Naslov originala

Jo Nesbø
POLITI
Copyright © Jo Nesbø 2013
Knutu Nesbeu,
fudbaleru,
gitaristi,
drugaru, bratu
PRVI DEO
 Prolog
Spavao je unutra, iza tih vrata.
Unutrašnjost ugaonog ormara mirisala je na staro drvo, barut
i ulje za podmazivanje. Kada bi sunce kroz prozor obasjalo
sobu, zrak svetlosti u obliku peščanog sata probio bi se kroz
ključaonicu u ormar i – ako bi pao pod odgovarajućim uglom –
prigušeno odblesnuo na površini pištolja koji se krio u tom
ormaru.
Pištolj je bio ruski, marke odesa, koja je zapravo kopija
poznatijeg stečkina.
Taj pištolj je bio prava skitnica, prvo je s kulacima doputovao
iz Litvanije u Sibir, potom se selio iz jednog u drugi štab urki po
južnom Sibiru, bio u vlasništvu jednog atamana – kozačkog
zapovednika – kog je policija ubila s njim u ruci, da bi završio u
zbirci jednog upravnika zatvora u Tagilu. Naposletku je ružni,
četvrtasti automatski pištolj u Norvešku preneo Rudolf Asajev,
koji je, pre nego što je nestao, uspostavio monopol na tržištu
narkoticima u Oslu sa opijatom nalik na heroin, zvanim violina.
Pištolj je i sada obitavao u istom tom gradu, tačnije na
Holmenkolškom putu, u domu Rahele Fauke. Šaržer odese
primao je dvadeset metaka kalibra makarov 9 sa 18 milimetara,
a pištolj je mogao ispaljivati i pojedinačne hice, kao i rafale. U
šaržeru je sad ostalo dvanaest metaka.
Tri metka su ispaljena na kosovske Albance, konkurenciju na
tržištu narkoticima, ali je samo jedan od njih zagrizao meso.
Naredna dva ubila su Gusta Hansena, mladog lopova i dilera
koji je proneverio Asajevljev novac i drogu.
 Na pištolju se još osećao zadah poslednja tri metka koji su
pogodili glavu i prsa nekadašnjeg policajca Harija Hulea tokom
istrage pomenutog ubistva Gusta Hansena. Na poprištu tog
ubistva, u Hausmanovoj ulici 92.
Policija do tog trenutka još nije bila rasvetlila Gustovo
ubistvo, a osamnaestogodišnjak kog su isprva uhapsili naknadno
je pušten, između ostalog i zato što ga nisu mogli povezati sa
oružjem kojim je počinjen zločin. Taj momak se zvao Oleg
Fauke i budio se svake noći zureći u tamu i osluškujući hice. Ne
one kojima je ubio Gusta, već one druge. One druge, koje je
ispalio na policajca koji mu je tokom odrastanja bio kao otac,
koji je svojevremeno sanjao da se oženi njegovom majkom
Rahelom. Na Harija Hulea. Njegov pogled bi sevnuo Olegu pred
očima iz tame, i ovaj bi pomislio na pištolj koji se krio u
ugaonom ormaru daleko odatle i poželeo da ga više nikad u
životu ne vidi. Da ga niko nikad ne vidi. Da večno spava.

Spavao je unutra, iza tih vrata.

Bolnička soba pod nadzorom mirisala je na lekove i farbu.
Pokraj njega, uređaj je beležio otkucaje srca.
Isabela Skejen, sekretarka za socijalna pitanja u gradskoj
upravi, i Mikael Belman, novoimenovani direktor policije,
nadali su se da ga više nikad neće videti.
Da ga više niko neće videti.
Da će spavati večno.
 Prvo poglavlje
Bio je topao i dug septembarski dan, svetlost je preobrazila fjord
u more topljenog srebra, a niska brdašca koja već behu
poprimila prve jesenje tonove obojila u užarene nijanse. Po
takvom danu stanovnici Osla će se kleti kako nikad, nikad neće
napustiti svoj grad. Sunce je polako zalazilo za Ulern, a
poslednji zraci podjednako su milovali i predeo i niska,
nemaštovita zdanja koja su pamtila skromne početke tog grada,
ali i skupocene stanove na poslednjim spratovima, svedoke
otkrića nafte koja je, kao u bajci, tu zemlju učinila jednom od
najbogatijih na svetu. Pomilovali su i narkomane na uzvišici
Stenskog parka u tom uređenom gradiću koji je beležio više
smrtnih slučajeva od predoziranja nego i osam puta veće
metropole. Milovali su i brda i šume koje su okruživale
takozvani lonac grada. Sunce nije želelo da ga napusti, pružalo
je svoje zrakaste prste kao u upornom pozdravu kroz prozor
voza.
Dan je isprva bio svež, sa bistrim vazduhom i svetlošću
jarkom kao iz sijalica u operacionoj sali. Tokom dana
temperatura je porasla, nebo poplavelo, a vazduh stekao onu
nežnu gustinu zbog koje je septembar bio najlepši mesec u
godini. A kada je počelo da se smrkava, nežno i oprezno,
okolina vila na padinama prema Maridalskom jezeru mirisala je
na jabuke i zagrejanu jelovu šumu.
Erlend Venesla se uspinjao ka vrhu poslednjeg brega. Sada je
već osećao bol u mišićima, ali je nastojao da pravilno pritiska
pedale držeći kolena malčice ka unutra. Pravilna tehnika je,
naime, bila od ključnog značaja. Naročito kad se umoriš i mozak
poželi da promeni položaj i rastereti mišiće, koji onda gube na
efikasnosti. Osećao je kako kruti ram bicikla upija i koristi svaki
vat od obrtaja, kako hvata zalet kad prebaci u veću brzinu, kako
ustaje sa sedišta trudeći se da uvek održi jednak broj obrtaja, oko
devedeset u minutu. Pogledao je merač pulsa. Sto šezdeset
osam. Uperio je svetlost rudarske lampice ka GPS uređaju
pričvršćenom za guvernal. Na njemu je bila detaljna karta Osla
sa okolinom, a odašiljač je bio uključen. Bicikl sa propratnom
opremom koštao je više nego što bi, strogo gledano, jedan
nedavno penzionisan istražitelj ubistava smeo da izdvoji, ali bilo
je važno ostati u kondiciji sada kada je život donosio nove
izazove.
Iskreno govoreći, manje izazove.
Mlečna kiselina mu je sada nagrizala butine i listove. Bolelo
ga je, ali je nosilo i nagoveštaj divote koja će uslediti. Endorfin,
zdrav umor u mišićima, mirna savest. Pivce sa ženom na terasi
ako ne zahladi previše po zalasku sunca.
Odjednom je izbio na vrh. Put se izravnao, a pred njim se
ukazalo Maridalsko jezero. Usporio je, dokopao se sela. Zapravo
je bilo apsurdno što se posle samo petnaest minuta naporne
vožnje biciklom od centra jedne evropske prestonice naprasno
obreteš okružen imanjima, njivama i gustom šumom čije se
šetačke staze gube u večernjoj tami. Od znoja ga je svrbelo teme
pod tamnosivom Belovom kacigom koja je koštala koliko i dečji
bicikl koji je kupio unuci Lini Mariji za šesti rođendan. Ali
Erlend Venesla nije skidao kacigu – većina smrtnih slučajeva u
biciklizmu posledica su povrede glave.
Ponovo je pogledao merač pulsa. Sto sedamdeset pet. Sto
sedamdeset dva. Dobrodošli povetarac naneo je i daleke ovacije
iz grada. Verovatno sa Ulevolskog stadiona, te večeri je igrala
reprezentacija. Protiv Slovačke ili pak Slovenije. Erlend Venesla
se nakratko poigrao zamišlju da aplaudiraju njemu. Prošlo je
neko vreme otkako su mu poslednji put aplaudirali. To je moralo
biti još prilikom oproštajnog okupljanja u Centrali
Kriminalističke policije gore na Brinu. Torta, načelnik Mikael
Belman je održao govor pa, u međuvremenu, nastavio uspon ka
položaju direktora policije. A Erlend je odslušao taj aplauz,
gledao ih pravo u oči, zahvalio i s knedlom u grlu održao
oproštajno slovo, jednostavno, kratko i utemeljeno u
činjenicama, kako je već nalagala tradicija Centrale. Bilo je u
njegovoj karijeri istražitelja ubistava i uspona i padova, ali je bar
izbegao velike gafove. Bar koliko je njemu bilo poznato – na
takve stvari se nikad u potpunosti ne odgovori. Tačnije, sada
kada je tehnologija analize dnk toliko uznapredovala, a čelništvo
policije nagovestilo da će je koristiti i za preispitivanje starih
slučajeva, postojala je opasnost da dođe upravo do toga. Do
odgovora. Novih odgovora. Tačnog rešenja. Dokle god su se
preispitivali nerasvetljeni slučajevi, to je bilo razumljivo, ali
Erlendu nikako nije išlo u glavu zašto su spremni da troše
resurse na istrage koje su odavno okončane i razrešene.
Tama se zgusnula, a čak i na svetlosti uličnih lampi umalo je
promašio drveni putokaz ka šumi. Ipak, pronašao je stazu, dobro
ju je zapamtio. Skrenuo je s puta na mekano šumsko tlo.
Okretao je pedale najsporije što je mogao a da pritom ne izgubi
ravnotežu. Rudarska lampa na kacigi šibala je prugom svetlosti
po puteljku udarajući o mračne zidove jela s obeju strana. Senke
su bežale pred njim, uplašene i žurne, menjale su oblik i skakale
u skrovišta. Tako je zamišljao da je bilo i njoj kada je pokušavao
da se stavi u njenu situaciju. Bežala je, trčala s baterijskom
lampom u ruci, zarobljena i silovana tri puna dana.
A kada je Erlend Venesla istog časa ugledao kako se u tami
pred njim pali baterijska lampa, načas je pomislio da je njena, da
ponovo trči, a on je juri na motociklu i sustiže je. Svetlost pred
Erlendom je zaigrala, a zatim se usmerila pravo k njemu.
Prikočio je i sišao s bicikla. Uperio je rudarsku lampicu ka
meraču pulsa. Već je pao ispod sto. Nije loše.
Raskopčao je kaišić na bradi, skinuo kacigu i počešao se po
temenu. Gospode, koliko to prija. Ugasio je rudarsku lampicu,
okačio kacigu o guvernal i pogurao bicikl ka svetlosti one
baterijske lampe. Kaciga se klatila na guvernalu i udarala ga po
šaci.
Baterijska lampa se podigla i jaki zraci mu zapekoše oči.
Zaslepljenom, učinilo mu se da još čuje svoje ubrzano disanje,
da je neobično što mu je puls tako nizak. Nazreo je neki pokret,
neko je nešto podigao iza velikog, titravog kruga svetlosti, začuo
je tih fijuk kroz vazduh i istog časa pomislio nešto neobično.
Pogrešio je. Nije trebalo da skine kacigu. Većina smrtnih
slučajeva u biciklizmu posledica su…
No kao da mu je u tom trenutku misao zamucnula, kao da je
vreme zastalo, kao da je nastupio trenutni prekid signala.
Erlend Venesla je zapanjeno zurio preda se. Niz čelo mu se
slivala vrela graška znoja. Progovorio je, ali reči nisu imale
nikakvog smisla, kao da mu je prespojen neki kabl između
mozga i usana. Ponovo se začuo onaj tihi fijuk. A onda je zvuk
nestao. Sav zvuk, više nije čuo ni vlastiti dah. Shvatio je da
kleči, da se bicikl prevrće i pada u jarak. Pred njim je plesala
ona žuta svetlost, ali je nestala kada mu se znoj slio niz nosni
greben pravo u oči i zaslepio ga. Tad je shvatio da to nije znoj.
Pri trećem udarcu osetio je kao da mu nekakva ledenica
probija kroz glavu niz grlo do tela. Sve se zamrzlo.
Ne želim da umrem, pomislio je pokušavši da podigne ruku i
tako zakloni glavu, ali kako nije uspeo da pomeri nijedan ud,
shvatio je da je oduzet.
Četvrti udarac nije ni osetio, ali je po mirisu vlažne zemlje
zaključio da leži na njoj. Trepnuo je nekoliko puta i vratio mu se
vid na jedno oko. Tik ispred sebe ugledao je par velikih, prljavih
čizama u blatu. Pete su se odvojile od zemlje, čizme nakratko
uzletele. A zatim se prizemljile. Isto to se ponovilo, pete bi se
odvojile i čizme uzletele. Kao da onaj koji je udarao malo
poskakuje. Poskakuje ne bi li udario još jače. A poslednja
pomisao koja mu je proletela kroz glavu bila je da ne sme
zaboraviti kako se zove njegova unuka, da ne sme izgubiti njeno
ime.
 Drugo poglavlje
Pozornik Anton Mitet izvadio je dopola punu plastičnu kapsulu
iz malog crvenog aparata za kafu nespreso D290, sagnuo se i, u
odsustvu bilo kog drugog nameštaja, spustio je na pod. Zatim je
izvrnuo duguljastu kutiju naopačke da uhvati novu kapsulu, po
navici proverio da metalna folija nije probušena – da je kapsula
zaista nekorišćena – a onda ju je gurnuo u aparat. Pod česmicu
je stavio praznu plastičnu čašu i stisnuo jedno svetleće dugme.
Dok je aparat dahtao i stenjao, pogledao je na sat. Uskoro će
ponoć. Smena straže. Kod kuće su ga čekali, ali je znao da je
prvo mora uputiti u zadatke, ipak je bila tek studentkinja na
Policijskoj akademiji. Kako se zvala – Silje? Anton Mitet je
zurio u česmicu. Da li bi i kolegi otišao po kafu? Nije znao, ali
bilo je i svejedno, uveliko je odustao od toga da sam sebi
odgovara na takva pitanja. Bilo je tako tiho da se čulo kako
poslednje, gotovo providne kapi padaju u plastičnu šolju. U
kapsuli više nije bilo ni boje ni ukusa, ali bilo je važno da se
napravi do kraja, pred devojčurkom je bilo dugo noćno
dežurstvo. Bez društva, bez događaja, bez ikakve zanimacije do
da zuriš u neokrečene, gole betonske zidove Državne bolnice.
Zato mu pade na pamet da popije jednu kafu s njom pre nego što
ode. Uzevši obe plastične čaše, pošao je nazad. Zidovi su
raznosili bat njegovih koraka. Prolazio je pored zatvorenih,
zaključanih vrata, znajući da iza njih nema nikog i ničeg, samo
još golih zidova. Državnu bolnicu su Norvežani, sasvim
izuzetno, zidali misleći unapred, znajući da će ih biti više i da će
biti stariji, bolesniji i zahtevniji. Planirali su na duže staze, baš
kao Nemci s auto-putevima i Šveđani s aerodromima. No da li
se i onim malobrojnim nemačkim vozačima tridesetih godina,
kada su se poput usamljenih kraljeva vozili tim čudovišnim
betonskim putevima, ili švedskim putnicima koji su negde
šezdesetih žurili kroz predimenzionirane holove Arlande, takođe
činilo da su u društvu duhova? Da ima duhova iako je sve bilo
sasvim novo, neokaljano, iako dotad još niko nije stradao u
saobraćajnoj nesreći ili padu aviona. Da će se pred farovima
svakog časa ukazati porodica koja stoji pokraj puta i
bezizražajno zuri u svetlost, krvava, bleda, otac proburažen,
majka izokrenute glave, dete sa udovima na samo jednoj strani
tela. Da će na Arlandi kroz plastičnu zavesu na traci za prtljag u
hali za dolaske odjednom proći spaljen leš, još užaren i stopiti se
s gumom sa nemim krikom u razjapljenim čeljustima iz kojih se
puši. Niko od lekara nije znao da mu kaže buduću namenu tog
bolničkog krila, jedino je bilo izvesno da će iza tih vrata ljudi
umirati. I toga je već bilo u vazduhu, nevidljiva tela
neupokojenih duša već su tu bila sahranjena.
Anton skrenu za ugao. Pred njim se pružao nov hodnik,
oskudno osvetljen, jednako nag i simetrično četvorougaon, od
čega se stvarala neobična optička varka; uniformisana devojka
sedela je na stolici u samom dnu tog hodnika i izgledala kao
sličica na ravnom zidu pred njim.
„Zdravo, doneo sam i tebi kafu“, rekao je kada joj je prišao.
Dvadeset godina? Možda malo starija, dvadeset dve.
„Hvala, ali ponela sam“, odvratila je vadeći termos iz rančića
koji je spustila pored stolice. Intonacija joj je bila gotovo
neprimetno drugačija, verovatno je to bio ostatak nekog
severnjačkog narečja.
„Ova je bolja“, rekao je ne povukavši ruku.
Oklevala je. A zatim prihvatila.
 „I besplatna je.“ Anton diskretno sakri ruku iza leđa da
protrlja oprljene vrhove prstiju o hladnu tkaninu uniforme.
„Zapravo imamo aparat koji niko drugi ne koristi. U onom tamo
hodniku, pored…“
„Videla sam kad sam dolazila“, prekinula ga je. „Ali u opisu
zadatka piše da se vrata iza kojih je pacijent ni pod kojim
uslovom ne smeju napustiti, pa sam ponela od kuće.“
Anton Mitet srknu iz svoje čaše. „Mudro, ali ovamo vodi
samo jedan hodnik. Na trećem smo spratu, a između nas i
aparata za kafu nema nijednih vrata ka drugim stepeništima ili
krilima. Nemoguće je da bilo ko prođe neprimećeno čak i ako
odemo po kafu.“
„Dobro je znati, ali mislim da ću se držati instrukcija.“
Kratko mu se osmehnula, a zatim je, možda da bi načinila
protivtežu prikrivenom prebacivanju, srknula iz svoje plastične
šolje.
Anton oseti žaoku ljutnje i htede da joj uzvrati nešto o
samostalnom razmišljanju koje dolazi s iskustvom, ali nije
stigao da sroči rečenicu pre nego što je spazio pokret dalje niz
hodnik. Izgledalo je kao da bela prilika lebdi ka njima. Čuo je da
Silje ustaje. Prilika je poprimila postojaniji oblik, pretvorila se u
jedru plavušu u komotnoj uniformi bolničarke. Znao je da je ona
te noći dežurna. Kao i da će sutradan uveče biti slobodna.
„Dobro veče“, reče bolničarka lukavo se osmehujući.
Pokazala je dva šprica i uhvatila se drugom rukom za kvaku.
„Samo malo.“ Silje pođe ka njoj. „Moram te zamoliti da
pogledam izbliza tu legitimaciju. Znaš li i današnju lozinku?“
Bolničarka iznenađeno pogleda Antona.
„Osim ukoliko moj kolega može jemčiti za tebe“, reče Silje.
Anton klimnu: „Slobodno uđi, Mona.“
Bolničarka je otvorila vrata, a Anton je gledao za njom. U
zamračenoj prostoriji videli su se uređaji pored kreveta i nožni
prsti koji su provirili ispred pokrivača pri dnu. Pacijent je bio
previsok, pa su morali da nađu duži krevet. Vrata se zatvoriše.
„Odlično.“ Anton se osmehnu Silje. Video je da joj se to nije
dopalo, da ga je doživela kao šovinistu koji je upravo dodelio
ocenu mlađoj koleginici. Ali ona je tek studentkinja, jebote,
valjda je svrha prve godine prakse da nešto nauči od iskusnih
policajaca. Zaklatio se na petama razmišljajući kako da pristupi
toj situaciji. Preduhitrila ga je:
„Kažem ti, pročitala sam instrukcije. A i tebe čeka porodica
kod kuće.“
Prinela je čašu usnama. Kako je saznala za njegovo bračno
stanje? Da li je time nešto insinuirala, možda nešto povodom
Mone? Da ju je nekoliko večeri odvezao kući posle dežurstva i
da se nije završilo na tome?
„Imaš nalepnicu s medvedićem na torbi“, rekla je osmehnuvši
se.
Srknuo je kafu. Nakašljao se. „Imam vremena. Pošto ti je ovo
prvo dežurstvo, možda bi mogla iskoristiti priliku da saznaš
nešto što te zanima. Znaš, ne piše baš sve u instrukcijama.“
Prebacio je težište s jedne noge na drugu nadajući se da je čula i
razumela podtekst.
„Kako hoćeš“, odvratila je s onim iritantnim
samopouzdanjem koje možeš dozvoliti sebi samo ako imaš
manje od dvadeset pet. „Zanima me pacijent. Ko je on?“
„Ne znam. I to već piše u instrukcijama. Anoniman je i tako
će i ostati.“
„Ali znaš nešto.“
„Stvarno?“
„Mona. Ne bi joj se obraćao imenom da niste razgovarali o
nečemu. Šta ti je rekla?“
 Anton Mitet ju je odmerio. Lepuškasta, ali bez topline ili
šarma. I malo premršava za njegov ukus. Neočešljana i sa
gornjom usnom koja je izgledala kao da je prezategnuta tetiva
vuče naviše tako da joj se vide nepravilni sekutići. Ali imala je
mladost. Zategnuta i mišićava pod tom crnom uniformom, toliko
je znao. Pa ako joj bude rekao ono što zna, da li će to učiniti zato
što je nesvesno proračunao da će mu predusretljivost podići
izglede da spava s njom za nula zarez nula jedan posto? Ili zato
što devojke poput Silje za samo pet godina postaju viši
inspektori ili specijalni istražitelji, dok će on zauvek ostati
pozornik, običan pozornik, jer će ono iz Dramena uvek biti tu
kao zid, kao neotklonjiva mrlja.
„Pokušaj ubistva“, poče Anton. „Izgubio je puno krvi, kažu
da je jedva imao puls kad je stigao ovamo. Sve vreme je u
komi.“
„A zašto ga čuvamo?“
Anton slegnu ramenima. „Moguć svedok. Ako preživi.“
„A šta zna?“
„Nešto u vezi s narkoticima. Na visokom nivou. Ako se
probudi, verovatno ima informacije koje bi oborile važne igrače
u trgovini narkoticima u Oslu. Kao i ko je pokušao da ga ubije.“
„Pa misle da bi se počinilac mogao vratiti da dokrajči
posao?“
„Ako bi saznao da je živ i gde se nalazi. Da, zato smo ovde.“
Klimnula je. „A da li će preživeti?“
Anton odmahnu glavom. „Misle da ga mogu održavati u
životu još nekoliko meseci, ali slabi su izgledi da se probudi iz
kome. Svejedno…“ Anton je opet prebacio težište na drugu
nogu, bilo mu je neprijatno da trpi njen ispitivački pogled.
„Dotad mora da se čuva.“
Anton Mitet se rastao od nje s doživljajem poraženosti. Sišao
je stepenicama do prijema i izašao u jesenje veče. Tek kada je
seo u automobil na parkingu, shvatio je da mu zvoni mobilni
telefon.
Bila je to dežurna služba.
„Maridal, ubistvo“, reče lokal nula-jedan. „Znamo da si
završio smenu, ali treba im pomoć da obezbede mesto zločina. A
pošto si već u uniformi…“
„Koliko dugo?“
„Pustiće te posle najviše tri sata.“
Antona je to iznenadilo. U poslednje vreme su izbegavali da
zahtevaju prekovremeni rad – kruti propisi u kombinaciji sa
ograničenim budžetom nisu dozvoljavali čak ni praktične
improvizacije. Zato je pretpostavio da ima nečeg posebnog u
vezi s tim ubistvom. Ponadao se da nije neko dete.
„U redu“, reče Anton Mitet.
„Poslaću ti GPS koordinate.“ To je bila novina – GPS uređaji
sa detaljnom mapom Osla i okoline i odašiljačem pomoću kog je
dežurna služba uvek znala gde se nalaziš. Verovatno su zato i
pozvali baš njega – nalazio se najbliže mestu zločina.
„Lepo“, odvrati Anton. „Tri sata.“
Laura je dotad već legla, ali kako je svejedno volela da se on
vrati kući pravo s posla, poslao joj je sms pre nego što je upalio
motor i uneo rutu ka Maridalskom jezeru.

Nije ni morao da gleda GPS – kod skretanja za put ka

Ulevolskom katunu već su stajala četiri patrolna vozila, a nešto
dalje je narandžasto-plava policijska traka pravila putokaz.
Izvadivši baterijsku lampu iz pregrade za rukavice, prišao je
policajcu koji je stajao pred trakom. Video je kako svetlost
baterijskih lampi poskakuje po obodu šume, ali i forenzičarsku
rasvetu koja ga je uvek podsećala na snimanje filmova. Što i nije
bilo daleko od istine: sada više nisu samo fotografisali već su
kamerama visoke rezolucije snimali i žrtvu i celo poprište
zločina kako bi kasnije mogli zamrznuti snimak i uveličati
detalje čiji značaj nisu isprva uvideli.
„Šta se dešava?“, pitao je policajca koji je podrhtavao
prekrštenih ruku pred preprekom.
„Ubistvo.“ Policajčev glas bio je prepukao, a oči
zakrvavljene na neprirodno bledom licu.
„To sam već čuo. Ko je glavni?“
„Forenzičari. Lenova.“
Do Antona je dopirao žamor glasova iz šume. Bilo ih je
mnogo. „Još nije stigao niko iz Centrale ili Krvnih delikata?“
„Treba još njih da stigne, telo tek što je otkriveno. Je l’ ti
treba da me smeniš?“
Još njih. Pa opet, dali su mu da radi prekovremeno. Anton
odmeri policajca. Iako je nosio debeo mantil, sve se više tresao.
A uopšte nije bilo hladno.
„Jesi li ti stigao prvi?“
Policajac ćutke klimnu i zatrupka po zemlji.
Sranje, pomisli Anton. Neko dete. Progutao je pljuvačku.
„Antone, je l’ te šalje nula-jedan?“
Anton podiže pogled. Nije ih čuo iako su izašli iz gustog
žbunja. Već je viđao kako se forenzičari kreću po mestu zločina
poput nespretnih plesača, kako se saginju i zaobilaze sve živo,
gaze poput astronauta na Mesecu. Doduše, možda su mu tu
poslednju asocijaciju izazvala i njihova bela zaštitna odela.
„Da, treba nekog da zamenim“, odgovori Anton ženi. Vrlo je
dobro znao ko je ona, svi su je znali. Beata Len, načelnica
forenzičke laboratorije, slovila je za pandan kišnom čoveku
usled svoje sposobnosti da prepoznaje lica, zbog koje su je
svojevremeno uposlili da identifikuje pljačkaše na mutnim i
nekvalitetnim snimcima sa kamera za nadzor. Pričali su da je
prepoznavala čak i maskirane pljačkaše ukoliko su ranije bili
osuđivani, da je u svojoj plavokosoj glavici čuvala na hiljade
snimaka hapšenika. Bilo je definitivno nečeg posebnog u vezi s
tim ubistvom, ne bi obično slali načelnike usred noći.
Spram njenog bledog, gotovo providnog lišca, lice njenog
kolege izgledalo je kao vatromet. Na pegavim obrazima imao je
dva vatrenocrvena ostrvca zulufa, oči su mu bile blago izbuljene
kao da ih gura nekakav pritisak iznutra, zbog čega je izgledao
blago iznenađeno. No najupadljivija je bila njegova kapa, koja
se ukazala kada je smakao zaštitnu kapuljaču: bila je to velika
rastafarijanska kapa u bojama jamajčanske zastave: zeleno-žuto-
crna.
Beata Len je spustila ruku na rame policajca koji se tresao.
„Simone, idi kući. Nisam ti ja ovo rekla, ali predlažem ti čašicu
žestine pre nego što legneš.“
Policajac klimnu, i tri sekunde kasnije njegova pognuta leđa
progutala je tama.
„Je l’ gadno?“, upita Anton.
„Nemaš kafe?“, upita rastafarijanac otvarajući termos. Na
osnovu samo tih reči Anton je već zaključio da forenzičar nije iz
Osla. Negde sa sela, ali kao i većina stanovnika
istočnonorveških gradova, nije se naročito zanimao niti
poznavao dijalekte.
„Nemam“, odvrati Anton.
„Uvek je pametno da poneseš kafu kad dolaziš na mesto
zločina“, nastavi rastafarijanac. „Nikad ne znaš koliko ćeš se
zadržati.“
„De-de, Bjerne, ima on iskustva s ubistvima“, ubaci se Beata
Len. „Bio si u Dramenu, zar ne?“
„Tako je.“ Anton cupnu. Bolje bi bilo da je rekla jedva
nekakvog iskustva. Nažalost, podozrevao je zašto ga je Beata
Len upamtila. Udahnuo je. „Ko je pronašao telo?“
„On“, reče Beata Len pokazavši glavom ka kolima onog
policajca koji je već upalio motor.
„Hteo sam da pitam – ko ga je otkrio i obavestio policiju?“
„Njegova žena je zvala pošto se nije vratio sa vožnje
biciklom“, ubaci se rastafarijanac. „Nije trebalo da se zadrži
duže od sata, pa se uplašila da je doživeo srčani udar. Pošto je
imao GPS uređaj sa odašiljačem, brzo su ga pronašli.“
Anton polako klimnu. Zamislio je situaciju. Dvoje policajaca
zvone na vrata, muškarac i žena. Nakašlju se i upute supruzi
ozbiljan pogled, pogled koji već treba da joj kaže ono što će
zatim ponoviti rečima, tim nemogućim rečima. Lice supruge se
bori, ne želi, ali se naposletku ipak izvrne i pokaže šta je unutra,
pokaže sve.
Iz nekog razloga pred očima mu se ukazala Laura, njegova
žena.
Prišla su im kola saniteta s isključenim rotacionim svetlima i
sirenom.
Antonu konačno sinu. Munjevita reakcija na običnu prijavu
nestalog lica. Gps uređaj s odašiljačem. Mnoštvo ljudstva,
prekovremeni rad. Kolega koji je pronašao telo toliko je
potresen da su ga poslali kući.
„Policajac“, rekao je tiho.
„Pretpostavljam da je ovde temperatura niža za stepen i po
nego u gradu“, reče Beata Len pozivajući neki broj sa mobilnog.
„Slažem se.“ Rastafarijanac srknu gutljaj iz svoje šolje za
termos. „Nema diskoloracije na koži. Dakle, negde između osam
i deset?“
„Policajac“, ponovi Anton. „Zato nas je ovoliko ovde, zar
ne?“
 „Katrina?“, poče Beata. „Možeš li nešto da mi proveriš?
Slučaj Sandre Tveten. Tako je.“
„Pa majku mu!“, prodera se rastafarijanac. „A rekao sam im
da sačekaju kesu za leš.“
Anton se osvrnuo i ugledao dvojicu kako izlaze iz žbunja sa
forenzičarskim nosilima. Ispod tepiha je virio par biciklističkih
patika.
„Poznavao ga je“, nastavi Anton. „Zato se onoliko tresao, zar
ne?“
„Rekao je da su radili zajedno na Ekernu pre nego što je
Venesla prešao u Centralu“, odvrati rastafarijanac.
„Imaš li datum?“, upita Lenova telefonom.
Začu se uzvik.
„Ma u tri…“, poče rastafarijanac.
Anton se ponovo osvrnuo. Jedan nosač je skliznuo u jarak i
svetlost njegove lampe pala je na nosila. Ćebe je skliznulo i
otkrilo… Šta je tačno otkrilo? Anton je zurio netremice. Da li je
to bila glava? Bila je na vrhu nečeg što je van svake sumnje bilo
ljudsko telo, ali da li je to mogla biti glava? U godinama koje je
Anton proveo na Odeljenju za krvne delikte – pre onog velikog
gafa – nagledao se leševa, ali ničeg ni nalik ovome. Masa u
obliku peščanog sata podsetila je Antona na nedeljne doručke,
na Laurina blago prekuvana jaja prekrivena ostacima ljuske,
naprsla tako da je žumance iscurilo i skorelo se oko belanca koje
se stvrdnjavalo, ali očuvalo mekoću. Ma zar je to stvarno bila…
glava?
Anton je treptao u tami posmatrajući farove sanitetskog
vozila kako se udaljavaju. Pomislio je kako je to repriza nečeg
što je već odgledao. Prilike u belom, termos, stopala koja vire
ispod ćebeta – sve to je video iste te večeri u bolnici. Kao da je
sve to bila najava. Ona glava…
 „Hvala ti, Katrina“, reče Beata.
„Šta je bilo?“, upita rastafarijanac.
„Već sam bila ovde sa Erlendom“, reče Beata.
„Ovde?“, ponovi rastafarijanac.
„Na istom ovom mestu. On je vodio taktičku istragu. Ima
sigurno deset godina. Sandra Tveten. Silovanje i ubistvo. Bila je
tek dete.“
Anton proguta knedlu. Dete. Repriza.
„Sećam se tog slučaja“, reče rastafarijanac. „Šta ti je sudbina,
zamisli – da skončaš na mestu ubistva koje si sam istraživao. Zar
nije i to sa Sandrom bilo nešto u jesen?“
Beata oćuta i samo polako klimnu.
Anton je uporno treptao. Nemoguće, pa on je stvarno već
video telo nalik na ono.
„Majku mu!“, tiho opsova rastafarijanac. „Ne misliš valjda
da…?“
Beata mu uze šolju iz ruke, srknu kafu, pa mu je pruži i
klimnu.
„U pizdu materinu“, prošaputa rastafarijanac.
 Treće poglavlje
„Deža vi“, poče Stole Aune posmatrajući gustu mećavu u Ulici
Spurvejsgate, gde je jutarnja decembarska tama već ustupala
mesto prekratkom danu. „Deža vi je osećaj da smo nešto već
videli. Ne znamo šta ga izaziva.“
To podrazumevano „mi“ bili su svi psiholozi, a ne samo
terapeuti.
„Neki smatraju da u stanju zamora počnu da kasne signali ka
svesnim delovima mozga, da su već proveli neko vreme u
podsvesti kada izbiju na površinu, pa da zato doživimo
prepoznavanje. Taj zamor bi mogao objasniti zašto se deža vi
najčešće javlja krajem radne nedelje. A otprilike je to ono što su
potvrdila i istraživanja – petak je dan za deža vi.“
Stole Aune se možda ponadao osmehu. Nisu osmesi značili
ništa posebno u njegovim stručnim nastojanjima da nagna ljude
ka samoisceljenju, ali je toj prostoriji bio potreban.
„Nije u tom smislu već viđeno“, odvrati pacijent. Klijent.
Mušterija. Osoba koja će za dvadesetak minuta platiti na
recepciji i doprineti pokrivanju zajedničkih troškova petoro
psihologa koji su obavljali svoju delatnost u bezličnoj ali ne i
modernoj trospratnici u osrednje otmenom delu zapadnog Osla.
Stole Aune krišom pogleda na sat iza sagovornika. Još
osamnaest minuta.
„Više je kao san koji mi se ponavlja.“
„Kao san?“ Stoleu Auneu pogled odluta do raširenih novina
koje je smestio preko otvorene fioke radnog stola kako ih
pacijent ne bi video. U današnje vreme terapeuti su uglavnom
sedeli u foteljama naspram pacijenata, a kad su nosači s mukom
uterali glomazan sto od punog drveta u Stoleovu kancelariju,
njegove kolege su, cereći se, primetile da je prema savremenoj
terapeutskoj teoriji bolje da bude što manje prepreka između
terapeuta i pacijenta. Na to im je Stole kratko odvratio: „Možda
je to bolje za pacijenta.“
„I jeste san. Sanjam ga.“
„Snovi koji se ponavljaju nisu neobična pojava“, reče Aune
prevukavši šaku preko lica da prikrije zevanje. S čežnjom se
prisetio svog starog kauča kog su izneli iz njegove kancelarije u
zajedničke prostorije gde je, uz stalak s tegovima, preuzeo ulogu
interne terapeutske šale. Naime, pacijenti na kauču dodatno su
olakšavali bezobzirno čitanje novina tokom seanse.
„Ali voleo bih da se rešim tog sna.“ Tanak, nesiguran osmeh.
Tanka, lepo podšišana kosa.
Dobro došao kod isterivača snova, pomisli Aune pokušavši
da oponaša taj bledi osmeh. Pacijent je nosio odelo na tanke
prugice, sivo-crvenu kravatu i uglačane crne cipele. Sam Aune
imao je sako od tvida, veselu leptir-mašnu pod podvaljkom i
braon cipele koje se već neko vreme ne behu družile sa četkom.
„Možda bi mogao da mi ispričaš taj san?“
„Upravo sam ispričao.“
„Jesi, ali možda bi mogao i malo detaljnije.“
„Kao što sam rekao, počinje tamo gde se završava album
Dark Side of the Moon. Pesma Eclipse završava se kad Dejvid
Gilmor otpeva…“ Napućio se i prešao na tako izvežban engleski
izgovor da je Aune doslovno video šoljicu čaja kako prilazi tim
napućenim usnama. „…and everything under the sun is in tune
but the sun is eclipsed by the moon.“1
„I to je san?“
„Nije! U stvari, jeste. Dakle, tako se stvarno završava album,
optimistički. Posle četrdeset pet minuta smrti i ludila. Pomisliš
da će na kraju sve biti u redu, da će se vratiti harmonija. Ali na
samom kraju pesme javi se nekakvo jedva čujno mumlanje u
pozadini, moraš da odvrneš zvuk do daske da ga čuješ. Ali onda
postane sasvim razgovetno: ’There is no dark side of the moon,
really. Matter of fact, it’s all dark’.2
Sve je mračno – razumeš?“
„Ne“, odvrati Aune. Prema pravilima službe, u tom trenutku
trebalo bi da ga pita „zar ti je važno da ja razumem?“, ili nešto
slično. Ali ga je mrzelo.
„Zlo ne postoji zato što je sve zlo. Svemir je mračan. Rođeni
smo zli. Zlo je ishodište, ono najprirodnije. A tek povremeno se
pojavi zračak svetlosti, ali to je samo privremeno, svi se
vraćamo u tamu. I to je ono što se događa u mom snu.“
„Nastavi“, reče Aune pa se zaklati na stolici da tobož
zamišljeno pogleda kroz prozor sa zamišljenim izrazom na licu
koji je trebalo da sakrije činjenicu da je morao pogledati bilo šta
osim sagovornikove grimase samosažaljenja izmešanog sa
samozadovoljstvom. Tip je verovatno sebe smatrao jedinstvenim
slučajem kakav psiholozi jedva čekaju da obrade. Nesumnjivo je
i ranije išao na terapiju. Aune ugleda radnika parking-servisa
kako korača pločnikom raširenih nogu, poput šerifa. Zapitao se
da li bi neko drugo zanimanje više prijalo Stoleu Auneu. Brzo je
zaključio da ne bi. Uostalom, on je voleo psihologiju, voleo je
da manevriše između prostora poznatog i nepoznatog, da
kombinuje težak teret činjeničnog znanja sa intuicijom i
radoznalošću. Bar bi tako rekao sebi svakog jutra kad ustane. Pa
zašto je onda sada uporno priželjkivao da pacijent umukne i
zauvek ode iz njegove kancelarije i njegovog života? Da li mu je
smetala samo ta osoba ili celokupan terapeutski posao? Promene
je izazvao Ingridin loše prikriven, eksplicitan ultimatum da
Aune mora manje raditi i više biti tu za nju i ćerku Auroru.
Stoga je Aune napustio zahtevne projekte, veštačenje pri
Odeljenju za krvne delikte i posao predavača na Policijskoj
akademiji. Ostao je samo terapeut sa stalnim radnim vremenom.
To mu je izgledalo kao dobar izbor. Jer šta bi mu tačno
nedostajalo od stvari kojih se odrekao? Zar bi mu nedostajalo da
profiliše bolesne duše koje su ubijale ljude, sa nedelima tako
čudovišnim da od njih nije mogao da zaspi i da ga – čak i ako bi
uspeo da zaspi – usred noći budi viši inspektor Hari Hule s
nekakvim nemogućim pitanjima? Zar mu je nedostajalo ono u
šta ga je Hule preobrazio prema svom uzoru: onaj izgladneli,
neispavani monoman koji bi zarežao na svakog ko mu zasmeta
dok radi na onome što je smatrao jedino važnim, koji polako ali
sigurno rasteruje od sebe sve kolege, članove porodice i
prijatelje?
Majku mu, nešto mu je tu ipak nedostajalo. Nedostajao mu je
značaj toga.
Nedostajalo mu je da spasava živote, ne živote racionalno
samoubilački nastrojenih pacijenata koji bi ga povremeno pitali:
ako je život ovako bolan i ne možemo ga promeniti, zar nije
bolje umreti? Nedostajalo mu je da bude aktivan učesnik, neko
ko interveniše, ko štiti nevine od krivaca, da radi ono što niko
drugi ne može jer je on – Stole Aune – u tome bio najbolji. Da,
nedostajao mu je Hari Hule. Nedostajalo mu je da ga pozove taj
visoki mrgud ne bi li mu sugerisao – tačnije, naredio – da izvrši
svoju građansku dužnost, da žrtvuje san i porodični život ne bi li
uhvatio nekog bednika. Međutim, na Odeljenju za krvne delikte
više nije bilo višeg inspektora po imenu Hari Hule, a niko drugi
ga nije zvao. Pogled mu je ponovo odlutao do novina. Održana
je konferencija za štampu. Iako je prošlo već skoro tri meseca od
ubistva policajca u Maridalu, policija još nije pronašla dokaze
niti osumnjičene. Ranije bi mu se obratili u takvoj istrazi.
Ubistvo je počinjeno istog datuma i na istom mestu kao i jedno
ranije, takođe nerasvetljeno. Žrtva je bio policajac koji je
istraživao taj prethodni slučaj.
Ali tako je bilo nekad. Sada je morao da se bavi nesanicom
biznismena koji mu se nimalo nije dopadao. Uskoro će mu Aune
postaviti neka pitanja koja će verovatno isključiti mogućnost
posttraumatskog stresa, budući da čovek pred njim nije bio
onesposobljen zbog košmara, već samo željan da povrati
nekadašnju produktivnost. Zatim će mu Aune ponuditi kopiju
članka Imagery Rehearsal Therapy3 od Krakova i… zaboravio
je imena ostalih autora. Zamoliće ga da zapiše svoj san i donese
to na narednu seansu. Onda će zajedno smisliti alternativni, bolji
završetak košmara koji će mentalno isprobati ne bi li san
poprimio prijatniji prizvuk ili naprosto nestao.
Slušajući jednolični, uspavljujući glas pacijenta, Aune
pomisli kako je istraga ubistva u Maridalu zapala u ćorsokak još
od prvog dana. Čak ni kad su izbile na površinu upadljive
podudarnosti sa Sandrinim slučajem, poput datuma, mesta i
aktera, ni Kripos ni Odeljenje za krvne delikte nisu uspeli da se
pomere sa mrtve tačke. Sada su apelovali na građane da se jave
ako su bilo šta čuli i videli, ma koliko im to delovalo
beznačajno. To je bila svrha jučerašnje konferencije za štampu.
Aune je podozrevao da je posredi puka predstava, da je policija
morala pokazati da nešto rade, da nisu sasvim paralisani.
Doduše, upravo su takvu sliku i poslali: bespomoćno
rukovodstvo istrage koje na kritike javnosti odgovara u stilu „čik
da vas vidim možete li bolje od nas“.
Pogledao je fotografiju s konferencije za štampu. Prepoznao
je Beatu Len. Gunar Hagen, načelnik Odeljenja za krvne delikte,
sve je više ličio na kaluđera sa gustim vencem kose oko sjajne
ćele. Bio je prisutan čak i Mikael Belman, novi direktor policije,
ipak je žrtva bila iz njegovih redova. Strogo lice. Mršavije nego
što je Aune pamtio. Kosica na granici s predugom zbog koje je
bio onoliko privlačan medijima, očigledno je morala da se
potkrati negde na putu od načelništva u Centrali Kriminalističke
policije i Orgkrima – jedinice za borbu protiv organizovanog
kriminala – ka kancelariji gradskog šerifa. Aune se prisećao
Belmanove gotovo ženskaste lepote, onih dugih trepavica i
preplanule kože sa upečatljivim pegama depigmentisane kože.
Ništa od toga se nije videlo na slici u novinama. Nerasvetljeno
ubistvo policajca sigurno je bilo najgori mogući način da se
otpočne rad na funkciji direktora policije koji je izgradio
karijeru na munjevitim uspesima. Belman je očistio grad od
narko-klanova, ali to se brzo moglo zaboraviti. Doduše,
penzionisani Erlend Venesla nije, formalno gledano, stradao
obavljajući službenu dužnost, ali većina je već uviđala vezu sa
Sandrinim ubistvom. Verovatno je zato Belman uposlio sve koje
je mogao među svojim ljudima, ali i eksternim resursima. Sve,
osim Stolea Aunea. Njega više nije bilo na njihovim spiskovima.
Sasvim očekivano, budući da je on sam zatražio da ga izbrišu.
A zima je došla rano i stvorila utisak da je sneg prekrio sve
tragove. Tragove koji su se ohladili. Kojih nije ni bilo. Upravo
to je Beata Len i spomenula na konferenciji za štampu: gotovo
upadljivo odsustvo forenzičkih dokaza. Dabome, proverili su
sve koji su na ovaj ili onaj način bili povezani sa Sandrinim
slučajem – osumnjičene, njene najbliže srodnike, prijatelje, pa
čak i Venesline kolege koji su učestvovali u istrazi. Ali ni to nije
donelo nikakve rezultate.
U prostoriji je nastupila tišina, a Stole Aune zaključi na
osnovu pacijentovog izraza lica da se od psihologa očekuje
nekakav odgovor.
 „Hm“, poče Aune. Oslonivši bradu o pesnicu, pogledao je
pacijenta pravo u oči. „A šta ti misliš o tome?“
Usled trenutnog izraza zbunjenosti na pacijentovom licu,
Aune se uplašio da mu je ovaj zatražio čašu vode ili tako nešto.
„Šta mislim o njenom osmehu? Ili o toj jarkoj svetlosti?“
„I o jednom i o drugom.“
„Ponekad mislim da se osmehuje zato što joj se sviđam,
ponekad zato što hoće nešto da uradim. Ali čim prestane da se
osmehuje, nestane i ta jarka svetlost u njenim očima i tada je već
kasno, više neće da priča sa mnom. Zato mislim da bi moglo biti
ono pojačalo, zar ne?“
„Ovaj… Pojačalo?“
„Da.“ Pauza. „Ono koje je moj otac gasio kad bi mi upao u
sobu i rekao da se graniči s ludilom koliko sam puta preslušao tu
ploču. I tad bih ugledao kako se crvena lampica pored dugmeta
za paljenje polako gasi i nestaje. Kao oko. Ili zalazak sunca. I
onda bih pomislio da sam je izgubio. Zato zaćuti na kraju sna.
Ona je pojačalo koje utihne kada je isključeno. I zato ne mogu
da pričam s njom.“
„Mislio si na nju dok si slušao ploče?“
„Da, uvek. Sve do neke šesnaeste godine. Ali ne ploče –
ploču.“
„Dark Side of the Moon?“
„Da.“
„Ali ona te nije htela?“
„Ne znam. Verovatno nije, ne u ono vreme.“
„Hm. Na kraju smo seanse. Daću ti nešto da pročitaš do
sledećeg puta. I hoću da smisliš nov završetak tog sna. Ona treba
da progovori, da ti kaže nešto. Nešto što bi voleo da ti je rekla.
Da joj se sviđaš, na primer. Možeš li malo da razmisliš o tome
do sledećeg puta?“
 „U redu.“
Pacijent ustade, uze sam svoj kaput sa čiviluka i pođe ka
vratima. Aune pogleda kalendar koji je svetleo sa ekrana
računara na stolu. Već je izgledao depresivno puno. Tad je
shvatio da mu se ponovo desilo da zaboravi ime pacijenta.
Pogledao je u kalendaru. Pol Stavnes.
„Da li ti odgovara iduće nedelje u isto vreme, Pole?“
„Može.“
Stole je pribeležio. Kada je podigao pogled s ekrana, Stavnes
već beše izašao.
Ustao je, pokupio novine i prišao prozoru. Šta se, koji moj,
desilo sa onim globalnim zagrevanjem koje su obećavali?
Pogledao je novine ali ih je, uvidevši da nema više snage, hitnuo
od sebe. Dosta mu je bilo što je proveo nedelje i mesece u
bistrenju novinskih članaka. Pretučen. Teške povrede glave. Za
Erlendom Veneslom ostali su udovica, deca i unuče. Prijatelji i
kolege u šoku. „Topla, srdačna osoba.“ „Svi su ga voleli.“
„Dobar, pošten i tolerantan, nije imao nijednog neprijatelja.“
Stole Aune udahnu duboko. There is no dark side of the moon,
not really. Matter of fact, it’s all dark.
Pogledao je telefon. Imali su njegov broj. Ali telefon je bio
nem, baš kao i ona devojka u snu.
 Četvrto poglavlje
Načelnik Odeljenja za krvne delikte Gunar Hagen prevuče ruku
preko čela i naviše, preko ćelavog zaliva između kosmatih obala
na svojoj glavi. Znoj koji mu se prikupio na dlanu obrisao je o
gust greben kose oko potiljka. Pred njim je sedela istražna
grupa. Da je posredi bilo obično ubistvo, ta grupa bi imala
dvanaest osoba, ali ubistva kolega nisu tipična stvar, pa je
konferencijska sala K2 bila dupke ispunjena sa skoro pedeset
duša. Sa onima na bolovanju, ukupno ih je bilo pedeset troje. No
uskoro će tih bolovanja biti sve više – pritisak medija počeo je
da se oseća. Najbolje što se moglo reći za tu istragu jeste da je
zbližila dve najveće skupine istražitelja u Norveškoj – Odeljenje
za krvne delikte i Centralu Kriminalističke policije. Svaki
rivalitet ostavljen je po strani i konačno su uspeli da sarađuju
bez drugog cilja do da otkriju ko im je ubio kolegu. Na osnovu
žara i predanosti tih prvih nedelja Hagen je bio ubeđen da će se
slučaj rasvetliti brzo uprkos nedostatku forenzičkih dokaza,
svedoka, mogućih motiva i osumnjičenih, mogućih tragova.
Volja je naprosto bila toliko jaka, mreža koju su bacili tako
gusta, a resursi kojima su raspolagali gotovo neiscrpni. Pa opet.
U njega su sad zurila siva, umorna lica. Apatija je postajala
sve upadljivija proteklih nedelja. A konferencija za štampu od
prethodnog dana – koja je ponajviše ličila na kapitulaciju zbog
one molbe za pomoć, ma odakle ona došla – nije podigla
borbeni moral. Tog dana su još dvoje javili da su bolesni, a
posredi nisu bili ljudi koji se povuku čim im zaslini nos. Pored
slučaja Venesla, i ubistvo Gusta Hansena je od rasvetljenog
postalo nerasvetljeno pošto je Oleg Fauke pušten, a Kris Redi
zvani Adidas povukao svoje priznanje. Eto, još jedna pozitivna
strana slučaja Venesla bila je i ta što je ubistvo policajca
potpuno zasenilo smrt narko-dilera Gusta, pa se u štampi nije
pojavila ni reč o tome da je ta istraga još aktuelna.
Hagen obori pogled ka papiru na govornici. Dva reda. I to je
bilo sve – jutarnji sastanak s dva retka.
Gunar Hagen se nakašljao. „Dobro jutro. Kao što većina već
zna, dobili smo dosta dojava posle jučerašnje konferencije za
štampu. Ukupno devedeset osam dojava, od kojih se više njih
sad istražuju.“
Nije morao da doda ono što su svi znali, da sad, posle skoro
tri meseca, samo grebu po dnu šerpe i da su devedeset posto tih
dojava puko bulažnjenje dežurnih ludaka i pijanica; pokušaji da
se sumnja policije usmeri ka ljubavnim suparnicima i komšijama
koji ne peru stepenište kad na njih dođe red; neslane šale ili
naprosto pozivi onih kojima treba pažnja i neko da porazgovara
s njima. Kada je rekao „više njih“, mislio je četiri. Četiri dojave.
A to da se „istražuju“ bila je laž, već su bile istražene. A vodile
su upravo tamo gde su se oni nalazili: nikud.
„Danas imamo važnog gosta“, poče Hagen shvatajući istog
trenutka da se taj uvod mogao protumačiti kao sarkastičan.
„Obratiće nam se i direktor policije. Mikaele…“
Hagen zatvori onu fasciklu. Vukao ju je do ivice stola kao da
je prepuna nove i zanimljive dokumentacije o istrazi, a ne da
sadrži samo onaj jedan list. Ponadavši se da je ispravio moguć
sarkazam time što se Belmanu obratio imenom, klimnuo je
čoveku koji je stajao pored vrata u dnu prostorije.
Mladi direktor policije, oslonjen o zid prekrštenih ruku,
sačekao je časak da se svi osvrnu i pogledaju ga, a zatim se hitro
ali gipko poput lisice odvojio od tog zida i odlučnim korakom
prišao govornici. Na usnama mu je igrao poluosmeh kao da se
upravo setio nečeg smešnog, a kada se nonšalantno okrenuo na
peti, oslonio laktovima o govornicu i pogledao pravo u
okupljene kao da naglašava kako nema unapred napisan
scenario, Hagen pomisli kako bi Belmanu bilo bolje da se
pokaže dorastao takvom ulasku na scenu.
„Kao što neki od vas možda i znaju, ja treniram slobodno
penjanje“, poče Mikael. „A kada se probudim po ovakvom danu,
pogledam kroz prozor i ne vidim ništa, a čujem da se prognozira
još snega i jači vetar – tada pomislim na planinu na koju sam
svojevremeno nameravao da se popnem.“
Belman poćuta, a Hagen zaključi da je onaj neočekivani
nastup urodio plodom; Belman je svima privukao pažnju. Do
daljeg. Hagen je ipak znao da je tolerancija istražne grupe na
proseravanja dospela na vrlo nizak nivo, i da se neće ni truditi da
to prikriju. Belman je bio previše mlad i previše kratko na
čelnom položaju, te je i na taj položaj stigao previše brzo da bi
dobio njihovo bezgranično strpljenje.
„Igrom slučaja se ta planina zove isto kao i ova prostorija po
kojoj je neko od vas nazvao slučaj Venesla – K2. Dobro je to
ime. Drugi najviši vrh na svetu. The Savage Mountain.4 I najteži
da se savlada. Na svakih četvoro koji su se popeli, po jedan je
stradao. Nameravali smo da vrhu priđemo sa južne strane, zvane
i The Magic Line.5 To su pre nas uspeli samo dva puta i
poduhvat su mnogi smatrali obrednim samoubistvom. Ako se
samo malo promeni vreme i pravac vetra, sneg će zatrpati i tebe
i planinu, a temperatura će pasti na nivo koji niko od nas nije
stvoren da preživi, u svakom slučaju ne u uslovima u kojima ima
manje kiseonika po kubnom metru nego što ga ima pod vodom.
A pošto su to Himalaji, svi znaju da će se vreme i pravac vetra
sigurno promeniti.“
 Kraća pauza.
„Pa zašto bih onda želeo da se penjem na baš taj vrh?“
Nova pauza, poduža – kao da je očekivao odgovor. Preduga,
oceni Hagen. Policajci ne vole teatralne efekte.
„Zato što“ – Belman lupnu kažiprstom o govornicu – „zato
što je najgori na svetu. I fizički i mentalno. Sam uspon ne donosi
ni trenutak zadovoljstva, već samo brigu, zamor, strepnju,
vrtoglavicu, nedostatak kiseonika, paniku nivoa opasnih po život
i još opasniju apatiju. A i kad stigneš na vrh, nema tu prostora da
uživaš u trenutku pobede, već samo da se domogneš dokaza da
si bio gore, slike ili dve, i ne smeš se zavaravati da je najgore
prošlo, ne smeš zapasti u ugodan dremež, već moraš održati
koncentraciju, obaviti šta moraš sistematski i kao programiran
robot dok ujedno stalno iznova procenjuješ situaciju.
Neprekidno procenjuješ situaciju. Kakvo je vreme? Koje signale
šalje telo? Gde smo? Koliko dugo smo tu gde jesmo? Kako su
ostali članovi tima?“
Uzmakao je korak od govornice.
„K2 je naprosto jedan neprekidni niz teškoća i uzbrdica – čak
i pri silasku. Uzbrdica i teškoća. I zato smo hteli da pokušamo.“
U prostoriji je bilo tiho. Sasvim tiho. Nije bilo
demonstrativnog zevanja ili struganja đonovima po podu.
Pobogu, pomisli Hagen, osvojio ih je.
„Dve reči“, nastavi Belman. „Ne tri, već samo dve. Istrajnost
i sloga. Pomislio sam da uključim i ambiciju, ali ni ta reč nije
dovoljno značajna u odnosu na ove dve. Možda ćete se zapitati
čemu vrede istrajnost i sloga kad ne postoji cilj, ambicija. Borba
radi borbe? Slava bez nagrade? Da, kažem vam, borba radi
borbe. Slava bez nagrade. Kad se za mnogo godina bude i dalje
spominjao slučaj Venesla, spominjaće se zbog poteškoća. Zato
što je izgledao nemoguće. Zato što je planina bila previsoka,
vreme loše, vazduh redak. Da je sve pošlo naopako. I ova istraga
postaće legendarna zbog priče o poteškoćama, zbog poteškoća
će se o ovoj istrazi pričati uz logorsku vatru. Baš kao što većina
penjača nije otišla ni do podnožja K2, tako i istražitelj može
provesti čitav radni vek a da ne učestvuje u ovakvoj istrazi. Da li
ste nekad pomislili kako bi ova istraga bila zaboravljena za koju
godinu da je rešena već u onim prvim nedeljama? Šta je zapravo
zajedničko svim legendarnim kriminalističkim istragama?“
Belman sačeka. Klimnuo je kao da mu je neko odgovorio, a
on samo ponavlja:
„Trajale su. Bilo je poteškoća.“
Pored Hagena neko šapnu: „Čerčile, crkni sad od muke.“
Osvrnuo se i spazio da mu je, u međuvremenu, prišla Beata Len
sa ironičnim osmehom na usnama.
Kratko je klimnuo i osmotrio okupljene. Možda je fazon bio
otrcan, ali je još palio. Tamo gde je tek nekoliko minuta ranije
Hagen video samo crno, ugašeno ugljevlje, sada je Belman
raspirio žar. Ali Hagen je znao da plamen neće goreti dugo ako
rezultati i dalje budu izostajali.
Tri minuta kasnije Belman je zaključio svoj motivacioni
govor i napustio podijum sa širokim osmehom na licu i
aplauzom. Hagen je i sam poslušno aplaudirao, grozeći se
povratka za tu govornicu i saopštenja koje će nužno pokvariti
raspoloženje: grupa je morala da se saseče na trideset petoro.
Bilo je to Belmanovo naređenje, ali su se složili da ne treba on
da im ga saopšti. Hagen priđe, spusti fasciklu i nakašlja se tobož
nešto prelistavajući. Podigao je pogled, ponovo se nakašljao i
lukavo osmehnuo. „Ladies and gentlemen, Elvis has left the
building.“6
Tišina, smeh je izostao.
„Pa, imamo ponešto što moramo da obavimo. Neki od vas
biće prebačeni na druge zadatke.“
Mrtvo. Zgasnulo.

