Daglas

Preston & Linkoln Čajld

MRTVA PRIRODA
S VRANAMA

Sa engleskog preveo
Nemanja Jovanovr

Naziv originala:
Douglas Preston & Linkoln Child
Still Life With Crows

s o l a r i s
Novi Sad, 2005.
Ćerci Veroniki.
Linkoln Cajld

Mariju Speciju.
Daglas Preston
 JEDAN

M edisin Krik, Kanzas. Rani avgust. Zalazak sunca.

Prostrano more žutog kukuruza pruža se ispod tmurnog neba od
horizonta do horizonta. Kada se vetar podigne, kukuruz se meškolji i šuška
kao da je živ, a kada vetar prestane, kukuruz se ponovo utiša. Talas vreline
ulazi u treću nedelju i beživotni vazduh lebdi nad kukuruzom poput
treperave zavese.
Jedan drum proseca put kroz kukuruz sa severa na jug; drugi sa istoka na
zapad. Na mestu gde se dva druma ukrštaju leži grad. Sumorne sive zgrade
zbijene oko raskršća duž oba puta postepeno se proređuju u pojedinačne
kuće, zatim prelaze u raštrkane farme, pa u ništa. Sa severozapada teče potok
oivičen razbarušenim drvećem, lenjo vijuga kroz gradić i nestaje na
jugoistoku. To je jedina krivudava stvar u ovom pejzažu pravih linija. Na
severoistoku se uzdiže grupica humki, okružena drvećem.
Južno od grada stoji džinovska klanica, izgubljena u kukuruzu, metalnih
stranica uglačanih godinama olujne prašine. Blagi miris krvi i sredstava za
dezinfekciju pruža se od fabrike prema jugu, nošen spazmatičnim vazdušnim
strujama. Iza nje, tik iza horizonta, stoje tri ogromna silosa za žito, poput
broda visokih katarki izgubljenog na moru.
Temperatura je tačno četrdeset stepeni. Munje nečujno trepere u dnu
severnog horizonta. Kukuruz je preko dva metra visok i stabljike su
načičkane debelim klipovima. Berba je kroz dve nedelje.
Sumrak prekriva predeo. Narandžasto nebo se preliva u crveno. U gradu
se pali šačica svetiljki.
Crno-bela policijska patrolna kola prolaze glavnom ulicom, krećući se ka
jugu prema velikom ništavilu kukuruza, dok im farovi probijaju pomrčinu
koja se spušta. Nekoliko kilometara ispred vozila, jato lešinara lagano kruži
iznad kukuruza na termalnoj struji. Spuste se, pa se opet podignu, beskrajno
kružeći, neodlučno se tako podižući i spuštajući u pravilnim vremenskim
razmacima.

Šerif Dent Hejzen je petljao po komandnoj ploči i psovao mlak vazduh koji je
kuljao iz ventilacionih otvora. Stavio je ruku na proreze, ali vazduh nije
postao hladniji: klima-uređaj je konačno crkao. Promrmljao je još jednu
kletvu i otvorio prozor, izbacujući napolje opušak. Vazduh kao iz peći
pokuljao je unutra i automobil se ispuni mirisom poznog leta u Kanzasu:
zemlja, stabljike kukuruza. Mogao je da vidi kako se lešinari kružeći uzdižu i
poniru, iznad nestajuće mrlje zalaska sunca na horizontu. Kakve ogavne
ptičurine, pomisli Hejzen i baci pogled na vinčesterku koja je ležala na
susednom sedištu. Uz malo sreće, prići će dovoljno blizu da pošalje dve ili tri
na onaj svet.
Usporio je i još jednom bacio pogled na tamne oblike koji su se ocrtavali
na nebu. Do đavola, zašto nijedna od njih ne sleće? Sišavši sa glavnog druma,
poterao je automobil jednom od mnogobrojnih razrovanih blatnjavih staza
koje su prosecale put kroz hiljade kvadratnih kilometara kukuruza koji su
okruživali Medisin Krik. Napredovao je dalje, ne skidajući pogled sa neba, dok
se ptice nisu našle skoro tačno iznad njega. Kolima se više nije moglo. Dalje
će morati pešice.
Izbacio je menjač iz brzine i uključio stop-svetla, više iz navike nego iz
potrebe. Izvukao se iz auta i zastao na trenutak pred bedemom od kukuruza,
prelazeći grubom rukom po neobrijanoj bradi. Redovi su išli u dugom pravcu
i biće zajebano provlačiti se kroz njih. Osetio je umor već pri samoj pomisli
na probijanje kroz sav taj kukuruz i na trenutak je pomislio da okrene auto i
vrati se u grad. Ali bilo je već prekasno za to: poziv iz komšiluka već je
prijavljen. Matora Vilma Lauri nije imala ništa pametnije da radi nego da
gleda kroz prozor i prijavljuje lokacije mrtvih životinja. Ali ovo je bio njegov
poslednji poziv za danas, a nekoliko dodatnih časova petkom uveče barem
mu je garantovalo dugo, lenjo, pijano nedeljno pecanje na jezeru Hamilton.
Hejzen upali još jednu cigaretu, zakašlja se i počeša, posmatrajući suve
redove kukuruza. Pitao se da li je reč o nečijoj kravi koja je zalutala u kukuruz
i sada leži mrtva od naduvenosti i pohlepe. Otkada je traženje mrtve stoke
spadalo u šerifov posao? Ali već je znao odgovor: otkako je stočni inspektor
otišao u penziju. Nije bilo nikog da zauzme njegovo mesto, a ni potrebe za
tim. Svake godine je bilo sve manje porodičnih farmi, stoke i ljudi. Većina
ljudi je držala krave i konje iz čiste nostalgije. Čitav okrug je otišao do đavola.
Shvativši da je dovoljno odlagao posao, Hejzen uzdahnu, namesti svoj
zveckavi službeni pojas, izvuče baterijsku lampu iz futrole, stavi sačmaricu
na rame i zaputi se kroz kukuruz.
Uprkos kasnom satu, vazduh je i dalje bio zagušljiv. Zrak svetla iz
baterijske lampe probijao se između stabljika kukuruza, koje su se pružale
pred njim poput beskonačnih redova zatvorskih rešetaka. Nozdrve su mu se
ispunile mirisom suvih stabljika, tim neobičnim mirisom rđe, toliko
poznatim da je predstavljao deo njegovog bića. Pod stopalima je mrvio suve
grudve zemlje, podižući prašinu. Proleće je bilo vlažno i letnje sunce je
dobroćudno sijalo sve do pre nekoliko nedelja, kada je stigao talas vreline.
Stabljike su bile najviše otkako je Hejzen pamtio, dostizale su tridesetak
centimetara iznad njegove glave. Neverovatno koliko brzo se crna zemlja, u
odsustvu kiše, pretvarala u prašinu. Jednom je kao mali utrčao u njivu da
pobegne od svog starijeg brata i zalutao je. Na dva sata. Dezorijentacija koju
je tada osetio sada se vratila. Vazduh je bio zarobljen između redova
kukuruza: topao, smrdljiv, svrbljiv.
Hejzen povuče dim cigarete i nastavi dalje, nervozno otkidajući debele
klipove. Polje je pripadalo Basvel Agrikonu iz Atlante i šerifa nije bilo briga da
li će izgubiti nekoliko stabljika zbog njegovog nepažljivog prolaska. Za dve
nedelje, Agrikonovi ogromni kombajni će se pojaviti na horizontu da oberu
kukuruz. Svakim prolaskom pretvaraće pola tuceta redova u zrnevlje koje će
se slivati niz levak u prikolicu. Kukuruz će biti smešten u jedan od džinovskih
žitnih silosa, tik iza severnog horizonta, i odatle će biti razvezen železnicom
od Nebraske do Misurija, da nestane u gubicama bezumne kastrirane stoke,
koja će zatim biti pretvorena u velike debele zaobljene šnicle za bogate šupke
u Njujorku i Tokiju. Ili je možda ovo bilo jedno od onih gasoholnih polja, čiji
kukuruz nije služio za ishranu ljudi, pa čak ni stoke, već za sagorevanje u
automobilskim motorima. Kakav svet.
Hejzen je krčio sebi put, red za redom. Već mu je curilo iz nosa. Bacio je
opušak cigarete, da bi shvatio da ga je verovatno prvo trebalo ugasiti. Ma nek’
ide do đavola. Da izgori hiljadu hektara prokletog kukuruza, Basvel Agrikon
verovatno ne bi ni primetio. Trebali bi da se sami staraju o svojim poljima, da
sami skupljaju mrtve životinje. Guzonje verovatno u čitavom svom životu
nisu kročile u pravo polje kukuruza.
Poput skoro svih ostalih u Medisin Kriku, Hejzen je poticao iz porodice
bivših poljoprivrednika. Svi su prodali svoju zemlju kompanijama kao što je
Basvel Agrikon. Stanovništvo Medisin Krika je već više od pola veka u
opadanju i velika industrijska polja kukuruza sada su načičkana napuštenim
kućama, čiji su prazni prozorski okviri poput mrtvih očiju zurili u ustalasanu
letinu. Ali Hejzen je ostao. Ne zato što mu se Medisin Krik naročito sviđao;
sviđalo mu se da nosi uniformu i bude poštovan. Voleo je gradić zato što ga je
poznavao, svaku osobu, svaki mračni ugao i svaku neprijatnu tajnu. Stvar je
bila u tome da nije mogao da zamisli sebe nigde drugde. Bio je deo Medisin
Krika koliko je i Medisin Krik bio deo njega.
Iznenada se zaustavio. Prešao je baterijskom lampom preko stabljika
pred sobom. Vazduh ispunjen prašinom sada je nosio još jedan miris: zadah
truleži. Podigao je pogled. Lešinari su sada bili visoko, tačno iznad njegove
glave. Još pedesetak metara i biće tamo. Vazduh je bio nepomičan, a tišina
potpuna. Skinuo je sačmaricu sa ramena i oprezno nastavio.
Miris raspadanja lebdeo je između redova, svakog trenutka sve slađi.
Hejzen je sada mogao da vidi čistinu među kukuruzom, proplanak pravo
ispred sebe. Čudno. Nebo je izvelo svoj vatreni pozdrav i zamračilo se.
Šerif podiže pušku, otkoči je palcem i probi se kroz poslednje redove
kukuruza na čistinu. Na trenutak se osvrnu u divljoj neverici. A tada je,
prilično iznenadno, shvatio šta vidi pred sobom.
Puška je opalila kada je pala na zemlju i sačma je prozujala kraj
Hejzenovog uha. Ali šerif jedva da je to primetio.
 DVA

D va sata kasnije, šerif Dent Hejzen je opet stajao na približno istom

mestu. Kukuruzno polje je sada bilo pretvoreno u džinovsko mesto
zločina. Proplanak je bio okružen portabl reflektorima koji su obasjavali
prizor oštrim belim svetlom, a negde u kukuruzu režao je generator. Državni
policajci su buldožerom probili prilazni put do čistine i sada se skoro tuce
policijskih automobila, kombija, ambulantnih kola i drugih vozila guralo na
instant parkiralištu izravnanom među kukuruzima. Dva fotografa su radila
svoj posao, uznemiravajući noć blicevima, dok je usamljeni sakupljač dokaza
čučao u blizini, prebirući pincetom po zemlji.
Hejzen je zurio u žrtvu sa mučninom u stomaku. Ovo je bilo prvo ubistvo
u Medisin Kriku u njegovom životu. Poslednje ubistvo se desilo za vreme
prohibicije, kada je Roker Mening ustreljen kraj reke dok je kupovao tovar
domaće brlje… to je bilo, recimo, 1931. Njegov deda je vodio slučaj i uhapsio
ubicu. Ali to nije bilo ni nalik ovome. Ovo je bilo nešto sasvim drugo. Ovo je
bilo jebeno ludilo.
Hejzen je okrenuo leđa lešu i zagledao se prema improvizovanom putu
kroz kukuruz, prosečenom da policajcima uštedi šetnju od pola kilometra.
Postojala je velika verovatnoća da je put uništio dokaze. Pitao se da li je to
bila standardna procedura i da li su uopšte imali proceduru za ovakve
situacije. Sva aktivnost je delovala ad hoc, kao da su državni policajci bili
toliko šokirani zločinom da su usput smišljali šta bi trebalo da rade.
Šerif Hejzen nije naročito cenio državnu policiju. Kad bolje razmisliš, oni
su bili samo gomila uobraženih idiota u izglancanim čizmama. Ipak je
saosećao sa njima. Niko od njih nije bio spreman za ovo. Upalio je novi
”kamel” opuškom i podsetio sebe da ovo u stvari nije bilo njegovo prvo
ubistvo. Ovo uopšte nije bio njegov slučaj. Možda je pronašao telo, ali se ono
nalazilo izvan gradske oblasti i stoga van njegove nadležnosti. Ovo je bila
stvar državne policije i zahvalio je bogu na tome.
”Šerife Hejzen?” Krupni kapetan kanzaške policije u blistavim crnim
čizmama prišao mu je gazeći po patrljcima stabljika, ispružene ruke i usta
zategnutih u nešto što je trebalo da predstavlja osmeh. Hejzen je prihvatio
ruku i protresao je, iznerviran čovekovom visinom. To je bio već treći put da
mu kapetan pruža raku. Hejzen se pitao da li pati od lošeg pamćenja ili je bio
toliko uznemiren da je rakovanje predstavljalo nervoznu reakciju.
 ”Medicinski istražitelj stiže iz Garden Sitija”, reče kapetan. ”Biće ovde za
deset minuta.” Šerif Hejzen zažali što ovoga puta nije poslao Tada. Rado bi se
odrekao nedeljnog pecanja - čak bi ostao trezan - da je mogao da propusti
ovo. Sa druge strane, pomisli on, možda bi ovo bilo previše za Tada. On je na
neki način još bio dete.
“Imamo posla sa umetnikom”, reče policajac odmahujući glavom. ”Pravim
umetnikom. Misliš li da će ovo stići do Kanzas Siti Stara?”
Hejzen mu ne odgovori. Nije razmišljao o tome. Pomisli na svoju sliku u
novinama i shvati da mu se to uopšte ne sviđa. Neko je prošao sa
fluoroskopom i zakačio ga u prolazu. Hej, ovde je veća gužva nego na
baptističkom venčanju.
Napunio je pluća duvanskim dimom, a zatim je naterao sebe da ponovo
osmotri mesto zločina. Činilo mu se da je važno da ga pogleda još jednom, pre
nego što sve bude pokupljeno, potrpano u vreće i odneto. Pogled mu je šetao
po prizoru, automatski beležeći u sećanju svaki jezivi detalj.
Bilo je namešteno poput scene u predstavi. U srcu kukuruzne njive
napravljena je čistina, a slomljene stabljike pažljivo su poslagane sa strane,
ostavljajući proplanak od petnaestak metara u prečniku, prekriven grudvama
zemlje i patrljcima stabljika. Čak i u stravičnoj nestvarnosti ovog trenutka,
Hejzen je shvatio da se divi geometrijskoj preciznosti kojom je krug
napravljen. Na jednoj strani čistine nalazila se mala šuma zaoštrenih štapova
dužine oko pola metra, zabodenih u zemlju, surovo zašiljenih krajeva
uperenih uvis. Tačno u sredini čistine nalazio se krug mrtvih vrana
nabodenih na kočeve, zapravo na indijanske strele, sa pljosnatim kamenim
vrhovima. Bilo je sigurno nekoliko tuceta ptica, možda i više, njihove prazne
oči su zurile a kljunovi pokazivali prema središtu kruga.
A u središtu kruga od vrana ležalo je telo žene.
Barem je šerif Hejzen mislio da je u pitanju žena: njene usne, nos i uši su
nedostajali.
Leš je ležao na leđima, širom otvorenih usta koja su ličila na ulaz u
ružičastu pećinu. U plavo ofarbana kosa bila je otkinuta i odneta: odeća je bila
isečena u bezbrojne tanke, pravilne, paralelne trake. Sve je odavalo utisak
urednosti. Odnos položaja tela i glave izgledao je pogrešan: Hejzen je mislio
da joj je vrat najverovatnije bio slomljen. Ali na vratu nije bilo modrica koje bi
ukazivale na davljenje. Ako je bio slomljen, to je urađeno jednim snažnim
trzajem.
Hejzen je zaključio da se ubistvo desilo negde drugde. Mogao je da vidi
tragove na zemlji koji su vodili skoro do kraja čistine i koji su pokazivali da je
telo dovučeno ovamo; prateći dalje liniju, primetio je procep u redovima
kukuruza gde su stabljike bile polomljene. Državna policija ga nije opazila.
Staviše, neki od tragova bili su izbrisani prolascima policajaca. Okrenuo se
prema kapetanu da mu ukaže na ovo. Onda se zaustavio. Šta nije bilo u redu?
Ovo nije njegov slučaj. Odgovornost nije njegova. Kada počne da smrdi, vetar
će duvati prema nekom drugom. Onog trenutka kada otvori usta, vetar će
promeniti pravac. Ako kaže ”Kapetane, uništili ste dokaze”, za dva meseca će
biti primoran da to ponovi nekoj šupčini od branioca na klupi za svedoke. Sve
što sada kaže isplivaće na suđenju manijaku koji je učinio ovo. A suđenja će
biti. Neko ovako lud ne može se skrivati dugo.
Udahnuo je oblak jetkog dima. Drži jezik za zubima. Pusti ih da prave
greške. Ovo nije tvoj slučaj.
Bacio je opušak i zdrobio ga nogom. Još jedan automobil pažljivo se
probijao prilaznim putem, a svetla farova skakutala su po kukuruzu.
Zaustavio se na improvizovanom parkiralištu i iz njega je izašao čovek u
belom koji je nosio crnu torbu. Mekhajd, medicinski istražitelj.
Šerif Hejzen je posmatrao kako se čovek pažljivo kreće preko sasušenih
grumenova zemlje, ne želeći da uprlja cipele. Popričao je sa kapetanom i
zatim je prišao telu. Nekoliko trenutaka ga je posmatrao iz različitih uglova, a
onda je kleknuo i pažljivo vezao plastične vreće oko dlanova i stopala žrtve.
Nakon toga je izvadio nekakav uređaj iz svoje crne torbe - to je analna sonda,
iznenada se setio šerif Hejzen. Tada je medicinski istražitelj uradio nešto
intimno lešu. Izmerio mu je temperaturu. Isuse. Kakav posao.
Šerif Hejzen je podigao pogled ka mračnom nebu, ali lešinari su odavno
otišli. Barem su oni znali kada treba da odustanu.
Medicinski istražitelj i bolničari počeli su da pakuju telo za transport.
Policajac je izvlačio strele sa vranama, obeležavao ih i pospremao u
rashlađene ormariće za dokaze. A šerif Hejzen je shvatio da mora da se
olakša. Sva ta prokleta kafa. Ali nije bilo samo to u pitanju; kiselina je počela
da mu se podiže u stomaku. Nadao se svim srcem da nije opet u pitanju čir.
Nije želeo da mu pozli pred ovim tipovima.
Osvrnuo se oko sebe, uverio se da ga niko ne posmatra i zamakao u
mračni kukuruz. Pošao je niz red, duboko dišući, trudeći se da odmakne
dovoljno daleko da njegova mokraća ne bude pronađena i obeležena kao
dokaz. Nije morao da ode daleko; ovi policajci nisu pokazivali mnogo
interesovanja za bilo šta izvan samog mesta zločina.
Zaustavio se tik izvan osvetljenog kruga. Žamor glasova, prigušeno
zujanje generatora i bizama nasilnost mesta zločina su ovde, usred mora
kukuruza, delovali kao nešto daleko. Prohujao je povetarac, više kao blago
kretanje sparnog vazduha, ali se kukuruz oko njega zatalasao i zašuštao.
Hejzen je za trenutak oklevao, udišući vazduh. Zatim je otkopčao šlic,
zabrundao i počeo da glasno urinira na suvu zemlju. Konačno je, uz snažni
glasni trzaj od koga su njegov pištolj, lisice, palica i ključevi začegrtali, vratio
sve nazad i zakopčao se.
Dok se okretao, ugledao je nešto pod svetlošću reflektora. Zastao je i
osvetlio baterijskom lampom redove kukuruza. Nalazilo se u sledećem redu.
Osmotrio je pažljivije. Komad tkanine, zakačen visoko na jednoj od suvih
stabljika. Izgleda da je bio od istog materijala kao odeća žrtve. Osvetlio je red
u oba smera, ali nije ugledao ništa više.
Uspravio se. Ponovo je to radio. Ovo nije bio njegov slučaj. Možda će im
pomenuti ovo; možda će ih pustiti da to sami nađu. Ako je uopšte bilo od
neke važnosti.
Kapetan mu je prišao čim se probio nazad na čistinu. ”Šerife Hejzen,
tražio sam vas”, reče. Nosio je ručni GPS{ 1 } uređaj u jednoj i topografsku
mapu u drugoj ruci, a njegovo lice je imalo mnogo drugačiji izraz nego samo
par trenutaka ranije. ”Čestitam.”
”Na čemu?” upita Hejzen.
Kapetan je pokazao na GPS uređaj. "Sudeći po merenjima, nalazimo se
unutar gradskog područja Medisin Krika. Četiri metra unutar područja, da
budem precizan. Što znači da je ovo Vaš slučaj, šerife. Naravno, ovde smo da
pomognemo, ali slučaj je vaš. Želeo bih da budem prvi koji će vam čestitati.”
Osmehnuo se i ispružio ruku.
Šerif Dent Hejzen je ignorisao njegovu ruku. Umesto toga je izvadio paklu
cigareta iz džepa, istresao jednu napolje, stavio je između usana i zapalio.
Uvukao je dim i progovorio, a kolutovi dima izašli su sa rečima. ”Četiri
metra?” ponovio je. “Isuse Hriste.”
Kapetan je spustio ruku.
Hejzen poče da priča. ”Žrtva je ubijena negde drugde i donesena je ovamo.
Ubica je došao odande kroz kukuruze, vukao ju je poslednjih desetak metara.
Ako nastavite niz red od one polomljene stabljike, naći ćete komad otkinute
tkanine. Tkanina odgovara žrtvinoj odeći, ali je previše visoko na stabljici,
tako da ju je verovatno nosio na leđima. Možda ćete naći moje tragove i
mesto gde sam se olakšao; ne gnjavite se sa tim. I, zaboga, kapetane, da li su
nam potrebni svi ovi ljudi? Ovo je mesto zločina, a ne parking ispred robne
kuće. Neka ostanu samo medicinski istražitelj, fotograf i sakupljači dokaza.
Ostali neka se povuku.”
”Šerife, treba da pratimo proceduru…”
”Moja procedura je sada i vaša procedura.”
Kapetan proguta knedlu.
”Želim da se par proverenih, obučenih policijskih pasa što pre stavi na
trag. I želim da pozovete tim forenzičara iz Dodža.”
”U redu.”
”I još jedna stvar.”
”Koja?”
”Želim da vaši momci zaustave sve novinare koji budu dolazili. Posebno
televizijska vozila. Zaokupite im pažnju dok ne završimo posao.”
”Da ih zaustavimo? Sa kojim obrazloženjem?”
“Podelite im svima kazne zbog prebrze vožnje. Vi momci ste dobri u
tome, zar ne?”
Kapetan je još više stegao vilicu. ”A ako ne budu vozili prebrzo?”
Šerif Hejzen se iskezi. ”Voziće oni prebrzo. Možeš da se kladiš u to.”
 TRI

Z amenik šerifa Tad Frenklin sedeo je poguren nad svojim stolom,

ispunjavajući hrpe nepoznatih obrazaca i pokušavajući da se pretvara da
uopšte ne primećuje neposlušnu gomilu televizijskih i novinskih izveštača
pred velikim prozorom šerifove kancelarije Medisin Krika. Tad je oduvek
voleo to što se šerifov štab nalazio u bivšoj prodavnici sa izlogom, tako da je
mogao da maše prolaznicima, priča sa prijateljima i prati šta se dešava. Ali
sada su nedostaci ove kancelarije iznenada postali očigledni.
Blistava svetlost još jednog vrelog avgustovskog izlaska sunca razlila se
ulicama, izdužujući senke reporterskih kombija i pozlaćujući nesrećna lica
izveštača. Bili su budni čitave noći i raspoloženje im se pogoršavalo.
Neprekidna reka je ulazila i izlazila iz Mejsinog restorana na drugoj strani
ulice, ali ih je bezukusna hrana činila još nervoznijim.
Tad Frenklin je pokušao da se usredsredi na papirologiju, ali je shvatio da
nije u stanju da ignoriše kuckanje po prozoru, pitanja, povremene vulgarne
povike. Ovo je postajalo neizdrživo. Ako probude šerifa Hejzena, koji je
hvatao par trenutaka sna pozadi u ćeliji, stvari će postati još gore. Tad
ustade, pokuša da nabaci što namrgođeniji izraz i otvori prozor.
“Još jednom ću vas zamoliti da se udaljite od stakla”, rekao je.
Ovo je bilo dočekano prigušenim horom buntovnih komentara, upitnim
povicima i opštim nezadovoljstvom. Tad je po natpisima na kombijima znao
da nisu u pitanju lokalni izveštači: bili su iz Topeke, Kanzas Sitija, Tulse,
Amarila i Denvera. Pa, mogu svi lepo da se vrate kući i…
Tad iza sebe začu lupu vrata i kašalj. Okrenu se i ugleda šerifa Hejzena koji
je zevao i češao svoju neurednu bradu, a kosa na jednoj strani glave štrčala
mu je pod pravim uglom. Šerif ju je poravnao i obema rukama natakao šešir.
Tad zatvori prozor. “Izvinite šerife, ali ovi ljudi jednostavno neće da
odu…”
Šerif je zevnuo, bezbrižno odmahnuo rukom i okrenuo leđa gomili.
Posebno razgnevljeni izveštač iz pozadine izruči bujicu uvreda, od kojih su se
čule reči “minijaturna seljačina”. Hejzen je prišao aparatu za kafu i sipao
tečnost u šolju. Uze gutljaj, napravi grimasu, ispljunu kafu nazad u šolju,
pročisti grlo, ispljunu i to u šolju a onda sve to lepo vrati u bokal.
“Hoćete li da napravim novu turu?” upita Tad.
“Ne, hvala, Tade”, odgovori šerif, potapšavši zamenika po leđima. Zatim
se ponovo okrenu ka gomili sa druge strane stakla. “Ovim ljudima treba nešto
za vesti u šest sati, zar ne?” reče. “Vreme je za konferenciju za štampu.”
“Konferenciju za štampu?” Tad nikada u svom životu nije ni bio na
konferenciji za štampu, a kamoli da je znao kako da je održi. “Kako se to
radi?”
Šerif Hejzen se nasmeja, nakratko otkrivajući red žutih zuba. “Izaći ćemo
napolje i odgovarati na pitanja.” Prišao je starim staklenim vratima, otključao
ih i promolio glavu napolje.
“Kako ste, narode?”
Na ovo je burno odgovoreno nerazumljivom zbrkom pitanja.
Šerif Hejzen je podigao ruku, dlanom okrenutu prema gomili. Još uvek je
nosio košulju kratkih rukava od prethodne noći i ovaj gest je otkrio znojavi
polumesec koji se spuštao na pola puta do njegovog struka. Bio je nizak, ali
građen kao buldog i nešto u vezi sa njim je izazivalo poštovanje. Tad je video
kako je šerif rasklimao zube osumnjičenog skoro dvostruko većeg od njega.
Nikad se nemoj kačiti sa nekim nižim od metar i sedamdeset, rekao je u sebi.
Gomila se utišala.
Šerif spusti ruku. “Moj zamenik, Tad Frenklin i ja ćemo dati izjavu i
odgovoriti na pitanja. Hajde da se ponašamo kao civilizovani ljudi. Šta kažete
na to?”
Gomila se promeškoljila. Upaljeni su reflektori i ispruženi mikrofoni; čulo
se škljocanje diktafona i zujanje kamera.
“Tad, ponudi ovim ljudima malo sveže kafe.”
Tad pogleda Hejzena. Hejzen mu namignu.
Tad je zgrabio bokal, zavirio u njega i žustro ga promućkao. Zatim je
posegnuo za hrpom plastičnih čaša, izašao napolje i počeo da deli kafu.
Poneko je uzeo gutljaj ili je krišom omirisao napitak.
“Ispijte!” Hejzen je dobrodušno uzviknuo. “Neka niko ne kaže da mi u
Medisin Kriku nismo dobri domaćini!”
Nastalo je opšte komešanje, još otpijanja, poneko prikriveno ispitivanje
sadržine čaše. Činilo se da je kafa umirila, ako ne i slomila duh grupe. Iako je
tek svanulo, vrućina je već bila žestoka. Nije bilo mesta da se spuste čaše, ni
kante za smeće u koje bi ih bacili. Na znaku ispred vrata šerifove kancelarije
pisalo je: ZABRANJENO BACANJE SMEĆA: KAZNA 100$.
Hejzen je namestio šešir i iskoračio na pločnik. Osvrnuo se oko sebe i
isturio grudi prema gomili, dok su kamere zujale. Obratio se okupljenima.
Suvim policijskim rečnikom opisao je otkriće tela; opisao je čistinu, telo i
ptice. Sve je to bilo vrlo slikovito, ali je šerif uspeo da održi prisebnost, tu i
tamo ubacujući narodski komentar na način koji je neutralisao većinu
groznih detalja. Tada je zapanjilo koliko je njegov šef umeo da bude opušten,
čak i šarmantan, kada je to želeo.
Završio je u roku od dva minuta. Nakon Hejzenovog govora usledila je
bujica pitanja.
“Jedan po jedan; podignite ruke”, reče šerif. “Kao u školi. Ko bude vikao
biće poslednji. Vi prvi.” Pokazao je na spektakularno debelog reportera.
“Imate li tragova ili osumnjičenih?”
“Ispitujemo neke veoma zanimljive podatke. Ne mogu vam reći ništa više
od toga.”
Tad ga iznenađeno pogleda. Koje podatke? Još uvek nisu imali ništa.
“Vi”, reče Hejzen, pokazujući na sledećeg.
“Da li je žrtva odavde?”
“Ne. Radimo na identifikaciji, ali nije odavde. Znam sve iz ovih krajeva i
mogu vam to garantovati.”
“Znate li kako je žena ubijena?”
“Nadamo se da će nam to reći medicinski istražitelj. Telo je poslato u
Garden Siti. Kada dobijemo rezultate autopsije, vi ćete prvi saznati.”
Glavnom ulicom je projurio jutarnji autobus na putu za Amarilo i uz
škripu kočnica zaustavio se ispred Mejsinog restorana. Tad je bio iznenađen:
autobus se skoro nikad nije zaustavljao. Ko je još dolazio ili odlazio iz
Medisin Krika u Kanzasu? Možda je u pitanju bilo još novinara, previše škrtih
da bi došli sopstvenim prevozom.
“Gospođo, vi tamo. Vaše pitanje?”
Žilava crvenokosa žena uperila je mikrofon prema Hejzenu. “Koje
policijske organizacije učestvuju u ovome?”
“Državna policija je bila od velike pomoći, ali pošto je telo pronađeno u
Medisin Kriku, slučaj je naš.”
“FBI?”
“FBI se ne meša u lokalne slučajeve ubistva i ne očekujemo da će se
zainteresovati za ovo. Aktivirali smo značajne policijske resurse na ovom
slučaju, uključujući specijalnu kriminalističku laboratoriju i Odeljenje za
ubistva u Dodž Sitiju. Ljudi su proveli čitavu noć na mestu zločina. Nemojte
misliti da ćemo Tad i ja pokušati da sami ovo rešimo. Mi smo dobri u vikanju
i vikaćemo dovoljno glasno kako bismo dobili sve što nam je potrebno da
bismo rešili ovaj slučaj, i to brzo.” Nasmejao se i namignuo.
Čulo se tutnjanje dok je autobus kretao u kovitlacu prašine i benzinskih
isparenja. Zvuk je privremeno nadjačao konferenciju za štampu. Kada se
oblak raščistio, otkrio je usamljenu figuru, koja je stajala na pločniku sa
malim kožnim koferom pored sebe. Bio je visok i mršav, obučen u pogrebnu
crninu i na jutarnjem svetlu bacao je senku koja se pružala preko pola
Medisin Krika.
Tad je bacio pogled prema šerifu i primetio da je i on video čoveka.
Čovek ih je posmatrao sa druge strane ulice.
Hejzen se prenu. “Sledeće pitanje”, reče oštro. “Smiti?” Pokaza ka
izboranom licu Ludviga Smita, vlasnika-izveštača Kraj Kaunti Kurira, lokalnih
novina.
“Postoji li objašnjenje za neobičnu postavku? Imate li teoriju o položaju
tela i ostalog pribora?”
“Pribora?”
“Aha. Znate, stvari koje su bile okolo.”
“Još uvek ne.”
“Da li je možda u pitanju neka vrsta satanističkog obreda?”
Tad je nesvesno bacio pogled na drugu stranu ulice. Prilika odevena u
crno podigla je svoju torbu, ali je još uvek nepomično stajala na istom mestu.
Tad zatim vide kako čovek u crnom zakoračuje na ulicu, nonšalantno im
prilazeći. Ko bi to mogao biti? Sigurno nije ličio na novinara, policajca ili
putujućeg trgovca. U stvari, Tadu je najviše ličio na ubicu. Možda baš njihovog
ubicu.
Primetio je da je i šerif zurio u njega, pa čak se i nekoliko predstavnika
štampe okrenulo.
Hejzen je izlovio paklu cigareta iz džepa košulje. Nastavio je da govori.
“Bilo da je u pitanju obred, ili ludak, ili šta već, želim samo da naglasim - i
Smiti, ovo će biti važno tvojim čitaocima - da imamo posla sa nekim ko nije iz
grada, pa možda čak ni iz države.”
Hejzenov glas je zadrhtao kada se prilika u crnom zaustavila na ivici
gomile. Temperatura je već prešla trideset stepeni, a čovek je bio obučen u
crno vuneno odelo, uštirkanu belu košulju i svilenu kravatu čiji mu je čvor bio
čvrsto stegnut oko vrata. Pa ipak, delovao je sveže, hladan kao krastavac.
Pogled njegovih srebrnastih očiju bio je poput strele uperen u Hejzena.
Nastao je muk.
Prilika u crnom je progovorila. Ton nije bio glasan, ali se činilo da na neki
način gospodari gomilom. “Ni na čemu zasnovana pretpostavka”, rekla je
prilika.
Zavladala je tišina.
Hejzen je polako otvorio paklu, istresao cigaretu i stavio je u usta. Nije
rekao ništa.
Tad je zurio u čoveka. Delovao je strašno mršavo - njegova koža kao da je
bila providna, a plavo-sive oči toliko blede da se činilo da svetle - kao
hodajući leš, vampir koji je tek ustao iz groba. Ako nije bio živi mrtvac, mogao
je lako biti i pogrebnik: kako god bilo, definitivno je asocirao na smrt. Tad
oseti da mu je neprijatno.
Upalivši cigaretu, Hejzen je konačno progovorio. “Ne sećam se da sam vas
pitao za mišljenje, gospodine.”
Čovek je prošao kroz gomilu koja ga je propustila u tišini i zaustavio se na
tri metra od šerifa. Ponovo je progovorio milozvučnim akcentom najdubljeg
Juga. “Ubica deluje u mračnoj noći bez meseca. Pojavljuje se i nestaje bez
traga. Jeste li stvarno toliko sigurni, šerife Hejzen, da nije iz Medisin Krika?
 Hejzen je duboko povukao dim, ispustio oblak plave izmaglice u pravcu
nepoznatog došljaka. “A otkud to da ste vi toliki stručnjak?”
“To je pitanje na koje ću najbolje odgovoriti u vašoj kancelariji, šerife.“
Čovek je ispružio ruku, pokazujući da bi šerif i Tad trebali da uđu u svoje
prostorije.
“Kog ste đavola vi da me pozivate u moju kancelariju?” reče Hejzen,
gubeći živce.
Čovek ga je blago pogledao i odgovorio mu istim tihim, medenim glasom.
“Mogu li da vam predložim, šerife Hejzen, da vam na to podjednako
izvanredno pitanje odgovorim nasamo? Hoću reći, za vaše dobro.”
Pre nego što je šerif Hejzen stigao da odgovori, čovek se obratio
izveštačima. “Sa žaljenjem vas moram obavestiti da je ova konferencija za
štampu završena.”
Na Tadovo potpuno zaprepaštenje, oni se okrenuše i počeše da se
razilaze.
 ČETIRI

Š erif se smestio za svoj izubijani sto od formike. Tad je seo u svoju stolicu,
obuzet iščekivanjem. Stranac u crnom spustio je svoju torbu kraj vrata i
šerif mu je ponudio tvrdu drvenu stolicu za posetioce, za koju je tvrdio da
može da slomi svakog osumnjičenog za pet minuta. Čovek se smesti u nju
jednim glatkim, elegantnim pokretom, prebaci jednu nogu preko druge,
zavali se i pogleda šerifa.
”Donesi našem gostu šolju kafe”, reče Hejzen, blago se osmehujući.
U bokalu je bilo kafe za pola šolje, koja je brzo doneta.
Čovek je prihvati, osmotri, spusti na sto i osmehnu se. ”Veoma ste
ljubazni, ali radije bih čaj. Zeleni čaj.”
Tad se zapitao da li je čovek nekakav čudak, ili možda peder.
Hejzen pročisti grlo, namršti se i promeškolji svoje zdepasto telo. ”U redu,
gospodine, bolje bi vam bilo da imate šta da kažete.”
Čovek je opuštenim pokretom izvadio kožni novčanik iz džepa sakoa i
pustio da se otvori. Hejzen se nagnuo napred, zagledao ga i zavalio se u
stolicu uz uzdah.
”FBI. Sranje. Trebalo je da znam.” Bacio je pogled prema Tadu. ”Sada
igramo sa velikim momcima.”
”Da, gospodine”, reče Tad. Iako nikada pre nije sreo agenta FBI, ovaj tip je
izgledao upravo suprotno od onoga kako je zamišljao da agenti FBI izgledaju.
”U redu, gospodine…”
”Specijalni agent Pendergast.”
”Pendergast. Pendergast. Loše pamtim imena.” Hejzen upali još jednu
cigaretu i snažno povuče dim. ”Ovde ste zbog ovog ubistva sa vranama?” Reči
su izašle u oblaku dima.
”Da.”
”I to je zvanično?”
”Ne.”
"Znači samo ste vi tu.”
”Za sada.”
”Iz koje ste kancelarije?”
’Tehnički gledano, pripadam njuorleanškoj kancelariji. Ali radim pod
specijalnim uslovima, da se tako izrazim.” Prijatno se nasmešio.
Hejzen je zaroktao. ”Koliko dugo ćete ostati?”
 ”Do završetka.”
Do završetka čega, zapitao se Tad.
Pendergast uperi svoje blede oči prema Tadu i nasmeši se. ”Svog
odmora.” Tad je ostao bez reči. Da li mu je ovaj tip čitao misli?
"Vašeg odmora?” Hejzen se ponovo promeškoljio. ”Pendergaste, ovo nije
po propisima. Biće mi potrebna neka vrsta zvanične potvrde od lokalne
kancelarije. Ovo nije odmaralište za Kvantiko.”
Nastupila je tišina. Prekide je čovek po imenu Pendergast. ”Sigurno me ne
želite ovde u zvaničnoj funkciji, šerife Hejzen?”
Kada je to dočekano tišinom, Pendergast ljubazno nastavi. ”Neću se
mešati u vašu istragu. Delovaću nezavisno. Redovno ću se konsultovati sa
vama i deliću sa vama informacije kada to bude potrebno. Svako, ’hapšenje’
će biti vaše. Ne tražim niti ću prihvatiti zasluge. Sve što tražim je uobičajena
saradnja između policijskih službi.”
Šerif Hejzen se namršti, počeša i ponovo namršti. ”Što se tiče hapšenja, da
budem iskren, baš me zabole kome će pripasti zasluge. Samo želim da
uhvatim kučkinog sina.”
Pendergast klimnu glavom sa odobravanjem.
Hejzen povuče dim, izbaci ga i povuče još jedan. Razmišljao je. ”U redu,
Pendergaste, možete provesti svoj odmor ovde. Samo budite neupadljivi i
nemojte pričati sa novinarima.”
“Prirodno.”
”Gde ste odseli?”
”Nadao sam se da ćete me vi posavetovati.”
Šerif se zakikotao. ”Ima samo jedno mesto u gradu, a to je kuća Krausovih.
Krausove pećine. Prošli ste ih u dolasku, velika stara kuća među kukuruzima,
oko kilometar zapadno od grada. Stara Vinifred Kraus iznajmljuje sobe na
gornjem spratu. Doduše, nema mnogo mušterija ovih dana. I nagovoriće vas
da obiđete njenu pećinu. Verovatno ćete biti prvi posetilac ove godine.”
”Hvala vam”, reče Pendergast, ustajući i podižući torbu.
Hejzenove oči su ga pratile. “Imate li auto?”
”Ne.”
Šerifova usna se jedva primetno povila. ”Odbaciću vas.”
”Uživam u šetnji.”
”Jeste li sigurni? Napolju je skoro četrdeset stepeni. A to vaše odelo ne bih
baš nazvao prikladnim za ove krajeve.” Hejzen se sada cerio.
”Da li je stvarno toliko toplo?” Agent FBI se okrenu i posegnu za kvakom,
ali Hejzen je imao još jedno pitanje.
”Kako ste tako brzo saznali za ubistvo?”
Pendergast je zastao. ”Imam nekog u Birou ko prati pozive i elektronsku
poštu lokalnih policijskih snaga. Kad god iskrsne zločin određene vrste,
odmah me obaveste. Ali, kao što sam rekao, ovde sam iz ličnih razloga, pošto
sam nedavno završio prilično napornu istragu na istoku. Jednostavno sam
zaintrigiran prilično, hm, neobičnom prirodom ovog slučaja.”
Nešto u načinu na koji je čovek rekao ”neobičnom” naježilo je dlake na
Tadovom vratu.
”A o kakvoj ’određenoj vrsti’ govorimo ovde?” Sarkazam se polako vraćao
u šerifov glas.
”Serijska ubistva.”
”Čudno, ovde vidim samo jedno ubistvo.”
Prilika se polako okrenula. Njegove hladne sive oči se zaustaviše na šerifu
Hejzenu. Veoma tihim glasom promrmlja: ”Za sada.”
 PET

V inifred Kraus je prekinula sa heklanjem da bi osmotrila veoma čudan

prizor pod svojim prozorom. Pomalo se uplašila. Sredinom druma je
hodao visoki čovek u crnom, koji je nosio kožno koferče. Bio je udaljen
nekoliko stotina metara, ali Vinifred Kraus je imala oštre oči i mogla je da
vidi da je ličio na avet, mršavu i bestelesnu, na blistavom letnjem suncu.
Uplašila se zato što se setila da joj je, pre mnogo godina kada je bila mala,
otac pričao da će smrt ovako doći; da će se to desiti kada najmanje bude
očekivala; samo će došetati putem, popeti uz stepenice i pokucati na vrata.
Čovek u crnom. A kada bude pogledala prema njegovim stopalima, umesto
cipela će videti kopita i tada će osetiti miris sumpora i paljevine i to će biti to,
a zatim će, vrišteći, biti odvučena u pakao.
Čovek je prilazio dugim, staloženim koracima, dok je njegova senka gutala
drum pred sobom. Vinifred Kraus reče sama sebi da ne bude glupa, da je to
bila samo priča i da smrt ionako nije nosila koferče. Ali zašto bi bilo ko bio
obučen u crno u ovo doba godine? Čak ni pastor Vilbur nije nosio crno po
ovakvoj vrućini. A ovaj čovek je nosio crno odelo, od glave do pete. Da li je
nešto prodavao? Ali gde mu je onda automobil? Niko se nije šetao Kraj
Roudom - niko. Bar ne otkad je ona bila mala devojčica, pre rata, kada su
skitnice prolazile u rano proleće na putu za polja Kalifornije.
Čovek je zastao na mestu gde se njen izrovani i prašnjavi prilaz sretao sa
makadamom puta. Pogledao je prema kući, tačno prema njenom prozoru, a
Vinifred je instinktivno odložila svoj hekleraj. Sada je zakoračio na njenu
stazu. Prilazio je kući. Stvarno je prilazio kući. A njegova kosa bila je tako bela,
koža tako bleda, odelo tako crno…
Začulo se tiho kuckanje zvekira. Vinifredina ruka poletela je prema
ustima. Da li da otvori? Ili možda da sačeka da on ode? Da li će otići?
Čekala je.
Ponovo se začulo kucanje, ovoga puta snažnije.
Vinifred se namrštila. Ponašala se kao matora luda. Duboko udahnuvši,
podigla se iz stolice, prešla kroz salon do predsoblja, otključala vrata i
malčice ih otvorila.
“Gospođice Kraus?”
“Da?”
Čovek se čak i poklonio. “Da li ste vi gospođica Vinifred Kraus, koja
iznajmljuje smeštaj putnicima? I, kako mi je rečeno, jedna od najboljih
kuvarica u oblasti Kraj u Kanzasu?”
“Ovaj, da.” Vinifred Kraus je još malo otvorila vrata, oduševljena što vidi
ljubaznog džentlmena umesto Kosača.
“Zovem se Pendergast.” Pružio je ruku i Vinifred je sledećeg trenutka
prihvati. Bila je iznenađujuće hladna i suva.
“Baš ste me prepali, dolazeći tako niz drum. Više niko ne ide pešice.”
“Došao sam autobusom.”
Naglo se prisetivši svojih manira, Vinifred širom otvori vrata i zakorači u
stranu. “Izvinite, uđite. Hoćete li malo ledenog čaja? Mora da vam je užasno
toplo u tom odelu. Oh, oprostite, da niste imali smrtni slučaj u porodici…?”
“Ledeni čaj bi mi baš prijao, hvala vam.”
Osećajući neobično prijatnu zbunjenost, Vinifred je požurila do kuhinje,
sipala čaj u čašu sa ledom, dodala svežu grančicu metvice iz saksije na simsu,
stavila čašu na srebrni poslužavnik i vratila se.
“Izvolite, gospodine Pendergast.”
“Vrlo ljubazno od vas.”
“Hoćete li sesti?”
Seli su u salon. Ljubazni čovek je prekrstio noge i otpio gutljaj čaja.
Vinifred je videla da izbliza izgleda mlađe neko što joj se na prvi pogled
učinilo: kosa za koju je mislila da je seda u stvari je bila izuzetno plava. Bio je
takođe veoma privlačan i elegantan, čemu nisu smetale ni tako blede oči i
koža.
“Iznajmljujem sobe na spratu”, objasnila je. “Bojim se da biste morali da
delite kupatilo, ali trenutno nema nikoga…”
“Uzeću čitav sprat. Hoće li pet stotina dolara nedeljno biti prihvatljivo?”
“Oh, zaboga.”
“Prirodno, platiću dodatno za ishranu. Biće mi potreban samo laki
doručak i povremeni popodnevni čaj i večera.”
“To je mnogo više novca nego što obično tražim. Ne bi mi bilo pravo da…”
Čovek se nasmešio. “Bojim se da ćete otkriti da sam zahtevan podstanar.”
“Pa, u tom slučaju…”
Otpio je gutljaj čaja, spustio čašu na podmetač i nagnuo se napred. “Ne
želim da vas šokiram, gospođice Kraus, ali treba da vam kažem ko sam i
zašto sam ovde. Pitali ste me za smrtni slučaj. U stvari, kao što verovatno već
znate, desio se jedan. Ja sam specijalni FBI agent i istražujem ubistvo u
Medisin Kriku.” Pokazao joj je značku.
“Ubistvo!”
“Niste čuli? Na drugoj strani grada, otkriveno je ove noći. Bez sumnje ćete
čitati o tome u sutrašnjim novinama.”
“Oh, zaboga.” Vinifred Kraus se osećala ošamućeno. “Ubistvo? U Medisin
Kriku?”
 “Žao mi je. Da li to menja vaše mišljenje o tome da me uzmete za
podstanara? Ako je tako, razumeću.”
“Oh, ne, gospodine Pendergast. Nikako. U stvari, osećaću se mnogo
bezbednije ako budete ovde. Ubistvo, kako je to užasno…” Zadrhtala je. “Ko bi
uopšte…?”
“Bojim se da ću morati da vas razočaram kao izvor informacija o ovom
slučaju. Mogu li sada da pogledam svoje sobe? Nema potrebe da me pratite
gore.”
“Naravno.” Vinifred Kraus se zaneseno nasmešila dok ga je gledala kako
se penje uz stepenice. Kakav ljubazan mladi gospodin, i tako… Onda se setila
ubistva. Ustala je i otišla do telefona. Možda Dženi Parker zna više. Podigla je
slušalicu i okrenula broj, odmahujući glavom.

Posle kratkog obilaska, Pendergast je izabrao najmanju sobu - smeštenu

pozadi - i spustio je svoju torbu na veliki krevet. Na komodi se nalazilo
ogledalo na postolju ispred kojeg je stajao lavor od kineskog porcelana i
bokal. Otvorio je najvišu fioku, oslobađajući blagi miris ružine vodice i
hrastovine. Fioka je bila postavljena iskrzanim listovima novina iz ranih
1900-tih koje su reklamirale poljoprivrednu opremu. U uglu je stajao nokšir,
sa poklopcem postarinski okrenutim naopako. Zidovi su bili prekriveni
tapetama sa viktorijanskom cvetnom šarom, sada prilično izbledelom;
pervazi su bili obojeni u zeleno, tavanica je bila od rezbarenih dasaka, zavese
od ručno vezene čipke.
Vratio se do kreveta i meko spustio ruku na posteljinu. Bila je ukrašena
goblenima ruža i božura. Pažljivije je osmotrio vez. Ručni rad. Nekome - bez
sumnje gospođici Kraus - bila je potrebna barem godina da to uradi.
Pendergast je ostao nepomičan, zureći u goblen, upijajući drevni vazduh
spavaće sobe. Zatim je ustao, prešao preko škripavog poda do starog,
talasastog prozorskog stakla i pogledao je napolje.
Sa njegove desne strane, malo dalje od kuće, Pendergast je mogao da vidi
ofucani niski metalni krov prodavnice suvenira. Iza nje, ispucala betonska
staza spuštala se u udubljenje koje je vodilo do pukotine u tlu, gde je nestajala
u pomrčini. Na izguljenom natpisu pored prodavnice suvenira pisalo je:

KRAUSOVE PEĆINE
NAJVEĆA PEĆINA U OBLASTI KRAJ, KANZAS

POŽELITE ŽELJU U JEZERCETU BESKRAJA

SVIRAJTE NA KRISTALNIM ZVONIMA
VIDITE PROVALIJU BEZ DNA
TURE SVAKOG DANA U 10:00 I 2:00
 TURISTIČKE GRUPE I AUTOBUSI SU DOBRODOŠLI

Isprobao je prozor i otkrio da se otvara sa iznenađujućom lakoćom. U sobu je

ušao zagušljivi talas vazduha, noseći sa sobom miris prašine i useva. Čipkane
zavese su se zatalasale. Napolju se do horizonta pružalo ogromno more žutog
kukuruza, presečeno samo udaljenom linijom drveća duž korita Medisin
Krika. Jato vrana podiglo se iz beskrajnog kukuruza i ponovo zaronilo nadole,
gosteći se zrelim plodovima. Na zapadu su se gomilali olujni oblaci. Tišina je
bila nepregledna poput pejzaža.

U hodniku podno stepenica, Vinifred Kraus je vratila slušalicu na kuku. Dženi

Parker nije bila kod kuće. Možda je u gradu, u potrazi za novostima. Nazvaće
je ponovo posle ručka.
Zapitala se da li da ovom finom čoveku, gospodinu Pendergastu, odnese
još jednu šolju čaja. Južnjaci su bili tako lepo vaspitani; verovala je da piju
mnogo ledenog čaja na velikim senovitim verandama. Otišla je u kuhinju,
sipala čaj i krenula uz stepenice. Ali ne - trebala bi da ga pusti da se raspakuje
na miru. Kako joj to nije palo na pamet? Vesti o ubistvu su je potpuno sludile.
Okrenula se da siđe niz stepenice. Ali tada je ponovo zastala. Odozgo se
začuo glas: Pendergast je nešto govorio. Da li se obraćao njoj?
Vinifred je nagnula glavu, osluškujući. Kuća je na trenutak utonula u
tišinu. Zatim je Pendergast ponovo progovorio i ovog puta je razabrala šta je
rekao.
“Odlično”, začuo se milozvučni glas. “Zaista odlično.”
 ŠEST

P ut je bio prav, koliko je zemljomer iz devetnaestog veka mogao odoka da

proceni, i bio je oivičen sa dva nepomična zida od kukuruza. Specijalni
agent Pendergast kretao se usijanim drumom, a njegove uglačane crne
oksfordke - ručni rad Džona Loba iz ulice Sv. Džejmsa u Londonu - ostavljale
su niz bledih otisaka na lepljivom asfaltu.
Pred sobom je video mesto gde su teška vozila skretala u kukuruzno polje
i iz njega, ostavljajući smeđe tragove i grudve zemlje na putu. Prišavši bliže,
skrenuo je na grabi prilazni put koji je probijen buldožerom do mesta
ubistva. Stopala su mu tonula u prašnjavu zemlju.
Na mestu gde se put širio u improvizovano parkiralište stajalo je vozilo
državne policije, upaljenog motora, a voda iz klima-uređaja curkala je u
prašinu. Žuta traka mesta zločina blokirala je prolaz, vijugajući oko visokih
kočeva zakucanih u zemlju. U patrolnim kolima sedeo je policajac i čitao
knjigu.
Pendergast je prišao i zakucao na prozor. Čovek se trgao, da bi se pribrao
već sledećeg trenutka. Žurno odloživši knjigu, izašao je napolje i suočio se sa
Pendergastom, gurajući palčeve u omče za kaiš. Reka svežeg vazduha
pokuljala je napolje.
”Ko ste, do đavola, vi?” želeo je da zna. Policajčeve ruke bile su prekrivene
finim riđim dlakama i koža njegovih čizama škripala je kada bi se pokrenuo.
Pendergast izvadi svoju legitimaciju.
”Oh. FBI. Izvinite.” Policajac se osvrnuo oko sebe. ”Gde vam je auto?”
”Želeo bih da pogledam mesto zločina”, odgovorio je Pendergast.
”Samo izvolite. Mada nije više ostalo ništa. Sve je odneseno.”
”Nema veze. Molim vas, ne dozvolite mi da i dalje trošim vaše vreme.”
”Kako god želite, gospodine.” Policajac se sa primetnim olakšanjem vrati
u auto i zatvori vrata.
Pendergast je prošao kraj automobila i oprezno se provukao ispod žute
trake. Prešao je poslednjih dvadesetak metara do prvobitnog proplanka. Tu je
zastao, osmatrajući čistinu. Bila je prazna, kao što je policajac rekao: ničeg
osim prašine, zdrobljenih kukuraznih stabljika i hiljade otisaka stopala. U
samom središtu čistine nalazila se ne naročito velika mrlja.
Pendergast je nekoliko minuta ostao nepomičan pod nemilosrdnim
suncem. Samo su mu se oči kretale dok su upijale prizor. Zatim je posegao u
džep svog kaputa i izvadio fotografiju tela in situ, snimljenu izbliza. Sledeća
fotografija prikazivala je čitav proplanak, probodene ptice i šumu štapova.
Pendergast je žustro rekonstruisao originalnu scenu u svojoj glavi i zadržao
je tamo, proučavajući je.
Četvrt sata je stajao nepomično. Tada je konačno vratio fotografije u džep
sakoa i zakoračio napred, usmerivši pažnju na patrljak stabljike kukuruza
pred sobom. Bila je slomljena, a ne presečena. Nastavivši dalje, podigao je
sledeći patrljak, zatim treći i četvrti. Svi su bili slomljeni. Pendergast se vratio
do oboda čistine i izabrao stabljiku kukuruza koja je i dalje stajala uspravno.
Kleknuo je dole i zgrabio je pri dnu, ali bez obzira koliko se trudio, nije je
mogao slomiti.
Nastavio je da proučava čistinu. Nije bilo naročito važno gde je gazio - sve
je već bilo ispremetano. Napredovao je polako, tu i tamo se saginjući da bi
ispitao nešto u metežu kukuruza i prašine. S vremena na vreme bi podigao
nešto pincetom koju je izvadio iz džepa sakoa, proučio i vratio. Kretao se
čistinom na ovaj način skoro čitav sat, pognut pod pržećim suncem.
Nije zadržao ništa.
Konačno je stigao do drugog kraja proplanka i zašao među zbijene redove
kukuruza. Tamo se nalazilo nekoliko komada otcepljene tkanine, zakačenih
za kukuruzne stabljike, i nije bilo teško naći oznake koje su ukazivale na njih.
Pendergast je krenuo niz prolaz, ali je naišao na toliko otisaka stopala i
psećih šapa da je praćenje tragova bilo beznadežno. Izveštaj je navodio da su
dva različita tima lovačkih pasa stavljena na trag, ali da su oba odbila da ga
prate.
Zastao je u šumi kukuruza da iz džepa izvadi rolnu sjajnog papira, a zatim
ju je razmotao. Bila je to fotografija koja je prikazivala njivu iz vazduha,
snimljena u neko neodređeno vreme pre zločina. Redovi kukuruza nisu išli u
pravoj liniji, kako se činilo sa zemlje, već su vijugali prateći topografiju
područja, stvarajući eliptične staze nalik lavirintu. Pronašao je red u kojem se
nalazio i pažljivo ispitao njegovu krivulju. Zatim se sa teškoćom probio u
sledeći kukuruzni red, a potom u sledeći. Ponovo je proučio vazdušnu
fotografiju, prateći putanju ovog reda. Ovo je već bilo bolje: nastavljao je
pravo dugo vremena i zatim se spuštao prema udolini duž Medisin Krika, u
tački gde se potok okretao natrag prema gradu.
Bio je to, u stvari, jedini red koji je izlazio na potok.
Pendergast je krenuo niz prolaz, udaljavajući se od mesta zločina. Vrućina
se spustila među kukuruze i, u odsustvu vetra, pržila je sve oko sebe. Dok se
zemljište postepeno spuštalo prema rečici, otkrivao se monotoni pejzaž
kukuruza, koji se pružao do udaljenog horizonta i pritiskao svojom za tlo
zakovanom veličinom. Daleki potok, sa svojim grupicama razbarušenih,
polumrtvih topola, samo je doprinosio utisku pustoši. Dok je Pendergast
hodao, povremeno bi zastajao da ispita stabljiku kukuruza ili komad zemlje.
Pincetom bi podigao nešto, a zatim vratio gde ga je našao.
Kukuruzni red se konačno otvorio prema udolini duž rečice. Kada su
stabljike kukuruza i zemlja ustupile mesto peščanoj obali, Pendergast je
zastao i pogledao nadole.
Ovde, u čvrstom pesku, videli su se otisci stopala: bili su neobuveni i
duboko utisnuti. Pendergast se sagnuo i opipao jedan otisak. Bio je to otisak
stopala broj četrdeset šest. Ubica je nosio teško telo.
Pendergast se podigao i ispratio tragove do mesta na kome su ulazili u
potok. Tragovi se nisu nastavljali na drugoj strani. Pregledao je obalu
uzvodno i nizvodno u potrazi za mestom izlaska i nije našao ništa.
Ubica se udaljio samim koritom potoka.
Pendergast se vratio do reda kukuruza i počeo da se probija nazad prema
proplanku. Gradić Medisin Krik bio je nalik ostrvcetu u moru: niko nije
mogao da sa lakoćom dolazi ili odlazi a da ne bude primećen. Svako je
poznavao svakog. Stotine pari oštrih starih očiju zurile su sa tremova i
prozora i posmatrale prolazak automobila. Jedini način na koji bi došljak
mogao da se neopaženo uvuče u grad bilo je kroz more kukuruza - trideset
kilometara do sledećeg grada.
Njegov prvi instinkt bio je potvrđen; ubica je najverovatnije bio među
njima, ovde, u Medisin Kriku.
 SEDAM

H ari Hoh, drugi najbolji prodavac poljoprivredne opreme u oblasti Kraj,

ovih dana je retko kupio autostopere, ali u ovom slučaju je smatrao da
bi trebalo da načini izuzetak. Na kraju krajeva, gospodin u žalosti je tako
tužno stajao kraj puta. Hohova majka preminula je pre godinu dana i on je
znao kakav je to osećaj.
Zaustavio je svoj “ford taurus” na šljunku, malo dalje od muškarca, i blago
je trubnuo. Dok je čovek prilazio, spustio je prozor.
“Gde ste se zaputili, prijatelju?” upita Hoh.
“U bolnicu u Garden Sitiju, ako vam to nije problem.”
Hari se trgao. Jadan čovek. Okružna mrtvačnica nalazila se u podrumu.
Mora da se to upravo desilo. “Nikakav problem. Upadajte unutra.”
Bacio je diskretan pogled dok je njegov saputnik ulazio u auto. Ako ne
bude pazio, sa tako bledom kožom će zakačiti opasne opekotine. I sasvim
sigurno nije bio iz ovih krajeva; sa tim akcentom, nije bilo šanse.
“Moje ime je Hoh. Hari Hoh.” Pružio je ruku.
Hladna, suva ruka je skliznula u njegovu. “Drago mi je što smo se upoznali.
Zovem se Pendergast.”
Hoh je čekao da čuje ime, ali nije ga bilo. Oslobodio je ruku i nagnuo se da
pojača klima-uređaj. Iz otvora je pokuljao ledeni vazduh. Napolju je bilo kao u
paklu. Ubacio je menjač u brzinu i pritisnuo gas, izbijajući nazad na put i
ubrzavajući.
“Dovoljno toplo za vas, Pendergaste?” reče Hoh nakon kratke pauze.
“Iskreno da vam kažem, gospodine Hoh, vrućina mi prija.”
“Da, u redu, ali četrdeset stepeni uz sto posto vlažnosti?” Hoh se
nasmejao. “Mogli biste ispržiti jaje na haubi automobila.”
“Ne sumnjam u to.”
Nastupila je tišina. Čudan momak, pomisli Hoh.
Njegov saputnik nije bio raspoložen za ćaskanje, tako da je Hoh zaćutao i
vozio dalje. Srebrni “taurus” je leteo poput strele pravim putem brzinom od
sto četrdeset kilometara na čas, ostavljaući za sobom ustalasani, uzdrhtali
kukuruz. Svaki kilometar je izgledao isto, a na ovom delu puta nikada nije bilo
policije. Hari je voleo da brzo vozi na ovim usamljenim, sporednim putevima.
Osim toga, bio je dobro raspoložen: upravo je prodao kombajn “kejs 2388” sa
šestorednim beračem kukuruza i dodatnom prikolicom za prosejavanje pleve
za 120,000 dolara. To mu je bio treći ove sezone i zaradio mu je put u San
Dijego na vikend pun cuge i kresanja gabora u Del Mar Bluu. Šta ćeš više.
Drum se na jednom mestu za trenutak proširio i auto je prozujao kraj
grupe ofucanih napuštenih kuća; red dvospratnih zgrada od cigala,
suvonjavih i bez krovova; i silos za žito čija se gornja polovina naginjala
preko korovom zagušenog železničkog koloseka.
“Šta je to?” upita Pendergast.
“Krejter, Kanzas. Ili bi bolje bilo reći, 'to je bio Krejter, Kanzas. Pre
tridesetak godina to je bio normalan gradić. Ali je jednostavno presušio, kao
toliko drugih. Uvek se dešava na isti način. Prvo se zatvori škola. Zatim
bakalnica. Onda ode prodavnica poljoprivredne opreme. Poslednja stvar koju
izgubite je poštanski broj. Ne, to nije sasvim tačno: poslednje što ode je
kafana. To se dešava u čitavoj oblasti Kraj. Juče, Krejter. Sutra, Depju.
Prekosutra, ko zna? Možda Medisin Krik.”
“Sociologija umirućeg gradića mora da je prilično složena”, reče
Pendergast.
Hoh nije bio siguran na šta je Pendergast ciljao i nije se usudio da
odgovori.
Za manje od sat vremena, liftovi za žito Garden Sitija počeli su da se
uzdižu na horizontu poput loptastih oblakodera, dok je sam grad bio nizak,
pljosnat i nevidljiv.balk an d own lo ad. o rg
“Ostaviću vas tačno ispred bolnice, gospodine Pendergast”, reče Hoh. “I
znate, žao mi je ko god bio u pitanju. Nadam se da nije bila smrt u nevreme.”
Dok su stizali pred bolnicu od narandžaste cigle, okruženu morem
blistavih automobila, Pendergast odgovori: “Vreme je oluja u kojoj smo svi
izgubljeni, gospodine Hoh.”
Hohu je trebalo još pola sata brze vožnje sa spuštenim prozorima da se
oslobodi osećanja jeze.

Šerif Hejzen je stajao i posmatrao kolica u mrtvačnici, obučen u hirurški

mantil koji mu je bio dva broja prevelik i papirni šeširić zbog kojeg se osećao
kao idiot. Sa desnog stopala visio je natpis, ali nije morao da ga pročita.
Gospođa Šila Sveg, dva puta razvedena, bez dece, trideset dve godine, naselje
za kamp-kućice Vispering Medouz broj 40A, Bromid, Oklahoma.
Jebeno belo smeće.
Ležala je na čeličnom stolu, rasečena poput krmenadle, sa organima
uredno poređanim sa strane. Vrh lobanje joj je bio skinut i njen mozak je
ležao u obližnjoj činiji. Zadah raspadanja bio je neizdrživ: ležala je u tom
vrelom Polju kukuruza dobrih dvadeset četiri sata pre nego što je doneta
ovamo. Medicinski istražitelj, bistri mladić žbunaste kose po imenu Mekhajd,
naginjao se iznad nje, veselo je seckajući i komadajući i brbljajući
medicinskim žargonom u mikrofon koji mu je visio nad glavom. ’Daj mu još
pet godina’ mislio je Hejzen, i nagrizajuća kiselina stvarnosti oljuštiće taj
veseli sjaj.
Mekhajd je prešao sa njenog torzoa na grlo i počeo je da ga secka kratkim
pokretima desne ruke. Neki od zahvata prouzrokovali su krckavi zvuk koji se
Hejzenu uopšte nije sviđao. Prekopao je džep u potrazi za cigaretom, setio se
znaka koji je zabranjivao pušenje, pa je umesto toga zgrabio obližnju teglu sa
mašću od mente, namazao pomalo ispod obe nozdrve i okrenuo svoje misli
nečem drugom: Džejn Mensfild u Devojka tu ne može ništa, večeri polke u
Diper Elks Lodžu, nedelja sa kartonom piva u državnom parku Lejk Hamilton.
“Hmm”, reče medicinski istražitelj. “Vidi ti ovo.”
Prijatne misli su nestale istom brzinom kojom su se i pojavile. “Šta?”
upita Hejzen.
“Kao što sam i sumnjao. Slomljena jezičnjača. Bolje rečeno zdrobljena
jezičniača. Na vratu je bilo veoma malo modrica, a ovo to potvrđuje.”
“Zadavljena je?”
“Ne baš. Vrat je zgrabljen i slomljen jednim zahvatom. Umrla je od teške
povrede kičmenog stuba pre nego što je mogla da se uguši.
Sec, sec, sec.
“Upotrebljena sila bila je ogromna. Pogledajte ovo. Prstenasta hrskavica
je potpuno odvojena i od tiroidne hrskavice i od lamine. Nikad nisam video
ništa nalik ovome. Dušnik je zdrobljen. Vratni pršljenovi su slomljeni na, da
vidimo, četiri mesta. Pet mesta.”
“Verujem vam, doktore”, reče Hejzen, odvraćajući pogled.
Doktor ga pogleda i nasmeši se. “Prva autopsija, a?”
Hejzen je počeo da se nervira. “Naravno da nije”, slagao je.
“Teško je navići se, znam. Pogotovo kada počnu malo da se osećaju. Leto
nije dobro vreme za ovo. Nikako.”
Dok se doktor vraćao svom poslu, Hejzen je postao svestan nečijeg
prisustva iza sebe. Okrenuo se i poskočio: tamo je stajao Pendergast,
stvorivši se niotkuda.ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad
Doktor je iznenađeno podigao pogled. “Gospodine? Izvinite, mi smo…”
“U redu je”, reče Hejzen. “On je iz FBI, sarađuje sa mnom na slučaju.
Specijalni agent Pendergast.”
“Specijalni agente Pendergaste”, reče medicinski istražitelj, sa novom
oštrinom u glasu, “možete li da se identifikujete na magnetofonskoj traci? I
obucite mantil i rukavice, ako nemate ništa protiv. Možete ih uzeti tamo.”
“Naravno.”
Hejzen se zapitao kako je Pendergast uspeo da stigne, onako bez vozila.
Ali nije mu bilo krivo što ga vidi. Šerifu Hejzenu je palo na pamet, ne po prvi
put, da bi Pendergast mogao biti od pomoći na ovom slučaju. Pod uslovom da
ne radi na svoju ruku.
Pendergast se sledećeg trenutka vratio, pošto je vešto navukao mantil.
Doktor je sada radio na žrtvinom licu, guleći ga i pričvršćujući debele
gumenaste komade kože. I pre je bilo gadno, kada su nedostajali samo nos,
usne i uši. Hejzen je zurio u trake mišića, belinu ligamenata, tanke žute pruge
sala. Bože, stvarno je bilo odvratno.
“Mogu li?” upita Pendergast.
Doktor se pomeri i Pendergast se nagnu nad telo, na nepunih pet
centimetara od smrdljivog, nateklog, izobličenog lica. Posmatrao je pokidana
i krvava mesta na kojima su nekada bili nos i usne. Skalp je bio povučen
unazad, ali Hejzen je još uvek mogao da vidi u plavo izbeljenu kosu sa crnim
korenovima. Zatim se Pendergast odmače. “Izgleda da su amputacije
izvedene grubim instrumentom.”
Doktor je podigao obrve. “Grubim instrumentom?”
“Predložio bih površni mikroskopski pregled sa sveobuhvatnom serijom
fotografija. I delovi skalpa su otkinuti, kao što ste, bez sumnje, primetili.”
“U redu. Dobro.” Doktor je zvučao kao da ga je ovaj savet iznervirao.
Hejzen se morao nasmešiti. Agent je držao doktoru bukvicu. Ali ako je
Pendergast bio u pravu oko ovoga… Suzdržao se da ne upita na kakvu vrstu
“grubog instrumenta” je mislio. Oseti kako mu se utroba prevrće i istog
trenutka okrenu svoje misli ka Džejn Mensfild.
“Ima li tragova na usnama, ušima i nosu?” upita Pendergast.
“Policija nije uspela da ih nađe”, reče istražitelj.
Hejzen je osetio nalet ozlojeđenosti zbog ove nagoveštene kritike.
Medicinski istražitelj ga je podbadao čitavo popodne, stavljajući jednu
sarkastičnu primedbu za drugom u vezi sa nedostacima u Hejzenovom
izveštaju i, samim tim, njegovim policijskim sposobnostima. Istina je bila da
je državna policija već kraljevski zasrala stvar do trenutka kada je on stupio
na scenu.
Doktor je nastavio da secka zemaljske ostatke Šile Sveg. Pendergast je
počeo da kruži oko stola, zagledajući jedan organ za drugim, ruku stavljenih
iza leđa, kao da proučava skulpture u muzeju. Stigao je do natpisa na palcu.
“Vidim da ste identifikovali žrtvu.”
“Aha”, reče Hejzen uz kašalj. “Nekakva sirotica iz prosjačkog kraja
Oklahome. Otkrili smo njen automobil, jedan od onih korejskih sagorevača
riže, skrivenog u kukuruzu sedam kilometara od druge obale Medisin Krika.”
“Imate li ikakvu predstavu šta je tražila tamo?”
“U prtljažniku smo pronašli gomilu lopata i pijuka. Lovac na relikvije - oni
se uvek šunjaju oko humki, tragajući za starim indijanskim artefaktima.”
“Znači da je to uobičajena pojava?”
“Ovde ne toliko, ali neki ljudi tako zarađuju za život, vozeći se od države
do države i kopajući na drevnim mestima u potrazi za stvarima koje mogu
prodati na buvljaku. Svaka humka, bojište i groblje od Dodž Sitija do
Kalifornije meta su za njih. Ničeg ih nije sram.”
 “Ima li dosije?”
“Sitna sranja. Prevare sa kreditnim karticama, prodaja falsifikata na
internetu, sitne mućke sa osiguranjem.”
“Obavili ste odličan posao, šerife.”
Hejzen odsečno klimnu glavom.
“Pa”, reče doktor, “skoro smo gotovi ovde. Ima li neko od vas nekakvo
pitanje ili poseban zahtev?”
“Da”, reče Pendergast. “Ptice i strele.”
“U frižideru su. Želite da ih vidite?”
“Ako dopustite.”
Doktor je nestao i vratio se trenutak kasnije gurajući druga kolica, na
kojima su vrane bile uredno poređane u nizu, svaka sa svojim natpisom na
nozi. Ili natpisom na kandži, možda, pomisli Hejzen. Pored njih je stajala hrpa
strela na koje su ptice bile nabodene.
Pendergast se nagnu iznad njih, ispruži ruku i zaustavi se. “Mogu li?”
“Samo izvolite.”
Podigao je strelu rukom u rukavici od lateksa, okrećući je polako.
“Takve replike možete kupiti na skoro svakoj benzinskoj stanici odavde
do Denvera”, reče Mekhajd.
Pendergast je nastavio da je okreće na svetlu. “Ovo nije replika, doktore.
Ovo je originalna trščana strela Južnih Čejena, sa velikim perom gologlavog
orla i vrhom od kremena iz rudnika Alibates. Iz perioda između 1850. i
1870.”, reče.
Hejzen je buljio u Pendergasta dok je ovaj spuštao strelu na mesto. “Sve
ove?” upita.
“Sve. Očigledno je u pitanju komplet. Zbirka originalnih strela poput ove,
u ovako izvanrednom stanju, dostigla bi cenu od bar deset hiljada dolara kod
Sotbija.”
U tišini koja je nastupila, Pendergast podiže pticu i pažljivo je okrenu,
opipavajući je. “Čini se da je potpuno zdrobljena.”
“Ma, je li tako?” Doktorov glas je poprimio notu opreza i nervoze.
“Da. Svaka koščica je slomljena. Pretvorena je u kašu.” Podigao je pogled.
“Vi planirate da obavite autopsiju ovih ptica, zar ne, doktore?”
Doktor šmrknu. “Čitava dva tuceta? Pregledaćemo jednu ili dve.”
“Srdačno bih preporučio da ih pregledate sve.”
Doktor ustuknu od kolica. “Agente Pendergast, nije mi jasno kakva bi bila
korist od toga, osim trošenja mog vremena i novca poreskih obveznika. Kao
što sam rekao, pregledaćemo jednu ili dve.”
Pendergast je spustio pticu nazad na kolica i podigao je drugu, opipao je, a
zatim još jednu, pre nego što je konačno izabrao jednu od njih. Tada je, pre
nego što je doktor stigao da prigovori, podigao skalpel sa hirurškog
poslužavnika i napravio dug, dubok zasek duž stomaka ptice.
 Doktoru se vratila moć govora. “Samo malo! Vi niste ovlašćeni…” Hejzen
je posmatrao kako Pendergast otvara vranin stomak. Agent je na trenutak
zastao, sa podignutim skalpelom.
“Spustite tu pticu ovog trenutka”, reče doktor besno.
Pendergast je jednim žustrim potezom otvorio stomak ptice. Tamo se
među natrulim zrnima kukuruza nazirala izobličena ružičasta stvar za koju
Hejzen iznenada shvati da predstavlja ljudski nos. Stomak mu se ponovo
prevrnu.
Pendergast spusti vranu nazad na kolica. “Ostaviću potragu za usnama i
ušima u vašim sposobnim rukama, doktore”, rekao je, skidajući rukavice,
masku i mantil. “Molim vas da mi preko šerifa Hejzena pošaljete primerak
vašeg konačnog izveštaja.”
Zatim je izašao iz prostorije, ne osvrćući se.
 OSAM

L udvig Smit je sedeo za pultom Mejsinog restorana i mešao šoljicu kafe sa

jedva načetom porcijom hladne vekne od mesa ispred sebe. Bilo je šest
sati i kasnio je sa pričom, a nije imao ništa. Pomislio je kako je priča možda
bila prevelika. Možda joj nije dorastao. Možda je tokom svih ovih godina
pisanja o poljoprivrednim sajmovima i povremenim automobilskim
nesrećama izgubio oštrinu. Možda je nikad nije ni imao.
Meškoljio se i meškoljio.
Kroz stakleni izlog restorana mogao je da vidi zatvorena vrata šerifove
kancelarije na drugoj strani ulice. Bože, kako ga je nervirao taj svadljivi,
glupavi šerif. Smit nije bio u stanju da iz njega izvuče bilo kakvu informaciju.
A ni u državnoj policiji mu nisu rekli ništa. Nije čak mogao ni da dobije
medicinskog istražitelja na telefon. Kako su, do đavola, to uspevali u Njujork
tajmsu? Bez sumnje tako što su bili veliki i uticajni, pa je bolje govoriti sa
njima.
Ponovo se zagledao u svoju kafu. Problem je bio u tome što se niko nije
plašio Kraj Kaunti Kurira. Uglavnom je predstavljao lokalnu sprdnju. Kako bi
ga mogli poštovati kao novinara kada bi jednog dana došao da prodaje
oglasni prostor, a sledećeg bi se pojavio za volanom kamiona za dostavu,
zato što je njegov vozač, Pol Kečam, morao da vodi svoju ženu u Dodž Siti na
hemoterapiju?
Ovde je bila najveća priča u njegovoj karijeri, a on nije imao ništa za
sutrašnje novine. Baš ništa. Naravno, uvek je mogao da reciklira ono što je
napisao juče, da obradi novi ugao, da nagovesti postojanje novih tragova, da
se osvrne na izjave “bez komentara” i napravi podnošljiv broj. Ali surovost i
neobičnost zločina je uzburkala usnuli Medisin Krik i ljudi su želeli da saznaju
više. A i jedan delić njega želeo je da se pokaže i uradi ovo kako treba. Delić
njega je želeo - sada, kada je konačno imao priliku - da bude pravi novinar.
Nasmeši se samom sebi i odmahnu glavom. Evo ga ovde, sa ženom koja je
preminula, ćerkom koja je davno otišla na zapadnu obalu u potrazi za boljim
životom, novinama koje nisu zarađivale ništa, a on se približava šezdeset
petoj. Pravi novinar. Bilo je malčice kasno za to. Šta ga je spopalo?
Smit primeti kako tihi žamor konverzacije u restoranu naglo posustaje.
Krajičkom oka opazi crnu priliku koja je stajala ispred vrata. Bio je to agent
FBI, koji je proučavao jelovnik nalepljen na staklo. Agent priđe vratima i
otvori ih. Maleno zvonce se oglasilo.
Ludvig Smit se polako okrenu na stolici. Možda nije bilo sve izgubljeno.
Možda je mogao da izvuče nešto iz agenta. Izgledalo je malo verovatno, ali je
vredelo pokušati. Čak i najmanja mrvica će biti od pomoći. Smit je umeo da
napravi čuda od mrvice.
Čovek iz FBI - kako se ono zvao? - skliznuo je u jedan od separea i Mejsi se
odgegala da uzme narudžbinu. Nije bilo teško čuti Mejsi - njen gromki glas je
odjekivao u svakom kutku restorana - ali je morao da se napregne da bi čuo
agentove tihe odgovore.
“Današnji specijalitet kuće je”, grmela je Mejsi, “vekna od mesa.”
“Naravno”, reče čovek iz FBI. “Vekna od mesa.”
“Aha. Vekna od mesa i beli sos, pire krompir sa belim lukom - domaći, ne
iz kutije - i grašak kao prilog. U grašku ima gvožđa, a vama bi prijalo malo
gvožđa.” Smit je morao da suzbije osmeh. Mejsi se već dočepala jadnog
stranca. Ako se ne ugoji pet kilograma pre povratka kući, to neće biti zbog
nedostatka pridikovanja.
“Vidim da imate pasulj sa svinjetinom”, reče čovek. “Koju vrstu mahuna
koristite?”
“Mahune? U našem pasulju sa svinjetinom nema mahuna! Samo sveži
sastojci. Počnem sa najboljim crvenim pasuljem, ubacim malo svinjske
slanine, melase, začina, onda to kuvam preko noći, na vatri tihoj poput
šapata. Pasulj se prosto topi u ustima. Jedno od naših najpopularnijih jela.
Pasulj sa svinjetinom, onda?”
Ovo je počinjalo da biva zabavno. Smit se nagnuo napred da bi bolje video
šta se dešava.
“Slanina, bože moj, da, baš lepo…” ponovi agent neodređeno. “A pečena
piletina?”
“Dvaput uvaljana u Mejsin specijalni kukuruzni poh, reš ispržena i
potopljena u beli sos. Ide odlično uz naše specijalne pržene krompiriće.”
Čovek je podigao pogled sa jelovnika do Mejsi i ponovo ga spustio na
jelovnik sa neobično praznim izrazom lica. Zatim je progovorio. “Mora da u
ovom kraju imate prvoklasnu govedinu.”
“Naravno da imamo. Mogu da vam pripremim šniclu na bezbroj načina.
Prženu, prženu sa piletinom, sa roštilja, dinstanu ili pečenu. Sa prženim
krompirićima i zelenom salatom. Slabo, srednje i reš pečenu. Recite mi šta
želite i ako ne mogu da vam napravim, onda ni ne postoji.”
“Imate li možda rozbratne?” raspitivao se. Imao je mek, skoro sklizak glas,
kojeg je, primeti Smit, pažljivo slušalo pola restorana.
“Možete se kladiti. Sjajne rozbratne, file, njujoršku šniclu, samo recite,
imamo sve.”
Nastupila je duga pauza. “Kažete da ste spremni da pripremite šniclu na
bilo koji način?”
 “Tako je. Brinemo o svojim mušterijama.” Mejsi je bacila pogled prema
Smitu. Brzo se nasmešio. “Reci, Smiti.”
“Tako je, Mejsi”, odgovorio je. “Ova vekna od mesa je bogovska.”
“Onda bolje prioni na posao i dovrši je!”
Smit klimnu glavom, još uvek se smeškajući.
Mejsi se ponovo okrenula prema čoveku iz FBI. “Recite mi kako je želite i
biću srećna da vas uslužim.”
“Pitao sam se da li biste bili toliko ljubazni da mi donesete jednu lepo
odsečenu rozbratnu od oko dvesta grama da je pogledam.”
Mejsi nije ni trepnula na ovaj zahtev. Ako je čovek želeo da vidi šniclu pre
nego što mu je ispeče, onda će je i videti. Smit je posmatrao kako odlazi
pozadi i vraća se sa lepim fileom. Znao je da najbolje čuva za Tada Frenklina,
koji joj je prirastao srcu.
Nagnula je tanjir prema čovekovom licu. “Eto vam. I nećete joj naći ravna
sve do Denvera, to vam mogu garantovati.”
Čovek je pogledao šniclu, zatim je podigao nož i viljušku i odsekao
masnoću duž jedne stranice. Zatim joj je vratio tanjir. “Bio bih vam zahvalan
ako biste je propustili kroz mašinu za meso, podešenu na srednju krupnoću.”
Smit se ukočio. Da propusti file minjon kroz mašinu za meso? Kako će
Mejsi reagovati na to? Praktično je zadržavao dah.
Mejsi je zurila u agenta FBI. Restoran se potpuno utišao. “A kako želite da
vam ispečem vaš, hmm, hamburger?”
“Sirov.”
“Mislite blago pečen?”
“Mislim sirov, ako nemate ništa protiv. Molim vas, poslužite mi ga sa
jednim svežim jajetom, u ljusci, kao i malo sitno seckanog belog luka i
peršuna.” Mejsi je upadljivo progutala knedlu. “Obična zemička ili sa
susamom?”
“Bez zemičke, hvala.”
Mejsi je klimnula glavom, okrenula se i zatim je - osvrnuvši se samo
jednom - uzela tanjir i nestala u kuhinji. Smit ju je posmatrao kako odlazi,
sačekao je trenutak, pa je stupio u akciju. Duboko udahnuvši, pokupio je svoju
kafu i prišao, zaustavivši se ispred agenta FBI. Čovek je podigao glavu i
osmotrio Smita dugim, hladnokrvnim pogledom izuzetno bledih očiju.
Smit je ispružio ruku. “Ludvig Smit. Urednik Kraj Kaunti Kurira.”
“Gospodine Smit”, reče čovek, prihvatajući ponuđenu ruku. “Moje ime je
Pendergast. Izvolite sedite. Bili ste na konferenciji za štampu rano jutros.
Moram reći da ste postavili nekoliko prilično pronicljivih pitanja.”
Smit se zarumeneo na neočekivanu pohvalu i ugurao je svoje škriputavo i
ne baš tako mlado telo u drugi kraj separea.
Mejsi se ponovo pojavila na vratima kuhinje. U jednoj ruci je držala tanjir
sa sveže samlevenom rozbratnom, a u drugoj tanjir sa ostalim sastojcima i
jajetom na stalku za jaja. Spustila je oba tanjira ispred Pendergasta.
“Još nešto?” upitala je. Izgledala je potreseno - a ko i ne bi, pomisli Smit,
da je proterao pristojnu rozbratnu poput ove kroz mašinu za meso?
“To bi bilo sve, hvala.”
“Kako vi kažete.” Mejsi je pokušala da se osmehne, ali Smit je mogao da
vidi da je potpuno poražena. Ovo je bilo nešto potpuno novo za nju.
Smit je - kao i čitav restoran - posmatrao kako Pendergast posipa beli luk
po sirovom mesu, dodaje so i biber, razbija jaje odgore i pažljivo presavija
sve sastojke. Zatim je uobličio gomilu viljuškom, posuo odgore peršunom, i
zavalio se da posmatra svoje delo.
Smit je iznenada shvatio. “Tartar biftek?” upita, pokazujući glavom prema
tanjiru.
“Da, upravo tako.”
“Video sam kako se pravi na kuvarskom kanalu. Kakav je?”
Pendergast je nežno podigao zalogaj do usta i sažvakao ga poluzatvorenih
očiju. “Nedostaje samo ’Leovil Poifer’ iz ’97.”
“Stvarno biste trebali da probate veknu od mesa”, odgovorio je Smit,
spuštajući glas. “Mejsi ima svoje vrline i mane: vekna od mesa je jedna od
njenih vrlina. U stvari je da prste poližeš.”
“Razmisliću o tome.”
“Odakle ste, gospodine Pendergast? Ne mogu da prepoznam akcenat.”
“Iz Nju Orleansa.”
“Kakva slučajnost! Bio sam jednom tamo na karnevalu.”
“Baš lepo. Ja lično nikada nisam prisustvovao.”
Smit je oklevao sa osmehom zaleđenim na usnama, pitajući se kako da
usmeri razgovor prema mnogo važnijoj temi. Tihi žamor razgovora oko njega
se ponovo nastavio.
“Ovo ubistvo nas je stvarno potreslo”, rekao je još tišim glasom. “Ništa
nalik ovome nikada se nije desilo u uspavanom malom Medisin Kriku.”
“Slučaj ima svoje neuobičajene aspekte.”
Činilo se da Pendergast odbija da se upeca. Smit je popio svoju kafu i
podigao šolju iznad glave. “Mejsi! Još jednu!”
Mejsi je prišla sa bokalom i još jednom šoljom. “Treba da naučiš da se
ponašaš, Smite”, reče, puneći mu šolju i sipajući drugu Pendergastu. “Tako ne
bi dobacivao svojoj majci.”
Smit se isceri. “Mejsi me uči lepom ponašanju poslednjih dvadesetak
godina.”
“Uzaludan trud”, reče Mejsi, odlazeći.
Ćaskanje je omanulo. Smit je rešio da proba direktan pristup. Izvadio je
beležnicu iz džepa i spustio je na sto. “Imate li vremena za nekoliko pitanja?”
Pendergast zaustavi viljušku sa sirovim mesom na pola puta do svojih
usta. “Šerifu Hejzenu se ne bi svidelo što razgovaram sa novinarima.”
 Smit spusti glas. “Potrebno mi je nešto za sutrašnji broj. Građani su
zabrinuti. Boje se. Imaju pravo da znaju. Molim vas.”
Ućutao je, i sam iznenađen dubinom osećanja u svojoj izjavi. Oči agenta
FBI su ga posmatrale pogledom koji kao da je trajao minutima. Pendergast je
konačno spustio viljušku i progovorio glasom još tišim od Smitovog.
“Po mom mišljenju, ubica je odavde.”
“Kako to mislite, odavde? Iz jugozapadnog Kanzasa?”
“Ne. Iz Medisin Krika.”
Smit oseti kako mu boja nestaje sa lica. Nemoguće. Poznavao je svakog u
gradu. Agent FBI je gadno pogrešio.
“Zašto to mislite?” upita slabašnim glasom.
Pendergast je završio obrok i zavalio se. Odgurnuo je šolju sa kafom i
podigao jelovnik. “Kakav je sladoled?” upitao je, sa tihim, ali jasnim
prizvukom nade u glasu.
Smit mu tiho odgovori. “Niltona ekstra kremasti.”
Pendergast se stresao. “Pita od breskve?”
“Iz konzerve.”
“Kolač od melase?”
“Ne pitajte.”
Pendergast spusti jelovnik.
Smit se nagnu bliže. “Deserti nisu Mejsina jača strana. Ona je stručnjak za
meso i krompir.”
“Shvatam.” Pendergast ga je još jednom odmerio svojim bledim očima.
Zatim je progovorio. “Medisin Krik je izolovan poput ostrva na Pacifiku. Niko
ne može da dođe ili ode putem a da ne bude primećen, a do Dipera, najbližeg
gradića sa motelom, ima trideset kilometara peške kroz kukuruz.” Zastao je,
bledo se nasmešio i bacio pogled prema notesu. “Vidim da ne hvatate
beleške.”
Smit se nervozno nasmejao. “Dajte mi nešto što mogu da objavim. Postoji
samo jedna stvar oko koje su ljudi u ovom gradu sigurni: ubica i žrtva su
oboje ’izdaleka’. Kod nas ima problematičnih, ali verujte mi da nema ubica.”
Pendergast ga je radoznalo posmatrao. “Šta tačno podrazumevate pod
’problematičnim’ u Medisin Kriku?”
Smit je shvatio da će morati da da nešto zauzvrat ako želi informacije.
Mada nije bilo mnogo toga da se kaže. “Nasilje u porodici, ponekad. Subotom
uveče može doći do nereda izazvanih pijanstvom, ili do trkanja na Kraj
Roudu. Prošle godine se desila provala u Gro-Bejn fabriku, takve stvari.”
Zastao je. Pendergast kao da je čekao još nešto.
“Klinci koji duvaju lepak, povremeno predoziranje. A i neželjena trudnoća
je oduvek predstavljala problem.”
Pendergast podiže obrvu.
“Uglavnom se to reši tako što se deca uzmu. U starim danima bi devojka
bila poslata od kuće da se porodi, a dete bi se dalo na usvajanje. Znate kako je
to u ovako malim gradićima, mladi nemaju šta da rade osim…” Smit se
nasmešio, setivši se dana kada su on i njegova žena bili srednjoškolci, subote
uveče u kolima, parkiranim kraj reke, zamagljenih prozora… Izgledalo je tako
daleko, deo sveta koji je potpuno iščezao. Odagnao je sećanja. “Pa”, rekao je,
“to bi bili svi problemi sa kojima se srećemo ovde. Do sada.”
Agent FBI se nasmešio i nagnuo bliže, govoreći tako tiho da ga je Smit
jedva čuo. “Žrtva je identifikovana kao Šila Sveg iz Oklahome. Sitni kriminalac
i prevarant. Pronašli su njen automobil skriven u kukuruzu, sedam
kilometara niz drum. Izgleda da je kopala po indijanskim humkama u
okolini.” Smit je pogledao Pendergasta. “Hvala vam”, reče. E, ovo je bilo već
mnogo bolje. Ovo je bilo više od mrvice. Ovo je bio praktično čitav kolač.
Osetio je nalet zahvalnosti.
“I još jedna stvar. Pored tela su našli veći broj skoro savršeno očuvanih
strela Južnih Čejena.”
Smitu se učini da ga Pendergast pažljivo posmatra. “To je neobično”,
odgovori.
“Tako je.”
Prekinula ih je iznenadna gužva napolju, izazvana glasom koji je oštro
protestovao. Smit baci pogled na drugu stranu ulice i ugleda šerifa Hejzena,
koji je trotoarom vodio mladu devojku prema svojoj kancelariji. Devojka se
energično opirala, ukopavajući pete, pokušavajući da se izvuče iz lisica i
sekući vazduh noktima ofarbanim u crno. Odmah mu je bilo jasno ko je u
pitanju: bila je prepoznatljiva u crnoj kožnoj mini-suknji, blede kože, sa
ogrlicom sa bodljama, ljubičastom kosom i pirsingom koji se sijao. Uspeo je
da razabere deo njene vriske kroz debelo staklo Mejsinog restorana - “udavio
se u išlerima, smrdljivi gutaču cigareta” - pre nego što ju je šerif ugurao kroz
vrata kancelarije i zalupio ih za sobom.
Smit odmahnu glavom u radoznaloj neverici.
“Ko je to?” upita Pendergast.
“Kori Svonson, naš dežurni delikvent. Verujem da je ono što klinci zovu
’darkerom’ ili tako nekako. Šerif Hejzen i ona se baš ne mirišu. Sudeći po
lisicama, konačno je našao razlog da je uhapsi.”
Pendergast spusti krupnu novčanicu na sto i ustade, pozdravljajući Mejsi
klimanjem glave. “Verujem da ćemo se ponovo sresti, gospodine Smit.”
“Naravno. I hvala na podacima.”
Vrata su se zatvorila uz zvonjavu. Smit je posmatrao mračnu figuru
specijalnog agenta Pendergasta kako prolazi kraj izloga i nastavlja niz ulicu,
da bi se stopila sa spuštajućom tamom.
Smit je polako pijuckao kafu, razmišljajući o onome što je Pendergast
rekao. Dok je to radio, naslovna strana koju je sastavljao u glavi se promenila;
rastavio je slog i ponovo napisao uvodni pasus. Bila je to prava bomba,
pogotovo ono o strelama. Kao da samo ubistvo nije bilo dovoljno strašno, te
strele će pogoditi posebno neugodnu žicu kod svakoga ko je bio upoznat sa
istorijom Medisin Krika. Ustao je od stola čim je sastavio pasus. Imao je više
od šezdeset godina i probleme sa zglobovima, naročito na vlažnom vremenu.
Ali, iako nije bio mlad kao nekad, još uvek je mogao da ostane budan do pola
noći, napiše pronicljiv članak sa dve čaše viskija pod pojasom, sastavi
besprekoran broj i objavi ga na vreme. A večeras je imao da napiše đavolski
dobru priču.
 DEVET

V inifred Kraus se motala po starinskoj kuhinji, praveći tost, spremajući

bokal sa sokom od pomorandže i kuvajući svom gostu jaje i zeleni čaj.
Njena marljivost je predstavljala pokušaj da iz glave izbaci stravične vesti
koje je tog jutra pročitala u Kraj Kaunti Kuriru. Ko je mogao da uradi nešto
tako užasno? I strele koje su pronašli kraj tela sigurno nisu mogle značiti da…
Odagnala je ove misli iz glave uz slabašan drhtaj. Bilo joj je drago što ima
agenta Pendergasta pod krovom, uprkos čudnom rasporedu po kojem je
živeo.
Čovek je bio prilično izbirljiv po pitanju hrane i čaja i Vinifred se potrudila
da sve bude savršeno. Čak je izvadila i stari čipkani stolnjak svoje majke i
prostrla ga, sveže ispeglanog, na trpezarijski sto, zajedno sa malom vazom
sveže ubranih nevena, ne bi li sve delovalo što veselije. To je bilo delimično
zato da bi umirila sopstvenu nervozu.
Dok je radila po kuhinji, Vinifred je osetila kako njena užasnutost zbog
ubistva postepeno ustupa mesto nestrpljenju. Pendergast ju je zamolio da ga
povede u jutarnji obilazak pećina. Pa, nije je baš zamolio, ali je delovao
prilično zainteresovan kada mu je to prethodno veče predložila. Poslednji
posetioci pećina bila su dva fina mlada Jehovina svedoka pre dva meseca, a
zatim su bili toliko ljubazni da provedu ostatak dana ćaskajući s njom.
Tačno u osam sati začula je tihe korake na stepenicama i gospodin
Pendergast je dojezdio do nje, obučen u svoje uobičajeno crno odelo.
“Dobro jutro, gospođice Kraus”, rekao je.
Dok ga je Vinifred pratila u trpezariju i postavljala mu doručak, osetila je
kako je ostala bez daha. Još kao devojčica je volela porodični posao: različiti
ljudi iz svih krajeva zemlje, parkiralište prepuno velikih automobila,
začuđena i zadivljena mrmljanja tokom obilaska. Pomaganje oko pećine i
vođenje tura bio je način na koji je pokušavala da se umili svome ocu. No,
iako su se stvari iz korena promenile kada je izgrađen autoput na severu, taj
osećaj uzbuđenja pred obilazak nikada nije nestao - čak i kada je u pitanju
bila “grupa” od jednog čoveka.
Kada su završili doručak, ostavila je Pendergasta sa jutarnjim primerkom
Kraj Kaunti Kurira i skoknula do pećina. Posećivala je pećine barem jednom
dnevno čak i kada nije bilo posetilaca, samo da počisti prašinu i zameni
sijalice. Sada je na brzinu bacila pogled i uverila se da je sve bilo u odličnom
stanju. Zatim je stala za pult prodavnice suvenira i čekala. Pendergast se
pojavio nekoliko minuta pre deset sati. Naplatila mu je ulaznicu - dva dolara -
i povela ga niz betonsku stazu do pukotine u zemlji i gvozdenih vrata sa
katancem. Počinjao je još jedan vreli dan i sveži vazduh koji je izbijao iz
pećine prijatno je mamio. Otključala je vrata i skinula katanac, a zatim se
okrenula i započela uvodni govor, koji se nije menjao još otkada joj ga je njen
otac pre pola veka usadio u glavu šibom i lenjirom.
“Krausove pećine”, počela je, “otkrio je moj deda, Hiram Kraus, koji se
doselio u Kanzas sa severa države Njujork 1888. godine u potrazi za novim
životom. On je bio jedan od prvih stanovnika oblasti Kraj i prisvojio je sto
šezdeset hektara zemlje duž Medisin Krika.”
Zastala je i zadovoljno porumenela zbog pažljive usredsređenosti njenog
slušaoca.
“Petog juna 1901, dok je tragao za izgubljenom junicom, naišao je na
otvor pećine, skoro potpuno skriven žbunjem i šibljem. Vratio se sa fenjerom
i sekirom, prosekao put niz strminu do pećine i počeo da istražuje.”
“Da li je pronašao junicu?” upita Pendergast.
Pitanje je pomelo Vinifred. Niko nikada nije pitao za junicu.
“Oh, da, jeste. Junica je ušla u pećinu i upala u Provaliju Bez Dna. Na
nesreću, bila je mrtva.”
“Hvala vam.”
“Da vidimo.” Vinifred je stajala na ulazu u pećinu, pokušavajući da se seti
gde je stala. “Oh, da. Baš u to vreme, automobil se pojavio na američkoj sceni.
Kroz okrug je počeo da se odvija saobraćaj, uglavnom sastavljen od porodica
na putu za Kaliforniju. Hiramu Krausu bilo je potrebno godinu dana da
izgradi drvene staze - iste staze po kojima i danas hodamo - a zatim je
otvorio pećinu za javnost. Ulaz je u to doba koštao pet centi.” Zastala je zbog
uobičajenog smeha i pomalo se zbunila kada ga nije bilo. “Bio je to pun
pogodak. Ubrzo je izgrađena i prodavnica suvenira u kojoj posetioci mogu da
kupe kamenje, minerale i fosile, kao i rukotvorine i goblene od kojih prihod
ide crkvi, a sve to sa deset posto popusta za one koji su bili u obilasku pećine.
A sada izvolite proći ovuda, ući ćemo u pećinu.”
Otvorila je gvozdena vrata i pokazala Pendergastu da je prati..Sišli su
širokim, izlizanim stepenicama, izgrađenim na nizbrdici koja je vodila u
utrobu zemlje. Sa obe strane su se uzdizali zidovi od krečnjaka koji su
formirali tunel. Na kamenoj tavanici visile su gole sijalice. Nakon spusta od
sedamdesetak metara, stepenice su ih dovele do drvene platforme koja je
oštro skretala na ulasku u pećinu.
Ovde, duboko pod zemljom, vazduh je mirisao na vlagu i mokar kamen.
Bio je to miris koji je Vinifred volela. Nije bilo neprijatne arome buđi ili
izmeta: u Krausovim pećinama nije bilo slepih miševa. Drvena staza pred
njima vijugala je kroz šumu stalagmita. Još sijalica, postavljenih među
stalagmitima, bacalo je groteskne senke po zidovima pećine. Tavanica pećine
uzdizala se u tamu. Produžila je do središta pećine, da bi zastala i okrenula se
raširenih ruku, baš kako ju je otac učio.
“Sada se nalazimo u Kristalnoj katedrali, prvoj od tri velike pećine u ovom
sistemu pećina. Ovi stalagmiti su visoki oko sedam metara u proseku.
Tavanica je skoro trideset metara iznad naših glava, a pećina ima četrdeset
metara od jednog kraja do drugog.”
“Veličanstveno”, reče Pendergast.
Vinifred se razvedrila i nastavila da priča o geologiji krečnjačkih naslaga
jugozapadnog Kanzasa i načinu na koji se pećina formirala usled laganog
protoka vode tokom nekoliko miliona godina. Završila je recitovanjem imena
koje je deda Hiram dao raznim stalagmitima: “Sedam patuljaka”, “Beli
jednorog”, “Deda Mrazova brada”, ’Tgla i konac”. Zatim je ućutala, očekujući
pitanja.
“Da li su svi u gradu bili ovde?” upita Pendergast.
Pitanje je ponovo zateklo Vinifred nespremnu. “Ovaj, da, mislim da jesu.
Naravno, ne naplaćujemo ovdašnjima. Ne bi bilo u redu da zarađujemo od
svojih komšija.”
Pošto nije bilo drugih pitanja, okrenula se i povela ga kroz šumu
stalagmita u nizak, uski prolaz koji je vodio u sledeću pećinu.
“Pazite da ne udarite glavu!” upozorila je Pendergasta, dobacujući mu
preko ramena. Ušla je u drugu pećinu, prišla središtu i okrenula se uz
lepršanje haljine.
“Sada se nalazimo u Džinovoj biblioteci. Moj deda ju je tako nazvao zato
što, ako pogledate sa vaše desne strane, možete da vidite kako su se naslage
travertina nataložile tokom miliona godina da bi formirale nešto što liči na
naslagane knjige. A sa ove strane, vertikalni stubovi krečnjaka duž zidova
izgledaju kao polica sa knjigama. A sada…”
Ponovo je krenula dalje. Skoro su stigli do njenog omiljenog dela,
Kristalnih zvona. A tada je iznenada shvatila: zaboravila je svoj mali gumeni
čekić. Opipala je džep u kojem ga je držala nadohvat ruke, spremna da ga
izvadi i iznenadi posetioce. Nije bio tamo. Mora da ga je ostavila u prodavnici
suvenira. Takođe je zaboravila i baterijsku lampu, koju je uvek nosila u
slučaju da nestane struje. Vinifred je bila prestravljena. Pedeset godina
vođenja tura i nijednom nije zaboravila svoj mali gumeni čekić.
Pendergast ju je pažljivo posmatrao. “Da li je sve u redu, gospođice
Kraus?”
“Zaboravila sam gumeni čekić kojim sviram po Kristalnim zvonima.” Bila
je na ivici plača.
Pendergast se osvrnuo po šumi stalaktita. “Shvatam. Pretpostavljam da
proizvode tonove kada ih udarite.”
Klimnula je glavom. “Možete svirati Betovenovu Odu Radosti na ovim
stalaktitima. To je najlepši deo obilaska.”
“Zvuči veoma zanimljivo. To znači da ću morati ponovo da dođem.”
Vinifred je pokušala da nastavi razgovor, ali se nije mogla setiti ničega.
Počela je da je hvata panika.
“Ovaj grad mora da ima interesantnu istoriju”, reče Pendergast dok je
bezbrižno razgledao perca gipsa koja su svetlucala na zidu.
Vinifred oseti zahvalnost zbog ovog malog pojasa za spasavanje. “Oh, da,
svakako da ima.”
“Vi mora da znate većinu toga.”
“Verovatno znam skoro sve”, rekla je. Osećala se malo bolje. Sada se
mogla nadati još jednom obilasku, a gumeni čekić neće nikada više
zaboraviti. Ono stravično ubistvo ju je poprilično uznemirilo. Možda i više
nego što je mislila.
Pendergast je počeo da proučava novu hrpicu kristala. “Prošle večeri se
pred Mejsinim restoranom desio neobičan incident. Šerif je uhapsio devojku
po imenu Kori Svonson.”
“Oh, da. Ona je već godinama problem. Otac ih je napustio, a majka je
koktel konobarica u Kuglaškom zamku.” Nagnula se napred i prošaputala.
“Mislim da pije. I viđa muškarce.”
“Ah!” reče Pendergast.
Vinifred se ohrabrila. “Da. Kažu da se Kori drogira. Otići će iz Medisin
Krika, kao i mnogi drugi, i srećan joj put. Tako vam je to danas, gospodine
Pendergast: odrastu i odu, da se nikada ne vrate. Iako ovde ima nekih koji se
motaju okolo a trebali bi da odu. Poput Čupavog Džima, na primer.” Činilo se
da agent FBI pažljivo proučava oblik nastao kapljanjem vode. Bilo je lepo
videti nekog tako zainteresovanog. “Šerif je delovao prepun entuzijazma što
hapsi gospođicu Svonson.”
“Ne čudi me. Pa ipak, šerif je siledžija. To je moje mišljenje. To ću reći
svakome. Jedina osoba prema kojoj se pristojno ponaša je Tad Frenklin,
njegov zamenik.” Zastala je, pitajući se da li je otišla predaleko, ali Pendergast
ju je gledao i klimao glavom sa razumevanjem.
“I onaj njegov sin je takođe siledžija. Misli da mu to što mu je otac šerif
daje za pravo da radi štogod poželi. Čujem da maltretira sve u školi.”
“Shvatam. A taj Čupavi Džim kojeg ste spomenuli?”
Vinifred je odmahnula glavom. “To je najozloglašeniji čovek kojeg ste
ikada videli.” Zakikotala se sa neodobravanjem. “Živi na otpadu na putu za
Diper. Tvrdi da je potomak jedinog preživelog u masakru u Medisin Kriku.
Bio je u Vijetnamu, znate, i to je ostavilo posledice. Zaludelo mu je mozak.
Nigde nećete naći niži primerak ljudske rase, gospodine Pendergast.
Bogohuli. Pije. Nikada se ne pojavljuje u crkvi.”
“Prošlo veče sam video da postavljaju veliki natpis na travnjaku crkve.”
“To je u čast gospodina sa Kanzaškog univerziteta.”
 Pendergast ju je pogledao. “Molim?”
“Hoće da ovde zasadi novo polje kukuruza. To je nekakav eksperiment.
Suzili su izbor na dva grada, nas i Diper. Odluka će biti objavljena sledećeg
ponedeljka. Čovek sa univerziteta trebalo bi da stigne danas i grad mu
prostire crveni tepih. Naravno, nisu svi srećni zbog toga.”
“A zbog čega?”
“Zbog nečeg u vezi sa kukuruzom kojeg žele da testiraju. Izmenjen je na
neki način. Iskreno da vam kažem, uopšte se ne razumem u to.”
“Znači tako”, reče Pendergast i ispruži ruku. “Ali ja sam vas svojim
pitanjima prekinuo u priči.”
Vinifred se prisetila nastavka. Veselo je požurila napred, vodeći
Pendergasta do ivice široke, mračne rupe iz koje se podizao još hladniji
vazduh. “A ovo je Provalija bez dna. Kada je deda prvi put došao ovamo, bacio
je unutra kamen i nije čuo kada je pao.” Napravila je pauzu radi efekta.
“Kako je znao da je junica dole?” upita Pendergast.
Iznenada je obuze panika. Niko joj nije postavljao ni ovo pitanje.
“Pa, ne znam”, rekla je.
Pendergast se nasmeši, odmahujući rukom. “Nastavite.”
Stigli su do Jezerceta beskraja, gde se Vinifred razočarala što nije poželeo
želju - skupljanje bačenih novčića je nekada donosilo pristojnu zaradu. Staza
se od jezerceta vraćala do Kristalne katedrale gde su započeli obilazak.
Završila je svoje predavanje, rukovala se sa Pendergastom, da bi se
iznenadila i obradovala velikodušnoj napojnici. Zatim ga je polako povela uz
stepenice do spoljnog sveta. Vrućina na površini ju je udarila poput čekića.
Još jednom je zastala.
“Kao što sam već spomenula, na dan obilaska postoji popust od deset
posto za sve koji su bili u obilasku.” Požurila je nazad u prodavnicu suvenira i
bilo joj je drago kada je videla da je Pendergast prati.
“Voleo bih da vidim goblene”, reče.
“Naravno.” Uputila ga je prema vitrini, pred kojom je proveo dosta
vremena razgledajući radove, pre nego što je izabrao prelepu, krstićima
izvezenu jastučnicu. Vinifred je bila posebno srećna, pošto je nju sama
napravila.
“Moja draga teta Komelija će biti oduševljena”, reče Pendergast dok je
plaćao jastučnicu. “Ona je invalid, znate, i može da uživa jedino u malim
stvarima.”
Vinifred se nasmešila dok je umotavala poklon. Bilo je tako lepo imati kraj
sebe gospodina nalik Pendergastu. I kako je bilo pažljivo od njega što je
mislio na svoju staru rođaku. Vinifred je bila sigurna da će se Pendergastovoj
tetki svideti jastučnica.
 DESET

K ori Svonson je sedela na malom ležaju na sklapanje u pustoj ćeliji zatvora

Medisin Krika, zureći u grafite koji su prekrivali oljuštene zidove. Bilo ih
je poprilično, i uprkos različitom mastilu i rukopisima bili su upečatljivo
dosledni temi. Čula je televizor koji je treštao ispred, u šerifovoj kancelariji.
Bila je to jedna od onih bolesnih sapunica za domaćice sa praznim životima,
sve u kompletu sa drhtavim zvukom orgulja i histeričnim ženskim plačem. I
mogla je da čuje kako se šerif bučno mota po kancelariji u svojim
klovnovskim cipelama, nemiran poput lasice u kavezu, šuškajući papirima i
razgovarajući telefonom. Kako je tako nizak čovek mogao da ima toliko velika
stopala? I cigarete, takođe - ovo mesto je zaudaralo. Još četiri sata i njena
majka će biti dovoljno trezna da dođe ovamo i pokupi je. I evo je ovde, da bi
“naučila lekciju” - reči njene majke - sedi i sluša meškoljenje najglodarskijeg
ljudskog bića na svetu. Kakva lekcija. Pa ipak, nije bilo ništa gore nego da sedi
kod kuće i sluša zvocanje ili pijano hrkanje svoje majke. A ležaj na sklapanje
nije bio ništa manje udoban od rasturenog madraca u njenoj sobi.
Čula je lupanje vratima u glavnoj kancelariji, korake, prigušene pozdrave.
Kori je prepoznala jedan od glasova. Bio je to Bred Hejzen, šerifov sin i njen
poznanik iz razreda, sa svojim praznoglavim prijateljima. Rekli su nešto o
tome kako idu nazad da gledaju televiziju.
Žurno je legla na ležaj i okrenula se licem prema zidu.
Čula je kako se motaju po unutrašnjoj kancelariji. Jedan od njih je počeo
da menja kanale, prsta pritisnutog na dugme koje je izbacivalo jedan škripavi
program za drugim: kvizovi, sapunice, crtaći, izmešani glasnim udarima
buke.
Nakon neuspešne potrage, ponovo su se začuli koraci i prigušeni
komentari. Kori je čula kako kroz otvorena vrata ulaze u zadnju prostoriju u
kojoj su se nalazile ćelije. Nastala je iznenadna tišina, a onda je Bred
progovorio tihim glasom. “Hej, momci, da vidite ko je ovde. Vidi, vidi.”
Neko je usnama imitirao zvuk prdeža. Čuo se prigušeni smeh.
“Šta to smrdi?” Bio je to ponovo Bred. “Jel’ neko ugazio u nešto?”
Još prigušenog smeha. “Šta si uradila ovog puta?”
Kori je progovorila ne okrećući se. “Tvoj slavni šerif Džon. K. Pacovska
Faca ostavio je upaljen auto, sa ključevima i spuštenim prozorima, ispred
Kolskog točka dok se on čitavih pola sata tovio išlerima. Kako sam mogla da
odolim?”
“Moj šta?”
“Tvoj Riplijev-verovali-ili-ne-veličanstveni-pušim-sto-na-dan-i-
pretvaram-išlere-u-govna tatica.”
“O čemu, do đavola, pričaš?” Podigao je glas.
“Tvoj otac, magarče.”
Prigušeni smeh njegovih prijatelja.
“Kakav šljam”, reče Bred. “Ja bar imam oca. Što je više nego što mogu da
kažem za tebe. A nemaš baš ni neku majku, kad smo već kod toga.” Zacerekao
se, a neko - verovatno Čed - ponovo napravi odvratni zvuk ustima.
“Gradska drolja. Bila je u toj istoj ćeliji prošlog meseca, zar ne, zbog
remećenja reda u pijanom stanju. Kakva majka, takva i ćerka. Izgleda da iver
nikada ne pada daleko od klade. Ili, u tvom slučaju, govno nikada ne pada
daleko od šupka.”
Čula se još jedna salva prigušenog smeha. Kori je mirno ležala, okrenuta
prema zidu.
Bred je nastavio da šapuće. “Hej, jesi li čitala današnje novine? Piše da je
ubica možda odavde. Možda je obožavalac đavola. Ti se uklapaš u opis, sa
tom sjebanom ljubičastom kosom i crnom šminkom. Da li to radiš noću?
Izlaziš napolje i baješ?”
“Tako je, Brede”, reče Kori, još uvek se ne okrećući. “Kada mesec zađe,
kupam se u krvi novorođenog jagnjeta i recitujem Kletvu Devet Kapija, a
zatim prizivam Lucifera da učini da ti otpadne kita. Ako je uopšte imaš.” Ovo
je izmamilo prigušeni smeh Bredovih prijatelja, ali se Bred nije pridružio.
“Kučko”, promrmljao je Bred. Prišao je korak i progovorio još tiše.
“Pogledaj se. Misliš da si tako kul što se oblačiš u crno. E, pa nisi. Ti si
gubitnik. I kladim se da ovoga puta ne lažeš. Kladim se da stvarno izlaziš noću
da ubijaš životinje. Ili još bolje, da se jebeš sa njima.” Tiho se zakikotao. “Zato
što te nijedan muškarac nikad ne bi kresnuo, nakazo jedna.”
“Čim vidim nekog muškarca, javiću ti”, odgovori Kori.
Čula je kako se vrata prostorije otvaraju i iznenada je zavladala tišina.
Šerif je progovorio, tihim i mirnim glasom punim pretnje.
“Brede? Šta to misliš da radiš?”
“Oh, zdravo tata. Samo smo pričali sa Kori, to je sve.”
“Zaista?”
“Da.”
“Nemoj da mi sereš. Tačno znam šta radite.”
Nastupila je napregnuta tišina.
“Ako te još jednom uhvatim da maltretiraš moje zatvorenike, lično ću te
zatvoriti. Jesi li me čuo?”
“Jesam, tata.”
“Sada se gubi odavde, i ti i tvoji prijatelji. Kasnite na trening.”
 Čuo se zvuk užurbanih koraka dok su Bred i njegovi prijatelji napuštali
prostoriju. “Jesi li u redu, Svonsonova?” upita šerif nabusito.
Kori je ignorisala pitanje. Uskoro su se vrata zatvorila i ponovo je bila
sama, ležala je i osluškivala zvuke televizora i glasove u spoljnoj kancelariji.
Pokušavala je da diše normalno, da zaboravi ono što je Bred rekao. Još jedna
godina i pokupiće se iz ovog gubitničkog grada, ovog šupka Kanzasa. Još
jedna godina. I onda zbogom, usrani Medisin Kriku. Po milioniti put se
podsetila da bi već bila daleko odavde da nije usrala stvar u drugom razredu.
A sada je to ponovo uradila sebi. Pa, nije imalo svrhe razmišljati o tome.
Vrata glavne kancelarije su se ponovo oglasila. Neko je ušao unutra. Iz
kancelarije se čuo razgovor. Da li je to bio Tad, zamenik? Ili njena majka, za
promenu trezna? Ali ne - pridošlica je, ma ko to bio, imala tako mek glas da
Kori nije mogla da utvrdi da li je u pitanju muškarac ili žena. Šerifov glas je, sa
druge strane, dobio na tvrdoći, ali Kori nije mogla da razabere reči od
treštanja televizora.
Konačno je čula korake u unutrašnjoj prostoriji.
“Svonsonova?”
Bio je to šerif. Čula ga je kako silovito uvlači dim cigarete i namirisala je
svežu aromu duvana. Čulo se zveckanje ključeva i škljocaj kada je otključao
njenu ćeliju. Zarđala gvozdena vrata zaškripaše.
“Gubi se odavde.”
Nije se pomerila. Hejzenov glas je bio grublji nego obično. Nešto ga je
razbesnelo.
“Neko ti je upravo platio kauciju.”
I dalje se nije pomerala. Tada je progovorio i drugi glas. Bio je tih i mek, sa
nepoznatim akcentom.
“Gospođice Svonson? Možete da idete.”
“Ko ste vi?” upitala je ne okrećući se. “Da li vas je mama poslala?”
“Ne. Ja sam specijalni agent Pendergast iz FBI.”
Bože. To je bio onaj jezivi čovek koji se šetao po gradu u grobarskom
odelu.
“Nije mi potrebna vaša pomoć”, reče.
Hejzen se obratio Pendergastu, glasa još uvek ispunjenog besom: “Možda
ste trebali da uštedite svoj novac i da se ne mešate u rad lokalne policije.”
Ali Kori nije mogla da se odupre radoznalosti. Posle par trenutaka upita:
“U čemu je kvaka?”
“Pričaćemo o tome napolju”, reče Pendergast.
“Znači postoji kvaka. Kladim se da znam šta je u pitanju, ti perverznjaku.”
Šerif Hejzen je prasnuo u smeh, koji se završio pušačkim kašljem. “Šta
sam vam rekao, Pendergaste?”
Kori je ostala sklupčana na krevetu na sklapanje. Pitala se zašto se ovaj
Pendergast ponudio da je izvuče. Bilo je očigledno da se Hejzenu Pendergast
nije naročito sviđao. Prisetila se izreke: neprijatelj tvog neprijatelja tvoj je
prijatelj. Ustala je i osvrnula se oko sebe. Tu je bio on, grobar, stajao je
prekrštenih ruku i pažljivo je posmatrao. Kraj njega je stajao mali buldog
Hejzen, sa rukama na kukovima, čela koje je blistalo ispod sve ređe vojničke
frizure i sa posekotinama od brijača na licu.
“Znači, mogu da jednostavno ustanem i išetam odavde?” upita ona.
“Ako to želite”, odgovorio je Pendergast.
Ustala je, prošla kraj agenta FBI i šerifa i krenula prema vratima.
“Ne zaboravi ključeve od automobila”, povikao je Hejzen za njom. Zastala
je na vratima, okrenula se i ispružila ruku. Šerif je stajao i zveckao ključevima.
Nije ni pokušao da joj ih da. Prišla je korak bliže i istrgla mu ih iz ruku.
“Auto ti je pozadi na parkingu”, rekao je. “Taksu od sedamdeset pet dolara
za šlepovanje možeš platiti kasnije.”
Kori je otvorila vrata i izašla napolje. Posle raslađenog vazduha u zatvoru
imala je utisak da je zakoračila u vrelu supu. Trepćući na bleštavom svetlu,
zašla je za ugao i prošla uličicom do malog parkirališta iza šerifove
kancelarije. Tamo se nalazio njen “gremlin”, a naslonjen na njega stajao je
perverznjak u crnom odelu. Kada je prišla bliže, koraknuo je napred i otvorio
joj vrata. Ušla je bez reči i zalupila vrata za sobom. Ubacila je ključ i upalila
motor, koji se posle nekoliko pokušaja vratio u život, izbacujući ogroman
oblak masnog dima. Čovek u crnom se pomerio u stranu. Oklevala je trenutak,
pa se nagnula kroz prozor.
“Hvala vam”, rekla je mrzovoljno.
“Bilo mi je zadovoljstvo.”
Pritisnula je gas i motor se ugasio. Sranje.
Ponovo ga je upalila, turirajući ga nekoliko puta. Dim je ponovo pokuljao.
Čovek iz FBI je još uvek stajao tamo. Šta je, kog đavola, hteo? Morala je da
prizna da nije baš ličio na perverznjaka. Radoznalost je konačno prevladala i
ponovo se nagnula kroz prozor.
“U redu, gospodine specijalni agente. U čemu je kvaka?”
“Objasniću vam dok me budete vozili nazad do kuće Vinifred Kraus. Tamo
sam odseo.”
Kori Svonson je oklevala, a zatim otvori vrata. “Upadajte.” Gumula je
gomilu otpadaka iz Mekdonaldsa sa suvozačkog sedišta na pod. “Nadam se
da nećete pokušati nešto glupo.”
Agent FBI se nasmeši i skliznu unutra spretno poput mačke. “Možete mi
verovati, gospođice Svonson. Mogu li ja verovati vama?”
Pogledala ga je. “Ne.”
Pustila je kvačilo i izletela sa parkirališta, ostavljajući za sobom koprenu
dima i lep par četvrt metra dugačkih otisaka guma na šerifovom asfaltu. Dok
je vrdala kroz uličicu i izletala na put, bilo joj je drago što vidi zatupastog
malog šerifa kako besno ispada na vrata i viče nešto upravo u trenutku kada
su ga crni izduvni gasovi uklonili sa vidika.
 JEDANAEST

