Sadrţina – glavni deo rada

Glavni deo rada je centralni, najduţi i najvaţniji deo akademskog rada. Odnosi se na razradu
izabrane teme i sastoji se od više logičnih celina označenih odgovarajućim naslovima i
podnaslovima.
Sadrţina rada naravno zavisi od teme i od naučne oblasti iz koje se piše. Bitno je da rad ne
bude čisto deskriptivan već da se vidi doprinos autora koji se proteţe kroz ceo tekst. Da bi se
omogućio doprinos autora potrebno je što preciznije formulisati problem istraţivanja. Svako
akademsko pisanje treba da dokaţe nešto, da razvije jedinstven argument, tezu ili broj tesno
povezanih teza, koje su potkrepljene argumentima i dokazima (npr. primerima i citatima).
Pronalaţenje dokaza i argumenata podrazumeva prethodno istraţivanje teme sa aspekta
postavljene teze, odnosno pitanja na koje se traţi odgovor.
U glavnom delu rada, po pravilu, se daju odgovori na definisani predmet istraţivanja,
odnosno potvrĎuju ili osporavaju hipoteze koje su formulisane projektom istraţivanja.
Struktura osnovnog teksta vezuje se za način istraţivanja. U empirijskim istraţivanjima,
struktura se izvodi prema sistemu hipoteza empirijskog karaktera, koje se verifikuju na
osnovu empirijskih podataka. Kod teorijskih istraţivanja, struktura se izvodi prema
operacionalnom odreĎenju predmeta istraţivanja, gde se hipoteze teorijskog karaktera
verifikuju na osnovu vrednosnih sudova i logičkih argumenata.
Sadrţaj osnovnog teksta treba da bude koncipiran na sledeći način:
 Prvi deo izlaţe istorijat nastanka odreĎenog problema, upućuje čitaoca na
dosadašnja istraţivanja i tumači odreĎena teorijska saznanja o problemu istraţivanja.
 Drugi deo, koji je analitički i eksperimentalan, sadrţi činjenice, podatke, zapaţanja i
ideje do kojih se došlo na osnovu proučavanja literature, korišćenja različitih izvora
informacija, analize tuĎih istraţivanja, kao i ličnih istraţivanja, i to sve sa ciljem
verifikacije hipoteza.
 Treći deo je praktičan deo, predlaţu se konkretna rešenja problema, daju preporuke
za dalja istraţivanja ili predviĎa dalji razvoj situacije izloţenog problema. U ovom delu
izrade rada student treba da pokaţe da je u mogućnosti i da je sposoban da analizira
rezultate do kojih je došao u svojim istraţivanjima.
Obim glavnog dela rada zavisi od vrste akademskog rada, kao i konkretnih uputstava
institucije gde se rad piše. Seminarski rad, esej, prikaz knjige i naučni članak ne bi trebalo da
budu duţi od jednog autorskog tabaka (16 standardnih A4 strana obima 1800 znakova),
diplomski i master rad oko 3-4 autorska tabaka (50-60 standardnih A4 strana obima 1800
znakova), doktorski rad oko 16 autorskih tabaka (250 standardnih A4 strana obima 1800
znakova).
Postoje posebna pravila o numeraciji delova, poglavlja (naslova) i potpoglavlja (podnaslova).
Postoje više načina numeracije. Po jednom, delovi se označavaju rimskim brojevima (I., II.,
III.,…), poglavlja velikim slovima (A., B., C.,…), podnaslovi arapskim brojevima (1., 2., 3.,…).
Drugi načina označavanja delova rada se sluţi samo arapskim brojevima. Najveća celina
ima jedan broj (1,2,3,..), a unutrašnjim celinama se dodaju dodatni arapski brojevi. Što je
naslov manji po rangu ima više brojeva. Tako se u sklopu 1. poglavlja nalaze potpoglavlje
1.1., 1.2, itd. i dalji naslovi 1.1.1., 1.1.2., 1.1.2.1. itd [Uzelac, 2004, 34-35]. U cilju lakšeg
čitanja, drugi načina numeracije je više prihvatljivo, naročito kod obimnijih radova, koji imaju
brojne podnaslove, jer čitalac lakše prati kom naslovu pripada odreĎen podnaslov (vidi
primer 12).

21
Primer 12
PRISTUP 1 PRISTUP 2

ELEKTRONSKI MARKETING ELEKTRONSKI MARKETING

I. UVOD 1. UVOD

II. INTERNET 2. INTERNET

A. Pojam interneta 2.1. Pojam interneta
B. Istorija interneta 2.2. Istorija interneta
C. Internet servisi 2.3. Internet servisi
1. World Wide Web 2.3.1. World Wide Web
2. Elektronska pošta 2.3.2. Elektronska pošta

III. ELEKTORNSKI MARKETING 3. ELEKTORNSKI MARKETING

A. Pojam
B. Tehnike e-marketinga
C. Marketing istraţivanja
D. Identifikacija trţišnih segmenata i
odabir ciljnih trţišta
1. Segmentacija na Internetu
2. E- marketing poslovanje
3.1. Pojam
3.2. Tehnike e-marketinga
3.3. Marketing istraţivanja
3.4. Identifikacija trţišnih segmenata i
odabir ciljnih trţišta
3.4.1. Segmentacija na Internetu
3.4.2. E- marketing poslovanja

IV.KREIRANJE POTROŠAČKIH 4. KREIRANJE POTROŠAČKIH

VREDNOSTI NA INTERNETU VREDNOSTI NA INTERNETU
A. Proizvodi u e-okruţenju 4.1. Proizvodi u e-okruţenju
B. Obeleţja i prednosti e-proizvoda 4.2. Obeleţja i prednosti e-proizvoda

V. E-KOMUNIKACIJA
A. Modeli i sredstva oglašavanja na
Internetu
1. Oglašavanje pomoću e-pošte
2. Oglašavanje putem web-a
3. Televizija i radio na Internetu
a. Televizija
b. Radio
4. Nove vrste oglašavanja
5. E-KOMUNIKACIJA
5.1. Modeli i sredstva oglašavanja na
Internetu
5.1.1. Oglašavanje pomoću e-pošte
5.1.2. Oglašavanje putem web-a
5.1.3. Televizija i radio na Internetu
5.1.3.1. Televizija
5.1.3.2. Radio
5.1.4. Nove vrste oglašavanja

VI. ZAKLJUČAK 6. ZAKLJUČAK

PrilagoĎeno od: Ruţić, 2003

Zaključak
Zaključak je završni deo akademskog rada u kojem se na koncizan, jezgrovit, precizan i
logičan način iznose rezultati i saznanja do kojih se došlo u obradi teme. Zaključak treba da
sadrţi odgovore na pitanja postavljena u uvodu, i u njemu se potvrĎuje ili osporava osnovna
hipoteza. U zaključku se često ponavljaju najbitnije činjenice i stavovi iz glavnog dela rada,
ali treba voditi računa da se ne koriste iste formulacije i iste rečenice. Bitno je da se u
zaključku ne iznose nove činjenice i novi dokazi. U zaključku najviše dolazi do izraţaja
doprinos autora problematici koja je u radu obraĎena.
Zaključak se moţe napisati na dva osnovna načina:

22
 1. Zaključci koji su izvedeni na osnovu verifikacije hipoteza, gde se hipoteze doslovno
prepisuju. Prednost ovog načina je u tome što se svi zaključci o verifikaciji hipoteza
prikazuju na jednom mestu - na kraju globalne strukture saopštenja. MeĎutim, takav
način prikazivanja zaključaka - sa doslovnim ponavljanjem delova - opterećuje tekst
nepotrebnim sadrţajima i destimuliše čitaoca.
2. Do zaključaka se dolazi na osnovu sinteze zaključaka koji su izvedeni na
pojedinačnim i posebnim nivoima, zaključaka nakon pojedinih naslova i podnaslova,
odnosno delova teksta.
Drugi način je prihvatljiviji, ali od autora zahteva dodatne napore, jer je potrebno da se iz
pojedinačnih i posebnih zaključaka, analogno obimu i značaju razmatranog sadrţaja, izvede
valjana sinteza i to prikaţe u zaključcima dela. Dakle, zaključak nije ponavljanje onoga što je
u tekstu rečeno. On sadrţi novu misao. Izvodi se sintetizovano po zakonima logike i oslanja
samo na one teze koje su u glavnom delu rada prikazane. Zaključak je novi kvalitet koji ima
čvrstu vezu s tekstom glavnog dela rada i ne moţe se izvoditi na osnovu onoga što u
prethodnom tekstu nije prikazano. Kao takav, on predstavlja doprinos autora pisanog rada
nauci ili struci.
Zaključak se piše na posebnoj strani, a njegova duţina obično je 1 do 2 strane teksta.
Zaključak se, po sadrţaju i obimu, piše u skladu sa tekstom glavnog dela, prema naslovima i
podnaslovima. Ne sme imati tabele i ilustracije, a ni citati i fusnote nisu preporučljive.

Spisak literature
Literatura (završna bibliografija) je spisak svih citiranih dokumenata u radu, kao i korišćenih
izvora, poreĎanih po azbučnom ili abecednom redu. Svi izvori moraju biti numerisani rednim
arapskim brojevima. Ako postoji više izvora, razvrstavaju se tako što se prvo navode knjige,
potom stručni i naučni časopisi, zbornici radova, zakoni, enciklopedije, rečnici, i na kraju
spisak Internet stranica (videti više u delu priručnika vezano za dokumentovanje izvornika).

REFLEKSIJA I REVIZIJA

Značajan faktor pisanja je refleksija, kritički osvrt koji nije nuţno negativan, na napisan tekst.
Refleksija naglašava odgovornost studenta za aktivno učenje, za učenje razmišljanjem o
tematici, o aktuelnim problemima, formirajući stav o istom. Aktivno učenje podrazumeva
učenje sa kritičkim stavom, aktivnim razmišljanjem o gradivu, postavljanjem pitanja umesto
prostog prihvatanja gradiva kao istinito. Refleksija podrazumeva stalnu reviziju teksta,
doprinosi njegovoj stalnoj evoluciji. Refleksija se moţe postići:
 razmišljanjem o odnosima pojedinih formi znanja i teorija u širem kontekstu, tj. gde se
stvari poklapaju, kakva je izmeĎu različitih oblasti istraţivanja, kakav je širi kontekst;
 ocenjivanjem validnosti sadrţine pročitanog teksta, ili usmenog saznanja, tj. koji
dokazi idu u prilog odreĎenom stanovištu;
 pokušajem da se naĎe, osmisli druga mogućnost, drugo rešenje, tj. koja su druga
objašnjenja moguća [Kuba i Koking, 2004, 40].
Prva verzija rada nikada nije i poslednja verzija. Rad podleţe refleksiji u sadrţinskom smislu i
reviziji u formalnom smislu. Revizija je ponovna tehnička obrada teksta u cilju poboljšanja
kvaliteta rada. Pre početka revizije je korisno odvojiti se od teksta rada na dan dva, kako bi
mogla da se obrati paţnja na sve detalje napisanog teksta, na jasnoću rečenica i logičnost
teksta kao celine. Treba pokušati rečenice koje ne zvuče dovoljno dobro brisati ili prepravljati
sve dok autor ne bude zadovoljan rezultatom. Sve suvišne reči treba izostaviti, kako bi
rečenice bile jasne i jezgrovite. Reči koje slabo pojačavaju, kao što su „vrlo“, „stvarno“,
„svakako“ treba izbegavati [Kuba i Koking, 2004, 183]. Treba razlikovati reči koje se
upotrebljavaju u svakodnevnom govoru od onih koje su pogodne za naučno pisanje. TakoĎe,

23
potrebno je obratiti paţnju na izbor reči, jer loš izbor reči prouzrokuje konfuziju ili u najmanju
ruku čini rečenicu nedovoljno preciznom.
Za reviziju je potrebno odvojiti vreme kako bi zaista doprinela kvalitetu rada. Što je rad
kompleksniji i sloţeniji vreme za reviziju je duţe. Za seminarski rad je dovoljan jedan dan,
dok će za reviziju doktorskog rada treba i nekoliko nedelja.

DOKUMENTOVANJE IZVORNIKA

U prikupljanju i obradi literature veoma je bitno da se korišćena literatura uvek dokumentuje

kao takva i u samom radu. Dokumentovati izvornik znači pridrţavati se pravila citiranja
izvornika, pravilno naznačenje korišćene literature u fusnoti ili u bibliografskim podacima.

Pravila citiranja
U obradi korišćene literature veoma je bitno uvek navesti izvornik, odnosno pridrţavati se
pravila citiranja. Upotreba ideja, činjenica ili čak čitavih rečenica i širih strukturalnih celina
bez navoĎenja izvornika tj. predstavljanje tuĎih ideja i rečenica kao svojih naziva se
plagijatorstvo [Filipović, Kuzmanović i Andrijević, 2002, 14]. Plagijatorstvo je kaţnjivo po
zakonu, a za studenta povlači sankcije kao što je diskvalifikacija rada ili čak onemogućavanje
nastavka studija.
Izvor se moţe citirati na dva načina. Svako doslovno navoĎenje teksta izvornika mora biti
praćeno znacima navoda, čak i kada se ne radi o kompletnoj rečenici ili delu rečenice
(direktni citati). Prilikom citiranja treba obratiti paţnju na to da se jasno označi gde prestaju
reči i misli autora koji se citira i gde počinju misli studenta koji citira.

Primer 13

"I aorist i imperfekat su oblici za označavanje prošlih radnji, stanja ili zbivanja koji su u
povlačenju pred perfektom (Stanojčić i Popović, 1997, 385)." ili
Uprkos činjenici da su aorist i imperfekat i dalje aktivna glagolska vremena u srpskom
jeziku, perfekat je najčešće korišćen glagolski oblik za "označavanje prošlih radnji, stanja ili
zbivanja (Stanojčić i Popović, 1997, 385)."
Izvor: Filipović, Kuzmanović i Andrijević, 2002, 14

Kada se tekst iz izvora preformuliše (parafrazira), bez obzira na to što su reči nove, ideja je
uzeta od drugog autora, te je potrebno navesti izvor (primer 14).

Primer 14

Prošle radnje u srpskom jeziku se najčešće izraţavaju perfektom, iako su i aorist i

imperfekat i dalje aktivna prošla glagolska vremena (Stanojčić i Popović, 1997, 385).
Izvor: Filipović, Kuzmanović i Andrijević, 2002, 15

Postoje situacije u kojima student neće biti potpuno siguran da li treba citirati izvornik. Za
neke činjenice koje su opšte poznate (npr. da je zemlja okrugla), iako se nalazi u radovima
brojnih autora, ne mora se navoditi izvornik, jer je činjenica svima poznata. MeĎutim, i ovde
je potrebna doza opreza. Za preuzimanje komentara, stava, itd. vezanog za opšte poznatu
činjenicu je već potrebno navesti izvornik. TakoĎe, treba obratiti paţnju na broj reči dela
teksta koje se podudaraju. Iako nema preciznih pravila o tome koliko uzastopnih reči
prepisanih od drugih autora treba staviti pod navodnike kod direktnih citata, postoje mišljenja
da je to pet ili više uzastopnih reči [Uzelac, 2004, 41]. Pošto je plagijatorstvo kaţnjivo bez
obzira na to da li je počinjeno namerno ili slučajno, preporučljivo je da u slučaju sumnje

24
student uvek dokumentuje izvornik. S druge strane, previše navodnika moţe biti naznaka
neoriginalnosti, prekomernog prenošenja tuĎih stavova i lošeg stila. Zato je preporučljivo da
se doslovno citiraju u obliku direktnih citata samo oni stavovi drugih autora koji su ključni za
argumente studenta, sve ostalo da se prepriča i da se u fusnoti navede autorsko delo koje je
prepričavano [Uzelac, 2004, 41].
Svako pozivanje na izvor se označava na odgovarajućem mestu u tekstu u zagradi (prezime
autora, godina istraţivanja, eventualno broj stranice odakle je misao prezuzet), a pun naziv
autorskog dela se navodi na kraju rada u vidu bibliografske graĎe. Ako se izvor bliţe odredi u
zagradi nakon citiranog dela teksta, rad neće imati fusnote u kojima se navedena dela
preciziraju, već će se citirani radovi u njihovoj punoj formi navesti u bibliografiji. Alternativno,
dozvoljeno je mesto citiranja označiti referentnim brojem, a pun naziv autorskog dela navesti
u fusnoti na dnu teksta stranice citiranja ili na kraju rada. Kod ovakvog načina citiranja, pun
naziv rada će se naznačiti dva puta, jednom na dnu teksta stranice citiranja, a drugi put u
bibliografskim podacima.

