Preston I Child - Relikvija

Daglas
Preston
i Linkoln Čajld
Relikvija
Prolog
1
Sliv Amazona, septembar 1987.
Oblaci, do tada zalepljeni za vrh planine Sero Gordo, konač no se u

podne oslobodiš e i raš trkaš e. Daleko iznad, u gornjim delovima
š umskog svoda, Vitlsi je nazirao zlataste prelive sunč evog svetla.
Zivotinje - verovatno pauk-majmuni - divljali su i larmali iznad njega,
a jedan makao papagaj se u briš uć em letu spuš tao uz neprijatno
kreštanje.
Vitlsi zastade pored palog stabla dž akaranda drveta, pogledajuć i
Karlosa, svog preznojanog pomoćnika iz kampa, kako ga sustiže.
„Stać emo ovde", rekao je na š panskom. „Baja la caja. Spusti taj
sanduk."
Vitlsi sede na oboreno drvo i skinu desnu cipelu i č arapu. Zapalivš i
cigaretu, on prinese njen vrh č itavom spletu krpelja koji su mu visili s
golenjače i članka.
Karlos skide s ramena stari vojni denjak za koji je aljkavo bio
privezan nekakav drveni sanduk.
„Otvori ga, molim te", reče Vitlsi.
Karlos posklanja kanape, otkvač i nekoliko mesinganih kopč i i
skide poklopac.
Sadrž aj je bio gusto spakovan i nabijen vlaknima neke od
ovdaš njih biljaka. Vitlsi skloni vlakna i tako otkri nekakve artefakte:
malu drvenu presu za biljke i musavi kož ni dnevnik. Na trenutak je
oklevao, a zatim je iz gornjeg dž epa svoje terenske jakne izvadio malu
ali besprekorno izgraviranu igurinu neke zveri. Odmeravao je
predmet u ruci, ponovo se diveć i njegovoj neprirodnoj tež ini i
umeš nosti majstora. A zatim ga nevoljko spusti u sanduk, sve ponovo
prekri vlaknima one biljke i zakvači poklopac.
Vitlsi iz ruksaka izvadi presavijen list praznog papira i rastvori ga
na kolenima. Iz dž epa koš ulje uze izandalu zlatastu olovku i poč e da
piše:
Gornji Ksingu
17. septembar 1987.
Montagju,
Odluč io sam da poš aljem Karlosa s poslednjim sandukom
nazad i sam nastavim da traž im Krokera. Karlos je pouzdan,
ne smem da rizikujem da se sanduk izgubi ako se meni neš to
dogodi. Obrati paž nju na š amanovu zveč ku i ostale ritualne
predmete. Izgleda da su jedinstveni. Ali igurina koju sam
poslednju stavio i koju smo pronaš li u napuš tenoj kolibi na
ovoj lokaciji, predstavlja dokaz koji sam traž io. Primetić eš
prevelike kandž e i reptilske karakteristike koje ukazuju na
dvonožno stvorenje. Kotoge postoje, a Mbvunova legenda nije
samo puka izmišljotina.
Sve moje terenske beleš ke su u ovoj svesci. U njoj takođe
imaš i kompletan izveš taj o raspadu ekspedicije, za š ta ć eš
naravno saznati i pre nego što ovo stigne do tebe.
Vitlsi odmahnu glavom, priseć ajuć i se scene koja se beš e odigrala

dan ranije. Onaj idiotski kuč kin sin, Maksvel. Sve do č ega je njemu bilo
stalo bilo je da primerci na koje je nabasao neoš teć eni stignu u Muzej.
Vitlsi se smejao u sebi. Prastara jaja. Kao da su bila neš to viš e od
bezvrednih mrtvih čaura. Maksvel je trebalo da bude paleobiolog, a ne
izič ki antropolog. Ironič no je š to su se spakovali i udaljili svega
hiljadu metara od njegovog otkrića.
Bilo kako bilo, Maksvela sada viš e nema, kao ni ostalih. Ostali su
samo Karlos i Kroker, i još dva vodič a. A sada je tu još samo Karlos.
Vitlsi se vrati svom pismu.
Iskoristi moju svesku i artefakte kako god budeš ž eleo, da

bi mi povratio dobar ugled u Muzeju. Ali najvaž nije je da
paziš na ovu igurinu. Uveren sam da je njena vrednost za
antropologiju neizmerna. Otkrili smo je juč e i to sasvim
sluč ajno. Cini mi se da je ona centralni simbol č itavog Mbvun
kulta. Mada nema nikakvih drugih tragova da neko ž ivi u
blizini. To mi je prilično čudno.
Vitlsi zastade. Nije opisao u svojim terenskim beleš kama kako su
pronašli figurinu. Čak i sada, njegov um se opirao tom sećanju.
Nikad ne bi pronaš li skrivenu stazicu koja se strmo spuš tala
između klizavih zidova prekrivenih mahovinom, da se Kroker nije
udaljio od staze kako bi malo bolje pogledao jednu sjajnicu. A onda i
ta jednostavna građevina, napola zakopana među drevnim stablima u
vlaž noj udolini gde dnevna svetlost skoro uopš te ne dopire… Ona
dvojica Botokudo vodič a, koji su inač e neprekidno brbljali na
tupijanskom, momentalno zavezaš e. Kada ih je Karlos pitao zaš to su
zać utali, jedan od njih je samo neš to promrmljao o č uvaru kolibe i o
prokletstvu za svakoga ko ugrozi njenu tajnu. A onda, Vitlsi prvi put
začu kako izgovaraju reč Kotoga. Kotoga. Ljudi senke.
Vitlsi je bio skeptič an. Nasluš ao se prič a o prokletstvima koje su
uglavnom prethodile zahtevu za već om platom. Ali kada je izaš ao iz
kolibe, vodiči su bili nestali.
… A onda i ta starica koja je odjednom izbauljala iz š ume.
Verovatno je bila Janomamo, oč igledno nije bila Kotoga. Ali ona je
znala za njih. Ona ih je videla. Kletve koje je spominjala… Pa onda i
nač in na koji se ponovo stopila sa š umom, kao jednogodiš nji jaguar a
ne sedamdesetogodišnjakinja, što je u stvari i bila.
Kad je otišla, okrenuli su se kolibi.
Koliba… Obazrivo, Vitlsi dozvoli da mu se seć anje vrati. Obe strane
su bile poduprte kamenim ploč ama sa identič nim gravurama neke
zveri koja sedi na svojim nogama. U kandž ama je drž ala neš to
izbledelo i neprepoznatljivo. Iza kolibe nalazio se zarasli vrt, bizarna
oaza živih boja usred zelene tvrđave.
Pod kolibe je bio nekoliko stopa niž i i Kroker skoro slomi vrat
ulazeć i u nju. Vitlsi ga je pratio paž ljivije, dok je Karlos ostao da kleč i
na ulazu. Vazduh unutra je bio taman i hladan, a mirisao je na trulu
zemlju. Uključ ivš i dž epnu lampu, Vitlsi je ugledao igurinu na vrhu
visoke zemljane humke u sredini kolibe. Oko podnož ja je bilo
poređano nekoliko diskova s neobič nim gravurama. A onda je svetlost
lampe zahvatila zidove.
Koliba je bila oblož ena ljudskim lobanjama. Pregledavš i nekoliko
onih najbliž ih, Vitlsi je primetio duboke brazgotine koje nije mogao
odmah da shvati. Nepravilne rupe zjapile su na vrhovima lobanja. Na
mnogo njih, zatiljač na kost pri osnovi lobanje takođe je bila smrskana
i otkinuta, a teške skvamozne kosti uopšte nije bilo.
Ruka mu se zatrese i lampa se isključ i. Pre nego š to ju je ponovo
uključ io, primetio je priguš enu svetlost koja se probijala kroz hiljade
oč nih duplji, obasjavajuć i zrnca praš ine š to su lenjo plutala po teš kom
vazduhu.
Nakon toga Kroker odluč i da mu je potrebna kratka š etnja kako bi
bio sam, bar je tako rekao Vitlsiju. Ali, nije se vratio.
Vegetacija je ovde veoma neobič na. Cikade i paprat

izgledaju skoro praistorijski. Steta š to nema vremena za
podrobnije prouč avanje. Koristili smo neku prilič no ž ilavu
biljku kao materijal za pakovanje u sanduke; slobodno pozovi
Jorgensena neka je pogleda ako ga bude interesovalo.
Sasvim sam siguran da ć emo se videti u Istraž ivač kom
klubu za mesec dana i proslaviti naš uspeh uz par suvih
martinija i dobre makanudo cigare. Do tada, znam da tebi
mogu da poverim sav ovaj materijal i svoju reputaciju.
Tvoj kolega, Vitlsi
Stavio je pismo ispod poklopca sanduka.

„Karlose", rekao je, „hoć u da odneseš ovaj sanduk nazad u Porto
de Mos i da me tamo č ekaš . Ako se ne vratim za dve nedelje, potraž i
pukovnika Sotoa. Kaž i mu da ga poš alje zajedno sa ostalim sanducima
avionom u Muzej, kao što smo se dogovorili. On će ti dati platu."
Karlos ga pogleda. „Ne razumem", prozbori. „Ostać ete ovde,
sami?"
Vitlsi se nasmeš i, upali drugu cigaretu i nastavi da ubija krpelje.
„Neko mora da iznese sanduk odavde. Mislim da mož eš da stigneš
Maksvela pre reke. Hoću još par dana da tražim Krokera."
Karlos se udari po kolenu. „Es loco! Ne mogu da vas ostavim
samog. Si te dejo atres, te moririas. Umreć ete ovde u š umi, Senor, a
kosti ć e ostati drekavcima. Moramo se zajedno vratiti, tako je
najbolje."
Vitlsi nestrpljivo odmahnu glavom. „Daj mi antiseptik i kinin, i
suš enu govedinu iz svog ranca", naredi mu navlač eć i prljavu č arapu i
zapertlavajući cipelu.
Karlos poč e da se raspakuje i dalje protestujuć i. Vitlsi ga je
ignorisao, odsutno č eš uć i ujede insekata na zadnjoj strani vrata i
zureći prema Sero Gordo.
„Pitaće se, Senor. Misliće da sam vas ostavio. To će biti jako loše po
mene", brzo ispuca Karlos, stavljajuć i traž ene stvari u Vitlsijev ranac.
„Kaburi muve ć e vas ž ivog pojesti", nastavio je prebacivš i se do
sanduka i vezavš i ga ponovo konopcima. „Ponovo ć ete dobiti malariju
i ovog puta umreti. Ostaću s vama."
Vitlsi je piljio u pramen njegove snež nobele kose zalepljene za
mokro č elo. Ta je kosa bila potpuno crna do juč e, pre nego š to je
Karlos ugledao unutraš njost kolibe. Na jedan kratak trenutak
Karlosove oči susretoše se s njegovim, nakon čega on obori pogled.
Vitlsi se uspravi. „Adios", rekao je i nestao u šipražju.
Kasno popodne Vitlsi je primetio da su se gusti, niski oblaci vratili

da zaklone Sero Gordo. Poslednjih nekoliko kilometara iš ao je
drevnim puteljkom nepoznatog porekla, vrlo uskom stazicom kroz
š iprag. Stazica je pametno vijugala kroz smrdljive baruš tine koje su
okruž ivale podnož je tepuija, moč varnog, dž unglom proš aranog platoa
koji se prostirao pred njim. Puteljak se pruž ao s ljudskom logikom,
mislio je Vitlsi. Ima oč igledan smisao; ž ivotinjski tragovi uglavnom
vrludaju. A ovaj je bio usmeren prema strmoj raselini s jedne strane
sve bližeg tepuija. Kroker je sigurno prošao ovuda.
Zastao je da razmisli, nesvesno prstima stež uć i svoju amajliju -
zlatnu strelu prekrivenu srebrnom strelom - koja mu je visila oko
vrata još od detinjstva. Osim kolibe, nisu videli tragove boravka ljudi
poslednjih nekoliko dana, izuzev jednog davno napuš tenog sela
sakupljača korenja. Samo su Kotoge mogle napraviti ovu stazu.
Kako se približ avao platou uoč io je nekoliko malih kaskada vode
koja je padala niz njihove strme strane. Noćas će prenoćiti u podnožju,
a ujutro se popeti uz hiljadu metara dugač ak uspon. Bić e strmo,
blatnjavo, a sasvim moguć e i opasno. Ako sretne Kotoge - pa, bić e u
zamci.
Ali nije imao razloga da misli kako su Kotoge divlje pleme. Na
kraju krajeva, ovom drugom stvorenju, Mbvunu, lokalni mitovi su
pripisivali sva ubistva i divljaš tva. Cudno - nepoznato stvorenje
navodno kontroliš e jedno pleme a niko ga nikada nije video. Da li
Mbvun zaista postoji? pitao se. Naravno, poslednji primerak bi mogao
biti ž iv u ovoj ogromnoj tropskoj š umi; oblast je bukvalno potpuno
neistraž ena od biologa. Nije prvi put zaž alio š to Kroker nije poneo
svoj trideset kalibarski manlišer 06, kad je odlazio iz kampa.
Ali pre svega, shvati Vitlsi, moram prvo da pronađem Krokera. Tek
onda mož e da potraž i Kotoge i dokaž e da nisu izumrli pre mnogo
vekova. Bić e slavan - pronalazač drevnog naroda, koji duboko u
Amazonu ž ivi u nekoj vrsti č istote kamenog doba, na platou koji kao
da pluta povrh džungle nalik na Artur Konan Dojlov Izgubljeni svet.
Nema razloga da se plaši Kotoga. Ali ta koliba…
Iznenada, oš tar i nezdrav smrad udari mu u nozdrve i on istog
trena stade. Nije mogao da pogreš i - mrtva ž ivotinja, i to velika.
Napravio je još oko desetak koraka a smrad se pojač avao. Srce poč e
brž e da mu lupa zbog predoseć aja: mož da su Kotoge č ereč ile neku
ž ivotinju u blizini. Mož da ima i nekih artefakata bač enih u stranu -
oruda, oružja, a možda čak i predmeta ceremonijalne prirode.
Sunjao se lagano. Slatkast, odvratan smrad bivao je sve jač i.
Nazirao je sunč evu svetlost u jednom delu š umske strehe, visoko
iznad glave - siguran znak da se bliž i č istina. Stao je i zategao ruksak,
ne želeći da ga on sputava ako bude morao brzo da se kreće.
Uska staza oivič ena grmljem postade ravna i iznenada naglo
skrenu na malu č istinu. Tamo se, na suprotnoj strani, nalazila leš ina
neke ž ivotinje. Podnož je drveta, pod kojim je lež ala, bilo je ritualno
izrezbareno u obliku spirale, a gomilica jarko zelenog papagajskog
perja lež ala je povrh zjapeć eg, masnjikavo smeđeg grudnog koš a
životinje.
Ali kako se približ avao, shvatio je da leš ina ima na sebi koš ulju
kaki boje.
Citav oblak debelih muva zujao je i rojio se oko otvorenog
grudnog koš a. Vitlsi primeti da je odseč ena leva ruka privezana za
deblo nekim vlaknastim už etom, a dlan ruke raseč en. Nekoliko
praznih č aura lež alo je oko tela. A onda je ugledao glavu. Lež ala je
licem naviš e ispod č ovekovog pazuha, zadnji deo lobanje bio je
iščupan, zamagljene oči zurile su nagore, a obrazi behu naduveni.
Vitlsi je pronašao Krokera.
Instinktivno, poč e da posrć e unazad. Primetio je da su kandž e
kidale telo nekom už asnom, nadljudskom snagom. Leš je delovao
ukočeno. Možda su - ako je Bog milosrdan - Kotoge već otišle.
Uz pretpostavku da su u pitanju Kotoge.
A onda primeti da je tropska š uma, inač e prepuna zvukova ž ivota,
odjednom utihnula. Nesvesno, on se okrenu prema dž ungli. Neš to se
pokretalo u visokom ž bunju na ivici č istine, a dva uska oka boje teč ne
vatre pojaviš e se među liš ćem. Uz jecaj i psovku, on pređe rukavom
preko lica i ponovo pogleda. Oči nestadoše.
Nije imao vremena za gubljenje - mora da se vrati stazom, š to dalje
od ovog mesta. Njegov put povratka u š umu nalazio se pravo ispred
njega. Moraće da potrči.
U tom trenutku on primeti neš to na zemlji š to nije video ranije i č u
kako se neš to teš ko, a opet už asavajuć e potajno, kreć e u ž bunju pravo
ispred njega.
2
Belem, Brazil, jul 1988.
Ovog puta Ven je bio potpuno siguran da mu je luč ki nadzornik za

petama.
Stajao je pozadi, duboko u senci, u ulič ici između skladiš ta, i
posmatrao. Laka kiš a skrivala je masivne obrise privezanih
teretnjaka, a luč na svetla pretvarala u jedva vidljive tač ke. Para se
uzdizala kako je kiš a padala na vrele daske paluba i donosila sa
sobom slab miris kreozota. Negde iza njega dopirali su noć ni zvuci
luke: rezak lavež psa, udaljeni smeh prož et portugalskim i kalipso
muzika s obalskih barova na avenidi.
Bio je to veoma sladak poslić. Spustio se ovamo kada je u Majamiju
postalo prevruć e i to birajuć i duž i put. Ovde su uglavnom svi poslovi
bili laki, mali teretnjaci privezani gore i dole uz obalu. Luč ko osoblje
uvek je trebalo radnike, a on je i ranije radio na utovaru i istovaru
brodova. Rekao je da se zove Ven Stivens i niko se o tome nije
posebno raspitivao. Ionako ne bi poverovali kad bi im rekao pravo
ime.
Scena je imala sve potrebne sastojke. Imao je dovoljno prakse u
Majamiju i dovoljno vremena da izoš tri svoje instinkte. Ti instinkti su
se ovde itekako isplać ivali. Namerno je loš e govorio portugalski, č esto
zastajkuć i, kako bi proč itao poglede i procenio reakcije. Rikon, mlađi
pomoć nik luč kog kapetana, bio je poslednja karika koja je Venu
trebala.
Vena su obaveš tavali kada je pristizala poš iljka s gornjeg toka.
Uglavnom bi mu bila data samo dva imena: dolazno i odlazno. Uvek je
znao š ta mora da traž i, kutije su uvek bile iste. Postarao bi se da budu
sigurno istovarene i smeš tene u skladiš te. Posle toga, samo bi se
pobrinuo da to bude i poslednji tovar ubač en na određeni teretnjak
koji odlazi za Države.
Ven je po prirodi bio oprezan. Budno je pazio na luč kog
nadzornika. Jednom ili dvaput imao je predoseć aj, kao neko zvono za
uzbunu u umu, da je nadzornik neš to posumnjao. I svaki put je malo
usporio i za nekoliko dana zvono u glavi bi prestalo da zvoni.
Pogledao je na sat. Jedanaest. Cuo je kako se negde iza ć oš ka vrata
otvaraju, a zatim zatvaraju. Ven se podiž e uza zid. Teš ki koraci
odzvanjali su na daš čanoj oplati, a onda je poznati obris proš ao ispod
ulič nog svetla. Kada su koraci odmakli, Ven proviri. Kancelarija je bila
u mraku, napuš tena, kao š to je i znao da ć e biti. Uz poslednji pogled,
zaobišao je ugao zgrade i izbio na dokove.
Sa svakim korakom prazan ruksak nemo je pljeskao o njegova
ramena. Dok je korač ao, Ven je gurnuo ruku u dž ep, izvadio ključ i
snaž no ga stisnuo. Taj ključ je predstavljao spasonosno už e. Pre nego
što je proveo dva dana na dokovima, napravio je njegov otisak.
Ven je proš ao mali teretnjak usidren na molu s č ijih je debelih
palamara kapljala crna voda pravo na zarđale bitve. Brod je izgledao
napuš teno, nije bilo č ak ni pož arnog na palubi. Usporio je. Vrata
skladiš ta su se nalazila pravo ispred njega, blizu ivice glavnog doka.
Ven kratko pogleda preko ramena a zatim, neprestano se osvrć uć i,
otključa metalna vrata i skliznu unutra.
Zatvorivš i vrata, sač ekao je malo da mu se oč i priviknu na tamu.
Na pola puta smo. Trebalo je još samo ovde da završ i š ta ima i izgubi
se.
Sta je moguć e pre. Rikon je postajao sve gramziviji, kruzeirosi su
mu proticali kroz ruke poput vodene bujice. Proš li put je ironič no
spomenuo velič inu svog udela. Baš tog jutra, Rikon i nadzornik
razgovarali su neš to už urbano i tiho, a s vremena na vreme nadzornik
je gledao prema Venu. Instinkti su mu govorili da se čisti odatle.
Gledao je kako se mrač no skladiš te pretvara u magloviti predeo
sač injen od teretnih kontejnera i tovarnih paketa. Nije smeo da
rizikuje i uključ i baterijsku lampu, ali to nije bilo važ no: dovoljno
dobro je poznavao unutraš njost, mogao je i u snu da ga prođe. Kretao
se lagano napred, obilazeći ogromne planine tovara.
I konačno, ugledao je ono što je tražio: gomilu izudaranih sanduka,
šest velikih i jedan mali, ostavljenih u nekom udaljenom kutku. Dva od
većih sanduka bili su obeleženi šablonom: NJUJORK.
Mesecima ranije, Ven se bio raspitivao za njih. Intendantov
pomoć nik isprič ao mu je prič u o njima. Izgleda da su sanduci doš li
uzvodno iz Porto de Mosa proš le jeseni. Predviđeni su da avionom
budu poslati za njujorš ki Muzej, ali neš to se dogodilo s ljudima koji su
se oko toga dogovarali - pomoć nik nije znao da kaž e tač no š ta. Ali
uplata nije stigla na vreme i sada se sanduci, naizgled zaboravljeni,
nalaze tamo umotani u gomilu crvene trake.
Samo Ven ih nije zaboravio. Bilo je taman toliko prostora iza
zaboravljenih sanduka da sakrije svoje poš iljke dok teretnjaci koji
odlaze ne budu natovareni.
Topli noć ni povetarac uš ao je kroz razbijeni prozor visoko na zidu
i pokrenuo kapi znoja na Venovom č elu. On se nasmeš i u tami. Još
proš le nedelje saznao je da ć e sanduci uskoro konač no biti prebač eni
u Države. Ali do tada on će već biti daleko.
Proverio je svoj skriveni tovar. Samo jedna kutija ovog puta, lepo
ć e stati na dno ruksaka. Znao je gde se to mož e prodati i kako. On ć e
to i učiniti, negde daleko, i to vrlo brzo.
Kako se spremao da se ugura iza velikih sanduka, Ven iznenada
zastade. Zapahnuo ga je neki č udan vonj: neš to zemljasto, s mirisom
kož e i trulež i. Mnogo č udnovatog tovara je prolazilo kroz ovu luku, ali
ništa nije smrdelo kao ovo.
Instinkti su mu poludeli kao protivpož arni alarm, ali ipak nije
uoč avao niš ta neobič no, niti bilo š ta zbunjujuć e. Kliznuo je napred,
između muzejskog tovara i zida.
Ponovo je zastao. Neš to ovde pozadi nije bilo u redu. Neš to jako
nije bilo u redu.
Cuo je, pre nego š to je video, da se neš to pomera u tom skuč enom
prostoru. Oš tar smrad nadimao se prema njemu i prekrivao ga trulim
zadahom. Iznenada, nekom už asnom snagom beš e bač en na zid. Bol je
prosto eksplodirao u njegovim grudima i utrobi. Otvorio je usta da
vrisne, ali neš to mu je kuvalo u grkljanu, nakon č ega je usledio ubod,
brz poput munje, koji mu je proš ao pravo kroz lobanju, ostavljajuć i za
sobom samo tminu.
Prvi dio
Muzej neprirodnih misterija

3
Njujork, sadašnjost
Crvenokosi klinac uspentrao se na platformu, nazivajuć i mlađeg brata

kukavicom i posež uć i prema slonovoj nozi. Huan ga je nemo
posmatrao, pomerajuć i se napred baš u trenutku kada je deč akova
ruka dodirnula eksponat.
„'Alo!" viknu Huan, potrč avš i. „Hej, ne diraj slonove." Deč ak se
izgleda uplaš io jer je povukao ruku; još uvek je bio u onom uzrastu
kada ga je uniforma mogla impresionirati. Oni stariji - od petnaest-
š esnaest - ponekad bi Huanu pokazali srednji prst. Znali su da je on
samo muzejski č uvar. Glupi, sjebani posao. Ovih dana ć e konač no
završiti te usrane papire o ravnopravnosti i prijaviti se za policiju.
Sumnjič avo je posmatrao dok su crvenokosi i njegov mlađi brat
obilazili vitrine u zamrač enom hodniku i gledali preparirane lavove.
Kod vitrine prepune š impanzama deč ak poč e da huč e i da se č eš ka
ispod miš ke praveć i se važ nim pred mlađim bratom. Gde su do đavola
njihovi roditelji?
Onda je Bili, crvenokosi, odvukao svog mlađeg brata u odaju
prepunu afrič kih artefakata. Citav red maski s pljosnatim drvenim
zubima cerio im se iz vitrine. „Uau!" uzviknuo je Bilijev mlađi brat.
„Ma to je glupo", reče Bili. „Idemo da vidimo dinosauruse."
„Gde je mama?" pitalo je dete, okrećući glavu na sve strane.
„Aaa, izgubila se negde", odgovori mu Bili. „Dođi."
Krenuli su niz prostranu, odjekujuć u dvoranu prepunu totema. Na
daljem kraju, jedna ž ena s crvenom zastavicom u rukama vodila je
poslednju grupu turista obrać ajuć i im se svojim piskavim i prodornim
glasom. Bilijevom mlađem bratu dvorana je smrdela pomalo
avetinjski, poput dima ili korenja starog drveta. Kada je grupa nestala
iza ćoška, dvoranu ispuni tišina.
Poslednji put kada su bili ovde, priseć ao se Bili, videli su najveć eg
brontosaurusa na svetu, kao i jednog tiranosaurusa, i jednog
trahidenta. Bar je mislio da se tako zove, trahident. Tiranosaurusovi
zubi sigurno su bili dugač ki bar tri metra. To je skoro najveć a stvar
koju je Bili ikada video. Ali nije se seć ao ovih okač enih totema. Mož da
su dinosaurusi u sledeć oj prostoriji. Ali tamo je bila samo dvorana s
dosadnim narodima Paci ika, krcata nekim iguricama od ž ada i
slonovače, svilom i bronzanim statuama.
„Vidi sad šta si uradio", reče Bili.
„Šta?"
„Zbog tebe sam se izgubio, eto š ta", reč e Bili. „Mama ć e se jako
naljutiti", rekao je mali.
Bili frknu. Ne moraju sve do zatvaranja da se nađu sa svojim
roditeljima, na velikim stepenicama kod ulaza. Nać i ć e put napolje bez
imalo problema.
Proš etali su kroz još nekoliko praš njavih prostorija i siš li niz neke
uske stepenice pravo u jednu dugač ku polumrač nu dvoranu. Hiljade
prepariranih ptica prekrivale su zid od poda do tavanice, a beli pamuk
im je š trč ao iz obnevidelih oč iju. Dvorana je inač e bila prazna i
mirisala je na naftalin.
„Znam gde smo", rekao je dečak, ispunjen nadom, piljeći u tminu.
Mali je počeo da šmrca.
„Zaveži", ukori ga Bili. Šmrcanje prestade.
Dvorana je naglo skretala i završ avala se u mrač nom praš njavom
ć orsokaku prepunom praznih vitrina. Nije bilo vidljivih izlaza osim
nazad kroz dvoranu s mrtvim pticama. Deč ji koraci š uplje su
odzvanjali, daleko od ostalih nedeljnih turista. U daljem kraju
prostorije stajala je talasasta barikada od platna i drveta, neuspeš no
pokuš avajuć i da izigrava zid. Puš tajuć i bratovljevu ruku Bili priđe i
pogleda iza nje.
„Bio sam ovde i ranije", rekao je uvereno. „Sad su zatvorili ovaj
deo, ali proš li put je bio otvoren. Kladim se da smo tač no ispod
dinosaurusa. Daj samo da vidim da li mož emo nekako da se
popnemo."
„Ne smeš da ideš tamo iza", upozori ga mlađi brat.
„Sluš aj, glupane, idem. A ti bolje da me č ekaš tu." Bili se sagnuo iza
barikade i nekoliko trenutaka kasnije mlađi brat je č uo cijukanje
metalnih vrata koja se otvaraju.
„Hej!" dopro je Bilijev glas. „Tu su neke kruž ne stepenice. Idu samo
nadole, ali su strava. Ja ću da siđem."
„Nemoj, Bili!" zavapio je klinja, ali kao jedini odgovor stigao je
zvuk koraka koji se udaljavaju.
Deč ak je poč eo da zapomaž e, a njegov tanuš an glasić da ispunjava
sumornu dvoranu. Posle nekoliko minuta poč eo je da š tuca, glasno je
zajecao i spustio se na pod. Poč eo je da č upka parč e gume koja se
odvojila pri vrhu patike, pokušavajući da je otkine.
Iznenada podiž e pogled. Dvorana je bila mirna i sparna. Svetlost iz
vitrina bacala je crne senke na pod. Negde u ventilacionom sistemu se
zač uo udar i poč elo je da tutnji iz daljine. Bilija sad već stvarno nema.
Dečak je ponovo počeo da plače, ali sada mnogo glasnije.
Mož da bi bilo dobro da pođe za bratom. Mož da tamo i nije tako
straš no. Mož da je Bili odmakao i pronaš ao mamu i tatu pa sad č ekaju
na njega, tamo s druge strane. Ali mora da pož uri. Muzej se do sada
sigurno već zatvorio.
Ustao je i provukao se iza pregrade. Dvorana se pruž ala dalje,
puna vitrina s praš njavim i ubuđalim, davno zaboravljenim
eksponatima. Prastara metalna vrata s jedne strane zida bila su
delimično otvorena.
Deč ak im priđe i proviri unutra. Iza vrata se nalazilo gornje
odmoriš te uskih spiralnih stepenica koje su se spuš tale i nestajale u
dubini. Tu je bilo još praš njavije, a u vazduhu se oseć ao neki č udan
miris od kog mu se nabrao nos. Ni najmanje nije ž eleo da stupi na ovo
stepenište. Ali Bili je bio tamo.
„Bili!" pozvao je. „Bili, dođi gore! Molim te!"
Ali u ovoj š upljoj tmini, eho mu je bio jedini odgovor. Deč ak
šmrcnu a zatim se uhvati za ogradu i lagano poče da se spušta u mrak.
4
Ponedeljak
Kad je Margo Grin izbila iza ugla Zapadne sedamdeset druge ulice,
rano jutarnje sunce blesnu joj pravo u lice. Nakratko je spustila pogled
i zatreptala, a onda je, zabacivš i svoju smeđu kosu, preš la ulicu. Tač no
ispred nje, njujorš ki Prirodnjač ki muzej, sa svojom velikom
neoklasič nom fasadom, grandiozan poput neke tvrđave, pomaljao se
iznad reda crvenih bukava.
Margo skrenu na kaldrmisani kolski prilaz koji je vodio do ulaza
za osoblje. Proš la je pored stanice za utovar i krenula prema
granitnom tunelu koji je vodio do unutraš njeg dvoriš ta Muzeja. A
onda je obazrivo usporila. Trepć uć e pruge crvenog svetla bojile su
ulaz tunela pred njom. Na daljem kraju, videla je ambulantna kola,
policijske automobile i vozilo za hitne intervencije, sve parkirane
nasumice.
Margo kroč i u tunel i krenu prema staklenom bunkeru. Tu bi
obič no u ovo doba jutra, stari Karli, č uvar, dremuckao u svojoj stolici,
naslonjen na ć oš ak bunkera, s pocrnelom tikvastom lulom na velikom
stomaku. Ali danas je bio budan i uspravan. Otvorio je vrata. „Dobro
jutro, doktorko", pozdravio ju je. Svakog je zvao 'doktorom', od
diplomaca do direktora Muzeja, imali oni tu titulu ili ne.
„Šta se događa?" pitala je Margo.
„Ne znam", odgovori Karli. „Stigli su ovamo pre dva minuta. Mislim
da bi bilo bolje da proverim vašu iskaznicu."
Margo poč e da pretura po svojoj velikoj torbi-svaš tari, pitajuć i se
da li je uopš te i ponela propusnicu. Proš li su meseci otkad joj ju je
neko traž io na uvid. „Nisam sigurna da je imam", reč e, iznervirana š to
nije oč istila torbu od krš a koji je ostao od proš le zime. Njena svaš tara
je nedavno osvojila nagradu kao „najneurednija torba u Muzeju", a
dodelili su joj je njeni prijatelji s Antropološkog odeljenja.
Zazvonio je telefon u malom bunkeru i Karli pruž i ruku k njemu.
Margo konač no pronađe svoju propusnicu i podiž e je u nivo
prozorč eta, ali Karli ju je ignorisao, razrogač enih oč iju sluš ajuć i drugu
stranu.
Spustio je sluš alicu ne izgovorivš i ni reč , potpuno ukruć enog tela
od iznenađenja.
„Pa?" upita Margo. „Šta se dogodilo?"
Karli izvadi lulu. „Ne biste voleli da znate", izusti.
Telefon ponovo zazvoni i Karli ga zgrabi.
Nikad nije videla č uvara da se pokreć e tom brzinom. Slegnula je
ramenima, ubacila propusnicu u torbu i krenula dalje. Bliž io se rok za
završ etak novog poglavlja njene disertacije i nije smela da izgubi ni
jedan jedini dan. Celu proš lu nedelju je otpisala - sahrana njenog oca,
sve formalnosti, telefonski razgovori. Ne sme viš e da izgubi nimalo
vremena.
Preš avš i dvoriš te, uš la je u Muzej kroz služ beni ulaz, skrenula
desno i pož urila niz dugi podrumski hodnik prema Antropološ kom
odeljenju. Mnoge kancelarije osoblja su još uvek bile u mraku, kao i
uvek do devet i trideset ili deset sati.
Hodnik je zatim naglo skretao udesno i ona tu zastade. Zuta
plastič na traka beš e razapeta preko hodnika. Margo je proč itala
natpis: NJUJORSKA POLICIJA, MESTO ZLOCINA - ZABRANJEN
PRISTUP. Dž imi, č uvar koji je uglavnom bio zaduž en za Zlatnu
peruansku dvoranu, stajao je ispred trake s Gregorijem Kavakitom,
mladim asistentom kustosom pri Odeljenju za evolucionu biologiju.
„Šta se to ovde događa?" upita Margo.
„Tipič na e ikasnost kad je naš Muzej u pitanju", odgovori Kavakita
podrugljivo se nasmešivši. „Zatvorili su nas."
„Niš ta mi nisu rekli osim da nikom ne dam da uđe", nervozno reč e
čuvar.
„Sluš aj", obrati mu se Kavakita, „sledeć e nedelje drž im
prezentaciju pred ljudima iz Nacionalne nauč ne fondacije, a ovaj dan
će izgleda biti dugačak. Zato, ako me pustiš…"
Džimi je delovao uznemireno. „Samo radim svoj posao, u redu?"
„Hajde", Margo reč e Kavakiti. „Uzeć emo po jednu kafu gore u
salonu. Možda će tamo neko znati o čemu se radi."
„Prvo ć u da pohodim muš ki vece, ako pronađem neki koji nije
zapečaćen", razdražljivo kaza Kavakita. „vidimo se tamo."
Vrata salona za zaposlene, koja nikad nisu bila zatvorena, danas to
behu. Margo stavi š aku na kvaku, pitajuć i se da li bi trebalo da sač eka
Kavakitu. A onda je samo otvorila vrata. Pre ć e na vrbi da rodi grož đe,
nego što će njega da sačeka kao podršku.
Unutra su dva policajca, njoj leđima okrenuta, razgovarala. Jedan
od njih se zakikotao. „Koji put je to po redu, šesti?" rekao je.
„Izgubio sam rač un", drugi mu odgovori. „Ali sigurno viš e nema
onaj doruč ak da povrati." Kako su se policajci razmaknuli, Margo je
mogla da vidi čitav salon koji su zaklanjali.
Ogromna prostorija bila je prazna. U kuhinjskom delu, na daljem
kraju, neko se naginjao nad sudoperom. Pljunuo je, obrisao usta i
okrenuo se. Margo je prepoznala Carlija Prajna, novog struč njaka za
konzervaciju pri Antropološ kom odeljenju, angaž ovanom š est meseci
pre zbog restauracije predmeta za novu izlož bu. Lice mu je bilo
pepeljasto i bezizražajno.
Prišavši mu, policajci ga blago povedoše napred.
Margo se pomeri u stranu kako bi propustila malu grupu. Prajn je
hodao ukoč eno, kao robot. Instinktivno, oč i joj se lagano spustiš e do
poda.
Prajnove cipele bile su natopljene krvlju.
Prazno je gledajuć i, Prajn primeti promenu na njenom licu. Oč i mu
ispratiš e njene i on nakon toga stade toliko naglo da policajac koji je
bio iza udari u njegova leđa.
Prajnove oč i poč eš e da se beč e i postaju sve belje. Jedan od
policajaca ga zgrabi za ruku, č emu on poč e da se opire, panič no rž uć i.
Brzo ga izvedoše iz prostorije.
Margo se naslonila na zid pokuš avajuć i da se sabere kad se
Kavakita pojavio, u pratnji nekolicine. „Pola Muzeja mora da se
zatvori", rekao je odmahujuć i glavom i sipajuć i sebi š oljicu kafe. „Niko
ne može u svoju kancelariju."
Kao da je sačekao kraj ovog šlagvorta, muzejski razglas upravo tad
poč e da piš ti. „Pažnja! Pažnja! Sve osoblje koje nije iz održavanja da se
javi u salon za zaposlene."
Kako su seli, tako je još ljudi poč elo da ulazi po dvoje ili troje.
Laboratorijski tehnič ari, u najveć em broju, honorarni asistenti
kustosa; bilo je previš e rano za one stvarno bitne. Margo ih je odsutno
posmatrala. Kavakita je nešto pričao, ali ona ga nije čula.
Za nekih deset minuta prostorija je bila dupke puna. Svi su govorili
u isti glas: izraž avali su svoju ozlojedenost š to su im kancelarije
nedostupne, ž alili se kako im niko niš ta ne govori i svaku novu glasinu
komentarisali prilič no š okirani. Bilo je jasno da se, poš to se u Muzeju
nikad ništa uzbudljivo nije dešavalo, provode kao nikad dosad.
Kavakita je progutao malo kafe i napravio grimasu. „Pogledaj ovaj
talog, molim te", okrenuo se prema njoj. „Sta ti je, pogodilo te ovo,
Margo? Nisi progovorila ni reč otkad smo seli."
Ona mu kolebljivo isprič a za Prajna. Kavakitine lepe crte lica se
skupiše. „O, bože", on konačno izusti. „Šta misliš da se dogodilo?"
Dok je njegov bariton odzvanjao, Margo shvati da je ž agor u
salonu odjednom zamro. Jedan dež mekast proć elav muš karac u
smeđem odelu, stajao je na vratima; u jedan od dž epova sakoa, koji
mu je prilič no loš e stajao, nabio je policijski radio, a neupaljena cigara
mu je š trč ala iz usta. Proš ao je kroz gomilu u pratnji dva uniformisana
policajca.
Stao je u č elo prostorije, podigao pantalone, izvadio cigaru,
sklonio mrvu duvana s jezika i nakaš ljao se. „Molim vas za malo
paž nje", obratio im se. „Nalazimo se u situaciji koja od svih vas traž i
da neko vreme budete strpljivi."
Iznenada je zazvonio jedan optuž ujuć i glas negde otpozadi.
„Izvinite, gospodine…?"
Margo je izvila vrat pokuš avajuć i da vidi iznad gomile. „Frid",
proš aputao je Kavakita. Margo je č ula za Frenka Frida, iritantnog
kustosa ihtiologa.
Covek u smeđem se okrenu da pogleda u Frida. „Poruč nik
D'Agosta", on oštro uzvrati. „Policijska uprava grada Njujorka."
Bio je to odgovor koji bi uć utkao već inu. Ali Frid, mrš av č ovek
duge sede kose, ne beš e obeshrabren. „Mož da", prozbori on
sarkastič no, „bismo mogli saznati š ta se ovde u stvari događa? Mislim
da imamo pravo…"
„Voleo bih da vam kaž em š ta se dogodilo" nastavio je D'Agosta.
„Ali u ovom trenutku, sve š to mož emo da kaž emo jeste da je u Muzeju
pronađeno telo u okolnostima koje još uvek istražujemo. Ako…"
Nakon eksplozije komentara, D'Agosta umorno podiže ruku.
„Samo mogu da vam kaž em da je tim za ubistva na mestu zloč ina i
da je istraga u toku", nastavio je. „Od ovog trenutka, Muzej je
zatvoren. Za sada, niko ne mož e da uđe i niko ne mož e da izađe.
Očekujemo da ovakva situacija bude samo privremena mera."
Zastao je. „Ako se ubistvo dogodilo, postoji verovatnoć a, izvesna
verovatnoć a, da je ubica još uvek u Muzeju. Samo ž elimo da vas
zamolimo da ostanete ovde sat ili dva, dok se ne završ i č iš ćenje. Jedan
policajac će ostati da zapiše vaša imena i zvanja."
Prać en tiš inom zapanjene gomile, on napusti prostoriju zatvorivš i
vrata za sobom. Jedan od dvojice policajaca koji je ostao, privuč e
stolicu vratima i teš ko sede na nju. Lagano, razgovori ponovo ož iveš e.
„Zaključani smo ovde?" povikao je Frid. „Pa to je nečuveno."
„Isuse", dahtala je Margo. „Šta ti misliš, je li Prajn ubica?"
„Zastraš ujuć a misao, zar ne?" odgovori Kavakita. Ustade i priđe
aparatu za kafu, divljač kim udarcima izbijajuć i poslednje kapi iz
bokala. „Ali ne toliko koliko je zastraš ujuć a pomisao da nepripremljen
izađem na prezentaciju."
Margo je znala da Kavakita, mlad i veoma ambiciozan nauč nik
kakav je bio, nikad ni za šta neće biti nepripremljen.
„Imidž je danas sve", nastavi Kavakita. „Cista nauka danas viš e ne
dobija zasluge."
Margo ponovo klimnu. Cula ga je, a č ula je i vrtlog razgovora oko
njih, ali niš ta od svega toga izgleda nije bilo bitno. Osim krvi na
Prajnovim cipelama.
5
„Pazite dobro", reč e policajac sat vremena kasnije. „Sada mož ete da
idete. Samo nemojte da idete u delove ograđene žutom trakom."
Margo naglo podiž e glavu sa svojih podlaktica, kad joj se na
ramena spusti neč ija ruka. Visoki i mrš avi Bil Smitbek drž ao je u
drugoj ruci dve sveske sa spiralnim povezom, a njegova smeđa kosa
je, kao i obič no, izgledala kao da je tek ustao iz kreveta. Iž vakana
olovka bila mu je zadevena za jedno uvo, a kragna raskopč ana i č vor
prilič no ruž ne kravate pomalo labav. Savrš ena karikatura jednog
izgarajuć eg novinara; taj je izgled, bar je Margo tako mislila, on
namerno gajio. Smitbek je unajmljen da napiš e knjigu o Muzeju, s
posebnim osvrtom na izlož bu Sujeverje, koja bi trebalo da bude
postavljena sledeće nedelje.
„Neprirodno ponaš anje u Prirodnjač kom muzeju", Smitbek joj
mrač no promrmlja u uvo dok je sedao na stolicu pored. Pljesnuo je
svoje sveske na sto i č itava gomila ispisanih papira, neobelež enih
kompjuterskih disketa i fotokopiranih ć lanaka, prekrivenih ž utim
fluorescentnim markerom, prosu se po plastičnom stolu.
„Cao, Kavakita!" javi se Smitbek veselo, pljesnuvš i ga po ramenu.
„'Si video neke tigrove ovih dana?"
„Samo one papirnate", suvo uzvrati Kavakita.
Smitbek se okrenu prema Margo. „Pretpostavljam da ste dosad već
saznali sve krvave detalje. Prilično gadno, a?"
„Niš ta nam nisu rekli", odgovori Margo. „Sve š to sam č ula jeste
neka priča o ubistvu. Izgleda da je Prajn to uradio."
Smitbek se nasmeja. „Carli Prajn? Taj č ova ne bi mogao da sa'rani
ni pola gajbe piva, a kamoli nekog dvonoš ca. Ne, Prajn je samo
pronašao telo. Ili bolje da kažem, tela"
„Tela? O čemu ti pričaš?"
Smitbek uzdahnu. „Stvarno niš ta ne znate, a? Ponadao sam se da
ć ete sedeć i ovde satima nač uti š togod." On đipi i ode do bokala za
kafu. Okretao ga je, muć kao i proklinjao, ali vratio se praznih ruku.
„Pronaš li su direktorovu ž enu, nabijenu u stakleni sanduk u Dvorani
primata", rekao im je nakon š to se ponovo smestio u stolicu. „Bila je
tamo dvadeset godina pre nego što je neko primetio."
Margo prostenja. „Daj da č ujemo š ta je stvarno bilo, Smitbek",
rekla je.
„Dobro, dobro", uzdahnuo je. „Oko sedam i trideset jutros, tela dva
dečaka su pronađena u podrumu Starog zdanja."
Margo šakom prekri usta.
„Kako si to saznao?" upita ga Kavakita.
„Dok ste vas dvoje ovde vrteli palč evima, ostatak sveta je bio
zaglavljen u Sedamdeset i drugoj ulici", nastavi Smitbek. „Pred nosom
su nam zatvorili kapiju. I novinari su se guž vali ispred vrata. Kad malo
bolje razmislim, bilo ih je baš dosta. Zaključ ak svega, Rajt ć e da održ i
konferenciju za š tampu u Velikoj rotondi u deset, kako bi uć utkao
govorkanja. Ma obične zoološke koske. Imamo još deset minuta."
„Zoološke koske?" interesovalo je Margo.
„Pa ovde ti je pravi zoološki vrt. O, bože. Kakav džumbus." Smitbek
je už ivao u tome š to ne govori ono š to zna. „Izgleda da su ubistva bila
prilič no okrutna. A znaš kakvi su novinari: uvek misle da ovde pod
ključem držite svakojake životinje."
„Mislim da ti stvarno uživaš u ovome", nasmešio se Kavakita.
„Prič a poput ove dala bi mojoj knjizi jednu sasvim novu
dimenziju", nastavi Smitbek. „Sokantna istinita prič a o jezivim
muzejskim ubistvima, napisao Vilijam Smitbek Mlađi. Divlja, halapljiva
zver tumara napuštenim hodnicima. Bio bi to pravi bestseler."
„Ovo nije smeš no", prasnu Margo. Razmiš ljala je o tome da
Prajnova laboratorija uopš te nije daleko od njene kancelarije u
podrumu Starog zdanja.
„Znam, znam", reč e Smitbek dobroduš no. „Straš no je. Siroti deč aci.
Još uvek nisam siguran da li da poverujem u to. Verovatno je u pitanju
neka Katbertova smicalica da podigne publicitet pred izlož bu."
Uzdahnuo je, a onda nastavio pokajnič ki. „Hej, Margo, stvarno mi je
bilo žao kad sam čuo za tvog oca. Hteo sam to da ti kažem ranije."
„Hvala." U njenom osmehu beše malo topline.
„Slušajte, vas dvoje", reče Kavakita ustajući, „stvarno moram da…"
„Cuo sam da razmiš ljaš da odeš ", nastavi Smitbek da govori Margo.
„Da batališ disertaciju kako bi radila u očevoj firmi, šta li?" Upitno ju je
gledao. „Je li to istina? Mislio sam da tvoje istraž ivanje konač no dobija
smisao."
„Pa", odgovori Margo, „i jeste i nije. Disertacija se nešto otegla ovih
dana. Danas u jedanaest je trebalo da imam nedeljni sastanak sa
Frokom. On ć e sigurno, kao i obič no, zaboraviti na to i zakazati neš to
drugo, a posebno zbog ove tragedije. Ali nadam se da ć u uspeti da ga
vidim. Pronaš la sam jednu interesantnu studiju o kiribitanskoj
klasifikaciji lekovitog bilja."
Shvatila je da Smitbekove oč i već poč inju da lutaju i sebe još
jednom podsetila na č injenicu da već inu ljudi biljna genetika i
etnofarmakologija uopš te ne zanimaju. „Pa, moram da se spremim." I
Margo naglo ustade.
„Cekaj malo!" reč e Smitbek ž urno prikupljajuć i svoje papire. „Zar
te ne interesuje konferencija za štampu?"
Dok su izlazili iz salona, Frid se i dalje ž alio onima koji su imali
snage da ga sluš aju. Kavakita, već galopirajuć i niz hodnik daleko
ispred njih, mahnu preko ramena dok je skretao i nestade s vidika.
Stigli su u Veliku rotondu i videli da je konferencija za š tampu već

poč ela. Reporteri su okruž ili Vinstona Rajta, direktora Muzeja, i
upirali mikrofonima i kamerama u njegovom pravcu, dok su im
glasovi mahnito odjekivali u praznom prostoru. Ipolito, direktor za
bezbednost, stajao je pored njega. Raš trkani uokolo, zajedno s
nekoliko radoznalih školskih grupa, stajali su i ostali muzejski radnici.
Rajt je srdito stajao pod kvarcnim svetlima i borio se s rafalom
pitanja. Njegovo inač e besprekorno sevil rou odelo bilo je izguž vano,
a tanke vlati kose su mu visile preko jednog uveta. Bleda kož a mu je
bila siva, a oči zakrvavljene.
„Ne", govorio je Rajt, „izgleda da su mislili kako su im deca sigurno
već otiš la iz Muzeja. Nije bilo nikakvih upozorenja. … Ne, mi ne
drž imo ž ive ž ivotinje u Muzeju. Pa, naravno, imamo par miš eva i zmija
č isto zbog istraž ivanja, ali nemamo lavove i tigrove, niti bilo š ta
slič no…. Ne, nisam video tela. … Ne znam o kakvom sakać enju
govorite, ako ga je uopš te i bilo. … Nisam dovoljno struč an da
komentariš em o tome, morać ete da sač ekate autopsije. … Zelim da
napomenem da nikakve zvanič ne izjave od strane policije nije bilo….
Ako ne prestanete da vič ete neć u viš e odgovarati na pitanja…. Ne,
rekao sam da nemamo divljih ž ivotinja u Muzeju…. Da, tu spadaju i
medvedi. … Ne, nikakva imena vam neć u dati…. Kako bih uopš te i
mogao da odgovorim na to pitanje? … Konferencija za š tampu je
završ ena. … Rekoh da je konferencija za š tampu završ ena. … Da,
naravno da ć emo na sve nač ine sarađivati s policijom. … Ne, ne vidim
nijedan razlog zaš to bi ovaj događaj odlož io otvaranje nove izlož be.
Dozvolite mi da naglasim kako otvaranje Sujeverja nimalo ne kasni. …
Imamo preparirane lavove, da, ali ako ž elite da natuknete… Ubijeni su
u Africi pre sedamdeset pet godina, za ime sveta! Zoološ ki vrt?
Nemamo nikakve veze sa zoološ kim vrtom. … Molim vas, neć u viš e da
odgovaram na uvredljiva pitanja u vezi s tim…. Hoć e li gospodin iz
Posta biti ljubazan i prestati da urla?… Policija ispituje nauč nika koji
je pronaš ao tela, ali o tome nemam nikakvih drugih informacija…. Ne,
nemam viš e niš ta da dodam, osim da č inimo sve š to je u naš oj moć i. …
Da, ovo je tragično, naravno da jeste. …"
Novinari poč eš e da se razilaze, prolazeć i pored Rajta u ulazni hol
Muzeja.
Rajt se ljutito okrenu prema direktoru za bezbednost. „A gde je
policija, do đavola?" Margo ga je č ula kad je prasnuo. Okrenuo se i
dobacio preko ramena: „Ako vidite gospodu Rikman, recite joj da
smesta dođe u moju kancelariju." I nadmeno napusti Veliku rotondu.
6
Margo je krenula dublje u Muzej, daleko od dela za posetioce, sve dok

nije stigla do hodnika po imenu „Brodvej". Protež uć i se duž č itavog
Muzeja - š est ulič nih blokova - on važ i za najduž i hodnik u Njujork
Sitiju. Stare hrastove vitrine stajale su duž oba zida, a njihov niz
prekidan je na svakih deset metara vratima od peskiranog stakla.
Već ina ovih vrata imala je ime kustosa ispisano pozlać enim slovima
oivičenim crnim.
Margo je, kao postdiplomka, dobila samo metalni sto i policu za
knjige u jednoj od laboratorija u podrumu. Bar imam kancelariju,
mislila je, skrenuvš i iz hodnika i krenuvš i niz uske gvozdene
stepenice. Jedna od njenih poznanica, takođe postdiplomka, imala je
samo neku oronulu š kolsku katedru, zaglavljenu između dva ogromna
zamrzivač a na Odeljenju za sisare. Zena je morala da navlač i debele
džempere čak i usred avgusta da bi uopšte bila u stanju da radi.
Cuvar na dnu stepeniš ta mahnuo joj je da nastavi i ona produž i
tamnim hodnikom sa č ije su obe strane stajali kosturi konja,
prič vrš ćeni unutar prastarih staklenih vitrina. Policijske trake nigde
nije bilo na vidiku.
Kad je uš la u svoju kancelariju, Margo spusti torbu pored stola i
sede. Već i deo laboratorije je, u stvari, bio skladiš te za artefakte s
Južnih mora: Maorski štitovi, ratnički kanui i trščane strele natrpani su
u zelene metalne vitrine koje su se protezale od poda do plafona.
Akvarijum od trista osamdeset litara, koji je simulirao moč varu, a
pripadao Odeljenju za prouč avanje ž ivotinjskog ponaš anja, stajao je
na gvozdenom ramu pod gomilom sijalica. Bio je toliko zaguš en
algama i travuljinama da je Margo veoma retko mogla da vidi neku
ribu kako proviruje iz pomrčine.
Odmah pored njenog stola nalazio se jedan radni sto s nekoliko
praš njavih maski. Konzervatorka, jedna mrzovoljna mlada ž ena,
radila je u ljutitoj tiš ini, troš eć i naizgled jedva tri sata svakoga dana na
svoj zadatak. Margo je uoč ila da joj za svaku masku treba otprilike
dve nedelje, s obzirom na spori ritam kojim su se one smenjivale na
njenom stolu. Ova kolekcija maski koja joj je dodeljena sadrž ala je pet
stotina ovakvih, a izgleda da nikog nije naroč ito brinulo to š to ć e ovim
tempom za završetak projekta biti potrebno skoro dva veka.
Margo se ulogovala u svoj terminal. Pojavila se poruka u vidu
zelenih slova, isplivavš i na površ inu negde iz dubina kompjuterskog
sistema:
ZDRAVO MARGO GRIN@BIOTEH@OSBLJ

DOBRODOŠLA U MUZEJNET
GLOBALNI MREŽNI SISTEM, VERZIJA 15-5
COPYRIGHT @ 1989-1995. NPM
I CEREBRALNI SISTEMI DOO
UKLJUČENJE U 10:24:06 27-03-95
DODELJEN MREŽNI PRINTER LJ56
IMATE 0 DOLAZNIH PORUKA
Uš la je u mod za obradu teksta i pozvala svoje beleš ke,

pripremajuć i se da ih pregleda pre sastanka s Frokom. Njen mentor je
izgleda č esto bio zaokupljen neč im drugim za vreme ovih nedeljnih
sastanaka i Margo se konstantno trudila da mu ponudi neš to novo.
Problem je š to uglavnom nije bilo nič eg novog - samo još č lanaka za
č itanje, analizu i trpanje u kompjuter; još vremena u laboratoriji; i
mož da… mož da… nove tri ili č etiri strane njene disertacije. Konač no je
poč ela da shvata kako neko mož e da završ i kao več ni jahač
ministarskih jasala ili, kako su to nauč nici prezrivo nazivali, SSND -
Sve Samo Ne Disertacija.
Kad je Frok pristao da bude njen mentor pre dve godine,
posumnjala je da je nač injena nekakva greš ka. Frok - um koji je stajao
iza Kalisto efekta, posednik Kadvalader fotelje iz Statistič ke
paleontologije na Kolumbija univerzitetu, predsednik Odeljenja za
evolucionu biologiju Muzeja - izabrao je baš nju na poziciju student-
istraž ivač i tako joj ukazao č ast koja se godiš nje ukazuje svega š ač ici
studenata.
Frok je započ eo svoju karijeru kao izič ki antropolog. Dož ivotno
osuđen na invalidska kolica zbog deč je paralize, obavio je, i pored
takvih smetnji, neka pionirska terenska istraž ivanja koja još uvek
predstavljaju osnovu mnogih fakultetskih udž benika. Nakon nekoliko
ž estokih borbi s malarijom terenski rad mu je postao nemoguć i Frok
je svoju neobuzdanu energiju okrenuo ka teoriji evolucije. Sredinom
osamdesetih njegova radikalna teorija inicirala je vatrene polemike.
Kombinujuć i teoriju haosa i Darvinovu evoluciju, Frokova hipoteza se
suprotstavila uvrež enom miš ljenju da je evolucija tekla postepeno.
Umesto toga on je ponudio pretpostavku da evolucija nije bila baš
toliko postupna; smatrao je da kratkotrajni izuzeci - „č udoviš ne vrste"
- predstavljaju ć orsokake evolucije. Frok je tvrdio da evoluciju ne
izazivaju uvek nasumič ni događaji, već da i samo okruž enje ponekad
može da izazove iznenadnu i grotesknu promenu kod neke vrste.
Premda je Frokova teorija bila bazirana na briljantnoj seriji
č lanaka i radova, već i deo nauč nog sveta ostao je sumnjič av. Ako
bizarni oblici ž ivota i postoje, pitali su, gde se oni onda kriju? Frok je
odgovorio da njegova teorija istovremeno predviđa i brzi nestanak tih
vrsta, kao što predviđa i njihov brzi razvoj.
Sto su ga eksperti viš e nazivali zabludelim, pa č ak i ludim, to je
tiraž na š tampa bolje prihvatala ovu ideju. Teorija je postala poznata
kao Kalisto efekat, po grč kom mitu u kom se mlada ž ena iznenada
pretvara u neko divlje stvorenje. Iako je Frok ž alio zbog silnih
pogreš nih interpretacija svog dela, razborito je koristio slavu kako bi
produbio svoja akademska stremljenja. Kao i mnogi drugi briljantni
kustosi, Frok je bio potpuno zaokupljen svojim radom; ponekad mu
je, sumnjala je Margo, sve ostalo, uključujući i njen rad, dosađivalo.
U drugom delu sobe, konzervatorka ustade i - bez ijedne reč i -
izađe na ruč ak, š to je bio siguran znak da se bliž i jedanaest sati. Margo
ispisa nekoliko reč enica na listu papira, oč isti ekran kompjutera i
pokupi svoju svesku.
Frokov kabinet se nalazio u jugozapadnoj kuli, na kraju
elegantnog, edvardijanskog prolaza na petom spratu; udaljena oaza
bez laboratorija i kompjuterskih terminala, koji su inač e bili
karakteristika već eg dela muzejskih prostorija, skrivenih od javnosti.
Na teš kim hrastovim vratima kabineta pisalo je jednostavno, DR
FROK.
Margo pokuca.
Cula je kako se neko jako nakaš ljava i posle toga tihi š um
invalidskih kolica. Vrata se lagano otvoriš e i pojavi se poznato crveno
lice, ž bunastih obrva izvijenih od iznenađenja. A nakon toga, lice se
ozari.
„Naravno, ponedeljak. Uđite." Govorio je tiho, dodirnuvš i njen
zglob punač kom rukom i povevš i je prema prenatrpanoj fotelji. Frok
je, kao i obič no, bio odeven u sivo odelo, belu koš ulju i dreč avu
mekanu kravatu. Njegova gusta seda kosa beše razbarušena.
Zidovi njegovog kabineta bili su prekriveni starinskim,
zastakljenim policama, od kojih je već ina bila puna relikvija i
neobič nih predmeta koje je prikupio ranijih godina na terenu. Knjige
su bile naslagane na ogromne, nestabilne gomile pored zida. Dva
velika isturena prozora gledala su na reku Hadson. Tapacirane
viktorijanske stolice stajale su na izbledelom persijskom tepihu, a na
Frokovom stolu nalazilo se nekoliko primeraka njegove poslednje
knjige Fraktalna evolucija.
Odmah do knjiga, Margo je prepoznala veliki komad sivog peščara.
Na njegovoj zaravnjenoj površ ini video se dubok otisak, č udno
zamrljan i produž en duž jedne ivice i sa tri velika zupč asta otiska duž
druge. Po Froku, bio je to otisak stvorenja nepoznatog nauci: jedini
izič ki dokaz koji govori u prilog njegovoj teoriji o drugač ijoj evoluciji.
Ostali nauč nici su se delili u dve grupe: mnogi uopš te nisu verovali da
je u pitanju fosil i nazivali su to „Frokovom besmislicom". A već ina ga
nikad nije ni videla.
„Sklonite te stvari i sedite", reč e joj Frok, odguravš i se do svog
omiljenog mesta, ispred jednog od dva isturena prozora. „Seri? Ne,
naravno, nikad nećete. Baš sam blesav, uvek zaboravim."
Na fotelji koju joj je namenio lež alo je nekoliko starijih izdanja
Prirode i kucana kopija nezavrš enog č lanka po imenu „Filetič ka
transformacija i 'Izobilje paprati' tercijara." Margo ih pomeri na
obliž nji sto i sede, pitajuć i se da li ć e doktor Frok spomenuti neš to u
vezi sa smrću dva dečaka.
Gledao je u nju kratko, potpuno nepokretan. A zatim je trepnuo i
uzdahnuo. „Pa, gospođice Grin", prozbori. „Hoćemo li početi?"
Razoč arano, Margo otvori svesku. Pregledala je zabeleš ke, a onda
poč ela da objaš njava svoju analizu kiribitanske klasi ikacije biljaka i u
kakvom je ona odnosu sa sledeć im poglavljem njenog rada. Dok je
ona govorila, Frokova glava se lagano spuš tala na grudi, a oč i se
zatvorile. Neko stran bi pomislio da spava, ali Margo je znala da Frok
sluša s velikom pažnjom.
Kada je završ ila, on je lagano podignu. „Klasi ikacija lekovitog bilja
po upotrebi, a ne po izgledu", konač no promrmlja. „Interesantno. Taj
č lanak me podseć a na iskustvo koje sam dož iveo u jednom Ki
plemenu iz Beč uanalanda." Margo je strpljivo č ekala na seć anje koje
će sasvim sigurno uslediti.
„Ki, kao š to znate", Frok je uvek podrazumevao da je njegov
sluš alac upoznat sa temom podjednako kao i on, „su u nekom
trenutku koristili koru jedne biljke kao lek za glavobolju. Sarijer ih je
prouč avao još 1869. i zabelež io je u svom terenskom dnevniku da
koriste ovu biljku. Kada sam se ja pojavio tri č etvrtine veka kasnije,
prestali su da je koriste za to. Tada su verovali da glavobolju izazivaju
vradžbine." Malo se namestio u invalidskim kolicima.
„Lek koji je tada bio u primeni podrazumevao je da rođaci
obolelog od glavobolje identi ikuju onog koji je bacio vradž bine i
prirodno, ubiju ga. Naravno, rođaci ubijenog vrač a morali su da
osvete njegovu smrt, pa su se odmah vrać ali i ubijali onog s
glavoboljom. Možete da zamislite šta se na kraju dogodilo."
„Sta?" upitala je Margo, pretpostavljajuć i da ć e Frok sada objasniti
kakve sve to ima veze s njenom disertacijom.
„Pa", nastavio je Frok š ireć i ruke, „bilo je to medicinsko č udo.
Ljude je prestala da boli glava."
Njegov veliki stomak tresao se od smeha. I Margo se smejala - prvi
put tog dana, shvatila je.
„Pa, toliko o primitivnoj medicini", reč e Frok pomalo setno.
„Onomad, terenski rad je još uvek bio zabavan." Zastao je na tren. „Na
novoj izlož bi Sujeverje, č itav jedan deo bić e posveć en Ki plemenu,
znate", produž io je. „Naravno, bić e udeš en za masovnu konzumaciju.
Doveli su nekog mladić a koji je tek izaš ao s Harvarda da postavi
izlož bu. Koliko sam č uo zna viš e o kompjuterima i masmarketingu
nego o nauci."
Frok se ponovo promeš kolji u svojim kolicima. „U svakom sluč aju,
gospođice Grin, ono š to ste mi opisali mislim da ć e biti in dodatak
vaš em radu. Predlaž em da uzmete nekoliko uzoraka kiribitanskih
biljaka iz herbarijuma i krenete odatle."
Margo je već skupljala svoje papire, kada je Frok iznenada ponovo
progovorio. „Loše stvari se dogodiše jutros." Margo klimnu.
Frok ostade nem na trenutak. „Plaš im se za Muzej", konač no
prozbori.
Iznenađena, Margo uzvrati: „Bili su brać a. To je prava tragedija za
porodicu. Ali stvari će se same od sebe stišati - kao i uvek."
„Mislim da neć e", reč e Frok. „Nač uo sam neš to o stanju u kom su
se tela nalazila. Sila koja je upotrebljena… izgleda da je natprirodna."
„Sigurno ne mislite da je u pitanju neka divlja ž ivotinja?" upita ga
Margo. Možda Frok i jeste ćaknut kao što svi kažu.
Frok se nasmeš i. „Draga moja, ne pretpostavljam ja niš ta.
Sač ekać u dalje dokaze. Za sada, samo se nadam da ova neprijatnost
neć e uticati na tvoju odluku da ostaneš u Muzeju. I da, č uo sam za to, i
bilo mi je jako ž ao kada sam saznao za smrt tvog oca. Ali pokazala si
tri dara koji su nezamenljivi za svakog prvoklasnog istraž ivač a: oseć aj
za to š ta treba traž iti, oseć aj za mesto na kom treba traž iti i ž ar za
proverom ispravnosti teorija." Priš ao joj je bliž e u kolicima.
„Akademski ž ar je podjednako bitan kao i ž ar na terenu, gospođice
Grin. Uvek to imajte na umu. Vaš e tehnič ko znanje i vaš laboratorijski
rad su izvanredni. Bila bi š teta kada bi ova profesija izgubila nekog s
vašim sposobnostima."
Margo oseti neku vrstu meš avine zahvalnosti i ozlojeđenosti.
„Hvala vam, doktore Frok", odgovorila je. „Cenim vaš e ljubazne reč i - i
vašu zabrinutost."
Stari nauč nik odmahnu rukom, a Margo ga pozdravi. Ali kod vrata
ona ponovo ču Froka kako joj se obraća.
„Gospođice Grin?" pozvao ju je.
„Da?"
„Molim vas, budite oprezni."
7
Pred vratima se skoro sudarila sa Smitbekom. Nagnuo se prema njoj

šeretski joj namigujući. „Šta kažeš na ručak?"
„Ne", odgovori Margo. „Imam previš e posla." Dvaput u jednom
danu - nije bila sigurna da može izdržati tako veliku dozu Smitbeka.
„Hajde", navaljivao je. „Imam još nekoliko jezivih detalja vezanih
za ubistvo."
„Naravno da imaš ." Ubrzala je korak odmič uć i niz hodnik, iritirana
što je ipak osetila mrvu radoznalosti.
Smitbek je uhvati za ruku. „Cuo sam da u kafeteriji služ e
fantastič no svež e i u rerni ispeč ene lazanje." I on je skrenu prema
liftu.
Trpezarija je bila krcata uobič ajenom gomilom kustosa, miš ić avih
č uvara koji su glasno razgovarali, i tehnič ara i preparatora u belim
laboratorijskim mantilima. Jedan od kustosa je pokazivao neke
uzorke kolegama za stolom, a oni su mrmljali zadivljeni i
zainteresovani. Margo pogleda malo bolje. Uzorci su bili ukiseljeni
parazitski crvi - plivali su uvijeni oko sebe u maglovitom
formaldehidu.
Seli su i Margo pokuša da proseče koru lazanje pred sobom.
„Kao š to sam ti i obeć ao", reč e Smitbek uzimajuć i parč e u ruku i
odgrizajuć i komad uz krckanje. „U najmanju ruku, stoji na toplom
postolju od jutros u devet."
Zvakao je glasno. „Pa, policija je konač no dala zvanič nu izjavu.
Ovde su se sinoć dogodila dva ubistva. Kako su briljantni kad su to
ukapirali! A seć aš se svih onih pitanja koja su novinari postavili o
divljim ž ivotinjama? Pa, postoji š ansa da ih je ipak izmrcvarila do
smrti neka divlja životinja."
„Nemoj bar dok jedem", upozori ga Margo.
„Tako je. Bukvalno iseckani u froncle, bar sudeć i po tome kako
zvuči." Margo podiže pogled. „Molim te."
„Ne zezam te", nastavio je Smitbek. „Pritisak je veliki da se ovo
reš i', a posebno zbog velike izlož be koja se bliž i. Cuo sam da su
panduri angaž ovali i nekog posebnog pogrebnika. Nekog ko č ita
zjapeće rane od kandži kao što Helen Keler čita brajevu azbuku."
„Ma daj, Smitbek", reč e Margo i ispusti viljuš ku. „Pozlić e mi - tvoj
kavaljerski pristup u kombinaciji s krvavim detaljima, i to dok ruč am.
Mogu li bar da završim, a posle da slušam o svemu tome?"
„Kao š to rekoh", nastavio je Smitbek, ignoriš uć i njenu reakciju,
„navodno je ekspert za velike mačke. Doktor Matilda Zijević. Šta kažeš
za ime, a? Zvuči kao da je debela."
I pored toga š to je bila iznervirana, Margo iscedi osmejak. Smitbek
mož da i jeste tikvan, ali je bar bio duhoviti tikvan. Ona odgurnu svoju
tacnu. „Gde si čuo sve to?" pitala ga je.
Smitbek se isceri. „Imam ja svoje izvore." Ubaci još jedan komad
lazanje u usta. „U stvari, naleteo sam na prijatelja koji izveš tava za
Njuz. Neko je pokupio prič u od kontakta iz njujorš ke policije. Bić e u
svim poslepodnevnim izdanjima na glavnim stranama. Mož eš li da
zamisliš Rajtovo lice kad to vidi? O, bože."
Smitbek se kikotao jedno vreme pre nego š to je ponovo napunio
usta. Završ io je sa svojom porcijom, pa je preš ao na Margoinu. Za
mršavog momka, jeo je kao zver.
„Ali otkud divlja ž ivotinja u Muzeju?" pitala je Margo. „To je
besmisleno."
„Je li? Pa, sluš aj ovako: doveli su nekog sa psom tragač em i
pokušavaju da pronađu kučkinog sina."
„Sad se šališ."
„Ja, ni sluč ajno. Pitaj bilo kog č uvara. Ovde ima milion kvadratnih
kilometara prostora gde velika mač ka ili neš to slič no mož e da tumara,
uključ ujuć i i osam kilometara cevi za ventilaciju, dovoljno velikog
preč nika da č ovek mož e da se provlač i kroz njih. A ispod Muzeja je
čitav lavirint napuštenih tunela. Ozbiljno su shvatili sve ovo."
„Tuneli?"
„Aha. Pa zar nisi proč itala moj č lanak iz poslednjeg broja č asopisa?
Prvo je Muzej sagrađen na arterskoj moč vari koju nikako nisu uspeli
da isuš e. Zato su i napravili sve te tunele kako bi skrenuli vodu. A
onda, kada je prvi Muzej izgoreo 1911, sagradili su sadaš nji povrh
starog podruma. Podzemna građevina je ogromna, ima viš e nivoa…
Veliki deo nije č ak ni elektri iciran. Sumnjam da postoji iko ž iv ko bi
umeo da se snađe tamo dole."
Smitbek je saž vakao poslednji komad lazanje i odgurnuo tacnu. „A
onda, tu je i poznata priča o Muzejskoj Zveri."
Svi koji su radili u Muzeju č uli su tu prič u. Radnici na održ avanja iz
treć e smene su je viđali krajič kom oka. Pomoć nici kustosa koji su
lutali slabo osvetljenim hodnicima u potrazi za uzorcima, videli su
kako se neš to pokreć e u senkama. Niko nije znao š ta je to, ni odakle je
doš lo, ali neki su tvrdili da je zver ubila jednog č oveka pre nekoliko
godina.
Margo odluč i da promeni temu. „Da l' ti Rikmanova još uvek pravi
probleme?" pitala ga je.
Na pomen njenog imena, Smitbek napravi grimasu. Margo je znala
da je Lavinija Rikman, š ef muzejske služ be za odnose s javnoš ću,
unajmila Smitbeka da napiš e knjigu. Takođe je izrač unala i deo od
avansa i honorara koji ide Muzeju. Iako Smitbek nije bio zadovoljan
nekim detaljima ugovora, izlož ba je obeć avala da ć e biti takav hit, da
je prodaja knjige, poneta uspehom izlož be, lako mogla dostić i i š est
cifara. Na kraju krajeva, nije to bila tako loš a pogodba za Smitbeka,
mislila je Margo, kada se uzme u obzir tek skroman uspeh njegove
prethodne knjige o bostonskom Akvarijumu.
„Rikmanova? Problem?" Smitbek frknu. „O, bož e. Njena slika je
pored reč i problem u reč niku. Sluš aj, hoć u neš to da ti proč itam."
Izvukao je svežanj papira iz svoje sveske.
„'Kada je doktor Katbert izlož io direktoru Muzeja svoju ideju za
izlož bu Sujeverje, ovaj je bio veoma impresioniran. Imala je sve odlike
hit izlož be, neš to na nivou Blago kralja Tuta ili Sedam nivoa Troje.
Rajt je znao da je ovo bila prilika da Muzej zaradi veliki novac i
jedinstvena prilika da se sponzorstvom sakupi novac od korporacija i
vlade. Ali neki od kustosa nisu bili ubeđeni u to; smatrali su da izlož ba
smrdi na senzacionalizam.'"
Smitbek stade. „Vidi š ta je Rikmanova uradila." Pruž io joj je papir.
Dugač ka linija je bila iscrtana preko celog pasusa, a na margini je
debelim crvenim markerom pisalo: IZBACI!
Margo se zakikota.
„Sta je tu smeš no?" pitao je Smitbek. „Pa ona č ereč i moj rukopis.
Pogledaj ovo." Pokazao je prstom na još jednu stranicu.
Margo je odmahnula glavom. „Ono š to Rikmanova hoć e jeste da se
stvar zataška. Morate da se dogovorite."
„Izluđuje me. Izbacuje sve š to ima i mrvicu kontroverznog. Hoć e
da sve vreme provodim s onim glupanom š to postavlja izlož bu. Zna da
ć e mi reć i samo ono š to mu njegov š ef Katbert kaž e." Nagnuo se
napred konspirativno. „U ž ivotu nisi videla toliko lojalnog tipa."
Podigao se i prostenjao. „O, bože, evo ga."
Jedan mlad č ovek, s neznatnim viš kom kilograma i naoč arima s
rož natim okvirom, stvorio se pored njihovog stola, noseć i tacnu
polož enu na sjajnu kož nu aktentaš nu. „Mogu li da vam se pridruž im?"
stidljivo je upitao. „Bojim se da je ovo jedino slobodno mesto."
„Naravno", reč e Smitbek. „Sedi. Ionako prič amo o tebi. Margo, ovo
je Džordž Morijarti. On je tip koji postavlja Sujeverje."
Smitbek zaš uš ka papirima prema Morijartiju. „Pogledaj š ta je
Rikmanova uradila s mojim rukopisom. Jedino š to nije ni dodirnula
jesu tvoji citati."
Morijarti prelete pogledom preko stranica i pogleda u Smitbeka
skoro deč je ozbiljno. „Nisam iznenađen", rekao je. „Zaš to da
provetravamo prljavu muzejsku posteljinu?"
„Ma daj, Džordž. Od ovog će da ispadne interesantna priča!"
Morijarti se okrenu k Margo. „Ti si postdiplomka koja radi na
etnofarmakologiji, zar ne?" pitao ju je.
„Tako je", kaza ona polaskana. „Kako si znao?"
„I mene interesuje ta tema." Nasmeš io se i kratko je pogledao.
„Izlož ba ima nekoliko vitrina koje su posveć ene farmakologiji i
medicini. Hteo sam u stvari da porazgovaram s tobom o jednoj od
njih."
„Naravno. Sta te interesuje?" Pogledala je u Morijartija malo bolje.
Izgledao je kao pravi muzejski tip, tač no onako kako ih inač e
zamiš ljamo: proseč ne visine, malo puniji, kosa obič na, smeđa. Njegov
izguž vani sako od tvida odavao je one tonove s vresiš ta koji su bili kao
pravilo za ovakve muzejske primerke. Jedino neobič no kod njega bili
su njegov ogromni ruč ni sat u obliku klepsidre, i oč i: neobič no svetle
lešnik boje, sjajne od inteligencije koja se krila iza rožnatog okvira.
Smitbek se nagnuo napred, promeš koljio se u stolici kao da mu je
neprijatno i poč eo da gleda u ovo dvoje. „Pa", prozborio je, „voleo bih
da ostanem i prisustvujem ovoj divnoj sceni, ali intervjuiš em nekog u
Sobi za bube u sredu, pa moram da završim poglavlje na kom trenutno
radim. Dž ordž , ne potpisuj nikakve ugovore za ilmove za tu tvoju
izlož bu pre nego š to porazgovaraš sa mnom." On ustade uz frktaj i
krenu prema vratima, praveć i dok je izlazio vrlo kompleksnu putanju
između stolova.
8
Dž onatan Ham je piljio niz podrumski hodnik kroz debeli par naoč ara
kojima je oč ajnič ki trebalo č iš ćenje. Kož no remenje bilo je obmotano
oko njegovih š aka u crnim rukavicama, a dva psa su posluš no sedela
pored njegovih nogu. Njegov pomoć nik-tragač stajao je pored njega.
Odmah do pomoć nika bio je poruč nik D'Agosta sa zaprljanim, jako
izguž vanim planovima u rukama, dok su njegova dva zamenika stajala
naslonjena na zid iza njega. Dve standardne policijske pumparice,
remington dvanaestice, visile su sa njihovih ramena.
D'Agosta je š uš kao planovima. „Zar psi ne mogu da nanjuš e kuda
bi trebalo da idemo?" pitao je razdraž ljivo. Ham dugo izdahnu. „Psi.
Psi su psi. I nisu ni na kakvom tragu. Nisu nanjuš ili niš ta korisno otkad
smo krenuli. Ili bolje rečeno, imali su i previše tragova."
D'Agosta progunđa, izvadi raskvaš enu cigaru iz dž epa sakoa i poč e
da je diže prema ustima. Ham ga pogleda u oči.
„Ah, da", kaza D'Agosta i gurnu cigaru nazad u džep.
Ham onjuš i vazduh. Bio je vlaž an, š to je bilo dobro. Ali to je bila
jedina dobra stvar u vezi s ovim malim izletom. Prvo, tu je ta
uobič ajena policijska glupost. Kojaje to vrsta psa? pitali su. Traž ili smo
tragač e za krvlju. Ovo su psi-tragač i, objasnio je: plavi gonič rakuna i
crnobeli gonič rakuna. U odgovarajuć im uslovima ovi psi bi pronaš li
izgubljenog planinara u snegu jednog metra debljine. Ali ovo, mislio je
Ham, nisu baš njihovi uslovi.
Kao i obič no, mesto zloč ina je bilo zaprljano. Hemikalije, boja u
spreju, kreda, hiljade ljudi koji tumaraju tamo-amo. Osim toga, deo
oko podnož ja stepeniš ta je bukvalno plivao u krvi; č ak i sada,
osamnaest i neš to sati nakon zloč ina, miris je teš ko visio u vazduhu i
iritirao pse.
Prvo su poč eli da prate miris sa samog mesta zloč ina. Kada to nije
uspelo, Ham je predlož io da „preseku miris", odnosno da naprave
kruž ni perimetar oko mesta zloč ina u nadi da ć e pronać i trag koji se
od njega udaljavao.
Psi nikad nisu bili trenirani da rade unutra. Naravno da su bili
zbunjeni. Ali to nije bila njegova greš ka. Policija mu č ak nije rekla ni
da li traže čoveka ili životinju. Možda ni oni nisu znali.
„Hajdemo ovuda", reče D'Agosta.
Ham dodade povoce svom pomoć niku i ovaj odmah krenu napred
s psima koji su njuškali zemlju.
Prvo su nanjuš ili jedan magacin pun mamutskih kostiju, iz kog je,
kad su otvorili vrata, iscurilo sredstvo za konzervaciju na bazi
paradihlorobenzena i izazvalo pola sata odlaganja dok se psima
vratilo č ulo mirisa. A to je bio tek prvi od č itavog niza magacina punih
ž ivotinjskih kož a, celih gorila u formaldehidu, zamrzivač a krcatog
mrtvim zoološkim uzorcima i prostorija punih ljudskih kostura.
Stigli su do nekog luč nog prolaza sa otvorenim metalnim vratima
koja su vodila na silazno kameno stepeniš te. Zidovi su bili prekriveni
koricom od kreča, a stepenište u mraku.
„To mora da je tamnica", reč e jedan od policajaca, prasnuvš i u
smeh.
„Ovo vodi u podrum", rekao je D'Agosta, konsultujuć i nacrte.
Mahnuo je prema jednom od policajaca koji mu je zatim dao dugač ku
baterijsku lampu.
Uske stepenice završ avale su u tunelu sa zidovima sazidanim
tehnikom riblje kosti i luč nom tavanicom koja jedva da je bila visine
č oveka. Tragač krenu napred s psima, a D'Agosta i Ham iza njega. Dva
policajca krenuli su poslednji.
„Ima vode na podu", komentarisao je Ham. „Pa š ta?" uzvrati
D'Agosta.
„Ako ovuda teče voda onda nema ništa od mirisa."
„Rekli su mi da mogu da oč ekujem vodu ovde dole", odgovorio je
D'Agosta. „Poplavljeno je samo kada pada kiša, a kiša nije padala."
„To je ohrabrujuće", reče Ham.
Stigli su do mesta gde su se sticala č etiri tunela i D'Agosta zastade
da konsultuje planove. „Nekako sam pomiš ljao da ć ete morati u to da
pogledate", reče Ham.
„Je l' da?" reč e D'Agosta. „Pa, imam jedno iznenađenje za vas.
Planovi ne pokrivaju i podrum."
Kada je jedan od pasa zacvileo i poč eo mahnito da njuš i, Ham se
odjednom prenu. „Ovuda. Brzo."
Psi ponovo zacvileš e. „Naš li su neš to!" rekao je Ham. „Sasvim jasan
miris, mora biti. Vidite kako su se nakostreš ili! Drž 'te svetlo tamo, ne
mogu da vidim ni prst pred okom."
Psi su se napinjali, vukli napred podignutih noseva i njuš eć i
vazduh pred sobom.
„Vidite! Vidite!" viknu Ham. „Oseć aju neš to u vazduhu. Oseć ate li
svež povetarac na licu? Trebalo je da povedem š panijele. Oni su
majstori u ovakvim situacijama!"
Policajci se provukoš e pored pasa, jedan upiruć i baterijskom
lampom, a drugi noseć i spremnu sač maru. Ispred njih tunel se ponovo
račvao i psi trgnuše udesno počevši da trče.
„Polako, gospodine Ham, tamo se mož da krije ubica", rekao je
D'Agosta.
Psi iznenada poč eš e da zagluš ujuć e laju. „Sedi!" povika pomoć nik.
„K nozi! Kastore! Polukse! K nozi, prokleti bili!" Psi su kidisali napred
ne obraćajući pažnju. „Hame, treba mi pomoć!"
„Sta je s vama?" povika Ham, brzo prilazeć i psima i pokuš avajuć i
da ih uhvati za ogrlice. „Kastore, k nozi!"
„Ućutkajte ih!" prasnu D'Agosta.
„Otrgao se!" povika pomoć nik u trenutku kada jedan od pasa
strugnu u tminu. Svi pojuriše za sve tišim lavežom.
„Oseć ate li?" rekao je Ham, stajuć i kao ukopan. „Isuse Hriste,
osećate li?"
Odjednom ih zapahnu rezak i prodoran smrad. Drugi pas je bio
izbezumljen od uzbuđenja, skakao je i uvijao se, a na kraju se i
oslobodio.
„Polukse! Polukse!"
„Cekajte!" rekao je D'Agosta. „Zaboravite jebene pse na trenutak.
Hajde da uvedemo malo reda ovde. Vas dvojica, prođite napred.
Otkočite puške." Dvojica muškaraca repetiraše sačmare.
U š upljoj tmini pred njima, lavež malo oslabi, a zatim potpuno
prestade. Nastupio je trenutak tiš ine. A zatim jedan už asan,
natprirodan vrisak, poput š kripe guma, dopre do njih iz poput mastila
crnog tunela. Dva policajca se pogledaš e. Zvuk je nestao podjednako
naglo kako je i počeo.
„Kastore!" kriknuo je Ham. „O, Bože! On je ranjen!"
„Nazad, Hame, proklet bio!" zalaja D'Agosta.
U tom trenutku nekakav obris iznenada polete prema njima iz
tame i uslediš e dva oš amuć ujuć a pucnja iz puš ke, dva bleska svetla
koja su pratile zagluš ujuć e eksplozije. Grmljavina je odjekivala pa
zamrla negde u dubini tunela i ponovo zavlada napeta tišina.
„Prokleti idiote, upucao si mi psa", tiho reč e Ham. Poluks je lež ao
metar i po od njih dok mu je krv slobodno tekla iz raznete glave.
„Išao je pravo na mene…" poče jedan od policajaca.
„Isuse Hriste", reč e D'Agosta. „Dosta s tim sranjem. Tamo još uvek
ima nečega."
Drugog psa su pronaš li stotinak metara niž e. Bio je skoro napola
pocepan, utroba mu je bila poč upana i rasuta. „Isuse, vidi ovo", reč e
D'Agosta. Ham ne reče ništa.
Odmah iza tela tunel se rač vao. D'Agosta je neprekidno zurio u
psa. „Bez pasa, nema š anse da znamo kojim putem je krenulo", reč e
konač no. „Bež 'mo odavde i pustimo da se forenzič ari pozabave ovim
svinjcem."
Ham ne reče ništa.
9
Morijartiju, kad ostade sam s Margo u kafeteriji, iznenada postade još

neprijatnije. „Pa?" podstaknu ga Margo nakon kratke tišine.
„Zapravo, zaista jesam hteo da prič am s tobom o tvom radu."
Zastade.
„Jesi?" Margo nije navikla da se neko interesuje za njen projekat.
„Pa, indirektno. Sve vitrine s primitivnom medicinom za izlož bu su
gotove, osim jedne. Imamo tu sjajnu kolekciju š amanskih biljaka i
artefakata iz Kameruna koju ž elimo da izlož imo u poslednjoj vitrini,
ali je dosta loše dokumentovana. Ako bi htela da pogledaš…"
„Volela bih", uzvrati Margo.
„Sjajno! Kada?"
„Zašto ne odmah? Imam malo vremena."
Napustili su kafeteriju za osoblje i krenuli dugim podrumskim

hodnikom duž kojeg su se pruž ale buč ne parne cevi i zakatanč ena
vrata. Na jednim vratima je stajao natpis SKLADISTE DINOSAURUSA 4
- KASNA JURA. Već i deo muzejske kolekcije kostiju dinosaurusa i
drugih kolekcija fosila bile su smeštene ovde u podrumu jer - bar kako
je č ula - velika tež ina okamenjenih kostiju mogla bi da izazove
urušavanje gornjih spratova.
„Kolekcija je u jednoj od riznica na š estom spratu", izvinjavajuć i se
reč e Morijarti dok su ulazili u služ beni lift. „Nadam se da ć u uspeti
ponovo da ga pronađem. Znaš kakav je lavirint tamo gore."
„Jesi li č uo neš to novo u vezi s Carlijem Prajnom?" tiho upita
Margo.
„Ne baš. Izgleda da nije osumnjičen. Ali sumnjam da ćemo ga skoro
ponovo videti ovde. Doktor Katbert mi je pre ruč ka rekao da je u
strašnom šoku."
Morijarti odmahnu glavom. „Strašno."
Na petom spratu, Margo je pratila Morijartija niz š iroki prolaz i uz
metalne stepenice. Uski nogostup, poput lavirinta, koji je č inio ovaj
deo š estog sprata bio je izgrađen direktno ispod dugog zakoš enog
krova. Sa svake strane nalazili su se redovi niskih metalnih vrata, a iza
svakih se nalazila hermetič ki zatvorena riznica s kvarljivim
antropološ kim zbirkama. U ranijim vremenima, otrovna cijanogena
smesa je periodič no upumpavana u riznice kako bi ubila gamad i
bakterije; ali danas, zaš tita artefakata se sprovodi mnogo suptilnijim
metodama.
Dok su njih dvoje vijugali nogostupom, prošli su pored čitavog niza
predmeta naslonjenih na zidove: izdubljenog ratnič kog kanua,
nekoliko totema i reda bubnjeva od izdubljenih trupaca. Cak i sa
skoro sto hiljada kvadratnih metara prostora za skladiš tenje, svaki
kvadratni metar je bio iskoriš ćen, uključ ujuć i i stepeniš ta, hodnike i
kancelarije mlađih kustosa. Od pedeset miliona artefakata i uzoraka,
samo pet procenata je bilo na izlož bi; ostalo je bilo dostupno samo
naučnicima i istraživačima.
Njujorš ki Prirodnjač ki muzej nije bio smeš ten u jednoj zgradi, već
u nekoliko velikih, godinama povezivanih građevina, koje su
formirale jednu veliku nepravilnu strukturu. Kako su Margo i
Morijarti prelazili iz jedne zgrade u drugu, tavanica se podizala i
nogostup se pretvorio u razgranati hodnik. Ckiljavo svetlo probijalo se
kroz č itav red zaprljanih svetlarnika, osvetljavajuć i police natrpane
gipsanim odlivcima domorodačkih lica.
„Bož e, ovo mesto je ogromno", primeti Margo, osetivš i iznenadnu i
hladnu navalu straha, ali i olakš anja š to je sedam spratova daleko od
mračnih hodnika gde su se ona dva dečaka susrela sa smrću.
„Najveć e na svetu", rekao je Morijarti otključ avajuć i vrata s
natpisom SR. AFRIKA, D-2.
Uključ io je usamljenu golu sijalicu od dvadeset pet vati. Provirivš i
unutra Margo je videla malenu sobu krcatu maskama, š amanskim
zveč kama, obojenim i perlama ukraš enim krznima i gomilu dugač kih
š tapova na č ijim vrhovima su bile prič vrš ćene iscerene glave. Uz jedan
zid stajao je red drvenih vitrina. Morijarti klimnu prema jednoj od
njih.
„Ovde su biljke. Ovo ostalo su š amanski rekviziti. Ovo je sjajna
kolekcija, ali Istman, tip koji je skupio ove stvari iz Kameruna, nije bio
baš najpažljiviji antropolog kada je u pitanju dokumentacija."
„Ovo je neverovatno", kaza Margo. „Nisam imala pojma…"
„Sluš aj", prekinu je Morijarti, „kada smo poč eli da istraž ujemo za
ovu izlož bu, ne bi poverovala š ta smo sve pronaš li. Ima blizu stotinu
antropološ kih odaja samo u ovom delu, a kunem ti se da neke od njih
nisu bile otvorene nijednom za četrdeset godina."
Morijarti odjednom postade sigurniji i poletniji. Margo pomisli:
ako bi skinuo taj sako od tvida, izgubio par kila i zamenio rož nati ram
kontaktnim sočivima, skoro bi bio sladak.
Ali Morijarti nije prestajao. „Evo proš le nedelje, pronaš li smo
jedan od svega nekoliko postojeć ih primeraka jukagirskih piktograma
- i to maltene kod kuć e! Cim budem imao vremena, napisać u pismo
DAA."
Margo se nasmeš ila. Bio je uzbuđen kao da govori o dosad
neotkrivenoj Sekspirovoj drami. Bila je sigurna da ć e samo desetak
č italaca Dnevnika američ ke antropologije biti zainteresovani. Ali
Morijartijev entuzijazam bio je osvežavajuć.
„Bilo kako bilo", nastavio je gurnuvš i naoč are uz nos, „treba mi
neko da mi pomogne da raspetljam ove stvarč ice iz Kameruna i
sastavim opis vitrine."
„Sta tač no ž eliš da uradim?" upitala je Margo, na trenutak
zaboravljajuć i sledeć e poglavlje svoje disertacije. Njegov entuzijazam
je bio zarazan.
„To je lako", rekao je Morijarti. „Imam grub nacrt za vitrinu upravo
ovde."
Izvadio je dokument iz svoje aktovke. „Vidi", kaza, prelazeć i
prstom niz prvu stranu, „ovo opisuje š ta bi bilo idealno da ova vitrina
predstavlja. Mi to zovemo prič om. Sve š to je potrebno da uradiš jeste
da ovo malo dopuniš, ubaciš koji artefakt i neke od biljaka."
Margo pregleda dokument. Poč elo je da zvuč i kao da ć e biti
potrebno malo više vremena nego što je pretpostavljala. „Koliko misliš
da će biti potrebno vremena, kad smo već kod toga?"
„Ah, deset do petnaest sati, maksimalno. Evo ovde imam spisak
predmeta i neke opisne zabeleš ke. Ali moramo da pož urimo.
Otvaranje je za svega nekoliko dana."
Vratila joj se misao o njenom sledeć em poglavlju. „Cekaj, č ekaj
malo", rekla je. „Ovo je veliki posao, a mene č eka pisanje moje
disertacije."
Už as na Morijartijevom licu je bio skoro komič an. Ni u jednom
trenutku mu nije palo na pamet da ona mož da ima neš to drugo da
radi. „Hoćeš da kažeš da mi nećeš pomoći?"
„Možda bih mogla da te uglavim", promrmljala je.
Njegovo lice se ozari. „Sjajno! Sluš aj, dok smo na š estom spratu,
hoću da ti pokažem još neke stvari."
Poveo ju je do još jedne odaje i ugurao ključ . Vrata se uz struganje
otvoriš e i pred njima se ukaza blistava vitrina s lakiranim lobanjama
bizona, č egrtaljkama, perjanicama, pa č ak i zbirka neč ega š to joj je
ličilo na kosture gavrana uvezanih sirovom kožom.
„Isuse", uzdahnu Margo.
„Citava jedna religija je ovde", objasni Morijarti. „Cekaj da vidiš š ta
ć emo tek da izlož imo. Ovo su samo stvari koje su ostale. Imamo jednu
od najboljih odora za Sunč ev ples, ikada. A vidi ovo!" On otvori jednu
ioku. „Originalne voš tane ploč e sa ciklusom pesama za Sunč ev ples,
sve do jedne. Snimljene su 1901. Prebacili smo ih na trake i
puštaćemo ih u Sobi Sijuksa. Šta kažeš? Sjajna izložba, a?"
„Ako niš ta drugo, izazvala je veliku pometnju u Muzeju", oprezno
izjavi Margo.
„U stvari, i nije toliko kontroverzna koliko ljudi prič aju", reč e
Morijarti. „Nema razloga da se nauka i zabava malo ne udruž e, zar
ne?"
Margo nije mogla da odoli. „Kladim se da ti je tvoj š ef Katbert
servirao upravo tu rečenicu."
„Uvek je mislio da bi izlož be trebalo da budu pristupač nije š irokim
narodnim masama. Ljudi ć e mož da doć i zato š to oč ekuju da vide
duhove, vilenjake i sablasne efekte - a to ć e i dobiti. Ali otić i ć e sa
mnogo viš e nego š to mož eš da pretpostaviš . A osim toga, š ou ć e
Muzeju doneti mnogo novca. Šta je tu loše?"
„Ništa", nasmeši se Margo. Ostaviće zadirkivanje Smitbeku.
Ali Morijarti nije bio gotov. „Znam da reč sujeverje ima drugu
konotaciju, bar u nekim umovima", rekao je. „Smrdi na iskoriš ćavanje.
Istina je da su neki od efekata koje spremamo za š ou… pa… donekle
senzacionalni. Ali izlož ba pod nazivom Domorodač ka religija se baš i
ne bi prodavala, zar ne?" Pogledao je u nju s nemim žaljenjem.
„Mislim da nikom ne smeta naziv", rekla je Margo. „Ali
pretpostavljam da ima nekoliko onih koji smatraju da vaš i ciljevi nisu
samo naučni."
On odmahnu glavom. „Samo zadrti stari kustosi i par ludaka. Poput
Froka, na primer. Izabrano je Sujeverje, a ne njegov predlog za
izložbu o evoluciji. Pa naravno da nema ništa lepo da kaže o nama."
Margoin osmeh izblede. „Doktor Frok je briljantan antropolog",
branila gaje.
„Frok? Doktor Katbert kaž e da je potpuno š enuo pameć u. 'Taj je
skroz poš andrcao', kaž e." Morijarti je imitirao Katbertov š kotski
akcent. Zvuk je neprijatno odjekivao u poluosvetljenim hodnicima.
„Po meni, Katbert nije ni upola genijalan kao š to ti to misliš ", reć e
Margo.
„Ma daj, Margo. Pa on je svetska klasa."
„Ni za prineti doktoru Froku, stvarno. Sta je sa Kalisto efektom?"
pitala je Margo. „To je jedna od najnaprednijih teorija današnjice."
„Ima li on i jednu jedinu mrvicu dokaza kojom mož e da potvrdi
svoje pretpostavke? Jesi li ti primetila tragove neke nepoznate,
č udoviš ne vrste koja luta ovom planetom?" Morijarti ponovo
odmahnu glavom, puš tajuć i da mu naoč are opasno skliznu niz nos.
„Previš e teoretisanja. Hoć u reć i, teorija je na mestu, ali mora biti
potkrepljena terenskim pronalascima. A onaj njegov pajtaš , Greg
Kavakita, samo podstič e Froka s tim programom ekstrapolacije koji
razvija. Pretpostavljam da Kavakita ima neke svoje razloge za to. Ali
zaista je prilič no tuž no gledati tako briljantan um kako skreć e na
pogreš nu stranu. Evo, uzmimo na primer Frokovu poslednju knjigu.
Fraktalna evolucija! Cak i sam naslov zvuč i viš e kao neka deč ja
kompjuterska igrica nego nauka."
Margo ga je sluš ala s rastuć im ogorč enjem. Mož da je Smitbek ipak
bio u pravu š to se tič e Morijartija. „Pa", poč e ona, „s obzirom na moju
naklonost prema doktoru Froku, pretpostavljam da ne bi voleo da se
ja meš am u vaš u izlož bu. Mož da bih previš e naduvala taj materijal."
Ona se okrenu i žustro izađe kroz vrata pa produži niz hodnik.
Morijarti je delovao š okirano. Prekasno se setio da je Frok njen
glavni mentor. Poleteo je za njom.
„Ah, ne, ne, nisam mislio…" promucao je. „Molim te, samo sam
hteo… Znaš da se Frok i Katbert ne slaž u. Verovatno sam malo primio
od toga."
Izgledao je toliko už asnut onim š to se dogodilo da je Margo osetila
kako joj srdžba popušta.
„Nisam znala de je problem među njima toliki", rekla je,
dozvoljavajući Morijartiju da je zaustavi.
„Ma da. I to odavno. Znaš da Frokova zvezda polako gubi svoj sjaj
u muzejskim okvirima otkad je spomenuo taj svoj Kalisto efekat. Sada
je š ef odeljenja samo imenom, a Katbert vuč e sve konce. Naravno, ja
sam č uo samo jednu stranu prič e. Stvarno mi je veoma ž ao. Uradić eš
ovu vitrinu za mene, je l' tako?"
„Pod uslovom", reč e Margo, „da me izvedeš iz ovog lavirinta.
Moram da se vratim svom poslu."
„Oh, naravno. Izvini", kaza Morijarti. Gaf koji je napravio povratio
je svu njegovu stidljivost i dok su se vraćali na peti nivo bio je tih.
„Pa prič aj mi još o tvojoj izlož bi." Margo pokuš a da mu olakš a.
„Čula sam da će biti izloženi neki fantastično retki artefakti."
„Pretpostavljam da misliš na materijal iz plemena Kotoga", reč e
Morijarti. „Samo jedna ekspedicija je pronaš la tragove njihovog
postojanja. Figurina njihove mistič ne zveri, Mbvun je - pa, jedna od
centralnih igura č itave izlož be." Malo je oklevao. „Ili bolje da kaž em,
biće jedan od centralnih eksponata. Još uvek nije izložena."
„Stvarno?" zainteresovala se Margo. „Zar to nije č ekanje do
poslednjeg trenutka?"
„Situacija je pomalo neuobič ajena", dodao je Morijarti. „Ali sluš aj,
Margo, ovo nije za javnost." Vratili su se na nogostupe i Morijarti ju je
poveo niz dugač ke prolaze govoreć i prilič no tiho. „Nedavno su se
mnogi visoki krugovi interesovali za Kotoga artefakte. Ljudi poput
Rikmanove, dr Katberta… pa č ak i Rajta, na kraju krajeva. Doš lo je do
razmimoilaž enja oko toga da li bi taj materijal trebalo uvrstiti u
izložbu. Sigurno si čula priče o prokletstvima figure i slične gluposti?"
„Pa ne baš", odgovori Margo.
„Ekspedicija koja je pronaš la materijal o Kotogama je dož ivela
tragediju", nastavio je Morijarti, „i niko se otada nije približ io tim
stvarima. Još uvek su u originalnim sanducima. Tek proš le nedelje sve
je izneto iz podruma gde je lež alo sve ove godine i preneto u Sigurnu
oblast. Niko im još nije dobio pristup pa nisam imao prilike da
pripremim poslednje vitrine.
„Ali zašto su uopšte pomerani?" pitala je Margo.
Uš li su u lift. Morijarti je sač ekao da se vrata lifta zatvore pre nego
š to je odgovorio. „Po svemu sudeć i, neko je izgleda č ač kao po
sanducima."
„Šta? Hoćeš da kažeš da ih je neko obio?"
Morijarti je piljio u Margo s onim več itim izrazom iznenađenja na
svom mudrom licu. „Nisam to rekao", odgovorio je. Okrenuo je ključ i
lift krenu nadole.
10
D'Agosta svim srcem pož ele da onaj dupli č ili č izburger odjednom
iš čezne iz njegovog stomaka. Nije da mu je neš to naroč ito smetao - za
sada - ali pomalo je bio kao neko neželjeno prisustvo.
Mesto se oseć alo kao i svi oni. U stvari, smrdelo je. Ni sva
dezinfekciona sredstva na svetu ne bi mogla da uklone zadah smrti. A
zidovi boje zelene povrać ke u kancelariji glavnog patologa, ni
najmanje nisu pomagali. Kao ni trenutno prazna velika sklopiva
kolica, š to su stajala tu kao neki nepozvan gost pod jarkim svetlima
sale za autopsiju.
Misli mu prekide ulazak jedne ogromne ž ene koju su pratila
dvojica muš karaca. D'Agosta primeti moderne naoč are i plavu kosu
koja se rasipala ispod hirurš ke kape. Zena mu priđe i ispruž i ruku, a
crvene nakarminisane usne iskriviše se u profesionalni osmeh.
„Doktorka Zijević ", obrati mu se, mrveć i mu š aku. „Vi mora da ste
D'Agosta. Ovo je moj asistent, doktor Fred Gros." Zijević eva pokaza na
niskog, mrš avog č oveč uljka. „A ovo je naš fotograf, Delbert Smit."
Delbert klimnu, držeći dirdrof 4x5 aparat na grudima.
„Pa, doktorko Zijević , č esto svrać ate ovamo?" upita D'Agosta,
iznenada želeći da nešto kaže, bilo šta, samo da odloži ono neizbežno.
„Njujorš ka patologija mi je kao drugi dom", odgovori Zijević eva uz
isti onaj osmeh. „Moja oblast je, kako bih rekla, specijalna forenzika.
Za skoro sve. Mi obavimo ono š to znamo i poš aljemo to nazad. A onda
u novinama proč itam š ta sve to znač i." Gledala ga je upitno. „Vi ste,
hm, videli već ovako nešto, jesam li u pravu?"
„Ma da", odgovori D'Agosta. „Stalno imam prilike." Burger u
njegovom stomaku otež a kao olovna š ipka. Zaš to nije razmiš ljao,
zaš to se nije setio š ta mu je zakazano za poslepodne, pre nego š to je
seo da ždere kao prokleti krmak?
„To je dobro." Zijević eva pogleda u svoj raspored. „Da vidimo š ta
imamo ovde, pristanak roditelja? Dobro. Izgleda da je sve u redu.
Fred, počni od 5-B."
Poč ela je da navlač i rukavice od lateksa, tri para, masku, naoč are i
plastičnu kecelju. D'Agosta učini isto.
Gros odgura kolica do friž idera i izvuč e 5-B. Neodredeni oblik
ispod plastič nog prekrivač a delovao je D'Agosti prekratko i još je
imao neko č udno ispupč enje s jedne strane. Gros prebaci leš zajedno s
posudom u kojoj je lež ao na kolica i dokotrlja ih ispod svetla, proveri
etiketu na nož nom palcu i zakoč i toč kove. Postavio je kofu od
nerđajućeg čelika ispod odvodne rupe na kolicima.
Zijevićeva je prčkala oko mikrofona koji je visio nad telom.
„Proba, jedan dva tri… Frede, mikrofon je crk'o."
Fred se nagnu nad magnetofon. „Ne razumem, sve je uključeno."
D'Agosta se nakašlja. „Isključen je iz struje", reče.
Nastupila je kratka tišina.
„Pa", javi se Zijević eva, „drago mi je da imamo nekog ko nije
nauč nik. Ako imate bilo kakvo pitanje ili komentar, gospodine
D'Agosta, molim vas recite prvo svoje ime i govorite razgovetno
prema mikrofonu. Dobro? Sve se snima na traku. Prvo ć u da opiš em
stanje u kom se telo nalazi, a onda ćemo da počnemo da sečemo."
„Kapiram", odgovori D'Agosta bezbojno. Seč emo. Jedna je stvar
kada bež ivotno telo lež i na mestu zloč ina. Ali kad poč ne njegovo
sečenje, odvajanje slojeva - na to se nikad nije navikao.
„Je li sad sve u redu? Dobro. Prisutni su doktorka Matilda Zijević i
doktor Frederik Gros, danas je ponedeljak, dvadeset sedmi mart, dva i
petnaest posle podne. S nama je i detektiv-narednik…"
„Poručnik Vinsent."
„Poručnik Vinsent D'Agosta iz Njujorške policije. Pred nama je…"
Fred pročita etiketu. „Vilijam Hauard Bridžman, broj 33-A45."
„Uklanjam prekrivač." Debela plastika poče da pucketa.
Nastupio je momenat potpune tiš ine. D'Agostu pogodi iznenadan
blesak i slika psa s prosutom utrobom koju je jutros video. Trik je u
tome da ne razmiš ljaš previš e. Nemoj da misliš na svog Vinija koji
sledeće nedelje puni osam godina.
Doktorka Zijević duboko udahnu. „Imamo belca, deč aka, uzrasta
otprilike, ah, deset do dvanaest godina, visine, pa, ne mogu da kaž em
visinu za ovog jer je dekapitovan. Oko metar i č etrdeset pet, metar
pedeset? Telesne mase oko č etrdeset kilograma. Ali ovo je sve
približ no. Stanje u kom se telo nalazi je takvo da ne mogu da uoč im
nikakve druge prepoznatljive znake. Boja oč iju i crte lica su
neodredivi zbog velike povrede glave."
„Nema starih povreda, ni tragova na stopalima, nogama ili
genitalijama. Frede, molim te, obriš i sunđerom trbuš ni deo… hvala.
Uoč avam neodređen broj velikih razderotina koje poč inju od prednje
leve grudne regije i pruž aju se pod uglom od sto devedeset stepeni
naniž e preko rebara i grudne kosti, a završ avaju se kod prednje desne
trbušne regije. Ovo je velika rana, možda šezdesetak centimetara duga
i trideset centimetara š iroka. Izgleda da su veliki i mali grudni miš ić
odvojeni od grudne š upljine, spoljaš nji i unutraš nji međurebarni
miš ić i su razdvojeni, a telo u velikoj meri osakać eno. Vrh grudne kosti
je rascepljen i grudni koš potpuno otvoren. Masivno krvarenje u
aortnom zidu… teš ko je videti bilo š ta pre č iš ćenja i detaljnijeg
pregleda."
„Frede, oč isti rub grudne š upljine. Unutraš nji organi koji su vidljivi
i potpuno izbač eni su ž eludac, tanko i debelo crevo. Organi iza
peritoneuma izgleda da su in situ."
„Oč isti vrat, Frede. Predeo vrata ima tragove traume, neš to
modrica, moguć izliv, verovatno iščašenje vratnog dela kičme."
„Hajdemo sada na glavu… o, moj bože."
U tišini, Fred pročisti grlo.
„Glava je odrubljena između aksijalnog nastavka i atlasa. Citav
potiljač ni deo kalvarije i polovina temenih izboč enja smrskani su, ili
bolje reč eno, naizgled gurnuti unutra i odstranjeni nepoznatim
sredstvom, od č ega je ostala rupa promera otprilike dvadeset pet
centimetara. Lobanja je prazna. Citav mozak je izgleda ispao ili je
izvuč en kroz ovu rupu… Mozak, ili ono š to je od njega ostalo, nalazi se
u posudi s desne strane glave, ali nema naznaka o njegovoj originalnoj
poziciji vis-a-vis tela."
„Pronađen je u delovima blizu tela", ubaci se D'Agosta.
„Hvala, poručniče. Ali gde je ostatak?"
„Tu je sve što je ostalo."
„Ne. Nešto nedostaje. Obrađeno je čitavo mesto zločina?"
„Naravno", odgovori D'Agosta, pokuš avajuć i da prikrije svoju
nervozu.
„Mozak je straš no oš teć en. Frede, donesi mi skalpel broj 2 i
popreč ni spekulum. Izgleda da je mozak otkinut kod produž ene
mož dine. Mož dani most je nedirnut, ali je odvojen. Na površ ini malog
mozga vide se razderotine, ali, osim toga, deluje netaknuto. Ima malo
tragova krvarenja, š to ukazuje na povrede nastale nakon smrti. Tu je i
telo forniksa, prič vrš ćeno. Mozak je kompletno otkinut od srednjeg
mozga, a srednji mozak je prepolovljen i - vidi, Frede, nema č itavog
talamusnog dela. A ni hipofize. Toga nema uopšte."
„Sta je to?" pitao je D'Agosta. Naterao se da pogleda malo pobliž e.
Mozak koji je stajao u č iniji od nerđajuć eg č elika viš e je izgledao kao
neka tekuć ina, a ne č vrsta masa. Okrenuo je glavu. Bejzbol. Misli na
bejzbol. Baćanje, zvuk palice…
„Talamus i hipotalamus. Telesni regulatori."
„Telesni regulatori", ponovi D'Agosta.
„Hipotalamus reguliše temperaturu tela, krvni pritisak, brzinu rada
srca i metabolizam masti i ugljenih hidrata. Kao i ciklus spavanja.
Smatra se da je u njemu centar za už ivanje i bol. To je veoma
komplikovan organ, poruč nič e." Fiksirala ga je pogledom,
predoseć ajuć i da sledi pitanje. D'Agosta posluš no promrmlja: „Kako
radi to sve?"
„Hormoni. Izluč uje stotine regulacionih hormona u mozak i
krvotok."
„Pa da", potvrdi D'Agosta. Odstupio je. Bejzbol lopta je letela
duboko prema sredini polja, centralni spoljni hvatač se bacio unazad,
podignute rukavice…
„Frede, dođi ovamo da vidiš ovo", Zijević eva oš tro naredi. Fred se
nagnu nad posudu. „Izgleda kao… Pa, ne znam…"
„Daj, Frede", podstaknu ga Zijevićeva.
„Pa, skoro da izgleda kao…" Fred zastade. „Kao da je neko
odgrizao jedan delić."
„Tač no. Fotograf !" Delbert potrč a k njima. „Uhvati to. Izgleda kao
kad neko od moje dece odgrize komad torte."
D'Agosta se nagnu napred, ali niš ta nije mogao da uoč i u toj
sivkastoj, krvavoj masi.
„Polukruž no je kao i kod ljudskog zagriž aja, ali č ini se da je već e i
viš e nazubljeno nego š to bi trebalo. Uzeć emo delić e. Testirać emo na
prisustvo pljuvač nih enzima, Frede, za svaki sluč aj. Odnesi ovo u
laboratoriju i reci im da ga naglo ohlade i uzmu mikrouzorke odavde,
odavde i odavde. Po pet uzoraka. Bar jedan testirajte s eozino ilom.
Jedan uzorak testirajte sa aktivacionim enzimom za pljuvač ku. I sve
ostalo čega možete da se setite."
Kad je Fred otiš ao, Zijević eva je nastavila. „Zasecam mozak. Zadnji
rež anj je udaren, ali č vrst nakon odvajanja od lobanje. Fotogra iš i. Na
površ ini su uoč ljive tri paralelne poderotine ili zasekotine, sa otprilike
č etiri milimetra rastojanja, oko centimetar i po duboke. Sirim prvi
zasek. Fotogra iš i. Poruč nič e, pogledajte kako ovi zaseci poč inju kao
široki, a onda se skupljaju. Šta mislite?"
„Ne znam", rekao je D'Agosta, pogledavš i malo bolje. Ma to je
samo mrtav mozak, pomislio je.
„Dugač ki nokti, mož da? Naoš treni nokti? Hoć u reć i, imamo li posla
sa ubilački nastrojenim psihopatom?"
Fred se vratio iz laboratorije i nastavili su da rade na mozgu, č inilo
se č itavu več nost. Konač no, Zijević eva reč e Fredu da ga vrati u
frižider.
„Sada ć u pregledati ruke", izgovorila je u mikrofon. Skinula je
plastič nu kesu s desne ruke leš a i ponovo je paž ljivo zatvorila. Zatim
je podigla š aku, okrenula je i pogledala nokte. „Ima nekih stranih
ostataka ispod palca, kažiprsta i prstenjaka. Frede, daj tri pločice."
„Pa to je dete", ubaci se D'Agosta. „Za oč ekivati je da mu nokti
budu prljavi."
„Mož da, poruč nič e", reč e Zijević eva. Sastrugala je materijal u mala
udubljenja na ploč icama, svaki prst posebno. „Fred, stereozum. Hoć u
da pogledam ovo."
Zijević eva postavi ploč icu na postolje, pogleda u njega i podesi
instrument.
„Obič na prljavš tina ispod nokta palca, bar sudeć i po izgledu. Isto i
kod ostalih prstiju. Frede, kompletna analiza, za svaki sluč aj." Na levoj
šaci nije bilo ničeg interesantnog.
„Sada ć u", nastavila je Zijević eva, „pregledati uzduž nu ranu
prednjeg dela tela. Del, fotogra iš i, ovo, ovo i ovo, i sve ostalo š to
misliš da ć e dobro prikazati ranu. Krupno ove delove gde se dogodio
prodor. Izgleda da nam je naš ubica napravio ipsilon rez umesto nas,
šta vi kažete, poručniče?"
„Ma da", reče D'Agosta, jedva gutajući.
Usledila je serija uzastopnih fleševa.
„Kleš ta", nastavi Zijević eva. „Tri nazubljena useka poč inju odmah
iznad leve bradavice u velikom grudnom miš ić u, gde ulaze i cepaju ga
napola. Sirim i ispitujem prvu razderotinu u tač ki ulaza. Stegni tamo,
Frede."
„Ispitujem ranu. Unutra je nekakvo strano telo. Frede, daj jedan
pergamin. Izgleda kao neka tkanina, mož da je sa ž rtvine majice.
Fotografiši."
Fleš blesnu a ona izvadi ono š to je izgledalo kao komadić krvavog
lanenog platna i ubaci ga u pergaminsku kovertu. Nekoliko trenutaka
je nastavila da ispituje u tišini.
„Tu je još jedan komadić , duboko u miš ić u, oko č etiri centimetra
pravo ispod desne bradavice. Zakač ilo se za rebro. To je neš to tvrdo.
Fotografiši. Zabodi zastavicu tamo, Frede."
Izvadila je to i podigla ga, drž ala je nekakav krvavi patrljak na
kraju dugačkih klešta.
D'Agosta se usudi da se približ i. „Sta je to? A mož da da isperete, pa
da vidimo?"
Ona ga letimič no pogleda uz bledunjavi osmeh. „Frede, donesi mi
menzuru sterilne vode."
Kad je zamoč ila stvar i promeš ala, voda se oboji smeđkasto
crveno.
„Ne bacaj vodu, videć emo ima li u njoj još neš to", reč e podiž uć i
ono što je pronašla prema svetlu.
„Isuse Hriste", prozbori D'Agosta. „Pa to je kandž a. Jebena
kandža."
Zijevićeva se okrenu prema svom asistentu. „To će biti sjajno parče
monologa za našu traku, šta kažeš, Frede?"
11
Margo odbaci svoje knjige i papire na sofu i pogleda na sat koji je