P oslovna četvrt Medisin Krika u Kanzasu sastojala se od tri sivo-smeđa

bloka cigala i drvenih fasada, Kori je bilo potrebno tri, možda četiri
otkucaja srca da stigne do njenog kraja. Dok je stiskala gas, zarđala šasija
“gremlina” je počela da se trese. Prostor između prednjih sedišta bio je
zatrpan sa tridesetak audio-kaseta: njen omiljeni death metal, dark ambient,
industrial i grind core. Jednom rukom je prebrala po njima, sklanjajući
Discharge, Shinjuku Thief i Fleshcrawl da bi konačno izabrala Lustmord.
Dislocirani, opskurni zvuci “Jeresi, 1. deo” počeli su da ispunjavaju mali auto.
Majka joj nije dozvoljavala da glasno pušta svoju muziku u kući, pa je ugradila
kasetofon u stari “gremlin”.
Kad smo već kod njenih dragih, brižnih roditelja, povratak kući će biti
zeznut. Njena majka će do sada već biti napola pijana, napola mamuma -
najgora kombinacija. Odlučila je da će ostaviti ovog Pendergasta kod matore
Krausove, a onda će se parkirati ispod dalekovoda i ubiti nekoliko sati uz
knjigu.
Bacila je pogled na čoveka iz FBI. “Nego, u čemu je stvar sa crnim odelom?
Jel’ neko umro?”
“Kao i vama, odgovara mi boja.”
Smrknula je. “Kakva je to kvaka o kojoj ste govorili?”
“Potreban mi je auto sa vozačem.”
Kori nije mogla da se ne nasmeje. “Šta, ja i moj luksuzni ’AMC gremlin’?”
“Došao sam autobusom i prilično mi je nezgodno da se krećem pešice.”
“Mora da se šalite. Prigušivač je probušen, stvar troši litru ulja nedeljno,
nema klima-uređaj i unutrašnjost je toliko ispunjena izduvnim gasovima da
moram da vozim otvorenih prozora, čak i zimi.”
“Predlažem nadoknadu od stotinu dolara dnevno za automobil i vozača,
plus standardnu tarifu od dvadeset centi po kilometru za gorivo i
održavanje.” Sto dolara je bilo više novca nego što je Kori ikada videla na
jednom mestu. Ovo nije moglo biti stvarno, mora biti da je u pitanju nekakva
zajebancija. “Ako ste stvarno agent FBI, gde su vaš auto i vozač?”
“Pošto sam tehnički na odmoru, nije mi dodeljeno vozilo.”
“Da, ali zašto baš ja?”
“Vrlo je jednostavno. Potreban mi je neko ko poznaje Medisin Krik, ko ima
automobil i nema ništa pametnije da radi. Vi se uklapate u to. Više niste
maloletni, je li tako?”
“Upravo sam napunila osamnaest. Ali imam još jednu godinu srednje
škole. A onda se gubim iz ove kanzaške vukojebine.”
“Nadam se da ću završiti svoj posao mnogo pre nego što škola počne
sledećeg meseca. Najvažnija stvar je da vi poznajete Medisin Krik - zar ne?”
Nasmejala se. “Ako je mrzeti isto što i poznavati. Jeste li razmišljali o
tome šta će šerif reći na ovaj dogovor?”
“Pretpostavljam da će mu biti drago što ste našli pošten posao.”
Kori odmahnu glavom. “Vi baš i ne znate mnogo, zar ne?”
“Nedostatak znanja i jeste ono što pokušavam ovim da ispravim.
Prepustite šerifa meni. Da li smo se dogovorili, gospođice Svonson?”
“Sto dolara dnevno? Naravno da smo se dogovorili. I molim vas, da li vam
ličim na ’gospođicu Svonson’? Zovite me Kori.”
“Zvaću vas gospođica Svonson a vi ćete mene zvati specijalni agent
Pendergast.”
Prevrnula je očima i sklonila ljubičastu kosu sa lica. “U redu, specijalni
agente Pendergast.”
“Hvala vam, gospođice Svonson.”
Izvukao je novčanik iz džepa sakoa i izvadio pet novčanica od po sto
dolara. Jedva je uspela da skine pogled sa novca dok je opušteno otvarao
njenu iskrivljenu ladicu za rukavice, stavljao novčanice unutra i ponovo ga
zatvarao. “Zapisujte pređenu kilometražu. Prekovremeni rad preko osam sati
dnevno biće vam plaćen dvadeset dolara na sat. Ovih pet stotina dolara vam
je plata za prvih nedelju dana.”
Izvadio je još nešto iz sakoa. “Ovo je vaš mobilni telefon. Stalno ga držite
uključenog, čak i noću kada ga punite. Nemojte ga koristiti za privatne
razgovore.”
“Koga bih zvala u Smrdigradu?”
“Nemam ni najblažu predstavu. A sada, da li biste bili toliko ljubazni da
okrenete auto i pokažete mi grad?”
“Može.” Kori je bacila pogled na retrovizor da se uveri da je put prazan.
Tada je divlje okrenula volan, kočeći i ubrzavajući u isto vreme. “Gremlin” se
uz škripu guma obrnuo za sto osamdeset stepeni, ponovo se okrećući prema
gradu. Okrenula se prema Pendergastu i iscerila. “To sam naučila igrajući
Grand Theft Auto na školskim kompjuterima.”
“Veoma impresivno. Međutim, moram insistirati na jednoj stvari,
gospođice Svonson.”
“Kojoj?” pitala je, ubrzavajući prema gradu.
“Ne smete kršiti zakon dok radite za mene. Sva saobraćajna pravila
moraju biti poštovana.”
“U redu, u redu.”
“Ograničenje brzine na ovom putu je sedamdeset kilometara na sat, čini
mi se. I niste vezali pojas.”
Kori spusti pogled i vide da vozi osamdeset na sat. Smanjila je brzinu do
dozvoljene, da bi još više usporila kada su stigli do periferije grada. Pokušala
je da dohvati pojas ispod sedišta, a vozilo je vijugalo po drumu dok je
upravljala kolenom.
“Možda bi vam bilo zgodnije da stanete dok to radite?”
Kori je nervozno uzdahnula i stala, pronašla pojas i vezala se. Ponovo je
krenula uz škripu guma.
Pendergast se zavali u polomljeno suvozačko sedište i spusti u poluležeći
položaj, tako da mu je glava bila jedva u visini prozora. “Obilazak, gospođice
Svonson?” promrmljao je, poluzatvorenih očiju.
“Obilazak? Mislila sam da se šalite.”
“Nestrpljiv sam da vidim znamenitosti.”
“Mora da ste drogirani. Jedine znamenitosti ovde su debeli ljudi, ružne
zgrade i kukuruz.”
“Pričajte mi o njima.”
Kori se isceri. “U redu, naravno. Upravo se približavamo predivnom
gradiću Medisin Krik, Kanzas, stanovništvo tri stotine dvadeset pet duša,
svakim danom sve manje.”
“Zbog čega je tako?”
“Šalite se? Samo bi budalčina ostala u ovakvom gradiću.”
Zavladala je tišina.
“Gospođice Svonson?”
“Molim?”
“Vidim da vas je neadekvatan, možda čak i neuspeo proces vaspitanja
naveo da verujete da ružne reči daju snagu izražavanju.”
Kori je bilo potrebno nekoliko trenutaka da shvati šta je Pendergast hteo
da kaže. “’Budalčina’ nije ružna reč.”
“Zavisi od toga kako je izgovorite.”
“Šekspir, Čoser i Džojs su upotrebljavali ružne reči.”
“Vidim da imam posla sa kvaziintelektualcem. Takođe je tačno da je
Šekspir napisao:

U ovakvu noć,
Dok je povetarac blagi nežno ljubio krošnje
a sa njih se šum odzivao nije, u ovakvu noć
Troil se, držim, uzvera uz zidove Troje,
Da bi uzdišući slao dušu ka grčkim šatorima,
Gde Kresida ležaše.”{ 2 }

Kori je posmatrala čoveka zavaljenog u sedištu kraj nje, očiju i dalje

poluzatvorenih. Bio je ozbiljno uvrnut.
 “A sada, hoćemo li nastaviti sa obilaskom?”
Kori se osvrnu oko sebe. Kukuruzne njive su se ponovo pojavljivale duž
obe strane puta. “Obilazak je gotov. Već smo prošli kroz grad.”
Pendergast joj nije odgovarao i na trenutak se uplašila da će njegova
ponuda biti povučena i da će sav onaj novac u ladici za rukavice nestati u
crnom odelu. “Mogu vam pokazati humke”, dodala je.
“Humke?”
“Indijanske humke, dole, kraj reke. To je jedina zanimljiva stvar u čitavom
kraju. Mora da vam ih je neko spominjao, ’kletvu Četrdeset Petorice’ i sva ta
sranja.”
Pendergast je nekoliko trenutaka razmišljao o ovome. “Možda ćemo
kasnije obići humke. Za sada bih vas molio da se okrenete i ponovo prođete
kroz grad, što je sporije moguće. Ne želim ništa da propustim.”
“Mislim da to ne bi bilo pametno.”
“Zašto?”
“Šerifu se to neće svideti. Ne voli kad se vozikamo okolo.”
Pendergast je potpuno zatvorio oči. “Zar nisam rekao da je šerif moja
briga?”
“U redu, vi ste gazda.”
Zastala je na ivici puta, okrenula se po propisima i polako krenula nazad
prema gradu. “Sa vaše leve strane”, reče, “nalazi se kafana Kolski točak koju
drži Šveđanin Kejhil. On je pristojan tip, mada ne baš bistar. Njegova ćerka je
u mom razredu, prava Barbika. To je uglavnom mesto gde se pije, nema neke
hrane osim čokoladica, kikirikija, džinovskog bureta sa kiselim krastavcima -
i, da, naravno, čokoladnih išlera. Verovali ili ne, poznati su po svojim
čokoladnim išlerima.”
Pendergast je nepomično ležao.
“Vidite li onu ženu na trotoaru, sa frizurom nalik Frankenštajnovoj
nevesti? To je Klik Rasmusen, žena Meltona Rasmusena, vlasnika lokalne
bakalnice. Vraća se sa ručka u Klubu zamak, a u toj vreći su ostaci sendviča sa
pečenom govedinom za njenog psa, Breskvicu. Ona ne jede u Mejsinom
restoranu zato što je Mejsi bila devojka njenog muža pre nego što su se uzeli,
pre nekih trista godina. Kad bi samo znala šta Melton radi sa ženom
nastavnika fizičkog.”
Pendergast ne reče ništa.
“A ona sasušena babuskara koja izlazi iz prodavnice sa oklagijom je
gospođa Bender Leng, čiji otac je umro kada im je kuća izgorela u
podmetnutom požaru. Nikada nisu otkrili ko je to uradio i zašto.” Kori
odmahnu glavom. “Neki misle da je to bio stari Gregori Flet. On je bio gradska
pijanica i pomalo lud i jednog dana je jednostavno odlutao u kukuruz i nestao.
Nikad nisu pronašli njegovo telo. Stalno je pričao o vanzemaljcima. Lično
mislim da mu se konačno ispunila želja i da je bio otet. Te noći kada je nestao
videla su se neka čudna svetla na severu.” Podrugljivo se nasmejala. “Medisin
Krik je tipičan američki gradić i svako ima mračnu tajnu. Baš svako.”
Ovo je barem prodrlo do Pendergasta, koji ju je pogledao poluotvorenih
očiju.
“O, da, čak i ona budalasta stara gospođa u čijoj kući odsedate. Vinifred
Kraus. Možda glumi pobožnost, ali to je sve gomila gluposti. Njen otac je bio
krijumčar alkohola. I mahač Biblijom, povrh svega. Ali to nije sve. Čula sam da
je stara Vinifred u svojim mlađim danima bila prava gradska zavodnica.”
Pendergast je trepnuo.
Kori se zacerekala, prevrćući očima. “Da, ima dosta toga u Medisin Kriku.
Poput Vere Estrem, koja voli provod sa mesarom iz Dipera. Ako njen muž
ikada sazna, biće krvi. Dejl Estrem je na čelu udruženja farmera i on je najveća
zloća u Medisin Kriku. Njegov deda je bio nemački emigrant i za vreme
Drugog svetskog rata vratio se da se bori na strani nacista. Možete zamisliti
šta su u gradu mislili o tome. Nikada se nije vratio. U suštini je zeznuo čitavu
porodicu.”
“Poprilično.”
“Imamo i mi svoje ludake. Kao što je onaj kotlokrpa koji prolazi ovuda
jednom godišnje i kampuje negde u kukuruzu. Ili Čupavi Džim, koji je odradio
jednu turu previše u Vijetnamu. Priča se da je ukokao svog poručnika. Svi
samo čekaju da mu ’pukne film’ jednog od ovih dana.”
Pendergast se ponovo zavalio u sedište. Izgledalo je kao da spava. “Idemo
dalje. Ono je Reksal apoteka. U onoj praznoj zgradi je nekad bila prodavnica
muzičke opreme. Ono je luteranska crkva Kalvarija. Deo Misurijskog sinoda.
Sveštenik je Džon Vilbur. Pravi fosilizovani primerak ljudske rase.”
Pendergast je ćutao.
“Sada prolazimo kraj Ernijeve Ekson pumpe. Nemojte tamo popravljati
auto. Eno ga i Emi sa crevom. Njegov sin je najnaduvaniji lik u oblasti Kraj, a
stari Emi nema pojma o tome. Ona stara drvena zgrada je Rasmusenova
bakalnica koju sam vam spominjala. Njihov moto je ’ako ne možete da ga
nađete ovde, onda vam tamo ni ne treba’. Uvek sam se pitala gde je ’tamo’. Sa
leve strane je šerifova kancelarija, ali teško da vam to moram pokazivati. A sa
desne strane je Mejsin restoran. Njen rolat od mesa je jestiv. Od deserta bi
hijena dobila proliv. O ne, znala sam. Evo ga.”
Kori je u retrovizoru posmatrala kako šerifov automobil izlazi iz uličice sa
upaljenim svetlima.
“Hej”, rekla je nepomičnom Pendergastu. “Probudite se. Šerif me
zaustavlja.”
Ali činilo se da je Pendergast čvrsto zaspao.
Šerif im je prišao otpozadi i trubnuo. “Zaustavite se sa strane”, čuo se
hrapavi glas iz zvučnika na krovu patrolnih kola. “Ostanite u vozilu.”
Ista stvar joj se već desila barem desetak puta, ali ovoga puta je sa njom u
kolima bio i Pendergast. Shvatila je da ga šerif verovatno nije video, toliko je
nisko sedeo u sedištu. Oči su mu ostale zatvorene uprkos sireni i buci. Možda
je umro, pomislila je. Definitivno je tako izgledao.
Vrata policijskog automobila se otvoriše i šerif se izvuče napolje, sa
pendrekom koji mu je lupkao po boku. Položio je svoje mesnate dlanove na
otvoreni prozor sa suvozačke strane i nagnuo se unutra. Kada je ugledao
Pendergasta, naglo se trgao unazad. “Isuse!” viknu.
Pendergast otvori jedno oko. “Postoji li problem, šerife?”
Kori je uživala u izrazu na šerifovom licu. Čitavo lice mu je oblilo crvenilo,
od maljama pokrivenih nabora kože koji su se nagomilali iznad okovratnika,
do vrhova njegovih dlakavih ušiju. Nadala se da će Bred ostariti baš kao i
njegov otac.
“Pa, agente Pendergast”, reče Hejzen, “stvar je u tome da ne dozvoljavamo
besposleno vozanje po gradu. Prošli ste ovuda već treći put.”
Šerif je zaćutao, očigledno iščekujući nekakvo objašnjenje, ali posle duge
tišine postalo je očigledno da ga neće dobiti.
Konačno se odmaknuo od auta. “Možete da nastavite”, reče.
“S obzirom da se interesujete za naše kretanje”, reče Pendergast lenjo
otežući, “mogu da vas obavestim da ćemo proći kroz grad još jednom, a
možda i peti put, dok mi gospođica Svonson bude pokazivala znamenitosti.
Na kraju krajeva, ja sam na odmoru.”
Dok je Kori posmatrala sve mračniji izraz na licu šerifa Hejzena, pitala se
da li je takozvani specijalni agent Pendergast stvarno znao šta radi. Nije bila
šala steći neprijatelja poput Hejzena u gradiću kao što je Medisin Krik. Ona je
bila dovoljno glupa da to uradi.
“Hvala vam na vašoj brizi, šerife.” Pendergast se okrenu. “Gospođice
Svonson, da nastavimo?”
Oklevala je trenutak, posmatrajući šerifa Hejzena. Zatim je slegla
ramenima. Ma nek’ ide do đavola, pomisli dok se odvajala od ivičnjaka uz
škripu i novi oblak crnog dima.
 DVANAEST

S unce je tonulo u krvavu mrlju oblaka na horizontu kada je agent

Pendergast izašao iz Mejsinog restorana, praćen vitkim čovekom u
uniformi Federal Ekspresa.
“Rekli su mi da ću vas pronaći ovde”, rekao je čovek. “Nisam nameravao
da vam prekidam večeru.”
“Sve je u redu”, odgovori Pendergast. “Nisam bio naročito gladan.”
“Ako potpišete ovde, mogu vam sve dostaviti do kuće.”
Pendergast je potpisao ponuđeni formular. “Gospođica Kraus će vam
pokazati gde da sve to ostavite. Neće vam smetati da bacim pogled?”
“Samo izvolite. Zauzelo je pola kamiona.”
Blistavi Fedeksov kamion bio je parkiran ispred restorana, upadljiv na
prašnjavoj, monohromatskoj ulici. Pendergast zaviri u njegovu unutrašnjost.
Duž jednog zida stajalo je skoro čitavo tuce velikih kutija. Na nekima od njih
pisalo je KVARLJIVO - PAKOVANO U LEDU.
“Sve su iz Njujorka”, reče vozač. “Otvarate restoran, ili tako nešto?”
“To je moj spas od Mejsi.”
“Molim?”
“Hvala vam, izgleda da je sve u redu.”
Pendergast se pomeri u stranu posmatrajući kako se kamion utapa u
zagušljivom sumraku. Zatim je krenuo prema istoku, udaljavajući se od
umirućeg sjaja na horizontu. Pet minuta kasnije, napustio je Medisin Krik. Put
se pružao napred nalik mračnoj napuklini u kukuruzu.
Ubrzao je korak. Cilj mu je bio maglovit, pre zasnovan na intuiciji nego na
nameri. Pendergast je znao da je intuicija konačni rezultat najsofisticiranijeg
oblika zaključivanja.
Sa polja su se podizali sumrak i vrane, a vazduhom je lebdeo miris
kukuruza i zemlje. Pojavili su se farovi, postali su veći, a zatim je pored njega
projurio ogromni teretnjak, ostavljajući za sobom prašinu i miris dizela.
Na tri kilometra od grada, Pendergast se zaustavio. Sa asfalta se odvajao
zemljani put, skrećući levo između zidova od kukuruza. Pendergast je krenuo
njime, napredujući dugim, tihim koracima. Put je počeo da se oštrije uzdiže u
pravcu mračne skupine drveća na horizontu, koja je okruživala tri tamna,
niska oblika koja su se ocrtavali naspram sumračnog neba: humke.
Napuštajući kukuruz, put se pretvorio u stazu. Napred je bilo drveće,
džinovske topole masivnih stabala i kore grube poput ispucalog kamena. Na
zemlji su ležale polomljene grane, kandžolikih grančica okrenutih ka nebu.
Kada je zašao u senoviti šumarak, Pendergast se osvrnu oko sebe. Tlo se
spuštalo prema gradu u dugoj, blagoj padini. Daleka ulična svetla formirala su
blistavi krst u moru tamnog kukuruza. Južno od grada ležala je fabrika Gro-
Bejn, usamljena skupina svetala. Između je tekao potok, meandrirajuća linija
topola koja je vijugala kroz kukuruz. Koliko god da je tlo na prvi pogled
delovalo ravno, imalo je svoja blaga talasanja, svoje uzbrdice i udoline. Mesto
na kojem je stajao bilo je najviša tačka u okolini.
Letnja tama se teško spustila na zemlju. Vazduh je postao još zagušljiviji,
ako je to uopšte bilo moguće. Nekoliko treperavih planeta blistalo je na nebu.
Pendergast se okrenuo i zašao dublje u tamu šumarka, postajući
praktično nevidljiv u svom crnom odelu. Pratio je stazu koja je nesigurno
tumarala kroz šiblje i visoku travu. Posle još par stotina metara, Pendergast
se ponovo zaustavio.
Humke su bile tik ispred njega.
Bilo ih je tri i bile su niske i široke, postavljene u trougao sedam metara
viši od okolnog zemljišta. Stranice dveju humki su erodirale, otkrivajući
krečnjačke ploče i teško kamenje. Topole su ovde bile gušće, a senke veoma
duboke.
Pendergast je osluškivao zvuke avgustovske noći. Hor insekata je
frenetično zujao. Treperavi svici su lebdeli između nemih stabala, a njihova
svetla mešala su se sa letnjim munjama koje su bleskale na severu. Srpasti
mesec visio je tik iznad horizonta, sa oba kraka uperena uvis.
Pendergast je ostao nepokretan. Noćno nebo je sada procvetalo
zvezdama. Pojavili su se i drugi zvuci: šuškanje i grebuckanje malih životinja,
lepršanje ptica. Par blizu postavljenih očiju na trenutak je zatreperio u tami.
Dole kraj potoka začulo se zavijanje kojota, a pas je zalajao u odgovor iz
pravca grada, na samoj granici čujnosti. Cepka meseca bacala je taman toliko
svetlosti da se moglo videti. Oglasili su se cvrčci, jedan za drugim, tako da se
orilo iz visoke trave.
Pendergast konačno nastavi dalje, prema trima mračnim humkama.
Hodao je tiho i polako, dok nije nagazio na suvi list. Cvrčci su se odmah
ućutali. Pendergast je čekao da ponovo počnu svoju pesmu, jedan po jedan.
Zatim je nastavio dalje dok nije stigao do podnožja prve humke. Tada je tiho
čučnuo, sklonio u stranu mrtvo lišće i zario prste u zemlju. Podigao je punu
šaku zemlje, rastresao je rukama i pomirisao. Različite vrste zemljišta imaju
karakteristične mirise. Uverio se da je ovo bila ista zemlja kao ona koja je
nađena na alatkama u prtljažniku automobila Šile Sveg. Šerif je bio u pravu:
tragala je za relikvijama oko humki. Pokupio je malo zemlje u malu staklenu
epruvetu, zatvorio je i ubacio u džep sakoa.
Ponovo je ustao. Mesec je nestao iza horizonta. Svici su prestali da
trepere; letnje munje su se proredile, zatim u potpunosti prestale. Humke je
postepeno obuzela duboka tama.
Pendergast je prošao kraj prve humke, zatim i druge, da bi se zaustavio
između njih, dok su tri mračne uzvisine bile sve manje raspoznatljive. Sada je
tama postala potpuna.
Pendergast je i dalje čekao. Prošlo je pola sata. Zatim sat.
A tada su se cvrčci iznenada utišali.
Pendergast je čekao da ponovo započnu svoju pesmu. Mišići su mu se
skupili, zatežući se. Osetio je prisustvo u tami sa svoje desne strane: dobro
prikriveno prisustvo. Kretalo se veoma tiho - pretiho i za njegove izuzetno
osetljive uši. Ali cvrčci su mogli da osete vibracije u tlu koje ljudsko uho nije
moglo da čuje. Cvrčci su znali.
Čekao je, napet, dok se prilika nije približila na manje od dva metra.
Zaustavila se. I čekala.
Jedan po jedan, cvrčci su se ponovo oglasili. Ali Pendergast se nije dao
prevariti. Prilika je još bila tu. Čekala je.
A tada se ponovo pokrenula. Polako je prilazila. Jedan korak, dva, sve dok
nije bila toliko blizu da ju je mogao dotaći.
Pendergast se jednim pokretom bacio u stranu, izvukao svoju baterijsku
lampu i pištolj i uperio ih u figuru. Zrak lampe je osvetlio čoveka divljeg
izgleda koji je čučao u prašini sa dvocevnom sačmarom uperenom prema
mestu na kojem je Pendergast stajao trenutak ranije. Puška je opalila uz
strašnu grmljavinu i čovek se zateturao unazad, nerazgovetno vičući. U tom
trenutku Pendergast se bacio na njega. Sačmarica se našla na zemlji, a čovek
je čučao, sa Pendergastovom rukom oko vrata i pištoljem prislonjenim na
slepoočnicu. Pokušao je da se oslobodi, pa se umirio.
Pendergast je popustio stisak i čovek je pao na zemlju. Ležao je tako,
neobična figura obučena u jelensku kožu, sa niskom krvavih veverica
prebačenom preko ramena. Za pojasom mu je bio zadenut džinovski, ručno
izrađeni nož. Bio je bosonog, stopala širokih i prljavih. Njegove izuzetno sitne
oči bile su usađene u lice toliko izborano da se činilo kako pripada čoveku
van vremena. Pa ipak, njegova fizička građa i sjajna i neobično dugačka kosa i
brada govorili su da je u pitanju osoba ne starija od pedesetak godina.
“Nije pametno brzopleto pucati iz oružja”, rekao je Pendergast, stojeći
iznad njega. “Mogli ste nekoga povrediti.”
“Ko ste, do đavola, vi?” vrisnuo je čovek sa zemlje.
“Upravo to pitanje sam hteo vama da postavim.”
Čovek je progutao knedlu, pribrao se i uspravio. “Sklonite to prokleto
svetlo sa mog lica.”
Pendergast spusti svetiljku.
“A sada, šta zamišljate, ko ste vi, da tako nasmrt prepadate poštene
ljude?”
 “Poštenje tek treba da utvrdimo”, reče Pendergast. “Molim vas, ustanite i
predstavite se.”
“Gospodine, možete da molite koliko god hoćete, zabole me za to.” Ipak se
podigao na noge i istresao lišće i grančice iz svoje brade i kose. Zatim je
iskašljao ogromnu grudvu šlajma i ispljunuo je u tamu. Obrisao je bradu i
usta prljavom rukom i ponovo pljunuo.
Pendergast je izvadio svoju značku i mahnuo njome ispred čovekovog
lica.
Oči su mu se raširile, zatim ponovo skupile. Nasmejao se. “FBI? Nikad ne
bih pogodio.”
“Specijalni agent Pendergast.” Futrola se zatvorila uz pucanje kože i
ponovo nestala u njegovom sakou.
“Ne pričam sa FBI.”
“Pre nego što date još neku ishitrenu izjavu, zbog koje biste kasnije mogli
izgubiti obraz, trebali bi da znate da imate izbor. Možete ovde neobavezno
porazgovarati sa mnom…” Zastao je.
“Ili?”
Pendergast se iznenada nasmešio i njegove tanke usne su se raširile,
otkrivajući red savršeno belih zuba. Ali, pod svetlošću baterijske lampe,
rezultat je bio daleko od prijateljskog.
Čovek je iz džepa izvadio izobličeni komad duvana za žvakanje, otkinuo je
parče i nabio ga u usta. “Sranje”, reče i pljunu.
“Mogu li vas upitati za ime?” upita Pendergast.
Tišina se pružala minutu, zatim dve.
“Do đavola”, konačno je rekao čovek. “Pretpostavljam da nije zločin imati
ime, zar ne? Gasparilja. Loni Gasparilja. Mogu li sada dobiti svoju pušku
nazad?”
“Videćemo.” Pendergast je uperio zrak svetiljke prema krvavim
vevericama. “Da li ste zbog toga ovde? Lovite?”
“Ne motam se oko humki zbog lepog pogleda.”
“Živite li u blizini, gospodine Gasparilja?”
Čovek se zakikotao. “Dobar vic.” Kada Pendergast ponovo nije odgovorio,
pokazao je glavom u jednom pravcu. “Ulogorio sam se tamo.”
Pendergast je podigao sačmaricu, otvorio je, izvadio potrošene patrone i
pružio je Gasparilji praznu. “Pokažite mi, molim vas.”
Pet minuta hoda ih je dovelo do ivice drveća i mora kukuruza. Gasparilja
je zašao između redova i krenuli su prašnjavom, utabanom stazom. Još
nekoliko minuta hoda dovelo ih je do šumarka topola koji je pratio obalu
Medisin Krika. Vazduh je ovde mirisao na vlagu i čuo se tihi zvuk žuborenja
vode po pesku. Pred njima se ukazao crvenkasti sjaj logorske vatre, zapaljene
na nasipu od gline. Na vatri je ključao veliki gvozdeni kotao, šireći oko sebe
miris luka, krompira i papričica.
 Gasparilja je podigao nekoliko komada drveta sa gomile i gurnuo ih među
ugljevlje. Plamen se razgoreo, osvetljavajući mali kamp. Videli su se
masnjikavi šator, deblo umesto klupe i rashodovana drvena vrata na
cepanicama koja su služila kao sto.
Gasparilja je skinuo zavežljaj veverica sa ramena i spustio ih na priručni
sto. Zatim je izvadio nož i prionuo na posao, sekući ih, vadeći creva i bacajući
ih u stranu. Zatim jednim snažnim trzajem skinu kožu. Nizom žustrih zamaha
nožem odsekao bi glavu, šape i rep; sa još par rezova raščetvorio bi životinju
i ubacio je u ključali kotao. Postupak je trajao dvadesetak sekundi za svaku
vevericu.
“Šta radite ovde?” upita Pendergast.
“Na proputovanju sam”, reče čovek.
“Proputovanju?”
“Oštrim alat. Tokom toplih meseci dva puta obiđem svoju teritoriju. Kad
dođe zima, idem na jug u Braunsvil. Šta god imate, ja ću vam naoštriti, od
motorne testere do kombinovanih rotora.”
“Kako se krećete okolo?”
“Autom sa prikolicom.”
“Gde je parkiran?”
Gasparilja još jednom divlje zamahnu nožem i ubaci poslednju vevericu u
kazan. Tada je mahnuo glavom prema putu. “Tamo je, ako želite da
proverite.”
“Nameravam upravo to.”
“Znaju me u gradu. Nikada se nisam našao na pogrešnoj strani zakona,
možete proveriti kod šerifa. Zarađujem za život, baš kao i vi. Samo što se ja
ne šunjam po mraku, ne upirem svetlo ljudima u lice i ne prepadam ih na
smrt.” Ubacio je šaku sasušenog pasulja u kotao.
“Ako vas znaju u gradu, kao što kažete, zašto logorujete ovde?”
“Volim da imam prostora za sebe.”
“A bosa stopala?”
“Ha?”
Pendergast uperi svetiljku prema čovekovim prljavim prstima.
“Cipele su skupe.” Pretražio je džepove, izvadio komad duvana za
žvakanje, otkinuo još jedno parče i nabio ga u usta. “Šta čovek iz FBI traži
ovde?” upita, bockajući obraz prstom i nameštajući duvan za žvakanje.
“Verujem da i sami možete da odgovorite na to pitanje, gospodine
Gasparilja.”
Čovek ga je popreko pogledao, ali nije odgovorio.
“Kopala je oko humki, zar ne?” konačno upita Pendergast.
Gasparilja pljunu. “Aha.”
“Koliko dugo?”
“Ne znam.”
 “Da li je našla nešto?”
Slegao je ramenima. “Nije prvi put da kopaju po humkama. Ne obraćam
mnogo pažnje na to. Kada sam ovde, idem tamo samo da bih lovio. Ne
petljam se sa mrtvima.”
“Ima li grobnica u humkama?”
“Tako kažu. Takođe se tamo jednom desio masakr. To je sve što znam i
što želim da znam. Hvata me jeza od tog mesta. Ne bih ni išao gore da tamo
nisu sve veverice.”
“Čuo sam da se priča da to mesto ima veze sa nekakvom legendom.
’Kletvom Četrdeset Petorice’, verujem da se tako zove.”
Gasparilja ne reče ništa i logor je neko vreme bio tih. Promešao je
sadržinu lonca štapom, povremeno bacajući pogled prema Pendergastu.
“Ubistvo se desilo pre tri noći, u vreme mladog meseca. Da li ste videli ili
čuli nešto?”
Gasparilja ponovo pljunu. “Ništa.”
“Gde ste vi bili te večeri, gospodine Gasparilja?”
Gasparilja nastavi da meša. “Ako nagoveštavate da sam ja ubio tu ženu,
onda mi se čini da je ovaj razgovor završen, gospodine.”
“Rekao bih da je tek počeo.”
“Ne budite drski. Nikada nisam nikog ubio.”
“Onda nećete imati ništa protiv da mi opišete svoje kretanje tog dana.”
“To mi je bio drugi dan ovde u Medisin Kriku. Lovio sam kod humki kasno
tog popodneva. Ona je bila tamo, kopala je. Vratio sam se ovamo do zalaska
sunca i proveo noć u logoru.”
“Da li vas je videla?”
“Da li ste me vi videli?”
“Gde je tačno kopala?”
“Svuda. Zaobišao sam je u širokom luku. Prepoznajem nevolju kada je
vidim.” Gasparilja žustro promeša po kazanu, izvadi emajliranu činiju i
izubijanu kašiku i usu unutra malo paprikaša. Pokupi ga kašikom, dunu da se
ohladi, uze zalogaj i ponovo zahvati kašikom. Onda zastade. “Pretpostavljam
da i vi želite malo.”
“Ne bih odbio.”
Bez reči je izvadio drugu činiju i pružio je Pendergastu.
“Hvala.” Pendergast se posluži iz kazana i proba paprikaš. “Burgu{ 3 },
pretpostavljam?”
Gasparilja klimnu glavom i nabi pozamašan zalogaj u usta, dok mu je sos
curio u zamršenu crnu bradu. Glasno je sažvakao, ispljunuo nekoliko koščica i
progutao. Obrisao je usta rukom, a zatim obrisa ruku o bradu.
Završili su paprikaš u tišini. Gasparilja je sklonio činije, zavalio se i
otkinuo komad duvana za žvakanje. “A sada, ako ste dobili ono što ste želeli,
gospodine, nadam se da ćete nastaviti svojim poslom. Volim da provedem
veče u miru.”
Pendergast ustade. “Gospodine Gasparilja, ostaviću vas nasamo. Ali, ako
želite još nešto da dodate, savetujem vam da to uradite odmah, umesto da
čekate da to sam otkrijem.”
Gasparilja ispljunu smeđu traku pljuvačke u pravcu potoka. “Nije mi
naročito stalo da se mešam u to.”
“Već ste umešani. Ili ste ubica, gospodine Gasparilja, ili vas vaše dalje
prisustvo ovde dovodi u veliku opasnost. Jedno ili drugo.”
Gaspariljaje zagunđao, odgrizao još jedno parče i ponovo pljunuo. Onda
upita: “Verujete li u đavola?”
Pendergast ga je promatrao bledim očima koje su treperile na svetlosti
vatre. “Zašto to pitate, gospodine Gasparilja?”
“Zato što ja ne verujem. Što se mene tiče, đavo je samo gomila
svešteničkog sranja. Ali zlo postoji na zemlji, gospodine agente FBI. Pitali ste
me za kletvu ’Četrdeset Petorice’. Pa, možete se odmah vratiti kući, pošto
nikad nećete otkriti istinu o tome. Zlo o kojem pričam se u većini slučajeva
može objasniti. Ali ponekad”, Gasparilja pljunu još soka od duvana, a zatim se
nagnu napred, kao da želi da mu poveri tajnu, “ponekad jednostavno ne
može.”
 TRINAEST

L udvig Smit zaustavi svoj “AMC pejser” na parkiralištu ispred luteranske

crkve Kalvarija, ispunjenom vrelim vozilima koja su blistala na
avgustovskom suncu. Na fasadi skladne crkvice od crvenih cigala bio je
pričvršćen veliki natpis, koji se već uvijao na neizdrživoj vrućini. Na njemu je
pisalo: 33. GODIŠNJI ĆUREĆI ROŠTILJ. Drugi, još veći natpis kraj njega je
vrištao: MEDISIN KRIK ŽELI DOBRODOŠLICU PROFESORU STENTONU
ČONSUU!!! Bilo je malo očajanja u ta tri uzvičnika, pomisli Smit. Parkirao je
auto na udaljenom kraju parkinga, izašao napolje, obrisao vrat maramicom i
prišao ulazu u crkvu.
Onda je zastao, sa rukom na vratima. Grad se tokom godina navikao na
njegove tople ljudske priče: na njegovo nekontroverzno izveštavanje iz crkve
i škole, sa poljoprivrednih sajmova i skupova izviđača. Navikli su se na to da
Kurir umanjuje, pa čak i ignoriše sitne prestupe njihove dece - povremene
divlje vožnje i pijane žurke. Uzimali su zdravo za gotovo njegovo prelaženje
preko problema sa inspekcijom u Gro-Bejnu, sve većim brojem povreda u
fabrici, probleme sa sindikatom. Zaboravili su da je Kurir list, a ne gradski
odsek za odnose s javnošću. Juče se sve to promenilo. Kurir je postao pravi
novinski list, koji je prenosio prave vesti.
Ludvig Smit se pitao kakva će biti reakcija na to.
Slobodnom rukom je nervozno opipao svoju leptir-mašnu. Izveštavao je
sa ćurećih roštilja sve ove trideset i tri godine i nikad ga nije obuzimala
ovakva strepnja. U ovakvim trenucima najviše mu je nedostajala njegova
žena, Sara. Bilo bi mu lakše sa njenom rukom u njegovoj.
Saberi se, Smiti, rekao je sebi, otvarajući vrata.
Crkvena sala je bila prepuna. Praktično čitav grad je bio prisutan. Neki su
već sedeli i jeli, dok su drugi stajali u dugim redovima za krompir-pire, sos i
zeleni pasulj. Neki su čak jeli i meso, iako je Smit primetio da su se radnici iz
Gro-Bejna, kao i obično, držali podalje od redova za ćuretinu. To je bila jedna
od onih stvari koje niko nikada nije spominjao: koliko malo ćuretine se u
stvari pojede na ćurećem roštilju.
Džinovski plastični transparent na jednom zidu zahvaljivao je Gro-Bejnu i
njegovom direktoru, Artu Rideru, na njihovoj velikodušnosti u nabavci
ćuraka. Drugi natpis na suprotnom zidu zahvaljivao je Basvel Agrikonu na
njihovim čestim prilozima za održavanje crkve. A treći plakat, najveći od svih,
gromoglasno je najavljivao dolazak Stentona Čonsija, ovogodišnjeg počasnog
gosta. Smit se osvrnuo oko sebe. Sva lica su mu bila poznata. Jedna od radosti
života u malom američkom gradiću.
Na drugom kraju sobe primetio je Arta Ridera. Rider je nosio kestenjasto-
belo odelo od poliestera i na njegovom neprirodno glatkom licu bio je
zalepljen uobičajeni osmeh. Telo mu je podrhtavalo poput komada loja dok se
polako kretao kroz gomilu, ne skrećući sa svoje putanje. Ljudi su se sklanjali
sa njegovog puta, a ne obrnuto, pomisli Smit. Možda je u pitanju bio slabi
miris zaklanih ćuraka koji ga je pratio, uprkos velikoj dozi Old Spajsa; možda
je to zato što je bio najbogatiji čovek u gradu. Rider je prodao postrojenje za
preradu ćuretine Gro-Bejn poljoprivrednim proizvodima a zatim je ostao na
položaju direktora, iako su mu napisali prilično mastan ček. Govorio je da mu
se “sviđa posao”. Smitu je delovalo verovatnije da se Rideru sviđao status
gradskog oca kojeg mu je položaj šefa fabrike obezbeđivao.
Rider je i dalje prilazio, pogleda prikovanog za novinara i osmeha sraslog
sa licem. Od svih prisutnih ljudi, on je verovatno najmanje cenio jučerašnji
članak o ubistvu. Smit se pripremio na ono što je sledilo.
A onda, niotkuda, spasenje - gospođa Bender Lang je dotrčala i šapnula
nešto Ridera u uho. Njih dvoje se iznenada udaljiše. Onaj Čonsi je verovatno
stigao, pomisli Smit. Ništa drugo ne bi nateralo Ridera da se tako brzo kreće.
Za sve trideset i tri godine, koliko je trajao roštilj, ovo je bilo prvi put da
počasni gost nije bio neko od stanovnika grada. To je samo po sebi
pokazivalo važnost koju je za Medisin Krik imao utisak koji će ostaviti na dr
Stentona Čonsija sa Kanzaškog univerziteta. Čonsi je bio taj koji će do
sledećeg ponedeljka doneti odluku da li će Medisin Krik postati lokacija za
testiranje nekoliko hektara genetski modifikovanog kukuruza, ili…
Iz razmišljanja ga je trgao visok, piskav glas. “Kako se usuđuješ, Smite!”
Okrenuo se i kraj sebe ugledao Klik Rasmusen, sa frizurom u obliku košnice
koja je poskakivala u visini njegovog ramena. “Kako bi to mogao biti neko od
nas?”
Suočio se sa njom. “Nemoj tako, Klik, nisam rekao da verajem…”
“Ako ne veruješ u to”, kukala je Klik Rasmusen, “zašto si to napisao?”
“Zato što je moja dužnost da objavim svaku teoriju…”
“Šta se desilo sa svim onim lepim člancima koje si nekada pisao? Kurir su
nekada bile tako divne novine.”
“Nisu sve vesti lepe, Klik…”
Ali Klik mu nije dozvolila da završi. “Ako želiš da pišeš gluposti, zašto ne
pišeš o onom agentu FBI koji se mota po gradu i postavlja pitanja, zabada nos
tamo gde mu nije mesto i puni ti glavu budalastim idejama? Da vidimo kako
se to njemu sviđa. A povrh svega, spominjati čitavu onu stvar sa Sablasnim
Ratnicima, kletvom ’Četrdeset Petorice’…”
“U novinama nije bilo ničeg o tome.”
 “Ne baš tim rečima, ali tom pričom o starim indijanskim strelama, šta će
drugo ljudi pomisliti? Samo nam još to treba, oživljavanje te stare priče.”
“Molim te, budimo razumni…” Smit je ustuknuo. U daljini je video ženu
Šveđanina Kejhila, Gledis, koja im je prilazila, spremna da se umeša. Ovo je
bilo gore nego što je zamišljao.
Iznenada se niotkuda pojavila Mejsi, krupnog tela prekrivenog belom
keceljom. “Klik, ostavi Smita na miru”, reče. “Srećni smo što imamo njega.
Većina okruga naše veličine uopšte nema novine, a kamoli dnevne.”
Klik ustuknu jedan korak. Smit je bio dvostruko zahvalan Mejsi zbog
nelagodnosti za koju je znao da postoji između ove dve žene. Mejsi je
verovatno bila jedina osoba u prostoriji koja je mogla tako brzo da odbije
napad Klik Rasmusen. Klik je bacila jedan mračan pogled prema Smitu, a
onda se okrenula prema Gledis Kejhil i njih dve su se udaljile u pravcu stolova
sa ćuretinom, pričajući prigušenim glasovima.
Smit se okrenu ka Mejsi. “Mnogo ti hvala. Spasila si me.”
“Uvek vodim računa o tebi, Smite.” Namignula mu je i vratila se do stola
sa posluženjem.
Kada je Smit krenuo za njom, primetio je kako je prostorijom zavladao
muk. Sve oči su se okrenule prema vratima. Smit je instinktivno učinio isto.
Tamo je, naspram zlatnog neba, stajala prilika u crnom.
Pendergast.
Bilo je nečega upadljivo jezivog u načinu na koji je agent FBI zastao na
vratima tako da je blistavo sunce uokvirivalo njegovu oštru figuru, nalik
revolverašu koji ulazi u salun. Zatim je hladnokrvno zakoračio unutra,
pogledom prelećući preko okupljenih dok nije ugledao Smita. Pendergast je
odmah promenio pravac, jezdeći kroz gomilu prema njemu.
“Drago mi je što vas vidim, gospodine Smit”, reče. “Ne poznajem ovde
nikoga osim vas i šerifa, a ne mogu očekivati od prezaposlenog šerifa da mi
pomogne sa upoznavanjem. Molim vas, počnite.”
“Da počnem?” upita Smit.
“Potrebno mi je da upoznam ljude, gospodine Smit. Tamo odakle dolazim
smatra se nepristojnim da se sam predstaviš, umesto da te neko drugi
pravilno predstavi. A kao izdavač, urednik i glavni izveštač Kraj Kaunti
Kurira, vi znate sve u gradu.”
“Pretpostavljam da je tako.”
“Odlično. Da počnemo sa gospođom Meltona Rasmusena? Čuo sam da je
ona jedna od vodećih dama.”
Smitu zastade dah. Od svih ljudi, Klik Rasmusen, od koje se upravo
spasao. Obuzelo ga je snažno osećanje neprijatnosti dok se osvrtao po
prostoriji. Klik je bila kraj jednog od stolova sa ćuretinom, pričala je sa Gledis
Kejhil i ostatkom družine.
“Tamo”, reče, predvodeći nevoljnim korakom.
 Grupica žena se utišala dok su prilazili. Smit primeti da Klik gleda
Pendergasta, lica zategnutog od nezadovoljstva.
“Želeo bih da predstavim…” poče Smit.
“Odlično znam ko je ovaj čovek. Imam da kažem samo ovo…”
Iznenada je zaćutala kada se Pendergast poklonio, uzeo je za ruku i prineo
je na centimetar od svojih usana, u francuskom maniru. “Veliko mi je
zadovoljstvo, gospođo Rasmusen. Zovem se Pendergast.”
“Zaboga”, rekla je Klik. Ruka joj se oklembesila u njegovoj.
“Gospođo Rasmusen, čujem da ste vi zaslužni za dekoracije.”
Smit se zapitao gde je Pendergast pokupio ovaj podatak. Njegov južnjački
akcenat se produbio i postao gust poput melase, dok je svojim čudnim očima
netremice posmatrao Klik. Na Smitovo skriveno zadovoljstvo, Klik Rasmusen
je pocrvenela. “Da, tako je”, rekla je.
“Očaravajuće su.”
“Hvala vam, gospodine Pendergast.”
Pendergast se ponovo poklonio, još uvek je držeći za ruku. “Čuo sam puno
toga o vama i drago mi je što sam vas konačno upoznao.”
Klik ponovo pocrvene, još rumenije. Opazivši ovaj susret izdaleka, Melton
Rasmusen se iznenada stvori kraj njih. “Vidi, vidi”, reče srdačno, pružajući
ruku i ubacujući se između svoje bucmaste, pocrvenele žene i Pendergasta,
“dobro došli u Medisin Krik. Ja sam Mel. Melton Rasmusen. Shvatam da bi
okolnosti mogle biti veselije, ali mislim da ćete otkriti kako je kanzaška
gostoljubivost Medisin Krika ista kao što je oduvek bila.”
“Već sam to otkrio, gospodine Rasmusen”, reče Pendergast, rukujući se sa
njim.
“Odakle ste, Pendergaste? Nije mi poznat akcenat.”
“Iz Nju Orleansa.”
“Ah, čuveni Nju Orleans. Da li je istina da tamo jedu aligatore? Čuo sam da
imaju ukus nalik piletini.”
“Po mom mišljenju, ukus je sličniji mesu iguane ili zmije nego piletini.”
“Tako, dakle. Pa, ja ću se držati ćuretine”, reče Rasmusen kroz smeh.
“Svratite jednom do moje prodavnice. Dobrodošli ste u svako doba.”
“Veoma ste ljubazni.”
“Pa”, reče Rasmusen, prilazeći bliže, “ima li vesti? Kakvih novih tragova?”
“Pravda nikada ne spava, gospodine Rasmusen.”
“Nego, ja imam svoju teoriju. Želite li da je čujete?”
“Biće mi zadovoljstvo.”
“To je delo onog prijana koji logoruje kraj reke. Gasparilje. Trebalo bi da
ga proverite. On je oduvek bio čudan.”
“Molim te, Mel”, prekori ga Klik. “Znaš da on dolazi već godinama i da
nikada nije pravio probleme.”
“Nikada ne znaš kad će neko da pobrljavi. Zašto logoruje tamo kraj
potoka? Zar mu grad nije dovoljno dobar?”
Pitanje je ostalo da lebdi u vazduhu. Klik se zagledala pored svog muža, a
usta su joj formirala, malo, savršeno slovo o. Smit je čuo kako se među
okupljenima širi prigušeni žamor. Začuo se kratak aplauz. Okrenuo se i
ugledao Arta Ridera i šerifa koji su kroz gomilu sprovodili čoveka kojeg nije
poznavao. Čovek je bio sitan i mršav, sa kratko podšišanom bradom, i nosio
je svetloplavo pamučno odelo. Za njima je išla gospođa Bendera Langa i još
nekoliko vodećih gradskih dama.
“Dame i gospodo, prijatelji i komšije Medisin Krika!” Obratio se
okupljenima Art Rider. “Imam veliku privilegiju da vam predstavim
ovogodišnjeg počasnog gosta, dr Stentona Čonsija sa Kanzaškog
univerziteta!”
Ovo je bilo propraćeno gromkim aplauzom i zaglušujućim zvižducima.
Čovek po imenu Čonsi je iskoračio, klimnuo glavom okupljenima, okrenuo im
leđa i obratio se Rideru. Aplauz se postepeno utišao.
“Gospodine Smit”, reče Pendergast. “Ona gospoda što stoje u najdaljem
uglu…?”
Smit pogleda na pomenutu stranu. Četiri ili pet muškaraca u radnim
kombinezonima pili su limunadu i pričali tihim glasovima. Umesto da se
pridruže aplauzu, besno su posmatrali Čonsija.
“Oh, to je Dejl Estrem i ostatak udruženja farmera”, odgovori Smit.
“Poslednji od zagriženih zemljoradnika. Oni su jedini koji nisu prodali sve
velikim poljoprivrednim konglomeratima. Još uvek poseduju sopstvene
farme oko Medisin Krika.”
“A zašto se ne pridružuju gradskom veselju?”
“Udruženje farmera ne želi da ima ništa sa genetski modifikovanim
kukuruzom. Boje se da će se ukrstiti sa njihovom letinom i upropastiti je.”
Rider je upravo predstavljao čoveka iz Kanzasa odabranom krugu ljudi.
“Želeo bih da me upoznate sa još nekim ljudima, ako nemate ništa protiv”,
reče Pendergast. “Sa sveštenikom, na primer.”
“Naravno.” Smit je tražio prečasnog Vilbura među okupljenima, konačno
ga primetivši samog u redu za ćuretinu. “Ovuda.”
“Ispričajte mi prvo nešto o njemu, molim vas.”
Smit je oklevao, ustežući se da govori loše o nekome. “Prečasni Vilbur je
ovde više od četrdeset godina. Ima najbolje namere. Stvar je u tome da…”
Zastao je.
“Da?” reče Pendergast. Pogled njegovih sivih očiju je u Smitu izazivao
neprijatnost.
“Pretpostavljam da biste mogli reći da je malo staromodan. Nije baš u
toku sa onim što se ovih dana dešava, ili ne dešava u Medisin Kriku.” Na
trenutak se borio sa samim sobom. “Neki misle da bi mlađi, energičniji
sveštenik pomogao da se oživi grad, da se zaustavi odlazak mladih ljudi. Da
ispuni duhovnu prazninu koja se ovde stvorila.”
“Shvatam.”
Sveštenik je podigao pogled dok su prilazili. Na vrhu njegovog nosa su se,
kao i obično, nalazile naočare za čitanje, iako nije ništa čitao. Smit je verovao
da ih nosi kako bi delovao učeno. ’Trečasni Vilbure?” reče Smit. “Želeo bih da
vam predstavim specijalnog agenta Pendergasta iz FBI.”
Vilbur je prihvatio ponuđenu ruku.
“Zavidim vam, prečasni”, reče Pendergast. “Brinete se o dušama
zajednice kao što je Medisin Krik.”
Vilbur je dobrodušno posmatrao Pendergasta. “U nekim trenucima briga
o tolikim stotinama ljudi predstavlja zastrašujuću odgovornost, gospodine
Pendergast. Ali laskam sebi da ih vodim dobro.”
“Čini mi se da je život ovde dobar”, nastavio je Pendergast. “Hoću reći, za
božijeg čoveka poput vas.”
“Bog je našao za shodno da me istovremeno blagoslovi i stavi pred brojne
prepreke. Svi podjednako nosimo teret Adamove kletve, ali ljudi od mantije
možda nose veći teret od ostalih.” Vilburovo lice je poprimilo svetački, skoro
mučenički izraz.
Smit je prepoznao taj pogled: Vilbur se spremao da ih počasti jednim od
svojih omiljenih stihova.
“Avaj”, poče Vilbur, “šta nas nagoni s nesmanjenim žarom, na prosti,
prezreni pastirski zanat?” Sa neskrivenim zadovoljstvom pogledao je
Pendergasta kroz svoje naočare za čitanje. “Milton. Prirodno.”
“Prirodno. Likidas.”
Vilburaje ovo iznenadilo. “Ah, verujem da ste u pravu, tako je.”
“Na pamet mi pada još jedan stih iz te elegije: gladne ovce podigoše pogled,
ali ne behu nahranjene.”
Zavladala je tišina. Smit prelete pogledom sa jednog čoveka na dragog, ne
shvatajući u potpunosti šta se upravo dogodilo između njih.
Vilbur trepnu. “Ja…”
“Ne mogu da dočekam da se ponovo sretnemo u crkvi u nedelju”,
prekinuo ga je glatko Pendergast, ponovo stisnuvši Vilburovu ruku.
“Ah, da, da, ni ja”, reče Vilbur, sa i dalje primetnom zbunjenošću u glasu.
“Izvinite!” Gromki glas Arta Ridera koji je odjeknuo iz zvučnika ponovo je
presekao žamor brojnih razgovora. “Dame i gospodo, ako biste svi bili toliko
ljubazni, naš počasni gost bi želeo da kaže par reči. Dr Stenton Čonsi!” Svuda
u dvorani ljudi su spustili svoje viljuške i usmerili pažnju na malog čoveka u
tankom pamučnom odelu.
“Hvala vam”, reče. Stajao je uspravno, ruku prekrštenih ispred sebe kao
da se nalazi na bdenju. “Moje ime je Stenton Čonsi. Doktor Stenton Čonsi.
Predstavljam Odeljenje za agrikulturu Kanzaškog univerziteta. Ali, naravno,
svi to znate.” Glas mu je bio visok, a način govora toliko jasan i precizan da su
reči zvučale skoro prenaglašeno.
“Genetsko usavršavanje kukuruza je zamršena tema, u koju nisam
spreman da se detaljno upuštam u ovakvoj prilici”, počeo je. “Ona zahteva
poznavanje određenih oblasti kao što je organska hemija i biologija biljaka,
što ne očekujem od ovakvog skupa.” Šmrknuo je. “Međutim, pokušaću da vas
ovog popodneva uputim u najosnovnije crte.”
Raspoloženje svih okupljenih u dvorani kao da se u istom trenutku
srozalo. Čuo se zajednički uzdah. Ako su se nadali da će čuti pohvale
njihovom gradu ili ovom skupu, ili čak - da li se iko smeo tome nadati? -
nagoveštaje Čonsijeve iščekivane odluke, bili su gorko razočarani. Umesto
toga, on se upustio u toliko detaljne opise sorti kukuruza da je i najveće
entuzijaste među okupljenim farmerima progutala dosada. Smitu se skoro
činilo da se Čonsi trudio da ih što više ugnjavi. Tihi razgovori su se nastavili:
viljuške pune pirea i ćuretine podizane su prema gladnim ustima; potočići
ljudi počeli su da mile po udaljenim krajevima dvorane. Dejl Estrem i grupica
iz udruženja farmera stajala je u pozadini, skrštenih ruku i mrkih lica.
Ludvig Smit isključi dosadni glas dok se osvrtao po dvorani. Uprkos
svemu, cenio je ovu atmosferu malog gradića: njegovu kućevnu
provincijalnost i činjenicu da je držala zajednicu na okupu, pa čak i
prisiljavala ljude koji se nisu podnosili da prihvate jedni druge i ponašaju se
pristojno. Bio je to jedan od mnogih razloga zbog kojih nikad nije želeo da
ode odavde - čak ni pošto mu je žena umrla. U Medisin Kriku nikog nisu
ostavljali na cedilu. Pobrinuli bi se za sve, niko ne bi bio zaboravljen, svako je
imao svoje mesto. Nije to bilo kao u Los Anđelesu, gde su stari ljudi umirali
sami i napušteni svakog dana. Ćerka ga je u poslednje vreme često zvala,
moleći ga da se preseli bliže njoj. Ali on nije želeo da to uradi. Čak ni kada
ugasi novine i penzioniše se. I u dobru i u zlu, okončaće svoje dane u Medisin
Kriku i biće sahranjen na groblju kraj puta za Diper, pokraj svoje žene.
Bacio je pogled na sat. Šta je prizvalo ova razmišljanja o smrti? Imao je rok
koji je morao da ispoštuje iako ga je sam sebi nametnuo, i bilo je vreme da
ode kući i sastavi članak.
Neupadljivo se provukao do otvorenih vrata dvorane. Na drugoj strani,
kasno popodnevno sunce je osvetljavalo prostrani zeleni travnjak ispred
crkve. Vrućina je neumoljivo pritiskala travnjak, parkiralište i kukuruzna
polja poput zagušljivog ćebeta. Ali uprkos vrućini - i, u stvari, uprkos svemu -
deo Ludviga Smita osećao je olakšanje. Mogao je proći mnogo gore u rukama
svojih sugrađana: dugovao je zahvalnost Mejsi, a možda i Pendergastu. A u
vezi sa manje sebičnom temom, moći će da napiše vedar članak o skupu bez
prikrivanja. Činilo mu se da je počelo sumornim raspoloženjem: stoičkim
stavom da se predstava mora nastaviti, uprkos svemu. Ali očaj i napetost su
nestali. Grad je ponovo ličio na sebe i čak ni Čonsijevo zatupljujuće
predavanje, koje se i dalje razvlačilo iza njega, nije to moglo promeniti.
Trideset treći godišnji ćureći roštilj doživeo je uspeh.
Ludvig je duboko i polako udahnuo i zakoračio na crkvene stepenice. A
onda se iznenada sledio.
Jedan po jedan, ljudi oko njega koji su pogledali kroz drvena vrata uradili
su to isto. Čuo se uzdah, tihi žamor. Poput električne struje, žamor se počeo
širiti sa osobe na osobu, prenoseći se na ljude u samoj dvorani i pojačavajući
se dok nije zapretio i Čonsijevoj egzegezi kukuruznih zrna.
“O čemu se radi?” reče Čonsi, zaustavljajući se usred rečenice. “Šta se
dešava?”
Niko mu nije odgovorio. Sve oči bile su uperene prema horizontu iza
otvorenih vrata dvorane, na kojem je, naspram žutog neba, lenjo jato lešinara
kružilo u sve tešnjim krugovima iznad beskrajnog kukuruza.
 ČETRNAEST

K ada je Kori Svonson stigla do crkve, ljudi su stajali na travnjaku i

nervozno se došaptavali, zbijeni u grupe. S vremena na vreme, neko bi se
odvojio od jedne od grupa i pogledao u pravcu kukuruznih njiva. Mora da je
ispred bilo bar pedeset ljudi, ali nije videla Pendergasta među njima. A to nije
imalo smisla, pošto joj je on rekao da odmah dođe. U stvari, insistirao je na
tome.
Skoro da joj je laknulo što ga nije našla. Pendergast će je uvući u još veće
nevolje od onih u kojima je već bila u ovom gradu - osećala je to u kostima.
Već je bila gradski izgnanik broj jedan. Po ko zna koji put se zapitala u šta se
to upetljala. Novac je još uvek progorevao rupu u njenoj ladici za rukavice.
Uvaliće je u nevolje i onda će otići, a ona će ostati zaglavljena u Medisin Kriku
da se nosi sa posledicama. Ako je dovoljno pametna, vratiće mu novac i
oprati ruke od čitavog posla.
Refleksno se trgnula kada se u crno obučena figura materijalizovala kraj
njenog auta. Pendergast je otvorio suvozačka vrata i uvukao se unutra vešto
poput mačke. Ponekad se ježila od načina na koji se kretao.
Posegnula je prema komandnoj tabli i utišala trešteće zvuke Starfuckers
od Nine Inch Nails. “Pa, kuda, specijalni agente?” reče što je opuštenije mogla.
Pendergast klimnu glavom prema poljima kukuruza. “Vidite li one ptice?”
Zaklonila je oči od sjaja zalaska sunca. “Šta, one lešinare? Šta sa njima?”
“Tamo idemo.”
Turirala je motor; automobil je zadrhtao i iskašljao crni dim. “U tom
pravcu nema puteva, a ovo je ’gremlin’, a ne ’hamer’, ako niste primetili.”
“Ne brinite, gospođice Svonson, neću vas zaglaviti u kukuruzištu. Krenite
na zapad Kraj Roudom, molim vas.”
“Kako god kažete.” Nagazila je na gas i “gremlin” se odvojio od bankine,
podrhtavajući od napora.
“Pa, kako je bilo na ćurećem roštilju?” upita. “To je glavni događaj godine
u Smrdigradu.”
“Bilo je veoma poučno - sa antropološke tačke gledišta.”
“Antropološke? Aha, naravno, specijalni agent Pendergast među
divljacima. Da li su predstavili onog tipa sa univerziteta, onog što hoće da
ovde gaji radioaktivni kukuruz?”
“Genetski modifikovani kukuruz. Jesu.”
 “I, kakav je? Jel’ imao tri glave?”
“Ako jeste, dve mora da su mu uspešno odstranjene u detinjstvu.”
Kori ga je pogledala. Uzvratio joj je pogled sa slomljenog sedišta sa
uobičajenim mirnim, blagim, ozbiljnim izrazom na licu. Nikada nije mogla da
utvrdi da li je bio ozbiljan ili se šalio. Mora da je bio najuvrnutija odrasla
osoba koju je ikada upoznala, a s obzirom na sve likove koji su se šetali po
Medisin Kriku, to je stvarno bilo nešto.
“Gospođice Svonson? Ponovo jurite.”
“Izvinite.” Usporila je. “Mislila sam da vi iz FBI vozite koliko god brzo
želite.”
“Na odmoru sam.”
“Šerif se svuda vozi brzinom od sto šezdeset na sat, čak i kada nije na
dužnosti. I uvek znate kad u Kolskom točku imaju sveže išlere. Onda vozi
dvesta.”
Neko vreme su jurili glatkim asfaltom u tišini.
“Gospođice Svonson, pogledajte niz drum. Vidite li gde je parkiran šerifov
auto? Stanite iza njega.”
Kori je začkiljila kroz prvi sumrak. Pred sobom je videla policijsko vozilo
parkirano u suprotnoj traci, upaljenih svetala. Iznad njene glave i možda
tristotinak metara dublje u kukuruzu, jasno je videla jato lešinara.
Iznenada je shvatila. “Isuse”, reče. “Nije valjda još jedno?”
“To tek treba da otkrijemo.”
Kori je stala iza patrolnih kola i uključila stop-svetla. Pendergast je izašao
napolje. “Možda ću se zadržati.”
“Zar ne idem sa vama?”
“Bojim se da je tako.”
“Nema problema, ponela sam knjigu.”
Iznervirano je posmatrala kako Pendergast zalazi među kukuruze i
nestaje. Zatim je usmerila svoju pažnju na zadnje sedište. Uvek bi imala pet-
šest knjiga bačenih tamo pozadi - naučnu fantastiku, horor, spleterpank{ 4 },
povremeno tinejdžerski ljubavni roman koji nikada ne bi dozvolila da je neko
uhvati da čita. Bacila je pogled na hrpu. Možda će, dok čeka, početi sa
čitanjem onog novog trilera, Iza granice leda{ 5 }. Podigla ga je i ponovo
zastala. Ideja sedenja nasamo u autu i čitanja knjige nekako joj nije delovala
toliko primamljivo kao pre. Nije mogla a da ne baci još jedan pogled na jato
lešinara. Sada su bili na većoj visini. Čak i u nastupajućoj pomrčini mogla je
videti da su bili uznemireni. Možda ih je šerif oterao. Osetila je bockanje
radoznalosti: možda je tamo u kukuruzu bilo nečeg mnogo zanimljivijeg od
bilo čega što će pronaći u jednom od njenih eskapističkih romana.
Bacila je knjigu na zadnje sedište, nestrpljivo šmrknuvši. Pendergast je se
neće tako lako otarasiti. Imala je pravo da vidi šta se dešava kao i bilo ko
drugi.
 Otvorila je vrata automobila i zaputila se kroz kukuruz. Mogla je da vidi
tragove koje je šerif ostavio u prašini. Video se još jedan, uži par stopala koja
su gazila preko šerifovih klovnovskih cipela: verovatno je u pitanju bio
njegov dobrodušni, ali maloumni zamenik Tad. A kraj njih se video trag
Pendergastovih lakih koraka.
U kukuruzu je bilo veoma toplo i klaustrofobično. Klipovi su se uzdizali
visoko iznad Korine glave i čegrtali dok je prolazila, zasipajući je prašinom i
polenom. Na nebu je još uvek bilo svetla, ali među kukuruzom se činilo da je
noć već pala. Dok je hodala, Kori je osetila da joj se disanje ubrzava. Počela je
da se pita da li je ovo ipak bila dobra ideja. Nikada se nije šetala kroz kukuruz.
Čitavog života je mrzela kukuruzna polja. Nastajala su s proleća u vidu
beskonačnog blata, sa džinovskim mašinama koje su kidale zemlju,
ostavljajući iza sebe oblake prašine koji su prekrivali grad i punili njen krevet
trunjem. A tada bi se pojavio kukuruz i sledeća četiri meseca svi bi pričali
samo o vremenu. Putevi bi polako bili opkoljeni klaustrofobičnim zidovima
kukuruza, sve dok vam se ne bi učinilo da se vozite kroz zeleni tunel. Sada je
kukuruz bio žut i džinovske mašine će se uskoro vratiti da učine zemlju
golom i ružnom poput obrijane pudlice.
Bilo je užasno: prašina je ispunjavala njene nozdrve i pekla joj oči, a od
plesnivog, papirnatog mirisa pripala joj je muka. Sav ovaj kukuruz, koji
verovatno nije rastao da bi hranio ljude ili čak životinje, nego automobile.
Automobilski kukuruz. Bolesno, bolesno, bolesno.
I tada je prilično iznenadno izbila na malu, utabanu čistinu. Tamo su bili
šerif i Tad sa baterijskim lampama i naginjali se iznad nečega. Sa jedne strane
stajao je Pendergast, koji se okrenuo prema njoj kada je kročila na čistinu,
bledih očiju, skoro blistavih u polumraku.
Korin stomak se prevrnuo. Između njih je ležalo nešto mrtvo. Ali kada je
prisilila sebe da pogleda, shvatila je da je to bio samo uginuli pas. Bio je smeđ
i toliko naduven od truleži da mu je krzno bilo nakostrešeno, dajući mu
užasno bizaran izgled, poput balona sa nogama. U nepomičnom vazduhu
visio je grozan slatkasti miris i čulo se neumoljivo zujanje muva.
Šerif se okrenu. “Pa, Pendergaste”, reče ljubaznim glasom, “izgleda da
smo se uzmuvali ni zbog čega.” Pogled mu je sevnuo preko Pendergastovog
ramena i pao na nju. Posmatrao ju je nekoliko neprijatnih sekundi pre nego
što je ponovo pogledao Pendergasta. Agent nije rekao ništa.
Pendergast iz džepa izvadi malu svetiljku i poče da prelazi njenim
snažnim zrakom preko naduvenog leša. Kori oseti mučninu: prepoznala je
psa. Bio je to labrador boje čokolade koji je pripadao sinu Sveđanina Kejhila,
malom pegavom klincu od dvanaest godina.
“Okej, Tad”, reče šerif, pljesnuvši krupnog zamenika po ramenu, “videli
smo sve što ima da se vidi. Dosta je za danas.”
Pendergast je prišao bliže i čučnuo da pažljivije prouči psa. Uznemirene
muve su se rojile oko leša u divljem oblaku.
Šerif je prošao kraj Kori ni ne pogledavši je, da bi se okrenuo na ivici
čistine. “Pendergaste? Idete li?”
“Nisam završio ispitivanje.”
“Jeste li našli nešto zanimljivo?”
Nastupila je tišina, a onda Pendergast reče: “Ovo je još jedno ubistvo.”
“Još jedno ubistvo? To je mrtav pas u kukuruzu, tri kilometra od mesta
ubistva Šile Sveg.”
Kori je sa nejasnim užasom posmatrala kako agent FBI podiže glavu psa,
pomera je napred-nazad i spušta dole, a zatim upire svetlost u usta, uši, duž
bokova. Besno zujanje muva postalo je glasnije.
“Pa?” upita šerif grubljim glasom.
“Vrat ovog psa je slomljen velikom snagom”, reče Pendergast.
“Udario ga je auto. Dovukao se ovde da umre. To se stalno dešava.”
“Auto ne bi uradio to sa repom.”
“Kojim repom?”
“Upravo tako.”
I šerif i Tad su uperili baterijske lampe prema zadnjici psa. Tamo gde je
nekada bio rep nije bilo ničeg drugog osim iskrzanog ružičastog patrljka sa
belim komadićem kosti u središtu.
Šerif je ćutao.
“A ovamo”, Pendergast uperi zrak svetlosti prema kukuruzu, “verujem da
ćete naći tragove ubice. Otiske golih stopala, broj četrdeset pet, koji se
vraćaju prema potoku. Isti kao i otisci pronađeni na mestu prvog ubistva.”
Ponovo je zavladala tišina. A zatim je šerif progovorio. “Pa, Pendergaste,
mogu samo da kažem da mi je pomalo laknulo. Mislili ste da imamo posla sa
serijskim ubicom. Sada znamo da je u pitanju samo neki bolesnik. Ubio je psa
i odsekao mu je rep. Isuse Hriste.”
“Ali, primetićete razliku ovde. Ovo ubistvo je izvedeno bez ceremonije, ne
izgleda kao da je telo namešteno en tableau.”
“Pa?”
“Ne uklapa se u obrazac. Ali to, naravno, znači samo da imamo posla sa
novim obrascem - u stvari, potpuno novim tipom.”
“Novim tipom čega?”
“Serijskog ubice.”
Hejzen je teatralno prevrnuo očima. “Što se mene tiče, još uvek imamo
posla sa jednim ubistvom. Pas se ne računa.” Okrenuo se ka Tadu. “Pozovi
medicinskog istražitelja da odnese ovog psa u Garden Siti na autopsiju.
Dovedi ovamo forenzičare da obrade lokaciju i da pokupe sve otiske stopala
koje pronađu. I reci onima iz državne policije da postavi nekog ovde. Hoću da
se ovo mesto zapečati. Bez neautorizovanog osoblja. Jel’ jasno?”
“Jeste, šerife.”
 “Odlično. A sada, Pendergaste, nadam se da ćete odmah ispratiti svo
neautorizovano osoblje sa mesta zločina.” Kori se trgnula kada je iznenada
uperio svetiljku prema njoj.
“Šerife, ne mislite valjda na moju asistentkinju?”
Zavladao je muk. Kori ga je pogledala, pitajući se kakvu igru sada igra.
Asistentkinja? Njene stare sumnje su ponovo izronile; sledeće što će probati
je da asistira sa njenim gaćicama.
Nakon trenutka ćutnje, šerif je progovorio. “Asistentkinja? Da li mislite na
delikventkinju koja stoji kraj vas i koju čeka optužba za sitnu krađu drugog
stepena, koja, usput, predstavlja krivično delo u državi Kanzas?”
“Baš tako.”
Šerif klimnu glavom. Kada je ponovo progovorio, glas mu je bio neobično
blag. “Ja sam strpljiv čovek, gospodine Pendergast. Reći ću vam samo ovo:
postoji granica.”
U tišini koja je nastupila, Pendergast reče: “Gospođice Svonson, hoćete li
biti tako dobri da mi pridržite svetiljku dok proučavam zadnjicu ovog psa?”
Začepivši nos pred smradom, Kori je uzela baterijsku lampu i uperila je ka
željenom mestu, svesna da kraj nje stoji šerif Hejzen i zuri u njen potiljak tako
intenzivno da je osećala kako joj se kosa uvrće.
Pendergast se okrenu, ustade i spusti ruku na šerifovo rame. Čovek je
pogledao njegovu ruku kao da se sprema da je zbaci. “Šerife Hejzen”, reče
Pendergast, glasom koji je iznenada bio ispunjen poštovanjem, “možda vam
se čini da sam ovde došao samo da bih vas nervirao. Ali uveravam vas da iza
svega što radim stoje dobri razlozi. Nadam se da ćete nastaviti da pokazujete
strpljenje koje ste već tako zadivljujuće ispoljili i da ćete još malo istrpeti
mene i moje neuobičajene metode - i moju neuobičajenu pomoćnicu.” Činilo
se da šerif neko vreme razmišlja. Kada je ponovo progovorio, glas mu je
zvučao malo smirenije. “Ne mogu iskreno reći da mi se sviđa način na koji
vodite ovaj slučaj. Vi momci iz FBI izgleda zaboravljate da, jednom kada
uhvatimo počinioca, moramo i da ga osudimo. Znate kako je: ako zezneš
dokaze na bilo koji način i krivac će biti oslobođen.” Pogledao je Kori. “Bolje bi
joj bilo da ima odobrenje za mesto zločina.”
“Imaće ga.”
“I nemojte zaboraviti kakav će utisak ostaviti pred porotom sa tom
ljubičastom kosom i bodljikavom ogrlicom za pse. Da ne spominjem krivično
delo u dosijeu.”
“Preći ćemo taj most kada stignemo do njega.”
Šerif ga je smrknuto posmatrao. “Onda u redu. Ostaviću vas da se
pobrinete za Fida. Zapamtite šta sam vam rekao. Hajdemo Tad, moramo
pozvati sve te ljude.”
Zatim se okrenu, zapali cigaretu i nestade u bedemu od kukuruza. Tad ga
je pratio. Kada su zvuci lomljave utihnuli, na proplanak se spustila tišina.
 Kori je ustuknula nekoliko koraka pred zadahom raspadanja. “Agente
Pendergast?”
“Gospođice Svonson?”
“Kakve su to gluposti o asistentkinji?”
“Pretpostavio sam da ste spremni da prihvatite posao s obzirom da niste
poslušali moje naređenje i da ste došli ovamo, time pokazavši interesovanje
za forenzički aspekt zločina.”
Da li se opet šalio? “Samo ne volim da me ostavljaju. Slušajte, nemam
pojma o detektivskom poslu. Ne umem da kucam, ne snalazim se sa
telefonima i sasvim sigurno neću hvatati beleške ili raditi šta već
asistentkinje rade.”
“To mi neće biti potrebno. Ovo će vas možda iznenaditi, ali ja sam o
ovome dobro razmislio i došao sam do zaključka da biste bili odličan
pomoćnik. Potreban mi je neko ko poznaje grad, ko poznaje ljude, ali ko je
takođe autsajder i ne odgovara nikome. Neko ko će mi reći neulepšanu istinu,
onako kako vidi. Zar vi niste upravo takva osoba?”
Kori je razmislila o tome. Autsajder koji ne odgovara nikome… Nažalost,
izgleda da je odgovarala opisu.
“Sa unapređenjem dolazi i povišica od pedeset dolara dnevno. Imam sva
dokumenta u autu, uključujući i ograničenu autorizaciju za mesto zločina. To
znači da ćete se morati doslovce pridržavati mojih naređenja. Nema više
izlaženja iz automobila kad vam se prohte. Kasnije ćemo detaljnije popričati
o vašim novim obavezama.”
“Ko me plaća? FBI?”
“Plaćaću vas iz sopstvenog džepa.”
“Ma hajde, znate da nisam vredna toliko. Bacate svoj novac.”
Pendergast se okrenu i pogleda je. Ponovo je bila zatečena snagom koja je
ležala iza tih sivih očiju. “Već znam jednu stvar: imamo posla sa izuzetno
opasnim ubicom i nemam vremena za gubljenje. Koliko vredi da se spasi
jedan život?”
“Ma da, ali kako bih ja mogla pomoći? Hoću da kažem, šerif je u pravu. Ja
sam samo glupi delikvent.”
“Ne budite šašavi, gospođice Svonson. Jesmo li se dogovorili?”
“U redu. Ali sve počinje i završava kod asistentkinje. Kao što sam već rekla,
nemojte da vam svašta padne na pamet.”
Pogledao ju je. “Molim?”
“Muškarac ste. Znate o čemu pričam.”
Pendergast odmahnu rukom. “Gospođice Svonson, i sama pomisao na to
potpuno je nezamisliva. Dolazimo iz dva različita sveta. Između nas postoji
ogromna razlika u smislu godina, temperamenta, vaspitanja, porekla i
relativnih pozicija moći - da ne spominjemo vaš probušeni jezik. Uprkos
tome što bi nam pružila znatan predah, takva veza bi po mom mišljenju bila
izuzetno nesmotrena.”
Ovo objašnjenje je blago iznerviralo Kori. “Šta fali mom probušenom
jeziku?”
“Možda ništa. Žene iz plemena Vimbu sa Andamanskih Ostrva buše labiju
i ukrašavaju je niskama kauri školjki. Kada hodaju, školjke zveckaju ispod
njihovih sukanja. Njihovi muškarci to smatraju veoma privlačnim.”
“To je totalno grozno!”
Pendergast se nasmeši. “Znači da niste kulturni relativista za kojeg sam
vas smatrao.”
“Vi ste ozbiljno uvrnuta osoba, znate li to?”
“Gospođice Svonson, alternativa tome mi se uopšte ne sviđa.” Uzeo je
svetiljku od nje i osvetlio je psa. “A sada, posao moje pomoćnice možete
početi tako što ćete mi reći čiji je ovo pas.”
Pogled joj se i protiv njene volje vratio na naduvenog psa. “To je Džif.
Pripadao je Endiju, sinu Šveđanina Kejhila.”
“Da li je Džif nosio ogrlicu?”
“Jeste.”
“Da li je obično bio na slobodi?”
“Većina pasa u gradu šeta slobodno, uprkos propisima o uzici.”
Pendergast klimnu glavom. “Znao sam da moje poverenje u vas nije bilo
bez povoda.”
Kori ga pogleda kao da ju je ovo zabavljalo. “Vi ste stvarno nešto drugo,
znate li to?”
“Hvala vam. Izgleda da imamo nešto zajedničko.” Ponovo je osvetlio psa.
Tišina se spustila na grubu čistinu dok se Kori pitala da li je to bila uvreda ili
kompliment. Ali, dok je pogledom pratila zrak svetlosti, osetila je iznenadan
nalet sažaljenja: sažaljenja koje je nadjačavalo užasni smrad i zujanje muva.
Endiju Kejhilu će ovo slomiti srce. Neko bi trebao da mu kaže i izgleda da će
taj neko morati da bude ona. Sasvim je sigurno da to nije mogla da ostavi
šerifu ili njegovom pomoćniku, na koje je mogla računati da će reći pogrešnu
stvar. Niti je smatrala da je Pendergast, uz svu svoju ljubaznost, prava osoba
da detetu saopšti vest. Podigla je pogled i, na svoje iznenađenje, otkrila je da
je Pendergast posmatra.
“Da”, rekao je, “mislim da bi bilo lepo od vas da saopštite vest Endiju
Kejhilu.”
“Kako ste…?”
“U isto vreme biste u neobaveznom razgovoru mogli pokušati da saznate
kada je Endi poslednji put video Džifa i gde je pas otišao, gospođice
Svonson.”
“Drugim rečima, želite da izigravam detektiva.”
Pendergast klimnu glavom. “Vi ste, na kraju krajeva, moja nova
asistentkinja.”
 PETNAEST

M ardžori Tilender je sedela iza starog drvenog stola u svojoj spartanski

uređenoj kancelariji, marljivo seckajući kupone sa jednim okom na
kvizu To je prava cena. Slika na starom crno-belom televizoru bila je toliko
rđava da je morala da pojača zvuk do kraja kako ne bi ništa propustila.
Doduše, danas baš i nije bilo šta da se propusti; odavno nije videla tako
bednu grupu takmičara. Nudili su puno, nudili su malo, nudili su svašta, a da
nisu prišli ni na kilometar pravoj ceni. Prekinula je sa seckanjem da bi
pogledala na ekran i oslušnula. Svi su već dali ponudu za najnoviji predmet
osim poslednjeg takmičara, mršave Azijatkinje koja nije mogla imati više od
dvadeset godina.
“Ponudiću hiljadu četristo i jedan dolar, Bobe”, rekla je devojka uz stidljivi
osmeh i klimanje glavom.
“Pobogu.” Mardž je coknula sa neodobravanjem i vratila se svom
seckanju. Hiljadu četiristo dolara za mašinu za veš? Na kojoj su planeti živeli
ovi ljudi? Ne može koštati više od devetsto pedeset dolara. A ni publika nije
bila ni od kakve pomoći, pošto je ohrabrujuće klicala pri svakom neuspelom
pokušaju. A da je ona u emisiji, publika bi videla jedno ozbiljno čišćenje. Činilo
se da je uvek mogla da pogodi pravu cenu i izabere prava vrata. Niti bi se ona
zadovoljila nekom od onih bezveznih nagrada poput šupe za alat od kedrovog
drveta, tričavih ormana ili godišnje zalihe voska za podove. Izabrala bi Kris-
Kraft motorni čamac od pet metara; imala je rođaka kraj jezera Skot koji je
imao dok i vez. Ironija je bila da je konačno uspela da nagovori Rokija da je
odvede do studija, a sledeće nedelje lekari su mu otkrili emfizem. A sada, Bog
da mu dušu prosti, sigurno nije mogla ići sama, bilo bi to previše… E, ovo je
zanimljivo: dvadeset posto popusta na Vulajt deterdžent pri kupovini od 30
dolara ili više. Jedva da ga je ikada bilo u prodavnicama, a sa trostrukim
kuponima vikendom moći će da ga kupi skoro upola cene. Moraće da napravi
zalihe. Što se tiče cena, ništa nije moglo da se meri sa “Palatom kupovine” u
Ilisisu. “Crvena sova” u Garden Sitiju je, naravno, bila bliža, ali ako ste ozbiljno
nameravali da uštedite nešto novca, ’Talata” je bila prava stvar. A subotom bi
dobila popust od dva centa po litri običnog benzina - tako da bi već tu
nadoknadila dodatnu kilometražu. Naravno da ju je pomalo grizla savest što
ne kupuje kod Ernija, ali ovo su bila teška vremena i morala je da bude
praktična… E, ovo je bilo da ne poveruješ. Devetsto dvadeset pet za mašinu
za veš. Baš bi lepo izgledala kraj njenog lavaboa. Možda bi trebala da popriča
sa Elis Frenks o nekoj ekskurziji autobusom koja bi…
Iznenada je shvatila da je pred njenim stolom stajao jedan neobičan
čovek. “Majko božija!” Mardž je žurno utišala zvuk televizora. “Prepali ste me,
mladiću.” Bio je to čovek u crnom kojeg je viđala okolo u poslednje vreme.
“Primite moje izvinjenje”, odgovorio je čovek glasom koji je prizivao slike
koktela sa metvicom, pralina i čempresa. Formalno se naklonio i nastavio da
stoji ispred nje, sa rukama spuštenim niz bokove. Imao je vitke, skladne prste
sa noktima koji su - primetila je iznenađeno - bili suptilno, ali stručno
izmanikirani.
“Ne morate se izvinjavati”, rekla je. “Samo se nemojte tako šunjati. Šta
mogu da učinim za vas?”
Čovek je klimnuo glavom prema kuponima. “Nadam se da vas nisam
uhvatio u nezgodno vreme.”
Ovo je nasmejalo Mardž. “Ha! Nezgodno vreme! Dobra šala.” Sklonila je
kupone u stranu. “Gospodine Stranče, imate moju nepodeljenu pažnju.”
“Moram vam se još jednom izviniti”, reče čovek. “Nisam se predstavio.
Zovem se Pendergast.”
Mardž se iznenada setila članka iz novina. “Naravno. Vi ste onaj momak sa
juga koji istražuje ubistvo. Naravno, odmah sam primetila da niste odavde.
Ne sa takvim izgovorom.”
Pogledala ga je sa obnovljenom radoznalošću. Bio je prilično visok, kose
toliko plave da je bila skoro bela, i uzvraćao joj je pogled bledim očima punim
blage ljubopitljivosti. Iako je bio vitak, nije odavao utisak krhkosti: u stvari,
baš suprotno od toga, iako mu je odelo bilo tako neprozirno crno da nije
mogla reći sa sigurnošću. Bio je veoma privlačan, na Južnjačka uteha način.
“Drago mi je što sam vas upoznala, gospodine Pendergast”, reče.
“Ponudila bih vam da sednete, ali ova moja stolica je jedina. Ljudi koji dolaze
ovamo obično ne žele da se zadržavaju.” Ponovo se nasmejala.
“A zbog čega je tako, gospođice Tilender?” Pitanje je postavljeno tako
ljubazno da Mardž nije ni primetila da joj je već znao ime.
“Šta mislite? Naravno, možda se vama sviđa da plaćate porez i
popunjavate formulare.”
“Da, naravno. Shvatam.” Čovek po imenu Pendergast prišao je korak bliže.
“Gospođice Tilender, shvatio sam da…”
“Petsto dolara”, prekinula ga je.
Čovek je zastao. “Molim?”
“Ništa.” Mardž je odvojila oči od sada utišanog televizora.
“Shvatio sam da ste vi čuvar javnog arhiva Medisin Krika.”
Mardž je klimnula glavom. “Tako je.”
“I da ste zaposleni kao gradski administrator.”
“Pola radnog vremena. I manje od pola, ovih dana.”
 “Takođe vodite Komunalno odeljenje.”
“Oh, to samo znači da pazim na Henrija Fleminga, koji vozi snežni plug i
menja sijalice na uličnim svetiljkama.”
“Kao i da ubirete porez na nekretnine.”
“Da, a to je razlog što nikad nisam pozvana na partije kanaste kod Klik
Rasmusen.”
Pendergast je ponovo zastao na trenutak. “U suštini bi se moglo reći da vi
vodite Medisin Krik.”
Na Mardžinom licu pojavio se širok osmeh. “Ni sama to ne bih bolje rekla,
mladiću. Naravno, šerif Hejzen i Art Rider možda ne bi delili vaše gledište.”
“Onda ćemo ih pustiti da misle šta god žele.”
“Ma vidi ga, znala sam!” Mardžin pogled je odlutao do televizora i sa
naporom se ponovo usredsredila na svog gosta.
Pendergast je izvadio kožni novčanik iz džepa svog sakoa. “Gospođice
Tilender”, rekao je, otvarajući ga da bi izložio zlatnu značku koja se nalazila
unutra, “svesni ste da sam ja agent Federalnog istražnog biroa?”
“Tako sam čula u frizerskom salonu.”
“Želeo bih da steknem bolju, da tako kažem, birokratsku sliku stanovnika
Medisin Krika. Šta rade, gde žive, kakav je njihov ekonomski status. Takve
stvari.”
“U tom slučaju ste došli na pravo mesto. Znam sve pravne stvari koje se
mogu znati o svakoj blagoslovenoj duši u gradu.”
Pendergast je mahnuo rukom. “Tehnički gledano, za takvo ispitivanje bi
mi, naravno, bio potreban nalog.”
“Gde mislite da ste, mladiću? U Grejt Bendu? Možda u Vičiti? Neću
ceremonijama zamajavati službenika zakona. Osim toga, ovde nema tajni.
Barem ne takvih koje bi vas zanimale.”
“Znači da ne vidite nikakvu smetnju u tome da me, hm, bolje upoznate sa
stanovnicima.”
“Gospodine Pendergast, nemam ništa u kalendaru do dvadeset drugog
avgusta, kada moram da otkucam račune za porez na imovinu za četvrti
kvartal.”
Pendergast je dojezdio bliže stolu. “Nadajmo se da neće potrajati toliko
dugo.”
Još jedna salva smeha. “Toliko dugo! Ma ta vam je dobra.”
Mardž je okrenula svoju stolicu prema zadnjem kraju kancelarije, gde je
stajao starinski sef. Bio je masivan i po ivicama ukrašen izbledelim zlatnim
listićima. Pored stola i male police za knjige, to je bio jedini komad nameštaja
u sobi. Okrenula je njegov veliki centralni brojčanik napred i nazad, unoseći
kombinaciju, a zatim je zgrabila kvaku i otvorila gvozdena vrata. Unutra se
nalazila manja kutija zatvorena katancem. Otključala je katanac ključem koji
joj je visio oko vrata. Posegnula je rukom unutra i izvadila još manju, drvenu
kutiju. Zatim se ponovo okrenula u svojoj stolici i spustila je na sto između
sebe i Pendergasta.
“Evo, izvolite”, rekla je, zadovoljno lupkajući po kutiji. “Odakle želite da
počnete?”
Pendergast je pogledao kutiju. “Kako to mislite?”
“Rekoh, odakle želite da počnete?”
“Hoćete da kažete da je to…” Na samo jedan trenutak njegovo lice je bilo
potpuno bezizražajno, da bi ponovo dobilo izraz opuštene radoznalosti.
“Šta, zar ste mislili da je za gradić kao što je Medisin Krik potreban
kompjuter? Imam sve što mi je potrebno u ovoj maloj kutiji. A ono što nije tu,
to je ovde”, kucnula je prstom po slepoočnici. “Gledajte, pokazaću vam.”
Otvorila je kutiju i nasumice izvadila indeksnu karticu. Sadržala je možda
desetak redova urednog rukopisa, praćenih kolonom brojki, nekoliko
žvrljotina i simbola i nekoliko nalepnica različitih boja: crvene, žute, zelene.
“Vidite?” reče, mašući njome ispred Pendergastovog nosa. “Ovo je kartica
Dejla Estrema, namćorastog mladog farmera. Otac mu je bio namćorasti
matori farmer. A njegov deda - pa, nećemo o njemu. Dejl i ostale bundžije u
udruženju farmera, protive se svakom napretku. Vidite, ovde piše da kasni
dva kvartala sa plaćanjem poreza, da je njegovo najstarije dete moralo da
ponavlja prvi razred srednje, da njegove septičke jame nisu u saglasnosti sa
propisima i da se prijavljivao za pomoć farmerima sedam puta u poslednjih
sedam godina.” Coknula je sa neodobravanjem.
Pendergast spusti pogled sa nje na kartice, pa je ponovo pogleda.
“Shvatam”, reče.
“Imam ovde devedeset tri kartice, po jedna za svaku porodicu u Medisin
Kriku i u oblastima oko njega. O svakoj bih mogla da pričam po jedan sat, dva
ako je neophodno.” Mardž oseti kako je obuzima uzbuđenje. Nije se svakog
dana dešavalo da se neko zvaničan zanima za njenu evidenciju. A Bog zna da
baš i nije imala sa kime da priča otkako je Roki umro. “Kad završim sa vama,
obećavam vam da ćete znati sve što se može znati o Medisin Kriku.”
Ovo je dočekano dubokom tišinom.
“Naravno”, rekao je Pendergast nakon par sekundi, kao da mu je trebalo
vremena da se pribere.
“Pitaću vas ponovo, gospodine Pendergast. Odakle želite da počnete?”
Pendergast je razmišljao trenutak. “Pretpostavljam da bismo trebali
početi od A.”
“U Medisin Kriku nema prezimena koja počinju na A, gospodine
Pendergast. Počećemo od Dejvida Bamsa sa Kraj Rouda. Žao mi je što nemam
stolicu za vas. Možda bih vam sutra, kada nastavimo, mogla doneti jednu iz
moje kuhinje.” Vratila je karticu na njeno mesto, poletno liznula prst, izvadila
prvu karticu iz kutije i počela da priča. Kraj njenog lakta je na televizoru
treptao sada potpuno zaboravljeni kviz.
 ŠESNAEST

Z amenik šerifa Tad Frenklin uterao je svoj patrolni automobil na

šljunkovito parkiralište između stare viktorijanske kuće i prodavnice
suvenira. Zaustavio se uz škripu, otvorio vrata automobila i izvukao se na
vrelo avgustovsko sunce. Zastao je da se protegli, počešao po svojoj kratko
ošišanoj crnoj kosi i pomalo oprezno osmotrio kuću. Bela drvena ograda
oguljene boje, koja ju je okruživala, raspadala se, letve su štrčale u svim
pravcima. Iza nje se nalazilo zapušteno dvorište. Džinovska stara kuća sa
zabatom izgledala je kao da nije okrečena pedeset godina. Kanzaške peščane
oluje su je ostrugale do ofucanog drveta, a sada su gulile i drvo i otkrivale
nakatranisani papir. Iskrivljeni natpis “Krausove pećine” sa svojim velikim
trakama oguljene crvene i bele boje izgledao je kao rekvizit iz
drugorazrednog horor filma. Čitavo mesto ga je deprimiralo. Morao je da ode
iz Medisin Krika. Ali da bi mu to uspelo, morao je da čeka, da stekne još malo
iskustva. A užasavao se ideje da to saopšti šerifu Hejzenu. Tad je znao da ga
šerif na svoj grubi očinski način obučava da zauzme njegovo mesto. Nije hteo
da misli o tome šta bi mu šerif rekao, kada bi saznao da prihvata posao u
Vičiti ili Topeki, bilo gde, van Medisin Krika.
Naterao je sebe da prođe kroz kapiju, duž korovom zagušene staze i uz
stepenice do izvitoperene verande koja se pružala oko kuće. Njegove kožne
čizme šuplje su odzvanjale dok je prilazio vratima. Vazduh je bio nepomičan i
u kukuruzu je mogao da čuje zujanje cvrčaka. Zastao je i pokucao na vrata.
Otvorila su se toliko brzo da je poskočio. Specijalni agent Pendergast.
“Zameniče Frenklin. Uđite, molim vas.”
Tad je skinuo šešir i ušao u predsoblje, osećajući se neprijatno. Šerif je
tražio od njega da diskretno proveri šta je Pendergast nameravao i šta je još
saznao o ubijenom psu. Ali sada, kada je došao, bilo mu je neprijatno. Nije
mogao da pojmi kako će povesti razgovor a da razlog njegovog dolaska ne
bude očigledan.
“Stigli ste na vreme za ručak”, reče agent, zatvarajući vrata za njim.
Roletne su bile spuštene i unutra u hladu je malo svežije, ali bez klima-
uređaja je i dalje bilo neprijatno toplo. Nedaleko od ulaznih vrata stajala su
dva masivna kofera - u stvari, kovčega za garderobu - na čijoj skupoj kožnoj
spoljašnjosti su i dalje stajale nalepnice ekspresne pošte. Izgledalo je kao da
se Pendergast spremao za duži boravak.
 “Ručak?” ponovi Tad.
“Laka salata sa predjelom. Pršuta San Danijelo, ovčiji sir sa tartufima u
medu, boranija, paradajz i rukola. Nešto lagano za topao dan.”
“Ovaj, naravno. Odlično.” Ako će jesti italijansku hranu, zašto se ne drže
pice? Prišao je korak bliže, ne znajući šta da kaže. Ko ruča u jedan sat? On je
jeo u normalno doba, u pola dvanaest.
“Gospođica Kraus se ne oseća dobro. Otišla je da prilegne. Ja je
zamenjujem.”
“Shvatam.” Tad je pratio Pendergasta u kuhinju. Hrpa kutija Federal
Ekspresa i DHL-a je u jednom uglu bila uredno naslagana do pola puta do
tavanice. Pult je bio zatrpan sa barem tuce posuda za hranu sa stranim
imenima: Kod Baldučija, Zabar. Tad se zapitao nije li Pendergast možda
Italijan ili Francuz. Sigurno nije jeo kao Amerikanac.
Pendergast se bacio na posao u kuhinji, veštim i ekonomičnim pokretima
brzo slažući hranu neobičnog izgleda na tri tanjira - šunku i sir i nešto što je
verovatno bilo neka vrsta zelene salate. Tad ga je posmatrao, prebacujući
šešir iz jedne ruke u drugu.
“Samo da odnesem ovaj tanjir gospođici Kraus”, reče Pendergast.
“U redu. Važi.”
Pendergast je nestao u zadnjem delu kuće. Tad je čuo Vinifredin slabašni
glas i Pendergastov prigušeni odgovor. Trenutak kasnije, agent se vratio.
“Da li je ona u redu?” upita Tad.
“Jeste”, reče Pendergast tihim glasom. “Problem je više psihološke nego
fizičke prirode. Takve zakasnele reakcije su uobičajene u ovakvim
slučajevima. Možete zamisliti kako ju je potreslo kada je čula za ubistvo.”
“Svi smo bili šokirani.”
“Naravno da jeste. I sam sam nedavno zaključio prilično neprijatan slučaj
u Njujorku, gde su ubistva, nažalost, uobičajena. Navikao sam na njih,
gospodine Frenklin, barem onoliko koliko se jedno ljudsko biće može na to
navići. Ne sumnjam da je za sve vas ovo bilo - i još uvek jeste - vrlo neprijatno
novo iskustvo. Molim vas, sedite.”
Tad je seo, spustio šešir na sto, odlučio da to baš i nije najbolje mesto za
njega, spustio ga na stolicu, a onda ga ponovo zgrabio, uplašivši se da će ga
možda zaboraviti.
“To ću ja uzeti”, reče Pendergast, kačeći ga na obližnju vešalicu za šešire.
Tad se promeškoljio u stolici, osećajući se svakog minuta sve neprijatnije.
Pred njim se našao tanjir. “Buon appetito”, reče Pendergast, pokazujući mu da
navali.
Tad je podigao viljušku i zabo je u komad sira. Otkinuo je parče i oprezno
ga je probao.
“Bolje vam je da ga prelijete sa malo ovog miele al tartufo bianco”, reče
Pendergast, nudeći mu malecnu teglu sa medom neobičnog mirisa.
 “Radije bih ovako, hvala.”
“Gluposti.” Pendergast je uzeo kašičicu sa bisernom drškom i prelio
medom ostatak Tadovog sira.
Tad uze još jedan zalogaj i zaključi da nije loše.
Jeli su u tišini. Tad je otkrio da mu se hrana veoma sviđa, pogotovo male
kriške nekakve salame. “Šta je ovo?” Upitao je.
“Cinghiale. Divlji vepar.”
“Oh.”
Pendergast je sada sve prelio maslinovim uljem, kao i nekakvom
tečnošću, crnom kao katran.
“A sada, zameniče, pretpostavljam da ste došli radi brifinga.”
Tako neuvijeno izgovorena, čitava stvar je delovala nekako manje
neprijatno. “Pa da. Tako je.”
Pendergast je obrisao usta i zavalio se u stolici. “Pas se zvao Džif i
pripadao je Endiju Kejhilu. Čuo sam da je Endi prilično radoznao istraživač i
da je svuda išao sa svojim psom. Moja asistentkinja će me uskoro obavestiti
o rezultatima njihovog razgovora.”
Tad je potražio svoju beležnicu, izvadio je i počeo da hvata beleške.
“Izgleda da je pas ubijen prethodne noći. Možda se sećate da je bilo oblačno
nekoliko sati posle ponoći i verovatno se ubistvo tada desilo. Ovde su mi
rezultati autopsije koje sam upravo primio. “Pršljenovi C2, 3 i 4 su bukvalno
smrvljeni. Nema indikacija da je upotrebljena bilo kakva mašina ili
instrument, što je problematično, pošto bi drobljenje golim rukama
zahtevalo primenu značajne sile. Rep je odsečen grubim sečivom i odnet je sa
mesta, zajedno sa ogrlicom i pločicom.”
Tad je žurno hvatao beleške. Ovo je bilo važno. Šerif će biti zadovoljan. Sa
druge strane, on je verovatno dobio isti izveštaj. Za svaki slučaj, nastavio je
da piše.
“Pratio sam otiske bosih stopala koji vode do mesta zločina i sa njega. U
oba slučaja vode do istog reda kukuruza, koji vodi do Medisin Krika. Jednom
kada stignu do reke, tragovi se više ne mogu pratiti. Zato sam proveo
prepodne sa gospođicom Tilender, gradskim administratorom, da bih
upoznao lokalne stanovnike. Bojim se da će taj zadatak potrajati mnogo duže
nego što sam u početku…”
Iz zadnjeg dela kuće se čuo drhtavi glas. “Gospodine Pendergast?”
Pendergast je prineo prst usnama. “Gospođica Kraus je ustala iz kreveta”,
promrmljao je. “Neće joj prijati ako nas čuje da pričamo o ovome.” Okrenuo
se i rekao glasnijim tonom: “Da, gospođice Kraus?”
Tad je video kako se na vratima pojavljuje silueta starice, uprkos vrelini
umotane u spavaćicu i ogrtač. Žurno je ustao.
“Oh, zdravo, Tade”, reče starica. “Nisam baš najbolje, znaš, a gospodin
Pendergast je bio toliko ljubazan da se brine o meni. Nemoj ustajati zbog
mene. Sedi, molim te.”
“Da, gospođo”, reče Tad.
Sela je teško na stolicu kraj stola, vidno iscrpljena. “Moram vam reći da mi
je već dosta kreveta. Ne znam kako invalidi uspevaju. Gospodine Pendergast,
da li biste mi sipali šolju onog vašeg zelenog čaja? Smiruje mi živce.”
“Vrlo rado.” Pendergast je ustao i prišao šporetu.
“Užasno je, zar ne, Tade?”
Šerifov zamenik nije tačno znao kako da odgovori.
“Ovo ubistvo. Ko bi to uradio? Da li iko zna?”
“Pratimo izvesne tragove”, odgovori Tad. Bila je to rečenica koju je šerif
uvek koristio.
Gospođica Kraus je još čvršće stegla krajeve ogrtača. “Osećam se strašno,
upravo strašno, znajući da je neko takav na slobodi. A možda je čak i neko od
nas, ako se može verovati novinama.”
“Da, gospođo.”
Pendergast je svima sipao čaj i društvo za stolom se utišalo. Tad je kroz
zavese od gaze posmatrao prostrana polja kukuruza monohromatski žute
boje rđe koja su se pružala prema horizontu. Od samog posmatranja bi mu se
umarale oči. Po prvi put mu je sinula ideja da bi rad na ovom slučaju - ako bi
bio uspešno zaključen - mogao predstavljati priliku koju je iščekivao.
Proveravanje Pendergasta iznenada više nije predstavljalo teret. Umesto
toga je izgledalo kao nešto što bi trebao raditi redovno. Ali gospođica Kraus
je ponovo progovorila i on je ljubazno obratio pažnju.
“Bojim se za naš mali grad”, reče Vinifred Kraus. “Sa tim ubicom negde
napolju, stvarno se bojim za sve nas.”
 SEDAMNAEST

