Девијантно понашање и облици девијантног понашања

У лекцији у оквиру које смо говорили о социјализацији учили смо шта су вредости, а
шта норме. Када неко не поштује вредности и норме друштва чији је члан, када се не
понаша на начин који је општеприхваћен и пожељан, та особа се назива девијант, а њено
понашање тумачи се као девијантно.

Поступци су девијантни само у односу на норме одређене друштвене групе или

друштва у целини. Због тога се схватање девијантности разликује у различитим
културама и друштвима, а може се мењати и у истом друштву током времена, у
зависности од промене норми и вредности.

Нпр. хомосексуализам се донедавно тумачио као девијантна појава. Како се

девијантно понашање дефинише као понашање које одступа од норме, хомосексуалност се
посматрала као кршење норме друштвене регулације сексуалности. СЗО је 1992. године
хомосексуалност избацила из групе познатих психолошких поремећаја.

Данас се о хомосексуалности говори у контексту људских права, у неким земљама су

истополни бракови дозвољени. Међутим, како се вредности у друштву споро мењају,
постоје и даље друштва која хомосексуално понашање доживљавају као девијантно.
Постоје државе у којима је хомосексуалност забрањена законом, санкције се крећу од
казне затвором до смртне казне. У Савезној Републици Југославији 1994. године укинута
је законска одредба о кажњавању хомосексуалаца. Дакле, неоходно је размотрити
културне и друштвене чиниоце када говоримо о девијантности.

Појам девијантности треба разликовати од појма криминала јер криминал

подразумева оне поступке којим појединац крши правне прописе, крши кривични закон
и за њега следи законска казна. С друге стране, девијантно понашање не мора бити
кажњиво законом. Кршење друштвених норми подразумева санкције.

Санкције могу бити:

 позитивне - када се појединац награђује због поштовања норми;
 негативне - кажњавање због непоштовања норми;
 формалне - примењују посебна тела као што је суд;
 неформалне - подразумевају задиркивање или игнорисање појединца због
одређеног начина понашања.

Нпр. особа која је нудиста, која има пирсинг, тетоваже, у неким културама ће се
означити као девијантна. Она неће сносити формалне санкције због тог понашања, тј. неће
јој суд изрећи казну, али може сносити неформалне санкције.

Ако је девијантно или се посматра као девијантно, понашање не мора да буде и

криминално. Девијантност и криминал нису исто, мада криминал представља типичан
пример друштвене девијације.
 ТЕОРИЈЕ ДЕВИЈАНТНОСТИ

Ове теорије су настале као покушаји да се објасни девијантно понашање, а као

најпознатије теорије истичу се:
1. биолошке теорије - девијантност је генетски условљена. Чезаре Ломброзо јд тврдио
да је девијантност производ физичке конституције појединца (мишићаве особе су
склоније агресији и злочину од осталих), а Гол је тврдио да се посматрањем чворуга на
нечијој глави може проценити да ли је та особа девијант. Та теорија је временом
одбачена;
2. психолошке теорије - истиче се наследни фактор код девијантног понашања, односно,
акценат се ставља на процес наслеђивања, реч је о менталним, а не телесним
процесима. Неки од узрока девијантног понашања се наазе у раној социјализацији
детета, недовољно развијеном супер-егу, недостатку љубави у раној младости. И
псхолошке и биолошке теорије занемарују утицај друштва и културе на девијантно
понашање;
3. функционалистичке теорије - девијантно понашање настаје као последица
недостатка моралне регулације. Неки аутори су сматрали да је девијантност неопходна
у друштву, да има одређену функцију - Диркем је сматрао да девијантност доводи до
промена и иновација у друштву и да има функцију да одреди границу између доброг и
лошег;
4. теорије етикетирања - најистакнутији предтавници ове теорије су Бекер и Гофман.
Бекер тврди да је друштво створило девијацију, а девијант је онај коме је друштво
успешно прилепило етикету. Та етикета је толико битна да друштво све друге особине
дате особе посматра кроз призму етикете. Проблем настаје када се сама особа почне
поистовећивати са етикетом и прихвата свој нови идентитет. Девијант је особа коме је
та етикета успешно приписана, а девијантно понашање је оно које људи као такви
означе, тврдио је Бекер.

