred straha. Uspela je da se održi, ali van domašaja hipotetičkih realnosti i
ugrožavajućih tema. Ljubav je oživela njenom promenom, nastavkom razvoja
„pročepljavanjem“ razvojne krize, razvojem profesionalnog identiteta, stila i
stavova. Partner je podstakao te promene do kojih je moglo doći samo
zahvaljujući ljubavi. „Za zadnjih ni godinu dana uradila sam za sebe više nego
za prethodne četiri, otprilike“, rekla je jednom prilikom. Ukratko, zahvaljujući
tim i takvim emocijama u njoj je samopouzdanje počelo da zauzima mesto
strahu, a javilo se i samopoštovanje. Za sve to bilo je potrebno manje od šest
meseci njihove veze, a sve se desilo deset meseci nakon što je ostavljena. Nikada
ne treba reči „nikada“!
Duboko u psihi leži triling stanja i emocija koje, čak i bez ličnih iskustava,
nosimo iz generacije u generaciju, rano ih obogaćujemo i njihove posledice nosi-
mo čitavog života. To su stid, strah i krivica. Stid, strah i krivica idu zajedno i ne
mogu se odvojiti. Stid je najteži za primećivanje, sakriven je iza ko zna koliko
lica i obrazaca ponašanja. Ono što osvestimo samo je vrh ledenog brega nepri-
hvatanja sebe što je u osnovi stida. Prva slika stida nalazi se u 3. poglavlju 1.
Mojsijeve i prva je reakcija posle pada u greh. Adam i Eva su odbili da prihvate
svoju golotinju koju su odlučili da sakriju smokvinim lišćem. Odmah zatim poja-
vio se osećaj krivice zbog prekršene zapovesti i strah zbog kojeg su se sakrili.
Neposlušnost je samo posledica, neodgovornost i površnost je njen uzrok. Slika
mene i tebe. Stid se najčešće krije iza agresije ili agresije prema sebi.
Sasvim na drugom kraju u odnosu na stid, strah i krivicu nalazi se gordost

ili ponos koja nije ništa drugo do patološka ljubav prema sebi. To nije ponos
zbog nečeg učinjenog, nije pozitivna emocija koja podiže, nego teret sujete,
samoživosti i sebičnosti, ono što zapravo smeta oslobođenju napetosti. Gordost!
U psihoterapijskom radu veoma je važno osvestiti ovaj kontinuum kako bi kli-
jent mogao da primeti sopstvene krajnosti. Rešenje je u trećem, u srednjem
položaju. Na jednoj strani je „nisam dobar“ a na drugoj patološka ljubav. U sre-
dini je „voleti sebe“. Međutim, imaćemo problema da razumemo značenje „vole-
ti sebe“ iz vrlo jednostavnog razloga: u kolektivnom nesvesnom balkanskih
naroda nije „voleti sebe“ već su to drugi („šta će reći drugi“, „nemoj da drugi
vidi“, „pogledaj druge“...). Zato je „voleti sebe“ gotovo u potpunosti poistoveće-
no sa sebičnošću, što nije, jer je sebičnost jedan od aspekata gordosti, a „voleti
sebe“ je Hristova zapovest. Rekao je: „Ljubi bližnjeg svog...“, a sećate li se nastav-
ka? Dok se sećate ili tražite da negde pročitate nastavak ponoviću da nema
lepog probuđenja, naročito ako si pospan, pa se neprijatnosti podrazumevaju
na putu buđenja i sazrevanja. Sa druge strane, „voleti sebe“ često ima telesni
aspekt života, zatim socijalni, dok su psihički i duhovni podložni individualnim
kreiranjima koja ne zadovoljavaju ni minimum potreba. Psihički se često svodi
na telesni a duhovni na obredno-ritualni. Ovakav pristup će pre ili kasnije odve-
sti do neprijatnosti koja, kada se dogodi, nije ništa drugo do simptom prilike za
promenu.
O „voleti sebe“ sam govorio na konferenciji pod zazivom „Mesto stida i

ponosa u religiji, filosofiji i umetnosti“ koju je početkom septembra 2020. orga-
nizovao CEIR Balkan u Beogradu. Na konferenciji je učestvovao i Sava Šovljan-
ski, teolog, kojeg sam zamolio da za čitaoce ove knjige napiše tekst o ljubavi.
Naime, „voleti sebe“ je sredina između nevoljenja (stid, krivica i strah) i pato-
loške ljubavi (gordost) odakle idemo u sasvim drugu dimenziju. Ta dimenzija
počinje sa zahvalnošću.
O ljubavi
„Između onoga što si rekao, a nisi mislio i onoga što si mislio, a nisi rekao
mnogo ljubavi je izgubljeno.“ (Kahlil Gibran; 1883–1931).
Ljubav kao osećanje je nepobitno gubljivog karaktera, a i svojstva. Umeti

ljubav primiti, pružiti, obljubiti sebe samoga, kao povratnu zamenicu „sebe, se“,
ali ne i preći u narcis–stanje, to znači doslovno voleti sebe.
Zavoleti sebe religijski i duhovno prelama se sa, ako bih smeo da budem
toliko slobodan ispovedati sledeće reči, obožiti sebe, gde sa ovom niti dolazimo
do toga da je Gospod dao samoga Sebe, ljubavlju nas i pokajanjem (koje smo mi
trebali da doživimo) oprao od praroditeljskog greha. Pokušavajući da kroz život
ovozemaljski, a i duhovno uzrastajući obožimo sebe značilo bi ništa drugo no
truditi se da osetimo, primimo i uzvratimo ljubav maksimumom kao biće koje
je sposobno da voli, pa i samoga sebe.
Stid koji može da pređe u ponos (gordost) je jedna horizontala na koordi-

natnoj osi sa kojom se ukršta druga osa, zahvalnost/poniznost.
Ponizan biti nije pogrdno ili šta za osuđivanje, već skrušeno ponašanje u
odnosu na druge. Priznavanje svoga neznanja u odnosu, religijski, na Tvorca.
Stari zavet nas preko Mojsija uči da je poniznost, koju je izbavitelj izrael-
skog naroda iz ropstva izabrao, bila pravi put, i da nikako nemamo pravo pre-
baciti je u kontekst slabosti.
Biti ponizan, kao jedna vrlina u nama, jeste urođeni instinkt.
„Verujem da je poniznost prva kušnja pravog velikog čoveka.“ (John

Ruskin).
Zahvalnost na istoj strani vertikale, kao mera i balans u razlikovanju zdra-

vog odnosa (zdravlja) i patologije, nam pomaže da jasnije racionalizujemo neke
stvari, i spada u fenomene.
Postoji, nažalost, čovek koji je zaista srećan i nezahvalan iako nije svestan
da u sebi može probuditi zahvalnost i okrenuti gledanje.
Tako da put od zahvalnosti do poniznosti nije nimalo naivan niti ga je lako

popločati oličjem svojih ploča.
„Molitva, pokajanje i milost: dajte barem čašu vode ako nemate novca. I
tada ćete spoznati da što ste više posvećeni, to se više čuju vaše molitve.“ (Starac
Porfirije).
Okovati sebe pravilima i zakonima koji štete i drže nas kao najlepšu pticu
u zlatnom kavezu, dovodi u pitanje šta će nam najlepša ptica i u najprostranijem
kavezu? Kada naučimo da volimo, kada zavolimo druge i počnemo da volimo
sebe, tada ćemo otvoriti kavez i dati ptici slobodu, kavez će izgubiti smisao kao
i zlato, ali ipak treba da, i kada ptica izađe i postane slobodna, ostavimo otvore-
na vrata kako bismo uneli svež vazduh u okove besmisla.
Tada čovek shvati da se u smrti krije mogućnost. Kao što Gospod kaže,
ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre, onda ostane; ako li umre, rod
mnogi donosi (Jn. 12, 24). Živećemo dobro ako se osećamo i razumemo da
postoji Onaj koji nas beskrajno voli i razume, koji je iz ljubavi stvorio ceo svet i
iz ljubavi stvorio svakoga od nas. Svako od nas ima svoje ime. Svako od nas može
imati udela u Božijoj blagodati. U jednom jedinom trenutku čovek može steći
večnost. Kao što je rečeno, ad je uništen jednim dodirom Božanskog. I u jednoj
čestici Tela i Krvi Hristove čovek može pronaći raj. Sozercavam da je raj zapravo
ukus, kao što pevamo „okusite i vidite da je blag Gospod“, da bismo znali i razu-
meli da je Bog ljubav. Ava Isak kaže: „Ne bojte se Boga zbog veličine njegove
moći, već Ga se boj zbog veličine njegove ljubavi“, jer On se unizuje zbog nas i
žrtvuje Sebe za nas kamenog srca.
Vidimo da je u Gospodnjoj molitvi „Oče naš“, kojoj nas je Gospod naučio,

najvažnije sadržano u rečima „Neka bude volja tvoja“. U Gestimanskom vrtu
Hristos je rekao: „Oče moj, ako ne može da me mimoiđe ova čaša da je ne pijem,
neka bude volja Tvoja“ (Mt. 26, 42). Bio je u agoniji i vatrenoj molitvi. Tri puta
je ponovio iste reči, da bi na kraju rekao: „Ali opet ne kako ja hoću nego kako
ti“ (Mk. 14, 36). Stoga, rečima „neka bude volja Tvoja“ dobrovoljno prinosimo
sami sebe Onome koji je LJUBAV.
Sava Šovljanski,
diplomirani teolog
Sava je ovde ukratko rekao nešto što je vrlo kompleksno, neprolazno, fun-
damentalno, a tiče se ljubavi. Ljubav je složena emocija koja se doživljava celim
bićem. Zaljubljenost prepoznajem, osetio sam je, ali da li sam osetio, i kako izgle-
da ljubav? Naročito prema sebi, a da nije gordost.
Ukoliko se izmaknem jedan korak, videću da iza obe ose (stid/ponos i

voljenje sebe/poniznost) stoje neprijatnosti i prijatnosti. Nekada se smenjuju, a
nekada su uslov jedna za drugu. Zapravo, čini se da je potencijal sazrevanja naj-
lakše prepoznati po neprijatnosti. Usudiću se da neprijatnost nazovem „simp-
tomom mogućeg sazrevanja“ i o tome ću više pričati u poglavlju „Promena
paradigme“. Kada nema neprijatnosti, nema ni sazrevanja. Preterana neprijat-
nost posledica je samokažnjavanja, odnosno posledica je nedostatka adekvat-
nog bavljenja sobom i emocijama koje nastaju u procesu promene uloga. Nea-
dekvatno bavljenje sobom korelira sa agresijom prema sebi, što nas upućuje,
između ostalog, na super-ego i ono što su različiti autoriteti ostavili u našoj duši
tokom vremena.
T. A. (23), studentkinja na medicinskom fakultetu, imala je problema sa

strahovima koji su se pojavljivali niotkuda, paralisali je, obesmišljavali život, a o
njegovom kvalitetu nije moglo biti ni reči. Primera radi, osećala je teskobu svaki
put kada bi čitala ili učila bilo šta što ima veze sa patologijom centralnog nervnog
sistema, bila je izolovana i od svih aktivnosti koje je praktikovala, učenje je ube-
dljivo bilo na prvom mestu. Kao i u srednjoj školi. Kao i u osnovnoj školi. Nije ima-
la prijateljice, a bila je u emotivnoj vezi sa oženjenim muškarcem koji joj je bio
prvi emotivni i seksualni partner. Za vezu je znala samo starija sestra. Problemi u
detinjstvu, uslovljeni svađama oca i majke, vikom i bukom koju je otac širio, pro-
širili su se na adolescenciju, tako da je T. A. ušla u ulogu majke svojoj majci. Bri-
nula je za nju, a beg od opasnog sveta odveo ju je u korice knjiga. Bila je izvrstan
đak zahvaljujući čemu je upisala medicinski fakultet. Ipak, uloge u kojima je bila
nisu bile održive, ali ništa nije činila, nije imala volje, a nije ni znala kako da pro-
meni život. Čak i besperspektivni partnerski odnos bio je više nego skroman.
Tokom psihoterapije prvo smo radili na osvešćivanju uloge koju smo redefinisali
tako što smo promenili sadržaj života, ustanovili smo korake za uspostavljanje
drugačijeg, sa njenim godinama primerenijeg ličnog identiteta, odnosno uloge.
Učili smo da ne pokušavamo da bežimo od sopstvenog straha, nego da ga slušamo
i čujemo, a izolaciju kao mehanizam psihičke odbrane činili smo adekvatnijom.
Jednostavno rečeno, T. A. je uspela da, redefinisanjem uloge, ukloni razloge uru-
šavanja kvaliteta života.
Glavne životne uloge nastaju i nestaju kroz inicijaciju i ritual. Inicija-

cija predstavlja čin uvođenja u novu ulogu što je obeleženo ritualom kojim se
ujedno opraštamo od prethodne. Babine, ili obeležavanje 40. dana nakon rođe-
nja, nisu ništa drugo do ritual primanja, tj. uključenja novog člana u porodicu.
Predškolac kroz inicijaciju, a to je prozivka od strane učiteljice/učitelja, i ritual
„svečanog prijema đaka prvaka“, postaje osnovac. Prvi čas u petom razredu
osnovne i prvom razredu srednje škole inicijacija je u više razrede i tada raz-
redni starešina proziva učenike čime ih uvodi, inicira u novi uzrasni period. Sve-
čana dodela indeksa nije ništa drugo do ritual u kojem dekan i šef katedre inici-
raju osobu u zvanje studenta. Veridba je ritual u kojem se mladi par inicira za
posvećeniji zajednički život, dok je svadba ili venčanje ritual u kojem se mladi
par inicira u novu porodicu. I tako sve do sahrane kada se pokojnik u ritualu
inicira za ono što sledi nakon ovog života. Ovo su samo primeri izuzetnih inici-
jacija. Svaka od njih predstavlja zasebnu ulogu u određenoj fazi razvoja. Pored
ovih, postoje inicijacije i rituali koji se ponavljaju. Primer je rođendan koji pred-
stavlja priliku za ocenu uspešnosti prethodne uloge koja je postojala u prethod-
noj godini. Iz negativnih primera učimo, iz pozitivnih nastaje samopouzdanje.
Sve ovo vodi većem zadovoljstvu životom kroz podizanje kvaliteta. Kvalitetniji
život znači bolje upravljanje resursima. Svaka razvojna faza odnosiće se prema
resursima na drugačiji način.
4.2. Resursi
Sredinom oktobra 2019. bio sam na koncertu svetske muzičke zvezde

Manua Čaoa. Nije retkost da u Srbiju dođe neko ko je planetarno poznat, barem
je tako bilo pre pandemije virusa COVID- 19, ali ovaj koncert bio je specifičan
po par stvari: organizovan je u Nišu u sportskoj sali Osnovne škole „Mika
Antić“ na Durlanu, trio akustičara svirao je i pevao za oko 1200 ljudi, iako pune
stadione svuda po svetu, koncert je trajao dva i po sata, a neki lokalni poznati
bendovi jedva prebace sat i po, i već posle treće pesme bili su gola voda. Do kraja
koncerta pretvorili su se u baricu. Ogromna energija izašla je iz tog čoveka i nje-

govih pratilaca na ukuleleu i bongu. Dakle, ako hoćeš da budeš uspešan, nađi
svoj način davanja. Manu Čao mi je to jasno te večeri rekao iako nam se ni pogle-
di nisu sreli. Kao da me je podsetio da ako hoću da uspem u životu, preduslov je
da budem dobar u tome u čemu hoću da uspem, da uložim energiju i da se radu-
jem u onome u čemu uspevam. Svaki uspeh predstavlja ostvarenje nekog cilja. I
ti uradi to na svoj način: postavi cilj, a zatim postavi korake koji su potrebni da
bi cilj bio dostignut. Koraci i ciljevi treba da budu u saglasju sa onime što osećaš,
bez neprijatnosti i prisile. Bez koraka potrebnih za ostvarenje cilja, cilj je samo
pusta mašta. Svaki pređeni korak predstavlja jedan ostvareni manji cilj koji se
ugrađuje u onaj završni. Zato nauči da postavljaš ciljeve, da određuješ korake i
da se raduješ malim ostvarenjima. Mala ostvarenja podižu samopouzdanje i
daju energiju za nastavak. Iz ovog principa proističu objašnjenja postizanja
uspešnog života. Ulaganje energije i vremena preduslov je življenja jer nema
života bez toga. Ali ako ulažem više energije u pojedine fragmente, počinje da
se oblikuje drugačiji put. S obzirom da je vreme neizostavni faktor, ovo me
dovodi do prilike da se naučim strpljenju. Dakle, na početku su talenti, ideje,
energija i vreme. Na početku su resursi koji čekaju da budu osvešćeni.
Resursi imaju logiku i karakter i predstavljaju sredstvo za ostvarenje cilja.

Resursi su izvori ili kapaciteti unutrašnje i vanjske realnosti. „Sreća“ je vanjska
realnost, tako da se njome ne može upravljati. Zato je rizično oslanjati se i uzdati
u sreću.
Još jedna veoma važna istina je da se resursi umnožavaju upotrebom. Daj

i daće ti se! Umnoži znanje davanjem, kao i ljubav, pažnju, investiraj novac da bi
dobio više i tome slično. Međustanica na putu umnožavanja resursa je zadovolj-
stvo i smisao.
Izreka kaže da „život čine sitnice“, i to je tačno. Ali kada? To je tačno tek
kada sitnice budu osvešćene, tek tada će „činiti život“. Za ovom rečenicom tra-
gao sam dugo i konačno je tu! Osvesti sitnicu i ona će postati značajna. U suprot-
nom, sve te sitnice mogu biti razasute oko mene, neću ih primetiti i tada mi ništa
neće značiti. „Sitnice koje život znače“ nalaze se svuda, u meni i oko mene. Čini
se važnijim pogledati u unutrašnje „sitnice“, pre nego u spoljašnje. To nije tako
jednostavno zato što opažamo ono što već opažamo, a primećivanjem drugih
sitnica izlazimo iz postojećeg okvira. To je moguće uvežbati. Vežbanjem posma-
tranja „sa strane“, iz takozvane metapozicije, povećavamo broj opcija i moguć-
nosti. U osnovi neprimećivanja novih „sitnica“ su rutina i strah.
Klijentkinju F. B. (28) mučila je nesanica. Počeli smo da radimo zbog anksi-

oznosti, ali je dve godine kasnije upala u kratki period nesanice. Ovo je bilo toliko
uznemiravajuće da smo početkom jula 2019. u dva navrata razgovarali oko tri
sata ujutru. Prvu noć pojurila je za mišlju kako će ujutru zakasniti na posao zbog
čega će biti kažnjena, a nije bila u sjajnoj finansijskoj situaciji. Ova misao i razmiš-
ljanje napravili su dar-mar, tako da tek tada spavanje nije bilo moguće iako nije
ustajala iz kreveta očekujući da san dođe. Umesto sna, pritisak je rastao. Do plača
i očaja. Drugu noć pokušala je da primeni nešto od onoga o čemu smo razgovarali,
da uradi nešto za sebe. Gledajući unazad, „sitnica“ je to što je treću noć prihvatila
da neće spavati i što je pripremila šta će raditi, tako da noć nije bila neugodna.
„Sitnica“ je i to što je otišla kod svoje doktorke koja joj je prepisala sanval zahva-
ljujući kojem je uspela da povrati san iako treću noć lek nije delovao pa je ponovo
spavala na komadiće. Gledajući unazad, ovo su sitnice, ali moralo je da se desi da
F. B. hoda napred-nazad kroz kuću panično razmišljajući o posledicama nespava-
nja da bi uopšte došla u poziciju da razmisli i prihvati „sitnice“ koje su dovele do
promene. Osim toga, baš ova nesanica pomogla je u nastojanju da klijentkinja
porazmisli o sopstvenim stereotipima koji je drže u napetosti, tako da je odlučila
da se nakon godišnjeg odmora pokrene i pokuša da nađe posao i društvo koji će
joj više odgovarati, što je bio jedan od okidača nesanice. Nesanica je i dalje bila
česta, ali je živela adekvatnijim životom.
Unutrašnje „sitnice“ predstavljaju sve, pa i kapacitete ličnosti, a kapaciteti

su osnova za upotrebu spoljašnjih resursa. Kada se ne bismo sreli sa unutraš-
njim „sitnicama“, nikada ne bismo bili u prilici da koristimo resurse! Prema
tome, osvešćeni kapaciteti osnova su razvoja. Ako ubeđujem sebe i druge kako
sam ja „takav kakav jesam“, misleći na nepromenljivost, tada uskraćujem razvoj
samom sebi.
Klijentkinja J. M., majka dvoje dece, zaposlena u prodavnici, često bi na

poslu doživljavala neprijatnosti. Ovo je dovelo do senzitizacije a kasnije i soma-
tizacije. Padala je u nesvest, vrtelo joj se u glavi, bivalo joj je muka do povraća-
nja. Muž joj je bio terenac, viđali su se jednom sedmično, imala je jednu prijate-
ljicu i gotovo nikakav sadržaj života izuzev onoga što se dešavalo na relaciji
kuća–posao. Iako je izražavala želju za promenom, do promene nije dolazilo
zato što je „ona takva“. Pri tome, „ja sam takva“ izgovarano je sa osmehom na
licu, da bi u sledećem trenutku taj osmeh nestajao na pomisao od poslednje
mučnine. Promenu smo pokušali da uvedemo pravljenjem liste aktivnosti kojim
bi mogla obogatiti sadržaj života, iako je više puta ponovila kako nema volju ni
za čim, a ni vremena.
Nekada je neosvešćivanje unutrašnjih kapaciteta toliko izraženo da se

osoba iznenadi vlastitim reakcijama i postignućima. U psihoterapijskom radu
sretao sam se sa problemom neprepoznavanja sebe, ne samo kada je reč o
resursima već i kada je trebalo imenovati vlastite osobine.
U opštem nedostatku vremena, nerazumevanju značaja i potrebe za

„bavljenje sobom“, odnos prema resursima ima istu sudbinu kao i prepoznava-
nje i imenovanje vlastitih osobina. Ako postoji pokazatelj uspešnosti „rada na
sebi“, onda se on odnosi na imenovanje osobina. Što više osobina mogu da nave-
dem, to bolje sebe poznajem. Gordon Olport pominje oko 4000 osobina, drugi
autori svodili su ih na svega nekoliko grupa, ali jasno je da osobine, odnosno
intenzitet pojedinih osobina, predstavlja pokazatelj ponašanja. Ponašanje pro-
izilazi iz osobina. Sa druge strane, uspešnost „rada na sebi“ vidi se i u korišćenju
resursa radi nastanka proizvoda njihovog korišćenja. Odnos prema vlastitim
resursima biće pokazatelj odgovornosti prema sebi pa i prema potomstvu. Vas-
pitavamo se suočavanjem sa posledicama a ne pričom. Vaspitavanjem osvešću-
jemo resurse. To će zavisiti od stepena razvoja ličnosti. Resursi služe razvoju,
a adekvatnost njihovog korišćenja pokazatelj je razvoja. Svaki stepen raz-
voja ima svoju definiciju kvaliteta i kvantiteta upotrebe resursa, kao i odgovor-
nosti prema sebi. Isto se odnosi na stepen prepoznavanja i investiranja resursa.
Iako u literaturi postoje veoma ilustrativne i različite naučno potkovane teorije,
na osnovu iskustva stečenog u psihoterapijskom radu, razvoj ličnosti posma-
tram kao obrnuto proporcionalni odnos vitalnih i socijalnih nagona.
Zdravlje je lični resurs koji se neguje i unapređuje, što će biti moguće

samo ukoliko uključimo druga tri: vreme, znanje i motivaciju.
Niko nije bez resursa. Rekoh da su osnovni resursi svakog formalno slo-
bodnog pojedinca vreme i energija. Rob, zatvorenik i sluga ne mogu upravljati
sopstvenim vremenom i energijom iako bi hteli, a i odojče to ne može. Zato je
najlakše oblikovati čoveka, njegov život, ukoliko oblikujete njegovo vreme i nje-
govu energiju. Iako je trgovina ljudima, kao nedvosmisleni oblik robovanja, i
dalje prisutna u svetu, što je poražavajuća mrlja na savesti čovečanstva, mnogo
teže posledice po budućnost ljudskog društva ima robovanje zavisnostima. Od
naizgled bezopasnih, kao što su robovanje monitorima i društvenim mrežama,
do onih koji ugrožavaju zdravlje i život. Adolescencija je period u kojoj adole-
scent prerasta dete postajući čovek. Da li je adolescent, ali ne samo on, svestan
vremena i energije, da je vreme prolazno a energija ograničena?
U radu sa učenicima Šumarske škole u Kraljevu na časovima građanskog

vaspitanja, na osnovu sprovedene ankete o utrošku vremena došli smo do ova-
kvog dnevnog rasporeda:
Adolescenti koji su učestvovali u anketi izjasnili su se da ne znaju gde pro-

vode oko dva sata tokom dana. Ukoliko se ovo pomnoži sa 365 dana, to praktično
znači da tokom godine adolescent ne zna kako je proveo jedan mesec ili 30,4 dana
(730 sati). Napominjem da spavanje, niti bilo koje druge aktivnosti, nisu uključe-
ne u ovih 30,4 dana. Ukoliko se ovo pretoči na period od deset godina, to iznosi
10,1 mesec (304 dana), ili na 80 godina, reč je o 6,7 godina provedenih isključivo
u „budnoj nesvesti“, odnosno u nekoj vrsti pasivnosti.
Ovo su brojevi. Mogu biti značajni ili ne, i to će zavisiti od ličnog odnosa
prema resursima zasnovanog na svesnosti i motivaciji da se osoba osvesti. Ali koji
su MOJI brojevi! Kada osvestim njihov značaj, tada su samo moji i predstavljaju
moj resurs. Dobro pitanje je čemu služe, odnosno za šta ću ih utrošiti! Vreme je
kao voda koja kroz prste curi, brzo se dešavaju raspleti koji su započeti kada još
nismo bili u stanju da osvestimo posledice nekih aktivnosti. Vreme je dimenzija
koja služi uviđanju. Gubljenjem višegeneracijskih zajednica koje su postojale do
pre nekoliko decenija, mladi će intenzivnije učiti iz sopstvenih grešaka koje će
samostalno preživljavati. Dolazi vreme usamljenih, vreme osoba koje će biti dife-
renciranijih „talasnih dužina“. I ranije smo učili iz sopstvenih grešaka, ali je u nji-
hovo rešavanje, češće nego danas, bila uključivana porodica. Sada je to drugačije:
neiskusni a puni snage i usmereni uglavnom na svoje mišljenje o nečemu o čemu
mnogo ne znaju, jer nemaju mogućnost da vide koliko ne znaju. Kao i do sada, i
danas mladi u svim podstadijumima adolescencije stiču iskustvo učeći metodom
„pokušaja i pogreške“. Češće nego inače danas se uči čak i ono što se tako ne uči,
osnivanje porodice, na primer. Na isti način svi učimo, samo što su zrelije osobe
integrisale iskustvo pa ima manje kardinalnih grešaka. Samim tim, razlika u
pogledu odgovornosti prema sebi je veća i značajnija kod zrelijih osoba. Ipak zbog
tempa i iz brzine života proizilazeće površnosti, oni koji nisu u stanju da preuzmu
odgovornost za svoje postupke, postajaće sve brojniji. U budućnosti problemi će
biti neadekvatnije potiskivani, a neodgovornost, nedisciplina, lenjost, površnost i
neorganizovanost prema samom sebi će rasti. Oni koji će biti u stanju da se sretnu
sa sopstvenom odgovornošću biće malobrojniji deo društva. Negativna selekcija

i tabloidizacija društva dobijaće na značaju kao i situaciono vrednovanje. Sve-
snost i odgovornost su specifična znanja čiji nedostatak će pratiti sve veći broj
nametnutih zakona i pravila. U vezi sa time su proizvodi investiranja ličnog vre-
mena i energije, a to su znanja i veštine. Ne treba se bojati greške već pasivno-
sti. Nije problem pogrešiti, problem je iz greške ne naučiti. Osobe koje ne budu
sposobne da preuzmu odgovornost, sticaće veštine koje za posledicu imaju stalnu
borbu za preživljavanje. Njihovim povezivanjem u grupu jačaće njihov uticaj.
Pitanje je koji lider, sa kojom motivacijom i ciljem, će tada usmeriti energiju gru-
pe. Bez jakih pojedinaca, onih koje ne pokreće stid, strah i krivica, sa jedne, ili
gordost sa druge strane, ne može biti jako društvo, a neće biti dovoljno jakih poje-
dinaca ukoliko se na Balkanu često preživljava. Energija koja preživljava nije iste
talasne dužine kao ona koja obezbeđuje kvalitet života. U ovom kontekstu ener-
giju treba shvatiti kao život sam po sebi. Da li su balkanski narodi naučili nešto iz
grešaka, to ne znam, ali nadam se i želim da verujem da pojedinci jesu. Bilo bi
vreme.
Resurs „vreme“ posmatram i u kontekstu prepoznavanja vremena u

kojem provodim svoje vreme. Ono što se oko mene događa uticaće na različite
načine, tako da je svesnost vremena u kojem se živi veoma značajan resurs. Glu-
po je ostajati sa srednjom školom ako svako ima diplomu srednje škole, osim
ako je ta diploma iz oblasti zanata, i to može bitno umanjiti kvalitet života. Gra-
diti profesionalnu i ličnu posebnost nije lako, u nekim slučajevima javiće se usa-
mljenost kao problem, ali to je put za sticanje resursa koji zaista vredi. Sloboda
od uticaja drugoga je fikcija, uvek će neko ili nešto uticati na mene, ali se barem
može uticaj svesti na najmanju meru. Oni koji rade u kolektivima sa lošim među-
ljudskim odnosima znaju koliko je to opterećujuće. Sloboda od takvih uticaja,
kao i od ekonomskog ucenjivanja, degradiranja ljudskih vrednosti i zloupotreba
važan je resurs ukoliko ga imam. Sloboda će dalje voditi razvoju kreativnosti.
Sva znanja i veštine koja je moguće steći, u najširem mogućem smislu,

predstavljaju osnovu za sticanje:
- objektnih (materijalnih) i
- ličnih (telesnih, psihičkih, socijalnih i duhovnih) resursa.
Zdravlje je jedan od najvažnijih ličnih resursa. Učenje je proces od kojeg

niko nije izuzet. Svi učimo, sve učimo, uvek učimo. Drugo pitanje je da li ćemo
naučiti ono što učimo, kao i šta da radimo sa naučenim. Beba ne ume čak ni guzu
da obriše jer se i to uči. Jedino što se ne uči proizilazi iz vitalnih nagona i to su:
zaštita života (ne učimo da pomerimo ruku kada se opečemo), hranjenje, seks i
roditeljstvo, jer su majke u nekim plemenima koje nikada nisu čule za pojam
„roditeljstvo“ ipak roditelji. Iako se ne uče, i ove četiri stavke se usavršavaju.
Objektni resursi odnose se na čulno, na stvari, na nešto što je opipljivo

van čoveka, odnosno na novac, pokretnu i nepokretnu imovinu, dok se lični
resursi odnose na zdravlje i kondiciju, koji predstavljaju telesne resurse, samo-
podršku, samoaktuelizaciju, samopoštovanje, iskustvo i tome slično, što su psi-
hički resursi, društvenu integraciju i druge socijalne resurse, ali i veru, nadu,
ljubav koji predstavljaju duhovne resurse.
Obe kategorije su važne zato što tada pomažu boljem i kvalitetnijem

ophođenju prema osnovnim resursima, vremenu i energiji.
Investiranjem znanja i veština stičemo materijalne resurse, među kojima

novac ima važno mesto. Vreme na kraju postane novac. A onda novac služi da
bi se bolje (pametnije i lepše) provodilo vreme i bolje koristila energija. Una-
pređenje odnosa prema resursima ima kapacitet za promenu, usudiću se reći,
sazrevanje ličnosti. Imao sam klijente koji su posedovali velika bogatstva ali
prazninu u duši. Bilo je onih koji su tokom psihoterapije promenili odnos prema
sebi, svom vremenu i energiji koju ulažu, naročito u posao, što je za posledicu
imalo kvalitetniji život. Bilo je i onih bez praznine, ali koji nisu mogli da nađu
način kako da bolje koriste vreme i energiju, i dalje su samo radili. Takav je bio
bračni par. S. i S. P. iz Trstenika koji su došli na psihoterapiju zato što su bili
pred razvodom. Razlog su periodična pijanstva supruga, jednom u pola godine.
Već u prvih deset minuta prve seanse ispostavilo se da nije to jedini problem.
Ovaj bračni par napravio je sve što se moglo napraviti: kuću, sve u kući i oko
kuće. A onda je suprug nastavio da radi kao da ništa nisu imali. Istina je bila da
nisu imali vreme za sebe, nisu izašli ni do grada, kamoli proveli vikend u nekom
odmaralištu ili nekoj drugoj prijatnoj sredini. Dakle, nije dovoljno „imati“,
potrebno je i „biti“.
Izdvojio bih tri stepenice u vezi sa novcem, ali i drugim resursima koji se
stiču. Prva stepenica je zarađivanje. Tokom života učimo da stičemo obnovljive
resurse, pa i novac. U početku ide teže, da bi, ukoliko vreme i energiju, kao i
stečeno znanje i veštine usmerimo u jednu tačku, kasnije sticanje bilo jedno-
stavnije. Druga stepenica je štednja, koja će postati pokazatelj zrelosti ega. Uko-
liko ne naučim da štedim, jasno je da nemam adekvatnu selekciju potreba. Treća
stepenica podjednako je važna, to je investiranje. Ulaganje novca i drugih

resursa se uči, a svako investiranje ukazuje na postojanje liste prioriteta. Ukoli-
ko je neadekvatna, u vodu padaju sposobnosti zarađivanja i štednje. Sve što je
ovde rečeno učimo tokom života pod uslovom da lekcije osvestimo.
Klijentkinja M. D. školuje se u inostranstvu. Nezadovoljna životnim izbo-

rima, od završene škole do partnerskih odnosa, za stanje je krivila majku. Nije
bila sposobna da preuzme odgovornost, a ni hrabrosti nije imala držeći se sigur-
nih obrazaca koje su svojevremeno u nju usadili roditelji. Drugačiji od uobiča-
jenih života kojim su živeli njeni roditelji učinio ju je drugačijom, ali ne toliko
funkcionalnom, jer nije znala šta sa time da radi. Njenom pokojnom ocu bila je
potrebna samo supruga, niko i ništa više. Majci je bio potreban samo suprug. A
onda se otac teško razboleo i ubrzo ih je napustio. Srušio se prethodni svet, iza-
zovi su postali teški i veliki. Pravni fakultet bio je neželjeni izbor, izbor njene
majke, ali M. D. nije znala šta hoće. Partneri su dolazili, kratko se zadržavali i
odlazili. Imala je na desetine hobija i nijedan nije doživljavala vrednim, kao ni
sebe sa poznavanjem toliko toga, od karatea, a imala je crni pojas, do književno-
sti. Jedino što se izdvajalo je fotografija, kojom se ipak nije bavila. Mučno je žive-
la, a ni za šta se nije mučila. Pokušala je da se ubije tabletama. Majka je spasila.
Od tada pominjanje samoubistva u bilo kom kontekstu za majku postaje kon-
stantna pretnja, iako iracionalna, zbog čega je nastavila sa držanjem ćerke u
egzistencijalnoj zavisnosti. Čak je besplatno živela u stanu maminog partnera.
Sve je radila u zadnji čas, često površno, a mišljenje o sebi bilo je katastrofalno.
Na jednoj seansi, u decembru 2019, pričala mi je kako je momak sa kojim je
izašla nekoliko puta, na kraju rekao da je vidi samo kao prijateljicu, i to je bio
kraj još jednog pokušaja. Sledila je serija autodestruktivnih samokritičnosti
kojoj je dodala da je i tom momku rekla, na neki kompliment koji joj je uputio:
„Ne znaš ti mene, ja sam skroz drugačija.“ Čekao sam da završi, a onda sam je
pitao da li bi ona htela da bude sa partnerom koji je autodestruktivan? Tada smo
se dogovorili da zaustavimo, kako znamo i umemo, beskorisno pridikovanje
sebi. Za početak da osvestimo i zapišemo kada to radimo, a zatim da pokušamo
da zaustavimo ne ljuteći se na sebe ako to ne uspemo. Ovo je bio jednostavan
gest čiji cilj je obraćanje pažnje na sebe. To nekada nije dovoljno, potrebno je
uraditi nešto drugačije, nešto praktičnije, nekada je potrebno drugačije zakotr-
ljati život. Zato je bilo veoma važno da se prijavi Zavodu za zapošljavanje u gra-
du u kojem je trenutno bila, završi praksu i konačno pronađe neki posao. Ne
samo zato što je to uslov ostanka u toj zemlji već i zbog upoznavanja sa ekono-
misanjem vremenom i novcem koji zaradi. Naglasak je na zaradi! Obećala je da
će za nekoliko meseci, nakon što joj papiri za ostanak u toj zemlji budu gotovi,
tako i uraditi. Činilo mi se da je bila svesna da bez konstruktivnog napora neće
ni naučiti da ceni ono što ima. Sve što lako dođe, lako i ode.
4.3. Praktičnost – tri glupe rečenice
Nema adekvatnog korišćenja resursa bez praktičnosti. Kao i sve drugo,

tako se i praktičnost uči. Zapravo, praktičnost se uči, osvešćuje, usavršava.
Kada sam ušao u psihoterapiju, imao sam 48 godina. U odnosu na prethodne,
ova godina života bila je privatno i poslovno zrelija. U uvodu sam napomenuo
da sam mnogo toga doživeo ne samo na kriznim područjima od 1995. godine,
radeći za Francuski međunarodni radio (RFI) i agenciju Frans pres (AFP),
nego sam, upisivanjem fakulteta u Sarajevu 1986. godine i odlaskom u vojsku
te iste godine, otvorio mnogo širi prostor za razvoj nego bilo kada do tada.
Desila se promena, a sa promenom nastaju prilike. Izlaskom iz kraljevačke
rutine, izletanjem iz veoma dobro poznatog modela ponašanja roditelja i druš-
tva, pojavio se sasvim novi horizont. Svašta se učilo u vojsci i na fakultetu, ali
ako bih izabrao jednu osobinu koja se razvila, onda je to praktičnost. Čini mi
se da je ova osobina iznad svih zato što se nalazi u svim ostalima, u odgovor-
nosti, ekonomičnosti, snalažljivosti i drugim koje su se u to vreme razvijale.
Naravno, praktičnost je dobra ukoliko je u granicama, odnosno ako ne bude
predominantna koristoljubivost unutar praktičnosti. Tada se, u svojoj krajno-
sti, pretvara u makijavelizam.
Praktičnost pominjem na ovom mestu zato što je od presudnog značaja

za uspeh psihoterapije. Klijent dolazi na psihoterapiju iz praktičnih razloga, ali
to ne znači da će biti prema sebi praktičan tokom psihoterapijskog procesa.
Terapeut takođe ima priliku da uvek iznova proverava metodu rada u pogledu
praktičnosti, a sa ciljem što boljeg, bržeg i potpunijeg dolaska do željenog cilja.
Bez obzira što praktičnost nastaje u specifičnim izazovima, njena prime-

na nema ograničenja. Psiha transferiše znanja tamo gde su joj ta znanja prime-
njiva. Praktičnost se uči. Na primer, morao sam biti veoma praktična osoba
tokom služenja vojnog roka kako bih svoju devojku koja je studirala u Sarajevu
svakodnevno obaveštavao o onome što mi se dešava. Pisao sam pisma prilikom
svakog, ama baš svakog, „na mestu voljno!“. To nisu bila pisma, već mikroskop-
skim slovima pisani eseji. Kilometri sitnog teksta. O čemu sam pisao, ne znam,
pisma su bačena, ali ako se ikada usudim nazvati se piscem, onda je taj lik, ta
uloga, tada začeta. Tada je začet i novinar koji sam kasnije postao, a sve to na
nekada naučenom ili nasleđenom primećivanju detalja.
Morao sam biti praktičan i kod moje prve fakultetske stanodavke Jele
Tevanović kod koje sam živeo na Aneksu (Otoka), zato što je teta Jela ušla u ulo-
gu žene odgovorne za moje vreme koje sam provodio u Sarajevu. Mislio sam da
je „gde si ti do sada?“ ostalo u Kraljevu zajedno sa majkom, ali nije. Sam od sebe
transferisao se naučeni odgovor koji sam godinama davao majci sve dok se
nisam u drugoj godini fakulteta preselio. U toj prvoj godini fakulteta praktičan
sam bio kada smo moj drug Zlaja Čelebić i ja sastavljali dane i noći pijući vino i
igrajući tablić. Novca je bivalo sve manje, a krompiri sa jajima bili su vrhunsko
jelo koje je kombinovalo štedljivost, kaloričnost, brzinu spremanja i količinu.
Ova praktičnost naučena je na planini gde sam kampovao svakog leta pa je nije
bilo teško transferisati u situaciju koja joj je bila slična. Od svih dešavanja sre-
dinom osamdesetih najpraktičniji sam bio u septembarskom ispitnom roku
1988. godine kada sam dao četiri ispita za četiri dana, dan za danom, da bih peti
položio u socijalnom roku, 8. oktobra 1988. Praktična je bila tadašnja vlast koja
je taj socijalni rok izmislila kao meru za smirivanje studentskog nezadovoljstva
uzrokovanog trovanjem salmonelom u studentskoj menzi u Nedžarićima.
Zahvaljujući praktičnosti pokazanoj prilikom završetka prve godine, više nisam
imao kriza ni na jednom fakultetu koji sam završio, a osim poljoprivrednog,
završio sam psihologiju, psihoterapiju i master palijativne medicine. Nikada
nisam izgubio godinu iako nikada nisam bio odličan đak tokom osnovnog i sred-
njeg školovanja, čak ni na polugodištu prvog razreda osnovne škole. Zapravo,
na polugodištu 4. razreda bio sam „dobar“, što je naišlo na reakciju mojih bli-
žnjih: „Nema od njega ništa“, kako su opisali viđenje moje obrazovne perspek-
tive. To „nema od njega ništa“ vrzmalo mi se po glavi tog septembra, desetak
godina nakon što sam ga čuo, zahvaljujući čemu se desilo čudo: da budem jedan
od sedmoro studenata koji su, od ukupno 140 brucoša, prešli u drugu godinu
studija. Tako sam ostao u Sarajevu. Nekoliko godina kasnije doživeo sam rat,
bio sam gladan, bojao sam se, bilo mi je hladno i saznao sam šta je lični i kolek-
tivni očaj. Ali sam utvrdio znanje poglavlja „praktičnost življenja“. Već u julu
1992. godine na terasi sam imao zasađenih 13 biljaka kupusa i jedan paradajz.
Kupus je bio veličine pesnice, a paradajz nije sazreo, sva tri koliko ih je bilo, ali
to je prva „balkonska bašta“ u Sarajevu. Dogodine je veliki broj balkona u Sara-

jevu ozelenjen različitim povrćem. Zahvaljujući praktičnim iskustvima, danas
sam psihoterapeut. Osnovna referenca koja me podržava u radu nisu diplome i
pročitane knjige, već život u kojem se uči i transferiše naučeno. To je ono što se
zove praktičnost. Nema praktičnosti bez obuke, a ni obuke bez nevolje. Ipak na
kraju duša dušu leči, ne leče reči.
„Kako biti praktičan klijentima?“, bilo je pitanje na koje nisam našao

odgovor tokom obuke u Geštalt studiju Beograd. Učen sam da budem prisutan,
zainteresovan, stručan u radu sa klijentima, ali i da imam granicu, da ne predla-
žem, da slušam i navodim klijenta na uvid, ali tako da se ja u tome ne pojavlju-
jem. Još tokom školovanja osetio sam da to nije dovoljno. Na obuci su me kole-
ginice često nazivale narcisoidnim zato što bih nešto predložio klijentu, nekada
bih proverio da li je moja interpretacija tačna i tome slično. Zapravo, tek na kra-
ju, na diplomskom radu, osnivač Geštalt studija dr Lidija Pecotić mi je pred pri-
sutnima, a bilo je mnogo studenata, jasno i glasno poručila da gradim svoj stil!
Hvala ti, Lidija! Verovatno bi se to moglo podrazumevati nakon završetka ško-
lovanja, ali nešto sasvim drugo je kada to čuješ od glavnog autoriteta jedne ško-
le, nespornog psihoterapijskog autoriteta. Zato bih se i ja usudio da poručim da
i ti gradiš svoj lični i profesionalni stil života, jedino ti možeš znati kako. Feno-
menalan je osećaj kada si podržan od strane najbližih u oblikovanju sebe i svog
načina rada, zato ću svoje klijente i bližnje podržati u tome, makar to u ovom
slučaju bilo rečima sa papira. Meni su krila odmah porasla i poleteo sam u psi-
hoterapiju. Ovde je još važnije reći da i kada podrške nema, moja dužnost je da
mislim na sebe i svoj razvoj, svoj identitet i oblik postojanja.
Vratio sam se u Kraljevo. Sada sam psihoterapeut. Međutim, preko puta

mene više nisu sedele koleginice i kolege sa kojima sam dve godine vežbao slu-
šajući iste, meni često nerazumljive rečeničke konstrukcije, nego su sedeli ljudi
koji su imali problema. Ovi ljudi nisu imali pojma o psihi i psihičkom, nisu znali
za reč „konfluencija“ ili „retrofleksija“, bili su dovoljno zbunjeni i dovoljno u
potrebi da gotovo ništa ne razumeju. Na psihoterapiju dolaze i one osobe koje
ne znaju razliku između psihologa i psihijatra, ali su zato razumeli potrebu da
izađu iz problema. Ne zanima njih prazno pametovanje i davanje „suštinskog
značaja“ nečemu što nema ama baš nikakav praktični značaj. Otuda potreba da
se prilagodim njima, da napravim most koji ćemo zajednički preći, most do
boljitka. Znanje je potrebno, svakako, ali znanje će postići potpuniji cilj ako se
duše dodirnu.
Jedna od rečenica koja ničemu ne služi, a njena primena je česta, jeste –

„što manje znaš, lakše je“. Živim u vreme ostvarivanja tehnoloških snova, sa jed-
ne strane, i neznanja šta „psiha“ znači na maternjem jeziku, sa druge. Da ne
govorimo o nečem drugom iz oblasti psihologije. U šestom razredu osnovne

škole đaci iz geografije uče koliko kobalta proizvodi Kraljevina Španija, barem
se to učilo u moje vreme, ali tokom osnovnog obrazovanja nismo čuli ni reči o
psihi! Zato je kamen temeljac psihoterapijskog rada zapravo praktičnost psiho-
terapeuta da naučeno prezentuje klijentu.
Prva praktičnost koju sam primenio u psihoterapijskom radu odnosila se

na uvođenje bele table ili flip-čarta. To sam uradio kako bih, po potrebi, klijen-
tima objašnjavao ono što radimo: šta se gde nalazi u psihi (struktura psihe), šta
su i kako su raspoređeni nagoni, kojih je sedam pokazatelja zrelosti ega, šta su
osnovne emocije i čemu služe i tome slično. Kada god sam bio u prilici, uz sagla-
snost klijenata, učio sam ih. Ova knjiga, zapravo, samo je nastavak potrebe da
budem praktičan psihoterapeut. Što je uloga praktičnija, to je smislenija i,
samim tim, odgovornija. Psihoterapeut nije niko drugi do sveštenik u civilu, zato
je potrebno da pokaže odgovornost u najširem smislu.
Iz praktičnih razloga zamolio sam klijente da budemo u kontaktu i van

psihoterapije. Slali su mi SMS-ove i poruke preko Vajbera, Votsapa ili Skajpa, a
u jednoj prilici sam sa klijentkinjom F. B. imao nešto nalik seansi u ranim jutar-
njim satima. Potreba i nevolja ne znaju za doba dana. Praktičnost kontakta van
psihoterapije odnosi se, pre svega, na podizanje svesti klijenata da tokom psi-
hoterapijskog procesa nisu sami. U isto vreme, ovo je podrazumevalo držanje
granice u odnosu psihoterapeut–klijent. Posmatrajući pojedine klijente, rekao
bih da je usamljenost stanje koje boli. Nekada nastaje zato što su nam očekiva-
nja od sredine neadekvatna u odnosu na mogućnosti, nekada zato što ne prime-
ćujemo ili nam nije potrebna prisutnost koju je sredina spremna da nam pru-
ži. Ja sam potpuni stranac kod kojeg ljudi dolaze zbog psihoterapijske stručnosti
u svrhu rešavanja svog problema. Ali to nije dovoljno za efikasnu psihoterapiju,
treba nam prisnost. Duša leči, a ne tehnika. Ako klijent i psihoterapeut nisu
dobar tim, ne verujem da će psihoterapija dati rezultat. Jednostavno, ne veru-
jem. Zato svakom klijentu neće odgovarati svaki psihoterapeut. Moja sreća je
što sam u psihoterapiju ušao nakon veoma burnog i sadržajnog života u kojem
sam sticao iskustvo a ne samo teoretsko znanje. Ono se uvek lakše stiče.
U psihoterapiji praktičnost će zavisiti i od očekivanja klijenta.
Klijentkinja Lj. Đ. došla je na psihoterapiju u maju 2019. Razlog je anksi-

oznost, napetost i nezadovoljstvo životom. Na prvoj seansi obično se upoznajem
sa klijentima, postoji okvirna procedura sa kojom klijenta upoznajem. Slušao
sam o klijentkinjinim simptomima, pojedinim dešavanjima tokom života, situa-
cijama i problemima. Pitao sam da li bi joj bio problem da je upoznam sa struk-
turom psihe kako bih zapravo predložio način rada. Uvek je to jačanje ego-funk-
cija. Prihvatila je. Kada sam završio, jedini njen komentar bio je: „Uh, ovo je teš-
ko, ja nisam došla u školu nego na psihoterapiju“. Više nikada nije došla.
Klijent M. Đ. došao je početkom 2019. na psihoterapiju koju je zamišljao

kao razgovor u kojem psihoterapeut daje pametne predloge koje klijent odmah
primenjuje i oslobađa se simptoma. Na moje objašnjenje da je to proces, da je
timski rad i da nema garancije za uspeh, M. Đ. je jedva sačekao da prođe taj sat,
vidno razočaran što nije našao „adekvatnog“ psihoterapeuta.
Klijentkinja Z. S., školovana gospođa koju je suprug ostavio zbog druge

žene, bila je ubeđena da psihoterapija podrazumeva konsultacije, u njenom slu-
čaju, o što boljoj i težoj osveti, uz istovremeno vraćanje muža u porodicu. I ona
je došla samo jednom.
Ima ovakvih primera još, na sreću nema ih mnogo, ali potreba da se bude
praktičan psihoterapeut nekada prevazilazi očekivanja klijenata. Na kraju kra-
jeva, zašto bi moja praktičnost morala da bude i tvoja. Svako gradi svoj stil, a
moj je zasnovan na slobodnoj, iskrenoj komunikaciji, prisutnosti i aktivnosti od
značaja za klijenta ALI NA MOJ NAČIN! Ne mogu znati šta je za klijenta dobro,
klijent je pozvan da eksperimentiše u vezi sa promenama koje izazivaju prijat-
nosti, jer klijent to treba da obavi na svoj način. Zbog toga postoje granice koje
moram da poštujem. U isto vreme ne mogu očekivati od klijenta da bude sago-
vornik u vezi sa psihološkim temama. Samim tim, klijent i psihoterapeut su
dobar tim kada poštuju uloge koje imaju dok su na putu istraživanja psihičke
realnosti, unutrašnje i spoljašnje, i postavljanja granica ega prema idu, super-
egu i spoljašnjoj realnosti.
Na prvoj seansi takođe određujemo temu psihoterapijskog rada, postiže-

mo psihoterapijski ugovor (dogovor) i upoznajem klijenta sa strukturom psihe,
strukturnim modelom Sigmunda Frojda. Ovo je minimalno, a opet praktično
znanje kojim želim da naglasim značaj funkcionalnog jačanja klijentovog ja u
odnosu na id, spoljašnju realnost i super-ego.
Pored neposredne praktičnosti u samoj psihoterapiji, smatrao sam svo-

jom obavezom da o psihologiji i psihičkom pričam gde god sam to mogao. Iz
praktičnih razloga držao sam predavanja i radionice iz oblasti psihologije širom
centralne Srbije u periodu od 2014. do 2019. U Nišu sam, u organizaciji NVO
„Život i zdravlje“, tokom pet meseci 2012. i 2013, održao seriju predavanja o
psihi i psihičkom i grupni rad sa šest grupa od po osam učesnika. U Kragujevcu
sam održao nekoliko predavanja, kao i u Beogradu, da bih krajem 2016. i u
2017. godini sačinio serijal predavanja pod nazivom „Početak klupka“ iz čega se
iskristalisalo pet tema koje sam od 2017. do 2019. izlagao u Kraljevu, Vrnjačkoj
banji, Kruševcu, Paraćinu, Jagodini i Novom Pazaru. To je bila prilika da o najo-

snovnijim psihološkim temama, kao što su: struktura psihe, nesvesno, emocije,
ciklus sazrevanja i mehanizmi psihičke odbrane progovorim većem broju zain-
teresovanih. U tom periodu održao sam oko 100 predavanja i radionica različite
dužine trajanja, od jednosatnih do dvodnevnih. Nisam mogao da zamislim prak-
tičniji način promovisanja psihologije i psihoterapije.
Iz praktičnih razloga, čitavu psihoterapiju sveo sam na tri rečenice koje

sam nazvao „tri glupe rečenice“. Zapravo, ove rečenice nisu ništa drugo do tri
principa koja proizilaze iz bavljenja sobom. To su:
1. Šta osećam i šta sa tim da radim?

2. Osvesti prijatnost!
3. Ostani malo sa tim!
Nazvao sam ih glupim zato što je klijentkinja S. J. smatrala da su lake,

odnosno da se podrazumevaju. Na to sam prokomentarisao da su „takoreći glu-
pe“ i ostadoše i danas „tri glupe rečenice“. A u čemu je stvar sa ovim naizgled
običnim rečenicama? U prvoj se fokusiramo na osećanja. Čovek nekada razmiš-
lja, ali uvek oseća, rekao je Frojd, a citirao ga Petar Kostić. (Kostić, 2008) Napra-
vimo razliku između mišljenja, jer uvek postoje misli zato što izlaze iz nesve-
snog, ali retko razmišljamo, a to je funkcija svesti. Osećanja takođe dolaze iz
nesvesnog, pa samim tim uvek osećamo, ali toga smo retko svesni. Osvestimo
osećanja! Da bismo osvestili šta osećamo, pogled treba okrenuti ka unutra,
usporiti, zastati, oslušnuti. Ne misliti šta osećam, nego osećati. Da li je to lako ili
teško, reći ćeš ako pokušaš, ali znaj da na toj „sitnici“ počiva mnogo značajnih
stvari. Ukoliko budeš kao većina koja oseća samo kada ne može da se ne oseti,
a to je obično kada pređemo sve moguće granice, u čemu je svesnost? Stavi sebe
na prvo mesto kako bi uravnoteženo funkcionisao, a to nećeš moći bez svesti o
osećanju. Nisam rekao „postani narcisoidan“ ili tome slično, već stavi sebe na
prvo mesto.
Razlog pisanja ovog teksta, rekoh u uvodu, odnosi se na prevladavanje psi-

hičke neravnoteže radi dostizanja mira u duši. Nije dovoljno osvestiti loše oseća-
nje, nije dovoljno prepoznati suptilne emocije koje ukazuju na nesklad. Iza
nesklada nalazi se uzrok. Cilj je upoznati se sa uzrocima suptilnih loših osećanja
kako bismo predupredili njihovo narastanje. Prihvatimo li Katelovu paradigmu
da je „ličnost ono što omogućava predviđanje šta će neka osoba učiniti u određe-
noj situaciji“ (Katel, 1978), onda nam je upoznavanje sa uzrocima suptilnih loših
osećanja preduslov za akt njihovog uklanjanja zahvaljujući čemu se ličnost razvi-
ja. Predviđanje činjenja ne odnosi se prevashodno na činjenje ka vani, nego prvo
ka unutra. Rečenica „Šta osećam i šta da radim sa tim?“ orijentisana je zapravo ka
jačanju ega. A šta se može uraditi u datoj situaciji? Neverovatno je koliko „sitnica“,
to jest ono što smatramo sitnicom može biti od presudnog značaja u datom tre-
nutku! Seti se dešavanja u kojima je bio potreban samo jedan jedini zagrljaj da bi
se osećao bolje. Seti se da ti je nekada bilo potrebno da čuješ samo reč, i sve bi
nestalo. U jednoj situaciji sam klijenta N. M. zamolio da uradi dva skleka usred
napada anksioznosti koji je na seansi doživeo. U drugoj sam klijentkinju J. M.
zamolio da nađe u sobi prijatnost, i dao joj jedan minut da to uradi, dok se ispred
mene gotovo u potpunosti prepuštala katastrofičnim opsesivnim mislima. Bilo je
još takvih scena, ali bitno je razumeti da je aktivnost, kakva god da jeste, makar i
neadekvatna u tom trenutku, neuporedivo bolja u odnosu na čekanje da stanje
prođe. Iako kineska poslovica „nekada je nedelovanje najbolje delovanje“ sugeri-
še da je nečinjenje nekada adekvatno, ovo se ne odnosi na sopstvenu psihu. Ako
ne znam šta da uradim, valjalo bi da saznam jer je to zadatak svesti. Ako se desi
neprijatni preplavljujući unutrašnji osećaj, premesti se na drugo mesto, umij se,
pevaj naglas, dubi na glavi. Ne znam šta može pomoći barem malo jer da znam,
napisao bih. Zato upoznajmo sebe i sa time nikada ne prestanimo. Pustimo druge,
iako je drugi važan, ti si bitan! A bit je u bitnom!
Druga glupa rečenica je „Osvesti prijatnost!“. Čini se jednostavnim osve-

stiti prijatnost, ali proveri da li je. Šta je uopšte prijatnost? To je lep osećaj, sva-
kako, ali da proverimo šta ga pokreće. Tu dolazimo do prvog preduslova, a to je
usporavanje. Jer ukoliko bilo šta, kamoli prijatnost, želiš da osvestiš, onda uspo-
ri. Drugo, u čemu gledaš prijatnost? U dnevnoj životnoj rutini i podrazumevanju
nema ničega, posebno nema prijatnosti. Prema tome, zagledaj se dušom u bilo
šta da bi osetio prijatnost. Ako ti se podrazumeva da čitaš ovaj tekst, osvesti
uslove u kojima to radiš. Ne verujem da si gladan i žedan, polunag, sklupčan u
ledenom bunkeru kojem prilazi neprijatelj žedan tvoje krvi. A i ako jesi, još si
živ, pusti sada knjigu i vidi šta možeš, jer uvek nešto možeš. Znamo da prijatnost
može da izazove bilo kakva sitnica, od zraka sunca, cveta, pesme, do nežnosti i
pažnje. Ali samo kada sitnicu osvestiš.
Koliko sitnica može biti značajna, i šta stvarno znači reč „sitnica“, osvedočio
sam se radeći u Jedinici za palijativno zbrinjavanje u Specijalnoj internističkoj
bolnici. O tome sam pisao u knjizi „Memento mori“. (Jeknić P. V., 2017) Ovde ću
samo podsetiti na razgovor sa pacijentom A. V. (75. strana) Svakog pacijenta koji
je mogao da govori sam pitao da li je zadovoljan/zadovoljna svojim ranijim živo-
tom? Za godinu i po samo pet pacijenata je reklo da jeste, među njima i A. V. Ovaj
niski čika oboleo je od karcinoma jetre, bio je učitelj, imao je dobar brak, zadovo-
ljan je bio rezultatima koje su ostvarili sin i unuk. Ipak sam ga pitao da li je nečega
ostao željan? Ne znam zašto sam ga to pitao, s obzirom da se veoma pohvalno
izrazio o životu kojim je do bolesti živeo, ali mi je odgovorio da jeste. „Željan sam
da se napijem vode“, rekao je. Na trenutak sam pomislio da ima metastaze na
mozgu pa da ne zna šta priča, s obzirom da mi ta rečenica nije bila logična u odno-
su na malopređašnje opise. Nastavio je da priča, a kada sam se uključio i aktivno
ga slušao, shvatio sam da govori da je sada željan da se napije vode jer ne može
da guta zbog metastaze na grlu, pa se poji, odnosno vodu pije na kašičicu. Eto koli-
ka je ta sitnica koja može osvestiti prijatnost nečega što mi se do juče podrazu-
mevalo. Ono što ovime hoću reći, draga čitateljko/čitaoče, jeste da barem pokušaš
da osvestiš šta sve imaš, pre nego da se baviš onime što nemaš. Jer svakako nikada
nećeš imati sve, ali ćeš uvek imati dovoljno, imaćeš život. Dok si živa/živ imaćeš
zadovoljene barem biotske uslove, barem se nadam. Počni da ih ceniš kako se to
ne bi desilo tek ako ih izgubiš. Dokle da cenimo nekoga ili nešto kada toga ne
bude? Zato je „osvesti prijatnost“ zapravo veoma duboka rečenica koja duboko
seže, sve do osvešćivanja principa življenja.
Osim toga, ova rečenica sastoji se od dve komponente, od svesne iliti raci-
onalne („osvesti“), i nesvesne, emotivne („prijatnost“) tako da predstavlja krat-
ki i jasni put ka ravnoteži. Moglo je da stoji i „neprijatnost“, bilo bi isto. Ipak,
neprijatnost se lakše osvesti, od neprijatnosti bežimo od prvog plača nakon
rođenja.
I konačno, ova rečenica podstiče jačanje i stabilizaciju ega. Sve što je živo,
hrani se. Čime hranim ego, takvog zdravlja će biti. Prijatnost je za ego isto kao
so za hranu, malo soli promeni ukus čitavom jelu. Prijatnost je poput dekstroze
za telo, brzo i lako se vari, daje snagu i nema nuspojava. Zato je „Osvesti prijat-
nost!“ mnogo više od „glupe“ rečenice.
Treća glupa rečenica je „Ostani malo sa tim!“ Dok ne pokušaš, nećeš ni

razumeti njen značaj. Ukoliko osvestim prijatnost i odmah od nje pobegnem,
kakav je efekat? Ako ne nikakav, a ono manji od mogućeg. I ova rečenica ima
uslov u usporavanju. U njenom slučaju u zastajanju iliti ostajanju! Pusti tri do
pet sekundi da prijatnost ostane u tebi, gde god da je osetiš, a potrudi se da loci-
raš gde se nalazi. To nije u glavi, u glavi se misli. Oseća se od ispod brade do dna
stomaka. Može i u čitavom telu ali ovde najčešće. Ostani malo sa time kako bi
telo upamtilo taj osećaj, jer i telo pamti. U nekim slučajevima ova rečenica je bila
dovoljna da dovede do funkcionalne promene i do mira kao željenog stanja sva-
kog zrelog ega.
Ove tri rečenice koje će i dalje ostati „glupe“ suština su moje psihoterapije,
praktični podsetnik za svakodnevno susretanje sa sobom. Predlažem da prove-
riš da li sam u pravu. Nadogradi ih nekim svojim rečenicama, izmeni ih ili im
uradi bilo šta, to nije važno. Važno je da imaš podsetnik za bavljenje sobom u
praktičnom smislu, sa praktičnim posledicama koje će te voditi boljitku, bez
obzira na okolnosti u kojima živiš. Jer šta su okolnosti do susret tvog i kolektiv-
nog nesvesnog. I tada treba da postojiš, bez obzira na okolnosti, znajući da je
sve prolazno osim cilja. Cilj koji nadrasta sve druge je da živiš u miru, ovoze-
maljskom ili onozemaljskom.
4.4. Prilike
Citirao sam malopre izreku da „život čine sitnice“. Osvešćivanje sitnica

nekada tako upečatljivo deluje da može odvesti do „aha!“ momenta. Realnost je
da su oko nas razasute sitnice. Realnost je i navikavanje na sitnice, pa samim
tim na njihovo neprimećivanje. Promena življenja za samo jednu sitnicu u
sadašnjosti predstavlja mogućnost za suštinski drugačiji život u sledećem tre-
nutku. Ova promena naziva se krizom ili prilikom. Zapravo, prilika nije ništa
drugo do „povoljan trenutak“ za realizaciju promene.
Promena može biti željena ili neželjena, ali to i dalje ništa ne znači za razvoj
ili za dolazak do cilja, a to je mir. Bez obzira na svoj kvalitet, i dalje ne znamo kuda
će nas promena odvesti. Prilika može biti dobra ili loša, u zavisnosti od rezultata
do kojeg vodi. Samo vreme pokazuje kvalitet rezultata prilike, da li je dobar ili loš.
Promenu prati razvojna kriza koja podrazumeva vremenski period prelaska iz
uloge u ulogu. Promene su posledica kretanja života koji ne može da stoji. Neretko
na psihoterapiju dolaze upravo one osobe koje su iz nekog razloga zastale u rani-
jim stadijumima razvoja ulaskom u rutinu. Ako se menjam, a svaki dan se isku-
stveno, emotivno, saznajno i ko zna kako još menjam, pa i fizički, onda je normal-
no da se menjaju i moj odnos prema životu, moje navike, postupci, interesovanja,
zadovoljstva. Ukoliko razlika postane prevelika u odnosu na potrebe, dublji delo-
vi psihe se javljaju kako bi podstakli ego na delovanje. Da može, dublja psiha (id)
bi sama radila u skladu sa potrebama, ali nema kontrolu nad udovima, to je telesni
ego. Ako ego ignoriše ono što oseća, ili nema način da kompenzuje potrebu ili da
je zadovolji, nastaje napetost a zatim komplikovanija stanja. Ma kako izgledalo,
sve napetosti i patologije posledica su neusklađenosti i agresije prema sebi. Čovek
nije kriv, ali jeste odgovoran za svoje stanje.
Ukoliko već uključujem vreme, onda je potrebno reći da je sinusoidnost

jedino što sa sigurnošću znamo da će se dogoditi. Sinusoida može prvo da ide
nagore ili nadole, i to je „mehanizam prvog koraka“ o čemu pišem u podnaslovu
„Krajnosti“. Uzrok čini posledicu pa je tako i prilika, ili povoljan trenutak za neko
dešavanje, preduslov za naredni. Ma koliko loše ispoljavanje neke prilike, ma koje
žrtve da zahteva, u suštini uvek vodi do prilike za dobro. I obrnuto. U tom kretanju
ne postoje sitnice ili krupnice, id za takvu podelu ne zna. U nekom trenutku svaka
sitnica postaje krupna stvar. Sasvim je jasno da je revolverski metak sitnica kada
se stavi pored svih ostalih iz arsenala municije, ali onaj kojim je ubijen Franc Fer-
dinand okidač je za smrt 18,6 miliona ljudi tokom četiri godine rata u kojem je
učestvovalo 70 miliona naoružanih ljudi. Taj metak, ta sitnica, donela je priliku za

nestanak četiri carstva u Evropi: austrougarskog, nemačkog, otomanskog i
ruskog, i ujedno nastanak velikog broja država. Jedan maleni metak! To što je neš-
to malo, ne znači da nije značajno. Kao onaj Davidov, ili bolje reći Golijatov kamen.
Upravo, ovo je lekcija kojom se učimo tokom života: da prepoznajemo i (ne) pri-
hvatamo prilike. Sitan je virus COVID- 19, a sitno je bilo i kamenje koje se tog 13.
marta 2003. skotrljalo sa brda blizu Vujića česme na put u Ibarskoj klisuri, ali sam
na njega naleteo u krivini što je izazvalo prevrtanje auta i udar u stenu. Bila je to
prilika da se uverim da je mudro bilo vezivanje pojasa, iako tada na tome policija
nije insistirala, ali i prilika da se nauči da u Ibarskoj klisuri nema opuštene vožnje
dok traju kiše koje izazivaju odron. Cena umalo da bude previsoka za takvu lekci-
ju, ali ovo nije moglo da bude zaboravljeno nikada više.
Prilike smanjuju kratkovidost. Sve što možemo videti u budućnosti zasni-

vaće se na stečenom iskustvu. Zato nikada ne možemo sagledati budućnost jer
budućnost nosi nešto novo. Za početak mi ćemo biti novi. Utvrdi se u sadašnjo-
sti, to će biti dobar zalog budućnosti. Ukoliko ne primećujem vlastitu promenu,
eto prilike! Složićeš se da postoje situacije koje su, iako jednostavno izgledale u
početku, odvele do neverovatnih iskustava, što nikako tada nije moglo biti
naslućeno, kamoli viđeno na početku dešavanja. Zato se kaže da „čovek planira,
Bog se smeje“. Smanjenje kratkovidosti za posledicu će imati ugledavanje život-
ne sinusoide. Postojanje perioda „sedam debelih i sedam mršavih krava“ (1 Moj.
41, 3, 4) dešava se u svačijem životu. Mudrost je u njihovom prepoznavanju i
adekvatnom čuvanju i ulaganju resursa u vreme kada žive „debele krave“ za
vreme kada dođu „mršave“.
Prilika je isto što i šansa ili mogućnost. Povoljan trenutak i mogućnost

nisu ništa drugo do uslov promene. „Prilika“ i „promena“ dišu jedna drugoj za
vrat. I to sve ukoliko je trenutak povoljan. Ali šta se dogodi kada različiti delovi
psihe prepoznaju priliku? Tada to nije ista prilika i nastaje konfuzija.
Klijenti na psihoterapiju dolaze zbog psihičke potrebe. Imaju neki pro-

blem za koji su čuli da može psihoterapijom biti rešen. Nekada bi, bez obzira što
su ipak došli na psihoterapiju, pogled na novčanice učinio da priliku za prome-
nom pretvore u priliku da novac ostane u džepu. Racionalni deo psihe gleda u
novčanik, ali gleda i u psihičku napetost! U nekim slučajevima ovo je bio najviši
domet psihoterapije: da osoba utvrdi šta zapravo želi. Ako je pažnja bila usme-
rena na novčanice, nije moglo biti govora o uklanjanju nekog psihičkog proble-
ma, barem ne psihoterapijom, ali i to je psihoterapija. Iz pozicije psihičkog mira,
novac je sitnica koja nije dozvolila da klijent dođe u priliku za popravljanje sta-
nja. Treba mnogo znati da bi se prihvatilo da „sve što možeš da kupiš novcem,
jeftino je!“
Naravno, novac nije sitnica, naročito ako ga teško zarađujem. Međutim,

ovde nije reč o novcu nego o odnosu prema novcu u poređenju sa odnosom pre-
ma psihičkoj napetosti. Na prvi pogled ovo je jednostavna situacija u kojoj
„samo“ treba preseći i odlučiti šta se želi. Ali nije u tome stvar! Dva glasa koja
čujemo dolaze iz dva dela psihe. Kao da postoji granica u razmišljanju koja, ako
se pređe, donosi drugačiju priliku od one koja je u prvom trenutku željena.
„Želeti“ nije jednostavno i nije konstantno. Želja dolazi iz nesvesnog, ali je svest
obrazlaže. Svako će se setiti bar jedne situacije kada je želeo nešto, argumento-
vao želju i ubeđivao sebe i druge da želi to što kaže da želi, a da je u istom tre-
nutku potajno, suptilno, gotovo jedva primetno želeo nešto sasvim drugo. Nika-
kva retkost nije da se ostvari ono suptilno željenje.
Klijentkinja M. R. (25) doživela je preljubu i raspad osmomesečne veze

što je na nju uticalo tako da su se leva ruka, deo lica i vrata kočili. Grč je izazivao
paniku, a nije ništa mogla da učini kako bi sebi pomogla. Na psihoterapiju ju je
dovozila veoma zabrinuta majka. Posle prve seanse kočenje se nije ponovilo u
istom intenzitetu, čak je bilo znatno manje, a njen zahtev odnosio se na rad na
procesu tugovanja i žalovanja. To smo i radili! Da bi se nakon četvrte seanse
javila da se oseća jako loše, da plače čitav dan, i da ne zna šta da radi sa sobom.
Pozvala me je i majka. Pitao sam za uzroke takvog stanja, a M. R. mi je rekla, iako
je to bilo sasvim suprotno od prvobitno rečenog, da je pozvala bivšeg partnera
sa kojim je dogovorila susret iako je ranije tvrdila da ne želi da ga vidi. Nije više
bilo govora o radu na tugovanju i žalovanju zato što je delom psihe zapravo
želela da se vidi sa njim i da budu ponovo zajedno. To nije izgovorila na seansi,
ali jeste u životu. Susret se dogodio, ostali su do četiri ujutru, ljubili su se, plakali,
govorili jedno drugom kako se vole, i odjednom smo došli do potpunog obrta u
odnosu na situaciju sa početka psihoterapije. Prilike ne moraju biti logične da
bi bile to što jesu – prilike!
O značaju „dva glasa“ koja negde u nama postoje, i njihovom uticaju na

aktivnosti u prilikama moglo bi se dosta pričati. Premalo znamo da bismo obja-
snili kako se neke veze u psihi dešavaju, kako nastaju i kako utiču na neke druge
veze. Evo jednog primera iz prakse.
Klijentkinja G. P. (54) izgubila je partnera tako što je odlučio da bude sa

drugom ženom. Došla je na psihoterapiju jer nije znala kako sebi da pomogne.
U prvih par susreta radili smo na tugovanju i žalovanju uz izričiti zahtev da
redefiniše sadržaj života bez kontakta sa bivšim partnerom. Malo po malo sta-
bilizovala se, da bih joj predložio da nađe nekog muškarca koji nema nikakvu
šansu da postane partner, sa kim će ići na kafu. Ne prijateljicu već prijatelja,
muškarca. Potvrdno je odgovorila na pitanje da li joj je predlog adekvatan.
Takav zahtev nije se ticao izazivanja ljubomornih scena kod bivšeg partnera ili
tome slično, već u drugačijem sadržaju razgovora koji će koliko-toliko prijati.