stajao povrh televizora: deset i petnaest. Odmahnula je glavom. Kakav
neverovatan, už asan dan. Svi ti dodatni sati izrodili su samo tri nova
pasusa njene disertacije. A č eka je i opis vitrine za Morijartija.
Uzdahnula je, požalivši što je pristala na taj projekat.
Odsjaj neonskog svetla iz prodavnice pić a preko puta avenije
probijao se kroz jedini prozor Margoine dnevne sobe i obavijao sobu
u elektroplavi kjaroskuro. Ona uključ i mali luster i nasloni se na vrata,
lagano prelazeć i pogledom preko nereda. Obič no je bila ekstremno
uredna. Ali evo, nakon samo nedelju dana nemara, udž benici, izjave
sauč eš ća, kojekakva dokumenta, cipele i dž emperi, lež aš e razbacani
svud po nameš taju. Prazne kutije iz kineskog restorana u prizemlju
stajale su zaboravljene na sudoperi. Njena stara rojal pisać a maš ina i
prava lepeza istraživačkih papira behu prostrti po parketu.
Siromaš ni komš iluk - još uvek nedovoljno razvijen gornji deo
Avenije Amsterdam - njenom ocu je bio još jedan razlog zaš to je ona
trebalo da se vrati u Boston. „Ovo nije mesto za devojku kao š to si ti,
Midž ", rekao joj je, nazvavš i je nadimkom iz detinjstva. „A taj Muzej
nije mesto na kom bi trebalo da radiš . Iz dana u dan zatvorena sa svim
tim mrtvim, prepariranim stvorenjima i predmetima u teglama. Kakav
je to ž ivot? Vrati se i radi za mene. Nać i ć emo ti kuć u u Beverliju ili,
možda, Marblhedu. Bićeš srećnija tamo, Midž, znam da hoćeš."
Kada je primetila da joj automatska sekretarica trepć e, pritisnula
je dugme da presluša poruke.
„Jan je", poč ela je prva poruka. „Danas sam se vratio u grad i
upravo sam č uo. Sluš aj, stvarno, stvarno mi je ž ao š to ti je otac umro.
Nazvaću te drugi put, dobro? Hoću da razgovaram s tobom. Ćao."
Cekala je. Još jedan glas je poč eo. „Margo, mama je." A zatim
škljocaj.
Stisnula je oč i na trenutak a zatim duboko uzdahnula. Neć e zvati
Jana, bar ne još . A neć e se javiti ni mami, takođe, bar ne do sutra.
Znala je š ta ć e joj majka reć i: Moraš da se vratiš kuć i i preuzmeš tatin
posao. To je ono što bi on želeo. Duguješ nam to, oboma.
Okrenuvš i se, smestila se i prekrstila noge ispred pisać e maš ine i
poč ela da zuri u kustosove beleš ke, katalog podataka i listu predmeta
koje joj je Morijarti dao. Trebalo je da završ i do preksutra, rekao joj
je, a sledeć e poglavlje njene disertacije mora biti gotovo do sledeć eg
ponedeljka.
Posmatrala je papire još minut ili dva, sabirajuć i misli. A onda je
poč ela da kuca. Nekoliko trenutaka kasnije, zaustavila se i poč ela da
posmatra suton. Setila se kako je njen otac umeo da napravi omlet -
jedina hrana koju je znao da pripremi - nedeljom ujutro. „Hej, Midž ",
uvek bi rekao. „Nije loše za starog eksneženju, a?"
Nekoliko svetala napolju isključ ilo se kada su se radnje zatvorile.
Margo je gledala u gra ite i zabarikadirane prozore. Mož da je njen
otac bio u pravu: Siromaštvo baš i nije mnogo zabavno.
Siromaš tvo. Odmahnula je glavom, setivš i se kada je poslednji put
č ula tu reč , i izraza na majč inom licu kad je to izgovorila. Njih dve su
sedele u hladnoj, mrač noj kancelariji izvrš itelja oporuke njenog oca i
sluš ale sve komplikovane razloge zaš to bi odnos dugovanja i
potraž ivanja njenog oca i neplaniranje za buduć nost izazvali
likvidaciju - osim ako neko od č lanova porodice ne uskoč i i održ i
preduzeće na površini.
Razmiš ljala je o roditeljima ona dva deč aka. Sigurno su i oni imali
visoka oč ekivanja za svoju decu, sigurno jesu, mislila je. Sada nikada
neć e spoznati razoč arenje. Ali ni sreć u. A onda su se njene misli
okrenule Prajnu. I krvi na njegovim cipelama.
Ustala je i uključ ila još svetala. Vreme je da se več era. Sutra ć e se
zaključ ati u kancelariju i završ iti to poglavlje. Radić e na
Kamerunskom izveš taju za Morijartija. I odlož ić e donoš enje odluke -
bar za jedan dan, najmanje. Do sledeć eg sastanka sa Frokom iduć e
nedelje, obećala je sebi, konačno će odlučiti.
Telefon je zazvonio. Automatski, ona podiž e sluš alicu. „Halo",
rekla je. Poslušala je kratko. „O, halo, mama."
12
Noć je rano doš la u Prirodnjač ki muzej. Kako se bliž ilo pet, rano
proleć no sunce je već poč elo da zalazi. Unutra je bivalo sve manje
ljudi. Turisti, daci i už urbani roditelji slivali su se niz mermerno
stepeniš te prema izlazima. Uskoro su odjeci, povici i bat koraka u
luč nim prolazima lagano zamirali. Jedna po jedna izlož bena vitrina se
gasila, a kako se noć približ avala, svetla koja su ostala popaljena
bacala su razigrane senke po mermernim podovima.
Usamljeni č uvar tumarao je hodnicima praveć i svoje ture, vrteć i
dugač ak lanč ić s ključ evima i pevuš eć i. Bio je to poč etak njegove
smene, a on odeven u standardnu plavocrnu muzejsku uniformu za
čuvare. Neobičnost rada u Muzeju već je poodavno izbledela za njega.
Podilazi me jeza od č itavog ovog mesta, mislio je. Pogledaj ovog
kuč kinog sina ovde. Prokleto plemensko sranje. Ko bre plać a da gleda
sve ovo? Pola toga ionako je pod nekom kletvom.
Maske su mu se cerile iz zatamnjenih vitrina. Pož urio je prema
sledeć em punktu, gde je okrenuo ključ u kutiji. Na njoj je stajalo
vreme 22:23. Dok je prelazio u sledeć u dvoranu obuzeo ga je neki
neodređeni nespokoj - kao š to to obič no biva - da njegove
odzvanjajuće korake veoma pažljivo kopira neko nevidljivo prisustvo.
Stigao je do sledeć eg punkta i okrenuo ključ . Kutija kliknu i
prikaza 22:34.
Treba mu samo č etiri minuta do sledeć eg punkta. To znač i da ima
šest minuta za jedan džoint.
Sagnuo se i stao na stepenice, zatvorivš i i zaključ avš i vrata za
sobom, pa pogledao nadole prema mrač nom podrumu, gde su još
jedna vrata otvarala prolaz ka unutraš njem dvoriš tu. Ruka mu je
krenula prema prekidač u za svetlo pri vrhu stepenica, ali je on
povuč e. Nije imalo mnogo smisla da privlač i paž nju na sebe. Cvrsto se
uhvatio za metalni gelender dok se š unjao dole. U podrumu se kretao
duž zida sve dok nije napipao dugač ku horizontalnu preč ku. Gurnuo
ju je i ledeni noć ni vazduh poteč e unutra. Podboč io je vrata i zapalio
dž oint, udiš uć i gorki dim s už ivanjem i naginjuć i se prema dvoriš tu.
Tanak zrak svetla iz napuš tene kapele iznad njega bledo je obasjavao
njegove pokrete. Nejasni š um saobrać aja, priguš en mnoš tvom
popreč nih zidova, prolaza i parapeta, kao da je dolazio s neke druge
planete. On oseti, uz olakš anje, topli napad kanabisa - neš to š to ć e još
jednu predugu noć uč initi podnoš ljivom. Dž oint je izgoreo, on č vrknu
pikavac u tamu, prođe šakama kroz kratko podšišanu kosu i ispravi je.
Na pola stepenica zač u kako se vrata uz tresak zatvaraju. Stao je,
osetivš i nalet studeni. Da li je ostavio vrata otvorena? Nije. Sranje, š ta
ako ga je neko video kako prž i dž oint? Ali dim se nije mogao osetiti, a
u mraku on ionako izgleda kao i svaka druga cigareta.
Do njega je kroz vazduh dopro neki č udan, truli zadah koji nije
imao nikakve veze s travom. Ali nijedno svetlo se nije uključ ivalo, niti
su se na metalnim nogostupima č uli koraci. Nastavio je dalje prema
gornjem stajalištu.
Taman kad je stigao do njega, on oseti ž ustri pokret na
stepenicama iza sebe. Brzo se okrenu, ali snaž an udar u grudi ga
odbaci unazad prema zidu. Poslednje š to nije baš najbolje video bila je
njegova utroba kako se kotrlja i klizi niza stepenice. Nakon samo
jednog trenutka više se nije pitao odakle odjednom sva ta krv.
13
Utorak
Bil Smitbek je sedeo u velikoj fotelji i posmatrao oš tru i uglastu iguru
Lavinije Rikman iza stola oblož enog brezovim furnirom, dok je č itala
njegov izguž vani rukopis. Dva jarkocrvena nokta kuckala su po
sjajnom laku. Smitbek je znao da ta kuckava ritmika noktiju ne znač i
niš ta dobro. Jedan veoma sivi utorak smestio se s druge strane
prozora.
Njena soba nije bila tipič ni muzejski kabinet. Neurednih gomila
papira, č asopisa i knjiga, koji su bili obavezan deo scenogra ije u
drugim kancelarijama, ovde nije bilo. Umesto toga, police i sto su bili
ukrašeni raznim drangulijama sa svih strana sveta: lutka pripovedač iz
Nju Meksika, mesingani Buda s Tibeta, nekoliko lutaka iz Indonezije.
Zidovi su bili okreč eni zelenom institucionalnom bojom, a č itava
prostorija je mirisala na osveživač vazduha s esencijom borovine.
Ostali rariteti su bili poređani s obe strane njenog stola, formalno i
simetrič no kao ž bunić i u francuskoj baš ti: pritiskač za papir od ahata,
koš tani otvarač za koverte i japanski necuke. 1 A u centru č itave scene
lebdela je sama Rikmanova, izveš tač eno nagnuta nad rukopis.
Kovrdž ava i kruta narandž asta kosa, mislio je Smitbek, ne ide baš
najbolje sa zelenim zidovima.
Kuckanje se ubrzalo, a zatim usporilo kako je Rikmanova okretala
stranice. Konač no, ona prevrnu i poslednju stranicu, prikupi ispale
listove i poslaga ih precizno na centar stola.
„Pa", reč e podigavš i pogled uz blistavi osmeh. „Imam nekoliko
malih sugestija."
„Ah", uzdahnu Smitbek.
„Ovaj deo o asteč kim ljudskim ž rtvama, na primer. Previš e je
kontroverzan." Ona lagano liznu prst i pronađe stranicu. „Evo ovde."
„Pa da, ali na izložbi…"
„Gospodine Smitbek, izlož ba se ovom temom bavi s mnogo takta. A
ovde, s druge strane, to nije baš tako. Previš e je slikovito." I precrta
markerom čitavu stranu njegovog rada.
„Ali sasvim je tačno", branio se Smitbek, trzajući se u sebi.
„Mene interesuje naglaš avanje, a ne preciznost. Neš to mož e biti
sasvim tač no, ali ako je pogreš no naglaš eno, mož e dati pogreš an
utisak. Dozvolite mi da vas podsetim da ovde u Njujorku postoji veliki
broj pripadnika španske populacije."
„Postoji, ali kako će ovo da uvredi…"
„Idemo dalje, ovaj deo s Gilborgom jednostavno mora da se
izbaci." I ona zviznu liniju preko još jedne stranice. „Ali zašto…?"
Ona se zavali u fotelju. „Gospodine Smitbek, Gilborg ekspedicija
bila je groteskni neuspeh. Tragali su za ostrvom koje ne postoji. Jedan
od pripadnika ekspedicije, kako ste to lepo i zaneseno opisali, silovao
je urođenicu. Mi smo se veoma briž ljivo postarali da Gilborga ne
spominjemo na izlož bi. Mislim, da li je zaista neophodno da se
dokumentuju i muzejski neuspesi?"
„Ali njegova kolekcija je fantastič na!" nemoć no je protestovao
Smitbek.
„Gospodine Smitbek, mislim da vama baš i nije najjasnija priroda
ovog zadatka." Nastupila je duga tiš ina. Kuckanje je ponovo poč elo.
„Da li zaista smatrate da vas je Muzej unajmio i plać a vas da
dokumentujete njegove neuspehe i kontroverze?"
„Ali neuspesi i kontroverze su deo nauke i ko ć e da č ita knjigu
koja…"
„Ima mnogo korporacija koje Muzeju daju novac, korporacija koje
mogu biti veoma uznemirene ovim", prekinula ga je gospođa Rikman.
„A tu su i prevrtljive etnič ke grupe - spremne da napadnu - koje mogu
žestoko da se pobune."
„Ali mi prič amo o stvarima koje su se dogodile pre stotinu godina,
dok…"
„Gospodine Smitbek!" gospođa Rikman je nivo glasa podigla tek
neznatno, ali efekat je bio zapanjujuć . Nastupila je tiš ina. „Gospodine
Smitbek, moram da vam kaž em sasvim iskreno…" Zastala je, a zatim
hitro ustala, obiš la sto i nastavila da korač a sve dok nije stala tač no iza
pisca.
„Moram da vam kaž em", nastavila je gospoda Rikman, „da nam je
potrebno znatno viš e vremena nego š to sam mislila da se slož imo oko
zajednič kog stanoviš ta. Vi sada ne piš ete knjigu za komercijalnog
izdavač a. Da uprostim, traž imo pristrasan tretman, poput onog koji
ste dali Bostonskom akvarijumu na svom pređaš njem, hm, zadatku."
Preš la je ispred Smitbeka, ukoč eno se naslonivš i na ivicu stola.
„Postoje neke stvari koje oč ekujemo, mislim da imamo pravo da ih
očekujemo. A to su…" Odbrojavala je svojim koščatim prstima.
„Jedan: Bez kontroverzi.
Dva: Ništa što može da uvredi etničke grupe.
Tri: Ništa što može da ugrozi reputaciju Muzeja.
Eto, da li je to toliko nemoguć e?" Ona spusti ton svog glasa i,
nagnuvši se napred, stisnu svojom suvom šakom Smitbekovu.
„Ja… ne." Smitbek se borio sa skoro nenadvladivom ž eljom da
skloni ruku.
„Pa dobro, to je sređeno." Ona ode iza stola i gurnu mu rukopis
preko njega.
„Sad, tu je još jedan mali detalj oko kog moramo da se
dogovorimo." Ona kaza to veoma precizno. „Ima nekoliko mesta u
rukopisu gde ste citirali neke interesantne komentare ljudi koji su
'vrlo bliski izlož bi' ali ste zaboravili da ih tač no identi ikujete. Niš ta
bitno, shvatate, ali potreban mi je spisak tih izvora - za moju arhivu,
ništa više." Nasmešila se, očekujući pozitivan odgovor.
Alarm je zazvonio u Smitbekovoj glavi. „Pa", on veoma paž ljivo
odgovori, „voleo bih da mogu da vam pomognem, ali etika
novinarstva mi to ne dopušta." I slegnu ramenima. „Znate kako to ide."
Osmeh gospođe Rikman brzo izblede i ona zausti da nešto kaže. Ali
upravo tada, na Smitbekovo olakš anje, zazvoni telefon. On ustade da
krene, prikupljajuć i svoj rukopis. Dok je zatvarao vrata, zač uo je nagli
udisaj iza sebe.
„Ne još jedno!"
Vrata se uz siktaj zatvoriše.
14
D'Agosta jednostavno nije mogao da se navikne na Dvoranu velikih

majmuna. Tu su bile sve te velike, iscerene i preparirane š impanze;
visile su s veš tač kih stabala, s dlakavim rukama i urnebesno smeš nim,
realistič nim kitama i velikim ljudskim š akama s pravim noktima. Pitao
se zaš to je ljudima trebalo tako mnogo vremena da shvate da je č ovek
potekao od majmuna. To je trebalo da bude oč igledno prvi put kad su
ugledali š impanze. Negde je č uo da su š impanze baš kao i ljudi:
nasilni, razdraž ljivi, uvek prebijaju jedni druge, č ak se i međusobno
ubijaju i jedu. Isuse, pomislio je, sigurno postoji još neki prolaz kroz
Muzej, ne moram valjda uvek da prolazim kroz ovu dvoranu.
„Ovuda", povede ga č uvar, „niz ove stepenice. Prilič no je gadno,
poručniče. Došao sam u…"
„Posle ć ete mi to isprič ati", prekinu ga D'Agosta. Posle deč aka,
D'Agosta je bio spreman na sve. „Kaž ete da nosi uniformu, poznajete li
ga?"
„Ne znam, gospodine. Teško je reći."
Cuvar pokaza niz mrač ne stepenice. Stepenice su vodile u nekakvo
dvoriš te. Telo je lež alo pri dnu, u senci. Sve je bilo umrljano i
isprskano neč im crnim - pod, zidovi, svetlo na tavanici. D'Agosta je
znao šta je to crnilo.
„Ti", rekao je okrenuvš i se prema jednom od nekoliko policajaca
koji su iš li za njim, „daj malo svetla ovde. Hoć u da se sve opraš i zbog
otisaka i pokupe sva vlakna, momentalno. Je li forenzič ka ekipa
krenula? Covek je oč igledno mrtav, pa zadrž ite malo ljude iz
ambulantnih kola. Neću da mi upropaste mesto zločina."
D'Agosta ponovo pogleda niza stepenice. „Isuse Hriste", prozbori,
„č iji su ovo otisci stopala? Neki magarac je preš ao pravo preko ove
lokve krvi, kako se čini. Ili je ubica rešio da nam ostavi trag?"
Čula se samo tišina.
„Jesu li tvoji?" okrenuo se čuvaru. „Kako ti je ime?"
„Noris. Erik Noris. Kao što rekoh, ja..."
„Da ili ne?"
„Da, ali..."
„Zaveži. Jesu li to te cipele?"
„Da. Vidite, ja sam…"
„Izuvaj ih. Uniš tavaš tepih." Jebeni amater, mislio je D'Agosta.
„Odnesi ih u forenzič ku laboratoriju. Kaž i im da ih zapeč ate u kesu,
znać e š ta moraju da urade. Cekaj me tamo. Ne, nemoj da me č ekaš
tamo. Zvać u te kasnije. Imam nekoliko pitanja za tebe. Ne, odmah
ovde izuj te jebene cipele." Nije mu trebao još jedan Prajn da se s njim
bakć e. Sta je bre s ovim Muzejem, kad ljudi vole da idu unaokolo i
gacaju po krvi? „Moraćeš da odeš tamo u čarapama."
„Da, gospodine."
Jedan od policajaca iza D'Agoste se zakikotao.
D'Agosta ga pogleda. „Tebi je to smeš no? Pa razgacao je krv svud
unaokolo. Nije smešno."
D'Agosta je siš ao na pola puta niz stepenice. Glava je lež ala u
daljem uglu, licem prema zemlji. Nije mogao da je uoč i baš najbolje,
ali znao je da ć e videti kako je gornji deo lobanje izbijen, a mozak
pluta negde u toj usirenoj krvi. Bož e, u kakvom sve stanju telo mož e
biti, samo kad to tako krene.
Cuo je korake na stepenicama iza sebe. „Forenzič ari", rekao je
jedan niski č ovek, kog je pratio fotograf i nekoliko drugih u
laboratorijskim mantilima.
„Konač no. Hoć u svetla da se postave, ovde, ovde i ovde, i još gde
vam fotograf kaž e da treba. Hoć u da se postavi perimetar, hoć u da je
postavljen još pre pet minuta, hoć u da se svaki i najmanji konč ić i
najmanje zrno peska pokupe. Hoć u da se sve analizira hemijski.
Hoć u… da, pa š ta još hoć u? Hoć u da se sprovede svaki test koji je
č oveku poznat, i hoć u da svi pazite na taj perimetar, jeste li ukapirali?
Nema zajebavanja ovog puta."
D'Agosta se okrenu. „Jesu li ovi iz kriminalistič ke laboratorije
doš li? A patolog? Ili su š mugnuli na kafu i kroasane?" Tapnuo se po
gornjem dž epu sakoa traž eć i cigaru. „Stavi kartonske kutije preko tih
otisaka stopala. A vi ostali, kada završ ite, obriš ite oko tela da mož emo
koračati, a da ne raznosimo krv na sve strane."
„Izvrsno." Ču D'Agosta jedan tihi, milozvučni glas iza sebe.
„Ko si ti do đavola?" okrenuo se i ugledao visokog, vitkog
muš karca u savrš enom crnom odelu koji je stajao naslonjen na
gelender pri vrhu stepenica. Kosa mu je bila toliko plava da se č inilo
kao da je bela, i bila je zač eš ljana pravo unazad, iznad bledoplavih
očiju. „Pogrebnik?"
„Pendergast", odgovori č ovek silazeć i i drž eć i ispruž enu ruku.
Fotograf se, brižljivo grleći svoju opremu, progura pored njega.
„Pa, Pendergaste, bolje bi ti bilo da imaš dobar razlog zaš to si
ovde, inače…"
Pendergast se nasmeši. „Specijalni agent Pendergast."
„Ooh, FBI? Zanimljivo, zaš to nisam iznenađen? Pa, drago mi je,
Pendergaste. Zaš to do đavola vi momci nikada ne nazovete i ne
najavite se?
Sluš aj, imam ovde jednu obezglavljenu leš inu, uz to još i bez
mozga. Gde su ostali, kad smo već kod toga?"
Pendergast povuče ruku. „Bojim se da sam tu samo ja."
„Šta? Šališ se. Pa vi momci uvek idete u paketu."
Svetla se popališ e i usirena krv oko njih odjednom bi okupana
bleš tavilom. Sve š to se do sada č inilo crnim iznenada je bilo
osvetljeno, sve različ ite nijanse inač e nevidljivih telesnih tajni
odjednom se ukazaš e pred njima. Ono u š ta je D'Agosta posumnjao da
je Norisov doruč ak, takođe je moglo da se vidi, lež alo je usred bare
telesnih teč nosti. Nehotice, D'Agostina vilica poč e da se pokreć e. A
zatim je krajič kom oka spazio komad lobanje s č uvarevom frizurom,
koji je ležao dobrih metar i po daleko od tela.
„Oh, Isuse", prozbori D'Agosta, koraknu unazad, a zatim izgubivš i
kontrolu, povrati. Pravo pred ovim tipom iz FBI, pred ljudima iz
forenzič kog tima, pred fotografom, ispalio je sopstveni doruč ak. Ne
mogu da verujem, pomisli. Prvi put za dvadeset dve godine, i to u
najgorem mogućem trenutku.
Patolog se pojavio na stepenicama, bila je to jedna mlada ž ena u
belom mantilu i plastič noj kecelji. „Ko je od vas nadlež an?" upita ona,
navlačeći rukavice.
„Ja sam", odgovori D'Agosta briš uć i usta. Pogledao je u
Pendergasta. „Još svega par minuta, u svakom sluč aju. Poruč nik
D'Agosta."
„Doktorka Kolins", istraž iteljka kaza ž ustro. U pratnji asistenta
siš la je do tela i stala na deo koji je bio obrisan od krvi. „Fotografe",
rekla je, „okrenuću telo. Neprekidno škljocajte, molim vas."
D'Agosta skrenu pogled. „Imamo mnogo posla, Pendergaste",
autoritativno reč e. Pokazao je na povrać ku. „Ne č istite to dok
forenzičari ne završe sa ovim stepenicama. Jeste l' čuli?"
Svi klimnuše.
„Hoć u da znam moguć e ulaze i izlaze, š to je pre moguć e. Vidite da
li mož ete da identi ikujete telo. Ako je to jedan od č uvara, onda
dovedite ovamo Ipolita. Pendergaste, idemo do privremenog š taba, da
se koordiniš emo, ili povež emo, ili kako to već do đavola zovete, a kad
tim završi, vraćamo se u kratku inspekciju."
„Valja", reče Pendergast.
Valja? pomisli D'Agosta. Tip je zvuč ao kao da je stigao s dalekog
juga. Sretao je i ranije likove poput njega - uvek potpuno beznadež ne
u Njujork Sitiju.
Pendergast se nagnu napred i tiho reč e: „Krv koja je prsnula po
zidu je prilično zanimljiva."
„D'Agosta pogleda. „Nemoj reći."
„Interesovala bi me balistika te krvi."
D'Agosta pogleda pravo u Pendergastove svetle oč i. „Dobra ideja",
konač no reč e. „Hej, fotografe, slikaj krupno jednu seriju krvi na zidu.
A ti, ti…"
„Mekhenri, gospodine."
„Hoć u balistič ku analizu te krvi. Izgleda kao da se kretala brzo i
pod oš trim uglom. Hoć u da se ustanovi odakle je krenula, brzinu,
silinu, pun izveštaj."
„Da, gospodine."
„Hoć u ga na svom stolu za trideset minuta." Mekhenri je delovao
kao da nije baš sreć an zbog toga. „Dobro, Pendergaste, imaš li još
ideja?"
„Ne, to mi je bila jedina."
„Haj'mo."
U privremenom š tabu, sve je bilo na svom mestu. D'Agosta se uvek

starao da bude tako. Nijedan komadić papira nije bio neraspoređen,
nijedna fascikla otvorena, nijedan kasetofon na stolu. Odlič no je
izgledalo i sada rau je bilo drago zbog toga. Svi su bili zauzeti, telefoni
su svetleli, ali je sve bilo pod kontrolom.
Pendergast skliznu svojim tananim telom u fotelju. Za tipa koji
izgleda stvarno služ beno, kretao se kao mač ka. Ukratko, D'Agosta mu
preprič a kako teč e istraga. „Dobro, Pendergaste", zaključ io je. „Kakva
su tvoja ovlašćenja ovde? Jesmo li sjebali stvar? Jesmo li ispali iz trke?"
Pendergast se nasmeja. „Ne, uopš te nije to. Koliko mogu da
primetim, ni ja sam niš ta ne bih uradio drugač ije. Vidi, poruč nič e,
uključeni smo u slučaj od samog početka, samo to nismo znali."
„Otkud to?"
„Ja sam iz terenske služ be njuorleanske kancelarije. Radili smo na
seriji ubistava tamo dole, i to nekih veoma č udnih ubistava. Da ne
zalazim u detalje, ali ž rtvama je zadnji deo lobanje bivao otkinut, a
mozak izvađen. Isti modus operandi."
„Ne seri. Kad je to bilo?"
„Pre nekoliko godina."
„Nekoliko godina?. To…"
„Da. Ostalo je nereš eno. Prvo je to vodio Biro za alkohol, duvan i
oruž je, jer su mislili da je uključ ena droga, pa tek onda FBI, kada Biro
viš e nije imao kud. Ali niš ta nismo mogli da uradimo, trag se ohladio. I
koliko juč e, proč itao sam telegrafski izveš taj o dvostrukom ubistvu u
Njujorku. Modus operandi je takođe, hmm, previš e č udan da se
trenutno ne primeti direktna veza, zar ne? Pa sam doleteo sinoć . Cak
nisam ni službeno ovde. Mada ću to sutra već biti."
D'Agosti je laknulo. „Znač i iz Luizijane si. Pomislio sam da si neki
novi momak u njujorškoj kancelariji."
„Doć i ć e i oni", rekao je Pendergast. „Kad več eras podnesem
izveštaj, uključiće se. Ali ja ću voditi slučaj."
„Ti? Nema šanse, nećeš u Njujork Sitiju."
Pendergast se nasmeš i. „Bić u glavni, poruč nič e. Pratim ovaj sluč aj
već godinama i, iskreno, veoma sam zainteresovan." Nač in na koji je
Pendergast rekao zainteresovan, izazvao je nekakav č udan oseć aj u
donjem delu D'Agostine kič me. „Ali ne sekiraj se, poruč nič e, spreman
sam i voljan da radim s tobom, rame uz rame, mož da pomalo
drugač ije nego kako bi to inač e radio njujorš ki ogranak. To jest, ako
se nađemo na pola puta. Ovo nije moje dvoriš te i bić e mi potrebna
tvoja pomoć. Šta kažeš?"
Ustao je i pruž io ruku. Hriste, pomisli D'Agosta, momci iz njujorš ke
kancelarije ć e ga rastrgnuti za dva i po sata, a delove poslati nazad u
Nju Orleans.
„Dogovoreno", reč e D'Agosta grabeć i mu ruku. „Upoznać u te s
ljudima, poč eć u s direktorom obezbeđenja, Ipolitom. Ali ako mi
odgovoriš na jedno pitanje. Rekao si da je modus operandi
njuorleanskih ubistava isti. A š ta je s tragovima ugriza koje smo
pronašli na mozgu starijeg dečaka? I delić kandže?"
„Sudeć i po onome š to si mi rekao o autopsiji, poruč nič e, patolog je
spekulisao s tragovima ugriza", odgovori Pendergast. „Voleo bih da
vidim rezultate analize pljuvačke. Da li je kandža već ispitana?"
Kasnije, D'Agosta ć e se setiti da je na njegovo pitanje samo napola
odgovoreno. Sada je jednostavno rekao: „Danas će biti."
Pendergast se zavalio u fotelju i š ake sklopio u obliku krova, dok
mu je pogled bludeo po prostoru. „Morać u da posetim doktorku
Zijević kada obavi današnje neprijatne dužnosti."
„Hej, Pendergaste? Da li si kojim sluč ajem u srodstvu s Endijem
Vorholom, a?"
„Ne hajem mnogo za modernu umetnost, poručniče."
Mesto zloč ina je bilo pretrpano ljudima, ali uredno - svi su se

kretali ž ustro i š aputali kao da to č ine iz poš tovanja prema mrtvom
č oveku. Ekipa iz mrtvač nice je već bila stigla, ali se sklonila s puta,
strpljivo posmatrajuć i istragu koja je bila u toku. Pendergast je stajao
s D'Agostom i Ipolitom, direktorom obezbeđenja Muzeja.
„Molim vas da mi pomognete", Pendergast se obrać ao fotografu.
„Trebao bi mi jedan snimak odavde, evo ovako." Pendergast mu brzo
pokaza. „I seriju s vrha stepenica, kao i jednu sekvencu kako silazite."
„Ne žurite, napravite lepu kombinaciju uglova, senke i svetla."
Fotograf pažljivo pogleda Pendergasta, a zatim se pomeri.
Pendergast se okrenu Ipolitu. „Evo pitanja za vas. Zaš to je č uvar -
kako ono rekoste da se zove, gospodine Ipolito, Dž oli, Fred Dž oli? -
uopšte bio ovde dole? Ovo nije deo njegove ture. Jesam li u pravu?"
„Jeste", odgovori Ipolito. Stajao je na suvom mestu blizu izlaza u
dvorište, s licem bolesno zelene nijanse.
D'Agosta slegnu ramenima. „Ko zna zašto?"
„Zaista", dodade Pendergast. Gledao je u dvoriš te iza stepeniš ta:
bilo je malo i duboko, oivič eno sa tri strane visokim zidovima od
cigala. „I zaključ ao je vrata za sobom, kaž ete. Moramo da
pretpostavimo da je ovde izaš ao napolje ili je krenuo u tom pravcu.
Hmmm. Kiš a meteora Taurid je bila na vrhuncu sinoć u otprilike isto
to vreme. Mož da je naš Dž oli strastveni astronom. Ali sumnjam u to."
Na trenutak je stajao nepomič no i gledao oko sebe. Zatim se ponovo
okrenuo k njima. „Mislim da mogu da vam kažem zašto je izašao."
Hriste, pravi Serlok Holms, pomisli D'Agosta. „Siš ao je niz
stepenice kako bi se prepustio svom malom hobiju. Marihuani. Ovo
dvoriš te je izolovano i veoma dobro provetreno mesto. Savrš eno, aah,
da se popuši malo trave."
„Marihuana? Ma to su nagađanja."
„Mislim da vidim č ak i opuš ak", reč e Pendergast, pokazujuć i u
dvorište. „Baš tamo gde se vrata susreću s dovratkom."
„Ja ne vidim niš ta", reč e D'Agosta. „Hej, Ede. Pogledaj ispod vrata.
Evo tamo. Šta je to?"
„Džoint", odgovori Ed.
„Sta je s vama, momci, ne mož ete da pronađete jedan jebeni
dž oint? Rekao sam vam da pokupite i najmanje zrno peska, za ime
sveta."
„Još nismo obradili taj deo."
„Dobro." Pogledao je u Pendergasta. Sreć ković . Verovatno uopš te
nije čuvarevo.
„Gospodine Ipolito", Pendergast poč e da otež e, „da li je uobič ajeno
da vaše osoblje koristi nedozvoljene supstance dok je na dužnosti?"
„Naravno da ne, ali nisam ubeđen da je Fred Džoli…"
Pendergast ga uć utka mahnuvš i rukom. „Pretpostavljam da znate
čiji su ovo otisci stopala."
„Pripadaju čuvaru koji je pronašao telo", reče D'Agosta.
Pendergast se nagnu. „Potpuno prekrivaju bilo koji dokaz koji je
mož da ostao", rekao je mrš teć i se. „Stvarno, gospodine Ipolito", rekao
je, „trebalo je da malo bolje uvež bate svoje ljude kako da sač uvaju
mesto zločina."
Ipolito otvori usta, a zatim ih zatvori. D'Agosta prikri osmejak.
Pendergast paž ljivo ponovo ode ispod stepenica, gde su velika
metalna vrata stajala delimič no otvorena. „Orijentiš ite me, gospodine
Ipolito. Kuda vode ova vrata ispod stepeništa?"
„U hodnik."
„Koji vodi do…?"
„Pa, tamo je Sigurna oblast s desne strane. Ali nije moguć e da je
ubica otišao tim putem jer…"
„Izvinite me š to vam protivureč im, gospodine Ipolito, ali siguran
sam da je ubica otiš ao upravo tim putem", ubaci se Pendergast.
„Dozvolite mi da kaž em. Iza Sigurne oblasti nalazi se Stari podrum,
jesam li u pravu?"
„Jeste", kaza Ipolito.
„Gde su pronađena ona dva dečaka."
„Bingo", javi se D'Agosta.
„Ta Sigurna oblast zvuč i interesantno, gospodine Ipolito. Hoć emo
li u malu šetnju?"
Iza zardalih metalnih vrata, red golih sijalica protezao se niz
dugač ki podrumski hodnik. Pod je bio prekriven pohabanim
linoleumom, a zidovi muralima jugozapadnih Pueblo Indijanaca na
kojima oni krune kukuruz, tkaju i vrebaju jelena.
„Ljupko", reč e Pendergast. „Steta š to su ovde dole. Izgledaju kao
rani Fremont Elis."
„Nekada su visili u Dvorani jugozapad", reč e Ipolito. „Zatvorena je
još dvadesetih, čini mi se."
„Aha!" uzviknu Pendergast, paž ljivo zagledajuć i jedan od murala.
„Jeste Elis. Pobogu, pa ovo je predivno. Pogledajte to svetlo na ovoj
fasadi od čerpića."
„Pa", javi se Ipolito. „Kako znate?"
„Pa", poč e Pendergast, „svako ko poznaje Elisov rad, prepoznao bi
ovo."
„Mislim, kako ste znali da je ubica došao baš ovuda?"
„Pretpostavljam da sam nagađao", odgovori Pendergast, gledajuć i
sledeć u sliku. „Vidite, kada neko kaž e 'to je nemoguć e', imam tu neku
vrlo loš u naviku, i tu ne mogu sebi da pomognem, momentalno
protivureč im toj osobi na najpozitivniji moguć i nač in. Vrlo loš a
navika, ali veoma mi je teš ko da je se oslobodim. Ali naravno, sada
znamo da je ubica došao odavde."
„Kako?" Ipolito je izgledao zbunjeno.
„Pogledajte ovaj č arobni prikaz starog Santa Fea. Jeste li ikada bili
u Santa Feu?"
Usledila je kratka tiš ina. „Hmm, ne", odgovori Ipolito. „Iza grada se
nalazi planinski venac po imenu Sijera de Sangre de Kristo. To u
prevodu sa španskog znači 'Krv Hristovih planina'."
„Pa?"
„Pa planine zaista izgledaju prilič no crveno pri zalasku sunca, ali
nisu, ako smem da kaž em, toliko crvene. Ovo je prava krv, i to svež a.
Stvarno šteta, slika je upropaštena."
„Svetog mu sveca", prozbori D'Agosta. „Vidi ti to."
Slika beše umazana širokom prugom krvi u visini struka.
„Znate, ubistvo je prljava rabota. Verovatno ć emo pronać i tragove
krvi duž č itavog ovog hodnika. Poruč nič e, bić e nam potrebni ljudi iz
laboratorije ovde dole. Mislim da sada imamo pravi izlaz, ako niš ta
drugo." Zastao je. „Hajde da završ imo naš u malu turu, a onda da ih
pozovemo. Hoć u da krenemo malo napred i potraž imo dokaze, ako
nemate ništa protiv."
„Samo izvolite", reče D'Agosta.
„Pazite kako gazite, gospodine Ipolito, zamolić emo ih da
pregledaju podove, kao i zidove." Stigli su do zaključ anih vrata s
natpisom ZABRANJENO. „To je Sigurna oblast", reče Ipolito.
„Vidim", reč e Pendergast. „A koja je poenta ove Sigurne oblasti,
gospodine Ipolito? Da li to znači da ostatak Muzeja nije siguran?"
„Ni najmanje", direktor obezbeđenja odgovori brzo. „Sigurna
oblast služ i za smeš tanje veoma retkih i vrednih predmeta. Ovo je
najbolje č uvani Muzej u č itavoj zemlji. Nedavno smo instalirali sistem
kliznih metalnih vrata u celom Muzeju. Sva su povezana s naš im
kompjuterskim sistemom i u sluč aju provale mož emo da zapeč atimo
Muzej u segmentima, baš kao vodeni bazeni na…"
„Shvatio sam, gospodine Ipolito, mnogo vam hvala", prekinu ga
Pendergast. „Interesantno. Stara bakarna vrata", prokomentarisao je
pažljivo ih ispitujući.
D'Agosta primeti da je bakarna oplata proš arana plitkim
ulegnućima.
„Svež e ogrebotine, sudeć i po izgledu", reč e Pendergast. „Sta
mislite da je ovo?" pokaza on nadole.
„Isuse Hriste", dahtao je D'Agosta gledajuć i donji deo vrata. Drveni
š tok bio je istrugan i izdubljen u gomilicu svež ih iveraka, kao da ga je
nešto kandžama grebalo.
Pendergast odstupi jedan korak. „Hoć u da se č itava vrata
analiziraju, ako smem da zamolim, poruč nič e. A sada, da vidimo š ta
ima unutra. Gospodine Ipolito, ako biste bili ljubazni da otvorite vrata
tako da vaše ruke ne budu svud po njima."
„Ne bi trebalo da unutra puštam nikoga ko nema ovlašćenje."
D'Agosta pogleda u njega ne verujuć i u ono š to č uje. „Hoć ete da
kažete da bi trebalo da nabavimo nalog?"
„Ma ne, ne, samo…"
„Zaboravio je ključ", reče Pendergast. „Čekaćemo."
„Odmah se vrać am", rekao je Ipolito, dok su njegovi koraci
odzvanjali niz hodnik. Kad ga viš e nisu mogli č uti D'Agosta se okrenu
k Pendergastu. „Moram da ti kaž em, Pendergaste, sviđa mi se kako
radiš . To je bilo prilič no lukavo, to sa slikom i nač in na koji si izaš ao
na kraj s Ipolitom. Želim ti sreću s njujorškim momcima."
Pendergasta je ovo izgleda zabavljalo. „Hvala ti. Oseć anja su
uzajamna. Drago mi je š to radim s tobom, poruč nič e, a ne s nekim od
onih tvrdokornih momaka. Sudeć i po onome š to se tamo dogodilo,
rekao bih da još uvek imaš srca. Još uvek si normalno ljudsko biće."
D'Agosta se nasmeja. „Ma ne, nije baš tako. Kriva je jebena kajgana
sa š unkom, sirom i keč apom koju sam pojeo za doruč ak. I ta njegova
frizura. Mrzim kratke frizure."
15
Vrata herbarijuma su, kao i obič no, bila zatvorena i pored znaka na
kom je pisalo NE ZATVARATI VRATA. Margo pokuca. Hajde, Smite,
znam da si tu. Ponovo je pokucala, samo jač e, i zač ula neki dž angrizav
glas iznutra: „Evo, evo, šta si navalio! Stižem!"
Vrata se otvoriš e a Bejli Smit, stari pomoć nik kustosa herbarijuma,
sede nazad za svoj sto, delujuć i straš no iznervirano, i poč e da pretura
svoju poštu.
Margo odluč no krenu napred. Bejli Smit je izgleda svoj posao
smatrao veoma velikim optereć enjem. I kada se konač no privikao na
njega, teš ko je bilo uć utkati ga. Obič no bi Margo samo poslala karticu
potraž ivanja i izbegla ovo muč enje. Ali morala je da pregleda
kiribitanske biljne uzorke š to je moguć e pre, zbog sledeć eg poglavlja
njene disertacije. Morijartijev materijal još uvek nije bio ispisan, a
nač ula je i neke glasine o još jednom už asnom ubistvu zbog kog bi
ponovo mogli popodne zatvoriti Muzej.
Bejli Smit je neš to pevuš io, ignoriš uć i je. Iako mu je bilo skoro
osamdeset, Margo je sumnjala da samo glumi gluvoć u kako bi
nervirao ljude.
„Gospodine Smit!" pozvala ga je. „Potrebni su mi ovi uzorci, molim
vas." Gurnula je spisak na pult. „Odmah, ako je moguće."
Smit je gunđajuć i ustao sa stolice, lagano je podigao listu,
pregledajuć i je s neodobravanjem. „Malo ć e potrajati da to sve
lociram, znate. Šta kažete za sutra ujutro?"
„Molim vas, gospodine Smit. Cula sam da mogu da zatvore Muzej
svakog časa. Stvarno su mi potrebni ti uzorci."
Nanjuš ivš i priliku da malo trač ari, starac odjednom postade
pitomiji' „Už asna stvar", rekao je, odmahujuć i glavom. „Za ovih
ć etrdeset dve godine nikad nisam video tako neš to. Ali ne mogu da
kažem da sam iznenađen". dodao je, značajno klimajući glavom.
Margo nije htela da ga podstiče. Ništa nije rekla.
„Ali nije ni prvo, bar po ovome š to sam č uo. A ni poslednje,
takođe." Vratio se spisku, drž eć i ga pravo ispred nosa. „Sta je ovo?
Muhlenbergia dunbari?. Ma nemamo mi ništa od ovog."
Zatim Margo začu glas iza sebe.
„Nije prvo?"
Bio je to Gregori Kavakita, mladi pomoć nik kustosa koji joj je juč e
ujutro pravio druš tvo u salonu za osoblje. Margo je proč itala
muzejsku Kavakitinu biogra iju: roden u imuć noj porodici, rano ostao
siroč e, napustio rodnu Jokohamu i odrastao s rođacima u Engleskoj.
Nakon studija na Magdalena koledž u u Oksfordu, prebacio se na MIT
zbog diplomskog rada, a zatim se zaposlio u Muzeju kao asistent
kustosa. Bio je Frokov najbriljantniji š tić enik, zbog č ega je Margo
povremeno oseć ala ozlojeđenost. Za nju, Kavakita nije bio ona vrsta
nauč nika koja ž eli da bude usko povezana s Frokom. Kavakita je imao
neki instinktivni oseć aj za muzejsku politiku, a Frok je bio
kontroverzan, pravi ikonoklast. Ali uprkos zaokupljenoš ću samim
sobom, Kavakita je bio neporecivo briljantan i radio je s Frokom na
modelu genetič ke mutacije koji niko osim njih dvojice izgleda nije
sasvim razumeo. Uz Frokovo vođstvo, Kavakita je razvijao
Ekstrapolator, program koji mož e da uporedi i iskombinuje genetske
kodove različ itih vrsta. Kada su propustili svoje podatke kroz moć ni
muzejski kompjuter, njegova propusna moć je spala na tako nizak
nivo da su ga iz šale prozvali „džepni digitron".
„Nije prvo š ta?" pitao je Smit, pogledavš i Kavakitu prilič no
negostoljubivo.
Margo ga oš inu upozoravajuć im pogledom, ali on ipak nastavi.
„Rekli ste da ovo ubistvo nije prvo."
„Greg, jesi li morao?' Margo prozbori sotto voce. „Sad nikad neć u
dobiti moje uzorke."
„Ne iznenađuje me niš ta od svega ovog", nastavio je Smit. „Ja baš i
nisam neki sujeveran č ovek", rekao je naslanjajuć i se na pult, „ali ovo
nije prvi put da nekakvo stvorenje tumara hodnicima Muzeja. Bar
tako kažu neki. Doduše, nije da ja verujem ijednu reč."
„Stvorenje?" upita Kavakita.
Margo lako šutnu Kavakitu u cevanicu.
„Ja samo ponavljam ono o č emu svi prič aju, doktore Kavakita. Ne
volim da širim lažne glasine."
„Naravno da ne", reč e Kavakita, namignuvš i prema Margo. Smit je
iksirao Kavakitu strogim pogledom. „Kaž u da je bilo tu veoma davno.
Zivelo je u podrumu, jelo pacove, miš eve i bubaš vabe. Jeste li primetili
da u Muzeju uopš te nema pacova i miš eva? A trebalo bi da ih bude,
sam bog zna da ih ima po č itavom Njujorku. Ali ovde ne. Zanimljivo,
šta vi mislite?"
„Nisam primetio", rekao je Kavakita. „Morać u da se potrudim da to
proverim."
„A onda, bio je tu i jedan istraž ivač koji je odgajao mač ke za neki
eksperiment", nastavi Smit. „Sloun, mislim da se zvao, doktor Sloun, iz
Odeljenja za prouč avanje ž ivotinjskog ponaš anja. Jednog dana
desetak mač aka mu je pobeglo. I znate š ta? Nikad ih niko viš e nije
video. Nestale su. Eto to je pomalo č udno. Oč ekivali biste da se barem
jedna ili dve negde pojave."
„Možda su otišle jer nije bilo miševa", reče Kavakita.
Ali Smit ga je ignorisao. „Neki kaž u da se izleglo iz jednog od
sanduka sa dinosaurusovim jajima koje su doneli iz Sibira."
„Shvatam", reč e Kavakita, pokuš avajuć i da sakrije osmeh.
„Dinosaurus na slobodi, u Muzeju."
Smit slegnu ramenima. „Samo kaž em š ta sam č uo. Drugi kaž u da je
to neš to š to je doneto iz grobova koji su pljač kani svih ovih godina.
Neki artefakti s kletvom. Znate, kao ona kletva kralja Tuta. I ako mene
pitate, ti momci zasluž uju ono š to ih je snaš lo. Ne zanima me kako to
zovu, arheologija, antropologija ili hudinologija, to je samo pljač kanje
grobova, ako mene pitate. Neć ete ih viđati kako iskopavaju grob svoje
babe, ali ni najmanje ne oklevaju da iskopavaju tuđe grobove i
uzimaju sav taj plen. Jesam li u pravu?"
„Apsolutno", reč e Kavakita. „Ali š ta ste ono rekli da ova ubistva
nisu prva?"
Smit ih pogleda konspirativno. „Pa, ako kaž ete nekome da sam ja
to rekao, poreć i ć u, ali pre otprilike pet godina, neš to č udno se
dogodilo." Zastao je nakratko, kao da č eka da se efekat njegove prič e
slegne. „Bio je tu jedan kustos, Morisej, ili Montana, ili nešto slično. Bio
je uključ en u tu katastrofalnu amazonsku ekspediciju. Znate na koju
mislim, na onu u kojoj su svi poginuli. U svakom sluč aju, jednog dana
je jednostavno nestao. Nikad ga niko viš e nije video. Ljudi su poč eli da
š uš kaju o tome. Po svemu sudeć i, jednog od straž ara su č uli kako
priča da je njegovo telo pronađeno u podrumu, strašno unakaženo."
„Shvatam", rekao je Kavakita. „Vi mislite da je to uč inila Muzejska
Zver?"
„Niš ta ja ne mislim", brzo odgovori Smit. „Samo vam kaž em š ta
sam č uo, to je sve. Cuo sam mnogo prič a od mnogo različ itih ljudi, eto
toliko."
„Pa da li je iko video ovo, hmm, stvorenje?" pitao je Kavakita, ne
uspevajući da sakrije osmeh.
„Jeste, valjda. Nekoliko njih, u stvari. Poznajete starog Karla
Konovera iz metalske radionice? Pre tri godine je rekao da ga je
video, doš ao je ranije da završ i neki posao i video to kako zamič e iza
nekog ćoška u podrumu. Video ga je, jasno kao dan."
„Stvarno?" začudi se Kavakita. „I kako izgleda?"
„Pa…" započ e Smit, pa stade. Konač no je primetio koliko se
Kavakita zabavlja. Starč ev izgled se odjednom promeni. „Pa mislim,
gospodine Kavakita, da pomalo lič i na gospodina Dž eka Denijelsa",
reče.
Kavakita ostade zbunjen. „Denijels? Ne verujem da ga poznajem…"
Bejli Smit odjednom prasnu u smeh, a ni Margo nije mogla da se
suzdrž i da se ne nasmeš i. „Dž ordž ", reč e mu, „mislim da hoć e da kaž e
da je Konover bio pijan."
„Aha", kruto reče Kavakita. „Naravno."
Sve njegovo dobro raspolož enje odjednom nestade. Ne voli kada
se neko š ali na njegov rač un, pomisli Margo. Ume da radi to drugima,
ali ne može da podnese kad je on u pitanju.
„Pa, u svakom sluč aju", bodro reč e Kavakita, „potrebni su mi neki
uzorci."
„Hej, č ekaj malo!" pobuni se Margo kad je Kavakita gurnuo svoju
listu na pult. Starac letimično pogleda cedulju, a zatim nastavi da gleda
u naučnika.
„Za dve nedelje, dobro?" upita.
16
Nekoliko spratova iznad, poruč nik D'Agosta je sedeo u ogromnoj

kož noj so i u kustosovom kabinetu. Coktao je zadovoljno usnama,
podigavš i jednu debeljuš kastu nogu preko kolena druge i gledao oko
sebe. Pendergast, zadubljen u knjigu o litogra iji, zavaljeno je sedeo u
fotelji iza radnog stola. Iznad njegove glave, u zlatnom rokoko okviru,
visila je velika Odubonova slika na kojoj je umetnik prikazao ritual
parenja snež ne č aplje. Hrastove oplate s vekovnom patinom pruž ale
su se duž zidova povrh drvenih panela. Než ne, pozlać ene lampe od
duvanog stakla visile su odmah ispod tavanice od presovanog kalaja.
Veliki kamin od vrlo detaljno isklesanog dolomitskog kreč njaka
dominirao je jednim delom prostorije. Lepo mesto, mislio je D'Agosta.
Stara lova. Stari Njujork. Prva klasa. Ovde ne mož e da se puš i neka
jeftina cigara. I upali.
„Doš lo je i proš lo pola tri, Pendergaste", rekao je, izdahnuvš i
plavičasti dim. „Gde je do đavola Rajt, šta misliš?"
Pendergast slegnu ramenima. „Pokuš ava da nas zaplaš i", reč e
okrećući sledeću stranicu.
D'Agosta je nekoliko trenutaka posmatrao agenta FBI.
„Znaš , ovi muzejski budž ovani misle da mogu da puste sve da ih
č ekaju", konač no reč e, posmatrajuć i reakciju. „Rajt i njegovi pajtaš i
nas od juče tretiraju kao drugorazredne građane."
Pendergast okrenu još jedan list. „Nisam imao pojma da Muzej ima
kompletnu kolekciju Piranezijevih skica Foruma", mrmljao je.
D'Agosta frknu onako za sebe. Ovo ć e biti interesantno, pomislio
je.
Za vreme ruč ka je kriš om pozvao nekoliko prijatelja iz Biroa.
Ispostavilo se da ne samo š to su č uli za Pendergasta, već su nač uli i
nekoliko glasina o njemu. Diplomirao je uz pohvale na nekom
engleskom univerzitetu - to je verovatno bilo tač no. O icir specijalnih
snaga koji je zarobljen u Vijetnamu. a kasnije izaš ao iz dž ungle kao
jedini prež iveli iz kambodž anskog logora smrti - D'Agosta baš i nije
bio siguran u tač nost ovoga. Ali on je ionako uvek nanovo revidirao
svoje procene.
Masivna vrata se tiho otvoriš e i Rajt uđe, s direktorom
obezbeđenja za petama. Nenadano, Rajt sede nasuprot agenta FBI. „Vi
ste Pendergast, pretpostavljam", uzdahnu direktor. „Hajde da svrš imo
s ovim."
D'Agosta se zavali da posmatra šou.
Usledila je duga tiš ina dok je Pendergast okretao listove. Rajt se
meš koljio. „Ako ste zauzeti", rekao je razdraž ljivo, „mož emo doć i
drugi put."
Pendergastovo lice nije se moglo videti od velike knjige. „Ne",
konač no reč e. „Sada je sasvim dobro vreme." Još jedna stranica je
ležerno okrenuta. A onda još jedna.
D'Agosta se zabavljao dok je gledao kako direktor crveni.
„Direktor obezbeđenja nije potreban na ovom sastanku", č uo se
glas iza knjige.
„Gospodin Ipolito je deo ove istrage…"
Agentove oč i se iznenada pojaviš e iznad poveza knjige. „Ja
rukovodim ovom istragom, doktore Rajt", tiho reč e Pendergast. „A
sada, gospodine Ipolito, ako biste bili ljubazni…?"
Ipolito nervozno pogleda u Rajta koji mu odmahnu otpuštajući ga.
„Vidite, gospodine Pendergaste", poč e Rajt kad su se vrata
zatvorila. „Imam Muzej kojim moram da upravljam i nemam baš
mnogo vremena. Nadam se da će ovo biti kratko."
Pendergast pažljivo položi otvorenu knjigu ispred njega.
„Cesto sam mislio", polagano reč e, „da je ova rana klasika
Piranezija njegov najbolji period. Da li se slaž ete?" Rajt je izgledao
krajnje zapanjeno. „Nekako ne mogu da shvatim", promucao je,
„kakve to ima veze sa…"
„Njegovi kasniji radovi su interesantni, naravno, ali previš e
fantastični za moj ukus", odgovori Pendergast.
„U stvari", direktor pokuš a svojim najboljim predavač kim glasom,
„uvek sam mislio…"
Knjiga se zatvori uz tresak poput pucnja. „U stvari, doktore Rajt",
kruto reč e Pendergast, odjednom izostavivš i dosadaš nju uljudnost,
„vreme je da zaboravite š ta ste uvek mislili. Igrać emo jednu igru. Ja ć u
da govorim, a vi ćete da slušate. Razumete?"
Rajt je ostao bez reč i. A onda se njegovo lice proš ara crvenim
peč atima od srdž be. „Gospodine Pendergast, neć u dozvoliti da mi se
obraćate na takav način…"
Pendergast ga saseč e. „U sluč aju da niste proč itali naslove u
novinama, doktore Rajt, u ovom Muzeju u poslednjih č etrdeset osam
sati dogodila su se tri jeziva ubistva. Tri. Stampa spekuliš e da je neka
svirepa zver odgovorna za to. Poseta Muzeju od vikenda je opala za
pedeset procenata. Vaš e osoblje je, blago reč eno, veoma uznemireno.
Jeste li se potrudili da danas malo proš etate kroz Muzej, doktore Rajt?
Mož da bi to bilo pouč no. Oseć aj už asa se skoro mož e opipati. Već ina
ljudi, ako uopš te izlazi iz svojih kancelarija, kreć e se u grupama od po
dvoje i troje. Osoblje iz održ avanja pronalazi svakojake razloge kako
bi izbeglo Stari podrum. Pa ipak, vi se ponaš ate kao da je sve u redu.
Verujte mi, doktore Rajt, nešto strašno nije u redu."
Pendergast se nagnu napred i lagano prekrsti ruke povrh knjige. U
njegovoj promiš ljenosti je bilo neč eg toliko preteć eg, a u njegovim
bledim oč ima neč eg toliko hladnog, da direktor i nehotice ustuknu u
fotelji. D'Agosta nesvesno zadrž a dah u pluć ima. A Pendergast zatim
nastavi.
„Ovim se mož emo pozabaviti na tri nač ina", rekao je. „Na vaš
nač in, na moj nač in, ili na FBI-jev nač in. Do sada, vaš nač in je bio i
previš e dugo zastupljen. Koliko sam shvatio policijska istraga je bila
suptilno ometana. Telefonski pozivi prekasno uzvrać eni, ako su
uopš te i uzvrać eni. Osoblje stalno negde zaposleno ili ga nema. Oni
koji;esw na raspolaganju - poput gospodina Ipolita - nisu se baš
pokazali kao naroč ito korisni. Ljudi kasne na sastanke. To je dovoljno
da čovek posumnja. Od sada, vaš način više nije prihvatljiv."
Pendergast sačeka nekakav odgovor. Pošto ga nije bilo, on nastavi.
„Obič no, Biroov nač in bi bio da se Muzej zatvori, obustave svi
radovi i otkaž e izlož ba. To bi izazvalo veoma loš publicitet, uveravam
vas. I bilo bi vrlo skupo, i za poreske obveznike i za vas. Ali moj nač in
je ipak malo miroljubiviji. Poš to se niš ta naroč ito nije promenilo,
Muzej mož e da ostane otvoren. Međutim, nametnuć emo vam nekoliko
uslova. Pod jedan", reč e, „ž elim da nam obezbedite potpunu saradnju
muzejskog osoblja. Morać emo da razgovaramo s vama i ostalim viš im
služ benicima s vremena na vreme i potrebna mi je potpuna saradnja.
Bić e mi potrebna lista č itavog osoblja. Zelimo da intervjuiš emo sve
koji su radili ili su imali bilo kakav razlog da budu prisutni u vreme
ubistava. Neć e biti izuzetaka. Bio bih vam zahvalan ako biste se vi
lič no postarali za to. Napravić emo raspored i svi moraju da se pojave
na vreme."
„Ali imamo dve i po hiljade zaposlenih…" poče da se vajka Rajt.
„Pod dva", nastavio je Pendergast. „Poč ev od sutra, ogranič ić emo
osoblju pristup u Muzej, sve dok se ova istraga ne završ i. Ove mere
ćemo uvesti zbog njihove sigurnosti. Bar ćete im vi tako reći."
„Ali u toku su neka veoma značajna istraživanja…"
„Pod tri…" Pendergast nehajno pokaza tri prsta, kao da drž i piš tolj
uperen u Rajta, „s vremena na vreme ć emo morati da zatvorimo
Muzej, ili potpuno ili samo delimič no. U nekim sluč ajevima, samo
posetiocima ć e biti zabranjen ulazak; u drugim, Muzej ć e biti zatvoren
i za osoblje. Rok ć e mož da biti kratak. Vaš a saradnja je ono š to
očekujemo."
Rajtov bes je sve više rastao. „Ovaj Muzej je zatvoren samo tri dana
godiš nje: Na Bož ić , Novu godinu i na Dan zahvalnosti", rekao je. „Ovo
je neč uveno. Delovać e straš no." On pogleda Pendergasta jednim
dugim, procenjujuć im pogledom. „Osim toga, nisam uveren da ste
ovlaš ćeni za tako neš to. Mislim da bi trebalo…" Zać utao je. Pendergast
je podigao slušalicu telefona.
„Zašto to radite?" pitao je Rajt.
„Doktore Rajt, ovo poč inje da me zamara. Mož da bi o ovome
trebalo da porazgovaramo sa Vrhovnim tuž iocem." I Pendergast poč e
da okreće broj.
„Samo malo", prozbori Rajt. „Siguran sam da o ovome mož emo da
razgovaramo a da ne uplićemo druge ljude."
„To zavisi samo od vas", rekao je Pendergast prestajuć i da bira
brojeve.
„Za ime sveta, spustite tu sluš alicu", ljutito reč e Rajt. „Naravno,
sarađivaćemo u potpunosti - u granicama razumnog."
„Vrlo dobro", reč e Pendergast. „I ako u bilo koje doba budete
smatrali da neš to nije u granicama razumnog, uvek mož emo ovo
ponoviti." Pažljivo je spustio slušalicu.
„Ako ć u da sarađujem", nastavio je Rajt, „mislim da imam pravo da
budem informisan o tome š ta je urađeno od poslednjeg zverstva.
Koliko ja mogu da procenim, napravili ste vrlo mali napredak."
„Svakako, doktore", rekao je Pendergast. Pogledao je papire na
stolu. „Po vaš em vremenskom rasporedu, najnovija ž rtva, Dž oli,
susreo se sa smrć u vrlo brzo nakon pola jedanaest proš le noć i", reč e.
„Autopsija bi ovo trebalo da potvrdi. On je, kao š to znate, iskasapljen
na nač in koji je veoma slič an ubistvima prethodnih ž rtava. Ubijen je
dok je obavljao svoje obilaske, iako stepenice, na kojima je pronađen,
nisu bile deo njegove uobič ajene rute. Mož da je istraž ivao neke
sumnjive zvuke ili neš to slič no. Mož da je malo zastao kako bi dunuo.
Nedavno popuš eni dž oint pronađen je blizu zasvođenog ulaza odmah
izvan izlaza kod stepenica. Mi ć emo, naravno, testirati telo na
prisustvo droge."
„Bož e, samo nam još to treba", reč e Rajt. „Pa zar niste pronaš li
nikakve korisne tragove? Kakva je to prič a o divljim ž ivotinjama?
Vi…"
Pendergast je podigao ruku, pa sač ekao da nastupi tiš ina. „Viš e bih
voleo da ne nagađamo o pronađenim dokazima dok se ne
posavetujemo s ekspertima. Neki od ovih eksperata mogu biti i iz
vaš ih redova. Samo da se zna, do sada nismo pronaš li nikakve dokaze
da se bilo kakva životinja nalazila u blizini."
„Telo je pronađeno pri dnu stepeniš ta, iako je sasvim jasno da se
napad dogodio pri vrhu, jer su krv i utroba pronađeni duž č itavog
stepeniš ta. On se ili skotrljao ili je svuč en do podnož ja. Ali nemojte me
drž ati za reč , doktore Rajt", reč e Pendergast, podigavš i ž utu kovertu
sa stola, „evo, vidite sami." On izvuč e sjajnu fotogra iju i paž ljivo je
položi na površinu stola.
„Oh, moj bož e", promucao je Rajt piljeć i u fotogra iju. „Nek nam je
nebo u pomoći."
„Desna strana stepeniš ta bila je prekrivena isprskanom krvlju",
rekao je Pendergast. „Evo i te fotografije."
On je dade Rajtu koji je brzo odbaci povrh prve.
„Jednostavan je posao odrediti balistič ke elemente isprskane krvi",
nastavio je Pendergast. „U ovom sluč aju, dokazi se slaž u s teorijom o
jakom udarcu koji je bio usmeren nadole i koji je istog trenutka
ostavio žrtvu bez utrobe."
Pendergast vrati fotogra ije i pogleda na sat. „Poruč nik D'Agosta
ć e vas kontaktirati da proveri jeste li postupili onako kako smo se
dogovorili", reč e. „I još jedno pitanje, doktore. Koji od vaš ih kustosa
najbolje poznaje antropološke kolekcije ovde?"
Doktor Rajt je izgledao kao da ga nije č uo. „Doktor Frok", konač no
reče jedva čujnim glasom.
„Vrlo dobro", kaza Pendergast. „I da, doktore… spomenuo sam
ranije da Muzej mož e ostati otvoren, buduć i da se niš ta naroč ito nije
promenilo. Ali ako još neko bude ubijen unutar ovih zidova, Muzej ć e
momentalno biti zatvoren. Stvar viš e neć e biti pod mojom kontrolom.
Jasno?"
Nakon prilično dugog vremena, Rajt klimnu.
„Odlič no", reč e Pendergast. „Potpuno sam svestan, doktore, da bi
vaš a izlož ba Sujeverje trebalo da se otvori sledeć eg vikenda i da imate
u planu veliku premijeru za petak uveč e. Voleo bih da doč ekamo vaš e
otvaranje bez ikakvih smetnji, ali sve zavisi od toga š ta ć emo otkriti u
sledeć ih dvadeset č etiri č asa. Oprez ć e od nas mož da zahtevati da
odložimo zabavu povodom otvaranja."
Rajtov desni kapak poč e da igra. „To je potpuno nemoguć e. Citava
naš a marketinš ka kampanja bić e obezvređena. Publicitet ć e biti
katastrofalan."
„Videć emo", odgovori Pendergast. „A sada, osim ako nemate još
nešto da dodate, mislim da ne moramo više da vas zadržavamo."
Rajt, s licem na kom nije bilo nimalo boje, ustade i bez ijedne reč i
kruto izađe iz sobe.
D'Agosta se iscerio kako su se vrata zatvarala. „Lepo si smekš ao
tog kopilana", primetio je.
„Sta ste rekli, poruč nič e?" upita Pendergast, ponovo se zavalivš i u
kožnu fotelju i podigavši istu onu knjigu s obnovljenom znatiželjom.
„Hajde, Pendergaste", reče D'Agosta, oprezno gledajući FBI agenta.
„Mislim da mož eš da upotrebiš i gospodskiji nastup kad to tebi
odgovara."
Pendergast nevino zatrepta prema D'Agosti. „Izvini, poruč nič e.
Izvinjavam se za bilo kakvo nedolič no ponaš anje. Jednostavno ne
mogu da podnesem nadmene, birokratske persone. Bojim se da s
njima mogu samo ovako." Podigao je knjigu. „To je loš a navika, ali
veoma je se teško rešiti."
17
Laboratorija je bila okrenuta prema Ist Riveru i preko nje na skladiš ta

i oronule industrijske zgrade Long Ajlend Sitija. Luis Tjurou stajao je
na prozoru i posmatrao kako gigantska barž a, natrpana đubretom i
okruž ena nebrojenim galebovima, biva gurana na puč inu. Ovo je
verovatno samo jedan sićušan delić njujorškog đubreta, mislio je.
Tjurou se okrenuo od prozora i uzdahnuo. Mrzeo je Njujork, ali
č ovek ponekad mora da izabere. Izbor se za njega svodio na dve
opcije - ili da podnosi ovaj grad i radi u jednoj od najboljih genetič kih
laboratorija u zemlji ili da radi negde u nekom osrednjem postrojenju
u lepom ruralnom okruž enju. Do sada, grad je pobeđivao, ali njegovo
strpljenje se bližilo kraju.
Zač uo je tiho piš tanje, a zatim i tanano š iš tanje miniprintera.
Rezultati su dolazili. Još jedan tihi pisak označ io je kraj printanja.
Omega-9, paralelni procesni kompjuter, za koji je trebalo nekoliko
glomaznih sivih kutija duž jednog zida, sada je mirno ć utao. Svega
nekoliko upaljenih lampica je odavalo da se neš to ipak događa. Bio je
to posebni, už ič eni model dizajniran za sekvencioniranje DNK i
mapiranje gena. Tjurou je doš ao u ovu laboratoriju pre š est meseci
upravo zbog ove mašine.
Uzeo je papir iz gajbice i pogledao ga. Prva strana je bila saž etak
rezultata, za kojim je sledio niz nukleinskih kiselina pronađenih u
uzorku. Odmah pored njih stajala je kolona sa slovima koja su
označavala primarni niz i mapirala gen u ciljnoj grupi.
Ciljna grupa, u ovom sluč aju, bila je neobič na: velike mač ke.
Traž ili su upoređenje gena sa azijskim tigrom, jaguarom, leopardom i
risom. Tjurou je ubacio još i geparda, poš to je njegova genetika bila
dobro poznata. Izlazna grupa je bila, kao i obič no, Homo sapiens,
kontrolna grupa na osnovu koje se proveravala ispravnost procesa
upoređivanja i ispravnost uzorka.
Pogledao je sažetak.
Proces 3349A5 990

UZORAK: Njujork, kriminološka Laboratorija LA-33
Sažetak

CILJNA GRUPA
u % odgovara
Panthera leo 5.5 4%
Panthera onca 7.1 5%
Felis lynx 4.0 3%
Felis rufa 5.2 4%
Acinonyx jubatus 6.6 4%

KONTROLNA GRUPA
Homo sapiens 45.2 33%
Pa, ovo je totalno sranje, pomisli Tjurou. Uzorak se mnogo bolje

poklapao s kontrolnom grupom nego s ciljnom - suprotno od onog š to
je trebalo da bude rezultat. Samo č etiri procenta š anse da genetski
materijal potič e od velikih mač aka, ali trideset tri procenta da potič e
od ljudskog bića.
Trideset tri procenta. Ipak premalo, ali unutar domena mogućeg.
To znač i da bi trebalo pokuš ati sa Gen Labom. Gen Lab je bila
ogromna međunarodna DNK baza podataka - dve stotine gigabajta
koji i dalje rastu - koja sadrž i DNK sekvence, primarne nizove i
mapirane gene za hiljade organizama, poč ev od Escherichia coli
bakterije, do Homo sapiensa. Uporedić e svoje podatke sa Gen
Labovom bazom pa ć e videti č ija je ovo DNK Neš to blizu Homo
sapiensa, bar se tako č inilo. Nije dovoljno visok procenat da bi bio
majmun, ali možda nešto poput lemura.
Tjurouova radoznalost je podstaknuta. Nije ni znao sve do sada da
njegova laboratorija radi za policiju. Zaš to su do đavola mislili da ovaj
uzora potiče od neke velike mačke? pitao se.
Rezultati su sledili na sledećih osamdeset strana. DNK sekvencer je
isprintao identi ikovane nukleotide u tablič nom formatu, po vrstama,
genima i neidenti ikovanim sekvencama. Tjurou je znao da ć e već ina
sekvenci biti neidenti ikovana poš to je jedini organizam sa
kompletnom genetskom mapom bila E. coli.
C-G G-C neidentif.
G-C G-C *
G-C Homo sapiens T-A *
C-G T-A *
A-T A-1 alel T-A *
T-A marker T-A *
C-G G-C *
A-T Al C-G *
A-T Polymorphism C-G *
A-T počinje sa C-G *
A-T * T-A *
G-C * G-C *
T-A * T-A *
G-C * T-A *
T-A -
A-T -
T-A -
G-C -
C-G -
C-G A1 Poly kraj
Tjurou je letimič no pogledao rezultat, a zatim odneo papire do
stola. Posle nekoliko udaraca po tastaturi svoje SPARC-stanice 10,
Tjurou su na dohvat ruke bili podaci hiljada baza podataka. Ako
Omega-9 nema informacije koje traž i, sistem ć e se automatski
povezati na Internet i pronaći kompjuter koji ih ima.
Gledajuć i ispis malo paž ljivije, Tjurou se namrš ti. Mora biti da je
oštećen uzorak, pomislio je. Previše neidentifikovane DNK.
A-T neidentif. A-T Hermdactylus
A-T - T-A turcicus
A-T - C-G cont’d
A-T - T-A *
A-T C-G *
A-T - T-A *
T-A - G-C *
G-C - G-C *
G-C - G-C *
A-T *Hemidactylus G-C *
T-A turcicus G-C *
C-G * G-C *
G-C * G-C *
G-C - G-C *
T-A * G-C *
C-G * G-C *
A-T * G-C *
Prestao je da lista stranice. Neš to je ovde bilo zaista č udno:
program je identi ikovao veliki komad DNK koji pripada ž ivotinji po
imenu Hemidactylus turcicus.
Sta je do đavola to? mislio je Tjurou. Baza podataka sa biološ kom
nomenklaturom je izbacila:
OBIČNO IME: TURSKI GEKON
Šta? pitao se Tjurou. Ukucao je: PROŠIRI.
HEMIDACTYLUS TURCICUS: TURSKI GEKON.

ORIGINALNO NALAZIŠTE: SEVERNA AFRIKA
TRENUTNO BIOLOŠKO BORAVIŠTE: FLORIDA, BRAZIL, MALA AZIJA,
SEVERNA AFRIKA.
GUŠTER IZ PORODICE GEKONA, GEKKONIDAE, SREDNJE VELIČINE,
ŽIVI NA DRVETU, AKTIVAN NOĆU, BEZ POKRETNIH KAPAKA
Tjurou se isključ i s baze dok su informacije još uvek pristizale. Bila

je to č ista besmislica, to je bilo jasno. Guš terska i ljudska DNK u istom
uzorku? Ali ovo nije prvi put da se ovako neš to događa. Stvarno ne
mož e da krivi kompjuter. Procedura je bila netač na, a samo mali
delovi sekvenci DNK bilo kog organizma su zaista poznati.
Ponovo je pregledao odš tampanu listu. Manje od pedeset
procenata slaganja sa ljudskom DNK - vrlo mala srazmera, ali ako
pretpostavi da je subjekt č ovek, i nije nemoguć e u nekom neč istom
uzorku. A tu je uvek i moguć nost kontaminacije. Samo jedna ć elija ili
dve mogle bi da upropaste č itav postupak. Ova poslednja moguć nost
mu se č inila sve verovatnijom, Pa, š ta drugo da oč ekujem od njujorš ke
policije? Ne mogu da sklone ni onog tipa š to otvoreno prodaje krek na
ćošku preko puta njegove zgrade.
Nastavio je da pregleda rezultate. Cekaj, pomislio je, evo još jedne
dugač ke sekvence: Tarentola mauritanica. Ponovo je pokrenuo bazu i
ukucao ime. Na ekranu se pojavi:
TARENTOLA MAURITANICA: GEKON-PENJAČ
Ma mora da se š ališ , pomisli Tjurou. Ovo je nekakva š ala. Pogledao

je na kalendar, prvi april pada tek u subotu.
Poč eo je da se smeje. Bila je to veoma dobra š ala. Veoma, veoma
dobra š ala. Mislio je da matori Bač holc nema humora u sebi. Pa, i on
ima smisao za humor. Započeo je svoj izveštaj.
Uzorak LA-33
Saž etak: Uzorak je konač no identi ikovan kao Homogekkopiens,
ili Gekomen…
Kada je završ io izveš taj, odmah ga je poslao gore. Zatim je izaš ao

da donese kafu i dalje se smejuć i. Bio je ponosan na sebe kako je to
reš io. Pitanje gde li je za ime sveta Bač holc nabavio te uzorke gekona.
Verovatno mogu da se kupe u prodavnicama kuć nih ljubimaca. Već je
mogao da zamisli Bač holca kako meš a nekoliko ć elija sa dva ili tri
gekona u blenderu, s nekoliko kapi sopstvene krvi. Hajde da vidimo
š ta ć e naš novi č ovek, Tjurou, da kaž e na ovo, verovatno je mislio.
Tjurou se glasno nasmejao kada se vratio s kafom. Zatekao je
Bačholca kako ga čeka u laboratoriji, samo Bačholc se nije smejao.
18
Sreda
Frok je sedeo u svojim kolicima, tapkajuć i se po glavi guč i

maramicom. „Sedite, molim vas", rekao je Margo. „Hvala vam š to ste
došli tako brzo. Grozno je, baš grozno."
„Siroti č uvar", odgovori ona. Niko u Muzeju nije prič ao ni o č emu
drugom.
„Cuvar?" Frok pogleda naviš e. „O, da, prava tragedija. Ne, stvarno
tako mislim." I podiže nekakvo cirkularno pismo.
„Svakakva nova pravila", reč e Frok. „Vrlo nezgodno. Stupaju na
snagu odmah - osoblju je dozvoljeno da boravi u zgradi samo od deset
do pet. Nedeljom nema ostajanja do kasno. Na svakom odeljenju ć e
biti po jedan č uvar. Oč ekuje se da se svakog dana prijavite i odjavite s
Antropologije. Od svih se traž i da sve vreme nose svoje propusnice.
Nikom neće biti dozvoljeno da uđe i izađe iz Muzeja bez nje."
Nastavio je da č ita. „Da vidimo, š ta još … ah, da. Pokuš ajte š to je
moguć e viš e da boravite u svom delu. I moram da vam kaž em da ne
idete sami u izolovane delove Muzeja. Ako morate da idete nekud,
idite s nekim. Policija ć e ispitivati sve koji rade u Starom podrumu.
Vaš intervju je zakazan za poč etak sledeć e nedelje. Razni delovi
Muzeja su potpuno zatvoreni č ak i za nas." On gurnu cirkularno pismo
preko stola.
Margo je videla prikač en plan Muzeja, na kom su zabranjeni delovi
bili obojeni crveno. „Ne brinite", nastavio je Frok. „Video sam da je
vaša kancelarija izvan tih delova."
Super, pomisli Margo. Tik do oblasti gde vreba ubica. „Ovo se č ini
kao prilič no komplikovan raspored, profesore Frok. Zaš to
jednostavno nisu zatvorili čitav Muzej?"
„Bez sumnje su i pokuš ali, draga moja. A siguran sam da ih je
Vinston odgovorio od toga. Ako se Sujeverje ne otvori na vreme,
Muzej ć e biti u gadnoj nevolji." Frok podiž e ruku traž eć i cirkular.
„Mož emo li smatrati ovu š emu iscrpljenom? Ima nekih drugih stvari o
kojima sam želeo da razgovaram s vama."
Margo klimnu. Muzej ć e biti u gadnoj nevolji. Njoj se č inilo da već
jeste. Njena kancelarijska koleginica, zajedno sa još polovinom
muzejskog osoblja, javila se da neć e doć i na posao zbog bolesti. Oni
koji su se i pojavili, provode sve vreme pored aparata za kafu ili
fotokopira, razmenjuju govorkanja i drž e se u grupama. Kao da to nije
dovoljno loš e, i muzejski izlož beni prostori su skoro prazni. Porodice
na odmorima, š kolske grupe, vriš teć a deč urlija - uobič ajeni posetioci -
vrlo su retki i malo ih je. Muzej ovih dana privlač i isključ ivo neka
jeziva i dosadna zabadala.
„Pitao sam se da li ste već uspeli da pribavite neke od onih biljaka
za vaš e poglavlje o Kiribituu", nastavi Frok. „Mislio sam da bi to mogla
biti korisna vežbica za oboje, da ih propustimo kroz Ekstrapolator."
Telefon zazvoni. „Prokletstvo", rekao je Frok podiž uć i sluš alicu.
„Da?" reče.
Usledila je duga tiš ina. „Da li je to neophodno?" pitao je Frok. A
onda je zastao. „Ako insistirate"; zaključ i razgovor, spuš tajuć i
slušalicu na stalak i teško i duboko uzdišući.
„Vlasti hoć e da siđem u podrum, samo nebesa znaju zaš to. Neko po
imenu Pendergast. Da li biste hteli da me odgurate do dole? Mož emo i
usput da popričamo."
Margo nastavi da prič a u liftu. „Uspela sam da izvadim nekoliko
biljaka iz herbarijuma, mada ne onoliko koliko sam ž elela. Ali neš to
ne razumem. Mislite da bi bilo dobro da ih pustimo kroz EGS?"
„Tač no", odgovori Frok. „U zavisnosti od stanja biljaka, naravno.
Ima li nekog štampanog materijala?"
EGS, Ekstrapolator genskih sekvenci, program koji razvijaju
Kavakita i Frok za analizu genetskog „otiska".
„Biljke su u dobrom stanju, uglavnom", prizna Margo. „Ali, doktore
Frok, ne vidim od kakve koristi bi nam bio Ekstrapolator." Jesam li
samo ljubomorna na Kavakitu? Pitala se u sebi. Da li se zato opirem
ovome?
„Draga moja Margo, pa vaš rad je kao stvoren za ovo!" uzviknu
Frok, obrativš i joj se imenom zbog svog uzbuđenja. „Ne mož ete da
ponovite evoluciju. Ali mož ete da je simulirate kompjuterima. Mož da
su ove biljke genetski povezane, poput onih koje su kiribitanski
š amani odgajili za sopstvenu klasi ikaciju. Zar to ne bi bila
interesantna fusnota vaše disertacije?"
„Nisam mislila na to", priznade Margo.
„Program još uvek testiramo u betaverziji i ovo je upravo situacija
koja nam je potrebna", sa ž arom nastavi Frok. „Zaš to ne
porazgovarate s Kavakitom o tome da radite zajedno?"
Margo klimnu. Lič no, smatrala je da Kavakita nije osoba koja bi
volela da deli svoju slavu - pa čak ni svoja istraživanja - s bilo kim.
Vrata lifta se otvoriš e i pred njima se ukaza kontrolni punkt koji su
opsluž ivala dva naoruž ana policajca sa sač marama. „Jeste li vi doktor
Frok?" jedan od njih upita.
„Jesam", Frok odgovori razdražljivo.
„Pođite s nama, molim vas."
Margo je progurala Froka kroz nekoliko raskrš ća, konač no
stigavš i s njim do drugog punkta. Iza barikada su stajala druga dva
policajca i jedan visok, vitak č ovek u sumornom crnom odelu,
plavobele kose vrlo briž ljivo zač eš ljane unazad. Kako je policajac
pomerio barikadu, on istupi pred njih.
„Vi mora da ste doktor Frok", rekao je pruž ajuć i ruku. „Hvala vam
š to ste doš li dole. Kao š to sam vam rekao, oč ekujem još jednog
posetioca, pa nisam mogao lič no da dođem do vaš e kancelarije. Da
sam znao da ste…" on pokaza na kolica uz naklon, „nikad to ne bih
traž io od vas. Specijalni agent Pendergast." Drž ao je ispruž enu ruku.
Zanimljiv akcenat, pomisli Margo. Alabama? Ovaj tip nimalo ne lič i na
agenta FBI.
„Sve je u redu", reč e Frok, umiren Pendergastovom ljubaznoš ću.
„Ovo je moja asistentkinja, gospođica Grin." Pendergastova ruka beš e
hladna u Margoinom stisku.
„Cast je upoznati tako istaknutog nauč nika kao š to ste vi", nastavi
Pendergast. „Nadam se da ć e mi vreme dozvoliti da proč itam vaš u
poslednju knjigu."
„Hvala vam." Frok klimnu.
„Da li u njoj na svoju teoriju evolucije mož da primenjujete
statistič ki scenario 'Kockarska propast'? Oduvek sam smatrao da to
podrž ava vaš u teoriju sasvim dobro, a posebno ako se pretpostavi da
većina novih rodova i nastaje odmah blizu granice nestajanja."
Frok se uspravi u svojim kolicima. „Pa, ah, planirao sam da
spomenem nekoliko naznaka o tome u svojoj sledeć oj knjizi."
Izgledao je kao da je ostao bez reči.
Pendergast klimnu policajcima, koji ponovo namestiš e barijeru.
„Potrebna mi je vaša pomoć, doktore Frok", rekao je tišim glasom.
„Naravno", ljubazno reč e Frok. Margo je bila zapanjena kako je
Pendergast tako brzo pridobio Froka za saradnju.
„Moram da vas zamolim, pre svega, da ovaj razgovor ostane među
nama bar za sada", zamoli ga Pendergast. „Molim vas da mi obeć ate
to. I gospođica Grin?"
„Naravno", reče Frok. A Margo klimnu.
Pendergast mahnu prema jednom od policajaca koji prinese veliku
plastič nu kesu obelež enu reč ju DOKAZ. Iz nje je izvadio mali, crni
predmet koji je predao Froku.
„To š to drž ite", rekao je, „jeste gumeni odlivak kandž e koja je
pronađena zaglavljena u jednom od dva deč aka koji su ubijeni proš log
vikenda."
Margo se nagnu napred kako bi bolje videla. Bila je oko dva i po
centimetra dugačka, možda malo manje, zakrivljena i reckava.
„Kandž a?" upita Frok, približ avajuć i predmet bliž e licu i
proučavajući ga. „Vrlo neobično. Ali mislim da je lažna."
Pendergast se nasmeš i. „Nismo bili u stanju da otkrijemo kome
pripada, doktore. Ali nisam baš siguran da je laž na. U zadnjoj š upljini
kandž e pronaš li smo nekakvu tvar, kojoj se upravo sekvencira DNK.
Rezultati su još uvek nejasni, ali testovi se nastavljaju."
Frok podiže obrve. „Interesantno."
„A ovo je", reč e Pendergast pa posegnu u torbu i izvadi mnogo već i
predmet, „rekonstruisani instrument kojim je rasparano isto to dete." I
predade ga Froku.
Margo pogleda u odlivak s gađenjem. S jedne strane, guma je bila
umrljana i neravna, ali s druge, detalji su bili veoma jasni i dobro
de inisani. Završ avala se sa tri zakrivljene kandž e: velikom srednjom i
dvema kraćim, sa svake strane.
„Blagi Bože!" uzviknu Frok. „Pa ovo izgleda kao da je od guštera."
„Guštera?" sumnjičavo upita Pendergast.
„DIMO-guš tera", dodade Frok. „Tipič ni pticokuki prednji ud, rekao
bih, s jednom razlikom. Pogledajte ovde. Srednji prst je enormno
zadebljan, dok su ostale kandže zakržljale."
Pendergast podiž e obrve blago iznenađen. „Pa, gospodine", polako
je rekao, „mi smo naginjali ka velikim mač kama ili nekom drugom
krvožednom sisaru."
„Ali sigurno znate, gospodine Pendergast, da svi predatori sisari
imaju pet prstiju."
„Naravno, doktore", reč e Pendergast. „Ako biste hteli da me
saslušate, voleo bih da vam prepričam jednu situaciju."
„Naravno", reče Frok.
„Postoji teorija da ubica koristi ovo…" podigao je š apu, „kao oruž je
kojim raspara svoje ž rtve. Mislimo da je ovo nekakva imitacija nekog
artefakta, neč ega š to je napravilo neko primitivno pleme od, recimo,
jaguarove ili lavove prednje š ape. DNK je izgleda loš a. Mož da je u
pitanju nekakav stari artefakt koji je Muzej veoma davno naš ao, a koji
je posle ukraden."
Frokova glava se spuš tala sve dok mu brada nije poč ivala na
grudima. Tiš ina se oduž i, remeć ena samo meš koljenjem policajaca
kod barikade. Frok zatim progovori.
„Cuvar koji je ubijen? Da li se na njegovim ranama mogu videti
tragovi slomljene ili nedostajuće kandže?"
„Odlič no pitanje", rekao je Pendergast. „Pogledajte sami." On
ugura ruku u plastič nu kesu i izvuč e veliku gumenu ploč u, dugač ki
pravougaonik sa tri nepravilne brazde koje se pružaju po sredini.
„Ovo je odlivak jedne od č uvarevih rana na stomaku", objasni
Pendergast. Margo se naježi. Izgledalo je užasno.
Frok poč e intenzivno da zuri u ogrebotine. „Prodiranje mora da je
bilo neverovatno. Ali na ranama se ne vidi da je neka od kandž i
polomljena. Stoga, sugeriš ete da postoje dva ovakva artefakta koje
ubica koristi."
Pendergastu izgleda beše malo neprijatno, ali on ipak klimnu.
Frokova glava ponovo potonu. Tiš ina se oduž i. „Još neš to",
iznenada reč e prilič no glasno. „Da li vidite kako se tragovi kandž i
pomalo približavaju? Kako su veći pri vrhu nego pri dnu?"
„Da?" reče Pendergast.
„Kao ruka koja se skuplja u pesnicu. To govori o fleksibilnosti ovog
instrumenta."
„Prihvatam", reč e Pendergast. „Ljudsko meso, međutim, meko je i
lako se deformiš e. Ne mož emo se sasvim osloniti na ove odlivke."
Zastao je. „Doktore Frok, da li neki artefakt koji ovo mož e da izvede
nedostaje iz kolekcije?"
„Ne postoji takav artefakt u kolekciji", odgovori Frok uz
bledunjavi osmeh. „Gledajte, ovo ne potič e ni od jedne ž ive ž ivotinje
koju sam ja prouč avao. Vidite li da su ove kandž e konusnog oblika i sa
dubokim, potpuno usađenim korenom? Pogledajte kako se
zaoš travaju do skoro savrš enog tripiramidalnog vrha na kraju? Ovo se
pojavljuje samo kod dve vrste ž ivotinja: dinosaurusa i ptica. To je
jedan od razloga zbog kog evolucioni biolozi smatraju da su ptice
evoluirale od dinosaurusa. Ja bih rekao da ovo jeste od ptice, osim š to
je isuviše veliko. Zato kažem, dinosaurus."
Spustio je gumenu kandž u u krilo i ponovo je pogledao.
„Nesumnjivo, neko ko je dovoljno pametan i upoznat sa morfologijom
dinosaurusa, mogao bi da oblikuje ovakvu kandž u i iskoristi je kao
oruž je za ubistvo. Pretpostavljam da ste ispitali originalni delić da
proverite sastoji li se od nepatvorenog biološ kog materijala, kao š to je
keratin, ili je izliven ili izrezbaren od nečeg neorganskog?"
„Jesmo, doktore, pravo je."
„I sigurni ste da je DNK prava, a ne samo krv ili tkivo žrtve?"
„Da", odgovori Pendergast. „Kao š to rekoh, izvađena je iz donje
šupljine, a ne sa zanoktice."
„I čija je, molim vas, onda ta DNK?"
„Konačni izveštaj još uvek nije stigao."
Frok podiž e ruku. „Shvatam. Ali recite mi, zaš to ne koristite naš u
DNK laboratoriju, ovde u Muzeju? Imamo instrumente koji mogu da
pariraju bilo kojima u državi."
„Isti su kao i svi ostali u zemlji, doktore. Ali morate da shvatite da
naš e procedure to zabranjuju. Da li bismo mogli biti sigurni u
rezultate, ako bismo testove sprovodili na mestu zloč ina? Dok mož da i
sam ubica upravlja aparaturom?" Pendergast se nasmeš i. „Nadam se
da ć ete oprostiti mojoj upornosti, doktore, ali da li biste bili voljni da
razmotrite moguć nost da je ovo oruž je napravljeno od relikvija koje
pripadaju antropološ koj kolekciji i da razmislite kom artefaktu ili
artefaktima ovaj odlivak najviše liči?"
„Ako to želite", odgovori Frok.
„Hvala vam. Mož emo za dan-dva ponovo o tome poprič ati. U
međuvremenu, da li bi bilo moguć e doć i do isprintanog inventara
antropološke kolekcije?"
Frok se nasmeš i. „Sest miliona predmeta? Bolje da koristite
kompjuterski katalog. Hoćete li da vam se obezbedi jedan terminal?"
„Mož da kasnije", reč e Pendergast, vrać ajuć i gumenu ploč u u
plastič nu kesu. „Ljubazno od vas š to nudite terminal. Naš privremeni
štab je trenutno smešten u galeriji koja se ne koristi, iza reprografije."
Zač uš e se koraci iza njih. Margo se okrenu i ugleda visoku priliku
doktora Jana Katberta, zamenika direktora Muzeja, u pratnji dva
policajca koji stoje kod lifta.
„Sluš ajte me, koliko ć e ovo da traje?" bunio se Katbert. Stao je kod
barikade. „Oh, Frok, znači i tebe su našli. Kakva prokleta gnjavaža."
Frok klimnu skoro neprimetno.
„Doktore Frok", reč e Pendergast, „izvinite. Ovo je gospodin kog
sam č ekao kad sam vas nazvao. Slobodno ostanite, ako ž elite." Frok
ponovo klimnu.
„A sada, gospodine Katbert", ž ivahno reč e Pendergast, okrenuvš i
se Skotu. „Zamolio sam vas da dođete dole jer su mi potrebne neke
informacije o ovom delu iza mene." I pokaza na velika vrata.
„Sigurna oblast? Šta s njom? Sigurno je neko drugi…" poče Katbert.
„Ah, ali moja pitanja su baš za vas", uč tivo ali odluč no prekide ga
Pendergast. „Da li biste izvoleli ući?"
„Ako nam ne bude trebalo mnogo vremena", reč e Katbert. „Imam
izložbu koju moram da postavim."
„Da, zaista", reč e Frok, s blagim sarkazmom u glasu. „Izlož bu." On
pokaza Margo da ga pogura napred.
„Doktore Frok?" učtivo reče Pendergast.
„Da?"
„Htedoh da vas pitam možete li mi vratiti taj odlivak."
Vrata s bakarnom oplatom koja su vodila u Sigurnu oblast bila su