МАЛОЛЕТНИЧКА ДЕЛИКВЕНЦИЈА

Малолетничка деликвенција је преступничко понашање специфично за популацију

малолетника које подразумева кршење моралних, прекршајних и кривично - правних
норми.

Малолетничка деликвенција се односи на:

1. асоцијално понашање - блажи облик девијантности који се углавном односи на
кршење моралних и обичајних норми и
2. антисоцијално понашање - подразумева кршење закоснких норми, односно
извршење кривичних дела.

Битно је разграничити старосне групе у оквиру малолетничке деликвенције. Тако се

прави разлика између:
1. млађих малолетних деликвената - деца од 14 - 16 година
2. старијих малолетника - деца од 16 - 18 година
3. млађи пунолетници - понекад се у правном систему могу као малолетници
третирати и особе од 18 - 21. године.
 Најчешћи облици малолетничке деликвенције јесу имовински деликти, различити
облици насиља, разбојништво, крађе, насиље међу вршњачким групама, насиље у
породици. Стручњаци упозоравају да код особа треба пратити и уочити предделиквентно
понашање: псовање, недисциплина, уцене, вербална и физичка агресија, бежање од куће,
опијање и сл.
Са развојем модерне технологије и масовних медија један облик насиља постаје све
израженији међу младима: медијско и електронско насиље. Корисници масовних медија
се практично навикавају на насиље, што ствара опасност да се насилничко понашање
прихвати као уобичајено у људским односима.

АЛКОХОЛИЗАМ

Алкохолизам је медицински, али и друштвени проблем:

1. медицински - тешка је и хронична болест која оставља бројне здравствене
последице на физичко и психичко здравље, а коју карактерише жеља појединца за
пијењем алкохолних пића;
2. друштвени - конзумирање алкохола, било једнократно, повремено или
континуирано изазива поред здравствених и друштевене проблеме: понашање
појединца одражава се на односе у породици, на послу, у широј друштвеној
средини.

СЗО је дала нашире прихваћену дефиницију алкохоличара по којој је алкохоличар

особа која кесцесивно пије и чија је зависност од алкохола толика да показује видљиве
душевне поремећаје или такве покаве које указују на оштећење психичког и физичког
здравља, поремећаје у односима са другим људима и погоршање њеног социјалног и
економског стања или показује само знаке таквог развоја. Алкохолизам се у
класификацији болести третира као ментални поремећај, односно као поремећај
понашања због узимања психоактивних супстанци.

Социолошка објашњења алкохолизма истичу различит однос према алкохолу у

различитим друштвима: Ирци, Чеси, Немци и Руси одобравају пијење алкохола, док је у
традиционалној јеврејској култури оно забрањено. Међу социолошким објашњењима о
узроцима алкохолизма, помиње се аномично савремено друштво.

Често се истиче да свако пијење алкохола не представља алкохолизам. Такозвано

друштвено дозвољено пијење присутно је у готово свим културама и често је повезано са
различитим светковинама и обичајима, нпр. обред наздрављања.

Алкохоличари пролазе кроз следеће фазе алкохолизма:

1. основна фаза - фаза пијења искључиво у друштву викендом, на седељкама и
журкама, ретко када се превише попије. Уколико наставе да пију, могуће последице
су алкохолна амнезија и расипничко понашање. Две године после појаве амнезије,
алкохоличари више нису у стању да контролишу своје пијење;
2. средња фаза - након годину дана алкохоличар има потребу за алкохолом и ујутру
што се сматра критичном тачком да особа себе дефинише као алкохоличара. После
навикавања на јутарње пијење, јавља се понашање зависника. Због акутног и
 компулзивног пијења, алкохоличар има сукобе у породици,на послу и у свом
непосредном окружењу, с пријатељима. Због осуде друштва, он пије још више;
3. завршна фаза - стадијум хроничног алкохолизма када алкохоличар више не може
без алкохола, његова толеранција на алкохол расте, све активности подређене су
алкохолу кога уколико нема појединац доживљава кризе, постаје анксиозан, јављају
се психички проблеми и физичко пропадање - последица ове фазе је потреба за
хоспитализацијом.