Kad je Mikael Belman iskoračio iz lifta u hodnik, krajičkom oka

je spazio neku priliku kako ulazi u drugi lift. Da li je to bio
Truls? Teško, taj je još bio u karantinu posle istrage o Asajevu.
Belman je izašao na glavna vrata i probio se kroz mećavu do
automobila koji ga je čekao. Kada je preuzeo kancelariju
direktora policije, saopšteno mu je da u teoriji ima pravo na
vozača, ali da se troje njegovih prethodnika odreklo te
pogodnosti zato što nisu želeli da šalju pogrešne signale – ipak
je njihov zadatak bio i da pravdaju kresanje budžeta na svim
poljima. Belman je tu praksu ukinuo i jasno saopštio kako ga
takva socijaldemokratska sitničavost neće sprečiti da efikasno
obavlja svoje dnevne poslove, kao i da je važnije saopštiti onima
na nižim stupnjevima u hijerarhiji kako vrednoća i napredak
donose izvesne privilegije. Načelnik informativnog odeljenja
kasnije ga je izdvojio u stranu i posavetovao ga da pred
predstavnicima štampe ograniči tu izjavu na efikasno obavljanje
poslova i zaobiđe deo o privilegijama.
„Do Gradske većnice“, reče Belman kada se smestio na
zadnjem sedištu.
Auto je skrenuo s ivičnjaka i, zaobišavši grenlandsku crkvu,
uputio se ka hotelu Plaza i zgradi Poštanske štedionice, koja je,
uprkos novogradnji oko Opere, i dalje dominirala skromnim
urbanim horizontom Osla. Doduše, tog dana se horizont nije ni
video, već samo sneg, a Belmanu kroz glavu proleteše tri
suštinski nezavisne pomisli. Prokleti decembar, prokleti slučaj
Venesla. I prokleti Truls Berntsen.
Mikael se sa Trulsom nije ni video ni čuo otkako je početkom
oktobra morao da suspenduje tog drugara iz detinjstva i
potčinjenog. Tačnije, Mikaelu se učinilo da ga je prethodne
nedelje video ispred hotela Grand u parkiranom autu. Do
karantina su dovele velike gotovinske uplate na Trulsov račun.
Kada ovaj nije mogao – ili nije želeo – da ih objasni, Mikael,
kao njegov nadređeni, nije imao izbora. Dabome, sam Mikael je
dobro znao poreklo tog novca: Truls je za narko-klan Rudolfa
Asajeva obavljao čistačke poslove – sabotirao dokaze. A onda je
magarac našao za shodno da taj novac uplati pravo na svoj račun
u banci. Jedina uteha Mikaelu bila je to što se ni taj novac ni
Truls nikako nisu mogli povezati s njim. Samo dve osobe su
mogle posvedočiti o Mikaelovoj saradnji s Asajevim. Jedna je
sedela u gradskoj vlasti kao njegov saučesnik, a druga je ležala u
komi, u zatvorenom krilu Državne bolnice i umirala.
Provezli su se kroz Kvadraturu. Belmana je oduševio kontrast
između crne kože prostitutki i snega u njihovoj kosi i na
njihovim ramenima. Ujedno je primetio i da je novi lanac narko-
dilera popunio vakuum koji je Asajev ostavio za sobom.
Truls Berntsen. Pratio je Mikaela kroz odrastanje na
Manglerudu kao što prilepuša prati ajkulu. Mikael je imao
pamet, želju da vodi, elokventnost i izgled. Truls Berntsen zvani
Bivis imao je neustrašivost, pesnice i takoreći dečačku odanost.
Mikael je sticao prijatelje kako se okrene. Truls je bio toliko
nedopadljiv da su ga svi izbegavali. Pa opet, Berntsen i Belman
bili su nerazdvojni. Prozivali su ih jednog za drugim u odeljenju,
a kasnije i na Policijskoj akademiji – prvo Belmana, Berntsena
odmah za njim. Mikael se smuvao sa Ulom, ali Truls je ipak
ostao, uvek dva koraka za njima. Kako su proticale godine,
Truls je malo zaostao pošto nije ispoljavao Belmanov prirodan
napredak u privatnom životu i karijeri. Po pravilu je Trulsa bilo
lako navoditi i predvideti. Skakao je po pravilu kad mu Belman
naloži da skoči. Pa opet, ponekad bi mu se pogled onako
zamračio, i u tim trenucima bi se Belman susreo s osobom koju
nije poznavao. Kao u slučaju onog hapšenika kog je Truls
oslepio pendrekom. Ili onog tipa iz Centrale za kog se
ispostavilo da je peder, a koji je pokušao da muva Belmana.
Pošto se to desilo u prisustvu kolega, Mikael je morao nešto da
preduzme kako ne bi ispalo da toleriše takve stvari. Zato je
odveo Trulsa do zgrade gde je nesrećnik stanovao, namamio
ovoga da siđe u garažu, i tamo je Truls navalio na njega
pendrekom. Isprva kontrolisano, a zatim sve razjarenije, dok se
ono crnilo nekako širilo u njegovom pogledu, sve dok nije
izgledao kao da je u stanju šoka, sa razrogačenim, crnim očima.
Mikael je morao da ga zaustavi kako ne bi ubio tipa. Truls mu je
bio odan, nego šta. Ali bio je i van kontrole, što je upravo sada i
brinulo Mikaela Belmana. Kada mu je rekao za rešenje
Kadrovske službe da se suspenduje dok se ne istera na čistac
odakle potiče novac na njegovom računu, Truls je samo ponovio
da je to njegova lična stvar, slegao ramenima kao da je posredi
neka tričarija i otišao. Kao da je Truls Berntsen Bivis imao kuda
da ode, kao da je imao život van posla. A Mikael je i tada spazio
ono crnilo u njegovim očima. Kao kad pripališ fitilj i posmatraš
kako gori niz mračan tunel rudnika, a zatim se ništa ne dogodi.
Ali ti svejedno ne znaš da li je fitilj naprosto jako dugačak ili se
stvarno ugasio, pa napeto iščekuješ jer ti nešto govori da što
duže čekaš, prasak će biti gori.
Automobil je skrenuo ka zadnjem ulazu u Gradsku većnicu.
Mikael izađe i pođe uz stepenice ka ulazu. Poneko bi tvrdio da
su arhitekte Arneberg i Polson onomad dvadesetih godina XX
veka zamislili da to bude glavni ulaz, da je nacrt izokrenut usled
nesporazuma. A kada se negde krajem četrdesetih to ustanovilo,
izgradnja je već bila toliko poodmakla da su se samo napravili
blesavi i ponadali da niko ko doplovi zalivom u prestonicu
Norveške neće shvatiti da posmatra pomoćni ulaz.
Italijanski kožni đonovi nežno su doticali kameni pod dok je
Mikael Belman marširao prema pultu, gde ga je recepcionerka
dočekala ozareno:
„Dobar dan, direktore policije. Očekuju vas. Deveti sprat,
kancelarija u dnu levog hodnika.“
Dok se peo liftom, posmatrao je svoj odraz u ogledalu.
Pomislio je kako se i u životu upravo penje. Uprkos onom
ubistvu. Podesio je svilenu kravatu koju mu je Ula kupila u
Barseloni. Dvostruki vindzorski čvor. U srednjoj školi je on
naučio Trulsa kako da veže kravatu. Ali samo onim običnim,
tankim čvorom. Vrata u dnu hodnika bila su odškrinuta. Mikael
ih gurnu.
Zidovi kancelarije bili su goli, radni sto raskrčen, police
prazne, a na tapetama su se videli svetliji pravougaonici tamo
gde su nekad visile slike. Sedela je na jednom prozoru. Lice su
joj krasile konvencionalne crte koje bi žene često nazvale
„prelepim“, ali uprkos plavoj, lutkastoj kosi i uvojcima koji su
joj komično uokviravali lice, na njoj nije bilo ničeg slatkog niti
krhkog. Bila je visoka i atletske građe, širokih ramena i bokova
koji su ovom prilikom bili utegnuti u crnu kožnu suknju. Noge
beše prekrstila. Muškobanjasti izraz na njenom licu – istaknut
markantnim orlovskim nosom i hladnoplavim, vučjim očima –
kao i samouveren i izazovan pogled, svojevremeno su naveli
Belmana da donese nekoliko odvažnih zaključaka kada ju je prvi
put video. Da je Isabela Skejen žena od inicijative, kao i
kuguarka spremna da rizikuje.
„Zaključaj“, naredila je.
Nije pogrešio.
Mikael zatvori vrata za sobom i okrenu ključ. Prišao je
jednom od preostalih prozora. Gradska većnica se uzdizala
visoko nad skromnim trospratnicama i četvorospratnicama Osla,
a na drugoj strani trga parirala joj je tvrđava Akershus, stara
sedamsto godina. Sa visokog brega beše uperila stare, u ratu
oštećene topove prema fjordu koji je izgledao kao da se naježio
pod ledenim naletima vetra. Sneg je prestao da pada, a pod
olovnosivim nebom grad se kupao u plavičastobeloj svetlosti.
Boje leša, pomisli Belman. Isabelin glas odjekivao je u goloj
prostoriji: „Pa, dušo, šta kažeš na pogled?“
„Impresivno. Ako se ne varam, tvoja prethodnica je imala
kancelariju na nižem spratu, i to manju.“
„Ne mislim na taj pogled“, odvratila je. „Nego na ovaj.“
Okrenuo se prema njoj. Nova gradska sekretarka za socijalna
pitanja i zaštitu od narkotika u međuvremenu je raširila butine.
Njene gaćice su ležale na simsu pored nje. Isabela je u više
navrata rekla kako ne razume privlačnost obrijane pičke, ali
Mikael pomisli da mora postojati i neko kompromisno rešenje
dok je zurio u neprobojno žbunje. Promrmljao je ponovo svoj
pređašnji komentar. Naprosto impresivno.
Prišla mu je zabadajući štikle u parket. Otresla je neku
nevidljivu trunčicu s njegovog revera. I bez cipela sa stileto
potpeticom bila bi centimetar viša od njega, ali ovako se nadvila
nad njim. No njega to nije plašilo. Naprotiv, njenu visinu i
dominantnu ličnost doživljavao je kao zanimljiv izazov. Tražila
je od njega kao muškarca više nego sićušna, blaga i popustljiva
Ula. „Mislim da je ispravno i pošteno da i ti overiš moju
kancelariju. Bez tvoje… spremnosti na saradnju, nikad ne bih
dospela na ovaj položaj.“
„Takođe“, odvrati Mikael Belman. Udahnuo je miris njenog
parfema. Učinio mu se poznatim. Bio je to… Ulin parfem? Od
Toma Forda, kako li se zvao… Blek orhid. Morao je da joj ga
traži po Parizu ili Londonu zato što se nije mogao nabaviti u
Norveškoj. Slučajnost je bila malo verovatna.
Opazio je smeh u njenim očima kada je ona spazila
zbunjenost u njegovim. Obgrlila mu je vrat i smejući se zabacila
glavu. „Izvini, nisam odolela.“
Majku mu. Posle zabave kod njih povodom useljenja, Ula se
požalila da joj je nestala bočica tog parfema, neko od njihovih
značajnih zvanica sigurno ju je ukrao. Doduše, Belman je
odmah posumnjao na lokalne Magleruđane, tačnije na Trulsa
Berntsena. Znao je Belman vrlo dobro da je Truls do ušiju
zaljubljen u Ulu još od mladosti. No to, naravno, nikad nije
spomenuo ni njemu ni njoj. Kao ni svoje sumnje oko parfema.
Ipak je bilo bolje da joj Truls mažnjava parfeme nego gaćice.
„Da li ti je ikad palo na pamet da je to možda tvoj problem?“,
upita Mikael. „To što ne umeš da odoliš?“
Nežno se nasmejala, zažmurila, rasplela duge, široke prste,
skliznula njima niz njegovu kičmu i zadenula ih za pojas.
Pogledala ga je razočarano.
„Šta je sad bilo, bikčino moja?“
„Lekari kažu da neće umreti“, reče Mikael. „Najnovije vesti
su da pokazuje znake buđenja iz kome.“
„Kako? Zar se pomerio?“
„Nije, ali su videli promene na eeg-u, pa su počeli da
sprovode neurološke preglede.“
„Pa šta?“ Usne su joj bile tik uz njegove. „Zar ga se plašiš?“
„Ne plašim se njega, već onog što bi mogao reći. O nama.“
„Zašto bi bio tako glup? Sâm je i ne može time ništa da
dobije.“
„Dušo, vidi ovako.“ Mikael odgurnu njenu ruku. „Sama
pomisao da neko tamo može posvedočiti kako smo ti i ja
sarađivali sa jednim dilerom zarad napretka u karijeri…“
„Vidi ti“, prekide ga Isabela. „Samo smo oprezno
intervenisali i nismo dozvolili da postojeće snage same vladaju
tržištem. Dušo, to je oprobana socijaldemokratska politika.
Pustili smo Asajeva da drži monopol nad drogom, a sve ostale
narko-bosove smo pohapsili zato što je od Asajevljeve robe bilo
manje slučajeva predoziranja. Sve drugo bi bilo loše političko
rešavanje problema narkotika.“
Mikaelu se oteo osmeh. „Vidim, izbrusila si retoriku na tim
debatnim kursevima.“
„Kako bi bilo da promenimo temu, dušo?“ Obavila je šaku
oko njegove kravate.
„Da li je tebi jasno kako bi to izgledalo pred sudom? Ja sam
dobio funkciju direktora policije, a ti gradskog sekretara zato što
je izgledalo kao da smo svojeručno očistili ulice Osla i smanjili
broj smrtnih slučajeva. A zapravo smo pustili Asajeva da uništi
dokaze, pobije konkurenciju i prodaje drogu koja je četiri puta
jača i zaraznija od heroina.“
„Uh, kako me pali kad tako pričaš…“ Privukla ga je k sebi,
gurnula mu jezik u usta. Začulo se pucketanje kada je protrljala
butinu u čarapi uz njegovu. Vukući ga za sobom, zaklatila se
unatraške prema pisaćem stolu.
„Ako se probudi u bolnici i poče da brblja…“
„Umukni, nisam te pozvala ovamo da ćaskamo.“ Petljala je
prstima oko šnale na njegovom kaišu.
„Isabela, imamo problem i moramo da ga rešimo.“
„Razumem, ali pošto si ti sada direktor policije, dospeo si u
branšu kojom vladaju prioriteti. Trenutno Gradska većnica
smatra da je tvoj prioritet ovo.“
Mikael je uspeo da joj blokira šaku.
Uzdahnula je. „Dobro. Da čujem onda, šta si mislio?“
„Moramo mu zapretiti smrću. I to ubedljivo.“
„Čemu pretnje, zašto mu naprosto ne oduzmemo život?“
 Mikael se zasmejao, ali onda shvati da je Isabela ozbiljna. Da
joj čak nije trebalo ni vremena da razmisli.
„Zato što…“ Mikael nije dozvolio da mu pogled i glas
zaigraju. Trudio se da bude isti onaj suvereni Mikael Belman
koji je pola sata ranije izašao pred istražnu grupu. Trudio se da
nekako odgovori. Ali ona ga je pretekla:
„Zato što se ne usuđuješ. Recimo da u Žutim stranama
pronađemo oglas za ’aktivnu eutanaziju’. Ti obustaviš nadzor,
traćenje resursa, ovo-ono, a potom osoba iz Žutih strana upriliči
neočekivanu posetu pacijentu. Posetu koju on ne očekuje. Ili, još
bolje, zašto ne bi poslao svoju senku? Bivisa, Trulsa Berntsena.
Pa on će sve uraditi za pare, zar ne?“
Mikael s nevericom odmahnu glavom. „Kao prvo, bojim se
da je taj nadzor naredio načelnik Odeljenja za krvne delikte
Gunar Hagen. Ako pacijent strada odmah pošto sam ja pregazio
njegovo naređenje, u najmanju ruku neće ispasti lepo. Kao
drugo, ne želimo nikakvo ubistvo.“
„Vidi, dušo, političar je onoliko dobar koliko i njegovi
savetnici. Zato je preduslov za put do vrha da se okružiš ljudima
koji su pametniji od tebe. A ja, Mikaele, u poslednje vreme sve
više sumnjam da si pametniji od mene. Kao prvo, nikako ne
uspevaš da uhvatiš onog ubicu policajca. Ne znaš ni da rešiš
problem sa čovekom koji je u komi. A pošto povrh svega nećeš
ni da me pojebeš, naprosto se moram zapitati: ’Šta je s njim?’
Možeš li da mi odgovoriš na to?“
„Isabela…“
„Protumačiću to kao ’ne’. Onda me saslušaj, evo kako
ćemo…“
Morao je da joj se divi. Onome kontrolisanom, gotovo hladno
profesionalnom u njoj, ali ujedno i spremnosti da rizikuje,
nepredvidljivosti zbog koje su njene kolege sedele na ivici
stolice. Neki su je smatrali nepouzdanom, ali nisu shvatili da je i
ta neizvesnost bila samo deo Isabeline igre. Bila je od onih koji
će u kraćem roku stići dalje i više od svih ostalih. I koji – ako
padnu – padaju utoliko niže i ružnije. Prepoznavao je Mikael
Belman sebe u Isabeli Skejen, ali ona je bila njegovo ekstremno
izdanje. Začudo, umesto da ga povuče za sobom, budila je u
njemu oprez.
„Pošto se pacijent još nije probudio, nećemo ništa
preduzimati“, reče Isabela. „Poznajem izvesnog anestetičara iz
Enebaka. Krajnje sumnjiv tip. Nabavlja mi tablete koje kao
političarka ne bih baš smela da kupujem na ulici. Kao i Bivis, on
će mnogo toga učiniti za novac. A za seks će bilo šta. Kad smo
kod toga…“
Sela je na ivicu stola, izvila se, raširila noge i jednim potezom
mu raskopčala pantalone.
Mikael je čvrsto zgrabi za ručne zglobove: „Isabela, hajde da
sačekamo do srede u Grandu.“
„Hajde da ne čekamo do srede u Grandu.“
„E pa, ja kažem da čekamo.“
„Stvarno?“ Otrgla se i povukla mu pantalone. Pogledala je
naniže i grlenim glasom prokomentarisala: „Dušo, nadglasan si
dva prema jedan.“
 Peto poglavlje
Spustili su se mrak i živa u termometru, a bledi mesec je
prosijavao kroz prozor dečačke sobe Stijana Barelija. Iz dnevne
sobe se začu majčin glas:
„Stijane, za tebe je!“
Čuo je kad je zazvonio fiksni telefon, ali se ponadao da nije
za njega. Imao je dvanaest ispod para i još tri rupe da odigra –
drugim rečima, izgledi su bili dobri da će se kvalifikovati za
masters. Igrao je kao Rik Fauler, budući da je to bio jedini igrač
u mastersu „Tajger Vuds“, koji je bio kul i približno njegovog
uzrasta – imao je dvadeset jednu. Uz to su obojica voleli
Eminema i grupu Rajz agenst, kao i narandžastu odeću. Doduše,
Rik Fauler je mogao sebi da priušti stan, dok je Stijan živeo u
svojoj dečačkoj sobi. No i to je bilo samo privremeno, dok ne
dobije stipendiju za studije na Aljasci. Svi iole pristojni norveški
alpinisti mogu ih upisati samo na osnovu rezultata sa
nacionalnog prvenstva za juniore i tako toga. Dabome, bilo je
problematično što niko od njih nije postao bolji alpinista nakon
odlaska tamo, ali kakve veze ima? Ženske, vino, skijanje – ima
li šta bolje od toga? Možda čak položi i pokoji ispit ako mu
ostane vremena za to. Sa boravišnom dozvolom može pronaći
pristojan posao, zaraditi za stan. Za život bolji od ovog, od
spavanja u prekratkom krevetu pod slikama alpinista Bodija
Milera i Aksela Lunda Svindala, od majčinih ćufti i očevih
pravila, od treniranja bezobrazne dečurlije čiji su zaslepljeni
roditelji smatrali da im je čedo talentovano kao Omot ili Ćus. I –
jebote – od nadziranja žičara na Trivanskom skijalištu za
nadnicu kakvu ne bi smeli da ponude ni detetu u Indiji. Zato je
Stijan znao da ga upravo u tom trenutku zove direktor
alpinističkog kluba. Od svih koje je Stijan poznavao, taj je bio
jedini koji je izbegavao da zove ljude na mobilni zato što je to
malo skuplje, pa ih je primoravao da silaze niz stepenice ukoliko
su živeli u pećinama iz kamenog doba koje su još imale fiksni
telefon.
Stijan prihvati slušalicu koju mu je pružila majka.
„Da?“
„Zdravo, Stijane, ovde Baken.“ Čovek se stvarno tako zvao.7
„Javili su mi da radi mala žičara.“
„Zar sada?“ Stijan pogleda na sat. Jedanaest i petnaest.
Skijalište se zatvaralo u devet.
„Možeš li da skokneš i proveriš o čemu se radi?“
„Zar sada?“
„Ukoliko nisi zauzet, naravno.“
Stijan je prešao preko ironičnog prizvuka u direktorovom
glasu.
Znao je da su njegove prethodne dve sezone bile razočaranje,
kao i da direktor za to nije krivio manjak talenta, već obilje
slobodnog vremena koje je Stijan mahom popunjavao
lenčarenjem, fizičkim propadanjem i sveopštim praznim hodom.
„Nemam auto“, pokuša Stijan.
„Uzmi moj“, ubaci se Stijanova majka. Nije se sklonila, već
je stajala tik uz njega prekrštenih ruku.
„Žao mi je, Stijane, ali čuo sam je“, suvo će direktor.
„Sigurno je provalio neko od one bagre iz Heminga i misli da je
ovo baš smešno.“

Stijanu je trebalo deset minuta da se doveze krivudavim putem

do Trivanskog tornja. Televizijski toranj je štrčao poput koplja
dugog sto osamnaest metara pobodenog u zemlju na
severozapadnom vrhu brdâ koja su okruživala Oslo.
Kada se parkirao, zapazio je da je osim njega na snežnom
parkingu bio još samo jedan crveni golf. Izvadio je skije iz
gepeka na krovu, pričvrstio ih i otisnuo se pored upravne zgrade
naviše, gde je glavna žičara Trivanski ekspres označavala
najvišu tačku celog skijališta. Otud je video jezero u podnožju,
kao i manju žičaru sa sidrima. Uprkos mesečini, u mraku se nije
videlo da li se šipke sa sedištima u obliku obrnutog slova T
stvarno kreću, ali su mu uši potvrdile da je tako. Negde dole
brujala je mašinerija.
A kada se otisnuo u dugim, lenjim lukovima, pomislio je
kako je tu neobično tiho noću. U onom prvom satu po zatvaranju
činilo bi mu se da još čuje odjeke radosnih dečjih povika,
devojačkih tobož prestravljenih vrisaka, udaraca čelika o utaban
sneg i led, momačkih testosteronskih vapaja za pažnjom. Čak i
kad bi se pogasili reflektori, činilo se da njihova svetlost još
malo lebdi nad snegom. A onda bi, postepeno, postajalo sve tiše.
I mračnije. I još tiše. Sve dok tišina ne ispuni sva udubljenja u
tlu, dok se tama ne prišunja iz šuma. I tada bi Trivan postao
jedno sasvim drugačije mesto, mesto koje bi čak i Stijanu, koji
ga je inače poznavao kao svoj džep, izgledalo kao neka druga
planeta. Hladna, mračna i nenaseljena planeta.
Usled odsustva svetlosti skijao je pažljivo, trudeći se da
predvidi svako talasanje i gibanje terena pod svojim skijama. No
upravo je to i bio njegov dar: zato je postizao najbolje rezultate
po lošoj vidljivosti, mećavi, magli i oskudnom osvetljenju: znao
je da napipa ono što se ne vidi, imao je onu vrstu vidovitosti
koju neki skijaši imaju, a drugi – i to većina – naprosto nemaju.
Milovao je sneg, skijao polako da produži zadovoljstvo. A onda
je stigao u podnožje, do kontrolne kućice.
Vrata su bila razvaljena.
U snegu je bilo iverja, a otvor vrata se crneo pred njim. Tek
tad Stijan shvati da je sâm. Da je gluvo doba noći, da se nalazi
na trenutno napuštenom mestu na kojem se upravo desila
provala – verovatno zarad neslane šale, ali svejedno. Nije mogao
biti siguran da je to samo neslana šala. I da je stvarno sâm.
„Hej!“, povika Stijan da nadjača brujanje motora i zveckanje
šipki što su se vukle viseći o čeličnoj žici koja je tiho fijukala
iznad njegove glave. Istog časa je zažalio. Planina mu je
uzvratila odjek, i u njemu je začuo vlastiti strah. A plašio se.
Njegov tok misli, naime, nije zastao kod provale i toga što je
sâm, već je produžio. U smeru one stare priče. Na nju nikad nije
pomišljao po svetlosti dana, ali ponekad, kad bi radio drugu
smenu na gotovo opustelom skijalištu, ta priča bi mu se prikrala
iz šume pod okriljem one tame. Bilo je to pred početak sezone,
jedne zimske noći bez snega, tokom devedesetih. Devojku je
neko verovatno drogirao negde drugde, u centru grada, a potom
dovezao do skijališta. Sa lisicama i kapuljačom preko glave. Od
parkinga ju je preneo ovamo, provalio vrata i silovao je unutra.
Stijan je čuo i da je ta petnaestogodišnjakinja bila tako sitna da
ju je u nesvesnom stanju silovatelj – ili silovatelji – lako mogao
preneti celim putem od parkinga. Čovek se mogao, naravno,
nadati da je sve vreme ostala bez svesti. Međutim, Stijan je čuo i
da su je prikovali za zid tako što su joj u ramena, tik ispod
ključnih kostiju, zakucali dva ogromna klina, kako bi je silovali
u stojećem položaju i uz minimum telesnog kontakta. Navodno
zato policija nije pronašla dnk, vlakna tkanine ni otiske prstiju.
No to možda i nije bilo istinito. Istinito je pak bilo da su devojku
potom pronašli na tri mesta. Torzo i glavu pronašli su na dnu
jezera. U šumi podno Vilerove staze polovinu donjeg dela tela.
Na obali bare Aurtjern drugu polovinu. Upravo zbog velike
razdaljine između ta dva mesta policija je i pretpostavila da su
postojala dva počinioca. Međutim, na pretpostavkama se sve i
završilo. Počinioci – ukoliko su uopšte bili muškarci, nisu
pronašli spermu da to dokažu – nikad nisu otkriveni. No to nije
sprečilo direktora kluba i ostale šaljivdžije da novim članovima
koji treba prvi put da rade drugu smenu kod jezera Trivan
pričaju kako se u tihoj večeri čuju neki zvuci iz kontrolne
kućice. Vrisci koji gotovo nadjačaju ono drugo. Udarce čekića o
klinove.
Otkačivši skije s cokula, Stijan pođe ka vratima. Koračao je
blago povijenih nogu, udarajući listovima o zid cokule, i
nastojao da zanemari puls koji mu se ubrzavao.
Pobogu, šta je očekivao da vidi? Krv i iznutrice? Duhove?
Zavukao je ruku u prostoriju, napipao prekidač i okrenuo ga.
Zurio je u osvetljenu prostoriju.
Na neofarbanom zidu od dasaka o klinu je visila devojka.
Bila je gotovo sasvim naga, žuti bikini joj je prekrivao samo
najintimnije delove preplanulog tela. Bio je decembar, a
kalendar prošlogodišnji. Jedne vrlo mirne večeri nekoliko
nedelja pre toga Stijan je zapravo onanisao na tu sliku. I ona je
bila seksi, ali njega su znatno više uzbudile devojke koje su na
putu ka stazi prolazile tik pored prozora kućice. Uzbuđivalo ga
je što sedi s erekcijom u ruci na samo pola metra od njih.
Naročito su ga palile one koje se same popnu na sidro, koje
uvežbanom rukom zavuku onu šipku sebi među butine i stegnu
je njima. Palilo ga je kako im prečka potisne guzove kad sednu
na nju, kako izviju leđa kada ih opruga između šipke i žice
odašilje naviše i odnese ih od njega, izvan vidokruga, trasom
žičare.
Stijan uđe u kućicu. Neko je, sasvim očigledno, bio tu pre
njega. Plastični prekidač koji su okretali da uključe i isključe
žičaru bio je slomljen, pa je iz kontrolne table štrčao samo
njegov metalni vrh. Stijan pokuša da ga okrene, ali mu prsti
samo skliznuše. Prišao je kutiji s osiguračima u uglu. Metalna
vratanca bila su zaključana, a ključa, koji je obično visio o vrpci
na zidu pored kutije, nije bilo. Neobično. Vratio se do kontrolne
table, pokušao da skine plastičnu masku s prekidača za
reflektore i muziku, ali je uvideo da će samo i njih polomiti –
bili su prilepljeni ili zavareni. Trebalo mu je nešto čime bi
prikleštio metalni vršak, nekakav ključ ili tako nešto. Čim je
izvukao fioku stola ispod prozora, obuzeo ga je nekakav
predosećaj. Predosećaj poput onog kad skija naslepo. Osetio je
ono što ne vidi, osetio je da ga neko posmatra iz tame napolju.
Podigao je pogled.
U njega je piljilo lice širom iskolačenih očiju.
Bilo je to njegovo lice, njegove izbečene, prestravljene oči u
dupliranom odrazu na prozoru.
Stijan odahnu. Jebote, baš je ispao pičkica.
Međutim, čim mu je srce nastavilo da kuca i čim je ponovo
pogledao u fioku, učinilo mu se da je krajičkom oka ponovo
spazio nekakav pokret napolju, lice koje se otrglo od odraza i
brzo šmugnulo udesno, izvan vidika. Ponovo je brzo pogledao
prozor. I dalje je tu bio samo njegov odraz. Ali kao da više nije
bio udvostručen. Ili jeste?
Stijan je oduvek imao previše bujnu maštu. To su mu rekli i
Marijus i Ćela kada im je ispričao kako ga pali kad pomisli na tu
silovanu devojku. Nije ga, naravno, palilo silovanje i ubijanje.
Doduše, silovanje… pa, zamišljao ga je, tako im je rekao.
Međutim, najviše ga je palilo što je bila lepa, nekako lepa i
negovana. I što je bila gola tu, u toj kućici, s kurcem u pički…
eto, pomisao na to ga je palila. Marijus mu je rekao da je
„bolesnik“, a onaj govnar Ćela je, naravno, svima istrtljao pa je
na kraju do Stijana stigla verzija prema kojoj je maltene i sam
učestvovao u tom silovanju. Pravi drugar, nema šta, pomisli
Stijan preturajući po fioci. Karte za žičaru, pečat s jastučetom,
hemijske, selotejp, makaze, finski nožić, blokče s priznanicama,
šrafovi i matice. Koje sranje! Prešao je na narednu fioku. Nigde
klešta, nigde ključa. A onda se setio da je isto tako mogao da
potraži šipku s prekidačem za kočenje u slučaju nužde koju su
zabadali u sneg izvan kuće kako bi dežurni pored žičare mogao
što pre da je zaustavi tako što će samo stisnuti crveno dugme na
vrhu te šipke ukoliko se nešto desi. Svakog dana se dešavalo
nešto: klinca klepi prečka u potiljak, početnici ispuste šipku, a
ona nastavi da ih vuče uz trasu, ili se neka budala uskurči pa
obgrli uspravnu šipku jednom nogom ne bi li se u pokretu
ispišao nad šumom.
Pootvarao je ormariće. Bar bi tu šipku bilo lako pronaći, bila
je dugačka oko metar, metalna i zašiljena poput koca kako bi se
lako zabola u utaban, zaleđeni sneg. Stijan je razgrnuo
izgubljene rukavice, kape i skijaške naočare. U sledećem
ormaru, aparat za gašenje požara. Kofa, krpe. Komplet za prvu
pomoć. Baterijska lampa. Ali šipke nije bilo.
Dabome, možda su naprosto zaboravili da je unesu te večeri.
Uzeo je baterijsku lampu i izašao. Obišao je kućicu.
Ni tu nije bilo šipke. Jebote, pa zar je neko ukrao šipku? A
ostavio karte za žičaru? Učinilo mu se da nešto čuje. Osvrnuo se
prema rubu šume i uperio svetlost lampe ka drveću.
Neka ptica? Veverica? Dešavalo se da tuda zaluta i los, ali
losovi se ne bi krili. Samo kad bi zaustavio prokletu žičaru, bar
bi bolje čuo.
Vratio se u kućicu i primetio da mu je lepše kad je unutra.
Pokupio je s poda polomljene polovine prekidača i priljubio ih
uz onaj metalni patrljak, ali su se smesta razdvojili kad je
pokušao da okrene.
Pogledao je na sat. Uskoro će ponoć. A baš je želeo da odigra
onu rundu golfa u Ogasti pre nego što legne. Pitao se da li da
pozove direktora. A jebote, dovoljno bi bilo da samo okrene ono
metalno sranje za sto osamdeset stepeni!
Nehotice je podigao pogled, a srce mu zastade.
Promaklo je tako brzo da nije bio siguran ni šta je video ni da
li je. No u svakom slučaju, to nije bio los. Stijan pokuša da
pozove direktora, ali su mu prsti toliko drhtali da je promašivao i
dobio ga je tek iz ko zna kojeg pokušaja.
„Da?“
„Ovde Stijan. Neko je provalio i polomio prekidač, a nema ni
šipke za slučaj nužde. Ne mogu da ugasim.“
„Osigurači…“
„Ormarić je zaključan, ključa nema.“
Začuo je direktora kako tiho psuje. A zatim rezignirano
uzdiše.
„Ne mrdaj odatle, stižem.“
„Ponesi klešta ili tako nešto.“
„Klešta ili tako nešto“, ponovi direktor ne krijući prezir u
glasu.
Stijan uveliko beše uvideo da je poštovanje direktora kluba
bilo direktno srazmerno rezultatima na listi. Vratio je telefon u
džep i pogledao u tamu napolju. Tek tada mu sinu da sa
upaljenim svetlom u kućici svi vide njega, a on nikoga. Ustao je,
privukao vrata i ugasio svetlo. Čekao je. Šipke sa praznim
prečkama koje su se spuštale niz stazu iznad njega izgledale su
kao da ubrzavaju kada skrenu u podnožje žičare, a pre nego što
opet krenu naviše.
Stijan trepnu.
 Kako se toga nije ranije setio?
Okrenuo je sve ostale prekidače na kontrolnoj tabli. A čim je
svetlost reflektora zalila stazu, zagrmela je i pesma Džej-Zija
Empire State of Mind iz zvučnika i ispunila dolinu. Eto, sad se
već osećao skoro kao kod kuće.
Zalupkao je prstima i ponovo pogledao onaj metalni patrljak.
Na vrhu je imao nekakvu rupicu. Ustao je, strgao onu vrpcu sa
zida pored ormarića s osiguračima, presavio je duplo i provukao
kroz rupicu. Zatim ju je jednom obavio oko metalnog patrljka i
oprezno povukao. Možda stvarno i upali. Povukao je nešto jače.
Vrpca je izdržala. Zatim još jače. Patrljak se pomerio, pa Stijan
cimnu jače.
Buka mehanizma žičare zamrla je uz otegnut uzdah koji je
prešao u škripu.
„There, motherfucker!“,8 uskliknu Stijan.
Nagnuo se prema telefonu ne bi li javio direktoru da je ipak
obavio zadatak, a onda mu sinu da se ovom ne bi dopalo što
usred noći na stazi trešti rep muzika odvrnuta do daske. Isključio
ju je.
Slušao je signal zvonjave iz telefona, sada se čulo samo to,
pošto je sve ostalo naglo utihnulo. Javi se već jednom! A onda
ga opet obuze onaj predosećaj. Predosećaj da je još neko tu, da
ga posmatra.
Stijan Bareli polako podiže pogled.
Iz neke tačke u potiljku proširila mu se hladnoća, kao da se
čitav sledio, kao da je ugledao Meduzino lice. No to nije bila
Meduza. Bio je to muškarac u dugačkom, crnom kožnom
kaputu. Oči su mu bile ludački iskolačene, a iz uglova vampirski
razjapljenih čeljusti slivala mu se krv. Izgledao je kao da lebdi
nad zemljom.
„Da? Halo? Stijane? Jesi li tu, Stijane?“
 Ali Stijan se nije javio, već je ustao, prevrnuo stolicu,
unatraške uzmakao do zida i tamo oborio mis decembra sa klina
tako da je pala na pod.
Pronašao je šipku za gašenje u slučaju nužde. Štrčala je iz
čeljusti čoveka nabodenog na sidro kao na kolac.

„I tako se vrteo ukrug na žičari?“, upita Gunar Hagen. Izvivši

glavu, posmatrao je telo koje je visilo pred njima. Oblik mu je
bio nekako neprirodan, kao u voštane figure koja će se svakog
trenutka otopiti i zemlja će je upiti.
„Tako nam je rekao onaj momak“, reče Beata Len.
Zatrupkala je u snegu i pogledala naviše osvetljenu stazu na
kojoj su se njene kolege u belom gotovo stapale sa snegom.
„Jeste li pronašli tragove?“, upita načelnik odeljenja tonom
kojim je nagoveštavao da unapred zna odgovor.
„Ima ih bezbroj“, odvrati Beata. „Krvav trag vodi četiristo
metara naviše do vrha žičare, i još sto metara naniže.“
„Mislio sam na tragove koji nisu tako očigledni.“
„Ima tragova cipela u snegu na parkingu. Nastavljaju se niz
prečicu pa dovde“, reče Beata. „Šara se podudara sa žrtvinim
đonovima.“
„Došao je ovamo u cipelama?“
„Jeste. I to sâm – našli smo samo njegove tragove. Na
parkingu se nalazi jedan crveni golf, upravo proveravamo čiji
je.“
„A ni traga od počinioca?“
„Šta ti kažeš, Holme?“, upita Beata okrećući se prema
ovome, koji je upravo naišao sa rolnom policijske trake u ruci.
„Zasad nema“, odgovorio je zadihano. „Nema drugih tragova
đonova. Ali zato tragova od skija, naravno, ima na sve strane.
Zasad nisu uočeni otisci prstiju, dlake ili tkanina. Možda
nađemo nešto na čačkalici.“ Bjern Holm pokaza glavom ka šipci
koja je štrčala lešu iz usta. „Inače se možemo ponadati da će i
ovi s Instituta za sudsku medicinu otkriti nešto.“
Gunar Hagen se stresao pod kaputom. „Zvuči mi kao da ste
već izgubili nadu da ćete bilo šta pronaći.“
„Pa“, poče Beata Len. To „pa“ Hagen je prepoznao kao reč
kojom je Hari Hule obično uvodio loše vesti. „Ni na prošlom
mestu zločina nije bilo tragova dnk niti otisaka prstiju.“
Hagen se zapita da li se stresao zbog niske temperature,
činjenice da je tek ustao ili tih reči načelnice forenzičke
laboratorije.
„Šta ti to znači?“, upitao je pripremajući se na ono što će
uslediti.
„Mislim da znam ko je ovo“, reče Beata.
„Zar nisi rekla da niste pronašli legitimaciju na telu.“
„Tako je. A trebalo mi je vremena da ga prepoznam.“
„Zar tebi? Pa mislio sam da ti ne zaboravljaš lica.“
„Fusiform gyrus zna da se zbuni kada su smrskane obe
jagodične kosti. Ali ovo ovde je Bertil Nilsen.“
„Ko?“
„Zato sam te i zvala. On je…“ Beata Len udahnu. Samo mi to
nemoj reći, pomisli Hagen.
„Policajac“, dovrši Bjern Holm.
„Radio je u seoskoj stanici u Donjem Ejkeru“, nastavi Beata.
„Pre tvog dolaska na Odeljenje za krvne delikte istraživali smo
jedno ubistvo. Nilsen je stupio u kontakt s Centralom, smatrao je
da naš slučaj liči na slučaj silovanja u Krukstadselvi, ponudio se
da dođe u Oslo da nam pomogne.“
„I?“
„Bio je to potpuni promašaj. Došao je, ali je zapravo samo
zamajavao istražitelje. Ubica ili ubice nikad nisu uhvaćeni.“
 Hagen klimnu. „Gde…“
„Ovde“, reče Beata. „Silovana u onoj kućici, zatim
iskasapljena. Deo tela je pronađen ovde u jezeru, drugi
kilometar južno odavde, treći, sedam kilometara severno, kod
potoka Aurtjern. Zato se pretpostavljalo da ima više od jednog
počinioca.“
„Jasno. A datum…“
„…današnji dan u dan.“
„Kada…“
„Pre devet godina.“
Zakrčao je nečiji voki-toki. Hagen opazi da ga Bjern Holm
prinosi uhu i nešto tiho govori. Zatim je spustio voki-toki. „Golf
na parkingu je registrovan na izvesnu Miru Nilsen. Ista adresa
kao Bertil Nilsen. Valjda mu je to žena.“
Hagen izdahnu prostenjavši. Para mu se vijorila poput
zastave iz usta. „Moram javiti direktoru policije. Ne spominjite
nikome ubistvo te devojke.“
„Novinari će sigurno saznati.“
„Znam. Ali posavetovaću direktora da pustimo štampu da
nagađa za svoj račun.“
„Mudro“, reče Beata.
Hagen joj se brzo osmehnu u znak zahvalnosti za preko
potrebno bodrenje. Potom pogleda padinu prema parkingu i
uspon nazad koji je bio pred njim. Pogledao je leš i ponovo se
stresao. „Znaš li koga se setim kad vidim jednog ovakvog
mršavog dugajliju?“
„Znam“, odvrati Beata Len.
„Voleo bih da je sada s nama.“
„Ali nije bio visok i mršav“, reče Bjern Holm.
Drugo dvoje se osvrnuše prema njemu. „Zar nije Hari…“
„Mislim na ovog ovde“, reče Holm klimnuvši prema telu
koje je visilo o žici. „Nilsen. Izdužio se tokom noći. Na dodir je
kao žele. Viđao sam to kod onih koji padnu sa velike visine i
izlome svaku kost u telu. Kad je skelet uništen, telo više nema
okvire, meso se razvuče popuštajući gravitaciji sve dok ga rigor
mortis ne zaustavi. Čudno, zar ne?“
Ćutke su pogledali telo. Naposletku se Hagen naglo okrete i
ode.
„Previše informacija?“, upita Holm.
„Možda pokoji suvišan detalj“, odvrati Beata. „A i ja bih
volela da je sa nama.“
„Misliš da će se ikad vratiti?“, upita Bjern Holm.
Beata odmahnu glavom. Bjern Holm nije znao da li je time
odgovorila na njegovo pitanje ili na celokupnu situaciju.
Osvrnuo se i spazio kako na rubu šume lako podrhtava jedna
grana. Ledeni ptičji krik ispunio je tišinu.
DRUGI DEO
 Šesto poglavlje
Zvono na vratima radosno se oglasilo kada je Truls Berntsen sa
ledene ulice ušao u sparni lokal. Unutra je smrdelo na trule dlake
i vodicu za kosu.
„Šišanje?“, upita mladić sa blistavocrnom frizurom za koju je
Truls bio sasvim siguran da su mu je napravili u drugom salonu.
„Dvesta?“, upita Truls otresajući sneg s ramena. Mart, mesec
prekršenih obećanja. Pokazao je palcem preko ramena kao da
proverava je li istina ono što piše na plakatu u izlogu. Muškarci
200, deca 85, penzioneri 85. Truls je viđao da ljudi tu uvode i
kerove.
„Kao i uvek, druže“, odvrati frizer s pakistanskim naglaskom
i pokaza ka dve slobodne stolice u salonu. Na trećoj je sedeo
muškarac kog je Truls okarakterisao kao Arapina. Tamni pogled
teroriste pod tek opranim šiškama koje su mu se slepile uz čelo.
Pogled koji je ovaj naglo odvratio kada je Truls pogledao u
ogledalo. Možda je nanjušio zadah od slanine, a možda je i
prepoznao pandursko oko. Da je tako, onda je mogao biti jedan
od dilera dole iz Ulice Brugata. Samo hašiš, Arapi su bili
oprezni sa težim drogama. Ko zna, možda je Kuran
izjednačavao spid i heroin sa svinjskim kotletom? Mogao je biti
i makro, zlatan lanac je ukazivao na to. U tom slučaju, sitna riba
– Truls je poznavao njuške svih krupnih igrača.
Stavio mu je onu njihovu portiklu.
„Izrasla ti je kosa, druže.“
Trulsu se nije sviđalo da mu se sa „druže“ obraća jedan
Pakistanac, naročito ako je taj Pakistanac i peder, a vrlo naročito
ako je to Pakistanac i peder koji će ga uskoro dodirivati.
Međutim, prednost ovih pešovana s makazama bila je ta što ti
neće u jednom trenutku osloniti kuk o rame, izviti glavu, provući
ti prste kroz kosu i pitati te hoćeš li ovako ili onako. Ovi bi se
odmah bacili na posao. Ne bi te pitali želiš li da pereš masnu
kosu, već bi je samo isprskali vodom iz nekakve fajtalice i, ne
obazirući se na eventualna uputstva, krenuli da češljaju i
škljocaju kao da su na australijskom prvenstvu u šišanju ovaca.
Truls pogleda naslovnicu novina na polici ispred ogledala.
Stari dobri refren: šta je motiv takozvanog Koljača Policajaca?
Nagađanja su se uglavnom vrtela oko ludog mrzitelja policije ili
ekstremnog anarhiste. Neki su spominjali i međunarodne
teroriste, ali takvi su se obično nadmetali za slavu kad akcije
uspeju, a za ovo još niko nije preuzeo odgovornost. Niko,
međutim, nije sumnjao da su ta dva ubistva povezana, datumi i
mesta zločina isključivali su slučajnost, a policija je jedno vreme
tragala za eventualnim zločincima koje su i Venesla i Nilsen
priveli, saslušali ili na bilo koji način uvredili. Međutim, takva
veza nije postojala. Onda je jedno vreme bila aktuelna i teorija
da je motiv za Veneslino ubistvo bila lična osveta zbog
hapšenja, ljubomora, nasledstvo ili nešto jednako uobičajeno,
dok je ubistvo Nilsena izveo neki sasvim drugačiji počinilac sa
sasvim drugačijim motivom, ali je bio dovoljno mudar da imitira
Veneslino ubistvo kako bi policija posumnjala na serijskog
ubicu i zanemarila očigledna mesta na kojima treba tragati. No
kada je policija učinila upravo to – počela da traži na
najočiglednijim mestima, ni tamo nisu ništa pronašli.
Tako su se vratili na početnu tačku – traganje za ubicom
policajaca. A i štampa se vratila na staro, zanovetajući što
policija nije u stanju da uhvati osobu koja je ubila dvojicu iz
njenih redova.
 Kod Trulsa su ti naslovi izazivali i ljutnju i zadovoljstvo.
Mikael se verovatno nadao da će s Božićem i Novom
godinom štampa pronaći nove teme i pustiti ih da rade na miru,
a njega da bude novi, zgodni šerif u gradu, the whiz kid,9 čuvar
grada. A ne onaj kome nešto ne ide od ruke, šeprtlja, gubitničko
lice pred rafalom bliceva koje zrači rezigniranom
nesposobnošću u stilu državne železnice.
Truls sad nije morao da prelistava novine, već ih je pročitao
kod kuće. Glasno se nasmejao na Mikaelove nespretne izjave o
napredovanju istrage. „U ovom trenutku nije moguće tvrditi…“ i
„Ne raspolažemo podacima o…“ Te rečenice bile su preuzete
pravo iz udžbenika Istražni metodi Bjerknesa i Hofa Johansena,
obaveznog gradiva na Policijskoj akademiji, u kojem se
policajcima preporučivalo da koriste te uopštene kvazirečenice
zato što je novinare ona „nemam komentar“ previše nervirala.
Kao i da izbegavaju prideve.
Truls je na slikama pokušao da uoči Mikaelov očajnički izraz
lica kakav je poprimao i kada bi stariji dečaci iz komšiluka na
Manglerudu rešili da začepe lajavu gubicu ženskastome klincu,
pa bi Mikaelu ustrebala pomoć. Trulsova pomoć. A Truls bi mu
uvek pritekao. I on bi se vratio kući s modricama i nateklom
usnom, a ne Mikael. Ne, Mikaelovo lice ostalo bi neoštećeno i
lepo. Dovoljno lepo za Ulu.
„Nemoj previše da skratiš“, reče Truls. U ogledalu je
posmatrao kako mu skvašena kosa pada s bledog, visokog i
blago isturenog čela. To čelo je, udruženo sa jako isturenom
donjom vilicom, neretko navodilo ljude da ga smatraju glupim.
Ponekad je to bila i prednost. Ponekad. Zažmurio je i pokušao
da odredi da li se Mikaelov očajnički izraz lica stvarno video na
slikama s konferencije za štampu, ili ga je Truls samo umislio
jer je želeo da ga vidi.
 Karantin. Suspenzija. Izbacivanje. Odbacivanje.
Još je primao platu. Mikael je izrazio žaljenje zbog
suspenzije. Spustio mu je ruku na rame, rekao da je tako
najbolje za sve, pa i za Trulsa. Sve dok pravnici ne odrede kakve
su već posledice toga što je jedan policajac primio novac za koji
nije želeo da objasni odakle mu. Mikael se čak postarao i da
Truls zadrži pojedine dodatke na dohodak, tako da ovaj zapravo
nije ni morao da ide jeftinim frizerima. Ali on je tu dolazio
oduvek. No sad mu je bilo naročito drago zbog toga. Sviđalo mu
se da izađe sa istom frizurom kao i onaj Arapin u susednoj
stolici. Sa terorističkom zurkom.
„Šta je smešno, druže?“
Truls zaćuta začuvši vlastiti groktavi smeh zbog kog je i
dobio nadimak Bivis. Tačnije, nadimak je dobio zbog Mikaela,
koji ga je tako prozvao na jednoj srednjoškolskoj žurki, a svi su
prasnuli u smeh složivši se da – majku mu – Truls Berntsen
stvarno jeste pljunuti lik iz crtaća na MTV-ju, a i smeje se kao
on! A Ula, da li je i ona tad bila tu? Ili je Mikael tom prilikom
grlio neku drugu žensku? Ula, njen nežni pogled i beli džemper,
vitka šaka koju mu je jednom spustila na vrat i njome mu
privukla glavu k sebi da mu vikne na uvo i tako nadjača
grmljavinu motora kave jedne nedelje na Brinu. Samo je htela
da ga pita zna li gde je Mikael. Ali Truls je još pamtio toplinu
njene šake, mislio je da će se ceo otopiti od nje i razliti po
nadvožnjaku iznad auto-puta na prepodnevnom suncu. I njen
dah uz njegovo uvo i obraz, čula su mu radila na punom broju
obrtaja, pa je – usred sveg tog smrada benzina, izduvnih gasova
i nagorele gume od motocikala pod njima – prepoznao njenu
pastu za zube, miris jagode u sjaju na njenim usnama, deterdžent
kojim je oprala taj džemper. Kao i da ju je Mikael ljubio, da ju je
Mikael imao. Ili je i to sad umislio? No sasvim izvesno je
pamtio da joj je tad odgovorio kako ne zna gde je Mikael. Iako
je znao. Iako je deo njega i želeo da joj kaže, da slomi ono
blago, čisto, nevino i lakoverno u njenom pogledu. Da slomi i
Mikaela.
Ali, naravno, to nije učinio.
A i zašto bi? Mikael mu je bio najbolji prijatelj, jedini
prijatelj. Šta bi postigao da joj je ispričao kako je Mikael gore
kod Angelike? Ula je mogla dobiti koga je htela, a njega, Trulsa,
sigurno ne bi htela. A dokle god je bila s Mikaelom, bar je imao
priliku da joj bude blizu. Priliku je imao, ali ne i motiv.
Ne u ono vreme.
„Izvoli, druže.“
Truls osmotri svoj potiljak u okruglom plastičnom ogledalu
koje mu je peško s makazama prineo glavi.
Teroristička zurka. Kao pravi bombaš-samoubica. Zagroktao
je, a zatim ustao i spustio dvestotku na one novine ne bi li
izbegao direktan dodir. Izašao u mart koji je i dalje bio tek
nepotvrđena glasina o dolasku proleća. Osvrnuo se ka Domu
policije. Karantin. A zatim produžio ka stanici metroa na
Grenlandu. Šišanje je potrajalo devet i po minuta. Podigao je
glavu, produžio korak. Iako nije bilo ničeg na šta bi trebalo da
stigne. Ama baš ničeg. Doduše, postojalo je jedno, ali ono nije
iziskivalo mnogo toga, samo ono što je on već imao: vreme da
planira, mržnju, spremnost da sve izgubi. Usput se pogledao u
izlogu jedne od brojnih azijskih bakalnica. I ustanovio da
konačno izgleda kao ono što i jeste.

Gunar Hagen je zurio u tapete na zidu iza pisaćeg stola i prazne

stolice direktora policije. Primetio je tamnija polja koja su za
sobom ostavile fotografije koje su tu visile od pamtiveka. Bili su
to portreti prethodnih direktora policije, verovatno tu okačeni s
namerom da posluže kao inspiracija, ali je Mikael Belman očito
mogao i bez njih. Bez inkvizitorskih pogleda kojima su motrili
na svoje naslednike.
Hagenu dođe da zalupka prstima po naslonu za ruke, ali
naslona nije bilo. Belman je zamenio i stare stolice tvrdim,
niskim i drvenim.
Kad su ga prozvali, sekretarica u predvorju mu reče da uđe i
da će direktor uskoro doći.
Vrata se otvoriše.
„Tu li si!“
Zaobišavši pisaći sto, Belman se bacio na svoju stolicu.
Sklopio je ruke na potiljku.
„Ima li novosti?“
Hagen se nakašlja. Znao je da Belman vrlo dobro zna da
novosti nema budući da je Hagen imao naređenje da ga izvesti i
o najmanjem pomaku u te dve istrage. To, dakle, nije bio pravi
razlog za taj sastanak. Ipak, Hagen učini kao što mu je naloženo
i objasni da još nisu pronašli nikakav trag u odvojenim
istragama, kao ni vezu između ubistava izuzev one očigledne: da
su obe žrtve bili policajci i da su pronađeni na mestima
nekadašnjih nerasvetljenih ubistava u čijim su istragama i sami
učestvovali.
Belman je ustao usred Hagenovog izlaganja, prišao prozoru i
okrenuo mu leđa. Zaklatio se na petama, još neko vreme
pretvarao da ga sluša, a onda ga je prekinuo.
„Hagene, moraš ovo da središ.“
Gunar Hagen zaćuta. Čekao je nastavak.
Belman se osvrnuo. One bele pege na njegovom licu su
pocrvenele.
„A moram se zapitati i zašto daješ prioritet dežurstvu u
Državnoj bolnici dok neko ubija poštene policajce. Zar ne bi
trebalo da preusmeriš sve ljudstvo na ovu istragu?“
Hagen pogleda Belmana iznenađeno. „Pa ne koristimo moje
ljude za to, već osoblje iz policijske stanice u centru, kao i
pitomce Akademije na praksi. Mikaele, ne mislim da ovoj istrazi
manjka bilo čega.“
„Zaista?“, reče Belman. „Ipak bih voleo da ponovo razmotriš
taj nadzor. Ne vidim da postoji pretnja po pacijentov život posle
ovoliko vremena, a i svejedno znaju da nema ničeg od njegovog
svedočenja.“
„Zapravo kažu da pokazuje znake poboljšanja.“
„Ta istraga naprosto više nema prioritet.“ Odgovor direktora
policije stigao je brzo, gotovo u ljutnji. No odmah zatim Belman
je udahnuo i vratio šarmantni osmeh na lice: „Ali nadzor je
svakako u tvojoj nadležnosti. Nipošto se neću mešati u to.
Jasno?“
Hagenu je došlo da odgovori odrično, ali je nekako zadržao
to u sebi i kratko klimnuo trudeći se da dokuči na šta Belman
cilja.
„Odlično.“ Belman pljesnu dlanom o dlan da označi
završetak sastanka. Hagen htede da ustane, jednako
dezorijentisan kao i kada je došao. Umesto toga, ostao je da sedi.
„Hteli smo da isprobamo jedan nov pristup.“
„Stvarno?“
„Da“, nastavi Hagen. „Da podelimo istražnu grupu na više
manjih.“
„Zašto?“
„Kako bismo otvorili prostor za alternativne ideje. Velike
grupe nude kapacitet, ali nisu pogodne za razmišljanje izvan
ustaljenih okvira.“
„A mora se razmišljati… ’izvan okvira’?“
Hagen se oglušio o sarkastični prizvuk. „Počeli smo da se
vrtimo ukrug, oslepeli od previše piljenja.“
Hagen pogleda sagovornika. Kao nekadašnjem istražitelju
ubistava, Belmanu ta pojava, naravno, nije bila nepoznata: grupa
se zaglavila u polazištu, pretpostavke su okoštale u činjenice,
izgubila se sposobnost pronalaženja alternativnih hipoteza. Pa
opet, Belman odmahnu glavom.
„Hagene, s manjim grupama gubiš na izvršnoj snazi.
Odgovornost se rasparčava, ljudi se sapliću jedni o druge i
ponavljaju tuđe zadatke. Uvek je najbolja velika, koordinisana
istražna grupa. Bar ako postoji dovoljno jak i sposoban
rukovodilac…“
Hagen je tako jako stegao vilice da je osetio neravnine na
kutnjacima. Ponadao se da Belman nije pročitao reakciju na
svoje reči s njegovog lica.
„Ali…“
„Kad rukovodilac počne da menja taktiku, to se lako može
protumačiti kao očajnički potez, takoreći priznavanje
sopstvenog neuspeha.“
„Ali, Mikaele, ovo i jeste neuspeh. Već je mart, što znači da
je od prvog ubistva policajca prošlo pola godine.“
„Hagene, niko neće slediti neuspešnog rukovodioca.“
„Moji saradnici nisu ni slepi ni glupi – znaju da smo zaglibili.
A znaju i da valjan rukovodilac ume da promeni kurs.“
„Valjan rukovodilac zna kako da inspiriše svoje ljudstvo.“
Hagen proguta ono što je poželeo da odgovori: da je on držao
predavanja o vođstvu na Vojnoj akademiji dok je Belman još
gađao iz praćke. Kad Belman već toliko dobro zna da inspiriše
sebi podređene, kako bi bilo da malo inspiriše i njega – Gunara
Hagena? Pa opet, bio je isuviše umoran i frustriran da prećuti
reči za koje je znao da će najviše pecnuti Mikaela Belmana:
„Nezavisna grupa koju je predvodio Hari Hule pokazala je
odlične rezultate. Sigurno se sećaš ubistava na Ustaosu, nikad ne
bi bila rasvetljena da…“
„Hagene, mislim da si me čuo. Pre bih razmotrio i smenu
rukovodstva istrage. Rukovodstvo je odgovorno za prioritete
svojih podređenih, a u ovom trenutku mi ne izgleda kao da mare
za rezultate. Ako je to bilo sve, uskoro imam sastanak.“
Hagen nije mogao da poveruje šta čuje. Pridigao se ukočeno
kao da mu je za kratko vreme provedeno na toj neudobnoj stolici
stala sva cirkulacija. Tromo se uputio ka vratima.
„Inače“, poče Belman iza njegovih leđa, a Hagen ga začu
kako prigušeno zeva. „Ima li novosti u slučaju Gusto?“
„Kao što si i sam rekao“, odvrati Hagen, ne osvrćući se kako
Belman ne bi video da su mu žile na licu – za razliku od nogu –
nabrekle od protoka krvi. No i glas mu je podrhtavao od besa:
„Ta istraga više nema prioritet.“

Mikael Belman sačeka da se zalupe vrata kancelarije, čuo je i

kad se načelnik odeljenja pozdravio sa sekretaricom u predvorju.
Zatim se opet bacio na kožnu stolicu s visokim naslonom i
utonuo u nju. Hagena nije zvao da se informiše o ubistvima
policajaca, a podozrevao je i da Hagen to zna. Pozvao ga je zbog
poziva Isabele Skejen sat pre toga. Naravno, opet mu je mlela
stari refren da zbog nerasvetljenih ubistava policajaca oboje
izgledaju nesposobno i bespomoćno, ali da ona, za razliku od
njega, stvarno zavisi od hira biračkog tela. Odgovarao joj je sa
„da“ i „aha“ vrebajući priliku da završi razgovor, a onda mu je
bacila bombu.
„Budi se.“
Belman je oslonio laktove o sto, a čelo o šake. Zurio je u
sjajan lak na pisaćem stolu i izobličen obris svog lica. Žene su
ga smatrale lepim. Isabela mu je čak i rekla da je to jedini razlog
– voli lepe muškarce. Zato je spavala i sa Gustom. Lepim
dečakom, lepim kao Elvis. Ljudi često pogrešno protumače
mušku lepotu. Mikael se setio onog tipa iz Centrale koji mu se
nabacivao, pokušao da ga poljubi. Zatim se setio Isabele. I
Gusta. Zamislio je njih dvoje zajedno. Njih troje zajedno. Naglo
je ustao sa stolice i ponovo prišao prozoru.
Već se pokrenulo. Tako mu je rekla. Pokrenulo se. On nije
ništa morao da uradi, već samo da čeka. To je, valjda, trebalo da
ga umiri, učini prijateljski nastrojenim prema okruženju. Pa
zašto je onda zario nož u Hagena i okrenuo ga? Da bi ga gledao
kako se koprca? Samo da bi video još jedno izmučeno lice,
jednako izmučeno kao i ono koje se sad ogledalo u lakiranoj
površini stola. No uskoro će se sve to završiti. Sve je sad bilo u
njenim rukama. A kad bude obavljeno ono što mora, nastaviće
po starom. I moći će da zaborave Asajeva i Gusta, a naročito
onoga kog su svima bila puna usta – Harija Hulea. Tako to biva,
svi pre ili kasnije budu zaboravljeni, s vremenom će se
zaboraviti čak i ova ubistva policajaca.
Sve će se nastaviti po starom.
Mikael Belman htede da se preispita da li je to upravo ono što
on želi. Ipak, odoleo je. Pa naravno da želi upravo to.
 Sedmo poglavlje
Stole Aune udahnu. Stigao je na raskršće u terapiji, moraće da
načini izbor. Načinio ga je:
„Možda postoje neki neraščišćeni elementi u tvojoj
seksualnosti.“
Pacijent ga pogleda. Opet onaj tanki osmeh, one sitne oči.
Podigao je vitke šake s gotovo nenormalno dugim prstima kao
da će podesiti čvor na kravati iznad sakoa na prugice, ali nije to
učinio. Stole je to već zapazio kod ovog pacijenta, pa ga je
podsetilo na pacijente koji su uspeli da se odviknu od konkretnih
prinudnih radnji, ali su zadržali uvodne rituale, pokret rukom
koja bi nešto da preduzme, nedovršenu radnju koja je izgledala
još besmislenije od one izvorne, nesvesne, ali koja se bar mogla
rastumačiti. Kao ožiljak, ili hramanje. Ili odjek. Podsetnik da
ništa ne može sasvim nestati, da se sve negde, nekako nataloži.
Poput detinjstva. Nečeg što si pojeo i nisi podneo. Strasti koju si
imao. Ćelijsko sećanje.
Pacijentu šaka ponovo pade na krilo. Kratko se nakašljao, a
potom oglasio nekako stegnuto, s metalnim prizvukom: „Kako
to misliš, jebote? Nećeš valjda da mi sad prodaješ ta frojdovska
sranja?“
Stole pogleda pacijenta. Usput je u nekoj policijskoj seriji na
televiziji gledao junake kako izučavaju emotivni život ljudi na
osnovu njihovog govora tela. Nije Stole imao ništa protiv govora
tela, ali su se ljudi stvarno razotkrivali tek u glasu. Mišići
glasnih žica i grkljana tako su prefinjeni da proizvode zvučne
talase u vidu prepoznatljivih reči. Kada je Stole predavao na
Policijskoj akademiji, naročito je naglašavao studentima kakvo
je to čudo samo po sebi. No postojao je jedan još osetljiviji
uređaj, a to je čovekovo uho. Pored toga što dešifruje zvučne
talase kao samoglasnike i suglasnike, ono je u stanju da
razotkrije temperaturu, nivo napetosti i osećanja govornika. Na
saslušanju, isticao je, važnije je bilo slušati nego gledati. Jedan
mali uspon ili gotovo neprimetno podrhtavanje tona značajniji
su signali od prekrštenih ruku, stisnutih pesnica, veličine zenica
ili svih onih faktora na koje su novi naraštaji psihologa onoliko
polagali, ali koji su u Stoleovom iskustvu češće zamajavali
istražitelja ili ga navodili na pogrešan trag. Doduše, pacijent
pred njim upravo je opsovao, ali je Stole prvenstveno na osnovu
obrasca pritiska na svojim bubnim opnama zaključio da je ovaj
oprezan i ljut. Obično se jedan iskusan psiholog ne bi brinuo
zbog toga. Naprotiv, jake emocije su obično nagoveštavale
proboj u terapiji. Međutim, problem sa ovim pacijentom bio je
redosled. I posle više meseci redovnih seansi, Stole nije uspeo
da uspostavi kontakt s njim, nije bilo poverenja niti otvorenosti.
Zapravo je bilo toliko jalovo da je Stole već razmišljao da
predloži prekid terapije i eventualno uputi pacijenta nekom
kolegi. Ljutnja u sigurnoj atmosferi poverljivosti bila je dobar
znak, no u ovom slučaju je mogla nagovestiti da će se pacijent
dodatno zatvoriti, iskopati još dublji rov.
Stole uzdahnu. Očigledno je doneo pogrešnu odluku, ali sada
je bilo kasno. Rešio je da nastavi putem kojim je krenuo.
„Pole“, počeo je. Pacijent mu je odmah napomenuo da
njegovo ime, koje se piše Paul, treba izgovarati sa „o“, i to ne
kao norveško ime „Pol“, već sa engleskim „l“, iako Aune nije
čuo razliku. To je, uz uredno očupane obrve i dva malena ožiljka
pod bradom koji su odavali fejs lifting, bilo dovoljno da ga Aune
svrsta već u prvih deset minuta prve seanse.
 „Potisnuta homoseksualnost je vrlo česta čak i u našem naoko
tolerantnom društvu“, poče Aune motreći na pacijentovu
reakciju. „Često me angažuju policajci, jedan od njih koji mi je
bio klijent rekao je da je sam sa sobom sasvim otvoren
homoseksualac, ali da to ne sme biti na poslu, da se plaši
izopštavanja. Pitao sam ga da li je sasvim siguran u to. U srži
potiskivanja je obično ono što očekujemo sami od sebe, kao i
ono što mislimo da okruženje očekuje od nas. Naročito oni
najbliži, prijatelji i kolege.“
Zaćutao je.
Pacijentove zenice se nisu raširile, koža mu nije promenila
boju, nije mu smetalo da gleda Aunea pravo u oči, nijedan deo
tela nije odvratio od njega. Naprotiv, na njegovim tankim
usnama zaigrao je prezriv osmeh. Međutim, Aune oseti da su se
njegovi vlastiti obrazi zagrejali. Bože, koliko je samo mrzeo tog
pacijenta! I taj posao.
„A policajac?“, upita Pol. „Da li te je poslušao?“
„Vreme je isteklo“, odvrati Stole ne pogledavši na sat.
„Pa zanima me, Aune.“
„Ali to je poverljivo.“
„Pa dobro, nazovimo ga Iks. A već vidim da ti se nije svidelo
moje pitanje.“ Pol se osmehnu. „Poslušao te je, i to baš i nije
ispalo kako treba, zar ne?“
Aune uzdahnu. „Iks je malo preterao. Pogrešno je protumačio
jednu situaciju i pokušao da poljubi kolegu u toaletu. Posle toga
su ga stvarno izopštili. Ali suština je da je moglo biti sve u redu.
Zar nećeš bar da razmisliš do sledećeg puta?“
„Ali nisam peder.“ Pol se mašio prstima ka vratu, a zatim ih
je ponovo spustio.
Stole Aune kratko klimnu. „Iduće nedelje u isto vreme?“
„Ne znam. Nikako da mi bude bolje, zar ne?“
 „Ide polako, ali napredujemo“, odvrati Stole. Odgovorio je po
navici, baš kao što je i pacijent po navici podigao šake ka čvoru
na kravati.
„Da, rekao si mi to već nekoliko puta“, reče Pol. „Ali stičem
utisak da plaćam ni za šta. Da si jednako beskoristan kao i oni
policajci koji ne mogu da uhvate ni serijskog ubicu i
silovatelja…“ Stole iznenađeno opazi da je pacijent to izgovorio
tiše. Staloženije. Da su pacijentov glas i govor tela saopštavali
drugačiju poruku od njegovih reči. Stoleov mozak se, kao na
auto-pilotu, dao u analiziranje zašto je pacijent upotrebio baš taj
primer, ali rešenje je bilo toliko očigledno da se nije morao
udubljivati. Bile su to novine koje je Aune držao na svom stolu
još od jesenas, uvek otvorene na vesti o ubistvu policajaca.
„Pole, nije baš tako jednostavno uhvatiti serijskog ubicu“,
poče Stole Aune. „Znam ponešto o njima, oni su mi specijalnost.
Baš kao i ovo. Ali ako želiš da prekinemo terapiju, ili da pređeš
kod nekog mog kolege, to je tvoja odluka. Imam ovde spisak
vrlo sposobnih psihologa koji ti mogu pomoći…“
„Stole, zar raskidaš sa mnom?“ Pol je malo izvio glavu u
stranu, oborio napola kapke s bezbojnim trepavicama i
osmehnuo se nešto šire. Stole nije mogao da presudi da li se Pol
sprdao sa Stoleovom sugestijom o homoseksualnosti ili je
upravo pokazao naznake svog stvarnog „ja“. Ili pak i jedno i
drugo.
„Nemoj me pogrešno shvatiti“, poče Stole znajući da to nije
slučaj. I te kako je želeo da ga se otrese, ali pravi profesionalci
nisu bežali od teških pacijenata. Naprotiv, onda bi se još više
potrudili, zar ne? Podesio je leptir-mašnu. „Voleo bih da budem
tvoj terapeut, ali važno je da postoji međusobno poverenje. A u
ovom trenutku mi ne zvuči…“
„Stole, samo mi nije dan.“ Pol zamahnu rukama. „Izvini.
Znam da si dobar. Pa radio si sa serijskim počiniocima na
Odeljenju za krvne delikte, zar ne? Učestvovao si u hvatanju
onog tipa koji je crtao pentagrame na mestu zločina. Ti i onaj
viši inspektor.“
Stole odmeri pacijenta koji je ustao i zakopčavao sako.
„Da, Stole, i te kako si dobar za mene. Vidimo se iduće
nedelje. Dotle ću razmisliti da li sam peder.“
Stole nije ustao. Začuo je iz hodnika kako Pol pevuši nešto
čekajući lift. Melodija mu je zazvučala poznato.
Baš kao i neke Polove reči. Kada je rekao „serijske
počinioce“, izrazio se kao policajac – laik bi rekao „serijske
ubice“. A za Harija Hulea je znao da je viši inspektor, običan
svet nije mario za nijanse u policijskim činovima, već bi
uglavnom pamtio krvave pojedinosti iz crne hronike, a ne
sporedne detalje poput pentagrama urezanog u gredu pokraj
žrtve. No naročito je obratio pažnju na reči koje su mogle biti od
važnosti za samu terapiju – kojim ga je Pol uporedio sa „onim
policajcima koji ne mogu da uhvate ni serijskog ubicu i
silovatelja“.
Stole začu da je lift stigao i otišao. U međuvremenu, setio se
melodije koju je ovaj pevušio. Zapravo je preslušao ploču Dark
Side of the Moon ne bi li tu pronašao odgovor na san Pola
Stavnesa. Ova pesma se zvala Brain Damage.10 Pesma o
ludacima. Ludacima u travi, ludacima u predsoblju. Ludacima
koji naviru.
Silovatelj.
Pobijeni policajci nisu bili silovani.
Doduše, možda Pola te istrage nisu naročito zanimale pa je
pomešao ubijene policajce sa žrtvama prethodnih zločina na
istim mestima. Ili je pak uzimao zdravo za gotovo da su sve
serijske ubice i silovatelji. Ili je sanjao silovane policajce, što je
svakako išlo u prilog teoriji o potisnutoj homoseksualnosti. Ili…
Stole Aune se ukočio usred pokreta, shvativši da se nehotice
mašio za svoju leptir-mašnu.