sklonjena, a umesto njih postavljena su nova, č elič na. S druge strane
dvorane stajala su malena vrata na kojima je pisalo DEBELOKOSCI.
Margo se pitala kako je osoblje uspelo da kroz njih pronese ogromne
slonovske kosti.
Okrenuvš i se, ona odgura Froka u uski prolaz iza otvorenih vrata
Sigurne oblasti. Muzej je svoje najdragocenije artefakte č uvao u
malim trezorima smeš tenim sa obe strane: sa ire i dijamante,
slonovač u i rogove nosoroga, naslagane na gomile poput cepanica,
kosti i krzna izumrlih ž ivotinja, zunijske bogove rata. Dva muš karca u
tamnim odelima stajala su malo dalje i tiho razgovarala. Ispraviš e se
kad je Pendergast ušao.
Pendergast zastade kod otvorenih vrata jednog od trezora koji je
izgledao kao i svi drugi - sa velikim crnim brojč anikom, bronzanom
ruč kom i kitnjastim ukrasnim spiralama. Unutar njega jedna sijalica je
jarko osvetljavala metalne zidove. Trezor je bio prazan ako se izuzme
nekoliko sanduka - svi behu prilič no veliki sem jednog. Poklopac tog
manjeg sanduka bio je uklonjen, dok je na jednom od već ih bio
prilično oštećen, a iz njega je virilo punjenje nalik na šašu.
Pendergast sač eka dok nisu svi uš li u trezor. „Dozvolite mi da vas
prvo malo uputim", reč e Pendergast. „Ubistvo č uvara dogodilo se
nedaleko odavde. Izgleda da je nakon toga ubica doš ao niz hodnik do
ovog mesta. Pokuš ao je da provali kroz vrata koja vode u Sigurnu
oblast. Možda je to pokušavao i ranije. Pokušaji su bili neuspešni."
„Isprva nismo bili sigurni š ta to ubica traž i. Kao š to znate, ovde ima
prilič no mnogo dragocenosti." Pendergast mahnu jednom od
policajaca koji priđe i predade mu komad papira. „Zato smo se malo
raspitali unaokolo i saznali da niš ta nije ni uš lo ni izaš lo iz Sigurne
oblasti u poslednjih š est meseci. Osim ovih sanduka. Uneseni su u
trezor prošle nedelje. Po vašem naređenju, doktore Katbert."
„Gospodine Pendergast, dozvolite mi da objasnim…" zausti
Katbert.
„Samo trenutak, molim vas", prekinu ga Pendergast. „Kada smo
pregledali sanduke, pronaš li smo neš to veoma interesantno." On
pokaza na oš teć en sanduk. „Obratite paž nju na ove daske. Duboko su
zarezane tragovima kandž i. Naš i forenzič ari su mi rekli da su tragovi
na žrtvama verovatno načinjeni istim predmetom ili instrumentom.
Pendergast zastade i napeto pogleda u Katberta.
„Nemam pojma…" prozbori Katbert. „Niš ta nismo uzeli. Samo sam
mislio da…" Glas mu se lagano izgubi.
„Pitam se, doktore, da li biste mogli malo da nas prosvetlite u vezi
sa ovim sanducima?"
„To je lako objasniti", reč e Katbert. „Tu nema nikakve misterije.
Sanduci potiču s jedne stare ekspedicije."
„To sam shvatio", reče Pendergast. „Ali koje?"
„Vitlsijeve ekspedicije", odgovori Katbert.
Pendergast je čekao.
Konač no, Katbert uzdahnu. „Bila je to juž noamerič ka ekspedicija
koja je obavljena pre skoro pet godina. I nije bila… baš sasvim
uspešna."
„Bila je katastrofalna", podsmeš ljivo se ubaci Frok. Nesvestan
Katbertovog ljutitog pogleda, on nastavi. „U to vreme je izazvala
skandal u Muzeju. Ekspedicija se zbog lič nih razmirica rano raspala.
Neke od njenih č lanova pobili su negostoljubivi domoroci, ostali
izginuš e u avionskoj nesreć i na povratku u Njujork. Naravno, š uš kalo
se i o nezaobilaznim kletvama i slićnim stvarima."
„To je preuvelič ano", prasnu Katbert. „Nije bilo nikakvog
skandala."
Pendergast pogleda u njega. „A sanduci?" upita mlako.
„Zasebno su poslati", rekao je Katbert. „Ali sve to nema nikakve
veze. U jednom od ovih sanduka nalazio se veoma neobič an predmet,
igurina koju je napravilo jedno izumrlo juž noamerič ko pleme.
Trebalo je da ona bude bitan element izložbe Sujeverje."
Pendergast klimnu. „Nastavite."
„Proš le nedelje, kada smo doš li da je uzmemo, video sam da je
jedan od sanduka obijen." I pokaza. „Pa sam naredio da se svi ovi
sanduci privremeno prebace u Sigurnu oblast."
„Šta je nestalo?"
„Pa, sada, to je pomalo č udno", reč e Katbert. „Nijedan od
artefakata nije nedostajao iz sanduka. Sama igurina vredi malo
bogatstvo. Jedinstvena je, jedina takva na č itavom svetu. Kotoga
pleme koje ju je napravilo, davno je nestalo."
„Hoćete da kažete da ništa nije nedostajalo?" pitao je Pendergast.
„Pa, niš ta bitno. Jedino š to je naizgled nedostajalo bilo je seme ili
š ta je već to bilo. Maksvel, nauč nik koji ih je pakovao, poginuo je u
avionskoj nesreći blizu Venecuele."
„Semenke?" pitao je Pendergast.
„Iskreno, stvarno ne znam š ta je to bilo. Niš ta od dokumentacije
nije prež ivelo osim antropološ kih materijala. Imali smo Vitlsijev
dnevnik, znate, ali to je sve. Malo toga je urađeno na rekonstrukciji
kada su sanduci stigli, ali otada…" prestao je da govori.
„Mislim da bi trebalo da mi isprič ate o ovoj ekspediciji", reč e
Pendergast.
„Nema mnogo š ta da se kaž e. Sakupili su se kako bi potraž ili
tragove Kotoga plemena i napravili neku vrstu opš teg istraž ivanja i
pravljenja kolekcije u veoma zabač enim delovima kiš nih š uma. Mislim
da je preliminarni rad procenio da je devedeset pet procenata biljnih
vrsta iz te oblasti potpuno nepoznato nauci. Vitlsi, inač e antropolog,
bio je vođa ekspedicije. Verujem da je s njima bio i jedan paleontolog,
struč njak za sisare, izič ki antropolog, mož da i entomolog, i nekoliko
asistenata. Vitlsi i jedan od asistenata po imenu Kroker, nestali su i
verovatno su ubijeni od strane domorodaca. Ostali su izginuli u
avionskoj nesreć i. Jedina stvar za koju smo imali dokumentaciju bila
je igurina, i to iz Vitlsijevog dnevnika. Ostatak je č ista misterija, nema
podataka o lokalitetima, ništa."
„Zaš to je materijal č ekao u ovim sanducima toliko dugo? Zaš to nije
otpakovan, katalogizovan i stavljen u kolekcije?"
Katbert se nervozno promeš kolji. „Pa", reč e braneć i se, „pitajte
Froka. On je šef ovog odeljenja."
„Naš e kolekcije su ogromne", reč e Frok. ,Još uvek imamo kosti
dinosaurusa zapakovane još 1930-ih koje još nisu ni taknute.
Potrebno je už asno mnogo novca da se ove stvari srede i organizuju."
Uzdahnuo je. „Ali u ovom sluč aju nije u pitanju samo previd. Ako se
dobro seć am, Odeljenju antropologije bilo je zabranjeno da obradi
ove sanduke kada su se vratili." Značajno pogleda u Katberta.
„To je bilo pre mnogo godina!" odgovori Katbert oštro.
„Kako znate da nema retkih artefakata u ovim neotvorenim
kutijama?" pitao je Pendergast.
„Vitlsijev dnevnik nagoveš tava da je igurina, koja se nalazi u
malom sanduku, jedini značajan predmet."
„Mogu li da vidim taj dnevnik?"
Katbert odmahnu glavom. „Nestao je."
„Da li ste sami odlučili da je sanduke potrebno pomeriti?"
„Predlož io sam to doktoru Rajtu kada sam saznao da je neko
petljao oko njih", rekao je Katbert. „Materijal uvek drž imo u
originalnim sanducima dok ih ne obradimo. To je jedno od pravila
Muzeja."
„Znač i, sanduci su prebač eni ovamo u drugoj polovini proš le
nedelje", mrmljao je Pendergast, skoro onako za sebe. „Neš to pre
nego što su se dogodila ubistva ona dva dečaka. Šta je to ubica tražio?"
Opet je pogledao u Katberta. „Sta ste ono rekli da je bilo nestalo iz
sanduka? Semenke, je li tako?"
Katbert slegnu ramenima. „Kao š to rekoh, nisam siguran da su to
bile semenke. Izgledale su mi tako, ali ja nisam botaničar."
„Možete li ih opisati?"
„Proš le su godine, stvarno se ne seć am. Velike, okrugle, teš ke.
Smež urane s jedne strane, Svetlo braon boje. Samo dva puta sam
video unutraš njost sanduka, razumete, prvi put kada su stigli, a onda
prošle nedelje, kada smo tražili Mbvuna. To jest, figurinu."
„I gde je sada ona?" pitao je Pendergast.
„Spremaju je za izlož bu. Već bi trebalo da je u vitrini, danas
pečatimo izložbu."
„Jeste li uzeli još nešto iz kutije?"
„Ne. Figurina je jedina stvar s ove gomile."
„Voleo bih da mi se omoguć i da je vidim", reč e Pendergast. Katbert
se razdraž ljivo promeš kolji. „Mož ete je videti kada izlož ba bude
otvorena. Iskreno, ne znam š ta ste naumili. Zaš to gubite vreme sa
obijenim sandukom kada serijski ubica slobodno luta po Muzeju, a vi
momci ne možete da ga pronađete?"
Frok proč isti grlo. „Margo, priguraj me bliž e, molim te", zamolio ju
fe Margo ga približ i sanducima. Uz stenjanje on se sagnu napred da
pregleda polomljene daske. Svi su ga gledali.
„Hvala vam", reč e uspravljajuć i se. Pogledao je č itavu grupu,
svakog ponaosob.
„Molim vas da primetite da su ove daske izgrebane kako spolja,
tako i iznutra", konač no reč e. „Gospodine Pendergast, zar ne pravimo
pogrešne pretpostavke ovde?", reče.
„Ja nikad ne pretpostavljam", odgovori Pendergast uz osmeh.
„Ali jeste", uporno je tvrdio Frok. „Svi vi pretpostavljate - da je
neko, ili nešto provalilo u sanduk."
Nastupio je trenutak potpune tiš ine u trezoru. Margo je mogla da
onjuši prašinu u vazduhu i slabašan miris šaše.
A onda je Katbert poč eo da se promuklo smeje, a zvuk da
neprijatno odzvanja u odaji.
Kako su se ponovo primicali Frokovoj kancelariji, kustos je bio

neuobičajeno živahan.
„Jeste li videli odlivak?" pitao je Margo. „Ptič je odlike, ali
morfologija dinosaurusa. To mož e biti upravo ono š to traž imo!" Jedva
je uspevao da se suzdrži.
„Ali, profesore Frok, gospodin Pendergast veruje da je u pitanju
nekakvo oruž je", Margo reč e brzo. I kako je to izgovorila, shvati da
želi u to da veruje.
„Ma kakvi!" frknu Frok. „Zar niste, gledajuć i u taj odlivak, stekli
oseć aj neč ega bolno poznatog, ali ipak potpuno stranog? Pred nama je
evolucioni izuzetak, opravdanje i dokaz moje teorije." U kancelariji,
Frok neodlož no izvadi svoju belež nicu iz dž epa sakoa i poč e da
piskara.
„Ali, profesore, kako bi takvo stvorenje…?" Margo zać uta kad je
osetila Frokovu ruku na svojoj. Njegov stisak bio je neverovatno jak.
„Draga moja devojko", rekao joj je, „ima mnogo toga na nebesima i
zemlji, kako je Hamlet to istakao. Nije uvek na nama da nagađamo.
Nekad moramo samo da posmatramo." Glas mu je bio tih, ali on je
drhtao od uzbuđenja. „Ne smemo propustiti ovu priliku, č uješ li?
Proklet bio ovaj moj č elič ni zatvor! Moraš biti moje oč i i uš i, Margo.
Moraš ić i svuda, moraš tragati i levo i desno, moraš biti produž etak
mojih prstiju. Ne smemo dozvoliti da nam ova š ansa promakne. Jesi li
voljna, Margo?"
Još čvršće joj je stisnuo ruku.
19
Stari teretni lift u muzejskom 28 odeljenju uvek je smrdeo kao da je

nešto crklo u njemu, mislio je Smitbek. Pokušao je da diše na usta.
Lift je bio ogroman, velič ine Menhetn studija, i rukovalac ga je
ukrasio jednim stolom, stolicom i slikama iseč enim iz prirodnjač kog
magazina koji izdaje Muzej. Na svim slikama je bio slič an motiv. Zirafe
koje se trljaju vratovima, insekti u parenju, majmun koji pokazuje
svoju zadnjicu i neka urođenica sa opuštenim grudima.
„Sviđa li vam se moja umetnič ka galerija?" upita liftadž ija cereć i
se. Imao je oko šezdeset godina i na glavi narandžasti tupe.
„Lepo je kad vidiš nekog ko je toliko zainteresovan za prirodu",
sarkastično odgovori Smitbek.
Kad je kroč io van lifta, smrad truljenja pogodi ga dvostruko jač e;
ispunjavao je vazduh kao mejnska magla. Kako podnosite ovo?"
nekako je uspeo da pita liftadžiju.
„Podnosim š ta?" odvrati č ovek, zastajuć i dok je zatvarao vrata
lifta.
Veseli glas zvonko je dopro do njega iz hodnika. „Dobro doš li!"
Jedan postariji č ovek vikao je da nadjač a sistem za ventilaciju dok je
hvatao Smitbeka za ruku. „Niš ta osim kuvane zebre za danas.
Propustili ste nosoroga. Ali svejedno, uđite, molim vas!" Smitbek
prepozna njegov jak austrijski naglasak.
Jost fon Oster vodio je Osteološ ko pripremno odeljenje, muzejsku
laboratoriju u kojoj su se ž ivotinjski leš evi svodili na puke kosti. Imao
je preko osamdeset godina, ali je bio toliko ruž ič ast, razdragan i
buckast, da su svi mislili kako je mnogo mlađi.
Fon Oster je poč eo da radi u Muzeju kasnih dvadesetih, na
pripremanju i postavljanju kostura za izlož be. Njegovo glavno
dostignuć e iz onih dana bila je serija konjskih skeleta, postavljenih u
polož aje hoda, kasa i galopa. Prič alo se da su ovi kosturi
revolucionisali nač in na koji se ž ivotinje izlaž u. Fon Oster se posle
toga okrenuo stvaranju habitatskih grupa koje podraž avaju one prave
- popularne č etrdesetih godina - starajuć i se da svaki detalj, do
pljuvačke na ustima životinja, izgleda savršeno stvarno.
Do vremena kada su habitatske grupe prestale da budu popularne,
fon Oster je već bio završ io u Sobi za bube. S prezirom odbijajuć i sve
ponude za penzionisanje, radosno je rukovodio osteološ kom
laboratorijom, gde su ž ivotinje - sada već inom preuzimane iz
zoološ kih vrtova - bivale pretvorene u č iste bele kosti spremne za
prouč avanje ili izlaganje. Međutim, njegove stare veš tine kao majstora
skulptora habitata još uvek su bile kao netaknute, pa je pozvan da radi
na posebnoj š amanskoj grupi, za izlož bu Sujeverje. Smitbek je ž eleo
da uključ i u svoju knjigu i tanane radove na ovoj specijalnoj postavci, i
to kao zasebno poglavlje.
Sledeć i Fon Osterov pokret, Smitbek kroč i u pripremno odeljenje.
Nikad nije video ovu č uvenu prostoriju. „Tako mi je drago š to ste
uspeli da dođete i vidite moje radno mesto", reče Fon Oster. „Ne dolazi
baš mnogo ljudi ovamo dole, sad s ovim už asnim ubistvima. Stvarno
mi je drago!"
Radionica je viš e izgledala kao bizarna industrijska kuhinja, nego
bilo š ta drugo. Duboki tankovi od nerđajuć eg č elika bili su poređani
duž zida. Na tavanici, blizu tankova, visili su ogromni č ekrci, lanci i
kuke za manipulisanje glomaznijim leš inama. Odvod je bio probuš en u
sredini poda, a neka mala polomljena kost zaustavila se na reš etki. U
daljem uglu radionice stajala su sklopiva kolica od nerđajuć eg č elika s
nekom ogromnom ž ivotinjom na njima. Da na kolica nije bila
prikač ena velika, rukom ispisana etiketa, Smitbek nikad ne bi pogodio
da je to stvorenje nekad bilo sargaš ka morska krava, sada skoro
potpuno raspadnuta. Oko leša su stajala šila, klešta i tanki nožići.
„Hvala vam što ste me primili", uspeo je da procedi Smitbek.
„Nema na č emu!" eksplodirao je Fon Oster. „Voleo bih kada bismo
organizovali posete, ali znate da je ovaj deo, naž alost, zabranjen za
posetioce. Trebalo je da budete ovde kad sam obrađivao nosoroga.
Gott, stvarno je bilo nešto posebno!"
Preš avš i ž ustro č itavu prostoriju, pokazao je Smitbeku tank za
natapanje sa leš om zebre. I pored toga š to je vazduš ni ilter izvlač io
isparenja, miris je ipak bio prejak. Fon Oster podiž e poklopac i pomeri
se u stranu ko ponosni pevac.
„Šta kažete na to!"
Smitbek pogleda u supastu smeđu tekuć inu koja je ispunjavala
tank. Ispod blatnjave površ ine lež ao je raspadnuti zebrin leš , dok su
joj meso i meko tkivo prelazili u tečno stanje.
„Izgleda da je zrelo", slabašno reče Smitbek.
„Kako mislite zrelo? Savrš eno je! Ovde ispod imamo gorionik. On
drž i vodu na devedeset pet stepeni. Vidite, prvo izvadimo unutraš nje
organe leš a i ubacimo ga ovde u tank. Tu on trune i za dve nedelje
izvuč emo č ep i pustimo da sve oteč e niz slivnik. Ono š to nam ostane
jeste ova velika gomila masnih kostiju. Ponovo napunimo tank i
dodamo malo stipse i kuvamo te kosti. Ali ne treba ih previš e kuvati,
omekšaju."
Fon Oster zastade da uzme vazduh. „Znate, kao kad se previš e
kuva koka. Fuuuuj! Loš e! Ali kosti budu još malo masne, pa ih
operemo mit benzolom. Od toga budu savršeno bele."
„Gospodine Fon Oster…" poč e Smitbek. Ako ne bude brzo
preusmerio ovaj intervju, nikad se neć e izvuć i odavde. Ne mož e još
dugo da podnosi ovaj smrad. „Hteo sam da vas zamolim da mi kaž ete
neš to o š amanskoj grupi na kojoj radite. Piš em knjigu o Sujeverju.
Sećate li se našeg razgovora?"
„Ja,ja! Naravno!" Otrč ao je do stola i izvukao nekakve crtež e.
Smitbek uključi svoj mikrokasetni rekorder.
„Prvo, oslikate pozadinu na dvostruko presavijenoj pozadini, pa
dobijete i ove uglove, vidite? Potrebna vam je iluzija dubine."
Fon Oster poč e da opisuje č itav proces, glasom visokim od silnog
uzbuđenja. Ovo ć e da bude dobro, Smitbek je mislio. Ovaj tip je san
svakog pisca.
Fon Oster je nastavio još dugo, probadajuć i rukama vazduh,
praveć i pokrete kao da neš to č isti i duboko uzdiš uć i između jako
akcentovanih reč enica. Kad je konač no završ io nasmeš io se Smitbeku.
„A sada, hoćete li da vidite bube?" pitao ga je.
Smitbek nije mogao da odoli. Bube su bile nadaleko poznate. Bio je
to proces koji je sam Fon Oster osmislio i taj postupak je sada u
upotrebi u svim velikim prirodnjač kim muzejima u zemlji: insekti bi
pojeli sve mrtvo meso, ostavljajuć i iza sebe savrš eno č ist i pregledan
kostur.
„Sigurna" prostorija u kojoj su se č uvale bube bila je topla i vlaž na,
malo već a od ormana. Bube, zvane dermestidi, stigle su iz Afrike i
sada su ž ivele u belim porcelanskim kadama sa klizavim ivicama,
prekrivenim providnim poklopcima. Bube su lagano gmizale preko
redova mrtvih, ogoljenih životinja.
„Koje su ovo ž ivotinje?" pitao je Smitbek, netremice gledajuć i
leševe u kadama prekrivene bubama.
„Slepi miš evi!" rekao je Fon Oster. „Siš miš i za doktora
Vihajsmansa. Bić e potrebno oko deset dana da oć iste te š iš miš e."
Izgovorio je to kao „sismise."
Prvo oni miomirisi, a sad bube. Smitbeku to bi i previš e. Ustao je i
pruž io ruku starom nauč niku. „Moram da idem. Hvala vam za intervju.
A te bube su stvarno dobre."
„Nema na č emu!" odgovori fon Oster. „Cekajte malo. Intervju,
kaž ete. Za koga piš ete ovu knjigu?" Tek sad mu je postalo jasno da je
bio intervjuisan.
„Za Muzej", odgovori Smitbek. „Rikmanova je zadužena za to."
„Rikmanova?" Fon Osterove oč i se odjednom suziš e. „Da. Zaš to?"
upita Smitbek.
„Radite za Rikmanovu?" pitao je Fon Oster.
„Ne zapravo. Ona manje-viš e, pa, uglavnom smeta", kaza Smitbek.
Fon Oster se odjednom š iroko nasmeš i. „Ah, ona otrov, ta ž ena! Zaš to
radite za nju?"
„To je samo ispalo tako", rekao je Smitbek, sreć an š to je konač no
naš ao istorniš ljenika. „Ne biste poverovali kakva mi sve sranja
priređuje. O, bože."
Fon Oster pljesnu rukama. „Verujem vam! Verujem! Ona svugde
pravi probleme! Ova izložba, ona pravi svakakve probleme!"
Odjednom se Smitbek zainteresova. „Otkud to?" pitao je.
„Svaki dan dolazi i kaž e ovo ne dobro, ono ne dobro. Gott, ta
žena!"
„To baš lič i na nju", reč e Smitbek uz pomalo svirepi osmeh. „Pa š ta
nije bilo dobro?"
„Ma to, kako ga zovete, to Kotoga pleme. Bio sam tu juč e posle
podne a ona nije prestajala. 'Svi napolje s izlož be! Donosimo Kotoga
figurinu!' Svi su morali da ostave posao i odu."
„Figurinu? Kakvu igurinu? Zaš to je to toliko osetljivo?" Iznenada
mu se uč ini da bi ono š to uznemiruje Rikmanovu, moglo jednog dana
njemu da posluži.
„Ta Mbvunska igurina, velika stvar na izlož bi. Ne znam puno o
njoj. Ali ona je, kad vam kažem, bila vrlo uznemirena!"
„Zašto?"
„Pa kaž em vam, ta igurina. Niste č uli? Mnogo prič e oko toga, vrlo,
vrlo loše. Trudim se da ne čujem."
„Kakve priče, na primer?"
Smitbek je sluš ao starca još dosta dugo. Konač no, nekako uspe da
izađe unazad iz radionice, a Fon Oster ga je gonio sve do lifta.
Kad su se vrata konač no zatvorila, č ovek je i dalje govorio. „Ti
nesreć an, radiš za nju!" vikao je za Smitbekom do trenutka kad je lift
krenuo nagore. Ali Smitbek ga viš e nije č uo. Bio je zaokupljen
razmišljanjem.
20
Kad se posle podne približ ilo svom kraju, Margo podiž e pogled s
terminala. Istež uć i se, pritisnula je komandu da se rad otprinta na
š tampač u u hodniku, a zatim se ispravila trljajuć i oč i. Morijartijev opis
vitrine je konač no završ en. Malo mož da nedorađen i nedovoljno
razumljiv kako bi ona to volela, ali nije mogla viš e da troš i vreme na
njega. Potajno je bila prilič no zadovoljna i jedva je č ekala da odnese
papire u Morijartijevu kancelariju na č etvrtom spratu Bater ild
opservatorije, gde se nalazio projektni tim izložbe Sujeverje.
Prelistala je svoj imenik traž eć i Morijartijev broj lokala. A zatim
posegnula za slušalicom i izabrala četvorocifreni broj.
„Uprava izlož be", otegnuto reč e neč iji glas. U pozadini su se č uli
glasni pozdravi.
„Da li je Džordž Morijarti tamo?" upita Margo.
„Mislim da je dole na izlož bi", odvrati glas. „Zatvaramo ovde gore.
Imate li neku poruku?"
„Ne, hvala", odgovori Margo i prekide. Pogledala je na sat: skoro je
pet. Poslednji trenutak pre poč etka zabrane boravka. Ali izlož ba se
otvara u petak uveče, a obećala je Morijartiju materijal.
Kako se spremala da ustane, setila se Frokovog predloga da
pozove Grega Kavakitu. Uzdahnula je ponovo podiž uć i sluš alicu. Bolje
da pokuš am. Velika je verovatnoć a da je do sada već napustio zgradu,
pa će mu samo ostaviti poruku na sekretarici.
„Greg Kavakita, izvolite", začuo se poznati bariton.
„Greg? Ovde Margo Grin." Prestani da zvuč iš kao da se izvinjavaš .
Nije ti on nikakav šef odeljenja, niti bilo šta slično.
„Ćao, Margo. Šta ima?" Čula je zveckanje ključeva kroz liniju.
„Moram da te zamolim za uslugu. U stvari, to je predlog doktora
Froka. Radim neku analizu biljnih uzoraka Kiribitu plemena i on mi je
predlož io da ih propustim kroz Ekstrapolator. Mož da ć e pronać i neke
genetske podudarnosti među uzorcima."
Usledila je tiš ina. „Doktor Frok smatra da bi to bio koristan test
tvog programa, kao i pomoć meni", nagovarala ga je.
Kavakita je ć utao. „Pa znaš , Margo, voleo bih da ti pomognem,
stvarno bih. Ali Ekstrapolator još uvek nije u takvom stanju da ga
mož e koristiti bilo ko. Još uvek vijam bagove i ne mogu da garantujem
za rezultate."
Margoino lice se zažari. „Bilo ko?"
„Izvini, loš odabir reč i. Znaš na š ta mislim. Osim toga, vremenski
mi je jako gusto, a ova zabrana boravka mi nimalo ne pomaž e. Znaš
šta, nazovi me za nedelju ili dve? Dobro? Onda ćemo pričati."
I veza se prekide.
Margo ustade, zgrabi sako i torbicu i ode niz hodnik kako bi uzela
svoje odš tampane papire. Znala je da Kavakita planira da to odlaž e
beskonać no. Pa, do đavola s njim. Uvijać e Morijartija i predati mu
kopije pre nego što ode. Ako ništa drugo, možda dobije turu s vodičem
po izložbi i sazna zbog čega se diže sva ta prašina.
Nekoliko minuta kasnije, Margo je lagano korač ala po napuš tenoj
Selus memorijal dvorani. Dva č uvara su bila postavljena na ulazu, a
samo jedan vodič stajao je unutar informacionog pulta, zaključ avao je
knjige i nameš tao prodajne artikle za sutraš nje posetioce. Pod
pretpostavkom da ih bude, pomisli Margo. Tri policajca su stajala
odmah ispred bronzane Selusove statue i razgovarala među sobom.
Nisu primetili Margo.
Margo shvati da su joj se misli vratile jutroš njem razgovoru s
Frokom. Ako ubica ne bude pronađen, mere bezbednosti bi mogle biti
pooš trene. I njena odbrana disertacije time odlož ena. A mož da ć e i
ceo Muzej biti zatvoren. Margo odmahnu glavom. Ako se to dogodi,
sasvim je izvesno, može da se pakuje za Masačusets.
Uputila se prema Voker galeriji i zadnjem ulazu za Sujeverje. Na
svoj už as, otkrila je da su ogromna gvozdena vrata zaključ ana, a
kanap od barš una razapet između dva mesingana stubić a ispred njih.
Jedan policajac je potpuno nepomično stajao pored znaka.
„Mogu li vam pomoć i, gospođice?" obratio joj se. Na ploč ici mu je
pisalo F. BJUROGARD.
„Idem da se vidim s Dž ordž om Morijartijem", odgovori Margo.
„Mislim da se nalazi u izlož benim galerijama. Moram neš to da mu
dam." Zamahnula je papirima ispred policajca koji je delovao
neimpresionirano.
„Zao mi je, gospođice", rekao je. „Proš lo je pet. Ne bi trebalo da
budete ovde. Osim toga", malo ljubaznije je rekao, „izlož ba je
zapečaćena do otvaranja."
„Ali…" Margo poč e da protestuje, ali se okrenu i vrati nazad u
rotondu uz uzdah.
Cim je zaš la za ugao, stala je. Na kraju praznog prolaza videla je
nejasno prostranstvo dvorane. Iza nje, policajac F. Bjurogard ostavš i
iza ć oš ka nije viš e bio na vidiku. Postupajuć i po impulsu, ona oš tro
skrenu ulevo kroz uski i niski prolaz koji se nastavljao u još jedan
paralelni prolaz. Mož da, na kraju krajeva, i nije tako kasno da
pronađe Morijartija.
Krenula je uz š iroke stepenice i, gledajuć i paž ljivo oko sebe,
nastavila dalje i polako uš la u zasvođenu dvoranu posveć enu
insektima. Zatim je skrenula desno i uš la u galeriju koja je iš la oko
drugog nivoa Nautič ke dvorane. Kao i svako drugo mesto u Muzeju i
ovo je delovalo jezivo i napušteno.
Margo siđe niz jedan od dva reda dugač kih stepenica do granitnog
poda u glavnoj dvorani. Kreć uć i se sada malo sporije, proš la je pored
habitatske grupe morž eva u punoj velič ini i veoma pedantno
konstruisane makete podvodnog grebena. Diorame poput ove,
prvobitno popularne u tridesetim i č etrdesetim, nisu se viš e pravile
jer, znala je to, postale su suviše skupe za izradu.
Na daljem kraju dvorane bio je ulaz u Vajsmanovu galeriju, gde su
postavljane već e privremene izlož be. Ovo je bila jedna od prateć ih
galerija u kojoj je izlož ba Sujeverje postavljena. Crni papir je
prekrivao unutraš nju stranu dvostrukih staklenih vrata, ispred kojih
je stajao znak s ispisanim sledeć im reč ima: GALERIJA JE ZATVORENA.
NOVA IZLOŽBA U POSTAVCI. HVALA NA RAZUMEVANJU.
Leva vrata su bila zaključana. Desna, međutim, lako se otvoriše.
Nonš alantno, koliko god je to mogla, pogledala je preko ramena:
nikoga nije bilo.
Vrata se uz š iš tanje zatvoriš e i ona se nađe u uskom i niskom
prostoru između spoljnih zidova galerije i zadnjeg dela izlož benih
kulisa. Ploč e od iverice i dugač ki ekseri lež ali su nehajno razbacani na
sve strane, a električ ni kablovi vijugali su se po podu. S njene leve
strane, ogromna struktura od gipsanih ploč a i dasaka, nespretno
prikucana i poduprta drvenim potpornjima, veoma je lič ila na zadnju
stranu nekog holivudskog seta. Bila j# to strana izlož be Sujeverje koju
posetioci Muzeja nikada neće videti.
Paž ljivo se kretala niz skuč eni prostor, traž eć i neki prolaz do
izlož benog dela. Svetlo je bilo slabo - sijalice s metalnim abaž urima na
oko deset metara jedna od druge - pa nije ž elela da se saplete i padne.
Uskoro je naiš la na uski procep među drvenim panelima, taman toliki,
pomislila je, da može da se provuče.
Naš la se u prostranom, š estostranom predsoblju. Gotski lukovi na
tri zida oivič avali su prolaze koji su nestajali u mraku. Već i deo svetla
je dopirao od nekoliko pozadinski osvetljenih fotogra ija š amana koje
su visile visoko na zidu. Zamiš ljeno je pogledala ova tri izlaza. Nije
imala pojma u kom delu izlož be se nalazi - gde ona poč inje, gde se
završ ava, pa ni u kom pravcu bi trebalo da ide kako bi pronaš la
Morijartija. „Džordž?" tiho ga je pozvala, nekako ne smevši da podigne
glas u ovoj tišini i tami.
Krenula je srednjim prolazom i uš la u još jednu mrač nu dvoranu,
duž u od prethodne i prepunu izlož benih predmeta. Tu i tamo poneko
usmereno svetalce osvetljavalo je poneki eksponat: jednu masku,
koš tani nož , neku č udnu gravuru prekrivenu ekserima. Artefakti su
izgledali kao da plutaju u barš unastoj tmini. Nepravilni i zatamnjeni
oblici od svetla i senki igrali su po tavanici.
U daljem kraju galerija se suž avala. Margo je imala oseć aj kao da
stupa u mrač nu peć inu. Vrlo mudra varka, pomislila je. Sada je znala
zašto je Frok bio toliko uznemiren.
Uš la je još dublje u tamu, ne č uvš i niš ta do svojih sopstvenih
koraka po debelom tepihu. Nije mogla da vidi predmete sve dok im
nije sasvim priš la, a pitala se kako ć e se vratiti u sobu sa š amanima.
Mož da tamo negde ima otključ an izlaz - dobro osvetljen otključ an
izlaz - prolaz u neki drugi deo izložbe.
Ispred nje uski prolaz se rač vao. Nakon trenutka oklevanja,
odabrala je desni. Kako je nastavila, primetila je male niš e sa obe
strane, a u svakoj od njih po jedan groteskni eksponat. Tiš ina je bila
toliko duboka da je uhvatila sebe kako zadržava dah.
Hodnik se š irio u odaju i ona zastade ispred serije maorskih
istetoviranih glava. Nisu bile smanjene - lobanje su, i to je bilo
oč igledno, još uvek bile u njima, sač uvane, kako je pisalo na natpisu,
dimljenjem. Oč ne duplje bile su ispunjene vlaknima, a kož a boje
mahagonija se presijavala. Crne, smež urane usne, povukle su se sa
zuba. Bilo ih je š est, gomila histerič no iscerenih klimavih glava u
mraku. Od plavih, veoma kompleksnih tetovaž a, zastajao je dah:
zapetljane spirale koje su se preplitale i ponovo presecale
međusobno, vijugale su u beskrajnom obrascu oko obraza, nosa i
brade. Tetovaž e su izrađivane naž ivo, kako je pisalo, a glave su
sačuvane u znak poštovanja.
Odmah iza njih Margo je videla kako se galerija suž ava u jednu
tač ku. Ogromni, ali dež mekasti totemski stub stajao je tamo, osvetljen
s donje strane bledunjavim, narandž astim svetlom. Senke gigantskih
vuč jih glava kao i ptič jih, s okrutnim, krivim kljunovima uzdizale su se
s totema i ocrtavale se na tavanici, crne naspram sivog. Sigurna da je
stigla do ć orsokaka, Margo priđe totemskom stubu prilič no nevoljno.
Zatim primeti mali otvor, malo ispred i ulevo, koji je vodio u nekakvo
udubljenje. Produž ila je lagano, hodajuć i š to je tiš e moguć e. Svaka
misao o glasnom pozivanju Morijartija odavno joj je iš čilela iz glave.
Hvala bogu da nisam ni blizu Starog podruma, pomislila je.
U udubljenju se nalazila kolekcija idola. Neki su bili jednostavno
kamenovi obrađeni u obliku ž ivotinja, ali već inom su to bila č udoviš ta
koja su odslikavala mrač niju stranu ljudskog praznoverja. Još jedno
udubljenje povelo je Margo u dugu, usku sobu. Debeli crni ilc
prekrivao je sve površ ine u sobi, a zagasitoplavo svetlo izbijalo je iz
skrivenih rupa. Tavanica je bila nisko iznad Margoine glave. Smitbek
bi ovuda morao da ide četvoronoške, pomislila je.
Soba se proš irila u osmougaoni prostor iznad luč ne tavanice s
visokim svodom. Sareno svetlo dopiralo je kroz prozor od obojenog
stakla koji je bio postavljen na zakrivljenoj tavanici i na kojem su se
mogli videti prizori iz srednjovekovnih podzemnih svetova. Na
svakom zidu nalazio se po jedan ogroman prozor.
Priš la je najbliž em i shvatila da gleda u majanski grob. Kostur je
lež ao u sredini, prekriven debelim slojem praš ine. Artefakti su bili
razbacani po okolnom prostoru. Zlatan naprsnik stajao je na grudnom
koš u, a zlatni prstenovi opasivali su koš čate prste. Obojene saksije bile
su polukruž no poređane oko lobanje. U jednoj od njih je bila ponuda u
vidu malenih i sasušenih klipova kukuruza.
U sledeć em prozoru mogla se videti eskimska sahrana pod
kamenovima, uključ ujuć i i eskimsko mumi iciranje s krznima. Sledeć i
je bio još viš e zapanjujuć i: truli kovč eg u evropskom stilu, bez
poklopca i zajedno s leš om. Leš je bio obuč en u skoro potpuno
raspadnuti ž aket, maš nu i frak, i dobrano beš e odmakao u stadijumu
raspadanja. Glava je bila kruto nagnuta prema Margo, kao da se
sprema da joj poveri nekakvu tajnu, ispupč enih slepih oč nih duplji i s
ukoč enim ustima u polož aju koji oč ituje bol. Odstupila je jedan korak
unazad. Dobri bož e, pomislila je, pa toje neč iji pradeda. Cinjenič ni ton
na natpisu, koji je s puno takta opisivao rituale sahranjivanja u
američ kom devetnaestom veku, sasvim je protivureč io vizuelnoj
grozoti prizora. Istina je, pomislila je, Muzej stvarno rizikuje sa
prizorima jakim poput ovog.
Odluč ila je da zaobiđe ostale prozore i nastavi kroz niski luč ni
prolaz u daljem kraju osmougaone sobe. Iza njega, prolaz se ponovo
rač vao. Levi prolaz je bio kratki ć orsokak. A desni, dugač ak i uzak,
vodio je u tamu. Nije htela da krene tuda, bar ne još . Uš unjala se u
sobu koja nije imala izlaza i odjednom stala. Odmah zatim je priš la
jednoj od vitrina kako bi je malo bolje osmotrila.
Ova galerija se bavila konceptom suš tinskog zla i njegovim
mnogim mitskim oblicima. Bile su tu mnoge različ ite predstave
srednjovekovnog đavola; bio je tu i eskimski zli duh, Tornarsuk. Ali
ono š to ju je zateklo bio je neobrađeni kameni oltar smeš ten u centru
galerije. Postavljena na oltar, osvetljena malim ž utim re lektorom,
stajala je mala igurina, izrezbarena s toliko detalja da joj je zaustavila
dah. Prekrivena krljuš tima, bila je pognuta na sve č etiri. Ali tu je bilo
još neš to - dugi prednji udovi, ugao pod kojim je stajala glava - nekako
je bilo uznemirujuć e ljudsko. Ona se strese. Kakva je to maš ta mogla
da iznedri stvorenje koje ima i krljuš t i krzno? A onda joj pogled pade
na etiketu.
MBVUN. Ova rezbarija predstavlja ludog boga Mbvuna,

verovatno nač injenog u plemenu Kotoga, iz gornjeg dela sliva
Amazona. Ovaj okrutni bog, poznat i kao Onaj Koji Ide Na Sve
Cetiri, izazivao je strah kod ostalih domorodač kih plemena te
oblasti. Po lokalnom mitu, Kotoga pleme je navodno imalo
moguć nosti da prizove Mbvuna kad god to pož eli i poš alje ga
da uniš ti susedna. Veoma malo Kotoga artefakata je
pronađeno, a ovo je jedina predstava boga Mbvuna za koju se
zna. Osim tragova u amazonskim legendama, niš ta drugo se
ne zna o Kotogama ili njihovom misterioznom „đavolu".
Margo oseti kako je obuzima hladnoć a. Pogledala je malo pobliž e,

gnuš ajuć i se reptilskog stvorenja i malih, podlih oč iju… kandž i. Po tri
na svakom udu.
Oh, dragi bože. To je nemoguće.
Iznenada, ona shvati da joj svi instinkti koje ima govore da bude
apsolutno nepomična. Prošao je minut, a onda i dva.
I ponovilo se - zvuk od kog se malo povratila. Nekakvo č udno
š uš kanje, sporo, promiš ljeno, izluđujuć e meko. Na debelom tepihu,
koraci mora da su blizu… veoma blizu. Nekakav užasan, kožasti smrad
pretio je da će je ugušiti.
Pomamno se osvrtala oko sebe, boreć i se s panikom, traž eć i
najsigurniji izlaz. Pomrč ina je bila potpuna. Sto je tiš e mogla, izvukla
se iz ć orsokaka i vratila u rač vanje. Još jedan š uš anj je bio dovoljan da
je nagna u trk, potrč ala je bezglavo kroz tamu, pored avetinjskih
vitrina i iskež enih statua koje kao da su iskakale iz tame, vijugala je
kroz rač vanja i prolaze, pokuš avajuć i da pronađe najskriveniju
putanju.
I konač no, potpuno izgubljena i bez daha, sagnula se u jednu niš u
sa vitrinom u kojoj su bili izlož eni predmeti primitivne medicine.
Dahć uć i, ć uč nula je iza neke vitrine s lobanjom, koja beš e probuš ena i
nasađena na gvozdenu motku. Sakrila se u njenoj senci i osluškivala.
Niš ta se nije deš avalo, nikakav zvuk niti pokret. Cekala je dok joj
se dah lagano smirivao, a razum vrać ao. Nič ega tamo nije bilo. Nikad
nič eg nije bilo, u stvari - samo njena razigrana maš ta, podstaknuta
ovom turom iz koš mara. Bila sam luda š to sam se uš unjala, mislila je.
Sada ne znam da li ć u ikada pož eleti da se vratim - č ak ipo najveć oj
subotnjoj gužvi.
U svakom sluč aju, morala je još da nađe izlaz. Bilo je već kasno i
nadala se da još uvek ima ljudi koji ć e je č uti kako lupa, ako naleti na
neki zaključan izlaz. Bilo bi joj neprijatno, ako bi morala da objašnjava
svoje ponašanje nekom čuvaru ili policajcu. Ali bar bi izašla odavde.
Provirila je preko poklopca vitrine. Cak i da je ovo sve bila samo
njena maš ta, nije imala nameru da se vrać a u istom smeru.
Zadrž avajuć i dah, tiho je kroč ila iz svog zaklona i zastala da malo
oslušne. Ništa.
Skrenula je levo i lagano krenula niz prolaz, traž eć i neku poznatu
putanju za izlazak sa izlož be. Kod velikog rač vanja je zastala, muč eć i
se da vidi neš to u tami i premiš ljajuć i kojim od rač vajuć ih hodnika da
krene. Zar ne bi trebalo da postoji znak za izlaz? Pretpostavila je da
još uvek nisu postavljeni. Tipič no. Hodnik s njene leve strane je
izgledao obeć avajuć e: otvarao se u veliki foaje, ali daleko u tami
pogled je jednostavno nestajao.
Registrovala je nekakav pokret svojim perifernim vidom. Udovi su
joj se smrzli, bacila je pogled prema desno. Senka - crna na crnoj
podlozi - klizila je kriš om prema njoj, š evrdajuć i mastiljavom tminom
pored vitrina i iscerenih eksponata.
Brzinom koja se rađa iz strave, ona polete prema prolazu. Osetila
je, viš e nego š to je videla, kako se zidovi pomeraju unazad i š ire oko
nje. Zatim je ugledala dva uska svetla negde iznad i velika dupla vrata
koja su se ocrtavala pred njom. Ne usporavajuć i nimalo, bacila se
prema njima. Vrata poleteš e unazad, a neš to s druge strane zazveketa.
Mutno svetlo pohrli k njoj - priguš eno crveno svetlo muzeja po noć i.
Hladan vazduh pomilova je po obrazu.
Plač uć i, ona zalupi oboja vrata i nasloni se na njih, č vrsto stisnutih
oč iju, č ela naslonjenog na hladan metal, jecajuć i i boreć i se da povrati
dah.
Iz grimizne tmine iza njenih leda dopro je nepogreš ivi zvuk
nekoga ko pročišćava svoje grlo.
Drugi dio
Izložba sujeverja
21
„Šta se to ovde događa?" začula je strogi glas.

Margo se okrenu i skoro pade od olakš anja. „Policajč e Bjurogard,
tamo ima…" poče ona i stade u pola rečenice.
F. Bjurogard, nameš tajuć i mesingane stubić e koje su vrata oborila,
podiž e pogled kad zač u svoje ime. „Hej, pa ti si devojka koja je malo
pre htela da uđe ovamo!" Policajč eve oč i se suziš e. „Sta je bilo,
gospođice, ne prihvatate ne kao odgovor?"
„Policajče, tamo je…" Margo pokuša ponovo, ali se pokoleba.
Policajac napravi korak unazad, prekrsti ruke na grudima i stade
da č eka. A onda mu izraz iznenađenja pređe preko lica. „Sta, do
đavola? Hej, jeste li dobro?"
Margo se presavijena u struku smejala - ili plakala, viš e nije bila
sigurna - i brisala suze s lica. Policajac ispruž i ruku i uhvati je ispod
miške. „Mislim da bi trebalo da pođete sa mnom."
Implikacije ove poslednje reč enice - sedenje u prostoriji punoj
policajaca, preprič avanje prič e iznova i iznova, mož da č ak i poziv
doktoru Froku, pa č ak i doktoru Rajtu da dođu, povratak na izlož bu -
sve to prisili Margo da se ispravi. Ma samo ć e reć i da sam luda. „Oh,
ne, nema potrebe", reče šmrkajući. „Samo sam se malo uplašila."
Policajac Bjurogard ne beš e ubeđen. „I dalje mislim da bi trebalo
da odemo i porazgovaramo s poruč nikom D'Agostom." Drugom
rukom on iz zadnjeg dž epa izvadi veliku svesku u kož nom povezu.
„Kako se zovete?" pitao je. „Moraću da napišem izveštaj."
Bilo je sasvim jasno da je neć e pustiti da ode dok mu ne pruž i tu
informaciju. „Zovem se Margo Grin", ona konač no reč e. „Diplomkinja
sam i radim pod doktorom Frokom. Završ avala sam neki posao za
Dž ordž a Morijartija - on je kustos izlož be. Ali bili ste u pravu. Nikog
nema tamo." Ona než no oslobodi ruku od policajč evog stiska dok je
govorila. A onda je poč ela da uzmič e prema Selusovoj memorijalnoj
dvorani i dalje govoreć i. Policajac Bjurogard ju je posmatrao i
konačno, uz sleganje ramena, otvori svoju svesku i poče da piše.
Vrativš i se u hol Margo zastade. Nije mogla nazad u svoju
kancelariju, bilo je skoro š est i zabrana boravka je sigurno već odavno
stupila na snagu. Nije ž elela ni da ide kuć i - ne mož e sad da ide kuć i,
bar ne još.
Zatim se setila Morijartijevih papira. Laktom je opipala bok - i
stvarno, njena svaš tara je još uvek bila tu, ostala je na njenom ramenu
kroz sve ove malopređaš nje patnje. Stajala je mirno još jedan
trenutak, a onda priš la pustom informacionom pultu. Podigla je
sluš alicu aparata koji je imao direktnu vezu s internom centralom i
odabrala broj.
Jednom je zvonilo, a zatim: „Morijarti na vezi."
„Džordž", rekla je. „Margo Grin je."
„Cao, Margo", obradova se Morijarti. „Šta ima?"
„Ja sam u Selusovoj dvorani", odgovorila je. „Doš la sam na
izložbu."
„Moju izlož bu?" iznenađeno reč e Morijarti. „Sta radiš tamo? Ko te
je pustio?"
„Traž ila sam tebe", odgovorila je. „Htela sam da ti dam onu kopiju
teksta o Kamerunu. Jesi li bio unutra?" Oseć ala je kako se panika u
njoj polako ponovo penje ka površini.
„Ne. Izlož ba bi trebalo da je zaključ ana zbog priprema za sutraš nje
otvaranje", reče on. „Zašto?"
Margo je duboko disala pokuš avajuć i da se kontroliš e. Ruke su joj
se tresle i slušalica joj je udarala u uvo.
„Pa šta kažeš za izložbu?" radoznalo zapita Morijarti.
Histerični kikot se ote iz Margo. „Strašna je."
„Doveli smo nekoliko eksperata da porade na svetlima i postavci
optike. Doktor Katbert je č ak doveo č oveka koji je dizajnirao Ukleti
mauzolej Fentazivorlda. Smatra se da je ta postavka najbolja na svetu,
znaš."
Margo se konač no povrati samopouzdanje da poč ne da govori.
„Dž ordž e, neš to je tamo unutra bilo sa mnom." Cuvar koji je stajao u
drugom delu dvorane ju je primetio i sada je korač ao u njenom
pravcu.
„Kako to misliš nešto?”
„Neš to, eto tako!" Iznenada se ponovo naš la na izlož bi, u mraku,
pored one už asne igurine. Setila se gorkog ukusa už asa u svojim
ustima.
„Hej, nemoj da vič eš !" reč e joj Morijarti. „Sluš aj, daj da se nađemo
kod 'Koske' i porazgovaramo o ovome. Ionako ni ti ni ja ne bi trebalo
da se nalazimo u Muzeju. Čujem šta mi govoriš, ali ne shvatam."
„Koska", kako su svi iz Muzeja zvali ovu kafanu, lokalnim

stanarima je ipak bila poznata kao „Kamen krasnoreč ja". Njena
naoč ita fasada bila je ugnež dena između dve ogromne, kitnjaste
kooperativne zgrade, direktno preko puta Sedamdeset druge ulice i
južnog ulaza u Muzej. Za razliku od ostalih barova iz Aper vest sajda, u
„Kamenu krasnoreč ja" nije se služ io zeč ji mozak ili pet ukusa
mineralne vode, ali ste zato mogli da poruč ite domać e faš ire i kriglu
harpa za deset dolara.
Osoblje Muzeja ga je prozvalo „Koska" jer je Bojlan, njen vlasnik,
prikucao i ž icom prič vrstio neverovatan broj kostiju na svaku
slobodnu ravnu površ inu svog bara. Zidovi su bili oblož eni
nebrojenim butnim kostima, golenjač ama, poređanim u uredne
redove i lič ili su na asuru od bambusovine. Metatarzalne kosti,
ramenjač e, č aš ice, č inile su bizarni mozaik na plafonu. Lobanje nekih
č udnih sisara bile su uglavljene u sve moguć e š upljine. Odakle mu sve
te kosti ostala je misterija, ali neki kažu da on noću pohodi Muzej.
„Ljudi ih stalno donose", sve je š to Bojlan uvek kaž e, slež uć i
ramenima. Naravno, mesto je bilo omiljeno okupljališ te osoblja
Muzeja.
Kod „Koske" je uvek bilo ž ivahno, pa su Morijarti i Margo morali
da se proguraju kroz guž vu kako bi naš li neki slobodan separe.
Gledajuć i oko sebe, Margo je primetila nekoliko služ benika Muzeja,
uključ ujuć i i Bila Smitbeka. Pisac je sedeo za barom i veselo
razgovarao s jednom plavom ženom.
„Dobro", rekao je Morijarti, nadjač avajuć i graju. „Sta si ono
govorila preko telefona? Nisam baš siguran da sam dobro razumeo."
Margo duboko uzdahnu. „Otiš la sam dole do izlož be da ti dam
dokumenta. Bilo je mračno. Nešto je bilo tamo. Pratilo me. Gonilo me."
„Opet mi jedna reč smeta, nešto. Zašto to kažeš tako?"
Margo nestrpljivo odmahnu glavom. „Nemoj me terati da ti
objaš njavam. Cula sam neke zvuke, kao prave korake. Bili su tako
tajanstveni, tako promiš ljeni, ja…" slegnula je ponovo ramenima, ne
znajući šta da kaže. „A tu je i taj neobičan smrad. Bilo je strašno."
„Sluš aj, Margo…" poč e Morijarti, a zatim zastade dok je
konobarica uzimala porudž bine. „Ta izlož ba je zamiš ljena da bude
jeziva. Sama si mi rekla da je Frok i još neki smatraju previš e
uzbudljivom. Mogu samo da zamislim kako ti je bilo tamo: zaključ ana,
sama u mraku…"
„Drugim reč ima, sve sam ja to lepo izmislila." Margo se neveselo
zasmeja. „Ni ne znaš koliko bih volela da verujem u to."
Pić a su stigla: lako pivo za Margo, a pinta ginisa za Morijartija,
prekrivena s neizbež nih pola cola kremaste pene. Morijarti otpi malo.
„Ova ubistva i sve te glasine koje kolaju", rekao je. „I ja bih verovatno
reagovao isto."
Margo, malo smirenija, oklevajuć i progovori. „Dž ordž , ta Kotoga
figurina na izložbi…"
„Mbvun? Šta je s njom?"
„Njeni prednji udovi imaju po tri kandže."
Morijarti je už ivao u ginisu. „Znam. Neverovatna je ta igura, jedna
od svetlih tač aka izlož be. Naravno, mada ne volim to da priznam,
najveća atrakcija u vezi s njom je kletva."
Margo uze prilično velik gutljaj svog piva.
„Dž ordž . Hoć u da mi kaž eš , i to š to detaljnije mož eš , š ta znaš o
Mbvunskoj kletvi."
Do njih je stigao poziv glasniji od galame i okolnog razgovora.
Podigavš i glavu, Margo je videla Smitbeka kako se pojavljuje iz
zadimljene polutame, s naruč jem punim knjiga, kose razbaruš ene i s
č upercima koji su š trč ali na sve strane pod različ itim uglovima. Od
žene s kojom je pričao za šankom ni traga ni glasa.
„Sastanak izbač enih", reč e. „Ova zabrana je pravi davež . Bož e me
sačuvaj od policajaca i piar direktora." Nepozvan, on baci svoje sveske
na sto i spusti se pored Margo.
„Cuo sam da ć e policija poč eti da ispituje one koji su radili u blizini
ubistava", rekao je. „Bojim se da to znači da si i ti na tapetu, Margo."
„Moja audicija je zakazana za sledeću nedelju", odgovori Margo.
„Ja nisam č uo niš ta o tome", dodade Morijarti. Nije izgledao
previše zadovoljan Smitbekovim pojavljivanjem.
„Pa, nemaš mnogo o č emu da brineš uzdignut u tom svom
potkrovlju", Smitbek reč e Morijartiju. „Muzejska Zver verovatno ne
može da se penje uza stepenice."
„Več eras si u nekom loš em raspolož enju", Margo reč e Smitbeku.
,Je li Rikmanova izvela još jednu amputaciju tvog rukopisa?"
Ali Smitbek je još uvek razgovarao s Morijartijem. „U stvari,
upravo si ti č ovek kog sam ž eleo da vidim. Imam za tebe jedno
pitanje." Konobarica ponovo priđe i Smitbek mahnu rukom. „Makalan,
čisti."
„Dobro", nastavi Smitbek. „Ono š to bih ž eleo da znam jeste, kakva
je priča u pozadini te Mbvunove figurine?"
Zaćutali su od iznenađenja.
Smitbek skrenu pogled s Morijartija na Margo. „Šta sam rekao?"
„Upravo smo pričali o Mbvunu", nesigurno odgovori Margo.
„Stvarno?" reč e Smitbek. „Baš je mali ovaj svet. U svakom sluč aju,
onaj stari Austrijanac u Sobi za bube, Fon Oster, prič ao mi je kako je
Rikmanova podizala praš inu o Mbvunu i č injenici da ć e biti postavljen
na izložbi. Nešto o nekim osetljivim stvarima. Pa sam malo kopao."
Skoč je stigao i Smitbek visoko podiž e č aš u u nemu zdravicu, a
zatim trgnu.
„Do sada sam uspeo da saznam poneš to", nastavio je. „Cini se da je
postojalo neko pleme u gornjem toku reke Ksingu, u Amazonu, po
imenu Kotoge. Izgleda da su bili neko prilič no loš e druš tvance -
natprirodne igrarije, ljudske ž rtve i š ta već uz to ide. Poš to stari
momci nisu ostavili baš mnogo toga za sobom, antropolozi su
pretpostavili da su izumrli pre mnogo vekova. Sve š to je ostalo bila je
šačica mitova koja je kolala među lokalnim plemenima."
„I ja znam poneš to o ovome", Morijarti poč e. „Margo i ja smo
upravo o tome razgovarali. Osim što nisu svi bili…"
„Znam, znam. Ne troši reči."
Morijarti se smesti, delujuć i iznervirano. Viš e je voleo da drž i
predavanja, nego da ih sluša.
„Bilo kako bilo, pre nekoliko godina u Muzeju je radio taj tip po
imenu Vitlsi. Pokrenuo je ekspediciju u gornji tok reke Ksingu, tobož
da nađe tragove Kotoga - relikvije, prastara boraviš ta, š ta god
pronađe." Smitbek se nagnu napred, konspirativno. „Ali ono š to Vitlsi
nikom nije rekao jeste da nije krenuo samo u potragu za tragovima
starog plemena. Krenuo je u potragu za samim plemenom. Utuvio je u
tu svoju ć upu da Kotoge još uvek postoje i bio je prilič no siguran da
mož e tač no da ih locira. Razvio je neš to š to je nazvao 'mitskom
trijangulacijom'."
Ovaj put Morijarti nije dozvolio da bude prekinut. „To je kada
lociraš na mapi sva mesta gde kolaju mitovi o nekom mestu ili
ljudima, identi ikuješ područ ja gde su legende najdetaljnije i
najdoslednije i tako pronađeš centar mitske regije. Najveć a je
verovatnoća da je izvor mita upravo tamo."
Smitbek na momenat pogleda Morijartija. „Sališ se",
prokomentarisa. „U svakom sluč aju, Vitlsi kreć e 1987. i nestaje u
amazonskoj kišnoj šumi, da ga niko nikad više ne vidi."
„Fon Oster ti je sve to isprič ao?" Morijarti zakoluta oč ima. „Stvarno
zamara."
„Mož da zamara, ali đavolski mnogo zna o ovom Muzeju." Smitbek
neuteš no pogleda u svoju praznu č aš u. „Izgleda da je u dž ungli doš lo
do velike razmirice i već i deo ekspedicije je ranije krenuo nazad.
Pronaš li su neš to toliko bitno da su ž eleli odmah da se vrate, ali Vitlsi
se tome usprotivio. Ostao je zajedno s jednim likom po imenu Kroker.
Cini se da su obojica poginuli u dž ungli. Ali kad sam pitao Fon Ostera
da li zna još neš to o iguri Mbvuna, naprasno je zać utao." Smitbek se
mlitavo protegli i poč e pogledom da traž i konobaricu. „Izgleda da ć u
morati da pronađem nekog ko je bio deo te ekspedicije."
„Mnogo sreć e", pož ele mu Margo. „Svi su na povratku izginuli u
avionskoj nesreći."
Smitbek napregnuto pogleda u nju. „Ne seri. A kako to znaš?"
Margo je oklevala priseć ajuć i se Pendergastove molbe o
poverljivosti. A zatim se setila Froka i kako joj je oč ajnič ki stiskao
ruku tog jutra. Ne smemo propustiti ovu š ansu. Ne smemo dozvoliti da
nam promakne. „Reć i ć u vam š ta znam", sporo je rekla. „Ali morate
ovo zadrž ati za sebe. I morate mi obeć ati da ć ete mi pomoć i kako god
budete mogli."
„Margo, budi oprezna", upozorio ju je Morijarti.
„Pomoć i? Naravno, nema problema", reč e Smitbek. „Ali kako, ako
smem da pitam?"
Oklevajuć i, Margo im isprič a sve o susretu s Pendergastom u
Sigurnoj oblasti: odlivcima kandž i i rane, sanducima, Katbertovoj
prič i. Onda je opisala skulpturu Mbvuna koju je videla na izlož bi -
izostavljajuć i detalje o panici i begu. Znala je da joj Smitbek neć e
verovati ništa više od Morijartija.
„Ono š to sam molila Dž ordž a da mi kaž e, kad si se ti pojavio",
zaključila je, „jeste da mi kaže tačno sve što zna o toj kletvi Kotoga."
Morijarti slegnu ramenima. „Pa i ne baš mnogo, zapravo. Po
lokalnoj legendi, Kotoga pleme je bilo pomalo tajnovita grupa, poput
nekog kulta vrač eva. Navodno su bili sposobni da kontroliš u demone.
Postojalo je to neko stvorenje - usluž ni duh ako vam se tako viš e sviđa
- koje su koristili za ubistva iz odmazde. To je Mbvun, Onaj Koji Ide Na
Sve Cetiri. Onda je Vitlsi naleteo na igurinu i još neke predmete,
spakovao ih i poslao nazad u Muzej. Naravno, ovakvo skrnavljenje
obrednih predmeta je poč injeno nebrojeno mnogo puta i ranije. Onda
se izgubio u dž ungli da nikada iz nje ne izađe, a ostatak ekspedicije
doživi pogibiju na povratku…" On slegnu ramenima. „Kletva."
„A ljudi sad bivaju ubijani u Muzeju", reče Margo.
„Hoć eš da kaž eš da su Mbvunska kletva, prič e o Muzejskoj Zveri i
ova ubistva povezani?" upita Morijarti. „Daj, Margo, nemoj toliko
značaja pridavati tome."
Ona napeto pogleda u njega. „Zar mi nisi upravo ti rekao da je
Katbert držao figuru van izložbe do poslednjeg minuta?"
„Jesam", odgovori Morijarti. „Sav posao oko te relikvije je obavljao
samo on. Ali to nije neuobič ajeno s obzirom da je u pitanju tako
vredan predmet. A š to se tič e odlaganja njenog postavljanja na
izlož bu, to je bila ideja Rikmanove, bar ja mislim. Verovatno zato š to
će tako izazvati više interesovanja."
„Sumnjam u to", ubaci se Smitbek. „Njen mozak ne funkcioniš e
tako. Ako bilo š ta i ž eli, onda ž eli da izbegne interesovanje. Vikni joj
'skandal' i skočiće ko oparena." Zakikotao se.
„Samo, ne razumem zaš to tebe sve to interesuje, je li?" pitao ga je
Morijarti.
„Ne misliš valjda da me interesuju praš njave relikvije?" Smitbek
konačno uhvati konobaričin pogled i poruči još jednu turu.
„Pa, ono š to je sigurno je da ti Rikmanova neć e dozvoliti da piš eš o
tome", reče Margo.
Smitbek napravi grimasu. „Istina. To ć e uvrediti sve etnič ke
pripadnike Kotoga plemena koji ž ive u Njujorku. Zapravo, interesuje
me zato š to je Fon Oster rekao da je Rikmanova bila van sebe zbog
ovoga. Pa sam doš ao na ideju da malo proč ač kam i pronađem malo
prljavog veš a. Neš to š to ć e mi pomoć i da budem u boljoj poziciji za
pregovaranje kada se dogodi naš sledeć i tetea-tete sastanak. Neš to
tipa: 'Ovo poglavlje ostaje ili ć u isprič ati Vitlsijevu prič u
Smitsonijanovom časopisu'."
„Cekaj malo", rekla je Margo. „Nisam ti se poverila samo da bi ti
mogao da izvuč eš neš to love iz toga. Zar ne shvataš ? Moramo da
saznamo š to viš e o ovim sanducima. To š to ubija ljude ž eli neš to š to se
nalazi u njima. Moramo da otkrijemo šta je to."
„Ono š to bi stvarno trebalo da uradimo jeste da pronađemo taj
terenski dnevnik", rekao je Smitbek.
„Ali Katbert kaže da je nestao", reče Margo.
„Jeste li proverili bazu pristupa?" upita Smitbek. „Mož da tamo ima
neka informacija o tome. Ja bih to uradio, ali moja dozvola je na
najnižem nivou."
„Kao i moja", dodade Margo. „A i nije mi bio dan za kompjutere."
Prepričala im je svoj razgovor s Kavakitom.
„A ovde prisutan Morijarti?" kaza Smitbek. „Ti si kompjuterski
mag, je l' tako? Osim toga, kao asistent kustosa, verovatno imaš
dozvolu za pristup sigurnijim podacima."
„Mislim da bi trebalo da pustite vlasti da se ovim pozabave."
Morijarti se dostojanstveno povuč e. „Nije ovo neš to s č im bi trebalo da
se petljamo."
„Zar ne razumeš ?" molila ga je Margo. „Niko ne zna s č ime imamo
posla ovde. Ljudski ž ivoti - mož da č ak i buduć nost Muzeja - su na
kocki."
„Znam da su tvoji motivi ispravni, Margo", reč e Morijarti. „Ali
nisam siguran u Bilove."
„Moji motivi su č isti kao suza", uzvrati Smitbek. „Rikmanova juriš a
na citadelu novinarske istine. Ja samo ž elim da odbranim njen
bedem."
„Zar ne bi bilo lakš e uraditi ono š to Rikmanova ž eli?" pitala je
Margo. „Mislim da je tvoja ž elja za osvetom pomalo detinjasta. I znaš
šta? Mislim da nećeš pobediti."
Pića su stigla i Smitbek svoje naiskap popi i odahnu s uživanjem.
„Jednog dana ću srediti tu kučku", dodao je.
22
Bjurogard je završ io pisanije, a potom vratio notes u dž ep. Znao je da

je trebalo da prijavi ovaj incident. Ma do đavola s tim. Ta devojka je
izgledala toliko uplaš eno da je bilo oč igledno da niš ta nije smerala.
Prijaviće to kad se bude ukazala prilika, ne pre.
Bjurogard je bio loš e raspolož en. Nije mu se sviđalo da bude
vratar. Pa ipak, bolje i to nego upravljanje saobrać ajem kad crknu
semafori. A ostavilo je onomad i odlič an utisak na masu u
O'Rajanovom baru. Ma da, rekao je, pridodeljen sam sluč aju u Muzeju.
Žao mi je, ne smem da pričam o tome.
Za jedan Muzej, ovo mesto je prokleto tiho, razmiš ljao je
Bjurogard. Pretpostavljao je da je tokom normalnog dana on sigurno
krcat ljudima. Ali niš ta nije bilo normalno još od nedelje. Bar su preko
dana zaposleni ulazili i izlazili iz novog izlož benog prostora. A onda su
ga privremeno zatvorili do otvaranja. Bez pismene dozvole doktora
Katberta niste mogli uć i, osim ako ste policajac ili pripadnik
obezbeđenja po služ benoj duž nosti. Hvala bogu pa mu se smena
završ ava u š est i mož e da se raduje š to ć e biti odsutan s ovog mesta
č itava dva dana. Ide sam na pecanje u Ketskils. Raduje se tome već
nedeljama.
Bjurogard, umiren, pređe preko futrole svog smit end vesona 38
speš la. Spreman za akciju, kao i uvek. A na drugom boku, kasetni
pištolj napunjen s dovoljno bibera da može da zaustavi i slona.
Iza sebe Bjurogard ču prigušeni zvuk tapkanja.
Naglo se okrenuo prema zatvorenim vratima izlož be, a srce poč e
brže da mu kuca. Pronašao je ključ, otključao vrata i provirio unutra.
„Ko je tamo?"
Samo prohladni dašak očeša mu obraz.
Pustio je da se vrata zatvore i proverio bravu. Mož e da se izađe, ali
ne i uđe. Ona devojka mora da je uš la na prednji ulaz. Ali zar nije i to
zaključano? Nikad mu ništa nisu govorili.
Zvuk se ponovo čuo.
Pa, do đavola s tim, pomislio je, nije moj posao da proveravam
unutra. Ne smem nikoga da pustim da uđe na izlož bu. Niko nije
spominjao izlazak.
Bjurogard poč e da pevuš i neku pesmicu, udarajuć i s dva prsta po
butini u njenom ritmu. Još samo deset minuta i nestać e s ovog
izdrkanog, ukletog mesta.
Zvuk je ponovo dopro do njega.
Bjurogard otključ a vrata po drugi put i duboko progura glavu kroz
procep. Ugledao je neke nejasne obrise: izlož bene vitrine, nekakav
prolaz u mraku. „Ja sam policajac. Ko je unutra, molim odgovorite."
Vitrine su bile u mraku, a zidovi prekriveni senkama. Nije bilo
odgovora.
Povlač eć i se, Bjurogard izvuč e radio. „Bjurogard zove Operacije,
prijem?"
„Ovde Taktičko. Šta se događa?"
„Prijavljujem nekakve zvuke kod zadnjeg izlaza s izložbe."
„Kakve zvuke?"
„Nejasne. Cuje se kao da je neko unutra." Cuo je nekakav razgovor,
a zatim smeh. „Hej… Frede?"
„Sta je?" Bjurogard je iz minuta u minut bivao sve nervozniji.
Dispeč er u situacionoj sobi bio je prvoklasni š upak. „Bolje ti je da ne
ulaziš tamo."
„Zašto da ne?"
„Možda je nekakvo čudovište, Frede. Srediće te."
„Idi do đavola", proš aputa Fred. Nije trebalo da istraž uje niš ta bez
podrške i dispečer je to znao.
Nekakav grebuć i zvuk dopro je s one strane vrata, kao da neš to
noktima struž e po njima. Bjurogard oseti kako mu se dah produbljuje
i ubrzava.
Njegov radio zakrča. „Jesi li već video čudovište?" čuo se glas.
Pokuš avajuć i da oč uva neutralnost u svom glasu, Bjurogard reč e:
„Ponavljam, prijavljujem neidenti ikovane zvuke u prostorijama
izložbe. Tražim pojačanje zbog inspekcije."
„Hoć e podrš ku." Ponovo se zač u priguš eni smeh. „Frede, nemamo
podršku. Svi su zauzeti."
„Sluš aj", odluč no reč e Bjurogard gubeć i ž ivce. „Ko je to tamo s
tobom? Zašto ga ne pošalješ ovamo dole?"
„Maknit. Na pauzi je za kafu. Je li tako, Maknite?"
Bjurogard ponovo začu smeh.
Bjurogard isključ i radio. Jebite se, pomislio je. Profesionalno,
nema šta. Samo se nadao da poručnik sluša na istoj frekvenciji.
Sač ekao je u mrač nom prolazu. Još pet minuta i selim se u istoriju.
„Taktičko poziva Bjurogarda. Prijem?"
„Slušam", odgovori Bjurogard. „Da li je stigao Maknit?"
„Nije", reče Bjurogard. „Je li konačno završio svoju pauzu za kafu?"
„Daj, samo smo se zezali", odvrati č ovek iz Taktič kih operacija
malo nervoznije. „Odmah sam ga poslao."
„Pa, onda se izgubio", kaza Bjurogard. „A moja smena završ ava za
pet minuta. Idem i nema me sledeć ih č etrdeset osam sati, i to niš ta
neće promeniti. Bolje da mu to javiš."
„Čuje nas", reče čovek iz Taktičkih operacija.
Jedna misao pade Bjurogradu na pamet. „Kuda je Maknit krenuo?
Je li krenuo onim liftom iz Odeljenja 17, tamo iza salona?"
„Aha, tako sam mu i rekao. Lift, Odeljenje 17. Imam ovu mapu, istu
koju imaš i ti."
„Znači, da bi došao dovde mora da prođe kroz izložbu. To baš i nije
bilo pametno. Trebalo je da ga pošalješ kroz kuhinju."
„Hej, nemoj ti meni da prič aš da to nije bilo mnogo pametno, Fredi
dečače. On je taj koji se izgubio. Javi mi kad stigne."
„Ovako ili onako, ja odlazim za pet minuta", reč e Bjurogard. „Bić e
to Efingerova glavobolja. Isključujem se."
Upravo u istom trenutku Bjurogard zač u nekakvo komeš anje sa
izlož be. Pa onda tup udarac. Isuse, pomislio je, Maknit. Otključ ao je
vrata i kročio unutra, otpustivši futrolu svoje trideset osmice.
Covek iz Taktič kih operacija stavi još jednu krofnu u usta i poč e da
ž vać e, spirajuć i je velikim gutljajem kafe. Radio prokrč a. „Maknit zove
Operacije. Javi se Taktičko."
„Prijem. Gde si, do đavola?"
„Stigao sam do zadnjeg ulaza. Bjurogard nije ovde. Ne mogu da ga
pronađem."
„Cekaj, ja ć u." Pritisnuo je odaš iljač . „Taktič ko zove Bjurogarda.
Frede. javi se. Taktič ko zove Bjurogarda… Hej, Maknite, mislim da je
popizdeo i otiš ao kuć i. Smena mu se upravo završ ila. Kako si ti uopš te
stigao tamo?"
„Iš ao sam onuda kuda si mi rekao, ali kada sam stigao do prednjih
vrata, ona su bila zaključ ana, pa sam morao da krenem okolo. Nisam
poneo ključeve. Malo sam se izgubio."
„Ne mrdaj nikud, razumeš ? Njegova smena bi trebalo da stigne
svaki minut. E inger, evo piš e ovde. Javi mi preko radija kad stigne, a
onda kreni nazad."
„Evo ga E inger. Hoć eš da prijaviš Bjurogarda?" upitao je Maknit.
„Šališ se? Nisam mu ja bejbisiterka."
23
D'Agosta je gledao Pendergasta zavaljen na pohabanom zadnjem

sediš tu bjuika. Isuse, mislio je, tip poput Pendergasta mogao je da
dobije bar poslednji model taun kara. Umesto toga, oni mu uvališ e
četiri godine star bjuik i vozača koji jedva sastavlja dve na engleskom.
Pendergastove oči behu napola zatvorene.
„Skrenite u Osamdeset š estu i presecite preko nadvož njaka kod
Central parka", dobaci D'Agosta.
Vozač skrenu preko dve trake Central park vesta i ubrza uz
nadvožnjak.
„Skrenite u Petu ili Sezdeset petu i pređite preko", reč e D'Agosta.
„A onda idite jedan blok severno Treć om, pa skrenite desno u
Šezdeset šestu."
„Pedeset deveta ć e biti brž a", odgovori vozač jakim
srednjeistočnim akcentom.
„Ne u ovom več ernjem š picu", kaza D'Agosta. Isuse, nisu mogli da
mu nađu ni vozača koji ume da se snađe po gradu.
Dok je auto skretao i č angrljao po aveniji, vozač promaš i Sezdeset
petu.
„Sta radiš bre, do đavola?" povika D'Agosta. „Upravo si promaš io
Šezdeset petu."
„Izvinite", reč e vozač , skrenuvš i u Sezdeset prvu, pravo u ogromnu
saobraćajnu gužvu.
„Ne mogu da verujem", D'Agosta reč e Pendergastu. „Trebalo bi da
središ da otpuste ovog lika."
Pendergast se nasmeš i, još uvek napola zatvorenih oč iju. „On je,
ako smem tako da kaž em, poklon njujorš ke kancelarije. Ali
zakaš njenje ć e nam pruž iti priliku da malo porazgovaramo." I on se
zavali u pocepano sedište.
Pendergast je drugu polovinu popodneva proveo na Dž olijevoj
autopsiji. D'Agosta je uljudno odbio poziv.
„Laboratorija je pronaš la nekoliko DNK u naš em uzorku", nastavio
je Pendergast. „Jedan je bio ljudski, a drugi, gekonski."
D'Agosta ga pogleda. „Gekon? Šta je gekon?" upita.
„Neka vrsta guš tera. Doduš e bezopasnog. Vole da č ame na
zidovima i sunč aju se. Kad sam bio dete, jednog leta iznajmili smo vilu
na Mediteranu, zidovi su bili prekriveni njima. U svakom sluč aju,
rezultati su bili toliko iznenađujuć i da je laboratorijski tehnič ar mislio
da je u pitanju nekakva šala."
On otvori taš nu. „Evo izveš taja s Dž olijeve autopsije. Bojim se da
nema mnogo š ta novo. Isti modus operandi, telo straš no povredeno,
talamusna regija mozga poč upana. U mrtvač nici su procenili da, ako
neko ž eli da nanese tako duboke rane u samo jednom zamahu,
potrebna snaga bi prevazilazila, pogledao je otkucanu stranicu,
dvostruku snagu nekog snaž nijeg muš karca. Nepotrebno je da istič em
da je u pitanju samo procena."
Pendergast okrenu nekoliko strana. „Isto tako, upravo rade
enzimske testove na pljuvačku na delovima starijeg dečaka i Džolija."
„Oba mozga su se pokazala pozitivnim na prisustvo pljuvačke."
„Isuse. Hoćeš da kažeš da ubica jede jebene mozgove?"
„Ne samo da ih jede, poruč nič e, već i slinavi nad svojom hranom.
Doduš e, on, ona ili ono nema nikakve manire. Imaš li one forenzič ke
izveštaje? Mogu li da ih vidim?"
D'Agosta mu ih predade. „Niš ta iznenađujuć e tu neć eš nać i. Krv na
slici je Dž olijeva. Pronaš li su tragove krvi koji vode pored Sigurne
oblasti i pravo na stepeniš te, ono prema podrumu. Ali sinoć na kiš a je,
naravno, odatle sprala sve tragove."
Pendergast pregleda dokument. „Imam i izveš taj o oš teć enjima na
vratima trezora. Neko je prilič no dugo udarao i treskao po njima,
verovatno nekim tupim predmetom. Naš li su i troprste ogrebotine
koje se podudaraju s onima na ž rtvama. Opet, snaga kojom je to
učinjeno je znatna."
Pendergast mu vrati izveš taje. „Zvuč i kao da bi trebalo malo viš e
paž nje da posvetimo podrumu. U osnovi, Vinsente, ova stvar s DNK je
najbolja š ansa koju imamo za sada. Ako budemo mogli da ispratimo
odakle potič e onaj delić kandž e, imać emo prvi solidan trag. Zato sam i
zatražio ovaj sastanak."
Auto se zaustavio ispred gusto posađenih zgrada od crvene cigle,
prekrivenih brš ljanom, koje su nadvisivale Ist River. Cuvar ih je uveo
na sporedni ulaz.
Kada su uš li u laboratoriju, Pendergast se nasloni na sto u sredini
prostorije i poč e da ć aska sa nauč nicima, Bač holcem i Tjuroom.
D'Agosta se divio kako lako je juž njak preuzimao potpunu kontrolu
nad situacijom.
„Moj kolega i ja bismo voleli da shvatimo proces sekvenciranja
DNK". govorio je Pendergast. „Hoć emo da znamo kako ste doš li do
ovih rezultata i da li bi trebalo nastaviti dalju analizu. Siguran sam da
me shvatate."
„Naravno", odgovori Bač holc. Bio je nabijen i zdepast, a i ć elav
poput planine Monadnok. „Moj asistent, ovde prisutan doktor Tjurou,
obavio je tu analizu."
Tjurou mu priđe nervozno. „Kada nam je uzorak davan", kaza on,
„zamoljeni smo da identi ikujemo da li potič e od nekog velikog
mesož dera, sisara. A posebnu paž nju da obratimo na velike mač ke.
Ono š to mi radimo u takvim sluč ajevima jeste da uporedimo DNK
uzorka sa DNK, recimo, pet ili š est vrsta koje su moguć i pogoci. Ali
izaberemo i neku ž ivotinju koja sigurno nije u vezi s uzorkom i to
nazivamo kontrolnom grupom. U pitanju je neka vrsta kontrole. Da li
shvatate ovo?"
„Da, do sada", odgovori Pendergast. „Ali molim vas polako.
Potpuno sam neuk kad su u pitanju ove stvari."
„Obič no koristimo ljudsku DNK kao kontrolnu grupu jer smo
mapirali toliko puno njenih delova. U svakom sluč aju, obavimo PLR -
to jest, polimernu lanč anu reakciju - nad uzorkom. Ovo izazove
pravljenje hiljada i hiljada kopija gena. To nam obezbedi dovoljno
materijala s kojim možemo da radimo, znate."
On pokaza na glomaznu maš inu s dugim providnim trakama od
pleksiglasa, prič vrš ćenim za ivice. Iza traka stajale su crne vertikalne
trake poslagane u komplikovane obrasce. „Ovo je maš ina za
elektroforezu na bazi gela s pulsirajuć im poljem. Ovde stavimo uzorak
i delovi uzorka putuju duž ovih traka kroz gel, u zavisnosti od svoje
molekularne tež ine. Prikazuju se kao ove tamnije pruge. S tim
obrascima sa traka i uz pomoć kompjutera, mož emo da odredimo koji
su sve geni prisutni."
Covek duboko uzdahnu. „U svakom sluč aju, dobili smo negativna
oč itavanja za gene velikih mač ki. Veoma negativna oč itavanja. Nije
bilo ni blizu. A na naš e iznenađenje dobili smo pozitivna oč itavanja za
kontrolnu grupu, to jest Homo sapiensa. I kao š to znate, identi ikovali
smo DNK od nekoliko vrsta gekona - kako se č ini." Izgledao je pomalo
smeteno. „Ali i pored takvih rezultata, veliki deo gena jednostavno je
ostao neidentifikovan."
„Zato ste pretpostavili da je zagađen?"
„Da. Zagađen ili loš . Mnogo ponovljenih osnovnih parova u uzorku
ukazuje na visoku verovatnoću oštećenja gena."
„Oštećenja gena?" ponovio je Pendergast.
„Kada je DNK oš teć ena ili nepotpuna, ona obič no nekontrolisano
kopira duge ponavljajuć e sekvence istog osnovnog para. Virusi mogu
oštetiti DNK. Kao i radijacija, neke hemikalije, pa čak i rak."
Pendergast je poč eo da tumara po laboratoriji istraž ujuć i svoje
okruž enje s naizgled mač jom radoznaloš ću. „Ovi gekonovi geni me
zaista interesuju. Šta oni tačno znače?"
„To je velika misterija", rekao je Tjurou. „Ovo su retki geni. Neki su
č esti, kao Citohrom B, koji se mož e nać i u svemu, od zelenike do
čoveka. Ali ovi gekonovi geni - pa, o njima ne znamo apsolutno ništa."
„Ono š to u stvari kaž ete jeste da DNK ne potič e ni od jedne
životinje, jesam li u pravu?" upita D'Agosta.
„Ne od nekog velikog sisara mesož dera za kog znamo, ne",
odgovori Bač holc. „Proverili smo sve taksonomske grupe od važ nosti.
Nema ni blizu dovoljno poklapanja da mož emo da potvrdimo da je u
pitanju gekon. Zato, pukom eliminacijom, najverovatnije je da potič e
od čoveka. Ali ili je oštećen ili je nepotpun. Rezultati su višeznačni."
„Uzorak je", javi se D'Agosta, „pronađen na telu ubijenog dečaka."
„Aha!" uzviknu Tjurou. „To onda lako objaš njava kako je zaprljan
ljudskim genetskim materijalom. Zaista, mnogo bi nam bilo lakš e kada
bismo ovakve stvari znali odmah u početku."
Pendergast se smrknu. „Uzorak je uzet iz zadnje š upljine kandž e
od strane forenzič kog patologa, kako sam ja shvatio, i ulož eni su
maksimalni napori da se spreči kontaminacija."
„Dovoljna je samo jedna ć elija", reč e Tjurou. „Kandž a kaž ete?"
Kratko je razmislio. „Dozvolite mi da malo proš irim ideju. Kandž a
mož da potič e od guš tera koji je bio jako kontaminiran krvlju svoje
ljudske ž rtve. Bilo koji guš ter - ne mora da bude gekon." Pogledao je u
Bač holca. „Jedini razlog š to smo identi ikovali gekonov DNK jeste
č injenica da je jedan č ovek iz Baton Ruž a radio neka istraž ivanja u
vezi s gekonovim genima i upisao svoje rezultate u bazu Gen Laba. Da
je bilo drugač ije, pokazalo bi se kao nepoznato, kao š to je sluč aj s
većim delom uzorka."
Pendergast pogleda u Tjuroa. „Ako nemate niš ta protiv, voleo bih
da napravite još neke testove i kaž ete nam š ta rade ovi gekonovi
geni."
Tjurou se smrknu. „Gospodine Pendergast, š ansa za uspeš nu
analizu nije baš tako velika, a mogla bi da potraje nedeljama. Meni se
čini da je misterija već uveliko rešena…"
Bač holc pljesnu Tjuroa po Ieđima. „Nemojmo preispitivati motive
agenta Pendergasta. Na kraju krajeva, policija to plać a, a to je veoma
skupa procedura."
Pendergast se nasmeš i još š ire. „Drago mi je da ste to spomenuli,
doktore Bač holc. Samo poš aljite rač un direktoru Specijalnih operacija
u FBl." Zapisao je adresu na svojoj vizitkarti. „I molim vas, ne sekirajte
se. Cena uopšte nije u pitanju."
D'Agosta je morao da se isceri. Znao je šta Pendergast radi: sveti se
za onaj jadni auto. Odmahnuo je glavom. Kakav đavo.
24
Četvrtak
U jedanaest i petnaest, u četvrtak ujutro, neki čovek koji je tvrdio da je

ž iva inkarnacija egipatskog faraona Tota, poč eo je da divlja u
Antič kom krilu, tako š to je oborio dve vitrine u Hramu Azar-Nara i
polomio jednu drugu, nakon č ega je iz nje izvadio mumiju. Tri
policajca su bila potrebna da bi ga zaustavili, a nekoliko kustosa je
čitavog dana pokušavalo da popravi zavoje i prikupi antičku prašinu.
Manje od sat vremena kasnije, jedna ž ena je poč ela da vriš ti u
Dvorani velikih majmuna, i blebeć e o tome kako je videla neš to u
ć oš ku toaleta dok je tamo č uč ala. Televizijska ekipa, koja je č ekala
kod juž nog stepeniš ta ne bi li uhvatila Rajta, snimila je č itav njen
histerični izlazak iz Muzeja.
Oko ručka, grupa koja sebe naziva „Alijansa protiv rasizma" počela
je da mitinguje ispred Muzeja, pozivajući na bojkot Sujeverja.
Rano tog popodneva, Entoni Mekfarlan, svetski poznat ilantrop i
veliki lovac, ponudio je nagradu od pola miliona dolara za hvatanje i
sigurnu isporuku Muzejske Zveri. Muzej je momentalno porekao bilo
kakvu vezu s Mekfarlanom.
Svi ovi događaji pronaš li su svoje mesto u novinama. Sledeć i
incident, međutim, prošao je neopaženo za svet izvan Muzeja.
Do podneva, č etiri zaposlena su dala otkaz bez prethodnog
obaveš tenja. Njih trideset pet je uzelo neplanirane odmore, a skoro tri
stotine se javilo da je bolesno.
Nedugo nakon ruč ka, mlađa preparatorka sa odeljenja
paleontologije kič menjaka kolabirala je pored svog laboratorijskog
stola. Odvedena je u ambulantu, gde je zatraž ila produž eni odmor i
nadoknadu, tvrdeći da je doživela ozbiljan emotivni i fizički stres.
Do tri posle podne, obezbeđenje je pozvano sedam puta da istraž i
sumnjive zvuke u različ itim udaljenim delovima Muzeja. Do zabrane
boravka u Muzeju, policija iz privremenog muzejskog š taba
odgovorila je na č etiri sumnjiva viđenja, od kojih su sva č etiri ostala
nepotvrđena.
Još kasnije, muzejska telefonska centrala zabelež ila je 107 poziva
u vezi sa nekakvim stvorenjima, uključ ujuć i i č udake, pretnje
bombama i ponude za pomoć od raznih utamanjivača i spiritualista.
25
Smitbek lagano otvori prljava vrata i proviri unutra. Ovo, mislio je,
mora da je jedno od jezivijih mesta u Muzeju: magacin Fizič ke
antropološ ke laboratorije ili, muzejskim ž argonom reč eno,
kosturnica. Muzej je posedovao jednu od najveć ih kolekcija kostura u
zemlji; ispred njega je bio samo Smitsonijan - dvanaest hiljada samo u
ovoj prostoriji. Već ina su bili Indijanci sa severa i juga i Afrikanci,
sakupljeni tokom devetnaestog veka, u vreme zenita izič ke
antropologije. Citav red velikih metalnih ioka uzdizao se poređan do
tavanice; u svakoj se nalazio po jedan deo ljudskog skeleta. Pož utele
nalepnice bile su ugurane s prednje strane ioke; na njima su stajali
brojevi, imena plemena, ponekad i kratka istorija. Ostale, saž etije
nalepnice odavale su neku jezivu anonimnost.
Smitbek je jedno poslepodne proveo lutajuć i među ovim kutijama,
otvarajuć i ih i č itajuć i nalepnice, od kojih su skoro sve bile ispisane
izbledelim, elegantnim slovima. Zapisao je nekoliko u svoju svesku:
Uzorakbr. 1880-1770
Stupa u oblak. Jenktonski Sijuks. Ubijen u bici kod Medisin Bou
Krika, 1880.
Uzorakbr. 1899-1206
Megi Izgubljeni Konj. Severni Čejen.
Uzorakbr. 1933-43469
Anasazi. Kanjon Del Muerto. Ekspedicija Torp-Karlson, 1900.
Uzorakbr. 1912-695
Luo. Jezero Viktorija. Poklon generalmajora Henrija Trokmortona,
Bart.
Uzorakbr. 1872-10
Aleut, poreklo nepoznato.
Bilo je to stvarno čudno groblje.

Iza magacina se nalazio lavirint prostorija u kome je smeš tena
Laboratorija izič ke antropologije. Nekada su izič ki antropolozi
najveć i deo svog vremena provodili u njoj, mereć i kosti i pokuš avajuć i
da odrede vezu između rasa, gde je č oveč anstvo zač eto i slič ne studije.
Danas se ovde sprovode daleko komplikovanija biohemijska i
epidemiološka istraživanja.
Pre nekoliko godina, Muzej je - na Frokovo navaljivanje - odluč io
da spoji svoja genetska istraž ivanja i DNK kabinet sa ovom
laboratorijom. Iza prašnjavih fioka sa kostima nalazila se besprekorno
č ista zbirka instrumenata: ogromne centrifuge, sikć uć i sterilizatori,
aparati za elektroforezu, bleš tavi monitori, slož eni destilacioni sudovi
od duvanog stakla i titratori - jedna od najnaprednijih tehnič kih
laboratorija svoje vrste. Upravo tu, na nič ijoj zemlji između starog i
novog, Greg Kavakita je postavio svoju radionicu.
Smitbek je gledao kroz visoke police magacina prema vratima
laboratorije. Tek je bilo proš lo deset i Kavakita je bio jedini koji je
stigao. Kroz otvorene police Smitbek je mogao da ga vidi kako stoji,
udaljen dva-tri reda, i levom rukom iznad glave pravi oš tre,
isprekidane pokrete, muć kajuć i neš to. Zatim, Smitbek zač u ijuk
najlona i zujanje mašinice. Pazi ti njega, pomisli Smitbek. Čovek peca.
„Grize li?" glasno mu doviknu.
Začuo je iznenađeni krik i zveket ispalog štapa.
„Proklet bio, Smitbek", rekao mu je Kavakita. „Več ito se š unjaš
unaokolo. Ovo baš i nije pravo vreme da ideš okolo i plaš iš ljude, znaš .
Mogao sam da čistim četrdeset peticu ili nešto slično."
Krenuo je svojim prolazom i stigao do ć oš ka, namotavajuć i
mašinicu i tobož namršteno gledajući Smitbeka.
Smitbek se nasmeja. „Rekao sam ti da ne radiš ovde dole sa svim
tim kosturima. Evo vidi šta se dogodilo: konačno si šenuo pameću."
„Samo vež bam", nasmeja se Kavakita. „Pazi. Treć a polica.
Bizonova Grba."
Pucnuo je pecaljkom. Struna poč e da zuji i muš ica udari, a zatim se
odbi od ioke iz treć eg reda i police s kraja prolaza. Smitbek priđe.
Stvarno: u ioci su bile kosti nekog ko je nekad bio poznat kao
Bizonova Grba.
Smitbek zviznu.
Kavakita namota malo strune, labavo drž eć i omč e levom rukom,
dok je desnom č vrsto drž ao plutani završ etak š tapa. „Peta polica,
drugi red. Džon Mboja", reče.
I ponovo struna u luku polete kroz vazduh između uskih polica i
tanana mušica dodirnu pravu etiketu.
„Ajzače Voltone, pomeri se", reče Smitbek, odmahujući glavom.
Kavakita namota strunu i poč e da sklapa š tap od bambusa. „Nije
baš kao kad pecam na reci", prič ao je dok je radio, „ali je sjajna vež ba,
a posebno u ovom steš njenom prostoru. Pomaž e mi da se opustim za
vreme pauze. To jest, ako mi se struna ne zapetlja o neku od polica."
Kada je Kavakitu prvi put angaž ovao Muzej, odbio je sunč anu
kancelariju na petom spratu, koju su mu ponudili, i umesto toga traž io
jednu mnogo manju u laboratoriji, govoreć i da bi voleo da bude bliž e
mestu gde se odvija akcija. Otad je već objavio viš e radova nego š to ih
neki kustosi imaju tokom č itave karijere. Njegove međudisciplinarne
studije pod Frokom brzo su ga dovele do pozicije asistenta kustosa za
evolucionu biologiju, gde je prvobitno sve svoje vreme posvetio
prouč avanju evolucije biljaka. Kavakita je veš to koristio ozloglaš enost
svog mentora da bi sam napredovao. Kasnije, privremeno je
zapostavio evoluciju biljaka zbog programa Ekstrapolator genskih
sekvenci. Jedina druga njegova pasija u ž ivotu, osim posla, izgleda da
je bilo muš ič arenje, a posebno, kako je voleo da objasni svakome ko
je hteo da sluš a, lov na dostojanstvenog i neuhvatljivog atlantskog
lososa.
Kavakita ubaci š tap u pohabanu orvisovu futrolu i paž ljivo je
nasloni u ć oš ak. Mahnuvš i Smitbeku da ga prati, krenuo je niz dugać ki
niz uskih prolaza do velikog stola i tri teš ke drvene stolice. Sto je,
kako je Smitbek primetio, bio zatrpan papirima, dobrano koriš ćenim
monogra ijama i plitkim kadicama s plastič nim poklopcima u kojima
su stajale razne ljudske kosti.
„Vidi ovo", kaza Kavakita, gurnuvš i neš to u Smitbekovom pravcu.
Bila je to ilustracija porodič nog stabla, iscrtana smeđim mastilom na
ruč no š aranom papiru. Grane drveta bile su označ ene raznim
latinskim rečima.
„Lepo", reče Smitbek, sedajući.
„To je, po meni, jedna od reč i kojima se ovo mož e opisati",
odgovori Kavakita.
„Evolucija č oveka iz sredine devetnaestog veka. Umetnič ki
gledano remekdelo, ali nauč no - prava parodija. Radim na jednom
č lanku za Kvartalnu evoluciju č oveka, o ranim pogledima na
evoluciju."
„Kad ć e biti objavljen?" Smitbek upita s profesionalnim
zanimanjem.
„Ah, rano sledeće godine. Ti časopisi su veoma spori."
Smitbek spusti mapu nazad na sto. „I kakve sve to ima veze s
tvojim trenutnim poslom - EGR, ili EPS, ili kako se već zove?"
„Pa u stvari, zove se EGS." Nasmejao se Kavakita. „Apsolutno
nikakve. To je samo jedna mala ideja koju sam dobio u trenucima
razonode. Još uvek, s vremena na vreme, volim da zaprljam ruke."
Vratio je mapu paž ljivo u fasciklu, a onda se okrenuo prema piscu.
„Pa, kako napreduje remekdelo?" pitao je. „Da li ti madam Rikman još
uvek zadaje glavobolje?"
Smitbek se nasmeja. „Mislim da su moje borbe sa ovim tiraninom
postale deo opš te kulture. Ali to je knjiga za sebe. U stvari, doš ao sam
kod tebe da porazgovaramo o Margo."
Kavakita sede preko puta Smitbeka. „Margo Grin? Šta s njom?"
Smitbek poč e odsutno da prelistava jednu od monogra ija
razbacanih po radnom stolu. „Koliko sam razumeo, potrebna joj je
tvoja pomoć oko nečega."
Kavakitine oč i se suziš e. „Nazvala je sinoć i pitala da li mož e da
propusti neke podatke kroz program za ekstrapolaciju. Rekao sam joj
da još uvek nije spreman." Slegnuo je ramenima. „Tehnič ki, to je
istina. Ne mogu sto posto da garantujem za tač nost uzajamnih veza
koje eventualno pronađe. Ali už asno sam zauzet ovih dana, Bile.
Jednostavno nemam dovoljno vremena da nekog sada upuć ujem u
program."
„Nije ona baš nauč nič ki nepismena da moraš da je vodiš okolo
drž eć i je za ruku", odgovori Smitbek. „I ona sama takođe obavlja neka
veoma zahtevna genetska istraž ivanja. Sigurno je nonstop viđaš ovde
u laboratoriji." Gurnuo je monogra ije u stranu i nagnuo se napred.
„Niš ta ti ne bi falilo da joj pomogneš ", rekao je. „Ovih dana joj nije baš
lako. Otac joj je umro pre oko dve nedelje, znaš?"
Kavakita je delovao iznenađeno. „Stvarno? Jeste li o tome
razgovarali onomad u salonu?"
Smitbek klimnu. „Nije mi rekla mnogo, ali jeste bila nekakva
borba. Razmišlja o tome da napusti Muzej."
„To bi bila greš ka", namrš tio se Kavakita. Hteo je neš to da kaž e, a
onda iznenada zastao. Zavalio se u fotelju i procenjivač ki dugo gledao
Smitbeka. „Ovo je stvarno pravi altruistič ki gest s tvoje strane, Bile."
Skupio je usta, lagano klimajuć i glavom. „Bil Smitbek, dobri
Samarićanin. Novi imidž, a?"
„Za tebe Vilijam Smitbek Mlađi."
„Bil Smitbek, pravi izviđač ", nastavi Kavakita. A onda odmahnu
glavom. „Ne, jednostavno ne zvuč i dobro. Nisi stvarno doš ao ovamo
da pričaš o Margo, jesam li u pravu?"
Smitbek je oklevao. „Pa, to je bio jedan od razloga", priznao je.
„Znao sam!" zakrešta Kavakita. „Hajde, pljuni."
„Ma, dobro kad si navalio", uzdahnu Smitbek. „Sluš aj, pokuš avam
da dođem do nekih informacija o Vitlsijevoj ekspediciji."
„Čemu?"'
„Juž noamerič koj ekspediciji koja je nabavila Mbvunsku iguru.
Znaš, onaj eksponat na izložbi."
Prepoznavanje se razli Kavakitinim licem. „Ah da. To je ona o kojoj
je stari Smit pričao u herbarijumu pre neki dan. Šta je s njom?"
„Pa, mislimo da postoji nekakva veza između ekspedicije i
ubistava."
„Sta?" skeptič no reč e Kavakita. „Ne reci da ć eš sad opet spomenuti
Muzejsku Zver. I kako to misliš 'mi'?"
„Nisam rekao da verujem, dobro?" izvrdavajuć i, odgovori Smitbek.
„Ali č uo sam mnogo č udnih stvari u poslednje vreme. A Rikmanova je
sva napeta š to je Mbvunska igurina izlož ena na izlož bi. Još neke
stvari su stigle sa te ekspedicije osim relikvije - nekoliko sanduka, u
stvari. Hoću da saznam o njima sve što mogu."
„I kakve ja tačno imam veze sa svim ovim?" pitao je Kavakita.
„Nikakve. Ali ti si asistent kustosa. Imaš visok nivo pristupa
muzejskom kompjuteru. Mogao bi da postaviš upit u bazu, saznaš
ponešto o onim sanducima."
„Sumnjam da su uopš te i ubač eni", reč e Kavakita. „Ali, u svakom
slučaju, to nije mnogo bitno."
„Zašto nije?" upita Smitbek.
Kavakita se nasmeja. „Cekaj malo ovde." Ustao je i krenuo u
laboratoriju. Za nekoliko minuta se vratio s komadom papira u ruci.
„Mora biti da si vidovit", rekao je pruž ajuć i mu papir. „Pogledaj š ta
sam našao u jutrošnjoj pošti."
NJUJORŠKI PRIRODNJAČKI MUZEJ
INTERNI MEMORANDUM
Za: Kustose i stručno osoblje

Od: Lavinije Rikman
Kopije: Rajt, Lualen, Katbert, Lafor
Kao rezultat nedavnih nesreć nih događaja, Muzej je pod

budnim okom medija i uopš te javnog mnjenja. Buduć i da smo
u takvoj situaciji, ž elela sam da iskoristim priliku i podsetim
vas na politiku Muzeja prema saopštenjima za javnost.
Sva komunikacija sa š tampom mora ić i preko Kancelarije
za odnose s javnoš ću pri Muzeju. Nikakvi komentari o
zbivanjima u Muzeju ne smeju biti saopš tavani, bilo zvanič no,
bilo nezvanično, novinarima ili predstavnicima drugih medija.
Sve izjave ili bilo kakva pomoć osobama koje su angaž ovane
za pripremu intervjua, dokumentacije, knjiga, č lanaka, itd, u
vezi s Muzejom, moraju prvo biti odobreni od strane ove
služ be. Nepoš tovanje ovih smernica, rezultirać e pokretanjem
disciplinskog postupka na inicijativu direktora. Hvala na
saradnji u ovim komplikovanim vremenima.
„Hriste", promuca Smitbek. „Pazi ovo: 'osobama koje su

angažovane za pripremu knjiga'."
„Misli na tebe, Bile", nasmejao se Kavakita. „Vidiš ? Ruke su mi
vezane." Izvadio je maramicu iz zadnjeg dž epa i izduvao nos. „Alergija
na kostnu prašinu", objasni kratko.
„Ne mogu da verujem", reč e Smitbek ponovo č itajuć i
memorandum.
Kavakita pljesnu rukom Smitbeka po ramenu, „Bile, prijatelju,
znam da bi ova prič a prodala veoma mnogo kopija. I voleo bih da ti
pomognem da napiš eš najkontroverzniju, najneč uveniju i
najbezobrazniju knjigu. Samo ne mogu. Bić u iskren. Imam ovde
karijeru i…" pojač ao je stisak, „bliž i mi se prijem za stalno. Ne mogu
da priuš tim sebi da talasam previš e. Morać eš da nađeš neki drugi put.
Dobro?"
Smitbek klimnu pomirljivo. „Dobro."
„Ne deluješ ubeđeno", nasmeja se Kavakita. „Ali mi je drago da bar
razumeš ." On lagano podiž e pisca na noge. „Reć i ć u ti neš to. Sta kaž eš
da odemo u nedelju malo na pecanje? Predviđaju rani mrest na
Konetkotu."
Smitbek se konač no nasmeš i. „Spakuj mi malo tih tvojih nim i",
rekao je.
„Dogovoreno."
26
D'Agosta je bio skroz na drugoj strani Muzeja kada je stigao još jedan
poziv. Opet je primeć eno neš to sumnjivo u Odeljenju 18, u
Kompjuterskoj sobi.
Uzdahnuo je, gurajuć i svoj radio nazad u futrolu i misleć i na svoje
umorne noge. Svi viđaju babaroge na ovom prokletom mestu.
Desetak ljudi se okupilo u hodniku ispred Kompjuterske sobe i od
nervoze zbijalo š ale. Dva uniformisana policajca stajala su pored
zatvorenih vrata. „Dobro", reč e D'Agosta otpakujuć i cigaru. „Ko je
video i šta?"
Jedan mladić oprezno priđe. Beli laboratorijski mantil, kosa do
ramena, naoč are kao pepeljare i pejdž er koji je nemarno visio s
pojasa. Za ime sveta, mislio je D'Agosta, gde li samo nalaze ovakve
tipove? Bio je savršen.
„Ja u stvari niš ta nisam video", rekao je, „ali č uo sam glasan udarac
u Električ noj podstanici. Lič ilo je na udaranje, kao da neko pokuš ava
da prode kroz vrata…"
D'Agosta se okrenu policajcima. „Hajde da proverimo."
Petljao je malo oko brave, a neko odjednom izvadi ključ uz
objašnjenje: „Zaključali smo. Nismo hteli da izađe…"
D'Agosta mahnu rukom. Ovo postaje smeš no. Svi su prestraš eni.
Kako do đavola mogu da planiraju za sutra tu veliku zabavu povodom
otvaranja? Trebalo je da zatvore prokleto mesto odmah posle prvih
ubistava.
Prostorija je bila velika, okrugla i besprekorna. U sredini, na
velikom pijedestalu i okupan jarkim neonskim svetlima, stajao je
metar i po visok beli cilindar, za koji je D'Agosta pretpostavio da je
centralni rač unar Muzeja. Meko je zujao, okruž en terminalima,
radnim stanicama, stolovima i policama s knjigama. Dvoja zatvorena
vrata mogla su se videti s druge strane prostorije.
„Vas dvojica malo pronjuš kajte", rekao je svojim ljudima,
ubacujuć i neupaljenu cigaru u usta. „Hoć u da porazgovaram s ovim
ljudima zbog zapisnika."
Izašao je napolje. „Ime?" pitao je.
„Rodžer Tramkep. Ja sam supervizor smene."
„Dobro", umorno reč e D'Agosta, praveć i beleš ke. „Prijavljujete
nekakvu buku u Obradi podataka."
„Ne, gospodine, Obrada podataka je sprat viš e. Ovo je
Kompjuterska soba. Mi nadgledamo hardver i staramo se da sistem
funkcioniše."
„Kompjuterska soba onda." Još malo je zapisivao. „Kad ste prvi put
čuli ove zvuke?"
„Nekoliko minuta pre deset. Taman smo završ avali svoje
dnevnike."
„Čitali ste novine kada ste čuli buku?"
„Ne, gospodine. Dnevnič ke zapise. Završ avali smo dnevno
snimanje kopije baze."
„Shvatam. Upravo ste završavali u deset?"
„Snimanje se ne mož e obavljati za vreme š pica, gospodine. Imamo
specijalnu dozvolu da dođemo izjutra u šest."
„Srećkovići. A gde ste čuli ove zvuke?"
„Dolazili su iz Električne podstanice."
„A to je…?"
„To su vrata levo od MP-3. To je kompjuter, gospodine."
„Video sam dvoja vrata tamo unutra", reč e D'Agosta. „Sta je iza
drugih?"
„Ma, to je Automatska soba. Vrata rade na propusne kartice, niko
tamo ne može da uđe."
D'Agosta čudno pogleda u čoveka.
„Tamo su veliki diskovi, i slič no. Ma znate, uređaji za č uvanje
podataka. Zovemo je Automatska soba jer je sve automatizovano,
niko tamo ne ide osim ako je potrebna nekakva popravka." Ponosno
klimnu. „Nalazimo se u okruž enju bez potrebe održ avanja. U
poređenju s nama, Obrada podataka je u kamenom dobu. Tamo još
uvek imaju operatore koji manuelno montiraju trake, nemaju ni silose
niti bilo šta slično."
D'Agosta ponovo uđe. „Culi su buku iza onih vrata levo, tamo
pozadi. Hajde da pogledamo." Okrenuo se oko sebe. „Drž ite ih ovde",
rekao ie Tramkepu.
Vrata Električ ne podstanice behu otvorena, puš tajuć i na slobodu
miris vrelih ž ica i ozona. D'Agosta je pipao po zidu dok nije naš ao
prekidač i uključio ga.
Prvo je, kao po pravilniku, uradio vizuelni pregled.
Transformatori. Reš etke preko ventilacionih otvora. Kablovi.
Nekoliko velikih erkondiš na. Mnogo vrelog vazduha. Ali niš ta osim
toga.
„Pogledajte iza tih uređaja", naloži im D'Agosta.
Policajci temeljno pregledaš e sve. Jedan je pogledao iza i slegnuo
ramenima.
„U redu", rekao je D'Agosta izlazeći iz kompjuterske sobe. „Meni se
čini čisto. Gospodine Tramkep?"
„Da?" progurao je glavu unutra.
„Recite svojim ljudima da se vrate unutra. Izgleda u redu, ali
postavić emo č oveka ispred vrata za sledeć ih trideset š est sati."
Okrenuo se prema jednom od dvojice policajaca koji je izaš ao iz
Električ ne podstanice. „Voterse, hoć u da ostaneš ovde do kraja svoje
smene. Proforme, dobro? Poslać u ti smenu." Još dvetri prijave i ostać u
bez ljudstva.
„Dobro", odgovori Voters.
„To je dobra ideja", javi se Tramkep. „Ova prostorija je srce
Muzeja, znate. Ili bolje reč eno, mozak. Upravljamo telefonima,
održ avamo infrastrukturu, mrež u, lokalno printanje, elektronsku
poštu, sistem obezbeđenja…"
„Jasno", potvrdi D'Agosta. Pitao se da li je to isto ono obezbeđenje
koje nije imalo tačan plan podruma.
Osoblje je poč elo da se vrać a u prostoriju i zauzima svoja mesta
pored terminala. D'Agosta obrisa obrvu. Vruć eje ko upaklu. Okrenuo
se da pođe.
„Rodž", začuo je glas iza sebe. „Imamo problem."
D'Agosta se pokoleba i ne ode.
„O, bož e", rekao je Tramkep, piljeć i u monitor. „Sistem sam pravi
heksadecimalni snimak baze. Šta do đavola…?"
„Da li je master terminal još uvek bio u pričuvnom modu kada si ga
napustio, Rodž ?" pitao ga je oniž i tip s velikim prednjim zubima. „Ako
je završio a nije dobio odgovor, možda je otišao u dubinski snimak."
„Mož da si u pravu", reč e Rodž er. „Prekini snimanje i postaraj se da
svi sistemi budu podignuti."
„Ne reaguje."
„Je l' pao sistem?" upita Tramkep, sagnuvš i se preko terminala
onog zubatog. „Daj da vidim to."
U prostoriji odjeknu alarm, ne preglasan, ali visoke frekvencije i
neprekidan. D'Agosta spazi crveno svetalce na panelu smeš tenom na
tavanici iznad sjajnog centralnog rač unara. Mož da bi bilo bolje da
ostane.
„Šta je sad?" izusti Tramkep.
Isuse, š to je toplo, pomisli D'Agosta. Kako ovi ljudi to podnose?
„Kakav to kod dobijamo?"
„Ne znam. Proveri."
„Gde?"
„Pa u uputstvu, budalo! Iza tvog terminala je. Evo, ja sam ga uzeo."
Tramkep poč e da prevrć e stranice. „2291,2291… evo ga. To je
alarm za pregrevanje. O, gospode, maš ina se pregrejala! Smesta zovi
održavanje ovamo."
D'Agosta slegnu ramenima. Buka koju su č uli je sigurno potekla od
pokvarenog kompresora erkondiš na. Ne moraš biti raketni inž enjer
da bi to ukapirao. Mora da ima preko trideset stepeni ovde. Kako je
krenuo niz hodnik, proš ao je pored dva č oveka iz održ avanja koji su
trčali u suprotnom smeru.
Kao i već ina modernih superkompjutera, muzejski MP-3 bolje je

podnosio toplotu od „velikih metalnih" centralnih rač unara od pre
deset ili dvadeset godina. Njegov silikonski mozak, za razliku od starih
vakuumskih cevi i tranzistora, mogao je da funkcioniš e iznad
preporuč enih temperatura duž i period vremena bez oš teć enja ili
gubitka podataka. Međutim, už ič eni interfejs muzejskog sistema za
obezbeđenje instalirala je treć a ruka koja nije postupala po
korisnič kim speci ikacijama proizvođač a ovog kompjutera. Kada je
temperatura u kompjuterskoj sobi preš la skoro 35 stepeni, tolerancija
ROM č ipova koji upravljaju automatskim kontrolnim sistemom za
hitne sluč ajeve je pređena. Pad sistema je usledio devedeset sekundi
kasnije.
Voters je stajao u uglu i gledao po prostoriji. Ljudi iz održ avanja su
otiš li pre sat vremena i u prostoriji je bilo prijatno hladno. Sve se
vratilo na normalu i jedini zvuci bili su š um kompjutera i ovi zombiji
koji zveckaju hiljadama ključ eva. Dokono je bacio pogled na nezauzet
terminal i ugledao trepćuću poruku.
EKSTERNI UZROK PADA SISTEMA

NA ROM ADRESI 33 B1 4A OE
Kao da je pisalo na kineskom. Sta god to bilo, zaš to to nisu

jednostavno napisali na engleskom? Mrzeo je kompjutere. Nije mogao
da smisli nijednu prokletu stvar koju je za njega kompjuter radio,
osim š to je uvek na rač unima izostavljao slovo s na kraju njegovog
prezimena. Podjednako je mrzeo i pametnjaković e š trebere š to se
bave rač unarima. Ako iš ta ovde nije bilo u redu, neka se sami
postaraju za to.
27
Smitbek baci svoje sveske pored jedne od svojih omiljenih niš a za

č itanje u biblioteci. Teš ko uzdiš uć i, ugurao se u steš njeni prostor,
stavio laptop na sto i uključ io malu lampu iznad glave. Nedaleko
odatle nalazila se č itaonica sa zidovima oblož enim hrastovinom, s
crvenim kož nim foteljama i mermernim kaminom koji izgleda nije
koriš ćen u ovom veku. Ali Smitbek je voleo uske, stare č italač ke
separee. A posebno one koji su bili skriveni duboko u policama, gde je
mogao na miru da pregleda privremeno pozajmljene dokumente i
rukopise - ili malo dremucne - u samoći i relativnom komforu.
Muzejska kolekcija novih, starih i retkih knjiga o svim aspektima
istorije prirode bila je neprevazidena. Primila je toliko mnogo legata i
privatno doniranih kolekcija tokom godina da je njena kartoteka već
beznadež no zaostajala. Pa ipak, Smitbek je poznavao biblioteku
mnogo bolje nego već ina bibliotekara. Mogao je da pronađe zakopani
podatak u rekordnom vremenu.
Napuć io je usne razmiš ljajuć i. Morijarti je bio tvrdoglavi birokrata,
a sa Kavakitom je ostao kratkih rukava. Nije poznavao nikog viš e ko
bi mogao da mu obezbedi pristup bazi podataka. Ali postojao je viš e
nego samo jedan način da se reši ova zagonetka.
Doš avš i do kartoteke mikro ilmova, poč eo je da lista kroz indeks
Njujork tajmsa. Otiš ao je skroz do 1975. Niš ta nije naš ao tu - a ni, kako
je uskoro otkrio, u ostalim relevantnim ž urnalima koji se bave
prirodnjačkom istorijom i antropologijom.
Pogledao je starija izdanja muzejske interne periodike, traž eć i
informacije o ekspediciji. Niš ta. U izdanju Ko je ko u Prirodnjač kom
muzeju iz 1985, dva reda Vitlsijeve biogra ije nisu mu rekla niš ta š to
već nije znao.
Psovao je u sebi. Ovaj lik je skriven dublje od blaga u Ouk Ajlandu.
Smitbek, gledajuć i oko sebe, lagano vrati knjige nazad na police. A
onda, cepajuć i par listova iz sveske, nonš alantno odš eta do dež urne
bibliotekarke, prvo se postaravš i da to bude ona koju nikad ranije nije
video.
„Moram ovo da vratim u arhivu", rekao je bibliotekarki.
Ona ljutito trepnu prema njemu. „Jeste li vi novi ovde?"
„Ja sam iz nauč ne laboratorije, tek sam prebač en proš le nedelje.
Na zameni sam, znate." Nasmeš io joj se, nadajuć i se da izgleda veselo i
iskreno.
Namrš tila mu se, nesigurna, a telefon na njenom stolu poč e da
zvoni. Oklevala je, a onda se javila, i pomalo smeteno predala mu
tablicu s ključ em na dugom, plavom kanapč etu. „Potpiš ite se", rekla je
prekrivajući mikrofon rukom.
Biblioteč ka arhiva je bila iza neobelež enih sivih vrata u udaljenom
ć oš ku biblioteke. Bio je to veliki rizik i to na viš e nač ina. Smitbek je
već bio unutra i ranije, ali sasvim legitimno. Znao je da je veliki deo
muzejske arhive smeš ten na nekom drugom mestu i da su biblioteč ki
podaci vrlo precizni. Ali neš to ga je izjedalo iznutra. Zatvorio je vrata i
krenuo napred pregledajući police i gomile obeleženih kutija.
Napredovao je jednom stranom i upravo je bio poč eo drugom
kada je stao. Paž ljivo, posegnuo je gore i skinuo jednu kutiju na kojoj
je pisalo CENTRALNI PRJM/PSLJK: RACUNI ZA AVIONSKI
TRANSPORT. Čučnuvši, brzo je počeo da prelistava papire.
Još jednom vratio se do 1975. Razoč aran, ponovo ih je pregledao.
Ništa.
Kako je vratio kutiju na svoje mesto, oko mu privuč e još jedna
etiketa: RACUNI ZA ISTOVAR, 1970-1990. U vrh glave, nije smeo da
rizikuje duže od još pet minuta.
Prst mu stade blizu kraja. „Imam te", proš aputao je, izvlač eć i
umazani papir iz kutije. Iz dž epa je izvadio mikrokasetni rekorder i
tiho u njega izgovarao znač ajne reč i s dokumenta, datume i mesta:
Belem, Luka Nju Orelans, Bruklin. Strella de Venezuela - Zvezda
Venecuele. Cudno, pomislio je. Jako dug prekid putovanja u Nju
Orleansu.
„Delujete veoma zadovoljni sobom", bibliotekarka mu je rekla dok

je vraćala ključ u sto.
„Prijatno vam bilo", uzvrati Smitbek. Stavio je potpis na spisak za
pristup arhivi: Sebastijan Melmot, ušao u 11:10, izašao u 11:25.
Kad se vratio do kataloga mikro ilmova, Smitbek napravi pauzu.
Znao je da njuorleanske novine imaju neko č udno ime, s predratnim
prizvukom - Tajmspikajun, tako je, to je to.
Brzo je pretraž io katalog. Evo ga: Tajmspikajun, 1840-vreme
današnje.
Ubacio je namotaj iz 1988. u maš inu. Kako se bliž io oktobru
usporio je, a onda i sasvim stao. Veliki, 72 tač ke veliki naslov, piljio je
u njega sa pregledača mikrofilmova.
„O, bože", uzdahnuo je.
Sada je znao, bez i trunke sumnje, zaš to su Vitlsijevi sanduci toliko
dugo ostali u Nju Orleansu.
28
Zao mi je, gospođice Grin, ali njegova vrata su još uvek zatvorena.
Preneću mu vašu poruku što pre bude moguće."
„Hvala", zahvali se Margo spuš tajuć i sluš alicu frustrirano. Kako
može da bude Frokove oči i uši, kad ne može čak ni da priča s njim?
Kad je Frok bio zaokupljen nekim projektom, č esto bi se
zaključ avao u svom kabinetu. A njegova sekretarica nije smela da ga
ometa. Margo je već dva puta pokuš ala da ga pronađe tog jutra. Nije
mogla da dokuči kad će se ponovo pojaviti.
Margo baci pogled na sat. 11:20 pre podne - jutro je skoro proš lo.
Okrenula se svom terminalu i pokuš ala da se uloguje na muzejski
kompjuter.
ZDRAVO MARGO GRIN@BIOTEH@OSBLJ

DOBRODOŠLA U MUZEJNET
GLOBALNI MREŽNI SISTEM, VERZIJA 15-5
COPYRIGHT @ 1989-1995. NPMI CEREBRALNI SISTEMI DOO
UKLJUČENJE U 11:20:45 30-03-95
DODELJEN MREŽNI PRINTER LJ56
***SVIM KORISNICIMA VEOMA VAŽNO OBAVEŠTENJE***

ZBOG JUTROSNJE HAVARIJE, POPRAVKA CE BITI OBAVLJENA DO
PODNE.
OCEKUJTE UMANJENE PERFORMANSE. PRIJAVITE SVE
NEDOSTAJUCE I OSTECENE FAJLOVE SISTEM ADMINISTRATORU
ŠTO PRE. RODŽER TRAMKEP@ADMIN@SISTEMS
IMATE 1 DOLAZNIH PORUKA
Podigla je meni za elektronsku poš tu i proč itala poruku koja ju je

čekala.
PORUKA OD DZORDZA MORIJARTIJA@IZLZ@OSBLJ POSLATA

10:14:07 30-03-95
HVALA TI ZA PRIMERAK DOKUMENTA - IZGLEDA SAVRSENO, NI
KAKVE ISPRAVKE NISU POTREBNE. STAVICEMO GA ZAJEDNO S
OSTALIM STVARIMA PRI POSLEDNJOJ PROVERI, PRE OTVARANJA ZA
JAVNOST.
DA LI BI DANAS HTELA DA RUČAŠ SA MNOM?
-DŽORDŽ
ODGOVORI, BRIŠI, SNIMI (O/B/S)?
Telefon joj zazvoni, narušavajući tišinu. „Halo?" rekla je.