Амерички психолог и социолог Елвин Мортон Јелинек истиче да пијење у друштву

представља прву фазу алкохолизма коју првенствено карактерише навикавање на алкохол,
односно раст толеранције према алкохолу. Јелинек је разликовао следеће типове
алкохоличара:
1. алфа алкохоличар – користи алкохол повремено како би ссе у одређеним ситуацијама
осећао боље, зависан је од алкохола, али не губи контролу;
2. бета алкохоличар – снажно психички зависан од алкохола, медитерански тип, начин
пијења је условљен навикама заједнице у којој живи и оне се обично изражавају у
свакодневном пијењу;
3. гама алкохоличар – може да апстинира одређено време, али губи контролу већ након
прве чаше, јавља се агресивност под дејством алкохола и поремећени односи са
окружењем;
4. делта алкохоличар – повишено толерантан на алкохол, не губи контролу над
узимањем алкохола, али не може да апстинира;
5. ипсилон алкохоличар – повремено добија жељу за пићем и онда се данима опија.

Алкохолизам се повезује и с другим друштвеним девијацијама, а посебно с

криминалним понашањем. Под утицајем алкохола често се дешавају туче, повреде,
убиства, силовања, али и облици вербалне агресије: увреде и клевете.

НАРКОМАНИЈА

Различита природна опојна средства користе се већ хиљадама година. У почетку су

се разне биљке користиле у религијским обредима, као и у лечењу нервозе, несанице и
других проблема. У таквим условима, заједница је контролисала узимање дроге - могли су
је користити само одређени људи у одређену сврху. Како су се друштва ширила и
развијала, тако се ширило и коришћење опијата, а првенствено на Блиском и Далеком
истоку и у Централној Америци. Тек 60-их и 70-их година 20. века употреба дроге добија
забрињавајуће размере, посебно у Америци и у Европи. Најпре масовно почиње да се
користи дрога природног порекла, а затим и синтетичка дрога. Да би се разликовало
медицинско коришћење дрога од немедицинског, говорићемо о злоупотреби дрога.
Злоупотреба дрога, тј. наркоманија, сматра се друштвеном девијацијом.

Зависност од дроге дели се на:

1. психичку - стварају апсолутно све дроге, а манифестује се јаком жељом за ефектима
дроге;
2. физичка - навикавање организма на дрогу када организам не може више да
функционише без опијата и уколико се узимање дроге нагло прекине настају
 физиолошки поремећаји, тј. апстиненцијални синдром, који карактеришу несаница,
грчеви, мучнина, страх, повишена температура и сл.

Злоупотреба дрога (канабиса, ЛСД-а, кокаина, хероина) оставља бројне последице:

1. здравствене - губитак памћења, кардиоваскуларни проблеми (аритмија и срчани удар),
респираторни проблеми (бол у грудима и престанак дисања), неуролошки проблеми
(мождани удар и главобоља), злоупотреба хероина може изазвати инфекције (ХИВ,
хепатитис због заражених игала), а прекомерна доза може довести и до смрти;
2. психолошке - раздражљивост, несаница, дезоријентисаност, халуцинације, напади
панике, анксиозност, дубоке параноје, психички поремећаји, шизофренија, хроничне
измене личности:
3. друштвене - зависници губе интересовање за своју професију, школовање,
међуљудске односе, адаптирају се на асоцијалан начин живота и наркоманску
поткултуру. С обзиром да је конзумација дрога законом забрањена, зависници улазе у
низ нелегалних ситуација и активности: крађе, насиље, убиства. Често су и одбачени
од средине, а без подршке породице, пријатеља и институција, решавање проблема
бива све теже.

Наркоман се одваја од примарне социјалне заједнице и постаје део наркоманске

групе, која развија специфичну наркоманску супкултуру. Наркоманска група зависнику
пружа уточиште од света који га је изопштио због његовог друштвено неприхватљивог
понашања.

Лечење наркомана је дуготрајно и може да траје од неколико година до неколико

деценија и нажалост не гарантује успех. Наркомана повратника, је према неким подацима
између 40-60%. Успех лечења највише зависи од жеље самог наркомана за излечењем и
његове воље да у томе истраје. Најбољи начин против наркоманије јесте превенција, која
подразумева едукацију младих о штетности дроге.