Anton Mitet srknu kafu posmatrajući usnulog čoveka u

bolničkom krevetu. Zar ne bi trebalo bar malo da se raduje? Kao
što se Mona obradovala kada je to nazvala „onim malim,
svakodnevnim čudom zbog kojeg vredi tavoriti kao medicinska
sestra“? Naravno, lepo je bilo što se pacijent u komi koga su
uveliko otpisali naprasno predomislio, zagrabio za životom i
probudio se. Međutim, Antonu taj čovek u krevetu i njegovo
bledo, izmučeno lice na jastuku nisu značili ništa. Ništa sem da
se njegov zadatak bliži kraju. Naravno, to nije nužno značilo i da
će se njihova veza okončati – ipak nisu tu provodili svoje
najuzbudljivije trenutke. Naprotiv, sada više neće morati da
brine hoće li kolege primetiti nežne poglede koje oni razmene
svaki put kada ona dođe kod pacijenta, malo predugačke
razgovore koje su vodili i koji bi se nekako naglo okončali čim
se pojavi neko treći. Pa opet, Anton Mitet je podozrevao da je
upravo to bio preduslov za njihovu vezu. Tajna. Zabrana.
Uzbuđenje kada vidiš, a ne smeš da dotakneš; kad moraš da
čekaš, da se iskradaš iz kuće serviravši joj opet onu istu laž o još
jednom vanrednom dežurstvu koju mu je svakom prilikom bilo
sve lakše da izgovori, ali koja mu je svejedno nekako narastala u
ustima i znao je da će ga pre ili kasnije ugušiti. Znao je da ga
neverstvo ne čini boljim čovekom u Moninim očima, da ona
verovatno već zamišlja kako i njoj, negde u budućnosti, servira
iste te laži. Rekla mu je da joj se to dešavalo i ranije, da su je i
drugi obmanjivali. A tada je bila vitkija i mlađa, pa ako bi želeo
da otkači debelu, sredovečnu ženu kakva je postala, to je ne bi
naročito iznenadilo. Pokušao je da joj objasni kako ne sme
govoriti takve stvari sve i da ih pomisli. Kako od toga poružni,
kako od toga i on poružni, postane nekakav čovek koji prihvata
šta mu se ponudi. Međutim, sada mu je bilo drago što je to rekla.
U nekom trenutku je to moralo prestati, a ovako mu je olakšala
stvari.
„Gde si našao kafu?“, upita novi bolničar nameštajući naočari
dok je čitao karton koji je skinuo s uznožja kreveta.
„Ima mašina za espreso dole niz hodnik. Samo ja je koristim,
ali slobodno…“
„Ne, hvala“, odvrati bolničar. Anton začu da ima nečeg
neobičnog u njegovom izgovoru. „Ne pijem kafu.“
Bolničar je sad proučavao neki list papira koji je izvukao iz
džepa.
„Da vidimo… treba da dobije propofol.“
„Ne znam šta to znači.“
„To znači da će poduže spavati.“
Anton je posmatrao bolničara kako zabija iglu kroz metalnu
foliju na bočici s nekakvom prozirnom tečnošću. Taj bolničar je
bio nizak, mršav i podsećao je na nekog poznatog glumca. Samo
ne na nekog lepog, već na jednog od onih koji su se svejedno
probili. Na onog tipa s groznim zubima i italijanskim
prezimenom koje je bilo nemoguće zapamtiti. Baš kao što je već
zaboravio i ime kojim mu se bolničar predstavio.
„Vrlo je komplikovano kad se pacijent budi iz kome“, poče
bolničar. „Vrlo je osetljiv i moramo ga polako uvoditi u svesno
stanje. Jedna pogrešna injekcija i postoji rizik da se vrati tamo
odakle je došao.“
„Jasno“, odvrati Anton. Taj tip mu je pokazao legitimaciju,
rekao lozinku i potom sačekao da Antonu potvrde telefonom da
je upravo on dežuran.
„Dakle, imaš iskustva sa anestezijom i tako tim?“, upita
Anton.
„Da, radio sam na odeljenju za anesteziju podosta godina.“
„Ali više ne radiš?“
„Putovao sam dve-tri godine.“ Bolničar pogleda vrh igle
spram svetlosti. Istisnuo je mlazić koji se raspršio u oblak
mikroskopskih kapi. „Pacijent mi izgleda kao da je imao težak
život. Zašto mu ne piše ime u kartonu?“
„Mora ostati anoniman. Zar ti to nisu rekli?“
„Nisu mi rekli ništa.“
„A trebalo je. Pacijent može biti žrtva pokušaja ubistva. Zato
ja dežuram ovde u hodniku.“
Bolničar se nagnuo sve do pacijentovog lica i zažmurio.
Izgledalo je kao da mu miriše dah. Anton se stresao.
„Video sam ga negde“, reče bolničar. „Da li je iz Osla?“
„Ne smem da komentarišem.“
„Zar misliš da ja smem?“ Bolničar zavrnu pacijentov rukav.
Pucnuo je prstom po unutrašnjoj strani podlaktice. Postojalo je
nešto neobično u njegovom govoru, ali Anton nije uspevao da
utvrdi tačno šta. Ponovo se stresao kada je vrh probio kožu, a u
potpunoj tišini koja je usledila učinilo mu se da čuje prodor igle
kroz meso, šuštanje sabijene tečnosti pod pritiskom klipa.
„Živeo je godinama u Oslu, a onda je pobegao u
inostranstvo.“ Anton proguta pljuvačku. „Ali se vratio. Kažu,
zbog jednog dečaka koji se drogirao.“
„Tužna priča.“
„Jeste, ali izgleda kao da će dobiti srećan ishod.“
„Još je rano reći.“ Bolničar izvadi špric. „Mnogi pacijenti se
naglo vrate u komu.“
Anton je sad prepoznao šta mu je bilo neobično u
bolničarevom govoru. Iako se jedva čulo, sasvim je izvesno glas
„s“ izgovarao nekako lenjo. Tip je šuškao.
 Pošto su izašli u hodnik, a bolničar otišao, Anton se vratio
kod pacijenta. Motrio je na monitor sa otkucajima srca,
osluškivao ujednačeno pištanje poput signala podmornice na
sonaru. Ne znajući ni sam zašto, ponovio je bolničarev
postupak: nagnuo se ka pacijentovom licu, zažmurio, osetio
njegov dah na licu.
Altman. Anton je pažljivo pogledao značku s imenom pre
nego što je onaj otišao. Bolničar se zvao Sigurd Altman. Iako se
sve zasnivalo samo na predosećaju, Anton je rešio da ga
sutradan proveri. Neće biti kao u Dramenu, ovog puta neće
pogrešiti.
 Osmo poglavlje
Katrina Brat je držala noge na stolu, a između ramena i obraza
telefonsku slušalicu. Gunar Hagen ju je stavio na čekanje. Prsti
su jurišali po tastaturi ispred nje. Znala je da prozor iza njenih
leđa gleda na osunčan Bergen, da svetlucaju mokre ulice po
kojima je padala kiša od ranog jutra pa do pre deset minuta.
Prema bergenskoj zakonitosti uskoro će opet početi da lije. No u
tom trenutku granulo je sunce i Katrina se ponadala da će Gunar
Hagen ubrzo završiti onaj drugi razgovor i nastaviti gde je stao s
njom. Samo će preneti informacije do kojih je došla, a onda će
izaći iz policijske stanice na svež, atlantski vazduh, znatno bolji
od kancelarijskog koji je njen nekadašnji načelnik odeljenja u
tom trenutku udahnuo na istoku, u prestonici. A odmah zatim ga
izdahnuo u vidu iznerviranog povika:
„Kako to misliš – još ne možemo da ga saslušamo? Da li se
probudio iz kome ili nije? Da, razumem da je slab, ali… Šta?“
Katrina se ponadala da će njena otkrića u proteklih nekoliko
dana poboljšati Hagenovo očigledno rđavo raspoloženje.
Prelistala je papire da još jednom proveri ono što je već znala.
„Jebe mi se šta kaže njegov advokat“, nastavi Hagen. „I jebe
mi se šta kaže doktor. Hoću smesta da ga saslušamo!“
Katrina Brat začu treskanje slušalice, a zatim i njegov glas.
„Šta je bilo?“, upitala je.
„Ništa“, odvrati Hagen.
„O njemu ste pričali?“, uporno će Katrina.
Hagen uzdahnu. „Jesmo. Budi se iz kome, ali ga sad
drogiraju i kaže da nećemo moći da pričamo s njim još bar dva
dana.“
„Pa zar nije pametno da budemo oprezni?“
„Nego šta. Ali, kao što znaš, hitno nam trebaju rezultati. Ova
ubistva policajaca će nam doći glave.“
„Pa dva dana manje ili više…“
„Znam, znam. Ali moram malo da grdim, u tome ti je pola
draži što si posle sveg mučenja postao šef. Zar ne?“
Na to Katrina Brat nije umela da mu odgovori. Sama nikad
nije poželela da šefuje. A sve i da jeste, podozrevala je da
inspektori koji su proboravili na psihijatrijskom odeljenju ne
stoje prvi u redu za dodelu činova. Njena dijagnoza prošla je
čitav spektar od manično depresivne, preko graničnog slučaja,
do bipolarne, a sad su je proglasili zdravom. Bar dokle god bude
uzimala ružičaste tabletice koje su je održavale u ravnoteži.
Neka se drugi do mile volje bune protiv upotrebe lekova u
psihijatriji – oni su Katrini doneli nov i bolji život. Doduše,
zapazila je da načelnik dodatno motri na nju i da joj dodeljuje
samo onoliko terenskog rada koliko mora. No njoj to nije
smetalo; volela je da sedi u svojoj kancelarijici sa jakim
računarom, lozinkom i ekskluzivnim pristupom pretraživaču za
koji čak ni policajci nisu znali. Ukucaj, traži, pronađi. Uđi u trag
onima koji su naoko nestali s lica zemlje. Uoči obrazac tamo gde
drugi vide samo slučajnosti. To je bila specijalnost Katrine Brat
kojom su se Centrala Kriminalističke policije i Odeljenje za
krvne delikte okoristili u više navrata i zahvaljujući kojoj su je
prihvatali iako je bila psihoza waiting to happen.11
„Kažeš da si saznala nešto?“
„Proteklih nedelja je ovde mirno, pa sam malo bacila pogled
na ubistva policajaca.“
„Da li ti je tvoj načelnik u Bergenu to…“
„Nije, nije. Samo mi je to bilo bolje nego da buljim u
pornjavu i ređam pasijans.“
„Sav sam se pretvorio u uvo.“
Katrina je čula Hagenov napor da zvuči pozitivno, ali nije
uspeo da sakrije rezignaciju od nje. Valjda mu se u proteklim
mesecima smučilo od lažnih nadanja.
„Prečešljala sam podatke da vidim postoje li lica koja se
ponavljaju kod starih slučajeva silovanja u Maridalu i kod
Trivana.“
„Hvala ti, Katrina, ali već smo to obavili. Uzduž i popreko.“
„Znam, znam. Ali vidiš, ja imam malo drugačiji pristup.“
Težak uzdah. „Dobro, reci.“
„Videla sam da su istrage dodeljene različitim ljudima, samo
dvoje forenzičara i troje istražitelja su učestvovali u obe. A niko
od njih nije imao potpun uvid u sva saslušanja. Pošto ni jedan ni
drugi slučaj nisu rasvetljeni, to se oteglo i dokumentacija je
ogromna.“
„Baš tako, ogromna. A sigurno je tačno i da se niko ne seća
svega što se desilo tokom istrage. Međutim, imena svih
saslušanih se nalaze u bazi.“
„Baš u tome je kvaka“, reče Katrina.
„Kakva kvaka?“
„Kada se neko dovede na saslušanje, on se zavede u bazu i
saslušanje se arhivira u okviru istrage povodom koje je saslušan.
Međutim, dešava se da imena propadnu kroz procep. Na primer,
ako je saslušano lice u tom trenutku bilo na služenju kazne,
saslušanje se obavi neformalno, u ćeliji, a lice ne bude
registrovano jer se već nalazi u bazi.“
„Ali svejedno se arhiviraju beleške sa saslušanja u okviru
istrage.“
„Obično je to slučaj. Ali ne i ako je povod za saslušanje neka
druga istraga u kojem je dotično lice glavni osumnjičeni, pa ga
istražitelj samo usput, reda radi, upita i za, na primer, silovanje u
Maridalu. U tom slučaju se saslušanje arhivira u okviru one
glavne istrage i pretraga ličnog imena osumnjičenog neće ga
povezati i sa ovom drugom.“
„Zanimljivo. A šta si otkrila?“
„Lice koje je saslušano kao glavni osumnjičeni za slučaj
silovanja u Olesundu dok je služio kaznu za telesne povrede i
pokušaj silovanja maloletnice u jednom hotelu Ota u
istoimenom gradu. Tokom saslušanja su ga pitali i za silovanje u
Maridalu, ali je sve arhivirano u okviru istrage u Oti. Zanimljivo
je što je isto to lice privedeno i povodom slučaja u Trivanu, ali je
tada sve bilo prema protokolu.“
„I?“ Katrina prvi put začu nagoveštaj iskrenog interesovanja
u Hagenovom glasu.
„Imao je alibi za sva tri slučaja“, reče Katrina. Takoreći je
osetila pre negoli čula kako se ispušta vazduh iz balona koji mu
je naduvala.
„Aha. Postoji li još neka bergenska anegdota koju bi danas da
mi ispričaš?“
„To nije sve“, reče Katrina.
„Imam sastanak za…“
„Proverila sam alibi saslušanog lica. Isti je u sva tri slučaja –
potvrda svedoka da je bio kod kuće. Njegove cimerke, devojke
koja je u tom trenutku procenjena kao pouzdana. Nije imala
dosije i nikakve veze sa osumnjičenim osim što su delili stan.
Ali naknadna provera njenog imena nudi zanimljive podatke.“
„Poput?“
„Poput pronevere, prodaje narkotika i falsifikovanja
dokumenata. A kad proveriš njena buduća saslušanja, jedno se
uvek ponavlja. Pogodi šta.“
„Lažne izjave.“
 „Nažalost, takvi podaci se ne koriste za ponovno
preispitivanje ranijih istraga, bar ne kada su istrage toliko
zastarele i nepregledne kao one o Maridalu i Trivanu.“
„Jebote, hoćeš li mi reći kako se zove ta žena?“ Žar se beše
vratio u Hagenov glas.
„Irja Jakobsen.“
„Jesi li pronašla adresu?“
„Jesam, njeno ime se nalazi u bazi osuđenika, stanovnika i
još pokojoj…“
„Jebote, pa daj da je privedemo smesta!“
„Na primer, u bazi nestalih lica.“
U Oslu je nastupila tišina. Katrina požele da krene u dugu
šetnju, dole do ribarskih brodića na keju, da nakupuje glave
bakalara, vrati se u svoj stan na Melenprisu, iskrčka ručak i
gleda Čistu hemiju. Uz malo sreće, kiša će tek tad ponovo
početi.
„Divota“, reče Hagen. „Dobro, baš si nam otkrila nešto
opipljivo. Kako se zove taj tip?“
„Valentin Jertsen.“
„A gde je on?“
„Baš u tome je kvaka“, reče Katrina shvativši da se ponavlja.
Prsti su joj leteli po tastaturi. „Ne mogu da ga pronađem.“
„I on se vodi kao nestao?“
„Nema ga među nestalim licima, što je čudno pošto izgleda
kao da je nestao s lica zemlje. Nema poznate adrese,
registrovanih poziva i plaćanja kreditnom karticom, nema čak ni
podataka o bankovnom računu. Na poslednjim izborima nije
glasao niti je u proteklih godinu dana leteo avionom.“
„Jesi li probala da ga guglaš?“
Katrina se zacerekala, a onda uvide da se Hagen nije šalio.
„Opusti se“, rekla je. „Pronaći ću ga već nekako. Pokušaću sa
kućnog računara.“
Završili su razgovor. Katrina ustade i obuče jaknu,
nameravala je da požuri – oblaci su se već navlačili preko
Askeja. Već htede da ugasi računar, kad se setila nečeg što joj je
Hari Hule svojevremeno rekao: nekad zaboravimo da proverimo
ono najočiglednije. Brzo je ukucala adresu i sačekala da se učita
stranica.
Zapazila je da su se glave u kancelariji okrenule ka njoj kad
je izbljunula svoje bergenske psovke. No mrzelo ju je da ih
razuverava kako to nije još jedan nalet psihoze. Hari je, kao i
obično, bio u pravu.
Podigla je slušalicu i pritisla dugme za ponavljanje
poslednjeg poziva. Gunar Hagen se javio posle drugog zvona.
„Zar nisi otišao na sastanak?“, upitala je.
„Odložio sam, raspoređujem ljude da traže tog Valentina
Jertsena.“
„Ne moraš. Upravo sam ga pronašla.“
„Stvarno?“
„Nije nimalo neobično što je nestao s lica zemlje. Zato što ga,
naime, i nema na licu zemlje.“
„Hoćeš da kažeš…“
„Da, mrtav je. Piše jasno i glasno u registru stanovnika. Izvini
zbog ovog bergenskog zamajavanja. Idem sad kući da se tešim
pomijama i ribljim glavama.“
Kada je spustila slušalicu, spazila je da opet pada kiša.

***
Anton Mitet podiže pogled kada je Gunar Hagen umarširao u
gotovo praznu kantinu na šestom spratu Doma policije. Anton je
tu već neko vreme zurio kroz prozor u predeo. I razmišljao.
Kako je moglo da bude. Razmišljao je i o tome što nikad neće
prestati da zamišlja kako je moglo da bude. Možda je tako
izgledalo starenje. Već su ti podelili karte, već si ih pogledao.
Nove nećeš dobiti. Preostaje ti samo da najbolje moguće odigraš
ruku koju imaš. I sanjaš o onoj koju si mogao dobiti.
„Antone, izvini što kasnim.“ Gunar Hagen sede na stolicu
preko puta njega. „Zamajavali su me nešto iz Bergena. Kako
si?“
Anton slegnu ramenima. „Rad i samo rad. Gledam mlade
kako se probijaju, pokušam da ih posavetujem, ali oni valjda ne
vide zašto bi slušali sredovečnog tipa koji je i dalje samo
pozornik. Čini mi se da vide život kao crveni tepih prostrt samo
za njih.“
„A kod kuće?“, upita Hagen.
Anton ponovo slegnu ramenima. „Okej. Žena se žali što
previše radim, ali kad dođem kući, i dalje se žali. Zvuči li ti
poznato?“
Hagen ispusti neki neutralan zvuk koji je sagovornik mogao
protumačiti po svom nahođenju.
„Sećaš li se kad si se ženio?“
„Sećam se.“ Hagen diskretno pogleda na sat. Vrlo je dobro
znao vreme, ali je želeo nešto da saopšti Antonu.
„Najgore je što tada stvarno pristaneš na ljubav doveka.“
Anton se tužno nasmeja i odmahnu glavom.
„Ali hteo si da porazgovaramo o nečemu?“, tada će Hagen.
„Jesam.“ Anton se pogladi po nosnom grebenu. „Juče se kod
pacijenta pojavio neki novi bolničar. Izgledao mi je sumnjivo, ni
sam ne znam zašto, valjda stari lisac zna da nanjuši. Proverio
sam ga. Ispostavilo se da je bio umešan u istragu ubistva pre tri-
četiri godine. Posle je pušten i oslobođen sumnji, ali svejedno.“
„Razumem.“
„Učinilo mi se bolje da se obratim tebi, pa ti možeš videti s
bolničkom upravom, možda mogu diskretno da ga sklone.“
„Pobrinuću se ja oko toga.“
„Hvala.“
„Treba ja tebi da zahvalim. Dobru si stvar uradio, Antone.“
Anton Mitet mu se napola poklonio. Srećan zato što mu je
Hagen zahvalio. Srećan zato što je taj načelnik odeljenja nalik
na monaha bio jedini čovek u policiji kom je Anton dugovao
zahvalnost. Lično ga je Hagen izvukao na kopno posle one
istrage. Lično on je pozvao dramenskog direktora policije i
rekao da su bili previše strogi prema Antonu, koji je dobrodošao
u Dom policije u Oslu kad ga već nisu hteli u Dramenu. Pa je
tako i ispalo. Anton je prebačen u patrolu na Grenlandu, ali je
ostao da živi u Dramenu pošto je Laura insistirala na tome. A
kada se sada Anton Mitet spustio liftom do sedišta patrole na
prvom spratu, osećao je da korača nešto življe i uspravnije, kao i
da mu je zaigrao smešak na usnama. Osećao je – stvarno je
osećao – da to može biti početak nečeg dobrog. Trebalo bi da
kupi cveće… Zamislio se. Lauri.

Katrina je ukucavala broj zureći kroz prozor. Živela je u

takozvanom visokom parteru, dovoljno visokom da ne vidi
prolaznike na pločniku pred kućom, ali dovoljno niskom da vidi
vrhove njihovih otvorenih kišobrana. A kroz razlivene kapi koje
su udarale o njen prozor pod naletima vetra videla je i
Pudefjordski most koji je povezivao grad s rupom u planini na
laksevoškoj strani. Onda je ponovo pogledala televizor
dijagonale pedeset inča i na njemu profesora hemije obolelog od
raka kako pravi metamfetamin. Ta serija joj je bila neobično
zabavna. A televizor je kupila rukovodeći se geslom da ne
moraju neženje imati veće televizore od žena. Svoju dvd
kolekciju krajnje je subjektivno rangirala u dve police ispod
Marancovog plejera. Prvo i drugo mesto na polici sa klasicima
zauzeli su Bulevar sumraka i Pevanje na kiši, dok je u donjoj
polici s novijim filmovima na prvo mesto, začudo, izbila Priča o
igračkama 3. Treća polica bila je rezervisana za muzičke
diskove koje iz sentimentalnih razloga nije poklonila Vojsci
spasa, već ih je zadržala iako su uveliko bili prebačeni i na
računar. Njen muzički ukus bio je krajnje specifičan; slušala je
isključivo glem rok i progresivni pop, po mogućstvu britanski i
androgin – Bouvija, Sparkse, Mott the Hoople, Stiva Harlija,
Marka Bolana, Smol fejsis, Roksi mjuzik i ništa novije od Suejda.
Profesor hemije se opet posvađao sa ženom, pa Katrina
uključi premotavanje čekajući da joj se javi Beata.
„Len.“ Glas je bio zvonak, skoro kao u devojčice. Kad se
neko javi samo prezimenom, to valjda nagoveštava veće
domaćinstvo i da onaj ko zove mora naglasiti kog Lena traži.
Međutim, u ovom slučaju su Lenovi bile samo udovica Beata i
njena ćerka.
„Ovde Katrina Brat.“
„Katrina! Nismo se čule sto godina. Šta radiš?“
„Evo gledam televiziju. A ti?“
„Zlato je potuklo mamu u Monopolu, pa se mama teši
picom.“
Katrina se zamislila. Koliko je to zlato moglo imati godina?
Svakako dovoljno da potuče majku u Monopolu. Još jedan
podsetnik kako vreme leči. Katrina htede da doda i kako se sama
teši glavama bakalara, ali uvide da je to jedan ženski kliše, tobož
autoironičan i utučen način govora kakav se očekuje od neudatih
žena kojim bi samo prikrile pravo stanje stvari – da se možda i
nije želela odreći svoje slobode. Proteklih godina bi Katrina
poželela da pozove Beatu i samo porazgovara s njom. Onako
kako je razgovarala sa Harijem. Beata je, kao i ona, bila odrasla
policajka, obe su živele bez muškaraca, a odrasle s očevima
policajcima, obe su bile natprosečno inteligentne i nisu gajile
iluzije o prinčevima na belim konjima. Doduše, konj je dolazio u
obzir kao prevozno sredstvo do željene destinacije.
Imale bi dosta zajedničkih tema.
Pa opet, Katrina je nikad nije pozvala. Osim, naravno, u vezi
sa poslom.
No i u tome su verovatno bile iste.
„Zovem te zbog izvesnog Valentina Jertsena“, poče Katrina.
„Privodili su ga iz Javnog morala, preminuo je. Jesi li čula za
njega.“
„Samo čas“, reče Beata.
Katrina začu žustro kucanje u tastaturu. Uvidela je da im je
zajedničko i to što su obe uvek prijavljene na bazu.
„Aha, on“, reče Beata. „Videla sam ga nekoliko puta.“
Katrina je shvatila da Beata Len posmatra sliku. Pričali su da
Beatin fusiform gyrus, deo mozga zadužen za prepoznavanje
lica, skladišti sve ljude koje je ova ikad videla, te da je u njenom
slučaju izjavu „nikad ne zaboravljam lica“ trebalo shvatiti
doslovno. Kažu i da su joj naučnici ispitivali mozak pošto je na
svetu otkriveno tek tridesetak osoba s takvom sposobnošću.
„Privođen je na saslušanja u okviru istraga o Trivanu i
Maridalu“, reče Katrina.
„Da, sećam se kao kroz maglu“, odvrati Beata. „Ali mi se
nešto čini da je imao alibi za oba slučaja.“
„Da, njegova cimerka se zaklela da je bio s njom kod kuće te
večeri. Ali pitam se da li ste uzeli uzorak njegove dnk.“
„Teško, ako je imao alibi. U ono vreme su takve analize bile
skupe i teške, u najboljem slučaju su se radile za glavne
osumnjičene, a i to ako ne bismo imali drugih dokaza.“
„Znam, ali pošto sada imate sopstvenu laboratoriju za takve
analize na Institutu za sudsku medicinu, mislila sam da ispitujete
dnk iz starih, nerasvetljenih istraga.“
„Ispitujemo, ali u ta dva slučaja praktično nije ni bilo
bioloških dokaza. A ako se ne varam, Valentin Jertsen je i te
kako kažnjen za svoja nedela.“
„Stvarno?“
„Da, ubili su ga.“
„Saznala sam da je mrtav, ali…“
„Nego šta. Tokom odsluženja kazne u Ili. Pronašli su ga u
ćeliji, umlaćenog kao kašu. Zatvorenici ne vole tipove koji
čačkaju devojčice. Krivac nikad nije otkriven, nisam sigurna ni
da su se mnogo trudili da ga pronađu.“
Tišina.
„Izvini što ne mogu da ti pomognem“, reče Beata.
„Pretraživač mi upravo nudi rezultate ’iz prve ruke’, tako da…“
„Nadajmo se da će biti bolja.“
„Šta?“
„Ruka karata.“
„Da znaš.“
„Samo još nešto“, tada će Katrina. „Volela bih da popričam s
Irjom Jakobsen, cimerkom koja je potvrdila Valentinov alibi.
Vodi se kao nestala, ali sam malo pročeprkala po internetu.“
„I?“
„Nije menjala adresu, plaćala porez, podizala socijalno niti
plaćala kreditnom karticom. Nije putovala niti koristila mobilni.
Kad je neko toliko neaktivan, po pravilu spada u jednu od dve
kategorije. Veća kategorija su mrtvi. Međutim, nešto sam ipak
pronašla. Unos u bazi nacionalne lutrije. Samo jedna uplata, na
dvadeset kruna.“
„Igrala je loto?“
„Verovatno se ponadala dobroj ruci. Kako bilo, to znači da
pripada onoj drugoj kategoriji.“
„A to su?“
„Ljudi koji se veoma trude da nestanu.“
„I sad tražiš pomoć da je nađeš?“
„Imam njeno poslednje prebivalište u Oslu, kao i adresu
kioska u kojem je kupila srećku. Pritom znam da se drogirala.“
„U redu“, odvrati Beata. „Pitaću naše agente.“
„Hvala.“
„Okej.“
Pauza.
„Je l’ to – to?“
„Jeste. U stvari, nije. Voliš li Pevanje na kiši?“
„Ne volim mjuzikle. Otkud to?“
„Teško je pronaći srodnu dušu, zar ne?“
Beata se tiho nasmeja. „Jeste. Trebalo bi jednom da
porazgovaramo o tome.“
Završile su razgovor.

Anton je čekao skrštenih ruku. Osluškivao je tišinu i gledao niz

hodnik.
U tom trenutku Mona je bila kod pacijenta. Uskoro će izaći i
uputiti mu onaj lukavi osmeh. Možda će mu spustiti i ruku na
rame, pomilovati ga po kosi. Možda će ga čak i kratko poljubiti,
pustiti ga da na časak dotakne njen jezik koji je uvek mirisao na
pepermint, a zatim otići niz hodnik zavodljivo vrckajući oblom
zadnjicom. Možda nije namerno tako hodala, ali je on zamišljao
da jeste. Da je zatezala mišiće, ljuljala i njihala se samo zbog
njega, zbog Antona Miteta. Pa, štono kažu, imao je za šta da
bude zahvalan.
Pogledao je na sat. Uskoro će smena straže. Taman htede da
zevne, kad se začu povik.
 I to je bilo dovoljno da ga smesta podigne na noge. Širom je
otvorio vrata, preleteo pogledom sleva nadesno, ustanovio da
unutra nema nikog osim Mone i pacijenta.
Mona je stajala pored kreveta, beše zinula i podigla jednu
ruku preda se, pogleda prikovanog za pacijenta.
„Je li…?“, poče Anton, ali zaćuta kada je čuo da pištanje još
nije utihnulo. Uređaj koji je merio otkucaje srca oglašavao se
tako prodorno – u tišini koja je inače bila potpuna – da je
njegove ujednačene signale čuo čak i u hodniku.
Vrhovi Moninih prstiju počivali su joj na onoj tački u kojoj se
ključne kosti spajaju s grudnom. Laura je to mesto zvala „rupica
za privezak“, jer joj je upravo tu počivalo zlatno srce koje joj je
poklonio za jednu od godišnjica braka koje nisu slavili, ali su je
na svoj način ipak obeležavali. Možda su se upravo tu pela i
prava ženska srca kada se one uplaše, uznemire ili zadišu,
budući da bi se i Laura uvek mašila za upravo to mesto. Taj gest,
toliko nalik na Laurin, ukrao mu je svu pažnju. Čak i kada mu se
Mona ozareno osmehnula i prošaputala tiho, kao da ne želi da
probudi pacijenta, činilo mu se da reči dopiru s nekog drugog
mesta.
„Progovorio je. Progovorio.“

Katrina se za samo tri minuta ušunjala na dobro poznata

sporedna vrata mreže policijskih stanica u Oslu, ali se pomučila
dok nije pronašla snimke saslušanja u okviru istrage silovanja u
hotelu Ota. Obavezna digitalizacija svih audio i video snimaka
sa trake dobro je napredovala, ali indeksiranje nije bilo jednako
uspešno. Katrina je kucala u pretragu sve što joj je palo na
pamet: Valentin Jertsen, hotel Ota, silovanje i tome slično, ali
nikako nije dobijala rezultate. Već je bila na ivici da odustane,
kada se iz zvučnika začuo zvonak muški glas.
 „Pa valjda je sama tražila.“
Katrinu podiđoše žmarci kao kada bi kao dete sedela s ocem
u čamcu, a on staloženo saopštio da je riba zagrizla. Nije znala
zašto, ali znala je da je to taj glas. Da je to on.
„Zanimljivo“, reče jedan drugi glas. Tih, gotovo podilazeći.
Glas policajca koji juri rezultate. „Otkud ti to?“
„Pa uvek same traže, zar ne? Ovako ili onako. A posle se
postide i prijave policiji. Ali vi to već znate.“
„Dakle, ona devojka iz hotela Ota ti je sama to tražila, tako to
treba da shvatim?“
„Možda.“
„Da je nisi silovao pre nego što je stigla da zatraži?“
„Da sam bio tamo.“
„Valentine, upravo si priznao da si bio tamo.“
„Samo sam te navodio da mi ispričaš detalje silovanja. Znaš,
u zatvoru je prilično dosadno. Čovek mora da… da se oraspoloži
kako zna i ume.“
Tišina.
Zatim se začuo Valentinov zvonki smeh. Katrina se stresla na
stolici i umotala u džemper.
„Izgledaš mi kao da ti je… Kako ono ide, inspektore?“
Katrina zažmuri prizivajući njegov lik.
„Dobro, ostavimo hotel Otu po strani. Šta je s onom
devojkom u Maridalu, Valentine?“
„Šta s njom?“
„I to si bio ti, zar ne?“
Ponovo glasan smeh. „Inspektore, moraš to malo bolje da
uvežbaš. Korak sučeljavanja prilikom saslušanja treba da nastupi
kao udarac macolom, a ne dečji šamarčić.“
Katrina zapazi da se Valentinov rečnik protezao izvan
granica uobičajenih zatvorenika.
 „Dakle, poričeš da si to bio ti?“
„Ne.“
„Ne?“
„Ne.“
Katrina oseti ushićeno podrhtavanje daha kada je policajac
zaustio da s usiljenom staloženošću kaže: „Znači li to… da
priznaješ silovanje i ubistvo u Maridalu prošlog septembra?“
Bio je u svakom slučaju dovoljno iskusan da precizira pitanje
čijem se potvrdnom odgovoru nadao i time začepi usta
Valentinovom advokatu koji bi rado tvrdio da ovaj nije razumeo
na koji se slučaj pitanje odnosilo. Međutim, čula je i vragolasti
prizvuk u odgovoru:
„To znači da ne moram da poričem.“
„Kako to…“
„Počinje na ’a’, a završava se na ’i’.“
Kratka pauza.
„Kako možeš napamet biti tako siguran da imaš alibi za
dotično veče, Valentine. To je bilo poodavno.“
„Zato što sam razmislio o tome dok mi je pričao. Razmišljao
sam šta sam radio u to vreme.“
„Kad ti je ko ispričao, i šta?“
„Tip koji ju je silovao.“
Duža pauza.
„Valentine, je l’ nas ti zajebavaš?“
„A šta ti misliš, inspektore Zakrisone?“
„Otkud ti ideja da se tako zovem?“
„Snarlivej 41. Zar ne?“
Opet pauza, zatim smeh i Valentinov glas: „Kao da su ti
potonule sve lađe, tako se kaže. Izgledaš kao da su ti…“
„Gde si čuo za to silovanje?“
„Inspektore, ovo je zatvor za perverznjake. Šta misliš, o čemu
mi razgovaramo? Thank you for sharing,12 štono bismo rekli.
Naravno, on misli da se nije odao, ali i ja čitam novine i dobro
se sećam tog slučaja.“
„Dakle, ko, Valentine?“
„Dakle, kada, Zakrisone?“
„Kada?“
„Kad mogu računati da ćete me pustiti ako ga ocinkarim?“
Katrina požele da premota te učestale pauze.
„Odmah se vraćam.“
Začula se škripa stolice i tih škljocaj vrata.
Katrina je čekala osluškujući disanje na snimku. Zapazila je
nešto neobično: i sama je disala sve teže, kao da su ti udisaji u
zvučniku krali vazduh iz njene dnevne sobe.
Policajac nije bio odsutan duže od dva-tri minuta, ali se činilo
kao da ga nije bilo pola sata.
„U redu“, rekao je ponovo zaškripavši stolicom.
„Baš si brz. Za koliko ćete mi smanjiti služenje kazne?“
„Valentine, dobro znaš da to ne određujemo mi. Ali
porazgovaraćemo s nekim sudijom, okej? Dakle, koji je tvoj
alibi i ko je silovao devojku?“
„Bio sam cele večeri kod kuće. Sa mnom je bila vlasnica
kuće, a ukoliko nije dobila alchajmera, to će ti i potvrditi.“
„Kako se tek tako sećaš…“
„Zato što pamtim datume silovanja. Ako ne uhvatite srećnika
odmah, znam da ćete doći da me pitate gde sam bio.“
„Dobro, a sada odgovor na pitanje od hiljadu kruna: ko je
počinilac?“
Odgovor je stigao polako i sa naglašenom dikcijom: „Ju-da
Jo-hansen. Odranije poznat policiji, štono bi se reklo.“
„Juda Johansen?“
„Zakrisone, zar ti nisi zadužen za javni moral. Kako to da nisi
čuo za tako slavnog silovatelja?“
Škripa đonova po podu. „Otkud ti ideja da nisam čuo za
njega?“
„Pogled ti je prazan kao omanja vaseljena, Zakrisone.
Johansen je najgori silovatelj još od… pa, još od mene. A ima u
sebi i tog ubicu. Možda još nije svestan toga, ali, veruj mi, samo
je pitanje vremena kada će se probuditi taj ubica.“
Katrini se učinilo da čuje škljocaj policajčeve donje vilice
kada je izgubila dodir s gornjom. Osluškivala je pucketavu
tišinu, činilo joj se da čuje i ubrzani puls kolege, kako mu znoj
izbija na čelu dok se trudi da suzbije ushićenje i nervozu pošto je
uvideo da je kucnuo čas, da je pred ključnim probojem, na pragu
svog velikog istražiteljskog podviga:
„Gde… gde…“, promuca Zakrison, ali ga prekide strašno
zavijanje u zvučnicima u kojem je Katrina tek sa zadrškom
prepoznala smeh. Valentinov smeh. Postepeno je to prodorno
zavijanje preraslo u isprekidane jecaje.
„Zajebavam te, Zakrisone. Juda Johansen je peder, sedi u
ćeliji pored mene.“
„Šta?“
„Želiš li da čuješ još zanimljiviju priču od te tvoje? Juda
Johansen je jebao nekog momka kada im je upala njegova
majka. Na Judinu nesreću, frajer je još krio svoje opredeljenje, a
njegovi su bili bogati konzervativci. Prijavili su Judu da im je
silovao sina. Judu, koji nikad ne bi zgazio ni mrava. Mačku. Je l’
se kaže ’mačku’? Mrav, mačka. Mačka. Mrav. Kako bilo, da li
bi ponovo otvorio taj slučaj sa ovim mojim informacijama?
Mogu ti reći i čime se taj klinac bavio posle tog slučaja.
Računam da je ponuda za smanjenje kazne još na stolu, zar ne?“
Opet škripa stolice o pod. Tresak stolice o pod. Škljocaj,
tišina. Neko je isključio diktafon.
 Katrina je zurila u ekran računara. U međuvremenu se
napolju smračilo. Riblje glave su se ohladile.

„Da, da“, reče Anton Mitet. „Progovorio je!“

Anton Mitet je telefonirao u hodniku istovremeno
proveravajući legitimacije dvoje pristiglih lekara na čijim se
licima videlo iznenađenje i uvređenost. Kako ih je zaboravio?
Anton im mahnu da prođu i oni pohitaše kod pacijenta.
„Ali šta je rekao?“, upita Gunar Hagen na drugoj strani veze.
„Čula ga je samo kako nešto mumla, ne i šta.“
„Da li je sada budan?“
„Nije, samo je to promrmljao, a onda je opet izgubio svest.
Ali lekari kažu da se može probuditi u bilo kom trenutku.“
„Dobro“, reče Hagen. „Izveštavaj me. Pozovi bilo kad, bilo
kad.“
„U redu.“
„Dobro, dobro. Bolnica ima naređenje da me izveštava, ali…
Pa, oni imaju pune ruke svoga posla.“
„Naravno.“
„Pa da, zar ne?“
„Da.“
„Da.“
Anton je osluškivao tišinu. Da li je Gunar Hagen želeo nešto
da mu kaže?
Načelnik odeljenja prekide vezu.
 Deveto poglavlje
Katrina je sletela na aerodrom Gardermun u pola deset. Uhvatila
je ekspresni voz i odvezla se njime pravo u centar Osla. Tačnije,
pravo ispod centra. Iako je svojevremeno tu živela, kratki prizori
grada nisu u njoj probudili sentimentalnost. Velegradski
horizont u pokušaju. Niski, dobroćudni brežuljci obloženi
snegom – pripitomljeni predeo. U vozu su sedela zatvorena,
bezizražajna lica, nije bilo ni traga spontanoj i besciljnoj
komunikaciji među neznancima na kakvu beše navikla u
Bergenu. Onda je opet došlo do tehničke greške na jednoj od
najskupljih železničkih deonica na svetu i obreli su se u mrklom
mraku usred tunela.
Zahtev za službeni put u Oslo obrazložila je time što u
njihovoj administrativnoj jedinici – Hordalandu – postoje tri
nerasvetljena slučaja silovanja koja pokazuju izvesne
podudarnosti sa slučajevima za koje se sumnjiči Valentin
Jertsen. Obrazložila je kako, ukoliko uspeju da prikače te
slučajeve Valentinu, time posredno pomažu Centrali
Kriminalističke policije u Oslu da rasvetli ubistva policajaca.
„Ali zašto ne bismo to prepustili policiji u Oslu?“, upitao ju
je načelnik Odeljenja za krvne delikte i nestala lica Knut Miler-
Nilsen.
„Zato što je njihov procenat rasvetljenih slučajeva 20,8 a naš
41,1.“
Na to se Miler-Nilsen glasno nasmejao, a Katrina je znala da
će dobiti avionsku kartu.
Voz se trgnuo i pokrenuo, a vagonom su se razlegli uzdasi:
uzdasi olakšanja, iznervirani uzdasi, rezignirani. Izašla je u
Sandviki i otud uhvatila taksi do Ejksmarke.
Taksi se zaustavio na adresi Jesinški put 33. Iskoračila je u
sivu bljuzgavicu. Izuzev visoke ograde oko zgrade od crvene
opeke, malo šta je nagoveštavalo da Kazneno-popravna
ustanova i pritvor Ila krije najgore ubice, narko-profitere i
silovatelje u zemlji. Između ostalih. Prema statutu, zatvor je bio
ustanova na nacionalnom nivou za muške zatvorenike sa
„naročitom potrebom za merama pomoći“.
Pomoći da ne pobegnu, pomisli Katrina. Pomoći da ne
sakate. Pomoći u onome što sociolozi i kriminolozi iz nekog
razloga umišljaju da je težnja zajednička celokupnoj ljudskoj
vrsti: da budu dobri prema bližnjima, da doprinesu stadu, da
funkcionišu u društvu izvan tih zidina.
Katrina je dovoljno dugo proboravila na bergenskom
odeljenju psihijatrije da shvati kako čak i ludake koji nisu
kriminalci zabole uvo za dobrobit društva i za bilo kakvo
zajedništvo osim onog sa samim sobom i svojim demonima.
Osim toga, želeli su samo da ih ostave na miru – što nije nužno
podrazumevalo da će i oni sami ostaviti druge na miru.
Pustili su je u predvorje, pokazala im je legitimaciju i
dozvolu za posetu koja joj je stigla na imejl, a onda su je
propustili unutra.
Dočekao ju je zatvorski čuvar u raskoraku, sa prekrštenim
rukama i svežnjem ključeva, verovatno nešto razmetljiviji i
tobož samouvereniji nego inače pošto je gošća pripadala policiji,
bramanskoj kasti među čuvarima reda, pred čijim su
pripadnicima zatvorski čuvari, radnici obezbeđenja, pa čak i
radnici parking-servisa osećali naročitu potrebu da se istaknu
gestikulacijom i glasnošću.
Katrina je postupila kao i obično u takvim slučajevima – bila
je ljubaznija i srdačnija nego što joj je priroda inače nalagala.
„Dobro došla u kanalizaciju“, reče čuvar. Katrina je bila
sasvim sigurna da tom rečenicom nije dočekivao svakodnevne
posetioce, već da ju je smislio unapred kao iskaz koji
nagoveštava ispravnu mešavinu crnog humora i realnog cinizma
u odnosu prema poslu.
Ali nije loše poređenje, pomisli Katrina dok su išli
zatvorskim hodnicima. Doduše, možda je bilo bolje uporediti ga
sa crevima, mestom gde zakon u procesu varenja razlaže
osuđene pojedince u mrku, smrdljivu masu koja će u jednom
trenutku opet izaći napolje. Sva vrata bila su zatvorena, a
hodnici prazni.
„Odeljenje za perverznjake“, reče čuvar otključavajući još
jedna gvozdena vrata u dnu hodnika.
„Imaju, dakle, zasebno odeljenje?“
„Aha. Dokle god ih držimo na okupu, manje su šanse da ih
neko sredi.“
„Sredi?“, Katrina će tobož iznenađeno, kao da to prvi put
čuje.
„Aha, ovde mrze silovatelje kao i bilo gde drugde u društvu.
Ako ne i više. A ovde nam leže ubice s nešto slabijom
samokontrolom od tebe i mene. Pa kad im dođe loš dan…“
Dramatično je prešao ključem sebi preko grkljana.
„Onda ih… ubiju?“, uzviknu Katrina preneraženo, pitajući se
da nije preterala. No čuvar to očigledno nije primetio.
„Pa, možda ih baš i ne ubiju. Ali nešto urade. Uvek nam u
ambulanti leže perverznjaci sa slomljenim rukama i nogama.
Lažu da su pali niz stepenice ili se okliznuli pod tušem – pa ne
valja im ni da cinkare, zar ne?“ Zaključao je za njima i udahnuo
na nos. „Osećaš li smrad? Sperma na vrelom radijatoru. Odmah
se sasuši, a miris se uvuče u metal, nemoguće ga je sprati. Smrdi
kao ljudsko meso, zar ne?“
„Homunkulus“, reče Katrina omirisavši. Osetila je samo
miris sveže okrečenih zidova.
„A?“
„U XVII veku su ljudi verovali da u spermi žive čovečuljci“,
rekla je i, zapazivši čuvarev sumnjičav pogled, smesta uvidela
svoju grešku. Trebalo je opet da glumi zgroženost.
„Dobro“, promenila je žurno temu. „Valentin je onda ovde
bezbedno boravio među istomišljenicima?“
Čuvar odmahnu glavom. „Neko je pustio buvu da je on
silovao one devojčice u Maridalu i kod Trivana. A sa
zatvorenicima koji su napastvovali maloletnike nešto je
drugačija priča. Čak i ozloglašeni silovatelj će mrzeti
decojepca.“
Katrina se trgnu, ali ovog puta nije odglumila. Na to ju je
ponajviše nagnao nonšalantan način na koji je izgovorio tu reč.
„Pa su sredili i Valentina?“
„Moglo bi se reći.“
„A ta buva, imaš li predstavu ko ju je pustio?“
„Aha“, odvrati čuvar otključavajući naredna vrata. „Vi ste.“
„Mi? Policija?“
„Jednog dana je došao neki policajac i pravio se da saslušava
zatvorenike o te dve istrage, a zapravo je, kažu, više sam pričao
nego što je ispitivao.“
Katrina klimnu. Za to je već čula: u slučajevima kada su
policajci sasvim sigurni da je neko od zatvorenika seksualno
zlostavljao decu, ali ne može da dokaže, postaraju se da ga
kazna stigne na drugi način. Dovoljno je samo informisati
odgovarajućeg suseda u zatvoru, onog najmoćnijeg – ili
najlabilnijeg.
„I vi ste to prihvatili?“
 Čuvar slegnu ramenima. „A šta mi čuvari pa možemo da
preduzmemo?“ A zatim dodade, nešto tiše: „Doduše, u ovom
konkretnom slučaju i nismo imali ništa protiv…“
Prolazili su pored nekakvog dnevnog boravka. „Kako to
misliš?“
„Valentin Jertsen je bio bolesno đubre. Naprosto zao. Za
takvog čoveka se pitaš kakvim je božjim naumom uopšte dospeo
na zemlju. Imali smo ovde jednu čuvarku koju je…“
„Hej, pa gde si ti?“
Glas je bio nežan, a Katrina se mahinalno okrenu ulevo.
Pored table za pikado stajala su dva muškarca. Pogled joj je pao
na nasmejane oči onog koji je maločas dobacio za njom. Bio je
to neki mršavac, verovatno u poznim tridesetim. Preostale plave
vlasi začešljao je unazad preko pocrvenele ćele. Neka kožna
bolest, pomisli Katrina. Ili su imali solarijum u zatvoru, ipak je
tim zatvorenicima trebala posebna pomoć.
„Mislio sam da nikad nećeš doći.“ Izvlačio je strelice iz mete
ne ispuštajući je iz vida. Kada je izvukao prvu, zario ju je pravo
u mekan, crven centar mete. Cereći se, zarivao je strelicu sve
dublje i dublje, gurajući je napred-nazad. Zatim ju je izvukao i
coknuo usnama. Onaj drugi muškarac se nije nasmejao kao što
je Katrina očekivala, već je nekako zabrinuto pogledao svog
saigrača.
Čuvar tad lako uhvati Katrinu podruku ne bi li je odvukao
odatle, ali mu se ona otrgla dok joj je mozak punom brzinom
tražio prikladan odgovor. Poređenje strelica sa veličinom polnog
organa koje joj se prvo nametnulo smesta je odbacila.
„Možda ne bi trebalo da pereš kosu varikinom.“
Produžila je, ali je prethodno ustanovila da je pogodila metu,
ako ne i njen centar. Tip se dodatno zacrveneo, ali se odmah
zatim iscerio i nekako joj salutirao.
 „Da li je Valentin razgovarao s nekim ovde?“, upita Katrina
dok je čuvar otključavao ćeliju.
„Sa Junasom Johansenom.“
„Je l’ njega zvao Juda?“
„Jeste. Taj je služio kaznu zbog silovanja punoletnog
muškarca – takvih baš i nemamo mnogo.“
„A gde je sada?“
„Pobegao je.“
„Kako?“
„To ne znamo.“
„Kako ne znate?“
„Vidi, iako kod nas leže razni gadovi, nismo baš zatvor
visokog stepena bezbednosti kao Ulersmu. Osim toga,
zatvorenici ovde imaju ograničene presude. Judina presuda je
uvažila niz olakšavajućih okolnosti. A i Valentin je bio zatvoren
samo zbog pokušaja silovanja. Serijski silovatelji se raspoređuju
drugde. Zato ne rasipamo resurse na čuvanje zatvorenika s ovog
odeljenja. Svako jutro ih prebrojimo i u retkim slučajevima kad
neko nedostaje, vratimo ih u ćelije da ustanovimo ko je to. Ali
ako se broj podudara, sve teče svojim uobičajenim tokom.
Jednog dana smo, dakle, ustanovili da nema Jude Johansena, i to
smo prijavili policiji. Nisam mnogo razmišljao o tome jer smo
ubrzo zatim imali pune ruke posla.“
„Misliš…?“
„Da, neko je ubio Valentina.“
„Juda, dakle, nije bio tu kad se to desilo?“
„Tako je.“
„Pa šta misliš, ko ga je onda ubio?“
„Ne znam.“
Katrina klimnu. Odgovor je stigao automatski, prebrzo.
„Obećavam ti da neću nikome reći. Samo te pitam šta ti
misliš ko je ubica.“
Čuvar udahnu kroza zube odmerivši Katrinu od glave do
pete, kao da proverava da li mu je nešto promaklo prilikom prve
inspekcije.
„Ovde ima mnogo njih koji su ga se plašili i mrzeli ga. Neko
– ili neki – možda su zaključili da mu duguju odmazdu. Ko god
da ga je ubio, mora da ga je strašno mrzeo. Valentin je bio…
kako bih rekao?“ Katrina opazi da čuvareva jabučica poskakuje
pod kragnom uniforme. „Telo mu je bilo kao žele, nikad nisam
video ništa slično.“
„Izudaran tupim oružjem?“
„Ne znam ništa o tome, ali u svakom slučaju bio je umlaćen
do neprepoznatljivosti. Lice mu je bilo kaša. Da nije bilo one
grozne tetovaže na grudima, ne znam kako bismo ga
identifikovali. Nisam naročito osetljiv, ali posle tog sranja sam
imao košmare.“
„Kakve tetovaže?“
„Kakve?“
„Da, kak…“ Katrina uvide da polako napušta ulogu ljubazne
policajke. Brzo se sabrala da prikrije iznerviranost.
„Kako je izgledala?“
„Pa, kako bih rekao. Nacrtano lice. Prilično grozno, nekako
razvučeno sa strane, kao da je pričvršćeno i pokušava da se
odlepi.“
Katrina polako klimnu. „Da se oslobodi tela u kojem je
zarobljeno?“
„Jeste, baš tako. Jesi li i ranije…?“
„Nisam“, odvrati Katrina. Ali mi je poznato to osećanje. „A
Judu nikad niste pronašli?“
„Vi ga niste pronašli.“
„Da, dobro. Ali šta misliš – zašto ga nismo pronašli?“
 Čuvar slegnu ramenima. „Šta ja znam. Verovatno vam tip
kao Juda nije baš na vrhu spiska prioriteta. Rekao sam ti – bilo
je i olakšavajućih okolnosti, a opasnost da ponovi zločin bila je
minimalna. Zapravo mu se bližio kraj služenja kazne, ali je
budalu uhvatila groznica.“
Katrina klimnu. Groznica pred oslobođenje. Nastupila bi sa
bliženjem tog datuma, kada zatvorenik počne da razmišlja o
slobodi i odjednom više ne može podneti ni još jedan dan u
zatvoru.
„Može li još neko da mi kaže nešto o Valentinu?“
Čuvar odmahnu glavom. „Osim Jude, uglavnom se držao po
strani. A niko nije ni želeo da ima posla s njim. Jebiga, plašio je
ljude – kao da bi se nešto desilo s vazduhom kad uđe u
prostoriju.“
Katrina ga je još neko vreme zapitkivala sve dok nije uvidela
da zapravo samo pokušava da opravda gubitak vremena i
avionsku kartu.
„Spomenuo si mi nešto što je Valentin uradio“, rekla je.
„Stvarno?“ Čuvar žurno pogleda na sat. „Au, moram da…“
U povratku kroz dnevni boravak Katrina je videla samo onog
mršavca s crvenom ćelom. Stajao je mirno, oklembešenih ruku i
zurio u praznu metu. Strelica nije bilo na vidiku. Onda se polako
okrenuo, a Katrina nije odolela da mu pogleda u oči. Više se nije
kezio, oči su mu bile mutne i sive kao providne meduze.
Uzviknuo je nešto. Četiri reči koje je ponovio. Glasno,
prodorno, poput krika ptice koja najavljuje opasnost. Zatim je
prasnuo u smeh.
„Ne obaziri se na njega“, reče čuvar.
Pohitali su niz hodnik, a smeh im je odzvanjao za petama.
Onda se obrela na hladnom vazduhu zasićenom kišom.
Izvadila je mobilni i pozvala Beatu.
 „Završila sam u Ili“, rekla je. „Imaš vremena?“
„Upravo sipam kafu u filter.“
„Uh. Zar nemaš…“
„Katrina, i ti si policajac, prema tome – piješ filter-kafu.“
„Vidi, svojevremeno sam ručavala u kafeu Sara u Ulici
Torgate. Treba da se malo mrdneš iz te laboratorije. Idemo da
jedemo, ja častim.“
„I treba da častiš.“
„Stvarno?“
„Pronašla sam je.“
„Koga.“
„Irju Jakobsen. Živa je, bar bi trebalo da bude ako požurimo.“
Ugovorile su da se nađu za četrdeset pet minuta i završile
razgovor. Dok je čekala taksi, Katrina je preslušavala snimak.
Telefon sa uključenim diktafonom joj je virio preko ruba džepa i
zaključila je da bi se sa dobrim slušalicama moglo dešifrovati
sve što joj je čuvar rekao. Potom je premotala do kraja snimka i
pustila ono za šta joj slušalice nisu bile potrebne. Bio je to
crvenoglavi i njegov ponovljeni uzvik upozorenja.
„Valentin živi, Valentin ubija. Valentin živi, Valentin ubija.“