„Margo? Ćao. Džordž je", začula je Morijartijev glas.
„Ćao", odgovorila je. „Izvini, tek sam sad dobila tvoju poruku."
„Ukapirao sam", bodro je odgovorio. „Hvala još jednom za pomoć."
„Drago mi je da sam pomogla", reče Margo.
Morijarti je zastao. „Pa…" nastavio je oklevajuć i. „Sta kaž eš za taj
ručak?"
„Izvini", rekla je Margo. „Volela bih, ali č ekam da mi se doktor
Frok javi. Možda nazove za pet minuta, a možda sledeće nedelje."
Po tišini je mogla da oseti da je Morijarti razočaran.
„Mada, reć i ć u ti neš to", kaza ona. „Doleti do mene kad budeš
krenuo u kafeteriju. Ako Frok dotle nazove, mož da ć u moć i. Ako ne
nazove… pa, mož da mož eš da ostaneš par minuta dok č ekam i
pomogneš mi s ukrštenim rečima u Tajmsu ili nešto slično."
„Važ i!" odgovori Morijarti. „Znam sve troslovne australijske sisare
koji postoje."
Margo je oklevala. „I dok si tu kod mene, mogli bismo da gvirnemo
u bazu, pogledamo malo za te Vitlsijeve sanduke…?"
Usledila je tiš ina. Konač no, Morijarti uzdahnu. „Pa, ako ti je to
toliko bitno, nikom ne može da škodi. Naići ću oko dvanaest."
Pola sata kasnije začulo se kucanje. „Uđi", dobacila je.

„Prokleta vrata su zaključana." Glas nije bio Morijartijev.
Ona otvori vrata. „Nisam očekivala da tebe vidim ovde."
„Sta misliš da je u pitanju, sreć a ili sudbina?" reč e Smitbek brzo
ulazeć i i zatvarajuć i vrata za sobom. „Sluš aj, Cvetić u, bio sam stvarno
zauzet do kasno sinoć."
„I ja sam", uzvrati ona. „Morijarti će da naiđe svakog trenutka kako
bi nas ubacio u bazu."
„Kako si…"
„Nije važno", samozadovoljno odgovori Margo.
Vrata se otvoriš e i Morijarti proviri? „Margo?" pozvao ju je. A onda
je spazio Smitbeka.
„Ne uzbuđujte se, profesore, sve je u redu", reč e pisac. „Danas ne
ujedam."
„Ne obrać aj paž nju na njega", reč e Margo. „Ima tu dosadnu naviku
da bane nenajavljen. Samo udi."
„Da, uđi i raskomoti se", dodade Smitbek, odreš ito pokazujuć i na
stolicu ispred Margoinog terminala.
Morijarti sede lagano, gledajuć i u Smitbeka, pa zatim u Margo, pa
ponovo u Smitbeka. „Pretpostavljam da hoć ete da pogledam dozvole
za pristup", reče.
„Ako ti to ne bi bilo previš e teš ko", tiho reč e Margo. Smitbekovo
prisustvo je činilo da čitava stvar izgleda kao nameštaljka.
„Dobro, Margo." Morijarti spusti prste na tastaturu. „Smitbek,
okreni se. Šifra, znaš."
Muzejska baza podataka sadrž ala je informacije o svim silnim
milionima katalogizovanih predmeta u muzejskoj kolekciji. Prvobitno,
baza je bila dostupna svim zaposlenima. Medutim, neko je s petog
sprata postao nervozan š to su detaljni opisi i mesto č uvanja relikvija
dostupni svima. Sada je pristup bio ogranič en samo na starije
zaposlene - asistente kustosa, kao š to je to bio Morijarti, i one iznad
njih.
Morijarti je mrzovoljno kuckao po tipkama. „Mogao bih da
dobijem ukor zbog ovog, znaš ", rekao je. „Doktor Katbert je veoma
strog. Zašto nisi pitala Froka da ti to pogleda?"
„Kao što rekoh, ne mogu da dođem do njega", odgovori Margo.
Morijarti pritisnu ENTER. „Evo ga", reč e. „Brzo pogledajte, neć u to
ponovo izlistavati."
Margo i Smitbek se nagnuš e nad terminal dok su zelena slova
lagano ispunjavala ekran:
PRISTUPNI FAJL BROJ 1989-2006.

DATUM: 4. APRIL 1989.
SAKUPLJAČ: DŽON VITLSI, EDVARD MAKSVEL I DRUGI
KATALOGIZOVAO: HUGO C. MONTAGJU
IZVOR: VITLSI/MAKSVEL EKSPEDICIJA U SLIVU AMAZONA
LOKACIJA: ZGRADA 2, NIVO 3, DEO 6, TREZOR 144
PRIMEDBA: SLEDECI KATALOGIZIRANI PREDMETI SU
ZAPRIMLJENI 1. FEBRUARA 1989. SEDAM SANDUKA KOJI SU
POSLATI OD STRANE VITLSI/MAKSVEL EKSPEDICIJE IZ GORNJEG
TOKA REKE KSINGU. SEST SANDUKA JE ZAPAKOVAO MAKSVEL,
JEDAN VITLSI. VITLSI I TOMAS R. KROKER SE NISU VRATILI S
EKSPEDICIJE I SMATRA SE DA SU MRTVI. MAKSVEL I OSTATAK
EKIPE SU IZGINULI U AVIONSKOJ NESRECI NA POVRATKU U
SJEDINJENE DRZAVE, OVDE JE DELIMICNO KATALOGIZIRAN SAMO
VITLSIJEV SANDUK; OVA PRIMEDBA CE BITI ZAMENJENA KAD OVAJ
I MAKSVELOVI SANDUCI BUDU SASVIM KATALOGIZIRANI. OPISI SU
UZETI IZ DNEVNIKA GDE GOD JE TO BILO MOGUĆE.
HCM 4/89
„Jeste li videli to?" uzviknu Smitbek. „Pitam se zaš to katalogizacija

nikad nije završena."
„Ššš!" prosikta Margo. „Pokušavam sve da vidim."
BR. 1989-2006.1
DUVALJKA I STRELICA, NEMA PODATAKA. STATUS: S
BR. 1989-2006.2
LICNI DNEVNIK DZ. VITLSIJA, OD 22. JULA [1987] DO 17.
SEPTEMBRA [1987]. STATUS: P. S.
BR. 1989-2006.3
2 BUSENA TRAVE, POVEZANA PAPAGAJEVIM PERJEM,
KORISCENO KAO SAMANOVA AMAJLIJA, IZ NAPUSTENE KOLIBE.
STATUS: S
BR. 1989-2006.4
FINO OBRAĐENA FIGURINA ZVERI. PRETPOSTAVLJA SE DA JE U
PITANJU „MBVUN" CF. VITLSIJEV DNEVNIK, STR. 56-59. STATUS: N. I.
BR. 1989-2006.5
DRVENA PRESA ZA BILJKE, POREKLO NEPOZNATO, U OKOLINI
NAPUŠTENE KOLIBE. STATUS: S
BR. 1989-2006.6
DISK S UGRAVIRANIM UKRASIMA. STATUS: S
BR. 1989-2006.7
VRHOVI KOPLJA, RAZNIH VELIČINA I OČUVANOSTI. STATUS: S
PRIMEDBA: SVI SANDUCI PRIVREMENO PRESELJENI U SIGURNU
OBLAST, NIVO 2B, PO NAREDBI JANA KATBERTA 20/3/95.
D. ALVAREZ, OB'NJE
„Šta znače sve ove šifre?" upita Smitbek.

„Govore nam koji je trenutni status relikvije", odgovori mu
Morijarti. „S znač i da je još uvek u sanduku, još uvek nije obrađeno. N.
I. znač i 'na izlož bi'. P. S. znač i 'privremeno sklonjeno'. A ima i
drugih…"
„Privremeno sklonjeno?" upita Margo. „Dovoljno je da se to
napiše? Nije ni čudo što je dnevnik nestao."
„Naravno da to nije dovoljno", reč e Morijarti. „Ko god uzme
predmet mora da ga odjavi. Baza je hijerarhijska. Mož emo da vidimo
bilo koji detalj ako stupimo korak niž e. Evo, pokazać u vam." Pritisnuo
je nekoliko tipki.
Izraz lica mu se promeni. „To je čudno." Poruka na ekranu je bila:
POGREŠAN ZAPIS ILI VEZA

PROCES ZAUSTAVLJEN
Morijarti se namrš ti. „Nema niš ta prikač eno za ovaj zapis u vezi s
Vitlsijevim dnevnikom." Oč istio je ekran i ponovo poč eo da kuca. „Sve
je u redu s ostalima. Vidite? Evo detalja u vezi s figurinom."
Margo je gledala u ekran.
**POPIS DETALJA**
Predmet: 1989-2006.4
###################################
Uklonio: Kutbert, J. 40123
Odobrio: Kutbert, J. 40123
Datum uklanjanja: 3/17/95
Premešteno: Izložba sujeverja
Eksponat 415, Uzorak 1004
Razlog: Izložba
Datum Povratka:
###################################
Uklonio: Depardju, B. 72412
Datum Uklanjanja: 10/1/90
Premešteno: Antropološki lab 2
Razlog: Zahtjev Kustosa
Datum Povratka: 10/5/90
###################################
KRAJ POPISA
=:?
„I šta to znači? Znamo da je dnevnik izgubljen", reče Margo.

„Cak i da je izgubljen, trebalo bi da o tome postoji detaljan zapis",
reče Morijarti.
„Ima li taj zapis oznaku za poverljivost?"
Morijarti odmahnu glavom i pritisnu još nekoliko tastera. „Evo
zaš to", rekao je na kraju, pokazujuć i na ekran. „Detalji o zapisu su
obrisani."
Hoć eš da kaž eš da su informacije o lokaciji dnevnika obrisane?"
upita Smitbek. „Mogu li to da urade?"
Morijarti slegnu ramenima. „Potreban je visok nivo dozvole."
„Sto je još važ nije, zaš to bi to neko uradio?" pitala je Margo. „Da li
jutrošnja havarija u centralnom računaru ima neke veze s tim?"
„Ne", odgovori Morijarti. „Ovo poredenje fajlova sa sač uvanom
bazom, koje sam upravo uradio, govori mi da je zapis obrisan pre
sinoćnjeg snimanja. Ne mogu vam ništa preciznije od toga reći."
„Obrisan, a?" reč e Smitbek. „Zauvek nestao. Kako je to č isto i ino. I
slučajno. Počinjem ovde da uočavam obrazac - i to gadan."
Morijarti isključ i terminal i odgurnu se od stola. „Nisam
zainteresovan za tvoje teorije zavere", rekao je.
„Da li je možda u pitanju neka slučajnost? Ili kvar?" upita Margo.
„Sumnjam. Baza podataka ima ugrađene svakakve provere
referencijalnog integriteta. Videla bi se poruka greške."
„I šta onda?" kaza Smitbek.
„Nemam pojma." Morijarti slegnu ramenima. „Ali u najboljem
slučaju u pitanju je nešto trivijalno."
„To je najbolje š to umeš ?" frknu Smitbek. „Pravi si kompjuterski
genije."
Morijarti, uvređen ovim reč ima, gurnu naoč are uz nos i ustade.
„Znaš , stvarno ne moram ovo da sluš am", rekao je. „Mislim da ć u otić i
na ruč ak." Krenuo je prema vratima. „Margo, č ujemo se ponovo u vezi
s onim ukrštenim rečima."
„Lepo si to izveo", reč e Margo kad su se vrata zatvorila. „Smitbek,
stvarno si taktič an, znaš ? Dž ordž je ipak bio dovoljno dobar da nam
omogući da uđemo u bazu."
„Aha, i š ta smo iz toga saznali?" pitao je Smitbek. „Apsolutno niš ta.
Samo jedan od sanduka je otvoren. Vitlsijev dnevnik i dalje
nedostaje." Pogledao je u nju samozadovoljno. ,Ja sam, s druge strane,
imao sreće."
„Stavi to u svoju knjigu", zevnu Margo. „Onda ć u proč itati. Pod
pretpostavkom da je pronađem u biblioteci."
„Et tu, Brute!"' Smitbek se isceri i predade joj presavijeni list
papira. „Pa evo, pogledaj ovo."
Papir je bio fotokopija jednog č lanka iz njuorleanskog
Tajmspikajuna, s datumom 17. oktobar 1988.
NAPUSTENI TERETNJAK PRONAĐEN KOD OBALE NJU

ORLEANSA
Napisao Entoni Anastasija Ekskluzivno za Tajmpikajuna
BAJU GROUV, 16. oktobar (AP) - Jedan mali teretnjak na

putu ka Nju Orleansu nasukao se proš le noć i blizu nevelikog
priobalnog grada. Detalji ostaju nerasvetljeni, ali preliminarni
izveš taji kaž u da su svi č lanovi posade brutalno pobijeni još
dok je brod bio na puč ini. Obalska straž a je prva prijavila da
se nasukao u 23:45, u ponedeljak noću.
Strella de Venezuela, 18.000 tona tež ak teretnjak,
trenutno registrovan u Haitiju, plovio je karipskim vodama i
glavnim trgovač kim putevima između Juž ne Amerike i
Sjedinjenih Drž ava. Oš teć enja su minimalna, a brodski tovar
naizgled neoš teć en. Trenutno nije poznato kako su č lanovi
posade pobijeni, ni da li je bilo koji č lan posade uspeo da
pobegne s broda. Henri Le Plejg, pilot privatnog helikoptera
koji je osmotrio nasukano plovilo, prijavio je da su „leš evi
razbacani po palubi kao da ih je napala neka divlja ž ivotinja.
Video sam jednog č oveka kako visi kroz prozor na mostu,
glave potpuno smrskane. Izgledalo je kao klanica, nikad
nisam vid'o ništa slično."
Lokalne i federalne vlasti sarađuju u pokuš aju da shvate
ubistva, koja se svrstavaju u red najbrutalnijih krvoprolić a
skorije pomorske istorije. „Trenutno razmatramo nekoliko
teorija, ali do sada nemamo nikakvih zaključ aka", rekao je
Nik Li, portparol policije. Premda još uvek nema zvanič nog
saopš tenja, federalni izvori kaž u da su pobuna, osvetnič ka
ubistva suparnič kih karipskih brodara i piraterija, moguć i
motivi koji se razmatraju.
„Isuse", uzdahnu Margo. „Rane opisane ovde…"

„… deluju isto kao one na telima koja su pronađena ovde, ove
nedelje", Smitbek klimnu smrknuto.
Margo se namrš ti. „Ovo se dogodilo pre skoro sedam godina. Mora
biti da je samo slučajnost."
„Da li je?" upita Smitbek. „Bio bih primoran da se slož im s tobom -
da nije č injenice koja govori da su Vitlsijevi sanduci bili na tom
brodu."
„Šta?"
„Istina je. Proverio sam rač une za istovar. Sanduci su poslati iz
Brazila u avgustu 1988. - gotovo godinu dana nakon š to se ekspedicija
raspala, kako sam ja shvatio. Nakon ovoga u Nju Orleansu, sanduci su
č ekali na carini dok je istraga bila u toku. Sanducima je trebalo skoro
godinu i po dana da stignu do Muzeja."
„Ritualna ubistva prate ove sanduke skroz od Amazona!" uzviknu
Margo. „Ali to znači…"
„Znač i", smrknuto reč e Smitbek, „da ć u prestati da se smejem kada
ponovo budem čuo da je na tu ekspediciju bačena kletva. I još znači da
bi trebalo da zaključavaš ova vrata."
Telefon zazvoni i oboje se trgoše.
„Margo, draga", zagrmeo je Frokov glas. „Ima li vesti?"
„Doktore Frok! Pitam se mogu li da dođem u vaš kabinet za
nekoliko minuta. Čim budete mogli da me primite."
„Odlič no!" reč e Frok. „Daj mi malo vremena da sklonim neke
papire sa stola i pobacam ih u kantu. Da li ti odgovara u jedan sat?"
„Hvala vam", reč e Margo. „Smitbek", rekla je okrenuvš i, „moramo
da…"
Ali pisac je već bio otišao.
U deset do jedan neko je ponovo pokucao na vrata. „Ko je?" Margo
kaza kroz zatvorena vrata. „Ja sam, Morijarti. Mogu li da uđem,
Margo?"
„Samo sam hteo da se izvinim š ta sam onako otiš ao", rekao je
Morijarti odbijajuć i stolicu. „Znaš , Bil me nekad potpuno izmori. On
izgleda nikad ne odustaje."
„Dž ordž , ja sam ta koja bi trebalo da se izvini", reč e Margo. „Nisam
znala da ć e tek tako banuti." Pomislila je da mu kaž e za onaj novinski
č lanak, ali je odluč ila da to ipak ne uč ini i poč ela je da pakuje svoju
svaštaru.
„Ima još neš to š to sam hteo da ti kaž em", nastavi Morijarti. „Dok
sam jeo ruč ak, shvatio sam da ipak postoji nač in da saznamo neš to
više o obrisanom podatku iz baze. Onaj o Vitlsijevom dnevniku." ,.
Margo odjednom spusti svoju torbu i pogleda u Morijartija koji je
zaseo ispred terminala. „Jesi li videla onu poruku kada si se ranije
ulogovala na mrežu?" pitao ju je.
„Ona o tome da je pao sistem? Prilič no iznenadujuć e. Jutros se dva
puta zaglavio."
Morijarti klimnu. „U poruci je pisalo i da ć e uraditi povrat baze sa
prič uvnih traka u podne. Za potpuni povrat potrebno je oko trideset
minuta. To znači da su do sada već završili."
„Pa?"
„Pa, pričuvne trake imaju podatke dva ili tri meseca unazad. Ako je
podatak o Vitlsijevom dnevniku obrisan u poslednja dva meseca - i
ako su prič uvne trake još uvek na serveru u obradi podataka - mislim
da ću moći da ih povratim."
„Stvarno?"
Morijarti klimnu.
„Onda to i uradi!" požuri ga Margo.
„Postoji izvestan element rizika", dodade Morijarti. „Ako
rukovalac sistema primeti da neko pristupa traci… pa, mogao bi da
proprati trag do tvog terminala."
„Rizikovać u toliko", reč e mu Margo. „Dž ordž e", dodala je, „znam
da misliš da je ovo uzaludna potraga i ne mogu da te krivim za to. Ali
uverena sam da su sanduci s Vitlsijeve ekspedicije povezani sa ovim
ubistvima. Ne znam kakva je veza u pitanju, ali mož da nam dnevnik
nešto može rasvetliti.
A takođe nemam pojma ni s č im imamo posla - serijskim ubicom,
nekom ž ivotinjom ili stvorenjem. Ono š to ne znam jako me plaš i." Ona
než no prihvati Morijartija za ruku i stisnu je. „Mož da smo u poziciji da
nekako pomognemo. Moramo da pokušamo."
Kada je videla da Morijarti crveni, pustila mu je šaku.
Stidljivo se smešeći, Morijarti se primaknu tastaturi.
„Krećemo", rekao je.
Margo je korač ala po prostoriji dok je Morijarti radio. „Jesi li imao
sreće?" konačno ga je pitala prišavši bliže terminalu.
„Ne znam još uvek", odgovori on, č kiljeć i prema ekranu i
ukucavajuć i komande. „Naš ao sam traku, ali protokol je u haosu,
sume za proveru nisu ispravne. Mož da ć emo dobiti oš teć ene podatke,
ako iš ta i dobijemo. Idem sada na zadnja vrata, da tako kaž em, nadam
se da neć u privuć i paž nju. Brzina provere je zaista mala kad se obavlja
ovako."
Zatim je kuckanje prestalo. „Margo", tiho reč e Morijarti. „Imam
ga."
Ekran se ispuni.
**POPIS DETALJA**
Predmet: 1989-2006.2
###################################
Uklonio: Rikman, L. 53210
Datum uklanjanja: 3/15/95
Premešteno: Osobni nadzor
Razlog:
Datum Povratka:
###################################
Uklonio: Depardju, B. 72412
Dat/@;m Ukl~@ja: 10/1/90
Prem*-~@2e34 5WIFU
=++ET2 34 h34!~
DB GREŠKA
=:?
„Do đavola!" viknu Morijarti. „Toga sam se i plaš io. Delimič no je

prepisana, oštećena. Vidiš? Samo se pretvara u neko đubre."
„Da, ali pogledaj!" uzbuđeno reče Margo.
„Dnevnik je uzela gospođa Rikman pre dve nedelje, uz dozvolu
doktora Katberta. Nema datuma povratka."
Margo frknu. „Katbert kaže da je dnevnik izgubljen."
„Pa zaš to je ovaj zapis obrisan? I ko je to uč inio?" Odjednom, oč i
mu se razrogač iš e. „Oh gospode, moram da otključ am tu traku pre
nego što neko primeti." Prsti mu zaigraše po tastaturi.
„Dž ordž ", pozva ga Margo. „Da li znaš š ta to znač i? Neko je uzeo
dnevnik iz sanduka pre nego š to su ubistva poč ela. Negde otprilike u
vreme kada je Katbert naredio da se smeste u Sigurnu oblast. Sada
uklanjaju podatke od policije. Zašto?"
Morijarti se namrš ti. „Poč inješ da zvuč iš kao Smitbek", rekao je.
„Može da ima hiljadu objašnjenja."
„Daj jedno", izazva ga Margo.
„Najoč iglednije bi bilo da je neko drugi obrisao zapis pre nego š to
je Rikmanova uspela da doda podatak da je relikvija izgubljena."
Margo je odmahnula glavom. „Ne verujem u to. Jednostavno ima
previše slučajnosti."
„Margo…" poč e Morijarti. A zatim uzdahnu. „Sluš aj", nastavio je
strpljivo, „ovo su teš ka vremena za sve nas, a posebno za tebe. Znam
da pokuš avaš da doneseš važ nu odluku, i u kritič nim vremenima
poput ovih… pa…"
„Ova ubistva nije poč inio neki obič an manijak", prekide ga Margo
nestrpljivo. „Nisam luda."
„Nisam ni rekao da jesi", nastavi Morijarti. „Samo mislim da bi
trebalo pustiti policiju da ovo reš i. U pitanju je neš to veoma opasno. A
ti bi u ovom trenutku trebalo da se usredsrediš na sopstveni ž ivot.
Kopanje oko ovoga ti neć e pomoć i da doneseš odluku o svojoj
budućnosti." Progutao je pljuvačku. „I neće ti vratiti oca."
„Pa zar ti to misliš?" planu Margo. „Otkud ti…"
Naglo je prestala kad joj pogled pade na zidni sat. „Isuse. Kasnim
na sastanak s doktorom Frokom." Zgrabila je svoju torbu i uputila se
prema vratima. Na dovratku se okrenula. „Posle ć u da razgovaram s
tobom", rekla mu je.
Vrata se zalupiše.
Bože, mislio je Morijarti, sedeć i za ugaš enim terminalom i
odmarajuć i glavu na rukama. Ako jedan diplomac biljne genetike
smatra da Mbvun slobodno luta unaokolo - ako i Margo Grin počinje da
uviđa zaveru iza svakih vrata - šta je tek sa ostatkom Muzeja?
29
Margo je gledala kako Frok prosipa svoj šeri po košulji.

„Sranje", rekao ;e tapkajuć i se svojim punač kim š akama. Uz
preteranu zabrinutost stavio je naoč are na sto i pogledao prema
Margo.
„Hvala ti š to si doš la do mene, draga moja. To je neverovatno
otkrić e. Mislim da bi ovog č asa trebalo da odemo dole i još jednom
pogledamo igurinu, ali onaj č ova Pendergast ć e se uskoro ponovo
pojaviti da nam dosađuje."
Blagosloven bio, agente Pendergast, pomisli Margo. Poslednja
stvar koju sada želi da uradi jeste da ponovo ide na izložbu.
Frok uzdahnu. „Nema veze, uskoro ć emo dovoljno znati. Kada
Pendergast ode, saznać emo istinu. Ova Mbvunina igurina mogla bi da
bude dodatni dokaz koji sam traž io. To jest, ako si u pravu da se
kandže slažu sa posekotinama na žrtvama."
„Ali otkud takvo stvorenje u Muzeju?" pitala je Margo.
„Ah!" uzviknu Frok sa zacakljenim oč ima. „To je pravo pitanje, zar
ne? Dozvoli mi da na pitanje odgovorim pitanjem. Za š ta se, draga
moja Margo, može reči da je smežurano."'
„Ne znam", odgovori Margo. „Smežurano, kao neravno?"
„Da. To je uobič ajeni termin za neš to š to je izbrazdano, naborano,
izguž vano. Reć i ć u ti š ta je smež urano. Jaja reptila su smež urana.
Poput dinosaurusovih jaja."
Iznenadna misao prolete kroz njen um i ona se seti. „Tu je reč…"
„… upotrebio Katbert da opiš e one semenke koje su nedostajale iz
sanduka", Frok završ i njenu reč enicu. „Pitam te ja: da li su to zaista
bile semenke? Kakve to semenke izgledaju smež urano i ljuskavo?
Osim jajeta…"
Frok se malo pridiž e u svojim kolicima. „Sledeć e pitanje. Gde su
sada? Je li ih neko ukrao? Ili im se nešto drugo dogodilo?"
Nenadano, nauč nik zastade, ponovo tonuć i u svoja kolica i
odmahujući glavom.
„Ali ako se neš to… ako se neš to izleglo, onda je to pobeglo iz
sanduka", zaključ i Margo, „kako to objaš njava ubistva na teretnjaku
koji je doneo sanduke iz Južne Amerike?"
„Margo", kaza Frok neč ujno se smejuć i, „ono s č im imamo posla
jeste zagonetka umotana u misteriju, unutar enigme. Najvaž nijeje da
prikupimo još činjenica, a da izgubimo što manje vremena."
Čulo se tiho kucanje na vratima.
„To mora da je Pendergast", rekao je Frok povlač eć i se unazad. A
zatim glasnije: „Uđite, molim!"
Agent je kroč io u prostoriju, s taš nom u rukama, u crnom odelu
koje je kao i uvek bilo besprekorno, plavobele kose zač eš ljane ravno
unazad. Margo je izgledao pribrano i spokojno kao i uvek. Kad je Frok
pokazao na jednu od viktorijanskih fotelja, Pendergast sede.
„Zadovoljstvo nam je š to se ponovo sreć emo, gospodine", reč e
Frok. „Upoznali ste se već s gospođicom Grin. Opet smo usred neč ega,
pa se nadam da vam neće smetati ako ostane."
Pendergast odmahnu rukom. „Naravno. Znam da ć ete oboje
poštovati moju molbu o poverljivosti."
„U svakom slučaju", reče Frok.
„Doktore Frok, znam da ste u poslu pa ć u se truditi da budem š to
krać i", poč e Pendergast. „Nadam se da ste imali uspeha u
pronalaž enju relikvije o kojoj smo prič ali. Relikvije, koja je mož da
korišćena kao oružje u ovim ubistvima."
Frok se promeš kolji u kolicima. „Kao š to ste me zamolili,
pozabavio sam se tim problemom. Pretraž io sam naš u bazu podataka,
i za pojedinač ne predmete i za predmete koji su potencijalno
razdvojeni i ponovo združ eni." Odmahnuo je glavom. „Na nesreć u,
nisam pronaš ao niš ta š to bi izdaleka podseć alo na otisak koji ste nam
pokazali. Nikad ništa slično nismo imali u kolekcijama."
Pendergastov izraz nije otkrivao niš ta. A onda se nasmeš io.
„Zvanič no nikad to ne bismo priznali, ali sluč aj je - da tako kaž emo -
prilič no muč an." Pokazao je na taš nu. „Zatrpan sam laž nim prijavama,
laboratorijskim izveš tajima, intervjuima. Ali veoma teš ko pronalazim
vezu."
Frok se nasmeš io. „Verujem vam, gospodine Pendergast, da se to
š to radimo vi i ja baš i ne razlikuje mnogo. I ja imam slič ne poteš koć e.
A bez sumnje Njegovo Visoč anstvo se ponaš a kao da se ne događa
ništa neobično."
Pendergast klimnu.
„Rajt je veoma nestrpljiv da se izlož ba sutra otvori kako je i
planirano. Zaš to? Jer je Muzej potroš io milione koje u stvari nije imao.
Najvaž nije je da se donacije poveć aju kako Muzej ne bi skliznuo ispod
crte. Ova izložba se smatra najboljim načinom da se to dogodi."
„Shvatam", reč e Pendergast. Uzeo je fosil koji je stajao na stolu
blizu njegove fotelje i počeo da ga prevrće u rukama. „Amonit?" upita.
„Tačno", odgovori Frok.
„Doktore Frok", poč e Pendergast. „Trenutno imamo pritiske sa
svih strana. Kao rezultat toga, moram dvostruko paž ljivije da
sprovodim ovu istragu po propisanim pravilima. Ne smem da delim
svoja otkrić a sa osobama van služ benog kruga, poput vas - č ak i kada
se konvencionalne rute istrage pokaž u kao jalove." Paž ljivo je spustio
fosil i prekrstio ruke. „S obzirom na to, da li sam dobro shvatio da ste
vi ekspert za DNK?"
Frok klimnu. „To je delimič na istina. Posvetio sam deo svojih
istraž ivanja tome da otkrijem kako geni utič u na morfologiju - oblik
nekog organizma. I nadgledao sam neke od projekata brojnih
diplomaca - kao š to su Gregori Kavakita i ovde prisutna Margo - č ija
istraživanja uključuju i DNK."
Pendergast ponovo uze svoju taš nu, otkopč a je i izvadi debeli š tos
odš tampanih papira. „Imam ovde DNK izveš taj jedne od kandž i
pronađene u prvoj ž rtvi. Naravno, ne mogu vam ga pokazati. To bi
bilo veoma neregularno. Njujorškoj kancelariji se to ne bi dopalo."
„Shvatam", reč e Frok. „Ali i dalje smatrate da je kandž a najbolji
trag koji imate."
„To je naš jedini bitan ključ , doktore Frok. Dozvolite mi da vam
objasnim svoje zaključ ke. Verujem da imamo ludaka koji slobodno
luta kroz Muzej. Ubija svoje ž rtve na ritualan nač in, uklanja zadnji deo
lobanje i vadi hipotalamus iz mozga."
„U koju svrhu?" upita Frok.
Pendergast je oklevao. „Verujemo da ga jede."
Margo uzdahnu.
„Ubica se mož da krije u podrumu Muzeja", nastavi Pendergast.
„Ima mnogo indicija da se vratio tamo nakon ubistava, ali do sada
nismo uspeli da odredimo tač nu lokaciju, niti pak da pronađemo bilo
kakve dokaze koji to potkrepljuju. Dva psa su ubijena tokom pretrage.
Kao š to mož da već znate, to je savrš eni lavirint tunela, galerija i
prolaza koji se pruž a na nekoliko podzemnih nivoa, od kojih su
najstariji stari skoro 150 godina. Muzej je uspeo da mi pribavi mape
koje pokrivaju samo mali procenat celokupne površ ine. Smatram da
je ubica 'muš ko' jer sila kojom su ubistva izvrš ena ukazuje na
muš karca, i to prilič no snaž nog. Skoro natprirodno snaž nog. Kao š to
znate, koristi neko troprsto oruž je kako bi rasporio svoje ž rtve, koje
izgleda bira potpuno nasumič no. Nemamo nikakav motiv. Intervjui sa
odabranim muzejskim osobljem nisu doneli nikakve nove tragove do
sada." Pogledao je u Froka. „Vidite, doktore, naš najbolji ključ ostaje i
jedini - oruž je, to jest, kandž a. Zato neprestano tragam za njenim
poreklom."
Frok lagano klimnu. „Spomenuli ste DNK?"
Pendergast mahnu isprintanim papirima. „Najblaž e reč eno, iz
laboratorijskih rezultata se ne mož e izvuć i nikakav zakljuć ak."
Napravio je pauzu. „Ne vidim nijedan razlog da vam ne kaž em da su
testovi na kandž i pokazali DNK različ itih vrsta gekona, zajedno sa
ljudskim hromozomima. Stoga pretpostavljamo da su uzorci bili
zagađeni."
„Gekona, kaž ete?" Frok promrmlja blago iznenađen. „I jede
hipotalamus… vrlo neobično. Recite mi, kako to znate?"
„Pronašli smo tragove pljuvačke i otiske zuba."
„Ljudskih zuba?"
„Niko to ne zna."
„A pljuvačka?"
„Neodredivo."
Frokova glava pade na grudi. Nakon duže pauze, on je podiže.
„Neprekidno kandž e zovete oruž jem", rekao je. „Pretpostavljam
onda da i dalje verujete kako je ubica čovek?"
Pendergast zatvori taš nu. „Jednostavno ne vidim nijednu drugu
moguć nost. Da li smatrate, doktore Frok, da je ž ivotinja sposobna da
dekapituje č oveka hirurš kom preciznoš ću, probuš i rupu na lobanji i
pronađe unutraš nji organ velič ine oraha, to jest uradi neš to š to je
samo neko ko je izuč avao ljudsku anatomiju sposoban da prepozna? A
i sposobnost ubice da umakne, i pored svih naš ih pretraga podruma,
takođe je impresivna."
Frokova glava ponovo pade na grudi. Kako su se sekunde
pretvarale u minute, Pendergast je ostao nepomič an i samo je
posmatrao.
Frok odjednom podiž e glavu. „Gospodine Pendergast", rekao je
dok mu je glas tutnjao. Margo poskoč i. „Cuo sam vaš u teoriju. Da li
biste voleli da čujete moju?"
Pendergast klimnu. „Naravno."
„Vrlo dobro", odgovori Frok. „Jeste li čuli za transvaalski škriljac?"
„Ne bih rekao", kaza Pendergast.
„Transvaalski š kriljac je otkriven 1945. od strane Alistera Van
Vrouvenhoka, paleontologa s juž noafrič kog Vitvotersrend
univerziteta. Iz perioda kambrije je, otprilike š esto miliona godina
star. Bio je pun bizarnih oblika ž ivota kakvi nikad ranije, a ni
dandanas, nisu viđeni. Asimetrič ni oblici ž ivota koji nemaju č ak ni
bilateralnu simetriju kakvu ima bukvalno sav ž ivi svet na planeti
danas. Dogodili su se sluč ajno, u vreme kambrijskog masovnog
uniš tenja. Velika već ina ljudi, gospodine Pendergast, veruje da
transvaalski š kriljac predstavlja slepo crevo evolucije: ž ivot je
eksperimentisao sa svim moguć im oblicima pre nego š to se odluč io za
bilateralno simetrični oblik koji vidite danas."
„Ali vi niste tog mišljenja", reče Pendergast.
Frok se malo nakaš lja. „Tač no. Izvesni tipovi organizama
preovlađuju brojem u ovom š kriljcu. Imaju moć na peraja i dugač ke
lepljive udove, veoma velike delove č eljusti kojima su mogli da mrve i
cepaju plen. Mogli su da njima seku č ak i stene, a peraja su im
omoguć avala da se kreć u brzinom od trideset kilometara na sat, i to
kroz vodu. Nema sumnje da je to bio jedan veoma uspeš an i surov
predator. Bio je, ja verujem, i previš e uspeš an: doveo je svoj plen do
istrebljenja i ubrzo i sam izumro. Tako je izazvao malo masovno
izumiranje pri kraju kambrije. To je, a ne prirodna selekcija, poubijalo
sve ostale forme života u transvaalskom škriljcu." Pendergast trepnu.
„Pokrenuo sam kompjutersku simulaciju evolucije po novoj
matematič koj teoriji fraktalne turbulencije. Rezultat? Svakih š ezdeset
do sedamdeset miliona godina, grubo reč eno, ž ivot postaje veoma
dobro prilagođen svom okruž enju. Mož da i previš e dobro prilagođen.
A onda se, sasvim iznenada, niotkuda, pojavi jedna sasvim nova vrsta.
To je skoro uvek nekakvo predatorsko stvorenje, maš ina za ubijanje.
Prolazi kroz populaciju domać ina ubijajuć i, hraneć i se i množ eć i se.
Prvo lagano, a onda sve brže."
Frok pokaza prema peš čanom fosilu u vidu ploč e na svom stolu.
„Gospodine Pendergast, dozvolite mi da vam neš to pokaž em." Agent
ustade i pođe napred.
„Ovo je set tragova koje je ostavilo jedno stvorenje iz perioda
kasne krede", nastavi Frok. „Tač no na K-T granici, da budem precizan.
Ovo je jedini takav fosil koji je pronađen, ne postoji nijedan drugi."
„K-T?" upitno reče Pendergast.
„Kredatercijar. To je granica koja je obelež ena masovnim
izumiranjem dinosaurusa."
Pendergast klimnu, ali i dalje beše zbunjen.
„Ovde postoji veza koja je do sada proš la neprimeć ena", nastavi
Frok. „Mbvunova igurina, otisci kandž i koje je ostavio ubica i ovi
fosilni ostaci."
Pendergast pogleda dole. „Mbvun? Figurina koju je doktor Katbert
izvadio iz sanduka i stavio na izložbu?"
Frok klimnu.
„Hmm. Koliko su stari ovi otisci?"
„Otprilike š ezdeset pet miliona godina. Potič u iz oblasti gde su
pronađeni poslednji dinosaurusi. Pre njihovog masovnog izumiranja,
tač nije." Nastupila je duga tiš ina. „Ah. A veza…?" Ubrzo upita
Pendergast.
„Rekao sam da se niš ta iz antropološ ke kolekcije ne poklapa s
tragovima kandž i. Ali nisam rekao da ne postoje prikazi, niti skulpture
takve kandž e. Videli smo da prednji udovi igurine Mbvuna imaju tri
kandž e, sa uveć anim srednjim prstom. Pogledajte sada ove tragove",
reč e Frok, pokazujuć i na fosil. „Setite se rekonstrukcije kandž e i
njenih tragova na žrtvi."
„Znač i, vi mislite", rekao je Pendergast, „da bi ubica mogao biti ista
ona ž ivotinja koja je ostavila ove tragove? Dinosaurus?" Margo
pomisli da je čula u Pendergastovom glasu kako se zabavlja.
Frok pogieda u agenta vrlo energič no, odmahujuć i glavom. „Ne,
gospodine Pendergast, ne dinosaurus. Niš ta tako obič no kao
dinosaurus. Govorimo o dokazu moje teorije o nenormalnoj evoluciji.
Poznajete moj rad. Ovo je stvorenje za koje verujem da je pobilo
dinosauruse."
Pendergast je zanemeo.
Frok se nagnu prema agentu FBI. ,Ja verujem", kaza, „da je ovo
stvorenje, ova nakaza prirode, razlog nestanka dinosaurusa. Ne neki
meteorit, niti promena klime, već už asni predator - stvorenje č iji su
tragovi sač uvani u ovom fosilu. Otelotvorenje Kalisto efekta. Nije bilo
veliko, ali bilo je neverovatno moć no i brzo. Verovatno je lovilo u
združ enim č oporima i bilo inteligentno. Ali poš to su superpredatori
tako kratkog veka, nisu dovoljno dobro zastupljeni u fosilima. Osim u
transvaalskom š kriljcu. I u ovom fosilu ovde, iz Cun-Je-Jin jalovine. Da
li me pratite?
„Da."
„Nalazimo se usred eksplozije stanovništa."
Pendergast ostade nem. „Ljudska bić a!" nastavi Frok, podiž uć i
glas. „Pre pet hiljada godina bilo nas je samo deset miliona na planeti.
Danas ima š est milijardi ljudi! Mi smo najuspeš niji oblik ž ivota koji je
zemlja ikada videla!" Udarao je po primercima Fraktalne evolucije
koji su stajali na stolu. „Juč e ste me pitali za sledeć u knjigu. Ona ć e
sadrž ati nastavak moje teorije o Kalisto efektu primenjenom na
moderni ž ivot. Moja teorija predviđa da se u bilo kom trenutku mož e
dogoditi nekakva groteskna mutacija; nekakvo stvorenje koje ć e loviti
ljudsku populaciju. Ne kaž em da je ubica isto ono stvorenje koje je
istrebilo dinosauruse. Već neko slič no… pa, pogledajte ove tragove
ponovo. Izgledaju kao da su Mbvunski! Mi je nazivamo konvergentna
evolucija, gde dva stvorenja lič e jedno na drugo, ne zato š to su nuž no
u srodstvu, već zato š to evoluiraju da obave isti zadatak. Stvorenje
koje je evoluiralo da bi ubijalo. Previš e je slič nosti, gospodine
Pendergast."
Pendergast podiž e svoju taš nu na krilo. „Bojim se da ne mogu viš e
da vas pratim, doktore Frok."
„Zar ne vidite? Neš to je doš lo u tom sanduku iz Juž ne Amerike.
Oslobodilo se u Muzeju. Veoma uspeš an predator. Ta Mbvunova
igurina je dokaz. Starosedelač ko pleme bilo je svesno ovog stvorenja,
oko njega je izgradilo i religiju. Vitlsi ga je nesvesno poslao u
civilizaciju."
„Jeste li videli tu iguricu?" upita Pendergast. „Doktor Katbert
izgleda okleva da mi je pokaže."
„Ne", priznade Frok. „Ali sasvim sam siguran da sam u pravu.
Planiram da je pogledam čim budem mogao."
„Doktore Frok, juč e smo se pozabavili sanducima", rekao je
Pendergast. „Doktor Katbert nas je uverio da u njima nema nič eg
vrednog, a mi nismo imali razloga da u to sumnjamo." Ustao je
potpuno indiferentan. „Zahvaljujem vam se na vremenu i pomoć i.
Vaš a teorija je veoma interesantna i voleo bih da stanem u red za
knjigu." Slegnuo je ramenima. „Međutim moje miš ljenje za sada ostaje
nepromenjeno. Oprostite mi š to sam krut, ali nadam se da ć ete moć i
da odvojite svoje pretpostavke od hladnih č injenica naš e istrage i
pomognete nam kako god budete mogli." Otiš ao je do vrata. „A sada
me izvinite. Ako vam nešto padne na pamet, molim vas pozovite me."
I izađe.
Frok je i dalje sedeo u svojim kolicima, odmahujuć i glavom.
„Kakva š teta", mrmljao je. „Gajio sam velike nade u ovu saradnju, ali
izgleda da je on ipak isti kao i svi."
Margo pogleda na sto pored fotelje koju je Pendergast upravo
ispraznio. „Vidite", rekla je. „Ostavio je DNK izveštaj."
Frokove oč i ispratiš e Margoin pogled. On se zasmeja.
„Pretpostavljam da to potpada pod ono ako nam neš to padne na
pamet." Zastao je. „Mož da, na kraju krajeva, i nije kao svi ostali. Pa,
nećemo ga prijaviti, Margo, zar ne?" rekao je podižući slušalicu.
„Doktor Frok, molim vas doktora Katberta." Kratka pauza. „Halo,
Jane? Da, dobro sam, hvala. Ne, hteo bih odmah da odem i pogledam
Sujeverje. Sta kaž eš ? Da, znam da je zapeč ać ena, ali… Ne, sasvim se
slažem sa izložbom, samo… razumem."
Margo primeti kako se Frokovo lice zajapurilo.
„U tom sluč aju, Jane", nastavio je Frok, „voleo bih da ponovo
pregledam one sanduke sa Vitlsijeve ekspedicije. Da, one u Sigurnoj
oblasti. Znam da smo ih videli juče, Jane."
Nastupila je duga tiš ina. Margo je mogla da č uje jedva č ujno
kreštanje.
„Slušaj ovako, Jane", reče Frok. „Ja sam rukovodilac ovog odeljenja
i imam pravo da… Nemoj tako sa mnom da razgovaraš, Jane. Da se nisi
usudio."
Frok se tresao od besa, Margo ga nikada nije videla takvog. Glas
mu se spustio skoro do šapata.
„Gospodine, vi nemate š ta viš e da traž ite u ovoj instituciji. Ulož ić u
službenu žalbu direktoru."
Frok lagano vrati sluš alicu na lež iš te dok su mu ruke drhtale.
Okrenuo se prema Margo pokuš avajuć i da pronađe svoju maramicu.
„Molim te da mi oprostiš."
„Iznenadena sam", reč e Margo. „Mislila sam da kao rukovodilac…"
Nije mogla da završi rečenicu.
„Imam punu kontrolu nad kolekcijama?" Frok se nasmeš i, a boja
poč e da mu se vrać a u lice. „I ja sam mislio. Ali ova nova izlož ba, pa
onda ubistva, izazvala su u ljudima nekakve emocije na koje nisam
rač unao. Tehnič ki gledano, Katbert je iznad mene. Ali nisam sasvim
siguran zašto to radi. Mora biti da je nešto prilično sramotno, nešto što
bi spreč ilo otvaranje njegove omiljene izlož be." Kratko je razmislio.
„Mož da je svestan postojanja ovog stvorenja. Na kraju krajeva, on je
bio taj koji je premestio sanduke. Mož da je pronaš ao izlegnuta jaja,
povezao stvari i sakrio ih. A sad hoć e da mi uskrati moje pravo da ih
proučim!" Nagnuo se napred u svojim kolicima i stisnuo pesnice.
„Doktore Frok, mislim da to i nije baš verovatno", upozori ga
Margo. Sva ž elja da Froku saopš ti da je Rikmanova uzela Vitlsijev
dnevnik odjednom ishlapi.
Frok se opusti. „U pravu si, naravno. Mada, mož eš biti sigurna da
ovo nije kraj. Ipak, nemamo sad vremena za to i verujem da si dobro
osmotrila Mbvuna. Ali, Margo, moramo nekako da uđemo i
pregledamo one sanduke."
„Kako?" upita Margo.
Frok je otvorio ioku stola i kratko vreme pokuš avao neš to da
nađe. A onda je izvadio formular koji je Margo momentalno
prepoznala: Zahtev za pristup.
„Moja greš ka je", nastavio je on, „bila š to sam pitao." Poč eo je da
popunjava formular pisanim slovima.
„Zar to ne bi trebalo da bude potpisano od strane Centralne
obrade?" pitala je Margo.
„Naravno", odgovori Frok. „Poslać u formular Centralnoj obradi po
uobič ajenom postupku. A dole u Sigurnu oblast ć u poneti nepotpisan
primerak i na silu uć i. Zahtev ć e bez imalo sumnje biti odbijen. Ali dok
se to dogodi, imać u dovoljno vremena da pregledam sanduke. I
pronađem odgovore."
„Ali doktore Frok, ne možete to uraditi!" Margo reagova šokirano.
„Zaš to da ne?" Frok se š eretski nasmeš i. „Frok, stub muzejskog
establiš menta, ponaš a se nedolič no? Ovo je previš e bitno za takva
premišljanja?"
„Nisam mislila na to", nastavila je Margo. Ona pusti da joj pogled
padne na naučnikova kolica.
Frok takođe pogleda dole. Lice mu se obesi. „Ah, da", lagano je
rekao. „Shvatam š ta misliš ." Pokunjen, on krenu da vrati formular u
sto.
„Doktore Frok", reč e Margo. „Dajte mi obrazac. Ja ć u ga poneti u
Sigurnu oblast."
Frokova ruka se zaledi. On pogleda Margo procenjivač kim
pogledom. „Zamolio sam te da budeš moje oč i i uš i, ali nisam od tebe
traž io da za mene zavlač iš glavu u torbu", rekao je. „Ja sam stalno
zaposleni kustos i relativno važ na igura. Neć e se usuditi da me
otpuste. Ali ti…" duboko je uzdahnuo i podigao obrve. „Od tebe mogu
da naprave primer i izbace te s doktorskog programa. A ja ć u biti
nemoćan da to sprečim."
Margo na trenutak razmisli. „Imam prijatelja koji je veoma
pametan kad su ove stvari u pitanju. Mislim da prič om mož e da uđe u
svaku situaciju a i da izađe iz nje."
Frok na tren ostade nepomič an. A onda je odvojio kopiju i dao joj
je. „Postarać u se da original bude odnet gore. Moram, ako hoć emo da
igramo ovu igru. Cuvar mož e da nazove Centralnu obradu i proveri
prijavu. Neć eš imati mnogo vremena. Cim ovo stigne, bić e spremni. Do
tada već moraš da zbrišeš."
Iz ioke stola izvadio je jedan ž uti papir i ključ . Pokazao je to
Margo.
„Na ovom papiru je kombinacija za trezor u Sigurnoj oblasti",
rekao je. „A evo i ključ a od samog trezora. Svi direktori ga imaju. Uz
malo sreć e, Katbert se nije dosetio da promeni kombinaciju." Dao je
sve to Margo. „S ovim ć eš bez problema proć i kroz vrata. Cuvari su ti s
kojima ć eš morati da izađeš na kraj." Sada je već brzo govorio,
netremice gledajuć i Margo pravo u oč i. „Znaš š ta bi trebalo da traž iš u
sanducima. Bilo kakav trag jaja, ž ivog organizma, pa č ak i kultnih
predmeta u vezi sa stvorenjem. Bilo š ta š to mož e da potvrdi moju
teoriju. Prvo pregledaj najmanji sanduk, onaj Vitlsijev. U njemu se
nalazila Mbvunova igura. Proveri i ostale ako budeš imala vremena,
ali za ime sveta, ne izlaž i se nepotrebnom riziku. Idi sada, draga moja,
i neka ti Bog podari brzinu."
Poslednje š to je Margo videla pre nego š to je izaš la iz kancelarije,
bio je Frok kako sedi ispod luč nih prozora, š irokih leđa okrenutih k
njoj, i pesnicama iznova udara po naslonima svojih invalidskih kolica.
„Prokleta stvar!" govorio je. „Neka gori u paklu!"
30
Pet minuta kasnije, u njenoj kancelariji, nekoliko spratova niže, Margo

podiž e sluš alicu i poč e da bira broj. Smitbek je bio u nekom č udnom
raspolož enju. Kad mu je Margo - s neš to manje detalja - objasnila da je
Morijarti otkrio izbrisani zapis o pristupu i događaje iz Frokovog
kabineta, raspoloženje mu se malo popravilo.
Cula ga je kako se kikoć e. „Jesam li bio u pravu š to se tič e
Rikmanove, a? Skrivanje dokaza. Sada ć u je naterati da prihvati knjigu
onako kako je napišem ili…"
„Smitbek, da se nisi usudio", upozori ga Margo. „Ovo nije za tvoje
lič no zadovoljstvo. Ne znamo kakva prič a stoji iza tog dnevnika i ne
mož emo sad da brinemo o tome. Moramo da pogledamo u one
sanduke, a imamo samo pet minuta za to."
„Dobro, dobro", stigao je odgovor. „Sač ekaj me kod odmoriš ta
izvan Entomologije. Idem sad."
„Nikad ne bih pomislio da je Frok tako radikalan", reč e Smitbek.

„Moje poš tovanje za starog momka upravo je skoč ilo za dva
podeoka." Silazio je niz dugi red gvozdenih stepenica. Iš li su
sporednim putevima nadajuć i se da ć e izbeć i policijske punktove
postavljene kod liftova.
„Imaš ključ i kombinaciju, je l' tako?" pitao je s dna stepeniš ta.
Margo proveri tašnu, a onda krenu za njim.
Brzo je pogledala na obe strane hodnika. „Znaš kako hodnik ispred
Sigurne oblasti ima osvetljene niš e celom duž inom? Ti idi napred, a ja
stiž em za minut. Razgovaraj sa č uvarem, pokuš aj da ga odvuč eš u
neku niš u gde je bolje svetlo, a sve tobož da mu pokaž eš ovaj
formular. Navedi ga da okrene leđa na nekoliko minuta a ja ć u onda
da otključam vrata i uđem. Samo ga zabavljaj. Ti si dobar brbljivac."
„To je tvoj plan?" podsmehnuo se Smitbek. „Dobro." Okrenuo se na
petama, nastavio niz hodnik i nestao iza ćoška.
Margo malo sač eka, brojeć i do š ezdeset. A onda krenu napred
navlačeći par gumenih rukavica.
Uskoro je mogla da č uje Smitbekov glas, već poviš en u pravednom
protestu. „Ovaj papir je potpisao rukovodilac odeljenja lič no!
Pokušavaš li da mi kažeš da…"
Provirila je iza ć oš ka. Otprilike petnaestak metara niz hodnik
nalazila se raskrsnica s još jednim hodnikom koji je vodio do
policijskih barikada. Malo niž e niz hodnik stajala su vrata za Sigurnu
oblast, a iza njih Margo je mogla da vidi č uvara. Bio joj je okrenut
leđima i držao je formular u jednoj ruci.
„Zao mi je, gospodine", č ula ga je kako govori, „ali ovo još uvek
nije prošlo kroz Obradu…"
„Ne gledate na pravo mesto", odgovori Smitbek. „Odnesite ga tamo
gde ćete moći da ga pročitate, ovde na svetlu."
Udaljili su se od Margo u jednu osvetljenu niš u. Kako su nestali s
vidika, Margo izbi iza ć oš ka i poč e ž ustro da korač a niz hodnik.
Stigavš i do vrata Sigurne oblasti, ugurala je ključ i lagano gurnula.
Vrata se neč ujno otvoriš e na podmazanim š arkama. Provirila je da
proveri da li je sama; prostorija je izgleda bila prazna i ona lagano
zatvori vrata za sobom.
Srce joj je već ubrzano radilo, krv joj je bubnjala u uš ima. Uhvatila
je dah i potraž ila prekidač za svetlo. Trezori su se pruž ali ispred nje i
sa leve i sa desne strane. Kada je spazila treć a vrata s desne strane s
trakom na kojoj je pisalo DOKAZ, uhvatila je brojč anik jednom rukom
i izvadila Frokovu cedulju drugom. 56-77-23. Duboko je udahnula i
poč ela, priseć ajuć i se ormarić a iz srednje š kole u kom je č uvala svoju
obou. Desno, levo, desno…
Zač uo se glasan kliktaj. Istog trenutka prihvatila je kvaku i gurnula
nadole. Vrata se otvoriše.
Sanduci koji su stajali unutra bili su samo zatamnjeni obrisi
poslagani uza zid. Uključ ila je svetlo i pogledala na sat. Tri minuta su
već prošla.
Morala je da dela veoma brzo. Videla je nazubljene tragove na
mestu gde je jedan od već ih sanduka pokidan i rasturen. Gledajuć i u te
zaseke kič mom joj prođe jeza. Kleč eć i ispred manjeg sanduka,
sklonila je njegov poklopac i zaronila ruke u materijal za pakovanje,
odvajajući gusta vlakna kako bi došla do relikvija.
Ruke joj napipaš e neš to tvrdo. Izvlač eć i to, Margo vide mali kamen
sa č udnim izrezbarenim oblicima. Ovo baš i ne obeć ava. Naš la je
kolekciju neč ega š to lič i na umetke za usne od ž ada, zatim vrhove
strelica od kremena, neke bodež e, duvaljku sa kompletom strelica,
dugih i oš trih vrhova zacrnjenih nekom oč vrslom supstancom. Ne bih
volela da se ubodem na neku, pomislila je. I dalje nije videla niš ta š to
bi bilo dovoljno vredno da se uzme. Kopala je i dalje. Sledeć i sloj je
sadrž ao malu presu za biljke, potpuno zavrnutu, polomljenu
š amanovu zveč ku, prekrivenu grotesknim gravurama i predivni
ogrtač napravljen od pletene tkanine i perja.
Impulsivno je presu za biljke, prekrivenu onim vlaknima za
pakovanje, stavila u torbu. I kameni disk i zveč ka završ iš e na istom
mestu.
U poslednjem sloju pronaš la je nekoliko tegli sa malim reptilima.
Živopisnim, ali ne tako neuobičajenim.
Proš lo je š est minuta. Uspravila se, osluš nula, oč ekujuć i svakog
trenutka da čuje korake čuvara koji se vraća. Ali nije čula ništa.
Už urbano je pobacala ostale relikvije nazad u sanduk i uš uš kala ih
onim vlaknima. Podigla je poklopac i primetila s njegove unutraš nje
strane troš nu zaš titnu tkaninu. Radoznalo je delimič no odvoji i jedna
iscepana, vodom oš teć ena koverta kliznu joj u krilo; oklevajuć i, ona je
strpa u svoju torbu.
Osam minuta. Nije ostalo nimalo vremena.
Vrativš i se u srednju prostoriju osluš nula je, pokuš avajuć i da
razazna priguš ene zvuke koji su se č uli. Lagano je neznatno
odškrinula vrata.
„Koji je broj vaše značke?" glasno je govorio Smitbek.
Margo nije č ula č uvarev odgovor. Iskliznula je napolje, zatvorila
vrata za sobom i brzo svukavš i rukavice i njih ubacila u torbu. Zategla
je odeć u, pogledala se, a onda krenula pored niš e u kojoj su stajali
Smitbek i čuvar.
„Hej!"
Okrenula se. Cuvar, crven u licu, gledao je u nju. „O, tu si, Bile!"
rekla je brzo razmiš ljajuć i i nadajuć i se da je straž ar nije video kako
izlazi na vrata. „Jesam li zakasnila? Jesi li već bio unutra?"
„Ovaj čova neće da me pusti!" žalio se Smitbek.
„Sluš aj ti", reč e č uvar, okrenuvš i se Smitbeku. „Hiljadu puta sam ti
rekao i neć u viš e ponavljati. Ti formulari moraju biti propisno
obradeni pre nego što te pustim. Razumeš?"
Provukli su se.
Margo se okrenu da pogleda hodnik. U daljini je videla visoku i
vitku figuru koja je dolazila: Jan Katbert.
Zgrabila je Smitbeka za ruku. „Moramo da idemo. Seć aš se naš eg
sastanka? Pogledaćemo kolekciju drugi put."
„Tako je. Naravno." Smitbek srdač no reč e. „Kasnije ć u se
pozabaviti ovim", rekao je čuvaru.
Kada su stigli do drugog kraja hodnika, ona gurnu Smitbeka u
jednu nišu.
„Idi iza onih vitrina", prošaputa Margo.
Culi su Katbertove stope iza sebe dok su se sakrivali. Koraci su
odjednom stali i Katbertov glas glasno odjeknu hodnikom. „Da li je
neko pokuš avao da uđe u trezor?" pitao je. „Jeste, gospodine. Jedan
čovek je pokušavao. Upravo su bili ovde."
„Ko?" pitao je Katbert. „Ti ljudi s kojima si upravo razgovarao?"
„Da, gospodine. Imao je formular, ali nije bio obrađen, pa ga nisam
pustio."
„Nisi ga pustio?"
„Tako je, gospodine."
„Ko je izdao formular? Frok?"
„Da, gospodine. Doktor Frok."
„I nisi zapamtio ime ovog čoveka?"
„Mislim da se zove Bil. Ne znam za ženu, ali…"
„Bil? Bil? Oh, pa to je savrš eno. Prvo š to moraš da uradiš je da
tražiš nekakvu ispravu."
„Izvinite, gospodine. Samo, insistirao je…"
Ali Katbert je već ljutito korač ao odakle je i doš ao. Koraci su se
stišavali u hodniku.
Na Smitbekovo blago klimanje, Margo paž ljivo ustade i otrese sa
sebe prašinu. Kročili su u hodnik.
„Hej, vi tamo!" povika straž ar. „Dođite ovamo, moram da vidim
vaše legitimacije! Čekaj!"
Smitbek i Margo se dadoš e u beg. Trč ali su do ugla, a onda ustrč ali
uz široke betonske stepenice.
„Kuda idemo?" dahtala je Margo.
„Proklet bio ako znam."
Stigli su do sledeć eg odmoriš ta i Smitbek oprezno istupi u hodnik.
Pogledao je na obe strane, a onda trgnuo i otvorio vrata na kojima je
pisalo SISARI, VELIKI MAJMUNI, MAGACIN.
Kada su uš li, zastali su malo da povrate dah. Prostorija je bila tiha i
hladna. Kako su joj se oč i privikavale na prituljenu svetlost, primetila
je poput straž ara poređane preparirane gorile i š impanze i velike
gomile dlakavih kož a na drvenim policama. Na jednom zidu bilo je
desetak polica napunjenih lobanjama raznih primata.
Smitbek je intenzivno osluš kivao kod vrata. A onda se okrenuo ka
Margo. „Hajde da vidimo šta si pronašla", rekao je.
„Ne baš mnogo š ta", reč e Margo teš ko diš uć i. „Uzela sam nekoliko
nebitnih relikvija, eto to je sve. Mada, pronaš la sam ovo", kaza
posežući u svoju torbu.
„Bilo je pričvršćeno za poklopac sanduka."
Nezatvorena koverta bila je adresirana jednostavno sa „H. C.
Montagju, NJPM."
Zuć kasti papir imao je nekakav č udan motiv sa dve strele. Dok je
Smitbek provirivao preko ramena, Margo je paž ljivo podigla papir
prema svetlu i počela da čita.
Gornji Ksingu
17. septembar 1987.
Montagju,
Odluč io sam da Karlosa s poslednjim sandukom poš aljem
nazad i da samostalno nastavim potragu za Krokerom. Karlos
je pouzdan, ne smem da rizikujem da se sanduk izgubi ako se
meni neš to dogodi. Obrati paž nju na š amanovu zveč ku i
ostale ritualne predmete. Izgleda da su jedinstveni. Ali
igurina koju sam poslednju stavio i koju smo pronaš li u
napuš tenoj kolibi na ovoj lokaciji predstavlja dokaz koji sam
traž io. Primetić eš prevelike kandž e i reptilske karakteristike
koje ukazuju na dvonož no stvorenje. Kotoge postoje, a
Mbvunska legenda nije samo puka izmišljotina.
Sve moje terenske beleške su u ovoj svesci…
31
Gospođa Lavinija Rikman sedela je u kož noj fotelji boje vina u

direktorovoj kancelariji. Prostorija je bila mrtvač ki tiha. Cak ni zvuci
saobrać aja s ulice tri sprata niž e nisu se probijali kroz debele ovalne
prozore. Rajt je sedeo za stolom, praktič no progutan prostranom
površ inom od mahagonija. Rejnoldsov portret Ridlija A. Dejvisa,
osnivača Muzeja, zurio je nadole iza Rajtovih leđa.
Doktor Jan Katbert je zauzeo sofu kod daljeg zida kancelarije.
Nagnuo se napred, nalaktio na kolena, a sako od tvida visio mu je
slobodno na vitkom telu. Mrš tio se. I inač e strog i nervozan, ovog
poslepodneva je izgledao još gore.
Konačno Rajt poremeti tišinu.
„Već je dvaput zvao posle podne", prasnu direktor na Katberta.
„Ne mogu več ito da ga izbegavam. Pre ili kasnije podić i ć e praš inu š to
mu nije odobren pristup sanducima. Mož e da uvuč e i Mbvuna u to.
Pokrenuće se rasprava."
Katbert klimnu. „Samo neka se to desi š to kasnije. Kada izlož ba
bude otvorena, s č etrdeset hiljada posetilaca dnevno i zapaž enim
prilozima u periodici, neka diže prokletu prašinu koliko god hoće."
Usledio je još jedan dug period tišine.
„Neć u da budem đavolov advokat", konač no nastavi Katbert, „ali
kad se sve ovo slegne, ti ć eš , Vinstone, morati neizostavno da pojač aš
svoje prisustvo u medijima. Ove glasine o prokletstvu mož da su sada
neprijatne, ali kada stvari ponovo budu na svom mestu, svi ć e ž eleti
neku zamensku jezu ili skandal. Svi ć e hteti da udu u Muzej i sami
pogledaju. To je dobro za posao. Kaž em ti, Vinstone, ni sami ne bismo
ovo mogli bolje da organizujemo."
Rajt se namrš ti na svog pomoć nika. „Glasine o prokletstvu. Mož da
su i istinite. Pogledaj sve te nesreć e koje prate tu ogavnu malu iguru
preko pola planete." Neveselo se nasmeja.
„Sigurno nisi ozbiljan", reče Katbert.
„Reć i ć u ti š ta je ozbiljno", Rajt prasnu. „Neć u viš e da te č ujem da
govoriš tako. Frok ima uticajne prijatelje. Ako poč ne njima da se ž ali…
uostalom, znaš kako prič e rastu i š ire se. Mislić e da prikrivaš nekakve
informacije. Mislić e da pokuš avaš da uć ariš na ubistvima dovodeć i
ljude da pogledaju izložbu. Šta kažeš na takav publicitet, a?"
„U pravu si", reč e Katbert uz uzdrž an osmeh. „Ali ne moram da te
podseć am da ako se ova izlož ba ne otvori na vreme, sve ostaje samo u
teoriji. Frok mora biti drž an na kratkoj uzici. Evo, š alje najamnike da
obave njegov prljavi posao. Jedan od njih je pokuš ao da uđe u Sigurni
trezor pre manje od sat vremena."
„Ko?" upita Rajt.
„Ma č uvar je totalno zabrljao ovog puta", odgovori Katbert. „Ali je
bar saznao ime tog tipa - Bil."
„Bil?" Rikmanova se uspravi.
„Da, mislim da je tako", reč e Katbert okrenuvš i se prema
direktorki za odnose s javnoš ću. „Zar to nije ime onog novinara koji
piš e knjigu o mojoj izlož bi? On je tvoj č ovek, zar ne? Je l' pod
kontrolom? Čujem da ide okolo i postavlja gomilu nekih pitanja."
„Apsolutno", odgovori Rikmanova uz blistavi osmeh. „Imali smo
nekih uspona i padova, ali sada je disciplinovan. Kao š to sam uvek
govorila - ako kontrolišeš izvore, kontrolišeš i novinare."
„Disciplinovan, je li?" reč e Rajt. „Zaš to si onda jutros morala da
poš alješ onaj imejl polovini zapadnog sveta, u kom podseć aš na to da
se ne razgovara sa strancima?"
Gospođa Rikman brzo podiž e svoju š aku s nalakiranim noktima.
„Pobrinula sam se za njega."
„Prokleto dobro budi sigurna u to", rekao je Katbert. „Od poč etka
si u ovoj maloj druž ini, Lavinija. Siguran sam da ne bi volela da ti ovaj
tvoj novinar odnekle iskopa par prljavih gaćica."
Zač uo se siktaj statike u interfonu i jedan glas reč e: „Gospodin
Pendergast je došao da vas vidi."
„Neka uđe", reč e Rajt. Kiselo je pogledao u svoje sagovornike. „To
je to."
Pendergast se pojavi na dovratku s novinama pod miš kom. Na
trenutak je stao.
„Kakva divna scena", prokomentarisao je. „Doktore Rajt, hvala
vam š to ste me ponovo primili. Doktore Katbert, uvek mi je
zadovoljstvo. A vi ste Lavinija Rikman, gospođo, jesam li u pravu?"
„Jeste", odgovori Rikmanova s izveštačenim osmehom.
„Gospodine Pendergast", poč e Rajt s kratkim, formalnim
osmehom. „Molim vas, sedite gde vam je volja."
„Hvala vam, doktore, ali radije ć u stajati." Pendergast se pomeri do
ogromnog kamina, nasloni se na njegovu gornju ploču i prekrsti ruke.
„Jeste li doš li da nam podnesete izveš taj? Bez sumnje ste zatraž ili
ovaj sastanak da nas obavestite o hapšenju."
„Ne", reč e Pendergast. „Zao mi je, ali nije bilo hapš enja. Iskreno,
doktore Rajt, veoma malo smo napredovali. Uprkos onome š to je
gospođa Rikman rekla novinarima."
Pokazao im je novinski naslov: UBISTVA „MUZEJSKE ZVERI" -
USKORO HAPŠENJA.
Usledila je kratka tiš ina. Pendergast savi novine i paž ljivo ih polož i
na ploču kamina.
„U č emu je problem?" upita Rajt. „Ne shvatam zaš to je potrebno
toliko vremena."
„Postoje mnogi problemi, č ega ste bez sumnje svesni", rekao je
Pendergast. „Ja u stvari nisam doš ao da vas informiš em o sluč aju.
Dovoljno je da vas podsetim da opasan serijski ubica još uvek
slobodno luta kroz Muzej. Nemamo razloga da verujemo da je prestao
da ubija. Koliko znamo, sva njegova ubistva su se dogodila noć u.
Drugim reč ima, posle sedamnaest č asova. Kao specijalni agent
zaduž en za ovaj sluč aj, sa ž aljenjem vas obaveš tavam da zabrana
boravka koju smo ustanovili mora ostati na snazi sve dok ubica ne
bude pronađen. Neće biti izuzetaka."
„Otvaranje…" zableja Rikmanova.
„Otvaranje ć e morati biti odlož eno. Mož da na nedelju dana, ali
mož e biti i na mesec dana. Ne mogu nikakva obeć anja da vam dam,
bojim se. Veoma mi je žao."
Rajt ustade pomodreo u licu. „Rekli ste da s otvaranjem može da se
nastavi kako je planirano ako ne bude viš e ubistava. To je bio naš
dogovor"
„Nikakav dogovor ja s vama nisam sklopio, doktore", blago reč e
Pendergast. „Bojim se da niš ta bliž e nismo hvatanju ubice nego š to
smo to bili poč etkom nedelje." Pokazao je prema novinama na ploč i
kamina. „Naslovi poput ovog č ine da ljudi budu zadovoljni, neoprezni.
Otvaranje bi sigurno bilo veoma dobro poseć eno. Hiljade ljudi u
Muzeju, po noći…" Odmahnuo je glavom. „Nemam drugog izbora."
Rajt je piljio u agenta ne verujuć i u ono š ta č uje. „Zbog vaš e
nesposobnosti oć ekujete da odlož imo otvaranje i za to vreme Muzeju
nanesemo nepopravljivu štetu? Odgovor je ne."
Pendergast se, smireno, pomeri u sredinu prostorije. „Oprostite mi,
doktore Rajt, ako nisam bio dovoljno jasan. Nisam doš ao da traž im
vaše dopuštenje, jednostavno vas obaveštavam o svojoj odluci."
„Dobro", odgovori direktor drhtavim glasom. „Shvatam. Niste u
stanju da obavljate svoj posao, ali zato hoć ete da mi govorite kako da
ja obavljam svoj. Da li imate i najmanju predstavu š ta bi odlaganje
otvaranja uč inilo naš oj izlož bi? Da li znate kakvu poruku bi to poslalo
javnosti? Pa, Pendergaste, ja to neću dozvoliti."
Pendergast je postojano zurio u Rajta. „Svaki neovlaš ćeni
pripadnik osoblja koji se zatekne u Muzeju posle sedamnaest č asova
bić e uhapš en i optuž en za remeć enje mesta zloč ina. I to je prekrš aj.
Druga optuž ba podrazumeva ometanje pravde, š to je krivič no delo,
doktore Rajt. Smatram da sam bio dovoljno jasan?"
„Jedina stvar koja je u ovom trenutku jasna jeste vaš a putanja
prema vratima", rekao je Rajt podiž uć i glas. „Ona je potpuno
slobodna. Molim vas, upotrebite je."
Pendergast klimnu. „Gospodo. Gospođo." Zatim se okrenu i tiho
izađe iz prostorije.
Neč ujno zatvorivš i vrata, Pendergast zastade na momenat ispred
direktorovih vrata. A onda, gledajući u njih, poče da citira:
Urazumljen, ja se vraćam svojoj sreći:
Dobitak je triput od gubitka veći.
Rajtova sekretarica prestade da ž vać e ž vaku u pola zalogaja. „Je li,
š'as kaz'o?" iznenadi se ona.
„Ne ja, već Šekspir", odgovori Pendergast, uputivši se prema liftu.
U kancelariji, Rajt je drhtavim rukama petljao oko telefona.

„Sta ć emo sad, do đavola?" eksplodirao je Katbert. „Nek' sam
proklet ako dozvolim da me neki bedni policajac istera iz rođenog
Muzeja."
„Katberte, tiho", upozori ga Rajt. A onda progovori u sluš alicu.
„Dajte mi Olbani, iz ovih stopa."
Usledila je tiš ina kad su ga stavili na č ekanje. Rajt je preko
sluš alice gledao u Katberta i Rikmanovu, s mukom kontroliš uć i teš ko
disanje. „Vreme je da se iskoriste aduti", reč e. „Videć emo ko ć e se
poslednji smejati: incestoidni albino s delte ili direktor najveć eg
prirodnjačkog muzeja na svetu."
32
Vegetacija je ovde veoma neobič na. Cikade i paprat izgledaju

skoro praistorijski. Steta š to nema vremena za podrobnije
prouč avanje. Koristili smo neku prilič no ž ilavu biljku kao
materijal za pakovanje u sanduke; slobodno pozovi
Jorgensena neka pogleda, ako ga bude interesovalo.
Sasvim sam siguran da ć emo se videti u Istraž ivač kom
klubu za mesec dana i proslaviti naš uspeh uz par suvih
martinija i dobre makanudo cigare. Do tada, znam da tebi
mogu da poverim sav ovaj materijal i svoju reputaciju.
Tvoj kolega, Vitlsi
Smitbek podiž e pogled s pisma. „Ne mož emo ostati ovde. Idemo u
moju kancelariju."
Njegova sobica je bila duboko u lavirintu prenatrpanih kancelarija
u prizemlju Muzeja. Prolazi u obliku sać a, ispunjeni bukom i
komeš anjem, bili su osvež avajuć a promena za Margo, posle vlaž nih,
zvonkih podrumskih hodnika ispred Sigurne oblasti. Proš li su pored
velikog zelenog kontejnera krcatog starim primercima muzejskog
č asopisa. Ispred Smitbekove kancelarije, velika obaveš tajna tabla bila
je oblepljena gnevnim pismima pretplatnika koja su služ ila za zabavu
osoblja zaduženog za izradu časopisa.
Jednom prilikom ranije, na tragu jednog izdanja Nauke koji je
davno iznajmljen iz bibliotečke periodike, Margo je upala u Smitbekov
neuredni brlog. Bio je isti kako ga se seć ala: na stolu hrpa
fotokopiranih č lanaka, nezavrš enih pisama, menija iz kineskih
restorana i brojnih knjiga i ž urnala koje su muzejske biblioteke bez
sumnje veoma čežnjivo tražile.
„Sedi", reč e Smitbek, ž estoko gurnuvš i preko pola metra visoku
gomilu Papira sa stolice. Zatvorio je vrata, a zatim obiš ao sto i priš ao
prastaroj stlici za ljuljanje od ruč no savijenog drveta. Papiri su š uš kali
pod njegovim stopalima.
„Dobro", rekao je tihim glasom. „Sigurna si da dnevnik nije tamo?"
„Rekla sam ti, jedini sanduk koji sam stigla da pogledam je onaj
koji je Vitlsi sam pakovao. U ostalima ne bi ni mogao da bude."
Smitbek ponovo pogleda pismo. „Ko je ovaj Montagju kome je ovo
poslato?" pitao je.
„Ne znam", odgovori Margo.
„A šta je sa Jorgensenom?"
„Ni za njega nikad nisam čula."
Smitbek skinu muzejski telefonski imenik s police. „Nema ovde
Montagjua", promrmljao je prevrć uć i listove. „Aha! Ali evo
Jorgensena. Botanika. Piš e da je u penziji. Kako onda još uvek ima
kabinet?"
„To i nije neobič no ovde", reč e mu Margo. „Usamljeni bogati ljudi
koji nemaju š ta da rade kako bi ispunili svoje vreme. Gde mu je
kancelarija?"
„Odeljenje č etrdeset jedan, č etvrti sprat", reč e Smitbek zatvarajuć i
imenik i bacajući ga na sto. „Blizu herbarijuma." Ustao je. „Idemo."
„Čekaj malo, Smitbek. Skoro je četiri. Trebalo bi da nazovem Froka
i kažem mu šta…"
„Kasnije", prekinu je Smitbek krenuvš i prema vratima. „Hajde,
Cvetić u. Moj novinarski nos nije pokupio dobar trag č itavo
poslepodne."
Jorgensenova kancelarija je bila mala laboratorija bez prozora i s

visokom tavanicom. Nije imala nijednu biljku niti biljni uzorak koje je
Margo oč ekivala da vidi u laboratoriji jednog botanič ara. U stvari,
prostorija je bila potpuno prazna osim velikog radnog stola, stolice i
č iviluka. Fioka radnog stola je bila otvorena i u njoj su se videle razne
istroš ene alatke. Jorgensen je bio nagnut nad radnim stolom i petljao
je oko nekog malog motora.
„Doktore Jorgensen?" pozva ga Smitbek.
Stari č ovek se okrenu i pogleda u Smitbeka. Bio je skoro potpuno
ć elav, sa ž bunastim belim obrvama koje su visile nad dubokim oč ima
boje izbeljenog dž insa. Bio je koš čat i pogrbljen, ali Margo se č inilo da
ima najmanje metar i devedeset pet.
„Da?" rekao je tihim glasom.
Pre nego š to je Margo uspela da ga zaustavi, Smitbek predade
pismo Jorgensenu.
Covek poč e da č ita, a zatim se vidno trgnu. Ne skidajuć i pogled s
pisma, pruž io je ruku traž eć i troš nu stolicu, nakon č ega je paž ljivo seo
na nju. „Odakle vam ovo?" pitao je kad je završ io. Margo i Smitbek se
pogledaše. „Originalno je", reče Smitbek.
Jorgensen je netremice gledao u njih. A zatim je vratio pismo
Smitbeku. „Ne znam ništa o ovome", rekao je.
Usledila je tišina. „Našli smo ga u sanduku koji je Džon Vitlsi poslao
sa amazonske ekspedicije od pre sedam godina", s nadom u glasu
hitro reče Smitbek.
Jorgensen je nastavio da pilji u njih. Nakon nekoliko trenutaka
okrenuo se svom motoru.
Pustili su ga da malo prč ka. „Oprostite š to vas prekidamo u radu",
konačno progovori Margo. „Možda nismo došli u pravo vreme."
„Kakvom radu?" upita Jorgensen ne okrenuvš i se. „Pa š ta je već to
što radite", odgovori Margo.
Jorgensen odjednom veoma glasno dreknu. „Ovo?" reč e okrenuvš i
se prema njima. „Ovo nije nikakav rad. To je samo pokvareni usisivač .
Otkad mi je umrla ž ena, sve moram sam da spremam. Prokletinja mi
je eksplodirala pre neki dan. Doneo sam ga ovamo samo zato š to je
ovo mesto gde stoji sav moj alat. Ionako nemam više nikakvog posla."
„U vezi s tim pismom, gospodine…" pritiskala ga je Margo.
Jorgensen se promeš koljio u stolici i naslonio se gledajuć i u plafon.
„Nisam ni znao da postoji. Motiv sa dvostrukom strelom bio je Vitlsijev
porodič ni grb. A to je Vitlsijev rukopis, to je sigurno. Ož ivljava neke
uspomene."
„Kakve?" željno upita Smitbek.
Jorgensen pogleda u njega dok su mu se obrve nervozno skupljale.
„Nikakve koje bi vas mogle da interesuju", oporo reč e on. „Ili bar još
uvek nisam čuo zašto bi trebalo da vas interesuju."
Margo prostreli Smitbeka pogledom punim uć utkivanja. „Doktore
Jorgensen", poč e ona, „ja sam na postdiplomskim studijama i radim za
doktora Froka. Moj kolega je novinar. Doktor Frok veruje da
Vitlsijeva ekspedicija i sanduci koji su poslati imaju veze s muzejskim
ubistvima."
„Kletva?" reče Jorgensen teatralno podigavši obrve.
„Ne, nije u pitanju kletva", reče Margo.
„Drago mi je da niste naseli na to. Ne postoji nikakva kletva. Osim
ako kletvu de iniš ete kao meš avinu gramzivosti, ljudske gluposti i
naučne ljubomore. Ne treba vam Mbvun da objasnite…"
Zastao je. „Zašto vas to toliko interesuje?" sumnjičavo ih je pitao.
„Da objasnimo šta?" ubaci se Smitbek.
Jorgensen pogleda u njega s gađenjem. „Mladić u, ako još jednom
otvorite usta, moraću da vas zamolim da odete."
Smitbek zač kilji oč ima, ali ostade tih. Margo se pitala da li bi
trebalo da se upuš ta u detalje o Frokovoj teoriji, tragovima kandž i,
otvorenom sanduku, ali odluč i da to ipak ne uč ini. „Interesuje nas zato
š to verujemo da postoji veza na koju niko ne obrać a paž nju. Ni
policija, a ni Muzej. Spomenuti ste u ovome pismu. Ponadali smo se da
ćete možda moći da nam kažete nešto više o ovoj ekspediciji."
Jorgensen ispruž i svoju č vornovatu ruku. „Mogu li ponovo da ga
vidim?"
Smitbek se nerado povinova tome.
Jorgensenove oč i su ponovo prelazile preko pisma, gladno, kao da
iz njega isisavaju seć anja. „Pre nekog vremena", promrmljao je, „ne
bih bio spreman da otvoreno govorim o ovome. Mož da bi reč uplaš en
bolje odgovarala. Neke zainteresovane strane bi ž elele da me
otpuste." Slegnuo je ramenima. „Ali kad ostarite ovako kao ja, ne
ostaje baš mnogo toga što vas plaši. Osim možda da ostanete sami."
Lagano je klimnuo glavom prema Margo stiskajuć i pismo. „Ja bih
bio na toj ekspediciji da nije bilo Maksvela."
„Maksvel?" Ko je taj?" upita Smitbek.
Jorgensen ga prostreli pogledom. „Mlatio sam ja i krupnije
novinare od tebe", prasnuo je. „Sedi tu i budi miran. Razgovaram s
damom." I ponovo se okrenu k Margo.
„Maksvel je bio jedan od vođa ekspedicije. Maksvel i Vitlsi. To je
bila prva greš ka, dozvoliti Maksvelu da se ugura i tako postane
ravnopravan s Vitlsijem. Od samog poč etka su bili u loš im odnosima.
Nijedan od njih nije imao punu kontrolu. Maksvelov dobitak bio je
moj gubitak - on je odluč io da u ekspediciji nemaju mesta za
botanič ara i to je bilo to š to se mene tič e. Ali Vitlsi je bio još manje
sreć an zbog toga od mene. To š to mora da vuč e Maksvela ugrozilo je
njegov tajni plan."
„Kakav plan?" upita Margo.
„Da pronađe pleme Kotoga. Dopirale su glasine o neotkrivenom
plemenu koje ž ivi na tepuiu, prostranoj visoravni iznad kiš nih š uma.
Premda oblast nije bila nauč no istraž ena, jednoglasno je odluč eno da
je pleme izumrlo i da su samo ostale relikvije. Vitlsi u to nije verovao.
Zeleo je da bude onaj koji ć e ih pronać i. Jedini problem je bio u tome
š to lokalna vlada nije ž elela da mu dozvoli da istraž uje tepui. Rekli su
da je to rezervisano za njihove naučnike. Jenkiji idite kući."
Jorgensen frknu i odmahnu glavom.
„Pa, ono za š ta je tepui stvarno bio rezervisan bilo je pustoš enje,
prosta otimač ina zemlje. Naravno, lokalna vlada nač ula je iste glasine
kao i Vitlsi. Ako tamo gore ima Indijanaca, vlada nije ž elela da im se
oni nadu na putu eksploatacije š uma i ruda. Stoga je ekspedicija
morala da priđe sa severa. Mnogo manje podesna ruta, ali daleko od
zabranjene oblasti. I bilo im je zabranjeno da se popnu na sam tepui."
„Da li Kotoge još uvek postoje?" pitala je Margo.
Jorgensen lagano odmahnu glavom. „Nikad neć emo saznati. Vlada
je pronaš la neš to na vrhu tog tepuia. Mož da zlato, platinu, nekakvo
nalaziš te. Ovih dana mož eš mnogo toga otkriti satelitima. U svakom
slučaju, tepui je spaljen iz vazduha u proleće osamdeset osme."
„Spaljen?" upita Margo.
„Spaljen do gola, napalmom", odgovori Jorgensen. „Vrlo je
neuobič ajeno i skupo to uraditi na taj nač in. Izgleda da im se vatra
otela kontroli, proš irila se i gorela nekontrolisano mesecima. Onda su
tamo napravili veliki put koji je došao s lakše strane, s juga. Dovukli su
japansku hidraulič nu opremu za iskopavanja i bukvalno poč istili
velike delove te planine. Bez sumnje su ispirali zlato, platinu ili šta već,
nekim jedinjenjima sa cijanidom, a onda jednostavno pustili da se sav
taj otrov slije u reke. Tamo sad nema nič ega, apsolutno nič ega. Zato
Muzej nikad i nije poslao drugu ekspediciju da potraž i ostatke prve."
Nakašljao se. „Pa to je strašno", uzdahnula je Margo.
Jorgensen je pogleda svojim nemirnim, nebeskoplavim oč ima.
„Jeste. Straš no je. Naravno, o tome neć ete č uti niš ta na izlož bi
Sujeverje."
Smitbek podiž e jednu ruku vadeć i mikrokasetni rekorder drugom.
„Izvinite, mogu li…?"
„Ne, ne mož eš ovo da snimaš . Ovo nije priznanje. Niti da me citiraš .
Niti bilo š ta drugo. Jutros sam kao š to već znaš dobio memorandum u
vezi s tim. Ovo radim zbog sebe: godinama o ovome nisam mogao da
pričam, pa ću sad to učiniti, i to samo ovaj put. Zato ćuti i slušaj."
Nastupila je tišina.
„Gde sam ono stao?" nastavi Jorgensen. „Ah, da. Vitlsi nije imao
dozvolu da se popne na tepui. A Maksvel je bio savrš en birokrata.
Cvrsto je bio odluč io da primora Vitlsija da igra po pravilima. Ali kad
odeš tamo u dž unglu, tri stotine kilometara od prve vlade… Ko onda
zapravo vlada?" Zakikotao se.
„Sumnjam da iko i zna š ta se tamo stvarno dogodilo. Cuo sam prič u
od Montagjua, a on ju je sklopio iz Maksvelovih telegrama. To i nije
baš neki nepristrasan izvor."
„Montagju?" prekinu ga Smitbek.
„U svakom sluč aju", nastavio je Jorgensen ignoriš uć i Smitbeka,
„izgleda da je Maksvel naleteo na neke fantastič ne botanič ke uzorke.
Negde u podnož ju tepuia, devedeset devet procenata biljaka je bilo
potpuno novo za nauku. Pronaš li su č udnu, primitivnu paprat i
monokotiledone koji izgledaju kao atavistič ne biljke iz mezozoika.
Iako je Maksvel izič ki antropolog, poš aš avio je za tom č udnom
vegetacijom. Punili su sanduk za sandukom neobić nim uzorcima. A
onda je Maksvel pronašao one semenke."
„Koliko je to bilo važno?”
„Poticale su od ž ivog fosila. Ne mnogo drugač ije od otkrić a
koalakanta 1930: vrste koja pripada tipu za koji se smatra da je č itav
izumro još u periodu karbona. Čitav tip životinja."
„Da li su ove semenke izgledale kao jaja?" upita Margo.
„Ne bih znao. Ali Montagju ih je video i rekao mi je da su tvrde ko
davo. Trebalo ih je pokopati duboko u veoma kiselo zemljiš te kiš nih
šuma kako bi proklijale. Verujem da su još uvek u onim sanducima."
„Doktor Frok misli da su u pitanju jaja."
„Frok bi trebalo da se drž i paleontologije. On je briljantan č ovek,
ali malo hirovit. U svakom sluč aju, Maksvel i Vitlsi su se sporeč kali.
Sto nije iznenađujuć e. Maksvel nije baš neš to mario za botaniku, ali je
znao da prepozna raritet. Zeleo je da se vrati u Muzej sa svojim
semenkama. Shvatio je da Vitlsi namerava da se popne na tepui i
potraž i Kotoge i zbog toga se uspanič io. Plaš io se da ć e im sanduci biti
oduzeti u luci i nije ž eleo da se odrekne svojih dragocenih semenki.
Razdvojili su se. Vitlsi je otiš ao dublje u dž unglu, do tepuia, i nikad
više nije viđen."
„Kad je Maksvel stigao do obale s ostatkom ekspedicije, poslao je
Muzeju č itav niz telegrama u kojima je nagrdio Vitlsija i isprič ao svoju
stranu prič e. Posle toga su on i ostali poginuli u toj avionskoj nesreć i.
Sreć om, već je bilo dogovoreno da sanduci odvojeno putuju brodom,
ili to i nije bilo baš toliko sreć no. Muzeju je trebalo godinu dana da
razmota klupko i nekako povrati sanduke u Njujork. Nikom se izgleda
nije žurilo oko toga." Zakolutao je očima od gađenja.
„Spomenuli ste čoveka po imenu Montagju?" tiho upita Margo.
„Montagju", reč e Jorgensen, preš avš i pogledom preko Margo. „Bio
je to mladi doktorski kandidat, na antropologiji u Muzeju. Vitlsijev
š tić enik. Mislim da ne moram posebno da vam prič am, ali on nije baš
bio u milosti Muzeja nakon š to su pristigli svi oni Maksvelovi
telegrami. Niko od nas koji smo bili Vitlsijevi prijatelji, u stvari, posle
toga nije bio u milosti."
„Šta se dogodilo Montagjuu?"
Jorgensen je oklevao. „Ne znam", konač no je odgovorio.
„Jednostavno je jednoga dana nestao. Nikad se nije vratio."
„A sanduci?" upitala je Margo.
„Montagju je bio veoma nestrpljiv da vidi sanduke, a posebno
Vitlsijev. Ali, kao š to sam rekao, nije bio baš omiljen, pa su ga skinuli s
projekta. Cinjenica je da projekat viš e nije ni postojao. Citava
ekspedicija je ispala takva propast da je vrhuš ka ž elela da zaboravi
sve š to se dogodilo. Kada su sanduci konač no stigli, samo su ostali
tako, neotvoreni. Već i deo dokumentacije i opisi uzoraka su izgoreli u
nesreć i. Navodno, negde postoji Vitlsijev dnevnik, ali ja ga nikad
nisam video. U svakom sluč aju, Montagju se ž alio i molio i na kraju su
mu dodelili posao inicijalne obrade. A onda je jednostavno nestao."
„Kako to mislite nestao?" upita Smitbek.
Jorgensen ga je pogledao, kao da razmiš lja da li da odgovori ili ne
na to pitanje. „Jednostavno je izaš ao iz Muzeja i nikad se viš e nije
vratio. Koliko sam č uo i njegov stan i sva odeć a su jednostavno
napuš teni. Njegova porodica je pokrenula istragu i nije pronaš la niš ta.
A bio je on č udan tip! Već ina je smatrala da je otiš ao u Nepal ili
Tajland da pronađe sebe?"
„Ali kolale su glasine", rekao je Smitbek. To je bila viš e
konstatacija nego pitanje.
Jorgensen se nasmeja. „Naravno da su kolale glasine! Zar to nije
uvek sluč aj! Glasine da je proneverio novac, glasine da je pobegao sa
ž enom nekog gangstera, glasine da je ubijen i bač en u Ist River. Ali bio
je toliko nepoznat u Muzeju da je već ina na njega zaboravila već posle
par nedelja."
„A glasine da ga se Muzejska Zver dočepala?" upita Smitbek.
Jorgensenov osmeh malo oslabi. „Ne baš . Ali su zato pokrenute
nove glasine o kletvi. Sada su svi, kako kaž u, koji su doš li u kontakt sa
sanducima bili mrtvi. Neki od č uvara, a i oni iz kafeterije - znate kakvi
su to tipovi - rekoš e da je Vitlsi opljač kao nekakav hram, da je bilo
neš to u tom sanduku, nekakva relikvija s už asnom kletvom. Prič ali su
da je kletva došla s relikvijom u Muzej."
„Zar niste ž eleli da prouč avate biljke koje je Maksvel poslao?"
upita Smitbek. „Mislim, vi ste botaničar, zar ne?"
„Mladić u, vidi se da ne znate niš ta o nauci. Ne postoji tako neš to
kao botanič ar za sve. Ne interesuju me paleobotanika i
skrivenosemenice. To je bilo jako daleko od moje oblasti. Moja
specijalnost su koevolucija i virusi. Ili bolje reć i, bila je", rekao je uz
notu ironije.
„Ali Vitlsi je ž eleo da pogledate biljke koje je koristio kao materijal
za pakovanje", nastavio je Smitbek.
„Nemam pojma zaš to", rekao je Jorgensen. „Ovo je prvi put da
č ujem za to. Nikad pre nisam video ovo pismo." Uz mrvicu oklevanja,
on ga vrati Margo. „Da nije motiva i rukopisa rekao bih da je
falsifikat."
Usledila je tiš ina. „Niste nam rekli š ta vi mislite o Montagjuovom
nestanku", konačno reče Margo.
Jorgensen protrlja koren nosa i pogleda u pod. „Mene je to
uplašilo."
„Zašto?"
Ponovo je usledila duga tiš ina. „Nisam siguran", na kraju reč e.
„Montagju je jednom prilikom imao inansijskih problema i morao je
da pozajmi novac od mene. Bio je veoma savestan i proš ao je pakao
samo da bi mi vratio pozajmljeno. Jednostavno nije bilo u njegovom
karakteru da samo tako nestane. Poslednji put kad sam ga video
trebalo je da napravi inventar sanduka. Bio je veoma uzbuđen zbog
toga." Pogledao je Margo. „Ja nisam sujeveran č ovek. Ja sam nauč nik. I
kao š to rekoh, ja ne verujem u kletve i slič ne stvari…" glas mu se
polako gubio.
„Ali…?" podbode ga Smitbek.
Starac brzo pogleda Smitbeka. „No dobro", smrknuto reč e. A zatim
se zavali u stolicu i pogleda u tavanicu. „Rekao sam vam da je Dž on
Vitlsi bio moj prijatelj", rekao je. „Pre nego š to je otiš ao, Vitlsi je
prikupio sve prič e koje je mogao da pronađe o Kotoga plemenu.
Već inom od nizijskih plemena koja su ž ivela nizvodno, od Janomama i
slič nih. Seć am se prič e koju mi je isprič ao dan pre nego š to je otiš ao.
Po jednom pripadniku Janomamo plemena, Kotoge su sklopile
pogodbu s bić em po imenu Zilaš ki. To je bilo stvorenje poput naš eg
Me ista, samo još ekstremnije: sve zlo i sva smrt sveta poticali su od
ovog stvorenja koje je gmizalo po vrhu onog tepuia. Bar tako legenda
kaž e. U svakom sluč aju, po njihovom dogovoru, Kotoge su trebale da
dobiju Zilaš kijevo dete za slugu ako mu dozvole da pobije i pojede svu
njihovu decu i ako se zakunu da ć e za sva vremena š tovati i klanjati se
samo njemu. Kada su Kotoge ispunile ovaj straš an zavet, Zilaš ki im je
poslao svog sina. Ali on je nastavio da divlja po plemenu, ubija i jede
ljude. Kada su se Kotoge požalile, Zilaški se samo nasmejao i rekao: Pa
š ta ste vi oč ekivali? Ja sam zao. I konač no, uz pomoć magije ili nekih
biljnih napitaka ili već nekih drugih vradž bina, pleme je nekako
uspelo da ukroti zver. Ona se nije mogla ubiti, znate. Tako je
Zilaš kijevo dete ostalo pod kontrolom Kotoga i oni su ga koristili da
ispune svoje zle ciljeve. Ali koriš ćenje te zveri uvek je sa sobom
donosilo opasnost. Legenda kaž e da Kotoge pokuš avaju da ga se reš e
još otad."
Jorgensen spusti pogled na rastavljeni motor. „To je bila prič a koju
mi je Vitlsi isprič ao. Kada sam č uo za avionsku nesreć u, Vitlsijevu smrt
i Montagjuov nestanak… pa, nisam mogao da ne pomislim kako su se
Kotoge konačno rešile Zilaškijevog deteta."
Podigavš i deo maš ine, stari botanič ar poč e da ga prevrć e po
rukama s nekim zamiš ljenim pogledom. „Vitlsi mi je rekao da je ime
Zilaš kijevog deteta Mbvun. Onaj Koji Ide Na Sve Cetiri." On ispusti deo,
koji pade uz zveket, i isceri se.
33
Kako se zatvaranje bliž ilo, posetioci su poč eli da se kreć u prema

izlazu iz Muzeja. Muzejska prodavnica - ona locirana kod juž nog ulaza
- pravila je odličan posao.
U mermernim hodnicima koji su vodili od juž nog ulaza, jasno su se
mogli č uti zvuci razgovora i bat koraka. U Dvorani nebesa, u blizini
zapadnog ulaza, tamo gde je trebalo da bude zabava povodom
otvaranja nove izlož be, buka je bila manja i odzvanjala je unutar
gigantske kupole poput nekog nejasnog i zaboravljenog sna. A dublje
u Muzej, tamo gde su se prepreč ile laboratorije, stari am iteatri,
trezori i knjigama oblož ene kancelarije, zvuci ovih posetilaca nisu
mogli da prodru. Dugački hodnici bili su mračni i nemi.
Sto se Bater ildske opservatorije tič e, buka i komeš anje mogli su
komotno da potič u i sa druge planete. Iskoriš ćavajuć i maksimalno
zabranu, osoblje se ranije raziš lo kuć ama. Kancelarija Dž ordž a
Morijartija, kao i svih šest spratova opservatorije, bila je samrtno tiha.
Morijarti je stajao iza svog stola, č vrsto stisnute pesnice naslonjene
na usta. „Prokletstvo", mrmljao je.
Iznenada, jedno njegovo stopalo polete iz frustracije, peta udari o
kartoteku iza njega i obori gomilu nekih papira na pod. „Prokletstvo!"
zaurlao je, ovaj put bolno, i sruš io se u fotelju poč evš i da trlja bolni
članak.
Lagano, bol je uminuo, a s njim i oč aj. Teš ko diš uć i, pogledao je po
sobi. „Boga mu, Dž ordž e, uvek nekako uspeš da zabrljaš , zar ne?"
gunđao je.
Bio je potpuno socijalno beznadež an, morao je to sebi već jednom
da prizna. Sve š to je pokuš ao da bi privukao Margoinu paž nju, sve š to
je pokuš ao da bi joj se dopao kao da mu se vratilo u lice. Ono š to je
rekao o njenom ocu imalo je takta koliko i mitraljez.
Odjednom, on se okrenu prema svom terminalu i ukuca neku
komandu. Poslao joj je imejl koji ć e mož da popraviti malo š tete koju
je naneo. Zastao je malo, sastavljajuć i misao u glavi, a onda poč eo da
kucka.
ĆAO, MARGO! SAMO SAM ZNATIŽELJAN JESI LI
Ali iznenada Morijarti prekide kucanje i obrisa napisano. Ma samo

će uprskati još više.
Seo je nakratko, buljeć i u prazan ekran. Znao je za samo jedan
pouzdan način da umiri svoj bol, a to je bio lov na blago.
Mnogi vredni predmeti na izlož bi Sujeverje bili su direktni rezultat
njegovih potraga za blagom. Morijarti je bio silno zaljubljen u
divovsku muzejsku kolekciju i bio je bolje upoznat s njenim
nepoznatim i skrivenim ć oš kovima nego neki od dugogodiš njih
zaposlenih. Prilič no stidljiv, Morijarti je imao svega nekoliko prijatelja
i č esto je provodio vreme istraž ujuć i i nalazeć i davno zaboravljene
relikvije u muzejskim magacinima. To mu je davalo oseć aj važ nosti i
ispunjenja koje nije uspevao da priskrbi iz druženja s ljudima.
Ponovo se okrenuo tastaturi, otvorio muzejsku bazu podataka i
nehajno se, ali usmereno, kretao kroz njene zapise. Poznavao ju je
kao svoj dž ep, znao je preč ice i sporedne ulaze, kao š to iskusni reč ni
kapetan poznaje konture rečnog dna.
Nakon nekoliko minuta njegovi prsti usporiš e. Stigao je do dela
baze podataka koji ranije nije istraž ivao: riznicu sumerskih artefakata
otkrivenih u ranim dvadesetim, ali nikad sasvim istraž enih. Paž ljivo je
prvo naciljao kolekciju, zatim potkolekciju, a potom i zasebne
artefakte. Ovo je delovalo interesantno: set glinenih tablica, rani
uzorci sumerskog pisma. Prvobitni sakupljač je verovao da su na
njima zabelež eni nekakvi religiozni rituali. Morijarti je iš čitavao unete
komentare klimajuć i glavom onako za sebe. Mož da bi ovo mogli da
iskoriste na izlož bi. Bilo je još mesta za nekoliko artefakata u jednoj
od manjih i neobaveznijih galerija.
Pogledao je na svoj sunč ani č asovnik: skoro je pet. Znao je gde se
tablice nalaze. Ako budu izgledale obeć avajuć e, mogao bi da ih
pokaž e Katbertu sutra ujutro i dobije odobrenje za izlaganje. Mogao
bi da postavi vitrinu između petka, kad ć e biti zabava povodom
otvaranja, i zvanič nog otvaranja za š iroku publiku. Brzo je pribelež io
nekoliko misli na papir, a zatim isključio kompjuter.
Zvuk terminala č iji ekran iznenada prekri crnilo, zazvuč ao je kao
pucanj iz piš tolja u praznoj kancelariji. Drž eć i prst na prekidač u za
napajanje Morijarti zastade. Potom ustade, upasa koš ulju u pantalone
i - paž ljivo gazeć i povređenim stopalom - izađe iz kancelarije tiho
zatvarajući vrata za sobom.
34
Dole u privremenom š tabu, D'Agosta se zaledi usred kucanja na

prozor Pendergastove kancelarije. Nagnuo se napred kako bi bolje
video.
Neki visoki tip u ruž nom odelu korač ao je po Pendergastovoj
kancelariji. Lice mu je bilo oznojeno i preplanulo i šepurio se kao da je
č itavo okruž enje njegovo, podizao je papire sa stola, spuš tao ih na
neko drugo mesto i zveckao sitnišem po džepovima.
„Hej, druš kane", obrati mu se D'Agosta otvarajuć i vrata i ulazeć i,
„to je vlasniš tvo FBI. Ako č ekaš gospodina Pendergasta, š ta kaž eš na
to da obaviš to ovde napolju?"
Čovek se okrenu. Oči su mu bile sitne i uske, i nadrndane.
„Od sad pa nadalje, ah, poruč nič e", rekao je, piljeć i u znač ku koja
je visila na D'Agostinom kaiš u kao da pokuš ava da proč ita i broj, „s
poš tovanjem ć ete se ovde obrać ati personalu FBI. Nad kojim od ovog
trenutka ja komandujem. Specijalni agent Koufi."
„Pa, specijalni agente Kou i, koliko je meni poznato, i sve dok me
neko ne obavesti, gospodin Pendergast je ovde nadlež an, a ti preturaš
po njegovom stolu."
Koufi mu uputi bledunjavi osmeh, posegnu u džep i izvadi koverat.
D'Agosta proč ita pismo koje se unutra nalazilo. Stiglo je iz
Vaš ingtona i postavljalo je terensku jedinicu njujorš kog FBI ogranka,
tač nije, specijalnog agenta Spensera Kou ija, na č elo sluč aja.
Priheftana za naredbu, nalazila su se dva memoranduma. Jedan je bio
od guvernera i u njemu je zahtevana promena i prihvatana potpuna
odgovornost za prebacivanje nadlež nosti. Drugi, sa zaglavljem Senata
Sjedinjenih Drž ava, D'Agosta je samo preklopio ne trudeć i se da ga
pročita.
Vratio je č oveku koverat. „Znač i, momci, uspeli ste da se uš unjate
na zadnja vrata."
„Kada ć e se Pendergast vratiti, poruč nič e?" reč e Kou i ubacujuć i
koverat nazad u džep.
„Otkud ja znam?" odgovori D'Agosta. „Dok tu preturate po
njegovom stolu, mož da biste mogli da zavirite i u njegovu sveš čicu za
zakazivanje."
I pre nego š to je Kou i uspeo da odgovori, Pendergastov glas zač uo
se izvan kancelarije. „Ah, agente Koufi! Kakvo divno iznenađenje."
Koufi još jednom posegnu za kovertom.
„Nema potrebe", preduhitri ga Pendergast. „Znam zaš to ste ovde."
Seo je za svoj sto. „Poručniče D'Agosta, molim vas raskomotite se."
D'Agosta, primetivš i da u kancelariji ima samo još jedna stolica,
sede uz š irok osmeh. Gledanje Pendergasta u akciji bilo je neš to u
čemu je počeo da uživa.
„Nekakav ludak je oč igledno na slobodi u Muzeju, gospodine
Kou i", poč eo je Pendergast. „Stoga smo poruč nik D'Agosta i ja
zajedno doš li do zaključ ka da sutraš nju več ernju zabava povodom
otvaranja ne smemo dopustiti. Ovaj ubica radi isključ ivo noć u. Dosta
je proš lo od poslednjeg napada. Ne mož emo biti odgovorni za još
ubijenih ljudi zato š to Muzej mora biti otvoren iz, da tako kaž em,
novčanih razloga."
„Da, da", reč e Kou i, „ali eto viš e nisi odgovoran. Moja naređenja
su da se otvaranje nastavi kako je planirano i to bez kaš njenja.
Pojačaćemo prisustvo policije dodatnim terenskim agentima. Mesto će
biti sigurnije od klozeta u Pentagonu. I još neš to ć u ti reć i,
Pendergaste: jednom kada se ova mala zabava završ i i spakuje sa sve
glavonjama, š čepać emo tog gnjavatora. Ti si kao neka opasna zverka,
ali znaš š ta? Nisam baš impresioniran. Imao si č etiri dana, a uhvatio si
samo sopstveni kurac. Dovoljno vremena ste potrošili."
Pendergast se nasmeš i. „Da, tako neš to sam i oč ekivao. Ako je to
vaš a odluka, neka vam bude. Međutim, trebalo bi da znate da ć u
poslati zvanič ni dopis direktoru u kom ć u izneti sopstveno viđenje
stvari."
„Radi š ta god hoć eš ", uzvrati Kou i, „ali radi to u slobodno vreme.
U međuvremenu, moji ljudi ć e postaviti stanicu niž e u hodniku.
Očekujem kratko informisanje od tebe kad zabrana stupi na snagu."
„Moj poslednji izveš taj je već gotov", blago reč e Pendergast. „A
sada, gospodine Koufi, želite li možda još nešto?"
„Da", odgovori Kou i. „Od tebe oč ekujem punu saradnju,
Pendergaste."
Ostavio je otvorena vrata za sobom.
D'Agosta je gledao kako ovaj odmič e hodnikom. „Izgleda mnogo
nadrndanije sada, nego pre nego š to si se pojavio", rekao je. A onda se
okrenuo prema Pendergastu. „Neć eš valjda da se predaš pred ovim
drkadžijom, je li?"
Pendergast se nasmeš i. „Vinsente, plaš im se da je to sad već
neizbež no. Na neki nač in, iznenađen sam š to se to nije dogodilo i
ranije. Ovo nije prvi put da sam nač epio Rajta ove nedelje. Zaš to bih se
opirao? Ovako u najmanju ruku niko ne mož e da nas optuž i za slabu
saradnju."
„Ja sam mislio da imaš neke veze." D'Agosta se trudio da prikrije
razočarenje u svom glasu.
Pendergast raš iri ruke. „Imam ja i te kakve veze, ko š to kaž eš . Ali
ne zaboravi, nisam na svom terenu. Poš to su ubistva toliko slič na
onima koja sam istraž ivao u Nju Orleansu pre nekoliko godina, imam
dobar razlog da budem ovde - sve dok se ne dogode nekakve trzavice
ili se ne ukaž e potreba za meš anjem lokalnih snaga. Znao sam ja da su
doktor Rajt i guverner zajedno bili na Braunu. Kada guverner podnese
zvaničan zahtev za intervenciju FBI, postoji samo jedan moguć ishod."
„Ali š ta je sa sluč ajem?" upita D'Agosta. „Kou i ć e samo nastaviti,
koristeći sve što si do sada uradio, i pokupiti kajmak."
„Pod uslovom da uopš te bude nekog kajmaka", kaza Pendergast.
„Imam neki loš predoseć aj u vezi s ovim otvaranjem, poruč nič e.
Veoma loš predoseć aj. Dugo poznajem Kou ija i potpuno se mož emo
osloniti na to da ć e od loš e situacije napraviti još goru. Ali, mož da si
primetio, Vinsente, nije me poslao da se pakujem. To ipak ne mož e da
uradi."
„Nemoj mi samo reć i da si sreć an š to viš e nisi odgovoran", reč e
D'Agosta. „Glavni cilj u mom ž ivotu mož da jeste da sa sebe skinem
svaku odgovornost i sačuvam guzicu, ali za tebe sam mislio drugačije."
„Vinsente, iznenaduješ me", kaza Pendergast. „Ovo nema nikakve
veze sa izbegavanjem odgovornosti. Međutim, ovakav dogovor mi
ipak dopuš ta izvestan stepen slobode. Istina je da Kou i ima poslednju
reč , ali njegova sposobnost da upravlja mojim postupcima veoma je
ogranič ena. Jedini nač in da uopš te dođem ovamo bio je da potpuno
preuzmem sluč aj. I to mi otvara još jednu moguć nost. Na ovaj nač in ć u
moć i da pratim sopstvene instinkte." Zavalio se u fotelji iksirajuć i
D'Agostu svojim bledim oč ima. „Tvoja pomoć ć e i dalje biti
dobrodoš la. Mož da ć e mi biti potreban č ovek u odeljenju da pogura
neke stvari."
D'Agosta je delovao zamiš ljeno neko vreme. „Ima jedna stvar koju
o ovom Koufiju mogu da kažem odmah od početka", kaza.
„Koju?"
„Tipa kao da su zamočili u zeleno govno."
„Ah, Vinsente", kaza Pendergast, „kako se samo slikovito
izražavaš."
35
Petak
Kancelarija je, Smitbek mrzovoljno primeti, bila potpuno identič na: ni

najmanja stvarč ica nije bila pomerena sa svog mesta. Sruš io se u
fotelju osetivši snažan osećaj već viđenog.
Rikmanova, s več nim ukoč enim osmehom na svom licu, se vratila
iz sekretarič ine kancelarije noseć i tanku fasciklu. „Več eras je ta noć !"
rekla je radosno. „Planiraš da dođeš?"
„Ma da, sigurno", odgovori Smitbek.
Dodala mu je fasciklu. „Proč itaj ovo, Bile", rekla mu je malo manje
ljubaznim glasom.
NJUJORŠKI PRIRODNJAČKI MUZEJ

INTERNI MEMORANDUM
Za: Vilijama Smitbeka Juniora

Od: Lavinije Rikman
Predmet: Neimenovano delo o izložbi Sujeverje
Stupa na snagu odmah, i do daljeg ć e vaš rad u Muzeju biti

regulisan sledećim odredbama:
1. Svi intervjui vezani za gore spomenuto delo u
nastajanju moraju se obaviti u mom prisustvu.
2. Snimanje intervjua ili hvatanje belež aka za vreme
intervjua od strane vas, zabranjeno je. Za potrebe hronologije
i doslednosti preuzimam na sebe odgovornost hvatanja
belež aka, nakon č ega ć u vam predati korigovane skripte zbog
njihovog uključivanja u Delo u nastajanju.
3. Razgovori o poslovima Muzeja sa zaposlenima ili s bilo
kim koga sretnete u Muzeju zabranjeni su bez mog
prethodnog pismenog odobrenja. Molim vas potpiš ite na
predviđenom mestu kako biste potvrdili da razumete i da se
slažete sa ovim odredbama.
Smitbek dvaput pročita a zatim podiže pogled.