Fusnote
Fusnote imaju dvojaku funkciju. S jedne strane one sluţe za dokumentovanje izvornika, a s
druge strane koriste se za obogačenje rada dodatnim informacijama.
Za dokumentovanje izvornika postoje dve vrste fusnoti:
 završne fusnote (endnotes) kada se sve fusnote nalaze na kraju rada, nakon
zaključka, i
 fusnote u dnu, podnoţju strane, kada se fusnote nalaze na dnu stranice u radu gde
se izvor koristio.
U nedostatku posebnih uputstva za pisanje fusnota preporučljivo je da se koristi ovaj drugi
vid fusnoti, na dnu teksta, jer je takav rad mnogo pregledniji.
Fusnote su veoma vaţan deo svakog rada. One ukazuju na količinu i kvalitet obraĎenog
materijala, i na temeljnost istraţivanja. Fusnote mogu sadrţati niz sporednih podataka glavne
teze rada. U fusnotama se:
 upućuje na izvore svih vaţnih činjenica;
 definišu se za rad marginalni pojmovi;
 upućuje na druge radove u kojima je neko pitanje o kome se u tekstu govori detaljno
obraĎeno;
 upućuje na drugi deo konkretnog rada u kojem se pitanje detaljno obraĎuje;
 raspravlja o sporednim aspektima pitanja koji bi mogli biti korisni za čitaoce;
 upućuje na suprotna ili drugačija mišljenja od onih koja su u izneta u tekstu [Uzelac,
2004, 36].
Znači, osim dokumentovanja izvornika, u fusnotama se upućuje na sve što student smatra
suvišnim u glavnom delu teksta, naročito na informacije koje doprinose razumevanju rada i
sadrţe druga korisna objašnjenja vezana za glavnu tezu rada. Ipak, u fusnote ne bi trebalo
uneti opšteprihvaćene stavove, opštepoznate činjenice i uobičajene izreke, poslovice i citate
[Uzelac, 2004, 36].
Broj i duţina fusnota zavisi od stila pisanja i preferencije autora. Dok će jedan autor sve
relevantne informacije uneti u glavni deo teksta te će imati mali broj fusnota, drugi će autor
glavni deo teksta rezervisati za najvaţnije informacije, a sve sporedne informacije staviti
fusnote. Ipak, treba pronaći balans u korišćenju fusnota. Premalo fusnota moţe biti indikacija
nedovoljne potkrepljenosti rada izvorima, dok prevelik broj fusnota moţe rezultirati
nepreglednošću rada i preopterećenosti nepotrebnim detaljima. Kvalitetan odnos uzajamnog
nadopunjavanja glavgnog dela teksta i fusnota je osobina dobrog stila i moţe imati presudan
uticaj na ocenu rada [Uzelac, 2004, 37].
Bitno je napomenuti da je najbolje unositi fusnote u tekst prilikom pisanja glavnog dela
teksta, naročito ako rad ima veći broj fusnoti. Pisanje fusnoti oduzima puno vremena, koje

25
autor obično ne planira, te je zato preporučljivo da se fusnote odmah upišu, a kasnije
formatiraju i stilski sreĎuju.

Bibliografija (lista referenci)

Sva korišćena literatura, bilo da je u štampanom, elektronskom ili govornom formatu, treba
da se dokumentuje u listi referenci ili bibliografiji. Pravila dokumentovanja vaţe kako za
fusnote tako i za listu referenci. Dokumentovanje izvornika znači beleţenje odreĎenih
podataka koji jasno identifikuju delo koje se koristilo za pisanje rada. Razlikuje se više načina
dokumentovanja, od kojih su najpoznatiji APA (American Psychological Assotiation –
Američko udruţenje pshihologa), MLA (Modern Language Assotiation – Udruţenje
savremenog jezika) i Čikaški stil (Chichago Manual of Stile). Navedeni stilovi su predstavljeni
primerom 15.

Primer 15

APA: Petrović, P. (1996). Pravna zaštita potrošača. Beograd: Institut za uporedno pravo.
MLA: Petrović, Petar. Pravna zaštita potrošača. Beograd: Institut za uporedno pravo, 1996.
Čikaški stil: Petrović, Petar. Pravna zaštita potrošača. (Beograd: Institut za uporedno pravo,
1996).

U nedostatku mandatornih uputstava, autor je slobodan u izboru stila citiranja, ali treba
obratiti paţnju da se jednom izabran stil dosledno koristi kroz ceo rad i da dokumentovanje
bude potpuno, odnosno da sadrţi sve bitne parametre za nedvosmislenu identifikaciju izvora.
Za citiranje knjiga je poţeljno navesti ime, prezime autora, naslov, godinu izdanja, a broj
stranice odakle je citat uzet se dokumentuje samo ako se radi o fusnoti (u bibliografiji se ne
navodi broj strane). Indikacija izdavača je fakultativna (vidi primer 16).

Primer 16

Knjiga:
Petrović, P. (1996). Pravna zaštita potrošača. Beograd: Institut za uporedno pravo, str. 21.
Skraćenica „str.“ se često izostavlja, kao u sledećem slučaju:
Petrović, P. (1996). Pravna zaštita potrošača. Beograd: Institut za uporedno pravo. 21.
Bibliografska jedinica:
Petrović, P. (1996). Pravna zaštita potrošača. Beograd: Institut za uporedno pravo.

Uobičajena je praksa da se navode imena prva tri autora. U slučaju da ih ima više od tri,
navodi se ime prvog autora, a zatim se upotrebljava skraćenica et al. (primer 17).

Primer 17

Izvor sa više od tri autora:

Petrović, P., et al. (1996). Pravna zaštita potrošača. Beograd: Institut za uporedno pravo.

Za sve članke objavljene u periodici ili zborniku radova, navodi se autorovo prezime i ime,
naslov članka i ime publikacije, ime periodike, godina izdanja, tom i broj (ako je potrebno) i
brojevi stranica na kojima se članak nalazi (primer 18).

26
Primer 18

Članak u časopisu:
Petrović, P. (1996). Aktuelna pitanja zaštite potrošača, Pravni ţivot. 12. 184-186.
Članak u zborniku radova sa naučnog skupa:
Petrović, P. (1996). Aktuelna pitanja zaštite potrošača, U: Pravna zaštita potrošača,
Zbornik radova sa skupa odrţanog 1. aprila 2010. u Novom Sadu. Novi Sad: Pravni
fakultet u Novom Sadu. 184-186.
Članak u dnevnim novinama:
Petrović, P. „Aktuelna pitanja zaštite potrošača“, Blic, 22. juna 2010.

Dokumentovanje elektronskih izvornika treba da sledi opšte principe koji se primenjuju pri
navoĎenju bibliografskih podataka štampanog materijala, odnosno da identifikacija izvora
bude potpuna. Prilikom dokumentovanja elektronskih izvora treba voditi računa o navoĎenju
datuma jer za razliku od štampanih izvornika, materijal u elektronskoj formi se često menja,
te je neophodno navesti datum kada je materijal preuzet. Preporučuje se navoĎenje
kompletne Internet adrese, koja uključuje adresu protokola, adresu servera i ime dokumenta.
Adresu treba navesti u uglastim zagradama (primer 19)

Primer 19

Elektronska knjiga:
Petrović, Petar. (1996). Pravna zaštita potrošača, Beograd. Dostupno na:
<http://petrovicpetar.com/zastita/potrosaca.html> [20. juna 2010.]
Elektronska enciklopedija:
ORB. Online Encyclopedia. 1998. Dostupno na: <http://orb.rhodes.edu/encyclop.html>
[20. juna 2010.]
Članak u časopisu:
Petrovic, Petar. Aktuelna pitanja zaštite potrošača. In: Pravna zaštita potrošača, tom. 6,
broj 9. Dostupno na: <http://petrovicpetar.com/zastita/potrosaca.html> [20. juna 2010.]

OSTALA GRAMATIČKA I TEHNIČKA PRAVILA

Jezik i terminologija. Veoma je bitno da se akademski radovi odlikuju jasnom formulacijom

rečenica, rečenicama koje su, po mogućnosti, kratke, saţete i naravno, gramatički tačne. U
slučaju nedoumice neophodno je konsultovati pravopisne rečnike.
Akademski radovi imaju ciljnu publiku. Tema rada, vrsta istraţivanja, format i način
dokumentovanja izvornika, stil pisanja i terminologija moraju biti u skladu sa potrebama,
interesovanjima, stepenom znanja i razumevanjem publike. Prema tome, u pisanju
akademskih radova se mora koristiti odgovarajuća stručna terminologija.
U pisanju akademskog rada trebalo bi izbegavati upotrebu sintagmi koje se odnose na rod.
One stvaraju posebne probleme u pisanju, naročito u društvenim naukama gde rod igra
glavnu ulogu u objašnjavanju društvenih fenomena. Upotreba ovih sintagmi upućuje na
pogrešne zaključke, npr. da odreĎenu delatnost obavljaju samo muškarci, što je u većini
slučajeva netačno. Bitno je u radu odrţati rodnu ravnopravnost. Zato se preporučuje da se u
akademskom pisanju izbegava korišćenje sintagmi koja označavaju rod, i da se alterantivno
koriste prvo lice ili mnoţina, ili pak bezlična konstrukcija rečenice (primer 20). Bitno je da se
jednom izabran stil pisanja dosledno koristi kroz ceo rad.

27
Primer 20

Treba izbegavati formulacije slične sledećoj:

„Čovekova potraga za znanjem dovela ga je do načina učenja putem istraživanja.“
Bolje je koristiti formulacije slične sledećim:
„Potraga za znanjem dovela nas je do načina učenja putem istraživanja“ (prvo lice)
„Potraga za znanjem je ljude dovela do načina učenja putem istraživanja“ (mnoţina)
„Potraga za znanjem je dovela do načina učenja putem istraživanja“ (bezlična rečenica)
Izvor: Kuba i Koking, 2004, 173

Skraćenice. Pošto se u toku pisanja često ponavljaju odreĎeni izvori literature, ali i neke reči
i izrazi, fusnote sadrţe brojne skraćenice za čije naznačenje postoje posebna pravila.
Osnovno je pravilo da je izvor ili izraz, koji se prvi put pojavljuje, potrebno navesti u
potpunosti u glavnom delu teksta, a u fusnoti definisati skraćenicu. Skraćenica se moţe
definisati i u zagradama u glavnom delu teksta (npr. „Osnovna pravila ugovornog prava se
nalaze u Zakonu o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO)“). O nekim uobičajenim
izrazima u akademskom pisanju i njihovim skraćenicama videti tabelu 1.
Tabela 1. Uobičajeni izrazi i skraćenice koje se koriste u
naučno-istraţivačkom radu
Izraz i njegovo značenje Skraćenica
ad acta – stavljeno meĎu spise a.a.
ad locum – na mestu ad.loc.
addenda – dopune add.
alineja al.
appendix – dodatak app.
argumentum – argument arg.
articulus/articuli – članak, članci art., artt.
broj br.
circa – oko cca.
confer – uporedi cf.
contra – protiv con.
corrigenda – ispravka corr.
dodatak dod.
editor – urednik ed.
et cetera – i tako dalje etc.
et alibi – i na drugom mestu, et al.
et alii, et aliae – i drugi
et sequens, et sequentes – et seq., et
sledeća/sledeće seqq.
ex libris – iz knjige ex lib., ex l.
exampli gratia – primera radi e.g.
i dalje i.d.
i drugo i dr.
i slično i sl.
i sledeće i sl.
i tako dalje itd.
ibidem –na navedenom mestu ibid.
id est – to jest i.e.
idem – isti id.
incognito incog.
in loco citato – na mestu citiranja in loc.cit.
infra – niţe nf.

28
 latinus – latinski lat.
locus sigilli – mesto pečata l.s.
locus citatum – na navedenom mestu loc.cit.
manu propria – svojeručno m.p.
na primer Npr.
non nominatus – neimenovani N.N.
non sequitur – ne proizlazi non seq.
numerus – broj no.
odnosno odn.
opus citatum – navedeno delo op.cit.
pagina/paginae – stranica, stranice p.,pp.
per annum – po godini p.a.
per diem – po danu p.d.
pleno titulo p.t.
respective – odnosno resp.
scilicet – naravno, razume se sc.
sectio/sectiones – odeljak/odeljci s.,ss.
sine anno – bez godine s.a.
prema tome kao u izvoru (tačno kao [sic.]
što je citirano)
supplementum – dodatak Suppl.
supra – gore sup.
titulus – naslov tit.
to jest t.j.
translatio- prevod trans.
urednik ur.
versus – protiv vs., v.
vice versa – obrnuto v.v.
vide amplius – vidi šire v. ampl.
volumen/volumines – sveska/sveske vol., vols.
Izvor: Uzelac, 2004, 63 i Gibaldi, 2009, 247-249.

Jednom izabran način skraćivanja, jednom izabranu skraćenicu, treba dosledno koristiti kroz
ceo rad. Nije, npr., dozvoljeno na Zakon o obligacionim odnosima jednom uputiti
skraćenicom „ZOO“, a drugi put izrazom „Zakon“. Slično, u akademskom pisanju se veoma
često koriste latinske reči odnosno njihove skraćenice. Po izboru se moţe koristiti kako
latinski izraz tako i srpski (na pr., to jest tj. (srpski) ili i.e. (latinski)), ali je bitno da se jednom
izabran jezik skraćenica, dosledno koristi kroz celi rad. Tako, nije preporučljivo da se „to jest“
jednom skrati sa „tj. a drugi put sa i.e. Mada pravila citiranja dozvoljavaju da se za
skraćenice koriste kako latinski tako i srpski izrazi, radi harmonizacije preporučuje se da se
koriste one skraćenice koje su češće u upotrebi, a u slučaju sumnje, skraćenice izvedene iz
srpskog jezika [Uzelac, 2004, 63].
Vrste i veličine slova, proredi i margine. Akademski rad se piše u programu Microsoft
Office Word, u fontu Times New Roman, latiničnog ili ćiriličnog pisma, veličina fonta 12
tačaka (pt), razmak izmeĎu redova 1.5, margine 2,5 cm sa svake strane (gornja i donja, leva
i desna). Promene u dimenziji pisma, razmaka izmeĎu redova ili margina upućuju na
nestručnost u pripremi rada, osim po izričitom upustvu mentora ili ustanove za koju se rad
piše.
Izuzeci u veličini fonta su dozvoljeni kod naslovne strane, naslova pojedinih delova unutar
teksta i fusnota. Naslov se piše velikim slovima veličine 16 pt. Elementi naslovne strane se
obično pišu slovima tipa Times New Roman 14 pt; bold, centrirano, i to institucija i oznaka
vrste rada velikim slovima, a podaci o predmetu, studentu, mentoru, mestu i datumu malim

29
slovima (osim velikog početnog slova). Fusnote se pišu slovima tipa Times New Roman
10 pt, sa jednostrukim proredom.
Pravila naglašavanja teksta. Postoje tri dozvoljena načina naglašavanja akademskog
teksta. Podebljana slova (bold) bi trebalo izbegavati i eventualno koristiti za naglašavanje
naslova, dok se podvlačenje i kurziv mogu koristiti kako za naglašavanje naslova tako i
delova teksta. U akademskom pisanju je uobičajeno da se kurzivom ističu strani izrazi, ako
se rad piše na srpskom jeziku (npr. ad hoc), pojedini delovi citata (npr. ibid) i delovi teksta na
koje autor ţeli posebno skrenuti paţnju čitalaca [Uzelac, 2004, 28].
Numeracija strana. Naslovna strana se ne označava rednim brojem, ali osim naslovne,
svaka stranica mora biti označena rednim brojem. Numeracija glavnog dela teksta počinje od
prve strane uvoda i završava se zadnjom stranom zaključka. Strane se numerišu arapskim
brojevima (1,2,3 itd.) u donjem ili gornjem desnom uglu teksta, ili eventualno u donjoj ili
gornjoj sredini teksta, istom vrstom slova koja je korišćena za pisanje glavnog dela teksta.
Sadrţaj i bibliografija se numerišu malim rimskim brojevima (i, ii, iii, iv itd.).