„Probudio se jutros“, reče Anton Mitet dok su on i Gunar Hagen

žurili niz hodnik.
Kad ih je spazila, Silje ustade sa stolice.
„Možeš kući, Silje, preuzimam stražu.“
„Ali smena je tek za sat.“
„Možeš da ideš, kad ti kažem. Uzmi slobodno.“
Odmerila je Antona, a zatim i ovog drugog.
„Gunar Hagen“, reče on pružajući joj ruku. „Načelnik
Odeljenja za krvne delikte.“
„Znam ko si“, rekla je prihvativši njegovu ruku. „Silje
Gravseng. Nadam se da ću jednog dana raditi kod tebe.“
„Lepo“, odvratio je. „Onda počni tako što ćeš poslušati
Antona.“
Klimnula je Hagenu. „Pošto je tvoje ime na instrukcijama –
hoću, naravno…“
Anton ju je posmatrao kako se pakuje.
„Uostalom, danas mi je poslednji dan prakse“, rekla je.
„Moram da se posvetim ispitima.“
„Silje je na obuci“, reče Anton.
„Sada se kaže – student Policijske akademije“, ispravi ga
Silje. „Glavni inspektore, nešto me zanima.“
„Da?“ Hagen se ironično osmehnuo na pomen tih činova.
„Hari Hule, legenda koji je radio za tebe. Kažu da se nikad
nije izblamirao, da je rešio svako ubistvo koje je istraživao. Da li
je to istina?“
Anton se nakašlja i uputi joj upozoravajući pogled, ali se ona
napravila da ga ne vidi.
Hagenov ironični osmeh prerastao je u širok kez. „Kao prvo,
istražitelj može imati nerešen slučaj na savesti, a da to nije blam,
zar ne?“
Silje Gravseng oćuta.
„Što se tiče Harija i nerasvetljenih ubistava…“ Protrljao se po
bradi. „Šta znam, valjda su u pravu. Ali pitanje je i iz kog ugla
se posmatra.“
„Kakvog ugla?“
„Vratio se iz Hongkonga da istraži ubistvo za koje je bio
optužen njegov posinak Oleg. A iako je Oleg oslobođen, a jedan
drugi čovek priznao da je ubio Gusta Hansena, taj slučaj se još
vodi kao nerasvetljen. Bar zvanično.“
„Hvala.“ Silje mu se kratko osmehnu.
„Srećno s karijerom“, odvrati Gunar Hagen.
 Gunar Hagen ju je posmatrao kako odlazi niz hodnik, ne
toliko što će svaki muškarac ispratiti lepu devojku pogledom,
koliko u nastojanju da za još koju sekundu odloži ono što je
predstojalo, zaključi Anton. Primetio je da je načelnik odeljenja
nervozan. Hagen se okrenu prema zatvorenim vratima.
Zakopčao je sako i zaklatio se na prstima poput tenisera koji
očekuje protivnikov servis.
„Ulazim.“
„Izvoli“, odvrati Anton. „Ja čuvam stražu u hodniku.“
„Dobro“, reče Hagen. „Dobro.“

Na pola ručka Beata je upitala Katrinu da li je u ono vreme

spavala sa Harijem.
Pre toga je objasnila kako je jedan agent prepoznao sliku Irje
Jakobsen, žene koja je davala lažne izjave policiji. Rekao je da
ova uglavnom ne napušta svojevrsnu komunu u blizini Trga
Aleksandra Ćelanda koju su držali pod prismotrom zato što su se
tamo prodavali amfetamini. No Irja nije naročito zanimala
policiju, pošto nije bila diler, već u najgorem slučaju kupac.
A zatim je njihov razgovor preko poslovnog i privatnog
statusa, prešao na stara, dobra vremena. Katrina se reda radi
pobunila kada ju je Beata podsetila da je pola Odeljenja za krvne
delikte ušinulo vratove osvrćući se za Katrinom na hodniku.
Ovoj je proletelo kroz glavu kako je to tipičan ženski način da
postave jedna drugu na mesto – podsećanjem kako su nekad bile
lepe. Tome naročito pribegavaju one koje same nikad nisu bile
lepotice. No iako niko nije ušinuo vrat zbog Beate, ova nikad
nije bila tip koji bljuje otrovne strelice. Bila je tiha, rumena,
vredna, odana, neko ko se bori džentlmenski. No nešto se
očigledno u međuvremenu promenilo, možda od one jedne čaše
vina kojom su rešile da se časte. U svakom slučaju, stara Beata
nikad ne bi postavila tako direktno pitanje.
Katrini je u svakom slučaju bilo drago što je sa ustima punim
pita-hleba na to mogla samo da odmahne glavom.
„Ali dobro“, dodala je progutavši zalogaj. „Priznajem da mi
je padalo na pamet. Zar ti je Hari nekad pričao o tome?“
„Hari mi je pričao manje-više sve.“ Beata podiže čašu s
poslednjim gutljajčićem. „Samo sam se pitala da li je lagao kada
je porekao da ste…“
Katrina mahnu da im se donese račun. „Ali zašto si mislila da
smo bili zajedno?“
„Pa, videla sam vas kako se gledate, čula kako pričate.“
„Beata, Hari i ja smo se tukli!“
„Upravo tako.“
Katrina se nasmeja. „A ti i Hari?“
„Hari? Nezamislivo. Bili smo previše dobri drugari. A i onda
sam se smuvala s Halvorsenom…“
Katrina klimnu. Bio je to Harijev partner, mlad inspektor iz
Stejnćera koji je stradao na dužnosti ubrzo pošto je Beata
zatrudnela s njim.
Pauza.
„Šta je bilo?“
Katrina slegnu ramenima. Izvadila je telefon i pustila
završetak onog snimka.
„U Ili baš ima ludaka“, primeti Beata.
„Pošto sam ležala na psihijatriji, znam da ih nanjušim
izdaleka“, reče Katrina. „Ali me zanima otkud je ovaj ludak
znao da sam došla baš zbog Valentina.“

***
Anton Mitet je sedeo na stolici i posmatrao Monu kako mu
prilazi. Uživao je u tom prizoru pomišljajući kako to može biti i
poslednji put.
Osmehnula mu se već izdaleka. Išla je pravo ka njemu
spuštajući jedno stopalo ispred drugog, kao da hoda po žici.
Možda je uvek tako koračala. A možda je i samo zbog njega. A
onda mu je prišla, mahinalno se osvrnula da proveri ima li nekog
iza nje. Zatim ga je pomilovala po kosi, a on nije ustao, već joj
je obrglio butine i pogledao naviše.
„Šta bi?“, upitao je. „I sada si dežurna?“
„Jesam“, odgovorila je. „Ostali smo bez Altmana, vratili su
ga na onkologiju.“
„Pa onda ćemo te češće viđati.“ Anton se osmehnuo.
„Ne mora da znači“, odvratila je. „Pregledi pokazuju da se
brzo oporavlja.“
„Ali mi ćemo se svejedno viđati.“
Rekao je to šaljivim tonom, ali se nije šalio. A i ona je to
valjda shvatila. Da li se zbog toga nekako zgrčila, osmeh joj
prerastao u grimasu, da li se zbog toga otrgla iz njegovog
zagrljaja i osvrnula tobož zato što ih neko može videti? Anton ju
je pustio.
„Unutra je načelnik Odeljenja za krvne delikte.“
„Šta će tamo?“
„Došao je da popričaju.“
„O čemu?“
„To ne bih smeo da kažem“, rekao je. Umesto to ne bih znao
da kažem. Pobogu, koliko je samo jadan.
Utom se vrata otvoriše i iz sobe izađe Gunar Hagen. Zastao
je, pogledao Monu, pa Antona, pa opet Monu. Kao da im čita
šifre ispisane na licu. U svakom slučaju, Mona je porumenela i
odmah zatim utrčala na vrata iza Hagenovih leđa.
„I?“, upita Anton praveći se nepotresen malopređašnjom
situacijom. Ubrzo je shvatio da ga Hagen nije pogledao kao
neko ko sve razume, već kao neko ko ne razume ništa. Zurio je u
Antona kao da je ovaj pao s Marsa, bio je to zbunjen pogled
čoveka čije se viđenje sveta upravo prevrnulo naglavačke.
„Pacijent…“, poče Hagen pokazujući palcem iza sebe.
„Antone, ima da ga čuvaš. Jesi li čuo? Jebeno dobro da ga
čuvaš!“
Anton ga je čuo kako te poslednje reči uznemireno ponavlja
za sebe dok se udaljavao niz hodnik.
 Deseto poglavlje
Kada je ugledala lice na vratima, Katrina isprva pomisli da su
pogrešili stan – ta seda starica podbulog lica nikako nije mogla
biti Irja Jakobsen.
„Šta hoćete?“ Gledala ih je sumnjičavo.
„Ja sam zvala“, poče Beata. „Hoćemo da popričamo o
Valentinu.“
Žena im zalupi vrata.
Beata sačeka da se udalji zvuk lenjih koraka unutra, a onda
pritisnu kvaku i otvori vrata.
Po kukama u hodniku visile su odeća i plastične kese. Uvek
te plastične kese. Zašto se narkomani uvek okružuju plastičnim
kesama?, zapitala se Katrina. Zašto insistiraju da se sve što
imaju čuva, štiti i prenosi u toj krhkoj i nepouzdanoj ambalaži?
Zašto kradu mopede, čiviluke, servise za čaj – sve živo, samo
nikad artikle poput kofera i torbi?
Stan je bio prljav, ali nešto pristojniji od drugih
narkomanskih gnezda koja je viđala. Možda je to ipak bila
zasluga žene koja je tu živela, Irje, možda je bar ona postavila
neke granice. Katrina je, naime, bila sasvim sigurna da je Irja
jedina žena tu. Ušla je za Beatom u dnevnu sobu. Na starom ali
čitavom divanu spavao je neki muškarac, svakako drogiran.
Smrdelo je na znoj, dim cigareta, drvo natopljeno pivom, a bilo
je tu i neke slatkaste arome koju Katrina nije mogla ili želela da
prepozna. Duž zida je bio naslagan obavezni plen, hrpe i hrpe
dečjih dasaka za surfovanje upakovanih u providne kese. Na
svakoj se kezila bela ajkula, a crni tragovi ugriza na vrhu dasaka
trebalo je da stvore iluziju kako ih je ajkula gricnula. Ko zna
kako su zamišljali da ih preprodaju.
Beata i Katrina su produžile u kuhinju, gde je Irja motala
cigaretu za stočićem na kojem se čak nalazio i mali stolnjak. U
prozoru je stajala posuda za šećer sa plastičnim cvećem.
Katrina i Beata sedoše preko puta nje.
„Samo voze i voze“, poče Irja klimnuvši ka prometnoj
Uelandovoj ulici iza prozora. Glas joj je bio tačno onoliko
prepukao i promukao koliko je Katrina i očekivala videvši stan i
lice starice od trideset i nešto. „Voze li voze. Kud li su pošli?“
„Kući“, predloži Beata. „Ili od kuće.“
Irja slegnu ramenima.
„Ni ti nisi baš kod kuće“, ubaci se Katrina. „Vodiš se na
adresi…“
„Kuću sam prodala“, prekide je Irja. „Nasledila sam je, bila
mi je prevelika. Previše…“ Isplazila je suv, pobeleo jezik da
oliže cigaretu, a Katrina je dovršila rečenicu u sebi: previše
vredna da je ne prodam kada socijalna pomoć više nije mogla
da mi namiri potrebu za drogom.
„Previše loših uspomena“, reče Irja.
„Kakvih uspomena?“, upita Beata, a Katrina se stresla. Beata
je bila forenzičar, a ne stručnjak za saslušanja i sada je postavila
preširoko pitanje, zatražila da čuje celu tragičnu životnu priču. A
niko nije bio iscrpniji u kazivanju tih priča od narkomana punih
samosažaljenja.
„Valentin.“
Katrina se uspravi. Možda je Beata ipak znala šta radi.
„Šta je uradio?“
Irja ponovo slegnu ramenima. „Iznajmljivao je stan u
suterenu. Bio je… tu.“
„Bio tu?“
 „Ne znate vi Valentina, on je drugačiji. Nekako…“
Škljocnula je upaljačem, ali se plamen nije pojavio. „Nekako…“
Uporno je škljocala.
„Lud?“, nestrpljivo će Katrina.
„Nije!“ Irja ljutito hitnu onaj upaljač od sebe.
Katrina opsova u sebi – sad je ona ispala amater navodeći je
da suzi informacije koje bi inače dobile.
„Svi kažu da je Valentin bio lud! Ali nije! Samo radi
nešto…“ Pogledala je kroz prozor na ulicu i nastavila tiše:
„Nešto radi sa vazduhom. Ljudi se uplaše.“
„Da li te je tukao?“, upita Beata.
I ona ju je navodila. Katrina pokuša da se zgleda s Beatom.
„Nije“, odvrati Irja. „Nije me tukao. Davio me je. Ako mu se
usprotivim. Bio je tako jak, uhvatio bi me jednom rukom za
gušu i stegao. Samo bi me tako držao dok mi se ne zavrti u
glavi, nije bilo šanse da mu sklonim ruku.“
Katrina je pretpostavila da Irjin osmeh na licu predstavlja
neki vid crnog humora. Ali onda je ova nastavila: „Ali to me je,
začudo, radilo. I palilo.“
Katrina nehotice načini grimasu. Čitala je ona da nedostatak
kiseonika u mozgu može imati takav efekat, ali zar i kod onih
koji su suočeni sa silovateljem?
„I onda ste imali seksualne odnose?“, upita Beata, a zatim se
sagnu da pokupi onaj upaljač sa poda. Pripalila ga je i prinela
Irji, a ova žurno tutnu cigaretu među usne i povuče dim na
nepouzdanom plamenu. Otpuhnula je i opustila se na stolici kao
da je implodirala, kao da je njeno telo dotad bilo kesa puna
vakuuma koju je cigareta upravo probušila.
„Nije uvek hteo da se jebemo“, reče Irja. „Onda bi izašao. A
ja bih čekala nadajući se da će se vratiti što pre.“
Katrina je morala da se obuzda kako ne bi frknula ili iskazala
svoj prezir na neki drugi način.
„A šta je radio napolju?“
„Ne znam. Ne bi mi ništa rekao, a ja…“ Opet ono sleganje
ramenima. Sleganje ramenima kao životni stav, pomisli Katrina.
Rezignacija kao lek protiv bolova. „Valjda nisam ni želela da
znam.“
Beata se nakašlja. „Pružila si mu alibi za one dve večeri kada
su dve devojke ubijene. U Maridalu i…“
„Bla-bla, truć-truć“, prekide je Irja.
„Ali nije bio sa tobom kao što si rekla prilikom saslušanja.“
„Jebiga, i ne sećam se. Imala sam stalno naređenje,
kapirate?“
„Kakvo naređenje?“
„Valentin mi je to rekao kad smo bili zajedno onako…
mislim, prvi put. Rekao je da će me policija zapitkivati svaki put
kad bude neko silovanje samo zato što je jednom bio osumnjičen
iako nisu uspeli da ga osude. A ako ne bude imao alibi, probaće
da ga osude bez obzira da li je nevin. Rekao je da policija to radi
kad se neko jednom izvuče. Zato sam ja morala da se kunem da
je bio kod kuće bez obzira za koji dan da me pitaju. Tako bismo
oboje uštedeli vreme i gomilu živaca, rekao je. Makes sense,13
pomislila sam.“
„I stvarno si mislila da je nevin u svim tim slučajevima
silovanja?“, upita Katrina. „Iako si znala da je i ranije silovao?“
„Kurac sam znala!“, prodra se Irja, a iz dnevne sobe se začu
tiho protestovanje. „Ništa ja nisam znala!“
Katrina je baš nameravala da je pritisne još jače kada oseti
Beatinu šaku kako joj steže koleno pod stolom.
„Irja“, poče Beata nežno. „Ako nisi ništa znala, zašto si
pristala da sada pričaš s nama?“
Irja je pogleda skidajući nepostojeća vlakna duvana sa vrha
jezika. Razmatrala je, a onda se rešila.
„Pa, ipak je na kraju osuđen. I to za pokušaj silovanja, zar ne?
A kada sam sređivala njegov stan da ga izdam nekom drugom,
pronašla sam te… te…“ – činilo se da joj je glas u tom trenutku
iznenada i bez upozorenja udario o zid i nije mogao da produži –
„te…“ Krupne, krvlju oivičene oči su joj se ispunile suzama.
„Te slike.“
„Kakve slike?“
Irja šmrknu. „Devojke. Mlade, takoreći devojčice. Vezane, sa
onim u ustima…“
„Kuglom? Čepom?“
„Da, sa začepljenim ustima. Sedele su na stolicama,
krevetima. Videla se krv na čaršavima.“
„A Valentin?“, upita Beata. „Je l’ i on na slikama?“
Irja odmahnu glavom.
„Onda su mogle biti nameštene“, reče Katrina. „Cirkulišu te
takozvane slike silovanja po internetu, prave se ciljano za one
koje to zanima.“
Irja opet odmahnu glavom. „Plašile su se. Video im se strah u
očima. Prepoznala sam taj strah kada… kada bi Valentin…“
„Katrina ti kaže da nije nužno Valentin napravio te snimke.“
„Cipele“, šmrknu Irja.
„Šta?“
„Valentin je imao te špicaste čizme, one kaubojke sa šnalom
sa strane. Na jednoj slici se vide te cipele na podu pored kreveta.
I tada sam shvatila da je možda sve bilo istina, da je možda
stvarno silovao te devojke kao što su i rekli. Ali ni to nije bilo
najgore…“
„Nije?“
„Video se i tapet iza kreveta. Isti tapet, ista mustra. Snimak je
napravljen u suterenu moje kuće. Na krevetu gde smo on i ja…“
Snažno je zažmurila da istisne dve suzice.
„Pa šta si uradila?“, upita Katrina.
„A šta misliš?“, prosikta Irja, pa obrisa slinav nos
podlakticom. „Otišla sam vama! Vama koji bi kao trebalo da nas
zaštitite.“
„A šta smo ti mi rekli?“, upita Katrina ne uspevši da prikrije
odbojnost.
„Vi ste rekli da ćete proveriti. Pa ste odneli te slike Valentinu,
ali je on, naravno, uspeo da vas obrlati. Rekao je da su se samo
igrali, da je bilo dobrovoljno, da ne zna kako se zovu te
devojčice, da ih nije ponovo video i još je pitao da li ga je neka
od njih prijavila. A pošto nije, na tome se završilo. Tačnije, na
tome se završilo za vas, za mene je tek počelo…“
Prešla je kažiprstom po donjim očnim kapcima, očigledno
misleći da je našminkana.
„Stvarno?“
„U Ili imaju pravo na jedan poziv nedeljno. Javili su mi da
hoće da priča sa mnom, pa sam otišla da ga posetim.“
Katrina nije ni morala da čuje nastavak.
„Sačekala sam ga u sobi za posete. Kada je ušao, samo me je
pogledao, a ja sam već osetila kako me steže za gušu. Jebote,
nisam mogla da udahnem. Seo je i rekao da će me ubiti ako
ikome budem zucnula o onim alibijima. Da će me ubiti ako ikad
budem pričala sa policijom o bilo čemu. A ako mislim, dodao je,
da će još dugo ležati tamo, grešim. Onda je ustao i otišao, a ja
više nisam imala nikakvu nedoumicu. Dokle god budem znala to
što znam, ubiće me svejedno, čim mu se ukaže prilika. Otišla
sam pravo kući, zaključala se unutra i tri dana plakala od straha.
Četvrtog dana me je pozvala neka nazovidrugarica, tražila da joj
pozajmim pare. Redovno me je zvala, navukla se na nekakav
heroin koji se upravo pojavio, posle su ga prozvali violina.
Obično bih joj zalupila slušalicu, ali tada nisam. Sledeće večeri
je došla i pomogla mi da se prvi put u životu ufiksam. I – jebote
– pomoglo je. Violina… sredila je sve, baš…“
Katrina opazi odsjaj stare ljubavi u pogledu te oronule žene.
„I tako si se i ti navukla“, zaključi Beata. „Prodala si kuću…“
„I ne samo zbog para“, prekide je Irja. „Morala sam da
pobegnem, da se sakrijem od njega. Morala sam da zatrem svaki
trag.“
„Prestala si da koristiš kreditnu karticu, a selidbu nisi
prijavila“, reče Katrina. „Više i ne podižeš socijalnu pomoć.“
„Nego šta.“
„Iako je Valentin mrtav.“
Irja nije odgovorila niti trepnula. Nepomično je sedela dok joj
se dim dogorelog opuška provlačio kroz požutele prste. Katrinu
je podsetila na oduzetu životinju pred farovima automobila u
noći.
„Mora da ti je laknulo kada si to čula“, poče Beata oprezno.
Irja odmahnu glavom, mehanički kao lutkica što visi na
šoferšajbni.
„Nije mrtav.“
Katrina odmah shvati da ova to stvarno misli. Šta je, beše,
prvo rekla o Valentinu? Ne znate vi Valentina, on je drugačiji.
Ne u prošlom vremenu, već u sadašnjem.
„A zašto mislite da vam pričam sve ovo?“ Irja ugasi onaj
opušak o sto. „Približava se. Svakim danom, osećam. Nekad se
ujutru probudim i osetim kako me steže za gušu.“
Katrina htede da primeti kako je takozvana „noja“
nerazdvojna pratilja heroina, ali odjednom više nije bila sigurna.
A kada je Irjin glas prerastao u tih šapat, a pogled joj zaigrao po
mračnim uglovima sobe, i sama Katrina oseti ruku kako joj se
steže oko grla.
 „Morate da ga nađete. Molim vas. Pre nego što on pronađe
mene.“

Anton Mitet pogleda na sat. Pola sedam. Zevnuo je. Mona je

dva-tri puta svraćala s lekarima kod pacijenta, ali se osim toga
ništa nije događalo. Kad tako sediš, imaš vremena za
razmišljanje. Previše vremena, zapravo. Misli, naime, hoće da
postanu negativne posle nekog vremena. Što možda ne bi bilo
loše da je on te negativne stvari mogao promeniti. Međutim, on
nije mogao ništa da uradi povodom Dramena, povodom odluke
da ne prijavi pendrek koji je tada pronašao u šumi ispod mesta
zločina. Nije mogao da se vrati kroz vreme i poništi sve reči i
dela kojima je povredio Lauru, niti je mogao da poništi onu prvu
noć sa Monom. A ni drugu.
Trgao se. Šta je to bilo? Nekakav zvuk? Učinilo mu se da je
daleko niz hodnik. Napregnuo se da čuje. Sad je bilo tiho. Ali
Anton je čuo nešto, a izuzev ujednačenog pištanja aparata za rad
srca u sobi ništa drugo ne bi smelo da se čuje.
Anton bešumno ustade, raskopča kaiš na futroli službenog
pištolja. Izvadio ga je i otkočio. Ima da ga čuvaš, Antone.
Sačekao je, ali niko nije nailazio. Pošao je polako niz hodnik
protresajući sva usputna vrata. Zaključana, kao što je i trebalo da
budu. Skrenuo je za ugao, pred njim se pružao dugačak, jarko
osvetljen hodnik. I prazan. Ponovo je zastao da oslušne. Ništa se
nije čulo. Biće da mu se samo učinilo. Vratio je pištolj u futrolu.
Da li mu se stvarno učinilo? Teško. Nešto je moralo
proizvesti zvučni talas koji je pogodio njegovu osetljivu bubnu
opnu, zatresao je jedva primetno, ali dovoljno da nervi preuzmu
signal i pošalju ga ka mozgu. To je bila neoboriva činjenica. Ali
uzrok je moglo biti bilo šta. Miš, pacov. Pregorela sijalica. Pad
temperature od kog pucketa drvo u zgradi. Ptica koja je naletela
na prozor.
Tek tada, kada se sasvim primirio, Anton uvide da mu se
ubrzao puls. Mora opet početi da trenira i povrati formu. Povrati
ono telo koje je stvarno bilo on.
Već htede da se vrati, ali onda uvide da može pokupiti šolju
kafe kad je već došao dotle. Prišao je crvenom aparatu za
espreso i izvrnuo kutiju. Iz nje ispade poslednja zelena kapsula
sa providnim poklopcem na kojoj je pisalo Fortissio Lungo.
Anton tad pomisli da je onaj zvuk mogao proizvesti i neko ko se
tu ušunjao da im pokrade kafu – zar nije pakovanje koliko juče
bilo puno? Ubacio je kapsulu u aparat, ali tad spazi da je
probušena. Iskorišćena, dakle. U stvari, ne – na poklopcu
iskorišćenih kapsula napravi se ona šahovska mustra. Uključio
je aparat i ovaj zabruja. Anton istog časa uvide da u narednih
dvadeset sekundi buka aparata može nadjačati svaki tiši zvuk u
hodnicima. Uzmakao je dva koraka da se skloni od žarišta
galame.
Kada je čaša bila puna, pogledao je kafu u njoj. Crna, lepa,
ona kapsula nije bila iskorišćena.
Čim je poslednja kap pala u čašu, ponovo mu se učinilo da je
čuo nešto. Neki zvuk, isti onaj zvuk. Ali ovog puta je došao iz
drugog pravca, od pacijentove sobe. Zar je moguće da je usput
nešto prevideo? Prebacivši šolju u levu ruku, Anton ponovo
izvuče pištolj. Vraćao se dugim, ujednačenim koracima trudeći
se da pazi na šolju ne gledajući je. Vrela kafa mu je pekla dlan.
Skrenuo je za ugao, nije bilo nikog. Odahnuo je i prišao stolici.
Već htede da sedne, kada se trgao. Prišao je pacijentovim
vratima i otvorio ih.
Ovaj se nije video od pokrivača.
Ipak, sonarni signal mašine za merenje otkucaja oglašavao se
ravnomerno, a linija koja je poprečno presecala zeleni monitor
poskočila bi pri svakom pisku.
Anton htede da zatvori vrata za sobom.
Međutim, iz nekog razloga se predomislio.
Ušao je ne zatvorivši vrata i zaobišao krevet.
Pogledao je pacijentovo lice.
Bio je to on.
Anton se namršti, a zatim nagnu licem do pacijentovih usana.
Da li je disao?
Jeste, osetio je njegov dah na koži, omirisao otužan, slatkast
zadah, verovatno od lekova.
Anton Mitet izađe iz sobe i zatvori vrata. Pogledao je na sat,
otpio kafu i ponovo pogledao na sat. Shvatio je da odbrojava
minute, da jedva čeka da se baš to dežurstvo okonča.

„Baš lepo što je pristao da razgovara sa mnom“, reče Katrina.

„Pristao?“, ponovi čuvar. „Većina momaka na ovom
odeljenju dala bi desnu ruku da provedu koji minut nasamo sa
ženom. Riko Herem je potencijalni silovatelj, jesi li sigurna da
ne želiš pratnju?“
„Umem da se čuvam.“
„I naša zubarka je to rekla. Dobro, bar nosiš pantalone.“
„Pantalone?“
„Ona je obukla suknju i najlon čarape. Smestila je Valentina
u zubarsku stolicu bez prisustva čuvara. Možeš i da zamisliš…“
Katrina pokuša da zamisli.
„Platila je cenu što se obukla kao… Okej, stigli smo!“
Otključao je vrata ćelije i otvorio ih. „Biću odmah ispred, samo
viči ako nešto bude trebalo.“
„Hvala“, odvrati Katrina i uđe.
Tip sa crvenom ćelom okrenuo se na stolici za pisaćim
stolom.
 „Dobro došla u moje skromno utočište.“
„Hvala“, reče Katrina.
„Sedi ti ovde.“ Riko Herem ustade i prinese joj stolicu, a sam
sede na namešten krevet. Poveće odstojanje. Sela je osećajući
toplotu njegovog tela na sedištu. Povukao se na suprotnu stranu
kreveta kada je Katrina privukla stolicu k njemu, pa je zaključila
da je ovo jedan od onih koji se zapravo plaše žena. Da ih zato
nije silovao, već ih je posmatrao. Skidao se pred njima. Zvao ih
da im priča sve što bi im radio, a što se, naravno, nikad ne bi
usudio. Dosije Rika Herema pre je bio degutantan nego strašan.
„Vikao si za mnom da Valentin nije mrtav“, rekla je nagnuvši
se prema njemu. Ovaj je još malo ustuknuo. Položaj tela mu je
bio defanzivan, ali nije skidao onaj drzak i mrzak osmeh sa lica.
Opscen.
„Šta ti je to značilo?“
„A šta ti misliš, Katrina?“ Unjkav glas. „Pa valjda da je živ.“
„Valentin Jertsen je pronađen mrtav u ovom zatvoru.“
„Svi to misle. Jesu li ti rekli šta je uradio zubarki?“
„Spomenuli su nekakvu suknju i najlonke. Valjda vas to
pali?“
„To pali Valentina – ili pre obrnuto. Dolazila je ovamo
dvaput nedeljno. Mnoge bi zaboleo zub baš tim danima.
Valentin joj je oteo bušilicu i naterao je da skine čarape i navuče
ih preko glave. Jebao ju je na zubarskoj stolici. Ali, kako je
posle pričao, ’ona je samo ležala kao zaklana.’ Izgleda da je nisu
lepo posavetovali kako da se ponaša u takvim slučajevima. I
tako Valentin izvadi upaljač i zapali one čarape. Da li si nekad
videla kako se topi zapaljen najlon? Od toga je odjednom
živnula. Vrištala je, otimala se, kapiraš? Smrad spečenog lica
pod najlonom nedeljama se zadržao među zidovima. Ne znam
šta je bilo s njom, ali mislim da se više ne mora plašiti
silovanja.“
Katrina ga pogleda. Kakva nakurčena njuška, pomislila je.
Verovatno je dobio toliko batina da mu je taj kez postao
nehotična odbrana.
„Ako Valentin nije mrtav, gde je onda?“, upitala je.
Ovaj se još šire iscerio i prevukao pokrivač preko kolena.
„Molim te, Riko, reci mi ako gubim vreme“, uzdahnu
Katrina. „Toliko sam ga provela u psihijatrijskoj ustanovi da mi
je strašno dosadno s ludacima. Okej?“
„Pa, inspektorka, zar misliš da ću ti dati tu informaciju za
džabe?“
„Zvanje glasi specijalni istražitelj. A šta je tvoja cena?
Umanjenje kazne?“
„Puštaju me iduće nedelje. Hoću pedeset hiljada kruna.“
Katrina se nasmeja glasno i iskreno. Što je iskrenije uspela.
Videla je kako mu se skuplja bes u očima.
„Dobro, onda smo gotovi“, rekla je ustajući.
„Trideset hiljada“, rekao je. „Švorc sam, kad izađem, trebaće
mi avionska karta da pobegnem što dalje odavde.“
Katrina odmahnu glavom. „Doušnicima plaćamo samo kada
imaju informacije koje će baciti sasvim novo svetlo na postojeću
istragu. Veliku istragu.“
„A šta ako je ovo baš takva istraga?“
„Svejedno bih morala da porazgovaram s nadređenima o
tome. Ali mislila sam da si hteo nešto da mi ispričaš, a ne da
pregovaraš sa mnom oko nečeg što nemam.“ Prišla je vratima i
podigla ruku da pokuca.
„Stani“, tada će crvenoglavi. Glas mu je bio piskutav. Beše
navukao pokrivač sve do brade.
„Mogu ponešto da ti ispričam…“
„Ali nemam ništa za tebe, kad ti kažem.“ Katrina pokuca na
vrata.
„Znaš li šta je ovo?“ Izvukao je predmet boje bakra od kojeg
je Katrini preskočilo srce. A onda je uvidela da je predmet za
koji joj se načas učinilo da je pištolj zapravo uređaj za
tetoviranje čija se zamišljena cev završavala iglom.
„Ja sam ti ovde majstor tetoviranja“, rekao je. „I to jebeno
dobar. Znaš li možda kako su identifikovali telo koje su pronašli
kao Valentinovo?“
Katrina ga pogleda, njegove sitne oči pune mržnje. Tanke,
vlažne usne i crvenu kožu koja se sijala pod proređenom kosom.
Tetovaža. Demonsko lice.
„Riko, i dalje nemam ništa za tebe.“
„Možda bi mogla…“ Napravio je grimasu.
„Šta?“
„Ako bi raskopčala bluzu, da vidim…“
Katrina pogleda svoje telo s nevericom. „Misliš… njih?“
Čim je spustila šake pod svoje grudi, učinilo joj se da oseća
nalet toplote od tela čoveka na krevetu.
Spolja se začulo zveckanje ključevima.
„Kolega“, rekla je glasno, ne skidajući pogled s Rika
Herema. „Daj nam još koji minut, molim te.“
Zveckanje je prestalo i začuše se koraci kako se udaljavaju.
Jabučica na muškom vratu pred njom ličila je na majušnog
vanzemaljca koji se koprca pod kožom u pokušaju da se
oslobodi.
„Nastavi“, rekla je.
„Ali prvo…“
„Evo ponude. Neću raskopčati bluzu, ali ću se uštinuti za
jednu bradavicu, pa ćeš videti kako se ukrutila. Ako to što mi
kažeš bude valjalo…“
„Hoće!“
 „Ali ako se budeš dodirivao, ništa od dogovora. Može?“
„Može.“
„Dobro, da čujem.“
„Ja sam mu istetovirao ono demonsko lice na grudima.“
„Ovde? U zatvoru?“
Izvukao je neki list papira ispod pokrivača.
Katrina zakorači k njemu.
„Stani!“
Zastala je, pogledala ga. Napipala je bradavicu pod tankom
tkaninom brusthaltera. Uhvatila je palcem i kažiprstom i
uštinula. Nije ignorisala bol, već ga je prihvatila. Stajala je
izvijenih leđa, znajući da je krv navrla u bradavicu i da se ova
ukrutila. Pustila ga je da gleda osluškujući njegov ubrzan dah.
Pružio joj je onu hartiju, a ona je iskoračila da je ugrabi.
Potom je opet sela na stolicu.
Bio je crtež koji je prepoznala na osnovu čuvarevog opisa.
Demonsko lice, razvučeno u uglovima kao da ima nekakve kuke
na obrazima i na čelu. Vrištalo je od bola, tražeći da se oslobodi.
„Mislila sam da je imao tu tetovažu i dugo pre smrti“, rekla
je.
„Pa ne bih baš rekao.“
„Kako to misliš?“ Katrina je posmatrala linije crteža.
„Pre će biti da ju je dobio posmrtno.“
Pogledala ga je. Pogled mu je još bio čvrsto prikovan za
njenu bluzu. „Zar si istetovirao Valentina kad je već bio mrtav?“
„Katrina, jesi li ti gluva? Valentin nije mrtav.“
„Ali… Ko onda…?“
„Dva dugmeta.“
„Šta?“
„Raskopčaj dva dugmeta.“
Raskopčala je tri i razgrnula bluzu pokazujući mu brusthalter
sa još ukrućenom bradavicom.
„Juda.“ Rekao je to prepuklim šapatom. „Istetovirao sam
Judu. Valentin ga je držao tri dana u koferu. Spakovao ga je u
kofer, zamisli ti to.“
„Juda Johansen?“
„Svi su mislili da je pobegao, ali ga je zapravo Valentin ubio
i sakrio u kofer. Ko bi tražio begunca u koferu, zar ne? Valentin
ga je tako umlatio da ni sam nisam bio načisto ko je. Mleveno
meso. Mogao je biti bilo ko. Jedino iole čitavo na njemu bile su
grudi gde je trebalo da uradim tetovažu.“
„Juda Johansen. Pronašli su njegovo telo.“
„A sad kad sam ti to ispričao, i ja sam gotov.“
„Ali zašto je ubio Judu?“
„Ovde svi mrze Valentina, sigurno i zbog toga što je bio s
devojčicama mlađim od deset godina. A onda se desilo i to sa
zubarkom – bila je prirasla za srce mnogima, pa i čuvarima. Bilo
je samo pitanje vremena kada bi mu se desila neka nesreća. Ili
slučajno predoziranje. Možda bi izgledalo i kao da se ubio. Pa je
rešio da nešto preduzme.“
„Mogao je i samo da pobegne.“
„Pronašli bi ga. Moralo je da izgleda kao da je mrtav.“
„A taj drugar Juda…“
„Bio mu je koristan. Katrina, Valentin nije kao mi ostali.“
Katrina se napravila da ne čuje to „mi“. „Zašto si to hteo da
mi ispričaš? Pa i ti si saučesnik.“
„Ja sam samo istetovirao jednog mrtvaca. Osim toga, morate
da uhvatite Valentina.“
„Zašto?“
Crvenoglavi je zažmurio. „Sanjam ga u poslednje vreme,
Katrina. Vraća se. Vraća se među žive. Ali prvo mora da otkloni
sve staro, sve koji su mu na putu. Sve koji znaju. A jedan od tih
sam i ja. Puštaju me iduće nedelje. Morate ga uhvatiti…“
„Pre nego što on uhvati tebe“, dovrši Katrina već poznat
refren. Zurila je u čoveka pred sobom – tačnije, u neku tačku
pred njegovim čelom. Činilo joj se kao da se scena koju je Riko
nagovestio upravo tad odigrava pred njenim očima, tetoviranje
leša starog tri dana. Scena je bila toliko uznemirujuća da nije
primetila ništa drugo, ništa nije čula ni videla sve dok nije
osetila nekakvu kapljicu na grlu. Začula je njegov tih hropac i
pogledala naniže. Zatim je poskočila i jurnula k vratima
osećajući nezadrživ nalet mučnine.

Anton Mitet se probudio.

Srce mu je snažno zalupalo, panično je udahnuo vazduh.
Zbunjeno je trepnuo da izoštri vid.
Pogledao je beli zid hodnika pred sobom. Još je sedeo na
stolici glave oslonjene o zid. Zaspao je – zaspao na dužnosti.
To mu se nikad ranije nije desilo. Podigao je levu ruku, činilo
mu se da teži dvadeset kila. I zašto mu je srce lupalo kao da je
istrčao polumaraton?
Pogledao je na sat. Jedanaest i petnaest. Spavao je preko sat!
Kako mu se to dogodilo? Osetio je da mu se srce polako
smiruje. Mora da je od onolikog stresa proteklih nedelja. Od
dežurstava mu se poremetio ritam spavanja. Pa još Laura i
Mona.
Ali šta ga je probudilo? Opet neki zvuk?
Oslušnuo je.
Ništa se nije čulo, samo titrava tišina. I neko maglovito
sećanje na san u kojem ga je nešto uznemirilo. Kao kad je
spavao u njihovoj dramenskoj kući pored reke. Znao je da dole
prolaze motorni čamci tik pod otvorenim prozorom, ali mozak ih
nije primećivao. Međutim, i tek čujno škripanje vrata spavaće
sobe nateralo bi ga da skoči iz kreveta. Laura je tvrdila da je sve
to počelo posle onog slučaja Renea Kalsnesa, momka kog su
pronašli pored reke.
Zažmurio je. A zatim širom otvorio oči. Pobogu, umalo da
opet zaspi! Ustao je, ali mu se toliko zavrtelo da je opet seo.
Trepnuo je. Nekakva prokleta magluština mu je prekrila sva
čula.
Pogledao je praznu šolju kafe pored stolice. Moraće da skuva
dupli espreso. Ne, jebiga, nema više kapsula. Moraće da pozove
Monu i zamoli je da mu donese kafu, valjda se bližio naredni
obilazak. Na telefonu je zaveo njen broj pod gamlem kontakt
bolnica, za svaki slučaj ako Laura proveri spisak poziva i otkrije
učestale razgovore s tim brojem. Poruke je, naravno, odmah
brisao. Anton Mitet već htede da stisne slušalicu, kada je njegov
mozak konačno povezao.
Prepoznao je nepoželjan zvuk, škripu na vratima spavaće
sobe.
Bila je to tišina.
Nepoželjno je bilo odsustvo jednog zvuka.
Sonara. Pištanja mašine koja je beležila otkucaje srca.
Anton ustade. Oteturao se do vrata i širom ih otvorio.
Trepnuo je da odagna vrtoglavicu. Pogledao zelenkasti monitor i
preko njega ravnu, mrtvu liniju.
Pritrčao je krevetu i ugledao bledo lice na njemu. Spolja su se
začuli žurni koraci – sigurno se u dežurnoj službi oglasio alarm
kada je uređaj prestao da registruje otkucaje srca. Anton
mahinalno dotaknu čovekovo čelo. Još je bilo toplo, ali Anton se
nagledao dovoljno leševa da zna. Pacijent je bio mrtav.
TREĆI DEO
 Jedanaesto poglavlje
Sahrana pacijenta obavljena je kratko i efikasno uz krajnje
skromnu posećenost. Sveštenik nije čak ni pokušao da natukne
kako je pokojnik u kovčegu bio voljen, uzoran čovek
kvalifikovan za raj, već je odmah prešao na tvrdnju da je Hrist
obezbedio amnestiju svim grešnicima.
Pošto nije čak bilo ni dovoljno dobrovoljaca da ponesu
kovčeg, ovaj je ostao pred oltarom dok su okupljeni izašli na
sneg pred Zapadnom akerskom crkvom. Veći deo okupljenih –
tačnije njih četvoro – bili su policajci koji su zajedno ušli u auto
i odvezli se do krčme Pravda, koja se u tom trenutku upravo
otvorila, gde ih je čekao jedan psiholog. Otresli su sneg sa
čizama, poručili jedno pivo i četiri flaše vode – koja nije bila ni
čistija niti ukusnija nego ona iz česama u Oslu – nazdravili,
opsovali pokojnika kako već običaj nalaže, i otpili.
„Malo je prerano umro“, reče načelnik Odeljenja za krvne
delikte Gunar Hagen.
„Ali samo malo“, napomenu načelnica forenzičke laboratorije
Beata Len.
„Dabogda goreo dugo i mukotrpno“, ubaci se Bjern Holm,
riđi forenzičar u jakni od prevrnute kože s resama.
„Kao psiholog moram vam postaviti dijagnozu da niste u
dodiru s vlastitim osećanjima“, reče Stole Aune podižući pivo.
„Hvala, doktore, ali ta dijagnoza glasi – policija“, reče
Hagen.
„Nego, ta obdukcija“, poče Katrina. „Nisam sigurna da sam
baš razumela.“
 „Umro je od moždanog udara“, reče Beata. „Šlogirao se.
Kažu, dešava se.“
„Ali taman se probudio iz kome“, reče Bjern Holm.
„Tako nešto se može desiti svakom od nas u bilo kom
trenutku“, Beata će ravnim glasom.
„Baš ti hvala“, iscerio se Hagen. „A ako smo završili s
pokojnikom, deder da pređemo na budućnost.“
„Sposobnost brzog prevazilaženja traume odlika je ljudi s
niskom inteligencijom.“ Aune otpi malo piva. „Samo kažem.“
Hagen nakratko zadrža pogled na psihologu, a zatim nastavi
svoj govor: „Mislim da je dobro što smo se okupili ovde, a ne u
Domu.“
„Da, stvarno – šta ćemo mi ovde?“, upita Bjern Holm.
„Da pričamo o ubistvima policajaca.“ Hagen se osvrnuo.
„Katrina?“
Katrina Brat klimnu. Pa se nakašlja:
„Samo ću kratko, da uputimo i psihologa“, počela je.
„Ubijena su dva policajca, obojica na mestima zločina u čijem
su istraživanju učestvovali. Što se tiče ubistava policajaca,
nismo našli nikakav trag, osumnjičene niti nagoveštaje motiva.
Što se tiče starih ubistava, pretpostavka je da su seksualno
motivisana, prikupljeni su izvesni forenzički dokazi, ali nijedan
nije ukazivao na konkretna osumnjičena lica. Tačnije, saslušana
su mnoga lica, ali su sva eliminisana iz istrage, bilo zato što su
imala alibi, bilo zato što se nisu uklapala u profil. Međutim,
jedno od njih je obnovilo svoju kandidaturu…“
Izvukla je nešto iz tašne i spustila na sto tako da svi vide. Bila
je to fotografija nekog polugolog muškarca. Datum i broj
otkrivali su da je posredi fotografija načinjena u policiji po
hapšenju.
„Ovo je Valentin Jertsen. Seksualni prekršaji. Muškarci,
žene, deca. Prvi put prijavljen sa šesnaest godina, dodirivao je
devetogodišnju devojčicu koju je uspeo da namami u čamac s
veslima. Naredne godine prijavila ga je komšinica za pokušaj
silovanja u vešernici.“
„A šta ga povezuje sa Maridalom i Trivanom?“, upita Bjern
Holm.
„Zasad se samo uklapa u profil, a uz to nam je žena koja mu
je obezbedila alibije za vreme ubistava upravo rekla da je lagala,
i to po njegovom nalogu.“
„Valentin joj je rekao kako će policija pokušati da ga osudi
nevinog“, ubaci se Beata Len.
„Aha“, reče Hagen. „Eto mu razlog da mrzi policiju. Šta ti
kažeš, doktore? Da li je to zamislivo?“
Aune mljacnu razmišljajući o tome. „Sasvim. No ja se držim
jednog opštijeg pravila u vezi s ljudskom psihom – sve
zamislivo ujedno je i moguće. Kao i izvesne nezamislive stvari.“
„Dok je Valentin Jertsen služio kaznu zbog napastvovanja
maloletnog lica, silovao je i teško ozledio zubarku u Ili. Plašeći
se osvete, rešio je da pobegne. Za bekstvo iz Ile nije potrebno
naročito umeće, ali je Valentin želeo da namesti kao da je mrtav,
kako ga niko ne bi tražio. Zato je ubio jednog drugog
zatvorenika, Judu Johansena, unakazio ga do neprepoznatljivosti
i sakrio telo kako bi čuvari ustanovili da je pobegao prilikom
prozivke zatvorenika. Potom je pripretio lokalnom majstoru za
tetoviranje da Judi na grudima – jedinom delu tela koji nije bio
smrskan – istetovira kopiju njegove tetovaže demonskog lica.
Majstoru tetovaže i njegovoj porodici obećao je smrt po hitnom
postupku ukoliko ovaj bude rekao bilo kome, a zatim je, u noći
bekstva, presvukao Judin leš u svoju odeću, ostavio ga na podu
ćelije i nije zatvorio vrata kako bi svako mogao da uđe. Kada su
sutradan ujutru pronašli telo koje su identifikovali kao
Valentina, niko se nije naročito iznenadio. Bilo je to manje-više
očekivano ubistvo najomraženijeg zatvorenika na tom odeljenju.
Sve je bilo toliko očigledno da se nisu čak potrudili ni da
provere otiske prstiju leša, a kamoli da analiziraju dnk.“
Načas su svi za stolom poćutali. U restoran uđe neki drugi
gost i htede da sedne za susedni sto, ali ga je Hagen jednim
pogledom poterao dalje ka dnu lokala.
„Kažeš, dakle, da je Valentin pobegao i da je živ i zdrav“,
zaključi Beata Len. „I da je on odgovoran za prethodna ubistva,
kao i nova ubistva policajaca. A da mu je motiv osveta
policajcima uopšte. Da se vraća na mesta svojih ranijih zločina
kako bi je sproveo. Ali zašto se sveti policiji? Zato što radimo
svoj posao? Pa onda nas ne bi mnogo ostalo.“
„Nisam uopšte sigurna da se okomio na sve policajce“, reče
Katrina. „Ali zatvorski čuvar mi je rekao da je u Ilu dolazio neki
policajac i razgovarao sa zatvorenicima o ubistvima u Maridalu i
kod Trivana. Kaže da je pričao sa običnim ubicama i da im je
više pričao nego što je zapitkivao. Pritom je izdvojio Valentina
kao…“ Katrina zastade. „Decojepca.“
Opazila je da su se svi, pa čak i Beata Len, trgli. Neobično –
jedna reč imala je strašnije dejstvo od najgroznijih slika sa mesta
zločina.
„Možda mu nije direktno izrekao smrtnu presudu, ali nije bio
ni daleko od toga.“
„A ko je bio taj policajac?“
„Čuvar sa kojim sam razgovarala se ne seća, a poseta nije
zabeležena. Ali nije teško pretpostaviti.“
„Erlend Venesla ili Bertil Nilsen“, reče Bjern Holm.
„Već se naziru obrisi slike, zar ne?“, primeti Gunar Hagen.
„Taj Juda je bio izložen istom ekstremnom nasilju kao i
policajci. Doktore?“
 „To je tačno“, reče Aune. „Ubice su robovi navike, drže se
oprobanih metoda. Ili jedne metode koja im je kanal za mržnju.“
„Međutim“, primeti Beata, „kod tog Jude nasilje je imalo
naročitu svrhu – da prikrije svoje bekstvo.“
„Ako se stvarno tako dogodilo“, ubaci se Bjern Holm. „Taj
zatvorenik s kojim je Katrina razgovarala nije baš najpouzdaniji
svedok na svetu.“
„Nije“, složila se Katrina. „Ali ja mu verujem.“
„Zašto?“
Katrina se lukavo osmehnula. „Šta je ono Hari govorio?
Intuicija je samo zbir malih ali sasvim konkretnih stvari koje
mozak još nije stigao da imenuje.“
„Zašto ne biste ekshumirali telo da proverite?“, upita Aune.
„Čik pogodi“, reče Katrina.
„Kremiran?“
„Nedelju dana pre toga Valentin je predao testament u kojem
je insistirao da ga po smrti kremiraju što je brže moguće.“
„I otad niko nije čuo za njega“, reče Holm. „Sve dok nije
ubio Veneslu i Nilsena.“
„To je hipoteza koju je meni iznela Katrina“, reče Gunar
Hagen. „Zasad je tanka i najblaže rečeno odvažna, ali dokle god
se velika istražna grupa bude mučila da stigne negde sa drugim
hipotezama, ja sam spreman da joj pružim šansu. Zato sam vas
danas okupio. Hteo bih da oformite malu, specijalnu jedinicu
koja će istraživati ovaj – i samo ovaj – trag. Ostatak prepustite
velikoj grupi. Ako prihvatite zadatak, odgovarate meni…“
Nakašljao se kratko i glasno, poput pucnja iz pištolja. „I samo
meni.“
„Aha“, reče Beata. „To, dakle, znači da…“
„Da, to znači da radimo u najvećoj tajnosti.“
„Tajnosti od koga?“, upita Bjern Holm.
 „Od svih“, odvrati Hagen. „Od apsolutno svih, osim mene.“
Stole Aune se nakašlja. „A od koga naročito?“
Hagen se palcem i kažiprstom uštinu za grlo. Očima je napola
zažmurio poput guštera na suncu.
„Od Belmana“, zaključi Beata. „Od direktora policije.“
Hagen zamahnu rukama. „Mene zanimaju samo rezultati.
Onomad kad je Hari bio s nama, mala grupa je pokazala odlične
rezultate. Međutim, sada je direktor policije to stopirao, hoće
samo veliku grupu. Možda ovo deluje malo očajnički, ali velika
grupa je ostala sasvim bez ideja, a ovog Koljača Policajaca
naprosto moramo uhvatiti. Ako to ne uradimo, sve će se urušiti.
Ukoliko dođe do sukoba s direktorom, preuzimam, naravno, svu
odgovornost. U tom slučaju bih mu objasnio kako niste znali da
on nije bio obavešten. Ali svejedno razumem da vas stavljam u
nezgodnu situaciju, prema tome – na vama je da odaberete želite
li da imate bilo šta s ovim.“
Katrina shvati da je ona – kao i svi ostali – nehotice
pogledala u Beatu Len. Znali su da na njoj leži konačna odluka.
Ako ona pristane, pristaće svi. A ako ne pristane…
„Ovo demonsko lice na njegovim grudima“, poče Beata.
Držala je u ruci onu fotografiju sa stola. „Izgleda mi kao da
nešto mora da izađe. Iz zatvora. Iz svog tela. Ili mozga. Baš kao
i kod Sneška. Možda je jedan od tih.“ Podigla je pogled i kratko
se osmehnula. „Ja sam za.“
Hagen pogleda ostale. Jedni za drugim, svi su kratko klimnuli
glavom.
„Odlično“, rekao je. „Ja ću voditi redovnu istražnu grupu, a
Katrina će formalno biti na čelu ove. Pošto ona potpada pod
Hordaland i Bergen, to znači da formalno gledano niste
podređeni direktoru policije u Oslu.“
„Radimo za Bergen“, zaključi Beata. „Pa, što da ne? Živeli –
za Bergen, narode!“
Svi su nazdravili.

Kada su izašli na pločnik pred Pravdom, sitna kiša raznosila je

miris prašine, nafte i asfalta.
„Iskoristio bih ovu priliku da vam zahvalim što ste me
ponovo primili“, reče Aune zakopčavajući svoj Barberijev
kaput.
„Veličanstveni ponovo jašu“, osmehnu se Katrina.
„Biće baš kao nekad.“ Bjern Holm se zadovoljno potapšao po
stomaku.
„Skoro“, primeti Beata. „Neko nam fali.“
„Hej!“, uzviknu Hagen. „Lepo smo rekli da ga više nećemo
spominjati. Nije više s nama i to je to.“
„Gunare, uvek će biti sa nama.“
Hagen uzdahnu i pogleda u nebo. Zatim slegnu ramenima.
„Možda i hoće. U bolnici je dežurala i neka devojka s
Akademije. Pitala me je da li se Hariju ikad desilo da ne rasvetli
neko ubistvo. U prvi mah sam pomislio da je samo radoznala
zato što je provodila vreme u njegovoj blizini. Rekao sam joj da
slučaj Gusta Hansena nikad nije rešen. Ali danas mi sekretarica
kaže da je neko zvao s Policijske akademije i zatražio
dokumentaciju baš o tom slučaju.“ Hagen se nekako tužno
osmehnuo. „Izgleda da ipak postaje legenda.“
„Harija će uvek pamtiti“, reče Bjern Holm. „Niko mu nije bio
ni prineti.“
„Možda i nije“, reče Beata. „Ali ako neko jeste, onda tih
četvoro stoje ovde.“
Zgledali su se, klimnuli i rastali kratkim stiskom ruke. Zatim
su se razišli na tri strane sveta.
 Dvanaesto poglavlje
Mikael Belman je posmatrao siluetu preko nišana. Jednim okom
je napola žmurio dok je polako stiskao obarač osluškujući
otkucaje svog srca. Osetio je kako mu krv smireno ali silovito
navire u vrhove prstiju. Ona silueta se nije pomerala, to mu se
samo činilo – zato što sam nije mirovao. Opustio je obarač,
udahnuo i ponovo uperio pištoljem. Silueta se opet pojavila iza
nišana. Opalio je. Silueta se trgla, trgla se tačno kako treba.
Usmrćena. Mikael Belman je znao da ju je pogodio pravo u
glavu.
„Daj leš ovamo na obdukciju“, viknuo je oborivši svoj hekler
i koh P30L. Strgao je štitnike za uši i naočare s glave. Uz
brujanje elektronike i pesmu žica silueta im je prilazila. Zastala
je na pola metra od njega.
„Odlično.“ Truls Berntsen je pustio dugme i ono brujanje
prestade.
„Nije loše.“ Mikael je proučavao papirnu metu s poderanim
bušotinama na pola torza i glavi. Potom je pokazao glavom ka
rascepanoj glavi u susednoj traci. „Ali nisam bolji od tebe.“
„Dovoljno si dobar da položiš. Čujem da je ove godine palo
10,2 posto.“ Truls je uvežbanim pokretima zamenio svoju metu,
stisnuo prekidač i ova se u trzajima i uz pesmu žica pokrenu
unatraške. Zastala je tik ispred metalne ploče prekrivene zelenim
mrljama dvadeset metara ispred njih. Do Mikaela je iz susednih
traka dopirao zvonak ženski smeh. Dve mlade žene su provirile
ka njima. Sigurno su studentkinje Policijske akademije koje su
ga prepoznale. U tom prostoru svaki zvuk je imao zasebnu
frekvenciju, pa je Mikael i kroz praskove hitaca čuo cepanje
papira i zveket olova o metalnu ploču. Praćen i onim sitnim
odzvanjanjem kad metak potom padne u kutiju ispod mete i
udari o ostale spljoštene projektile.
„Preko deset posto policajaca praktično nije u stanju da
odbrani ni sebe ni druge. Šta na to kaže direktor?“
„Pa ne mogu svi policajci da vežbaju koliko i ti, Trulse.“
„Misliš, nemaju toliko slobodnog vremena?“
Truls se ponovo nasmejao onim svojim iritantnim, groktavim
smehom, a Mikael Belman je odmerio svog podređenog
službenika i prijatelja iz detinjstva. Haotična hrpa zuba koju se
Trulsovi roditelji nisu potrudili da srede, one crvene desni. Sve
je naoko bilo kao nekad, ali nešto se opet promenilo. Možda je
to bila nova frizura? Ili pak suspenzija? Takve stvari su znale da
poremete i nekog za kog inače ne bi rekao da je naročito
osetljiv. A možda naročito takve ljude, one koji nisu u stanju da
odmah istresu osećanja, koji to zadržavaju u sebi u nadi da će
vreme sve izlečiti. Takvi ljudi obično puknu. Prosviraju
slepoočnicu.
Ali Truls je izgledao zadovoljno. Samo se smejao. Mikael je
jednom u mladosti rekao Trulsu da se ljudi ježe od njegovog
smeha, da bi trebalo da ga promeni. Na to se Truls nasmejao još
glasnije. I uperio prstom u Mikaela. Uperio prstom u njega bez
reči i uporno i grozno groktao.
„Zar nećeš da me pitaš?“
„Šta?“
„Za one pare na mom računu.“
Mikael se uzvrpoljio. „Zar si me zato pozvao ovamo – da te
to pitam?“
„Zar ne želiš da znaš otkud te pare tamo?“
„Zašto bih te smarao oko toga sada?“
 „Pa ti si direktor policije.“
„A ti si već odlučio da ne kažeš ništa o tome. Mislim da je to
bila glupa odluka, ali je poštujem.“
„Stvarno, Mikaele?“ Truls je namestio šaržer uz škljocaj. „Ili
me ne smaraš zato što znaš otkud te pare tamo.“
Mikael Belman pogleda svog drugara iz detinjstva. Sada je
shvatio, znao je šta se promenilo. Onaj bolesni sjaj. Poznavao ga
je još od detinjstva, oči bi mu tako zablistale kada bi stariji
dečaci s Mangleruda došli da prebiju lajavog šminkera koji je
maznuo Ulu, a Mikael bi morao da gurne Trulsa pred njih. Da
napujda hijenu na njih. Nakaznu, šugavu hijenu koja je već
popila toliko batina da još koje tu i tamo nisu mnogo značile.
Međutim, s vremenom su naučili da će te batine i njih same
boleti više nego što je vredelo. Naime, kada bi se Trulsu tako
zacaklile oči, kada bi poprimile taj sjaj hijene, to bi značilo da je
spreman da umre i da te nikad, nikad neće pustiti ako ti jednom
zagrize meso. Vilica će mu se paralisati i ostaće tu dok ne
padneš na kolena ili dok ga ne odstraniš nožem. No kasnije je
Mikael sve ređe viđao taj sjaj. Bio je tu, naravno, onomad s
onim pederom u garaži, a poslednji put kada mu je Mikael rekao
da će ga suspendovati. I upravo se to promenilo – otad nije
nestao. Bio mu je neprestano u očima, kao da ima groznicu.
Mikael polako, tobož s nevericom, odmahnu glavom.
„Trulse, o čemu ti to?“
„Možda su te pare posredno došle od tebe. Možda si me sve
vreme ti plaćao. Možda si ti poslao Asajeva kod mene.“
„Trulse, mislim da si ušmrknuo previše baruta. Nikad nisam
imao ništa s Asajevim.“
„A da pitamo njega?“
„Trulse, Rudolf Asajev je mrtav.“
„Baš zgodno, zar ne? Baš svi koji su znali nešto o tome igrom
slučaja su mrtvi.“
Svi, pomisli Mikael Belman. Osim tebe.
„Osim mene.“ Truls se iscerio.
„Moram da idem.“ Mikael strgnu onu metu i savi je nekoliko
puta.
„A, da“, tada će Truls. „Pa sreda je.“
Mikael se trgnu. „Šta?“
„Ništa, samo se sećam da si uvek sredom u ovo vreme
odlazio iz kancelarije.“
Mikael ga odmeri. Upravo to je bilo neobično – iako je
Trulsa Berntsena poznavao dvadeset godina, još nije znao koliko
je ovaj glup ili pametan. „Aha. Samo bih ti napomenuo kako je
bolje da zadržiš ta nagađanja za sebe, Trulse. U ovoj situaciji,
mogu štetiti samo tebi. Možda bi bolje bilo da ni meni ne pričaš
mnogo toga. Mogu se naći u nezgodnom položaju ako me
pozovu da svedočim. Kapiraš?“
Ali Truls već beše stavio zaštitu na uši. Posmatrao je metu,
oči su mu bile razrogačene pod naočarima. Jedan odsjaj, dva, tri.
Izgledalo je kao da pištolj pokušava da se otrgne iz Trulsovog
stiska, ali ga je ovaj čvrsto držao. Čvrsto kao hijena.
Kada je izašao na parking, Mikael oseti da mu vibrira telefon
u džepu.
Bila je to Ula.
„Jesi li se čuo sa ovima za deratizaciju?“
„Jesam“, odvrati Mikael, koji tome nije posvetio nijednu
misao, a kamoli zvao nekog.
„Šta su ti rekli?“
„Rekli su da smrad koji osećaš na terasi lako može biti od
uginulog miša ili pacova koji je tamo negde zatrpan. Ali dokle
god je pod betonom, ta crkotina može samo da istruli, a smrad
će nestati sam od sebe. Kažu, nema potrebe da razvaljujemo
terasu. Okej?“
„Trebalo je da angažuješ profesionalce da betoniraju tu
terasu, a ne Trulsa.“
„Uradio je to noću, i bez pitanja. Već sam ti rekao. Gde si ti
to, ljubavi?“
„Idem da se nađem s drugaricom. Stižeš li kući na večeru?“
„Naravno. I nemoj da razmišljaš o toj terasi, dogovoreno,
ljubavi?“
„Dogovoreno.“
Prekinuo je vezu. Shvatio je da je rekao „ljubavi“ dvaput
zaredom, i da je preterao. Zvučalo je kao da laže. Uključio je
motor, dodao gas, pustio kvačilo i osetio divan pritisak naslona o
potiljak kada je novi audi ubrzao na parkingu. Pomislio je na
Isabelu i već osetio krv kako navire. Čudan je to bio paradoks –
stvarno nije lagao. Ljubav prema Uli mu je uvek bila
najkonkretnija kada se spremao da jebe neku drugu.