Фактори у развијању наркоманије и алкохолизма

Битни фактори у развијању наркоманије и алкохолизма код младих јесу:

1. адолесценција - млади траже нива искуства, ретко размишљајући о озбиљним
последицама, желе да пробају нове ствари, па тако наилазе и на алкохол и на дрогу;
2. породица - истраживања показују да алкохоличари и наркомани у највећем броју
случајева долазе из породица где није било љубави и поштовања, већ агресије и
напетости;
3. групе вршњака - често врше притисак на појединца, посебно на заједничким
окупљањима (журкама, концертима);
4. шира друштвена средина - у Србији је шира друштвена средина веома битан
фактор у развијању алкохолизма и наркоманије код младих, постоји дуга традиција
прављења алкохолних пича, посебно ракије и свака куча дичи се својом ракијом.
Баш због те друштвене прихваћености опијања не постоји стратегија за борбу
против алкохолизма.
 САМОУБИСТВО

Самоубиство се убраја у социопатолошке појаве. Учесталост самоубиства се мери

стопом самоубиства - број самоубијених на 100 000 становника, на одређеној територији,
најчешће током годину дана. Уочене су извесне правилности: самоубиство чешће почине
особе које су склоне алкохолизму, наркоманији и који болују од депресије, шизофреније.

Бројни аутори бавили су се овим феноменом, објашњавајући га психолошким,

географским, биолошким, климатским чиниоцима. Превенција самоубиства огледа се у
лечењу особа које имају суицидалне намере - медикаментима, разговорима у
саветовалиштима, хоспитализацијом, али и бригом о усамљеним особама и
психијатријским болесницима

Самоубиство, као врло интиман чин, Диркем је настојао да објасни као социолошку
чињеницу. Појаву самоубиства Диркем је објашњавао друштвеним чиниоцима:
друштвеном интеграцијом (степен јединства) и друштвеном регулацијом (степен
нормираности друштва). Разликује четири типа самоубиства: алтруистичко,
егоистичко, аномијско и фаталистичко.
 Диркемова анализа самоубиства