K ori Svonson je zaustavila “gremlina” uz trzaj, podižući kovitlac prašine

koji se rastvorio u vazduhu. Bože, kako je bilo toplo. Pogledala je na
suvozačko sedište. Pendergast joj uzvrati pogled, blago podignutih obrva.
“Ovo je to mesto”, reče. “Još uvek mi niste rekli zašto smo ovde.”
“Idemo u posetu izvesnom Džejmsu Drejperu.”
“Zašto?”
“Shvatio sam kako tvrdi da zna dosta o masakru u Medisin Kriku. Mislim
da je vreme da saznam više o tome.”
“Čupavi Džim tvrdi svašta.”
“Sumnjate u njegove tvrdnje?”
Kori se nasmejala. “On ne ume da kaže ni ’zdravo’ a da ne slaže.”
“Primetio sam da lažovi na kraju kažu više istine nego oni koji su iskreni.”
“Kako to?”
“Tako što je istina najsigurnija laž.”
Kori je lagano pokrenula kola, odmahujući glavom. Nije bilo sumnje:
uvrnut, uvrnut, uvrnut.
Čupavi Džim je živeo na komadu zemljišta kraj druma za Diper,
ograđenom bodljikavom žicom. Drvena prizemna kuća je bila prilično daleko
od puta, a usamljena topola ispred nje pružala je minimum privatnosti. Kuća
je bila okružena morem pokvarenih automobila, starih kamp-kućica, zarđalih
bojlera, napuštenih frižidera, mašina za sudove, starih bandera, kompresora,
nekoliko brodskih korita, nečim što je ličilo na parnu lokomotivu i drugim
stvarima oronulim do neprepoznatljivosti.
Kada je Kori skrenula na zemljani prilaz, prejako je pritisnula gas i auto je
zadrhtao, gromoglasno protestovao i zamro. Sve je na trenutak utihnulo.
Onda su se vrata kuće otvorila uz tresak i u senci trema se pojavio čovek. Dok
su izlazili iz automobila, zakoračio je na svetlo. Poput većine stanovnika
Medisin Krika, Kori se trudila da izbegava Čupavog Džima, pa ipak je izgledao
tačno onako kako ga je zapamtila: gomila svetlocrvene kose i brade koja mu
je rasla po čitavom licu, ostavljajući vidljivim samo par sitnih crnih očiju, par
usana i komad čela. Nosio je debele farmerice, velike jahaće čizme boje
čokolade, plavu košulju sa lažnim bisernim kopčama i otrcani filcani
kaubojski šešir. Oko njegovog debelog vrata visila je “bolo” kravata sa
komadom tirkiza, dovoljno velikim da rascopa glavu mazgi, pletene kože
delimično zaklonjene gustom bradom. Imao je više od pedeset godina, ali uz
takvu kosu i bradu uspevao je da deluje deceniju mlađe. Uhvatio se za stub i
sumnjičavo ih osmotrio.
Pendergast je krenuo ka tremu, a krajevi sakoa su mu lepršali.
“Stanite tu gde jeste”, doviknu mu Čupavi Džim, “i recite šta tražite ovde.
Odmah.”
Kori je progutala knedlu. Ako će se desiti nešto loše, desiće se sada.
Pendergast se zaustavio. “Verujem da ste vi gospodin Džejms Drejper,
praunuk Isaije Drejpera?”
Čupavi Džim se na ovo jedva primetno ispravi. Izraz nepoverenja nije
nestao. “Pa?”
“Zovem se Pendergast. Želim da saznam više o masakru u Medisin Kriku
14. avgusta 1865. godine, u kojem je vaš pradeda bio jedini preživeli.”
Spominjanje masakra dovelo je do dramatične promene u držanju
Čupavog Džima. Sumnjičavi sjaj u njegovim očima je primetno omekšao. “A
mlada dama? Ko je ona?”
“Gospođica Kori Svonson”, odgovori Pendergast.
Džim se na ovo još više ispravi. “Mala Kori?” iznenađeno reče. “Šta se
desilo sa tvojom lepom plavom kosom?”
Jela sam previše plavog patlidžana, zamalo da je rekla Kori. Ali Čupavi
Džim je bio nepredvidljiv i naprasit, pa je odlučila da je sleganje ramenima
najbolji odgovor.
“Kori, izgledaš užasno, tako sva u crnom.” Na trenutak je stajao i oboje ih
posmatrao. Zatim je klimnuo glavom. “Pa, mogli biste i da uđete.”
Pratili su Čupavog Džima u zagušljivu unutrašnjost njegove kuće. Nije bilo
puno prozora a kuća je bila mračna i pretrpana mračnim predmetima.
Smrdelo je na ustajalu hranu i prepariranje koje je pošlo po zlu.
“Sedite i uzmite koka-kolu.” Frižider je bacio pravougaonik dobrodošlog
svetla kada ga je Džim otvorio. Kori se smestila u stolicu na sklapanje, dok je
Pendergast - nakon što je hitro osmotrio prostoriju - seo na jedino parče sofe
od kravlje kože koje nije bilo zatrpano prašnjavim primercima Drumova
Arizone. Kori nikada nije bila unutra i nervozno se osvrtala oko sebe. Zidovi
su bili prekriveni starim puškama, jelenskom kožom, daskama sa nalepljenim
vrhovima strela, suvenirima iz Građanskog rata i pločicama sa različitim
tipovima bodljikave žice. Na jednoj polici stajao je red plesnivih starih knjiga,
poduprt ogromnim komadima neobrađenog okamenjenog drveta. U jednom
uglu je stražu čuvao čitav preparirani konj, Apaluza, izanđao i prekriven
tragovima moljaca. Po podu su bili razbacani prljavo rublje, slomljeni stalci za
sedla, komadi kože i druge starudije. Neverovatno: čitavo mesto je delovalo
poput prašnjavog muzeja posvećenog relikvijama Divljeg zapada. Kori je
očekivala da vidi uspomene iz Vijetnama: oružja, oznake, fotografije. Ali nije
bilo apsolutno ničega, ni traga od rata koji je navodno zauvek promenio
Čupavog Džima.
Čupavi Džim je Kori i Pendergastu pružio konzerve koka-kole. “E sad,
gospodine Pendergast, šta tačno želite da znate o masakru?”
Kori je posmatrala kako Pendergast spušta konzervu kole u stranu. “Sve.”
“Pa, to je počelo za vreme Građanskog rata.”
Čupavi Džim spusti svoje masivno telo u veliku fotelju i glasno poteže
gutljaj. “Kao istoričar, gospodine Pendergast, siguran sam da znate sve o
Krvavom Kanzasu.”
“Ja nisam istoričar, gospodine Drejper. Ja sam specijalni agent Federalnog
istražnog biroa.”
Zavladala je mrtva tišina. Tada Čupavi Džim pročisti grlo.
“U redu, onda, gospodine Pendergast. Znači vi ste iz FBI. Smem li da vas
pitam šta vas dovodi u Medisin Krik?”
“Skorašnje ubistvo.”
Izraz sumnje na lice Čupavog Džima vratio se u punoj snazi. “A kakve to
tačno veze ima sa mnom?”
“Žrtva je bila lovac na iskopine po imenu Šila Sveg. Kopala je po
humkama.”
Čupavi Džim je pljunuo na pod i čizmom utrljao pljuvačku u zemlju.
“Prokleti lovci na iskopine. Trebali bi da ostave sve to u zemlji.” Istog
trenutka je ponovo pogledao Pendergasta. “Još uvek mi niste rekli kakve veze
ubistvo ima sa mnom.”
“Shvatam da je istorija humki i masakra u Medisin Kriku isprepletena.
Zajedno sa nečim što sam čuo da zovu ’kletvom Četrdeset Petorice’. Kao što
ste možda čuli, kraj tela je bio poređani velik broj strela Južnih Čejena.”
Čupavi Džim je razmišljao o ovome. “Kakvih strela?” konačno upita.
“Bile su od trske, sa perima gologlavog orla i vrhovima od kremena iz
Alibatesa, ukrašene crvenim jaspisom. Usput, u pitanju je bio kompletan set u
skoro savršenom stanju. Potiču otprilike iz vremena masakra.”
Čupavi Džim ispusti dugi zvižduk, a zatim utonu u ćutanje, obrva
skupljenih u razmišljanju.
“Gospodine Drejper?”
Čupavi Džim je ostao tih još nekoliko trenutaka. Zatim je, uz lagano
odmahivanje glavom, započeo svoju priču.
“Pre Građanskog rata, jugozapadni Kanzas je bio potpuno nenaseljen,
osim Čejena i Arapaha, Ponija i Sijuksa. Jedini beli ljudi bili su oni koji su
prolazili putem za Santa Fe. Ali naseljavanje je dolazilo sa granicom, koja je u
to doba bila duž istočnog Kanzasa. Ljudi su bacili oko na dobru zemlju u
dolinama reka Simaron, Arkanzas, Krive Reke i Medisin Krika. Kada je izbio
Građanski rat, svi vojnici su otišli, ostavljajući teritoriju bez odbrane.
Doseljenici su terorisali Indijance i sad je bilo vreme za naplatu dugova.
Došlo je do čitavog talasa indijanskih napada duž granice. A kada se
Građanski rat završio, mnogi vojnici su se vratili, naoružani i puni gorčine.
Oni su videli rat, gospodine Pendergast. I tu mislim na rat. Takva količina
nasilja uradi nešto čoveku. Ošteti mu um.”
Zastao je i pročistio grlo.
“Tako su se vratili i počeli da organizuju osvetničke grupe kako bi
potisnuli Indijance na zapad i uzeli im zemlju. To su nazivali ’raščišćavanje
zemljišta’. Preko, u Dodžu, bila je osnovana grupa koju su zvali ’Četrdeset
Petorica’. Naravno, to onda još nije bio Dodž, samo ranč braće Hikson. Bilo ih
je četrdeset pet, najvećih otpadaka ljudskog društva, ubica i razbojnika
isteranih iz civilizovanih gradova dalje na istoku. Moj pradeda Isaija Drejper
imao je samo šesnaest godina, tek momčić, i bio je uvučen u sve to.
Pretpostavljam kako je verovao da je propustio rat i da bi mu bolje bilo da
požuri i što pre dokaže svoju zrelost dok još ima priliku.”
Čupavi Džim uze još jedan bučan gutljaj.
“Kako god bilo, juna ’65. ’Četrdeset Petorica’ su počeli sa pustošenjem,
spuštajući se niz reke južno od Kanadijena i Simarona u dolinu Oklahome. To
su bili veterani Građanskog rata, koji su znali sve o borbi protiv neprijatelja
na konju. Bili su to ogrubeli ljudi, prekaljeni ratnici najgore vrste. Gospodine
Pendergast, oni su prošli kroz vatre pakla. Ali bili su takođe i kukavice. Ako
hoćete da preživite rat, nema ničeg boljeg nego da ste samoživi, kukavički
poltron. Čekali bi dok ratnici ne odu u lov, a onda bi noću napadali indijanska
naselja, uglavnom ubijajući žene i decu. Nisu imali milosti, gospodine
Pendergast. Imali su izreku: iz larvi izrasta gamad. Ubijali su čak i bebe. Klali
su ih bajonetima da bi uštedeli municiju.”
Još jedan gutljaj. Njegov duboki hrapavi glas delovao je hipnotički u
mračnoj, prohladnoj sobi. Kori se činilo skoro kao da opisuje nešto što je sam
video. Na neki način, možda i jeste… Odvratila je pogled.
“Mome pradedi se smučilo ono što je video. Silovanje i ubijanje žena i
klanje beba nije bilo ono što je smatrao procesom sazrevanja. Želeo je da
napusti grupu. Ali, da je pokušao da sam stigne kući, uz razbesnele Indijance,
bio bi osuđen na smrt. Zato je ostao sa njima. Jedne noći su se napili i prebili
ga zato što nije hteo da se priključi zabavi. Slomili su mu nekoliko rebara. To
mu je na kraju spasilo život - slomljena rebra.
Do kraja avgusta su uništili pola tuceta čejenskih naseobina, a ostatak
njih su isterali iz Kanzasa prema severu i zapadu. Ili su bar tako mislili.
Vraćali su se na ranč Hiksonovih kada su se zaustavili ovde. U Medisin Kriku.
U noći četrnaestog avgusta ulogorili su se na humkama - jeste li bili do
humki, gospodine Pendergast?”
Pendergast klimnu glavom.
“Onda znate da je to najviša tačka u okolini. Tada tamo nije bilo drveća,
samo gola uzvišica sa tri šibljem prekrivene humke na vrhu. Pogled se pružao
kilometrima daleko. Postavili su stražu, kao i uvek. Četiri stražara na sve
četiri strane sveta, na pola kilometra od kampa. Sunce je zalazilo i podigao se
vetar. Oluja je dolazila i prašina se podigla.
Mome pradedi su bila slomljena rebra i odneli su ga u malo udubljenje tik
iza humki, možda stotinak metara dalje. Vidite, sa slomljenim rebrima nije
mogao da ustane, a prašina koja se vitlala po zemlji ga je izluđivala. Zato su ga
smestili u taj mali zaklon od šiblja, dalje od vetra. Pretpostavljam da im je bilo
žao zbog onoga što su mu uradili.
Upravo kada je sunce zalazilo i svi su se spremali da večeraju, to se
dogodilo.”
Nagnuo je glavu unazad i potegao velik gutljaj.
“Tik iznad njih začuo se topot kopita. Iz prašine je izjurilo trideset ratnika
na belim konjima, namazanih crvenim okerom. Indijanci su bili pod punom
opremom, sa perjem i čegrtaljkama i namazanih lica - i sjurili su se urlajući i
ispaljujući strele. Samo tako, niotkuda. Zatekli su ’Četrdeset Petoricu’
potpuno nespremne. Projurili su nekoliko puta i pobili ih sve do poslednjeg.
Stražari nisu videli ništa. Nisu uopšte primetili jahače dok su se približavali,
nisu čuli ništa. Stražari su, gospodine Pendergast, poslednji bili ubijeni. Ako
poznajete zapadnjačku vojnu istoriju, onda znate da je to upravo suprotno od
onoga što se obično desi.
Doduše, ni Čejeni nisu prošli glatko. ’Četrdeset Petorica’ su bili prekaljeni
borci, žestoko su se branili i ubili barem trećinu napadača i gomilu konja. Moj
pradeda je video sve sa mesta na kojem je ležao. Pošto su… pošto su ubili i
poslednjeg čoveka, Indijanci su ujahali nazad u ogroman oblak prašine.
Nestali su, gospodine Pendergast. A kada se prašina raščistila, Indijanaca više
nije bilo. Ni konja. Samo četrdeset četiri bela čoveka, mrtva i skalpirana. Čak
su i mrtvi indijanski ratnici i konji iščezli.
Dva dana kasnije, patrola Četvrte konjice pronašla je mog pradedu blizu
puta za Santa Fe. Odveo ih je nazad do poprišta masakra. Pronašli su tragove
krvi i hrpe trulećih creva indijanskih konja, ali bez ijednog tela ili sveže
iskopanog groba. Po čitavom brdu bilo je otisaka kopita koji nisu vodili
nikuda. Nijedan trag nije išao dalje od mesta na kojem su ubijeni stražari. Sa
Četvrtom su bili nekoliko Arapaho tragača koji su bili toliko prestravljeni
nepostojanjem tragova da su počeli da kukaju kako su to bili sablasni ratnici i
odbili su da tragaju dalje. Nastala je velika galama i konjica je spalila još
nekoliko čejenskih naselja da ih nauči pameti, ali većini ljudi je bilo drago što
su ’Četrdeset Petorica’ uništeni. Bila je to gadna skupina.
To je bio kraj za Čejene u zapadnom Kanzasu. Dodž Siti je osnovan 1871, a
1872. je napravljena železnička pruga za Santa Fe i Dodž je uskoro postao
kaubojska prestonica Zapada, kraj teksaške staze, poprište revolveraških
obračuna, Vajat Erp, But Hil i sve to. Medisin Krik je 1877. osnovao odgajivač
stoke H. H. Kajzer, stočni žig slovo H visoko na levom ramenu, konjski žig
iskošeno H na desnom. Mećava iz ’86. izbrisala je jedanaest hiljada grla.
Sledećeg dana je Kajzer naslonio svoju glavu na cevi sačmarice i povukao oba
okidača. Ljudi su pričali da je u pitanju kletva. Onda su stigli farmeri i
naseljenici i dani stočnih barona bili su završeni. Prvo su posadili pšenicu i
šećernu trsku, što je dovelo do erozije, pa je onda to bio kukuruz za ishranu i
konačno za gorivo. Ali za sve to vreme niko nikada nije rešio misteriju
Sablasnih Ratnika i masakra kod Medisin Krika.”
Uzeo je još jedan gutljaj i teatralno spustio konzervu.
Kori je pogledala Pendergasta. Bila je to dobra priča, a Čupavi Džim ju je
odlično pričao. Pendergast je bio toliko miran da se činilo da spava. Oči su mu
bile poluzatvorene, prsti sastavljeni, a telo utonulo u sofu.
“A vaš pradeda, gospodin Drejper?” promrmljao je.
“Nastanio se u Diperu, oženio i sahranio tri žene. Zabeležio je čitav
događaj u svome dnevniku, uz mnogo više detalja nego što sam vam ispričao,
ali dnevnik je zajedno sa mnogim drugim njegovim dragocenostima prodat
za vreme Ekonomske krize i sada tavori u nekoj biblioteci negde na Istoku.
Nikad nisam otkrio gde. Priču sam čuo od svog oca.”
“A kako je on uspeo da vidi sve usred peščane oluje?”
“Pa, ja znam samo ono što mi je otac rekao. Kada se u ovim krajevima
podigne prašina, to se nikad ne zna.”
“A zar Čejeni nisu već bili poznati među konjicom SAD kao ’Crvene Utvare’
zbog toga što su mogli da se prišunjaju i najopreznijem stražaru i prerežu mu
grlo pre nego što bi on to shvatio, gospodine Drejper?”
“Izgleda da znate puno toga za jednog agenta FBI, gospodine Pendergast.
Ali morate zapamtiti da se ovo desilo pred zalazak sunca, a ne noću, i da su se
njih četrdeset petorica upravo borila na strani Konfederacije i izgubila rat.
Znate li kako je to kad izgubite rat? Možete biti prokleto sigurni da su držali
oči otvorene.”
“Kako to da Indijanci nisu otkrili vašeg pradedu?”
“Kao što sam već rekao, ostalima je bilo krivo što su ga isprebijali i
podigli su mu mali zaklon. Povukao je te grane na sebe da se sakrije.”
“Shvatam. I sa tog mesta, ležeći u udubljenju i prekriven granjem, barem
sto metara niz brdo od kampa, usred peščane oluje, mogao je da vidi sve to
što ste upravo opisali tako detaljno. Sablasne Ratnike koji su nestali kao da su
začarani.”
Oči Čupavog Džima su opasno blesnule dok se podizao iz fotelje. “Ne
pokušavam ništa da vam podvalim, gospodine Pendergast. Ovde se ne sudi
mom pradedi. Samo vam pričam priču onako kako sam je čuo.”
“Imate li onda teoriju, gospodine Drejper? Lično mišljenje, možda? Ili
stvarno mislite da su to bili duhovi?”
Zavladala je tišina.
“Ne sviđa mi se vaš ton, gospodine Pendergast”, reče Čupavi Džim, sada
već na nogama. “FBI ili ne, ako nešto želite da kažete, hoću to da čujem bez
uvijanja. Odmah.”
Pendergast nije odgovorio odmah. Kori je sa teškoćom progutala knedlu,
a pogled joj je skliznuo prema vratima.
“Hajdete, gospodine Drejper”, konačno reče Pendergast. “Niste budala.
Želeo bih da čujem vaše stvarno mišljenje.”
U jednom napetom trenutku niko se nije pomerio. Onda je Čupavi Džim
smekšao.
“Gospodine Pendergast, izgleda da ste me prozreli. Ne, ne mislim da su ti
Indijanci bili duhovi. Ako odete na humke, možete primetiti - sada malo teže,
sa svim ovim drvećem - da se od potoka uzdiže dugačko udubljenje u tlu.
Grupa od trideset Čejena mogla je proći tim udubljenjem vodeći konje,
skrivena od straže. Zalazeće sunce bi ih sakrilo u senku humki. Mogli su
sačekati da se podigne prašina, brzo uzjahati konje i jurnuti. To bi objasnilo
iznenadan topot kopita. I mogli su otići na isti način, noseći svoje poginule i
brišući tragove. Uostalom, nikad nisam čuo za Arapaha koji je mogao da prati
Čejene.”
Nasmejao se, ali je to bio neveseo smeh.
“Šta je sa mrtvim konjima Čejena? Kako su oni nestali, po vašem
mišljenju?”
“Vas je teško zadovoljiti, gospodine Pendergast. I o tome sam razmišljao.
Kada sam bio mlad, video sam osamdesetogodišnjeg poglavicu plemena
Lakota kako je istranžirao bizona za manje od deset minuta. Bizon je
poprilično veći od konja. Indijanci jedu konjetinu. Mogli su raskomadati konje
i spakovati meso i kosti zajedno sa mrtvima ili ih odvući na nosiljci. Vidite,
ostavili su creva da olakšaju teret. A, uostalom, možda nije ni bilo više od dva
ili tri mrtva indijanska konja. Možda je pradeda Isaija malo preterivao kada je
rekao da je stradalo tuce njihovih konja.”
“Možda”, reče Pendergast. Ustao je i prišao sklepanoj polici. “Zahvaljujem
vam na izuzetno informativnoj priči. Ali, kakve veze ima priča o masakru sa
’kletvom Četrdeset Petorice’ koju ste spomenuli i o kojoj niko neće da priča?”
Čupavi Džim se promeškolji. “Pa sad, gospodine Pendergast, ne verujem
da je to stvar htenja. To nije naročito lepa priča i to je sve.”
“Pretvorio sam se u uvo, gospodine Drejper.”
Čupavi Džim oliza usne. Onda se nagnu bliže. “U redu. Sećate se da sam
rekao da su stražari ubijeni među poslednjima?”
Pendergast klimnu glavom. Podigao je iskrzani primerak Prve američke
zbirke batlera i kompanije i počeo da ga lista.
“Poslednji je umro momak po imenu Hari Bomont. On je bio vođa
’Četrdeset Petorice’ i okorela propalica. Indijanci su bili van sebe od besa
zbog onog što su uradili njihovim ženama i deci i kaznili su Bomonta zbog
toga. Nisu ga samo skalpirali. Unakazili su ga.”
“Nisam siguran da razumem.”
 “Pa, dovoljno je reći da su se potrudili da Harija Bomonta niko od
porodice ne prepozna na onom svetu. A kada su završili, isekli su mu čizme i
ogulili su mu kožu sa stopala da ih njegov duh ne bi mogao pratiti. Zatim su
sahranili čizme na suprotnim krajevima humki, za svaki slučaj, da bi tamo
zauvek zarobili njegov zao duh.”
Pendergast je vratio knjigu, izvukao drugu, još iskrzaniju, pod nazivom
Trgovina prerije. Prelistao je stranice. “Shvatam. A kletva?”
“Ljudi će vam ispričati različite stvari. Neki kažu da Bomontov duh još
uvek luta oko humki u potrazi za svojim izgubljenim čizmama. Neki pričaju
još gore stvari koje ne bih ponavljao pred damom, ako nemate ništa protiv.
Ali, ono što vam zasigurno mogu reći jeste da je Bomont pred svoju smrt
prokleo i samo tlo oko sebe - na čitavu večnost. Moj pradeda je još uvek bio
sakriven u udubljenju i čuo ga je sopstvenim ušima. On je bio jedini preživeli
svedok.”
“Shvatam.” Pendergast izvadi još jednu knjigu, veoma tanku i dugačku.
“Hvala vam, gospodine Drejper, na veoma interesantnom predavanju iz
istorije.”
Čupavi Džim je ustao. “Nema na čemu.”
Ali Pendergast kao da ga nije čuo. Pažljivo je proučavao tanku knjigu. Kori
je primetila da je imala jeftine platnene korice i da su joj stranice bile
ispunjene grubim crtežima.
“Oh, ta stara stvar”, reče Čupavi Džim. “Moj otac je to kupio od udovice
jednog vojnika, pre mnogo godina. Prevarili su ga. Sramota me je što su ga
prešli takvim lažnjakom. Odavno planiram da je bacim u đubre.”
“Ovo nije lažnjak.” Pendergast prelista par stranica sa očiglednim
poštovanjem. “Po svemu sudeći, ovo je autentična indijanska beležnica. Uz to
i odlično očuvana.”
“Indijanska beležnica?” ponovila je Kori. “Šta je to?”
“Čejeni su imali običaj da uzimaju stare vojne intendantske beležnice i
crtaju po stranicama - scene borbi, udvaranja, lova. Ove slike bi opisivale
ratnikov život, kao neka vrsta biografije. Indijanci su verovali da ukrašene
beležnice imaju natprirodnu moć i ko bi nosio neku od njih, postao bi
nepobediv. Njujorški prirodnjački muzej čuva beležnicu koja je pripadala
Čejenu po imenu Mali Nokat. Nije bila toliko magična koliko bi Mali Nokat
želeo: još uvek nosi trag metka iz vojnog karabina koji je prošao kroz
beležnicu i kroz njega.”
Čupavi Džim je zurio u njega širom raširenih očiju. “Hoćete da kažete…”
izusti u neverici. “Hoćete da kažete da sve ovo vreme… ta stvar je prava?”
Pendergast klimnu glavom. “Ne samo to, nego je, ako ne grešim, u pitanju
delo od izuzetnog značaja. Ova scena ovde deluje karakteristično za Litl Big
Horn. A ovo, na samom kraju knjige, liči na prikaz religije Plesa Duhova.”
Pažljivo je zatvorio knjigu i pružio je Čupavom Džimu. “Ovo je delo poglavice
Sijuksa. A ovo je možda njegova oznaka, koja bi se mogla protumačiti kao
Bizonova Grba. Potrebna su dodatna ispitivanja da bismo bili sigurni.”
Čupavi Džim je držao knjigu u ispruženoj ruci, drhteći, kao da se plašio da
je ne ispusti.
“Znajte da je vredna nekoliko stotina hiljada dolara”, reče Pendergast.
“Možda i više, ako odlučite da je prodate. Mada joj je neophodna konzervacija.
Pulpa od koje je napravljen papir beležnice sadrži veliku količinu kiseline.”
Čupavi Džim polako uhvati knjigu i prelista par stranica. “Želim da
zadržim ovu knjigu, gospodine Pendergast. Novac mi ništa ne znači. Ali kako
da je konzerviram?”
“Poznajem gospodina koji čini čuda sa oštećenim i krhkim knjigama
poput ove. Biće mi zadovoljstvo da se pobrinem za to, naravno gratis.”
Čupavi Džim je nekoliko trenutaka posmatrao knjigu. Zatim ju je bez reči
pružio Pendergastu.
Pozdravili su se. Dok je Kori vozila prema gradu, Pendergast utonu u
tišinu, zatvorenih očiju, duboko u mislima, u jednoj ruci veoma nežno držeći
pažljivo umotanu beležnicu.
 OSAMNAEST

V ili Stot se kretao po klizavom betonskom podu, rasprskavajući toplu

mešavinu izbeljivača i vode, potiskujući zalutale želuce, glave, kreste,
creva i ostale živinske otpatke - među radnicima kolektivno znane kao
“sitnež” - prema ogromnom kanalu od nerđajućeg čelika u podu duž odeljka
za klanje. Godinama sticanom stručnošću, Stot je mahao crevom levo-desno,
mlazom tečnosti čisteći zaostale gomile otpadaka, uredno ih gomilajući dok
ih je gurao prema središtu. Stot je koristio mlaz kao što umetnik koristi
četkicu, sabijajući sve u dugački krvavi konopac, pre nego što bi ga konačnim
trzajem prevrnuo u odvod uz mokro pljuskanje. Još jednom je prešao po
podu, bacajući mlaz tu i tamo, ne bi li pokupio nekoliko zaostalih komadića
creva i pokoji zalutali kljun, terajući otpatke da poskakuju i igraju pod
naletom tečnosti.
Stot je prestao da jede ćuretinu nekoliko dana pošto se zaposlio u Gro-
Bejnu, a nekoliko meseci kasnije potpuno je prestao da jede meso. Skoro svi
koje je poznavao, a koji su radili ovde, učinili su to isto. Za Dan Zahvalnosti,
Gro-Bejn je delio besplatne ćurke svojim radnicima, ali Stot još nije upoznao
nikog ko ih je stvarno jeo.
Kada je završio posao, isključio je dovod i okačio crevo. Bilo je deset i
petnaest i poslednji radnici iz druge smene su otišli još pre nekoliko sati. Do
pre nekoliko godina postojala je treća smena, od osam do četiri ujutro, ali ti
dani su prošli.
Osetio je utešni pritisak u zadnjem džepu kojeg je izazivala pljoska
“starog dedice”. Da nagradi sebe za obavljeni posao, izvadio je pljosku,
odvrnuo zapušač i potegao gutljaj. Ugrejan na temperatura tela, viski je
ostavio topao peckavi trag do njegovog stomaka, a par trenutaka kasnije i
nazad do glave.
Život nije bio tako rđav.
Uzeo je još jedan gutljaj i ispraznio bocu, vratio je u džep i skinuo veliku
četku koja je visila na pločicama prekrivenom zidu. Napred-nazad, napred-
nazad, za pet minuta su pod, platforma za radnike i pokretna traka iznad
njega bili toliko čisti i suvi da si mogao jesti sa njih. A smrad ćurećeg izmeta,
straha, krvi i creva zamenio je čisti, jetki miris izbeljivača. Još jedan odlično
urađen posao. Stot je osetio blagi nalet ponosa.
Posegao je za pljoskom, a onda se setio da je bila prazna. Bacio je pogled
na sat. Kolski točak će biti otvoren još trideset minuta. Ako Džimi, noćni
čuvar, dođe na vreme, stići će tamo bez problema.
Bila je to predivno uljuljkujuća pomisao.
Dok je sklanjao poslednje komade opreme za čišćenje, čuo je Džimija kako
ulazi u fabriku. Čak je došao pet minuta ranije - ili je njegov prokleti sat
kasnio, što je bilo verovatnije. Otišao je na platformu da ga sačeka. Minut
kasnije, čuo ga je kako prilazi, zvoneći svojim ključevima i ostalim glupostima
kao kamion sa sladoledom.
“Hej, Džimi, dečko”, reče Stot.
“Vili. Hej.”
“Sve je tvoje.”
“Kako god.”
Stot je izašao na opustelo parkiralište za zaposlene, gde je njegov
prašnjavi automobil usamljeno stajao ispod svetiljke na drugom kraju. Pošto
je dolazio u jeku druge smene, njegovo vozilo je uvek bilo najudaljenije. Noć je
bila topla i tiha. Koračao je osvetljenom stazom do svog automobila.
Kukuruzno polje oko parkirališta protezalo se u pomrčinu. Najbliže stabljike -
one koje je mogao da razazna - stajale su mimo i uspravno. Kao da su
osluškivale. Nebo je bilo oblačno i bilo je nemoguće odrediti gde se završava
kukuruz, a gde počinje noć. Sve je ličilo na ogroman ceni ponor. Ubrzao je
korak. Nije bilo prirodno biti okružen sa toliko prokletog kukuruza. To je
činilo ljude čudnim.
Otključao je kola i ušao unutra, zalupivši vrata za sobom. Nagli pokret je
stresao tanki prekrivač od prašine i polena koji se nataložio na krovu.
Zaključao je vrata, isprljavši ruke prašinom. To sranje je bilo svuda. Hriste,
već je mogao da oseti Šveđaninov viski kako mu prži i ispira grlo.
Upalio je auto, stari “AMC hornet”. Motor se upalio, zakašljao i stao.
Opsovao je, bacivši pogled kroz prozor. Sa desne strane, tama. Sa leve,
prazno parkiralište sa svojim pravilnim intervalima svetlosti.
Sačekao je malo i ponovo okrenuo ključ. Motor se ovoga puta pokrenuo.
Nekoliko puta je turirao gas a zatim je ubacio u brzinu. Automobil je krenuo
uz uobičajeno zveketanje izraubovanog metala.
Kolski točku, stižemo.
Obuzelo ga je osećanje topline dok je razmišljao o još pola litre viskija, još
jednom gutljaju, nečemu što bi ga držalo do Naselja brestova, tužnog malog
kraja na drugoj strani grada u kojem je živeo. Doduše, mogla je otići i litra.
Ovo je ličilo na takvu noć.
Svetla Gro-Bejn fabrike zatreptala su kraj njega, a zatim je Stot jurio kroz
tamu, između dva zida od kukuruza koja su proletala kraj njega, dok su farovi
osvetljavali malo parče prašnjavog druma. Pred njim je put zavijao, lenjo
skrećući prema Medisin Kriku. Sa leve strane videla su se svetla grada, sjaj na
nebu iznad kukuruza.
 Kada je skrenuo za okuku motor ponovo zazveketa, ovoga puta mnogo
zlokobnije. A onda je stao, šišteći i kašljući.
“Sranje”, promrmlja Vili Stot.
Stari “hornet” se polako zaustavio na ivici puta. Stot ga je izbacio iz brzine
i okrenuo ključ, ali ništa se nije desio. Vozilo je bilo mrtvo.
“Sranje!” povikao je ponovo, lupajući po volanu. “Sranje, sranje, sranje!”
Glas mu se izgubio u unutrašnjosti kola. Okružili su ga tišina i mrak. Sta
god da se upravo desilo njegovom autu, zvučalo je prilično jebeno konačno, a
on nije čak ni imao baterijsku lampu da zaviri pod haubu.
Izvadio je pljosku, otvorio je i nagnuo, istresajući i poslednju vatrenu kap.
Olizao je usne, prevrćući bocu po rukama i zureći u nju. Kući više nije imao
nimalo.
Zavitlao ju je kroz prozor u kukuruz i pogledao na sat. Kolski točak će se
zatvoriti za dvadeset minuta. Bio je udaljen oko kilometar i po. Još uvek je
mogao stići peške ako bude hodao brzo.
Tada je zastao, sa rukom na bravi, razmišljajući o nedavnom ubistvu i o
neprijatnim detaljima koje su novine nagoveštavale.
Ma da, sigurno. Pet miliona hektara kukuruza i neki manijak čuči u zasedi
baš na putu za Kolski točak.
Sparan noćni vazduh pokuljao je unutra kada je otvorio vrata. Hriste,
dvadeset do jedanaest i još uvek je bilo toplo kao u paklu. Osećao je miris
kukuruza i vlage. Zrikavci su se javljali iz mraka. Letnje munje su treperile na
dalekom horizontu.
Ponovo se okrenuo prema automobilu, pitajući se da li da uključi stop- -
svetla. Onda je odlučio da to nije potrebno. To bi samo dodalo prazan
akumulator njegovim problemima. Uostalom, niko neće proći ovim drumom
do dolaska predsmene u sedam.
Bolje bi mu bilo da krene, ako želi da stigne do Kolskog točka na vreme.
Hodao je brzo i njegove mršave noge gutale su put. Za svoj rad u fabrici
dobijao je sedam i po dolara na sat. Kako će popraviti svoj prokleti auto sa
sedam i po dolara na sat? Emi će mu progledati kroz prste, ali delovi koštaju
pravo bogatstvo. Novi anlaser košta oko trista pedeset, četristo dolara. Dve
nedelje rada. Mogao bi da se vozi na posao sa Ripom. Pozajmljivaće auto od
Džimija da se vrati kući i doći će ujutro u sedam da ga pokupi, kao i prošli put.
Problem je u tome što je Džimi očekivao od njega da plaća sav benzin tokom
ovog dogovora, a gorivo je ovih dana koštalo pravo bogatstvo.
To nije bilo u redu. On je bio dobar radnik. Trebali bi da ga plaćaju više.
Devet dolara na sat, najmanje osam i po.
Ubrzao je korak. Topli sjaj žutog osvetljenja u Kolskom točku, dugi drveni
šank, setni džuboks, flaše i čaše koje su blistale na policama kraj ogledala -
slike su ispunile njegovo srce i poterale njegove noge.
Iznenada je stao. Učinilo mu se da je čuo nešto u kukuruzu sa svoje desne
strane.
Stajao je trenutak, osluškujući, ali sve je bilo tiho. Vazduh je bio
nepokretan. Letnje munje su zatreptale, jednom, dragi put.
Nastavio je da hoda, pomerivši se prema sredini puta. Vladala je tišina.
Bila je to neka životinja, verovatno rakun. Ili je možda u pitanju njegova
mašta.
Misli su mu se ponovo okrenule Kolskom točku. Mogao je da vidi veliku
dobrodušnu figuru Šveđanina sa njegovim rumenim obrazima i brkovima
poput upravljača bicikla kako se šeta za šankom: dobri stari Šveđanin, koji je
uvek ima prijateljsku reč za svakoga. Zamišljao je kako Šveđanin ispred njega
stavlja čašu za žestinu preko čijih ivica se prelivao velikodušno sipan viski;
zamislio je kako je podiže do usana; zamislio je zlatnu vatru koja se spuštala
do njegove utrobe. Umesto da uzme pola litre za poneti, platiće malo više i
piće za šankom. Šveđanin će ga odvesti kući, on je bio dobar prema svojim
mušterijama. Ili će se možda jednostavno izvrnuti u zadnjoj prostoriji i ujutru
otići pravo do Ernija. Ne bi mu bio prvi put da prespava u Kolskom točku. U
svakom slučaju, bolje nego da ide kući svojoj rospiji. Nazvaće je iz kafane,
smisliti nekakav izgovor.
Ponovo se čuo zvuk iz kukuruza.
Oklevao je samo za trenutak, a zatim je nastavio da hoda, meko gazeći po
toplom asfaltu svojim radnim cipelama. Onda je ponovo čuo taj zvuk, sada
bliže, dovoljno blizu da ga prepozna.
Bio je to zvuk provlačenja kroz sasušeni kukuruz.
Zagledao se u noć, pokušavajući da razabere nešto. Ali mogao je da vidi
samo vrhove stabljika naspram mutnog neba. Ostalo je bilo zid od tame.
A onda, dok je posmatrao netremice, ugleda kako jedna stabljika
podrhtava naspram neba.
Šta je to bilo? Jelen? Kojot?
“Hah!” viknu, mašući rukama u pravcu zvuka.
Krv mu se zaledi kada je čuo odgovor. Bilo je to roktanje, ljudsko, a ipak
neljudsko.
Muh, začuo se zvuk.
“Ko je, do đavola, to?”
Nije bilo odgovora.
“Jebi se”, reče Stot, ubrzavajući korak i skrećući prema drugoj strani
druma. “Ne znam ko si, ali jebi se.”
Začu se šuškavi zvuk provlačenja kroz kukuruz, sada bržeg, kao da
pokušava da održi korak sa njim.
Muh.
Stot je počeo da trči duž suprotne ivice puta.
Šuškanje u kukuruzu je održavalo korak. Zvuk, neobični dahtavi zvuk,
postao je glasniji i napadniji. Muh! Muh!
 Stot se baci u trk. Odgovoreno mu je lomljavom u kukuruzu sa njegove
desne strane. Naspram neba je video kako se vrhovi stabljika duž puta tresu i
lome. Začu se nova lomljava, a onda vide nekakav mračni oblik kako velikom
brzinom izleće iz kukuruza, prvo se krećući paralelno sa njim, zatim prilazeći
sve bliže.
Sledeće sekunde, nekakav atavistički instinkt je naterao Vilija Stota da
preskoči jarak na levoj strani puta i glavom bez obzira jurne u kukuruz. Dok
su se dugi listovi sklapali oko njega, osvrnuo se iza sebe samo na trenutak.
Tada je ugledao krupnu, mračnu priliku koja je užasnom brzinom prelazila
put iza njega.
Stot je proleteo kroz sledeći red, zatim još jedan, glasno dišući i goneći
sebe što dublje u mračni, zagušljivi kukuruz. Ali i dalje je iza sebe čuo
lomljavu gaženja suvih stabljika.
Skrenuo je pod pravim uglom i potrčao niz red. Lomljava iza njega je
prestala.
Stot je trčao. Imao je dugačke noge i u srednjoj školi je bio u atletičarskom
timu. To je bilo davno, ali je još uvek umeo da trči. I tako je trčao, ne misleći ni
na šta drugo osim kako da stavi jednu nogu ispred druge i umakne onome što
ga je jurilo, šta god to bilo.
Uprkos kukuruzu koji ga je okruživao, još uvek nije bio potpuno
dezorijentisan. Medisin Krik je bio ispred njega, na manje od dva kilometra.
Još uvek je mogao da stigne do njega.
Tada je iza sebe začuo glasno trupkanje stopala po zemlji. I sa svakim
korakom, ritmični roktaj.
Muh. Muh. Muh.
Dugi red kukuruza se blago zakrivio, prateći topografiju tla, i on je poleteo
njime, trčeći brzinom rođenom iz čistog užasa.
Muh. Muh. Muh.
Hriste, bilo je sve bliže. Skrenuo je, očajnički se probivši u novi red, trčeći
dalje.
Iza sebe je čuo sličnu lomljavu kada je gonilac provalio u red, prateći ga i
približavajući se.
Muh. Muh. Muh.
“Ostavi me na miru!” vrisnuo je.
Muh. Muh. Muh.
Bilo je sve bliže, toliko blizu da mu se skoro činilo kako može da oseti
oblačiće toplog daha na vratu, koji su držali ritam sa trupkajućim koracima.
Po butinama je iznenada osetio vlažnu toplinu kada mu je bešika popustila.
Skrenuo je, probio se u novi red i zaokrenuo u pravcu iz kojeg je došao. Stvar
je bila iza njega, bliže, sve bliže. Muh! Muh! Muh! Muh! Još uvek mu se
približavala velikom brzinom.
Stot oseti kako ga nešto hvata za kosu, nešto užasno snažno. Pokušao je
da istrgne glavu i obuzeo ga je iznenadan i stravičan bol, ali stisak nije
popustio. Pluća su mu gorela. Osetio je kako mu noge klecaju u užasu.
“Neka mi neko pomogne!” vrisnuo je, bacajući se u stranu, otimajući se i
cimajući glavu tako snažno da je osetio kako mu se kosa odvaja od lobanje.
Stvar je sada bila iznad njega. A onda oseti iznenadan parališući stisak na
zadnjem delu vrata, brutalni trzaj i krckanje i najednom mu se činilo da je
napustio tlo i da je leteo, leteo, prema mračnom nebu, dok je glas u trijumfu
vrištao:
Muuuuuuuuuuuuuuuhhhhhhhhhhhhhhhhh!!
 DEVETNAEST

L udvig Smit je zaključao vrata Kraj Kaunti Kurira i spustio ključeve u džep.
Dok je prelazio ulicu, podigao je pogled prema jutarnjem nebu. Veliki
sterilni olujni oblaci gomilali su se na severnom horizontu, kao i svakog dana
tokom protekle dve nedelje. Do večeri bi se raširili po nebu i do jutra nestali.
Jednog od ovih dana, temperatura će pasti i izbiće žestoka oluja. Ali činilo se
da će vrelina stiskati grad barem još neko vreme.
Ludvig je imao prilično dobru predstavu o čemu su Art Rider i šerif želeli
da pričaju sa njim. Mada to nije bilo bitno: već je napisao članak o psu i
staviće ga u štampu ovog popodneva. Hodao je trotoarom, osećajući vrelinu
koja se probijala kroz đonove njegovih cipela i pritisak na temenu. Megin
Kuglaški zamak bio je na pet minuta hoda, ali nakon dva minuta Smit je
shvatio da je pogrešio što se nije odvezao autom. Stići će znojav i razbarušen:
taktička greška. Tešio je sebe da je Zamak barem rashlađen do temperature
tundre.
Zakoračio je kroz dvostruka vrata u struju ledenog vazduha i dočekan je
tišinom: u ovo doba jutra staze su bile u mraku, kegle su se u polumraku
sijale kao dugi beli zubi, a mašine koje su ih slagale bile su neme. Sa druge
strane staze video je svetlo u Klubu Zamak, gde je Art Rider svakog jutra
zasedao uz novine i doručak. Smit je namestio kragnu, ispravio ramena i
krenuo napred.
Klub Zamak i nije bio toliko klub, koliko zastakljeni restoran sa separeima
od veštačke kože, stolovima od formike napravljene da liči na drvo i
iskošenim ogledalima sa lažnom pozlatom. Smit je ušao unutra i prišao stolu
u uglu za kojim su Rider i šerif sedeli i tiho pričali. Rider je primetio Smita,
ustao sa širokim osmehom, ispružio ruku i ponudio novinara stolicu.
“Smiti! Lepo od tebe što si došao.”
“Naravno, Arte.”
Šerif nije ustao i sada je samo klimnuo glavom kroz duvanska isparenja.
“Dobar dan, gospodine Smit.”
“Dobar dan, šerife.”
Nastupilo je kratko zatišje. Rider se osvrnuo oko sebe, istežući se u svojoj
kragni od poliestera. “Em! Kafu! I donesi gospodine Smitu jaja i slaninu.”
“Ne jedem puno za doručak.”
“Gluposti. Danas je važan dan.”
 “Zašto?”
“Zato što će nam se za petnaest minuta pridružiti dr Stenton Čonsi,
profesor sa KSU. Vodim ga u obilazak grada.”
Usledila je kratka pauza. Art Rider je nosio ružičastu košulju kratkih
rukava i svetlosive pantalone sa dvostrukim šavom, a njegov beli blejzer bio
prebačen preko naslona stolice. Bio je okrugao, ali ne naročito mlitav. Sve
one godine rvanja sa ćurkama na njegovim rukama stvorile su mišiće koji se
nisu tek tako izgubili. Prosto je blistao od zdravlja.
“Nemamo puno vremena, Smiti, tako da ću biti direktan. Poznaješ me:
gospodin Direktan.” Rider se blago zakikotao.
“Naravno, Arte.” Smit se nagnuo unazad da bi dozvolio konobarici da
ispred njega spusti masni tanjir sa jajima i slaninom. Pitao se šta bi pravi
novinar učinio u ovom trenutku. Izašao? Ljubazno odbio?
“U redu, Smiti, stvari stoje ovako. Znaš da taj tip, Čonsi, traži mesto da
posadi polje eksperimentalnog kukuruza za Kanzaški univerzitet. U pitanju
smo ili mi ili Diper. Diper ima motel, Diper ima dve benzinske pumpe, Diper
je trideset kilometara bliži autoputu. Okej? Možda ćeš se zapitati, kakve šanse
uopšte imamo? Zašto mi? Pratiš li me?”
Smit klimnu glavom. Pratiš li me? bio je Riderov omiljeni izraz.
Rider podiže šolju sa kafom, primače je svojom dlakavom rukom i uze
gutljaj.
“Imamo nešto što Diper nema. Sada me slušaj pažljivo, pošto ovo nije
zvanični stav KSU-a. Imamo izolaciju.” Napravio je dramsku pauzu. “Zašto je
izolacija bitna? Zato što će ovo polje kukuruza biti upotrebljeno za testiranje
genetski-izmenjenog-kukuruza.” Počeo je da zviždi melodiju iz Zone sumraka,
pa se iscerio. “Pratiš li me?”
“Ne baš.”
“Svi mi znamo da je genetski modifikovan kukuruz bezopasan. Ali gomila
neukih gradskih ljudi, liberala, boraca za zaštitu okoline - znaš na koga
mislim - veruje da je genetski izmenjen kukuruz opasan.” Ponovo je
odzviždao temu iz Zone sumraka. “Pravi razlog zašto je Medisin Krik u užem
izboru je zato što smo izolovani. Nema hotela. Duga vožnja kolima. Nema
velikog tržnog centra. Najbliža radio i televizijska stanica je na sto pedeset
kilometara. Ukratko, ovo je najgore mesto na svetu za organizovanje protesta.
Naravno da ni Dejl Estrem i udruženje farmera nisu naročito srećni zbog
toga, ali njih je samo nekoliko i mogu se izboriti sa njima. Pratiš li me?”
Smit klimnu glavom.
“Ali sada imamo jedan mali problem. Imamo ludog kučkinog sina koji
jurca okolo. Ubio je osobu, ubio je psa i bog zna kakvu psinu još sprema,
možda i jebe ovce. Upravo u trenutku kada je Stenton Čonsi, šef projekta
programa agrikulturalnog razvoja sa Kanzaškog univerziteta, u gradu da bi
odlučio da li je Medisin Krik pravo mesto za ova polja. A mi želimo da mu
pokažemo da ovo jeste dobro mesto. Miran, bezbedan gradić. Bez droge, bez
hipika, bez demonstracija. Naravno da je čuo za ubistvo, ali on misli da je to
samo nasumični događaj koji se neće ponoviti. Nije zabrinut i ja želim da tako
i ostane. Zato mi je potrebna tvoja pomoć oko dve stvari.”
Smit je čekao.
“Kao prvo, o’ladi malo sa ovim prokletim člancima o ubistvu. U redu,
desilo se. Sada malo odmori. I šta god radio, zaboga ne objavljuj priču o
mrtvom psu.”
Smit proguta knedlu. Zavladala je tišina. Rider je zurio u njega crvenim
očima sa tamnim krugovima oko njih. Stvarno je shvatao ovo ozbiljno.
“Ta priča predstavlja vest”, reče Smit, ali mu je glas drhtao dok je to
govorio.
Rider se nasmeši i spusti krupnu šaku na Smitovo rame. “Molim te za
uslugu Smiti, da sačekaš nekoliko dana sa pričom. Samo dok tip sa
univerziteta ne ode. Ne tražim od tebe da odustaneš od nje, ili tako nešto.”
Blago je stisnuo Smitovo rame. “Slušaj, ti i ja obojica znamo da fabrika Gro-
Bejn nije naročito sigurna. Kada su ’96. ukinuli noćnu smenu, dvadeset
porodica je napustilo grad. To su bili dobri poslovi, Smiti. Ljudi su izgubili
dosta, morali su da se odsele i ostave domove koje su izgradili njihovi
pradedovi. Ne želim da živim u gradu koji umire. Ti ne želiš da živiš u gradu
koji umire. Ovo bi moglo biti od velikog značaja za našu budućnost. Jedna ili
dve njive je tek početak, ali genetski inženjering useva je u zaletu, tu leži
dosta novca i Medisin Krik može postati deo toga. Od ovoga mnogo zavisi,
Smiti. Mnogo više nego što misliš. I ja te molim, jedino što te molim je da
pričekaš dva-tri dana. On će objaviti svoju odluku u ponedeljak. Jednostavno
pričekaj i objavi to kada ode. Utorak ujutro. Pratiš li me?”
“Shvatam šta želiš da kažeš.”
“Stalo mi je do ovog grada. Kao i tebi Smiti, znam to. Ovo nije zbog mene.
Samo se trudim da obavim svoju građansku dužnost.”
Smit primeti da se njegova jaja zgrušavaju na tanjiru i da se slanina već
udrvenila.
Šerif Hejzen je konačno progovorio. “Smiti, znam da je između nas bilo
nesuglasica. Ali postoji još jedan razlog da ne objaviš ništa o psu. Forenzički
psiholozi iz Dodža misle da se ubica hrani publicitetom. Cilj mu je da teroriše
grad. Ljudi se već prisećaju starih glasina o masakru i kletvi ’Četrdeset
Petorice’ i one proklete strele su bile ostavljene upravo zato da ožive čitavu
tu stvar. Izgleda da ubica oživljava neku svoju uvrnutu fantaziju o kletvi. Kažu
da bi ga članci u novinama mogli još više ohrabriti. Ne želimo ništa što bi
moglo da dovede do još jednog ubistva. Sa ovim tipom nema šale, Smiti.”
Svi su zaćutali.
Konačno, Smit uzdahnu. “Možda bih mogao da odložim priču o psu na
nekoliko dana”, reče tihim glasom.
 Rider se nasmešio. “To je odlično. Odlično.” Ponovo je stisnuo Smitijevo
rame.
“Pomenuo si dve stvari”, reče Smit slabim glasom.
“Tako je, jesam. U redu. Razmišljao sam - opet kažem, ovo je samo
predlog, Smiti - mogao bi da popuniš prazninu pričom o doktoru Stentonu
Čonsiju. Svako voli malo pažnje i ovaj tip nije izuzetak. Projekat - možda ne bi
trebalo da se naročito udubljujete u to. Ali priča o njemu, ko je, odakle dolazi,
sve njegove velike diplome, sve sjajne stvari kojima se bavi na univerzitetu -
pratiš li me, Smiti?”
“To nije loša ideja”, promrmlja Smiti. I, na kraju krajeva, to stvarno nije
bila loša ideja. Ako tip ispadne zanimljiv, to može biti dobar članak i to
upravo od one vrste koju su ljudi želeli da čitaju. Budućnost grada je oduvek
bila tema broj jedan u Medisin Kriku.”
“Odlično.” On će biti ovde za pet minuta. Upoznaću vas i zatim vas ostaviti
nasamo.”
“Lepo.” Smit ponovo proguta knedlu.
Rider je konačno popustio stisak na njegovom ramenu. Osetio je hladan
vazduh na mestu gde je bila topla, vlažna ruka. “Ti si dobar momak, Smiti.”
“Naravno.”
Upravo tog trenutka, šerifov radio je oživeo. Hejzen ga je skinuo sa pojasa
i pritisnuo dugme za prijem. Smit je čuo Tadov metalni glas koji je šerifu
davao izveštaj o jutarnjim događajima. “Neki šaljivdžija je ispustio vazduh iz
guma na autu trenera fudbalskog tima”, čuo se Tadov glas.
“Dalje”, reče Hejzen.
“Još jedan mrtav pas. Ovaj je otkriven kraj puta.”
“Isuse. Dalje.”
“Žena Vilija Stota kaže da se sinoć nije vratio kući.”
Šerif prevrnu očima. “Proveri kod Šveđanina u Kolskom točku. Verovatno
je ponovo prespavao pozadi.”
“Da, gospodine.”
“Sam ću proveriti psa.”
“Nalazi se oko četiri kilometra niz put za Diper, sa zapadne strane.”
“Odjavljujem se.”
Hejzen zakači radio za opasač, smrvi cigaretu u pepeljari, pokupi šešir sa
prazne stolice kraj sebe, stavi ga na glavu i ustade. “Vidimo se, Arte. Smiti,
hvala. Moram da bežim.”
Šerif je otišao, a zatim se dr Stenton Čonsi, kao po dogovoru,
materijalizovao na drugom kraju kuglane, osvrćući se oko sebe.
Rider ga pozva, mašući mu kroz staklo. Čonsi klimnu glavom i prođe kraj
staza do kluba. Hodao je istim ukočenim hodom kojeg je Smiti primetio na
roštilju. Čovek baci pogled na plastične ukrase i Smitu se učini da je u
njegovim očima video blesak nečega. Osmeha? Prezira?
 Rider ustade, kao i Smit.
“Nemojte ustajati zbog mene”, reče Čonsi. Rukovao se sa njima i svi
sedoše.
“Dr Čonsi”, poče Rider, “želim da vam predstavim Ludviga Smita iz Kraj
Kaunti Kurira, naših lokalnih novina. On je izdavač, urednik i novinar. To je
bend od jednog čoveka.” Nasmejao se.
Par prilično hladnih plavih očiju se okrenu prema Smitu. “To mora da je
veoma zanimljivo, gospodine Smit.”
“Zovite ga Smiti. Mi u Medisin Kriku ne polažemo puno na formalnosti.
Ovo je srdačan grad.”
“Hvala ti, Arte.” Čonsi se okrenu prema Smitu. “Smiti, možete me zvati
Sten.”
Rider je progovorio pre nego što je Smiti stigao da odgovori. “Stene,
slušaj. Smiti želi da napiše članak o tebi, a ja moram da bežim, zato ću vas
ostaviti. Naručite šta želite; ja plaćam.”
Sledećeg trenutka je nestao i Čonsi je okrenuo svoja dva suva oka prema
Smitu. Smit se na sekund zapitao šta je čekao. Onda se setio da je trebao da
ga intervjuiše. Izvadio je svoju beležnicu i pronašao olovku.
“Ako nemate ništa protiv, više volim da radim ovo sa unapred
dostavljenim pitanjima”, reče Čonsi.
“Voleo bih da smo tako dobro organizovani”, reče Smit, uspevši da se
nasmeši.
Čonsi se nije nasmejao. “Recite mi kakvu vrstu priče ste imali na umu.”
“To bi, u suštini, bio profil. Znate, čovek iza projekta, i tako to.”
Zavladala je tišina. “Imamo posla sa osetljivom temom. Mora se obraditi
kako treba.”
“To bi bio povoljan, nekontroverzan članak, koji bi se usredsredio na vas,
a ne na detalje o eksperimentalnom polju.”
Čonsi je razmišljao trenutak. “Morao bih da ga vidim pre nego što bude
objavljen.”
“To obično ne radimo.”
“Moraćete da napravite izuzetak u mom slučaju. Univerzitetska politika.”
Smit uzdahnu. “Pa, dobro.”
“Nastavite”, reče Čonsi. Zavali se u stolici.
“Želite li kafu, možda doručak?”
“Jeo sam pre par sati, još u Diperu.”
“U redu, onda. Da vidimo.” Smit otvori beležnicu na praznoj stranici,
izravna je, pripremi olovku i pokuša da se priseti nekoliko jezgrovitih pitanja.
Čonsi je pogledao na sat. “Ja sam veoma zauzet čovek, tako da bih vas
molio da ovo ograničimo na petnaest minuta. Sledeći put biste trebali da
pripremite pitanja umesto da ih smišljate na licu mesta. To predstavlja
jednostavan znak poštovanja kad intervjuišete nekoga čije je vreme
dragoceno.”
Smit je izdahnuo vazduh. “Pa, pričajte mi o sebi, gde ste išli u školu, kako
ste se zainteresovali za agrikulturu, takve stvari.”
“Rođen sam i odrastao u Sakramentu u Kalifomiji. Tamo sam išao u
srednju školu i pohađao sam Kalifornijski univerzitet u Dejvisu, sa
biohemijom kao glavnim predmetom. Diplomirao sam 1985, kao Fi Beta
Kapa, summa cum laude.” Zastao je. “Želite li da vam spelujem 'summa cum
laude'.”
“Mislim da ću se snaći.”
“Zatim sam se upisao na Stenford i doktorirao za četiri godine, 1989,
tezom iz molekularne biologije. Moja disertacija je osvojila Henslijevu
medalju. To je H-E-N-S-L-I. Ubrzo sam dobio mesto stalnog profesora na
Kanzaškom univerzitetu. Godine 1995. dodeljena mi je katedra za
molekularnu biologiju Leona Trokmortona, a 1998. godine sam postao
direktor Programa za agrikulturalni razvoj.”
Zastao je da bi dozvolio Smitu da uhvati korak.
Smit je radio na dovoljno dosadnih priča da bi znao kako mirišu, a ova je
smrdela do neba. Isuse Hriste, Henslijeva medalja. Kakav je seronja ovaj lik.
“U redu, hvala. Stene, kada je genetski inženjering privukao tvoje
interesovanje? Kada si odlučio šta želiš da postaneš?”
“Ne koristimo izraz genetski inženjering. Mi to zovemo genetsko
usavršavanje.”
“Onda genetsko usavršavanje.”
Pobožni izraz je nakratko prošao Čonsijevim licem. “Kada sam imao
dvanaest ili trinaest godina, u časopisu Lajf video sam fotografiju gomile
izgladnele dece u Bijafri, okupljene oko kamiona UN-a, koja su pokušavala da
dođu do malo pirinča. Pomislio sam, želim da uradim nešto za tu izgladnelu
decu.” Kakvo sranje. Ali Smit je poslušno zapisao sve.
“A vaš otac? Majka? Čime su se oni bavili? Je li bavljenje naukom nasledno
u vašoj porodici?”
Nakratko je zavladala tišina. “Više bih voleo da se usredsredimo na
mene.” Otac mu je verovatno vozio kamion i tukao ženu, pomisli Smit. “U redu.
Recite mi, jeste li objavili nekakve radove ili knjige?”
“Da. Veliki broj. Poslaću faksom kopiju mog Curriculum Vitae u vašu
kancelariju, ako mi date broj.”
“Nemamo faks. Žao mi je.”
“Shvatam. Da budem iskren, mislim da ovakav intervju predstavlja
gubljenje vremena i da bi vam bilo mnogo jednostavnije da nabavite ove
informacije od Odeljenja za odnose sa javnošću na Univerzitetu. Imaju dosije
o meni debeo čitavu stopu. I bilo bi mnogo lakše da ste pročitali neki od
mojih radova pre nego što me intervjuišete. To bi svima uštedelo dosta
vremena.” Ponovo je pogledao na sat.
 Smit je prešao na drugu temu. “Zašto Medisin Krik?”
“Mogu li vas podsetiti da još uvek nismo izabrali Medisin Krik.”
“Znam, ali zašto je u konkurenciji?”
“Tražili smo prosečno mesto sa tipičnim uslovima uzgoja. Medisin Krik i
Diper su se pojavili kao rezultat obimnog, dve stotine hiljada dolara vrednog
kompjuterskog istraživanja u kojem je učestvovalo skoro stotinu gradova u
zapadnom Kanzasu. Korišćeno je na hiljade kriterijuma. Sada smo u trećoj
fazi istraživanja i utvrđujemo konačni izbor za projekat. Već smo sklopili
dogovor sa odgovarajućim poljoprivrednim kompanijama u vezi sa mogućim
zakupom njihove zemlje. Sve što je potrebno sada jeste da odlučimo između
dva grada. A zato sam ja ovde: da donesem tu konačnu odluku i objavim je u
ponedeljak.”
Smit je zapisao sve to, svestan da, kada stvarno razmisliš o tome šta je
čovek rekao, shvatiš da nije rekao ništa.
“Ali šta mislite o gradu?” upitao je.
Za trenutak je vladala tišina i Smitu je bilo očigledno da je ovo pitanje na
koje Čonsi nije imao spreman odgovor.
“Pa, ja… Nažalost, ovde nema hotela, a jedino mesto na kome bih mogao
da odsednem je već zakupio neki čovek, prilično težak, kako mi se čini, koji je
zauzeo čitav sprat i kategorički odbio da mi prepusti sobu.” Napućio je usne,
kostrešeći kratke dlake oko usta. “Zato moram da odsedam u Diperu i svakog
dana vozim zamornih četrdeset kilometara ujutru i uveče. Ovde stvarno
nema ničega, osim kuglane i restorana… Nema biblioteke, nema kulturnih
događaja, nema muzeja ili koncertne dvorane. Da budem iskren, Medisin Krik
stvarno nema ničega što bih mogao da preporučim.” Na tren se nasmešio.
Smit oseti kako ključa. “Ovde imamo dobre, solidne, staromodne
američke vrednosti. To vredi nešto.”
Čonsi se blago stresao. “Ne sumnjam u to. Kada napravim konačan izbor
između Dipera i Medisin Krika, vi ćete bez sumnje prvi to saznati. A sada, ako
nemate ništa protiv, imam važna posla.” Ustao je.
Smit je ustao zajedno sa njim i prihvatio pruženu ruku. Krajičkom oka je
ugledao suncem opaljene, kratko podšišane figure Dejla Estrema i još dvojice
farmera koji su ih posmatrali kroz stakleni izlog kuglane. Videli su unutra
Čonsija i očigledno su ga čekali da izađe. Smit je potisnuo osmeh.
“Možete poslati članak Odeljenju za odnose sa javnošću faksom ili i-
mejlom”, reče Čonsi. “Broj je na mojoj posetnici. Oni će ga odobriti i vratiti
vam ga do kraja nedelje.” Pljusnuo je posetnicu na sto i spremio se da krene.
Do kraja nedelje. Smit je posmatrao kako mali seronja kruto prolazi kraj
staza za kuglanje, uzdignute glave, ispravljenih leđa, malih nogu koje su se
kretale žustro poput mašine. Čonsi je otvorio vrata koja su vodila na ulicu i
sada mu je prilazio Dejl Estrem, mašući svojim velikim farmerskim rukama.
Zvuk njegovog povišenog glasa je uspevao da se probije i u utočište Kluba
Zamak. Izgledalo je kao da se Čonsiju sprema verbalno ribanje.
Smit se nasmeši. Dejl Estrem: e, to je neko ko je uvek spreman da kaže
svoje. Zajebi Čonsija, zajebi Ridera i zajebi šerifa. Smita je čekalo objavljivanje
broja.
Pas ostaje.
 DVADESET

T ad je izašao iz Kolskog točka u vrelinu usijane pećnice. Do sada nije imao

sreće, Vili Stot nije prespavao u zadnjoj prostoriji. Ipak mu je baš bilo
drago što je odvojio vremena da se uveri u to. Ubacio je mentol bombonu u
usta - već drugu - ne bi li prikrio eventualni miris piva od ledenog “kursa”
kojeg mu je Šveđanin Kejhil tutnuo ispod šanka. Stvarno je prijalo po ovako
toplom danu. Šveđanin Kejhil je bio prokleto fini momak.
Tadova patrolna kola stajala su ispred šerifove kancelarije, pržeći se na
suncu, i Tad krenu pravo prema njima. Skliznuo je unutra i pokrenuo motor,
trudeći da mu što manji deo leđa i zadnjice dođe u dodir sa usijanom kožom
sedišta. Kad bi uspeo da dobije kancelarijski posao u Topeki ili Kanzas Sitiju,
ne bi morao da provodi dane trčkajući po zagušljivoj vrućini, primoran da
vozi auto koji je u sebi nosio svoj sopstveni mali pakao.
Prebacio je svoj radio na frekvenciju oblasnog dispečera.
“Jedinica dvadeset jedan zove dispečera”, reče.
“Zdravo, Tade”, čuo se glas Lavern, koja je radila u dnevnoj smeni. Tad joj
se dopadao i, da je bila možda dvadeset godina mlađa, možda bi i on osećao
isto.
“Lavern, ima li šta novo?” upitao je.
“Neko iz Gro-Bejna je upravo prijavio vozilo parkirano na prilaznom
drumu. Deluje napušteno.”
“Koji model?” Tad nije morao da pita za marku auta. Osim “kaprisa” Arta
Ridera i policijskih “mustanga” iz ’91, kupljenih od policijske stanice u Grejt
Bendu, sva druga vozila bila su marke “AMC”. To je bio jedini salon
automobila na sat vožnje odavde. Ipak se, kao i sve drugo ovde, zatvorio još
pre nekoliko godina.
“’Hornet’, registarske tablice Viski Eho Fokstrot dva devet sedam.”
Zahvalio je pre nego što je skliznuo nazad u formalniji žargon. “Jedinica
dvadeset jedan kreće”, reče i vrati radio-prijemnik na mesto.
To je bio Stotov “hornet”. Bez sumnje je spavao na zadnjem sedištu, kao
što je to uradio poslednji put kada se njegova šklopocija pokvarila izvan
grada. Sklupčao se i organizovao mali večernji provod, samo za njih dvojicu,
njega i Starog Dedicu.
Tad je ubacio menjač u brzinu i odvojio se od ivičnjaka. Bilo mu je
potrebno petnaest sekundi da ostavi grad iza sebe. Četiri minute kasnije
skrenuo je na put za fabriku. Ispred njega se vukao ogroman kamion sa
tovarom živih ćuraka, ostavljajući za sobom na putu smrad ćurećeg izmeta,
toliko jak da se skoro mogao videti. Tad je prestigao kamion što je brže
mogao, bacajući pogled na nagomilane kaveze prepune prestravljenih ćuraka
iskolačenih očiju.
Tada je posao nekoliko puta odveo u Gro-Bejn fabriku. Prvi put ju je
posetio negde pred Dan Zahvalnosti i te godine su on i njegova majka,
udovica, uživali u lepom svinjskom pečenju. Od tada je uvek jeo svinjsko
pečenje. Tadu je bilo drago što nikada nije video svinjsku farmu.
I eno ga: “hornet” Vilija Stota, parkiran kraj druma, skoro nevidljiv u senci
kukuruza. Tad se zaustavi kraj njega, upali žmigavce i izađe napolje. Prozori
su bili otvoreni i automobil je bio prazan. Nije bilo ključa u bravi. Kamion sa
ćurkama projurio je pored njega, talasajući kukuruz na obe strane puta i
ostavljajući za sobom smrad dizela i uspaničene živine. Tad se okrenu
mršteći se. Zatim skide radio sa pojasa.
“Da?” čuo se Hejzenov odgovor kada ga je pozvao.
“Ovde sam kraj Stotovog auta. Parkiran je na prilaznom putu za Gro-Bejn.
Prazan je, nema ni traga od Stota.”
“Logično. Verovatno spava negde u kukuruzu.”
Tad pogleda prema moru kukuruza. Nekako nije verovao da bi iko rešio
da tamo spava, makar i pijan. “Stvarno tako mislite?”
“Naravno. Šta bi drugo moglo biti?”
Pitanje je visilo u vazduhu.
“Pa…”
“Tade, Tade. Ne smeš dozvoliti da ova ludnica utiče na tebe. Nije svaka
nestala osoba ubijena i unakažena. Slušaj, ja sam ovde kod psa. I, pogodi?”
“Šta?” Tad oseti stezanje u grlu.
“To je samo pas kojeg je udario auto. Još uvek ima rep i sve ostalo.”
“To je dobro.”
“Zato slušaj. Poznaješ Vilija koliko i ja. Auto mu se pokvario i krenuo je
peške da pokvasi njušku u Kolskom točku. Usput nosi flašu u svom zadnjem
džepu i otpija iz nje dok je ne isprazni. Tada odluči da malo odrema u
kukuruzu. Tamo ćeš ga i naći, mamurnog kao sam đavo, ali inače netaknutog.
Vrati se polako autom niz put, verovatno ćeš ga videti negde u jarku. U redu?”
“U redu, šerife.”
“Dobar dečko. Budi pažljiv, a?”
“Važi.”
Upravo u trenutku kada je ulazio nazad u vozilo, Tad je primetio da nešto
sija na zemlji kraj Stotovog “horneta”. Prazna flaša od pola litre. Prišao je
bliže, podigao ju je i omirisao. Nozdrve mu je ispunio miris svežeg burbona.
Bilo je upravo onako kako je šerif rekao. Hejzen je znao sve što se
dešavalo u gradu, skoro i pre nego što bi se desilo. Bio je dobar policajac. I
uvek se odnosio prema njemu poput drugog oca. Tad bi stvarno trebao biti
zahvalan što radi za takvog čoveka.
Spustio je flašu u plastičnu vrećicu za dokaze i obeležio mesto na kojem je
ležala. Šerif je cenio temeljitost, čak i u malim stvarima. Dok se vraćao do
svog automobila, prošao je još jedan kamion. Ali ovaj je dolazio iz smera
fabrike, vozeći rashlađenu prikolicu punu lepih, očišćenih, smrznutih ćurećih
medaljona. Bez smrada, bez ičega. Vozač mu veselo mahnu. Tad mu
otpozdravi, uđe u auto i nastavi putem kojim je i došao, tražeći Stota.
Zaustavio se dvesta metara dalje. Kukuruzne stabljike na levoj strani su
bile polomljene. A sa desne strane kukuruz je takođe bio izgažen, a nekoliko
stabljika bilo je oštro nagnuto u stranu. Tadu je izgledalo kao da je neko
utrčao u kukuruz na levoj strani, dok je neko drugi izašao na put sa desne
strane.
Zaustavio je vozilo, dok mu se osećanje nelagodnosti vraćalo.
Izašao je iz auta i osmotrio zemlju oko kukuruza sa leve strane druma.
Suvo grumenje bilo je razbacano. Sve je ukazivalo na to da je neko hodao - ili,
verovatnije, trčao - po zemlji između dva reda kukuruza. Malo dalje duž reda,
Tad je mogao da vidi slomljene stabljike i nekoliko suvih klipova koji su
iščupani ležali na zemlji.
Zašao je u prvi red, pogleda prikovanog za zemlju. Srce mu je lupalo
nekontrolisanom brzinom. Bilo je teško razaznati otiske u grumenastoj, suvoj
zemlji, ali je bilo udubljenja koja su ličila na tragove stopala, ugaženih mesta
na kojima je grumenje zemlje bilo isprevrtano, pokazujući svoju tamnu
stranu. Zastao je opirući se želji da pozove šerifa. Trag je vodio dalje,
probijajući se u sledeći red kukuruza, sravnjujući pri tom nekoliko stabljika.
Činilo se da ima više od nejasnog, isprekidanog para tragova. Tad nije
želeo da prizna, čak ni sebi, na šta je ovo počinjalo da liči. Ličilo je na poteru.
Isuse, stvarno je počinjalo da liči na poteru.
Nastavio je dalje, nadajući se kako će se ispostaviti da je u pitanju bilo
nešto sasvim drugo.
Trag je vodio u još jedan red, neko vreme ga je pratio, da bi se probio u
sledeći. A tada je Tad iznenada naišao na mesto sa obiljem tragova u prašini.
Tuce stabljika bilo je polomljeno i razbacano. Tlo je bilo skroz izrovano. Pravi
haos. Izgledalo je kao da se ovde desilo nešto nasilno, stvarno nasilno.
Tad proguta knedlu, pažljivo zagledajući tlo. I tu je, konačno - na drugom
kraju raskopane čistine - ugledao jasan trag u suvoj zemlji.
Bio je to trag bosog stopala.
Oh, bože, pomisli, dok mu se utrobom širilo osećanje mučnine. Oh, bože.
Ruka mu zadrhta dok je prinosio radio usnama.
 DVADESET I JEDAN

K ori Svonson je uterala rasklimatanog “gremlina” na zemljano

parkiralište ispred Krausovih pećina, parkirajući ga u kovitlacu prašine
koji se podigao visoko u vazduh. Pogledala je prema satu na komandnoj tabli:
bilo je tačno šest i trideset. Bože, kako je bilo toplo. Isključila je trešteću
muziku, otvorila vrata i izašla napolje, pokupivši usput svoju novu beležnicu.
Prešla je preko parkirališta i popela se uz stepenice starog, viktorijanskog
krša. Ovalni prozorčići na vratima nisu otkrivali mnogo u pomrčini iza njih.
Podigla je veliki gvozdeni zvekir i pustila ga da padne, jednom, dvaput. Čula
se meka škripa koraka, a zatim se na vratima pojavio Pendergast.
“Gospođice Svonson”, reče. “Tačni ste, veoma tačni. Mi, sa druge strane,
kasnimo. Priznajem da imam izvesne poteškoće sa navikavanjem na rane
večere u ovom kraju.”
Kori ga je pratila u trpezariju, gde su se pod svetlošću sveća još uvek
videli ostaci nečega što je ličilo na obilnu večeru. Vinifred Kraus je sedela za
čelom stola, pažljivo brišući usta čipkanom maramicom.
“Molim vas, sedite”, reče Pendergast. “Kafa ili čaj?”
“Ne, hvala.”
Pendergast nestade u kuhinji, da bi se vratio sa metalnim čajnikom
neobičnog izgleda. Sipao je dve šoljice zelene tečnosti, pružajući jednu
Vinifred, a drugu zadržavajući za sebe. “Gospođice Svonson, pretpostavljam
da ste obavili vaš razgovor sa Endijem Kejhilom.”
Kori se promeškolji u svojoj neudobnoj stolici i položi beležnicu na sto.
Pendergast podiže obrvu. “Šta je to?”
“Moja beležnica”, reče Kori sa odbrambenim prizvukom u glasu koji nije u
potpunosti razumela. “Tražili ste od mene da porazgovaram sa Endijem i to
sam i učinila. Morala sam to negde da zapisujem.”
“Izvrsno. Da čujemo izveštaj.” Agent FBI se namesti u stolici i sastavi
dlanove.
Kori otvori beležnicu, osećajući se neugodno.
“Kako imaš divan rukopis, draga”, reče Vinifred, naginjujući se malčice
preblizu.
“Hvala.” Kori primače beležnicu sebi. Nametljiva matora alapača.
“Otišla sam sinoć do Endijeve kuće. Bio je izvan grada, na ekskurziji na
poljoprivrednom sajmu. Rekla sam mu da mu je pas poginuo, ali mu nisam
rekla kako. Pustila sam ga da pretpostavi da ga je udario auto. Bio je prilično
pogođen. Voleo je tog psa.”
Zastala je. Pendergastove oči se ponovo skupiše u proreze. Nadala se da
neće ponovo zaspati.
“Rekao mi je da se poslednjih nekoliko dana Džif neobično ponašao. Nije
želeo da izađe napolje i šetao je po kući cvileći i skrivajući se toliko, da su
morali da ga izvlače ispod kreveta kada bi bilo vreme za večeru.”
Okrenula je stranicu.
“Konačno, pre dva dana…”
“Tačan datum, molim vas.”
“Deseti avgust.”
“Nastavite.”
“Desetog avgusta, Džif se, hm, olakšao na tepihu dnevne sobe.” Nervozno
je podigla pogled u tišini koja je usledila. “Izvinite, ali to je uradio.”
“Draga moja”, reče Vinifred, “trebala si reći da je pas uprljao tepih.”
“Ali nije samo uprljao tepih, on se, znate, iskenjao na njega. Imao je proliv,
da budem precizna.” Zašto je ova nametljiva starica uopšte bila ovde i slušala
njen izveštaj? Zapitala se kako je Pendergast mogao da je trpi.
“Molim vas, nastavite, gospođice Svonson”, reče Pendergast.
“Sve u svemu, gospođa Kejhil, koja je pomalo kučka, popizdela je, izbacila
Džifa iz kuće i naterala Endija da počisti nered. Endi je hteo da odvede Džifa
kod veterinara, ali njegova mama nije htela to da plati. To je bio poslednji put
da je video psa.”
Bacila je pogled na Vinifred i opazi da joj se lice skamenilo. Trebalo joj je
par trenutaka da shvati da je to bilo zato što je upotrebila reč “kučka”.
“U koliko sati se to desilo?” upita Pendergast.
“U sedam sati uveče.”
Pendergast klimnu glavom, spajajući prste. “Gde Kejhilovi žive?”
“To je poslednja kuća na putu za Diper, oko kilometar i po severno od
grada, nedaleko od groblja i malo pre mosta.”
Pendergast klimnu sa odobravanjem. “A Džif je nosio svoju ogrlicu kada je
bio izbačen iz kuće?”
“Da”, reče Kori, prikrivajući nalet ponosa što je pretpostavila da će
postaviti to pitanje.
“Odličan posao.” Pendergast je ustao. “Ima li novosti o nestalom Viliju
Stotu?”
“Ne”, reče Kori. “Započeli su potragu. Čula sam da će poslati avion iz Dodž
Sitija.”
Pendergast ponovo klimnu glavom, ustade od stola i priđe prozoru, ukrsti
ruke na leđima i pogleda prema beskrajnom kukuruzu.
“Mislite li da je ubijen?” upita Kori.
Pendergast je nastavio da posmatra kukuruz, dok se njegova mračna
figura ocrtavala naspram večernjeg neba. “Držim na oku ptičiju faunu
Medisin Krika.”
“Da, naravno”, reče Kori.
“Na primer”, reče Pendergast, “Vidite li onog lešinara?”
Kori je stala kraj njega. Nije videla ništa.
“Tamo.”
Onda ga je videla: usamljena ptica, ocrtana naspram narandžastog neba.
“Ti lešinari uvek lete okolo”, rekla je.
“Da, ali maločas je leteo na termalnoj struji, kao što je to radio proteklih
sat vremena. Sad leti uz vetar.”
“Pa?”
“Lešinaru je potrebna velika količina energije da bi leteo uz vetar. To rade
samo u jednom slučaju.” Ćutao je, netremice gledajući kroz prozor. “Sada,
gledajte - napravio je zaokret. Ugledao je ono što želi.” Pendergast se naglo
okrenu prema njoj. “Dođite”, promrmljao je. “Nemamo vremena za gubljenje.
Moramo stići na poprište - za svaki slučaj, razumete - pre nego što nagrnu
legije državnih policajaca i sve upropaste. Okrenuo se prema Vinifred Kraus i
glasnijim tonom reče: “Gospođice Kraus, oprostite nam zbog ovako naglog
odlaska.”
Starica je ustala, pobledelog lica. “Nije valjda još jedno…”
“Može biti bilo šta.”
Ponovo je sela, kršeći ruke. “Oh, bože.”
“Možemo ići putem uz dalekovode”, reče Kori dok je pratila Pendergasta
napolje. “Ipak, morali bi da pešačimo poslednjih pola kilometra.”
“Razumljivo”, odgovori joj Pendergast kratko, ulazeći u vozilo i
zatvarajući suvozačka vrata. “Ovo je situacija u kojoj možete prekršiti
ograničenje brzine, gospođice Svonson.”

Pet minuta kasnije, Kori je navodila “gremlina” niz usku, razrovanu stazu,
poznatu među lokalnim stanovništvom kao put uz dalekovode. Poznavala je
ovaj izolovani, prašnjavi komad druma; ovde je dolazila da čita, sanjari, ili da
jednostavno pobegne od svoje majke ili morona iz škole. Podilazili su je
žmarci na pomisao da se ubica šunjao - da se možda još uvek šunja - kroz ova
udaljena kukuruzna polja.
Ispred njih, lešinaru se pridružila još nekolicina i sada su polako i lenjo
kružili. Automobil se truckao i grebao po ustalasanim džombama. Na zapadu
se video poslednji pozdrav zalaska sunca, orgija krvavih olujnih oblaka koji
su polako tonuli u tamu.
“Ovde”, reče Pendergast, skoro sebi u bradu.
Kori zakoči i izađoše napolje. Lešinari su se podigli na nebu, prestrašeni
njihovim prisustvom. Pendergast je žurno zašao među kukuruze i Kori je
krenula za njim.
 Pendergast naglo stade. “Gospođice Svonson”, reče. “Setićete se mog
nedavnog upozorenja. Moguće je da ćemo među kukuruzom pronaći nešto
mnogo gore od mrtvog psa.”
Kori klimnu glavom.
“Ako želite da sačekate u kolima…”
Kori je uspela da joj glas zvuči staloženo. “Ja sam vaša pomoćnica, sećate
se?”
Pendergast ju je na trenutak ljubopitljivo posmatrao. Zatim klimnu
glavom. “Dobro. Verujem da ste sposobni za ovo. Molim vas, imajte u vidu da
imate ograničen pristup mestu zločina. Ne dodirujte ništa, hodajte kuda i ja i
pažljivo sledite moja uputstva.”
“Shvatila sam.”
Okrenuo se i počeo je da se provlači kroz redove kukuruza, nečujno i
hitro, između lišća koje jedva da je zašuštalo pri njegovom prolasku. Kori ga
je pratila, trudeći se da održi korak. Ali napor je bio dobrodošao; odvraćao joj
je misli od onoga što ih je možda čekalo. Ali šta god to bilo, pomisao na
ostanak u autu u pomrčini koja se spuštala bila je još neprijatnija. Videla sam
mesto zločina, mislila je. Videla sam psa. Šta god to bilo, mogu da se nosim s tim.
A tada se Pendergast opet naglo zaustavi. Kukuruzne stabljike ispred njih
bile su polomljene i sklonjene u stranu, što je stvorilo mali proplanak. Kori se
ukipila kraj agenta kada ju je iznenadan šok zaledio u mestu. Svetlo je bilo
slabo, ali ne dovoljno slabo da je poštedi užasa koji je ležao pred njima.
I dalje nije bila u stanju da se pomeri. Vazduh nad groznim prizorom je
mirovao. Korine nozdrve su se ispunile mirisom koji je podsećao na
pokvarenu šunku. Osetilo je iznenadno stezanje u grlu, vrelinu grčenja
abdominalnih mišića.
O, sranje, pomislila je. Ne, ne sada. Ne pred Pendergastom.
Naglo se presamitila u stranu i povratila u kukuruz; ispravila se; zatim se
sagnula i ponovo povratila. Zakašljala se, boreći se da se uspravi, a onda je
obrisala usta nadlanicom. U njoj su se borili gađenje, strah, užas.
Ali Pendergast kao da to nije ni primetio. Krenuo je napred i kleknuo u
središtu čistine, potpuno zanet. Sam fizički čin povraćanja kao da je razbio
njenu ukočenost i možda ju je čak i bolje pripremio na stravičan prizor. Još
jednom je obrisala usta i oprezno je zakoračila napred, da bi zastala na
samom obodu čistine.
Telo je bilo golo, položeno na leđa, široko raširenih ruku i nogu. Koža je
bila nestvarne sivo-bele boje, kao veštačka. Odavala je lepljivi sjaj. Leš je
delovao nekako labavo, kao da su se koža i meso rastočili, spadajući sa
kostiju. Uz drhtaj je shvatila da u stvari i jesu spadali sa kostiju. Koža lica je
visila, odvojena od vilice i zuba; meso se opustilo i popucalo na ramenima i
ispod se videla belina kostiju. Na zemlji je ležalo uho, izobličeno i ljigavo,
potpuno odvojeno od tela. Drugo uho je u potpunosti nedostajalo. Kori je
osetila kako joj se grlo ponovo steže. Okrenula se i nakratko zatvorila oči,
svesno usporavajući disanje. Onda je ponovo pogledala.
Telo je bilo sasvim bezdlako. Muški seksualni organi su takođe otpali,
iako je delovalo kao da je načinjen pokušaj da se ponovo pričvrste, ili da se
bar nameste na pravom mestu. Kori je viđala Stota po gradu, ali nije bilo
načina da se utvrdi da li je ovo telo mršavog pijanice koji je bio čistač u Gro-
Bejnu. Nije čak ni izgledalo kao ljudsko telo. Bilo je naduveno poput mrtve
svinje. Kada su prvobitni šok i užas počeli da se povlače, primetila je i druge
detalje mesta zločina. Kukuruzna strnjika je tu i tamo bila poređana u
neobične geometrijske oblike. Bilo je nekoliko predmeta, veoma grubo
izdeljanih iz kukuruzne komine. Mogli su predstavljati činije, ili šolje; ili nešto
sasvim drugo; Kori nije bila sigurna.
Najednom je postala svesna glasnog zujećeg zvuka tačno iznad njih.
Podigla je pogled. Mali avion je kružio oko mesta zločina, leteći nisko. Nije ga
uopšte čula dok se približavao. Avion je zamahao krilima, okrenuo se i
odleteo prema severu.
Shvatila je da je Pendergast posmatra. “Izviđački avion iz Dodža. Šerif će
biti ovde za deset minuta, a nedugo zatim će stići i državna policija.”
“Oh”, jedva je izgovorila.
Pendergast je u jednoj mci držao svoju malu baterijsku lampu. “Jeste li
dobro?” upita. “Možete li da pridržite ovu svetiljku?”
“Mislim da mogu.”
“Izvrsno.”
Kori duboko udahnu i začepi nos. Zatim uze svetiljku i uperi je tamo gde
je Pendergast pokazivao. Mrak se spuštao velikom brzinom. Iz
Pendergastovog sakoa je izronila epruveta i agent je sada klečao, pincetom
stavljajući u nju nevidljive trunčice. Zatim se pojavila još jedna epruveta, pa
još jedna i svaka je odmah bila ispunjena uzorcima. Radio je hitro, obilazeći
oko tela u sve manjim krugovima, povremeno mrmljajući tiha uputstva u vezi
sa položajem svetla.
Kroz kukuruz se već čuo slabašan zvuk sirene na šerifovim patrolnim
kolima.
Pendergast je sada pregledao telo u još većoj žurbi, lica na nekoliko
centimetara od kože, pronalazivši ponešto, tu i tamo. Smrad istrulele šunke
nije slabio i osetila je još jedan grč duboko u stomaku.
Sirena je postajala sve glasnija, da bi na kraju umukla. Čula je lupanje
vratima preko prostranstva kukuruza.
Pendergast se uspravi. Sav njegov pribor je skoro čudesno iščezao u
naborima njegovog pažljivo ispeglanog odela.
“Odmaknite se, molim vas”, reče.
Povukli su se do ivice čistine upravo u trenutku kada je stigao šerif,
praćen svojim zamenikom. Sada se čulo još sirena i zvuk radija koji je treštao
u kukuruzu.
“To ste vi, Pendergaste”, reče šerif, prilazeći. “Kada ste stigli?”
“Zamolio bih za dozvolu da pregledam mesto zločina.”
“Kladim se da ste to već uradili. Biće vam dozvoljeno pošto ga mi
pregledamo.”
Sada se još ljudi probijalo kroz kukuruz: državni policajci i ljudi strogih
lica u plavim odelima, za koje je Kori pretpostavila da su pripadnici Odeljenja
za ubistva Dodž Sitija.
“Postavite ovde perimetar!” urlao je šerif. “Tade, razvuci traku!” Okrenuo
se prema Pendergastu. “Možete stati iza trake i čekati svoj red, kao i svi
ostali.”
Kori je bila iznenađena Pendergastovom reakcijom. Činilo se da je sasvim
izgubio interesovanje. Umesto toga, počeo je da luta duž periferije poprišta,
ne tragajući ni za čime određenim. Izgledalo je kao da je besciljno odlutao u
kukuruz. Kori ga je pratila. Saplela se jednom, dvaput, da bi shvatila da je još
uvek u šoku.
Pendergast se iznenada zaustavio između dva reda kukuruza. Pažljivo je
uzeo svetiljku od Kori i uperio je prema tlu. Kori se zagledala, ali nije videla
ništa.
“Vidite li ove tragove?” promrmlja Pendergast.
“Delimično.”
“To su otisci stopala. Bosih stopala. Izgleda da se kreću prema potoku.”
Kori ustuknu za korak.
Pendergast ugasi svetiljku. “Uradili ste - i videli - više nego dovoljno za
jedan dan, gospođice Svonson. Veoma sam zahvalan na vašoj pomoći.” Bacio
je pogled na sat. “Sada je pola devet, još uvek je dovoljno rano da se bezbedno
vratite kući. Vratite se do svog auta, idite pravo kući i dobro se odmorite. Ja
ću nastaviti sam.”
“Ali, ko će vas odvesti…”
“Vratiću se nazad sa nekim od ovih sjajnih, vrednih, mladih policajaca.”
“Sigurni ste?”
“Jesam.”
Oklevala je, začudo ne želeći da ode. “Žao mi je što sam povratila tamo.” U
tami je jedva nazrela njegov osmeh. “Ne brinite za to. Ista stvar se desila
mom bliskom poznaniku, poručniku, veteranu Njujorške policije, na mestu
zločina pre nekoliko godina. To samo dokazuje vašu ljudskost.”
Ponovo je progovorio kada se okrenula da pođe. “Još jedna stvar,
gospođice Svonson.”
Zaustavila se i ponovo ga pogledala. “Da?”
“Kada se vratite kući, obavezno se zaključajte. Obavezno. U redu?”
Klimnula je glavom i ponovo je krenula, hitro se probijajući kroz kukuruz
prema štraftastom crvenom blesku policijskih svetala, misleći na
Pendergastove reči: još uvek je dovoljno rano da se bezbedno vratite kući.
 DVADESET I DVA

P ažljivo zaklanjajući svetlost lampe, Pendergast je pratio otiske bosih

stopala u tami kukuruzne njive. Otisci su sada bili prilično jasni na suvom
tlu između kukuruznih redova. Galama sa mesta zločina se utišavala dok je
napredovao. Kada je polje počelo da se polako spušta prema potoku,
zaustavio se i osvrnuo oko sebe. Red dalekovoda se poput skeleta ocrtavao
na poslednjem svetlu na nebu; čelični čuvari iznad kojih su se pojavljivale
prve zvezde. Vrane koje su se gnezdile na dalekovodima spazmatično su
graktale. Čekao je dok se graktanje vrana nije utišalo. Drugih zvukova nije
bilo. Vazduh je bio nepomičan i zagušljiv kao u grobnici i mirisao je na
prašinu i sasušenu kukuruzovinu.
Pendergast je zavukao ruku u sako i izvadio svoj “les ber” kalibra 45. Još
jednom je proučio otiske, pažljivo zaklanjajući svetlo. Vodili su pravo kroz
kukuruz, bez žurbe, metodično napredujući prema potoku.
Pravo prema Gaspariljinom logoru.
Ugasio je svetlo i sačekao da mu se oči priviknu na tamu. Zatim je, tiho
poput mačke, krenuo kroz redove kukuruza, senka među senkama. Redovi su
blago savijali dok se približavao rečici i mogao je da razabere mesto na
kojem je prolazak ubice iskrivio nekoliko stabljika. Okrenuo se postrance i
provukao se i sam kroz pukotinu, da bi sledećeg minuta stigao do ivice
kukuruznog polja.
Ispred i ispod njega prostirala se rečna dolina, dok su samu rečicu tamom
obavijale senke topola duž njenih obala. Pendergast je uz jedva čujno
šuškanje krenuo dalje ivicom njive i trenutak kasnije nestao u potpunom
mraku drveća.
Zastao je. Zvuk potoka koji je klokotao kroz svoje korito bio je jedva čujan.
Još jednom je proverio oružje, uverivši se da je metak u cevi. Tada je čučnuo i,
pažljivo sklopivši ruke, upalio svetiljku. Bledi žuti krug je osvetlio jasne
tragove u pesku. I dalje su vodili prema Gaspariljinom logoru. Sagnuo se i
proučio tragove. Bili su isti kao i prošli put: muški otisci, broj četrdeset šest.
Ali u finom pesku mogao je da opazi da se oko otiska pete i palca nalazio niz
nepravilnih tragova i pukotina, kao da su stopala bila neobično kvrgava i
gruba. Načinio je nekoliko kratkih beležaka i crteža, a zatim je stavio vrhove
prstiju u jedno od udubljenja. Tragovi su načinjeni pre dvanaest do petnaest
sati - negde pred zoru istog dana. Kretanje je ovde bilo brže: ubica je hodao
žustrim korakom, nije baš žurio, ali se kretao sa ciljem. Nije bilo osećaja
žurbe ili straha u načinu na koji se kretao. Bio je opušten. Bio je zadovoljan.
Činilo se kao da je išao kući.
Išao je kući…
Gaspariljin kamp je bio pravo napred, na samo par stotina metara.
Zaklanjajući baterijsku lampu tako da je bacala tek toliko svetla da razabere
tragove, agent je nastavio da se šunja sa mukotrpnom sporošću.
Zastao je, pažljivo osluškujući, a zatim je ponovo krenuo napred. Ispred
njega je vladao mrak. Nije bilo ni vatre ni svetlosti. Kada se našao na stotinu
metara od kampa, ugasio je slabašan zrak svetla i krenuo naslepo. Logor je
bio tih.
A onda je čuo nešto: tih, skoro nerazgovetan zvuk. Sledio se.
Prošao je minut.
Zatim ga je ponovo čuo, ovaj put glasnije: dugačak, otegnut uzdah.
Pendergast je napustio trag i zaobišao kamp zdesna, krećući se sa
izuzetnom pažnjom. Dok je prilazio niz vetar, nije osećao miris dima ili hrane.
Nije se čak video ni sjaj tinjajuće hrpe uglja.
A ipak, u kampu je definitivno bilo nekog, ili nečeg.
Ponovo zvuk disanja. Mokar, naporan, skoro kao hropac. Ali nešto je bilo
čudno u vezi sa njim: bio je grub, primalan, ne baš sasvim ljudski.
Trudeći se da ne načini nikakav zvuk, Pendergast je podigao pištolj. Buka
je dopirala iz središta Gaspariljinog logora.
Ponovo se čuo zvuk.
Gasparilja - ili šta god je dizalo buku - nije bio dalje od petnaestak metara.
Tama je bila potpuna. Pendergast nije video ništa.
Sagnuo se dole i podigao kamenčić. Bacio ga je na drugi kraj logora.
Tap.
Iznenadna tišina. Zatim grleni zvuk, nalik režanju životinje.
Pendergast je čekao dok se tišina ponovo protezala u minute. Sva njegova
čula su bila na oprezu, naprežući se da utvrde da li se nešto kreće prema
njemu. Gasparilja se već pokazao kao vešt u kretanju u mraku. Da li je opet to
radio?
Pendergast je polako podigao još jedan kamenčić i bacio ga u drugom
pravcu.
Tap.
Ponovo mu je odgovoreno krkljanjem: kratkim, veoma glasnim, sa
istovetnog mesta. Ko god - šta god - to bilo, nije se pomerilo..
Pendergast je upalio svetiljku i istovremeno stegao dršku svog pištolja,
aktivirajući laserski nišan. Zrak svetlosti je osvetlio čoveka koji je ležao na
leđima u prašini, zureći uvis ogromnim zakrvavljenim očima. Lice i glava su
mu bili potpuno prekriveni krvlju.
Crvena tačka nišana je na trenutak zaplesala po groznom licu. Tada je
Pendergast sklonio pištolj i zakoračio napred.
“Gasparilja?”
Lice se trzalo napred-nazad. Usta su se otvorila napravivši krvavi balon
od pljuvačke.
Pendergast je sledećeg trenutka klečao nad njim. To je nesumnjivo bio
Gasparilja. Pendergast je prešao svetlom po njegovom licu. Nedostajala mu je
sva njegova sjajna crna kosa i gusta brada, iščupana zajedno sa skalpom;
ivice kože su nosile tragove nekakvog primitivnog oružja: možda kamenog
noža. Pendergast je hitro pregledao ostatak tela. Gaspariljin levi palac je bio
delimično odsečen i zatim otkinut brutalnim trzajem koji je za sobom ostavio
beli patrljak kosti i nekoliko delića hrskavice. Sa izuzetkom toga i kose, čovek
je izgledao fizički nepovređen. Izgubio je malo krvi, osim kod skalpa. Činilo se
da je veća šteta naneta duhu nego telu.
“Uhmm!” oglasi se Gasparilja, naginjući se napred. Oči su mu bile divlje,
bezumne. Iskašljao je oblak krvave pljuvačke.
Pendergast se sagnuo bliže. “Sad je sve u redu.”
Pogled je nekontrolisano lutao, ne mogavši da se usredsredi na
Pendergasta, niti na bilo šta drugo. Kada se zaustavio, oči kao da su divlje
zadrhtale, a zatim ponovo počeše da kolutaju, kao da im je sam čin
fokusiranja nepodnošljiv.
Pendergast ga uhvati za ruku. “Pobrinuću se za vas. Izvući ću vas odavde.”
Uspravio se i osvetlio oko sebe. Tu je bilo mesto napada: petnaestak
metara severno od logora. Došlo je do borbe, otisci ubice su bili isprepletani
sa Gaspariljinim.
Pendergast je ustao i prišao tom mestu, prelazeći zrakom svetlosti po tlu.
Videlo se mesto na kojem je Gasparilja pao, i sa kojeg se - tokom poslednjih
petnaest sati - vukao i kotrljao kroz prašinu. A tamo, na drugom kraju logora,
videli su se otisci, lepo ocrtani u mokrom pesku, koji su vodili do potoka.
Ubica, koji je odlazio sa svojim trofejima.
Pesak je pričao priču.
Pendergast se vrati nazad i zagleda duboko u divlje iskolačene oči. Nije
video ništa: nikakav intelekt, nikakvo sećanje, ljudskost, ništa osim čiste
strave.
Neće dobiti nikakve odgovore od Gasparilje; ne sada - niti možda ikada.
 DVADESET I TRI

Š erif Hejzen je sišao u laboratoriju u podrumu i nevoljno se osvrnuo oko

sebe. Osećao se onaj isti kiseli zadah, pogoršan slojevima sredstava za
dezinfekciju i drugih hemikalija. Isti betonski zidovi obojeni u proliv-smeđu;
iste zujeće fluorescentne svetiljke. Disanje na usta nije nimalo pomagalo -
hirurška maska je samo dopunjavala mešavinu mirisom antiseptičkog
papira. Bila mu je potrebna prokleta gas-maska.
Prizvao je čitav niz smirujućih zvukova i prizora: balade Henka Vilijemsa;
ukus prvog večernjeg Grejn Belta; odlazak na festival žetve sa ocem i bratom
kada je bio mali. Ništa od toga mu nije pomoglo. Šerif Hejzen se stresao, ne
samo zbog mirisa smrti.
Krenuo je prema osvetljenom kraju laboratorije, šušteći mantilom.
Medicinski istražitelj je već bio tamo, obučen u plavo, kao i on, i Hejzen je čuo
tihi razgovor. Kraj medicinskog istražitelja stajala je još jedna prilika i,
uprkos tihom glasu, prepoznao je južnjačku kadencu. Pendergast.
Pendergast je bio u pravu. U pitanju je bio serijski ubica. I verovatno je bio
u pravu da je ubica bio odavde. Hejzen nije mogao da poveruje u to, nije želeo
da poveruje u to. Grohotom se smejao kada je čuo da je Pendergast provodio
sate zatvoren sa Mardž Tilender, znajući da će mu stara gnjavatorka samo
trošiti vreme šaljući ga u uzaludan lov po čitavom gradu. Ali sada, u svetlu
novog ubistva, bio je primoran da prizna da su okolnosti ukazivale na
lokalnog ubicu. Bilo je prokleto teško doći i otići iz Medisin Krika a da te niko
ne primeti. Pogotovo noću, kada je par automobilskih farova u daljini bio
dovoljan da ljudi izađu na prozor da bi videli ko dolazi. Ne, ovo nije bilo delo
nekog skitnice koji je ubio i produžio dalje. Izgleda da je u pitanju neko ko je
živeo u Medisin Kriku. Zvučalo je neverovatno, ali bilo je tako. Neko iz grada.
To je značilo da poznaje ubicu.
“Ah, šerife Hejzen, drago mi je da vas vidim.” Mekhajd klimnu glavom
ljubazno, čak sa poštovanjem.
Stvarno je promenio ploču. Više nije bilo dr Arogantnog. Slučaj je sada bio
važan i medicinski istražitelj je mogao da namiriše publicitet. Ovo je
predstavljalo kartu iz zapadnog Kanzasa za svakog ko je želeo da uskoči u
voz.
“Dobro jutro, šerife Hejzen”, reče Pendergast, klimnuvši glavom u znak
pozdrava.
 “Dobro jutro, Pendergaste.”
Na trenutak su se svi ućutali. Telo je ležalo pokriveno na kolicima.
Izgledalo je kao da medicinski istražitelj nije počeo sa radom. Hejzen se
gorko pokaja što je stigao toliko rano.
Medicinski istražitelj je pročistio grlo. “Sestro Maloun?”
Odnekud se čuo glas. “Da, doktore?”
“Da li smo spremni da počnemo?”
“Da, doktore.”
“Odlično. Uključi kameru.”
“Da, doktore.”
Obavili su uvod i svako reče svoje ime i titulu. Hejzen nije mogao da
odvoji pogled sa prekrivenog leša. Naravno, video ga je kada je ležao na
livadi, ali videti ga u ovoj sterilnoj, veštačkoj sredini bilo je drugačije. Mnogo
gore.
Medicinski istražitelj je zgrabio ivicu i polako i pažljivo je podigao čaršav.
I tu je ležao Stot, naduven, sa mesom koje je bukvalno spadalo sa kostiju.
Hejzen hitro skrenu pogled. Zatim lagano primora sebe da ponovo
pogleda prema kolicima.
Viđao je mrtvace u svoje vreme, ali sasvim sigurno nisu izgledali ovako.
Koža je pukla duž grudne kosti i povukla se sa nabubrelog mesa kao da se
skupila. Takođe se pocepala na kukovima i preko lica. Istopljeno salo je
iscurilo na nekoliko mesta i napravilo barice na kolicima, gde se usled
hlađenja zgrušalo u belu, tvrdu masu. Ipak, nije bilo crva - čudno, veoma
čudno. I činilo se da telu nedostaje komadić. Da: iskrzano parče bilo je
otkinuto sa leve butine, a tragovi zuba još su bili vidljivi. Ličili su na pseće.
Čovekov najbolji prijatelj. Hejzen je progutao knedlu.
Medicinski istražitelj je počeo da govori.
“Ovde imamo telo identifikovano kao Vilijem Laru Stot, belac, star
trideset dve godine.” Nastavio je da melje za snimak dok su svi stajali oko
leša. Uvodna govorancija bila je milosrdno kratka. Medicinski istražitelj se
okrenu prema Pendergastu i ljubazno upita: “Specijalni agente Pendergast,
pre nego što nastavimo dalje, imate li kakvih primedbi ili predloga?”
“Ne ovog trenutka, hvala.”
“U redu. Ovog jutra smo obavili preliminarni pregled tela i opazili
nekoliko bitnih anomalija. Počeću sa opštim stanjem.”
Zastao je i pročistio grlo. Hejzen je primetio kada su mu oči blesnule
prema kameri postavljenoj iznad kolica. Ma, izgledaš odlično, doco.
“Prva stvar koju sam primetio bila je odsustvo insekata na telu i činjenica
da je raspadanje tek počelo, uprkos činjenici da je žrtva ležala preminula
barem osamnaest sati na temperaturi ne manjoj od trideset pet stepeni, a na
najjačem suncu ne manje od dvanaest sati.” Još jednom pročisti grlo.
“Druga anomalija je očiglednija. Kao što se može videti, meso na
ekstremitetima počelo je da se odvaja od kostiju. To je najizraženije po licu,
rukama i stopalima - nos i usne izgledaju kao da su se istopili. Oba uha
nedostaju: jedno je pronađeno na mestu zločina. Ovde, na kukovima i
ramenima, koža je napukla, odvojila se, a negde se i povukla, otkrivajući
masno tkivo. Prisutno je obilje lojne, zgrušane supstance, rezultat topljenja i
ponovnog hlađenja. Kosa i skalp su nestali - očigledno su uklonjeni posle
smrti i posle, hm, obrade - a masno tkivo se delimično pretvorilo u tečnost.
Sve to i još čitav niz drugih neuobičajenih karakteristika može biti
objašnjeno samo jednom jednostavnom činjenicom.”
Zastao je i uvukao vazduh.
“Telo je bilo skuvano.”
Pendergast klimnu glavom. “Upravo tako.”
Hejzen nije za trenutak mogao da poveruje. “Skuvano?”
“Telo je očigledno bilo potopljeno u vodu, koja je zatim zagrejana do
ključanja, i ostavljeno tako barem tri sata, možda i duže. Autopsija i
biohemijska ispitivanja će preciznije utvrditi trajanje postupka. Ipak,
možemo zaključiti da je kuvanje trajalo dovoljno dugo da izazove odvajanja
koja vidite ovde duž donje i gornje vilice” - prstom je dodirnuo otvorena usta,
podižući obraz sa kosti - “a ovde, na stopalu, možete primetiti da je većina
noktiju otpala. Nokti na rukama takođe nedostaju, kao i drugi i treći prst na
levoj ruci do metakarpalne kosti. Obratite pažnju na nedostatak kapsule
proksimalnog prstnog zgloba, ovde i ovde.”
Hejzen je posmatrao sa rastućom nevericom. Neka bude proklet ako to
nije izgledalo baš kao skuvana svinja. “Ali, čekajte - bili bi potrebni dani da se
telo ovako skuva.”
“Varate se, šerife. Jednom kada ukupna temperatura dostigne stotinu
stepeni Celzijusa, slon će se skuvati podjednako brzo kao i pile. Vidite,
kuvanje je u suštini proces razlaganja kvartarne strukture molekula proteina
primenom toplote…”
“Shvatio sam”, reče Hejzen.
“Nedostajući prsti nisu pronađeni na mestu zločina”, reče Pendergast.
“Stoga, treba da pretpostavimo da su odvojeni tokom kuvanja.”
“To je razumna pretpostavka. Pored toga, imamo nešto što liči na ozbiljne
opekotine od konopca na zglobovima i člancima. To nam ukazuje na to da je,
ah, kuvanje možda počelo pre trenutka smrti.”
Ovo je bilo stvarno previše. Hejzen je osećao kako mu njegov mali svet
izmiče pod nogama. Gore u bolnici je ležao Gasparilja, ekscentričan, ali
bezopasan stari tupan, sa dlakama skalpiranim ne samo sa glave, već i brade,
gornje usne, pazuha, pa čak i prepona; a ovde dole ležala je druga žrtva - ništa
manje nego živa skuvana. A on je tražio lokalnog masovnog ubicu koji se
naokolo šetao bos, koji je komadao i skalpirao svoje žrtve i nameštao ih
poput igrokaza.
 “Gde bi neko našao dovoljno velik lonac da u njemu skuva čoveka?” pitao
je. “I zar ne bi neko to osetio?”
Primetio je da ga Pendergast gleda svojim hladnim sivim očima. “Dva
izvrsna pitanja, šerife, koja vam otvaraju dva obećavajuća pravca istrage.”
Obećavajuća pravca istrage. A ovde je ležao Stot, momak sa kojim je popio
više od nekoliko pića u Kolskom točku.
“Nije potrebno naglasiti”, nastavi medicinski istražitelj, “da ću ovu
hipotezu proveriti uzorcima tkiva i biohemijskim analizama. Možda ću čak i
biti u stanju da vam kažem koliko dugo je kuvan. A sada bih usmerio vašu
pažnju na osam centimetara dugu dijagonalnu poderotinu na levoj butini.
Duboka je, prolazi kroz vastus lateralis i u vastus intermedius, otkrivajući
butnu kost.”
Hejzen veoma nevoljno pogleda bliže trag ugriza. Bio je veoma iskrzan;
meso, tamnosmeđe od kuvanja, bilo je otkinuto sa kosti.
“Grubi pregled oblasti jasno otkriva tragove zuba”, reče medicinski
istražitelj. “Ovo telo je delimično pojedeno.”
“Psi?” Hejzen jedva izgovori ovo pitanje.
“Ne, ne verujem. Raspored zuba je definitivno ljudski, iako pokazuje
izuzetno razvijeni zubni karijes.”
Hejzen ponovo odvrati pogled. Na pamet mu više nije padalo nijedno
pitanje.
“Obavili smo merenja, snimili fotografije i uzeli uzorke tkiva. Telo je
jedeno posle kuvanja.”
“Najverovatnije neposredno posle kuvanja”, promrmlja Pendergast.
“Pogledajte, prvi ugrizi su bili mali, isprobavajući, kao da su uzeti dok je
čekao da se telo dovoljno ohladi.”
“Eh, da. Tako je. Uz malo sreće uspećemo da izdvojimo DNA iz pljuvačke
osobe koja je to uradila. Uprkos veoma lošem stanju zuba, postoje dokazi
izuzetno energičnog žvakanja.”
Šerif je zatekao sebe kako proučava veoma zanimljive šare pločica na
podu, puštajući da Džambalaja Henka Vilijemsa uguši glas medicinskog
istražitelja. Pojeden.
Melodija je duže vreme svirala u njegovoj glavi. Kada se završila i kada je
konačno podigao pogled, otkrio je da je sada Pendergast stajao nagnut nad
lešom, lica udaljenog ni deset centimetara od nadute, išarane kože. Hejzen je
čuo glasno šmrkanje.
“Mogu li da opipam?” upita Pendergast, ispružajući prst.
Medicinski istražitelj klimnu glavom.
Pendergast bocnu leš prstom, a onda protrlja ruku i lice leša vrhom prsta.
Zatim je pogledao svoj prst, protrljao ga palcem i pomirisao.
Ovo je bilo previše. Hejzen je ponovo pogledao nadole prema pločicama i
uključio Bluz za zaljubljene. Ali upravo kada je počeo gitarski uvod, čuo je
Pendergastov glas. “Smem li nešto da predložim?”
“Naravno”, reče medicinski istražitelj.
“Čini se da je koža na telu prekrivena nekakvom zejtinjavom supstancom
koja se razlikuje od otopljene ljudske masti stvorene kuvanjem. Skoro da
izgleda kao da je telo namerno namazano. Preporučio bih da se obavi serija
hemijskih analiza da bi se tačno utvrdila priroda masnoća ili masnih
kiselina.”
“Uzećemo to u razmatranje, agente Pendergast.”
Ali Pendergast kao da to nije čuo. Netremice je posmatrao telo.
Prostorijom je zavladala tišina. Hejzen je bio svestan da su svi, uključujući i
njega, čekali da čuju šta će Pendergast sledeće reći.
Pendergast podiže pogled sa stola. “Takođe primećujem i drugu
supstancu na koži”, rekao je, udaljujući se kao da je završio. “Predlažem da se
testira na prisustvo C12H22O11.”
“Nećete valjda da kažete…?” Medicinski istražitelj naglo zaćuta.
Hejzen podiže pogled. Medicinski istražitelj je bio zapanjen. Ali šta bi, do
đavola, moglo biti neverovatnije od onoga što su već otkrili?
“Bojim se da je tako”, reče Pendergast. “Izgleda da je telo bilo namazano
puterom i zašećereno.”
 DVADESET I ČETIRI

P ostrojenje za preradu ćurećeg mesa Gro-Bejn bila je niska i izdužena

masa u ogromnom moru kukuruza koje je zapljuskivalo njene zidove od
talasastog metala. Bila je iste boje kao i kukuruz: prljavožuta boja ju je sa veće
daljine činila skoro nevidljivom. Kori Svonson je ušla svojim “gremlinom” na
veliko parkiralište. Bilo je zakrčeno usijanim blistavim automobilima i
morala je da se parkira prilično daleko od ulaza. Pendergast otvori
suvozačeva vrata, ispruži svoje u crno odevene noge i jednim skladnim
pokretom izađe napolje. Osvrnu se oko sebe.
“Jeste li ikada bili unutra, gospođice Svonson?”
“Nikada. Čula sam dovoljno priča.”
“Priznajem da sam radoznao da vidim kako to rade.”
“Kako rade šta?”
“Kako svakog dana pretvore pedeset tona živih ćuraka u smrznute
pohovane kuglice.”
Kori šmrknu. “Ja nisam.”
Veliki kamion sa prikolicom prišao je fabričkoj platformi za istovar, a
kočnice su skvičale i škripale dok je u rikverc doterivao ogroman tovar
naslaganih ćurećih kaveza. Kraj platforme za istovar nalazio se ogroman
prolaz prekriven širokim trakama crne gume, poput onih koje je Kori viđala u
perionici kola u Diperu. Dok je posmatrala, kamion je uterao zadnji kraj
prikolice u prolaz i ćureći kavezi počeli su da nestaju iza gumenih traka, dok
na vidiku nije ostala samo kabina kamiona. Ponovo se čulo šištanje kočnica i
vozilo se zaustavilo.
“Agente Pendergast, mogu li vas pitati šta tražimo ovde?”
“Naravno da možete. Ovde smo da bismo saznali više o Vilijamu Larnu
Stotu.”
“Kakve ovo ima veze?”
Pendergast se okrenu prema njoj. “Gospođice Svonson, baveći se ovim
poslom, otkrio sam da je sve povezano. Moram upoznati ovaj grad i sve i
svakog u njemu. Medisin Krik nije samo lik u ovoj drami, već i protagonista. A
ovde pred nama je biznis - klanica, da budem precizan - na kome počiva
ekonomska stabilnost grada. Mesto zaposlenja naše druge žrtve. Ova fabrika
je, oprostićete mi ovu metaforu, žila kucavica Medisin Krika.”
“Možda bi trebalo da sačekam u autu. Mrtve ćurke baš i nisu za mene.”
 “Mislio sam da bi se to odlično uklopilo u vaš Weltanschauung{ 6 }.”
Pokazao je rukom na gotske ukrase rasute po autu. “I nisu mrtve kada stignu.
U svakom slučaju, slobodni ste da radite šta želite.”
Kori ga je neko vreme posmatrala. Zatim je otvorila vrata “gremlina” i
požurila za njim.
Pendergast se približavao čeličnim vratima bez stakla na kojima je pisalo
ULAZ ZA ZAPOSLENE - MOLIMO UPOTREBITE KLJUČ. Pritisnuo je kvaku, ali
bila su zaključana. Kori ga je posmatrala kako spušta ruku u unutrašnji džep
sakoa. Onda ju je ponovo izvukao, kao da se predomislio.
“Za mnom”, reče.
Betonska staza ih je odvela do betonskih stepenica. Stepenice su vodile
pravo na platformu za istovar pored koje je stajao kamion, čiji je tovar ćuraka
već nestao u samoj fabrici. Pendergast se provukao između širokih gumenih
traka i nestao u otvoru. Kori je progutala knedlu, duboko udahnula i krenula
za njim.
Platforma za istovar se širila u veliku prijemnu halu. Čovek sa debelim
gumenim rukavicama skidao je kaveze sa ćurkama sa poda kamiona i
otvarao ih. Iznad njegove glave prolazila je pokretna traka sa koje su visile
čelične kuke. Sledeća tri čoveka uzimali su ćurke iz otvorenih kaveza i kačili
ih naglavce na čelične kuke. Već toliko prljave od vožnje da se jedva
raspoznavalo da su u pitanju ptice, ćurke su protestovale i slabašno se
otimale dok su visile naglavačke, kljucajući vazduh i uneređujući se u užasu.
Pokretna traka se kotrljala dalje, veoma polako, nestajući u uskom prolazu u
zidu na drugom kraju platforme za istovar. Mesto je klima-uređajima bilo
rashlađeno do polarnih temperatura i smrdelo je. Bože, kako je smrdelo.
“Gospodine?” Mladi službenik obezbeđenja dotrča do njih. “Gospodine?”
Pendergast se okrenu prema njemu. “FBI”, reče, nadvikujući se sa bukom i
mašući futrolom sa dokumentima ispred mladićevog lica.
“Razumem, gospodine. Ali niko ne može da uđe u postrojenje bez
odgovarajuće dozvole. Ili su barem tako meni rekli. Takva su pravila…”
Bojažljivo ućuta.
“Naravno”, reče Pendergast, vraćajući dokumenta u džep. “Došao sam da
ispitam gospodina Džejmsa Brina.”
“Džimija? On je radio u noćnoj smeni, ali nakon ubistva je tražio
premeštaj u dnevnu.”
“Tako sam čuo. Gde je on zaposlen?”
“Na traci. Slušajte, morate staviti šlem i obući mantil, a ja moram da
obavestim šefa…”
“Na traci?”
“Na traci.” Mladić je delovao zbunjeno. “Znate, na pokretnoj traci.”
Pokazao je nagore prema nizu obešenih životinja.
“U tom slučaju ćemo jednostavno pratiti traku dok ga ne nađemo.”
 “Ali gospodine, to nije dozvoljeno…” Pogledao je Kori kao da je moli za
pomoć. Kori ga je poznavala: Bart Bledso. Praznoglavi Bart. Prošle godine je
završio srednju školu, prosek dovoljan, i evo ga ovde. Prava priča o uspehu u
Medisin Kriku.
Pendergast se zaputi po klizavom betonskom podu, dok je njegov sako
lepršao za njim. Bledso ga je pratio, još uvek protestujući, i zajedno su nestali
u malom prolazu u zadnjem zidu. Kori se hitro provukla za njima, začepivši
nos i trudeći se da izbegne ćureći izmet, koji je kao kiša padao sa pokretne
trake.
Sledeća prostorija je bila mala i sadržala je samo dugi, plitki valov sa
vodom.
Iznad njega je visilo nekoliko žutih natpisa koji su upozoravali na
opasnost od struje. Ćurke su polako napredovale pod tankim mlazom vode
dok ne bi stigle do valova. Kori je sa bezbedne razdaljine posmatrala kako
njihove glave bespomoćno zaranjaju pod vodu. Čulo se zujanje i kratak
pucketavi zvuk. Ćurke su prestale da se otimaju i izronile su mlitavo iz vode.
“Shvatam, ošamućujete ih”, reče Pendergast. “Humano. Veoma humano.”
Kori je još jednom progutala knedlu. Mogla je da pogodi šta je bilo sledeće.
Traka je nastavljala dalje kroz mali prolaz na sledećem zidu, okruženom
dva prozora debelim staklom. Pendergast je prišao jednom od prozora i
pogledao unutra. Kori je prišla drugom i sa strepnjom provirila kroz njega.
Odaja je bila velika i kružnog oblika. Dok su se sada nepokretne ćurke
polako kretale preko nje, mašina im bi se primakla i sa preciznošću im
presekla vratove malim sečivom. Krv bi istog trenutka potekla u
pulsirajućem mlazu, prskajući zidove koji su se pod nagibom spuštali prema
nečemu što je Kori ličilo na jezero krvi. Čovek sa oružjem nalik mačeti stajao
je sa strane, spreman da zada konačni udarac svakoj ćurki koju bi mašina
promašila. Skrenula je pogled.
“Kako se zove ova prostorija?” upita Pendergast.
“Soba krvi”, odgovori Bledso. Prestao je da se buni i poraženo je oborio
ramena.
“Prikladno. Šta se dešava sa krvlju?”
“Odvodi se u rezervoare. Odvoze je kamionima, ne znam kuda.”
“Bez sumnje se koristi za ishranu životinja. Ta krv na podu deluje prilično
duboko.”
“Duboka je pola metra, možda, u ovo doba dana. Nivo se podigne kasnije
tokom smene.”
Kori se stresla. Ovo je bilo skoro isto toliko užasno kao Stot u kukuruzu.
“A gde ćurke idu nakon toga?”
“U oparivač.”
“Ah. A kako se vi zovete?”
“Bart Bledso, gospodine.”
 Pendergast je potapšao zbunjenog mladića po leđima. “Vrlo dobro,
gospodine Bledso. Vodite nas dalje, ako nemate ništa protiv.”
Prošli su mostićem koji je vodio oko sobe krvi - miris sveže krvi je bio
mučan - i kroz pregradu. Zgrada se iznenada otvorila pred njima i Kori se
našla u gigantskom prostoru, jednoj ogromnoj hali po kojoj je vijugala
pokretna traka sa obešenim ćurkama, ulazeći i izlazeći iz velikih čeličnih
kutija. Podsećalo je na nekakvu paklenu napravu Ruba Goldberga{ 7 }. Buka je
bila nepodnošljiva, a vlažnost je bila iznad praga zasićenosti: Kori je osećala
kako joj se kapljice kondenzuju po rukama, nosu, bradi. Mesto je smrdelo na
mokro ćureće perje, izmet i nešto još neprijatnije što nije mogla da
identifikuje. Poželela je da je ostala u autu.
Mrtve, beskrvne ptice su izranjale iz sobe krvi i ponovo nestajale u
ogromnoj kutiji od nerđajućeg čelika iz koje se čuo zaglušujući šišteći zvuk.
“Šta se tu dešava?” upita Pendergast kroz tutnjavu, pokazujući prema
čeličnoj kutiji.
“To je oparivač. Ptice se obrađuju parom.”
Na drugom kraju oparivača izranjala je beskrajna pokretna traka, na kojoj
su sada visile oparene ptice, čiste, bele i delimično očerupane.
“A dalje?” upita Pendergast.
“Idu u čerupač.”
“Prirodno. Čerupač.”
Bledso je oklevao, a zatim kao da je doneo odluku. “Molim vas, gospodine,
sačekajte ovde.” A onda je nestao.
Ali Pendergast ga nije čekao. Požurio je dalje, sa Kori za petama, i prošli su
kroz pregradu koja je okruživala čerupač, koji se u stvari sastojao od niza od
četiri mašine. Svaka je bila opremljena desetinama gumenih prstiju bizarnog
oblika koji su se manijakalno vrteli, čupajući perje sa određenih delova ptice.
Na drugom kraju su izranjali roze-žuti leševi, oklembešeni i goli. Pokretna
traka se zatim podizala i skretala za ugao, nestajući sa vidika. Do tog trenutka
sve je bilo automatizovano; osim čoveka u sobi krvi, činilo se da su jedini
radnici ljudi koji nadgledaju mašine.
Pendergast je prišao ženi koja je posmatrala neke brojčanike na konzoli
za čerupanje. “Mogu li da vas prekinem?” upita.
Kada se okrenula prema njemu, Kori je prepoznala Doris Vilson, trezvenu
pedesetogodišnju ofarbanu plavušu sa širokim, zajapurenim licem i
pušačkim kašljem, koja je živela u istom naselju za prikolice kao i ona, u
Vindem Parku.
“Ti si onaj iz FBI?”
“A vi ste?”
“Doris Vilson.”
“Mogu li vam postaviti nekoliko pitanja, gospođice Vilson?”
“Samo izvolite.”
 “Da li ste poznavali Vilija Stota?”
“Bio je noćni čistač.”
“Da li se slagao sa drugima?”
“Bio je prilično dobar radnik.”
“Rekli su mi da je pio.”
“Pomalo. Nikad nije uticalo na posao.”
“Odakle je bio poreklom?”
“Sa Aljaske.”
“Čime se bavio tamo?”
Doris je zastala da podesi par poluga. “Konzerviranjem ribe.”
“Znate li zašto je otišao?”
“Čula sam da je upao u nevolje zbog žene.”
“A zašto je ostao u Medisin Kriku?”
Doris se iznenada isceri, otkrivajući red smeđih, iskrivljenih zuba.
“Pitanje koje svi postavljamo sebi. U Vilijevom slučaju, zato što je pronašao
prijatelja.”
“Koga?”
“Šveđanina Kejhila. Šveđanin je najbolji prijatelj svakome ko pije u
njegovoj kafani.”
“Hvala vam. Možete li mi sada reći gde mogu naći Džejmsa Brina?”
Pokazala je glavom niz pokretnu traku sa ćurkama. “Na Odeljenju za iznutrice.
To je napred, odmah pre Odeljenja za vađenje kostiju. Debeli momak, crna
kosa, naočari. Brbljivac.”
“Hvala još jednom.”
“Nema problema.” Doris klimnu glavom Kori.
Pendergast nastavi uz metalne stepenice. Kori ga je pratila. Penjući se
pored njih, pokretna traka obešenih tela tutnjala je prema visokoj platformi,
koju su, konačno, opsluživali ljudi, a ne mašine. Obučeni u belo, sa belim
kapama, stručno su rasecali ćurke i isisavali organe džinovskim usisavačima.
Ćurke su zatim nastavljale do sledeće stanice, gde su čišćene šmrkovima pod
visokim pritiskom. Dalje niz traku Kori je videla dva čoveka koji su odsecali
glave ćurkama i ubacivali ih u široku cev.
Dan Zahvalnosti više nikad neće biti isti, pomisli.
Kraj trake su videli jednog debeljka crne kose koji je pričao glasno, bučno
prepričavajući priču. Kori je čula ime “Stot”, zatim “poslednji koji ga je video
živog”. Pogledala je Pendergasta.
Odgovorio joj je malim smeškom. “Verujem da je to naš čovek.”
Dok su hodali po platformi prema Brinu, Kori primeti da se Bart vraća,
raščupane kose, praktično trčeći. A ispred njega je išao Art Rider, direktor
fabrike. Njegove kratke noge grabile su po betonskom podu.
“Zašto mi niko nije rekao da je FBI ovde!” vikao je nikom određenom. Lice
mu je bilo još crvenije nego obično i Kori je videla mokro ćureće pero
zalepljeno za njegov isfenirani šlem od kose. “Ovde nije dozvoljen pristup!”
“Izvinite, gospodine.” Bart se sav uspaničio. “Jednostavno je ušetao.
Istražuje…”
“Odlično znam šta istražuje.” Rider se popeo uz stepenice i okrenuo
prema Pendergastu, teško dišući, trudeći se da na lice vrati svoj poznati
osmeh. “Agente Pendergast, kako ste?” Ispružio je ruku. “Art Rider. Sećam se
da sam vas video na roštilju.”
“Drago mi je što smo se upoznali”, odgovori Pendergast, prihvatajući
ponuđenu ruku.
Rider se ponovo okrenu prema Bartu i osmeh mu nestade sa lica. “Vrati
se na platformu. Pobrinuću se za tebe kasnije.” Zatim se obrati Kori. “Šta ti
radiš ovde?”
“Ja sam…” Bacila je pogled prema Pendergastu, čekajući da on nešto kaže,
ali je on ostao nem.
“Ja sam sa njim”, reče.
Rider baci upitan pogled prema Pendergastu, ali agent je bio zadubljen u
proučavanje raznorazne neobične opreme koja je visila sa plafona.
“Ja sam njegova asistentkinja”, konačno reče Kori.
Rider glasno uzdahnu. Pendergast se okrenu i odšeta do mesta na kojem
je radio Džimi Brin - koji je zaćutao kada mu se šef pojavio - i počeo da ga
posmatra dok je radio.
Rider je progovorio smirenijim glasom. “Gospodine Pendergast, mogu li
vas pozvati u svoju kancelariju, gde će nam biti mnogo udobnije?”
“Imam nekoliko pitanja za gospodina Brina.”
“Odmah ću poslati Brina tamo. Bart će vam pokazati put.”
“Nema potrebe da ga prekidamo u poslu.”
“U kancelariji je mnogo manje buke…”
Ali Pendergast se već obratio Džimiju. Čovek je nastavio da radi,
zabadajući crevo u ćurku i isisavajući utrobu uz glasno “šlok”. Pogledao je
Ridera i onda Pendergasta.
“Gospodine Brin, čuo sam da ste vi poslednji videli Vilija Stota živog.”
“Jesam, jesam”, poče Džimi. “Jadničak. To je zbog onog njegovog auta.
Mrzim što ovo moram da kažem, ali pare koje je trebao da potroši na
popravku tog đubreta, on je trošio kod Šveđanina. Ta hrpa otpada se stalno
kvarila…”
Kori pogleda Arta Ridera, koji je sada stajao iza Džima, sa jezivim
osmehom ponovo na licu.
“Džimi”, prekinuo ga je Rider, “crevo ide skroz unutra, a ne tako. Oprostite
mi, gospodine Pendergast, ali ovo mu je prvi dan na poslu.”
“Da, gospodine Rider”, reče Džimi.
“Gore, upravo tako. Unutra i gore, što dublje možeš.” Zabio je crevo
nekoliko puta u ćurku da bi demonstrirao, a zatim ga je vratio Džimiju.
“Pratiš li me?” Tada se sa osmehom obratio Pendergastu. “Ja sam počeo baš
ovde, gospodine Pendergast, na Odeljenju za iznutrice. Probio sam se skroz
do vrha. Volim da vidim da se stvari rade kako treba.” U njegovom glasu se
osećao prizvuk ponosa koji je Kori zvučao jezivo.
“Kako vi kažete, gospodine Rider”, reče Džimi.
“Gde ste stali?” Pendergast nije skidao pogled sa Brina.
“Hm, da. Prošlog meseca, Vilijev auto se pokvario i morao sam da ga
vozim na posao i nazad kući. Kladim se da se ponovo pokvario i da je rešio da
se odšeta do Šveđanina. I neko ga je koknuo. Isuse. Zahtevao sam premeštaj
istog jutra kada su ga pronašli, zar ne, gospodine Rider?”
“Jesi.”
“Radije bih isisavao sitnež iz ćurke nego da ostavim svoj sitnež u polju.”
Džimijeve usne su se raširile u vlažan osmeh.
“Bez sumnje”, reče Pendergast. “Pričajte mi o vašem prethodnom poslu.”
“Bio sam noćni čuvar. Ostajao bih u fabrici od ponoći do sedam ujutru,
kada dolazi predsmena.”
“Šta predsmena radi?”
“Proverava da li je sva oprema u ispravnom stanju, tako da se ptice mogu
obrađivati odmah čim stigne prvi kamion. Ne smete da ostavite ptice u
vrelom kamionu koji stoji dok vi nešto ne popravite, pošto ćete dobiti lep
tovar mrtvih ćuraka.”
“Da li se to često događa?”
Kori je primetila da je Džimi Brin bacio nervozan pogled prema Rideru.
“Skoro nikada”, reče Rider brzo.
“Kada ste se vozili do fabrike te večeri”, upita Pendergast, “jeste li
primetili nekog ili nešto na putu?”
“Šta mislite, zašto sam tražio dnevnu smenu? Tada sam mislio da je u
pitanju krava koja je zalutala u kukuruz. Nešto veliko i pogureno…”
“Gde se tačno to desilo?”
“Na pola puta. Na oko tri kilometra od fabrike, tri kilometra od grada. Na
levoj strani druma. Kao da je čekalo. Učinilo mi se da je jurnulo u kukuruz
kada su moji farovi blesnuli iza krivine. Skoro kao da je odgalopiralo na sve
četiri. Nisam bio sasvim siguran. Možda je u pitanju bila senka. Ali ako jeste,
bila je to krupna senka.”
Pendergast klimnu glavom. Okrenu se prema Kori. “Imate li vi neko
pitanje?”
Kori je obuzela panika. Pitanja? Shvatila je da je Rider posmatra suženih
očiju.
“Naravno. Aha. Imam.”
Usledila je pauza.
“Ako je to bio ubica, šta je tamo radio, šta je čekao? Hoću da kažem, nije
mogao da očekuje da će se Stotov auto pokvariti, zar ne? Da ga nije možda
zanimala fabrika?”
Zavladala je tišina i ona je shvatila da se Pendergast jedva primetno
smeška.
“Pa, boga mu, ne znam”, reče Džimi, oklevajući. “To je dobro pitanje.”
“Džimi, prokletstvo”, iznenada se ubaci Rider. “Pustio si da ti ta ćurka
promakne.” Bacio se napred i zgrabio je ćurku dok se ljuljala dalje. Jednim
dugim pokretom zavukao je ruku u nju, iščupao creva i zafrljačio ih u
usisavač, koji ih je istog trena progutao uz užasno grgotanje. Onda se ponovo
okrenu prema njima, otresajući ostatke sa prstiju divljim trzajem zgloba.
Nasmejao se širokim osmehom.
“U moje vreme nije bilo usisavača”, rekao je. “Na ovom poslu se ne smeš
bojati da malo zaprljaš ruke, Džimi.”
“Da, gospodine Rider.”
Potapšao je Džimija po leđima, ostavljajući krupan smeđi otisak.
“Nastavi.”
“Verujem da smo završili ovde”, reče Pendergast.
Rideru kao da je laknulo. Ispružio je ruku. “Drago mi je što sam bio od
pomoći.”
Pendergast mu se učtivo nakloni, okrenu i pođe.
 DVADESET I PET