LITERATURA

1. Filipović, J., Kuzmanović, A., Andrijević, M. (2002). Priručnik iz akademskog pisanja:

uputstva i sugestija za izradu seminarskih/naučnih/stručnih radova. Katedra za iberijske
studije, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd.
2. Dissertation Writing Service. Thesis Statement. Dostupno na http://dissertation-
service.co.uk/thesis_statement, dana 21.09.2010.
3. Gibaldi, J. (2009). MLA Handbook for Writers of Research Papers, 7th edition. Modern
Language Association of America.
4. Kuba, L, Koking, Dţ. (2004). Metodologija izrade naučnog teksta: kako se piše u
društvenim naukama. Prevod sa engleskog: Kuljak, M. CID Podgorica, Romanov Banja
Luka.
5. Uzelac, A. (2004). Priručnik za izradu seminarskih i drugih naučnih radova u oblasti
prava. Institut za uporedno pravo, Beograd.
6. Pečujlić, M., Milić, V. (1995). Metodologija društvenih nauka. DB grafika, Beograd.
7. Ruţić, D. (2003). E – Marketing. Sveučilište J.J. Strossmayera, Ekonomski fakultet
Osijek.
8. http://dissertation-service.co.uk

30
 POSLOVNI IZVEŠTAJ

Poslovni izveštaj je pisani dokument kojim se prenose i saopštavaju informacije od značaja

za donošenje odluka. Nekoliko je generičkih tipova poslovnih izveštaja, uključujući: opšti
poslovni izveštaj, poslovni plan, marketing plan, strateški plan, projektni izveštaj, finansijski
plan i sl. Neki od navedenih tipova izveštaja sadrţe informacije kojima se nudi konkretno
rešenje za analizirani problem, dok drugi predstavljaju pregled podataka u vezi sa
poslovanjem u prošlosti na osnovu kojeg se donose odluke o budućem poslovanju. Iako
poslovni ljudi po pravilu ne vole da pišu izveštaje, jer ih smatraju suvišnim, zahtevnim i
nezanimljvim, oni su neophodan i vaţan deo svakog uspešnog poslovnog poduhvata i
ukoliko se poštuju neka jednostavna pravila pisanje izveštaja moţe biti jednostavan i
bezbolan proces.
Bez obzira na njihovu sadrţinu i svrhu, ne postoje značajne razlike u pogledu forme i
strukture poslovnih izveštaja. Osnovni postupak za pisanje poslovnog izveštaja
podrazumeva preduzimanje sledećih aktivnosti:
 jasno i nedvosmisleno odreĎenje svrhe izveštaja,
 identifikovanje korisnika izveštaja,
 formulisanje strukture izveštaja,
 prikupljanje i klasifikovanje neophodnih informacija (istraţivanje) i
 analiza i procena relevantnih informacija.

OdreĎenje svrhe izveštaja

Jedna od najčešćih grešaka u vezi sa pisanjem poslovnog izveštaja je previše opšte ili
nedovoljno jasno odreĎena svrha izveštaja. Budući da poslovni izveštaj najčešće treba da
obezbedi ostvarenje definisanih organizacionih ciljeva i strategija ili omogući donošenje
poslovnih odluka, neophodno je uspostaviti i dokazati postojanje veze izmeĎu svrhe
izveštaja, istraţivanja i zaključaka izveštaja [Thompson, 2005, 163]. Što je ova veza jača i
očiglednija, naručioci izveštaja će imati više poverenja u pouzdanost zaključaka iznetih u
izveštaju. Izveštaj treba da bude fokusiran, odnosno u celini proţet jednom idejom, koja
odraţava svrhu izveštaja i očekivanja naručioca izveštaja.
Neophodno je da pisac i naručilac izveštaja (ponekad su pisac i naručilac ista osoba) imaju
ista očekivanja u pogledu izveštaja i da na isti način vide njegovu svrhu. S tim u vezi,
potrebno je od naručioca traţiti odgovore na sledeća pitanja: koji problem, aspekt poslovanja
ili aspekt poslovnog okruţenja (kupci, dobavljači, pravna regulativa i sl.) treba analizirati?
Koju vrstu odluke treba doneti na osnovu izveštaja? Šta izveštaj treba da sadrţi? Šta
naručilac očekuje od izveštaja? Na koje faktore treba obratiti paţnju?

Identifikovanje korisnika izveštaja

Budući da moţe imati brojne korisnike, poslovni izveštaj najčešće ima hijerarhijsku strukturu
koja obezbeĎuje informacije različitog nivoa detaljnosti različitim korisnicima. Naime, u
procesu donošenja odluka moţe učestvovati nekoliko menadţera koji se mogu značajno
razlikovati u pogledu vrste i karakteristika informacija na osnovu kojih donose odluke. Zato je
prilikom izbora forme i strukture izveštaja potrebno odgovoriti na sledeća pitanja u vezi sa
karakteristikama korisnika izveštaja:
 Zašto im je potreban izveštaj? Da li za poslovno planiranje, alokaciju resursa,
procenu isplativosti nameravanog ulaganja ili nešto drugo?
 Koji je obrazovni nivo korisnika? Koliko sloţene informacije mogu razumeti i na pravi
način upotrebiti?
 Koju poziciju zauzimaju u preduzeću? U kojoj meri su u poziciji da koriste informacije
sadrţane u izveštaju? Koje odluke mogu doneti, ili imaju pravo da donesu, na osnovu
izveštaja?

31
  Demografska struktura (prosečna starost, polna struktura i sl.) i lične karakteristike
(stavovi, vrednosti i sl.) korisnika? [Thompson, 2005, 164]
Kako bi izbegao greške u pisanju izveštaja i donošenje pogrešnih zaključaka, pisac izveštaja
treba da sastavi listu i definiše profil svih verovatnih korisnika izveštaja. Sve korisnike je
obično moguće svrstati u sledeće tri grupe:
 neposredni korisnici, koji su odgovorni za proveru poslovnog izveštaja, procenu
njegove izvodljivosti i distribuciju ostalim korisnicima,
 osnovni korisnici (naručioci), koji treba da donesu odluke na osnovu izveštaja i
 posredni korisnici, koji su pod uticajem akcija koje će preduzeti osnovni korisnici.
Kako bi utvrdio da li će jedna verzija izveštaja biti dovoljna ili je potrebno sastaviti nekoliko
verzija sa različitim informacijama za različite korisnike, pisac izveštaja treba da odgovori na
sledeća pitanja u vezi sa zahtevima različitih korisnika:
 Koliko detaljne informacije (podaci, zaključci, preporuke, nalazi i sl.) su potrebne
različitim korisnicima?
 Da li razumeju terminologiju koja će biti korišćena u izveštaju? Da li je potrebno u
izveštaj uključiti prilog sa objašnjenjima za korišćene termine?
 Da li su korisnicima potrebni i da li razumeju grafike i ilustracije?
 Da li svi korisnici očekuju jednako detaljan izveštaj?

Formulisanje strukture izveštaja

Ovo je aktivnost koja verovatno najznačajnije odreĎuje uspeh u pisanju izveštaja, budući da
usmerava pisanje izveštaja i obezbeĎuje ispunjenje njegove svrhe. Podrazumeva
sastavljanje sadrţaja izveštaja, sa precizno definisanim naslovima i podnaslovima, koji treba
da posluţi kao podsetnik i detaljno uputstvo za pisanje. Preporučljivo je zatraţiti odobrenje
za strukturu od naručioca budući da to daje dodatnu potvrdu da su naručilac i pisac izveštaja
na isti način razumeli svrhu i suštinu izveštaja. Time se smanjuje mogućnost da završeni
izveštaj ne odgovara zahtevima i očekivanjima naručioca. Imajući u vidu njen značaj, ova
aktivnost će biti predmet detaljnijeg razmatranja nešto kasnije.

Prikupljanje i klasifikacija neophodnih informacija

Kada utvrdi svrhu i korisnike izveštaja, pisac izveštaja moţe pristupiti prikupljanju i
klasifikaciji relevantnih informacija. Poslovno istraţivanje i analiza imaju za cilj da se prikupe
informacije neophodne za poslovno planiranje, planiranje proizvodnje, upravljanje logistikom,
upravljanje kvalitetom, definisanje razvojne strategije i sl. U tom smislu, najznačajnije su
informacije u vezi sa aktivnostima i ponašanjem potrošača, ekonomskom i trţišnom
situacijom, konkurencijom i poslovnim strategijama [Richardson, 1989; Gofton, 1997;
Thompson, 2003a].
Ove informacije mogu da budu prikupljene putem primarnog ili sekundarnog istraţivanja.
Primarno istraţivanje omogućava prikupljanje informacija na izvoru njihovog nastanka,
primenom tehnika poput intervjua, ankete, obrade statističkih podataka i sl. Sekundarno
istraţivanje omogućava prikupljanje posrednih informacija najčešće putem obrade istorijskih
ili podataka do kojih su došli istraţivači u nekim drugim studijama [McCarthy, 1979;
Ranstadt, 1984; Thompson, 2003c]. Internet je instrument koji moţe pojednostaviti i ubrzati
istraţivanje i prikupljanje informacija, ali je tada bitno dobro proveriti pouzdanost i
verodostojnost izvora informacija.
Pisac treba da navede i obrazloţi procedure i tehnike istraţivanja koje su korišćene za
prikupljanje i analizu informacija, budući da time opravdava kredibilitet informacija i
omogućava donosiocima odluka da procene njihov značaj. Informacije treba da budu
prezentirane na pregledan način u vidu tabela, grafika i slika, kako bi se ostvarila efektna
komunikacija sa korisnicima izveštaja. Ovako prezentirani rezultati istraţivanja mogu da

32
budu uključeni neposredno u glavni tekst izveštaja ili prilog [Richardson, 1989; Thompson,
2003c; Thompson, 2003a].

Analiza i procena relevantnih informacija

Svrha ove aktivnosti je da se od kreiranih i prikupljenih informacija stvori zaokruţena i
smislena informaciona osnova izveštaja. Nalazi (rezultati analize) treba da budu
izbalansirani, svrsishodni i tamo gde je to moguće brojčano izraţeni. Proces poslovnog
planiranja i analize trţišta obično započinje postavljanjem pitanja na koje je potrebno dati
odgovor kako bi korisnici izveštaja mogli da donesu poslovne odluke. Na osnovu ovog
pitanja se definišu istraţivački kriterijumi koji omogućavaju postavljanje istraţivačkih pitanja.
Ova pitanja daju fokus istraţivanju, budući da usmeravaju istraţivače na analizu informacija
od značaja za donošenje odluka. Za uspešno istraţivanje i analizu je, pored istraţivačkih
pitanja, još potreban plan istraţivanja kojim se definišu ciljno trţište, metodologija
istraţivanja, troškovi istraţivanja i termin plan [Aaker, 2003; Thompson, 2003a].
Grafici i tabele koji omogućavaju pregledno predstavljanje nalaza treba da budu objašnjeni.
Treba objasniti njihov značaj za zaključke iznete u poslovnom izveštaju i korisnike izveštaja.
U glavnom tekstu poslovnog izveštaja se uobičajeno navode samo najvaţniji nalazi, dok se
svi nalazi, detaljno raščlanjeni, nevode u prilogu izveštaja. Kvalitet sprovedenih aktivnosti
prikupljanja, provere kredibiliteta i analize relevantnih informacija bitno odreĎuje značaj koji
će korisnici izveštaja dati zaključcima iznetim u poslovnom izveštaju [Thompson, 2005, 167].

STRUKTURA POSLOVNOG IZVEŠTAJA

Kao što je već istaknuto, iako se poslovni izveštaji mogu razlikovati u pogledu svrhe i
detaljne strukture, oni se ne razlikuju značajno u pogledu njihove suštine i globalne strukture.
Globalna struktura poslovnog izveštaja je predstavljena u tabeli 2. U tabeli je ukazano na
redosled pojedinih delova u poslovnom izveštaju i redosled njihovog pisanja.

Tabela 2. Struktura poslovnog izveštaja

Mesto u Deo Redosled
izveštaju izveštaja pisanja
1 Rezime 4
2 Konačni sadrţaj sa brojevima strana 5
3 Uvod 1
4 Glavni tekst izveštaja 2
5 Zaključak 3
7 Bibliografija Kako izveštaj napreduje
8 Prilog Kako izveštaj napreduje

Rezime
Rezime treba da informiše sve korisnike o svrsi i sadrţini poslovnog izveštaja i da im
pomogne da utvrde da li poslovni izveštaj sadrţi informacije relevantne za njih. TakoĎe, treba
da obezbedi saţet pregled poslovnog izveštaja, najvaţnijih zaključaka i preporuka, a nikako
ne sme predstavljati kopiju uvoda ili zaključka. Obično se nalazi na početku poslovnog
izveštaja, posle naslovne strane i sadrţaja, a ponekad je deo uvoda. Bez obzira na to,
rezime je moguće napisati tek pošto su napisani delovi koji sadrţe zaključke i preporuke,
odnosno pošto je izveštaj završen.
Često se ističe da je rezime najvaţniji deo poslovnog izveštaja zato što, ukoliko je dobro
napisan, omogućava donosiocima odluka da bez čitanja celog poslovnog izveštaja dobiju
odgovore na postavljena pitanja ili smernice za najbitnije delove izveštaja. Ipak, ukoliko je
izveštaj kratak (manje od 5 ili 6 strana), rezime nije potreban, već suvišan. Iako treba da

33
bude informativan, ne treba da bude suviše detaljan. Rezime treba da bude napisan na
jednoj do dve strane. Sledeća pravila mogu biti od pomoći prilikom pisanja rezimea:
1. napisani poslovni izveštaj pročitati nekoliko puta;
2. podvući ili markirati najvaţnije informacije, nalaze i zaključke;
3. napisati kratak rezime za svaki vaţniji deo poslovnog izveštaja;
4. prilikom pisanja rezimea poslovnog izveštaja prvo treba ukazati na svrhu poslovnog
izveštaja i pitanja na koja on treba da odgovori (npr. Ovaj izveštaj je rezultat analize
sigurnosti informacionog sistema u kompaniji XYZ, koju je agencija ABC Konsalting
sprovela u periodu od 1.-7. jula 2010. Posebno je analiziran pristup informacionom
sistemu putem interneta, interne mreţe i telekomunikacija. Informacije su prikupljene
proverom internih politika, sistema kontrole i intervjuisanjem menadţera i korisnika
informacionog sistema...);
5. u nastavku rezimea, dati pregled saţetaka za svaki vaţniji deo izveštaja, zajedno sa
najvaţnijim informacijama, nalazima i zakjlučcima;
6. formatirati rezime, izbaciti suvišne reči ili rečenice;
7. uvek je poţeljno zamoliti osobu od poverenja, koja nije ni na koji način povezana sa
poslovnim izveštajem, da pročita rezime. Ukoliko takva osoba brzo pročita rezime i
ostane bez nedoumica, rezime je verovatno dobro napisan.
Sledi kratki primer dobro napisanog rezimea za poslovni izveštaj koji je naručio menadţment
kompanije od finansijske sluţbe u cilju procene finansijskih performansi jednog potencijalnog
velikog kupca (Primer 21).