Videli smo se u sredu. Na sledećoj seansi, sedam dana kasnije, rekla mi je da je
predlog držao do petka uveče, subote ujutru, kada je zaključila da ona to ipak
ne može. Nije bila spremna za puštanje bilo koga u život makar i za kafu. „Odlič-
no“, rekao sam! A onda mi je rekla da se bivši partner javio u subotu, da je poslao
neke zanimljive poruke koje su je uznemirile. Uznemirenje je trajalo dva dana.
Dva dana nakon sledeće seanse otišla je na par dana da bi uživala u krajolicima
i prirodi. Kada se vratila u ponedeljak, bivši partner je pozvao. „Odmah sa vrata
me je napao i imali smo fenomenalni seks dva sata“, rekla je. Nije važno šta je
dovelo do ovoga, već šta se zapravo desilo, ali barem mogu da pretpostavim
kako je iskreno odvraćanje fokusa ka drugoj eventualnoj osobi, čija namena je
bila upotpunjavanje sadržaja života kafom u neobaveznom ambijentu, zapravo
do ovakvog epiloga dovela. Psihičko polje nas sve povezuje i ne možemo znati
kako i kada će nečija stvarnost uticati nesvesno na nas. Nisam mogao da pret-
postavim koliko brzo i na koji način će se pokidani odnos uspostaviti, ali sam
skretanjem pažnje želeo da relaksiramo psihičko polje kako bi dubinske veze,
koje nisu ni prekidane, dobile priliku da se ponovo vratile u svesnost. Ovo ne
može da se odglumi ili na drugi način manipuliše. Iza svega stoji autentična
potreba da se iskoristi prilika za pomaganjem sebi.
Prilika je sve i sve je prilika. Emocije koje nastaju tokom dešavanja mogu
biti neprijatne, ali i dalje ne mogu da umanje značaj, ulogu i mesto prilike. Kao
u filmu „Svemogući Evan“ kada Morgan Frimen, koji glumi Boga, pita suprugu
kongresmena Evana Bakstera, koja ga je sa tri sina napustila, da li zaista veruje
da će joj Bog dati strpljenje ako ga od Boga traži? Ili će joj dati PRILIKU da bude
strpljiva? Ako od Boga traži hrabrost, da li zaista veruje da će joj Bog dati hra-
brost, ili PRILIKU da bude hrabra? Ako neko od Boga moli za jaku porodicu, da
li zaista veruje da će ih Bog držati zajedno, ili će im dati PRILIKU da vole jedni
druge? Svako na svom razvojnom nivou vidi priliku onako kako može, tako da
je razvoj preduslov celovitijeg, boljeg, dubljeg odnosa prema prilikama. Ne kaže
se slučajno „čudni su putevi Gospodnji“, i to je apsolutno tačno. Kao ilustraciju
preneću priču o ribaru i biznismenu.
Bio jednom jedan biznismen koji je, šetajući plažom kraj malog brazilskog
sela, ugledao ribara kako sedi pod drvetom i uživa u prelepom prizoru. Kada ga
je biznismen upitao zašto sedi pod drvetom a ne radi ništa, ovaj mu je odgovorio
kako je uhvatio dovoljno ribe za jedan dan. Čuvši to, bogataš mu ljutito reče:
„Zašto ne uhvatiš više ribe, umesto što sediš tu u hladu i gubiš vre-
me?“ Ribar ga upita: „Šta bih ja radio sa tom ribom?“
Biznismen: „Ribu bi mogao prodati. I kada bi uštedeo dovoljno novca,
mogao bi kupiti veći čamac.“
Ribar: „Šta bih onda radio?“

Biznismen: „Mogao bi ić i na pecanje u dublje vode i uhvatiti još više ribe,
zaraditi još više novca.“
Biznismen: „Mogao bi da kupiš još mnogo čamaca da zaposliš još ljudi da
rade za tebe i tako zaradiš još više novca.“
Biznismen: „Mogao bi postati bogat, biznismen kao ja.“
Biznismen: „Onda bi mogao da stekneš dovoljno novca da drugi rade za
tebe, a ti da za to vreme ideš na pecanje, pa bi onda mogao da uživaš u svom
životu.“
Ribar: „Zar nije to ono što sada radim?“
Da li je ribar neambiciozan ili je iskusan, da li je skroman ili je našao sebi

prikladan odnos napora i užitka, to je na čitaocu da proceni. Setite se malopre-
đašnje priče o resursima. Ipak, tvoja procena će zavisiti od onoga što je u tebi,
ne od ribara ili biznismena. Na različitim razvojnim stadijumima različito ću
gledati na obe pozicije iz ove priče. Ribar i biznismen, u suštini, se razlikuju
samo u razumevanju pojma „prilika“. Ovo je kratka poučna priča čiji je fokus na
uživanju. Jer šta ako je ribar već bio biznismen koji je shvatio da je veoma dobro
biti ribar, ali da je bitno i iskustvo koje se stekne životom širim od ribarske ruti-
ne? Ipak je ovo zadnje prirodnije i u skladu sa stadijumima razvoja psihe. Nije
ispravno biti ribar čitavog života ako se drugačije može, jer tako se može napre-
dovati kroz prilike koje će nastajati. Ako možeš, postani bogataš, ne dozvoli da
te pojede ribarska rutina, niti bogataška ako se obogatiš, a onda, kada dođe vre-
me, ponovo postani ribar. Bićeš korisniji sebi i drugima koji to nisu u prilici. U
svakom slučaju, prepoznate i iskorišćene prilike uslov su korišćenja resur-
sa kao načina stizanja do zadovoljstva i kvalitetnog života. I ova dva pojma
menjaju skalu ocene tokom razvoja.
4.5. Biblija
Vera je jedan od resursa koji je u rangu znanja i veština. Ipak, nevezano

za veru, naglasio bih značaj Biblije kao resursa, naročito u postizanju duševnog
mira. Božja reč ili Biblija delo je koje je pisalo 40 autora u periodu od oko 1500
godina a sačinjava je 66 knjiga. Vekovima je Biblija inspirisala, hrabrila,
podsticala i oblikovala svakodnevicu i ne postoji knjiga koja je imala veći uticaj
na razvoj kulture, naročito u Evropi, od nje. To je najprevođenija i
najprodavanija knjiga na svetu.
Pre rata u Bosni i Hercegovini nisam imao dodirnih tačaka sa Biblijom,

verom, religijama. U tih par godina sve se promenilo. Stekao sam životno
iskustvo tokom boravka u ratnom Sarajevu od 1992. do 1994. godine koje će
me držati dok sam živ. A kako je sve to počelo i kako je jedan nediferencirani
mladi čovek koji je čas agnostik željan znanja, čas mistik željan transcendencije,
spoznaje van iskustva, postao osoba koja danas kaže: „ne moja volja Gospode,
neka bude volja Tvoja“?
U junu i početkom jula 1992, kada su se prve ozbiljne scene rata desile,
kupovao sam knjige koje su veoma jeftino prodavane u, za tu priliku, otvorenoj
prodavnici između Parkuše i Narodne banke, u Titovoj ulici. Cene su vrtoglavo
rasle, narod se oslobađao jugoslovenskog dinara, polako su uvođeni bonovi kao
prelazna bosanska valuta, pa se kupovalo šta treba i šta ne treba. Samo da novac
ne propadne. Ako ga je bilo, uglavnom je kupovana hrana, a ja sam nesvesno
kupio, ispostaviće se uskoro, prvoklasnu hranu za dušu – Bibliju. Pored Biblije
kupio sam i nekoliko magijskih knjiga i priručnika. Par godina pre rata
ezoterijska i slična literatura mi je zvučala ubedljivo i moćno. To je cena
neukosti: svaka neukost podrazumeva oslanjanje na utisak, naročito utisak
zasnovan na strahu ili potrebi za moći. U oba slučaja odvešće u krivom smeru.
Upoznajući ezoteriju i okultnu literaturu, shvatio sam da nije važno da li nešto
„pametno“ zvuči, već da li radi. A mnogo je obmane u takvoj literaturi, čak
previše. Sa distance od 30 godina mogu reći da su me tada stečena znanja
kasnije kvalifikovala za prepoznavanje „ezoterične“ psihologije, one koja nudi
posebna pa i instant rešenja, ili koja se omnipotentno nude neukoj javnosti kroz
tajne, misterije, obrede i rituale.
Ukratko ću ispričati kako su me dve knjige koje su opisivale magijsku

praksu, u okolnosti koja je od olimpijskog grada napravila poprište sukoba i
stratište, odvele do Biblije i Boga.
Knjiga „Magija“ od Žana Pjera Spilmona bila je jedna od dve knjige koje
sam čitao u junu i julu te godine. O onome što je bilo opisivano između korica
nisam imao nikakvo predznanje, čak ni osnovno. Zbrku je stvaralo obilje novih
pojmova iz egipatske magije, priče o Budi i skeledžiji, Isusovog kušanja i svega
što je u toj knjižici pisalo. Sva ta znanja bila su strpana u kipući lonac pojmova,
tako da nisam dobijao odgovore nego dodatna pitanja. Šta je to, i gde da kupim,
„Sveto jevanđelje po Luci“? Šta je „Imago Typhonis“...? A onda negde u tekstu
pročitao sam da: „Psalm 31. ima posebno dejstvo protiv svih akcija koje su
astralnog karaktera. Izgovaranje Jevanđelja po svetom Jovanu je ubedljiv ritual
u svim dejstvima protiv astralne magije.“ (Spilmon Ž. P., 1990)
Da bih objasnio koliko ništa nisam znao, reći ću da sam u Sautheneromu

(Magija Atlantide Frenka G. Ripela, 1989) naišao na pojam „Apokalipsa“ i delove
teksta iz te knjige. Autor je rekao da: „Koncept Skerletne Žene i Zveri koji se
pominju u Liber Legisu a u deformisanom obliku u Apokalipsi Svetog Jovana.
Već je (Alister) Kroli tvrdio da apostol Jovan nije shvatio da su Vavilonska
Bludnica i Žena odevena u Sunce jednaki kao i Velika Zver 666 i Janje“. Osim što
sam umeo da reprodukujem delove teksta, ništa drugo nisam znao ni
razumevao. Broj 666 mi je bio poznat, ali iz teksta pesme „The Number of the
Beast“ grupe Iron Maiden. Nisam očekivao da hevi metal bend koristi tekst iz
Biblije. Mistični svet me je privlačio, da bih kasnije video kako je potreba za
misticizmom, kao i potreba za objašnjenjem nerazumljivih stvari, samo deo
čovekove stalne borbe za mesto u vremenu i prostoru.
„E, nećeš ga majci“, pomislih i navalih još žešće na knjige čvrsto rešen da
nešto shvatim. A napolju pravi pravcati rat! I te kako sam osećao posledice
nedostatka hrane, struje, vode, slobode, ali je sa knjigama bilo drugačije, pa je
drugačije bilo i u glavi. Ne mogu da se setim kako se to desilo, ali trebalo je
vremena da povežem kako su Apokalipsa i Otkrivenje zapravo jedno te isto i da
se nalaze u Bibliji! Nekome je to možda čudno, ali ja sam bio ubeđen kako je to
neka magijska knjiga koja govori o kraju sveta. Meni se kraj sveta, kojeg sam
poznavao do 2. maja 1992, dešavao pred očima, tako da je ova literatura bila
veoma prikladna. Tako sam počeo da čitam Bibliju. Istina, i dalje nisam mnogo
toga razumeo, ni koje su i gde su te crkve o kojima Jovan piše u Otkrivenju, šta
su to pečati i tako dalje. Sve sami simboli, a meni, osim da sam znatiželjan, ništa
drugo nije bilo jasno. Stranu po stranu, poglavlje po poglavlje, naišao sam i na
to Lukino jevanđelje, i počelo je konkretnije upoznavanje sa Isusom.
Zapravo, sa zahuktavanjem rata i prestankom gotovo svih pokazatelja

normalnog života, sve više sam bio upućen na čitanje. Knjige su postale resurs
koji je vodio ka duševnom miru angažovanjem uma. Naročito od 15. jula 1992.
kada sam zadnji put „normalno“ izašao van stana. Sledeći put to je bilo 1.
januara 1994. godine uz par izuzetaka.
Posle samo par meseci svakodnevnog čitanja uvideo sam sličnosti među
jevanđeljima. To je vreme pre interneta, vreme u kojem nije bilo ni analognih,
kamoli pametnih mobilnih telefona, ni brzih kompjutera. Tada nisam znao šta
su „sinoptička“ jevanđelja i koje su razlike među njima, niti zašto Jovan u prvoj
polovini svoje verzije jevanđelja opisuje dešavanja od rođenja do ulaska Isusa u
Jerusalim, a drugi, isto toliko obimni deo teksta odvaja za zadnjih sedam dana
života. Na kraju sam odlučio da radim uporednu analizu jevanđelja, što je
podrazumevalo lepljenje velikog broja listova papira kako bi na njih stali svi
izvori, citati i parafraze teksta korišćenog iz čitave Biblije. Bilo je to žestoko
kopanje po ovoj knjizi koje se nije završilo do izlaska iz Sarajeva, 9. avgusta
1994. Od tada je za mene Biblija veoma važan resurs.
Sve je počelo da leže na svoje mesto. Shvatio sam priču, osetio Bibliju kao
živu knjigu u kojoj se nalaze istorijski, proročki, umetnički, mudri tekstovi, ali i
obična pisma koja su imala funkciju ohrabrivanja onih kojima bi bila čitana.
Biblija mi je postala modernija od sutrašnjih novina, shvatljiva, bliska,
pristupačna. Dešavalo se da uvidim u tekstu nešto što prilikom prošlog čitanja
nisam ni primećivao. Da, potreban je intelekt, pre svega, za razumevanje
konteksta u kojem je pisan deo teksta koji čitam, ali je potrebna sloboda
razmišljanja i Duh. Samo tako uspostaviće se lični odnos između čitaoca i teksta,
od čega čitalac može i te kako imati koristi.
Bog se otkrio ljudima na različite načine, svakim daškom vetra i

dešavanjem u nama, ali kroz Bibliju su dati detalji onoga što je za čoveka važno.
Zato je za mene Biblija resurs stabilizacije mentalnog zdravlja, podsticajna
knjiga za bavljenje dubinom. To je knjiga koja se saznaje i oseća, koja vodi i
usmerava. Zato sve više i češće u psihoterapijskoj praksi pominjemo i koristimo
Bibliju.
Pre oko osam meseci javila sam se Petru, koji je moj psihoterapeut i autor
ove knjige. Kao neko ko je dugo godina upoznat sa psihoterapijom, metodama i
pristupima prošavši kroz sve sa nekoliko psihoterapeuta, nisam znala šta da
očekujem. Inače, pre godinu sam bila klijent Geštalt metode, i jako sam se obra-
dovala kada sam saznala da je to Petrov psihoterapijski pravac. Po struci sam
scenograf, bavim se pozorištem i dramom godinama, tako da mi je njegov pri-
stup psihoterapiji i odnos prema klijentu jako legao.
Petra sam kontaktirala pre samog dolaska u Kinu. Imala sam nedoumice
oko načina svog života, što socijalnog i emotivnog, što unutrašnjeg. Imam dosta
posledica teške prošlosti koju vučem za sobom, i bila mi je potrebna pomoć.
Petar je mi je bio vodič kroz dušu i stekla sam apsolutno poverenje u nje-
ga. Što smo više pričali, sve mi je jasnije bilo šta je moj zadatak vezano za pobolj-
šanje kvaliteta mog života, i dovođenje u zrelije stanje svesti.
Njegove terapije su i edukativnog karaktera, što je u stvari sjajno, jer vas

tera na razmišljanje, a što je najvažnije on je jako profesionalan u svojoj ulozi,
nepokolebljiv i vidi se da ovaj posao radi sa ljubavlju.
To sam primetila čitavši i ovu knjigu, kako on sa lakoćom uvodi čitaoca u

temu, kako sprovodi sa jasnoćom, tako da je vrlo jasna poruka koju šalje.
Jako sam ponosna na Petra i srećna što sam ga otkrila, jer je jako kvalite-
tan u svom poslu, dobar sagovornik, psihoterapeut, prijatelj i čovek.
Nadam se da ćemo sarađivati još dugo vremena, i da će biti još literature

koja je preporučljiva za svakog, ne samo za one ljude koji misle da imaju neki
problem.
Petra bih preporučila svakom od srca, jer je najpre čovek, prijatelj koji je
uvek dostupan u hitnim satima, što je za ljude najveći spas i radost.
Na kraju krajeva, svi smo mi samo bića sa osećanjima koje nam je vreme
potisnulo ili okolnosti otupele. Petar mi je pomogao da konačno shvatim ko sam
i šta meni treba.
2. februara 2020. Tamara Rakić

u Šangaju, Kina Scenograf
5. NAGONI
U četvrtom poglavlju, poglavlju o resursima, pomenuo sam da povezanost

problema koji je klijent identifikovao sa onim što se sa nagonima dešava zauzi-
ma važno mesto u dijagnostikovanju. Pored toga, odnos vitalnih i socijalnih
nagona u određenom kontekstu može da predstavlja potencijal za utvrđivanje
stepena razvoja ličnosti jer, što su vitalni nagoni izraženiji u ponašanju, to je
osoba orijentisanija na preživljavanje, tj. borbu, dok će ka altruizmu ići kada su
razvijeniji socijalni nagoni.
Dovoljno praktična, ilustrativna i jednostavna podela nagona je ona na

„vitalne“ i „socijalne“. Vitalni nagoni su nagoni života i oni služe preživlja-
vanju, socijalni nagoni odnose se na kvalitet života. Kada se vitalni nagoni
uskolebaju, kada ne rade na adekvatan način, ništa više nije bitno pa ni socijalni
nagoni. Frojd je smatrao da su nagoni osnovni pokretači ličnosti. Što je BIOS za
računar, nagoni su za čoveka. Sam pojam „nagon“ kaže da postoji nešto što
„nagoni“, „tera“ da nešto uradimo. Nagoni pripadaju nesvesnoj psihičkoj real-
nosti, a predstavljeni su u svesti kao psihičke potrebe i želje. Princip zadovolj-
stva svoj izraz nalazi u težnji za ispunjenjem želje.
Frojd je u početku razlikovao dve osnovne podgrupe u okviru vitalnih

nagona:
- nagone samoodržanja (nagon održanja života i nagon hranjenja) i

- nagone održanja vrste (seksualni i roditeljski nagon).
Poseban značaj u razvoju psihe ima seksualni nagon. Energiju seksualnog

nagona Frojd je nazvao libido, a razlikovao je dve vrste libida:
- objekt-libido, označava energiju usmerenu prema objektu koji donosi

zadovoljenje nagona i
- narcistički libido, označava energiju usmerenu na ego kao neku vrstu
ljubavi prema sebi.
Kasnije je sve nabrojane nagone Frojd nazvao eros i njemu suprotstavio

destruktivni nagon ili tanatos, nagon smrti. Eros predstavlja nagonsku potrebu
za sintezom, povezivanjem, dok tanatos predstavlja nagonsku potrebu za ana-
lizom, razdvajanjem ili razvezivanjem. Samim tim, ukoliko previše analiziram,
a ne zaključujem (sintetizujem), reč je o uznapredovalom tanatosu. Pitanje je
šta se u tom trenutku razvezuje ili razdvaja, i da li ću biti zadovoljan kada to
osvestim. Depresija nije ništa drugo do posledica konstantnog delovanja tana-
tosa. S obzirom da većinom živimo nesvesni širine uticaja i značaja pojedinih
životnih sadržaja zasnovanih na delovanju tanatosa, gde će nas odvesti i šta će

nastati, ne čudi učestalost impresije o „iznenadnosti“ tzv. „negativnih“ posledi-
ca. Mnoge od njih uopšte nisu negativne, ma kako izgledaju, ali jesu neprijatne.
Jedan od osnovnih razloga za neprijatnu senzaciju leži u činjenici da sve pret-
hodne uloge, one koje tanatos razgrađuje, ne odlaze ni lako ni brzo, već da se u
procesu transformacije bore da što duže opstanu. Samim tim, nova uloga, čije
postojanje podržava eros, nastaje sporije, a prati je strah od nepoznatog, otpor
prema promeni i druge neprijatnosti. Ovaj prelazak, kada je jedna uloga nastala
a druga nije prestala sve dok se to ne dogodi, nazivamo „razvojnom krizom“.
Svaki razvoj nije ništa drugo do izlazak iz komforne zone. Izlazak iz kom-
forne zone podrazumeva susret sa strahom i izazovom. Kada se oni prevladaju
(a ne pobede), tada ulazimo u širu komfornu zonu.
5.1. Vitalni nagoni
Vitalni ili nagoni života predstavljaju urođenu informaciju koja ima zada-
tak da nas održi u životu. Zapravo, razlika između grupa nagona, vitalnih i soci-
jalnih, predstavlja uvod u razlikovanje bitnog od važnog. Vitalni nagoni, i sve što
je u vezi sa održanjem života, to je ono što je bitno. Bitno je preživeti, a u tome
nam pomažu vitalni nagoni. Socijalni nagoni, nagon pripadanja, grupe, samoo-
stvarenja, samoaktuelizacija i drugi, važni su. Oni određuju kvalitet života, ali
nisu bitni. Pojam „bitno“ dolazi od reči „bit“ ili „suština“. Dakle, bitno je preživeti
pa tek onda baviti se kvalitetom života, i to nagoni „znaju“, odnosno znao je Bog
koji je takvu informaciju u nas stavio. Bitno je naglasiti da vitalni nagoni služe
preživljavanju i ne obezbeđuju kvalitet života, to je zadatak socijalnih nagona.
Naravno, i osoba kojoj je ugrožen život može se boriti za njegov kvalitet.

Primer su osobe obolele od hroničnih bolesti, ili kada je reč o osobama sa hen-
dikepom. Hronična stanja zapravo su podrazumevajuća, uobičajena i redovna.
Rutinsko življenje predstavlja „hronično stanje“. Kada određen način života
postane rutina, tada se i nagoni prilagođavaju tom načinu. Promena načina živo-
ta izazvaće napetost, a vreme u kojem se uspostavlja drugi način života, u kojoj
se koriguje uloga i skript življenja, naziva se kriza.
Iako je Frojd doradio teoriju o nagonima, na ovom mestu mi se čini kori-

snim zadržati se na starijoj podeli vitalnih nagona koji obuhvataju:
1. nagon samoodržanja i
2. nagon održanja vrste.
Za klijente i psihoterapeute ova podela sasvim je dovoljna kako bi prika-

zala, objasnila, dijagnostikovala klijentovo stanje. Buđenjem vitalnih nagona
pokreće se energija, a jedan od rezultata njenog pokretanja je pojava tuge, stra-

ha, ljutnje, gađenja, besa i drugih neprijatnih emocija. Dirne li se u vitalne nago-
ne pojaviće se energija koju emocije boje. Prema tome, ne dirajte u tuđe vitalne
nagone ako želite mir. To podrazumeva razumevanje i poštovanje psihičke gra-
nice u interpersonalnim odnosima, kao i razumevanje i poštovanje tuđih vital-
nih nagona, naročito nagona samoodržanja.
Nagon samoodržanja deli se na:
- nagon održanja života i

- nutritivni, ili nagon hranjenja.
Kada se ovako predstave, nagoni se čine jednostavnim, logičnim, lako

shvatljivim i podrazumevajućim. Ovo pre svega zato što se podrazumeva samo
jedan, i to fizički aspekt održanja života i hranjenje, i to onaj koji se odnosi na
telo, što zapravo govori o jednostranom odnosu prema sebi. Međutim, nije slu-
čajno što veliki broj klijenata dolazi na psihoterapiju upravo zato što su ugrože-
ni nagoni samoodržanja. Jer, osim telesnog održanja života i hranjenja, postoji
psihičko, socijalno i duhovno održanje života, kao i psihičko, socijalno i duhovno
hranjenje.
U vezi sa socijalnim ili društvenim održanjem života i hranjenjem, ne kaže

li se: „S kim si, takav si“? Ukoliko bilo koja od pomenutih osam veza bude ugro-
žena (četiri aspekta, dva nagona), pre ili kasnije biće i preostalih sedam. Tada
će, do neke naredne ravnoteže, socijalni nagoni pasti u drugi plan, pa i nagoni
održanja vrste. Poremećaj na nivou nagona stvoren je psihičkim problemima,
ali će se, zahvaljujući poremećaju na nagonskom nivou, pojaviti novi psihički
problemi.
Nagon održanja
Fizičkog
života
Nagon
samoodržanja
Nagon hranjenja Psihičkog
Vitalni nagoni
Seksualni nagon Socijalnog
Nagon održanja
vrste
Roditeljski
Duhovnog
nagon
Grafikon 4. – Vitalni nagoni
Klijentkinja A. J. (34) majka je dve ćerke koje su išle u osnovnu školu. Izra-
zito lepog osmeha, odavala je utisak stabilne osobe. Ipak, na psihoterapiju je
došla zbog neslaganja sa suprugom i majkom. Oboje su, svako na svoj način,
probijali njene granice, nakon čega se dugo osećala loše. Njen psihički život bio
je ugrožen nakon što je pre nekog vremena, zbog impulsivnosti muža, bio ugro-
žen i fizički. Psihoterapiju joj je predložila rođena sestra koja je živela u Beogra-
du i bila poslovno veoma uspešna, ali neudata i bez potomstva. A. J. Je živela u
privatnoj kući čijom sređenošću nije bila zadovoljna. Nezadovoljstvo životom
bilo je podsticano konstantnim primedbama i nezadovoljstvom majke i sestre
koje su joj prigovarale gotovo sve. A. J. Nije bila sposobna da drži granicu, pa se
ispostavilo da je na nju sve uticalo i pokretalo odbranu (vikanje i izolaciju). Na
taj način je, zbog osećaja ugroženosti psihičkog života, u ko zna koji plan sta-
vljena činjenica da ima potomstvo, imovinu i posao. Ubrzo je došla u stanje
opšteg rasula koje je počelo psihičkom ugroženošću, nastavilo se konstantnim
svađama, što predstavlja hranjenje psihe lošom hranom, da bi na kraju osetila
konstantni nemir u telu, strah od socijalne interakcije (zbog nepredvidive ali
izvesne osude supruga), pa je izgubila smisao postojanja braka i veze sa svojim
najbližima, tj. Bio je ugrožen i duhovni život (smisao). Na psihoterapiji radili
smo na osvešćivanju mogućnosti kako se ne bi uvek iznova „borila“ za ono što
joj je nedostajalo. Pažnja majke i supruga sigurno ne može biti kompenzovana
neadekvatnom pažnjom prema samoj sebi, što je u njenom slučaju bilo kon-
stantno. Postepeno se oslobađala straha koji nije dozvoljavao da postavi ade-
kvatnu granicu. Osećanje konstantne ugroženosti postepeno smo prevladavali
ali nikada u potpunosti.
Radeći sa klijentima koji su se osećali psihički, socijalno ili duhovno ugro-

ženim, video sam da obavezno imaju problema i sa jednim od nagona održanja
vrste: seksualnim ili roditeljskim. Kao da postoje nagonski dubleti disfunkcio-
nalnosti, što ne mogu da potvrdim istraživanjem.
Pod fizičkim aspektima delovanja nagona održanja života može se sma-

trati sve što ima veze sa materijom, a što utiče na život, ne samo vlastito telesno.
Zapravo, pod ovime se može podrazumevati sve ono što je „prionulo“ za nas, od
čega se ne možemo odvojiti. Na primer, nakon zemljotresa u Kraljevu 2010.
godine kada je dosta objekata bilo oštećeno, nekoliko meseci kasnije stizali su
prvi simptomi ugrožavanja zdravlja pojedinih osoba, koje su pretrpele štetu. U
nekim slučajevima ovo nije zavisilo od pravednosti procene štete, iznosa nadok-
nade ili stepena sanacije oštećenja, već od toga koliko je osoba bila sposobna da
pusti prošlost. Kada kažem „pusti“, ne mislim da se ne bavi uređenjem i obno-
vom, nego oslobađanjem od pritisaka izazvanih oštećenjem ili uništenjem imo-
vine. Nemogućnost puštanja rezultat je prianjanja emocija, što može imati broj-
ne uzroke.
O. M. (60) je, nakon svega što su preživeli u zemljotresu 2010. godine kada
je nova kuća pretrpela ozbiljna oštećenja, četiri meseca kasnije osetio tegobe
koje su tokom prvog dela godine dijagnostikovane kao karcinom. Da li je stres
ubrzao proces koji je postojao, ili je bio okidač za nastanak i proširenje malignih
ćelija, to sada nema praktični značaj. Ono što želim da kažem je da je osećanje
materijalne tj. Fizičke ugroženosti života, iako se to nije odnosilo na telo i fizički
život, kasnije dovelo u pitanje upravo to! Utoliko je važnije ne prianjati preko
granice za bilo šta što je propadljivo. Granica je individualna kategorija bez
metričke vrednosti.
Ugroženost socijalnog života odnosi se na osećanje neadekvatnosti u

međuljudskom i statusnom smislu. Uvek je reč o subjektivnom doživljaju. Nea-
dekvatnost okruženja, neslaganje sa sopstvenim socijalnim statusom i težina
koja iz toga proističe uzrokuju osećanje neadekvatnosti. To ne zavisi od objek-
tivne procene. To je moja unutrašnja istina sa kojom ću učiti da se nosim. Dok
to ne naučim, osećaću ugroženost koja proističe iz neadekvatnog potiskivanja.
Učimo se da je sasvim u redu imati sopstveni odnos prema svemu, da nije sebič-
no ukoliko mislim na sebe sve dok zbog toga ne ugrožavam bilo koga. Ipak, kada
se druga osoba oseća loše zbog našeg bavljenja sobom, vredelo bi preispitati
granice i videti da li je reč o zavisnom odnosu. Nijedan zavisni odnos nije dobar
ukoliko zavisnost prelazi granicu funkcionalnosti i ako traje preko mere smisla
takvog odnosa. Beba je u zavisnom odnosu sa majkom. Ali ako osoba sa 28 godi-
na i dalje živi kod mame koja je hrani, pere, brine o njoj, u čemu je razlika? Poja-
va anksioznosti u takvim okolnostima prečesta je. Čovek je socijalno biće i pore-

mećaj socijalnog aspekta vitalnih nagona (samoodržanja) može postati izvor
ozbiljnih problema. Ugroženost funkcionisanja socijalnog života ne odnosi se
na socijalne nagone već na vezu pojedinca i okruženja i to u smislu hranljivosti
te veze, kao i njene održivosti. Nije slučajno kažnjavanje samicom jedna od naj-
težih zatvorskih kazni.
T. S. (32) nije završila fakultet, bila je nezadovoljna odnosom roditelja i

brata, smatrala je da imaju dvojne standarde, doživljavala je vrlo gruba vređa-
nja od strane članova porodice, a uvek iznova trudila se da ih oduševi kako bi
je prihvatili na način koji joj je bio potreban. Zapravo, u porodičnoj kući živeli
su u zajednici čija ljubav jednih prema drugima je obolela, a sukobi postali
rutinski oblik komunikacije. Bili su finansijski dobrostojeći. Promena se dogo-
dila kada je našla stan, odselila se i započela novi, drugačiji život. Separacija je
normalna stvar kada je uvremenjena i realizovana na adekvatan način. Neka-
da čak ne mora ni biti adekvatna, ali će dovesti do jačanja samopouzdanja i
samopoštovanja.
Socijalna smo bića koja se uče samostalnom životu. Sa druge strane je izo-
lacija i mogući prelazak granice na tu stranu. Kao što ni „previše društvenosti“ ili
zavisnost od drugih nije dobra, tako ni preterana izolacija ne znači bezbednost.
Strah je razlog prevelike izolacije koju osoba koja je izolovana ne vidi takvom.
Kao uzroke straha vredi pomenuti iskustvo i transgeneracijsku povezanost.
Iskustva stečena u porodici, na prvom su mestu, zatim ona stečena u socijalnom
ambijentu tokom puberteta, naročito u prvoj potfazi, od 12. do 15. godine, a
zatim sva ostala iskustva. Transgeneracijska povezanost tiče se nasleđivanja
reakcije na posledice traume što se prenosi nekoliko kolena unapred. Izolacija
vodi usamljenosti koja je previše česta. Usamljenost ili „sam u gomili“. Usamlje-
nost predstavlja posledicu neuspostavljanja adekvatnih veza sa sredinom u
kojoj se nalazimo, bez obzira da li je reč o porodici ili široj zajednici. U težim
slučajevima nije važno ni šta imam, ni ko sam, ni šta sam postigao, već to da
„nemam sa kim“. Narcizam, strah, rigidni super-ego, nezreli ego (nepostojanje
adekvatnih granica i neadekvatna percepcija spoljašnje i unutrašnje realnosti)
najčešći su uzroci usamljenosti.
V. M. (56) uspešan je poslovni čovek. Teško detinjstvo nastavljeno je bes-

kompromisnom mladošću, a jedina osoba u potpunosti značajna za njega bila je
majka. Veoma teško proživljen život sa dedom, kasnije sa starijim bratom, uči-
nio ga je agresivnim. Oženio se, ali se u tom braku nije našao. Čak ni kada je
dobio decu. Izašao je iz braka. Menjao je poslove, ali je bio smislen i gurao je
dalje. Upoznao je drugu ženu, oženio se i dobio sina. Idealni brak prekinut je
kada je saznao za prevaru. Ostali su zajedno, ali je sve to nosio u sebi devet godi-
na ne želeći da kaže supruzi ono što je znao. Umesto toga varao je i on nju, što
je činio i pre nego što se njemu desilo to isto. Nikako nije mogao da smiri povre-
đenost. Na psihoterapiju je došao kada je, bez obzira na svu imovinu, sinove,
unuke, mogućnosti koje je u životu imao, a imao ih je dosta, osetio potpunu pra-
zninu. Okružen ljudima, ali bez veza sa njima, osim interesnih. Bez razmene koja
bi bila prepoznata kao prijatnost. Naravno, to je postalo očigledno tek kada se
supruga, od koje je više puta odlazio, izmestila iz uloge koju joj je nesvesno dao,
a to je uloga majke. Tek kada je osvestio i prihvatio da je majka – majka, a da je
supruga – supruga, bio je u stanju da krene sa mesta na kojem je nekada davno
ostao. Tokom psihoterapije odlučio je da supruzi kaže ono što je tolike godine
nosio u sebi, period njihovog povezivanja trajao je neko vreme, ali je ponovo
imao osećaj zadovoljstva koji mu je nedostajao. Bio je povezan sa samo jednom
osobom, sa suprugom, ali više nije bio ugrožen njegov socijalni aspekt zdravlja.
Ugroženost duhovnog života odnosi se na sve što predstavlja ugroženost

smisla. Smisao je vitalna potreba. Ukoliko sam avanturističkog duha, ali da iz
nekog razloga više ne mogu da osetim adrenalin na, recimo, raftingu koji sam
toliko voleo, ili u nekoj drugoj omiljenoj avanturi, postoji mogućnost da sam
izgubio smisao takvog života, da ga ne vidim u alternativama koje mi stoje na
raspolaganju. Čak i ovo dovoljno je za reakciju vitalnih nagona u smislu ugrože-
nosti života a ne njegovog kvaliteta. Svaka vitalna ugroženost budi nagone.
„Nagonska ugroženost“ je fundamentalna ugroženost, zato što nagoni odraža-
vaju fundamentalni princip samoodržanja. Adaptacija jeste jedan od pokazate-
lja zrelosti ega, ali nagonske potrebe su duboko pozicionirane, pa im samim tim
treba zadovoljenje i ove specifične potrebe, potrebe za smislom, kako bi zrelo
ja moglo da deluje i podrži adaptaciju ukoliko se menja smisao života. To se ne
može ostvariti bez unutrašnjeg konflikta. Upravo kroz ovakve konflikte ego
sazreva, o čemu je Frojd pisao 1911. godine. U okviru topografskog modela
strukture psihe, konflikt je prikazan kako se odvija između želje (kao predstav-
nika nagona) i psihičke odbrane (psihičke sile koja se suprotstavlja ispunjenju
želje, zbog npr. Moralne zabrane). U strukturalnom modelu on je izražen kao
konflikt između instanci ličnosti (kao npr. Između ida i ega, ili između ega i
super-ega). Prilikom nezadovoljavanja nagonskih potreba svako dodatno opte-
rećenje može biti okidač za pojavu simptoma. Sportski, avanturistički, pesnički,
samo su neki od „duhova“ ili duhovnosti, kao i religijska, i svaki od njih podra-
zumeva drugačiji smisao koji je vitalna potreba svakog čoveka.
D. A. (28) bio je profesionalni rukometaš koji je karijeru započeo sa 23

godine u Grčkoj. Igrao je za jedan atinski klub, navikavao se na odvojenost i
samostalnost, a onda se desila povreda kičme. U početku je hrabro trpeo, da bi
sezonu kasnije, na jednoj od utakmica, posle naglog pokreta osetio snažan bol
koji je označavao kraj karijere. Vratio se u Srbiju. Posle par sedmica počeo je da
radi u očevoj firmi. Sve se srušilo, a on je u sebi nosio nezadovoljstvo. Godinu
dana kasnije upoznao je devojku sa kojom je proveo osam meseci. Nespreman
da se veže veridbom ili brakom, na čemu je insistirala, odlučio je da prekine
vezu. I tada se desila anksioznost, a zatim i depresija. Psihijatrica mu je, osim
terapije koju je propisala, preporučila i psihoterapiju. Šest meseci izlazili smo iz
stanja u koje je upao zato što život kojim je živeo, iako stabilan, nije imao smisao
koji je njemu bio blizak.
Kao što rekoh, podsećajući na Frojdovo pisanje, ego sazreva kroz konflikt
nagonskih potreba, koje dolaze iz ida, sa egom (ključne reči su „hoću, neću“) ili super-
egom (ključne reči su „treba ili mora“). Ipak, centralni značaj među konfliktima ima
edipalni koji se javlja tokom trećeg stadijuma razvoja (po Eriku Eriksonu), između
treće i šeste godine. Osnovu edipalnog konflikta čine ambivalentna osećanja prema
roditeljima, odnosno isprepletana osećanja ljubavi i mržnje naizmenično prema ocu
i prema majci. Dete želi da edipalni trougao (otac–majka–dete) svede na dijadni
odnos (otac–dete; ili majka–dete) jer oseća roditeljski par (otac–majka) kao pretnju
vlastitom narcizmu, odnosno prema samopoštovanju i ljubavi prema sebi, zbog toga
što roditeljski par vodi „tajni“ ljubavni život iz kojeg je ono isključeno, što nije ništa
drugo do nesvesna fantazija o seksualnom odnosu roditelja. Ovakav odnos može da
bude nastavljen u različitim kombinacijama tokom čitavog života nezavisno od uloga
(prijatelji, komšije, deca). Primetio sam da su seksualne ili traume u partnerskim
odnosima klijenata veće ukoliko su bili svedoci seksualne intime roditelja u edipalnoj
fazi života, ili ukoliko su se kroz igru „doktora“ i „mama i tata“ približili seksualnom
doživljaju, iako se u toj životnoj dobi ne može govoriti o seksualnosti već o istraživa-
nju i znatiželji.
Klijentkinja M. P. (39) bila je uspešna profesorica u jednoj srednjoj školi,

ali ni najmanje nije bila zadovoljna partnerskim odnosima. Ostajala je u vezi na
daljinu koja očigledno nije mogla da bude realizovana na zadovoljavajući način,
imala je seksualne partnere sa kojima nije mogla da uspostavi dublji emotivni
odnos. Razlog je ležao u nesigurnosti i vezanosti za odluke partnera sa kojima
bi se saglasila iako joj nisu odgovarale. Prvo takvo iskustvo stekla je sa oko pet
godina kada se igrala „mame i tate“ sa bratom od ujaka. Kristalno jasno sećala
se događaja koji je više od trideset godina kasnije izazivao gađenje i neprijat-
nost, iako tada nije ni znala šta radi. Tokom detinjstva imala je dosta razloga za
burne reakcije, a među svim sećanjima posebno „jasno sećanje“, kako se izrazi-
la, imala je kada je na tavanu tetkine kuće brat od ujaka rekao da skine gaćice i
legne. On je uradio isto i legao na nju rekavši: „Sada smo kao mama i tata.“ Ustali
su, podigli gaćice, ništa se praktično nije desilo, a jeste. Iako bez neprijatnosti,
bola ili tuge, ovaj događaj urezao se dublje od razbijenih kolena zbog pada sa
bicikla, ili stresova zbog skakanja sa komšijine trešnje.
Na kraju izlaganja o vitalnim nagonima reći ću da se samo četiri oblasti

života, četiri stvari, ne uče a to su:
- održanje života,
- hranjenje,
- seks i
- roditeljstvo.
Ne učimo da pomerimo ruku kada se opečemo niti reakciji na uvredu, ne

učimo da sisamo niti se učimo seksu. Čak i plemena, koja nikada nisu videla
belog čoveka, znaju da odgajaju decu. Ne uči se, ali se nadograđujemo u sva četi-
ri polja i to će zavisiti od stepena zrelosti.
5.2. Socijalni nagoni
Socijalni nagoni određuju kvalitet života. Na prvom mestu to su afilijativni, ili

nagon pripadanja, a zatim gregarni ili nagon grupe. Lociranje, odnosno nalaženje deo
je identiteta. Slede nagoni koji se odnose na egzistenciju i afirmaciju, među kojima su
nagon postignuća, samoostvarenja, samoaktuelizacije i slični. Poremećaj funkcioni-
sanja ovih nagona ne može da ugrozi život, ali može njegov kvalitet.
Abraham Maslov je, opisujući hijerarhiju ljudskih potreba, smestio vital-

ne (prve dve) i socijalne nagone (preostale tri stepenice) u petostepenu pirami-
du postignuća. Maslov je smatrao da su fiziološke potrebe, odnosno ono što je
potrebno za život, kao i bezbednost, uslov za samoostvarenje i samoaktueliza-
ciju. Upravo to je opis delovanja vitalnih nagona koji se pokreću kada je ugrože-
no funkcionisanje i bezbednost. Po ovom modelu, u slučaju nezadovoljavanja
potreba prve dve stepenice, ne može se govoriti o zadovoljavanju hijerarhijski
viših (socijalnih) potreba. Istina, postoje mišljenja da Maslovljeva hijerarhija
postignuća nije zasnovana na naučnoj metodologiji zato što je uzorak ispitanika
bio mali i neadekvatan i da teorija nije univerzalna. Ipak, Maslovljeva hijerarhija
postignuća predstavlja dobro sistematizovani princip koji ne treba posmatrati
kao apsolutni. Viktor Frankl, osnivač logoterapije, svojim životom logoraša u
Aušvicu pokazao je da život može imati viših ciljeva, čak i prijatnosti, iako
osnovni preduslovi života nisu zadovoljeni. Drugim rečima, postignuća mogu
biti ostvarena i kada ne postoje elementarni uslovi za život. Uslov je u nepria-
njanju odnosno emotivnom nevezivanju.
Na kraju poglavlja o nagonima svakako treba reći da nagoni mogu biti

poremećeni kvantitativno i kvalitativno. Kada je poremećena snaga nagona, reč
je o kvantitativnom, a kada je poremećen sadržaj, pravac ili način realizacije
nagona, reč je o kvalitativnom poremećaju.
Kvantitativni poremećaj nagona života predstavlja težnja ka izvršenju i

izvršenje suicida. Kada je reč o nagonu hranjenja, kvantitativni poremećaj pred-
stavlja bulimiju i anoreksiju. Kada je reč o seksualnom nagonu, kvantitativni
poremećaj se naziva hipoaktivnost seksualne želje i seksualna averzija, kada je
nagon smanjen, a kada je pojačan, reč je o satirijazi i nimfomaniji. Kvantitativni
poremećaj roditeljskog i socijalnih nagona ukazuje na simptome ozbiljnih
duševnih oboljenja.
Kvalitativni poremećaj seksualnog nagona deli se na perverzije i inverzi-

je. Perverzije predstavljaju poremećen način zadovoljavanja seksualnog nago-
na, dok se inverzije odnose na neadekvatnost objekta po polu i uzrastu ili vrsti,
kao što je, na primer, zoofilija. Kvalitativni poremećaj nagona za ishranom nazi-
va se pika, a manifestuje se konzumiranjem nenutritivnih supstanci (zemlja,
kreč, drvo...). Više o ovome naći ćete u opisu bolesti koje su sistematizovane u
zadnjoj napisanoj Međunarodnoj klasifikaciji bolesti.
Priču ili svoje viđenje „Knjige za svaki dan“, ili kako se meni nametnula u
glavi kao „Priručnik za klijente“, počeću u obrnutom smeru. Žao mi je što ovu
knjigu nisi napisao pre, što je nisam pročitala ranije i što je nisam imala i zadr-
žala za sebe svih prethodnih godina i ubuduće.
Pojašnjenje za čitaoce ovih redova sledi.
Kao slušalac i učesnik u radionicama, grupnim i konačno individualnim

terapijama bila sam klijent autora knjige i psihoterapeuta Petra Jeknića u peri-
odu od otprilike dve godine. Tokom tog vremena stručno sam vođena, nekad u
grupi, kasnije i samostalno na terapiji kroz mnoge oblasti psihologije, metoda-
ma Geštalt terapije a da sam o svemu tome imala objektivno malo predznanje.
Moje reakcije na pokušaj da razrešim svoje dileme vezane za neprijatnost,

anksioznost pa čak i depresiju dijagnostikovanu u zdravstvenom sistemu, bile
su sve samo ne sarađujuće sa Petrom.
Ni za šta na svetu, tada ne bih priznala da nisam u pravu, ako bih se osetila
bespomoćno ili bih se rasplakala ili bih se naljutila i povukla. Nisam mogla da
pratim, jer nisam imala na jednom mestu, kao što je sad ova „Knjiga za svaki
dan“, a nisam od onih koji samo „pristanu“ da budu vođeni...
Bio je u pravu nebrojeno puta, jednim delom Ega sam to prihvatala, ali
naravno Id je želeo da doživi prijatnost pobede, i mi smo se bukvalno borili, on
profesionalno, a ja iz nemoći da prihvatim pomoć. Zadnja individualna terapija
me je razbesnela, ali to je bio i konačni pomak. Neprijatnost me je pokrenula,
dobila sam snagu za dalje samostalno delovanje, i dobrim delom je iskoristila.
Da sam tada imala ovu knjigu da propratim skraćene verzije priče od uti-
ska, preko resursa do stadijuma psihološkog razvoja, možda bi sve išlo lakše za
mene ali i za psihoterapeuta.
Ono što želim da pohvalim, a spominje se u ovoj knjizi, je ta povezanost

sa klijentom van psihoterapeutskog procesa (uz podrazumevane granice), po
čemu je autor poznat i čak mislim specifičan u najpozitivnijem smislu te reči.
Taj osećaj da je nekom stalo da čuje kako se ti osećaš i koje su krize, problemi
ili pak uvidi meni kao klijentu i čoveku bitni i šest meseci kasnije od poslednjeg
susreta, su ono zbog čega verujem u svako napisano slovo u ovoj knjizi.
Svaka preporuka i za knjigu i za terapeuta.
9. februara 2020. Ljubica Crnoglavac

u Vrnjačkoj banji Mašinski tehničar-tehnolog
6. PROBLEM ILI PRILIKA
Izreka kaže da je svakome svoja muka najveća. Nema čoveka bez muke,
odnosno bez problema. Ali šta je „problem“, šta taj pojam predstavlja?
Čini se da problem nije ništa drugo do stanje koje, u najširem mogućem

smislu, ugrožava sadašnju rutinu. Rutina se odnosi na način života. Rutina i
komforna zona su u dinamičkom odnosu, komforna zona je psihički prostor u
kojem se rutina dešava. Ma šta pričali, ma koliko se suprotstavljali ili negirali,
jako volimo rutinu. Sa njom se saživljavamo, u njoj se snalazimo. Sve bi bilo lepo
kada bi bilo moguće živeti čitav život u rutini, ali nije. Promene su konstantne
ma koliko da su retke, i posledica su kretanja. Kretanje je simptom života. U tim
promenama dešavaju se periodični uvidi o različitostima pa samim tim i susre-
tanjima sa novim izazovima. Prelazak u novu komfornu zonu nije moguć bez
prevladavanja strahova koji nastaju u susretu sa nepoznatim, i izazova. Neke
rutine biće nastavljene, neke korigovane, a nastajaće i nove. Svakako postoji
čitav niz zdravih rutina koje su potrebne kako bi strukturisale vreme. Samo oso-
ba koja pokaže interesovanje za izlazak iz komforne zone koja je karakterisala
neku raniju ulogu može da reši problem. Rešavanje problema znači prevlada-
vanje strahova i izazova, i novu stabilizaciju u drugačijoj komfornoj zoni. U tom
slučaju, problem, ili ugrožavanje ranije komforne zone, postane prilika. U nekim
slučajevima to se neće dogoditi ni brzo ni jednostavno. Jedno je „hteti“ a drugo
„moći“.
Klijentkinja M. A. (38) javila se na psihoterapiju zbog problema u partner-

skim odnosima. Osamostalila se sa 18 godina kada je upisala fakultet. Kasnije je
osnovala firmu i kupila stan u Beogradu od novca koji je samostalno zaradila.
Bila je uspešna, poslovna žena. „Partneri me napuštaju ili ih ja napuštam zato
što su svi do jednog neadekvatni“, rekla je prilikom upoznavanja. I zaista, ova
negovana žena duge, plave, valovite kose, širokog osmeha kojim je pokazivala
snežno bele zube odavala je utisak osobe koja zna šta hoće, ali i šta ne valja. Kao
po pravilu, partneri su dolazili, kratko se zadržavali, osim petogodišnje veze
koja je okončana pre tri godine, i odlazili gotovo bez pozdrava. Sekundarni pro-
blem predstavljao je odnos sa majkom koji je bio zategnut. Prigovorljiva majka
iz nje je izvlačila loše emocije, reči i postupke. Klijentkinja M. A. kasnije se stide-
la izgovorenih reči i postupaka, ali ih je u nekom narednom trenutku opravda-
vala kao da je pred porotom. Sopstvenom porotom.
Mnogo veći problem od rada „na granicama“ odnosio se na rad na meha-

nizmima koji su dovodili do prekida emotivnih veza. Prigovorljiva majka iz nje
je progovarala, pa je jednom partneru zamerila što nije bio tu za nju kada joj je
bio potreban, iako je partner imao opravdanje. Drugome je zamerila što nije
odgovorio na poruku u „razumnom roku iako je bio na mreži“, trećem... Reklo
bi se da je M. A. bila sitničava, ali ta konstatacija niti je dijagnoza, niti je od pomo-
ći. Verujem kako je M. A. uvek radila u svom najboljem interesu, pa čak i kada
su veze raskidane. Jer da je moglo bolje, bilo bi. Brzo smo otkrili da je neizraža-
vanje potreba posledica jednog od mehanizama psihičke odbrane koji je delo-
vao sa ciljem opstanka i ostanka u komfornoj zoni. Odnos sa majkom od detinj-
stva bio je opterećen impulsivnošću, ali nikada, ili gotovo nikada, M. A. nije izgo-
vorila ono što oseća. Umesto toga, ona je verbalnim napadima prikrivala, odno-
sno branila osećanja. Stid, strah i krivica morali su da budu pokriveni agresijom
da bi se u nekom narednom trenutku pojavio drugi pol, gordost. Posledica ove
klackalice bila je usamljenost i samoća. Na seansi je rekla da se „osećala ugrože-
nom“. Pitao sam je da li partnerima ukaže na očekivanja, s obzirom da je brzo
ulazila u seksualni odnos, pa čak i zajednički život. „Ne, nisam“, odgovorila je i
zastala na trenutak razmišljajući. Brzo je nastavila objašnjavajući: „partneri
valjda razumeju moje potrebe, valjda vide kako se ja prema njima ponašam.“ Na
pitanje zašto misli da je to očigledno, nije znala drugi odgovor osim „pa valjda
vide kako se ja ponašam“. Zaključila je da bi joj obrazlaganje očekivanja pred-
stavljalo problem zbog preterane izloženosti za koju nije spremna. Zapravo,
zbog stida i straha od nerazumevanja, neadekvatnosti i odbacivanja, radije je
očekivala nego obrazlagala, slično odnosu koji je imala sa majkom. Majka nije
nikuda odlazila, za razliku od partnera, pa je nakon sukoba sa njom redovno
sledilo pravdanje, kao i optuživanje kada je reč o partnerima. Na kraju, M. A. je
uvidela da ne obrazlaže očekivanja zbog nedostatka samopouzdanja, ma kako
lepa i poslovna bila. Samopouzdanje je bio osnovni uslov izlaska iz neadekvatne
komforne zone koja je bila suviše tesna za dvoje.
Problemi imaju razvojni kapacitet. Posmatrajući ih u kontekstu otpora

prema ugrožavanju rutine, usudio bih se reći da su problemi pratilac, kataliza-
tor, nekada i uslov razvoja. Tačno je da nisu prijatni, ali daleko od toga da ne
mogu biti korisni. Korisnost će zavisiti od mogućnosti uvida osobe koja se sa
problemima sreće, kao i od stepena nevezivanja. Osoba koja je veoma vezana
za komfornu zonu, osobu, objekat i slično, ugrožavanje životne rutine može
doživeti katastrofično. Do velike mudrosti stigne svako ko shvati da neprijat-
nost predstavlja putokaz ka napretku. Mapa je tu, putokazi takođe, a druga stvar
je da li ćemo i dokle stići.
6.1. Promena paradigme
Paradigma je obrazac ili model po kojem se razmišlja ili stvara, a kada je

reč o problemu paradigmička reakcija je beg, sklanjanje, izbegavanje.
Bežanje, sklanjanje, izbegavanje, čuvanje od problema je praksa

zasnovana na nesvesnim mehanizmima psihičke odbrane odakle je prerasla u
način razmišljanja, stav i model. Uklanjanje od problema kojeg prati
neprijatnost, nagonska je reakcija. Nesvesne reakcije pažljiva osoba prepoznaje
i proverava kako bi se uverila u njihovu uvremenjenost ili ažuriranost. Ako
svest ne prepozna a zatim proveri nagonske reakcije, pa i ovu, postoji
mogućnost zastajanja na ranijim razvojnim stadijumima. Ako se sa pet godina
čuvam da sednem na bicikl da ne bih pao, da li je adekvatno da sa 25 ne uđem u
auto zato što je moguće da mi se desi udes? Proces sazrevanja podrazumeva
čitav niz reakcija u odnosu na neprijatnosti sa ciljem njihovog prevladavanja, a
to se dešava kroz suočavanje sa problemima i izazovima. Kao da sazrevanje nije
ništa drugo do proces oslobađanja od neselektivnog, generalizovanog straha sa
kojim se srećemo i suočavamo tokom razvoja. Otuda je rad na prevenciji i
prevladavanju simptoma anksioznosti bazično polazište na putu rada na sebi,
kao što rekoh u podnaslovu „Anksioznost“.
Ipak, to nije smetalo da se stvori opšte mišljenje kako je život bez izazova
i bez problema zapravo željeni život. Ovo nema nikakve veze sa stvarnim
životom i življenjem u kojem vlada sinusoida, nego sa stvorenim utiskom koji je
porastao do visine paradigme. Na vrhu ove paradigme za pojedince i neke
društvene grupe nalazi se čulni hedonizam kao odgovor na čovekovu težnju ka
raju. Samo pominjanje „raja na zemlji“, pri čemu se misli na bogatstvo boja,
ukusa, mirisa i drugih čulnih podražaja, govori o apsurdnoj jednostranosti u
poimanju života i življenja. Koliko god težili, sinusoida je karakteristika
života i u njenom prihvatanju nalazi se suština promene paradigme.
Prihvatiti život kakav jeste uz praćenje tendencije razvoja čini se istinitijim i
životnijim u odnosu na pojednostavljeno, jednostrano gledanje. Čulnost je
sasvim u redu ako je u adekvatnom odnosu sa nematerijalnim, duševnim
sadržajem, kao i sa onim što do uživanja dovodi. U tom smislu, sazrevanje je
praćeno vaspitavanjem. A vaspitavanje u svom središtu ima jačanje svesnosti
koja je svojevremeno nastala upoznavanjem sa onim šta je dobro a šta zlo.
Ovoga nije bilo bez neprijatnosti.
Problem i izazov, susretanje sa njima, obrada i suočavanje, uslov su

razvoja. Posledica ovog susreta su neprijatnosti. U ovom kontekstu neprijatnost
zovem „simptomom mogućeg sazrevanja“. Cilj je smanjenje nagonskih,
impulsivnih, reakcija, pre svih, impulsivno bežanje od neprijatnosti. I njihovo
tretiranje na drugačiji, razvojni način. Dovoljno je dati sebi mogućnost
suočavanja kako bi paradigma već dobila životniji oblik u odnosu na rigidno
bežanje, sklanjanje i izbegavanje. Centralno mesto u procesu sazrevanja
rezervisano je za suočavanje sa izazivačem stresa (stresorom) što u potpunosti
odgovara onome o čemu ovde pričamo. U drugoj fazi Iskustvenog modela stresa
(Jeknić. P. 2009) od moguća četiri, dva suočavanja prepoznata su kao „borba“ i

„beg“. U oba slučaja moguće je doći do iskustva, tako da nijedan nema isključivu
garanciju za sticanje iskustva kao osnovne supstance samopouzdanja. Izbor
otpora stresoru dešava se na nesvesnom polju i može biti predmet analize sa
ciljem promene u nekom narednom suočavanju. I eto nam iskustva i
samopouzdanja!
M. M. (30) ušla je u neperspektivnu, zabranjenu emotivnu vezu.

Zaljubljena kao što je samo ona umela da se zaljubi, ali u strahu od osude
javnosti ukoliko bi se saznalo, posebno roditelja i prijateljice. Veza se okončala,
ali je prijateljica ipak saznala. Ništa se nije desilo, nije bila osuđena ili
proglašena lošom, već je stekla novo iskustvo. To iskustvo nije moglo uticati na
dalji razvoj zabranjenog emotivnog odnosa koji je, po njenim rečima: „za kratko
vreme imao i te kako smisla. Ja sam sazrela više nego u prethodnih godina za
ovo kratko vreme. Upoznah sebe, otvoriše mi se oči, otreznih se.“ M. M. nije
nastavila emotivnu vezu, ali je promenila paradigmu, a to je i te kako važno.
Vaspitavanje uglavnom podrazumeva postizanje adekvatne, socijalno

prihvatljive reakcije i balansa u različitim životnim situacijama. Po definiciji,
vaspitanje je „proces planskog i sistematskog usavršavanja senzomotornih,
intelektualnih, emocionalnih, moralnih i duhovnih svojstava i sposobnosti
deteta, ali i odraslog. Kao oblik socijalizacije, vaspitanje je usmereno na
uobličavanje ponašanja u socijalno poželjnom smeru.“ (Vidanović, 2006) U jeku
postmodernizma teško je definisati „socijalno poželjni smer“ koji će zavisiti od
mišljenja koje ima snagu da opstane. Jedan od uobičajenih načina vaspitavanja
zasniva se na učenju, i to naročito, kao što sam ranije pomenuo, metodom
pokušaja i pogreške, što se naziva i „instrumentalno učenje“. Naime, učenjem
pokušajem i pogreškom stičemo iskustvo i to je „cilju usmereno učenje“. Kako
se drugačije vaspitavati ako ne kroz problem?
Nije loše ako se nešto loše desi. Loše je ako se iz toga ništa ne nauči.
Ovo pravilo sprovodimo na psihoterapiji sa neskrivenom ambicijom

podsticanja učenja iz vlastitih grešaka. Posledica je, pre svega, u prihvatanju
onoga što je loše, greške, propusta ili bilo koje druge falinke ili nedostatka kao
„trening materijala“ a ne kao razloga za optužbu i osudu. Ova rečenica
podrazumeva kontinuitet uzroka i posledice a ne parcijalno gledanje jedne od
dve krajnosti ili dva aspekta sinusoide. Celina je u silaznoj i uzlaznoj strani
oscilacije. Dakle, jedna od odlika zrele osobe je da uči na svojim greškama. Na
tuđim greškama se informiše, ne uči se. Ovo učenje nije ništa drugo do sintetska
funkcija ega, jedan od pokazatelja zrelosti našeg ja. Ovo, pre svega, zato što
mnogi uporno odolevaju uviđanju pogrešnosti opiranja promenama zbog čega
dolaze u teška psihička stanja.
Mir je krajnji cilj psihoterapijskog rada, pa i ove knjige. Duševni mir

postiže se adekvatnom aktivnošću u telesnom, psihološkom, socijalnom i
duhovnom smislu. Svaki razvojni stadijum i njegovi podstadijumi imaju svoju
„adekvatnu aktivnost“. Ne krivimo sebe zbog grešaka ma kakve da su, učimo iz
njih! U krajnostima nema ničega osim preterivanja, zato se držimo razvoja i
učenja kroz problem sa jasnom idejom da budemo bolji sebi.
Klijentkinja S. N. (40) došla je na psihoterapiju zbog emotivne preosetlji-

vosti. Od početka puberteta osetila se loše zbog viška kilograma zbog čega se
sklanjala. Imala je par drugarica, ali uvek je bila povučena. Prvi poljubac dogo-
dio se sa 21, a prvo seksualno iskustvo sa 25 godina. Završila je fakultet u Beo-
gradu. U brak je ušla u 36. godini. Dobila je ćerku. Radila je posao koji je volela,
ali u zadnjih par godina došlo je mnogo mlađih koji su imali drugačiji odnos pre-
ma poslu, promenjeni su međuljudski odnosi. Sve te novine u samo četiri godine
uticale su da postane veoma osetljiva, sklona plakanju i za najmanju sitnicu, čak
i kada nije bilo vidljivog razloga. Od rutine u kojoj je godinama i decenijama
živela više nije mnogo ostalo, a otpor prema promenama dešavao se nesvesno.
Jasno je bilo da neće primećivati trenutne male prijatnosti, pa je ovo bio terapij-
ski zadatak koji je posle prvog viđenja počeo da daje rezultat. Samo jedan dan
nakon viđenja napisala mi je poruku: „Dobro veče, Petre! Zadali ste mi divan
domaći zadatak, tako da ja ceo dan pišem i baš se prijatno osećam. Osvestili ste
me i pokazali kako da obratim pažnju na svaki trenutak i shvatim koliko je isti
dragocen. Baš sam danas fino raspoložena i nasmejana. Čak sam uspela da izdr-
žim da danas ne uzmem slatkiš i pravilno se hranim. Pozdrav.“ Trebalo nam je
samo da ostanemo dosledni u primećivanju malih stvari. To je mogla sebi da
priušti jer je znala da neće da se oseća loše.
U ovom poglavlju često ću se vraćati na ranije teme zato što problem, ili
prilika, predstavlja polje u kojem se sve do sada rečeno prepliće i ogleda. Zapravo,
ponavljanjem nekih sadržaja ili primera želim da im dam praktični značaj. To se
odnosi i na ego, centralni pojam ovog teksta bez kojeg neće biti ostvaren centralni
cilj, a to je mir. Mir se postiže kroz sazrevanje i svaki stadijum ima svoj odnos i
doživljaj mira. Ego sazreva učeći, naročito metodom pokušaja i pogreške što nas
je dovelo do nove paradigme. Osoba slabog ili nezrelog ega ne može da uči iz sop-
stvenih grešaka već od grešaka beži. Uzrok je u stidu, strahu i krivici. Nezrela oso-
ba za sopstvene slabosti i propuste traži krivca. Nezrela osoba vešto manipuliše
„objektivno“ sagledavajući tuđe zasluge za svoje loše stanje. Tačno je da su neka-
da druge osobe odgovorne za problem, ali ovde se bavimo vlastitim mirom koji je
u nadležnosti naše a ne tuđe svesti. Učenje se događa kroz uvide ili osvešćivanja.
Zato sumnjam da je bez uvida i osvešćivanja realnosti, odnosno bez promene
„unutrašnje logike“, moguće izazvati promenu, samim tim i boljitak. Sumnjam i u
rešavanje psihičkih problema bez psihoterapije i, kada je potrebno, upotrebe
lekova prepisanih od strane stručnog lica. Iz psihičkog problema ne može se izaći

bez promene „unutrašnje logike“, što bi rekao Zoran Milivojević, a to ne možemo
sami zbog „kvadrata“ u kojem razmišljamo. Takođe, sumnjam da je moguće reša-
vati problem ostankom u psihičkom ambijentu u kojem je problem iniciran. Ništa
se neće desiti bez promene. Albert Ajnštajn je rekao: „Prava definicija ludila je
ponavljati iste postupke iznova i iznova, a nadati se drugačijem rezultatu.“ Prema
tome, promena je izlazak iz „ludila“.
Klijentkinja N. P. (29) bila je puna strahova, osetljivosti, frustracija, besa i

agresije. Kada bi se pojavljivali, svako stanje bilo je ekstremno. Granični tip lično-
sti. Na seansu, u februaru 2020, došla je sa partnerom sa kojim se preko mere
svađala. Desetak dana nakon seanse obeležili su prvu godišnjicu zabavljanja. Pri-
čali smo o partnerskim odnosima, o potrebi uvida u ono što imaju, ne što nemaju,
kao i o potrebi da se svako pozabavi sopstvenim slabostima. Dakle, bez prigova-
ranja drugoj strani. Moram priznati da me je iznervirala i da sam teškom mukom
držao granicu zbog učestalosti „ali on je...“ reči u rečenici. U nekom periodu sean-
se svaka rečenica je počinjala ovim rečima. Nije bilo teoretske šanse da uvidi bilo
šta kod sebe kako bi sebi pomogla. Samim tim nije došla u priliku da bude dobra
prema sebi. Znala je sve, ali su znanja bila beskorisna.
Sledeći primer odigrao se na kraju Badnje večeri, početkom Božića 2020.

godine. Smatram da je važno da ostane zabeležen u ovom tekstu zato što će
objediniti do sada rečeno, priču o resursima, ulogu ida i ega i delovanje nagona,
da bih naglasio značaj prevladavanja problema ulogom ega, bez kojeg problem
ne može postati prilika.
Sve sam, samo nisam savršena osoba koja živi u idealizaciji sopstvene ulo-
ge. Upravo suprotno, jurim za svojim slabostima verujući da samo tako mogu
da ih se rešim. Sklon sam tuzi i depresiji, kao i impulsivnosti, tako da je za mene
održavanje optimuma važan faktor opstanka. Te večeri bili smo na spratu kuće
– moja supruga Nataša i sinovi Filip i Andrija. Atmosfera je bila opuštena, tražili
smo po TV kanalima nešto prikladno Badnjoj večeri, i više ne znam kako je priča
došla do moje ljutnje. Andrija je prokomentarisao da se ljutim svaki dan, a Filip
je rekao da on više ne zna kada sam ljut, kada nisam. Osmesi na njihovim licima
nisu mogli da umanje gotovo trenutnu zbunjenost koju sam osetio. Krenule su
misli: „Nisi dobar otac!“, „Vidiš kakvim te deca vide!“, i tome slične. Trajalo je to
nekoliko minuta, a buka u glavi bivala je sve veća. Otišao sam u prizemlje, sklo-
nio sam se od svih i zaplakao. Bilo mi je teško. Pa mene moj stariji sin uopšte ne
poznaje!? On ne zna ni kada sam ljut, kada nisam! Kakav sam ja to čovek, o ocu
da ne pričam? Au! Svašta mi je prolazilo kroz glavu. A onda sam se naljutio i
razbesneo. Znam da nisam poseban, da sam otac kao većina očeva, nekada teh-
nički, nekada vaspitač, nekada drug, ali znam da sam otac koji negde u sebi ima
usađeno investiranje u porodicu i za porodicu. Otac sam koji primerom poka-

zuje da je rad važan, da je umerenost takođe važna, i tako ispravljam ono što
nisam imao u svom vaspitavanju zbog specifičnog života kojim su moji roditelji
živeli, a koji je bio oivičen lošom materijalnom situacijom. Izvikao sam se na njih
zbog povrede koju sam osetio, vitalni nagoni su proradili a samim tim osećaj
krivice. Nedugo zatim, posle verbalne kulminacije, otišao sam do svoje radne
sobe, gde sam im na Vajber grupu poslao tekst u kojem ih u četiri tačke obaveš-
tavam šta više neću. Uglavnom se to odnosilo na finansiranje različitih aktivno-
sti i Filipovo korišćenje automobila. Impulsivnost je izletela iz mene na verbalno
prihvatljiv način. Zaspao sam iza dva ujutru, prazan i zgužvan.
U 6.30 časova tog Božića odvezao sam Natašu na posao. Ćutao sam. Bio
sam i dalje prazan. Sa psom sam prošetao parkom u Mataruškoj banji, a kada
sam se vratio kući na Vajber grupu „Jeknići“, u kojoj smo svi bili, napisao sam:
„Dragi moji Jeknići, evo dođe i jutro pa da vidim da li je pametnije od večeri.

U mom osećanju se nije gotovo ništa promenilo, i dalje se osećam otrežnjenim
zato što i ne razmišljam kakav sam otac i muž. Jednostavno živim i trudim se na
način koji znam. Ja sam orijentisan ka kući i porodici, volim da ulažem u dom,
volim da stvaram nešto, uz Božju pomoć, što će ostati vama i, nadam se, vašoj deci.
Ipak, to ne znači da baš svi u našoj zajednici moraju da misle kao ja. Ne mislim na
sticanje materijalnih vrednosti, nego i na ponašanje, davanje ljubavi, vaspitava-
nje... Najlakše je reći „ja sam takav kakav sam“ i to je to, ali to je glupo reći! Zapra-
vo, ovime hoću da vam kažem, i Andriji i Filipu i mami, da iako nije prijatno, leko-
vito je čuti istinu makar kakva da jeste. Potrudiću se u budućnosti da ne budem
ljuta osoba koliko to bude moguće. Lekovito je i ono što Filip reče da on ne zna
kada sam ja ljut, a kada nisam. Lekovito zato što mene moj sin ne poznaje. Voleo
bih više vremena da provodim sa tobom, Filipe, da se družimo, da razgovaramo.
Nisam aždaja, ne sklanjaj se od mene, mnogo te volim. Što se tebe, Andrija, tiče, ti
si mi bliži po ponašanju, što ne znači da te odvajam od Filipa. Okretniji si od Filipa
i to je tvoja karakteristika. Ako vidiš nešto korisno kod mene, nauči i primeni,
možda i tebi bude korisno. I još nešto mi je palo na pamet, radim sa tolikim ljudi-
ma, a vama nikada nisam ispričao neke stvari koje možda mogu da budu korisne,
u vezi sa psihom, naravno. Želim da se menjam i budem vama korisniji, pa bih
svake nedelje popodne da vam ispričam ponešto kratko, nešto od petnaestak
minuta. Jednostavno, nisam ja samo divljak koji ne zna da se ponaša, ima valjda u
meni i vrednosti koje mogu da vam koriste. U svakom slučaju, izvinjavam vam se
zbog mog ponašanja i molim za oproštaj. Volim vas! Bez vas ja ne znam ko sam.“
Poenta je što i dalje nisam znao niti video kada se ljutim, kada sam
„divljak“ ili „aždaja“, ali da su oni, ljudi do kojih mi je stalo, tako nešto videli. Da
li je njihova ocena paušalna, da li je „ovoliko ili onoliko procenata tačna“, i tome
slično, to me ne zanima. Važno je da su oni to videli, do mene je da utvrdim zašto.