Један од кључних социолошких радова који истражује однос између појединаца и

друштва јесте анализа самоубиства Емила Диркема из 1952, првобитно објављен 1897.
године. Иако људска бића виде себе као појединца који има слободу воље и избора,
њихова понашања често су друштвено одређена и уобличена. Диркемова анализа показала
је да се чак и један тако лични чин као што је самоубиство налази под утицајем
друштвеног живота. Према Диркему, самоубиство је друштвена чињеница која се може
објаснити само другим друштвеним чињеницама. Самоубиство је више од скупа
појединачних чинова- то је феномен који има карактер обрасца.
Испитујући званичне извештаје о самоубиствима у Француској, Диркем је открио да
су извесне категорије људи далеко више склоне самоубиствима него друге. Он је, на
пример, открио да је више случајева самоубистава међу мушкарцима него међу женама,
међу протестантима него међу католицима, међу богатима више него међу сиромашнима,
међу неудатим/неожењеним људима више него међу удатим и ожењеним људима. Диркем
је такође запазио да стопа самоубиства има тенденцију пада у периоду рата, а тенденцију
пораста у време економских промена или нестабилности.
Ова открића навела су Диркема да закључи да постоје друштвене силе изван
појединаца које утичу на стопу самоубистава. Он је повезао своје објашњење с идејом о
друштвеној солидарности и са два типа веза које постоје у оквиру друштва – друштвеном
интеграцијом и друштвеном регулацијом. Диркем је веровао да је мање вероватно да ће
они људи који су снажно интегрисани у друштвене групе, а чије су жеље и тежње
регулисане друштвеним нормама, извршити самоубиство. Он је установио четири типа
самоубистава у односу на релативно присуство или одсуство интеграције и регулације:
Егоистичка самоубиства карактеришу се ниском интеграцијом у друштво, а
дешавају се када је појединац изолован, или кад су његове, односно њене везе са групом
ослабљене или прекинуте. На пример, ниске стопе самоубистава међу католицима можда
се могу објаснити њиховом снажном друштвеном заједницом, док лична и морална
слобода протестаната значи да они „стоје сами“ пред Богом. Брак штити од самоубиства
интеграцијом појединца у један стабилан друштвени однос, док су неожењени и неудате
много више изоловани унутар друштва. Ниска стопа самоубистава за време рата, према
Диркему, може се посматрати као знак повећане друштвене интеграције.
Аномично самоубиство настаје услед недостатка друштвене регулације. Под тим
Диркем подразумева друштвене услове аномије кад се људи претварају у „људе за које не
важе никакве норме“ због брзе промене или нестабилности у друштву. Губитак једне
утврђене тачке, оријентира за норме и жеље- као у временима економских преокрета или у
личним драмама какава је развод- могу пореметити равнотежу између ситуације у којој се
људи налазе и њихових жеља.
Алтруистичко самоубиство дешава се онда када је појединац „прекомерно
интегрисан“ – друштвене везе су исувише јаке – и кад вреднује друштво више него самог
или саму себе. У том случају самоубиство постаје жртвовање за „више добро“. Јапански
пилоти – камиказе или исламски „бомбаши самоубице“ примери су алтруистичких
самоубистава. Диркем сматра да су она карактеристична за традиционална друштва у
којима преовладава механичка солидарност.
Последњи тип самоубиства јесте фаталистичко самоубиство. Иако му Диркем
приписује мали значај у савременом друштву, он верује да такав облик самоубиства
настаје кад друштво прекомерно „регулише“ појединца. Прекомерни притисак на
појединца као резултат даје осећај беспомоћности пред судбином или друштвом. Стопе
самоубистава разликују се међу друштвима; ипак оне показују правилност у оквиру
друштава током времена. Диркем је ово прихватио као доказ да постоје конзистентне
друштвене силе које утичу на стопу самоубистава. Испитивање стопа самоубистава
открива како се могу установити општи друштвени обрасци на основу појединачних
поступака.
Делу „Самоубиство“ упућено је много примедби, нарочито у вези с Диркемовим
коришћењем званичних статистичких података, његовим одбацивањем оних утицаја на
самоубиство који нису друштвене природе, и његовом инсистирању на класификовању
свих типова самоубистава заједно. Међутим, ова анализа представља класично дело, а
њена основна тврдња и даље важи: чак и наизглед лични чин самоубиства захтева
социолошко објашњење.

ТИПОВИ САМОУБИСТВА И ЊИХОВЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ, СТЕПЕН ИНТЕГРАЦИЈЕ

И РЕГУЛАЦИЈЕ ПОЈЕДИНЦА И ПРИМЕРИ

Карактеристике Пример Објашњење примера

Харакири (Seppuku) - врста У Јапану, харакири представља
ВИСОК СТЕПЕН ритуалног самоубиства чин части. Самоубиство су
алтруистичко

ИНТЕГРАЦИЈЕ карактеристична за јапанску чиниле особе које су изгубиле

култур, посебно међу част (нпр. губитак у рату) или
Појединац је исувише самурајима, јапанским по наређењу господара. Овај
интегрисан у друштво у коме ратницима тип самоубиства подразумева
живи да је појединац потпуно
поистовећен с групом којој
припада.
Учесталост самоубиства може Степен интеграције верских
НИЗАК СТЕПЕН зависити од религије. највећи група је различит - код
егоистичко

ИНТЕГРАЦИЈЕ број је међу протестантима, протестаната је најмањи, а код

потом међу католицима, а Јевреја највиши - због историје
Појединац није довољно најмањи је међу Јеврејима. и прогона, вера Јевреје чвршће
интегрисан у друштво у коме повезује.
живи.
Брачна аномија - у случају смрти Бива нарушена регулативна
НИЗАК СТЕПЕН супружника или у случају функција брака - регулисање
РЕГУЛАЦИЈЕ развода брака. страствености партнера с
аномијско

циљем да се живот проведе

Очекивања појединаца од само с једном особом.
живота превазилазе оно што је
у друштву у коме живи
нормативно дозвољено.

Самоубиство роба Због снажне друштвене

контроле и репресивне
фаталистичко

ВИСОК СТЕПЕН
РЕГУЛАЦИЈЕ дисциплине - робу су на
насилан начин угушене страсти.
Претерана регулација
појединца.