K ori Svonson je stajala kraj ivice puta i sa rukama na kukovima

posmatrala kako Pendergast vadi delove mašine čudnog izgleda iz
prtljažnika njenog auta i počinje da ih sastavlja. Kada je došla da ga pokupi
ispred kuće Krausovih, stajao je pored druma i čekao, sa kutijom metalnih
delova kraj nogu. Tada joj nije objasnio šta namerava, a činilo se da to ne
namerava ni sada. “Stvarno volite da držite ljude u mraku, zar ne?” rekla je.
Pendergast je zavrnuo i poslednji deo na njegovo mesto, osmotrio
napravu i uključio je. Začulo se tiho, prodorno zujanje. “Molim?”
“Znate vi o čemu govorim. Nikada ne govorite nikom ništa. Kao, na
primer, šta nameravate da radite sa tom stvarčicom.”
Pendergast isključi mašinu. “U životu ništa nije zamornije od
objašnjenja.” Kori se morala nasmejati na ovo. To je bilo istina; od njene
majke, preko direktora škole, do onog kretena od šerifa, svi su govorili isto:
Imaš puno toga da objasniš.
Sunce se podizalo nad kukuruzom, već uveliko pržeći sasušenu zemlju.
Pendergast ju je pogledao. “Da li ova radoznalost znači da se zagrevate za
ulogu mog pomoćnika?”
“To znači da se zagrevam za sav onaj novac kojim me plaćate. A kad me
neko natera da ustanem u cik zore, želim da znam zašto.”
“U redu. Danas ćemo da ispitamo takozvane Sablasne Ratnike i masakr na
humkama.”
“To mi više liči na detektor za metal, nego na nekakvu mašinu za
isterivanje duhova.”
Pendergast je prebacio mašinu preko ramena i pošao zemljanom stazom
koja je kroz nisko rastinje vodila do potoka. Dobacio joj je preko ramena.
“Kad smo već kod duhova, šta vi mislite?”
“Šta mislim o čemu?”
“Verujete li u njih?”
Smrknula je. “Zar vi stvarno mislite da ovde luta nekakav skalpirani,
unakaženi leš, u potrazi za svojim čizmama, ili čime već?”
Očekivala je odgovor, ali nije ga dobila.
Nekoliko minuta kasnije stigli su u hlad drveća. Tu se još zadržao
slabašan dašak noćne svežine pomešan sa mirisom topola. Nekoliko minuta
kasnije, stigli su do samih humki koje su se blago uzdizale iz okolnog tla,
kamenite u osnovi i delimično prekrivene travom i žbunjem oko vrha.
Pendergast je zastao da bi opet uključio napravu. Uređaj se oglasio pištanjem
koje se utišalo kada je podesio brojače. Konačno je ućutao. Kori je posmatrala
kako agent iz džepa vadi žicu sa malom narandžastom zastavicom na jednom
kraju i zabada je u tlo kraj svojih nogu. Iz drugog džepa je izvadio spravu koja
je ličila na mobilni telefon i počeo je da se zamajava njome.
“Šta je to?”
“GPS uređaj.”
Pendergast je zapisao nešto u svoju sveprisutnu kožom povezanu
beležnicu i zatim je, držeći kružni namagnetisani namotaj detektora za metal
na samo nekoliko centimetara od zemlje, polako krenuo prema severu,
zamahujući uređajem napred-nazad. Kori ga je pratila, osećajući kako
radoznalost u njoj raste.
Detektor za metal je oštro zapištao. Pendergast se hitro spustio na
kolena. Počeo je da raskopava zemlju širokim elastičnim nožićem i za
nekoliko trenutaka pronašao je bakarni vrh strele.
“Vau”, reče Kori. Kleknula je kraj njega ni ne razmišljajući o tome. “Da li je
to indijansko?”
“Da.”
“Mislila sam da su vrhove strela pravili od kremena.”
“Oko 1865, Čejeni su upravo počinjali da se prebacuju na metal. Do 1870.
su već imali puške. Ovaj metalni vrh datira lokaciju prilično precizno.”
Posegnula je rukom da ga podigne, ali Pendergast je zaustavi. “Neka
ostane u zemlji”, reče. Zatim je tihim glasom dodao: “Obratite pažnju na
pravac koji pokazuje.”
Beležnica i GPS uređaj su se ponovo pojavili; Pendergast je napravio još
par beležaka; zatim su ponovo nestali u njegovom sakou. Postavio je još
jednu zastavicu na tom mestu i nastavili su dalje.
Prešli su možda dvesta metara koje je Pendergast pregledao uređajem,
obeležavajući svaki vrh strele i metak koji bi pronašli. Kori je zapanjilo koliko
se krša nalazilo pod zemljom. Zatim su se vratili do mesta sa kojeg su pošli i
krenuli su u dragom pravcu. Pendergast je mahao napravom. Ponovo se čulo
šištanje. Kleknuo je i zagrebao tlo, ovoga puta otkrivajući poklopac konzerve
iz sedamdesetih.
“Zar nećete obeležiti ovaj istorijski artefakt?” upita Kori.
“Prepustićemo to nekim budućim arheolozima.”
Još pištanja; još poklopaca od konzervi, vrhova strela, nekoliko olovnih
metaka, zarđali nož. Kori primeti da se Pendergast mršti, kao da ga ono što
su pronašli uznemirava. Zamalo da ga pita o tome, a onda se zaustavi. Zašto
je uopšte bila toliko radoznala? Ovo je bilo podjednako uvrnuto kao i sve
drugo što je Pendergast radio.
“U redu”, reče Kori, “zbunjena sam. Kakve veze ima sve ovo sa ubistvima?
Osim, naravno, ako ne mislite da je ubica duh jednog od ’Četrdeset Petorice’
koji je prokleo ovo tlo na čitavu večnost, ili tako nešto.”
“Odlično pitanje”, odgovori Pendergast. “U ovom trenutku ne znam da li
su ubistva i masakr povezani. Ali Šila Sveg je ubijena dok je kopala po ovim
humkama, a Gasparilja je proveo mnogo vremena loveći ovde. A zatim su tu i
govorkanja po gradu, na koja aludirate, da je ubica duh Harija Bomonta koji
se vratio da se osveti. Možda se sećate da su mu isekli čizme i ogulili kožu na
tabanima.”
“Vi ne verujete u to, zar ne?”
“Da je ubica Bomontov duh?” Pendergast se nasmeši. “Ne. Ali moram da
priznam da prisustvo autentičnih strela i drugih indijanskih artefakata
nagoveštava vezu, makar samo u umu ubice.”
“I, kakva je vaša teorija?”
“Velika je greška razvijati preuranjene hipoteze u odsustvu proverenih
podataka. Svim silama se trudim da ne razvijem nikakvu teoriju. Za sada
samo želim da prikupljam podatke.” Nastavio je sa pretragom i
obeležavanjem.
Sada su bili na trećoj deonici, koja ih je vodila preko jedne od humki. U
njenom kamenitom podnožju pronašli su grupicu oznaka. Pendergast je
primetio sveže iskopane rupe u zemlji na nekoliko različitih mesta, koje je
neko bezuspešno pokušao da prikrije granjem. “Skorašnji radovi Šile Sveg.”
Nastavili su dalje.
“Znači, nemate nikakvu predstavu ko bi mogao biti ubica?” bila je uporna
Kori.
Pendergast nije odmah odgovorio. Kada je progovorio, glas mu je bio
veoma tih. “Najviše sam zaintrigiran onim što ubica nije.”
“Ne razumem.”
“Imamo posla sa serijskim ubicom, toliko je jasno. Takođe je jasno da će
ubijati dok ga ne zaustavimo. Ono što je zanimljivo je to da razbija obrazac.
Ne liči ni na jednog poznatog serijskog ubicu.”
“Kako znate?” upita Kori.
“U centru za obuku FBI, u Kvantiku u Virdžiniji, postoji grupa poznata kao
jedinica za bihejviorizam, čija je specijalnost profilisanje zločinačkog uma.
Poslednjih dvadeset godina oni proučavaju slučajeve serijskih ubistava iz
čitavog sveta i klasifikuju ih u ogromnoj kompjuterskoj bazi podataka.”
Pendergast je napredovao dalje dok je govorio, mašući detektorom dok su se
spuštali niz drugu stranu humke i zalazili među drveće u podnožju. Pogledao
ju je. “Jeste li sigurni da želite predavanje iz forenzičke bihejvioralne nauke?”
“Mnogo je zanimljivije od trigonometrije.”
“Serijska ubistva, kao i drugi oblici ljudskog ponašanja, stvaraju jasne
obrasce. FBI je klasifikovao serijske ubice u dve grupe: ’organizovane’ i
’neorganizovane’. Organizovani zločinci su inteligentni i društveno i
seksualno kompetentni. Pažljivo planiraju ubistva: žrtva je stranac, pažljivo
odabran; raspoloženje je kontrolisano pre, za vreme i nakon zločina. Mesto
zločina je, takođe, pažljivo kontrolisano. Leš žrtve se obično odnosi i sakriva.
Zločince ovog tipa je obično teško uhvatiti.
Neorganizovani ubica, sa druge strane, ubija spontano. Često je
društveno i seksualno nesposoban, bavi se fizičkim radom i ima nizak IQ.
Mesto zločina je neuredno, često nasumice odabrano. Telo ostavlja na mestu
zločina; ni ne pokušava da ga sakrije. Ubica najčešće živi u blizini i poznaje
žrtvu. Napad je obično munjevit, iznenadan i nasilan, bez prethodnog
planiranja.”
Nastavili su dalje.
“Čini mi se da naš ubica spada u ’organizovan’ tip”, reče Kori.
“U stvari, ne baš.” Pendergast je zastao i osmotrio je. “Ovo su ozbiljne
stvari, gospođice Svonson.”
“Snaći ću se.”
Posmatrao ju je neko vreme, a zatim je rekao, skoro za sebe. “Verujem da
hoćete.”
Mašina je počela da zavija i Pendergast kleknu i zagreba zemlju,
otkrivajući mali, zarđali automobil-igračku. Videla je da se jedva primetno
nasmešio.
“Ah, ’mini moris’. Imao sam takvu ’korgijevu’ zbirku kad sam bio mali.”
“Gde je ona sada?”
Preko Pendergastovog lica je prešla senka i Kori nije navaljivala sa
pitanjem.
“Naš ubica na prvi pogled spada u organizovanu grupu. Ali postoje
značajna odstupanja. Kao prvo, bukvalno sva organizovana serijska ubistva
imaju seksualnu komponentu. Čak i kada nije jasno vidljiva, ona je tu. Neke
ubice proganjaju prostitutke, neke homoseksualce, neke parove u parkiranim
automobilima. Neke ubice izvode seksualna kasapljenja. Neke ubice prvo
siluju, a zatim ubijaju. Neke ubice samo poljube leš i ostave cveće, kao da su
bili na sastanku.”
Kori se stresla.
“Sa druge strane, ova ubistva nemaju baš nikakvu seksualnu
komponentu.”
“Nastavite.”
“Organizovane ubice takođe prate modus operandi, koji forenzički
bihejvioristi zovu ’ritual’. Ubistva se izvode ritualno. Ubica često nosi istu
odeću za svako ubistvo, koristi isti pištolj ili nož, i obavlja ubistvo na potpuno
isti način. Ubica nakon toga često namešta telo u ritualnu pozu. Ritual možda
nije očigledan, ali je uvek prisutan. To je deo ubistva.”
“To se poklapa sa našim serijskim ubicom.”
“Naprotiv, nije tako. Da, naš ubica obavlja ritual. Ali u ovome je stvar: to je
svaki put potpuno drugačiji ritual. I ovaj ubica ne ubija samo ljude: on ubija i
životinje. Ubistvo psa je potpuno zbunjujuće. Tu uopšte nije bilo rituala. Ima
sva obeležja ’neorganizovanog’ tipa. Jednostavno je ubio psa i otkinuo mu
rep. Zašto? I oportunistički napad na Džona Gasparilju je bio sličan - bez
rituala, bez namere da ubije. Samo je uzeo ono što mu je bilo potrebno -
čovekovu kosu i palac - i otišao. Drugim rečima, ova ubistva nose pečat i
organizovanog i neorganizovanog serijskog ubice. To još nikad nije
zabeleženo.”
Prekinulo ga je eksplozivno pištanje detektora metala. Skoro su stigli do
kraja deonice; travnata padina se pred njima spuštala u veličanstveno more
kukuruza. Pendergast čučnu i raskopa zemlju. Ovog puta nije pronašao ništa.
Namestio je detektor za metal tačno na to mesto i podesio je komande, dok je
mašina nastavila da protestujuće zavija.
“Na dubini je od barem pola metra”, reče. U ruci mu se stvorila mistrija i
počeo je da kopa.
Za nekoliko minuta iskopao je poveću rupu. Zatim je mnogo pažljivije
počeo da obrađuje dno rupe, napredujući milimetar po milimetar, dok
mistrija nije dotakla nešto čvrsto.
U ruci mu se stvorila veoma mala četkica i počeo je da čisti prašinu sa
predmeta. Kori mu je virila preko ramena. Nešto je polako počelo da se
raspoznaje: staro, iskrivljeno, skvrčeno. Još nekoliko zamaha četkicom u
potpunosti je otkrilo kaubojsku čizmu sa ekserima okovanim đonom.
Pendergast ju je izvadio iz rupe i okrenuo u rukama. Pozadi je bila uredno
rasečena nožem. Pogledao je Kori i rekao:
“Izgleda da je Hari Bomont nosio broj četrdeset šest, zar ne?”
Odnekud se čuo povik. Između humki je izronila prilika i krenula prema
njima, mašući rukama. Bio je to Tad, zamenik šerifa.
“Gospodine Pendergast!” dozivao je. “Gospodine Pendergast!”
Pendergast se podigao dok im je prilazila zajapurena, mršava prilika,
znojeći se i dahćući.
“Gasparilja… u bolnici. Došao je svesti, i…” Tad je zastao, dolazeći do
daha. “I traži da priča sa vama.”
 DVADESET I ŠEST

H ejzen je sedeo u jednoj od dve plastične stolice na sklapanje, postavljene

ispred Gaspariljine sobe na intenzivnoj nezi. Bio je zadubljen u misli o
prvim svežim jesenjim noćima; kuvanom kukuruzu sa puterom; reprizama
Medenog meseca; goloj Pameli Anderson. Ono o čemu se žestoko trudio da ne
misli bilo je neprekidno stenjanje i užasni zadah koji je dopirao iz sobe iza
njega, probijajući se i kroz zatvorena vrata. Želeo je da ode odavde. Svim
silama je želeo da može bar da se udalji do čekaonice. Ali ne: morao je da sedi
ovde i čeka Pendergasta.
Isuse Hriste.
A evo i njega lično, u kompletnoj grobarskoj opremi, kao i obično, prilazio
je krupnim koracima svojih dugih, u crno obučenih nogu. Hejzen je ustao i
nevoljno prihvatio ponuđenu ruku. Činilo mu se da su se rukovali pet puta
dnevno otkako je Pendergast došao. Odličan način za prenošenje kuge.
“Hvala vam što ste sačekali, šerife”, reče Pendergast.
Hejzen zagunđa.
Sa druge strane vrata dopro je još jedan dugi, mrmljajući jecaj, skoro nalik
kriku ptice gnjurca.
Pendergast pokuca i vrata se otvoriše, otkrivajući dežurnog lekara i dve
medicinske sestre. Gasparilja je ležao na krevetu, umotan poput mumije, a
masivni beli namotaji zavoja otkrivali su samo njegove crne oči i prorez za
usta. Žice i cevčice virile su iz njega sa svih strana. Svuda oko njega, nizovi
aparata su kuckali i treptali i pijukali i zujali poput elektronskog orkestra.
Miris je ovde bio mnogo jači; visio je u vazduhu poput opipljive stvari. Hejzen
je ostao blizu vrata, želeći da može da upali “kamel”, posmatrajući
Pendegrasta kako prelazi preko sobe i naginje se nad ležeću figuru.

“Veoma je uznemiren, gospodine Pendergast”, reče doktor. “Neprestano traži

da vas vidi. Nadali smo se da će ga vaša poseta smiriti.”
Gasparilja je još neko vreme nastavio da stenje. Zatim kao da je iznenada
primetio Pendergasta. “Vi?” povikao je, a telo mu se naglo počelo boriti sa
zavojima.
Doktor je spustio ruku na Pendergastovo rame. “Samo želim da vas
upozorim da ćete morati da odete ako ga ovo bude previše uzbuđivalo…”
“Ne!” vrisnu Gasparilja glasom punim panike. “Pustite me da govorim!”
Koščata ruka, umotana u gazu, izlete ispod prekrivača i zgrabi Pendergastov
sako, stiskajući i grabeći toliko frenetično da je dugme odletelo i zakotrljalo
se po podu.
“Nisam više siguran da je ovo pametno…” ponovo poče doktor.
“Ne! Ne! Moram da govorim!” Glas se podiže poput krika utvare. Jedna od
sestara hitro zatvori vrata iza Hejzena. Čak su i mašine reagovale tihim i
žustrim piskovima i trepćućim crvenim svetlom.
“To je to”, reče doktor odlučno. “Žao mi je. Ovo je bila greška; on nije u
stanju da govori. Moram vas zamoliti da izađete…”
“Neeee!” Drugom rukom je zgrabio Pendergasta za ruku, povlačeći ga niže.
Sada su mašine stvarno pobrljavile. Doktor reče nešto i sestra priđe bliže
sa špricem, zabode ga u ulaz na infuziji i isprazni.
“Pustite me da govorim!”
Ne mogavši da se odvoji, Pendergast se naže bliže. “Šta je bilo? Šta ste
videli?”
“Oh, bože.” Gaspariljin napaćeni glas se upinjao i grcao, boreći se sa
sedativom.
“Šta?” Pendergastov glas je bio tih i uporan. Gaspariljina ruka ga je držala
za odelo i gužvala, privlačeći ga još bliže. Užasni smrad kao da se u talasima
podizao sa kreveta.
“To lice, to lice!”
“Čije lice?”
Hejzenu se činilo kao da je Gasparilja stao u stav mimo, ležeći na krevetu.
Telo mu se ukrutilo i naizgled izdužilo. “Sećate li se šta sam rekao? O đavolu?”
“Da.”
Gasparilja je počeo da se otima, a glas mu je grgotao. “Pogrešio sam!”
“Sestro!” Doktor se sad obraćao krupnoj medicinskoj sestri.
“Još dva miligrama ativana i odmah izvedite ovog čoveka!”
“Neeee!” Prsti nalik kandžama stezali su Pendergasta.
“Rekoh napolje!” vikao je doktor, dok je pokušavao da odvoji čovekove
ruke od Pendergasta. “Šerife! Ovaj vaš čovek će mi ubiti pacijenta! Vodite ga
odavde!”
Hejzen se namršti. Vaš čovek? Ali je prišao i pridružio se doktoru u
pokušaju da odvoji jednu od Gaspariljinih mršavih ruku. Bilo je to kao da je
pokušao da savije čelik. A Pendergast nije ni pokušavao da se izvuče iz stiska.
“Pogrešio sam! Vrištao je Gasparilja. “Pogrešio sam, pogrešio sam!”
Medicinska sestra je zabola drugi špric u infuziju i dala mu još jednu dozu
sedativa.
“Niko od vas nije bezbedan, niko, sada kada je on ovde!”
Doktor se okrenu prema sestri. “Pozovite obezbeđenje”, zalaja.
Alarm se oglasio negde sa uzglavlja.
Pendergast upita tihim, ubedljivim glasom: “Šta ste videli?”
 Gasparilja se iznenada uspravio u krevetu. Nosne cevčice, iščupane uz
slabašan mlaz krvi, skotrljaše se sa ivice kreveta. Kandžolika ruka se obavi
oko Pendergastovog vrata.
Hejzen se rvao sa njim. Hriste, Gasparilja će udaviti Pendergasta.
“Ðavo! Došao je! Ovde je!”
Gasparilja je zakolutao očima kada je druga injekcija počela da deluje. Pa
ipak, kao da je stiskao još jače. “On stvarno postoji! Video sam ga one noći!”
“Da?” upita Pendergast.
“I on je dete… dete…”
Hejzen iznenada oseti kako Gaspariljin stisak popušta. Iz gomile aparata
se oglasi još jedan alarm, ovoga puta ravnomernim tonom.
“Uzbuna!” povika doktor. “Imamo uzbunu ovde! Donesite kolica!”
U sobu je utrčalo nekoliko ljudi odjednom: radnici obezbeđenja,
medicinske sestre i doktori. Pendergast se uspravi, oslobađajući se sada
mlitavih ruku i ispravljajući sako. Njegovo obično bledo lice bilo je rumeno,
ali osim toga je delovao neuznemiren. Sledećeg trenutka medicinske sestre
su izvele njega i Hejzena napolje.
Čekali su u hodniku - deset, možda petnaest minuta - dok su iz
Gaspariljine sobe dopirali zvuci užurbane aktivnosti. A zatim je, kao da je
neko okrenuo prekidač, nastupila iznenadna tišina. Hejzen je čuo gašenje
aparata i utišavanje alarma, a zatim blagoslovenu tišinu.
Prvi se pojavio dežurni lekar. Izašao je polako, skoro besciljno, pognute
glave. Dok je prolazio kraj njih, podigao je pogled. Oči su mu bile zakrvavljene.
Pogledao je Hejzena, a zatim Pendergasta.
“Ubili ste ga”, reče umorno, skoro kao da više nije ni mario.
Pendergast je spustio ruku na lekarevo rame. “Obojica smo samo radili
svoj posao. Nije se moglo završiti drugačije. Jednom kada me je imao u tom
stisku, doktore, uveravam vas da nije bilo izlaza dok ne kaže šta ima. Morao je
da govori.”
Doktor odmahnu glavom. “Verovatno ste u pravu.”
Iz sobe su sada izlazile sestre i medicinski tehničari, svako svojim
poslom. “Moram da vas pitam”, nastavi Pendergast. “Od čega je tačno umro?”
“Od masivnog srčanog udara, nakon dugog perioda fibrilacije.
Jednostavno nismo mogli da mu stabilizujemo srce. Nikada nisam video da
se neko tako bori sa sedativima. Kardijalna eksplozija. Srce je jednostavno
puklo.”
“Imate li predstavu šta je prouzrokovalo fibrilaciju?”
Doktor umorno odmahnu glavom. “U pitanju je inicijalni šok usled onoga
što mu se desilo. Ne same povrede, koje nisu bile ozbiljne, već duboki
psihološki šok koji je došao sa povredama i od kojeg nije mogao da se
oporavi.”
“Drugima rečima, umro je od straha.”
 Doktor pogleda prema medicinskoj sestri koja je izlazila iz sobe, gurajući
kolica. Gaspariljino telo je sada bilo od glave do pete umotano u belo i čvrsto
privezano platnenim kaiševima. Doktor je zatreptao i prešao rukavom preko
čela. Posmatrao je telo dok je nestajalo kroz dvokrilna vrata.
“To je prilično melodramatičan način da se to opiše, ali da, otprilike je
tako”, reče.
 DVADESET I SEDAM

N ekoliko sati kasnije i tri hiljade kilometara istočno, zalazeće sunce je

obojilo reku Hadson bogatom bronzanom nijansom. Ispod
veličanstvene senke mosta Džordža Vašingtona barža je polako plovila
rekom. Malo dalje prema jugu, dve jedrilice, male poput igračaka, jedva da su
lomile mirnu površinu vode dok su plovile prema gornjem delu Njujorškog
zaliva.
Iznad strmog nasipa stenovitog tla Menhetna, na kojem je počivao
Riversajd Park, bulevar nazvan Riversajd Drajv pružao je izuzetan pogled na
reku. Ali četvorospratna vila u Beaux Arts stilu, koja se pružala istočnom
stranom ulice između 137. i 138. ulice, već mnogo godina nije pružala
nikakav pogled. Škriljčane ploče na njenom krovu bile su napukle i
rasklimatane. Nikakvo svetlo nije sijalo kroz njene olovnim pločama
prekrivene prozore; na njenom nekad elegantnom kolskom prilazu nije bilo
vozila. Kuća je stajala, sumorna i tiha, pod zapuštenim ružama i hrastovima.
Pa ipak - u ogromnoj košnici odaja koje su se poput šupljeg korenja
pružale ispod kuće - nešto se micalo.
Beskrajnim tunelima od kamena, prožetim mirisom prašine i drugim
egzotičnijim mirisima, kretala se neobična prilika. Bila je mršava, skoro nalik
lešu, sa sedom lavljom grivom do ramena i tankim sedim obrvama. Nosila je
beli laboratorijski mantil, iz čijeg džepa je virio crni marker, par
bibliotekarskih makaza i tuba sa lepkom. Ispod jednog mršavog lakta bila je
zadenuta beležnica. Svetiljka rudarskog šlema na njegovoj glavi bacala je zrak
žutog svetla na vlažno kamenje i redove raskošnih drvenih kabineta.
Prilika se sada zaustavila ispred niza visokih hrastovih kabineta, od kojih
je svaki imao na desetine tankih, dubokih fioka. Čovek je prešao prstom
preko niza natpisa ispisanih izbledelim i jedva čitljivim elegantnim
rukopisom. Prst se zaustavio na jednoj od etiketa, zamišljeno kuckajući po
njenom mesinganom okviru. Zatim je oprezno otvorio fioku. Pogled mu je
pao na redove luna moljaca, bledozelenih pod svetlom lampe: retka mutacija
boje žada koja se mogla pronaći samo u Kašmiru. Odmaknuo se korak unazad
i zapisao par redova u beležnicu. Zatim je zatvorio fioku i otvorio sledeću
ispod nje. U njoj je stajalo, prikačeno u mukotrpno preciznim, pravilnim
razmacima na drvenu ploču, na desetine redova krupnih indigo moljaca. Na
njihovim leđima su se videli neobični srebrnasti otisci oka bez kapaka koji su
ga posmatrali iz vitrine. Lachrymosa codriceptes, krilata smrt, izuzetno lep i
izuzetno otrovan leptir iz Jukatana.ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad
Čovek je načinio još jednu zabelešku u svom notesu. Zatim je zatvorio
drugu fioku i nastavio dalje kroz nekoliko odaja, međusobno odvojenih
teškim platnenim tapiserijama, dok nije stigao do prostorije ispunjene
staklenim vitrinama. Na kamenom stolu u njenom središtu sijao je ekran
laptopa. Čovek mu je prišao, spustio beležnicu i počeo da kuca po tastaturi.
Jedini zvuk koji se čuo tokom sledećih nekoliko minuta bilo je kuckanje
tipki i povremeno udaljeno kapanje vode. Tada se iz džepa njegovog
laboratorijskog mantila začulo bučno zujanje.
Čovek prestade da kuca, poseže rukom u džep i izvadi mobilni telefon.
Samo dvoje ljudi na čitavom svetu znali su da ima mobilni telefon, a samo
jedna osoba je znala broj. Čovek je uključio telefon i progovorio: “Verujem da
je to specijalni agent Pendergast.”
“Upravo tako”, odgovori glas sa druge strane. “A kako ste vi, Rene?”
“Pitajte me sutra i pitaćete mrtvog čoveka.”
“U to iskreno sumnjam. Jeste li završili vaš catalogue raisonne biblioteke
na prvom spratu?”
“Nisam. To čuvam za kraj.” U njegovom glasu čuo se neskriveni drhtaj
zadovoljstva. “Još uvek sastavljam popis zbirke u podrumu.”
“Stvarno?”
“Da, stvarno, hypocrite lecteu{ 8 }. I očekujem da ću se time baviti
najmanje još nekoliko dana. Zbirka vašeg čukunujaka je, da se blago izrazim,
obimna. Osim toga, mogu da budem ovde samo preko dana. Moje noći su
rezervisane za biblioteku. Ništa ne može da ometa moj rad tamo.”
“Prirodno. I vodili ste računa o mom upozorenju da ne zalazite u
poslednje odaje iza napuštene laboratorije?”
“Jesam.”
“Odlično. Da li je bilo nekakvih zanimljivih iznenađenja?”
“Oh, mnogo, mnogo. Ali mogu da sačekaju. Barem mislim.”
“Mislite? Objasnite, molim vas.”
Ren je nakratko oklevao na način koji bi njegovi prijatelji - da ih je imao -
smatrali neuobičajenim. “Nisam baš sasvim siguran.” Ponovo je zastao, na
trenutak bacajući pogled preko ramena. “Znate da mi tama i trulež nisu
strani. Ali tokom svog rada ovde, u nekoliko prilika sam osetio nešto
neobično. Nešto veoma neprijatno. Učinilo mi se kao da”, snizio je glas, “kao
da me neko posmatra.”
“Nisam naročito iznenađen što to čujem”, odgovori Pendergast nakon
nekoliko trenutaka. “Bojim se da bi taj kabinet čudesa i najmanje maštovita
osoba na svetu smatrala uznemirujućim. Možda sam pogrešio što sam vas
zamolio da se prihvatite ovog zadatka.”
“Oh, ne!” reče Ren uzbuđeno. “Ne, ne, ne! Nikad ne bih propustio ovakvu
priliku. Nisam trebao to da spominjem. Mašta, mašta, baš kao što ste rekli.
’Vidimo više demona no što ogromni pakao sadrži: trikovi takvi snažnu
maštu bude{ 9 }.’ Bez sumnje je u pitanju sećanje na stvari kojima su ovi
zidovi svedoci.”
“Bez sumnje. Događaji od prošle jeseni još ne prestaju da zaokupljaju
moje misli. Nadao sam se da će ih ovo putovanje u izvesnoj meri odagnati.”
“To nije uspelo?” Ren se sada zakikotao. “Nije iznenađujuće, s obzirom na
vaše shvatanje odmora: istraživanje serijskih ubistava. I to prilično
neobičnog niza ubistava, koliko sam shvatio. U stvari, toliko su neobična da
skoro deluju poznato. Da nije nekim slučajem vaš brat na odmoru u
Kanzasu?” Neko vreme nije bilo odgovora. Kada je Pendergast ponovo
progovorio, glas mu je bio hladan i dalek. “Rekao sam vam, Rene, da nikad ne
spominjete moju porodicu.”
“Naravno, naravno”, odgovori Ren žurno.
“Zovem u vezi sa jednom molbom.” Pendergastov glas je poprimio oštar i
poslovan ton. “Potrebno mi je da pronađete jedan predmet, Rene.”
Ren uzdahnu.
“U pitanju je rukom pisani dnevnik izvesnog Isaije Drejpera, pod nazivom
Priča o Četrdeset Petorici iz Dodža. Moja istraživanja nagoveštavaju da je ovaj
dnevnik postao deo zbirke Tomasa Van Dajka Seldena, prikupljene na
njegovom putovanju kroz Kanzas, Oklahomu i Teksas 1933. Otkrio sam da se
njegova zbirka danas nalazi u Njujorškoj javnoj biblioteci.”
Ren se namršti. “Seldenova zbirka je najneurednija, najneorganizovanija
hrpa nevažnih stvari koja je ikada sakupljena. Šezdeset sanduka koji
zauzimaju dva magacina i sve je potpuno bezvredno.”
“Ne sve. Potrebni su mi detalji koji se mogu naći samo u ovom dnevniku.”
“Zbog čega? Kakvo bi svetlo stari dnevnik mogao baciti na ova ubistva?”
Odgovora nije bilo i Ren opet uzdahnu.
“Kako taj dnevnik izgleda?”
“Nažalost, ne znam.”
“Osobeni znaci?”
“Nepoznati.”
“Koliko vam je brzo potreban?”
“Do prekosutra, ako je moguće. Do ponedeljka.”
“Mora da se šalite, hypocrite lecteur. Danju sam zauzet ovde, a noću… pa,
poznajete moj posao. Toliko oštećenih knjiga, a toliko malo vremena.
Pronalaženje određenog predmeta u tom uraganu…”
“Naravno, bićete posebno nagrađeni za vaš trud.”
Ren odmah zaćuta. Olizao je usne. “Molim vas, recite mi.”
“Indijanska beležnica kojoj je potrebna konzervacija.”
“Nastavite.”
“Izgleda da je u pitanju delo od velike važnosti.”
 Ren stisnu slušalicu bliže uhu. “Recite.”
“Prvobitno mi je izgledalo kao rad Bizonove Grbe, poglavice Sijuksa. Ali
pažljivijim ispitivanjem sam se uverio da je u pitanju delo samog Bika Koji
Sedi, verovatno nastalo u njegovoj kolibi kod Uspravne Stene, možda za
vreme Meseca opadajućeg lišća u poslednjim mesecima pred njegovu smrt.
“Bik Koji Sedi.” Ren je izgovorio te reči pažljivo, s ljubavlju, poput poezije.
“Biće u vašim rukama do ponedeljka. Samo radi konzervacije. Biće vam na
raspolaganju dve nedelje.”
“A dnevnik - ako stvarno postoji - biće u vašim.”
“Postoji. Ali neću vas više uznemiravati u radu. Do viđenja, Rene. Budite
pažljivi.”
“Do skorog viđenja.” Vrativši telefon u džep, Ren se okrenuo svome
laptopu, u glavi prelistavajući raspored Seldenove zbirke, dok su mu venama
išarane ruke skoro drhtale na samu pomisao da će kroz dan ili dva držati
beležnicu Bika Koji Sedi.
Iz mora tame iza zastakljenih vitrina, par malih, ozbiljnih očiju pažljivo je
posmatrao kako Ren nastavlja da kuca.
 DVADESET I OSAM

L udvig Smit je u poslednje vreme retko išao u crkvu, ali kada je ustao tog
brutalno toplog nedeljnog jutra, osećaj mu je govorio da bi vredelo otići.
Nije mogao da tačno kaže zašto, osim zato što je napetost u gradu dostigla
vrhunac. Ljudi nisu pričali ni o čemu drugom osim o ubistvima. Komšije su se
gledale popreko. Ljudi su bili uplašeni, nesigurni. Tragali su za utehom.
Njegov novinarski njuh govorio mu je da će je potražiti u crkvi.
Dok je prilazio urednoj zgradi od cigala sa njenim belim tornjem, shvatio
je da je u pravu. Parking je bio prepun automobila, nanizanih duž obe strane
ulice. Parkirao je na sledećem ćošku i morao je da pešači skoro pola
kilometra. Bilo je teško poverovati da je toliko ljudi još uvek živelo u Medisin
Kriku u Kanzasu.
Vrata su bila otvorena i neko mu je na ulazu pružio program, kao i obično.
Probio se kroz gomilu u pozadini i stao sa strane, gde je imao pristojan
pogled. Ovo je više od crkvene službe; ovo je priča. U crkvi su bili ljudi koji
nikad u svom životu nisu kročili unutra. Potapšao se po džepu i sa
zadovoljstvom se uverio da je poneo svoju beležnicu i olovku. Izvadio ih je i
krišom počeo da hvata beleške. Bili su tu Bender Langovi, Klik i Melton
Rasmusen, Art Rider i njegova žena, Kejhilovi, Mejsi i Dejl Estrem sa svojim
uobičajenim društvom iz udruženja farmera. Šerif Hejzen je stajao sa strane,
izgledajući namćorasto - njega nije video u crkvi otkako mu je majka umrla.
Kraj njega je stajao njegov sin sa razdraženim izrazom na zajapurenom licu. A
tamo, u mračnom uglu, stajao je čovek iz FBI, Pendergast, i Kori Svonson, sva
u bodljikavoj ljubičastoj kosi, crnom karminu i njišućim srebrnim
stvarčicama. E, to je bio neobičan par.
Na skup se spustila tišina kada se prečasni Džon Vilbur sitničavo probio
do propovedaonice. Služba je, kao i obično, počela uvodnom himnom i
molitvom dana. Tokom čitanja koje je usledilo, tišina je bila apsolutna. Smit je
video da ljudi čekaju na propoved. Pitao se kako će se prečasni Vilbur izboriti
sa time. Uskograd i pedantan, on nije bio poznat po govorničkoj sposobnosti.
Natrpavao je propovedi citatima iz engleske proze i poezije u pokušaju da
pokaže eradiciju, ali je samo odavao utisak pompeznosti i brbljivosti. Za
prečasnog Vilbura došao je trenutak istine. Grad se nalazio u velikoj krizi.
Hoće li pokazati da je dorastao situaciji?
Čitanje iz Jevanđelja se završilo; vreme je za propoved. Vazduh je bio
naelektrisan. To je bilo to: došao je trenutak duhovnog osnaženja za kojim su
ljudi čeznuli i koje su čekali.
Sveštenik se popeo na propovedaonicu, dvaput se tiho nakašljao u svoju
skupljenu šaku, napućio tanke usne i uz pucketanje ispravio požutele papire
koji su ležali skriveni iza pažljivo izrezbarenog drveta.
“Ovog jutra su mi na pamet pala dva citata”, reče Vilbur, posmatrajući
okupljene. “Jedan je, naravno, iz Biblije. Drugi je iz slavne propovedi.”
Nada se razbuktala u Smitovom srcu. Ovo je zvučalo novo. Ovo je zvučalo
obećavajuće.
“Setite se božijeg obećanja Noju u Knjizi postanja: ’Dokle bude zemlje,
biće setve i žetve, hladnoće i vrućine, leta i zime, dana i noći’{ 10 }. I reči
dobrog doktora Dona: ’Bog ti dolazi, ne kao svitanje dana, ne kao cvetanje u
proleće, već kao snop u žetvi'.Vilbur je zastao da osmotri prepunu crkvu
preko svojih naočara za čitanje.
Smitova nadanja su se naglo istopila, i još više time što su bila lažno
podsticana. I previše dobro je poznavao ove citate. Vilburov pristup
uvežbane improvizacije ga je prevario. Oh, moj bože, pomisli, neće valjda da
ponovo drži žetvenu propoved?
A ipak, protivno svakom razumu, izgleda da je to bila Vilburova namera.
“Evo nas, još jednom, u malom gradu Medisin Kriku, okruženi božijom
nagradom. Leto. Žetva. Svuda oko nas su plodovi božije zemlje, božijeg
obećanja nama: kukuruz, čije stabljike drhte pod težinom zrelih klipova pod
darežljivim letnjim suncem.“
Smit se očajnički osvrnu oko sebe. Bila je to ista propoved koju je Vilbur
uvek držao u ovo doba godine, dokle god mu je sećanje dopiralo. Postojalo je
vreme, dok je njegova žena još bila živa, kada je Smit Vilburov ciklus
propovedi - predvidljiv kao ciklus godišnjih doba - smatrao pouzdanim i
umirujućim. Ali ne sada. Pogotovo ne sada.
“Onima koji tragaju za znacima božije nagrade, onima kojima je potreban
znak Njegove dobrote, poručujem ovo: idite do vrata. Idite do vrata i
pogledajte to veličanstveno more života, polja kukuruza spremnog da bude
ubran i pojeden, da pruži fizičku snagu našim telima i duhovnu utehu našim
dušama…”
“Hoćeš da kažeš, da bude pretvoren u gasohol za naše automobile”,
Ludvig je čuo kako neko u blizini mrmlja.
Čekao je. Možda se propovednik samo zagrevao i uskoro će preći na pravu
temu.
“…Dok je Dan Zahvalnosti prihvaćeno vreme kada zahvaljujemo bogu na
bogatstvu njegove zemlje, želeo bih da sada iskažem zahvalnost, pre žetve,
kada je božija dobrota otelotvorena svuda oko nas, u poljima kukuruza koja
se prostiru od horizonta do horizonta. Pođimo svi, kao što je rekao besmrtni
bard Džon Grinlif Vitijer, ’sa njiva bogatih kukuruzom’. Zastanimo svi i
pogledajmo veličanstvenu kanzašku zemlju prekrivenu letinom i zahvalimo.”
Zastao je radi efekta.
U prostoriji je i dalje preovladavalo osećanje neizvesnosti, očajničke nade
da će propoved doneti neočekivani preokret.
“Pre neki dan”, nastavio je sveštenik mnogo veselijim tonom, “išao sam u
Diper sa svojom ženom, Lusi, kada nam je nestalo benzina.”
Oh, ne. Tu priču je ispričao prošle godine. I pretprošle.
“I stajali smo tako, na ivici druma, potpuno okruženi kukuruzom. Lusi se
okrenula prema meni i upitala: ’Šta ćemo sad, dragi’?”
“Odgovorio sam joj: ’Veruj u boga’.”
Zakikotao se, bezbrižno nesvestan neprijatne struje koja se počela širiti
skupom. “E, ona se na to naljutila. Vidite, pošto sam muškarac, ja sam trebao
da napunim rezervoar i ja sam bio kriv što smo ostali bez goriva. ’Ti veruj u
boga’, rekla je, ’Ja ću da verujem u moje dve noge.’ A zatim je izašla iz auta…”
Iznenada se zaori glas “…uzela kanistere iz prtljažnika i otpešačila do
benzinske pumpe!”
Šveđanin Kejhil je bio taj koji je završio sveštenikovu rečenicu: Šveđanin
Kejhil, najljubazniji čovek u gradu. A sad je bio na nogama, crven u licu.
Prečasni Vilbur je stisnuo usne toliko snažno da su skoro nestale.
“Gospodine Kejhil, mogu li da vas podsetim da ste u crkvi i da držim
propoved?”
“Odlično znam šta radite, prečasni.”
“Onda ću nastaviti…”
“Ne”, reče Kejhil, teško dišući. “Ne, nećete.”
“Zaboga, sedi dole, Kejhile”, dobaci glas odnekud.
Kejhil se okrenu prema glasu. “U ovom gradu su se desila dva stravična
ubistva i sve što on zna da uradi je da čita propoved koju je napisao 1973? Ne,
to neće proći. Kažem da to neće proći.”
Žena je ustala: Klik Rasmusen. “Šveđanine, ako imaš nešto da kažeš, imaj
pristojnosti da sačekaš dok…”
“Ne, on je u pravu”, prekinu je drugi glas. Smit se okrenu. Bio je to jedan
od radnika iz fabrike Gro-Bejn. “Šveđanin je u pravu. Nismo došli ovamo da
slušamo prokletu propoved o kukuruzu. Ubica je na slobodi i niko od nas nije
bezbedan.”
Klik okrenu svoju nisku, razbesnelu figuru prema njemu. “Mladiću, ovo je
crkvena služba, a ne gradski sastanak!”
“Zar niste čuli šta je onaj Gasparilja rekao na samrtničkoj postelji?” povika
Šveđanin. Lice mu se još više zajapurilo, ako je to bilo moguće. “Ovo nije šala,
Klik, grad je u krizi.”
Začu se opšti žamor odobravanja. Ludvig Smit je zapisivao kao lud,
pokušavajući da pohvata Šveđaninove reči.
“Molim vas, molim vas!” viknu prečasni Vilbur, podižući mršave ruke. “Ne
u božijoj kući!”
Ali i drugi se podigoše na noge. “Tako je”, reče drugi radnik iz fabrike.
“Čuo sam šta je Gasparilja rekao. Prokleto dobro sam čuo.”
“I ja sam.”
“To ne može biti istina, zar ne?”
Zamor glasova se dramatično pojačao.
“Prečasni”, reče Šveđanin, “šta mislite, zašto je crkva puna? Ljudi su ovde
zato što su prestrašeni. Ovaj kraj je već video teška vremena, užasna
vremena. Ali ovo je drugačije. Ljudi pričaju o kletvi ’Četrdeset Petorice’, o
masakru, o tome da je i sam grad proklet. I da su ova ubistva nekakva
stravična kazna. Okreću se vama radi vođstva.”
“Gospodine Kejhil, kao lokalni krčmar, teško da ste u poziciji da mi
popujete o mojim dužnostima kao sveštenika”, reče Vilbur besno.
“Slušajte prečasni, uz dužno poštovanje…”
“A šta je sa onim uvrnutim kukuruzom koji žele da gaje ovde?” javio se
veoma dubok glas. Bio je to Dejl Estrem, sada na nogama, mašući motikom u
stisnutoj pesnici. “Šta sa time?”
Poneo je tu motiku kao rekvizit, pomisli Smit, mahnito zapisujući. Došao
je spreman da napravi scenu.
“Razmnožiće se i zagaditi naša polja! Ti naučnici žele da dođu ovamo i
igraju se boga sa našom hranom, prečasni. Kada ćete da govorite o tome?”
Tada se zaori mnogo histeričniji glas, koji je nadjačao sve ostale. Starac,
mršav poput pritke, sa ogromnom Adamovom jabučicom na kojoj su mu
dlake bile nakostrešene kao bodlje, ustao je i besno zamahao pesnicom
prema Vilburu. Bio je to matori Vit Bauers, samotnjak koji je radio na
gradskom otpadu. “Sudnji Dan je došao! Zar ne vidiš to, slepa budalo!”
Šveđanin se okrenu. “Slušaj, Vite, to nije ono što sam hteo da…”
“Svi ste vi gomila budala ako to ne vidite! Ðavo šeta među nama!”
Glas mu je bio škripavo visok i hrapav i sekao je kao nož kroz galamu.
“Sam đavo je u ovoj crkvi! Jeste li svi slepi? Zar ga ne vidite? Zar ga ne
osećate?”
Prečasni Vilbur je podigao ruke i povikao nešto, ali njegov suvoparni,
pedantni glas nije se mogao takmičiti sa opštim žamorom. Svi su sada skočili
na noge. Crkva je bila u haosu.
“Ovde je!” vrištao je Vit. “Pogledajte svog komšiju! Pogledajte svog
prijatelja! Pogledajte svog brata! Da li vam to oči đavola uzvraćaju pogled?
Gledajte pažljivo! I čuvajte se! Da li ste zaboravili Petrove reči? ’Budite
trezveni i budni; jer suparnik vaš đavo hoda okolo kao lav ričući i traži koga da
proždere’{ 11 }!!”
Drugi su pokušavali da ga nadglasaju. Ljudi su se komešali između klupa.
Čuo se povik i neko je pao. Smit je spustio svoj blokčić i podigao se na prste
da bi bolje video. Pendergast je i dalje stajao u svom senovitom kutku,
nepomičan poput leša. Kraj njega je stajala Kori i sa uživanjem se cerila. Šerif
je vikao i gestikulirao. Gomila je iznenada uzmakla.
“Kučkin sine!” Povika neko. Video se nagli pokret i čuo se udarac pesnice.
Bože, izbila je tuča, baš usred crkve. Smit je bio zapanjen. Žurno se popeo na
klupu da bi bolje video, sa beležnicom u ruci. Bio je to Rendal Penojer, Stotov
prijatelj, koji se makljao sa drugim fabričkim radnikom. “Niko ne zaslužuje da
umre tako, skuvan poput svinje!”
Čuli su se novi zbunjeni povici i nekoliko ljudi poletelo je napred da
razdvoji kavgadžije. I sam Rider se gurao, vičući i pokušavajući da dopre do
tuče. I šerif Hejzen takođe se probijao prolazom spuštene glave, nalik
buldogu. Dok je Smit posmatrao, Hejzen je pao preko Berte Blodget i ponovo
ustao, lica mračnog od besa. Užasnuti glasovi su odjekivali od lučne tavanice.
Ljudi u zadnjim redovima otvorili su vrata i nagrnuli napolje u zbunjenom
metežu.
Klupa se prevrnula uz prestravljene ženske krike.
“Ne u božijoj kući!” vikao je Vilbur, iskolačenih očiju.
Apokaliptični Vitov glas nadjačavao je sve, uzvikujući kreštavo
upozorenje: “Pogledajte u njihove oči i videćete! Udahnite vazduh i osetićete
sumpor! Lukav je on, ali ćete ga otkriti! Da, hoćete! Ubica je ovde! On je jedan
od nas! Ðavo je došao u Medisin Krik i hoda ruku pod ruku sa nama! Čuli ste:
đavo sa licem deteta!”
 DVADESET I DEVET

K ori Svonson je sedela u svom autu u senci drveća malog šumarka kraj
reke, gde je Pendergast tražio - u svom tajanstvenom maniru - da ga
doveze. Tek što je prošlo podne i vrućina ih je gušila. Kori se promeškolji u
svom sedištu, osećajući kako joj se kapljice znoja skupljaju na čelu i vratu.
Pendergast se opet ponašao čudno. Jednostavno se zavalio u svom
pokvarenom sedištu i zatvorio oči. Izgledao je kao da je zaspao, ali Kori je,
naravno, već shvatala da nije spavao. Razmišljao je. Ali o čemu? I zašto ovde? I
o čemu god razmišljao, zašto mu je trebalo više od sat vremena?
Odmahnula je glavom. Baš je bio čudak. Fini čudak, ali svejedno čudak.
Podigla je knjigu koju je čitala, Iza granice leda, pronašla obeleženo mesto
na početku šestog poglavlja i nastavila da čita.

Morski horizont je ležao naspram neba, plavo naspram savršeno plavog, i kao
da je dozivao brod na jug, dalje na jug.

Zatvorila je knjigu i ponovo je spustila. Nije bilo loše, ali mu je nedostajala

snaga originala. Ili je možda stvar bila u tome što su joj misli bile zaokupljene
nečim drugim. Kao, na primer, onim što je upravo videla u crkvi.
Njena majka nije baš bila sklona odlascima u crkvu i Kori je bila unutra
tek nekoliko puta. Ipak, verovala je da niko u gradu, bez obzira koliko je puta
bio u luteranskoj crkvi Kalvarija, nije nikad, nikad video nešto nalik ovome.
Čitav grad se raspadao. Onaj prečasni Vilbur, koji je uvek odvraćao oči i sa
neodobravanjem stiskao usne kada bi prošao kraj nje, zabrljao je stvar. Kakva
samoživa guzica. Nije mogla a da se još jednom ne nasmeje na prizore koji su
joj prolazili kroz glavu: ludi matori Vit koji urla o paklu i prokletstvu, Estrem
koji maše svojom motikom, ljudi koji beže napolje i padaju niz stepenice,
radnici iz fabrike koji se tuku i prevrću klupe. Toliko puta je u svojim
sanjarijama zamišljala kako zemljotresi sravnjuju grad sa zemljom, bombe
padaju, ogromni požari proždiru sve, na ulicama su neredi, a srednja škola
propada u rupu bez dna. A sada se, na neki način, to i desilo. Još uvek se
smešila na te slike, ali osmeh joj se zaledio na licu. Stvarnost nije bila
naročito smešna.
Bacila je pogled na Pendergasta i skoro poskočila. Sedeo je potpuno
uspravno, posmatrajući je svojim bledim mačijim očima.
 “Vozite u Klub Zamak, molim vas”, reče tiho.
Kori se brzo pribra. “Zašto?”
“Čujem da će šerif Hejzen i Art Rider tamo ručati sa dr Čonsijem. Kao što
znate, Čonsi će sutra objaviti koji grad dobija eksperimentalno polje. Građani
Hejzen i Rider bez sumnje pokušavaju da daju poslednji doprinos u korist
Medisin Krika. Pošto Čonsi sutra odlazi odavde, želeo bih da mu prvo
postavim neka pitanja.”
“Ne mislite valjda da je on umešan?”
“Kao što sam rekao, za sada se trudim da što manje upošljavam svoje
deduktivne sposobnosti, a to isto preporučujem i vama.”
“Stvarno mislite da će biti tamo? Hoću reći, posle onoga što se upravo
desilo u crkvi?”
“Čonsi nije bio u crkvi. Možda uopšte nije upoznat sa onim što se desilo.
Bez obzira na to, šerif i gospodin Rider će se potruditi da ostave utisak
normalnosti. Da ga umire, ako to bude potrebno.”
“U redu”, reče Kori, poteravši “gremlina” u rikverc. “Vi ste šef.”
Iako ju je grizlo što mora to da radi, Kori je održavala brzinu u granicama
dozvoljene, dok se Medisin Krik izdizao iznad kukuruza. Sledećeg trenutka su
se našli na velikom parkiralištu ispred kuglane. Primetila je da je bilo skoro
prazno: ali opet, ovo je bio Medisin Krik, i pustoš je bila normalna.
Pendergast joj je pokazao da ga sledi i ušli su u kuglanu, pored staza, sve
do zastakljenog ulaza u Klub Zamak. Unutra su za Riderovim uobičajenim
stolom sedeli Čonsi, Rider i Hejzen. Osim njih, mesto je bilo pusto. Sva trojica
su zurili u njih dok su ulazili.
Hejzen je ustao i hitro im prišao, presrećući ih na sredini prostorije.
“Šta je sad bilo, Pendergaste?” upita tihim glasom. “Ovde smo usred
važnog poslovnog sastanka.”
“Veoma mi je žao što prekidam vaš ručak, šerife”, odgovori agent blago.
“Imam nekoliko pitanja za dr Čonsija.”
“Ovo nije pravi trenutak.”
“Još jednom, veoma mi je žao.” Pendergast je prošao kraj šerifa, a Kori ga
je pratila.
Dok su prilazili stolu, Kori primeti da je i Art Rider takođe ustao, sa
besnim osmehom zamrznutim na njegovom glatkom, bucmastom licu.
“Ah, specijalni agente Pendergast”, reče glasom koji skoro da je zvučao
prijateljski. “Drago mi je što vas vidim. Ako je ovo u vezi sa slučajem, brzo
ćemo vam se pridružiti. Upravo završavamo sa dr Čonsijem.”
“Ali dr Čonsi je taj koga sam želeo da vidim.” Pendergast pruži ruku.
“Zovem se Pendergast.”
Čonsi nije ustao, ali je prihvatio ruku i protresao je. “Sećam vas se,
momak koji je odbio da mi prepusti sobu.” Smešio se ljubazno, ali u očima
mu se nazirala razdraženost.
 “Dr Čonsi, shvatam da nas sutra napuštate?”
“U stvari, danas”, reče Čonsi. “Objavićemo odluku na Univerzitetu.”
“U tom slučaju, imam nekoliko pitanja.”
Čonsi je složio svoju salvetu u uredan kvadrat, ne žureći, a zatim je
spustio pored tanjira polupojedenog barenog paradajza. “Žao mi je, ali već
kasnim. Moraćemo proćaskati neki drugi put.” Ustao je i ogrnuo svoj sako.
“Bojim se da to nije moguće, dr Čonsi.”
Čonsi se okrenu i prostreli ga arogantnim pogledom. “Ako je ovo u vezi sa
ubistvima, prirodno, ne znam ništa. Ako je u vezi sa eksperimentalnim
poljem, onda ste izvan svoje nadležnosti, policajče, i vi i vaša pomoćnica.”
Značajno je pogledao Kori. “A sada, ako me izvinite?”
Kada je Pendergast ponovo progovorio, glas mu je bio još blaži. “Ja sam
taj koji odlučuje da li je ispitivanje osobe od značaja.”
Čonsi posegnu za džep sakoa, izvadi novčanik i iz njega izvuče posetnicu.
Pružio ju je Pendergastu. “Znate pravila. Odbijam da se podvrgnem
ispitivanju, osim u prisustvu svoga advokata.”
Pendergast se nasmešio. “Naravno. Kako se zove vaš advokat?”
Čonsi je oklevao.
“Dok mi ne date ime i broj telefona vašeg advokata, dr Čonsi, moram
komunicirati direktno sa vama. To su, kao što ste rekli, pravila.”
“Slušajte, gospodine Pendergast…” poče Rider.
Čonsi zgrabi posetnicu iz Pendergastove ruke i nažvrlja nešto na poleđini.
Pruži mu je nazad. “Za vašu informaciju, agente Pendergast, učestvujem u
poverljivom projektu od velike važnosti za Agrikulturno odeljenje
Univerziteta u Kanzasu, kao i za sve gladne ljude sveta. Neću dozvoliti da
budem usisan u lokalnu istragu nekoliko odvratnih ubistava.” Okrenuo se.
“Gospodo, zahvaljujem na ručku.” Ubacio je kratku pauzu ispred reči “ručak”,
zbog koje je to zvučalo skoro kao uvreda, a ne kompliment.
Ali i pre nego što je Čonsi završio rečenicu, Pendergast je iz odela izvadio
mobilni telefon i počeo da ukucava broj. Ovaj neočekivani potez je naterao
sve da zastanu. Čak je i Čonsi oklevao.
“Gospodine Blater?” reče Pendergast, bacivši pogled na Čonsijevu
posetnicu. Ovde je specijalni agent Pendergast iz Federalnog istražnog
biroa.” Čonsi se strašno namrštio.
“Nalazim se u Medisin Kriku sa vašim klijentom, dr Stentonom Čonsijem.
Želeo bih da mu postavim nekoliko pitanja u vezi sa ubistvima koja su se
desila ovde. Možemo to izvesti na dva načina; prvi je da to uradi ovde
dobrovoljno; a drugi je da to uradi kasnije, uz sudski poziv, koji bi izdao
sudija u zvaničnom postupku. Doktoru Čonsiju je potreban vaš savet.” Pružio
je telefon Čonsiju. On ga je zgrabio. “Blateru?”
Nastupila je dugotrajna tišina, a zatim je Čonsi eksplodirao u telefon.
“Blateru, ovo je obično maltretiranje. Žele da provlače Univerzitet kroz blato.
Ne smem da dopustim bilo kakav negativan publicitet. Ovo je delikatan
trenutak…”
Usledilo je novo, još duže zatišje. Čonsijevo lice se smračilo. “Blateru,
prokletstvo, neću pričati sa ovim policajcem…”
Nova pauza. Zatim “Hriste!” prekinuo je vezu i skoro bacio telefon na
Pendergasta. “U redu”, promrmljao je. “Imate deset minuta.”
“Hvala vam, ali potrajaće onoliko koliko bude potrebno. Moja veoma
sposobna pomoćnica će hvatati beleške. Gospođice Svonson?”
“Šta? Aha, naravno.” Kori se uspaničila. Ostavila je svoju beležnicu u autu.
Ali beležnica i olovka su se, kao nekom magijom, stvorile u Pendergastovim
rukama. Uzela ih je i prelistala stranice, pokušavajući da deluje kao da je ovo
nešto što je radila svaki dan.
Rider ponovo progovori. “Hejzene? Hoćeš li samo stajati i dozvoliti da se
ovo dešava?”
Hejzen je pogledao Ridera, lica poput nečitljive maske. “A šta želiš da
uradim?”
“Zaustavi ovu farsu. Ovaj agent FBI će upropastiti sve.”
Hejzenov odgovor je bio tih. “Dobro znaš da ne mogu to da učinim.”
Okrenuo se prema Pendergastu i nije rekao ništa, a lice mu je bilo
bezizražajno. Ali Kori ga je dovoljno dobro poznavala da bi umela da pročita
pogled njegovih očiju.
Pendergast se veselo obrati Čonsiju. “Recite mi, dr Čonsi, kada se Medisin
Krik po prvi put pojavio kao potencijalni domaćin za eksperimentalno polje?”
“Kompjuterska analiza ga je izbacila prošle godine. U aprilu.” Čonsi je
govorio odsečnim i monotonim glasom.
“Kada ste prvi put posetili grad?”
“U junu.”
“Da li ste tada kontaktirali sa nekim odavde?”
“Ne. Bilo je to samo preliminarno putovanje.”
“Šta ste onda tačno radili?”
“Ne vidim kako…”
Pendergast podiže telefon i vedro reče: “Samo pritisnite ponovno
biranje.” Čonsi načini ogroman napor da se kontroliše. “Ručao sam u
Mejsinom restoranu.”
“I?”
“I šta? Bio je to najodvratniji ručak kojeg sam ikada imao nesreću da
konzumiram.”
“A posle toga?”
“Proliv, naravno.”
Pre nego što je mogla da se suzdrži, Kori prsnu u smeh. Rider i Hejzen se
pogledaše, ne znajući kako da reaguju. Čonsijevim licem je prešao neveseo
osmeh; činilo se da mu je pošlo za rukom da povrati svoj mir, ako ne i
aroganciju. Zatim je nastavio. “Ispitao sam polje u vlasništvu Basvel
Agrikona, agrikulturnog kombinata i našeg partnera u ovom poduhvatu.”
“Gde?”
“Dole pokraj reke.”
“Gde tačno pokraj reke?”
“Peta opštinska zona, prvi lanac, severozapadni kvadrant devetog
sektora.”
“U čemu se sastojalo ispitivanje tih polja? Kako ste tamo došli?”
“Pešice. Uzeo sam uzorke zemlje, kukuruza i drugih stvari.”
“Kao na primer?”
“Vode. Biljaka. Insekata. Naučni uzorci. Stvari koje ne biste razumeli,
gospodine Pendergast.”
“Kog dana je to tačno bilo?”
“Morao bih da pogledam u svoj dnevnik.”
Pendergast je prekrstio ruke, čekajući.
Mršteći se, Čonsi izvuče dnevnik za džepa i prelista stranice. “Jedanaesti
jun.”
“Da li ste videli nešto čudno? Nešto neuobičajeno?”
“Kao što sam već rekao, nisam video ništa.”
“Recite mi, sa čime će tačno to ’eksperimentalno polje’ eksperimentisati?”
Čonsi se podiže. “Žao mi je gospodine Pendergast, ali ti naučni koncepti
su previše kompleksni da bi ih laik razumeo. Za mene je besmisleno da
odgovaram na pitanja o toj temi.”
Pendergast se snishodljivo nasmeši. “Možda biste onda mogli da ih
pojednostavite tako da ih i idiot može razumeti.”
“Pretpostavljam da bih mogao pokušati. Pokušavamo da odgajimo sortu
kukuruza za proizvodnju gasohola - znate šta je to?”
Pendergast klimnu glavom.
“Potrebna nam je sorta sa visokim sadržajem skroba, a koja proizvodi
prirodni pesticid koji uklanja potrebu za spoljnim pesticidima. To vam je
objašnjenje za idiote, gospodine Pendergast. Verujem da ste ga razumeli.” Na
trenutak se nasmešio.
Pendergast se blago nagnu bliže, a lice mu postade bezizražajno. Podsetio
je Kori na mačku koja se sprema da skoči. “Dr Čonsi, kako nameravate da
sprečite unakrsnu oplodnju? Ako vaša genetski modifikovana sorta umakne u
more kukuruza oko nas, nećete više moći da vratite duha u flašu, da se tako
izrazim.”
Čonsi nije delovao zabrinuto. “Stvorićemo tampon zonu. Uzoraćemo zonu
od trideset metara oko polja i posaditi alfalfu.”
“A ipak, Adison i Makram, u članku objavljenom u izdanju Žurnala
biomehanike iz aprila 2002, navode da je dokazano da je do oplodnje od
strane genetski modifikovanog kukuruza dolazilo i nekoliko kilometara od
posmatranog polja. Sigurno se sećate tog članka, dr Čonsi? Adison i Markam,
april…”
“Upoznat sam sa tim člankom!” reče Čonsi.
“I takođe sigurno znate za istraživanja Engelsa, Traumeraja i Grina, koji
su demonstrirali da genetski modifikovan kukuruz sorte 3PJ-5 stvara polen
toksičan za leptire monarhe. Da li vi nekim slučajem radite sa sortom 3PJ?”
“Da, ali do smrtnosti monarha dolazi samo kod koncentracije veće od
šezdeset zrna polena po kvadratnom milimetru…”
“Koja je prisutna na najmanje tri stotine metara niz vetar od njive, prema
studiji čikaškog univerziteta, objavljenoj u izveštaju o trećoj godišnjoj…”
“Znam za prokletu studiju! Ne morate da mi je citirate!”
“Dobro, dr Čonsi, onda ću vas pitati još jednom: kako ćete sprečiti
ukrštanje i kako planirate da zaštitite lokalnu populaciju leptira?”
“To i jeste svrha čitavog ovog eksperimenta, Pendergaste! Upravo to su
problemi koje pokušavamo da rešimo…”
“Znači Medisin Krik će biti, u suštini, zamorče na kojem ćete testirati
moguća rešenja ovih problema?”
Čonsi je na trenutak zamucao, ne mogavši da odgovori. Izgledao je
apoplektično. Kori je shvatila da je potpuno izgubio kontrolu. “Zašto bih
morao da opravdavam svoj važan posao jednom-jednom-jednom jebenom
policajcu…!”
Zavladala je tišina dok je Čonsi teško disao, a znoj sa čela mu je curio pod
kragnu njegove košulje.
Pendergast se obrati Kori. “Mislim da smo ovde gotovi. Da li ste sve
zapisali, gospođice Kori?”
“Sve, gospodine, uključujući i ’jebenom policajcu’.” Zalupila je beležnicu i
zabila olovku u jedan od džepova na svojoj kožnoj jakni, a zatim se široko
osmehnula društvu za stolom. Pendergast klimnu glavom i okrenu se da
pođe.
“Pendergaste”, reče Rider. Glas mu je bio tih i veoma, veoma hladan. Kori
nije mogla a da ne zadrhti kada je videla izraz na njegovom licu.
Pendergast zastade. “Da?”
Riderove oči su se sijale poput liskuna. “Prekinuli ste naš ručak i
iznervirali našeg gosta. Zar vam se ne čini da imate nešto da nam kažete pre
nego što odete?”
“Ne verujem.” Pendergast kao da je na trenutak razmišljao o tome. “Osim,
možda, Ajnštajnovih reči: ’Jedina stvar opasnija od neznanja je arogancija’.
Mogu da poručim dr Čonsiju da je kombinacija ove dve osobine još opasnija.”
Kori je pratila Pendergasta kroz mračnu kuglanu napolje na blistavo sunce.
Dok su ulazili u auto, nije više mogla da se suzdržava i nasmejala se.
Pendergast je pogleda. “Zabavljate se?”
“Zašto da ne? Stvarno ste Čonsiju napravili novu rupu na dupetu.”
 “To je drugi put da čujem taj neobičan izraz. Šta on znači?”
“Pa, znači da ste ga napravili budalom kakva i jeste.”
“Barem da je tako. Čonsi i njegov soj su sve, samo ne budale, i kao takvi su
mnogo opasniji.”
 TRIDESET

B ilo je devet sati kada se Kori vratila u Vindem Park, naselje kamp-kućica
tik iza kuglane gde je živela u prikolici sa svojom majkom. Pošto je
ostavila Pendergasta, odvezla se na svoje tajno mesto za čitanje na putu duž
dalekovoda, ali se uplašila čim je sunce zašlo i odlučila je da produži kući.
Pažljivo je otvorila rasklimatana ulazna vrata i zatvorila ih za sobom u
tišini, zahvaljujući godinama vežbe. Njena majka bi dosad već trebalo da
spava. Bila je nedelja, slobodan dan njene majke, i obično bi počinjala da pije
čim bi ustala iz kreveta. Ipak, tišina je uvek bila najmudriji izbor.
Ušunjala se u kuhinju. Kamp-kućica nije imala klima-uređaj i vladala je
užasna sparina. Otvorila je ormarić, izvadila kutiju ovsenih pahuljica i činiju i
pažljivo je napunila. Sipala je mleko iz frižidera i počela da jede. Bože, kako je
bila gladna. Ispraznila je i drugu činiju pre nego što se zasitila.
Pažljivo je oprala činiju, obrisala je i sklonila, vratila je pahuljice i mleko i
izbrisala svaki trag svog prisustva. Ako je njena majka stvarno bila u nesvesti,
možda će čak i moći da sat ili dva igra najnoviji Resident Evil na svojoj
Nintendo konzoli pre nego što ode na spavanje. Izula je cipele i počela da se
šunja kroz hodnik.
“Kori?”
Sledila se. Kako to da je njena majka bila budna? Hrapavi glas koji se čuo
iz spavaće sobe nije slutio na dobro.
“Kori, znam da si to ti.”
“Da, mama?” Trudila se da joj glas zvuči što opuštenije.
Zavladala je tišina. Bože, kako je bilo toplo u prikolici. Zapitala se kako
njena majka izdržava ovde po čitav dan, pržeći se, znojeći se, pijući. To ju je
rastužilo.
“Mislim da imaš nešto da mi kažeš, mlada damo”, ču se prigušeni glas.
“Kao na primer?” Kori se trudila da zvuči veselo.
“Kao na primer, o tvom novom poslu.”
Kori se snuždi. “Šta sa time?”
“Oh, pa ne znam, samo to da sam ti ja majka i mislim da mi to daje pravo
da znam šta se dešava u tvom životu.”
Kori pročisti grlo. “Možemo li da o tome pričamo ujutro?”
“Možemo da o tome pričamo odmah. Imaš mnogo toga da objasniš.”
Kori se pitala odakle da počne. Kako god to ispričala, zvučaće čudno.
 “Radim za agneta FBI koji istražuje ubistva.”
“To sam čula.”
“Onda već znaš.”
Začulo se šmrkanje. “Koliko te plaća?”
“To te se ne tiče, mama.”
“Stvarno? Ne tiče me se? Misliš da možeš da živiš ovde besplatno, jedeš
besplatno, dolaziš i odlaziš kako ti se svidi? Jel’ to misliš?”
“Većina dece živi besplatno sa svojim roditeljima.”
“Ne kada imaju posao koji se dobro plaća. Oni nešto prilože.”
Kori uzdahnu. “Ostaviću nešto novca na kuhinjskom stolu.” Koliko je para
bilo potrebno da se kupe ovsene pahuljice? Nije mogla ni da se seti kada je
poslednji put njena majka otišla u kupovinu ili skuvala večera, osim što je
donosila kući grickalice iz kuglane gde je preko nedelje radila kao konobarica.
Grickalice i one minijaturne flašice votke. Na to je odlazio sav novac, na sve te
mini-votke.
“Još uvek čekam na odgovor na moje pitanje, mlada damo. Koliko te
plaća? Ne može biti mnogo.”
“Rekla sam ti da te se ne tiče.”
“Nemaš nikakvih veština, koliko uopšte možeš vredeti? Ne znaš da kucaš,
ne znaš da pišeš poslovna pisma - iskreno rečeno, ne mogu da zamislim zašto
bi te zaposlio.”
Kori odgovori besno: “On misli da vredim. I čisto da znaš, plaća me
sedamsto pedeset dolara nedeljno.” Još dok je to govorila, shvatila je da pravi
veliku grešku.
Nastupila je kratka pauza.
“Da li si rekla sedam stotina pedeset dolara nedeljno?”
“Tako je.”
“A šta tačno radiš da zaradiš taj novac?”
“Ništa.” Bože, zašto je dozvolila majci da to izvuče iz nje?
“Ništa? Ništa?”
“Ja sam njegova asistentkinja. Hvatam beleške. Vozim ga okolo.”
“Šta ti znaš o poslu asistentkinja? Ko je taj čovek? Koliko ima godina?
Voziš ga okolo? U tvom autu? Za sedamsto pedeset dolara nedeljno?”
“Da.”
“Imaš li ugovor?”
“Ovaj, ne.”
“Nemaš ugovor? Zar ti ne znaš ništa! Kori, šta misliš zašto te plaća
sedamsto pedeset dolara? Ili ti već znaš zašto - je li dotle došlo? Nije ni čudo
što me lažeš, što skrivaš od mene taj tvoj mali poslić. Mogu samo da zamislim
kakvu vrstu posla obavljaš za njega, mlada damo.”
Kori je stavila dlanove preko ušiju. Kad bi samo mogla da izađe napolje,
da uđe u auto i da se odveze. Bilo kuda. Mogla bi da spava u autu dole kraj
potoka. Ali bila je prestrašena. Bila je noć. Ubica je bio napolju, negde u
kukuruzu. “Mama, nije tako, u redu?”
“Nije u redu. Nije u redu. Ti si samo dete iz srednje škole, ne vrediš ništa, a
kamoli sedamsto pedeset dolara. Kori, nisam ja pala s kruške. Poznajem te
stvari. Poznajem muškarce, znam šta žele, kako razmišljaju. Znam kakva
đubrad mogu biti. Pogledaj samo svog oca, kako me je ostavio, kako je
ostavio nas. Nikad mi nije dao ni pare za staranje o tebi. Bio je bezvredan,
gori od bezvrednog. I odmah mogu da ti kažem da taj tvoj tip nije agent FBI.
Koji agent FBI bi zaposlio delikventa sa dosijeom? Ne laži me, Kori.”
“Ne lažem te.” Kad bi samo mogla da pobegne, samo ove noći. Ali večeras
je čitav grad bio tih poput grobnice. Posledica nereda u crkvi. I sama vožnja
do kuće ju je prestrašila. Sve kuće su bile zaključane i zamandaljene. A bilo je
tek devet sati.
“Ako je to sve regularno, onda ga dovedi ovamo. Želim da ga upoznam.”
“Pre bih umrla nego što bih ikada dozvolila da vidi ovu rupu!” povika
Kori, bleda od besa. “Ili tebel”
“Kako se usuđuješ da tako razgovaraš sa mnom, mlada damo!”
“Idem na spavanje.”
“Nemoj da odlaziš dok razgovaram s tobom…”
Kori je otišla u svoju sobu i zalupila vratima. Žurno je stavila slušalice i
ubacila disk u plejer, nadajući se da će Kryptopsy ugušiti besni glas koji se još
uvek čuo kroz zid. Bilo je vrlo verovatno da njena majka neće ustati iz
kreveta. Stajanje je donosilo glavobolju. Na kraju će se umoriti od urlanja i,
ako Kori bude imala sreće, ujutro se neće ni sećati ovog razgovora. Ali, sa
druge strane, možda i hoće. Delovala je uznemirujuće trezno.
Do vremena kada se završila zaglušujuća buka poslednje pesme, sve je
bilo tiho. Skinula je slušalice i otišla do prozora da udahne noćni vazduh. Iz
tame su se čuli zrikavci. U sobu je uplovio miris noći, kukuruza oko naselja i
lepljive vreline. Napolju je bilo veoma mračno; svetiljke u njihovoj ulici su
davno pregorele i nikad nisu bile zamenjene. Neko vreme je zurila u tamu,
brišući neme suze iz očiju, a zatim je u odeći legla na krevet i ponovo pustila
album od početka. Pogledaj samo svog oca, rekla je njena majka. Bio je
beskoristan. Kori se, kao i uvek, trudila da ne razmišlja o njemu. Razmišljanje
o njemu je još više bolelo, zato što je, uprkos svemu što je njena majka rekla,
ona imala samo lepe uspomene na njega. Zašto ih je tako ostavio? Zašto joj
nikad nije pisao, baš nijednom, da joj objasni. Možda je stvarno bila
bezvredna, beskorisna, i nije zasluživala ljubav, kao što je njena majka toliko
puta istakla.
Pojačala je ton, pokušavajući da razbije tok misli u svom umu. Još jedna
godina. Još samo jedna godina. Ležeći na svom krevetu u umirućem gradu
usred ničega, još jedna godina je ličila na večnost. Ali svako može istrpeti
godinu. Čak i ona… Nešto ju je probudilo. Šta je to bilo? San? Ali nije se sećala
nikakvog sna. Čekala je, osluškujući.
Ništa.
Ustala je i otišla do prozora. Cepka meseca izronila je iza oblaka, zatim
ponovo nestala. Letnje munje su plesale duž horizonta, mali treptaji mutno- -
žute boje. Srce joj je tuklo, a nervi su joj bili zategnuti. Zašto? Možda je u
pitanju bila jeziva muzika uz koju je zaspala.
Priđe bliže otvorenom prozoru. Unutra je ulazio noćni vazduh, vlažan i
lepljiv, zasićen mirisom njive. Bilo je uznemirujuće mračno. Iza crne siluete
susedne prikolice, mogla je da vidi udaljenu tamu kukuruznih polja i
usamljenu blistavu zvezdu.
Čula je zvuk. Njuškanje.
Da li je to bila njena majka? Ali činilo se da dopire odnekud spolja:
odnekud iz mraka.
Ponovo šmrkanje, poput nekog sa gadnom prehladom.
Pažljivo se zagledala u pomrčinu, u duboko more senki koje se prostiralo
oko prikolice. Ulica je ličila na crnu reku. Upinjala se da vidi, svih čula na
oprezu. Tamo kraj žive ograde koja se pružala duž ulice: da li se tamo nešto
kretalo? Neki oblik? Da li je u pitanju bila samo njena mašta?
Spustila je ruku na prozor i pokušala da ga zatvori, ali bio je zaglavljen kao
i obično. Prodrmala ga je, pokušavajući da odglavi mehanizam, osećajući
kako u njoj raste panika.
Čula je ponovno njuškanje, nalik teškom dahtanju krupne životinje. Sada
je zvučalo veoma blizu. Ali čin osluškivanja natera je da zastane samo na
trenutak; onda je, uz iznenadan nalet panike, udvostručila svoje napore da
zatvori prozor, očajnički ga cimajući, pokušavajući da pomeri jeftinu
aluminijumsku kvaku. Nešto se tamo pomeralo. Mogla je da ga oseti, mogla je
da ga nasluti - a sada, sada je bila sigurna da ga je i videla: pogrbljena,
deformisana senka, masa, crna naspram crnog, koja se šunjala prema njoj.
Instinkt je preuzeo kontrolu i ona je ustuknula od prozora, odustajući od
pokušaja da ga zatvori u korist svetlosti i rasterivanja tame. Napipala je
rukama, prevrnula CD plejer, pronašla prekidač za svetlo.
Onog trenutka kada ga je pritisnula, soba se osvetlila i prozor se pretvorio
u neproziran kvadrat crnila. Čula je iznenadni roktaj; tup udarac; frenetično
šuškanje. A zatim, tišinu.
Čekala je, polako se udaljivši nekoliko koraka od prozora. Telo joj se
nekontrolisano treslo, a grlo joj je bilo suvo. Napolju nije videla ništa, baš
ništa. Da li je to posmatralo kroz prozor? Prošla je minuta, zatim još jedna, pa
još jedna. Zatim je čula, malo dalje, nešto što je zvučalo kao kašalj i stenjanje:
veoma duboko, toliko prožeto užasom i bolom da ju je sledilo do srži. Naglo je
prestalo, zamenjeno neobičnim vlažnim zvukom cepanja, a zatim bukom koja
je zvučala kao da neko prosipa vedro vode po uličnom pločniku. Zatim, tišina:
potpuna, totalna tišina.
 Tišina je nekako bila još gora od buke. Osetila je kako joj se u grlu podiže
nekontrolisani vrisak.
Tada se iznenada začu prasak, grgotanje i šištanje, koje se polako utišalo
do ravnomernog šuškavog šapata.
Trgla se, a zatim se opustila. To se samo palio sistem za zalivanje
gospodina Dejda, kao što je to činio svakog jutra, tačno u dva.
Bacila je pogled na sat: upravo tako, bilo je 2:00.
Koliko puta je čula kako prskalice kašljucaju i grgoću i proizvode
svakojake čudne zvukove kada se pokrenu. Saberi se, pomisli. Njena mašta je
stvarno radila prekovremeno. To nije bilo iznenađujuće, s obzirom na sve što
se dešavalo u gradu… i s obzirom na ono što je, zajedno sa Pendergastom,
videla u kukuruzu.
Vratila se do prozora i uhvatila bravu, osećajući se pomalo glupo. Ovoga
puta je jedan brutalni zamah bio dovoljan da ga zatvori. Zaključala je prozor,
vratila se u krevet i ugasila svetlo.
Zvuci prskalica su se probijali kroz staklo i lagani pljusak kapljica bio je
nalik uspavanci. Pa ipak, bilo je već četiri sata kada je konačno uspela da
ponovo zaspi.
 TRIDESET I JEDAN

T ad se prevrtao tako žestoko da je ispao iz kreveta. Uspraviviši se na

kolena, prešao je rukom preko lica, a zatim naslepo posegnuo prema
telefonu koji je zvonio. Pronašao ga je, zgrabio i podigao do uha.
“Halo?” promrmlja. “Halo?” Kroz svoje od sna otežale kapke mogao je da
vidi da je napolju još uvek bio mrak, na nebu su sijale zvezde, a na istočnom
horizontu se nazirala samo bleda linija žute svetlosti.
“Tade.” Bio je to Hejzen i zvučao je veoma budno. “Ovde sam na Fervjuu,
pored bočnog ulaza u Vindem Park. Potreban si mi ovde. Imaš deset minuta.”
“Šerife…?” Ali linija je već bila prekinuta.
Stigao je tamo za pet minuta.
Iako je sunce tek trebalo da izađe, već se skupila gomila stanovnika
obližnjih prikolica, većina u kućnim ogrtačima i papučama. Tamo, na sredini
ulice, stajao je i Hejzen, postavljao je policijsku traku dok je pričao u mobilni
telefon kojeg je pridržavao ramenom. A tu je takođe bio i tip iz FBI,
Pendergast. Stajao je sa strane, vitak i skoro nevidljiv u svom crnom odelu.
Tad se osvrnuo oko sebe, sa neprijatnim osećajem u stomaku. Ali nigde nije
bilo tela, nije bilo nove žrtve; samo grumuljasta, nepravilna mrlja na sredini
ulice. Kraj nje je ležala platnena vreća, puna nečega. Neprijatno osećanje je
ustupilo mesto olakšanju. Izgledalo je kao da je u pitanju bila još jedna
životinja. Zapitao se čemu čitava ova gužva.
Kada je prišao bliže, Hejzen prekide vezu. “Povucite se, svi vi!” povika,
mašući telefonom prema gomili. “Tade! Preuzmi ovu traku i poteraj ove ljude
nazad!”
Tad hitro krenu napred, zgrabivši kraj trake. Dok je to radio, pomnije je
osmotrio hrpu na ulici. Sjajila se crveno, blistavo, pušeći se na svetlu zore.
Žurno odvrati pogled i proguta knedlu.
“U redu, narode”, poče Tad, ali glas mu nije baš zvučao kako bi trebalo i on
zastade, ponovo progutavši knedlu. “U redu, narode, povucite se. Još. Još.
Molim vas.”
Gomila se povukla, u tišini, lica bledih u polumraku. Prostro je plastičnu
traku preko puta i vezao je za drvo, obmotavajući je nekoliko puta i
zatvarajući kvadrat kojeg je Hejzen započeo. Video je da Hejzen razgovara sa
metalkom, Kori Svonson. Pendergast je stajao kraj nje i ćutao. Iza nje je
stajala njena majka, izgledajući užasno, kao i obično, retke smeđe kose
zalepljene za lobanju, uflekane i ofucane ružičaste kućne haljine, čvrsto
obmotane oko struka. Pušila je cigaretu za cigaretom.
“Čula si nešto?” Hejzenov glas delovao je skeptično, ali je svejedno hvatao
beleške.
Kori je bila bleda i drhtala je, ali usta su joj bila čvrsto stisnuta i oči su joj
blistale. “Probudila sam se. Bilo je to malo pre dva…”
“A kako znaš koliko je sati bilo?”
“Pogledala sam na sat.”
“Nastavi.”
“Nešto me je probudilo, nisam bila sigurna šta. Otišla sam do prozora i
tada sam čula taj zvuk.”
“Kakav zvuk?”
“Poput njuškanja.”
“Psa?”
“Ne. Više nalik… nalik nekome sa gadnom prehladom.”
Hejzen je hvatao beleške. “Nastavi.”
“Činilo mi se kao da se nešto napolju pomera, tik pod mojim prozorom, ali
ga nisam mogla stvarno videti. Bilo je previše mračno. Upalila sam svetlo. I
tada sam čula drugačiji zvuk, nalik stenjanju.”
“Ljudskog?”
Kori trepnu. “Teško je reći.”
“Zatim?”
“Zatvorila sam prozor i otišla na spavanje.”
Hejzen spusti beležnicu i zagleda se u nju. “Nije ti palo na pamet da
pozoveš mene, ili tvog, hm, šefa?” Pokazao je glavom prema Pendergastu.“
“Ja - mislila sam da je to samo sistem za zalivanje, koji se uključuje svake
noći oko dva. On ispušta čudne zvukove.”
Hejzen skloni svoj notes. Okrenu se prema Pendergastu. “Baš imate sjajnu
asistentkinju.” Zatim se obrati Tadu. “U redu, evo šta imamo. Neko je izbacio
gomilu creva na ulicu. Meni liči na kravlja, ima ih previše za psa ili ovcu. A ta
vreća, koja leži pored, puna je sveže ubrane kukuruzovine. Želim da se
raspitaš po svim okolnim stočnim farmama, da proveriš da li nekom
nedostaje krava, svinja, bilo kakvo krupno goveče.” Pogled mu je odlutao do
Kori pre nego što se vratio na Tada. Spustio je glas. “Ova stvar sve više liči na
delo nekakvog kulta.”
Tad je preko Hejzenovog ramena primetio da je Pendergast prišao hrpi i
kleknuo ispred nje. Posegao je rukom i čak dodirnuo nešto prstom. Tad je
odvratio pogled. Pendergast se zatim nagnu i jednim prstom raširi otvor
platnene vreće.
“Šerife Hejzen?” dozva Pendergast, ne ustajući.
Hejzen je već ponovo pričao telefonom. “Molim?”
“Predlažem vam da umesto toga potražite nestalu osobu.”
 Zavladala je užasnuta tišina dok je značenje tih reči postajalo jasno.
Hejzen spusti mobilni telefon. “Kako znate da su ovo…” Nije mogao da
natera sebe da dovrši rečenicu.
“Krave obično ne jedu nešto što liči na Mejsinu veknu od mesa, zalivenu
kriglom piva.”
Hejzen je prišao korak bliže i uperio baterijsku lampu u svetlucavu hrpu.
Progutao je knedlu. “Ali zašto bi ubica…” Ponovo zastade. Lice mu je bilo
samrtnički bledo. “Hoću da kažem, zašto bi odneo telo, a ostavio ovde creva?”
Pendergast ustade, brišući prst maramicom od bele svile. “Možda”, reče
smrknuto, “da bi olakšao teret.”
 TRIDESET I DVA

B ilo je jedanaest sati kada se Tad konačno vratio u šerifovu kancelariju.

Znoj mu je curio sa čela i njegova uniforma bila je natopljena do
manžetni. On se vratio poslednji: Hejzen i državni policajci, koji su takođe išli
u potragu, stigli su pre njega. Unutrašnja kancelarija pretvorena je u
komandni centar u kojem se nalazio veliki broj policajaca, telefona i radio-
stanica. Štampa je, prirodno, saznala za vest i ulica je opet bila zakrčena TV
kombijima, izveštačima i fotografima. Ali oni su bili jedini ljudi na vidiku: svi
stanovnici su se zatvorili i zaključali u svojim kućama. Kolski točak je bio
zatvoren i zamandaljen. Čak su i radnici u Gro-Bejnu poslati kući. Osim navale
gladnih medija, Medisin Krik je postao grad duhova.
“Jesi li otkrio išta?” upita Hejzen čim je Tad ušao na vrata.
“Ne”
“Prokletstvo!” Šerif lupi pesnicom po stolu. “Tvoj kvadrant je bio
poslednji.” Odmahnuo je glavom. “Tri stotine dvadeset pet ljudi i svi do
poslednjeg su na broju. Upravo pročešljavaju Diper i okolne farme, ali niko ne
nedostaje.”
“Jeste li sigurni da su, hm, creva ljudska?”
Hejzen pogleda Tada popreko, crvenim očima uokvirenim tamnim
krugovima. Tad nikada nije video šerifa pod tolikim pritiskom. Njegove
mišićave šake bile su skupljene u pesnice, a zglobovi beli.
“I ja sam se pitao isto. Ali ostaci su sada u Garden Sitiju i Mekhajd me
uverava da su ljudski. To je sve što znaju zasad.”
Tad oseti mučninu. Prizor vekne od mesa, koja štrči iz iskrzane
poderotine u uništenim crevima, pivska pena pomešana sa krvlju - to će ga
progoniti do kraja života. Nije trebao da pogleda. Nipošto.
“Možda je to neko ko je bio u prolazu”, reče slabašno. “Ko bi od ovdašnjih
ljudi uopšte bio napolju u to doba noći?”
“I na to sam takođe pomislio. Ali gde je auto?”
“Skriven, kao kod Šile Sveg?”
“Proveravali smo svuda. Izviđački avion je gore od osam.”
“Nema krugova u kukuruzu?”
“Ništa. Nema skrivenog auta, nema krugova, nema bačenog tela, ničega.
Ovoga puta nema ni otisaka stopala.” Hejzen nadlanicom obrisa čelo i sede u
stolicu uz tresak.
 Bilo je teško koncentrisati se, državni policajci su podizali strašnu buku
svojim radio-prijemnicima i mobilnim telefonima. I, što je bilo još gore,
napolju su kampovali novinari i baterija kamera je kroz stakleni izlog bila
uperena pravo u njih.
“Da nije to možda bio neki putujući trgovac?” upita Tad
Hejzen mahnu glavom prema unutrašnjoj kancelariji. “Državna policija
proverava sve motele u oblasti.”
“Šta je sa vrećom kukuruza?”
“Radimo na tome. Isuse, ni ne znamo da li ju je ostavio ubica ili ju je žrtva
nosila sa sobom. Ali kog đavola bi neko usred noći nosio vreću punu
kukuruza? Pored toga, svaki klip je bio označen nekakvom uvrnutom šifrom.”
Bacio je pogled prema moru kamera ispred ulaznih vrata. Počeo je da ustaje,
seo dole i ponovo ustao. “Donesi mi onu kantu kreča i četku iz magacina,
okej?”
Tad je tačno znao šta će Hejzen uraditi. Kada se vratio, Hejzen je uzeo
kantu iz njegovih ruku, skinuo poklopac, umočio četku i počeo da prefarbava
staklo.
“Kopilad”, mrmljao je dok je mahao četkom, a farba se slivala i stvarala
barice na simsu. “Kopilad. Fotografišite ovo da vidim kako vam se sviđa.”
“Dajte da vam pomognem”, reče Tad.
Ali Hejzen ga je ignorisao, nanoseći farbu u širokim zamasima dok čitav
izlog nije bio prekriven. Onda je ubacio četku u kantu, vratio poklopac i
ponovo se sručio u stolicu, zatvarajući oči. Uniforma mu je bila isprskana
belom farbom.
Tad je seo kraj njega, zabrinut. Hejzenovo četvrtasto lice imalo je sivkast
sjaj, poput parčeta mrtve ribe. Njegova kosa boje peska mlitavo je visila
preko čela. Na desnoj slepoočnici pulsirala mu je vena.
Iznenada je širom otvorio oči. To se desilo toliko naglo da se Tad trgao.
Hejzenove usne se razdvojiše. Promrmljao je samo jednu reč:
“Čonsi!“
 TRIDESET I TRI

N egde oko podneva, Hejzen odluči da više ne posmatra kako se dreser

pasa, Lefti Viks, bori sa psima. Viks je bio jedan od onih ljudi koji su
Hejzenu stvarno išli na živce: maleni čovek belih obrva, velikih ušiju, dugog
mršavog vrata i crvenih kapaka, šunjalo i slabić koji nikada nije prestajao sa
pričom, čak i kada su mu jedina publika bili par beskorisnih pasa. Vazduh
ispod topola bio je vreo i nepomičan i Hejzen je osećao kako mu graške znoja
izbijaju po čelu, vratu, pazusima, leđima, kako cure i slivaju se niz svaki
pregib i šav, čak i niz procep njegovog dupeta. Mora da je bilo preko četrdeset
dva vašljiva stepena. Nije smeo da puši zbog prokletih pasa, ali svejedno je
bilo toliko toplo da nije ni osećao želju. E, to je stvarno bilo nešto.
Dva psa su ponovo počela da cvile i trčkaraju ukrug, repova čvrsto
zadenutih između nogu. Hejzen pogleda Tada, a zatim ponovo pse. Viks je
vikao na njih piskavim glasom, psujući i bezosećajno trzajući uzice.
Hejzen mu priđe i žustro šutnu jednog od pasa u slabinu. “Pronađi tog
kučkinog sina!” prodrao se. “Hajde, pomeri se.”
Pas zacvile i još više se skupi.
“Ako nemate ništa protiv, šerife…” poče Viks, ušiju providnih i upaljenih
na vrućini.
Hejzen se okrete ka njemu. “Vikse, ovo je već treći put da dovodiš pse
ovamo i svaki put se desi ista stvar.”
“Znate, neće pomoći ako ih šutirate.”
Hejzen se borio da obuzda svoju narav, već se kajući što je udario psa.
Državni policajci su ga sada posmatrali bezizražajnih lica, ali bez sumnje
misleći kako je on samo još jedna zadrta seljačina od šerifa. Progutao je
pljuvačku i rekao smirenim glasom. “Lefti, slušaj. Ovo nije šala. Nateraj ove
pse da prate trag, inače ću poslati zvaničnu žalbu u Dodž.”
Viks se mrštio. “Znam da su našli trag, znam to. Ali jednostavno neće da
ga prate.”
Hejzen oseti kako opet ključa. “Vikse, obećao si mi ovoga puta pse, a
pogledaj ih, puze kao pudlice pred mastifom.” Hejzen zakorači prema psima.
Ovoga puta, jedan od njih je zarežao.
“Nemojte”, upozori ga Viks.
“Ne boji me se, kučka, iako bi trebalo. Pokušaj ponovo sa njom, majku
mu.”
 Viks je izvadio plastičnu vreću u kojoj je bio trag - predmet sa mesta
drugog ubistva - i otvorio je rukama u rukavicama. Pas ustuknu, cvileći.
“Hajde, devojčice. Hajde”, mamio ju je.
Pas se vukao napred-nazad, skoro ležeći na stomaku.
Viks je čučnuo, a mršava travestija od bradice skakutala je na njegovom
licu dok je pružao vreću, dozivajući. “Hajde, devojčice. Pomiriši! Traži!”
Podmetnu joj vreću pod nos.
Čučeći i drhteći, pas je ispustio mlaz mokraće na suvi pesak.
“Oh, Boga mu”, reče Hejzen, okrećući se. Prekrstio je ruke i pogledao
prema rečici.
Pregledali su je uzduž i popreko već tri sata, vukući sa sobom pse koji su
se opirali čitavim putem. Malo dalje odatle, Hejzen je video tim državne
policije koji je tragao u kukuruzu. Na drugoj strani, tim forenzičara bio je na
laktovima i kolenima, pročešljavajući peščano korito potoka u potrazi za
nečim, bilo čime. Iznad njih su zujala dva izviđačka aviona, prelećući u svim
pravcima. Zašto nisu mogli da pronađu telo? Da li ga je ubica odneo? Državna
policija je blokirala puteve, ali ubica je mogao umaći tokom noći. Možeš
daleko da stigneš u kanzaškoj noći.
Podigao je pogled i ugledao Ludviga Smita, koji im se približavao sa
beležnicom u ruci.
“Šerife, mogu li da…”
“Smiti, ovde je zabranjen pristup.” Hejzenu je bilo dosta.
“Nisam video nikakvu traku, i…”
“Miči se odavde Smit. Ovog trenutka.”
Smit se nije pomerio. “Imam pravo da budem ovde.”
Hejzen se okrenu prema Tadu. “Otprati gospodina Smita do puta.”
“Ne možete to da uradite…!”
Šerif okrenu leđa njegovim molbama. “Hajdemo, gospodine Smit “, čuo je
Tada kako govori. Njih dvojica nestadoše među drvećem, a sparni vazduh
priguši proteste.
Šerifov radio zapucketa. Podigao ga je.
“Hejzen ovde.”
“Čonsi nije bio u hotelu od juče.” Bio je to Hal Brening, službenik za vezu
sa državnom policijom iz Dipera. “Sinoć se nije vratio. Krevet nije
razmeštan.”
“Aleluja, šta je još novo?”
“Nikom nije rekao šta radi i kuda ide. Niko ne zna ništa o njegovom
kretanju.”
“Proverićemo to”, odgovori Hejzen. “Izgleda da je imao problema sa
autom, ostavio je svoj ’saturn’ na Emijevoj Ekson pumpi. Insistirao je na tome
da bude popravljen istog dana, iako mu je Erni rekao da će mu trebati dva
dana. Poslednji put je viđen kako jede kasnu večeru kod Mejsi. Nije više došao
po auto. Izgleda da je otišao u kukuruz da kriomice još nešto proveri u
poslednjem trenutku, prikupljajući i obeležavajući klipove.”
“Brao je kukuruz?”
“Znam, znam. Suludo, s obzirom na ubicu koji se šeta okolo. Ali ovaj Čonsi
je voleo da radi na miru. Verovatno nije želeo da neko zabada nos i postavlja
nezgodna pitanja.” Hejzen odmahnu glavom, setivši se koliko je Čonsija
uznemirila Pendergastova priča o ukrštanju.
“Pa, dobro. U svakom slučaju, upravo pregledamo Čonsijeve papire
zajedno sa nekoliko momaka šerifa Larsena. Izgleda da je danas u podne
trebalo da da nekakvu izjavu.”
“Tako je. U vezi sa projektom eksperimentalnog polja koje Medisin Krik
neće dobiti. Još nešto?”
“Nekakav rektor dolazi ovamo sa šefom univerzitetskog obezbeđenja.
Trebalo bi da bude ovde za pola sata.”
Hejzen uzdahnu.
“Povrh toga, sprema nam se peščana oluja. Stigao je vremenski izveštaj za
okrug Kraj i istočni Kolorado.”
“Kada?”
“Možda će stići do nas već večeras. Kažu da bi se moglo pretvoriti u
tornado.”
“Divno.” Šerif isključi radio, zadenu ga za pojas i podiže pogled. Tako je i
bilo: na zapadu su se gomilali olujni oblaci, tamniji nego obično, kao da se
negde iza horizonta vodio atomski rat. Svaki Kanzašanin sa pola mozga znao
je šta su takvi oblaci značili. Spremalo se više od peščane oluje. U najboljem
slučaju, nivo rečice će se podići, ispunjavajući čitavo korito. Polja će biti
natopljena, možda i poplavljena. Možda će pasti i grad. Svi tragovi će biti
izbrisani. Neće imati ništa sa čime bi radili, do… do sledećeg ubistva. A ako se
stvarno pojavi tornado, to će obustaviti čitavu istragu dok opasnost ne
prođe. Kakav prokleti baksuz.
“Vikse, ako ti psi neće da prate trag, vodi ih odavde. To što ih šetaš gore-
dole duž potoka samo kvari posao ostalima. Ovo je sramotno.”
“Nisam ja kriv za to.”
Hejzen krenu prema potoku. Trebalo mu je deset minuta do mesta na
kome je njegov auto stajao kraj druma, zajedno sa desetak dragih vozila,
obeleženih i neobeleženih. Nakašljao se, pljunuo i udahnuo kroz nos. U
vazduhu je definitivno bio taj neobičan mir koji je prethodio oluji.
A na šljunčanoj ivici puta Art Rider je izlazio iz svog vozila, uspravljajući
se i mašući. “Šerife!”
Šerif mu priđe.
“Hejzene, tražim te svuda”, reče Rider, lica crvenijeg nego obično.
“Arte, imam loš dan.”
“To vidim.”
 Hejzen duboko udahnu. Rider je možda bio velika gradska zverka, ali on
neće moći da istrpi još puno sranja.
“Upravo me je zvao tip po imenu Simor Fisk, sa Kanzaškog univerziteta.
Dolazi ovamo sa pratnjom.”
“Čuo sam.”
Rider je delovao iznenađeno. “Stvarno? E, pa kladim se da ne znaš ovo.
Slušaj, nećeš mi verovati.”
Hejzen je čekao.
“Čonsi je danas trebao da objavi da je Medisin Krik izabran za
eksperimentalno polje.”
Upravo kada je mislio da mu ne može biti toplije, Hejzen oseti talas
vreline. “Medisin Krik? Ne Diper?”
“Sve vreme smo to trebali da budemo mi.”
Hejzen je samo zurio, zatupljen vrelinom i iznenađenjem. “Ne mogu da
verujem.”
“Možda je mrzeo grad, ali to nije menjalo činjenicu da je ovo savršeno
mesto za njihovo polje.” Rider obrisa svoje masno čelo i zadenu prljavu
maramicu nazad u džep na sakou. “Ovo je grad koji umire, šerife. Moja kuća
vredi šezdeset posto od onoga što je vredela pre dvadeset godina. Pre ili
kasnije, fabrika ćuretine će izgubiti još jednu smenu, a možda će se čak i
zatvoriti. Znaš li šta bi to polje značilo za nas? Genetski inženjering, Hejzene.
Jedno polje bi bilo samo početak. Došla bi nova polja, kompjuterski centar,
smeštaj za gostujuće naučnike i predavače, možda i meteorološka stanica.
Prilike za gradnju, za prodaju zemljišta, više posla za sve, posla za našu decu.”
Glas mu se podigao u učmalom vazduhu. “To polje bi spaslo naš grad.”
“Nemojmo se zaletati, Arte”, reče Hejzen kruto, još uvek zapanjen.
“Budala si ako to ne vidiš! Ali misliš da ćemo ga sada dobiti? Sada kada su
njihovom čoveku iščupana creva usred našeg grada? A?”
Hejzen oseti kako ga pritiska strašan umor. “Nemam vremena za ovo,
Arte. Moram da pronađem telo.”
Ali Rider mu prepreči put. “Slušaj, šerife. Razmišljao sam.” Snizio je glas.
“Jesi li proverio onog tipa Pendergasta? Razmisli o tome. Pojavio se u gradu
prokleto brzo nakon prvog ubistva. Imamo samo njegovu reč da je iz FBI.
Kako znaš da on nije umešan? Da on nije taj ludak? Prisutan je kod svakog
ubistva, gurajući svoj albino nos svuda…”
Ali Hejzen jedva da ga je čuo. Riderov glas kao da je iznenada izbledeo.
Hejzenu je pala na pamet ideja.
Rider je bio u pravu: Diper će sada dobiti eksperimentalno polje, po
svakoj logici. Ali bi po svemu trebalo da ga dobije Medisin Krik. Upravo na
veče pred Čonsijevu objavu - na samo veče - on je ubijen. I sada će Diper
dobiti polje.
Diper će dobiti polje…
 Iznenada je sve imalo smisla.
Isključio je Riderov dosadni glas, pokušavajući da razmišlja. Prvo ubistvo,
ubistvo Šile Sveg, desilo se tri dana pred Čonsijev dolazak. Na dan kada je on
došao, ubica je ponovo napao. U oba slučaja, ubica je ostavio iza sebe
svakakve tragove i bizarna sranja, strele i otiske golih stopala i šta sve ne, kao
da je pokušavao da iskoristi legendu o Sablasnim Ratnicima i kletvu
“Četrdeset Petorice”. Ali strategija mu nije upalila. Čonsi nije poklanjao
mnogo pažnje ubistvima i nije ga uopšte bilo briga za legende i kletve. Nije
čak ni čitao novine. On je bio naučnik koji je posmatrao stvari dugoročno.
Duhovi i ubistva su možda preplašili stanovnike Medisin Krika, ali Čonsija
jednostavno nisu doticali.
A onda, veče pre nego što je Čonsi trebao da objavi da je Medisin Krik
dobio polje, i on je ubijen.
Da li je moglo biti jasnije? To nije bio serijski ubica. Niti je bio neko
odavde, kao što je Pendergast verovao. Bio je to neko ko je mogao dosta da
izgubi ako Medisin Krik dobije eksperimentalno polje. Neko iz Dipera. Art je
bio u pravu: na kocki je bila hrpa novca, možda čak i budućnost grada - oba
grada. I Diper je takođe bio u nevolji. Hriste, u poslednjih trideset godina,
populacija im je opala za pedeset posto, više nego u Medisin Kriku. Bili su
veći i pali bi sa veće visine, a nisu čak imali ni fabriku ćuretine.
Bilo je to: ubij ili budi ubijen. Diper.
“Pratiš li me?” vikao je Rider.
Hejzen ga je pogledao. “Arte”, reče iznenada, “imam neka važna posla.”
“Nisi čuo nijednu vražiju reč od onoga što sam rekao!”
Hejzen spustio ruku na njegovo rame. “Rešiću ova ubistva i možda ću čak
i vratiti to polje u Medisin Krik. Samo gledaj.”
“A kako, do đavola, planiraš da to uradiš?”
Ali Hejzen je već krenuo prema svom autu. Rider ga je pratio, očekujući
odgovor. Hejzen zastade sa rukom na ručki od vrata. “I još jedna stvar. U
pravu si u vezi sa onim agentom FBI. On je izvor čitavog problema.”
“Hoćeš reći, on je ubica!”
Šerif otvori vrata. “Arte, ne budi idiot. Nije on ubica. Ali on jeste taj koji je
sve zajebao. Upao je ovamo, insistirajući na tome da je u pitanju serijski
ubica. Insistirajući na tome da je to neko odavde. Usmerio je istragu u
pogrešnom pravcu od samog početka. Toliko me je zbunio da nisam mogao
da razmišljam kako treba. Naterao me je da posumnjam u sopstvene
instinkte.”
“O čemu pričaš?”
“Ne mogu da verujem da to nisam shvatio ranije.”
“Shvatio šta?“
Hejzen se isceri, i srdačno stisnu Artovo rame. “Pusti mene da se
pobrinem za ovo, Arte. Veruj mi.”
 Hejzen je ušao u auto i dohvatio je radio. Pendergast se pojavio bez
automobila i vozača, bez podrške, i nije se javio lokalnoj kancelariji u Dodžu.
Kučkin sin je radio na svoju ruku. Bilo je vreme da to jednom zasvagda
okonča.
Hejzen uključi radio. “Hari? Ovde šerif Hejzen iz Medisin Krika. Slušaj, ovo
je važno. U vezi sa ubistvima. Poznaješ li nekoga u kancelariji FBI u Dodžu ko
bi mogao da mi učini uslugu? Da, moram da te zamolim za jednu veliku.”
Slušao je nekoliko trenutaka, pa je klimnuo glavom. “Hvala ti puno, Hari.”
Dok je vraćao radio, Rider se nagnu kroz prozor, lica osutog od vrućine.
“Iskreno se nadam da znaš šta radiš, Hejzene. Budućnost Medisin Krika je na
kocki.”
Hejzen se isceri. “Neka ti se svi snovi ostvare, Arte.”
Pokrenuo je motor i usmerio veliki auto prema istoku, prema Dodžu.
 TRIDESET I ČETIRI

L udvig Smit je neutešan sedeo za Mejsinim pultom, istisnut iz svog

uobičajenog separea od strane glasne grupe izveštača Asošijeted Presa, ili
su možda bili iz Nešenel Enkvajerera ili Vikli Vorld Njuza. Nije bitno. Restoran
je bio pun novinara i ovdašnjih ljudi, koje kao da je ovo mesto privlačilo da
svrate, da tračare, osete sigurnost, razmenjuju vesti i spekulišu. Svako novo
ubistvo dovodilo je još izveštača i svaki put bi ostali malo duže. Ali nisu samo
novinari zakrčili obično tihu kafeteriju. Bila je tu gospođa Bendera Lenga i
njena grupica u plavo ofarbanih lepotica; za drugim stolom je sedeo
mehaničar Erni sa svojim drugarima; bio je tu i Šveđanin Kejhil, koji danas
nije otvorio Kolski točak, bilo je tu i osoblje Gro-Bejna, radnici za jednim
stolom, a uprava za drugim. Mesto je bilo prepuno, a buka je podsećala na
njujorški klub. Jedino je nedostajao sam Art Rider.
Kome da se obrati za ostatak priče, pitao se Smit? Osetio je kako je to biti
pravi novinar - tek osetio, istina, ali mu se svejedno svidelo. Izvestio je o
kletvi “Četrdeset Petorice”, opisao je masakr Sablasnih Ratnika i preneo je
sve gradske tračeve u vezi sa ovim temama. Skalpiranje Gasparilje nekom
vrstom primitivnog noža, povrh strela pronađenih kraj leša Šile Sveg, dovelo
je govorkanja do vrhunca. Izvestio je o ubistvima i gužvi u crkvi i imao je
spreman članak o Čonsijevom nestanku. Ali želeo je da ode korak dalje. Bilo
mu je potrebno nešto novo i bilo mu je potrebno za sutra.
Pravi novinar ne bi sedeo u restoranu i pijuckao svoju kafu. Pravi novinar
bi bio napolju, na terenu, pričajući sa policijom i saznajući činjenice. Ovaj
siledžija, Hejzen: mora da je postojala nekakva vrsta pritužbe koju bi mogao
da podnese. Šta radiš kada policija ne sarađuje, ako prete da će te uhapsiti
samo zato što radiš svoj posao?
Po prvi put u svom životu, Smit je u zubima imao priču. Bila je stvarna i
bila je velika. On ju je otkrio i bio je u najboljoj poziciji da je završi. Boga mu,
zaslužio je to, u najmanju raku. Sa šezdeset i dve godine, bilo bi lepo otići uz
vatromet. Njegovi unuci bi gledali požutele brojeve Kurira, listali stranice
poput dragocenog pergamenta, i govorili: “Sećaš se onih ubistava 2003? Naš
deda je izveštavao o njima. E, to je bio novinar.”
Ovo prijatno sanjarenje je izbledelo kada je neko seo na stolicu kraj
njegove. Smit se okrenuo i video da mu čovek pruža ruku. Pred očima mu se
našlo mlado, sveže, marljivo lice. Videla se čekinjasta bradica, na usnama je
visila cigareta, kosa je bila raščupana a kravata iskrivljena, ali uprkos
kostimu i dalje je ličio na dete koje pokušava da bude izveštač.
Smit je prihvatio ruku.
“Džo Riki, Boston Gloub.”
“Drago mi je.” Smit je protresao ruku, pomalo iznenađen. Boston Gloub?
Bio je daleko od kuće.
“Ludvig Smit, je li tako? Kraj Kaunti Kurir?”
Ludvig klimnu glavom.
“Je li dovoljno toplo za vas?”
“Video sam i toplije.”
“Stvarno? E, pa ja nisam.” Izvadio je papirnu maramicu iz pakovanja i
prešao njome preko slepoočnica. “Ovde sam dva dana i nemam ni kurca od
priče. Obećao sam svome uredniku nešto drugačije, znate: komadić
američkog folklora. To je moja rubrika: ’Američke priče’. Ljudi u Bostonu vole
da čitaju o stvarima koje se dešavaju u ostatku zemlje. Kao što su ova ubistva
ovde, čovek je skuvan i premazan puterom i šećerom.” Zadrhtao je od
zadovoljstva.
Smit je posmatrao mladića. Na neki čudan način ga je podsećao na sebe
od pre četrdeset godina. Boston Gloub? Klinac mora da je bio talentovan.
Izgledao je kao pravi školarac, pametan i marljiv, ali bez pravog novinarskog
iskustva.
“Kako god bilo, onaj vaš priprosti šerif i državna policija uopšte me ne
zarezuju. Ali vi, vi ste odavde, vi znate gde je zakopana prljavština. Takoreći.
Jesam li u pravu?”
“Naravno.” Smit nije nameravao da kaže klincu da su u istom sosu.
“Biću u žešćim govnima ako se vratim praznih raku, nakon što mi je Gloub
platio da dođem ovde.”
“To je bila tvoja ideja?” upita Ludvig.
“Aha. Bilo je potrebno dosta ubeđivanja za to.”
Smit je saosećao sa klincem. To je mogao biti on, da je prihvatio
stipendiju za Kolumbiju umesto posla za kopir-mašinom u Kuriru, još davno,
dok je bio više od novina sa jednim zaposlenim. Sudbonosna odluka, ali zbog
koje, začudo, nikad nije zažalio. Pogotovo sada kada je u očima mladića
pročitao očajanje, ambiciju, strah i nadu.
Čovek se nagnu bliže, snizivši glas. “Samo sam se pitao. Ima li nešto što
biste želeli da podelite sa mnom? Kunem se da ću to zadržati za sebe, dok vi
to prvi ne objavite.”
“E, pa”, oklevao je Smit. “Da budem iskren, gospodine Riki…”
“Džo.”
“Pa, Džo, u ovom trenutku ni sam nemam ništa novo.”
“Ali sigurno biste mogli otkriti nešto?”
Smit pogleda mladića. Na neki način je čak i ličio na njega od pre četrdeset
godina. “Mogao bih pokušati”, reče.
“Moram da predam tekst do večeras u jedanaest.”
Smit baci pogled na sat. Tri i trideset.
U tom trenutku, otvorila su se vrata i Kori Svonson ulete u restoran,
zabacujući svoju ljubičastu kosu, dok su svi lančići i ukrasi na njenoj majici
zveckali uglas.
“Dve velike ledene kafe za poneti”, reče, “jednu crnu, drugu sa puno šlaga i
šećera”.
Smit ju je posmatrao kako nervozno lupka sitnišem po pultu, sa dlanom
na kuku i isturenim laktom, ignorišući sve u prostoriji. Radila je za
Pendergasta, njegova devojka Petko{ 12 }.I upravo je uzimala dve kafe za
poneti.
Poneti kuda?
Ali još dok je postavljao pitanje, Smit se seti odgovora. Pendergast će mu
još jednom priteći u pomoć.
Mejsi je donela kafu. Kori je platila i okrenula se da pođe.
Smit se kratko osmehnu Rikiju i ustade. “Videću šta mogu da uradim.”
Posegnuo je za novcem ali ga je Riki zaustavio. “Kafu ja plaćam.”
Smit klimnu glavom i izlete napolje za njom. Dok je izlazio, čuo je Rikijev
glas: “Biću ovde, gospodine Smit. I hvala vam. Puno vam hvala.”
 TRIDESET I PET