Da bih to mogao, morao sam da popričam sa sobom jer, stvar je u egu. Bez obzira
koliko se nekom nešto učinilo malim, beznačajnim, sitnim, neprimerenim, ili
kakvim god, svakome je svoja muka najveća, kao što rekoh na početku ovog
poglavlja. Tako je i meni teško pala ocena sinova sa kojom se i dalje ne slažem,
ali nije važno da li se slažem ili ne, važno je da me takvim oni vide! Još na Badnje
veče i na početku Božića, praznika radosti i porodice! Opiranje i ubeđivanje o
pogrešnosti njihove ocene i viđenja svakako ne bi dalo željeni rezultat. Umesto
toga izabrao sam, dakle svesno sam reagovao i odlučio da napišem poruku koju
sam napisao. Istina, i dalje ne znam gde i kako mogu biti bolji u odnosu na ono
što sam radio, mogu samo da pojačam učestalost prisustva, ali to ne znači da ne
postoji mogućnost drugačijeg uvida ukoliko pokušam da pogledam iz drugog
ugla, na primer njihovim očima. Jer, „njihove oči“ nisu samo njihove, to su i moje
oči u nekoj drugoj situaciji. Tada ću i ja stvari videti na sličan ili na isti način.
Nisam dugo čekao na problem koji je postao prilika. Dva dana posle ovog
događaja Filip ili Andrija nisu isključili neki potrošač struje u automobilu, i aku-
mulator je bio prazan. Pozvao me je i osetio sam da očekuje kritiku. Umesto toga
reagovao sam praktično, dogovarajući se kada i kako ćemo zameniti akumula-
tor. Ne zato što sam hteo da doskočim Filipu, to bi bilo isto iz ida, već da dosko-
čim sebi, tom istom idu! Dovoljno loše je to što se iz škole vratio peške, što se
zabrinuo što je akumulator prazan i slično. Moje kritizerstvo mu nije trebalo, a
ne bi bilo ni korisno. Ili na primer, četiri dana kasnije Andrija se spremao za test
iz istorije kojeg nije bilo, ali je dobio slabu ocenu iz biologije koju nije učio jer se
spremao za istoriju. Ni njemu reč nisam rekao zato što je dovoljno loše to što je
dobio slabu iz biologije. U sedmom razredu osnovne škole deca su sposobna da
nauče vezu uzroka i posledice. U ova dva primera priznajem da su mi pomogla
mišljenja mojih sinova o mojoj ljutevitosti, ali i stav da kritika ne bi bila korisna.
Umesto toga korisnije je bilo pitati: „Čemu te ovo uči?“ U praksi sam počeo pri-
menjivati drugu metodu, a to je značilo prestanak beskorisnih postupaka koje,
u nedostatku pravih, zovemo „vaspitavanjem“. Ego je odlučio da ne reaguje u
oba slučaja, kao što sam odlučio da prihvatim odgovornost za sopstveno pona-
šanje. Samo zreli ego može da koriguje ugao gledanja. U stvari, zrelije ja podra-
zumeva promenu tog ugla.
Bez korigovanja opažanja (percepcije) spoljašnje i unutrašnje realnosti

ne može se doći do promene, što je bila prilika i za klijentkinju N. P. koju sam
malopre pomenuo. Pod psihoterapijom podrazumevam svaku metodu, učenje
ili veštinu koja za posledicu ima podizanje svesnosti o ulozi i značaju, kao i o
razlozima za nastanak određenog problema, što je preduslov za njegovo razre-
šenje. Da li će do toga doći u razgovoru sa prijateljem ili neprijateljem, u crkvi,
na groblju ili u zatvoru, kroz bolest ili na psihoterapijskoj seansi, potpuno je
nevažno. Jedino što ima smisla je razvijanje kroz uvide, što se neretko dešava
zahvaljujući problemima. Na taj način, učenjem kroz probleme, oni postaju već
pomenute „zone narednog razvoja“, odnosno prilike, a to je nova paradigma
koju vredi promovisati.
6.2. Rutina
Ovaj pojam može biti shvaćen na različite načine i imati različitu primenu.
Rutinski vozimo kola, pišemo i čitamo, rutinski se hranimo, hodamo. To je jedna
strana rutine, ali ako rutinski živim, ne obraćajući pažnju na adekvatnost pojedi-
nih radnji i životnih sadržaja kojima se izlažem, onda je to drugačija vrsta rutine.
Rutina o kojoj pričam u svojim tekstovima odnosi se na neadekvatnu jednoličnost
življenja koja otupi pažnju. Rutina je željena kada su neke navike u pitanju, poput
uvremenjenog hranjenja, spavanja i tome slično, ali nikako kada je reč o razvoju.
Zapravo, samo nekoliko rutina ima smisla, osim pomenutog hranjenja i spavanja,
to su rutina učenja i rada, higijene i pražnjenja (mikcije i defekacije).
Svaka od osam razvojnih faza ili stadijuma, kako ih je nazvao Erik Erikson,
ima posebnu dinamiku. Rezultat te dinamike su psihička svojstva koja će biti ili
neće biti uobličena. Od toga će zavisiti zadovoljstvo i ispunjenost života. O sta-
dijumima psihičkog razvoja pričaću nešto kasnije, ali na ovom mestu važno je
reći da je nekada rutina jedna od posledica otpora prema promeni, a strah od
promene nekada dolazi usled straha od nepoznatog. Opet ćemo duboko u suš-
tini otpora promeni naći stid, strah i krivicu. Stanje postaje komplikovanije uko-
liko se pojavi nedostatak samopodrške. Kao što Paulo Koeljo reče u „Rukopisu
otkrivenom u Akri“: „Za one koji misle da je avantura opasna neka pokušaju sa
rutinom, ona mnogo brže ubija.“ (Koeljo, 2005)
Rutinu pominjem zato što se kroz nju preslikavaju svi, ili gotovo svi uzroci
neizbalansiranosti očekivanja i mogućnosti, odakle proističu krize. O krizi pri-
čam u okviru predstavljanja razvojnog procesa, u narednom poglavlju. Očekiva-
nja se odnose doslovno na sve: očekivanja od sebe, drugoga, okolnosti, objekta,
ili gde god je primena pojma „očekivanje“ moguća. Na isto to se odnosi pojam
„mogućnosti“. Problem nastaje kada je razlika između njih velika. Time je ugro-
žen komfor u psihičkoj zoni. U slučaju većeg odstupanja, veća će biti i kriza. Kri-
ze mogu biti razvojne, na koje posebno valja obratiti pažnju, i akcidentne, s tim
što sve akcidentne krize ujedno mogu biti i razvojne. Rutina ima snagu da umr-
tvi i vrati na staro proces u kojem kao finalni proizvod nastaje iskustvo tj. sazre-
vanje.
Rutina se ne primeti ili je primećivanje otežano. Predstavlja mehaničku

radnju u kojoj mogu da se nalaze neadekvatnosti vremena u kojem sam. Rutina
je isto što i navika. Napetost nastaje kada životni događaj najavljuje promenu
kojoj se nesvesno opirem. Osvestiti rutinu preduslov je željene promene. Zato
se, nakon što sa klijentom izađem iz problema zbog kojeg je na psihoterapiji,
bavim nečim što se može nazvati „arhitekturom duše“, odnosno planiranjem
uloge koja bi bila željena, kao i koraka do njenog oživljavanja.
Dakle, svaki klijent ima priliku da kroz psihoterapijski proces osvesti

dublje razloge za nastanak problema. Princip je uvek isti: ugrožavanje neke ruti-
ne. Figurom nazivamo svaki simptom (problem) koji je u fokusu. Figura privlači
pažnju na sebe, predstavlja ukočenu energiju koja iz nekog razloga ne može da
se vrati u pozadinu odakle je izdvojena. Ukočena energija suština je figure
(simptoma ili problema). Psihoterapija ili „lečenje duše“ na osnovu naučne psi-
hologije predstavlja metodološki zaokruženi skup tehnika kojim psihoterapeut
razumeva i prati psihičke procese ka postizanju nove psihičke ravnoteže, tj. vra-
ćanja figure u pozadinu i nesmetano kretanje energije.
Ako u ovom delu teksta govorimo o osvešćivanju, onda je jasno da smo

već ušli u polje koje klijent treba razumeti a ne podrazumevati. To je polje sve-
snog i nesvesnog. Istina, pitanje je koliko i terapeuti „razumeju“ nesvesno, ali
barem pretpostavljam da pojam osećaju potpunije u odnosu na klijente koji se
uglavnom njime ne bave, osim kada kažu: „Ima nešto u meni što je jače od
mene“. Ono što je svesno ili racionalno, razumeva se i promišlja, nesvesno se
oseća. Racionalni deo psihe služi se čulima i određuje vanjsku realnost, dok
nesvesno osećamo kroz misli i emocije koje osvešćujemo (postajemo ih svesni),
što predstavlja unutrašnju realnost. Čulni sadržaj i osećanja mešaju se u egu, u
našem ja. Iz toga proizilazi da je doživljaj ili iskustvo složena gradivna materija,
osnovna supstanca sazrevanja koja se sastoji od racionalne komponente ili
događaja, i emotivne komponente ili osećanja.
Potisnute traume sastavni su deo nesvesnog dela psihe, a do svesti dolaze

kroz simptome. Simptomi, u zavisnosti od dužine trajanja i intenziteta, mogu
bitno uticati na kvalitet života, njegovo otežano funkcionisanje, ili mogu pred-
stavljati rizik za održavanje života. Prosečno stanovništvo uglavnom nema zna-
nja o psihi i psihičkim procesima, pa je to jedan od glavnih razloga zbog kojih se
nedovoljno razume odakle problemi dolaze, kakva je veza emotivnog statusa
majke u najranijem periodu života sa onim što se dešava u sadašnjosti odrasle
osobe, ne razmišlja se o simptomima, o tome šta oni govore, nego o njiho-
vom uklanjanju. Uglavnom se ne zagledavamo u problem kako bismo prepo-
znali put za prevladavanje uzroka nepoželjnog stanja. Eh, kada bi nam se otvo-
rile oči koje mogu da vide emocije, mnogo toga bilo bi drugačije. Često mi samo
mislimo da vidimo. Zato nam valja otvoriti um! Možda su baš te „oči za emoci-
je“ kolateralna šteta otvaranja svesti, ko to zna?
U psihoterapijskoj praksi video sam da postoji nešto što je gore i od nezna-

nja, a to je pogrešno znanje. U nekoliko slučajeva pogrešno znanje je ostavilo veće
posledice od neznanja. Razlika između ova dva je u tome što pogrešno naučena
osoba ima ubeđenja koja stoje na putu postizanja bilo kakvog rezultata. Osoba koja
ne zna nema predubeđenja, pa je samim tim lakša za rad i dolazak do rezultata.
Kao da su ovi što su pogrešno naučeni rodonačelnici sintagme „u neznanju je
spas“, što je takođe pogrešno.
Klijentkinja N. P. (40) živela je u inostranstvu, radili smo preko Skajpa.

Problemi su počeli još kada je imala šest godina, kada je doživela ozbiljne trau-
me pre operacije krajnika. Imala je nešto preko 20 godina kada joj je dijagnosti-
kovana depresija. Preko 30 godina trudila se da reši problem, zbog čega je
pomoć tražila od psihijatara na pregledima, na odeljenjima psihijatrije, od psi-
hologa, brojnih psihoterapeuta, astrologa, praktičara kvantne medicine, home-
opata i ko zna koga još. O tome me je informisala u prvim minutama prve sean-
se. Rekao sam da mi ništa od mišljenja stručnjaka drugih struka nije važno, i da
bi joj bilo najbolje da potisne ranija iskustva koja nisu dovela do rezultata ili da
prihvati neuspeh, umesto da uvek iznova ranija iskustva služe samopovređiva-
nju. Ipak, meni je njeno prethodno traganje dosta značilo zato što je bilo oči-
gledno da klijentkinja očekuje pomoć isključivo spolja, a ne u redefinisanju unu-
trašnjeg psihičkog ambijenta, što je ponavljala iz iskustva u iskustvo. U korenu
ovakvog očekivanja, što je vodilo iz neuspeha u neuspeh, ležao je grč i strah
šestogodišnje devojčice, i pogrešna znanja da se samo kroz oslobađanje od tra-
ume, bez koje ona nije ništa drugo imala u emotivnom životu, može doći do
boljitka. Umesto toga, mukotrpno smo radili na osvešćivanju prijatnosti, što je
bio sasvim drugačiji pristup u odnosu na prethodna iskustva. Bio sam svestan
da se njen id igra sa pomagačima od kojih traži pomoć, pa sam uvek iznova njoj
vraćao svaku naznaku očekivanja moje konkretne pomoći. Ono što smo radili
nije se zasnivalo na starim iskustvima i znanjima, koja su bila beskorisna, nego
u osvešćivanju sitnih prijatnosti.
Pogrešan odnos prema emocijama, nerazumevanje njihove korisnosti čak

i kada su neprijatne, preterano davanje na značaju svesnom delu psihe, gotovo
svakodnevno su prisutni na psihoterapiji. S obzirom na veliki broj dijagnoza i
stanja koji nastaju zbog agresije prema egu, potrebno je agresiju razumeti. Ali
je potrebno razumeti i ego. Na primer, klijentkinja D. J. (32) sa kojom sam radio
u junu 2016. bila je vidno iznenađena kada sam objašnjavao potrebu za jača-
njem ego-funkcija, s obzirom na njenu povremenu impulsivnost i sugestivnost,
zato što je na „internetu pročitala da je ego nešto loše što treba uništiti“.
Odnos racionalnog (znanja) i emotivnog (osećanja) bojno je polje za koje

želimo da zamiriše mirom, mudrošću i ravnotežom. Ova bitka traje još od pada
čoveka u greh, još od vremena kada je „hteo da zna“, od kada je problem nastao.
Kada je rutina života sa Bogom zamenjena životom bez Boga. Od susreta sa plo-
dovima „drveta saznanja dobra i zla“ (1 Moj. 3) postajemo bića krajnosti kojima
su redefinisane osobine u odnosu na vreme pre nastanka problema. Od tada
postajemo bića krajnosti sa gomilama simptoma kao pokazatelja destrukcije
prvobitnog reda za koji ne možemo čak ni da pretpostavimo kako je izgledao.
Zato su u nama stid, strah i krivica duboko.
Od tada se srećemo sa principima funkcionisanja problema koji nastaju i

ispoljavaju se kroz:
A. krajnosti i
B. simptome.
U ova dva pojma stala je istorija ljudskih susreta sa problemima koji je

svaka osoba doživljavala različito, nezavisno od državnog uređenja i kulturo-
loškog nivoa populacije i individue.
6.2.1. Krajnosti
Znati ili osećati. Imati ili biti. Svetlost ili mrak. Racionalnost ili emotivnost.
Prijatnost ili neprijatnost. Nebo ili zemlja. Krajnosti su svuda oko nas i njih smo
svesni. Nešto slabije ide nam sa osvešćivanjem krajnosti u nama.
Krajnosti su opseg u kojem postojimo i pokazatelj postojanja. Krajnosti

oivičavaju kapacitete. Nema kapaciteta za stvaranje bez kapaciteta za uništenje.
U sredini toga nalazi se oaza, mesto za život u kojem je optimalno. S obzirom da
život zavisi od uslova, krajnosti predstavljaju branu unutar koje on može da se
pojavi. Zato na krajnosti ne gledajmo sa podozrenjem, jer život u krajnostima
nije prijatan, ali života nema bez krajnosti. Sazrevanjem se pozicioniramo ka
sredini između krajnosti, učimo da ne idemo iz jedne u drugu, osim kada to
odlučimo.
Energija ne postoji sama po sebi, potreban joj je generator. Generator je

u energiji, a energija je tajna života. S obzirom da perpetuum mobile ne postoji,
tajna života je u Bogu. Odakle dolazi sve ovo što vidimo i ne vidimo? Odakle
potiču sve te krajnosti koje nas čine bogatijim a u isto vreme ranjivijim i propa-
dljivim?
„U početku stvori Bog nebo i zemlju“, stoji u 1. Mojsijevoj 1, 1. Stvoreno je

materijalno i nematerijalno. A onda stvori Bog svetlost. Život na površini Zemlje
postoji zahvaljujući svetlosti. Svetlost se emituje u malim paketima, fotonima,
koji imaju dualna svojstva, svojstva talasa i svojstva čestice. Otuda je svetlost
izvor i energije i materije. Ovaj prapočetak krajnosti u korenu je svih budućih.
Zapravo, početak Biblije opisuje nastanak krajnosti.
Život u krajnostima nije prijatan i na psihoterapiju dolaze osobe koje su

iz nekog razloga zaglavljene u nekoj od njih.
J. P. (32) bila je profesionalni lopov koja je na psihoterapiju došla zbog

emotivnih problema i nesređenog života. Od detinjstva je krala, bila prekorava-
na, kažnjavana, krivično je odgovarala, ali uzalud, to joj je postao posao. Krala
je u inostranstvu, nikada kod kuće. Sa druge strane, iako emotivno hladna u
poslu kojim se bavila, bila je veoma brižna majka koja bi više od pola seanse
pričala o svom sinu. Jedno ne isključuje drugo, ali je krajnost u ispoljavanju emo-
cija sasvim razumljiva.
G. P. (56) je radila u opštinskoj administraciji. Veoma prijatna žena u godi-

nama odavala je utisak požrtvovane osobe koja sve daje za porodicu. Dve ćerke
i zahtevni, prigovorljivi suprug bili su opsluženi svim što im je trebalo, uključu-
jući ljubav. U zadnje tri i po godine bila je u paralelnoj vezi koja ju je razbijala.
Krajnosti se manifestuju u emotivnom doživljavanju stvarnosti.
S. R. (48) radila je veoma odgovoran, dobro plaćen posao. Bila je samo-

hrana majka dvoje odrasle dece. Držala je pod kontrolom dosta prodavnica u
čitavoj Srbiji, brinula se za ćerku i sina. U stanu u kojem su živeli nije imala ni
svoju sobu u kojoj bi mogla da se osami, nije imala adekvatnog partnera, ni mir.
Opet krajnosti koje nikako nije umela da približi.
Pogledaj u sebe i videćeš gomile krajnosti koje se naročito primećuju u

nevolji. Prepoznaj ih i na pola puta si do rešenja. Rešenje bi bilo u pronalaženju
optimuma i približavanju krajnosti.
Život je toliko složen da nikakva analogija nije dovoljno vredna i ne može

da ga objasni, niti se život sa nečim može uporediti. Ipak, princip života je jed-
nostavan i nalazi se u ravnoteži polova, tj. krajnosti, bez obzira o kojim krajno-
stima je reč. Iza maksimuma i ispod minimuma život je sve teži, da bi u nekoj
tački prestao. Život se dešava samo u onome između, a najpovoljniji uslovi su u
optimumu. Opseg od jednog do drugog pola zovemo kapacitetom.
Krajnosti možemo predstaviti kroz:
1. horizontalni (vremenski) i
2. vertikalni (dinamički) energetski nivo.
Količina energije, kao i njena efikasnost, različita je horizontalno, tokom

vremena, odnosno tokom dana, od dana do dana, tokom meseca i godine. Ovo
opisuju cirkadijalni ritmovi.
Cirkadijalni ritmovi, ili dnevni ritmovi, nisu ništa drugo do biološki i psi-
hički ritam ili frekvencija na koju utiče smena dana i noći. Dnevni ritam pred-
stavlja oscilaciju energije, pa se, na primer, u zavisnosti od doba dana, izdvajaju
jutarnji ili „ševa“, i noćni „sova“ tip.
Grafikon 5. – Dnevni cirkadijalni ritam
Dnevna oscilacija energije duboko je usađena u psihu i telo. Cirkadijalni

ritam ima periodičnost od 24 do 26 časova i karakterističan je za pravilno funk-
cionisanje velikog broja organskih sistema. Poremećaj ritma ovih sistema naj-
češće dovodi prvo do pojave premora, neraspoloženja, napetosti. Ne mora uvek
iza nekog problema stajati konflikt ili potisnuta trauma, dovoljno je da smo
energetski različiti. Dužnost ega je da prati i unutrašnju realnost kako bi mogao
sebi da pomogne u situacijama niskog energetskog potencijala. Ne zaboravi,
adaptacija, kontrola i integracija su funkcije ega. Ukoliko ne funkcionišem dobro
ujutru, to ne mora značiti da sam oboleo od depresije čiji je jedan od simptoma
baš to, jutarnji nedostatak energije. Depresija ima još simptoma da bi bila dijag-
nostikovana.
Ni tokom sedmice ne funkcionišemo na podjednakim nivoima. Razlog je u

različitim dinamikama od dana do dana, zatim od meseca do meseca. Mesečni
ritam, ili bioritam, naročito prepoznaju žene, dok su godišnji, ili sezonski ritmovi u
vezi sa promenom godišnjih doba, odnosno promenom dužine dana. Ovo će nam
biti značajno u slučaju pojave sezonske depresije. Ma kako tehnološki napredan,

čovek je bio i biće deo prirode na koga će uticati brojni vanjski faktori.
Promena ritma
Grafikon 6. – Sezonski ritam
Kada je reč o godišnjem ritmu, nekome će više prijati proleće, olistalo

drveće i procvetalo voće, ali će nekome, psihički, proleće biti veoma teško.
Nekome će prijati jesenje boje, čak i kiše, dok će drugi upasti u sezonsku depre-
siju. Nije mudrost prepoznati vreme najniže energije, to ćemo osetiti, ali mudro
je tada pomoći sebi. Inače, čemu primećivanje?
Primetio sam da klijenti koji žele sebi da pomognu veoma često zastanu
nakon što dijagnostikuju stanje. Samopomoć je prva linija odbrane, ali kao da
baš tada ostanemo bez ideja. Kao sada moji sinovi: zaposlio sam ih da pograbu-
ljaju lišće iz dela dvorišta, pokupe isečene grane i iseku divlju kupinu. Sunčano
je pa je lepo ovu februarsku nedelju iskoristiti za pretprolećno spremanje dvo-
rišta. Nataša i ja smo uradili deo posla koji smo preuzeli, a sinoć smo se dogo-
vorili o njihovom delu. Očigledno je da se ni jednom ni drugom ne radi, tako da
odugovlače, sporo se pokreću, sve radnje su im bez energije. To je normalno za
adolescente. Moji sinovi znaju da će uraditi posao do kraja, ako ne danas a ono
sutra. Motivisani su, kažu da im nije potrebna nikakva dodatna motivacija, a
ipak i dalje ništa ne menjaju. Nisu se pitali, pa samim tim ni dali adekvatan odgo-
vor na pitanje: „Kako sada pomoći sebi?“ U trenucima pritiska i aktivnosti koja
nije zabavna, njihova svest ne radi adekvatno. Voleo bih da im objasnim da
nezreli ego radi samo ono što mu je odmah zanimljivo, a da zreli ego pravi od
dosadnih stvari zanimljive. Kada bi se barem potrudili da unesu deo igre u taj
posao, deo zdravog takmičenja, nagrađivanja sebe za urađeni posao ili tome
slično, pomogli bi sebi da posao lakše urade. Moguće je da su se navikli na dru-
gačije trošenje vremena umesto fizičke aktivnosti na čistom vazduhu, zbog čega
im ova nova aktivnost teško pada. Rečenica koja je na psihoterapiji česta, a koja
ovo opisuje, je: „Ja se trudim, ali ne znam kako da pomognem sebi.“
Z. M. (45) imala je ćerku na fakultetu, sina i muža. I sezonsku depresiju.

Unazad petnaestinu godina svaki oktobar čekala bi sa zebnjom da bi već do 20.
morala da se javi psihijatru zbog terapije koju nije menjala godinama. Depresija
bi trajala najduže šest meseci, nakon čega bi funkcionisala normalno. Tokom
tog prilično dugog perioda nijednom se nije pitala da li može nešto da promeni
kako ne bi upadala uvek u isti problem. I ako se pitala, nije videla šta bi to bilo.
Sugerisao sam promenu odnosa prema sebi, naročito zato što nije imala stalni
posao, kao i ad hoc pokušaje od najsitnijih, kao što je promena zvona na telefonu
(da je ne budi histerični ton, već neka omiljena pesma – uslov je da je omiljena
pesma dodatno ne uspava), do određivanja adekvatnih ciljeva. U nekoliko
navrata smo se sreli, a onda je prestala da dolazi. Objašnjenje je bilo da joj je
lakše sa lekovima, da se navikla i da, uz poštovanje mog rada i predloga, sumnja
da nešto što je trajalo oko 15 godina može da nestane zahvaljujući psihoterapiji.
Ukoliko je „Ja se trudim...“ zapravo samo preduslov da u rečenici kažem

čuveno „ali...“, onda je vreme da vidim šta radim sebi! U slučaju Z. M. trud se
sastojao u rečima „trudim se“, ali bez postupaka koji su davali rezultat. Jedini
postupak bio je odlazak kod psihijatra i uobičajena terapija lekovima, tako da je
svako „trudim se“, zapravo bio samo izgovor koji nije dozvoljavao da sama osve-
sti rečenicu „ja sam nemoćna da učinim nešto za sebe“.
Ne želim da priču odvedem na teme „volja“, „uvid“ i slične, već da nagla-

sim značaj prilagođavanja aktivnosti energetskim nivoima. Energetsko koleba-
nje ne zavisi od slaganja ili neslaganja, od radnog vremena i obaveza oko dece,
već od nečega dubljeg što zahteva da bude primećeno. Ovo je tek početak raz-
mišljanja o prepoznavanju ritmova, nastavak je u nadležnosti i angažovanju
svakog čitaoca ponaosob.
Grafikon 7. – Primer godišnjeg ritma
Svaka energija, pa i ona o kojoj ovde pričam, ima frekvenciju i nivo. Na

primer, oscilacija će uvek postojati, kao i različiti vertikalni nivoi. Upoznavanje
sa vlastitim energetskim nivoima od praktičnog je značaja. Ako je, na primer,
energija na višem nivou leti, tada je upitan smisao godišnjeg odmora u tom peri-
odu. Da li prepoznajem sopstvene „loše“ periode koji se iz godine u godinu
ponavljaju? Ključno pitanje je: „Šta radim sa tim prepoznavanjem?“
Klijentkinja G. F. (54) prvi put došla je na psihoterapiju 11. marta 2019, a

gotovo godinu dana posle bili smo u prilici da napravimo godišnji grafikon na
kojem smo jasno videli vrhove i dna energetske oscilacije. U prvoj polovini juna
2019. bila je u tako lošem stanju da je jedina intervencija koju sam mogao telefo-
nom da učinim, kada se javila da nije dobro i da se psihički raspada, da broji zrna
pirinča i crta male kvadrate. Smisao je bio u fokusiranju na bilo kakvu svesnu
aktivnost, pokušaj održanja ega živim makar u bilo kom obliku. Bolovala je od
rekurentne depresije koju su pratile somatizacije. Nakon ovog iskustva bilo je
jasno da je potrebno korigovati terapiju što se i desilo nakon promene psihijatra.
Sledeći raspad doživela je za šest meseci, u decembru. Jedan od potencijalnih raz-
loga za ovakvu oscilaciju dogodio se 31. decembra pre 30 godina oko podneva
kada je njen otac umro nekoliko metara od ulaznih vrata stana u kojem i danas
živi. Sasvim je moguće da je iznenadni odlazak oslonca iz njenog života pokrenuo

reakciju koja je, potpomognuta lošim fizičkim stanjem, sada prešla u teški oblik
depresije. Oscilacija je bila pravilna, tako da smo na seansi, sredinom februara
2020, mogli jasno da vidimo da je vreme za reakciju i pripremu za narednu epi-
zodu ograničeno, bez obzira na nadolazeću epidemiju COVID-19, ali da imamo
dovoljno vremena kako bismo se pripremili. Reakcija i priprema odnose se na
preuređenje života u sva četiri aspekta: fizičkom, psihičkom (intelektualnom i
emotivnom), socijalnom i duhovnom. Ovaj put bilo je jasno da reči „ne mogu“,
koje je uvek izgovarala posle kraćeg ili dužeg objašnjenja, nisu opcija. Priznala je
sebi i meni kako je bol u duši teži i od onoga kojeg je godinama osećala u kičmi.
Promena sezonskih ritmova zahteva sistematičan i uporan rad.
Osim horizontalnih (vremenskih) energetskih razlika, postoji različitost

u vertikalnom smeru. Donji i gornji prag nazivamo maksimumom i minimu-
mom potrebnim za normalno funkcionisanje. Psihička ravnoteža odvija se
između maksimuma i minimuma i zove se optimum. Uvek je lakše primetiti
krajnosti, pre nego ono što je između njih, zato što krajnosti mogu da prate
neprijatnije emocije. Optimum obeležava mir koji se, sa približavanjem grani-
cama, gubi. Potpuni mir nalazi se na sredini oscilacije. Nekada normalni sinuso-
idni energetski tok prelazi granicu maksimuma i tada smo agitirani ili uznemi-
reni. Agitiranost se može kretati od blagog nemira do veoma izraženih nesvr-
sishodnih i nekoordiniranih pokreta. Na samom vrhu je maničnost. Ukoliko pre-
đe donju granicu, apatični ili bezvoljni smo, nezainteresovani. Izlazak van opti-
muma u dužem vremenskom periodu, a to može biti dve do tri sedmice kada je
reč o depresivnoj epizodi, ukazivaće na patološku promenu. Promena može da
bude akutna ili kratkoročna, i hronična ili dugoročna.
Svako telo ima svoju frekvenciju koju valja osetiti i nalaziti načine za nje-
no očuvanje. Frekvencija je u skladu sa prirodom i svime što se događa u nama
i oko nas. Od načina i vrste ishrane do ambijenta u kojem smo.
Grafikon 8. – Oscilacije energetskog nivoa
Važno je reći da se srednja linija, ona koja predstavlja sredinu u optimu-

mu, može kretati naviše i naniže, i to se dešava u vremenu. O tome je bilo reči u
prvom delu teksta o krajnostima. Kada se spoje vertikalni i horizontalni ener-
getski nivo, tada nastaje grafički prikaz života.
S obzirom da život podrazumeva kretanje i aktivnost, valja biti oprezan

sa pasivizacijom. Pasivnost nije neaktivnost: imam pravo da stanem zato što
sam umoran, ili da se voljno isključim iz nekog drugog konkretnog razloga, da
svesno budem neaktivan. Ako je isključivanje ili neaktivnost nevoljna radnja,
ukazuje na problem. Pasivnost nije isto što i neaktivnost, manifestuje se isklju-
čivanjem iz života i promena, i to je pokazatelj odustajanja. Možemo se isključiti,
pasivizirati, iz nekog načina ostvarivanja interesa, borbe, odnosa, možemo se
pasivno odmarati, ali nikada i nikako ne smemo se pasivizirati od sopstvenog
života i pustiti da ide kuda nas odvede. Čak i verovanje u Boga podrazumeva
aktivno življenje što je opisano u Isusovoj paraboli o talantima, mudrim i ludim
devojkama, a i u Priči o sejaču. Kada bismo aktivnost, neaktivnost i pasivnost
slikovito prikazali, onda je aktivnost hodanje, neaktivnost je stajanje a pasiv-
nost nezainteresovano ležanje.
Na kraju bih objedinio horizontalnu i vertikalnu sinusoidu energetskih

nivoa kako bih grafički prikazao život.
Život u krajnostima težak je i zahtevan, nekada bolan i nadasve nepredvi-

div. U nastavku teksta reći ću koju reč o mehanizmu prvog koraka, poređenju sa
sobom, prepoznavanju pitanja i konstatacija i osobinama. Ovo su samo četiri od
ko zna koliko načina bavljenja krajnostima sa ciljem postizanja boljitka.
Četiri stepenice u bavljenju sobom
Opažanje je prvi izazov sa kojim se srećemo u razvoju. Čitav život učimo

da opažamo, učimo da vidimo i prepoznamo „znakove pored puta“. Zato je „opa-
žanje“ na početku ove knjige. Bez prethodne pripreme ne primećujem ravno-
mernost više i niže oscilacije sinusoide života, već stvari gledam parcijalno i u
skladu sa ugledanim segmentom se ponašam. Život je velika sinusoida. Ako ne
naučim da posmatram smenjivost, živeću u iluziji statičnosti ili rutine. Parcijal-
no posmatranje dešavanja samo po sebi je uobičajeno, tada primećujem samo
„uzbrdicu“ sinusoide, ili „nizbrdicu“. Ako mi je sada fino, fino je, ne bavim se, ili
nisam u stanju da se bavim nepovoljnostima koje dolaze. Ukoliko nisam sposo-
ban da radim na svom menjanju, rizikujem nezadovoljstvo promenom koja će
se pre ili kasnije svakako desiti. A prirodno je da promene dođu, pa samim tim
i nevolje. Što smo mlađi, doživljavanje života gotovo isključivo se dešava u sada
i ovde. Na primer, ako mi se spava (nagonska potreba, id), ja ću ostati da spavam
ne baveći se onim što dolazi, a o čemu mogu misliti u uzročno-posledičnom nizu
(funkcija ega). To kasnije može dovesti do ljutnje na sebe zato što, na primer,
kasnim jer sam se uspavao (samokritika dolazi iz super-ega). Ukoliko ne naučim
da gledam u ono što dolazi posle, ego sam od sebe neće moći to da uradi. Drugim
rečima, ako češće ne uključim ego, život ću živeti sa većim uplivom funkcija ida,
nego što bi to meni kao svesnom biću priličilo, sa obaveznim obrazloženjima i
pravdanjima ega zbog onoga što radi ili ne radi, i osećanjem krivice, koja kao i
samokritika dolazi iz super-ega.
Klijentkinja J. Đ. (26) živela je sa partnerom, nije radila, a imala je osećaj

griže savesti zbog nezavršenog fakulteta. U septembarskom ispitnom roku
2019. prijavila je jedan ispit za koji se spremala. Na terapiji smo se, između osta-
log, bavili načinom učenja odnosno učili smo da učimo. Prva dva-tri dana posle
psihoterapije sve je išlo po planu, da bi četvrti dan lista prioriteta bila redefini-
sana. Na vrhu je bio rijaliti šou „Zadruga“, svekar i svekrva, kao i poslovi oko
kuće. Prethodno smo definisali fokus pa smo, umesto cilja „položiti ispit“ koji je
stvarao pritisak, postavili cilj „dati sve od sebe“. Međutim, J. Đ. nije davala sve
od sebe. Izašla je na ispit spremivši jednu ali ne i preostale dve oblasti. Pala je.
Osećala se loše ali ne beznadežno kao prilikom ranijih padova. Čuli smo se,
potencirao sam na sledećem ispitnom roku, potrebi da iz ovog dešavanja izvuče
iskustvo, i da odmah počnemo sa pripremom za naredni ispitni rok. Na sledećoj
seansi napravili smo funkcionalni plan. Sve vreme ona se bavila ispitom koji joj
je bio u fokusu, a mene je zanimalo šire redefinisanje liste prioriteta i pridrža-
vanje onoga što se na toj listi nalazi. Drugim rečima, radeći na ispitu, zapravo,
radio sam na široj temi: stabilizaciji ego-funkcija. Dogodilo se da je dogovor pro-
pao i to zato što se ponovio isti princip. Istina, rijaliti nije gledala, ali su dolazili
svekar i svekrva kao i brojni prijatelji sa kojima je, zbog želje da ih ne uvredi (da
oseti prijatnost) zaboravila da dolazi „nizbrdica“. Nizbrdica se pojavila na seansi
kada je J. Đ. već bila ljuta na sebe. Bilo je jasno da će propustiti ispit 4. oktobra i
da joj je zadnja šansa petak 11. oktobra. A onda se desilo da je u subotu 5. okto-
bra učila čitav dan. Bili smo u kontaktu. Popodne se pojavio partner, a zatim i
majka. Prenosim poruku u celosti: „Sve je išlo super, završila sam obnavljanje
jedne oblasti pre sat vremena, i onda je usledio taj poziv za rođendan kod part-
nerovog brata od ujaka, gde sam ja rekla partneru da ja neću moći da idem jer
imam još da učim i neka me izvini kod ljudi. On je bio u fazonu ’pa dobro’, ali
nije mu bilo svejedno. Onda dođe majka, koja je skočila na mene kako moram
da idem, da se ne inatim, kako je ružno da ne idem. A onda sam ja prvo partneru,
a onda i majci, objasnila da mi je trenutno prioritet ispit i da ja u petak polažem
jedan životni ispit, i da posle toga moći ću da idem svaki dan kod njih, ali me do
tada nema. Međutim, dok sam se ja sa njima objasnila, ja sam već pukla. I kako
sada da se vratim na učenje, plačem već pola sata. To još ne mogu da iskontro-
lišem, čim me neko iznervira, ja počnem da plačem. U tom trenutku mi, ja
mislim, sve muke prođu kroz glavu brzinom svetlosti.“
Nakon ove poruke, poslao sam joj par rečenica, da bi na kraju od nje sti-
glo: „Kako samo par rečenica mogu da promene kompletan pogled na neku situ-
aciju, ja ne verujem.“
Klijentkinja J. Đ. u tom trenutku promenila je kretanje vlastite životne

sinusoide osećajući prijatnost nakon neprijatnosti, prijatnost koja je uticala na
stabilizaciju samopouzdanja. Uspela je da pogleda oba dela sinusoide.
Sinusoida života podrazumeva „uzbrdice“ i „nizbrdice“. Nemoguće je da

postoje samo „nizbrdice“, kao što je nemoguće da postoje samo „uzbrdice“. Prvi
simptom svakome od nas biće upravo to: ukoliko vidim samo negativno, to zna-
či da trenutno nisam u stanju da primetim pozitivnosti, ili „uzbrdice“. Ako je
tako, ne bi bilo loše potražiti pomoć stručnjaka. Ako pokušavam da pobegnem
od „nizbrdice“, zamišljajući samo prijatan život, vreme je da izađem iz iluzije, a
to nekada neće biti jednostavno jer takva osoba uopšte ne misli da živi u iluziji.
Ovime nisam želeo da kažem kako se u životu mora osećati neprijatnost, naro-
čito ne ekstremna, već da nije moguće osećati permanentnu prijatnost. U „Gor-
skom vijencu“ Njegoš je rekao: „Čašu meda jošt niko ne popi što je čašom žuči
ne zagrči; čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju.“ Genijalno reče-
no! Neprijatnosti su posledica nesklada, ne mogu niti će ikada biti prijatne, ali
predstavljaju priliku za napredovanje ukoliko se prevlada njihov uzrok. Nekada
je umesto neprijatnosti moguće osećati neutralnu senzaciju. Kao i u obrnutom
slučaju, kada nakon neprijatnosti osećamo neutralnu senzaciju a ne prijatnost.
I tako dođosmo do središta ove knjige. Sve ranije rečeno biće smešteno u
četiri koraka bavljenja sobom. Sažeo sam rečeno u četiri koraka zbog
pojednostavljivanja izlaganja, ne bavljenja, ono će i dalje biti kompleksno
onoliko koliko je osoba spremna da se zaista sobom bavi.
Dakle, prva stepenica bavljenja sobom je osvešćivanje oba dela sinuso-

ide, pozitivnog i negativnog. Nema uravnoteživanja bez osvešćivanja onoga što
se treba uravnotežiti. Da bi ovo bilo moguće, potrebno je učiniti korake ka
promeni paradigme. Negativnosti i neprijatnosti nisu razlog za grdnju ili
podnošenje kritike, niti za bežanje od nje, već su mogućnost (prilika ili
simptom) za učenje. Idimo ka onome čime kod sebe nismo zadovoljni, što nas
nervira, plaši, rastužuje ili izaziva neku drugu neprijatnu emociju. Napišimo
barem nekoliko puta sedmično čime kod sebe praktično nisam zadovoljan i
vidimo da li je, i kako, moguće učiniti nešto na prevladavanju. Ako se već borimo
za uključivanje svesti, onda će to biti lakše pisanjem. Prvo zato što, ako samo
govorimo i puštamo misli kroz glavu, to dolazi iz ida, iz nesvesnog dela, i nema
težinu i značaj u procesu uravnoteženja. Ako treba da osmislim ono čime nisam
zadovoljan, to podrazumeva angažovanje svesti. Drugo angažovanje svesnosti
biće kada osmislim korake za izlazak iz onoga čime kod sebe nisam zadovoljan.
Na primer, ako nisam zadovoljan time što sam odlagao obaveze u protekla dva
dana, prvo što radim je da budem konkretan. Nikada ne pišite zbirne stvari,
budite specifični: „juče sam planirao da usisam kuću, ali me je mrzelo“. Sasvim
je drugačije osećanje kada se ovo napiše u odnosu na osećanje, ako ga uopšte
bude, kada rečenicu držim u glavi. Mi uglavnom nemamo problema sa
spoljašnjom već sa unutrašnjom realnosti i zato je treba učiniti vidljivom.
Pisanje je samo jedan od načina. Drugo uključivanje svesti desiće se kada
osmislim korake ka cilju, ka planiranom zadatku. To se ne može držati

neosvešćeno jer se nikada neće promeniti. Jedan od predloga osobama koje pate
od depresije, a koje sebi zadaju zadatak sređivanja sobe, jeste da podele sobu
po ćoškovima i da sebi daju nekoliko dana za sređivanje jednog od njih. Ili da
sređuju policu po policu ormana. Postupnost nije ništa drugo do mali korak
kojim se sigurnije ide u promenu. Mali ali konstantni koraci sigurniji su na putu
promene od onih od „sedam milja“. Na taj način osvešćujemo oba dela
sinusoide: sam problem i ono što iz problema možemo da naučimo, kao što
učimo metodologiju sazrevanja.
Druga stepenica odnosi se na upoznavanje sa „mehanizmom prvog kora-

ka“. Kao što više puta rekoh, niko ne voli neprijatnost, od nje bežimo još od
prvog dana života kada smo pretrpeli bar pet velikih šokova (izlazak iz komfora
maminog stomaka na do tada nezabeležen način, niža temperatura, prejako
svetlo i zvuk, a peta izrazita neprijatnost je glad). Bez neprijatnosti nismo ni
rođeni pa će svako novo rađanje, nastanak neke nove uloge, biti doživljeno na
isti način. Bez manje ili veće neprijatnosti nema ni učenja, ni promene, ni života.
Neprijatnost je simptom života, pokazatelj promene i prilika za učenje. To prak-
tično znači da će postojati situacije i osobe koje, pre svega, čine ustupke sebi
živeći „liniju manjeg otpora“. Ove osobe u tim životnim situacijama žele sasvim
normalnu stvar kada je logika u pitanju: da žive prijatno. Slično onome što je
Petar rekao Isusu, a što je opisano u 16. poglavlju Jevanđelja po Mateju. Naime,
u prvom delu tog poglavlja, kada Isus pita učenike: „ko vele ljudi da sam ja?“,
Petar autentično odgovara da je: „On Hristos, sin Boga živoga“. Na to ga je Isus
pohvalio rekavši:
17. blago tebi, Simone sine Jonin! Jer telo i krv nisu tebi to javili, nego
otac moj koji je na nebesima.
18. A i ja tebi kažem: ti si Petar, i na ovome kamenu sazidaću crkvu svoju,
i vrata paklena neće je nadvladati.
19. I daću ti ključeve od carstva nebeskoga: i što svežeš na zemlji biće
svezano na nebesima; i što razrešiš na zemlji biće razrešeno na
nebesima.
Divna pohvala, zar ne? Ne postoji bolja! Toliko dobra da se i danas hrišćani
prepiru da li se to odnosi na Petra i njegovo postavljanje za prvog papu, ili je
reč o nečem drugom. No, da se ne bavimo teologijom i religijom, vratimo se
psihologiji. Ovde je prvi korak sinusoide bio afirmativan i natprirodno
pozitivan. Božanski i nebeski pozitivan. Međutim, kao što uvek posle „sedam
debelih dođe sedam mršavih krava“(1. Moj.41,1 – 3), tako se i u ovom slučaju
desilo nešto sasvim drugačije. Naime, Petar je izgleda osetio malo ponosa,
ali i praktičnosti, realne brige a i strah za svog Učitelja:
21. Od tada poče Isus kazivati učenicima svojim da njemu valja ići u
Jerusalim, i mnogo postradati od starešina i od glavara svešteničkih
i književnika, i da će ga ubiti, i treći dan da će ustati.
22. I uzevši ga Petar poče ga odvraćati govoreći: Bože sačuvaj! to neće
biti od tebe.
23. A on se obrnuvši reče Petru: idi od mene sotono; ti si mi sablazan; jer
ne misliš što je Božije nego ljudsko.
Evo ga i drugi korak! Malopre na jednoj, sada u potpuno drugoj poziciji,

sotonskoj! Od čega je to ovde zavisilo? U prvom delu od Duha koji je
progovorio kroz Petra: tada je bio autentičan, reči su dolazile iz dubine, a u
drugom zbog Petrove pameti i razmišljanja zasnovanog na strahu, brizi ili
čak možda i gordosti. Ovo smo opisali MI modelom u 2. poglavlju. Jedno je
sigurno: Petar ovde nije za osudu zbog Isusove grdnje zato što ništa loše nije
mislio. Loše je to što je mislio iz svoje, ne iz Isusove perspektive. Isus zna da
jedno umiranje vodi novom rađanju, ali to nije mogao opipljivo dočarati
učenicima osim rečima, što je učinio. Te reči nisu doprle do ušiju zbog prvog
dela u kojem se govorilo o smrti. Čim se pomenula smrt, drugo nisu mogli da
čuju zbog fiksiranja pažnje. Kao kod klijenata koji se boje smrti kada radim
vođenu imaginaciju tako da vide otvoreni grob. Čim se pomene grob, pažnja
se fokusira na to i nema klijenta koji nije reagovao grčeći lice. Sve iza toga
što se kaže jednostavno ne može da dopre do njihovog uma u nekom
vremenu. To je rezultat „mehanizma prvog koraka“. Međutim, razumevanje
simbolike umiranja je ono što je potrebno da bi se iz simptoma anksioznosti
izašlo, smrt neke prošle uloge koja je odavno prevaziđena. Taj „otvoreni
grob“ treba da popuni prošla uloga da bi nova zaživela, ona uloga koja je u
skladu sa potrebom razvojnog stadijuma u kojem se osoba nalazi. Isus je
morao da umre da bi se rodio Hristos. To Petar nije mogao da zna. On je bio
običan ribar koji je subotom išao u sinagogu, a i u starim tekstovima nigde
eksplicitno ne piše da Spasitelj treba da umre da bi posle tri dana oživeo!
Ovo je bilo sasvim novo, ali nije zbog toga Isus reagovao. Pre bi se reklo da
je to zbog potrebe da se trenutno preseče beskorisna priča koja može da
šteti samom Petru. Pored toga, ova grdnja ne može da poništi
malopređašnju pohvalu koju treba razumeti u skladu sa Isusovom misijom

i svojstvom, a ne u skladu sa našim znanjem ili verovanjem.
Bilo kako bilo, prvi korak vukao je drugi a drugi neki naredni koji ovde
nije opisan, ali se dešavao u Petrovom iskustvu.
Mnogo je ubeđenih da život ne mora imati neprijatni deo oscilacije. Život

je veći i neshvatljiviji od individualnog stava, filozofije i učenja. Nema prijatnosti
bez neprijatnosti, uzalud očekujemo drugačiji odnos. Ukoliko se fokusiram na
prijatnosti, onda je model življenja ovakav:
Ovde prvo dolazi prijatnost da bi se onda desila promena, spoljašnja ili

unutrašnja. Jedino što je moguće je da se umesto neprijatnosti ne oseti ništa, ali
o tome nešto kasnije.
Uobičajeno ponašanje menja se tek kada se uvidi šta je tu loše. J. T. (32)

se udala u poodmakloj trudnoći, rodila sina i pokušavala da se adaptira uslovi-
ma u kojima je živela. Sin, muž, svekar i svekrva, svako od njih bio je dobar na
svoj način. Ali njoj nešto nije odgovaralo. Pokušavala je da potisne osećanje
objašnjavajući sebi da je sve u redu, ali nije uspevala. Zapravo, J. T. je živela u
svetu unutrašnjih obaveza koje joj niko nije zadavao. Strah je uticao da ništa ne
menja zato što je stvarala hipotetičke situacije u kojima bi svaku promenu svo-
jih angažovanja ili ponašanja neko od ukućana osporio. Utisak je stvarao strah
koji smo pokušali da prevladamo na jednom jednostavnom primeru. Posle ruč-
ka ukućani su ostavljali sudove u sudoperu. J. T. je umislila da je njena obaveza
da sudove propere i ubaci ih u mašinu za sudove. Teško je objasniti kako se
dobro osećala nakon što je videla da joj niko ništa nije rekao, niti je pogledao,
nakon što je dan za danom ostavljala sudove u sudoperi. Potreba da se izbegne
neprijatnost činila je da je radila ono što joj se nije radilo da bi nakon toga osetila
neprijatnost zbog onoga što je uradila. Vrzino kolo moglo je biti prekinuto samo
uvidom u unutrašnju i spoljašnju realnost, uz odluku ega šta hoće, a šta neće.
Zamenila je prvi korak (beg od osude) i srela se sa sopstvenom neprijatnošću
(praćenje svoje potrebe) da bi se u drugom koraku osetila dobro zato što je u
tome uspela.
Prvi korak vodi do nečeg drugačijeg, prijatnog ili neprijatnog, ali sinusoida
mora postojati. Prvi korak može biti neprijatan, može nas naterati da zurimo u
njega i da tako nastanu opsesivne misli o neuspehu, propasti i tome slično. Ali što
reče narod: „ničija nije do zore gorela“. Sinusoida postoji, zagledani u jedan njen
deo ili ne. Mi smo ipak samo ljudi, slabi, ograničeni ljudi koji suviše često potisnu
vlastito iskustvo bežeći od neprijatnosti. Zato na psihoterapiji radim sa klijentima
na stalnom podsećanju ko smo, koje bitke smo vodili i gde smo sticali koje isku-
stvo. Ne pobede, nego iskustvo. Iz dobrih doživljaja možemo poneti samopouzda-
nje, a iz loših učimo. Ništa drugo nema smisla. Zreli ego može iz svake situacije,
ma kako loša da je, da zaključuje. Osvestimo životnu promenljivost, ili sinusoidu,
i znaćemo kada je vreme da usporimo ili da ubrzamo.
Klijentkinja M. S. (60) živela je u braku sa osobom koja je bila sklona alko-

holu. Netrpeljivost prema pijanstvu nosila je od detinjstva, muža je našla po
modelu oca. U periodu od 2017. do 2019. imali smo nekoliko susreta koji su
rezultirali drastičnom promenom odnosa prema sebi: prvi put posle preko 30
godina braka otišli su na more, sinu je uskratila pravo korišćenja njene platne
kartice, od ćerke je zatražila da učestvuje u plaćanju troškova, smanjila je broj
pilića u tovu i tako dalje. To su bile nezamislivo velike promene koje godinama
nije mogla da osmisli, kamoli da ostvari. Tog avgusta 2019. muž je morao na
operaciju žuči. Drugu godinu zaredom išli su na more, ovaj put i sa unukom, sve
je bilo u najboljem redu. Prestao je da pije. U septembru se stanje iskompliko-
valo, dobio je pankreatit. Snaja je izgubila bebu. Sve to podsetilo je na vreme
kada je izgubila oca, pitala se da li je učinila sve što je mogla. A onda, na seansu
koju smo imali početkom oktobra, došla je vidno raspoložena. Naime, proble-
matičnu situaciju sa pankreatitom su prevazišli adekvatnim lečenjem, prome-
nom načina i vrste ishrane i prestankom korišćenja alkoholnih i gaziranih pića.
Snaja je stala na noge, prihvatila je gubitak i potrebu da se neke stvari sledeći
put urade drugačije. Ćerka je položila zadnji ispit. Izgledalo je veoma loše kra-
jem avgusta da bi 45 dana posle sve to izgledalo sasvim drugačije. Zastali smo
nad tom sinusoidom da bi ovo iskustvo moglo da postane primenjivo i u nared-
nim prilikama. Dragi čitaoče, nije dovoljno reći „ko zna zašto je to dobro“! Ako
ćemo pošteno, ova rečenica ništa ne znači. Hajdemo da sačekamo, da se učimo
strpljenju kako bismo videli kuda će to da odvede i šta ćemo iz svega moći da
naučimo. Ili bar da budemo u prilici da naučimo. Svako od nas ima ovakva isku-
stva. Prema tome, učimo, ma kako neprijatno bilo! Prvo naučimo i primenimo
(!!!) da ništa nije trajno.
Ako bi postojala treća stepenica u „bavljenju sobom“, onda bi to bila spo-

sobnost zaključivanja i uviđanja vrednosti promene. Ovo je svojstvo zrelosti a
vodi do promene (širenja) opažanja (percepcije). Nije dovoljno znati da postoji
nešto dobro u promeni, potrebno je videti, pre ili kasnije, šta je to. U suprotnom,
neki od pojmova i floskula koje govorimo, kao što je „ja volim sebe“, samo su
mrtvo slovo na papiru. Kao i „ko zna zašto je to dobro“. Uvek postoji nešto za
nekoga što je dobro, čak i u ratu. Opet, svi volimo sebe, ili barem mislimo da se
volimo. Volimo da nam bude lako i lepo. A da li to zaista znači „voleti sebe“? Par
puta sam uhvatio sebe kako Boga molim da moja deca nemaju problema u živo-
tu i da napreduju. A onda mi se pojavi misao: „Ustanovi, šta hoćeš?“, jer bez pro-
blema nema ni napretka. Sve dok se dovoljno ne istreniram i postanem iskusan
borac u savladavanju prepreka. Dobar borac prestao je da se bori na način kako
je to radio u početku, unapredio je borbu, kao i njen cilj. Nema savladavanja
prepreka bez uvida u vrednosti događaja, kao ni bez sticanja iskustva. Oštro
detinjstvo i životni uslovi obično utiču na stvaranje otpornih osoba sposobnih
da prežive i najveće izazove. Međutim, neke ljude oštro detinjstvo slomi.
Klijent I. Đ. (40) oboleo je od opsesivno-kompulzivnog poremećaja i pore-

mećaja ličnosti. Prerano je otišao u penziju, nije se oženio, nije imao partnerku
niti je imao vanbračnu decu. Vratio se u Kraljevo u roditeljsku kuću. Za sve godi-
ne rada nisam sreo osobu koja je više mrzela (!!!) oca i majku od njega. Krivio ih
je za neadekvatno ponašanje u detinjstvu, psihičko i fizičko iživljavanje. Učite-
ljica ga je takođe maltretirala. Na primer, u drugom razredu osnovne škole uda-
rala ga je po glavi pred drugim đacima kada bi pogrešio. Za vreme škole u pri-
rodi, takođe u drugom razredu, na planini Goč bilo ga je stid da pita da ode u
toalet i ukakio se u gaće. To je izazvalo podsmeh čitavog odeljenja. Majka je doš-
la iz Kraljeva da ga opere. Srž potrebe za preteranim pranjem nalazila se u ovom
događaju. Maltretiranje od strane učenika nastavilo se tokom školovanja u
osnovnoj pa i u srednjoj školi. Disciplinovanje koje je majka sprovodila, nikako
nije davalo rezultat, tako da je ostao emotivno nerazvijen. Otac je bio fizički
agresivan i otvoreno blagonaklon prema mlađem sinu. Po istom modelu i mlađi
brat kasnije se okrenuo protiv njega. Sa 36 godina završio je na psihijatriji,
nakon čega je otišao u penziju. Bez organizovanog života pokušali smo da rede-
finišemo sadržaj dana. Za kratko smo uspeli da smanjimo vreme pod tušem
držeći se vojničke discipline i sata koji bi zvonio za sedam minuta. Išao je redov-
no na brzo hodanje, uveli smo teretanu, nagrađivanje sebe kolačem i kafom, kao
i izlazak barem jednom sedmično na kafu. Socijalizacija nije uspevala, jednim
delom i zbog njegove konstantne priče o tome šta mu se dešavalo u detinjstvu,
što nije zanimalo osobe sa kojima se sastajao, tako da je na kraju ponovo ostao
sam. Nije mogao privatnost da drži za sebe, a sa njom nije znao šta da radi. Pre-
stali smo da radimo, na insistiranje njegove majke.
Zadatak ega je da nađe način da preživi. Zadatak! Ustupci, koje kasnije

sebi priređujemo, kao na primer okrivljavanje sebe, drugih, okrivljavanje sud-
bine, Boga, ili koga ili čega god, nikada neće dovesti do popravljanja kvaliteta
života, situacije, ličnosti ili čega drugog. Valja nam raditi na proširivanju
opažanja! Valja nam naučiti da učimo! Nepotrebnim kritizerstvom, a naročito

samosažaljenjem koje se može javiti, potrošiću i onako malo snage koja mi je
preostala. Sasvim je moguće da je prenošenje odgovornosti na drugoga lakše,
ali će u sledećem trenutku susret sa posledicom ipak biti moj. Da li ću iz posle-
dice učiti ili ću stalno bežati, od toga zavisi sledeći korak. Ukoliko ostanem u
rutini, ako mehanizam prvog koraka bude uvek isti, ponavljaću iste greške.
Onda smo „džaba krečili“. Da se to ne bi dešavalo potrebno je razumeti i
primeniti adekvatnu analizu zasnovanu na činjenicama. Imati uvid ne znači
znati samo šta se desilo nego poznavanje uzroka, događaja (činjeničnog i
emotivnog) i ugledavanje posledica među kojima su i emocije koje učimo da
čujemo. Ništa lakše nego istrgnuti emociju iz konteksta, ali slušanje može
odvesti do sasvim drugačijeg zaključka. Analiza je druga stepenica koja
podrazumeva izbor načina analiziranja: činjenično ili emotivno. Ne može
činjenično i emotivno, to dovodi do konfuzije. Ukoliko se kontaminiraju
analizirani delovi, zaključak će često biti zasnovan na emociji, ako do zaključka
dođe. Nažalost, uglavnom nismo učeni da analiziramo. Da bismo to mogli valja
nam naučiti distancirano posmatranje, pogled iz metapozicije. Ukoliko na
dešavanje gledam samo iz pozicije straha od kazne i osude, odbacivanja i
neadekvatnosti, nikada ništa neću naučiti. Svi zaključci biće formirani na taj
način i pod uticajem upravo te emocije. Ukoliko nema zaključka, ako je
neadekvatan ili njime nismo zadovoljni, prvo pogledajmo da li ga emocije
ometaju. Implementacija zaključaka daje smisao zaključivanju. Niti se analizira
da bi se analiziralo, niti se zaključuje da bi se na zaključku stalo. Primena
zaključka je uslov dolaska do cilja, učinka ili ishoda. Ukoliko nismo zadovoljni
ostvarenim, ili ukoliko je primena otežana ili onemogućena, vratimo se korak
unazad, do zaključka, kako bismo otklonili uzrok zastoja. Reakcija će svakako
podrazumevati osvrt na pređeni put i predstavljaće uvod u novi proces analize
zahvaljujući kojem se stiču uslovi za proširenje opažanja.
Svaki naredni korak predstavlja potvrdu adekvatnosti prethodnog, pa iz

toga proizilazi završni korak u bavljenju sobom.
Zato bi četvrti korak u bavljenju sobom mogao biti nazvan „aktivnost u

pravom smeru“.
Klijent D. T. (43) došao je na psihoterapiju gotovo šest meseci nakon smr-

ti oca posle koje se sreo sa neočekivanom realnošću: osim što je izgubio oslonac,
otac nije raspodelio imovinu, planovi za ulaganje u privatni posao odjednom su
visili o koncu. Odatle je stizala anksioznost ali i sve češće opijanje. Otac se za
života složio sa ulaganjem u turističke kapacitete kojima je raspolagao, ali posle
njegove smrti postalo je jasno da je to investiranje bilo u zajedničku imovinu.
Prošlo je četiri seanse i pokušali smo da redefinišemo život. Pokušali smo da
radimo na pripremi razgovora sa sestrama kako bi izbegli svađu oko podele

koja se po njemu činila neizbežnom. Po vlastitom priznanju, on nikada nije
morao da se bori za slične ciljeve: ili su već bili određeni ili je imao pomoć u
dolasku do njih. Zbog toga je razgovor sa sestrama doživljavao kao unapred
izgubljenu bitku. Jasno je bilo da D. T. u svaku novu situaciju ide iz perspektive
neke stare, ali u ovom slučaju neprimerene. Svađalački duh ovde nije bio potre-
ban, ali nije znao drugačije. A onda smo na petoj seansi progovorili koju reč o
ulogama. Uloga sina se razlikuje od uloge domaćina, gazde kuće. Zastao je i zaću-
tao. Gledao me netremice. „To mi nije palo na pamet!“ Šest meseci posle očeve
smrti neko je morao da misli o ogrevu, o zamrzivaču i rezervama hrane, goriva
i svega što je bilo domaćinstvu potrebno. Nije isto „biti snabdevač“, D. T. je bio
odličan snabdevač, ali još nije ušao u ulogu domaćina. Biti „domaćin“ ima svoj
praktični aspekt drugačiji od snabdevačkog. Uloga domaćina se vežba kao i sve
drugo, ali tek nakon što te uloge postaneš svestan. Iz te perspektive razgovor o
imovini drugačije izgleda, možda ne manje opušteno, ali ne kao da je „biti ili ne
biti“. Jer domaćin mora da omogući „biti“ svojoj porodici makar imao samo kuti-
ju šibica. A to podrazumeva čitav niz aktivnosti u pravom smeru. To je bio tre-
nutak od kojeg su stvari krenule nabolje. Uslov je bio da izađemo iz stare, nea-
dekvatne uloge koja je imala svoju rutinu.
U vezi sa prijatnostima kojima težimo, one su pozitivne kada su posledica

ili rezultat prethodne aktivnosti. Sve što je „preko granice“ postaje problem, a
zrelost je u ranijem otkrivanju i čuvanju granice. Sve će to zavisiti od rutine ulo-
ge u kojoj sam. Tako i klijent D. T. nije mogao da odustane od isključive uloge
sina čak i kada nije bio samo to. Samim tim nije bilo nikakve nove aktivnosti. Ali
kada se pokrene uloga domaćina i aktivnost koja podrazumeva tu ulogu, stvari
počinju da se menjaju. Zadatak ega je praćenje i balansiranje spoljašnje i unu-
trašnje realnosti.
Čest problem na psihoterapiji je bežanje od neprijatnosti. Neko pobegne

u TV program, neko u knjigu, neko u ples ili šetnju, neko u alkohol, neko u video-
igrice, kocku, psihoaktivne supstance. Beg podrazumeva nebavljenje proble-
mom iz različitih razloga. Učenik koji ne ode na čas zato što je tamo „smorno“ ili
zato što može doživeti neprijatnost odgovaranja, verovatno će provesti prijat-
nih 45 minuta u obližnjem kafiću, ali neprijatnost dolazi kasnije, kada razredni
starešina ili roditelji zatraže objašnjenje. U slučaju depresije pacijent će osetiti
kakvu-takvu prijatnost u krevetu. Ali ostajanje u krevetu dovodi do čitavog niza
kasnijih neprijatnosti. Možda nije lako ustati ranije ujutru, na primer oko šest,
ali samo ako ustanem, moći ću da budem u prilici da primetim lepotu jutra. Uko-
liko rutinski živim, čak i promena termina ustajanja može predstavljati priliku
za dublju i celovitiju promenu. Sinusoida o kojoj pišem i te kako ima veze sa
uzrokom i posledicom.
Kao što rekoh u poglavlju o „strukturi psihe“, deo psihe koji ne poznaje
metričke vrednosti, pa samim tim ni vreme, zove se id ili „unutrašnje dete“. Ako
ne poznaje vreme, tada posledica koja će doći nešto kasnije njemu ne znači niš-
ta. Id ne zna za posledice. Eto razloga zbog kojeg adolescent uglavnom nije u
stanju da razmišlja unapred, odnosno da stavi posledicu na mesto koje joj pri-
pada. Neadekvatan odnos prema posledici ne mora da bude problem u adole-
scenciji, tada se ispituju i postavljaju granice, ali ako u razvoju ostanem zagla-
vljen, pa se i u 50 godina ponašam kao adolescent koji nije svestan posledice
neke aktivnosti, onda je to već neadekvatno ponašanje. Time pokazujem da
nisam naučio razliku između dobrog i lošeg, i puta iz jednog u drugo. Niko ne
može da kaže kako u životu nismo naučili šta je dobro a šta ne, ali nikada nije
kasno za grešku! Ako je ego preslab, nekada neće biti u stanju da odoli potrebi
da ovaj trenutak bude prijatan preko mere, bez obzira na postojanje svesti o
negativnosti koja dolazi. Našem unutrašnjem detetu veoma je važno da sve
bude prijatno, pa pojavljivanje mehanizma prvog koraka svedoči o uticaju i
moći nesvesnog (ida). Svest se manifestuje u objašnjenju ili, pod uticajem super-
ega, pravdanju ponašanja koje kasnije dovodi do neprijatnog osećanja. Život se
doživljava kao borba prijatnog i korisnog, ukusnog i zdravog, lepog i svrsishod-
nog. Poenta ovog dela priče je da to ne mora biti borba već ravnoteža njihovog
pojavljivanja. To se uči, a glavna lekcija je da sve ima svoje vreme. Vreme može
da beleži samo ego.
Ovo znači da je potreba za strukturisanim egom koji korektno obavlja

osnovne funkcije (percepcija i balansiranje spoljašnje i unutrašnje realnosti, i
čuvanje granica) izuzetna! Ništa važnije od postojanja funkcionalnog ega. Sve
čime se bavimo i kako živimo ima za posledicu sazrevanje ega, ma kako na to
gledali. Neko će to osvestiti, neko neće. U Carstvo nebesko ulazi se kroz uska
vrata kroz koja manjina prolazi. Jevanđelista, a ni Hrist, nisu pominjali prijat-
nost, ona je rezervisana za boravak u Nebeskom carstvu.
Umesto „linije manjeg otpora“ koja se manifestuje mehanizmom prvog

koraka, odnosno prepuštanja trenutnim prijatnostima, uvek je bolje uskladiti
delovanje ida sa egom, odnosno upotrebiti svest, a zatim i energiju, u izazivanju
drugačijeg pokreta, i to bi grafički izgledalo ovako:
Strukturisan i stabilan ego, u kojem vlada princip korisnosti, može da

dovede do investiranja energije u podsticanju drugačijeg pokreta od uobičaje-
nog. Ovo može biti manje ili više neprijatno. Naročito ukoliko smo stvorili povla-
čeći ili odlažući obrazac ponašanja. Koliko sam primetio, ovo je najpraktičniji i
konkretniji način da se iz mehanizma prvog koraka izađe. Bez osvešćivanja
mehanizma neće biti promene, a ovo je suština promene – pokret u drugom
smeru. To su ona „mala vrata“ kojima ide manji broj, mada je drugi grafikon
samo ključaonica „malih vrata“.
Klijent N. R. (25) čitav život proveo je u invalidskim kolicima. Bio je u detinj-

stvu na više operacija kičme nego što neko ode kod lekara za čitav život. Naučen
je na težak život koji je od njega napravio borca. Zahvaljujući upornosti i želji da
živi normalnim životom, nametao se društvu u detinjstvu. To se često nije zavr-
šavalo dobro. Rugali su mu se, odbijali ga od sebe, prevrtali sa kolica i tome slično.
On je nastavljao da se bori za normalan život u postojećim okolnostima. Bavio se
ekstremnim sportom, vožnjom u kolicima na skejtbord terenu. Postigao je i rezul-
tate koji su ga odveli do snimanja reklama i priliku za motivaciono govorništvo.
Na psihoterapiju je došao zato što se malo umorio od borbe. Videli smo se svega
desetak puta da bi negde na sredini susretanja izjavio kako želi da se pripremi za
Megaramp, jednu od najvećih i najopasnijih staza za BMX bicikle na svetu koja se
nalazi u Australiji. Ukoliko bi to uspeo, ostao bi zabeležen u istoriji. I stvari su
počele da se menjaju, otišao je na još jednu operaciju na Banjicu, a zatim je počeo
sa organizacijom odlaska na pripreme u Nemačku. Njegova sinusoida nikada nije
išla prvo na gore nego na dole da bi se u nekom narednom trenutku, ma kada taj
trenutak došao, osetio dobro zbog onoga što je radio.
Deo teksta o krajnostima bih želeo da nadogradim sa tri važna polja

osvešćivanja, a to su potreba da naučimo da se poredimo sa sobom, da prepo-
znamo pitanja i konstatacije koje iz nas dolaze, i da prepoznajemo i imenujemo
vlastite osobine. Ovo, pre svega, zato što i jedno i drugo polje predstavlja uviđa-
nje pozicija koje su na neki način krajnosti, i koje će nam praktično pomoći
bržem dolasku do optimuma.
Poređenje sa sobom
U prethodnom delu teksta poređenje sa sobom stavio sam u kontekst

postizanja kvaliteta i zadovoljstva životom. Međutim, na poređenje sa sobom
vredi pogledati i iz perspektive utvrđivanja pa i izbegavanja krajnosti i života u
krajnostima.
Poređenje je uobičajena potreba kojom se osoba orijentiše, proverava ili

utvrđuje ispravnost onoga što poredi. Uobičajeno je da se poredimo sa drugima
u svemu i svačemu. Postavlja se pitanje korisnosti takvog poređenja. Slušajući

klijente, rekao bih da kod osoba sa krutim egom poređenje sa drugima predsta-
vlja samo potrebu davanja na sopstvenom značaju. Za razliku od njih, kod klije-
nata sa nerazvijenim egom poređenje sa drugima predstavljalo je ozbiljan iza-
zov za ocenu vlastite vrednosti, a poređenje sa sobom nije bilo moguće, naročito
u uslovima prejakog super-ega. Već sam rekao kako se pokazalo smislenim nau-
čiti i primenjivati poređenje sa samim sobom, sa onim gde sam bio i gde sam
sada. Ovakvo poređenje imaće smisla samo kod klijenata sposobnih da posma-
traju sebe u kontekstu, odnosno da se pogledaju iz metapozicije. Ne verujem u
ljudsku objektivnost, s obzirom da smo subjekti, ali verujem u posmatranje iz
metapozicije i uvide koje osoba može na taj način imati. Meta je reč koja znači
promenu pozicije, sa strane. Dakle, metapozicija znači posmatranje sebe sa stra-
ne i to se vežba. Sekundarna dobit od poređenja sa sobom tiče se povezivanja
sa svim prošlim ulogama i postignućima.
Klijentkinja M. S. (27) bila je asistent na fakultetu, a na psihoterapiju se

javila zbog anksioznosti. Jedna od njenih karakteristika je neprepoznavanje ili
potiskivanje postignuća. Jednostavno, nije mogla da se seti, pa samim tim ni da
dâ vrednost onome što je ostvarila od najranijeg detinjstva do tada, osim zavr-
šenog fakulteta, mastera i doktorskih studija. Kao i klijentkinja M. D. koja nije
prihvatala nijedan od svih hobija kojim se bavila, a imala je, na primer, crni
pojas u karateu, nagrade na smotrama poezije, a popela se i na nekoliko planin-
skih vrhova preko 2000 metara. Ili klijent J. P. koji je bio zbunjen kada sam ga
zamolio da napiše svoja postignuća od pete godine. On nije prihvatao ni ona u
srednjoj školi, kamoli tako rano. I tako dalje. Prečesto se srećem sa tako dubo-
kim nepovezivanjem sa sobom, kritizerstvom prema sebi i zanemarivanjem. A
bez povezivanja sa sobom nemamo čemu da se nadamo u psihoterapiji. Klijent
F. J. (21) došao je na psihoterapiju u drugoj polovini leta 2020, kada je broj zara-
ženih od COVID- 19 počeo lagano da pada, a razlog je bila anksioznost. Nije smeo
da izađe iz kuće, hvatala ga je panika na pomisao da bude na otvorenom, a kada
se kretao, to se dešavalo samo u prisustvu majke. Imao je težak život koji je obe-
ležio agresivni otac. Na drugoj seansi pričali smo o agresiji prema sebi. Nešto je
u njemu kliknulo i izgovorio je: „Pa ja sam grub prema sebi!“ Ostao je u tišini još
par sekundi. Od tog trenutka sve je išlo vrtoglavo napred. F. J. je par seansi posle
toga, odmah nakon smanjenja broja inficiranih u Kraljevu, izašao napolje, vozio
je biciklu, a upravo je u pripremi za traženje posla. Od uvida o grubosti prema
sebi prošlo je tri nedelje.
Svaka životna dob ima svoja ostvarenja i postignuća koja su od velike

važnosti za naredni period razvoja. Ako na prošla dela gledam kao na „normal-
na“, „očekivana“ i tome slično, verovatno je to zbog rigidnog super-ega, tako da
je zadatak psihoterapije postavljanje granica, povezivanje sa sobom i jačanje
ego-funkcija. U svakom postignuću nalazi se prijatnost, makar mala. Zahvalju-

jući takvim prijatnostima, ego dobija „hranu“ za stabilizaciju. Ono što nastojimo
da razvijemo su ego-funkcije. Psihoanalitičar Hajnc Hartman je podelio ego-
funkcije na:
a. primarne autonomne ego-funkcije, kao što su kognitivne funkcije per-

cepcije:
- inteligencija,
- mišljenje,
- razumevanje,
- jezičke sposobnosti,
- sposobnosti učenja i
b. sintetičke funkcije ega, koje su:
- urođene karakteristike ega (slobodne od konflikata) i