„Pa?" ona upitno reče iskrivivši glavu. „Šta kažeš?"
„Cekajte samo da razjasnimo neš to", kaza Smitbek. „Nije mi
dozvoljeno da razgovaram ni sa kim, evo recimo, č ak ni za vreme
ručka, bez vaše dozvole?"
„O poslovima Muzeja. Tako je", odgovori Rikmanova gladeć i
mekanu maramu oko svog vrata.
„Zaš to? Zar onaj memorandum koji ste poslali juč e nema dovoljno
veliku kuglu i lanac?"
„Bile, znaš ti zašto. Dokazao si da si potpuno nepouzdan."
„Kako to?" prigušenim glasom reče Smitbek.
„Kako sam č ula rastrč ao si se po Muzeju i razgovarao s ljudima s
kojima nemaš nikakva posla, postavljao si apsurdna pitanja o stvarima
koje nemaju nikakve veze s novom izlož bom. Ako si mislio da mož eš
da sakupiš informacije… ah… o skoraš njim događajima, onda moram
da te podsetim na č lan sedamnaest naš eg ugovora, koji ti zabranjuje
upotrebu bilo kakvih informacija koje nisam lič no odobrila. Niš ta,
ponavljam, ništa u vezi s nesrećnim događajima neće ti biti odobreno."
Smitbek se uspravi. „Nesreć ni događaji!" eksplodirao je. „Zaš to to
ne nazovete pravim imenom: ubistva!"
„Molim te da ne podiž eš glas u mojoj kancelariji", reč e mu
Rikmanova.
„Unajmili ste me da napiš em knjigu, a ne tri stotine stranica izjava
za š tampu. Dogodio se niz brutalnih ubistava u nedelji pred otvaranja
najveć e muzejske izlož be. A vi pokuš avate da mi kaž ete da to nije deo
cele ove priče?"
„Ja, i samo ja odluč ujem š ta ć e se nać i u ovoj knjizi, a š ta ne.
Jasno?"
„Nije jasno."
Rikmanova ustade. „Ovo postaje zamorno. Ili ć eš ovog momenta
potpisati dokument ili ćeš biti zaustavljen."
„Zaustavljen? Šta hoćete da kažete, upucan ili otpušten?"
„Neć u trpeti takve gluposti u svojoj kancelariji. Ili potpiš i ovaj
dokument ili ću momentalno prihvatiti tvoju ostavku."
„Dobro", kaza Smitbek. „Odneć u svoj rukopis nekom
komercijalnom izdavač u. Vama je potrebna ova knjiga koliko i meni. I
vi i ja znamo da mogu da dobijem ogroman avans za prič u o
muzejskim ubistvima iznutra. I verujte mi, ja imam tu priču. I to celu."
Lice Rikmanove je izgledalo straš no, ali je ona ipak nekako
održ avala osmeh na njemu. Zglobovi njenih prstiju su potpuno
pobeleli koliko je pritiskala sto.
„To bi bilo krš enje ugovora", rekla je lagano. „Muzej iza sebe ima
advokatsku irmu sa Vol Strita, Danijels, Soler i Mekejb. Ne sumnjam
da si č uo za nju. Ako preduzmeš takve korake, momentalno ć eš
postati tuž eni u postupku zbog krš enja ugovora, kao i tvoj agent i bilo
koji izdavač dovoljno nepromiš ljen da s tobom potpiš e nekakav
ugovor. Sve š to imamo ć emo izneti na videlo u ovom sudskom
postupku i ne bih se iznenadila kada, nakon š to izgubiš , nikada viš e ne
bi dobio posao vezan za tvoju struku."
„To bi bilo grubo krš enje prava koje mi garantuje Prvi
amandman", Smitbek nekako uspe da grakne ovo.
„Uopš te ne. Jednostavno bismo traž ili pravni lek za krš enje
ugovora. Tu nema niš ta herojsko za tebe, a ne bi č ak stiglo ni do
Tajmsa. Ako stvarno razmišljaš da učiniš ovako nešto, Bile, ja bih se na
tvom mestu prvo posavetovala s dobrim advokatom i pokazala mu
ovaj ugovor koji si s nama potpisao. Sigurna sam da bi ti rekao da je
zatvoren sa svih strana i to maksimalno. Ili ako tako viš e voliš ,
momentalno ć u prihvatiti tvoju ostavku." Otvorila je ioku u stolu i iz
nje izvadila neki drugi papir ostavivši je otvorenom nakon toga.
Interfon glasno zabruja. „Gospođo Rikman? Doktor Rajt je na prvoj
liniji."
Rikmanova podiž e sluš alicu. „Da, Vinstone. Sta? Opet Post? Da,
pričaću s njima. Jesi li poslao po Ipolita? Dobro."
Prekinula je vezu i krenula prema vratima. „Postaraj se da Ipolito
pođe prema direktorovoj kancelariji", rekla je svojoj sekretarici. „A
š to se tebe tič e, Bile, nemam viš e vremena na prosipanje ljubaznosti.
Ako ne potpišeš ugovor, pakuj se i odlazi."
Smtibek odjednom postade veoma ć utljiv. Ali iznenada, on se
nasmeja. „Gospođo Rikman, shvatio sam šta želite da kažete."
Nagnula se prema njemu s glupim osmehom na licu i zacakljenim
očima. „I…?" podstaknu ga ona.
„Prihvatam ograničenja", rekao je.
Rikmanova se trijumfalno povuč e nazad iza svog stola. „Bile,
veoma mi je drago š to neć u morati da upotrebim ovo." Vratila je onaj
drugi papir nazad u ioku i zatvorila je. „Pretpostavljam da si dovoljno
inteligentan da shvataš kako nemaš izbora."
Pogledavš i je pravo u oč i Smitbek posegnu za fasciklom. „Neć ete
imati niš ta protiv da ovo još jednom proč itam pre nego š to potpiš em,
zar ne?"
Rikmanova je oklevala. „Ne, pretpostavljam da ne. Premda ć eš
videti da piš e sve isto kao i kada si ga prvi put proč itao. Nema mesta
za pogreš nu interpretaciju, zato nemoj da traž iš nikakve sive oblasti."
Pogledala je po kancelariji, pokupila svoju sveš čicu i krenula prema
vratima. „Bile, upozoravam te. Ne zaboravi da potpišeš. Molim te kreni
za mnom i potpisan dokument daj mojoj sekretarici. Tebi ć e biti
poslata kopija."
Smitbekova usta se nabraš e od odvratnosti dok je gledao kako se
njena zadnjica ziba ispod plisirane suknje. Još jednom je, poslednji
put, pogledao prema prednjoj kancelariji. Zatim je munjevito otvorio
ioku, koju je Rikmanova netom zatvorila, i izvadio mali predmet koji
je ubacio u dž ep sakoa. Zatvarajuć i ioku, pogledao je još jednom oko
sebe i krenuo prema izlazu.
Onda je, ponovo priš avš i stolu, zgrabio onaj memorandum i
naž vrljao nerazaznatljiv potpis pri dnu. Predao ga je sekretarici na
izlasku. „Sač uvajte taj potpis, jednog dana ć e biti vredan", dobacio je
preko ramena, puštajući da se vrata uz tresak zatvore.
Margo je spuš tala sluš alicu baš kad je Smitbek ulazio. Još jednom
je imala laboratoriju samo za sebe: njena kancelarijska cimerka,
preparatorka, izgleda da je uzela iznenadni produženi odmor.
„Baš sam prič ala s Frokom", rekla mu je. „Bio je prilič no razoč aran
š to nismo naš li niš ta viš e u sanduku i š to nisam imala š ansu da
potraž im eventualno preostale semenke. Mislim da se nadao da ć emo
pronać i dokaze o postojanju tog stvorenja. Htela sam da mu
spomenem pismo i Jorgensena, ali rekao je da ne mož e da prič a.
Mislim da je Katbert bio tamo s njim."
„Verovatno se raspitivao o zahtevu za pristup koji je ovaj poslao",
rekao je Smitbek. „Naravno, imitirajuć i Torkvemadu." Mahnuo je
prema vratima. „Otkud to da su vrata otključana?"
Margo beš e iznenađena ovim pitanjem. „Oh. Izgleda da sam
zaboravila."
„Neć e ti smetati da ih zaključ am?" Petljao je oko brave, a onda je,
cereć i se, gurnuo ruku u dž ep i lagano izvukao malu, pohabanu
knjiž icu, na č ijoj su kož noj korici bile ugravirane dve prekrš tene
strelice. Podigao ju je kao trofejni primerak ribe, da ga ona vidi.
Margoin pogled iznenađenja se pretvorio u divljenje. „O, bož e! Je li
to dnevnik?"
Smitbek ponosno klimnu.
„Odakle ti? Gde si ga našao?"
„U kancelariji Rikmanove", odgovori. „Morao sam da napravim
už asnu ž rtvu. Potpisao sam papir koji mi ne dozvoljava da s tobom
ikad više progovorim."
„Šališ se."
„Samo delimič no. U svakom sluč aju, u jednom trenutku torture
ona je otvorila svoju ioku i ja sam ugledao ovu oš teć enu knjiž icu.
Izgledala mi je kao dnevnik. Bilo mi je č udno š to Rikmanova tako
nešto drži u svojoj fioci. A onda sam se setio tvoje priče o tome kako je
ona navodno samo pozajmila dnevnik." Samozadovoijno klimnu. „Kao
š to sam uvek i sumnjao. Pa sam ga maznuo pre nego š to sam izaš ao iz
kancelarije."
On otvori dnevnik. „A sada se smiri, Cvetić u. Tatica ć e da ti proč ita
priču za laku noć."
Margo je sluš ala dok je Smitbek poč injao da č ita; prvo lagano, a
onda sve brž e kako se navikavao na aljkavi rukopis i č este skrać enice.
Već ina najranijih zapisa je bila veoma š tura; površ ne reč enice s
ponekim detaljem o vremenu tog dana i poziciji ekspedicije.
31. avg. Citave noć i kiš a - konzervirana š unka za doruč ak

- neš to jutros nije bilo u redu s helikopterom, č itav dan smo
protrać ili ni na š ta. Maksvel je nepodnoš ljiv. Karlos opet ima
problema sa Hostom Gilbaom - traži dodatne dnevnice za…
„Ovo je dosadno", kaza Smitbek prekinuvš i č itanje. „Koga briga š to

su jeli konzerviranu šunku za doručak?"
„Nastavi", potera ga Margo.
„Pa i nema ovde baš bogzna š ta", reč e Smitbek listajuć i dalje.
„Valjda je Vitlsi bio š krt na reč ima. O, bož e. Nisam valjda otpisao svoj
život nizašta."
Dnevnik je opisivao napredak ekspedicije koja je odmicala sve
dublje i dublje u tropsku š umu. Prvi deo puta preš li su dž ipom. Zatim
je druž ina helikopterom prebač ena nekih trista kilometara do gornjih
delova Ksingua. Odatle su ih unajmljeni vodič i prebacili č amcima
uzvodno sporom rekom do tepuia Sero Gordo. Smitbek je čitao dalje.
6. sept. Napustili smo skloniš te u podnož ju. Dalje ć emo se

kretati samo peš ke. Prvi put smo videli Sero Gordo danas
poslepodne - tropska š uma se uzdizala do oblaka. Prate nas
krici tutitl ptica, uhvatili smo nekoliko primeraka. Cuvari
nešto mrmljaju međusobno.
12. sept. Pojeli smo poslednje komadić e usoljene
govedine. Manje je vlaž no nego juč e. Nastavili smo prema
tepuiu - oblaci su se raziš li oko podneva - visina zaravni je
oko dve i po hiljade metara - umerena tropska klima - video
pet retkih kozoroga s Kandelarije - pronašli strelice i duvaljku
u odlič nom stanju - komarci už asni - suš ene pekari svinje iz
okoline Ksingua za več eru - nije loš e, ukus kao dimljena
prasetina. Maksvel puni sanduke bezvrednim đubretom.
„Zaš to je Rikmanova sakrila ovo?" kukao je Smitbek. „Nema ovde

nikakvog prljavog veša. U čemu je stvar?"
15. sept. Vetar sa jugozapada. Ovsena kaš a za doruč ak. Još

tri paketa za noš enje zahvaljujuć i ž bunju u reci - voda do
visine grudi - pijavice predivne. U vreme več ere Maksvel je
nabasao na neke primerke lore oko kojih se silno uzbudio.
Ovdaš nje biljke stvarno prilič no jedinstvene - č udna simbioza,
naizgled prastara morfologija. Ali mnogo bitnija otkrić a nam
tek predstoje, siguran sam u to.
16. sept. Ostao dugo budan u kampu prepakujuć i opremu.
Maksvel sada insistira da se vratimo sa njegovim „otkrić em".
Tež ak idiot, ali najgore je š to se skoro svi izgleda vrać aju s
njim. Nazad su krenuli svi osim naš a dva vodič a. Kroker,
Karlos i ja nastavili smo dalje. Skoro istog momenta zastali
smo da prepakujemo sanduk. Jedna od tegli sa uzorcima se
polomila. Dok smo preslagali opremu, Kroker je odlutao za
nekim tragom i naišao na trošnu kolibu…
„E sad već postaje zanimljivije", rekao je Smitbek.
…spustili smo opremu da malo istraž imo, ponovo otvorili

sanduk, izvadili torbu sa instrumentima - ali pre nego š to smo
uspeli da obradimo kolibu jedna starija domorotkinja izmilela
je iz ž bunja, teturajuć i se - bolesna ili pijana, nije bilo nač ina
da utvrdimo - pokazala je na sanduk i glasno poč ela da
zapomaž e. Grudi su joj visile do struka - nije imala zuba,
skoro sasvim je bila ć elava - imala je gadnu ranu na vratu,
kao neki č ir. Karlos nije imao volje da nam prevodi, ali ja sam
insistirao:
Karlos: Ona kaže, đavo, đavo.
Ja: Pitaj je, kakav davo?
Karlos prevede. Zena zapada u histeriju, zapomaž e i
grčevito se hvata za grudi.
Ja: Karlose, pitaj je za Kotoge.
Karlos: Ona kaže da ste došli da odvedete đavola.
Ja: A šta je sa Kotogama?
Karlos: Ona kaže, Kotoge su otišle u planine.
Ja: U planine! Kuda?
Zena je još malo mjaukala. Pokazivala je na naš otvoreni
sanduk. Karlos: Ona kaže vi uzmete đavola. Ja: Kog đavola?
Karlos: Mbvuna. Ona kaž e vi uhvatili đavola Mbvuna u
kutiju. Ja: Pitaj je još neš to za Mbvuna. Sta je to? Karlos je
pričao sa ženom, koja se malo smirila i pričala neko vreme.
Karlos: Ona kaž e da je Mbvun đavolov sin. Jedan
nepromiš ljeni vrač iz plemena Kotoga je traž io od đavola
Zilaš kija da im da sina koji bi im pomogao da poraze svoje
neprijatelje. Đavo ih je naterao da pobiju i pojedu svu svoju
decu - a onda je poslao Mbvuna kao poklon. Mbvun je
pomogao da Kotoge pobede svoje neprijatelje, ali se posle
okrenuo na Kotoge i poč eo da ih redom sve ubija. Kotoge su
pobegle na tepui, a Mbvun ih je pratio. Mbvun ne mož e da
umre. Morate da pomognete Kotogama da se reš e Mbvuna.
Sada doš li beli ljudi da odvedu Mbvuna. Pazite, Mbvunska
kletva će vas uništiti! Odnećete smrt svojim ljudima!
Ja sam zapanjen i ushić en istovremeno - ova prič a se
uklapa u mitski ciklus koji smo č uli samo posredno. Rekao
sam Karlosu da sazna još neke detalje o Mbvunu - ali ž ena
umač e - velika snaga za nekog ko je toliko star - stopila se sa
ž bunjem. Karlos je krenuo za njom, ali se vratio praznih ruku
- izgledao je preplaš eno, pa ga nisam pritiskao. Istraž ili
kolibu. Kada smo se vratili na stazu, nosači su nestali.
„Ona je znala da ć e oni uzeti igurinu!" rekao je Smitbek. „To mora

da je ta kletva o kojoj je govorila!" Nastavio je da čita.
17. sept. Krokera nema još od sinoć . Bojim se da mu se

dogodilo ono najgore. Karlos je veoma zabrinut. Poslać u ga
nazad za Maksvelom, koji je sigurno već na pola puta do reke
- ne mogu da dozvolim da se ova relikvija izgubi, verujem da
je neprocenjiva. Nastavić u da tragam za Krokerom. Video
sam tragove po š umi koji su bez sumnje ostali od Kotoga -
kako civilizacija mož e da upregne ovakvu prirodu stvarno ne
mogu da shvatim - mož da ć e Kotoge biti spasene i pored
svega.
To je bio kraj zapisa.

Smitbek zatvori knjiž icu uz psovku. „Ne mogu da verujem! Niš ta
š to već nismo znali. A ja sam svoju duš u prodao Rikmanovoj… zbog
ovoga!"
36
Iza svog stola u privremenom š tabu, Pendergast se zabavljao s

prastarom mandarinskom igrom napravljenom od bakra i ispletene
svilenkaste pantljike. Izgledao je potpuno zaokupljen njome. Iza
njega, iskusni zvuci gudač kog kvarteta izbijali su iz zvuč nika malog
kasetaša. Pendergast nije podigao glavu kada je D'Agosta ušao.
„Betovenovo delo za gudač ki kvartet u F-duru, opus 135", obavesti
ga. „Ali to si bez sumnje već znao, poruč nič e. To je č etvrti stav Alegro,
poznatiji i kao Der schwer gefa ite Entschlu i - „Komplikovano
reš enje". Naslov koji se mož e primeniti na ovaj sluč aj, kao i sam stav,
možda? Neverovatno, zar ne, kako umetnost oponaša život?"
„Jedanaest je sati", reče D'Agosta.
„Ah, naravno", kaza Pendergast, odgurnuvš i stolicu i ustavš i.
„Direktor za bezbednost nam duguje jednu turu obilaska. Hoćemo li?"
Vrata Glavne kancelarije za bezbednost otvorio je lič no Ipolito.

D'Agosti je ovo mesto izgledalo sa svim tim brojč anicima, dugmić ima i
polugama, viš e kao komandni centar neke nuklearne elektrane. Na
jednom zidu stajala je gigantska maketa sač injena od osvetljenih
oblika, uređenih u komplikovanu geometriju. Dva č uvara motrila su
na niz ekrana internog nadzornog sistema. U centru, D'Agosta je
prepoznao relejnu kutiju za repetitorske stanice koje su obezbeđivale
jak signal za prijemnike koje su nosili policajci i muzejski čuvari.
„Ovo", progovori Ipolito š ireć i ruke i osmehujuć i se, „je jedan od
najso isticiranijih muzejskih bezbednosnih sistema u č itavom svetu.
Dizajniran je specijalno za nas. Koš tao je đavo i po, to mogu da vam
kažem."
Pendergast je gledao oko sebe. „Impresivno", primetio je.
„Umetničko delo", dodade Ipolito.
„Bez sumnje", kaza Pendergast. „Ali ono š to mene trenutno
zanima, gospodine Ipolito, jeste bezbednost pet hiljada gostiju koje
ovde večeras očekujemo. Objasnite mi kako sistem funkcioniše."
„Primarno je dizajniran da spreč i krađu", poč eo je direktor za
bezbednost. „Veliki broj najvrednijih muzejskih predmeta ima mali č ip
skriven na nevidljivom mestu. Svaki č ip emituje minijaturne signale
nizu prijemnika koji su postavljeni po č itavom Muzeju. Ako se
predmet pomeri za makar jedan centimetar, uključ uje se alarm i
određuje njegov tačan položaj."
„A šta onda biva?" pitao je D'Agosta.
Ipolito se isceri. Pritisnuo je nekoliko dugmić a na konzoli. Na
velikom ekranu pojavi se osvetijeni nacrt Muzeja.
„Unutraš njost Muzeja", nastavi Ipolito, „podeljena je u pet ć elija.
Svaka ć elija sadrž i veliki broj izlož benih dvorana i magacina. Već ina
se pruž a od podruma do krova, ali zbog strukturalne konstrukcije
Muzeja, perimetri ć elija dva i tri su malo komplikovaniji. Kada
uključ im prekidač na ovoj ploč i, debela č elič na vrata spuste se sa
tavanice i zapeč ate unutraš nje prolaze između ć elija. Svi prozori na
Muzeju imaju reš etke. Kada jednom zaključ amo određenu ć eliju,
lopov je zatoč en. Mož e da se kreć e unutar jednog dela Muzeja, ali iz
njega ne mož e da izađe. Mrež a je tako osmiš ljena da su izlazi sa
spoljne strane ć elija, š to nadgledanje č ini mnogo lakš im." Pomerio se
do nacrta. „Recimo da neko uspe da ukrade neki predmet i, dok
straž ari stignu, on napusti prostoriju. To niš ta ne menja. Za samo
nekoliko sekundi č ip ć e poslati signal kompjuteru, nalaž uć i mu da
izoluje č itavu tu ć eliju. Ceo proces je automatski. Provalnik je zatoč en
unutra."
„A š ta se događa ako skine č ip pre nego š to potrč i?" pitao je
D'Agosta.
„Cipovi su osetljivi na pokret", nastavio je Ipolito. „To bi takođe
uključ ilo alarm i sigurnosna vrata bi se istog trenutka spustila. Lopov
ne može toliko brzo da se kreće da bi izašao."
Pendergast klimnu. „Kako ponovo otvarate vrata kada lopov
jednom bude uhvaćen?"
„Iz ove kontrolne sobe se mogu otvoriti svaka vrata, a i sama vrata
imaju manuelnu premosnicu na sebi. To je u stvari mala tastatura.
Ukucate odgovarajući kod i vrata se podižu."
„Vrlo zgodno", promrmlja Pendergast. „Ali č itav sistem je
napravljen tako da spreč ava nekog da iz njega izade. Ono sa č im mi
imamo posla jeste ubica koji ž eli da ostane unutra. Kako ovo mož e da
nam pomogne da sačuvamo večerašnje goste?"
Ipolito slegnu ramenima. „Nije neki problem. Iskoristić emo sistem
da napravimo sigurnosni perimetar oko prijemne dvorane i izlož be.
Sveč anost se održ ava kompletno unutar Celije dva." On pokaza na
š emu. „Pnjem je u Dvorani nebesa, evo ovde. To je odmah do ulaza na
izlož bu Sujeverje, koja se nalazi u Celiji dva. Sva č elič na vrata ove
ć elije ć e biti zatvorena. Ostavić emo samo č etiri izlaza otvorena:
istoč na vrata Velike rotonde - koja su istovremeno prolaz u Dvoranu
nebesa - i tri prinudna izlaza. Svi će biti veoma dobro čuvani."
„Od kojih se sve delova tač no sastoji Celija dva?" pitao ;e
Pendergast.
Ipolito ispritiska nekoliko dugmić a na komandnoj tabli. Veliki
centralni deo Muzeja osvetli se zelenom svetlošću.
„Ovo je Celija dva", objasni Ipolito. „Kao š to mož ete da vidite, ona
se pruž a od podruma do tavanice, kao i sve ostale ć elije. Dvorana
nebesa je tu. Kompjuterska laboratorija i prostorija u kojoj se sada
nalazimo, Komandni centar, takođe su u ovoj ć eliji. Kao i Sigurna
oblast, Centralni arhiv, i č itav niz ostalih delova Muzeja visoke
sigurnosti. Neć e biti izlaza iz Muzeja osim kroz č etvora č elič na vrata,
koja ć emo drž ati otvorenim uz pomoć premosnica. Zapeč atić emo
perimetar sat vremena pre zabave, spustiti sva ostala vrata i postaviti
č uvare na prilaznim punktovima. Kaž em vam, bić e sigurnije nego u
trezoru banke."
„A ostali delovi Muzeja?"
„Razmišljali smo da zapečatimo i ostale ćelije, ali smo odlučili da to
ne uradimo."
„Dobro je", reč e Pendergast gledajuć i u drugu ploč u. „U sluč aju
neke krize, ne bismo ž eleli da neko interventno osoblje bude
zaustavljeno." Pokazao je na osvetljenu ploč u. „Ali š ta je sa
podnivoima? Podrumske prostorije ove ć elije su sigurno povezane s
njom samom. A ti podnivoi vode do skoro svih delova Muzeja."
„Niko se ne bi usudio da ih koristi", frknu Ipolito. „To je lavirint."
„Ali mi ne prič amo o obič nom provalniku. Prič amo o ubici koji je
veoma veš to izmicao svim pretragama koje smo vi, ja i D'Agosta
pokrenuli za njim. Ubica koji ovaj podrum izgleda mož e da nazove
svojim domom."
„Postoji samo jedno stepeniš te koje spaja Dvoranu nebesa sa
ostalim spratovima", strpljivo objasni Ipolito, „a njega ć e č uvati moji
ljudi, baš kao i prinudne izlaze. Kaž em vam, na sve smo mislili. Citav
perimetar će biti siguran."
Pendergast je još neko vreme u tiš ini prouč avao bleš tavu mapu.
„Kako znate da je šema precizna?" on konačno upita.
Ipolito je delovao malo usplahireno. „Naravno da je precizna."
„Pitam, kako to znate?”
„Sistem je dizajniran sa arhitektonskih planova rekonstrukcije iz
1912. godine."
„I od tada nije bilo nikakvih promena? Nijedna nova vrata nisu
probijena ili neka stara zatvorena?"
„Sve promene su naknadno uključene."
„Da li ti stari arhitektonski planovi pokrivaju i Stari podrum i
podivoe?"
„Ne, to su stariji delovi. Ali, kao š to sam vam rekao, oni ć e biti ili
zapečaćeni ili čuvani."
Nastupila je poduž a tiš ina dok je Pendergast nastavio da gleda u
ploč e. Konač no, uzdahnuo je i okrenuo se da pogleda direktora za
bezbednost u oči.
„Gospodine Ipolito, ne sviđa mi se."
Neko se nakašljao iza njega. „Šta mu se ne sviđa?"
D'Agosta nije morao da se okreć e. Taj abrazivni longajlendski
akcenat mogao je da pripada samo specijalnom agentu Koufiju.
„Upravo prelazimo sigurnosne procedure sa gospodinom
Pendergastom", odgovori Ipolito.
„Pa, Ipolito, morać eš ponovo da ih pređeš sa mnom." Uperio je
svoje uske oč i u Pendergasta. „Sledeć i put se setite da me pozovete na
ova mala druženja", rekao je razdražijivo.
„Gospodine Pendergast", poče ponovo Ipolito.
„Gospodin Pendergast je pristigao s Dubokog Juga kako bi nam
pomogao tu i tamo kad nam to bude trebalo. Ja sada vodim ovaj š ou,
kapiraš?"
„Da, gospodine", odgovori Ipolito. Ponovo je izdeklamovao
procedure, dok je Kou i sedeo u rukovaoč evoj stolici vrteć i par
sluš alica oko prsta. D'Agosta je tumarao po prostoriji gledajuć i u
kontrolne ploč e. Pendergast je paž ljivo sluš ao Ipolita, kao da č itav
govor nije već jednom č uo. Kada je direktor za bezbednost završ io,
Koufi se zavali u stolicu.
„Ipolito, imaš ti par rupa u ovom tvom perimetru." Sač ekao je da
postigne efekat. „Hoć u tri prolaza da budu zatvorena. Zelim da imam
samo jedan ulaz i izlaz."
„Gospodine Koufi, protivpožarni propisi zahtevaju…"
Kou i odmahnu rukom. „Pusti ti mene da brinem o protivpož arnim
propisima. Ti se brini za rupe u svom sigurnosnom sistemu. Sto viš e
rupa imamo, više problema čeka da se izrodi."
„To ć e, bojim se, biti velika greš ka", javio se Pendergast. „Ako
zatvorite ta tri izlaza, gosti ć e ostati zatoč eni unutra. Ako se neš to
dogodi, ostaće samo jedan izlaz."
Kou i raš iri ruke pokazujuć i frustraciju. „Hej, Pendergaste, to je
samo tvoje miš ljenje. Ne mož e biti i ovako i onako. Ili imaš sigurnosni
perimetar ili ga nemaš . U svakom sluč aju, po Ipolitu, koji stoji ovde
pored nas, svaka sigurnosna vrata imaju prinudnu premosnicu. U
čemu je onda tvoj problem?"
„U pravu je", kaza Ipolito, „vrata mogu da se otvore uz pomoć male
tastature u slučaju nužde. Sve što vam treba je kod."
„Mogu li da pitam šta kontroliše tastaturu?" pitao je Pendergast.
„Centralni kompjuter. Kompjuterska soba je odmah do ove."
„A šta ako se kompjuter pokvari?"
„Imamo pomoć ne sisteme koji su redundantni. One ploč e na
daljem zidu kontroliš u pomoć ne sisteme. Svaka ploč a ima sopstveni
alarm."
„To je još jedan problem", tiho reče Pendergast.
Kou i glasno izdahnu i kaza u pravcu tavanice. „I dalje mu se ne
sviđa."
„Izbrojao sam osamdeset i jedno svetlo za sluč aj opasnosti samo
na toj ploč i", nastavio je Pendergast potpuno nesvestan Kou ija. „U
stvarnoj opasnosti, sa mnogostrukim padovima sistema, već ina tih
svetala bi blinkala. Nijedan tim operatera ne bi s tim mogao da izade
na kraj."
„Pendergaste, usporavaš me", prasnu Kou i. „Ipolito i ja ć emo
razraditi ove detalje, slaž eš se? Imamo manje od osam sati do poč etka
šoua."
„Da li je sistem testiran?" pitao je Pendergast.
„Testiramo ga svake nedelje", odgovori Ipolito.
„Odnosno, ono š to sam hteo da pitam jeste da li je ikada bio
testiran u pravoj situaciji? U pokušaju krade, možda?"
„Nije, a nadam se i da neće."
„Zao mi je š to ć u ovo reć i", kaza Pendergast, „ali meni se č ini da ć e
ovaj vaš sistem da otkaž e. Ja sam veliki pobornik progresa, gospodine
Ipolito, ali zaista najozbiljnije savetujem starinski pristup u ovoj naš oj
situaciji. U stvari, za vreme zabave, ja bih isključ io č itav sistem.
Jednostavno bih ga isključ io. Previš e je kompleksan i ja mu ne bih
verovao u nekoj ozbiljnijoj situaciji. Ono š to nam treba jeste dokazani
pristup problemu, neš to sa č ime smo svi manje viš e upoznati. Peš ač ke
ophodnje, naoruž ani č uvari kod svake ulazne i izlazne tač ke. Siguran
sam da bi nam poručnik D'Agosta rado pribavio još ljudi."
„Samo kažite", dodade D'Agosta.
„Kaž em ne." Kou i poč e da se cereka. „Isuse, on hoć e da isključ i
sistem upravo u trenutku kada je najpotrebniji!"
„Moram se najoštrije suprotstaviti ovom planu", reče Pendergast.
„Pa, onda mož eš pribelež iti svoje primedbe", rekao mu je Kou i, „i
poslati ih kanuom u svoju njuorleansku kancelariju. Meni ovo sve
zvuči kao da ovde prisutni Ipolito sve drži pod kontrolom."
„Hvala vam", reče Ipolito rastući kao kvasac.
„Ovo je veoma neuobič ajena i opasna situacija", nastavio je
Pendergast. „Nije pravo vreme da se oslanjamo na kompleksan i
neproveren sistem."
„Pendergaste", kaza Kou i, „dosta sam č uo. Zaš to jednostavno ne
odeš u svoju kancelariju i pojedeš onaj riblji sendvič koji ti je ž ena
stavila u kutiju za ručak?"
D'Agosta beš e iznenađen promenom koja se dogodila na
Pendergastovom licu. Instinktivno, Kou i odstupi jedan korak. Ali
Pendergast se jednostavno okrenu i krenu prema vratima. D'Agosta
krenu za njim.
„Kuda ti ideš ?" pitao ga je Kou i. „Bolje ostani ovde dok razradimo
detalje."
„Ja se slaž em s Pendergastom", odgovori D'Agosta. „Nije vreme da
se igramo videoigricama. Ljudski životi su u pitanju."
„Sluš aj Vamo, D'Agosta. Mi smo odrasli momci, mi smo FBI. Ne
interesuju nas mišljenja nekog saobraćajca iz Kvinsa."
D'Agosta je gledao u Kou ijevo oznojano i crveno lice. „Ti si
sramota za ovaj posao", rekao mu je.
Kou i trepnu. „Hvala ti, i da znaš da ć u ubaciti ovu nič im izazvanu
uvredu u izveš taj svom dobrom prijatelju, š efu policije Horlokeru, koji
će bez sumnje preduzeti neophodne mere."
„Onda dodaj još i ovo: ti si vreća govana."
Kou i zabaci glavu i poč e da se smeje. „Obož avam likove koji sami
sebi prerež u grkljan i skrate ti muke. Ionako mi se uč inilo da je ovaj
sluč aj i previš e bitan za jednog poruč nika koji izigrava o icira za vezu
njujorš ke policije. Bić eš povuč en s ovog sluč aja za dvadeset i č etiri
č asa, D'Agosta. Jesi li to znao? Nisam hteo da ti kaž em dok ne prođe
zabava - nisam hteo da ti kvarim provod - ali č ini mi se da je sad ipak
pravo vreme za to. Zato bi bilo bolje da svoj poslednji dan na ovom
sluč aju iskoristiš u dobre svrhe. I vidimo se na informisanju u č etiri
sata. Nemoj da kasniš."
D'Agosta ništa ne reče. Nekako, nije bio iznenađen.
37
Eksplozivno kijanje zatreslo je laboratorijske posude i razbacalo

osušene biljne uzorke u Pomoćnoj botaničkoj laboratoriji Muzeja.
„Izvinite", izvinjavao se Kavakita šmrcajući. „Alergija."
„Evo maramica", reč e Margo gurnuvš i ruku u svoju svaš taru.
Sluš ala je kako Kavakita opisuje svoj genetski Ekstrapolator program.
Briljantan je, mislila je. Ali kladim se da je Frok obezbedio već i deo
teorije koja stoji iza svega.
„U svakom sluč aju", reč e Kavakita, „započ inje se sa dve ž ivotinjske
ili biljne genske sekvence. To je ulaz. Ono š to se dobije predstavlja
ekstrapolaciju - nagađanje kompjutera kakva je evoluciona veza
između te dve vrste. Program automatski uparuje delove DNK,
upoređuje ih kao sekvence, a onda odreduje kakva bi mogla biti
njihova međusobna ekstrapolaciona veza. Evo, na primer, napravić u
probni test sa DNK sekvencama č oveka i š impanze. Ono š to bi trebalo
da dobijemo biće neka vrsta mešavine ta dva.
„Nedostajuć a karika", klimnu Margo. „Nemoj mi samo reć i da i
nacrta tu životinju?"
„Ne!" nasmejao se Kavakita. „Dobio bih Nobelovu nagradu ako bih
to uspeo. Ono š to radi jeste da izbaci listu morfološ kih i bihejvioralnih
karakteristika koje bi ta ž ivotinja ili biljka mogla imati. Nije konač na,
ali je verovatna. I, naravno, nije kompletna. Videć ete kada završ imo
ovaj test."
Ukucao je niz komandi i podaci poč eš e da protič u preko
kompjuterskog ekrana: veoma brz i talasast niz nula i jedinica. „Ovo
mož e i da se isključ i", rekao je Kavakita. „Ali ja volim da gledam kako
se pune podaci iz genskog sekvencera. Kao kada gledam reč ni tok. Po
mogućstvu, neki lososov brzak."
Za nekih pet minuta podaci su stali i ekran se isprazni, ostavš i
osvetljen mekim plavič astim sjajem. Pojavilo se Moovo lice, lice
jednog od Tri skitnice, i progovorilo preko kompjuterskog zvuč nika:
„Razmišljam, razmišljam, ali ništa se ne događa!"
„To znač i da program radi", objasni Kavakita kikoć uć i se svojoj
š ali. „Mož e da potraje i sat vremena, zavisno od toga koliko su dve
ubačene vrste genetski daleko jedna od druge."
Pojavila se jedna poruka na ekranu:
PROCENJENO VREME ČEKANJA: 3.03.40 min.
„Simpanze i ljudi su tako blizu - imaju devedeset osam procenata

istih gena - pa bi ovo trebalo da bude prilično brzo."
Sijalica se odjednom pojavi na ekranu iznad Moove glave.
„Gotovo!" reč e Kavakita. „A sada da vidimo rezultate." Pritisnuo je
taster. Pojavio se ispis na kompjuterskom ekranu:
PRVA VRSTA:
Vrsta: Pan troglodytes
Rod: Pan
Porodica: Pongidae Red:
Primati Razred: Sisari
Koleno: Kičmenjaci
Carstvo: Životinjsko
DRUGA VRSTA:
Vrsta: Homo sapiens
Rod: Homo
Porodica: Hominidae
Red: Primati
Razred: Sisari
Koleno: Kičmenjaci
Carstvo: Životinjsko
Opšte genetsko poklapanje: 98,4%
„Verovali ili ne", kaza Kavakita, „identi ikacija ove dve vrste je
izvrš ena isključ ivo na genima. Nisam rekao kompjuteru koja dva
organizma su u pitanju. To je dobar nač in da se nevernicima pokaž e
da Ekstrapolator nije samo obmana ili improvizacija. Bilo kako bilo,
sada ć emo dobiti opis međuvrste. U ovom sluč aju, kao š to si rekla,
nedostajuća karika."
Međuvrsta i morfološke karakteristike: Gracioznost
Veličina mozga: 750 cm3
Dvonožnost, uspravnost
Odvojeni palac
Neodvojenost palca na stopalima
Seksualni DIMOrfizam ispod proseka
Masa odraslog mužjaka: 55 kg
Masa odrasle ženke: 45 kg
Gestacijski period: osam meseci
Agresivnost: mala do umerena
Plodni ciklus ženke: potisnut
Lista se nastavljala još dugo, a bivala ja sve č udnija i č udnija. Pod

„osteologijom", Margo nije mogla da protumači skoro ništa.
Atavistička temena šupljina produžena

Znatno smanjena karlična kost
10-12 grudnih pršljenova
Delimično rotirani gornji deo butne kosti
Izbočen rub očne šupljine
Atavistički frontalni produžetak sa izbočenim zigomatskim
produžetkom
To je neko namršteno stvorenje, pomisli Margo.
Dnevno stvorenje
Delimično ili povremeno monogamno
Živi u socijalizovanim grupama
„Ma, daj. Kako ti program mož e reć i tako neš to?" pitala je Margo
pokazujući na monogamno.
„Hormoni", reč e Kavakita. „Postoji gen za jedan hormon koji se
sreć e kod monogamnih vrsta sisara, ali ne i kod promiskuitetnih vrsta.
Kod ljudi ovaj hormon ima veze sa uparivanjem. Nije prisutan kod
š impanzi koje su poznate po svom promiskuitetu. A č injenica da je
ž enski plodni ciklus potisnut - to se takođe sreć e kod relativno
monogamnih vrsta. Ovaj program koristi č itav arsenal alata - suptilne
VI algoritme, kvazilogiku - da opiš e efekat č itavog niza gena na
ponašanje i izgled predloženog organizma.
„VI algoritmi? Kvazilogika? Ne pratim te više", reče Margo.
„Pa, u stvari, to i nije sve toliko bitno. Ionako ne moraš da znaš baš
sve tajne. Ono š to je važ no jeste da program viš e razmiš lja kao neka
osoba, nego kao obič an kompjuter. Izbacuje inteligentne odgovore,
koristi intuiciju. Ono jedno svojstvo, 'socijalizovano', na primer,
ekstrapolirano je iz prisustva ili odsustva nekih osamdeset različ itih
gena."
„I to je sve", šaljivo primeti Margo.
„Nije", odgovori Kavakita. „Program mož e da se koristi i za
određivanje velič ine, oblika i ponaš anja samojednog organizma, tako
š to se unosi DNK jednog stvorenja umesto dva i isključ uje se logika
ekstrapoliranja. Ako se inansiranje nastavi, planiram da dodam još
dva potprograma ovom programu. Prvi ć e ekstrapolirati unazad kroz
vreme polazeć i od samo jedne vrste, a drugi ć e to č initi unapred.
Drugim reč ima, bić emo u moguć nosti da saznajemo viš e o
istrebljenim vrstama iz proš losti i da pogađamo kakva ć e biti
stvorenja budućnosti." Iscerio se. „Nije loše, a?"
„Neverovatno je", reč e Margo. Uplaš ila se da je njen istraž ivač ki
projekat pomalo slab u poređenju s ovim. „Kako si to razvio?"
Kavakita je malo oklevao, gledajuć i je pomalo sumnjič avo. „Kada
sam prvi put poč eo da radim s Frokom, rekao mi je koliko ga iritira
mestimič nost fosilnih zapisa. Rekao mi je da ž eli da popuni praznine i
otkrije kakvi su bili svi ti međuoblici. Pa sam zato i napisao ovaj
program. On mi je obezbedio veliki deo pravila. Poč eli smo da ga
testiramo sa različ itim vrstama. Simpanzama i ljudima, kao i sa
različ itim bakterijama jer smo poznavali veliki deo njihovih gena. A
onda se dogodilo neš to neverovatno. Frok, stari lisac, oč ekivao je to,
ali ja nisam. Uporedili smo pripitomljenog psa sa hijenom, a ono š to
smo dobili nije bilo ni blizu kombinacije ova dva stvorenja, već neki
bizarni oblik ž ivota, potpuno različ it i od psa i od hijene. Ovo se
takođe dogodilo i sa nekoliko drugih parova stvorenja. I znaš š ta je
Frok rekao na to?"
Margo odmahnu glavom.
„Samo se nasmeš io i rekao: 'Sad uviđaš pravu vrednost ovog
programa?'" Kavakita slegnu ramenima. „Vidiš , moj program je
opravdavao Frokovu teoriju Kalisto efekta tako š to je dokazao da
male promene u DNK nekad mogu da izazovu ekstremne promene
kod organizma. Bio sam donekle povređen, ali to je nač in na koji Frok
radi."
„Nije ni č udo š to Frok toliko ž eli da isprobam ovaj program", reč e
Margo. „Ovo bi moglo da napravi revoluciju u proučavanju evolucije."
„Aha, samo š to niko na to ne obrać a nimalo paž nje", ogorč eno
kaza Kavakita. „Sve š to je u vezi s Frokom ovih dana dođe mu kao
Judin poljubac. Stvarno je poraž avajuć e kada založ iš srce i duš u za
neš to, a nauč na javnost to jednostavno ignoriš e. Znaš , Margo, među
nama, mislim da napustim Froka kao mentora i priključ im se
Katbertovoj grupi. Mislim da ć u uspeti da već i deo svog rada ponesem
sa sobom. Možda bi i ti mogla da razmisliš o tome?"
„Hvala, ali mislim da ć u se drž ati Froka", pomalo uvređeno kaza
Margo. „Ne bih ni krenula u genetiku da nije bilo njega. Mnogo mu
dugujem."
„Kako hoć eš ", reč e Kavakita. „Ali opet, mož da ipak neć eš ostati u
Muzeju, jesam li u pravu? Bar mi je tako Bil Smitbek rekao. A ja sam
ulož io u ovo sve š to imam. Moja ilozo ija je da ne dugujem nikome
niš ta do samome sebi. Pogledaj samo oko sebe: evo Rajt, Katbert,
č itava ekipa. Jesu li tu zbog bilo koga drugog osim zbog sebe? Mi smo
nauč nici, i ti i ja. Znamo da prež ivljavaju samo najsposobniji i da
'priroda ima krvave zube i kandž e'. A prež ivljavanje se primenjuje i na
nas naučnike, takođe."
Margo je gledala sjaj u Kavakitinim oč ima. Bio je u pravu na neki
nač in. Ali u isto vreme, Margo je oseć ala da bi ljudska bić a, s obzirom
da su shvatila brutalne zakone prirode, mož da mogla da prevaziđu
neka od njih.
Promenila je temu. „Znač i EGS tretira biljnu DNK isto kao i
životinjsku?"
„Potpuno isto", odgovori Kavakita, prebacivš i se opet na poslovni
ton. „Pokreneš sekvencer DNK za dve biljne vrste i onda uč itaš
podatke u Ekstrapolator. Pokazać e ti koliko su biljke bliske, a onda
opisati međuoblik. Nemoj se iznenaditi ako ti program postavi neko
pitanje ili neš to prokomentariš e. Dodao sam mnogo drangulija tu i
tamo dok sam razvijao svoje čudo veštačke inteligencije."
„Mislim da sam ukapirala", kaza Margo. „Hvala. Napravio si
neverovatan posao s ovim."
Kavakita namignu i nagnu se prema njoj. „Duguješ mi, curo."
„Uvek", reče Margo. Curo. Dugujem mu. Nisu joj se sviđali ljudi koji
tako govore. A još kada Kavakita to kaže, onda to i misli.
Kavakita se protegnu, a onda ponovo kinu. „Gotov sam. Idem naš to
da glocnem, a onda kuć i po frak za več eraš nju ž urku. Pitam se, zaš to
sam se uopš te muč io da dođem danas - svi su kod svojih kuć a i
pripremaju se za več eras. Mislim, pogledaj ovu laboratoriju. Potpuno
je pusta."
„Frak, a?" upita Margo. „Ja sam jutros ponela haljinu. Lepa je, ali
nije neka originalna Nipon haljina."
Kavakita se ponovo nagnu prema njoj. „Odelo za uspeh, Margo.
Kada š efovi vide nekog tipa u majici kratkih rukava, č ak sve i da je
suvi genije, ne mogu da ga zamisle kao direktora jednog Muzeja."
„A ti hoćeš da budeš direktor?"
„Naravno", iznenađeno kaza Kavakita. „Zar ti nećeš?"
„Šta je sa starom dobrom naukom?"
„Svi mogu njome da se bave. Ali jednog dana viš e bih voleo da
igram neku već u ulogu. Kao direktor mnogo viš e mož eš da uč iniš za
nauku nego kao istraž ivač koji prč ka po nekoj prljavoj laboratoriji
poput ove. Danas viš e nije dovoljno samo napraviti neko neverovatno
otkrić e." Potapš ao ju je po leđima. „Zabavljaj se. I nemoj niš ta da
polomiš."
Otišao je i laboratoriju obavi tišina.
Margo je sedela nepomič no neko vreme. Onda je otvorila fasciklu
sa uzorcima kiribitanskih biljaka. Ali nije mogla da se otme utisku da
postoji neki ozbiljniji posao kojim bi se trebalo pozabaviti. Kada je
konač no dobila Froka na telefon i rekla mu koliko malo je naš la u
sanduku, on se ozbiljno uć utao. Bilo je kao da je, iznenada, sva snaga
iš čilela iz njega. Zvuč ao je toliko potiš teno da se nije muč ila da mu
ispriča o otkriću dnevnika i nedostatku novih informacija.
Pogledala je na sat: tek je proš lo jedan. DNK sekvenciranje svake
kiribitanske biljke ć e joj oduzeti mnogo vremena, a morala je da
završi posao pre nego što upotrebi Kavakitin Ekstrapolator. Frok joj je
naglasio da je ovo prvi pokuš aj da se obavi sistematsko prouč avanje
jednog klasi ikacionog sistema primitivnih biljaka. S ovim programom
mogla je da potvrdi da su Kiribituanci, sa svojim neverovatnim
poznavanjem biljaka, zapravo napravili pravu biljnu klasi ikaciju.
Program ć e joj omoguć iti da dođe do biljnih međuvrsta, hipotetič nih
vrsta č iji stvarni duplikati mož da još uvek mogu da se pronađu u
kiribitanskoj tropskoj šumi. Barem je Frok to nameravao.
Da bi sekvencirala DNK neke biljke Margo je morala da uzme
uzorak od svakog primerka. Nakon iscrpne jutroš nje imejl prepiske
konač no joj je odobreno da uzme 0,1 gram od svakog primerka. To
jedva da je bilo dovoljno.
Poč ela je da radi sa osetljivim uzorcima koji su blago mirisali na
zač ine i travu. Neki od njih su bili moć ni halucinogeni, koje su
Kiribituanci koristili u religioznim ceremonijama, dok su drugi imali
medicinsku vrednost i verovatno veliki značaj za modernu nauku.
Uzela je prvu biljku pincetom i skinula gornji sloj lista veoma
oš trim laboratorijskim nož ić em. U avanu ga je izmrvila uz dodatak
blagog enzima koji ć e rastvoriti celulozu i ć elijsku membranu i tako
osloboditi DNK. Radila je brzo, ali veoma pedantno, dodajuć i
odgovarajuć e enzime i centrifugirajuć i i titrirajuć i dobijenu smesu, a
zatim je ponavljala čitav postupak sa ostalim biljkama.
Za poslednju centrifugu je bilo potrebno oko deset minuta i dok je
maš ina vibrirala u svom metalnom kuć iš tu Margo se zavalila i pustila
da joj um odluta. Pitala se š ta Smitbek sada radi u svojoj novoj ulozi
muzejskog otpadnika. Pitala se, uz malu bojazan, da li je gospođa
Rikman otkrila da joj je dnevnik nestao. Razmiš ljala je o onome š to je
Jorgensen govorio i o Vitlsijevom opisu svojih poslednjih dana na
zemlji. Zamiš ljala je kako starica svojim uvelim prstom upire u
igurinu u sanduku i kako upozorava Vitlsija na kletvu. Zamiš ljala je
okruž enje: propalu kolibu obraslu puzavicama i muvetine koje bruje
na suncu. Odakle se stvorila ta ž ena? Zaš to je pobegla? A onda je
zamislila Vitlsija kako duboko udiš e i prvi put ulazi u mrač nu
misterioznu kolibu…
Cekaj malo, pomislila je. U dnevniku piš e da su sreli ž enu pre nego
š to su uš li u napuš tenu kolibu. Pa ipak, pismo koje je pronaš la na
poklopcu sanduka jasno je govorilo da je Vitlsi pronaš ao igurinu
unutar kolibe. On nije ušao u kolibu sve dok žena nije pobegla.
Znač i ž ena nije gledala u igurinu kada je vikala da je Mbvun u
sanduku! Mora biti da je gledala u neš to drugo u sanduku i nazivala to
Mbvunom! Ali niko to izgleda nije shvatio jer nisu pronaš li Vitlsijevo
pismo. Imali su samo dnevnik kao dokaz, pa su pretpostavili da je
Mbvun u stvari ta figura.
Ali nisu bili u pravu.
Mbvun, pravi Mbvun, uopš te nije igura. Sta je ono ž ena rekla?
Sada doš li beli ljudi da odvedu Mbvuna. Pazite, Mbvunska kletva ć e
vas uništiti! Odnećete smrt svojim ljudima!
Upravo to se i dogodilo. Smrt je doš la u Muzej. Ali na koji predmet
iz sanduka je ona mislila?
Grabeć i svesku iz svaš tare, brzo je rekonstruisala spisak onoga š to
je juče pronašla u Vitlsijevom sanduku:
Presa za biljke s biljkama

Strelice sa duvaljkom Izrezbareni disk (pronađen u kolibi)
Umeci za usne
Pet ili šest teglica sa konzerviranim žabama i salamanderima
(valjda?)
Ptičje kože
Vrhovi strelica od kremena i vrhovi kopalja
Šamanova zvečka
Ogrtač
Sta još ? Preturala je po torbi. Presa za biljke, disk i š amanova

zvečka još uvek su bili tu. Poslagala ih je na sto.
Polomljena š amanova zveč ka je bila interesantna, ali daleko od
neobič ne. Videla je još nekoliko egzotič nih primeraka na izlož bi
Sujeverje.
Disk je bio neobič an. Prikazivao je nekakvu ceremoniju - ljudi su
stajali u plitkom jezeru, naginjali se, pojedini s nekim biljkama u
rukama i korpama na leđima. Vrlo č udno. Ali to zasigurno nije bio
predmet obožavanja.
Spisak nije bio od pomoć i. Niš ta u sanduku ni izdaleka nije
podseć alo na đavola, niti na bilo š ta š to je kod starice moglo da
izazove onoliki užas.
Margo je paž ljivo odvrnula malu, zarđalu presu, č iji su zavrtnji i
drvene ploč e drž ale upijajuć u hartiju na svom mestu. Lagano ju je
otvorila i podigla prvi list.
Tu je bila stabljika i nekoliko malih cvetova. Niš ta š to ranije nije
već videla i ne naročito interesantno na prvi pogled.
Sledeć i sloj prese je sadrž ao cvetove i listove. Ovo nije, kako joj se
č inilo, kolekcija koju je napravio profesionalni botanič ar. Vitlsi je bio
antropolog i verovatno je prikupio ove uzorke jer su izgledali
upadljivo i neobič no. Ali zaš to ih je skupio? Pregledala je sve uzorke i
na kraju je pronašla zabelešku koju je tražila.
„Odabir biljaka koje su pronađene u š ipraž ju pored napuš tene
baš te u blizini kolibe (Kotoga?) 16. septembra 1987. Mož da su ovo
uzgajane vrste, od kojih su neke verovatno podivljale nakon š to su
ostavljene." Bio je tu i mali crtež zarasle gradine sa obelež enim
mestima na kojima su pronađene biljke. Antropologija, mislila je
Margo, ne botanika. Pa ipak, poš tovala je Vitlsijevo interesovanje za
vezu Kotoga s njihovim biljkama.
Nastavila je svoju potragu. Jedna biljka joj je zapala za oko: imala
je dugu vlaknastu stabljiku i samo jedan okrugli list na vrhu. Margo je
shvatila da je u pitanju nekakva vodena biljka, slič na lokvanju.
Verovatno je živela u plavnom području, pomislila je.
A onda je shvatila da je izrezbareni disk prikazivao potpuno istu
biljku. Pogledala je disk malo paž ljivije: prikazani su ljudi koji ž anju
upravo ovu biljku iz moč vare i to u nekoj vrsti ceremonije. Lica na
igurama su bila nekako iskrivljena, prepuna tuge. Vrlo č udno. Ali bila
je zadovoljna š to je povezala ove stvari; bić e to lep mali rad za
Etnobotanički žurnal.
Stavljajuć i disk na stranu, ponovo je sastavila presu i jako je
pritegnula. Zač ulo se glasno pijukanje: centrifugiranje se završ ilo,
materijal je spreman.
Otvorila je centrifugu i gurnula staklenu sisaljku na dno epruvete,
gde se nalazila mala količ ina opitnog materijala. Paž ljivo je ispustila
malo materijala na gel koji je č ekao spreman, a zatim spustila
posudicu s gelom u maš inu za elektroforezu. Ruka joj je krenula
prema prekidaču. A sada još pola sata čekanja, pomislila je.
Zastala je, još uvek drž eć i prst na prekidač u. Misli su joj se
neprekidno vrać ale na staricu i misteriju Mbvuna. Da li je mož da
mislila na semenke - one koje su podseć ale na jaja? Ne, Maksvel ih je
bio odneo. One nisu bile u Vitlsijevom sanduku. Da li je u pitanju neka
ž aba ili salamander iz teglica, ili neka od ptič jih kož a? To je delovalo
kao malo verovatno mesto na kom bi obitavao lič no davolov sin. A
sigurno nisu ni one biljke sa gradine, jer behu skrivene u presi.
Šta je onda u pitanju? Da li je starica to dizala larmu ni oko čega?
Uz uzdah, Margo uključ i maš inu i sede da č eka. Vratila je presu i
izrezbareni disk u torbu, stresajuć i par vlakana koji su se zakač ili za
presu, vlakana od pakovanja iz sanduka. Bilo je još toga u njenoj torbi.
Još jedan razlog da prokletinju najzad sredi.
Vlakna za pakovanje.
Odjednom zainteresovana, podiž e jedno vlakno pincetom, stavi ga
na stakalce i sve to podbaci pod stereozum. Vlakno je bilo dugo i
nepravilno, kao ž ilič asta nit neke biljke sa č vrstim stablom. Mož da su
ga ž ene iz plemena Kotoga spljoš tile, udarajuć i ga, za neku kuć nu
upotrebu. Kroz mikroskor je mogla da vidi pojedinač ne ć elije koje su
mutno sijale, kao i njihova jedra mnogo sjajnija od okolne
ektoplazme.
Priseć ala se Vitlsijevog dnevnika. Zar Vitlsi nije spomenuo da su se
teglice s uzorcima razbile i da je morao da prepakuje sanduk? Znač i, u
okolini napuš tene kolibe mora da su izbacili stari materijal za
pakovanje, koji je sigurno bio natopljen formaldehidom, i prepakovali
sanduk s materijalom koji su pronaš li blizu puste kolibe. Vlaknima
koja su spremile Kotoge, mož da; verovatno za upredanje u neku
grubu tkaninu ili za neki konopac.
Da li su ova vlakna ono na š ta je ž ena mislila? Cinilo se
nemoguć im. Pa ipak, Margo nije mogla da se otrese profesionalne
ljubopitljivosti koja ju je muč ila u vezi s tim. Da li su Kotoge, u stvari,
uzgajale ovu biljku?
Poč upala je nekoliko vlakana i ubacila ih u novi avan, dodala je
par kapi enzima i poč ela da gnječ i. Ako uspe da sekvencira DNK,
upotrebić e Kavakitin program da bar identi ikuje rod ili porodicu
biljke.
Uskoro je centrifugirana DNK vlakana bila spremna za maš inu za
elektroforezu. Ispoš tovala je uobič ajenu proceduru, a onda uključ ila
struju. Lagano, tamne trake počeše da se formiraju duž naelektrisanog
gela.
Pola sata kasnije, crveno svetlo na maš ini za elektroforezu je
namignulo. Margo je izvadila posudicu sa gelom i poč ela da oč itava
poziciju tač aka i trač ica preraspodeljenih nukleotida, ukucavajuć i
rezultate u kompjuter.
Ukucala je i poslednju poziciju, nalož ila Kavakitinom programu da
potraž i poklapanja s poznatim organizmima, uputila rezultate na
štampač i stala da čeka. Konačno, stranice počeše da izlaze.
Na vrhu prvog lista, kompjuter je isprintao:
Vrsta: Nepoznata. 10% nasumičnih genetskih poklapanja s

poznatim vrstama.
Rod: Nepoznat
Porodica: Nepoznata
Red: Nepoznat
Razred: Nepoznat
Koleno: Nepoznato
Carstvo: Nepoznato
Bože me sačuvaj, Margo! Šta si to stavila ovde? Ne znam čak ni da li
je ovo životinja ili biljka. A i nećeš mi verovati koliko je procesorskog
vremena bilo potrebno da to ukapiram!
Margo je morala da se nasmeš i. Ovako znač i Kavakitin so isticirani

eksperiment sa veš tač kom inteligencijom komunicira sa spoljaš njim
svetom. A rezultati su stvarno smeš ni. Carstvo nepoznato?. Prokleti
program ne ume da kaž e ni da li je u pitanju biljka ili ž ivotinja. Margo
odjednom shvati zaš to je Kavakita oklevao da joj uopš te i pokaž e
program i zaš to je bio potreban Frokov poziv koji je pokrenuo č itavu
akciju. Jednom kada iskoč iš iz uobič ajenih tokova, program postaje
luckast.
Pregledala je odš tampanu stranicu. Kompjuter je identi ikovao
veoma malo gena iz uzorka. Bilo je nekoliko onih koji su svojstveni
svemu ž ivome: nekoliko respiratornih ciklič nih proteina, citohrom Z, i
još neki univerzalni geni. A bilo je i nekih gena povezanih s celulozom,
hlorofilom i šećerima, za koje je Margo znala da su specifični za biljke.
Odgovarajući na poruku s ekrana, ona ukuca:
Otkud to da ne znaš ni da li je biljka ili životinja? Vidim ovde dosta

biljnih gena.
Usledila je pauza.
Zar nisi takođe primetila i životinjske gene? Propusti podatke kroz
Gen Lab.
Dobra ideja, pomisli Margo. Pozvala je Gen Lab preko modema i

uskoro je prepoznatljivi plavič asti logo iskoč io na ekran. Prebacila je
DNK podatke iz vlakana i započ ela upoređivanje s njihovom
botaničkom podbazom. Isti rezultati: skoro ništa. Nekoliko poklapanja
s poznatim šećerima i hlorofilima.
Postupajuć i po impulsu pokrenula je upoređivanje s č itavom
bazom.
Nastupila je dugač ka pauza, ali nakon toga poplava informacija
poč e da puni ekran. Margo brzo pritisnu nekoliko tastera dajuć i
terminalu instrukcije da zapamti podatke. Bilo je dosta poklapanja za
različite gene za koje nikada nije čula.
Prekinuvš i vezu sa Gen Labom, prebacila je podatke koje je
skupila u Kavakitin program, dajuć i mu instrukcije da izbaci za koje
proteine su ovi geni odgovorni.
Komplikovana lista speci ič nih proteina koju stvaraju pojedinač ni
geni poče da se niže na ekranu.
Glikotetraglicin kolagenoid
Suknovtajrotropikhormon, 2,6 adenozin (gram pozitivan)
1, 2, 3, oksitocin 4-monoksitocin supresin hormon
2,4 diglicerid dijetajglobulin ringalanin
Gamaglobulin A, xy, levo pozitivan
Hipotalamusni kortikotropski hormon, levo negativan
1-1-1 sulfagen (2, 3 murin) vezni keratinoid, III-IV involutivni
Heksagonalni ambiloid reovirus proteinski omotač
Reverzibilni transkriptaze enzim
Spisak se nastavljao i dalje. Već ina ovoga lič i na nekakve hormone,

pomislila je. Ali kakve hormone?
Pronaš la je primerak Biohemijske enciklopedije koja je vredno
skupljala praš inu na polici, svukla ju je i potraž ila glikotetraglicin
kolagenoid:
Protein uobičajen za većinu kičmenjaka. To je protein koji povezuje

mišićno tkivo s hrskavicom.
Okrenula je stranice tražeći Suknov tajrotropik hormon.
Hipotalamusni hormon prisutan u sisarima koji utiče na hipofizu.
Jedna už asna misao poč e da se formira u njenoj glavi. Potraž ila je
sledeći, 1, 2, 3, oksitocin 4-monoksitocin supresin hormon:
Hormon koji luči hipotalamus u čoveka. Njegova uloga još uvek nije
sasvim jasna. Nedavne studije su pokazale da bi mogao da reguliše nivo
testosterona u krvotoku kada je organizam pod velikim stresom.
(Bušard, 1992; Denison, 1991).
Margo se spusti na stolicu sasvim potresena i ispusti knjigu koja

pade na pod uz tup udarac. Dok je podizala sluš alicu telefona,
pogledale je na sat. Bilo je pola četiri.
38
Kada je vozač zaustavio bjuik, Pendergast se uspe uza stepenice do

boč nog ulaza u Muzej, drž eć i dve dugač ke kartonske tube ispod ruke i
pokazujući svoju značku čuvaru koji je tamo stajao.
U privremenom š tabu, zatvorio je vrata svoje kancelarije, izvadio
nekoliko požutelih nacrta iz tube i rasprostro ih po stolu.
Sledeć ih sat vremena bio je skoro nepomič an, glave naslonjene na
š ake, prouč avajuć i nacrte. Povremeno bi napisao nekoliko reč i u
svesku ili se okretao otkucanim stranicama koje su lež ale na ivici
stola.
Iznenada ustade. Bacio je poslednji pogled na uvijajuć e nacrte i
lagano preš ao prstom s jedne tač ke na drugu, puć eć i usne. Zatim je
prikupio već inu nacrta, paž ljivo ih vratio u kartonske tube i smestio
na njihovo mesto u ormanu. One koji su ostali paž ljivo je savio i
ubacio u platnenu torbu s dve ruč ke, koja je otvorena takođe stajala
na stolu. Otvorivš i ioku, izvadio je dvopotezni kolt 45, anakondu,
piš tolj uzak i dugač ak, ali opakog izgleda. Oruž je je glatko leglo u
futrolu ispod njegove leve ruke: nije baš standardni FBI model, ali sve
u svemu, vrlo korisno druš tvo. Saka municije je nestala u njegovom
dž epu. Iz ioke je isto tako izvadio neki velik i kabast ž uti predmet,
koji je takođe spustio u platnenu torbu. Zatim je, ispravivš i svoje crno
odelo i popravivš i kravatu, ubacio svesku u unutraš nji dž ep na
grudima, uzeo platnenu torbu i izašao iz kancelarije.
Njujork ima kratko pamć enje kad je u pitanju nasilje i č itave reke
posetilaca ponovo su nahrupile u veoma š iroke prostore Muzeja.
Gomile dece okupljene oko eksponata pritiskale su svoje noseve o
staklo, upirale prstom i kikotale se. Roditelji su se nedaleko odatle
muvali s mapama i kamerama u rukama. Vodič i su prolazili recitujuć i
svoje litanije, dok su č uvari oprezno stajali u dovracima. Kroza sve to
Pendergast je klizio potpuno neprimećen.
Uš ao je lagano u Dvoranu nebesa. Palme u saksijama oivič avale su
dve strane ogromnog prostora, a mala armija radnika obavljala je
poslednje pripreme. Govornicu na podijumu su ozvuč avala dva
tehnič ara, a imitacije domorodač kih kumira stavljane su na stotine
belih lanenih č arš ava. Brujanje usled aktivnosti plutalo je među
korintskim stubovima prostrane kružne kupole.
Pendergast je pogledao na sat: tač no č etiri. Svi agenti bi trebalo da
su na Kou ijevom informacionom sastanku. Zustro je korač ao
dvoranom prema zapeč ać enom ulazu na Sujeverje. Nekoliko kratkih
reči je razmenjeno i uniformisani policajac na dužnosti otključa vrata.
Nekoliko minuta kasnije Pendergast izađe sa izlož be. Kratko je
stajao i razmiš ljao. A onda je ponovo preš ao dvoranu i zaš ao u
hodnike iza nje.
Pendergast se premestio u tiš e rukavce Muzeja, dalje od prostora
za publiku. Sada se nalazio u magacinskom delu i laboratorijama gde
turistima nije bio dozvoljen pristup. Visoke tavanice i prostrane
dekorativne galerije zamenili su jednolič ni hodnici od cigala od š ljake
sa č ije obe strane su stajali redovi vitrina. Parne cevi su tutnjale i
siktale negde iznad njega. Pendergast stade još jednom pri vrhu
metalnog stepeniš ta kako bi još malo razgledao, pogledao u svesku i
napunio oružje. Zatim se spustio u uski lavirint, u crno srce Muzeja.
39
Vrata laboratorije se uz tresak otvoriš e, a onda lagano poč eš e da se

zatvaraju. Margo podiž e pogled i ugleda Froka kako, uz š kripu svojih
invalidskih kolica ulazi zadnjom stranom. Ona brzo ustade i pomož e
mu da priđe kompjuterskom terminalu. Primetila je da je već bio
obuč en u smoking. Verovatno ga je obukao pre nego š to je doš ao na
posao, pomislila je. Uobič ajena guč i maramica virila mu je iz dž epa na
grudima.
„Ne razumem zaš to ove laboratorije stavljaju na ovako zabač ena
mesta", gunđao je. „Kakva je ta velika misterija, Margo? I zaš to sam
morao da siđem da bih je č uo? Več eraš nja ludorija uskoro poč inje, a
moja malenkost ć e biti potrebna na podijumu. Isprazna je to č ast,
naravno - to je samo moj dug bestseler statusu koji imam. Jan Katbert
je to naš iroko objasnio danas u mom kabinetu." Glas mu je opet
zvučao ogorčeno i pomirljivo.
Ona mu brzo objasni kako je analizirala vlakna iz sanduka.
Pokazala mu je izgravirani disk sa ž etelač kom scenom. Opisala mu je
pronalazak i sadrž aj Vitlsijevog dnevnika i pisma, te razgovor s
Jorgensenom. I spomenula je kako histerič na starica, opisana u
Vitlsijevom dnevniku, nije mogla da misli na igurinu kada je nauč nika
upozoravala na Mbvuna.
Frok je sluš ao, než no prevrć uć i kameni disk po rukama.
„Interesantna prič a", rekao je. „Ali č emu hitnost? Postoji š ansa da je
uzorak zaprljan. A s obzirom na ono š to znamo, starica je bila luda ili
su Vitlsijeve zabeleške jednostavno malo zbrkane."
„I ja sam tako isprva mislila. Ali pogledajte ovo", dodade Margo,
pružajući Froku odštampanu stranicu.
Brzo ju je pregledao. „Zanimljivo", rekao je. „Ali ja ne smatram da
je ovo…"
Glas mu je nestao dok su se debeljuš kasti prsti kretali preko
redova proteina.
„Margo", rekao je podigavš i pogled. „Prenaglio sam. Jeste u pitanju
neka vrsta zagadenja, ali ne od strane ljudskog bića."
„Šta hoćete da kažete?" upitala je Margo.
„Vidiš ovaj heksagonalni ambiloid reovirus protein? To je protein
iz omotač a virusa koji zaraž ava ž ivotinje i biljke. Pogledaj koliko ga
mnogo ima. A imaš i reverzibilni transkriptaze enzim, onaj koji se
skoro uvek može naći u blizini nekih virusa."
„Nisam sigurna da razumem."
Frok se okrenu nestrpljivo prema njoj. „Ono š to imaš ovde jeste
biljka koja je jako in icirana virusom. Tvoj DNK sekvencer ih je
pomeš ao, kodirajuć i oba gena. Mnoge biljke imaju viruse poput ovog.
Delić DNK ili RNK u proteinskom omotač u. In iciraju biljku, preuzmu
neš to njenih ć elija, a onda usade svoj genetič ki materijal u gene biljke.
Geni biljke poč nu da proizvode još viš e virusa, umesto onoga š to bi
trebalo da proizvode. Virus hrastove guke izaziva one smeđe loptice
koje mogu da se vide na njegovom liš ću, ali osim toga sasvim je
bezazlen. Kvrge na javoru i boru takođe izazivaju virusi. Uobič ajeni su
kod biljaka kao i kod životinja."
„Znam, doktore Frok, ali…"
„Postoji neš to ovde š to ne razumem", rekao je spuš tajuć i papir.
„Virus normalno odgovara na drugi virus. Zaš to bi ovaj virus
odgovarao svim ovim ljudskim i ž ivotinjskim hormonima? Vidi ti sve
to. Većina su hormoni. Čemu služe ljudski hormoni u biljci?"
„Upravo to sam i htela da vam kaž em", kaza Margo. „Potraž ila sam
neke od hormona. Velika već ina izgleda da potič e iz ljudskog
hipotalamusa."
Frokova glava se trznu kao da ga je neko udario. „Hipotalamus?"
Njegove oči odjednom blesnuše.
„Tako je."
„A stvorenje koje luta po Muzeju jede hipotalamuse svojih ž rtava!
Znač i potrebni su mu ovi hormoni - mož da je č ak i navuč en na njih",
izlanuo se Frok. „Razmisli, ima samo dva izvora: biljke - koje su,
zahvaljujuć i ovom jedinstvenom virusu, verovatno natopljene
hormonom - i ljudski hipotalamus. Kada stvorenje ne mož e da nađe
vlakna, ono jede mozak!"
„Bože, pa to je užasno", uzdahnula je Margo.
„Pa to je neverovatno. To potpuno objaš njava š ta je u pozadini
ovih ubistava. S ovim mož emo konač no da sastavimo sve delić e.
Imamo stvorenje koje tumara po Muzeju, ubija ljude, otvara im
lobanje, vadi mozak i jede talamusni deo gde je najveć a koncentracija
hormona."
Nastavio je da gleda u nju dok su mu se ruke neznatno tresle.
„Katbert nam je rekao da je pokuš avao da dođe do sanduka kako bi
pronaš ao Mbvunovu igurinu, ali otkrio je da je jedan od sanduka
polomljen i da su vlakna razbacana. U stvari, sad kada razmislim o
tome, jedan od već ih sanduka skoro da uopš te nije imao vlakana u
sebi. Znač i da je ovo stvorenje sigurno jelo vlakna neko vreme.
Maksvel je oč igledno iskoristio ista ta vlakna da zapakuje svoje
sanduke. Stvorenju mož da ne treba mnogo - hormonska koncentracija
u biljkama sigurno je veoma velika - ali ono oč igledno mora da se
hrani redovno."
Frok se zavali u kolica. „Pre deset dana sanduci su prebač eni u
Sigurnu oblast, a nakon tri dana dva deč aka su ubijena. Sledeć eg dana
i jedan č uvar. Sta se dogodilo? Jednostavno: zver viš e ne mož e da
dospe do vlakana, pa je poč ela da ubija ljude i jede njihove
hipotalamuse, tako utoljavajuć i svoju glad. Ali hipotalamus luč i veoma
male količ ine ovog hormona, č ineć i ga tako slabom zamenom za ovu
biljku. Sudeć i po koncentraciji na ovom kompjuterskom ispisu,
usudić u se da pretpostavim da mu je potrebno oko pedeset ljudskih
mozgova kako bi nadoknadio koncentraciju u petnaest grama ove
biljke."
„Doktore Frok", reč e Margo, „mislim da su Kotoge uzgajale ovu
biljku. Vitlsi je sakupio nekoliko uzoraka i stavio ih u presu, a slika na
disku prikazuje ž etvu upravo ove biljke. Sigurna sam da su vlakna
samo presovane stabljike lokvanja iz Vitlsijeve prese - biljke koja je
prikazana na disku. A sada i znamo: ova vlakna su ono na š ta je starica
mislila kada je vriš tala 'Mbvun'. Mbvun, đavolov sin: Tako se zove ova
biljka!"
Hitro je izvadila č udnovatu biljku iz prese. Bila je tamnobraon i
smež urana, s mrež om crnih ž ilica svud po sebi. List je bio debeo i
kož nat, a crna stabljika tvrda kao sasuš eni koren. Paž ljivo, Margo je
prinese nosu. Mirisala je na mošus.
Frok je gledao uz meš avinu straha i oč aranosti. „Margo, pa to je
fantastič no", rekao je. „Kotoge mora da su izgradili č itavu
ceremonijalnu fasadu oko ove biljke, njene ž etve i pripreme - bez
sumnje da umire stvorenje. I nema sumnje da je upravo ta zver
prikazana onom igurom. Ali kako je ona dospela ovamo? Zaš to je
došla?"
„Mislim da znam", reč e Margo dok su joj misli jurcale kroz glavu.
„Juč e mi je, onaj prijatelj š to mi je pomogao da pretraž im sanduke,
rekao da je proč itao neš to o slič nim ubistvima u Nju Orleansu od pre
nekoliko godina. Dogodila su se na tegljač u koji je doplovljavao iz
Belema. Uspeo je da pronađe tragove o prispeć u muzejskih sanduka i
saznao je da su sanduci bili upravo na tom brodu."
„Znači da je stvorenje pratilo sanduke", reče Frok.
„I zato je onaj č ovek iz FBI, Pendergast, doš ao iz Luizijane",
objasni na kraju Margo.
Frok se okrenuo, a oč i su mu plamtele. „Dragi bož e. Primamili smo
neku groznu zver u Muzej u samom srcu Njujorka. To je Kalisto efekat
s odmazdom: nemilosrdni predator koji je reš io da ovaj put uniš ti nas.
Molimo se da postoji samo jedan."
„Ali kakvo bi to stvorenje moglo biti?" pitala se Margo.
„Ne znam", odgovori Frok. „Neš to š to je prež ivelo na tepuiu jeduć i
ove biljke. Bizarna vrsta, mož da č ak i iz doba dinosaurusa, prež ivela u
nekom malom broju. Ili proizvod nekog nakaznog iskrivljenja
evolucije. Vidiš , tepui je veoma krhak ekosistem, biološ ko ostrvo
neverovatnih vrsta okruž enih tropskom š umom. Na takvim mestima
ž ivotinje i biljke mogu da se razviju u č udne paralele, da razviju č udne
zavisnosti jedne od drugih. Zajednič ki DNK bazenč ić - samo razmisli o
tome! A onda…" Frok zaćuta.
„Onda!" glasno viknu, pljeskajuć i rukom po naslonu invalidskih
kolica. „A onda su pronaš li zlato i platinu na tepuiu! Zar nije Jorgensen
upravo tako rekao? Ubrzo nakon š to se ekspedicija raspala, spalili su
tepui, napravili put i doveli teš ku rudnu maš ineriju. Uniš tili su č itav
ekosistem tepuia i pleme Kotoga zajedno s njim. Zagadili su reke i
močvare živom i cijanidom."
Margo je energič no klimala glavom. „Vatra je nekontrolisano
besnela nedeljama. I biljka koja je pomagala da ovo stvorenje opstane
je nestala."
„Zato je stvorenje krenulo na put, da prati ove sanduke i hranu za
kojom je tako očajnički čeznulo."
Frok odjednom zaćuta, a glava mu pade na grudi.
„Doktore Frok", Margo konač no tiho reč e. „Kako je stvorenje
znalo da su sanduci otišli za Belem?"
Frok pogleda u nju i trepnu. „Ne znam", konač no odgovori. „To je
čudno, zar ne?"
Odjednom se Frok, drž eć i se grč evito za stranice invalidskih
kolica, podiž e na noge od uzbuđenja. „Margo!" pozvao ju je. „Mož emo
da otkrijemo š ta je tač no ovo stvorenje. Imamo sve š to nam treba
upravo ovde. Ekstrapolator! Imamo DNK stvorenja: ubacić emo je u
program i dobiti opis."
Margo trepnu. „Mislite na kandžu?"
„Tač no!" Okrenuo se na toč kovima prema laboratorijskom
terminalu i njegovi prsti poč eš e da se pokreć u po tastaturi. „Skenirao
sam onaj dokument koji nam je doneo Pendergast", rekao je. „Ubacić u
odmah te podatke u Gregorijev program. Pomozi mi da sve namestim,
hoćeš li?"
Margo zameni Froka za tastaturom. Za manje od minuta, poruka
se pojavi na ekranu:
PROCENJENO VREME DO ZAVRŠETKA: 55.30 minuta.

Hej, Margo, ovo je izgleda malo veći posao. Zašto ne naručiš picu?
Najbolje mesto u gradu je Kod Antonija. Preporučujem zelenu papriku i
kobasicu. Hoćeš li da im faksiram tvoju porudžbinu?
Bilo je pet i petnaest.

40
D'Agosta se zabavljao gledajuć i kako dva krš na radnika odmotavaju

crveni tepih između dva reda palmi u Velikoj rotondi Muzeja, pa kroz
bronzana vrata i niz prednje stepenište.
To ć e dobro da se nakvasi, mislio je. Bio je sumrak i video je velike
gradonosne oblake kako se gomilaju na severu i zapadu, poput
visokih planina iznad vetrom š ibanog drveć a duž Riversajd drajva.
Udaljena grmljavina zveketala je relikvijama u vitrinama Rotonde, a
nekoliko zalutalih kapi pade na peskirano staklo na bronzanim
vratima. Bić e to stravič no nevreme - satelitska slika u jutarnjim
vestima nije ostavljala mesta sumnji. Luksuzni crveni tepih bić e
potpuno natopljen. A i mnogo napirlitanih ljudi zajedno s njim.
Muzej je zatvorio svoja vrata za obič ne posetioce u pet sati. A
divna publika neć e poč eti da pristiž u pre sedam. Novinari su već bili
tamo: televizijski kombiji sa satelitskim odaš iljač ima, fotogra i koji
glasno međusobno razgovaraju, oprema na sve strane.
D'Agosta je govorio u svoj policijski radio izdavajuć i naređenja.
Imao je blizu dva tuceta ljudi strateš ki postavljenih oko Dvorane
nebesa kao i u ostalim delovima, unutar i oko Muzeja. Imao je sreć e,
pomislio je, š to konač no uspeva da se snađe ovde. Dvojica njegovih
ljudi već su se izgubili, pa su radiom morali da ih navode da pronađu
put napolje.
D'Agosta nije bio zadovoljan. Na sastanku u č etiri zahtevao je
poslednje č iš ćenje izlož benog prostora. Kou i je na tu odluku stavio
veto, kao i na teš ko naoruž anje za policajce u civilu i uniformisane
služ benike koji su raspoređeni unutra, na zabavu. Moglo bi da
preplaši goste, rekao je Koufi. D'Agosta baci pogled na četiri detektora
metala, opremljena pokretnim trakama sa X-zracima. Hvala bogu
makar na tome, mislio je.
D'Agosta se okrenu i, još jednom, pogledom potraž i Pendergasta.
Nije bio na informacionom sastanku. U stvari, D'Agosta ga nije video
još od jutrošnjeg sastanka s Ipolitom.
Radio mu zakrča.
„Hej, poruč nič e? Ovde Henli. Evo me kod prepariranih slonova, ali
ne mogu da pronađem Nautičku dvoranu. Mislio sam da ste rekli…"
D'Agosta ga naglo prekinu, gledajuć i kako osoblje isprobava ono
š to je izgledalo kao najveć i lajtš ou još od vremena Prohujalo s
vihorom. „Henli? Je l' vidiš ona velika vrata s kljovama? Dobro, samo
prođi kroz njih i skreni dvaput naglo desno. Javi mi se kad budeš na
svom mestu. Tvoja partnerka je Vilsonova."
„Vilsonova? Znate da ne volim da patroliram sa ž enom,
gospodine…"
„Henli? Imam još nešto da ti kažem."
„Šta to?"
„Vilsonova će da ponese dvanaesticu."
„Čekajte malo, poručniče, pa vi…" D'Agosta ga isključi.
Iza njega se zač uo glasan meljuć i zvuk i debela č elič na vrata
poč eš e da se spuš taju s tavanice u severnom delu Velike rotonde.
Poč eli su da peč ate perimetar. Dvojica FBI agenata stajala su u
pomrč ini odmah iza prolaza, sa ne baš sasvim sakrivenim kratež ima
ispod komotnih sakoa. D'Agosta frknu.
Razlegao se glasan i š upalj tutanj kad se č elič na ploč a spustila na
pod. Zvuk je odjeknuo i ponovo se vratio kroz dvoranu. I pre nego š to
je nestao, pojač ao ga je još jedan isti takav s juž ne strane. Samo ć e
istoč na vrata - gde se završ avao crveni tepih - ostati podignuta. Isuse,
mislio je D'Agosta, ne bih voleo da budem ovde ako izbije požar.
Cuo je kako neko glasno vič e s daljeg kraja dvorane, okrenuo se i
ugledao Koufija koji je raspoređivao užurbane ljude u svim pravcima.
Primetio ga je. „Hej, D'Agosta!" povikao je, mašući mu da priđe.
D'Agosta ga je ignorisao. Kou i mu je priš ao sav naroguš en i
oznojan u licu. Razne drangulije i oruž je o kojima je D'Agosta samo
sluš ao, ali nikad ih nije i video, klimatali su se na Kou ijevom
službenom pojasu.
„'Si gluv, D'Agosta? Hoć u da na neko vreme ovamo dovedeš dva
svoja čoveka da pripaze na vrata. Niko ne sme ni da uđe ni da izađe."
Isuse, pomisli D'Agosta. Eno petorica FBI agenata, dž abalebare i
č ač kaju noseve u Velikoj rotondi. „Moji ljudi su već na svojim
mestima, Kou i. Pozovi nekog svog Ramba odande. Hoć u reć i,
raspoređuješ već inu svojih ljudi sa spoljaš nje strane perimetra. Ja
svoje snage moram da postavim unutra da bih č uvao goste, a da ne
spominjem saobrać ajce koji su napolju. Ostatak Muzeja ć e biti skoro
prazan, a zabavu neće pokrivati dovoljno ljudi. Ne sviđa mi se to."
Kou i podiž e svoj pojas i sevnu pogledom na D'Agostu. „Znaš š ta?
Jebe se meni š ta se tebi ne sviđa. Samo ti uradi ono š to ti se kaž e. I
ostavi moj kanal otvoren." Udaljio se.
D'Agosta opsova. Pogledao je na sat. Sezdeset minuta,
odbrojavanje počinje.
41
Monitor kompjutera se isprazni, a pojavi se nova poruka:
ZAVRSENO: ZELITE LI DA STAMPATE PODATKE, VIDITE

PODATKE, ILI OBA (Š/V/O)?
Margo stisnu taster B. Kako su podaci marš irali preko ekrana,

Frok se dokotrljao i stao, približ ivš i lice ekranu, i neravnomernim
disanjem poče da magli staklo terminala.
VRSTA: Nepoznata
ROD: Nepoznat
PORODICA: 12% poklapanja sa velikim majmunima; 16% sa
čovekom
RED: Moguće primati; 66% uobičajenih genetskih markera
nedostaje; veliko standardno odstupanje.
RAZRED: 25% poklapanja sa sisarima; 5% poklapanja sa reptilima
KOLENO: kičmenjaci
CARSTVO: životinjsko
Morfološke karakteristike: Veoma snažno
Veličina mozga: 900-1250 cm3
Četvoronožno, ekstremni prednjozadnji DIMOrfizam
Potencijalno visok seksualni DIMOrfizam
Masa mužjaka, odraslog: 240-260 kg
Masa ženke, odrasle: 160 kg
Gestacijski period: Sedam do devet meseci
Agresivnost: ekstremna
Plodni ciklus kod ženke: pojačan
Lokomotorna brzina: 60-70 km/h
Epidermalni prekrivač: S prednje strane koža, zadnja strana
pločaste kosti
Noćno
Frok je pregledao listu pomerajuć i prst po njoj. „Reptili!"
uskliknuo je. „Evo opet onih gekonskih gena! Izgleda da je stvorenje
kombinacija reptilskih i gena primata. I ima krljuš t na leđima. To je
sigurno od ovih gekonovih gena."
Margo je č itala karakteristike koje su postajale sve č udnije i
čudnije.
Veliko uvećanje i spajanje metakarpalnih kostiju zadnjih udova

Moguće atavistično spajanje kod prednjih udova, prsti 3 i 4
Spajanje proksimalnih i srednjih članaka kod prednjih udova
Ekstremno zadebljanje lobanje
Moguća 90-postotna (?) negativna rotacija trtične kosti
Ekstremno zadebljanje i prizmično ukrštanje bedrene kosti
Uvećana nosna šupljina
Tri (?) veoma izuvijane nosne zavojnice
Uvećani olfaktorni nervi i olfaktorna regija malog mozga
Moguće eksterne nosne žlezde za lučenje sline
Smanjena optička raskrsnica, smanjen optički nerv
Frok se lagano udaljio od monitora. „Margo", rekao je, „ovo

opisuje maš inu za ubijanje najviš eg reda. Ali pogledaj koliko
„mogućnosti" ima tu. Ovo je hipotetički opis, u najboljem slučaju."
„Ali osim toga", reč e Margo, „mnogo podseć a na Mbvunovu
figurinu sa izložbe."
„Bez sumnje. Margo, posebno ž elim da ti skrenem paž nju na
veličinu mozga."
„Devetsto do hiljadu i dvesta pedeset kubnih centimetara", reč e
Margo, uzimajući ponovo papir. „To je mnogo, zar ne?"
„Mnogo? Neverovatno je. Gornja granica je unutar ljudskog
raspona. Ova zver, š ta god bila, izgleda da poseduje snagu jednog
grizlija, brzinu hrta i inteligenciju odraslog č oveka. Kaž em izgleda, jer
veliki deo ovoga je programska pretpostavka. Ali pogledaj ti te
osobine."
Upro je prstom u listu.
„Noć no - aktivno tokom noć i. Eksterne nosne ž lezde za luč enje
sline - to znač i da ima 'vlaž an' nos, kakav imaju ž ivotinje sa odlič nim
njuhom. Veoma izuvijane nosne zavojnice - takođe odlika ž ivotinja sa
odlič no razvijenim olfaktornim organima. Umanjena optič ka
raskrsnica - to je deo mozga koji obrađuje č ulo vida. Ono š to imamo
ovde jeste stvorenje sa natprirodnim č ulom mirisa i veoma loš im
vidom koje funkcioniše noću."
Frok za trenutak razmisli, skupljajući obrve.
„Margo, ovo me plaši."
„Ako je ovo tač no i sama pomisao na ovo stvorenje me plaš i", reč e
mu Margo. Stresla se i na pomisao da je sama radila sa ovim vlaknima.
„Ne, mislim na ovu grupu olfaktornih crta. Ako je verovati
ekstrapolaciji ovog programa, stvorenje ž ivi koristeć i njuh, lovi po
njuhu, razmiš lja po njuhu. Cesto sam sluš ao kako psi vide č itav
krajolik mirisa, kompleksan i predivan kao bilo koji pejzaž koji mi
mož emo da vidimo svojim oč ima. Ali olfaktorna č ula su primitivnija
od vida i kao rezultat, ovakve ž ivotinje imaju znatno instinktivniju,
primitivniju reakciju na mirise. To je ono što me plaši."
„Nisam sigurna da shvatam."
„Za nekoliko minuta, hiljade ljudi ć e pristić i u Muzej. Sakupić e se
svi na zatvorenom mestu. Stvorenje ć e poč eti da miriš e koncentrisani
hormonski miris svih ovih ljudi. To ga mož e iznervirati ili č ak prilič no
razbesneti."
Tišina se spusti na laboratoriju.
„Doktore Frok", reč e Margo, „rekli ste da je proteklo par dana od
zatvaranja sanduka i prvih ubistava. A onda, sledeć eg dana se
dogodilo drugo ubistvo. Otada je prošlo tri dana."
„Dobro, nastavi", kaza Frok.
„Meni se č ini da je stvorenje dosad postalo prilič no oč ajno. Kakav
god efekat talamusni hormoni imali na ovu zver, do sada su već
izlapeli - na kraju krajeva, ionako su ovi mož dani hormoni slaba
zamena za biljku. Ako ste u pravu, stvorenje je poput narkomana koji
ne mož e da nađe dozu. Aktivnosti policije su ga primorale da se
pritaji. Ali pitanje je - koliko još ono može da čeka?"
„Moj bož e", prozbori Frok. „Sedam je sati. Moramo da ih
upozorimo. Margo, moramo da spreč imo ovo otvaranje. Inač e,
mož emo samo da pozvonimo zvoncem za več eru." Krenuo je prema
vratima mahnuvši joj da ga prati.
Treći dio
Onaj Koji Ide Na Sve Četiri