Anton Mitet je sedeo na terasi. Žmurio je, a sunce mu je grejalo

lice. Proleće je naviralo, ali je zima još prednjačila. Otvorio je
oči i opet ugledao pismo pred njim na stolu.
Na njemu je bio plav pečat Doma zdravlja u Dramenu.
Znao je šta je u koverti – rezultati analize krvi. Odmah je
poželeo da je otvori, ali je još odugovlačio. Podigao je pogled ka
Dramenskoj reci. Kada su videli prospekt za nove stanove u
Rečnom parku, zapadno, na Oskoj obali, jednoglasno su rešili.
Deca su se već odselila, a godine mu nisu olakšavale kroćenje
tvrdoglave bašte i održavanje stare, prevelike drvene kuće na
Konerudu koju su nasledili od Laurinih roditelja. Prodajom
svega toga i kupovinom modernog, rasterećenog stana, stekli su
i više novca i vremena da učine ono o čemu su razgovarali već
godinama. Da putuju po svetu, obiđu daleke zemlje, dožive sve
što ovaj kratak boravak na svetu ipak može da ponudi.
Pa zašto onda nisu otputovali? Zašto je odlagao i to?
Anton podesi naočare za sunce i odgurnu ono pismo. Umesto
toga, izvadio je mobilni telefon iz širokog džepa pantalona.
Da li su krivi svi ti užurbani dani koji samo dođu i prođu,
dođu i prođu? Ili taj blagosloveno umirujući pogled na
Dramensku reku? Možda i pomisao da bi proveli onoliko
vremena zajedno, strepnja da bi to razotkrilo svašta o oboma, i o
njihovom braku? Ili zbog one istrage, zbog pada koji je iz njega
iscedio svu snagu i inicijativu, zamrzao ga u životu koji je samo
svakodnevna rutina mogla spasti od potpunog kolapsa? A onda
se dogodila i Mona…
Anton pogleda ekran mobilnog. gamlem kontakt bolnica.
Ispod su stajale tri opcije. Poziv. Poruka. Izmeni.
Izmeni. Kamo sreće da i život ima takvu komandu. Onda bi
prijavio onaj pendrek. Ne bi pozvao Monu na kafu. Ne bi
zaspao.
A zaspao je.
Zaspao na dužnosti, i to na tvrdoj drvenoj stolici. A nekad bi
se, posle napornog dana, mučio da zaspi i u svom krevetu.
Potpuno neshvatljivo. Pritom je i posle još dugo tumarao kao u
polusnu, čak ni ono mrtvačko lice i sva gužva koja je usledila
nisu uspeli da ga razbude, naprotiv, stajao je tu poput zombija sa
onom maglinom u glavi, nesposoban da bilo šta preduzme, čak
ni da odgovori na pitanja. Možda ne bi nužno spasao pacijenta
da je bio budan. Obdukcija nije pokazala ništa osim srčanog
udara. Ali Anton nije obavio svoj zadatak. Doduše, niko to neće
saznati, nije odao nikome. Pa opet, sam je znao. Znao je da je
opet zakazao.
Posmatrao je opcije na telefonu.
Poziv. Poruka. Izmeni.
 Bilo je krajnje vreme. Krajnje vreme da se nešto preduzme,
da se učini nešto ispravno. Dosta je bilo odlaganja.
Stisnuo je „izmeni“. Pojavile su se dodatne opcije.
Odabrao je jednu. Onu pravu. obriši.
Zatim je dohvatio ono pismo, razderao kovertu, izvadio papir
i pogledao.
U Dom zdravlja je otišao rano onog jutra po smrti pacijenta.
Objasnio je da je policajac, da treba da ode na posao, ali da je
popio neku tabletu oko čijeg sastava nije bio siguran, da se oseća
čudno i da se plaši da ode na posao pod dejstvom toga. Lekar je
hteo samo da mu otvori bolovanje, ali je Anton insistirao da
urade analizu krvi.
Preleteo je pogledom preko lista. Nije razumeo sve reči,
nazive i smisao ispisanih vrednosti, ali je njegov lekar dodao i
dve rečenice objašnjenja kojim se pisamce završavalo:
…nitrazepam je sastojak jakih sedativa. nipošto ne uzimati
više od jedne tablete bez prethodnog konsultovanja s lekarom.
Anton je zažmurio i udahnuo kroz stisnute zube.
Sranje.
Njegove sumnje bile su osnovane. Bio je drogiran. Neko ga
je drogirao. Znao je i kako – kafa. Onaj zvuk u dnu hodnika.
Pakovanje u kojem je ostala samo jedna kapsula. Rupica koju je
video na poklopcu. Neko je sigurno tu ubrizgao sredstvo za
smirenje u samlevenu kafu. Onda je dotični samo sačekao da
Anton ode i sam sebi skuva napitak za spavanje, espreso s
nitrazepamom.
Rekli su da je pacijent umro prirodnom smrću. Tačnije, da
nema dokaza o kriminalnom činu. No taj zaključak se sigurno
umnogome zasnivao na Antonovom uveravanju kako niko nije
ulazio kod pacijenta nakon poslednje vizite dva sata pre nego što
mu je stalo srce.
 Anton je znao šta mu je činiti. Mora da prijavi slučaj. Smesta.
Uzeo je telefon. Da prijavi još jedan gaf. Da objasni zašto nije
odmah rekao da je zaspao. Pogledao je ekran. Ovog puta ni
Gunar Hagen neće moći da ga spase. Spustio je telefon. Trebalo
bi da zove. Ali ne mora odmah.

Mikael Belman je vezivao kravatu pred ogledalom.

„Danas si bio odličan“, reče glas iz kreveta.
Mikael je znao da je to tačno. Posmatrao je kako iza njega
ustaje Isabela Skejen i navlači čarape. „Možda zato što je
konačno mrtav?“
Prebacila je prostirku od irvasove kože preko pokrivača.
Iznad ogledala visili su raskošni rogovi, a zidove su krasile slike
laponskih umetnika. U tom krilu hotela sve sobe su dizajnirale
žene i sve su nosile njihova imena. Tu konkretnu sobu dodelili
su nekoj Laponki. U njoj su jedini problem bili upravo ti rogovi
koje su japanski turisti krali jer su očigledno načuli da se koriste
kao afrodizijak. Mikael je i sam povremeno razmatrao tu
mogućnost. Ali ne i tog dana. Možda je Isabela bila u pravu,
možda mu je laknulo što je pacijent konačno izdahnuo.
„Ne želim da znam kako je došlo do toga“, odvratio je.
„Svejedno ne bih znala da ti kažem“, rekla je oblačeći suknju.
„Hajde da uopšte i ne pričamo o tome.“
Prišla mu je s leđa, gricnula ga za vrat.
„Šta se toliko brineš?“, zakikotala se. „Pa život je samo igra.“
„Možda tebi. Ja i dalje imam ona prokleta ubistva
policajaca.“
„Ali ti ne zavisiš od izbora. A ja zavisim. Pa da li ti izgledam
zabrinuto?“
Slegnuo je ramenima i protegao se da dohvati sako. „Hoćeš li
ti prva?“
 Osmehnuo se kada ga je lupnula po potiljku. Zatim je začuo
lupkanje njenih štikli u pravcu vrata.
„Možda neću moći iduće srede“, rekla je. „Pomerili su
sednicu gradske uprave.“
„U redu“, rekao je shvativši da je stvarno tako – u redu.
Štaviše, laknulo mu je. Zaista. Na vratima je zastala, kao i
obično, da oslušne je li hodnik čist. „Je l’ me voliš?“
Zinuo je i u ogledalu posmatrao crnu rupu iz koje nije dolazio
nikakav zvuk. Zatim je začuo njen tih smeh.
„Samo se zezam“, prošaputala je. „Zar si se uplašio? Deset
minuta.“
Vrata se otvoriše, a potom tiho škljocnuše za njom.
Imali su dogovor da jedno ne napušta sobu bar deset minuta
pošto ono prvo izađe. Više se nije sećao ni da li je to bio njen ili
njegov predlog. Možda su se u ono vreme još brinuli da će
nabasati na nekog radoznalog novinara ili poznanika na
recepciji, ali do tog trenutka se naprosto ništa slično nije
dogodilo.
Mikael uze češalj da sredi malčice predugu kosu. Njeni
vrhovi još su bili mokri od tuširanja. Isabela se nikad ne bi
tuširala posle seksa, tvrdila je kako voli da miriše na njega.
Pogledao je na sat. Bio je dobar ljubavnik tog dana, nije morao
da zamišlja Gusta i čak je uspeo da produži čin. Dovoljno da bi,
ukoliko sačeka punih deset minuta, zakasnio na sastanak sa
predsednikom Gradskog saveta.

Ula Belman pogleda na sat. Movadov, dizajn iz 1947, poklon od

Mikaela za godišnjicu braka. Jedan i dvadeset. Ponovo se
zavalila u fotelju i osmotrila hol. Pitala se da li će ga prepoznati,
zapravo su se videli samo dvaput. Prvi put, kada joj je pridržao
vrata policijske stanice na Stovneru gde je došla u posetu
Mikaelu, koji je tu radio. Tom prilikom joj se predstavio –
šarmantan, nasmejani severnjak. Drugi put, na božićnoj zabavi u
istoj toj policijskoj stanici. Plesali su, i verovatno ju je privio uz
sebe malo više nego što je trebalo. Ona sama nije imala ništa
protiv, bio je to samo bezazlen flert, potvrda koju je mogla sebi
da priušti pošto je Mikael svejedno bio tu negde, a ni ostale žene
policajaca nisu nužno plesale sa svojim muževima. Međutim,
neko ko nije bio Mikael pomno je pratio šta rade. Stajao je tik uz
podijum za ples s pićem u ruci. Truls Berntsen. Posle je Ula
pozvala i njega da plešu, ali joj se on iskezio i odbio je. Rekao je
da ne zna da igra.
Runar. Već je uveliko bila zaboravila da se tako zove, pošto
se uopšte nisu videli niti čuli odonda. Sve dok je nije pozvao i
predložio da se tu nađu tog dana. Podsetio ju je i da se zove
Runar. Isprva ga je odbila, rekla da nema vremena, ali on je
onda natuknuo da ima neku važnu informaciju. Zamolila ga je
da joj kaže telefonom, ali je on bio uporan, rekao da joj mora
pokazati. Glas mu je zvučao nekako izmenjeno, nije pamtila da
je ranije tako zvučao. Ko zna, možda je samo pomerio naglasak
od severnjačkog ka istočnonorveškom, to se često događalo
provincijalcima koji već neko vreme žive u Oslu.
Pristala je na kratku kafu, pošto je svejedno imala nešto da
obavi u centru tog prepodneva. Što je bila laž, isto kao što je i
Mikaela slagala kad ju je pitao gde je, a ona rekla da se nalazi sa
drugaricom. Nije ga slagala s predumišljajem, nego je to pitanje
došlo malo naprasno, a ona je smesta uvidela kako je možda
ipak trebalo da kaže Mikaelu da ide na kafu s njegovim
nekadašnjim kolegom. Pa zašto mu nije rekla? Zato što je negde
u sebi podozrevala da ona informacija ima neke veze s
Mikaelom? Već se kajala što je došla tu. Ponovo je pogledala na
sat.
 Zapazila je da recepcioner pogledava u njenom pravcu.
Skinula je kaput, a ispod je nosila džemper i pantalone za koje je
znala da ističu njenu vitku figuru. A pošto je retko silazila u
centar, posvetila je malo više vremena šminkanju i češljanju
duge, plave kose zbog koje su se momci s Mangleruda osvrtali
kad prođu pored nje ne bi li videli da li spreda valja koliko je to
nagoveštavala straga. Videla bi im na licima da su, za promenu,
dobili potvrdan odgovor. Mikaelov otac joj je jednom rekao da
liči na onu lepu pevačicu iz benda Mamas & Papas, ali ona nije
znala ko je to, niti se ikad potrudila da otkrije.
Pogledala je ka rotirajućim vratima. Stalno su neki ulazili, ali
niko nije izgledao kao da traži nekog.
Začula je prigušeno zvono lifta i spazila kako iz njega izlazi
visoka žena u bundi. Da se tu zadesio neki novinar i pitao ženu
da li je krzno pravo, verovatno bi porekla, pošto
socijaldemokrate uvek idu niz dlaku većini birača. Isabela
Skejen. Gradska sekretarka za socijalna pitanja. Došla je kod
njih ono veče kada je Mikael imenovan za direktora policije.
Tačnije, to je bila zabava povodom useljenja, ali je Mikael,
umesto drugara, pozvao ličnosti važne za njegovu karijeru.
Tačnije, „njihovu“ karijeru, kako je obično govorio. Truls
Berntsen bio je među malobrojnim zvanicama koje je ona
poznavala, ali on nije neko s kim možeš razgovarati celo veče.
Doduše, ne bi ni imala mnogo vremena za razgovor – kao
domaćica, imala je pune ruke posla.
Isabela Skejen je kratko pogledala u njenom pravcu i već
htela da produži, ali je Ula zapazila sekund oklevanja. Sekund
oklevanja koji je značio da ju je prepoznala i da se sad može
samo pretvarati da nije ili joj prići da razmene pokoju reč, što bi
Ula u tom trenutku najradije izbegla. Dešavalo joj se to. Na
primer, s Trulsom. Bio je on njoj u neku ruku drag, ipak su
odrasli zajedno, bio je uvek dobar i odan. Pa opet. Ponadala se
da će Isabela samo proći na obostrano zadovoljstvo. S
olakšanjem ju je posmatrala kako ide prema izlazu. Međutim,
onda se očigledno predomislila i okrenula za sto osamdeset
stepeni sa spremnim kezom na licu i zacakljenim očima.
Zaplovila je ka njoj, doslovno zaplovila: Isabela Skejen je Ulu
podsećala na predimenzioniranu i zastrašujuću figuru s brodskog
pramca koja jezdi morem.
„Ula!“, uzviknula je već sa nekoliko metara odstojanja, kao
da vidi davno izgubljenu najbolju drugaricu.
Ula ustade, već nervozna zbog narednog, neizbežnog pitanja:
otkud ti ovde?
„Hvala ti, draga, na predivnoj žurkici!“
Isabela Skejen već beše spustila ruku Uli na rame i
podmetnula joj obraz da ona o njega osloni svoj. Žurkici? Bilo je
trideset dva gosta.
„Izvini što sam morala da odem ranije.“
Ula se priseti da je Isabela bila malo nacvrckana. Kao i da su
ona i Mikael, dok je Ula služila goste, nestali negde na terasi. Na
trenutak je čak bila i malčice ljubomorna.
„Ništa, ništa, oboma nam je bilo strašno drago što si mogla da
svratiš.“ Ula se ponada da joj osmeh nije izgledao onoliko
uštogljeno koliko se njoj činilo. „Isabela.“
Gradska sekretarka ju je odmerila. Proučila. Kao da traži
nešto, odgovor na pitanje koje još nije postavila: šta ćeš ti ovde,
draga?
Ula odluči da odgovori iskreno, kao što će reći i Mikaelu
kasnije tog dana.
„Moram da bežim“, reče Isabela ne nagoveštavajući ničim da
će se skloniti odatle ili prestati da pilji u Ulu.
„Da, pretpostavljam da imaš više posla od mene“, reče Ula,
iznervirano začuvši onaj svoj glupi smeh koji je rešila da
iskoreni. Isabela ju je još posmatrala i Ula odjednom pomisli
kako ta nepoznata žena možda želi da od nje bez ijedne reči
izvuče odgovor na pitanje: šta će žena direktora policije na
recepciji hotela Grand? Pobogu, šta ako misli da se Ula tu nalazi
s ljubavnikom, da nije možda zato bila tako diskretna? Ula oseti
da joj popušta onaj grč u osmehu, da joj je već lakše, da se
osmehuje kao i inače, onako kako želi da se osmehuje. Znala je
da joj je osmeh dopro i do očiju, i da će se uskoro glasno
zasmejati, zasmejati pravo u lice Isabeli Skejen. Ali zašto bi to
učinila? Začudo, izgledalo je kao da će i Isabela ubrzo prasnuti u
smeh.
„Nadam se da se uskoro vidimo, draga“, reče Isabela
stisnuvši Ulinu šaku snažnim, velikim prstima.
Zatim se okrenula i odjezdila kroz recepciju ka izlazu gde je
jedan vratar već spremno čekao da joj pripomogne. Pre nego što
je zamakla kroz rotirajuća vrata, Ula zapazi da je uzela mobilni i
da nešto kuca po njemu.

***
Mikael je čekao pred liftom na tek nekoliko hitrih koraka od
Laponkine sobe. Pogledao je na sat. Prošla su samo tri-četiri
minuta, ali i to je bilo dovoljno – najvažnije je da ih niko ne vidi
zajedno. Sobu bi uvek iznajmila Isabela, sačekala bi tu desetak
minuta. Spremna, u krevetu. To mu se dopadalo. Da li mu se
dopadalo?
Srećom, od hotela Grand do gradske većnice, gde ga je čekao
predsednik Gradskog saveta, ima tek tri minuta brzog hoda.
Vrata lifta se otvoriše i Mikael uđe. Stisnuo je jedinicu, no
gotovo odmah zatim lift ponovo zastade. Vrata se opet otvoriše.
„Guten Tag.“
 Nemački turisti. Stariji bračni par, stari foto-aparat u mrkoj
kožnoj futroli. Osetio je da se osmehnuo, da je dobro
raspoložen. Uzmakao se da im napravi mesta. Isabela je bila u
pravu – stvarno mu je laknulo posle smrti pacijenta. Jedna
kapljica mu pade s dugog pramena na vrat i nastavi da se sliva
niz kožu. Skvasila mu je kragnu. Ula mu je predložila da se
ošiša kad pređe na novu funkciju, ali zašto bi? Valjda je njegov
mladalački izgled samo isticao ono najvažnije – to da je on,
Mikael Belman, najmlađi direktor u istoriji policije u Oslu.
Bračni par je zbunjeno proučavao kontrolnu tablu u liftu.
Uvek isti, stari problem – da li je broj jedan prizemlje ili sprat?
Kako to beše u Norveškoj?
„It’s the ground floor“,14 reče Mikael stiskajući taster za
zatvaranje vrata.
„Danke“, promrmlja žena, a njen muž je žmurio i glasno
disao. Podmornica, pomisli Mikael.
Ćutke su tonuli kroz zgradu.
Čim je lift otvorio svoja vrata u prizemlju, Mikaelu se
zatresla butina. To je zavibrirao telefon koji dotad nije imao
dometa. Izvadio ga je iz džepa i video da ima propušten poziv
od Isabele. Već htede da je okrene, kada telefon ponovo zaigra.
Stigla mu je poruka:
Sad sam ti srela ženu na recepciji. :)

Mikael je naglo zastao i pogledao hol, ali već je bilo kasno.

Ula je sedela u fotelji tik ispred njega. Bila je lepa, više se
doterala nego obično. Lepa i skamenjena u toj fotelji.
„Zdravo, dušo“, uzviknuo je smesta začuvši koliko je grozno
izveštačeno zvučao taj pozdrav. Kako je zazvučao, videlo se i na
njenom licu.
 Pogled joj je bio prikovan za njega sa ostacima zbunjenosti
koja je upravo ustupala mesto nečem drugom. Mozak Mikaela
Belmana radio je munjevito, pokušavao da sagleda i obradi
informacije i kontekst, da zaključi. Znao je da nema izgovor za
mokru kosu, da je ona već videla Isabelu, da i njen mozak, baš
kao i njegov, munjevito obrađuje informacije i neumoljivom
logikom sastavlja slagalicu od delića koji se odjednom savršeno
uklapaju. Video je da je njenu zbunjenost već u potpunosti
smenilo ono drugo – saznanje. Oborila je pogled, pa kada joj je
prišao, gledala ga je pravo u stomak.
Jedva ju je čuo kada je prošaputala:
„Dakle, prekasno si video njenu poruku.“

Katrina je vrtela ključ u bravi i drmusala vrata, ali ona nisu htela
ni da se mrdnu.
Gunar Hagen priđe da ih protrese.
Zagrejana, ustajala sparina zapahnula je petoro ljudi.
„Izvolite“, reče Gunar Hagen. „Ništa nismo dirali od
prethodnog puta.“
Prva je ušla Katrina i stisnula prekidač. „Dobro došli u
istureno odeljenje Bergenske policijske uprave u Oslu“, rekla je
ravnim glasom.
Beata Len je zakoračila preko praga. „Dakle, ovde ćemo se
kriti.“
Hladna plavičasta svetlost neonke obasjala je četvorougaonu
prostoriju golih, betonskih zidova sa sivkastoplavim linoleumom
na podu. U toj sobi bez prozora stajala su tri pisaća stola sa
stolicama i računarima. Na jednom stolu stajao je i potamneli
aparat za filter-kafu, kao i balon vode.
„Dobili smo kancelariju u podrumu Doma policije“, s
nevericom će Stole Aune.
 „Formalno gledano, zapravo ste na parceli zatvora u Oslu“,
ispravi ga Gunar Hagen. „Ovaj podzemni hodnik ide ispod
parka. Ukoliko se popneš onim gvozdenim stepenicama napolju,
stići ćeš na prijemno odeljenje zatvora.“
U odgovor su mu se oglasili prvi taktovi Geršvinove
Rapsodije u plavom. Hagen je izvadio mobilni, a Katrina mu
provirila preko ramena. Pročitala je ime Antona Miteta na
ekranu. Hagen odbi poziv i tutnu telefon u džep.
„Pošto sad imam sastanak s velikom grupom, vama
prepuštam sve ostalo“, reče.
Kada je otišao, ostali se zgledaše.
„Au, al’ je vrućina“, reče Katrina otkopčavajući jaknu. „Ali
ne vidim nijedan radijator.“
„Odmah pored su kotlovi za centralno grejanje celog
zatvora“, reče Bjern Holm kroz smeh prebacujući svoju jaknu od
prevrnute kože preko jedne stolice. „Zato smo ovo zvali
Kotlarnica.“
„Ti si već bio ovde?“, upita Aune opuštajući leptir-mašnu.
„Nego šta, tada je grupa bila još manja.“ Pokazao je glavom
ka stolovima. „Kao što vidite, troje. A ipak smo rešili slučaj.
Doduše, istragu je vodio Hari…“ Smesta je pogledao Katrinu.
„Izvini, nisam hteo da…“
„U redu je, Bjerne“, odvratila je. „Niti sam Hari, niti sam
stvarno rukovodilac istrage. U redu je da formalno odgovarate
meni kako bi Hagen oprao ruke, ali meni je dovoljno teško da
organizujem i samu sebe. Prava šefica nam je Beata – i po
starešinstvu, i po iskustvu s tim stvarima.“
Ostali pogledaše Beatu, a ova slegnu ramenima. „Ako svi to
želite, mogu da šefujem ukoliko bude potrebe za tim.“
„Biće potrebe za tim“, reče Katrina.
Aune i Bjern klimnuše.
 „Dobro“, tada će Beata. „Pa da počnemo. Imamo domet na
telefonima. Imamo internet. Imamo… šolje za kafu.“ Podigla je
veliku belu šolju koja je stajala iza aparata. „Henk Vilijams?“
„To je moja“, reče Bjern.
Uzela je drugu. „Džon Fante?“
„Harijeva.“
„Okej, da podelimo onda dužnosti“, reče Beata spustivši onu
šolju. „Katrina?“
„Ja ću nadzirati internet. Zasad ni Valentin Jertsen ni Juda
Johansen ne pokazuju znake života. Pošto je za takvo sakrivanje
potrebno dosta truda, to ne govori u prilog teoriji da je pobegao
Juda Johansen. On bi znao da nije prvi na listi prioriteta u
policiji, pa ne verujem da bi ograničavao sebi slobodu potpunim
sakrivanjem samo da izbegne još koji mesec u zatvoru. Ali
Valentin ima mnogo više da izgubi. Kako bilo, ako je jedan od
njih dvojice živ i ako samo prismrdi elektronskom svetu, naći ću
ga.“
„Dobro. Bjerne?“
„Ja ću pročešljati dokumentaciju iz svih istraga u koje su bili
umešani Valentin i Juda da vidim ima li nešto što bi ih povezalo
sa Trivanom i Maridalom – ista imena, ono što ima od sačuvanih
forenzičkih dokaza. Upravo pravim spisak ljudi koji ih poznaju i
koji bi nam eventualno pomogli da im uđemo u trag. Svi kod
kojih sam se raspitivao o Judi Johansenu bili su predusretljivi.
Ali kad spomenem Valentina Jertsena…“
„Uplaše se?“
Bjern klimnu.
„Stole?“
„Proći ću kroz dokumentaciju o Valentinu i Judi da ih
profilišem ponaosob. Uradiću procenu mogu li biti serijske
ubice.“
 Odjednom je nastupio muk. Dotad niko nije naglas izgovorio
te reči.
„U ovom slučaju, to koristimo samo kao opisni, tehnički
termin, ne i kao dijagnozu“, dodade Aune žurno. „Označava
nekog ko je već ubio više od jednog čoveka, a moguće je da će
još ubijati. Može?“
„Može“, reče Beata. „A ja ću pročešljati sve snimke s kamera
za nadzor u blizini mesta zločina. Benzinske pumpe, prodavnice
koje rade celu noć, saobraćajni nadzor. Već sam pogledala neke
snimke vezane za ubistva policajaca, ali ne i sve. A potom sve to
treba obaviti i u slučajevima starih ubistava.“
„Imamo šta da radimo“, reče Katrina.
„Imamo“, ponovi Beata.
Zgledali su se, a onda Beata uze šolju s Fanteovim imenom
da je opet skloni iza aparata za kafu.
 Trinaesto poglavlje
„A inače?“, upita Ula oslanjajući se o radnu ploču.
„Pa eto.“ Truls se pomerio na stolici od uzanog kuhinjskog
stočića. Podigao je šolju kafe i otpio. Pogledao ju je onim
pogledom koji je odlično poznavala. Uplašen i gladan. Stidljiv i
zahtevan. Odbojan i molećiv. I da i ne.
Smesta je zažalila što ga je pozvala da svrati. Ali nije bila
spremna kada ju je onako neočekivano pozvao i pitao kako im je
u novoj kući i da li nešto treba da se popravi. Pošto je bio
suspendovan, imao je vremena na pretek. Ne, ne treba ništa da
se popravi, slagala je. Stvarno? A da svrati na kafu? Da
popričaju o starim, dobrim vremenima? Ula je rekla kako ne zna
da li… Ali se Truls napravio da to nije čuo, rekao da je u
prolazu i da bi mu kafica baš dobro došla. A ona je rekla: što da
ne, izvoli, svrati.
„Kao što znaš, još sam samac“, rekao je. „Nema novosti na
tom planu.“
„Naći će se već neko, polako.“ Demonstrativno je pogledala
na sat razmatrajući da li da spomene neko skupljanje dece.
Međutim, čak je i neženja poput Trulsa znao da je previše rano
za to.
„Možda“, rekao je. Zurio je u šolju, ali umesto da je spusti,
otpio je još malo. Kao da hvata zalet, pomislila je i već joj bi
neprijatno.
„Ula, kao što znaš, oduvek si mi se sviđala.“
Ula stegnu radnu ploču.
„I znaš, ako je teško i treba ti… ovaj, neko da popričaš, uvek
možeš da se obratiš meni.“
Ula trepnu. Da li je dobro čula? Da popriča?
„Hvala, Trulse“, odgovorila je. „Ali imam Mikaela.“
Polako je spustio šolju. „Da, naravno, imaš njega.“
„Kad smo kod toga, moram početi da spremam ručak za
njega i decu.“
„Moraš, nego šta. Da kuvaš ovde dok on…“
Zaćutao je.
„Šta, Trulse?“
„Ruča drugde.“
„Trulse, nije mi jasno na šta ciljaš.“
„Mislim da jeste. Vidi, došao sam samo da ti pomognem.
Želim ti samo najbolje, i tebi i deci. I deca su važna.“
„Htela sam nešto lepo da im spremim, a kad kuvaš za celu
porodicu, to potraje, pa…“
„Ula, samo sam nešto hteo da ti kažem.“
„Nemoj, Trulse, kad te molim – nemoj.“
„Previše si dobra za Mikaela. Znaš li sa koliko je žena on…“
„Trulse, nemoj!“
„Ali…“
„Trulse, molim te, idi. I neću da te viđam neko vreme.“
Ula je ostala pored radne ploče. Posmatrala je Trulsa kako
izlazi na kapiju i nastavlja ka automobilu parkiranom pored
makadamskog puta koji je vijugao među novoizgrađenim vilama
na Hejenhalu. Mikael je rekao da će povući neke veze, pozvati
nadležne u opštini da pogura to asfaltiranje, ali još se ništa nije
događalo. Začula je kratak cvrkut alarma kada je Truls otključao
auto i ušao. Posmatrala ga je kako nepomično zuri preda se. A
onda mu je celim telom prošao nekakav trzaj i on je počeo da
udara. Lupao je po volanu da se i iz kuće videlo kako ovaj
popušta. Čak i iz daljine stresla se od tolikog nasilja. Mikael joj
je pričao o njegovim izlivima besa, ali dotad ih nikad nije videla
svojim očima. Da se Truls nije priključio policiji, Mikael smatra
da bi postao kriminalac. Doduše, Mikael bi to rekao i za sebe
kad želi da se okuraži. Ona mu nikad ne bi poverovala, previše
je Mikael ispravan, previše… prilagodljiv. Truls pak… Truls je
bio sazdan od nečeg drugačijeg, mračnijeg.
Truls Berntsen. Priprosti, naivni, odani Truls. Već joj je to
palo na pamet, naravno, ali nije mogla poverovati da bi Truls bio
tako proračunat. Tako… maštovit.
Hotel Grand.
Bile su to najbolnije sekunde njenog života.
Doduše, pomišljala je ona i ranije da je možda vara. Naročito
pošto je izgubio volju za seksom s njom. Ali za to su postojala i
druga objašnjenja, stres zbog tih ubistava policajaca… Ali – sa
Isabelom Skejen? Trezan, u hotelu, u po bela dana? Tada joj je
sinulo da je to otkriće udesio neko treći. Sama činjenica da je
neko znao gde će biti ovo dvoje i u koje vreme, ukazivala je na
to da su se redovno sastajali. Pripala bi joj muka svaki put kad
pomisli na to.
Mikaelovo naprasno prebledelo lice pred njom. Prestravljen
pogled moren krivicom, poput dečaka koji je uhvaćen kako
krade jabuke. Kako li mu je samo to polazilo za rukom? Kako je
toj nevernoj svinji pošlo za rukom da izgleda kao neko kome je
potreban zaštitnički zagrljaj? On, koji je pljunuo na sve što valja,
otac troje dece, kako je ispalo da on nosi nekakav krst?
„Doći ću ranije kući“, prošaputao je tada. „Pa ćemo
razgovarati. Pre nego što deca… Moram da budem kod
predsednika Gradskog saveta za četiri minuta.“ Da li mu je ono
u uglu oka bila suza? Da li je taj bednik uspeo da iscedi suzu?
Pošto je otišao, sabrala se neočekivano brzo. Možda tako biva
kad znaš da moraš, kad nema alternative, kad nervni slom ne
dolazi u obzir. Otupelo pribrana, okrenula je broj sa kojeg ju je
zvao navodni Runar. Niko joj se nije javio. Zatim je sačekala pet
minuta i otišla odatle. Kada je stigla kući, proverila je taj broj
kod neke poznanice iz Centrale Kriminalističke policije. Ova je
Uli rekla da je to neregistrovan broj mobilnog sa pripejd
karticom. Ostalo je pitanje: ko bi se mogao baš toliko potruditi
da ona dođe u Grand i vidi sve svojim očima? Neki novinar žute
štampe? Neka manje ili više dobronamerna prijateljica? Neko s
Isabeline strane, Mikaelov osvetoljubivi suparnik? Ili pak neko
ko ne želi da ga odvoji od Isabele, već od nje – Ule? Neko ko
mrzi Mikaela ili nju. Ili neko ko nju voli? Ko misli da će imati
šanse ukoliko se ona razvede od Mikaela. Poznavala je samo
jednog koji ju je voleo više nego što je valjalo za bilo koga od
njih.
Svoje sumnje nije podelila sa Mikaelom prilikom razgovora
kasnije tog dana. On je verovatno pretpostavljao da je Ulino
prisustvo na recepciji tog dana bila puka slučajnost, jedan od
onih udaraca groma koji svakog mogu pogoditi, neverovatan
splet okolnosti koji neki nazivaju sudbinom.
Mikael nije pokušao da laže kako nije bio s Isabelom. Za to
mu je morala odati priznanje, bio je dovoljno pametan da zna
kako ona zna. Naglasio je da Isabela ne mora tražiti od njega da
okonča tu aferu, jer ju je zapravo upravo samoinicijativno
okončao pre nego što je Isabela napustila hotel. Baš je tu reč
upotrebio – „afera“. Sigurno je dobro promislio kako bi zvučala
što manje, što beznačajnije i što prljavije, kao nešto što treba
pomesti metlom. Drugačije bi bilo da je rekao „veza“. Doduše, u
to njegovo „okončavanje“ nije poverovala ni na trenutak –
Isabela joj nije izgledala previše raspoloženo za tako nešto.
Međutim, ono što je potom rekao bilo je tačno: ukoliko bi se
saznalo za to, skandal ne bi naškodio samo njemu već i deci, a –
posredno – i njoj. Osim toga, došao bi u najgorem mogućem
trenutku. Naime, predsednik Gradskog saveta ga je pozvao zato
što je želeo da porazgovaraju o politici. Žele da se Mikael učlani
u njihovu stranku. U njemu vide zanimljivog kandidata za
političke funkcije na duže staze. Mikael ima sve što im treba –
mlad je, ambiciozan, popularan i uspešan. Bar je bio, sve do tih
ubistava policajaca. Ali kad ih bude rasvetlio, trebalo bi da
sednu i porazgovaraju o njegovoj budućnosti – da li ona leži u
policiji ili u politici, gde Mikael smatra da bi mogao više da
postigne. Nije on već odlučio, ali bi mu skandal s preljubom
nesumnjivo zatvorio ta vrata.
A sve se to, naravno, ticalo i nje i dece. Ma šta se desilo s
njegovom karijerom, nebitno je u poređenju sa ovim drugim
gubitkom. Prekinula ga je pre nego što se njegov izliv
samosažaljenja oteo kontroli. Rekla mu je da je razmislila i da
njena računica liči na njegovu. Njegova karijera, njihova deca,
njihov zajednički život. Naprosto je rekla da mu prašta, ali da joj
mora obećati da nikad, nikad više neće kontaktirati s Isabelom
Skejen. Osim, naravno, u funkciji šefa policije na sastancima
gde će prisustvovati i drugi. Mikael je izgledao gotovo
razočarano, kao da je očekivao udarac, a ne blagu packu koja je
prerasla u ultimatum koji ga neće mnogo koštati. Kako bilo, te
večeri je, pošto su deca legla, prvi put posle više meseci pokazao
volju da imaju seks.
Ula je posmatrala Trulsa kako pali automobil i odlazi. Nije
rekla Mikaelu svoje sumnje, niti je imala računa da to učini.
Čemu bi to poslužilo? A ako je bila u pravu, Truls bi i dalje
mogao nastaviti da špijunira i da je obavesti ukoliko Mikael ne
bude poštovao sporazum da ne viđa Isabelu Skejen.
Automobil se udaljio ostavivši za sobom oblak prašine među
vilama. I tad joj kroz glavu prolete pomisao – divlja i, naravno,
krajnje neprihvatljiva – ali mozgu je teško da cenzuriše. Ona i
Truls. Tu, u spavaćoj sobi. Naravno, samo iz osvete. Odagnala
je tu pomisao čim se pojavila.

Kiša je rastvorila suznežicu koja se do malopre slivala niz

šoferšajbnu poput sivkaste pljuvačke. Vertikalna, teška kiša.
Brisači su se očajnički borili protiv tog vodenog zida. Anton
Mitet je vozio polako. Bio je mrkli mrak, a pride mu se od vode
sve razlilo i izobličilo kao da je pijan. Gvrinuo je na sat svog
folksvagena šarana. Kada je tri godine ranije trebalo da kupe
auto, Laura je insistirala da on ima sedam sedišta, šaleći se kako
planira da ima veliku porodicu iako je on vrlo dobro znao da ona
to zapravo želi kako se ne bi nalazila u minijaturnom autu u
slučaju sudara. Ni sam Anton nije baš priželjkivao da se sudari.
Dobro je poznavao te puteve i znao da su u to doba dana mali
izgledi da mu neko naiđe u susret, ali nije mu padalo na pamet
da rizikuje.
Pulsiralo mu je u slepoočnicama. Ponajviše zbog onog
telefonskog poziva od pre dvadeset minuta, ali i zato što tog
dana nije popio kafu. Zgadila mu se posle rezultata one analize.
A to je, naravno, bilo vrlo glupo, pošto su mu se sada krvni
sudovi željni kofeina skupili izazivajući glavobolju koja se
oglašavala iz prikrajka poput bubnjeva prigušene muzike.
Pročitao je da simptomi kofeinske apstinencije nestanu posle
dve nedelje. Međutim, Anton nije želeo da se reši te zavisnosti.
Želeo je kafu, i želeo je da bude ukusna – ukusna kao pepermint
na Moninom jeziku. No sve što je sad osećao kada lizne kafu
bila je gorka primesa sredstva za spavanje.
Okuražio se i pozvao Gunara Hagena da mu ispriča kako ga
je neko drogirao u vreme pacijentove smrti. Kako je neko ulazio
u sobu dok je on spavao, kako uzrok smrti, ma šta rekli lekari,
nije morao biti prirodan. Savetovao bi temeljniju obdukciju.
Dvaput je zvao Hagena, a ovaj mu se nije javio. Međutim, nije
ostavio poruku na sekretarici. Pokušao je, stvarno jeste. I
pokušaće ponovo. Pošto te uvek sustigne. Kao sada. Opet se
desilo, neko je ubijen. Prikočio je, skrenuo na makadamski
prilaz Ejkerskoj pilani. Šljunak je zakrckao pod točkovima kada
je dodao gas.
Tu je bilo još mračnije, a u rupama na putu već su se
formirale barice. Uskoro će ponoć. I onaj prvi put se desilo oko
ponoći. Pošto je mesto bilo na granici sa susednom opštinom –
Donjim Ejkerom – na mesto zločina prvi je stigao seoski
policajac kome su javili da se čula neka buka i da misle da je
neki auto pao u reku. No nije bilo dovoljno što je taj policajac
zabasao na tuđu opštinu, već je napravio i ozbiljan nered –
vozikajući se svojim autom gore-dole, uništio je potencijalne
tragove.
Prošao je onu kobnu okuku. Mesto gde je pronašao pendrek.
Bio je to četvrti dan po ubistvu Renea Kalsnesa i Anton konačno
nije bio na dužnosti. Međutim, đavo mu nije dao mira, pa je
otišao u šumu na svoju ruku. Uostalom, tako nešto se u oblasti
Južnog Buskeruda nije dešavalo svaki dan – ili svake godine.
Zašao je izvan područja koje je potraga već prečešljala. I
pendrek je bio upravo tu, pod jelama baš unutar te okuke. Tada
je Anton doneo odluku, glupu odluku kojom je sve zasrao. Rešio
je da otkriće ne prijavi. A zašto? Kao prvo, bilo je to dosta dalje
od mesta zločina kod Ejkerske pilane, pa je bilo malo verovatno
da pendrek ima neke veze sa ubistvom. Kasnije su ga pitali šta je
uopšte tražio tamo ako je stvarno smatrao da je previše daleko
da bude relevantno. Anton je zapravo na licu mesta samo
pomislio da bi standardni policijski pendrek mogao dovesti do
bespotrebno negativnog publiciteta po policiju. Povrede Renea
Kalsnesa mogle su biti nanete bilo kakvim tupim predmetom,
čak su mogle poticati i od udaraca o karoseriju automobila kada
je ovaj sleteo sa litice u reku četrdeset metara niže. A one
uostalom i nisu bile uzrok smrti. Rene Kalsnes je ustreljen pravo
u lice iz pištolja kalibra devet milimetara, i to je bio kraj te priče.
Nekoliko nedelja kasnije Anton se ipak poverio Lauri za
pendrek, i upravo ona ga je naposletku ubedila da ipak prijavi
otkriće, jer nije bilo na njemu da odlučuje o njegovoj važnosti za
istragu. Pa je Anton tako i postupio. Otišao je svom nadređenom
i rekao kako stoje stvari. „Gruba greška u proceni“, ocenio je
direktor policije. A u znak zahvalnosti što je svoj slobodan dan
posvetio pomaganju u istrazi ubistva, suspendovali su ga iz
aktivne službe i prekomandovali da se javlja na telefon u
kancelariji. Jednim potezom izgubio je sve. A zarad čega? Iako
to niko ne bi rekao naglas, Rene Kalsnes bio je svima poznat
kao hladna, bezobzirna svinja koja se nije libila da prevari ni
prijatelje, a kamoli neznance, i većini je bilo drago što su ga se
rešili. No najveće poniženje bilo je to što forenzičari nisu
pronašli nikakve dokaze koji bi povezali taj pendrek sa
ubistvom. Posle tri meseca kancelarijskog ropstva, Anton je
imao izbor da poludi, napusti službu ili da se postara za
premeštaj. Zato je pozvao svog starog prijatelja i kolegu Gunara
Hagena, koji mu je obezbedio posao u prestoničkoj policiji. Ono
što mu je Gunar mogao ponuditi bilo je, doduše, nazadovanje u
pogledu karijere, ali je ovako bar mogao izaći među svet – i
kriminalce – na ulicama glavnog grada, a sve je bilo bolje od
kancelarijskog vazduha u Dramenu, gde su podražavali Oslo u
svakom pogledu, svoju udžericu su nazivali „Domom policije“,
a i adresa je zvučala kao plagijat zdanja u Ulici Grenlandslejre:
Grenlandska 36.
Kada je Anton izbio na vrh uzbrdice, desnim stopalom je
instinktivno stisnuo kočnicu ugledavši svetlost. Gume zažvakaše
šljunak. A onda se zaustavio. Kiša je toliko dobovala po
karoseriji da je gotovo nadglasala zvuk motora. Svetlost
baterijske lampe pred njim se spustila. Farovi su obasjali odraz
na narandžasto-beloj policijskoj traci i žutom refleksnom
prsluku osobe koja je upravo spustila baterijsku lampu. Mahnuo
je Antonu da dođe i on mu polako krenu u susret. Upravo na tom
mestu, tik iza te trake, sleteo je Reneov automobil. Olupinu su
izvlačili dizalicom i čeličnim sajlama do rečne obale kod
zatvorene pilane. Jedva su oslobodili telo Renea Kalsnesa pošto
je motor uleteo u kabinu u visini kukova.
Anton stisnu dugme na vratima da otvori prozor. Hladan,
vlažan noćni vazduh. Krupne, teške kapi kiše udarile su o rub
prozora i isprskale ga po vratu.
„Dakle?“, počeo je. „Gde…“
Anton trepnu. Ni sam nije bio siguran da li je dovršio tu
rečenicu. Učinilo mu se kao da je vreme poskočilo, kao da je
došlo do kratkog prekida filma. Nije znao šta se stvarno
dogodilo, već samo da mu je nešto promaklo. Pogledao je sebi u
krilo i spazio srču. Kada je opet podigao pogled, ustanovio je da
je deo prozora razbijen. Zinuo je, hteo da upita šta se dogodilo.
Nešto je fijuknulo kroz vazduh, nije znao šta, hteo je da podigne
ruku, ali bilo je kasno. Začulo se krckanje. Shvatio je da je na
njegovoj glavi, da se nešto raspršilo. Podigao je ruku, vrisnuo.
Uspeo je da zgrabi menjač i prebaci ga u rikverc. Ali kao da mu
se usprotivio, jednostavno nije mogao, sve se nekako usporilo.
Hteo je da otpusti kvačilo, doda gas, ali to bi ga samo poteralo
unapred. Ka ivici. Ka provaliji. Pravo u reku. Četrdeset metara.
Puka… puka… Prodrmao je menjač. Kiša se čula glasnije,
osetio je hladan noćni vazduh duž cele leve strane tela – neko je
otvorio vrata. Kvačilo? Gde mu je stopalo? Puka repriza. U
rikverc. Tako je.

Mikael Belman je zurio u tavanicu osluškujući umirujuće

dobovanje kiše po krovu. Holandski crep. Garancija četrdeset
godina. Mikael se pitao koliko su dodatnih crepova prodavali
zahvaljujući njoj. Više nego dovoljno da plate nadoknadu za
crep koji propusti kišu. Ako ljudi nešto vole, to je garancija da
će stvari izdržati.
Ula je spavala s glavom na njegovim grudima.
Pričali su. Mnogo i dugo. Prvi put otkako je pamtio. Plakala
je, nije to bio onaj mučni plač koji je mrzeo, već onaj drugi,
nežni, s manje bola, a više čežnje, čežnje za nečim što je bilo i
nikad se ne može vratiti. Plač koji mu je stavio do znanja da je u
njihovoj vezi postojalo nešto dovoljno dragoceno da bude
dostojno čežnje. A tu čežnju nije osetio pre nego što je
zaplakala, kao da je njen plač bio neophodan da je on spozna.
Uklonio je inače uvek prisutnu pregradu, pregradu između
onoga što Mikael Belman misli i onoga što oseća. Kao i uvek,
ona je plakala za oboje. Za oboje se i smejala.
Poželeo je da je uteši. Pomilovao ju je po kosi, pustio da
njene suze nakvase svetloplavu košulju koju mu je ispeglala
prethodnog dana. A onda ju je, ponajpre iz rasejanosti, poljubio.
Ili je ipak znao šta radi? Da nije bio radoznao, radoznao da vidi
kako će ona reagovati, da li je to bila ista ona znatiželja koju bi
kao mlad istražitelj osetio kad ispituje osumnjičene prema
devetodelnom modelu Inbaua, Rida i Baklija i stigne do koraka
gde treba pritisnuti dugme za osećanja samo da bi se videlo
kakva će reakcija uslediti.
Ula isprva nije reagovala na poljubac, samo se malo trgla. Ali
zatim mu je oprezno uzvratila poljubac. Poznavao je sve njene
poljupce, ali ne i taj, pun iščekivanja, oklevanja. Počeo je da je
ljubi pohlepnije. I to ju je potpuno raskravilo. Odvukla ga je u
krevet, strgnula odeću sa sebe. A u mraku mu se opet javila stara
pomisao. Kako ona nije on, Gusto. Izgubio je erekciju i pre nego
što su se zavukli pod pokrivač.
Rekao je da je preumoran. Da ima previše toga na umu. Da
ga je cela situacija zbunila, da se stidi zbog onog što je učinio.
Ali dodao je da ona, ona druga, nema veze s tim. A bar za to je i
pred samim sobom smeo reći da je istinito.
Zažmurio je, ali nije nikako mogao da zaspi. Opet ga je morio
onaj isti nespokoj s kojim se budio proteklih meseci, sa nejasnim
doživljajem da se desilo nešto strašno, ili da će se desiti. Jedno
vreme se nadao da je to samo utisak od minulog sna, dok se nije
setio šta je posredi.
Zbog nečeg je opet otvorio oči. Zbog svetlosti, bele svetlosti
na tavanici. Dopirala je s poda, pored kreveta. Prevrnuo se na
stranu i pogledao ekran mobilnog telefona. Utišan, ali nikad
isključen. Sa Isabelom se složio da nema noćnog dopisivanja.
Nije čak ni želeo da zna šta ona ima protiv noćnih poruka. A
naoko je dobro prihvatila kada joj je rekao da se neko vreme ne
mogu viđati. Iako je stekao utisak da ona razume šta to stvarno
znači, da se „neko vreme“ može izbrisati iz te rečenice.
Mikaelu je laknulo kada je video da je poruka od Trulsa.
Međutim, bila je čudna. Možda je pisana u pijanstvu? Ili
naprosto poslata na pogrešan broj, možda je bila namenjena
nekoj ženskoj za koju mu ovaj nije rekao. Sastojala se iz samo
dve reči:
Lepo spavaj.

Anton Mitet se probudio.