- sekundarne autonomne ego-funkcije.
Sekundarne autonomne ego-funkcije su one koje su bile uključene u raz-

vojne konflikte tokom razvojnih stadijuma, a onda su se oslobodile kao rezultat
razrešenja tih konflikata kroz proces neutralizacije, kaže Hartman. Na primer,
detetova sposobnost da jasno misli može biti kontaminirana konfliktima oko
seksualnosti ili agresije. Sekundarna autonomija te funkcije ogleda se u jasnom,
nedvosmislenom mišljenju koje vodi ka razrešenju tih konflikata (Hartmann,
1939) Kada dođe do transformacije energije umešane u konflikt u neutralizo-
vanu energiju, tada dolazi do promene u njenoj funkciji. Ovo je veoma važna
tačka razvoja. Kada se to dogodi, funkcija postaje autonomna i automatizovana
(npr., opšta sposobnost rešavanja problema, planiranja i organizovanja akci-
je…). Nedovoljna sekundarna autonomija čini osobu nesposobnom da se nosi sa
sopstvenim nagonima i osoba je sklona regresiji (vraćanju na nezrelije nivoe
funkcionisanja).
Hartman je u psihoterapijsku literaturu uveo i pojam neutralizacija. Pod

neutralizacijom je smatrao promenu čiste, instinktualne energije u oblike ener-
gije koji su prikladniji za funkcionisanje ega (neutralizovane energije), to jest
oblike energije koje karakteriše visok nivo kontrole ega i kapacitet za odlaganje
neposrednog nagonskog zadovoljenja. (Hartmann, 1939) Drugim rečima, neu-
tralizacija je proces u kojem nagonska energija, koja se manifestuje, na primer
besom, doživi „preradu“ (tj. neutralizaciju) u egu da bi ta energija napolje izašla
na socijalno prihvatljiv način.
Energije su, dakle, pod uticajem nagona koje pobuđuju ranije traume i
druga iskustva, smeštene u idu, i u zavisnosti od funkcija ega manifestuju u
ponašanju. Ponašanje će imati svoje krajnosti koje se primećuju kroz:
1. osobine i
2. granicu polja.
Krajnosti osobina posmatramo kroz, kako im ime kaže, broj osvešćenih

dijametralno suprotnih osobina. Ove osobine još od antičkih vremena delimo
na pozitivne i negativne, na vrline i mane. Krajnje osobine nalaze se na polovima
u odnosu na ego. Zbir vrlina biće pokrenut pozitivnom, ili libidinoznom energi-
jom, zbir negativnih osobina energiju dobija iz destruda ili tanatosa. Dakle, kraj-
nosti bivaju pokrenute od ove dve energije.
Libidinozna energija, koja se naziva kreativnom ili seksualnom energi-

jom, predstavlja energiju stvaranja, energiju koja sintetiše. Zahvaljujući njoj
nastaju, između ostalog, nove uloge. Zapravo, nova uloga predstavlja samo zbir
ispoljenih osobina, jer se svaka uloga manifestuje kroz osobine koju pokreće
kreativna energija. Uloge će zavisiti od stepena razvoja, ambijenta i okolnosti.
Destrudo ili tanatos predstavlja energiju analize. Već sam rekao u pogla-
vljima o ulogama i idu da ova energija razgrađuje prethodne uloge i njene oso-
bine, stvarajući prostor za nove sinteze. Kada su ove dve energije u ravnoteži,
tada je psiha u ravnoteži. Ako bi destrudo uznapredovao, što može da se dogodi
pod uticajem, na primer, neprorađenih trauma koje menjaju odnose u vitalnim
nagonima, dolazi do nastanka patologija na čijem kraju je klinička depresija, a u
11% slučajeva obolelih od depresije dolazi do suicida. Ili, ukoliko destrudo ne
radi na adekvatan način, tada se stara uloga neće razgraditi i nastaviće da živi i
kada više nije vreme za nju. Starija uloga uvek ima prvenstvo zato što podrazu-
meva određenu komfornu zonu koja se menja smenom uloge.
Klijentkinja A. T. (25) bila je udata, imala je ćerkicu i posao koji je bio više
nego stresan. Stalne norme i jurnjava za njima dovodili su je do očaja. I telo je
počelo da reaguje, imala je policistične jajnike, menstruacija je izostajala i po
nekoliko meseci. Jedan od ozbiljnih razloga ticao se nezavršenog fakulteta, zbog
čega na poslu nije mogla da napreduje, a nije mogla da nastavi sa školovanjem
zato što je radila. Vrzino kolo. Nije se usuđivala da prekine sa poslom zbog stra-
ha od nedostatka novca, a napred nije mogla zbog nepostojanja uslova. Trpela
je pritisak sa obe strane, želja je bila jasna i realistična, ali ukoliko bi se srela sa
svojim strahom, stvarnost je bila teška i neizvesna kako lično tako i profesional-
no. Destrudo je razgrađivao svaku novu ulogu pod vođstvom straha, a telo je
uveliko negodovalo zbog održavanja neodržive komforne zone. Ovo je bio raz-
log za udubljivanje, za uključivanje ega u čitav problem kako bi se napravila
adekvatna lista prioriteta. Kada se odredi cilj, negativni uticaj ida postepeno sla-
bi jer se uvodi granica.
Libido i destrudo posebno su značajni kada je reč o osobinama. Videli smo

da u samoj osobini, bez obzira da li ima pozitivan ili negativan predznak, stoji
kapacitet za drugi pol. To praktično znači da je malo mana koje ne mogu postati
vrlinama i obrnuto. Kapacitet za ovakve krajnosti manifestuje se velikim brojem
osvešćenih polarnosti, i što je veći broj imenovanih parova osobina, bogatiji su
potencijali tj. mogućnosti ličnosti koja se svojim osobinama bavi. Nekada je
potrebno setiti se šta sve možemo i to na osnovu iskustva.
Libidinozna energija, koja se pojačava od optimuma ka maksimumu, činiće

gornju granicu do koje dostižu mir, prijatnost i pozitivno uzbuđenje. Iza granice
osetiće se neprijatna senzacija i uzbuđenje koje će rasti i razvijati se do manično-
sti. Maničnost može da se ispolji na različite načine unutar različitih dijagnoza.
Destrudo će činiti drugi pol i drugu granicu, iza čijeg prelaska će se dogo-
diti istovetna promena, samo sa destruktivnim ishodom. Kraj tog puta je u teš-
koj depresiji.
Ukoliko je na granici nakupljena prevelika energija, tada pričamo o rigid-

nim, krutim i nepropusnim granicama. Posledica takve konstrukcije je neprila-
godljivost tj. neadaptabilnost. Ako je premalo energije, onda je unutrašnje psi-
hičko polje nebranjeno, granice su porozne, a jedna od posledica može biti suge-
stivnost, ukoliko govorimo o granici ega prema spoljašnjoj realnosti, ili prete-
rana impulsivnost i na drugi način izraženo povlađivanje željama, kada je poro-
zna ego-granica prema unutrašnjoj realnosti.
Tokom vremena biću u prilici da pratim vlastitu promenu u vezi sa grani-

cama. Što sam mlađi, to su granice ranjivije i nestalnije, sa sazrevanjem one
postaju funkcionalnije pa sam samim tim i smireniji. Menjam se iz dana u dan.
Iz dana u dan mogu videti promenu. Osvesti je, bez obzira da li je pozitivna ili
negativna, jer u ovom poređenju sa sobom stičeš iskustvo. Iskustvo se, kao što
rekoh, sastoji od racionalne i emotivne komponente, od događaja i osećanja u
tom događaju. Ukoliko zaboravim na osećanje, neće biti ni iskustva, ostaće samo
prazni događaj, kao da sam vlastiti biograf. Od takvog događaja nemam koristi.
Ovo je važno zato što iz iskustva nastaje samopouzdanje. Ova zlata vredna oso-
bina ličnosti trebaće mi u nevolji. Iz samopouzdanja nastaje samopoštovanje.
U pubertetu osvajam, upoznajem, ispitujem krajnosti, različitosti, poseb-

nosti, što se dešava kroz konflikt i stres. Unutar stresa krije se iskustvo. Osveš-
ćivanjem postojanja „prostora“ između krajnosti (minimuma i maksimuma
funkcionisanja) postajem svestan optimuma. Jedno od njegovih svojstava je sta-

bilnost i mir. Krajnosti će uvek postojati, ali ne moraju biti ekstremne, jer
bez njih nema ni ravnoteže svih težnji i tendencija, svih potraga i učenja.
Ako neko učenje ne vodi ravnoteži, to nije dobro učenje, ono nema smisla.
Krajnosti određuju polje delovanja individue mada se može reći da su

krajnosti i kraj dometa delovanja individue. U oba slučaja život u krajnostima
podrazumeva visoku energizovanost. Život na granici potencijalni je izvor hro-
ničnog stresa čak i bez realno stresnog događaja, kao i uznapredovale anksio-
znosti. Ovakvo življenje u vezi je sa strahom zbog potencijalnih ataka na granice.
Krajnosti podrazumevaju zadržavanje energije na krajevima psihičkog polja što
je, ako bi takvo življenje uporedio sa hodanjem, kao kretanje napred u najširem
raskoračnom stavu. Međutim, na sve se naviknemo bez obzira na neprirodnost
ili napetost. Sve ima svoju posledicu, pa i život na granici.
Gledajući u smeru granica, psihološki rad na sebi zapravo predstavlja

uravnoteženje pojedinih osobina ili kvaliteta. Nakon toga na red dolazi prime-
ćivanje rezultata. Bez prepoznavanja i vrednovanja rezultata mogu upasti u
podrazumevanje. A kako na tome raditi ukoliko se ne upoznaju, prepoznaju,
spoznaju iliti osveste, odnosno, ako se ne postavi pitanje: „Šta sam uradio za
sebe u proteklom danu, sedmici, mesecu, godini?“
Ravnoteža polarnosti podrazumeva balansiran odnos njenih krajnosti,

onoga što čini ravnotežu. Osvešćivanje je samo po sebi problem, ali ne nerešiv
jer sve je stvar vežbe. Ovo je nekada mukotrpan proces koji se ponavlja tokom
života u bar, po Eriku Eriksonu, osam etapa i razvojnih kriza koje se nalaze
između svake od njih. To su životni razdelnici, svrsishodne epizode koje se
manifestuju u narednoj ravnoteži. Na tu planinu postignuća ne penjemo se sami,
jer čovek ne postoji ako je sam. Ko će tada primetiti njegovo postojanje. U psi-
hološkom smislu ovo znači da racionalni i emotivni delovi ličnosti u sebi svoj-
stvenom dinamizmu krče put na uzbrdici života zajednički osvajajući naredni
vrh. Kao što to čine svesno i nesvesno. Ili eros i tanatos. Ovo je bio razlog da
osnovni aksiom serijala radionica „Početak klupka“, koje sam držao od 2017. do
kraja 2018, bude: „Na visoku planinu ne penješ se sam. Ako si se popeo sam, to
nije visoka planina“.
Prepoznavanje pitanja i konstatacija
Radeći u vreme epidemije virusom COVID- 19 u metodologiju rada sa kli-

jentima dodao sam prepoznavanje unutrašnjih pitanja i konstatacija. Naime,
često se dešavalo da su se klijenti pitali: „Da li ću se razboleti?“, „Da li će se
iskomplikovati?“, „Da li ću ja ili neko meni blizak završiti na respiratoru ili
umreti?“ i tome slično. Obično su ovakva pitanja ostajala bez odgovora ali ne i
bez napetosti. A onda sam se udubio i primetio da zapravo pitanja i konstatacije
nastaju u svim situacijama, ne samo tokom epidemije, jer nesvesno uvek radi, a
odatle dolaze misli. O čemu se ovde radi, pitao sam se? Sasvim je moguće da se
ovime bavi neki autor do čije knjige još nisam stigao, ali za mene je bilo otkriće
kada sam primetio učinak osvešćenog pitanja, komentara, kritike ili sugestije
koja dolazi iz nesvesnog.
Unutrašnje dete je to što jeste, ogromni moćni deo psihe koji radi po pret-
hodno formiranim principima. Ukoliko se principi ne osavremene, ne unaprede,
ne koriguju, moguće da će biti ugrožavajući, da će otpor promeni uticati na stva-
ranje raznih simptoma, od napetosti i pritiska do ozbiljnih psihičkih stanja i
patologija. Misao koja proleće iz tog dela psihe automatski se pretvara u pitanje,
konstataciju ili tvrdnju. To se dogodi tako brzo da svest ne stigne ni da je pri-
meti. Ukoliko je pitanje, konstatacija ili tvrdnja bliža egzistenciji, pokrenuće
nagonsku reakciju, a to znači i viši stepen neprijatnosti. Sada je trenutak da
povežem početak i kraj pasusa: pitanja, konstatacije i tvrdnje izazivaju napetost.
Zato sam u radu sa klijentima predlagao da zapisuju pitanja i da daju

odgovor na njih, tamo gde mogu. Na prvom mestu cilj je bio uživljavanje u pita-
nja. Nekada je samo to bilo dovoljno kako bi pritisak opao. Nekada je odmah
nakon odgovora, čak i tokom odgovaranja na pitanje stizalo drugo pitanje.
Odmah i njega zapisujemo. Jednostavno, naučimo da čujemo sebe, da ne ignori-
šemo ono što dolazi iz naše dubine jer ne dolazi ni slučajno, niti bez razloga. Ako
je svesnost funkcija ega, onda je sasvim razumljivo da je osvešćivanje unutraš-
njih pitanja i davanje odgovora zadatak a ne stvar dobre volje ega. Naravno, u
granicama, jer rigidni super-ego može doživotno da komentariše, kritikuje i
postavlja osporavajuća ili opterećujuća, pa i naizgled besmislena pitanja. Kao
što i iz ida zauvek mogu da stižu potrebe i želje. Reći sebi „Dosta!“ i te kako je
važno u nekim situacijama, i to se uči. Ukoliko ne čujem pitanje i ne odgovorim
na njega, nesvesno ću pobeći jer id od neprijatnosti beži.
Klijentkinja M. K. (27) bila je trudna već dva meseca, a na psihoterapiju je

došla zbog anksioznosti. Sebi je toliko često davala najrazličitije dijagnoze bez
osnova, ali nije prepoznala histeriju kojoj je simptomatski bila najbliža. Tako je
to kada za savetnika imaš Gugl i različita iskustva u virtuelnim grupama. Veoma
dinamična, na trenutke previše, odavala je utisak jake osobe sposobne da se
izbori za svoje potrebe. Ali kada je sustigne dezorijentacija, koja se manifesto-
vala napetošću zbog obraćanja pažnje na lupanje srca, vatre u lobanji, vatrenim
obručem oko glave i smanjenom pažnjom za sve drugo, do gotovo potpunog
nestanka pažnje, tada bi ostajala samo maska koju bi postavila pred osobe sa
kojima je, dok bi se svest potpuno povukla u artikulisanje pitanja, pitanja, pita-
nja. Spolja bi svi videli mirno lice, osobu sposobnu da odgovori sa „da“, „ne“ i
slično, dok bi zapravo bila fokusirana na gomile unutrašnjih pitanja. Neka od
njih su: „Da li će ovo večito da traje?“, „Šta da uradim sada?“, „Da li se vraća staro
stanje?“, „Hoću li da umrem?“, „Šta ako padnem u nesvest?“, „Ko može da mi
pomogne?“ i druga. Na seansi početkom jula 2020. zapisala je pitanja koja su se
na seansi rojila. Dinamična osoba, dinamični mozak, dosta pitanja. Nije stigla da
odgovori na prvo, a već se pitala nešto drugo, onda treće, i tako dalje. Sve smo
to zapisivali nastojeći da damo odgovor na ona ranije postavljena. Mučno je bilo
držati „ručnu“ kočnicu, odnosno usporavati je da bi odgovorila, a ne obrazlagala
razloge za postavljanje pitanja. Reklo bi se da je i proces pravdanja mehanički.
Tada imamo priliku da vidimo kako nekada ego nije ništa drugo do portparol
ida ili super-ega. Međutim, kada se racionalnost uključivala, nastupalo bi nešto
drugačije stanje. Davala je odgovore koje je mogla. Rezultat je bio u smanjivanju
napetosti. Isto se desilo sa klijentkinjom S. B. (39) koju su mučila brojna pitanja
u vezi sa partnerom i hipotekom nekada donete pogrešne odluke. Doživeo sam
da glasno prokomentariše: „Ovo je neverovatno!“. Klijentkinja M. M. (36) me je
porukom obavestila da metoda radi: „Hvala vama jer ne mogu da verujem da
godinama ta stega me guši a vi ste mi je rešili za 15 min.“ Istina je da je ona sama
sklonila tu stegu odgovarajući na pitanja koja su stegu pravila.
U slučaju klijentkinje J. P. (38) otišao sam korak dalje, pa smo pitanja

posmatrali u kontekstu uzroka i posledice. Svako pitanje ima uzrok. Osvešćiva-
nje uzroka nekada je moguće, pa će samim tim u nekim slučajevima opasti nape-
tost. Takođe, svako pitanje ima posledicu. Suočavanje i prihvatanje posledice
značajan je trenutak koji može dovesti do ravnoteže. Ništa nije a priori garancija
uspeha, ali najgore što mogu uraditi za sebe je da ne uradim ništa čekajući da
nešto neprijatno ili loše prođe. Ovo ne znači drugu krajnost: opsesivno zapisi-
vanje i odgovaranje na pitanja.
Ovime sam želeo da ilustrujem aktivan odnos prema sebi sa ciljem podi-
zanja kvaliteta života. I ovaj segment rada na sebi praktično predstavlja priliku
koja nastaje iz problema. Sve ovo stvar je vežbe i u tome nema prečice.
Osobine
Do sada sam dosta puta u ovom tekstu rekao da je čovek biće polarnosti,
što znači da koliko može da bude dobar i nežan, toliko ima kapaciteta da bude
loš i grub. Koliko može u jednu, toliko može ići u drugu stranu, ili krajnost. Koli-
ko imam kapaciteta za vrline, toliko imam za mane. Šta i kako će se razvijati,
zavisi od čitavog niza preduslova. Svaki preduslov ima dvojni kapacitet pa se
može desiti da se dete, koje je raslo uz oca alkoholičara kasnije pretvori u očevu
kopiju, ali i u osobu koja iz dna duše neće podnositi alkohol i alkoholizam. I jed-
na i druga u sebi će imati odnos prema alkoholu. Dete, koje je raslo uz neurednu
majku, može da postane isto kao majka, ali da bude čak i preterano uredno kada
poraste. To su kapaciteti – kontinuum od minimuma do maksimuma, i predsta-
vljaju jedno celo. Nekada preterano negovana devojka za momka ili muža nađe
barabu i bitangu kako bi bili jedno celo. Ovo kakav sam sada u celini je sa onim
što u sebi imam, a što je drugog pola, drugog predznaka. Negirati postojanje
polarnosti u sebi može biti odraz neznanja, lakovernosti, samoobmane, narci-
soidnosti i ko zna čega još.
Podela na vrline i mane napravljena je još u antička vremena. Hrišćanstvo

prepoznaje neke druge a budizam treće vrline:
Antika* Hrišćanstvo Budizam
razboritost smernost ili dosledno- ispravni nazori

st
umerenost uzdržljivost ispravne namere
pravednost moralna čistota ispravan govor
hrabrost pravednost ispravno delanje
ispravan život
ispravan napor
ispravna pažnja
ispravna sabranost
* Preuzeto sa Wikipedia, slobodna enciklopedija
Za emocije se kaže da povezuju čitav ljudski rod zato što se osnovnih pet
izražavaju na isti način, nezavisno od vere, rase, socijalnog ili bilo kog drugog
statusa ili razlike. Isto se može reći za osobine. Lenjost je lenjost i kod Eskima i
kod Aboridžina, kao što tugu izražavaju na isti način.
Osobine su oblast koju vredi istraživati, pri čemu mislim na vlastite oso-
bine. Drugačijeg puta za upoznavanje sebe neće biti ma šta radili. Ipak, ovde bih
se malo zagledao u podelu na vrline i mane koja se podrazumeva i koja se name-

će kao jasna. Da li je jasna?
Da li je svaka vrlina uvek vrlina? Na primer, lojalnost. Kada jeste, a kada

prelazi u manu? Razmišljanje o relativnosti podele na vrline i mane odnosi se
na striktnost podele. Ovo, pre svega, zato što se podela ne podrazumeva, i zbog
korisnosti na putu sazrevanja i podizanja stepena zadovoljstva životom.
Kada kažete da je neko „lenj“, sigurno ne mislite da u toj osobini ima ičega
dobrog, niti da je lenjost ikada dobra osobina. Na prvi pogled to se podrazume-
va. Međutim, iz praktičnih razloga i istine radi, valjalo bi malo bliže pogledati u
ovu podelu. Iako zaista postoji dobro i zlo, pozitivno i negativno, da li to znači
da nešto što je dobro, uvek predstavlja dobro, da je bezuslovno dobro, i obrnuto.
Zapravo, od čega će zavisiti da li je nešto dobro ili loše? Ako sam vredno radio
postigavši rezultat, imam pravo da budem lenj neko vreme i tada ova osobina
ne može biti mana.
Na pitanje „od čega zavisi da li je nešto dobro ili loše“ klijenti obično odgo-
varaju da će postojanje vrline ili mane zavisiti „od nas“, ili „od situacije“, što je
svakako tačno. Ali ponudio bih još jedan odgovor, a to je da vrlinu ili manu
određuje intenzitet njenog ispoljavanja. Ako mislite da je pojačavanje vrline
put u idealno, vrhunsko dobro, put ka Bogu ili tome slično, pazite da se ne pre-
varite! Put ka Bogu nije preko vrline nego preko emocije ljubavi.
Međutim, ako sam čovekoljubac, što je svakako dobra osobina, pa ako to

činim sve jače i više, to je svakako dobro. Ali ako se iz moje unutrašnjosti nekada
kasnije javi ljutnja na sebe zato što sam zbog čovekoljublja nekada radio na svo-
ju štetu, nešto nisam dobro uradio. Možda ću se zbog nekadašnjeg preteranog
čovekoljublja nazvati budalom? Što je osobina intenzivnija, to je mogućnost
pojave unutrašnjeg pritiska ili negativne emocije veća. Ako se pritisak ili nega-
tivna emocija pojavi, to je samo putokaz koji vodi do neke od osobina ali i
do stepena razvoja. Zato vernici u molitvama i na ispovestima osvešćuju i izgo-
varaju upravo te loše osobine viđene kroz postupke, kako bi umanjili njihov uti-
caj ili ih se oslobodili. Ključna reč je „osvešćuju“ a zatim „izgovaraju“.
Pomenuh stepen razvoja. Da uzmemo, na primer, osobinu empatičnosti.

U početku to je bezuslovno dobra osobina, takozvana vrlina. Ali ukoliko pređe
granicu razvoja ličnosti, ova osobina može postati mana: postaje osobina koja
izaziva loše emocije. Ako je ličnost razvijena i teži višem cilju, odnosno ako je
osoba stigla do tog stepena razvoja ličnosti, veći intenzitet empatičnosti će joj
odgovarati. Nije važno kako će to spolja izgledati, već iznutra. Ovde nas ne zani-
ma tuđe mišljenje, već samo mišljenje i osećanje osobe u čijem životu se neka
osobina ispoljava. Ako nisam stigao do tog nivoa razvoja ličnosti, unutar mene
će se pojavljivati otpor ili potreba za uzvraćanjem, na primer, pažnje. To može

postati veoma uznemirujuće. Ukoliko osećam da nemam svoj život, da na mene
loše utiču tuđa iskustva i problemi, ili na drugi način formulišem nezadovolj-
stvo, teškoću, napetost ili teret, jedan od uzroka možda je preterana empatič-
nost. Divna je vrlina bezuslovne empatičnosti kada su i druge osobine usmerene
na tu stranu i ako sve to odgovara stepenu razvoja. Ovaj „stepen“ trajnija je kate-
gorija od osobine koja može da zablista pa da se povuče. Koliko puta sam hteo
da nahranim gladne koje sam sretao, ili da odvojim 10% prihoda za dobrotvor-
ne akcije, da bih u nekom narednom trenutku na to zaboravio. Goreo sam od
želje da to ispunim dokle je želja trajala, ali nisam bio dovoljno zreo da bih to
ostvario. Ali da se vratim na primer empatičnosti. Ako se, na primer, u nekom
trenutku pojavi zavidljivost, počinje pritisak. Ne kažem da ne treba biti empati-
čan, ali svakako kažem da razvoj ličnosti i ispoljavanje osobine ide u istom
odnosu. U suprotnom, biće problema. „Mnogo hteo, mnogo započeo, čas umrli
njega je omeo“, rekao je Branko Radičević. Sve je dobro kada je u granicama.
Viši stepen razvoja, šire granice.
Neću stati kada se neprijatnost i pritisak pojave, valja mi se okrenuti ka

negativnom osećanju koje ukazuje na probijanje granice neke osobine. Ovo vre-
di činiti kako bih umanjio njen značaj i uticaj. Razvijanje jedne osobine dovodi
do mogućnosti razvijanja sasvim suprotne. Malo je osobina koje, u zavisnosti od
intenziteta, ne mogu biti vrline, ukoliko se ispoljavaju u granicama, tj. ako su
nižeg intenziteta, ili se mogu pojaviti u obliku mane, ako je pojavljivanje inten-
zivno, odnosno preko granice. Nigde se prelazak granice bolje ne primeti nego
u osobinama. Osobina nije ništa drugo do oblikovana energija, energija koja ima
smisao. Osobina je najmanji podatak sposoban da oblikuje.
F. J. (18) momak je velikih potencijala, inteligentan, dobra duša. Učenik je

trećeg razreda srednje škole, dobar je đak. Međutim, ovaj momak nema prijate-
lja i to zato što su ga u višim razredima osnovne škole upravo prijatelji izdali i
postali neprijatelji. Pretrpeo je vršnjačko nasilje, što je dovelo do aktiviranja
opreznosti. Toliko da je postao preko mere oprezan. Zatvaranje prozora i vrata
sobe, ali i socijalna inertnost, postali su pokazatelji preterivanja u opreznosti.
Anglikanski pesnik i metafizičar Džordž Herbert u knjizi „Snaga mudra-

ca“ rekao je: „Had je pun dobrih namera i želja“, što je Džejms Bosvel u knjizi
„Život Samjuela Džeksona“ pretočio u poznato „Put do pakla popločan je dobrim
namerama“. I zaista, namera je jedno, posledica drugo. Da bi se prešao put od
namere do posledice realizovane namere, potrebno je vreme, interpersonalna
relacija i osobine. Bez vremena i odnosa, osobina ništa ne znači. Uvek će ostati
samo potencijal.
Sve što postoji oko nas, vrednujemo po osobinama. Drvo je lepo, visoko,
masivno, stabilno, razgranato, dominantno, ukorenjeno, postojano, široko, a
može biti i nakrivljeno, slabe krošnje, elastično i tako dalje. Osobinama se opi-
suje stvarnost. Osobina je glavni sadržaj osobnosti, odnosno ličnosti. Koliko
sopstvenih osobina znamo?
U psihoterapijskom radu na različite načine upućivao sam klijente na pre-

poznavanje sopstvenih osobina i njihovo prilagođavanje optimumu. Prepozna-
vanje osobina predstavljalo je izazov, kao i njihovo imenovanje. Prosečno bi
naveli sedam, osam, a rekorder je klijentkinja koja je napisala čak 17 svojih oso-
bina. Nikakva retkost nije bila da klijent napiše svega tri do četiri. Imenovanje
prepoznatih osobina nije uvek lak zadatak i predstavlja drugi izazov. Zanimljivo
je gledati kako klijent ne može da prepozna osobinu unutar vlastitog ponašanja,
a to je veoma čest slučaj. Nevažno je da li su osobine pozitivne ili negativne. Nije
bio problem opisati ih, ali i te kakav kada bi se opis pokušao pretočiti u jednu ili
dve reči. Svakako da ovo ima veze sa verbalnim sposobnostima klijenata, što
ukazuje na potrebu neprestanog rada kako bi se učilo izražavanje sopstvenog
bića, u ovom slučaju njegovih osobina.
Osobine su starije po hijerarhiji od emocija i predstavljaju kanal kroz koji

se emocije oslobađaju. Ukoliko ne osvestimo osobine koje nam stoje na putu
razvoja, nećemo biti u mogućnosti da bilo šta menjamo.
Primer M. I. (48) ostao mi je u sećanju. Na molbu da napiše svoje osobine,

zamislila se, gledala je negde u plafon iznad moje glave, i u narednih par minuta
uspela je da imenuje četiri osobine. „U redu“, rekao sam joj, „da li biste mogli da
napišete osobine opanka?“ Išla je na folklor, uživala je u tome, i začas je napisala
udobnost, čvrstina, boja, cena, postojanost. Kada je završila, pobedonosno me
je pogledala. Jedna osobina više, nego što je prepoznala kod sebe! Zamolio sam
je da napiše mamine osobine. Majka je živela sa njom, bolovala je od uznapre-
dovale demencije, a moja klijentkinja pokušavala je svaki put sa njom da razgo-
vara racionalno, kao da nije dementna. Kada ne bi uspela, iznervirala bi se, pa je
kao iz topa za majku napisala da je: tvrdoglava, uporna, bezosećajna, nemilo-
srdna, zamerljiva, netolerantna, manipulativna, ali i da je bila vredna, požrtvo-
vana, borac. Ponovo sam je zamolio da razmisli da li bi mogla da napiše još neku
svoju osobinu, da je prepozna, ali nije mogla. Veoma se iznenadila kada sam je
zamolio da pogleda osobine koje je napisala za opanak i majku i vidi da li ih
poseduje. Makar u tragovima, makar nekada. Sve osobine je prepoznala, osim
boje i cene. Jednostavno, nekada nemamo ideju kako objasniti sebe, a za to uvek
postoji smislen razlog. Treba znati da osobine koje prepoznajem kod drugih,
imam kod sebe, ili barem imam potencijal da se razviju. Eskimu nikada neće
poći voda na usta ako bismo ispred njega lizali limun. On ne zna šta je limun.
Jedan od efikasnijih načina rada sa osobinama odnosio se na direktno

imenovanje pet veoma rasprostranjenih sa čijim mogućnostima pojavljivanja i
posledicama se borimo tokom čitavog života. Iako svaki čovek ima potencijal za
ispoljavanje svake, ipak mi se čini važnim naglasiti osobine koje zahtevaju
posebnu pažnju, a koje presudno utiču na kvalitet i zadovoljstvo životom. To su:
- lenjost,
- površnost,
- nedisciplinovanost,
- neorganizovanost i
- neodgovornost prema sebi.
Svakako da postoji još osobina koje predstavljaju izazov u procesu sazre-

vanja, ali ove kao da su prapočetak. Iza njih su druge osobine, pa i sedam smrt-
nih grehova u hrišćanskoj tradiciji.
Osvešćivanje osobina lakše je u nevoljama. U nevolji se sve lakše i jasnije

vidi. Tako se i život u „sada i ovde“, psihičke granice, poređenje sa sobom, osveš-
ćivanje postojećeg sadržaja, disciplina i lista prioriteta lakše i bolje vide u nevolji.
Otpor promeni nazivamo nevoljom. Nevolja je putokaz i pokazatelj da se naša
životna ruta menja. Adaptacija novim potrebama uslovljena je prihvatanjem pro-
mene. Dok se nevolja dešava, obično ništa ne zaključujemo, osim načina izlaska iz
nevolje. Ali kada prođe, nemojmo gubiti priliku da se okrenemo, analiziramo i
zaključujemo. Tako učimo! Ako nema okreta, kako ćemo učiti? Nije važno da li je
nešto bilo loše ili dobro, da li smo nešto izgubili ili dobili, da li smo u pravu ili
nismo, to je bilo! Ali šta ostaje? To će zavisiti od sposobnosti da se okrenemo, ana-
liziramo i zaključujemo. Ne budemo li se okrenuli, budemo li unapred sve „znali“ i
sve nam se podrazumevalo, bahato se odnoseći prema potencijalu koji nevolja
ima, biće to samo zapečaćena garancija da će se slična nevolja ponovo dogoditi.
Podjednako loš odnos prema sebi imaju oni koji na prošli događaj gledaju isklju-
čivo kao na prošli događaj. Ako je nešto prošlo, ne znači da posledice i potencijali
ne postoje i sada. Na neki način prošlost nikada ne prestaje. Osim toga, id ne zna
za prošlost, bilo da je dobra ili loša.
Klijentkinja A. T. (24) došla je na psihoterapiju zbog nezadovoljstva živo-

tom koji se manifestovao u povišenoj anksioznosti. Sa partnerom se pomirila
sedam dana pre dolaska na terapiju, ali to nije uspelo da umiri napetost izazva-
nu raskidom. Samo dva dana nakon prve terapije pozvala me je oko 21.30 časo-
va i kroz plač jedva razumljivo rekla da joj se svet srušio jer je njen partner dru-
goj devojci napravio dete, to joj je rekao i otišao. Videli smo se to veče, doživela
je depersonalizaciju i derealizaciju, što bi se reklo, doživela je „nervni slom“.
Desetak dana kasnije, jedne subote uveče, radio sam na tekstu ove knjige kada
se porukom javila sa pitanjem: „Šta će sutra da bude drugačije?“ Nastavili smo
sa dopisivanjem, bila je uznemirena, sa potrebom da je neko sasluša. Napisala

mi je: „Bila sam juče na VMA, promenio mi je lekar antidepresiv i rekao da ovaj
psihijatar u Kraljevu treba da pocepa diplomu što mi je dao ksalol.“ Eh, da jedan
psihijatar treba da pocepa diplomu, nego hajde, nedodirljivi su. Nastavili smo
sa dopisivanjem. Napisao sam: „...Prema tome, podsetite se šta ste sve uspevali
i šta ste sve prevladali u životu“, da bi mi A. T. napisala: „Ali mislim da mi to neće
pomoći da se osećam bolje. Mislim... jer je to prošlo“. Insistirao sam: „Pa da,
prošlo je i na osnovu prošlih stvari nastaje samopouzdanje, ako stalno budete
od sebe otkidali sve uspehe iz prošlosti, obezbeđujete sebi samopouzdanje = 0.
A nemojte to raditi.“ Potencirao sam na uspesima a ne prevladanim traumama,
zato što nisam bio siguran da li će joj se um zalepiti za nevolju, a ne za činjenicu
da je iz nevolje izašla. Odgovorila je: „Znam da sam bila srećna kad sam položila
jedan ispit, ali ja se ne ponosim više time, jer mi ionako ničemu ne služi.“
[ 22. februar 2020 17:43 ] Psihoterapera Jeknić: Ne razumete, ne kako se

sada osećate zato što ste položili taj ispit nego pustite u glavu sliku kako ga A. T.
polaže. Da li ćete išta osetiti?
[ 22. februar 2020 17:45 ] A. T.: Sećam se sebe kako se smejem od sreće
jer mi je dao 6, a on mi kaže: „Gle budale, srećna što je dobila 6, umesto da nije
ovo izgrešila za veću ocenu“. A inače ako se zbog nečeg pada na tom fakultetu,
ili ne završava na vreme, to je na mom smeru baš taj ispit.
[ 22. februar 2020 17:45 ] Psihoterapera Jeknić: Dakle, ostanite malo kao
da gledate u bioskopu tu scenu da vidimo da li ćete išta osetiti.
[ 22. februar 2020 17:46 ] A. T.: Vrati mi malo osmeh na lice i sećam se da
je bio jak nalet sreće da sam samo čekala da istrčim iz kabineta od sreće ili stida.
[ 22. februar 2020 17:47 ] Psihoterapera Jeknić: Ostanite malo sa takvim

osećanjima. Idite od uspeha do uspeha.
[ 22. februar 2020 17:47 ] A. T.: Probaću da razmišljam malo o tome.
Do kraja smo razmenili još par poruka, ali se osećala bolje u odnosu na
početak. Tome je doprinelo povezivanje sa sobom i davanje prilike prijatnosti-
ma da se pojave. Prijatnosti nisu promenile činjenice, ali jesu osećanje i postup-
ke. A. T. nije planirala da izađe to veče, ali je na kraju rekla da će sa prijateljicom
izaći iako će to biti malo na silu: „Moram da se pokrenem, bolje je bilo kakva
ne/prijatnost da se doživi, nego da samu sebe trujem.“ To je ista ona osoba koja
je neko vreme pre toga napisala: „Šta će sutra da bude drugačije?“
Previše površnosti i agresije ima u nama, mislim na površnost i agresiju

prema sebi. Racionalni deo psihe, onaj koji jeste značajan, ali koji je mali u odno-
su na id, vremenom postaje svestan svog značaja i uspeha. Radeći u jedinici za
palijativno zbrinjavanje Specijalne bolnice za interne bolesti u Vrnjačkoj banji,
imao sam priliku da se sretnem sa osobama koje su se gorko kajale zbog presla-
bog ili prejakog ja koje ih je vodilo u nezadovoljstvo zbog pogrešnih odluka. O
ovome više pročitajte u knjizi „Memento mori“.
Nije jednostavno sresti se sa vlastitim osobinama. Za to postoje brojni raz-

lozi, jedan se krije u mehanizmima psihičke odbrane. Prvi mehanizam od kojeg
nastaju svi ostali je potiskivanje. Potiskivanje je mehanizam koji podrazumeva
privremeno uklanjanje uznemirujućeg psihičkog sadržaja. U ranijem tekstu
pomenuh da ovaj mehanizam nije ni dobar ni loš, već adekvatan, i tada dovodi do
dobrih rezultata. Može biti i neadekvatan. Potiskivanje je mehanizam koji se zaš-
titnički postavlja ne dozvoljavajući prepoznavanje neke osobine koja bi, na pri-
mer, pokazala da nismo dobri. Ukoliko je super-ego predominantan, a mehani-
zam to zna, odnosno ako je veoma kritizerski nastrojen, onda postoji šansa da se
potiskivanjem (guranjem pod tepih) stvari odlože za neko drugo vreme kada
ćemo biti spremni. Ipak, potiskivanje može postati obrazac ponašanja koji vodi
prokrastinaciji, odlaganju, neraščišćavanju. Ovo klijente često dovodi na psihote-
rapiju. Nije lako raditi sa zapuštenim psihama, a suviše su česte. Moj posao je da
radim za tebe ono što ti nisi (hteo ili mogao) uraditi za sebe.
U nekim situacijama javiće se projekcija. Tada u drugima vidim ono što

imam u sebi, ali ne primećujem, pa se time ne mogu ni baviti. Negacija je meha-
nizam koji psiha bira kada je priznavanje opasno, pa je jasno da smo takav način
susreta sa problemima stekli u detinjstvu u susretu sa autoritarnim autoriteti-
ma, ili smo ih mi doživljavali autoritarnim a ne autoritativnim.
Upoznajmo mehanizme psihičke odbrane, oni nas štite, ali kada su neade-
kvatni, postaju faktor zbog kojeg se ne razvijamo.
Prema tome, kako i kada god možemo, pozabavimo se sopstvenim osobi-

nama, pa ćemo videti gde će nas to odvesti. Možda samo do osvešćivanja, a
možda i do konkretne aktivnosti.
VEŽBA 2.
1. korak – Na praznom papiru uz levu marginu upišite svoje osobine po

crticama jednu ispod druge. Reč je o osobinama koje se makar retko ispoljavaju,
ili su se ispoljavale. Nije važno da li ih smatrate pozitivnim ili negativnim. Upi-
šite što više osobina. Ne objašnjavajte ih, nego ih imenujte u jednoj, maksimalno
dve reči.
2. korak – Sa desne strane, uporedo sa navedenim osobinama i po istom

principu imenovanja, upišite osobine koje su po smislu i značenju potpuno dru-
gačije od onih koje su navedene sa leve strane.
3. korak – Označite ukoliko neku od osobina sa desne strane nemate.
4. korak – U zavisnosti od toga koju osobinu nemate sa desne strane, raz-

mislite da li u njenom parnjaku sa leve strane idete u krajnost.
Šta smo radili u ovoj vežbi?
Ukoliko bismo na jednoj strani papira ispisali osobine, bez obzira na nji-
hov kvalitet, bez obzira da li ih tretiramo kao dobre ili loše, prvo što bismo pri-
metili je da ih ne možemo tako lako imenovati. Podrazumevaju nam se, znamo
ih, ali kada ih treba imenovati, nastaje problem. Kao što rekoh, sve što postoji
opisuje se osobinama, njima se kvalitativno izražava ono što posmatramo, biće
ili predmet, ali kada je zadatak da osvestimo vlastite osobine, kao da ih se ne
možemo setiti, barem većina osoba sa kojima sam radio.
U drugom koraku na suprotnoj strani papira ispisuju se pojmovi koji su

po smislu drugačiji od navedene osobine. Ovime zapravo želimo da imenujemo
one osobine koje predstavljaju krajnosti.
U ovoj vežbi važno je obratiti pažnju na intenzitet ispoljavanja neke od

osobina. Sasvim je razumljivo da će se energija ispoljavati kroz osobine. Što veća
energija to intenzivnije osobine. A energija će biti intenzivnija ukoliko okidači
potežu vitalne nagone, naročito nagon samoodržanja (telesnog, psihičkog, soci-
jalnog i duhovnog). Osvestimo proces. Tek tada će početi promena koja će tra-
jati onoliko dugo koliko nam je potrebno da uravnotežimo osobine koje su u
krajnostima. Zapravo, osvešćivanje ove potrebe desiće se u nekom povoljnom
trenutku, ali će traženje načina njihovog usaglašavanja trajati duže. Granice u
doživljavanju ovih osobina nisu linije, već pojas koji se oseti kroz promenjen
energetski nivo, pa samim tim i drugačiji emotivni doživljaj.
Na primer, ako sam lenj, a nekada to jesam, nije uvek reč o istoj lenjosti.
Ako sam lenj, na primer, na „nivou 1“, to može značiti da nerado nešto radim iz
ko zna kog razloga, na „nivou 5“ da je to znatno učestalije, a na „nivou 10“ da
sam potpuno beskoristan sebi i drugima. Iako se sva tri stanja ilustruju istom
osobinom, opisana lenjost je veoma različita. S obzirom da ne mogu u isto vre-
me biti u sopstvenim krajnostima, može se pretpostaviti da u nekom drugom
vremenu mogu biti vredan. Vrednoća na „nivou 1“ može značiti da u meni ima
volje da radim, na „nivou 5“ da završavam svoje poslove, na „nivou 10“ da imam
samo posao ili da sam radoholičar.
10 5 1
lenjost
Ukoliko sam preko mere lenj, na ovoj osobini se radi tako što se razvija
suprotna. Neuredna domaćica i te kako može biti uredna na poslu.
Osvešćivanje prelaska vlastite granice kroz neke specifične osobine ima

za cilj zadržavanje energije u okviru optimuma zarad stabilnijeg funkcionisanja
u pojedinim stresnim situacijama. Prelaskom vlastite granice pre ili kasnije ose-
tićemo se loše, što će se pojačavati sve dok se energija ne vrati u optimum. Kada
bi skicom mogla da se prikaže treća dimenzija, onda bi u njenoj dubini bile emo-
cije. Prelaskom granice osobine zapravo otvaramo vrata pojavljivanju emocija.
Sažetak vežbe:
Upoznavanjem vlastitih osobina, posebno onih kroz koje se oslobađa veli-
ka energija, upoznajemo sebe. Podrazumevanje nije isto što i poznavanje ili zna-
nje. Upoznavanje sa sopstvenim osobinama važno je zato što se napetost, nesta-
bilnost ili, kratko rečeno, „problem“ pojavljuje kao posledica nepostojanja ade-
kvatnih granica neke od osobina. Na primer, ako sam napet zato što sam bio
preosetljiv, onda je osobina preosetljivosti ta kroz koju se energija oslobodila,
preterao sam sa preosetljivosti. U trenutku dešavanja neću moći da radim na
svojoj preosetljivosti, ali ću moći da radim na sasvim suprotnoj osobini. Opet ne
180 stepeni suprotnoj, već u granicama optimuma. U psihi važi „zakon spojenih
sudova“ jer sve teži ravnoteži. Pored ovog važi pravilo da ne mogu biti u isto
vreme i na istom mestu dve krajnje osobine. Razvojem suprotne, stabilizujem

onu koja je u tom trenutku postala problematična i kroz koju sam izgubio ener-
giju, kroz osobine se energija manifestuje. Što su intenzivnije osobine, to govori
o većoj energiji koju će pokrenuti nagoni. Što je veća energija, veći je fokus na
problemu, ali ne mora značiti da će fokus biti i na osobini kroz koju se problem
pojavljuje. Primer nalazim u Pitagorinoj čaši ili čaši umerenosti. Ako je vino
sipano do granice, nema problema. Ukoliko je osoba halapljiva i sipa preko gra-
nice, vino će se prosuti kroz kanal u sredini čaše.
Čaša umerenosti ili Pitagorina čaša
6.2.2. Simptom
Simptom ili „znak“ predstavlja posledicu neke promene i neravnoteže.

Simptomi zapravo vode do uzroka, a jedan od prevoda pojma σύμπτωμα, iz
kojeg je nastala reč simptom, je „prilika“. Upravo zato što su simptomi zbog
kojih klijenti dolaze na psihoterapiju uglavnom neprijatni, oni predstavljaju
problem iako su u stvari prilika. Zato ovo poglavlje nosi naziv „Problem ili pri-
lika“, a započeli smo ga pričom o promeni paradigme. Neutralisanjem simptoma
psihičke napetosti tabletama, bez prethodnog uvida u uzroke, najčešće obezbe-
đujemo njihovo vraćanje, kao i mogućnost komplikovanja psihičkog stanja.
Simptom predstavlja „priliku“ za upoznavanje sa razlozima za njihovu pojavu.
Pojava simptoma može se uporediti sa paljenjem lampice za gorivo: kada se ona
javi, predstavlja simptom nedostatka goriva. To je znak da vozač vozi auto na
pumpu da sipa gorivo. Vozač neće biti zagledan u lampicu niti će panično pona-
vljati: „Nemam goriva, nemam goriva!!!“, nego će otići na benzinsku pumpu
kako bi dopunio rezervoar. Umesto da se zagledamo u simptom, odnosno u raz-
log njegovog pojavljivanja, potrebno je ukloniti uzroke njegovog pojavljivanja.
Nažalost, nekada pokušavamo da pokrijemo simptome, pa neretko posežemo
za tabletama, što bi bilo identično čupanju lampice za gorivo ili njenom pokri-
vanju. Ako se simptom „iščupa“, ili „pokrije“, umesto da se „sipa gorivo“, nereal-
no je očekivati boljitak. „Čupanje“ simptoma nije ništa drugo do infantilni odnos
prema životu, slično deci od oko pet godina koja se kriju tako što zatvore oči ili
prekriju oči dlanovima misleći da su se tako sakrili od drugih. Po podacima
Medicinskog društva za racionalnu terapiju Republike Srbije u 2015. godini
lekovi koji deluju na nervni sistem nalaze se na trećem mestu u odnosu na ukup-
nu potrošnju lekova, sa oko 185,36 DID (definisanih dnevnih doza na 1000 sta-
novnika), što predstavlja 11,52% od ukupne potrošnje lekova. Detaljnijom ana-
lizom potrošnje grupa lekova koji deluju na nervni sistem uočava se da su naj-
veću potrošnju ostvarili lekovi iz grupa:
– psiholeptika (smanjuju psihički tonus, redukuju psihičku aktivnost), sa

120,71 DID,
– psihoanaleptika (podižu osnovno raspoloženje, podstiču aktivnost i sti-
mulišu budnost), sa 34,73 DID,
– antiepileptika (stabilizatori raspoloženja), sa 10,09 DID,
– analgetika (sredstva za ublažavanje ili suzbijanje bola), sa 6,68 DID,
– antiparkinsonika (za lečenje Parkinsonove bolesti), sa 4,43 DID. (Rado-
njić, 2017)
Od 2015. godine beleži se pad upotrebe lekova na recept, do čega je došlo

zbog administrativne mere Ministarstva zdravlja, po kojoj lekar opšte prakse
može da prepiše ove lekove ne duže od tri meseca nakon čega se pacijent upu-
ćuje kod psihijatra. Po podacima Republičkog fonda za javno zdravlje Srbije,
2009. godine mesečno je izdavano 730.469 kutija anksiolitika (sredstva za
otklanjanje straha i strepnji), a 2015. godine 572.123, što ne znači da je opala
njihova upotreba jer je ovde reč samo o lekovima izdatim na recept. U isto vre-
me lekovi su izdavani i na lekarske izveštaje, kao i na privatne recepte izdate od
lekara sa faksimilom.
Lekovi su potrebni, ali ne uvek. Nekada se, osim prepisivanja lekova, ništa
drugo ne može uraditi, ali takvih slučajeva je relativno malo. Kroz dosadašnju
praksu video sam da lekove ne treba dati bez pokušaja utvrđivanja veze simp-
toma sa uzrokom, kao i načina rada sa uzrokom. U suprotnom, lekovi mogu
ometati dolazak do bilo kakvog rešenja.
U slučaju D. Č. (25), koji je prvi put došao na psihoterapiju u septembru

2017, a zatim u septembru 2018. godine, u značajnoj meri nije bilo moguće
povezati simptome sa uzrokom zbog delovanja lekova. Nismo uspeli da nađemo
nijedan efikasan način pražnjenja emotivnog pritiska. Plakalo mu se, nije mogao
da plače, osećao je da bi mogao da „eksplodira“, ali nikako nije mogao toga da
se reši. Značajni simptomi kojima nismo mogli ništa. Terapija kojom je bio
pokriven učinila je da emocije ne kanališe na adekvatan način. Vremenom se

stanje pogoršavalo, sve dok na kraju nisu počele da ga pritiskaju suicidne misli.
Ovo je bio simptom koji je zahtevao hitnu intervenciju. Iz nedelje u nedelju sta-
nje se postepeno pogoršavalo zbog odnosa roditelja (agresivni otac), posla koji
ga je pritiskao, i krize seksualnog identiteta (imao je homoseksualne težnje, ali
bez homoseksualnog iskustva). Zamolio sam ga da razmisli o nastavku lečenja
na Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu, s obzirom da njegova psihijatrica
nije bila sposobna da sanira stanje farmakoterapijom, a nije postojala moguć-
nost dubljeg psihoterapijskog rada. U slučajevima suicidnih misli psihoterapija
može biti agresivna, pa samim tim kontraproduktivna. Sa druge strane, terapija
lekovima očigledno bila je neadekvatna. Dobra terapija, koja se zasniva na
dobroj dijagnozi, nekada je preduslov psihoterapije. Saradnja psihijatra i psiho-
terapeuta podrazumeva se ukoliko je zdravlje pacijenta na prvom mestu. Kasni-
je sam saznao da je dobro i da je bio na Institutu. Poslušao je savet.
Poznavanje simptoma uslov je dobre dijagnostike u psihoterapiji. Pore-

mećaj ciklusa kontakta ukazivaće na neadekvatne mehanizme psihičke odbrane
koje tokom psihoterapijskog procesa korigujemo. Najznačajniji simptomi su oni
koji govore o poremećaju nagona.
S obzirom da su neznanje i pogrešno znanje o psihi i psihičkim procesima

priličan problem, rekao bih da psihoterapija nije ništa drugo do kombinacija
učenja o psihi i psihičkom, i introspekcije, koju prati prepoznavanje osećanja i
osećaja, kao i pravilno razumevanje simptoma.
Veoma često klijenti koji osećaju teskobu ili fobiju žele da izađu iz tog sta-
nja da bi, kako obično kažu, posle toga preuredili život, ne shvatajući da se u to
stanje došlo zbog neadekvatnog sadržaja života i odnosa prema sebi. Simptom
je posledica, nije uzrok.
Osećanja su emocije, a osećaji su telesne senzacije koje nastaju zahvalju-

jući osećanjima. Osećanja se prepoznaju ili osećaju u telu, najčešće u grudima,
stomaku, nekada u grlu, udovima, ređe u glavi, a te manifestacije predstavljaju
simptome.
Klijent F. G. (21) bio je student elektrotehničkog fakulteta koji je napustio

zbog psihičkih problema (gubljenje energije, motiva, nesnalaženje i životne dez-
orijentacije). Krajnja dijagnoza bila je bipolarni poremećaj. Došao je na psihote-
rapiju 24. novembra 2017. godine zajedno sa roditeljima. Roditelji su bili zbu-
njeni i uplašeni. F. G. je u osnovnoj školi redovno odlazio na takmičenja iz mate-
matike i fizike, bio je veoma uspešan đak, ali nije imao adekvatan socijalni život.
Činilo se da je problem jednostavan i lako rešiv. Naime, F. G. je za vreme boravka
u Beogradu imao nešto što po simptomima liči na panični napad. Došao je kući
da se „malo pribere“ da bi zatim nastavio sa školovanjem. A onda su do sredine

januara počeli da isplivavaju simptomi koji su bili posledica nezadovoljene
emotivne i seksualne potrebe, kao i sumnje u seksualnu orijentaciju. Drugim
rečima, lični i profesionalni identitet, koji su tek počeli da se stvaraju, dovedeni
su u neusaglašenost. Ovaj momak bio je veoma racionalan, potencijalni naučnik,
koji je o svemu razmišljao, ali ništa nije osećao. Bilo koja aktivnost, ideja, bilo
koja sećanja u njemu izazivali su razmišljanje ali ne i osećanje. Sve do jednog
slučajnog zajedničkog puta u Beograd kada mi je sa mesta suvozača pričao o
nekom emotivnom iskustvu. Kada sam ga pitao gde i šta oseća, rekao mi je:
„Osećam kao da imam neku šipku u grudima!“ Pitao sam ga: „Šta bi sa tom šip-
kom uradio?“ Odgovorio je: „Lupio bih te sa njom po glavi“. Rekao je to smejući
se i dodao: „Ovo je prvi put da emocije osećam u grudima, čoveče!“ I zaista, ovaj
mladić je prvi put OSVESTIO da se emocije javljaju kroz manje ili više suptilna
osećanja u telu.
Jedan od razloga zbog kojeg se na emocije ne obraća dovoljna pažnja,

kamoli da se vide kao simptomi ili prilike, je zbog brzog ali i rutinskog življenja.
Rutinsko življenje koje vodi autodestrukciji predstavlja opredmećenu agresiju
zasnovanu na stidu, krivici i strahu. Rutina, to je mehanički život, život u kojem
je teško videti sitnice za koje se kaže da „znače život“. Rutinski život stvara ose-
ćaj izvesnosti i sigurnosti koja se uvek iznova ponavlja. Ovakav osećaj sigurnosti
postepeno zaustavlja promene čemu je posledica emotivno umrtvljavanje,
nezainteresovanost i dosada. Naučimo da prepoznajemo prilike, odnosno simp-
tome, jednostavnije je nego što mislimo ukoliko naučimo da gledamo.
I za kraj poglavlja
Ako bi u najkraćem trebalo posle svega reći na šta se odnosi, i kako se

dolazi do „biti dobar sebi“, onda bi se to ticalo omogućavanja razvoja kroz
adekvatno upravljanje resursima.
Osobine koje utiču na sprečavanje razvoja su lenjost, površnost,

neodgovornost, neorganizovanost i nedisciplina prema (za) sebi(e). U
smanjenje njihovog delovanja ulazimo kroz disciplinu i organizaciju koju
sprovodimo korak po korak. Blokada razvoja desiće se i pod uticajem straha.
Uobičajeno bežanje od izazova i straha biće promenjeno tokom psihoterapije
kako bi razvoj bio moguć. Kroz oba dela sinusoide (promene) kao i mehanizam
prvog koraka bićemo bliži dolasku do zaključka, primene zaključaka, uvida u
vrednost promene i adekvatnost aktivnosti na putu širenja percepcije radi
podsticanja razvoja.
Već sam prošla edukativne radionice Petra Jeknića i na njima sam spozna-
la put u strukturu psihe.
Od tih radionica sam krenula na individualne terapije, skoro godinu i po
dana svake nedelje, zatim sam napravila pauzu od nekoliko meseci zbog zdrav-
stvenih problem koji su iziskivali mirovanje. I taj udar na zdravstveno stanje je
iziskivao dalju terapiju kod Petra jer je iskustvo kazivalo da to daje dobre rezul-
tate, nastavila sam sada na mesečnom nivou, jer RADILA sam na sebi, kako sam
i učena na Petrovim radionicama.
Onda je nekim Božijim putem došao rukopis ove knjige u moje ruke. Stra-
na po strana i razjašnjavaju mi se predavanja sa radionica Struktura psihe, stra-
na za stranom i ja pronalazim još materijala za rad na sebi.
Jeknić je obuhvatio svaki deo naše psihe i na originalni način približio da
je možemo pratiti bez obzira na nivo obrazovanja i psihičko stanje.
Čini se da smo neke stvari na sebi apsolvirali, ali kada čitamo ovu knjigu
tek onda shvatimo da ima tu još materijala i pravih smernica da sebi olakšamo,
ispravimo i pojednostavimo življenje.
Jedno je slušati predavanja ili biti na terapiji, ali sasvim drugačiji pristup
materiji je čitanjem i analiziranjem štiva i sebe kroz isto, postepeno i detaljno, a
uz „Knjigu za svaki dan“ je to uspešno.
Sama knjiga se ne čita jednom, sam naziv „Knjiga za svaki dan“ govori da
je trebamo čitati više puta, tako sam i sama radila, i da ne poveruješ da svaki put
pročitaš i uočiš nešto što ti je baš tada zatrebalo.
Meni je ova knjiga poručila da treba da radiš na sebi bez obzira na godine,
da budeš bolji sebi, a na taj način i drugima. Svi smo mi živa bića koja greše, ali
treba razumeti zašto si pogrešio i kako to ispraviti, a bez znanja sopstvene psihe
teško da će do toga doći.
Ova knjiga je nastala da poboljša kvalitet pojedinca, a samim tim i njego-
vih bližnjih. Ako se i pored čitanja knjige osećate „zaglavljenim“ potražite Jekni-
ća kao psihoterapeuta. Posle će Vam biti lakše da pratite knjigu i suštinski
pomognete sebi i poboljšate kvalitet života.
12. februara 2020. Suzana Koak Tijanić,

u Kruševcu profesionalni maser i učitelj masaže
7. RAZVOJNI PROCES
Kada se govori o psihičkom razvoju, na šta se zapravo misli i šta to praktič-

no znači? Da li i čega smo svesni u vezi sa sopstvenim razvojem? Čini se da je lakše
gledati razvoj drugih, nisu nam stalno pred očima, pa se lakše primeti. Ali kada
gledamo sopstveni život, orijentacija je moguća samo ako je orijentir primetan,
ako je neka promena iznenadna ili u uslovima disciplinovanog osvešćivanja
postojećeg sadržaja u „sada i ovde“ u psihičkim granicama proisteklim iz poređe-
nja sa samim sobom. Uglavnom je teško biti svestan promena. Majka deteta od 13
godina teško može biti svesna korenitosti promene koju njeno dete doživljava iz
dana u dan. Teškoća uočavanja nije uzrokovana samo postupnošću promena
nego i zbog brzog navikavanja na drugačije ponašanje deteta. Dnevne promene
mogu bitne sitne, gotovo neprimetne, ali posle mesec ili godinu dana postaju veli-
ke. To su one situacije u kojima roditelj promenu vidi kao iznenadnu, kao nešto
što se „odjednom“ desilo, naročito ako je promena ocenjena negativno.
M. O. (13) je sa roditeljima došao u Kruševac da bismo popričali o posle-

dicama dešavanja koje su veoma uznemirile njihovu porodicu. Živeli su u gradu
udaljenom preko sat vremena od Kruševca. Januarski praznici bili su na izmaku.
Ovaj mladić je u proteklih šest meseci napravio nekoliko krupnih prekršaja od
kojih su najteži: pljačka, alkoholizam, bežanje od kuće i tuča u kojoj je upotrebio
nož. Na sreću, osim manje povrede, nije bilo većih posledica po život drugog
deteta. Razlog zbog kojeg je potegao nož leži u tome što je taj drugi dečak,
poznat po terorisanju vršnjaka, od njega bez pitanja uzeo četiri cigarete. Dakle,
ovaj momak je sa 13 godina (7. razred) pušio, roditelji su to znali i nisu imali
mogućnost da ga zaustave. Kasno su se probudili. Majka je rekla da je uvek sta-
jala iza svog sina, da nikada ništa nije morao, da je on sjajno dete, ali da je sa
početkom sedmog razreda sve otišlo dođavola. Otac je samo ćutao. Po izveštaju
neuropsihijatra, M. O. Je imao prosečan IQ 97, bio je emotivno i socijalno nezreo,
i više nije postojala mogućnost da roditelji do njega dopru na bilo koji način.
Pretila mu je vaspitno-popravna ustanova, a on je, samo dan nakon što smo pri-
čali, izjavio kako neće da „bude dobar“ i da ga svi puste. U očekivanju suđenja
nije izlazio iz stana, to je predložila advokatica, osim do škole koju je promenio.
Sada je pohađao školu u selu 15 kilometara od grada. Zapravo, jedino je ta škola
htela da ga primi pod uslovom da ga roditelji dovoze i odvoze.
Kada bi majka mogla da uporedi ponašanje deteta sa onim od pre godinu

dana, svakako bi promene bile neminovno uočljive, ali ko i kada se toga seti?
Nekada se to dogodi kada je prekasno, kada loše društvo oblikuje ponašanje
adolescenta, kao u slučaju M. O. Ipak, manji je problem kada je reč o adolescen-
tima, ali na psihoterapiju su dolazile osobe oko 40 godina koje su i dalje obliko-
vali „prijatelji“. E, to je već problem. Nekada je dovoljno kućno vaspitanje koje
vodi ka pobedi, nekada nije. U svakom slučaju, kućno vaspitanje jeste važno, ali
ne postoji garancija uspeha.
Drugo pitanje je ono koje se odnosi na smer razvoja. Ovo, pre svega, uko-
liko proživljavamo nešto što nas vodi u suprotnost u odnosu na dotadašnji život.
Ukoliko se naviknem na novac, pre ili kasnije osetiću problem kada novca ne
bude. Niti je problem u imanju novca, niti u nemanju, već u otporu promeni i u
principu prijatnosti zbog kojeg „imanje novca“ postaje bezuslovni prioritet. Pre-
ma tome, važno je primetiti smer u kojem se razvijamo. Ako M. O. Krene u ovom
smeru, samo jedno će mu biti na pameti: kako biti viđen! On u sebi nema druge
dubine od one koju ima, ona mu je sve, nema ni drugog iskustva ni drugog zna-
nja od onog kojeg ima da bi ovu želju stavio u jednačinu dobra prema sebi, jer
„biti viđen“ u njegovom slučaju nije ni po jednoj tački korisno, ali on to nije tako
opažao. Potrebno je neko novo iskustvo i dubina da bi se naučilo kako nepria-
njanje subjektima i objektima, ni stanjima, kao i prestanak očekivanja, predsta-
vlja odličan smer razvoja i veoma željeni cilj.
Razvoj je jedna od onih tema u kojoj se možeš izgubiti tvrdeći da si na

pravom putu. Ovo će, pre svega, zavisiti od smera i željene destinacije razvoja.
U ovakvoj literaturi Bog nije omiljena referenca niti je priča o Bogu utemeljena
u nauci. Zato ova knjiga i nije naučna, već je proizašla iz prakse. Ne bih mogao
reći šta je psihologija bez Boga, rizikujući da protiv sebe navučem naučnu zajed-
nicu, ali i nije važna ni ova ni ona zajednica, važno je šta je istina. A sve što posto-
ji nekoliko hiljada godina, ne može biti neistina, sviđalo se to nekome ili ne. Opa-
snost je naravno u proizvoljnom tumačenju i pridavanju sebi značaja koji mi ne
pripada, ali sve dok se to ne dogodi, Bog je i dalje jedina instanca koja povezuje
sve na ovom svetu: idealne uslove za život, život i ono što posle materijalnog
življenja sledi. Ključ je u čoveku i tu najmanje tražimo. Zato o razvoju ne mogu
da govorim osim u kontekstu dešifrovanja mape za povratak u život nakon odla-
ska sa ove planete. Ne mislim na reinkarnaciju. Ipak, suštinsko pitanje nije da li
ima života posle smrti nego, da li ima života, i kakav je život pre smrti. To će
zavisiti od razvoja.
Brojne knjige su napisane na temu razvoja, ali klijenti uglavnom nemaju

vremena ni interesovanja za bavljenje literaturom, iako je tema od prvorazred-
nog praktičnog značaja. Razmišljanje o razvoju pri kraju je svih prethodno obra-
đenih u ovoj knjizi zato što razvoj počiva na svemu rečenom. U psihoterapij-
skom procesu jedino što zaista vredi je boljitak koji klijent oseti, što se gotovo
uvek dogodi zahvaljujući pokretanju i adekvatnoj primeni resursa, kao i jača-
njem ego-funkcija u odnosu na nagone i vlastito prigovaranje/osporavanje.
Razvoj je primeren godinama i stadijumima psihičkog razvoja. Ipak, šta je to što

ima najviši cilj i značaj, a čime sam počeo ovu knjigu?
Klijentkinja A. V. (33) potiče iz ugledne porodice u kojoj je bila okružena

ljubavlju i pažnjom. Od infarkta oca, a imala je tada 13 godina, stvari se menjaju
i ona postaje preosetljiva. Energična devojka postaje dezorijentisana. Ipak
uspeva da upiše fakultet, a već je bila u emotivnoj vezi koja je trajala devet godi-
na. Dugo je studirala da bi nakon raskida ponovo ušla u period traženja. „Sve je
bilo u redu, a ništa nije bilo u redu“, rekla je. Odlazi na brod na kojem je već tri i
po godine. Obišla je gotovo čitav svet, zaradila novca koliko u Srbiji ne bi za ko
zna koliko godina rada na nekom prosečnom radnom mestu, imala je partnere
na kratke staze, ali opet nešto nije imala. A onda je odlučila da dođe na psihote-
rapiju za vreme dvomesečnog odmora. Bila je zrela za promenu tako da je psi-
hoterapija bila uspešna. A onda se desila epidemija COVID- 19 i više ništa nije
bilo kao pre. S tim što je sada mogla da vidi da li smo nešto uradili na psihote-
rapiji, da li se razvila, i u čemu. To će pokazati nivo ravnoteže koji se oseća u
novoj situaciji. Ravnoteža nije isto što i mir, mir proizilazi iz ravnoteže.
Možemo sve imati, ali da li imamo mir? Mir u duši neprepoznatljiv je spo-
lja, on se oseća. Na njega se ne može uticati, ne nastaje i ne može se imitirati. Mir
u duši konačna je tačka razvoja svake individue pomirene sa sobom, individue
koja je oslonjena na Boga i u ravnoteži sa svetom u kojem živi. Neprianjanje i
neočekivanje, kao i prihvatanje onoga što je u „sada i ovde“, vode u mir, a mir je
najviše dobro koje čovek može osetiti. Toliko je redak, i dar je samog Boga.
Gomila putokaza na mapi života vodi ka miru. Ne treba podsećati da je reč o
unutrašnjem miru jer ni jedan drugi ne postoji. To što se spolja zove mir, samo
je primirje. Mir ima svoju dinamiku u okviru životnog optimuma, odnosno ener-
gije. Postizanje mira vežbamo tokom života, a početak je u definisanju pojma
„dobar prema sebi“ i to zato što nema mira bez okretanja sebi. Ako već činimo
takav zaokret, što je revolucionarni trenutak u životima svake jedinke, onda je
potrebno naglasiti da „dobar prema sebi“ predstavlja način funkcionisanja koji
se menja. U prethodnom tekstu pomenuo sam ovu sintagmu, ali sada je stavljam
u kontekst mira gde i pripada. Ovo je centralna formula koja služi kao orijentir
u oceni puta razvoja ka miru. Njen značaj je što se primenjuje od situacije do
situacije.
Dobar/ra = lepo (prijatno) + korisno (praktično)
Sve ima svoje granice pa i prijatnost i korisnost. Preko granice niti su pri-
jatnosti prijatne, niti su korisnosti korisne za postizanje cilja, a to je mir. Do mira
se dolazi neizvesnim putovanjem kroz dobrobit prema sebi. Dobrobit prema
sebi vežbamo kroz razvojne stadijume uravnotežujući prijatnosti i praktičnosti.
Svakako da je moguće naći dosta primera koji će imati za cilj da pokažu kako
gornja formula nije tačna, ali uzalud, ona će se pokazati ispravnom, bez obzira
koliko je osporavali. Prijatnosti dolaze iz zadovoljavanja nagonske potrebe,
praktičnost iz svesnosti, tako da je preduslov za pojavu mira neutralizacija
nagonske energije i adekvatno zadovoljenje nagonske potrebe. Ovde se ne misli
na seksualnost jer je i Hrist rekao da u novorođenju čovek neće biti seksualno
biće (Mat. 22, 30).
Drugi aspekt razvoja odnosi se na balansiranje očekivanja i mogućnosti.