S ve zgrade FBI izgledaju isto, pomisli Hejzen dok je škiljio uvis prema beloj,
četvrtastoj fasadi zatamnjenih prozora, koja se sijala na popodnevnom
suncu: gadne kao poljska kenjara. Upasao je košulju, ispravio kravatu, ugasio
cigaretu na asfaltu i namestio šešir. Zatim je prošao kroz dvokrilna vrata u
reku hladnog vazduha koja bi, da je bila zima, prouzrokovala gomilu žalbi.
Zastao je kraj pulta, upisao se, pitao za pravac, prikačio privremenu
identifikaciju na košulju i pošao uglačanim linoleumom niz hodnik do lifta.
Drugi sprat, drugi hodnik desno, treća vrata sa leve strane… Ponavljao je
uputstva u sebi.
Lift se otvorio prema dugačkom hodniku, ukrašenom zvaničnim
objavama i otkucanim listama ezoteričnih uputstava. Dok je hodao njime,
Hejzen primeti da su svaka vrata otvorena, a u svakoj kancelariji su sedeli
ljudi u belim košuljama. Isuse Hriste, u čitavoj državi Kanzas nije bilo
dovoljno zločina da održava ovu gomilu zaposlenom. Šta su oni, kog đavola,
radili po čitav dan?
Hejzen je napredovao hodnicima dok nije konačno pronašao otvorena
vrata sa natpisom POLSON, DŽ., SPECIJALNI AGENT. Unutra je sedela žena sa
mačkastim naočarima i robotskom preciznošću kuckala po kompjuteru.
Podigla je pogled, zatim mu glavom pokazala prema unutrašnjoj kancelariji.
Ova kancelarija je izgledala podjednako sterilno kao i ostatak zgrade, ali je
barem na zidu bila uramljena fotografija vlasnika kancelarije na konju, kao i
njegova fotografija sa ženom i decom na stolu. Čovek je odmaknuo stolicu od
stola, ustao i ispružio ruku.
“Džim Polson.”
Hejzen ju je prihvatio i zamalo izbegao da mu ruka bude zdrobljena.
Polson mu je pokazao na stolicu i zatim se spustio u svoju, prebacio jednu
nogu preko druge i zavalio se.
“Pa, šerife Hejzen, šta mogu da učinim za vas?” reče Polson. “Prijatelj
Harija Mekhalena je i moj prijatelj.”
Bez sranja, bez ćaskanja. Ovo je bio gospodin Direktni, kratko ošišan,
dobro građen, u pristojnom odelu, plavih očiju, čak je imao i rupice na
obrazima kad bi se nasmešio. Verovatno je imao kitu veličine bandere. San
svake žene.
Hejzen je tačno znao kako ovo da odigra. On je bio šerif malog gradića,
koji je samo pokušavao da radi svoj posao.
“Pa, znate, Polsone, veoma je ljubazno od vas što ste me primili…”
“Džim, molim vas.”
Hejzen se nasmeši poniznim malim osmehom. “Džime, verovatno ne
poznajete Medisin Krik. To je mali gradić kod Dipera.”
“Ali sam, naravno, čuo za njega, u vezi sa ovim ubistvima.”
“Onda znate da je to mali gradić sa solidnim američkim vrednostima. Mi
smo čvrsto povezana zajednica i verujemo jedni drugima. A kao šerif, ja sam
otelotvorenje tog poverenja. Vi znate to bolje nego ja. To nije samo stvar
sprovođenja zakona. To je pitanje poverenja.”
Polson saosećajno klimnu glavom.
“A onda se dese ova ubistva.”
“Da. Tragično.”
“A pošto smo mali grad, potrebna nam je svaka pomoć koju možemo
dobiti.”
Polson se nasmeši, pokazujući rupice. “Šerife, voleli bismo da vam
pomognemo oko ovog slučaja, ali potrebni su nam dokazi o bekstvu u drugu
državu ili sličnim međudržavnim ili terorističkim aktivnostima - pa, šerife, i
sami znate koji su uslovi za uplitanje FBI. Sem ako postoji nešto čega nisam
svestan, moje ruke su vezane.”
Savršeno, pomisli Hejzen. Glumio je iznenađenje. “Oh, ali Džime, baš u
tome je stvar. Već nam pomaže FBI. Od samog početka. Zar niste znali?”
Osmeh se zaledi na licu Džima Polsona. Nakon nekoliko trenutaka ponovo
se pomerio. “Tako je. Naravno. Sad kad ste to spomenuli.”
“Zbog toga sam ovde. Taj agent Pendergast iz FBI. On je na slučaju od
prvog dana. Znate sve o njemu, zar ne?”
Polson se opet promeškolji, pomalo nelagodno. “Moram vam reći da
nisam u potpunosti upoznat sa njegovim aktivnostima.”
“Niste? On kaže da je iz njuorleanške kancelarije. Mislio sam da vam se
javio. Zar nije to uobičajena procedura?”
Zastao je. Polson je ćutao.
“U svakom slučaju, Džime, izvini. Jednostavno sam pretpostavio…” nije
dovršio rečenicu.
Polson podiže slušalicu. “Darlin? Donesi mi dosije specijalnog agenta
Pendergasta. Njuorleanško odeljenje. Tako je, Pendergast.” Spustio je
slušalicu.
“Sve u svemu, došao sam zato što, uz dužno poštovanje, želim da ga FBI
povuče sa slučaja.”
Polson ga pogleda. “Je l’ tako?” Uz njegov uredno obrijan vrat uspinjalo se
crvenkasto rumenilo.
“Rekoh vam da je Medisin Kriku potrebna svaka pomoć koju možemo
dobiti. I to bi inače bilo tačno. E sad, ja sam samo šerif u malom kanzaškom
gradu, ali dobijamo pomoć od forenzičke jedinice iz Dodža i državne policije i
- pa, da vam iskreno kažem, specijalni agent Pendergast se ponaša…” Nije
dovršio rečenicu, kao da mu je bilo neprijatno da kritikuje jednog agenta pred
drugim.
“Ponaša se kako?”
“Pa, pomalo nezgrapno. I ne pokazuje poštovanje prema lokalnim
organima reda.”
“Shvatam.” Polson je svakog trenutka bio sve nadrkaniji.
Hejzen se nagnu prema stolu i poverljivo prošaputa: “Da ti kažem božiju
istinu, Džime, šeta se okolo u skupim odelima i ručno rađenim engleskim
cipelama, recitujući poeziju.”
Polson klimnu glavom. “Znači tako.”
Telefon zazvoni i Polson revnosno podiže slušalicu. “Darli? Odlično.
Donesi ga.”
Trenutak kasnije, sekretarica je ušla unutra sa dugačkim kompjuterskim
ispisom u jednoj ruci. Pružila ga je Džimu, koji joj odgovori lakim dodirom
ruke.
San svake sekretarice, ispravi se Hejzen, dok mu je pogled pao na sliku
Polsona sa ženom i decom na njegovom stolu. Slatka ženica, takođe. Lepo je
imati dve.
Polson je proučavao ispis. Sa usana mu pobeže tihi zvižduk.
“Neobičan tip, taj Pendergast. Lično ime Al-Al… Ne mogu ni da ga
izgovorim. Prva nagrada na nacionalnom takmičenju u streljaštvu FBI 2002;
Bronzana medalja FBI za izuzetne zasluge 2001.; Zlatni Orao za hrabrost
2000. i 1999; Medalja za izuzetne zasluge ’98; još jedan Zlatni orao ’97; četiri
Purpurna srca za ranjavanje na dužnosti. Lista se nastavlja. Radio je na dosta
slučajeva u Njujorku - to sam i mislio - a imao je još dosta ranijih, poverljivih
zadataka, za koja je dobio takođe poverljiva priznanja. Liči mi na vojnu
službu. Ko je, do đavola, ovaj tip?”
“To sam se i ja pitao”, reče Hejzen.
Džim Poslon se sada stvarno razbesneo. “I ko on misli da je, da se šeta po
Kanzasu poput nekakvog kicoša? Ovaj slučaj čak nije ni u nadležnosti FBI.”
Hejzen je sedeo mimo, ne govoreći ništa.
Polson tresnu papir na sto. “Niko iz ove kancelarije mu nije dao
odobrenje. Nije čak imao pristojnosti ni da svrati i javi nam se.” Podiže
slušalicu. “Darlin, pozovi Talmidža u Kanzas Sitiju.”
“Da, gospodine Polson.”
Trenutak kasnije, telefon je zazvonio. Polson podiže slušalicu. Pogledao je
Hejzena. “Šerife, da li biste mogli da sačekate u spoljnoj kancelariji?”
Hejzen je vreme provedeno u spoljnoj kancelariji iskoristio da bolje
zagleda gospođicu Mačije Oči. Iza tih blesavih naočara nalazilo se živahno
maleno lice; ispod njega je bila lepa, trzava figura. Čekanje nije dugo trajalo.
Polson se pojavi za manje od pet minuta. Ponovo je bio smiren i nasmešen.
Rupice su se opet pojavile.
“Šerife?” reče. “Ostavićete broj svog faksa kod moje sekretarice.”
“Naravno.”
“Za dan ili dva ćemo vam poslati naređenje za povlačenje sa istrage, koje
ćete biti zamoljeni da uručite specijalnom agentu Pendergastu. Niko u
njuorleanškoj kancelariji ne zna šta on radi. Sve što su u Njujorku znali da mi
kažu je da bi trebalo da je na odmoru. On tamo, naravno, ima status agenta
saradnika, ali to je otprilike to. Ne čini se da je prekršio ikakvo pravilo, ali ovo
je veoma neuobičajeno, a ovih dana moramo biti izuzetno pažljivi.”
Hejzen pokuša da na licu zadrži brižan izraz, iako je jedva uspevao da se
suzdrži da ne poskoči od sreće.
“Ovaj tip ima moćne prijatelje u Birou, ali izgleda da takođe ima i moćne
neprijatelje. Zato samo sačekajte naređenje, ne govorite mu ništa i ljubazno
mu ga dostavite kada stigne. To je sve. Izvolite moju posetnicu, u slučaju da
bude problema.”
Hejzen stavi vizit-kartu u džep. “Shvatam.”
Polson klimnu glavom. “Hvala vam što ste nam skrenuli pažnju na ovo,
šerife.”
“Nema na čemu.”
Još jedan blesak rupica, pogled i namigivanje gospođici Mačije Oči i šef
Odseka nestade.
Dan ili dva, mislio je Hejzen dok je gledao na sat. Nije mogao da dočeka.
Sada je bilo tri sata. Morao je da stigne do Dipera.
 TRIDESET I ŠEST

K ori je manevrisala “gremlinom” po zemljanom putu brzinom puža,

vozeći jednom rukom, balansirajući dve ledene kafe u krilu. Led se
uglavnom već otopio i butine su joj bile vlažne i utrnule. Automobil je
poskočio preko jednog od dubljih ulegnuća i ona se stresla: prigušivač joj je
bio prilično rasklimatan u poslednje vreme i nije želela da joj ga jedna od ovih
ubistvenih brazdi otkine.
Padine humki uzdizale su se pred njom među okolnim drvećem, a svetlost
popodnevnog sunca pretvorila je travu na njihovim obroncima u oreole od
zlata. Prišla je što je bliže smela, izbacila auto iz brzine i oprezno se
iskobeljala iz vozačkog sedišta. Popela se uz kosinu među drveće, sa kafom u
rakama. Na severa su se gomilali bronzani olujni oblaci, koji su već prekrivali
trećinu neba, ogromne, opasne planine prožete tamnim prugama. Vazduh je
bio nepomičan, potpuno nepomičan. Ali to neće potrajati.
Zašla je među retko drveće i produžila stazom prema humkama. Tamo je
stajao Pendergast, mračan i mršav, gledao je okolo, delimično okrenut
leđima. Shvatila je da “gledao” nije bila prava reč: više je zurio. Netremice.
Skoro kao da je pokušavao da detaljno upamti sam predeo oko sebe.
“Stigla je kafa!” viknula je, možda i previše veselo. Nešto u vezi sa
Pendergastom joj je ulivalo jezu.
Polako se okrenuo, oči su mu se usredsredile na nju i blago se nasmejao.
“Ah, gospođice Svonson. Lepo od vas. Na žalost, pijem samo čaj. Nikada kafu.”
“Oh. Izvinite.” Na trenutak kao da je osetila razočaranje što nije uspela da
mu udovolji kao što se nadala. Odagnala je tu pomisao: sada ima obe kafe za
sebe. Dok se osvrtala oko sebe, primetila je da su topografske mape i
svakojaki dijagrami prostrti po zemlji i pričvršćeni kamenjem. Pod jednim
kamenom stajao je stari dnevnik, požutelih stranica ispunjenih paučinastim,
detinjastim rukopisom.
“Ljubazni ste prema meni, gospođice Svonson. Skoro sam završio ovde.”
“Šta to radite?”
“Proučavam genius loci{ 13 }. I pripremam se.”
“Za šta?”
“Videćete.”
Kori je sela na kamen i počela da pijucka kafu. Bila je jaka i hladna i slatka
poput sladoleda: baš kako je volela. Posmatrala je kako Pendergast obilazi
okolinu, zastajući da bi minutima zurio u naizgled nasumičnim pravcima.
Povremeno bi izvadio svoju beležnicu i nešto zabeležio. U drugim prilikama
bi se vratio do svojih mapa - neke od njih su izgledale staro, kao da su barem
iz devetnaestog veka - i uneo bi oznaku ili povukao liniju. Kori je u jednom
trenutku pokušala da postavi pitanje, ali je on tiho podigao ruku da je ućutka.
Prošlo je četrdeset pet minuta i sunce je počelo da tone u vrtlog ružnih
oblaka na zapadnom horizontu. Posmatrala ga je, zbunjena kao i obično, uz
perverznu vrstu divljenja koju nije u potpunosti razumela. Bila je svesna želje
da mu pomogne, da ga impresionira svojim sposobnostima; da stekne
njegovo poštovanje i poverenje. Tokom proteklih godina, nijedan učitelj ni
prijatelj, a sasvim sigurno ni njena majka, nikada je nisu naveli da se oseća
korisnom, značajnom, potrebnom. Sada se sa njim tako osećala. Pitala se šta
je to motivisalo Pendergasta da se bavi ovakvim poslom, da istražuje užasna
ubistva, da dovodi sebe u opasnost.
Pitala se da li se možda samo malo zaljubila u njega.
Ali ne, to je bilo nemoguće: ne u nekoga sa takvim jezivim dugim prstima i
kožom bledom poput leša i čudnom plavo-belom kosom i hladnim srebrno-
plavim očima koje kao da su uvek previše pažljivo posmatrale sve, uključujući
i nju. I bio je tako star, imao je barem četrdeset godina. Fuj.
Pendergast je konačno završio. Prišao joj je, vraćajući beležnicu u džep od
kaputa.
“Mislim da sam spreman.”
“I ja bih takođe bila, da znam šta je u pitanju.”
Pendergast kleknu na zemlju između svojih mapa i papira, pažljivo ih
skupljajući. “Da li ste ikada čuli za palatu sećanja?”
“Ne.”
“To je mentalna vežba, jedna vrsta tehnike pamćenja, koja potiče
verovatno još od starogrčkog pesnika Simonidesa. Usavršio ju je Mateo Riči
krajem petnaestog veka, obučavajući kineske učenjake. Primeniću sličan
oblik mentalne koncentracije, koju sam sam osmislio, i koja kombinuje palatu
sećanja sa elementima Čong Rana, drevnog butanskog oblika meditacije.
Svoju tehniku zovem mentalni prelazak.”
“Uopšte vas ne razumem.”
“Evo pojednostavljenog objašnjenja: to je pokušaj da detaljnim
istraživanjem, praćenim pažljivom koncentracijom, u svom umu
rekonstruišem određeno mesto u određenom trenutku u prošlosti.”
“U prošlosti? Mislite, poput putovanja kroz vreme?”
“Naravno, nije u pitanju stvarno putovanje kroz vreme. Umesto toga,
pokušavam da u svom umu rekonstruišem određenu lokaciju u vremenu i
prostoru; da smestim sebe na tu lokaciju; i da zatim nastavim da opažam
stvari koje drugačije ne bih mogao. To mi daje perspektivu koja se ne može
steći na bilo koji drugi način. Na taj način otkrivam komadiće podataka koji
nedostaju i popunjavam praznine, koje inače ne bi ni bile shvaćene kao
praznine. A ključne informacije često leže upravo u tim prazninama.” Počeo je
da skida svoj sako. “U ovom konkretnom slučaju to je od posebne važnosti,
pošto nisam načinio nikakav napredak pomoću uobičajenih metoda,
uključujući tu i pomoć dobre gospođe Tilender.”
Pendergast pažljivo složi svoj kaput i položi ga preko sakupljenih mapa,
tabela i dokumenata. Kori je bila zaprepašćena velikim pištoljem
pričvršćenim ispod njegove ruke.
“To ćete uraditi sada?” reče Kori, osećajući mešavinu radoznalosti i
nervoze.
Pendergast je legao na zemlju i umirio se, nalik lešu. “Da.”
Prekrstio je ruke na grudima.
“Ali… šta bih ja trebala da radim?”
“Vi ste tu da pazite na mene. Ako čujete ili vidite bilo šta neobično,
probudite me. Snažno drmusanje bi trebalo da me vrati nazad.”
“Ali…”
“Čujete li ove ptice? Zujanje insekata? Ako čujete da prestanu, takođe me
morate probuditi.”
“U redu.”
“Konačno, ako se ne probudim za jedan sat, morate me probuditi. To su
tri slučaja u kojima ćete me buditi. Ni u kom drugom. Razumete li?”
“Prilično je jednostavno.”
Pendergast prekrsti ruke na grudima. Da je Kori tako ležala, nema šanse
da bi mogla da razmišlja o bilo čemu drugom osim o tvrdoj zemlji i
grančicama ispod nje. Pa ipak, on je postajao tako miran.
“I, u koje vreme se vraćate?”
“Vraćam se u veče 14. avgusta, 1865.”
“Na masakr Sablasnih Ratnika?”
“Upravo tako.”
“Ali zašto? Kakve to veze ima sa serijskim ubistvima?”
“Znam samo da su te dve stvari povezane. Ono što se nadam da ću otkriti
jeste na koji način su povezane. Ako u sadašnjosti nema odgovora na ova
nova ubistva, onda odgovor mora postojati u prošlosti. A upravo tamo
nameravam da odem.”
“Ali u stvari ne idete nikuda, zar ne?”
“Gospođice Svonson, uveravam vas da se putovanje na koje idem odvija
isključivo unutar mog sopstvenog uma. Ali i pored toga, to je dugo i opasno
unutrašnje putovanje u nepoznatu zemlju, možda čak i opasnije nego što bi
fizičko putovanje bilo.”
“Ja ne…” Kori nije dovršila rečenicu. Svako dalje pitanje bi bilo
beskorisno.
“Da li smo spremni, gospođice Svonson?”
 “Pretpostavljam da jesmo.”
“U tom slučaju, sada ću vas zamoliti za potpunu tišinu.”
Kori je čekala. Pendergast je ostao potpuno nepomičan. Dok su minute
prolazile činilo se da je prestao da diše. Popodnevno svetlo se, kao i obično,
probijalo kroz drveće, ptice i zrikavci su pevali, olujni oblaci su nastavili da se
gomilaju iznad drveća. Sve je bilo kao i pre - pa ipak, kao da je skoro mogla da
čuje tihi šapat istog kasnog popodneva pre 140 godina, kada je trideset
Čejena izjahalo iz oblaka prašine u potrazi za najužasnijom osvetom.
 TRIDESET I SEDAM

Š erif Hejzen je ušao na veliko parkiralište ispred tržnog centra u Diperu,

prevezao se preko skoro pustog asfalta i smestio svoja patrolna kola na
jedno od mesta obeleženih sa “samo za pripadnike snaga reda” ispred
šerifove kancelarije. Hejzen je dobro poznavao šerifa iz Dipera, Henka
Larsena. Bio je dobar čova, pristojan, iako pomalo spor u razmišljanju. Hejzen
je osetio ujed zavisti dok je prolazio kroz tihu spoljnu kancelariju, ispunjenu
zujećim kompjuterima i lepim sekretaricama. U Medisin Kriku nisu mogli
sebi da priušte ni popravku klima-uređaja u patrolnim kolima. Gde su ovi
tipovi nabavljali novac?
Bilo je skoro pet sati, ali svi su još bili zauzeti podupirući urušavajuće
Lavenderovo carstvo. Hejzena su ovde dobro poznavali i niko ga nije
zaustavio dok se probijao kroz zgradu prema Larsenovoj kancelariji. Vrata su
bila zatvorena. Pokucao je i onda ih je otvorio, ne čekajući odgovor.
Larsen je sedeo u svojoj drvenoj stolici na okretanje i slušao dva tipa u
odelima koji su pričali u isto vreme. Zaćutali su kada je on ušao.
“Savršeni trenutak, Dente”, reče Larsen uz hitar osmeh. “Ovo je Simor
Fisk, prvi čovek Kanzaškog univerziteta, i Cester Raskovič, šef obezbeđenja
kampusa. Ovo je šerif Dent Hejzen iz Medisin Krika.”
Hejzen je seo, proučavajući dva čoveka. Fisk je bio tipičan akademik,
ćelav, krupne vilice, sa naočarima za čitanje koje su mu visile oko vrata.
Čester Raskovič je takođe ličio na stereotip: smeđeg odela, krupne građe, sav
znojav, blizu postavljenih očiju i stiska još čvršćeg od agenta Polsona. Bilo je
očigledno da mu je neostvareni san bio da bude policajac.
“Ne moram ti reći zašto su ovde”, nastavio je Larsen.
“Ne.” Hejzenu se stvarno sviđao Henk i bilo mu je žao zbog onoga što je
morao da uradi. Neprekidno je razmišljao o svojoj teoriji i zapanjivalo ga je
kako se sve predivno uklapalo.
“Upravo smo razgovarali o posledicama koje će ovo imati za Medisin Krik
i Diper. Hoću da kažem, po pitanju eksperimentalnog polja.”
Hejzen klimnu glavom. Nije žurio. Trenutak je stvarno bio savršen: bila je
neviđena sreća što su ljudi sa Univerziteta bili ovde da čuju šta je imao da
kaže.
Fisk se nagnu napred, nastavljajući sa onim što je pričao pre nego što je
Hejzen ušao. “Stvar je u tome, šerife, da ovo tragično ubistvo menja sve.
Jednostavno ne vidim kako bismo sada mogli da nastavimo sa Medisin
Krikom kao lokacijom polja. To nam, logično, ostavlja Diper. Ono što od vas
tražim, šerife, jeste garancija da se negativni efekat neće preliti ovamo. Ne
mogu dovoljno da naglasim koliko bi publicitet bio neizdrživ. Neizdrživ.
Čitava svrha smeštanja polja u ovaj tihi kutak države bilo je izbegavanje
cirkuske atmosfere i suvišnog publiciteta koji stvaraju ljudi sa iracionalnim
strahom od takozvanog genetskog inženjeringa.”
Šerif Larsen mudro klimnu glavom, a izraz lica mu je bio oličenje
ozbiljnosti. “Medisin Krik je udaljen trideset kilometara i zločini su strogo
vezani za taj gradić. Vlasti veruju - šerif Hejzen će vam to potvrditi - da je
ubica iz Medisin Krika. Najozbiljnije vas uveravam da se to neće odraziti na
Diper. Ovde se nije dogodilo ubistvo od 1911.”
Hejzen nije rekao ništa. “Odlično”, reče Fisk, uz klimanje glavom od kojeg
mu se zatresla vilica. “Gospodin Raskovič je ovde da pomogne policiji”,
klimnuo je prema šerifu Hejzenu, “u pronalaženju psihopate koji je počinio
ovaj stravičan zločin, kao i u pronalaženju tela dr Čonsija, za koje čujemo da
još uvek nije otkriveno.”
“Tako je.”
“Takođe će biti u vezi sa vama, gospodine Larsen, da bi se uverio da će
publicitet i bezbednosno stanje u Diperu biti održavano na odgovarajućem
nivou. Naravno, bilo kakva objava nove lokacije polja biće odložena dok se
situacija ne smiri, ali ovako među nama mogu vam reći da će to biti Diper.
Ima li pitanja?”
Tišina.
“Šerife Hejzen, ima li nekakvih vesti u vezi sa vašom istragom?”
Ovo je bilo ono na šta je Hejzen čekao. “Da”, rekao je blago. “Moglo bi se
reći da ima.”
Svi su se nagnuli prema njemu. Hejzen se namestio u svojoj stolici,
puštajući da iščekivanje naraste. Konačno je progovorio.
“Izgleda da je Čonsi otišao prema potoku da u poslednjem trenutku
sakupi još par uzoraka, koje je obeležio i pobrojao. Kažu da je čekao da
kukuruz sazri, ili tako nešto.”
Sva trojica klimnuše glavom.
“Druga novost je da ubica nije meštanin. To jest, meštanin Medisin Krika.”
Hejzen je ovo rekao što je opuštenije umeo.
Ovo ih je sve uzdrmalo.
“Takođe izgleda da ova ubistva uopšte nisu delo nekakvog serijskog ubice
psihopate. Na to bi trebalo da liče. Skalpiranje, bosa stopala, nagoveštaj
povezanosti sa nekadašnjim masakrom Sablasnih Ratnika i kletvom
’Četrdeset Petorice’ - sve to je samo šminka. Ne: ova ubistva su delo nekoga
sa motivom starim koliko i sama brda - novcem.”
Sada je stvarno privukao njihovu pažnju.
 “Kako to?” upita Fisk.
“Ubica je prvi put napao tri dana pre nego što je dr Čonsi trebalo da dođe.
Zatim je napao jedan dan nakon što je Čonsi došao. Slučajnost?”
Pustio je da reč na trenutak lebdi u vazduhu.
“Kako to misliš?” Larsen je postajao zabrinut.
“Prva dva ubistva nisu imala željeni efekat. I zato je Čonsi morao biti
ubijen.”
“Ne razumem šta hoćeš da kažeš”, reče Larsen. “O kakvom željenom
efektu pričaš?”
“Da se Čonsi ubedi da Medisin Krik nije pravo mesto za eksperimentalno
polje.”
Bacio je bombu. Zavladala je zapanjena tišina.
Nastavio je. “Prva dva ubistva predstavljala su pokušaj da se KSU ubedi da
odustane od Medisin Krika i odluči se za polje u Diperu. Ali to nije uspelo.
Zato ubica nije imao kud nego da ubije samog Čonsija. Upravo na veče pre
objavljivanja njegove odluke.”
“Čekaj malo…” poče šerif Larsen.
“Pustite ga da završi”, reče Fisk, spuštajući svoje u tvid obučene laktove
na tvidom prekrivena kolena.
“Ova takozvana serijska ubistva nisu ništa drugo nego način da se
Medisin Krik prikaže neodgovarajućim za osetljivi projekat poput ovog -
način da se osigura da Diper dobije eksperimentalno polje. Sakaćenja i
indijanske gluposti poslužili su da se uzbuni Medisin Krik, da svi počnu da
pričaju o kletvi, da izgledamo kao gomila sujevernih glupaka.” Hejzen se
okrenu prema Henku. “Da sam ja na tvom mestu Henk, zapitao bih se: ko će
najviše izgubiti ako Medisin Krik dobije polje?”
“Stani malo”, reče diperski šerif, podižući se sa stolice. “Nadam se da ne
želiš da kažeš da je ubica iz Dipera.”
“To je upravo ono što hoću da kažem.”
“Nemaš ni trunčice dokaza! Nemaš ništa drugo osim teorije. Teorije! Gde
su dokazi?”
Hejzen je čekao. Bolje je bilo da dozvoli Henku da se malo izduva.
“Ovo je besmisleno! Ne mogu da zamislim da bi iko odavde brutalno ubio
tri čoveka zbog prokletog kukuruznog polja.”
“To je mnogo više od ’prokletog kukuruznog polja’”, reče Hejzen
hladnokrvno, “kao što sam siguran da ti profesor Fisk može reći.”
Fisk klimnu glavom.
“Ovaj projekat je značajan. U njemu leži veliki novac, i za grad i za KSU.
Basvel Agrikon je jedna od najvećih poljoprivrednih kompanija na svetu. Tu
su u pitanju patenti, honorari, laboratorije, stipendije, šta god hoćeš. Zato ću
ti ponovo postaviti pitanje, Henk: ko će u Diperu najviše izgubiti?”
“Neću otvoriti istragu na temelju sulude teorije.”
 Hejzen se nasmeši. “Ni ne moraš, Henk. Ja vodim slučaj. Ja ću otvoriti
istragu. Sve što tražim je tvoja saradnja.”
Larsen se okrenu prema Fisku i Raskoviču. “Ovde u Diperu obično ne
šaljemo policijske snage u uzaludne potrage.”
Fisk mu uzvrati pogled. “Iskreno rečeno, ono što je šerif Hejzen rekao
meni ima smisla.” Obrati se Raskoviču. “Šta ti misliš, Česteru?”
Kada je Raskovič progovorio, zvuk je dopro iz dubine njegovih širokih
grudi. “Rekao bih da je definitivno vredno razmatranja.”
Larsenov pogled je šetao od jednog do drugog. “Naravno da ćemo to
razmotriti, ali iskreno sumnjam da ćemo pronaći ubicu ovde. Prerano je…”
Hejzen ga glatko prekinu. “Dr Fisk, uz dužno poštovanje, mislim da biste
trebali da ostavite otvorene opcije u pogledu toga gde će polje biti smešteno.
Ako je ubica pokušao da utiče na vašu odluku…” Napravio je značajnu pauzu.
“Shvatam šta hoćete da kažete, šerife.”
“Ali odluka je već donesena”, reče Larsen.
“Ništa nije uklesano u kamenu”, reče Fisk. “Ako je ubica iz Dipera - a
moram da kažem da ta teorija ima smisla - onda je ovo, iskreno rečeno,
poslednje mesto na kojem bi zasadili polje.”
Larsen je zaćutao. Barem je bio dovoljno pametan da zna kada treba to da
uradi. Bacio je pogled prema Hejzenu, mračnog lica. Hejzenu ga je bilo žao. On
stvarno nije bio loš tip, čak i ako mu je nedostajalo i pameti i mašte.
Hejzen ustade. “Moram da se vratim u Medisin Krik - i dalje imamo da
pronađemo telo - ali vraćam se već sutra ujutro da započnem sa svojom
istragom. Henk, nadam se da ćemo moći da sarađujemo na prijateljski način.”
“Naravno da hoćemo, Dente.” Henk je ovo jedva uspeo da izgovori.
Hejzen se okrenu prema ljudima sa Univerziteta. “Drago mi je što smo se
upoznali. Obaveštavaću vas o napretku.”
“Cenili bismo to, šerife.”
Hejzen izlovi kutiju cigareta iz džepa i obrati se Raskoviču. “Kada stignete
u Medisin Krik, svratite do moje kancelarije. Pobrinućemo se da dobijete
status privremenog službenika snaga reda. To je savremeni ekvivalent
proglašenja za zamenika šerifa. Biće nam potrebna vaša pomoć, gospodine
Raskovič.”
Šef obezbeđenja kampusa klimnu glavom kao da je to bila najnormalnija
stvar na svetu, a lice mu je bilo bezizražajna maska, ali Hejzen je znao da mu
je upravo porastao ugled u očima Glavnog Drmadžije Kampusa, Čestera
Raskoviča.
 TRIDESET I OSAM

D isciplina Čong Ran, koju je izmislio konfučijanski mudrac Ton Vei iz

dinastije T’ang, preneta je iz Kine u Butan, gde je tokom narednih pola
milenijuma bila dalje usavršavana u manastiru Tenzin Torgangka, jednom od
najizolovanijih manastira na svetu. To je oblik koncentracije koji spaja
potpunu prazninu sa hipersvesnošću, fuziju najstrožih intelektualnih vežbi sa
čistim opažanjem.
Prvi izazov Čong Rana bio je da se vizualizuje belo i crno u isto vreme, ali
ne kao sivo. Samo jedan procenat sledbenika je u stanju da nastavi iza ove
tačke. Iščekuju ih mnogo teže mentalne vežbe. Neke uključuju simultane,
protivrečne zamišljene partije goa{ 14 }, ili mnogo skorijih misaonih igara
poput šaha ili bridža. U drugima, potrebno je naučiti da sjedinjavate znanje sa
neznanjem, zvuk sa tišinom, biće sa uništenjem, život sa smrću, univerzum sa
kvarkom.
Čong Ran je vežba antiteza. On nije sam po sebi cilj, već sredstvo za
postizanje cilja. Sa sobom nosi dar neobjašnjivih mentalnih moći. To je
konačno usavršavanje ljudskog uma.

Pendergast je ležao na zemlji, savršeno svestan svoje okoline: mirisa

sasušenog korova, osećaja lepljive vreline, grančica i kamenčića koji su ga
žuljali. Izdvojio je svaki pojedinačni zvuk, svaki cvrkut, šušanj, lepet, šapat,
sve do tihog disanja svoje asistentkinje nekoliko metara dalje. Zatvorenih
očiju, nastavio je da vizualizuje okolinu upravo onakvu kakvu je svojim očima
video da se prostire oko njega: vid bez gledanja. Sastavio ju je, komad po
komad: drveće, tri humke, igra senke i svetlosti, kukuruzna polja koja su se
pružala u daljinu, preteći olujni oblaci, vazduh, nebo, živa zemlja.
Uskoro se pejzaž u potpunosti uobličio. A sada, pošto je izdvojio svaki
predmet, mogao ih je ukloniti iz svoje svesti, jednog po jednog.
Počeo je sa mirisima. Uklonio je, jednog po jednog, složen miris topola,
vlagu, ozon nadolazeće oluje, travu, lišće i prašinu. Zatim, čulo dodira:
nastavio je da eliminiše, jedno za drugim, svaki osećaj koji se nametao
njegovoj svesti: kamenčiće pod njegovim leđima, vrućinu, puzanje mrava po
njegovim rukama.
Zatim je na red došao zvuk. Prvo je nestalo zujanje insekata, zatim
šuštanje lišća, sporadično kuckanje detlića, lepet krila i dozivanje ptice među
drvećem, blago strujanje vazduha, udaljena tutnjava grmljavine.
Pejzaž je još uvek postojao, ali je sada to bio prizor apsolutne tišine.
Zatim je u sebi suzbio samo osećanje telesnosti, taj urođeni osećaj
posedovanja tela i znanja gde se to telo nalazi u prostoru i vremenu.
Sada je bila potrebna prava koncentracija. Jednog po jednog, Pendergast
je uklonio sve objekte pejzaža. Ogolio ga je, obrnutim redosledom od
njegovog prizivanja. Prvo je nestao put, pa kukuruz, zatim drveće, grad, trava,
kamenje, pa i sama svetlost. Ostao je matematički čist pejzaž: ogoljen, prazan,
crn poput noći, prisutan samo po formi.
Čekao je pet minuta, zatim deset, zadržavajući ovo prazno fraktalno
savršenstvo u svojoj glavi i pripremajući se. A zatim je, polako, ponovo počeo
da sastavlja pejzaž: samo što to nije bio isti onaj pejzaž kojeg je maločas
uklonio.
Prvo se vratila svetlost. Zatim je pejzaž prekrila trava, devičanska visoka
trava načičkana prerijskom astrom, divljim makom, različcima, obrtnikom i
maslačcima. Zatim je ponovo nagomilao bronzane planine oblaka, kamene
padine, senoviti potok koji je neometano vijugao preko Velike nizije. Sada su i
druge stvari počele dobijati oblik: krdo bizona u daljini; plitke bare koje su
srebrnasto treperile na kasnom popodnevnom svetlu; svuda se prostirao
beskonačan tepih divlje trave, talasajući se od horizonta do horizonta poput
ogromnog uzburkanog zelenog mora.
Sa obronka se podizao pramičak dima. Videle su se crne tačke ljudi koji su
se kretali i nekoliko dotrajalih šatora. Pedeset konja je paslo kraj potoka,
njuški zagnjurenih u travu.
Pendergast je polako dozvolio, prvo zvucima, a zatim i mirisima, da se
vrate: glasovi koji su se smejali i psovali; vlaga iz tla; miris zapaljenog drveta i
pečenih odrezaka bizona; udaljeno njištanje konja; zveckanje mamuza i
zveket gvozdenog posuđa.
Pendergast je čekao, posmatrajući, svih čula na oprezu. Glasovi su postali
jasniji.
Didijeovo sedlo se opet otkačilo, rekao je glas.
Bacanje drva na vatru. Klopa je skoro spremna.
Taj mali ne zna ni gde da piša ako mu njegova mamica ne usmeri stojka.
Smeh. Okolo su stajali ljudi sa izubijanim limenim činijama u rukama.
Slika je još uvek bila mutna, drhtava, još ne potpuno formirana.
Jedva čekam da stignem u Dodž i sperem ovu prokletu prašinu.
Evo ti ovo da spereš prašinu iz grla.
Zraci kasnog popodnevnog sunca prelamali su se kroz flašu i čulo se
klokotanje tečnosti. Čuo se zveket i zvuk zavrtanja gvozdenog poklopca. Nalet
vetra je podigao zavesu od prašine, pa je opet razvejao. Komad drveta je
zapucketao u vatri.
Kada stignemo u Dodž upoznaću te sa damom koja će ti očistiti prašinu
sa još jednog mesta.
Ponovo smeh.
Ovamo s viskijem, amigo.
Čime nas ovo hraniš, Hose, kuvanim ovčijim brabonjcima?
Ima šta ima, Krou.
Ovamo s viskijem, amigo.
Prizor se postepeno kristalisao. Ljudi su stajali oko vatre u podnožju
humke. Nosili su masne kaubojske šešire, iscepane marame, ofucane košulje
i pantalone koje su bile toliko krute od prljavštine i masti da su skoro
pucketale dok su se kretali. Svi su imali razbarušene brade.
Brdo je bilo prašnjavo ostrvo u moru trave. Zemlja pred njima pružala se
u nedogled, prostrana i slobodna. Gusto šiblje koje je u to vreme prekrivalo
podnožje humki bacalo je duge senke. Vetar je postajao snažniji i
uskovitlavao je travu u nemirnim, nasumičnim talasima. Vazduhom je lebdeo
jasan miris divljeg cveća, mešajući se sa slatkom aromom dima topole,
ključalog pasulja, neopranih ljudi. U zavetrini jedne humke, ljudi su razmotali
ležajeve i uspravili sedla, koristeći postavu od ovčije kože kao uzglavlje.
Pored je bilo postavljeno nekoliko prilično istrulelih šatora. Iza njih, na pola
puta do podnožja brda, stajao je jedan od stražara, na oprezu, sa puškom na
gotovs. Na drugoj strani se video još jedan stražar.
Dok se vetar podizao, uskovitlavao je nove oblake prašine.
Klopa je spremna.
Čovek uskog lica, uskih očiju i sa ožiljkom na bradi lenjo je ustao i
protresao noge tako da su mu mamuze zazveckale. Hari Bomont, vođa. Ti,
Sink, pokupi Veba i zameni stražare. Vi ćete jesti kasnije.
Ali prošli put…
Još jedna reč, Sink, i pecaću u potoku tvojim jajcima kao mamcem.
Čuo se prigušeni smeh.
Sećaš se onoga kod Tu Forksa, onog crvenokošca sa džinovskim jajima?
Cure su se sigurno otimale oko njih, sećaš se?
Još smeha.
Mora da je imao neku bolest.
Svi oni imaju neku bolest.
Nisi brinuo o tome kad bi zaskočio neku skvo, Džime.
Možeš li da zavežeš dok ne završim večeru?
Na drugoj strani, jedan čovek je počeo da peva, lepim, dubokim glasom:

Nogu u uzengijama seđah u sedlu,

pratio sam i terao dugorogu stoku,
prošlu noć bejah na straži kad predvodnik razbi redove,
poterah konja i podbodoh ga u slabine,
vetar poče duvati i kiša poče padati,
 činilo se, boga mu, da ćemo ih sve izgubiti.

Dva stražara su se vratila i naslonila svoje puške na sedla, a zatim su prišla,

noseći svoje činije i otresajući sve gušću prašinu sa košulja i pantalona.
Kuvar je promešao pasulj i meso. Zatim je prekrstio noge i seo u prašinu.
Proklet bio, Hose, ova hrana je puna zemlje!
Pomaže varenju.
Ovamo s viskijem, amigo.
Široki pojas prerije sada se talasao pod vetrom. Moglo se videti kako se
oluja približava, pritiskajući travu i otkrivajući njenu bleđu stranu, talas
svetlozelenog. Stigla je do podnožja humki, skupljajući prašinu i
uskovitlavajući je u zavesu. Sunce, koje se spuštalo za horizont, naglo se
zatamnilo.
Nastala je pauza, trenutak iščekivanja, a zatim se čuo iznenadan topot
kopita.
Kog đavola?
Konji, neko je preplašio konje.
To nisu naši.
Čejeni!
Puške, uzmite puške.
Trenutni haos. Iz oblaka prašine, koji se podizao sve više, izronio je beli
konj, obojen krvavocrvenim otiscima ruku, praćen još jednim i još jednim.
Čuo se krik. Bujica konja se razdvojila, sa obe strane uskomešanih ljudi: konja
koji su se, sasvim bukvalno, pojavili niotkuda.
Aieeeeeeeeeee…!
Iznenadno šištanje u vazduhu. Strele su doletele iz dva smera, praćene
nizom tupih udaraca. Krici, jauci, zveckanje mamuza, zvuk tela koja padaju na
zemlju.
Prašina ih je sada prekrila, okružujući ih maglom kroz koju su se jedva
nazirali obrisi ljudi koji su trčali, padali, okretali oko sebe. Čuo se pucanj,
zatim još jedan, neorganizovano. Konj je teško tresnuo na zemlju. Nejasna
figura pucala je izbliza u glavu Indijanca koji je bio na njemu, podižući mali
oblak tamne tvari.
Prašina se podizala i spuštala u nadirućim talasima; vetar je ječao i
mumlao; ranjeni su vrištali i grcali. Zvuk galopirajućih kopita je izbledeo, na
trenutak prestao, a zatim se ponovo začuo.
Vraćaju se.
Nazad, vraćaju se nazad, spremite se ljudi.
Sablasne siluete jahača ponovo se pojaviše, nova dvostruka bujica.
Aieeeee-jip-jip-jip-aieeeee!
Sada su oni koji su još uvek bili živi ispalili koordinirani rafal, čučeći na
nezaklonjenom tlu i pažljivo nišaneći. Novo užasno praštanje tetiva i šištanje
smrti u vazduhu, zvuk stotine strela koje se zabijaju u tlo i tela, još konja koji
padaju, sudari i zveckanje uzdi i mamuza, ljudi koji se vuku za odeću, još
pucnjeva. Iz pometnje je iznenada izronio čovek, teturajući se, krkljajući,
pokušavajući da izvuče strelu iz usta; dragi se vrteo oko sebe sa četiri strele u
gradima; iznenada su mu se, kao nekom magijom, još tri stvorile u leđima.
Konj je stajao savršeno mirno, oklembešene glave, a creva su mu bila pušeća
hrpa pod nogama.
Još jedan prolazak, okret, pa još jedan. Miris krvi se podigao, čitavi potoci
su tekli od mrtvih konja i ljudi.
Peti prolazak. Sada su se čuli samo sporadični pucnji, hitro ućutkivani
šištanjem strela. Polje na kome su se ječeći, stenjući, koprcajući ljudi slabašno
pomerali među nepokretnim oblicima. Ovoga puta su Indijanci zaustavili
svoje konje, sjahali i polako zašli među ranjene, isukanih noževa. Postali su
tamne siluete, koje su se saginjale nad tamnim oblicima na zemlji. Krici,
molbe, plač; vlažan zvuk otkidanja skalpova; i zatim tišina.
Tada su podigli čoveka koji je ležao na zemlji i pravio se mrtav. Njegove
molbe su se orile kroz prašinu i zamiruće jecaje: Hari Bomont. Tamne siluete
Indijanaca su se okupile oko njega, tihe, nalik sablastima koje se nisu nikuda
žurile. Njegove molbe su dostigle vrhunac, postajući nerazgovetne. Zgrabili
su ga čvrsto i povukli mu glavu unazad. Kroz prašinu se video blesak čeličnog
noža: čuo se krik. Parče mesa je odbačeno u stranu. Indijanci su obrađivali
njegovo lice, zamahujući rukama kratkim, oštrim pokretima, kao da rezbare
komad drveta; krici su postali histerični, krkljavi. Odbačeni su novi crveni
komadi. Još jedan vlažan zvuk cepanja, otegnutiji od prethodnih. Još jedan
krik. Dva konačna pokreta, još dva komada mesa koji padaju na zemlju. Još
jedan, kraći vrisak.
I zatim su, pomoću konopaca i motaka pričvršćenih za sedla, Indijanci
počeli da odvlače svoje mrtve konje u zavesu od prašine, gomilajući svoje
mrtve ratnike na nosila i odnoseći i njih. Za manje od jednog minuta potpuno
su iščezli u prašini iz koje su se pojavili.
Samo jedan čovek je ostao, teturajući se kroz prašinu i plačući. Hari
Bomont. Srušio se na kolena između humki. Nije više imao lice; nije imao nos,
usne, uši ni skalp. Samo oval sirovog, crvenog mesa na mestu na kojem mu je
nekada bilo lice.
Unakažen.
Ljuljao se na kolenima, pognute glave, dok se krv skupljala oko njegove
uništene vilice i brade i curila na zemlju. Na krvavom ovalu otvorila se
mračna rupa i začuo se krik:
Kurvini finovi, froklinjem ovu zemlju froklinjem ovu zemlju nek’ je zauvek
frokleta nek’ je frekrije krv za moju krv utrova za moju utrovu nek je frokleto
ovo fotmuklo tlo…
Pao je polako, krkljajući i trzajući se u krvavoj prašini.
 Dok se vetar stišavao, prašina se slegala i vidljivost se polako vraćala, nije
ostalo ništa osim mrtvih belih ljudi. Mrtvi Čejeni, mrtvi konji, sve je nestalo.
Ostala je samo beskrajna trava koja se prostirala od horizonta do horizonta.
A zatim se pojavila usamljena prilika koja se podigla iz obraslog ulegnuća u
tlu, stotinak metara nizbrdo - dečak, do tada skriven, koji se sada podigao u
užasu i potrčao preko puste prerije, sve dok njegova malena figura nije
počela da bledi u narandžastom sjaju horizonta dok se više nije mogla
razabrati.
A zatim, tišina.

Kori je poskočila kada su se Pendergastove oči otvorile, srebrne i blistave u

sumraku. Sat je isticao i spremala se da ga probudi. Zamalo da ga je već
probudila, kada je pesma ptica iznenada prestala; ali minut ili dva kasnije se
nastavila i njena nervoza je prošla. Ustala je, na trenutak ne znajući šta bi
trebalo da kaže. Pod drvećem je sada bilo mračno i zagušljivi noćni vazduh
bio je ispunjen zvucima raspevanih insekata.
“Da li ste dobro?” konačno upita.
Pendergast ustade, otresajući lišće, prašinu i travu sa svog sakoa i
pantalona. Lice mu je izgledalo iznureno, kao da je bio bolestan.
“Dobro sam, hvala”, odgovori. Glas mu je bio bezbojan.
Kori je oklevala. Očajnički je želela da zna šta je video ili otkrio, ali je
shvatila kako se boji da ga pita.
Pendergast pogleda na sat. “Osam sati.”
Hitro je pokupio svoja dokumenta, papire i beleške i krenuo stazom
prema automobilu. Pratila ga je, posrćući u naporu da održi korak. Već je bio
na suvozačkom sedištu, čekajući, kada je stigla do svojih vrata i u sumraku
počela da petlja sa kvakom.
“Gospođice Svonson, odvezite me nazad do kuće Krausovih, molim vas.”
“Dobro. U redu.”
Motor automobila zaškripa nekoliko puta, a zatim zagrme i vrati se u
život. Uključila je farove i vratila se na truckavu stazu.
Nekoliko minuta kasnije, nije mogla više da izdrži. “Pa?” upita. “Kako je
bilo?”
Pendergast se okrenu prema njoj i pogleda je očima koje su neobično
blistale u mraku.
“Video sam nemoguće”, bilo je sve što je rekao.
 TRIDESET I DEVET

S vetlost je izbledela i prišunjao se sumrak. Tiho lišće na otvorenom tlu

između humki povremeno je otkrivalo figure muškarca i devojke. Pričali
su, glasovima koji su sa ove razdaljine bili tihi žamor, ali sada je postojala
samo tišina. Čovek je legao na tlo, a devojka je sedela na kamenu dvadesetak
metara dalje, povremeno ustajući da osmotri okolinu. Svetlost na zapadu je
zamrla i ostao je samo bledi sjaj nad pejzažom koji je hitro nestajao u noći.
Kukuruzna polja, mračna i tiha, prostirala su se iza skupine drveća.
Pojavila se zvezda. Sa svog mesta skrivanja, posmatrač je pogledom potražio
još jednu zvezdu i pronašao je. Zatim još jednu, pa još jednu.
Pogled mu se vratio do prilike koja je ležala na zemlji. Šta je to, za ime
sveta, Pendergast radio? Ležao je tako, tiho, poput leša. Prošla su dva sata -
dva protraćena sata. Odavno je prošlo sedam sati. A onom novinaru Glouba,
Džou Rikiju, uskoro će isteći rok. Da ne spominjemo Smitov rok za sledeće
izdanje Kurira. Da li je ovo bilo nekakvo parapsihološko sranje? Nju Ejdž
komunikacija sa duhovima? Možda je ovde i bilo nekakve priče, samo to nije
priča za kojom je tragao. Ipak, to je jedina priča koju je imao i neće se
pomeriti dok ne vidi o čemu se radi.
Ludvig Smit je pomerio svoje ukočene udove i zevnuo. Noćni zrikavci su
za trenutak prestali sa pesmom, zatim su nastavili: uljujkujući, poznati zvuk.
Čitav pejzaž mu je bio poznat. Proveo je svoje detinjstvo kraj ovih humki,
igrajući se kauboja i Indijanaca sa svojim bratom, ili plivajući dole u potoku.
Čak su nekoliko puta i kampovali ovde. Priča o Hariju Bomontu i “Četrdeset
Petorici” i činjenica da su humke imale zloslutnu reputaciju samo je
doprinela dečačkom osećaju avanture. Sećao se kako su ovde kampovali
jedne avgustovske noći, posmatrajući zvezde padalice. Izbrojali su ih stotinu i
onda su stali. Njegov brat je napustio Medisin Krik i danas je penzioner sa
unucima u Ležuru u Arizoni. Tada je bilo drugo vreme. Majke se tada nisu
brinule da puste decu napolje da se po čitav dan igraju, daleko od njihovih
pogleda. Ružni savremeni svet je, malo-pomalo, stigao u Medisin Krik. A sada
i ova ubistva. Donekle mu je bilo drago što Sara nije doživela da ovo vidi. Čak
i ako pronađu ubicu, grad više nikada neće biti isti.
Smit je ponovo provirio kroz pomrčinu. Pendergast je još uvek ležao na
tlu, potpuno nepomičan. Čak i usnula osoba bi se povremeno promeškoljila. I
niko nije spavao u tom položaju, savršeno pravo, skupljenih nogu i ruku
prekrštenih na grudima. Nije čak ni izuo cipele. Ovo je bilo veoma bizarno.
Opsovao je sebi u bradu. Da li bi trebalo jednostavno da ustane i prekine
ih, da ih pita šta se dešava? Ali nekako nije mogao sebe da natera na to. Čekao
je ovoliko dugo, sačekaće da vidi šta će se desiti kada…
Pendergast naglo ustade i očisti se. Smit se hitro povuče u najdublju
senku. Čuo se žamor glasova, a zatim njih dvoje bez oklevanja krenuše prema
automobilu.
Smit opet gorko opsova. Bilo je potpuno budalasto što je pratio Kori:
samozavaravanje, rođeno iz pokušaja da pomogne mladom novinaru i da
pronađe novu priču za sebe. Sada priče više nije bilo, klinac će se naći u
nevolji, a sutrašnji Kurir neće imati da kaže ništa novo.
Čekao je da odu, dok je njegova gorčina rasla. Čemu žurba? Nije bilo priče
koju bi imao da napiše, kod kuće nikog kome bi se vratio. Mogao bi i da
presedi čitavu noć ovde. Nikom ne bi nedostajao, kao ni njegove novine…
Ali Smitova tolerancija prema samosažaljenju bila je ograničena i nije
prošlo mnogo pre nego što je i on ustao. Sakrio je svoj auto daleko od
Korinog, dalje niz put u kukuruzu, gde je znao da ga neće primetiti kad se
budu vraćali. Otresao je prašinu sa odela i osvrnuo se oko sebe. Svetlosti više
nije bilo i počeo je da duva vetar - vetar u sumrak bio je siguran znak da se
sprema oluja. Lišće je počelo da šušti nad njegovom glavom, a zatim da leprša
pred iznenadnim naletom. Mesec je sada prekriven oblacima koji su se žurno
kretali i bilo je veoma mračno.
Video je blesak munje i čekao odbrojavajući. Tiha grmljavina je stigla do
njega posle skoro pola minuta.
Oluja je još uvek bila daleko.
Pognut pod sve jačim vetrom, otišao je do mesta na kojem je Pendergast
ležao. Tamo je možda bilo nečeg, nekakvog traga koji će mu otkriti šta je to
radio. Ali nije bilo čak ni bledog otiska. Smit izvadi beležnicu da zapiše par
redova, ali se onda zaustavi. Koga je on zavitlavao? Ovde nije bilo nikakve
priče.
Vazduh je iznenada postao pun zvukova: šuštanje trave i lišća, uzdasi
grana, ljuljanje drveća. Do njega je stigao miris vlage i ozona, pomešan sa
aromom cveća. Ponovno tiho tutnjanje grmljavine.
Bolje da požuri nazad i saopšti klincu loše vesti.
Sada je bilo toliko mračno da se na trenutak zapitao hoće li moći da
pronađe stazu. Ali kao dete je išao njome hiljadu puta, a sećanja iz detinjstva
ne umiru nikad. Sišao je stazom, zaklanjajući se od vetra. Kraj njega je letelo
lišće i grančica mu se zaplela u kosu. Nakon nedelja toplote i sparine, naleti
vetra bili su skoro prijatni.
Zastao je, svestan novog zvuka sa svoje desne strane. Možda šuškanje
nekakve životinjice.
Sačekao je, načinio korak, još jedan - i tada je čuo jasan zvuk pucketanja
suvog lišća pod stopalom.
Ali ne pod svojim stopalom.
Čekao je, i nije čuo ništa osim šapata lišća i vetra. Nakon što je prošao
minut, nastavio je ubrzanim korakom.
Istog trenutka ponovo začu korake sa svoje desne strane.
Stao je. “Ko je to?”
Vetar je duvao i topole su škripale.
“Pendergaste?”
Nastavio je da hoda i skoro istog trenutka osetio je da ga neko prati.
Obuzela ga je jeza.
“Ko god da je to, znam da si tu!” reče, ubrzavajući. Pokušao je da zvuči
glasno i besno, ali nije mogao da prikrije drhtaj u glasu. Srce mu je tuklo u
grudima.
Nepoznata stvar je održavala korak.
Ovde, u mraku, Smit se i protiv svoje volje setio reči koje je stari Vit
citirao u nedelju u crkvi: …đavo hoda okolo kao ričući lav i traži koga da
proždere…
Osetio je kako se bori za vazduh i iz sve snage se odupro nastupajućem
naletu panike. Uskoro će, govorio je sebi, izaći iz šumarka, nazad među
zidove od kukuruza. Odatle je bilo samo dvesta metara do puta i još samo dve
stotine do kola. Barem će na putu biti bezbedan.
Ali, oh bože, ti užasni, gegajući, drobeći koraci…!
“Gubi se odavde!” povikao je preko ramena.
Nije imao nameru da viče: to je izbilo iz nečeg instinktivnog, duboko u
njemu. Podjednako instinktivan bio je i suludi trk u koji se sada dao. Bio je
prestar da trči, posebno ovakvom brzinom, i činilo mu se da će mu srce
iskočiti iz grudi. Ali, čak i da je pokušao, ne bi mogao zaustaviti svoje noge.
Stvar je održavala korak u tami oko njega. Smit je sada mogao da čuje
disanje - kratke, ritmične roktaje koji su pratili teške korake.
Mogao bih da utrčim u kukuruz i sakrijem se, pomisli Smit kada izbi
između drveća. Mračno more kukuruza pred njim šumelo je i čegrtalo, šibano
vetrom. Pekle su ga oči od prašine. Na trenutak je blesnula munja.
Muh! Iznenadni lavež, zabrinjavajuće blizu, i užas ga preplavi: delovao je
ljudski, a ipak u isto vreme tako neljudski.
“Beži od mene!” vrisnu, trčeći sada još brže, brže nego što je i sanjao da je
moguće.
Muh, muh, muh, roktala je stvar dok je trčala naspram njega.
Još jedan treptaj munje i u bledom blesku mogao je da nazre oblik koji ga
je pratio kroz kukuruz. Video ga je samo nakratko, ali sa brutalnom jasnoćom.
U trenutku se zamalo sapleo u šoku. To je bilo zapanjujuće, neverovatno. Oh,
blagi bože, to lice, to lice…!!
Smit je trčao. Dok je trčao, čuo je kako prilika održava korak bez imalo
napora. Muh. Muh. Muh. Muh. Muh.
Drum, blesak farova, automobil koji je upravo prolazio…!
Smit izlete na put uz sablasni krik užasa, vrišteći i trčeći duž središne
linije, mašući rakama prema svetlima koja su se udaljavala. Njegovi povici se
zaglušiše novim udarom groma. Stade, pognuvši se napred, sa dlanovima na
kolenima, osećajući se kao da će mu pući pluća. Čekao je, potpuno iscrpljen,
na iznenadni udarac, na ubod vrelog bola…
Ali nije bilo ničeg, i sledećeg trenutka se uspravi i osvrnu oko sebe.
Vetar je bacao i lomio kukuruz sa obe strane druma, zaglušujući sve
zvukove, ali na jedva razaznatljivom svetlu Smit je video da je čudovište
nestalo. Možda ga je preplašio auto. Osvrnuo se oko sebe mnogo energičnije,
duboko dišući, kašljući i pokušavajući da dođe do vazduha, ne verujući koliko
je imao sreće.
A njegov auto bio je na samo dvesta metara niz put.
Napola se teturajući, napola trčeći, Smit nastavi sredinom druma, šišteći i
dahćući. Srce mu je tuklo divljim žarom. Još samo stotinu metara. Pedeset.
Deset.
Uz konačni uzdah, izgurao je stazu na kojoj je sakrio kola. U naletu
olakšanja, toliko snažnom da su mu klecala kolena, vide slabašno blistanje
metalnog boka na iskrzanoj čistini među kukuruzom. Bio je bezbedan,
hvaljen neka je bog, bio je bezbedan! Zgrabi bravu na vratima uz jecaj i uzdah
i otvori vrata.
Iz tamnog polukruga okolnog kukuruza, stvar se bacila na njega uz glasni
urlik.
MuuuuuuuUUUUUHHHHHHHHHHHHH!
Smitov krkljajući vrisak progutalo je hujanje vetra.
 ČETRDESET

I z svoje sobe na spratu stare kuće Krausovih, Pendergast je posmatrao

kako na istočnom horizontu sviće prljava crvena zora. Udaljene munje
treperile su i tutnjale čitave noći. A vetar je i dalje jačao, talasajući kukuruzna
polja i terajući natpis “Krausove pećine” da se ljulja i podrhtava na svom
prastarom stubu. Drveće duž potoka, kilometar dalje, lepršalo je pod
naletima, i sa suvih polja podizala se prašnjava koprena, napredujući u
uskomešanim naborima pre nego što bi nestala na prljavom nebu.
Odvratio je pogled od prozora. Po stoti put je u glavi razmatrao detalje
mentalnog prelaska, rekonstruišući pripreme, prikaz scene, mentalnu
dekonstrukciju i rekonstrukciju oblasti humki i događaje koji su usledili. Bio
je to prvi put da ga je mentalni prelazak izneverio. Pošto nije imao sreće sa
svojom istragom u Medisin Kriku današnjice, izveo je prelazak u pokušaju da
shvati događaje iz prošlosti: da reši zagonetku kletve “Četrdeset Petorice” i
da shvati šta se stvarno desilo tog dana 1865. Ali, sve se desilo kao što je
legenda tvrdila: Indijanci su se stvarno pojavili niotkuda i zatim su ponovo
nestali.
Pa ipak, to je bilo nemoguće. Osim ako je konačno došao trenutak da
razmotri mogućnost kojoj se oduvek protivio: da su ovde, u stvari, na delu
bile natprirodne sile, sile koje nije očekivao ni razumevao.
Bio je to izuzetno frustrirajući obrt događaja.
Sa jugoistoka se čulo tiho zujanje. Podigavši glavu, Pendergast ugleda
tačkicu aviona koji je leteo visoko nad kukuruzom. Postajao je veći, dolećući
preko neba i izrastajući u “cesnu” za zaprašivanje letine. Dok je polako
nestajao prema suprotnom horizontu, zaokrenuo je i vratio se nazad -
izviđački avion koji je još uvek tragao za Čonsijevim telom.
Novi zvuk se začu na sve svetlijem nebu i Pendergast ugleda drugi avion
koji je pristigao da bi pretraživao kukuruz, nadlećući pejzaž na drugoj strani.
Odozdo je čuo zveckanje čajnika o šporet. Trenutak kasnije, do njega je
stigla aroma sveže skuvane kafe. Vinifred Kraus je takođe pravila čaj, tačno
onako kako ju je naučio. Nije bilo lako napraviti zadovoljavajuću šolju
planinskog “ulonga”, pravilno podesiti temperaturu i vode i čajnika, znati
koja se količina lišća treba potopiti i na koliko dugo. Najvažniji je bio kvalitet
vode. Dugo joj je citirao odlomke iz petog poglavlja Lu Juovog Č’a Činga,
svetog pisma za pravljenje čaja, u kojem pesnik raspravlja o relativnim
prednostima planinske, rečne i izvorske vode, kao i različitim fazama
ključanja.
Činilo mu se da ga je Vinifred slušala sa interesovanjem. A na njegovo
iznenađenje, voda iz česme u Medisin Kriku pokazala se svežom, prijatnom,
čistom i izvrsnom, sa savršenom ravnotežom minerala i jona. Pružala je
užitak skoro savršene šolje čaja.
Pendergast je neko vreme razmišljao o ovome, posmatrajući dva aviona
koja su nadletala okolinu. A onda je, prilično iznenadno, jedan od njih počeo
da kruži.
Baš kao što su to i lešinari uradili pre nekoliko dana.
Još uvek duboko u mislima, Pendergast izvadi mobilni telefon iz džepa
sakoa i okrenu broj. Odgovorio mu je glas otežao od pospanosti.
“Gospođice Svonson? Očekujem da budete ovde za deset minuta, ako
nemate ništa protiv. Izgleda da smo pronašli telo dr Čonsija.” Prekinuo je
vezu i okrenuo se na drugu stranu.
Imaće taman dovoljno vremena da popije čaj.
 ČETRDESET I JEDAN

K ori je pokušavala da ne gleda, ali negledanje je nekako bilo još užasnije.

Pa ipak, svaki put kada bi pogledala, bilo je još gore.
Prizor je bio jednostavan: proplanak raščišćen u kukuruzu, sa pažljivo
razmeštenim telom i rekvizitima. Zemlja oko tela bila je pažljivo izravnana i
utabana i na njoj je bio nacrtan točak. Naleti vetra povijali su kukuruz i
podizali kovitlace prašine koja joj je pekla oči. Tamni oblaci besnog izgleda
skupljali su se iznad njihovih glava.
Čonsi je ležao na leđima u središtu točka, go, ruku pažljivo prekrštenih na
grudima, skupljenih nogu. Oči su mu bile širom otvorene i zamućene,
upravljene prema nebu pod uznemirujuće različitim uglovima. Koža mu je
imala boju trule banane. Iskrzani rez protezao se od grudi preko čitavog
stomaka, a utroba mu je bila opsceno naduvena na mestu gde je grubo
zašivena debelim kanapom. Činilo se da je nešto ugurano unutra.
Čemu ogromni točak? Kori je zurila u telo, ne mogavši da odvrati pogled.
Da li je u pitanju njena mašta, ili se nešto stvarno pomeralo unutar zašivenog
stomaka, terajući kožu da se blago zateže i opušta? U njemu je bilo nečeg
živog.
Šerif Hejzen stigao je prvi i naginjao se nad Čonsijevim telom zajedno sa
medicinskim istražiteljem, koji je stigao helikopterom. Nešto je bilo čudno:
Hejzen se čak i nasmešio kada su stigli, dočekavši Pendergasta srdačnim
pozdravom. Odjednom je delovao mnogo sigurniji u sebe. Bacila je pogled
prema njemu, dok je tiho razgovarao sa medicinskim istražiteljem i ekipom
forenzičara, koji su pročešljavali prašinu u potrazi za tragovima. Tu su bili i
uobičajeni bosi tragovi, ali kada ih pokazaše šerifu, on se samo znalački
nasmeja. Nad njima je sada stajao jedan od forenzičara, odlivajući otisak u
plastici.
Sa druge strane, Pendergast kao da uopšte nije ni bio prisutan. Jedva da je
progovorio i reč otkako ga je pokupila i sada je zurio u daljinu, prema
humkama, kao da su mu misli bile negde daleko. Dok ga je posmatrala,
izgleda da je uspeo da se pribere. Prišao je bliže.
“Dođite, dođite”, reče šerif srdačnim glasom. “Možete pogledati ako vas
zanima, specijalni agente Pendergast. I ti takođe, Kori.”
Pendergast priđe bliže, dok ga je Kori pratila.
“Medicinski istražitelj se sprema da ga otvori.”
 “Savetovao bih vam da se strpite do laboratorije.”
“Gluposti.”
Fotograf napravi nekoliko snimaka pomoću blica koji je delovao
zaslepljujuće na slabašnom svetlu zore, a zatim se udalji.
“Samo napred”, reče Hejzen medicinskom istražitelju.
Medicinski istražitelj izvadi par makaza i pažljivo zavuče sečivo ispod
kanapa. “Snip.” Stomak je nabubrio i kanap poče da se rašiva pod pritiskom.
“Ako ne budete pažljivi”, upozori ih Pendergast, “neki od dokaza bi mogli
da umaknu.”
“Ono unutra je nevažno”, reče šerif veselo.
“Rekao bih da je veoma važno.”
“Možete da pričate šta god želite”, reče šerif, čije je dobro raspoloženje
doprinosilo drskosti ovog komentara. “Seci drugi kraj.”
“Snip.”
Čitav stomak se otvori i čitava zbirka predmeta ispade napolje, rasipajući
se po zemlji. Raširio se užasan smrad. Kori se zagrcnu i ustuknu, stavljajući
ruku preko usta. Bio joj je potreban trenutak da shvati šta se to isparavajući
rasulo po tlu: suluda mešavina lišća, grančica, puževa, salamandera, žaba,
miševa i kamenčića. Među svim tim otpacima ležala je ljigava omča koja je
predstavljala pseću ogrlicu.
Ranjena, ali još uvek živa zmija razmotala se iz hrpe i bolno je odgmizala u
travu.
“Kučkin sin”, reče Hejzen, ustuknuvši sa gađenjem na licu.
“Šerife?”
“Molim?”
“Eno vam ga rep.”
Pendergast je pokazivao prema nečemu što je štrčalo iz hrpe.
“Rep? O čemu vi to pričate?”
“Rep koji je iščupan psu.”
“Oh, taj rep. Pobrinućemo se da ga spakujemo i analiziramo.” Hejzen se
brzo pribra i Kori primeti da je namignuo medicinskom istražitelju.
“Kao i pseću ogrlicu.”
“Aha”, reče Hejzen.
“Smem li da vam skrenem pažnju”, nastavi Pendergast, “da izgleda kao da
je abdomen rasečen istim grubim instrumentom koji je prethodno iskorišćen
za amputacije na Šili Sveg, odsecanje psećeg repa i skalpiranje Gasparilje.”
“Naravno, naravno”, odgovori šerif, ne slušajući ga.
“I ako ne grešim”, reče Pendergast, “evo ga i sam grubi instrument.
Slomljen i odbačen u stranu.” Pokazao je na nešto što je ležalo u prašini.
Šerif baci pogled, namršti se i klimnu glavom jednom od forenzičara, koji
ga je fotografisao in situ, a zatim gumom obloženom pincetom pokupi oba
komada i ubaci ih u vrećicu za dokaze. Bilo je to indijansko sečivo od
kremena pričvršćeno za drvenu dršku.
“Na prvi pogled bih rekao da je u pitanju praistorijski nož Južnih Čejena,
sirovom kožom pričvršćen za dršku od vrbinog drveta. Autentični primerak,
moram dodati, koji je savršeno očuvan sve do trenutka kada je nespretnom
upotrebom slomljen. Otkriće od velikog značaja.”
Hejzen se isceri. “Aha, značajno. Kao još jedan rekvizit u ovoj seratorskoj
predstavi.”
“Šta ste rekli?”
Iza njih se začulo komešanje i Kori se osvrnu. Dva državna policajaca
uglancanih čizama iz kukuruza izbiše na čistinu. Jedan od njih je nosio
stranicu faks-papira. Šerif se okrenu prema došljacima sa širokim osmehom.
“Ah. Upravo to sam čekao.” Pružio je ruku, zgrabio faks i pogledao ga, dok
mu se osmeh širio. Onda ga je predao Pendergastu.
“To je naređenje za povlačenje sa istrage, Pendergaste, pravo od Centrale
za Srednji zapad FBI. Skinut si sa slučaja.”
“Stvarno?” Pendergast pažljivo pročita dokument. Zatim podiže pogled.
“Mogu li da zadržim ovo, šerife?”
“Razume se”, reče Hejzen. Zadržite ga, uramite ga, okačite ga na zid.” Glas
mu iznenada više nije zvučao tako srdačno. “A sada, gospodine Pendergast,
uz dužno poštovanje, ovo je mesto zločina i nije dozvoljen pristup
neautorizovanim osobama.” Crvene oči se okrenuše prema Kori. “To se
odnosi na vas i na vašu pomoćnicu.”
Kori mu uzvrati pogled.
Pendergast pažljivo presavi list i stavi ga u džep svog sakoa. Okrenu se ka
Kori. “Hoćemo li?”
Ona ga besno pogleda. “Agente Pendergast”, poče, “nećete mu valjda
dozvoliti da se izvuče tako…?”
“Sada nije trenutak za to, Kori”, reče blago.
“Ali jednostavno ne možete…!”
Pendergast je uhvati za ruku i nežno ali odlučno je odvede odatle, tako da
su izašli iz kukuruza na uski zemljani put kraj njenog “gremlina”, pre nego što
je uspela da se pribere. Skliznula je za volan bez reči i upalila motor, dok se
Pendergast smestio kraj nje. Bila je skoro slepa od besa dok je manevrisala
kroz lavirint od parkiranih policijskih vozila. Pendergast je dozvolio šerifu da
ga ponizi, da nju uvredi - i nije uradio ništa.
Plakalo joj se.
“Gospođice Svonson, moram vam reći da je voda iz česme u Medisin
Kriku izuzetno dobra. Kao što znate, ljubitelj sam zelenog čaja i ne verujem
da sam bilo gde naišao na bolju vodu za savršenu šolju čaja.”
Nije imala odgovor na ovaj non sequitur. Samo je zakočila “gremlinom” na
sredini druma i pogledala ga. “Kuda idemo?”
“Ostavićete me kod Krausovih. Zatim vam predlažem da se vratite u svoju
prikolicu i zabarikadirate sve prozore. Verujem da se približava peščana
oluja.”
Kori šmrknu. “Već sam videla peščane oluje.”
“Ne ove veličine. Peščane oluje spadaju u jednu od najužasnijih
vremenskih pojava. U centralnoj Aziji su toliko strašne da starosedeoci daju
imena vetrovima koji ih stvaraju. Čak i ovde su, tokom perioda erozije
zemljišta, bile poznate kao ’crne mećave’. Dešavalo se da se ljudi koje bi
zatekle napolju uguše.”
Kori je poterala autoputem uz škripu guma. Čitava situacija je poprimala
nestvaran prizvuk. Pendergast je upravo bio ponižen, po kratkom postupku
smenjen sa slučaja koji je čak iz Njujorka došao da istraži… i jedino što mu je
padalo na pamet je da priča o čaju i vremenu?
Prošao je minut, zatim dva. Konačno više nije mogla da podnese tišinu.
“Slušajte” planula je ogorčeno, “ne mogu da verujem da ste onom seratoru od
šerifa upravo dozvolili da vam ovo uradi!”
“Da mi uradi šta?”
“To! Da tako postupa sa vama! Da vas izbaci sa mesta zločina!”
Pendergast se nasmeši. “Nisi paret imperat{ 15 }. ’Onaj koji ne sluša,
naređuje’.”
“Hoćete da kažete da nećete poslušati naređenje?”
“Gospođice Svonson, nemam naviku da razgovaram o onome šta
nameravam da učinim, čak ni sa svojim vernim pomoćnikom.”
Uprkos svom besu, porumenela je. “Znači, jednostavno ćemo da ga ne
poslušamo? Da nastavimo istragu? Da oteramo to patuljasto kopile do
đavola?”
“Ono što nameravam da učinim u vezi sa, kako ste ga slikovito nazvali,
’patuljastim kopiletom’, više ne može biti vaša briga. Veoma je važno da ne
dozvolim da dođete u sukob sa šerifom zbog mene. Ah, evo nas. Prođite do
garaža iza kuće, molim vas.”
Kori je stala iza kuće Krausovih, gde se nalazio trošni niz starih drvenih
garaža. Pendergast priđe jednoj na kojoj je stajao novi lanac sa katancem,
otključa ga i otvori vrata. Kori je unutra videla odsjaj automobila - velikog
automobila. Pendergast nestade u pomrčini i uskoro je čula grmljavinu
motora, praćenu tihim predenjem. Auto je polako izvirio iz garaže. Kori jedva
da je mogla da poveruje svojim očima, dok je na sivu prašinu Medisin Krika
izlazilo blistavo, ispolirano oličenje elegancije. Nikad nije videla takav auto,
osim možda u filmovima. Polako se zaustavilo i Pendergast izađe napolje.
“Odakle je ovo došlo?”
“Oduvek sam znao da je moguće da ću izgubiti vaše usluge i zato sam
poslao po svoj auto.”
“Ovo je vaše? Šta je to?”
“’Rols-rojs’ iz ’59, srebrni duh.”
 Tek tada je do nje prodrlo puno značenje njegove poslednje rečenice.
“Kako to mislite, izgubićete moje usluge?”
Pendergast joj pruži koverat. “Unutra se nalazi vaša plata za ostatak
nedelje.”
“Čemu to? Zar više nisam vaša asistentkinja?”
“Ne nakon naređenja o prekidu istrage. Ne mogu vas zaštititi i ne mogu
tražiti od vas da se sukobite sa zakonom. Nažalost, od ovog trenutka ne
radite više za mene. Predlažem vam da odete kući i nastavite sa svojim
normalnim životom.”
“Kojim normalnim životom? Moj normalni život je sranje. Mora biti nešto
što mogu da radim!” Osetila je nadolazeću plimu besa i bespomoćnosti: sada,
kada se konačno zainteresovala za slučaj, čak je bila fascinirana njime; sada,
kada je osećala da je konačno srela osobu koju bi mogla da poštuje i da joj
veruje; sada, kada je konačno imala razlog da ujutru ustane iz kreveta, on joj
daje otkaz. Uprkos svom trudu, oseti kako joj pobeže suza. Besno ju je
obrisala.
Pendergast joj se nakloni. “Mogli biste mi poslednji put pomoći,
zadovoljavajući moju znatiželju u vezi sa izvorom izvanredne vode Medisin
Krika.”
Zurila je u neverici. Stvarno je bio nemoguć.
“Dolazi iz bunara koji su navodno povezani sa nekakvom podzemnom
rekom”, reče, trudeći se da joj glas zvuči što hladnije.
“Podzemnom rekom”, ponovi Pendergast, bezizražajnog lica, kao da mu je
pogled okrenut unutra, prema iznenadnom otkriću. Nasmeši se i pokloni, uze
njenu ruku i podiže je na par centimetara od svojih usana. Onda uđe u svoj
automobil i odjezdi, ostavljajući je da stoji na parkingu kraj njene gomile krša,
u kovitlacu prašine, obuzetu mešavinom jarosti, čuđenja i tuge.
 ČETRDESET I DVA

P atrolna kola su projurila kraj redova kukuruza, ravnim putem, laganom i

opuštenom brzinom od 170 kilometara na sat. Klima-uređaj možda ne
radi, mislio je Hejzen, i sedišta možda ne liče ni na šta, ali policijski model
“mustang 5,0” još uvek nije bio za bacanje ispod haube. Teška karoserija se
ljuljala levo-desno i Hejzen je u retrovizoru video kako su se kukuruzi na obe
strane povijali za njima.
Hejzen se osećao bolje nego čitave ove nedelje. Pendergast je ispao iz
igre. Slučaj je držao u čvrstom zagrljaju, koji je postajao sve čvršći. Bacio je
pogled na Čestera Raskoviča koji je sedeo kraj njega. Budža iz obezbeđenja
delovao je malo sivkasto u licu i po čelu su mu izbile graške znoja. Brzina
patrolnog vozila mu nije baš odgovarala. Hejzen bi mnogo više voleo da je na
suvozačkom sedištu sedeo Tad, nego ovaj prašinar sa kampusa:
konfrontacija koja će uslediti bi za njega predstavljala odlično iskustvo. Po
hiljaditi put, Hejzen požele da je njegov sopstveni sin Bred nalik njegovom
zameniku: ispunjen poštovanjem, ambiciozan i mnogo manji pametnjaković.
Hejzen uzdahnu. Sanjarenje sada nije bilo važno. Ono što jeste bilo važno je da
Raskovič bude u igri i, preko njega, dr Fisk. Ako ovo odigra pažljivo, Medisin
Krik će dobiti eksperimentalno polje.
Kraj njih su prozujale prve farme Dipera i Hejzen žurno uspori na
propisanu brzinu. Ne bi bilo pametno zgaziti nekog klinca iz Dipera, upravo
sada kada je rešenje slučaja bilo na vidiku i kada su stvari krenule po
njegovom.
“Kakav je plan, šerife?” uspeo je da izgovori Raskovič. Ponovo je počeo da
diše.
“Posetićemo cenjenog gospodina Norisa Lavendera.”
“Ko je to?”
“On poseduje pola grada, kao i nekoliko ovdašnjih polja. Daje ih u zakup.
Njegova porodica je posedovala prvi ranč u ovim krajevima.”
“Mislite da je umešan?”
“Lavender poseduje deo svakog kolača ovde. Kao što sam pitao Henka
Larsena: ko može najviše da izgubi? Pa, tu nema misterije.”
Raskovič klimnu glavom.
Na vidiku se pojavi poslovni kvart Dipera. Na jednom kraju nalazio se
Hardijev restoran a na drugom A&V{ 16 }; između njih, gomila ofucanih ili
zamandaljenih izloga; prodavnica sportske opreme; bakalnica; benzinska
pumpa; prodavac polovnih automobila (svi “AMC” krntije); automatska
perionica rublja; i motel Duboki san. Sve je bilo podignuto pedesetih godina.
Poput filmskih kulisa, pomisli Hejzen.
Skrenuo je na parkiralište iza gradskog pozorišta (odavno napuštenog) i
frizerskog salona. Pozadi se nalazila niska jednospratna zgrada od
narandžaste cigle, potpuno okružena treperavim prostranstvom mekog
asfalta. Hejzen je prišao staklenim vratima ulaza i parkirao svoj auto ispred
hidranta, protivzakonito, proračunato da prkosi. Henkovo patrolno vozilo
bilo je uredno parkirano nedaleko odatle. Hejzen odmahnu glavom. Henk
jednostavno nije znao da obavlja stvari na način koji bi ulivao poštovanje.
Ostavio je auto sa upaljenim rotacionim svetlima, da svi znaju da je ovde bio
u službenoj poseti.
Hejzen je prošao kroz otvorena vrata i ušetao na prohladni vazduh
Lavenderove zgrade, sa Raskovičem za petama. Bacio je pogled prema
recepciji. Glasom, toliko efikasnim da se graničio sa neprijatnim, prilično
ražna sekretarica reče: “Možete ući pravo unutra, šerife. Čekaju vas.”
Dotakao je obod svog šešira i krenuo hodnikom, skrenuo desno i prošao
kroz još nekoliko staklenih vrata. Nova sekretarica, još zdepastija od prve,
mahnu im da prođu.
Ovde u Diperu stvarno gaje rugobe, pomisli. Mora da ih udaju za rođake.
Hejzen je zastao na pragu unutrašnje kancelarije i osvrnuo se oko sebe
suženih očiju. Ovo mesto je bilo prilično pomodno, delovalo je uglađeno i
belosvetski: komadi metala i stakla u različitim nijansama sive i crne,
ogromni radni sto, debeli tepisi, smokve u saksijama. Međutim, nekoliko
ljigavih štampanih otisaka krpenih lutaka na zidu otkrivalo je Lavenderove
seljačke korene. Sam Lavender je sedeo za džinovskim stolom, smešeći se, i
kada ga je Hejzen pogledao, lako je ustao. Nosio je trenerku sa trkačkim
štraftama, a na malom prstu mu je treptao prsten od platine sa dijamantom.
Bio je vitak i prilično visok i kretao se sa malaksalošću koju je bez sumnje
smatrao aristokratskom. Glava mu je, međutim, bila nesrazmerno velika u
odnosu na telo i imala je oblik piramide. Veoma široka usta su se smejala
ispod dva blizu postavljena prodorna oka, iznad kojih se lice sužavalo u usko
čelo, glatko i belo poput komada sala. Bila je to glava debelog čoveka na
mršavom telu.
Šerif Larsen, koji je sedeo na stolici sa strane, takođe je ustao.
Lavender nije rekao ništa, samo je ispružio ruku sa veoma malom bledom
šakom, nudeći mu da sedne. Bio je to izazov: hoće li ga Hejzen poslušati, ili će
sam izabrati stolicu?
Hejzen se nasmeši, pusti Raskoviča da sedne, a zatim i sam uze stolicu.
Lavender nastavi da stoji. Spustio je svoje dečije rake na sto i polako se
nagnuo napred, i dalje se smešeći.
 “Dobro došli u Diper, šerife Hejzen. A verujem da je ovo gospodin
Raskovič sa Kanzaškog univerziteta?” Glas mu je bio gladak, nauljen.
Hejzen žustro klimnu glavom. “Pretpostavljam da znaš zašto sam ovde,
Norise.”
“Treba li da pozovem advokata?” Lavender to izgovori kao šalu.
“To zavisi od tebe. Nisi osumnjičen.”
Lavender podiže obrve. “Zaista?”
Zaista. A deda mu je bio prokleti krijumčar alkohola.
“Zaista”, ponovi Hejzen.
“Pa onda, dobro, šerife. Da nastavimo? S obzirom da je ovo na
dobrovoljnoj bazi, zadržavam pravo da u bilo kom trenutku prekinem
ispitivanje.”
“Onda ću preći na stvar. Ko je vlasnik diperske zemlje izabrane za
potencijalni položaj eksperimentalnog polja za KSU?”
“Vrlo dobro znaš da je to moja zemlja. Data je u zakup Basvel Agrikonu,
partneru Univerziteta na ovom projektu.”
“Jesi li poznavao dr Stentona Čonsija?”
“Naravno. Šerif i ja smo ga vodili u obilazak grada.”
“Kakvo si mišljenje imao o njemu?”
“Verovatno isto kakvo i ti.” Lavender se na trenutak nasmeši osmehom
koji je šerifu Hejzenu rekao sve što je trebao da zna o Lavenderovom
mišljenju o Čonsiju.
“Da li si unapred znao da je Čonsi izabrao Medisin Krik?”
“Nisam. Voleo je da bude tajanstven.”
“Da li si pregovarao o novom zakupu eksperimentalnog polja sa
Univerzitetom?”
Lavender se mlitavo promeškolji i nagnu svoju tešku glavu u stranu. “Ne.
Nisam želeo da upropastim dogovor. Rekao sam im da će, ako se odluče za
Diper, dobiti zemlju po istoj ceni kao i Basvel Agrikon.”
“Ali, planirao si da podigneš cenu najma?”
Lavender se nasmeši. “Moj dragi momče, ja sam ipak poslovan čovek.
Nadao sam se većem najmu kod budućih polja.”
Moj dragi momče. “Znači da si očekivao da će se projekat proširiti.”
“Prirodno.”
“Ti si vlasnik motela Duboki san, jesam li u pravu?”
“Vrlo dobro znaš da je tako.”
“I poseduješ Hardijevu franšizu?”
“To je jedan od mojih najboljih poslova ovde.”
“Ti si vlasnik svih zgrada od Bobove sportske radnje do frizerskog salona,
zar ne?”
“Sve se to može naći u zvaničnim dokumentima, šerife.”
“I poseduješ zgradu gradskog pozorišta - trenutno praznu - i vlasnik si
Dobre šnicle i mini-tržnog centra okruga Kraj.”
“Još opštepoznatih činjenica.”
“Koliko je tvojih zakupaca u poslednjih pet godina raskinulo ugovor i
zatvorilo dućan?”
Lavenderovo široko lice se i dalje smešilo, ali Hejzen je primetio da je
počeo da vrti dijamantski prsten oko malog prsta.
“Moje finansije su moja stvar.”
“Pusti me da pogađam. Pedeset posto? Hotel je zatvoren, knjižare nema
odavno. Džimijeva kafana se zatvorila prošle godine. Mini-tržni centar je oko
dve trećine prazan.”
“Želeo bih da istaknem, šerife, da motel Duboki san trenutno radi sa sto
posto kapaciteta.”
“Da, zato što je ispunjen ljudima iz medija. Šta će se desiti kada velika
priča prođe? Ponovo će biti popularan otprilike kao motel Bejts.”
Lavender se i dalje smešio, ali više nije bilo veselja na vlažnim usnama
koje su se prostirale preko donje polovine njegovog lica.
“Koliko zakupaca kasni da izmiri kiriju? Problem je u tome da baš i nisi u
položaju da izgubiš strpljenje i izbaciš ih zato što kasne sa plaćanjem, zar ne?
Hoću da kažem, ko bi zauzeo njihovo mesto? Bolje je spustiti zakupninu,
razvlačiti stvari, povremeno poslati upozorenje.”
Ponovo tišina. Hejzen se opusti, dozvoli da se tenzija gomila, bacivši još
jedan pogled po kancelariji. Pogled mu pade na zid prekriven fotografijama
Norisa Lavendera sa raznim krupnim zverkama - Bili Karter, predsednikov
brat; par igrača američkog fudbala; zvezda rodea; pevač kantri muzike.
Hejzen na nekolicini njih primeti još jednu figuru: krupnu, tamnoputu,
mišićavu, namrštenu Luis Mekfelti, Lavenderovog pomoćnika. Nije ga video
kada je dolazio, iako ga je tražio pogledom. Nove činjenice koje su išle u
prilog njegovoj teoriji. Hejzen odvrati pogled od čoveka neprijatnog izgleda i
ponovo se uz smešak obrati Lavenderu. “Ti i tvoja familija posedujete ovaj
grad već skoro stotinu godina, ali izgleda da je imperija Lavenderovih na
zalasku, zar ne, Norise?”
Šerif Larsen progovori. “Slušaj, Dente, ovo je čisto maltretiranje. Ne vidim
na koji je način bilo šta od ovoga povezano sa ubistvima.”
Lavender ga prekide gestom ruke. “Hvala ti, Henk, ali od samog početka
sam znao kakvu igru igra Hejzen. Ovaj pas zna samo da laje.”
“Ma, je li tako?” uzvrati Hejzen.
“Tako je. Ovo nema veze sa ubistvima u Medisin Kriku. Ovo ima veze sa
time da je moj deda navodno upucao tvog jadnog starog dedicu u nogu.
Lavenderi i Hejzeni se ovde u okrugu Kraj nikada nisu voleli - a neki ljudi
jednostavno ne mogu da pređu preko toga.” Nasmešio se Hejzenu. “Pa,
gospodine, to jednostavno neće da prođe. Moj deda nikada nije upucao tvog
dedu, a ja nisam serijski ubica. Pogledaj me. Možeš li me zamisliti usred polja
kukuruza, kako kasapim nekoga poput onih ćuraka koje spremate tamo u
Medisin Kriku?” Pogledao ih je samozadovoljno.
Neće da prođe. Eto ga, izviralo je na površinu kao masnoća u paprikašu.
Noris Lavender je mogao da ukrasi svoj govor sa svim “zaista” i “moj dragi
momče” na svetu, ali ipak nije mogao da sakrije smrad belog đubreta.
“Isti si kao tvoj deda, Norise”, odgovori Hejzen. “I ti imaš ljude koji će
obaviti prljavi posao za tebe.”
Lavenderove obrve se podigoše. “To zvuči skoro kao optužba.”
Hejzen se nasmeši. “Znaš, Norise, čini mi se da nisam video tvog drugara
Luisa Mekfeltija kada sam dolazio. Kako je on?”
“Moj asistent, jadan momak, otišao je u Kanzas Siti da poseti svoju
bolesnu majku. Dao sam mu nedelju dana odmora.”
Hejzenov osmeh postade širi. “Nadam se da nije u pitanju ništa ozbiljno.”
Ponovo je zavladala tišina.
Hejzen se iskašlja i nastavi. “Možeš da izgubiš mnogo ako Medisin Krik
dobije ovo eksperimentalno polje.”
Lavender otvori drvenu kutiju punu cigara i gurnu je preko stola prema
Hejzenu. “Znam da ste strastven pušač, šerife. Poslužite se.”
Hejzen pogleda kutiju. Pazi molim te, “kubanke”. Odmahnuo je glavom.
“Gospodine Raskovič? Cigaru?”
Raskovič takođe odmahnu glavom.
Hejzen se zavali u stolici. “Možeš da izgubiš sve, zar ne?”
“Hoće li nekom smetati ako ja zapalim?” Lavender posegnu u kutiju i
izvadi cigaru, držeći je upitno između dva debela prsta.
“Samo izvoli”, reče Henk, bacivši zloban pogled prema Hejzenu. “Svako
ima pravo da puši u sopstvenoj kancelariji.”
Hejzen sačeka Lavendera da uzme malenu srebrnu seckalicu sa svog
stola, odseče i poravna kraj cigare, razgleda svoje delo, uzme zlatni upaljač i
zagreje kraj cigare, a zatim lizne drugi kraj, stavi ga u svoja široka usta i
zapali cigaru. Postupak je trajao nekoliko minuta. Lavender zatim ustade i
odšeta do prozora, prekrsti svoje male ruke iza leđa, posmatrajući
parkiralište, opušteno pućkajući, s vremena na vreme vadeći cigara iz usta da
bi osmotrio njen vrh. Iza njegove vitke figure, Hejzen je video poput noći crn
horizont. Oluja je dolazila i biće strašna.
Tišina se odužila sve dok se Lavender nije konačno okrenuo. “Oh”, reče
Hejzenu, glumeći iznenađenje. “Još uvek ste ovde?”
“Čekam odgovor na svoje pitanje.”
Lavender se nasmeši. “Zar nisam pre pet minuta pomenuo da je ovaj
razgovor završen? To je bilo nepažljivo sa moje strane.” Okrenu se prema
prozora, pućkajući cigaru.
“Pazite da vas ne uhvati oluja, gospodo”, reče preko ramena.
Hejzen izlete sa parkirališta, ostavljajući iza sebe pažljivo odmerenu
količinu spaljene gume. Kada su se našli na glavnom putu, Raskovič ga
pogleda. “Kakva je to priča o Vašem i njegovom dedi?”
“Samo dimna zavesa.”
Zavladala je tišina i sa nezadovoljstvom je shvatio da je Raskovič još uvek
čekao odgovor. Potrudio se da suzbije svoje nezadovoljstvo. Bilo mu je
potrebno da zadrži KSU na svojoj strani, trebao mu je Raskovič.
“Lavenderovi su počeli kao rančeri, a onda su dvadesetih godina zaradili
mnogo novca krijumčareći alkohol”, objasnio je. “Kontrolisali su svu
proizvodnju brlje u oblasti, kupujući robu od proizvođača i distribuirajući je.
Moj deda je tada bio šerif u Medisin Kriku i jedne noći su on i par carinskih
službenika zatekli kralja Lavendera kraj kuće Krausovih, dok je utovarivao
brlju na mazgu - matori Kraus je u tim danima imao destileriju u zadnjem
delu svoje pećine za turiste. Izbila je čarka i moj deda je pogođen. Izveli su
kralja Lavendera na sud, ali je on potplatio porotu i izvukao se.”
“Zar stvarno mislite da Lavender ima veze sa ubistvima?”
“Gospodine Raskovič, u policijskom poslu tragate za motivom, načinom i
prilikom. Lavender ima motiv i on je prokleti kučkin sin koji bi uradio svašta
za novac. Ono što treba da otkrijemo su način i prilika.”
“Iskreno rečeno, ne deluje mi kao neko ko bi počinio ubistvo.”
Ovaj Raskovič je bio totalni moron. Hejzen je pažljivo birao reči. “Mislio
sam ono što sam rekao u njegovoj kancelariji. Ne verujem da je on sam
počinio ubistva: to nije Lavenderov stil. On bi unajmio nekakvog ubicu da
obavi njegov prljavi posao.” Razmišljao je na trenutak. “Voleo bih da
popričam sa Luisom Mekfeltijem. Bolesna majka u Kanzas Sitiju, malo sutra.”
“Kuda sada idemo?”
“Idemo da otkrijemo u koliko je tačno velikoj nevolji Noris Lavender. Prvo
ćemo baciti pogled na njegove poreske prijave u gradskoj većnici. Onda ćemo
da popričamo sa nekima od njegovih poverilaca i neprijatelja. Saznaćemo
koliko je tačno duboko u govnima sa ovim poslom oko eksperimentalnog
polja. Ovo mu je bila poslednja šansa i ne bi me iznenadilo da je stavio i farmu
na kocku da će posao uspeti.”
Zastao je. Malo odnosa sa javnošću ne može škoditi. “Šta ti misliš,
Česteru? Cenim tvoje mišljenje.”
“To je održiva teorija.”
Hejzen se nasmeši i okrenu auto u pravcu gradske većnice. Teorija je bila
prokleto održiva.
 ČETRDESET I TRI

U dva i trideset tog popodneva, Kori se nemirno prevrtala po svom

krevetu, slušajući Tool na svom CD plejeru. U njenoj sobi mora da je bilo
barem četrdeset stepeni, ali nakon događaja od prošle noći, nije imala
hrabrosti da otvori prozor. Još uvek nije mogla da poveruje da je onaj tip sa
univerziteta ubijen tu dole niz ulicu. Ali, sa druge strane, čitava prošla nedelja
bila je neverovatna.
Pogled joj odluta do prozora. Napolju su se ogromni, nakovnjima slični
olujni oblaci širili po nebu i mrak se prerano spuštao. Ali nadolazeća oluja je
činila vazduh još zagušljivijim.
Čula je glas svoje majke kroz zid spavaće sobe i pojačala ton u odgovor.
Čuli su se prigušeni udarci dok je njena majka pokušavala da joj privuče
pažnju udarajući o zid. Isuse. Njena majka je izabrala baš ovaj dan da ne ode
na posao, kada više nije bila potrebna Pendergastu i kada je morala da ostane
kod kuće, ne radeći ništa, jer bila je previše uplašena da ode do svog
uobičajenog utočišta na putu uz dalekovode. Skoro da je žudela da dođe Dan
Rada{ 17 } i da počne škola.
Vrata njene sobe se otvoriše i tamo je u spavaćici stajala njena majka,
previše mršavih ruku položenih na previše debeo stomak. Pušila je cigaretu.
Kori je skinula slušalice.
“Kori, promukla sam od urlanja. Jednog dana ću ti uzeti te slušalice.”
“Ti si mi rekla da ih nosim.”
“Ne onda kada pokušavam da razgovaram sa tobom.”
Kori je zurila u svoju majku, u njenu razmazanu maskaru i ostatak
sinoćnjeg ruža koji je još uvek bio razmrljan u uglovima usana. Pila je, ali
izgleda ne dovoljno da bi je to zadržalo u krevetu. Kako je ovaj vanzemaljac
mogao biti njena majka?
“Zašto nisi na poslu? Da li se taj čovek umorio od tebe?”
Kori nije odgovorila. Nije bilo važno. Njena majka će svejedno reći šta je
htela.
“Koliko se meni čini, dobila si platu za dve nedelje. To je hiljadu petsto
dolara. Jel’ tako?”
Kori je zurila.
“Dokle god živiš ovde, moraćeš da doprinosiš. Već sam ti to rekla, u
poslednje vreme sam imala gomilu troškova. Porezi, hrana, otplate auta, šta
god ’oćeš. A sada i gubim napojnice za čitav dan zbog ove gadne prehlade.”
Hoćeš da kažeš zbog gadnog mamurluka. Kori je čekala.
“Najmanje što očekujem je da podelimo pola-pola.”
“To je moj novac.”
“A šta misliš čiji novac te je hranio poslednjih deset godina? Sigurno ne
one vreće govana od tvog oca. Moj. Ja sam ta koja je odrala prste do kostiju
odgajajući te i, tako mi boga, mlada damo, sada ćeš nadoknaditi deo toga.”
Kori je zalepila novac za dno svoje fioke i nije imala nameru da dozvoli da
njena majka vidi gde ga je sakrila. Zašto, oh, zašto je uopšte rekla svojoj majci
koliko zarađuje? Biće joj potreban taj novac za jebenog advokata kada bude
morala da ide na suđenje. Inače će dobiti nekakvog šugavog javnog branioca i
završiće u zatvoru. To bi ostavilo sjajan utisak, da šalje svoje prijave za koledž
iz zatvora.
“Rekla sam ti da ću ostaviti nešto novca na kuhinjskom stolu.”
“Ostavićeš sedamsto pedeset dolara na kuhinjskom stolu.”
“To je previše.”
“Za to što sam te odgajala sve ove godine, jedva da je dovoljno.”
“Ako nisi želela da me odgajaš, nisi trebala ostati trudna.”
“Nažalost, nezgode se događaju.”
Kori je mogla osetiti jetki miris zapaljenog filtera, dok je cigareta
dogorevala do kraja. Njena majka se osvrnu oko sebe i ugasi cigaretu u
Korinoj posudi za mirisne štapiće. “Ako ne želiš da doprineseš, možeš da
živiš negde drugde.”
Kori se besno okrenu i ponovo stavi slušalice, pojačavajući ton toliko
glasno da su je uši zabolele. Okrenula se prema flekavom zidu sa
skamenjenim izrazom na licu. Jedva da je čula kako njena majka viče na nju.
Ako me samo dodirne, mislila je Kori, vrištaću. Ali znala je da neće. Jednom ju
je udarila i Kori je vrištala toliko glasno da je šerif došao. Naravno, mali
buldog nije uradio ništa - u stvari je upozorio nju zbog remećenja javnog reda
- ali je majka više nikada nije ni dotakla.
Njena majka nije mogla ništa da uradi. Jednostavno će sačekati da ode.
Dugo nakon što se njena razjarena majka vratila u svoju sobu, Kori je
nastavila da leži i razmišlja. Naterala je sebe da ne misli na svoju majku,
prikolicu i depresivni, prazni, besmisleni pakao koji je predstavljao njen
život. Misli su joj se okrenule Pendergastu. Razmišljala je o njegovom
simpatičnom crnom odelu, svetlim očima i visokoj, vitkoj figuri. Pitala se da li
je Pendergast oženjen i da li ima decu. Nije bilo fer što ju je tako ostavio i
otišao svojim šminkerskim autom. Možda ga je razočarala, kao i sve ostale.
Možda ipak nije obavljala posao dovoljno dobro. Bila je strašno ozlojeđena
načinom na koji se šerif umešao i uručio Pendergastu one papire. Ali, on nije
bio neko ko će tek tako prihvatiti poraz. I zar joj nije nagovestio kako će
nastaviti da radi na slučaju? Morao je da je skine sa slučaja, govorila je sebi.
To nije imalo veze sa njom. I sam je to rekao: neću dozvoliti da dođete u sukob
sa šerifom zbog mene.
Misli su joj odlutale do samog slučaja. Još uvek joj je bilo uvrnuto da
veruje da je ubistva izvršio neko iz Medisin Krika. Ako je to stvarno bio neko
odavde, znači da je to neko koga je poznavala. Ali ona je znala sve u
Smrdigradu i nije mogla da zamisli da bi bilo ko od njih mogao biti serijski
ubica. Stresla se, setivši se mesta zločina koje je lično videla: pas odsečenog
repa… Čonsi, zašiven kao punjena ćurka…
Najuvrnutiji je bio Stot, onako skuvan. Zašto je ubica to uradio? I kako ćeš
uopšte nekog celog skuvati? Morao bi da zapali vatru i stavi veliki kotao…
Delovalo je nemoguće. Gde bi mogao da nabavi toliki kotao? Kod Mejsi? Ne,
naravno da ne: naj veći lonac koji je imala bio je onaj koji je koristila za
subotnji čili, a u njega ne bi stala ni čitava ruka. Klub Zamak je takođe imao
kuhinju - da li se to tamo desilo?
Kori šmrknu. Pomisao je bila smešna. Čak ni Klub Zamak nije imao
dovoljno veliki lonac da se skuva čitava osoba: za to ti je bila potrebna
industrijska kuhinja. Ili je možda upotrebio kadu? Da li je neko mogao da
podigne kadu na šporet i na taj način skuva telo? Ili da postavi kadu u
kukuruzištu? Ali, izviđački avioni bi primetili. I dim od vatre bi se video
izdaleka. Neko bi osetio miris kuvanja; u najmanju ruku bi osetio dim.
Ne, u Medisin Kriku nije bilo mesta na kome bi mogao skuvati telo…
Naglo je ustala.
Krausove pećine.
Bilo je to suludo. Ali, sa druge strane, možda i nije. Svi su znali da je za
vreme prohibicije matori Kraus krijumčario brlju iz zadnjeg dela svoje
pećine.
Osetila je žmarce po leđima: mešavinu uzbuđenja, radoznalosti i straha.
Možda se stara destilerija još uvek nalazila tamo. Destilerije su imale velike
kotlove, zar ne? I da li bi takav kotao bio dovoljno velik da se u njemu skuva
čovek? Možda, možda i bi.
Legla je na krevet, dok joj je srce snažno udaralo. Ponovo joj je palo na
pamet koliko je čitava ova ideja zvučala suludo. Prohibicija se završila pre
sedamdeset godina i stara destilerija sigurno odavno ne postoji. Jednostavno
nisi ostavljao nešto toliko vredno da trune u pećini. I kako bi ubica ulazio i
izlazio iz pećine? Ona radoznala starica, Vinifred Kraus, držala ju je čvrsto
zaključanu i nadgledala je poput kopca.
Nemirno se prevrtala. Brave su se mogle obiti. I ona sama je na školskom
kompjuteru sa interneta skinula Priručnik za obijanje MIT{ 18 } i čak je i
napravila sopstvenu malu alatku, kojom je eksperimentisala na katancima
školskih ormarića.
Ako je ubica bio odavde, znao je za krijumčarenje matorog Krausa i za
destileriju. Ubica je mogao da jedne noći donese telo, skuva ga i nestane pre
jutra. Stara Vinifred ne bi ništa primetila. Činjenica je da skoro uopšte više
nije bilo obilazaka.
Kori se pitala da li bi trebala da pozove Pendergasta. Da li je on znao za
destileriju? Sumnjala je u to - krijumčarenje pića je predstavljalo prastari
komadić istorije Medisin Krika kojeg niko ne bi smatrao bitnim. Zato je
zaposlio nju, da mu priča upravo o ovakvim stvarima. Trebala bi da ga nazove
i ispriča mu. U džepu je napipala mobilni telefon koji joj je dao, izvadila ga je i
počela da zove broj.
Onda se zaustavila. Čitava ideja bila je apsurdna. Glupa. Bilo je to samo
nagađanje. Pendergast će joj se smejati. Možda će se i razbesneti. Nije uopšte
smela da radi na slučaju.
Spustila je telefon i ponovo se polako okrenula prema zidu. Možda je
trebala prvo da proveri - za svaki slučaj. Samo da vidi da li je destilerija još
uvek bila tamo. Ako jeste, reći će Pendergastu. Ako nije, neće napraviti budalu
od sebe.
Ustala je i spustila stopala na pod. Svi su znali da je pećina imala samo
jednu ili dve male odaje iza turističkog dela. Destilerija bi bila u jednoj od
njih. Neće biti teško pronaći je. Zavući će se tamo, proveriti i vratiti se. I
izvući će se iz kuće. Uradila bi bilo šta samo da ode iz ove proklete rupčage.
Utišala je muziku i oslušnula. Majka je prestala sa galamom.
Skinula je slušalice i još jednom oslušnula. Zatim je pažljvo ustala sa
kreveta, navukla odeću i polako otvorila vrata. Sve je i-dalje bilo tiho. Počela
je da se šunja hodnikom sa cipelama u rukama. Upravo kada je stigla do
njegovog kraja, čula je kako se vrata otvaraju i majku kako viče.
“Kori! Gde, do đavola, misliš da si krenula?”
Proletela je kroz kuhinju i istrčala kroz vrata, pustivši ih da se zalupe za
njom. Uskočila je u svoj auto, bacila cipele na susedno sedište i okrenula ključ,
moleći se da upali iz prve. Zarežao je, zagrcnuo se i ućutao.
“Kori!” Majka se sada pojavila na vratima, krećući se užasno brzo za
nekoga sa gadnom prehladom.
Kori ponovo okrenu ključ, očajnički pritiskajući pedalu.
“Kori…!!”
Motor je ovog puta oživeo i poletela je niz šljunkoviti put naselja Vindem
Park, ostavljajući za sobom kovitlac dima, prašine i sitnog šljunka.
 ČETRDESET I ČETIRI

M ardžori Lejn, glavna recepcionistkinja ABX korporacije, bila je sve više

uznemirena prisustvom čoveka u crnom odelu koji je sedeo u njenoj
čekaonici.
Bio je tu već devedeset minuta. To samo po sebi nije bilo neobično, ali za to
vreme on nije podigao nijedan od časopisa koji su mu ležali na dohvat ruke;
nije upotrebio svoj mobilni telefon; nije otvorio laptop, niti je uradio bilo koju
od stvari koje ljudi obično rade dok čekaju da ih primi Kenet But, direktor
korporacije. U stvari, činilo joj se da se uopšte nije pomerio. Njegove oči, tako
srebrne i čudne, kao da se nisu pomerile sa staklenog zida čekaonice koji je
pružao pogled na centar Topeke i zelenu geometriju farmi iza periferije
grada.
Mardžori je radila u firmi dok je ova prolazila kroz čitav niz nedavnih
promena. Kao prvo, odrekla se svog starog naziva, Istraživačka kompanija
basena Anadarko, u korist doteranog novog akronima i logoa. Onda je počelo
širenje na nove poslove, mnogo raznovrsnije od istraživanja naftnih polja:
trgovina energijom, fiberoptička vlakna, komunikacije (šta god to bilo) i
milion drugih stvari koje nije razumela, a sudeći po onome što je videla, niko
ih drugi takođe nije razumeo. Gospodin But je bio veoma zauzet čovek, ali i
kada nije bio zauzet, voleo je da pusti ljude da ga čekaju. Nekad ih je puštao
da čekaju po čitav dan, kao što je nedavno uradio sa rukovodiocima
investicione banke koji su došli da razgovaraju o ko zna čemu.
Čeznula je za starim danima: kada je razumela čime se kompanija bavi i
kada ljudi nisu morali da čekaju. Bilo joj je neprijatno kada su ljudi morali da
čekaju. Prigovarali su, glasno razgovarali mobilnim telefonima, lupkali po
kompjuterima i besno se šetali okolo. Ponekad bi koristili ružne reči i morala
bi da pozove obezbeđenje.
Ali ovo - ovo je bilo još gore. Od ovog čoveka podilazila ju je jeza. Nije
imala predstavu da li će ga gospodin But primiti uskoro i da li će ga uopšte
primiti. Znala je da je bio agent FBI - pokazao joj je dokumenta - ali gospodin
But je i pre puštao važne ljude da čekaju.
Mardžori Lejn se pozabavila svojim poslom, javljajući se na telefon,
kucajući, odgovarajući na mejlove, ali sve vreme je krajičkom oka posmatrala
crnu priliku, nepomičnu poput statue iz Građanskog rata. Izgledalo je kao da
ni ne trepće.
 Konačno, kada to više nije mogla izdržati, Mardžori je uradila nešto za šta
je znala da ne bi smela: pozvala je ličnu sekretaricu gospodina Buta.
“Keti”, reče tihim glasom, “onaj agent FBI je ovde već dva sata i stvarno
mislim da bi gospodin But trebalo da ga primi.”
“Gospodin But je veoma zauzet.”
“Znam, Keti, ali stvarno mislim da bi trebalo da primi ovog čoveka. Imam
ružan osećaj. Molim te, učini mi to.”
“Samo trenutak.”
Mardžori sačeka. Trenutak kasnije, sekretarica se ponovo javi. “Gospodin
But ima pet minuta.”
Mardžori spusti slušalicu. “Agente Pendergast?”
Njegove svetle oči polako se okrenuše prema njoj.
“Gospodin But će vas sada primiti.”
Pendergast ustade, blago se nakloni i bez reči prođe kroz vrata.
Mardžori uzdahnu sa olakšanjem.