Primer 21

Rezime
Ovaj izveštaj je rezultat analize tekuće i buduće profitabilnosti, Predmet izveštaja
likvidnosti i finansijske stabilnosti kompanije XYZ. Analiza je Metod analize
sprovedena primenom metoda analize trenda, horizontalne i vertikalne
analize bilansa stanja i racio analize. Svi proračuni se nalaze u prilogu
izveštaja. Analiza je pokazala da su svi racio brojevi ispod proseka Nalazi
grane kojoj kompanija pripada. Na loše performanse posebno ukazuju
stopa dobitka, opšti racio likvidnosti i koeficijent obrta zaliha.
Izveštaj ukazuje na to da, polazeći od trenutne finansijske situacije, Zaključci
performanse kompanije ni u budućnosti neće biti povoljnije. U
oblastima poslovanja sa posebno slabim performansama je potrebno
sprovesti dodatna istraţivanja i preduzeti hitne mere unapreĎenja
poslovanja. Najvaţnije preporuke izveštaja su: Preporuke
 skraćenje prosečnog perioda naplate potraţivanja;
 povećanje racija obrta zaliha;
 smanjenje unapred plaćenih troškova ili povećnje nivoa zaliha.
U izveštaju je istaknuto da sprovedena analiza ima ograničenja. Ograničenja
Najvaţnija ograničenja analize su:
 nije prikupljeno dovoljno podataka o budućem poslovanju;
 nema dovoljno podataka o tipu i karakteristikama kompanija;
 nema dovoljno podataka o trenutnoj opšte ekonomskoj situaciji;
 podaci se odnose na vremenski period duţi od mesec dana;
 nalazi su zasnovani na podacima o poslovanju u prošlosti.
Izvor: Woodward-Kron 1997

U primeru 22 je predstavljen loše napisan rezime.

34
Primer 22

Rezime

Svaki put kada kompanija ili potrošač kupuju proizvode ili usluge oni Svrha izveštaja
ispoljavaju različite oblike ponašanja prilikom kupovine, pod uticajem
velikog broja različitih faktora. Ovaj izveštaj se bavi analizom Ciljevi izveštaja
ponašanja kupaca u industriji brze hrane i analizom uticaja tog
ponašanja na prodaju četiri proizvoda i usluga kompanije Mek
Donalds. U izveštaju se ukazuje na vrste i karakteristike ponašanja Ima ključnih
kompanija i pojedinačnih potrošača prilikom kupovine i objašnjava podataka, ali ne i
zašto svako od analiziranih ponašanja nastaje. To omogućava nalaza, zaključaka,
izvlačenje zaključaka kroz primenu teorije u realnom ekonomskom niti preporuka
ambijentu.
Iako je potpuno razumevanje ponašanja kupaca nemoguće, s obzirom Informacije su
na to da kupci mogu biti veoma različiti, poţeljno je ukazati na nejasne i ne
uobičajeno ponašanje kupaca, a potom klasifikovati različite vrste ukazuju na nalaze
ponašanja. Čak ni Mek Donalds, marketinški lider, ne moţe uvek u izveštaju
predvideti ponašanje kupaca.
Izvor: Trivet and Skillen

Konačni sadrţaj sa brojevima strana

Iako pisac poslovnog izveštaja treba da sastavi sadrţaj, odnosno strukturu, poslovnog
izveštaja pre nego što počne da ga piše, ovaj sadrţaj je samo opšti pregled naslova i
podnaslova koje treba uključiti u izveštaj i ne moţe naći svoje u konačnoj verziji izveštaja.
Konačni sadrţaj treba da bude precizno usaglašen sa stvarnom strukturom poslovnog
izveštaja i da pomogne čitaocu da se lako i brzo kreće kroz izveštaj. Naslovi i podnaslovi
navedeni u sadrţaju treba budu potpuno identični onima u samom izveštaju, identično
numerisani i sa precizno navedenim brojevima strana na kojima se nalaze. U slučaju
obimnijih izveštaja, sadrţaj je poţeljno dopuniti listom slika, listom tabela, listom priloga i
listom korišćenih skraćenica. U primeru 23 je dat kratki sadrţaj jednog poslovnog izveštaja.

Primer 23

Sadrţaj
1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1
2. Satisfakcija korisnika sistema . . . . . . . . . . . . . . . . 2
2.1. Kvalitet sistema povratne sprege . . . . . . . . . 2
2.1.1. MeĎubibliotečke pozajmice . . . . . . . . 5
2.1.2. Trodnevne pozajmice . . . . . . . . . . . . 7
2.2. Analiza dostupnosti knjiga . . . . . . . . . . . . . . . 9
2.3. Kvalitet on lajn pomoći . . . . . . . . . . . . . . . . . 12
3. Informacione tehnologije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
3.1. Bibliotečki sistem . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
3.1.1. Korišćenje sistema . . . . . . . . . . . . . . 15
3.1.2. Odrţavanje sistema . . . . . . . . . . . . . . 17
3.2. Baze podataka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21
3.2.1. Korišćenje sistema . . . . . . . . . . . . . . 22
3.2.2. Odrţavanje sistema . . . . . . . . . . . . . . 25
4. Zaključak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31
5. Ograničenja analize . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34
6. Prilozi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36

35
Generisanje preciznog sadrţaja u Microsoft Word 2007 dokumentu je relativno jednostavno
(procedura je nešto drugačija u programu Microsoft Word 2003. Sadrţaj predstavljen
primerom 3 je moguće sastaviti na sledeći način:
1. Formatiranje hedinga (Heading) - hedinge je moguće pronaći u okviru palete alatki
“Home.” Moguće je koristiti hedinge koji su tu već na raspolaganju ili formatirati
sopstvene. Za formatiranje hedinga je potrebno kursorom doći iznad hedinga koji se
ţeli formatirati, pritisnuti desni klik miša i odabrati opciju “Modify” (videti sliku 1). Za
svaki nivo naslova (npr. 1., 1.1., 1.1.1. itd.) u izveštaju je potrebno formatirati jedan
heding. Za situaciju u primeru 3 je bilo potrebno formatirati tri hedinga.

Slika 4. Formatiranje hedinga

2. Primena hedinga – automatsko generisanje sadrţaja nije moguće ukoliko naslovi nisu
formatirani korišćenjem hedinga. Naslovi mogu da budu formatirani u toku pisanja
izveštaja ili pošto je izveštaj napisan. Za formatiranje naslova je potrebno selektirati
naslov i odabrati odgovarajući heding u okviru palete alata “Home.”
3. Generisanje sadrţaja – pošto je izveštaj napisan i naslovi formatirani primenom
hedinga, moguće je generisati sadrţaj. Kursor je potrebno postaviti na mesto gde
sadrţaj treba da se naĎe i slediti sledeću proceduru: References/Table of
Contents/Insert Table of Contents/Table of Contents/Ok (videti sliku 4).

Slika 5. Automatsko generisanje tabele

36
Iako sadrţaj moţe da bude generisan i ručno, prepisivanjem naslova i podnaslova sa
numeracijom i brojem strana, takav pristup je sporiji i opterećen brojnim ograničenjima.
Automatski generisan sadrţaj omogućava lako, brzo i apsolutno tačno preuzimanje naslova,
njihove numeracije i broja strane iz teksta izveštaja i jednostavno aţuriranje u slučaju
eventualnih izmena izveštaja. U slučaju izmene izveštaja i pomeranja pojedinih naslova,
kako bi automatski generisan sadrţaj bio aţuriran potrebno je kursorom doći iznad sadrţaja,
pritisnuti desni klik miša i odabrati opciju “Update field”, a zatim opciju “Update entire table.”

Uvod
Uvod treba da čitaocima pruţi osnovne informacije o temi poslovnog izveštaja i tako im
olakša razumevanje nalaza, zaključaka i preporuka. Obično sadrţi sledeće elemente:
 pozadina problema, odnosno razlozi zbog kojih je izveštaj nastao;
 svrha izveštaja;
 definicija problema koji je predmet izveštaja, odnosno teme izveštaja (npr.
identifikovanje i analiza problema u meĎuljudskim odnosima u sluţbi nabavke;
analiza strategija koje su slične kompanije primenile kako bi rešile ovaj problem);
 kratak pregled strukture izveštaja;
 okviri unutar kojih je sprovedeno istraţivanje (obim istraţivanja)
 obrazloţenje istraţivačkih metodologija;
 obaveštenje o svim partnerima/saradnicima koji su kreativno, stručno ili finansijski
pomogli pisanje izveštaja.
Iako su preklapanja izmeĎu rezimea i uvoda moguća, ipak je njihova svrha različita. Dok
rezime daje saţetak najvaţnijih nalaza izveštaja, dotle uvod treba da ukaţe na probleme koji
će biti predmet razmatranja u izveštaju i istraţivačke metode. U primeru 24 je dat kratki
primer jednog dobro napisanog uvoda za izveštaj koji se bavi marketinškom analizom.

Primer 24

Uvod

U Australiji postoji gotovo milion poslovnih kupaca. Ovo je značajno manje Pozadina
od 18 miliona pojedinačnih kupaca (potrošača), pa ipak ukupni prihodi od problema
prodaje poslovnim kupcima premašuju prihode od prodaje pojedinačnim
kupcima. Iako je ponašanje poslovnih i pojedinačnih kupaca slično budući
da u oba slučaja odluke o kupovini donose pojedinci, ipak u ponašanju ove
dve grupe kupaca postoje izvesne razlike. Ove razlike mogu pomoći da se Istraživački
razumeju trţište poslovnih i pojedinačnih kupovina. problem
Officeworks je ogranak vodeće australijske maloprodajne grupe Coles Informacije o
Myer. Od osnivanja 1994., ovaj ogranak je bio usmeren na zadovoljenje preduzeću
potreba malih preduzeća, kancelarija i studenata. Ima 40 prodajnih
objekata i neprestano proširuje svoju prodajnu mreţu u Australiji.
Proizvodni program ovog ogranka obuhvata kancelarijsku opremu, Veza izmeĎu
nameštaj, kuhinjsku opremu i sanitarije za potrebe preduzeća. Officeworks problema i
svoje proizvode prodaje poslovnim i pojedinačnim kupcima. preduzeća
Marketing strategija Officeworks će biti analizirana i procenjena kako bi se Kratki pregled
ukazalo na načine na koje su u obzir uzeti zahtevi poslovnih i pojedinačnih strukture
kupaca, kao i na načine na koje ove dve grupe kupaca utiču na ovu izveštaja
strategiju. Konačno, u delu sa preporukama će biti ukazano na načine da
se poboljša marketing strategija Officeworks kako bi se više izašlo u susret
poslovnim kupcima.
Izvor: Trivet and Skillen

37
Glavni tekst izveštaja
Glavni tekst ili telo izveštaja predstavlja pregled prikupljenih informacija i nalaza analize, koji
treba da bude organizovan na logičan i koherentan način. Nalaze je potrebno protumačiti u
kontekstu odgovarajućih teorijskih istraţivanja i koncepata (npr. Porterov lanac vrednosti,
prelomna tačka rentabilnosti i sl.). U ovom delu izveštaja je poţeljno dati odgovore na
sledeća pitanja:
 koji izvori i metodi prikupljanja informacija su korišćeni (statistički pregledi, internet,
intervju, anketa, finansijski izveštaji, pisani dokumenti itd.);
 koje metode analize su korišćene (statistička analiza, racio analiza, uporedna analiza
itd.)
 koji faktori od značaja za razmatrani problem su identifikovani i analizirani;
 da li su nalazi izveštaja u skladu sa kriterijumima i preporukama razvijenim u teoriji;
 da li su identifikovana neslaganja sa teorijom;
 da li je analiza dovela do nekih neočekivanih nalaza i sl.
Glavni tekst je najduţi deo izveštaja koji treba da bude organizovan u skladu sa svrhom
izveštaja. Odnosno, redosled naslova ili tema treba da se razlikuje u zavisnosti od toga da li
se radi o finansijskoj analizi, marketing planu ili analizi konkurencije, jer se prioriteti različitih
vrsta izveštaja razlikuju. Naslovi treba da budu kratki i formulisani tako da direktno upućuju
na suštinu teksta koji sledi. Poţeljno je najvaţnije informacije i nalaze sumirati u tabelama ili
ilustrovati pomoću grafika, što treba da bude praćeno odgovarajućim komentarima i
objašnjenjima. Manje vaţne informacije i nalaze treba predstaviti u prilogu izveštaja. Iako je
glavni tekst centralni deo izveštaja, čitaoci, pre svega donosioci odluka, mu ne posvećuju
naročitu paţnju, što ne znači da pisanju ovog dela izveštaja ne treba posvetiti duţnu paţnju.
Predmet interesovanja čitaoca su uglavnom rezime, uvod, zaključak i preporuke izveštaja.

Zaključak
Zaključak treba da obuhvati sve najvaţnije nalaze predstavljene u glavnom tekstu izveštaja,
kao i da odgovori na pitanja postavljena u uvodu izveštaja. Zaključak treba da opravda svrhu
i smisao izveštaja, da ukaţe na značaj nalaza i njihov uticaj. Na ovom mestu se ne iznose
nikakve nove informacije, niti nalazi, dok je potrebno, bez prikrivanja zbunjujućih, nepotpunih
ili napoţeljnih zaključaka, izneti sve zaključke na koje navode ranije predstavljeni nalazi. U
suprotnom, čitalac izveštaja moţe posumnjati u pouzdanost i objektivnost predstavljenih
nalaza i iznetih zaključaka. Ovaj deo izveštaja treba da obuhvati sledeće elemente:
 pozivanje na ciljeve izveštaja;
 značaj i primenljivost nalaza izveštaja;
 ograničenja analize;
 objektivna procena nalaza.
Zaključci mogu biti navedeni od najvaţnijeg do najmanje vaţnog ili onim redom kako su u
izveštaju navedeni njima odgovarajući nalazi ili polazeći od pozitivnih, koje treba da prate
negativni zaključci. Mada se pristupi strukturiranju zaključaka mogu razlikovati, vaţno je da
oni budu navedeni logičnim redom. U zaključku je potrebno ukazati i na ograničenja analize,
koja mogu dovesti u sumnju ili umanjiti značaj nekih zaključaka.
Iako preporuke mogu biti deo zaključka, često ima smisla odvojiti ih u poseban deo izveštaja.
Budući da je opšta svrha izveštaja da ponudi rešenje za identifikovani problem, preporuke su
jedan od najvaţnijih delova izveštaja. One treba da budu zasnovane na nalazima i
zaključcima izveštaja. Potrebno je da budu oprezno napisane, a skladu sa trenutnom
situacijom i raspoloţivim resursima. Mogu da budu formulisane na jedan od sledeća tri
načina:
 lista alternativnih rešenja, pri čemu je za svako rešenje potrebno navesti prednosti
(prihode, prilive i sl.) i nedostatke (troškove, odlive i sl.) - npr. imajući u vidu smanjenu

38
 traţnju za proizvodom A treba razmotriti: a) prestanak proizvodnje proizvoda A, b)
redizajn proizvoda A, c) intenzivniju promociju proizvoda A;
 predlog rešenja, pri čemu je predlog potrebno obrazloţiti – npr. imajući u vidu
smanjenu traţnju za proizvodom A treba razmotriti prestanak njegove proizvodnje,
budući da to treba da omogući smanjenje gubitka i poboljšanje likvidnosti preduzeća;
 predlog odluke (onda kada pisac izveštaja poseduje dovoljno informacija na osnovu
kojih moţe biti siguran u svoj predlog) – npr. imajući u vidu smanjenu traţnju za
proizvodom A treba treba obustaviti njegovu dalju proizvodnju, budući da će to
umanjiti gubitak preduzeća za 74% (sa 43 na 11 miliona dinara) i poboljšati likvidnost
mereno opštim raciom likvidnosti (porast sa 0,05 na 1,7).
U primeru 25 je predstavljena skraćena verzija dobro napisanog zaključka za poslovni
izveštaj koji se bavi finansijskom analizom.