Samo zrela osoba može da prihvati ono što jeste, a da očekivanja podredi onome
što su mogućnosti, odnosno onome što se dešava u „sada i ovde“. Sazrevanje
ima svoju dinamiku, odvija se kroz razvojni proces. Zato ću se na ovom mestu
razvojem baviti u dva konteksta:
- odnosom vitalnih i socijalnih nagona u kontekstu razvoja,

- relacijom očekivanja i mogućnosti.
Svaka osoba imaće na svoj način određene i ostvarene ciljeve koji će se živo-
tom a ne rečima videti. Previše reči je iza nas, nažalost, previše praznih reči. Kao da
smo zaboravili da reč ima snagu i da je sve kroz nju postalo (Jovan 1, 1 –5). Reč je
osnovna jedinica izražavanja svesnosti, kao što je misao osnovna jedinica izražava-
nja nesvesnog. Zato ko se u rečima ne greši, on je savršen. (Jakov 3, 2)
U sledeća dva dela teksta objediniću najvažnije u svom dosadašnjem teo-

retskom radu.
7.1. Razvoj i nagoni
Jedno od bitnih saznanja na psihoterapiji odnosi se na uvid u stepen raz-

voja klijentove ličnosti i to, pre svega, zbog izbora načina rada. „Biti koristan
osobi koja dolazi na psihoterapiju“ moj je osnovni zadatak, a to znači da treba
što pre osvestiti pristup. U literaturi postoje brojne teorije, ali sam se u radu
bavio odnosom vitalnih i socijalnih nagona klijenata, pokazanim kroz ponaša-
nje. Veoma često klijente sam upoznavao sa teorijom polja Kurta Levina. Levi-
nova teorija polja nastala je pod uticajem koncepta polja i geštalt psihologije.
Ova teorija objašnjava da je ponašanje osobe određeno totalnim psihološkim
poljem u kojem se nalazi. Središnji pojam ove psihologije jeste pojam potrebe,
a sa njim su u najtešnjoj vezi pojmovi napetosti, duševne energije, valence, sile
ili vektora. Potreba i napetost deluju u osobi, sila se nalazi u psihološkoj sredini,
a valenca je svojstvo izvesnog podsistema u psihološkoj sredini da privlači ili
odbija. Razvoj ličnosti se odvija kroz diferencijaciju osobe i psihološke sredine,
a istovremeno sve veći broj podsistema integriše unutar određenog sistema.
(Vidanović, 2018)
Ukoliko zrelost podrazumeva uspešnu kontrolu zadovoljavanja potreba

vitalnih nagona, onda je put do smirivanja aktivnosti zasnovanih na vitalnim i
pobuđivanje socijalnih nagona zapravo smer kojim ću na psihoterapiji ići. I naj-
manja uznemirenost rezultat je pokrenutih vitalnih nagona u nekoj sredini
(unutrašnjoj ili spoljašnjoj). Uznemirenost ima zadatak da pokrene ego na akci-
ju u cilju zaštite. Energiju koja stiže do ega boji emocija i telesna senzacija. Naža-
lost, niko nas nije učio kako da rešavamo probleme u kojima se pojavljuju emo-
cije, već je najčešća, zapravo, refleksna radnja – bežanje od neprijatnosti. Drugi
problem je kada racionalno želimo da rešimo emotivni problem, što obično neće
dati željeni rezultat. U svakom slučaju, dolaskom na psihoterapiju klijent ide ka
osvešćivanju unutrašnjih konflikata težeći njihovom smirivanju. Na psihotera-
piji će nekada osnovna tema, u cilju prevladavanja unutrašnjeg konflikta, biti
aktiviranje ego-funkcija, nekada postavljanje granica i tome slično. S obzirom
da su vitalni nagoni spremni u svakom trenutku, osim u slučaju njihovog pore-
mećaja, ali da nisu uvek ugroženi pa samim tim nisu aktivni, primećuje se razli-
ka u brzini njihovog aktiviranja u zavisnosti od odnosa sa socijalnim nagonima.
Što su aktivniji vitalni nagoni, to su neaktivniji socijalni i obrnuto. Ovaj odnos,
odnosno smer razvoja možemo nazvati celoživotnim ili horizontalnim razvo-
jem, ili razvojem kroz vreme, razvoj osobe u relaciji prema drugima.
Socijalni nagoni određuju kvalitet života, i njihov razvoj predstavlja

dubinski ili vertikalni smer razvoja koji podrazumeva samoostvarenje, samo-
aktuelizaciju i tome slično. Ovaj smer predstavlja razvoj osobe prema samoj
sebi. Teško je očekivati da se kvalitet života, koji definišu socijalni nagoni,
poboljšava ako je sam život ugrožen, odnosno ako su ugroženi vitalni nagoni.
Ipak, bez obzira na stepen ugroženosti, uvek ćemo imati život nekakvog
kvaliteta, kao što se ugroženost može osetiti bez obzira na kvalitet. Tako
sam, na primer, za vreme rata u Sarajevu, imao izuzetne trenutke koji po kvali-
tetu ne mogu da se mere ni sa pojedinim mirnodopskim, iako sam podnosio
veoma nepredvidivu i uvek opasnu egzistencijalnu krizu. O tome sam pisao u
knjizi „Čovek je ono što od njega ostaje“. Ovde bih se podsetio ukusa kakaoa iz
američkog lanč-paketa koji smo dobili u oktobru 1992. Bilo je to nešto najlepše
što sam ikada okusio.
U zavisnosti od stepena interakcije vitalnih i socijalnih nagona, razlikova-

će se karakter i smer razvoja ličnosti, pa će i rezultati biti različiti. Može se reći
da ovaj način razvoja podrazumeva promenu odnosa ida i ega u korist ega, uz
usaglašavanje sa super-egom.
Uobičajeno je da klijenti dođu na psihoterapiju zato što osećaju neprijat-

nost izazvanu simptomima ugroženosti vitalnih nagona. Tada radimo na pre-
vladavanju ovog stanja dok ne dođemo na „čvrsto tle“, posle čega se bavimo
„arhitekturom duše“, odnosno redefinisanjem nove uloge ili njenog dela na putu
ka određenom cilju. Kada učvrstimo prve dve, kasnija psihoterapija uglavnom
znači bavljenje od treće do pete stepenice na Maslovljevoj hijerarhiji potreba,
odnosno socijalnim nagonima. Šta mi može pomoći u slučaju pokretanja vital-
nih nagona, ne mogu znati dok ne probam. Racionalni deo procenjuje „ozbilj-
nost“ intervencije ne shvatajući da ne postoji „ozbiljno“ i „neozbiljno“ nego ade-
kvatno i neadekvatno intervenisanje u kritičnom momentu. Ko unapred može
da zna kako smiriti vitalne nagone i strahove ili druge neprijatne emocije koje
se tada mogu javiti?
Klijent N. M. (28) na psihoterapiju je došao zbog uznapredovale anksio-

znosti. Krupan momak, koji je trenirao kik-boks, po 50 minuta bi plakao na
seansi. Radili smo i u toaletu da bi mu bilo hladnije, u većem prostoru da se ne
bi osećao klaustrofobično, vozili smo se kolima do Mataruške banje kako bismo
prevladavali napetost, izlazili na piće u kafić na Ibarskom keju kako bismo se
sreli sa strahom od gužve. U početku je suviše jednostavno shvatao instrukciju
„učini bilo šta za sebe kada anksioznost krene!“, a kao ilustraciju sam mu, jed-
nom prilikom kada se osećao veoma loše, rekao da uradi dva skleka nakon kojih
je rekao: „Ne osećam ništa, sve je nestalo“. Da ne pominjem upitanost na njego-
vom licu! E pa taj N. M. je radio posao na kojem mu je šef bio otac, prilično bes-
perspektivan magacionerski posao koji ne predstavlja ostvarenje njegovih pro-
fesionalnih želja. Posle tri meseca rada izašli smo iz anksioznosti, ali ta „sitnica“,
kao što su bila dva skleka, imala je snagu da utre put promeni. Tada smo prore-
dili viđenja, a kada vitalni nagoni više nisu imali razlog za delovanje, radili smo
na redefinisanju životnih ciljeva. Sve dok me u januaru 2020. nije iznenadio izja-
vom da menja posao, više nije radio sa ocem, planira da se osamostali i da započ-
ne drugačiji život. Čim se vitalni nagoni smire, eto nama socijalnih kako bi kva-
litet života bio bolji. Zato nemojmo vagati da li je nešto veliko ili malo što može
umiriti vitalne nagone, nego probajmo. Jedino što se nikada ne proba jesu situ-
acije i supstance koje ugrožavaju život. Učenje „pokušajem i pogreškom“ je jed-
no od najboljih.
Ukoliko pogledamo ljude koji žive u različitim socijalnim ili bezbedno-

snim uslovima, aktivnost vitalnih nagona je različita. Rekoh da čak i u veoma
teškim životnim okolnostima postoji kvalitet koji prati vreme adaptacije situa-
ciji, nakon koje se aktivnost vitalnih nagona smiruje i ponovo javljaju socijalni
nagoni. Tako je moguć paradoks, kao što je, na primer, situacija da su ljudi altru-
ističniji u težim životnim situacijama nego u uobičajenim, izbalansiranim. Dru-
gim rečima, odnos vitalnih i socijalnih nagona i njihova manifestacija ne zavisi
od logike ili od situacije, već od adaptabilnosti. Svaka situacija, ma koliko teška,
može poslužiti uvežbavanju ega kako bi imao funkcionalnu granicu prema idu,
samim tim prema potrebi zadovoljavanja vitalnih nagona. U samo par dana
životne krize možemo sazreti više nego živeći godinama u rutini. Početak je
uvek u narcizmu koji počiva na vitalnim nagonima. Tada je sve usmereno prema
mom ja, u njegovoj je službi. Početkom rata u Sarajevu, dan za danom, sve više
smo se pripremali za preživljavanje. U početku smo odbijali da prihvatimo real-
nost ne puštajući oblike ponašanja koji su nam prijali iako im nije bilo mesta,
bili su neuvremenjeni. Tako sam u maju 1992. kupio zvučnike za muzički stub
iako je već tada počela jagma za nekvarljivom hranom. U Sarajevu nije bilo stru-
je 13 meseci, došla je jedan dan posle kojeg je ponovo nije bilo četiri meseca.
Zvučnici su bili apsolutno beskorisni deo nameštaja. Što smo se duže držali ana-
hronog ponašanja i onoga što više nije postojalo, što smo se više držali prošle
realnosti, zapravo iluzije, to nam je bivalo teže da se adaptiramo. Tada sam nau-
čio da uopšte nije teško živeti u iluziji a tvrditi da sam svestan, dovoljno je samo
ne pustiti prošlost. Malo po malo, stvari su se komplikovale, bombe i granate su
češće padale, bio sam primoran da se pomirim sa veoma neprijatnom spoljaš-
njom realnošću. Ružno je naglo buđenje, kamoli u neprijatnosti. Ipak, to nije bilo
dovoljno da nas izvuče iz kontraproduktivnog nadanja da će se idilični mir vra-
titi, mir koji smo upravo napuštali. Nešto slično dešava se sa virusom COVID-
19 koji će ostati među nama duže nego što smo u stanju da predvidimo. Sada
imamo priliku da vidimo kako se adaptiramo na život sa virusom što podrazu-
meva nošenje zaštitnih maski, dezinfekciju i pojačanu higijenu ruku. U nekoj
drugoj neprijatnoj situaciji videćemo prilagodljivost toj neprijatnoj stvarnosti.
Vitalni nagoni su me u Sarajevu na početku rata držali u predelima izme-

đu sna, bolje reći iluzije, i jave. A onda je početkom juna 1992. nestala struja pa
su zamrzivači i frižideri prestali da rade. Probudio sam se u nepoznatoj stvar-
nosti. Granate simbolizuju rat, ali su u Sarajevu značile i glad. Zapravo, u prvih
sedam dana bili smo i preko mere siti jer smo iz zamrzivača trošili rezerve „da
se ne pokvare“. Opet vitalni nagoni. Socijalni su bili u službi vitalnih, tako da je,
na primer, samoaktuelizacija mogla da se primeti u postizanju kvaliteta preure-
đenja podruma u sklonište u kojem je bilo višedecenijskih ostataka uglja.
Kada sam se jednom probudio iz iluzije, bio sam budan. Sredinom jula
1992. godine devojka sa kojom sam živeo i ja napravili smo balkonsku baštu.
Naklijao sam seme kupusa koje sam sačuvao sa vežbi iz predmeta povrtarstvo.
Nekako je taj papir sa zalepljenim semenima opstao iako je od tada prošlo godi-
nu i po. Kupus je stigao da naraste do veličine dečje pesnice. Lišće kupusa smo
šišali i kuvali ga nazivajući to jelo „čorbom od kupusa“ iako je više bio čaj nego
čorba. Šporet je zapravo bila preuređena konzerva keksa koju je devojka uzela
u mesnoj zajednici nakon podele humanitarne pomoći a čunkovi od konzervi
paštete. I tako sve do početka 1993. Da mi je neko godinu dana ranije rekao da
ću biti gladan usred olimpijskog grada u Jugoslaviji, ne znam šta bih rekao. Ne
znamo u šta idemo, ali pazimo na „sada i ovde“! Bez obzira kakva je spoljašnja
realnost, moramo preživeti.
Dakle, i život u ratnom Sarajevu imao je svoj kvalitet iako je sve bilo u
službi opstanka. Ako se podsetimo da je zadatak ega da opstanemo, onda bih
ponudio sledeći grafikon kojim objašnjavam razvoj koji je moguć zahvaljujući
neutralizaciji nagonske energije i adaptabilnosti ega. Ego sazreva i nije važno
šta je oko nas, nego koliko je postojano ono što je u nama.
Grafikon 9. – Razvoj ličnosti
Horizontalni smer razvoja dešava se kroz vreme, a čini ga odnos vitalnih

i socijalnih nagona. Tada sazrevamo u relaciji prema drugima. Osoba sa domi-
nantnim vitalnim nagonima „bori se za život“ i može se reći kako ovaj smer raz-
voja dominira do prelaska u zrelo doba, osim u akcidentnim i razvojnim kriza-
ma. Da ne bude zabune, borba za život je konstantna, traje tokom čitavog života,
a jedina razlika je u pogledu polja na kojem se borba odvija: telesnom, psihič-
kom, socijalnom i duhovnom, kao i načina borbe. Ukoliko i sa 50 godina u nepri-
jatnom razgovoru dižem ton, to će biti pokazatelj da je moje ja u tom trenutku
slabo i da, kao u znatno ranijim stadijumima razvoja, pod uticajem vitalnih
nagona pokušava bukom da se zaštiti jer nema drugi način. Prepoznaju se dve
krajnosti kod horizontalno razvijene ličnosti, prva nije u stanju da primeti dru-
ge, nema empatije, dok je na drugoj krajnosti osoba koja ne vidi sebe. Više o
tome nešto kasnije.
Različito vreme, različita dob, znači različit odnos spoljašnje i unutrašnje

realnosti. U adolescenciji sam se borio da budem prihvaćen u društvu, da učim
i naučim ko sam. Razvoj se odvijao na načine koji su primereni tim godinama.
Borba za život odvijala se na jedan način. U starosti ću, ako je doživim, a nadam
se i radim na tome, znati ko sam, primereno toj životnoj dobi. Borba za život
tada će se odvijati na sasvim drugi način. Moja nadanja su potkrepljena radom
da bih postao ona osoba koja želim da budem. Na taj način su nadanja, ili očeki-
vanja, postala cilj. Nije jednostavno, lako je skliznuti i odaljiti se od cilja, ali i to
je potrebno kako bi se napredovalo. Razvoj je uvek skokovit: dva koraka napred,
jedan nazad. Samo što se način i vrsta koraka veoma razlikuju u različitim život-
nim dobima.
Horizontalni i vertikalni razvoj ličnosti podrazumevaju drugačije liste

prioriteta. Kao i za sve drugo, ne postoji pogrešna ili prava, postoji samo neade-
kvatna ili adekvatna lista prioriteta. Igranje je pokazatelj zdravlja. U detinjstvu
je igranje visoko kotirano na toj listi, ali ako je sa 40 godina igranje prioritetno,
mislim na video ili koje god igrice, uključujući kocku i klađenje, nešto nije u
redu. Način igranja treba prilagoditi životnom dobu. Uvek se treba igrati ali
nikada životom.
Na listi prioriteta očuvanje telesnog i mentalnog zdravlja će se sa godina-

ma popeti na prvo mesto ako sam svestan značaja zdravlja, ako je zdravlje ugro-
ženo ili ukoliko zaista predano radim na njihovom očuvanju. U adolescenciji nije
tako, tada nije prepoznat značaj zdravlja pa samim tim na ovoj temi se nije radi-
lo. „Zašto da prepoznajem nešto što imam? Tek kada počne da manjka, onda ću
ga prepoznati“, uobičajene su rečenice koje često odražavaju odnos klijenta pre-
ma sebi. Svesnost o potrebi očuvanja sopstvenog zdravlja ide sa godinama, sa
realnim ili umišljenim simptomima koji pogađaju vitalne nagone. Zapravo, sve
materijalne i nematerijalne resurse prvo učimo da prepoznamo, učimo da sti-
čemo odnos prema neobnovljivim, a obnovljive resurse učimo da zaradimo ili
steknemo, zatim da ih uštedimo, i na kraju da investiramo kako bismo stekli
više. Sve to se uči. Svaki razvojni stadijum imaće svoj odnos prema resursima
od čijeg mesta na listi prioriteta će zavisiti kvalitet života.
U zrelim godinama sam sticao i upotrebljavao znanja i veštine sa ciljem

ostvarivanja materijalne i nematerijalne koristi. Formirao sam porodicu, dobio
decu, i usudio se da napišem ovaj tekst, „Knjigu za svaki dan“, koji je prevashod-
no njima posvećen kako bi ga proverili, koristili i nadogradili. Dakle, u svim raz-
vojnim stadijumima imao sam napredak u sva četiri aspekta života, fizičkom,
psihičkom, socijalnom i duhovnom, ali je psihički dominirao. Prijatnost i zado-

voljstvo životom uvek će biti samo psihička kategorija. Na kraju, jedino što osta-
je je osećanje prijatnosti ili neprijatnosti proživljenim i postignutim. Odakle sve
počinje? Od onog prvog zadovoljenja vitalne potrebe za toplotom i hranom kada
smo rođeni, kada je stvoren princip zadovoljstva. Do kada traje? Do zadnjeg
daha u kojem će važno biti zadovoljstvo proživljenim životom. Naravno, ovo se
odnosi na one koji ne budu umirali iznenada, kao i na one koji o svom životu i
njegovom kvalitetu češće razmišljaju.
Od rođenja do adolescencije smo se pripremali za razvoj identiteta, stva-

rani su „stubovi nosači“ kao što su samoprepoznavanje, samopouzdanje, samo-
poštovanje i odgovornost. A onda je došlo do nastanka identiteta, makar i kon-
fuznog. Bio sam zadovoljan ili nezadovoljan onime ko sam postajao u pubertetu,
da bih nakon toga identitet razvio u dva smera: razvijao sam lični i profesionalni
identitet koji je kasnije menjao karakter usmeravajući se prema unutra, ne pre-
ma napolju. Sve više mi je postajalo značajno kako se osećam u sopstvenom
životu, a ne šta drugi misle, da bih se na osnovu toga dobro osećao. Kao da sam
prešao pun krug: na početku života nisam mogao ništa drugo nego da budem
apsolutno nesvesno narcisoidan. Tada nisam znao za potrebe drugih, naročito
za mamine potrebe, već isključivo za svoje. Ništa nisam znao, ali sam sve osećao.
Postepeno sam, zahvaljujući vaspitavanju i sticanju iskustva, opazio želje, zah-
teve i ocene drugih. Tada su drugi postali veoma važni, nekada čak važniji od
sopstvene potrebe. Upoznao sam zabranu. Sa godinama tražio sam način da
zadovoljim svoje potrebe bez obzira na zabrane ili mišljenja drugih, da bih u
pedesetim ponovo pratio sebe, ali ovaj put imajući svest o potrebama drugih. U
svemu tome postojale su granice, gornje i donje, koje je trebalo prepoznati i što
ređe prelaziti.
Sazrevanjem sam otkrivao lepotu i slobodu, kao i prostranstvo i dovolj-

nost optimuma. Ranije sam mislio da će me drugi osuditi ako ne budem u skladu
sa onime što sam očekivao da drugi očekuju. Sve dok se nisam oslobodio, dok
nisam shvatio da niko na mene ne obraća pažnju onako kako sam mislio da
obraćaju, da ih „zabole uvo za mene“. Drugo, čak i kada su obraćali pažnju, to se
dešavalo u par dana, nakon čega se sve vraćalo u normalu, ma šta da je uzbur-
kalo javnost. Što bi narod rekao „svakog čuda za tri dana“. I konačno, za mene
je bilo otkriće kada sam shvatio da je jedino važno šta sam učinio za sebe bez
obzira šta ko kaže. Činjenje mora biti u okviru moralno prihvatljivog. Ni na
jedan uspeh neće svi blagonaklono gledati, gledaće da ga ospore i dovedu u pita-
nje. Ljudi vide samo iz svoje perspektive, ali tada ćeš videti šta je u tebi: ako
krene odbrana, proradili su vitalni nagoni, imaš još da radiš. Ako ti je u redu,
iako ne i prijatno, onda si porastao.
Kada sam počeo da radim, bilo je dosta osoba koje su osporavale moj psi-
hoterapeutski rad. Jedan od razloga bio je što sam prvo završio poljoprivredni
fakultet, a zatim sam dugo bio novinar. Imalo je i onih koji su govorili o tim
mojim promenama kao o „neuspešnom traženju“. Nije bilo prijatno slušati
komentare koji su osporavali ne samo stručnost nego i ličnost. Od tog vremena
obavezno se zahvaljujem svim svojim neprijateljima jer da nije bilo njih, moti-
vacija bi bila manja. Zaista sam došao do toga da mogu da prihvatim kritiku i
budem u miru razmišljajući kako da se na kritici izgradim. Socijalni nagoni su
procvetali. Granica se oseća jer kada se vidi da sam je prešao, obično bude kasno
za vraćanje u stare okvire. Zavisna potreba od drugih bolje od bilo kog drugog
simptoma ukazuje na potrebu jačanja ego-funkcija.
Klijentkinja A. A. imala je 28 godina i već šest godina bila je u vezi sa čove-

kom od 68. Tokom tri godine periodičnih dolazaka na psihoterapiju naš razgo-
vor menjao se od rada na kontroli besa, na čemu smo radili 2017, do rada na
samopouzdanju krajem 2019, kada je ostala u drugom stanju, ali ne sa tim
gospodinom. U suštini, bes se javljao zbog nedostatka samopouzdanja. Tokom
nekoliko godina veze bes je bio izazivan činjenicom da njen matori partner nije
imao samo nju za partnerku, a ona se na taj način borila da bude jedina. Pri
tome, niko treći, osim mene, nije znao šta se dešava među njima. I tako godina-
ma. Navikla se na život u tajnosti sa eksplozivnim naletima besa u kojima nije
bilo važno ko je prisutan. Emotivno i seksualno zavisila je od njega, a fizička i
verbalna agresija bile su načini ostajanja u besperspektivnoj vezi. Iako je iza
svega stajala potreba za zaštitom, s obzirom na njenu slabost i strahove, ego je
to pročitao kao seksualni partnerski odnos, s obzirom da on nije mogao da joj
postane otac, odnosno da uđe u tu ulogu. Svaki put kada bi se strasno svađali iz
nje je izlazila mržnja, da bi u sledećem trenutku shvatila da ne može bez njega.
U porodici majka je bila predominantna, otac je imao ulogu tehničkog lica. Život
u takvoj porodici učinio je da A. A. bude veoma statična osoba bez mnogo dru-
gova i drugarica, bez prijatelja, osim koleginice sa kojom je radila. Nesigurnost
i strah od života bili su primetni. Nosila je crno i na svaki način pokazivala pre-
osetljivost koju je branila „nedodirljivim“ izrazom lica i direktnim, nekada uvre-
dljivim rečima koje je bila spremna da izgovori. Pokušaj da osvesti sopstvene
vrednosti nije bio uspešan ni toliko da barem pokuša sebe da ceni za trunku
više. A onda je naišla na osobu koja se pokazala neadekvatnom, a sa kojom je
zatrudnela. Završavala je školovanje, bila je na pragu majčinstva, ali i dalje u
konfuziji identiteta, sa nadom da će beba učiniti za nju ono što niko pre toga
nije, da borbenost koju u sebi ima okrene u pravom smeru. To je bila prilika da
shvati kako niko ne može da stvori bezbednost i da je to na prvom mestu posao
nas samih, pa onda socijalnog okruženja, ukoliko je to moguće. Stvaranje zavi-
snosti od budućeg deteta bila je samo trenutno bolja opcija, ali rizična ukoliko
bi bila nastavljena nakon detetovog rođenja. Zbrka u kojoj je A. A. živela, a koja
se reflektovala na zbrku očinske i partnerske uloge osobe od 68 godina, mogla

je biti rešena identifikacijom sa ulogom majke što nije moglo da se prolongira,
iako je odlagala sve što je moglo da se odloži. Prvo je potrebno stabilizovati
vitalne nagone, pa onda raditi na socijalnim.
Način borbe za psihički razvoj osobe koja živi sa uznemirenim vitalnim

nagonima zavisiće od karaktera, od ekstrovertnosti ili introvertnosti ili neke
druge karakteristike ličnosti. Dok će ekstroverti realizovati projekte u socijalno
široj komfornoj zoni, dotle će introverti biti u skučenoj, ali sebi dovoljnoj.
Samim tim reakcija će biti različita. Flegmatik će to uraditi na koleriku neshva-
tljiv način, a sangvinika melanholik neće razumeti, ako uopšte bude primetio da
se nešto dešava. Svako od pomenutih imaće svoju predstavu komforne zone.
Ovo pišem da bih ukazao na apsurdnost savetovanja „po svaku cenu“, čak i kada
druga osoba ne želi savet. Isto se odnosi na osudu. Niko ne može znati kako se
oseća druga osoba pa je poštovanje tuđe ličnosti i osobnosti jedna od najvažni-
jih škola u vremenu u kojem živimo. Najveća potreba čoveka današnjice je da
bude viđen kakav jeste. Ovo se odnosi i na viđenje svoje i tuđih komfornih zona.
Ukoliko se sa komfornom zonom pretera na bilo koji način, ona će da sputava,
ali to može videti samo ta osoba, niko drugi. Nikada nikome ne sudimo makar
se sa nečim ne slagali. Imamo pravo da se ne složimo, ali nemamo pravo da
namećemo mišljenje. U suprotnom otići ćemo u „dramski trougao“, a tu uopšte
nije prijatno. Dramski trougao podrazumeva tri uloge: spasitelja, progonitelja i
žrtvu. U ulozi spasitelja osoba sebi ili drugome predlaže, sugeriše, motiviše je za
nešto što je iz tadašnje pozicije odlično. Ipak, ukoliko se dogodi da osoba ne
posluša, nastupa uloga progonitelja da bi, po gubitku energije, nastala uloga
žrtve. I tako u krug. I tako čitav život. Moja majka uvek je imala odlične predloge,
sugestije, komentare sa kojima se nekada nisam slagao zato što za mene nisu
bili odlični. Uloga progonitelja u našem slučaju bila je veoma loša po mene a
uloga žrtve po nju. Iz trougla se izlazi poštovanjem granica: sada moja majka i
ja odlično funkcionišemo jer ona meni ništa ne predlaže, a ja držim granicu kako
je ne bih doveo u situaciju da predlaže. Ukoliko „zavrti još koji krug“, to će ura-
diti zbog nečega u unutrašnjoj realnosti ili ako ja pređem svoju granicu. U svakoj
drugoj situaciji odnos će biti stabilan.
Da se vratim na komfornu zonu. Ekstremni ostanak u neadekvatnoj kom-

fornoj zoni može dovesti do odsustva želje i potrebe da osoba pređe u narednu
zonu pa i u naredni stepen razvoja. Ona ostaje zaglavljena u bunkeru kojeg
okružuju strah i izazov. Svaka osoba ima neki svoj ritam življenja, svako može
da se adaptira na spoljašnje uslove, i svaka osoba dovoljno je razvijena da živi
od danas do sutra ne baveći se onim što „sutra“ donosi. Osposobljeni jesmo, a
da li ćemo u tome uspeti, to ćemo videti. Ovo je „život iz ida“ ili nagonski život.
Pitanje je da li će ono što dolazi nakon „sutra“ biti dobro, da li će biti željeno ili
adekvatno. Ukoliko je ego zreo, samim tim adaptabilan, onda neće biti tolikih
problema. Ako nije, onda se može dogoditi da osoba, nezavisno od inteligencije,
odgovornosti posla kojim se bavi, uprkos socijalnom statusu ili bilo kojoj drugoj
preporuci, da takva osoba ne može da se odupre, na primer, zahtevima roditelja,
supružnika, rodbine i ko zna koga drugog, koji su očigledno preterani. Može se
reći da se problemi u ovom ekstremu javljaju usled stvaranja zavisnosti, bez
obzira na način njenog ispoljavanja. Zavisne osobe vezuju se za prostor, ljude,
uslove i drugo, kako i koliko im je potrebno. Oslanjaju se na sve sem na sebe.
Njima se život „dešava“ u zavisnosti od subjekta ili objekta zavisnosti, pa zato
ni resursi obično nisu osvešćeni ili iskorišćeni ni približno u meri i obimu koliki
jesu, već samo koliko je potrebno za dnevno funkcionisanje, a to je obično mini-
malno. Osoba koja živi u ovom ekstremu biće usmerena na borbu za sopstveni
opstanak, a najviše postignuće i samoostvarenje osećaće u preživljavanju. Jedan
od najčešćih razloga za ostanak na ovom nivou razvoja su traume i strah.
Sledeći ekstrem horizontalnog razvoja primećujem u identifikovanju

kroz interakciju sa spoljašnjom sredinom. Uloge koje nastaju će uvek zavisiti od
vitalne potrebe osobe, a tada nastaju dve krajnosti: kod jednih će služiti oceni
adekvatnosti i utisku koji ostavlja, kod drugih će sredina biti primalac ideja i
dela, neko kome se pojedinac obraća. Dakle, u prvom slučaju osoba nije sposob-
na da vidi druge i njihove potrebe jer će ih gledati samo i isključivo iz svoje per-
spektive (nema tragova empatičnosti), dok će u drugom slučaju tu osobu u pot-
punosti oblikovati mišljenje i očekivanja drugih. Ona će to pratiti iz samo jednog
razloga, da bi preživela. U bukvalnom smislu, na ovaj način horizontalno razvi-
jena osoba nema mogućnost uvida i razumevanja sebe zbog potreba drugih.
Prva pomenuta osoba ne može razumeti druge na bilo koji drugi način osim iz
svoje perspektive, dok se druga uopšte ne bavi sopstvenim autentičnim potre-
bama zbog značaja drugih. U prvom slučaju empatičnost je nemoguća, u drugom
ne postoji odnos prema sopstvenim autentičnim potrebama. Prva osoba će tuđe
resurse koristiti za svoje potrebe nemajući osećaj da čini nešto loše, dok će se
druga odricati svojih resursa u korist drugih kako bi opstala. Prve osobe uzima-
ju tuđe vreme, energiju, iskustvo ili bilo šta drugo kao da se igraju, ali ne zlona-
merno, jer jednostavno nisu svesni da se igraju, ako je to uopšte igra. Oni ne
umeju drugačije. Druga osoba odriče se svojih resursa odbijajući da njima upra-
vlja. Na horizontalnom nivou vitalni nagoni su predominantni, tako da prva oso-
ba nema „čip“ za potrebe drugih, već će biti u stanju da ocenjuje njihove postup-
ke isključivo iz svog ugla, dok druga nema „čip“ za sebe i svoje potrebe. Ove dve
osobe, dve krajnosti, se privlače. Život sa predominantnim vitalnim nagonima
je život iz nesvesnog, pa je takva osoba samo veliko dete, bez obzira koliko
ozbiljno ili opasno izgleda ili se ponaša.
Klijentkinja G. S. (38) nije mogla da održi partnersku vezu duže od neko-

liko meseci. Veoma lepa žena izraženih usana, prodornih zelenih očiju, bujnih
grudi, bila je usamljena u partnerskim odnosima. Primećivala je nedostatke i to
nikako nije moglo da nadvisi ono što je imala od partnera. Posvetila se radu sa
decom i putovanjima. Dete u njoj bilo je veoma zadovoljno kada je moglo da se
igra, zahvaljujući čemu su njeni đaci osvajali brojne nagrade na literarnim i slič-
nim takmičenjima, ili kada bi upoznavala nove predele i običaje. I to je bilo
uglavnom sve od života kojim je bila veoma zadovoljna, što se videlo na brojnim
selfi fotografijama objavljenim na društvenim mrežama. U slučaju ove klijentki-
nje strah od promene bio je dovoljno jak, a u isto vreme ne toliko osvešćen, da
nije dozvoljavao pokretanje mimo komforne zone u kojoj se osećala veoma
dobro, zone u kojoj je bila u potpunosti orijentisana na sebe, bez obzira da li je
to bilo direktno ili, kao u slučaju nagrada njenih učenika, indirektno.
Vertikalno razvijena ličnost, za razliku od horizontalne, uključuje i soci-

jalne nagone. Socijalni nagoni su nagoni postignuća koji se odnose na socijalni
status i odnos prema socijalnom okruženju. Ovo govori o svesti o važnosti
ostvarenja i aktuelizacije, kako u poređenju sa drugima, ali pre svega u poređe-
nju sa onim što smo bili u odnosu na ono što smo sada. Jedan od zadataka psi-
hoterapije je da klijent nauči da poredi sebe sa sobom u određenom vremen-
skom periodu. Iz dobrih rezultata nastaje samopouzdanje, iz loših učimo. Ali
ništa ne odbacujemo! Jedan od najvrednijih rezultata vertikalnog razvoja je
zaključivanje i integracija zaključaka.
Od svih sedam pokazatelja zrelosti ega sintetska funkcija ega, odnosno

sposobnost zaključivanja mi je najdraža. Kada je ego dovoljno zreo, tada će biti
u stanju da zaključuje i iz najtežih životnih situacija, uzimajući za sebe ono što
mu pripada, a to je nauk! Da bi klijent stekao samopouzdanje zahvaljujući real-
nim ostvarenjima, prvo će naučiti da prepoznaje ostvarenja ili postignuća. Zato
na psihoterapiji predlažem klijentima da zapisuju mala, jedva primetna postig-
nuća koja ostvare u periodu između dve seanse. Razlog je kako u postavljanju
granice sa vlastitim super-egom, tako i zbog buđenja uvida u vlastita ostvarenja
koja se podrazumevaju. Ništa se ne podrazumeva!
Podsetio sam u poglavlju o resursima da „život čine sitnice“ i da je to tačno

samo kada postanem svestan tih sitnica, a tada nema podrazumevanja. Upući-
vanjem klijenta na upisivanje sitnih ostvarenja, upravo radimo na tome. Time
podstičemo socijalne nagone. Drugi deo aktivnosti, zahvaljujući čemu se takođe
bude socijalni nagoni, odnosi se na primećivanje loših ostvarenja, ili neostvari-
vanja. Kada klijent nauči da uči iz sopstvenih grešaka, pogrešnosti i neza-
dovoljstava, psihoterapija neće više biti potrebna. Horizontalno razvijena
osoba ne može da primeti sebe u onome što je pogrešno zato što su „drugi kri-
vi“ ili nešto „nedostaje“, ili je, u drugom slučaju, „kriva i ništa ne zaslužuje“. Iako
je odgovornost drugih nekada objektivno tačna, to i dalje ne znači da u postoje-
ćem ambijentu ne mogu drugačije da se bavim sobom, kako bi mi bilo bolje u
sopstvenoj koži. Ukoliko klijent to primeni, došlo je do razvoja ličnosti.
Klijentkinja N. P. imala je 29 godina, iako je na seansama često zaokruži-

vala na 30, čak i kada je imala 28. Potreba da se istaknu godine dolazila je iz
nekog dela psihe koji je govorio o potrebi da bude značajna. Verbalno često
agresivna, impulsivna a nežna duša, nije imala drugu mogućnost za zaštitu osim
projekcije i izolacije. Na sreću, odlučila je da upiše fakultet upravo sa 29 godina
iako je već imala jednu fakultetsku diplomu ali privatnog fakulteta. Bila je to
prilika da se u zrelijim godinama na kojima je insistirala, sretne sa mlađim oso-
bama, koleginicama i kolegama, ali i da sebi omogući drugačiji život. U prva tri
meseca studiranja slušao sam impresije koje su se kretale od oduševljenja, do
veoma izraženog nezadovoljstva koleginicama i pojedinim asistentkinjama i
profesorima. Za mene njeno studiranje nije bilo ništa drugo do produžetak psi-
hoterapije na svakodnevno bavljenje sobom sa željom da izgradi i postavi gra-
nicu vlastitom manipulativnom idu. Na jednoj od seansi na kojoj sam je podsetio
na zadatke ega (opažanje i balansiranje spoljašnje i unutrašnje realnosti i gra-
nice) i ukazao na manipulativne sposobnosti ida, naljutila se. Ova reakcija bila
je očekivana, ali sam rizikovao da više ne dođe na psihoterapiju kako bi se srela
sa sopstvenim obavezama prema sebi. Teško je prihvatila, ali je ipak prihvatila
da je njena odgovornost da uči i da živi u miru, bez obzira na to kakve su osobe
oko nje. N. P. je bila jedna od onih osoba koja je govorila „znam ja to...“ za sve što
bi čula, samo što to znanje nije davalo rezultate u sticanju znanja neophodno
potrebnog da bi se položio prvi kolokvijum ili prvi ispit. Prilika za sazrevanje,
koju je predstavljao fakultet koji je upisala, mogla je da doživi fijasko ukoliko se
ne pokrene u onome što je jedino bilo važno u tom trenutku, u učenju.
Uslov za razvoj ličnosti je prepoznavanje i prihvatanje objektivne situaci-

je, mada bih rekao da je češće reč o mirenju pre nego prihvatanju. Tek nakon
toga može uslediti učenje. Samim tim vertikalni (socijalni) smer razvoja odre-
đen je količinom prisustva vitalnih nagona u razvoju, zbog čega razlikujemo tri
nivoa:
- bazični (većinom vitalni nagoni),

- napredno socijalni (većinom socijalni) i
- altruistički (potpuno socijalni nagoni).
Osobe sa razvijenim socijalnim nagonima drugačije su u odnosu na hori-

zontalno razvijene, ove dve osobe se sigurno neće razumeti kada pričaju o istoj
stvari. Susret ove dve osobe zato će ličiti na susret dvodimenzionalnog i trodi-
menzionalnog predmeta: dvodimenzionalni će od onog drugog videti samo ono
što može, a to su dužina i širina, ali ne i visinu/dubinu.
Ciljevi vertikalno razvijenih ličnosti razlikuju se u zavisnosti od pomenu-

tog nivoa, i to:
- bazično socijalni ciljevi (na osnovu afilijativnog i gregarnog nagona),

- napredno socijalni ciljevi (sa izbalansiranim bio-psiho-socijalnim potre-
bama),
- altruistički (neuzvratljivi) ciljevi.
Da bismo ostvarili bazično socijalne ciljeve, potrebno je da imamo osveš-

ćene bazične socijalne resurse. Na ovom stepenu razvoja počinju da funkcionišu
socijalni nagoni, prvo afilijativni (nagon pripadanja) i gregarni (nagon grupe), i
oni funkcionišu uporedo sa dominantnim vitalnim nagonima. Socijalni resursi
su tada izraženi u adaptabilnosti određenoj grupi. Dominantna potreba osobe
na ovom stepenu razvoja je potreba za pripadanjem i ljubavlju. Zato je na ovom
razvojnom stadijumu za osobu važno da se biološki ostvari ili da bude prihva-
ćena u grupi sa kojom će se identifikovati. Prvi stepen ostvarivanja odnosi se na
porodicu, a kasnije na užu socijalnu zajednicu. Ovo će odgovarati svemu onome
što se dešava u prvoj fazi puberteta kada je adolescentu najvažnije da bude pri-
hvaćen kao deo društva, da ne bude odbačen, ali i da započne sa razvojem iden-
titeta. Osnovna promena u odnosu na prethodni stadijum psihičkog razvoja, a
to je po Eriku Eriksonu četvrti, ili period latence, ogleda se u drugačijem orga-
nizovanju vremena. Tada adolescent pravi prvi korak ka napuštanju roditeljske
komforne zone. Uspešno osamostaljivanje uslov je daljeg napretka.
Napredno socijalni ciljevi proizilaze iz manjim delom vitalnih i većim

delom socijalnih potreba. Svako želi uspeh i napredak. U nedostatku društvene
prihvaćenosti pokušavam da se ostvarim onako kako mogu. Biti viđen i pri-
hvaćen onakav kakav jesi, najrasprostranjenija je potreba čoveka današ-
njice. Sa takvim oblikom i načinom funkcionisanja može biti nastavljeno do
zadnjeg daha.
Altruistički ciljevi nemaju uzročno-posledični odnos, već je interes druge

osobe bezuslovan. Neuzvratljiv. Interes druge osobe zadovoljava se na osnovu
našeg znanja i veštine. To je davanje bez potrebe za primanjem od strane osobe
kojoj se daje. To je davanje bez reciprociteta. Zato sam ovakav odnos nazvao
„teocentričnim“ jer se ne može davati, a da se na nekoj strani ne primi, u ovom
smislu to je od Boga. Altruistički stepen davanja podrazumeva sposobnost da
ego odloži potrebe ida. U religijskoj praksi ovo se može odnositi na davanje
desetka jer je pisano da desetina prihoda pripada Bogu. (1. Moj. 14, 20; 28, 22;
3. Moj. 27, 30 – 34) Svaki vernik može videti stepen razvoja ličnosti po tome
kako se oseća kada daje po dužnosti, sve dok se na davanje ne navikne.
Na kraju ovog dela teksta da ponovim da su socijalni i vitalni nagoni obr-

nuto proporcionalni. Što su ugroženiji vitalni, to je teže ostvarivanje socijalnih
nagona. Teže ali ne i nemoguće, što je prisutno u delima Viktora Frankla. Isku-
stvo pokazuje da je pripadanje grupi i samoaktuelizacija i te kako moguća i pri-
likom ugroženosti samog života. Odnos prema resursima osobe na ovom nivou
razvoja ličnosti nije orijentisan na primanje, što dominira kod horizontalno raz-
vijene ličnosti.
7.2. Očekivanja i mogućnosti
Odnos očekivanja i mogućnosti predstavlja najčešći uzrok za nastanak

kriza zbog kojih klijenti dolaze na psihoterapiju. Ujedno, odnos očekivanja i
mogućnosti jedan je od najboljih pokazatelja razvoja. Istina, nijedan klijent nije
došao sa potrebom da nauči kako da balansira očekivanja i mogućnosti već zbog
simptoma koji nastaju kao posledica njihovog nesklada. Ma kako jednostavno
izgledalo, nerealno očekivanje i te kako može da bude prisutno i tamo gde ga
uopšte ne očekujemo, na primer u razumevanju pojma „moja supruga“ ili „moj
suprug“. Jedno je da li je ta osoba suprug ili supruga, a drugo je da li je tvoj/tvoja.
Ili očekivanje da su majka ili otac uvek podržavajući za ideje deteta.
Klijentkinja A. D. (29) ostala je u drugom stanju sa čovekom koji je odbacio

nakon saznanja da je trudna. Nastupio je prvi šok jer je očekivala podršku. Krila
je istinu od roditelja, zato što su tokom čitavog njenog života bili grubi i nedostup-
ni, naročito majka. Negde krajem trećeg meseca poverila se tetki, a tetka je, oče-
kivano, rekla sestri, njenoj majci, šta se desilo. Od tog trenutka pa u narednih
nekoliko dana usledio je neverovatan pritisak svih iz porodice, majke, oca, tetke i
sestre od tetke. Svi do jednog su je krivili zato što partner neće da bude sa njom
odbijajući da čuju bilo šta što A. D. kaže u svoju odbranu. Iako je očekivala kritiku,
s obzirom da je stalno kritikovana za sve i svašta, tolike izlive uvreda i besa nije.
U jednom trenutku odlučila je da će pre biti beskućnik, nego da živi sa ljudima
koji će je svakodnevno, kako se izrazila, „ubijati u pojam“. Očekivanja, makar i
najjednostavnija, jedno su. Mogućnosti mogu biti sasvim drugačije.
Zbog poremećaja odnosa očekivanja i mogućnosti, već na prvim seansa-

ma, klijenti uglavnom osveste da mogućnosti nisu podrazumevajuća realnost. U
aprilu 1992. očekivao sam da će naoružane grupe ljudi oko Sarajeva i u Sarajevu
da se smire. Očekivao sam da svet neće dozvoliti uništenje jednog olimpijskog
grada, a opcija da će jedna vojska držati u opsadi grad na kraju 20. veka duže
nego Nemci Lenjingrad u Drugom svetskom ratu nije mogla da mi padne na
pamet. Mislio sam da je to nemoguće iako sam veoma dobro znao šta se sprema
jer sam slao radijske izveštaje za program „Dobro ti veče, Srbijo“ Udruženih
radio stanica Srbije. Desilo se nešto što ni u mašti ne bih mogao da pretposta-
vim, veoma krvavi rat koji je trajao četiri i po godine. Zapravo, svi naši životi su
zbirka „ni u mašti ne bih mogao da pretpostavim“ situacija. Bogu hvala.
Očekivanja su uslovljena potrebama koje proističu iz nagona održanja

života. Sasvim je uobičajeno da se negativna dešavanja potiskuju zbog potrebe
da se održi stanje u kojem se život normalno odvija. Prateća emocija neizvesno-
sti je strah, tako da zbog straha ulazimo u nesrazmeru očekivanja i mogućnosti.
Što je ego nezreliji, sposobnost upravljanja potrebama je slabija, pa samim tim
i održavanje granica. Ukoliko dete duže čeka da nagonska potreba bude zado-
voljena, to je reakcija burnija, odnosno glasnija. Ukoliko se ego iz nekog razloga
adekvatno ne razvije, ova „glasnost“ u izražavanju potrebe će na neki način
opstati, bez obzira koliko osoba ima godina. Ovo će se odnositi i na vezanost za
subjekat koji je „dužan“ da zadovolji potrebe druge osobe. Niko nije dužan da
zadovolji ništa, prvo što smo dužni je da se oslonimo na Boga i na sebe.
O razvojnom ciklusu detaljnije sam pisao u knjizi „Stres naš nasušni“ (Jek-
nić P., 2008), a ovde ću ukratko sažeti dosadašnje pisanje koje vrhunac ima u
ovom poglavlju. Smatram da je svrha života u sazrevanju na putu večnosti bez
želje da se bavim religijskim raspravama. Za mene je od izuzetne važnosti, i o
tome ne raspravljam, to što se ljudsko biće sastoji od ida, ega (telo, predsvesno
i svest) i super-ega, baš kao što je Bog trojedini: Otac, Sin i Duh.
U svakom trenutku, u svakom razvojnom stadijumu, ljudsko biće ima oče-

kivanja. U prvom to se odnosi na zadovoljavanje vitalnih nagona orijentisanih
na telo, nastaju socijalni nagoni i osoba uči načine zadovoljavanja tih potreba.
Sa razvojem psihičkog i socijalnog života, potrebe se šire i ne odnose samo na
vitalne telesne potrebe. Time će i očekivanja da se prošire i da dobiju na druga-
čijem značaju u odnosu na vreme kada je zadovoljavanje potreba bilo skoncen-
trisano uglavnom na telo. Psihičke potrebe razviće se u dva smera, u intelektu-
alnom i emotivnom. Ukoliko su očekivanja za zadovoljavanje potrebe u ravno-
teži sa mogućnostima, sve će biti u redu i oscilacija između ovih krajnosti
(potreba i njihovog zadovoljavanja) se smešta i nastaje optimum. Ukoliko to nije
slučaj, a nije tokom prelaska u drugi razvojni stadijum, tada nastaje razvojna
kriza. U literaturi su opisane i akcidentne, odnosno situacione krize, koje tako-
đe, pod nekim uslovima, mogu biti razvojne.
Kao primer za svakodnevnu razliku očekivanja i mogućnosti prikazaću

komuniciranje. Čak se i ne pitamo da li nas druga osoba razume kada pričamo,
iako je činjenica da se to retko kada, ako se uopšte ikada dešava. Jedan od mode-
la komuniciranja je:
Nekada se od razgovora očekuje ono što razgovor ne može dati, jer neka-
da razgovor ne vodi do rešenja. Ako je to tako, onda je zdravija monološka
komunikacija, ili informisanje, nego se gušiti u dvostrukom monologu koji ne
može biti dijalog. Naučimo da informišemo sredinu, umesto što očekujemo da
sredina razume i prilagodi nam se, primeti nas ili šta već.
Znači, kada mi neko kaže „dobar dan“, da li zaista znam šta je mislio kada
mi je to rekao? Postoje verovatniji i manje verovatni odgovori, ali definitivno ne
mogu znati odakle dolazi to „dobar dan“, posebno zato što se tako često i bez
svesnosti izgovara. Utoliko je veći problem objasniti klijentima da ne znaju šta
druga osoba misli, naročito ako je ubeđena da taj gest, reč, ponašanje ili tome
slično znači samo to što ona misli i ništa više. Očekivanje je jedno, a zašto neko
nešto kaže može biti sasvim drugo.
Klijentkinja L. D. (27) živela je već dve godine sa partnerom od devet koli-

ko su ukupno u vezi. Međutim, od kada mu je u telefonu pronašla poruke nepri-
jatne sadržine, nikako eksplicitne, ona je izgubila poverenje. Pojavila se ljubo-
mora i posesivnost. Počelo je kontrolisanje i besomučne svađe na koje partner
gotovo da nije reagovao jer nije imao na šta da reaguje. L. D. je bila sve lošije,
opterećivala se doslovno svim i svačim, a glavninu opterećenja predstavljalo je
kreiranje hipotetičke stvarnosti u kojoj je njen partner vara sa koleginicama sa
posla. Očekivanje je jedno, spoljašnja realnost nešto sasvim drugo. Naravno, taj
scenario se nikada realno nije desio, ali u njenoj glavi jeste. Jasno je bilo da je
sadržaj njenog života tužno prazan, pa sam joj predložio neku aktivnost nakon
posla, s obzirom da joj se život sastojao od posla u školi i razmišljanja gde je i sa
kim je njen partner. A onda je izgovorila: „Jeste, ja da idem u grad sa drugarica-
ma, a on da me prevari! Ne, nikako, ostaću kući.“
Ukoliko očekujem da me komunikant B razume samo zato što sam poslao

informaciju, to se neće desiti na način koji se meni podrazumeva. Razlog je jed-
nostavan, osmisliću (kodiraću) informaciju na način koji mi je blizak i u zavi-
snosti od sadržaja koji je u meni. Čak i ukoliko su to najjednostavnije reči, one
će biti shvaćene isključivo u zavisnosti od sadržaja i trenutnog stanja komuni-
kanta B, ne onako kako sam ja mislio i izgovorio. Sadržaj je određen mojim zna-
njem i sposobnostima izražavanja, dok je stanje u kojem se komunikant B nalazi
šum koji utiče na komunikaciju. Isto se odnosi na komunikanta A kada osoba B
kodira, odnosno osmisli informaciju. Svako ima svoju psihu, pa će informaciju

razumeti po svojim a ne po psihičkim karakteristikama osobe koja upućuje
informaciju.
Evo jednostavnog primera: dolazi ćerka koja ima 18 godina u 22.30 časo-
va iz grada, kasni 30 minuta. Pita je majka: „Gde si ti do sada, kasniš pola
sata?“ Kako će ovu informaciju dekodirati ili protumačiti ćerka, a šta je majka
imala na pameti kada je informaciju poslala? Ćerka može pomisliti kako je maj-
ka „smara“, kako je nefleksibilna, pa možda čak i ograničavajuća. Mamina reak-
cija može da bude pokrenuta osećajem ugroženosti autoriteta, ali će negde sta-
jati briga koju ćerka verovatno neće primetiti. Otuda se komuniciranje ne pod-
razumeva, naročito kada su uključene emocije. Drugim rečima, ne očekujte da
vas iko razume onako kako smatrate „normalnim“ i kako je vama potreb-
no. Pogledajte Vežbu broj 1. (2. poglavlje) da biste se podsetili kako će na kraju
svako imati svoj rezultat. Ako su u emotivnoj vezi dve osobe različiti tipovi, na
primer verbalni i taktilni tip, prvi će kao potvrdu ljubavi tražiti reči, drugi dodir.
Ukoliko to ne osveste, uskoro će upasti u emotivnu krizu zbog neistovetnog raz-
umevanja izražavanja ljubavi.
Kriza je sledeća stepenica koja nastaje u sukobu očekivanja i mogućnosti.

Po savremenim definicijama kriza je vremenski ograničen gubitak ravnote-
že kojoj uvek prethodi promena u spoljašnjoj ili unutrašnjoj realnosti, što anga-
žuje onaj nivo adaptivnih moći individue koji je van njene svakodnevne kontro-
le. Kriza je vreme u kojem se dešava promena. Promena se odvija kroz pro-
ces prilagođavanja novim mogućnostima, a učenje je poželjna radnja u svakoj
promeni. Ukoliko je promena laka, kriza traje kratko. Učenje iz krize i njeno tra-
janje ne moraju da budu u odnosu, ali svakako će kraće trajati ukoliko se nau-
čeno primeni. Ukoliko postoji otpor promeni, kriza će trajati onoliko koliko je
potrebno da se dođe do rezultata. Rezultat može biti uspostavljanje nove uloge
i definitivni završetak stare, kao na grafikonu ispod. Rezultat se takođe ogleda
u nastavku razvoja kroz koji je izbalansirano očekivanje sa mogućnostima. Ako
do toga ne dođe, može se pojaviti patologija koja nije ništa drugo do kreativna
adaptacija na promenu. Patologija, zapravo, predstavlja posledicu neadekvatno
upotrebljenih mehanizama i oblika ponašanja tokom promene. Jedino što nije
moguće je da se osoba vrati na staro, na vreme pre promene, makar će to poku-
šavati tokom čitavog života. To je nemoguće, zato što nismo više u istim godi-
nama, niti u istoj ulozi, niti je psihičko polje isto, bez obzira što se ponašamo kao
nekada. Može nam se učiniti da smo na „istom“, ali je reč samo o utisku.
U poglavlju o ulogama pomenuli smo krizu. Tada sam rekao, a sada bih da
ponovim da period u kojem se jedna uloga menja drugom, period prilagođava-
nja, nazivamo krizom.
Nevezivanje za prethodnu ulogu vodi skraćivanju krize. Ipak, kriza mora

postojati zato što postoji promena čiji je kriza pratilac, ali posledice krize biće
manje. Pored puštanja stare, važno je osmišljavati i oživljavati novu ulogu kako
bi kriza kraće trajala.
Razlikujemo pozitivne i negativne posledice krize. Pozitivne se odnose na

sticanje iskustva i razvoj nove uloge, negativne na zadržavanje stare uloge, pa
samim tim očekivanja ostaju nepromenjena. Ma koliko neprijatna, kriza u suš-
tini ima pozitivni smisao. Život ne mora biti prijatan da bi bio pozitivan. Kri-
za je podstaknuta promenom koja vodi boljitku, ili barem prilici za boljitak, ma
kako se to činilo. Čuvajmo se prianjanja za bilo šta, naročito za prošlost. Nije
svrha i smisao u prošlosti, ili u ideji o „večitoj sadašnjosti“, mada na svoj način
prošlost nikada ne prolazi, nego u budućnosti zasnovanoj na dešavanjima u
„sada i ovde“. Svrha je u kontinuitetu života i dela koja životom nastaju, pa je
samim tim kriza samo posledica kretanja života ili prilika za nastavak razvoja.
Kao što rekoh, nije prijatna, ali je potencijalno veoma korisna. Ali i ne mora biti
prijatna da bi bila životna. Verujem da je uspešno finale svakog života vrednije
od pojedinačnih sadržaja tokom života, pa i od samih kriza kroz koje smo došli
do uspešne završnice.
Kriza je, dakle, vremenski period u kojoj se dešava promena. Promena

nije ništa drugo do tačka eskalacije ili stresa odnosno napetosti. Stres je pre-
lomni događaj na putu promene i sazrevanja, odnosno sticanja iskustva. Nismo
ništa važno u životu naučili bez stresa. Ne osvrći se za netačnim teorijama o
stresu koje ga vide kao dežurnog krivca za urušavanje kvaliteta života. Ne gubi
vreme. Pogledaj da li si nešto što je bitno naučio bez stresa? Tačno je da je nepri-
jatan, zbog toga bežimo od njega ili barem pokušavamo da bežimo. Tačno je i to
da može da ubije, pre svega preplavljujući akutni, kao i hronični stres (stres
niskog intenziteta koji dugo traje), ali nikakvo iskustvo nismo stekli bez stresa.
Potpuno nefunkcionalno je posmatranje stresa izdvojeno iz ciklusa sazrevanja.
Bez svrhe, stres nikada neće biti drugačije shvaćen nego kao pretnja, čak i pozi-
tivni (po Lazarusu). I ne samo to, stres ima kapacitet da sruši najrigidnije
komforne zone koje u pojedinim okolnostima sprečavaju razvoj. Ukoliko
me iznervirao kurir iz brze pošte, zato što je javio da će doći svega par minuta
pre nego što je stigao na adresu, a živim u selu i ne mogu brzo da organizujem
prijem pošiljke jer nisam kod kuće, ta napetost će se transferisati ako, na pri-
mer, nehotice prospem preostala dva srka čaja. Može biti pojačana prethodna
napetost, može doživeti inverziju, na primer može izazvati smeh ili tome slično,
ali neću biti isti. Ovo neočekivano prosipanje, novi stres, imaće snagu da pro-
meni emociju koju je podstakao kurir koji se ponaša kao da nemam druga posla
nego njega da čekam.
Svaki izazivač stresa zove se stresor. Zapravo, stresor je razlika potenci-

jala između očekivanja i mogućnosti što uključuje racionalni ali pre svega emo-
tivni deo psihe. Potpuno je nevažan sastav, oblik, struktura ili druga karakteri-
stika stresora koji ne postoji bez unutrašnje realnosti osobe koja ga percipira i
na koju utiče.
Treća faza stresa ima kapacitet za sticanje iskustva. Po ovoj fazi čitav model
nosi naziv – Iskustveni model stresa (Jeknić P., 2009)Iskustvo se stiče samo uko-
liko se na događaj vratimo i integrišemo osećanje koje preovladava tokom nekog
dešavanja. Iskustvo je ono zlato koje prosejavamo preturajući po dešavanjima,
osvešćujući prijatnosti i postignuća. U poglavlju o strukturi psihe sticanje isku-
stva povezao sam sa prosejavanjem zlata u reci Pek. Mnogo toga proživimo svaki
dan, ali malo ima osvešćene prijatnosti i iskustva, kao što mnogo peska i kamenja
prođe kroz posude sejača zlata da bi došli do malo ljuspica ili grumenčića pleme-
nitog metala. Nauči da prepoznaš kako će prvi pokret biti bežanje od neprijatnosti
i tada uradi suprotno, pogledaj šta je to neprijatno i šta od toga može da se isko-
risti. Nemoj dozvoliti automatsku reakciju kada god to možeš.
Grafikon 10. – Iskustveni model stresa
Tako je i sa malim iskustvima koja vode velikim promenama. Nema malih isku-
stava jer i najmanja nekada mogu biti presudna. Ukoliko steknemo iskustvo,
makar malo, razvijamo se dalje. Ukoliko se iskustvo svede samo na događaj,
tada će i očekivanja ostati ista, tako da ćemo ponovo proživeti neku sličnu krizu
kako bismo nešto iz toga naučili, promenili, sazreli.
Događaj Osećanje Iskustvo
Ukoliko zaboravim kako sam se osećao u nekoj situaciji, tada neću steći
iskustvo, već će ostati samo sećanje na događaj. Sećanje ne znači iskustvo.
Rekoh u podnaslovu „Poređenje sa sobom“ da događaj bez osećanja ne predsta-
vlja iskustvo već prazni događaj, kao u „Dogodilo se na današnji dan“ ili kao da
sam vlasititi biograf. Događaji ne mogu pomoći ukoliko ne osvestim kako sam
se osećao i ako iskustvo nisam integrisao. Integracija mešavine dešavanja i ose-
ćanja će mi pomoći u nekoj narednoj situaciji da očuvam mir, ili da se brže u
njega vratim, ili da znam zbog čega odbacujem mir ako je takva prilika. Potiski-
vanjem osećanja obezbeđujem da mi se određeni događaj na neki način ponovi
da bih stekao iskustvo i sazreo. Ako se iznerviram zato što nisam kupio vegetu,
zaboravljajući kako sam se osećao kada sam bio gladan hleba u drugoj polovini
1992. i početkom 1993, za vreme rata u Sarajevu, onda ta dešavanja ne pred-
stavljaju iskustvo nego samo događaje.
Otpor promeni i neprilagodljivost čini da nekada potpuno bez smisla

ponavljamo dešavanja ne uviđajući ništa jer nema zaključivanja ili, još češće,
nema integracije zaključaka. Zaključci nisu obični intelektualni sadržaj, nose i
emotivni sadržaj. Integracija podrazumeva i emotivni sadržaj. Ako znam da ne
treba da vozim brzo, moći ću da kontrolišem nogu na gasu, to radi strukturisan
ego. Ta noga će biti pod većom kontrolom ako se setim kako sam se osećao dok
je policajac 15 minuta natenane pisao kaznu, a ja žurio, i na kraju platio 3000
dinara ili oko 25€. Voleo bih da intelekt ima veći značaj, ali obično nema. Gleda-
jući đake koji imaju nekoliko jedinica početkom juna, a ne potresaju se zbog
toga, rekao bih da je ključ za pravovremenu reakciju u domenu emotivnog a ne
racionalnog. Oni svakako znaju šta znači to što imaju nekoliko jedinica počet-
kom juna, ali dok se ne pojavi dovoljno jaka emocija, u ovom slučaju strah od
gubitka godine, neće sesti da uče ni tada. Strah je i dalje najbolji čuvar.
Ciklus sazrevanja ima smisao i smer, a obeležen je iskustvom i njegovom

primenom.
Grafikon 11. – Ciklus sazrevanja
Stres ili napetost ima nemerljiv značaj u procesu sazrevanja, ali samo pod
uslovom integrisanja iskustva koje može nastati u trećoj fazi, iskustvenoj fazi.
To za posledicu ima proširivanje komforne zone. Proces, u čijem središtu je
stres, nije prijatan, ali je koristan pa je samim tim dobar za razvoj. Ovo svakako
ne znači bezglavo uletanje u izazove i stresove života, nego susretanje sa njima
i celoživotno učenje. Stresori, ili razlika očekivanja i mogućnosti, svuda su
oko nas. To su faktori promene i u interakciji sa njima nastaje razvoj. Ipak
osvestićemo samo one stresore za koje u tom trenutku imamo kapaciteta. Uko-
liko tokom stresa steknem iskustvo, ići ću dalje. Ukoliko se vratim na istu pozi-
ciju kao pre stresa, vratiću se u ista očekivanja i nepromenjene mogućnosti sve
dok ne naučim kako iz njega da izađem.
Ako je promena koju doživljavamo planirana, ako je svesna, onda je nalik

kamenu u cipeli koji se stavlja kada je sve lepo, da malo žulja. Ma šta pričali, niko
ne voli promenu. Bolje je promenu izazvati na putu u željenom pravcu, nego
očekivati onu koju nam život priredi. Bolje je sebi postaviti razvojne izazove,
nego se uljuljkati u bezbrižnosti i rutinu, tada ćemo znatno teže podneti prome-
nu koja će se pre ili kasnije desiti. Nemojte preleteti preko ovih redova.
Rezultat sazrevanja je mir kao najviša moguća tačka do koje čovek može
doći. Po značaju, mir u duši ne može da se meri ni sa jednim drugim stanjem. Ali
to će saznati samo onaj ko dotle stigne. U adolescenciji mir nema neki značaj
osim u situacijama nemira. Kasnije se mir sve više priželjkuje, osim u emotiv-
nom i seksualnom smislu. Ovi izazovi ostaju prisutni kod znatnog broja klijena-
ta čak i posle 65 godina. Na osnovu tog mira menjaju se stavovi i ličnost dobija
priliku da preko preumljenja (metanoia) pređe u istinski teocentričnu osobu.
Posle knjige „Memento mori“, koju sam pročitala u danu, Petar Jeknić nam
poklanja još jednu „Knjiga za svaki dan“. Ovaj zanimljiv rukopis, koji sam proči-
tala u još nedefinisanoj fazi nastanka, nisam čitala tako brzo, ali to ne da ne znači
da je manje zanimljiv, već naprotiv, mada se ne mogu ni uporediti ove dve knji-
ge, ovo je zaista knjiga za razmišljanje, za svaki dan, za svakog čoveka. Ovo je
knjiga za preispitivanje, za donošenje odluka i pokretanje sa mrtve tačke neza-
dovoljstva. Priručnik koji možemo čitati od početka, sredine ili kraja, sve u zavi-
snosti od potrebe, trenutnog stanja i raspoloženja, koji je pride obogaćen pri-
merima iz prakse, tj. stvarnim životima.
Petar se ne ustručava i ne izmiče da pokaže ni sopstvene slabosti i neza-
dovoljstva i na taj način nam pokazuje da niko od nas nije lišen istih u nekom
periodu života. U tekstu možemo pronaći dosta smernica za lični napredak kako
misaono, radeći na sebi, tako i praktično, koristeći svoje vreme, znanje, talente.
Kako da upoznamo sebe, dete u sebi i onog super egoističnog nadsebe i uz
pomoć njih, uravnoteženih dođemo do mira, radosti i uspeha u životu.
Svi mi, kao znamo sve, poznajemo sebe najbolje, znamo da ne bi trebalo
da se upoređujemo sa drugima već samo sa sobom samima i da uvek budemo
bolji od onog jučerašnjeg JA, ali nije zgoreg s vremena na vreme se podsetiti zato
što smo skloni zaboravu, a to uvek možemo ukoliko se povremeno latimo ove
knjige. Petar nas i ovde podseća na prolaznost vremena i koliko je važno iskori-
stiti ga na najbolji mogući, dati nam način, kako bismo napredovali i kako se ne
bismo kajali zbog propuštenog istog.
Petra sam upoznala kroz njegove radionice, knjige, druženje i najbitnije
je ovde reći na nekoliko individualnih terapija koje sam imala kada sam smatra-
la da će mi taj vid podrške pomoći. Zdušno bih preporučila svakom ko prolazi
kroz manje ili veće teškoće u životu da posveti malo vremena i novca sebi tako
što će makar pokušati sa individualnom psihoterapijom. Žalosno je da i danas
postoje ljudi koji se stide da priznaju drugima i sebi da imaju problem i da je
odlazak kod psihologa, psihoterapeuta ili psihijatra sramota. To je mentalna
higijena.
„Čudno je to kako nam je malo potrebno da budemo srećni, a kako nam to
malo uvek nedostaje“, meni su omiljene reči Andrića, poštovani čitaoče, pomozi
sebi da pronađeš to malo, a tebi se Petre zahvaljujem na ukazanom poverenju
da među prvima pročitam tvoju knjigu i iskažem mišljenje.
12. februara 2020. Ljiljana Milješić

u Kraljevu Umetnica
8. STADIJUMI PSIHIČKOG RAZVOJA
Razumevanje psihičkog života bilo bi znatno teže da mudri ljudi nisu pre-
poznali stadijume razvoja psihe, njihove karakteristike, kao i zadatke koje
tokom tih stadijuma izvršavamo! Svako ko je na ovom polju doprinosio, pomo-
gao je uvođenju reda u oblasti razvojne psihologije, pristupu psihi i razumeva-
nju ne samo njenog razvoja već smisla ravnoteže vanjskog i unutrašnjeg života,
vanjske i unutrašnje realnosti koje čine treću – individualnu realnost. Deca zna-
ju da postoje dva sveta, unutrašnji i spoljašnji. Ne treba ni oči da zatvore, njihov
šareni svet već je tu. Međutim, ukoliko postoji razlog za unutrašnju slabost i
neadekvatno bavljenje spoljašnjim svetom tokom odrastanja, tada spoljašnji
svet postaje ugrožavajući, a sa tim i težnja ka očuvanju unutrašnjeg sveta u spo-
ljašnjim okvirima. To nije uvek moguće, a naplata za neadekvatno življenje, u
pogledu zadataka i nepostojanje napretka može doći znatno kasnije. Ukoliko na
neadekvatan način želim da zadržim unutrašnji svet, živeću neadekvatno u
odnosu na vanjske potrebe, popuštaću idu i to možda neće biti dobro za mene.
Klijentkinja A. T. (28) privukla mi je pažnju već na prvoj seansi više od

uobičajenog. Mlada, lepa, školovana, finansijski nezavisna žena u braku, imala
je ćerku, imovinu i podršku, a ipak bukvalno se psihički raspada zbog izgleda
nosa. Bila je na plastičnoj operaciji tri meseca ranije zato što nije prihvatila nos
sa kojim je rođena, a onda se desilo da se komad, verovatno, hrskavice odvojio
i nezavisno se kretao ispod kože. Dobila je racionalni povod iza kojeg se krilo
dugogodišnje neprihvatanje sebe. Scenario je bio poznat: mislila je da svi gleda-
ju u njen nos i to je dovodilo do očajanja koje je oteralo u izolaciju. Neprihvata-
nje sebe započeto je još u prvoj potfazi adolescencije zbog odnosa drugara iz
škole, upravo nos je bio objekat neprihvatanja, što je kasnije dovelo do neobu-
zdanosti, preterivanja u alkoholu i stihiji u kasnijoj adolescenciji. Ipak, neupo-
redivo teži od tog iskustva u osnovnoj školi bio je gubitak oca u šestoj godini
života. Neprihvatanje svog života moglo je da počne. Tokom vođene imaginacije
doživeli smo veoma emotivnu reakciju u vezi sa tatom koji je u daljem radu jed-
nostavno morao da bude prisutan, kao i mala A. T. Racionalno, sve bi bilo lakše
nakon operacije koja je zakazana za kraj novembra 2019. Psihički, ta operacija
bila je samo tehnički detalj koji nije mogao da otkloni glavni problem: neprihva-
tanje sebe, svojih odluka, onoga što je od svog života uradila. U intenzivnoj pre-
pisci preko Vajbera, svakodnevnoj prepisci, pokušavali smo da dođemo do
redefinisanja sadržaja života koji je bio kritično prazan. Nismo uspevali. Inte-
lektualno je funkcionisala besprekorno, ali emotivni deo ličnosti tražio je podrš-
ku i oslonac koji joj nikada nije bio dovoljan. Jednostavno, bol koja je doživljena
u trećem stadijumu razvoja psihe (po Eriksonu) a potvrđena u petom, protezala
se na šesti. Važnije od trenutnog stanja bilo je da zaustavimo urušavanje koje je
pretilo da ide dalje. Sve što se dešavalo u prošlosti, naročito ako je traumatično,
može kroz simptome da izbije u „sada i ovde“, slagali se mi sa tim ili ne.
Cilj života je integracija i to shvatimo najozbiljnije. Rizik je u podrazu-

mevanju ovog pojma koji se, ma koliko se poznavali, ne podrazumeva. Bez obzi-
ra na godište, razmišljajmo o tome šta bi trebalo integrisati i da li postoji pre-
preka za integraciju. Integracija nosi unutrašnji mir koji se postiže emotivnim i
racionalnim obuhvatanjem i prihvatanjem svega što smo tokom života bili, sve-
ga što smo uradili, makar nam nešto ne bilo po volji. Prihvatanjem sebe kakvi
smo, ne želimo da relativizujemo odgovornost, nego da prihvatamo da su i loši
trenuci ili postupci doveli do ovoga gde smo sada. Čitav život smo se, prihvatili
ili ne, klackali između stida, krivice i straha sa jedne, i gordosti sa druge strane.
Zahvaljujući tome postali smo to što jesmo. Možda smo mogli bolje, ali odakle
znamo šta bi se desilo da smo krenuli drugim putem? Odakle znamo da ovaj put
nije najbolji mogući?
Nikada se nisam kockao, igrao na sreću ili bio u kladionici. Početkom

2007. godine iz zainteresovanosti kupio sam greb-greb lutriju. Nagrada je bila
mercedes 190A, a trebalo je izvući karticu sa tri „mercedes“ znaka. Ključem sam
skidao srebrnu zaštitu i u prvom gornjem polju bio je znak, dugi je bio prazan i
u trećem je bio znak. „Ih, zamalo“, pomislio sam. Reda radi, ogrebao sam i donja
tri polja i znak je bio u srednjem polju. „Eh da si bio gore“, pomislih i bacih kar-
ticu u kantu pored kioska lutrije. Niko mi nije rekao da tri znaka ne moraju da
budu u istom redu! Bacio sam mercedes 190A, ali sam se pitao šta li bi mi se
desilo da sam u njega seo? Ako nešto ne znam, bolje da zaustavim razmišljanja.
Ili, na primer, rat u Sarajevu. Bilo je pakleno! Živeo sam usred centra gra-
da okružen objektima koje su Srbi stalno gađali raznim projektilima. Bojao sam
se metaka, granata, raketa i svega drugog što je bacano sa brda na grad pod
opsadom, ali sam se bojao i bošnjačkih paravojnih i parapolicijskih jedinica.
Srbin, rezervni oficir 63. padobranske brigade, pre rata novinar. A upravo to je
Bog izabrao da me zaštiti, jer ne znam šta bi bilo da sam izašao na teritoriju koju
su Srbi kontrolisali. Svakako bih bio mobilisan, a onda je sve moguće. Tada sam
počeo da učim, uglavnom sam naučio, da je sve što se događa dobro iz nekog
razloga koji tada možda ne mogu da razumem. Ako imam soli u glavi, vratiću se
na doživljaj, naučiću. Problem je kada naučeno zaboravim.
Zato bi, umesto da čekaš starost, mudrije bilo videti kuda ideš ovakav
kakav si sada, šta do sada možeš da integrišeš. Kada se pogleda unazad, čini se
da je život pravolinijski, ali su raskrsnice česte. Čak i ona najmanja može odvesti
u ko zna kom pravcu. Nema beznačajne skretnice ni raskrsnice iliti krize. Oni
koji nisu zadovoljni životom u „sada i ovde“, za šta krive svoje odluke u prošlo-
sti, imaju zadatak da vide šta mogu da urade od tog trenutka nadalje. Prilike
(odnosno krize) su svuda oko nas, ali je pitanje šta očekujemo da vidimo? Goto-
va rešenja? Život bez muke? Radost bez tuge? Šta očekujemo i u kom filmu živi-
mo? Nikada nije kasno da naučimo da ne plačemo za prosutim mlekom, ma koli-
ko teško bilo. Puštanje učimo od početka života, a učimo i da učimo. Učimo da
učimo život. Niko nikada ne može biti siguran da je naučio, zato nemoj stati.
Osim toga, nauči živeti u zahvalnosti za sve što se desilo. To je prva stanica do
koje se dolazi nakon što se zavolimo. U prošlosti nije moglo bolje. Jer da je
moglo, desilo bi se. Ali zato može biti bolje.
Na kraju krajeva, sve teži ravnoteži tako da je nezadovoljstvo rezultatom