Kenet But je stajao nad crtaćim stolom koji mu je služio kao radni sto - radio
je stojeći - i polako je postajao svestan da je agent FBI ušao u njegovu
kancelariju i seo. Završio je sa kucanjem zabeleške na svom laptopu, poslao ju
je svojoj sekretarici i okrenuo se prema njemu.
Bio je zapanjen. Ovaj agent FBI uopšte nije ličio na Efrema Cimbalista
mlađeg{ 19 }, jednog od junaka njegovog detinjstva. U stvari, razlika nije
mogla biti veća. Predivno skrojeno crno odelo, ručno napravljene engleske
cipele, košulja po meri - da ne spominjemo bledu kožu i prefinjene ruke. Na
njemu je bilo odeće u vrednosti od pet-šest hiljada dolara, ne računajući
donje rublje. Kenet But je umeo da prepozna dobru odeću, kao što je umeo da
prepozna dobra vina, cigare i žene - bilo je to nešto što je svaki muški
rukovodilac u Americi morao da nauči, ako je želeo da napreduje u poslu.
Butu se nije sviđao način na koji se agent raskomotio. Njegov pogled je lutao
okolo na način koji je vređao Buta - skoro kao da je rastavljao kancelariju
pogledom.
“Gospodine Pendergast?”
Čovek ga nije pogledao niti mu je odgovorio. Pogled mu je nastavio da
luta, proučava, procenjuje. Ko je on mislio da je, da bude tako opušten u
društvu glavnog direktora ABX, sedamnaeste najveće korporacije na listi
Njujorške berze?
“Imate pet minuta, jedan je prošao”, reče But tiho, vraćajući se svome
crtaćem stolu i kucajući novu belešku na svom kompjuteru. Čekao je da čovek
progovori, ali nije se desilo ništa. But završi tekst i pogleda na sat. Još tri
minuta.
Ovo je stvarno bilo prilično iritirajuće: sedeo je u njegovoj kancelariji,
raskomotivši se još više i posmatrajući suprotan zid. U stvari, zureći u
suprotan zid. U šta je to gledao?
“Gospodine Pendergast, imate još dva minuta”, promrmlja.
Čovek odmahnu rukom i konačno progovori. “Ne obraćajte pažnju na
mene. Kada završite svoj posao i poklonite mi svoju nepodeljenu pažnju,
popričaćemo.”
But baci pogled preko svog ramena. “Bolje bi vam bilo da kažete šta
imate, agente Pendergast”, reče što je bezbrižnije mogao. “Zato što imate još
tačno jedan minut.”
Čovek ga iznenada pogleda i njegov pogled je bio toliko intenzivan da But
skoro poskoči.
“Sef se nalazi iza onog zida, je li tako?” reče Pendergast.
But je ostao nepomičan uz ogroman napor volje. Čovek je znao gde se
nalazio sef korporacije - što su znala samo tri službenika i predsednik
Odbora. Da li je bilo nekakvog traga na zidu? Ali, za deset godina niko nije ni
posumnjao. Da li je bio pod prismotrom FBI? Ovo je bilo sramotno. Sve ove
misli javile su se duboko u Butovom umu i nisu se mogle pročitati na
njegovom licu.
“Nemam pojma o čemu pričate.”
Pendergast se nasmeši, ali to je bio blago uobraženi osmeh odraslog koji
udovoljava detetu. “Gospodine But, vi ste u poslu u kojem određena
dokumenta moraju biti strogo poverljiva. Ta dokumenta predstavljaju
krunske dragulje vaše kompanije. Pri tom, naravno, mislim na vaše mape
seizmičkih merenja Anadarko formacije. Te mape, koje ste sačinili uz velike
troškove, pokazuju lokacije nalazišta nafte i gasa. Zato se podrazumeva da
imate sef. Pošto ste osoba koja ne veruje nikom, logično je da će se sef
nalaziti u vašoj kancelariji, gde ga možete držati na oku. E sad, na tri zida vaše
kancelarije stoje skupe slike starih majstora. Na tom delu četvrtog zida stoje
jeftine grafike. Grafike koje se mogu pomeriti i skinuti, bez bojazni da će biti
oštećene. To znači da se Vaš sef nalazi iza tog zida.”
But poče da se smeje. “Mislite da ste pravi Šerlok Holms, zar ne?”
Pendergast mu se pridruži u smehu. “Uz dužno poštovanje, gospodine
But, zamoliću vas - naravno, isključivo kao gest dobre volje - da otvorite taj
sef i date mi izveštaj o seizmičkim istraživanjima okruga Kraj u Kanzasu.
Poslednji, sastavljen 1999.”
But je shvatio da se sa naporom suzdržava. Kao i obično, uspeo je u tome.
Davno je naučio da tihi glas može zvučati preteće i sada je jedva čujno
progovorio. “Gospodine Pendergast, kao što ste i sami rekli, ta istraživanja,
gde god da su smeštena, krunski su dragulji ABX korporacije. Sami ti geološki
podaci predstavljaju trideset godina seizmičkih istraživanja i nagađanja, po
ceni od oko pola milijarde dolara. I vi želite da vam ih jednostavno dam?”
Hladno se nasmeši.
“Kao što sam rekao, isključivo kao gest dobre volje. Nikad ne bih uspeo da
dobijem nalog za takvu vrstu informacije.”
Čovek nije imao nikakvih opcija, nikakvih karata da odigra, kao što je i
sam priznao. Bila je to šala - ili trik. Nešto u vezi sa čitavom ovom stvari
činilo je da se Kenet But oseća izuzetno neprijatno. Uspeo je da se ljubazno
nasmeši. “Žao mi je što vam ne mogu pomoći, gospodine Pendergast. Ako je
to sve, želim vam prijatan dan.”
Vratio se svojim beleškama. Ali krajičkom oka mogao je da vidi da se
prilika u crnom nije ni pomerila.
But progovori ne podižući pogled. “Gospodine Pendergast, za deset
sekundi ćete postati nepoželjni u ovoj kancelariji i biću primoran da
pozovem obezbeđenje.”
Zaćutao je, sačekao deset sekundi, a zatim je uključio interfon koji ga je
povezivao sa sekretaricom. “Keti, odmah pozovi radnike obezbeđenja da
isprate gospodina Pendergasta.” But nastavi sa svojim poslom, pišući poruku
svom potpredsedniku za finansije. Ali nije mogao a da ne primeti da je kučkin
sin i dalje sedeo, lupkajući prstom po rukohvatu i živahno razgledajući oko
sebe, kao da je bio u čekaonici kod lekara. Drsko kopile.
Interfon je zazujao. “Obezbeđenje je stiglo, gospodine But.”
Pre nego što je But stigao da odgovori, čovek je elegantno i žustro ustao i
našao se kraj crtaćeg stola. But je buljio u njega, a protest mu je zamro u grlu
kada je video izraz na agentovom bledom licu.
Pendergast se nagnu prema njemu i promrmljao mu u uvo broj:
“2300576700.”
But je na trenutak bio zbunjen, ali broj je zvučao poznato i kada mu je
sinulo šta je to bilo, kosa na potiljku mu se nakostrešila. Čulo se kucanje na
vratima i tri službenika obezbeđenja uđoše unutra. Zastali su, sa rukama na
pištoljima. “Gospodine But, da li je ovo taj čovek?”
But ih je posmatrao, zanemeo od panike.
Pendergast se nasmeši i mahnu im da odu. “Gospodinu Butu neće biti
potrebna vaša pomoć, gospodo. Želi da vam se izvini zbog uznemiravanja.”
Pogledali su Buta. Nakon trenutka oklevanja, direktor kruto klimnu
glavom. “Tako je. Nećete mi biti potrebni.”
“Ako biste bili toliko ljubazni da zaključate vrata kada budete izlazili”,
reče Pendergast, “i, molim vas, recite sekretarici da narednih deset minuta
ne prosleđuje pozive i ne pušta posetioce. Potrebno nam je malo privatnosti.”
Čuvari su ponovo pogledali Buta da bi potvrdio ovo.
“Da”, reče But. “Potrebno nam je malo privatnosti.”
Čuvari se povukoše, zaključaše vrata i kancelarijom zavlada tišina.
Pendergast se okrenuo prema izvršnom direktoru ABX korporacije i veselo
reče: “A sada, moj dragi gospodine But, da se vratimo na razgovor o krunskim
draguljima?”
Pendergast je prišao svom “rols-rojsu” sa dugačkom, valjkastom futrolom za
dokumenta pod rukom. Otključao je vrata, spustio futrolu na suvozačko
sedište i skliznuo u vrelu unutrašnjost. Upalio je motor i pustio da se kabina
rashladi, a zatim je izvadio izveštaj i na brzinu ga pregledao, kako bi se uverio
da je to bilo ono što je tražio.
Bilo je to upravo to i mnogo više. Ovo je objašnjavalo sve: humke, legendu
o Sablasnim Ratnicima, masakr “Četrdeset Petorice” - i neobjašnjivo kretanje
serijskog ubice. Čak je objašnjavalo i izvrsnu vodu Medisin Krika, za koju se
ispostavilo da je predstavljala kariku za kojom je tragao. Kao što se i nadao,
sve se videlo na mapi naftnih izvora, precizno odštampano u plavoj i beloj
boji.
Trenutno je imao važnijeg posla. Podigao je slušalicu, uključio ometač i
ukucao broj sa prefiksom Klivlenda u Ohaju. Neko se odmah javio, ali je
prošlo par sekundi pre nego što je tanušni glas progovorio:
“I?”
“Hvala, Mimičaru{ 20 }. Broj računa na Kajmanskim Ostrvima je obavio
posao. Očekujem da meta iskusi više od par neprospavanih noći.”
“Drago mi je što sam bio od pomoći.” Veza se prekinu.
Pendergast spusti slušalicu i još jednom pogleda mapu, pažljivije
proučavajući kompleks podzemnih lavirinata koje je prikazivala.
“Izvrsno”, promrmlja.
Mentalni prelazak ga nije izneverio. Umesto toga, kao što je mapa
potvrđivala, uspeo je iznad svih svojih očekivanja. Jednostavno ga nije
pravilno protumačio. Smotao je izveštaj, ubacio ga nazad u futrolu i zatvorio
je jednim pokretom.
Sada je tačno znao odakle su Sablasni Ratnici došli - i kuda su otišli.
 ČETRDESET I PET

U Njujorku je bilo toplo i blistavo kasno popodne. Ali u odajama čudnog

mirisa, koje su ležale duboko ispod kuće na Riversajd Drajvu, vladala je
večita ponoć.
Čovek po imenu Ren hodao je kroz podzemne prostorije, mršav i sablastan
poput utvare. Žuto svetlo na njegovom rudarskom šlemu probijalo je
somotnu pomrčinu, osvetljavajući ovde drvenu vitrinu, tamo visoki metalni
arhivski orman. U svim uglovima blistao se bledi sjaj bakra i bronze; mutno je
treptalo olovno staklo.
Po prvi put u nekoliko dana nije pod rukom nosio svoju beležnicu. Stajala
je kraj njegovog laptopa, pola tuceta odaja dalje, spremna da bude odneta
gore. Bilo je to zato što je Ren, nakon osam nedelja iscrpljujućeg,
fascinirajućeg posla, konačno završio katalogizaciju kabineta čudesa koje mu
je Pendergast poverio.
Zbirka se pokazala izuzetno upečatljivom, čak upečatljivijom nego što mu
je Pendergast nagovestio. Predstavljala je neverovatno šaroliki skup
predmeta, najbolje od svega: dragog kamenja, fosila, plemenitih metala,
leptira, biljaka, otrova, izumrlih životinja, novčića, oružja, meteorita. Svaka
soba, svaka nova fioka i polica donosila je nova otkrića, neka čudesna, neka
izuzetno uznemirujuća. Bio je to, bez ikakve sumnje, najveći kabinet čudesa
ikada sastavljen.
Kakva je šteta bila što su šanse da će ga svet ikada videti zanemarujuće
male. Barem ne u ovom veku. Osetio je ujed ljubomore zbog toga što je sve to
pripadalo Pendergastu, a ne njemu.
Ren se polako kretao kroz mračne odaje, osvrćući se oko sebe i
uveravajući se da je sve u redu, da nije nešto prevideo ili izostavio.
Sada je konačno stigao do svog krajnjeg odredišta. Zaustavio se,
upravljajući zrak svetlosti prema šumi od stakla: bokali, retorte, posude za
titraciju i epruvete, sve su odbijale svetlost sa dugih, mračnih kvadrata tuceta
laboratorijskih stolova. Zrak njegove svetiljke najzad se zaustavi na vratima
na drugom kraju laboratorije. Iza njih se nalazila poslednja odaja, u koju mu je
Pendergast izričito zabranio pristup.
Ren se okrenu, bacajući pogled prema mračnim, tapiserijama
zaklonjenim, prostorijama kroz koje je upravo prošao. Dugo putovanje ga je
na neki način podsetilo na Poovu priču Maska crvene smrti, u kojoj princ
Prospero organizuje bal pod maskama u nizu odaja, od kojih je svaka
fantastičnija, bizarnija i jezivija od prethodne. Poslednja odaja, odaja smrti,
bilaje crna, sa prozorima boje krvi.
Ren se ponovo okrenu prema laboratoriji, obasjavajući mala zatvorena
vrata na suprotnom zidu. Tokom katalogizacije, često se pitao šta se nalazilo
iza njih. Ali možda je u retrospektivi i bilo bolje da ne zna. I toliko je želeo da
se vrati izuzetnoj indijanskoj beležnici koja ga je čekala u biblioteci. Rad na
njoj bio je odličan način da zaboravi na ovu neobičnu i uznemirujuću zbirku,
bar na neko vreme.
…Ponovo se čulo: šuštanje tkanine, odjek prigušenih koraka.
Ren je veći deo života proveo u mračnim, tihim prostorijama i njegovo
čulo sluha bilo je natprosečno razvijeno. Dok je radio u ovim odajama, mnogo
puta je već čuo to šuštanje, te oprezne korake. Mnogo puta je osetio da ga
neko posmatra dok je radio nad otvorenim fiokama ili beleškama. To se
dešavalo prečesto da bi u pitanju bila samo njegova mašta.
Kada se okrenuo i krenuo nazad kroz senovite sobe, Renova ruka je
posegnula u džep laboratorijskog mantila i sklopila se oko skalpela uskog
sečiva. Sečivo je bilo veoma novo i veoma oštro.
Tihi koraci su pratili njegove.
Ren pusti da mu pogled polako odluta u pravcu zvuka. Činilo se da dopire
iza velikog reda hrastovih vitrina sa desne strane.
Sistem podzemnih odaja bio je ogroman i kompleksan, ali Ren ga je
tokom dva meseca rada dobro upoznao. I znao je da se taj red vitrina
završavao poprečnim zidom. Bio je to ćorsokak.
Nastavio je da hoda dok nije stigao skoro do kraja prostorije. Pred njim je
bila raskošna brokatna tapiserija, koja je prekrivala prolaz u sledeću odaju.
Zatim iznenadnom, mačijom brzinom skoči udesno, postavljajući se između
reda vitrina i zida. Izvadivši skalpel iz džepa i isturivši ga ispred sebe, uperi
svoju svetiljku u tamu iza vitrina.
Ništa. Prolaz je bio prazan.
Ali dok je vraćao skalpel u džep i udaljavao se od vitrina, Ren je jasno i
razgovetno čuo udaljavajuće tapkanje stopala koje je bilo previše sitno,
previše hitro da bi pripadalo bilo kome osim detetu.
 ČETRDESET I ŠEST

K ori se polako provezla kraj kuće Krausovih, pažljivo osmotrivši ružnu

staru kuću. Pravi pravcati dom porodice Adams. Ona dosadna starica
nije bila nigde na vidiku, verovatno joj opet nije bilo dobro. Pendergastov
“rols” nije bio tu i mesto je delovalo napušteno, ofucano čameći na zagušljivoj
vrućini, okruženo požutelim kukuruzom. Iznad njene glave, nakovnju sličan
oblačni front polako je zaklanjao sunce. Na radiju su već upozoravali na
opasnost od tornada, od Dodž Sitija do granice sa Koloradom. Pogledala je
prema zapadu i videla da je nebo crno i teško, kao da je napravljeno od
škriljca.
Nema veze. Ući će u pećinu i izaći napolje za petnaest minuta. Samo će na
brzinu baciti pogled, to je bilo sve.
Oko pola kilometara od kuće Krausovih, sišla je na zemljani put koji je
vodio u obližnje polje. Parkirala je svoj auto iza krivine, tako da se nije mogao
videti sa puta. Preko vrhova kukuruza prema istoku mogla je da razabere
zabat kuće Krausovih; ako krene prečicom kroz kukuruz, niko je neće videti.
Na trenutak se zapitala da li je pametno da se ovako šeta kroz kukuruz. Ali
onda se setila da je Pendergast bio prilično siguran da je ubica delovao samo
noću.
Pokupivši svoju baterijsku lampu, izašla je iz auta i zatvorila vrata. Zatim
je zašla među kukuruze i pošla u pravcu pećine.
Vrućina u kukuruzu pritiskala ju je do granice gušenja. Lišće se sušilo -
kukuruz za gasohol se brao suv - i Kori se krajičkom uma zapitala šta bi se
desilo kada bi se kukuruz zapalio. Igrala se tom mišlju dok nije stigla do
oronule drvene ograde koja je razdvajala imanje Krausovih od okolnih polja.
Pratila je ogradu dok se nije našla iza kuće. Hitro se osvrnula oko sebe, za
slučaj da se starica pojavi na jednom od prozora, ali svi su bili mračni i
prazni, poput usta bez zuba. Od ove kuće ju je obuzimala jeza: stajala je
naspram neba surovog izgleda, zapuštena i usamljena, sa par kvrgavih,
mrtvih stabala u pozadini. Slabašni zraci sunca su još uvek osvetljavali krov
na mansardi i okrugle prozore. Ali čak i dok ju je posmatrala, senka
nadolazeće oluje puzala je preko kukuruza poput prekrivača i kuća je
postajala sve mračnija naspram neba iza nje. Mogla je da namiriše ozon u
vazduhu koji je postajao sve zagušljiviji. Oluja je bila gora nego što se to činilo
iz prikolice - mnogo gora. Bolje bi joj bilo da požuri pre nego što nastane
pakao.
Skrenula je na stazu do pećine i krenula niz nju, hodajući pognuto u
slučaju da matora Krausova pogleda napolje kroz prozor na spratu. Sledećeg
trenutka je zašla u pukotinu u zemlji i stigla do gvozdenih vrata.
Pažljivo je proučila tlo ispred ulaza, ali prašina je delovala netaknuto. Niko
nije prošao ovuda barem nekoliko dana. Osetila je istovremeno i olakšanje i
razočaranje: ako je ubica uopšte i bio ovde, davno je otišao, mada je
nedostatak tragova povećavao mogućnost da je njena teorija bila obično
sranje. Ipak, stigla je dovde; mogla bi baš i da zaviri unutra.
Još jednom je bacila pogled preko ramena, a zatim se sagnula da bolje
pogleda katanac na gvozdenim vratima. Savršeno: staromodna brava sa
jezičcima, kakva se, bez većih izmena, proizvodila već stotinu godina. Bio je
to isti tip brave kao na ulaznim vratima njene prikolice, brava na kojoj je i
vežbala; isti tip kao i katanci na školskim ormarićima. Nasmešila se, setivši
se konjske balege upakovane kao poklon koju je jednom prilikom ostavila u
ormariću Breda Hejzena, zajedno sa čestitkom i ružom. Nikada nije provalio
ko je to uradio.
Prvo je snažno povukla katanac, da se uveri da je stvarno bio zaključan. To
je bilo prvo pravilo obijanja brava: ne upotrebljavaj alat ako nisi siguran da ti
je potreban.
Bilo je zaključano. Na posao, pomisli.
Iz džepa izvadi zamotuljak od zelenog filca i pažljivo ga razmota. Unutra
se nalazio njen mali komplet alatki, koje je krišom napravila u školskoj
radionici. Izabrala je alatku koja joj je delovala odgovarajuće veličine i ubacila
je u ključaonicu, vršeći pritisak u smeru otključavanja brave. Znala je da se
obijanje brava u suštini sastoji od otkrivanja mehaničkih nepravilnosti
određene brave: pojedinačni jezičci nikada nisu bili potpuno iste veličine,
između njih je uvek postojala razlika koja se mogla iskoristiti. Zatim ubaci
drugu alatku i oprezno napipa zareze, tragajući za mestom na kojem zapinje,
mestom koje je ukazivalo na najdeblji jezičak. Pošto bi se najdeblji jezičak u
bravi prvi zaglavio usled pritiska, bilo je važno da se uklanjaju od najdebljeg
prema najtanjem. Evo ga: jezičak koji je najviše smetao. Pažljivo ga je podigla
alatkom dok nije osetila da ga je brava prošla. Zatim je prešla na sledeći
jezičak i ponovila postupak, pa još jednom, pazeći da stalno održava pritisak.
Konačno se glavni jezičak podigao uz čujno škljocanje; snažno je povukla i
katanac se otvorio.
Kori se uspravi, ne mogavši da sakrije ponosni osmeh. Nije bila naročito
hitra u obijanju brava - i bilo je mnogo drugih tehnika, kao što su “ribanje” i
“češljanje” koje još nije savladala - ali bila je sposobna. Šteta što je to bila
veština koju Pendergast ne bi odobravao. Ili možda i bi?
Vrativši alat u džep, skinula je katanac i spustila ga na zemlju. Vrata su
zaškripala na zarđalim šarkama; ušla je unutra i zastala. Nekoliko trenutaka
je stajala u tami, pitajući se da li da upali svetla ili upotrebi baterijsku lampu.
Ako se Vinifred Kraus pojavi, svetlo će je odmah razotkriti. Ali onda se
pribrala. Bilo je tri sata popodne, i sudeći po natpisu, vreme za poslednji
obilazak je odavno prošlo; pored toga, Kori je bila sigurna da niko nije išao u
obilazak otkako je Pendergast bio primoran na to. Matora gnjavatorka neće
izlaziti iz kuće pred oluju. Ljubopitljiva tama joj je takođe išla na živce. Bolje
da čuva baterije.
Pipala je rukom duž vlažnog kamenog zida, pronašla prekidač i uključila
ga.
Prošle su godine otkako je poslednji put bila u pećini. Otac ju je jednom
doveo ovamo, kada je imala šest ili sedam godina, malo pre nego što je
otišao. Još jedan trenutak je ostala nepomična, posmatrajući zjapeći tunel.
Zatim je počela da se spušta niz krečnjačke stepenice, dok su joj teške cipele
odjekivale po kamenu.
Nakon dugog spusta, stepenice su je dovele na drvenu platformu, koja se
gubila među stalagmitima i stalaktitima. Kori je zaboravila koliko je ovo
mesto bilo čudno. Kada je kao mala dolazila ovamo, bila je okružena
odraslima. Sada je sama u tišini. Krenula je dalje uz oklevanje, poželevši da
njene cipele ne odzvanjaju tako šuplje po platformi. Gole sijalice, koje su visile
sa neravne tavanice visoko iznad njene glave, bacale su sablasne senke po
zidovima. Na obe strane uzdizala se šuma stalagmita, poput nazubljenih,
džinovskih kopalja. U ogromnom praznom prostoru nije bilo nikakvih
zvukova, osim njenih koraka i udaljenog kapanja vode.
Možda dolazak ovamo i nije predstavljao tako dobru ideju.
Odagnala je jezu. Ovde nije bilo nikoga. U baricama na platformi bio je sloj
taloga u kojem su se ocrtavali njeni otisci. Bilo je očigledno - kao i pred
gvozdenim vratima - da niko nije prošao ovuda danima. Poslednja osoba koja
je bila ovde verovatno je Pendergast, kada je bio primoran da dođe u
obilazak.
Kori je požurila kroz prvu pećinu, provukla se kroz uzak otvor i ušla u
sledeću odaju. Istog trenutka se setila njenog imena: Džinova biblioteka.
Setila se da je, kao mala, verovala da je ovo mesto stvarno bilo džinova
biblioteka. Čak i sada je morala da prizna da su kamene formacije izgledale
neverovatno stvarno.
Ali tišina je sve vreme delovala preteće, a slaba svetlost neprijatno i ona
nastavi dalje. Prošla je pored Provalije bez dna i pored Jezerceta beskraja,
koje je blistalo neobičnom zelenom svetlošću. Ovo je bila najdalja tačka
obilaska; tu je platforma savijala nazad prema Kristalnoj katedrali. Iza je bila
samo tama.
Kori uključi baterijsku lampu i razveja pomrčinu iza platforme, ali nije
opazila ništa.
Popela se preko drvene ograde i stala je na ivicu jezerceta. Na zidovima
prostorija kroz koje je prošla nije bilo nikakvih prolaza ili otvora. Ako je ovde
bilo nečega, moraće da prođe kroz jezerce da bi ga pronašla.
Kori je sela na ogradu i odvezala pertle; skinula je cipele, zatim i čarape
koje je nabila u cipele i zavezala ih je pertlama jednu za drugu. Držeći cipele u
jednoj ruci, potopila je nožne prste u jezerce. Voda je bila stravično hladna i
dublja nego što se činilo. Prešla je preko što je brže mogla i izašla na drugu
stranu. Prokletstvo, sada su joj noge bile mokre. Krenula je bosonoga drugom
obalom jezerceta i uperila svetiljku u tamu na njenom kraju. Tu je ugledala
niski tunel koji je vodio nadesno. Tlo je bilo od mekog škriljca, prilično
uglačano čestim prolascima. Bila je na pravom putu.
Sela je na izbočinu od škriljca i navukla čarape na mokre noge, a zatim je
ušnirala teške cipele. Poželela je da je obula stare patike.
Ustala je i prišla tunelu. Morala se sagnuti - bio je visok oko metar i po - i
kako je išla dalje, tavanica je bila sve niža. Tlo je bilo vlažno. Onda se tavanica
ponovo podiže i tunel oštro skrenu udesno.
Svetlost je pala na gvozdena vrata, zatvorena katancem poput onih na
ulazu u pećinu.
To je to. Ovo mora da vodi u staru destileriju.
Ponovo je izvadila svoj obijački alat i bacila se na posao. Iz nekog razloga -
možda zbog slabog svetla, možda zato što su joj se prsti činili neobjašnjivo
debelim i trapavim - za ovu joj je bravu trebalo mnogo više vremena. Ali
nakon nekoliko minuta, čula je karakterističan škljocaj kada se glavni jezičak
pomerio. Tiho je spustila katanac na tlo i otvorila vrata.
Zastala je na vratima, oprezno osvetljavajući prostor ispred sebe. Mračni
hodnik pred njom vodio je pravo kroz kamen, a zidovi su mu bili glatki i blago
fosforescentni. Prešla je tridesetak metara, dok je svetlost igrala po zidovima,
sve dok se hodnik nije iznenada proširio u odaju. Ali ovom prostoru je
nedostajala veličina i veličanstvenost prošlih pećina i sa grubog neravnog
poda se uzdizalo tek nekoliko zatupastih stalagmita. Vazduh je bio hladan i
težak i osećao se miris, neobičan miris: miris dima. Starog dima i još nečeg.
Nečeg neprijatnog. Osećala je hladnu struju vazduha koja je dopirala kroz
otvorena vrata, kostrešeći joj dlake na vratu.
To je moralo biti to: stara destilerija.
Zakoračila je u pomrčinu i njena baterijska lampa je osvetlila nešto na
drugom kraju - tup sjaj metala. Načinila je još jedan korak, pa još jedan.
Pronašla ju je: stara aparatura za destilaciju, skoro komična relikvija iz
iščezle ere, sa ogromnim bakarnim kotlom na tronošcu i ostacima
nekadašnje vatre ispod.
Na polici na zidu stajalo je nekoliko cepanica. Poklopac kotla, sa svojim
dugim namotajima bakarnih cevčica, bio je skinut i sada je ležao na tlu,
delimično zdrobljen. Nekoliko manjih lonaca i kotlova bilo je razbacano
unaokolo.
 Zastala je da bi osvetlila čitavu prostoriju. Na jednoj strani stajao je sto sa
nekoliko čaša, od kojih je jedna bila razbijena. Komadi slomljene stolice ležali
su na podu kraj natrule karte iz špila: Kori primeti da je u pitanju bio kec. U
drugom uglu bila je hrpa razbijenih flaša i posuda svih vrsta: flaše za vino,
tegle, glineni krčazi, razbacani među ubuđalim otpacima. Zamislila je ljude
koji su ložili vatru, kartali se, pili i pušili.
Zatim uperi lampu uvis. Tavanica je bila toliko crna da u prvi mah nije
videla ništa. Ali onda je uspela da razabere slomljene stalaktite i mrežu
pukotina kroz koju je očigledno izlazio dim. Ipak nije mogao izlaziti naročito
brzo: dah joj se kondenzovao u vazduhu, okružujući je izmaglicom koja je
blistala na svetlosti lampe.
Prišla je kotlu postavljenom na gvozdeni tronožac. Sasvim sigurao je bio
dovoljno velik da se u njemu skuva ljudsko biće. Zbog vlage je bilo teško reći
da li je skoro korišćen. Da li bi ovo mesto još uvek mirisalo na dim iz vremena
destilerije? Nije bila sigurna. A zatim je tu bio i taj dragi miris: neprijatan
miris. Ne baš zadah traleži; bilo je to mnogo gore od traleži. Bio je to isti onaj
miris pokvarene šunke kao na mestu zločina.
Kori je stala, iznenada prestrašena. Došla je da proveri da li je destilerija
još uvek bila ovde. Pa, bila je. Trebalo bi da se okrene i nestane odavde. U
stvari, sam dolazak ovamo je sada delovao kao veoma loša ideja.
Progutala je knedlu. Ponovo se podseti da je već stigla ovoliko daleko.
Mogla bi baš i da odvoji još pet sekundi da završi sa izviđanjem.
Na prstima je prišla i zavirila u kotao. Dok je osvetljavala njegovu
unutrašnjost, pogodio ju je zadah užegle masti.
Na dnu je ležalo nešto bledo, skoro providno, nalik bisernoj školjci.
Ljudsko uho.
Zagrcnula se i zateturala unazad, ispustivši baterijsku lampu. Svetiljka je
udarila u tvrd krečnjački pod i otkotrljala se u mračan ugao, dok je zrak lenjo
vršljao po podu i tavanici, konačno se uz tup udarac zaustavivši pored zida.
Trenutak kasnije se ugasila i pećinom je zavladala potpuna tama.
Sranje, pomisli Kori. Sranje, sranje.
Pažljivo se spusti četvoronoške i polako poče da opipava tlo rukama,
puzeći u pravcu u kojem se svetiljka otkotrljala. Minut kasnije, ruke joj se
očešaše o kameni zid pećine. Poče da pipa duž njega, u potrazi za baterijskom
lampom.
Nije je bilo.
Ponovo proguta knedlu i čučnu. Na trenutak joj je palo na pamet da
pokuša da izađe odavde u potpunom mraku. Ali put nazad bio je previše dug i
lako se mogla izgubiti. Izborila se sa naletom panike. Pronaći će baterijsku
lampu. Mora da se ugasila usled sudara sa zidom. Pronaći će je, povratiti u
život i izgubiti se odavde.
Krenula je duž zida, prvo na levu stranu, pa na desnu, pipajući rukama.
 Nije pronašla lampu.
Možda je izabrala pogrešan pristup. Pažljivo je otpuzala do mesta sa kojeg
je pretpostavljala da je krenula i zatim je pokušala ponovo, puzeći u pravcu u
kojem se sećala da se baterijska lampa otkotrljala. Pa ipak, koliko god da je
daleko išla duž zida, opipavajući tlo rukama, nije je mogla pronaći.
Disanje joj se ubrzalo dok se vraćala prema sredini prostorije. Barem je
verovala da je to bila sredina prostorije: u mrklom mraku brzo je gubila
orijentaciju.
U redu, pomisli. Prestani da se krećeš, udahni duboko i saberi se. U redu,
bilo je stvarno glupo doći ovamo sa jednom baterijskom lampom i bez šibica.
Ali pećina u kojoj se nalazila bila je mala i imala je samo jedan izlaz - zar ne?
Nije primetila nikakav drugi hodnik, ali kad bolje razmisli, nije baš ni
proveravala pažljivo.
Srce joj je lupalo toliko snažno da je jedva disala. Samo polako, pomisli.
Vreme je da zaboravi na svetiljku. Ionako je verovatno bila razbijena. Sada je
bilo najvažnije da izađe odavde, da nastavi da se kreće: inače će se slediti.
Hvala bogu da je ostavila vrata otključana i da su svetla još uvek bila upaljena
u pećinama. Sve što je trebalo da uradi jeste da nađe izlaz odavde i da se vrati
hodnikom.
Glupačo, glupačo, glupačo…
Pažljivo je procenila pravac u kojem je pretpostavljala da se nalazio izlaz.
Zatim je, podjednako pažljivo, počela da puzi napred. Tlo pećine bilo je
hladno, grubo, neravno i prekriveno masnim šljunkom i baricama vode.
Neprozirna tama bila je potpuno užasavajuća. Kori nije bila sigurna da li se
ikada pre našla na mestu koje je bilo u potpunom mraku. Čak i u najmračnijim
noćima video se poneki trag zvezda ili mesečine… Osećala je kako joj srce
tuče još snažnije nego ranije.
Tada je glavom bolno udarila u nešto. Ispružila je ruku i opipala: gvozdeni
kotao. Dopuzala je pravo u ostatke vatre.
U redu, to znači da je puzala u potpuno suprotnom smem. Ali barem je
sada znala gde se nalazi. Puzaće duž zida dok ne dođe do izlaza. Jednom kada
se nađe u hodniku, nastaviće da puzi, sa jednom rukom na zidu, dok ne stigne
do gvozdenih vrata. Bila je sigurna da odatle može da stigne do jezerceta -
čak i u totalnom mraku. U svakom slučaju, na drugoj strani jezerceta bili su
svetlo i platforma. Nije toliko daleko, ponavljala je, uopšte nije toliko daleko…
Primoravajući sebe da se opusti, poče da puzi prema napred, povlačeći
levom rukom po zidu: povuci, stani, povuci, opet stani, tri, četiri, pet.
Lupanje srca se polako smirivalo. Naletela je na stalagmit i pokušala je da
vizualizuje svoj položaj u prostoriji. Sa olakšanjem je shvatila da bi izlaz
trebao da bude pravo ispred nje.
Nastavila je sa puzanjem, jednu ruku držeći na podu, a drugu na zidu. Šest,
sedam, osam…
 Ruka joj je u mraku napipala nešto toplo.
Instinktivno je trgnula ruku. Sledećeg trenutka ju je obuzeo nalet straha i
iznenađenja. Da li je to bila neka pećinska životinjica - pacov, ili možda
šišmiš? Ili je u pitanju njena mašta, koja je u tami radila prekovremeno?
Oklevala je. Nije čula nikakav zvuk niti je osetila pokret. Zatim je pažljivo
ispružila ruku i ponovo opipala.
Bilo je toplo, golo, bezdlako i vlažno.
Ustuknula je, a u grlo joj se i protiv njene volje popeo jecaj. Smrad nečeg
prljavog, nečeg neopisivo gadnog, kao da se podigao i okružio je. Da li je buka
koju je čula stvarno tek zvuk njenog disanja? Jeste: dahtala je od straha.
Stisnula je zube. Zatreptala u tami i pokušala da povrati kontrolu nad
svojim pomahnitalim pulsom.
Stvar koju je dodirnula nije se pomerila. Verovatno je u pitanju bila još
jedna izbočina ili neravnina na tlu. Ako se ukipi od užasa zbog svake sitnice
koju napipa, nikada neće izaći iz pećine.
Ponovo je krenula napred i još jednom se očešala o to. Stvarno je bilo
toplo, to nije umislila: mora da je to jedna od onih uvrnutih pojava,
vulkanskih ili tako nešto. Polako ju je ponovo opipala, prelazeći rukom, tu,
tamo…
Shvatila je da dodiruje bosu nogu, dugih, izlomljenih noktiju.
Polako je povukla ruku. Nekontrolisano se tresla, a disanje joj je zvučalo
hrapavo, potpuno van njene kontrole. Pokušala je da proguta knedlu, ali usta
su joj bila previše suva..
A tada se iz tame začu grub, pevuckavi glas, vrskanje nalik karikaturi
ljudskog govora.
“Hoćeš iglaš sa mnom?”
 ČETRDESET I SEDAM

H ejzen se zavalio u udobnoj stolici, prstima blago pritiskajući uglačano

drvo konferencijskog stola. Ponovo se pitao zašto Medisin Krik nije
mogao da priušti šerifovu kancelariju sa lepim, udobnim stolicama, ili stolom
poput ovoga; ali onda se setio da je ova šerifova kancelarija, kao i sve ostalo u
Diperu, održavana pozajmljenim novcem. Njegova kancelarija je barem svaku
godinu završavala u plusu. Vreme Medisin Krika će doći, delimično
zahvaljujući njemu.
U pozadini se čuo glas Henka Larsena, ali Hejzen jedva da ga je slušao.
Bolje da pusti diperskog šerifa da kaže šta ima. Potajno je bacio pogled na sat.
Sedam sati. Danas su obavili mnogo toga, stvarno su napredovali. Imao je
vremena za razmišljanje i u njegovoj glavi slučaj je bio skoro rešen. Postojao
je samo još jedan detalj koji ga je mučio.
Izgledalo je kao da se Larsen smiruje. “Jedostavno je prerano, Dente. Još
nisam čuo nikakav čvrst dokaz, samo gomilu konstrukcija i pretpostavki.”
Konstrukcija i pretpostavki. Hriste, Henk je pročitao previše Grišamovih
romana.
Larsen je ustao sa izrazom odlučnosti. “Neću osumnjičiti jednog od
vodećih građana Dipera bez čvrstih dokaza. Neću to uraditi i neću dozvoliti
bilo kome drugom da to uradi. Ne u mojoj nadležnosti.”
Hejzen pusti da tišina sazri, a zatim se okrenu prema Raskoviču.
“Česteru? Šta ti misliš?”
Raskovič baci pogled prema Simoru Fisku, koji je pažljivo slušao u tišini,
naboranog čela. “Pa”, reče Raskovič, “mislim da je ono što smo šerif Hejzen i
ja otkrili dovoljno da opravda nastavak istrage.”
“Sve što ste otkrili”, odgovori Larsen, “jeste da Lavender ima novčane
probleme. Mnogo ljudi danas ima novčane probleme.”
Hejzen se još jednom suzdržao od komentara. Neka Čester priča.
“Pa”, reče Raskovič, “pronašli smo mnogo više od običnih novčanih
problema. Već godinama nije platio porez na neke od svojih nekretnina. Baš
bih voleo da znam zašto nije bilo prinudne naplate. A Lavender je išao okolo i
ubeđivao sve da će Diper dobiti eksperimentalno polje. Rekao je svima da
ima plan. Kao da je znao nešto što niko dragi nije znao. Taj njegov ’plan’ meni
zvuči prilično sumnjivo.”
“Zaboga, to je bila samo priča da se odobrovolje poverioci”, reče Larsen,
praktično ustajući iz udobne stolice da bi naglasio svoje reči.
Ovo je divno, pomisli Hejzen. Sada se Henk raspravlja sa tipovima sa
Univerziteta. Larsenu je stvarno falila koja daska.
“Prilično je jasno”, nastavi Raskovič, “da bi, da je dr Čonsi u ponedeljak
objavio da će Medisin Krik dobiti polje, Lavenderovi poverioci stupili na
scenu i on bi bankrotirao. To je moćan motiv.”
Zavladala je tišina. Larsen je odmahivao glavom.
A tada Fisk konačno progovori i njegov piskavi, uzvišeni glas ispuni
prostoriju. “Šerife, nije nam namera da iznosimo optužbe. Namera nam je
samo da nastavimo istragu, da ispitamo poslove gospodina Lavendera,
zajedno sa svim drugim tragovima koji bi se mogli pojaviti.”
Hejzen je čekao. Bilo je od političkog značaja da se “konsultuju” sa
Larsenom. Stari Henk izgleda da jednostavno nije shvatao činjenicu kako je
sve to čista formalnost, da ništa što on bude rekao ne može sprečiti istragu
nad Lavenderom.bal kan do wn loa d.o r g - fo rs ter
“Gospodine Fisk”, reče Larsen, “sve što hoću da kažem je da se ne
usredsredite na osumnjičenog prerano. Postoje mnoge druge mogućnosti
koje bi trebalo ispitati. Slušaj, Dente, svi znamo da Lavender nije svetac, ali
nije ni ubica, pogotovo ne takav ubica. Čak i da je unajmio nekoga, kako bi se
ta osoba kretala od Dipera do Medisin Krika, a da ne bude primećena? Gde bi
se skrivala? Gde joj je auto? Gde bi provodila noći? Dobro znaš da je čitava
oblast pretražena iz aviona i sa zemlje!”
Hejzen tiho uzdahnu. To je upravo bilo ono što ga je i dalje mučilo. Bila je
to jedina slabost njegove teorije.
“Meni se čini”, nastavi, “da je mnogo verovatnije da je ubica stanovnik
Medisin Krika, neka vrsta doktora Džekila i mister Hajda. Da je u pitanju
autsajder, neko bi nešto video. Ne možeš da stalno dolaziš i odlaziš iz
Medisin Krika neprimećen.”
“Neko bi se mogao kriti u kukuruzu”, reče Raskovič.
“Video bi se iz vazduha”, reče Larsen. “Izviđački avioni preleću već
danima. Pretražili su trideset kilometara reke, pretražili su humke, tražili su
svuda. Nema ni traga od nečijeg skrovišta i niko nije viđen kako dolazi ili
odlazi. Hoću da kažem, gde bi se ubica mogao kriti? U rupi u zemlji?”
Slušajući ga, Hejzen se iznenada ukruti. Oseti kako mu se udovi parališu
dok je iznenadna, briljantna pomisao progorevala put kroz njegovu svest.
Naravno, rekao je sebi. Naravno. Bio je to neuhvatljivi odgovor za kojim je
tragao, karika koja je nedostajala njegovoj teoriji.
Duboko udahnu i osvrnu se oko sebe kako bi se uverio da niko nije
primetio njegovu reakciju. Bilo je veoma važno da ne izgleda kao da mu je
Henk dao ideju.
Zatim iznese svoje otkriće glasom koji je zvučao skoro kao da se
dosađuje. “Tako je, Henk. Skrivao se u rupi u zemlji.”
 Zavladala je tišina.
“Kako to mislite?” upita Raskovič.
Hejzen ga pogleda. “Krausove pećine”, reče.
“Krausove pećine?” ponovi Fisk.
“Na Kraj Roudu, kod one velike stare kuće sa prodavnicom suvenira. Iza
nje su pećine za turiste. Tamo su oduvek. Sada ih vodi stara Vinifred Kraus.”
Bilo je neverovatno koliko su se brzo delići uklapali u njegovom umu. Sve
vreme mu je stajalo pred nosom, a on ga nije video. Krausove pećine.
Naravno.
Fisk je klimao glavom, kao i Raskovič. “Sećam se da sam video to mesto”,
reče Raskovič.
Larsen preblede. Znao je da je Hejzen pogodio. Toliko je sve bilo savršeno,
toliko se uklapalo.
Hejzen ponovo progovori. “Ubica se skrivao u toj pećini.” Pogledao je
Larsena i nije mogao a da se ne nasmeši. “Kao što znaš, Henk, to je ista ona
pećina u kojoj je matori Kraus držao destileriju. U kojoj je pravio viski od
kukuruza za kralja Lavendera.”
“E, to je veoma zanimljivo”, reče Fisk, gledajući Hejzena sa divljenjem.
“Nije li? Tamo postoji prostorija, iza dela za turiste, u kojoj su pravili viski. U
velikom kotlu za destilaciju.” Pažljivo je naglasio poslednje reči.
Video je da su se Raskovičeve oči iznenada raširile. “U kotlu za destilaciju
dovoljno velikom da se u njemu skuva ljudsko telo?”
“Upravo tako”, reče Hejzen.
Atmosfera se naelektrisala. Larsen poče da se znoji i Hejzen je znao da je
to zato što je i on poverovao u to.
“Vidite, gospodine Fisk”, nastavi Hejzen, “Lavenderov čovek se krio u toj
pećini, izlazeći noću bosih nogu i sa ostalim tričarijama, ubijajući ljude i
nameštajući tako da izgleda kao da je u pitanju ispunjenje kletve Sablasnih
humki. Tokom prohibicije, kralj Lavender je finansirao tu destileriju za
matorog Krausa i uveo ga u posao. To je radio u čitavom okrugu Kraj.
Finansirao je sve proizvođače brlje u ovim krajevima.”
Henk Larsen izvadi maramicu i obrisa znoj sa čela.
“Lavender tvrdi da je njegov pomoćnik, Mekfelti, otišao da poseti svoju
bolesnu majku u Kanzas Siti. To je jedna od stvari koje smo Raskovič i ja
danas proverili. Pokušali smo da stupimo u kontakt sa Mekfeltijevom
majkom. I otkrili smo sve o njoj.”
Zastao je.
“Umrla je pre dvadeset godina.”
Pustio je da se to slegne, a zatim nastavi. “A taj tip Mekfelti već je imao
problema sa zakonom. Uglavnom sitnice, ali uz dosta nasilja: učestvovanje u
tuči, nanošenje lakih telesnih povreda, vožnja u pijanom stanju.”
Otkrića su se ređala brzo, skoro se gomilajući jedno na drugim. I tada je
Hejzen zadao konačni udarac: “Mekfelti je nestao dva dana pre ubistva Šile
Sveg. Mislim da se sklonio pod zemlju. Kao što je Henk upravo istakao, ne
možete dolaziti i odlaziti iz Medisin Krika, a da ne budete primećeni: da vas
ne primete komšije, da vas ja ne primetim. Sve ovo vreme krio se u
Krausovim pećinama, izlazeći noću da obavlja svoj prljavi posao.”
Zavladala je duga pauza, tokom koje niko nije progovarao. Onda Fisk
pročisti grlo. “Obavili ste prvorazredan posao, šerife. Koji je sledeći korak?”
Hejzen odlučno ustade. “Grad je preplavljen predstavnicima zakona i
štampe. Možete biti sigurni da Mekfelti još uvek sedi u toj pećini, čekajući
zatišje da bi mogao da umakne. Sada kada je obavio posao.”
“I?”
“I zato ćemo mi upasti unutra i uhvatiti kučkinog sina.”
“Kada?”
“Sada.” Okrenuo se prema Larsenu. “Pozovi Odeljenje državne policije u
Dodžu. Želim komandanta Emija Vejsa lično na vezi. Potrebna nam je dobro
naoružana ekipa i to odmah. Potrebni su nam psi, ali ovoga puta dobri psi. Ja
idem u sud, da dobijem nalog za pretres od sudije Andersona.”
“Jeste li sigurni da je Mekfelti još uvek tamo, u pećini?” upita Fisk.
“Ne”, reče Hejzen, “Nisam. Ali u najmanju ruku mora biti fizičkih dokaza.
Neću da rizikujem. Taj tip je opasan. Možda je obavljao posao za Lavendera,
ali previše je uživao u tome - i to me jebeno plaši. Ne smemo ga ni slučajno
potcenjivati.”
Pogledao je kroz prozor prema sve crnjem horizontu i sve jačem vetru.
“Moramo da krenemo. Možda će pokušati da iskoristi oluju da bi umakao.”
Bacio je pogled na sat i još jednom se osvrnuo po sobi.
“Ulazimo večeras u deset, i to žestoko.”
 ČETRDESET I OSAM

T ama je bila potpuna, apsolutna. Kori je ležala na vlažnom kamenu, mokra

do kostiju, i čitavo telo joj se treslo od užasa i hladnoće. Nedaleko odatle,
mogla je da čuje kako se to kreće, pevuckavim šapatom pričajući sama sa
sobom, praveći užasne grgotave zvuke usnama, ponekad gugučući, ponekad
se tiho smejući, kao da uživa u nekakvoj internoj šali.
Um joj je prošao kroz nevericu i čistu stravu i izbio na drugu stranu,
hladan i utrnuo. Bila je u rukama ubice. To ju je - pretpostavljala je da je bio on
- vezalo i bacilo preko ramena, grubo, poput vreće mesa, i nosilo je čitavu
večnost kroz lavirint prolaza, ponekad se penjući, ponekad silazeći, ponekad
gacajući preko podzemnih potoka.
I kroz tamu - uvek kroz tamu. Činilo se da se kreće pipanjem ili po sećanju.
Ruke su mu bile vlažne i klizave, ali snažne poput čeličnih kablova koji su
neprekidno pretili da će je zdrobiti. Vrištala je, preklinjala, molila, ali njeni
protesti nisu imali efekta. A zatim su, konačno, stigli na ovo mesto - ovo mesto
sa svojim neizdrživim smradom - i on ju je bacio naglavačke na kameni pod.
Zatim ju je kvrgavo stopalo grubo šutnulo u ugao u kojem je sada ležala,
ošamućena, bolna, krvava. Smrad, ranije slab i neodređen, ovde je bio
zaprepašćujući, sveprisutan i sveprožimajući.
Ležala je, utrnula i prestravljena, nesvesna protoka vremena. Ali sada su
joj se čula počela vraćati. Ukočenost je polako popuštala. Ležala je mirno,
terajući sebe da razmišlja. Bila je duboko u pećini - pećini mnogo većoj nego
što je bilo ko zamišljao. Niko neće doći ovamo da je spase…
Izborila se sa panikom koja ju je obuzela na tu pomisao. Ako niko ne
dolazi da je spase, moraće da to uradi sama.
Čvrsto je zatvorila oči u tami i oslušnula. On je bio zauzet negde nedaleko
u mraku, grgoćući i nerazumljivo pevajući sebi u bradu.
Da li je on uopšte bio ljudsko biće…?
Morao je biti ljudsko biće. Imao je ljudska stopala - iako su bila otvrdla
poput sirove kože. I govorio je, ili je bar oblikovao reči, visokim, detinjastim
glasom.
Pa ipak, ako je bio ljudsko biće, nije bio nalik nijednom drugom.
Iznenada ga je osetila kraj sebe. Čuo se roktaj. Sledila se u strahu,
iščekujući. Ruka ju je grabo zgrabila, podigla na noge i prodrmala.
“Muh?”
 Zajecala je. “Ostavi me na miru.”
Ponovo ju je prodrmusao, ovoga puta mnogo grublje. “Huuuu!” čuo se
glas, piskav i detinjast. Pokušala je da se otrgne, ali je bila bačena na tlo uz
roktaj.
“Prestani… prestani…”
Ruka ju je zgrabila za članak i snažno cimnula. Kori je vrisnula kada joj je
bol sevnuo kroz kuk. Onda je osetila njegove ruke oko sebe, kako je grabe za
ramena i podižu. “Molim te, molim te prestani…”
“Molimm”, zaskičao je glas, “Molimm. Hruhn.”
Načinila je slabašan pokušaj da ga odgurne, ali stiskao ju je uz sebe,
zapljuskujući je svojim groznim dahom.
“Ne-pusti me…”
“Hiii!”
Ponovo ju je bacio dole, a zatim je čula kako se udaljava uz tiho mrmljanje.
Divlje se cimnula, pokušavajući da se uspravi. Konopac joj se usekao u
zglobove i osetila je kako joj šake trnu usled nedostatka krvi. Ubiće je, znala je
to. Morala je da pobegne.
Uz velike napore uspela je da se podigne u sedeći položaj. Da barem zna
ko je on, šta želi i šta je radio u pećini… Kad bi samo razumela, imala bi šansu.
Progutala je knedlu, zadrhtala i pokušala da progovori.
“Ko… ko si ti?” rekla je, slabašnim šapatom.
Na trenutak zavlada tišina. Zatim usledi zvuk koraka. Dolazio je ovamo.
“Ne dodiruj me, molim te.”
Kori je čula njegovo disanje. Shvatila je da možda i nije bilo pametno
ponovo privlačiti njegovu pažnju. A ipak, njena jedina nada bila je da nekako
stupi u kontakt sa njim. Još jednom proguta knedlu i ponovi pitanje.
“Ko si ti?”
Osetila je kako se naginje nad nju. Vlažna ruka joj je dodirnula lice,
iskrzani nokti su joj zagrebali kožu, ogromni prsti bili su otvrdli i topli.
Okrenula je lice u stranu uz prigušeni jecaj.
Tada oseti ruku na svom ramenu. Pokušala je da leži mirno i da je
ignoriše. Stisnula joj je rame, a onda se spustila niz njenu ruku, zaustavljajući
se da je opipa, zatim klizeći dalje: uspaljena i gruba, sa iskrzanim noktima
poput polomljenih cepki drveta.
Ruka se povukla, pa se zatim vratila, klizeći i pomerajući se duž njene
kičme. Pokušala je da se izmigolji, ali je ruka iznenada zgrabi za lopaticu
užasnom snagom. Jauknula je i protiv svoje volje. Ruka je nastavila dalje.
Zgrabila ju je za zadnji deo vrata i stisnula. Sledila se od užasa. Stisak se
pojačao.
“Šta hoćeš od mene?” prodahtala je.
Ruka se polako opustila. Čula je disanje, zatim mumlanje i bujicu brzog,
pevuckavog mrmljanja. Ponovo je pričao sam sa sobom. Ruka je pomilovala
zadnji deo njenog vrata, posegnula nagore i protrljala joj glavu.
Želela je da se izmigolji, ali se suzdržala. Ruka je nastavila da je trlja,
skliznuvši preko njenog čela. Protrljala joj je lice, pomilovala obraze, povukla
za usne, pokušala da joj otvori usta smrdljivim kvrgavim prstima poput
golemih kandži. Okrenula se, ali je ruka pratila pokrete glave, pipajući, stalno
pipajući, kao da ispituje komad mesa.
“Molim te, prekini!” zajecala je.
Ruka se zaustavila i čuo se roktaj. Onda su prsti skliznuli oko njenog vrata,
ovoga puta odspred, i počeli da stiskaju, prvo blago, onda malo jače. A onda
još jače.
Kori je pokušala da vrisne, ali stisak joj je već oduzeo dah. Počela je da se
bacaka i otima, dok su joj pred očima treptala svetla.
A on je i dalje stiskao. Dok joj je svest iščezavala, a udovi se refleksno
opuštali, Kori je očajnički pokušavala da ispruži ruku, da rastera tamu, da ga
odgurne…
Ruka je postepeno popuštala stisak, dok je nije pustila. Pala je, dahćući,
boreći se za vazduh, dok joj je u glavi bubnjalo. Ruka mu se vratila na njenu
kosu, gladeći je.
Onda je iznenada prestao. Ruka se povukla i udaljio se.
Kori je ležala, prestrašena, nema. Čuo se zvuk njuškanja, pa još jedan i još
jedan. Zvučalo je kao da njuši vazduh. Primetila je da se u ovom delu pećine
osećalo jedva primetno strujanje vazduha. Mogla je da namiriše spoljni svet:
ozon i vlaga oluje, aroma zemlje i sveži noćni mirisi donekle su prigušili
smrad ovog jezivog mesta. Miris kao da ga je mamio i dozivao.
I on nestade.
 ČETRDESET I DEVET

B ilo je 8:11 uveče: vreme zalaska sunca. Samo što je u zapadnom Kanzasu
sunce već zašlo, četiri sata ranije.
Još od ranog popodneva, hiljadu i po kilometara dugačak front hladnog
vazduha nadirao je iz pravca Kanade, nadvijajući se nad oblast Velike nizije,
koja je već nekoliko nedelja bila spržena i sasušena. Dok je front napredovao,
vazduh koji je strujao pred njim počeo je da podiže sitne čestice prašine. One
su uskoro formirale kovitlace prašine i peska: spiralne vrtloge koji su se
oštro uzdizali prema mračnom nebu. Uz nadiranje fronta, oni su rasli po
intenzitetu, podižući suvu površinsku zemlju, hraneći se sobom, dok nisu
stvorili masivan zid zviždeće, kovitlajuće prašine. Brzo se podigao do visine
od tri hiljade metara. Vidljivost na tlu smanjila se na manje od pola kilometra.
Frontu koji se kotrljao preko Kanzasa sa zapada na istok prethodila su
upozorenja o peščanoj oluji. Tamni smeđi zid stizao je do svakog grada,
gutajući jedan za drugim. Dok je napredovao, zasićen prašinom, hladni front
se zabijao kao klin u vrući, suvi, zagušljivi vazduh koji je pritiskao Veliku
niziju. Kada su se sudarile, vazdušne mase različitih gustina i temperature
počeše se boriti za premoć. Ova pometnja izazvala je stvaranje masivnog
sistema niskog pritiska, koji se zakotrljao u smeru suprotnom od smera
kretanja kazaljke na satu preko par stotina hiljada kvadratnih kilometara
Velike nizije. Topao vazduh koji se podizao sa tla konačno je probio hladniju
masu iznad sebe, ključajući u zastrašujuće kumulonimbuse koji su rasli, dok
nisu počeli da liče na mračne preteće planine na nebu, veće od Himalaja.
Veliki planinski lanac oblaka spljoštio se uz tropopauzu, šireći se u niz
masivnih olujnih oblaka u obliku nakovnja.
Dok je oluja sazrevala, podelila se u nekoliko ćelija, koje su se kretale
zajedno poput neorganizovane, ali složne jedinke: zrele ćelije su sačinjavale
središte oluje, dok su se novije stvarale na periferiji. U ćelijama koje su se
približavale okrugu Kraj, gornji deo nakovnju sličnih ćelija počinjao je da
bubri. Ova “izbočina” ukazivala je da je narastajuća struja vazduha u središtu
oluje postala snažna, čak toliko da se kroz tropopauzu probila u stratosferu.
Na trbuhu oluje stvarale su se ružne, ispupčene torbice oblaka: nosioci teških
kiša, grada, vetrova i tornada.
Nacionalna meteorološka služba pratila je sistem radarima, satelitima i
izveštajima pilota i građana “posmatrača”. Izveštaji o peščanoj oluji i olujnim
oblacima uključivali su i opasnost od tornada. Regionalne kancelarije
Nacionalne meteorološke službe upozorile su lokalne vlasti da budu u
stanju pripravnosti. I dalje su motrili na mogućnost pojavljivanja najređe, ali i
najopasnije vrste oluje: superćelijske oluje. U slučaju ove, mnogo
organizovanije nepogode, glavni nalet vetra - poznat kao mezociklon -
dostizao je brzine od skoro tri stotine kilometara na sat. Takve oluje su sa
sobom nosile grad prečnika sedam centimetara, vertikalne nalete vetra od
sto dvadeset kilometara na sat i tornada.
Kišna izmaglica već je lebdela nad okolinom, isparavajući podjednako
brzo kao što je i padala, zasipajući zemlju lokalizovanim mikronaletima, koji
su čupali drveće iz korena, sravnjivali polja i gulili krovove sa kamp-kućica.
Grad se prosipao sa neba, čupajući kukuruznu stmjiku sa stabljika i pustošeći
polja, lomeći suve stabljike na iskrzane komadiće.

Na par kilometara ispod ove ćelije, skoro izgubljen u nadolazećem olujnom

frontu, usamljeni “rols-rojs” jurio je brzinom od sto šezdeset kilometara na
sat. Dve i po tone precizno sastavljenog čelika sekle su tamu po dugoj i pustoj
traci od katrana.
Unutra je vozač držao jednu ruku na volanu, dok je bacao pogled na
laptop, otvoren na susednom sedištu. Laptop je prikazivao napredovanje
oluje u realnom vremenu, kompoziciju skinutu sa mozaika meteoroloških
satelita u orbiti.
Dolazeći iz Topeke, sišao je sa međudržavnog autoputa 70 kod Saline i
upravo je prolazio predgrađa Grejt Benda. Odavde je do Medisin Krika vodio
lokalni drum. To će ga - kao i sama nadolazeća oluja - značajno usporiti.
A vreme je bilo od velikog značaja. Ubica će uskoro ponovo ubiti. Po svoj
prilici će ga privući oluja, njena nasilnost i tama, i skoro sigurno će ponovo
ubiti te noći.
Podigao je slušalicu i okrenuo je broj. Snimljeni glas mu je još jednom
ponovio da je korisnik kojeg je pokušavao da dobije bio van dometa.
Van dometa. Razmišljao je o tom izrazu: van dometa.
I poterao je “rolsa” još brže.
 PEDESET

J oš otkada je kao mali gledao Čarobnjaka iz Oza, Tad Frenklin je bio

fasciniran tornadima. Zbog toga se stideo što ga nikada nije video, iako je
čitav svoj život proveo u zapadnom Kanzasu, samom središtu “zemlje
tornada”. Video je njegove posledice mnogo češće nego što je želeo - uništena
naselja kamp-kućica, drveće izdeljano u čačkalice, automobile podignute i
bačene sa puta - ali svojim očima nijednom nije video sam levkasti oblak.
Večeras je bio siguran da će se to promeniti. Čitavog dana su im stizali
meteorološki izveštaji. Činilo se da su upozorenja meteorološke službe
svakog sata postajala sve ozbiljnija: opasnost od oluje; ozbiljna oluja;
opasnost od tornada. Brutalna peščana oluja je vrišteći projurila pre sat
vremena, čupajući natpise i crepove, guleći boju sa automobila i kuća,
obarajući drveće i smanjujući vidljivost na par stotina metara. U 8:11 te
večeri, dok je Tad sam bio u šerifovoj kancelariji, došla je vest: u čitavom
okrugu Kraj se do ponoći proglašava opasnost od tornada. Moguća su
tornada klase F, jačine 2 ili čak 3, sa vetrovima brzine do tri stotine
kilometara na sat i razorne snage.
Deset sekundi kasnije, šerif Hejzen ga je pozvao radiom.
“Tade”, reče, “ja sam u Dipem, vraćam se kući.”
“Šerife…”
“Nemam mnogo vremena. Slušaj me. Blizu smo rešavanju slučaja.
Verujemo da se ubica krije u Krausovim pećinama.”
“Ubica…?”
“Zaboga, pusti me da završim. To je najverovatnije Mekfelti, plaćenik
Norisa Lavendera. Krije se u destileriji u zadnjem delu Krausovih pećina.
Moramo da delamo brzo, u slučaju da odluči da se izvuče pod okriljem oluje.
Sastavljamo ekipu koja će upasti u deset sati. Takođe su nam iz Meteorološke
službe javili o opasnosti od tornada u čitavom okrugu Kraj…”
“Upravo su me zvali.”
“…i moram da ti poverim zaduženja u vezi sa tornadom. Znaš šta da
radiš?”
“Naravno.”
“Odlično. Obavesti sve i pobrini se da se svi u Medisin Kriku i okolnim
oblastima sklone. Stižemo oko devet i onda će izbiti pravi pakao - i tu ne
mislim na vreme. Pobrini se da nas sačekaju nekoliko bokala jake, vruće kafe.
Ti ne ideš sa nama, zato ne brini. Neko mora da čuva utvrđenje.”
Tek kada je počeo da se opušta, Tad je shvatio da jeste bio pomalo
nervozan. Nije imao ništa protiv brige oko upozorenja o tornadu - to mu nije
bio prvi put - ali pomisao na potragu za ubicom u mračnoj pećini bila je nešto
sasvim drugo.
“Važi, šerife.”
“U redu, Tade. Oslanjam se na tebe.”
“Da, gospodine.”
Tad je vratio prijemnik. Naravno da je znao šta treba da radi. Kao prvo, da
upozori stanovništvo. Ako je bilo nekoga napolju, da ih pošalje kućama, ili u
skloništa.
Izašao je na zadnja vrata, pažljivo okrećući leđa vetru. Udari vetra, puni
peska i prašine, kao da su imali zube. Otvorio je vrata svojih patrolnih kola,
skliznuo unutra, očistio prašinu sa lica i kose, pokrenuo motor i uključio
brisače. Zatim je uključio sirenu i svetla. Izašao je na glavnu ulicu i polako
krenuo, pričajući u mikrofon. Većina ljudi je već čula vest na radiju, ali bilo je
važno da se sve obavi po propisima.
“Objava šerifove kancelarije. Proglašena je opasnost od tornada u
čitavom okrugu Kraj. Ponavljam, proglašena je opasnost od tornada u
čitavom okrugu Kraj. Svi građani treba da se odmah sklone u podrume ili
betonske zgrade. Udaljite se od prozora i vrata. Ponavljam, proglašena je
opasnost od tornada u okrugu Kraj… “
Stigao je do kraja grada, provezao se pored poslednjih kuća, zaustavio
auto i pogledao niz prašinom pokriveni drum. Nekoliko farmi koje su se
nazirale već su bile čvrsto zamandaljene, bez ikakvih aktivnosti. Farmerima
su uši sigurno već satima bile prikovane za radio i znali su šta treba da rade
bolje nego bilo ko drugi: da premeste stoku, posebno mlade, u skloništa; da
nagomilaju višak hrane i drugih potrepština za slučaj da dođe do nestanka
struje.
Farmeri su znali šta treba da rade. Budalasti stanovnici grada bili su ti za
koje se morao pobrinuti.
Tad pogleda niz put prema horizontu. Nebo nad njim je bilo crno,
intenzivno crno; sunce mora da je već zašlo, a ono malo svetla što se još
moglo videti bilo je potpuno zaklonjeno olujom. Vetar je spazmatično duvao,
noseći komade kukuruzne strnjike i prašinom prekrivene stabljike kraj
njegovog prozora. Na jugozapadu je video tamnocrveno treptanje koje je više
ličilo na ratni front nego na sevanje munja. Tornada su se u okrugu Kraj uvek
kretala sa jugozapada na severoistok. Bilo je toliko mračno, da možda uopšte
neće moći da vide dolazak tornada. Neće znati da je tu, dok ga ne budu čuli.
Žurno se okrenu i vrati u grad.
Izlozi Mejsinog restorana bili su dva kvadrata vesele žute svetlosti
naspram pomrčine. Tad se parkirao ispred i izašao napolje, podižući kragnu
da bi se zaklonio od vetra. Vazduh je mirisao na suvu zemlju i korenje drveća.
Fragmenti kukuruznog lišća su mu zasipali košulju.
Ušao je unutra i osvrnuo se oko sebe. Mesto je utihnulo kada su shvatili
da nije došao na šolju kafe.
Tad pročisti grlo. “Izvinite, narode, ali proglašena je opasnost od tornada
u čitavom okrugu Kraj. Moguć je tornado jačine 2, možda čak i 3. Vreme je da
pođete kući.”
Izveštači i kamermani već su pobegli pred nadolazećom olujom, i pred
njim je bila prostorija ispunjena uobičajenim gostima. Melton Rasmusen;
Šveđanin Kejhil i njegova žena, Gledis; Art Rider. Nedostajao je Ludvig Smit,
što je bilo pomalo neobično. Od njega bi čovek najpre očekivao da bude ovde.
Možda je bio napolju i pripremao članak o oluji. Ako je tako, bolje bi mu bilo
da se dokopa skloništa.
Rasmusen je prvi reagovao. “Ima li vesti o ubistvima?” pitao je.
Pitanje je ostalo da visi u vazduhu i Tad se suočio sa prostorijom punom
iščekivanja. Bio je zapanjen: uprkos pretnji tornada, ubistva su i dalje bila
prva stvar na koju bi svako pomislio. Zato je Mejsin restoran bio prepun: Tad
je video da i krave to rade, da se skupljaju u grupe kada su preplašene.
“Pa, mi smo…” Tad se zaustavi. Šerif će ga definitivno odrati ako spomene
predstojeću operaciju.
“Ispitujemo neke zanimljive tragove”, reče, znajući koliko je to bedno
zvučalo.
“To govorite već čitavu nedelju”, reče Mel, ustajući crvenog lica.
“Polako, Mel”, reče Šveđanin Kejhil.
“Pa, sada imamo bolji trag”, reče Tad odbrambeno.
“Bolji trag. Čuješ li to ovo, Arte?”
Art Rider je sedeo za šankom i pijuckao kafu. Definitivno nije delovao
prijateljski. Okrenuo se na hromiranoj stolici i pogledao Tada. “Šerif je rekao
da ima plan, nekakav način da uhvati ubicu i vrati eksperimentalno polje u
Medisin Krik. Tade, do đavola, želim da znam kakav je to plan i da li se samo
puvao.”
“Nisam ovlašćen da razgovaram o njegovim planovima”, reče Tad. “Bilo
kako bilo, ono što je važno je da je proglašena opasnost od tornada u…”
“Do đavola sa opasnošću”, reče Rider. “Želim da vidim nekakav napredak
u vezi sa ubistvima.”
“Šerif Hejzen je napredovao u istrazi.”
“Napredovao? Gde je on? Nisam video ni traga od njega čitavog dana.”
“Bio je u Diperu, vodio je istragu…”
Vrata kuhinje se širom otvoriše i iza pulta se pojavi Mejsi. “Arte Ridem,
začepi gubicu”, zalajala je. “Ostavi Tada na mim. On samo radi svoj posao.”
“Slušaj, Mejsi…”
“Nemoj ti meni ’slušaj Mejsi’. Naslušala sam se tvojih siledžijskih nastupa
i ne želim ih ovde. A ti, Mele, umeš ti bolje. Smirite se.”
Prostorijom zavlada tišina, ispunjena osećanjem krivice.
“Proglašena je opasnost od tornada”, nastavila je Mejsi. “Svi znate šta to
znači. Imate pet minuta da se izgubite. Raspravljajte se kasnije. Ja ću da
zamandalim izloge i da siđem u podrum. Vama ostalima bi bolje bilo da
učinite isto, ako ne želite da se nađete s one strane duge pre jutra.”
Okrenula se i vratila u kuhinju, zalupivši vratima i nateravši sve da
poskoče.
“Sklonite se na neko bezbedno mesto”, reče Tad, prelazeći pogledom po
okupljenima i prisećajući se stranice iz svog priručnika. “Sklonite se u
podrum, ispod stola, betonske kade ili stepeništa. Izbegavajte prozore.
Ponesite sa sobom baterijsku lampu, posude sa vodom i tranzistor sa
baterijama. Objava opasnosti važi do ponoći, ali možda je produže, nikad se
ne zna. U pitanju je đavolski velika oluja.”
Dok se mesto praznilo, Tad je otišao pozadi u potrazi za Mejsi.
“Hvala ti”, reče.
Mejsi samo odmahnu rukom. Delovala je iscrpljenije nego ikada. “Tade, ne
znam da li treba ovo da pominjem, ali Smit je nestao.”
“Pitao sam se gde je.”
“Neki novinar ga je čekao sinoć do zatvaranja. Smit se nije pojavio ni na
doručku, ni na ručku. Ne liči na njega da tako nestane. Zvala sam ga kući i u
redakciju, ali niko ne odgovara.”
“Ispitaću to”, reče Tad.
Mejsi klimnu glavom. “Verovatno nije ništa.”
“Aha. Verovatno nije ništa.” Tad se vrati u restoran, zamandali prozore i
krenu napolje. Okrenuo se, sa rukom na vratima. “Odmah idi u podrum, Mejsi,
u redu?”
“Već sam krenula”, čuo se Mejsin glas iz pravca stepeništa.

Upravo kada se Tad vratio u šerifovu kancelariju, stigao je poziv od okružnog

dispečera. Zvala je gospođa Fernalda Higsa. Njen sin je video čudovište u
svojoj sobi. Kada je vrisnuo i upalio svetlo, čudovište je pobeglo. Dečak je bio
histeričan, kao i gospođa Higs.
Tad je slušao u neverici dok dispečer nije završio.
“Mora da se šališ”, reče.
“Ona želi da šerif dođe”, završi dispečer zbunjeno.
Tad jedva da je mogao da poveruje svojim ušima. “Imamo serijskog ubicu
na slobodi i oluju sa tornadima na putu, a ti želiš da jurcam za čudovištem?”
Zavladala je tišina. “Hej”, reče dispečer. “Samo radim svoj posao. Znaš da
moram sve da prijavim. Gospođa Higs kaže da je čudovište ostavilo otisak
stopala.”
Tad istog trena spusti prijemnik. Isuse Hriste.
 Pogledao je na sat. Pola devet. Može da ode do Higsovih i vrati se za
dvadeset minuta.
Uzdahnuo je i ponovo podigao prijemnik. “U redu”, reče. “Proveriću to.”
 PEDESET I JEDAN

D o trenutka kada je Tad stigao do kuće Higsovih, stari Higs se već vratio
kući i prebio sina, koji je besno sedeo u ćošku, suvih očiju i stisnutih
malih pesnica. Gospođa Higs se motala u pozadini, zabrinuta, kršeći ruke i
stiskajući usne. Sam Higs je sedeo za kuhinjskim stolom i jeo krompir, sa
ozbiljnim izrazom na licu.
“Ovde sam u vezi sa prijavom”, reče Tad kad je ušao, skidajući šešir.
“Zaboravi na prijavu”, reče čovek. “Žao mi je što smo vas uznemiravali.”
Tad je prišao dečaku i čučnuo. “Jesi li u redu?”
Dečak klimnu glavom, zajapurenog lica. Imao je plavu kosu i veoma plave
oči.
“Hilise, ne želim više da slušam priče o čudovištima, čuješ?” reče farmer.
Gospođa Higs je sela, pa je ponovo ustala. “Žao mi je, zameniče Tad, želite li
možda šolju kafe?”
“Ne, hvala.”
Ponovo je pogledao dečaka i blago progovorio. “Šta si video?”
Dečak nije rekao ništa.
“Da nisi reč rekao o čudovištima”, zarežao je farmer.
Tad se nagnu bliže.
“Video sam ga”, reče dečak prkosno.
“Šta si rekao?” zagrme farmer.
Tad se obratio gospođi Higs. “Pokažite mi otisak, ako nemate ništa
protiv.” Gospođa Higs nervozno ustade.
Farmer reče: “Nije valjda da i dalje priča o čudovištima? Mater mu,
prebiću ga ponovo. Da zovemo policiju zbog čudovišta!”
Gospođa Higs je povela Tada kroz mali salon do zadnjeg dela kuće i uvela
ga je u dečakovu sobu. Pokazala je prema prozoru. “Znam da sam zatvorila
prozor pre nego što sam smestila Hila na spavanje, ali kada je vrisnuo, ušla
sam i videla da je otvoren. A kada sam došla da ga zatvorim, videla sam
otisak u cvetnoj leji.”
Tad je mogao da čuje Higsov povišen glas iz kuhinje. “To je prokleto
sramotno, da šerif dolazi zato što si ti ružno sanjao.”
Tad otvori prozor. Vetar je istog trenutka navro unutra, grabeći zavese i
divlje ih tresući. Tad promoli glavu kroz prozor i pogleda dole.
Na slabašnom svetlu koje je dopiralo iz sobe mogao je da vidi leju pažljivo
uzgajenih cinija. Nekoliko njih bilo je zgnječeno velikim, izduženim otiskom.
Možda je to bio otisak stopala, ali možda i nije.
Vratio se u salon, izašao napolje i obišao oko ugla kuće, pribijajući se uz
zid da bi se zaklonio, dok nije stigao do dečakovog prozora. Upalio je
baterijsku lampu i kleknuo kraj leje.
Otisak je bio zamrljan i delimično obrisan vetrom, ali je stvarno veoma
ličio na otisak stopala.
Uspravio se, prelazeći zrakom svetlosti po tlu. Video se još jedan trag, pa
još jedan i još jedan. Pratio ih je svetiljkom. Oko pola kilometra dalje - iza
pomahnitalog, ustalasanog mora kukuruza - videla se bleda svetlost Gro-
Bejnovog pogona. Upozorenja na oluju su zatvorila postrojenje ranije i sada je
bilo prazno.
Dok je posmatrao, svetla su se iznenada ugasila.
Okrenuo se. U kući Higsovih je takođe nestalo svetla. Ali sjaj svetala
Medisin Krika se još uvek video.
Nestalo je struje.
Ponovo je otumarao oko kuće i ušao unutra.
“Izgleda da je ipak u pitanju bio uljez”, reče.
Farmer besno zagunđa, ali ne reče ništa. Gospođa Higs je već palila sveće.
“Takođe je na snazi opasnost od tornada. Moraću da vas zamolim da
zatvorite i učvrstite vaša vrata i prozore. Idite u podmm onog trenutka kada
se vetar pogorša. Ako' imate tranzistor na baterije, držite ga na programu za
uzbunu.”
Farmer promrmlja potvrdno. Njemu niko nije trebao da govori šta da radi
u slučaju tornada.
Tad se vrati u auto i na trenutak sede da razmisli. Veliki patrolni auto se
ljuljao levo-desno pod naletima vetra. Bilo je devet sati. Hejzen i njegova
ekipa su dosad već bili u gradu. Otkačio je prijemnik i pozvao ga je.
“Tade, ti si?”
“Aha. Jeste li se vratili, šerife?”
“Još ne. Oluja je oborila drvo i par bandera na putu za Diper.”
Tad žurno objasni situaciju.
“Čudovišta, a?” Hejzen se kikotao. Pozadina je bila ispunjena bukom.
“Znate kakva je centrala 911, moraju da prijave sve, žao mi je ako sam…”
“Nemoj se izvinjavati. Dobro si postupio. Šta si saznao?”
“Izgleda da je stvarno bio u pitanju uljez. Možda ga je dečakov vrisak
oterao. Čini mi se da je krenuo u pravcu Gro-Bejna. U kojem je, usput, upravo
nestalo struje.”
“Verovatno je to opet onaj Kejhilov mali i njegovi drugari. Sećaš li se onog
gađanja jajima prošlog meseca? Ne trebaju nam ta deca napolju po ovakvom
nevremenu. Možda će hteti da iskoriste nestanak struje za zevzečenje, pa će
im neko drvo raspolutiti glave kad proleti. Kad si već tamo, zašto ne bi
proverio fabriku? Ima još vremena. Bićemo u vezi.”
“U redu.”
“I, Tade?”
“Da?”
“Da nisi možda video onog tipa, Pendergasta?”
“Ne.”
“Dobro je. Izgleda da je napustio grad kada sam mu uručio naređenje o
prekidu istrage.”
“Bez sumnje.”
“Upašćemo u pećinu u deset. Vrati se dotle da paziš na kancelariju.”
“Važi.”
Tad se odjavi i upali auto. Osetio je olakšanje. Sada je imao još bolji razlog
da ne ide u pećinu za ubicom. Što se tiče Gro-Bejna, oni nisu imali noćnog
čuvara otkako se poslednji prebacio u dnevnu smenu. Biće dovoljno da
proveri ulaze: ako su svi zaključani i nema nikakvih aktivnosti, njegov posao
će biti završen.
 PEDESET I DVA

T ad je uterao svoje vozilo na fabrički parking. Snažan vetar šibao je po

pustom asfaltu, noseći sa sobom komadiće slame i upropašćenu
kukuruznu kominu. Kiša je padala tu i tamo, prolazeći u iznenadnim
naletima. Zavesa krupnih kapi zadobovala je po krovu patrolnog auta nalik
mitraljeskoj paljbi. Oko parkirališta je mogao čuti talase vetra kako čupaju
kukuruz koji je okruživao postrojenje. Zagledao se u tamu iznad kukuruza,
napola se nadajući, a napola strahujući da će ugledati bodežu sličan levkasti
oblak. Ali nije video ništa.
Šerif je rekao da je sumnjičio Endija Kejhila i njegove prijatelje za
maltretiranje Higsovih. Tad je lično smatrao da je bilo mnogo verovatnije da
su u pitanju bili Hejzenov sin Bred i njegova banda. Prepadanje male dece,
gađanje zgrada jajima, to je baš ličilo na njih. Mali nikada neće biti čovek nalik
svome ocu. Tad se pitao šta da uradi ako ispred fabrike naleti na šerifovog
sina. To može biti više nego neprijatno.
Prišao je autom do niske siluete postrojenja i zaustavio se, ne gaseći
motor. Čak i kroz zatvorene prozore, vetar je vrištao i zavijao poput ranjene
zveri. Fabrika se jedva nazirala u tami, utonula u kukuruz, mračna i pusta.
Dok je posmatrao nisku, zloslutnu zgradu, Tadu se sve manje sviđalo ono
što je do maločas delovalo kao rutinski obilazak. Kog đavola nije Gro-Bejn
zaposlio novog noćnog čuvara? Nije bilo u redu da se teret privatnog
obezbeđenja svaljuje na šerifovu kancelariju.
Prošao je rukom kroz kratko ošišanu kosu. Tu sada nije bilo pomoći. Izaći
će u kratak obilazak, uveriće se da su sva vrata zaključana, a posle toga će
svratiti do kuće Ludviga Smita i vratiti se u stanicu.
Otvorio je vrata automobila i vetar je upro u njih uz besno zavijanje.
Nabio je šešir, podigao kragnu i gurnuo vrata jače, a zatim je izašao i pojurio
u susret oluji, prema platformi za istovar. Dok je trčao, čuo je kako nešto
klopara na vetru. Stigao je do zaklona zgrade, podigao obod šešira i uključio
baterijsku lampu, pa je pošao duž zida od blokova. Kloparanje je postalo
glasnije.
Kada je stigao do vrha stepenica koje su vodile na platformu za istovar,
svetlost baterijske lampe otkrila je otvorena vrata, koja su se ljuljala i lupala
na polomljenim šarkama.
Sranje.
 Tad je stao, dok je zrak svetlosti igrao po razbijenoj bravi i iskrivljenim
šarkama. Neko ih je stvarno razvalio. U ovakvom slučaju bi obično pozvao
pojačanje. Ali gde da nađe pojačanje u noći poput ove? Svi predstavnici
zakona, koji nisu otišli u pećinu u potrazi za ubicom, bili su zauzeti oko
tornada. Možda bi trebao da digne ruke od ovoga i vrati se ujutro.
Zamislio je sebe kako to objašnjava smrknutom šerifu Hejzenu i odluči da
to nije prihvatljiva opcija. Hejzen mu je neprestano prigovarao da bi trebao
biti smeliji, pokazivati više inicijative.
Ovo, u stvari, nije bilo ništa što bi trebalo da ga brine. Ubica je bio
bezbedno zabarikadiran u pećini. Klinci poput Breda Hejzena stalno su
provaljivali u fabriku iz zabave, čak i kada je noćni čuvar bio tu. To se
dešavalo već nekoliko puta, a najbolji primer je bila prošla Noć Veštica - pola
tuceta propalica iz Dipera pomislila je da bi bilo zabavno sabotirati glavnog
poslodavca suparničkog grada.
Tad oseti kako ga obuzima bes. Ovo je bila previše gadna noć za takve
gluposti. Ušao je na razvaljena vrata, podižući buku što je više mogao i
lampom osvetljavajući prostoriju za istovar.
“Policija”, viknu svojim najstrožijim glasom. “Izađite odatle.”
Jedini odgovor bio je odjek njegovog sopstvenog glasa, koji je odzvanjao
iz pomrčine.
Pažljivo napredujući i šarajući zrakom svetla, prošao je prostoriju za
istovar i popeo se na platformu koja je vodila u unutrašnjost fabrike. Bilo je
veoma mračno i mirisalo je na hlor. Dok je išao hodnikom osetio je, više nego
što je video, kako se tavanica iznenada podigla visoko iznad njega. Zastao je
da bi prešao svetlom lampe preko pokretne trake koja je vijugala kroz
postrojenje poput beskrajne metalne staze, napred-nazad, gore-dole, na
barem tri različita nivoa. Izlazeći iz male, pločicama prekrivene prostorije
koja se nadovezivala na odeljak za ošamućivanje, “traka” je prolazila kroz
nekoliko zasebnih odeljaka fabrike, zgrada unutar zgrade: oparivač, čerupač i
perač. Tad se sećao njihovih imena od svojih ranijih poseta. To nije bila stvar
koju biste lako zaboravili.
Uperio je zrak svetlosti nazad prema prostoriji sa pločicama. Ovaj mali
odeljak, prvi u fabrici, zvao se soba krvi. Vrata su bila otvorena.
“Policija”, povika još jednom, približavajući se par koraka. Vetar koji je
zavijao napolju tiho mu odgovori.
Prebacujući baterijsku lampu u levu ruku, Tad otkopča sigurnosnu kopču
na službenoj futroli i spusti dlan na dršku oružja. Oružje mu, naravno, neće
biti potrebno. Ali mu je, svejedno, ulivalo samopouzdanje.
Okrenuo se i još jednom osvetlio prostor oko sebe, prelazeći zrakom po
blistavoj montažnoj traci, cevima i crevima koja su vijugala uz sivo obojene
zidove. Fabrika je bila ogromna, nepregledna, i njegova svetiljka je
osvetljavala jedva trećinu prostora. Ali u njoj je vladala tišina i, po onome što
je mogao da vidi, mesto je bilo prazno.
Tad oseti olakšanje. Klinci su verovatni zbrisali čim su videli njegova
patrolna kola.
Bacio je pogled na sat: bilo je skoro devet i petnaest. Hejzen je već bio u
šerifovoj kancelariji i pripremao se za operaciju u deset sati. Ispitao je stvar i
nije otkrio ništa. Svaki sledeći trenutak ovde predstavljao je gubljenje
vremena. Svratiće do kuće Ludviga Smita i vratiće se nazad.
Upravo kada se okrenuo da pođe, čuo je buku.
Zastao je, osluškujući. Evo je opet: nekakav kikot, vlažno cerekanje.
Zvučalo je kao da dopire iz sobe krvi, izobličene podom od nerđajućeg čelika i
pločicama prekrivenim zidovima.
Hriste, klinci su se sakrili tamo.
Uperio je svetlo prema otvorenim vratima sobe krvi. Pokretna traka je
izlazila iz velikog otvora iznad vrata i obešene kuke su treptale na svetlu,
bacajući surove izobličene senke po vratima.
“U redu”, reče, “izlazite odatle. Svi vi.”
Još jedan kikot.
“Brojaću do tri i ako ne izađete, bićete u ozbiljnoj nevolji, to vam
obećavam.”
Ovo je bilo besmisleno, gubiti vreme na ovaj način usred opasnosti od
tornada. Naučiće pameti ove klince. Šljam iz Dipera, sada je bio siguran u to.
“Jedan.”
Nije bilo odgovora.
“Dva.”
Čekao je, ali iz poluotvorenih vrata je dopirala samo tišina.
“Tri.” Tad hitro i odlučno krenu prema vratima, dok su koraci njegovih
čizama odjekivali po glatkim pločicama. Širom je otvorio vrata nogom uz
šupalj udarac, koji je mahnito odjeknuo ogromnom fabričkom halom.
Čvrsto ukopanih nogu, osvetlio je sobu krvi svojom baterijskom lampom i
svetlost se odbila od uglačanog čelika, kružnog odvoda u sredini prostorije i
blistavih pločica na zidu.
Prazno. Došao je do sredine prostorije i zastao, a miris izbeljivača ga je
preplavio.
Odozgo se čuo zveket i Tad hitro uperi lampu uvis. Iznenadni čegrtavi
zvuk, sudaranje metala. Kuke koje su visile sa pokretne trake počeše da
poskakuju i divlje se ljuljaju, i svetlost njegove lampe je na trenutak uhvatila
tamni oblik koji se gegao trakom, nestajući u otvoru iznad vrata.
“Hej! Ti!” Tad istrča na vrata i stade. Uperi lampu prema gore. Ništa osim
ljuljanja i škripanja trake koja se gubila u tami.
Ovoga puta neće biti dobre volje, neće biti popustljivosti: Tad će uhapsiti
ove klince i naučiti ih pameti.
Zadržao je zrak svetla na traci. Još uvek se ljuljala i škripala i izgledalo je
kao da su se klinci preko nje provukli kroz plastičnu zavesu u sledeći odeljak,
džinovsku kutiju od nerđajućeg čelika. Oparivač.
Tad je prišao što je tiše mogao. Plastične trake koje su prekrivale ulaz u
oparivač još uvek su se lagano njihale.
Pogodak.
Tad obiđe do drugog kraja oparivača. Tanka crna silueta trake ovde je
izlazila napolje, ali se plastične trake na ovom kraju nisu njihale.
Zarobio je klince unutra.
Tad se odmaknu nekoliko koraka, prelazeći zrakom svetla između oba
ulaza u oparivač. Progovorio je, tiho ali odlučno. “Slušajte: već ste u velikoj
nevolji zbog provale. Ali ako odmah ne izađete, bićete optuženi za opiranje
hapšenju i još mnogo toga. Neće biti uslovne ili društvenog rada, ići ćete
pravo u zatvor. Razumete?”
Na trenutak se spustila tišina. Zatim se iz oparivača čulo tiho mrmljanje.
Tad se nagnu napred da bi bolje čuo. “Šta reče?”
Još mrmljanja koje se pretvorilo u nekakav pevuckavi zvuk. Pratilo ga je
neobično vlažno mrmljanje, kao da je neko pritiskao jezikom o napućene
usne.
Klinci su mu se rugali.
U naletu besa i poniženja, Tad šutnu zid oparivača. Čelični zid se oglasi
šupljim praskom koji se zakotrlja i odjeknu nevidljivim prostranstvom
fabrike.
“Izlazite odatle!”
Tad duboko udahnu nekoliko puta. Onda se hitro provuče između
plastičnih traka koje su prekrivale ulaz u oparivač, pazeći da ne udari glavom
o kuke koje su visile sa trake iznad njega. Dok je šibao svetlom po
unutrašnjosti metalne kutije, nazreo je siluetu prilike koja je jurnula niz
pokretnu traku i kroz otvor na suprotnom zidu. Delovala je iznenađujuće
krupno i nezgrapno: verovatno su u pitanju bile preklapajuće siluete dva
mladića u trku. Ali nije bilo ničeg nezgrapnog u brzini kojom mu je silueta
umakla. U tami tik izvan vidokruga, prilika je skočila sa trake; čuo se udar, a
zatim hitri topot koraka koji su se udaljavali prema zadnjem delu hale.
“Stani!” povika Tad.
Optrčao je oko oparivača i krenuo u poteru, dok je žuto ostrvce svetlosti
njegove lampe poskakivalo ispred njega. Mračna prilika je zaobišla čerupač i
poletela uz merdevine prema odeljenju za iznutrice, trčeći duž uzdignute
platforme i nestajući iza velike hrpe hidrauličnih creva.
“Stani, proklet bio!” povika Tad u tami. Popeo se uz merdevine sa
pištoljem u ruci i sjurio niz metalnu platformu.
Dok je prolazio kraj gomile creva, krajičkom oka opazi blesak i oseti
stravičan udarac u podlakticu. Kriknuo je od iznenađenja i bola. Baterijska
lampa mu je ispala iz ruke i razbila se o pod, klizajući se i kotrljajući sa
izdignute platforme. Čula se glasna lupa kada je udarila o betonski pod,
zveket stakla, a zatim tama.
Napolju se čulo ječanje vetra i lupkanje grada po krovu.
Tad čučnu, pištolja uperenog u tamu, dok mu je bol besneo u podlaktici.
Kako ga je samo ruka bolela. Nije mogao da skupi pesnicu ni da pomera prste
i bol kao da je samo rastao i rastao, dok mu se nije činilo da mu čitava ruka
gori.
Kučkin sin mu je slomio ruku. I to gadno. Jednim jedinim udarcem. Tad
priguši jecaj i stisnu zube.
Pažljivo je osluškivao, ali nije se čuo nikakav zvuk osim oluje koja je
besnela iza fabričkih zidova.
Ovo nije nikakav jebeni klinac.
Bes i poniženje koje je osećao nestadoše. Bol i iznenadna tama pobrinuli
su se za to. Sve što je Tad sada želeo jeste da pobegne odavde.
Naprezao se da vidi nešto u tami, pokušavajući da se seti odakle je došao.
Postrojenje je bilo ogromno i biće veoma teško naći izlaz bez svetla. Možda bi
trebao da ostane ovde, tih i nepomičan, dok se ne vrati struja?
Ne. Nije mogao ostati ovde. Morao je da se pokrene, da pobegne nekuda.
Bilo kuda.
Da ode odavde. Samo da ode odavde.
Podigao se na noge i, sa pištoljem u jednoj ruci, dok mu je druga slomljeno
visila, pokušao je da nogama napipa put do merdevina, jedva se usuđujući da
diše, prestravljen pomišlju da bi svakog trena iz tame mogao doći još jedan
udarac. Jedan korak, tri, pet…
Lakat mu je u mraku udario u nešto.
Oprezno je to opipao rukom u kojom je držao pištolj, dodirujući površinu
koja je delovala grubo i hrapavo. Da li su to bila creva pod visokim pritiskom?
Ali nije mu ličilo na crevo. Ličilo mu je na nešto drugo.
Ali nije bilo ničeg drugog što bi ovde gore, u odeljenju za iznutrice tako
delovalo na dodir.
Ugrizao se za usnu, suzbijajući jecaj užasa.
Mrak ga je terao da se ovako ponaša. Nije bio naviknut na neprozirnu
tamu. Ako opali iz pištolja, možda će videti dovoljno oko sebe da bi mogao da
se orijentiše. Jedan pucanj prema tavanici neće nikom škoditi.
Podigao je pištolj i opalio uvis.
Kratki blesak je otkrio priliku koja je stajala kraj njega, gledajući ga i
smeškajući se. Prizor je bio toliko neočekivan, toliko čudan i stravičan, da
Tad nije mogao čak ni da vrisne.
Ali prilika je vrisnula umesto njega; bio je to promukli grleni krik
iznenađenja i besa zbog pucnja.
Tad potrča. Pronašao je merdevine i napola je sišao, napola pao niz njih,
silovito udarajući kolenima o metalne prečke. Blizu podnožja se spetljao i uz
tresak pao na pod, pravo na svoju slomljenu ruku. I tada je otkrio da može da
vrisne, i od bola i od strave. Ali barem je ponovo bio na glavnom nivou
fabrike. Oslonio se na noge, ošamućen od bola, i potrčao je, grcajući od
straha, da bi se ponovo sapleo i opet ustao. I tada je shvatio da je još uvek
očajnički stiskao svoj pištolj. Mogao je da ga upotrebi i upotrebiće ga.
Okrenuo se i opalio, jednom, dvaput, naslepo - i blesak pucnja bi mu svaki put
otkrio da se ta stvar gegala prema njemu, širom razjapljenih ružičastih usta i
raširenih ruku.
Muh!
Morao je da pažljivo nanišani, da nanišani, a ne da samo puca nasumice.
Još dva metka, a svaki od njih mu je pokazao da se to približava. Tad se
zatetura unazad, i dalje vrišteći, i opali još dvaput, dok mu se ruka divlje
tresla.
Muh! Muh!
Skoro je stiglo do njega. Više nije mogao promašiti. Pažljivo je naciljao i
povukao obarač.
Igla je pala na praznu komoru. Pokušao je da izvadi municiju, ali drugi
stravičan udarac ga pogodi u stomak i on pade, ostavši bez daha, dok se
pištolj otkotrlja po podu. Treći udarac, ovoga puta u ruku koja je držala
pištolj. Povratio je dah, očajnički se otimajući, vrišteći i bacakajući,
pokušavajući da se odgurne unazad, ali to je sa dve neupotrebljive ruke bilo
nemoguće.
Muh! Muh! Muh!
Tad još jednom kriknu i divlje se otrgnu, klizeći na leđima i ritajući se u
pravcu zvuka.
A onda ga je stvar zgrabila za nogu koja se bacakala. Tad oseti stravičan
pritisak na svom članku i iznenadno popuštanje, praćeno krckanjem kosti.
Njegove kosti.
Sekundu kasnije oseti ogroman teret na svojim grudima i nešto grubo i
čvrsto mu zgrabi lice. Osetio je miris zemlje i buđi i nečeg slabijeg, ali mnogo
goreg. Na trenutak mu se činilo da će stisak biti nežan, utešan, ohrabrujući.
Ali tada se pretvori u strašan pritisak. A onda je njegovo lice užasnom
brzinom bilo okrenuto prema podu.
Čulo se struganje i škljocaj; osetio je eksploziju vreline u svom vratu; a
onda se jeziva tama pretvorila u svetlost, blistavu, blistavu svetlost…
 PEDESET I TRI

K ori je ležala u smrdljivom mraku. U ovoj groznoj dezorijentišućoj tami

bilo je nemoguće proceniti koliko je vremena prošlo otkako je on otišao.
Sat? Dan? Činilo se da je u pitanju čitava večnost. Čitavo telo ju je bolelo, a
vrat joj je brideo.
A ipak, nije je ubio. Ne: umesto toga je planirao da je muči. Pa ipak,
mučenje kao da nije bila prava reč. Izgledalo je skoro kao da se zabavlja, da se
igra sa njom, na nekakav užasan, neobjašnjivi način.
Ali nagađanje o ubici bilo je besmisleno. Jednostavno nije mogla razumeti
nešto što je bilo toliko iskrivljeno, toliko strano njenom iskustvu. Podsetila je
sebe da niko neće doći da je spase, ovako duboko unutar ovih pećina. Niko
nije znao gde se nalazila. Ako želi da preživi, moraće da sama nešto uradi. I
moraće da to uradi pre nego što se on vrati.
Ponovo je pokušala da olabavi konopac, ali je samo uspela da odere i
izgrebe zglobove. Konopac je vezan mokar i čvorovi su bili tvrdi kao lešnici.
Kada će se on vratiti? Ta pomisao je izazvala nalet panike.
Kori, saberi se.
Neko vreme je ležala mirno, usredsredivši se na svoje disanje. Zatim je,
polako, ruku vezanih iza leđa, počela napola puzati, a napola se kotrljati po
nagnutom podu pećine, istražujući. Pod je bio relativno gladak, ali je tu i tamo
primetila oštro kamenje koje je u hrpama izbijalo iz tla. Zaustavila se da
prstima pažljivije opipa jednu formaciju. Kristali, verovatno.
Namestila se i snažno ih udarila nogama. Čuo se oštar zvuk pucanja kada
su se slomili.
Onda je napipavala utrnulim prstima dok nije pronašla novi, oštar vrh. Sa
mukom se namestila iznad njega, postavila je ruke naspram ivice i počela da
trlja konopac, napred-nazad, napred-nazad.
Bože, kako je bolelo. Na zglobovima je imala kružne rane od konopca i dok
je to radila, mogla je da oseti kako joj krv curka niz dlanove. Jedva da je
uopšte osećala svoje prste.
Ali nastavila je da trlja, pritiskajući jače. Vlažni konopac je skliznuo i oštar
kamen joj je rasekao ruku.
Prigušila je krik i nastavila da trlja. Bolje da izgubi ruku nego život. Barem
se konopac počeo kidati. Kad bi ga samo uspela skinuti, mogla bi da…
Mogla bi šta?
 Kada će se on vratiti?
Kori zadrhta; drhtaj je pretio da se otme kontroli. Nikad se u životu nije
toliko smrzla i bila tako mokra i utrnula. Smrad kao da je prožimao sve i
mogla ga je osetiti na jeziku i u nozdrvama.
Usredsredi se na konopac.
Trljala je, ponovo skliznula, opet se posekla i, glasno jecajući, nastavila je
da trlja i seče, sve jače i jače. Nije više uopšte osećala svoje prste, ali to ju je
samo nateralo da trlja još jače.
Čak i da se oslobodi, šta će raditi bez svetla? Nije imala šibice ni upaljač.
Čak i kad bi bilo svetla, on ju je odveo toliko duboko u pećinu da nije znala da
li bi ikada uspela da izađe.
Pritiskala je konopac uz oštar kamen, opet i opet, jecajući. Začudo, samo
beznađe situacije u kojoj se nalazila donelo je novu snagu njenim udovima.
Iznenada su joj ruke bile slobodne.
Legla je na tlo, dahćući, boreći se za vazduh. Bol je navro poput hiljade
igala koje su joj probadale dlanove i prste. Mogla je da oseti kako joj krv
slobodnije teče ispod kože.
Pokušala je da pomeri prste, ali bez uspeha. Nagnula se u stranu uz
stenjanje i počela da trlja dlanove jedan o drugi. Ponovo je pokušala da
pomeri prste i delimično je uspela. Vraćali su se u život.
Ustala je, polako i bolno. Oslonivši noge o tlo, posegnu nadole i opipa
konopac na zglobovima. Izgledao je kao da je zavezan na najluđi mogući
način, obmotan bezbroj puta, sa pola tuceta jednostavnih, ali efikasnih
čvorova. Pokušala je da ih razveže, zastenjala je od bola i spustila ruke. Možda
bi mogla da ga preseče na oštrom kamenu pomoću kojeg je oslobodila ruke.
Opipala je oko sebe u potrazi za ivicom.
Prekinu je zvuk. Zastala je, dok ju je obuzimala strava.
Vraćao se.
Mogla je da čuje roktaje i šmrkanje koje je odjekivalo od okolnih zidova
pećine. Zvučalo je kao da je nosio nešto. Nešto teško.
Hnuf!
Brzo je sakrila ruke iza leđa, legla na hladan pod i umirila se. Iako je bio
mrkli mrak, neće rizikovati da on vidi da više nije bila vezana.
Bat koraka je prišao bliže. U tami su se pojavili novi, gorki mirisi: sveža
krv, žuč, bljuvotina.
Ležala je savršeno mirno. Bilo je tako mračno, možda je i zaboravio na
nju.
Čuo se zvuk povlačenja, zatim nešto što je ličilo na zveckanje ključeva.
Onda je na tlo pećine pokraj nje tresnulo nešto teško. Smrad se naglo pojačao.
Prigušila je krik koji joj se podigao u grlu.
Sada je ponovo počeo da pevuši i priča sam sa sobom. Čulo se zveckanje
metala, struganje šibice i iznenada je bilo svetla: toliko slabašnog da je bilo
skoro nerazgovetno, ali ipak svetla. Kori je na tren zaboravila sve - svoj bol i
bezizlazno stanje u kojem se nalazila - kada je osetila kako joj se duša veseli
tom mutnom žućkastom plamičku. Činilo se da prodire kroz proreze na
neobičnom, veoma starom fenjeru, sa pokretnim stranicama od zarđalog
metala. Svetlo je sijalo tako da je on i dalje bio u senci - samo mračni oblik
koji se kretao, sivo naspram crnog. Nestao je iza ugla i počeo da radi nešto u
susednom prolazu, pevušeći i pričajući sebi u bradu.
Znači da mu je ipak bilo potrebno barem malo svetla.
Ali ako je uspevao da uradi toliko toga u potpunoj tami - da je dovede
ovamo i zaveže - zbog čega mu je bilo potrebno svetlo?
Kori nije želela da dalje razmišlja o tome. Bilo je lako zaboraviti na to:
instinktivno olakšanje koje je osetila na pojavu svetlosti učinilo ju je
mlitavom i tromom. Deo nje je jednostavno želeo da odustane, da se preda.
Osvrnula se oko sebe. Iako slabašno, svetlo kao da se odražavalo sa miliona
kristalnih iglica, dolazeći odasvuda i niotkuda.
Čekala je, nepokretna, dok su joj se oči privikavale na polutamu.
Nalazila se u omanjoj pećini. Njeni zidovi su bili prekriveni paperjastim
belim kristalima koji su blistali na bledom sjaju fenjera, a sa tavanice su visili
bezbrojni stalaktiti. Na svaki stalaktit bio je okačen bizarni mali ukras od
grančica i kostiju, zavezanih kanapom. Pogled joj se dugo zadržao na njima,
dok je pokušavala da ih razume. Zatim je razgledala zidove, polako ih
proučavajući, da bi joj pogled konačno pao na pod kraj nje.
Na kojem je ležalo telo.
Prigušila je jecaj. Ponovo je obuzeše gađenje i strah. Kako ju je puko
vraćanje vida, odsustvo tame, moglo navesti da zaboravi, makar i na
trenutak…?
Zatvorila je oči. Ali povratak tame bio je još gori. Morala je znati.
Lice je bilo toliko krvavo da ga isprva nije mogla prepoznati. A onda je
polako prepoznala crte. Bilo je to uništeno lice Tada Frenklina: zurilo je u nju,
otvorenih usta.
Prestravljeno je okrenula glavu na drugu stranu; čula je sebe kako vrišti,
vrišti bez prestanka.
Čuo se roktaj i po prvi put je ugledala njega, izbio je iza ugla i krenuo
prema njoj sa dugim, krvavim nožem u jednoj i nečim vlažnim i crvenim u
drugoj ruci.
Smeškao se i pevušio sebi u bradu.
Njen vrisak je zamro kada joj se grlo zgrčilo u šoku od prizora.
To lice…!
 PEDESET I ČETIRI

H ejzen je stajao pred okupljenim službenicima zakona. Neće mu biti

potrebno mnogo vremena da kaže ono što je imao: bila je to dobra ekipa
i imali su dobar plan. Mekfelti nije imao šanse.
Postojao je samo jedan problem. Tad se još nije vratio iz fabrike, a radio-
veza je bila prekinuta. Hejzen bi mu radije lično predao kontrolu pre nego što
ode, ali nije mogao više da čeka. Medisin Krik je bio dobro obezbeđen i
valjano ušuškan: Tad se očigledno već pobrinuo za to. Bilo je deset minuta do
deset. Nije želeo da Mekfelti umakne pod okriljem oluje. Morali su da krenu.
Tad će znati šta da radi.
“Gde su psi?” upita.
Henk Larsen progovori: “Dovode ih pravo do kuće Krausovih. Naći ćemo
se tamo.”
“Ðavolski se nadam da su nam ovog puta našli dobre pse. Jesi li tražio onu
specijalnu rasu koju obučavaju u Dodžu, one španske pse, kako se ono zovu?”
“Presa canarios{ 21 }“, reče Larsen. “Jesam. Rekli su da im obuka nije
završena, ali sam insistirao.”
“Odlično. Dosta mi je gnjavaže sa kućnim ljubimcima. Ko im je dreser?”
“Isti kao prošli put. Lefti Viks. On im je najbolji.”
Hejzen se namršti, iskopa cigaretu i zapali je.
Onda osmotri okupljene. “Svi znate šta treba da radite, zato ću biti kratak.
Psi idu prvi, zatim dreser - Lefti - pa onda Raskovič i ja.” Cigaretom je
pokazao na šefa obezbeđenja na Univerzitetu.
Raskovič klimnu glavom, dok mu se vilica stezala usled ozbiljnosti
situacije.
“Raskoviču, znaš li da koristiš sačmaru?”
“Da, gospodine.”
“Onda ćeš dobiti jednu. Iza nas, kao podrška, idu Kol, Brast i šerif Larsen.”
Pokazao je glavom prema dvojici državnih policajaca, obučenih u kompletnu
uniformu za racije: crne vojničke pantalone preko vojničkih čizama i tamni
pancirni prsluci. Nije bilo izviđačkih šešira - ovo je bila ozbiljna stvar. Zatim
se okrenu prema Larsenu. “Da li je to u redu, Henk?”
Šerif Dipera klimnu glavom.
Hejzen je znao da je važno da igra političku igru, da ima Larsena uz sebe,
da se pobrine da on bude deo ekipe. Henk očigledno nije bio naročito srećan
zbog toga, ali nije mogao ništa: ovo je bio Hejzenov teren i dok se operacija
ne završi i dok se ne uspostavi komunikacija sa spoljnim svetom, ovo je u
potpunosti njegov šou. Hejzen će se na kraju pobrinuti da Larsen izgleda
dobro. Svi će deliti zasluge - i Raskovič, takođe - i neće biti zabadanja noževa
u leđa kada dođe do suđenja.
“Pravila sukoba su jasna. Svi imate puške, ali nemojte koristiti oružje
osim ako vam je život direktno ugrožen. Da li je to apsolutno kristalno jasno?”
Svi klimnuše glavama.
“Izvešćemo našeg čoveka živog i nepovređenog. Ući ćemo lepo i polako,
razoružati ga i izvesti ga napolje u lisicama, ali nežno. On nam je glavni
svedok. Ako se uspaniči i počne da puca, vi ostajete pozadi i čekate da se psi
pobrinu za njega. A psi poput ovih mogu da prime metak ili dva i da ipak
obave posao.”
Tišina, klimanje.
“Ako bilo ko od vas razmišlja o tome da glumi heroja, neka zaboravi na to.
Lično ću ga uhapsiti. Radićemo zajedno.”
Sve ih prostreli pogledom. Najviše se brinuo za Raskoviča, ali čovek je
dosad delovao prisebno. Vredelo je rizikovati. Do đavola, bio je spreman da
Raskoviču prepusti sve zasluge, ako je to značilo da će Medisin Krik dobiti
eksperimentalno polje.
“Surt i Vilijams, vi ćete paziti na ulaz u pećinu. Moraćete da sebi ostavite
široko polje delovanja, što znači da nema čučanja na ulazu gde vas može
iznenaditi. Ako isteramo Mekfeltija i on pokuša da pobegne, morate biti
spremni da ga zgrabite. Ti, Rajnbek, ideš u kuću Krausovih da uručiš nalog i
piješ čaj sa Vinifred. Budi spreman da pomogneš Šurtu i Vilijamsu ako bude
potrebno.”
Rajnbekovo lice nije odalo ništa, osim blagog grčenja vilice.
“Znam, Rajnbek, to je težak zadatak, ali starica će sigurno biti uznemirena.
Ne želimo da joj otkaže srčka, zar ne?”
Rajnbek klimnu glavom.
“Zapamtite, tamo nećemo imati nikakvih komunikacija sa spoljašnjim
svetom. A ako se razdvojimo, neće biti nikakve komunikacije ni između nas.
Zato se držimo zajedno. Kapirate?”
Pogledao ih je. Kapirali su.
“U redu, Kol će vam reći o dvogledima za noćno izviđanje.”
Kol istupi. On je bio gospodin Državni Policajac lično, visok, mišićav,
kratko ošišan, ozbiljnog lica. Čudno kako državni policajci nikada nisu debeli.
Možda je to pravilo. Nosio je sivi šlem sa krupnim vizirom.
“U pećini”, reče, “nema nikakvog svetla. Iz tog razloga normalni dvogledi
za noćno izviđanje ne funkcionišu. Zato ulazimo sa infracrvenim
osvetljenjem. Infracrveno svetlo funkcioniše kao baterijska lampa. Sijalica
vam je ovde, na prednjem delu šlema. Prekidač je ovde. Morate ga uključiti da
bi radio, baš kao kod obične baterijske lampe. Ovo svetlo ne možete videti
golim okom, ali kada stavite ovaj dvogled, videćete crvenkasto svetlo. Ako
vam se infracrvena svetiljka isključi, dvogled će se zamračiti. Razumete?”
Svi klimnuše glavama.
“Svrha dvogleda za noćno izviđanje je da ne pretvorimo sebe u mete,
noseći baterijske lampe. Ovako nas ne može videti. Ugasićemo osvetljenje i
ući tiho, tako da neće znati koliko nas ima.”
“Postoji li mapa pećine, ili nešto slično?” Bio je to Raskovič.
“Dobro pitanje”, reče Hejzen. “Ne, ne postoji. Drvena platforma vodi kroz
veći deo nje. Iza toga postoji nekoliko prostorija, dve, najviše tri. U jednoj od
tih prostorija nalazi se stara destilerija i tamo ćemo verovatno pronaći našeg
čoveka. Ne pričamo ovde o Karlsbadskim pećinama. Samo budite oprezni,
držite se zajedno i sve će biti u redu.”
Šef obezbeđenja klimnu.
Hejzen ode do ormana sa oružjem, izvadi sačmaricu, otvori je i napuni,
jednim trzajem zgloba je zatvori i pruži Raskoviču. “Da li ste svi proverili
oružje?”
Čuo se opšti žamor potvrdnih odgovora. Hejzen još jednom proveri svoj
službeni opasač u smeru suprotnom od smera kretanja kazaljke na satu:
rezervni šaržeri, pendrek, lisice, suzavac, pištolj, sve je bilo na mestu. Duboko
je udahnuo i čvrsto zategao svoj pancirni prsluk oko vrata.
U tom trenutku, svetlost u kancelariji zatrepta, zasja jače i ugasi se. Podiže
se hor gunđanja i mrmljanja.
Hejzen baci pogled kroz prozor. Nije bilo svetla na glavnoj ulici, niti bilo
gde drugde. Medisin Krik je utonuo u tamu od početka do kraja. To i nije bilo
neko iznenađenje.
“Ovo ne menja ništa”, reče. “Idemo.”
Otvorio je vrata i zakoračili su u mrklu noć.
 PEDESET I PET

D ok je ulazio u Medisin Krik, specijalni agent Pendergast je smanjio

brzinu velikog “rolsa”, a zatim je iz džepa izvadio mobilni telefon i još
jednom pokušao da pozove Kori Svonson.
Jedini odgovor bilo je jednolično pištanje, više čak nije bilo ni snimljene
poruke. Relejne stanice su bile isključene.
Sklonio je telefon. Policijska radio-veza takođe nije radila i u gradu nije
bilo svetla. Medisin Krik je praktično odsečen od spoljnjeg sveta.
Vozio je niz glavnu ulicu. Drveće je sumanuto šibalo napred-nazad na
razbesnelom vetru. Naleti kiše su zasipali ulice, stvarajući blatnjave vrtloge u
odvodima koji su do pre nekoliko sati bili zagušeni prašinom. Grad je bio
čvrsto zamandaljen: roletne spuštene, a kapci zatvoreni. Jedina aktivnost
odvijala se u šerifovoj kancelariji. Ispred nje je bilo parkirano nekoliko vozila
državne policije i šerif i policajci su se muvali okolo, utovarujući opremu u
kombi i raspoređujući se po patrolnim automobilima. Izgledalo je kao da se
sprema nekakva operacija, nešto više od uobičajenih priprema za oluju.
Nastavio je dalje, skrenuvši prema kapiji naselja Vindem Park. Prozori
kamp-kućica u njemu bili su oblepljeni samolepljivom trakom, a na
krovovima mnogih je bilo poslagano veliko kamenje. Svuda je vladao mrak,
osim ponekog bleska sveće ili zraka baterijske lampe koji se mogao nazreti
kroz oblepljen prozor. Vetar je besneo uskim zemljanim ulicama, ljuljajući
prikolice, podižući šljunak sa tla i bacajući ga o aluminijumske oplate. Dečija
ljuljaška u obližnjem dvorištu divljački se tresla, kao da je ljuljaju pomahnitali
duhovi.
Pendergast je parkirao na prilaz Svonsonovih. Korinog automobila nije
bilo. Izašao je iz auta, hitro prišao vratima i pokucao.
Nije bilo odgovora. Prikolica je bila u mraku.
Pokucao je ponovo, ovaj put glasnije.
Iz unutrašnjosti se začu udarac i pojavi se zrak baterijske lampe. Glas je
pozvao: “Kori? Da li si to ti? U nevolji si, mlada damo.”
Pendergast gurnu vrata; otvorila su se pet centimetara pre nego što ih je
zaustavio lanac.
“Kori?” zakrešta glas. Pojavilo se lice žene.
“FBI”, reče Pendergast, mahnuvši dokumentima.
Žena ga pogleda ispod poluspuštenih kapaka. Sa njenih ružom umrljanih
usana visila je napola popušena cigareta. Proturila je lampu kroz pukotinu i
uperila je pravo u njegove oči.
“Tražim gospođicu Svonson”, reče Pendergast.
Ispijena prilika nastavila je da ga posmatra, a sada je kroz lancem
omeđenu pukotinu dopro i oblak duvanskog dima.
“Nije ovde”, reče žena.
“Ja sam specijalni agent Pendergast.”
“Znam ko si ti”, reče žena. “Ti si onaj ljigavac iz FBI kojem je potreban
asistent.” Iskašljala je još dima. “Provalila sam te gospodine, zato nemoj meni
da kenjaš. Čak i da znam gde je Kori, ne bih ti rekla. Asistent, malo morgen.”
“Znate li kada je gospođica Svonson izašla?”
“Nemam pojma.”
“Hvala vam.”
Pendergast se okrenu i odlučno krenu prema svom autu. Dok je to radio,
vrata prikolice se širom otvoriše i žena iskorači na oronule stepenice.
“Verovatno je otišla da traži tebe. Nemoj misliti da možeš da sakriješ
istinu od mene, gospodine Ljigavče u svom šmekerskom crnom odelu.”
Pendergast uđe u auto.
“Oh, šta mi to imamo ovde, šta to ono beše, ’rols-rojs’? Jebote. Kakav agent
FBI.”
Zatvorio je vrata i pokrenuo motor. Žena je krenula preko malog
travnjaka, u šibajuću kišu, stežući svoju spavaćicu, dok je oluja čupala njene
besne reči i nosila ih sa sobom.
“Gadiš mi se, gospodine, znaš li to? Znam tvoj tip i gadiš mi se…”
Pendergast se isparkira sa prilaza i krenu nazad prema glavnoj ulici.