42
Kako se sedam sati približ avalo, č itava kolona taksija i limuzina

stvorila se ispred zapadnog ulaza u Muzej. Elegantno obuč eni
okupatori, prethodno paž ljivo najavljeni, pristupali su - muš karci u
skoro identič nim več ernjim odelima, a ž ene u krznu. Kiš obrani su
skakutali dok su gosti ž urili uz crveni tepih prema muzejskoj
nadstreš nici, ž eleć i da pobegnu od krupnih kapi kiš e, koja je već
pretvorila trotoare u potoke, a slivnike u brze reke.
Unutra, Velika rotonda, naviknuta na tiš inu u ovom poznom č asu,
odjekivala je od hiljada skupih cipela koje su kloparale po
mermernom prostranstvu između palmi, prateć i stazu do Dvorane
nebesa. Sama dvorana bila je ukraš ena visokim stalcima od bambusa
smeš tenim u ogromnu burad ukraš enu vencima ljubič astih svetiljki.
Grozdovi viseć ih orhideja veš to su bili prič vrš ćeni za bambus, da lič e
na tropske viseće vrtove.
Negde iz dubine nevidljivi orkestar ž ivahno je svirao „Njujork,
Njujork". Armija konobara u belim livrejama struč no se provlač ila
kroz guž vu, noseć i srebrne posluž avnike sa š ampanjskim č aš ama i
redovima hors d'oeuvres. Reke nadolazeć ih gostiju pridruž ivale su se
muzejskim nauč nicima i osoblju koje se već gostilo besplatnom
hranom. Re lektori, tonirani u plavo, pojač avali su sjaj š ljokica dugih
več ernjih toaleta, dijamantskih ogrlica, ulaš tenih zlatnih dugmeta i
tijara.
Skoro preko noć i, otvaranje izlož be Sujeverje postalo je
najprestiž niji događaj među pomodarskim Njujorč anima. Predstojeć i
balovi i dobrotvorne več ere dobile su š ansu da iz prikrajka i iz prve
ruke vide oko č ega se diž e tolika praš ina. Tri hiljade pozivnica je
poslato, a pet hiljada potvrda dolaska se vratilo.
Smitbek, u neprikladnom, dvostruko š ivenom več ernjem odelu sa
š iljastim reverima preko izguž vane koš ulje, zavirio je u Dvoranu
nebesa traž eć i poznata lica. U daljem delu dvorane podigli su
ogromnu platformu. S jedne njene strane vrlo paž ljivo je bio ukraš en
ulaz na izlož bu, trenutno zatvoren, sa postavljenim č uvarima.
Ogroman plesni podijum u centru brzo se punio pristiglim parovima.
Kada je uš ao u dvoranu, Smitbek se momentalno naš ao okruž en
bezbrojnim razgovorima, koji su svi vođeni bolno preglasno.
„… ta nova psihoistorič arka, Grantova? Pa, konač no je priznala
juč e, rekla mi je na č emu radi sve ovo vreme. Pazite sad: Pokuš ava da
dokaž e da su lutanja Henrija Cetvrtog posle drugog krstaš kog rata
samo posledica akutnog stresa. Jedva sam se uzdrž ao da joj ne kaž em
da…"
„… doš ao na ideju da je Stejbijan Bets prosto samo gomila konjskih
š tala! Mislim, č ovek nikad nije bio u Pompeji. Ne bi umeo da razlikuje
'Vilu misterija' od obič ne picerije. Ali je zato dovoljno drzak da naziva
sebe papirusologom…"
„… ona moja nova istraž iteljka? Ma znaš , ona š to ima ogromno
poprsje? E pa, juč e je stajala pored autoklava, znaš , i ispustila je
epruvetu punu…"
Smitbek jako udahnu i zaroni u masu, presecajuć i pravo prema
stolovima sa posluženjem. Pa ovo će da bude super, mislio je.
Ispred glavnih vrata Velike rotonde D'Agosta uoč i još nekoliko

bleskajuć ih bliceva iz jedne grupe fotografa, još jedna VIP osoba
proš la je kroz vrata, neki slabunjav i zgodan tip sa dve anoreksič ne
dame, koje su ga odano držale za ruke.
Stao je na mesto s kog mož e da drž i na oku detektore metala, ljude
koji ulaze i gomilu koja prolazi kroz jedina vrata Dvorane nebesa. Pod
Rotonde je bio klizav od kiš e, a garderober je ž ustro preuzimao
kiš obrane. U daljem uglu, FBI je postavio svoju isturenu bezbednosnu
stanicu: Kou i je hteo sediš te u prvom redu iz kog ć e nadgledati
več eraš nje događaje. D'Agosta je morao da se nasmeje. Trebalo je da
nameste da sve izgleda neupadljivo, ali č itava mrež a elektronskih,
telefonskih, optič kih i trakastih kablova koja je izbijala iz te stanice
mogla se ignorisati kao i jutarnji mamurluk.
Zač uo se tutanj groma. Vrhovi drveć a duž š etališ ta na Riversajd
drajvu, sa mladim listovima koji su tek izbijali, divlje su se povijali na
vetru.
D'Agostin radio zakrča.
„Poruč nič e, imamo još jednu svađu kod detektora metala."
D'Agosta je mogao da č uje oš tar glas u pozadini. „Pa mene sigurno
znate."
„Sklonite je u stranu. Ova masa mora da se kreć e. Ako neć e da
prođe kroz to, samo je izvuci iz reda. Ne može da zadržava."
Kako je D'Agosta vratio radio u futrolu, Kou i priđe vukuć i
direktora obezbeđenja Muzeja za sobom. „Izveš taj?" reč e mu Kou i
osorno.
„Svi su na svojim mestima", reče D'Agosta, vadeći cigaru i gledajući
natopljeni vrh. „Imam č etiri civilke koje cirkuliš u po zabavi. I č etiri
uniforme koje patroliraju perimetrom zajedno s tvojim ljudima. Pet
kontroliš e saobrać aj tamo napolju, a pet nadgleda detektore metala i
ulaz. Imam i uniformisane ljude u dvorani. Dvojica od njih ć e uć i sa
mnom na izlož bu, kada traka bude preseč ena. Imam jednog u
Kompjuterskoj sobi, jednog u Komandnom centru…"
Kou i ga pogleda iskosa. „Ovi uniformisani ljudi koji ulaze na
izložbu zajedno s masom. To nije bio deo plana."
„Nije to niš ta služ beno. Samo hoć u da budemo blizu ili u prvim
redovima dok prolaze. Niste nam dozvolili da još jednom sve
pregledamo, sećate se?"
Kou i uzdahnu. „Radi š ta moraš , ali ne treba mi prokleta služ bena
pratnja. Nenametljivo, bez blokiranja eksponata. Dobro?" D'Agosta
klimnu. Okrenuo se prema Ipolitu. „A ti?"
„Pa, gospodine, svi moji ljudi su na svojim mestima, takođe. Tač no
tamo gde ste hteli da budu."
„Dobro. Za vreme ceremonije baza operacija ć e biti ovde u
Rotondi. Posle toga ć emo se malo rasporediti. U međuvremenu,
Ipolito, hoć u da budeš napred s D'Agostom. Idi tamo blizu direktora i
gradonač elnika. Znaš kako to ide. D'Agosta, hoć u da se drž iš u
pozadini. Bez junač kih sranja, nemoj da sjebeš svoj poslednji dan.
Ukapir'o?"
Voters je stajao u hladnoć i kompjuterske sobe, okupan neonskim

svetlom i bolnog ramena od teš ke sač mare. Ovo je daleko najdosadniji
zadatak koji mu se ikada zalomio. Pogledao je š trebera - poč eo je o
njemu tako da razmiš lja - koji je tipkao neš to po kompjuterskoj
tastaturi. Tipkao, tipkao, satima je lik tipkao. I ispijao dijetalne kole.
Voters je odmahivao glavom. Prvo š to ć e ujutro uraditi, bić e da zamoli
D'Agostu da ga zameni s nekim. Poludeće ovde.
Štreber se počešao po zadnjoj strani vrata i protegao.
„Dugačak dan", obratio se Votersu.
„Aha", uzvrati Voters.
„Skoro sam gotov. Neć eš verovati š ta sve ovaj program mož e da
uradi."
„Verovatno si u pravu", rekao je Voters bez imalo entuzijazma.
Pogledao je na sat. Još tri sata do smene.
„Gledaj." Streber stisnu dugme. Voters se primač e ekranu. Piljio je
u njega. Niš ta, samo gomila nekih slova, neko đubre za koje je
pretpostavljao da je program.
A onda se na ekranu pojavi slika neke bube. Prvo je bila mirna. Pa
je proteglila svoje zelene noge i poč ela da ide preko ispisa. A onda se
na ekranu pojavi još jedna animirana buba. Primetile su se i primakle
se jedna drugoj. Počele su da se jebu.
Voters pogleda u štrebera. „Šta je ovo?" pitao ga je.
„Samo gledaj", reče mu štreber.
Uskoro, rodile su se č etiri bube i poč ele da se jebu. Uskoro je
ekran bio krcat bubama. A onda su bube poč ele da jedu slova sa
ekrana. I za nekoliko minuta sve reč i su nestale i niš ta nije ostalo osim
nekoliko buba koje su se vrzmale unaokolo. Posle toga su bube poč ele
da se jedu međusobno. I vrlo brzo niš ta ne beš e ostalo osim crnila.
„Baš zgodno, a?" reče štreber.
„Aha", odgovori Voters. Zastao je. „A šta radi taj program?"
„Pa samo…" š treberov pogled je bio pomalo smuš en. „Pa samo je
onako, zanimljiv, i to je sve. Ništa ne radi."
„Koliko ti je bilo potrebno vremena da napišeš to?" upita Voters.
„Dve nedelje", reč e š treber ponosno, usisavajuć i vazduh kroza
zube. „U slobodno vreme, naravno."
Streber se ponovo okrenu prema svom terminalu i kuckanje se
nastavi. Voters se opusti naslonivš i se na zid najbliž i vratima
Kompjuterske sobe. Mogao ja da č uje priguš ene zvuke plesnog
orkestra negde iznad svoje glave, dobovanje bubnjeva, niske vibracije
basa i cviljenje saksofona. Mislio je da č uje č ak i zvuk hiljada koraka,
kako š uš kaju i klize. A evo gde je on, zatoč en na ovom umobolnom
odeljenju - sam sa ovim kuckajuć im š treberom. Najuzbudljiviji trenuci
su kad štreber ustane da uzme još jednu dijetalnu kolu.
I baš u tom trenutku začuo je buku iz električne podstanice.
„Jesi l' čuo to?" pitao je.
„Ne", reče štreber.
Nastupila je duga tiš ina. A onda, sad je već bio siguran, još jedan
udarac. „Šta je to, do đavola?" pitao je Voters.
„Ne bi' znao", reč e š treber. Prestao je da kucka i pogledao je oko
sebe. „Možda bi trebalo da odeš i pogledaš."
Voters pređe rukom preko glatkog kundaka svoje sač mare,
gledajuć i vrata električ ne podstanice. Verovatno nije niš ta. Proš li put,
kad je D'Agosta bio tu, nič ega nije bilo. Trebalo bi da jednostavno ode
tamo i pogleda š ta se događa. Naravno, uvek mož e da pozove
pojač anje iz Komandnog centra. Ono je samo malo niž e niz hodnik.
Njegov drugar Garsija trebalo bi da je među njima… je li tako?
Znoj mu izbi iznad obrve. Instinktivno, Voters podiž e ruku da to
obriše. Ali nije ni mrdnuo prema vratima električne podstanice.
43
Kad je Margo skrenula za ugao i kroč ila u Veliku rotondu ugledala je

scenu iz pakla: ljudi koji istresaju natopljene kiš obrane, č avrljaju u
manjim i već im grupama, a buka njihovih razgovora samo je
doprinosila graji iza recepcije. Dogurala je Froka do barš unaste
gurtne koja je bila razapeta iza detektora za metal i jednog policajca
koji je budno stajao pored njih. Iza njih Dvorana nebesa bila je
preplavljena ž utim svetlom. Divovski luster visio je s tavanice i slao
svoje blistave duge na sve strane.
Pokazali su svoje muzejske iskaznice policajcu koji je posluš no
otvorio prolaz i propustio ih, a usput je proverio i Margoinu svaš taru.
Kad je Margo proš la, pandur ju je č udno pogledao. Ona je spustila
pogled i shvatila: još uvek je bila obučena u farmerke i džemper.
„Pož uri", reč e joj Frok. „Tamo napred, do govornice." Govornica i
podijum nalazili su se na drugom kraju dvorane, blizu ulaza na
izlož bu. Ruč no rezbarena vrata bila su zakatanč ena lancima, a reč
SUJEVERJE luč no je formirana od grubih, koš tanih slova pri njihovom
vrhu. Sa svake strane stajala je po jedna stela, a zajedno su podseć ale
na ogromne toteme ili stubove nekog paganskog hrama. Margo je
videla Rajta, Katberta i gradonač elnika, sve zajedno na platformi,
kako razgovaraju i smeju se, dok je č ovek zaduž en za zvuk petljao
neš to oko obliž njih mikrofona. Iza njih je stajao Ipolito, okruž en
gomilom služ benika i pomoć nika, i pomamno nekome ko se nije
mogao videti, govorio i gestikulirao. Buka je bila zaglušujuća.
„Izvinite!" zaurlao je Frok. Nevoljno, ljudi se pomeriše u stranu.
„Pogledaj sve te ljude", urlao je. „Nivo feromona u ovoj prostoriji
mora da je astronomski. Bić e to neodoljivo za zver! Moramo ovog
momenta sve to da zaustavimo." Pokazao je na jednu stranu.
„Pogledaj, eno ga Gregori!" Pokazao je prema Kavakiti, koji je stajao
na ivici plesnog podijuma s pićem u ruci.
Pomoć nik kustosa krenuo je prema njima. „A tu ste, doktore Frok.
Svugde su vas tražili. Svečanost samo što nije počela."
Frok ispruž i ruku i zgrabi Kavakitu za podlakticu. „Gregori!"
povikao je. „Moraš da nam pomogneš ! Ova zabava mora da se
zaustavi, a Muzej momentalno isprazni!"
„Sta!" reč e Kavakita. „Je li to nekakva š ala?" Upitno je pogledao u
Margo, a onda ponovo u Froka.
„Greg", nekako se uprkos graji č ula Margo, „otkrili smo š ta je
poubijalo one ljude. Nije ljudsko bić e. Već neko stvorenje, zver. Ne lič i
ni na š ta š to smo do sada sreli. Tvoj program Ekstrapolator nam je
pomogao da je identi ikujemo. Hrani se vlaknima za pakovanje iz
Vitlsijevih sanduka. Kad do njih ne mož e da dođe, potreban joj je
hipotalamusni hormon iz č oveka kao zamena. Verujemo da mora
redovno..
„Uau! Čekaj malo. Margo, o čemu ti uopšte pričaš?"
„Do đavola, Gregori!" zagrme Frok. „Nemamo viš e vremena za
objašnjavanje. Moramo odmah da ispraznimo ovo mesto."
Kavakita odstupi jedan korak. „Doktore Frok, znate da vas
poštujem…"
Frok ga još jač e š čepa za ruku i poč e da govori lagano i smireno.
„Gregori, sluš aj me. U Muzeju se nalazi jedno už asno stvorenje. Ono
mora da ubija, i uhiće. Večeras. Moramo sve da isteramo napolje."
Kavakita se udalji još jedan korak gledajuć i prema podijumu. „Zao
mi je", rekao je nadjač avajuć i buku. „Ne znam o č emu se ovde radi, ali
ako ste upotrebili moj program za ekstrapolaciju da zbijate š ale…"
Oslobodio je ruku od Frokovog stiska. „Stvarno mislim da biste morali
na platformu, doktore Frok. Čekaju vas."
„Greg…" pokuš ala je Margo da kaž e, ali Kavakita se udaljio
sumnjičavo ih posmatrajući.
„Na podijum!" reč e Frok. „Rajt to mož e da uradi. Mož e da naredi
da se ovo mesto evakuiše."
Iznenada se začuše doboši i fanfare.
„Vinstone!" urlao je Frok, kotrljajuć i se na otvoreni prostor ispred
platforme. „Vinstone, slušaj! Moramo da se evakuišemo!"
Frokove poslednje reč i su odjeknule kad fanfare konač no
utihnuše.
„Smrtonosna zver luta po Muzeju!" Frok kriknu u tišini.
Iznenadni ž amor razlegnu se kroz masu. Oni najbliž i Froku malo
ustuknuše, pogledavajući se i mrmljajući nešto tihim glasom.
Rajt se izbeč io na Froka dok se Katbert brzo odvojio od te grupe.
„Frok", prosiktao je. „Sta za ime sveta to radiš ?" Skoč io je sa platforme
i prišao mu.
„Šta ti fali, Frok? Jesi li poludeo?" rekao je žestoko šapćući.
Frokposegnu k njemu, „Jane, už asna zver tumara po Muzeju. Znam
da se nismo slagali, ali molim te, veruj mi. Reci Rajtu da moramo sve
ove ljude da izvedemo odavde. I to odmah."
Katbert je intenzivno posmatrao Froka. „Ne znam na š ta misliš ",
reč e Skotlanđanin, „ni kakvu igru igraš . Mož da je to samo neki tvoj
pokuš aj da u minut do dvanaest osujetiš otvaranje ove izlož be i da me
ismeješ pred svim ovim ljudima. Ali reć i ć u ti neš to, Frok: ako se još
jednom prodereš , naredić u gospodinu Ipolitu da te na silu izbaci
odavde, a ja ću se postarati da više nogom ne kročiš na ovo mesto."
„Jane, preklinjem te…"
Katbert se okrenu i vrati na podijum.
Margo spusti ruku na Frokovo rame. „Ne trudite se", reč e mu tiho.
„Neć e nam poverovati. Volela bih da je Dž ordž Morijarti ovde da nam
pomogne. Ovo je njegov šou, mora biti tu negde. Ali nisam ga videla."
„Sta ć emo da radimo?" pitao je Frok, drhteć i od nervoze.
Razgovori oko njih su se nastavili dok su gosti blizu podijuma
pomislili da se upravo dogodila nekakva šala.
„Mislim da bi bilo dobro da pronađemo Pendergasta", predlož i
Margo. „On jedini ima dovoljno autoriteta da preduzme neš to u vezi s
ovim."
„Ni on nam neće verovati", potišteno reče Frok.
„Mož da neć e isprva", dodade Margo, okrenuvš i ga u kolicima. „Ali
će nas bar saslušati. Moramo da požurimo."
Iza njih Katbert je signalizirao da se još jednom razlegnu doboš ari
i fanfare. A onda je otišao do podijuma i podigao ruku.
„Dame i gospodo!", povikao je. „Imam č ast da vam predstavim
direktora njujorškog Prirodnjačkog muzeja, Vinstona Rajta!"
Margo se osvrtala oko sebe dok se Rajt penjao na podijum,
smešeći se i mašući publici.
„Dobro nam doš li!" viknuo je. „Dobro doš li, prijatelji, građani
Njujorka, građani sveta! Dobro doš li na otvaranje najveć eg muzejskog
događaja koji je ikada organizovan!" Rajtove pojač ane reč i odjekivale
su kroz dvoranu. Neverovatan aplauz podigao se do vrha kupolaste
tavanice.
„Pozvać emo obezbeđenje", rekla je Margo. „Oni ć e znati gde je
Pendergast. Ima nekoliko telefona u Rotondi."
Poč ela je da gura Froka prema ulazu. Iza leđa je č ula kako Rajtov
glas odjekuje preko razglasa: „Ovo je izlož ba o naš im najdubljim
verovanjima, naš im najdubljim strahovima, najsjajnijim i
najmračnijim stranama ljudske prirode…"
44
D'Agosta je stajao iza podijuma, gledao Rajtova leđa dok se ovaj

obrać ao publici i sluš ao masu. Zatim je zgrabio radio: „Bejli?" rekao je
tiho. „Kad preseku tu vrpcu, hoć u da ti i Maknit krenete ispred guž ve.
Odmah iza Rajta i gradonač elnika, ali ispred svih ostalih. Jesi li me
č uo? Utopite se š to je bolje moguć e, ali ne dozvolite da vas izguraju iz
reda."
„Jasno, šefe."
„Kada je ljudski um evoluirao i počeo da shvata kako svemir
funkcioniše, prvo pitanje koje je postavio bilo je: Šta je to život? Sledeće
je bilo: Šta je to smrt? Mnogo smo saznali o životu. Ali i pored sve
tehnologije koju posedujemo, veoma malo smo saznali o smrti i onome
šta dolazi posle nje…"
Masa je bila zanesena, slušali su ga.
„Zaključali smo izložbu kako biste vi, naši cenjeni gosti, bili prvi koji
će je videti. Videćete mnoge retke i uzbudljive relikvije, od kojih su neke
izložene prvi put. Videćete prizore lepote i ružnoće, velikog dobra i
krajnjeg zla, simbole čovekove borbe da uspe i shvati najveću
misteriju…"
D'Agosta se pitao š ta se to dogodilo oko starog kustosa u kolicima.
Frok, tako se valjda zvao. Neš to je viknuo, ali ga je onda Katbert,
glavnokomandujuć i parade, jednostavno oterao. Politika Muzeja
izgleda da je bila još gora od politike policijske uprave.
„… goruću želju da ova izložba bude početak jedne nove ere u
našem Muzeju: ere u kojoj će tehnološke inovacije i preporod naučnog
metoda biti kombinovani da ponovo povećaju interesovanje publike
koja voli da obilazi muzeje, u današnje vreme…"
D'Agosta je pregledao prostoriju, u glavi razmeš tajuć i svoje ljude.
Izgleda da su svi bili na svojim mestima. Klimnuo je č uvaru kod ulaza
na izložbu, dajući mu tako instrukcije da skloni lanac sa teških drvenih
vrata.
Kako se govor bliž io kraju, rika aplauza ispunila je još jednom
ogromni prostor. Tu se negde i Katbert vratio na podijum.
„Želim da se zahvalim velikom broju ljudi…"
D'Agosta je pogledao na sat, pitajuć i se gde je Pendergast. Da je
ovde, on bi to znao. Pendergast je bio tip koji se isticao u gužvi.
Katbert je drž ao ogromne makaze koje je predao gradonač elniku.
Gradonač elnik je uhvatio jednu ruč ku, drugu nudeć i Rajtu, i njih
dvojica siđoš e niz platformske stepenice do debele trake ispred ulaza
na izlož bu. „Sta č ekamo?" reč e gradonač elnik š aljivo, izazivajuć i
smeh. Presekli su traku napola, uz eksploziju bliceva, a dva muzejska
č uvara lagano otvoriš e vrata. Bend se prebacio na „The Joint is
Jumpin'".
„Sad", reče D'Agosta brzo u svoj radio. „Na svoje pozicije."
Dok su aplauz i klicanje gromoglasno odjekivali, D'Agosta ž ustro
krenu duž zida, a zatim se sagnu i uđe na još uvek praznu izlož bu.
Brzo je pregledao prostor ispred sebe, a onda reč e u radio: „Sve č isto."
Ipolito se pojavio sledeć i, mrš teć i se na D'Agostu. Ruku pod ruku,
gradonač elnik i direktor stajali su na ulazu i pozirali fotogra ima. A
zatim, široko se osmehujući, uđoše na izložbu.
Kako se D'Agosta kretao sve dublje u prostoriju, ispred ljudi,
klicanje i aplauzi bivaš e sve tiš i. Unutra je bilo hladno i mirisalo je na
nove tepihe i prašinu, uz blagi i neprijatni vonj truleži.
Rajt i Katbert su poveli gradonač elnika u obilazak. Iza njih
D'Agosta je mogao da vidi svoja dva č oveka, a potom i pravo more od
ljudi koje se tiska, izvija vratove, gestikulira i komentariš e. Iz
D'Agostine perspektive sve je izgledalo kao talas plime. Jedan izlaz.
Sranje.
Progovorio je u radio: „Voldene, reci muzejskim č uvarima da malo
uspore protok ljudi. Previše ih se ovde gomila."
„Razumem, poručniče."
„Ovo su", reč e Rajt i dalje drž eć i gradonač elnika za ruku, „veoma
retka ž rtvena kolica iz Mezoamerike. Ovo na č elu je Bog sunca, kojeg
č uvaju jaguari. Sveš tenici bi ž rtvovali stradalnika na ovom stolu,
izvadili bi mu još uvek kucajuć e srce i uzdigli bi ga prema suncu. Krv
se slivala niz ove kanaliće i skupljala na dnu."
„Impresivno", komentarisao je gradonač elnik. „Mogao bih da
uzmem jedna ovakva za Olbani."
Rajt i Katbert se nasmejaš e, a zvuk njihovog smeha se odbi od
nepomičnih artefakata i vitrina.
Kou i je stajao kod isturene bezbednosne stanice - raskreč en, s
rukama na bokovima i bezizraž ajnog lica. Već ina gostiju je već stigla,
a oni koji nisu, verovatno neć e ni rizikovati da krenu. Kiš a je sada već
bila ozbiljna, č itave vodene zavese su se obruš avale na trotoar. Preko
š irokog platoa Rotonde, kroz istoč na vrata, Kou i je mogao da vidi
svetkovinu u Dvorani nebesa. Bila je to predivna prostorija, s
blistavim zvezdama koje su prekrivale barš unastu crnu kupolu, koja
kao da je plutala nekih dvadesetak metara iznad. Kovitlajuć e galaksije
i magline meko su sjaktale po zidovima. Rajt je govorio za
govornicom, a ceremonija presecanja uskoro će početi.
„Kako ti izgleda?" pitao je Koufi jednog od svojih agenata.
„Niš ta zanimljivo", odgovori on gledajuć i u bezbednosnu tablu.
„Nema upada, ni alarma. Na perimetru je mirno ko u grobu."
„Baš onako kako volim", dodade Koufi.
Pogledao je nazad u Dvoranu nebesa, upravo u trenutku kada su
dva č uvara otvarala divovska vrata izlož be Sujeverje. Nije video kad
su sekli traku. Masa je poč ela da se kreć e napred, svih pet hiljada njih,
kako se činilo.
„Sta li je Pendergast naumio, š ta misliš ?" obrati se Kou i svom
drugom agentu. Bilo mu je drago š to mu se Pendergast nije motao oko
nogu, ali bio je nervozan na pomisao da Juž njak tumara unaokolo ni
pod čijim nadzorom.
„Nisam ga video", stigao je odgovor. „Hoć ete li da proverim sa
Komandnim centrom?"
„Ma ne", uzvrati Kou i. „Sasvim nam je lepo bez njega. Mirno i
tiho."
D'Agostin radio zaš iš ta. „Volden ovde. Sluš aj, treba nam pomoć .
Čuvari ne mogu da kontrolišu protok. Jednostavno ima previše ljudi."
„Gde je Spenser? Trebalo bi da se mota tu negde. Kaž i mu da
prepreč i ulaz, pusti ljude da izlaze, ali ne i da ulaze, dok ti i muzejski
čuvari ne uspostavite pravilan red. Ova masa se mora kontrolisati."
„Razumem, gospodine".
Izlož ba se brzo punila. Dvadeset minuta je proš lo i Rajt i
gradonač elnik su bili već duboko na izlož bi, blizu zaključ anog
straž njeg izlaza. Isprva su se brzo kretali, drž eć i se glavnih hodnika i
zaobilazeć i sporedne prolaze. Ali sada, Rajt se zaustavio kod jednog
eksponata da objasni neš to gradonač elniku i ljudi su prolazili pored
njih uputivši se u dublje zakutke izložbe.
„Drž ite se blizu prvih redova", reč e D'Agosta Bejliju i Maknitu,
dvojici koji su bili na tom zadatku.
Proš ao je napred i kratko proverio obe strane sa niš ama. Jeziva
izlož ba, pomislio je. Veoma so isticirana kuć a strave, sa svim prateć im
ukrasima. Prituljeno svetlo, na primer. Ne toliko prituljeno, doduš e,
da ne mogu da se razaznaju grozni mali detalji. Poput one igure moć i
iz Konga, sa izbuljenim oč ima i telom izreš etanim oš trim klinovima. Ili
ova obliž nja mumija, uspravljena i usamljena u vitrini, koja je
poprskana krvlju š to se sliva. E to je ako mene pitaš , pomisli D'Agosta,
ipak malo previše.
Guž va je nastavila da se raš trkava i on se sagnu da proveri sledeć i
red niša. Sve je bilo čisto.
„Voldene, kako vam ide?" reče D'Agosta u radio.
„Poruč nič e, ne mogu da nađem Spensera. Izgleda da nije ovde, a ja
ne mogu da odem od ulaza i pronađem ga pored ovolike gužve."
„Sranje. Dobro, poslaću Drogana i Frejzijera da ti pomognu."
D'Agosta je radiom pozvao jednog od dvojice u civilu koji su
patrolirali kroz gužvu. „Drogane, čuješ li?" Pauza. „Da, poručniče."
„Hoć u da ti i Frejzijer pomognete Voldenu kod ulaza na izlož bu,
brzo."
„Razumem."
Osvrnuo se oko sebe. Još mumija, ali ove nisu bile krvave. D'Agosta
stade kao ukopan. Mumije ne krvare.
Lagano, on se okrenu i poč e da se probija kroz falange znatiž eljnih
zavirivala. Ma to je samo bolesna mala ideja nekog od kustosa. Samo
deo ove izložbe.
Ali morao je da se uveri.
Vitrina je bila okruž ena ljudima, kao i sve ostale. D'Agosta se
probio kroz guž vu i pogledao natpis: „Anasazi sahrana iz Peć ine
mumija, Kanjon del Muerto, Arizona."
Trake osuš ene krvi na glavi i prsima mumije izgledale su kao da su
pale odozgo. Pokuš avajuć i da ostane neupadljiv, nagnuo se prema
vitrini što je moguće više i pogledao nagore.
Iznad mumijine glave poklopac vitrine je bio otvoren, a kroz njega
se videla tavanica zaklonjena parnim i kojekakvim drugim cevima.
Jedna ruka, sa ruč nim satom, i manž etna plave koš ulje virili su preko
ivice vitrine. Mala traka sasušene krvi slivala se sa srednjeg prsta.
D'Agosta se povukao u ć oš ak, pogledao oko sebe i už urbano rekao
preko radija.
„D'Agosta poziva Komandni centar."
„Ovde Garsija, poručniče."
„Garsija, imamo ovde jedan leš . Moramo odmah da izvedemo ove
ljude. Ako vide to i uspaniče se, sjebali smo se."
„Isuse", prozbori Garsija.
„Stupi u kontakt sa č uvarima i Voldenom. Niko viš e ne sme da uđe
na izlož bu. Jesi li razumeo to? I hoć u da se Dvorana nebesa potpuno
isprazni u sluč aju da krene stampedo. Sve ih izvedi napolje, ali ne
podiži uzbunu. Daj mi sad Koufija."
„Razumem."
D'Agosta je gledao oko sebe pokuš avajuć i da uoč i Ipolita. Radio
mu zaskviča.
„Koufi ovde. Šta se kog đavola događa, D'Agosta?"
„Imamo ovde jedan leš . Lež i povrh jedne od vitrina. Ja sam jedini
koji je video telo, ali to se mož e promeniti svakog trenutka. Moramo
sve da isteramo napolje dok još imamo vremena."
Kako je otvorio usta da ponovo neš to kaž e, D'Agosta č u i pored
velike gungule: „Ta krv izgleda tako stvarno."
„Eno neka ruka gore", D'Agosta ču nekog drugog kako kaže.
Dve žene počeše da se udaljavaju od vitrine gledajući gore.
„To je leš!" reče jedna glasno.
„Ma nije prava", druga pokuš a da objasni. „To je samo trik zbog
otvaranja, mora biti."
D'Agosta podiže ruku prišavši vitrini. „Molim za pažnju!"
Nastupila je kratka, už asavajuć a i usredsredena tiš ina. „Leš !" neko
drugi kriknu.
Na trenutak kroz masu prođe trzaj, nakon č ega je obuze
iznenadno mrtvilo. A onda neko vrisnu: „On je ubijen!"
Guž va se raziđe u dva smera, a nekoliko ljudi je palo. Jedna krupna
ž ena u koktel toaleti zateturala se unazad prema D'Agosti i pritisnu ga
uz vitrinu. Vazduh je lagano napuš tao njegova pluć a kako ga pritisnu
tež ina još nekoliko tela. Osetio je kako vitrina na koju je naslonjen
lagano popušta.
„Čekajte!" nekako je izgovorio.
Iz pomrč ine iznad njega neš to krupno skliznulo je s vrha vitrine i
skijokalo se na stisku ljudi obarajuć i još nekolicinu. Iz svog č udnog
ugla D'Agosta je samo mogao da kaž e da je to š to je palo bilo krvavo i
da je u pitanju čovek. Ali misli da nije imao glavu.
Izbi potpuna pometnja. Neveliki prostor ispuni se kricima i
povicima, a ljudi poč eš e da bež e grebuć i jedni druge i posrć uć i.
D'Agosta oseti kako vitrina poč e da pada. Iznenada mumija pade na
pod, a povrh nje D'Agosta. Kako se uhvatio za ivicu vitrine osetio je
kako mu staklo zaseca dlan. Pokuš ao je da se uspravi, ali uzburkana
gomila ga ponovo sruši u vitrinu.
Cuo je kako mu radio š iš ti, shvatio da ga još uvek drž i u desnoj ruci
i podigao ga do lica.
„Ovde Koufi. Šta se do đavola događa, D'Agosta?"
„Uhvatila ih je panika, Kou i. Moraš odmah da evakuiš eš Dvoranu
ili..
„Sranje!" zaurlao je kad mu je radio iz ruke izbila razularena
gomila.
45
Margo je potiš teno gledala, dok je Frok urlao u sluš alicu internog
telefona prič vrš ćenog na granitni zid Velike rotonde. Rajtov pojač ani
govor izlivao se iz Dvorane nebesa, onemoguć avajuć i Margo da č uje i
jednu jedinu Frokovu reč . Konač no, Frok ispruž i ruku, snaž no
udarivš i sluš alicom po stalku. Okrenuo se u kolicima i pogledao u nju.
„Pa ovo je apsurdno. Izgleda da je Pendergast negde u podrumu. Ili je
bar bio tamo. Javio se putem radija pre nekih sat vremena. Odbijaju da
ga kontaktiraju bez ovlašćenja."
„U podrumu? Gde?" pitala je Margo.
„Odeljak 29, kako rekoš e. Zaš to je tamo dole, ili zaš to je bio dole,
odbijaju da kaž u. Moja pretpostavka je da nemaju pojma. Odeljak 29
zauzima veliku površinu." Ponovo se okrenuo k njoj. „Hoćemo?"
„Hoćemo li šta?"
„Pa da idemo u podrum, naravno", odgovori Frok.
„Ne znam", neodređeno reč e Margo. „Mož da bi trebalo da
pribavimo ovlašćenje da ga pozovu."
Frok se nestrpljivo vrpoljio u svojim kolicima. „Mi č ak i ne znamo
ko mož e da nam da takvo ovlaš ćenje." Piljio je u nju, postajuć i sve
svesniji njene nesigurnosti. „Mislim da ne moraš da se brineš da li
ć emo se mi sresti s tim stvorenjem, draga", rekao joj je. „Ako sam u
pravu, ono ć e biti privuč eno onom masom ljudi na izlož bi. Naš a je
duž nost da uradimo sve š to mož emo da spreč imo katastrofu; preuzeli
smo to na sebe kada smo došli do ovih otkrića."
Margo je ipak oklevala. Lako je bilo Froku da izgovara krupne
reč i. On nije bio na izlož bi. On nije č uo skoro neč ujni bat koraka. On
nije naslepo trčao kroz vrišteću pomrčinu…
Duboko je udahnula. „U pravu ste, naravno", prozbori. „Hajdemo."
Poš to je Odeljak 29 bio unutar perimetra Druge ć elije, Margo i
Frok su morali dva puta da pokaž u svoje propusnice na putu do
odgovarajuć eg lifta. Cinilo se da je vremenska zabrana ukinuta ove
več eri, č uvari i policajci su izgleda viš e bili zaokupljeni zaustavljanjem
sumnjivih ili nepozvanih ljudi, nego š to su se trudili da spreč e
muzejske službenike da se kreću po zgradi.
„Pendergaste!" viknuo je Frok kada ga je Margo izgurala iz lifta u
mračni podrumski hodnik. „Ovde doktor Frok. Čujete li me?"
Njegov glas odjeknu i zamre.
Margo je poznavala neš to malo istorije Odeljka 29. Kada je
muzejska električ na centrala postavljena u blizini, kroz ovaj deo su
prolazile parne cevi, a prostorija je služ ila kao tunel za snabdevanje i
mesto za odmor podzemnim radnicima. Nakon š to se Muzej prebacio
na malo moderniju elektranu, 1920, staro postrojenje je sklonjeno i
ostale su samo avetinjski prazne prostorije koje se sada koriste kao
magacini.
Margo je gurala Froka niz hodnike s niskom tavanicom. Tu i tamo
Frok bi udario u poneka vrata i uzviknuo Pendergastovo ime. Svaki
put bi njegov povik dočekala samo nema tišina.
„Niš ta neć emo postić i ovako", rekao je Frok kad je Margo stala
malo da se odmori. Frokova bela kosa je bila raš čupana, a njegov
smoking sav izgužvan.
Margo se nervozno osvrtala oko sebe. Otprilike je znala gde se
nalaze: blizu daljeg dela zbunjujuć ih hodnika nalazio se š iroki,
mrtvač ki tih prostor stare elektrane: zatamnjeni, podzemni panteon
koji je sada bio dom muzejske kolekcije kitovih kostiju. I pored
Frokovog predviđanja ponaš anja onog stvorenja, ovo vikanje ju je
činilo nervoznom.
„Ovo bi moglo potrajati satima", rekao je Frok. „Mož da viš e i nije
ovde. Mož da nije ni bio." Duboko je uzdahnuo. „Pendergast nam je bio
poslednja nada."
„Mož da ć e buka i gungula preplaš iti stvorenje i naterati ga da se
pritaji daleko od zabave", Margo je pitala s nadom koju u stvari nije
osećala.
Frok je naslonio glavu na ruke. „Malo verovatno. Zver se vodi
svojim č ulom mirisa. Mož da je inteligentna i lukava, ali kao i č ovek
serijski ubica, kada je uhvati žeđ za krvlju, ne može da se kontroliše."
Frok se uspravi, očiju ispunjenih obnovljenom krepkošću.
„Pendergaste!" viknuo je ponovo. „Gde ste?"
Voters je stajao i osluš kivao; telo mu je bilo napeto. Skoro da je

č uo kako mu srce tuč e u grudima i kao da nije mogao da se nadiš e
vazduha.
Bio je u mnogim opasnim situacijama i ranije - pucali su na njega,
boli ga nož em, č ak mu je jednom prilikom bila bač ena kiselina u lice.
Svaki put je bio pribran, skoro ravnoduš an, kad se moralo. A evo,
jedan slabi udarac i ja panič im. Uhvatio se za kragnu. Zaguš ljivo je
ovde u ovoj prokletoj prostoriji. Primorao je sebe da diš e lagano i
duboko. Ma pozvać u Garsiju. Zajedno ć emo pogledati. I pronać i ć emo
- ništa.
A onda je shvatio da se dobovanje stopala iznad njegove glave
promenilo u ritmu. Umesto grebuckanja i klizanja koje je č uo ranije,
sada je samo č uo neprekidno udaranje, kao kada neko trč i. Dok je
tako sluš ao, uč inilo mu se da je č uo udaljeni vrisak. Preplavi ga svog
jeza.
Začuo se još jedan udarac u električnoj podstanici.
Gospode bože, nešto se tamo događa.
Zgrabio je svoj radio. „Garsija? Cuješ li? Treba mi pojač anje da
istražim sumnjive zvuke u podstanici."
Voters je progutao knedlu. Garsija nije odgovarao na regularnoj
frekvenciji. Dok je kač io svoj radio primetio je da je š treber ustao i
krenuo prema prostoriji.
„Šta to radiš?" pitao ga je Voters.
„Hoć u da vidim kakva je to buka", rekao je š treber otvarajuć i
vrata. „Mislim da je erkondiš n opet crkao." Pruž io je ruke na dovratak
tražeći prekidač za svetlo.
„Čekaj malo, ti", rekao mu je Voters. „Nemoj…"
Votersov radio zakrč a od statič kih smetnji. „Imamo stampedo!"
Ponovo malo statike. „… Sve jedinice, pripremite se za bezbednosnu
evakuaciju!" Još statike. „Ne mogu da zaustavim rulju, treba nam
pojačanje, odmah, odmah…"
Isuse. Voters ponovo zgrabi radio i poč e da pritiska dugmić e. U
jednom delić u sekunde svi kanali su bili zauzeti. Cuo je kako se neš to
strašno događa iznad njegove glave. Sranje.
Voters podiž e glavu. Streber je nestao, a vrata su ostala otvorena,
ali svetlo je i dalje bilo isključeno. Zašto je svetlo još uvek ugašeno? Ne
odvajajuć i pogled od otvorenih vrata, paž ljivo je skinuo sač maricu s
ramena, repetirao i ubacio patronu u cev i krenuo napred.
Obazrivo, stigao je do samih vrata i pogledao unutra. Crnilo.
„Hej ti", pozvao je. „Jesi li tamo?" Kako je ulazio u mrač nu sobu,
osetio je kako mu se suše usta.
Zač uo je iznenadni udarac negde sleva i instinktivno pade na
kolena i ispali tri metka nakratko osvetljavajuć i prostoriju
treperavom narandž astom svetloš ću. Streber je bio na kolenima i
gledao u Votersa.
„Ne pucaj!" vikao je š treber isprekidanim glasom. „Molim te, ne
pucaj više!"
Voters se osovi na drhturave noge, dok mu je u uš ima odzvanjalo.
„Čuo sam neku buku", zaurlao je. „Zašto nisi odgovorio, glupi idiote?"
„Bio je to erkondiš n", odgovori š treber, sa suzama koje su mu se
slivale niz obraze. „Pumpa erkondišna je otkazala, kao i pre."
Voters se udalji, pipajuć i i traž eć i prekidač . Miris baruta je visio u
vazduhu poput plavič aste izmaglice. Na daljem zidu, velika
pričvršćena kutija se pušila iz tri velike, nepravilne rupe.
Voters spusti glavu i nasloni se na zid.
Uz iznenadan prasak, električ ni luk preskoč i po uniš tenoj kutiji,
prać en pucketanjem i još jednim pljuskom varnica. Opori vazduh poč e
da smrdi. Svetla u Kompjuterskoj sobi trepnuš e, utuliš e se i zasjaš e.
Voters čuo uključivanje jednog alarma, a zatim još jednog.
„Šta se događa?" povikao je. Svetla ponovo zgasnuše.
„Uniš tio si glavnu razvodnu kutiju", vriš tao je š treber dok je
ustajao protrčavao pored njega u Kompjutersku sobu.
„O, sranje", dahtao je Voters.
Svetla se ugasiše.
46
Kou i je ponovo urlao u radio. „D'Agosta, javi se!" Sač ekao je kratko.
„Sranje!"
Prebacio se na kanal Komandnog centra. „Garsija, š ta se događa,
sto mu gromova?"
„Ne znam, gospodine", nervozno odgovori Garsija. „Mislim da je
poruč nik D'Agosta rekao da je tamo neko telo…" Nastupila je kratka
pauza. „Gospodine, izveštavaju o panici na izložbi. Čuvari su…"
Kou i ga prekide i prebaci kanale, osluš kujuć i. „Imamo stampedo
ovde!" kreštao je radio.
Agent ponovo prebaci na Komandni centar. „Garsija, javi svima.
Svim jedinicama, neka se pripreme za procedure hitne evakuacije."
Okrenuo se da pogleda prema Velikoj rotondi, kroz istoč na vrata, u
Dvoranu nebesa.
Talas nemira prođe gomilom i pozadinski ž amor ponovo poč e da
jenjava. I pored benda Kou i je jasno mogao da č uje priguš ene krike i
duboki topot trč eć ih stopala. Pomeranje prema ulazu na izlož bu poč e
da jenjava. A zatim se masa zatalasala unazad, odbijajuć i se kao
potisni talas. Zač uli su se ljutiti poklici i nejasni krici, a Kou iju se uč ini
da čuje i nečiji plač. Gužva se ponovo umiri.
Kou i otkopč a sako i okrenu se prema agentima u isturenoj stanici.
„Procedure za hitne evakuacije. Krećite."
Gomila se iznenada uzburka i krene unazad, a mahnito vikanje i
vriš tanje prolomi se kroz vrata Dvorane. Bend poč e da š tuca, a zatim
utihnu. U istom trenutku svi potrčaše prema izlazu iz Velike Rotonde.
„Kreć i, kuč kin sine!" viknu Kou i gurajuć i jednog od svojih ljudi u
leđa i držeći radio u desnoj ruci. „D'Agosta, čuješ li?"
Kako je masa poč ela da se izliva iz Dvorane, agenti se sudariš e sa
razjarenim ljudima i zateturaš e se unazad. Odgurujuć i se od
uspanič ene gomile telesa, Kou i se vratio svega par koraka unazad,
dažćući i psujući.
„Pa ovo je kao talas plime!" zaurla jedan od njegovih. „Neć emo
uspeti da uđemo unutra!"
Iznenada, svetla zgasnuše. Koufijev radio ponovo zakrča.
„Garsija ovde. Cujte, gospodine, sva sigurnosna svetla su crvena,
tabla sija kao božićna jelka. Svi alarmi na perimetru su se uključili."
Kou i se opet pomeri, trudeć i se da ostane na nogama i pored ljudi
koji su se gurali pored njega. Nije viš e mogao da vidi ostale agente.
Svetla ponovo ž mignuš e i on oseti duboki topot iz pravca Dvorane.
Podigao je pogled i video kako se debela ivica metalnih sigurnosnih
vrata spušta iz procepa na tavanici.
„Garsija!" zaurlao je u radio. „Istoč na vrata se spuš taju! Isključ i ih!
Podigni ih, za ime sveta!"
„Gospodine, kontrolna tabla pokazuje da su još uvek podignuta. Ali
nešto se ovde događa. Svi sistemi su…"
„Jebe mi se š ta pokazuju kontrole. Spuš taju se!" Uspanič eni ljudi ga
poput vihora nenadano okrenuš e. Vriš tanje uopš te nije prestajalo,
poput nekog veš tič jeg urlika od kog se mrznu kosti. Kou i nikada nije
video niš ta slič no, nikada: dim, treperenje sigurnosnih svetala, ljudi
koji gaze jedni preko drugih sa staklastim pogledima ispunjenim
panikom. Detektor metala se sruš io, a aparat sa X-zracima se
rasprsnuo u komade dok su gosti u smokinzima i toaletama istrč avali
na pljusak, grč evito gurajuć i jedni druge, zapinjuć i i padajuć i po
crvenom tepihu i mokrom trotoaru. Kou i je video blesak bliceva na
stepeništu ispred Muzeja, prvo dva-tri, a onda još nekoliko.
Ponovo je zaurlao u radio. „Garsija, obavesti policajce koji su ostali
napolju. Kaž i im da uspostave nekakav red i da oteraju te proklete
novinare odatle. I da podignu ta vrata, odmah!"
„Pokuš avaju, gospodine, ali svi sistemi otkazuju. Gubimo
napajanje. Sigurnosna vrata nezavisno se zatvaraju od glavnog
napajanja i ne mogu da aktiviraju kontrole za premoš ćavanje. Svi
alarmi se uključuju, na sve strane…"
Jedan č ovek je skoro oborio Kou ija dok je ovaj sluš ao Garsiju
kako viče: „Gospodine! Totalni pad sistema!"
„Garsija, gde je jebeni pomoć ni sistem?" Progurao se nekako u
stranu i naš ao se prikovan uza zid. Ali ni to nije pomoglo, nije mogao
da se probije unutra kroz stampedo. Vrata su već bila na pola puta do
dole. „Daj mi tehničara! Treba mi kod za manuelno premošćavanje!"
Svetla zaigraš e po treć i put i ovaj put se ugasiš e, zavivš i Rotondu u
potpunu tamu. Tutnjava vrata, koja su se nemilosrdno spuš tala, č ula
se i pored neprestanih krikova.
Pendergast je rukom prelazio preko grubog kamena jednog

ć orsokaka, lagano nasumič no kuckajuć i po zidu zglavkom prsta.
Malter je pucao i drobio se u komadić e, a sijalica na plafonu je bila
polomljena.
Otvorivš i torbu, izvadio je ž uti predmet - rudarski š lem - paž ljivo
ga namestio na glavu i uključ io svetiljku. Okreć uć i glavu, osvetljavao
je moć nim zrakom svetla zid ispred sebe. Zatim je izvadio izguž vane
planove usmeravajuć i svetlo u njih. Kretao se unazad brojeć i korake.
A onda je, vadeć i perorez iz dž epa postavio njegov vrh u malter i
paž ljivo okrenuo oš tricu. Komad maltera velič ine plitkog tanjira pade,
otkrivajući jedva vidljiv trag nekadašnjeg prolaza.
Pendergast pribelež i neš to u svoju svesku, istupi iz ć orsokaka i
nastavi da korač a niz hodnik brojeć i sebi u bradu. Stao je odmah
pored troš ne gipsane palete. Zatim ju je oš tro povukao odvajajuć i je
od zida. Materijal je pao uz tresak i podigao se veliki oblak bele
praš ine. Pendergastovo svetlo je obasjalo duboko usađenu staru zidnu
ploču.
Gurnuo je ploč u, procenjujuć i njenu č vrstoć u. Dobro se drž ala. Ali
kad ju je snaž no ritnuo, otvorila se uz š kripu. Uski tunel za
snabdevanje strmo se spuš tao nadole, završ avajuć i na tavanici
podzemnog nivoa ispod. Jedan sprat ispod njega, tanak vodeni mlaz
slivao se poput neke mastiljave trake.
Pendergast gurnu ploč u nazad na mesto, pribelež i neš to na planu i
nastavi dalje.
„Pendergaste!" zač uo je tihi poziv. „Ovde doktor Frok. Da li me
čujete?"
Pendergast se zaustavi, nabravš i obrve od iznenađenja. Otvorio je
usta da odgovori. Ali iznenada se zaledi. Osetio je neki č udan miris u
vazduhu. Ostavivš i torbu otvorenu na zemlji, č uč nuo je u neki
magacin, zaključ ao vrata za sobom i podigao ruku da isključ i svetlo na
šlemu.
Vrata su imala mali ož ič en prozor postavljen u sredini, prljav i
ispucan. Traž io je po dž epu i pronaš ao maramicu, pljunuo na nju,
protrljao prozorče i pogledao kroz njega.
Neš to veliko i crno upravo je uš lo u donji deo njegovog vidnog
polja. Pendergast je mogao da č uje nekakav zvuk koji je podseć ao na
njuš kanje, poput zadihanog konja koji diš e duboko i brzo. Smrad se
pojač avao. Pri slaboj svetlosti Pendergast je ipak uoč io miš ić avi vrat
prekriven oštrim crnim krznom.
Lagano se pomerajuć i, uzimajuć i vazduh brzo i isprekidano kroz
nos, Pendergast posegnu ispod sakoa i izvuč e svoju č etrdeset peticu.
Ne videć i niš ta, prstom je prepipao burence proveravajuć i metke. A
onda je, s obe ruke umirivš i revolver i uperivš i ga u vrata, poč eo da
uzmič e. Dok se kretao od prozorč eta, igura je nestala s vidika. Ali bio
je siguran, bez imalo sumnje, da je nešto još uvek tu, ispred.
Zač uo se blagi udarac u vrata za kojim je usledilo slabo
grebuckanje. Pendergast č vrš će uhvati revolver kad je video, ili je
mislio da je video, kako kvaka na vratima poč inje da se okreć e.
Zaključ ana ili ne, rasklimatana vrata neć e zaustaviti to š to se nalazilo
napolju. Usledio je još jedan prigušeni udarac, a zatim tišina.
Pendergast brzo proviri kroz prozor. Niš ta nije video. Drž ao je
revolver u uspravnom polož aju jednom rukom, a drugu je stavio na
vrata. U napetoj tiš ini, izbrojao je do pet. A onda je munjevito
otključ ao vrata i š irom ih otvorio, istrč ao u hodnik i odmah zaš ao za
ć oš ak. U daljem delu hodnika mrač na prilika je zastala kod još jednih
vrata. Cak i u ovakvoj polutami mogao je da vidi snaž ne pokrete
pogrbljenog č etvoronoš ca. Pendergast je bio savrš eno razborit č ovek,
ali oteo mu se blagi osmeh neverice u trenutku kada je video da
stvorenje posež e za kvakom. Svetla u hodniku se malo pomutiš e, pa
zatim zasjaš e jasnije. Pendergast lagano pade na kolena, postavi
oruž je u borbeni polož aj i nacilja. Svetla ponovo namignuš e. Video je
kako stvorenje seda na svoje zadnje udove, uzdiž e se i okreć e prema
njemu. Pendergast naniš ani na jednu stranu glave i ispusti vazduh.
Lagano poče da steže okidač.
Zač u se prasak, za njim usledi i blesak, a Pendergast se opusti da
apsorbuje potisak. U delić u sekunde ugleda belič asti trag koji se
ocrtao na lobanji stvorenja. Nakon toga, ono nestade iza ć oš ka i
hodnik ostade prazan.
Pendergast je tač no znao š ta se dogodilo. I ranije se susreo s
belič astim tragom, u lovu na medveda: metak se odbio od lobanje,
odnoseć i sa sobom traku kose i kož e, ogolivš i kost. Savrš eno naciljan
hitac hromom oblož enog vrha taneta č etrdeset petice odbio se od
lobanje stvorenja kao papirna loptica. Pendergast se skljoka nič ice,
puš tajuć i da mu piš tolj padne na pod, dok su svetla ponovo poč ela da
žmirkaju, nakon čega su se konačno sasvim ugasila.
47
S mesta na kom je stajao, odmah do stolova sa posluž enjem, Smitbek

je imao odlič an pogled na Rajta, koji je stajao za mikrofonom i
gestikulirao, dok mu je glas izbijao iz obliž njeg zvuč nika. Smitbek se
nije ni trudio da sluš a, jer je znao, nekako tuž no siguran, da ć e ga
Rikmanova malo kasnije sasvim sigurno opskrbiti jednim
odš tampanim primerkom. Govor se bio završ io i masa se već pola sata
pomamno tiskala na novoj izlož bi. Ali Smitbek je stajao na istom
mestu, potpuno zaboravljen. Još jednom je pogledao sto, razmiš ljajuć i
da li da pojede soč nu morsku kozicu ili minijaturne palač inke s
kavijarom. Uzeo je palač inke, tač nije pet komada, i poč eo da jede.
Kavijar je, kako je primetio, bio siv i neslan - prava keč iga, a ne
zamenska bela riba koju pokuš avaju da poture na zabavama slič nim
ovoj.
Cvaknuo je i jednu kozicu, u stvari dve, i ispratio to punom
kaš ikom morskih plodova i tri krekera namazana paš tetom od
dimljene ikre bakalara, s mirođijom i limunom, posle č ega je nastavio
s nekoliko papirtankih komada hladne krvave govedine iz Kobea;
neć u tatarski biftek, hvala lepo, ali de initivno dva komada suš ija…
Pogled mu je odlutao do dela s poslasticama, koji se pruž ao nekih
petnaest metara niž e. Nikad nije video niš ta slič no i nije ž eleo da mu
bilo šta od svega toga promakne.
Bend iznenada zaš tuca i neko ga skoro istovremeno munu laktom,
snažno i pravo u rebra.
„Hej!" poč e Smitbek da se buni, ali, podigavš i pogled, istog
trenutka shvati da se nalazi usred gurajuć e, stenjuć e i vriš teć e gomile
ljudi. Bio je bač en na sto; borio se da ponovo uspostavi ravnotež u ali
je skliznuo i pao, a potom se otkotrljao pod sto. Cuč nuo je i posmatrao
kako pored njega prolazi topot nekoliko stotina nogu. Culi su se krici i
už asni zvuci tela koja se punom snagom sudaraju jedna s drugima.
Cuo je nekoliko kratkih reč i: „… leš !", „… ubistvo!" Da li je to ubica
ponovo udario i to na hiljadu ljudi odjednom? To je bilo nemoguće.
Jedna crna, ilcana ž enska cipela sa ekstremno oš trim i visokim
potpeticama podigla se i zaustavila tik ispred njegovog nosa.
Odgurnuo ju je s gadenjem, primetivš i da još uvek grč evito drž i parč e
kozice u ruci, nakon č ega je baci na pod. Sta god da se događalo,
događalo se munjevito. Bilo je š okantno kako panika lako mož e da
ponese masu.
Sto se tresao i klizio i Smitbek vide ogromni posluž avnik kako
pada sa ivice stolnjaka. Krekeri i kamember poleteš e na sve strane.
Skinuo je krekere i sir sa svoje izguž vane koš ulje i poč eo da jede.
Nekoliko centimetara od svog lica video je mnoš tvo stopala koja su
gazeć i pretvarala paš tetu u blato. Još jedan posluž avnik pade uz
tresak, a kavijar se rasu po podu poput neke sive magle.
Svetla se utuliš e. Smitbek brzo ubaci zalogaj kamembera u usta i
još uvek ga drž eć i između zuba, iznenada shvati da jede dok se oko
njega odvija najveć i događaj kom je ikada prisustvovao, i to ponuden
kao na srebrnom pladnju. Preturio je dž epove traž eć i kasetni
mikrorekorder, dok su se svetla naizmenič no stiš avala i pojač avala.
Govorio je š to je brž e mogao, drž eć i usta blizu mikrofona, nadajuć i se
da ć e njegov glas uspeti da se probije pored zagluš ujuć e rike ljudi. Bila
je ovo neverovatna prilika. Do đavola s Rikmanovom. Svi ć e ž eleti ovu
prič u. Nadao se da ako ima još novinara na zabavi, oni glavom bez
obzira pokušavaju da odatle pobegnu.
Svetla ponovo namignuše.
Stotinu hiljada kao avans, neć e prihvatiti ni paru manje. Bio je tu,
pokrivao je prič u od samog poč etka. Niko nije mogao ni da prismrdi
njegovoj poziciji.
Svetla po treći put namignuše, a onda se pogasiše.
„Prokleto sranje!" zaurlao je Smitbek. „Neka neko uključi svetlo!"
Margo je izgurala Froka oko još jednog zavijutka, a onda malo

stala dok je on ponovo zvao Pendergasta. Zvuk je beznadež no
odzvanjao.
„Ovo polako postaje besmisleno", ogorč eno primeti Frok. „Ima još
nekoliko već ih magacina u ovom delu. Mož da je u nekom od njih pa
ne mož e da nas č uje. Hajde da probamo par. Samo to još mož emo."
Zastenjao je traž eć i neš to po dž epovima. „Nikud bez njega", nasmeš io
se držeći glavni ključ za kustose.
Margo otključ a prvi magacin i proviri u polumrak. „Gospodine
Pendergast?" pozvala ga je. Metalne police sa divovskim kostima
nazirale su se u tami. Velika lobanja nekog dinosaurusa, velič ine
automobila bube, lež ala je blizu vrata na drvenoj paleti, još uvek
delimično u kalupu, crnih zuba koji su se presijavali.
„Sledeći!" rekao je Frok.
Svetla se nakratko ugasiše.
Ni u sledećem magacinu nije bilo nikog.
„Još jedan pokušaj", reče Frok. „Evo ovde, s druge strane hodnika."
Margo se zaustavi kod vrata koja je pokazao i na kojima je pisalo
PLEISTOCEN - 12B, primetivš i pritom vrata koja su vodila do
stepenica na daljem kraju hodnika. Upravo u trenutku kad je otvarala
vrata magacina svetla žmignuše po drugi put.
„Ovo je…" poče ona.
Iznenada, glasna eksplozija odjeknu uskim hodnikom. Margo
podiž e glavu, pokuš avajuć i da otkrije pravac iz kog je dopro pucanj, a
srce poč e brž e da joj kuca. Izgleda da je doš ao iza ć oš ka koji još nisu
stigli da pretraže.
A potom se svetla ugasiše.
„Ako malo sač ekamo", konač no izusti Frok, „sigurnosni rezervni
sistem će se uključiti."
Ali samo se slabo pucketanje zgrade probijalo kroz tiš inu. Sekunde
se razvukoše u minut, a potom dva.
Zatim je Margo osetila nekakav neobič an smrad - kož ast, tež ak,
skoro mastan. Uz oč ajnič ki jecaj, ona se priseti gde je već jednom
osetila nešto slično: na zamračenoj izložbi.
„Da li i vi…?" prošaputala je.
„Da", prosikta Frok. „Uđi unutra i zaključaj vrata."
Diš uć i brzo Margo opipa dovratak. Tiho je rekla, osetivš i kako se
smrad pojačava. „Doktore Frok? Možete li da pratite moj glas?"
„Nema vremena za to", vratio joj se njegov š apat. „Molim te,
zaboravi na mene i ulazi."
„Ne", reče Margo. „Samo lagano krenite prema meni."
Cula je kako mu kolica š kripuć u. Smrad je postao sveobuzimajuć i,
onako zemljan, truli vonj neke moč vare, pomeš an sa slatkastim
mirisom toplog, sirovog hamburgera. „Požurite, molim vas."
Tmina je imala neku pritiskajuć u i ž aguš ujuć u tež inu. Margo se
skupila uz dovratak, pribijajuć i se uza zid, boreć i se protiv poriva da
pobegne.
U potpunoj pomrč ini, toč kovi su zveketali i kolica je lagano
udariš e po nogama. Uhvatila je ruč ke i uvukla Froka unutra.
Okrenuvš i se, zalupila je vratima, zaključ ala ih, a zatim se skljokala na
pod, dok su joj telo potresali beš umni jecaji. Tiš ina ispuni prostoriju u
kojoj su bili. Culo se grebuckanje po vratima, prvo slabo, a zatim sve
jač e i upornije. Margo se skupi, udarivš i ramenima u ram kolica. U
mraku oseti kako je Frok nežno uzima za ruku.
48
D'Agosta sede usred gomile polomljenog stakla, posegnu za radiom i

pogleda u odstupajuć a leđa poslednjih gostiju, č iji su krici i povici
lagano nestajali.
„Poruč nič e?" Jedan od njegovih policajaca, Bejli, izvlač io se ispod
još jedne polomljene vitrine. Dvorana je izgledala kao klanica:
artefakti izlomljeni i raš trkani po podu, polomljeno staklo na sve
strane, cipele, taš nice, komadi odeć e. Svi su napustili galeriju osim
D'Agoste, Bejlija i mrtvaca. D'Agosta kratko pogleda obezglavljeno
telo, primeć ujuć i otvorene rane na grudima, odeć u koja se stvrdnula
od osuš ene krvi, č ovekove unutraš nje organe sasvim izlož ene kao
previš e nadeva. Mrtav je neko vreme, bar kako izgleda. Okrenuo je
glavu, a onda brzo ponovo vratio pogled na leš . Covek je na sebi imao
policijsku uniformu.
„Bejli!" povikao je. „Policajac je ubijen! Ko je taj čovek?"
Bejli mu priđe, lica sasvim bledog u pomrč ini. „Teš ko je reć i. Ali
mislim da je Fred Bjurogard imao tako veliki prsten sa Akademije."
„Ne seri", D'Agosta zviznu u sebi. Nagnuo se da bi bio bliž e i
pogledao broj značke.
Bejli klimnu. „To je Bjurogard, poručniče."
„Isuse!" reč e D'Agosta ispravivš i se. „Zar on nije otiš ao na dva
dana?"
„Tako je. Poslednja tura mu je bila u sredu poslepodne."
„Onda je ovde otada…" D'Agosta se ž acnu. Lice mu se skameni u
ljutiti izraz. „Taj jebeni Kou i, nije dozvolio da pregledamo izlož bu.
Ima da mu otvorim još jedan šupak."
Bejli mu pomože da se osovi na noge. „Pa vi ste povređeni."
„Kasnije ću to zaviti", kratko kaza D'Agosta. „Gde je Maknit?"
„Ne znam. Poslednji put sam ga video zarobljenog u gužvi."
Ipolito iskorač i iza nekog udaljenog ć oš ka govoreć i u radio.
D'Agostino poš tovanje prema direktoru obezbeđenja poraste za jedan
podeok. Možda nije najbistriji tip, ali bar ima muda kad zagusti.
Svetla ponovo žmirnuše.
„U Dvorani nebesa je panika", reč e Ipolito drž eć i radio na uvetu.
„Kažu da su sigurnosna vrata počela da se spuštaju."
„Idioti! Pa to je jedini izlaz!" Podigao je sopstveni radio. „Voldene!
Čuješ li? Šta se dešava?"
„Gospodine, ovde je haos! Maknit je upravo izaš ao sa izlož be.
Prilič no loš e je proš ao tamo. Mi smo kod ulaza na izlož bu,
pokuš avamo da usporimo masu, ali nema svrhe. Previš e ljudi pada
ovde, poručniče."
Svetla žmignuše po drugi put.
„Voldene, da li se sigurnosna vrata spuštaju kod ulaza u Rotondu?"
„Samo trenutak." Veoma kratko radio je samo krč ao. „Sranje, da!
Na pola puta su do dole i dalje se spuš taju! Ljudi su se zaglavili u tim
vratima kao stoka, smrviće sigurno desetak ili petnaest njih…"
Iznenada, č itava izlož ba zapade u mrak. Tup udarac neč eg teš kog
što je palo na zemlju momentalno nadjača ciku i vrisku.
D'Agosta izvadi svoju lampu. „Ipolito, mož ete da podignete vrata
manuelnom premosnicom, je li tako?"
„Tako je. U svakom sluč aju rezervni sistem bi trebalo da se uključ i
za sekund…"
„Ne možemo da čekamo toliko, dajte da se čistimo odavde. I za ime
sveta, budite pažljivi."
Lagano su pronaš li put do ulaza na izlož bu - Ipolito ih je vodio
kroz more srč e, slomljenog drveta i krhotina. Slomljeni komadi
nekada neprocenjivih relikvija lež ali su raš trkani unaokolo. Vika i
krici su bivali sve glasniji kako su se približavali Dvorani nebesa.
Stojeć i iza Ipolita, D'Agosta nije mogao da vidi niš ta u prostranom
crnilu Dvorane. Cak su se i zavetne sveć e utulile. Ipolito je pomerao
svetlosni snop po ulazu. Zaš to ne ide dalje? Razdraž ljivo je mislio
D'Agosta. Iznenada, Ipolito se trgnu unazad i poč e da povrać a. Lampa
mu je ispala iz ruke na zemlju i otkotrljala se u tamu.
„Sta je, do đavola?" viknuo je D'Agosta, potrč avš i zajedno s
Bejlijem. Stali su kao ukopani.
Ogromna dvorana je izgledala kao bojiš te. Uperivš i lampu u tom
pravcu, D'Agosta se seti snimka jednog zemljotresa koji je video u
več ernjim vestima. Platforma je bila rasturena u nekoliko komada,
govornica smrvljena i razbacana. Podijum za bend je bio napuš ten,
stolice prevrnute, polomljeni instrumenti lež ali su u gomilicama. Pod
je bio poput vrtloga od hrane, odeć e, lajera, preturenih bambusovih
stabala, izgaž enih orhideja, a sve to isprepleteno i zguž vano u
nekakav č udan prizor koji je ostao posle prolaska hiljada i hiljada
uspaničenih stopala.
D'Agosta usmeri bateriju prema samom ulazu u izlož bu. Ogromni
drveni stubovi koji su stajali pored njega su se polomili u velike
komade. D'Agosta je video izlomljene ruke i noge koje su virile ispod
stubova sa zamršenim gravurama.
Bejli mu pritrč a. „Najmanje osam ljudi je ovde smrvljeno,
poručniče. Mislim da niko od njih više nije živ."
„Ima li naših?" pitao je D'Agosta.
„Bojim se da ima. Izgleda Maknit i Volden, i jedan u civilu. Video
sam i par čuvarskih uniformi i tri civila, čini mi se."
„Svi mrtvi? Svi do jednog?"
„Koliko ja mogu da kažem. Ne mogu ni da mrdnem one stubove."
„Sranje." D'Agosta okrenu glavu trljajuć i č elo. Glasan udarac dopre
do njih s druge strane Dvorane.
„To su se zatvorila sigurnosna vrata", reč e Ipolito briš uć i usta.
Kleč ao je pored Bejlija. „O ne, Martine… Isuse, ne mogu da verujem."
Okrenuo se k D'Agosti. „Martin je č uvao zadnje stepeniš te. Sigurno je
doš ao da pomogne da se kontroliš e masa. Bio mi je jedan od
najboljih…"
D'Agosta se provukao između sruš enih stubova i preš ao u
Dvoranu, zaobilazeć i preturene stolove i slomljene stolice. Ruka mu je
i dalje obilno krvarila. Bilo je nekoliko nepomič nih obrisa tela u
okolini, a da li su ti ljudi bili ž ivi ili ne nije mogao da kaž e. Kad je č uo
vriš tanje s druge strane Dvorane, uperio je svetlo prema zvuku.
Metalna sigurnosna vrata su bila sasvim zatvorena, a velika grupa
ljudi se tiskala ispred njih, udarala po njima i urlala. Neki su se
okrenuli kada ih je D'Agosta osvetlio.
D'Agosta im pritrč a ignoriš uć i vriš teć i radio. „Smirite se, svi, i
odmaknite se! Ja sam poručnik D'Agosta, Njujorška policija."
Ljudi su se malo stiš ali i D'Agosta pozove Ipolita. Gledajuć i po
ljudima, prepoznao je Rajta, direktora; Jana Katberta, odgovornog za
č itavu ovu farsu; onu ž enu po imenu Rikman, koja je izgleda bila
prilič no bitna - u osnovi, č etrdeset i neš to ljudi koji su prvi uš li na
izložbu. Prvi unutra, poslednji napolje.
„Sluš ajte me!" viknuo je. „Direktor obezbeđenja ć e podić i
sigurnosna vrata. Molim vas da se svi udaljite od njih."
Masa se sklonila u stranu, a D'Agosta nehotice zastenja. Nekoliko
udova je virilo ispod teš kih metalnih vrata. Pod je bio klizav od krvi.
Jedan od udova se veoma slabo pomerao i mogao je da č uje prituljeno
vrištanje koje je dopiralo s druge strane vrata.
„Dragi bož e", proš aputao je. „Ipolito, otvori ovu jebenu
prokletinju."
„Osvetlite mi ovde." Ipolito pokaza na malu ključ aonicu odmah
pored vrata, a zatim čučnu i ukuca nekoliko brojeva.
Čekali su.
Ipolito je delovao preplaš eno. „Ne shvatam…" Ponovo je ukucao
brojeve, ali ovoga puta malo sporije.
„Nema struje", primeti D'Agosta.
„To ne bi trebalo da ima neke veze", odgovori Ipolito, pomamno
ukucavajuć i brojeve po treć i put. „Sistem ima redundantna pomoć na
napajanja."
Svetina poče da mrmlja.
„Zatvoreni smo!" jedan čovek povika.
D'Agosta okrenu svetlo prema njima. „Smirite se odmah, svi. Onaj
č ovek je mrtav najmanje dva dana. Razumete? Dva dana. Ubica već
odavno nije tu."
„Kako znate?" povikao je isti čovek.
„Zač epi i sluš aj", reč e mu D'Agosta. „Izvuć i ć emo vas odavde. Ako
mi ne mož emo da otvorimo vrata, uč inić e to oni s druge strane.
Trebać e im pet minuta. U međuvremenu, hoć u da se svi odmaknete od
vrata, drž ite se zajedno, pronađite sebi neke stolice koje nisu
polomljene i sedite. Dobro? Ovde ništa ne možete da učinite."
Rajt istupi na svetlo. „Sluš ajte, gospodine", rekao je, „moramo da
izađemo odavde. Ipolito, za ime boga, otvori ova vrata!"
„Samo trenutak!" oš tro reč e D'Agosta. „Doktore Rajt, molim vas da
se vratite u grupu." Pogledao je u gomilu koja ga je posmatrala š iroko
otvorenih očiju. „Ima li ovde neki doktor?"
Tišina.
„Medicinska sestra? Prva pomoć?"
„Ja znam malo prve pomoći", neko se prijavi.
„Sjajno. Gospodine, hm…"
„Artur Paund."
„Paund. Pronađite jednog ili dva dobrovoljca koji ć e vam
pomagati. Ima nekoliko ljudi koji izgledaju kao da su izgaž eni. Hteo
bih da znam njihov broj i stanje u kom se nalaze. Jedan momak tamo
na ulazu u izlož bu, Bejli, on vam mož e pomoć i. Ima baterijsku lampu. I
treba nam jedan dobrovoljac da nam pomogne da prikupimo sveće."
Jedan mladi, dugonogi momak u izguž vanom več ernjem odelu
istupi iz pomrč ine. Završ io je sa ž vakanjem i progutao to š to je jeo. „Ja
ću da pomognem oko toga", rekao je.
„Ime?"
„Smitbek."
„Dobro, Smitbek. Imaš li šibice?"
„Naravno."
Gradonač elnik takođe istupi iz mase. Lice mu je bilo umazano
krvlju, a velika ljubič asta masnica poč e da mu se stvara ispod jednog
oka. „Dozvolite mi da pomognem", rekao je.
D'Agosta ga pogleda iskreno iznenađen. „Gradonač elnič e Harper!
Možda biste mogli da preuzmete na sebe ove ljude. Neka se smire."
„Naravno, poručniče."
D'Agostin radio ponovo zaskvič a i on se ovaj put odazva.
„D'Agosta, ovde Kou i. D'Agosta, da li č uješ ? Sta se do đavola događa
tamo? Treba mi izveštaj!"
D'Agosta je govorio brzo. „Sluš ajte, neć u da ponavljam ovo. Imamo
najmanje osmoro mrtvih, a verovatno i viš e, i neodređen broj
povređenih. Pretpostavljam da znate za ljude koji su ostali ispod
vrata. Ipolito ne mož e da otvori jebena vrata. Ima nas oko trideset ili
četrdeset ovde. Uključujući Rajta i gradonačelnika."
„Gradonač elnik! Sranje. D'Agosta, sistem je potpuno otkazao.
Manuelno premoš ćavanje ne radi ni sa ove strane. Doveš ću ekipu s
acetilenom da vam proseč e izlaz. Malo ć e potrajati jer su vrata poput
sefa u banci. Da li je gradonačelnik u redu?"
„Sasvim. Gde je Pendergast?"
„Nemam pojma."
„Ko je još zatočen unutar perimetra?"
„Još ne znam", odgovori Kou i. „Upravo dobijamo izveš taje.
Trebalo bi da ima nekoliko ljudi u Kompjuterskoj sobi i Komandnom
centru, Garsija i još neki. Mož da ima nekog i na gornjim spratovima.
Ovde ima nekoliko policajaca u civilu i č uvara. Izgurani su od strane
gomile, neki su prilič no nastradali. Sta se to do đavola dogodilo na
izložbi, D'Agosta?"
„Otkrili su telo nekog č oveka koji je bio stavljen povrh jednog
eksponata. Prosuta su mu creva, kao i ostalima." Zastao je, a onda
ogorč eno rekao. „Da ste mi dozvolili da obavimo pregled, niš ta se od
svega ovoga ne bi dogodilo."
Radio graknu i zaneme.
„Paunde!" pozva D'Agosta. „Kakve povrede imaju ti ljudi?"
„Jedan č ovek je ž iv, ali jedva", odgovori Paund č uč eć i pored
nepomič ne igure. „Ostali su mrtvi. Izgaž eni. Mož da jedan ili dva
srčana udara, teško je reći."
„Uradite sve š ta mož ete da pomognete onome š to je ž iv", reč e
D'Agosta.
Njegov radio zazuja. „Poruč nič e D'Agosta?" kreš tavi glas ga pozva.
„Ovde Garsija, iz Komandnog centra, gospodine. Imamo…" Glas
iščeznu u prasku statike.
„Garsija? Garsija! Šta je?" urlao je u radio.
„Izvinite, gospodine, baterije mobilnog odaš iljač a koji koristim su
slabe. Javio se Pendergast. Prebacujem ga na vas."
„Vinsente", zač uo se poznati otegnuti izgovor. „Pendergaste! Gde
si?"
„U podrumu, Odeljenje 29. Shvatio sam da je nestalo struje u
č itavom Muzeju i da ste zatoč eni u Celiji dva. Bojim se da imam da
dodam još loš ih vesti. Mož eš li da se odmakneš na neko mesto da nas
niko ne čuje?"
D'Agosta se udalji od gužve. „Šta je?" pitao je tihim glasom.
„Vinsente, paž ljivo me sluš aj. Ovde dole ima neš to. Ne znam š ta je,
ali je veliko i mislim da nije ljudsko."
„Pendergaste, nemoj sad da se izmotavaš. Ne sad."
„Vinsente, savrš eno sam ozbiljan. Ali to nije loš a vest. Loš a vest je
da je izgleda krenulo prema vama."
„Šta hoćeš da kažeš? Kakva je to životinja?"
„Znać eš kad bude blizu. Smrad je nepogreš ivi znak. Kakvo oruž je
imate?"
„Cekaj da vidim. Tri dvanaestice, par služ benih revolvera, dva
kasetna pištolja s biberom. I možda još nešto."
„Zaboravite na biber. Sluš aj me sad, moramo brzo da se
dogovorimo. Izvedi sve napolje odatle. To neš to je proš lo pored mene,
malo pre nego š to su se svetla pogasila. Video sam ga kroz prozor
jednog od magacina ovde dole i izgleda da je stvarno veliko. Ide na
sve č etiri. Uspeo sam da ga pogodim dvaput, a onda je otiš lo uza
stepenice na kraju ovog hodnika. Imam ovde nekoliko planova i
pogledao sam u njih. Znaš kuda stepenice vode?"
„Ne", odgovori D'Agosta.
„Izlaze na nekoliko spratova. Vode i u podrum, takođe, ali ne
mož emo da pretpostavimo da je otiš lo tim putem. Ima jedan izlaz na
č etvrtom spratu. I još jedan izlaz u zadnjem delu Dvorane nebesa.
Pozadi u pomoćnom delu, iza platforme."
„Pendergaste, ne razumem baš najbolje š ta mi govoriš . Sta tač no
do đavola hoćeš da uradimo?"
„Sakupio bih tvoje ljude - ko god ima oruž je - i poređao ih ispred
vrata. Ako stvorenje naiđe, ispraznite sve to na njega. Mož da je već
proš lo, ne znam. Vinsente, primilo je oblož eni metak č etrdeset petice
u lobanju iz neposredne blizine, a metak ga je samo okrznuo i odbio
se."
Da je ovo govorio bilo ko drugi, D'Agosta bi sumnjao da je u
pitanju nekakva š ala. Ili ludilo. „Razumem", odgovori. „Pre koliko
vremena se to dogodilo?"
„Video sam ga pre nekoliko minuta, malo pre nego š to je nestala
struja. Pucao sam jednom, a zatim sam krenuo za njim niz hodnik
kada su se svetla pogasila. Opalio sam još jednom ali svetlo mi nije
bilo toliko mirno, pa sam promaš io. Upravo sam siš ao kako bih sve
ispitao. Hodnik završ ava ć orsokakom, ali stvor je nestao. Jedini izlaz
jeste stepeniš te koje vodi gore do vas. Mož da se krije na stepeniš tu ili
je mož da, ako imate sreć e, otiš ao na neki drugi sprat. Sve š to znam
jeste da se nije vratio ovamo."
D'Agosta proguta knedlu.
„Ako mož eš sigurno da siđeš u podrum, uč ini to. Dođi ovamo do
mene. Na ovim planovima se izgleda vidi jedan izlaz. Razgovarać emo
kada budeš na još sigurnijem mestu. Razumeš li?"
„Da", odgovori D'Agosta.
„Vinsente? Ima još nešto."
„Šta sad?"
„Ovo stvorenje može da otvori i zatvori vrata."
D'Agosta odlož i radio, obliza usne i pogleda prema grupi ljudi.
Već ina je sedela na podu, preplaš ena, ali nekoliko njih je pokuš avalo
da pomogne da se popali č itav naramak sveć a koje je suvonjavi
momak uspeo da prikupi.
D'Agosta se obrati grupi ljudi što je suptilnije mogao. „Svi vi, dođite
ovamo i čučnite pored zida. Ostavite te sveće."
„Šta je sad?" neko povika. D'Agosta prepozna Rajtov glas.
„Tiš ina. Uradite kako vam kaž em. Ti, kako se zoveš , Smitbek,
spusti to i dođi ovamo."
D'Agostin radio zazuja i poč e da govori dok je on zrakom svetla
svoje lampe pregledao č itavu Dvoranu. Udaljeni ć oš kovi bili su u
tolikom mraku da se č inilo kao da gutaju zrak svetla. U centru
dvorane nekoliko sveć a je bilo upaljeno odmah pored nepomič ne
figure. Paund i još neko su se saginjali nad njom.
„Paund!" pozvao ga je. „Obojica. Pogasite te sveć e i vratite se
ovamo!"
„Ali još je živ…"
„Vrać ajte se odmah!" Okrenuo se prema grupi koja se zbijala iza
njega. „Niko od vas da se nije ni pomerio, niti ispustio bilo kakav zvuk.
Bejli i Ipolito, uzmite one sačmare i krenite za mnom."
„Jeste li čuli? Zašto im sad trebaju puške!" vikao je Rajt.
Prepoznavš i Kou ijev glas preko radija, D'Agosta ga isključ i jednim
brzim pokretom. Paž ljivo se kreć uć i i osvetljavajuć i pomrč inu pred
njima, grupa se kretala prema centru Dvorane. D'Agosta je pomerao
zrak svetlosti po zidovima, pronaš ao je pomoć ni deo i obrise vrata
koja vode na stepenice. Bila su zatvorena. Pomislio je da je osetio
nekakav č udan miris u vazduhu: poseban, truli vonj koji nije mogao
sasvim da odredi. Ali i sama prostorija je dovoljno smrdela sama za
sebe. Polovini prokletih gostiju mora da je popustila petlja kada su se
svetla pogasila.
Predvodio ih je prema pomoć nom delu, a onda je stao. „Sudeć i po
onome š to je Pendergast rekao, tu je nekakvo stvorenje, neka
životinja, možda na ovim stepenicama", prošaputao je.
„Sudeći po Pendergastu", reče Ipolito, sarkastično sebi u bradu.
„Zaboravi to sranje, Ipolito. Sluš ajte sad. Ne mož emo samo da
stojimo ovde u mraku i č ekamo. Uć i ć emo paž ljivo i lagano. Dobro?
Idemo kao po knjizi. Otkoč ite oruž je i napunite ga. Bejli, ti ć eš da
otvoriš vrata, a onda nas osvetli, i to brzo. Ipolito, ti ć eš da pokrivaš
stepenice koje vode nagore, a ja ć u one nadole. Ako vidite neku
osobu, traž ite da se predstavi i pucajte ako vam ne odgovori. Ako
vidite bilo šta drugo, pucajte momentalno. Idemo na moj znak."
D'Agosta isključ i svoju lampu, vrati je u dž ep i pojač a stisak na
sač maru. Onda je klimnuo Bejliju da uperi svoju lampu na vrata za
stepenište.
D'Agosta sklopi oč i i u pomrč ini izgovori kratku molitvu. Zatim im
dade signal.
Ipolito se pomeri u stranu dok ih je Bejli otvarao. D'Agosta i Ipolito
pojuriš e unutra, Bejli odmah za njima, osvetljavajuć i mrak u brzim
polukrugovima.
Už asan smrad doč eka ih na stepenicama. D'Agosta napravi
nekoliko koraka nadole u tminu, oseti iznenadni pokret iznad sebe i
zač u neko nezemaljsko, grleno rež anje od kojeg mu se kolena
pretvoriš e u puter, potom tupi, pljeskajuć i zvuk, kao kada neko baci
mokar peš kir na pod. Zatim je neš to mokro poč elo da udara po zidu
iza njega, a neš to od toga ga je pogodilo i u lice. Okrenuo se oko sebe i
opalio u neš to veliko i crno. Svetlo se divlje okretalo ukrug. „Sranje!"
čuo je Bejlija kako kuka.
„Bejli! Ne daj mu da uđe u Dvoranu!" Opalio je u mrak, ponovo i
ponovo, uz i niz stepenice, sve dok nije shvatio da viš e nema patrona.
Oš tar miris baruta pomeš ao se sa odvratnim smradom dok su krici
odjekivali Dvoranom nebesa.
D'Agosta se nekako popeo do odmoriš ta gde je uš ao, skoro se
saplevši o nešto, nakon čega je prošao u Dvoranu. „Bejli, gde je?" urlao
je dok je trpao č aure u sač maru, privremeno zaslepljen blescima iz
cevi.
„Ne znam!" uzvikivao je Bejli. „Ne vidim!" ,Je li otiš lo dole ili
ovamo?" Dve patrone u sačmari. Tri…
„Ne znam! Ne znam!"
D'Agosta izvuč e svoju lampu i obasja Bejlija. Policajac je bio
prekriven debelim krvavim grudvicama. Komadi mesa su mu bili u
kosi, klatili se sa obrva. Brisao je oči. Ogavan smrad je visio u vazduhu.
„Ja sam dobro", uveravao je D'Agostu. „Bar mislim. Samo imam
ovo sranje po licu, pa ne vidim."
D'Agosta lampom prede po prostoru u brzom luku, naslonivš i
sač maru na butinu. Grupa se zbijala uza zid i treptala od už asa.
Ponovo je usmerio svetlo na stepenice i ugledao Ipolita ili bar ono š to
je od njega ostalo; lež ao je delom na odmoriš tu, a tamna krv je brzo
oticala iz njegove rasporene utrobe.
Stvorenje ih je č ekalo svega nekoliko koraka od odmoriš ta. Ali gde
je sada jebote. Oč ajnič ki je kruž no osvetljavao Dvoranu. Nestalo je -
ogromni prostor je bio tih.
Ne. Neš to se ipak pomeralo u centru Dvorane. Svetlo je slabilo na
toj udaljenosti, ali D'Agosta je mogao da vidi veliki obris koji se
naginje nad povredenog č oveka na podijumu i pomera se nekim
č udnim trzajuć im pokretima. D'Agosta č u kako č ovek stenje samo
jednom - nakon č ega usledi slab zvuk krckanja i tiš ina. D'Agosta
podbaci lampu pod pazuh, podiže pušku, nacilja i stisnu okidač.
Usledili su blesak i grmljavina. Od zbijene grupe dopreš e
prestravljeni krici. Još dva pucnja i puška će opet biti prazna.
Posegnuo je da uzme još patrona, ali nije ih naš ao, ispustio je
puš ku i izvukao svoj služ beni revolver. „Bejli!" zaurlao je. „Odmah
dolazi ovamo, sve okupi i pripremi na pokret." Preš ao je lampom po
podu Dvorane, ali obris je nestao. Paž ljivo je poč eo da prilazi telu. Na
desetak koraka, video je neš to š to nije ž eleo da vidi: raspoluć enu
lobanju i mozak prosut po podu. Krvavi trag vodio je na izlož bu. Sta
god da je to bilo, utrč alo je unutra da pobegne od pucanja iz sač mare.
Nije htelo dugo da se zadržava.
D'Agosta skoč i na noge, optrč a stubove i oslobodi jedna od dvoja
teš kih drvenih vrata koja su vodila na izlož bu. Uz stenjanje uspe da ih
zalupi, a zatim otrč a na drugu stranu. Sa izlož be dopre neka buka,
poput brzih, teš kih koraka. Zalupio je i druga vrata i č uo kako pada
reza. Zatim se vrata zatresoše kad nešto teško udari u njih.
„Bejli!" povikao je. „Neka svi sidu niza stepenice!"
Udaranje se pojač avalo i D'Agosta se odmaknu nehotice. Drvena
vrata počeše da popuštaju.
Kako je naciljao piš toljem prema vratima, zač uo je vriske i povike
iza leda. Videli su Ipolita. Cuo je kako se Bejlijev glas podiž e u raspravi
s Rajtom. Zač uo se iznenadni potres i velika rupa se otvori u podnož ju
vrata.
D'Agosta pretrč a preko prostora. „Niza stepenice, odmah! Ne
gledajte nazad!"
Ne", vriš tao je Rajt koji je prepreč io stepenice. „Pogledajte Ipolita!
Ja ne idem tamo!"
„Tamo je izlaz!" vikao je D'Agosta. „Ne, nije. Ali kroz izložbu i…"
„Nešto je tamo na izložbi!" urlao je D'Agosta. „A sada kreći!"
Bejli silom pomeri Rajta u stranu i poč e da gura ljude kroz vrata,
č ak i pored toga š to su vriš tali i saplitali se o Ipolitovo telo. Bar je
gradonač elnik ostao pribran, pomisli D'Agosta. Sigurno je video i gore
stvari na poslednjoj konferenciji za štampu.
„Ja ne idem tamo dole!" vikao je Rajt. „Katberte, Lavinija, sluš ajte
me. Taj podrum je smrtna zamka. Ja znam. Idemo gore, sakrić emo se
na četvrtom spratu i sići kad stvorenje ode."
Ljudi su prolazili kroz vrata i posrtali niza stepenice. D'Agosta č u
kako se drvo cepa. Zastao je na momenat. Tamo dole ima preko
trideset ljudi, samo njih troje okleva tu na odmoriš tu. „Ovo vam je
poslednja šansa da krenete s nama", rekao im je.
„Mi idemo s doktorom Rajtom", reč e direktorka za odnose s
javnoš ću. Obasjano svetloš ću lampe, lice Rikmanove, iznureno i
prestraš eno, izgledalo je kao lice neke utvare. Bez ijedne reč i
D'Agosta se okrenu i krenu za grupom koja je iš la dole. Dok je trč ao,
mogao je da č uje Rajtov glasan, oč ajnič ki glas kako ih poziva da krenu
s njima gore.
49
Kou i je stajao u visokom luč nom prolazu zapadnog ulaza u Muzej i

posmatrao kiš u koja je š ibala po staklenobronzanim vratima. Urlao je
u svoj radio, ali D'Agosta nije odgovarao. I kakvo je to sranje š to ga
Pendergast prosipa o nekakvom č udoviš tu? Tip je već bio nač et za
poč etak, bar kako je shvatio, a nestanak struje ga je gurnuo preko
ivice. Kao i obič no, svi su zasrali i još jednom je na Kou iju da raš cisti
nered. Napolju, dva velika interventna vozila zaustavljala su se pred
izlazom i policajci u opremi za nerede izlazili su i brzo se kretali kako
bi napravili barikade na Riversajd drajvu. Mogao je da č uje zavijanje
ambulantnih kola koja su frenetič no pokuš avala da se probiju kroz
č elič nu mrež u automobila, vatrogasnih kola i novinarskih kombija.
Gomile ljudi bile su raš trkane na sve strane, plakali su, razgovarali,
stajali na kiš i ili lež ali ispod velike muzejske nadstreš nice. Pripadnici
š tampe su pokuš avali da se proguraju pored kordona, tresli su svojim
mikrofonima i kamerama u lica ljudi, nakon č ega ih je odgurnula
policija.
Kou i je trč ao kroz jaku kiš u do srebrnaste prikolice Mobilne
komandne jedinice. Otvorio je zadnja vrata jednim trzajem i uskoč io
unutra.
Unutar nje bilo je hladno i mrač no. Nekoliko agenata posmatralo
je terminale, lica zeleno osvetljenih od svetlosti monitora. Koufi zgrabi
sluš alice i sede. „Pregrupiš ite se!" zaurlao je u komandni kanal. „Sve
osoblje FBI pravac Mobilna komandna jedinica!"
Prebacio je kanale. „Komandni centar. Hoć u da me izvestite o
najnovijim događanjima."
Zač u se izmuč en i napet Garsijin glas. „I dalje imamo totalni pad
sistema, gospodine. Rezervno napajanje se nije uključilo, a ne znaju da
mi kaž u zaš to. Sve š to imamo su naš e baterijske lampe i baterije ovog
mobilnog predajnika."
„Pa? Pokrenite ga ručno."
„Sve je kompjuterizovano, gospodine. Oč igledno nema manuelnog
pokretanja."
„A sigurnosna vrata?"
„Gospodine, kada su se izdeš avali svi oni mali padovi napona,
sistem se izgleda pokvario. Misle da je u pitanju hardverski problem.
Sva sigurnosna vrata su spuštena."
„Kako to misliš sva?"'
„Sigurnosna vrata svih pet ć elija su zatvorena. Nije samo Celija
dva. Čitav Muzej je čvrsto zatvoren."
„Garsija, ko najviše zna o sigurnosnom sistemu?"
„To će biti Alen."
„Daj ga."
Usledila je kratka pauza. „Govori Tom Alen."
„Alene, šta je sa manuelnim premosnicama? Zašto ne rade?"
„Neki hardverski problem. Sigurnosni sistem je instalirala neka
treć a irma, japanski isporuč ilac. Pokuš avamo da pronađemo
predstavnika telefonom, ali teš ko je, telefonski sistem je takođe
digitalan i prestao je da radi kad je kompjuter isključ en. Sve pozive
usmeravamo kroz Garsijin predajnik. Cak je i T1 linija mrtva.
Nastupila je prava lanč ana reakcija otkad je razvodna kutija razneta u
komade."
„Ko? Nisam znao…"
„Neki pandur - kako se ono zove? Voters? - bio je na duž nosti u
Kompjuterskoj sobi, mislio je da je video neš to, pa je ispalio nekoliko
hitaca u glavnu razvodnu kutiju."
„Sluš aj, Alene, hoć u da poš aljem ekipu da evakuiš e one ljude koji
su zatoč eni u Dvorani nebesa. Gradonač elnik je tamo, za ime boga.
Kako možemo da uđemo? Da li da sečemo istočna vrata u Dvoranu?"
„Vrata su dizajnirana da uspore seč enje. Mogli biste to da uradite,
ali bi trajalo kao večnost."
„A šta je sa podrumom? Čuo sam da je dole pravi prokleti lavirint."
„Mož da ima nekih mesta gde biste mogli uć i, ali mape su u
kompjuteru. A ni oblast nije najbolje mapirana. Bilo bi potrebno dosta
vremena."
„Onda zidovi. Kako bi bilo da krenemo kroz zidove?"
„Ovi niž i noseć i zidovi su ekstremno debeli, skoro metar u već ini
delova, a svi ostali zidovi od cigle su prilič no ojač ani armaturom.
Celija dva ima prozore samo na treć em i č etvrtom spratu, a oni su
okovani č elič nim š ipkama. A već ina je ionako previš e mala da bi se
kroz njih moglo ući."
„Sranje. Šta je s krovom?"
„Sve ćelije su zatvorene, i bilo bi prilično teško…"
„Prokletstvo, Alene, traž im od tebe da mi kaž eš koji je najlakš i
način da ubacimo neke ljude unutra." Nastupila je tišina.
„Najbolji nač in bi bio preko krova", stigao je odgovor. „Sigurnosna
vrata na gornjim spratovima nisu toliko teš ka. Celija tri se protež e i
iznad Dvorane nebesa. To je peti sprat. Tamo mož ete da uđete, mada -
krov je zaš tić en zbog radiografskih laboratorija. Ali mogli biste uć i
preko krova Celije č etiri. U nekim od už ih hodnika mogli biste da
probijete sigurnosna vrata do Celije tri iz samo jednog pokuš aja.
Jednom kada uđete u Celiju tri, mogli biste proć i pravo kroz plafon do
Dvorane nebesa. Ima jedan otvor na tavanici zbog održ avanja lustera
u Dvorani. Mada, dvadeset metara je visoko."
„Javiću ti se. Koufi se isključuje."
Ponovo je stisnuo radio i povikao: „Ipolito! Ipolito, č uješ li?" Sta se
do đavola događa unutar Dvorane? Prebacio je na D'Agostinu
frekvenciju. „D'Agosta! Ovde Koufi. Da li me čuješ?"
Frenetično je prolazio kroz sve frekvencije.
„Voterse!"
„Voters ovde, gospodine."
„Šta se dogodilo, Voterse?"
„Bila je neka velika buka u podstanici, gospodine, i ispalio sam po
pravilima i…"
„Pravilima? Ti jebeni majmune, nema pravilnika po kom se puca u
buku!"
„Zao mi je, gospodine. Bilo je jako glasno, a č uo sam i mnogo
vriske i trčanja na izložbi, pa sam mislio…"
„Voterse, zbog svega ovog, mrtav si. Ima da ti ispeč em guzicu i
iseckam je kao narezak na poslužavnik. Razmisli o tome."
„Hoću, gospodine."
Napolju se zač uo kaš alj, pucketanje i urlik velikog prenosnog
generatora koji je poč eo da radi. Zadnja vrata Mobilne komandne
jedinice se otvoriš e i nekoliko agenata potpuno mokrih odela uđe
unutra. „Ostatak je na putu, gospodine", reče jedan od njih.
„Dobro. Kaž ite im da za pet minuta imamo krizni sastanak ovde u
MKJ."
Istupio je na kiš u. Radnici hitnih služ bi su podizali glomaznu
opremu i žute acetilenske boce uz stepenice Muzeja.
Kou i je trč ao po kiš i nazad uza stepenice, do Rotonde krcate
šutom. Medicinsko osoblje se nakupilo kod metalnih sigurnosnih vrata
koja su prepreč ila istoč ni ulaz u Dvoranu nebesa. Kou i je č uo
zavijanje medicinske testere.
„Kažite mi šta se događa", Koufi se obrati vođi medicinskog tima.
Doktorove oč i behu napete povrh krvlju isprskane maske.
„Nemam još potpun izveš taj o povredama, ali imamo nekoliko ljudi u
kritič nom stanju. Obavljamo neke terenske amputacije. Mislim da bi
nekolicina ostalih mogla biti spasena ako biste uspeli da otvorite ta
vrata u sledećih pola sata."
Kou i je odmahnuo glavom. „Ne izgleda kao da ć e se tako neš to
dogoditi. Moraćemo da ih sečemo."
Jedan od radnika za hitne intervencije progovori. „Imamo neku
izolacionu ćebad, možemo njima prekriti ove ljude dok radimo."
Koufi odstupi malo i podiže radio ."D'Agosta! Ipolito! Javite se!"
Tišina. A onda začu siktaj statike.
„D'Agosta ovde", stigao je napet glas. „Slušaj, Koufi…"
„Pa gde ste bili? Rekao sam vam…"
„Zavež i i sluš aj, Kou i. Pravio si previš e buke, morao sam da te
isključ im. Na putu smo ka podrumu. Nekakvo stvorenje slobodno luta
Celijom dva. Ne š alim se, Kou i, to je jebeno č udoviš te. Ubilo je Ipolita
i utrčalo u Dvoranu. Morali smo da odemo odatle."
„Sta? Gubiš razum, D'Agosta. Saberi se, č uješ li me? Saljemo ljude
preko krova."
„Je li? Pa bolje bi im bilo da ponesu neko teš ko sranje ako
planiraju da se sretnu sa ovim stvorom."
„D'Agosta, pusti ti mene da to rešim. Šta si rekao za Ipolita?"
„Mrtav je, isečen u jednom potezu, kao i svi ostali mrtvaci."
„A neko č udoviš te je to uradilo. Dobro, kapiram. Ima li još neki
policajac s tobom, D'Agosta?"
„Da, Bejli je tu."
„Razrešavam te dužnosti. Daj mi Bejlija."
„Jebi se. Evo ti Bejli."
„Naredniče", zalaja Koufi, „od sad si ti glavni. Kakva je situacija?"
„Gospodine Kou i, on je u pravu. Morali smo da pobegnemo iz
Dvorane nebesa. Spustili smo se zadnjim stepeniš tem u blizini
pomoć nog dela. Ima nas preko trideset, uključ ujuć i i gradonač elnika.
Bez zezanja, tamo stvarno nešto ima."
„Nemoj da mi pričaš nebuloze, Bejli. Jesi li ga video?"
„Nisam siguran š ta sam video, gospodine, ali D'Agosta ga je video i,
Isuse, gospodine, trebalo bi da vidite šta je uradio Ipolitu…"
„Slušaj me, Bejli. Hoćeš li se smiriti i preuzeti stvar u svoje ruke?"
„Ne, gospodine. Što se mene tiče, on je glavni."
„Upravo sam tebe postavio za glavnog!"
Sasvim razjaren Kou i frknu i podiž e glavu. „Kuč kin sin me je
upravo prekinuo."
Napolju na pljusku, Greg Kavakita je nepomič no stajao usred sve

te kakofonije urlanja, jecanja i psovanja. Stajao je potpuno nesvestan
krupnih kapi kiš e koje su mu lepile crnu kosu za č elo; vozila hitne
pomoć i mimoilaziš e ga zavijajuć i sirenama, uspanič eni gosti sudaraš e
se s njim u prolazu. Ponovo i ponovo je razmiš ljao o onome š to su mu
Margo i Frok govorili. Otvorio je pa zatvorio usta i pomerio se kao da
ć e ponovo uć i u Muzej. A onda se lagano okrenu, prigrli svoj
natopljeni smoking oko uskih ramena i zamišljeno nestade u mraku.
50
Margo poskoč i kad se hodnikom razlež e i drugi pucanj. „Sta se

događa?" vrisnula je. U mraku je osetila kako Frokov stisak biva sve
jači.
Spolja su č uli kako neko trč i. A zatim videli i ž uti odsjaj baterijske
lampe kako se probija ispod okvira vrata.
„Miris je sve slabiji", prošaputala je. „Mislite li da je otišlo?"
„Margo", tiho odgovori Frok, „spasla si mi ž ivot. Rizikovala si svoj
da bi spasla moj."
Zač ulo se tiho kucanje na vrata. „Ko je?" postojanim glasom upita
Frok.
„Pendergast", uzvrati glas i Margo potrča da otvori vrata. FBI agent
je stajao u hodniku, s velikim revolverom u jednoj, a izguž vanim
planovima u drugoj ruci. Njegovo besprekorno, odlič no saš iveno crno
odelo bilo je u kontrastu s njegovim prljavim licem. Zatvorio je vrata
za sobom.
„Drago mi je š to vidim da ste oboje ž ivi i zdravi", rekao je,
obasjavajući prvo Margo, pa onda i Froka.
„Ni upola koliko je nama drago!" zavapi Frok. „Siš li smo ovamo da
vas potražimo. Jeste li vi pucali?"
„Jesam", odgovori Pendergast. „A ja pretpostavljam da sam č uo vas
kako dozivate moje ime?"
„Znač i ipak ste me č uli!" reč e Frok. „Tako ste znali da bi trebalo
ovde da nas potražite."
Pendergast odmahnu glavom. „Ne." Dao je Margo lampu i poč eo
da odmotava izguž vane planove. Margo je primetila da su prekriveni
rukom ispisanim primedbama.
„Njujorš ko druš tvo istorič ara bić e veoma nesreć no kada vidi
kakve sam sve slobode sebi dopustio sa ovom njihovom imovinom",
agent primeti suvo.
„Pendergaste", prosikta Frok, „Margo i ja smo otkrili ko je
poč inilac ovih ubistava. Morate nas sasluš ati. Nije ljudsko bić e, niti
ijedna poznata životinja. Molim vas, dozvolite mi da vam objasnim."
Pendergast podiž e pogled. „Nije mi potrebno nikakvo objaš njenje,
doktore Frok."
Frok ž mignu. „Ne treba da vas ubeđujemo? Hoć ete? Hoć u reć i,
pomoć i ć ete nam da zaustavimo otvaranje tamo gore i izvedemo sve
one ljude napolje?"
„Prekasno je za to", reč e Pendergast. „Razgovarao sam preko
policijskog radija s poruč nikom D'Agostom i drugima. Ovaj nestanak
struje nije se dogodio samo u podrumu, već u celom Muzeju.
Bezbednosni sistem je otkazao i sva sigurnosna vrata su se spustila."
„Hoćete da kažete…" poče Margo.
„Hoć u da kaž em da je č itav Muzej podeljen na delove i to u pet
izolovanih ć elija. Mi smo u Celiji dva. Zajedno s ljudima iz Dvorane
nebesa. I stvorenjem."
„Šta se dogodilo?" pitao je Frok.
„Nastupila je panika, č ak i pre nego š to je nestala struja i vrata se
spustila. Pronaš li su leš na izlož bi. U pitanju je policajac. Već ina gostiju
je uspela da izađe, ali tridesetoro ili č etrdesetoro njih ostalo je
zatoč eno u Dvorani nebesa." On se bolno nasmeš i. „I ja sam bio na
izlož bi, samo nekoliko sati ranije. Hteo sam da pogledam tu
Mbvunovu igurinu koju ste spomenuli. Da sam uš ao kroz straž nji
ulaz, a ne prednji, mož da bih i ja pronaš ao telo i spreč io sve ovo.
Međutim, imao sam priliku da osmotrim igurinu, doktore Frok. I ona
predstavlja izvrsnu kopiju. I to vam kaže neko ko zna šta priča."
Frokje piljio, otvorenih usta.
„Videli ste ga?" nekako je prošaputao Frok.
„Da. Upravo u to sam i pucao. Bio sam dole iza ugla, u odnosu na
ovaj magacin, kada sam čuo kako me dozivate. A onda sam osetio neki
užasan smrad. Sagnuo sam se u jedan magacin i gledao kako to prolazi
pored mene. Izaš ao sam nakon š to je proš lo i pucao u njega, ali metak
se samo odbio od njegove lobanje. A onda je nestalo svetla. Pratio sam
ga iza ugla i video kako pokuš ava da uđe na ova vrata, njuš kajuć i."
Pendergast uz kliktaj oslobodi cilindar revolvera i nadomesti ona dva
metka koja je potrošio. „Zato znam da ste ovde."
„Moj bože", reče Margo.
Pendergast vrati piš tolj u futrolu. „Opalio sam još jednom u to, ali
nisam dobro naciljao, pa sam promaš io. Siš ao sam ovuda da ga
potraž im, ali stvor kao da je nestao. Mora biti da je otiš ao uza
stepenice na kraju hodnika. Nema drugog izlaza iz ovog ćorsokaka."
„Gospodine Pendergast", hitno reč e Frok. „Recite mi, molim vas:
kako je izgledao?"."
„Video sam ga samo nakratko", lagano reč e Pendergast. „Bio je
nizak, ali naizgled ekstremno snaž an. Ide na sve č etiri, ali mož e da se
uspravi. Delimič no je prekriven krznom." Napuć io je usne i klimnuo.
„Bilo je mrač no. Ali mogu da kaž em da ko god je pravio onu igurinu,
znao je šta radi."
U svetlosti Pendergastove lampe Margo je videla č udnu meš avinu
straha, oduš evljenja i trijumfa na Frokovom licu. Zatim je odjeknula
serija priguš enih pucnjeva negde iznad njih. Nastupila je kratka tiš ina,
a zatim nekoliko rečenica, jasnijih i glasnijih, negde u blizini.
Pendergast pogleda nagore, intenzivno osluš kujuć i. „D'Agosta!"
reče. Izvukavši pištolj i bacivši planove, istrčao je u hodnik.
Margo dotrč a do vrata i osvetli lampom niz hodnik. U uskom zraku
svetlosti mogla je da vidi kako Pendergast zvekeć e vratima koja su
vodila na stepenice. Kleknuo je da ispita bravu, a onda, ustavš i,
divljački nekoliko puta šutnu vrata.
„Zaglavila su se", rekao je kada se okrenuo. „Oni pucnji koje smo
č uli zvuč ali su kao da dopiru sa stepeniš ta. Neki od hitaca mora da su
iskrivili dovratak i oš tetili bravu. Neć e ni da mrdnu." Vratio je piš tolj u
futrolu i izvukao radio. „Poruč nič e D'Agosta! Vinsente, da li me č uješ ?"
Sač ekao je malo, a onda odmahnuo glavom i vratio radio u dž ep
sakoa.
„Znači, zaglavljeni smo ovde?" upita Margo.
Pendergast odmahnu glavom. „Mislim da nismo. Proveo sam
č itavo popodne u ovim podrumima i tunelima pokuš avajuć i da
ustanovim kako je zver uspela da izbegne naš e istraž ivač e. Ovi nacrti
su napravljeni mnogo pre nego š to je poč eo ovaj vek, komplikovani su
i kontradiktorni, ali izgleda da pokazuju put koji vodi iz Muzeja, i to iz
podzemnih prostorija. Ako bi sve bilo zatvoreno, nema moguć ih izlaza
na koja bismo mogli da rač unamo. A ima nekoliko nač ina da se iz
ovog dela Muzeja dospe u podzemne prostorije."
„To znač i da mož emo da se nađemo sa ljudima koji su još uvek
gore i zajedno pobegnemo!" reče Margo.
Pendergast je bio smrknut. „Ali to isto tako znač i da zver mož e da
pronađe put nazad u podrum. Lič no, mislim da dok ova sigurnosna
vrata mož da spreč avaju naš beg, uopš te ne utič u previš e na kretanje
zveri. Verujem da je dovoljno dugo ovde da je pronaš la neke svoje
tajne prolaze i da mož e da se kreć e po Muzeju - u najmanju ruku, bar
po ovim donjim nivoima - praktično bez ikakvih problema."
Margo klimnu. „Mislimo da ž ivi u Muzeju već godinama. I mislimo
da znamo kako i zašto je došla ovamo."
Pendergast je ispitivač ki posmatrao Margo dosta dugo. „Ti i doktor
Frok mi morate š to je pre moguć e reć i sve š to znate o ovom
stvorenju", rekao je.
Kako su se okrenuli da uđu u magacin, Margo č u udaljeno
dobovanje, nalik na sporu grmljavinu. Zamrznula se, paž ljivo
osluš kujuć i. Grom kao da je imao glas: zapomaž uć i ili vriš teć i, nije bila
sigurna.
„Šta to beše?" prošaputala je.
„To je", tiho reč e Pendergast, „zvuk ljudi na stepeniš tu koji bež e
glavom bez obzira."
51
Pri bledoj svetlosti, koja se probijala kroz reš etke na prozoru

laboratorije, Rajt je jedva mogao da prepozna stari orman za fascikle.
Stvarno su imali sreć e, mislio je, š to je laboratorija unutar perimetra
Celije dva. Ne prvi put, bilo mu je drago š to je sač uvao svoju staru
laboratoriju kada je postao direktor. Ona ć e im pruž iti privremeno
sigurno utoč iš te, malo prostora na kom mogu da odahnu. Celija dva je
sada potpuno odseč ena od ostatka Muzeja i oni su zapravo bili njeni
zatvorenici. Sve, sve sigurnosne š ipke, š aloni i sigurnosne kapije
spustile su se zbog nestanka struje. Bar je tako rekao onaj nesposobni
policajac, D'Agosta.
„Neko ć e debelo da mi plati za ovo", mrmljao je Rajt sebi u bradu.
A zatim svi zać utaš e. Sada kada su prestali da trč e, velič ina ove
katastrofe poče da im biva jasnija.
Rajt se oprezno pomerao napred, izvlač eć i jednu ioku ormana za
drugom i traž eć i iza fascikli, sve dok konač no nije pronaš ao ono š to je
tražio.
„Ruger 0,357 magnum", rekao je, odmeravajuć i ga u svojoj ruci.
„Sjajan pištolj. Fantastična zaustavna moć."
„Nisam baš siguran da ć e to zaustaviti ono š to je ubilo Ipolita",
primetio je Katbert. Stajao je blizu laboratorijskih vrata i njegova
figura je još uvek bila obavijena tamom.
„Ne brini, Jane. Jedan od ovih brzometnih hitaca bi proburazio i
slona. Kupio sam ovo nakon š to je stari kratež ukrala neka vucibatina.
U svakom sluč aju, stvorenje neć e ovamo gore. A ako i krene, vrata su
od pet centimetara debele hrastovine."
„A š ta je sa onim?" Katbert pokaza prema zadnjem delu
kancelarije.
„Ta vode u Dvoranu dinosaurusa iz doba krede. Ista su kao i ova -
č ista hrastovina." Zadenuo je rugera za pojas. „One budale, otiš le su u
podrum kao pravi leminzi. Trebalo je da me poslušaju."
Ponovo je pretraž io orman i izvadio baterijsku lampu. „Izvrsno.
Nisam ovo koristio godinama."
Uključ io ju je i pojavi se slabi zrak svetla; drhtao je kako mu se
ruka tresla.
„Kako vidim, nije baš mnogo napona ostalo u toj bateriji",
promrmljao je Katbert.
Rajt je isključi. „Koristićemo je samo u slučaju krajnje nužde."
„Molim te!" iznenada progovori Rikmanova. „Molim te, ostavi je
uključ enu. Samo malo." Sedela je na stolici u sredini prostorije,
stiskajuć i i krš eć i š ake. „Vinstone, š ta ć emo da radimo? Moramo
smisliti nekakav plan."
„Prvo najvaž nije stvari", reč e Rajt. „Potrebno mi je pić e, to je plan
A. Nervi su mi gotovi." Krenuo je u dalji kraj laboratorije i osvetlio
lampom jednu staru vitrinu, nakon č ega je iz nje izvadio laš u. Culo se
zveckanje stakla.
„Jane?" pitao je Rajt.
„Neću", odgovori Katbert.
„Lavinija?"
„Ne, ne mogu."
Rajt se vratio i seo za radni sto. Napunio je č aš icu i ispraznio je u
tri gutljaja. Zatim ju je ponovo napunio. Prostorija odjednom beš e
ispunjena toplim, tresetnim mirisom vrhunskog viskija.
„Lakše malo, Vinstone", reče Katbert.
„Ne mož emo ostati ovde, u mraku", nervozno kaza Rikmanova.
„Sigurno negde na ovom spratu ima neki izlaz."
„Kažem ti, sve je zapečaćeno", prasnu Rajt.
„A š ta je sa Dvoranom dinosaurusa?" podseti ga Rikmanova,
pokazujući na zadnja vrata.
„Lavinija", kaza Rajt, „Dvorana dinosaurusa ima samo jedan ulaz, a
on je zatvoren sigurnosnim vratima. Potpuno smo zaključ ani. Ali ne
moraš da brineš , jer š ta god da je ubilo Ipolita i ostale, neć e krenuti za
nama. Ići će za lakim plenom, grupom koja baulja po podrumu."
Usledio je zvuk gutanja, zatim prasak stakla koje udara o sto.
„Predlaž em da ostanemo ovde nekih pola sata i malo sač ekamo. Onda
ć emo da se vratimo na izlož bu. Ako nisu uključ ili struju i otpeč atili
vrata do tada, znam još jedan izlaz. Kroz izložbu."
„Ti izgleda poznaješ mnogo ovih skrovitih mesta", primeti Katbert.
„Ovo je nekad bila moja laboratorija. S vremena na vreme volim
ovde da dođem, sklonim se od administrativne glavobolje i ponovo
budem blizu mojim dinosaurusima." Zakikotao se i cugnuo.
„Vidim", kiselo reče Katbert.
„Deo izlož be Sujeverje je postavljen u delu koji je nekad bila stara
Trilobitska niš a. Mnogo sati rada sam potroš io tamo pre dosta godina.
U svakom sluč aju, bio je jedan prolaz u hodnik Brodvej, odmah iza
stare vitrine s trilobitima. Vrata su pregrađena pre mnogo godina
kako bi se napravilo mesto za još jednu vitrinu. Siguran sam, kad su
pravili Sujeverje, da su samo prikucali š perploč u preko toga i ofarbali
je. Mogli bismo je probiti nogom, a bravu upucati ovim ako bude
potrebno."
„To zvuči izvodljivo", kaza Rikmanova malo bodrije.
„Ja se ne seć am bilo kakvih slič nih vrata na izlož bi", sumnjajuć i
kaza Katbert. „Siguran sam da bi ovi iz bezbednosti znali za to."
„Bilo je to pre mnogo godina, kaž em ti", prasnu Rajt. „Zazidano je i
zaboravljeno."
Nastupila je duga tišina dok je Rajt sipao još jedno piće. „Vinstone",
kaza Katbert, „ostavi se tog pića."
Direktor je dugo ispijao, a zatim obesio glavu. I ramena mu se
opustiš e. „Jane", konač no je promrmljao. „Kako je ovo moglo da se
dogodi? Propali smo, to ti je jasno." Katbert je bio nem.
„Hajde da ne sahranjujemo pacijente pre dijagnoze", izusti
Rikmanova oč ajnič ki veselim glasom. „Dobri odnosi s javnoš ću mogu
da poprave čak i najgoru štetu."
„Lavinija, ne prič amo mi o nekoliko zatrovanih tableta za
glavobolju", reč e Katbert. „Ima pet-š est poginulih, mož da i viš e, koji
lež e dva sprata ispod nas. Prokleti gradonač elnik je tamo dole. Za
nekoliko sati bićemo na svim večernjim vestima širom zemlje."
„Propali smo", ponovi Rajt. Mali, č udan jecaj ote mu se iz grla i on
položi glavu na sto.
„Koje sranje", promrmljao je Katbert, uzevš i Rajtovu laš u i č aš u i
vrativši ih u vitrinu.
„Gotovo je, zar ne?" stenjao je Rajt ne podižući glavu.
„Jeste, Vinstone, gotovo je", kaza Katbert. „Iskreno govoreć i, bio
bih srećan samo ako bih izvukao živu glavu iz svega ovoga."
„Molim te, Jane, hajdemo odavde. Molim te." molila ga je
Rikmanova. Ustala je i krenula prema vratima, koja je Rajt zatvorio
kada su došli, i lagano ih otvorila.
„Pa ovo nije bilo ni zaključano!" ljutito je rekla.
„Bož e dragi", izusti Katbert skoč ivš i na noge. Rajt, ne podiž uć i
glavu, izvadi iz džepa ključ i podiže ga.
„Paš e i za jedna i za druga vrata", rekao je priguš enim glasom.
Rikmanova ubaci ključ u bravu uz glasan zveket.
„Gde smo to pogrešili?" žalosno reče Rajt.
„Mislim da je to sasvim jasno", odgovori Katbert. „Pre pet godina
imali smo šansu da sredimo stvar."
„Na šta misliš?" pitala je Rikmanova vrativši se do njih dvojice.
„Vrlo dobro znaš na š ta mislim. Mislim na Vitlsijev nestanak.
Trebalo je tada da se pozabavimo tim problemom, a ne da se pravimo
da on ne postoji.
Sva ona krv u podrumu u blizini Vitlsijevih sanduka, pa onda i
Montagju koji je nestao. Bili smo nesmotreni, tač no znamo š ta im se
dogodilo. Trebalo je još onda da se pozabavimo time. Seć aš li se,
Vinstone? Bili smo u tvom kabinetu kad je Ipolito stigao s vestima.
Naredio si da se pod oč isti, a incident zaboravi. Oprali smo ruke od
toga i nadali se da ć e onaj ili ono š to je ubilo Montagjua jednostavno
nestati."
„Nije bilo dokaza da je bilo ko ubijen!" jadao se Rajt podigavš i
glavu. „A naroč ito ne Montagju! Mogao je to biti i neki pas lutalica ili
slično. Kako smo mogli znati?"
„Nismo znali. Ali smo mogli otkriti, samo da si dozvolio Ipolitu da
prijavi tu monstruoznu mrlju krvi policiji. A ti, Lavinija - ako se dobro
sećam, složila si se da jednostavno operemo tu krv i gotovo."
„Jane, nije bilo potrebe da se izaziva nepotreban skandal. Vrlo
dobro znaš da je krv mogla biti bilo č ija", branila se Rikmanova. „I još
neš to, Jane, ti si insistirao da se sanduci pomere. Ti koji si brinuo da ć e
izlož ba potaknuti nova pitanja o Vitlsijevoj ekspediciji, ti koji si uzeo
dnevnik, a onda me zamolio da ga č uvam za tebe dok se izlož ba ne
završi. Dnevnik se nije uklapao u tvoje teorije, zar ne?"
Katbert frknu. „Ne znaš ti niš ta. Dž on Vitlsi je bio moj prijatelj. Bar
je ranije to bio. Sporeč kali smo se oko nekog č lanka koji je objavio i
nikad se posle toga nismo pomirili. U svakom sluč aju, za sve to je sad i
suviš e kasno. Ali nisam ž eleo da taj dnevnik ugleda svetlo dana jer bi
njegove teorije bile izvrgnute ruglu."
Okrenuo se i pogledao u direktorku za odnose s javnoš ću. „Ono š ta
sam hteo, Lavinija, bilo je jednostavno da zaš titim kolegu koji je malo
skrenuo. Nisam prikrivao ubistvo. A š ta je sa sluč ajevima viđenja?
Vinstone, primao si nekoliko izveš taja godiš nje od ljudi koji su videli
ili č uli č udne zvuke nakon zatvaranja Muzeja. Nikad niš ta nisi
preduzeo po tom pitanju, zar ne?
„Kako sam mogao da znam?" usledio je svadljivi odgovor. „Ko bi
poverovao u to? Bili su to smešni izveštaji, besmisleni…"
„Mož emo li da promenimo temu, molim vas?" zavapila je
Rikmanova. „Ne mogu viš e ovde da č ekam, u ovom mraku. Sta mislite
na prozore? Možda će da nam razapnu neku mrežu?"
„Ne", kaza Rajt, uzdahnu duboko i protrlja oč i. „Te š ipke su od
ojač anog č elika, nekoliko centimetara debele." Gledao je po
zamračenoj laboratoriji. „Gde mi je piće?"
„Dosta ti je bilo", rekao je Katbert.
„Ti i tvoje prokleto anglikansko moralisanje." Nekako se uspravio
na noge i krenuo prema vitrini pomalo nestabilnim hodom.
Na stepeništu, D'Agosta je gledao u nejasnu Bejlijevu figuru.