življenja posledica koja nas uči. Evo još jedne pouke: naučimo da podvlačimo
crtu i da se poredimo sa sobom. Nemoj da ti se to dogodi tek kada nemaš nika-
kvu mogućnost, ili u dubokoj starosti. Iz poređenja sa sobom tokom meseca, godi-
ne ili više godina bićeš u prilici da uvidiš smer kretanja, da li ideš napred, ili je
napredak opstruisan objektivnim ili subjektivnim razlozima. Bilo kako bilo, na
sopstveni život možeš uticati, za to ne može uvek biti odgovoran „agresivni otac
alkoholičar“ ili „zanemarujuća majka“. Tvoje ja ima mogućnost i odgovornost za
uređenje sopstvenog života. Da bi ego efikasnije radio svoj posao, svakako da je
potrebno da zna šta je svrha ili zadatak svakog razvojnog stadijuma. Kao da u
nesvesnom postoji programator sa kojim se ego upoznaje da bi prepoznao šta mu
je činiti. Usklađivanje sa „programskim zadacima sazrevanja“ nikada nije lako.
Ako sebe krivimo za nešto što jesmo ili nismo uradili, kao da smo zaboravili raz-
log zbog kojeg smo baš tako reagovali. Nekada je to bio strah, nekada uživanje, ili
nešto drugo. Tačno je da je taj razlog u međuvremenu izgubio na značaju, a mi se
sreli sa posledicama sopstvene odluke, ali tako smo sazrevali. Tako sam se uskla-
đivao sa onime što je razvojni zadatak u toj razvojnoj fazi.
Samokritika može da bude dobra, ali samosažaljenje nikada. Samo-

sažaljenje je jedno od retkih stanja koje nema ama baš ništa dobro u sebi, već
troši i ono malo energije potrebne da se pokrenemo ka površini. Za ono što ne
možemo sebi oprostiti postoji rečenica u Mat. 11, 28. u kojoj Hristos kaže:
„Hodite k meni svi umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti.“ A možete ići i dva
stiha dalje. Mora da se zna ko je najbolji psihoterapeut svih vremena!
Ne zaboravimo krajnji cilj, a to je integracija. Važnijeg posla od „bavljenja

sobom“ nemamo. Naravno ne samo sobom, ali bavimo se onime što jesmo i kuda
idemo. Mislimo o tome da smo smrtni, setimo se toga ili, što bi Rimljani rekli –
Memento mori. Svaki dan predstavlja priliku.
Klijent J. K. (36) bio je krupan, vredan, oženjen čovek koji je mnogo toga
stvorio i dosta toga, po sopstvenim rečima, uništio. Povlačio je čudne poteze iza
kojih je stajala vezanost za roditelje. Čak je i kuću napravio u istom dvorištu. U
posao je uveo i oca, a zapravo sve vreme je bio besan na sebe zato što je želeo
da se osamostali. Oženio se prelepom mladom ženom. Od svadbe do našeg

prvog susreta prošlo je četiri meseca i dva pokušaja samoubistva. Prvi put me
je pozvao posle prvog pokušaja. Posle prve seanse nazvao je i rekao da neće više
dolaziti, da se stabilizovao. Na seansi mi je pričao kako ga otac potkrada, kako
je nepravedan, da je sa poslom pod stalnim pritiskom i da ne zna odakle da zara-
di para koliko mu treba iako je proćerdao na gluposti ogroman novac. „Skupim
pare, dobro zaradim, i iz nepoznatih razloga odem i kupim ocu auto. A on mi
stalno traži pare i za ono što ne zaradi“, govorio je. Drugi put je pozvao jedne
nedelje i insistirao da se sutradan vidimo. Na seansi je bio bleđi nego inače, a
bio je veoma bled. Vozio je za Rašku i negde bliže odredištu zaustavio je vozilo,
uzeo sajlu i krenuo ka drvetu da se obesi. U trenutku se osvestio, bacio sajlu, seo
u kola i vratio se kući. Kao da ga je nešto vuklo u samoubistvo. Zamolio sam ga
da potraži pomoć Instituta za mentalno zdravlje pošto njegova psihijatrica, kao
i u nekoliko drugih slučajeva, ništa nije shvatala. Više se nije javio na psihotera-
piju, ali mi je došla njegova supruga nakon što je treći put pokušao da se ubije.
Krenuli su zajedno u jugozapadnu Srbiju, ona je izašla iz auta da nešto obavi, a
on se polio benzinom i zapalio. Ugasili su ga i hitno je prebačen na Institut za
opekotine u Beogradu. Operacija presađivanja kože je uspela i on je živeo. Ali
nije smeo da se mrdne. Bio je vezan. Po rečima njegovih bližnjih, to mu je bila
veća muka nego bilo šta do tada.
Taj čovek je počeo da se bori za život kada se sreo sa posledicama sop-

stvene volje. Kako je bilo, to samo on zna. Ali danas taj čovek živi sa svojom
suprugom, dobili su ćerkicu, radi, stvara. Trebalo je podvući crtu i krenuti dalje.
Kod njega je to podvlačenje crte bilo teško, na drastičan način, jer je „spalio“ sta-
rog sebe, ali je ipak podvukao i krenuo. Ko zna šta može da nam se dogodi,
kojom stranom život može da krene. Ali kuda god da ide, funkcionalne granice
su tu da nas zaštite, radimo na njima.
Retko kada se dogodi da namerno sebe opstruišemo, uglavnom se radi o

nehatu ili „dobroj nameri“. Kasnije osvešćivanje i kritika prethodnih poteza
nema nikakvog smisla. Ostavljanje prošlosti se uči. Prošlost pripada prošlosti
iako, kao što ranije rekoh, u suštini, prošlost nikada ne prolazi. Simptomi neraz-
rešene prošlosti prate nas kroz život, ali nije potrebno preko mere baviti se njo-
me, samo onoliko koliko ugrožava. Ako ne ugrožava, držimo u svesti da se nešto
dešavalo i idimo dalje. Suprotno tome, svi neprijatni simptomi prošlosti imaju
potencijal za unapređenje života. Učimo da ne prianjamo za dešavanja ma kakva
ona da jesu, kako za teška i ružna dešavanja, tako ni za lepa. Jer sve što ostaje
iza nas, iza nas je. Ako ono „iza“ pokuša da ostane u „sada“, onda nemamo
„sada“! Sadašnjost ima razvojne izazove, potencijale i prilike, prepoznajmo ih!
Suprotno događanjima, ne ispuštajmo iz vida stečena iskustva. To je najbolji deo
prošlosti koji ostaje u „sada i ovde“ ako ga ne potisnemo.
Svako delo koje smatramo lošim, ma kada da se desilo i ma koliko teške

posledice ostavilo, vodi nekuda. Što je teže, lošije, pogrešnije, dogodio se veći
šok, pa samim tim i opasnost od ostajanja u tom psihičkom mestu. Ali i to je put
kojim neko ide kroz život. Put je jedino što postoji, bez obzira na eventualnu
želju i potrebu za isključenjem iz života kakvim sam želeo da živim, u slučaju
najtežih situacija. Nažalost, neki ljudi nemaju strukturisan ego, bez obzira ko su
i šta su postigli u životu. Neki ne mogu da se izbore sa zahtevima rigidnog super-
ega, a neki podlegnu pred preteranim potrebama ida.
Jedan od najtežih slučajeva u mojoj profesionalnoj praksi događao se od

proleća 2015. do 23. oktobra 2018. M. Č. (54) bila je udata, imala je dva sina i
problematičnog muža. Još od najranijeg detinjstva srela se sa nasiljem u porodici,
pa je po modelu oca pronašla i muža koji je pravo lice pokazao odmah posle ven-
čanja. Ipak, živeli su i išli dalje. Mlađi sin je bio problematičan u srednjoj školi, a
M. Č. je sve češće trpela psihičke i fizičke napade. I sin je postao agresivan, pa i
stariji je u par navrata bio grub. Jednom ju je pogodio daljinskim upravljačem
televizora u arkadu, tako da je nosila tamne naočare i u zatvorenom. Pričala je da
je pala. Ipak, stvari su izmakle kontroli kada je mlađi sin posegao za narkoticima,
a postao je i diler. Suviše često je policija bivala umešana, a od muža nije bilo ade-
kvatne podrške. Samo osude. Trpela je, da bi 2016. u jesen obolela od karcinoma
dojke. Bila je potpuno bleda. Izgubljena od straha. Tada se u njoj nešto desilo, s
obzirom da je sve morala sama, bez pomoći muža ili dece (mlađi je nastavio sa
problematičnim ponašanjem), pa je čak i tada povremeno trpela udarce, guranja,
vređanja. Operacija je prošla dobro kao i zračenje u kragujevačkom Kliničkom
centru. Povremeno smo se viđali, razgovarali. Nije joj padalo na pamet da napusti
stan, nudio sam joj i svoj radni prostor, govorila je da ima neku drugaricu sa
kojom može prošetati, da bi par meseci nakon toga rekla kako se muž preselio
kod njegove majke (prema kojoj je takođe ranije bio nasilan) i da je sa nekom
drugom ženom. Mlađeg sina je proganjala policija, a stariji je psihički bivao sve
slabiji. A onda je počelo da se dešava: prvi, pa drugi, pa treći pokušaj suicida. Bilo
je jasno da neće stati dok ne uspe. Bio sam pored nje i na neuropsihijatriji, i u onim
retkim susretima na koje je pristala. Tog 23. oktobra 2018. izdahnula je u bolnici
nakon što su je našli negde pored reke, ali kasno.
M. Č. nosila je u sebi potrebu koja joj je stalno izmicala. Kada mi je jasno i

glasno rekla da „bez porodice ni ja ne postojim“, razumeo sam kuda ide. Naža-
lost, nekada možemo samo da ispratimo one koji odlaze poštujući njihovu volju,
ma kako to teško bilo. Nikoga nikada ne osuđujte jer ne znate šta je u njima, i u
čemu su. Počinioci samoubistva se niti pravdaju niti osuđuju.
Sinusoida svakako postoji i postojaće do zadnjeg daha čak i u najtežim

trenucima. Potreba za usporavanjem i smanjenjem razlike od minimuma do
maksimuma sinusoide je prirodna. Niko ne voli preveliku oscilaciju, osim onih

koji ne mogu drugačije. Ipak, način dolaska do njenog smirenja tiče se svakog
pojedinca i tu saveti ne mogu preterano pomoći. Nešto može izgledati kao sitni-
ca, a da bude delotvorno. Ukoliko imamo preveliku oscilaciju između energet-
skog minimuma i energetskog maksimuma, bavimo se usporavanjem u fazi
dostizanja maksimuma. Koliko energija ode na gore, a samim tim i ponašanje,
toliko može pasti dole. Odnos prema ovoj oscilaciji zapravo proizilazi iz odnosa
prema životu.
Odnos prema životu u prošlosti često je tema psihoterapije. Radio sam sa

profesionalnim lopovima, trgovcima kradenom robom, preljubnicima, sa oso-
bama koje su pokušale suicid, ali i sa osobama u depresiji, anksioznima ili sa
PTSP-om i drugim dijagnozama, i uvek je prošlost bila ta koja na neki način nije
davala sadašnjosti da postoji. Prelomni trenutak dešavao se kada bismo izvukli
i „pounutrili“ zaključke ranijih dešavanja. Čovek nema konačno rešenje, sve je
proces i u tom kontekstu treba posmatrati čitav život, ali i svaki od stadijuma
razvoja. Nekada se desi da zapnemo, da ne možemo napred. Nekada imamo uti-
sak da šta god da uradimo, samo nas vuče dublje. Šta uraditi? Ukoliko je moguće,
vratimo se korak unazad, ako nije, potrebna nam je pomoć spolja.
Klijent N. B. (32) bio je agresivan i dosadan suprug kojeg je supruga nate-

rala da napusti stan i pređe kod majke. Na psihoterapiju je došao kako bi se sta-
bilizovao. Sve što je hteo bila je porodica i tokom šest meseci radili smo na emo-
cionalnoj stabilnosti. Toliko su popravili odnose da je supruga i treći put ostala
u drugom stanju. A onda je ponovo počeo sa nedoličnim ponašanjem. I u toku
prvih nekoliko meseci imao je iskakanja zbog kojih je prijavljivan policiji, iako
nije bilo fizičkog nasilja. Tek tada N. B. je bio spreman da priča o svom detinjstvu
i svemu što je doživeo pored više nego agresivnog oca. Usudio bih se da kažem
zlog oca. Jer kada otac huška dete da bivšoj supruzi kaže svašta ružno ili će ga u
suprotnom izbatinati, onda je to zao otac. Alkoholičar. Upravo taj džvanjkavi
otac pojavljivao se iz N. B. u ponašanju prema starijem detetu, ali na drugi način.
Primedbe su bile smislene, opomene takođe, ali su verovatno i za njegovog oca
sve gluposti koje je radio bile smislene. Nije važno da li je nešto smisleno ili ne,
već kako će to biti upamćeno. Počeli smo da radimo na traumama vraćajući se
u monstruozne scene, kao što je ona kada ne sme da ode drugu na rođendan
zato što je otac u kafani. Otišao je na rođendan, a kada se vratio, posledice su
bile višenedeljne. Ili ona u kojoj ga drži u kafani za stolom dok pije. Ili ona u kojoj
tera dete da majci kaže da je kurva i da je otera u majčinu, pa kada N. B. prvi put
to ne uradi, omlati ga od batina da bi drugi put to rekao. I tako dalje. Malo je reći
da sam se gadio i besneo kada je on pričao svoju priču, a on ju je doživeo. U
kontratransferu nisam mogao adekvatno da radim, pa sam ostavio za sledeću
seansu. A onda smo se dogovorili da češće budemo u kontaktu i da povremeno
samoinicijativno ode kod majke, da prenoći tamo, jer mu, očigledno, navikava-
nje na njeno prisustvo nije išlo lako zato što ga je ostavila. Nije mogao u svakoj
situaciji da kontroliše id zbog čega je vredelo da se podsećamo iskustva steče-
nog u „egzilu“, kada je sve radio samo da se vrati u okrilje porodice. Prošlost
ostavljamo iza, a onu koja ugrožava sadašnjost stavljamo pod kontrolu metoda-
ma koje nam stoje na raspolaganju. N. B. uspeo je mnogo toga da smiri i sredi.
Lošu perspektivu pretvorio je u povoljnu, ali je uvek morao da drži otvoreno
oko na sklonost ka uništenju koja mu je preneta tokom odrastanja.
Sve prethodno rečeno u ovom poglavlju ima za cilj da kaže kako smo u
prošlosti oblikovani, bez obzira što toga nismo bili svesni ili nismo mislili o
posledicama na način koji se kasnije dogodio. Većeg dela se sećamo i za taj
period možemo da preuzmemo odgovornost. Svojevrsni problem predstavlja
period od rođenja pa sve do kraja šeste godine kada ništa nismo mogli da ura-
dimo za sebe već su se roditelji i drugi vaspitači utiskivali u našu psihu obliku-
jući osnovu svega što ćemo kasnije postati. Čini se da je tu najproblematičnije
osvestiti vezu između vaspitavanja i našeg sadašnjeg ponašanja i problema.
Međutim, sve više i češće primećujem da ego nije bespomoćan, da je sposoban
da uči i da može da se odbrani pred zahtevima i afektima ida, kao i kritizerstva,
osporavanja i pravila super-ega.
Klijent J. P. (26) došao je na psihoterapiju zbog loše potencije. Nije reč o

impotenciji, ali potencija nije bila dovoljna da bi opušteno ušao u seksualni
odnos. Ovaj naočiti mladić sve je pripisivao problemima u zadnjoj emotivnoj
vezi u kojoj se problem javio. Od februara 2019. do dolaska na psihoterapiju
proverio je sve što se moglo proveriti sa medicinske strane, a stigao je čak i do,
kako se izrazi „alternativne medicine“, odnosno „baba koje su se bavile magi-
jom“. „Koleginice“ mu nisu pomogle, pa je na kraju odlučio da dođe i na psiho-
terapiju. U njegovom izlaganju uzroka sve je bilo tako lepo postavljeno, gotovo
idealno, naročito objašnjenja stanja u kojem je. Jedini problem bio je to što
„saznanje“ nije pomagalo da potencija bude postojanija. Nisam želeo na prvoj
seansi da mu kažem kako nije u pravu, samo bih izazvao odbranu stavova, ali
na drugoj jesam. Na prvoj seansi prošli smo kroz njegov život. Bio je gotovo ide-
alan. Roditelji podržavajući, u ljubavi su ga vaspitavali, sve je bilo u redu sa druš-
tvom u ranom pubertetu, nije imao seksualnih frustracija, gotovo knjiški deša-
vale su mu se stvari do 21. godine. Nigde ni traga ni glasa od frustracije koja je
čučala u osnovi loše potencije. Dao sam mu zadatak da pogleda različite žanrove
porno filmova, tek da bismo se uverili da li postoji razlika u napetosti, ukoliko
napetosti uopšte bude bilo. Na drugoj seansi mi je rekao da postoji razlika i da
je erekciju osetio gledajući MILF filmove. MILF je skraćenica od „Mom I’d Like
to Fuck“ ili „Mature I’d Like to Fuck“ i u oba slučaja ukazivalo je na seksualnu
privlačnost prema starijim, atraktivnim ženama. Svakako da se to odmah pove-

zuje sa nerazrešenom edipalnom fazom, ali se u to umešala nedovoljna poten-
cija. Eto nama na seansi oca! Iako je na prvoj seansi idealizovao porodicu, na
ovoj je već ta slika postala malo drugačija. Oca je predstavio kao strogog čoveka,
dobrog ali strogog, koji je često umeo da ga demorališe ili ga nije smatrao
dovoljno vrednim. Pitao sam ga da li ikakve veze ima dinamika telesne i psihičke
potencije, i na moje iznenađenje, rekao je da ima, da je psihički slab, povlačeći, i
da mu je trebalo podrške tokom odrastanja. Naravno, već u drugom delu reče-
nice branio bi oca, kao da ga je branio od sebe, ali smo bili već malo bliži istini-
tijoj prošlosti, samim tim i uzrocima. Uobičajeni problem klijenata je da razu-
meju kako u razvoju ne postoje sitnice. Da bih se uverio u snagu njegovog super-
ega, zamolio sam ga da napiše postignuća. U prvom trenutku rekao je da ih
nema, a zatim je napisao tri: vožnja mauntin-bajka, završeni fakultet i plivanje
za Časni krst u januaru 2019. Naziralo se da je oštar prema sebi ne samo zbog
svega tri postignuća već i zbog potrebne discipline i odricanja da bi sva tri ostva-
rio. Objasnio sam mu šta je super-ego, kako nastaje i koja mu je uloga, i rekao
da svi neuroticizmi dolaze od prejakog super-ega. Dalje sam ga zamolio da
pokuša da oseti prijatnost iz bilo koje od tri napisane slike, tj. događaja. Nije
osetio ništa. Onda sam ga zamolio da bude sitničaviji i napiše još nekoliko
manjih postignuća. Naveo je još nekoliko, ali ni za jedno nije osetio ništa. Samo
nešto malo prijatnosti kada bi gledao sliku malog J. P. kako vozi bicikl sa šest
godina. Lojalnost prema ocu i porodici nije nam dozvoljavala da odmah krene-
mo da radimo na toj vezi, ali nam je barem dala dovoljno podataka kako bismo
nastavili da radimo na relaksaciji odnosa sa super-egom i na jačanju ego-funk-
cija. Da bi bio funkcionalan i sposoban muškarac, trebalo je to da osvesti. Ne da
će biti, nego da je već. Na tome se zasnivala dalja psihoterapija koja je na kraju
bila uspešna.
Pomenuh malopre sitnice. U zavisnosti od značaja, upravo sitnice obliku-

ju sadržaj pojedinih sudbonosnih životnih događaja od najvišeg ranga. Jedan
mikroskopski spermatozoid je sitnica u poređenju sa jajetom, ali sitnica koja
nedostaje da bi bio formiran život. Prema tome, sitnice ne postoje, postoji samo
nedovoljno osvešćeni značaj onoga što sitnicama zovemo. Nema sitnica, postoji
samo manja ili veća dubina do koje stiže.
Erikson je jedan od začetnika ego-psihologije koja je ulogu ega videla

višom i značajnijom od običnog sluge ida. Iako je Erikson prihvatio Frojdovu
teoriju, on se nije fokusirao na odnos roditelj–dete i pridao je više važnosti ulozi
ega, posebno u razvoju osobe. Prema Eriksonu, okruženje u kome je dete živelo
bilo je presudno za pružanje rasta, prilagođavanje, izvora samosvesti i identite-
ta, ali je ego mogao uticati na sve sa čime se u unutrašnjim konfliktima sretao
da bi, prolazeći kroz različite stadijume, rešavao određene zadatke i dostizao

potrebni nivo zrelosti.
Svaki stadijum psihičkog razvoja liči na deo programa koji se završava

integracijom. Svaki stadijum ima svoje zadatke koje u određenoj životnoj dobi
valja izvršiti, svoje vrline koje omogućavaju, i maladaptacije koje ometaju izvr-
šenje. Što bolje poznajemo razvojne ciljeve i zadatke, videćemo da postoji kliše
koji ima svoje minimume i maksimume. Slobodna volja postoji, ali unutar odre-
đenog klišea. Iz klišea se može izaći samo u drugi kliše, ali ne i u realnosti koje
postoje van klišea. Sve su klišei. Relevantnost klišea ne postoji, to je nepostoja-
nje, pa je samim tim slobodna volja limitirana. Ili će razvoj biti u skladu sa zah-
tevima, čemu će posledica biti adekvatan i uvremenjen razvoj, ili će zbog razli-
čitih opterećenja i maladaptacija razvoj stagnirati. Posledica će biti nezadovolj-
stvo i razočaranje, a u težim slučajevima psihopatija.
U nastavku teksta prenosim deo članka u kojem su sistematizovani pome-

nuti stadijumi. Detaljnije pročitati u knjizi „Identitet i životni ciklus“ (Erikson,
2008). Svi zainteresovani za ovu temu upućeni su na knjige ovog i drugih autora
koji se bave razvojnim stadijumima, o čemu na ovom mestu samo informišem
komentarišući ih u najkraćim crtama.
8.1. Prvi stadijum (poverenje–nepoverenje)
• Naziv stadijuma: oralno-motorni

• Trajanje stadijuma: 18 meseci
• Psihosocijalna kriza: poverenje–nepoverenje
• Glavno pitanje: Da li je društvo pouzdano ili nije?
• Razvojni zadatak: društveno vezivanje; razvitak senzornih, perceptiv-
nih i motornih funkcija
• Psihosocijalne vrline: nada, vera
• Maladaptacije i maligniteti: senzorna poremećenost (previše povere-
nja) – povučenost (previše nepoverenja)
• Značajne veze: sa majkom
U ovom stadijumu psihičkog razvoja sve je značajno. Veoma važna su i

dešavanja u prenatalnom periodu, kao što je emotivni status majke u trudnoći.
Na stvaranje zavisnog tipa ličnosti uticaće, između ostalog, težina i vrsta poro-
đaja. U praksi sam video da većina klijenata rođenih na carski rez teže funkcio-
niše samostalno, za napredovanje je nekima od njih bila potrebnija podrška
nego uobičajeno. Do zaključka nisam došao istraživanjem i naučnim radom
nego kroz priču klijenata koji su pokazivali visok stepen zavisnosti od drugih.
Takođe, poznavanje teorije objektnih odnosa Melani Klajn veoma je značajno za
uspešan psihoterapijski rad, kao i poznavanje teorije atačmenta Džona Bolbija.

Svima koje zanima ova tema predlažem da se upoznaju sa ove dve teorije.
Ukoliko je ovaj stadijum uspešno završen, kasnije će osoba dobro prepo-

znavati senzacije, svoje mesto u društvu, put kojim ide, imaće poverenja u sebe
i sredinu u kojoj se nalazi, i imaće preduslova za razvoj samopouzdanja.
8.2. Drugi stadijum (autonomija – stid i sumnja)
• Naziv stadijuma: analno-muskularni

• Trajanje stadijuma: od 1. do 3. godine
• Psihosocijalna kriza: autonomija – stid i sumnja
• Glavno pitanje: Da li mi treba pomoć drugih ili ne?
• Razvojni zadatak: kretanje; razvoj mašte; razvoj govora; samokontrola
• Psihosocijalne vrline: snaga volje, odlučnost
• Maladaptacije i maligniteti: impulsivnost (previše autonomije) – kom-
pulzivnost (previše stida i sumnje)
• Značajne veze: sa oba roditelja
U ovom periodu dete uči da govori i hoda. Razvoj ovih funkcija nikada nije
uporedan već naizmeničan: prvo uči da hoda, ili obrnuto, a tek onda da govori,
ili obrnuto. Podrška tokom tog procesa veoma je značajna. Ukoliko je bila topla
i nežna, razviće se autonomija. Međutim, ukoliko je bila kontrolišuća uz često
„NE!“, razviće se stidljiva osoba koja će sumnjati u sebe. Stid i sumnja u sebe
počinju da se razvijaju na zabranama i onemogućavanjima. U psihoterapijskom
radu veoma često srećem stid koji je prekriven drugim oblicima ponašanja: od
agresije do povlačenja. Ovi obrasci ponašanja imaju za cilj da sačuvaju psihu u
kriznim trenucima.
Posledica uspešno savladanih izazova u ovoj fazi dovodi do stvaranja

samopouzdanja. Razvoj mašte dovešće do podsticanja inicijative u narednim
stadijumima.
8.3. Treći stadijum (inicijativa–krivica)
•Naziv stadijuma: genitalno-lokomotorni

•Trajanje stadijuma: od 3. do 6. godine
•Psihosocijalna kriza: inicijativa–krivica
•Glavno pitanje: Koliko sam moralan?
•Razvojni zadatak: razrešenje Edipovog kompleksa; rani razvoj moral-
nosti; razvoj samopoštovanja
• Psihosocijalne vrline: usmerenost ka izvršenju ciljeva, hrabrost

• Maladaptacije i maligniteti: bezobzirnost (previše inicijative) – inhibi-
ranost (previše krivice)
• Značajne veze: sa užom porodicom
U ovom stadijumu razvija se rana moralnost. Otac ili drugi muški član
porodice kroz zabrane utiskuje u dete srž budućeg super-ega. U ovom periodu
razvoja dete otkriva polnu razliku, počinje konfrontacija sa jednim ili naizme-
nično sa oba roditelja zbog zadobijanja pažnje i ljubavi. Javlja se fokusiranost i
mogućnost da se dugo i zainteresovano igra. Moguća su polna istraživanja,
samostalno ili sa drugovima i drugaricama.
Samopoštovanje koje nastaje u ovom stadijumu bazira se na prethodno

uspostavljenom samopouzdanju i prepoznavanju senzacija. Kasnije ovoj formu-
li dodajemo iskustvo koje stoji u osnovi samopouzdanja pa zato treba znati da
samopoštovanje neće nastati bez samopouzdanja, a samopouzdanje neće nasta-
ti bez iskustva. Iskustvo predstavlja složenu tvorevinu koja nastaje na osnovu
osećanja u nekim događajima.
8.4. Četvrti stadijum (marljivost–inferiornost)
• Naziv stadijuma: latencija

• Psihosocijalna kriza: marljivost–inferiornost
• Glavno pitanje: Da li sam dobar u onom što radim?
• Razvojni zadatak: prijateljstvo; učenje veština; timska igra; samopro-
cenjivanje
• Psihosocijalne vrline: kompetentnost
• Maladaptacije i maligniteti: jednostrana virtuoznost (previše marljivo-
sti) – inertnost (previše inferiornosti)
• Značajne veze: sa susedstvom i školom
U ovom stadijumu poseban značaj za razvoj psihe ima učitelj/učiteljica.

To je prvi autoritet koji može da se uporedi pa čak i da se konfrontira autoritetu
roditelja. Sa odvajanjem od roditelja počinju da nastaju prvi uvidi o sopstvenoj
vrednosti u socijalizaciji, učenju i drugim aktivnostima. Samoprocenjivanje je
posledica takvih uvida.
U ovom stadijumu razvija se odgovornost.
8.5. Peti stadijum (identitet – konfuzija identiteta)
• Naziv stadijuma: adolescencija

• Psihosocijalna kriza: identitet – konfuzija identiteta
• Glavno pitanje: Šta je moj cilj u životu?
• Razvojni zadatak: telesno sazrevanje; emocionalni razvoj; pripadnost
vršnjačkim grupama; polni odnosi
• Psihosocijalne vrline: vernost, lojalnost
• Maladaptacije i maligniteti: fanatizam – neprihvatanje (prevelika kon-
fuzija identiteta)
• Značajne veze: sa vršnjacima
Najvažniji stadijum u razvoju psihe je adolescencija ili pubertet. Naziva se

još i stadijum psihoseksualnog razvoja. Po Eriksonu, ovaj stadijum traje do 18.
godine, ali nauka je u međuvremenu ovo vreme pomerila do 21. pa čak i do 24.
godine. U periodu adolescencije dete postaje odrasla osoba, tako da po značaju
ne može da se meri ni sa jednim drugim stadijumom. Psiha mlade osobe počiva
na samoprepoznavanju, samopoštovanju, samopouzdanju i odgovornosti,
odnosno na četiri proizvoda prethodnih stadijuma.
Adolescencija se deli na četiri podstadijuma i to:
- Od 12. do 15. godine, odnosno od 5. do 8. razreda deca će pretrpeti naj-

krupnije fizičke promene. Navikavanje na sebe, na svoje telo osnovni je
zadatak u ovom periodu. Od uspešnosti socijalizacije zavisiće dalji razvoj
socijalnih veština. Za adolescenta u ovoj fazi razvoja najteža je socijalna
neprihvaćenost, a upravo u tom periodu adolescenti su najgrublji jedni
prema drugima. Osim početka polnog sazrevanja, odnosno prve menstru-
acije, kao i masturbacije, u ovoj fazi intenzivno je zaljubljivanje, promena
interesovanja, početak stvaranja identiteta kroz identifikacije, u prvom
podstadijumu obično se dešavaju prvi poljupci i početak istraživanja gra-
nica. U socijalnom smislu započinje homogenije grupisanje oko lidera
grupe. Što je lider, ili „zvezda privlačenja“ jači, što mu je jača „talasna duži-
na“ (λ) to će kohezija grupe biti veća. U tom periodu grupa ne pušta tako
lako svog člana u neku drugu grupu, kao što ne dopušta ni osamostaljiva-
nje nekog svog člana. Ukoliko primeti da se neki od članova grupe zalju-
bio, osim ako to nije lider, svi članovi grupe će se okomiti na onog ko se
izdvaja. To je sasvim normalno za ovaj uzrast, ali je problematično kada
isti odnos imamo u grupi sa 20, 30 ili više godina starosti, kao na primer
u partijskom sistemu ili navijačkim taborima. Tada su te grupe na nivou
adolescenta od 12 do 15 godina. U ovom razvojnom periodu dešava se da
pojedini članovi zajednice ne pripadaju ni jednoj grupi. U ovom razvoj-

nom stadijumu to može biti opasno za razvoj, s obzirom na potencijalno
vršnjačko nasilje od strane svih grupa u okruženju (razredu ili u ulici).
Kasnije će ove osobe imati izrazito individualistički stil života, ali je važno
da ne ostanu traume usled agresivnog odnosa pojedinaca ili grupa.
- Od 15. do 17. godine definiše se super-ego koji je počeo da se stvara u edipal-
noj fazi razvoja. Super-ego se razvija do kraja života. Adolescent je znatno
određeniji po pitanju ispravnog i neispravnog, zbog čega se obično razvija
odgovornost. Na taj način, moralni aspekti počinju da oblikuju identitet. U
socijalnom smislu adolescent u ovom razvojnom periodu može promeniti
grupu ukoliko je druga grupa bolja od one u kojoj je. Ipak, važno je da je u
grupi zbog osećanja zaštićenosti jer još uvek nije dovoljno jak da bi bio samo-
stalan, osim ako nije reč o nekadašnjem lideru.
- Od 17. do 21. godine je podstadijum intime. Tada obično nastaju prve
duže emotivne veze, a zreli smo za prve seksualne odnose. Emocionalno
sazrevanje se nastavlja. U socijalnom smislu, adolescenti u ovom razvoj-
nom podstadijumu sposobni su da sa pojedincem iz druge grupe formira-
ju svoju, bez obzira da li se radi o partnerskom ili nekom drugom odnosu.
Tada se može lakše i bolje usaglasiti „talasna dužina“ sa osobom/osoba-
ma iz drugog/drugih okruženja sa ciljem stvaranja privremenih (drugar-
skih) ili trajnijih (prijateljskih, partnerskih) veza. Adaptabilnost drugim
„frekvencijama“ podrazumeva sve teže usaglašavanje sa onima na koje
smo navikli u primarnoj porodici.
- Od 21. do 24. godine kognitivno sazrevamo. Stabilizacija načina razmiš-
ljanja završni je rezultat adolescencije nakon čega ulazimo u naredni,
šesti razvojni stadijum. U socijalnom smislu u ovom stadijumu sposobni
smo da budemo nezavisni pojedinci koji imaju kapacitet da budu u grupi
po potrebi. Svakako da će brojni faktori uticati na sposobnost socijaliza-
cije, kao i razvoja socijalne inteligencije, ali ovde sam želeo da pomenem
„talasni dužinu“, odnosno frekvenciju koja nas povezuje sa drugim osoba-
ma na nesvesnom, a onda i na svesnom nivou. Ukoliko se posle fakulteta
i petogodišnjeg perioda rada na drugim frekvencijama vratim u primarnu
porodicu, u manjoj ili većoj meri, neće se desiti poklapanje „frekvenci-
ja“ sa roditeljima i drugim ukućanima. Promenili smo se. Klijentkinja S. R.
živela je gotovo deceniju sa partnerom od kojeg se silom prilika razdvojila
na gotovo tri godine. Veoma retko su se sretali, a kada se partner vratio,
samo su se, jednostavno rečeno, „omašili“ ili mimoišli. Narod za ovo ima
izreku „daleko od očiju, daleko od srca“, a osnovni razlog je frekvencija
koja se menja.
Na taj način, od sazrevanja tela, morala, emocija do sazrevanja razmišlja-

nja i socijalnog sazrevanja, dete postaje odrasla osoba koja će do kraja života
sticati iskustva u ova četiri aspekta: telesnom, psihičkom, socijalnom i duhov-

nom. Identitet je ono što nastaje ili će naredne godine biti opterećene konfuzi-
jom. Nakon uspešno završenog petog stadijuma identitet se diferencira na lični
i profesionalni. Društvo će biti onoliko stabilno i jako koliko ima stabilnih i jakih
pojedinaca.
8.6. Šesti stadijum (bliskost–izolacija)
• Naziv stadijuma: mlado odraslo doba

• Psihosocijalna kriza: bliskost–izolacija
• Razvojni zadatak: stabilne veze; rađanje dece; rad
• Psihosocijalne vrline: ljubav
• Maladaptacije i maligniteti: promiskuitetnost (previše bliskosti) –
okretanje sebi (previše izolacije)
• Značajne veze: sa bračnim drugom i prijateljima
U ovom periodu nastaje profesionalni i lični identitet, ali samo ukoliko je

u adolescenciji nastao identitet. U suprotnom, traženje se nastavlja. Ukoliko
osoba nije upoznata sa osnovnim zadatkom, u ovom stadijumu možda se nikada
neće naći. Bliskost sa partnerom ili partnerkom dovešće do stvaranja porodice,
bliskost sa pojedinim zanimanjima odvešće u identifikovanje sa profesijom. U
tom razvojnom stadijumu imamo energije za stvaranje. Ukoliko je ovaj razvojni
stadijum opterećen neuspesima i neostvarenostima iz prošlih perioda, moguće
je izolovanje. Strah od neuspeha, od kritike, kazne ili neadekvatnosti čest je u
takvim slučajevima. Posledica straha je neaktivnost ili neadekvatna aktivnost.
Klijentkinja M. L. (38) došla je na psihoterapiju u psihički veoma lošem

stanju. Odbijala je odlazak kod psihijatra i bilo kakve lekove. Bes je izbijao iz nje
i na najmanju sitnicu. Život je potpuno okrenula u svakom smislu, od spavanja
danju a aktivnosti noću, neizlazaka, nesposobnosti da se usmeri na bilo koju
stranu i tome slično. Besna je bila na majku i očuha koji su imali „različit odnos
prema njoj i polusestri“, besna je bila na komšije koji su bili „nekulturni u doba-
civanjima“, prema rodbini koja je „gurala nos u njen život“, iako života nije bilo.
Početak problema desio se kada je pre dosta godina napustila fakultet. Studirala
je u Kragujevcu i sve je bilo u redu, osim što nije uspela da položi neke ispite na
četvrtoj godini. Ostala su joj još tri. Vratila se u rodni grad iste godine kada joj
je cimerka preotela dečka iako je sa njim bila u, kako se izrazila, „obećavajućoj
vezi“. Dolaskom kući vraća se u ambijent iz srednje škole i tu počinju prvi psi-
hički problemi kojima se nije bavila. Nije ih prepoznavala jer je bila ubeđena da
bi, ukoliko bi majka promenila ponašanje, bila dobro. Dokle god očekujemo da
se neko ili nešto promeni kako bi nama bilo bolje, umesto da se zaštitimo, neza-
visno od toga ko je i kakav onaj koji nas ugrožava, rizikujemo da ugrozimo psi-
hičko zdravlje. Tako je M. L. došla u izolaciju iz koje nije bilo puta nazad. Bez
profesionalnog identiteta i bez lične ostvarenosti u smislu porodice, jednostav-
no nije znala ko je. Za to je krivila žene. Sve žene bile su odgovorne, kao što je to
bila njena cimerka i majka što je dolazilo od neprihvatanja sebe i sopstvenog
života, kao i lične odgovornosti za promašaje. Stvari su se popravile kada je
posetila psihijatra, dobila lekove i priliku da se konsoliduje. Nastavili smo sa
psihoterapijom. A onda je odlučila da nastavi sa fakultetom i uradila prve kon-
kretne stvari da bi se barem usudila da pokuša. Nije uspela da ga završi, predugo
je bila van učenja i nije uspela da se vrati u formu. Ali zato je preko Fejsbuka
upoznala partnera sa kojim je, posle par meseci kontakta, otpočela zajednički
život u stanu koji su joj majka i očuh kupili. Bila je to sasvim druga osoba. Stalo-
žena i nađena.
Klijentkinja J. M. (25) bila je student šeste godine na medicinskom fakul-

tetu, ali je imala dva ispita iz četvrte, nekoliko iz pete i kompletnu šestu godinu.
A onda je ostala u drugom stanju, udala se, a muž je nastavio da živi po starom,
kao da se zabavljaju. Njen lični identitet odjednom je bio ugrožen, ko je sada? I
profesionalni je bio veoma uzdrman zato što nije znala da li će biti u stanju da
spremi ispite. Mužu nije prigovarala, jer, i kada bi se bunila, nije bilo efekta. Bio
je preljubazan kada bi neko bio u gostima, ali sasvim drugačiji kada bi ostali
sami. Dolazio bi kući oko dva ujutru, psihički je maltretirao proveravajući tele-
fon, iako je svoj držao pod šifrom, prigovarao joj je ili je nije konstatovao, i J. M.
je upadala u sve veći problem – išla je ka izolaciji. Razlog je bio jednostavan, iz
opuštene uloge studenta i partnerstva sa momkom kojeg je volela upala je, ni
manje ni više, nego u drugo stanje, za koje nije bio pravi trenutak, i brak, pri
čemu je uloga studenta odjednom postala ugrožena. Suprug se ponašao opušte-
nije nego kada su se zabavljali, a pre nego je stavio šifru na telefon, pronašla mu
je sumnjive poruke. Osetila je krajnosti kojima se nije nadala, a koje su predsta-
vile promenu ritma života u šestom razvojnom stadijumu. Duši treba vremena
da se adaptira i integriše, kao i da uspostavi kontrolu. Ukoliko tada nema podrš-
ke, znatno je teže zadržati se u optimumu. Kada energija nema gde da se ispolji,
postoji opasnost da krene ka unutra, kao što se u slučaju J. M. desilo. Rešenje je
bilo da se ne bavi načinom života supruga, već u okretanju svojim potrebama i
stabilizaciji psihičkog stanja kroz redefinisanje identiteta u „sada i ovde“ na
čemu radimo i u vreme nastanka ove knjige.
8.7. Sedmi stadijum (plodotvornost–stagnacija)
• Naziv stadijuma: srednje odraslo doba

• Psihosocijalna kriza: plodotvornost–stagnacija
• Glavno pitanje: Da li ću ikad uraditi nešto korisno?
• Razvojni zadatak: negovanje emotivne veze ili braka; upravljanje kari-
jerom i domaćinstvom; roditeljstvo
• Psihosocijalne vrline: briga
• Maladaptacije i maligniteti: hiperekstenzija (previše plodotvornosti) –
odbacivanje
• Značajne veze: sa ukućanima i saradnicima
U ovom stadijumu razvijamo brigu prema deci, sa jedne, i roditeljima, sa

druge strane. Ukoliko je prošli stadijum adekvatno završen, tada neće biti pro-
blem da se opuštenije uživa u profesionalnoj i ličnoj ostvarenosti koja će se
samo produbljivati. Ali ukoliko u prošlom stadijumu toga nije bilo, ovo je prilika
da se stvari isprave i stave na svoje mesto. Iskustvo je jedan od saveznika s obzi-
rom na sve doživljeno. Zato se u ovom stadijumu sa manje energije ostvaruje
više. Bolje nego u prethodnim stadijumima odnosimo se prema vremenu, posta-
jemo ga svesniji, orijentisaniji smo i sposobniji da spojimo lepo i korisno. Među-
tim, u slučaju emotivnih lomova ili neostvarenosti u prošloj razvojnoj fazi, ovde
može doći do nastavka izolacije koja podrazumeva dezorijentaciju, očajanje,
osećaj promašenosti i neadekvatnosti života.
Klijentkinja V. B. (48) živela je u srećnom braku u kojem je rodila dvoje

dece. Vodila je fitnes-studio. Već neko vreme sumnjala je da je muž, veoma
aktivni, svestrani i sposobni saobraćajni inžinjer, vara, ali to nije mogla da
potvrdi. Tog 17. septembra 2017. udario je „grom“. Ćerku je sa mužem odvezla
u Beograd gde je ćerka upisala fakultet, što je samo po sebi bilo emotivno teško,
a izrežirala je scenu u kojoj je pretila samoubistvom ukoliko joj muž ne prizna
da je vara. Kasnije se jako ljutila na sebe što je ćerku izmanipulisala da u tome
učestvuje pozivajući oca, koji je bio na putu kući, da se vrati zbog toga što je
„majka zaključana u toaletu i preti da će sebi da naudi“. Muž se vratio i priznao
tri prevare od kada su zajedno. Međutim, osim tri prevare za 27 godina braka,
rekao joj je da je njena majka prevarila oca, a da zet vara sestru, i to je sve okre-
nulo njen pogled na dotadašnju harmoniju u jednom jedinom trenutku. Iluziju
harmonije. Do tog dana V. B. bila je žena koja se požrtvovano, isključivo i bezu-
slovno bavila porodicom. Muž je uvek imao opeglane košulje, pertle mu je vezi-
vala da se on ne savija „zbog stomaka“, kuvala je, čistila po čitav dan, bila hau-
zmajstor za sve kvarove koje je mogla da popravi, vaspitačica dece i učiteljica
koja sa njima uči i radi domaće zadatke. Bila je neko ko dočekuje, brine i ispraća.
Smisao njenog života bila je porodica. I sada – haos. U trenutku gubi tlo pod
nogama, identitet nestaje jer „sve u šta je verovala jednostavno ne postoji“.
Nikako nije mogla da se odvoji od razmišljanja o pogrešnosti sopstvenog izbora
načina življenja, nije mogla da pređe preko bilo koje rečenice koju je muž izu-
stio, kao ni preko činjenice da suviše često u životima bračnih parova postoje
neki treći ljudi i žene. Posle dva meseca psihoterapije zamolio sam je da potraži
pomoć psihijatra nakon čega smo još osam meseci izlazili iz depresije u koju je
upala. U tom periodu redefinisala je profesionalni identitet, otvorila je auto-ško-
lu, kao i lični identitet, s obzirom da nije više bila onoliko na usluzi kao godina-
ma pre. Sa partnerom je gradila ja–ti a ne ja–to odnos kao tokom prvih 27 godi-
na braka, i to joj je prijalo. Naravno, njen suprug nije prepoznavao njenu potre-
bu redefinisanja identiteta, pa se takmičarski postavljao svaki put kada bi nešto
pokušala, ali i to je bilo u svrhu stvaranja njenog novog identiteta. Iako nije
mogla da zaboravi ono što se desilo, ovaj događaj, kako se na kraju ispostavilo,
odveo je do sadržajnijeg života primerenog njenim godinama i potrebama.
U ovoj razvojnoj fazi dešava se „kriza srednjih godina“ koja nije ništa dru-
go do kriza identiteta u kojoj se preispituje dotadašnji život i sve što ga čini.
Reproduktivne sposobnosti prestaju, a energija koja prati krizu srednjih godina
neretko je prepoznata kao u pubertetu, pa umesto da usporimo, čemu izvorno
služi, pokušavamo da budemo ponovo mladi, neprimereno godinama u kojima
smo. Nekada to ode u besmisao, pa ulazimo u odnose koji nisu adekvatni, bez
obzira da li su emotivni, seksualni ili poslovni. Nekada ova energija odvede u
nezdravi hobi.
8.8. Osmi stadijum (integritet–beznadežnost)
• Naziv stadijuma: zrelo doba

• Trajanje stadijuma: od 65. godine do smrti
• Psihosocijalna kriza: integritet–beznadežnost
• Razvojni zadatak: unapređenje intelektualne snage; usmeravanje ener-
gije na nove stvari i radnje; promena ugla gledanja na smrt
• Psihosocijalne vrline: mudrost, razboritost
• Maladaptacije i maligniteti: sujeta (previše mudrosti) – duboki očaj
(previše beznadežnosti)
• Značajne veze: sa čovečanstvom (eng. „mankind“) ili „svojom
vrstom“ (eng. „my kind“)
U ovom razvojnom stadijumu sumira se i objedinjuje sve što smo tokom

prošlih godina postajali. Po istraživanjima koja su sredinom druge decenije 21.
veka objavljena u Velikoj Britaniji, starost počinje od 59. godine. Odnosno, od te
godine ispitanici su izražavali nagli gubitak energije i interesovanja, prelazili u

mirne vode nastojeći da sačuvaju komfornu zonu. Ukoliko su raniji stadijumi
adekvatno prorađeni, tada ovaj predstavlja priliku za sintezu identiteta kroz
život sa kojim će se osoba pomiriti. Ukoliko postoji nezadovoljstvo proživlje-
nim, a obično se dogodi da su za to „drugi krivi“, tada preti beznađe, odnosno
prefokusirano gledanje u nepovoljnosti kojih je sa starenjem sve više, na prvom
mestu zdravstvenih. Deca su izgradila ili grade svoje porodice i karijere, pose-
zanje za sigurnošću je sve veće, postajemo ponovo emotivniji pre nego racio-
nalni i počinjemo da vrednujemo vreme znatno drugačije nego pre. Ništa lepše
nego u ovoj životnoj dobi biti u miru sa sobom. Zapravo, ovo je period kada se
jedu plodovi dotadašnjeg rada na identitetu. Ako su ti plodovi lepi, biće lepa
starost i starenje. Kamen temeljac starosti postavlja se znatno ranije, pa je o
ovome potrebno obavestiti one koji zbog snage koju osećaju, i zauzetosti, nisu
sposobni da vide. Vreme brzo prolazi, moć se pretvara u nemoć, a sposobnost
adaptacije nikada neće biti potrebnija nego u ovom stadijumu. Ako ovo nije nau-
čeno ranije, očekuje nas problem.
Klijentkinja M. J. (69) bila je svega par puta na psihoterapiji. Za nju bi se

kratko moglo reći da je bila žrtva gotovo čitavog života. Muž joj je bio iz sela na
zabačenoj planini, agresivan verbalno i fizički. Takav je bio i otac, pa pokušaj
konfrontacije nije dolazio u obzir. Otišao je za Francusku da radi, napravili su
stan u preuređenom potkrovlju, a ona godinama nije znala ni muževljevu adre-
su, kamoli da je bila kod njega u Parizu. Slao je novca koliko je potrebno za pla-
ćanje računa i to samo zato što ga je bilo sramota da imovina koja se vodi na
njega ima dugovanja. Ona je postojano štedela sve dok nije izgubila posao i tri
godine provela na birou rada, do penzije. A onda je od svoje penzije, koja je bila
nedovoljna, organizovala život. Čitav život sastavljala je kraj sa krajem. Ćerka je
u detinjstvu imala epilepsiju. Udala se, imala dvoje dece i rasturen brak. Živela
je u Beogradu i nije je mnogo zanimalo majčino stanje, zapravo nikako nije ni
mogla da joj pomogne, s obzirom da ni M. J. nije znala kako bi ta pomoć izgledala.
Jedinu utehu M. J. našla je u religiji, u Bogu i crkvama i manastirima koje je stal-
no obilazila. Tu se osećala odlično. Nije imala ni prijateljica i postavljala je pita-
nje razloga i smisla života. A onda je nekako uspela da dođe do toga da može da
se razvede i da ne mora u starosti da trpi i podnosi agresivnog muža. On je retko
dolazio, ali svaki dolazak bio bi upamćen. Razvod možda nije bio prijatno, ali je
bio znatno prijatnije rešenje od besmislenog odnosa u kojem je živela, govorila
je. Drugim rečima, i u tim godinama moguće je naći smisao koji će pomoći da
preostali život živimo u miru.
Slovo koje se napiše da bi živjelo treba imati dušu!
Čitajući i razmišljajući o ovoj knjizi osjetila sam da ova knjiga ima život i
da je održiva. Primjenjiva je osobama kojima je namijenjena, osobama koje tra-
že izlaz iz svojih životnih situacija i osobama koje žele znati nešto više o sebi i
funkcioniranju svoje unutrašnje stvarnosti. Što je gospodin Petar htio reći u
ovoj knjizi razumljivo je pojedincima koji se tek susreću sa terminologijom koja
se koristi u psihoterapijskom pristupu, a ujedno je potkrepljena činjenicama i
primjerima osoba koje se intenzivno bave tom tematikom na profesionalnoj
razini.
Život ovoj knjizi daju tri stvari: Petrov profesionalni pristup psihoterapiji,
primjeri klijenata, Petrovi primjeri iz vlastitoga života. Iz ovih redaka možemo
iščitati i vidjeti da nije problem imati problem, za sve postoji rješenje i način
kako to možemo sanirati u svom životu.
Nije sramota potražiti pomoć jer nam je ona svima neophodna. Često puta
nismo krivi za ono što nam se dešava, genetske predispozicije, nepredvidive
životne okolnosti ostave trag na nama, tu nam može pomoći psihoterapija,
nekome jedna seansa nekome više ali to i nije bitno, bitno je doći u stabilno i
održivo stanje.
Sadržaj knjige daje nam poticaje i primjere koji nas upućuju na razmišlja-
nje o sebi i daje nam smjernice gdje možemo pronaći rješenja za svoje proble-
me, kako se najbolje nositi sa njima i što nam rad na sebi znači za bolju i zdravi-
ju, stabilniju budućnost.
Sve što jesmo od Boga je, a ono što smo postali kroz život predajući Njemu
život činimo boljim i sretnijim. Ova knjiga ima dušu jer ima vrijednosti koje
dolaze od Boga sa kojim sve počinje i sve završava.
Za one koji žele raditi na svom boljitku iskreno preporučujem ovaj sadr-
žaj i vjerujem da će svatko tko drži ovu knjigu u svojim rukama naći ono što je
njemu potrebno jer ova knjiga ima taj kapacitet.
8. veljače 2020. s. Leonarda Pirner,

u Kaknju Bosna i Hercegovina Kći Božje ljubavi (časna sestra)
Bachelor uprave
9. KVALITET I ZADOVOLJSTVO ŽIVOTOM
Uspešnom psihoterapijom ne može se smatrati samo onaj proces u kojem

se klijent oslobodi simptoma, već ukoliko uspostavi stabilni, opisivi pa i merljivi
kvalitet života. „Kvalitet života“ jedna je od fraza koja se ne podrazumeva ma
koliko podrazumevajuće zvučalo. Upoznajući se sa ovim pojmom u praktičnom
radu sa klijentima, video sam da njegovo tumačenje nije definisano, već da zavi-
si od utiska u datom trenutku, i da se nikako ne može generalizovati. Drugim
rečima, kvalitet života zavisiće od utisaka o kvalitetu života, a to je varljiva kate-
gorija. Kvalitet života i zadovoljstvo njime mogu, a ne moraju, biti u proporcio-
nalnom odnosu, ali svakako nisu sinonimi. Ma kako živeo, uvek mogu biti manje
ili više zadovoljan onim što imam, ko sam postao i kakav sam. Takođe, u nekom
narednom trenutku mogu osetiti nezadovoljstvo, možda čak i onim čime sam
prethodno bio zadovoljan. Zadovoljstvo i nezadovoljstvo zavisiće od čitavog
niza faktora od kojih su presudni unutrašnji, pre svih fokusiranost ili usmere-
nost pažnje, odnosno prianjanje.
Klijentkinja T. S. (28) ćerka je preduzimljivih, bogatih roditelja. Porodična

firma u kojoj je radila odlično je napredovala iz godine u godinu ali, po njenom
mišljenju, roditelji su napravili nesrazmerno veliku i nepravednu razliku izme-
đu brata i nje. Nisu je poštovali, iskorišćavali su je, neretko grubo vređali. Po
njenom mišljenju, razlog je bio u polnoj pripadnosti. Na početku psihoterapije
veoma često i sa velikim gnevom govorila je o bratovoj imovini i primerima
ponašanja koji se drugačije ne mogu nazvati nego zli. Oduzimali su joj i po tre-
ćinu plate uz smešna objašnjenja, tražili da radi i do 12 sati i tome slično. Bila je
veoma nezadovoljna, gotovo očajna, zato što su bratu roditelji kupili veoma
skup auto a njoj ne. „Troše novac na proširenje firme, ali meni nisu kupovali
ništa, ni auto, ni stan“, rekla je. Jasno je bilo da su joj prohtevi veliki, da odavno
živi po principu linije manjeg otpora, da roditelji nisu bili u stanju da je nauče
praktičnosti iz ko zna kojih razloga. Od kada se vratila sa studija iz Beograda pre
šest godina, kao da se vratila u srednjoškolski ambijent. Jedina razlika bila je ta
što, za razliku od srednje škole, sada nije imala prijatelje, drugarice, niti je imala
ikakav socijalni život. Zbog toga je bilo očigledno da je osamostaljivanje nemi-
novnost. Počela je od preseljenja iz roditeljske kuće. Bila je u dilemi da li da
iznajmi stan ili da joj ga roditelji kupe. Na kraju je posegla za obe opcije: otac joj
je kupio stan u novogradnji usred Kruševca, a iznajmila je stan po svojoj meri,
dok kupljeni ne bude u potpunosti sređen. Na jednu od seansi došla je besna
zato što je otac tvrdio da u iznajmljenom stanu ne treba zameniti bojler jer joj
je onaj od 100 litara sasvim dovoljan i da joj od 120 litara ne treba.
Iako je imala novca, ni u jednom segmentu života nije bila zadovoljna,

kamoli srećna. Bez prijatelja, bez partnera, bez završenog fakulteta osećala se
uskraćenom za kvalitetan život. A život je živela pokušavajući da pridobije rodi-
teljsku, pogotovo majčinu ljubav. Sve je radila kako bi promenila njihov odnos,
ali bezuspešno. Svađe sa majkom bile su sve češće i žešće. Iz dana u dan majka
je iznova izbacivala iz firme. Raspetljavanje klupka započeli smo naporom da se
konačno pokrene na fakultetu koji je prekinula sa devet nepoloženih ispita pre
kraja. Majka joj je prigovarala zbog toga, a T. S. je svake godine uvek iznova upla-
ćivala školarinu ne položivši nijedan ispit. Školarina je iznosila preko 1200€.
Ovaj put krenuli smo zajedno postavljajući jasan cilj i korake za njegovo ostva-
renje. Nismo uspeli, odustala je.
Drugi problem za T. S. predstavljala je nemogućnost odvajanja bitnog od

važnog. Fakultet i posao bili su bitni, sve ostalo je važno, ali ne i za T. S. kojoj je
sve bilo bitno. Pa i to da li ima stakleni deo na vrhu zida terase ili ne. Rešenje je
nađeno u raspoređivanju ispita na dve školske godine i najavu promene posla.
Nije bila spremna za odvajanje iz porodične firme iako joj je bilo jasno da mira
imati neće. Tako je živela u patološkim odnosima sa članovima porodice, bez
sreće, iako je imala sve uslove. T. S. bila je osoba koja je gledala u ono što nema
a ne u ono što ima pa je samim tim nezadovoljstvo bilo obezbeđeno bez obzira
na potencijale. Do kraja terapije prilično se osamostalila što je bio preduslov za
kvalitetniji život, ali nedovoljno da bi bila slobodna.
Uvek će nešto nedostajati, moguće je da zbog toga sebi postavim veoma

teška pitanja, bez obzira koliko sam uživao u životu, ali usredsređenost pažnje
i prianjanje emocija određivaće zadovoljstvo. Uči se „kako biti zadovoljan“, kao
i sve drugo što se uči. Naročito će emocije proraditi ako sam fokusiran na ono
što nemam, ili na to ko nisam, a voleo bih da budem. Ako se ovakav pogled ne
pretvori u motivaciju ili u cilj, moguće su napetosti. Drugim rečima, ocena kva-
liteta života zavisiće da li primećujem ono što imam, ko jesam, ili prednost
dajem onome što mi nedostaje. Na kraju se samo vrednuje zadovoljstvo na
osnovu:
- sadržaja života (odnosi se na ono što sam tokom života proživeo),

- stečenog (u materijalnom i nematerijalnom smislu), i
- ko sam postao (u duhovnom, socijalnom, psihičkom i materijalnom smi-
slu).
Tokom života najzrelijim se čini procena „prolaznog vremena“, a to je oce-

na trenutnog stanja na putu ka cilju. Čovek je sposoban za različita procenjiva-
nja, daje im na vrednosti i značaju mada je upitno da li je svako procenjivanje
upotrebljivo, tačno, adekvatno. Kao da svakakvim procenjivanjem sam sebi gra-

di prostor za nastanak utisaka, i kao da time hoće da pokaže sopstveni značaj u
vremenu.
V. M. i D. M. bili su u braku osam godina tokom kojih su stigli do pred raz-

vod. Od rođenja deteta i venčanja stvari su krenule nizbrdo. Ona je bila impulsiv-
na, a on sa iritirajućom potrebom za nekim svojim mirom kojim je maskirao
duboki nemir. Došli su na psihoterapiju 1. novembra 2019. i u par minuta poka-
zali impresivan nivo međusobne netolerancije i antagonizma. Čini mi se da sam
ih iznenadio nastupom koji se zasnivao na „vi ste kovači svoje sreće“. Dao sam im
papire i zamolio ih da napišu ono što im se sviđa kod onog drugog. Pisali su sedam
minuta! Sedam minuta su pisali šta im se sviđa kod onog drugog, a hoće da se
razvode!!! A onda su gotovo u isto vreme stali, nakrenuli glave lagano u desno i
nastavili da gledaju ono što su napisali. Kao Forest Gamp sa svojim sinom na kraju
istoimenog filma. Nisam mogao da to ne primetim. Nasmejali smo se. Šok je
nastao kada je supruga čitala šta joj se sviđa kod muža. Pitao sam ga za osećanje,
a on je samo kratko rekao: „Plače mi se.“ Od radosti, naravno, jer nije mogao da
zamisli kako će njegova supruga da primeti njegovu potrebu za napredovanjem,
ili da je divan otac, a u seksu potpuno kompatibilan partner. Onda je supruga slu-
šala ono što je njen muž napisao za nju. Kada je čula da je muž smatra požrtvova-
nom, inteligentnom i tome slično, rekla je: „Ne verujem šta čujem!“ Gledala ga je
sa osmehom. Sledeće što sam ih zamolio bilo je da napišu koje vlastite osobine im
se ne sviđaju. Lako je videti šta ti se ne sviđa kod drugog, ali zagledaj se u sopstve-
ne loše osobine, od toga možeš imati koristi. Na kraju se pokazalo da su oboje
imali sve osobine koje su naveli. Ona je kod njega prepoznavala svoje loše osobi-
ne, kao i on u njoj. Nešto se desilo kada su pogledali u ono što imaju, bilo da je lepo
ili teško, ružno, neželjeno. Na kraju je supruga rekla da je ovo bilo bolje od bilo
čega što je očekivala. Suprug je bio vidno zadovoljan, a zapravo ništa nisam uradio
osim što sam uticao da pogledaju šta imaju.
Na utiscima nastaju revolucije, na poređenjima svest o promeni, a

na gledanju onoga što se ima nastaje ravnoteža spoljašnje i unutrašnje
stvarnosti. A ipak, kao da je sve samo obična iluzija. Igramo se, i ništa više.
Pogledajmo nekada šta imamo, ono što nemamo suviše se nameće i kvari vidik.
Želim ti da budeš osoba koja gleda u ono što ima, a teži onome što nema, ali ti
želim i da nađeš osobu sa kojom ćeš moći da se igraš, koja ti neće upropaštavati
maštu i realnost crnilom, bezidejnošću i beznađem. Koja te neće sputavati zato
što je sputana. Moj zadatak je da svaki član porodice, svaki klijent i zaintereso-
vani za psihologiju sa kojim razgovaram, nauči da razvije svoja krila i leti. Kolika
krila, toliki let.
Sve se može promeniti ukoliko to zaista hoću. Ocenjivanje i mogućnost uti-

canja na kvalitet života traje do zadnjeg daha. „Konac delo krasi“, znana je
mudrost. U njoj je sadržano ne samo ono što je na kraju, a to je ukras dela, već i
ono što kraju prethodi, a to je sadržaj. Sadržaj života često je pominjan na psiho-
terapiji i to ne samo kod anksioznih, za koje odmah znamo da žive neadekvatnim
životom za razvojnu fazu u kojoj su, već i kod svih osoba koje zaista žele da se
bave kvalitetom života. Jer šta je važnije nego menjati se u skladu sa zahtevima
razvojnih stadijuma. Korigovanje sadržaja života neminovnost je prelaska iz jed-
ne u drugu ulogu. Sadržaj života osnovca razlikuje se od sadržaja života srednjoš-
kolca. Sadržaj života supruga drugačiji je u odnosu na sadržaj života brata. Zato
je važno u psihoterapiji zajedno sa klijentom doći do sistematizovane ponude
liste promena koju će samostalno popuniti klijent i to u zavisnosti od mogućnosti,
kompatibilnosti sa nekim sadržajem, interesovanjem.
Klijent N. V. (30) radio je u porodičnoj, veoma uspešnoj firmi. Inteligen-

tan, stručan čovek finog smisla za humor bio je razapet između majke i devojke.
Obe zahtevne na svoj način, a on nemoćan da postavi granicu. Trpeo je veliki
pritisak zbog želje i potrebe da udovolji zahtevima i jedne i druge. Bilo je to
nemoguće bez posledica koje su se u njegovom slučaju manifestovale poveše-
nim krvnim pritiskom, visokim stepenom anksioznosti, hroničnim stresom i
preteranim pušenjem (dve i po kutije danhila 100s dnevno). Do kraja psihote-
rapije uspeli smo da postavimo neke granice koje je naročito devojka agresivno
napadala nekada preterano infantilnim zahtevima za pažnjom. U nekom trenut-
ku našeg tromesečnog rada pomogao nam je pikado. Naime, kada smo pričali o
sadržaju života, koji je kod njega bio opterećen zahtevima, najčešće devojke,
pominjali smo da bi promena i te kako bila korisna. Imao je, periodično, dobar
socijalni život, ali sve ostalo bile su obaveze zbog kojih ni spavanje nije bilo
uvremenjeno. I tada mi pade na pamet pikado, više kao primer, ne kao terapij-
sko sredstvo. Na sledeću seansu je došao sa onim samozadovoljnim osmehom:
kupio je pikado i kada se igra, a to je kada mu „padne roletna“, baca strelice i
smiruje se ne dozvoljavajući nikome, pa ni devojci, da ga ometa. Ispostavilo se
da pikado ima kapacitet za postizanje fokusiranja ka cilju koje je dovoljno jako
da ne dozvoli uticaj spolja.
Ovim primerom želeo sam reći da nije važna ocena svesti da li je nešto
malo, veliko, značajno ili ne, već da li to što ocenjujemo pomaže ili ne pomaže u
datom trenutku. Izlazak iz „kvadrata razmišljanja“ nije lak a, ukoliko se uspe,
posledica će biti primećivanje onoga što imam. Sve to je sadržaj života koji se
sastoji od velikog broja malih ali značajnih stvari. Osvestimo ih, tek tada će ade-
kvatnog sadržaja biti dovoljno.
Bilo bi korisno periodično sistematizovati sadržaje života. Čini mi se smi-

slenom sistematizacija koja proizilazi iz definicije zdravlja Svetske zdravstvene
organizacije (SZO). Njome se prepoznaju tri aspekta zdravlja, pa samim tim i
života: fizički odnosno telesni, psihički i socijalni. U ove tri oblasti dešavaju se
život i promene. Žene najbolje znaju da promena može početi od promene fri-
zure, dijeta od smanjenja količine hleba, učenje od dužine i učestalosti presliša-
vanja, druženje od tema za razgovor i tako dalje. Sve ovo samo su primeri za
mnogo obuhvatnije i značajnije posmatranje adekvatnosti sadržaja života koje
će zavisiti od stadijuma razvoja, okolnosti, ambicije i tome slično. Ipak, bilo šta
da menjamo, prvo je potrebno utvrditi temu, odnosno ono što menjamo.
Otprilike to bi izgledalo ovako: život se sastoji od tri, a ako dodamo

duhovnost, od četiri aspekta (telesnog, psihičkog i socijalnog). Jedna uloga u
nekom periodu života podrazumeva određena ponašanja i radnje koje se mani-
festuju u svakom od pomenutih aspekata. Promena uloge, koja se uvek dešava
polako, podrazumeva postepenu promenu ponašanja. Ponašanje je manifesta-
cija uloge, a promenu izaziva ono što je oblikovano u mojoj psihičkoj dubini.
Nekada će problem predstavljati neka osobina, navika ili oblik ponašanja koji
nije adekvatan u novoj ulozi iz čega proizilazi neadekvatnost primene novih
oblika ponašanja. Ukoliko sam svestan onoga što nije adekvatno, tek tada ga
mogu promeniti, odnosno prilagoditi trenutnim zahtevima. Vežbanje gipkosti
življenja i neprianjanja za subjekte, objekte i situacije, u adekvatnim moralnim
okvirima, ne može da šteti.
Svaka naredna faza razvoja ima kapacitet za objedinjavanje i integrisanje

svih prethodnih. Faze ili stadijumi imaju svoj smisao i kvalitet, ali je „važni-
ja“ ona koja dolazi. Zamislite kako izgleda „konac“ života ili završna faza psihič-
kog razvoja ako je sve prethodno zasnivano na pretpostavkama, lošim poređe-
njima, na onome što nemamo, umesto na onome što imamo? Kakvo može biti
finale ako sam uvod i razradu zasnivao na strahu, stidu krivici, sa jedne, ili na
gordosti sa druge strane? Osim toga, svaki „konac koji delo krasi“ ima svoje
karakteristike, ne samo onaj finalni životni. Bilo bi veoma loše kada bismo na
kvalitet života tokom puberteta i sa 40 godina gledali slično ili isto. Kvalitet fina-
la će zato zavisiti od kvaliteta onoga što mu prethodi, a što se integriše u nared-
ne uloge, faze života i stadijume razvoja. Naravno, ukoliko finale života doživi-
mo u poznim godinama. Za kvalitet života krovno je znanje o stadijumima raz-
voja psihe, kada znamo njihov smisao i kvalitete, čime sam se ukratko bavio u
8. poglavlju.
Da je klijent dobar prema sebi, ne bi došao na psihoterapiju. Međutim,

nije lako, još manje sistematično, utvrditi oblast, intenzitet, učestalost promene.
Pomenuh četiri aspekta od kojih su tri navedena u definiciji zdravlja: zdravlje
nije samo odsustvo bolesti nego težnja ka telesnom, psihičkom i socijalnom

blagostanju. Ni manje ni više nego blagostanju! Dakle, ukoliko hoćemo promenu
valja nam odrediti čime nismo zadovoljni u pomenutim aspektima života.
Svako navedeno polje ili tema ima neku svoju meru adekvatnosti i
zadovoljstva. Prvo je potrebno uvideti čime konkretno kod sebe nisam
zadovoljan: da li kondicijom u telesnom, ili onime što čitam, gledam i slušam u
psihološko-intelektualnom smislu? Od uvida zavise svi naredni koraci na putu
formiranja i stabilizacije nove uloge. U početku vežbamo na manjim temama.
Sledeće što me čeka, ukoliko zaista hoću promenu, jeste utvrđivanje

prvog koraka. Ukoliko imam korake ka cilju, do njega ću stići. Već smo pominjali
pet osobina koje sprečavaju razvoj: lenjost, površnost, neodgovornost,
nedisciplina i neorganizovanost za (prema) sebe ili sebi. Da bi se njihovo
delovanje smanjilo, a razvoj bio nastavljen, predlažem planiranje i realizaciju
planiranih sadržaja. Primena planiranja i discipline se vežba. Međutim, ukoliko
koraci izostanu, cilj se pretvara u želju i uskoro neće ništa značiti jer neće
doći do promene. Ovo je sitnica u poređenju sa svim etapama i naporima koje
osoba ulaže u procesu „rada na sebi“, ali bez nje nema nikakvog napretka.
Valjalo bi ovime se baviti dokle možemo, dok smo zdravi i imamo energije.
Pomenuću neka iskustva sticana tokom rada sa osobama obolelim od kar-

cinoma smeštenim u Jedinicu za palijativno zbrinjavanje Internističke bolnice u
Vrnjačkoj banji. (Jeknić P. V., 2017) Većina pacijenata sa kojima sam razgovarao
o zadovoljstvu ukupnim životom izrazila se negativno dajući jedan od tri naj-
češća razloga:
- preopterećenost poslom, nepostojanje uživanja,

- život po želji i volji treće osobe i
- emotivni lomovi od kojih je najteži smrt deteta.
Ako bih u jednoj rečenici sažeo utisak nakon jednoipogodišnjeg rada na

ovom odeljenju, onda bi to bilo da „treba živeti dok smo živi“, s tim da pojam
„živeti“, samim tim i „kvalitet života“, nemaju unapred definisano ni opštepri-
hvaćeno značenje.
Odnos prema kvalitetu života počiva na utiscima koji će oblikovati misli i

razmišljanja zahvaljujući kojima nastaju stavovi.
G. Ž. (54) došla je na psihoterapiju u prvoj polovini 2019. zbog uznapre-

dovale depresije i pratećih simptoma. Dugogodišnja terapija lekovima očigled-
no nije davala rezultate, ali ona joj je bila lojalna. Zapravo, bila je odani pacijent,
što će se kasnije pokazati da je važno za rad koji smo imali. Za početak, poslušala
je savet i otišla na pregled kod jedne od psihijatrica koja je imala rezultate u
lečenju depresije. Usudila se da traži drugo mišljenje a to je dovelo do promene
terapije i konsolidacije stanja. Nije postala majka, bolesti su se umnožavale, na
poslu je bilo sve teže i zahtevnije, partner je nije razumeo onako kako joj je bilo
potrebno, majka je bila stara i bolesna, bojala se smrti. Osim što je nova terapija
pomagala da „drži nos iznad vode“, kako se izrazila, ništa nije davalo rezultat,
ništa je nije pokretalo na promenu, uvek se vraćala u krevet, gledala je TV, i to
je razaralo. U oktobru 2019. imali smo seansu na kojoj smo imenovali uzročnike
nepokretanja. Zapisali smo da G. Ž. nema:
- decu,
- interesovanje,
- ljubav,
- cilj,
- snagu,
- hrabrost,
- zdravlje i
- motiv.
Zbog izostanka preduslova za kvalitetan i adekvatan sadržaj života, ova

osoba odlučila je da se isključi, a bojala se smrti. Bojala se i bolesti, ali je izolaci-
jom pokušala da ostane na distanci prema svim mogućim ugrožavajućim fakto-
rima – spoljašnjim i unutrašnjim. U isto vreme kažnjavala je sebe zbog ranijih
odluka, i podnosila posledice vlastitog kažnjavanja. Nesvesno se kažnjavala, a
posledice kažnjavanja je osvešćivala. Živela je u začaranom krugu u kojem nije
bilo sadržajnog već fiziološkog života, odnosno preživljavanja, dok se o kvalite-
tu nije moglo pričati. U to stanje došla je postepeno, gotovo neprimetno, kako
se neretko dolazi u probleme. Pojedine situacije pojavljivale su se „niotkuda“,
kako je rekla, kao na primer spontani pobačaj u ranim tridesetim, odluka da
prekine sa dugogodišnjim partnerom, odluka da prihvati sadašnjeg partnera i
tome slično. Sada na sve to gleda kao na jednu veliku grešku koja uništava i ono
malo energije i volje za promenom. Ocena trenutnog kvaliteta života varljiva je
kategorija! Uzalud ćemo se grditi ili pravdati ako zbog nekog ranijeg „svejedno
momenta“ život krene putem koji vodi pravo u gorčinu. Ko od nas misli na
budućnost dok se u sadašnjosti nešto dešava, mudar je.
Oko nas žive isključene, ili od života pasivizirane osobe, mada ima i aktiv-
nih. Ima indiferentnih, nezadovoljnih, a nađe se i pokoja životom zadovoljna
osoba. Na psihoterapiju po pravilu dolaze one koje to nisu. Posebna vrednost
onih koji dolaze na psihoterapiju je što su osvestili nezadovoljstvo, pobedili
strah ili neprijatnost i došli da potraže pomoć. Dosta godina nakon teškog, tra-
umatičnog događaja mogu se pojaviti simptomi koji svedoče o životnosti poti-
snutog sadržaja. Potiskivanje je osnovni mehanizam psihičke odbrane od kojeg
nastaju svi ostali. Potiskivanje može biti adekvatno i neadekvatno. Jedan od
pokazatelja neadekvatnog potiskivanja je nezadovoljstvo. Potisnuti sadržaji
bivaju pokrenuti nekim događajem iz sadašnjosti, kao što su bolest, smrt drage
osobe, problemi u partnerskim ili nekim drugim interpersonalnim odnosima,

neki sićušni detalj koji ode duboko ili tome slično. U slučaju G. Ž. otežano kreta-
nje bilo je okidač koji je pokrenuo lavinu prošlih potiskivanih sadržaja. Racio-
nalni, stvarni događaji postaju okidači potisnute emotivne napetosti. Emotivni
problemi nikako se ne mogu razrešiti razmišljanjem. Shvatanje jeste važno, ali
bez obraćanja pažnje na osećanja i promenu u toj sferi, emotivni problem nika-
da neće biti rešen. Bez pražnjenja emotivne napetosti nema ni oslobođenja od
emotivne napetosti. Na psihoterapiji to radimo kroz metodu vođene
imaginacije, pisanjem, crtanjem i slično. Za emotivni deo ličnosti logika ništa ne
znači već prijatnost ili neprijatnost. Drugim rečima, u nesvesnom delu psihe
prebiva drugačiji princip u odnosu na svest. On podseća na zasebni
„mozak“ kojim se meri uspešnost i kvalitet života. Pred emocijama i emotivnim
problemima svejedno je koliko sam inteligentan ili bogat, važno je da li su mere
koje preduzimam adekvatne ili neadekvatne.
Upravo dok ponovo čitam finalni tekst pripremajući ga za štampu u prepi-

sci sam sa klijentkinjom J. P. (30) koja već oko deset meseci oseća strah od smrti
i strah od večnosti. Strah od smrti u narednom trenutku a onda i strah od večno-
sti. Udala se i rodila dvoje dece čime je potpuno izgubila svoj svet, svoj život. To
je umiralo u njoj, a ona nije osvestila da stara uloga odlazi da bi nova nastala. Raz-
log se krio u nepodržavanju od strane porodice u koju je ušla, barem ne na način
kako joj je trebalo. Danas se, posle dužeg vremena, ponovo oseća loše. Pomislila
je da bi ignorisanjem straha mogla da mu pobegne. Predložio sam joj da strahu
opere plašt, ili da mu naoštri kosu ako je ima, iako je kosa više simbol smrti mada
i strah kosi, a onda da mu se ponudi ako mu nešto treba iz prodavnice. Ludo zar
ne? Da, slažem se, ali to „ludo“ može da radi jer unutrašnja realnost ima neku svo-
ju logiku. Ovo što sam joj predložio može biti adekvatno ili neadekvatno, ma kako
„ludo“ ili „pametno“ zvučalo. Bilo je adekvatno iako je bila sprečena da se u pot-
punosti posveti tome jer je hranila decu.
Ako pogledamo malo dublje, na psihoterapiju se ne dolazi zbog racional-

nih problema. Racionalni problemi zahtevaju racionalno rešenje, ili rešenja
nema. Ako ne volim jesen, to može biti racionalni problem koji ne mogu da
rešim zato što ne mogu da ispravim ekliptiku, a nemam ni novca da bih u sep-
tembru odlazio u Australiju, tako da mi je adaptacija jedino rešenje. Adaptacija
ima racionalnu i emotivnu komponentu. Prema tome, jesen nije racionalni pro-
blem, može da se reši adaptacijom. Ali za obolelog od sezonske depresije jesen
je izuzetan emotivni problem. Za njega je sezonska depresija u stvari kreativna
adaptacija na jesen. Skraćenje dana i dnevne svetlosti biće okidač za apatiju, a
zatim i melanholiju. Adaptacija podrazumeva racionalnost obolelog, što uklju-
čuje adekvatno lečenje, redefinisanje sadržaja života i delova dana, pre svih,
jutarnjih sati.
Kao ni jesen tako ni smrt nije racionalni problem zato što znamo da sve
što se rodi mora nekada i nekako da umre. Razvod braka nije problem za racio-
nalno zato što racionalno znamo da sve što se spoji može i da se razdvoji. Pro-
blem nastaje kada ne znamo šta da radimo posle nečije smrti ili razvoda braka,
odnosno dok ne započne adaptacija.
Što je osoba zrelija, adaptacija će pre početi. Uništenje imovine takođe

nije racionalni problem zato što racionalno znamo da u nekim okolnostima
materija menja stanja, oblike ili vlasnika. I tako dalje. Ipak, sve ovo predstavlja
veliki izazov za emocije, tako da ovi primeri postaju zapravo veliki emotivni
problem. A šta hoće emocije? Odgovor je banalno jednostavan: da budu viđe-
ne! Jer ako je nešto viđeno kakvo jeste, onda postoji kakvo jeste. Otuda dolazi
potreba svakoga od nas, a to je vrhunska potreba čoveka današnjice: da bude
viđen kakav jeste! Ne „e, samo još ovo ispravi“, ili „malo ti fali da budeš savr-
šen!“, nego baš ovakav kakav sam da budem prihvaćen u „sada i ovde“. Čovek
ima potrebu da izađe iz stida, straha i krivice.
A. G. (46) javila se na psihoterapiju zbog emotivnih lomova, neadekvatnog

braka, nezadovoljstva sopstvenim životom i perspektivom koju je taj život
nudio. Imala je troje dece, zanemarujućeg i sebičnog muža u inostranstvu koji
je u njoj budio sve najgore. I sve to uokvireno pričom o veri, Bogu, ljubavi. Živela
je u zbrci koja ju je preplavljivala i iznutra. Ovo pominjem zato što je bila članica
Mense sa IQ 156, a nije mogla gotovo nijedan emotivni problem da reši. Upravo
suprotno. Intelekt nije garancija kvaliteta života. Kvalitet određuju emocije.
Na kvalitet i zadovoljstvo životom negativno mogu da utiču prepuštanje

okolnostima i pasivizacija od života. Ako je duša uzemljena, ako je usmerena
nekom cilju koji je u skladu sa stadijumom psihičkog razvoja, ako je našla tele-
sni, psihički, socijalni i/ili duhovni cilj, neće biti pasivizacije. Ako su uslovi sre-
dine retrogradni, adaptacija će biti teža, ali adaptacija ponovo ne ide pod ruku
sa pasivizacijom. Poređenja unutrašnjih dinamika različitih osoba najčešće
nema svrhu jer obuhvata osobe u različitim psihološkim ambijentima. Moj život
je bio i te kako pasivan u poređenju sa drugim životima u vreme rata u Sarajevu,
a nisam mogao promeniti okolnosti tokom jednoipogodišnje kućne izolacije.
Tada je smisao bio u bukvalnom preživljavanju od danas do sutra, nekada i do
večeras, i stvaranju uslova za što bolje preživljavanje u datim okolnostima. Da
sam ostao bez tih ciljeva, uveo bih sebe u ozbiljan problem sa nesagledivim
posledicama. Prepuštanje okolnostima i pasivizacija od života sadržani su u
rutinskom življenju. Niko od nas ne želi sebi zlo, a ipak kao da zlu pobeći ne
umemo. Zapravo, suviše često sam svedok nerazumevanja ni onoga što želimo.
Šta god da radimo, neizvesnost će uvek postojati.
Blago onome ko nauči da prati smenjivost, ko nauči da uspori kada je vre-

me za usporavanje. I da ubrza kada je vreme za ubrzavanje. Na vrhu uzroka
smenjivosti je ritam, odnosno razlika u količini i vrsti energije. Ko zna koje i čije
sve energije utiču na nas, i koliko. Tu je jedan od uzroka nevoljnih smenjivosti,
sve drugo su posledice. Smenjivost pozitivnog i negativnog pola životne sinuso-
ide pokazatelj je života. Loše stvari preobraćaju se nekada u dobre, što ne znači
da zlo možemo zvati dobrim, kao što se desi da dobre stvari nekada vode pravo
u propast.
Ne postoji trenutak u kojem se s pravom ne možemo zapitati da li je život

kojim živimo adekvatan a zatim i da li je kvalitetan. Upravo svest o neadekvat-
nosti u pojedinim segmentima dovodi jedan broj klijenata na psihoterapiju. I
tako obično dođemo do životne aktivnosti koja je promenljiva. U uslovima
rutinskog, jednoličnog življenja dovoljan je samo jedan detalj, neko malo iska-
kanje iz uobičajenog življenja, neki trenutak koji će biti pročitan kao ugrožava-
jući. Tada se bude potisnute traume. Tako promena dovodi do pojave neprijat-
nih osećanja. Osobi uspavanog života ništa ne pada teže od pokretanja iz pospa-
nosti ili rutine. Posledice buđenja biće, između ostalog, napetost i nezadovolj-
stvo. Tada više nije važno da li je osoba ranije ocenjivala život zadovoljavajućim
ili ne. Ne treba pominjati da ovde nije reč o potvrdama zadovoljstva i kvaliteta
života od strane trećih lica, već sopstveno opažanje.
M. B. (38) osam meseci nije radila. Dala je otkaz u firmi posle pet godina
rada na veoma odgovornom mestu. U tom periodu ostala je bez štitne žlezde, a
zaradila je uznapredovalu anksioznost. Kako je rekla „Sva zla počela su od tog
otkaza“ koji su pratili lažno obećanje o novom zaposlenju dato od strane lokal-
nog moćnika, težak život, smrt oca. Međutim, sve kritične tačke, iako svaka po
sebi teška i neprijatna, vodile su promeni koja je odavno nagoveštavana. Pro-
mena se odnosila na promenu sredine čime su otvorena vrata svekolikoj pro-
meni života. Nije počinjala ispočetka, imala je puno iskustva, dovoljno brige,
ogorčenosti i rešenosti, zahvaljujući čemu je prepoznala da je vreme za ubrza-
vanje, iako bi, po sopstvenim rečima, najradije bila po čitav dan u krevetu.
Stepenica koja je važna za nastanak osećanja kvalitetnog života je znanje.