Prvo što je opazio bio je zvuk kiše koji se sad sveo na tiho
mrmljanje uz šoferšajbnu. Ustanovio je da je motor ugašen, da
ga boli glava i da ne može da pomeri šake.
Otvorio je oči.
Farovi su i dalje svetleli, upereni naniže, kroz kišu, negde
dole u tamu gde je nestajala svetlost. Kroz mokru šoferšajbnu
nije video jelovu šumu s druge strane provalije, ali je znao da je
ona tu. Nenaseljena. Nema. Slepa. Onomad nisu uspeli da nađu
svedoke. Neće ni ovog puta.
Zurio je u svoje šake. Nije mogao da ih pomeri zato što su
bile pričvršćene za volan plastičnim kaišićima. Ti kaišići su
gotovo u potpunosti zamenili tradicionalne policijske lisice.
Samo staviš tanak kaišić hapšeniku oko ručnih zglobova i
stegneš, ma koliko da je ovaj snažan, jedino što može postići
jeste da mu se plastični kaišić zarije u meso, čak i sve do kosti,
ukoliko je baš uporan.
Anton stegnu volan. Prsti su mu potpuno utrnuli.
„Jesi li budan?“ Taj glas mu je bio neobično poznat. Anton se
osvrnuo prema suvozačkom sedištu i ugledao dva oka nalik na
rupe u fantomki. Takve fantomke nosili su specijalci.
„Onda možemo da otkočimo.“
Leva ruka u rukavici zgrabi ručnu kočnicu između njih i
spusti je. Anton je uvek voleo škripu starinskih poluga,
podsećale su ga na mehaniku, na zupčanike i lance, na ono što se
tu stvarno događa. Ali sada se podigla i opustila sasvim
bešumno. Začulo se samo tiho krckanje. Točkovi. Pokrenuli su
se. Ali samo metar ili dva, jer je Anton refleksno zgazio
kočnicu. Morao je da je stisne iz sve snage pošto je motor bio
isključen.
„Lepo si odreagovao, Mitete.“
Anton je zurio kroz prozor. Glas, taj glas. Malo je pustio
pedalu, začula se škripa kao od nepodmazanih šarki, auto se
pokrenuo i morao je ponovo da je stisne. Više nije puštao.
Svetlo u kabini se upalilo.
„Misliš li da je Rene znao da će umreti?“
Anton Mitet oćuta. Upravo beše ugledao svoj odraz u
ogledalu. Bar je mislio da je to on. Lice je bilo prekriveno
svežom krvlju, a nos mu je mlitavo visio u stranu, sigurno
polomljen.
„Pa, kakav je osećaj, Mitete? Kako je znati to? Možeš li da
mi kažeš?“
„Za… zašto?“ To pitanje je došlo samo od sebe, Anton nije
čak znao ni želi li da zna zašto. Znao je samo da mu je hladno i
da želi da pobegne odatle. Želeo je da bude s Laurom, da je
zagrli, da ona zagrli njega, da je omiriše i oseti njenu toplotu.
„Pa zar nisi shvatio, Mitete? Naravno, zato što niste rešili
slučaj. Pružam vam novu šansu, šansu da naučite na ranijim
greškama.“
„Na… naučimo?“
„Jesi li znao da su psihološka istraživanja pokazala kako
malo kritike onoga što radiš daje bolje rezultate. Ne mnogo
kritike, a ne ni mnogo hvale, ali malo. Time što ću vas
kažnjavati ubijanjem samo po jednog istražitelja iz grupe,
kritikujem vas samo malo, zar ne?“
Točkovi zaškripaše, a Anton žurno stisnu pedalu. Zurio je u
rub provalije. Činilo mu se da mora stiskati jače nego ranije.
„Hidraulične kočnice“, reče glas. „Probušio sam sistem.
Tečnost polako ističe. Uskoro će biti svejedno ma koliko da
gaziš. Misliš li da ćeš stići da razmišljaš dok budeš padao? Da se
pokaješ?“
„Zašto da se pok…?“ Anton je želeo da dovrši pitanje, ali
nije uspeo, kao da su mu se usta ispunila brašnom. Pad. Nije
želeo da padne.
 „Da se pokaješ zbog pendreka“, reče glas. „Da se pokaješ što
nisi pomogao da se otkrije ubica. Znaš, to je sad moglo da te
spase.“
Antonu se činilo da cedi tečnost pedalom kočnice, da će od
jačine njegovog stiska pre nestati. Opustio je pedalu samo malo.
Šljunak zaškripa pod gumama, a Anton se u panici zavalio u
sedište i pruženim nogama odupro o pod i pedalu. Automobil je
imao dva zasebna hidraulična kočiona sistema, možda je samo
jedan bio bušan.
„Mitete, ako se pokaješ, možda ćeš dobiti razrešenje grehova.
Hrist je širokogrud.“
„Ka… kajem se. Pusti me.“
Tih smeh. „Mitete, ja mislim, naravno, na carstvo nebesko.
Nisam ti ja Hrist, ne mogu ti ja praštati.“ Kratka pauza. „I da,
oba sistema su bušna.“
Antonu se načas učinilo da čuje kako tečnost kaplje iz
kočnica pod automobilom, a onda shvati da to njemu krv kaplje
s brade u krilo. Umreće. Odjednom je to spoznao kao tako
neizbežnu činjenicu da ga je jeza prožela kroz celo telo. Bilo mu
je teže da se pokrene, kao da je rigor mortis već nastupio. Ali
zašto ubica još sedi s njim u kolima?
„Plašiš se smrti“, nastavi glas. „Tvoje telo luči specifičan
miris, zar ga ne osećaš? Adrenalin. Zaudaraš na lekove i urin, to
je smrad staračkog doma i klanice. Zadah straha od smrti.“
Anton se borio da udahne, kao da unutra nije bilo dovoljno
vazduha za dve osobe.
„Ja se pak uopšte ne plašim smrti“, tada će glas. „Zar nije
neobično da izgubiš nešto što je tako suštinski svojstveno
ljudima kao strah od smrti? Naravno, ima to veze i sa tim koliko
želiš da živiš, ali samo donekle. Onoliki ljudi provedu ceo život
negde gde ne žele da budu iz straha da je alternativa još gora.
Nije li to žalosno?“
Antonu se činilo da se guši. Sam nije nikad patio od astme,
ali je prisustvovao Laurinim napadima, viđao je očajnički,
preklinjući izraz na njenom licu, spoznavao očajanje što ne
može da joj pomogne, što samo posmatra njenu naoko
uspaničenu borbu da udahne. Pa opet, deo njega je želeo da zna,
da oseti kako je biti u toj situaciji, na rubu smrti, osetiti da više
ne možeš ništa učiniti, da se nešto naprosto čini tebi.
Eto, sad je saznao.
„Iako mislim da je smrt bolja“, nastavljao je glas uporno. „Ne
mogu sada da ti se pridružim, Antone. Vidiš, moram još ponešto
da obavim.“
Anton ponovo začu krckanje nalik na promukli glas koji
otpočinje rečenicu tim zvukom koji će se uskoro ubrzati. Više
nije mogao da stiska pedalu, propala je.
„Pacijent“, prostenja Anton.
Iako je zurio pravo preko ivice, u kraj svega, opazio je da se
lice na suvozačkom sedištu okrenulo ka njemu.
„Kakav pacijent?“
Anton isplazi jezik. Obliznuo je gornju usnu i okusio nešto
slatkasto i metalno. Podmazao je time usnu duplju i glasne žice.
„Pacijent u Državnoj bolnici. Drogirali su me pre nego što je
ubijen. Da li je i to tvoje maslo?“
Usledilo je nekoliko sekundi tišine u kojoj se čula samo kiša.
Kiša u mraku, ima li lepšeg zvuka od toga? Da je imao izbora,
samo bi po čitav dan slušao taj zvuk. Godinu za godinom. Samo
bi osluškivao uživajući u svakoj sekundi koja mu je data.
A onda se telo pored njega pokrenulo, pod automobila se
podigao oslobođen njegovog pritiska, a vrata se tiho zalupila.
Ostao je sâm. Pokrenule su se. Zvuk guma koje se jedva
primetno kreću po šljunku, nalik na promukli šapat. Ručna
kočnica. Nalazila se na pola metra od njegove desne šake. Anton
pokuša da privuče ruke k sebi. Nije ni osetio bol kada mu je
pukla koža. Promukli šapat bio je sve glasniji, sve brži. Znajući
da je previsok i previše ukočen da podigne stopalo i zavuče ga
pod ručnu, nagnuo se ka njoj i zinuo. Uspeo je da zagrize vrh
poluge, osetio je njen pritisak o unutrašnju stranu zuba u gornjoj
vilici. Povukao je naviše, ali mu je izletela. Pokušao je znajući
da je prekasno, ali pre je bio spreman da umre tako, u borbi,
očajan ali živeći. Izvio se i ponovo uglavio vrh kočnice u usta.
Odjednom je nastupila potpuna tišina. Onaj glas je
zamuknuo, kiša je prestala da pada. Ne, nije prestala, već je i on
padao. Bestežinski, obrćući se oko svoje ose u sporom valceru
kao kada je onomad plesao s Laurom okružen poznanicima koji
su nepomično posmatrali. Vrteo se lagano, njišući se – jedan,
dva, tri – samo što je sad bio sasvim sâm. Padao je u toj
neobičnoj tišini. Padao s kišom.
 Četrnaesto poglavlje
Laura Mitet ih je pogledala. Kada su pozvonili, izašla je pred
zgradu u Rečnom parku i sada se mrzla prekrštenih ruku u
penjoaru. Iako je časovnik pokazivao da je noć, napolju je već
svitalo, prvi zraci sunca svetlucali su na Dramenskoj reci. Nešto
se dogodilo, dve ili tri sekunde nije bila prisutna, nije ih čula,
nije videla ništa osim reke iza njih. Nekoliko sekundi kada je
bila sasvim sama i mislila da Anton nikad nije bio onaj pravi. Da
onog pravog nikad nije upoznala, ili ga bar nije dobila. A onaj
kog je dobila, Anton, prevario ju je već iste one godine kad su se
venčali. Nikad nije saznao da ga je otkrila. Imala je previše da
izgubi. A i sada je verovatno ponovo švrljao sa strane. Opet joj
je sa onim preterano nemarnim izrazom na licu servirao jednako
glupe izgovore kao i onomad. Iznenadni prekovremeni rad.
Saobraćajni kolaps u povratku. Mobilni isključen zato što mu se
istrošila baterija.
Bilo ih je dvoje, muškarac i žena, oboje u besprekorno čistim
i ispeglanim uniformama. Kao da su ih upravo izvadili iz ormara
i obukli. Ozbiljni, gotovo uplašeni pogledi. Obratili su joj se sa
„gospođo Mitet“. Niko joj se nije tako obraćao, niti bi joj se
dopalo da jeste. Bilo je to njegovo prezime i mnogo je puta
zažalila što ga je uopšte uzela.
Nakašljali su se. Imali su nešto da joj kažu. Pa šta su onda
čekali? Već je sve znala, već su joj njihove glupavo i preterano
tragične grimase rekle sve. Pobesnela je toliko da je osetila da
joj se lice grči, izobličava u nešto što nije želela da bude, nije
želela da igra nametnutu joj ulogu u toj komičnoj tragediji. Rekli
su nešto. Šta? Da li je to uopšte bilo na norveškom? Reči nisu
imale značenje.
Nikad ne bi ni želela onog pravog. Niti bi ikad želela njegovo
prezime.
Nikad dotad.
 Petnaesto poglavlje
Crni folksvagen šaran peo se ka plavom nebu i polako vrteo oko
svoje ose. Kao raketa na ekstremno usporenom snimku, pomisli
Katrina posmatrajući rep koji nije bio od plamena i dima, već
vode koja je isticala iz vrata i prtljažnika slupanog automobila,
raspršavajući se u svetlucave, osunčane kapljice na putu ka reci
ispod.
„Prošlog puta smo ga izvukli ovde“, objašnjavao je lokalni
policajac. Stajali su ispred zatvorene pilane s koje se ljuštila
crvena boja, a sva stakla u malim prozorima bila su porazbijana.
Uvela trava klonula je poput nacističkih šiški u stranu, u smeru
kojim se prethodne noći slivala voda. U hladovini je još bilo
mrlja raskvašenog snega. Ptica selica koja se prevremeno vratila
cvrkutala je, optimistična i osuđena na smrt, a reka je zadovoljno
klokotala.
„Ali pošto se ovaj zaglavio između dve stene, bilo je lakše da
ga izvučemo samo dizalicom.“
Katrinin pogled pratio je reku nizvodno. Iznad pilane
postojala je brana, tako da je ovde plitka voda žuborila između
velikih, sivih stena koje su prigrlile automobil. Tu i tamo se
hvatao odraz sunca u srči. Pogled je zatim odlutao uz vertikalnu
liticu. Dramenski granit. Kažu, to je posebna vrsta. Nazirao se i
zadnji deo vozila, kao i žuta dizalica koja je visoko gore virila
preko ruba litice. Katrina se ponadala da su dobro pomnožili
težinu s dužinom ruke dizalice.
„Ali ako ste i vi istražitelji, zašto niste gore s ostalima?“,
upita policajac koji ih je propustio iza traka tek pošto je vrlo
pomno proučio njihove legitimacije.
Katrina slegnu ramenima. Naravno, nije mogla da odgovori
kako kradu jabuke, četvoro ljudi bez pristupa ili autorizacije na
zadatku čija je priroda zahtevala da se drže podalje od zvanične
istražne grupe.
„Gledamo šta treba da se vidi odavde“, odvrati Beata Len.
„Hvala što si nas propustio.“
„U svako doba.“
Isključivši ajped sa kojeg je još bila prijavljena na spiskove
zatvorenika na odsluženju kazne u norveškim zatvorima, Katrina
Brat potrča za Beatom Len i Stoleom Auneom, koji su već prešli
preko traka i prilazili volvu amazonu Bjerna Holma starom
preko trideset godina. Vlasnik tog automobila polako je silazio
strmim makadamom sa vrha i sustigao ih je tek kad su već stigli
do antikvarnog automobila bez klime, vazdušnih jastuka i
centralne brave, ali sa dve crno--bele trkačke pruge sa mustrom
šahovske table preko haube, krova i vrata prtljažnika. Na osnovu
Holmove zadihanosti, Katrina zaključi da ovaj u tom trenutku
nikako ne bi položio prijemni ispit za Policijsku akademiju.
„Dakle?“, upita Beata.
„Lice je delimično unakaženo, ali kažu da je žrtva verovatno
Anton Mitet.“ Holm je skinuo rastafarijansku kapu i brisao znoj
sa okruglog lica.
„Mitet“, ponovi Beata. „Pa naravno.“
Ostali se okrenuše prema njoj.
„Lokalni policajac, onaj što je smenio Siverta na dežurstvu u
Maridalu – sećaš li se, Bjerne?“
„Ne“, odvrati Bjern, bez vidnog stida. Verovatno je već
navikao na to da mu je šefica vanzemaljac, oceni Katrina.
„Radio je u dramenskoj policiji, a delimično je učestvovao i u
istrazi prethodnog ubistva.“
 Katrina zbunjeno odmahnu glavom. Jedno je bilo to što je
Beata reagovala čim se na policijskoj mreži pojavilo obaveštenje
o sletanju automobila u reku i svima naredila da smesta dođu u
Dramen zato što se odmah setila da je tu pre mnogo godina
ubijen izvesni Rene Kalsnes, a sasvim drugo to što je znala ime
nekog tipa iz Dramena koji je delimično učestvovao u toj istrazi.
„Nije ga teško zapamtiti zato što se silno izglupirao“, nastavi
Beata očigledno videvši kako Katrina odmahuje glavom.
„Prećutao je otkriće jednog pendreka jer se plašio da će to
kompromitovati policiju. Da li su ti rekli koji je uzrok smrti?“
„Nisu“, odvrati Holm. „Očigledno bi stradao i od samog
pada. Osim toga, ručna kočnica mu je ušla kroz vilicu i probila
potiljak. Ali sigurno je pretučen dok je bio živ, jer je lice
prekriveno manjim povredama od udaraca.“
„Postoji li mogućnost da je sâm sleteo?“, upita Katrina.
„Možda. Ali ruke su mu bile vezane za volan plastičnim
kaišićima. Nema tragova kočenja, a pošto je automobil pao na
stene nedaleko od obale, nije mogao ići previše brzo. Više
izgleda kao da se otkotrljao.“
„Sa ručnom u ustima?“ Beata se namrštila. „Kako se to
moglo desiti?“
„Ruke su mu bile vezane, automobil se otkotrljao preko
ivice“, poče Katrina. „Možda je probao da prikoči ustima?“
„Možda. Kako bilo, žrtva je policajac, ubijen na mestu
zločina koji je istraživao.“
„A ubistvo nije nikad rasvetljeno“, dodade Bjern Holm.
„Da, ali ima i razlike između tog starog ubistva i smrti
devojaka u Maridalu i Trivanu“, primeti Beata mašući
izveštajem koji su na brzinu odštampali pre nego što su krenuli
iz podrumske kancelarije. „Rene Kalsnes je bio muškarac i nije
bilo naznaka seksualnog zlostavljanja.“
 „A ima i jedna još važnija razlika“, tada će Katrina.
„Stvarno?“
Potapšala je ajped koji je nosila pod mišicom. „Upravo sam
proverila u bazi osuđenika i kaznenih ustanova. U vreme smrti
Renea Kalsnesa Valentin je služio kraću kaznu u Ili.“
„Sranje!“ To je rekao Holm.
„Polako“, poče Beata. „To ne isključuje mogućnost da je
Valentin ubio Antona Miteta. Možda se ovde promenio obrazac,
ali i dalje je odgovoran isti ludak. Zar ne, Stole?“
Sve troje se okrenuše prema Stoleu Auneu, koji je bio
neobično ćutljiv. Katrina primeti i da je neobično bled. Oslonio
se o vrata amazona, a grudi su mu se podizale i spuštale.
„Stole?“, ponovi Beata.
„Izvinite.“ Nevešto se osmehnuo. „Ono sa ručnom…“
„Navići ćeš se na to“, odvrati Beata s jednako neveštim
pokušajem da prikrije nestrpljenje. „Da li je ovo naš Koljač
Policajaca ili nije?“
Stole Aune se uspravio. „Serijske ubice mogu da prekrše
obrazac, ako me to pitaš. Ne verujem da je ovo neki imitator koji
nastavlja tamo gde je prvi… ovaj, Koljač Policajaca stao. Hari je
stalno ponavljao kako su serijske ubice beli kitovi. U tom
slučaju, serijski ubica policajaca je beli kit na crvene tufne. Ne
postoje dva.“
„Dakle, složili smo se da je to jedan te isti ubica“, zaključi
Beata. „Ali ona zatvorska kazna ruši teoriju da Valentin
ponavlja ubistva na istim mestima gde ih je već počinio.“
„Pa opet“, primeti Bjern. „Ovo je jedino ubistvo gde je i sam
zločin kopija. Udarci u lice, sletanje u reku. I to možda znači
nešto.“
„Stole?“
„Može značiti da se oseća sposobnije, da usavršava ubistva
tako što pravi verne replike.“
„Stani malo“, prosikta Katrina. „Sad još ispade da je nekakav
umetnik.“
„Pa?“ Stole je pogleda zbunjeno.
„Lenova!“
Osvrnuli su se. Na vrhu nizbrdice kretao se muškarac u
lepršavoj havajskoj košulji; trbuh mu se mreškao, a kovrdže
poskakivale. Za njegovo relativno brzo kretanje pre je bila
zaslužna strmost staze negoli volja tela.
„Hajdemo odavde“, reče Beata.
Ušli su u amazon, a kod trećeg Bjernovog pokušaja da upali
motor jedan savijen kažiprst pokucao je na prozor suvozača
Beate.
Ova tiho zastenja, pa otvori prozor.
„Roger Jendem“, rekla je. „Da li Aftenposten ima neko
pitanje za mene na koje ću odgovoriti sa ’nemam komentar’?“
„Ovo je treće ubistvo policajca“, prodahta tip u havajskoj
košulji, a Katrina zaključi da u pogledu kondicije ima i gorih od
Bjerna Holma. „Da li imate nekakav trag?“
Beata Len se osmehnu.
„N-e-m-a k-o-m…“, sricao je Roger Jendem pretvarajući se
da beleži. „Raspitivali smo se, saznali ponešto – uglavnom
sitnice. Vlasnik benzinske pumpe kaže da je Mitet kasno sinoć
natočio kod njega. Misli da je bio sâm. Da li to znači…“
„Nemam…“
„Komentar. Mislite li da će direktor policije ubuduće naložiti
nošenje napunjenog oružja?“
Beata izvi obrvu. „Kako to misliš?“
„Pa, mislim na službeni pištolj u pregradi Mitetovog
automobila.“ Jendem se nagnu da pogleda i ostale, kao da
proverava da li stvarno ne raspolažu jednom tako osnovnom
informacijom. „Prazan, iako je pored njega bila puna kutija
municije. Da je imao napunjen pištolj, možda bi mu to spaslo
život.“
„Jendeme, znaš šta?“, poče Beata. „Slobodno možeš da staviš
znak za ponavljanje ispod prethodnog odgovora. Zapravo bih
volela kad uopšte ne bi spominjao ovaj naš susret.“
„Zašto?“
Motor zareža kad se konačno upalio.
„Želim ti prijatan dan, Jendeme.“ Beata poče da mota ručku
za zatvaranje prozor, ali nije bila dovoljno hitra da ne čuje i
naredno pitanje:
„Da li vam nedostaje znate već ko?“
Holm je pustio kvačilo.
Katrina je posmatrala kako se Roger Jendem smanjuje u
retrovizoru.
Ipak, sačekala je da prođu Lijertop kada je rekla ono što je
znala da svi misle.
„Jendem je u pravu.“
„Jeste“, uzdahnu Beata. „Ali, Katrina, nije nam više
dostupan.“
„Znam, ali moramo bar da pokušamo!“
„Šta da pokušamo? Da iskopamo pokojnika iz groba?“
Katrina je zurila u monotonu šumu koja je promicala pokraj
puta. Setila se kako je jednom tuda letela u policijskom
helikopteru, nadletala najgušće naseljen kraj Norveške. Tada joj
je palo u oči da je čak i tu sve mahom šuma i pustara. Gde ljudi
ne zalaze. Gde se možeš sakriti. Da su čak i tu kuće tek sitne
svetleće tačke u noći, da je auto-put tanka pruga kroz
neprobojno crnilo. Da je nemoguće videti sve, da moraš i
omirisati. Oslušnuti. Znati.
Stigli su već skoro do Askera, ali je tišina u kojoj su se vozili
bila tako teška da niko nije zaboravio pitanje kada je Katrina
konačno odgovorila na njega.
„Da“, rekla je.
 Šesnaesto poglavlje
Katrina Brat je prešla preko čistine pred Šato nefom, sedištem
Norveškog udruženja studenata. Razuzdane žurke, kul koncerti,
žustre rasprave. Tako je pamtila željeni imidž tog mesta.
Povremeno im je uspevalo da to i budu.
Kodeks oblačenja među studentima promenio se neočekivano
malo otkako je tu svraćala: majice, predugačke pantalone,
štreberski cvikeri, retro perjane jakne i vijetnamke, samouveren
stil kao pokušaj da se prikrije nesigurnost, osrednji štreber koji
glumi pametnu ležernost, strah od društvenog i školskog
neuspeha. Pa opet, svi oni bili su srećni što bar nisu među onim
bednicima sa druge strane trga ka kojoj se uputila i Katrina.
Sada su joj neki od tih bednika nailazili u susret kroz kapiju
nalik na zatvorsku koja je bila prolaz u školsko dvorište. Bili su
to studenti u crnim policijskim uniformama koje su na njima
uvek izgledale nekako preveliko, ma koliko bile uske. Već
izdaleka je razabirala brucoše – prsili su se u toj uniformi, a
obod kačketa su navukli do pola lica. Možda su tim strašnim
izgledom pokušavali da nadomeste nesigurnost, a možda su
izbegavali blago prezrive ili čak sažaljive poglede studenata na
drugoj strani trga, onih pravih studenata – slobodnih, nezavisnih
kritičara sistema, mislećih intelektualaca – koji su se kezili kroz
masnu, dugu kosu izležavajući se na osunčanim stepenicama,
uzvišeni u svojoj potonulosti, i uvlačeći dim onoga što su znali
da student Policijske akademije zna da bi mogao biti džoint.
Samo su oni, naime, bili prava omladina, najbolje što jedno
društvo može da ponudi, nosioci prava na greške, oni pred
kojima su još svi životni izbori.
A možda se samo Katrina tako osećala kada je i sama tu
studirala, možda je samo ona imala potrebu da im dovikne kako
ne znaju ništa o njoj, ne znaju zašto je odabrala policijski poziv
niti šta namerava da učini od svog života.
Stari čuvar Karsten Kaspersen još je sedeo u svojoj portirnici
pored vrata, ali ničim nije nagovestio da se seća studentkinje
Katrine Brat kad je pogledao njenu legitimaciju i kratko
klimnuo. Pošla je niz hodnik ka slušaonici. Prošla je pored
„mesta zločina“, učionice uređene poput stana s pregradnim
zidovima i galerijom, sa koje su posmatrali jedni druge kako
vrše pretres, traže dokaze, rekonstruišu događaje.
Prošla je i pored vrata sale sa strunjačama koja je smrdela na
znoj, a gde se učila prefinjena veština obaranja ljudi na zemlju i
stavljanja lisica, a onda je tiho ušla u amfiteatar 2 gde je u toku
bilo predavanje. Odšunjala se do mesta u zadnjem redu i sela što
je tiše mogla kako je ne bi primetile dve devojke koje su se
ispred nje žustro došaptavale.
„Mislim, nije joj dobro. Drži njegovu fotku na zidu u sobi.“
„Stvarno?“
„Videla sam svojim očima.“
„Jebote, pa on je mator. I ružan.“
„Misliš?“
„Pa jesi li ćorava?“ Pokazala je glavom ka predavaču koji je
leđima okrenut pisao po tabli.
„Motiv!“ Predavač se okrenuo prema njima da ponovi reč
koju je zapisao. „Psihološka cena ubistva je za osobu koja
normalno misli i normalno oseća tako visoka da joj je potreban
ekstremno dobar motiv. Ekstremno dobri motivi se po pravilu
nalaze lakše i brže od oružja kojim je počinjeno ubistvo,
svedoka i forenzičkih dokaza. I po pravilu izdvajaju samo
jednog potencijalnog počinioca. Zato svaka istraga ubistva treba
da počne sa jednim ’zašto’.“
Napravio je pauzu i obgrlio pogledom publiku. Kao ovčar
koji optrčava oko svog stada, pomisli Katrina.
Podigao je kažiprst. „Grubo pojednostavljeno, to glasi: nađi
motiv i naći ćeš ubicu.“
Katrini Brat on nije bio ružan. Ni lep, naravno, bar ne u
konvencionalnom smislu reči. Englezi bi to nazvali acquired
taste.15 A glas je bio onaj stari – dubok, topao, s malo ofucanim,
promuklim prizvukom koji je bio privlačan još ponekom osim
balavim studentkinjama.
„Da?“ Predavač je malo oklevao pre nego što je dao reč
studentkinji koja je mahala.
„Zašto šaljemo na teren velike, skupe istražne grupe kada i
samo jedan izvrstan taktički istražitelj može sve da reši s
nekoliko pitanja i malo razmišljanja?“
U njenom glasu nije bilo prizvuka ironije, već samo
detinjastog poštenja, ali i nagoveštaj severnjačkog naglaska.
Katrina je pročitala smenu osećanja na predavačevom licu –
neprijatnost, rezigniranost, iznerviranost – ali se zatim pribrao i
odgovorio: „Zato što, Silje, nije uvek dovoljno znati ko je ubica.
Pre deset godina bio je talas pljački u Oslu, a u to vreme je
Odeljenje za imovinske delikte imalo inspektorku koja je bila u
stanju da prepozna maskirana lica po obliku glave i silueti.“
„Beata Len“, reče devojka kojoj se obratio sa „Silje“.
„Sadašnja načelnica forenzičke laboratorije.“
„Tako je. I zato je u osam od deset slučajeva njeno odeljenje
znalo ko su maskirana lica na snimcima pljački. Ali nisu imali
dokaze. Otisak prsta je dokaz. Pištolj iz kojeg je pucano je
dokaz. Ali ubeđen istražitelj nije dokaz, ma koliko on pametan
bio. Danas sam već dosta toga pojednostavio, ali evo još jednog:
odgovor na pitanje ’zašto’ ne vredi ništa bez odgovora na
’kako’, i obrnuto. Kad budemo odmakli još malo sa istražnim
postupkom, Folkestad će vam predavati o forenzičkom
istraživanju.“ Pogledao je na sat. „Na sledećem času ćemo se
podrobnije pozabaviti motivom, ali danas imamo vremena za
zagrevanje. Zašto ljudi ubijaju druge ljude?“
Ohrabrujuće je pogledao svoju publiku. Katrina zapazi da je,
u međuvremenu, uz ožiljak koji mu se prostirao kao brazda od
ugla usana do uva stekao još dva. Jedan je ličio na ubod nožem u
predelu vrata, a drugi na povredu od metka, na glavi uz obrve.
No inače je izgledao bolje nego kada ga je videla prethodnog
puta. Njegovo telo visoko metar devedeset tri izgledalo je
uspravno i zategnuto, a u kratko podšišanoj kosi nalik na četku
nije bilo nijedne sede vlasi. A pod majicom se videlo da je
trenirao, i nabacio nešto mesa preko kostiju. Međutim, najbitnija
promena bila je u njegovom pogledu. Vratile su se ona budnost,
energija i živost koje su se graničile sa manijom. Imao je bore
smejalice i neposredan govor tela kakav ranije nije viđala kod
njega. Čovek bi čak pomislio da živi dobro, što bi u tom slučaju
bio prvi put otkako ga je Katrina upoznala.
„Zato što imaju neku korist od toga“, odgovorio je neki
dečački glas.
Predavač klimnu predusretljivo. „To bi čovek prvo pomislio,
zar ne? Ali ubistva iz koristoljublja zapravo i nisu toliko česta,
Vetle.“
Neko zareža na sunmerskom dijalektu: „Zato što ih mrze?“
„Eling nam predlaže ubistvo iz strasti“, zaključi predavač.
„Ljubomora, odbačenost, osveta. Da, svakako. Dalje?“
„Zato što su umobolni?“ To je predložio neki krupan,
poguren momak.
„Roberte, ne kaže se umobolan“, opet se ubacila ona devojka.
Katrina je videla samo njen plavi konjski rep u obliku slova S
koji je padao preko naslona sedišta u prvom redu. „Kaže se…“
„U redu je, Silje, svi znamo na šta misli.“ Predavač je sad
sedeo na rubu katedre, a duge noge je pružio na pod pred sobom
i ruke prekrstio preko logoa grupe Glasvegas na majici. „Lično
smatram da je umobolan sasvim prikladna reč. Ali zapravo to i
nije naročito čest uzrok ubistava. Naravno, neko bi rekao da je
ubistvo po sebi dokaz nekakvog ludila, ali ubistva su uglavnom
racionalna. Baš kao što je racionalno posegnuti za materijalnom
korišću, tako je racionalno tražiti i emotivno izbavljenje. Ubica
možda zamišlja da će ubistvom ublažiti bol proistekao iz mržnje,
straha, ljubomore ili poniženja.“
„Ali ako su ubistva tako racionalna…“, oglasio se onaj prvi
momak. „Za koliko ubica koje si upoznao možeš reći da su
zadovoljni?“
Mora da si ti ovde glavni pametnjaković, zaključi Katrina.
„Malo za koga“, odvrati predavač. „Ali to što je ubistvo
razočaranje ne znači da nije i racionalan postupak utoliko što
ubica očekuje da će postići izbavljenje. Ali osveta je po pravilu
slađa kad maštamo o njoj, ubistva u naletu ljubomore obično
prati kajanje, krešendo koji serijski ubica tako pažljivo gradi
gotovo nikad nije vrhunac, pa zato mora ponovo da ubija.
Ukratko…“ Ustao je i prišao tabli. „Bar što se tiče ubistava,
tvrdnja da se zločin ne isplati stvarno i nema smisla. Voleo bih
da do sledećeg predavanja svako od vas razmisli o motivu koji
bi vas naveo da ubijete. Ne interesuju me politički korektna
sranja, već hoću da svako od vas porazgovara sa najmračnijim
delovima sebe. Okej, možda ne baš najmračnijim. I da stvarno
pročitate Auneovu disertaciju o ličnosti ubice i profilisanju,
dogovoreno? Ako vas baš zanima, da – propitivaću. Bojte se i
budite spremni. A sad – napolje.“
 Usledila je lupnjava oslobođenih sedišta o naslone.
Katrina nije ustajala, već je posmatrala studente kako
napuštaju amfiteatar. Naposletku su ostali samo njih troje:
predavač je brisao tablu, a konjski rep u obliku slova S prišao
mu je s leđa do katedre, s beleškama pod mišicom. Katrina
zaključi da je devojka vitka, i da zvuči drugačije nego tokom
predavanja.
„Misliš li da je onaj serijski ubica kog si uhvatio u Australiji
doživeo zadovoljstvo kada je ubijao sve one žene?“ Kreveljila se
kao devojčica, kao ćerka koja želi da se dodvori ocu.
„Silje…“
„Hoću reći, on ih je silovao. To mu je sigurno prijalo.“
„Pročitaj disertaciju, pa ćemo o tome na sledećem času,
dogovoreno?“
„Okej.“
Ipak, nije odlazila. Zaklatila se na petama. Sad će se propeti
na prste, pomisli Katrina, prema njemu. Međutim, predavač je
sakupljao papire u kožnu mapu ne obraćajući pažnju na nju.
Onda se naglo okrenula i hitro potrčala uz stepenice ka izlazu.
Spazivši Katrinu, malo je usporila, odmerila je od glave do pete,
zatim opet ubrzala i izašla.
„Zdravo, Hari“, tiho će Katrina.
„Zdravo, Katrina“, odvrati ovaj ne podižući pogled s mape.
„Dobro mi izgledaš.“
„I ti“, rekao je zakopčavajući rajsferšlus na mapi.
„Zar si me video kad sam ušla?“
„Nanjušio sam te.“ Podigao je pogled. I osmehnuo se.
Katrinu bi uvek iznenadio taj potpuni preobražaj na njegovom
licu kad se osmehne. Očas posla bi nestao onaj grub, odbojan i
umoran izraz koji je nosio poput izlizanog kaputa; smesta bi se
pretvorio u živahnog odraslog dečaka koji naprosto zrači
svetlošću. Kao lep bergenski dan u julu – tako redak, kratak i
dugo očekivan.
„Šta ti to znači?“, upitala je.
„Da sam te u neku ruku i očekivao.“
„Nije valjda.“
„Jeste. I odgovor je – ne.“ Uzeo je mapu pod mišicu, dotrčao
do nje preskočivši stepenike u četiri duga koraka i zagrlio je.
Uzvratila mu je zagrljaj, udahnula njegov miris. „Šta – ne,
Hari?“
„Ne, ne možeš me imati“, prošaputao joj je na uvo. „Ali ti to
vrlo dobro znaš.“
„Pih!“, odvratila je praveći se da se otima iz njegovog
zagrljaja. „Da nije one tvoje rugobe, šenio bi preda mnom u
roku od pet minuta, dečko. A i nisam rekla da baš toliko dobro
izgledaš.“
Nasmejao se i pustio je. Katrini ne bi zasmetalo i da ju je
grlio još malo, ali sama nikad nije bila načisto da li ga je stvarno
želela ili je to postalo tema pošto je bilo dosta nerealno, pa ne bi
morala ništa da preduzima. A s vremenom je naprosto sve to
postala šala nejasnog sadržaja. Uostalom, on se sad pomirio s
Rahelom. Tačnije, „onom rugobom“, kako je dozvoljavao
Katrini da je zove budući da je ta tvrdnja bila toliko netačna da
je samo isticala Rahelinu bezobzirnu lepotu.
Hari se počeša po aljkavo izbrijanoj bradi. „Hm, ako nisi
došla zbog mog savršenog tela, onda razlog mora biti…“
Podigao je kažiprst. „Znam – moj blistavi um!“
„Hari, ne postaješ ni duhovitiji s godinama.“
„A i tu je odgovor – ne. I to si takođe znala.“
„Da nemaš možda neki kabinet gde bismo mogli da
porazgovaramo o tome?“
„Da, i ne. Kabinet imam, ali u njemu ne možemo razgovarati
o tome da vam pomognem oko istrage ubistva.“
„Oko istraga.“
„Koliko je meni poznato, sve je to jedna te ista istraga.“
„Nije li to baš zanimljivo?“
„Da se nisi usudila. Raskrstio sam sa tim životom, i ti to
znaš.“
„Hari, potreban si ovoj istrazi. I ona tebi.“
Osmeh mu ovog puta nije dosegao do očiju: „Katrina, istraga
mi je potrebna otprilike koliko i piće. Žao mi je, ali uštedi sebi
vreme i potraži neko drugo rešenje.“
Pogledala ga je. Poređenje s pićem došlo mu je brzo i
potvrdilo njenu sumnju – da se naprosto plaši. Plašio se da će,
ukoliko samo i pogleda tu istragu, posledice biti iste kao i kap
žestokog pića. Neće uspeti da se odupre, to će ga sažvakati i
progutati. Nakratko je osetila grižu savesti, onaj nalet
samoprezira koji spopadne dilere. Sve dok nije prizvala u
sećanje slike s mesta zločina. Smrskanu lobanju Antona Miteta.
„Hari, ti si najbolje rešenje.“
„Daću ti par imena“, odvrati Hari. „Ima taj jedan drugar s
kojim sam išao na kurs u fbi. Pozvaću ga i…“
„Hari…“ Katrina ga uhvati podruku i povede ka izlazu. „Ima
li kafe u tvom kabinetu?“
„Naravno, ali kad ti kažem…“
„Ma pusti istragu, samo bih da proćaskamo o starim, dobrim
vremenima.“
„Zar imaš vremena za to?“
„Prijaće mi malo razbibrige.“
Pogledao ju je, zaustio da nešto kaže, ali se predomislio i
klimnuo.
„Dobro.“
Popeli su se uz stepenice i pošli niz hodnik ka kabinetima.
 „Vidim, kradeš predavanja od Stolea Aunea“, poče Katrina.
Morala je da kaska kako bi ispratila Harijeve korake od sedam
milja.
„Kradem koliko god mogu, jer je ipak najbolji.“
„Kao, na primer, ono da je reč ’umobolan’ jedan od
malobrojnih medicinskih izraza koji je ujedno bio egzaktan,
intuitivno razumljiv i poetski. Ali da precizni izrazi često završe
u starom gvožđu zato što glupi stručnjaci misle da je
zamagljivanje jezika najbolje za pacijentovo blagostanje.“
„Aha“, složio se Hari.
„Znaš, zato ni ja nisam više manično depresivna, čak ni
borderlajn. Sad sam bipolarna dva.“
„Dva?“
„Kapiraš, a? A zašto Aune više ne predaje? Mislila sam da je
to voleo.“
„Želeo je bolji život. I jednostavniji. Da provodi više
vremena s voljenima. Bila je to mudra odluka.“
Pogledala ga je iskosa. „Trebalo je da ga nagovorite. Nikome
u društvu ne treba dozvoliti da ne iskoristi svoj superiorni talenat
tamo gde je najpotrebniji – zar ne?“
Hari se kratko nasmeja. „Baš ne odustaješ, a? Katrina, mislim
da sam i ovde potreban. A Akademija nije obnovila Auneov
ugovor zato što žele da vide što više uniformisanih lica za
katedrom, a ne civile.“
„Hari, i ti si u civilu.“
„To i pokušavam da ti kažem. Ni zvanično više ne pripadam
policiji, i to je bio svestan izbor. Koji znači da sam sada, da smo
mi, negde drugde.“
„Otkud ti taj ožiljak na slepoočnici?“, upitala je opazivši da
se Hari gotovo neprimetno trgao. Međutim, pre nego što je
stigao da joj odgovori, hodnikom je odjeknuo dubok muški glas:
 „Hari!“
Zastali su i osvrnuli se. Na jedna vrata izašao je onizak,
zdepast čovek sa gustom riđom bradom i pošao k njima
neravnomerno se gegajući. Katrina je sledila Harija, koji je
pošao ovome starijem u susret.
„Imaš posetu“, zagrme ovaj glasno pre nego što su mu se
približili na normalno odstojanje za razgovor.
„Imam“, odvrati Hari. „Katrina Brat. Ovo je Arnold
Folkestad.“
„Ma, imaš posetu u kabinetu“, ispravio se Folkestad, zastao i
udahnuo nekoliko puta da bi naposletku pružio Katrini krupnu,
pegavu šaku.
„Arnold i ja delimo nastavu iz istražnog postupka“, objasni
Hari.
„A pošto je on dobio zabavniji deo gradiva, naravno, i
popularniji je od mene“, brundao je Folkestad. „Dok ja moram
da ih osvestim o metodu, laboratoriji, etici i pravilnicima. Svet
je nepravedan.“
„S druge strane, Arnold zna ponešto i o pedagogiji“, reče
Hari.
„Ali i ovaj balavac uči“, odvrati Folkestad uz tih smeh.
Hari se namrštio. „A ta poseta, nije valjda…“
„Opusti se, nije Silje Gravseng, samo neke tvoje stare kolege.
Poslužio sam ih kafom.“
Hari strogo pogleda Katrinu. A zatim se okrenu i odmaršira
ka kancelariji. Katrina i Folkestad ga ispratiše pogledom.
„Au, jesam li rekao nešto pogrešno?“, zaprepašćeno će
Folkestad.

„Razumeću ako ovo protumačiš kao opkoljavanje“, reče Beata

prinoseći šolju kafe usnama.
 „Znači li to da nisam opkoljen?“, upita Hari klateći se na
stolici koliko je mogao u malenom kabinetu. Sa druge strane
pisaćeg stola, iza hrpe papira, Beata Len, Bjern Holm i Katrina
su nagurali sebi stolice. Pozdravljanje je kratko potrajalo – stisci
ruke, bez grljenja. Bez mlakih pokušaja ćaskanja. Hari naprosto
nije bio taj tip. Uvek je zahtevao da se pređe na stvar. A oni su,
naravno, znali da on uveliko zna šta je to.
Beata srknu, nehotice se trgnu i odloži šolju mršteći se.
„Znam da si rešio da više ne učestvuješ u operativnim
istragama“, poče Beata. „I takođe znam da imaš bolje razloge od
mnogih za to. Pitanje je samo da li si voljan da sada načiniš
izuzetak. Ipak si ti naš jedini specijalista za serijska ubistva.
Država je uložila u tvoje obrazovanje pri fbi-ju, i to…“
„I to sam, kao što znaš, otplatio krvlju, suzama i znojem“,
prekide je Hari. „I to ne svojom krvlju i svojim suzama.“
„Nisam zaboravila da su Rahela i Oleg dospeli na liniju vatre
u slučaju Sneška, ali…“
„Odgovor je ne“, uporno će Hari. „Obećao sam Raheli da se
više ne vraćamo tamo. I nameravam da jednom u životu ispunim
obećanje.“
„Kako je Oleg?“, upita Beata.
„Bolje.“ Hari je pogleda podozrivo. „Kao što znaš, na
odvikavanju je u Švajcarskoj.“
„Drago mi je što to čujem. A Rahela je dobila onaj posao u
Ženevi?“
„Jeste?“
„I sad stalno putuje?“
„Načelni dogovor je četiri dana u Ženevi, pa tri ovde. Dobro
je za Olega što mu je majka blizu.“
„Mogu da zamislim“, složila se Beata. „Ali to znači da su u
neku ruku sklonjeni s linije vatre, zar ne? A i ti si sâm preko
nedelje. Tim danima možeš da radiš šta hoćeš.“
Hari se tiho nasmeja. „Draga Beata, možda se nisam dovoljno
jasno izrazio. Ja hoću ovo. Želim da predajem. Da učim.“
„Stole Aune je s nama“, ubacila se Katrina.
„Blago njemu“, odvrati Hari. „I vama. On vam zna o
serijskim ubicama koliko i ja.“
„Jesi li siguran da ne zna više?“, upita Katrina s osmejkom na
usnama izvivši jednu obrvu.
Hari se nasmeja. „Nije ti ta loša, Katrina. U redu, zna više.“
„Jebote“, reče Katrina. „Šta ti se desilo s nagonom za
nadmetanje?“
„Za ovu istragu ne postoji bolje od kombinacije vas troje sa
Stoleom Auneom. Nego, uskoro mi počinje sledeće predavanje,
pa…“
Katrina polako odmahnu glavom. „Ma, Hari, šta se tebi
desilo?“
„Dobre stvari“, reče Hari. „Desile su mi se dobre stvari.“
„Okej, primljeno.“ Beata ustade. „Svejedno bih te zamolila
ako možemo ponekad da te pozovemo za savet…“
Opazivši da će joj odmahnuti glavom, brzo je dodala. „Nemoj
sad da mi odgovoriš. Zvaću te kasnije.“

***
Tri minuta kasnije, na hodniku, pošto je Hari žurno otišao ka
amfiteatru, gde su ga studenti već čekali, Beata pomisli kako je
možda stvarno istina da ljubav jedne žene može spasti čoveka. U
tom slučaju, sumnjala je da ga osećanje dužnosti neke druge
žene može išibati nazad u pakao. No upravo to je bio njen
zadatak. Toliko se iznenadila koliko joj je dobro i srećno
izgledao da je žarko poželela da ga ostavi na miru. Ali znala je
da će mu se ubrzo vratiti stari znanci, utvare poginulih kolega. I
da će mu se naredna misao sama nametnuti: da oni nisu
poslednji.
Pozvala je Harija čim su se vratili u Kotlarnicu.

Riko Herem se trgao iz sna.

Trepnuo je u tami i pogled mu se izoštrio ka belom platnu tri
reda ispred njega gde je neka ženska pušila konjski kurac.
Osetio je da mu se podivljali puls umiruje. Nije bilo razloga za
paniku, i dalje je bio u Ribarnici, samo ga je probudila vibracija
kada je neki pridošlica seo iza njega. Riko zinu da udahne koliko
može kiseonika iz vazduha koji je smrdeo na znoj, dim i nešto
što bi mogla biti riba, ali nije bila. Prošlo je preko četrdeset
godina otkako je Munova ribarnica prodavala originalnu
kombinaciju relativno sveže ribe preko pulta i relativno svežih
porno-časopisa ispod ruke. Kada je Mun prodao posao i otišao u
penziju ne bi li se u potpunosti posvetio opijanju do smrti, novi
vlasnici su u podrumu otvorili bioskop koji je danonoćno
prikazivao obične porniće. Međutim, kada su im video-kasete i
dvd-ji preoteli mušterije, specijalizovali su se za prikazivanje
ostvarenja koja ne možeš pogledati na internetu a da ne rizikuješ
da ti policija pokuca na vrata.
Zvuk je bio stišan, pa je Riko čuo drkanje u tami oko sebe.
Rekli su mu da namerno stišavaju filmove zbog toga. Ali Riko je
odavno prerastao dečačko oduševljenje grupnim drkanjem, nije
on zbog toga tu sedeo. Nije se zbog toga po otpuštanju iz
zatvora uputio pravo ka Ribarnici i sedeo tu dva dana i dve noći
izlazeći nakratko samo da pojede nešto, da se isere i da kupi još
pića. U džepu je imao još četiri tablete rohipnola. Moraće da mu
potraju.
Nije, naravno, mogao da ostane do kraja života u Ribarnici,
ali je nagovorio majku da mu pozajmi deset hiljada kruna i dok
mu tajlandska ambasada ne bude izradila produženu turističku
vizu, Ribarnica mu je nudila tamu i anonimnost zahvaljujući
kojima ga niko ne bi mogao pronaći.
Udisao je, ali mu se činilo da vazduh sadrži isključivo azot,
argon i ugljen-dioksid. Pogledao je na sat. Fluorescentne
kazaljke su pokazivale da je šest. Ujutru ili po podne? Tu je
vladala večna noć, ali moralo je biti po podne. Gušenje ga je
mestimično hvatalo i puštalo. Ne sme sad da ga spopadne
klaustrofobija, ne pre nego što bude van zemlje. Daleko. Što
dalje od Valentina. Jebote, kako mu je nedostajala ćelija. Ta
sigurnost. I vazduh koji se mogao disati.
Žena na platnu je marljivo radila, ali je morala da se pomeri
kada je konj zakoračio, pa se slika na trenutak zamutila.
„Ćao, Riko.“
Riko se sledio. Glas je bio tih šapat, ali zvuk mu se zario u
bubnu opnu kao ledenica.
„Vanesini drugari. Pravi klasik iz osamdesetih. Jesi li znao da
je Vanesa poginula na snimanju? Pregazila ju je neka kobila –
mora da je bila ljubomorna.“
Riko htede da se osvrne, ali ga je zaustavila šaka koja ga je
uhvatila za gornji deo vrata i pričepila poput stege. Hteo je i da
uzvikne, ali mu je druga šaka u rukavici već prekrila usta i nos.
Riko udahnu vonj mokre vune.
„Strašno koliko te je lako pronaći. Drkalište. Krajnje
očigledno, zar ne?“ Tih smeh. „Osim toga, ta tvoja crvena ćela
dreči ovde kao svetionik. Izgleda da ti se aktivirao ekcem, Riko.
Oni hoće da buknu od stresa, zar ne?“
Šaka na njegovim usnama je popustila stisak tako da je Riko
uspeo da udahne. Vazduh je imao ukus kreča i masti za skije.
„Priča se, Riko, da si razgovarao s nekom pandurkom u Ili.
Imate li nešto zajedničko?“
 Rukavica se sklonila s njegovih usana. Riko je teško disao, a
jezik mu je tražio pljuvačku.
„Ništa nisam rekao“, prodahtao je. „Kunem ti se. Zašto bih,
kad je svejedno trebalo da izađem za nekoliko dana?“
„Zbog para.“
„Imam para!“
„Sve si potrošio na tabletice, Riko. Kladim se da ih još imaš u
džepu.“
„Ne zezam te! Idem prekosutra na Tajland. Nećeš imati
problema sa mnom, obećavam.“
Riko je znao da su te poslednje reči zvučale kao preklinjanje
prestravljenog čoveka, ali ga je bolelo uvo. I bio je prestravljen.
„Ma opusti se, Riko. Neću da diram čoveka koji me je
tetovirao, valjda veruješ onome kome dozvoliš da te bode
iglama – zar ne?“
„M… možeš da mi veruješ.“
„Odlično… Pataja zvuči super.“
Riko oćuta. Nije spominjao Pataju, otkud je… Riko se zaneo
unatraške kada se ruka pri ustajanju oslonila o njegov naslon.
„Moram da idem, imam nešto da obavim. A ti se, Riko, dosta
sunčaj – kažu da to prija ekcemima.“
Riko se osvrnu i pogleda naviše. Tip je prekrio donji deo lica
maramom, a bilo je previše mračno da bi mu se videle oči.
Naglo se nagnuo prema Riku:
„Jesi li znao da su prilikom obdukcije otkrili na Vanesi polne
bolesti za koje medicina dotad nije čula? Drži se svoje vrste, to
ti je moj savet.“
Riko je posmatrao priliku kako se udaljava ka izlazu. Skinuo
je maramu. Zelena svetlost znaka koji je pokazivao izlaz pala
mu je na lice pre nego što je zamakao iza plišane zavese. Riku se
učinilo da je kiseonik pokuljao u prostoriju. Halapljivo je
udahnuo trepćući ka Čiča Gliši koji je trčao preko znaka.
Riko je bio zbunjen.
Zbunjen što je još živ, i zbunjen zbog onog što je upravo
video. Ne zbog toga što i perverznjaci vode računa o
obeležavanju izlaza – to im je oduvek bilo važno. Već zbog toga
što ono nije bio on. Glas je bio isti, kao i smeh. Ali lice koje je
ugledao na svetlosti tog znaka, u deliću sekunde, nije bilo
njegovo. Nije to bio Valentin.
 Sedamnaesto poglavlje
„Dakle, uselio si se ovamo?“ Beata se obazrela po velikoj
kuhinji. Kroz prozor se videlo da je veče palo nad Holmenkolški
breg i okolne vile koje su se međusobno razlikovale, ali je svima
bilo zajedničko da su bile bar duplo veće od kuće u istočnom
delu grada koju je Beata nasledila od majke, da su imale bar
duplo više živice, duple garaže i dupla prezimena sa crticom na
poštanskim sandučićima. Beata je bila svesna svojih predrasuda
prema zapadnom Oslu, ali joj je svejedno bilo teško da pojmi
Harija Hulea u takvom okruženju.
„Jesam“, odgovorio je sipajući oboma kafu.
„Zar nisi malo… usamljen?“
„M-hm. Pa zar ne živiš i ti sama s onim malim zvrkom?“
„Pa da, ali…“ Zaćutala je, a htela je reći da ona živi u slatkoj,
žutoj kućici zidanoj u duhu posleratne obnove pod
Gerhardsenovom vladom, skromnoj i praktičnoj za razliku od
nacionalromantičarskih utvrđenja u stilu planinskih brvnara koje
su zidali ljudi s novcem. Čak i po sunčanom danu, ta kuća koju
je Rahela nasledila od oca, od drvenih debala premazanih crnim
bajcom, odisala je nekakvom večitom tamom i melanholijom.
„Rahela je tu vikendom“, odvratio je prinoseći šolju usnama.
„Dakle, dobro vam je?“
„Odlično.“
Beata klimnu osmotrivši ga. Primetila je promene. Oko očiju
su mu se pojavile borice od smeha, ali je uprkos tome izgledao
mlađe nego ranije. Titanijumska proteza koju je nosio umesto
srednjeg prsta na desnoj ruci zvecnula je o šolju.
 „A kako si ti?“, upita Hari.
„Dobro. Mnogo radim. Zvrka su mi oslobodili škole da bude
kod bake u Stejnćeru.“
„Stvarno? Au, kako…“ Zažmirio je i tiho se nasmejao.
„Jeste“, odvrati Beata srknuvši kafu. „Hari, htela sam da se
vidimo jer hoću da znam šta se desilo.“
„Znam“, reče Hari. „I hteo sam da te pozovem. Ali sam prvo
morao da se pobrinem za Olega. I za sebe.“
„Reci mi.“
„Okej.“ Hari odloži šolju. „Jedino si ti i bila u toku. Mnogo si
mi pomogla, Beata, i večno sam ti zahvalan. I zato ću ti reći sve,
ako već želiš. Ali jesi li sigurna da želiš? Možeš dospeti u
izvesne dileme.“
„Hari, već sam saučesnik samim tim što sam ti pomogla. I
zahvaljujući tome smo se rešili violine. Nema je više na
ulicama.“
„Sjajno“, suvo će Hari. „Tržište se vratilo na heroin, krek i
spidbol.“
„A nema više ni čoveka koji je stajao iza violine. Rudolf
Asajev je mrtav.“
„Znam.“
„Stvarno? Zar si znao da je mrtav? Jesi li znao i da je ležao u
Državnoj bolnici, u komi i pod lažnim imenom mesecima pred
smrt?“
Hari izvi obrvu. „Asajev? Ja sam mislio da je skončao u
jednoj sobi hotela Leon.“
„Tamo smo ga pronašli. Ceo pod je bio natopljen krvlju. Ali
uspeli su da ga održe u životu. Dosad. Otkud ti znaš za hotel
Leon? Sve to je bilo strogo poverljivo.“
Hari oćuta, samo je vrteo šolju u ruci.
„Zezaš me…“ Beata prostenja.
 Hari slegnu ramenima. „Rekao sam ti da možda ne želiš da
znaš.“
„Ti si ga izbo?“
„Znači li ti nešto ako kažem da je bilo u samoodbrani?“
„Zaista smo našli metak u ramu kreveta. Ali, Hari, onaj ubod
nožem bio je velik i dubok. Patolog je rekao da je sečivo
okrenuto nekoliko puta.“
Hari pogleda u šolju. „Pa, očigledno nisam bio dovoljno
temeljan.“
„Hari, stvarno, pa… ti…“ Beata nije bila navikla da podigne
glas, pa je sad zvučala kao gibanje sečiva testere.
„Beata, on je navukao Olega na drogu.“ Hari je to rekao tiho,
ne dižući pogled sa šolje.
Neko vreme su ćutke osluškivali skupocenu holmenkolšku
tišinu.
„Da li ti je onda Asajev pucao u glavu?“, upita Beata
naposletku.
Hari pogladi prstom svoj novi ožiljak na rubu čela.
„Otkud ti ideja da je od metka?“
„Pa da, šta bih ja znala o prostrelnim ranama, kad sam samo
forenzičar.“
„U redu. Neki tip koji je radio za Asajeva“, reče Hari. „Tri
pucnja izbliza. Dva u grudi, treći u glavu.“
Beata ga pogleda. Znala je da joj govori istinu, ali ne i celu.
„I kako se to preživi?“
„Četrdeset osam sati nisam skidao pancir. Bilo je krajnje
vreme da mi posluži. Ali pucanj u glavu me je oborio, a i ubio bi
me da…“
„Da – šta?“
„Da tip nije istog trenutka otrčao do urgentnog centra u Ulici
Sturgate. Pripretio je jednom lekaru da dođe, i ovaj me je
spasao.“
„Šta mi to pričaš? Zašto ja ne znam ništa o tome?“
„Lekar me je okrpio na licu mesta, hteo je da me pošalje u
bolnicu, ali sam se probudio na vreme i postarao da me pošalju
kući?“
„Zašto?“
„Zato što nisam hteo da dižem prašinu. Nego, kako je Bjern?
Je l’ našao devojku?“
„A taj tip… koji te je prvo upucao, a onda te spasao – ko…?“
„Nije me namerno upucao, desilo se slučajno.“
„Slučajno? Hari, tri pucnja nisu slučajnost.“
„Ako kriziraš za violinom, a u ruci držiš odesu, može i
slučajno da ti se omakne.“
„Odesa?“ Beata je prepoznala naziv oružja. Bila je to jeftina
kopija ruskog stečkina. Na slikama je izgledala kao da ju je
sklepao osrednji đak na tehničkom, nezgrapno kopile pištolja i
automatskog vatrenog oružja. Međutim, ruske urke –
profesionalni kriminalci – voleli su taj pištolj pošto je izbacivao
i pojedinačne metke, ali i rafale. Ako samo malčice stisneš
obarač odese, već si ispalio dva hica. Ili tri. Beata se setila istog
časa i da odese koriste retki kalibar makarov 9 sa 18 milimetara,
kalibar kojim je ustreljen i Gusto Hansen.
„Volela bih da vidim taj pištolj“, rekla je polako, a Harijev
pogled je nehotice odlutao ka dnevnoj sobi. Osvrnula se. Iza nije
bilo ničeg, samo neki prastari ormar u uglu.
„Nisi mi odgovorio ko je bio taj tip“, reče Beata.
„Nije ni važno“, odvrati Hari. „Već uveliko je izvan tvoje
jurisdikcije.“
Beata klimnu. „Štitiš nekog ko te je umalo ubio.“
„Utoliko je pohvalnije što me je spasao.“
„Da li ga zato štitiš?“
 „Prava je zagonetka kako biramo koga ćemo štititi, zar ne?“
„Pa i jeste“, tada će Beata. „Evo, na primer, ja: ja štitim
policajce. Pošto mi je posao da prepoznajem lica, prisustvovala
sam saslušanju šankera u baru Come As You Are gde je jednog
Asajevljevog krijumčara ubio izvesni visoki plavušan sa
ožiljkom od ugla usne do uva. Pokazala sam tom šankeru slike i
dugo pričala s njim. Kao što znaš, vizuelnim pamćenjem je lako
manipulisati. Svedok zaboravi i ono čega je mislio da se seća. U
svakom slučaju, dotični šanker je na kraju bio sasvim siguran da
ubica iz bara nije bio Hari Hule, čije sam mu slike pokazala.“
Hari ju je pogledao, i naposletku polako klimnuo. „Hvala.“
„Umalo da ti kažem ’nema na čemu’.“ Beata prinese šolju
usnama. „Ali ima na čemu. A znam i kako bi mogao da mi se
odužiš.“
„Beata…“
„Ja štitim policajce. Znaš da doživljavam vrlo lično kad
policajac strada na dužnosti – zbog Jaka, i zbog tate.“ Shvatila je
da se mahinalno mašila za minđušu. Bilo je to pretopljeno
dugme s očeve uniforme. „Ne znamo ko je sledeći, ali
nameravam da uradim sve što je u mojoj moći da zaustavim tog
gada. Sve, Hari. Razumeš?“
Hari oćuta.
„Izvini, naravno da razumeš“, nastavi Beata tiho. „Izgubio si
i ti mnoge.“
Hari protrlja desnom nadlanicom o šolju kao da mu je hladno.
Zatim ustade i priđe prozoru. Postojao je tu neko vreme pre nego
što je progovorio:
„Kao što znaš, jednom je ovde došao jedan ubica i umalo
ubio Olega i Rahelu. Mojom krivicom.“
„Hari, to je bilo davno.“
„To je bilo juče. I uvek će biti juče. Ništa se nije promenilo.
Ali ja svejedno pokušavam da promenim – sebe.“
„I, kako ti ide?“
Hari slegnu ramenima. „Kako kad. Jesam li ti rekao da sam
uvek zaboravljao da kupim Olegu rođendanski poklon? Iako bi
me Rahela podsetila nedelju dana unapred, uvek bih zbog ovog
ili onog potisnuo tu informaciju. A onda bih došao ovamo,
shvatio da je sve okićeno, pa bih uvek pribegao istoj, staroj
fori.“ Jedan ugao usne mu se izvio u poluosmeh. „Rekao bih da
sam zaboravio cigarete, pa bih seo u auto, odjurio do prve
benzinske pumpe i kupio dva-tri diska ili tako već nešto. Pošto
smo znali da će Oleg nešto posumnjati, imao sam sledeći
dogovor s Rahelom. Kada bih se vratio, Oleg bi me smesta
pogledao onim svojim tamnim očima punim optužbe, ali bi
Rahela dotrčala da me zagrli kao da me nije videla sto godina. I
u tom zagrljaju bi izvukla diskove ili već neki poklon koji sam
zavukao na leđima u pantalone, sakrila bi ga i ubrzo otišla, a
Oleg bi se bacio na mene. Deset minuta kasnije Rahela je imala
spreman, upakovan poklon, sa sve posvetom.“
„Pa?“
„Pa. Olegu je nedavno bio rođendan i dobio je spreman
poklon od mene. Nije prepoznao rukopis na posveti. ’Nisi, zato
što je moj’, rekao sam.“
Beata se kratko osmehnula. „Simpatična priča. Sa sve hepi
endom.“
„Vidi, Beata. Njima dvoma dugujem sve, i još su mi potrebni.
Imam tu sreću da sam i ja potreban njima. Majka si, znaš kakav
je blagoslov i prokletstvo kad si nekom potrebna.“
„Znam. Ali pokušavam da ti kažem da si potreban i nama.“
Hari se vratio do stola i nadvio nad njom. „Ne koliko i njima
dvoma, Beata. Osim toga, niko nije nezamenljiv u svom poslu,
čak ni…“
 „Ne, zamenićemo i poginule. Jedan je zapravo već bio u
penziji. Naći će se neko da zameni i sledeće koje ludak
prekolje.“
„Beata…“
„Jesi li video ovo?“
Hari nije pogledao slike koje je izvadila iz tašne i stavila na
sto.
„Smrskani su, Hari. U telu im nije ostala nijedna čitava kost.
Čak sam ih i ja jedva prepoznala.“
Hari je stajao poput domaćina koji bi da stavi do znanja
koliko je sati. Ali Beata nije ustajala. Srknula je kafu. Nije se
pomerala. Hari uzdahnu. Srknula je još jednom.
„Oleg namerava da upiše pravo kad ga otpuste iz klinike, zar
ne? A potom i Policijsku akademiju.“
„Otkud ti to?“
„Od Rahele. Čula sam se s njom pre nego što sam došla
ovamo.“
Harijeve svetloplave oči se smrknuše. „Šta si uradila?“
„Pozvala sam je u Švajcarsku i rekla o čemu se radi. Znam,
nedopustivo je i izvini. Ali, kao što rekoh, spremna sam na sve.“
Harijeve usne bešumno opsovaše. „I, šta ti je rekla?“
„Da ti odlučiš.“
„Pa naravno.“
„Hari, zato te sad molim. Zbog Jaka Halvorsena. Zbog Elen
Jelten. Molim te, zarad svih mrtvih policajaca, ali pre svega
zarad ovih što su još živi. I zarad onih koji tek treba da postanu
policajci.“
Videla je da Hariju podrhtava vilica od besa. „Nisam ti ja
tražio da manipulišeš svedočenjima zbog mene, Beata.“
„Hari, ti nikad ništa ne tražiš.“
„Pa. Kasno je. Zato bih ti sad zatražio…“
 „…da odem.“ Klimnula je. Hari je sad imao onaj pogled zbog
kog su ga ljudi slušali. Ustala je i izašla u predsoblje. Obukla
jaknu, zakopčala je. Hari ju je posmatrao iz dovratka.
„Izvini što sam ovako očajna“, rekla je. „Nije u redu što sam
ti se ovako petljala u život. Samo radim svoj posao. Ovo je samo
posao.“ Osetivši da je glas izdaje, žurno je dodala šta je imala:
„I, naravno, u pravu si – moraju postojati pravila i granice.
Zbogom.“
„Beata…“
„Lepo spavaj, Hari.“
„Beata Len.“
Beata već beše otvorila vrata da izađe, želela je da ode odatle
zato što su joj oči već zasuzile. Ali Hari joj je prišao s leđa i
prikočio vrata rukom. Rekao joj je tik uz uvo:
„Jeste li razmišljali kako je ubica nagovorio policajce da
dobrovoljno dođu na mesta starih zločina, i to na godišnjicu
ubistva?“
Beata je pustila kvaku. „Šta ti to znači?“
„Znači da čitam novine. Pisalo je da je Nilsen došao do
Trivana u golfu koji je ostavio na parkingu, kao i da su na putu
do žičare pronađeni samo njegovi tragovi. Kao i da imate
snimak sa benzinske pumpe na kojem je Anton sâm u svom autu
neposredno uoči ubistva. Njih dvojica su već znali da su
policajci pre njih stradali na potpuno isti način, ali su svejedno
došli.“
„Naravno da smo razmišljali o tome“, odvrati Beata. „Ali
nismo došli do pouzdanog odgovora. Znamo da ih je neko
prethodno zvao s telefonskih govornica nedaleko od mesta
zločina, pa pretpostavljamo da su shvatili ko je i rešili da
iskoriste priliku i sami uhvate ubicu.“
„Ne“, kratko će Hari.
 „Ne?“
„Na mestu zločina, u pregradi Mitetovog automobila,
istražitelji su pronašli nenapunjen policijski pištolj i municiju u
kutiji. Ako je mislio da se sastaje s ubicom, valjda bi prvo
napunio pištolj?“
„Možda nije to uradio pre nego što je stigao, a ubica ga je
napao pre nego što je uspeo da otvori pregradu i…“
„Javio se na poziv u deset i trideset jedan. Benzin je natočio u
deset i trideset pet. Dakle, odvojio je vreme da natoči benzin
posle poziva.“
„Možda mu se ispraznio rezervoar?“
„Nije. Na sajtu Aftenpostena su okačili snimak sa benzinske
pumpe pod naslovom: ’Poslednji snimci Antona Miteta pred
pogubljenje.’ Na snimku čovek toči samo trideset sekundi pre
nego što točilica blokira, što znači da je rezervoar pun. Mitet je,
dakle, već imao sasvim dovoljno benzina da ode do mesta
zločina i da se vrati, što opet znači da uopšte nije žurio.“
„Dobro, dakle mogao je i ranije da napuni pištolj, ali nije.“
„Trivan“, nastavi Hari. „I Bertil Nilsen je imao pištolj u
pregradi svog golfa. A nije ga poneo sa sobom. Dakle, imamo
dva iskusna istražitelja krvnih delikata koji dolaze na mesto
nerasvetljenog zločina iako znaju da im je kolega nedavno
stradao upravo na taj način. Mogli su da se naoružaju, ali to ne
čine, i ne izgleda kao da žure. Iskusni policajci, prematori za
junačenja. Šta vam to govori?“
„Okej, Hari.“ Beata se okrenula i oslonila na vrata tako da je
brava škljocnula iza njenih leđa. „Šta bi trebalo da nam govori?“
„Trebalo bi da vam govori da nisu očekivali ubicu tamo.“
„Dobro, nisu. Zapravo su očekivali uzbudljiv sastanak s
ribom koju loži seks na mestima zločina.“
Beata se šalila, ali joj je Hari odgovorio sasvim ozbiljno:
„Valjda bi javila malo više unapred.“
Beata se zamislila. „A šta ako se ubica predstavio kao
novinar koga zanima da porazgovara o drugim nerešenim
ubistvima povodom prethodnih zločina? Pa je rekao Mitetu da
mu noć odgovara zbog foto-reporterovih snimaka?“
„Pa, nije baš jednostavno stići do tih mesta. Naročito ne do
Trivana, pretpostavljam da je Bertil Nilsen došao iz Donjeg
Ejkera – to je preko pola sata vožnje. Ozbiljan policajac neće da
se maltretira za džabe samo da bi neki novinar dobio šokantnu
naslovnicu.“
„Kad kažeš da se neće maltretirati za džabe, misliš…?“
„Da, mislim da su oni pretpostavljali da rade ono što im je
posao.“
„Mislili su da ih zove neki kolega?“
„M-hm.“
„Ubica ih je pozvao i predstavio se kao policajac koji je na
mestu zločina zato… zato što je to moguće poprište novog
ubistva i… i…“ Beata se uhvati za dugme s uniforme na uvu. „I
rekao da mu treba pomoć ove dvojice da rekonstruiše prethodni
zločin!“
Znala je da se osmehnula poput učenice koja je upravo dala
tačan odgovor učitelju, pa je pocrvenela kao bulka kada se Hari
nasmejao:
„Blizu si. Ali sa restrikcijama u pogledu prekovremenog
rada, Mitetu bi ipak bilo čudno što ga zovu kasno uveče, a ne u
radno vreme kad čak ima i dnevne svetlosti.“
„Odustajem.“
„Stvarno?“, tada će Hari. „Reci mi, zbog kakvih poziva
kolega ćeš ti izleteti iz kuće usred noći?“
Beata se lupnu po čelu. „Pa naravno“, reče. „Koliko smo
samo glupi!“
 Osamnaesto poglavlje
„Šta mi to pričaš?“ Katrina je cvokotala od ledenog vetra na
stepeništu ispod žute kuće na Bergu. „Da zove buduće žrtve i
kaže im kako je ubica ponovo udario?“
„Jednostavno a genijalno.“ Ustanovivši da je pronašla
odgovarajući ključ, okrenula ga je i otvorila vrata. „Neko ih
pozove i predstavi se kao istražitelj ubistava. Kaže da dođu
smesta zato što su upoznati sa prethodnim ubistvom na tom
istom mestu kako bi pružili informacije i pomogli u postavljanju
prioriteta dok su tragovi još sveži.“
Beata uđe prva. Naravno, smesta je prepoznala unutrašnjost
kuće. Forenzičar nikad ne zaboravlja mesto zločina, i to je više
od klišea. Zastala je u dnevnoj sobi. Zraci sunca prodirali su
kroz prozor praveći romboid na golom, ujednačeno izbledelom
drvenom podu. Tu po svoj prilici već godinama nije bilo
nameštaja. Verovatno su posle ubistva rođaci razgrabili većinu
stvari.
„Zanimljivo.“ Stole Aune je prišao prozoru odakle se videla
šuma između te kuće i onog što je morala biti Berška srednja
škola. „Ubica koristi histeriju oko ubistava, koju je sam stvorio,
da namami žrtve.“
„Da ja dobijem takav poziv, zvučalo bi mi sasvim uverljivo“,
reče Katrina.
„I zato dolaze nenaoružani“, nastavi Beata. „Misle da je
opasnost već prošla, da je policija stigla – zato natoče usput i
benzin.“
„Ali“, poče Bjern s ustima punim vasa dvopeka s kavijarom.
„Kako ubica zna da žrtva neće pozvati nekog drugog kolegu i
tako otkriti da nema ubistva?“
„Verovatno im ubica naloži da do daljeg zadrže vest za sebe.“
Beata je s gađenjem posmatrala kako mrvice dvopeka padaju na
pod.
„Opet, sasvim uverljivo“, složila se Katrina. „Iskusnom
policajcu to ne bi bilo neobično, on zna da uvek krijemo otkriće
tela što je duže moguće ako mislimo da je to važno.“
„Zašto bi bilo važno?“, upita Aune.
„Zato što postoji mogućnost da ubica spusti gard ako misli da
zločin još nije otkriven“, reče Bjern zagrizavši još malo
dvopeka.
„A Hari je sve to tek tako ukapirao?“, upita Katrina. „Samo
na osnovu onog što je pisalo u novinama?“
„Inače ne bi bio Hari“, odvrati Beata začuvši tutnjavu voza
preko puta kuće. Kroz prozor se video krov Ulevolskog
stadiona. Prozori su bili nedovoljno debeli da zadrže buku
saobraćaja s obilaznice 3. Setila se i koliko im je onda bilo
hladno uprkos zaštitnim odelima koja su nosili preko svoje
odeće. A setila se i da je tad pomislila kako napolju ipak nije
bila toliko niska temperatura da se toliko smrzavaju u toj
prostoriji. Možda je zato kuća još bila prazna, možda bi svaki
potencijalni kupac osetio tu hladnoću. Hladnoću i jezu od priča i
glasina o onome što se tu desilo.
„Pa dobro“, reče Bjern. „Smislio je kako je ubica namamio
žrtve. Ali već smo znali da su došli dobrovoljno. Ne bi se to baš
moglo nazvati revolucionarnim otkrićem u istrazi, zar ne?“
Beata priđe drugom prozoru. Preletela je pogledom po
okolini. Ne bi trebalo da bude teško sakriti specijalce u šumi, po
udubljenjima u terenu oko pruge, pa po potrebi i po okolnim
kućama s obeju strana. Ukratko, opkoliti tu kuću.
 „Uvek bi se on setio najjednostavnijih stvari za koje se posle
pitaš kako nisu tebi pale na pamet“, reče Beata. „Mrvice.“
„A?“, upita Bjern.
„Mrvice, Bjerne. Mrviš.“
Bjern pogleda pod, a zatim i Beatu. Istrgnuo je list iz
beležnice, čučnuo i šakom pomeo mrvice na papir.
Beata podiže pogled. Katrina ju je zbunjeno posmatrala.
„Tačno znam šta se sad pitaš“, reče Beata. „Zašto sam toliko
pedantna kad ovo nije mesto zločina. Ali jeste. Svako poprište
ubistva koje još nije rasvetljeno ostaje mesto na kojem se možda
mogu otkriti novi dokazi.“
„Zar očekuješ da pronađeš neki trag Testeraša?“, upita Stole.
„Ne.“ Beata je zurila u pod. Mora da su ga išmirglali. Pod je
upio toliko krvi da je nikako nisu mogli oribati. Stole pogleda na
sat. „Uskoro mi dolazi pacijent, kako bi bilo da čujem tu
Harijevu ideju?“
„Štampa nikad nije saznala za ovo“, poče Beata. „Ali kada
smo pronašli leš u ovoj prostoriji, prvo smo morali da proverimo
je li uopšte ljudski.“
„Joj“, ote se Stoleu. „Želim li da čujem nastavak priče?“
„Želiš“, odlučno će Katrina.
„Leš je bio istesterisan na tako sitne komade da se na prvi
pogled ništa nije razabiralo. Dojke je stavio na policu one tamo
vitrine. Jedino što smo ustanovili jeste da je koristio ubodnu
testeru. I tako… koga zanima, ponela sam izveštaj.“ Beata se
potapšala po tašni.
„O, baš ti hvala“, reče Katrina s osmehom koji joj se učinio
kao previše luckast, pa se brzo vratila na ozbiljan izraz lica.
„Žrtva je mlada devojka koja je bila sama kod kuće“, reče
Beata. „Još tada smo uočili izvesnu sličnost s ubistvom kod
Trivana. Ali sada nam je najvažnije što to ubistvo nije
rasvetljeno, i što je počinjeno sedamnaestog marta.“
U prostoriji nastade muk tako potpun da se spolja čuo cvrkut
ptičica s oboda šume.
Prvi je progovorio Bjern: „To je za četiri dana.“
„Jeste“, reče Katrina. „A bolesnik Hari predlaže da
napravimo zasedu, zar ne?“
Beata klimnu.
Katrina polako odmahnu glavom. „Zašto se niko od nas nije
toga setio?“
„Zato što niko od nas nije shvatio kako ubica mami žrtve na
mesto zločina“, odvrati Stole.
„I dalje postoji mogućnost da Hari greši“, reče Beata. „I u
pogledu toga, a i u pretpostavci da je ovo mesto sledećeg
zločina. Posle prvog ubistva prošao je niz godišnjica
nerazjašnjenih ubistava širom istočne Norveške a da se ništa nije
dogodilo.“
„Ali“, poče Stole, „Hari je uočio sličnost između Testeraša i
ostalih ubistava – kontrolisano planiranje u kombinaciji sa
naoko nekontrolisanom svirepošću.“
„Hari je to objasnio kao predosećaj“, reče Beata. „A to kod
njega znači…“
„Analiza zasnovana na nesređenim činjenicama“, dovrši
Katrina. „Takozvani Harijev metod.“
„I on, dakle, tvrdi da će se opet desiti za četiri dana“, reče
Bjern.
„Tako je“, reče Beata. „I to nije njegovo jedino proročanstvo.
Kao i Stole, i on je primetio da najnovije ubistvo još više liči na
ono prvobitno utoliko što je čak smestio žrtvu u auto i gurnuo ga
u provaliju. Smatra da će ubica nastaviti da usavršava ubistva, i
da je sledeći logični korak da odabere i isto oružje za ubistvo.“
„Ubodnu testeru“, Katrina će bez daha.
 „To bi bilo tipično za jednog narcističnog serijskog ubicu“,
reče Stole.
„A Hari je siguran da će se desiti baš ovde?“ Bjern se
obazreo s grimasom na licu.
„Zapravo, u to je ponajmanje siguran“, reče Beta. „Ubica je
imao slobodan pristup svim ostalim mestima zločina. Ova kuća
je napuštena već godinama pošto niko ne želi da živi tamo gde je
bio Testeraš. Ali svejedno je zaključana. Doduše, provalio je i u
kućicu kod žičare na Trivanu, ali ovde ima komšiluka. Bio bi
veći rizik da namami policajca ovamo. Zato Hari misli da će
ubica možda prekršiti obrazac i namamiti žrtvu negde drugde.
Ali mi ćemo svejedno ovde napraviti zasedu, pa ćemo videti
hoće li Koljač Policajaca zvati.“
Nastala je kraća pauza tokom koje su svi pokušavali da svare
to što je Beata upotrebila nadimak Koljač Policajaca koji je ubici
nadenula štampa.
„A žrtva…“, upita Katrina.
„Tu je.“ Beata se ponovo potapša po tašni. „Ovde imam
spisak svih koji su istraživali Testeraša. Svima će biti javljeno
da ostanu kod kuće i ne gase telefon. Onaj kog bude pozvao
napraviće se lud i potvrditi da dolazi. Odmah zatim će pozvati
hitnu službu da javi kuda treba da ide i pokrenućemo akciju.
Ako ne bude ovde, premestićemo specijalce.“
„Policajac treba da se napravi lud kad ga serijski ubica
pozove da mu dođe na noge?“, ponovi Bjern. „Ne znam da li bih
uspeo to da odglumim.“
„Dotični ne mora da sakrije uznemirenost“, reče Stole.
„Naprotiv, bilo bi sumnjivo kada bi vest o ubistvu još jednog
kolege prihvatio sasvim smireno.“
„Više me brinu ti specijalci i javljanje dežurnoj službi“,
primeti Katrina.
 „Da, znam“, složila se Beata. „Prevelika je aparatura da
Belman i velika grupa ništa ne primete. Zato Hagen obaveštava
Belmana as we speak.“16
„A šta će biti s našom grupom kada on to sazna?“
„Ako ovo ima bilo kakvu prođu, onda smo mi sekundarni,
Katrina.“ Beata je nestrpljivo čačkala dugme s uniforme na uvu.
„Hajdemo odavde, nije fora da nas neko vidi. I ne ostavljajte
ništa za sobom.“
Katrina je zakoračila prema vratima, ali zastade usred
pokreta.
„Šta je bilo?“, upita Stole.
„Zar niste čuli?“, prošaputala je.
„Šta?“
Podigla je stopalo i začkiljila prema Bjernu. „Krckanje.“
Beata se nasmeja neočekivano razdragano i zvonko, a momak
rodom iz Skreje uzdahnu i čučnu s onim papirom da počisti.
„Vidi, vidi“, reče Bjern.
„Šta?“
„Nisu ovo mrvice“, rekao je nagnuvši se da pogleda ispod
kuhinjskog stola. „Stara žvaka. Ostaci su prilepljeni za sto. Moja
analiza kaže da gazimo sasušene parčiće koji su otpali.“
„Možda ju je ostavio ubica.“ Stole zevnu. „Ljudi lepe žvake
ispod bioskopskih i autobuskih sedišta, ali ne i za svoj sto.“
„Zanimljivo“, reče Bjern prinoseći komadić prozoru. „I
mesecima kasnije je moguće izvući dnk iz ovakve žvake. Ali
ova se sasvim sasušila.“
„Hajde, Šerloče“, iscerila se Katrina. „Što ne zagrizeš da
vidiš koja je marka…“
„Dobro, dosta“, prekide je Beata. „Idemo.“
Spustivši šolju čaja, Arnold Folkestad pogleda Harija. Počešao
se po riđoj bradi. Hari je primetio da ovaj vadi iglice iz nje kada
stigne na posao ili kad se vrati biciklom iz svoje šumske kućice
koja je ipak bila neobično blizu centra grada. Međutim, Arnold
je branio kolegama da ga etiketiraju kao ekološkog fanatika
zbog duge brade, bicikla i kućice u šumi, tvrdeći da je samo
ekscentrična cicija koja voli tišinu.
„Moraš joj reći da se obuzda“, rekao je tiho da ih ne čuju
ostali u kantini.
„Mislio sam da te zamolim da ti to uradiš“, reče Hari. „Bilo
bi…“ Nije mogao da pronađe reč. Znao je da i ne postoji. Da je
postojala, nalazila bi se negde između „ispravnije“ i „manje
mučno za sve umešane“.
„Zar se Hari Hule plaši jedne devojčice koja se malčice
zaljubila u svog profesora?“ Arnold Folkestad se tiho nasmejao.
„Ispravnije i manje mučno za sve umešane.“
„Hari, to ćeš morati sam da rešiš. Vidi, eno je…“ Arnold
pokaza glavom ka čistini ispred kantine. Silje Gravseng je
stajala sama na nekoliko metara od grupice studenata koji su
nešto razdragano raspravljali. Zurila je u nebo, pratila nešto
pogledom.
Hari uzdahnu. „Mislim da ću sačekati još malo. Statistika
kaže da ta zaljubljivanja u nastavnike prođu u sto posto
slučajeva.“
„Kad smo kod statistike“, tada će Folkestad. „Čujem, tvrde
da je onaj Hagenov pacijent u Državnoj bolnici umro prirodnom
smrću.“
„Tako kažu.“
„fbi je sproveo jedno istraživanje: proučavali su sve slučajeve
smrti krunskih svedoka tužilaštva u periodu između poziva na
svedočenje i početka suđenja. Kod ozbiljnih optužnica gde se
optuženome smešilo više od deset godina zatvora, svedoci su
stradali takozvanom neprirodnom smrću u sedamdeset posto
slučajeva. Zbog tih brojki ponovili su niz obdukcija, pa se cifra
popela na devedeset četiri.“
„I?“
„Devedeset četiri posto je dosta, zar ne?“
Hari je zurio kroz prozor. Silje je još posmatrala nebo. Sunce
joj je obasjavalo podignuto lice.
Tiho opsovavši, iskapio je šoljicu kafe.