„Hvala", reč e. „Ali ti si glavni, poruč nič e." Ispod njih, zbijena na
stepeniš tu, š mrcajuć i i jecajuć i, velika grupa gostiju je i dalje č ekala.
D'Agosta se okrenu prema njima.
„Dobro", tiho je rekao. „Moramo brzo da se kreć emo. Na sledeć em
odmoriš tu postoje vrata koja vode u podrum. Proć i ć emo kroz njih i
sresti se s nekim ljudima koji znaju kako se odavde mož e izać i. Da li
svi razumete?"
„Razumemo", stigao je glas koji je D'Agosta prepoznao kao
gradonačelnikov.
„Dobro", klimnu D'Agosta. „Dobro, hajdemo. Ja ć u proć i napred i
povesti vas s mojom lampom. Bejli, ti pokrivaj odstupnicu. Kada je
stigao na odmoriš te, D'Agosta je sač ekao da mu Bejli da znak da je sve
čisto. A zatim je uhvatio kvaku.
Vrata nisu htela ni da mrdnu.
D'Agosta ih ponovo povuče, ovaj put jače. Ali ne.
„Sta do…" Primakao je lampu da bi video kvaku. „Sranje",
promrmljao je. A onda glasnije rekao: „Za trenutak svi ostanite gde
ste, budite š to je moguć e tiš i. Idem do mog kolege pozadi." Vratio se
odakle je došao.
„Sluš aj, Bejli", reč e mu polako, „ne mož emo da uđemo u podrum.
Neki od naš ih metaka su se zarili u vrata i totalno iskrivili ragastov.
Nema šanse da prokletinju otvorimo bez poluge."
Cak i u ovom mraku mogao je da vidi kako se Bejlijeve oč i š irom
otvaraju. „Pa š ta ć emo da radimo?" pitao je narednik. „Da se vratimo
gore?"
„Cekaj malo da razmislim", reč e D'Agosta. „Koliko imaš municije?
Ja imam još šest komada u službenjaku."
„Ne znam. Petnaest-šesnaest metaka, možda."
„Sranje", reče D'Agosta, „mislim da ne…"
Zaćutao je, istog trena je ugasio lampu i počeo da osluškuje. Lagani
pokret vazduha niza stepenice doneo je sa sobom sasvim jasan,
kožasti smrad.
Bejli se spustio na jedno koleno, uperivš i sač maru uza stepenice.
D'Agosta se brzo okrenuo grupi koja je č ekala. „Svi", prosiktao je,
„silazite do sledećeg odmorišta. Brzo!"
Usledilo je nekoliko priguš enih komentara. „Ne mož emo ić i dole!"
neko povika. „Ostaćemo zarobljeni pod zemljom!"
D'Agostin odgovor beš e nadjač an pucnjem iz Bejlijeve puš ke.
„Muzejska Zver!" neko vrisnu i svi se okrenuš e i poč eš e da se saplić u i
padaju niz stepenice. „Bejli!" viknuo je D'Agosta, dok mu je odzvanjalo
u ušima od eksplozije. „Bejli, za mnom!"
Kreć uć i se unazad niza stepenice, jednom rukom drž eć i piš tolj, a
drugom opipavajuć i zid, D'Agosta primeti da površ ina zida postaje
vlaž na kako se spuš ta ispod nivoa podruma. Gore uza stepenice,
mogao je da vidi Bejlija koji ga je pratio, kako dahć e i psuje sebi u
bradu. Cinilo se kao več nost, ali D'Agostina noga konač no stade na
odmoriš te u podnivou. Svud oko njega ljudi su zadrž avali dah, a onda i
Bejli lagano nalete na njega.
„Bejli, jeb'o te, šta to bi?" prošaputao je.
„Ne znam", stiž e odgovor. „Osetio sam taj už asni smrad, a onda
sam mislio da sam neš to video. Dva crvena oka u mraku. Pa sam
pripucao."
D'Agosta osvetli lampom stepenice. Svetlo je otkrivalo samo senke
i neravni, grubo obrađen, ž uć kasti kamen. Smrad je i dalje bio
prisutan.
Osvetlio je ljude i brzo ih prebrojao. Trideset osam, uključ ujuć i i
njega i Bejlija. „Dobro", proš aputao je svima. „Sad smo u podnivou. Ja
ću da uđem prvi, a vi krenite kad čujete moj znak."
Okrenuo se i osvetlio vrata. Isuse, pomislio je, pa ova vrata kao da
su skinuli s Tauer bridž a u Londonu. Pocrnela metalna vrata bila su
ojač ana horizontalnim metalnim trakama. Kada ih je otvorio, hladan,
vlaž an i plesniv vazduh pohrli na stepeniš te. D'Agosta krenu napred.
Čuvši klokotanje vode, ustuknuo je i uperio svetlost nadole.
„Sluš ajte svi", pozvao ih je. „Dole je tekuć a voda, nekih desetak
centimetara duboka. Krenite jedan po jedan, brzo i paž ljivo. Ima dve
stepenice nadole s ove strane vrata. Bejli, ti budi na zač elju. I, ako
boga znaš, zatvori vrata za sobom."
Pendergast je prebrojavao preostale metke, vratio ih u dž ep, a

onda pogledao u pravcu Froka. „Stvarno zapanjujuć e. I veoma
promuć urna detekcija s vaš e strane. Zao mi je š to sam sumnjao u vas,
profesore."
Frok odmahnu velikoduš no. „Kako ste mogli da znate?" pitao je.
„Osim toga, Margo je otkrila najbitniju kariku. Da nije ispitala ona
vlakna za pakovanje, nikad ne bismo saznali."
Pendergast klimnu prema Margo, koja se skupila povrh velikog
drvenog sanduka. „Briljantno otkrić e", rekao joj je. „Mogli bismo vas
dobro iskoristiti u kriminološkoj laboratoriji u Baton Ružu."
„Pod uslovom da je ja pustim", reč e Frok. „I pod pretpostavkom da
ć emo odavde izać i ž ivi. U najmanju ruku, to je veoma sumnjiva
pretpostavka."
„I pod pretpostavkom da ja ž elim da napustim Muzej", dodade
Margo, iznenadivši čak i samu sebe.
Pendergast se okrenu prema njoj. „Znam da razumete ovo
stvorenje bolje od mene. Pa ipak, da li zaista verujete da ć e ovaj plan,
koji ste smislili, uspeti?"
Margo duboko udahnu, a zatim reč e. „Ako je Ekstrapolator tač an,
ovo bić e pre lovi koristeć i č ulo mirisa nego vida. I ako je njegova
potreba za biljkom jaka kao š to mislimo da jeste…" Zastala je
slegnuvši ramenima. „To je jedini način."
Pendergast na trenutak ostade nepomič an. „Ako to mož e da spase
one ljude ispod nas, moramo da pokušamo." Izvukao je radio.
„D'Agosta?" reč e podeš avajuć i kanal. „D'Agosta, ovde Pendergast.
Da li čuješ?"
Radio je cvileo od statike. A onda: „D'Agosta ovde."
„D'Agosta, kakav je vaš status?"
„Susreli smo se s tim tvojim stvorenjem", stigao je odgovor. „Uš lo
je u Dvoranu, ubilo Ipolita i jednog povređenog gosta. Izaš li smo na
stepenište, ali vrata podruma su zaglavljena. Morali smo da se pustimo
do podnivoa."
„Shvatio", kaza Pendergast. „Koliko ste oružja uspeli da ponesete?"
„Imali smo vremena da zgrabimo samo jednu dvanaesticu i jedan
službeni revolver."
„Koji je vaš trenutni položaj?"
„U podnivou smo, mož da smo odmakli nekih pedesetak metara od
vrata.
„Sluš aj paž ljivo, Vinsente. Razgovarao sam sa profesorom Frokom,
Stvorenje s kojim imamo posla je ekstremno inteligentno. Mož da je
čak pametno poput tebe ili mene."
„Govori samo za sebe."
„Ako ga ponovo vidiš , nemoj da ciljaš u glavu. Meci ć e se samo
odbiti od lobanje. Ciljaj u telo."
Usledio je trenutak tiš ine, a onda se D'Agosta ponovo vrati. „Sluš aj,
Pendergaste, moraš neš to od svega ovog da kaž eš Kou iju. Hoć e da
poš alje neke ljude unutra, a mislim da nema predstavu š ta ga ovde
čeka."
„Potrudić u se. Ali daj da se prvo dogovorimo kako da vas
izvučemo odatle. Ta zver vas možda upravo lovi."
„Ne seri."
„Mogu da vas navodim da izađete iz Muzeja kroz podnivoe. Neć e
biti lako. Planovi su veoma stari i mož da nisu sasvim pouzdani. Mož da
će biti i vode."
„Upravo stojimo u nekih pola stope iste. Sluš aj, Pendergaste, jesi li
siguran u ovo? Mislim, napolju je pravi biblijski potop."
„Ili se suoč ite s vodom ili sa č udoviš tem. Ima vas č etrdesetoro; vi
ste najoč iglednija meta. Morate da se kreć ete i to brzo - to je jedini
izlaz."
„Je l' možemo da se nađemo negde?"
„Ne. Odluč ili smo da ostanemo ovde i odvuč emo zver od vas.
Nemam vremena da ti sad objaš njavam. Ako naš plan uspe, nać i ć emo
se kasnije. Zahvaljujuć i ovim planovima pronaš ao sam viš e nač ina da
iz Ćelije dva dospemo u podnivoe."
„Isuse, Pendergaste, samo budi obazriv."
„I nameravam to. A sad, sluš aj me paž ljivo. Jeste li u onom dugom,
ravnom prolazu?"
„Jesmo."
„Vrlo dobro. Kada naide rač vanje, skrenite desno. Prolaz bi trebalo
da se ponovo grana za nekih stotinu metara. Kada stignete do drugog
račvanja, pozovi me. Jesi li shvatio?"
„Jesam."
„Srećno. Pendergast se isključuje."
Pendergast brzo prebaci frekvencije. „Kou i, Pendergast je. Cuješ li
me?"
„Kou i ovde. Prokletstvo, Pendergaste, pokuš avam da te
dobijem…"
„Nema sad vremena za to. Jesi li spremio spasilačku ekipu?"
„Jesam. Upravo se spremaju da krenu."
„Onda se postaraj da ponesu automatsko naoruž anje velikog
kalibra, lak š lemove i neprobojne prsluke. Jedno veoma snaž no,
smrtonosno stvorenje je u Muzeju, Kou i. Video sam ga. Potpuno
slobodno luta Ćelijom dva."
„Za ime sveta, i ti i D'Agosta! Pendergaste, ako pokušavaš…"
Pendergast poč e veoma brzo da govori u radio. „Upozorić u te
samo jednom. Imaš posla sa neč im č udoviš nim ovde. Potcenjuješ ga
na sopstvenu odgovornost. Isključujem se."
„Ne, Pendergaste, čekaj! Naređujem ti…"
Pendergast isključi radio.
52
Sljapkali su kroz vodu, dok su slabi zraci baterijskih lampi spreda i

pozadi š ibali po niskoj tavanici. Protok vazduha u tunelu nastavio je
da ih než no miluje po licima. D'Agostu je to zabrinjavalo. Zver bi
nenajavljena mogla da im se prikrade otpozadi jer njen smrad ne bi
mogao da stigne do njih.
Zastao je nakratko da bi Bejli mogao da ih sustigne. „Poruč nič e",
reč e gradonač elnik hvatajuć i dah, „jeste li sigurni da se ovuda mož e
izaći?"
„Jedino mogu da se oslonim na ono š to kaž e agent Pendergast,
gospodine. On ima planove. A i đavolski sam siguran da ne ž elimo da
se vratimo tamo."
D'Agosta s grupom ponovo krenu napred. Tamne, masnjikave
kapljice padale su s luč ne tavanice od cigala, postavljenih u unakrsni
obrazac. Zidovi su bili oblož eni kreč om koji se ljuspao. Svi su ć utali
izuzev jedne žene koja je tiho plakala.
„Izvinite, poruč nič e?" zač uo se glas. Onaj mladi, mrš avi momak.
Smitbek. „Da?"
„Mogu li da vas pitam nešto?"
„Pucaj."
„Kakav je oseć aj biti odgovoran za ž ivote č etrdeset ljudi,
uključujući i gradonačelnika Njujorka?"
„Sta?" D'Agosta zastade na trenutak i pogleda preko ramena.
„Nemoj mi reći da imamo i jednog jebenog novinara ovde?"
„Pa, ja…" poče Smitbek.
„Javi se u upravu i zakaži sastanak sa mnom u glavnom štabu."
D'Agosta je š arao svetlom po tunelu i na kraju ugledao rač vanje.
Skrenuo je u desni prolaz, kao š to mu je Pendergast rekao. Malo je bio
iskoš en nadole i voda poč e brž e da teč e, vukuć i mu nogavice dok je
proticala u tamu. Rana na ruci ga je probadala. Kako je grupa krenula
za njim u prolaz, D'Agosta primeti s olakš anjem da im povetarac viš e
ne duva u lice.
Jedan naduveni mrtvi pacov proteč e pored njih, udarajuć i u
njihove noge kao neka lenja, prevelika bilijarska kugla. Neko je
zastenjao i pokušao da ga odgurne od sebe, ali niko se nije požalio.
„Bejli!" pozva D'Agosta okrenuvši se.
„Aha?"
„Vidiš nešto?"
„Vi ćete prvi saznati ako budem."
„Jaš ta. Pozvać u ove gore da vidim jesu li uspeli da povrate
napajanje." Uzeo je radio. „Koufi?"
„Čujem. Pendergast me upravo otkačio. Gde ste vi?"
„U podnivou. Pendergast ima neke planove. Navodi nas pomoć u
radija. Kada će se upaliti svetla?"
„D'Agosta, zaš to izigravaš idiota. Sve ć e vas pobiti. Ne č ini se da ć e
struja još skoro doć i. Vratite se u Dvoranu nebesa i č ekajte tamo.
Poslaćemo tim specijalaca preko krova za nekoliko minuta."
„Onda bi trebalo da znate da su Rajt, Katbert i direktorka za
odnose s javnoš ću negde gore, verovatno na č etvrtom. To je jedino
mesto na koje se može izaći s tih stepenica."
„O čemu ti pričaš? Nisi ih poveo sa sobom?"
„Odbili su da krenu s nama. Rajt je hteo da ide svojim putem, a
ostali su ga pratili."
„Zvuč i kao da su oni imali malo viš e mozga od tebe. Da li je
gradonačelnik dobro? Daj mi da pričam s njim."
D'Agosta predade radio. „Jeste li dobro, gospodine?" ž urno upita
Koufi. „S poručnikom smo u sigurnim rukama."
„Prilič no sam siguran, gospodine, da bi trebalo da se vratite u
Dvoranu nebesa i sač ekate tamo pomoć . Saljemo tim specijalaca da
vas izbavi."
„Imam potpuno poverenje u poruč nika D'Agostu. A trebalo bi da
ga imate i vi."
„Da, naravno, gospodine. Budite uvereni da ć u vas sigurno izbaviti
odatle, gospodine."
„Koufi?"
„Gospodine?"
„Ovde ima još tri tuceta ljudi osim mene. Nemojte to zaboraviti."
„Ali samo sam hteo da vam stavim do znanja, gospodine, da smo
vanredno…"
„Kou i! Mislim da me nisi razumeo. Svi ž ivoti ovde dole vrede svih
vaših napora."
„Da, gospodine."
Gradonač elnik vrati radio D'Agosti. „Mož da mi je utisak varljiv, ali
čini mi se da je taj momak Koufi neki dupeglavac?" promrmljao je.
D'Agosta okač i radio i krenu dalje niz prolaz. Zatim stade,
osvetljavajuć i lampom neš to š to se pomaljalo iz mraka ispred njih.
Bila su to č elič na vrata, i to zaključ ana. Masnjikava voda proticala je
kroz debelu reš etku s njihove donje strane. Priš ao im je bliž e. Bila su
slič na onim vratima pri dnu stepenica: debela, dvostruko ojač ana,
zatvorena zarđalim zakivcima. Stari bakarni lokot, prekriven zelenom
patinom, bio je provuč en kroz debeli metalni prsten s jedne strane
vrata. D'Agosta zgrabi lokot i povuče ga, ali dobro je držao.
„Pendergaste?" pozva D'Agosta, ponovo vadeći radio.
„Čujem."
„Proš li smo prvo rač vanje, ali naiš li smo na č elič na vrata koja su
zaključana."
„Zaključana vrata? Izmedu prvog i drugog račvanja?"
„Da."
„A kod prvog račvanja ste skrenuli desno?"
„Da."
„Trenutak." Zač ulo se neko š uš kanje. „Vinsente, vratite se do
račvanja i skrenite u levi tunel. Požurite."
D'Agosta se okrenu. „Bejli! Vrać amo se do prvog rač vanja. Svi vi,
hajdemo. Požurite!"
Grupa se umorno mrmljajuć i okrenu i poč e da se kreć e nazad kroz
mastiljavu vodu.
„Cekajte!" stigao je Bejlijev glas s č ela grupe. „Hriste, poruč nič e,
osećate li?"
„Ne", odgovori D'Agosta, a zatim, „sranje!" kad ga neprijatni miris
zapahnu. „Bejli, morać emo da se ukopamo! Dolazim do tebe. Pucaj u
kučkinog sina!"
Katbert je sedeo na radnom stolu, odsutno tapkajuć i izbrazdanu

površ inu olovkom. Na daljem kraju stola Rajt je sedeo potpuno
nepomič an, s glavom u rukama. Rikmanova je stajala na vrhovima
prstiju pored malenog prozora. Pomerala je lampu kroz reš etke
ispred okna, paleći je i gaseći svojim manikiranim prstima.
Blesak munje ocrtao je njenu vitku siluetu, a potom, tutnjava
groma ispuni prostoriju zvukom.
„Pljušti", rekla je. „Ništa ne vidim."
„I tebe niko ne vidi", umorno kaza Katbert. „Samo troš iš tu
bateriju. Možda će nam trebati kasnije."
Zvuč no uzdahnuvš i, Rikmanova isključ i lampu, ponovo zavivš i
laboratoriju u mrak.
„Pitam se š ta je ono uradilo sa Motagjuovim telom", zač u se
nejasno Rajtov glas. ,Je li ga pojelo?" Smeh prasnu iz pomrč ine.
Katbert je i dalje olovkom tapkao po stolu.
„Pojelo ga! S malo karija i riž e, mož da! Pilav od Montagjua!"
kikotao se Rajt.
Katbert se uspravi, pruž i ruku k direktoru i izvuč e magnum 0,357
iz Rajtovog pojasa. Proverio je metke, a zatim ga zataknuo za svoj
kaiš. „Odmah mi ga vrati!" naredi Rajt. Katbert ništa ne reče.
„Ti si siledž ija, Jane. Uvek si bio siledž ija, sebič ni, ljubomorni
siledž ija. Prvo š to ć u uraditi u ponedeljak ujutro, bić e da te otpustim.
U stvari, otpuš ten si od ovog trenutka." Rajt ustade klimatajuć i se.
„Otpušten, čuješ li?"
Katbert je stajao kod ulaznih vrata laboratorije i osluškivao.
„Sta je?" uspanič eno ga upita Rikmanova. Katbert naglo podiž e
ruku.
Tišina.
Konač no, Katbert se okrenu od vrata. „Mislim da sam č uo nekakvu
buku", rekao je. Pogledao je u Rikmanovu. „Lavinija? Mož eš li nač as
da dođeš ovamo?"
„Šta je?" pitala ga je bez daha.
Katbert je odvuč e u stranu. „Daj mi lampu", rekao joj je. „A sad,
slušaj. Ne bih želeo da te plašim. Ali ako se nešto dogodi…"
„Na šta misliš?" prekinula ga je promuklim glasom.
„Sta god da je poubijalo one ljude još uvek je na slobodi. Nisam baš
siguran da smo ovde sasvim sigurni."
„Ali vrata! Vinston je rekao da su pet centimetara debela…"
„Znam. Mož da ć e na kraju sve biti u redu. Ali vrata sa izlož be su
bila i deblja od ovih, pa bih voleo da iz predostrož nosti preduzmemo
par koraka. Pomozi mi da pomerim ovaj sto do vrata." Okrenuo se
prema direktoru.
Direktor je izgledao izgubljeno. „Otpuš ten! Isprazni svoj sto do pet
sati u ponedeljak."
Katbert podignu Rajta na noge i posednu ga u obliž nju stolicu. Uz
pomoć Rikmanove postavio je sto ispred hrastovih vrata laboratorije.
„U svakom sluč aju, to ć e ga bar usporiti", rekao je stresajuć i
praš inu sa sakoa. „Uz malo sreć e, imać u prilike da opalim nekoliko
preciznih hitaca. Na prvi znak nevolje, hoć u da pobegneš kroz ta vrata
u Dvoranu dinosaurusa i sakriješ se. Kada su sigurnosne kapije
spuš tene, nema drugog nač ina da se uđe tamo. Tako ć e te bar dvoja
vrata deliti od tog neč eg napolju." Katbert ponovo poč e da gleda oko
sebe, kao da ne mož e da se smiri. „U međuvremenu, hajde da
pokuš amo da razbijemo ovaj prozor. Mož da ć e nas neko ipak č uti
kako vičemo."
Rajt je poč eo da se smeje. „Ne mož ete razbiti taj prozor, ne
možete, ne možete. To je neprobojno staklo."
Katbert je traž io neš to po laboratoriji, konač no pronaš avš i kratku
krivu š ipku. Ali kada je njome vertikalno zamahnuo prema prozoru,
šipka se samo odbila od prozora i ispala mu iz ruke.
„Jebeno sranje", promucao je trljajuć i dlanove. „Mogli bismo da
pucamo kroz njega", glasno je pomislio. „Imaš li još negde skrivenih
metaka?"
„Ja s tobom više ne razgovaram", uzvrati mu Rajt.
Katbert otvori vitrinu i poč e da pretura po njoj. „Niš ta", konač no je
rekao. „Ne smemo da troš imo municiju na taj prozor. Ovde imam
samo pet metaka."
„Ništa, ništa, ništa. Zar nije kralj Lir to rekao?"
Katbert duboko udahnu i sede. Tiš ina još jedanput ispuni
prostoriju - izuzev vetra i kiše, i udaljene grmljavine, ništa se nije čulo.
Pendergast spusti radio i okrenu se prema Margo. „D'Agosta je u

nevolji. Moramo brzo da krenemo."
„Ostavite mene ovde", tiho reče Frok. „Samo ću vas usporavati."
„Veoma otmen gest", reč e mu Pendergast. „Ali potreban nam je vaš
um."
On lagano izađe u hodnik upiruć i svetlost lampe u oba smera.
Krenuli su niz hodnik. Margo je gurala kolica ispred sebe koliko god je
brzo mogla.
Kako su se kretali, Frok im je povremeno š apatom govorio kuda bi
trebalo ić i. Pendergast se zaustavljao kod svake raskrsnice sa
spremnim piš toljem. Cesto su zastajali i osluš kivali i mirisali vazduh.
Nakon nekoliko minuta, on uhvati ruč ke kolica umesto Margo, a ona
se nije bunila. Zatim su zaš li za ć oš ak i vrata Sigurne oblasti pojaviš e
se pred njima.
Po stoti put Margo se tiho pomoli da im plan uspe; da ih nije sve
osudila - uključ ujuć i i grupu ljudi zatoč enu u podnivoima - na už asnu
smrt.
„Treć a s desna!" reč e Frok dok su ulazili u Sigurnu oblast. „Margo,
sećaš li se kombinacije?"
Ona okrenu brojč anik, povuč e kvaku i vrata se otvoriš e.
Pendergast otkorača i kleknu pored manjeg sanduka.
„Čekajte", zaustavi ga Margo.
Pendergast stade, a obrve mu se upitno podigoše.
„Ne dozvolite da miris toga dospe na vas", reč e mu. „Umotajte
vlakna u svoj sako."
Pendergast je oklevao.
„Evo", reče Frok. „Uzmite moju maramicu i izvadite malo."
Pendergast je pogleda. „Pa", reč e ž alosno, „ako naš profesor mož e
da se odrekne maramice koja koš ta sto dolara, pretpostavljam da i ja
mogu da se odreknem svog sakoa." Izvadio je radio i svesku, zadenuo
ih za opasač pantalona, a zatim skinuo sako.
„Otkad to FBI agenti nose ruč no š ivena armani odela?" š aljivo
upita Margo.
„A otkad su postdiplomci etnofarmakologije poč eli da ih cene?"
odgovori Pendergast paž ljivo polaž uć i sako na pod. Zatim je obazrivo
prikupio nekoliko š aka vlaknaste biljke i než no ih polegao na raš ireni
sako. Konač no, ubacio je maramicu u jedan od rukava, preklopio sako
i svezao rukave.
„Trebaće nam konopac kojim ćemo to vući", reče Margo.
„Vidim malo konopca za pakovanje tamo kod onog sanduka",
pokaza Frok.
Pendergast sveza sako i napravi zamotuljak, a zatim poč e da ga
vuče po podu.
„Izgleda da je č vrsto", reč e. „Steta, međutim, š to dugo već nisu
poč istili podove ovde." Okrenuo se k Margo. „Hoć e li ovo ostaviti
dovoljan miris da bi stvorenje krenulo za njim?"
Frok energič no klimnu. „Ekstrapolator je procenio da je č ulo
mirisa ovog stvorenja eksponencijalno osetljivije nego naš e. Setite se
da je bilo u stanju da isprati trag do ovog trezora."
„I sigurni ste… hm… da se nije zasitio ovim obrocima koje je imao
večeras?"
„Gospodine Pendergast, ljudski hormon je samo slaba zamena.
Verujemo da zver ž ivi za ovu biljku." Frok ponovo klimnu. „Ako
namiriše pregršt ovih biljaka, krenuće za njima."
„Hajde da krenemo onda", kaza Pendergast. Než no je podigao
zavež ljaj. „Drugi ulaz u podnivoe je nekoliko stotina metara odavde.
Ako ste u pravu, od sada smo najranjiviji. Stvorenje ć e da krene na
nas."
Gurajuć i kolica, Margo krenu za agentom u hodnik. On zatvori
vrata i njih troje brzo krenuš e niz hodnik, nazad u tiš inu Starog
podruma.
53
D'Agosta se kretao napred, nisko č uč eć i u vodi, s revolverom

uperenim u mastiljavi mrak. Isključ io je lampu kako ne bi odao svoj
polož aj. Voda je ž ivahno tekla između njegovih butina, dok se njen
ustajali i krečnjački miris mešao s groznim smradom stvorenja.
„Bejli, jesi li tamo?" prošaputao je u tminu.
„Aha", dopre do njega Bejlijev glas. „Čekam kod prvog račvanja."
„Imaš viš e municije od mene. Ako oteramo ovog mamojeba, hoć u
da čuvaš stražu dok ja odem i pokušam da upucam onaj lokot."
„Razumeo."
D'Agosta krenu prema Bejliju, dok su mu noge trnule u ledenoj
vodi. Iznenada, zač ulo se nekakvo komeš anje u mraku pred njim: tiho
prskanje, zatim još jednom ali mnogo bliž e. Bejlijeva sač mara dvaput
opali, a nekoliko ljudi iza njih poče da cvili.
„Isuse!" zač uo je Bejlija kako vič e, zatim je usledio duboki lomeć i
zvuk, zajedno sa Bejlijevim krikom, a D'Agosta oseti kako se neš to
bacaka u vodi ispred njega.
„Bejli!" povikao je, ali sve š to je mogao da č uje bilo je klokotanje
tekuce vode. Izvadio je svoju lampu i obasjao tunel. Ništa. „Bejli!"
Nekoliko ljudi je sad već plakalo, a neko je histerično urlikao.
„Zavežite!" naredi im D'Agosta. „Moram da čujem!"
Vrisci odjednom prestadoš e. Pomerao je zrak svetla ispred sebe,
po zidovima i tavanici, ali niš ta nije mogao da vidi. Bejli je nestao, a
smrad ponovo iš čeznu. Mož da je Bejli pogodio drkadž iju. Ili je ono
samo privremeno ustuknulo zbog buke od sač mare. Osvetlio je svoje
podnož je i primetio da se voda obojila crveno oko njegovih nogu.
Pocepani komad odeć e služ bene plave boje njujorš ke policije
proplutao je pored njega.
„Potrebna mi je pomoć ovde!" on prosikta preko ramena.
Smitbek se istog trenutka nađe pored njega. „Uperi lampu niz
hodnik", reče mu D'Agosta.
D'Agosta opipa kameni pod svojim prstima. Voda, kako je
primetio, izgleda da je bila malo viš a: kako se sagnuo napred i
posegnuo prema dnu, okvasila mu je grudi. Neš to je proteklo pored
njegovog nosa - komad Bejlijevog tela - i on se na trenutak okrenu na
drugu stranu.
Sačmara kao da je nestala.
„Smitbek", rekao je, „idem nazad da upucam onaj lokot. Ne
mož emo da se vratimo ni koraka nazad s tim stvorenjem koje nas
tamo č eka. Potraž i okolo sač maru. Ako vidiš neš to, ili nanjuš iš neš to,
viči."
„Ostavljaš me ovde samog?" upita Smitbek pomalo molećivo.
„Imaš baterijsku lampu. Odmah se vraćam. Hoćeš li moći?"
„Pokušaću."
D'Agosta kratko uhvati Smitbeka za rame, a zatim se povuč e
nazad. Za jednog novinara, momak je imao petlju.
Jedna ruka ga povuč e dok se provlač io kroz gomilu. „Molim vas,
recite nam šta se događa", jedan ženski glas zajeca.
On než no skloni tu ruku. D'Agosta č u kako joj gradonač elnik neš to
utešno govori. Možda će ipak glasati za matoro kopile sledeći put.
„Udaljite se svi", reč e i stade ispred vrata. Znao je da bi trebalo da
stoji prilič no udaljen od njih, kako bi smanjio moguć nost da ga neki
rikoš et zakač i. Ali lokot je bio debeo, a ne mož e baš precizno da cilja u
ovom mraku.
Stao je na nekoliko stopa od vrata, postavio cev trideset osmice
blizu katanca i opalio. Kad se dim raš čistio, video je jasnu rupu u
središtu katanca. Ali on je i dalje dobro držao.
„Nek se jebe", promucao je, postavio usta cevi direktno na prsten i
ponovo opalio. Lokot je ovaj put nestao. On se baci č itavom tež inom
na vrata.
„Pomozite mi ovde!" pozvao je.
Nekoliko ljudi istog trenutka poč e da nasrć e na vrata. Rđave š arke
popustiš e uz glasnu š kripu i voda poteč e kroz otvor. „Smitbek! Jesi li
našao nešto?"
„Naš ao sam njegovu lampu!" stiž e bestelesan glas. „Bravo, deč ko.
Vraćaj se ovamo!"
Kad je prolazio kroz prolaz, primetio je još jednu alku sa druge
strane vrata. Stao je i uvodio ljude prebrojavajuć i ih. Trideset sedam.
Bejli je poginuo. Smitbek je ušao poslednji.
„Dobro, dajte da sad ovo zatvorimo!" povika D'Agosta.
Protiv jake vodene struje, vrata se uz škripu polagano zatvoriše.
„Smitbek! Osvetli ovde jednom lampom. Mož da mož emo nekako
da preprečimo ova vrata."
Gledao je u njih jedan sekund. Ako bi progurali neki metalni
predmet kroz alku, mož da ć e drž ati. Okrenuo se prema ljudima.
„Treba mi neš to, bilo š ta, metalno!" rekao je. „Da li neko ima parč e
metala kojim bismo mogli da zaprečimo ova vrata?"
Gradonač elnik brzo prođe kroz masu i vrati se do D'Agoste noseć i
malu kolekciju metalnih predmeta u rukama. Kad je Smitbek podigao
svetlo, D'Agosta pregleda znač ke, ogrlice i č eš ljeve. „Nema ovde
ništa", promrmljao je.
Culi su iznenadno pljuskanje s druge strane vrata, a onda i duboko
roktanje. Smrad se probi kroz niske proreze na njima. Usledio je blagi
udarac u vrata i uz kratki cijuk šarki ona se malo otvoriše.
„Hriste! Ti, pomozi mi da zatvorim ova vrata!"
Kao i malo pre, ljudi se baciš e na njih, zatvarajuć i ih. Zač uo se
zveket i još jedan glasan udar kad su ukrstili snage sa stvorenjem koje
ih odbaci nazad. Vrata zaškripaše i otvoriše se još više.
Na D'Agostin poziv i ostali se priključiše.
„Gurajte i dalje!"
Još jedan urlik, a onda ih strahovit udarac sve odbaci unazad.
Vrata su zavijala pod suprotstavljenim silama, ali su nastavila da se
otvaraju, prvo petnaest centimetara, pa onda i svih trideset. Smrad je
postao nepodnoš ljiv. Posmatrajuć i kako se vrata udaljavaju od okvira,
D'Agosta uoč i tri duge kandž e koje su se pomaljale oko ruba. Bić e je
pipalo oko ivice vrata, zatim je zamahnulo u prazno, kandž ama
naizmenično mašući gore i dole.
„Isuse, Marijo i Josife", D'Agosta č u gradonač elnika kako, krajnje
prozaič no, govori. Neko drugi poč e da izgovara molitvu uz neku
č udnu melodiju. D'Agosta postavi cev piš toija blizu nakaze i opali
jednom. Stvorenje je strašno riknulo i nestalo uz bućkanje vode.
„Lampa!" povika Smitbek. „Savršeno će leći! Ubodi je u prsten!"
„Ostaće nam onda samo jedno svetlo", dahtao je D'Agosta.
„Imaš neku bolju ideju?"
„Nemam", odgovori on bez daha. A zatim glasnije: „Gurajte, svi!"
Uz ovaj poslednji napor oni zalupiš e vrata nazad u gvozdeni okvir i
Smitbek progura lampu kroz alku. Lako je propala i svojim svetleć im
krajem pala na metalnu alku. Baš kako je D'Agosta dolazio do daha,
zač uli su još jedan iznenadni udarac i vrata se zatresoš e, ali ostadoš e
čvrsto zatvorena.
„Trč ite, ljudi!" povika D'Agosta. „Trč ite!" Batrgali su se kroz
zamuć enu vodu, padali i klizali se. D'Agosta je krenuo poslednji, ali je
pao licem pravo u tekuć u vodu. Ustao je i nastavio napred,
pokuš avajuć i da ignoriš e riku i udarce č udoviš ta - mislio je da neć e
ostati č iste pameti bude li to previš e dugo sluš ao. Naterao je sebe da
umesto toga misli na lampu. Bila je to dobra, jaka standardna
policijska lampa. Izdrž ać e. Molio se Bogu da izdrž i. Grupa se
zaustavila kod drugog rač vanja tunela, sva u suzama i drhteć i. Vreme
je da se javimo Pendergastu i odjebemo iz ovog lavirinta, pomisli
D'Agosta. Pljesnuo se po drž ač u radija, ali uz š ok shvati da ga tamo
nema.
Kou i je stajao kod isturene bezbednosne stanice i zlovoljno buljio

u monitor. Nije uspevao da dopre ni do Pendergasta, ni do D'Agoste.
Unutar perimetra, Garsija u Komandnom centru i Voters u
Kompjuterskoj sobi, i dalje nisu odgovarali na pozive. Jesu li svi ostali
pobijeni? Kad je pomislio na mrtvog gradonač elnika i naslove koji bi
sigurno usledili, neka praznina poče da mu raste u stomaku.
Acetilenska lampa, koja je treperila blizu srebrnaste ploč e
metalnih sigurnosnih vrata kod istoč nog kraja Rotonde, bacala je
avetinjske senke po visokoj tavanici. Rezak miris istopljenog č elika
š irio se kroz vazduh. Rotonda je bila nekako č udno tiha. Terenske
amputacije i dalje su se odvijale kod sigurnosnih vrata, ali svi ostali
gosti već behu otiš li kuć ama ili u obliž nje bolnice. Novinari su
konač no stajali iza policijskih barijera. Mobilne jedinice intenzivne
nege stajale su u obliž njim ulicama, a vojni spasilač ki helikopteri bili
su spremni.
Komandant tima specijalaca je priš ao, zakopč avajuć i pojas s
municijom oko svoje crne odore. „Spremni smo", rekao je.
Koufi klimnu. „Prepričaj mi taktički raspored."
Vođa gurnu gomilu telefona za hitne sluč ajeve u stranu i raš iri list
papira.
„Osmatrač ć e nas navoditi radiom. On ima detaljan dijagram na
ovom punktu. Faza jedan: Buš imo rupu na krovu, ovde, i spuš tamo se
na peti sprat. Sudeć i po speci ikacijama sigurnosnog sistema, ova
vrata ovde mogu se probiti jednim punjenjem. To nam omoguć ava
ulaz u sledeć u ć eliju. Zatim nastavljamo dalje nadole kroz ovaj
magacin na č etvrtom spratu. To je direktno iznad Dvorane nebesa.
Tamo se nalaze mala vrata koje ljudi iz održ avanja koriste da č iste
luster. Spustić emo ljude i izvuć i ranjene u stolicama za spaš avanje.
Faza dva: Spasiti one iz podruma, gradonač elnika i veliku grupu koja
je s njim. Faza tri: Potraž iti ostale koji su mož da ostali unutar
perimetra. Shvatio sam da ima ljudi koji su ostali u Kompjuterskoj
sobi i Komandnom centru. Direktor muzeja, Jan Katbert i jedna ž ena
koja još uvek nije identi ikovana, popeli su se gore. Da li vi mož da
imate neke od svojih agenata unutar perimetra, gospodine? Onaj
čovek iz njuorleanske terenske ekipe…"
„Pusti mene da se pobrinem za njega", prasnu Kou i. „Ko je
osmislio ove planove?"
„Mi smo, uz pomoć Komandnog centra. Taj tip Alen kao iz rukava
istresa planove ovih ć elija. U svakom sluč aju, sudeć i po
specifikacijama sigurnosnog sistema…"
„To si već rekao. A ko je ovde glavni?"
„Gospodine, kao š to znate, u hitnim situacijama komandir
specijalnog odreda…"
„Hoću da odete tamo i ubijete kučkinog sina. Jasno?"
„Gospodine, najveć i prioritet je da spasemo taoce i spasemo ž ivote.
Tek tada možemo da se pozabavimo…"
„Kaž eš da sam glup, komandire? Ako ubijemo to neš to, svi naš i
problemi su reš eni. Je li tako? Ovo nije tipič na situacija, komandiru, i
zahteva kreativno razmišljanje."
„U situaciji sa taocima, ako otimač u oduzmeš taoce, oduzeo si mu
osnovnu moć…"
„Komandiru, jesi li ti spavao za vreme kriznog informacionog
razgovora? Tamo unutra imamo životinju, a ne osobu."
„Ali ranjeni…"
„Upotrebi neke od svojih ljudi da izvade te proklete ranjenike. Ali
ostatak hoć u da krene za onim tamo i ubije ga. Onda ć emo spasavati
zaostale, i to iz dosade, sigurno i lagano. To su ti direktna naređenja."
„Razumem, gospodine. Međutim, ja bih ipak preporučio…"
„Nikakva sranja nemoj da mi predlaž eš , komandiru. Udi onako
kako si planirao, ali uradi svoj posao kako bi trebalo. Ubij
mamojebca."
Komandir je ozbiljno gledao u Kou ija. „Sigurni ste u to da je u
pitanju životinja?"
Kou i je oklevao. „Da", konač no reć e. „Ne znam bogzna š ta o tome,
ali već je ubila nekoliko ljudi."
Komandir je staloženo gledao nekoliko trenutaka u Koufija.
„Aha", konač no progovori, „pa, š ta god to bilo, imamo dovoljno
vatrene moći da krdo lavova pretvorimo u finu crvenkastu izmaglicu."
„I biće vam potrebna. Pronađite prokletinju. Izbacite je iz igre."
Pendergast i Margo su gledali niz uski pomoć ni tunel u podnivo.

Pendergastova lampa odaš iljala je krug svetla na površ inu crne,
mastiljave vode koja se komešala ispod njih.
„Postaje sve dublje", reč e Pendergast. A onda se okrenuo prema
Margo. „Jeste li sigurni da stvorenje mož e da se popne ovim oknom?"
pitao je.
„Skoro sam sigurna da mož e", reč e Margo. „Veoma je sposobno."
Pendergast odstupi jedan korak i pokuš a još jednom da dobije
D'Agostu preko radija. „Neš to se dogodilo", rekao je. „Poruč nik je
nedostupan već petnaest minuta. Od trenutka kad su naiš li na ona
zaključ ana vrata." Ponovo je bacio pogled kroz okno koje se spuš talo
prema podnivou. „Kako mislite da mu poš aljete trag mirisa pored sve
ove vode?" pitao je.
„Procenjujete da su pre neš to malo vremena proš li ovuda, jesam li
u pravu?" upita Margo.
Pendergast klimnu. „Poslednji put kad sam prič ao s njim, rekao mi
je da se nalaze između prvog i drugog rač vanja", reč e.
„Pretpostavljajuć i da se nisu vratili, daleko je odmakao od ovog
mesta."
„Kako ja mislim", nastavi Margo, „ako bacimo malo vlakana u
vodu, tok bi trebalo da ih odnese do stvorenja."
„Sve to pod pretpostavkom da je stvorenje dovoljno pametno da
shvati kako su vlakna doš la uzvodno. Inač e, mož e jednostavno da
nastavi nizvodno za njima."
„Mislim da je dovoljno pametno", ubaci se Frok. „Ne smete o ovom
bić u razmiš ljati kao o ž ivotinji. Skoro je inteligentno kao i ljudsko
biće."
Koristeć i maramicu, Pendergast paž ljivo izvadi malo vlakana s
gomile i razbaca ih oko ulaza u okno. Bacio je još jednu š aku u vodu
ispod.
„Ne previše", upozori ga Frok.
Pendergast pogleda u Margo. „Razbacać emo još malo vlakana da
ustanovimo dobar uzvodni trag, a onda ć emo odvuć i zavež ljaj nazad u
Sigurnu oblast gde ć emo ga č ekati. Vaš a zamka ć e biti postavljena."
Nakon što je razbacao još malo vlakana ponovo je vezao zavežljaj.
„Sudeć i po brzini ove vode", rekao je, „trebalo bi da prođe svega
par minuta da ovo stigne do stvorenja. Koliko brzo oč ekujete da ć e
uslediti njegova reakcija?"
„Ako je program za ekstrapolaciju tač an", kaza Frok, „stvorenje
mož e da se kreć e veoma brzo. Mož da č ak i pedesetak kilometara na
sat, pa i viš e, a posebno kad mora. A njegova potreba za vlaknima č ini
se da ga sasvim obuzima. Neć e moć i da trč i punom brzinom kroz ove
hodnike - slabe tragove mirisa koje ostavljamo bić e teš ko pratiti - ali
sumnjam da će ga voda usporiti. A Sigurna oblast je blizu."
„Shvatam", kaza Pendergast. „Vrlo uznemirujuć e. 'Onog koji ima
nameru da se bori, pusti ga da to čini, jer kucnuo je čas.'"
„Aha", kaza Frok, klimnuvši. „Alkej."
Pendergast odmahnu glavom. „Anakreont, doktore. Hoćemo li?"
54
Smitbek je držao svetlo, ali ono se teško probijalo kroz skoro opipljivu
tamu. D'Agosta, koji je bio malo ispred, drž ao je piš tolj u ruci. Tunel se
nastavljao još dugo, dugo, a crna voda proticala je pored njih i
nestajala u nisko zasvođenoj pomrč ini. Ili se i dalje spuš taju ili se nivo
vode podiže. Smitbek je već osećao otpor u visini butina.
Letimič no je pogledao D'Agostino lice, smrknuto i straš no,
izborano i umazano Bejlijevom krvlju.
„Ja ne mogu dalje", neko je jadikovao pozadi. Smitbek je č uo
poznati gradonač elnikov glas - glas jednog politič ara - kako uverava,
umiruje i svima govori ono š to ž ele da č uju. I još jednom, to je izgleda
pomagalo. Smitbek nakratko pogleda u snuž denu grupu ljudi. Vitke
ž ene u haljinama, ali bez nakita, sredoveč ni biznismeni u svojim
smokinzima, gomila japija iz investicionih banaka i pravnih irmi iz
centra. Sada ih je sve znao, č ak im je nadenuo i imena i zanimanja u
svojoj glavi. A evo gde su sada, svedeni na najmanji zajednič ki č inilac,
mlate se po mrač nim tunelima, prekriveni glibom, gonjeni od
stravične zveri.
Smitbek je bio zabrinut, ali i dalje racionalan. Neš to ranije iskusio
je trenutak ispunjen istinskim strahom, kada je shvatio da su glasine o
Muzejskoj Zveri istinite. Ali sada, umoran i mokar, viš e se plaš io
umiranja pre nego š to napiš e svoju knjigu, nego samog č ina umiranja.
Pitao se da li to znač i da je hrabar, ili gramziv, ili jednostavno glup. Sta
god da je, znao je da ovo što mu se događa ovde dole vredi pravo malo
bogatstvo. Knjiž evno več e u Le Cirque. Dobro jutro, Ameriko,
Današnji šou i Opra.
Niko nije mogao da isprič a prič u kao š to je to mogao on, niko nije
imao ovu perspektivu prvog lica. A postać e i heroj. On, Vilijam
Smitbek Junior, drž ao je lampu uperenu ka č udoviš tu dok je D'Agosta
otiš ao da puca u lokot. On, Smitbek, setio se da iskoriste Iampu i
zakračunaju vrata. On je bio desna ruka poručnika D'Agoste.
„Osvetli malo levo, ovde." D'Agosta upade u njegove misli i
Smitbek pokorno posluša. Ali ništa.
„Uč inilo mi se da vidim kako se neš to kreć e u mraku", promuca
D'Agosta. „Sigurno su samo senke, bar mi se čini."
Bož e, mislio je Smitbek, samo kad bih pož iveo da už ivam u svom
uspehu.
„Da li mi se to samo čini ili je voda postala dublja?" pitao je.
„Dublja je brž a", uzvrati D'Agosta. „Pendergast nije rekao kuda da
idemo dalje."
„Nije?" Smitbek oseti kako mu se utroba pretvara u baru.
„Trebalo je da se javim kod drugog rač vanja", obavesti ga
D'Agosta. „Ali negde sam pre tih vrata izgubio radio."
Smitbek oseti ponovni nalet vode preko nogu, i to veoma jak.
Začuo se vrisak i pljusak.
„U redu je", povika gradonač elnik kada je Smitbek uperio svetlo
prema začelju. „Neko je pao. Struja je sve jača."
„Ne smemo im reć i da smo se izgubili", Smitbek š apatom kaza
D'Agosti.
Margo š irom otvori vrata Sigurne oblasti, pogleda brzo unutra i

klimnu Pendergastu. Agent prođe kroz vrata vukuć i za sobom
zavežljaj.
„Zatvori ga u trezor zajedno sa Vitlsijevim sanducima", predlož i
Frok. „Neka zver ostane ovde dovoljno dugo dok mi zatvorimo vrata
za njom."
Margo otključ a trezor dok je Pendergast trljao zavež ljaj po podu.
Ubacili su ga unutra, a onda zatvorili i zaključ ali ukraš ena vrata
trezora.
„Brzo", reče Margo. „Na drugu stranu."
Ostavivš i glavna vrata Sigurne oblasti otvorena, preš li su hodnik i
uš li u magacin slonovskih kostiju. Mali prozor na vratima davno je bio
polomljen i otrcani komad kartona sada je prekrivao otvor. Margo
otključ a vrata Frokovim ključ em, a zatim Pendergast ugura Froka
unutra. Prebacivš i Pendergastovu lampu na najniž i intenzitet,
postavila ju je na ispust iznad vrata, uperivš i zrak u pravcu Sigurne
oblasti. Na kraju je olovkom probuš ila malu rupu u kartonu i,
poslednji put pogledavši u hodnik, ušla unutra.
Magacin je bio velik, zaguš ljiv i krcat kostima slonova. Već ina
kostura je bila rasturena i velike poluvidljive kosti bile su poslagane
na police kao prevelike cepanice. Jedan postavljeni kostur stajao je u
daljem ć oš ku kao crni koš tani kavez sa dve zakrivljene kljove koje su
se belasale na bledunjavom svetlu.
Pendergast zatvori vrata, a onda isključi svoju rudarsku lampu.
Vireć i kroz rupicu na kartonu Margo je jasno videla hodnik i
otvorena vrata Sigurne oblasti.
„Pogledajte", reče ona Pendergastu odstupivši od vrata.
Pendergast se primač e napred. „Izvrsno", rekao je nakon par
trenutaka. „Savrš eno je nevidljivo, dokle god one baterije budu
drž ale." Udaljio se od vrata. „Kako ste se setili ove sobe?" pitao je
znatiželjno.
Margo se stidljivo nasmeja. „Kada ste nas pozvali ovde u sredu,
setila sam se da sam videla jedna vrata na kojima je pisalo
DEBELOKOSCI i pitala sam se kako neko mož e da pronese slonovu
lobanju kroz ovako mala vrata." Pomerila se napred. „Ja ć u da virim
kroz rupicu", rekla je. „Budite spremni da izletite i zatvorite stvorenje
u Sigurnu oblast."
U mraku iza njih Frok pročisti grlo. „Gospodine Pendergast?"
„Da?"
„Oprostite što pitam, ali koliko imate iskustva s tim oružjem?"
„Pa, u stvari", odgovori agent, „pre smrti moje supruge provodio
sam nekoliko nedelja svake zime loveć i krupnu divljač po Istoč noj
Africi. Moja žena je bila strastveni lovac."
„Ah", odgovori Frok. Margo oseti olakš anje u njegovom glasu.
„Ovo je stvorenje koje se teš ko ubija, ali mislim da nije nemoguć e. Ja
nikad nisam bio neki lovac, oč igledno. Ali ako svi zajedno budemo
radili, sredićemo ga."
Pendergast klimnu. „Na nesreć u, zbog ovog piš tolja nisam u
prednosti. Moć no je to oruž je, ali niš ta nije kao nitroekspresna puš ka
kalibra 0,357. Ako mi budete rekli gde je ovo stvorenje najranjivije, to
će pomoći."
„Sudeć i po odš tampanim podacima", lagano kaza Frok, „mož emo
pretpostaviti da ovo stvorenje ima teš ke kosti. Kako ste otkrili, neć ete
ga ubiti hicem u glavu. A gornji deo ramena ili grudi, usmeren prema
srcu, skoro sigurno je obavijen debelim kostima i teš kom
muskulaturom gornjeg dela torza. Ako biste mogli da uhvatite
stvorenje sa strane, mogli biste ga pogoditi u srce iza prednje noge. Ali
opet, i rebra su verovatno kao č elič ni kavez. Sada kada razmiš ljam o
tome, ne verujem da je bilo koji vitalni deo ove zveri neš to naroč ito
ranjiv. Hitac u stomak bi je verovatno ubio, ali ne pre nego š to se ono
osveti."
„Slaba mi je to uteha", reče Pendergast.
Frok se nemirno vrpoljio u tami. „To nas dovodi u nepriliku."
Usledila je kratka tiš ina. „Mož da još uvek postoji izlaz." Pendergast
naposletku reče.
„Da?" Frok nestrpljivo izusti.
„Jednom, pre nekoliko godina, moja supruga i ja smo lovili buš bok
antilope u Tanzaniji. Najviš e smo voleli da lovimo sami, bez nosač a, a
sve š to smo imali bile su puš ke 30-30. Bili smo u loš em zaklonu blizu
reke kad nas je napao afrič ki bivo. Izgleda da su ga nekoliko dana
ranije bile ranile neke lovokradice. Afrič ki bivo je kao mazga - nikad
ne zaboravlja ranjavanje, a svaki č ovek s puš kom njemu izgleda kao i
bilo koji drugi,"
Sedeć i tako pod slabim svetlom, č ekajuć i stvorenje iz noć nih mora
da se pojavi i sluš ajuć i kako Pendergast preprič ava lovač ku prič u na
svoj tipič an otež uć i nač in, Margo oseti kako je obuzima nekakav
nerealan osećaj.
„Normalno, kada se lovi bivo", govorio je Pendergast, „uvek se
cilja u koren rogova ili u srce. U ovom sluč aju, puš ke koje smo imali
nisu bile dovoljno velikog kalibra. Moja supruga, koja je bila bolji
strelac od mene, upotrebila je jedinu taktiku koju lovac ima na
raspolaganju u takvoj situaciji. Kleknula je i opalila u ž ivotinju tako da
ju je zaustavila."
„Zaustavila?"
„Ne pucate da biste ubili ž ivotinju. Umesto toga pokuš avate da
zaustavite njeno kretanje. Ciljate u prednje noge, putiš ta, kolena. U
osnovi smrskate š to viš e kostiju, koliko mož ete, sve dok ona ne mož e
više da se kreće."
„Shvatam", reče Frok.
„Postoji samo jedan problem kod ovog pristupa", dodade
Pendergast. „A to je…?"
„Morate biti neverovatan strelac. Preciznost je sve. Morate ostati
potpuno hladnokrvni i mirni, nema disanja, puca se između dva
otkucaja srca - i to sve pred zveri koja nasrć e. Oboje smo imali
vremena za č etiri hica. Ja sam pogreš io š to sam ciljao u srce, jer sam
dva puta pogodio pre nego š to sam shvatio da se meci prosto zarivaju
u miš ić e. A onda sam naciljao noge. Prvi hitac sam promaš io, a drugi
je samo okrznuo ali nije i polomio kost." Odmahivao je glavom. „Bila
je to, bojim se, zaista slaba izvedba."
„Pa šta se dogodilo?" upitao je Frok.
„Moja supruga je uspeš no ispalila tri od č etiri svoja metka.
Smrskala mu je obe potkolenice i gornji deo jedne noge. Bivo se
preturio preko glave i zaustavio na nekoliko metara od mesta gde smo
kleč ali. Bio je i dalje ž iv, ali nije mogao da se kreć e. Tako da sam se
'provukao kroz iglene uši', kako bi to profesionalni lovac rekao."
„Voleo bih da je vaša supruga ovde", reče Frok.
Pendergast ništa ne reče. „I ja bih", izusti na kraju.
Tišina se ponovo vrati u prostoriju.
„Dobro", konač no progovori Frok. „Shvatam u č emu je problem.
Zver ima neke neuobič ajene kvalitete za koje bi trebalo da znate ako
planirate da je, hm, zaustavite. Prvo, straž nje noge su najverovatnije
prekrivene koš tanim ploč ama ili krljuš tima. Sumnjam da vaš i meci
mogu dovoljno efektno prodreti kroz njih. Stite gornji i donji deo
noge, po mojoj proceni, sve do metatarzalne kosti."
„Shvatam."
„Morać ete da ciljate nisko, trudite se da pogodite prvi ili drugi
prst."
„Najniže kosti noge", kaza Pendergast.
„Jeste. Trebalo bi da su ekvivalent putiš ta kod konja. Ciljajte
odmah ispod donjeg zgloba. U stvari i sam zglob bi trebalo da je
ranjiv."
„To je komplikovan hitac", kaza Pendergast. „Skoro nemoguć ako
je stvorenje okrenuto prema meni."
Usledila je kratka tiš ina. Margo je nastavila svoje osmatranje kroz
rupicu, ali ništa nije videla.
„Verujem da su prednji udovi stvorenja ranjiviji", nastavio je Frok.
Ekstrapolator ih je opisao kao manje razvijene. Metakarpalna i
karpalna kost bi trebalo da su ranjive pri direktnom pogotku."
„Prednje koleno i potkolenica", kaza Pendergast, klimajuć i
glavom. „Pogotke koje ste opisali već nisu koješ tarija. Do koje mere
zver mora biti povredena da bismo je imobilisali?"
„Teš ko je reć i. Oba prednja uda i bar jedan zadnji, bojim se. Pa č ak
i onda mogla bi da puzi." Frok se zakaš lja. „Hoć ete li moć i to da
izvedete?"
„Da dobijem š ansu, bić e mi potrebno bar pedesetak metara
prostora za pucanje ako stvorenje bude trč alo prema meni. Idealno bi
bilo kada bih uspeo da ga pogodim i pre nego š to bude znalo š ta se
događa. To će ga usporiti."
Frok na trenutak porazmisli. „Muzej ima nekoliko pravih, dovoljno
dugač kih hodnika, sto do sto dvadeset metara dugih. Na nesreć u,
već ina je sada prepolovljena ovim prokletim sigurnosnim vratima.
Medutim, mislim da ima bar jedan nepreseč en hodnik unutar Celije
dva. Na prvom spratu, u Odeljku 18, iza ć oš ka kod Kompjuterske
sobe."
Pendergast klimnu. „Setić u se toga", rekao je. „U sluč aju da ovaj
plan ne uspe."
„Cujem neš to!" prosikta Margo. Zać utaš e. Pendergast se primač e
vratima.
„Neka senka je upravo zaklonila svetlo na kraju hodnika",
prošaputala je. Usledio je dugi period tišine.
„Tu je", dahć uć i kaza Margo, „vidim ga." A onda još tiš e: „Oh, moj
bože."
Pendergast joj šapnu na uvo: „Odmaknite se od vrata!"
Ustuknula je, jedva se usuđujući da diše. „Šta radi?" prošaputala je.
„Zaustavilo se kod vrata Sigurne oblasti", tiho odgovori
Pendergast. „Uš lo je na tren, a onda vrlo brzo izaš lo. Gleda oko sebe,
njuši vazduh."
„Kako izgleda?" pitao je Frok sa žurbom u glasu.
Pendergast je na trenutak oklevao pre nego š to je odgovorio.
„Ovog puta mogu bolje da ga vidim. Veliko je, ogromno. Cekajte,
okreć e se… Dobri bož e, ovo je už asan prizor, to je… Spljoš teno lice,
male crvene oč i. Slabo krzno preko gornjeg dela tela. Baš kao i
figurina. Čekajte… Samo malo… ide ovamo."
Margo iznenada shvati da se odmakla skroz do najdaljeg zida.
Njuš kajuć i zvuk dopre kroz vrata. A za njim i grozan, straš an smrad.
Skliznula je na pod u potpunom mraku, dok je rupica na kartonu
treperila poput udaljene zvezde. Pendergastova lampa je slabaš no
sijala. Zvezdana svetlost… Neki tanuš an glas u Margoinoj glavi je
pokušavao da govori.
Nakon toga senka pade preko rupice i sve se zamrači.
Usledio je meki, priguš eni udar u vrata, a zatim i š kripa starog
drveta. Kvaka zazveketa. Usledila je duga tiš ina, uz zvuk neč ega
ogromnog š to se kreć e ispred, i oš tar pucanj drveta kad se stvorenje
naslonilo na vrata.
Glas u Margoinoj glavi odjednom postade čujan.
„Pendergaste, upalite tu rudarsku lampu!" prasnula je. „Obasjajte
njome zver!"
„Ma šta pričate!"
„Noćno stvorenje, sećate se? Verovatno mrzi svetlost."
„To je apsolutno tačno!" zavapio je Frok.
„Udaljite se!" povika Pendergast. Margo je zač ula slabi kliktaj i
blistava svetlost rudarske lampe je potpuno zaslepi. Kad joj se vid
povratio, videla je Pendergasta kako kleč i na jednom kolenu s
piš toljem uperenim u vrata i jarkim krugom svetlosti uperenim
direktno u centar.
Zač uo se još jednom zvuk lomljenja i Margo vide cepke kako
prskaju po sobi, poletevš i od sve š ire napukline gornje ploč e. Vrata se
saviše na unutra.
Pendergast je bio nepomičan dok je gledao niz uperenu cev.
Zač uo se još jedan straš an lomeć i zvuk i vrata se raspadoš e na
komade, viseć i ukrivo na iskrivljenim š arkama. Margo se pribi uza zid,
gurajuć i se sve dok joj kič ma ne zaš kripa protestujuć i. Zač ula je Froka
koji je vrisnuo od zaprepaš ćenja, č uda i straha. Stvorenje je č uč alo u
dovratku, njena monstruozna silueta stajala je obasjana jarkom
svetlošću, ali potom, uz grlenu riku, ono odmahnu glavom i nestade.
„Ostanite ovde", reč e Pendergast. Sutnuo je polomljena vrata u
stranu i paž ljivo krenuo u hodnik. Margo č u iznenadni pucanj, a onda
još jedan. Zatim tiš ina. Nakon duž eg vremena, č inilo se kao več nost,
Pendergast se vrati, pokazujuć i im da krenu. Trag malenih crvenih
tačaka pružao se niz hodnik i oko ugla.
„Krv!" reče Frok, saginjući se uz stenjanje. „Znači ranili ste ga!"
Pendergast slegnu ramenima. „Mož da. Ali nisam bio prvi. Kapi krvi
dolaze još iz pravca podnivoa. Vidite? Poruč nik D'Agosta ili neki od
njegovih ljudi sigurno ga je ranio ranije, ali ga nije zaustavio. Pobeglo
je neverovatnom brzinom."
Margo pogleda u Froka. „Zašto nije krenulo na mamac?"
Frok uzvrati pogled. „Imamo posla sa stvorenjem natprirodne
inteligencije."
„Hoć ete da kaž ete da je otkrilo naš u zamku", kaza Pendergast s
tragom neverice u glasu.
„Dozvolite mi da vas pitam, Pendergaste. Da li biste vi upali u ovu
zamku?"
Pendergast je bio tih. „Verovatno ne", konačno reče.
„Pa, onda", kaza Frok. „Potcenili smo stvorenje. Moramo prestati
da o njemu mislimo kao o glupoj ž ivotinji. Ima inteligenciju ljudskog
bić a. Da li sam dobro razumeo da je telo koje je pronađeno na izlož bi
bilo sakriveno?. Zver je znala da je gonjena. Oč igledno je nauč ila da
skriva svoj plen. Osim toga…" oklevao je. „Mislim da se sada već
bavimo neč im drugim, a ne samo njenom glađu. Postoji š ansa da je
privremeno sito posle več eraš nje gozbe. Ali je i ranjeno. Ako je vaš a
analogija sa afrič kim bivolom tač na, ovo stvorenje nije viš e samo
gladno, već i besno."
„Znači mislite da je krenulo u lov", tiho reče Pendergast.
Frok ostade nepomičan. A zatim jedva primetno klimnu.
„I ko onda koga lovi?" upita Margo. Ali niko ne odgovori.
55
Katbert ponovo proveri vrata. Bila su zaključ ana i č vrsta kao stena.
Uključ io je lampu i osvetlio u Rajtovom pravcu - video ga je kako sedi
skljokan u fotelji i mrzovoljno gleda u pod. Isključ io je lampu.
Prostorija je zaudarala na viski. Nije se č ulo niš ta osim kiš e koja je
pljuskala i dobovala po prozoru s rešetkama.
„Šta ćemo da radimo s Rajtom?" pitao je tihim glasom.
„Ne brini", odgovori Rikmanova napetim i visokim glasom.
„Jednostavno ć emo reć i novinarima da se razboleo i spakovati ga za
bolnicu, a onda zakazati konferenciju za novinare za sutra popodne…"
„Ne pitam ja š ta ć emo kad izađemo. Pitam za ovo sada. Ako zver
dođe ovamo."
„Molim te, Jane, nemoj da prič aš o tome. To me plaš i. Ne mogu da
zamislim da ž ivotinja uradi to. Koliko znamo, godinama je već u
podrumu. Zašto bi se sad penjala ovamo?"
„Ne znam", odgovori Katbert. „To me i brine." Ponovo je pogledao
ruger. Pet metaka.
Otišao je do Rajta i prodrmao ga uhvativši ga za rame. „Vinstone?"
„Ti si još uvek tu?" upita Rajt, delujući pomalo odsutno.
„Vinstone, hoć u da povedeš Laviniju u Dvoranu dinosaurusa.
Hajde."
Rajt skloni Katbertovu ruku udarivš i ga. „Sasvim mi je dobro ovde.
Možda ću malo da dremnem."
„Ma idi do đavola", kaza Katbert. I sede na stolicu nasuprot
vratima.
Zač ula se tiha buka - neki zveket - kod vrata, kao kada neko
pokušava da okrene kvaku, a zatim je pusti.
Katbert poskoč i s piš toljem u ruci. Priš ao je blizu vratima i poč eo
da sluša.
„Čujem nešto", tiho je rekao. „Idi u Dvoranu dinosaurusa, Lavinija."
„Bojim se", proš aputala je. „Molim te, nemoj me terati da tamo
idem sama."
„Uradi kako sam ti rekao."
Rikmanova ode do udaljenih vrata i otvori ih. Oklevala je. „Hajde."
„Jane…" molila ga je. Iza nje Katbert je mogao da vidi ogromne
kosture dinosaurusa kako se pomaljaju iz tmine. Ogromna crna rebra
sa zevajuć im nizom zuba iznenada behu osvetljena plavič astom
svetlošću munje.
„Prokleta bila, ženo, ulazi tamo."
Katbert se okrenu, osluš kujuć i. Neš to se blago trljalo o vrata.
Nagnuo se i naslonio uvo na glatku drvenu površ inu. Mož da je to bio
vetar.
Iznenada bi odbač en od vrata strahovitom snagom. Cuo je kako
Rikmanova vrišti iz Dvorane dinosaurusa.
Rajt ustade nesigurno. „Šta to bi?" upita.
Dok mu je u glavi zvonilo, Katbert podiž e piš tolj, nekako se osovi
na noge i otrč a u najdalji ć oš ak sobe. „Bež i u Dvoranu dinosaurusa!"
zaurlao je na Rajta.
Rajt se ponovo skljoka u stolicu. „Kakav je to odvratni smrad?"
pitao je.
Usledio je još jedan divljač ki udarac u vrata, a prasak drveta koje
se cepa zvuč alo je poput pucnja iz puš ke. Katbertov prst se
instinktivno zgrč i oko obarač a i piš tolj nenadano opali skidajuć i
praš inu s tavanice. On istog trenutka spusti oruž je, dok su mu se ruke
tresle. Glupane, potroš io si jedan metak. Prokletstvo, pož ele da zna
malo viš e o ruč nom naoruž anju. Ponovo ga podiž e i pokuš a da nacilja,
ali ruke su mu se već nekontrolisano tresle. Moram da se smirim,
pomislio je. Nekoliko puta duboko udahni. Ciljaj u neš to vitalno. Cetiri
metka.
Prostorija se lagano vrać ala u tiš inu. Rajt je poput krpe sedeo u
fotelji, kao da se zamrznuo na mestu.
„Vinstone, idiote!" prosiktao je Katbert. „Beži u Dvoranu!"
„Ako ti tako kaž eš ", izgovori Rajt i otetura se prema vratima.
Konačno je izgleda bio dovoljno preplašen da bi se pokrenuo.
Zatim je Katbert ponovo zač uo onaj slabi zvuk, i drvo zaš kripa.
Neš to se naslanjalo na vrata. Usledio je još jedan už asan prasak i vrata
se sasvim otvoriš e, a jedan komad drveta ludač ki se okreć uć i završ i u
uglu prostorije. Sto je bio bač en na jednu stranu. Neš to se pojavilo u
pomrč ini hodnika, a troprsta ruka s kandž ama uhvati se kroz
pukotinu za slomljeno drvo. Uz kidajuć i zvuk ostatak vrata beš e
povučen u mrak i Katbert vide mračnu priliku na dovratku.
Rajt se zatetura u Dvoranu dinosaurusa, skoro sruš ivš i
Rikmanovu, koja se preprečila na prolazu gušeći se od suza i jecajući.
„Pucaj, Jane, oh, molim te, molim te ubij ga!" vrištala je.
Katbert je čekao, nišaneći niz cev. Zadržao je dah. Četiri metka.
Komandir tima specijalaca kretao se krovom, poput mač kolike

prilike naspram indigo tamnog neba, dok mu je osmatrač na ulici
govorio kuda da ide. Kou i je stajao odmah pored osmatrač a, ispod
cirade. Obojica su držala gumirane nepromočive radiostanice.
„Uš anč eni Crvenom Jedan, još pet koraka istoč no", osmatrač kaza
u radio, gledajuć i gore svojim pasivnim teleskopom za noć no
osmatranje. „Skoro ste stigli." Prouč avao je planove Muzeja raš irene
na stolu ispod ploč e od pleksiglasa. Putanja specijalaca bila je iscrtana
crveno.
Mrač na prilika se paž ljivo kretala po š kriljč anom krovu dok su
svetla Aper vest sajda igrala oko njega. Ispod je proticala reka Hadson
i videla su se bleš tava svetla vozila hitnih služ bi na prilazu Muzeju.
Visoke stambene zgrade pruž ale su se duž Riversajd drajva poput niza
sjajnih kristala.
„To je to", osmatrač reče. „Stigli ste, Crveni Jedan."
Kou i je video kako je komandir kleknuo i brzo postavljao male
količ ine dinamita. Njegov tim je č ekao nekih stotinjak metara daleko,
a medicinsko osoblje odmah iza njih. Na ulici jedna sirena je zavijala.
„Postavljeno", reč e komandir. Ustao je i paž ljivo krenuo nazad
odmotavajući žicu.
„Aktiviraj kad budete spremni", promrmlja Koufi.
Gledao je kako su na krovu svi polegali. Video se kratak blesak
svetlosti i č asak kasnije do njih dopre i snaž an praskav zvuk.
Komandir je kratko sačekao a onda lagano krenuo napred.
„Crveni Jedan Ušančenom, imamo otvor."
„Nastavite", kaza Koufi.
Specijalci upadoše kroz otvor, a za njima i lekari.
„Unutra smo", stigao je komandirov glas. „U hodniku smo na
petom spratu, nastavljamo po planu."
Kou i je nestrpljivo č ekao. Pogledao je na sat: devet i petnaest.
Zaglavljeni su tamo unutra, bez struje, najduž ih devedeset minuta u
njegovom ž ivotu. Nepož eljna slika gradonač elnika, mrtvog i
rasporenog, neprekidno ga je opsedala.
„Stigli smo do sigurnosnih vrata Celije tri, na petom spratu, Odeljak
14. Spremni da postavimo dinamit."
„Nastavite", reče Koufi. „Postavljamo punjenja."
D'Agosta i njegova grupa nisu se javili već viš e od pola sata. Bož e,
ako se neš to dogodilo gradonać elniku, nikom neć e biti važ no č ija je
greš ka dovela do toga. Kou i ć e biti taj koji ć e preuzeti krivicu. Tako
su stvari tekle u ovome gradu. Toliko mnogo mu je trebalo da stigne
gde je sada i bio je toliko obazriv, a sada ć e kuč kini sinovi sve to da
mu oduzmu. Za sve je kriv Pendergast. Da se nije petljao u tuđe
poslove…
„Punjenja postavljena."
„Pucajte kad budete spremni", ponovo reč e Kou i. Pendergast je
zajebao stvar, a ne on. On je preuzeo sve tek juč e. Na kraju krajeva,
mož da ipak neć e njega okriviti. A posebno ako Pendergast ne bude tu.
Taj kučkin sin može da nađe izgovor za sve.
Usledila je duga tiš ina. Nikakva eksplozija nije doprla do
Koufijevih ušiju dok je čekao ispod natopljene cirade.
„Crveni Jedan Ušančenom, spremni smo", reče komandir.
„Nastavite. Udite unutra i ubijte mamojeba", kaza Koufi.
„Već sam vam rekao, gospodine, naš prioritet je evakuacija
ranjenih", usprotivi se komandir ravnim glasom.
„Znam! Ali požurite, za ime boga!"
Divljački je stisnuo dugme za odašiljanje.
Komandir je istupio sa stepeniš ta i paž ljivo pogledao svud oko
sebe pre nego š to je svom timu dao znak da ga prati. Jedan po jedan,
mrač ne igure iziđoš e s gasmaskama visoko na glavama, u taktič kim
uniformama koje se stapaju s okolinom i s automatima M-16 i
bulpapima opremljenim savrš eno oš trim bajonetima. U pozadini,
jedan niski, zdepastiji specijalac nosio je bacač granata od 40
milimetara, buckasto oruž je koje je izgledalo poput zatrudnele
tompsonke. „Zaposeli smo č etvrti sprat", komandir javi osmatrač u
radiom. „Postavljamo infracrveni marker. Dvorana malih majmuna je
direktno ispred nas."
Osmatrač je rekao u radio: „Nastavite na jug dvadeset tri metra
kroz Dvoranu, a onda na zapad sedam metara prema vratima."
Komandir uze malu crnu kutiju s pojasa i pritisnu dugme. Crveni
laser zasja, tanak poput olovke. Pomerao je zrak okolo sve dok nije
oč itao potrebnu udaljenost. Zatim je krenuo napred ponovivš i
postupak, ali ovaj put usmerivši laser ka zapadu.
„Crveni Jedan Ušančenom. vidimo vrata."
„Odlično. Nastavite."
Komandir krenu prema vratima mahnuvš i svojim ljudima da ga
prate. „Vrata su zaključana. Postavljamo punjenja."
Tim brzo izvaja dve kratke trake plastič nog eksploziva oko brave,
a zatim odstupi odmotavajuć i ž icu. „Punjenja postavljena." Zač uo se
tihi udar kada su vrata popustila.
„Vratanca na plafonu bi trebalo da su direktno ispred vas, u sredini
magacina", osmatrač ih je navodio.
Pomerajuć i u stranu nekoliko komada nameš taja, komandir i
njegovi ljudi ugledaš e vratanca. Pomerivš i reze, komandir uhvati
gvozdenu š ipku i podiž e ih. Ustajali vazduh pokulja im u susret.
Komandir se nagnuo preko ivice. U Dvorani nebesa sve je bilo mirno.
„Otvorili smo vratanca", rekao je u radio. „Izgleda dobro."
„Dobro", stiž e Kou ijev glas. „Obezbedite Dvoranu. Spustite dva
medicinara da evakuišu povređene, ali brzo."
„Crveni Jedan razumeo, Ušančeni."
Osmatrač preuze vezu. „Prosecite gipsanu ploč u u sredini
zapadnog zida. Iza ć ete pronać i dvadeset centimetara debeli I-pro il
za koji možete da okačite užad."
„Hoćemo."
„Pažljivo. Visina je osamnaest metara."
Komandir i njegova ekipa su radili brzo, probili su se kroz gipsanu
ploč u, zakač ili dva lanca oko pro ila, prikač ili dva karabina, jednu
koč nicu i č ekrk. Jedan od č lanova tima je prikač io už ane lestve za
jedan od lanaca i spustio ih kroz otvor.
Komandir se još jednom nagnuo osvetljavajuć i moć nom lampom
mrak u dvorani.
„Ovde Crveni Jedan. Vidim nekoliko tela tamo dole", rekao je. „Ima
li traga od stvorenja?" upitao je Koufi.
„Negativno. Čini se kao da ima deset do dvanaest tela, možda i više.
Lestve postavljene."
„Šta čekate?"
Komandir se okrenu medicinskom timu. „Signalizirać emo vam kad
budemo spremni. Poč nite sa rastavnim nosilima. Iznosić emo ih jedno
po jedno."
Uhvatio se za už ane lestve i krenuo dole klateć i se nad ogromnim
praznim prostorom. Ljudi su jedan po jedan krenuli za njim. Dvojica
se raš trkaš e da pruž e vatrenu podrš ku ako bude potrebno, dok su
druga dvojica postavili tronoš ce sa grozdovima halogenih lampi koje
su prikač ili na portabl generator spuš ten kanapima. Vrlo brzo je
centar dvorane bio preplavljen svetlom.
„Obezbedite sve ulaze i izlaze!" urlao je komandir. „Medicinski tim,
siđite!"
„Obaveštavaj!" urlao je Koufi preko radija.
„Obezbedili smo Dvoranu", odgovori komandir. „Nema traga
nikakvoj životinji. Medicinski tim se upravo spušta."
„Odlič no. Morać ete da pronađete tog stvora, ubijete ga i pronađete
gradonač elnikovu grupu. Mislimo da su siš li stepenicama u zadnjem
pomoćnom delu."
„Jasno, Ušančeni", odgovori komandir.
Kako je komandirov radio zazujao i zać utao, č uo je pucanj,
prigušen, ali nije bilo greške.
„Crveni Jedan Uš anč enom, upravo smo č uli pucanj iz piš tolja,
Zvučalo je kao da dolazi negde odozgo."
„Prokletstvo, krenite tamo!" urlao je Kou i. „Pokupi svoje ljude i
kreni za njim!"
Komandir se okrenu svojim ljudima. „U redu. Crveni Dva, Crveni
Tri, završ ite ovde i obezbedite. Uzmite bacač granata. Ostali krenite sa
mnom."
56
Lepljiva voda zapljuskivala je Smitbeka preko pojasa. I samo

održ avanje ravnotež e bilo je iscrpljujuć e. Noge su mu već dugo
utrnule i sav se tresao.
„Ova voda se prokleto brzo penje", reče D'Agosta.
„Mislim da ne moramo viš e da se brinemo zbog tog stvorenja", s
nadom u glasu reče Smitbek.
„Mož da i ne moramo. Znaš ", lagano mu reč e D'Agosta, „bio si
prilič no brz tamo, mislim to š to si zatvorio vrata onom lampom.
Mislim da si nam svima spasao živote."
„Hvala", reče Smitbek, sve više i više simpatišući D'Agostu.
„Ali nemoj da ti se to obije o glavu", dodade D'Agosta uz pljuskanje
vode.
„Jesu li svi dobro?" D'Agosta se okrenu prema gradonačelniku.
Gradonač elnik je izgledao ispijeno. „Na ivici smo. Ima nekoliko
ljudi koji su u š oku i iscrpljeni su, a mož da i oboje. Kuda sada?" Upitno
ih je gledao.
D'Agosta je oklevao. „Ah, niš ta konkretno ne mogu da vam
kaž em", konač no reč e. „Smitbek i ja ć emo da pogledamo prvo desno
račvanje."
Gradonač elnik pogleda nazad u grupu, a zatim se primač e
D'Agosti. „Sluš ajte", reč e tihim, zaš titnič kim tonom. „Znam da ste se
izgubili. Vi takođe znate da ste se izgubili. Ali ako ovi ljudi pozadi to
saznaju, mislim da neć emo uspeti da ih nagovorimo da idu dalje.
Veoma je hladno stajati ovde, a nivo vode raste. Zaš to ne bismo svi
zajedno probali? To nam je jedina š ansa. Cak i kada bismo hteli da se
vratimo odakle smo doš li, polovina ovih ljudi se nikad ne bi probila
protiv vode."
D'Agosta je kratko gledao u gradonač elnika. „U redu", konač no
reč e. A onda se okrenuo prema ljudima. „Sluš ajte me", povikao je.
„Krenuć emo desnim tunelom. Svi se uhvatite za ruke i formirajte
liniju. Cvrsto se drž ite. Budite blizu zida - struja je veoma jaka u
sredini. Ako se neko oklizne, vič ite, ali ne puš tajte ga ni za ž ivu glavu.
Jesmo li se razumeli? Hajdemo."
Mrač na igura se lagano provlač ila kroz izlomljena vrata, kreć uć i
se kao mač ka po podu prekrivenom krhotinama. Katbert oseti kao da
ima stotine č ioda i igala u nogama. Zeleo je da puca, ali ruke su odbile
poslušnost.
„Molim te, odlazi", rekao je to toliko mirno da je iznenadio samog
sebe.
Ono je iznenada stalo i pogledalo direktno u njega. Katbert pri
slabom svetlu nije mogao da vidi niš ta drugo osim ogromne, moć ne
siluete i njenih sitnih crvenih oč iju. Gledale su ga, nekako,
inteligentno.
„Nemoj me povrediti", preklinjao je Katbert.
Stvorenje je bilo potpuno nepokretno.
„Imam piš tolj", proš aputao je Katbert. Paž ljivo je naciljao. „Neć u
pucati ako odeš", rekao je tiho.
Polako se kretalo postrance, glave okrenute prema Katbertu.
Zatim načini veoma brz pokret i nestade.
Katbert ustuknu u panici, a njegova lampa poč e nekontrolisano da
se vrti po podu. Panič no se okretao oko sebe. Sve je bilo tiho. Smrad
stvorenja je ispunjavao č itavu prostoriju. Odjednom, zateč e se kako
upada u Dvoranu dinosaurusa i zatvara vrata za sobom.
„Ključ!" zaurlao je. „Lavinija, za ime boga!"
Fanatič no se osvrtao po zamrač enoj dvorani. Napred, tač no u
centru dvorane, stajao je potpuno uspravljen veliki kostur
tiranosaurusa. Ispred njega č uč ala je mrač na prilika jednog
triceratopsa, spuš tene glave i velikih crnih rogova koji su se
presijavali u polumraku.
Cuo je jecaje, a zatim osetio kako mu neko gura ključ u dlan. Brzo
zaključa vrata.
„Hajdemo", rekao je, odvodeć i je dalje od vrata, pored kandž astog
stopala tiranosaurusa. Otiš li su dublje u tamu. Iznenada, Katbert
povuč e direktorku za odnose s javnoš ću na jednu stranu, a onda je
natera da č uč ne. Piljio je u mrak, napetih nerava. Dvorana
dinosaurusa iz doba krede bila je samrtno tiha. Cak ni zvuk kiš e nije
prodirao u ovo tamno utoč iš te. Jedina svetlost stizala je kroz red
malenih prozora.
Svud oko njih nalazila se gomila malih kostura strutiomimusa,
nameš tenih u polukruž ni odbrambeni polož aj ispred monstruoznog
kostura mesož dera driptosaurusa, spuš tene glave, otvorenih č eljusti i
isturenih divovskih kandž i. Katbert je uvek už ivao u proporcijama i
dramatici ove prostorije, ali sada ga je sve to plaš ilo. Sada je tač no
znao kakav je osećaj kada si lovina.
Iza njih, ulaz u Dvoranu je bio zapreč en teš kim metalnim
sigurnosnim vratima. „Gde je Vinston?" proš aputao je Katbert vireć i
kroz kosti onog driptosaurusa.
„Ne znam", prostenjala je Rikmanova stež uć i ga za ruku. „Jesi li ga
ubio?"
„Promaš io sam", proš aputao je. „Molim te, pusti me. Ruke mi
moraju biti slobodne."
Rikmanova ga pusti, a zatim otpuza unazad između dva
strutiomimusa i sklupča se uz prigušeni jecaj u fetusni položaj.
„Budi tiha!" prosikta Katbert.
Dvorana ponovo zapade u duboko mrtvilo. Gledao je unaokolo
ispitujuć i senke. Nadao se da je Rajt naš ao utoč iš te u jednom od
mnogih mračnih ćoškova.
„Jane?" stiže prigušeni poziv. „Lavinija?"
Katbert se okrenu i na svoj už as vide kako se Rajt naslanja na rep
jednog stegosaurusa. Dok ga je gledao, Rajt se zaneo, ali je povratio
ravnotežu.
„Vinstone!" Katbert procedi kroz zube. „Skloni se odatle!"
Ali Rajt poč e nestabilno da korač a prema njima. „Jesi li to ti, Jane?"
upita Rajt glasom koji je odavao zbunjenost. Zastao je i naslonio se na
ivicu jedne usputne vitrine. „Nije mi dobro", požali se on.
Iznenadna eksplozija razlež e se dvoranom, odjekujuć i mahnito
ogromnim prostorom. Usledio je još jedan udarac. Katbert nejasno
vide da su se vrata Rajtove kancelarije pretvorila u nepravilnu rupu.
Odatle izađe neka mračna prilika.
Iza njega Rikmanova je vrištala prekrivajući rukama glavu.
Kroz skelet driptosaurusa Katbert je mogao da vidi kako se tamna
igura brzo kreć e preko otvorenog prostora. Pravo prema njemu,
mislio je - ali onda iznenada promeni pravac prema mrač noj Rajtovoj
figuri. Dve senke se spojiše u jednu.
Zatim Katbert ču nekakav vlažan mrveći zvuk i urlik - zatim tišinu.
Podiže pištolj i pokuša da vidi kroz rebra postavljenog skeleta.
Silueta se pridiž e s neč im u ustima, protrese snaž no glavu i
proizvede zvuk kao da neš to usisava u sebe. Katbert sklopi oč i
stiskajući obarač.
Ruger poskoč i u njegovoj ruci i on č u pucanj a zatim i glasno
klepetanje. Sada je video da driptosaurusu nedostaje parč e rebra. Iza
njega Rikmanova je brektala i stenjala.
Mračna figura stvorenja beše nestala s onog mesta.
Nekoliko trenutaka je proš lo i Katbert oseti kako kopč e koje mu
drž ahu razum lagano popuš taju. A zatim, pri blesku munje koji se
probi kroz malene prozore, jasno ugleda zver koja se brzo kretala uz
najbliž i zid direktno prema njemu, crvenih oč iju iksiranih na njegovo
lice.
Okrenuo je cev i poč eo divlje da puca, tri brza hica, svaki prać en
svetloš ću koja je obasjavala police i police prepune mrač nih lobanja,
zuba i kandž i; istinska zver iznenada se izgubi u gomili nemilosrdnih,
istrebljenih stvorenja, nakon čega pištolj nastavi samo da klikće dok je
okidač bezopasno udarao po ispražnjenim komorama cilindra.
I kao iz nekog napola dosanjanog sna, Katbert č u udaljeni zvuk
ljudskih glasova koji su dopirali iz pravca Rajtove laboratorije. I
odjednom, on potrč a bezglavo preko svih prepreka, kroz uniš tena
vrata, pravo kroz Rajtovu laboratoriju i u mrač ni hodnik iza nje. Cuo
je samog sebe kako vriš ti, a zatim vide svetlost lampe uperene u
sopstveno lice i neko ga zgrabi i prisloni uza zid.
„Smirite se, dobro ste! Vidite, ima krvi po sebi!"
„Uzmi mu taj pištolj", neko drugi reče. „Je l' njega vijamo?"
„Ne, rekli su da je nekakva životinja. Ali nemoj ništa da rizikuješ."
„Prestani da se otimaš!"
Još jedan vrisak ote se iz Katbertovog grla. „Tamo je!" vikao je.
„Sve će vas pobiti! Ono zna, vidi mu se u očima da zna!"
„Zna šta?"
„Ne trudi se da razgovaraš s njim, vidiš da bunca." Katbert se
iznenada potpuno opusti.
Komandir mu priđe. „Ima li tamo još nekog?" pitao je tresuć i
Katberta za rame.
„Da", konač no odgovori. „Rajt. Rikmanova." Komandir podiž e
pogled.
„Mislite na Vinstona Rajta? Direktora Muzeja? Onda ste vi sigurno
doktor Katbert. Gde je Rajt?"
„Jelo ga je", reč e Katbert, „jelo mu je mozak. Samo je jelo i jelo.
Tamo je u Dvorani dinosaurusa, pravo kroz ovu laboratoriju."
„Odvedite ga u Dvoranu i neka ga medicinari izvedu", reč e
komandir dvojici pripadnika svog tima. „Vas trojica, za mnom. Brzo."
Podigao je radio. „Crveni Jedan Uš anč enom. Locirali smo Katberta i
šaljemo ga napolje."
„Ovde su u ovoj laboratoriji", reč e osmatrač , pokazujuć i na planu.
Sada kada je prodor bio izvrš en i tim duboko u Muzeju, njih dvojica se
preseliše u mobilni komandni centar sklonivši se sa jake kiše.
„Laboratorija je č ista", monotoni komandirov glas reč e.
„Nastavljamo u Dvoranu dinosaurusa. I ova vrata su takođe
polomljena."
„Uđite i sredite tog stvora" povikao je Kou i. „Ali pazite na doktora
Rajta. Ostavite uključen kanal. Hoću sve vreme da budem uključen!"
Kou i je č ekao, napeto drž eć i sluš alice i sluš ajuć i jedva č ujni siktaj
i pucketanje statike preko otvorenog kanala. Cuo je kliktanje oruž ja i
nekoliko šapata.
„Oseć aš to?" Kou i se nagnu napred. Skoro su stigli. Cvrsto se
uhvatio za ivicu stola.
„Aha", odgovori neko. Začulo se neko klepetanje.
„Ugasi svetlo i ostani u senci. Crveni Sedam, pokrivaj levu stranu
tog kostura. Crveni Tri, idi desno. Crveni Cetiri, leđa uza zid, pokrivaj
zadnji sektor.
Usledila je duga tiš ina. Kou i je mogao da č uje teš ko disanje i slabe
korake.
Cuo je iznenadni eksplozivni š apat. „Crveni Cetiri, vidi, ovde je
jedno telo."
Koufi oseti kako mu se stomak steže. „Nema glave", čuo je. „Lepo."
„Evo još jednog", proš aputa neko. „Vidiš ? Lež i medu onom grupom
dinosaurusa."
Još škljocanja i lupkanja oružja, još disanja.
„Crveni Sedam, pokrivaj nam odstupnicu. Nema drugog izlaza."
„Možda je još uvek tu", neko prošaputa.
„To je dovoljno daleko, Crveni Četiri."
Kou ijevi zglobovi na prstima pobeleš e. Zaš to već jednom ne svrš e
s tim? Ovi momci su brzi ko gomila babuskara. Još udaranja metala.
„Neš to se ovde pomera! Ovamo!" Glas je bio toliko glasan da Kou i
poskoč i, a zatim se provala paljbe automatskog oruž ja pretvori u
statiku, kako kanal postade preopterećen.
„Sranje, sranje, sranje", Kou i poč e da izgovara ponovo i ponovo. A
onda na trenutak zač u vriš tanje, pa opet statič ki elektricitet,
ujednač enu kadencu maš inki, a onda opet - tiš inu. Zveckajuć i zvuk
neč ega - ali č ega? Smrskanih dinosaurusovih kostiju koje padaju i
kotrljaju se po mermernom podu?
Kou i oseti navalu olakš anja. Sta god to bilo, sad je mrtvo. Niš ta ne
mož e da prež ivi jebeni tovar municije koji je upravo isporuč en. Noć na
mora je konačno završena. On se lagano spusti u stolicu.
„Crveni Cetiri! Hoskinse! O, sranje!" komandirov glas je vriš tao
kroz kanal. Glas odjednom bi zakopan produž enom vatrom, nakon
čega kanal ponovo ispuni statika. Ili je to bio vrisak?
Kou i ponovo poskoč i na noge i okrenu se prema agentu koji je
stajao iza njega. Otvorio je usta da neš to kaž e, ali nikakav zvuk ne
proizvede. Čitao je sopstveni užas u agentovom pogledu.
„Crveni Jedan!" urlao je u mikrofon. „Crveni Jedan! Čuješ li?"
Sve što je mogao da čuje bile su smetnje.
„Pričaj sa mnom, komandiru! Da li čuješ? Bilo ko!"
Prebacivao je frekvencije tražeći tim u Dvorani nebesa.
„Gospodine, izvlač imo poslednja tela upravo sad", č uo se glas
jednog od lekara. „Poslednji ljudi iz tima specijalaca su upravo
evakuisali doktora Katberta na krov. Upravo smo č uli pucnje odozgo.
Da li ćemo morati još nekoga da evakuišemo…?"
„Gubite se odatle!" vriš tao je Kou i. „Izvlač ite svoje guzice odatle!
Odjebite odatle i izvucite merdevine!"
„Gospodine, š ta je sa ostatkom specijalaca? Ne mož emo ostaviti te
ljude…"
„Mrtvi su! Razumeš? To je naređenje!"
Ispustio je radio iz ruke i nagnuo se nazad zureć i odsutno kroz
prozor. Mrtvački kombi lagano se primicao masivnom zdanju Muzeja.
Neko ga potapš a po ramenu. „Gospodine, Pendergast zahteva da
govori s vama."
Kou i lagano odmahnu glavom. „Ne. Neć u da razgovaram s tim
jebivetrom, kapiraš?"
„Gospodine, on…"
„Da mi više nisi spomenuo njegovo ime."
Jedan drugi agent otvori zadnja vrata i uđe, odelo mu je bilo
potpuno natopljeno. „Gospodine, upravo iznose mrtve."
„Ko? O kome govoriš?"
„O ljudima iz Dvorane nebesa. Sedamnaestoro ih je mrtvo, nema
preživelih."
„Katbert? Onaj tip š to su ga pokupili u laboratoriji? Je li i on
izašao?"
„Upravo su ga spustili na ulicu."
„Hoću da razgovaram s njim."
Kou i istupi napolje i otupelog uma potrč a pored kruga
ambulantnih kola. Kako je tim specijalaca mogao tako lako da
nastrada?
Napolju mu priđoš e dva lekara s nosilima. „Jeste li vi Katbert?"
upita Koufi nepomično telo.
Čovek je gledao oko sebe dezorijentisano.
Doktor se progurao pored Kou ija, otvorio Katbertovu koš ulju a
onda ga pogledao u lice i oči.
„Krvavi ste", rekao je. „Jeste li povređeni?"
„Ne znam", kaza Katbert.
„Disanje trideset, puls dvadeset jedan", kaza medicinski brat. „Jeste
li dobro?" upita lekar. ,Je li ovo vaša krv?"
„Ne znam."
Lekar brzo pregleda Katbertove noge, opipa ih, oseti prepone,
pregleda mu vrat.
Okrenuo se prema medicinskom bratu. „Odvedite ga na
posmatranje." Dva čoveka odguraše kolica dalje.
„Katberte!" pozva Koufi trčeći pored njega. „Jeste li ga videli?"
„Video?" ponovi Katbert.
„Videli jebeno stvorenje!"
„Ono zna", kaza Katbert.
„Zna šta?"
„Zna šta se dešava, tačno zna šta se događa."
„Šta to do đavola znači?"
„Ono nas mrzi", kaza Katbert.
Dok su ljudi iz hitne pomoć i otvarali vrata ambulantnih kola, Kou i
je urlao: „Kako izgleda?"
„Ima nekakvu tugu u pogledu", reče Katbert. „Beskrajnu tugu."
„Pa on je lud", konstatova Koufi ne obrativši se nikom posebno.
„Nećete ga ubiti", dodade Katbert s nekom ubeđenom mirnoćom.
Vrata se uz tresak zatvoriše.
„Đavola neć u!" viknuo je Kou i prema odlazeć im ambulantnim
kolima. „Jebi se, Katberte! Đavola neću!"
57
Pendergast spusti radio i pogleda u Margo. „Stvorenje je upravo

pobilo već i deo tima specijalaca. Kako sam č uo, doktora Rajta, takođe.
Kou i je povukao sve ostale i neć e da odgovori na moje pozive.
Verovatno smatra da sam za sve ja kriv."
„Ali mora da nas sasluš a!" grmeo je Frok. „Sada znamo š ta nam je
činiti. Sve što moraju da urade jeste da uđu s halogenim lampama!"
„Shvatam š ta se događa", kaza Pendergast. „Prenapet je, traž i
žrtvenog jarca. Ne možemo se osloniti na njegovu pomoć."
„Moj bož e", izusti Margo. „Doktor Rajt…" Stavila je ruku na usta.
„Da je samo moj plan uspeo - da sam sve dobro promislila - mož da bi
svi ti ljudi sada bili živi."
„Ili bi poruč nik D'Agosta, gradonač elnik i svi oni ispod nas bili
mrtvi", kaza Pendergast. Pogledao je niz hodnik. „Pretpostavljam da je
moja duž nost da vas sada izvedem na sigurno", reč e. „Mož da bi
trebalo da krenemo putem koji sam predlož io D'Agosti. Naravno, uz
pretpostavku da ga plan nije odveo na pogrešnu stranu."
Zatim pogleda u Froka. „Ne, mislim da to neće upaliti."
„Samo napred!" zaurla Frok. „Nemojte ovde ostajati zbog mene!"
Pendergast se bledo osmehnu. „Nije to u pitanju, doktore. U
pitanju je grozno vreme. Znate da podrum uvek bude poplavljen kada
naiđe pljusak. Cuo sam preko radija da je kiš a dostigla monsunske
razmere u poslednjih sat vremena. Kada sam bacao ona vlakna u
podnivou, primetio sam da je voda duboka najmanje pola metra i da
brzo otič e u pravcu istoka. To znač i da se odliva iz reke. Ne bismo
mogli dole sada i da hoć emo." Pendergast podiž e obrve. „Ako
D'Agosta nije izaš ao do sada - pa, š anse su mu u najmanju ruku veoma
slabe."
Okrenuo se prema Margo. „Mož da bi za vas dvoje najbolje bilo da
ostanete ovde u Sigurnoj oblasti. Znamo da stvorenje ne mož e da
prođe kroz ojač ana vrata. Za nekoliko sati sigurno ć e povratiti
napajanje. Verujem da ima još nekoliko ljudi koji su još uvek zatoč eni
u Komandnom centru i Kompjuterskoj sobi. Oni su mož da u opasnosti.
Nauč ili ste me dosta o ovom stvorenju. Poznajemo njegove slabosti, a
znamo i prednosti. Ove dve prostorije su blizu onog dugač kog,
neprekinutog hodnika. Dok ste vas dvoje ovde sigurni, za promenu
mogu ja malo njega da lovim."
„Ne", pobuni se Margo. „Ne možete to izvesti sami."
„Mož da i ne, gospođice Grin, ali planiram da izvedem veoma dobru
imitaciju."
„Ja idem s vama", ona odvažno izjavi.
„Zao mi je." Pendergast je oklevajuć i stajao pored otvorenih vrata
Sigurne oblasti.
„To bić e je veoma inteligentno", rekla je. „Ne verujem da imate
šansu sami protiv njega. Ako mislite da to što sam žena…"
Pendergast beš e zapanjen. „Gospodice Grin, š okiran sam š to imate
tako loš e miš ljenje o meni. Cinjenica je da nikad niste bili u slič noj
situaciji u životu. Bez oružja ništa ne možete da uradite."
Margo ga je gledala ratoborno. „Spasla sam vam dupe kad sam
vam rekla da uključite lampu", izazivala ga je.
On podiže obrve.
Frok se javi iz pomrč ine. „Pendergaste, ne izigravajte juž njač kog
džentlmena glupaka. Povedite je."
Pendergast se okrenu prema Froku. „Jeste li sigurni da ć ete biti
dobro sami, doktore?" pitao je. „Morać emo da uzmemo i baterijsku i
rudarsku lampu ako želimo nešto da uradimo."
„Naravno!" kaza Frok uz nehajni pokret rukom. „Dobro bi mi došlo
da se malo odmorim od svih ovih uzbuđenja."
Pendergast je oklevao još koji trenutak, a zatim se zamisli. „Vrlo
dobro", kaza. „Margo, zaključ ajte doktora u Sigurnu oblast, uzmite
njegove ključeve i ono što je ostalo od mog sakoa i krenimo."
Smitbek divljač ki protrese baterijsku lampu. Svetlost zadrhta, na

trenutak zasja jače, ali opet oslabi.
„Ako to svetlo nestane", kaza D'Agosta, „sjebani smo. Isključ i to,
uključivaćemo je s vremena na vreme da vidimo kuda idemo."
Kretali su se kroz tamu dok je zvuk tekuć e vode ispunjavao
zaguš ljivi vazduh. Smitbek je predvodio, iza njega je iš ao D'Agosta
drž eć i novinarevu ruku koja je, kao i ostatak njegovog tela, bila skoro
potpuno utrnula.
Iznenada, Smitbek stavi ruku na uš i. U mraku je polako postajao
svestan jednog novog zvuka.
„Jeste li čuli to?" upita Smitbek.
D'Agosta je osluškivao. „Čujem nešto", odgovori.
„Zvuči mi kao…" ali ućuta.
„Vodopad", konač no ga dopuni D'Agosta. „Ali š ta god da jeste,
sigurno je prilič no daleko. Zvuč i zastraš ujuć e u ovom tunelu. Drž ite to
za sebe." Grupa nastavi da š ljapka potpuno nema. „Svetlo", kaza
D'Agosta.
Smitbek ga uključi, prošara njime po praznom hodniku pred njima,
a zatim ga isključ i. Zvuk je bio glasniji, u stvari, č ak mnogo glasniji.
Osetio je kako vodena struja jača.
„Sranje!" reče D'Agosta.
Među njima nasta nekakvo komešanje.
„U pomoć!" začuo se ženski glas. „Kliznula sam! Ne puštajte me!"
„Neka je neko uhvati!" povika gradonačelnik.
Smitbek hitro uključ i svetlo i uperi ga unazad. Jedna sredoveč na
ž ena koprcala se u vodi, a njena duga več ernja haljina se naduvavala
iznad mastiljave površine.
„Ustanite!" vikao je gradonačelnik. „Ukopajte noge!"
„Pomozite mi!" vrištala je.
Smitbek gurnu lampu u dž ep i okrenu se protiv struje. Zena je
plutala pravo prema njemu. Video je njenu ruku kako se pruž a i oseti
kako ga ona uhvati oko butine stiskom jakim poput mengela. Oseti
kako klizi.
„Čekajte!" povikao je. „Prestanite da se koprcate! Imam vas!"
Ona ritnu noge i obavi mu se oko kolena. Smitbek ispusti D'Agostu
i posrnu napred, č udeć i se njenoj snazi i pored toga š to je poč eo da
gubi ravnotežu.
„Vuč ete me dole!" rekao je padajuć i u vodu nič ice i oseć ajuć i kako
ga struja vuč e ispod površ ine. Krajič kom oka vide D'Agostu kako gazi
u njegovom pravcu. Zena se pope na njega zaslepljena panikom i poč e
da mu gura glavu pod vodu. On se uspravi pod njenom natopljenom
haljinom, a ona mu se zakači za nos i bradu potpuno ga dezorijentišući
i guš eć i. Velika malaksalost poč e da ga obuzima. Ponovo je potonuo s
nekim čudnim, praznim hujanjem u ušima.
I odjednom, ponovo beš e iznad površ ine vode, gutao je i kaš ljao.
Už asno vriš tanje dopre iz tunela pred njima. Osvestio se u neč ijem
veoma snažnom zagrljaju. D'Agostinom zagrljaju.
„Nismo uspeli da spasemo ženu", kaza D'Agosta. „Hajdemo."
Njeno vriš tanje dopiralo je do njih, sve slabije kako ju je bujica
nosila dalje. Neki od gostiju su joj vikali i dobacivali nekakva uputstva,
a ostali su nekontrolisano jecali.
„Brzo, hajdemo svi!" povika D'Agosta. „Ostanite uza zid! Idemo
napred i š ta god radili, ne prekidajte lanac." Ispod glasa on promrmlja
Smitbeku. „Samo mi kaži da još uvek imaš lampu."
„Evo je", kaza Smitbek proveravajući je da li radi.
„Moramo da nastavimo dalje, inač e ć emo ih sve izgubiti", mrmljao
je D'Agosta. A onda se kratko i neveselo nasmeja. „Izgleda da sam ja
ovog puta tebi spasao život. To znači da smo kvit, Smitbek."
Smitbek niš ta ne reč e. Pokuš avao je da isključ i už asavajuć e i bolne
krike koji su jenjavali i bili izoblič eni zbog tunela. Zvuk grmeć e vode
bivao je sve jasniji i opasniji.
Ovaj događaj je demoralisao grupu. „Bić e sve u redu samo ako se
budemo drž ali za ruke!" Smitbek č u kako gradonač elnik dovikuje. „Ne
prekidajte lanac!"
Smitbek zgrabi D'Agostinu ruku snaž no koliko je mogao. Bauljali
su nizvodno kroz potpuni mrak. „Svetlo!" kaza D'Agosta.
Smitbek uključi lampu. I čitav svet mu se sruši pred očima.
Nekih stotinak metara ispred njega visoka tavanica tunela zavijala
je nadole u uski polukruž ni levak. Ispod njega, pobesnela voda se
gromko uvijala i talasala, a zatim se naglo sunovrać ivala u mrač ni
bezdan. Uzdizala se teš ka magla koja je bila poput mrač ne maglič aste
brade na mahovinom prekrivenom nepcu jame. Smitbek je gledao,
š iroko zinuvš i, dok su sve njegove nade u bestseler, svi njegovi snovi -
čak i onaj o tome da ostane živ - nestajali u ovom vrtlogu.
Do njegove svesti se jedva probi misao da vriska iza njega nije u
stvari vriš tanje, već klicanje. Pogledao je nazad i video kaljavu ekipu
koja je gledala nagore iznad njihovih glava. U tač ki gde se kosa cigla
tavanice susretala sa zidom tunela, zjapila je mrač na rupa površ ine
jednog kvadratnog metra. Iz nje je š trč ao jedan kraj rđavih gvozdenih
merdevina pričvršćen za prastari cigleni zid.
Klicanje veoma naglo prestade kada im u svest prodre už asna ali
nepobitna činjenica.
„Jebeno je predaleko", kaza D'Agosta.
58
Odmakli su se od Sigurne oblasti i poč eli da se penju uza stepenice.