Primer 25

Zaključak

Outdoor Equipment se nalazi u veoma nestabilnoj finansijskoj situaciji. Zaključak

Promene i unapreĎenja su potrebna u svim oblastima poslovanja, kako bi
se obezbedio opstanak, a zatim i rast preduzeća. Hitne promene i Preporuke
unapreĎenja su potrebna u domenu likvidnosti, obima i kvaliteta obrtne
imovine, profitabilnosti i finansijske strukture. Potrebno je da menadţment
ove promene sprovodi simultano kako bi se prevazišla trenutna veoma
loša situacija.
Ne treba zaboraviti da je analiza pod uticajem nekoliko ograničavajućih Ograničenja
faktora. Potpunije razumevanje problema i objektivnije procene su moguće analize
samo ukoliko se sprovede dodatna analiza finansijskih budţeta i izveštaja
o promenama na kapitalu. Samo nakon ovih dodatnih analiza, moguće je
potpuno razumevanje trenutne situacije i neophodnih mera za njeno
unapreĎenje.
PredviĎanja u pogledu profitabilnosti, likvidnosti i finansijske stabilnosti su Sumirani
veoma nepovoljna, ukoliko preduzeće nastavi sa dosadašnjim načinom zaključci
poslovanja. Akcionari treba da budu zabrinuti zbog niske stope prinosa na
ukupna poslovna sredstva, a menadţeri i kreditori zbog loše likvidnosti Implikacije
merene racio pokazateljima likvidnosti.
Izvor: Trivet and Skillen

Bibliografija
Na kraju izveštaja treba da se naĎe bibliografija, tj. lista korišćenih teorijskih i stručnih izvora
literature. Za svaki izvor u bibliografiji treba da bude navedeno dovoljno informacija da se
omogući njegovo identifikovanje. Izvori treba da budu poreĎani azbučnim ili abecednim
redom, prema početnom slovu prezimena autora ili, ukoliko autor nije poznat, početnom
slovu naziva izvora. Bibliografija treba da obuhvati sve izvore koji su citirani u samom tekstu
izveštaja, korišćenjem fusnote ili u zagradi.

Prilog
Informacije i nalazi koji nisu od posebne vaţnosti za donošenje zaključaka i preporuka, ali ih
dodatno objašnjavaju, obično treba da budu uključeni u prilog izveštaja. Nije neobično ni da
se u sam izveštaj uključi poneka grupa podataka iz priloga, dok se u prilogu nalazi celina
svih podataka. Obično se u prilogu izveštaja nalaze: a) kopija anketnog listića koji je korišćen
u istraţivanju, b) spisak pitanja koji postavljan u toku intervjuisanja, c) transkripti intervjua, d)

39
slike, e) matematičko izvoĎenje formule, f) mape, g) pisma, h) kopije finansijskih izveštaja, i)
informacije o kompjuterskom programu i sl. Iako u prilog mogu da budu uključene različite
informacije, nije dobro preterati u tom pogledu. U prilogu mesto ne treba da naĎu informacije
koje ne doprinose dodatnom razjašnjenju problema, niti analizi.
Prilog treba da bude logički strukturiran, a informacije grupisane prema odreĎenom
kriterijumu. Svaka grupa informacija treba da bude označena na odgovarajući način,
brojevima ili slovima, npr. Prilog A, Prilog B itd. Redosled priloga treba prati redosled
njihovog pominjanja u izveštaju. Neophodno je čitao izveštaja na odgovarajućim mestima
obavestiti o tome da dodatne informacije moţe pronaći u izveštaju, korišćenjem fraza poput:
 Za više detalja u vezi sa proizvoĎačkom specifikacijom pogledati Prilog D ili
 Prilog C sadrţi dodatne informacije o godišnjoj stopi rasta sopstvenog kapitala.

FORMATIRANJE POSLOVNOG IZVEŠTAJA

Nije dovoljno samo da nalazi i zaključci izveštaja budu relevantni, već je potrebno i čitaoce
izveštaja uveriti u to. Iako dobro opremljen poslovni izveštaj ne moţe da nadoknadi suštinske
nedostatke izveštaja, loše formatiran izveštaj moţe biti odbijen pre nego što je pročitan. S tim
u vezi, paţnju treba posvetiti paţljivom esteckom ureĎenju izveštaja, formatiranju teksta i
formatiranju tabela, slika i grafika.
Za poslovni izveštaj su najprikladnije korice sa spiralnim plastičnim povezom. Izveštaj ne
treba da izgleda kao hrpa fotokopiranih papira spojena heftalicom, niti suviše luksuzno.
Neuredne korice asociraju na prljav izlog i nemoralnost, dok se netačni nazivi i štamparske
greške mogu povezati sa lošom kontrolom troškova.Tvrdi povez i pozlaćena slova mogu
navesti čitaoca izveštaja da je pisac sklon rasipništvu i ekstravaganciji, time nedovoljno
racionalan i objektivan. Naslovna strana treba da sadrţi:
 Naziv poslovnog izveštaja,
 Zaštitni znak preduzeća koje izdaje poslovni izveštaj,
 Naziv preduzeća,
 Evidencioni broj poslovnog izveštaja,
 Ime i kontakt informacije autora,
 Datum podnošenja poslovnog izveštaja.
Izveštaj treba da bude paţljivo uraĎen bez pravopisnih i gramatičkih grešaka. Zato uvek
treba detaljno proveriti tekst izveštaja, a poţeljno je da finansijske projekcije, tehnološka
rešenja i druge stručne elemente pregledaju poslovni saradnici. Treba koristiti standardne
fontove poput Arial ili Times New Roman, budući da oni omogućavaju brzo i lako čitanje
teksta i ne skreću paţnju sa suštine izveštaja.
Standardni element svakog savremenog poslovnog izveštaja su tabele, slike i grafici
[Thompson, 2005, 171]. Oni omogućavaju jasnije i preglednije predstavljanje informacija
čitaocima izveštaja. S tim u vezi, potrebno je izabrati način predstavljanja koji najviše
odgovara vrsti informacija i nalaza. Najčešće se koriste:
 tabele;
 linijski dijagram;
 histogram (grafik u obliku stubića);
 histogram-krug (poznatiji kao „pita“);
 dijagram toka;
 slike (fotografije, skice, mape i sl.).
Tabele, slike i grafici treba da budu postavljeni u neposrednoj blizini teksta u kojem se na njih
ukazuje upotrebom fraze poput „vidi Grafik 1“ ili „vidi Tabelu 4.5.“ Po pravilu, broj i naslov
tabele treba napisati iznad tabele, a broj i naslov grafika ili slike ispod grafika ili slike. Osim
toga, za tabele, grafike i slike preuzete iz nekog drugog istraţivanja ili studije je obavezno
navesti izvor (vidi primer 26).

40
Primer 26

Formatiranje tabela, slika i grafika

Tabela 2.1. Indeksi cena ugostiteljskih usluga,

2006 – 2008.
2006 2007 2008
Ukupno 121,7 106,6 109,4
Ishrana 123,8 106,0 110,6
Alkoholna pića 119,8 110,4 108,5
Bezalkoholna pića 122,3 111,2 111,5
Prenoćišta 116,3 101,5 104,1
Izvor: Statistički godišnjak Srbije 2009,
Republički zavod za statistiku Srbije

Podaci koji su predstavljeni tabelom ne treba da budu predstavljeni grafikom i obrnuto. Nije
potrebno ni u tekstu navoditi podatke koji su predstavljeni grafikom ili tabelom. U tekstu je
potrebno pruţiti detaljno tumačenje podataka predstavljenih tabelom ili grafikom.

LITERATURA

1. Aaker, D. A. (2003). Marketing Research. Wiley, Hoboken.

2. Gofton, L. (1997). Business Market Research. Kogan Page, London.
3. McCarthy, E. J. (1979). Essentials of Marketing. Irwin, Homewood.
4. Richardson, B. (1989). Business Planning: An Approach to Strategic Management.
Pitman, London.
5. Ronstadt, R. C. (1984). Entrepreneurship. Lord Publishing, Dover.
6. Thompson, A. (2003a). Business Feasibility Studies: Dimensions of Business Viability.
Best Entrepreneur, Perth.
7. Thompson, A. (2003b). Understanding the Proof of Business Concept. Best
Entrepreneur, Perth.
8. Thompson, A. (2005). Entrepreneurship and Business Innovation: The Art of Successful
Business Start-ups and Business Planning. Best Entrepreneur, Perth.
9. Trivett, N. and Skillen, J. Report writting. Uni Learning. Dostupno na
http://unilearning.uow.edu.au/report/index.html, dana 28.08.2010.
10. Woodward-Kron, R. (1997). Writing in Commerce: a guide to assist Commerce students
with assignment writing. Centre for the Advancement of Teaching and Learning. The
University of Newcastle.

41
 VEŠTINE PREZENTACIJE

Veštine meĎuljudske komunikacije u naučnom i poslovnom svetu su od suštinske vaţnosti,

kako bi se efikasno preneli razmišljanja, ideje i nova saznanja. U procesu prezentovanja
koriste se različiti alati, tehnike i mediji. Visoko obrazovanje donekle razvija ove veštine, a
svoju punu primenu one dobijaju u naučnom i stručnom radu. Prezentacije i predavanja su
jedan od načina da se nakon sprovedenog istraţivanja prikupe, organizuju i predstave
najvaţniji rezultati, najčešće u komunikaciji izmeĎu autora i publike. Prezentacije mogu biti
usmene, ili se realizovati putem postera kao nepokretnog vizuelnog medija.

USMENA PREZENTACIJA

Usmena prezentacija je najčešći vid prezentacije, bilo da se radi o prezentovanju

akademsko-naučnih radova, naučnih ili komercijalnih studija slučaja, ili poslovnih izveštaja i
planova. U ovom delu priručnika biće izloţene, najpre opšte smernice za usmeno
prezentovanje, a potom i konkretne, u zavisnosti od vrste rada koji se prezentuje.
Materijal koji se prezentuje treba da bude koncizan, sadrţajan i zanimljiv. Podrazumeva se
da prilikom prezentovanja najpre treba voditi računa o odabiru teme prezentacije i tehničkim
pomagalima pomoću kojih se prezentacija realizuje, jer je to od suštinskog značaja.
MeĎutim, ništa manje vaţni faktori koje publika primećuje su i glas, govor tela i izgled
prezentera/predavača. Oni često mogu biti presudni u proceni da li je neko dobar/slab
predavač, ili čak pokvariti utisak kod slušalaca bez obzira obzira na to koliko je sam sadrţaj
prezentacije bio kvalitetan ili zanimljiv. Kako se nešto izgovori moţe biti podjednako vaţno
kao i šta je rečeno. Telesni pokreti odslikavaju ono što zaista jesu stavovi i razmišljanja
prezentera. Prvi utisak o predavaču veoma utiče na formiranje konačnog mišljenja, te treba
način oblačenja prilagoditi prilici.
Kao ni većina ličnih čovekovih sposobnosti, ni veštine usmene komunikacije se ne mogu
naučiti. Nekim ljudima interakcija sa publikom ide prirodno i veoma lako, dok su drugi manje
vešti i teško se snalaze. MeĎutim, opšte smernice za dobru komunikaciju sa publikom se
mogu postaviti, i ukoliko se usvoje i dovoljno uveţbaju, moguće je značajno unaprediti
veštine prezentacije. U konačnom, prezentacija treba da predstavlja uţivanje i čast za
predavača/prezentera. Publika je tu zbog predavača i ţeli da čuje pripremljeno izlaganje.

Priprema
Strukturu predavanja/prezentacije treba pripremiti paţljivo tako da ima logičan sled, baš kao i
u slučaju pisanog rada. Prilikom strukturiranja predavanja treba razmišljati o tome koji su
ciljevi predavanja/prezentacije i koje su suštinske stvari na koje se ukazuje.
Kao i za bilo koji pisani rad, najpre treba napraviti koncept. Revizijom prve verzije koncepta
treba izbaciti sve irelevantne i suvišne stvari. Potom treba proveriti da li je priča dosledna i
dovoljno razumljiva. Materiju treba izloţiti jasnim i jednostavnim jezikom, a stvari koje nisu
dovoljno jasne ni samom predavaču sasvim sigurno izostaviti. Kako Ţivković (1984) navodi
citirajući Mils-a: “Nerazumljivost teksta obično je, u vrlo maloj meri, ili nije nikako, uslovljena
sloţenošću predmeta, a uopšte nije uslovljena dubinom misli. Nerazumljivost jezika je skoro
isključivo posledica izvesne konfuzije koja kod akademskih pisaca postoji u pogledu njihovog
akademskog statusa.” Ţivković (1984) dalje navodi: “…još dva momenta koji obično dovode
do konfuznosti teksta, do prazne frazeologije i one mistifikacije kojom se obično karakterišu
neki naučni radovi: prvo, kada je u glavi autora konfuzija, moraju mu i tekstovi biti konfuzni i
nejasni, i drugo, kada autor, opravdano ili neopravdano, intimno procenjuje kao niţe vrednu i
bez značaja bilo koju temu – problem o kome piše, ili čitavu naučnu disciplinu kojoj pripada
taj problem (ili je to predmet koji se predaje), po pravilu se pribegava nejasnoj i sloţenoj
frazeologiji i jednostavne činjenice se predstavljaju kao krajnje kompleksne.”