Gunar Hagen se krivio na neudobnoj stoličici u Belmanovoj

kancelariji i iznenađeno piljio u direktora policije. Hagen mu je
upravo rekao da je, suprotno direktorovom naređenju, okupio
malu istražnu grupu. I da je ta grupa skovala plan za zasedu na
Bergu. Za Hagenovo iznenađenje bilo je zaslužno to što vest
naoko nije narušila direktorovo neobično dobro raspoloženje.
„Izvrsno“, uskliknu Belman pljesnuvši rukama. „Konačno
nešto proaktivno. Pošaljite mi plan i mapu, pa da krenemo.“
„Da krenemo? Zar bi i ti lično…“
„Nego šta, najprirodnije je da ja ovo predvodim, Gunare.
Tako obuhvatna akcija podrazumeva odlučivanje samog vrha…“
„Ali to su samo jedna kuća i jedan čovek…“
„Zato je jedino ispravno da se umešam, kad je toliko toga u
igri. Izuzetno je važno da se akcija drži u tajnosti, jasno?“
Hagen klimnu. U tajnosti, za slučaj da ne urodi plodom. A
ukoliko akcija bude uspela i dovede do hapšenja, štampa će se i
te kako obavestiti o tome, a sve lovorike će pobrati Mikael
Belman, koji ju je svojeručno organizovao.
„Jasno“, reče Hagen. „Onda pokrećem proceduru. Znači li to
da istražna grupa iz Kotlarnice sme da nastavi s radom?“
Mikael Belman se nasmejao. Hagen se pitao šta je izazvalo
takvu promenu u direktorovom raspoloženju. Izgledao je deset
godina mlađe, deset kila lakše, a nestala je i ona zabrinuta bora
na njegovom licu koja se tu bila pojavila čim je stupio na
dužnost.
„Nemoj se previše radovati, Gunare. To što mi se sviđa vaša
ideja, ne znači da volim kada podređeni prkose mojim
naređenjima.“
Hagen se stresao, ali je pokušao da gleda direktora policije
pravo u hladne, nasmejane oči.
„Do daljeg zamrzavam svu aktivnost tvoje grupe, Gunare. A
posle ove akcije održaćemo taj obavezni razgovor. U
međuvremenu, čujem li da ste obavili i samo jednu pretragu na
računaru ili nekog pozvali u okviru ove istrage…“
Stariji sam od njega, i bolji, pomisli Gunar Hagen ne
obarajući pogled, svestan da su mu od mešavine prkosa i stida
na obrazima buknule crvene ružice.
Razlika je samo u dekoru, bodrio se, u obeležjima na
uniformi.
A onda je oborio pogled.

Bilo je kasno. Katrina Brat je piljila u izveštaj pred sobom. A

nije trebalo. Hagen je naložio da obustave istragu po direktnom
Belmanovom naređenju. Stoga je Katrina trebalo da bude kod
kuće, da leži u krevetu s velikom šoljom čaja od kamilice i
omiljenom televizijskom serijom kao zamenom za voljenog
čoveka. A ne da sedi u Kotlarnici s izveštajima iz istraga i traži
eventualne greške, nešto što ne štima i nagoveštaje veze.
Naročito pošto je ovaj nagoveštaj bio toliko neodređen da se
graničio sa glupošću. Ili pak nije? Izveštaj o ubistvu Antona
Miteta bilo je relativno lako pronaći u postojećoj policijskoj
bazi. Popis svega što je pronađeno u automobilu bio je detaljan i
uspavljujući. Pa zašto je onda zastala kod te jedne stavke? Među
mogućim dokazima koje su pronašli u Mitetovom automobilu
bili su i lopatica za led, upaljač pod vozačevim sedištem, kao i
žvakaća guma prilepljena ispod tog sedišta.
U izveštaju se nalazio i kontakt Mitetove udovice Laure.
Katrina je malo oklevala, a onda je ukucala broj. Javio joj se
umoran ženski glas, usporen od tableta. Katrina se predstavila i
postavila joj svoje pitanje.
„Žvaka?“, ponovila je Laura Mitet polako. „Ne, nikad nije
žvakao žvake. Pio je kafu.“
„Da li je možda taj automobil koristio neko drugi ko
žvaće…“
„Niko osim Antona nije vozio taj automobil.“
„Hvala“, reče Katrina.
 Devetnaesto poglavlje
Bilo je veče, a svetlost je gorela u kuhinjskim prozorima žute
kuće na Opsalu gde se Beata Len upravo, kao i svakog dana,
čula sa ćerkom. Potom je razgovarala i sa svekrvom. Složile su
se da će odložiti povratak kući ukoliko devojčica još bude
kašljala i imala temperaturu, baka i deka bi voleli da ona ostane
u Stejnćeru još koji dan. Beata je istresla ostatke hrane iz
plastične kese u ormarić pod sudoperom, a potom je manju kesu
ubacila u veću, belu za reciklažu. Utom je zazvonio telefon. Bila
je to Katrina, koja je odmah prešla na stvar.
„Pod vozačkim sedištem u Mitetovom autu bila je zalepljena
žvaka.“
„Dobro…“
„Forenzičari su je uzeli, ali nisu je poslali na analizu dnk.“
„Ne bih je ni ja poslala ako je bila zalepljena za vozačevo
sedište. To je Mitetova žvaka. Vidi, kada bismo analizirali dnk
sa svake sitnice koju nađemo na mestu zločina, čekalo bi se…“
„Ali, Beata, Stole je u pravu! Ljudi ne lepe žvake za svoj sto.
Ili svoje sedište u kolima. Osim toga, Mitetova žena kaže da
ovaj uopšte nije žvakao žvake. A taj auto je vozio samo on.
Mislim da se osoba koja je to uradila nagnula prema vozačevom
sedištu da to uradi. A u izveštaju pretpostavljaju da je ubica
sedeo na suvozačevom sedištu kada je vezao Miteta za volan.
Automobil je bio u reci, ali Bjern kaže da se dnk iz pljuvačke na
žvaki…“
„Dobro, dobro, razumem na šta ciljaš“, prekide je Beata.
„Zovi nekog iz Belmanove istražne grupe i reci im.“
 „Ali zar ne razumeš?“, uporno će Katrina. „Pa to bi nas
odvelo pravo do ubice.“
„Razumem na šta ciljaš, ali to bi nas odvelo pravo dođavola.
Katrina, sklonili su nas iz istrage.“
„Mogu i samo da se prošetam do sobe s dokazima i pošaljem
tu žvaku na analizu“, reče Katrina. „Pa posle proverim u bazi.
Ako se ne podudara, niko ne mora ništa da sazna. Ako se
poklopi – ta-da! – rešili smo ubistvo i niko neće smeti ništa da
zapitkuje. I, da, jeste pitanje ega. Daj da jednom mi preuzmemo
zasluge, Beata. Mi. Žene. Jebote, pa zaslužile smo.“
„Dobro, ne kažem da nisam u iskušenju, niti bismo
poremetile tuđu istragu, ali…“
„Nema ali! Moramo se i mi jednom laktati. Ili hoćeš da se
opet Belman kiti našim radom s onim samozadovoljnim kezom
na licu?“
Usledila je pauza. Poduža.
„Kažeš da niko ne mora da sazna“, poče Beata. „Ali svako
zaduživanje dokaza mora da se registruje na šalteru. Ako se
sazna da smo petljale sa dokazima u istrazi o Mitetu, Belman će
saznati istog trenutka.“
„Ih, da se registruje“, odvrati Katrina. „Ako se ne varam,
načelnica laboratorije – kojoj ponekad ustrebaju dokazi za
analizu i van radnog vremena šaltera – ima svoj ključ.“
Beata teško uzdahnu.
„Obećavam ti da neće biti problema“, brzo dodade Katrina.
„Vidi, sad ću skoknuti do tebe po ključ, onda ću pronaći tu
žvaku, odseći komadić i sve uredno vratiti na mesto, a sutra
ujutru će komadić završiti na Institutu za sudsku medicinu. Ako
me bilo šta budu pitali, reći ću da je za neku levu istragu. Yes?
Good?“
Načelnica forenzičke laboratorije je razmatrala argumente za
i protiv. Nije bilo teško. I nipošto nije bilo „good“. Zaustila je da
odgovori.
„Što bi Hari rekao“, tada će Katrina, „samo uteraj tu loptu u
gol, jebote.“

Riko Herem je zurio u televizor iz kreveta. Bilo je pet ujutru, ali

je on potpuno izgubio osećaj za vreme i nije mogao da zaspi.
Gledao je reprizu emisije koju su puštali prethodnog dana kada
je stigao. Po plaži se trapavo kretao komodski zmaj. Iz čeljusti
bi mu izleteo dugački gušterski jezik, zaokrenuo i vratio se
unutra. Zmaj je pratio vodenog bivola kog je naoko tek
bezazleno gricnuo. Pratio ga je već danima. Riko je stišao zvuk,
pa se u hotelskoj sobi čulo samo brujanje klima-uređaja koji
nikako nije uspevao da rashladi prostoriju. Već u avionu je
osetio prve simptome prehlade. Tipično. Rashladni uređaji i
pretanka odeća u avionu jer ideš u toplije krajeve – recept da
upropastiš sebi odmor. Ali Riko je imao vremena, neće se baš
odmah vraćati kući. A i zašto bi? Bio je u Pataji, raju za sve
perverznjake i osuđenike. Sve što je želeo čekalo ga je čim izađe
pred hotel. Kroz komarnik na prozoru čuo se saobraćaj i
čavrljanje na nekom čudnom jeziku. Tajlandskom. Riko nije
znao ni reči. Nije ni morao da zna, oni su bili tu zbog njega, a ne
obratno. Video ih je dok se vozio s aerodroma. Poređane ispred
go-go barova. Mlade, vrlo mlade. A još dalje, u tesnim
uličicama, iza poslužavnika na kojima su prodavali žvake – one
premlade. No biće svi oni tu i kada se on oporavi. Osluškivao je
talase iako je znao da je njegov jeftin hotel predaleko od plaže.
Ali i plaža ga je čekala. Užareno sunce. Pića i drugi faranzi koji
su tu došli istim poslom i koji će mu objasniti kako stvari
funkcionišu. Čekao je i komodski zmaj.
Te noći je opet sanjao Valentina.
 Riko je posegnuo za flašicom vode na noćnom stočiću.
Smrdela je na njegovu usnu duplju, na smrt i zarazu.
Poručio je norveške novine stare samo dva dana uz doručak
koji nije ni takao. Još nije pisalo ništa o Valentinu, a nije ni bilo
teško shvatiti zašto: Valentin, naime, više nije bio Valentin.
Riko se dvoumio da li da javi nekom. Onoj pandurki Katrini
Brat. Da li da joj kaže da se ovaj preobrazio. Saznao je Riko da
ovde i to može – za koju norvešku hiljadarku, na privatnoj
klinici. Mogao bi da pozove Bratovu, ostavi joj anonimnu
poruku da je Valentin viđen u blizini Ribarnice, kao i da se
podvrgao sveobuhvatnoj plastičnoj operaciji. Ne bi ništa tražio
zauzvrat – samo bi im pomogao da ga uhvate. I sebi, da spava
bez snova o njemu.
Komodski zmaj je vrebao na samo nekoliko metara od bare
gde je vodeni bivo legao u blato da se rashladi, naoko ne
obraćajući pažnju na krvožedno čudovište dugo tri metra koje je
samo čekalo.
Rika spopade mučnina. Iskočio je iz kreveta. Boleli su ga
mišići. Sranje, bio je to pravi grip.
Iz kupatila se vratio s ukusom žuči u ustima i dve nove
odluke: otići će u jednu od tih klinika i nabaviti neke jake lekove
koje mu u Norveškoj nikad ne bi prodali. A kada ih bude dobio i
kada mu bude bolje, pozvaće Bratovu. Dati joj opis. I onda će
spavati.
Pojačao je zvuk daljinskim. Neki glas je oduševljeno kazivao
na engleskom kako se dugo verovalo da commodo dragon ubija
tako što ubrizga bakterije iz svoje pljuvačke u plen prilikom
ugriza, ali se, u međuvremenu, otkrilo da gušter zapravo ima
žlezde koje luče otrov. Taj otrov sprečava zgrušavanje krvi, tako
da lovina polako iskrvari do smrti iz naoko bezazlene ranice.
Riko se stresao. Zažmurio je, pokušao da zaspi. Rohipnol.
Već mu je palo na pamet da možda ne boluje od gripa, već od
apstinencije. A tu, u Pataji, služili su verovatno i rohipnol uz
doručak. Širom je otvorio oči. Nije mogao da udahne. U naletu
čiste panike izvio je kukove i zamlatarao rukama kao da odbija
nevidljivog napadača. Baš kao u Ribarnici, nestao je sav
kiseonik iz prostorije! A onda su pluća uzela šta im treba, i Riko
pade na krevet.
Zurio je u vrata.
Bila su zaključana.
Unutra nije bilo nikoga. Nikog, osim njega.
 Dvadeseto poglavlje
Katrina se pela uz mračnu uzbrdicu. Bledunjavi, anemični mesec
bio je nisko na nebu iza nje, ali Dom policije nije odražavao ni
zračak njegove svetlosti, već ju je upijao poput crne rupe.
Pogledala je jednostavan, skroman ručni sat koji je nasledila od
oca, kompromitovanog policajca prikladnog nadimka Gvozdeni
Rafto. Jedanaest i petnaest.
Otvorila je ulazna vrata Doma policije s onim neobičnim,
zjapećim brodskim oknom i odbojnom težinom. Kao da je
sumnjičenje počinjalo već na ulazu.
Mahnula je noćnom čuvaru koji je bio skriven negde levo, ali
koji je nju odlično video. Otključala je vrata hola, prošla pored
prijemnog pulta za kojim sada niko nije sedeo, ušla u lift i sišla
do prvog nivoa podruma. Na oskudnom osvetljenju prešla je
betonirani hodnik osluškujući bat svojih koraka, očekujući da
mu se pridruži još nečiji.
Vrata skladišta dokaznog materijala bila su tokom radnog
vremena otvorena prema šalteru iza njih. Izvukla je ključ koji joj
je dala Beata, gurnula ga u bravu, okrenula i otključala.
Zakoračila je unutra i oslušnula.
Potom je zaključala za sobom.
Upalila je baterijsku lampu i zakoračila u tamu skladišta koja
je delovala tako gusto kao da snop svetlosti mora da je buši ne bi
li otkrio nizove širokih polica natovarenih kutijama od
zamućene plastike kroz koje su se tek nazirali predmeti. Tu je
sigurno vladala neka uredna osoba, pošto su sve kutije stajale
pod konac i njihove kraće strane su formirale ujednačenu
površinu. Katrina je brzo prolazila čitajući šifre predmeta na
kutijama. Bile su numerisane prema datumu i ređane sleva
nadesno, gde su preuzimale mesto zastarelih slučajeva čiji se
materijal vraćao vlasnicima ili uništavao.
Kad je prošla duž srednjeg reda skoro do dna prostorije, snop
svetlosti je obasjao kutiju koju je tražila. Stajala je na dnu
police, pa je kutija zagrebala goli pod kad ju je Katrina izvukla.
Podigla je poklopac. Sadržaj se podudarao s izveštajem.
Lopatica za led. Navlaka za sedište. Plastična kesa s nekoliko
vlasi kose. Plastična kesa sa žvakaćom gumom. Odloživši
baterijsku lampu, otvorila je tu kesu, pincetom izvadila sadržaj i
već se spremala da odreže komad, kad oseti pokret vlažnog
vazduha.
Pogledala je svoju podlakticu spram svetlosti baterijske
lampe, videla se senka tamnih, tankih dlačica. Potom je
pogledala naviše, zgrabila lampu i uperila je u zid. Pod
tavanicom se nalazio otvor za ventilaciju. Ali pošto je to bio
samo otvor, nikako nije mogao da izazove ono za šta je Katrina
bila sasvim sigurna da je pokret vazduha.
Oslušnula je.
Nije se čulo ništa, apsolutno ništa – samo brujanje njene krvi
u ušima.
Ponovo je preusmerila pažnju na stvrdnutu žvakaću gumu.
Švajcarskim nožićem koji je ponela odsekla je komadić žvake. I
sledila se.
Nešto se čulo iz pravca ulaznih vrata, tako daleko da uvo nije
moglo identifikovati zvuk. Zveckanje ključevima? Podizanje
šalterske pregrade? Možda nije bilo ništa od toga, možda je to
bio samo jedan od slučajnih šumova u velikoj zgradi.
Katrina ugasi lampu i zadrža dah. Trepnula je u tami kao da
će od toga videti bolje. Bilo je tiho, tiho kao u…
 Pokušala je da ne dovrši tu pomisao.
Umesto toga, terala se da pomisli nešto drugo, nešto što će joj
usporiti otkucaje srca: a šta je najgore što je moglo da joj se
desi? Da je ukore zbog neumerene revnosti u službi, eventualno
vrate u Bergen? Bio bi to bedak, ali ne i razlog da joj srce štekće
kao pneumatska bušilica u grudima.
Čekala je, osluškivala.
Ništa.
I dalje – ništa.
I tek tada joj je sinulo – pa bio je mrkli mrak. Da je neko
stvarno ušao, valjda bi dotični upalio svetlo. Osmehnula se
svojoj gluposti i srce joj je usporilo. Upalila je baterijsku lampu i
vratila dokazni materijal u kutiju, kutiju gurnula pod policu,
postaravši se da ne štrči u odnosu na ostale. Krenula je nazad,
prema izlazu. Odjednom ju je iznenadila nasumična pomisao –
da se raduje. Radovala se što će ga pozvati. Naime, upravo je to
nameravala da uradi: da ga pozove i izvesti šta je obavila. Naglo
je zastala.
Snop svetlosti je naišao na nešto.
Prvi poriv joj je bio da produži, bio je to onaj kukavički
glasić koji joj je nalagao da smesta pobegne odatle.
Ipak je vratila snop svetlosti do onog mesta.
Bila je to neravnina.
Jedna kutija je štrčala u odnosu na ostale.
Prišla je, obasjala etiketu na njoj.

***
Hariju se učinilo da su se negde zalupila vrata. Iz ušiju je
izvukao bubice iz kojih je svirao novi album grupe Bon iver koji
je zasad opravdao prašinu koja se nadigla oko njega. Oslušnuo
je. Ništa.
 „Arnolde?“, povikao je.
Nije mu se odazvao. Hari je navikao da tako kasno uveče
bude sâm u tom krilu Policijske akademije. Naravno, možda je
neki čistač došao po nešto što je zaboravio. Međutim, kad je
pogledao na sat, Hari zaključi da više nije veče, već noć.
Pogledao je na hrpu nepregledanih zadataka levo od sebe.
Studenti su zadatke obično štampali na gruboj, recikliranoj
hartiji iz biblioteke od čije su prašine Harijevi prsti žuteli kao od
duvana, pa bi mu Rahela naložila da opere ruke pre nego što je
dotakne.
Pogledao je kroz prozor. Velik, okrugao mesec obasjavao je
prozore i krovove zgrada prema Ulici Kirkevej i Majurstui. Na
jugu se video zelenkast obris zgrade revizorske kuće kpmg
pored bioskopa Koloseum. Pogled nije bio veličanstven, lep, pa
čak ni živopisan. Ali to je bio grad u kojem je Hari živeo i radio
celog života. U Hongkongu je bilo jutara kada bi dodao malo
opijuma u duvan i popeo se na krov zgrade Čungking da
posmatra početak dana. Sedeo bi tako u tami nadajući se da će
uskoro obasjani grad biti njegov skromni gradić s onim niskim,
neuglednim zgradama umesto zastrašujućih čeličnih kula.
Ponadao bi se da će, umesto strmih, surovih, crnih planina oko
Hongkonga, ugledati niska, zelena brdašca norveške prestonice;
da će čuti tramvaj kako tandrče i koči ili sirenu danskog broda u
zalivu, srećnog što je još jednom prešao pomorski put od
Fredrikshavna do Osla.
Hari pogleda zadatak pod lampom za čitanje, jedinim
izvorom svetlosti u prostoriji. Naravno, mogao je sve to da
odnese i na Holmenkolen, da skuva kafu, uključi radio, omiriše
šumu kroz otvoren prozor. Naravno da je mogao. Ipak, odlučio
je da ne razmišlja zašto mu je bilo draže da sedi tu, a ne onde.
Verovatno zato što je već slutio odgovor. Tamo ne bi bio sâm.
Ni ta crna, drvena tvrđava s tri brave na ulaznim vratima i
rešetkama na svim prozorima ne bi zadržala sva čudovišta.
Utvare bi već čučale u svim mračnim uglovima i motrile na
njega praznim očnim dupljama. U džepu mu je zavibrirao
telefon. Izvadio ga je. Na svetlećem ekranu pisala je poruka. Od
Olega. Nije sadržala reči, već samo niz cifara: 665.625. Hari se
osmehnu. Bilo je to, naravno, još daleko od 1.648.905, svetskog
rekorda u Tetrisu koji je Stiven Krogman postigao 1999, ali je
Oleg uveliko potukao sve Harijeve rezultate u toj blago
zastareloj igrici. Stole Aune mu je rekao da posle određene
granice rekordi u Tetrisu prestaju da budu impresivni i postaju
naprosto tužni, ali su i Hari i Oleg odavno prešli tu granicu.
Granicu smrti i povratka. Oleg na stolici pored Harijevog
kreveta. Harijeva groznica dok se borio sa prostrelnim ranama
od Olegovih metaka, Olegov plač dok mu se telo trese od
apstinencije. Ni tada nisu mnogo razgovarali, ali se Hari kao
kroz maglu sećao da su se u jednom trenutku držali za ruke tako
čvrsto da je zabolelo. A ta slika dvojice odraslih muškaraca kako
se čvrsto drže jedan drugog, kako ne žele da puste, nikad neće
napustiti Harija.
Hari mu otkuca I’ll be back17 u odgovor i posla. Tri reči u
odgovor na cifru. I to je bilo dovoljno, dovoljno da se zna da je
onaj drugi tu. Do sledećeg dopisivanja mogu proći i nedelje.
Vrativši slušalice u uši, Hari je premotao do pesme koju mu je
Oleg poslao na Drop boks bez daljeg komentara. Grupa je bila
Decemberists i više je odgovarala Hariju nego Olegu, koji je
voleo nešto tvrđi zvuk. Hari začu usamljeni fender modifikovan
običnim pojačalom sa cevima, a ne efekt procesorom – ili bar
vrlo kvalitetnim procesorom. Zadubio se u naredni zadatak.
Student je odgovorio kako se, posle naglog porasta
sedamdesetih godina, broj ubistava ustalio na novoj, višoj cifri.
Prosečno se u Norveškoj godišnje dešavalo pedeset ubistava,
dakle jedno nedeljno.
Hari primeti da je zagušljivo i da bi trebalo da otvori prozor.
Student je zapamtio i da je procenat rasvetljenih ubistava bio
oko devedeset pet posto, pa je zaključio da je u proteklih
dvadeset godina moralo biti oko pedeset nerasvetljenih ubistava.
U proteklih trideset godina, sedamdeset pet.
„Pedeset osam.“
Hari poskoči u stolici. Glas mu je dopro do mozga pre
parfema. Lekar je Hariju objasnio da je ovaj oštetio čulo mirisa
– tačnije, olfaktorne ćelije – dugogodišnjim pušenjem i
zloupotrebom alkohola. Međutim, taj parfem je iz očekivanih
razloga smesta prepoznao. Bio je to Opijum Iva Sen Lorana koji
je stajao u njihovom kupatilu na Holmenkolškom putu. Hari
izvuče bubice.
„Pedeset osam u proteklih trideset godina“, rekla je.
Našminkala se. Obukla crvenu haljinu. Ali bila je bosa. „Premda
statistika Centrale Kriminalističke policije ne obuhvata ubistva
norveških državljana počinjena u inostranstvu, pa se moraju
koristiti podaci Centralnog zavoda za statistiku. Kod njih je cifra
sedamdeset dva. To znači da je procenat rasvetljenih ubistava u
Norveškoj nešto veći, što direktor policije redovno koristi u
samoreklamiranju.“
Hari se odmaknu na stolici od nje. „Kako si ušla?“
„Kao predsednica studentske zajednice, imam ključ.“ Silje
Gravseng sede na ivicu stola. „No većinu tih ubistava u
inostranstvu čine napadi gde možemo pretpostaviti da počinilac
ne poznaje žrtvu.“ Hari ugleda preplanula kolena i butine kada
joj se zadigla suknja. Sigurno je putovala negde gde je toplo. „A
procenat rasvetljenih ubistava kod takve vrste zločina u
Norveškoj je niži od zemalja s kojima bi trebalo da se poredimo.
Zapravo je zabrinjavajuće nizak.“ Oslonila je obraz o rame tako
da joj je vlažna, plava kosa prekrila lice.
„Pa?“, reče Hari.
„Pa, u Norveškoj postoje samo četiri istražitelja sa
stoprocentnim učinkom u rasvetljavanju ubistava. A jedan od
njih si ti…“
„Nisam siguran da je to sasvim tačno“, reče Hari.
„Ali ja sam sigurna.“ Osmehnula mu se čkiljeći kao da joj
nisko popodnevno sunce bije u lice. Mlatarala je bosim
stopalima kao da sedi na nekakvom molu. Gledala ga je pravo u
oči kao da želi da mu usisa jabučice iz duplji.
„Šta ćeš ti ovde ovako kasno?“, upita Hari.
„Vežbala sam dole u sali.“ Pokazala je svoj ranac na podu i
savila desnu ruku u laktu da joj iskoči izdužen ali izražen biceps.
Hari se priseti da mu je instruktor borbe prsa u prsa spomenuo
kako je Silje savladala više momaka.
„Vežbala si sama, ovako kasno?“
„Moram da naučim sve što će mi trebati. Doduše, ti bi mogao
da mi pokažeš kako da savladam osumnjičenog.“
Hari pogleda na sat. „Reci mi, zar ne bi trebalo da…“
„Da spavam? Ne, Hari, ne mogu da spavam. Kad samo
mislim…“
Pogledao ju je. Napućila se i prinela kažiprst
nakarminisanim, drečavocrvenim usnama. Osetio je kako u
njemu raste ljutnja. „Odlično je, Silje, što razmišljaš. Samo tako
nastavi. A i ja ću nastaviti da…“ Pokazao je glavom na onu hrpu
papira.
„Ali, Hari, nisi me pitao o čemu razmišljam.“
„Tri stvari, Silje: kao prvo, nisam ja tvoj ispovednik. Drugo,
nemaš šta da tražiš nenajavljena u ovom krilu zgrade. I treća, za
tebe sam Hule, a ne Hari. Jasno?“ Bio je svestan da zvuči strože
nego što je bilo neophodno, a kada je podigao pogled, opazio je
da je razrogačila oči i gotovo zinula. Sklonila je kažiprst s
napućenih usana. Zapravo se više nije pućila. A kada je ponovo
progovorila, glas joj je bio tek šapat:
„Mislila sam na tebe, Hari.“
A onda se glasno zacerekala.
„Silje, predlažem da se na ovome završi.“
„Ali, Hari, ja te obožavam.“ Opet onaj smeh.
Da li je bila drogirana? Pijana? Možda je tu došla s neke
žurke?
„Silje, nemoj…“
„Hari, znam da i ti imaš svoje obaveze. Kao i da postoje
pravila ponašanja za nastavnike i studente. Ali smislila sam šta
možemo – možemo da odemo u Čikago. Ti si tamo pohađao
kurs o serijskim ubicama, ja ću se prijaviti, a ti možeš da…“
„Dosta!“
Hari začu odjek svog povika u hodniku. Silje se šćućurila kao
da je zamahnuo da je udari.
„Silje, sad ću te otpratiti do izlaza.“
Trepnula je zbunjeno. „Ali, Hari, šta ne valja? Pa ja sam
najlepša devojka u klasi. A spavala sam samo s dvojicom. Mogu
da biram s kim ću da budem iz škole, uključujući i predavače.
Ali čuvam se za tebe.“
„Hajde.“
„Hari, želiš li da znaš šta nosim ispod ove haljine?“
Stavila je jedno golo stopalo na sto i krenula da širi butine.
Hari je bio dovoljno hitar da nije stigla da reaguje kada joj je
sklonio stopalo sa stola.
„Niko osim mene neće dizati stopala na ovaj sto, molim
lepo.“
Silje se opet šćućurila na stolu. Uronila je licem u šake, prešla
njima preko čela i glave kao da želi da se sakrije iza svojih
dugih, mišićavih ruku. Plakala je, tiho jecala. Hari ju je pustio da
tako sedi dok jecaji nisu utihnuli. Poželeo je da joj spusti ruku
na rame, ali se predomislio.
„Vidi, Silje“, počeo je. „Verovatno si nešto uzela, ništa
strašno – svima se desi. Evo mog predloga: idi kući, pravićemo
se da se ovo nikad nije desilo i nikome nećemo spominjati.“
„Plašiš li se da će saznati za nas, Hari?“
„Silje, nema nas. I vidi, pružam ti šansu.“
„Plašiš se da će neko otkriti da jebeš studentkinju…“
„Ne jebem ja nikog, samo mislim šta je najbolje za tebe.“
Silje je spustila ruku i podigla pogled. Hari se trgnu. Šminka
joj se razlila kao crna krv, oči su joj divljački sevale, a
predatorski kez na njenim usnama podsetio ga je na neku zver
koju je viđao u emisijama o životinjama.
„Lažeš, Hari, jebeš ti onu tvoju kučku Rahelu. I ne misliš na
mene, bar ne tako kao što kažeš, prokleti licemeru. Ali misliš na
mene drugačije. Kao na komad mesa koji možeš jebati. Koji ćeš
jebati.“
Skliznula je sa stola i zakoračila prema njemu. Hari je sedeo
zavaljen u stolici, noge je po običaju opružio i posmatrao je
kako mu prilazi, kao u sceni koja je već izrežirana – ne, kao u
sceni koja se već odigrala, jebote. Nagnula se, graciozno, rukom
se tobože oslonila o njegovo koleno, a zatim je njome produžila
naviše, preko kaiša, nadvijajući se nad njim. Zavukla je ruku
pod njegovu majicu predući: „Mmm, kakvi trbušnjaci,
profesore.“ Hari je zgrabi za ruku i izvrnu joj zglob ustajući sa
stolice. Vrisnula je kada joj je zavrnuo ruku iza leđa i gurnuo joj
glavu ka podu. Potom ju je usmerio ka vratima, usput zgrabio
njen ranac, izveo je iz kancelarije i poveo niz hodnik.
„Hari!“, prostenjala je.
 „Ovaj zahvat se zove polunelson, mnogi ga nazivaju i
’pandurkom’.“ Ne zastajkujući, sproveo ju je do stepeništa.
„Dobro će ti doći na ispitu. Tačnije, ako dođeš do ispita. Nadam
se da razumeš – ovo sam već primoran da prijavim.“
„Hari!“
„I to ne zato što se osećam naročito zlostavljanim, već zato
što je pitanje da li si dovoljno stabilna za ovu struku, Silje.
Prepustiću upravi da to proceni. A ti se potrudi da ih ubediš
kako je ovo bila slučajna omaška. Zvuči li to pošteno?“
Slobodnom rukom je otvorio ulazna vrata, a čim ju je izgurao
napolje, osvrnula se k njemu i pogledala ga tako razjareno, tako
ogoljeno i divlje, da je potvrdila ono što je Hari već neko vreme
mislio o Silje Gravseng: bila je to osoba koju ne bi trebalo
pustiti među stanovništvo sa policijskim ovlašćenjima.
Ispratio ju je pogledom kako se oteturala kroz kapiju i prešla
plato prema Šato nefu, gde je neki student pušio cigaretu u pauzi
od muzike koja je tiho tutnjala u zgradi. Oslanjao se o uličnu
svetiljku u vojničkoj jakni po kubanskoj modi iz 1960.
Posmatrao je Silje tobož ravnodušno sve dok nije prošla pored
njega, a potom se osvrnuo i zapiljio u nju.
Hari je ostao u holu. Opsovao je naglas. Jednom. Dvaput. A
onda je osetio da mu puls usporava. Izvadio je telefon i pozvao
broj iz adresara tako kratkog da su sva imena bila unesena samo
sa početnim slovom.
„Ovde Arnold.“
„Hari je. Silje Gravseng mi je upravo upala u kancelariju.
Ovog puta je prevršila svaku meru.“
„Stvarno? Šta je bilo?“
Hari iznese kolegi kraću verziju.
„Hari, to ništa ne valja. Verovatno je gore nego što misliš.“
„Možda je bila drogirana, izgledala mi je kao da je došla sa
neke žurke. Ili pak ima problem s kontrolisanjem impulsa i
percepcijom stvarnosti. Ali treba mi savet kako sad da postupim.
Znam da bi trebalo da je prijavim, ali…“
„Hari, ne razumeš. Da li si još dole kod izlaza?“
„Jesam“, Hari će zbunjeno.
„Valjda je čuvar otišao kući. Ima li tu još nekog?“
„Koga?“
„Bilo koga.“
„Pa. Stoji neki tip na platou ispred Šato nefa.“
„Da li ju je video kako odlazi?“
„Jeste.“
„Odlično! Odmah mu priđi, uzmi mu ime i adresu. A onda ga
nagovori da ti pravi društvo dok ja ne dođem po tebe.“
„Šta?“
„Posle ću ti objasniti.“
„Šta, odvešćeš me na prtljažniku bicikla?“
„Moram ti priznati da imam i neki nazoviauto. Tu sam za
dvadeset minuta.“

„Dobro… ovaj, jutro“, promrmlja Bjern Holm čkiljeći ka satu.

Nije bio siguran da li još sanja.
„Je l’ te budim?“
„Ne“, odvrati Bjern Holm prislanjajući uho s telefonom uz
uzglavlje, kao da će je time dodatno približiti.
„Samo sam htela da ti kažem da sam nabavila parčence žvake
koja je bila pod Mitetovim sedištem u autu“, reče Katrina Brat.
„Mislim da je možda pripadala ubici, ali, naravno, možda
grešim.“
„Aha“, reče Bjern.
„Misliš da gubim vreme?“ Bjernu je Katrina zazvučala
razočarano.
 „Pa ti si taktički istražitelj“, odgovorio joj je i smesta zažalio
što je nije više ohrabrio. U pauzi koja je usledila, zapitao se gde
je ona sada. Kod kuće? Da li je i ona u krevetu?
„Pa jest“, rekla je. „Nego, tamo mi se desilo nešto čudno.“
„Stvarno?“ Bjern uvide da je to rekao malo prenaglašeno.
„Dok sam bila unutra, zvučalo je kao da je neko ušao i
izašao. Naravno, možda grešim, ali kad sam odlazila, izgledalo
je kao da je neko pomerao jednu od kutija s dokaznim
materijalom. Pogledala sam etiketu…“
Bjernu je zvučalo kao da leži, glas joj je bio nekako lenj i
nežan.
„Bila je to kutija s dokazima iz istrage o ubistvu Renea
Kalsnesa.“

Hari je zaključao teška vrata preprečivši put bledunjavoj

svetlosti zore.
Prošao je kroz prohladnu tamu drvene vile do kuhinje. Tamo
se bacio na stolicu i raskopčao košulju. Potrajalo je.
Onaj klinac u vojničkoj jakni ozbiljno se prepao kada mu je
Hari prišao i zamolio ga da sačeka s njim kolegu iz policije.
„Ama ovo je najobičniji duvan!“, rekao je pružajući Hariju
svoju cigaretu.
Kada je Arnold stigao, uzeli su od studenta potpisanu izjavu i
potom seli u prašnjavi fijat čije je godište bilo nemoguće
utvrditi. Odvezli su se do forenzičke laboratorije gde su dežurni
još radili zbog najnovijeg ubistva policajca. Skinuli su odeću s
Harija, a dok je neko odnosio njegov donji i gornji veš, dva
muškarca su mu pregledali polni organ i šake sa posebnom
lampom i kontaktnim papirom. Potom su mu uručili plastičnu
posudicu.
„Sve ide unutra. Ako može da stane. Klozet je dole niz
hodnik. Misli na nešto lepo, a?“
„M-hm.“
Više je osetio nego što je čuo njihov prigušen smeh iza sebe.
Misli na nešto lepo.
Čačkao je kopiju izveštaja na kuhinjskom stolu. Zamolio je
Hagena da mu ga pošalje. Privatno. Diskretno. Unutra se nalazio
čitav niz medicinskih izraza na latinskom. Ali ponešto je i
razumeo. Dovoljno da shvati kako je smrt Rudolfa Asajeva bila
jednako zagonetna i nerazjašnjena kao i njegov život. A u
nedostatku dokaza o protivzakonitim radnjama, morali su da
navedu moždani udar kao uzrok smrti. Šlog. Jer se i to dešavalo.
Kao istražitelj ubistava, Hari bi im lepo rekao da se tako
nešto ipak ne dešava. Krunski svedoci ne umiru „nesrećnim
slučajem“. Šta mu je ono rekao Arnold? U devedeset četiri posto
slučajeva pokojni svedok je zapravo ubijen jer je neko mogao
dovoljno da izgubi. Naravno, pravi paradoks je počivao u tome
što bi i sam Hari imao šta da izgubi da je Asajev svedočio.
Mnogo toga bi izgubio. Pa zašto se sad obazirao na to? Zašto
se ne bi samo poklonio, zahvalio i nastavio sa svojim životom?
Doduše, postojao je odgovor i na to. Hari je imao fabričku
grešku.
Gurnuo je izveštaj na drugi kraj hrastovog stola. Rešio je da
se time bavi sutradan. Sada će morati da odspava.
Misli na nešto lepo.
Ustao je, skinuo se i prešao u kupatilo. Ušao je pod tuš,
pustio vrelu vodu. Osetio je kako mu voda peče i kuva kožu,
kako ga kažnjava.
Misli na nešto lepo.
Obrisao se, legao u čistu, belu posteljinu njihovog bračnog
kreveta, zažmurio i požurio ka snu. Ali misli su ga sustigle.
A mislio je na nju.
 Dok je stajao u kabini klozeta i žmureći pokušavao da se
usredsredi, da se izmesti, mislio je na Silje Gravseng, na njenu
mekanu, preplanulu kožu, na njene usne, na uzavreli dah na
svome licu, na divlju razjarenost njenog pogleda, na njeno
mišićavo telo, lepo oblikovano i čvrsto, na svu tu nepravednu
lepotu mladosti.
Sranje!
Na njenu ruku na svom kaišu, na svom stomaku. Na njeno
telo kako se približava njegovom. Pandurski zahvat. Njena glava
skoro na zemlji, stenjanje kada se blago pobunila, izvijena leđa
sa zadnjicom podignutom ka njemu, kočopernom kao repuška
neke ptice.
Sranje, sranje!
Seo je u krevetu. Sa slike na noćnom stočiću srdačno mu se
osmehivala Rahela. Srdačno, mudro, znalački. Da li je stvarno
znala? Kada bi provela pet sekundi u njegovoj glavi, kada bi
videla kakav je stvarno, da li bi pobegla prestravljeno odatle? Ili
smo svi mi pomalo bolesni u glavi, samo je pitanje ko će pustiti
čudovište napolje, a ko neće?
Mislio je na nju. Zamišljao je kako ju je ipak poslušao na tom
pisaćem stolu, kako je svalio onu hrpu zadataka koji su se
razleteli po prostoriji kao požuteli leptiri, lepeći se za njihovu
znojavu kožu, gruba hartija ispisana sitnim, crnim slovima i
brojkama koje govore o ubistvima u napadima, seksualno
motivisanim ubistvima, narkomanskim ubistvima, ubistvima iz
ljubomore, porodičnim ubistvima, ubistvima u organizovanom
kriminalu, ubistvima iz časti, ubistvima iz koristi. Mislio je na
nju dok je tako stajao u klozetu. I napunio je onu posudicu do
ruba.
 Dvadeset prvo poglavlje
Beata Len zevnu, trepnu i pogleda kroz prozor tramvaja.
Jutarnje sunce se dalo na posao spaljivanja jutarnje izmaglice
nad Frognerskim parkom. Orošeni teniski tereni bili su pusti.
Samo je neki mršavi starac stajao izgubljen nasred šljake terena
na kojem još nisu postavili mreže pred početak sezone. Piljio je
u tramvaj. Mršave butine štrčale su mu iz staromodnog teniskog
šorca, plavu košulju je pogrešno zakopčao, a reket mu se vukao
po zemlji. Čeka partnera koji neće doći, pomisli Beata. Možda
zato što su se dogovorili u ovo vreme prošle godine, a partner je
uz to i umro u međuvremenu. Znala je kako se taj starac oseća.
Kad su prošli pored kapije parka i stigli do stajališta, nazrela
je obris Monolita.
I sama je potražila partnera te noći, pošto je Katrina došla po
ključ skladišta dokaznog materijala. Zato je sad bila u tramvaju i
u tom delu grada. Bio je sasvim običan čovek, tako ga je zvala u
sebi. Nipošto neki o kome bi sanjala. Samo jedan od onih kakvi
ti povremeno trebaju. Deca su mu živela s bivšom ženom, a
pošto je i njeno zlato bilo kod bake u Stejnćeru, imali su i
vremena i prilike da se viđaju češće. Pa opet, Beata je primetila
da to sama ograničava. U suštini joj je od viđanja s njim bilo
bitnije što zna da on postoji kao mogućnost. Svejedno joj nikad
ne bi zamenio Jaka, ali to joj nije smetalo. Nije želela zamenu,
želela je upravo ovo – nešto što je ne bi previše koštalo da
izgubi.
Beata je zurila kroz prozor u tramvaj iz suprotnog smera koji
se mimoilazio s njihovim. U tišini se čulo tiho brujanje iz
slušalica u ušima devojke koja je sedela do nje. Beata je
prepoznala iritantnu pop pesmicu iz devedesetih, iz vremena
kada je bila najćutljivija devojka na Policijskoj akademiji, bleda
i sa nesrećnom sklonošću da pocrveni čim neko pogleda u
njenom pravcu. Srećom, retko ko bi to učinio. A i oni koji bi je
pogledali, istog trenutka bi je zaboravili. Zbog svog lica i aure
Beata Len je bila antidogađaj, neko ko ti samo popuni prazan
prostor, vizuelni teflon.
Ali ona je njih pamtila.
Sve do jednog.
I zato je mogla, kao sada, da posmatra lica u tramvaju preko
puta prisećajući se koga je dotad već videla i gde. Neke možda u
istom tom tramvaju prethodnog dana, druge u školskom dvorištu
pre dvadeset godina, neke možda i na snimcima kamera za
nadzor u banci kada je radila na identifikovanju pljačkaša, a
neke pak na pokretnim stepenicama robne kuće Rulf i Sten kada
je kupovala najlon čarape. Ništa im nije vredelo što su starili,
menjali frizure, šminkali se, puštali bradu, ubrizgavali botoks ili
ugrađivali silikone – njihovo lice, njihovo pravo lice uvek je
prosijavalo kao nešto konstantno i jedinstveno, kao
jedanaestocifreni broj u lancu dnk. Bio je to Beatin blagoslov i
prokletstvo koje su neki psihijatri nazvali Aspergerovim
sindromom, drugi manjim oštećenjem mozga koje je njen
fusiform gyrus – centar za raspoznavanje lica u mozgu –
pokušavao da nadoknadi. A treći, najmudriji, nisu ni pokušavali
da mu daju ime. Samo su utvrdili da ona pamti te brojke, da ih
sve prepoznaje.
Stoga Beati Len nije bilo nimalo neobično što je njen mozak
sada upravo pokušavao da se seti odakle poznaje lice jednog
čoveka u tramvaju preko puta.
Neobično je bilo samo to što nije uspela da se seti odmah.
 Odstojanje između njih bilo je tek metar i po, a primetila ga
je zato što je pisao po zamagljenom staklu prozora i otud gledao
pravo na nju. Negde ga je videla pre toga, ali šifra joj je bila
skrivena.
Možda je problem bio u odsjaju na staklu, možda mu je neka
senka krila oči. Već je bila spremna da odustane kada se njen
tramvaj pokrenuo, svetlo pomerilo, a on podigao pogled pravo
ka njoj.
Beatu je taj pogled protresao kao električni udar.
Bio je to pogled nekakvog gmizavca.
Hladan pogled ubice kog je sad prepoznala.
Valentina Jertsena.
Sada je shvatila i zašto ga nije smesta prepoznala, kako mu je
polazilo za rukom da se krije.
Beata Len ustade sa svog sedišta. Pokušala je da prođe, ali je
devojka pored nje žmurećki klimala glavom. Beata je gurnu, a
ova iznervirano podiže pogled.
„Skloni se“, reče Beata.
Devojka izvi obrvu tanku kao linija iscrtana grafitnom
olovkom, ali nije ustala.
Beata joj strgnu slušalice s ušiju.
„Policija. Moram da siđem.“
„Ne stojimo“, odvrati devojka.
„Miči tu debelu guzicu!“
Sada su ostali putnici pogledali u Beatu Len. Ali ona nije
pocrvenela. Nije više bila ta devojka. Telo joj je bilo jednako
sićušno, koža isto onako bleda, gotovo providna, kosa bezbojna i
suva kao nekuvane špagete. Pa opet, ona stara Beata Len više
nije postojala.
„Zaustavite tramvaj! Policija! Stoj!“
Progurala se ka vratima kod vozača. Već se čula piskutava
škripa kočnica. Kad je stigla, spremno je pokazala legitimaciju
vozaču i nestrpljivo sačekala da se tramvaj zaustavi u jednom
poslednjem, grubom trzaju. Putnici koji su stajali poleteše
napred viseći o ručke, a vrata se otvoriše. Beata u jednom skoku
iskoči na ulicu i protrča ispred tramvaja i uz prostor među
šinama koji je presecao ulicu. Rosa joj je probijala kroz tanko
platno cipela. Tramvaj je krenuo, začula se tiha pesma točkova
na šinama, trčala je što je brže mogla. Nije bilo razloga da
pretpostavi da je Valentin naoružan, a iz punog tramvaja nije
imao kuda da pobegne kad bude zamahala legitimacijom i rekla
zašto ga hapsi. Samo da sustigne taj prokleti tramvaj. Trčanje joj
nije bilo jača strana, onaj doktor koji joj je postavio dijagnozu
Aspergerovog sindroma tvrdio je da su ljudi poput nje po pravilu
fizički trapavi.
Okliznula se na mokroj travi, ali je ostala na nogama. Još
samo nekoliko metara. Stigla je do repa tramvaja, lupila ga,
dreknula i mahala legitimacijom u nadi da će je vozač videti u
retrovizoru. A možda ju je video i u njoj prepoznao ženu koja se
uspavala, kasni na posao i sad maše svojom pretplatnom
karticom. Šine zapevaše za četvrt tona više i tramvaj joj izmače.
Beata je stala, posmatrala je kako tramvaj odlazi ka
Majurstui. Osvrnula se i ugledala kako njen tramvaj skreće ka
Frognerskom trgu.
Tiho je opsovala, izvadila mobilni, prešla ulicu i, oslonivši se
o žičanu ogradu teniskih terena, okrenula broj.
„Holm.“
„Ja sam. Upravo sam videla Valentina.“
„A? Jesi li sigurna?“
„Bjerne…“
„Izvini. Gde?“
„U tramvaju koji se kreće od Frognerskog parka ka
Majurstui.“
„Šta ćeš ti tamo?“
„Pusti sad to. Jesi li na poslu?“
„Jesam.“
„Na tramvaju piše 12. Nađi kuda ide i sredi da ga presretnu.
Ne sme da nam pobegne.“
„U redu, videću koje su sledeće stanice pa ću poslati
Valentinov opis patrolama.“
„Upravo to je problem.“
„Šta?“
„Opis. Izmenio se.“
„Kako to misliš?“
„Plastična operacija dovoljno temeljna da se nesmetano kreće
po Oslu, na primer. Javi mi gde su zaustavili tramvaj i doći ću
da ga prepoznam.“
„Primljeno.“
Beata je vratila telefon u džep. Tek tad je shvatila koliko se
zadihala. Oslonila je glavu o žičanu ogradu. Ispred nje se vukao
jutarnji špic kao da se ništa nije dogodilo, kao da razotkrivanje
jednog ubice ništa ne menja.
„Šta bi s njima?“
Beata ustuknu od ograde i osvrnu se u pravcu kreštavog
glasa.
Starac ju je zbunjeno gledao.
„Gde su svi?“, ponovio je.
Kada je ugledala njegov žalostan pogled, Beata proguta
knedlu.
„Da nisu…“, počeo je zamahnuvši reketom. „Da nisu na
nekom drugom terenu?“
Beata polako klimnu.
„Biće da su tamo“, reče starac. „Nije trebalo da dođem
ovamo. Oni su na drugom terenu, tamo me čekaju.“
Beata je posmatrala njegova uska leđa kako se polako
udaljavaju ka kapiji. A onda je pohitala ka Majurstui. Iako su joj
se misli rojile oko Valentinovog mogućeg odredišta, nije
uspevala da otrese odjek starčevog šapata:
Tamo me čekaju.

Mija Hartvigsen je dugo posmatrala Harija Hulea.