Pomenuh malopre intelekt, pa bih da podsetim da to nije isto što i znanje. U
knjizi proroka Osije 4, 6 u Starom zavetu zapisano je: „Izgibe moj narod, jer je
bez znanja…” Iako je tačno da „znanje nadima“ (1 Kor. 8, 1), u „Knjizi za svaki
dan“ zapisana su neka osnovna znanja (osim razmišljanja), koja imaju praktični,
svakodnevni značaj. Nekada na psihoterapiji vidim koliko je neznanje kumovalo
narastanju inače lako rešivog problema. Psihička ravnoteža zasniva se na rav-
noteži emotivnog (osećanja) i racionalnog (svest, znanje), ali nas o tome, naža-
lost, ne uče u školi.
Sa druge strane, poplava kvaziznanja i recepata za sreću „u par kora-

ka“ situaciju čini težom. Tek kada prepoznam šta za mene znači „rad na sebi“,
bavljenje svojim potrebama, željama, zahtevima, tek tada biću u prilici da ose-
tim konce života u sopstvenoj ruci. Kada osvestim vezu događaja kroz koji pro-
lazim i iskustva koje stičem, kao i primenu iskustva, kada naučim da se zagle-
dam u ono što se desilo i prepoznam pouku, tada će stvari krenuti sa mrtve tač-
ke. U suprotnom, bežaću od promene zato što su neprijatnosti njeni simptomi,
bežaću od sebe, a da toga ne budem ni najmanje svestan. Bežanje od sebe zapo-
činje veoma duboko u psihi, na nivou nagona koji, kada se pokrenu, vode kroz
emocije. Tome ću nadodati „življenje i razmišljanje u kvadratu“ i eto nama zaga-
rantovane napetosti.
Broj osnovnih emocija nije definisan i opšteprihvaćen. Različiti autori

pominju različite brojeve, jedni kažu da ih je pet, drugi pominju šest, treći osam,
a neki govore o dvanaest osnovnih emocija. Najrasprostranjenije mišljenje je da
su to: radost (prijatnosti), tuga, strah, ljutnja i gađenje, kao i iznenađenje.
Ove emocije nazivaju se osnovnim iz dva razloga. Prvo, svi ljudi izražavaju
osnovne emocije na isti način bez obzira na demografske, psihičke ili druge raz-
like. Drugo, sve osnovne emocije imaju svrhu, sve su korisne ali ne i prijat-
ne, i bez svake od njih život ne bi bio kakav jeste. Bio bi nekakav ali ne ovako
obojen. Gađenje, ljutnja, tuga i strah su neprijatne emocije, ali nisu loše, štetne
ili beskorisne. Svaka od ovih emocija ima svoju pojačanu verziju i to su: prete-
rano gađenje, bes, depresija, panika i euforija.
Prvo što bi vredelo upamtiti, kada je reč o emocijama, jeste da imaju svrhu
i da su korisne. Bez obzira što su tuga, strah, ljutnja i gađenje neprijatne. Životi-
nje su nagonska bića i kao takva osećaju emocije. Njihova svest, ako bi je mogli
nazvati svešću, drugačija je i funkcioniše u svrhu opstanka, iako i životinje
umeju da uživaju. Za razliku od ljudi, životinje ne usavršavaju znanja, zato što
to dolazi sa svešću, pa svrake prave gnezdo na isti način iz generacije u genera-
ciju, od kada postoje. Svest je posledica sticanja i primene znanja.
Drugo što bi vredelo upamtiti je da se emocije menjaju sa pojačavanjem

njihovog intenziteta. Ako u osnovnom obliku ne dovedu do razrešenja razloga
pojavljivanja, pojačavaće se. Emocije nisu uzrok već posledica događaja u
spoljašnjoj i/ili unutrašnjoj realnosti pa se, u zavisnosti od okidača, može
očekivati njihovo pojačavanje ili smirivanje.
Strah je čuvar opstanka. Smešten je u idu, ali postoji i onaj koji je smešten
u našem ja. To je naučeni, iskustveni strah i on, na primer, ne dozvoljava prebr-
zu vožnju ukoliko sam imao neprijatnosti zbog prebrze vožnje, nadvirivanje
preko litice ako sam nekada osetio jezu na visini (mada je ovo urođeni strah),
plivanje iznad tamnog dna mora u čijem korenu je strah od nepoznatog i tome
slično. Bebe se ne boje jer, osim rođenja, nemaju iskustvo koje bi proizvelo
strah. Tek nakon doživljene neprijatnosti naučile su da se boje. Strah povezujem
sa krivicom i stidom. Bebe nemaju osećaj stida i krivice kada se rode, kao ni
životinje, ali sticanjem iskustva i svesnošću steknu ga. Moj pas Medo, samojed,
spusti uši, sklanja pogled i pomera njušku na stranu svaki put kada ga vratim iz
ljubavne avanture u koju je pobegao. To ne znači da neće opet pobeći kada
nanjuši polne hormone negde u vazduhu, ali će svaki put osećati stid, krivicu i
strah kada ga vratim.
Tuga podstiče osetljivost, bez nje nema empatičnosti, ljudske topline, pa

ni privrženosti. Tugovanje predstavlja proces razgradnje uspomena, pisao je
Frojd.
Ljutnjom čuvamo ličnost, tako da je potpuno nerazumno ukoliko decu

učimo kako ne smeju da se ljute. Ljutiti se moramo, to je prirodno, ali je način
izražavanja ljutnje stvar sazrevanja.
Bez gađenja sve će biti prihvatljivo, pa će i politička pripadnost biti ispred

znanja i veštine kao što je, na primer, 90-ih godina 20. veka politička pripadnost
bila iznad porodične. To je vreme u kojem se razvila neka muzika za koju ne
znam u koji muzički pravac bih je smestio, ali, svakako, bila je u skladu sa opštim
nedostatkom ukusa. Kao i poplava proroka i belih magova. Blago onima koji su
se gadili.
Zahvaljujući emocijama, postoji doživljaj. Emocija je boja života. Intelekt

i druge funkcije ega samo su nadogradnje koje su se kod ljudske vrste specifično
razvile. Nažalost, većinsko mišljenje je da intelekt treba da dominira iako niko
nema problema sa razumskim ili intelektualnim, sa mišljenjem, nego imamo
problema sa intenzitetom i karakterom emocijama. Tačnije, emocije predsta-
vljaju deo stvarnosti bez koje nismo ljudi, ali sa kojom smo opterećeni ljudi. Mi
smo bića u stalnoj potrazi za optimumom, pa i optimalnim odnosom emotivnog
i racionalnog. Kako god da razmišlja, ili ne razmišlja, čovek može da preživi jer
preživljavanje ne zavisi od razmišljanja. Od razmišljanja će zavisiti kvalitet živo-
ta. Dobro je razmišljati, ali razmišljanjem ne možemo saznati gde ćemo stići, ali
ćemo razmišljanjem pokrenuti emocije. Zbog toga su pojedini psiholozi i
nadripsiholozi pomislili da samo pozitivnim razmišljanjem možemo promeniti
karakter života. To je istina, ali ne izgovaranjem pozitivnih fraza, već celovitim,
holističkim pristupom. Čovek je bio-psiho-socijalno biće čija energija sinusoid-
no funkcioniše. Samim tim istina će biti da postoje donji delovi sinusoide, ali
postoje i gornji, ili takozvane „uzbrdice“. Nije život samo borba, već i uživanje u
izborenom. Nije život samo muka već i nauk, kako izreka kaže. Veština je uviđa-
nje izborenosti odnosno nauka, ne samo borbe. Što sitnija uzbrdica sinusoide,
to sitnija prijatnost. Život čine sitnice.
Emocije uglavnom ne ugrožavaju preživljavanje, ali će i te kako uticati na

kvalitet života. Prvi problem, usudio bih se nazvati ga praproblemom, jeste
nagonski beg od neprijatnih emocija. To je normalna reakcija, naravno, ali da li
je uvek korisna? Neprijatno je i kod zubara, ali je korisno! Da ne pominjem guta-
nje sonde, kolonoskopiju ili pregled kod ginekologa. Id je nesvesni deo psihe
koji registruje prijatnost i neprijatnost. Id, ili nesvesno, nije sposoban da se bavi
korisnošću jer ne poseduje logiku spoljašnje realnosti. Korisnost obrađuje ego
iliti svest. Nagoni su smešteni u idu i oni će reagovati na svako ugrožavanje zbog
čega će nastati neprijatnost. Prve neprijatnosti mogu nastati još u prenatalnom

periodu a svakako će se ukopati u temelj psihe individue traumom rođenja.
Tako će bežanje od neprijatnosti postati uslov pokušaja ostanka u komfornoj
zoni čak i kada to nije moguće ili kada nije dobro. Izlaskom iz komforne zone
desiće se razvojna kriza ili prilika, a samim tim neprijatne emocije. Bežanje je
„zapisano“ u nagonima, i to zbog potrebe zaštite života. Ukoliko to ne osvestimo,
mahinalno ćemo se sklanjati od svake, pa i hipotetičke opasnosti što otvara vra-
ta napetosti. Tako nastaje ne samo bežanje nego i laganje sebe.
Pored svrhe koju imaju, neprijatne emocije „dolaze same“ tokom razvoj-
nih i akcidentnih kriza. Id je i te kako sposoban da zna da li je neko ponašanje,
stil i način života, kao i pojedini postupci, u skladu sa aktuelnim stadijumom
života zato što se u njemu nalazi „programator“ psihičkog razvoja. Dakle, i
potreba za prijatnošću, što se dešava zadovoljenjem nagonske potrebe, može
biti u skladu sa zadacima pojedinih stadijuma. Ukoliko nije, nesvesno ćemo od
negativnog rezultata bežati.
Jedina emocija za koju se borimo, koja neće sama doći, jeste prijatnost ili
radost. Sve emocije nastaju tokom događaja koji se mogu odvijati u spoljašnjoj
ili unutrašnjoj realnosti. Malopre rekoh da bežanje od neprijatnosti nekada
predstavlja otpor razvoju tako što ostajemo zarobljeni u komfornoj zoni. Često
klijenti dolaze na psihoterapiju zbog tog „dobrovoljnog zatvora“ koji još nije sti-
gao da se obogati raznim fobijama i anksioznostima od kojih je panični napad
veoma čest. Ako je osoba zadovoljna takvim životom, ne može se govoriti o pro-
blemu. Problem nastaje kada nije, a ne može da izađe iz komforne zone zbog
izazova i straha koji okružuju, opsedaju ili opasuju, komfornu zonu. Tada „dvo-
rac“ u kojem duša živi postaje zatvor. U takvim okolnostima teško da se može
govoriti o kvalitetu života.
Klijentkinja M. Z. došla je na psihoterapiju u pratnji devetogodišnje ćerke.

Da, dobro sam rekao, ćerka je dopratila majku na psihoterapiju zato što majka
već godinu dana nije smela da ostane, ili bilo šta da radi sama. Ćerka je ušla u
ulogu majke svojoj majci. Saslušao sam istoriju problema, moguće uzroke i bez
dvoumljenja rekao: „Idemo napolje, do parka, da malo šetamo.“ Na njenom licu
pojavila se grimasa koja je oslikavala užas u duši, a među rečima dominirale su
molbe da razgovaramo u mom radnom prostoru, i izjave o strahu koji je sada
preplavljuje. Ćerka mi je pomogla u nameri da izađemo napolje tako što se,
vidno zadovoljna, složila. Prvi zadatak bio je da samostalno ode do betonske
bandere dvadesetak metara od ulaza u zgradu. Bili su to prvi samostalni koraci
posle godinu dana. Godinu dana morala je da drži za ruku ili pod ruku osobu sa
kojom je izlazila. Sledeći zadatak bio je da ode do bandere tridesetak metara
odatle. I to je uspešno peršla. Osećaj prijatnosti još uvek nije mogao da se
probije kroz naslage straha kojem se prepuštala. Ćerka i ja seli smo na klupu
dajući M. Z. zaduženja: „Idite do one klupe“, „Prođite ovom stazom“, i tako dalje.
Sve kraće je odlazila, sve se više bojala što odvajanja od nas, što ljudi koji su
prolazili. Strah je pojačavao. Srce je tuklo, rekla je da je „skroz mokra“ od znoja,
tresla su joj se kolena. Podsećao sam je da ipak i dalje stoji, da i dalje hoda. Ipak,
to nije pomoglo da ispuni dobijene zadatke pa sam odlučio da promenim
taktiku. Odnos emotivnog i racionalnog u osnovi je svake duševne ravnoteže pa
je potrebno koristiti svest kako bi se poremećen odnos stabilizovao. Umesto da
mi sedimo i izdajemo zadatke, ćerka i ja smo odlučili da odlazimo od M. Z. Nije
joj baš bilo pravo, ali se složila. Nismo bežali od nje, to nije moralno a ni efikasno
u prevladavanju anksioznosti, ali smo bili nepokolebljivi u nameri da joj
budemo konstruktivna podrška. I zaista, već na trećem njenom dolasku do nas
pojavila se, ni manje ni više, do prijatnost, zadovoljstvo, pa čak i ponos!
Daleko od toga da je jedna šetnja dovoljna da stabilizuje mentalno

zdravlje, ali je dobar početak. Put od hiljadu milja počinje prvim korakom.
Klijentkinja R. I. (43) na psihoterapiji je bila od juna 2018. kada je došla

zbog uznapredovale anksioznosti. Tek u drugoj nedelji novembra bila je sprem-
na da progovori o stvarnim uzrocima stanja koje je pritiskalo. Reč je o odnosu
sa suprugom. Nije se usuđivala da o tome govori zbog stida. Pored stida, osećala
je izrazitu ljutnju zbog toga što je suprug, i posle deceniju i po braka, nije oba-
veštavao kada ode kod svojih roditelja, tugu zbog toga što je bio emotivno pot-
puno hladan, strah da se to ne odrazi na ćerku koju su dobili pre 11 godina, i
gađenje zbog potpune neprihvatljivosti njegovog ponašanja. Neadekvatno izra-
žavanje emocija dovelo je do toga da se pokrene anksioznost koja se manifesto-
vala tremorima, grčevima, tahikardijama i palpitacijama. Iz ovoga smo izašli
tako što smo učili i primenjivali „voljenje sebe“. Malim koracima, ali napred.
Anksioznost
Anksioznost je prirodno stanje organizma koje za nečim poseže, bilo da

je reč o ranim telesnim posezanjima bebe ka gumenim ključevima koje će staviti
u usta, ili posezanje za ocenom na fakultetu. Ovo je uobičajena, zdrava,
normalna anksioznost. Nažalost, postoji i patološka. Javlja se zbog brige koju
ćemo osetiti u specifičnim okolnostima. Patološka anksioznost počiva na
emociji straha koji je lociran u najvećim dubinama ličnosti. Osoba obolela od
generalizovanog anksioznog poremećaja (F41) po pravilu kaže da ne voli sebe
ili, ako kaže da voli, obično to ne zna da obrazloži konkretno. Ovde ukratko
iznosim osnovna znanja i razmišljanja o anksioznosti koju smatram bazičnom
dijagnozom iz koje se razvija većina složenijih. Kao da većina dijagnoza u svom
korenu ima anksioznost.
Najčešći razlozi dolazaka klijenata na psihoterapiju odnose se na

nemogućnost prevladavanja simptoma anksioznosti. O anksioznosti na ovom
mestu pišem zato što je to stanje jedan od najefikasnijih ubica kvaliteta života i
zadovoljstva njime, a posledica je neadekvatnog života u „sada i ovde“, preko-
račenja vlastitih granica i izostanka poređenja sa sobom. O anksioznosti se
dosta zna, ili se „zna“, ali je zato samoizlečenje, barem po iskustvima
psihoterapijskih klijenata, veoma retko. Napetost i „igranje u grudima“, nemir i
zabrinutost, mišićna napetost visokog intenziteta, lupanje srca, otežano disanje,
opsednutost nepotrebnim stvarima koja vodi do kompulzivnog ponašanja i
drugi simptomi govore o anksioznosti. Anksioznost je najčešći mentalni
poremećaj i može pogoditi osobu bilo kog uzrasnog doba, a procenjuje se da
30% osoba pati od anksioznog poremećaja u nekom trenutku života. Ovaj
poremećaj se češće javlja kod žena. Imam razloga da tvrdim da će
generalizovani anksiozni poremećaj biti još zastupljeniji što je jedan od motiva
za predaniji i fokusiraniji rad sa anksioznim osobama.
Klijent P. J. (35) bio je zaljubljen u devojku koja je često asocirala i humor

gradila na seksu. Ovo ponašanje smatrao je plitkim i nedostojnim nje i njihove
ljubavi, posebno zato što mu je svojevremeno rekla kako voli da nosi „malo
droljaste stvari“. Njemu, tradicionalisti, to je bilo nedopustivo. Tokom veze
razvili su se jaki simptomi anksioznosti, pre svih „kugla u stomaku i lupanje
srca“ koje je sve teže „kontrolisao“, a osećao je i stezanje u grlu u predelu štitne
žlezde. Kao ilustraciju senzitizacije pomenuo je kako je jednom prilikom poslao
devojci link pesme Nine Badrić „Dani i godine“ nazivajući je „himnom njihove
ljubavi“. Osećao se uzvišeno. Devojci se pesma svidela, a prokomentarisala je da
joj se sviđa i Ninin stil. P. J. je uzvratio nazivajući devojku „mojom damom“,
vidno srećan. Usledio je odgovor koji je trenutno doveo do pojave nekoliko
simptoma: „Jesam. Ponekad. Odnosno ponekad nisam, ali trudiću se da budem
više.“ Iako u ovim rečima nije bilo ničega eksplicitnog, ničega „droljastog“, u
dubini njegove ličnosti došlo je do potresa koji je pokrenuo čitav niz simptoma.
O „himni“ više nikada nije bilo govora.
Anksioznost je emocija koju karakteriše neprijatno stanje izazvano

unutrašnjim nemirom. Uključuje neprijatna osećanja straha od očekivanih ili
očiglednih (manifestnih) događaja. Često je praćeno nervoznim ponašanjem
kao što je hodanje napred-nazad, cupkanje kolenom, somatske tegobe i
razmišljanje u „kružnom toku“.
Reč je o osećaju koji nastaje i koji se ispoljava zbog prevelike brige,

nervoze i nelagode zbog nečega sa neizvesnim ishodom, a javlja se i kod jake
želje da se nešto uradi ili da se nešto desi. Drugim rečima osoba koja oseća
simptome anksioznosti doživljava hipotetičku budućnost, a potresi se dešavaju
u dubini ličnosti.
Ipak, anksioznost je prirodno stanje na koje utiču genetski i sredinski

faktori. Otuda razlika u osetljivosti nervnog sistema. Pojam dolazi iz latinskog
jezika i prevodi se kao „zebnja“ ili „teskoba“. Anksioznost se takođe označava
kao „slobodno lebdeći strah“, odnosno strah bez očiglednog povoda. Ovo je
dubinski strah i to je veoma važna činjenica u procesu lečenja. Sistematizaciju
anksioznosti i njeno razumevanje treba početi od Karen Hornaj koja razlikuje
dve vrste:
1. bazičnu, koja predstavlja odgovor na potencijalnu opasnost i

2. manifestnu, koja predstavlja odgovor na manifestnu (vidljivu, realnu)
opasnost.
Anksioznost, ili „strah bez lica“ ima uporište u prefokusiranosti na

moguće posledice. Tako svaka anksioznost dobije „lice“. Kada se skloni pogled
sa iskustva i samopouzdanja, znanja i veština, ili sa Boga kada je reč o vernicima,
tada će se desiti isto što i Petru tokom hodanja po vodi: dok je gledao u Isusa,
hodao je. Kada je fokus pomerio ka jakom vetru koji je tada duvao počeo je da
tone. Čim se jednom dâ prostor, anksioznost preplavljuje i tada je, kao i u
Petrovom slučaju, samo pomoć drugog lica moguća. (Mat. 14, 24 – 33)
Koren anksioznosti nalazi se u genima, a okidači za njenu patološku

verziju javljaju se od traume rođenja pa do najsitnije napetosti u psihičkom
polju u kojem smo rasli. U individualnim slučajevima simptomi anksioznosti
nastaju usled poremećaja dinamike i sadržaja života. Ovo se, pre svega, dešava
prilikom zaustavljanja ili usporavanja psihičkog razvoja. Razvoj se dešava kroz
promenu uloga. Ukoliko prošla uloga iz bilo kog razloga odbija da bude
zamenjena novom, pre ili kasnije javiće se simptomi. Simptomi govore o
neusklađenosti prošle, neuvremenjene ili neadekvatne uloge u novom
vremenu. Lupanje srca i problemi sa disanjem samo su simboli smrti
neadekvatne, prošle uloge, iako ih klijenti bukvalno vezuju za mogućnost
doslovne sopstvene smrti. Zbog toga se javlja prenaglašeni, parališući strah od
smrti. Skup intenzivnih simptoma koji prate takvo razmišljanje zovemo
„panični napad“. Ovi simptomi mogu bitno uticati na ruiniranje kvaliteta života
osobe koja nikako logikom ne može sanirati stanje. Umesto toga na
psihoterapiji radimo na uspostavljanju novih obrazaca ponašanja kroz
redefinisanje odnosa prema sebi. Svaka anksioznost, u 100% slučajeva, govori
da osoba nije (bila) dobra sebi.
Lečenje anksioznosti moguće je kroz individualni i grupni psihoterapijski

rad. U kompleksnim slučajevima podršku pruža farmakoterapija, ali je
nekompletno osloniti se samo na lekove u procesu lečenja. Lekovi ne mogu
ukloniti uzroke koji su do anksioznosti doveli. Tokom nastanka ove knjige
započeo sam pisanje priručnika za rad sa osobama koje pate od simptoma
anksioznosti. Program zasnivam na proširenju svesnosti i njenom angažovanju
na putu redefinisanja dinamike i sadržaja života. U korenu anksioznosti je strah
koji se okružuje opsesivnim mislima. Strah podstiče opsesivne misli, opsesivne
misli pobuđuju strah. Reklo bi se da su sami sebi dovoljni. Iz super-ega će strah
biti pobuđivan kritikama, prigovaranjima o neadekvatnosti, pogrešnosti,
beskorisnosti i slično. Infantilni deo psihe će se pravdati, učiti se
bespomoćnosti, prenemaganju, traženju izgovora, a upravo to će podstaći novu
aktivnost prigovorljivog super-ega. Time ulazimo u kružni tok iz kojeg nema ni
brzog ni lakog izlaska. Jedinu šansu imamo ukoliko osvestimo adekvatne lepe i
korisne aktivnosti. Iz anksioznosti se izlazi promenom odnosa prema sebi.
Učimo da budemo bolji sebi. Ovo znači primenu promenjene paradigme,
odnosno učenje iz grešaka, nikako grdnju. Time super-egu oduzimamo
ubojitost zbog koje nastaju neuroze, pa se samim tim strah neće dodatno
hraniti. Otuda izreka „što te ne ubije to te ojača“. Ali tek pošto se svi elementi
procesa osveste.
Ako bi trebalo da u par rečenica obrazložim izlazak iz anksioznosti, onda

bi one glasile:
1. Osvesti unutrašnju realnost i budi pažljiv prema njoj.

2. Ne zaustavljaj razvoj.
3. Sve se može popraviti adekvatnom aktivnošću.
Kada je reč o simptomima, svest obično napravi tri greške:
a. ne reaguje čekajući da prođu,

b. očekuje da izazivač iz vanjske realnosti promeni aktivnost koja dovodi
do neprijatnih osećanja i
c. popije lek ili nešto drugo što ima zadatak da umiri simptom.
Prvi postupak je pogrešan zato što dublji delovi psihe signaliziraju svesti
i telu da se pokrenu i otklone uzroke napetosti. Id to radi slanjem emocija i
nastankom senzacija koje osećamo u gornjem delu grudi, stomaku, grlu, nekada
u glavi ili ramenima, nekada niz ruke ili noge.
Drugi postupak je pogrešan zato što će uvek postojati neki okidač koji će
nas pogađati u slabu tačku, pa je zato bolje baviti se njome nego izazivačima.
Treći je pogrešan zato što ignoriše simptom, odnosno uzrok. Umesto toga
zadatak ega (svesti i tela) je da osvesti unutrašnju realnost, razume simptom i
nađe rešenje koje će ukloniti razlog pojave simptoma. Dakle, svest ima presudni
značaj za izlazak iz anksioznosti.
Zbog rasprostranjenosti kao i njenog uticaja, o kvalitetu života ne može

se govoriti dokle god su prisutni simptomi anksioznosti. Zbog toga je ovaj tekst
u sastavu podnaslova o kvalitetu i zadovoljstvu životom.
Emotivno vezivanje ili vezivanje emocija
Evo nas na izvoru svih problema zbog kojih Sogjal Rinpoće smatra da je
neprianjanje i nekačenje jedna od najviših vrednosti do kojih čovek može doći.
„Istinsko prihvatanje nestalnosti je postepeno oslobađanje od ideje kačenja, od
našeg pogrešnog i pogubnog stava u odnosu na nestalnost i promenu, od lažne
strasti prema sigurnosti na kojoj sve gradimo.“ (Rinpoće, 2009) Dženis Džoplin
u pesmi „Ja i Bobi Mekgi“ kaže nešto slično: „Sloboda je samo druga reč
za ’Nemam više ništa da izgubim’“. A kako se to kačimo, prianjamo, ili „emotivno
vezujemo“, i šta se zapravo tada dešava?
Emotivno se vezujemo i pre nego što to osvestimo. U nekim slučajevima

to je zahvaljujući neuronima koji se zovu „ogledala“. Naučnici smatraju da oni
doprinose boljem međusobnom razumevanju, učenju govora, učenju putem
imitacije, razvoju socijalnih veština, empatijskih sposobnosti. (RTS, 2016)
Pored ovog načina, koji je zasnovan na fiziološkim pretpostavkama, vezivanje
se ostvaruje i čisto psihički. Na psihoterapiji često radim sa osobama koje „ne
mogu da puste“ nečiju izjavu, ili osobu, zbog čega osećaju težinu, pritisak ili dru-
gačije izraženu neprijatnost. Ovo se dešava zato što smo, pod uticajem sopstve-
nih emocija ili drugog razloga, nekada nešto rekli što je drugu osobu naljutilo,
rastužilo, uplašilo, pa i zgadilo. Na taj način preneli smo ili smo primili tuđu
energiju. Reči imaju snagu. Emocije su specifično obojena energija. Što je odnos
dve osobe duži, brojnija su emotivna vezivanja. Ukoliko odnos dvoje ljudi u
spoljašnjoj realnosti prestane da postoji iz bilo kog razloga, prestaće samo
odnos dve svesti, ali nesvesne veze opstaju zbog energije koja je negde unutra,
u nesvesnom, gde je kapsulirana. Nesvesno ne zna za prostor i vreme pa zato

mogu biti povezan sa osobom koja nije blizu ili čak koja nije živa. Zbog toga se
neki odnosi, i neke osobe, nikada u potpunosti ne prevaziđu. Ovo podrazumeva
rad na prekidanju ugrožavanja tih veza, oslobađanja tuđe energije, pa samim
tim odvezivanje, čemu je posledica smirivanje psihičke napetosti.
U takvim okolnostima radimo, na primer, eksperiment „vođene

imaginacije“. Vođena imaginacija predstavlja vizualizaciju po uputstvima psiho-
terapeuta. Klijent prati prve slike ili druga mentalna dešavanja ne zamišljajući
ih nego dopuštajući da se pojave, bez obzira da li su viđene slike racionalne ili
ne. Klijentov zadatak je samo da primeti i objasni ono što vidi. Samostalno poja-
vljivanje zove se imaginacija ili fantazija, a zamišljanje slika je fantaziranje i
neće imati nikakvog psihoterapijskog efekta. Ovo „budno sanjanje“ predstavlja
priliku da se prepoznaju poruke nesvesnog dela psihe. U slučaju praktikovanja
vođene imaginacije, zbog prekidanja emotivnih veza, klijent će osvestiti gde i
šta u telu oseća prolazeći kroz neku situaciju iz prošlosti, događaj u kojem je
osećao sličnu neprijatnu senzaciju. Klijent se stavlja u ulogu posmatrača „fil-
ma“ koji se prikazuje u njegovoj glavi, u kojem može videti i sebe na neki način.
Ovo će, u zavisnosti od fokusiranosti, stvoriti neki oset ili senzaciju u telu u
„sada i ovde“ iza čega stoje emocije. Obično se osećaju od brade do sredine sto-
maka, mada je moguće osećati ih u čitavom telu. Ukoliko je to u glavi, može biti
reč o aktivnosti svesti, zbog čega je potrebno opustiti klijenta. Sledeće što radi-
mo je instrukcija klijentu da osvesti oblik toga što oseća u grudima, stomaku,
vratu, da odredi težinu, gustinu i druga svojstva objekta (ako je reč o objektu),
mada to može i izostati. Česte su stene, planine, džakovi, kugle i slični tereti koje
nosimo u grudima. Nekada je stezanje, pa je tada neka „pesnica koja steže“, neš-
to imaginarno što neprestano ulazi u sebe, nekada su šake koje dave, nekada je
ogromna čelična presa i slično. Prilikom probadanja klijenti su najčešće viđali
nož, koplje, kolac i slično. Postavljajući (zamišljajući, gledajući) taj oblik ili obje-
kat u prostoru ispred sebe (kao da ga gleda ispred sebe), klijenta pozivam da
primeti njegove karakteristike, odnosno da prati ideje koje će se javljati, bez
obzira koliko su logične ili ne, a da su u vezi sa tim objektom, oblikom. Nekada
će se dogoditi da oblik nestane, ali da se pojavi nešto drugo, u krajnjem slučaju
klijent može videti mrak. Tada nije vreme da se priča o racionalizaciji jer mrak
obično predstavlja proizvod kontrole svesti. Radimo sa onime što imamo, dakle
ako je mrak, „hodamo dok ne ugledamo svetlo ili bilo šta što će se videti“. Jedino
pravilo u ovom trenutku je da se ne sme biti agresivan ili grub prema onome što
se „vidi“, jer to su zapravo klijentove emocije. Tada usledi instrukcija da u sebi,
bez izgovorene reči, klijent kaže onome što vidi da se „vrati kome pripada, s
obzirom da svako treba da nosi svoje terete“. Ovo je samo primer, nije rečenica
koja će svakome i u svakoj prilici biti korisna. Mnogo je različitih instrukcija
moguće dati klijentu u ovom trenutku, a sve za posledicu imaju sprečavanje

napetosti.
Kada završimo i kada objekta kojeg smo osećali nema, što znači da klijent
više ne oseća neprijatnost u telu, proverimo šta oseća kada ponovo zamisli istu
scenu koja je do neprijatnosti dovela. Ukoliko i dalje oseća neprijatnost u bilo
kojoj formi ili obliku, ponavljamo postupak. A zatim ponovo proveravamo sve
dok klijent ne oseti mir kada se vrati na prvobitnu scenu.
Sve što je pokrenulo emocije, svaki partnerski odnos, bez obzira da li je

reč o porodičnom, poslovnom, partnerskom emotivnom i seksualnom, ili samo
o drugarskom odnosu, učestvovalo je u našoj izgradnji i sazrevanju. Zato svaki
odnos ima pravo da zauzme mesto u našem srcu. Problem predstavlja predomi-
nantna emocija koja parališe ili ometa svakodnevno funkcionisanje zbog čega
radimo na otpuštanju napetosti.
Na skici je prikazan nastanak emotivnog vezivanja. Pod uticajem sopstve-

nih strahova, ljutnji, ljubomora, stida i drugih prostih i složenih emocija, rodite-
lji šalju detetu poruku i dete preuzima energiju koju reči imaju, a koje u detetu
vezuju emociju. Takvim vezama nema broja, a predstavljaju osnovu za svako

drugo emotivno vezivanje u budućnosti.
Razmišljanje o preduslovima kvalitetnog života
Evo nekoliko predloga za uravnoteženi emotivni život koji zahtevaju da

budu prilagođeni svakoj osobi ponaosob. Ništa ne primenjujte bukvalno, bez
prilagođavanja sebi, jer svako ima svoj ritam. Neko nas je prevario, ili smo sebe
obmanuli, kada smo poverovali da život mora biti prijatan da bi bio život. Pre-
poznajmo i učimo da „pročitamo“ neprijatne senzacije kako bismo ispravljali
uzroke koji do neprijatnih osećanja dovode, kako bismo na kraju bili dobri sebi
a življenje bilo kvalitetno. Od svih predloga i saveta koji su s tim u vezi usudiću
se da ponudim šest:
a. život u „sada i ovde“,

b. prepoznavanje i čuvanje psihičkih granica,
c. poređenje sa sobom,
d. osvešćivanje postojećeg sadržaja,
e. disciplina i
f. lista prioriteta.
a. Život u „sada i ovde“
Postojimo samo u „sada i ovde“ mada na svoj način prošlost nikada ne

prolazi. Ukoliko dozvolimo mislima da nas odvedu u hipotetička razmišljanja,
kao što je „šta bi bilo kada bi bilo“, um neće predstaviti ništa dobro, a neprijatne
emocije biće pokrenute. Življenje u „sada i ovde“ se uvežbava jer um lako pre-
skoči vremenski okvir. Ukoliko me događajima prošlost vezuje ili sam u hipote-
tičkoj budućnosti, neću imati sadašnjost. Lako kao san je odleteti od sadašnjosti
u ono što je za nesvesno realnije, a to je nedefinisanost vremena. Kao što rekoh,
nesvesno ionako ne zna za vreme, prostor niti za bilo šta metričko, kao ni za
logiku vanjskog življenja. Jedino svest može da spreči zbrku izazvanu nedefini-
sanošću vremena doživljaja i time uradi ono zbog čega postoji: da upravlja živo-
tom u granicama i ravnoteži spoljašnje i unutrašnje realnosti. Otuda mnogi koji
su prepušteni životu od danas do sutra nemaju svest o vremenu. Važno je reći
da život u „sada i ovde“ nikako ne znači prestanak planiranja ili sećanja, već
prestanak življenja u hipotetičkoj budućnosti ili u prošlosti. Kvalitetan život u
zadovoljstvu moguće je živeti u prošlosti, kao i u izmaštanoj budućnosti, ali uko-
liko je takvo življenje suviše često, sadašnjost je tužna. Lepo je setiti se prošlosti,
oživeti sećanja i lakoću pređašnjeg postojanja, ali ako će to sećanje izazvati
nekontrolisanu tugu, čemu sećanje? Uvek postoji nada da sadašnjost bude bolja,
nema predaje!
Klijentkinja O. M. (42) živela je 11 godina u braku koji je zvala „napornim“.

Muž nije bio koristan na način koji to porodici treba, suviše samoživ, sebičan,
isključiv. Sijalicu u rerni nije zamenio šest meseci, i na kraju je to uradio njegov
drug. Ali se zato veoma naljutio zbog toga. O. M. je energična žena koja je na prve
dve seanse govorila o proteklih 11 godina odbijajući svaku mogućnost razgovo-
ra o sadašnjosti. Odbijanje nije bilo svesno, nije rekla „neću o tome da pričam“,
već je posle dve rečenice brže-bolje prelazila na dešavanja iz prošlosti. Osećala
je da joj je brak promašen, pa na taj način i deo života, i upravo to postalo je
tema našeg rada. Bilo je potrebno svega četiri seanse da bi, osvešćivanjem
sadašnjosti, obratila preko potrebnu pažnju na sebe, svoje postupke, reči, raz-
mišljanja. Osećala se bolje samim tim što je angažovala svest u praćenju, a zatim
osmišljavanju sadašnjosti. Nismo napravili revolucionarni iskorak, bile su to
male promene, ali dovoljne da se oseća dobro, iako suprug, recimo, sitničavo
primeti da je pre nekoliko godina jednom prilikom bila sprečena da odvede sina
u vrtić. Ovaj put nije uletala u vatru kao što bi to obavezno radila ranije. Tako
smo, korak po korak, došli do redefinisanja kvaliteta i zadovoljstva životom, a
da ništa promenili nismo u interpersonalnim odnosima, osim promene vreme-
na u kojem je živela, što nas je dovelo do promene odnosa prema sebi.
Život u „sada i ovde“ prvi je predlog za uravnoteženje emotivnog života i

zbog toga što mobiliše svest. Promenom odnosa prema sebi u sadašnjosti, u
odnosu na ranija iskustva zanemarivanja sopstvenih potreba zbog oslanjanja
na druge od kojih očekujemo promenu, dolazim u balans.
b. Psihičke granice
Ego-granica i kontrola realnosti stoje između unutrašnje, psihičke, i spo-

ljašnje ili faktičke realnosti. Bez ravnoteže ove dve realnosti nema emotivne
ravnoteže. Ukoliko su granice ugrožene, doći će do smanjivanja mogućnosti raz-
likovanja spoljašnje od unutrašnje realnosti. (Nastović, 1988) Prepoznavanje i
čuvanje psihičkih granica pokazatelj je zrelosti ega. Granice se razvijaju i rede-
finišu. Ukoliko nemam gipke, čvrste ali i dovoljno propusne granice (prava reč
je „adekvatne“), pre ili kasnije imaću problema. Previše propusna granica znači
čestu napetost, lako povređivanje, nošenje tuđih problema ali i prebacivanje
svojih na drugu osobu i tome slično. Previše čvrste granice manifestovaće se
neprilagodljivošću. U oba slučaja kvalitet i zadovoljstvo životom zavisiće od
drugih. Ovo se odnosi i na situaciju kada nemam nikakve granice. Prepoznava-
nje i čuvanje psihičkih granica može se menjati, a ego će i dalje posedovati inte-
gritet i kontinuitet. Različiti stadijumi razvoja psihe podrazumevaju različite
granice, naročito nakon adolescencije koja predstavlja ključni stadijum razvoja
psihe, pa samim tim i razvoja granica.
Klijentkinja D. J. O. (63) propatila je život. Otac alkoholičar bio je agresi-

van prema majci. Muža je našla po istom obrascu. Ah, ti neuroni ogledala! Imala
je ćerku i unuku, i drugog zeta koji se, za razliku od prvog, brinuo o njima. Od
muža je trpela poniženja, batine i nipodaštavanja još od venčanja. Muž je bio čak
protiv školovanja ćerke. Pre sedamnaest godina otišao je u Francusku, a ona mu
ni adresu nije znala, kamoli otišla do Pariza. Novac je dobijala samo zato što se
stan vodio na njega, pa ga je bilo stid da isključe struju ili vodu. D. J. O. je prekr-
šila i poništila sve svoje granice koje nikada nisu ni bile adekvatne, s obzirom
da je trpljenje u nju utiskivano od malena. Lice joj je uvek bilo u molećivom izra-
zu, govor tih. Nakon prve seanse odlučila je da se razvede i, u slučaju potrebe,
pomoć potraži od policije. To nije odlučila zbog seanse, nego zbog potrebe da
živi kudikamo normalnije a na psihoterapiju je došla da nekome ispriča sve
muke koje je nosila na duši, i da kaže ono što je odlučila. Drugim rečima, došla
je kod nekoga koga je smatrala stručnim da kaže šta želi, a da ne bude osuđena.
„Sada sam u penziji, zaslužila sam život“, rekla je. Javi mi se oko svakog velikog
crkvenog praznika, dobro je i po porukama bih rekao da je u miru sa sobom.
Nikada nije kasno za postavljanje granica, zahvaljujući čemu će emotivna rav-
noteža biti moguća!
c. Poređenje sa sobom
Poređenje sa sobom nije ništa drugo do prilika za analiziranje sebe uz

obaveznu sintezu (zaključivanje). Ukoliko sam napredovao u nekoj oblasti,
poslu, znanju, ili bilo čemu u proteklih par dana, sedmica, meseci, verovatno ću
osetiti prijatnost, što će pozitivno uticati na psihološku stabilnost i razvoj samo-
pouzdanja. Iz samopouzdanja se razvija samopoštovanje. Ukoliko nisam napre-
dovao, to može postati već pomenuta „zona narednog razvoja“, nikako povod za
atak prema sebi i samokritizerstvo. Iz lošeg rezultata učim, to je činjenica koju
ne možemo demantovati. Pitanje je da li sam naučio da učim? Naučimo da uči-
mo. Često se na psihoterapiji srećem sa osobama koje sebe optužuju za propu-
ste zahvaljujući čemu dolazimo u apsurdnu situaciju: em je propust napravljen,
em dodatno kažnjavam sebe zbog toga. Zar nije dovoljno samo to što je propust
napravljen? To je ta domina „duplo golo“ ili bolje „duplo ništa“. Umesto samo-
kažnjavanja valja nam raditi na učenju da učimo iz propusta i padova. To neće-
mo moći ako ne naučimo da se poredimo sa sobom. Samo ovakav odnos ima
smisla jer je poređenje sa drugima bespredmetno. Pogledom na druge samo
možemo da se informišemo o smeru, taktici, načinima razvoja ili kretanja u

životu (ako nije reč o razvoju), ali nikako ne možemo stići do korisnog vredno-
snog suda. Ako je reč o utehi, pogledom u druge možda ću se utešiti ako mi je
uteha potrebna, i to je sve.
Klijentkinja S. M. (54) bila je socijalna radnica koja je na psihoterapiju

došla nakon preseljenja iz Beograda. Tokom proteklih osam godina patila je od
anksioznosti i fobija od kojih je najviše uticaja imao strah od gužve i samostal-
nog izlaska, osim u neposredno okruženje kuće u kojoj je živela. Išla je ranije na
psihoterapiju koja nije dala rezultat, čitala je o samopomoći i drugim metoda-
ma. Radila je na sebi. Ukupno smo imali šest seansi, a poređenje sa sobom bilo
je veoma značajno za postizanje stabilnosti. Početak izlaska iz problema desio
se kada smo pokušavali da osvestimo napredak u toku sedam dana. Naredni
korak ka cilju desio se kada je S. M. shvatila da ništa ne mora i ostala mirna sa
tim, a treći kada smo izašli na ulicu. Na jednoj seansi izašli smo ispred zgrade,
stajao sam na jednom mestu, a njen zadatak je bio da napravi krug po kvartu i
šeta gde želi, da prati kako se oseća i da se vrati do mene ako/kada oseti nepri-
jatnost. Nije se vratila zbog neprijatnosti, već kada je procenila da je dovoljno
obišla. Bila je zadovoljna učinjenim. Ključni korak desio se na sledećoj seansi
kada smo otišli do novootvorenog tržnog centra. Tada je, podsećajući se uspeha,
nastavila da se oslobađa od pritiska koji je redovno osećala i koji joj nije dozvo-
ljavao da bude slobodna. U toj situaciji bila je sposobna da se seti svog ranijeg
postignuća. Problem je bio samo u jednom lokalu u kojem je kasa bila predubo-
ko u prodavnici. Zajednički smo i to uspeli. Stajao sam kod ulaznih vrata dok je
ona polako, od police do police, od štanda do štanda, otišla sve do najudaljenije
tačke prodavnice, a zatim se na isti način vratila. Nije bilo potrebe za mojom
intervencijom, s obzirom da je sve što je probala i uspela već funkcionisalo.
Poređenje sa sobom ima raznorodnih korisnosti na čijem početku je uvid

u stvarno stanje. I najteži rezultat poređenja sa sobom može voditi promeni.
Nekada ćemo kroz poređenje sa sobom doći do emotivne ravnoteže i pozitivnog
osećanja naročito ukoliko su postavljeni cilj i koraci neophodni za njegovo
ostvarenje, kao i neposredno ostvarivanje cilja i postizanje rezultata. Samim tim
kvalitet života biće na višem nivou. Pozitivna osećanja na osnovu realnih postig-
nuća dovešće do stvaranja samopouzdanja, a samopouzdanje će uticati na stva-
ranje i učvršćivanje samopoštovanja. Ukoliko u poređenju sa sobom primetim
stagnaciju, to je prilika za popravni. Na taj način učimo. Poređenje sa sobom
vodi spoznaji. Spoznaja o rezultatu poređenja sa sobom uslov je napretka. Uko-
liko nisam „povezan sa sobom“, pa se samim tim ne poredim sa sobom kroz vre-
me, ili ako u „sada i ovde“ živim u neravnoteži racionalnog i emotivnog, ne pre-
poznajući njihovu vezu, tada će postojati unutrašnja napetost pa samim tim
nema govora o kvalitetu života. Zapravo, mudra osoba shvata i oseća da je mir
vrhunac kvalitetnog života. Mir, ne euforija i tome slično.
Grafikon 3. – Emocionalno i racionalno
Strasne emocije su krajnost osnovnih. Javljaju se kada osnovne nisu dove-

le do rezultata. Rane traume podstiču razvoj strasnih emocija koje, sa druge
strane, formiraju mogućnosti za paradoksalni nastanak emotivno hladne osobe,
tzv. generala. Strasne emocije i pojava generala daleko su od mudrosti. Strast
vodi povredi, jer strastan seks, recimo, već u sledećem trenutku može da se pre-
tvori u strasnu svađu. Ekstremi nisu dobri, ali u to će se uveriti samo onaj ko to
doživi. General je potpuno hladan, izrazito usmeren na dolazak do cilja. U eks-
tremnim slučajevima to su osobe koje nemaju nikakav osećaj za druge.
U poređenju sa samim sobom leži potvrda smisla puta kojim se ide. Čitao
sam danas recenziju koju je, za knjigu „Čovek je ono što od njega ostaje“, napisao
prof. dr Petar Kostić. Primetio je da sam tokom rata u Sarajevu postao „pomiren
sa smrću“ (Jeknić P. V., 2009) i to je do danas ostalo tako. Od tada se desilo i
proživelo mnogo toga, a odnos prema smrti ostao je delotvoran motiv za život,
koji vam od srca preporučujem. Iskoristi svaki dan i eto ti efikasnog razloga za
poređenje sa sobom, eto ti mira u duši, pomirenost emocija i svega što može da
se usaglasi.
d. Osvešćivanje postojećeg sadržaja
Na psihoterapiju dolaze osobe koje uglavnom osvešćuju da nečega nemaju,

na primer mira, sna, nade, energije, ili da nečega imaju previše. Kada sistem funk-
cioniše bez problema, kada je u optimumu, onda se nema šta primetiti, osim da
funkcioniše bez problema. A da li zaista primećujemo? Ako je odgovor potvrdan,
jedino što bih sugerisao je da posle primećivanja optimuma dozvolite osećanje
zahvalnosti, ili, bolje reći, setite se da se zahvalite kako bi izbegli zabludu da se
optimalno življenje podrazumeva. Zahvalnost je početni dokaz voljenja sebe.
Strah, krivica i stid, kao ni gordost, nemaju nikakve veze sa zahvalnošću. Zato ne
bi bilo dobro da se zahvalnost podrazumeva. Podrazumevanje vodi u rutinu. Rav-
nodušnost dolazi od rutine koja stvara podrazumevanje i neudubljivanje. Tada
emocije ostaju mirne, pa samim tim i osećanje prijatnosti izostaje. Ukoliko pod-
razumevajuće stanje ne osvestim, često postajem sitničav, pa umesto zahvalnosti
odlazim u drugu krajnost, u primećivanje sve sitnijih detalja čiji me nedostatak
čini nezadovoljnim i nesrećnim. Umesto toga, na psihoterapiji učimo upravo
suprotno: da primetimo sitnice koje prijaju.
Nije čudo što se kaže da jednom godišnje svako treba otići u posetu bol-
nici, otići na groblje, obići ludnicu i zatvor da bi osvestio ono što ima. Valja mi
osvestiti i emociju kada se pozabavim onim što imam, kao i onu koja će se javiti
zato što nisam na groblju, u zatvoru, bolnici a ni u ludnici. Rutina posle nekog
vremena obezvređuje i obesmišljava svaki sadržaj života. Samim osvešćivanjem
rutine dolazimo u priliku da obratimo pažnju na ono gde, i u čemu jesmo. Iz toga
će možda proizaći suptilno osećanje prijatnosti, nekada možda mir, a nekada
čak zadovoljstvo sobom i radost, ili neko drugo pozitivno osećanje. Pozitivnosti
su hrana za dušu, kao i negativnosti, pa je neodgovorno ne osvešćivati ono što
je dobro za psihičko zdravlje, a to su prijatnosti. Besplatno je i dostupno mnogo
češće nego što se primećuje jer za prijatnosti nam se valja boriti. Paradoksalno
je da takva sitnica, a to je „osvesti prijatnost koju imaš“, retko kome pada na
pamet. Tu se pojavljuju lajfkoučevi i pozitivni psiholozi koji sugerišu pozitivnost
kao put. Ako nekome to pomogne, sjajno! U ovom delu teksta ne bavim se „sva-
koga dana u svakom pogledu sve više napredujem“ porukom. Kao i do sada ovi-
me želim da istaknem potrebu primećivanja oba kraja sinusoide, i onog nepri-
jatnijeg, lošijeg, bezenergičnijeg i tome slično, kao i onog dela koji je prijatniji,
energičniji, pozitivniji. Drugim rečima, učimo se primetiti (a ne bežati od nepri-
jatnog, a prianjati za pozitivni deo sinusoide) i prihvatiti aktuelni trenutak i
sadržaj koji nosi.
Drugi aspekt primećivanja odnosi se na ono što se ima, ili primećivanje

onoga što se nema. Ne treba biti psiholog da bismo zaključili da primećivanje
nedostajućih sadržaja može voditi od najpozitivnije motivacije, da se nedosta-

jući sadržaj stekne, pa sve do očajanja zbog nedostajanja. Međutim, čak i to oča-
javanje može da bude privremeno i da pokrene osobu ka željenom cilju. Ali i ne
mora, mogući su i sasvim drugačiji scenariji. Ovo je suština krize ili prilike. U
krizi je sve moguće.
Primećivanje postojećeg sadržaja, odnosno „onoga što se ima pre nego

onoga što se nema“, značajno je na svakom mestu i u svakom kontekstu, pa i u
partnerskim odnosima. Ukoliko neki od četiri stuba emotivnog partnerstva izo-
stane, a to su nežnost, pažnja, seksualna intima i partnerski (dogovorni) odnos,
pre ili kasnije partneri će izraziti nezadovoljstvo onime što nedostaje i uvešće
odnos u krizu. Kriza će ih voditi unapređenju i izgradnji odnosa ili ugrožavanju
njegovog opstanka. Ovde mislim na partnere koji imaju adekvatnu granicu u
međusobnom poštovanju. Primećivanje i rad na životu u „sada i ovde“ u part-
nerskim odnosima ima za cilj da usmeri partnere na bavljenje sobom i sadrža-
jem sopstvenog života, ne životom onog drugog. Suviše česte su ideje o „pogreš-
nosti“ ili „neadekvatnosti“ drugog partnera, kao i „samo ovo kod sebe prome-
ni“ momenata. Osim što je beskorisno, ovakvo gledanje je štetno za osobu koja
bi da promeni drugog. Umesto mehaničkog pridikovanja zbog onoga što nema-
mo, pokušajmo da primetimo ono što imamo. Nekome to neće biti lako, ali je
moguće uvežbati. Osobe koje ne poštuju svoju granicu mogu naći partne-
ra/partnerku koji takođe neće poštovati njihovu granicu, sve do apsurdnih situ-
acija. Takva osoba će preko svake granice gledati u ono što ima, čak i kada to
nema nikakvog smisla, kao u slučaju J. M. (53) koja živi sa čovekom koji je ver-
balno, nekada fizički, prema njoj nasilan više od 20 godina.
Slično je u porodici, na poslu, u društvu: gde god postoji partnerstvo kori-

snije je i svrsishodnije baviti se sobom. U interakciji sa drugim nastaje „mi“ i ono
predstavlja presek, odnosno zajednički sadržaj života. Svaki od partnera prila-
gođavaće se potrebama drugog u zavisnosti od sopstvenih potreba i mogućno-
sti, to će zavisiti od onoga što ima. Ako se ne bavim onim što imam, bilo da je
pozitivno ili negativno, neću znati ko sam, ostaću na nivou naslućivanja. U part-
nerskim odnosima ovo je važno zato što će od sadržaja moga „ja“ zavisiti šta ću
investirati u naše „mi“. Naravno, biće tu i lepog i ružnog, ali šta ću investirati
zavisi od mene i moje svesnosti.
Dakle, ukoliko želim pozitivnu promenu u partnerskom odnosu, bez obzi-

ra na vrstu i intenzitet partnerstva, bolje je da se bavim onime što dajem u „mi“,
nego što ću gledati u osobine partnerke/partnera. Paziću na granice, da ne budu
pređene, ali se neću baviti onim drugim ako to nije nužno. Svako ima pravo da
živi život kako smatra da je dobro, bez obzira šta ja o tome mislim. Kao u slučaju
J. T. (39) čija ćerka je otišla u manastir. Razumljiva je briga, tuga, ljutnja i doži-
vljen strah za svoje dete, ali prihvatanje odluke punoletne osobe, makar tek
odnedavno, je uslov kakve-takve normalizacije života majke, bez obzira koliko
to teško u početku, prvih mesec dana bilo. Proces tugovanja i žalovanja, kao i
stvaranje nove uloge može početi tek kada stara ode, ali je uvid u ono što se ima,
bez obzira što realnost nije bila po volji majke, pomogao postepenoj stabilizaci-
ji. Majka je sebi dopustila postepeno uključivanje u život, što je prethodno bilo
nemoguće zbog lojalnosti prema „ćerki koja pati u manastiru“, pa je samim tim
njihov odnos bio drugačiji. Bilo je tu u početku glume, potiskivanja, bilo je poku-
šaja emocionalnog uslovljavanja, ali ipak se J. T. izborila sa sobom stvarajući
uslove za drugačiji odnos. Posledica ulaganja u sebe je hranjenje moga „ja“ iz
nekog novog našeg „mi“, odnosno iz našeg odnosa.
Dakle, ukoliko osećam nezadovoljstvo u partnerskom odnosu, bez obzira

o kakvom partnerstvu je reč, vreme je da pogledam šta u njega ulažem. Ukoliko
vidim da je ulaganje adekvatno, sledi borba za potrebu zbog čijeg nedostatka se
osećam loše. Ukoliko partneru/partnerki bude moguće da zadovolji nedostaju-
ću potrebu, naš odnos će postati bolji. U suprotnom, javiće se prostor za kom-
penzovanje nedostajućeg sadržaja. Sve ovo vodi osvešćivanju onoga što se ima,
pre nego onoga što se nema.
Klijentkinja S. P. (49) došla je na psihoterapiju zato što nije mogla da izdr-

ži suprugovo kritikovanje. Iako nije bio u zemlji, stalno je bio nezadovoljan i
kritički nastrojen. Jednostavno, sve mu je smetalo. Prelazio je njene granice pri-
likom ama baš svakog poziva. Pokušavala je ono što većina pokušava u tim tre-
nucima, da zadovolji suprugove potrebe i stavove, od izbora reči u rečenici do
izbora odeće za posao. Naravno da nije u tome uspevala, a osećala se sve lošije.
S obzirom da svaki od partnera prvo mora da se pozabavi svojim životom, na
psihoterapiji smo učili šta u praksi znači „biti dobra sebi“, kao i šta znače posto-
jeće „male stvari“. Gledala me je sa priličnom nevericom kada smo pričali o sit-
nicama i značaju malih, gotovo beznačajnih prijatnosti koje će proizaći iz malih,
sitnih, svakodnevnih dešavanja. Tako smo zapravo osvešćivali ono što ima, pre
nego ono što nema, a što želi da stvori ili da se nečemu prilagodi. Posle nekoliko
seansi završili smo posao stigavši do unutrašnje ravnoteže. Ubrzo je na mojoj
veb-stranici napisala: „Hvala što sam počela da se trudim da budem dobra sebi
i da primećujem sitnice koje me čine srećnijom. Pozdrav i svako dobro.“
(https://emoracio.edu.rs/2017/09/20/individualna-gestalt-psihoterapija/#
comment-2190)
e. Disciplina
Jedna od šest stavki koje sam stavio na listu preduslova za emocionalnu

ravnotežu koja uslovljava kvalitetan život i zadovoljstvo životom jeste discipli-
na. Iako je za svaku od prethodnih potrebna, ovde je posmatram nezavisno. Aso-
cijacija na disciplinu može biti strogost, tačnost, preciznost i drugo što će zavi-
siti od super-ega, ali ovde, pre svega, mislim na doslednost koja je u funkciji
izvršavanja neke radnje. Zašto onda nisam doslednost stavio umesto discipline?
Samo zato što je doslednost osobina koja se može vezati i za neadekvatne oblike
ponašanja, kao na primer za rutinu. Mogu biti dosledan u propadanju ali disci-
plinovan teško. Pre bi se nekada moglo reći da će me neka neadekvatna disci-
plina odvesti u propast, ali to je drugačije od „doslednog propadanja“. Jer ako
odlučim da propadam, onda je to pokazatelj postojanja ega koji je autodestruk-
tivan, ali pokazatelj ega koji postoji. Umesto toga, dosledna propadanja češće se
dešavaju kod osoba sa slabim egom zbog čega nisu dovoljno svesne puta kojim
su krenuli.
Sa disciplinom je drugačije. Disciplina, od latinske reči discipulus koja zna-