42
Prilikom koncipiranja predavanja/prezentacije, najpre treba odlučiti koja je glavna poruka koju
prezentacija treba da prenese. Potom se opredeljujemo za nivo detaljnosti izlaganja, u
odnosu na kompleksnost teme i mogući stepen razumljivosti za slušaoce. Ne treba zbunjivati
publiku komplikovanim konceptom izlaganja. Za razliku od štampanog rada, gde se čitalac
moţe vratiti unazad i ponovo pročitati neko poglavlje da bi bolje razumeo materiju, to kod
usmenog izlaganja nije moguće. Stoga sve suvišne ili zbunjujuće informacije treba izbaciti.
Nikada ne treba čitati iz teksta ispred sebe ili sa ekrana. Predavač mora biti dobro
pripremljen i odlično poznavati materiju o kojoj govori. Kao olakšica mogu da se pripreme
papiri sa ključnim rečima i rečenicama, koje će funkcionisati kao neka vrsta podsetnika za
predavača i na kojima će za svaki slajd biti ispisane ključne stvari. Papiri treba da budu
numerisani da bi snalaţenje bilo u svakom trenutku olakšano i da prate slajdove ukoliko ih
ima. Pred samo predavanje treba proveriti da li su beleške u redu i ispravno sloţene. Ipak,
ne treba ispisati sve što je predviĎeno da se kaţe. Ukoliko je pripremljeno celokupno
izlaganje do detalja, predavaču je često teško da u toj gomili teksta pronaĎe baš ono što u
tom trenutku ţeli da kaţe. Dalje, čitanje pripremljenog teksta moţe delovati kao da je
predavač nedovoljno pripremljen i nosi opasnost od prebrzog prezentovanja.
Nikada prezentaciju ne treba pripremati u poslednji čas. Ukoliko se prezentacija pripremi na
vreme, onda predavač moţe da o prezentaciji razmisli i psihički se pripremi. Na taj način se
predavač oseća sigurnije i eliminiše tremu i paniku. Uvek se preporučuje da se prezentacija
isproba, najpre pred samim sobom, a potom i pred kolegama. Ovo je potrebno da bi se
sinhronizovali priča i slajdovi, proverio tajming i utvrdile eventualne nesigurnosti u
prezentaciji. Veţba pred kolegama moţe da rezultuje korisnim sugestijama, a prezenter stiče
iskustvo kako govoriti pred publikom.
TakoĎe je vaţno proveriti unapred i neke tehničke detalje koji na prvi pogled deluju
irelevantni, ali mogu veoma uticati na kvalitet prezentacije. IzmeĎu ostalog, najpre treba
proveriti da li se prezentacija bez problema otvara na tom računaru, odnosno da li su verzije
programa u kome je raĎena kompatibilne. Iz tog razloga uvek treba pripremiti i pdf verziju
prezentacije. Često je potrebno obezbediti nekakav rekvizit za pokazivanje na slajdovima
(laser ili štap). Poţeljno je i za prezentera obezbediti osveţenje (voda ili sok), posebno u
slučaju ako doĎe do treme.
Predavač obavezno mora proveriti da li je isključio mobilni telefon. Osim što je nekulturno da
u toku prezentacije predavaču zvoni telefon, to moţe biti i vrlo iritantno jer prekida nit
razumevanja kod publike i ostavlja utisak da ih predavač ne poštuje dovoljno.

Prezentovanje
Na samom početku izlaganja neophodno je pozdraviti publiku (npr. “Dobro jutro, poštovana
publiko”), a potom se predstaviti. Prvi utisak kod publike je veoma vaţan. Poţeljno je
zahvaliti se organizatoru na pozivu i publici na dolasku i interesovanju. Predavač mora
delovati samouvereno, čak i onda kada se tako ne oseća. Uvek treba imati na umu da je
predavač taj koji zna najviše o materiji koja se izlaţe i to na njega mora da deluje
ohrabrujuće.
Predavač mora da govori razumljivo, ni preglasno, ali ni previše tiho. Jačinu govora treba
prilagoditi akustici prostorije. Ne treba izlagati ni previše brzo, niti namerno govoriti sporo.
Preporučuje se da predavač bude prirodan, ali ne previše spontan, i mora ostvariti odreĎeni
stepen interakcije sa publikom. Na ključnim aspektima prezentacije se treba zadrţati, što
ukazuje na značaj poente, odnosno stava/tvrdnje/zaključka koji je potrebno istaći. Šale i
duhovitosti u toku prezentovanja treba izbegavati, jer retko daju dobre rezultate. Mora se
pronaći prava mera u prezentovanju ozbiljnog naučnog rada na zanimljiv, prijemčiv i zabavan
način.
Da bi prezentacija dobila na dinamici i bila zanimljiva, moguće je menjati brzinu i tonalitet
govora. Ujednačen i monoton govor učiniće da publika brzo izgubi interesovanje. Neki

43
stavovi se mogu potencirati telesnim pokretima, ali preterano mahanje rukama svakako nije
poţeljno i ponekad moţe biti vrlo iritantna navika. Najbolje je pitati kolege za mišljenje o
sopstvenom stilu prezentacije, kako bi se na osnovu tih sugestija mogao korigovati.
Prilikom prezentovanja treba se fokusirati na auditorijum što je više moguće, ali se ne sme
usmeriti obraćanje isključivo na nekog pojedinca, jer to na tu osobu moţe delovati
frustrirajuće. Treba se obraćati i publici u poslednjim redovima, posebno kada se radi o
velikim prostorijama. Prilikom prezentovanja treba voditi računa o sledećem:
 predavač ne sme biti okrenut ka ekranu iza sebe, odnosno leĎima publici;
 predavač ne sme stajati ispred ekrana ili projektora tako da blokira vizure publici ili
projekciju na ekranu;
 predavač se mora fokusirati samo na prezentovanje, a nikako se ne sme angaţovati
nekim drugim aktivnostima, čak ni u cilju smirivanja treme (zveckanje ključevima,
lupkanje olovkom i sl.).
Treba izbegavati suviše kretanja u toku izlaganja, jer hodanje gore-dole moţe nervirati i
dekoncentrisati slušaoce. OdreĎeni stepen kretanja se ipak preporučuje zbog animiranja
publike, ali kretnja sa ciljem (na primer ka platnu da bi se nešto pokazalo, ili ka auditorijumu
da bi se napravila poenta). Veoma je vaţno pratiti i govor tela auditorijuma i na osnovu toga
proceniti kada treba prekinuti izlaganje ili moţda izostaviti neki deo predavanja. Za interakciju
sa publikom i odrţavanje kontinuiteta njihove paţnje poţeljno je postavljati pitanja tipa: „Šta
smo zaključili?“, „Koji je bio razlog za ovo?“, „Kako je taj rezultat dobijen?“ i sl.
Prezentacija se moţe dopuniti i štampanim materijalima koji će se podeliti publici (handouts).
Svrha deljenja ovih dodatnih papira je da naglase vaţne informacije, da sumiraju ključne
stavove koje publika treba da shvati i da pruţe dodatna obrazloţenja za koja na slajdovima
nema dovoljno mesta. Ovaj materijal se moţe podeliti pre početka prezentacije, u toku nje ili
na samom kraju, što zavisi od namere autora. Ukoliko se materijal distribuira na početku,
uobičajeno je da se dele kopije slajdova prezentacije.
Svaka prezentacija treba da ima uvod, razradu i zaključak. Dobra prezentacija treba da prati
sledeću formulu [http://lorien.ncl.ac.uk/ming/dept/tips/present/comms.htm#Preparation]:
 izloţiti publici ukratko šta je tema predavanja/prezentacije,
 potom izloţiti materiju i
 na kraju ponoviti ključne elemente onoga što je izloţeno.
Veoma je vaţno drţati se propisanog vremena i ne probiti minutaţu. Smatra se da je bolje
skratiti nego produţiti prezentaciju. Ukoliko je za prezentaciju predviĎeno 20 minuta, nikako
ne treba stavljati dovoljno materijala za 30 minuta, sa obrazloţenjem da će se kroz neke
slajdove samo „protrčati“, jer u toj brzini publika neće biti u mogućnosti da prati izlaganje.
Opšte uzevši, potrebno je nameniti 2 minuta za svaki slajd, odnosno nešto više za one
ključne slajdove na kojima se izlaţu tvrdnje i zaključci. Ipak, ukoliko je nešto na ekranu duţe
od 5 minuta, publika će početi da se dosaĎuje, naročito ako se o onom što se nalazi na tom
slajdu ne govori aktivno. Ukoliko je ipak potrebno zadrţati se duţe na nekoj temi,
preporučuje se da se ekran isključi ili da se umesto slajda na ekranu pojavi neutralni motiv.
Da bi se osiguralo da prezentacija protiče u skladu sa odreĎenom minutaţom, dobro je imati
nekakav podsetnik na polovini izlaganja kao orijentir. Numerisanje slajdova takoĎe pomaţe,
a moguće je staviti i sat ispred predavača.
Prilikom prezentovanja potrebno je drţati se plana. Svaka digresija moţe “pojesti” mnogo
vremena i skrenuti predavača sa teme. Ukoliko nije izričito zabanjeno, dobro je ostaviti i
vreme za diskusiju. Pet minuta je dovoljno vremena da se razjasne, ponove ili potenciraju
ključne stvari iz predavanja. Moderator sesije moţe da produţi vreme za pitanja ukoliko
smatra da je potrebno. Na kraju predavanja obavezno treba pitati da li ima nekih pitanja ili
nejasnoća, ali na takav način da se slušaoci osete lagodno dok postavljaju pitanja. Ukoliko
nema dovoljno pitanja, moguće je da predavač započne pitajući publiku nešto, te u tom
slučaju uvek treba imati spremno jedno takvo pitanje.

44
Moţe se konstatovati da je dobro koncipirana i realizovana ona prezentacija koja je kod
publike izazvala osećaj da su nešto naučili i da su svoje vreme korisno utošili.

Vizuelna pomagala
Vizuelna pomagala značajno doprinose zanimljivosti prezentacije, ali moraju biti relevantna
za temu koja se izlaţe. Nespretan dizajn ili korišćenje neodgovarajućih slajdova moţe samo
omesti predavanje. Odabir vizuelnog pomagala za usmene prezentacije zavisiće od vrste
prezentacije. Neke od mogućnosti su grafoskop, 35 milimetarski slajdovi (fotografski slajdovi
koji su se najčešće koristili pre pojave računara), kompjuterske projekcije koje su danas
najviše u upotrebi (najčešće PowerPoint prezentacije), video projekcije/film, stvarni
objekti/primeri koje predavač pokazuje ili kruţe auditorijumom, flip-chart ili crteţi.
Izbor pomagala treba da bude jednostavan, jer kompleksna tehnička oprema moţe da unese
zabunu i kod predavača i kod slušalaca. Predavač mora da bude obučen u rukovanju
opremom i da zna kako da pusti konkretne slajdove kada mu je to potrebno. Ukoliko sam
predavač nije tome dovoljno vičan, onda je poţeljno da mu pomaţe neko stručno lice.
Slajdove treba pripremiti podjednako paţljivo kao i samo izlaganje. Suvišne slajdove treba
izbaciti, a neke, ukoliko je potrebno, duplirati. Prilikom izlaganja, kada se ukazuje na nešto
na samom slajdu, treba pokazivati ka platnu, odnosno displeju, a ne direktno na ekranu ili
grafoskopu. U dizajniranju slajdova poţeljno je koristiti boje, ali treba izbegavati narandţastu
i ţutu jer se one loše oslikavaju na projekciji. Ukoliko je projektor slabijih performansi, treba
izbegavati i svetla slova na tamnoj podlozi. Tamna pozadina takoĎe podrazumeva da svetla
u prostoriji moraju biti prigušena da bi se tekst na slajdu pročitao. Osim što previše
zamračena prostorija oteţava slušaocima hvatanje beleški, moţe delovati uspavljujuće na
publiku. S druge strane, previše svetla blizu projekcionog platna oteţava sagledavanje
slajda. Ukoliko je moguće, treba izbegavati paljenje i gašenje svetla, a ako to nije moguće
onda treba znati gde se prekidači nalaze i kako se koriste.

Koncipiranje slajdova
Na slajdovima treba da se naĎe minimalna potrebna količina informacija. U slučaju kada se
slajd preoptereti tekstom, moţe postati nečitak ili skrenuti paţnju publike sa izlaganja na
čitanje teksta. Ljudski mozak na veliku količinu informacija na slajdu moţe da reaguje tako
što će se isključiti. A nakon što se jednom izgubi interesovanje publike, veoma ga je teško
povratiti. Prilikom osmišljavanja slajdova, treba pokušati da se limitira broj reči po slajdu na
maksimalno 10. Veličinu i tip fonta treba odabrati tako da bude lako čitljiv na displeju.
Preporučuje se korišćenje minimalne veličine fonta 18pt Times New Roman. Smernica za
veličinu i tip fonta moţe biti i ta da slajd mora biti čitljiv sa distance od 2m.
Prilikom dizajniranja slajda ne treba teţiti da se iskoristi svaka alatka ili tehnika prezentacije
koju PowerPoint nudi. MeĎutim opcije koje ovaj program nudi (animacija, slojevi,
naglašavanje bojama) mogu dati veoma dobre rezultate. Poţeljno je takoĎe konsultovati i
literaturu iz oblasti tehnika prezentacija, jer ove knjige često nude veoma detaljna uputstva
za to kako treba dizajnirati slajdove. U primeru 27 su predstavljeni loše i dobro dizajniran
slajd.

45
Primer 27

Loše formatiran slajd Dobro formatiran slajd

Izvor: http://www.google.rs/images

Tekstovi ili crteţi koji se dugo učitavaju na slajdu ili treba puno vremena da se zumiraju mogu
biti dosadni za gledanje, pa čak i iritantni. Veoma svetla ili komplikovana pozadina na slajdu
moţe čitaocu da oteţa razumevanje teksta. Kompleksne i suviše detaljne dijagrame koji se
teško čitaju treba izbegavati. Za sve crteţe i grafikone treba obezbediti tekstualno
obrazloţenje, što olakšava slušaocu da prati izlaganje ukoliko ne uspe da sve čuje.
Slajdovi prezentacije se obavezno moraju proveriti – ne sme biti pravopisnih grešaka,
različitih fontova ili razlike u dizajnu. U prezentaciji obavezno treba da se naĎe zahvalnica
ljudima ili organizacijama koji su pomogli istraţivanje, posebno finansijerima i sponzorima.

Slika 6. Efekti prezentovanja rezultata pomoću nabrajanja i slika

Izvor: http://www.presentationmagazine.com/Essential_presentation_skills_1_visuals.htm

PREZENTACIJA AKADEMSKO-NAUČNIH RADOVA

Prezentacija akademsko-naučnih radova (esej, seminarski rad, diplomski rad, doktorska

disertacija, akademski članak i dr.) je postupak u kome se prikazuju rezultati nekog naučnog
istraţivanja, sa ciljem da se dobije priznanje za ostvareno dostignuće. Najčešći vid
prezentovanja ovih radova je usmena prezentacija.

46
Za prezentovanje nekog akademsko-naučnog rada najpre je potrebno napraviti kostur
prezentacije i izloţiti najpre dve ili tri teze koje najbolje definišu predmet istraţivanja. U uvodu
se daje opšti pregled sprovedenog istraţivanja. Potom se izlaţe problem koji se u
istraţivanju razmatrao i to na način koji će biti koncizan i jasan auditorijumu. Dalje se govori
kritički o postojećim rešenjima i prethodnim istraţivanjima. Naročito je vaţno uspostaviti vezu
izmeĎu njih i sopstvenog rada. Sledeći korak je da se predloţi originalan naučni doprinos
(rešenje problema) i obrazloţi zašto je upravo to rešenje bolje i efikasnije od drugih.
Potrebno je reklamirati svoje istraţivanje i dati konkretne argumente koji potkrepljuju njegov
značaj. Najvaţniji deo prezentacije je detaljna analiza rada. Treba istaći ko će od tog
istraţivanja imati koristi i analizirati nove probleme koji su se u toku rada otvorili.
Prezentacija ne bi trebalo da traje duţe od 12 minuta. Da bi bila ubedljivija, treba koristiti
slajdove, crteţe, grafikone i tabele. Vizuelne informacije su dobra pauza izmeĎu delova
izlaganja i odrţavaju paţnju publike. TakoĎe je potrebno pripremiti štampanu verziju rada da
bi se podelila zainteresovanima u publici. Ne treba koristiti komplikovanu i teško razumljivu
terminologiju. Tekst prezentacije nikako ne treba učiti napamet, već samo upamtiti ključne
stvari iz istraţivanja.

