Извештај амбасадора проф.

др Дарка Танасковића

У време док сам неформално био на дужности саветника председника СРЈ Добрице Ћосића, од
почетка сам пратио активност Миливоја Бате Иванишевића на прикупљању података о тешким и
учесталим злочинима муслиманских (пара)војних формација и банди над Србима у Источној
Босни, односно средњем Подрињу. Самопрегорно радећи готово без икакве помоћи и подршке,
покретан истонољубивим родољубљем, а социолошки узорно веран поштовању чињеница, Бата
Иванишевић је на терену, из прве руке, већ до 1993. године сакупио богату документарну грађу о
страдању српског становништва у насељима на левој обали Дрине. С обзиром на изразито
тенденциозно и једнострано приказивање ситуације на босанскохерцеговачким ратиштима у
светским медијима и политичким извештајима, уз потпуно пренебрегавање српских жртава,
закључено ја да би било веома корисно у иностранству примерено представити грађу коју је Бата
Иванишевић прикупио и примарно средио, при чему је, из разумљивих разлога, међу првим
адресама морао бити Вашингтон, најутицајнија, а Србима изразито несклона престоница у
том раздобљу крваве југословенске кризе. Наша Парижанка, пожртвована Мирјам Флајшман
превела је документацију и пратећи текст на енглески, а мени је пало у део да материјал однесем
у САД, покушам представити и предати представницима америчких државних институција. Било
је то време жестоких међународних санкција наметнутих Југославији, па је и сам одлазак у
Америку било тешко остварити. Ипак, превасходно залагањем и утицајем покојне чувене
новинарке Норе Белоф, " доследне мрзитељке идеолошких лажи", како је сама говорила, успео
сам да се маја 1993. домогнем Вашингтона. Тамо сам прошао боље него што смо се надали.
Примили су ме на високом нивоу у Стејт Департменту и у Комитету за спољне послове Сената,
док је саветница председника Клинтона одбила сусрет, с образложењем да сам ја, као професор
универзитета, државни службеник, а она се, услед санкција, не може састати са једним
југословенским државним службеником. Нора Белоф, огорчена оваквим игнорантским ставом,
пожалила се на неком пријему тадашњем директору ЦИА-е Джејмсу Вулзију. Овај јој, наводно,
одговорио да не
треба бити изненађен таквим понашањем при врху Беле куће, јер тамо ни он не пролази много
боље од њеног југословенског професора. Да би показао како у САД има и трезвеног света,
понудио је да, мимо предвиђеног програма, будем примљен у Централној обавештајној агенцији,
што сам ја, наравно, без оклевања прихватио. У седишту ЦИА-е разговарао сам око сат и по са
двојицом одлично обавештених и крајње уљудних службеника.Пре почетка разговора, они су
Иванишевићеву документацију предали у надлежност стручњака за проблематику на коју се грађа
односила, како би ми на крају састанка могли саопштити своје опште утиске. Оцена америчких
обавештајаца била је веома повољна. Рекли су ми да је то, стручно посматрано, најквалитетније
припремљен и обрађен материјал о жртвама у сукобима на простору бивше Југославије, који је до
њих икада дошао. Захвалили су на томе што смо им га ставили на располагање и обећали да ће
му бити посвећена одговарајућа пажња у складу са важећом процедуром. Од стручне похвале је,
међутим, речитија и перспективно поучнија била њихова без околишења исказана
"реалполитичка" опаска да ми је вероватно јасно да не би требало очекивати да подаци
садржани у документарном сведочанству о муслиманским злочинима непосредно, па и на дужи
рок, произведу било какав ефекат у смислу мењања слике о ратној стварности у Босни, јер "карте
су за ову партију већ подељене, а српске су празне, без адута". Дугорочно посматрано, медјутим,
додали су, нико не може знати када, којим поводом и у каквом контексту би могли бити
обелодањени и продуктивно валоризовани.

Дарко Танасковић