Pendergast se okrenu prema Margo, stavi prste preko svojih usana, a
onda pokaza na grimizne mrlje krvi na podu. Ona klimnu: zver je
otiš la ovim putem kada je pobegla od njihovog svetla. Setila se da je
bila na ovom stepeniš tu, samo dan ranije kada je sa Smitbekom bež ala
od č uvara. Pratila je Pendergasta dok je on isključ ivao rudarsku
lampu, oprezno otvarajuć i vrata na prvom spratu, i ulazeć i u
pomrč inu koja ih je č ekala iza, sa svež njem vlaknaste biljke
prebačenim preko ramena.
Agent stade na trenutak udiš uć i vazduh. „Niš ta ne oseć am",
proš aputao je. „Kojim putem do Komandnog centra i Kompjuterske
sobe?"
„Mislim da ovde moramo desno", reč e Margo. „Pa onda pravo kroz
Dvoranu drevnih sisara. Nije daleko. Odmah iza ć oš ka, kod
Komandnog centra, nalazi se onaj dugač ki hodnik koji je spomenuo
doktor Frok."
Pendergast uključ i lampu veoma kratko i osvetli hodnik. „Nema
tragova krvi", mrmljao je. „Stvorenje je krenulo pravo gore iz Sigurne
oblasti, preko ovog odmoriš ta i, bojim se, tač no prema doktoru Rajtu."
Okrenuo se prema Margo. „Sta predlaž ete, kako da ga namamimo
ovamo?"
„Opet iskoristite vlakna", odgovori ona.
„Prošli put nije naselo na taj trik."
„Ali ovaj put ne nameravamo da ga zatvorimo. Sve š to ž elimo jeste
da ga namamimo da izađe iza ć oš ka. Vi ć ete biti na drugom kraju
hodnika, spremni da pucate. Jednostavno ć emo ostaviti malo vlakana
na jednom kraju. Napravićemo na daljem kraju - kako vi to zovete?"
„Zasedu."
„Tako je, zasedu. Sedeć emo skriveni tamo u mraku. Kada dođe, ja
ću uperiti rudarsko svetlo u njega a vi ćete početi da pucate."
„Zaista. A kako ć emo znati da je stvorenje doš lo? Ako je hodnik
dugač ak koliko doktor Frok kaž e da jeste, mož da neć emo uspeti da ga
nanjušimo na vreme."
Margo je ć utala. „To je zaista dobro pitanje", konač no priznade.
Kratko su stajali u tišini.
„Na kraju hodnika je staklena vitrina", kaza Margo. „Namenjena je
novim knjigama koje je napisalo osoblje Muzeja, ali Rikmanova se
nikad nije potrudila da je napuni. Znač i da nije zaključ ana. Tamo
mož emo da stavimo zavež ljaj. Stvorenje je mož da krenulo za krvlju,
ali sumnjam da ć e uspeti da se odupre ovome. Proizveš će neku buku
dok bude pokušavalo da otvori vitrinu. Kada čujete buku, pucajte."
„Izvinite", kaza Pendergast nakon par trenutaka, „ali mislim da je
previš e oč igledno. Moramo da sebi postavimo isto pitanje: ako bih ja
naiš ao na ovakvu postavku, da li bih znao da je u pitanju zamka? U
ovom sluč aju, odgovor je: da. Moramo da smislimo neš to malo
suptilnije. Svaka nova zamka koja koristi vlakna kao mamac osuđena
je na to da izazove sumnju."
Margo se nasloni na hladan mermerni zid hodnika. „Ono ima i
oštro čulo sluha, kao i mirisa", reče.
„Da?"
„Mož da bi najjednostavniji pristup bio i najbolji. Mi sami ć emo biti
mamac. Pravić emo buku. Glasno ć emo razgovarati. Zvuč ać emo kao
lak plen."
Pendergast klimnu. „Kao alpska koka koja se pretvara da joj je
krilo slomljeno da bi odvukla lisicu. A kako ćemo znati da je stiglo?"
„Palić emo i gasiti lampu naizmenič no. Mahać emo njome,
obasjavati hodnik. Stavić emo na najslabije, to ć e mož da iritirati
stvorenje, ali ga neć e oterati. A nama ć e omoguć iti da ga vidimo.
Stvorenje ć e misliti da samo razgledamo i pokuš avamo da pronađemo
nekakav izlaz. A onda, kada krene na nas, uključ ić u rudarsku lampu i
vi ćete zapucati."
Pendergast kratko razmisli o ovome. „A š ta je sa moguć noš ću da
nam stvorenje priđe s druge strane? Otpozadi?"
„Hodnik se završ ava ć orsokakom kod ulaza za osoblje u Dvoranu
pacifičkih naroda", priseti se Margo.
„Znač i bić emo u zamci na kraju ć orsokaka", pobunio se
Pendergast. „To mi se ne sviđa."
„Cak i da ne budemo u zamci", reč e Margo, „neć emo moć i da
pobegnemo ako promaš ite. Sudeć i po Ekstrapolatoru, to neš to mož e
da se kreće brzo skoro poput hrta."
Pendergast malo razmisli. „Znate, Margo, ovaj plan bi mogao da
uspe. Varljivo je jednostavan i č ist, poput Zurbaranovog stila ž ivota ili
neke Bruknerove simfonije. Ako je ovo stvorenje desetkovalo tim
specijalaca, verovatno oseć a da nema još mnogo toga š to bi jedno
ljudsko biće moglo da mu učini. Neće više biti oprezno."
„A i ranjeno je, što bi moglo da ga uspori."
„Da, ranjeno je. Mislim da ga je D'Agosta pogodio, a specijalci su
sigurno dodali bar jedan ili dva metka. Mož da sam ga i ja pogodio, ali
ne mož emo biti sigurni. Ali, Margo, to š to je ranjeno č ini ga beskrajno
opasnijim. Pre bih se prikradao grupi od deset zdravih lavova nego
samo jednom, ali ranjenom." Ispravio je ramena i posegnuo za
piš toljem. „Ali nastavite, molim vas. To š to stojim ovde u mraku s ovim
zavež ljajem na leđima č ini me prilič no nervoznim. Od sada koristimo
samo baterijsku lampu. Budite obazrivi."
„Zaš to mi ne date i rudarsku lampu, imać ete slobodne ruke za
pucanje?" predlož i mu Margo. „Ako se neoč ekivano susretnemo sa
ovom zveri, moraćemo da je oteramo uz pomoć svetla."
„Ako je jako ranjena, sumnjam da ć e je bilo š ta oterati", odgovori
Pendergast. „Ali evo vam."
U tiš ini su iš li niz hodnik, pa oko ć oš ka i kroz pomoć na vrata koja
su vodila u Dvoranu drevnih sisara. Margo se č inilo da njeni neč ujni
koraci odjekuju kao pucnji na ovom uglač anom kamenom podu.
Redovi staklenih vitrina tupo su odbijali svetlost lampe: gigantski los,
sabljozube mač ke, zlokobni vukovi. Skeleti mastodonta i krznenog
mamuta uzdizali su se u centru dvorane. Margo i Pendergast su se
oprezno kretali prema izlazu iz nje, dok je on držao spreman pištolj.
„Vidite ona vrata na daljem kraju, ona na kojima piš e SAMO ZA
OSOBLJE?" proš aputa Margo. „Iza njih je hodnik u kom su Komandni
centar, Prostorija za osoblje i Kompjuterska soba. Iza ć oš ka je prolaz
gde mož ete postaviti svoju zasedu." Oklevala je. „Ako je stvorenje već
tu…"
„… voleo bih da sam ostao u Nju Orleansu, gospođice Grin."
Stupajuć i kroz ulaz za osoblje u Odeljak 18 zatekoš e se u uskom
hodničiću s vratima. Pendergast pregleda prostor lampom: ništa.
„To je to", kaza Margo, pokazujuć i na vrata s njihove leve strane.
„Komandni centar." Margo je nakratko č ula š apat glasova dok su
prolazili. Proš li su još jedna vrata na kojima je pisalo CENTRALNI
KOMPJUTER.
„Pa oni su ovde lake mete", kaza Margo. Da li ćemo…?"
„Ne", usledio je odgovor. „Nemamo vremena."
Zašli su za ćošak i stali. Pendergast je osvetljavao hodnik.
„Šta ovo traži tu?" pitao je.
Na pola puta niz hodnik, debela č elič na sigurnosna vrata kao da su
im se rugala pri svetlosti lampe.
„Dobri doktor nije bio u pravu", kaza Pendergast. „Celija dva mora
seći ovaj hodnik na pola. To je ivica perimetra, evo tu."
„Koja je razdaljina?" jednolično upita Margo.
Pendergast napuć i usne. „Mislim oko tridesetak, č etrdesetak
metara, najviše."
Ona se okrenu ka agentu. „Da li je to dovoljno prostora?"
Pendergast ostade potpuno nepomič an. „Nije. Ali morać e da bude.
Hajdemo, gospođice Grin, da zauzmemo poziciju."
Mobilni komandni centar bivao je sve zaguš ljiviji. Kou i otkopč a

koš ulju i otpusti kravatu divljač ki je trgnuvš i. Vlaž nost mora da je 110
procenata.
Nije video ovakvu kiš u u poslednjih dvadeset godina. Puni odvodi
su ključ ali kao gejziri, a toč kovi vozila hitne pomoć i behu zaronjeni u
vodu do ratkapni.
Stražnja vrata se otvoriše otkrivajući čoveka u taktičkoj uniformi.
„Gospodine?"
„Šta hoćeš?"
„Ljudi bi hteli da znaju kada se vraćamo unutra."
“Unutra!" zaurla Kou i. „Jeste li vi poludeli? Cetiri vaš a č oveka su
upravo ubijena tamo, rastrgnuti su kao jebeni hamburgeri!"
„Ali, gospodine, tamo ima još ljudi koji su zatvoreni. Mož da bismo
mogli…"
Kou i krenu prema č oveku, plamteć ih oč iju i pljujuć i dok je
govorio. „Zar niš ta ne kapiraš ? Ne mož emo jednostavno banuti
ponovo tamo. Poslali smo ljude unutra ne znajuć i protiv č ega se
borimo. Moramo da uspostavimo protok struje, pokrenemo sisteme
pre nego…"
Jedan policajac progura glavu kroz odš krinuta vrata kombija.
„Gospodine, upravo smo primili izveš taj o telu koje pluta u reci
Hadson. Primeć eno je dole kod Boat Basina. Izgleda da je izbač eno iz
jednog od velikih odvodnih kanala za nepogode."
„Ko jebe…"
„Gospodine, to je ž ena u več ernjoj haljini i sudeć i po preliminarnoj
identifikaciji izgleda da je u pitanju gošća sa večerašnje zabave."
„Sta?" Kou i se zbuni. To nije bilo moguć e. „Neko iz
gradonačelnikove grupe?"
„Jedna od osoba koje su bile unutra. Jedina ž ena za koju nismo
računali da je unutra - izgleda da je sišla u podrum pre dva sata."
„Hoć eš da kaž eš sa gradonač elnikom?' „Mislim da je tako,
gospodine."
Koufi oseti kako mu bešika popušta. To ne može biti istina.
Taj jebeni Pendergast. I jebeni D'Agosta. Za sve su oni krivi. Odbili
su njegova naređenja, kompromitovali plan, poslali sve te ljude u
smrt. Gradonačelnik je mrtav. Ima njega da naguze zbog svega ovoga.
„Gospodine?"
„Odlazi", proš aputa Kou i. „Obojica, gubite se." Vrata se zatvoriš e.
„Ovde Garsija, prijem. Cuje li neko?" radio zapiš ta. Kou i se okrenu i
prstom udari po radiju. „Garsija! Šta se događa?"
„Niš ta, gospodine, samo još uvek nemamo struje. Ali Tom Alen je
ovde. Traži da govori s vama."
„Daj ga onda."
„Ovde Alen. Malo počinjemo da brinemo, gospodine Koufi. Ništa ne
mož emo da uradimo dok ne dođe struja. Baterije trokiraju u
Garsijinom predajniku, pa ga isključ ujemo da sač uvamo snagu. Voleli
bismo da nas izvučete odavde."
Kou i se iznenadno i piskavo nasmeja. Agenti koji su opsluž ivali
konzolu s nelagodom pogledaš e jedan u drugoga. „Voleli biste da ja
izbavim vas? Sluš aj, Alene, vi genijalci ste i napravili ovu zbrku.
Zaklinjali ste se i levom i desnom da ć e sistem raditi i da postoji
rezervni sistem. E zato sad sami izvlač ite svoje guzice. Gradonač elnik
je mrtav, a ja sam već izgubio više ljudi nego što sam… halo?"
„Opet Garsija. Gospodine, ovde je mrkli mrak a imamo samo dve
baterijske lampe. Sta se dogodilo s timom specijalaca koji je poslat
unutra?"
Kou ijev smeh iznenada prestade. „Garsija? Pobijeni su. č uješ li?
Pobijeni. Creva im vise tamo kao rođendanske trake. A sve je
Pendergastova krivica, i D'Agostina, i jebenog Alena, i tvoja takođe,
verovatno. Evo s ove strane su ljudi koji pokuš avaju da uključ e struju.
Kaž u da se to mož e izvesti, samo ć e mož da biti potrebno nekoliko sati.
Dobro? Sredić u to prokleto stvorenje tamo, ali na svoj nać in, i to kad
ja to budem hteo. Zato samo mirno sedite. Jer neć u dozvoliti da mi još
ljudi bude ubijeno da bih spasao vaša cenjena dupeta."
Zač ulo se kucanje na straž njim vratima. „Napred", izlanuo je
isključivši radio.
Jedan agent je uš ao i č uč nuo pored Kou ija dok mu je svetlost
monitora iscrtavala oš tar reljef lica. „Gospodine, upravo su mi javili da
je zamenik gradonač elnika na putu ka ovamo. A guvernerov kabinet
je na vezi. Traže izveštaj."
Koufi zatvori oči.
Smitbek je pogledao gore u merdevine, č ija je zardala donja lestva

bila dobrih metar i po iznad njegove glave. Da nije bilo vode, mož da bi
mogao da skoč i i dohvati je, ali uz struju koja mu je dopirala do grudi,
to je bilo nemoguće.
„Vidiš li išta tamo gore?" upita ga D'Agosta.
„Jok", odgovori Smitbek. „Slabo je ovo svetlo. Ne mogu da kaž em
koliko je visoko."
„Onda ga isključ i", dahtao je D'Agosta. „Daj mi jedan minut da
razmislim."
Usledila je duga tiš ina. Smitbek oseti još jedan nalet vodene struje
oko pojasa. Nivo se i dalje brzo podizao. Još tridesetak centimetara i
svi ć e poč eti da plutaju nizvodno prema - Smitbek odmahnu glavom,
ljutito odbacujući ovu misao.
„Odakle dolazi sva ova voda?" stenjao je nikom posebno se ne
obraćajući.
„Ovaj podnivo je sagraden ispod korita reke Hadson", odgovori
D'Agosta. „Uvek procuri kada je jaka kiša."
„Procuri, sigurno - mož da č ak i poplavi koji metar", dahtao je
Smitbek. „Ali mi smo potpuno poplavljeni, tamo napolju sigurno već
prave nove arke."
D'Agosta ne odgovori.
„Ma do đavola s ovim", reč e. „Neka se neko popne na moja
ramena. Idemo gore jedan po jedan."
„Ostavi se toga!" prasnu D'Agosta. „Previsoko je za to." Smitbek se
nakašlja pročistivši grlo. „Imam ideju!" uzviknu. Usledila je tišina.
„Vidite, te č elič ne merdevine deluju prilič no č vrsto", poč e da ih
ubeđuje. „Ako budemo uspeli da privež emo kaiš eve jedan za drugi i
prebacimo ih preko prve preč ke, mož emo sač ekati još malo da se
voda dovoljno podigne pa da se uhvatimo za nju."
„Ne mogu toliko dugo da čekam!" doviknu neko.
D'Agosta je gledao. „Smitbek, to je jebeno najgora ideja koju sam u
ž ivotu č uo", progunđao je. „Osim toga, pola ovih muš karaca nosi samo
pojaseve."
„Primetio sam da ti imaš kaiš", uzvrati Smitbek.
„Imam, pa š ta", braneć i se odgovori D'Agosta. „A zaš to misliš da ć e
se voda dovoljno podići kako bismo dohvatili prečku?"
„Pogledaj tamo gore", reč e Smitbek, osvetljavajuć i lampom zid
blizu podnož ja metalnih merdevina. „Vidiš onu traku gde je boja zida
svetlija? Meni to izgleda kao linija do koje se voda najviš e popne. I to
se sigurno bar jednom dogodilo. Ako je ovo i upola onakvo nevreme
kakvo misliš da jeste, trebalo bi da budemo prilično blizu."
D'Agosta je odmahivao glavom. „Pa, i dalje mislim da je to bez
veze", reč e, „ali i to je bolje nego da č ekamo ovde i umremo. Vi tamo
pozadi!" zaurlao je. „Kaiševe! Dodajte svoje kaiševe ovamo!"
Kad su svi kaiš evi pristigli, D'Agosta ih priveza jedan za drugi i to
poč evš i s najš irom kopč om. Zatim je to dao Smitbeku koji ih obmota
oko ramena. Zamahujuć i tež im krajem, okrenuo se protiv struje,
nagnuo se unazad i bacio ga prema najniž oj preč ki. Tri i po metra
kož e pade nazad u vodu, promaš ivš i za nekoliko centimetara.
Pokušao je ponovo i opet promašio.
„Hej, daj to Vamo", kaza D'Agosta. „Pusti muš karca da obavi muš ki
posao."
„Ma do đavola s tim", kaza Smitbek, nagnuvš i se opasno unazad i
bacivš i još jedanput. Ovaj put se sagnuo kad se teš ka kopč a zaljuljala
prema njemu, posle č ega je provukao drugi kraj kroz nju i zategao
improvizovano uže dok se nije čvrsto uvezalo oko poslednje prečke.
„Dobro, svi sluš ajte", kaza D'Agosta. „To je to. Hoć u da se svi
uhvatite ispod ruke. Ne puš tajte. Kako se voda bude dizala, nosić e nas
bliž e merdevinama. Pomerać emo se u etapama. Nadam se da ć e to
sranje izdrž ati", promrmljao je sumnjič avo gledajuć i u spojene
kaiševe.
„I ako se voda bude dovoljno podigla", dodade Smitbek.
„Ako to ne bude sluč aj, zapamtić eš me, druš kane." Smitbek se
okrenu da neš to odgovori, ali odluč i da ne troš i uzalud dah. Voda mu
je doprla do grudi, vukući ga ispod pazuha, i on oseti laganu, neumitnu
silu koja ga je potiskivala odole, dok su mu stopala izgubila podlogu
glatkog kamenog poda tunela.
59
Garsija je posmatrao kako krug svetla Alenove baterijske lampe

prelazi lagano preko gomile mrtvih kontrola, a onda nazad. Nezbit,
č uvar koji je imao zadatak da ih č uva, izvalio se na kafom izmrljanom
„stolu za paniku" u središ tu Komandnog centra. Odmah do njega
sedeo je Voters i onaj ž goljavi, zbunjeni programer iz Kompjuterske
sobe. Pre deset minuta su provalili vrata Komandnog centra, na smrt
preplaš ivš i trojicu koja su bila unutra. Sada je programer sedeo tiho u
ć oš ku, grickao sluzokož u i š mrkao. Voters je stavio svoj služ beni
revolver na sto i nervozno ga okretao.
„Sta to bi?" iznenada izusti Voters zaustavljajuć i piš tolj u pola
okreta.
„Šta bi šta?" zlovoljno odgovori Garsija.
„Mislim da sam upravo sad č uo neku buku u hodniku", odgovori
Voters gutajući veliku knedlu. „Kao koraci koji prolaze."
„Ti uvek č uješ neke zvuke, Voterse", reč e Garsija. „To nas je i
dovelo dovde."
Usledila je kratka, ali neprijatna tišina.
„Jesi li siguran da si dobro č uo Kou ija?" ponovo progovori Voters.
„Ako je to nešto uništilo tim specijalaca, vrlo lako može i nas."
„Prestani da razmiš ljaš o tome", kaza Garsija. „Prestani da prič aš o
tome. Dogodilo se tri sprata iznad nas."
„Ne mogu da verujem da nas je Kou i samo tako ostavio ovde da
trulimo…"
„Voterse? Ako ne zavež eš , poslać u te nazad u Kompjutersku sobu."
Voters zaćuta.
„Pozovi ponovo Kou ija radiom", Alen kaza Garsiji. „Moramo
odmah da se izgubimo odavde."
Garsija lagano odmahnu glavom. „Neć e to da upali. Zvuč ao mi je
kao da mu nedostaje koja u glavi. Mož da je malo popustio pod
pritiskom. Zaglavljeni smo ovde i to na duže."
„Ko je njegov šef?" insistirao je Alen. „Daj mi radio."
„Nema š anse. Baterije za sluč aj opasnosti su skoro gotove." Alen
krenu da protestuje, a onda iznenada zać uta. „Oseć am neki smrad",
rekao je.
Garsija ustade. „I ja." Zatim uze svoju sač maru, lagano, poput
spavača zaglavljenog u noćnoj mori.
„To je ona zver ubica!" glasno poč e da zapomaž e Voters. Svi ljudi
istog trenutka skoč iš e na noge. Stolice odgurane unazad padale su na
pod. Zač uo se udarac i psovka kad je neko zakač io ivicu stola, a onda i
rasprskavajući tresak kad je monitor pao na pod. Garsija zgrabi radio.
„Koufi! Ovde je!"
Culo se grebuckanje, a onda i tiho č angrljanje kvake. Garsija oseti
nekakvu toplinu po nogama i shvati da mu je beš ika popustila.
Iznenada, vrata se saviš e na unutra, dok je drvo pucalo pod
divljač kom snagom udarca. U mraku, u neposrednoj blizini, on č u
kako se neko iza njega moli.
* * *
„Jeste li čuli to?" prošaputa Pendergast.
Margo uperi svetlost niz hodnik. „Čula sam nešto."
S druge strane hodnika, iza ugla, do njih je stigao zvuk cepanja
drveta.
„Provaljuje kroz neka druga vrata!" kaza Pendergast. Moramo da
mu privučemo pažnju. „Hej!" zaurlao je.
Margo zgrabi Pendergasta za ruku. „Ne govori niš ta š to ne bi ž eleo
da razume", procedila je.
„Gospođice Grin, ovo nije vreme za š alu", prasnu Pendergast.
„Sigurno ne razume engleski."
„Ne znam. U svakom sluč aju, rizikujemo š to verujemo podacima iz
Ekstrapolatora. Ovaj stvor ima veoma razvijen mozak, a mož da je u
Muzeju već godinama i prisluš kuje iz budž aka. Mož da mož e da
razume neke reči. Ne smemo da rizikujemo."
„Kako kaž ete", proš aputa Pendergast. A onda iznenada glasno
povika: „Gde si? Da li me čuješ?"
„Da!" povika Margo. „Ali izgubila sam se! Pomozi mi! Cuje li nas
ko?"
Pendergast stiš a glas. „Mora da nas je č ulo. Sad samo mož emo da
č ekamo." Spustio se na jedno koleno, desnom rukom niš aneć i
č etrdeset peticom, a levom uhvativš i zglob desne. „Nastavite da
obasjavate ugao, pokreć ite ga kao da ste se izgubili. Kada budem
ugledao stvorenje, dać u vam znak. Sta god da se desi, uključ ite
rudarsku lampu i naciljajte njome u stvorenje. Ako je ljutito - ako
samo lovi iz osvete - moramo da upotrebimo sve š to imamo kako
bismo ga usporili. Imamo samo tridesetak metara hodnika u kom ga
moramo ubiti. Ne smete oklevati i ne smete paničariti."
„Nekoliko sekundi", reče Margo. „Shvatam."
Garsija kleknu ispred panela s monitorima, kundak sač mare

nasloni na obraz, a cev uperi u tminu. Ispred sebe je mogao da vidi
slabi obris vrata. Iza njega je stajao Voters u borbenom polož aju.
„Kada uđe, samo poč ni da pucaš i ne prestaj", kaza Garsija. „Ja imam
samo osam patrona. Pokuš ać u da ih rasporedim tako da imaš
vremena makar jednom da ponovo napuniš pre nego š to stigne do
nas. I isključi tu lampu. Hoćeš li da nas otkrije?"
Ostali u Komandnom centru, Alen, programer i Nezbit, č uvar -
povukli su se do najdaljeg zida gde su čučnuli ispod isključenog panela
muzejske sigurnosne šeme.
Voters se tresao. „Raznelo je tim specijalaca", rekao je ispucalim
glasom.
Usledio je još jedan tresak i vrata zastenjaš e dok su im š arke
ispadale. Voters vrisnu, poskoč i i zatetura se u tamu, a piš tolj mu
ostade zaboravljen na podu.
„Voterse, seronjo, vraćaj se ovamo!"
Garsija č u odvratni zvuk udarca kosti o metal, kad se Voters
podvukao pod sto kod straž njeg zida, udarivš i pritom glavu. „Ne daj
da me uhvati!" vrištao je.
Garsija primora sebe da se okrene prema vratima. Pokušavao je da
umiri sač maru. Už asan smrad stvorenja ispuni njegove nosnice dok su
se vrata raspadala pod još jednim straš nim udarcem. Viš e od bilo č ega
drugog, nije ž eleo da vidi š ta to na silu pokuš ava da uđe u prostoriju.
Psovao je i brisao č elo bridom š ake. Osim Votersovog jecanja, vladala
je tišina.
Margo uperi lampu niz hodnik, pokuš avajuć i da imitira nasumič ne

pokrete nekoga ko traž i izlaz. Svetlost se pomerala preko zidova i
poda, tek neznatno osvetljavajuć i vitrine s eksponatima. Srce joj je
tuklo u grudima, a dah dolazio u kratkim trzajima.
„Upomoć !" ponovo je uzviknula. „Izgubljeni smo!" Sopstveni glas
joj je zvučao neprirodno promukao u ušima.
Više se nisu čuli nikakvi zvuci iza ugla. Stvorenje je slušalo.
„Halo?" Pozvala je, primoravš i sebe da ponovo progovori. „Ima li
koga?"
Glas joj je odjeknuo a onda i zamro u hodniku. Cekala je zureć i u
tminu, napinjući se da vidi bilo kakav pokret.
Mrač ni oblik poč e da se pomalja u udaljenoj pomrč ini, tamo gde je
svetlost baterijske lampe već jenjavala. Kretanje prestade. Izgleda da
je podiglo glavu. Nekakvo čudno, tečno njuškanje stiže do njih.
„Ne još", prošaputa Pendergast.
Odmaklo se malo od ugla. Zvuk njuš kanja se pojač ao, a zatim je
stigao i smrad, poleteo je hodnikom, skoro povređujuć i njene nosnice.
Zver načini još jedan korak. „Ne još", šaputao je Pendergast.
Garsijina ruka se tresla toliko snaž no da je jedva pritisnuo dugme

za odašiljanje.
„Koufi!" prosiktao je. „Koufi, za ime boga! Da li čuješ?"
„Ovde agent Slejd iz Mobilnog komandnog centra. Ko govori,
molim?"
„Ovde Komandni centar", kaza Garsija, diš uć i duboko i brzo. „Gde
je Koufi? Gde je Koufi?"
„Specijalni agent Kou i je trenutno spreč en. Od sada ja preuzimam
komandu nad operacijom, dok č ekamo da regionalni direktor stigne.
Kakav je vaš status?"
„Koji je naš status?" isprekidano se smejao Garsija. „Naš status je
da smo sjebani. Ispred vrata je. Pokuš ava da uđe. Molim vas, poš aljite
tim unutra."
„Prokletstvo!" stiž e Slejdov glas. „Zaš to nisam obaveš ten?" Garsija
začu neki prigušen razgovor. „Garsija? Imaš li svoje oružje?"
„Ma š ta mi znač i sač mara?" skoro kroz suze proš aputa Garsija.
„Morate da dođete s jebenom bazukom. Pomozite nam, molim vas."
„Garsija, pokuš avamo da sklopimo slagalicu. Komanda je potpuno
poremeć ena. Izdrž ite makar nakratko. Ne mož e da prođe kroz vrata
Komandnog centra, je li tako? Od metala su, zar ne?"
„Od drveta, Slejde, najobič nije, prokleto, klasič no drvo!" viknu
Garsija dok su mu suze slobodno tekle niz lice.
„Drvo? Kakvo je bre to mesto? Garsija, sluš aj me. Cak i kada bismo
poslali nekog, trebalo bi im dvadeset minuta da stignu do vas."
„Molim vas…"
„Morać ete to sami da reš ite. Ja č ak ne znam ni protiv č ega se
borite, Garsija, ali saberi se. Doć i ć emo č im budemo mogli. Samo budi
miran i ciljaj…"
Garsija potonu na pod, a prst mu u oč aju spade s obarač a. Bilo je
beznadežno, svi su oni već mrtvi.
60
Smitbek je stezao opasač , pomerivš i se još nekoliko centimetara

prema grupi. Ako niš ta drugo, mislio je, voda raste još brž e nego
ranije; osetio je talase svakih nekoliko minuta i premda struja nije
izgleda bila niš ta jač a, rika sa kraja hodnika postala je zagluš ujuć a.
Najstariji, najslabiji, i najloš iji plivač i bili su odmah iza Smitbeka i
grč evito se drž ali za už e od kaiš eva; iza njih su bili ostali koji su se
oč ajnič ki drž ali jedni za druge probijajuć i se kroz vodu. Svi su bili tihi,
nisu viš e imali energije za jecanje, stenjanje, pa č ak ni govor. Smitbek
podiže pogled: još pola metra i moći će da uhvati merdevine.
„Mora da je napolju pravi potop", kaza D'Agosta. Bio je odmah
pored Smitbeka i drž ao je jednu stariju ž enu. „Sigurno je padalo i na
žurci", dodao je uz slab smeh.
Smitbek jedva da ga je i pogledao uključ ivš i svetlo. Još tridesetak
centimetara.
„Smitbek, prestani da uključ uješ i isključ uješ lampu, dobro?"
iritirano kaza D'Agosta. „Ja ću da ti kažem kad da proveriš."
Smitbek oseti još jedan talas koji ga obori na boč ni zid tunela.
Zač ulo se nekoliko uzdaha među ljudima, ali niko se nije pustio. Ako
bi už e od kaiš eva popustilo, svi bi se podavili za trideset sekundi.
Smitbek se trudio da ne razmišlja o tome.
Drhtavim ali odluč nim glasom, gradonač elnik poč e da im prič a
prič u. Uključ ivala je i nekoliko poznatih ljudi iz Gradske kuć e.
Smitbeku se i pored toga š to je predoseć ao dobru prič u, sve viš e i viš e
spavalo - prvi znak, ako se dobro sećao, hipotermije.
„Dobro, Smitbek. Proveri merdevine." Hrapav D'Agostin glas trgnu
ga iz dremeža.
Protresavš i malo lampu uperio je svetlo nagore. U proteklih
petnaest minuta voda se podigla za još tridesetak centimetara, zbog
č ega je podnož je merdevina bilo skoro nadohvat ruke. Uz grleni izraz
oduševljenja Smitbek popusti još malo užeta prema grupi.
„Evo š ta ć emo i kako ć emo", kaza D'Agosta. „Ti ideš prvi. Ja ć u da
pomažem ovde dole i krećem poslednji. U redu?"
„U redu," kaza Smitbek, drmajuć i glavom kako bi potpuno
povratio svest.
D'Agosta dobro zategnu kaiš eve, a zatim uhvati Smitbeka za pojas
i podiž e ga gore, Smitbek posegnu iznad glave i slobodnom rukom se
uhvati za donju prečku.
„Daj mi to svetlo", kaza D'Agosta.
Smitbek mu dade lampu, a onda se uhvati za preč ku i drugom
rukom. Povukao se malo nagore, a onda se spustio, kako su se miš ić i u
njegovim rukama i leđima nekontrolisano zgrč ili. Uz dubok uzdah
ponovo se diže, ali ovaj put dohvativši sledeću prečku.
„Uhvatite se za preč ku", D'Agosta kaza nekome. Smitbek se
naslonio na preč ke, halapljivo gutajuć i vazduh. A onda je, ponovo
pogledavš i gore, dohvatio i treć u preč ku, a za njom i č etvrtu. Malo je
opipao nogama kako bi stao na prvu.
„Nemoj nikom stati na ruke!" upozori ga D'Agosta odozdo.
On oseti kako mu neč ija ruka navodi stopalo i nekako uspe da
spusti tež inu na najniž u preč ku. Ta sigurnost mu pruž i fantastič an
oseć aj. On pruž i ruku nadole i pomož e onoj starijoj ž eni. Zatim se
okrenuo, osetivši kako mu se snaga vraća i krenu nagore.
Merdevine su se završ avale kod ulaza u jednu š iroku cev koja je
horizontalno izbijala gde se zakrivljeni zid susretao sa zidom tunela.
On pažljivo uđe u cev i poče da puzi u tami.
Istog trenutka je osetio miris trulež i kako mu napada nozdrve.
Odvod, pomislio je. Nehotice stade na tren, ali onda ponovo krenu
napred.
Cev se završ avala zjapeć i u neku crninu. On paž ljivo izbaci noge i
opipa njima nadole. Cvrsti, postojani zemljani pod susrete se s
njegovim cipelama nekih tridesetak centimetara ispod cevi. Jedva je
mogao da veruje u njihovu sreć u: prostorija nepoznate velič ine, eto
visi tu između podruma i podnivoa. Verovatno neki arhitektonski
palimpsest, davno zaboravljeni produkt neke od mnogih muzejskih
rekonstrukcija. Izaš ao je i pomerio se nekoliko centimetara napred,
pa onda još nekoliko, vukuć i stopala po tamnom podu. Smrad je bio
gnusan, ali nije to bio smrad one zveri i na tome je bio duboko
zahvalan. Neke suve stvari - granč ice - krckale su mu pod nogama. Iza
sebe je č uo stenjanje i zvuke ostalih koji su se kretali niz cev prema
njemu. Slaba svetlost od D'Agostine lampe u podnivou nije mogla da
prodre kroz crnilo.
Okrenuo se, kleknuo pored izlaza iz cevi i poč eo da pomaž e
prljavoj grupi, uvodeći ih i sprovodeći u stranu, upozoravajući ih da ne
odlutaju predaleko u mrak.
Jedan po jedan, ljudi poč eš e da izlaze i ređaju se pored zida,
napipavajuć i put, padajuć i od iscrpljenosti. Prostorija je bila tiha osim
zvuka isprekidanog disanja.
Konač no Smitbek č u D'Agostin glas koji je dopirao iz cevi. „Hriste,
kakav je to smrad?" promucao je obrativš i se Smitbeku. „Prokleta
baterijska lampa je konač no posustala. Pa sam je bacio u vodu. Dobro,
ljudi", rekao je malo glasnije, ustajuć i, „ž elim da se prebrojite." Zvuk
vode koja kaplje ubrzala je Smitbekov puls sve dok nije shvatio da je u
pitanju jednostavno D'Agosta koji cedi svoj natopljeni sako.
Jedan po jedan, umornim glasovima, rekoš e svoja imena. Dobro",
kaza D'Agosta. „Sad bi trebalo da shvatimo gde se nalazimo. U sluč aju
da voda nastavi da se diž e mož da ć emo morati da potraž imo viš i
nivo."
„Ja bih da odmah potraž imo viš i nivo", dopre jedan glas iz mraka.
„Ovde nešto užasno smrdi."
„Bić e teš ko bez svetla", reč e Smitbek. „Morać emo da poš aljemo
samo jednog."
„Ja imam upaljač", neko reče. „Da proverim da li još uvek radi?"
„Paž ljivo", neko upozori. „Miriš e na metan, ako mene pitaš ."
Smitbek se ž acnu kad drhturavi ž uć kasti plamen osvetli prostoriju.
„Oh, Isuse!"' neko vrisnu.
Prostorija se ponovo zagnjuri u mrak kad se ruka koja je drž ala
upaljač nehotice trgnula - ali ne pre nego š to je Smitbek uspeo da
upije jedan, ali užasavajući prizor koji se nalazio pred njim.
Margo se naprezala da vidi kroz mrak, lagano pomerajuć i lampu

po hodniku, pokuš avajuć i da svetlost drž i podalje od zveri koja je
čučala kod ugla i posmatrala ih.
„Ne još ", mrmljao je Pendergast. „Cekaj dok se potpuno ne
pokaže."
Zver je č ekala, č inilo se č itavu več nost, nepomič na, tiha i
nepokretna kao kameni gargojl. Margo je videla male crvene oč i kako
je posmatraju iz tame. S vremena na vreme su nestajale, pa se ponovo
pojavljivale, kako je stvorenje treptalo.
Stvorenje se približ i za još jedan korak, a zatim se zaledi kao da se
predomišlja, niske, moćne telesne strukture - napete i spremne.
Zatim krenu napred, kreć uć i se niz hodnik prema njima nekim
čudnim, ali strahovitim galopom.
„Sad!" zaurla Pendergast.
Margo pruž i ruku i nekako uključ i rudarski š lem, i hodnik
odjednom bi okupan svetlom. Skoro istog trenutka č ula je zagluš ujuć i
BENG! kad je Pendergastov moć ni piš tolj riknuo pored nje. Stvorenje
nakratko stade i Margo je mogla da vidi kako ž mirka i pomera glavu
zbog svetla. Okrenulo se unazad kao da ž eli da se ugrize za bok, tamo
gde je metak proš ao. Margo oseti kao da joj se svest povlač i pred
realnoš ću: niska, bleda glava, už asno izduž ena, ož iljak od
Pendergastovog metka u vidu bele pruge iznad oč iju, moć ni prednji
udovi prekriveni gustim krznom, sa dugim, oš trim kandž ama na
krajevima, spuš tenog zadnjeg luka, naborane kož e koja pada preko
petoprsne š ape. Krzno mu je bilo zalepljeno od skorene krvi, a svež e
naslage krvi su se presijavale na krljuštima zadnjih udova.
BANG! Prednja desna noga stvorenja trznu se unazad i Margo zač u
už asnu riku od besa. Okrenulo se munjevito prema njima i poskoč ilo
napred, dok su se č itavi potoci pljuvač ke divlje lelujali na njegovim
čeljustima.
BANG! ponovo opali - promaš aj - i stvorenje nastavi da dolazi,
ubrzavajući vodeno stravičnom namerom.
BANG!
Videla je, kao na usporenom snimku, kako se Ieva zadnja noga trza
unazad, a stvorenje kao da se saplić e. Ali povratilo se uz ponovljeni
urlik i, grubog krzna nakostrešenog na bedrima, ponovo je krenulo.
BANG! opali piš tolj, ali stvorenje nije usporilo - i u tom trenu
Margo shvati sasvim jasno da je njen plan omanuo, da ima vremena
samo za još jedan hitac i da njegovo napredovanje ne mož e biti
zaustavljeno. „Pendergaste!" povikala je posrnuvš i unazad, s
rudarskom lampom koja se mahnito pomeri nagore, sklanjajuć i se od
crvenih oč iju koje su piljile direktno u njene uz neku už asavajuć u
sveobuzimajuću mešavinu besa, požude i trijumfa.
Garsija je sedeo na podu, naprezao je sluh i pitao se da li je glas

koji je č uo bio stvaran - da li je još neko tamo napolju zatoč en u ovoj
noćnoj mori - ili je to samo bio trik njegovog pregrejanog mozga.
Iznenada, sasvim drugač iji zvuk zagrme ispred vrata, pa onda još
jedan, i još jedan.
Nekako je ustao na noge. To ne mož e biti. Petljao je oko radija.
„Jeste li ćuli to?" neko iza njega reče.
A onda zvuk dođe ponovo, dvaput, a onda, kratka tišina, pa opet.
„Kunem ti se bogom, neko puca u hodniku!" vrištao je Garsija.
Usledila je duga i grozna tiš ina. „Prestalo je", kaza Garsija kroz
šapat.
„Jesu li ga sredili? Jesu li ga sredili?" cmizdrio je Voters.
Tiš ina je i dalje trajala. Garsija je stiskao sač maru, š arž er i obarač
behu mokri od znoja. Pet ili š est hitaca, to je sve š to je č uo. A stvorenje
je pobilo teško naoružane specijalce.
„Jesu li ga sredili?" ponovo upita Voters.
Garsija je napregnuto sluš ao, ali nije mogao da č uje niš ta iz
hodnika. To je bilo najgore od svega: kratak uzlet, pa onda iznenadni
pad svih njegovih nada. Čekao je.
Zač ulo se zveketanje kod vrata. „Ne", proš aputao je Garsija.
„Vratilo se."
61
„Dajte mi taj upaljač !" brecnu se D'Agosta. Smitbek, naslepo padajuć i

unazad, vide iznenadnu varnicu kremena i instinktivno prekri svoje
oči.
„O, Hriste…" č uo je kako D'Agosta stenje. A onda se trgnu kad oseti
da ga nešto hvata za ramena i podiže na noge.
„Sluš aj, Smitbek", D'Agostin glas mu je siktao u uvetu, „ne mož eš
me sada ostaviti na cedilu. Potreban si mi da drž iš ove ljude na
okupu."
Smitbek se zakikota dok je s mukom otvarao oč i. Zemljani pod
pred njim je bio zatrpan kostima: malim, velikim, nekim polomljenim
ili oglodanim, ostalim sa hrskavicom koja se još uvek drž ala za
čvornovate krajeve.
„Nisu granč ice", govorio je Smitbek iznova i iznova sebi u bradu.
„Ne, ne, nisu grančice." Svetlo se ponovo ugasi, D'Agosta je čuvao plin.
Još jedan ž uć kasti blesak i Smitbek je pomamno gledao svud oko
sebe. Ono š to je š utnuo u stranu bili su ostaci jednog psa - terijera, bar
kako se č inilo - staklastih, izbuljenih oč iju, svetlog krzna, malih
smeđih bradavica koje su se spuš tale u ravnomernom poretku preko
rasparanog stomaka. Po podu su bili razbacani ostali leš evi: mač ke,
pacovi, druga stvorenja previš e izubijana ili predugo mrtva da bi se
mogla raspoznati. Iza njega, neko je neumorno vrištao.
Svetlo nestade, a onda se opet pojavi, malo dalje kako se D'Agosta
pomerio napred. „Smitbek, hajde sa mnom", dopro je njegov glas. „Svi
gledajte pravo ispred sebe. Hajdemo." Dok je Smitbek lagano stavljao
jednu nogu ispred druge, gledajuć i dole taman toliko da izbegne
gadosti pod nogama, neš to primeti svojim perifernim vidom. Okrenuo
je glavu prema zidu s desne strane.
Beš e to cev ili vodovod koji se pruž ao po zidu u visini ramena, ali
je nekad davno pao i ostaci su sada lež ali polomljeni na podu, dopola
zakopani u leš eve. Teš ki metalni podupirač i ostali su č vrsto u zidu,
vireć i poput zubaca. Na klinove su bili okač eni razni ljudski leš evi, č iji
obrisi kao da su se klatili pri slaboj svetlosti plamena. Smitbek vide, ali
ne shvati odmah, da su svi leš evi obezglavljeni. Po podu, duž zida,
ležali su mali okrugli predmeti za koje je znao da su nekad bile glave.
Tela koja su bila najdalje od njega bila su tu najduž e, viš e su bila
kosti, nego meso. Okrenuo se, ali ne pre nego š to je njegov mozak
obradio konač ni už as: na mesnatom zglobu najbliž eg leš a stajao je
neobični sat u obliku sunčanika. Morijartijev sat.
„Oh, moj bož e… oh, moj bož e", ponavljao je Smitbek ponovo i
ponovo. „Siroti Džordž."
„Poznavao si tog tipa?" smrknuto upita D'Agosta. „Sranje, ovo
postaje vrelo!"
Upaljač se ponovo ugasi i Smitbek istog trenutka stade kao
ukopan. „Kakvo je ovo prokleto mesto?" neko zavapi iza njih. „Nemam
ni najblažu predstavu", promrmlja D'Agosta.
„Ja imam", kaza Smitbek suvo. „Ovo je ostava."
Svetlo se povrati i D'Agosta nastavi dalje, ali ovaj put malo brž e.
Iza njega Smitbek je č uo kako gradonač elnik mrtvim, mehanič kim
glasom tera ljude da se kreću dalje.
Iznenada, plamen ponovo nestade i novinar se smrznu na mestu.
„Stigli smo do kraja", č uo je D'Agostu iz mraka. „Jedan od prolaza se
sunovraćuje nadole, a drugi ide nagore. Idemo ovim gornjim."
D'Agosta ponovo kresnu i nastavi napred, a Smitbek za njim. Posle
nekoliko trenutaka smrad poč e da jenjava. Podloga postade vlaž nija i
meka pod stopalima. Smitbek oseti, ili umisli da oseti, veoma blag i
hladan povetarac na licu.
D'Agosta se nasmeja. „Hriste, što je to lepo."
Tunel je bivao sve mokriji pod nogama, a onda iznenada završ i na
nekim merdevinama. D'Agosta kroč i ka njima podigavš i upaljač .
Smitbek krenu napred ž ivahnije, njuš kajuć i osvež avajuć i povetarac.
Zač uo se iznenadan zvuk ruš enja, a onda i dva udarca negde iznad, a
jarko svetlo prođe brzo iznad njih uz pljuskanje masnjikave vode.
„Saht!" zavapi D'Agosta. „Uspeli smo, ne mogu da verujem, jeb'o te,
uspeli smo!"
Brzo se uzverao uz merdevine i gurnuo kružni poklopac.
„Cvrsto je zatvoreno", zabrundao je. „Dvadeset ljudi ovo ne mož e
da podigne. Upomoć !" poč eo je da doziva, popevš i se uz merdevine i
stavivš i usta blizu jedne od rupa, „Za ime boga, neka nam neko
pomogne!" A onda je poč eo da se smeje, skljokavš i se na metalne
merdevine i ispustivš i upaljač . I Smitbek takođe pade na pod, smejuć i
se i plačući nije više mogao da se kontroliše.
„Uspeli smo", kaza D'Agosta kroza smeh. „Smitbek! Uspeli smo!
Poljubi me, Smitbek - ti jebeni novinaru, volim te i nadam se da ć eš
zaraditi na ovome milione."
Smitbek začu neke glasove iznad njih, sa ulice.
„Je l' ti čuješ kako se neko dere?"
„Hej, vi tamo!" povikao je D'Agosta. „Hoćete da dobijete nagradu?"
„Čuj ovo? Nekog ima ovde dole. Hej!"
„Jeste li me čuli? Vadite nas odavde!"
„Koliko?" upita drugi glas.
„Dvadeset dolara! Pozovite vatrogasce, vadite nas odavde!"
„Pedeset dolara, drugar, ili odosmo."
D'Agosta nije mogao da prestane da se smeje. „Pedeset, neka bude!
A sad nas vadite odavde!"
Okrenuo se i raš irio ruke. „Smitbek, neka svi krenu napred.
Narode, gradonačelniče Harper, dobro došli nazad u Njujork Siti!"
Vrata zazveketaš e još jedanput. Garsija je, tiho plač uć i, č vrsto
stiskao kundak uz obraz. Ponovo je pokuš avalo da uđe. Duboko je
uzdahnuo i pokušao da umiri sačmaru.
A onda je shvatio da se zveketanje pretvorilo u kucanje na
vratima.
Ponovo je č uo isto to, samo glasnije, ali ovaj put i neke priguš ene
glasove.
„Ima li koga tamo?"
„Ko je to?" nerazgovetno upita Garsija.
„Specijalni agent Pendergast, FBI."
Garsija jedva da je mogao da poveruje. Kada je otvorio vrata video
je visokog, mrš avog č oveka koji je tiho gledao pored njega - s bledom
kosom i oč ima izgledao je poput aveti u zamrač enom hodniku. Drž ao
je lampu u jednoj, a veliki piš tolj u drugoj. Krv mu se slivala s jedne
strane lica, a koš ulja mu je bila isprskana š aš avim rorš ahovim
mrljama. Oniž a mlada ž ena, miš jesmeđe kose, stajala je pored njega sa
ž utom rudarskom lampom na glavi poput nekog patuljka, lica, kose i
džempera prekrivenih s još tamnih, mokrih mrlja.
Pendergast se konačno isceri. „Uspeli smo", jednostavno je rekao.
Samo iz Pendergastovog keza Garsija shvati da krv koja je
prekrivala njih dvoje nije njihova. „Kako…?" zamuckivao je.
Proš li su pored njega dok su ostali, poređani ispod zamrač ene
šeme muzeja, piljili, smrznuti od straha i neverice.
Pendergast osvetli stolicu lampom. „Sedite, gospođice Grin", rekao
je.
„Hvala vam", uzvrati Margo, uperivš i rudarsku lampu nagore.
„Kakav džentlmen."
I Pendergast sede. „Ima li ko maramicu?" upita.
Alen istupi vadeći jednu iz svog džepa.
Pendergast je pruž i Margo, koja obrisa krv s lica i vrati je nazad.
Pendergast paž ljivo obrisa svoje lice i ruke. „Mnogo vam hvala,
gospodine…?"
„Alen. Tom Alen."
„Gospodine Alen." Pendergast vrati krvlju natopljenu maramicu
Alenu, koji je krenuo da je vrati u dž ep, ali se zaustavi i ispusti je na
pod. Buljio je u Pendergasta. „Je li mrtvo?"
„Jeste, gospodine Alen. Sasvim je mrtvo."
„Vi ste ga ubili?"
„Ubili smo ga. U stvari, gospođica Grin ga je ubila."
„Zovite me Margo. A gospodin Pendergast je ispalio taj hitac."
„Ah, ali Margo, vi ste mi rekli gde da gađam. Ja se nikad toga ne bih
setio. Sva velika divljač - lavovi, vodeni bivoli, slonovi - imaju oč i sa
strane, na glavi. Ako juriš aju, nikad ne uzimate u obzir oč i. To nije
uračunljiva meta."
„Ali ovo stvorenje", Margo objasni Alenu, „imalo je lice primata.
Oč i su bile pomerene napred za stereoskopski vid. Direktna veza s
mozgom. A s tom neverovatno debelom lobanjom, jednom kad biste
ubacili metak unutra, on bi se samo odbijao unutra dok ne bi izgubio
snagu."
„Ubili ste stvorenje hicem u oko?" upitao je Garsija skeptično.
„Pogodio sam ga nekoliko puta", odgovori Pendergast, „ali bilo je
jednostavno previš e snaž no i previš e besno. Nisam ga baš dobro
osmotrio - mislim da ć u to ostaviti za kasnije - ali mislim da sa
sigurnoš ću mogu da kaž em da ga nijedan drugi hitac ne bi zaustavio
na vreme."
Pendergast podesi č vor svoje kravate s dva tanka prsta - neobič no
pre injeno, pomisli Margo, uzimajuć i u obzir svu krv i komadić e sive
materije koji su prekrivali njegovu belu koš ulju. Nikad neć e zaboraviti
kako je mozak ovog stvorenja eksplodirao iz razmrskanog oka,
istovremeno už asavajuć i prijatan prizor. U stvari, upravo te oč i -
stravič ne, besne oč i - dadoš e joj iznenadnu, oč ajnič ku ideju, još dok je
uzmicala unazad, dalje od trulog smrada i zadaha klanice.
Odjednom, sva drhteći zagrli samu sebe.
U istom trenutku, Pendergast pokaza Garsiji da joj da gornji deo
uniforme. Prebacio ga je preko njenih ramena. „Smirite se Margo",
rekao je klečeći pored nje. „Gotovo je."
„Moramo po doktora Froka", promucala je plavim usnama.
„Evo za minut, za minut", umirujući je kaza Pendergast.
„Da li ć emo ovo prijaviti?" upita Garsija. „U ovom radiju je ostalo
taman toliko snage za još jedno odašiljanje."
„Da, i trebalo bi da poš aljemo zamenu poruč niku D'Agosti",
dodade Pendergast. A zatim se smrknu. „Pretpostavljam da to znač i da
moramo da govorimo s Koufijem."
„Mislim da ne", razuveri ga Garsija. „Izgleda da je doš lo do
promene na komandnom mestu."
Pendergastove obrve se podigoše. „Stvarno?"
„Stvarno." Garsija dade Pendergastu radio. „Agent po imenu Slejd
kaže da je on sad nadležan. Hoćete li nam svima ukazati čast?"
„Ako ž elite", kaza Pendergast. „Drago mi je da to nije specijalni
agent Kou i. Da jeste, mislim da bih ga malo ispreskakao. Veoma oš tro
odgovaram na uvrede." Odmahnuo je glavom. „To je vrlo loš a navika,
ali nikako ne mogu da je se rešim."
62
Četiri nedelje kasnije
Kad je Margo stigla, Pendergast i D'Agosta su već bili u Frokovom

kabinetu. Pendergast je prouč avao neš to na niskom stolu, dok je Frok
ž ivo govorio pored njega. D'Agosta je neumorno korač ao po kabinetu,
naizgled se dosađujuć i, podizao je i spuš tao razne predmete. Gumeni
otisak kandž e stajao je nasred Frokovog stola poput pritiskač a za
papir iz neke noć ne more. Velika torta, koju je Frok kupio da proslave
Pendergastov skoraš nji odlazak, stajala je u sredini tople, suncem
ogrejane prostorije, a beli šlag na njoj je već počeo da se topi.
„Poslednji put kad sam bio tamo jeo sam č orbu od jastoga koja je
bila stvarno velič anstvena", govorio je Frok stiskajuć i Pendergastov
lakat. „Ah, Margo", rekao je okrenuvš i se u kolicima. „Dođi da vidiš
ovo."
Margo pređe prostoriju. Proleć e je konač no doš lo u grad i kroz
velike luč ne prozore videla je plavetno prostranstvo reke Hadson koja
teč e na jug i svetluca na sunč evom svetlu. Na promenadi, dole pod
njima, džogeri su se nizali u postojanim redovima.
Velika maketa stopala stvorenja stajala je na stolić u, odmah do
ploč e iz krede sa fosilnim otiscima. Frok je s ljubavlju prelazio prstima
po udubljenjima. „Ako nije ista porodica, bar je isti red", rekao je. „A
stvorenje je stvarno imalo pet prstiju na zadnjim nogama. To je još
jedna veza sa Mbvunovom figurinom."
Margo je, gledajuć i izbliza, mislila da te dve stvari baš i ne lič e
jedna na drugu.
„Fraktalna evolucija?" upita.
Frok pogleda u nju. „Moguć e je. Ali bila bi potrebna opsež na
kladistička analiza da bismo bili sigurni." On se isceri. „Naravno, to sad
neć e biti moguć e, sada kada je vlada odnela ostatke bog zna gde i u
koju svrhu."
U mesecu u kom se dogodilo nesreć no otvaranje izlož be, simpatije
javnosti su se kretale u rasponu od š oka i neverice do oč aranosti i
krajnjeg odobravanja. Tokom prve dve nedelje, novine su bile krcate
vestima o zveri, ali različ ite ispovesti prež ivelih stvorile su konfuziju i
nesigurnost. Jedina stvar koja je mogla da pomiri nesuglasice - leš ina -
momentalno je uklonjena s lica mesta velikim belim kombijem s
vladinim tablicama, da je niko viš e i nikad ne vidi. Cak je i Pendergast
tvrdio da ne zna gde se ona nalazi. Javnost se ubrzo okrenula ljudskim
ž rtvama ove nesreć e i tuž bama koje su pretile proizvođač ima
sigurnosnog sistema i, u neš to manjoj meri, policiji i samom Muzeju.
Magazin Tajm je imao glavnu prič u pod naslovom „Koliko su sigurne
naš e nacionalne institucije?" Danas, nekoliko nedelja kasnije, ljudi su
poč eli da gledaju na stvorenje kao na svojevrstan fenomen: č udoviš ni
atavizam, poput ribe dinosaurusa koja se povremeno pojavljivala u
mrež ama ribolovaca dubokog mora. Interes je poč eo da jenjava: oni
koji su prež iveli noć otvaranja izlož be nisu viš e pozivani na intervjue
u ž ive emisije, planirani crtać i za subotu su otkazani, a akciona igura
„Muzejska Zver" ostala je neprodata u prodavnicama igračaka.
Frok je pogledao oko sebe. „Oprostite mi na pomanjkanju
gostoprimstva. Hoće li neko šeri?"
Začula su se dva promrmljana: „Ne, hvala."
„Ne, ali ako imate sevenap", dodade D'Agosta. Pendergast poblede
i pogleda u njegovom pravcu.
D'Agosta uze gumeni odlivak s Frokovog stola i podiž e ga.
„Gadno", reče.
„Izuzetno gadno", slož i se Frok. „Stvarno je bilo delom reptil,
delom primat. Neć u zalaziti u tehnič ke detalje - ostavić u to Gregoriju
Kavakiti, kog sam postavio da analizira podatke koje imamo - ali č ini
se da su reptilski geni to š to je stvorenju davalo toliku snagu, brzinu i
miš ić nu masu. Geni primata su doprineli inteligenciji i verovatno ga
učinili endotermičkim. Toplokrvnim. Užasna kombinacija.
„Ma, da", kaza D'Agosta spuš tajuć i odlivak. „Ali š ta je, do đavola,
zaista bilo to?"
Frok se nasmeš i. „Dragi moj, jednostavno nemamo dovoljno
podataka da bismo tač no umeli da kaž emo š ta je to bilo. A poš to se
č ini da je to bio poslednji primerak svoje vrste, mož da nikad neć enio
ni saznati. Upravo smo dobili zvanič an izveš taj o tepuiu odakle je ovo
stvorenje doš lo. Tamoš nje uniš tenje je bilo kompletno. Biljka od koje
je ovo stvorenje ž ivelo i koju smo, uzgred budi reč eno, posthumno
nazvali Liliceae mbwunensis, izgleda da je potpuno iskorenjena.
Rudarski radovi su zatrovali č itavu moč varu koja okruž uje tepui. Da
ne spominjemo č injenicu da je č itava oblast inicijalno spaljena
napalmom, kako bi se oč istila za kopanje. Nije bilo traga nijednom
slič nom stvorenju koje luta po š umi. Mada sam naravno už asnut
takvim ekološ kim uniš tavanjem, u ovom sluč aju ono izgleda da je
spaslo svet jedne už asne poš asti." Uzdahnuo je. „Kao mera
predostrož nosti - ali i protiv mog saveta - FBI je uniš tio sva vlakna za
pakovanje i uzorke koji su ostali u Muzeju. Znać i, biljka je takođe,
istinski istrebljena."
„Kako mož emo znati da je poslednja od svoje vrste?" upita Margo.
„Zar ne bi mogla postojati još negde?"
„To je malo verovatno", kaza Frok. „Taj tepui je bio ekološ ko
ostrvo - i to po svim odlikama, jedinstveno mesto na kom su ž ivotinje i
biljke razvile jedinstvenu međupovezanost tokom, bukvalno, miliona
godina."
„I sigurno nema viš e stvorenja u Muzeju", kaza Pendergast
prilazeć i. „S onim prastarim planovima koje sam naš ao u Druš tvu
istorič ara, uspeli smo da podelimo podnivoe i proč eš ljamo svaki
kvadratni centimetar. Pronaš li smo mnoge stvari interesantne
urbanim arheolozima, ali ne i znake prisustva još nekog stvorenja."
„Izgledalo je tako tuž no onako mrtvo", kaza Margo. „Tako
usamljeno. Skoro da mi ga je bilo žao."
„I jeste bilo samo", kaza Frok, „usamljeno i izgubljeno. Putovalo je
š est i po hiljada kilometara iz svoje dž ungle, prateć i trag poslednjih
preostalih biljki koje su ga održ avale u ž ivotu i oslobađale ga od bola.
Ali bilo je veoma zlo i veoma svirepo. Video sam najmanje dvanaest
rupa od metaka u lešu pre nego što su ga odneli."
Vrata se otvoriš e i Smitbek uđe teatralno maš uć i nekom kovertom
u jednoj ruci i laš om š ampanjca u drugoj. Izvukao je svež anj papira iz
koverte i podigao ih jednom rukom visoko u vazduh.
„Ugovor za knjigu, narode!" rekao je cereć i se š iroko. D'Agosta se
namršti i okrenu, ponovo uzimajući kandžu.
„Dobio sam ono š to sam hteo, a i moj agent se obogatio", graktao
je srećno Smitbek.
„I sebe si obezbedio", kaza D'Agosta, delujući kao da razmišlja da li
da upotrebi kandžu na piscu.
Smitbek teatralno proč isti grlo. „Odluč io sam da doniram pola
honorara u memorijalni fond za policajca Dž ona Bejlija. Da
pomognem njegovoj porodici."
D'Agosta se okrenu prema Smitbeku. „Ma daj, molim te", reče.
„Ne, stvarno", uzvrati Smitbek. „Pola honorara. Naravno, nakon
što se odbije avans", dodao je oklevajući.
D'Agosta krenu prema Smitbeku, a zatim iznenada stade. „Imaš
moju punu saradnju", rekao je tihim glasom, jedva pokrećući vilicu.
„Hvala, poručniče. Mislim da će mi trebati."
„U stvari, kapetane, od sutra", ubaci se Pendergast.
„Kapetan D'Agosta?" upita Margo. „Unapređeni ste?"
D'Agosta klimnu. „Nije se moglo dogoditi prijatnijem momku, kako
š ef kaž e." On uperi prst u Smitbeka. „Ima da proč itam sve š to napiš eš
o meni pre nego što se pojavi u novinama, Smitbek."
„Hej, č ekaj malo", uzvrati Smitbek, „ima tu izvesna etika koju
novinari moraju da poštuju…"
„Malo sutra!" eksplodira D'Agosta.
Margo se okrenu Pendergastu. „Vidim da ć e ovo biti veoma
uzbudljiva saradnja", prošaputala je. Pendergast klimnu.
Zač ulo se tiho kucanje i glava Grega Kavakite se pojavi iza vrata
prednje kancelarije. „Oh, izvinite, doktore Frok", rekao je, „vaš a
sekretarica mi nije rekla da ste zauzeti. Kasnije mož emo pogledati
rezultate."
„Ma ni govora!" zavapi Frok. „Napred, Gregori, gospodin
Pendergast, kapetan D'Agosta, ovo je Gregori Kavakita. On je stvaralac
EGS, programa za ekstrapolaciju, koji nam je omoguć io da dođemo do
tako preciznog opisa stvorenja."
„Imate moju zahvalnost", kaza Pendergast. „Bez tog programa,
niko od nas ne bi danas bio ovde."
„Hvala vam, mnogo, ali program je u stvari zamisao doktora
Froka", kaza Kavakita gledajuć i u tortu. ,Ja sam samo sastavio delić e.
Osim toga, bilo je tu još dosta stvari koje vam Ekstrapolator nije
rekao. Prednji položaj očiju, na primer."
„Pobogu, Gregori, od ovog uspeha si postao skroman", reč e mu
Smitbek. „U svakom sluč aju", nastavio je okrenuvš i se Pendergastu,
„imam nekoliko pitanja za vas. Ovaj stari š ampanjac nije baš sasvim
besplatan, znate." Fiksirao je agenta FBI pogledom u kom se videlo
iščekivanje. „Čija smo tela otkrili tamo, u brlogu?"
Pendergast podiž e ramena pa ih blago slegnu. „Pretpostavljam da
nije problem da vam kaž emo - mada ovo nije za objavljivanje dok ne
dobijete zvanič no obaveš tenje. Kako se č ini, pet od osam ostataka su
identi ikovani. Dva su bila beskuć nici s ulice, koji su se uvukli u stari
podrum, verovatno traž eć i toplo mesto u hladnoj zimskoj noć i. Jedno
je bilo nekog stranog turiste kog smo pronaš li na Interpolovoj listi
nestalih. I još jedno telo, kao š to znate, pripadalo je Dž ordž u
Morijartiju, pomoćniku kustosa pod Janom Katbertom."
„Siroti Dž ordž ", proš aputa Margo. Nedeljama se uzdrž avala da ne
misli na Morijartijeve poslednje trenutke, poslednju borbu sa zveri.
Umreti na takav način, a onda biti okačen kao teleća polutka…
Pendergast je sač ekao malo pre nego š to je nastavio. „Peto telo je
bilo preliminarno identi ikovano uz pomoć dentalnog kartona kao
č ovek po imenu Montagju, nekadaš nji zaposlenik Muzeja koji je
nestao pre nekoliko godina."
„Montagju!" iznenadi se Frok. „Znači priča je bila istinita."
„Da", kaza Pendergast. „Cini se da je nekoliko č lanova muzejske
administracije - Rajt, Rikmanova, Katbert, i mož da Ipolito - sumnjalo
da neš to ipak vreba u Muzeju. Kada je ogromna količ ina krvi
pronađena u starom podrumu, oprali su je, a nisu obavestili policiju.
Kada se Montagjuov nestanak poklopio s ovim otkrić em, ova ekipa
nije uč inila niš ta kako bi malo rasvetlila sluč aj. Takođe su imali
razloga da sumnjaju kako je stvorenje povezano s Vitlsijevom
ekspedicijom. Te sumnje su povezane s pomeranjem sanduka.
Gledajuć i unazad, bio je to veoma nepromiš ljen potez: to je izazvalo
ubistva."
„U pravu ste, naravno", kaza Frok, kotrljajuć i se prema stolu.
„Znamo da je bić e bilo veoma inteligentno. Shvatilo je da ć e biti u
opasnosti ako se otkrije njegovo prisustvo u Muzeju. Mislim da je
moralo malo da zauzda svoju inač e divljač ku prirodu kako bi se
samoodrž alo. Kada je dospelo u Muzej, bilo je oč ajno, mož da divlje, i
ubilo je Montagjua kada ga je videlo s relikvijama i biljkama. Ali
nakon toga, brzo je postalo veoma obazrivo. Znalo je gde su sanduci i
imalo je zalihu - ili bi je u najmanju ruku imalo bar dok one potraju.
Bilo je š tedljivo. Naravno, hormoni u biljci su imali veliku
koncentraciju. I stvorenje se snabdevalo povremeno, iz potaje. Pacovi
koji ž ive u podnivou, mač ke koje su pobegle iz Odeljenja za
ž ivotinjsko ponaš anje… jednom ili dvaput, č ak i nesreć na ljudska bić a
koja su preduboko odlutala u muzejske budž ake. Ali uvek je bilo
paž ljivo u sakrivanju svojih ubistava i č ak je nekoliko godina proš lo
tokom kojih je ostalo - skoro sasvim - neotkriveno." Malo se
promeškoljio, a kolica zaškripaše.
„A onda se dogodilo. Sanduci su pomereni, stavljeni pod ključ u
Sigurnu oblast. Zver je prvo poč ela da bude gladna, a zatim i oč ajna.
Mož da je postala opasna zbog besa prema stvorenjima koja su joj
uskratila njenu biljku - prema stvorenjima koja i sama mogu biti
zamena, mada slaba, za ono š to su mu oduzela. Ludilo je raslo, i zver
je ubila, pa onda još jednom."
Frok izvadi maramicu i njome obrisa č elo. „Ali nije potpuno
izgubila razum", nastavio je. „Setite se kako je sakrila telo onog
policajca na izlož bi? I pored toga š to je bila gladna krvi, i pored toga
š to je bila luda za biljkom, imala je dovoljno prisebnosti da razume da
ć e ubistva privuć i než eljenu paž nju na nju. Mož da je planirala da
odnese Bjurogardovo telo u svoj brlog. Postoji š ansa da to
jednostavno nije mogla da uradi - izlož ba je bila prilič no daleko od
uobič ajenog loviš ta - pa je umesto toga sakrila telo. Posle svega,
hipotalamus je bio primarni cilj, ostalo je bilo samo meso."
Margo se zgrozi.
„Viš e nego jednom sam se pitao zaš to je zver uš la na tu izlož bu",
kaza Pendergast.
Frok podiž e kaž iprst. „I ja sam. I mislim da znam razlog. Setite se,
gospodine Pendergast, šta je još bilo na izložbi."
Pendergast lagano klimnu. „Naravno. Mbvunova figurina."
„Tač no", kaza Frok. „Figurina koja predstavlja samu zver. Jedina
veza stvorenja s njegovim domom, domom koji je zauvek izgubilo."
„Izgleda da ste sve shvatili", ubaci se Smitbek. „Ali ako su Rajt i
Katbert bili svesni postojanja ovog stvora, kako su znali da je povezan
s Vitlsijevom ekspedicijom?"
„Mislim da ja mogu da odgovorim na to", javi se Pendergast. „Oni
su znali, naravno, zaš to je brod koji nosi sanduke iz Belema u Nju
Orleans tako mnogo kasnio - isto onako kako ste i vi to saznali,
gospodine Smitbek."
Smitbek je odjednom izgledao nervozno. „Pa", poče, „ja…"
„I oni su proč itali Vitlsijev dnevnik. A poznavali su legende bolje
nego iko. Pa onda je i Montagju - osoba zaduž ena za obradu sanduka -
nestao, a lokva krvi je otkrivena u blizini sanduka i nije bio potreban
nauč nik da se prič a sklopi. I pored toga", rekao je smrač ivš i se,
„Katbert mi je, manje viš e, sve ovo potvrdio. Naravno, koliko je bio u
mogućnosti."
Frok klimnu. „Platili su už asnu cenu. Vinston i Lavinija mrtvi, Jan
Katbert smešten u sanatorijum… potresno je i rečima teško opisivo."
„Istina", javi se Kavakita, „ali nije tajna da ste upravo zbog toga
glavni kandidat za mesto direktora Muzeja."
Mislio je on i na to, pomisli Margo.
Frok odmahnu glavom. „Sumnjam da ć e mesto biti ponuđeno
meni, Gregori. Kada se praš ina slegne, racionalnije glave ć e
prevagnuti. Ja sam previš e kontroverzan. Osim toga, direktorovanje
mene ne zanima. Imam i previš e materijala da bih i dalje odlagao
izdavanje svoje sledeće knjige."
„Jedna stvar koju doktor Rajt i ostali nisu znali", nastavio je
Pendergast, „jeste č injenica koju u stvari niko ovde ne zna - to jest,
ubistva nisu poč ela u Nju Orleansu. Dogodilo se jedno veoma slič no
ubistvo u Belemu, u stovariš tu gde su sanduci č ekali da budu poslati.
To sam saznao kada sam istraživao ubistva na brodu."
„To je sigurno bila prva stanica ovog stvorenja na putu za Njujork",
dodade Smitbek. „Izgleda da to potpuno zatvara prič u." On povede
Pendergasta do sofe. „A sada, gospodine Pendergast, pretpostavljam
da ovo rešava i misteriju oko toga šta se dogodilo Vitlsiju."
„Stvorenje ga je ubilo, to se č ini prilič no jasnim", kaza Pendergast.
„Slušajte, neće vam smetati ako uzmem parče te torte…"
Smitbek stavi ruku na njegove šake. „Kako to znate?"
„Da je ubilo Vitlsija? Pronašli smo suvenir u brlogu."
„Jeste?" Smitbek hitro izvadi svoj mikrokasetni rikorder.
„Vratite to u dž ep, budite ljubazni, gospodine Smitbek. Da, bilo je
to neš to š to je Vitlsi kako se č ini, nosio oko svog vrata. Medaljon u
obliku dvostruke strele."
„To je bilo ugravirano na njegovom dnevniku!" reč e Smitbek. „I na
ivici pisma koje je poslao Montagjuu!" ubaci se Margo.
„To je sigurno bio porodič ni grb Vitlsijevih. U svakom sluč aju,
pronaš li smo to u brlogu. Zaš to je zver to donela iz Amazona nikad
nećemo saznati, ali eto tu je."
„Pronaš li smo još neke relikvije tamo", reč e D'Agosta kroz zalogaj
torte. „Zajedno s gomilom Maksvelovih semenki. Stvor je bio obič an
sakupljač."
„Cega?" upita Margo, nakon š to je priš la i poč ela da gleda predeo
pred kojim je stajala.
„Stvari koje ne biste oč ekivali. Svež anj ključ eva od auta, mnogo
novč ić a i ž etona za podzemnu, č ak i jedan predivan zlatni dž epni sat.
Potraž ili smo č oveka č ije je ime bilo ugravirano na satu i on nam je
rekao da ga je izgubio pre tri godine. Bio je u poseti Muzeju i neko ga
je odž epario." D'Agosta slegnu ramenima. „Mož da je dž eparoš jedan
od neidentifikovanih. A možda ga nikad nećemo ni naći."
„Stvorenje ga je drž alo okač enog za lanč ić o ekseru u zidu svog
brloga", kaza Pendergast. „Volelo je lepe stvari. Pretpostavljam, još
jedan znak inteligencije."
„Jesu li sve bile uzete iz Muzeja?" pitao je Smitbek.
„Koliko mož emo da tvrdimo", reč e Pendergast. „Nema dokaza da
je moglo - ili želelo - da uzima stvari van Muzeja."
„Nema?" kaza Smitbek. „Sta je onda sa onim izlazom prema kom
ste vodili D'Agostu?"
„Pronaš ao ga je", jednostavno kaza Pendergast. „Svi ste imali
mnogo, mnogo sreće."
Smitbek se okrenu D'Agosti da mu uputi još jedno pitanje, a
Pendergast iskoristi priliku da ustane i krene prema torti. „Stvarno je
veoma ljubazno od vas š to ste mi priredili ovu zabavu, doktore Frok",
rekao je kad se vratio.
„Spasli ste nam ž ivote", kaza Frok. „Mislio sam da ć e jedna mala
torta biti lep način da vam poželimo bon voyage."
„Onda se plaš im", nastavi Pendergast, „da sam na ovoj ž urci pod
pogrešnim izgovorom."
„Zašto?" upita Frok.
„Mož da ne odlazim iz Njujorka za stalno. Pa vidite, direktorat
njujorške kancelarije sprema se da mi da novi zadatak."
„Hoćete da kažete da to neće biti Koufi?" zlurado se osmehnu.
Pendergast odmahnu glavom. „Siroti gospodin Kou i", reč e.
„Nadam se da už iva na svom novom radnom mestu, terenskoj
kancelariji u Vejku. U svakom sluč aju, gradonač elnik, koji je postao
veliki obož avalac ovde prisutnog kapetana D'Agoste, misli da imam
veoma velike šanse."
„Čestitam!" povika Frok.
„Još nije sasvim sigurno", kaza Pendergast. „A nisam ni siguran da
ž elim da ostanem ovde. Mada, moram priznati da mesto ima svoje
čari."
Ustao je i otiš ao do luč nog prozora, gde je stajala Margo i gledala u
reku Hadson i zelena brda Palisejda iza nje.
„Kakvi su vaši planovi, Margo?" pitao ju je.
Okrenula se prema njemu. „Odluč ila sam da ostanem u Muzeju dok
ne završim disertaciju."
Frok se nasmeja. „Istina je da joj nisam dozvolio da ode", dobaci
on.
Margo se nasmeš ila. „U stvari, dobila sam ponudu sa Kolumbije.
Mesto asistenta, od sledeć e godine. Kolumbija je mom ocu bila alma
mater. Pa zato moram da ga završim, shvatate."
„Sjajne vesti!" reč e Smitbek. „Morać emo da proslavimo to uz
večeru!"
„Večera? Večeras?"
„Cafe de Artistes, sedam sati", dodade on. „Sluš aj, moraš doć i. Ja
sam svetski poznat pisac, ili ć u bar to postati. Sampanjac se hladi",
nastavio je posegnuvši za bocom.
Svi se okupiš e kad je Frok izneo č aš e. Smitbek uperi bocu prema
tavanici i ispali zapušač uz jedno prijatno plop.
„U koje ime pijemo?" upita D'Agosta kad čaše behu pune.
„Za moju knjigu", kaza Smitbek.
„Za specijalnog agenta Pendergasta i siguran put do kuć e", kaza
Frok. „U spomen na Dž ordž a Morijartija", tiho dodade Margo. „Za
Džordža Morijartija." Usledila je tišina.
„Neka nas Bog sve blagoslovi", naglasi Smitbek. A Margo ga š aljivo
munu laktom.
Epilog
63
Long Ajland Siti, šest meseci kasnije
Zec se trgnu kad mu igla ubode butinu. Kavakita je posmatrao kako

tamna krv puni špric.
Paž ljivo je vratio zeca u njegov kavez, a onda raspodelio krv u tri
epruvete za centrifugu. Otvorio je aparat, ubacio epruvete u bubanj i
zatvorio poklopac. Uključ ivš i prekidač , sluš ao je kako se š um lagano
podiž e do zavijanja dok je snaga rotacije delila krv na sastavne
delove.
Seo je u drvenu stolicu i pustio da mu pogled luta po okruž enju.
Kancelarija je bila praš njava, a svetlo priguš eno, ali Kavakita je tako
voleo. Nije imalo smisla privlačiti pažnju na sebe.
Bilo je veoma komplikovano u poč etku: pronać i pravo mesto,
montirati opremu, pa č ak platiti i zakupninu. Nije bilo normalno
koliko su traž ili za oronula skladiš ta u Kvinsu. Kompjuter je bilo
najtež e nabaviti. Umesto da ga kupi, konač no je uspeo da preko
međugradske linije upadne u veliki centralni rač unar medicinskog
koledž a Solokov. Bio je to relativno siguran sajt s kog je mogao da
potera svoj program - Ekstrapolator genskih sekvenci.
Provirio je kroz musavi prozor na nivo koji se nalazio ispod. Veliki
prostor je bio mrač an i relativno prazan i jedina svetlost je poticala od
akvarijuma koji su lež ali na metalnim policama uza najdalje zidove.
Mogao je da č uje slabo brborenje iltera za preč iš ćavanje. Svetla
akvarijuma su bacala priguš eni zeleni sjaj po podu. Dva tuceta, manje
viš e toliko. Uskoro ć e mu trebati još . Novac je sve manje i manje
predstavljao problem.
Bilo je zapanjujuć e, mislio je Kavakita, kako su najelegantnija
reš enja uglavnom i najjednostavnija. Jednom kada ga uoč iš , odgovor
je stvarno oč igledan. Ali upravo uviđanje tog odgovora prvi put,
razlikuje svevremenskog naučnika od onog sjajnog.
Mbvunova zagonetka je bila poput toga. On, Kavakita, bio je jedini
koji je posumnjao u to, koji je to video i - sada - bukvalno dokazivao.
Zavijanje centrifuge se sniž avalo i uskoro je svetlo ZAVRSENO
poč elo da trepć e sporo, jednolič no crveno. Kavakita ustade, otvori
poklopac i izvadi epruvete. Krv zeca je bila razdvojena na tri svoja
sastavna dela: č isti serum odozgo, tanki sloj belih krvnih zrnaca u
sredini i teš ki sloj crvenih krvnih zrnaca na dnu. Paž ljivo je usisao
serum, a onda spustio kapljice u nekoliko staklenih posuda. Na kraju
je dodao razne reagense i enzime.
Jedna od posuda se obojila plavo.
Kavakita se nasmeja. Bilo je tako jednostavno.
Nakon š to su ga Frok i Margo zbunili na zabavi, njegov inicijalni
skepticizam se brzo promenio u zapanjenost. Bio je on na ivici i ranije,
ali nije stvarno obraćao pažnju. Praktično od trenutka kad je izašao na
Riversajd drajv te več eri - iznet strujom nebrojenih histerič nih gostiju
koji su bež ali s otvaranja - poč eo je da razmiš lja. A onda je,
naposletku, poč eo da postavlja pitanja. Kad je kasnije č uo kako Frok
izgovara da je misterija reš ena, Kavakitina radoznalost se samo
poveć ala. Mož da je, ako bi hteo da bude fer, imao donekle
objektivniju poziciju za razliku od onih koji su bili u Muzeju te noć i i
borili se sa zveri po mraku. Ali koji god razlog bio, ipak su postojali
mali problemi sa reš enjem: mali problemi, minorne kontradikcije koje
su svima promakle.
Svima, osim Kavakiti.
Uvek je bio veoma oprezan istraž ivač , oprezan, pa ipak pun
nezasite ljubopitljivosti. To mu je pomagalo u proš losti: na Oksfordu i
tokom njegovih prvih dana u Muzeju. A sada, pomoglo mu je još
jednom. Oprez mu je nalož io da ugradi i jedan potprogram koji
registruje koji se tasteri pritiskaju za vreme rada Ekstrapolatora. Iz
sigurnosnih razloga, naravno - ali i da sazna kako drugi koriste njegov
program.
Bilo je prosto prirodno to š to je otiš ao da proveri š ta su Frok i
Margo uradili.
Sve š to je trebalo da uradi jeste da pritisne nekoliko tastera i
program je ispovrnuo sve upite koje su Frok i Margo postavili, svaki
delić podatka koji su uneli i sve rezultate koje su dobili.
Ti podaci su ga usmerili prema pravom reš enju Mbvunove
misterije. Sve vreme im je bilo ispred noseva, samo da su znali koja
pitanja moraju da postave. Kavakita je nauč io da postavlja prava
pitanja. A zajedno sa odgovorima, stiglo je i zapanjujuće otkrovenje.
Tiho kucanje doprlo je od vrata skladiš ta. Kavakita siđe niza
stepenice i dođe do glavnog sprata skladiš ta, kreć uć i se bez zvuka ili
oklevanja kroz pomrčinu.
„Ko je?" prošaputao je promuklim glasom. „Toni", rekao je glas.
Kavakita bez napora skide gvozdenu š ipku s vrata i povuč e ih.
Jedna figura se provuče unutra.
„Mrač no je ovde", reč e č ovek. Bio je mali i miš ić av i kretao se uz
prepoznatljivo lelujanje ramena. Nervozno je pogledavao oko sebe.
„Ostavi ugašena svetla", oštro naredi Kavakita. „Za mnom."
Otiš li su do zadnjeg dela skladiš ta. Tamo je bio postavljen dugač ak
sto ispod prituljenih infracrvenih lampi. Sto je bio prekriven vlaknima
koja su se suš ila. Na kraju stola nalazila se vaga. Kavakita prikupi
š ač icu vlakana i izmeri ih, uklonivš i nekoliko, a onda ponovo
nabacivši par. Zatim je ubacio vlakna u hermetički zatvorenu kesicu.
S oč ekivanjem je posmatrao svog gosta. Covek je ugurao ruku u
dž ep pantalona i izvukao gomilu izguž vanih novč anica. Kavakita ih
prebroja: pet dvadesetica. On klimnu i predade mu malu kesu. Covek
je željno zgrabi i poče da cepa ivicu kese.
„Ne ovde!" upozori ga Kavakita.
„Izvini", reč e č ovek. Kretao se prema vratima koliko mu je to
prigušeno svetlo dozvoljavalo.
„Probaj s malo već im količ inama", predlož i mu Kavakita. „Umoč i
to u provrelu vodu, to poboljš ava koncentraciju. Mislim da ć eš videti
da su rezultati zaista zadovoljavajući."
Covek klimnu. „Zadovoljavajuć i", lagano ponovi, kao da pokuš ava
da okusi tu reč.
„Imaću još za tebe u utorak", reče Kavakita.
„Hvala ti", proš aputa č ovek i ode. Kavakita zatvori vrata i
namaknu rezu nazad na mesto. Bio je to dugač ak dan i osetio je umor
u kostima, ali radovao se več eri, kada zvuci velegrada uminu i
pomrč ina prekrije zemlju. Noć je veoma brzo postala njegov omiljeni
deo dana.
Kada je rekonstruisao š ta su Frok i Margo uradili s programom,
sve ostalo se sklopilo samo od sebe. Sve š to mu je preostalo da uradi
bilo je da pronađe samo jedno vlakno. Ali to se ispostavilo kao tež ak
zadatak. Sigurna oblast bila je savesno oč iš ćena, a sanduci ispraž njeni
od artefakata i spaljeni, zajedno sa materijalom za pakovanje.
Laboratorija u kojoj je Margo obavila prvobitna ispitivanja bila je
besprekorna, presa za biljke uniš tena. Ali niko se nije setio da oč isti
Margoinu torbu, koja je bila poznata na Antropološ kom odeljenju kao
najneurednija. Sama Margo ju je, iz predostrož nosti, bacila u peć za
smeć e nekoliko dana nakon nesreć e. Ali ne pre nego š to je Kavakita
pronašao vlakno koje mu je trebalo.
Pored ostalih problema, najveć i izazov je bio odgajiti biljku iz
samo jednog preostalog vlakna. Upotrebio je sve svoje veš tine, sve
znanje iz botanike i genetike. Usmeravao je svu svoju neobuzdanu
energiju u samo jednu stvar - misli o stalnom zaposlenju su nestale,
č ak je uzeo i neplać eno odsustvo u Muzeju. Na kraju je uspeo, ali ne
pre nego š to je proš lo pet nedelja. Zivo se seć a uzbuđenja trijumfa koji
je osetio kada se mali zeleni izdanak pojavio u petrijevoj posudi na
sloju agara. A sada ima veliku, stalno obnavljajuć u zalihu koja raste u
akvarijumima, potpuno zaraž enu reovirusom. Cudnim virusom koji
datira još od pre šezdeset pet miliona godina.
Ispostavilo se da je u pitanju jedna veoma č udno lepa vrsta
lokvanja, koja neprestano cveta velikim ruž ič astim cvetovima sa
ž ilič avim izraslinama i jarkož utim praš nicima. Virus je bio
koncentrisan u č vrstim, vlaknastim stabljikama. Ubirao je oko
kilogram nedeljno, a trudio se da podigne prinose eksponencijalnim
rastom.
Kotoge su znale sve o ovoj biljci, mislio je Kavakita. Ono š to se
č inilo kao blagoslov, okrenulo se protiv njih kao kletva. Morali su da
pokuš aju da kontroliš u svoju moć , ali nisu uspeli. Legenda to najbolje
kaž e: đavo nije uspeo da održ i svoju pogodbu i dete, Mbvun, slobodno
je divljalo. Okrenulo se protiv svojih gospodara. Nije se moglo
kontrolisati.
Ali Kavakita neć e omanuti. Testovi sa zeč jim serumom su dokazali
da će uspeti.
Poslednji komadić slagalice je doš ao na svoje mesto kada se setio
š ta je onaj pandur, D'Agosta, spomenuo na oproš tajnoj ž urci FBI
agenta: da su u brlogu stvorenja pronaš li privezak u obliku duple
strele koja je pripadala Dž onu Vitlsiju. Dokaz, kako su rekli, da je
čudovište ubilo Vitlsija.
Dokaz. Kakva sprdnja. Dokaz, da je čudovište bilo Vitlsi.
Kavakita se seć ao dana kada mu je sve odjednom postalo jasno.
Bilo je to poput apoteoze, otkrovenja. To je sve objasnilo. Stvorenje,
Muzejska Zver, Onaj Koji Ide Na Sve Cetiri, bio je Vitlsi. A dokaz je bio
nadohvat ruke: njegov program za ekstrapolaciju. Kavakita je stavio
ljudsku DNK na jednu stranu i DNK reovirusa na drugu. I onda je
potražio međuoblik.
Kompjuter je izbacio stvorenje: Onog Koji Ide Na Sve Četiri.
Reovirus u biljci je bio neverovatan. Postojala je verovatnoć a da u
neizmenjenom obliku postoji još iz ere mezozoika. U dovoljnim
količinama imao je moć da izazove morfološke promene neverovatnih
razmera. Svi su znali da najmrač nije, najizolovanije oblasti tropskih
š uma č uvaju neotkrivene biljke koje imaju skoro nepojmljivi nauč ni
znač aj. Ali Kavakita je već bio otkrio svoje č udo. Time š to je pojeo
vlakna i tako se zarazio reovirusom, Vitlsi se pretvorio u Mbvuna.
Mbvun - to je reč koju su Kotoge koristile za predivnu, už asnu
biljku, i za stvorenje u koje se pretvarao onaj koji je pojede. Kavakita
je sada bio u stanju da rekonstruiš e delove tajne religije Kotoga. Biljka
je bila prokletstvo koje je istovremeno bilo i potrebno i koje su mrzeli.
Stvorenja su neprijatelje Kotoga drž ali na odstojanju - ali su u isto
vreme predstavijali i konstantnu pretnju svojim gospodarima.
Verovatno su Kotoge imale samo po jedno stvorenje u istom trenutku
- viš e od jednog bi bilo previš e opasno. Kult je za svoj centar imao
samu biljku, njeno uzgajanje i ž etvu. Kulminacija njihovih ceremonija
nesumnjivo je bilo stvaranje novog stvorenja - kljukanje biljkom
nevoljne ljudske ž rtve. Inicijalno su bile potrebne velike količ ine
biljke kako bi se obezbedila velika koncentracija reovirusa koja bi
izazvala telesne promene. Kada je transformacija jednom završ ena,
biljku je trebalo konzumirati u malim količ inama i zameniti je,
naravno, nekim drugim proteinima. Bilo je važ no održ avati tu malu
dozu. Inač e, veoma jak bol, pa č ak i ludilo bi se javili ako bi telo
pokuš alo da se vrati. I na kraju, naravno, smrt bi se umeš ala pre nego
š to bi proces bio gotov. A oč ajno stvorenje bi, ako bi uopš te to moglo,
pronaš lo zamenu za biljku - ljudski hipotalamus kao daleko najbolju
zamenu.
U prisnoj, udobnoj pomrč ini, sluš ajuć i spokojno zujanje
akvarijuma, Kavakita je mogao da rekonstruiš e dramu koja se
događala u dž ungli. Kotoge, koje prvi put vide belog č oveka. Vitlsijev
saradnik, Kroker, bez sumnje je bio prvi kog su pronaš li. Mož da je
stvorenje bilo staro ili iznureno. Mož da je Kroker ubio stvorenje
ekspedicijskim piš toljem kad je ono pokuš alo da ga raspori. Mož da i
nije. Ali kada su Kotoge pronaš le Vitlsija, Kavakita je znao da je samo
jedan ishod bio moguć.
Pitao se š ta je Vitlsi oseć ao: vezan, mož da i ceremonijalno, kljukan
reovirusom neke č udne biljke koju je i sam skupio nekoliko dana
ranije. Mož da su mu napravili pić e od liš ća biljke ili su ga jednostavno
primorali da pojede osuš ena vlakna. Mora biti da su pokuš ali da s
ovim belim ć ovekom urade ono š to nisu uspeli sa svojim: da stvore
č udoviš te koje mogu da kontroliš u. Cudoviš te koje ć e podalje drž ati
putare i inž enjere i rudare koji su odluč ili da s juga izvrš e invaziju na
tepui i uniš te ih. Cudoviš te koje ć e terorisati okolna plemena a neć e
terorisati svoje gospodare, koje ć e obezbediti sigurnost i izolaciju
Kotogama, i to zauvek.
Ali onda je naiš la civilizacija sa svim svojim už asima. Kavakita je
zamišljao dan kada se to dogodilo: Vitlsi zver, čuči u džungli, vidi vatru
koja pada s neba, spaljuje tepui, Kotoge i dragocenu biljku. Pobegla je.
I samo ona zna gde se životvorna vlakna još uvek mogu naći nakon što
je džungla uništena: Znala je jer ih je ona tamo poslala.
Ili je mož da Vitlsi već otiš ao i pre nego š to je tepui spaljen. Mož da
Kotoge opet nisu mogle da kontrolišu stvorenje koje su stvorili. Možda
je Vitlsi, u onako jadnom, už asnom stanju, sam sebi zacrtao plan koji
nije uključ ivao izigravanje anđela osvete za Kotoge. Mož da je
jednostavno ž eleo da se vrati kuć i. Napustio je Kotoge, a Kotoge su
uništene progresom.
Ali najveć im delom, Kavakita je bio ravnoduš an prema
antropološ kim detaljima. Interesovala ga je moć koja je poč ivala u
biljci i način na koji bi se ta moć mogla iskoristiti.
Mora se kontrolisati izvor, pre nego š to mož eš da kontroliš eš
stvorenje.
I upravo u tome, mislio je Kavakita, ja ć u za razliku od Kotoga
uspeti. Kontrolisao je izvor. Samo on je znao kako se gaji
komplikovani i osetljivi moč varni lokvanj iz duboke amazonske
dž ungle. Samo on je znao odgovarajuć u kiselost vode, temperaturu,
količ inu svetla, pravu meš avinu hranljivih sastojaka. Samo on je znao
kako da zarazi biljku reovirusom.
Zavisić e od njega. I uz genetsku deobu koju je sproveo sa zeč jim
serumom, uspeo je da proč isti suš tinsku moć virusa i stvorio ga
čistijim, uklanjajući neke od manje prijatnih neželjenih dejstava.
Bar je bio prilično siguran da je uspeo.
Ovo su bila revolucionarna otkrić a. Svi su znali da virusi ubacuju
sopstvenu DNK u ć elije svoje ž rtve. Normalno, DNK bi jednostavno
nalož ila ž rtvinim ć elijama da stvore još virusa. To se događalo u
svakom virusu koji je poznat čoveku: od gripa do side.
Ali ovaj virus je bio drugač iji. On je ubacivao č itav splet gena u
svoju ž rtvu: reptilskih gena. Prastarih reptilskih gena, š ezdeset pet
miliona godina starih. Danas se oni mogu pronać i samo kod niž ih
guš tera i nekoliko drugih vrsta. A izgleda da je negde pozajmio i gene
primata - bez sumnje ljudske - vremenom, takođe. Virus koji krade
gene od svog domać ina i prisajedinjuje ih sa genima koje ubacuje u
svoju žrtvu.
Ovi geni, umesto da stvaraju još virusa, oni ponovo stvaraju ž rtvu.
Ponovo je oblikuju, deo po deo, u č udoviš te. Virus je nalagao telesnom
mehanizmu da promeni koš tanu strukturu, endokrini sistem, udove i
kož u, telesni prekrivač i unutraš nje organe. Menjao je ponaš anje,
tež inu, brzinu i podmuklost ž rtve. Davao je ž rtvi neverovatno č ulo
mirisa i sluha, ali umanjivao č ulo vida i glas. Davao joj je ogromnu
snagu, građu i brzinu, ostavljajuć i ž rtvin predivni ljudski mozak
relativno nedirnutim. Ukratko, droga - virus - pretvaralo je ljudsku
ž rtvu u stravič nu maš inu za ubijanje. Ne, reč ž rtva nije najbolje
opisivala onog koji je virusom in iciran. Bolja reč je simbiot. Jer je bio
privilegovan što je dobio virus. Bio je to dar. Dar od Grega Kavakite.
To je bilo divno. U stvari, bilo je uzvišeno.
Moguć nosti genetskog inž enjeringa su beskrajne. I već je Kavakita
imao neke ideje za poboljš anje. Nove gene koje je reovirus mogao da
ubaci u svog domać ina. Ljudske gene, podjednako kao i ž ivotinjske.
On je kontrolisao koje gene ć e reovirus ubaciti u svog domać ina. On je
kontrolisao u š ta ć e se domać in pretvoriti. Za razliku od primitivnih,
sujevernih Kotoga, on je imao kontrolu - kroz nauku.
Interesantan sporedni efekat biljke bio je narkotič ki efekat:
predivni, „č isti" udar, bez onog neprijatnog spuš tanja š to je odlika
toliko mnogo ostalih droga. Mož da je to bio nač in na koji je biljka
originalno osiguravala da bude pojedena i tako obezbedila svoje
razmnož avanje. Ali za Kavakitu ovaj sporedni efekat je donosio keš za
inansiranje svojih istraž ivanja. Prvo nije ž eleo da prodaje drogu, ali
inansijski pritisci koje je oseć ao uč inili su to neminovnim. Nasmeš io
se kad je pomislio koliko je to bilo lako. Drogi je, klika ž eljnih
korisnika, već dala ime: sjaj. Trž iš te je bilo ž eljno i Kavakita je mogao
da proda sve što je proizvodio. Šteta što je tako brzo odlazilo.
Noć je pala. Kavakita je skinuo zatamnjene naoč are i udahnuo
bogati miris skladiš ta, suptilni vonj vlakana, miris vode, praš ine i
oksidacije iz okolnog vazduha, pomeš anog sa mirisom buđi,
sumpordioksida i velikog broja nekih drugih mirisa. Sve njegove
hronič ne alergije su potpuno nestale. Sigurno od č istog vazduha s
Long Ajlenda, mislio je pogreš no. Izuo je tesne cipele i promrdao prste
s uživanjem.
Napravio je najveć i napredak u genetici još od otkrić a dvostruke
genetske petlje. Ovo bi mu osiguralo Nobelovu nagradu, pomislio je uz
ironičan osmeh.
Da je samo odabrao taj put.
Ali kome treba Nobelova nagrada kada odjednom ima č itav svet
na dlanu?
Začulo se još jedno kucanje na vratima.
1⇒ Minijaturne (drvene, kamene, itd) skulpture iz 17. veka, koje su
služ ile kao kopč e, na kojima su visile pletene ili drvene kutijice sa
samurajevim ličnim stvarima. (Prim. prev.)

Preston I Child - Relikvija

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Preston I Child - Relikvija

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Daglas

Sliv Amazona, septembar 1987.

Oblaci, do tada zalepljeni za vrh planine Sero Gordo, konač no se u

Vitlsi odmahnu glavom, priseć ajuć i se scene koja se beš e odigrala

Iskoristi moju svesku i artefakte kako god budeš ž eleo, da

Vegetacija je ovde veoma neobič na. Cikade i paprat

Stavio je pismo ispod poklopca sanduka.

Kasno popodne Vitlsi je primetio da su se gusti, niski oblaci vratili

Belem, Brazil, jul 1988.

Ovog puta Ven je bio potpuno siguran da mu je luč ki nadzornik za

Muzej neprirodnih misterija

Crvenokosi klinac uspentrao se na platformu, nazivajuć i mlađeg brata

Stigli su u Veliku rotondu i videli da je konferencija za š tampu već

Margo je krenula dublje u Muzej, daleko od dela za posetioce, sve dok

ZDRAVO MARGO GRIN@BIOTEH@OSBLJ

IMATE 0 DOLAZNIH PORUKA

Uš la je u mod za obradu teksta i pozvala svoje beleš ke,

Pred vratima se skoro sudarila sa Smitbekom. Nagnuo se prema njoj

Morijartiju, kad ostade sam s Margo u kafeteriji, iznenada postade još

Napustili su kafeteriju za osoblje i krenuli dugim podrumskim

Margo odbaci svoje knjige i papire na sofu i pogleda na sat koji je

D'Agosta jednostavno nije mogao da se navikne na Dvoranu velikih

U privremenom š tabu, sve je bilo na svom mestu. D'Agosta se uvek

Mesto zloč ina je bilo pretrpano ljudima, ali uredno - svi su se

Nekoliko spratova iznad, poruč nik D'Agosta je sedeo u ogromnoj

Laboratorija je bila okrenuta prema Ist Riveru i preko nje na skladiš ta

Proces 3349A5 990

Pa, ovo je totalno sranje, pomisli Tjurou. Uzorak se mnogo bolje

OBIČNO IME: TURSKI GEKON

Šta? pitao se Tjurou. Ukucao je: PROŠIRI.

HEMIDACTYLUS TURCICUS: TURSKI GEKON.

Tjurou se isključ i s baze dok su informacije još uvek pristizale. Bila

TARENTOLA MAURITANICA: GEKON-PENJAČ

Ma mora da se š ališ , pomisli Tjurou. Ovo je nekakva š ala. Pogledao

Kada je završ io izveš taj, odmah ga je poslao gore. Zatim je izaš ao

Frok je sedeo u svojim kolicima, tapkajuć i se po glavi guč i

Vrata s bakarnom oplatom koja su vodila u Sigurnu oblast bila su

Kako su se ponovo primicali Frokovoj kancelariji, kustos je bio

Stari teretni lift u muzejskom 28 odeljenju uvek je smrdeo kao da je

MBVUN. Ova rezbarija predstavlja ludog boga Mbvuna,

Margo oseti kako je obuzima hladnoć a. Pogledala je malo pobliž e,

„Šta se to ovde događa?" začula je strogi glas.

„Koska", kako su svi iz Muzeja zvali ovu kafanu, lokalnim

Bjurogard je završ io pisanije, a potom vratio notes u dž ep. Znao je da

D'Agosta je gledao Pendergasta zavaljen na pohabanom zadnjem

U jedanaest i petnaest, u četvrtak ujutro, neki čovek koji je tvrdio da je

Bilo je to stvarno čudno groblje.

Za: Kustose i stručno osoblje

Kao rezultat nedavnih nesreć nih događaja, Muzej je pod

„Hriste", promuca Smitbek. „Pazi ovo: 'osobama koje su

Kao i već ina modernih superkompjutera, muzejski MP-3 bolje je

EKSTERNI UZROK PADA SISTEMA

Kao da je pisalo na kineskom. Sta god to bilo, zaš to to nisu

Smitbek baci svoje sveske pored jedne od svojih omiljenih niš a za

„Delujete veoma zadovoljni sobom", bibliotekarka mu je rekla dok

ZDRAVO MARGO GRIN@BIOTEH@OSBLJ

***SVIM KORISNICIMA VEOMA VAŽNO OBAVEŠTENJE***

Podigla je meni za elektronsku poš tu i proč itala poruku koja ju je

PORUKA OD DZORDZA MORIJARTIJA@IZLZ@OSBLJ POSLATA

Telefon joj zazvoni, narušavajući tišinu. „Halo?" rekla je.

Pola sata kasnije začulo se kucanje. „Uđi", dobacila je.

PRISTUPNI FAJL BROJ 1989-2006.

„Jeste li videli to?" uzviknu Smitbek. „Pitam se zaš to katalogizacija

SVIM KORISNICIMA VEOMA VAŽNO OBAVEŠTENJE