PREZENTACIJA STUDIJE SLUČAJA

Prezentaciji studije slučaja obično prisustvuje mentor/mentori, što moţe izazvati dodatnu
tremu. Ipak, treba imati na umu da bez obzira što se radi o veoma stručnim ljudima, ipak je
autor taj koji je problematiku najtemeljnije istraţio. Publika nije u potpunosti upoznata sa
procesima i izazovima koji su se tokom studije odvijali. Prezentacija mora da ima definisan
uvod, razradu i zaključna razmatranja. Preporučeno vreme za prezentovanje studije slučaja
je 20 minuta, od čega 5 minuta treba ostaviti za pitanja, ali se ovo vreme moţe prilagoditi
ukoliko studija to zahteva. Ukoliko je u studiju bilo uključeno više ljudi, svako bi trebalo da
prezentuje deo kojim se bavio.
Na početku treba izloţiti opšti pregled studije slučaja i obrazloţiti motive za odabir baš tog
primera. Ukratko se moţe pozvati na postojeću literaturu, i saopštiti kakva su prethodna
istraţivanja vršena u toj oblasti. Potom treba definisati problem kojim se studija bavi i
postaviti ciljeve. Nakon toga sledi detaljno obrazloţenje svakog koraka u studiji, koji moraju
biti kompatibilni sa definisanim ciljevima. Treba objasniti i izazove koji su se javljali tokom
rada i kako su prevaziĎeni. Zatim, treba obrazloţiti rezultate do kojih se došlo i najbolje je da
ti rezultati budu merljivi. Dobro je na kraju ponoviti saţetak studije, a potom formulisati
zaključke.

PREZENTACIJA POSLOVNOG IZVEŠTAJA

Prezentacije poslovnih izveštaja su veoma vaţne, posebno kod onih koji ţele da započnu
sopstveni biznis, startuju novu kompaniju, promovišu nove proizvode/usluge budućim
klijentima i prodaju dobre poslovne ideje potencijalnim kupcima. Uvek treba imati na umu da
su u publici potencijalni korisnici, a često i finansijeri (predstavnici banaka), pa je najbolje
imati takav pristup kao da se publici prodaje neki proizvod.
Prezentacije poslovnih izveštaja se najčešće rade u programu PowerPoint. Dizajniranje
kvalitetne prezentacije podrazumeva poštovanje opštih pravila vezanih za broj slajdova,
tekst, ilustracije, multimedijalne sadrţaje, početnu stranu i štampane prateće materijale
[http://www.jamesabela.co.uk/bus/PowerPoint.html]. Ono što ne treba zaboraviti je da na
celokupan utisak puno utiču i izgled i ponašanje prezentera.
Ukoliko se radi o edukativnom predavanju namenjenom studentima, onda je moguće imati
veći broj slajdova, ali tako da se ne predvidi manje od 1 minuta po slajdu. Vreme koje se
utroši na jedan slajd treba da iznosi 2-4 minuta. Ukoliko se pak radi o nekoj prezentaciji u
cilju prodaje ili promocije poslovnog predloga, poruka mora biti efektna i mora se preneti

47
brzo. U tom slučaju, treba ograničiti broj slajdova na šest. Većina knjiga o prodaji i
marketingu tvrdi da maksimalno vreme da se privuče paţnja klijenata iznosi 5 minuta. Nakon
šest slajdova na zahtev kljienata moguće je detaljnije izloţiti proizvod. Prezentacija biznis
plana moţe trajati duţe, oko 1 sat. U tom slučaju, uvod i struktura biznis plana treba da
oduzmu maksimalno 20 minuta. Nakon toga sledi diskusija i Q&A sesija (pitanja i odgovori),
u trajanju od 30 minuta. Za zaključak je potrebno izdvojiti 10 minuta.

Primer 28

Kako prezentovati projekat u pet minuta

Minut 1: Objasnite problem ili potrebu zbog kojeg ste kreirali vaš proizvod ili uslugu, u
nekoliko rečenica. Najbolje bi bilo da to uradite u jednoj rečenici. Ako mislite da se to ne
moţe postići u jednom minutu, diskutabilno je hoće li vaš proizvod išta rešavati.
Minut 2-4: Pripremite mali demo vašeg proizvoda i pokaţite kako rešavate problem
objašnjen u prvom minutu. Ako proizvod nije gotov, pripremite simulaciju funkcioniranja
proizvoda ili poslovnog koncepta. Animacija ili video mogu dosta pomoći.
Minut 5: Objasnite vaš poslovni model – kako će projekt kreirati dovoljno prihoda.
Izvor: http://damirsabol.wordpress.com/2009/05/16/kako-predstaviti-projekt-u-pet-minuta/

Opšte pravilo za postavljanje teksta na slajd glasi: Ukoliko neko moţe da pročita i razume
PowerPoint prezentaciju bez dodatnih obrazloţenja, onda je to sasvim sigurno previše
teksta. U ovom slučaju „manje je više,“ te se treba drţati jednostavnih slajdova. Ne treba
stavljati nabrajanja u PowerPoint i onda to čitati publici. Glavne ciljeve poslovanja preduzeća
treba prezentovati tako što će se izloţiti 2-3 cilja po slajdu. Ukoliko se koriste slogani, onda
rečenice moraju biti kratke, sa svega nekoliko glagola, a preporučena veličina fonta je 32.
Slogan treba smestiti u maksimalno 6 redova, mora imati element iznenaĎenja i mora da
bude lako pamtljiv. Moţe se prezentovati red po red, ili čitav slogan odjednom, što zavisi od
poruke i pomenutog elementa iznenaĎenja koji se ţeli izazvati. Dva efektna slogana su
predstavljena slikom 7.

Slika 7. Prezentacija slogana

Izvor: http://www.google.rs/images

Prilikom korišćenja tabela, treba imati na umu da se one teško ubacuju u PowePoint i da
retko daju dobre vizuelne rezultate. MeĎutim, tabela je ponekad najbolji način da se napravi
poreĎenje. Ukoliko su neophodne, potrebno je ograničiti tabelu na 3 kolone i 6 redova i
obojiti ih tako da publika moţe lakše da prati. Najbolje je raditi u nekom drugom programu
(npr. u Exel-u) i potom prekopirati rezultate u PowerPoint. Moguće je transformisati tabelu u
odgovarajući dijagram, korišćenjem opcije Paste Special (slika 8).

48
 Slika 8. Prezentovanje rezultata konverzijom tabele u dijagram
Izvor: http://www.google.rs/images

Za prezentaciju poslovnih izveštaja preporučuju se boje koje ostvaruju jasan kontrast, kao
što su kombinacije teget/ţuta i crna/bela. Pozadina ne sme biti dominantna, a ukoliko se
postavlja ilustracija kao pozadina onda je treba izbledeti ili potamneti tako da se napravi
očigledna razlika u odnosu na tekst. Treba imati na umu da projektori ne prikazuju slike
onako kao se one vide na monitoru.
Ukoliko se zaista govori o nekoj slici u prezentaciji, onda je to prednost, ali ako je slika tu
samo da bi ulepšala slajd, onda je ona više obaveza i odgovornost. Dobro je da prezentacija
poslovnog izveštaja sadrţi jednu upečatljivu i efektnu ilustraciju koju će slušaoci upamtiti.
Nikako ne treba prikazivati komplikovane šeme poslovnih procesa. Najbolje je da neki
profesionalac pripremi potrebnu ilustraciju za slajd. Ukoliko to nije moguće, onda treba
paţljivo pronaći/pripremiti odgovarajuću sliku (nacrtati u crtačkom programu, ubaciti
skeniranu sliku, pretraţiti internet i sl.). Ponekad je korisno koristiti umanjene sličice
(thumbnails), kao navigacione elemente koji uspostavljaju brzu vizuelnu vezu sa onim o
čemu predavač govori.
Korišćenje zvučnih i video zapisa se ne preporučuje, osim u slučajevima kada je predavač
tehnički dobro obučen. Ovakvi fajlovi se teško prenose sa jednog računara na drugi,
podešavanje zvuka je komplikovano, mora se koristiti ista verzija programa i sl. Treba biti
obazriv i sa korišćenjem svetlosnih efekata, jer publika mora da se koncentriše na
prezentaciju.
U većini slučajeva prvi slajd će kao naslovni stajati na projekciji pre nego što započne
prezentacija. Ovo je odličan način da se publika zainteresuje. Stoga prvi slajd obavezno
treba da sadrţi naziv predavanja, ime predavača i zanimljivu sliku koja je tematski vezana za
prezentaciju.
Saţetak prezentacije u vidu beleški na nekoliko stranica moguće je podeliti na početku ili
kraju prezentacije. Za marketinške i prodajne prezentacije poţeljno je da predavač uzme e-
mail adrese slušalaca, kako bi im poslao kopiju prezentacije i inicirao dalji kontakt.
Predavač mora biti tačan i urednog izgleda, obučen prikladno. Treba imati na umu da se ne
prodaje samo neka poslovna ideja, već i osoba koja je prezentuje. Na kraju prezentacije se
obično prezenteru saopštava odluka - ocena njegovog biznisa plana, ali ukoliko to nije
moguće, onda treba pitati kada se ta odluka moţe očekivati. Dobar poslovni protokol nalaţe
da se nakon prezentacije pošalje pismo svim poslovnim saradnicima koji su prisustvovali
prezentaciji, u kome im se zahvaljuje na posvećenom vremenu i paţnji.

49
 PREZENTACIJA REZULTATA ISTRAŢIVANJA PUTEM POSTERA/PLAKATA

Poster ili plakat je nepokretan vizuelni medij (obično od papira ili kartona), koji se koristi da
prenese neku poruku ili ideju. Razlika izmeĎu postera i usmene prezentacije je ta što poster
zapravo preuzima ulogu predavača, odnosno izloţeni materijal treba da odslikava suštinu
poruke koja se prenosi. Naravno, neophodno je da autor bude uz svoj poster, odgovara na
pitanja i pruţi sva dodatna obrazloţenja. Zapravo, autor je tu da prima pohvale, istrpi kritike i
uveri druge da je njegov rad vredan paţnje.

Veličina i sadrţaj postera

Svrha postera nije da se na njemu pojave velike količine informacija. U tom slučaju mnogo je
svrsishodnije napisati naučni/seminarski rad. Ukoliko se poster ili posteri prezentuju na
konferenciji ili drugom naučnom skupu, raspoloţivi prostor će verovatno biti ograničen.
Veličina dozvoljenog prostora u tom slučaju usloviće sadrţaj postera i broj priloga.
Prilikom kocipiranja postera za prezentovanje rezultata istraţivanja, predviĎa se
[http://lorien.ncl.ac.uk/ming/dept/tips/present/posters.htm]:
 Naslovni segment, kojim se saopštavaju naziv projekta, imena ljudi koji su na njemu
radili i njihova zanimanja.
 Saţetak projekta, u kome se iznose ciljevi projekta, metodologija istraţivanja i glavni
zaključci/ključni rezultati.
 Uvod, koji treba da sadrţi jasno definisan i obrazloţen problem koji se razrešava,
karakteristike koje treba ustanoviti i dokaze koji su potrebni. Dalje treba ukazati na cilj
ili svrhu projekta.
 Segment Teorija/Metodologija, koji objašnjava osnovne tehnike ili postupke koji se
koriste u istraţivanju. TakoĎe, treba navesti i obrazloţiti sve hipoteze istraţivanja,
kako bi se dobijeni rezultati mogli pravilno protumačiti.
 Segment Rezultati, koji se koristi da se ilustruju primeri glavnih dobijenih rezultata
istraţivanja.
 Segment Zaključak, u kome se iznose glavni zaključci sprovedenog istraţivanja.
 Segment Dalja istraţivanja, koji treba da sadrţi preporuke i razmišljanja o tome kako
sprovoditi dalja istraţivanja u toj oblasti, druge metode koje se mogu primeniti i sl.
Dakle, na posteru je potrebno prezentovati odreĎene informacije uprkos limitiranom prostoru,
što nije nimalo lak zadatak. Za razliku od usmenih prezentacija, gde vešti govornici mogu da
prikriju slabo isplanirano izlaganje, kod postera je loše planiranje očigledno svima.

Planiranje
Planiranje je presudno za svaku prezentaciju, kako usmenu, tako i za koncipiranje postera.
Planiranje izrade postera obuhvata prikupljanje informacija i definisanje sadrţaja.
Prikupljanje informacija. Pre početka rada na prezentaciji istraţivanja treba razmisliti o
sledećim pitanjima [http://lorien.ncl.ac.uk/ming/dept/tips/present/posters.htm]:
 Koji su ciljevi istraţivanja?
 Da li se neko ranije bavio tom problematikom?
 Kako je istraţivanje proteklo?
 Zašto je usvojen jedan konkretan način istraţivanja?
 Koji su osnovni principi primenjenih metoda istraţivanja?
 Koje su bile polazne hipoteze i njihova obrazloţenja?
 Sa kojim se problemima susrećemo u istraţivanju?
 Koji su dobijeni rezultati?
 Da li je problem rešen?
 Koja su nova saznanja proizašla iz istraţivanja?

50
  Da li je sprovedena analiza dosledna?
Iako lista navedenih pitanja nije konačna, moguće je uvideti suštinu. Treba dobro razmisliti o
sprovedenom istraţivanju, odnosno o načinima, razlozima i sadrţaju rada. Sa vremenske
distance moguće je kritički preispitati primenjeni pristup i dobijene rezultate i lako uporediti
ciljeve istraţivanja i ostvareni doprinos. Tako se već raspolaţe sa dovoljno informacija za
pripremu prezentacije. Odgovore na prethodno navedena pitanja treba pripremiti na papiru
većeg formata. Njihova svrha je da predavača podsete na ključne stavove koje ţeli da
iznese. ReĎanje i selekcija informacija dolaze kasnije - na listi potom treba uočiti i grupisati
slične oblasti, teme ili informacije. Ovakvo kategorisanje informacija pomaţe da se predavač
bolje koncentriše na sadrţaj prezentacije.
Definisanje sadržaja. Ukoliko se ispoštuje sve što je prethodno navedeno u vezi sa
standardnim formatom, onda je sadţaj postera u velikoj meri već definisan. Ipak, s obzirom
na ograničen prostor, mora se napraviti selekcija izmeĎu onoga što je vaţno i što se sigurno
mora naći na posteru i onoga što je moguće izbaciti. Ovu odluku treba doneti na osnovu
odgovora na sledeća pitanja [http://lorien.ncl.ac.uk/ming/dept/tips/present/posters.htm]:
 Šta se pokušava postići prezentacijom postera? Da li se prodaje neki proizvod?
Da li se objavljuju rezultati nekog rada? Da li se saopštava neko novo vaţno otkriće?
 Ko će prisustvovati prezentaciji? Da li se radi o stručnoj javnosti? Kakav je njihov
nivo znanja o problematici koja se prezentuje?
Odgovori na ova pitanja definišu sadrţaj prezentacije i manir u kome će se prezentovati.