Pet minuta kanije ušao je na parkiralište Krausovih. Od Korinog auta i dalje

nije bilo ni traga.
Vinifred je unutra sedela u svojoj uobičajenoj fotelji i heklala pri svetlosti
sveća. Podigla je pogled kada je ušao i tužan osmeh je izborao njeno
papirnato lice. “Zabrinula sam se za vas, gospodine Pendergast, napolju ste
po ovakvoj oluji. Ovo vreme je stvarno strašno. Drago mi je da ste se
bezbedno vratili.”
“Da li je gospođica Svonson svraćala danas?”
Vinifred spusti svoj hekleraj. “Ne, ne verujem da jeste.”
“Hvala vam.” Pendergast se pokloni i krenu prema vratima.
“Nemojte mi reći da ponovo izlazite napolje!”
“Bojim se da je tako.”
Pendergast pređe preko parkirališta sa tmurnim izrazom na licu. Ako je
primećivao da je oluja kidala i lomila pejzaž oko njega, nije to pokazivao.
Stigao je do svog auta i zgrabio kvaku. Onda je zastao i okrenuo se,
razmišljajući. Iza kuće sa njenim slabo osvetljenim prozorima divlje se
talasalo mračno more kukuruza. Natpis koji je pokazivao prema Krausovim
pećinama uporno je lupao na vetru.
Pendergast pusti kvaku, žustro prođe kraj kuće i izađe na dram. Stotinak
metara dalje naišao je na zemljanu stazu koja je vodila u kukuruz.
Dva minuta kasnije, stajao je kraj Korinog auta.
Okrenuo se i žurno pošao nazad prema drumu. Ali u istom trenutku, u
daljini se ukazao niz farova, koji su se velikom brzinom približavali kroz
pomrčinu. Dok su automobili proletali pored njega i uključivali žmigavce da
bi skrenuli na parkiralište ispred Krausovih pećina, rastuća sumnja se
pretvorila u sigurnost i shvatio je da se desilo nezamislivo.
Užasno ironičnom igrom sudbine, izgleda da su svi oni - prvo on, zatim
Kori i sada Hejzen - došli do istog zaključka: da se ubica krio u pećini.
Pendergast se hitro probio kroz kukuruz, pravo prema ulazu u pećinu.
Ako bi uspeo da uđe unutra pre nego što…
Zakasnio je samo minut. Dok je izlazio iz kukuruza, Hejzen, koji je stajao
pred usekom koji je vodio nadole u pećinu, ugledao ga je i okrenuo se prema
njemu sa smrknutim izrazom na licu.
“Vidi, vidi, pa to je specijalni agent Pendergast. A ja sam mislio da ste
napustili grad.”
 PEDESET I ŠEST

Š erif Hejzen je zurio u Pendergasta. Nastupio je trenutak zbunjenog

ćutanja, tokom kojeg je Hejzen osetio kako se nadima od besa. Ovaj tip je
imao neverovatan talenat da se pojavljuje niotkuda u najgorem mogućem
trenutku. E, sad će se jednom zauvek suočiti sa kučkinim sinom. Ovaj šupak iz
FBI neće više trošiti njegovo vreme.
Krenuo je prema mršavoj prilici, uspevajući da se nasmeši. “Pendergaste,
kakvo iznenađenje.”
Agent je stao. Njegovo crno odelo bilo je skoro nevidljivo u olujnom
polumraku, a njegovo lice kao da je lebdelo, bledo i sablasno. “Šta radite ovde,
šerife?” Progovorio je tiho, ali glas mu je nosio oštrinu koju Hejzen nije ranije
primećivao.
“Ako se dobro sećam, vama je ovog jutra uručeno naređenje o prekidu
istrage. Kršite to naređenje. Mogao bih da vas uhapsim.”
“Ulazite za ubicom”, reče Pendergast. “Zaključili ste da je u pećini.”
Hejzen se nervozno prebaci sa noge na nogu. Pendergast je sigurno
nagađao. Nema šanse da je već čuo; ne još.
Agent nastavi. “Nemate apsolutno nikakvu predstavu o tome u šta se
upuštate, šerife - u smislu protivnika sa kojim ćete se suočiti, kao ni u smislu
okoline.”
Ovo je bilo previše. “Pendergaste, sad je dosta.”
“Stojite na ivici ponora, šerife.”
“Vi ste taj koji je na ivici.”
“Ubica ima taoca.”
“Pendergaste, samo se puvate.”
“Ako upadnete unutra, šerife, prouzrokovaćete smrt tog taoca.”
Uprkos svemu, Hejzen oseti jezu. Bila je to noćna mora svakog policajca.
“Mislite? A ko je taj talac?”
“Kori Svonson.”
“Kako znate?”
“Nema je čitav dan. I upravo sam pronašao njen automobil, skriven u
kukuruzu stotinak metara zapadno odavde.”
Nastupio je trenutak neprijatne tišine, a onda Hejzen sa gađenjem
odmahnu glavom. “Pendergaste, od samog početka niste radili ništa, osim
što ste svojim teorijama skretali istragu sa pravog koloseka. Da nije vas, već
bismo uhvatili tog čoveka. Znači, auto Svonsonove je parkiran u kukuruzu.
Verovatno je u kukuruzu sa nekim tipom.”
“Ušla je u pećinu.”
“I to je vaš briljantni zaključak? Vrata pećine su od čistog gvožđa. Kako je
ušla unutra? Obila je bravu?”
“Pogledajte i sami.”
Hejzen baci pogled u pravcu u kojem je Pendergast pokazivao, niz usek u
tlu. Gvozdena vrata ipak nisu bila zaključana; katanac je ležao pred vratima,
napola sakriven prašinom i lišćem.
“Ako verujete da je Kori Svonson obila tu bravu, Pendergaste, onda ste još
veća budala nego što sam mislio. To nije delo deteta; to je učinio okoreli
kriminalac. U stvari, baš onaj čovek kojeg tražimo. A i to je više nego što treba
da znate.”
“Ako se dobro sećam, šerife, vi ste bili taj koji je gospođicu Svonson
optužio za…”
Hejzen odmahnu glavom. “Dovoljno sam čuo. Pendergaste, predajte svoje
oružje. Uhapšeni ste. Kole, stavi mu lisice.”
Kol je iskoračio. “Šerife?”
“Svojevoljno je prekršio važeće naređenje. Ometa policijsku istragu. Upao
je na privatno vlasništvo. Preuzimam punu odgovornost. Samo mi ga sklanjaj
s očiju.”
Kol krenu prema Pendergastu. U sledećem trenutku, Kol je ležao na zemlji,
očajnički pokušavajući da diše, a Pendergast je iščezao.
Hejzen je samo zurio.
“Uf”, zadahta Kol, uspravljajući se u sedeći položaj i hvatajući se za
stomak. “Kučkin sin me je udario na kvarno.”
“Hriste”, promrmlja Hejzen, mašući baterijskom lampom. Ali Pendergast
je nestao. Trenutak kasnije čuo je riku velikog motora i škripu guma koje su
jurile po šljunku.
Kol ustade, crven u licu, i otrese prašinu sa sebe. “Imamo ga zbog opiranja
hapšenju i napada na policajca.”
“Zaboravi na to, Kole. Čeka nas važniji posao. Usredsredimo se na njega, a
za to ćemo se pobrinuti sutra.”
“Kučkin sin”, ponovo promrmlja Kol.
Hejzen ga potapša po leđima i isceri se. “Sledeći put kada budeš nekoga
hapsio, budi malo pažljiviji.”
Do njih je doprlo lupanje vratima i Hejzen je čuo kreštavi glas kojeg je
nosio vetar. Trenutak kasnije, bleda prilika Vinifred Kraus dotrča stazom iz
pravca stare kuće. Snažan vetar je šibao i čupao njenu spavaćicu i Hejzenu se
skoro činilo da je u pitanju duh koji leti kroz noć. Rajnbek ju je pratio u stopu,
glasno protestujući.
“Šta to radite?” zakrešta starica kada je prišla bliže, kose raščerupane na
kiši, dok su joj se kapljice cedile niz lice. “Šta je ovo? Šta radite na mom
imanju?”
Hejzen se okrenu prema Rajnbeku. “Zaboga, trebao si da…”
“Pokušao sam da joj objasnim, šerife. Histerična je.”
Vinifred je posmatrala policajce, divlje kolutajući očima. “Šerife Hejzen!
Zahtevam objašnjenje!”
“Rajnbek, skloni je odavde…”
“Ovo je ugledna turistička atrakcija!”
Hejzen uzdahnu i okrenu se prema njoj. “Slušaj. Vinifred, verujemo da se
ubica krije u tvojoj pećini.”
“Nemoguće!” vrisnu žena. “Proveravam je dvaput nedeljno!”
“Ulazimo unutra da ga isteramo. Želim da ostaneš u kući sa policajcem
Rajnbekom, lepo i mirno. On će se pobrinuti za tebe…”
“Neću. Da se niste usudili da uđete u moju pećinu! Nemate prava. Nema tu
nikakvog ubice!”
“Gospođice Kraus, žao mi je. Imamo nalog. Rajnbek?”
“Već sam joj pokazao nalog, šerife…”
“Pokaži joj ga opet i vodi je odavde.”
“Ali neće da me sluša…”
“Ponesi je ako budeš morao. Zar ne vidiš da gubimo vreme?”
“Da, gospodine. Žao mi je, gospođo…”
“Da se nisi usudio da me dodirneš!” Vinifred zamahnu prema Rajnbeku,
koji je ustuknuo.
Okrenula se i nasrnula na Hejzena, stisnutih pesnica. “Gubi se sa mog
imanja! Oduvek si bio grubijan! Gubi se odavde!”
Zgrabio ju je za zglobove i ona poče da se otima i da ga pljuje. Hejzen je
bio zapanjen staričinom žestinom i snagom.
“Gospođice Kraus”, pokušao je još jednom, trudeći se da bude strpljiv, da
mu glas zvuči staloženo. “Smirite se, molim vas. U pitanju je važan policijski
posao.”
“Gubite se sa moje zemlje!”
Hejzen se mučio da mu se ne otrgne i osetio je snažan udarac u cevanicu.
Ostali su stajali okolo i blenuli poput slučajnih posmatrača. “Šta kažete da mi
malo pomognete?”
Rajnbek je zgrabi oko struka, dok je Kol prišao i uspeo da uhvati njenu
ruku koja se otimala.
“Samo polako”, reče Hejzen. “Polako. Ona je ipak samo jedna mala
starica.”
Njeni krici su postali histerični. Tri čoveka su je s mukom držali
nepokretnu nekoliko trenutaka, a onda je Hejzen konačno uspeo da se
oslobodi. Rajnbek ju je uz Kolovu pomoć podigao sa zemlje. Bacakala se i
otimala. “Ðavoli!” kreštala je. “Nemate pravo!”
 Njeni krici su zamrli dok je Rajnbek nestajao u oluji, noseći svoj koprcavi
teret.
“Isuse, šta bi s njom?” upita Kol, dahćući.
Hejzen očisti pantalone. “Oduvek je bila iščašena matora kučka, ali ovo
uopšte nisam očekivao.” Još jednom se lupi po butini. Prilično ga je jako
udarila u cevanicu koja ga je još uvek žigala. Uspravio se. “Hajdemo u pećinu,
pre nego što se još neko pojavi da nam kvari zabavu.” Okrenuo se prema
Šurtu i Vilijamsu. “Ako se onaj kučkin sin Pendergast vrati, ovlašćeni ste da
upotrebite sva sredstva da ga sprečite da uđe u pećinu.”
“Da, gospodine.”
Grupa je zašla u mračnu pukotinu u zemlji, sa Hejzenom na čelu. Dok su se
spuštali, zvuk oluje postade prigušen, dalek. Otvorili su otključana vrata,
uključili infracrvene lampe, namestili dvoglede za noćno osmatranje i krenuli
niz stepenice. Tišina je uskoro postala potpuna, narušena samo zvukom
vodenih kapljica. Ulazili su u drugi svet.
 PEDESET I SEDAM

“R ols” se kotrljao i skakao po zemljanoj stazi, a farovi jedva da su

probijali pomrčinu dok je grad tukao po metalu. Kada vozilo više nije
moglo dalje, Pendergast se zaustavi, ugasi motor, zadenu smotanu mapu u
svoj sako i izađe napolje.
Ovde, na najvišoj tački zemljišta u okrugu Kraj, mezociklon je stigao do
najjače tačke svog intenziteta. Tlo je izgledalo poput bojnog polja, prekriveno
otpacima koje je razbacao vetar: grančicama, delovima biljaka, komadima
zemlje pokupljenih sa polja kilometrima daleko. Ispred njega, još uvek
nevidljivo drveće koje je okruživalo humke, krivilo se i stenjalo, dok se
njihovo lišće i granje međusobno sudaralo uz zvuk sličan udaru talasa o
stenje. Svet Sablasnih humki sveo se na buku i bes.
Okrenuvši glavu i uprevši u vetar, Pendergast se probijao stazom prema
humkama. Dok je prilazio, rika oluje postala je još glasnija, povremeno
naglašavana zaglušujućim zvukom cepanja drveća i udara granja o zemlju.
Jednom kada se našao u relativnom zaklonu od drveća, Pendergast je bio
u stanju da jasnije osmotri okolinu. Vetar i kiša uzavrelo su besneli,
zasipajući sve šljunkom i krupnim dobujućim kapljicama. Velike topole oko
njega škripale su i stenjale. Pendergast je znao da mu sada najveća opasnost
nije pretila od kiše i grada, već od mogućnosti pojavljivanja tornada klase F
koji je svakog trenutka mogao izroniti iz oluje.
Pa ipak, vremena za oprez nije bilo. Ovo nije ni vreme ni način na koji je
nameravao da se suoči sa ubicom. Ali više nije imao izbora.
Pendergast uključi baterijsku lampu i usmeri je prema tami iza šumarka.
Dok je to radio, začu se stravičan zvuk cepanja; bacio se u stranu u trenutku
kada je iz mraka izletela džinovska topola, padajući uz škripavi tresak koji
podiže kovitlac lišća, slomljenih grančica i mokre zemlje.
Pendergast ostavi drveće iza sebe i zakorači nazad u srce oluje. Kretao se
što je brže mogao, zaklonjenih očiju, sve dok nije stigao do podnožja prve
humke. Okrenuvši leđa vetru, pažljivo je prešao zrakom svetla po njenim
bokovima da bi se orijentisao. A onda se - u dubini noći, u srcu oluje -
uspravio, prekrstio ruke na grudima i umirio. Zvuk i dodir su izbledeli iz
njegove svesti dok je, iz mermerne odaje duboko u gotskoj vili svog sećanja,
prizivao sliku Sablasnih Ratnika. Jednom, dvaput, tri puta se vratio na
rekonstruisani prizor iz svog mentalnog prelaska - trenutak kada su se po
prvi put pojavili iz prašine i kada su se ponovo izgubili u njoj - pažljivo
upoređujući tu sliku sa stvarnim pejzažom oko sebe.
Zatim je otvorio oči i pustio da mu ruke padnu na bokove. Tada je -
pažljivo hodajući preciznim koracima - prešao preko središnje čistine do
udaljenog kraja druge humke. Ubrzo se zaustavio pred velikom hrpom
krečnjačkog kamena. Pažljivo ju je obišao, leđima okrenut oluji, ignorišući
vetar i dobujuću kišu, proučavajući kamenje sa velikom pažnjom, prvo
dodirujući jedan, pa drugi, dok nije našao ono što je tražio: pola tuceta malih,
klimavih komada, nemarno nabacanih preko pukotine u steni. Nakon što ih je
razgledao neko vreme, Pendergast gurnu sitno kamenje u stranu, jedno po
jedno, otkrivajući otvor. Žurno je sklonio još nekoliko komada. Iz iskrzanog
otvora pokuljao je hladan, vlažan vazduh.
Prolaz iz kojeg su se Sablasni Ratnici prvo pojavili, a zatim u njemu
nestali. I - osim ako je gadno pogrešio - zadnja vrata Krausovih pećina.
Pendergast skliznu kroz otvor, uperivši svetlo prema unutrašnjosti
pukotine, iza i iznad sebe. Bilo je upravo onako kako je i pretpostavljao: manji
otvor se nalazio unutar nečega što je jednom predstavljalo mnogo veći
prirodan otvor.
Okrenuo se i osvetlio prolaz koji se spuštao naniže. Kamenčići su se
otkotrljali u tamu. Dok se spuštao, stravična silina oluje bledela je
neverovatnom brzinom. Uskoro nije bila ništa više od sećanja. Vreme, oluja i
spoljašnji svet, sve to je prestalo da postoji u nepromenljivom svetu pećine.
Morao je da pronađe Kori pre šerifa i njegovog malog improvizovanog tima
specijalaca.
Prolaz se širio dok se spuštao, zatim se izravnavao i oštro skretao.
Pendergast pažljivo stiže do ugla i zastade, osluškujući, sa pištoljem u raci.
Potpuna tišina. Skrenuo je za ugao, brzo poput lasice, osvetljavajući prostor
ispred sebe svojom snažnom baterijskom lampom.
Bila je to džinovska pećina od barem tridesetak metara u prečniku.
Pogled mu pade na neverovatan, ali ne i neočekivan prizor. Jedino što se
kretalo u pećini bile su njegove oči i zrak svetiljke, koji je igrao po bizarnom
prizora pred njim.
Trideset mrtvih konja, pod punom indijanskom ratnom opremom, bili su
postavljeni u klečeći položaj u kragu u središtu odaje. Sasušili su se i
mumificirali na pećinskom vazduhu: kosti su im štrčale kroz kožu, a njihove
sasušene usne povukle su se sa požutelih zuba. Svaki je bio ukrašen po
običajima Južnih Čejena, sa linijama blistavocrvenog okera na njihovim
glavama, belim i crvenim otiscima prstiju duž vratova i sapi i orlovim perima
upletenim u grive i repove. Neki od njih su na svojim leđima nosili visoka,
perlama ukrašena čejenska sedla od sirove kože; drugi su imali samo ćebe, ili
ništa. Većina je bila ubijena snažnim udarcem u glavu bodljikavom toljagom
koja je ostavila samo urednu rupicu, probušenu tačno između svakog para
očiju.
Poređano u drugom krugu, unutar prvog, bilo je trideset čejenskih
ratnika.
Sablasni Ratnici.
Bili su poređani poput žbica u točku - svetom točku sunca - i svaki je
levom rukom dodirivao svog konja, dok je u desnoj držao oružje. Svi su bili tu:
oni koji su ubijeni u napadu, kao i oni koji su preživeli.
Ovi drugi su bili ubijeni kao i konji: jednim udarcem u glavu bodljikavom
toljagom. Poslednji koji je umro - onaj koji je ubio ostale - ležao je na leđima, a
njegova mumificirana ruka je i dalje stezala kameni nož koji je bio zaboden u
njegovo srce. Nož je bio identičan slomljenom nožu pronađenom kraj
Čonsijevog tela. I svaki ratnik je nosio tobolac strela, istih kao one koje su
pronađene nedaleko od tela Šile Sveg.
Oni su bili ovde, ležali su pod tlom Medisin Krika od večeri 14. avgusta
1865. Ratnici koji su preživeli napad žrtvovali su sebe i svoje konje, ovde, u
tami pećine, izabravši da umru dostojanstveno na svojoj sopstvenoj zemlji.
Beli čovek ih nikada neće oterati u rezervat. Nikada neće biti primorani da
potpišu sporazum, da se ukrcaju u železničke vagone i pošalju svoju decu u
udaljene škole, gde će ih tući zato što govore svojim jezikom i lišiti ih
dostojanstva i njihove kulture.
Ovi Sablasni Ratnici videli su neumoljivi napredak belih ljudi preko
njihove zemlje. Znali su kako budućnost izgleda.
Ovde, u ovoj veličanstvenoj pećini, oni su čekali u zasedi. Odavde su
izleteli za vreme peščane oluje, kao niotkuda, da poseju rasulo i uništenje
među “Četrdeset Petoricom”. A onda su se vratili ovde, u potrazi za večnim
mirom i čašću.
U svojoj priči, kao i mnogo detaljnije u svom dnevniku, pradeda Čupavog
Džima je rekao kako mu se činilo da su Sablasni Ratnici izronili iz tla. Bio je
potpuno u pravu. I - iako su 1865. humke bile prekrivene gustim šipražjem -
Hari Bomont je, u trenucima pre svoje smrti, sigurno shvatio odakle su
ratnici došli. Prokleo je tlo zbog sasvim određenog razloga.
Pendergast je zastao samo toliko da prouči svoju mapu. Zatim požuri kraj
tihe postavke, prema mračnom tunelu koji je vodio dublje u kompleks pećina.
Ostalo mu je veoma malo vremena - ako ga je uopšte i imao.
 PEDESET I OSAM

H ejzen je pratio Leftija i pse dok su napredovali niz drvenu platformu

Krausovih pećina. Za razliku od prethodnog para, ove životinje su
uspešno pratile trag. Delovale su pomalo previše žustro: potezale su lance,
upirući napred i režeći iz dubine grudi. Lefti je jedva bio u stanju da ih drži
pod kontrolom i vukli su ga za sobom, dok je on kukao i ubeđivao ih. Bili su to
krupni psi, ružni kao đavoli, sa ogromnim napućenim šupcima i džinovskim
jajima koja su visila kao u bika. Presa canarios, psi odgajani da ubijaju druge
pse. Ili bilo šta drugo na dve ili četiri noge. Čak ni sa parom vinčesterki sa
krupnom sačmom, Hejzen ne bi želeo da se sretne licem u lice sa njima.
Primetio je da su i ostali takođe držali rastojanje. Ako je imao imalo razuma,
Mekfelti će pasti na kolena i početi da moli za milost onog trenutka kada se
ove ružne džukele pojave iza ugla.
“Šturm! Drang!” povika Lefti.{ 22 }
“Kakva su to imena za pse?” upita Hejzen.
“Nemam pojma. Odgajivač im ih je dao.”
“E pa, uspori ih, Lefti. Ovo nije Indi 500.”
“Šturm! Drang! Polako!”
Psi jedva da su obratili pažnju.
“Lefti…”
“Vodim ih što sporije mogu”, odgovori Viks piskavim glasom. “Ako niste
primetili, ovde baš i nemam posla sa flegmatičnim psima.”
Sa ugašenom rasvetom, dvogledi za noćno osmatranje osvetljavali su
pećinu jednoličnim crvenim sjajem. Hejzen ih nikada ranije nije nosio i nije
mu se sviđao način na koji su svodili okolinu na monohromatski, sablasni
pejzaž. Bilo je to kao da je gledao stari televizor. Drvena platforma pred njima
plivala je u grimiznoj svetlosti, nalik putu u pakao.
Prošli su kroz Kristalnu katedralu, Džinovu biblioteku i pored Kristalnih
zvona. Hejzen nije bio u pećini otkad je kao dečak išao na školske izlete, ali su
nekada dolazili ovamo svake godine i iznenadilo ga je koliko je toga
zapamtio. Vinifred je uvek vodila obilazak. Tada i nije izgledala tako loše.
Sećao se kako je njegov prijatelj Toni pravio nepristojne gestove iza nje, dok
je ona kuckala nekakvu melodiju po stalaktitima. Ipak se pretvorila u uvrnutu
matom vešticu.
Stigli su do najdalje tačke turističkog obilaska i Lefti uz veliki napor
zaustavi pse. Hejzen je stao podalje, ostavljajući dobra tri metra između sebe
i životinja. Psi su netremice zurili u tamu iza Jezerceta beskraja i režali, dok
su im jezici visili iz usta poput velikih, crvenih pelena. Njihova pljuvačka je
pod infracrvenim osvetljenjem bila crvena kao krv.
Hejzen sačeka da se ostali okupe oko njega, a onda tiho progovori.
“Nikada nisam išao iza ove tačke. Od sada želim tišinu. I, Lefti, da li bi
mogao da malo utišaš pse?”
“Ne, ne bih, u redu? Režanje je za njih instinktivna radnja.”
Hejzen odmahnu glavom i pokaza Leftiju da nastavi dalje. On i Raskovič
su ga pratili; zatim su išli Kol i Brast; Larsen je išao poslednji.
Progacali su kroz jezerce, izašli na drugu stranu i zatim pošli za Leftijem
kroz tunel čija se tavanica spuštala, zatim ponovo podizala, a onda je oštro
skretao desno. Iza ugla su bila druga gvozdena vrata.
Bila su otvorena, a gvozdeni katanac je ležao na tlu.
Hejzen je pokazao rukom da je sve u redu i dao je znak Leftiju da nastavi.
Psi su sada režali još intenzivnije, dubokim grlenim režanjem od kojeg se
Hejzenu ježio potiljak. Neće moći da uhvate Mekfeltija na prepad, ali to
možda i nije bilo tako loše. Ovo režanje bi čak i Ramba navelo da se preda.
Sa druge strane vrata, tunel se širio u pećinu. Psi su priležno njuškali
dalje, vukuću Leftija za sobom. Hejzen je pokazao ostatku grupe da pričeka.
Zatim su se on i Raskovič raširili sa strane, sa sačmaricama u ruci, ispitujući
prostoriju pod infracrvenim svetlom.
Pogodak: bilo je to krijumčarsko gnezdo. Hejzen je polako prešao
dvogledom preko velike odaje. Stari sto; okrajci sveća; ulubljeni fenjeri;
slomljeno posuđe i flaše. A na drugom kraju se u crvenkastoj pomrčini
nazirala i sama aparatura za destilaciju, sa kotlom dovoljno velikim da se u
njemu skuva konj. Bio je toliko velik da su ga sigurno morali doneti u pećinu u
delovima i onda spojiti - nije ni čudo što je još uvek bio ovde.
Kada se Hejzen uverio da u prostoriji nije bilo nikoga, mahnuo je ostalima
da uđu i prišao aparatu za destilaciju. Aroma dima je još uvek lebdela u
vazduhu, pomešana sa drugim, manje prijatnim mirisima. Nagnuo se nad
kotao i pogledao unutra. Na dnu je ležalo nešto, malo i jedva razaznatljivo
kroz dvogled.
Bilo je to ljudsko uho.
Okrenuo se, osećajući mešavinu zadovoljstva i gađenja. “Neka niko ne
dodiruje ništa.”
Ostali klimnuše glavama.
Hejzen nastavi sa ispitivanjem pećine. Na trenutak je pomislio da je to
bilo to - da je pećina bila prazna i da je Mekfelti već umakao. Ali onda primeti
niski prolaz na bočnom zidu, komad sivila koji je vodio u još dublju tamu.
“Izgleda da se tamo nalazi još jedna prostorija”, reče, pokazujući prstom.
“Idemo. Lefti, povedi pse.”
 Prošli su kroz niski otvor u sledeću pećinu. Ova prostorija je nekada
služila krijumčarima za odlaganje otpada i još uvek je bila prepuna istrulelog
đubreta, razbijenih flaša, komadića papira, limenih konzervi i otpadaka svih
vrsta, koji su svi bili nabijeni uza zid. Zastade. U prostoriji je bilo prohladno i
u posebno hladnom nizu otvora duž jednog zida ugledao je hrpu skorijih
zaliha hrane. Neka vrsta ostave. Uperio je lampu i osvetlio vreće šećera,
ovsenih pahuljica, pasulja, kese čipsa i drugih grickalica, vekne hleba, pakete
usoljene govedine i putera. Tu je bila i hrpa sveća, velika kutija šibica i
slomljena svetiljka. Hrpa ispražnjenih vreća, omota od putera, konzervi i
okrajaka sveća na drugom kraju govorila je da je Mekfelti bio ovde
iznenađujuće dugo.
Nastavljajući da istražuje svojim dvogledom za noćno osmatranje, Hejzen
primeti da se prolaz nastavlja, vodeći do sledeće prostorije. Ako je uopšte još
bio ovde, Mekfelti ih je sigurno čuo i čekaće ih u toj odaji, možda sa oružjem,
da bi pokušao da ih iznenadi.
Spustio je ruku na Leftijevo rame i tiho mu šapnuo na uvo. “Odveži pse i
reci im da ispitaju sledeću prostoriju. Mogu li to da urade?”
“Naravno.”
Šerif Hejzen okupi ljude oko ulaza u hodnik, spreman da uhapsi svakoga
ko izađe odatle. Zatim klimnu Leftiju.
Lefti otkači kaiševe sa ogrlica i odmaknu se par koraka. “Šturm, Drang.
Pretražite.”
Životinje su odmah jurnule, nestajući u mraku. Hejzen je čučnuo kraj
otvora, sa sačmaricom na gotovs. Čuo je pse u susednoj prostoriji, kako reže,
njuškaju i ližu svoje vlažne njuške. Prošlo je nekoliko trenutaka. Zvuci su
postali tiši.
“Pozovi ih nazad”, reče Hejzen.
Lefti tiho zviznu. “Štrum, Drang. Nazad.”
Još njuškanja i balavljenja.
“Šturm! Drang! Nazad!”
Psi se nevoljno vratiše. Pod sjajem lampi, ličili su na zveri iz pakla.
Hejzen je sada bio uveren da je Mekfelti pobegao. Pa ipak, akcija nije
potpuno propala; sasvim naprotiv. Pronaći će dovoljno fizičkih dokaza da je
bio u pećini i da ga povežu sa zločinima; otiske prstiju, DNK. I nije bilo
sumnje da je Stotovo uho predstavljalo neverovatno otkriće, samo po sebi
vredno silaska u pećinu. Sa takvim dokazima protiv Mekfeltija, biće sitnica
sklopiti nagodbu sa njim i doći do Lavendera.
Ušli su u treću pećinu. Bila je manja od ostalih. Hejzen iznenađeno
zastade. Izgledala je kao da je neko u njoj živeo, ali dok mu je pogled lutao po
sobi, zapitao se ko je to mogao biti. Kraj zida se nalazio krevet, natruo i
slomljen, sa federima koji su štrčali napolje, ali bio je veoma mali: dečiji
krevet. Iznad kreveta nalazile su se ispucale slike jabuke i klovna. U uglu je
ležalo nekoliko slomljenih drvenih igračaka, natrulih i čupavih od plesni. Tu
je bio i drveni orman, nekada ofarban jarkocrveno, izvitoperen i nakrivljen, sa
fiokama koje su visile. Unutra se videla istrulela odeća. Pećina se na drugoj
strani sužavala u usku pukotinu.
Isuse, kakvo mesto. Hejzen namesti svoje pantalone i zavuče ruku u džep u
potrazi za “kamelom”. “Izgleda da nam je ptičica odletela. Verovatno smo se
mimoišli s njim.”
“Šta je ovo?” upita Raskovič, osvetljavajući prostoriju.
Hejzen upali cigaretu i spusti šibicu u džep. “Rekao bih da je u pitanju
nešto još iz doba krijumčarenja.”
Zavladalo je dugo ćutanje. Svi su samo stajali, delujući razočarano.
Hejzen uvuče dim i izbaci ga. “Tamo nazad, u kotlu, našao sam Stotovo
uvo”, objavi tiho.
Kao što je i očekivao, to ih je oraspoložilo.
“Tako je. Dobro smo obavili posao, ljudi. Imamo dokaze da je ubica bio
ovde i da je ovde skuvao Stota. Dokaze da mu je ovo bio centar operacija. Ovo
je veliki proboj u istrazi.”
Svi klimnuše glavom. Čulo se uzbuđeno mrmljanje.
“Sutra ćemo ovde dovesti ekipu za mesto zločina i forenzičare da obrade
mesto. Mislim da smo završili za večeras.” Hejzen još jednom snažno povuče
dim cigarete, a zatim otkinu usijani pepeo i ubaci je u džep. “Idemo kući.”
Dok se okretao, primeti da Lefti pokušava da odvuče pse od pukotine u
zidu. Psi nisu hteli ni da čuju: upinjali su se prema pukotini, a iz grudi im je
dopiralo promuklo režanje.
“Šta im je?”
Lefti je još jednom grubo potegao uzice. “Šturm! Drang! Sedi!”
“Pusti ih da istraže, zaboga”, reče Hejzen.
Lefti ih pusti da priđu. Psi su uz kevtanje iznenada nagrnuli u pukotinu,
vukući Leftija za sobom. Sledećeg trenutka nestadoše.
Hejzen priđe i zaviri unutra. Video je da je pukotina skretala pod uglom od
devedeset stepeni i oštro vodila nadole par metara, pre nego što je stigla do
nečega što je ličilo na ćorsokak.
Pa ipak je nastavljala dalje. Morala je. Čuo je Leftijev glas koji je odjekivao
iz neslućenih dubina. Neobično izvitoperen, bezuspešno je vikao na pse da se
zaustave.
“Psi su na tragu”, viknu Hejzen preko ramena. “I čini mi se da je vruć!”
 PEDESET I DEVET

K ori je ležala mirno, ruku iza leđa. Smejao se kada je vrisnula: užasnim,
piskavim smehom koji je zvučao kao skičanje zamorčeta. Sada je radio
nešto sa Tadovim lešom. Okrenula je glavu na drugu stranu i zatvorila oči.
Čula je zvuke kidanja tkanine, a zatim stravični, vlažni zvuk cepanja. Čvrsto je
stisnula kapke i pokušala da mentalno blokira zvuk. On se nalazio na samo
nekoliko stopa od nje, pevušio je i nerazgovetno pričao sa sobom dok je
radio. Svaki put kad bi se pomerio, zapljusnuo ju je grozan zadah: znoj,
plesan, trulež i druge, još gore stvari.
Užas i potpuna nestvarnost bili su tako snažni da je počela da pada u šok.
Drži se, Kori.
Ali više nije mogla da se drži. Ne više. Instinkt preživljavanja koji joj je
pomogao da oslobodi rake izbledeo je ponovnom pojavom te stvari koja je
donela mrtvog Tada Frenklina.
Misli počeše da joj lutaju, neobično otupele. Kroz podsvest su joj lebdeli
delići sećanja: dodavanje loptom sa njenim ocem kada je bila mala; njena
majka kako se smeje na telefonu, sa viklerima na glavi; debeli klinac koji je
jednom bio ljubazan prema njoj u trećem razredu.
Umreće, a njen život joj je izgledao tako prazan, poput pustare koja se
pružala unazad čitavim sećanjem.
Ruke su joj bile odvezane, ali šta joj je to sada značilo? Čak i ako uspe da
pobegne, kuda da ode? Kako će pronaći izlaz iz pećine?
Sa usana joj pobeže jecaj, ali užasna stvar nije obraćala pažnju na nju. Bio
joj je okrenut leđima. Hvala bogu, hvala bogu.
Otvorila je jedno oko i pogledala prema fenjeru. Spustio ga je u kameni
ugao, gde je njegova svetlost bila skoro potpuno zaklonjena. Njegovi prastari
metalni zasloni bili su zatvoreni, propuštajući samo tračak svetlosti. Izgleda
da mu nije prijala svetlost. Bože, bio je tako beo, tako bled, skoro siv. I to lice,
prizor tog lica, malog čuperka brade…
Preplavio ju je talas strave, muteći joj um. Stvarno je bio čudovište. Ako se
ne izvuče odavde, desiće joj se isto što i Tadu Frenklinu.
Osetila je kako joj se disanje ubrzava dok joj se očajnička želja da nešto
preduzme vraćala. Ruke su joj već bile slobodne. Tu je stajao fenjer: imala je
svetla. A na drugom kraju male pećine nazirala se dobro ugažena staza koja je
vodila u tamu. Možda je, samo možda, vodila iz pećine.
 Još jedno sećanje joj se vrati sa skoro razornom jasnoćom. Bila je na
travnatom terenu za bejzbol iza naselja kamp-kućica i učila da vozi bicikl
dvotočkaš kojeg joj je otac upravo kupio za sedmi rođendan. Preturala se i
padala na meku travu, opet i opet. Setila se kako joj je otac obrisao suze, kako
joj je govorio umirujućim glasom koji nikada nije postajao besan ili nervozan:
nemoj odustajati, Kor. Nemoj odustajati. Probaj ponovo.
U redu, rekla je tami. Neću odustajati.
Počela je da pomera telo, centimetar po centimetar, u potrazi za oštrom
kamenom ivicom, trudeći se da zadrži ruke iza leđa. Pronašavši je, podigla je
zavezane članke i polako ih je počela trljati o ivicu, pokušavajući da to radi
što tiše i neupadljivije. Ali on se toliko uneo u ono što je radio, da uopšte nije
obraćao pažnju na nju. Posmatrala je njegova leđa kroz poluzatvorene oči,
dok je trljala iskrzani konopac po oštroj ivici kalcita. Na trenutak je ostavio
Tadov leš i sada je stajao pognut iznad nečega što je ličilo na tri male
platnene torbe, puneći ih… Okrenula se na drugu stranu, odlučivši da ne želi
da sazna više.
Trljala je i trljala i konopac konačno popusti. Počela je da uvrće noge,
pokušavajući da ga još više olabavi. Oslobodila je jednu nogu, zatim i drugu.
Zavalila se na tlo, razmišljajući. Bila je slobodna. Šta sada?
Zgrabiće svetiljku i potrčati. Pratiće stazu. Morala je nekuda da vodi.
Da: zgrabiće fenjer i trčati kao da je đavoli gone. On će krenuti za njom, ali
bila je brza, druga najbrža devojka u svom razredu. Možda će uspeti da mu
pobegne.
Ležala je tako, duboko dišući, dok joj je srce tuklo iz sve snage od straha
zbog onoga što se spremala da uradi. Sada kada je bila spremna da krene u
akciju, mogla je da se priseti tuceta razloga zbog kojih bi joj bilo mnogo lakše
da i dalje ostane da leži. Bio je zaokupiran nečim drugim. Možda će
jednostavno zaboraviti na nju i…
Ne. Morala je da izađe odavde, na ovaj ili onaj način.
Bacila je još jedan pogled oko sebe, orijentišući se. Dubokoje udahnula,
ispustila dah, uzela još jedan i zadržala ga.
A onda je izbrojala do tri, skočila na noge, zgrabila svetiljku i potrčala. Iza
nje se začuo glasan, neartikulisani urlik.
Proklizala je po mokrom kamenu, skoro pala, ponovo pronašla oslonac; i
potrčala glavom bez obzira u mračnu vertikalnu čeljust na drugom kraju
prostorije. Prolaz je vodio u dugu pukotinu koja se otvarala prema čudnoj
galeriju mršavih, kapavih pećinskih ukrasa i traka visećeg krečnjaka
podmuklog izgleda. Iza njih se nalazilo plitko jezerce iznad kojeg se tavanica
strmoglavo spuštala; progacala je kroz vodu i provukla ispod niske tavanice,
držeći fenjer visoko. Zatim je izbila u veću pećinu, ispunjenu širokim
stalagmitima, od kojih su se mnogi spajali sa stalaktitima sa tavanice i
zajedno formirali neobične žuto-bele stubove.
 Da li ju je pratio? Da li je bio iza nje, spreman da je ponovo zgrabi…?
Provukla se između bledih, blistavih stubova, dahćući od strave i
iscrpljenosti, osvetljavajući velika kamena debla. Fenjerom je zakačila stub i
svetlo je zatreperilo. Obuzeo ju je novi strah: ako se sveća ugasi, sve će biti
gotovo.
Uspori. Uspori.
Zaobišla je još jedan stub i sudarila se sa zgužvanim blokom granita koji
je otpao sa tavanice, gadno udarivši koleno. Zastala je na trenutak i osvrnula
se, pokušavajući da dođe do daha. Stigla je do drugog kraja pećine. Tu je
počinjala staza prekrivena kamenjem koja je vodila nagore. Dok se osvrtala
oko sebe, postala je svesna da su zidovi bili oslikani grubim crtežima
urezanim u kamenu: uvrnutim koncentričnim krugovima, štapićastim
figurama, velikim oblacima mahnitih žvrljotina. Ali nije bilo vremena za
razgledanje i počela je da se vere uzbrdo, klizeći i padajući kada bi se labavo
kamenje odronilo. Njeni povređeni zglavci ponovo su prokrvarili. Staza je
postala strmija i kada je ponovo podigla fenjer iznad glave, nazrela je kamenu
ivicu na njenom vrhu. Zgrabila ju je slobodnom rukom i izvukla se na vrh.
Dalje je vodio dugačak, gladak tunel od krečnjaka plavog kao led, sa čije
tavanice su visili paperjasti kristali. Nastavila je da trči.
Tlo tunela bilo je savršeno ravno, ali je njegova putanja vijugala. Tanak
mlaz vode tekao je niz brazdu na njegovoj sredini. I plavi zidovi bili su
ukrašeni čudnim, grubim, uznemirujućim slikama. Kori jurnu dalje, dok su joj
stopala šljapkala kroz vodu, a koraci neobično odjekivali dugim tunelom. Ali
zvuk koraka koji su je pratili nije se čuo.
Jedva da je mogla da poveruje u to, ali uspela je da pobegne. Bila je brža od
njega!
Nastavila je dalje, goneći sebe koliko god se usuđivala. Sada je ušla u
ogromnu pećinu, čiji je pod bio prekriven tepihom od smrskanih i slomljenih
stalaktita. Pela se preko i provlačila ispod ovih kiklopskih konstrukcija, gde
god je mogla prateći tragove prolaska koji su ukazivali na stazu. A ona se
nastavljala, skoro vertikalno, na drugom kraju pećine.
Zubima je uhvatila dršku svetiljke i počela da se penje. Oslonci za ruke i
noge bili su klizavi i izlizani. Ali strah ju je gonio dalje, pomagajući joj da
zaboravi bol u zglobovima i člancima. Što dalje stigne, to će biti dalje od
njega. A staza je morala da vodi nekuda, pre ili kasnije će sigurno pronaći put
napolje. Konačno je, uz uzdah olakšanja, dohvatila vrh, podigla se i…
I tu je bio on. Čekao ju je. Njegovo čudovišno telo prekriveno tačkicama
krvi i mesa, nemoguće lice iz noćne more, razvučeno u iskrivljeni osmeh.
Vrisnula je i blede crte se iskriviše u kreštavom, piskavom smehu. Smehu
dečije radosti.
Kori pokuša da se izmigolji u stranu, ali ju je ogromna ruka pokupila i
tresnula o zemlju. Pala je na leđa, ošamućena. Njegov smeh je histerično
odjekivao. Starinski fenjer otkotrljao se po podu, kapajući vosak. Stajao je
iznad nje, tapšući rukama i smejući se, lica izobličenog u veselju.
“Beži od mene!” vrisnula je, uzmičući.
Posegao je nadole, zgrabio je za ramena i cimnuo uvis. Dah je kuljao iz
njegovih natrulih usta kao iz klanice. Kori vrisnu i on ponovo zaskiča. Uvijala
se, pokušavajući da se oslobodi njegovog zagrljaja, ali ju je on držao čeličnim
rukama, smejući se i stežući.
“Nemoj me povrediti!” jecala je. “To me boli!”
“Huu!” reče, a njegov čudan, piskavi glas bio je praćen mlazom smrdljive
pljuvačke. Iznenada ju je pustio, odjurio i nestao.
Uspela je da ustane, podigne svetiljku i osvrne se oko sebe. Bila je
okružena šumom stalaktita. Gde je on? Zašto je pobegao? Krenula je stazom i
iznenada je on iskočio iza stalagmita uz glasan urlik i zamahnuo prema njoj,
obarajući je na tlo, a njegov smeh ispunio je pećinu. Onda je ponovo nestao.
Podigla se na kolena, dišući teško, sluđena od straha i nerazumevanja,
čekajući da bol popusti. Sve je bilo tiho i mračno. Fenjer se ugasio.
“Hiii!” iz tame se začu glas i tapšanje.
Skupila se u mraku, strepeći u očaju, previše uplašena da bi se pomerila.
Struganje, blesak šibice i svetiljka je ponovo gorela. Čudovište je bilo tu,
stajalo je nad njom, cereći se i balaveći, otkrivajući patrljke trulih zuba pod
slabašnim sjajem fenjera. Zakikotao se i sakrio iza stuba.
I tada Kori konačno shvati. On se igra žmurke.
Drhtavo je progutala knedlu, pokušavajući da umiri glas. “Hoćeš da se
igraš sa mnom?”
Zastao je, pa se skičeći nasmejao, dok mu je retka brada poskakivala,
debele vlažne usne se crvenile, a nokti od pet centimetara blistali uz stiskanje
i opuštanje pesnice. “Iglam!” viknu, krenuvši prema njoj.
“Ne!” vrisnula je. “Čekaj! Ne tako…!”
“Se iglam!” riknuo je, prskajući je pljuvačkom, dok je podizao masivnu
šaku. “Se iglam!” Kori se skupila, čekajući neizbežno.
A onda je stvar iznenada okrenula glavu. Njegove groteskne oči se vlažno
zakolutaše u dupljama, a duge smeđe trepavice zatreptaše. Ruka mu je
lebdela u vazduhu dok je piljio u tamu.
Kao da je nešto osluškivao.
Zatim ju je podigao, bacio preko ramena i ponovo počeo da se kreće
zastrašujućom brzinom. Kori je bila samo napola svesna konfuznog niza
galerija i odaja. Zatvorila je oči.
Osetila je kako se zaustavlja. Otvorila je oči i ugledala mali otvor, običan
crni procep u podnožju krečnjačkog zida. Osetila je kako klizi sa njegovog
ramena i kako gura njena stopala u rupu.
“Molim te, nemoj…” Pokušala je da se uhvati za ivice, grabeći i grebući,
prevlačeći noktima po kamenu. Spustio je ruke na njena ramena, divljački je
gurnuo i ona je skliznula nadole, padajući poslednjih par stopa i nezgodno se
dočekavši na kameni pod.
Ustala je, ošamućena i ugruvana. Nagnuo se nad otvor sa fenjerom u ruci i
na trenutak je uspela da osmotri glatke staklaste zidove rupe u kojoj se
nalazila.
“Huu!” doviknuo joj je, groteskno pućeći usne.
Onda nestade, zajedno sa svetlom, i ostavi Kori na dnu rupe, u potpunoj
tami, samu u vlažnoj, hladnoj tišini pećine.
 ŠEZDESET

P endergast je nečujno klizio kroz mračne kamene galerije, krećući se što a

je brže mogao i prateći jedva vidljive tragove ranijih prolazaka.
Kompleks pećina bio je ogroman i njegova mapa je samo u grubim crtama
otkrivala njihovu stvarnu složenost. Mapa je grešila u vezi sa mnogim
pojedinostima i postojali su čitavi nivoi pećine koji uopšte nisu bili prikazani.
Sistem pećina bio je isprepleten na neverovatno složene načine,
omogućavajući nekome ko je upoznat sa njegovim tajnama - kao što je bio
ubica - da za nekoliko minuta prelazi između lokacija koje su na mapi
izgledale udaljene nekoliko hiljada metara. Ipak, uprkos njenim manama,
mapa je bila neverovatno delo, koje je pokazivalo ono što se nije videlo ni na
mapama Geološkog instituta SAD: da su Krausove pećine bile samo vrh
podzemnog ledenog brega, veličanstvenog sistema pećina koji se prostirao
duboko ispod Medisin Krika i okolnih predela - od kojih je jedan rukavac
vodio do Sablasnih humki.
Pendergast je pred sobom čuo zvuk vode. Sledećeg minuta ju je i ugledao.
Tu je podvodni tok, godinama stvaran vodom pod visokim pritiskom,
poprečno presecao krečnjački prolaz kojim je on išao. Njegovim dnom je
tekao hitri podzemni potok, poslednji ostatak sila koje su prvobitno
oblikovale ove čudne, duboke hodnike.
Pendergast je zastao kraj vode, čučnuo, pokupio je u dlan i probao.
Bila je to ista voda koju je pio u kući Krausovih - voda kojom se
snabdevao čitav grad. Uzeo je još jedan gutljaj, Bila je to, kao što je i očekivao,
upravo ona voda koju je Lu Juov Č'a Čing, Knjiga o čaju, smatrala savršenom
za pravljenje zelenog čaja: oksidirana, mineralima bogata voda iz slobodnog
podzemnog krečnjačkog potoka. Upravo su taj čaj i ova voda doveli do otkrića
da Krausove pećine moraju biti mnogo veće od malenog dela koji je bio
otvoren za javnost. Put u Topeku pokazao je da je bio u pravu, snabdeo ga je
mapom koju je sada držao. Ali to znanje imalo je svoju cenu. Nije predvideo
da će Kori preduzeti nešto na svoju ruku i da će stići tako daleko u svojim
zaključcima - iako je, sa ove tačke gledišta, bilo očigledno da se upravo to
moralo desiti.
Ustao je i još jednom zastao. Nešto je ležalo na ivici kruga svetlosti kojeg
je bacala njegova lampa; platneni ranac, grubo poderan po šavovima. Prešao
je potok i sagnuo se, vadeći zlatno penkalo iz džepa i koristeći ga da razgrne
ivice tkanine. Unutra se nalazila auto-mapa, par mistrija i nekoliko rezervnih
D baterija, kakve se koriste u jakim baterijskim lampama i detektorima za
metal.
Pendergast osvetli okolinu torbe. Po tlu su bili rasuti vrhovi strela i
komadi grnčarije. Prastari komad štavljene kože bio je ukrašen u istom stilu
Južnih Čejena kao stvari koje je video u pogrebnoj odaji ispod humke…
A onda se, nekoliko stopa dalje, zrak svetlosti zaustavio na raščupanoj
hrpi dlaka, plavo ofarbanih sa crnim korenovima.
Šila Sveg. Kopajući po humkama, slučajno je naletela na zadnji ulaz u
pećinu. Bio je dobro skriven, ali lako dostupan, ako ste znali koje kamenje da
pomerite. Mora da ju je zaprepastila pogrebna odaja u kojoj su bili sahranjeni
Sablasni Ratnici. Ušla je dublje u pećinu u potrazi za drugim blagom.
Umesto toga je našla nešto drugo. Našla je njega…
Nije bilo vremena za dodatna objašnjenja. Bacivši još jedan pogled na
patetične ostatke, Pendergast se okrenuo i nastavio da prati potočić duž
glatkih krivina podzemnog korita.
Nekoliko stotina metara dalje, potočić je nestajao u dubokoj rupi,
ispunjavajući pećinu vodenom izmaglicom. Pendergast je tu nastavio naviše,
kroz uže pukotine i prolaze. Bledi tragovi načinjeni dugogodišnjim
prolaskom stopala postali su izraženiji: približavao se naseljenom delu
pećine.
Pendergast je od samog početka verovao da je ubica bio iz ovog kraja.
Pogrešio je što je pretpostavio da je ubica bio lokalni stanovnik. Ali ne, on nije
bio neko koga biste pronašli na poreskim spiskovima Mardžori Tilender: on
je živeo sa njima, pa ipak ne među njima.
Nakon tog zaključka, bilo je relativno jednostavno utvrditi identitet ubice.
Ali sa tom informacijom je išlo i saznanje - ili početak saznanja - koliko je
poremećeno i nemoralno bilo stvorenje sa kojim su imali posla. Bio je to
neobično opasan ubica, čije poteze čak ni Pendergast, uz svoje dugogodišnje
proučavanje zločinačkog uma, nije mogao predvideti.
Stigao je do još jednog uskog hodnika. Krečnjačke naslage na podu
ponovo su se kristalisale, stvarajući treperavu, blistavu, zamrznutu reku. U
njenom centra, meke naslage bile su izlizane do dubine od nekoliko
centimetara, prolaskom stopala tokom dugog niza godina.
Na kraju hodnika, tunel je počeo da se višestruko grana, a svaki novi
hodnik pokazivao je tragove mnogobrojnih prolazaka. Uski budžaci i
vertikalne pukotine takođe su pokazivali tragove prolaska: ovde je bio
slomljen delikatni kristal, tamo se videla mrlja na inače snežnobelom
stalaktitu - načini na koji je ljudsko biće moglo otkriti svoj prolazak kroz
pećinu bili su skoro bezbrojni. U ovom lavirintu prolaza, Pendergast se gubio
- jednom, dvaput - svaki put uspevajući da se uz pomoć mape vrati na pravi
put. Kada se po drugi put vratio na glavnu stazu, svetlo njegove lampe je
uhvatilo treptaj boje: tu se, na širokom stalaktitu, nalazila kolekcija
indijanskih fetiša, ostavljenih pre više stotina godina.
Fetiši su bili dopunjeni mnogo svežijim primercima, napravljenim od
komadića kanapa i kore drveta, žvakaće gume i flastera.
Pendergast na trenutak zastade da bi ih proučio. Bili su čudni i primitivni,
pa ipak napravljeni sa brigom i pažnjom.
Pendergast je primorao sebe da nastavi dalje, stalno se trudeći da prati
najviše korišćenu putanju. Povremeno bi zastao da nažvrlja nešto na mapi, ili
da u svom umu prepravi rastući trodimenzionalni model kompleksa pećina.
Bio je to čudesan kameni lavirint, sa prolazima koji su zavijali u svakom
zamislivom pravcu: razdvajajući se, spajajući i opet razdvajajući. Bile su tu
prečice, tajni prolazi, tuneli, pukotine i okna za koje bi bile potrebne mnoge
godine da se istraže i zapamte. Mnoge godine.
Fetiši su počeli da rastu u brojnosti, dopunjeni bizarnim, komplikovanim
crtežima i slikama urezanim u kamene zidove. Bio je sve bliže jazbini ubice,
mada nije znao koliko je još udaljena. Bio je siguran da će tamo pronaći Kori.
Živu ili mrtvu.
U svim ranijim istragama, Pendergast se trudio da razume i predvidi
misli i poteze svog protivnika. U ovom slučaju, psihologija ubice je bila toliko
van krivulje ponašanja - jer čak i serijske ubice imaju krivulju ponašanja - da
je takvo predviđanje bilo nemoguće. Ovde, u ovoj pećini, suočiće se sa
najvećom forenzičkom misterijom u svojoj karijeri.
Bio je to veoma neprijatan osećaj.
 ŠEZDESET I JEDAN

H ejzen je trčao niz sve širu padinu tunela, pokušavajući da stigne Leftija i
pse. Čuo je Raskoviča kako dahće iza njega i, još dalje pozadi, teške
korake i zveckanje opreme ostalih. A spreda je dopiralo grozno pseće režanje.
Svaki pokušaj iznenađenja odavno je propao: to režanje se verovatno čulo
kilometrima. Prokleta pećina bila je mnogo veća nego što je bilo ko od njih
sanjao. Ostavili su destileriju barem pola kilometra iza sebe - bilo je teško
poverovati da će psi dovući Leftija čak dovde.
Trenutak kasnije, kao odgovor na tu pomisao, na vidiku se pojavio Lefti,
zatežući lanac i besno vičući. Konačno je naterao životinje da se zaustave.
Hejzen uspori, zahvalan na prilici da dođe do daha, i Raskovič ga, zaduvan
sustiže. “Lefti, stani na trenutak”, reče Hejzen. “Da stignu i ostali.”
Bilo je prekasno. Iz hodnika ispred njih čula se eksplozija histeričnog
laveža.
“Šta se dešava?” Hejzen je vikao.
“Tamo ima nečeg!” zakrešta Lefti.
Psi su sada već potpuno poludeli, zaletali su se i zavijali, ponovo vukući
Leftija niz tunel.
“Proklet bio, Lefti, uspori ih!” urlao je Hejzen dok je trčao za njim.
“Hoćeš da me psuješ? Vrati me nazad na površinu, pa me psuj. Ne sviđa
mi se ovde dole. I ne sviđaju mi se ovi psi. Šturm! Drang! Sedi!”
Psi su užasno lajali i režali, a odjeci su to pretvarali u zvukove iz samog
pakla. Lefti besno povuče lanac i jedan od pasa se okrenu i divlje zareža.
Dreser ustuknu, zamalo ispuštajući uzicu. Hejzen je video da je Lefti bio
preplašen. Zov traga je sada bio prejak: ako ovi psi nađu Mekfeltija, mogli bi
ga ubiti.
To bi bila katastrofa.
Još više se potrudio da održi korak, sa Raskovičem kraj sebe. “Lefti”,
dozvao ga je, “ako ne umiriš te pse, kunem ti se da ću ih upucati.”
“Ovi psi su vlasništvo države…”
Dok je Hejzen posmatrao, bledunjavocrveni oblici koji su predstavljali
Leftija i pse skrenuli su za ugao, iznenada nestajući sa vidika. Prošao je
trenutak i čuo se povik. Pomahnitali pseći lavež se pojačao: gb lasan, mesnati
lavež koji se na kraju pretvarao u piskavo cviljenje.
“Šerife, ispred nas!” čuo se Leftijev zadihani glas. “Hriste, nešto se
kreće…!”
Nešto? O čemu to Lefti priča? Hejzen skrenu za ugao, uvlačeći vlažan
vazduh pećine kroz nos i usta, pokušavajući da dođe do daha. A onda se naglo
ukopa.
Lefti i psi su nestali u šumi krečnjačkih stubova. Neobične naslage slične
zavesama sa teškim naborima visile su sa zidova. Gde god bi mu pogled pao,
video je otvore tunela, pukotine, zjapeće rupe. Čuo je frenetični lavež koji je
odjekivao kroz uvrnutu kamenu šumu, ali zvuci su bili toliko izobličeni da
nije imao pojma odakle dolaze.
“Lefti!” Njegov sopstveni glas je zabrujao pećinom, dugo odzvanjajući.
Naslonio se na slomljeni stub, dahćući, pitajući se kuda sada.
Raskovič ga stiže, zadihan. Hejzen je u njegom očima video prve
nagoveštaje panike. “Kuda su otišli?”
Hejzen odmahnu glavom. Akustika je bila dijabolična.
Šerif nastavi dalje kroz lavirint stubova, šljapkajući kroz plitku vodu,
zaputivši se prema mestu na kojem su se odjeci činili najglasniji. Raskovič ga
je pratio u stopu. Lavež pasa je sada zvučao udaljeno, kao da su se kretali niz
daleki tunel: pa ipak, zvuk kao da je dostigao novi nivo histerije.
A onda se naglo promenio. Lavež jedne od životinja pretvori se u zvuk
nalik škripi kočnica. Udaljeni krici su se pomešali sa novim zvukom:
dubokim, grlenim, besnim.
Čak i na crvenom svetlu dvogleda za noćno osmatranje, Raskovičevo lice
bilo je pepeljastosivo. Sada se stravičnom horu pridružilo prepoznatljivo
vrištanje ljudskog bića. Lefti.
“Majko božija”, reče Raskovič, bacajući pogled levo i desno.
Spremao se da beži.
“Hej, smiri se”, žurno reče Hejzen. “Psi su verovatno opkolili Mekfeltija.
Mislim da su napustili ovu odaju i skrenuli u neki bočni tunel. Hajde, moramo
ih pronaći. Larsene!” prodera se glasnije. “Kol! Brast! Ovde smo!”
Izobličeni krici i galama se nastaviše. Hejzen nije bio u stanju da
normalno razmišlja. Više se nije brinuo za pse: brinuo se za Mekfeltija.
“Raskoviču, u redu je.”
Čovek se zatetura unazad, oklembešenog lica, stežući sačmaricu. Hejzen
je sada prepoznao opasnost ove situacije: Raskovič je gubio glavu, a u ruci je
imao napunjeno oružje.
Užasni krici pomešali su se sa grlenim jecajima, isprekidanim dahtanjem i
kašljem.
“Raskoviču, sve je u redu, smiri se, samo spusti oružje…”
Puška je opalila uz zaglušujući pucanj i na njih se obrušila kiša kamenčića
koji su kuckali i odskakali od kamenih stubova, da bi završili u plitkoj vodi.
Udaljeno urlikanje pasa… Oklembešeno, uspaničeno Raskovičevo lice…
Hejzen shvati da se operacija naglo otima kontroli. “Larsene!” prodera se.
“Da si se stvorio ovde!”
Raskovič se okrete i potrča, a puška ostade da leži tamo gde ju je ispustio,
još uvek zadimljena od pucnja.
“Raskoviču!” Hejzen pojuri za njim, derući se iz sveg glasa. “Hej! Pogrešni
jebeni pravac!”
Dok je trčao, iza njega se nastavila stravična tugovanka psa i čoveka - a
zatim, tišina: iznenadna, uznemirujuća tišina.
 ŠEZDESET I DVA

P endergast zastade, osluškujući. Čuo je zvuke koji su odjekivali kroz

kamene galerije, izobličujući se do neprepoznatljivosti. Čekao je,
naprežući sluh, ali bilo je nemoguće razabrati bilo šta više od šapata zvuka,
toliko izmenjenog akustičnim osobinama pećine, da je zvučao skoro kao
udaljeni talasi, ili vetar među drvećem.
Ubrzao je korak u pravcu koji mu se činio dobrim, prelazeći preko i
između džinovskih srušenih stalaktita. Na kraju odaje, gde se staza
razdvajala, on zastade, ponovo osluškujući.
Zvuci su se nastavili.
Konsultovao je mapu i pronašao svoju približnu lokaciju. Nalazio se u
središtu posebno komplikovanog dela pećinskog kompleksa, prošaranog
pukotinama koje su vodile kroz više nivoa, hodnicima i ćorsokacima.
Lociranje zvuka u ovakvom paklenom lavirintu nije bilo lako. Pa ipak, znao je
da u ovakvim pećinama zvuk obično prati vazdušnu struju. Izvadivši tanki
zlatni upaljač iz džepa, Pendergast ga upali i podiže, pažljivo posmatrajući u
kom pravcu se plamen izvijao. Zatim je vratio upaljač u džep i nastavio dalje,
uz vetar, prema zvuku.
Ali zvuci su sada utihnuli. Pećina je ponovo utonula u kapavu tišinu.
Pendergast nastavi dalje, kroz galerije i tunele. U nedostatku zvuka,
ponovo poče da prati mapu, krećući se prema onome što mu je ličilo na
centralni deo sistema pećina. Zaustavio se na kraju posebno uske galerije,
osvetljavajući suprotni zid. Na njemu se videla uska vertikalna pukotina koja
nije bila na mapi, a izgledala je kao da je vodila u drugu pećinu. Ako je bilo
tako, to će u velikoj meri skratiti razdaljinu. Prišao je pukotini i oslušnuo.
Ponovo je čuo tihe zvuke. Žubor vode, zaglušen ljudskim glasom. Barem
se činilo da je u pitanju ljudski glas, pošto je bio toliko izobličen da je
nemoguće razaznati reči - ako ih je uopšte i bilo.
Uperivši svetlo prema tlu kraj svojih nogu, primetio je da nije bio prvi koji
je izabrao ovu prečicu.
Uvukao se u pukotinu, koja se uskoro dovoljno proširila da je mogao da
normalno hoda. Dno pukotine postepeno se produbilo i pod njim se otvorio
ponor; ipak, pukotina je ostala dovoljno uska i bio je u stanju da nastavi,
spuštajući stopala sa obe strane ponora i provlačeći telo kroz uski prolaz. Bio
je to položaj u kojem je, začudo, čoveka istovremeno obuzimala i
klaustrofobija i akrofobija.
Pukotina se pred njim otvarala prema tami praznog prostora. Stajao je na
uskoj ivici, skoro trideset metara visoko na zidu kupaste odaje. Odozgo je
ponirao mlaz vodopada i rasipao se prema podnožju daleko pod njegovim
nogama, ispunjavajući pećinu odjekom šuma vode. Milijardu trepćućih
svetala - odsjaji paperjastih kristala gipsa - ispunjavali su pećinu poput
svitaca.
Zrak Pendergastove baterijske lampe jedva je dopirao do dna.
Na ulazu u pukotinu videli su se otisci stopala; to je značilo da postoji put
nadole.
Ispod ivice stene na kojoj je stajao zrak svetla otkrio je niz oslonaca za
ruke i noge. Odozdo su na mahove dopirali zvuci, sada mnogo jasniji.
Jesu li Hejzen i policajci pronašli ubicu i Kori? Ta pomisao je bila skoro
previše neprijatna da bi o njoj razmišljao.
Pendergast čučnu na usku ivicu, uperivši svetlo u tamu pod sobom. Nije
video ništa osim velike zbrke otpalih stalaktita, otkinutih sa tavanice nekim
davnim zemljotresom.
Skinuo je cipele i čarape, vezao pertle jednu za drugu i prebacio je cipele
oko vrata. Isključio je svetiljku i ubacio je u džep: ovde mu neće biti od
pomoći. Zatim je, posegnuvši u tamu, zgrabio prvi oslonac i zaljuljao se u
prostor, bosim nogama tragajući za klizavim osloncem. Pet minuta pažljivog
spuštanja dovelo ga je do podnožja. Navukao je cipele u potpunom mraku,
osluškujući.
Buka je dopirala iz tame na drugom kraju pećine. Ko god da ju je pravio,
nije imao svetla. Podizala se i jenjavala na čudan, brbljavi način, ali nije moglo
biti sumnje. Bio je to čovek i zvučalo je kao da je povređen.
Ponovo upalivši baterijsku lampu i izvadivši pištolj, Pendergast žurno
krenu u tom pravcu.
Video se blesak boje i nešto je zatreperilo preko blede kupe svetlosti;
zamahnuo je zrakom ispred sebe i ugledao nešto žuto na tlu iza napukle
stene.
Skočio je na stenu poput mačke, pištolja i baterijske lampe zajedno
upravljenih nadole. Zavirio je u šupljinu ispod kamena. A zatim je, nakon
trenutka oklevanja, sklonio pištolj, sputio se na drugu stranu i položio ruku
na čoveka koji je ležao u zavetrini kamena, skupljen u fetalni položaj. Bio je to
sitan čovek, mokar do gole kože, koji je mrmljao nešto sebi u bradu. Kraj
njega je ležao standardni policijski dvogled za noćno osmatranje i šlem sa
infracrvenim osvetljenjem.
Na Pendergastov dodir, čovek se još više skupio, pokrio glavu rukama i
zaskičao.
“FBI”, reče Pendergast tiho. “Gde ste povređeni?”
Čovek zadrhta na zvuk njegovog glasa, zatim podiže pogled. Dva crvena
oka su ga zbunjeno posmatrala sa lica potpuno prekrivenog krvlju. Na
njegovoj crnoj jakni videla se žuta oznaka jedinice za obuku pasa kanzaške
državne policije. Usne su mu drhtale iznad retke jareće bradice, ali jedini zvuk
koji je izlazio bio je neartikulisani jecaj. Njegove blede trepavice su
poskakivale.
Pendergast ga na brzinu pregleda. “Izgleda da ste u redu”, reče.
Mucavi odgovor nije dostigao viši stepen razgovetnosti.
Gubili su vreme. Pendergast ga zgrabi za kragnu njegove službene jakne i
podiže na noge. “Saberite se, policajče. Kako se zovete?”
Oštar ton kao da ga je povratio u svesno stanje.
“Viks. Lefti Viks. Robert Viks.” Zubi su mu cvokotali.
Pendergast ga je pustio; Viks se zatetura, ali je uspeo da ostane na
nogama.
“Čija je ovo krv, policajče Viks?”
“Ne znam.”
“Policajče”, reče Pendergast, “Nemam mnogo vremena. Ovde je ubica koji
je kidnapovao jednu devojku. Od vitalne je važnosti da je pronađem - pre
nego što pogine zbog vaših prijatelja.”
“Dobro”, reče Viks, gutajući knedlu.
Pendergast podiže vizir za noćno osmatranje, otkri da je bio slomljen i
pokvaren i ponovo ga spusti. “Idete sa mnom.”
“Ne! Ne, molim vas…”
Pendergast ga zgrabi za ramena i prodrma. “Gospodine Viks, ponašaćete
se kao policajac. Da li vam je to jasno?”
Viks ponovo proguta knedlu i pokuša da se sabere. “Da, gospodine.”
“Ostanite iza mene, pratite me i budite tihi.”
“Bože, ne! Nemojte na tu stranu… molim vas, gospodine. Tamo je to.”
Pendergast se okrete i pažljivo se zagleda u njegovo lice. Izgledao je
traumatizovano, slomljeno. “To?”
“To. Taj, taj čovek.”
“Opišite ga.”
“Ne mogu, ne mogu!” Viks zakopa lice u šake, kao da je pokušavao da
blokira tu sliku. “Beo. Ogroman. Nekako sav pogrbljen. Mutne, mutne oči.
Velika stopala i dlanovi - i… to lice!”
“Kakvo lice?”
“Oh, Isuse, to lice…”
Pendergast ga je ošamario. “Kakvo lice?”
“Lice… oh, bože, deteta, tako… tako…”
Pendergast ga prekide. “Idemo.”
“Ne! Molim vas, ne tuda…!”
“Kako hoćete.” Pendergast se okrete i nastavi dalje. Uz kevtaj, čovek krenu
za njim.
 Ostavljajući za sobom hrpe slomljenih stubova, Pendergast uđe u široki
krečnjački tunel ispunjen ogromnim žutim humkama stalaktita. Viks je držao
udaljenost, plašeći se da sledi Pendergasta, ali još više se plašeći da ostane
sam. Pendergastova lampa je lutala od stene do stene, i dalje prateći trag.
A onda se zaustavi. Zrak svetlosti je osvetljavao humku koja se upečatljivo
razlikovala od ostalih. Njena tamnožuta površina bila je bogato išarana
crvenom bojom, a u njenom podnožju videla se blistavocrvena bara. Nešto je
plivalo u bari: bilo je otprilike veličine čoveka, ali drugačijeg oblika.
Viks zaćuta.
Pendergast osvetli zid pećine koji se podizao iza kamene humke. Tamna
stena bila je ukrašena grimiznim lukovima i na njoj su visili komadi bele,
crvene i žute materije. Zrak svetla se konačno zaustavi na nečemu što je
moglo biti samo masivna prednja pseća noga, zaglavljena u pukotini na
sredini zida. Nedaleko je bio zaglavljen i komad donje vilice, a nešto što je
moglo biti deo njuške bačeno je o kosi zid tolikom snagom da je ostalo
zalepljeno.
“Jedan od vaših?” upita Pendergast.
Čovek tupo klimnu glavom.
“Da li ste bili tu kada se ovo dogodilo?”
Čovek ponovo klimnu.
Pendergast se okrete, podižući svetlo do njegovog lica. “Šta ste tačno
videli?”
Policajac Viks se zagrcnu, zatetura i konačno progovori. “On je to uradio.”
Zastao je i progutao knedlu. A onda mu je glas pukao. “Uradio je to golim
rukama!”
 ŠEZDESET I TRI

N a raskršu tunela, Hejzen je stao da sačeka državne policajce i Larsena.

Prošlo je pet minuta, zatim i deset, dok se njegovo napregnuto disanje
nije smirilo. Izgleda da nisu pratili zvuk njegovog glasa, ili da su negde
pogrešno skrenuli.
Hejzen opsova i pljunu. Raskovič je nestao, pobegao kao zec. Iako je
Hejzen neko vreme trčao za njim, nije uspeo da ga stigne. Sudeći po brzini
kojom je pobegao, bio je već na pola puta do Univerziteta.
Do đavola. Ako se ne pregrupiše sa Larsenom i policajcima, moraće sam
da krene za Leftijem i psima. A to je, za početak, značilo da će morati da se
vrati do krečnjačke šume.
Ali sada, dok se osvrtao oko sebe, više nije bio siguran kojim tunelom je
došao. Mislio je da je to bio onaj sa desne strane. Ali nije bio siguran.
Hejzen proguta knedlu i pročisti grlo. “Lefti?”
Tišina. “Larsene?”
Skupio je šake oko usta i urliknuo je u pravcu iz kojeg je došao, “Hej! Bilo
ko! Ako me čujete, javite se!”
Tišina.
“Bilo ko! Odgovorite!”
Uprkos hladnom vazduhu i sveprisutnoj vlazi, Hejzen oseti peckanje duž
kičme. Pogledao je u pravcu iz kojeg je došao; pogledao je oko sebe; pogledao
je ispred sebe. Infracrvena svetlost je svemu davala bledunjavi, crvenkasti,
nestvaran izgled, kao da se nalazio na Marsu. Proverio je svoj pojas i uverio
se u ono u šta je već sumnjao: tokom potere izgubio je svoju baterijsku
lampu.
Čitava oprecija se sjebala. Razdvojili su se. Raskovič je nestao, Larsenov
položaj je bio nepoznat, kao i stanje Leftija i pasa. U najboljem slučaju,
Mekfelti je znao da su bili tu. Ako je bio mrtav, ili ranjen… Hejzen je imao
previše problema da bi sad još zamišljao i nove.
Ono što bi trebalo da uradi jeste da ih sve okupi, razmotri stanje i smisli
šta dalje.
Sranje, bilo je teško pamtiti iz koje od ovih rupa je izašao…
Proučio je pod pećine u potrazi za otiscima stopala i tragovima, ali
izgledalo je kao da se svakim od njih često prolazilo. A to je već samo po sebi
bilo čudno.
 U glavi je vratio događaje, pokušavajući da se seti nekog orijentira. Sve je
bilo nejasno; bio je usredsređen na dostizanje uspaničenog Raskoviča.
Ipak, kada je bolje razmislio, činilo mu se najverovatnije da je došao iz
hodnika njemu zdesna.
Prošao je njime petnaestak metara. Na tlu je ugledao parčiće slomljenog
stalaktita, nalik zubima. Nije se sećao toga. Da li je prebrzo protrčao kraj njih?
U vražju mater.
Nastavio je dalje, ali mu još uvek ništa nije izgledalo poznato. Uz psovke
se vratio do pećine sa stubovima i krenuo jednim od preostalih tunela.
Kretao se polako, upinjući se da prepozna nešto, osećajući kako mu srce lupa
malo brže. Ništa nije delovalo poznato. Kapave stene, paperjasti kristali, oble
staklaste izbočine - sve je izgledalo čudno.
A onda je čuo zvuk. Neko napred je pevušio.
“Hej!” Potrčao je, skrenuo za ugao i zastao na mestu na kojem se hodnik
granao.
Pevušenje je prestalo.
Hejzen se osvrnu oko sebe i povika. “Larsene! Kol!”
I dalje ni glasa.
“Odgovorite mi, prokleti bili!”
Čekao je. Zar ga nisu čuli? On je čuo njih jasno kao dan; kako to da oni nisu
čuli njega?.
Iz levog tunela čulo se pevušenje, ovoga puta piskavije i udaljenije.
“Larsene?” Skinuo je sačmaricu sa ramena i krenuo levim tunelom. Zvuk
je bio glasniji, viši, bliži. Sada se kretao pažljivije, čula na oprezu,
pokušavajući da kontroliše lupanje srca, koje mu je definitivno prebrzo
tutnjalo u grudima.
Nešto je blesnuo u krajičku njegovog oka i on stade i naglo se okrenu.
“Hej!”
Ugledao ga je samo na trenutak, pre nego što je nestao u tami. Iako je
jedva nešto video, bio je sasvim siguran da u pitanju nije bio niko iz njegove
ekipe.
I sasvim sigurno to nije bio Mekfelti.
 ŠEZDESET I ČETIRI

Č ester Raskovič je skrenuo za ugao i stao; groteskni prizor pred njim

zaustavio je njegov bezglavi trk. Zurio je ispred sebe, dok mu se razum
mutio. Pred njim je čučala, preprečivši mu put, ofucana prilika retke kose,
koja je zurila u njega praznim očnim dupljama, otvorenih usta i iskeženih
zuba, kao da se sprema da ga ujede.
Raskovič ustuknu uz krik užasa, želeći da pobegne, ali nesposoban da to
uradi, očekujući da stvar skoči na njega i napadne ga. Bilo je to poput noćne
more: stopala su mu zakovana za zemlju, paralisana, nesposobna da beže.
Uvukao je vazduh - jednom, dvaput - i paraliza i strah su se postepeno
povukli a razum se povrati. Nagnuo se bliže. To je bilo samo mumificirano
telo Indijanca koje je sedelo na podu, koščatih kolena, otvorenih usta i
sasušenih usana, povučenih sa ogromnog niza smeđih zuba. Oko njega se
nalazio polukrug od posuda, a u svakoj od njih kameni vrh strele. Mumija je
bila umotana u trakaste prnje koje su nekada predstavljale jelensku kožu.
Odvratio je pogled, progutao knedlu i ponovo pogledao, dok mu se disanje
delimično smirivalo. Nalazio se pred drevnom indijanskom grobnicom.
Primetio je mokasine sa perlama na iskrivljenim stopalima, pored kojih je
ležao oslikani komad štavljene kože sa raščupanim perima.
“Jebeš ga”, reče Raskovič naglas, posramljen svojom panikom, tek sada
shvatajući šta je uradio. Uprskao je stvar. Njegov prvi pravi policijski posao i
on je potpuno izgubio glavu baš pred šerifom Hejzenom. Pobegao je kao zec. I
evo ga sada: zalutao u pećini, okolo se šetao ubica, a on nije imao predstavu u
kom pravcu da krene. Osetio je navalu sramote i očaja: trebao je da ostane na
Univerzitetu i da tamo pazi da se klinci ne penju na vodeni toranj i da ispisuje
kazne za pogrešno parkiranje.
Iznenada zamahnu u besu i frustraciji, divlje udarajući mumiju nogom.
Pogodio ju je uz šuplje “tok” i vrh lobanje je eksplodirao u oblak smeđe
prašine. Napolje je potekla uzavrela bujica belih insekata - ličili su na albino
bubašvabe - i mumija se prevrnu u stranu, dok joj se vilica otkačila i
otkotrljala po zemlji, pre nego što će se zaustaviti među slomljenim
komadima lobanje. Beličasta zmija, skrivena među prnjama, razmota se u
blesku i nestade u tami poput tanušne sablasti.
“Oh, sranje!” povika Raskovič, odskačući unazad. “Proklet bio!”
Stajao je tako, duboko dišući, osluškujući zvuk vazduha koji je čegrtao u
njegovom grlu. Nije imao pojma gde se nalazi, koliko je daleko otrčao i u kom
pravcu da ide.
Misli.
Osvrnuo se, osvetljavajući vlažne kamene površine infracrvenom
svetlošću. Trčao je kroz usku, visoku pukotinu sa peščanim tlom. Pukotina se
protezala toliko visoko da joj nije nazirao vrh. Video je svoje sopstvene
tragove u pesku. Oslušnuo je: nije se čuo nikakav zvuk, čak ni šum vode.
Vrati se po svojim tragovima.
Bacivši još jedan pogled na sada oskrnavljeni leš, Raskovič se okrete i
krenu niz pukotinu, držeći pogled na tlu. Sada je primetio ono što mu je
promaldo u njegovom bezglavom trku: skoro svaka niša i pukotina sa obe
strane procepa bila je pretrpana kostima i drugim predmetima: oslikanim
činijama, tobolcima punim strela, šupljim lobanjama koje su nastanjivale
pećinske životinjice. Ovo je bio mauzolej, indijanska katakomba.
Stresao se.
Na svoje olakšanje, uskoro je ostavio grobnice iza sebe. Pukotina se
proširila, tavanica se spustila i iznad sebe je razabrao stalaktite surovog
izgleda. Peščano tlo je ustupilo mesto plitkim vodenim slapovima koji su se
slivali niz stepenaste izrasline nalik brdskim pirinčanim poljima. Kada je
pesak nestao, to isto se desilo i sa njegovim tragovima.
Pred njim su bila dva otvora, jedan visok i delimično zatrpan smšenim
komadima krečnjaka, a drugi nezakrčen. Kuda sada?
Misli, seronjo. Seti se.
Ali Raskovič se ni za živu glavu nije mogao setiti odakle je došao.
Pade mu na pamet da viče, ali se ipak predomisli. Zašto bi privlačio
pažnju? Stvar koju su psi našli možda se još uvek motala okolo, u potrazi za
njim. Pećina je bila mnogo veća nego što bi trebalo, ali još uvek je mogao
pronaći izlaz ako se potrudi i ne uspaniči se ponovo. Možda su ga i tražili.
Nije smeo to da zaboravi.
Izabrao je veći prolaz i bio je osokoljen dugim tunelom u kojem se našao.
Delovao mu je nekako poznato. A onda je kroz dvogled ugledao još nešto,
nerazgovetan crveni oblik na kamenoj izbočini pokraj mračnog otvora. Niz
predmeta. Još jedna grobnica?
Prišao je bliže. Ugledao je još jednu indijansku lobanju, par pera, vrhova
strela i kostiju. Ali ovi predmeti bili su raspoređeni na kamenoj izbočini na
veoma čudan način. Izgledali su prilično uznemirujuće, ni nalik bilo čemu što
je video u knjigama ili na muzejskim postavkama. Tu je bilo i predmeta koji
nisu indijanski: neobične male figure od konca i kanapa; slomljena olovka;
istrulela drvena kocka sa slovima; komad glave porcelanske lutke.
Isuse Hriste, ta mala izložba mu je ulivala jezu. Ustuknuo je. Ovo nije bilo
staro. Neko je uzeo stare kosti i rasporedio ih među ostalim predmetima.
Raskovič oseti kako mu drhtaj grči leđne mišiće.
 Iz tame iza njega začuo se roktaj.
Raskovič se nije pomerio. Nije se čulo ništa više: okružila ga je potpuna
tišina. Prošao je minut, zatim dva, tokom kojih je Raskovič ostao skamenjen,
dok su se u njemu gomilali nesigurnost i užas.
A onda je došao trenutak kada više nije mogao da izdrži, a da ne pogleda
iza sebe. Polako, veoma polako, okrenuo se i ugledao ono što je proizvodilo
taj zvuk.
Raskovič se umirio i zaustavio disanje, potpuno paralisan. To je stajalo iza
njega, groteskno, izobličeno, grozno. Prizor je bio toliko užasan da mu se
svaki detalj urezao u mozak. Da li je to stvarno bio par ručno rađenih kratkih
pantalona i tregera na tim džinovskim, krivim nogama: tregera ukrašenih
slikama konjića za ljuljanje? Da li su na toj košulji, koja je visila u komadima
sa čupavih zamršenih gradi, stvarno bile nacrtane komete i svemirski
brodovi? A, iznad njih, da li je to lice stvarno, stvarno, tako…
Užasna prilika zakoračila je bliže. Raskovič je zurio, nesposoban da se
pomeri. Mesnata ruka polete i pljesnu ga. Pao je na pod pećine, izgubivši
dvogled za noćno osmatranje.
Udarac je razbio magiju užasa i sada je, konačno, bio u stanju da pokreće
udove. Počeo je da naslepo grabi unazad, a iz grla mu umače glasan, nejasan
povik. Čuo je kako čudovište kreće prema njemu, ustima proizvodeći coktave
zvuke. Uspeo je da se podigne i pobegne nekoliko koraka, ali je poslednji
korak vodio u ništavilo. Izgubio je ravnotežu i preturio se unazad, grčeći se,
očekujući da žestoko tresne na tvrdo kameno tlo pećine, ali nije bilo ničeg,
baš ničeg, osim snažnog strujanja vetra, dok je padao u mračnu prazninu,
naniže, naniže u beskraj…
 ŠEZDESET I PET

H enk Larsen se okrenuo prema Kolu i Brastu. Policajci su na crvenkastom

svetlu ličili na buljava čudovišta.
“Stvarno mislim da nisu otišli ovuda”, reče Larsen.
Ovu rečenicu je dočekala tišina.
“Pa?” Larsen pređe pogledom sa Kola na Brasta. Dva državna policajca su
mogla biti blizanci: mišićavi, žilavi, kratko ošišani, čvrstih vilica i hladnih
očiju. To jest, nekada hladnih očiju. Sada su, čak i na bledom sjaju infracrvene
svetlosti, delovali zbunjeno i nesigurno. Shvatio je da je greška što su
napustili ogromnu pećinu sa krečnjačkim stubovima da bi tražili Hejzena.
Lavež pasa je iznenada utihnuo i oni su krenuli jednim od bezbrojnih bočnih
prolaza, prateći zvuk udaljavajućih koraka. Ali prolaz se granao, jednom,
dvaput, pre nego što se pretvorio u zbunjujuću zbrku izukrštanih tunela.
Jedanput mu se učinilo da je čuo Hejzena kako ga doziva. Ali nije bilo više
nikakvih zvukova već barem deset minuta. Biće pravi posao samo izaći
odavde.
Pitao se kako je postao de facto vođa ovog veselog malog izleta. Kol i
Brast su obojica bili članovi na sva usta hvaljene “ekipe za ulaske visokog
rizika”, obučeni za specijalne situacije nalik ovoj. Kao jedinica državne
policije, imali su teretanu, poligon za vežbanje, bazen, streljanu, specijalne
seminare za obuku i odmarališta. Larsen se iz sveg srca nadao da neće
morati da ih voda okolo za ručice.
“Probudite se, vas dvojica. Jeste li me čuli? Rekao sam da mislim da nisu
otišli ovuda.”
“Ne znam”, reče Brast. “Meni se čini da smo na pravom putu.”
“Tebi se čini”, ponovi Larsen sarkastično. “A tebi, Kol?”
Kol samo odmahnu glavom.
“U redu, to je to. Okrenućemo se i izaći odavde.”
“A šta sa Hejzenom?” upita Kol. “I Viksom?”
“Šerif Hejzen i policajac Viks obučeni su pripadnici snaga reda koji umeju
da se brinu o sebi.”
Dva policajca su ga samo posmatrala.
“Da li se slažemo oko toga?” upita Larsen, podižući glas. Prokleti idioti.
“Ja se slažem”, odgovori Brast, sa očiglednim olakšanjem.
“Kol?”
 “Ne sviđa mi se da ostavljamo ljude ovde”, reče Kol.
Pravi pravcati heroj, pomisli Larsen. “Naredniče Kol, nema smisla da i
dalje lutamo ovuda. Idemo po pojačanje. Mogu biti bilo gde u ovom lavirintu.
Ne bi me iznenadilo da su već krenuli napolje.”
Kol liznu usne. “U redu”, reče.
“Onda idemo.”
Vraćali su se do krečnjačke šume već pet minuta i upravo su stigli do
raskrsnice koja uopšte nije izgledala poznato, kada je Hejzen po prvi put čuo
taj zvuk. Mora da su ga i ostali čuli, pošto su se okrenuli zajedno sa njim. Bio
je slabašan, ali jasan: zvuk trčećih koraka, koji su se velikom brzinom
približavali. Ali ne ljudskih, ne: dobovanje teških koraka bilo je prebrzo za
ljudske.
Bilo je to nešto veliko.
“Oružje!” povika Larsen, spuštajući se na jedno koleno i podižući pušku
do ramena. Naciljao je niz tunel koji se ukrštao sa njihovim.
Koraci su se približili, praćeni zveketom metala. A tada je iz mraka izronio
krupan, crvenkasti oblik. Šta god da je, bilo je ogromno.
“Spremite se!”
Stvar im se približavala stravičnom brzinom. Prosekla je put kroz plitku
baru, podižući iza sebe zavesu od kapljica.
“Čekajte!” odjednom reče Larsen. “Ne pucajte!”
Bio je to jedan od pasa.
Životinja je galopirala prema njima, potpuno nesvesna njihovog
prisustva, a iskolačene podivljale oči zurile su pravo napred. Jedini zvuk koji
je pravila bio je bat ogromnih šapa po kamenju. Kada je projurila pored njih,
Larsen je video da je životinja prekrivena krvlju i da joj je nedostajalo jedno
uho, kao i deo donje vilice. Velike crne usne i jezik su labavo lepršali, a sa njih
su curili pena i krv.
Sledeće sekunde je nestala, a zvuk njenog bekstva počeo je da bledi. Zatim
je ponovo zavladala tišina. Sve se desilo toliko brzo da se Larsen pitao da li je
to stvarno video. “Koji kurac?” prošapta Brast. “Jesi li video…” Larsen pokuša
da proguta knedlu, ali nije imao pljuvačke. Usta su mu bila suva kao piljevina.
“Mora da se okliznuo i pao.”
“Sereš”, reče Kol, a glas mu je zvučao neprirodno glasno u skučenom
prostom. “Nije izgubio pola vilice zbog pada. Tog psa je neko napao.”
“Ili nešto”, promrmlja Brast.
“Zaboga, Brast”, reče Larsen, “pokaži malo petlje.”
“Zašto bi inače tako bežao? Taj pas se ukenjao od straha.”
Larsen reče: “Hajde da se gubimo odavde.”
“Nemam ništa protiv”, reče Brast.
Krenuli su nazad, dok je Larsen pratio vlažne tragove psa. Verovatno su ih
mogli bezbedno pratiti; to će im značajno olakšati stvari.
 Brast razbi tišinu. “Čuo sam nešto.”
Još jednom zastadoše.
“Nešto je prošlo kroz onu baru.”
“Ne počinji opet, Brast.”
Onda je i Larsen to čuo; tiho pljuskanje koraka u vodi. Zagledao se u
mračni tunel iza njih, čije zidove je zapljuskivalo crvenilo njegove svetiljke.
Nije video ništa.
“Verovatno je u pitanju samo kapanje vode.” Slegnuo je ramenima i
okrenuo se praćenju psećih tragova.
Muh!
Brast viknu, a u isto vreme Larsen oseti iznenadan divljački udarac sa
leđa koji ga je poslao na zemlju i zbacio mu vizir sa glave. Brast je još uvek
vikao, a Kol odjednom resko vrisnu.
Larsen je postao slep. U očajanju poče da četvoronoške puzi okolo
opipavajući zemlju, da bi sa neverovatnim olakšanjem osetio kako mu se
ruke sklapaju oko dvogleda. Vratio ga je na glavu nezgrapnim pokretom i
pogledao oko sebe.
Kol je ležao na zemlji, vičući i stiskajući svoju ruku. Brast je bio na sve
četiri kraj zida pećine, pipajući za svojim vizirom kao što je i Larsen do
maločas radio, dahćući i psujući.
“Moja ruka!” vrištao je Kol. Oštrica kosti štrčala je iz njegove ruke pod
čudnim uglom i vrela krv je prskala iz rane, skoro bela pod crvenim svetlom.
Larsen odvoji oči od prizora i mahnito se osvrnu za onim što ih je napalo,
podignute sačmarice, ali nije bilo ničeg - ničeg osim sumornog veštačkog
sjaja pećinskih zidova.
Odnekud iz tame čuo se usamljeni zvuk, poput smeha, ili možda
trijumfalnog uzvika. Larsen je jače stegao sačmaricu. Bilo je nemoguće reći
odakle je uzvik dolazio.
Siguran je samo u jedno: bio je blizu.
 ŠEZDESET I ŠEST

K aplar Šurt iz kanzaške saobraćajne patrole opipao je svoju pušku i

zaljuljao se na petama. Pogledao je na sat: bilo je jedanaest i trideset.
Hejzen i ostali otišli su pre više od sat vremena. Koliko im je trebalo da
opkole Mekfeltija, stave mu lisice i izvuku ga odatle? Nerviralo ga je što su
stajali ovde, bez mogućnosti da kontaktiraju bilo koga. Deo problema je,
naravno, bilo vreme. Proveo je čitav život u ovom delu Kanzasa, ali nije se
sećao oluje nalik ovoj. Stvarno gadno vreme bi obično došlo i prošlo veoma
brzo. Ali ovo je trajalo već satima i činilo mu se da postaje sve gore.
Neverovatan vetar, jaka kiša, munje koje su cepale nebo. Pre nego što je
radio-veza konačno nestala, stizali su preliminarni izveštaji o F-3 tornadu
koji je grabio prema Diperu, nastupajućem haosu, intervenciji FEMA{ 23 } i
blokiranim autoputevima.
I struja: obično bi stradao samo jedan segment mreže, možda dva. Ali
večeras, kao da je nekakva džinovska ruka izvlačila utikač u jednom gradu za
drugim. Posle Medisin Krika, na red je došao Hikok, pa Depju, Ilisis, Džonson
Siti, Lejkin i konačno Diper, pre nego što je njegov radio potpuno zanemeo
usled nedostatka relejnih stanica. Šurt je bio iz Garden Sitija i bilo mu je
drago što je najgore zadesilo drugi deo okruga. Ipak se brinuo za svoju ženu i
decu. U ovakvoj đavolskoj noći najbolje je biti sa porodicom.
Zaklonjena svetiljka na gas koju su koristili bacala je bledi sjaj oko ulaza u
pećinu. Vilijams, koji je stajao na drugom kraju useka, ličio je na zombija,
poguren na kiši, sa velikim tamnim šupljinama na mestima na kojima bi
trebalo da mu budu oči. Jedino što mu je davalo barem približno ljudski
izgled bila je upaljena cigareta koja mu je visila sa donje usne.
Još jedna munja poderala je nebo, sevajući skoro od horizonta do
horizonta. Iza pećine je na trenutak osvetlila veliku staru kuću Krausovih,
usamljenu i trošnu, zamračenu kišom.
Pogledao je Vilijamsa. “Koliko dugo ćemo još čuvati ulaz? Mislim, skroz
sam mokar.”
Vilijams baci cigaretu, zdrobi je čizmom i slegnu ramenima.
Video se još jedan blesak. Šurt baci pogled prema mračnom prorezu koji
je vodio u pećinu. Možda su opkolili ubicu i pokušavali da ga ubede da se
preda…
I tada je iz ulaza u pećinu, kroz zvuk vetra, čuo teško galopiranje koraka…
 Zakoračio je bliže i podigao sačmaricu. “Čuješ li to?” reče oštro.
Iznenada prema njima iz prolaza izlete mračan oblik: ogroman pas koji je
sumanuto jurio, dobujući nogama, dok se iza njega lanac trzao i šibao poput
biča.
“Vilijamse!” viknu Šurt.
Životinja je izletela iz prolaza na otvoreno. Upravo tada je sevnula još
jedna veličanstvena munja, praćena u stopu grmljavinom koja je zatresla tlo.
Pas je oklevao, zbunjen, vrteći se ukrug, grizući vazduh i kolutajući očima. U
modrom blesku munje Šurt primeti da je njuška bila blistavo crvena, mokra i
sjajna.
“Boga mu poljubim”, zadahtao je.
Pas se pognu prema svetlu fenjera, i dalje mahnito drhteći - i ne puštajući
ni glasa od sebe.
“Kučkin sin”, reče Vilijams. “Vidiš li mu usta? Izgleda kao da je dobio
sledovanje sačme.”
Pas se zateturao, dok se krv skupljala ispod njega, a onda se uspravio,
nekontrolisano drhteći krupnim udovima.
“Uhvati ga”, reče Šurt. “Zgrabi lanac.”
Vilijams čučnu i polako pokupi kraj lanca. Pas je samo stajao, potpuno
miran, drhteći od bola i straha.
“Polako, momče. Polako. Dobra kuca.”
Vilijams je lagano podigao kraj uzice prema jedinom zgodnom mestu za
vezivanje: izbočini na šarki vrata od pećine. Osetivši lagano cimanje na vratu,
pas se uz kevtaj besa okrete i baci na Vilijamsa. On pade uz jauk, ispustivši
uzicu, i pas sledećeg trena postade samo crni oblik koji je nestajao u
kukuruzu.
“Kučkin sin me je ujeo!” zakuka Vilijams, držeći se za nogu.
Šurt dotrča do njega i uperi svetlo u palog policajca. Pantalone su mu bile
pocepane i krv je navirala iz poderotine na butini.
“Isuse, Vilijamse”, reče Šurt, odmahujući glavom. “Kad pomislim da je to
uradio sa samo pola vilice.”
 ŠEZDESET I SEDAM

L arsen se nagnuo iznad Kola, koji je sedeo na zemlji, ljujajući se napred-

nazad i jecajući. Bio je to gadan višestruki prelom i iskrzani kraj kosti
štrčao je tik iznad lakta.
“Ništa ne vidim!” oglasi se Brast odnekud iz mraka. “Ništa ne vidim!”
“Smiri se”, odgovori mu Larsen. Osvrnuo se oko sebe, ispitujući zemlju
svojim dvogledom za noćno osmatranje. Svi su izgubili svoje vizire u napadu.
Video je jednog od njih kako leži u bari, razbijenih sočiva. Drugog nigde nije
bilo. Da li je on jedini koji je i dalje mogao da vidi? Izgleda da je tako.
“Pomozi mi da pronađem svoj dvogled!” povika Brast.
“Pokvaren je.”
“Ne, ne!”
“Braste? Kol je povređen. Saberi se.”
Larsen skinu košulju i podera je u trake, trudeći se da ignoriše hladnu
vlagu pećine. Potražio je okolo nešto što bi moglo da pomogne, ali nije našao
ništa. Bolje da mu veže ruku uz telo i ostavi je tako. Sada je bilo najvažnije da
se tornjaju odavde. Larsen nije bio naročito prestrašen - nikada nije bio
obdaren sa dovoljno mašte za strah - ali je savršeno razumeo ozbiljnost
situacije. Ko god da ih je napao, bio je to neko ko je odlično poznavao pećinu.
Neko ko je bio ovde veoma dugo. Neko ko je mogao da dolazi i odlazi po želji,
i to veoma brzo. Video je njegovu siluetu: bio je velik, teturav, leđa pogurenih
nakon godina življenja pod niskom tavanicom…
Hejzen je bio samo napola u pravu. Ubica je bio u pećini, ali to prokleto
sigurno nije bio Mekfelti - ili, kad smo već kod toga, niko ko je imao veze sa
Lavenderom. U pitanju je bilo nešto mnogo uvrnutije i dublje od toga.
Primorao je sebe da se okrene problemu sa kojim su se suočavali. “Kol?”
reče on.
“Da?” Kolov glas je bio slabašan i video je da se on znoji. Šok.
“Nemam ništa čime bih ti učvrstio ruku, zato ću je imobilizovati tako što
ću ti je privezati za grudi.”
Kol klimnu glavom.
“To će boleti.”
Kol ponovo klimnu.
Larsen zaveza dva parčeta trake u petlju i okači je oko Kolovog ramena, a
onda, što je pažljivije mogao, podiže njegovu ruku i smesti je u povez. Kol se
trgao i zajaukao.
“Šta je to bilo?” povika Brast panično. “Da li se on vratio?”
“Nije ništa. Samo ostani pribran i tih i radi ono što ti kažem.” Larsen se
potrudio da mu glas zvuči ubedljivo. Skoro da bi više voleo da je završio sa
Hejzenom. Šerif je možda bio šupčina, ali ga niko nije mogao optužiti za
kukavičluk.
Larsen otkinu još nekoliko traka sa košulje i veza ih oko Kolovog tela,
pritežući i imobilizujući slomljenu ruku. Slomljene kosti su zastrugale jedna o
drugu i Kol se trže. Sada se obilno znojio i drhtao je.
“Možeš li da ustaneš?”
Kol klimnu, ustade i zatetura se. Larsen ga pridrža.
“Možeš li da hodaš?”
“Mislim da mogu”, procedi.
“Ne idete valjda?” jeknu Brast, tražeći Larsena u tami.
“Svi idemo.”
“Ali šta je sa mojim dvogledom?”
“Rekao sam ti da je pokvaren.”
“Daj mi da vidim.”
Larsen ga uz nervozni siktaj pokupi i pruži Brastu. On ga panično opipa,
pokušavajući da ga uključi. Sevnula je varnica i čulo se šištanje. Bacio ga je u
stranu i progovorio piskavim, uspaničenim glasom. “Isuse i Marijo, kako
ćemo izaći…”
Larsen sevnu i zgrabi ga za košulju, snažno ga povlačeći. “Braste?”
“Jesi li ga video? Jesi li ga video..:?”
“Nisam, a nisi ni ti. Sada zaveži i radi ono što ti kažem. Okreni se, treba mi
nešto iz tvog ranca. Upotrebićemo tvoj konopac kao što rade planinari.
Vezaću ga sebi oko struka, a onda ću ga dodati tebi i Kolu. Ti ga drži jednom
rukom, a drugom pomaži Kolu. Jasno?”
“Da, ali…”
Larsen ga snažno prodrma. “Rekao sam da zavezeš i radiš ono što ti
kažem.”
Brast ućuta.
Larsen otkopča ranac, pronađe konopac i veza ga oko struka. Nakon toga
ostalo mu je još oko tri metra kanapa, koje su Brast i Kol čvrsto uhvatili.
“Sada ćemo da izađemo odavde. Držite konopac zategnut, nemojte ga
ispuštati i za ime boga, budite tihi.”
Larsen je polako krenuo dugim, mračnim hodnikom. Obuzela ga je
drhtavica koja nije imala mnogo veze sa hladnim vazduhom. Uprkos
naporima da ga ućutka, Brastovo očajničko Jesi li ga video? odjekivalo mu je
kroz glavu. U stvari, Larsen ga je na delić sekunde video; samo delić sekunde,
ali to je bilo dovoljno…
Ne razmišljaj o tome. Najvažnije je da izađete odavde.
 Kol i Brast su se vukli i teturali za njim, obojica slepi. Larsen bi
povremeno nešto promrmljao, upozoravajući ih na prepreke, ili bi se
zaustavio da im pomogne na težoj deonici. Napredovali su polako i prošli su
mučni minuti pre nego što su stigli do sledećeg račvanja tunela.
Larsen je proučio račvanje, utvrđujući pravac krvavih tragova šapa.
Nastavili su dalje, sada se krećući malo brže. Tlo je bilo ispresecano
potočićima i plitkim barama i zvuk njihovog pljuskanja odjekivao je pećinom.
Tragovi su postali malobrojniji i ređi. Ako samo uspeju da se vrate do velike
odaje sa stubovima od krečnjaka, biće sve u redu; bio je prilično siguran da je
odatle znao put napolje.
“Jesi li siguran da smo došli ovuda?” upita Brast piskavim i napetim
glasom.
“Jesam”, reče Larsen.
“Šta nas je to, kog đavola, napalo? Jesi li ga video? Jesi…?”
Okrenuvši se i zamahnuvši pored Kola, Larsen ga snažno ošamari.
“Ja sam ga video! Video sam ga! Video sam ga!”
Larsen mu ne odgovori. Ako Brast uskoro ne umukne, stvarno će ga ubiti.
“To nije bio čovek. Bio je to nekakav neandertalac. Sa licem poput… oh,
blagi bože, poput velikog…”
“Rekao sam ti da umukneš.”
“Neću da umuknem. Moraš da čuješ ovo. Sa čime god da smo se suočili, to
nije prirodno… “
“Brast?” Bio je to Kol, koji je govorio kroz stisnute zube.
“Molim?”
Kol je svojom zdravom rukom naciljao puškom niz mračni tunel i
povukao obarač. Oglasila se zaglušujućim praskom. Kiša kamenčića
oslobođena vibracijom zadobovala im je po ramenima, dok je zvuk mahnito
odjekivao, kotrljajući se kroz podzemlje.
“Koji te je kurac spopao!” vrisnu Brast.
Kol zgrabi konopac i sačeka da se odjeci stišaju. Zatim ponovo progovori.
“Brast, ako ne začepiš, sledeći metak je za tebe.”
Na trenutak ih je progutala tišina.
“Hajdemo”, reče Larsen. “Gubimo vreme.”
Nastavili su dalje, samo se nakratko zaustavljajući na sledećoj raskrsnici.
Par krvavih psećih tragova vodio je udesno i oni su ih pratili u još jedan niski
hodnik. Nekoliko minuta kasnije, tunel je izbio na ogromnu pećinu, sa dveju
strana prekrivenu zastorima od krečnjaka i ispunjenu masivnim stubovima.
Larsen oseti navalu olakšanja. Pronašli su je.
Kol se zatetura, jeknu i kleknu u baru.
“Ne zaustavljaj se”, reče Larsen, hvatajući ga za nepovređenu ruku i
pomažući mu da ustane. “Sada znam gde smo. Nastavljamo dalje dok ne
izađemo odavde.”
 Kol klimnu glavom, zakašlja se, koraknu, zatetura se i ponovo koraknu.
Pada sve dublje u šok, pomisli Larsen. Moraju da izađu odavde pre nego što
potpuno kolabira.
Krenuli su kroz šumu stubova. Na suprotnoj strani postojalo je nekoliko
tunela koji su na ružičastom svetlu vizira ličili na zjapeća usta. Larsen se nije
sećao da je tu video toliko prolaza. Potražio je pseće otiske na tlu, ali su plitki
potočići izbrisali svaki trag.
“Čekajte”, reče iznenada. “Budite tihi.”
Zaustavili su se. Iza sebe su čuli zvuk pljuskanja koji se nije mogao
objasniti odjecima galerije. Sledećeg trenutka je prestalo.
“Iza nas je!” reče glasno Brast.
Larsen ih povuče iza jednog od debelih stubova, podiže sačmaricu i
proviri kroz dvogled. Pećina je bila pusta. Da li je možda ipak u pitanju bio
odjek?
Kada se okrenuo, video je da se Kol nesigurno oslanja na krečnjački stub,
napola svestan.
“Kol!” Uspravio ga je. Kol se zakašljao i zateturao. Larsen mu je pomogao
da se sagne, sa glavom među nogama.
Kol poče da povraća.
Brast nije rekao ništa, samo je drhtao, očiju izbuljenih od straha,
bezuspešno pretražujući tamu.
Larsen se sagnuo, zahvatio malo vode i poprskao je po Kolovom licu.
“Kol! Hej, Kol!”
On se nakrivi u stranu i prevrnu očima. Onesvestio se.
“Kol!” Larsen ga blago pljusnu.
Kol se zakašlja i ponovo zagrcnu.
“Kol!” Larsen pokuša da ga zadrži na nogama, ali njegovo mlitavo telo bilo
je teško kao džak cementa. “Prokletstvo, Brast, pomozi mi.”
“Kako? Ništa ne vidim.”
“Nađi nas po konopcu. Znaš li da napraviš nosiljku rukama?”
“Znam, ali…”
“Uradimo to onda.”
“Ništa ne vidim, osim toga, nemamo vremena. Hajde da ga ostavimo ovde
i odemo po pomoć…”
“Ostaviću tebe ovde”, reče Larsen. “Kako bi ti se to svidelo?” Uhvatio je
Brasta za ruke i zajedno su napravili nosiljku. Po Larsenovim upustvima,
sagnuli su se dole, prihvatili onesveštenog Kola i pokušali da ponovo ustanu.
“Hriste, težak je čitavu tonu”, reče Brast, dahćući.
U istom trenutku Larsen začu jasno pljuskanje, zatim još jedno. Teški
koraci kroz plitke bare kroz koje su maločas prošli.
“Kažem ti da ima nečeg iza nas”, reče Brast, dok se očajnički naprezao da
podigne Kola. “Jesi li čuo?”
 “Samo kreni.”
Kol se nagnu unazad, preteći da sklizne iz njihovog zagrljaja. Namestili su
ga u uspravan položaj i uz napore produžili dalje.
Pljuskanje iza njih se nastavilo.
Larsen je pogledao iza sebe, ali je video samo ružičasto-crveni sjaj.
Ponovo se okrenu napred, izabra uski prolaz na suprotnom zidu koji mu se
činio pravim i nezgrapno ih povede prema njemu. Ako bi uspeo da stigne do
lokacije koju mogu braniti, mogao bi da otera tu stvar pucnjima…
“Bože”, reče Brast napuklim glasom. “Oh bože, oh bože…”
Ušli su u niski hodnik, noseći Kola što su brže mogli. Larsen se zatetura
kada mu se konopac zapleo u noge; uspravio se i nastavio. Nakon kraćeg
rastojanja, tavanica se podigla prema uvrnutoj formaciji sačinjenoj od hiljada
igličastih stalaktita, od koji su neki bili debljine konca.
Oh bože, ne sećam se toga, pomisli Larsen.
Još pljuskanja iz tame iza njih.
Brast se iznenada sapleo o kamen. Kol skliznu iz njihovog zahvata i teško
tresnu na svoju slomljenu ruku. Glasno je zaječao, preturio se i ostao da
mimo leži.
Larsen ga je pustio, napipao svoju sačmaricu i uperio je u tamu.
“Šta je to?” vrisnu Brast. “Šta je tamo?”
U tom trenutku iz mraka izlete čudovišna prilika. Larsen povika, opali iz
puške dok se teturao unazad, dok je Brast stajao prestravljeno, stopala
prikovanih za zemlju i grabeći rukama kroz tamu. “Isuse, ne ostavljaj me…”
Larsen ga je zgrabio za ruku i povukao. Dok je to radio, prilika se obrušila
na opruženo Kolovo telo. Dve siluete se spojiše u crvenkasto klupko. Larsen
se opet zateturao unazad, povlačeći Brasta, dok je u isto vreme pokušavao da
ponovo podigne pušku. Čuo je zvuk cepanja, kao da neko otkida batak sa
ćurke. Kol iznenada vrisnu užasnim piskavim falsetom.
“Pomozi mi!” kriknu Brast, grabeći Larsena poput davljenika, obarajući ga
i ometajući ga u nišanjenju. Larsen ga divljački gurnu u stranu, dok je
pokušavao da uspravi pušku, ali Brast je ponovo bio na njemu, jecajući i
stiskajući ga kao da se davi.
Puška je opalila, ali je pucanj bio neprecizan i poslao je na zemlju kišu
dugih iglica od krečnjaka, a prilika se uspravila i okrenula prema njima.
Larsen se sledio od užasa: u jednoj ruci je držala Kolovu otkinutu ruku, čiji su
prsti još uvek spazmatično pulsirali. Larsen opali ponovo, ali oklevao je
predugo i prilika je krenula prema njima i jedino što je mogao da uradi bilo je
da se okrene i jurne niz vlažni tunel, dok je Brast iza njega nerazgovetno
vikao u mraku.
Dalje iza njih, Kol je i dalje vrištao.
Larsen je trčao i trčao.
 ŠEZDESET I OSAM

K ori je dugo ležala u vlažnoj tami, zbunjena i pospana, pitajući se gde se

nalazi i šta se desilo sa njenom sobom, krevetom, prozorom. A onda je
ustala, dok joj je u glavi bubnjalo, i sa povratkom bola vratilo se i sećanje na
pećinu, na čudovište… i na jamu.
Oslušnula je. Sve je bilo tiho, osim zvuka kapanja vode. Konačno je ustala,
blago se ljuljajući, dok joj se bubnjanje u glavi smirivalo. Ispružila je ruke i
napipala glatki, klizavi zid jame.
Napravila je krug, pipajući gore-dole po vlažnom zidu u potrazi za
osloncima, pukotinama, bilo čime što bi joj moglo pomoći da izađe. Ali zidovi
su bili od najklizavijeg kamena, uglačanog vodom, i penjanje je bilo
neizvodljivo. A šta bi radila i ako bi uspela da izađe? Bez svetla je svejedno
zarobljena.
Bilo je beznadežno. Nije bilo nikakvog izlaza. Mogla je samo da čeka. Da
čeka da se čudovište vrati.
Kori je preplavilo osećanje beznađa i očaja, toliko snažno da joj je pripala
muka. Njen očaj bio je pogoršan nadom koju je donelo njeno privremeno
bekstvo. Ali ovde, u jami, nade više nije bilo. Niko nije znao gde se nalazila, da
je ušla u pećinu. Stvar će se uskoro vratiti. Željna igre.
Zajecala je na tu pomisao.
To će biti kraj njenog bednog, besmislenog života.
Kori se nasloni na klizavi zid i skliznu na tlo. Počela je da plače. Godine
prikrivanog očaja navrle su na površinu. Slike su joj sevale kroz um. Seti se
kako je dolazila kući iz petoga razreda, sedela za kuhinjskim stolom i
posmatrala svoju majku kako ispija minijaturne flašice sa votkom, jednu za
drugom, pitajući se zašto joj se toliko sviđaju. Seti se kako je pre dve godine
njena majka došla kući na Badnje veče u dva ujutro, pijana, sa nekim
muškarcem. Tog Božićnog jutra nije bilo ukrasa, nije bilo poklona. Bilo je to
kasno, neumiveno, mamurno jutro poput svakog drugog. Seti se trijumfalnog
dana kada je uspela da kupi svog “gremlina” parama koje je zaradila radeći u
knjižari pre njenog zatvaranja - i koliko se njena majka razbesnela kada ga je
Kori dovezla kući. Pomisli na šerifa, njegovog sina, miris školskih hodnika,
zimske snežne oluje koje su pokrivale obrana polja nepreglednim belim
pokrivačem. Pomislila je na čitanje knjiga ispod dalekovoda po letnjoj vrelini,
sarkastična došaptavanja sportista dok su prolazili kraj nje u školskim
hodnicima.
On će se vratiti i ubiće je, i sve će to nestati, svako bedno sećanje koje joj
se sada motalo po glavi. Nikada neće pronaći njeno telo. Organizovaće
skromnu potragu, a onda će svi zaboraviti na nju. Njena majka će prevrnuti
njenu sobu naglavce i na kraju će naći novac zalepljen za dno fioke i onda će
biti srećna. Srećna što je sav novac sada njen.
Plakala je nesputano, dok su njeni jecaji odjekivali visoko iznad njene
glave.
Sada su joj misli odlutale mnogo dalje, do njenog ranog detinjstva. Seti se
jednog nedeljnog jutra, kada je ustala rano i sa ocem pravila palačinke, noseći
okolo jaja i pevajući poput vojnika iz Čarobnjaka iz Oza. Sva njena sećanja na
njega bila su srećna: sećala ga se kako se smeje, kako se zavitlava, kako je
prska iz baštenskog creva po letnjem danu, ili je vodi na plivanje u potoku.
Sećala ga se kako glača svoj “mustang kabriolet”, kako ga glanca i glanca, dok
mu iz usta visi cigareta a oči mu blistaju; kako je podiže da bi mogla da se
ogleda u njemu, a zatim je vodi da se provozaju. Prisećala se bez napora, kao
da se desilo prošle nedelje, kako su se kukuruzna polja razdvajala da ih
propuste; sećala se veličanstvenog osećanja brzine i slobode.
A sada je, u tišini, u apsolutno konačnoj tami jame, osetila kako svi
zaštitni zidovi koje je pažljivo podigla oko sebe tokom godina počinju da se
ruše, jedan po jedan. U tom trenutku očaja, jedina pitanja koja su joj se i dalje
motala po glavi bila su ona koja se skoro nikada nije usuđivala da postavi:
Zašto je otišao? Zašto je nikada nije posetio? Šta nije bilo u redu sa njom,
kada nikad više nije poželeo da je vidi?
Ali tama nije dozvoljavala samozavaravanje. Postojalo je još jedno
sećanje, ne tako daleko: došla je kući i videla kako njena majka spaljuje pismo
u pepeljari. Da li je bilo od njega? Zašto se nije suočila sa svojom majkom? Da
li je to bilo iz straha da pismo, u stvari, nije bilo ono čemu se nadala?
Poslednje pitanje lebdelo je u mraku, bez odgovora. Odgovora neće biti,
više ne. Sve će se uskoro završiti, ovde, u ovoj jami, i to pitanje više neće biti
važno. Možda njen otac nikada neće saznati da je mrtva…
Pomisli na Pendergasta, na jedinu osobu koja se ikada ponašala prema
njoj kao prema odrasloj osobi. A sada je izneverila i njega. Glupo je ušla u
pećinu, a da nikome nije rekla. Glupo, glupo, glupo…
Ponovo je zajecala, glasno, bolno, oslobađajući svoja osećanja. Ali zvuci su
oko nje odjekivali tako grozno, tako podrugljivo, da je progutala suze,
zagrcnula se i utihnula.
“Prestani da se sažaljevaš”, reče naglas.
Njen glas je odjeknuo i zamro i povratila je dah. Čulo se jasno šaputanje u
tami.
Da li se on vraćao?
Pažljivo je osluškivala. Sada su se čuli i dragi tihi zvuci, toliko udaljeni i
izobličeni da ih nije mogla razaznati. Vikanje? Vrištanje? Napregnuto je
osluškivala.
A onda se čuo dugi, odjekujući zvuk, skoro nalik rici talasa.
Pucanj.
I iznenada je bila na nogama i vikala, “Ovde sam! Upomoć! Ovamo! Molim
vas! Molim vas! Molim vas! Molim vas!”
 ŠEZDESET I DEVET

V iks se trudio da održi korak sa Pendergastom, dok je agent FBI žurio kroz
pećinu. Posmatrajući način na koji je okolo mahao baterijskom lampom,
Viks se zapitao da li je nešto moglo da mu promakne. Verovatno ne. To mu je
ulivalo malo nade.
Odlučnost koja je zračila iz agenta smirivala je Viksove iskidane živce. Čak
je pomalo počeo da liči na sebe kakvog je poznavao. Pa ipak, nije mogao da iz
uma izbaci sliku psa kojeg je komadalo to… to…
Stao je.
“Šta je to bilo?” upita kreštavim, drhtavim glasom.
Pendergast progovori, ne osvrćući se. “Policajče Viks? Očekujem od vas da
me pratite.”
“Ali čuo sam nešto…”
Pendergastova vitka ruka spustila se na njegovo rame. Viks je želeo da
kaže još nešto, ali se ućutao kada se pritisak na njegovom ramenu pojačao.
“Ovuda, policajče.” Srebrnasti prijatni glas koji mu se obratio uspeo je da
ga nekako sledi do kostiju.
“Da, gospodine.”
Kada su nastavili dalje, ponovo je čuo taj zvuk. Izgleda da je dopirao
spreda, otegnuta buka koja je odzvanjala beskrajem pećine, izobličena do
neprepoznatljivosti. Vrisak? Pucanj iz sačmarice? Jedina stvar u koju je Viks
bio siguran je da je, šta god taj zvuk bio, Pendergast išao pravo prema njemu.
Progutao je protest i nastavio da ga prati.
Prošli su kroz usko klupko hodnika čije su tavanice bile prekrivene
blistavim kristalima. Viks je glavom zakačio kao igle oštre kristale, opsovao i
sagnuo se niže: ovo nije bio put kojim je prošao sa psima. Pendergastovo
svetlo se njihalo levo-desno, otkrivajući grozdove pećinskih bisera u
beličastim baricama. Zvuci su konačno zamrli, osim tihog šljapkanja njihovih
sopstvenih koraka.
Tada se Pendergast iznenada zaustavi i uperi svetlo prema nečemu. Viks
pogleda. Isprva nije mogao da razabere u čemu je stvar: u pitanju je bila
gomila predmeta na izbočini od glatkog kamena, poređana oko nekog većeg
predmeta. Ličilo je na nekakvo svetilište. Viks se nagnu bliže. Oči su mu se
iskolačile u šoku i ustuknuo je. Bio je to stari plišani medvedić, čupav od buđi.
Medvedić je bio postavljen kao da se moli: šape su mu bile sklopljene, a jedno
sitno oko virilo je kroz puzave pipke gljivica.
“Koji đavo…?” poče Viks.
Pendergast uperi svetlo prema onome čemu se medved molio. Na
žućkastom sjaju svetiljke to nije bilo ništa više od hrpe svilenkaste plesni.
Viks je posmatrao Pendergasta dok se naginjao i zlatnim penkalom pažljivo
uklanjao buđ, otkivajući malenog kostura pod njom.
“Rana amaratis”, reče Pendergast.
“Molim?”
“Retka vrsta slepe pećinske žabe. Primetićete da su kosti slomljene
perimortem. Ova žaba je zdrobljena nečijom pesnicom.”
Viks proguta knedlu. “Slušajte”, odvaži se, “suludo je ovako ulaziti sve
dublje u pećinu. Trebalo bi da izađemo odavde i dovedemo pojačanje.”
Ali Pendergast ponovo usmeri svu svoju pažnju na predmete oko
medvedića. Pažljivo je razotkrio još nekoliko malih skeleta i delimično
raspadnutih tela insekata. Zatim se vratio na medvedića, podigao ga, očistio
od buđi i detaljno proučio.
Viks se nervozno osvrnu oko sebe. “Hajdemo, hajdemo.”
Zaćutao je kada se agent FBI okrenuo prema njemu. Pendergastove svetle
oči su bile daleke i usredsređene na nešto drugo.
“Šta je to?” zadahta Viks. “Šta to znači?”
Pendergast vrati medvedića na njegovo mesto i reče: “Idemo dalje.”
Agent FBI se sada kretao brže, jedino se povremeno zaustavljajući da
prouči mapu koju je nosio. Zvuk vode je sada bio glasniji i gacali su kroz nju
skoro neprekidno. Vazduh je postao toliko hladan i vlažan, da je njihov dah
izlazio u obliku pare. Viks je pokušavao da održi korak i da ne misli na ono što
je video. Ovo je bilo suludo, kuda su, do đavola, krenuli? Kada izađe odavde -
ako izađe odavde - prva stvar koju će uraditi biće da traži bolovanje, pošto će
imati sreće ako se odavde izvuče samo sa posttraumatskim stresom…
Pendergast naglo stade. Njegova baterijska lampa je osvetljavala telo koje
je ležalo na podu pećine. Ležalo je na leđima, širom otvorenih očiju i
raširenih ruku i nogu. Glava je bila neobično izdužena, kao da se rastegnula i
spljoštila, a zadnji deo lobanje se rascvetao kao prezrela bundeva. Oči su bile
iskolačene i gledale su u različitim smerovima. Usta su bila širom otvorena -
previše otvorena. Viks odvrati pogled.
“Šta se desilo?” uspeo je da izgovori, boreći se sa užasom.
Pendergast uperi zrak svetla prema tavanici. Na svodu pećine videla se
mračna rupa. Zatim je ponovo pogledao telo. “Možete li da ga identifikujete,
policajče?”
“Raskovič. Šef obezbeđenja kampusa sa Kanzaškog univerziteta.”
Pendergast klimnu i još jednom osmotri uski otvor iznad njihovih glava.
“Izgleda da je pao sa velike visine”, promrmlja skoro sebi u bradu.
Viks zatvori oči. “Oh, Bože.”
 Pendergast pokaza prema napred. “Moramo nastaviti dalje.”
Ali Viksu je bilo dosta. “Ne idem više ni koraka. Šta vi uopšte mislite da
radite?” Glas mu je bio sve glasniji i glasniji od panike. “Pas je mrtav, Raskovič
je mrtav. Videli ste ih obojicu. Ovde je nekakvo čudovište. Šta još želite? Ja
sam taj koji je i dalje živ. Ja sam taj o kome biste trebali da brinete. Ja…”
Pendergast se okrete. Viks se zaustavi u pola rečenice, i protiv svoje volje,
kada mu se pogled susreo sa mirnim, prezirom ispunjenim pogledom agenta
FBI.
Sledećeg trenutka je skrenuo pogled. “Kako god bilo, ono što hoću da
kažem je da gubimo vreme.” Glas mu puče. “Zašto uopšte mislite da je ta
devojka i dalje živa?”
Umesto odgovora, čuo je povik: tih, izobličen, a ipak jasan. Bio je to povik
nekoga ko zove u pomoć.
 SEDAMDESET

L arsen je trčao kao da ga đavoli gone, a Brast ga je pratio, držeći se za

konopac, odbijajući se od jednog kamenog zida do drugog, nekako
uspevajući da, uprkos slepilu, održi korak. Prošlo je nekoliko minuta otkako je
vrištanje prestalo, ali Larsen je u glavi još uvek čuo kako se nastavlja u
nedogled poput nekakve paklene pokvarene ploče: poslednji Kolov krik, koji
se naglo završava zvukom krckanja kostiju. Šta god je to uradilo, šta god ih je
sada progonilo, nije bilo u potpunosti ljudsko. Stvarno je u pitanju bilo
nekakvo čudovište.
To nije moglo biti istina. Ali on ga je video. Video ga je.
Nije obraćao pažnju kuda ide, u kom se tunelu nalazi, da li ide prema
površini ili dublje u pećinu. Nije ga bilo briga. Sve što je želeo je da poveća
razdaljinu između sebe i te stvari.
Stigli su do jezerceta, bledog i drhtavo crvenog na infracrvenom svetlu, i
Larsen zagazi u njega bez oklevanja. Ledena voda mu je stigla sve do grudi
pre nego što je počeo da izlazi na drugu stranu. Brast ga je slepo pratio,
najbolje što je mogao. Tavanica pećine je na drugoj strani postala veoma
niska. Larsen je napredovao sporije, mašući puškom i lomeći oštre stalaktite
koji su visili pred njim. Tavanica se spustila još niže i čuo se neprijatan zvuk,
praćen očajničkim psovanjem, kada je Brast udario glavom u nju.
Tada se tavanica opet podiže, otkrivajući neobičnu, ispucalu prostoriju sa
pukotinama koje su vodile u svim pravcima. Larsen stade, pogleda gore, dole
i u stranu i oseti kako zbunjeni Brast naleće na njega.
“Larsene? Larsene?” Brast ga je zgrabio, kao da je želeo da se uveri da je
stvaran.
“Budi tih.” Larsen je pažljivo osluškivao. Iza njih se nije čulo pljuskanje
vode. Stvar ih nije pratila.
Jesu li uspeli da pobegnu?
Pogledao je na sat: skoro ponoć. Bog zna koliko su dugo trčali.
“Brast”, prošaputa. “Slušaj me. Moramo da se sakrijemo dok ne dođu da
nas spasu. Nikada nećemo uspeti sami da izađemo, a ako nastavimo da
lutamo okolo, samo ćemo opet naleteti na tu stvar.”
Brast klimnu glavom. Lice mu je bilo izgrebano, a odeća blatnjava; pogled
prazan i otupeo od užasa. Krv je slobodno tekla iz gadne posekotine na
njegovoj glavi.
 Larsen ponovo pogleda ispred sebe, osvetljavajući okolinu infracrvenim
svetlom. Visoko na zidu ugledao je pukotinu, veću od ostalih, iz koje je izvirao
smrznuti vodopad od krečnjaka. Izgledala je dovoljno velika da se u nju
zavuče čovek.
“Moram nešto da proverim. Pomozi mi da se popnem.”
“Ne ostavljaj me!”
“Nemoj vikati. Vraćam se odmah.”
Brast mu je nespretno pomogao i sledećeg trenutka Larsen se nađe u
visokoj pukotini. Osvrnu se oko sebe, dok su mu gole rake drhtale na
hladnoći. Zatim odveza konopac koji mu je visio oko struka, baci jedan kraj
Brastu i siktavo mu doviknu da se popne.
Brast se sa mukom popeo uz klizavi kameni zid.
Larsen ga povede dublje u pukotinu. Tlo je bilo neravno i prekriveno
krupnim kamenjem. Nakon nekoliko metara, pukotina se pretvorila u tunel,
dovoljno širok da su mogli da nastave četvoronoške.
“Da vidimo kuda ovo vodi”, prošaputa Larsen.
Još jedan minut puzanja doveo ih je na ivicu crnila. Tunel se jednostavno
završavao dubokim ponorom.
Larsen umirujuće položi ruku na Brastovo rame. “Ostani ovde.”
Pažljivo je provirio preko ivice provalije, ali nije ugledao dno. Podigao je
kamenčić, bacio ga unutra i počeo da broji. Stigao je do trideset i odustao.
Iznad njega se nalazio strmi tunel, kroz koji se obrušavao tanki mlaz vode.
Nije bilo šanse da ona stvar dopre do njih iz ovog pravca. Mogla je doći samo
kroz pukotinu kroz koju su upravo došli.
Savršeno.
“Ostani ovde”, šapnuo je Brastu. “Nemoj ići dalje, tamo je provalija.”
“Provalija? Koliko je duboka?”
“Što se tebe tiče, bez dna je. Samo budi miran. Odmah se vraćam.” Vratio
se do ulaza u pukotinu i ležeći na stomaku, počeo je da dovlači okolno
kamenje i gomila ih na otvor. Pet minuta kasnije nagomilao je dovoljno
kamenja da potpuno zatvori pukotinu. Ako ubica ikada dođe do ispucale
odaje ispod njih, videće samo kamenje. Nikakav otvor. Pronašli su savršeno
skrovište.
Okrete se prema Brastu i veoma tiho progovori. “Slušaj me. Nemoj
podizati buku i nemoj se kretati. Nemoj raditi ništa što bi moglo da nas
otkrije. Ovde ćemo sačekati da dođu pravi specijalci i isteraju ovo kopile iz
pećine. U međuvremenu ćemo sedeti i mirovati.”
Brast klimnu glavom. “Ali, jesmo li ovde bezbedni? Jesi li siguran da smo
bezbedni?”
“Dokle god držiš jezik za zubima.”
Čekali su, dok su ih tišina i tama sve više pritiskale. Zatvorivši oči, Larsen
se nasloni na zid i oslušnu sopstveno disanje, pokušavajući da ne razmišlja o
ludaku koji je lutao po pećini.
Čuo je kako se kraj njega Brast nervozno meškolji. To ga je nerviralo: čak i
najmanji šum ih je mogao razotkriti. Otvorio je oči, namestio vizir i pogledao
ga.
“Brast! Ne!”
Bilo je prekasno. Čulo se kratko “skrič” i zasjala je šibica. Larsen mu je izbi
iz ruke i ona pade na zemlju uz šištanje. Sumporni miris šibice lebdeo je u
tami.
“Kog đavola…?”
“Kučkin sine”, zasikta Larsen. “Šta to radiš, proklet bio?”
“Pronašao sam šibice.” Brast je sada plakao bez stida. “U mom džepu.
Rekao si da smo bezbedni, da nas ne može naći. Ne mogu više da podnesem
ovaj mrak. Ne mogu.”
Čulo se tiho struganje i blesnula je nova šibica. Brast zajeca s olakšanjem
dok je buljio u nju.
Iznenada Larsen, polunag i promrzao, shvati da više nema volje da ugasi
taj prijatni žuti sjaj. Osim toga, nagomilao je veliku hrpu kamenja. Slabašno
svetlo nikako nije moglo da prodre u pećinu ispod njih.
Podigao je dvogled na čelo i osvrnuo se oko sebe, trepćući. Po prvi put je
video sve detaljno i razgovetno. Koliko god da je bio sićušan, plamičak je
odavao toplotu koja je bila dobrodošla na ovom užasnom mestu.
Nalazili su se u malom, skučenom prostora. Na oko dva metra od njih se
nalazila ivica ponora. Iza njih je bio izlaz, preprečen stenama. Bili su
bezbedni.
“Možda uspem da pronađem nešto čime bismo naložili vatra”, reče Brast.
“Da se malo zagrejemo.”
Larsen je posmatrao policajca kako pretura po džepovima. Barem je
ćutao.
Brast opsova sebi u bradu kada ga je šibica opekla po prstima. Dok je
palio treću, iza Larsena se čuo tihi zvuk: grebanje kamena o kamen. Zatim
zvuk padanja, kotrljanja; prvo jednog kamena, zatim još jednog.
“Ugasi je, Brast!” prosikta Larsen.
Brast se okrete i ustade sa šibicom u ruci i sada je gledao kraj Larsena,
dok mu se lice grčilo od užasa. Na jedan strašan trenutak, Brast se nije
pomerao. A onda se naglo okrenu i potrča, slepo, bezumno, pravo prema ivici
provalije.
“Neeee…!” povika Larsen.
Ali Brast je već nestao u ponoru, a upaljena šibica iz njegove ruke je
zaplesala i zatreptala na promaji, pre nego što se ugasila.
Larsen je čekao čitavu večnost, dok mu je srce tuklo i dok je u mrklom
mraku slušao teško disanje koje je pratilo njegovo. A onda je polako, prstima
koji ga nisu slušali, stavio dvogled, okrenuo se i pogledao u lice noćne more.
 SEDAMDESET I JEDAN

R ajnbek je sedeo u mračnom salonu, klateći se napred-nazad, u starinskoj

stolici za ljuljanje. Skoro da mu je bilo drago što je toliko mračno, zato
što se osećao glupo: sedeo je tu u svojoj crnoj uniformi, pancirnom prsluku i
vojnim pantalonama, okružen čipkanim stolnjacima, heklerajem i miljeima.
Zadatak: malecka starica.
Sranje.
Velika stara kuća je i dalje ječala i škripala pod naletima oluje, ali su
barem staričini krici iz podruma prestali. Dvaput je zaključao masivna vrata
protiv oluje i bilo je prilično očigledno da neće pobeći nikuda. Bila je
bezbedna dole, mnogo bezbednija od njega u slučaju da se pojavi tornado.
Već je prošla ponoć. Kog su đavola izvodili tamo dole? Posmatrao je bledi
sjaj svetiljke na propan, prebirajući po glavi razne scenarije. Verovatno su
opkolili tog tipa i sada ga ubeđuju da izađe. Rajnbek je u svoje vreme
prisustvovao nekolicini sličnih pregovora i znao je da su ponekad trajali
čitavu večnost. Veze su bile prekinute, drveće je blokiralo većinu puteva i
niko neće odgovoriti na njegov zahtev za ambulatnim kolima i lekarom za
staricu: ne sa Diperom na udaru oluje i opasnosti od tornada jačine 3 u
čitavom okrugu. Ovo je bila situacija za lekara, a ne za predstavnika zakona: a
povrh toga, bila je i prokleto čudna.
Isuse, kakav usran zadatak.
Čuo se vrisak i iznenadan zveket stakla. Rajnbek skoči na noge, dok se
stolica ludački nakrivila pod njim, pre nego što je shvatio da je u pitanju samo
šibanje grana i još jedan prozor koji je stradao u oluji. To je upravo ono što je
ovom mestu bilo potrebno: još ventilacije. Sada kada je hladni front prošao,
postalo je veoma sveže. Kiša je već padala kroz jedan razbijeni prozor i barice
su se širile po podu. Ispravio je stolicu i seo. Momci u kancelariji nikada neće
prestati da ga zezaju zbog ovoga.
Plamičak u svetiljci na gas počeo je da se gasi i on ga pogleda, mršteći se.
Naravno: neki kreten je zaboravio da zavrne novu bocu i propan je bio na
izmaku. Odmahnuo je glavom, ustao i prišao kaminu. Drva su već bila
poslagana i spremna za vatru: iznad ognjišta, na kamenoj polici, primetio je
staru kutiju sa šibicama.
Oklevao je trenutak, razmišljajući. Ma, nek’ ide do đavola, odlučio je. Kad je
već zaglavio na ovom sablasnom mestu, mogao bi baš i da se raskomoti.
 Zavukao je glavu u kamin i uverio se da je dimnjak bio otvoren. Zatim je
uzeo kutiju, izvadio šibicu, kresnuo je i upalio vatru. Plamen je zahvatio
novine i istog trenutka se osetio bolje. Kada se razgoreo, osvetlio je salon
prijatnim žutim sjajem, koji je treperio po uramljenim vezovima, staklu i
porcelanskim ukrasima. Rajnbek je ustao i ugasio svetiljku na gas. Bilo bi
dobro da sačuva poslednjih par minuta svetla.
Rajnbeku je bilo pomalo žao starice. Nije lepo što su je zaključali u
podrumu. Ali na snazi je bila opšta opasnost od tornada, a ona je bila u
najmanju ruku nekooperativna. Zavalio se u stolicu za ljuljanje. Starici mora
da je bilo teško, gomila stranaca sa oružjem i psima upala joj je u kuću, usred
noći, za vreme strašne oluje. To bi bio šok za svakoga, a posebno za nekoga
ko je živeo povučeno kao stara gospođica Kraus.
Smestio se još udobnije u stolici, uživajući u toploti treperave vatrice. Ovo
ga je podsećalo na nedeljne večeri koje bi sa ženom često provodio kod svoje
majke. Zimi bi napravila čaj i poslužila im ga baš kraj ovakve vatre. A uz čaj bi
uvek išli i kolači: imala je stari porodični recept za kolačiće od đumbira, koji
je obećavala da će dati njegovoj ženi, ali bi nekako uvek zaboravila na to.
Shvatio je da je starica bila već skoro tri sata u podrumu bez ikakve hrane.
Sada kad se smirila, trebalo bi da joj odnese nešto. Niko ga posle ne bi mogao
optužiti da je pustio staru ženu da umre od gladi, ili da dehidrira. Mogao bi da
joj skuva čaj. Nije bilo struje, ali mogao je da prokuva vodu iznad vatre. U
stvari, bilo mu je krivo što se toga nije setio ranije.
Ustao je iz stolice, upalio baterijsku lampu i otišao u kuhinju. Bila je
izuzetno dobro snabdevena. Duž zidova su bile poslagane kutije suve hrane
neobičnog izgleda: bilje i začini za koje nikada nije čuo, egzotično sirće,
ukiseljeno povrće u teglama. Na pultu su stajale srebrne posude prekrivene
japanskim slovima, ili možda kineskim, nije bio sasvim siguran. Konačno je
pronašao čajnik, smešten kraj šporeta između mašine za pravljenje rezanaca
i nekakve naprave koja je ličila na džinovski čelični levak sa kurblom.
Pretražio je ormane i pronašao stare dobre kesice sa čajem. Okačio je čajnik o
kuku iznad vatre i vratio se u kuhinju. Frižider je takođe bio odlično
snabdeven i trebalo mu je samo par minuta da na mali poslužavnik poređa
mleko i šećer, čajne kolačiće, džem, marmeladu i hleb. Čipkani podmetač,
lanena salveta i kašika i nož upotpunili su posluženje. Čaj je uskoro bio gotov
i on je spustio čajnik na poslužavnik i krenuo prema stepenicama.
Zastao je na vratima i balansirajući poslužavnik jednom rukom, tiho je
pokucao. Iznutra se čulo komešanje.
“Gospođice Kraus?”
Nije bilo odgovora.
“Doneo sam vam čaj i kolačiće. Prijaće vam.”
Ponovo je čuo šuškanje, a zatim je kroz vrata dopro njen glas. “Samo
trenutak, molim vas. Moram da namestim kosu.”
 Sačekao je, sa olakšanjem primetivši koliko je staloženo zvučala.
Pristojnost starije generacije stvarno je bila zapanjujuća. Prošao je minut, a
onda je starica ponovo progovorila. “Spremna sam za vas”, čuo se smireni
glas.
Izvadio je veliki gvozdeni ključ iz svog džepa, smešeći se, stavio ga u
bravu i otključao vrata.
 SEDAMDESET I DVA

Š erif Hejzen je osećao kako znoj curi sa njegovih dlanova niz rupičasti
kundak puške. Poslednjih deset minuta slušao je zbrku udaljenih zvukova:
pucnje, vriske, povike - zvučalo je kao žestok okršaj. Činilo se da svi dopiru iz
istog pravca i Hejzen se kretao prema njima što je brže mogao. Možda su se
ostali razbežali kao zečevi, ali on lično je čvrsto rešio da uhvati tog tipa.
Sada je na peščanom tlu mogao da razabere otiske: otiske bosih nogu koje
je video i ranije.
Uspravio se. Bose noge ubice.
Shvatio je da nije bio u pravu u vezi sa Mekfeltijem. Delić sekunde u kojem
je ugledao ubicu uverio ga je u to. A možda je čak pogrešio i u vezi sa
Lavenderovom umešanošću. Ali je bio u pravu u vezi sa najvažnijom stvari:
ubica se krio u pećini. Ovo mu je bilo sedište operacija. Hejzen je povezao
stvari i bio je rešen da ih istera na čistac i uhvati tog tipa.
Hejzen je pratio otiske u pesku. Ko bi to mogao biti? Odgovor je mogao da
sačeka. Pronađi tipa i izvuci ga napolje. Bilo je toliko jednostavno. Jednom
kada ga budu uhvatili, sve ostalo će se razjasniti: da li je bio povezan sa
Lavenderom; eksperimentalnim poljem; bilo čime. Sve će se razjasniti.
Skrenuo je za oštar ugao, prateći tragove. Zidovi i tavanica su se iznenada
povukli, gubeći se u tami, kontura nejasnih na infracrvenom svetlu lampe. Tlo
je bilo prekriveno ogromnim, treperavim kristalima. Čak i sa
monohromatskim dvogledom, Hejzen je mogao da vidi da su svi bili različitih
boja. Pećina je bila džinovska, mnogo veća i spektakularnija od one bedne
trosobne zamke za turiste koju je Kraus otvorio. Sa odgovarajućom
organizacijom, mogla je biti pretvorena u veliku turističku atrakciju. A
indijanski grobovi koje je video - sigurno će privući arheologe, a možda će
čak napraviti i muzej. Jednim kutkom uma shvatio je da je grad spasen. Ovo je
bilo bolje od Karlsbadskih pećina. Grad je sve ovo vreme ležao na zlatnom
rudniku, a oni nisu imali pojma.
Prekinuo je sa maštarijama. Moći će da sanjari o budućnosti kada se ovo
jezivo kopile nađe iza rešetaka. Rešavaće stvari jednu po jednu.
Pred njim je zjapila rupa u kamenom podu iz koje je dopirao šum vode.
Pažljivo ju je zaobišao i nastavio dalje, prateći otiske u pesku.
Bili su jasni. I delovali su sveže.
Osetio je da se približava svom plenu. Tunel je postao uži, zatim se opet
proširio. Hejzen je primećivao sve više tragova stanovanja: neobične crteže
na zidovima, urezane oštrim kamenom; plesnive indijanske fetiše, brižno
poslagane po nišama i krečnjačkim stubovima. Čvršće je stegao sačmaricu i
produžio dalje. Ko god da je ta nakaza bila, ovde je već dugo.
Prolaz se pred njim širio u novu prostoriju. Hejzen je oprezno zašao za
ugao, a onda se ukipio u mestu, zureći.
Čitava pećina je bila okićena. Bezbrojne čudne figure od kanapa i kostiju
visile su sa hiljadu stalaktita. Mumificirana pećinska stvorenja bila su
poređana u male igrokaze. Video je ljudske kosti i lobanje svih oblika i
veličina; neke su bile poslagane duž kamenih zidova; druge poređane po
podu u komplikovanim, bizarnim obrascima; ostale su bile nagomilane u
neuredne hrpe, kao da su čekale da tek budu upotrebljene. Prastari fenjeri,
limene konzerve, zarđale starinske naprave, indijanski predmeti i otpaci svih
vrsta ležali su duž sklepanih polica. Ličilo je na jazbinu ludaka. Što je, u stvari,
i bila.
Hejzen se polako okrete oko sebe, uperivši infracrveno svetlo na prizor.
Ovo je bilo uvrnuto: ozbiljno uvrnuto. Progutao je knedlu, olizao usne i
ustuknuo za korak. Možda je bila greška što je ovako upao ovde, poput potere
od jednog čoveka. Možda se stvarno ponašao ishitreno. Izlaz iz pećine ne
može biti daleko. Vratiće se na površinu, dovesti pojačanje, dovesti pomoć…
I tada mu pogled pade na zadnji deo pećine. Kameni pod je tu bio posebno
neravan i spuštao se u još gušću tamu.
Neko je nepomično ležao na tlu.
Hejzen je krenuo napred, podigavši cev puške. U blizini je stajao
nepravilan kameni sto, pretrpan plesnivim predmetima. Pored se nalazilo
nekoliko praznih platnenih torbi. A iza njih je ležala prilika, prostrta po podu,
kao da spava.
Veoma oprezno je prišao kamenom stolu, sa sačmaricom na gotovs. Sada,
kada je stajao bliže, shvatio je da predmeti na stolu ipak nisu bili plesnivi. Bile
su to na desetine hrpica crne kose: tamni pramenovi brkova; kovrdžave
lokne, i dalje pričvršćene za komade kože; nestašni čuperci kose i bog zna
čega još. Na pamet mu je pala slika Gaspariljine skalpirane i oguljene glave.
Odagnao ju je iz misli i ponovo usredsredio svoju pažnju na priliku koja
nakon pažljivijeg proučavanja uopšte nije delovala kao da spava. Delovala je
mrtvo.
Prišunjao se bliže, a njegova napetost je naglo porasla kada je primetio da
je telo rasporeno. Tamo gde bi trebao da bude stomak, videla se samo
šupljina.
Oh, bože. Još jedna žrtva.
Prišao je, klizave ruke na okidaču puške, ukočen od užasa. Telo je bilo
položeno na tlo, sva odeća strgnuta tako da je ostalo samo još nekoliko
iscepanih parčića, a lice je bilo prekriveno sasušenom krvlju. Bilo je
mladoliko, ne mnogo starije od deteta.
Dok su mu se ruke toliko tresle da je jedva mogao da ih kontroliše, Hejzen
je zastao i, izvadivši maramicu, obrisao krv i prljavštinu sa mrtvog lica.
Tada se sledio, sa maramicom na hladnoj koži, i u njemu se podigla oluja
gađenja i nepodnošljive tuge. Bio je to Tad Frenklin.
Zateturao se i osetio kako mu se muti svest.
Tad…
A onda je u njemu sve eksplodiralo odjednom i, uz urlik tuge i besa, poče
da se vrti ukrug, pucajući iz sačmarice u svim pravcima, da nasrće na tamu,
dok je vatrene detonacije pratilo prskanje stalaktita koji su padali poput
kristalne kiše.
 SEDAMDESET I TRI

“Š ta to bi?” upita Viks, mršteći se i trepćući u mraku.

