ESEJ BIOETIKA 4

TEMA:
ETIČKI ASPEKT EUTANAZIJE

MILENA LAKOVIĆ 462/17

Reč eutanazija je grčkog porekla (eu-lepo, dobro, lako i thanatos-smrt), pa bi bukvalni prevod
bio dobra smrt. Umiranje sa dostojansvom, odnosno eutanazija, kroz istoriju i za različite
ljude, imala je drugačije značenje. U početku je označavala čovekovu želju, čežnju I molitvu
za blagom, brzom i bezbolnom smrću. Zatim se odnosila na pozitivu brigu, zauzimanje i negu
bolesih i umirućih, kako bi mogli umreti bezbolnom smrću. Neko eutanaziju naziva i
samilosnim ubistvom.
Teško je ustanoviti kada i kako je čovek došao na misao o eutanaziji. Postavlja se i pitanje
može li se sve nazvati eutanazijom. Stara i primitivna društva poznaju mnoge radnje koje su
slične eutanaziji. Stari Grci su izlagali smrću malformisanu ili slabo razvijenu decu. Slične
postupke nalazimo kod mnogih primitivnih naroda. Ovde možemo postaviti hiljadu pitanja, a
jedan od njih da li je sve ovo etički ispravno, posebno u 21. veku. U Srbiji eutanazija je
protivzakonita i kazna iznosi od 6 meseci do 10 godina.
Čovek bolesnik, koji će potencijalno da bude podvrgnut eutanaziji, po sistematici jeste:
Homo sapiens (što znači razuman čovek ili znajući čovek). Već sam naziv govori da ima
razum i sposobnost samosvesti, kao i sposobnost da uči i saznaje. Ta njegova karakteristika
veoma je bitna, da nema nje ne bi bilo potrebe za etikom i moralnim dilemama (jer i u
životinjskom svetu postoji fenomen ubijanja, ali se tada radi o instinktivnim i nesvesnim
reakcijama koje imaju za cilj očuvanje vrste). Ta specifična razlika omogućila je čoveku da
se bavi filozofijom, a kasnije i naukom, da se zaputi stazama saznavanja sveta i vlastite
evolucije, da stalno preispituje sebe.
Veliku dilemu oko svog ličnog stava o eutanaziji sam imala kada sam se susrela sa slučajem
Emili koja ima kliničku depresiju. Zamislimo duševnog bolesnika koji ima zvučne i vidne
halucinacije i koji želi da ih eliminiše. Hoćemo li ljude ili stvari iz njegovog okruženja da
eliminišemo ili bi mu pomogli? Bolesnici koji su na psihijatrijskim klinikama mislim da sami
ne bi trebalo da odlučuju o tome da li je eutanazija potrebna njima. Onda se ovde postavljam
neizbežno pitanje: Ko bi trebao da donese odluku o eutanaziji? Hirurg, internista, psihijatar,
komisija sa socijalnim radnikom, porodica? Ovo je samo jedan od problema na putu ka
pravoj odluci, ako je ona uopšte dobra. Da li Emili koja ima depresiju može racionalno da
razmišlja da je život lep i da iako ima taj problem može da živi koliko-toliko normalan život
zahvaljujući lekovima. Da li je svesna da neko ne dobije priliku ni da pronađe lek za svoju
bolest?
Razmatrajući eutanaziju svaki zakonodavac se susreće sa dva veoma teška izazova. Prvi se
javlja zbog neophodnoszi poštovanja volje pojednaca da odluče o svom životu. Drugi se
koreni u tome što poštujući volju pojedinaca, zakonodavac zapravo dozvoljava ubistvo, mada
je to jedno od najtežih krivičnih dela.
Gotovo da nema etičke rasprave u medicini, a da ne počinje ili da se ne završva pozivanjem
na Hipokratovu zakletvu. Sve to ukazuje da ona ima nesumnjiv legitimitet, kako kod
pacijenata tako i kod zdravstvenih radnika. Zakletva glasi: Nikome neću, čak i ako me
zamoli, prepisati smrtonosan otrov niti ću mu dati savet koji može prouzrokovati njegovu
smrt.
Religija i filozofija često se preklapaju ali i suprodstavljaju kada se radi o temi eutanazije.
Smrt je jedna od glavnih tema svih religija. Religija nude objašnjenje za smrt i umiranje te
pružaju ritualne i ceremonije za pamćenje mrtvih te govore o smrti kao osnovi za
razumevanje ljudskog života. Kad se to uzme u obzir nije čudno da sve religije imaju snažne
stavove „ubistvo iz milosti“. Muslimani zabranjuju eutanaziju i samoubistvo što se najbolje
vidi iz primera „Ne uništavaj se i Alah će sigurno biti milostiv prema tebi“.
Volela bih sada predstaviti kako ja vidim čin eutanazije i izneti svoje mišljenje. Bolesnik ili
njegova porodicaa traže da se izvrši ubistvo, jer bolesnik je u nemogućnosti da izvrši
samouubistvo, već želi asistirano ubistvo. Ovaj čin je mučenje za onog ko treba da izvrši
eutanaziju, bez obzira na njegovu dobru volju, jer je svestan činjenice da je u svoje ruke
preuzeo neke odgovornosti koje mu prirodno ne pripadaju. Lekar u datom trenutku treba
zaista da ubije čoveka, bez obzira da li je to iz milosrđa i da li je legalno, i da pritom do kraja
života živi s tim činom. U prethodom tekstu sam već navela činjenicu da ne postoji način da
se jasno odredi dužina nečijeg života, bez obzira na okolnosti. Tu pre svega mislim da
neurološku i psihološku komponentu, ali i na okolnost da i ako se donese neka propozicija o
indikaciji za eutanazij.