Dizajn
Reklamni bilbord je primer komercijalnog postera. Ukoliko je dobro dizajniran, biće privlačan i
ostaviće snaţan utisak. Mora biti ozbiljan, ali nikako dosadan, mora nositi poruku “Kupi me!” i
kod potrošača izazvati misao “Ja ovo želim!” [http://lorien.ncl.ac.uk/ming/dept/tips/present/
posters.htm]. Slično se postupa i kod dizajniranja postera koji predstavlja rezultate
istraţivanja – za prenošenje neke tehničke informacije, dizajn postera mora biti takav da kod
posmatrača izazove razumevanje i osećaj da su naučili nešto novo.
Dizajn postera je donekle i lična stvar, i različiti ljudi će imati različita mišljenja o tome kako
najbolje prezentovati informacije. Ipak, neke opšte smernice je moguće usvojiti.
Dobro planiranje je neophodan preduslov. Poster mora biti dopadljiv na prvi pogled.
Atraktivan poster privlači prolaznike i motiviše ih da zastanu i pročitaju ono što je na njemu
izloţeno. Poruka na posteru treba da bude jednostavna. Poster mora da bude lako i brzo
čitljiv, bez suvišnih detalja, ali sa dovoljno informacija za razumevanje. Čitalac treba da bude
motivisan da nakon naslova pročita i ostali tekst na posteru, odnosno da poster brzo i lako
prenese informacije. Rečenice treba da budu kratke i koncizne, bez suvišnih referenci i
pojmova. Apstrakt je često nepotreban. Dodatni detalji i obrazloţenja ne treba da se naĎu na
posteru, već ih treba prodiskutovati nakon sesije ili dati u dodatnom štampanom materijalu.
Površinu postera treba u potpunosti iskoristiti, ali ga ne pretrpavati informacijama jer u
konačnom rezultat moţe delovati aljkavo. Poster treba da bude koncizan i bez suvišnih reči.
Da bi se poruka prenela treba koristiti samo vaţne informacije. Prilikom prezentovanja
rezultata treba biti selektivan, odnosno prezentovati samo one glavne. Ipak, treba pripremiti i
ostale rezultate istraţivanja i imati ih pri ruci, ukoliko se desi da ima takvih pitanja iz publike i
da i ove rezultate treba prokomentarisati.
Postavka elemenata mora biti skladna. Najbolji način da se započne dizajn postera je da se
skicira dipozicija elemenata na listu. Da bi se koncipiranje olakšalo, sadrţaj koji treba da se
naĎe na posteru moţe se rasporediti u 3, 4 ili 5 kolona. Preporučuje se da elemente treba
postaviti na način kako je to dato na slici 9: naslov se postavlja na vrhu postera, kratak uvod
u gornjem levom uglu, a zaključak u donjem desnom. Za zaključak obavezno treba predvideti
jednostavnu i lako pamtljivu poruku, a ponekad je bolje pozicionirati je pri vrhu plakata da bi
bila efektnija. Metodologija i rezultati ispuniće preostali prostor. U prostoru za naslov treba

51
navesti naziv rada, imena autora i njihova zvanja. Ukoliko ima mesta, treba navesti puna
imena i prezimena autora, bez srednjeg slova. Poţeljno je koristiti skraćenice.

Slika 9. Raspored elemenata na posteru.

Izvor: http://people.eku.edu/ritchisong/posterpres.html

Treba imati na umu da je poster način da se ispriča priča o onome što je uraĎeno i
postignuto. Slično kao i kod pisanog rada, kompozicija tekstualnih segmenata treba da ima
logičan sled, uz korišćenje fotografija, ilustracija i tabela. Moguće je koristiti brojeve da bi se
lakše pratio redosled segmenata. Smatra se da su loši oni posteri za koje je neophodno
usmeno objašnjenje autora da bi se povezali tekstualni segmenti. Strelicama je moguće
potencirati pojedine delove (slika 10).

Slika 10. Povezivanje tekstualnih segmenata na posteru

Izvor: http://people.eku.edu/ritchisong/posterpres.html
Boju treba upotrebljavati umereno i koristiti za naglašavanje, odvajanje informacija i da bi se
prezentacija učinila zanimljivijom, a ne samo da bi se impresionirala publika. Treba
izbegavati velike površine svetlih boja, kao što su svetlozelena, ruţičasta, narandţasta ili
ljubičasta. Pastelne nijanse izazivaju osećaj smirenosti i spokoja, dok veoma tamne boje
prizivaju slike konflikta i disharmonije. Boje za pozadinu i boje za prvi plan treba da imaju
dovoljan kontrast, ali moraju biti komplementarne. Proverene kombinacije koje se
preporučuju su crna/tamnoplava na beloj/svetlosivoj pozadini. Bolje je da pozadina bude

52
svetla jer su čitaoci tako navikli (npr. knjige, novine i sl.). MeĎutim, ponekad se insistira na
tamnoj pozadini, što takoĎe moţe dati odlične rezultate. Dalje, neophodno je povesti računa
da pozadina postera ne ometa tekst poruke. Intenzivnije boje koriste se za naglašavanje
(npr. uokviravanje ilustracije linijom u boji), ali ne treba preterivati. Tekstualni boksovi u boji
privlače paţnju posmatrača, te ih treba koristiti za isticanje vaţnih stavova. Treba biti
oprezan sa ispunama koje su nijansirane, s obzirom na činjenicu da one mogu odlično
izgledati na komjuterskom displeju, a potpuno drugačije u odštampanoj verziji. Vaţno je
voditi računa i o tome da boje na posteru različito izgledaju u zavisnosti od vrste osvetljenja.

Slika 11. Upotreba boja na posteru – mogućnosti za tekst i pozadinu

Izvor: http://www.swarthmore.edu/NatSci/cpurrin1/posteradvice.htm

Tekst treba da bude sa dvostrukim proredom i poravnanjem uz levu stranu jer je to najlakše
za čitanje. Ne treba koristiti više od 2 vrste fonta. Različiti fontovi oteţavaju čitanje i skreću
paţnju sa poruke postera, naročito kada se pojave u istoj rečenici. Smatra se da su Times
New Roman i Arial fontovi koji najviše prijaju očima. Ne treba koristiti različite fontove da bi
se nešto naglasilo, jer to moţe izgledati kao greška. Naslovi i podnaslovi treba da budu
boldirani i većeg fonta od ostalog teksta, ali ne preveliki. Preporučena veličina naslova iznosi
36-42pt. Naslovi moraju biti privlačni da bi zainteresovali posmatrača. Sledećeg ranga
veličine su naslovi poglavlja, srednje veličine je osnovni tekst, a najmanju veličinu fonta
koristimo za detalje. Preporučena minimalna veličina fonta na posteru treba da bude 24pt.
Veoma je vaţno da sav tekst bude čitljiv sa daljine od 1,5m do 2m.
Za naglašavanje reči i rečenica treba koristiti podvučeni tekst, boldirani tekst ili italik, ili
njihovu kombinaciju. Ipak, ne treba preterivati sa korišćenjem sva tri istovremeno. Ne
preporučuje se korišćenje isključivo velikih slova na posteru. Rečenice u kojima je samo
početno slovo veliko a ostala mala su lakše za čitanje.
Poster treba da prvenstveno bude vizuelna prezentacija – tekst mora da podrţava ilustraciju.
Slika moţe govoriti više od reči, ali samo ako je upotrebljena na pravi način. Ilustracije treba
izabrati tako da budu odgovarajuće onoj informaciji koja se prenosi i moraju biti dovoljno
jasne da ne zahtevaju dodatna objašnjenja. Prazan prostor izmeĎu elemenata na posteru
sluţi da potencira ove elemente. Neke preporuke za koncipiranje postera su da treba
predvideti 20-25% teksta, 40-45% slika i 30-40% praznog prostora. Linije grafikona moraju
biti dovoljne debljine da bi bile sagledive i sa distance. Kada se u ilustraciji (crteţu, grafikonu)
ţeli da napravi razlika izmeĎu različitih linija, umesto korišćenja linija različite debljine mnogo
je bolje upotrebiti linije kontrastnih boja ili različite tipove linija. U slučaju korišćenja više
različitih tipova (boja, debljina) linije na nekom grafikonu, potrebno je postaviti i odgovarajuću
legendu koja objašnjava na šta se koja linija odnosi. Upotrebu boja na slikama treba
ograničiti na maksimalno tri. Dijagrami, grafikoni i crteţi treba da budu obeleţeni i čitljivi sa
distance. Sve tekstualne komentare treba dati sa strane (pomoću strelica ili oblačića), bez
pretpavanja dijagrama. Rezultate je bolje prezentovati u formi grafikona nego tabela.
Jednačine na posteru treba svesti na minimum. Ukoliko je to neophodno, treba predstaviti
samo one najvaţnije. One moraju biti dovoljne veličine i imati prateću nomenklaturu koja
objašnjava značaj svake varijable.

53
Mora se zadrţati konzistentnost stila. Ukoliko stil izraţavanja nije konzistentan, stiče se
utisak disharmonije na plakatu, što moţe prekinuti tok misli u razumevanju poruke. Naslovi
na različitim prilozima istog postera treba da budu na istoj poziciji. Grafikoni treba da budu
iste veličine i razmere, naročito ako će biti uporeĎivani. Na svim prilozima istog postera
naglašavanje treba vršiti u istom maniru (bold, italik i sl.). Nazivi ilustracija i tabela treba da
budu pozicionirani na vrhu ili u dnu kod svih ilustracija i tabela.
Postere treba obavezno dati na reviziju. To moţe uraditi kolega, prijatelj ili mentor, ukoliko
iznesu svoje iskreno mišljenje. Uvek je poţeljno da neko nepristrasan proveri pravopis,
slovne greške, čitljivost i stil postera, kako bi se eventualne primedbe mogle ispraviti i time
unaprediti kvalitet. Ništa ne izgleda gore od pravopisne greške koja je na uvidu javnosti,
naročito ako se radi o naslovnom segmentu. Osim toga, slovne greške odaju utisak da se
autor nije dovoljno potrudio i da mu nije stalo.
Na posteru treba predvideti mesto za autorovu e-mail adresu i zahvalnosti, posebno
eventualnim sponzorima. Uz poster, poţeljno je imati i flajere ili druge štampane materijale
koje zainteresovani mogu poneti sa sobom.

LITERATURA

1. Bradbury, A. (2006). Sucessful Presentation Skills,3rd edn. London: Kogan Page.

2. James Abela ELT. Designing a Good Presentation with PowerPoint. Dostupno na
http://www.jamesabela.co.uk/bus/PowerPoint.html, dana 30.09.2010.
3. Kaye, E. (2002). Maximize Your Presentation Skills: How to Speak, Look and Act on
Your Way to the Top. New York: Three Rivers Press.
4. Leech, T. (2004). How to prepare, stage, and deliver winning presentations. New York:
Amacom.
5. Mandel, S. (1995). Effective Presentation Skills: A Practical Guide for Better Speaking
(A Fifty Minute Series Book). Capitola: Crisp Publications.
6. McCarthy, P. and Hatcher, C. (2002). Presentation skills: the essential guide for
students. London: Sage Publications.
7. Vincent-Wayne, M. (1995). „Learning without Doing: Enhancing Oral Presentation Skills
through Peer Review.“ Management Learning 26(3): 353-366.
8. Morgan, N. (2008). Kako održati prezentaciju? Ekspertska rešenja za svakodnevne
izazove. Data status.
9. Powell, D. (1990). Presentation Techniques. New York: Little, Brown & Company.
10. Purrington, C. Advice on designing scientific posters. Dostupno na
http://www.swarthmore.edu/NatSci/cpurrin1/posteradvice.htm, dana 30.09.2010.
11. Ritchison, G. Scientific literature and writing: poster presentation. Dostupno na
http://people.eku.edu/ritchisong/posterpres.html, dana 01.10.2010.
12. Sabol, D. Kako predstaviti projekt u pet minuta? Dostupno na
http://damirsabol.wordpress.com/2009/05/16/kako-predstaviti-projekt-u-pet-minuta/.
Dana 26.09.2010.
13. Siddons, S. (1999). Presentation Skills (Management Shapers). London: Chartered
Institute of Personnel & Development.
14. Tham, M. Communication skills – making oral presentations. Dostupno na
http://lorien.ncl.ac.uk/ming/dept/tips/present/posters.htm, dana 27.09.2010.
15. Venables, J. (2007). Communication Skills for Engineers and Scientists. Glasgow: Bell
and Bain, Ltd.
16. Ţivković, M. (1977). Uvod u metodologiju naučnog istraživanja. Beograd: Arhitektonski
fakultet Univerziteta u Beogradu.
17. http://www.google.rs/images
18. http://www.presentationmagazine.com/Essential_presentation_skills_1_visuals.htm,
dostupno dana 28.09.2010.

54
 O AUTORIMA

Milena Dinić radi kao asistent na GraĎevinsko-arhitektonskom fakultetu u Nišu, na Katedri

za urbanizam i prostorno planiranje, na više predmeta. U teorijskom radu se bavi
urbanističkim planiranjem i projektovanjem, a uţu oblast interesovanja čine centralne urbane
funkcije i rekonstrukcija centralnih gradskih prostora. Objavila je monografiju Mešovite
funkcije u obnovi gradskog centra. Autor je većeg broja naučnih radova objavljenih u
časopisima i zbornicima radova sa domaćih i stranih konferencija. Učestvovala je u naučno-
istraţivačkim projektima i bila mentor studenata na nekoliko studentskih kongresa. Kao
stipendista JFDP programa, u cilju nastavno-stručnog usavršavanja, boravila je na
Univerzitetu u Kanzasu, SAD.
Kontakt: milena.dinic@gaf.ni.ac.rs
Milan Čupić radi kao asistent na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu na predmetima
Poslovne finansije i Finansijsko prestrukturiranje preduzeća. Kao stručni saradnik i trener je
bio angaţovan u Business Start-up centru u Kragujevcu. Objavio je priručnik Cost-benefit
analiza, kao i više naučnih radova u domaćim i stranim časopisima. Sa prihvaćenim
radovima učestvovao je u radu nekoliko meĎunarodnih konferencija. Bio je član timova za
realizaciju projekata procene vrednosti kapitala, istraţivanja trţišta i razvoja mreţe
regionalnih kancelarija, kao i komisija za ocenu biznis planova. Kao stipendista JFDP
programa, u cilju nastavno-stručnog usavršavanja, boravio je na Univerzitetu u Denveru,
SAD. Bavi se investicionom analizom, procenjivanjem vrednosti, merenjem performansi,
finansijskom analizom i korporativnim upravljanjem.
Kontakt: mcupic@kg.ac.rs
Andrea Fejös radi kao asistent na Fakultetu za pravne i poslovne studije, Novi Sad na više
predmeta iz oblasti graĎanskog i privrednog prava. Student je doktorskih studija Pravnog
fakulteta Univerziteta u Segedinu, MaĎarskoj. Njena oblast interesovanja je pravna zaštita
potrošača. Konsultant je Udruţenja za zaštitu potrošača Vojvodine i Nacionalne organizacije
potrošača Srbije. Sprovela je dva samostalna istraţivačka projekta, objavila više naučnih
radova u domaćim i stranim časopisima i sa prihvaćenim radovima učestvovala je na
domaćim i meĎunarodnim konferencijama. Kao stipendista JFDP programa, u cilju
nastavno-stručnog usavršavanja, boravila je na Berkliju, Univerziteta u Kaliforniji, SAD.

Kontakt: afejos@useens.net
Ana Jurčić radi kao asistent na Fakultetu za meĎunarodnu ekonomiju na predmetima Uvod
u menadţment i Interkulturni menadţment. Na Visokoj poslovnoj školi Megatrend je
predavač na predmetima Menadţment i Interkulturni menadţment. Sertifikovani je predavač
„Triple S Learning“ programa obuke za oblasti Uspešna prodaja i Kvalitetna usluga.
Sertifikovani je moderator Interaktiviti fondacije iz Vašingtona, SAD, za izvoĎenje Student
Centered Discussion kurseva. Trenutno radi na doktorskoj disertaciji pod nazivom
„MeĎuzavisnost nacionalne kulture i menadţmenta; uloga interkulturnog menadţmenta u
stvaranju multikulturne organizacije.“ Kao stipendista JFDP programa, u cilju nastavno-
stručnog usavršavanja, boravila je na Univerzitetu Dţordţ Vašington, SAD.
Kontakt: jurcicana@yahoo.com

55