či „učenik“, predstavlja „skup pravila koje u jedinstvu drži oblast u kojoj su pra-
vila doneta“. Ako je reč o vojnoj disciplini, onda to podrazumeva skup pravila
koje u jedinstvu drže pojedine vojne institucije. Ako je reč o crkvenoj, onda je
reč o pravilima koja su doneli velikodostojnici crkve za one koji žele biti njen
deo. Ako je reč o ličnoj disciplini, onda je to skup pravila koja imaju za cilj odr-
žavanje jedinstva ličnosti. U zavisnosti od stepena discipline, udruženom sa
drugim osobinama, pojedinci mogu biti na različitim nivoima organizacije unu-
tar sistema, bez obzira na veličinu sistema. Nezahvalno je govoriti o uređenosti
sistema posmatrajući samo disciplinu, potrebno je dodati osobine članova i
okolnosti. Zato na disciplinu gledam kao na individualnu vrednost.
Smisao discipline je red. Red je prateća stavka postojanja. Upravo u

duševnom redu nalazi se prilika za izlazak iz problema zbog kojeg se dolazi na
psihoterapiju. U nekim slučajevima red je lakše izgovoriti nego uvesti zbog
otpora promenama. Takođe, red ima smisao. Ako sam u depresiji, moram znati
smisao nateravanja na rano ustajanje? Valja nam prvo osmisliti jutarnje aktiv-
nosti koje vode sređivanju, a koje su moguće, pa tek onda započeti sa procesom
redefinisanja jutra. Ili ako sam anksiozan, koji je smisao pokušaja uvođenja vre-
menskih rokova? Anksiozne osobe trpe pritisak kada od tačke A žele stići do
tačke B, zbog čega kroz psihoterapiju uvodimo tačke A’, A“ i druge međustanice
na kojima proveravamo kako smo, šta se dešava u nama, da li smo ponovo zabo-
ravili sebe ili smo svesni unutrašnje realnosti koju učimo da poštujemo. U psi-
hoterapijskom procesu traži se put kojim će klijent uvesti disciplinu, ali disci-
plinu koja ima za cilj redefinisanje odnosa prema sebi u okviru mogućih a ne
željenih ciljeva. Zato je prva instrukcija klijentu, bez obzira u kakvom je stanju
došao na terapiju, da započnemo proces upisivanjem najsitnijih prijatnosti koje
osvesti tokom dana u periodu između naša dva susreta. Time zapravo želim,
između ostalog, da na mala vrata uvedem disciplinu praćenja sebe. Ovo je
ključni trenutak – naučiti da se obrati pažnja na sebe, stanje u kojem se
nalazim i traženje puteva izlaska. Iz ovoga su nastale „tri glupe rečenice“, za
čiju primenu je potrebna disciplina.
Kada je reč o smanjenju uticaja pet osobina koje ima svako od nas (lenjost,
površnost, neodgovornost, nedisciplina i neorganizovanost prema ili za sebe),
u tu avanturu ulazimo vežbajući disciplinu i organizaciju. Disciplina je uslov i
osnova organizacije i reorganizacije života bez čega nema uklanjanja simptoma
ni omogućavanja nastavka napretka.
f. Lista prioriteta
Ovo je jedna od onih tema čije značenje se podrazumeva. Veoma malo kli-
jenata na terapiji je reklo da ne zna, ili da ne ume da sastavi listu prioriteta. A
kada bi je sastavili, obično je na prvom mestu bilo zdravlje, zatim deca ili posao
i tako dalje. Bilo je tu i kučića i mačića, kafa sa komšinicom i slično. Lista priori-
teta obično se shvata kao lista želja, potreba, strahova od promene i slično, pre
nego lista prvenstava. Prioritet, prednost, preimućstvo je sve ono što je „prior“,
ili što je na prvom mestu. I zaista, na prvom mestu može biti šta god poželim, ali
ako sam došao na psihoterapiju zbog nekog problema ili potrebe za promenom,
pre ili kasnije pogledaću u sopstvenu listu prioriteta. Prioritet ima snagu da
fokusira, usmeri, potisne sve druge teme i interesovanja. Ako si završio fakultet,
sigurno si bio u prilici da, spremajući neki teži ispit, potisneš sve drugo. Sećam
se da sam, spremajući hemiju i botaniku na poljoprivrednom fakultetu, zabora-
vljao da jedem, a socijalne potrebe nisu postojale. To je prioritet, prvenstvo koje
ima snagu da potisne sve drugo! U poređenju sa tim, pominjanje, na primer,
zdravlja na listi prioriteta kao da nema nikakav značaj. Jer nije dovoljno znati
šta je bitno, nego šta činim da bi to zaista postalo ono što jeste – prioritet. Bez
konkretne aktivnosti lista prioriteta nije ono što joj ime kaže, makar koliko
pisao da mi je, na primer, zdravlje na prvom mestu. Ili ako je to mir. Ako mi je
mir na prvom mestu, a ustanovim da sam svadljiv ili da se češće bavim drugima
nego sobom, mir nije ništa drugo do mrtvo slovo na papiru, a ne prioritet.
Drugi problem formiranja liste prioriteta je shvatanje stavki. Do sada sam

se nagledao i naslušao razmišljanja o listi prioriteta i objašnjenja zbog čega je
baš ta napisana stavka prioritet, iako nije bio. U svega par slučajeva je među
raznim željama i navedenim frazama klijent napisao da je „ja“ na njegovoj/nje-
noj listi prioriteta. Sve što klijent napiše, važno je, sve je pomenuto s razlogom,
ali to nije garancija da sve navedene stavke imaju karakteristike prioriteta. Ako
mi je dete prioritet, onda to nije dovoljno precizno. Šta kod ili od deteta je prio-
ritet. Da li je to njegovo obrazovanje? Zdravlje? Kondicija? Ako stavim „sve“, nije
precizno, pa će obuhvatati i ono što ne treba da bude među prioritetima, kao što
je detetova privatnost, na primer. Ništa se ne podrazumeva, učimo da budemo
precizni u izražavanju. Kakva god da je, lista prioriteta je u redu, bolje nego nika-
kva, ali postojanje takve liste vodi u dva smera. Prvi podrazumeva predan i
fokusiran odnos prema tome što mi je na prvom i drugim mestima. U drugom
slučaju dolazi do korekcije liste prioriteta. Dakle, napisati „dete“ suviše je širok
prioritet.
Sve što napišem da mi je prioritet, svakako će biti sa mnom u vezi. Za raz-

liku od „dete“, što je suviše široko, imenovanje „ja“ je sasvim adekvatno. Ako je
„ja“ stavljeno na listu prioriteta, to bi značilo da ću tada u svakoj situaciji paziti
na sebe, u svakom mogućem aspektu koji osvestim. Najlakše je pratiti podelu
na fizički, psihički, socijalni i duhovni aspekt življenja, što hoće reći da ću paziti
svoje telo, svoju emotivnost i intelektualnost, socijalni i duhovni život. Bez
„ja“ na listi prioriteta život će mi se dešavati od danas do sutra, od problema do
problema, od situacije do situacije, oblikujući moje „ja“ i utičući na njega i onako
kako ne želim. Nije ni to nekada unapred loše, ali pitam se da li želim da živim
životom koji uglavnom oblikuju okolnosti? Sasvim je moguće da ne mogu mno-
go da promenim, ali šta mogu da stavim na svoju listu prioriteta u postojećem
ambijentu, i da se ka tome usmerim, to mogu. U februaru 1992. godine na prvom
mestu liste prioriteta bio je diplomski na Poljoprivrednom fakultetu u Sarajevu.
Već 10. juna te iste godine prioritet je bio sačuvati hranu koja će propasti, zato
što je počeo rat i prekinut je dovod struje do Sarajeva. Ovo me dovodi do nared-
ne ključne istine. Lista prioriteta se menja u zavisnosti od okolnosti ukoliko
te okolnosti utiču na egzistenciju. Ma koliko okolnosti ne bile mile i drage,
zadatak ega je da opaža spoljašnju realnost i usmerava aktivnosti sa ciljem pre-
življavanja, a zatim i podizanja kvaliteta života. Kao pranje ruku i dezinfekcija
svega što se dezinfikovati može u prvoj godini epidemije COVID- 19. Mera koja
podiže kvalitet života treba da bude dobra i nakon nekog vremena, i u skladu sa
sredinskim faktorima. Zato je jedna od, po meni, obaveznih stavki na listi prio-
riteta obraćanje pažnje na psihološku ekologiju, odnosno na mezo, egzo i
makrosistem. Ekologija ljudskog razvoja uključuje naučne studije o progresiv-
nom, uzajamnom usklađivanju između aktivnog ljudskog bića, sa jedne strane,
i promena karakteristika neposredne sredine u kojoj osoba u razvoju živi, sa
druge strane. (Društvo defektologa Bosne i Hercegovine, 2018) Tako će lista
prioriteta uvek obuhvatati ono što je neophodno za preživljavanje. U 21. veku
to će podrazumevati stalno učenje, usavršavanje i svest o osetljivosti ljudskog
društva, svetskog mira, ekonomije i klime i njihovog uticaja na svakog pojedin-
ca, što je upravo pandemija COVID- 19 pokazala, kao i rat u Ukrajini koji preti
da izmakne kontroli. Ne možemo se zaštititi od globalnih trendova, ali svako će
za sebe videti kako se može što bolje i više osigurati. Neko će to raditi isključivo
materijalno, neko emotivno i intelektualno (psihički), neko socijalno, radeći na
svom statusu, a neko duhovno. Retki će objediniti sva četiri aspekta.
Klijentkinja A. V. (33) radila je specifičan posao u kulturološki, nacionalno

i religijski izmešanoj sredini. Dovoljno dugo je radila taj posao zahvaljujući
čemu je proširila vidike. Problem je nastajao kada bi se vratila u rodni grad gde
se osećala skučenom. Zamolio sam je da napiše listu prioriteta. Zastala je, a
zatim prokomentarisala kako ona ne zna šta su joj prioriteti zato što želi samo
jedno, da ode iz tog grada. Problem je nastao kada smo se udubili u pojam „pri-
oritet“. „Jer ako je odlazak prioritet, šta radite da biste otišli?“, pitao sam. Dva
puta je padala na Tofel testu što je bio preduslov za odlazak u Kanadu, upisiva-
nje master studija i početak novog života. To bi značilo da se valja fokusirati na
tu stepenicu, kao i na zarađivanje novca za početak studija, a ne žrtvovati prio-
ritet. Nije joj prijalo bavljenje ovom temom, naročito molba da iz ove sredine ne
beži, nego da učini sve kako bi to bio odlazak, a ne beg. Posle seanse mi je rekla
da je u nekom trenutku bila ljuta na mene, „a ni sada mi niste omiljeni lik“, što
je prihvatljivo ukoliko klijentkinja ostane dosledna aktivnostima (!!!) koje prio-
ritet čini onim što on jeste: ciljem koji je na prvom mestu.
***
Ovime sam ukratko opisao šest stavki za koje smatram da su potrebne za
postizanje emocionalne ravnoteže i redefinisanje kvaliteta života. Rekoh da je
ovo moje viđenje preduslova, što ne znači da ih nema više i da na drugačiji način
preduslovi ne mogu biti tretirani. Tvrdim da bez života u „sada i ovde“, posta-
vljanja psihičkih granica, poređenja sa sobom, osvešćivanja postojećeg sadrža-
ja, discipline i liste prioriteta nema ni kvaliteta života. Zato se sve pomenuto
lakše i bolje primeti u nevolji, kada kvalitet života opada. Ruku na srce, iznad
svega toga je ljubav jer bez ljubavi ne postoji život. Bog je ljubav i stoji iznad
svega. Kada se spustimo korak niže, srešćemo se sa pomenutim preduslovima

koji su ljubavlju povezani zarad kvalitetnog i života u zadovoljstvu.
Zadovoljstvo podrazumeva postizanje ravnoteže u sebi. Ravnoteža će se

dogoditi kada nađem optimum, a optimum postižem kada sebe prihvatim. Eh
da su to uradili Adam i Eva, ali su se pokrili smokvinim lišćem! Prihvatanje sebe
podrazumeva prihvatanje sopstvenih krajnosti, odnosno polarnosti, i njihovo
vraćanje u granice optimuma. Bez optimuma nema ni kvaliteta života ni zado-
voljstva njime. Optimum može da se odnosi na krajnosti osobina, ali ovde, pre
svega, mislim na uravnoteženje aspekata života, telesnog, psihičkog i socijalnog,
pa i duhovnog. Ovo znači da se „kvalitet“ ne odnosi samo na biološko ili telesno,
već na moje psihičko, socijalno i duhovno biće, život i zdravlje. Bez ravnoteže
pomenutih aspekata nema ni zadovoljstva životom.
Rad na sebi
„Rad na sebi“ nije podrazumevajuća delatnost. Kao ni „voleti sebe“, jer sve
što kažem ili sve što nazovem nekim imenom treba opravdati primerom, odno-
sno praksom. Polje na kojem mogu da „radim na sebi“ je telo, psiha, socijalni i
duhovni život. Ovo nekada znači izbor i primenu specifičnih tehnika i veština
koje se bave telom, psihom, socijalnom interakcijom i duhovnošću. Ponuda raz-
ličitih učenja, škola, pravaca, razmišljanja i ko zna čega što u osnovi ima sintag-
mu „rad na sebi“, danas je takva da je samostalna primena moguća, čak podsti-
cana. Nažalost, rezultat je upitan, a rezultat je jedino što je relevantno. Nisam
pristalica „pozitivne psihologije“, za mene je „dobro jutro, lepotane“ nedovoljna
autosugestivna rečenica čije izgovaranje nema svrhu. Ipak, ako to „dobro jutro,
lepotane“ nekome pomaže, nemam ništa protiv. Ovime želim reći da je celoviti
rad na sebi, ili celovito bavljenje sobom, jedino smisleno i može biti cilj kojem
se teži.
Kada je reč o psihološkom aspektu „rada na sebi“, internet obiluje infor-

macijama, opcijama, čak i davanjem garancija uspešnosti u postizanju rezultata,
nekada i „bez muke i odricanja“ i tako dalje. Međutim, osim što će dati privid
napredovanja, svakom rezultatu „rada na sebi“ treba test. To će se desiti u prvoj
nevolji. Brojni klijenti su na psihoterapiju došli tek nakon što su, čitajući knjige
iz oblasti popularne psihologije, zaključili da su gubili vreme. Mislim da su,
dugoročno gledano, samo rezultati rada nedovoljno ili pogrešno obučenih lajf-
koučeva gori od rada pozitivnih psihologa. Knjige su promenile svet i u njima se
zaista nalazi mudrost. U mnogim knjigama. Ako se ta mudrost ne proveri a
zatim primeni, ostaće samo reč. Ako mudrost o psihološkoj podršci, ili bilo čemu
što ima veze sa dušom, ne preživi testove nevolje, tada nije mudrost. Ako su
predlozi, sugestije i navodi u ovoj knjizi pogrešni, baci je i traži da ti se vrate

pare! Samo zbog toga sam odlučio da recenzenti budu moji nekadašnji klijenti i
osobe koje su dolazile na psihološke radionice. Samo oni mogu ocenjivati ade-
kvatnost ovog teksta. Nije važno koje znanje jedemo ako ostanemo gladni. Sve
što možemo da iskoristimo za lični razvoj, a da podrazumeva etičke principe,
dobro je. Pa i „ne laži sebe“ ukoliko će ova rečenica nekome pomoći. Jednostav-
no je videti da li smo na putu napredovanja: ukoliko nema neprijatnosti i napre-
zanja, neće biti ni rezultata. Svaki razvoj je skokovit, podrazumeva korak una-
zad nakon dva koraka koje sam napravio unapred. Razvoj nije prava linija okre-
nuta bezuslovno nagore.
Zbog tog koraka „unazad“ koji je sasvim normalan u procesu napredova-

nja, previše često klijente preplavljuje strah od „vraćanja na staro“. I to samo
zato što su u nekom trenutku osetili neprijatnost na osnovu koje su pomislili, a
zatim razvili razmišljanje kojem su se prepustili, kako je „trud bio uzaludan“, i
da je to „krunski dokaz“ kako su „nepopravljivo u lošem stanju“. Katastrofična
razmišljanja mogu se pojaviti od najblažeg do, na primer: „čitav život ću se
mučiti jer ne zaslužujem bolje“. U trenucima umišljene katastrofičnosti nekada
se potpuno zanemari iskustvo, a do toga dolazi usled intenziteta i učestalosti
nastale neprijatnosti, a koja pobudi druge negativnosti. U takvim okolnostima
vidimo od čega smo sazdani, šta znamo, vidimo ko smo. Strah, naš stari znanac,
učini da se lako izgubi svest o napretku i ranijim postignućima. Umesto toga,
ranija iskustva, postignuća i napreci ospore se ili im se umanji značaj, pa se uvek
iznova potvrđuje kako je dešavanje u „sada i ovde“ hijerarhijski iznad bilo čega
u prošlosti. Niko nije bezbedan i niko ne može pričati o realnim postignućima u
„radu na sebi“ bez adekvatnog testa.
Klijentkinja M. S. je na psihoterapiju došla zbog anksioznosti. Ova devojka

bila je uspešna u privatnom poslu, koji je radila u zadnjih sedam godina, iako je
imala samo 22. Povučena, pa i zatvorena, priličnih zahteva i od sebe i od drugih,
imala je samo posao i par prijateljica sa kojima nije imala vremena za druženje.
Komforna zona u kojoj je bila gušila je ali bez mogućnosti nalaženja izlaza. Zapo-
čeli smo rad na oslobađanju vremena za sebe. Prvu promenu napravila je već
posle prvih par susreta: počela je da primećuje male prijatnosti, a zatim je odlu-
čila da ne radi nedeljom, da u radnom prostoru zabrani pušenje i da ograniči rad-
no vreme. Bila je ovo revolucionarna promena. Nešto kasnije osmelila se da ode
na kurs koji je organizovan u Novom Sadu gde je bila veoma zapažena iako se
bojala izlaganja pred nepoznatim osobama. A onda je došla na terapiju zabrinuta.
Tih dana nekoliko puta imala je neki pritisak u grudima koji je podsećao na stanje
u kojem je bila pre nego je došla na psihoterapiju. „Nije kao što je bilo, ali nekako
me steže i bojim se da mi se ne vrati“, rekla je. Pitao sam je da li je imala ubrzan
rad srca i promene u disanju. Odgovorila je odrečno. „Da li ste se tresli?“ Ni toga
nije bilo. „Draga moja, ne mislite valjda da nikada više u životu nećete osetiti nešto
neprijatno? Ili da je svaki simptom psihogenog porekla? Ne, jednostavno nekada
se desi da se osećamo loše, ali to je normalno“, rekao sam joj. M. S. je u komentaru
našeg rada napisala: „Nakon dugogodišnje anksioznosti, povlačenja, skrivanja i
zaboravljanja sebe, mogu reći da mi je Petrova psihoterapija veoma lekovita i naj-
veća pomoć u otkrivanju i upoznavanju sebe. Postajem nova, bolja, samosvesnija
i samopouzdanija osoba. U kratkom vremenskom periodu su počele da se deša-
vaju promene, više pozitivne energije, volje i radosti. Bilo je, naravno, i onih dana
koji nisu bili laki, ali mi je Petar pomagao, na njemu svojstven duhovit i jasan
način, objašnjavajući procese i pružajući podršku. Zajedno smo prolazili kroz
neke teške i bolne događaje iz mog života, učeći me šta je iskustvo i kako ga treba
ceniti. Veliko hvala Petre, svako dobro ti želim.“
(https://emoracio.edu.rs/2017/09/20/individualna-gestalt-psihoterapija/#
comment-1057) S obzirom da su komentari mojih klijenata vredna potvrda
autentičnosti onoga što pišem, u prilogu se nalazi nekoliko, a druge možete pro-
čitati na stranici https://emoracio. edu.rs/2017/09/20/individualna-gestalt-
psihoterapija
Test kvaliteta života i zadovoljstva može biti planiran i neplaniran. Ako

zaista radim na sebi, tada će mi sve biti test, pa i pandemija virusom COVID-19
i ekonomski problemi uzrokovani ratom u Ukrajini. Ovakvo „testiranje“ niko
nije moga da predvidi, ali je svako mogao da ga osvesti i sretne se sa rezultatima
perioda provere vrednosti ranijeg „rada na sebi“.
Anksioznost je odlična za vežbanje, iako je sve, samo ne prijatno iskustvo.

U slučaju anksioznosti, veoma čestog stanja u psihoterapiji, preko je potrebno
učiniti nešto za sebe kako bismo se osećali bolje. Kada kažem „nešto“, to zaista
mislim. „Nešto“ može biti par sklekova, udaha, slušanje omiljene pesme ili tome
slično. U širem kontekstu, korekcija delatnosti u „sada i ovde“, ili sadržaja života
koji su u uskoj vezi sa pojavom anksioznosti, činjenje za sebe ključni je korak.
Ljudske, i samo ljudske osobine v. s. kvalitet i zadovoljstvo životom
Tačno je da ne možemo pretpostaviti odakle nevolja može da dođe, ali je

takođe tačno da u svakoj situaciji možemo učiniti nešto za sebe, pa i u nevolji.
Možda ne odmah, ili u jeku otpora, ali pre ili kasnije bićemo u prilici. Ipak, neka-
da se dogodi da ništa ne učinimo. Razlog se nalazi u našim osobinama. Na prvom
mestu su: lenjost prema sebi, površnost, nedisciplinovanost, neodgovor-
nost i neorganizovanost u bavljenju sobom. Dosada sam ih pominjao više
puta, ali tek ovde ću o njima reći koju reč više. Ove osobine specijalnost su ljud-
ske vrste i široko su rasprostranjene. Prepreka su kvalitetu i zadovoljstvu živo-
tom, a posledica su nebavljenja sobom usled rutinskog življenja.
Lenjost je široko rasprostranjena osobina zbog koje se pre ili kasnije lju-
timo na sebe. Ovde mislim na lenjost u bavljenju sobom a ne poslom ili drugima.
Odlaganje ili prokrastinacija nije isto što i lenjost, ali su slični efekti. Lenjost
ukazuje na gubitak motiva, energije, usmerenosti ili fokusiranosti, kao i dezori-
jentaciju. Lenj se može biti iz različitih razloga, ali je zanimljivo da lenja osoba
često nije svesna sopstvene lenjosti. Tada je sklona pravdanju i obrazlaganju
vlastite lenjosti.
Neodgovornost je takođe česta osobina koja brzo ispliva na površinu.

Naslanja se na lenjost, ali može funkcionisati i nezavisno. Neodgovornost prema
sebi dolazi kao posledica izostanka svesnosti o značaju resursa, pre svih, vre-
mena i energije, odakle se na svoj način razvija u drugim poljima.
Neorganizovanost ima brojne uzroke. Jedan od najčešćih je problem sa

utvrđivanjem i poštovanjem liste prioriteta. Nedostatak sistematičnosti je u
osnovi ovog problema. Nekada je dovoljno osvestiti osobinu koja stoji iza nekog
problema da bismo se pokrenuli sa mrtve tačke. Sistematičnost se vežba, kao i
sve ostalo, pa je dobro krenuti od malih stvari. Na primer, od uvođenja planera
ili notesa. Onaj ko sistematičnost ne razvija, nije u prilici da se bavi neorganizo-
vanošću. Neorganizovanost se vidi samo napredovanjem i to pogledom u ono
što je iza nas. Ukoliko primetim da sam neorganizovan, a da ne napredujem, eto
prilike za napredovanje. U par iskustava sa psihoterapije zapisivanje obaveza u
notes uradilo je više od bilo čega, ali nam je i tu bila potrebna disciplina da bismo
započeli sa organizovanjem.
Baš ta disciplina uslov je visine do koje će „rad na sebi“ dobaciti. Motiva-

cija i energija, kao i specifična usklađenost racionalnog i emotivnog, osnova su
discipline.
Čini mi se da je površnost vrhovna negativna osobina. Izuzimajući samo-

obmanu, gora je i od nesnalaženja. Ova osobina široko je rasprostranjena. Kada
bi u prirodi neko biće bilo površno preko granice, ono bi izumrlo jer bi prirodna
selekcija učinila svoje. Ptica može saviti gnezdo od par grančica ili od gomile
manjih i većih grana, što će direktno uticati na opstanak ptića ili gnezda kada
dođe oluja, a doći će. Međutim, čovek može da bude krajnje površan, a ipak da
opstane zato što ne postoji propisana i univerzalno prihvaćena mera površnosti
koja ubija, kao i zbog socijalnog faktora koji je drugačiji nego u prirodi. Iako je
upitan kvalitet i zadovoljstvo životom površne osobe, on kao takav može posto-
jati ukoliko zadovolji egzistencijalne potrebe, i ako se osoba zadovolji onime što
ima. Jer šta površna osoba zna o dubini? Na to zadovoljenje uticaće vanjski fak-
tori. Jedno je kada život obeležava problem kao što je: „da li ću doručkovati
musli ili jaja sa slaninom“, ili ako sam neradnik kojem nerealno viđenje sopstve-
nog kvaliteta ne dozvoljava da radi i zarađuje. Sasvim drugo je ukoliko sam obo-
leo od neke opasne bolesti ili živim usred socijalne, vojne, bračne ili neke druge
krize.
Osim ovih ljudskih i samo ljudskih osobina, prepreke zadovoljstvu

životom i njegovom kvalitetu jesu okolnosti. Za neuku osobu okolnosti predsta-
vljaju slučajna dešavanja koja utiču na planirani ili zacrtani životni put. Za upu-
ćenije okolnosti predstavljaju sudar rutine i života, dešavaju se kako bi se iz
rutine izašlo ma koliko taj izlazak bio neželjen.
Ako se dogodi nešto što bitno utiče na planirani životni sled, dobro obrati
pažnju na to što se desilo, zato što uvek postoji razlog za takvo dešavanje. Neka-
da nije dostupan na prvi pogled, a nekada će biti jedan u prvom, a neki sasvim
drugi razlog u nekom narednom trenutku. Stekni bar još jedno znanje više,
osvesti iskustvo i uđi u događaj gledajući ga iz različitih pozicija. Ne analiziraj
preko mere, sintetizuj ponekad, odnosno zaključuj! Koja je svrha analize bez
sinteze?! Zaključujte i proveravajte zaključke u praksi. Nije reč o napornom
radu, za ovo su potrebni trenuci, niti je reč o kakvoj mistici. Nekada je iz teških
dešavanja teško izvući nauk, ali teška dešavanja uvek imaju značajne nauke. Na
kraju, ovo je važnije od trenutne težine ako je osećaš. Teret nikada nije prijatan,
ali je deo treninga. Za šta treniramo pokazaće budućnost.
Tri atestirana stuba života
Svakome je svoja muka najveća, ali zato umesto bavljenjem površnošću

ili nekom drugom od navedenih osobina, ovde želim da ponudim, to jest da pod-
setim na principe koji mogu biti korisni u sticanju preduslova za kvalitetan i
život u zadovoljstvu. Prvo je potrebno obezbediti preživljavanje. To je zadatak
svesti, odnosno mog svesnog ja. Ne znam kako će, ali to mu je zadatak. Svest
nastaje u susretu nesvesnog sa spoljašnjom realnošću. Brojni klijenti preživlja-
vaju umesto da žive, i daleko su od kvaliteta života, a da toga nisu svesni. Ovo
poglavlje govori o stubovima života kako bi svako pogledao u svoje, proverio ih
i ustanovio da li i šta ti stubovi nose.
Profesor Petar Kostić je, u već pomenutoj recenziji moje knjige, napisao:
„Često se može pročitati, čak i u stručnoj literaturi, da uvek neko preživi,

da se ljudi mogu prilagoditi neljudskim uslovima, a da je preživljavanje pojedinca
izbor sticajnih slučajnosti u vremenu i prostoru. Tačna su prva dva stava, ali je
glupost reći da je preživljavanje pojedinca kocka, sreća ili slučaj. Nijedan život
nije slučajna pojava već čitav niz uzročno-posledičnih lanaca koji ga čine savr-
šeno razumljivim ishodom.
Preživljavanje rata takođe nije slučajna pojava. Ljudi idu u rat, ubijaju, a
ako sami ne budu ubijeni, nastavljaju i posle rata da žive – život teče dalje. Na
izvestan način, rat je zgušnjavanje i sabijanje opšteljudskih iskustava (smrti,
straha, opasnosti, mržnje, sreće i radosti) u uže, čak vrlo uske vremenske, pro-
storne i međuljudske okvire. Valjanost ovakvog poimanja rata može se potkre-
piti i iz drugih izvora: polovina izraelskih ratnih veterana tvrdi da njihovo ratno
iskustvo nije i najgore životno, a trećina veli da ih je rat, zauvek naučio kako da
se nose sa teškoćama. (Erdeljan, 1993)
Uzročno-posledični lanac preživljavanja Petra Jeknića čine najmanje tri

karike:
a) Racionalizovana, očovečena i ispunjena religioznost;

b) Osmišljena i svrhovita delatnost i
c) Prihvaćena, ovde i sada, datost.“ (Kostić, 2008)
I zaista, Petar Kostić je u pravu kada ovako sistematizuje uslove opstanka

života u nevolji. U opisanom slučaju reč je o ratnoj nevolji mada se pomenuti „stu-
bovi“ odnose na svaku nevolju. Sve pomenute stavke, koje nazivam „atestiranim
stubovima života“, odgovaraju načinima delovanja vitalnih nagona, odnosno
nagona preživljavanja. Tek na zadovoljenim vitalnim mogu se realizovati socijalni
nagoni: pripadnost, ostvarenost i kvalitet života. Tokom životnih borbi za napre-
dak zapravo borimo se za opstanak na nekom novom nivou kvaliteta života. Pro-
blem je kada nema borbe i napretka, kao da se tada pogubimo. Ali kada se borba
pojavi i napredak dođe u pitanje, tada će sve zavisiti od tri rečene instance: od
religioznosti, delatnosti i datosti. Drugi problem je kada se stalno iznova osećamo
ugroženim i u potrebi da se borimo, što nikako nije tačno.
Ovde bih se usudio da pojam „religioznost“ zamenim pojmom „duhov-

nost“ zato što duhovnost zapravo govori o pitanju smisla. Religioznost je najbo-
lje strukturisana duhovnost, ali postoje razni „duhovi“, kao na primer, pesnički
duh, avanturistički duh, sportski duh i slični. Svaki od duhova govori o smislu
života koji nastanjuje osobu. Za avanturistički duh smisao je u avanturi odnosno
u adrenalinu, za sportski u bavljenju sportom... U svakom slučaju, smisao arti-
kulisan kroz duhovnost i te kako je potreban za preživljavanje, a zatim i za kva-
litet života i zadovoljstvo njime.
Klijentkinja A. D. imala je dete, a od muža je otišla zbog fizičkog i psihičkog

nasilja. Bila je sklona alkoholu, ranije i čestim promenama partnera. Jedva je
završila srednju školu. Roditelji su odavno razvedeni. Na psihoterapiju je došla

zbog pomisli na samoubistvo. Čula je da sam religiozan, što je i sama postala, pa
je odlučila da sa mnom potraži objašnjenja i izlazak iz situacije koju nije mogla
sebi da objasni. Mučilo je odakle dolaze te misli koje su u hrišćanstvu zabranje-
ne. A onda smo u par seansi došli do toga da je život u krajnostima podjednako
neodrživ i da je potrebno ojačati ego-funkcije kako bi sve, pa i religija, moglo da
utiče na podizanje kvaliteta života a ne straha i osude. Nedostajala joj je datost
i delatnost da bi duhovnost imalo šta da nosi.
Što je veći broj dostupnih metoda, tehnika ili učenja, kao da raste potreba
za trenutnošću njihovog delovanja. U intenzivnoj potrazi za instant rešenjima
posežemo za opcijama koje liče na recepte. Traži se „čarobni štapić“ promene
koji će porasti na trnju rutine, ali se ne nalazi. Tako ni nagla religioznost neće
nikada dati rezultat. Ako se uopšte nađe, to nije lako nalaženje. Bez promene
nema ni kvaliteta života! Psihoterapija nije čarobni štapić, niti takav štapić
postoji u bilo kojoj sferi ljudskog delovanja i promišljanja, iako rezultati mogu
biti čarobni. Kvalitet života u „sada i ovde“ podrazumeva poštovanje granica,
primećivanje napretka u poređenju sa nekim prošlim periodom, i kontrolisanje
lenjosti, površnosti, nedisciplinovanosti, neorganizovanosti i neodgovornosti
prema sebi. Psihoterapija predstavlja važno sredstvo pomoći u postizanju kva-
liteta života osobama kojima je ovakva pomoć potrebna, a koje su u prethodnim
celinama prepoznale sebe.
Psihoterapija nije svemoguća, naročito ukoliko klijent ima neadekvatne

zahteve i očekivanja, ali može pomoći u dolasku do ravnoteže, može pomoći podi-
zanju svesnosti, osmatranju i pravljenju strategije za rešenje problema, podizanju
kvaliteta života i zadovoljstva njime. Kao psihoterapeut iz godine u godinu jasnije
sam ugledavao obimnost i prostranstvo mogućnosti podrške koja je zasnovana
na datosti, delatnosti i duhovnosti. Treba imati u vidu da kriterijum psihičkog
zdravlja nije stepen kontrole svih nivoa organizacije duševnog života, već stanje
duševne usaglašenosti prihvatanja i poštovanja svih strana sopstvenog unutraš-
njeg sveta. Psihoterapija može podržati shvatanje glavnih smerova sopstvenog
stremljenja, može biti realistična ocena mogućnosti, i ponuditi određivanje naj-
važnijih ciljeva i vrednosti, to je stub koji obezbeđuje stabilnost ličnosti, duhovno
bogatstvo i plodotvoran razvoj. (Sergijenko, 2007) Na tom putu redefinisanje
delatnosti, datosti i duhovnosti od presudnog je značaja.
MIŠLJENJE O KNJIZI PRED ZAKLJUČAK
Na samom početku, prije nego li napišem išta o ovoj knjizi, reći ću u par
riječi o autoru knjige, kojeg sam imao sreće da upoznam, ne bih rekao slučajno,
mada tako djeluje, na psihološkim radionicama u Novom Pazaru 2018. Kasnio
sam na prvoj radionici, ali na samom ulasku u prostoriju dočekao me je čovjek
lijepog osmjeha i lica koji je na mene ostavilo utisak, kao da je u meni video svog
starog prijatelja kojeg očekuje da dodje iz daleka. NO, i ja sam odmah osjetio
radost nakon upoznavanja sa njime. Kroz radionice sam upoznao i svoju dušu
mnogo bolje nego što sam je poznavao, ali je njeno poznavanje kao poznavanje
svemira.
Okovan u realnom svijetu, čovjek čezne za izmišljenim, nevidljivim i onim

što njegov um može kreirati.
„KNJIGU ZA SVAKI DAN“ kako je nazvao ovaj vrsni psihoterapeut, započeo

je pitanjem koje je bit kvaliteta života svake individue ponaosob „KAKVIM ŽIVO-
TOM TREBA DA ŽIVIMO?“, i već možemo vidjeti koliko je smisleno ono što nam
autor želi reći i naučiti nas, pa u tom smislu autor nam daje smernice i putokaze
(a to je proces i može trajati veoma dugo) koji će nam biti od koristi ne samo
jedan sat, dan ili mjesec već cijeli naš život, u zavisnosti od toga koliko znamo,
možemo i hoćemo da ih primijenimo u svom životu.
Od samog početka možemo primijetit stil pisanja, jer nas autor polako ali
sigurno vodi kroz jedan maglovit ali pomalo vidljiv put koji čitaoca priprema za
ono što slijedi, t. j. da mora zagledati u dubine svoje duše kako bi mogao nekada
naći svoj mir.
Posebna knjiga sa jednom posebnom namjerom – nadahnuti čovjeka da

sanja velike snove, da ima samopouzdanja i da vjeruje u vlastite sposobnosti. Ova-
kav pristup postavlja velika i pitanja i ne nudi uvjek konkretne odgovore, već tjera
na razmišljanje o sebi i o tome ko sam JA. Ideja i koncepcija knjige su veoma dobro
razrađene i jasno postavljene matrice psihološkog uzdignuća ličnosti.
Ono što čini ovu knjigu idealnom jeste to što daje jasan prikaz onoga što
nam autor govori o svrsishodnosti rada na sebi i poznavanju potencijala i resur-
sa koje imamo, a naglasak je na Egu.
Struktura knjige je jaka, i veza između tema je poput potočića koji se sli-
vaju u jednu rijeku, dajući argumente onome što autor kaže da psihološki razvoj
zavisi od brojnih faktora, kako spoljašnjih tako i unutrašnjih. Važno je to što
tekst prate slikoviti primjeri koji mogu dati jasan uvid o materiji bez obzira da
li se radilo o strukturi psihe ili o nagonima, ili nekoj drugoj temi. U svakoj čitalac
može shvatiti dubinu i smisao poruke.
Dok sam čitao ovu knjigu često je izazivala talase u mom umu, uzbuđenje
i emocije, a autor svo vrijeme pokušava i uspijeva da podstakne na otvaranje
kapija nekog čudnog i do tada neprimjetnog svijeta koji postoji kroz zadovolj-
stvo a i nelagodu otkrivanja onoga što u sebi imamo. Stoga je ova knjiga primjer
svima onima koji žele pomoći sebi a i drugima na razne načine, jer otkriva i veo-
ma sitne detalje onoga što jesmo i onoga što želimo ili hoćemo biti.
22. februara 2020. Muzafer Murić

u Rožaju, Bać, Crna Gora psiholog
10. ZAKLJUČAK
Mir nema cenu! Verujem da se sa time slažemo, ali i u zaključku ću reći da

je to lakše reći nego razumeti. Mir je dar koji se ne zaslužuje, a dobija se sticanjem
sve suptilnijih preduslova, koji podrazumeva oslobađanje iz samovoljnog ili
nametnutog duševnog ropstva, makar to robovanje takvim ne izgledalo. Vredi
mnogo više nego što sam sposoban da objasnim. Mir vredi za večnost. Zaključiću
tekst ove knjige primerom koji ilustrativno govori o onome što sam hteo reći.
Klijentkinja T. I. (23) studirala je u inostranstvu, a pomoć psihoterapeuta

je zatražila njena majka. Kada smo se T. I. i ja prvi put videli preko interneta,
bila je u veoma lošem psihičkom stanju. Poremećeni prioriteti, nespavanje, stal-
na i jaka uznemirenost odveli su je u potpunu neuravnoteženost, iskrivljenu
realnost o posledicama, a sve to išlo je ka prevremenom završetku studiranja,
što je bilo potpuno izjednačeno sa katastrofom nepoznatih razmera. Verbalno
bila je potpuno hladna, u pogledu vidno dezorijentisana, moćnog, veoma kriti-
kujućeg super-ega čije zahteve više nisu mogli da izdrže ni psiha ni telo. Bila je
usred depresivne epizode. Uzrok su bile obaveze na fakultetu i potpuno neade-
kvatna organizacija uz maksimalno nepoverenje u sebe. Prema sebi se ponašala
veoma kritički, zahtevno, ultimativno, tako da pojam „grč“ nedovoljno opisuje
život kojim je živela. U decembru 2019. napravila je nekoliko važnih, disciplino-
vanih iskoraka, tako da je uspela da završi par obaveza na fakultetu bez mnogo
problema. Redefinisali smo spavanje pa je dogovoreno da nikako ne sme ostati
budna posle dva sata iza ponoći. Ranije je obavezno ostajala do oko četiri ili pet
ujutru. Ukoliko spavanje nije dovoljno, prvo se time bavimo. Ako možemo kroz
psihoterapiju, blago nama. Ako ne, pomoć tražimo od psihijatra. Pokušavali smo
da uvedemo i socijalni život koji se dešavao samo par sati nedeljom. Od očajne
devojke koja je sumnjala u svoje sposobnosti, kakva je bila u novembru 2019, u
januaru 2020. je postajala barem malo sigurnija.
T. I. je bila student sa veoma visokim prosekom, ne neko ko se mučio da zavr-

ši fakultet, što je dodavalo pritisak. Reč je o devojci koja je na fakultetu zadržala
obrasce srednjoškolskog načina učenja. Neadaptabilnost je bila na prvom mestu,
kao i neadekvatni mehanizmi psihičke odbrane, percepcija i balansiranje spoljašnje
i unutrašnje realnosti i nedovoljno prepoznavanje i čuvanje psihičkih granica. Jed-
nom rečju, uloga je bila neadekvatna pa se razvojna kriza produžavala.
A onda je došao januarski raspust. Napustila je Holandiju, putovala je. Par

dana pred povratak na fakultet obaveštena je da laptop neće biti popravljen u
predviđenom roku. Šta činiti? Njeno razmišljanje bilo je otprilike ovako: „Uko-
liko u ponedeljak nemam laptop, neću moći da pratim obaveze. One će se nago-
milati, jer svakoga dana imam nove obaveze, tako da više neću stići da uradim
ono što je potrebno kako bih položila ispite. Kada se sve to nagomila pašću,
poremetiću ritam i moraću da napustim fakultet“. Potpuno je izostala varijanta
„kupiću novi laptop i sve će biti u redu“. Paranoično razmišljanje veoma je često
pa se zato držimo u „sada i ovde“.
Dakle, T. I. se kretala ka opsesivnosti uz vidljive simptome paranoje. Para-

noja je jedno od retkih psihičkih stanja koja se razvija sa godinama. Problem sa
laptopom rešen je kupovinom najboljeg u kategoriji i to je učinila u mestu u kojem
je studirala. Obezbedila je podršku za kupovinu, kolegu koji se u laptope razume,
zato što se nije osećala sigurnom ukoliko bi samo prodavac predložio, objasnio ili
sugerisao koji laptop da kupi. Očigledno reč je o zavisnom tipu ličnosti. Od laptopa
napravljena je šekspirovska paradigma: biti ili ne biti? A onda tuš, i to hladan:
laptop joj nije trebao tokom čitave radne nedelje! Gde god da se pojavi egzisten-
cijalni problem, a T. I. je bila sposobna da u svemu vidi takav problem, uključuju
se vitalni nagoni, i tada kreće borba koja podrazumeva mnogo kriza i stresa. U
njenom slučaju taj stres uveliko je otvorio vrata hroničnom. Kriza je bila prilika
da stekne iskustvo odnosno uvide. To nam je pomoglo u daljem radu.
Usledio je ključni momenat u psihoterapiji, a to je priprema rada koji su

grupno izlagali. Ne treba pretpostavljati da li je T. I. našla zamerke na rad grupe,
organizaciju vremena i rezultate. Njeni standardi bili su visoki, uvek viši, ona je
postajala sve organizovanijom, što je bilo dobro, ali opet nekada preko granice.
Uveli smo notes i planiranje radne nedelje. Ponovo je doživela šok kada bi dava-
la sebe više nego što je potrebno. Uradila bi perfektno svoj deo, nakon čega bi
dorađivala tuđe sve dok to ne budu po njenim kriterijumima. Razlog je u impre-
siji ili utisku da će i njena ocena biti niska, ili da će pasti, ukoliko njihovi delovi
rada budu loši. Stid, krivica i strah sa jedne, i gordost sa druge strane. Radili smo
na granicama, na potrebi ponovnog uspostavljanja ravnoteže u spavanju i na
osvešćivanju karaktera timskog rada i posledica preteranog davanja sebe.
Nastavila je sa planiranjem radne nedelje. U periodu od sedam dana desila se
promena na nivou čuda koja je obeležila naš rad, ali nadam se, i njen dalji život
ne samo na fakultetu.
Naime, prvi put od početka studiranja dopustila je sebi da koleginice i

kolege iz grupe urade svoje delove rada bez njenog popravljanja ili dorađivanja.
Osvestila je ne samo intelektom da na nju neće bitnije da utiče njihovo angažo-
vanje, i da na njenu ocenu ne može bitnije da utiče kvalitet njihovog rada. Prvo
je postala disciplinovanija prema sebi, zatim organizovanija i odgovornija.
Pored toga, odlučila je da spava nezamislivih sedam, osam sati, i da sa pripre-
mama za test, na kojem je bilo pitanja iz šest oblasti, počne kada se naspava.
Neuporedivo mirnije nego ranije kalkulisala je da li da utvrdi tri poglavlja koja

je već prošla, ili da za jedan dan, koliko je ostalo do testa, pripremi kako-tako
svih šest. Osetila je mir, bila je opuštena. Prihvatila je da je i osmica odlična oce-
na jer već ima desetku, i da neće uticati na nju. Redefinisala je očekivanja, uskla-
dila ih je sa mogućnostima! Prihvatila je da je dovoljno dobro i to. Ovo je dovelo
do poštovanja resursa, a sve je počelo adekvatnijom percepcijom spoljašnje, i
adekvatnijim balansiranjem sa unutrašnjom realnošću. Sa tim prihvatanjem
prihvatila je i dar, dobila je mir. Na testu je dobila najvišu ocenu. I tada je potvr-
dila osećanje koje nema cenu, a što može odjekivati do kraja života, i posle njega,
to je mir. Sasvim je jasno da je tako zaživela uloga studenta, prava uloga za
mesto i zadatke koje je izvršavala, a da je narcisoidna srednjoškolka otišla na
neko niže mesto, dok jednom sasvim ne nestane.
Taj mir, to nije reč od tri slova koja podrazumeva izostanak nemira. To je
ono o čemu je Buda pisao nazvavši ga nirvanom. Hristos ga je zvao Carstvom
nebeskim. To je trenutak ravnoteže pun života i prilike za sagledavanjem sa
pozicije koja se ne može stići nikakvim recepturama ni praćenjem uputstava
nekog mistika, zato što svako ima svoj put. To je trenutak koji traje kratko, sitan
je kao zrno gorušičino, ali koji otključa nešto u duši, utisne se i postane prilika
za nešto novo. T. I. je stekla nezaboravno iskustvo da opuštena može ostvariti
više, ma kako se to nelogičnim činilo. Imala je dokaz da smanjivanje dužine spa-
vanja, zadavanje nerealnih ciljeva i planova, nije ništa drugo nego put u opštu
destabilizaciju koja podrazumeva robovanje strahovima. Za samo sedam dana
doživela je i to da ode na žurku, da odabere sa kim će se družiti i da naredne
obaveze smesti u okvir koji je bio relaksiraniji nego bilo kada za tri meseca
našeg rada. Pozdravila se sa strahom i život je mogao da počne. Kada se gleda
unazad, sve je lako, iako nije bilo.
Čovek je složenije biće nego što to pretpostavljamo. Dve stvarnosti, unu-
trašnja i spoljašnja, čine treću, individualnu stvarnost. Zbir individualnih stvar-
nosti čini kolektivnu. Samo to je dovoljno da se prepozna kompleksnost potrage
za istinom koja je zaista u nama, ali ni približno na površini, ni približno uhva-
tljiva. Naročito nije podložna kontroli. Drugačija logika vlada u tom unutraš-
njem svetu. Prepoznavanje unutrašnje stvarnosti i život u skladu sa principima
koji tu vladaju često su poremećeni spoljašnjom realnošću u kojoj nam takođe
valja živeti. „Unutrašnja logika“ ili psiho-logija čoveka polje je koje trenutno
nema adekvatno mesto u obrazovanju niti se na psihologiju obraća pažnja koju
zaslužuje. Formalno psihološko obrazovanje je žalosno slabo tako da je čak i
struktura psihe, ona koja je ovde opisana, stara oko 100 godina, i dalje uglav-
nom nepoznata široj javnosti. Pisanje „Knjige za svaki dan“ pokušaj je da se kaže
koja reč o osnovnim psihološkim pojmovima i stanjima doživljenim kroz psiho-
terapiju. Namenio sam je potomstvu sa kojim želim na ovaj način da razgova-
ram kroz vreme, nadajući se da će je pročitati, da će im biti korisna, da će pro-

veriti ovde iznete tvrdnje, ali i da će nekada neko od njih napisati drugo, dopu-
njeno izdanje. Namenjena je i koleginicama i kolegama koji će se susresti sa
izazovima psihoterapijskog rada. Na umu posebno imam koleginicu koja me
inspirisala da mnogo više pažnje posvetim strahovima i anksioznosti, što u
prvom izdanju ove knjige nisam. Strah je sjajna tema za bavljenje sobom! Jer
nema važnije stvari od „bavljenja sobom“ ukoliko zaista sebe imamo na sop-
stvenoj listi prioriteta. Posledice prevage unutrašnje ili spoljašnje realnosti ima-
ju efekte u večnosti. Kako će vremenski ograničeno biće razumeti, pa samim tim
i vrednovati večnost?
S obzirom na postojanje različitih istina, odnosno stvarnosti, u zavisnosti od
mesta na kojem prebivaju, širok je dijapazon pogleda na isti sadržaj. Pre ili kasnije
svako će biti u prilici da se pita da li živi životom kojim želi da živi ili su okolnosti
odredile njegovo kretanje. Koliko sam na život uticao i iz koje perspektive? Prilike
za učenje „držanja konaca svog života u svojoj ruci“ svakodnevne su. Krize su prili-
ke. Tek onda, u skladu sa istinom, mogu život usmeriti ka zadovoljavanju spoljaš-
njih i unutrašnjih zahteva, logike i principa. Sve ovde opisano za posledicu ima
otkrivanje puta ka unutrašnjoj istini i miru kao finalnoj destinaciji.
Ipak, retki će naučiti da gledaju na život iz drugog ugla kako bi videli da li
žive život koji ima smisla, da li su zadovoljni i da li je borba koju su borili bila
adekvatna. Svaka sledeća tačka i vreme razvoja govori o prethodnoj, tako da
nikada nije kasno da se neadekvatnost vidi i ispravi. Upravo ovo smisao je raz-
vojnog procesa koji se u praksi ispoljava u odnosu očekivanja i mogućnosti. Iza-
brao sam da uporedim njihov odnos zato što zavisi od trenutka i situacije, ne od
„jednom za svagda“ naučenog principa. Poređenje i usklađivanje očekivanja i
mogućnosti biće izazov do zadnjeg daha, kao i emotivno neprianjanje koje se
provlači kroz ovaj tekst. Da li nešto učim brzo ili sporo, nije važno zato što se
uči do kraja života. Uvek postoji šansa, prilike su svuda okolo. U zavisnosti od
stadijuma razvoja psihe, i prilike će biti drugačije opažane.
Zato je ova knjiga, u stvari, jedan veliki pazl pojmova koji će svako sasta-
viti za sebe. Primeri koji su dati, stvarni su, i imaju za cilj da podrže tvrdnju u
čijoj su funkciji.
I na kraju, u zadnjim rečenicama zaključka, reći ću zbog čega „Knjiga za
svaki dan“ ima baš ovakvu strukturu i podnaslove. Naime, primetna su tri stuba
„rada na sebi“ a to su:
- opažanje,
- struktura psihe i
- stadijumi psihičkog razvoja.
Vezivno tkivo između njih je proces sazrevanja koji se manifestuje u pro-

meni odnosa prema vlastitim resursima. Nagoni će, pod uticajem prethodno
rečenog, diktirati tempo prepoznavanja i menjanja odnosa prema prilikama,
odnosno prema krizama. Sve skupa ima uticaj na zadovoljstvo životom koje ima
posledicu u večnosti. Mir je iznad svega toga, mir Božiji.
Želim da ti pred kraj našeg puta na zemlji ponovim ono što je apostol
Pavle rekao: „Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah.“ (2 Tim. 4, 7)
1Zaklinjem te, dakle, pred Bogom i Gospodom našim Isusom Hristom, koji
će suditi svima i mrtvima, dolaskom Njegovim i carstvom Njegovim:
2Propovedaj reč, nastoj u dobro vreme i u nevreme, pokaraj, zapreti,
umoli sa svakim snošenjem i učenjem;
3Jer će doći vreme kad zdrave nauke neće slušati, nego će po svojim želja-
ma nakupiti sebi učitelje, kao što ih uši svrbe,
4 I odvratiće uši od istine, i okrenuće se ka gatalicama.
5A ti budi trezan u svačemu, trpi zlo, učini delo jevanđelista, službu svoju
svrši.
6 Jer ja se već žrtvujem, i vreme mog odlaska nasta.
7 Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah.
ZAHVALNOST AUTORA
Zahvalnost za ovu knjigu dugujem onima koji su učestvovali u formiranju

Psihoterapere, dela mog identiteta, koji se usudio da radi na dušama drugih lju-
di. To su, pre svih, moji klijenti. Radeći na njihovoj, radio sam na svojoj duši i na
tome sam Bogu zahvalan. Zahvalan sam koleginicama, kolegama i porodici, kao
i protivnicima bez kojih Psihoterapera nikada ne bi bio uspešan psihoterapeut.
Motiv za pisanje nastao je 2012. kada sam diplomirao. Pomislio sam da bi

bilo dobro napisati tekst o mom viđenju psihe i psihičkog namenjen potomcima
koji će u svoje vreme otključati vremensku bravu. Duša je centar svega, sastoji
se od duha i tela pa treba biti na prvom mestu interesovanja i brige. Jer kakva
je korist čoveku ako zadobije ceo svet, a duši svojoj naudi, pita Isus? (Mar. 8, 36)
Od prve ideje o pisanju do danas naučio sam mnogo više o duši kroz psihotera-
pijski rad. O ovoj temi vredi pisati neprestano, pa sam se usudio da ponudim
svoje viđenje koje je proizašlo iz prakse.
Na prethodnim stranicama opisao sam deo iskustava sa psihoterapije.

Iskustva su istinita, klijenti realni. Njihov identitet sam sakrio iza inicijala navo-
deći na pojedinim mestima njihove godine zbog uvida u razvojni stadijum u
kojem su bili tokom psihoterapijskog procesa.
Zahvaljujem se recenzentima koji su odvojili vreme da pročitaju i proko-

mentarišu tekst koji predstavljam. Ovaj put, a ovo je moja šesta objavljena knji-
ga, mišljenje nisam tražio od profesora, doktora, koleginica i kolega već od onih
koji najbolje mogu da procene koliko je ovaj tekst tačan, od nekadašnjih klije-
nata ili osoba koje psihoterapija zanima. To su: Fani Botica, Gordana Dedić,
Miljana Savić, Ruška Marašević, Tamara Rakić, Leonarda Pirner, Aleksandra
Tavrić, Ljubica Crnoglavac, Suzana Koak Tijanić, Ljiljana Milješić i Muzafer
Murić. Zahvaljujem se Tamari Cupać na ilustracijama koje su nastale tokom psi-
hoterapije. Zahvaljujem se Ivani Mitrović na podršci u promeni načina rada sa
anksioznim klijentima. Bog vas blagoslovio mirom.
Zahvaljujem se Bogu na prilici, rečima, idejama i rezultatima.
U Kraljevu,
20. jula 2022.

KOMENTARI KLIJENATA
Ovde je nekoliko komentara klijenata o psihoterapiji koji su napisani na

veb-stranici www.emoracio. edu.rs od 20. septembra 2017. Ostale komentare
pogledajte na https://emoracio. edu.rs/2017/09/20/individualna-gestalt-psi-
hoterapija
Komentari su preneti u izvornom obliku.
1. Ivana je napisala 23/06/2022
Pozdrav, ovom prilikom bih želelada se zahvalim odličnom psihoterapeutu i još

boljem čoveku. Naime za Petra sam saznala slučajno tražeći pomoć za svoj
problem. Kao i kod većine i kod mene je problem anksioznost samo što se kod
svakoga drugačije manifestuje, a mene je to mnogo kočilo u svakodnevnom
životu. Posle prve seanse sam osećala kao da Petra znam ceo život. Kod njega
idem već dva meseca i osećam se odlično, kao da nikada nisam imala nikakav
problem. Petar je neko ko je tu za svakoga i kao terapeut i kao prijatelj što je
pokazao svojim zalaganjem.
2. Teodora Oprijan je napisala 12/04/2022
Psihoterapeut na kog sam slucajno, ali totalno ne slucajno naisla. Našli smo se.
Njegov princip rada i konkretne smernice, tehnike i osvescivanja su ucinile da
sa 35 godina pocnem da se bavim sobom, na čemu sam mu neizmerno zahvalna.
To je fokus. Razlog našeg sastanka je velika trauma kao posledica porodičnog
nasilja. Ovaj čovek mi je mnogo pomogao i neizmerno sam zahvalna Bogu što
smo se našli.
3. Aleksandar je napisao 5/04/2022
Iz pozicije “plašljivog dečaka” sa 37 god, koji se pre godinu dana našao na ovoj
stranici tragajući za osobom koja mi može pomoći, doći u poziciju da se upišem
na istoj u najmanju ruku bilo je NEZAMISLIVO. Strah, stid i nesigurnost bili su
osnova mog karaktera i ponašanja u jednostavnim živonim situacijama, do onih
složenijih i smislenijih nisam ni stigao. Nepoštovanje sebe, ljubav prema sebi u
obliku narcizma, komplesi… Više nego dovoljno za osećaj besmisla. Konačno se
alarm upalio i odveo Petru, a neko se već pobrinuo da to bude najbolji mogući
izbor. Dovoljno je na trenutak uporediti sebe pre Petra i sada i zapitati se gde je
sve to negativno nestalo, kako sam uspeo da dođem do korisnih navika, kako
sam zavoleo sebe na pravi način? Moj život je ušao u novu dimenziju. Petre
beskarajno hvala na svemu, za sve što činiš.
4. Sanja Komatina je napisala 29/03/2022
Kada se životni problemi zahuktaju, pa krenu da se redjaju jedan za drugim,

kada ih nesvesno potiskujemo i mislimo da samo uspeli da se izborimo, onda
nas neočekivano sačekaju iza ćoška strahovi koji parališu. Kada sam shvatila da
više ne živim svoj život, već živim paralisana strahom od budućih dogadjaja
potražila sam Petrovu pomoć. I ona je stigla u onom obliku koji nisam očekivala.
Do tada nisam imala susret sa psihoterapijom i potpuno sam je drugačije
zamisljala. Želela sam da neko drugi reši moje probleme. Ipak, Petar me je
naučio da su moji problemi moji i da sam ja ta koja ih mora rešiti. Uz njegove
savete, smernice, razumevanje, uz podrsku koja mi je bila dostupna 24h
svakoga dana, kada god bih osetila da ne idem u pravom smeru, uspela sam da
osvestim svoje probleme ida se izborim sa strahovima. Proces i dalje traje, jer
me je naucio da rad na sebi nikada ne prestaje.Uvek mi je u mislima recenica:
“Malim koracima napred”. Psihoterapije kod Petra preporucujem svima koji
osecaju da su se u nekom trenutku u zivotu negde zaglavili, da ne znaju kako i
kojim putem da krenu napred. Bice rada, učenja, razgovora, razumevanja,
smeha, suza, i dobre muzike Ono sto je najbitnije, bicete opet svoji i spremni da
zivite svoj zivot. Hvala puno Petre na svakoj reci, savetu, kritici zaista je sve tako
dragoceno. Hvala na podršci i razumevanju.
5. Milena je napisala 22/02/2022
Petar je moj zivot promenio iz korena. Od depresivne mlade mame u novom

okruzenju koja je izgubila “kompas” gde I kako dalje u zivotu, dosla sam do
stanja spokoja uz njegovu nenametljivu pomoc. Beskrajno sam mu zahvalna sto
sam uz njegove smernice konacno pronasla put ka sopstvenom miru. Iskreno
ga preporucujem svima koji se ne osecaju dobro u svojoj kozi. Ja nesebicno
delim njegov kontakt jer svi zasluzuju da pored sebe imaju jednog Petra. Petre,
hvala!
6. Nina je napisala 19/01/2022
Za one koji ne čitaju komentare do kraja odmah da kažem: psihoterapija i Petar

kao psihoterapeut su za svaku pohvalu i preporuku. Njegov način rada je takav
da vam nikada neće reći šta treba da uradite već će vam pomoći da sami dođete
do odgovora i naučiti vas kako da na kraju svakog dana imate kvalitetan
odgovor na pitanje: “Šta sam dobro učinila za sebe danas?”, a vremenom će to
postati životna rutina jer će mozak početi tako da funkcioniše. Bez obzira sa
kojom vrstom problema se susrećete, obratite se Petru, jer će vam svojim
profesionalnim znanjem i životnim iskustvom pomoći. Ja samo mogu da kažem
da ću mu do kraja života biti zahvalna na pomoći da postanem bolja sebi.
7. Šumadinka je napisala 20/11/2021
Da ne dužim: Znamo Petre i Vi i ja u kakvom stanju ste me upoznali. Znamo

Petre i Vi i ja, koliko truda ste uložili da pokrenete u meni onu snagu koju nosim,
da bih život gledala kroz neku drugu prizmu. Znamo Petre Vi i ja koliko sam ja
napredovala, zahvaljujući nama. Znamo Petre Vi i ja šta nam sve ostaje i na čemu
ćemo još da radimo. A ja znam Petre da psihoterapeut kao Vi se retko sreće, ali
sve to Univerzum namesti i eto ipak imam sreće da sa Vama radim i borim se
kroz ovaj život koji sam uz Vašu pomoć počela da cenim i volim. Zauvek ste onaj
mali pozitivan glas u mojoj glavi. Hvala Vam od sveg srca na svemu što smo
prošli i na svemu što dolazi.
8. Kosa Lazarević je napisala 01/09/2021
Nakon niza zdravstvenih problema, počinju da se javljaju strahovi, realni i

nerealni. Osoba koja je uvek bila svesna sebe, postaje mala u sopstvenim očima
i nesigurna. Posle dužeg perioda odlučujem da potražim pomoć psihoterapeuta,
po preporuci odlazim i upoznajem Petra. Čoveka koji je imao moje poverenje na
prvu loptu. Čoveka koji me poznaje iako me ne poznaje. Nakon prve seanse već
sam se osećala mnogo bolje. Sada širim vidike i osvešćujem pojedine stvari.
Nastavili smo i nadam se tek ćemo pomerati granice. Mislila sam ste
jednostavno meni legli, ali čitajući ove komentare shvatam da je zaista posebni
i odlični u onome što radite.
Hvala Petre što postojite a posebno Vam hvala što verujete u mene. To se oseća.
9. Peđa je napisao 05/07/2021
Kada sam došao na prvu seansu , znao sam da imam problem, ali nisam znao
da li je problem u tome što ne vidim šumu od drveta ili što ne vidim drvo od
šume. Uz Petrovu pomoć shvatio sam da ja zapravo ne vidim sebe. Prve
pozitivne promene su stigle brže nego što sam očekivao, a ja na svaku novu
seansu dolazim sa jačom voljom nego ranije, svestan da je psihoterapija
proces, a ne instant rešenje. Ovaj proces nije lak, nije uvek ni super-prijatan,
svakako zahteva dosta truda i rada na sebi, ali Petar je tu da svaki korak učini
lakšim, ili bar jasnijim. Topla preporučujem rad sa Petrom Jeknićem svim
ljudima koji žele da se suoče sa svojim problemima i rade na njima, a ne da
traže izgovore, opravdanja i bekstvo od istih.
10. Gordana L. je napisala 30/06/2021
Već rezignirana raznim “čarobnjacima” koji ti donose sreću u tri poteza, mudrih
izreka, kojekakvih kao praktikanata egzotičnih filozofija … natrčah na
“Razgovore u 2”, u organzaciji profesorke Zorice Kuburić (CEIR) – razgovore
odmerenije, na prave vrednosti usmerene… bi mi žao kad se završilo… stoga
naručih “Knjigu za svaki dan”. Isti utisak temeljnog i diskretnog, dobar balans,
jasan i jednostavan govor, primeri iz života… Eto, dovoljno da u moru šarenila i
šljokica izaberete suštinski postojanu svetlost, bez treperenja
11. Nevena je napisala 22/05/2021
Kod Petra me je odveo život u grču i strahu, puko životarenje i trošenje dana,
skoro bez ikakvog kvaliteta života. Tamo sam naučila, zapravo i dalje učim, da
radim male stvari, lepe i korisne za mene i da te iste sitnice prepoznajem. Učim
da stavljam sebe na prvo mesto i da nije smak sveta ako se odvojim od
kuće Život je lep.
12. Jecika je napisala 27/04/2021
Mislim da je Petar sam dar od Boga, prvenstveno je izuzetan kao čovek, a i kao
psihoterapeut. Mogu slobodno reći da sam bila na samom dnu: panični napadi,
socijalna nefunkcionalnost, anksioznost odveli su me psihijatru i lekovima, koji
jesu ublažavali simptome, ali pogled na svet, muke i brige bile su mi verne
prijateljice svakodnevno. Sve do trenutka kada sam upoznala Petra, vrlo brzo
sam stekla poverenje i uspesi su krenuli da se nižu. Od jedne osobe bez
samopouzdanja, volje, stvorio je od mene borca koji je koristan sebi i

najmilijima. Ono što me oduševljava kod Petra to je njegova nesebična podrška
i pažnja koju pruža svim svojim klijentima. Hvala ti Petre što si mom životu
dodao najlepše boje i naučio me da volim sebe i život. Sve preporuke
13. Marko je napisao 07/03/2021
Hteo bih ovom prilikom da se zahvalim Petru za dosadašnju pomoć u

prevazilaženju svih barijera koje sam imao i koje su negativno uticale na moju
psihu i celokupno stanje mog organizma. Uz njega sam sam se odvažio da
uradim značajne korake u životu, koje sam odavno priželjkivao, ali nisam imao
hrabrosti, zbog ankcioznosti koja me je pratila, a koja je uz Petrovu pomoć sada
gotovo nestala. Ponosan sam na sebe, i na to koliko sam korisnih stvari uradio
za jako kratko vreme, opet isto tako zahvaljujući terapiji i stvarima koje sam
naučio iz iste, a to je da volim sebe! Veliki pozdrav za Petra i još jednom veliko
hvala!
14. Endži je napisala 04/02/2021
Sa mojim dragim Petrom, družim se zvanično od 2019 godine! Prvi put sam
osetila potrebu za razgovor nakon strešnog dogadjaja i gubitka člana porodice,
od velike je pomoći bio, zato se i druženje nastavilo. U tom periodu bilo je
intezivnije, ali vremenom svelo se na to, da ga uvek pozovem kad god sam u
nekoj nesuglasici sa sobom, kad god osećam neki nemir ili napetos, što se
desava. Zaista mislim da imati ličnog psihoterapeuta treba da bude potreba,
nekome veća, nekome manja, a ne doživljavati to kao luksuz ili “sramotu”. Hvala
Petre!
15. Andrea je napisala 19/12/2020
“Bilo jednom”… uobičajeni je početak bajke. I ova bajka počela je jednom u

Vrnjačkoj banji 2016. godine kada sam prvi put došla na psihoterapiju. Od tada
sam periodično dolazila kada sam osetila potrebu. Uvek sam se s razlogom
vraćala. Radila sam, volela, besnela, tugovala, bila prazna. U međuvremenu sam
završila višu školu. I rodio mi se sin kojem sam dala ime Petar. Toliko! To je
moja bajka koja traje.
16. Nena je napisala 24/11/2020
Neće Vam se uvek svideti ono što čujete, niti ono što izgovorite i nećete se
osećati “instant” bolje nakon prve terapije ili par njih ali će Vam Petar pomoći
da pomognete sami sebi i nećete ni primetiti koliko je zapravo brzo nastupila
promena koja Vam se dopada…baš ovde i baš sada…veliki pozdrav za Petra
17. Maja je napisala 01/11/2020
Prvo sam čitala tekstove ovde, onda gledala snimke. Tako sam odlučila da Petar
bude psiholog kome poklanjam svoje poverenje. Najvažniji rad, onaj na sebi, to
je celoživotni rad. A iako bude teško, ma kolika je dubina tamo gde smo upali, ili
težina koja nas pritiska, ili crnilo koje nas okružuje, sebi smo najvažniji i ne
smemo odustati. Ovo sam shvatila iz razgovora sa Petrom. Ko uđe u njegov svet,
dobiće razumevanje, usmeravanje, puno primera i odgovora. On može biti taj
koji vas vodi ka izlazu. Moja preporuka i zahvalnost Petru!
18. Jovan je napisala 21/08/2020
U sekciji sa komentarima je sve rečeno, ono što bih ja dodao jeste to da je Petar
izuzetno stručan i prijatan čovek. Novac koji bacamo na izlaske i slične gluposti
može biti uložen u nešto što će nam okrenuti život na bolje a to je upravo
razgovor sa Petrom. On nam ne daje “ribu” već nas uči da “pecamo”. Teorija da
psihoterapeuti žele samo novac ovde pada u vodu. Svaka preporuka, zakažite
termin sa njim i uverite se sami!
19. K. P. je napisala 21/09/2017
Više nisam mogla, morala sam da pronađem psihoterapeuta. Bilo me je strah,

ali sam se stidela. Čula sam, ali nisam znala šta je to „psihoterapija“. Kao da sam
iz očajanja potražila pomoć. I NAŠLA!!! Hvala ti Petre što si imao strpljenja sam-
nom, što si mi pomogao da prođem kroz onaj haos. I TO BEZ LEKOVA!!!! Izgle-
dalo je neverovatno… Preporučujem te gde stignem, pa i ovde.
Zahvaljujem Tamari Cupać na dostavljenim slikama i crtežima koji su nastali

tokom psihoterapije.
LITERATURA
Biblija 1. Mojsijeva 3.
Društvo defektologa. (2018, februar). Društvo defektologa Bosne i Hercegovine.

From Uticaj teorije Ekologija ljudskog razvoja na sistem rane intervencije:
http://udruzenje-defektologa. ba/wp-content/uploads/2018/02/02-Utjecaj-
teorije-Ekologija-ljudskog-razvoja-na-sistem-rane-intervencije. pdf
Erikson, Erik (2008). Identitet i životni ciklus. Beograd: Zavod za udžbenike.
Freud, A. (1973). Wege und Irwege in der Kindertwiklung. Bern: Hans Huber.
Freud, S. (1923). Das Ich und das Es. GW XIII, Fischer.
Hartmann, H. (1939). Ego Psychology and the Problem of Adaptation. Beč.
Hartmann, H. (1964). Ein Beitrag zur Metapsychologie der Schizophrenie.

Psyche 6'7, 375–396.
Hartmann, H. (1960). Ich-Psychologie und Anpassungs-problem. Psyche 2, 83–

162.
Jeknić, P. (2009). Stres, kriza, trauma kao neodvojiv deo života. Zbornik radova
Filozofskog fakulteta u Prištini, 467–479.
Jeknić, P. V. (2009). Čovek je ono što od njega ostaje. Kraljevo: Kulturni centar
Ribnica.
Jeknić, P. V. (2017). Memento mori. Čačak: Legenda.
Jeknić, P. V. (2008). Stres naš nasušni. Kraljevo: UG Raskršće.
Katel, R. B. (1978). Naučna analiza ličnosti. Beograd: BIGZ.
Klajn, H. (1939). Vaspitanje. Beograd: Geca Kon.
Koeljo, P. (2005). Rukopis otkriveni u Akri. Beograd: Laguna.
Kostić, P. (2008). Predgovor. In P. V. Jeknić, Čovek je ono što od njega ostaje (p.
2). Kraljevo: Kulturni centar Ribnica.
Kuiper, P. C. (2004). Die seelischen Krankheiten des Menschen. Stuttgart : Klett-

Cotta.
Nastović, I. (1988). Psihopatologija Ega. Gornji Milanovac: Dečje novine.
Petar V. Jeknić, Marija Šalinić, Igor Mitrović. (2012). Razmišljam. Kraljevo: UG

Raskršće.
Radonjić, V. (2017, April 6–8). Medicinsko društvo za racionalnu terapiju. From

http://www.medrat. edu. rs: http://www.medrat. edu. rs/Cirilica/Materi-
jal/Peti%20nacionalni%20kongres/Prezentacije/09.%20Vesela%20Rado-
njic%20-%20Potrosnja%20psihotropnih%20lekova. pdf
Rimpoće, S. (2009). Tibetanska knjiga života i smrti. Beograd: LOM.
Ripel, F. G. (1987). Magija Atlantide – Sauthenerom. Beograd: Dereta.
Rizvan, B. (2009). Aristotel: O duši. Spectrum, Prikazi i recenzije, 81–86.
RTS. (2016, jun 15). RTS. rs. From Nauka: http://www.rts. rs/page/magazi-
ne/sr/story/2523/nauka/2353525/.html
Sergijenko, J. (2007). Arhitektura duše. In Čovek (p. 220.). Beograd: Sofos.
Spilmon, Ž. P. (1990). Magija. Gornji Milanovac: Dečje novine.
Vidanović, I. (2018, 10 3). Resursi. From Wikipedia: https://sr.wikipedia.

org/sr-el/%D0%A0%D0%B5%D1%81%D1%83%D1%80%D1%81%D0%B8
Vidanović, I. (2006). Rečnik socijalnog rada, Beograd : Tiro-erc.
Wikipedia. (2018, Novembar 12). Wikipedia. Retrieved 12 14, 2019 from Erik
Erikson: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%95%D1%80%D0%B8%D0%
BA_%D0%95%D1%80%D0%B8%D0%BA%D1%81%D0%BE%D0%BD
SADRŽAJ
PSIHOLOŠKA I PSIHOTERAPIJSKA PROMIŠLJANJA I PRAKSA 1

51. psalam 5
Reč urednika 7
Mišljenje o knjizi 9
MIŠLJENJE O KNJIZI PRED 1. POGLAVLJE 11
1. Moja psihoterapeutska priča ili „Umesto uvoda“ 13
2. Opažanje i utisak 21
Čemu služi psihoterapijsko pisanje? 21
Opažanje i uslovi razvoja 25
Opažanje mira i istine 27
Opažanje ili percepcija 31
MI model 35
3. Struktura psihe 47
3.1 Id (ono) 47
3.2 Ego (ja) 55
3.3 Super-ego (nad-ja) 61
4. Resursi 73
4.1. Uloge 75
O ljubavi 79
4.2. Resursi 82
4.3. Praktičnost – tri glupe rečenice 90
4.4. Prilike 98
4.5. Biblija 102

Mišljenje o knjizi pred 5. poglavlje 107
5. Nagoni 109
5.1. Vitalni nagoni 110
5.2. Socijalni nagoni 117
6. Problem ili prilika 121
6.1. Promena paradigme 122
6.2. Rutina 129
6.2.1. Krajnosti 132
Četiri stepenice u bavljenju sobom 140
Druga stepenica 143
Poređenje sa sobom 151
Prepoznavanje pitanja i konstatacija 156
Osobine 158
6.2.2. Simptom 168
7. Razvojni proces 175
7.1. Razvoj i nagoni 178
7.2. Očekivanja i mogućnosti 191
8. Stadijumi psihičkog razvoja 203
8.1. Prvi stadijum (poverenje–nepoverenje) 211
8.2. Drugi stadijum (autonomija – stid i sumnja) 212
8.3. Treći stadijum (inicijativa–krivica) 212
8.4. Četvrti stadijum (marljivost–inferiornost) 213
8.5. Peti stadijum (identitet – konfuzija identiteta) 214
8.6. Šesti stadijum (bliskost–izolacija) 216

8.7. Sedmi stadijum (plodotvornost–stagnacija) 218
8.8. Osmi stadijum (integritet–beznadežnost) 219
9. Kvalitet i zadovoljstvo životom 223
Anksioznost 239
Emotivno vezivanje ili vezivanje emocija 243
Razmišljanje o preduslovima kvalitetnog života 246
a. Život u „sada i ovde“ 246
b. Psihičke granice 247
c. Poređenje sa sobom 248
d. Osvešćivanje postojećeg sadržaja 251
e. Disciplina 254
f. Lista prioriteta 255
Rad na sebi 258
Ljudske, i samo ljudske osobine v. s. kvalitet i zadovoljstvo životom 260
Tri atestirana stuba života 262
MIŠLJENJE O KNJIZI PRED ZAKLJUČAK 265
10. Zaključak 267
Zahvalnost autora 273
Komentari klijenata 275
Literatura 283
CIP

Knjiga Za Svaki Dan Drugo Izdanje 2022 OK02

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Knjiga Za Svaki Dan Drugo Izdanje 2022 OK02

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Petar V.

KNJIGA ZA SVAKI DAN

DRUGO DOPUNJENO IZDANJE

Psihološka i psihoterapijska promišljanja i praksa

Likovna obrada korica:

Petar Jeknić svojim načinom pisanja potvrđuje izreku mudrog Solomu-

Treće polazište za Petrov rad jeste realnost i način njenog sagledavanja

Ako je cilj da čovek prihvati sebe i život, da „bude zadovoljan u svojoj

prof. dr Zorica Kuburić

Knjiga za svaki dan je savršeni spoj priručnika i podsjetnika na svako-

29. siječanj 2020. Fani Botica

1* Mišljenja o knjizi i komentari preneti su u izvornom obliku.

MIŠLJENJE O KNJIZI PRED 1. POGLAVLJE

Veštim spojem naracije sopstvenog iskustva, kako životnog tako i profe-

Toplina i lakoća kojom pripoveda događaje iz ličnog života, prijatna doza

Po stručnom opredeljenju sam ekonomista-matematičar, što je posledica

Čast mi je na prilici i poznanstvu!

29. januara 2020. Gordana Dedić,

1. MOJA PSIHOTERAPEUTSKA PRIČA ILI

Iako bi tekst mogao da se posmatra na različite načine, pred tobom je knji-

Razmišljajući o životu, pojedini klijenti bili su u stanju da vide kako su

Zoran Milivojević, psihoterapeut, na 23. Evropskom kongresu psihotera-

zato što si drugačije raspoložen, drugačija je i nauka. Ovo mi je dodatno stvorilo

I psihoterapija mi je takođe izgledala proizvoljnom, barem takav utisak

Elem, s obzirom da mi se slika naučne psihologije nije uklapala u praktični

U iskustvu sticanom ratnih devedesetih, za moje poimanje spoljašnje stvar-

Nastavio sam da se obrazujem za psihoterapeuta. Diplomirao sam 21.

Na jednom od promotivnih skupova integrativne psihoterapije koju je

Razvoj je neminovnost a ja svoj u psihoterapiji dugujem saradnji sa Jele-

Zahvalnost dugujem i koleginici Slađani Luković sa kojom sam tokom

Knjigu pišem i svakome ko je zainteresovan za psihu i psihoterapiju u želji

Svi ljudi sa kojima sam radio i sarađivao pomogli su nastanku identiteta

Psihoterapera je geštalt psihoterapeut, psiholog, zaljubljenik u svoj

Danas je Emoracio psihoterapija registrovana firma kojoj je Ministarstvo

Idemo dalje uz Božju pomoć!

MIŠLJENJE O KNJIZI PRED 2. POGLAVLJE

Autor je ovu knjigu napisao kao priručnik onima kojima je psihologija i

Knjiga je napisana u prvom licu. Može se reći da je delom autobiografska.

Toplo je preporučujem širokoj čitalačkoj publici.

1. februara 2020. Miljana Savić,

Iz dana u dan budim se hranim, hodam, pričam, iz dana u dan mislim,

I tu se srećem sa prvim podrazumevajućim pravilom: nauči da opažaš, i

Kažem „podrazumevajućim“ jer većina misli da to radi. A ne radi. Barem

Čemu služi psihoterapijsko pisanje?

Psihoterapija je proces promene koji se dešava kroz suptilne korekcije

se to postiže podrazumevaju razgovor, pisanje, crtanje i psihoterapijske

Malo klijenata je bez pogovora prihvatilo ovu metodu, metodu

negodovalo zato što i na „psihoterapiji moram da pišem!“ A koja je svrha

Moj posao je da obučim svakog klijenta da bude sebi nužni psihoterapeut,

Nakon ove rečenice obično zamolim klijenta da taksativno, po crticama,

uradio/uradila za sebe od našeg zadnjeg susreta. Zapravo, moj cilj je

1. da iz kipućeg lonca misli odabere one koje su prikladne, da ne budu

U suprotnom sve to ostaje u „loncu“ bez ikakve koristi. Ukoliko se svest

korisno?“ Korisno je sve ono što će pokrenuti razvoj i napredak. Da bi upisao

1. Udubljivanje u nestrukturisani „prostor“ u kojem su dela između dve

2. Mentalno opisivanje događaja.

4. Formiranje mentalnih slika.

Preduslov tome je zadržavanje pozadinskih misli koje, u slučaju rigidnog

6. Zadržavanje pozadinskih misli.

Završetak ove metode odnosi se na dopuštanje suptilnim prijatnostima

7. Širenje prijatne senzacije.

Ova metoda je jednostavna, kao što je sve što je genijalno u stvari

Opažanje i uslovi razvoja

U podsticanju i praćenju procesa sazrevanja potrebno je utvrditi