“Neko puca iz sačmarice.” Pendergast smireno oslušnu. Onda je
pogledao Viksovu pušku. “Jeste li obučeni u pravilnom korišćenju tog oružja,
policajče?”
“Naravno”, šmrknu Viks. “Osvojio sam prvo mesto na takmičenju u
streljaštvu svoje jedinice na akademiji u Dodžu.” Stvar je bila u tome što se
jedinica za obuku pasa u to vreme sastojala od samo tri kadeta, ali
Pendergast nije morao da zna baš sve.
“Onda stavite metak u cev i pripremite se. Budite mi zdesna u svakom
trenutku i nemojte zaostajati.”
Viks protrlja potiljak; od vlage bi uvek dobio osip. “Moje profesionalno
mišljenje je da bismo trebali da sačekamo pojačanje pre nego što nastavimo
dalje.”
Pendergast je progovorio ni ne trudeći se da ga pogleda. “Policajče Viks”,
reče, “čuli smo povike moguće žrtve. Upravo smo čuli pucnje. Da li je stvarno
vaše profesionalno mišljenje da imamo vremena da sačekamo pojačanje?”
Pitanje je na trenutak visilo u prohladnom vazduhu. Viks oseti kako
crveni. A onda je još jedan tihi jecaj - visok, tanak, očigledno ženski - slabašno
odjeknuo kroz pećinu. U delići sekunde, Pendergast krenu dalje, napredujući
kroz tunel. Viks se upinjao da održi korak, petljajući sa svojom sačmaricom.
Povici kao da su se podizali i spuštali dok su išli dalje, s vremena na
vreme se utišavajući, a onda ponovo postajući glasniji. Ušli su u oblast pećine
koja je bila suvlja i mnogo prostranija. Tlo je bilo delimično prekriveno
velikim peščanim površinama, ispresecanim tragovima bosih stopala.
“Znate li ko je ubica?” upita Lefti, ne uspevajući da u potpunosti prikrije
radoznalost u svom glasu.
“Čovek. Ali čovek samo po obliku.”
“Šta bi to trebalo da znači?” Viksu se nije svidelo što je agent FBI stalno
pričao u zagonetkama.
Pendergast se nakratko sagnu da ispita otiske. “Sve što treba da znate je
ovo: identifikujte svoju metu. Ako je to ubica - a znaćete ako jeste, uveravam
vas - onda pucajte da ubijete. Nemojte se zamarati ljubaznostima.”
“Ne morate biti toliko sarkastični.” Viks ućuta kada je video pogled koji
mu je uputio Pendergast.
 Čovek samo po obliku. Prizor te stvari - koja mu baš i nije ličila na čoveka -
kako podiže jednog od podivljalih pasa i otkida mu udove ispliva iz Viksovog
sećanja. Stresao se. Ali Pendergast nije obraćao pažnju, napredovao je dalje
velikom brzinom, sa pištoljem u ruci, zaustavljajući se samo da bi oslušnuo.
Činilo se da su zvuci potpuno utihnuli.
Nakon nekoliko minuta, Pendergast stade da prouči mapu. Zatim su se,
pod njegovim vođstvom, vratili jedan deo puta. Zvuk se na trenutak vratio, da
bi ponovo izbledeo. Konačno, Pendergast se spusti na kolena i poče da
proučava tragove, puzeći napred-nazad, zagledajući pažljivo, držeći glavu na
samo desetak centimetara od tla. Viks ga je posmatrao, postajući sve
nestrpljiviji.
“Ispod nas”, reče Pendergast.
Pendergast se provukao kroz pukotinu na jednom zidu, a zatim se spustio
u uzak prostor koji se strmo spuštao. Viks ga je pratio. Polako su napredovali
neko vreme, dok nisu stigli do pravog mravinjaka prirodnih prolaza u
zidovima pećine, od kojih su sa nekih visile smrznute reke od kamena.
Pendergast je prešao zrakom svetla preko ove košnice, izabrao jednu rupu, a
zatim se - na Viksovo nezadovoljstvo - uvukao u nju. Otvor je bio memljiv i
vlažan i Viks je hteo da se pobuni, ali se predomislio kada je svetlo
Pendergastove lampe naglo nestalo. Provlačeći se za Pendergastom kroz
prolaz koji se naglo spuštao, Viks je napola skočio, a napola se skotrljao u
tunel koji je bio toliko često korišćen, da je u meki krečnjak usečena staza.
Ustao je, brišući blato sa odeće i proveravajući pušku. “Koliko dugo ubica
već živi ovde dole?” pitao je, u neverici posmatrajući stazu.
“Pedeset jednu godinu ovog septembra”, reče Pendergast. Već je krenuo
dalje, prateći stazu kroz uski hodnik.
“Znači, vi znate ko je on?”
“Da.”
“A kako ste, do đavola, to otkrili?
“Policajče Viks, da ostavimo ispitivanje za kasnije?”
Pendergast je leteo niz prolaz. Jecanje je prestalo, ali izgleda da je agent
FBI sada bio siguran da su na pravom putu…
A onda su, iznenada, stigli do kraja puta. Pred njima je bila ogromna
zavesa od kristalizovanog gipsa koja se spuštala iz pukotine u tavanici, u
potpunosti blokirajući prolaz. Pendergast uperi svetlo prema podu prolaza i
Viks primeti da je ugažena staza tu nestajala. “Nemamo vremena”, promrmlja
Pendergast za sebe, ponovo osvetljavajući tunel, zidove i tavanicu. “Nemamo
vremena.”
Zatim se udalji nekoliko koraka od zavese od gipsa. Izgledalo je kao da
broji sebi u bradu. Viks se namršti. Možda je ipak bio u pravu kada je
pomislio da to što se pridružio Pendergastu baš i nije najpametniji potez.
Tada agent zastade, približi glavu zidu i dozva: “Gospođice Svonson?”
 Na Viksovo iznenađenje, čuo se tihi uzdah, jecaj, a onda i prigušeni povik:
“Pendergaste? Agente Pendergast? Oh, Bože…”
“Samo mirno. Dolazimo po vas. Da li je on tu?”
“Ne. Otišao je… Ne znam tačno pre koliko vremena. Prošli su sati.”
Pendergast se okrenu Viksu. “Sada imate priliku da budete od koristi.”
Prišao je zavesi od gipsa i pokazao rukom. “Opalite iz puške u ovu tačku,
molim vas.”
“Zar neće on čuti?” reče Viks.
“Svejedno je blizu. Postupite po naređenju, policajče.”
Pendergast to izgovori sa tolikim autoritetom da Viks poskoči. “Da,
gospodine!” Pognuo se, naciljao i povukao oba okidača.
Pucanj je bio zaglušujuć u zatvorenom prostoru. Pendergastova lampa je
osvetlila koprenu od treperave gipsane prašine i, iza nje, ogromnu rupu u
prozračnoj steni. Nekoliko trenutaka se ništa nije dešavalo. Onda se zavesa
prelomila uz glasan prasak, padajući na pod i šaljući blistave komadiće
kristala u svim pravcima. Iza nje se nalazio još jedan hodnik, a kraj njega uski,
mračni otvor jame. Pendergast jurnu do ivice i osvetli njenu unutrašnjost.
Viks mu je prišao i oprezno provirio preko ramena.
Na njenom dnu ugledao je prljavu devojku sa ljubičastom kosom koja ih je
posmatrala, užasnutog lica umazanog blatom i krvlju.
Pendergast pogleda Viksa. “Vi ste dreser pasa. Sigurno u svom rancu
imate rezervnu uzicu.”
“Da…”
Sledećeg trenutka je u jednom hitrom pokretu ostao bez svog ranca.
Pendergast ga otvori i izvadi lanac sa kožnom petljom. Zatim pričvrsti lanac
oko osnove kamenog stuba i spusti drugi kraj u rupu.
Odozdo se čulo zveckanje lanca i devojčini jecaji.
Viks pogleda dole. “Nije dovoljno dugačak”, reče.
Pendergast ga je ignorisao. “Pokrivajte nas. Ako se on pojavi, pucajte da
ubijete.”
“Ali, sačekajte trenutak…”
Ali Pendergast je već nestao preko ivice. Viks osta da stoji kraj ruba, sa
jednim okom na tunelu, a drugim na jami. Agent FBI se spusti niz lanac sa
iznenađujućom spretnošću i kada je stigao do kraja, ostade da visi, pružajući
slobodnu ruku devojci. Ona posegnu za njom, zamahnu i promaši.
“Sklonite se u stranu, gospođice Svonson”, reče joj Pendergast. “Vikse,
gurnite nekoliko kamenja unutra. Potrudite se da nam ne porazbijate glave. I
pazite na taj tunel.”
Viks nogom gumu nekoliko krupnih komada stene preko ivice jame.
Zatim nastavi da posmatra kako ih devojka, koja je odmah shvatila šta treba
da radi, ređa uza zid i penje se na njih. Sada je Pendergast mogao da je uhvati
za ruku. Podigao ju je uvis, provukao je slobodnu ruku ispod njenog pazuha,
uhvatio se njome za lanac i polako se popeo uz kamenu liticu. Pendergast je
delovao mršavo, ali bila je potrebna zapanjujuća snaga da se popne uz taj
lanac, noseći drugu osobu.
Izvukli su se iz rupe i devojka je istog trenutka pala na kolena, privijajući
se uz Pendergasta i nekontrolisano jecajući.
Pendergašt čučnu kraj nje. Izvadio je maramicu iz svog džepa i nežno
obrisao krv i prljavštinu sa njenog lica. Zatim pogleda njene zglobove i ruke.
“Da li vas boli?”
“Više ne. Tako mi je drago što vas vidim. Mislila sam… Mislila sam…”
Ostatak rečenice se izgubio u jecajima.
Uhvatio ju je za ruke. “Kori? Znam šta ste mislili. Bili ste veoma hrabri. Ali
još uvek nije sve gotovo i potrebna mi je vaša pomoć.” Govorio je nežno ali
brzo, tihim, žurnim šapatom.
Zaćutala je i klimnula glavom.
“Možete li da hodate?”
Klimnula je i ponovo briznula u plač. “Igrao se sa mnom”, zajecala je.
“Igrao bi se sa mnom, sve dok… ne bih umrla.”
Spustio je ruku na njeno rame. “Znam da je teško. Ali morate biti jaki da
bismo izašli odavde.”
Progutala je knedlu i oborila pogled.
Pendergast ustade i nakratko prouči mapu. “Možda postoji kraći put do
izlaza. Moraćemo da rizikujemo. Za mnom.”
Zatim se obrati Viksu. “Ja ću ići prvi. Zatim gospođica Svonson. Vi nas
pokrivajte s leđa. Pri tom mislim da nas stvarao pokrivate, policajče: on može
dođi iz svakog pravca, odozdo, odgore, iza ili ispred nas. Biće veoma tih. I
biće brz.”
Viks oliza sasušene usne. “Zašto ste tako sigurni da će poći za nama?”
Pendergast mu uzvrati pogled, dok su mu svetle oči blistale u tami. “Zato
što se neće dobrovoljno odreći svog jedinog druga.”
 SEDAMDESET I ČETIRI

H ejzen se kretao brzo, zastajući samo da bi izvideo situaciju na

račvanjima i raskrsnicama pećine, ne trudeći se da prikrije glasne zvuke
svog prolaska. Stiskao je svoju pušku pobelelim zglobovima, a prsti su mu
počivali na dvostrukom okidaču.
To kopile će umreti.
Prošao je kraj još jedne gomile ukrasa, pa još jedne, sitnih kristala i mrtvih
pećinskih životinja poređanih na kameni ispust. Psihopata. Vežbao je svoje
ludilo u pećini, pre nego što je izašao napolje da se oproba na živim ljudima.
Kučkin sin će platiti. Neće biti čitanja prava, neće biti poziva advokatu,
samo dve patrone krupne sačme u grudi i treća posred čela.
Pred sobom je video takvu zbrku otisaka da više nije znao koji trag prati i
da li je uopšte bio svež. Ali znao je da ubica ne može biti daleko i nije ga bilo
briga koliko mu je vremena trebalo i koliko je daleko morao da ide da bi ga
pronašao. Ovi hodnici se nisu mogli protezati u beskraj. Pronaći će ga.
Bes ga je peckao ispod kože i lice mu je bilo crveno i zajapureno, uprkos
vlažnom vazduhu pećine. Tad… Osećao se kao da je izgubio sina.
Njegova tuga privremeno je bila prigušena talasom besa. Osećao je kako
mu suze teku niz obraze, ali nije osećao emocije iza njih. Osećao je samo
mržnju. Plakao je od mržnje.
Hodnik se iznenada završio kamenitim odronom. Videla se mračna rupa
iz koje su se urušile stene. Njegova infracrvena svetiljka otkrila je malenu
stazu, koja je vijugala kroz ruševine i nestajala na uzvišici.
Hejzen jurnu uz padinu od kamenja, pognute glave i uperene sačmarice.
Stigao je u visoku, vertikalnu odaju. Paperjasti kristali nad njegovom glavom
visili su sa dugih krečnjačkih konopaca, lagano se njišući na podzemnoj
vazdušnoj struji. Prolazi su se pružali u svim pravcima. Osmotrio je tlo,
boreći se da umiri disanje i emocije; pronašao je nešto što mu je ličilo na svež
trag; zatim je počeo da ga prati, probijajući se kroz lavirint hodnika.
Nakon nekoliko minuta shvatio je da nešto nije u redu. Tunel je zaokrenuo
i vratio ga odakle je i krenuo. Izabrao je drugi tunel, da bi mu se ponovo desila
ista stvar. Njegova frustriranost je rasla, dok mu se nije činilo da se
crvenkasti vizir njegovog dvogleda zamagljuje od jarosti.
Nakon što se po treći put vratio do iste odaje, zastao je, podigao pušku i
opalio. Pucanj je zatresao prostoriju i paperjasti kristali su tiho zazveckali
oko njega poput džinovskih slomljenih pahuljica.
“Kurvin sine!” vrisnu. “Ovde sam, pokaži se, nakazo!”
Opalio je po drugi put, a onda i treći, vrišteći u tamu.
Jedini odgovor bili su odjeci pucnjeva koji su se pomahnitalo kotrljali kroz
košnicu odaja.
Šaržer je bio prazan. Hejzen ga ponovo napuni, dišući isprekidano. Ovako
urlati i pucati nije pomagalo. Samo ga pronađi. Pronađi ga. Pronađi ga.
Ustremio se novim hodnikom. Ovaj je izgledao drugačije: dugi, glatki
tunel od krečnjaka, sa malim baricama vode u kojima su se sijali pećinski
biseri. Barem je sišao sa vrteške hodnika koji su se stalno vraćali na isto
mesto. Nije više mogao da se seti gde je bio i kuda je išao. Jednostavno je
srljao dalje.
A onda je sa strane ugledao mračnu, pogurenu priliku.
Bilo je to samo na trenutak, samo senka koja je preletela preko njegovog
vizira; ali to je bilo dovoljno. Okrenuo se, spustio na jedno koleno i opalio -
mukotrpna vežba na poligonu konačno se isplatila - i prilika pade, kotrljajući
se po zemlji uz tresak.
Hejzen ju je istog trenutka ispratio drugim pucnjem. Zatim se primakao
bliže, spreman da opali još jednom.
Zurio je dole, dok je crvena svetlost dvogleda za noćno osmatranje
osvetljavala ne mrtvo telo, već grudvasti stalagmit, presečen napola
pucnjima iz njegove puške, koji je smrskan ležao na podu pećine. Odoleo je
želji da opsuje i da šutne smrskane komade. Polako i staloženo podigao je
sačmaricu i produžio dalje tunelom punim odjeka. Stigao je do račvanja,
zatim još jednog, a onda je stao.
Ispred sebe je video pokret i čuo je tihi zvuk.
Napredovao je dalje, mnogo pažljivije, podignute puške. Bacio se iza ugla,
dočekao na jedno koleno i osmotrio prazan tunel ispred sebe; dok je to radio,
nije primetio tamnu siluetu koja mu je hitro prišla iz senki iza njega, dok nije
osetio iznenadan udarac u glavu i brutalni stisak, ali onda je već bilo kasno i
crna tama se već spuštala na njega, a on nije imao dovoljno vazduha u
plućima da ispusti bilo kakav zvuk.
 SEDAMDESET I PET

M ožda je, mislila je Kori, sve ovo bio san: ovaj bezglavi, očajnički trk kroz
beskrajne pećinske galerije. Možda se agent Pendergast nikada nije
pojavio i ona ipak nije bila spasena. Možda se još uvek nalazila dole, na dnu
jame, u košmarnom polusnu, čekajući da je probudi njegov povratak…
Ali onda bi je bol u zglobovima i člancima podsetio da ovo, u stvari, nije
bio nikakav san.
Agent Pendergast podiže ruku, pokazujući im da se zaustave. Njegova
baterijska lampa je poskakivala dok je proučavao čudnu, uprljanu mapu. Ovo
oklevanje je veoma nerviralo čoveka koji je išao sa njima. Kori je u
polunesvesnom stanju bilo potrebno nekoliko minuta da primeti da je tu bio
još neko osim Pendergasta. Mali čovek piskavog glasa, sa kosom boje peska i
ofucanom jarećom bradicom. Njegova policijska uniforma bila je isprskana
blatom i zgrušanim komadićima nečega o čemu nije želela da razmišlja.
“Ovuda”, prošaputa Pendergast. Kori je krenula za njim, dok ju je osećaj da
je u pitanju san ponovo obuzimao.
Prošli su kroz nisku, prohladnu šupljinu, koja je nekoliko puta skretala,
najpre levo, zatim desno. A onda se, prilično iznenadno, tavanica podigla u
tamu. Kori je osetila, više nego što je videla, da se pred njima nalazi ogromna
prostorija. Pendergast je ponovo oklevao na ulazu u nju, osluškujući. Kada se
uverio da se ne čuje nikakav zvuk, osim onog koji su oni stvarali, nastavili su
dalje.
Jedan korak, zatim još jedan, i zidovi su nestali iz domašaja
Pendergastove svetiljke. Uprkos šoku i iscrpljenosti, Kori se radoznalo
osvrtala po neobičnom prostoru, čije je komadiće otkrivala agentova
baterijska lampa. Bila je to izuzetno visoka odaja od krvavocrvenog kamena,
toliko vlažnog i glatkog da se na nekim mestima činilo kao da je uglačan. Pod
je bio načičkan plitkim baricama vode. Blizu vrha odaje, kamena litica je bila
ispresecana nizom horizontalnih pukotina, na kojima je dugo curkanje vode
stvorilo kalcitne velove. Ovi ogromni beli velovi, prostrti preko belog
kamena, davali su pukotinama izgled raskošnih pozorišnih loža.
Jedini je problem što iz dvorane nije bilo drugog izlaza. Ošamućeno
osećanje olakšanja koje je obuzimalo Kori izgubilo se pod novim naletom
straha.
“Kuda sada?” dahćući reče čovek u uniformi. “Znao sam. Ove vaše prečice
su nas dovele u ćorsokak.”
Pendergast je neko vreme posmatrao mapu. “Udaljeni smo najviše
stotinu metara od zvaničnog dela Krausovih pećina. Ali deo te razdaljine je na
Z osi.”
“Z osi?” reče čovek. “Z osi? O čemu vi to govorite?”
“Naš put vodi onuda.” Pendergast je pokazao prema malom lučnom
prolazu kojeg Kori nije ranije primetila, a koji se nalazio oko petnaest metara
visoko na jednoj od kamenih zavesa. Iz njega je curio mlaz vode, koji se slivao
niz masivne krečnjačke stene i gubio u zjapećoj pukotini u podnožju litice.
“Kako zamišljate da stignemo tamo?” upita čovek prkosno.
Pendergast nije obraćao pažnju na njega, već je zrakom svetla pretraživao
liticu.
“Ne očekujete valjda da se penjemo? Bez konopca?”
“To nam je jedini izbor.”
“To zovete izborom? Sa tom ogromnom rupom ispod nas? Jedna greška, i
pretvorićemo se u…”
Pendergast ga je ignorisao i okrenuo se prema Kori. “Kako su vaši
zglobovi i članci?”
Udahnula je duboko i drhtavo. “Izdržaću.”
“Znam da hoćete. Vi ćete ići prvi. Ja ću vas pratiti i govoriti vam šta da
radite. Policajac Viks će ići poslednji.
“Zašto ja poslednji?”
“Zato što ćete nas vi pokrivati.”
Viks pljunu u stranu. “Dobro.” Uprkos hladnom i vlažnom vazduhu, on se
znojio: kapljice su ostavljale tragove po prljavštini koja mu je prekrivala lice.
Pendergast je hitro prišao zidu pećine, a Kori ga je pratila u stopu. Osetila
je kako joj srce ponovo kuca snažno i brzo i trudila se da ne gleda stenovitu
liticu pred sobom. Zaustavili su se na nekoliko metara od širokog procepa u
tlu. Pad vode je stvarao zavesu od kapljica koja je prekrivala već klizavo
kamenje. Ne ostavljajući joj vremena da se predomisli, Pendergast joj je
pomogao da se popne, usmeravajući je prema odgovarajućim osloncima.
“Iza vas sam, gospođice Svonson”, promrmljao je. “Nemojte žuriti.”
Kori je visila na steni, pokušavajući da ne misli na bol u svojim rukama i
strah koji ga je i dalje nadjačavao. Da bi stigli do otvora iznad njih, morali su
da se penju dijagonalno, nad zjapećom provalijom. Kvrgave krečnjačke stene
pružale su puno oslonaca, ali su bile mokre i glatke. Pokušala je da ne misli ni
na šta, ni na šta osim pokreta ruke, zatim noge, i osvajanja novih petnaestak
centimetara. Po zvucima koje je čula ispod sebe znala je da su obojica takođe
krenula da se penju. Pendergast ju je usmeravao, s vremena na vreme rukom
joj pomažući da spusti nogu na pravo mesto. Uspon je izgledao mnogo
strašnije nego što je stvarno bio - oslonci su funkcionisali skoro poput prečki
na merdevinama. Pogledala je dole i ugledala Viksovo teme i ponor koji se
sada nalazio tačno ispod njih. Zastala je i zatvorila oči, boreći se sa
vrtoglavicom. Pendergastova ruka ju je ponovo umirila, a njegov tihi, nežni
glas je potera dalje, ubeđujući je da gleda ispred sebe, a ne nadole…
Jedna noga, jedna ruka, druga noga, druga ruka. Kori se lagano uspinjala
uz stenu. Tama se sada prikradala sa svih strana, jedva održavana na
rastojanju Pendergastovom svetiljkom. Srce joj je tuklo još jače, a ruke i noge
počele su da se tresu, nenaviknute na ovakav napor. Što se više približavala
ivici otvora, očajanje ju je sve više obuzimalo. Nije se usuđivala da podigne
pogled i nije imala predstavu da li je trebalo da pređe još dva metra, ili deset.
“Nešto je dole!” Viks iznenada doviknu odozdo piskavim glasom. “Nešto
se kreće!”
“Policajče Viks, uhvatite se za stenu i pokrivajte nas”, reče Pendergast.
Onda se okrete prema Kori. “Kori, ostalo je još samo tri metra. Zamisli da se
penješ uz merdevine.”
Ignorišući bol koji joj je sevao kroz zglobove i prste, Kori se uhvati za
sledeću izbočinu, pronađe novi oslonac za nogu i nastavi dalje.
“To je on!” čula je Viksa kako viče. “Oh, bože, ovde je!”
“Upotrebite svoje oružje, policajče”, reče Pendergast mirno.
Kori je u očajanju zgrabila novi oslonac i pronašla drugo uporište za nogu.
Noga joj skliznu i srce joj se skoro zaustavi od užasa kada je počela da klizi niz
zid. Ali Pendergast je opet bio kraj nje, njegova ruka ju je držala, smirivala i
vodila joj nogu do boljeg oslonca. Prigušila je jecaj; pa ipak, bila je toliko
uplašena da je jedva mogla da razmišlja.
“Otišao je”, reče Viks napeto. “Barem ga ja ne vidim.”
“Još je ovde”, reče Pendergast. “Penji se, Kori. Penji se.”
Kori se izvukla naviše, stenjući od napora i bola. Krajičkom oka videla je
da se Pendergast spretnim pokretom okrenuo na litici. U jednoj ruci držao je
baterijsku lampu, a u drugoj pištolj, čiji je laserski nišan igrao po pećini pod
njima.
“Tamo!” prodera se Viks.
Kori je čula zaglušujući pucanj njegove sačmarice, praćen još jednim. “Brz
je!” vikao je Viks. “Prebrz!”
“Pokrivam Vas odgore”, reče Pendergast. “Samo pronađite oslonac i
pucajte pažljivo.”
Čuo se još jedan pucanj iz puške, zatim još jedan. “Isuse Hriste, Isuse
Hriste”, govorio je Viks, jecajući i dahćući.
Kori je skupila snage da pogleda iznad sebe. Na slabom svetlu
Pendergastove lampe videla je da se nalazila na samo metar i po od ivice
prolaza. Ali oslonaca više nije bilo. Opipala je oko sebe, prvo jednom, pa
drugom rukom, ali stena je bila glatka.
Još jedan krik, još jedan nasumični pucanj.
“Vikse!” doviknu mu Pendergast. “Ne pucajte napamet! Nišanite
pazljivije.”
“Ne, ne, ne!” Sačmarica ponovo opali. Kori je čula zveket kada je Viks u
panici bacio svoju praznu pušku i počeo da se sumanuto penje.
“Policajče Viks!” viknu Pendergast.
Kori još jednom ispruži ruku, raširivši prste u potrazi za osloncem. Nije
ga bilo. Zajecala je u strahu i pogledala prema Pendergastu, očekujući pomoć.
A onda se sledila.
Silueta je sevnula iz tame ispod njih i skočila na kamenu liticu poput
pauka. Pendergastov pištolj opali, ali je silueta nastavila da se penje,
približavajući im se. Zrak Pendergastove baterijske lampe na trenutak je pao
tačno na njega, ali ona zarokta u besu i skloni se sa svetla. Pa ipak, to je Kori
bilo dovoljno da još jednom osmotri to veliko, neljudski bledo mesečasto lice;
retku, ustalasanu bradu; male, plave zakrvavljene oči, koje su zurile ispod
dugih, ženstvenih trepavica; isti čudni, odlučni, nepomični osmeh: lice koje je
izgledalo bezazleno kao u deteta, pa ipak tako strano, obeleženo mislima i
emocijama koje su tako bizarne da se nisu mogle nazvati ljudskim.
Čak i dok ju je posmatrala, prilika se pela stravičnom brzinom.
Pendergastov pištolj je ponovo opalio, ali Kori je videla da je Viks, koji se
penjao u panici, došao tačno između njega i čudovišta i agent FBI više nije
mogao da puca. Naslonila se na kamenu liticu, dok joj je srce u grudima tuklo
poput čekića, ne mogavši da se pomeri, ne mogavši da odvrati pogled, ne
mogavši da uradi bilo šta.
Ubica je stigao do Viksa koji se mahnito penjao. Zamahnuo je svojom
moćnom rukom i udario ga u leđa, spljeskavši ga kao bubu. Viks se uz krik
bola odvoji od zida i poče da klizi. Masivna ruka je zamahnula još jednom i
ovoga puta udarac je razbio Viksovu glavu.o stenu. Sleđena od užasa, Kori je
posmatrala kako Viks pada niz zid i pravo u veliku pukotinu ispod njih, a
njegovo telo nije pravilo nikakav zvuk dok je kroz veo izmaglice nestajalo u
nedokučivim dubinama.
Istog trenutka se čuo novi pucanj iz Pendergastovog pištolja, ali ubica se
velikim majmunskim skokom izvio u stranu i nastavio da se vere uz liticu
skoro neverovatnom spretnošću. Pre nego što je uspela da udahne, bio je na
Pendergastu. Čuo se udarac i agentov pištolj odlete, zazveketavši po dalekom
podu pećine. Zatim se čekićasta pesnica ponovo podiže da zada još jedan
fatalni udarac i Kori, došavši do daha, vrisnu: “Ne!”
Ali kada se pesnica spustila, Pendergast više nije bio tamo, već je skočio u
stranu. Tada agent podiže šaku, čvrsto savijenih prstiju, i divlje zabi dlan u
protivnikov nos. Čuo se krckavi zvuk i prsnu mlaz grimizne krvi. Stvar
zarokta od bola i ponovo zamahnu, grubo zbacujući Pendergasta sa zida.
Agent se zatetura, skliznu i zaustavi pad, pronalazeći oslonac na steni metar
niže.
Ali bilo je prekasno. Stvar je, krvava i zapenjena, prošla kraj Pendergasta i
sada se penjala uz liticu prema Kori. Bila je bespomoćna; nije čak mogla ni da
se pusti da bi se odbranila; mogla je samo da se drži za liticu.
Sledećeg trenutka bio je kraj nje i velike žuljevite ruke ponovo se sklopiše
oko njenog vrata, sada bez oklevanja, bez ljudskosti u hladnim očima. Ničeg
osim besa i želje da ubije. Zvuk njenog davljenja bio je nadjačan njegovom
brutalnom rikom.
Muuuuuuuhhhhhhhhhhhh!
 SEDAMDESET I ŠEST

V etar je sada duvao još snažnije i Šurt i Vilijams se zavukoše u zaklon

useka koji je vodio naniže prema pećini. To baš i nije bilo mesto gde im
je šerif naredio da budu, znao je Šurt, ali do vraga s tim; prošlo je jedan po
ponoći, a oni su već više od tri sata stajali na hladnoći i kiši.
Čuo je Vilijamsa kako ječi, a onda i psuje. Pogledao je. Vilijams se šćućurio
dalje niz usek, držeći svetiljku na gas. Šurt mu previ mesto ugriza, koristeći
pribor za prvu pomoć iz džipa. Bila je to gadna rana, ali ni blizu toliko gadna
koliko se Vilijams prenemagao. Stvarni problem je bio njihov položaj.
Policijski radio-prijemnici bili su nemi, a struje nije bilo nigde; čak i one
malobrojne komercijalne radio-stanice koje su dobacivale ovamo u
provinciju bile su isključene. Rezultat je bio taj da nisu imali informacije, nije
bilo naređenja, ni vesti, ničeg. Hejzen i ostali su već tri sata u pećini, a jedino
je izašao jedan od pasa, sa napola otkinutom vilicom.
Šurt je imao veoma rđav predosećaj.
Pećina je isparavala zadahom memle i kamena. Šurt se stresao. Nije
mogao da prestane da razmišlja o načinu na koji je pas izleteo iz mraka,
ostavljajući krvav trag. Šta je moglo da raspori psa na takav način? Ponovo je
pogledao na sat.
“Hriste, šta, kog vraga, rade tamo dole?” pitao je Vilijams po deseti put.
Šurt klimnu glavom.
“Trebalo bi da sam u bolnici”, reče Vilijams. “Mogao bih da dobijem
besnilo.”
“Policijski psi nemaju besnilo.”
“Kako znaš? Sigurno će se inficirati.”
“Namazao sam dosta antibiotske masti odozgo.”
“Zašto me onda tako jako peče? Ako se ovo inficira, zapamtiću ko me je
previjao, doktore Šurt.”
Šurt se trudio da ne obraća pažnju na njega. Čak i zlokobno ječanje vetra
kroz otvor pećine bilo je poželjnije od njegovog cmizdrenja.
“Kažem ti, moram da dobijem lekarsku pomoć. Taj pas mi je odgrizao
komad mesa.”
Šurt frknu. “Vilijamse, to je pseći ugriz. Sad možeš da se kandiduješ za
Purpurno srce za ranjavanje na dužnosti.”
“Ne mogu do iduće nedelje. A ovo boli sada, do vraga.”
 Šurt skrenu pogled. Kakav drkadžija. Možda bi trebalo da traži drugog
partnera. Kada je postalo vruće, Vilijams se ukenjao. Ugrizao ga pas. Kakva
šala.
Blesak munje rascepio je nebo na dva dela, zakratko obojivši kuću u
sablasno belo. Vodena bujica se slivala niz nagib pećine.
“Zajebi ovo.” Vilijams ustade. “Idem gore u kuću da zamenim Rajnbeka. Ja
ću da pazim na staru damu, a njega ću poslati ovamo dole.”
“To nije bio naš zadatak.”
“Zajebi zadatak. Trebalo je da odu u pećinu i da se vrate za pola sata. Ja
sam ranjen, umoran i mokar do kože. Ti možeš ostati ovde napolju ako želiš,
ali ja idem u kuću.”
Šurt ga je posmatrao kako odlazi, a onda pljunu na zemlju. Kakav
drkadžija.
 SEDAMDESET I SEDAM

R ikanje čudovišta je iznenada nadjačala drugačija rika, oštra i zaglušujuća,

u zatvorenom prostoru pećine. Kori je osetila kako se strahovita težina
zveri iznenada navalila na nju, okrutno je pribivši o površinu stene. Snažno
joj je riknuo na uvo, kao da je imao bolove, a dreka joj je ispunila nozdrve
zadahom pokvarenih jaja. Stisak ogromne šape oko njenog vrata je popustio,
a onda je prestao, dopuštajući joj da okrene glavu i udahne vazduh. Na
trenutak je ugledala lice na svega desetak centimetara od svog: široko,
neprirodno glatko, belo poput testa, sa malim očima i ispupčenim čelom.
Usledio je još jedan pucanj i ovog puta je čula pljuštanje sačme po
površini obližnje stene. Kori proguta vazduh, grčevito se držeći za klizavi
ispust. Neko ga je odozdo gađao iz puške.
Čudovište kliznu sa stene, a onda se ponovo uhvati, histerično grebući i
ričući poput medveda u pravcu iz kojeg je došao pucanj.
Odozdo je nejasno čula Pendergastov glas. “Kori! Sad!”
Kori se napreže da razbistri glavu. Oslobodila je jednu ruku, očajnički je
pružila naviše i pronašla oslonac koji joj je izmicao. Podigla se rukama,
plačući i dahćući, pomerila nogu - i osetila kako joj se nešto nalik na čeljusti
sklapa oko zglavka.
Vrisnula je, pokušavajući da oslobodi nogu, ali ju je zver silovito vukla,
trudeći se da je odlepi sa stene. Grčevito se borila da se ne pusti, ali je vukao
suviše jako. Njeni prsti, već otečeni i krvavi od naprezanja u jami, previše su
je boleli da bi mogla da izdrži. Kori je plakala od straha i nemoći, osećajući
kako njen stisak popušta, a nokti joj grebu po steni.
Usledio je još jedan pucanj i užasni stisak odjednom popusti. Kori je
osetila oštar ubod u nogu i shvatila da ju je jedno ili više zrna sačme pogodilo.
“Ne pucajte!” doviknu Pendergast.
Ali čudovište se iznenada umirilo. Grmljavina puške i krici bola i besa
odjeknuli su i utihnuli. Kori je čekala, skamenjena od straha i priljubljena uz
površinu stene. Uhvatila je sebe kako gleda naniže, skoro protiv svoje volje.
Bio je tamo, a njegovo široko mesecoliko lice pretvori se u krvavu masku.
Nekoliko sekundi je gledao naviše prema njoj, dok mu se lice stravično grčilo,
a oči žustro treptale. Zatim se njegove ruke spazmatično opustiše. Pogled mu
je bio prikovan za nju kad se zaljuljao sa površine stene, kao u usporenom
filmu. Zatim je polako počeo da pada unazad, smirenog izraza lica, dok je
njegovo ogromno telo tonulo u prazninu. Kori je posmatrala, ispunjena
mučninom i užasom, kako udara o stenoviti zid deset metara niže, odskače
od njega uz ogroman tresak i oblak krvavih kapljica, a zatim se jednom
okreće i teško prizemljuje na ivici ponora. Na trenutak je ležao mirno, ali je
tada odjeknuo još jedan pucanj sačmarice, pogodivši ga u rame i silovito ga
okrenuvši, tako da mu se telo sada ljuljalo nad ambisom. Čovek koji je držao
pušku prišao je bliže: šerif Hejzen. Naciljao je ravno u glavu čudovišta.
Za trenutak se jedna od ogromnih ruku čudovišta uhvatila za ivicu stene.
Onda se opustila i stvar kliznu s vidika, padajući poput kamena u prazninu.
Kori je čekala, osluškujući, ali se ništa više nije čulo: ni pljusak, ni krik
stravičnog bola koji bi obeležio konačan odlazak čudovišta. Nestao je,
progutali su ga mračni ponori zemlje. Šerif je samo stajao tu, ne opalivši
poslednji metak.
Prvi progovori Pendergast.
“Samo polako”, obrati se Kori, tihim i odlučnim glasom. “Neka ti jedna
ruka prati drugu. Odavde mogu da vidim ostatak puta. Oslonci su dobri, a vrh
je jedva metar daleko.”
Kori je dahtala, jecala, drhtala čitavim telom.
“Plakaćete kada stignete do vrha, gospođice Svonson. Sada morate da se
penjete.”
Poslovni ton je razbio omađijanost strahom koja ju je prikovala za stenu.
Progutala je knedlu, pomerila ruku, našla još jedan oslonac, učvrstila stisak,
pomerila nogu. A kada je ponovo ispružila ruku, napipala je ivicu litice: uspela
je da dođe do vrha. Sledećeg trenutka se izvukla naviše i preko ruba. Ispružila
se na hladan pod prolaza, licem nadole, i počela da plače. Bila je živa.
Čitav minut, možda dva, bila je sama. A zatim je Pendergast klečao nad
njom, grlio ju je, a glas mu je bio tih i ohrabrujući. “Kori, sad ste dobro. Nema
ga više i vi ste bezbedni.”
Nije mogla da govori; sve što je mogla bilo je da nađe sebi oduška u plaču.
“Njega više nema, a vi ste bezbedni”, ponovi Pendergast, dok je njegova
hladna bela ruka milovala njeno čelo - i na trenutak joj se vratila slika oca, sa
takvom snagom da skoro oseti njegovo fizičko prisustvo. Nekad ju je tešio na
takav način, kada bi se povredila u igri… Sećanje je bilo tako živo da je
progutala sledeći grčeviti jecaj, štucnula i s mukom se podigla u sledeći
položaj.
Pendergast se odmače. “Moram da siđem do šerifa Hejzena. Teško je
povređen. Odmah dolazimo.”
“On …?” jedva je uspela da kaže.
“Da. Spasao vam je život. I meni.” Pendergast klimnu glavom, a zatim ode.
Kori je legla na kameni pod. Tek sada ju je zapljusnula prava bujica
osećanja: strah, bol, olakšanje, užas, šok. Povetarac je strujao iz tame, igrajući
se s njenom kosom. Sa sobom je doneo poznat, užasan zadah: zadah onog
kotla, u prostoriji gde ju je ubica prvi put zgrabio. Ali je uz njega dopirao i
miris nečeg drugog, nečeg gotovo zaboravljenog: miris svežeg vazduha.
Možda je potom zaspala, ili se jednostavno isključila. Ali sledeća stvar koje
se sećala bio je bat koraka po steni. Otvorila je oči i ugledala Pendergasta
kako je posmatra, ponovo sa pištoljem u ruci. Pored njega je stajao šerif,
oslanjajući se svom težinom na agenta FBI: bio je krvav i pocepane odeće, a
na mestu gde mu se nekad nalazilo uho sada nije bilo ničeg osim patrljka
hrskavice. Kori je trepćući zurila u njega. Izgledao je umorno i izubijano do
granice izdržljivosti, ali je ipak stajao.
Pendergast prvi progovori. “Idemo. Sad nismo daleko. Zajedno ćemo
pomoći šerifu.”
Kori teturavo ustade. Na trenutak se zaljuljala i Pendergast je pridrža.
Zatim su polako krenuli niz tunel. Kako je miris svežeg, slatkog vazduha
postajao jači, Kori je bila sve sigurnija da njihov put vodi napolje.
 SEDAMDESET I OSAM

V ilijams je s mukom napredovao stazom, a rana je pulsirala sa svakim

korakom. Kukuruz na njivama duž druma bio je izlomljen u bezbroj
komada, komina je oduvana, a lišće razbacano na puteljku. Slomljene
stabljike su kao lude udarale jedna o drugu. Maštovito je psovao kišu i vetar.
Trebalo je da se skloni pre sat vremena. Ovako je pokisao do gole kože, a
usput i ranjen. Sjajna kombinacija za zapaljenje pluća.
Uspentrao se na trem, a pod nogama mu zaškripa staklo sa prozora kojeg
je razbio vetar. Unutra je mogao da vidi slabi sjaj svetlosti.
Bila je to vatra u kaminu. Lepo. Rajnbek se, izgleda, ovde lepo opuštao,
dok su on i Šurt stajali napolju na oluji, čuvajući ulaz u pećinu. E pa, sad je na
njega došao red da se ogreje.
Vilijams zastade, naslanjajući se na vrata da bi došao do daha. Pritisnuo je
kvaku i video da je zaključano. Svetlost vatre probijala se kroz olovna stakla,
stvarajući tople kaleidoskopske šare na oknima.
Nekoliko puta je udario zvekirom. “Rajnbek! To sam ja, Vilijams!”
Nije bilo odgovora.
“Rajnbek!”
Sačekao je minut, a onda još jedan. I dalje nije bilo odgovora.
Hriste, pomisli Vilijams, verovatno je bio u kupatilu. Ili u kuhinji, možda.
To je bilo u pitanju. Bio je u kuhinji i jeo - ili, daleko verovatnije, pio - i nije
mogao da ga čuje od vetra.
Obišao je oko kuće i našao još jedno razbijeno okno na bočnim vratima.
Približio je usta do stakla i povikao: “Rajnbek!”
Veoma neobično.
Gurnuo je ostatak stakla iz okvira, pružio ruku unutra da otključa vrata,
zatim ih je otvorio, uperivši svetlost lampe ispred sebe.
Unutra je izgledalo kao da je čitava kuća, u tom praskanju, škripanju i
mumlanju oluje, bila živa. Vilijams razgleda okolo s nelagodom. Delovalo je
prilično čvrsto, ali su stare kuće nalik ovoj često bile pune rasušene truleži.
Nadao se da se čitava građevina neće sručiti na njega.
“Rajnbek!”
Nije bilo odgovora.
Vilijams je šepao dalje. Vrata koja su iz salona vodila u trpezariju bila su
napola zatvorena. Ušao je i razgledao okolo. Sve je bilo kako treba, sto
pokriven čipkanim stoljnjakom, u sredini vaza sa svežim cvećem. Uperio je
zrak svetla prema kuhinji, ali je bilo mračno i nije se osećao miris hrane.
Vratio se do ulaza u salon, gde se neodlučno zaustavi. Izgledalo je kao da
je Rajnbek otišao sa staricom. Možda su konačno stigla ambulantna kola. Ali
zbog čega nisu obavestili njega i Šurta? Šetnja do ulaza u pećinu trajala bi
svega pet minuta. Tipično za Rajnbeka, brinuo je samo o sebi i jebalo mu se
za sve ostale.
Pogled mu odluta prema vatri i veselom žutom odsjaju koji je bacala po
salonu.
Ma, neka ide sve do vraga. Kada već mora da bude prikovan za ovo
jezovito staro mesto, pobrinuće se da mu bude udobno. Na kraju krajeva, zar
nije bio teško ranjen na dužnosti?
Doteturao se do fotelje i spustio se u nju. Sad je već bilo bolje: u sjaju vatre
uvek je bilo nečeg što je ulivalo sigurnost. Ispustio je uzdah zadovoljstva,
primećujući kako se sjaj vatre poigrava na uramljenim vezovima i ukrasima
od stakla i porcelana. Ponovo je uzdahnuo, još dublje, zatim je sklopio kapke, i
dalje kroz trepavice posmatrajući treperavu, toplu svetlost.
Odjednom se probudio, pitajući se gde se nalazi. Onda mu se sećanje
vratilo poput plime. Izgledalo je kako je na trenutak zadremao. Proteglio se i
zevnuo.
Čuo se prigušeni tresak.
Skamenio se na trenutak pre nego što je zaključio da je to morao biti
vetar, koji je duvao kroz drugi razbijeni prozor. Ustao je, osluškujući.
Još jedan tresak.
Zvučalo je kao da dopire iz unutrašnjosti kuće. Odnekud odozdo, iz
podruma. A onda je Vilijams odjednom shvatio. Naravno, stara dama i
Rajnbek su se sklonili u podrum zbog upozorenja o tornadu. To je bio razlog
zbog kojeg je kuća izgledala napušteno.
Ljutito uzdahnu. Treba da ode tamo dole, tek da se javi. Ustade sa udobne
sofe, sa žaljenjem pogleda u toplu vatru i krivudajući krenu prema vratima
iza kojih su bile podrumske stepenice.
Na vrhu je oklevao, a onda je počeo da silazi. Prečage su se bunile pod
njegovom težinom, zastrašujućom škripom nadjačavajući bes oluje. Na pola
puta zastade i izvi vrat, upinjući se da nešto vidi u mom tame.
“Rajnbek!”
Ponovo se začu tresak, praćen uzdahom. I sam uzdahnu. Hriste, zašto bi
ga bilo briga? Bio je povređen, do vraga.
Uperio je svetlo naniže i okolo, dok su letve ograde bacale naizmenične
trake žutog i tamnog po zakrčenom prostom. Na jednom kraju, na kamenom
zidu, nalazila su se ogromna dvostruka vrata. Morali su biti tamo.
“Rajnbek?”
Još jedan uzdah. Sada, pošto se približio, više uopšte nije ličilo na vetar
koji duva kroz razbijen prozor. Zvučalo je mučno, zvučalo je nekako vlažno.
Sišao je još jedan stepenik niže, onda još jedan, i tada se našao u
podnožju. Vrata su bila pravo pred njim. Prišao im je i otvorio ih, lagano,
veoma lagano.
Sveća je treperila na malom radnom stolu, gde je u čajniku bio serviran čaj
za dvoje: šolje, pavlaka, čajni kolačići i džem, sve ukusno postavljeno. Rajnbek
je sedeo na stolici, licem okrenut stolu, nagnut napred, sa rukama koje su
visile sa strane, dok mu je krv curila u usta iz ogromne posekotine na glavi.
Svuda oko njega ležali su komadi slomljene porcelanske figure.
Vilijams je zurio u neverici. “Rajnbek?”
Nije se pomerio. Prigušen tutanj oluje potresao je temelje kuće.
Vilijams nije bio u stanju da se pomeri, nije mogao da razmišlja, nije čak
mogao ni da zgrabi svoj pištolj. Iz nekog razloga, mogao je samo da bulji u
neverici. Čak i ovde dole činilo se kao da je stara kuća oživela u besu oluje,
škripeći i ljuljajući se, a ipak Vilijams nije mogao da digne pogled sa
poslužavnika sa čajem.
Još jedan tresak iza njega naglo razbi čaroliju. Vilijams se okrete i zrak
baterijske lampe poskakuta po zidovima dok je on posezao za pištoljem, a u
istom trenutku se niotkuda stvori prilika koja jurnu prema njemu, u
magnovenju obarajući kutije i pakete: bila je to podivljala sablasna žena u
belom, podignutih ruku i iscepane spavaćice koja se vijorila za njom, sa
divljom sedom kosom i Rajnbekovim komandoskim nožem u ruci. Usta su joj
bila otvorena, ružičasta, bezuba rupa, iz koje se prolomi vrisak:
“Ðavoli!”
 SEDAMDESET I DEVET

K iša i vetar podigli su takvu silovitu galamu da je Šurta obuzela strepnja

kako bi novi nalet tornada mogao da se obruši i na Medisin Krik. Voda se
počela slivati u pećinu, a on se upravo sklonio u njen ulaz kada su do njega
doprli zvuci iz unutrašnjosti: koraci, spori i prigušeni, koji su se polako
približavali.
Dok mu je srce snažno udaralo, a on u sebi psovao Vilijamsa što ga je
ostavio samog, postavio se podalje od svetiljke na propan i uperio je
sačmaricu u pravcu stepenica.
Tihe, nejasne prilike počele su da se materijalizuju iz polutame. Šurt se
setio psa i osetio je kako mu se koža ježi. “Ko je to?” doviknu, trudeći se da
mu glas ne podrhtava. “Predstavite se!”
“Specijalni agent Pendergast, šerif Hejzen, i Kori Svonson”, čuo se kratak
odgovor.
Šurt spusti pušku uz olakšanje, podiže svetiljku na gas i krenu im u susret.
Ugledavši krvavi prizor pred sobom, na trenutak nije mogao da poveruje
sopstvenim očima: šerif Hejzen, jedva prepoznatljiv ispod silne krvi. Mlada
devojka, izgrebana i isprskana blatom. Šurt je prepoznao treću priliku kao
agenta FBI koji je sredio Kola, ali nije imao vremena da se zapita kako je
čovek dospeo u pećinu.
“Moramo da smestimo šerifa Hejzena u bolnicu”, reče agent FBI. “Devojci
je takođe potrebna lekarska pomoć.”
“Sve veze su prekinute”, reče Šurt. “Putevi su neprohodni.”
“Gde je Vilijams?” upita Hejzen.
“Otišao je u kuću da odmeni Rajnbeka.” Šurt zastade, gotovo se plašeći da
postavi pitanje. “A šta je sa ostalima?”
Hejzen samo odmahnu glavom.
“Uputićemo dole ekipu za traganje i spasavanje čim veze budu
obnovljene”, reče Pendergast umorno. “Pomozite mi da odvedem ovo dvoje u
kuću, molim vas.”
“Razumem.”
Šurt obavi ruku oko Hejzenovog tela i nežno ga povede uz poslednjih
nekoliko stepenika. Pendergast je išao za njima, pomažući devojci. Izašli su iz
otvora pećine i suočili se sa besom prirodne nepogode, kišom koja je
horizontalno padala kroz usek, šibajući i polivajući po njima, zasipajući ih
izlomljenim kukuruznim stabljikama i lišćem. Kuća Krausovih se uzdizala
pred njima, mračna i nema, samo sa slabim svetlom koje je treperilo kroz
prozor salona. Šurt se zapita gde su Vilijams i Rajnbek. Mesto je izgledalo
pusto.
Lagano su prišli stazom i popeli se uz stepenice na trem. Posmatrao je
Pendergasta kako pokušava da otvori ulazna vrata, koja su bila zaključana. A
onda je Šurt čuo: prigušen tresak iz unutrašnjosti, praćen krikom i pucnjem iz
pištolja.
Brzom kretnjom, u Pendergastovoj ruci stvori se pištolj; sekundu kasnije,
nogom je probio vrata. Dao je znak Šurtu da ostane sa Hejzenom i devojkom, i
jurnuo je unutra.
Šurt je virio iza okvira vrata, sa sačmaricom na gotovs. Video je dve
prilike koje su se borile u hodniku ispred podrumskih stepenica, Vilijamsa i
još nekog: jezivu priliku u krvavoj beloj spavaćici, sa divlje razbacanom
dugačkom sedom kosom. Šurt je jedva mogao da poveruje: matora Krausova.
Čuo se još jedan krik, ovog puta prodoran i gotovo nerazumljiv: “Decoubice!”
Istovremeno se video još jedan blesak i čula se grmljavina pištolja.
U tri koraka Pendergast dolete i zgrabi ženu u belom. Usledilo je kratko
otimanje i prigušen vrisak. Pištolj je kliznuo po podu. Njih dvoje su se
otkotrljali Šurtu sa vidika, a Vilijams je jurnuo niz stepenice. Prošlo je možda
trideset sekundi. Zatim se Pendergast ponovo pojavi sa staricom u naručju,
mrmljajući joj nešto na uho. Nekoliko trenutaka kasnije, Vilijams se pojavi na
podrumskim stepenicama, ruke obavijene oko Rajnbeka koji je posrtao i
držao se za okrvavljenu glavu.
Šurt je ušao sa Kori i šerifom, prošavši kroz hodnik u salon, gde se
ispostavilo da treperavo svetlo koje je Šurt video kroz prozor zapravo
predstavlja vatra. Tu je Pendergast smestio stara damu u stolicu za ljuljanje, i
dalje mrmljajući nerazgovetne utešne reči i vezujući je. Ustao je i pomogao
Šurtu da položi šerifa na sofu ispred vatre. Vilijams je seo na sofu, što je dalje
mogao od žene, obuzet drhtavicom. Devojka se sračila u fotelju sa druge
strane kamina.
Pendergastov pogled kružio je prostorijom. “Policajče Šurt?”
“Da, gospodine?”
“Donesite pribor za prvu pomoć iz jednog od džipova i pobrinite se za
šerifa Hejzena. Ima tešku posekotinu na levom uhu, jednostavnu fraktura
ulne{ 24 }, povredu vrata i mnoštvo ogrebotina i modrica.”
Kada se Šurt nekoliko minuta kasnije vratio sa priborom za prvu pomoć,
soba je bila osvetljena svećama, a vatra naložena novim cepanicama.
Pendergast je umotao staricu u ćebe i ona ih je zloćudno posmatrala kroz
pramenove metalnosive kose.
Pendergast mu je prišao. “Pobrinite se za šerifa Hejzena.” Otišao je do
devojke i tiho joj se obratio. Klimnula je glavom. Zatim je uzeo pribor za prvu
pomoć, zavio joj je zglavke i obradio posekotine na rukama, vratu i licu. Šurt
je previjao Hejzena, koji je stoički gunđao.
Petnaest minuta kasnije, učinili su sve što su mogli. Sada im je, shvatio je
Šurt, ostalo još samo da sačekaju da stigne hitna pomoć.
Agent FBI je, međutim, delovao uznemireno. Koračao je po prostoriji, dok
su njegove sive oči letele od jedne do druge prisutne osobe. A ipak su se
ponovo i opet, dok je oluja potresala kuću, vraćale i zadržavale na krvavoj
starici koja je nepomično sedela, ruku vezanih za stolicu za ljuljanje i pognute
glave.
 OSAMDESET

T oplina vatre, para koja se uzdizala iz šolje čaja od kamilice, omamljujuće

dejstvo sedativa koji joj je Pendergast dao: sve se udružilo da kod Kori
stvori rastući osećaj nestvarnog. Čak su i njeni izgrebani i izubijani udovi
izgledali daleko, a bol je bio jedva primetan. Srkutala je i otpijala,
pokušavajući da se opusti u jednostavnoj mehaničkoj radnji, nastojeći da ne
misli ni o čemu. Nije vredelo da razmišlja, jer je izgledalo da ništa nema
smisla: naročito ne sablasna prikaza koja ju je proganjala kroz pećinu, ni
iznenadni ubilački bes Vinifred Kraus, ništa. Sve je bilo besmisleno poput
noćne more.
U drugom uglu dnevne sobe, sedeli su državni policajci Vilijams i Rajnbek,
sa zavijenom glavom i nogom. Još jedan policajac, Šurt, stajao je pored vrata,
gledajući kroz prozor prema mračnom putu. Hejzen je bio naslonjen na
jastuke nabacane na kauč, poluzatvorenih očiju, izubijan i zamotan gotovo do
neprepoznatljivosti. Pored njega je stajao Pendergast i netremice posmatrao
Vinifred Kraus. Starica je zurila u njih iz stolice za ljuljanje, klizeći pogledom
od jednog do drugog, zlobnim očima nalik dvema crvenim rupama na
bledom, napuderisanom licu.
Najzad Pendergast naruši dugu tišinu koja se spustila na salon. Pogled mu
je počivao na starici dok je govorio: “Žao mi je što moram to da vam
saopštim, gospođice Kraus, ali vaš sin je mrtav.”
Trgnula se i zaječala, kao da je ta objava predstavljala fizički udarac.
“Ubijen je u pećini”, nastavi tiho Pendergast. “To se nije moglo izbeći. Nije
razumeo. Napao nas je. Imali smo nekoliko poginulih. U pitanju je bila
samoodbrana.”
Žena se sada ljuljala i ječala, neprekidno ponavljajući: “Ubice, ubice.” Ali je
optužujući ton gotovo ispario iz njenog glasa; sve što je ostalo bila je tuga.
Kori je buljila u Pendergasta, pokušavajući da shvati. “Njen sin?”
Pendergast se okrenu prema njoj. “Vi lično ste mi dali ključni nagoveštaj.
Kako je gospođica Kraus, kada je bila mlada, bila poznata po svom, hm,
slobodnom ponašanju. Ostala je trudna. Uobičajeno je bilo da je pošalju
nekuda da se porodi.” Okrenuo se prema Vinifred Kraus i rekao veoma blago:
“Ali vaš otac nije želeo da to uradi, zar ne? On je odabrao drugi način da izađe
na kraj sa problemom. Sa sramotom.”
Suze su sada tekle iz staričinih očiju i pognula je glavu. Zavladala je duga
tišina. I u toj tišini šerif Hejzen je glasno uzdahnuo, kao da je konačno shvatio.
Kori pogleda u njegovom pravcu. Šerifova glava bila je umotana u zavoje,
natopljene i crvene u okolini nedostajućeg uha. Oči su mu bile zamračene, a
obrazi izgrebani i naduveni. “O, moj Bože”, promrmljao je.
“Da”, reče Pendergast, pogledavši u Hejzena. “Fanatična i dvolična
pobožnost njenog oca zaključala je nju i njen greh u pećinu.”
Okrenuo se natrag prema Vinifred. “Porodili ste se u pećini. Posle
izvesnog vremena bilo vam je dopušteno da izađete i vratite se u društvo. Ali
ne i vaša beba. On, proizvod greha, morao je da ostane u pećini. I upravo
tamo ste bili prinuđeni da ga podižete.”
Zastade na tren. Vinifred je ćutala.
“Pa ipak, posle nekog vremena, to vam više i nije delovalo kao tako loša
ideja, zar ne? Bio je u potpunosti zaštićen od pokvarenosti sveta. Na izvestan
način, bio je to san svake majke.” Pendergastov glas bio je staložen i
umirujući. “Vaš mali dečak bi zauvek ostao sa vama. Sve dok je bio u pećini,
nije mogao da vas napusti. Nikad neće ostaviti dom i posrnuti pred
iskušenjima spoljnog sveta; nikad vas neće odbaciti zbog druge žene; nikad
vas neće napustiti - kao što vas je, nekada davno, napustila majka. Uradili ste
to da biste ga zaštitili od sramotnosti spoljnog sveta. Je li tako? Uvek biste
mu bili potrebni, zavisio bi od vas, voleo vas. Bio bi vaš… zauvek.”
Sada su se suze slobodno slivale niz staričine obraze. Tužno je klatila
glavom.
Hejzenove oči su bile otvorene, zurile su u Vinifred Kraus. “Kako ste
mogli…?”
Ali Pendergast je nastavio podjednako blagim glasom. “Smem li da pitam
kako se zvao, gospođice Kraus?”
“Džob”, promrmljala je.
“Biblijsko ime. Naravno. I sasvim prigodno, kao što se pokazalo. Podizali
ste ga u pećini. Porastao je u odraslog čoveka, snažnog muškarca,
neverovatno snažnog, jer jedini način da se kreće u svom svetu bio je da se
penje. Džob nikad nije imao prilike da se igra sa decom. Nije išao u školu.
Jedva da je naučio da govori. U stvari, prvu pedeset jednu godinu svog života
nikad nije sreo drugo ljudsko biće, osim vas. Nema sumnje da je to bio dečak
natprosečne inteligencije i snažnih kreativnih impulsa, ali je odrastao
doslovce bez ikakvog saznanja o tome šta znači biti ljudsko biće. Povremeno
ste ga obilazili, kada je to bilo bezbedno. Čitali ste mu. Ali ne dovoljno da bi
naučio više od rudimentarnog govora. A ipak, u izvesnom smislu, to je bio
radoznao dečak. Očajnički kreativan dečak. Pogledajte samo šta je sve sam
naučio - da upali vatru, da svojim rukama pravi pametne stvari, da vezuje
čvorove i stvara čitave svetove od malih predmeta koje bi nalazio u pećini
oko sebe. Možda ste u izvesnom trenutku shvatili da grešite što ga držite u
pećini - daleko od sunčanog svetla, civilizacije, ljudskog kontakta, društvenog
uticaja - ali tada vam se, naravno, već činilo da je bilo prekasno.”
Starica je ostala pognuta, tiho jecajući.
Hejzen ponovo uzdahnu: dugim, isprekidanim uzdahom. “Ipak je izašao”,
reče promuklo. “Kučkin sin je izašao. I tada su počela ubistva.”
“Tako je”, reče Pendergast. “Šila Sveg je, kopajući na humkama, otkrila
drevni indijanski ulaz u pećinu. Stražnja vrata. Vrata koja su Sablasni Ratnici
iskoristili da iz zasede napadnu ’Četrdeset Petoricu’. Ulaz je bio blokiran
iznutra, pošto su se ratnici posle napada vratili u pećinu i počinili ritualno
samoubistvo. Ali ga je Svegova otkrila, raskopavajući humke. Na svoju
nesreću.”
“Mora da je za Džoba bio ogroman šok kada je Svegova ušetala u njegovu
pećinu. Nikad nije sreo nijedno ljudsko biće, osim svoje majke. Nije imao
pojma da ona uopšte postoje. Ubio ju je, u strahu, bez sumnje nenamerno. A
onda je otkrio nedavno raskopan prolaz kojeg je Svegova napravila. I po prvi
put se popeo u veliki i čudesni novi svet. Kakav je to trenutak morao biti! Jer
vi mu nikad niste rekli za svet iznad njega, zar ne, gospođice Kraus?
Lagano je odmahnula glavom.
“Tako je Džob izašao iz pećine. Mora da je bila noć. Podigao je pogled i po
prvi put ugledao zvezde. Osvrnuo se oko sebe i ugledao tamno drveće pored
potoka; čuo je vetar kako huji kroz beskrajna kukuruzna polja; osetio je miris
teškog vlažnog vazduha kanzaškog leta. Kako se to razlikovalo od
pritiskajuće tame u kojoj je proveo pola veka! A onda je možda, u daljini,
preko tamnih polja, ugledao i svetla samog Medisin Krika. U tom trenutku ste
vi, gospođice Kraus, izgubili kontrolu nad njim. Upravo kao što se dešava
svakoj majci. Ali u vašem slučaju, Džob je imao preko pedeset godina. Izrastao
je u snažno - i transcendentalno izopačeno - ljudsko biće. I duh se više nije
mogao vratiti u bocu. Džob je morao da izlazi, opet i opet, da istražuje taj novi
svet.” Pendergastov glas se izgubio u jezovitoj tami.
Starica ispusti tihi jecaj. Soba utonu u tišinu. Napolju je vetar polako
jenjavao. Čula se udaljena tutnjava oluje, poput naknadne misli. Najzad
progovori: “Kada je ta žena ubijena, nisam imala pojma da je to moj Džob. Ali
onda… onda mi je rekao. Bio je tako uzbuđen, tako srećan. Ispričao mi je za
svet koji je pronašao - kao da nije znao da sam već znala za njegovo
postojanje. Oh, gospodine Pendergast, on nije imao namera nikog da ubije,
zaista nije. Samo je hteo da se igra. Pokušala sam da mu objasnim, ali on
jednostavno nije razumeo…” Jecaji su je gušili.
Pendergast je sačekao trenutak, a onda je nastavio. “Dok je rastao, niste
morali tako često da ga posećujete. Donosili ste mu hranu i ostale
potrepštine u većim količinama, jednom ili dva puta nedeljno,
pretpostavljam, što bi objasnilo kako je došao do butera i šećera. Do tog
vremena on gotovo da je bio dovoljan samom sebi. Sistem pećina bio je
njegov dom. Sam je sebe naučio mnogim stvarima, veštinama koje su mu bile
neophodne za preživljavanje u pećini. Ali, nije umeo da razlikuje dobro od
zla.”
“Pokušala sam, oh, pokušala sam da mu objasnim te stvari!” uzviknula je
Vinifred Kraus, ljuljajući se napred-nazad.
“Ima stvari koje se ne mogu objasniti, gospođice Kraus”, reče Pendergast.
“One se moraju posmatrati. Moraju se doživeti.”
Oluja je potresala i ljuljala kuću.
“Kako je došlo do deformacije njegovih leđa?” Pendergast je postavljao
pitanja. “Da li je to zbog života u pećini? Ili je kao dete doživeo nezgodan pad,
možda? Slomljene kosti koje su rđavo zarasle?”
Vinifred Kraus proguta knedlu i povrati se. “Pao je kad mu je bilo deset
godina. Mislila sam da će umreti. Htela sam da ga odvedem kod doktora,
ali…”
Hejzen odjednom progovori, glasom promuklim od gađenja, besa,
neverice, bola. “Ali čemu oni prizori u kukuruznim poljima? Zašto je to
radio?” Vinifred samo zbunjeno odmahnu glavom. “Ne znam.”
Pendergast nastavi. “Nikada nećemo saznati šta se dešavalo u njegovoj
glavi kada je slagao te scenografije. Možda je to bio njegov način da se izrazi,
naopak i možda nedokučiv vid kreativne igre. Videli ste crteže koje je
urezivao po zidovima pećine; aranžmane od štapića, kanapa, kostiju i
kristala. Zato se uopšte nije uklapao u obrazac serijskog ubice. Zato što on
nije bio serijski ubica. Nije razumeo koncept ubijanja. Bio je u potpunosti
amoralan, najčistiji sociopata kojeg biste mogli zamisliti.”
Starica je ćutala, pognute glave. Kori oseti sažaljenje prema njoj. Pamtila
je priče koje je slušala o strogosti njenog oca; kako je imao običaj da je tuče
zbog najmanje povrede svojih staromodnih i kontradiktornih pravila; kako je
devojka danima ostajala zaključana, uplakana na poslednjem spratu svoje
kuće. To su bile stare priče, koje su ljudi obično završavali zbunjenim
odmahivanjem glave i komentarima tipa: “A ipak je ona tako prijatna stara
dama. Možda to zapravo i nije bilo tako.”
Pendergast je i dalje šetao po sobi, s vremena na vreme bacajući pogled
prema Vinifred Kraus. “Imamo nekoliko slučajeva dece koja su podizana na
takav način - Vučije dete iz Avejrona, na primer, ili slučaj Džejn D., koju je
šizofrena majka držala zaključanu u podrumu prvih četrnaest godina njenog
života - i koji nam pokazuju koliko su krupna i nepopravljiva neurološka i
psihološka oštećenja, samo zato što su deca bila lišena normalnog procesa
socijalizacije i jezičkog razvoja. Sa Džobom je napravljen korak dalje: on je bio
lišen i samog sveta.”
Vinifred naglo zagnjuri lice u šake i poče da se ljulja. “Oh, siroti moj mali
dečak”, plakala je. “Moj siroti mali Džobi…”
Prostorija utonu u tišinu. Samo što je Vinifred mrmljala, opet i ponovo:
“Moj siroti mali dečak, moj mali Džobi.”
 Kori je u daljini čula zvuk sirene. I tada su, kroz razbijene prednje prozore,
svetla vatrogasnog kamiona osvetlila unutrašnjost kuće. Začula se škripa
kočnica kad su se ispred zaustavila ambulantna kola i policijsko vozilo. Zatim
se čulo lupanje vratima, a onda i teški koraci na tremu. Ulazna vrata su se
otvorila i krupan vatrogasac je ušao unutra.
“Jeste li vi, narode, dobro?” upita srdačnim glasom. “Najzad smo raščistili
puteve, i…” Ućutao je kada je video Hejzena umrljanog krvlju, rasplakanu
staricu, lisicama vezanu za stolicu za ljuljanje, i ostale obamrle od šoka.
“Ne”, reče Pendergast mirno. “Ne, nismo dobro.”
 EPILOG

S unce na zalasku lebdelo je nad Medisin Krikom, poput blagoslova. Oluja je

prekinula vreli talas; nebo je bilo čisto, sa sasvim blagim nagoveštajem
jeseni u vazduhu. Kukuruzna polja koja su preživela oluju bila su posečena, i
grad je oslobođen klaustrofobičnog tereta. Vrane su u migraciji preletale
iznad grada, spuštajući se na polja, pabirčeći poslednja zrna među strnjikom.
Na gradskoj periferiji uzdizao se toranj luteranske crkve, vitka bela strela
naspram zelene i plave pozadine. Crkvena vrata su bila širom otvorena i
napolju se čuo šapat večernje propovedi.
Nedaleko odatle, Kori je ležala na izgužvanom krevetu, pokušavajući da
dovrši Iza granice leda. U dvostrukoj prikolici je bilo mirno, a prozori su bili
otvoreni, omogućavajući prijatno strujanje vazduha. Iznad su plovili penasti
kumulusi, vukući svoje senke preko posečenih polja. Okrenula je stranicu, a
zatim i sledeću. Iz pravca crkve dopirao je zvuk orgulja, koje su svirale
početne tonove himne Spasitelju, praćene tihom pesmom u kojoj je, kao i
obično, treperavi glas Klik Rasmusen nadjačavao sve ostale.
Dok je Kori slušala, smešak joj je treperio na usnama. Bila je to prva
služba onog novog sveštenika, pastora Tredvela, kojim se grad već ponosio.
Njen osmeh raširio se dok se prisećala priče koju su joj preneli u vreme kad je
još bila u bolnici: kako se Ludvig Smit, bez cipela, izgreban i izubijan,
isteturao iz kukuruza - gde je proveo skoro dva dana ležeći bez svesti i sa
potresom mozga - i ušao ravno u crkvu, gde se održavao njegov pomen.
Njegova kćerka, koja je doletela ovamo zbog pomena, onesvestila se. Ali niko
nije bio iznenađen više od samog pastora Vilbura, koji se skamenio usred
recitovanja pesme Čarlsa Svinburna i srušio se kao da se šlogirao, uveren da
je ugledao duha. Sada se Vilbur oporavljao negde daleko, a Smit je lepo
ozdravljao, pišući u bolničkom krevetu knjigu o svom susretu sa ubicom iz
Medisin Krika, koji mu nije uzeo ništa osim cipela i ostavio ga u kukuruzu,
misleći da je mrtav.
Spustila je roman pored sebe i, zagledavši se kroz prozor, posmatrala
oblake kako plove. Grad je davao sve od sebe da se vrati u kolotečinu.
Fudbalski trening je bio u toku, a škola je počinjala za dve nedelje. Pričalo se
da je Kanzaški državni univerzitet doneo odluku da postavi eksperimentalno
polje negde u Ajovi, ali nije bila nikakva šteta. Zapravo su ih se sretno
oslobodili: Pendergast je mislio da su Dejl Estrem i farmersko udruženje bili
u pravu u vezi sa opasnostima genetske modifikacije. U svakom slučaju, ljude
više ni najmanje nije bilo briga, pošto je grad živnuo zahvaljujući ljudima iz
Asocijacije nacionalnih parkova, ekspertima za pećine, ekipi fotografa
časopisa National Geographic, i zagriženim speleolozima, koji su jedva čekali
da zavire u ono što su nazivali najvećim kompleksom pećina otkrivenim u
Americi još od Karlsbadskih pećina. Izgledalo je kao da se grad nalazi na
pragu novog dana koji će doneti bogatstvo i napredak za sve. Vreme će
pokazati.
Kori uzdahnu. Ništa od toga njoj nije bilo važno. Još jedna godina i
Medisin Krik će za nju postati drevna prošlost, šta god da se desilo posle.
Ležala je u krevetu dok je sunce zalazilo i spuštala se noć. Zatim je ustala i
otišla do svog radnog kutka. Otvorila je klizeća vrata ormara, napipala dno i
pažljivo odlepila novčanice. Hiljadu i pet stotina dolara. Njena majka još uvek
nije pronašla novac, a posle svega što se dogodilo prestala je da je gnjavi zbog
njega. Čak je bila ljubazna prema Kori prvi dan posle njenog povratka iz
bolnice. Kori je znala da to neće trajati dugo. Majka je sada bila na poslu i Kori
ni najmanje nije sumnjala da će se vratiti sa torbom u kojoj će zveckati njena
uobičajena doza flašica sa votkom. Za samo dan ili dva, ponovo će potegnuti
pitanje novca i sve će početi iz početka.
Zamišljeno je okretala novčanice u rakama. Pendergast je ostao u gradu
još dve nedelje, radeći sa Hejzenom i državnom policijom na zaokruživanju
dokaznog postupka. Javio joj se da kaže kako odlazi sutra, rano, i rekao kako
želi da se pozdravi pre odlaska - i da uzme svoj mobilni telefon. To je bilo ono
što je stvarno želeo, znala je, mobilni telefon.
Već je nekoliko puta navratio u bolnicu da je vidi. Bio je veoma brižan i
ljubazan; a ipak, ona se nekako nadala još nečem. Odmahnula je glavom. Šta je
očekivala - da će je on povesti sa sobom, da će postati njegova stalna
pomoćnica? Smešno. Štaviše, izgledalo je kako je jedva čekao da ode,
pominjući neku hitnu stvar koja ga je čekala u Njujorku. Nekoliko puta ga je
na mobilni telefon zvao tip koji se zvao Ren, ali bi on uvek izašao iz prostorije
i nikad nije uspela da čuje o čemu su govorili. U svakom slučaju, stvarno nije
bilo važno. On će otići, a za dve nedelje njoj ponovo počinje škola. Završna
godina, njena poslednja u Medisin Kriku. Još jedna, poslednja godina pakla.
Barem neće više biti nevolja sa šerifom Hejzenom. Neobično, spasao joj je
život i sada je prema njoj pokazivao neku vrstu gotovo očinskog
interesovanja. Morala je priznati da je bio veoma ljubazan kada ga je onog
dana posetila u bolnici. Čak joj se izvinjavao - ne baš tim rečima, naravno, ali
ju je to ipak ganulo. Zahvalila mu je što joj je spasao život. Na to je prolio
nekoliko suza i rekao da nije učinio ni blizu dovoljno, da nije uradio ništa.
Jadnik. I dalje je bio stvarno potresen zbog Tada.
Spustila je pogled na novac. Kada sutra bude odlazila, reći će Pendergastu
šta namerava da učini s njim.
Zamisao se oblikovala lagano, tokom onih dana koje je provela u bolnici.
Na neki način, bila je iznenađena što joj to ranije nije palo na pamet. Do škole
je ostalo još dve nedelje, imala je novaca, i bila je slobodna: šerif je povukao
sve optužnice. Ništa je nije zadržavalo ovde: nije imala prijatelja vrednih
pomena, ni posao, i ako ostane ovde, njena majka će pre ili kasnije izvući taj
novac od nje.
Nije da je imala nekih iluzija, čak ni kada joj je ta zamisao prvi put pala na
pamet. Znala je da će se, kada ga bude pronašla, verovatno ispostaviti da je i
on bio jedan od ljudi kojima ništa nije polazilo za rukom: gubitnik. Konačno,
oženio se njenom majkom, a onda se izgubio, ostavljajući njih dve na cedilu.
Nikada nije plaćao izdržavanje za dete, nikada je nije obišao, nikada pisao -
barem je tako mislila. Baš i nije zvučao kao Fred Mekmarej{ 25 }.
Nije joj bilo važno. Bio je njen otac. U dubini duše joj se činilo kako se
odlučila za pravu stvar. A sada je imala i novca i vremena za to.
Neće joj biti teško da ga nađe. Beskrajne žalopojke njene majke imale su
nenameran sporedan efekat da Kori bude obaveštena o njegovom kretanju.
Posle potucanja Srednjim zapadom, nastanio se u Alentaunu, u Pensilvaniji,
gde je radio kao mehaničar za opravku kočnica u automehaničarskoj
radionici Pep Bojs. Koliko Džesija Svonsona može biti u Alentaunu? Do tamo
joj je trebalo nekoliko dana vožnje. Novac koji joj je dao Pendergast pokriće
gorivo, putarine, motele, a ostaće joj i lepa rezerva za sasvim mogući slučaj
neočekivanog kvara na automobilu.
Čak i ako se pokaže da je gubitnik, njene uspomene na njega ostaće lepe.
Barem nije bio drkadžija. Dok je bio sa njima, bio je dobar otac, vodio ju je da
gleda filmove i igra mini-golf, uvek se smejao i uvek je bio spreman na
zabavu. Šta je to uopšte značilo, biti gubitnik? Deca u školi su za nju mislila da
je gubitnik. On ju je voleo, bila je sigurna u to… čak i ako ju je ostavio samu sa
užasnom pijanom vešticom.
Nemoj da gajiš lažne nade, Kori, podsećala je sebe.
Savila je novčanice i gurnula ih u džep pantalona. Ispod kreveta je izvukla
plastični kofer, bacila ga na krevet, otvorila i počela u njega da ubacuje odeću.
Otići će odmah ujutro, pre nego što se njena majka probudi, pozdraviće se s
Pendergastom i krenuti na put.
Kofer je uskoro bio spakovan. Kori ga je ugurala pod krevet, legla i istog
trenutka zaspala.
Probudila se u tišini noći. Vladala je tama. Sela je, bunovno se osvrćući
oko sebe. Nešto ju je probudilo. To nije mogla biti majka, ona je radila u
noćnoj smeni u klubu, i…
Krkljanje, čangrljavi zvuk i tihi štropot začuli su se tačno ispod njenog
prozora. Njena omamljenost se istog časa izgubila, ustupajući mesto strahu.
Potom se začuo i nepovezan govor i šištanje, a onda i dobovanje kapi koje
su lagano počele da pljuskaju po stranicama prikolice.
Pogledala je na sat: dva po ponoći. Ponovo se spustila na krevet, skoro se
naglas smejući od olakšanja. Ovog puta je stvarno to bio Dejdov sistem za
zalivanje.
Ustala je da zatvori prozor. Zastala je na trenutak, udišući prohladan
vazduh, prožet svežim mirisom pokvašene trave. Zatim je počela da spušta
prozor.
Iz tame je iznenada sevnula ruka i uhvatila se za ivicu prozora,
sprečavajući je da ga zatvori. Bila je krvava, izlomljenih noktiju.
Kori skloni ruke s prozora i bez reči se odmače.
Na prozoru se pojavilo belo, mesecoliko lice: izgrebano, isečeno,
prošarano prljavštinom i krvlju, paperjaste brade i natečeno kao u bebe.
Užasna ruka je polako otvarala prozor, sve dok više nije mogao dalje. Užasan
zadah - još užasniji zbog sećanja koja je budio - stigao je do nje i ispunio joj
nozdrve.
Kori ustuknu prema vratima, obamrlim prstima tražeći mobilni telefon
po džepu. Pronašla ga je i pritisnula dugme. Poslednji pozivani broj.
Pendergastov broj.
Ogromna ruka je uz trzaj pokidala jeftin aluminijumski prozorski okvir,
razbijajući staklo.
Kori se okrete i istrča iz sobe, dobujući bosim nogama po hodniku, jureći
kroz dnevnu sobu prema…
Ulazna vrata su se otvorila s treskom. Tamo je stajao Džob: Džob, još uvek
živ, sa jednim okom uništenim tako da je iz njega curila žućkasta tečnost,
prevelike dečije odeće, pocepane i prljave, umazane sasušenom krvlju, kose
zamršene, a kože bolesno žute. Jedna ruka mu je visila, beskorisna i
slomljena, ali je druga bila ispružena prema njoj.
Muuuh!
Ruka se pružala da je dograbi i on koraknu napred, lica izobličenog od
besa, ispunjavajući prostoriju svojim smradom.
“Ne!” vrisnula je. “Ne, ne, odlazi…!”
Jurnuo je prema njoj, urličući i udarajući na sve strane.
Okrenula se i potrčala natrag kroz hodnik, prema svojoj sobi. Bio joj je za
petama, teturajući se niz hodnik. Zalupila je vrata i spustila rezu, ali ih je on
otvorio, uz strahoviti udarac koji je tanku šperploču prilepio za zid. Ne
zastajući da razmisli, naglavačke je iskočila kroz prozor, otkotrljala se preko
razbijenog stakla i mokre trave, ustala i potrčala prema gradu. Iza nje se začu
tresak; urlik jarosti; još jedan tresak. Svetla su se palila u prikolicama oko nje.
Osvrnula se i videla da Džob riče, bukvalno kidajući put kroz prozor, lomeći i
cepajući.
 Ako bi uspela da se dočepa glavnog puta, možda bi imala šansu. Trčala je
kroz naselje kamp-kućica. Kapija je bila udaljena svega nekoliko stotina
metara.
Čula je riku i, pogledavši iskosa, ugledala pognutu i ranjenu priliku kako
strahovitom brzinom grabi preko trave, presecajući joj put prema gradu.
Naprezala se, gutajući vazduh, ali on sada krenu natrag prema njoj, ne
ostavljajući joj drugi izbor osim da pojuri prema zadnjem delu naselja, prema
tami golih polja. Zavukla je ruku u džep, izvadila telefon i prinela ga uhu dok
je trčala. Začu se Pendergastov glas, koji joj se smireno obrati.
“Dolazim, Kori. Odmah dolazim.”
“On će me ubiti, molim vas…”
“Biću tu što brže mogu, sa policijom. Trči, Kori. Trči.”
Trčala je koliko su je noge nosile, preskočivši ogradu i uletevši u polje, dok
su joj oštre strnjike kukuruza sekle bosa stopala.
Muh! Muh! Muuuuuh!
Džob je bio iza nje, približavao se čudnim, nemilosrdnim, majmunolikim
koracima, zglobovima nepovređene ruke češući o tlo. Nastavila je dalje,
nadajući se da će se on umoriti, da će odustati, da će ga bol savladati - ali on
je trčao za njom, ričući u agoniji.
Udvostručila je napore, dok su je pluća pekla u grudima. Nije vredelo.
Stizao ju je, neumoljivo ju je stizao. Uhvatiće je. Bez obzira koliko brzo trčala,
uhvatiće je.
Ne…
Šta da učini? Nije bilo šanse da stigne do potoka. A čak i da stigne, šta
onda? Trčala je u suprotnom smeru od grada, u samo srce bespuća.
Pendergast neće stići na vreme.
Muuuh! Muuuh!
Čula je zavijanje sirena u daljini. To joj je samo potvrdilo da je Pendergast
bio predaleko. Bila je prepuštena samoj sebi. On će je uhvatiti, zgrabiće je s
leđa i ubiti.
Sada je već mogla da čuje korake koji su dobovali mahnitu pratnju
njegovim izmučenim krikovima. Nije mogao biti na više od deset metara iza
nje. Iscedila je iz sebe svaki atom energije, ali je već osećala kako posustaje,
noge su joj bile sve slabije, a pluća samo što joj se nisu raspala od napora. A
on je i dalje napredovao i smanjivao razdaljinu. Za nekoliko sekundi će je
stići. Morala je nešto da učini. Mora da je postojao neki način da dopre do
njega, da ga natera da shvati, da se zaustavi.
Okrenula se. “ Džob!” povikala je.
Prilazio joj je, ričući obnevidelo.
“ Džob, čekaj!”
Narednog trenutka je osetila udarac, užasan udarac koji ju je bacio na leđa
u meko blato. A onda se stvorio na njoj, ričući, dok su se kapljice pljuvačke
rasipale po njenom licu, a njegova ogromna pesnica se podizala da joj smrska
lobanju.
“Prijatelj!” kriknula je.
Zatvorila je oči, okrećući glavu od očekivanog udarca, i ponovila: “Tvoj
prijatelj, tvoj prijatelj, tvoj prijatelj…”
Ništa se nije dogodilo. Sačekala je, progutala knedlu i otvorila oči.
Pesnica je bila tu, i dalje podignuta, ali je lice koje ju je posmatralo bilo
sasvim drugačije. Bes i jarost su nestali. Lice je bilo iskrivljeno u nekakvom
novom, moćnom i nedokučivom osećanju.
“Ti i ja”, kreštavo reče Kori. “Prijatelji.”
Lice je ostalo užasavajuće iskrivljeno, ali je pomislila da je ugledala nadu,
čak žudnju, kako sjaji u njegovom preostalom oku.
Ogromna pesnica se lagano otvorila. “Plijatelj?” Upita Džob piskavim
glasom.
“Da, prijatelji”, dahtala je.
“Iglaš sa Džobom?”
“Da, igraću se s tobom, Džobe. Mi smo prijatelji. Igraćemo se zajedno.”
Brbljala je, gušeći se od straha, pokušavajući da se povrati.
Ruka se spustila. Usne su se razvukle u užasavajuću grimasu koju je Kori
protumačila kao osmeh. Osmeh nade.
Džob nespretno siđe s nje i teturavo ustade, kriveći lice od bola, ali i dalje
se kezeći grotesknim osmehom. “Iglati. Džob se igla.”
Kori udahnu i sede, polako se pomerajući i trudeći se da ga ne preplaši.
“Da. Sada smo prijatelji. Kori i Džob, prijatelji”
Sada su sirene bile glasnije. Čula je udaljenu škripu kočnica, lupanje
automobilskih vrata.
Pokušala je da ustane, osećajući kako joj noge klecaju pod njom. “U redu
je. Neću pobeći; nema potrebe da me povrediš. Ostaću ovde i igraću se s
tobom.”
“Iglaćemo se!” I Džob je srećno cičao u mraku praznog polja.
 2

“R ols-rojs” je stajao na parkiralištu kraj Mejsinog restorana, prekriven

prašinom, a njegov nekada blistavi sjaj nestao je nakon peščane oluje.
Pendergast se naslonio na kola, odeven u novo crno odelo, sa rukama u
džepovima, nepokretan na blistavom jutarnjem suncu.
Kori je skrenula s puta, zaustavila “gremlin” kraj njega i izbacila ga iz
brzine. Motor je, izbacivši oblak crnih izduvnih gasova, zaćutao i ona izađe
napolje.
Pendergast se ispravi. “Gospođice Svanson, proći ću kroz Alentaun na
svom putu za Njujork. Jeste li sigurni da nećete sa mnom?”
Kori odmahnu glavom. “To je nešto što bih želela da obavim sama.”
“Mogao bih da potražim ime vašeg oca u bazi podataka i da vas unapred
obavestim o bilo čemu, da kažemo, neuobičajenom u njegovoj trenutnoj
situaciji”, reče Pendergast.
“Ne. Radije ne bih da znam unapred. Ne očekujem nikakva čuda.”
Posmatrao ju je netremice, bez reči.
“Biće mi sasvim dobro”, reče ona.
Nakon par sekundi, on klimnu glavom. “Znam da hoće. Ako nećete da
prihvatite vožnju, ipak morate da prihvatite ovo.”
Prišao je bliže, izvadio koverat iz džepa i pružio joj ga.
“Šta je to?” upitala je.
“Shvatite to kao rani poklon za maturu.”
Kori je otvorila koverat i iz njega skliznu štedna knjižica. Iznos od 25.000
dolara bio je položen na račun za troškove školovanja, koji je glasio na njeno
ime.
“Ne”, reče ona odmah. “Ne, ne mogu.”
Pendergast se osmehnu. “Ne samo da možete, već i morate.”
“Žao mi je. Jednostavno ne mogu da prihvatim.”
Izgledalo je da se Pendergast na trenutak koleba. Zatim je ponovo
progovorio. “Onda mi dopustite da vam objasnim zbog čega morate”, reče
veoma tihim glasom. “Sticajem okolnosti u koje radije ne bih ulazio, prošle
jeseni sam dobio poprilično nasledstvo od dalekog i bogatog rođaka.
Dovoljno je reći da taj novac nije stekao čineći dobra dela. Pokušavam da
makar delimično sperem sramnu mrlju na porodičnom imenu Pendergast,
dajući njegov novac u prave svrhe. Bez galame, razumećete. Vi ste, Kori,
upravo takav slučaj. Veoma izuzetan slučaj, u stvari.”
Kori je na trenutak oborila pogled. Nije mogla da smisli odgovor. Niko u
čitavom njenom životu joj nikada ništa nije dao. Bilo joj je čudno da je nekom
stalo do nje - posebno nekom tako uzdržanom, tako rezervisanom i tako
različitom od nje kao što je Pendergast. A ipak je knjižica bila tu, u njenoj ruci.
Ponovo je pogledala knjižicu. Onda ju je vratila natrag u koverat.
“Šta to znači, račun za troškove školovanja?” upita.
“Ostalo vam je da završite još jednu godinu srednje škole.”
Klimnula je.
Iskra se pojavila u Pendergastovim očima. “Jeste li ikad čuli za Akademiju
Filip Ekseter?”
“Nisam.”
“To je privatna škola sa internatom u Nju Hempširu. Tamo vam čuvaju
slobodno mesto na moj zahtev.”
Kori je buljila u njega. “Hoćete da kažete da novac nije za koledž?”
“Sada je najvažnije da odete odavde. Ovaj grad vas ubija.”
“Ali škola sa internatom! U Novoj Engleskoj? Neću se uklopiti tamo.”
“Draga moja Kori, zašto je tako važno uklopiti se? Ja se nikada nisam
uklapao. Uveren sam da ćete se tamo odlično snaći. Upoznaćete i druge poput
vas koji se ne uklapaju - inteligentne, radoznale, kreativne, skeptične osobe
koje se ne uklapaju. Prolaziću onuda početkom novembra, na svom putu u
Mejn; navratiću da vidim kako vam ide.” Delikatno se nakašljao u ruku.
Na svoje iznenađenje, Kori impulsivno zakorači prema njemu i zagrli ga.
Osetila je kako se ukočio, da bi se sledećeg trenutka, opustio i polako se
izvukao iz njenog zagrljaja. Radoznalo ga je pogledala: delovao je veoma
posramljeno.
Pročistio je grlo. “Oprostite mi, ali nisam navikao na fizičko izražavanje
naklonosti”, rekao je. “Odrastao sam u porodici koja…” Glas mu utihnu, a on
blago pocrvene.
Koraknula je unazad, osećajući nalet emocija, među kojima se isticala
zbunjenost. Posmatrao ju je još nekoliko trenutaka, dok mu se bledi, tajnoviti
osmeh ponovo razlivao po licu. Onda se naklonio, uzeo je za ruku, prineo
njene prste svojim usnama, brzo se okrenuo i ušao u kola. U idućem trenutku,
“rols” je skretao na put i ubrzavao prema izlazećem suncu, a svetlo je na
sekund blesnulo sa njegove zakrivljene površine, pre nego što se izgubio niz
dugačak, ravan makadamski drum.
Kori je sačekala trenutak, a onda je i sama ušla u kola. Pogledala je oko
sebe - kofer, trake, mala hrpa knjiga - da bi se uverila kako ništa nije
zaboravila. Stavila je koverat sa štednom knjižicom u ladicu za rukavice i
pričvrstila ga žicom. Zatim je upalila “gremlina”, pustivši motor da radi,
dodajući gas dok nije bila sigurna da se neće ugasiti. Dok je kretala sa
Mejsinog parkirališta, pogled joj je pao na Ernijevu Ekson pumpu na drugoj
strani ulice. Tamo je stajao Bred Hejzen. Šerifov sin je punio rezervoar
svetloplavog “kaprisa” Arta Ridera, jednom rukom na šmrku za punjenje, a
drugom na rezervoaru. Farmerice su mu skliznule naniže i mogla je da vidi
izbledelo, sivkasto donje rublje i liniju proreza dupeta koja je počinjala
odmah ispod struka. Bred je buljio, otvorenih usta, u pravcu u kom se izgubio
Pendergastov “rols-rojs”. Sledećeg trenutka se okrenuo, odmahujući glavom
u čuđenju i posežući za brisačem za staklo.
Odjednom ju je obuzelo sažaljenje prema šerifu. Čudno kako je ispalo da je
on veoma pristojan čovek. Nikad neće zaboraviti prizor u bolničkoj sobi.
Šerifova glava položena na čisti jastuk, sa licem koje deluje deset godina
starije, a suze se slivaju niz obraze dok priča o Tadu Frenklinu. Ponovo je
pogledala Breda, pitajući se da li možda i u njemu, negde duboko, takođe
postoji zakopana neka iskra pristojnosti.
Zatim je odmahnula glavom i ubrzala. Nije imala nameru da se zadržava
kako bi to otkrila.
Dok joj je put hitao u susret, pitala se gde će biti iduće godine, za pet
godina, za trideset godina. Bilo je to prvi put u njenom životu da joj je tako
nešto uopšte palo na pamet. Nije mogla da zamisli odgovor. To osećanje
istovremeno je bilo divno i zastrašujuće.
Grad se smanjivao u retrovizoru sve dok u vidnom polju nisu ostale samo
parcele pod strnjikom i plavo nebo. Shvatila je kako više ne može da mrzi
Breda Hejzena, kao što više ne može da mrzi ni Medisin Krik. Sve je to
pomereno u prošlost, gde će postepeno potpuno izbledeti. Kako god bilo, ona
je odlazila u veliki, veliki svet, da se nikada više ne vrati u Medisin Krik.
 3

Š erif Dent Hejzen, glave i dalje umotane u zavoje i sa jednom rukom u

gipsu, stajao je na kraju kratkog hodnika i razgovarao sa dva policajca
kada je stigao Pendergast. Prekinuo je razgovor i prišao agentu FBI, pružajući
mu ruku.
“Kako vam je ruka, šerife?” upita Pendergast.
“Neću biti u stanju da idem na pecanje ove sezone.”
“Žao mi je što to čujem.”
“Upravo ste krenuli?”
“Tako je. Želeo sam da uradim još jednu stvar. Nadao sam se da ću vas
pronaći ovde. Želeo sam da vam zahvalim, šerife, na ovom, hm,
interesantnom odmoru.”
Hejzen neodređeno klimnu. Lice mu je bilo duboko izborano i ispunjeno
gorčinom i patnjom. “Došli ste baš na vreme da vidite kako se starica oprašta
sa svojim detencetom.”
Pendergast klimnu glavom. Takođe je došao i to da vidi. Iako nije
očekivao ništa od ove posete, mrzeo je da za sobom ostavlja stvari
nerazrešene, bilo kakve stvari. A jedno prilično veliko pitanje je u ovom
slučaju i dalje ostalo bez odgovora.
“Možete posmatrati nežni rastanak kroz specijalno staklo. Svi psihijatri
su već tamo, skupili su se kao muve. Ovuda.” Hejzen povede Pendergasta kroz
neobeležena vrata u zamračenu prostoriju. Na suprotnom zidu se nalazio
usamljeni prozor, dugački kvadrat beline. Gledao je u “tihu sobu” zaključanog
odeljenja psihijatrijskog krila luteranske bolnice u Garden Sitiju. Grupa
psihijatara i studenata medicine stajala je pred staklom, držeći beležnice i
pričajući tihim glasovima. Prostorija sa druge strane bila je prazna, a
osvetljenje u njoj prigušeno. Upravo kada su Pendergast i Hejzen prišli staklu,
otvorila su se dvostruka vrata i dva policajca u uniformama ugurala su
Džobova kolica. Lice i grudi su mu bili umotani u zavoje i jedna ruka i rame su
mu bili u gipsu. Uprkos polumraku u sobi, Džob je čkiljio svojim zdravim
okom. Široki kožni kaiš bio je čvrsto zategnut preko njegovih bedara, a lanac
lisica prolazio je kroz kariku na njemu. Obe noge bile su gvozdenim okovima
pričvršćene za kolica.
“Gle’ ga samo, kakvo kopile”, reče Hejzen, više sebi nego Pendergastu.
Pendergast je pažljivo posmatrao dok su policajci smeštali Džoba u
sredinu prostorije i postavljali se sa obe strane.
“Ðavolski bih voleo da znam zašto je uradio to što je uradio”, nastavi
Hejzen, tihim, monotonim glasom. “Zašto je pravio one čistine u kukuruzu?
Poređane vrane, Stot skuvan kao prase, pseći rep u Čonsiju…” Teško je
progutao. “I Tad. Ubio je Tada. Šta je prolazilo kroz tu njegovu jebenu glavu?”
Pendergast nije odgovorio.
Vrata se otvoriše i unutra uđe Vinifred Kraus, oslanjajući se o ruku trećeg
policajca. Nosila je bolničku spavaćicu i kretala se veoma polako. Ispod ruke
joj je bila zadenuta iscepana knjiga. Lice joj je bilo bledo i ispijeno, ali
razvedrilo se čim je videla Džoba i čitava njena pojava kao da se promenila.
“Džobi, najdraži. Došla je mamica.”
Njen glas je dopro u zamračenu sobu za posmatranje kroz zvučnik iznad
stakla. Zvučao je grubo i beživotno u potpunoj tišini.
Džob podignu glavu, a lice mu se razvuče u grimasu osmeha.
“Mamice!”
“Donela sam ti poklon, Džobi. Vidi, to je tvoja knjiga.”
Džob ispusti neartikulisani uzvik radosti.
Prišla je i privukla stolicu do svog sina. Policajci su se ukočili, ali ni
Vinifred ni Džob nisu to primetili. Sela je kraj njega, zagrlila ga je svojom
krhkom rukom i privukla bliže. Počela je da nežno pevuši, dok je Džob uživao,
naslanjajući se na nju, a njegovo priprosto lice blistalo je od sreće i radosti.
“Hriste”, promrmlja Hejzen. “Pogledajte. Ljulja ga kao bebu.”
Vinifred Kraus je spustila knjigu njemu u krilo i otvorila prvu stranicu.
Bila je to knjiga dečijih pesmica. “Počeću od početka, važi, Džobi?” gugutala
je. “Baš kao što ti voliš.”
Polako poče da čita, pevuckavim, detinjim glasom.

Pevam vam ja pesmu,

džep mi je pun žita;
dva tuceta vrana treba
da se spremi pita.
Kad je pita isečena,
Poče graja živa;
Vidi divna jela,
Da svako uživa!

Džobova velika glava klimala se u ritmu njenog glasa, a usta su mu ispuštala

zvuk uuuuuu koji se podizao i spuštao sa kadencom njenog glasa.
“Isuse Hriste”, reče Hejzen. “Nakaza i njegova majka. Hvata me jeza dok ih
gledam.”
Vinifred Kraus je završila pesmu i polako okrenula stranicu. Džob
zatrepta i nasmeši se. Zatim je počela ponovo da čita.

Dejvi, Dejvi Knedlica

skuvaj ga u loncu;
 dodaj šećer, puter,
pa ga pojedi na koncu.

Hejzen se okrete i zgrabi Pendergastovu ruku. “Gubim se odavde. Vidimo se u

čistilištu.”
Pendergast prihvati ruku, ne odgovarajući, ne primećujući ga. Pogled mu
je bio prikovan za prizor pred njim, za majku koja je čitala dečije pesmice
svome detetu.
“Vidi lepe slike, Džobi. Vidi!”
Dok je Vinifred Kraus podizala knjigu, Pendergast je na trenutak ugledao
ilustraciju. Knjiga je bila stara, a stranice iscepane i flekave, ali slika je još
uvek bila razaznatljiva.
Istog trenutka ju je prepoznao. Otkriće ga pogodi tako snažno da ga je
zateturalo poput fizičkog udarca. Ustuknuo je od stakla.
Džobi se isceri i poviče uuuuuu, dok mu se glava ljuljala napred-nazad.
Vinifred Kraus se spokojno nasmeši i okrete sledeću stranicu. Neprirodni,
elektronski pojačani glas majke nastavio je da pucketa iz zvučnika.

Od čega se prave, prave, maleni dečaci?

Od čega se prave maleni dečaci?
Od zmija i puževa i psećih repova,
Od toga se prave maleni dečaci…

Ali Pendergast se nije zadržavao da čuje dalje. Skup psihijatara i studenata

oko stakla nije čak ni primetio kada se mračna, vitka prilika udaljila, toliko su
bili zauzeti raspravljajući o tome gde se u priručniku DSM-IV{ 26 } nalazi
dijagnoza - i da li će se uopšte ikada naći.
 PRIZNANJA

L inkoln Čajld bi želeo da zahvali specijalnom agentu Daglasu Marginiju na

njegovim brojnim savetima u vezi sa policijskim službama i električnim
gitarama. Takođe želim da zahvalim rođaku Gregu Tiru i prijateljima Bobu
Vinkotu i Patu Alokou, na izuzetno pronicljivim savetima tokom rada na
rukopisu. Viktor S. bio je od velike pomoći u prikupljanju neophodnih detalja.
Želeo bih da zahvalim sledećim ljudima što su mi pomogli da život pisca ne
bude život monaha: Krisu i Suzan Jango, Toniju Triški, Ireni Soderlund,
Rodžeru Lesliju, Patriku Dodu, Džerardu i Teri Hajlend, Denisu Keliju, Brusu
Svonsonu, Džimu Dženkinsu, Marku Mendelu, Reju Spenseru i Maluu i Soni
Baula. Hvala Liju Saknou na svim šarolikim sitnicama. Želeo bih da zahvalim
roditeljima, Nensi i Bilu Čajldu, bratu Dagu i sestri Sintiji, ćerci Veroniki i
posebno supruzi Lučiji, na njihovoj ljubavi i podršci. Takođe bih želeo da sa
zahvalnošću pozdravim svoj rodni gradić, Nortfild u Minesoti, koji je - u
nostalgičnom oku sećanja - zadržao svu privlačnost i čari malog američkog
gradića, pri tome nekako uspevajući da ne podlegne njegovim ograničenjima.
Daglas Preston bi želeo da izrazi svoju neizmernu zahvalnost Bobiju
Rotenbergu na čitanju rukopisa i davanju izvanrednih predloga. Zahvaljujem
svojoj ćerci Seleni na njenim neprocenjivim savetima, posebno u vezi sa
likom Kori. Veliki sam dužnik Karen Koplend zbog njene izuzetne pomoći i
podrške. Zahvalan sam Nikoli Kaponiju na bezbrojnim fascinantnim
književnim razgovorima i odličnim idejama. Hvala Beriju Turkusu što me je
vukao po brdima Toskane in bici, kao i njegovoj ženi Džodi. Takođe želim da
zahvalim svojim prijateljima iz Firence koji su mi pomogli da brojne sate
provedene pred kompjuterom ne budem previše usamljen. To su Mirijam
Slabink, Ros Kaponi, Lucija Boldrini i Rikardo Zukoni, Vasiliki Lambru i Paolo
Busoni, Edvard Toskes, Filis i Ted Svindels, Piter i Margerite Kasparijan,
Andrea i Vahe Kešgerijan i Katija Balerini. Takođe sam veliki dužnik našem
italijanskom prevodiocu, Andreu Karlu Kapiju, zbog njegovog prijateljstva i
zauzimanja za naše knjige, kao i izvanrednog saveta vezanog za ovaj roman.
Ne mogu da ne pomenem nenadmašnu Andreu Pinkets. Konačno bih želeo da
izrazim svoje neizmerno poštovanje prema supruzi Kristini i deci, Aleteji i
Ajzaku, kao i zahvalnost na njihovoj ljubavi i podršci.
I, kao i uvek, želimo da posebno zahvalimo ljudima bez kojih romani
Prestona i Čajlda ne bi ni postojali: Džejmi Levin, Džejmiju Rabu, Eriku
Simonovu, Ejdi Klem i Metjuu Snajderu.
Iako smo koristili jugozapadni Kanzas kao lokaciju za ovaj roman, gradić
Medisin Krik, kao i okrug Kraj i mnogi drugi gradići i gradovi koji se pominju
u ovoj knjizi plod su mašte ili su korišteni kao plod mašte, kao i likovi koji ih
naseljavaju. Nismo oklevali da izmenimo geografiju i agrikulturu
jugozapadnog Kanzasa da bi poslužile ciljevima ove fikcije.
 BELEŠKE

1)
Global Positioning System, uređaj za navigaciju pomoću satelita (prim.
prev.). <<<
2)
V. Šekspir, Mletački trgovac, čin V, scena I - likovi spominju Troila i Kresidu,
junake jednog drugog Šekspirovog komada, kao i brojnih srednjovekovnih
priča na temu Trojanskog rata (prim. prev.). <<<
3)
Supa ili paprikaš od raznih vrsta divljači sa kukuruzom, crnim lukom,
paradajzom i drugim povrćem karakterističan za Srednji zapad Amerike
(prim. prev.). <<<
4)
Splatterpunk, izraz koji se od sredine osamdesetih vezuje za podžanr
horora koji obilno prikazuje ekspliicitno nasiije. Najbolji primer je Teksaški
masakr motornom testerom (1974) Toba Hupera. Čuven je i serijal Sema
Rejmija Zli mrtvaci (prim. prev.). <<<
5)
Autori se ovde poigravaju jednim od njihovih ranijih naslova, Ice Limit, koji
kod nas nije objavljivan (prim. prev.). <<<
6)
Pogled na svet, nem. (prim prev.). <<<
7)
Američki strip crtač poznat po duhovitim dijagramima komplikovanih i
nepraktičnih naprava koje su, u suštini, obavljale sasvim jednostavne
radnje. Njegovi crteži su kod nas objavljivani u Pegazu i Politikinom
Zabavniku (prim. prev.). <<<
8)
Dvolični čitaoče, franc. - asocijacija na Bodlerov stih iz pesme Čitaocu,
zbirka Cveće zla (prim. prev.). <<<
9)
San letnje noći, V. Šekspir, V čin, scena 1 (prim. prev.). <<<
10)
Stari zavet, Prva knjiga Mojsijeva 8:22 (prim. prev.). <<<
11)
 Novi zavet, Prva Poslanica sv. Apostola Petra, 5:8 (prim. prev.). <<<
12)
Girl Friday, izraz za pomoćnika (prim. prev.). <<<
13)
Duh mesta, lat. (prim. prev.). <<<
14)
Japanska strateška društvena igra (prim. prev.). <<<
15)
Deo citata: ’Bes je trenutno ludilo; kontroliši svoje strasti ili će one
kontrolisati tebe’, Horacije, Pisma I, 2, 62 (prim. prev.). <<<
16)
Hardee’s i A&W, lanci restorana brze hrane (prim. prev.). <<<
17)
Labor Day, prvi ponedeljak u septembru, slavi se kao praznik u Kanadi i
Sjedinjenim Državama (prim. prev.). <<<
18)
MIT Guide to Lockpicking, legendarni priručnik za obijanje, navodno delo
studenata Tehnološkog instituta u Masačusetsu (prim. prev.). <<<
19)
Američki glumac, koji je najveću slavu doživeo ’70-ih godina, glumeći
agenta u televizijskoj seriji F.B.I. (prim. prev.). <<<
20)
Tajanstveni haker, jedan od glavnih likova Zmajeve planine istih autora
(prim. prev.). <<<
21)
Vrsta psa čuvara slična bulterijeru, nastala na Kanarskim ostrvima
ukrštanjem domaćih rasa sa buldozima i mastifima (prim. prev.). <<<
22)
(Sturm und Drang), epoha “bujnosti i plahovitosti” u nemačkoj
književnosti u periodu 1760-85. Prethodila je nemačkoj klasici. Pokret je
dobio ime po istoimenoj drami M. Klingera. Najpoznatiji predstavnici su
Gete, Vagner i Šiler (prim. prev.). <<<
23)
Federal Emergency Management Agency, Agencija za vanredne situacije,
zadužena za zaštitu od zemljotresa i druge sisteme zaštite od prirodnih
nepogoda, nuklearnih katastrofa i sl. (prim. prev.). <<<
24)
Ulna, jedna od kostiju nadlaktice (prim. prev.). <<<
25)
Fred MacMurray (1908-1991), američki filmski glumac i reditelj, popularni
otac iz televizijske serije Moja tri sina (prim. prev.). <<<
26)
Dijagnostički i statistički priručnik mentalnih poremećaja, IV izdanje (prim.
prev.). <<<