Prekrstila je ruke i napola mu okrenula rame. Doktorka je bila
okružena plastičnim kutijama s odsečenim delovima tela. Tek
što su studenti napustili tu prostoriju Instituta za anatomiju na
prvom spratu Državne bolnice, u nju je ušetao taj duh iz
prošlosti sa obdukcionim izveštajem o Rudolfu Asajevu pod
mišicom.
Mijino odbojno držanje nije značilo da ona ne podnosi Hulea,
već da od njega očekuje samo nevolje. Kao i uvek. Dok je radio
kao istražitelj ubistava, Hule je vazda navaljivao gomilu posla,
prekratke rokove i dobre izglede da se dospe na stub srama zbog
gafova za koje oni baš i nisu bili odgovorni.
„Kažem ti, izvršili smo obdukciju Rudolfa Asajeva“, ponovi
Mija. „Temeljnu.“
„Nedovoljno temeljnu.“ Hari je spustio izveštaj na metalni
sto gde su studenti koji trenutak pre toga sekli ljudsko meso.
Ispod čaršava je virila mišićava ruka odsečena u ramenu. Hari
pročita slova na izbledeloj tetovaži. Too young to die.18 Pa.
Verovatno je neki od motociklista iz bande Los Lobos stradao
tokom Asajevljevih čistki među konkurencijom.
„A zašto, Hule, misliš da nismo bili dovoljno temeljni?“
„Kao prvo, niste uspeli da ustanovite uzrok srmti.“
„Dobro znaš da nam telo ponekad ne pruži nikakve
indikacije. To ne znači da osoba nije umrla prirodnom smrću.“
„U ovom slučaju, najprirodnije bi bilo da ga je neko ubio.“
„Znam da je posredi moguć krunski svedok, ali pri obdukciji
postoji strog redosled postupaka na koji ne utiču spoljne
okolnosti. Nađemo šta ima da se nađe i ništa više od toga,
patologija je egzaktna nauka.“
„Kad smo kod nauke.“ Hule sede na sto. „Ona se zasniva na
proveri hipoteze, zar ne? Smisliš teoriju, a onda je proveriš da
vidiš je li istinita ili nije. Zar ne?“
Mija Hartvigsen odmahnu glavom, ne zato što se nije slagala
s tom tvrdnjom, već zato što joj se nimalo nije dopadao taj smer
razgovora.
„Moja teorija glasi“, poče Hule s tobož nevinim izrazom na
licu, poput dečačića koji ubeđuje majku da mu kupi atomsku
bombu za Božić, „da je Asajeva ubio neko ko tačno zna kako vi
radite i šta je potrebno učiniti da ne otkrijete ništa.“
Mija prebaci težište na drugu nogu, okrenuvši mu drugo
rame.
„Pa?“
„Pa kako bi ti, Mija, to uradila?“
„Ja?“
„Ti znaš sve cake. Kako bi prevarila samu sebe?“
„Zar sam ja osumnjičena?“
„Do daljeg.“
Trgla se shvativši da joj je izmamio osmeh. Podlac.
„Kojim oružjem?“
„Špricem“, odvrati Hule.
„Stvarno? Zašto?“
„S nekakvom anestezijom.“
„Pa, vidi – možemo ući u trag skoro svim hemikalijama,
naročito ako se odmah damo na posao, kao u ovom slučaju.
Jedina mogućnost bila bi…“
„Da?“ Osmehnuo se kao da je već pobedio. Bio je sasvim
nemoguć, jedan od onih koje ne znaš da li da izudaraš ili
poljubiš.
„Špric s vazduhom.“
„Šta je to?“
„Prastar i dosad najbolji trik. Ubrizgaš dovoljno vazduha da
se napravi balon u krvnom sudu i zakrči ga. Ukoliko preprečiš
dovod krvi do nekog vitalnog organa poput srca ili mozga,
umrećeš. Brzo i bez tragova hemikalija koji bi se naknadno
otkrili. A ugrušak ne mora biti ubačen spolja, već ga može
stvoriti samo telo. Slučaj rešen.“
„Ali ubod bi se video.“
„Ako je korišćena najtanja igla, tek bi se krajnje detaljnim
pregledom cele kože otkrio ubod.“
Hule se ozario. Dečak je otpakovao poklon i pomislio da je
dobio bombu. Mija se unapred radovala.
„Onda morate proveriti…“
„I proverili smo.“ Šamar. „Svaki milimetar. Čak smo
proverili i cevčicu za infuziju, vazduh se može ubrizgati i u nju.
Nigde nismo pronašli čak ni ujed komarca.“ Opazila je da se
grozničavi sjaj u njegovim očima gasi. „Žao mi je, Hule, ali bili
smo svesni da je smrt tog pacijenta sumnjiva.“ Naglasila je bili.
„A sad moram da se spremim za sledeće vežbe, pa…“
„A šta ako je zabo negde gde nema kože?“, uporno će Hule.
„Molim?“
„Šta ako nije ubrizgao vazduh u kožu. Već u otvore na telu –
usta, rektum, nozdrvu, uvo?“
„Zanimljivo, ali u nosu i ušima baš i nema odgovarajućih
krvnih sudova. Rektum bi već mogao, ali u tom predelu su
manje šanse da se ugroze vitalni organi. Osim toga, morao bi
baš da znaš gde da ubrizgaš naslepo. Usna duplja već nije loša
ideja jer su ti krvni sudovi blizu mozga, pa bi izazvali sigurnu i
brzu smrt – ali usnu duplju uvek ispitamo, a i prekrivena je
sluzokožom na kojoj bi se lako otkrio otok od igle.“
Pogledala ga je. Znala je da njegov mozak i dalje traga, ali je
rezignirano klimnuo.
„Lepo je što si svratio, Hule. Dugo se nismo videli.“
Okrenula mu je leđa i pošla da spusti sivkastu ruku koja je
štrčala iz špiritusa raširenih prstiju.
„Niste…“, reče Hari njoj iza leđa. „Videli.“ Duboko je
uzdahnula. Sasvim nemoguć tip.
„Ubo je gde se ne vidi“, reče Hule.
„Gde?“
„Kažeš da je zgodno ako je negde blizu mozga. Možda je ubo
negde gde se ne vidi. Pozadi.“
„Sa zadnje strane čega…“ Zaćutala je videvši šta joj
pokazuje. Zažmurila i opet uzdahnula.
„Žao mi je“, reče Hari. „Ali statistika fbi-ja pokazuje da se
pri ponovljenim obdukcijama potencijalnih svedoka broj
ubistava popne sa sedamdeset osam na devedeset četiri posto.“
Mija Hartvigsen odmahnu glavom. Hari Hule. Nevolje.
Gomila posla. Stub srama i kad nisi kriv.

„Ovde“, reče Beata Len i taksi skrenu uz ivičnjak.

Tramvaj je stajao na stanici u Velhavenovoj ulici. Ispred
njega bila su parkirana jedna patrolna kola, iza njega dvoja.
Bjern Holm i Katrina Brat su se naslonili na njegov amazon.
Plativši, Beata iskoči iz taksija.
„Dakle?“
„Tri policajca su ušla u tramvaj, niko nije izašao. Samo tebe
čekamo.“
 „Ali na ovom tramvaju piše 11, ja sam videla dvanaesticu…“
„Menjaju broj posle stajališta na Majurstuskoj raskrsnici, ali
isto je vozilo.“
Beata potrča na prednja vrata i zalupa iz sve snage
pokazujući legitimaciju. Vrata se otvoriše uz frktaj. Ušla je,
klimnula uniformisanom policajcu koji je u ruci držao hekler.
„Za mnom.“ Pošla je kroz pun tramvaj.
Pogledom je prelazila preko svakog lica probijajući se ka
sredini vozila. Srce joj jače zalupa kada je prepoznala žvrljotine
na zamagljenom staklu. Dala je znak policajcu, a zatim se
obratila čoveku na susednom sedištu pored.
„Izvini! Da, ti.“
Prema njoj se okrenulo lice s upaljenim, crvenim bubuljicama
i prestravljenim izrazom.
„Ja… slučajno sam. Zaboravio sam karticu kod kuće. Neće se
ponoviti, stvarno.“
Zažmurivši, Beata opsova u sebi. Potom klimnu policajcu da
je sledi dalje. Kada su stigli do kraja tramvaja bez rezultata,
doviknula je vozaču da joj otvori zadnja i izašla.
„Šta je bilo?“, upita Katrina.
„Nestao je. Sve ih pitajte da li su ga videli. Za sat će već
zaboraviti, ako nisu i dosad. Kao i ranije, izgleda kao muškarac
u ranim četrdesetim, visok oko metar osamdeset, s plavim
očima. Ali sada su mu te oči blago kose, ima kratku, smeđu
kosu, visoke, naglašene jagodice i tanke usne. I da niko nije
dirao prozor na kojem je žvrljao. Uzmite otiske i sve slikajte.
Bjerne?“
„Da?“
„Obiđi sva stajališta odavde do Frognerskog parka, popričaj
sa svim radnicima po lokalima koji gledaju na ulicu, pitaj da li
su videli nekog ko odgovara opisu. Ko sedne ovako rano ujutru
u tramvaj, sigurno to radi iz neke rutine – ide na posao, u školu,
omiljeni kafić, na trening.“
„U tom slučaju su nam bolji izgledi“, primeti Katrina.
„I zato, Bjerne, moraš biti oprezan. Pazi da ne nabasaš na
nekog ko ga može upozoriti. Katrina, probaj da dobiješ službena
lica koja će se sutra rano ujutru voziti tim tramvajem. Kao i da
ostatak dana bude neko u tramvajima odavde do Frognerskog
parka, u slučaju da se Valentin vraća istom trasom. Okej?“
Dok su Katrina i Bjern delili zaduženja policajcima, Beata se
vratila do mesta u tramvaju gde ga je videla. Pogledala je okno.
Crte koje je povukao na zamagljenom staklu su se razlivale. Bio
je to nekakav obrazac koji se ponavlja, poput bordure. Uspravna
crta, a za njom krug. Obrazac se prenosio i u svaki naredni red
tvoreći kvadratnu matricu.
Možda nije bilo bitno.
Ali, kao što bi Hari rekao: „Možda nije važno niti relevantno,
ali sve nešto znači. Uvek počni da tražiš gde ima svetla – gde se
vidi.“
Beata izvadi mobilni da uslika prozor.
A onda se nečeg setila.
„Katrina! Ovamo!“
Čuvši je, Katrina je prepustila Bjernu da dovrši brifing.
„Kako si prošla noćas?“
„Dobro“, odvrati Katrina. „Jutros sam predala žvaku na
analizu. Prijavila sam šifru neke obustavljene istrage silovanja.
Naravno, njima su prioritet ubistva policajaca, ali su obećali da
će pogledati čim stignu.“
Beata klimnu zamišljeno, a zatim se protrlja po licu. „A šta
misliš, kad će stići? Ne smemo ćutke prepustiti da nešto što
može biti dnk ubice bude skrajnuto u zapećak tek da bismo same
ubrale sve lovorike.“
 Katrina se podbočila i začkiljila prema Bjernu, koji je nešto
mlatarao rukama pred policajcima: „Znam jednu žensku gore“,
slagala je. „Pozvaću je da to poguramo.“
Beata je pogleda. Oklevala je, a zatim klimnu.

„I sigurna si da nisi samo želela da to bude Valentin Jertsen?“,

upita Stole Aune. Stajao je pored prozora i posmatrao gužvu na
trotoarima pred zgradom, užurban svet u oba smera. Ljude koji
bi mogli biti Valentin Jertsen. „Vizuelne halucinacije nisu retke
kod neispavanosti. Koliko si sati spavala u poslednjih četrdeset
osam sati?“
„Izbrojaću“, odvrati Beata Len takvim tonom da Stole uvide
da je to znala. „Zovem te zato što je nacrtao nešto na prozoru.
Da li ti je stigao moj mms?“
„Jeste“, odvrati Aune. Upravo beše otpočeo seansu kada mu
je Beatina poruka zasvetlela na ekranu mobilnog u izvučenoj
fioci.
POGLEDAJ MMS. HITNO JE. ZOVEM TE.
Osetio je gotovo perverzno zadovoljstvo kada je pogledao
pravo u zbunjeno lice Pola Stavnesa i rekao da se naprosto mora
javiti na taj poziv i uvideo da je podtekst pogodio metu: ovo je
znatno bitnije od tvog smaranja.
„Jednom si mi rekao da psiholozi mogu da analiziraju
žvrljotine psihopata i tako saznaju nešto o njihovoj podsvesti.“
„Tja, verovatno sam ti rekao da su Španci u Granadi razvili
metod kojim otkrivaju neke psihopatološke poremećaje ličnosti.
Ali ti crteži su na zadatu temu, dok mi ovo više liči na tekst nego
na sliku“, reče Stole.
„Stvarno?“
„Pa, vidim neka slova i i o. Ali to nije ništa manje zanimljivo
od crteža.“
 „U kom smislu?“
„Kad se rano ujutru voziš tramvajem, još si delimično u
carstvu snova i ono što pišeš ističe iz tvoje podsvesti. Neobično
je kod podsvesti to što ona voli šifre i rebuse. Ponekad su
neshvatljivi, a u drugim slučajevima su neočekivano jednostavni
ili naprosto banalni. Jedna moja pacijentkinja se strašno plašila
da će je silovati. Stalno je sanjala da se budi kada joj tenkovska
cev razbije prozor sobe i zastane tik pred uznožjem kreveta. A iz
te cevi visila je cedulja sa slovom P i brojem 9.19 Možda deluje
neobično što nije prepoznala tu šifru koju bi i dete shvatilo, ali
mozak često prikriva ono na šta stvarno mislimo. Da nam
olakša, ili iz stida, straha…“
„A šta može značiti što je pisao slova i i o?“
„Može značiti da mu je dosadno dok se vozi. Beata, nemoj
me precenjivati. U vreme kad sam ja upisao psihologiju, to su
bile studije za one koji su suviše glupi da bi učili za lekare ili
inženjere. Ali razmisliću pa ću ti se javiti – sada imam
pacijenta.“
„U redu.“
Završivši razgovor, Aune je još neko vreme zurio u ulicu.
Preko puta se nalazio studio za tetovažu, stotinu metara dalje u
pravcu Bogstadskog puta.
Tom ulicom je prolazio i tramvaj broj 11, a Valentin je imao
tetovažu. Tetovažu po kojoj bi ga mogli prepoznati. Ukoliko nije
otišao kod profesionalca da mu je skinu. Ili u studio za tetovažu
da mu je izmene. Baš kao što ti jedan crtež može izgledati
sasvim drugačije ako dodaš nekoliko crta. Na primer, ako
uspravnoj crti dodaš polukrug, ona postaje slovo d. Ako krug
precrtaš iskosa, postaće slovo ø.20 Aune dunu u prozor. Iza
njega se začulo ljutito nakašljavanje.
Na zamagljenom delu prozora nacrtao je uspravnu crtu i
kružić kao što je video u poruci.
„Odbijam da platim pun termin ukoliko…“
„Znaš šta, Peule?“ Aune je namerno izgovorio ime norveški,
a zatim je dodao polukrug i kosu crtu. Pročitao je. DØ. Umri.
Brzo je obrisao prozor.
„Ovu seansu ti neću naplatiti.“
 Dvadeset drugo poglavlje
Riko Herem je znao da će umreti. Znao je on to oduvek, ali
novost je bila da će umreti u narednih trideset šest sati.
„Anthrax“, ponovio je doktor. Bez tajlandske sklonosti da
guta slovo „r“ i sa američkim naglaskom. Kosooki je verovatno
tamo studirao medicinu i kvalifikovao se za posao na ovoj
klinici gde su se nesumnjivo lečili samo dijaspora i turisti.
„I’m so sorry.“21
Čak i sa maskom za kiseonik, Riku je bilo teško da diše.
Trideset šest sati. Tako mu je rekao: trideset šest sati. Pitao je
Rika želi li da pozove svoje najbliže. Možda bi stigli na vreme
ako odmah sednu na avion. Ili pak hrišćanskog sveštenika? Riko
je verovatno katolik?
Na osnovu Rikovog zbunjenog izraza lica, lekar je shvatio da
mu duguje podrobnije objašnjenje.
„Anthrax is a bacteria. It’s in your lungs. You probably
inhaled it some days ago.“22
Riku i dalje nije bilo jasno.
„If you had digested it or got it on your skin, we might have
been able to save you. But in the lungs…“23
Bakterija? Zar će ga ubiti jedna bakterija? Koju je udahnuo?
Gde?
Lekar je izgovorio odjek tih njegovih misli.
„Any idea where? The police will want to know to prevent
other people from catching the bacteria.“24
Riko Herem je zažmurio.
 „Please, try to think back, mister Herrem. You might be able
to save others…“25
Druge. Ali ne i sebe. Trideset šest sati.
„Mister Herrem?“
Riko je želeo da klimne glavom i potvrdi da ga je čuo, ali nije
uspeo. Čuo je da su se otvorila vrata, zatim bat nekoliko pari
cipela. Zadihan ženski glas je tiho izgovorio:
„Miss Kari Farstad from the Norwegian Embassy. We came
as soon as we could. Is he…?“26
„Blood circulation is stopping, miss. He is going into shock
now.“27
Gde? Da li je bila u hrani koju je jeo kada je taksista stao u
onom sumnjivom restoranu na putu između Bangkoka i Pataje?
Ili u smrdljivoj rupi u zemlji koju su nazivali klozetom? Ili ju je
udahnuo u hotelu, kroz klima-uređaj – zar se bakterije ne šire na
taj način? Ali lekar mu je rekao da su prvi simptomi kao kod
prehlade, a on ih je osetio još u avionu. A ako su te bakterije
lebdele u avionu, još bi se ljudi razbolelo. Ponovo je začuo onaj
ženski glas, sad je progovorila na norveškom:
„Crni prišt. Gospode, mislila sam da ga ima samo u
biološkim oružjima.“
„Nije tako.“ Bio je to muški glas. „Guglao sam usput. Bacilus
anthracis. Može da preživi u tlu godinama, uporno đubre. Širi se
putem spora. Te spore su bile u onim kovertama koje su stizale
ljudima u Americi pre više godina – sećate li se toga?“
„Mislite li da je i njemu neko poslao takvo pismo?“
„Mogao je da se zarazi bilo gde, ali uglavnom se prenosi
bliskim kontaktom s krupnom stokom. Verovatno nikad nećemo
saznati.“
Riko je, međutim, već znao. Odjednom mu je bilo jasno kao
dan. Uspeo je da prinese ruku uz masku.
 „Jeste li stupili u kontakt s njegovim srodnicima.“
„Jesam.“
„I?“
„Rekli su da može slobodno da crkne gde god da je.“
„Razumem. Pedofil?“
„Ne, ali osim toga, spisak je poduži. Hej, pa on se pomerio.“
Riko je strgnuo masku sa usana i nosa i pokušao da
progovori, ali se čuo samo promukao šapat. Ponovio je. Sad je
video da ona žena ima plave kovrdže i da ga posmatra s
mešavinom straha i prezira.
„Doctor, is it…?“28
„No, it is not contagious between humans.“29
Nije ni zarazno. Samo on.
Njeno lice se približilo. A čak i na umoru – ili upravo zbog
toga – Riko Herem je pohlepno udahnuo njen miris. Uvukao je
njen parfem u pluća isto kao što je onog dana, u Ribarnici,
udahnuo kroz onu rukavicu i prepoznao smrad mokre vune i
nečeg što mu je zamirisalo na kreč. Prah. Onaj drugi imao je
maramu na usnama i nosu, ali ne zato što je želeo da sakrije lice.
Sićušne spore koje lebde u vazduhu. Might have been able to
save you, but in the lungs…
Napregnuo se da što razgovetnije uobliči reči. Tri reči.
Čak je stigao da pomisli i kako su mu poslednje. A onda kao
da se spustila zavesa pred bednom i mučnom predstavom dugom
četrdeset dve godine, Rika Herema je prekrila tama.

Nemilosrdna, jaka kiša dobovala je po krovu automobila, kao da

pokušava da provali kod njih. Kari Farstad se nehotice stresla.
Koža joj je neprestano bila prekrivena slojem znoja, ali su joj
rekli da će biti bolje kad prestane kišna sezona – negde u
novembru. Želela je da se vrati u stan koji je dobila od
ambasade, mrzela je te odlaske u Pataju, ovaj joj nije bio prvi.
Nije Kari odabrala karijeru u diplomatiji da bi se petljala sa
otpadom čovečanstva. Zamišljala je koktele sa interesantnim,
pametnim svetom, otmene razgovore o politici i kulturi,
očekivala je da se razvija kroz to i stekne bolji uvid u velika
pitanja. Umesto ove zbrke oko malih pitanja. Kao, na primer,
kako pronaći dobrog advokata nekom norveškom silovatelju,
eventualno izdejstvovati njegovo izručenje u norveški zatvor sa
komforom osrednjeg hotela.
Jednako brzo koliko je i naišla, kiša je stala i oni su jezdili
kroz oblake pare nad vrelim asfaltom.
„Ponovi mi šta ti je Herem rekao“, reče joj sekretar
ambasade.
„Valentin“, ponovila je Kari.
„Ne, ono drugo.“
„Bilo je nerazgovetno. Dve reči, zvučalo je kao nekakva
komoda.“
„Komoda?“
„Tako nekako.“
Kari je posmatrala drveće kaučuka duž auto-puta. Želela je da
se vrati kući. Pravoj kući.
 Dvadeset treće poglavlje
Hari je žurio niz hodnik pored slike Fransa Viderberga na
Policijskoj akademiji.
Stajala je na vratima sale sa strunjačama, u stavu pripravnosti
i pripijenoj odeći za trening. Prekrštenih ruku i oslonjena o
dovratak ispratila ga je pogledom. Hari htede da joj klimne, ali
neko povika: „Silje!“, i ona nestade u sali.
Na spratu je provirio u Arnoldov kabinet.
„Kako je prošlo predavanje?“
„Nije loše, ali su im sigurno nedostajali tvoji jezivi premda
irelevantni primeri iz takozvanog stvarnog života“, odvrati
Arnold masirajući svoje kilavo stopalo.
„Svejedno, hvala ti što si me zamenio“, reče Hari uz osmeh.
„Nema na čemu. Šta je bilo tako važno?“
„Morao sam do Patologije u Državnoj bolnici. Dežurna
doktorka je pristala da iskopaju telo Rudolfa Asajeva i ponove
obdukciju. Iskoristio sam onu tvoju statistiku fbi-ja o mrtvim
svedocima.“
„Drago mi je što ti je poslužila. Inače, opet imaš posetu.“
„Nije valjda…“
„Ne, nije ni gospođica Gravseng, a ni neko od tvojih bivših
kolega. Rekao sam mu da te sačeka u kabinetu.“
„Ko…“
„Mislim da ćeš ga prepoznati. Poslužio sam ga kafom.“
Hari pogleda Arnolda u oči, pa kratko klimnu i ode.
Čovek koji je Harija dočekao u kabinetu nije se mnogo
promenio. Možda je nabacio koji kilogram, možda mu je lice
bilo nešto podbulije, a na slepoočnicama je zadobio nešto više
sedih. Ali i dalje je nosio one dečačke šiške koje su odgovarale
dodatku Mlađi uz ime i prezime, odelo koje je izgledalo kao da
ga je pozajmio od nekoga, a nije izgubio ni onaj hitri pogled koji
je bio u stanju da pročita stranicu dokumenta za četiri sekunde i
citira je od reči do reči ukoliko mu to ustreba u sudnici. Ukratko,
Johan Kron je bio pravosudni pandan Beati Len, advokat koji
pobeđuje čak i protiv norveškog zakona.
„Hari Hule“, rekao je zvonkim, mladalačkim glasom, ustao sa
stolice i pružio ruku. „Dugo se nismo videli.“
„Ali ne na moju štetu“, reče Hari prihvativši mu ruku.
Pritisnuo mu je nadlanicu titanijumskim prstom. „Ti uvek
donosiš loše vesti, Krone. Kakva je kafa?“
Kron mu je uzvratio stisak. Čvrsto. Oni novi kilogrami
očigledno su bili od mišića.
„Kafa je odlična“, osmehnuo se znalački. „A moje vesti, kao i
uvek, loše.“
„Stvarno?“
„Obično ne dolazim lično, ali u ovom slučaju sam želeo da
popričamo oči u oči pre nego što nešto stavimo na papir. Tiče se
Silje Gravseng koja studira kod tebe.“
„Studira kod mene“, ponovi Hari.
„Zar nije tako?“
„Valjda jeste, samo je zazvučalo kao da studira u mojoj
kući.“
„Potrudiću se da ovo sročim što je preciznije moguće“, poče
Kron, pa zategnu usne u osmeh. „Došla je pravo meni umesto da
ode u policiju iz straha da ćete se vi pokrivati.“
„Mi?“
„Policija.“
„Ali ja nisam…“
 „Radio si godinama u policiji, a kao kadar Policijske
akademije još si u tom sistemu. Kako bilo, ona se plaši da bi je u
policiji odgovarali od prijavljivanja silovanja. Kao da bi joj i
eventualno protivljenje na duže staze osujetilo karijeru u
policiji.“
„Krone, o čemu ti to?“
„Zar i dalje nisam jasan? Sinoć si ovde, u svom kabinetu,
malo uoči ponoći, silovao Silje Gravseng.“
U tišini koja je usledila, Hari je motrio na Krona.
„Možda ovo ne mogu da iskoristim protiv tebe, Hule, ali
odsustvo vidljivog iznenađenja govori mi dosta u prilog
verodostojnosti iskaza moje klijentkinje.“
„Potrebni su ti, dakle, dodatni argumenti?“
Kron je sklopio vrhove prstiju. „Hule, nadam se da si svestan
ozbiljnosti situacije. Samo kad bi se silovanje prijavilo i
objavilo, ceo život bi ti se prevrnuo naglavačke.“
Hari pokuša da ga zamisli u advokatskom ogrtaču. Procedura.
Prst uperen u Harija na optuženičkoj klupi. Silje kako odvažno
briše suzu. Preneraženi, prezrivi pogledi porotnika. Ledeni talas
iz publike. Neumorno škrabanje novinskog ilustratora po bloku
za skiciranje.
„Jedini razlog što sedimo ovde umesto da te odvedu u
lisicama kroz hodnike, pred kolegama i studentima, jeste što ni
mojoj klijentkinji to ne treba.“
„Zašto?“
„To sigurno razumeš. Zauvek će biti žena koja je poslala
kolegu u zatvor. Ocinkarila ga, kako bi pričali. To se, koliko je
meni poznato, u policiji ne ceni.“
„Krone, gledao si previše filmova. Policajci cene kada se
rasvetli neki slučaj silovanja, ma ko da je osumnjičen.“
„A i sudski proces bi bio teško iskušenje za tu mladu
devojku. Naročito kad su pred njom važni ispiti. Pošto se nije
usudila da ode pravo u policiju, već je morala da razmisli, pa je
tek onda došla meni, izgubljeni su brojni forenzički i biološki
dokazi. A to znači da se proces može odužiti više nego što bi
inače.“
„A kakvi dokazi su vam ostali?“
„Modrice. Ogrebotine. Pocepana haljina. A ako bih zahtevao
da se ovaj kabinet prečešlja u potrazi za dokazima, siguran sam
da bismo pronašli vlakna iz iste te haljine.“
„Ako?“
„Da. Ne donosim ti samo loše vesti, Hari.“
„Stvarno?“
„Mogu da ti ponudim alternativu.“
„Đavolju, siguran sam.“
„Hule, pametan si čovek. Znaš da nemamo direktne dokaze
da budeš osuđen. To je tipično kod silovanja, zar ne? Na žrtvu
padne sumnja da je promiskuitetna i da seje lažne optužbe, pa
svi misle da je oslobođeni srećan. Imajući u vidu tu potencijalnu
pat-poziciju, Silje Gravseng je izrazila želju, predlog sa kojim
sam sklon da se složim. Na trenutak neću biti advokat
suprotstavljene strane, Hule, i srdačno ću te posavetovati da i ti
pristaneš. Alternativa je, naime, da te prijavimo. Sasvim je
spremna na to.“
„Stvarno?“
„Da, kao neko ko se opredelio da služi zakonu ove zemlje,
ona smatra svojom svetom dužnošću da silovatelji budu
kažnjeni. No, na tvoju sreću, ne nužno pred sudom.“
„Aha, dakle principijelno, u neku ruku?“
„Hule, da sam na tvom mestu, bio bih malo manje drzak i
malo zahvalniji. Mogao sam joj posavetovati da te odmah
prijavi.“
 „Krone, šta vas dvoje zapravo hoćete?“
„Ukratko, da napustiš mesto predavača na Policijskoj
akademiji i da više nikad ne radiš pri policiji. Kao i da Silje
nastavi svoje studije na miru i bez tvog mešanja. Isto tako, i
dalju karijeru. Jedna tvoja kleveta i ugovor se poništava, a
silovanje prijavljuje.“
Hari se oslonio laktovima na sto i pognuo glavu. Stao je da
masira čelo.
„Sastaviću ugovor u formi vansudske nagodbe“, nastavi
Kron. „Tvoja ostavka za njeno ćutanje. Podrazumeva se da obe
stranke zadrže sporazum u tajnosti, ali joj svejedno ne bi
naškodio ako bi ga objavio – njen izbor bi naišao na
razumevanje.“
„Dok bih ja izgledao kao krivac budući da sam pristao na
nagodbu.“
„Hule, posmatraj to kao kontrolu štete. Čovek s tvojim
iskustvom lako će promeniti branšu. Možeš da vršiš istražne
poslove za osiguravajuća društva, na primer. Veruj mi, oni
plaćaju više od Policijske akademije.“
„Verujem ti.“
„Dobro.“ Kron otvori futrolu na mobilnom. „Imaš li vremena
narednih dana?“
„Može i sutra, što se mene tiče.“
„Odlično. Moja kancelarija, u dva. Sećaš li se adrese od
prošlog puta?“
Hari klimnu.
„Odlično. Želim ti prijatan dan, Hule!“
Kron poskoči iz stolice. Podizanje kolena, trbušnjaci i benč,
oceni Hari.
Kada je otišao, Hari pogleda na sat. Bio je četvrtak, a Rahela
se vraćala ranije te nedelje. Trebalo je da sleti u 17.30, a on je
ponudio da je dočeka na aerodromu, što je ona – posle dva
redovna „ne, stvarno ne moraš“ – zahvalno prihvatila. Znao je
da ona voli tih četrdeset pet minuta vožnje. Ćaskanje, mir. Uvod
u jedno lepo veče. Njen ushićeni glas kako objašnjava šta
zapravo znači to što samo države mogu biti strane pred
međunarodnim sudom u Hagu ili razmatra pravnu moć i nemoć
Ujedinjenih nacija dok mimo njih talasa predeo. Pričala bi mu i
kako je Oleg, da svakim danom izgleda sve bolje, kako se vraća
onaj stari Oleg. I o njegovim planovima – fakultet, prava,
Policijska akademija. O tome koliko su imali sreće, i koliko je
sreća jedna krhka stvar.
Pričali su o svemu što im padne na pamet, bez okolišanja.
Skoro o svemu. Hari joj nikad nije rekao koliko se plaši. Plašio
se da obeća nešto što ne zna hoće li moći da ispuni. Plašio se da
neće biti onakav kakav je želeo i morao da bude za njih. Nije
znao ni da li oni mogu biti to za njega, da li ga iko može usrećiti.
To kako su stvari sada stajale, to što je bio s njom i sa
Olegom, činilo mu se kao nekakvo vanredno stanje, nešto u šta
je samo napola verovao, sumnjivo lep san iz kojeg je sve vreme
očekivao da se probudi.
Protrljao se po licu. Možda se taj trenutak sada bližio.
Buđenje. Okrutna svetlost dana koja peče oči. Stvarnost.
Stvarnost, u kojoj će sve biti kao pre. Hladno, grubo i samotno.
Hari se stresao.

***
Katrina Brat je pogledala na sat. Devet i deset. Napolju je možda
bilo prijatno prolećno veče. A dole u podrumu vladala je vlažna
i hladna zima. Pogledala je Bjerna Holma kako se češe po riđim
zulufima. Stolea Aunea kako škraba u beležnicu. Beatu Len koja
se suzdržava da ne zevne. Sedeli su za računarom, ceo ekran
prekrio je Beatin snimak tramvajskog prozora. Razgovarali su o
onome na njemu i zaključili da im, sve i da shvate značenje
crteža, to neće pomoći da uhvate Valentina.
Katrina je zatim pred svima ponovila kako joj se učinilo da je
prethodne noći neko bio u skladištu s dokazima kada i ona.
„Mora biti neko ko radi tamo“, reče Bjern. „Premda je malo
neobično što nije upalio svetlo.“
„Ključ od skladišta se lako može narezati“, primeti Katrina.
„Možda nisu slova“, tada će Beata. „Možda su cifre.“
Svi se osvrnuše k njoj. Ona je još gledala u ekran.
„Jedinice i nule, a ne slova i i o. Kao binarni kod. Katrina, zar
jedinica ne znači ’da’, a nula ’ne’?“
„Ja sam korisnik, a ne programer“, odvrati Katrina. „Ali da,
tako je. Rekli su mi da jedinica propušta struju, a nula je
zaustavlja.“
„Jedinica znači da će nešto učiniti, nula da neće“, nastavi
Beata. „Hoću – neću. Hoću – neću. Jedinica i nula, red za
redom.“
„Kao bele rade“, reče Bjern.
Posedeli su ćutke, čulo se samo brujanje ventilatora na
računaru.
„Ali matrica se završava nulom“, primeti Aune. „Neću.“
„Ako ju je završio“, napomenu Beata. „Možda je morao da
izađe iz tramvaja.“
„Dešava se da serijske ubice samo prestanu“, reče Katrina.
„Nestanu. Više se ne ponove.“
„Ali to su izuzeci“, reče Beata. „Sa nulom ili bez nje – ko od
vas misli da će Koljač Policajaca prestati? Stole?“
„Katrina je u pravu, ali bojim se da će ovaj nastaviti.“
Bojiš se, pomisli Katrina. Bila je na ivici da kaže ono što
misli – da se ona plaši upravo suprotnog, da će sada, kada su mu
tako blizu, samo prestati i nestati. Da je vredelo rizika. Da, čak
je u najgorem slučaju bila spremna da žrtvuje još jednog kolegu
ako bi to značilo da će uhvatiti Valentina. Bila je to bolesna
pomisao, ali istinita. Još jedna smrt policajca bi se podnela,
stvarno bi. Ali ne bi se moglo podneti da Valentin pobegne. Na
usnama joj zaigra nemi izazov. Još jednom, đubre. Udri još
jednom.
Zazvonio joj je mobilni. Prepoznala je broj Instituta za
sudsku medicinu i javila se.
„Ćao. Proverili smo onu žvaku vezanu za slučaj silovanja.“
„I?“ Katrina oseti da joj krv kulja brže kroz telo. Nek se nose
sve njihove teorijice, ovo su bili neoborivi dokazi.
„Nismo, nažalost, pronašli tragove dnk.“
„Šta?“ Osetila se kao da joj je neko izlio kofu hladne vode na
glavu. „Ali… pa zar nije bila puna pljuvačke?“
„Dešava se, nažalost. Naravno, možemo proveriti još jednom,
ali s ovim ubistvima policajaca…“
Katrina je završila razgovor. „Nisu pronašli ništa u žvaki“,
reče tiho.
Bjern i Beata klimnuše. Katrini se učinilo da je primetila
olakšanje kod ove druge.
Neko pokuca na vrata.
„Da!“, viknu Beata.
Katrina je zurila u gvozdena vrata, naprasno sigurna da je to
on. Visoki plavušan. Da se predomislio. Da je došao da ih spase
iz ovog čemera.
Vrata se otvoriše. Katrina opsova u sebi. U prostoriju je ušao
Gunar Hagen. „Kako ide?“
Beata se protegla podigavši ruke preko glave. „U toku
popodneva nije bilo Valentina na tramvajskim linijama 11 i 12.
Ispitivanje svedoka nije urodilo plodom. Naši ljudi će ostati u
tramvajima i u toku večeri, ali veće su šanse da se pojavi sutra
ujutru.“
„Pitali su me iz velike istražne grupe za to slanje ljudstva po
tramvajima. Pitaju se šta se dešava i da li to ima nekakve veze s
ubistvima policajaca.“
„Glasine se brzo šire“, primeti Beata.
„I prebrzo“, odvrati Hagen. „Ovo će doći i do Belmana.“
Katrina je piljila u ekran. Obrazac. Nije li to bila njena jača
strana, nije li tako onomad ušla i Snešku u trag? Nekoliko cifara
koje se ponavljaju. Više puta. Više…
„Zato ću ga obavestiti o Valentinu koliko večeras.“
„A kako će se to odraziti na našu grupu?“, upita Beata.
„To što se Valentin iznebuha pojavio u nekom tramvaju nije
naša krivica, morali smo nešto da preduzmemo. Ali ujedno je
grupa time i okončala svoj zadatak. Pokazala je da je Valentin
živ i pribavila nam glavnog osumnjičenog. Sve i da ga ne
uhvatimo sada, još postoji mogućnost da će se pojaviti na Bergu.
Dalje nastavljaju drugi, narode.“
„A poli-ti?“, upita Katrina.
„Molim?“, ljubazno će Hagen.
„Stole kaže da prsti pišu ono što što se mota po podsvesti.
Valentin je ispisao čitav niz desetki. Poli znači mnogo. Mnogo
puta deset – poli-ti. Policija. U tom slučaju, planira da ubija još
policajaca.“
„O čemu ona to?“, upita Hagen Stolea.
Stole Aune slegnu ramenima. „Pokušavamo da protumačimo
njegove žvrljotine na prozoru tramvaja. Ja sam mislio da
poručuje dø – umrite. Ali šta ako se njemu samo sviđa kako
izgledaju te nule i jedinice? Ljudski mozak je
četvorodimenzionalan lavirint. Svi su bili u njemu, a niko ne zna
put.“
Kad se Katrina vraćala ulicama Osla ka policijskom stančiću na
Grinerleki, nije ni obraćala pažnju na živost svuda uokolo, na
nasmejane, grozničave ljude koji su žurno slavili kratko proleće,
kratak vikend, život dok još traje.
Sada je znala, znala je zašto su se toliko opsedali glupavom
„šifrom“. Zato što su očajnički želeli da sve ima nekakav
smisao, značenje. Ali i, što je još važnije, zato što nisu imali
pametnija posla, pa su pokušavali da iscede iz kamena nešto
čega unutra naprosto nije bilo.
Zurila je u pločnik pred svojim nogama, udarala potpeticama
ritmično u asfalt prateći onaj izazov koji je uporno ponavljala u
sebi: Još jednom, đubre. Udari još jednom.

Hari ju je držao za kosu koja je još bila zift-crna i tako gusta i

mekana da mu se činilo da steže kalem užeta. Privukao je ruku k
sebi i glava joj je poskočila, pogledao joj je niz uzana, izvijena
leđa i kičmu koja je vijugala poput zmije pod užarenom,
znojavom kožom. Zario se dublje, a njeno stenjanje je zvučalo
kao tiho režanje iz dubine grudi, bio je to ljutit, osujećen zvuk.
Ponekad bi vodili ljubav mirno i tiho, lenjo kao da se njišu u
plesu. A ponekad je, kao te večeri, to bila borba. Delovalo bi kao
da njeno uzbuđenje rađa samo još veće uzbuđenje, kao sada,
činilo mu se kao da gasi vatru benzinom, samo bi se razbuktala,
otela kontroli i desilo bi mu se da pomisli kako to nikako ne
može izaći na dobro.
Njena haljina je ležala na podu pokraj kreveta. Crvena.
Crvena joj je toliko dobro stajala da je to bilo gotovo bolno.
Bosonoga. Ne, nije bila bosa. Hari se nagnuo da udahne njen
miris.
„Nemoj da staješ“, prostenjala je.
Opijum. Rahela mu je ispričala kako opori miris potiče od
znoja iz kore nekog arapskog drveta. Ne, ne znoja, već suza.
Suza princeze koja je prebegla u Arabiju zbog zabranjene
ljubavi. Princeza Mira. Myrrha. Njen život se okončao u tuzi, ali
je Iv Sen Loran svakako plaćao omanje bogatstvo za litar tih
suza.
„Nemoj da staješ, evo…“
Zgrabila mu je ruku i prislonila sebi uz grlo. Oprezno je
stegnuo opipavši žile i napregnute mišiće njenog vitkog vrata.
„Jače! Ja…“
Glas ju je izdao kada je Hari poslušao. Znao je da joj je
zaustavio dotok kiseonika u mozak. Bio je to njen fetiš koji je
upražnjavao i voleo zato što je znao da je to uzbuđuje. No sada
se izrodilo i još nešto. Pomisao da je prepuštena njemu na milost
i nemilost, da može s njom šta god poželi. Zurio je u njenu
haljinu na podu. Crvenu haljinu. Osetio je da uzbuđenje raste, da
se neće suzdržati. Zažmurio je, zamišljao ju je. Kako puzi na sve
četiri, kako se polako osvrće ka njemu, a kosa joj menja boju i
on shvata ko je. Očima je prevrnula, a na vratu je imala modrice
koje su se pojavile čim je sevnuo forenzičarski blic.
Hari popusti stisak i privuče ruku k sebi. Ali Rahela je već
dostigla vrhunac, ukočila se i uzdrhtala kao zver u sekundi pre
nego što će se stropoštati na zemlju. A onda je umrla, skliznula i
udarila čelom o dušek. Oteo joj se bolan jecaj. Ostala je da leži
tako, na kolenima, kao da se moli.
Hari se povukao, a ona je prostenjala, okrenula se i ljutito ga
pogledala. Obično bi sačekao dok ona bude spremna za
razdvajanje.
Kratko ju je cmoknuo u vrat, iskrao se iz kreveta, uzeo gaće
Pola Smita koje mu je kupila na nekom aerodromu između Osla
i Ženeve. Iz vrangler farmerki koje su visile preko stolice
izvadio je paklicu kamela, a zatim izašao iz sobe i sišao u
dnevnu sobu. Seo je u fotelju i pogledao kroz prozor u noć koja
je tad bila najtamnija, a opet nedovoljno mračna da se ne vidi
obris Holmenkolškog brega spram neba. Zapalio je cigaretu.
Odmah zatim začuo je njene bose korake iza sebe i osetio kako
ga miluje po kosi i vratu.
„Šta je bilo?“
„Ništa.“
Sela je na naslon za ruke i zagnjurila glavu u podnožje
njegovog vrata. Koža joj je još bila vrela, mirisala je na Rahelu i
seks. I na suze princeze Mire.
„Opijum“, rekao je. „Kakvo ime za parfem.“
„Zar ti se ne sviđa?“
„Sviđa mi se.“ Hari otpuhnu dim ka tavanici. „Ali je dosta…
markantan.“
Podigla je glavu da ga pogleda. „I tek sad mi to kažeš?“
„Nisam dosad razmišljao o tome. Pa ni sada – dok me nisi
pitala.“
„Možda zbog alkohola?“
„Šta?“
„Zbog alkohola u parfemu, da li ti…?“
Odmahnuo je glavom.
„Ali nešto ne valja, Hari. Uznemiren si, ne drži te mesto.
Čoveče, pa vidi kako pušiš, uvlačiš dim kao da je poslednja kap
vode na svetu.“
Hari se osmehnu i pomilova je po naježenoj koži na leđima.
Poljubila ga je ovlaš u obraz. „Ako nije apstinencija od alkohola,
mora biti ona druga.“
„Druga?“
„Od policije.“
„A, to“, rekao je.
„Radi se o tim ubistvima policajaca, zar ne?“
 „Beata je dolazila da me nagovara. Kaže da se prethodno čula
s tobom.“
Rahela klimnu.
„Stekla je utisak da tebi ne bi smetalo“, nastavi Hari.
„Rekla sam da je to tvoja odluka.“
„Zar si zaboravila ono naše obećanje?“
„Nisam, Hari, ali ne mogu te prisiliti da održiš reč.“
„A da sam pristao i priključio se istrazi?“
„Onda bi prekršio obećanje.“
„A posledice?“
„Za tebe, mene i Olega? Veća verovatnoća da sve ode
dođavola. A za istragu tih ubistava? Bolji izgledi da se rasvetle.“
„M-hm. Rahela, ono prvo je sasvim izvesno, a ovo drugo
krajnje neizvesno.“
„Možda. Ali vrlo dobro znaš da mi možemo otići dođavola
vratio se ti u policiju ili ne. Nije to jedina opasnost koja vreba.
Druga je da poludiš zato što se nisi vratio da radiš ono za šta,
kao što oboje znamo, misliš da si stvoren. Čula sam da se neki
muškarci razvode tik pred sezonu lova.“
„Lova. A ne ribolova?“
„Dobro pitanje.“
Hari povuče dim. Govorili su staloženo, prigušenim tonom,
kao da razmatraju odlazak u nabavku. Pomislio je kako uvek
tako pričaju, kako je ona naprosto takva. Privukao ju je k sebi i
šapnuo joj na uvo:
„Nameravam da te zadržim, Rahela. Da sačuvam ovo.“
„Stvarno?“
„Stvarno. Zato što je dobro, nešto najbolje što sam imao u
životu. A znaš kakav sam, sećaš se Stoleove dijagnoze. Sklonost
bolestima zavisnosti na granici sa kompulzivnim ponašanjem.
Alkohol, lov – sve je to isti đavo, misao odjuri istim kolosekom.
Ako samo odškrinem ta vrata, tamo sam, Rahela. A ne želim da
budem tamo. Hoću da budem ovde. Jebote, pa već sam krenuo
tamo samim tim što pričamo o tome! Ne radim ovo zbog Olega i
tebe, već zbog sebe.“
„Dobro, dobro.“ Rahela ga je milovala po kosi. „Daj onda da
promenimo temu.“
„Hajde. Dakle, kažu ti da će možda otpustiti Olega i ranije?“
„Da, preboleo je sve simptome apstinencije i deluje im
motivisanije nego ikada. Hari?“
„Da?“
„Rekao mi je šta se desilo one večeri.“ Uporno ga je
milovala. Nije Hari uvek znao šta želi od života, ali je sasvim
izvesno želeo da ta ruka zauvek bude tu.
„Koje večeri?“
„Znaš ti koje. One večeri kada te je lekar okrpio.“
„Dakle, rekao ti je.“
„Ti si mi rekao da te je upucao neki Asajevljev diler.“
„Pa, nisam te slagao. Oleg je radio za njega.“
„Prethodna verzija mi je bila draža, ona u kojoj te Oleg
slučajno zatiče tamo, shvata koliko si teško povređen i trči niz
reku do urgentnog centra.“
„Ali sigurno nisi dokraja verovala u nju.“
„Rekao mi je i da je upao u ordinaciju i pripretio lekaru onom
odesom da pođe s njim.“
„Taj lekar mu je oprostio kada je video u kakvom sam
stanju.“
Rahela odmahnu glavom. „Hteo je da mi ispriča i još toga, ali
kaže da se slabo seća šta se događalo tih meseci.“
„To je tipično za dejstvo heroina.“
„Ali mislila sam da bi mi ti možda mogao popuniti te
praznine. Šta kažeš na to?“
 Hari povuče dim, sačeka sekundu, pa ga onda otpuhnu. „Po
mogućstvu, u što manjoj meri.“
Čupnula ga je za kosu. „Onda sam vam poverovala zato što
sam želela da poverujem. Pobogu, Hari, pa Oleg je pucao u tebe.
Trebalo bi da bude u zatvoru.“
Hari odmahnu glavom. „Bilo je sasvim slučajno, Rahela. Sve
je to sada za nama, a dokle god policija ne pronađe tu odesu,
niko ne može povezati Olega sa ubistvom Gusta Hansena niti sa
bilo čim drugim.“
„Kako to misliš? Pa Oleg je oslobođen sumnje za to ubistvo.
Zar mi sad govoriš da je ipak imao veze s tim?“
„Ne, Rahela.“
„Šta mi onda prećutkuješ, Hari?“
„Rahela, jesi li sigurna da želiš da znaš? Stvarno?“
Dugo se ćutke zagledala u njega.
Hari je čekao. Zurio je kroz prozor, u siluetu brega koji je
obgrlio taj mirni, bezbedni grad u kojem se nikad ništa nije
dešavalo. A zapravo je to bio rub vulkanskog kratera u kojem se
rodio grad. Sve je pitanje gledišta. I znanja.
„Ne“, prošaptala je u tami, uzela njegovu ruku i prislonila je
uz svoj obraz.
Sasvim je moguće živeti srećno u neznanju, pomisli Hari.
Samo moraš sve da potisneš. Da potisneš odesu koju jesi ili nisi
zaključao u ormaru. Da potisneš tri mrtva policajca za koje nisi
odgovoran. Da potisneš mržnju prema odbijenoj studentkinji sa
crvenom haljinom zadignutom preko pojasa. Nije li to sve?
Hari ugasi cigaretu.
„Da legnemo?“
U tri sata noću Hari se trgao iz sna.
Opet ju je sanjao. Ušao je u prostoriju i tu je zatekao. Ležala
je na prljavom dušeku na podu i sekla crvenu haljinu na sebi
velikim makazama. Pored nje je bio prenosivi televizor koji je
pokazivao sve njene pokrete za zakašnjenjem od nekoliko
sekundi. Hari se obazreo, ali nije video nikakvu kameru. Potom
je prislonila blistavo sečivo makaza uz unutrašnjost bele butine,
raskrečila se i prošaputala.
„Nemoj.“
A Hari je sebi iza leđa žurno napipao kvaku vrata koja su se
zatvorila za njim. Bila su zaključana. Tek tada je shvatio da je
nag i da korača ka njoj.
„Nemoj.“
Taj glas je dopro iz televizora, sa zakašnjenjem od dve
sekunde.
„Samo hoću ključ da izađem“, rekao je, ali mu se činilo da
govori pod vodom i nije znao da li ga je čula. A onda je zavukla
dva, tri, pa i četiri prsta sebi u vaginu, posmatrao je kako joj cela
uzana šaka nestaje unutra. Zakoračio je prema njoj. Šaka je
izašla napolje držeći pištolj. Uperen pravo u njega. Blistav,
mokar pištolj iz kojeg je nekakva cevčica, poput pupčane vrpce,
vodila u njenu utrobu. Nemoj, rekla je, ali je on već kleknuo
pred nju, nagnuo se i čelom dotakao cev, hladnu i prijatnu.
Šapnuo joj je u odgovor:
„Hajde.“
 Dvadeset četvrto poglavlje
Teniski tereni bili su pusti kada je volvo amazon Bjerna Holma
skrenuo ka Frognerskom parku i patrolnim kolima parkiranim na
čistini ispred glavne kapije.
Beata iskoči iz auta, sasvim razbuđena iako je prethodne noći
jedva oka sklopila. Bilo joj je teško da spava u tuđem krevetu.
Da, još je o njemu razmišljala kao o tuđinu; iako su bili telesno
bliski, njegov um, navike i način razmišljanja još su za nju bili
misterija. Nije bila sigurna ima li strpljenja i želje da rešava tu
zagonetku. Stoga je svakog jutra kad se probudi u njegovom
krevetu, sebi postavljala kontrolno pitanje: „Želiš li da se ovo
nastavi?“
Dva policajca u civilu, koji su dotad stajali oslonjeni na ona
patrolna kola, sada joj krenuše u susret. Primetila je da u kolima
sede još dva uniformisana lica, kao i treće, na zadnjem sedištu.
„Je l’ on?“, upitala je znajući da joj je srce zalupalo brže, ali
joj je to prijalo.
„Jeste“, reče jedan od ovih u civilu. „Odličan foto-robot,
pljunut je.“
„A tramvaj?“
„Pustili smo ga, bio je krcat. Ali uzeli smo podatke jedne
žene, pošto je izbila frka.“
„Kako to?“
„Pokušao je da pobegne kad smo pokazali legitimacije i rekli
mu da pođe s nama. Pojurio je niz prolaz, jebote ala je brz,
uspeo je da nam prepreči put dečjim kolicima. Vikao je vozaču
da zaustavi tramvaj.“
 „Kolica?“
„Da, šta kažeš – strašno, jebote.“
„Bojim se da je radio i strašnije stvari.“
„Ma mislim što je uterala ta kolica u tramvaj usred jutarnjeg
špica.“
„Kako bilo, vi ste ga uhvatili.“
„Ta ženska s kolicima je vrisnula i zgrabila ga za ruku, pa
sam uspeo da zamahnem.“ Policajac se iscerio pokazujući
krvave zglobove na desnoj pesnici. „Nije fora da mlatim
pištoljem ako ovo šljaka, zar ne?“
„Bravo“, reče Beata trudeći se da zvuči iskreno. Čučnula je
da pogleda na zadnje sedište, ali je videla samo siluetu pod
svojim odrazom na jutarnjem suncu. „Mogu li da otvore
prozor?“
Nastojala je da diše mirno dok se prozor pred njom spuštao.
Odmah ga je prepoznala. Nije je pogledao, već je zurio pravo
preda se, u jutro, napola spuštenih kapaka kao da je još u snu iz
kojeg ne želi da se probudi.
„Da li ste ga pretresli?“, upitala je.
„Blizak kontakt trećeg stepena“, iscerio se policajac u civilu.
„Ne, nije imao oružje.“
„Mislila sam, da li ste mu pretresli džepove, proverili nosi li
drogu i tako to?“
„Tja. Nismo – zašto?“
„Zato što je ovo Kris Redi, poznatiji kao Adidas. Ima više
presuda zbog prodaje spida. Ako je pokušao da vam pobegne, to
znači da ima robu kod sebe. Pregledajte ga.“
Uspravivši se, Beata Len pođe ka amazonu.
„Mislio sam da se ta ženska bavi otiscima prstiju“, čula je
policajca u civilu kako kaže Bjernu Holmu, koji im je prišao u
međuvremenu. „A ne prepoznavanjem dilera.“
 „Ona prepoznaje svakog ko je ikada fotografisan za arhiv
policije u Oslu“, reče Bjern. „Sledeći put gledajte malo
pažljivije, okej?“
Kada je Bjern seo u auto i upalio motor, Beata je znala da mu
kroz šoferšajbnu izgleda kao nadurena ženturača prekrštenih
ruku i ljutitog pogleda.
„Uhvatićemo ga u nedelju“, reče Bjern.
„Nadajmo se“, odvrati Beata. „Jeste li postavili sve na
Bergu?“
„Specijalci su obišli okolinu i odredili sebi položaje. Kažu da
nije bilo teško, pošto je svuda uokolo šuma. Ali ušli su i u
susedni objekat.“
„Da li su obavešteni svi koji su prošli put učestvovali u
istrazi?“
„Jesu. Svi će biti pri telefonu tog dana i javiće ako ih neko
bude zvao.“
„Bjerne, to se odnosi i na tebe.“
„Kao i na tebe. Nego, zašto Hari nije učestvovao u tako
velikoj istrazi? Pa već je bio viši inspektor u to vreme.“
„Šta znam, bio je indisponiran.“
„Pio je?“
„Šta ćemo s Katrinom?“
„Dodeljeno joj je zabačeno mesto u šumi sa pogledom na
kuću.“
„Odlično. Hoću da budem s njom na vezi sve vreme dok je
tamo.“
„Preneću joj.“
Beata pogleda na sat. Devet i šesnaest. Spuštali su se niz
Ulicu Tomasa Heftija i Bigdejsku aleju. Nije to zato što je to bio
najkraći put do Doma policije, već zato što je najlepši. A i da im
prođe vreme. Beata ponovo pogleda na sat. Devet i dvadeset
dva. Još dan i po do nedelje, do dana D.
Srce joj je još lupalo.
Već je zalupalo.

Johan Kron je ostavio Harija da čeka obavezna četiri minuta u

predvorju pre nego što je izašao iz kancelarije. Pošto je
sekretarici uputio nekoliko očiglednih uputstava, prišao je
gostima.
„Hule“, rekao je brzo osmotrivši policajčevo lice ne bi li
odredio njegovo raspoloženje pre nego što mu je pružio ruku.
„A vidim, poveli ste i advokata?“
„Ovo je Arnold Folkestad“, odvrati Hari. „Moj kolega,
zamolio sam ga da prisustvuje kao svedok svemu što bude
rečeno i ugovoreno.“
„Mudro, mudro“, reče Johan Kron, ali ništa u njegovom tonu
nije nagovestilo da to stvarno misli. „Dođite, dođite.“
Pošao je ispred njih, kratko pogledao na neobično sitan,
gotovo ženski ručni sat i Hari je shvatio poruku: ja sam jedan
tražen advokat i nemam vremena za ovu relativno beznačajnu
stvar. Kancelarija je bila ortačke veličine i mirisala je na kožu
od, kako je Hari zaključio, polica prepunih ukoričenih
Pravosudnih glasnika. Kao i na parfem čiji je izvor Hari
poznavao. Silje Gravseng je sedela na stolici napola okrenuta
prema njima, a napola prema masivnom pisaćem stolu Johana
Krona.
„Ugroženo?“, upita Hari pogladivši površinu stola pre nego
što je seo.
„Obična tikovina“, odvrati Kron sedajući da predsedava iza
prašume.
„Juče obična, danas ugrožena“, reče Hari kratko klimnuvši
Silje Gravseng, a ova je u odgovor polako podigla pogled, kao
da ne može da pomeri glavu. Kosu je vezala tako čvrsto u
konjski rep da su joj se oči suzile. Obukla se tako da bi čovek
pomislio da i sama radi u advokatskoj kancelariji. Izgledala je
smireno.
„Da odmah pređemo na stvar?“, predloži Johan Kron
sklapajući, po običaju, vrhove prstiju. „Dakle, gospođica
Gravseng mi je saopštila da je tog dana, oko ponoći, silovana u
vašem kabinetu na Policijskoj akademiji. U priloženi dokazni
materijal zasad se ubrajaju ogrebotine, modrice i pocepana
haljina. Sve to je fotografisano i može se iskoristiti kao dokaz
pred sudom.“
Kron pogleda Silje kao da proverava može li ova izdržati
pritisak, a zatim nastavi:
„Lekarskim pregledom u Prihvatilištu za žrtve silovanja nisu
ustanovljene povrede ili krvarenja u intimnoj regiji, ali tako
obično i biva. Čak i kod izrazito nasilnog zlostavljanja na takve
tragove nailazimo u samo petnaest do trideset posto slučajeva.
Tragova semene tečnosti u vagini nije bilo budući da ste bili
dovoljno prisebni da ejakulirate gospođici Gravseng na stomak
pre nego što ste je pustili da se obuče, odvukli je do izlaza i
izbacili napolje. Šteta što ona nije bila toliko prisebna da sačuva
bar deo vašeg ejakulata kao dokazni materijal, već je umesto
toga satima plakala pod tušem trudeći se da spere svu nečistoću
sa sebe. Njena reakcija možda nije bila mudra, ali je sasvim
razumljiva i česta kod mladih devojaka.“
Kronov glas je ljutito zadrhtao, ali Hari zaključi da to nije
pokazatelj iskrenog osećanja, već nagoveštaj efekta kakav bi
takvo izlaganje postiglo u sudnici.
„Međutim, osoblje Prihvatilišta dužno je da u nekoliko
redaka opiše psihičko stanje žrtve. Posredi su iskusni stručnjaci
koji odlično poznaju reakcije žrtava silovanja, pa se otud njihovi
opisi veoma uvažavaju na sudu. A verujte mi, u ovom slučaju ta
psihološka zapažanja idu u prilog mojoj klijentkinji.“
Advokat se kratko osmehnu, kao da se takoreći izvinjava.
„Ali pre nego što se detaljnije pozabavimo dokaznim
materijalom, mogli bismo utvrditi da li ste razmislili o mom
predlogu, Hule. Ukoliko ste se opredelili za ovu ponudu – a
nadam se zbog dobrobiti svih umešanih da jeste – imam
spreman pismeni ugovor. Koji je, naravno, poverljive prirode.“
Kron pruži Hariju crnu kožnu fasciklu značajno posmatrajući
Arnolda Falkstada, koji polako klimnu.
Hari otvori onu fasciklu i brzo pročita tekst na papiru formata
a4.
„M-hm. Treba da podnesem ostavku na Policijskoj akademiji
i odreknem se budućeg rada u ili pri policiji. Kao i da više nikad
ne razgovaram sa Silje Gravseng ili o njoj. Vidim, fali još samo
potpis.“
„Pa i nije naročito složeno, a ako ste sve sabrali i oduzeli i
došli do tačnog rešenja…“
Hari klimnu. Pogledao je Silje Gravseng, koja je sedela
ukočeno kao lutka i bezizražajno zurila u njega.
Arnold Folkestad se tiho nakašlja, a Kron ga pogleda
ljubazno, tobož slučajno ugledavši i svoj ručni sat. Arnold mu
pruži nekakvu žutu kartonsku fasciklu.
„Šta je to?“, upita Kron izvivši obrvu, pa je preuze.
„Naš predlog sporazuma“, odvrati Folkestad. „Kao što ćete
videti, predlažemo da se Silje Gravseng momentalno ispiše sa
Akademije i obaveže da nikad neće tražiti zaposlenje u ili pri
policiji.“
„Šalite se…“
„Kao i da nikad više ne pokuša da stupi u kontakt s Harijem
Huleom.“
 „Ovo je nečuveno.“
„Zauzvrat, iz obzira prema svima umešanima, nećemo
podneti krivičnu prijavu zbog ovog pokušaja ucenjivanja
zaposlenog lica na Policijskoj akademiji.“
„U tom slučaju je sve rešeno, i vidimo se u sudnici“, reče
Kron uspevši da mu potpuni kliše ne zvuči tako. „A iako će vaša
strana neminovno izgubiti spor, lično ću se postarati da ga
vodim.“
Folkestad slegnu ramenima. „Bojim se da vas u tom slučaju
čeka malo razočaranje, Krone.“
„Videćemo ko će se razočarati.“ Kron već beše ustao i
prikopčao jedino dugme na sakou stavljajući im time na znanje
da kreće na sledeći sastanak. A onda je, spazivši Harijev pogled,
zastao u pola pokreta kao da okleva.
„Kako to mislite?“
„Ako vam nije problem“, poče Folkestad, „preporučujem da
pročitate dokumentaciju priloženu uz predlog sporazuma.“
Kron je otvorio žutu fasciklu. Prelistao. Počeo da čita.
„Kao što vidite“, nastavi Folkestad, „vaša klijentkinja je na
Policijskoj akademiji pohađala nastavu o krivičnom delu
silovanja gde se uči i o tipičnim reakcijama kod žrtava.“
„To ne znači…“
„Krone, zamolio bih vas da primedbe sačuvate za kraj i
pogledate naredni list. Naići ćete na potpisanu i zasad
nezvaničnu izjavu svedoka, studenta Univerziteta, koji je stajao
ispred ulaza na Akademiju u trenutku kada je Silje Gravseng
izašla. Kaže da je pre izgledala ljutito negoli uplašeno. Ne
spominje nikakvu pocepanu haljinu. Naprotiv, njemu je
izgledala doterano i neozleđeno. A priznaje da ju je pomno
odmerio.“ Okrenuo se prema Silje Gravseng. „Ja bih na vašem
mestu to doživeo kao kompliment.“
 Sedela je jednako nepomično, ali su joj se obrazi zarumeneli,
a kapci ubrzano treptali.
„Kao što vidite, Hari Hule je momku prišao najviše minut,
dakle šezdeset sekundi, pošto je gospođica Gravseng prošla
pored njega. Nije, dakle, imao vremena da se, na primer,
istušira. Hule je ostao sa svedokom dok ja nisam stigao i
odvezao Hulea u Forenzičku laboratoriju…“ Folkestad pokaza
rukom. „Sledeća strana, da, to.“
Kron pogleda. Morao je da sedne.
„Iz izveštaja se vidi da Hule nije imao ništa od očekivanih
pokazatelja da je upravo silovao – ni tragove kože pod noktima,
ni sekret ili stidne dlačice druge osobe na rukama i polnom
organu. Što se nikako ne uklapa s tvrdnjama gospođice
Gravseng o grebanju i penetraciji. Osim toga, na telu nije imao
ni tragova da mu je pružala otpor. Jedini trag su dve vlasi kose
na odeći, što je najmanje što bi se moglo očekivati pošto se
popela na njega – to pogledajte na trećoj strani.“
Kron je okrenuo list ne podižući pogled kojim je preleteo niz
stranicu. Tri sekunde kasnije nemo je opsovao, pa Hari zaključi
da je legenda istinita i da niko u Norveškoj advokatskoj komori
ne čita dokumente brže od Johana Krona.
„Naposletku“, nastavi Folkestad. „Ako biste proverili
zapreminu Huleovog izmerenog ejakulata pola sata nakon
navodnog silovanja, videćete da iznosi četiri mililitra. U
normalnim okolnostima, prva ejakulacija meri negde između
dva i pet mililitara. Druga u roku od samo pola sata proizvešće
manje od deset posto te zapremine. Ukratko, ukoliko se Huleovi
testisi ne odlikuju nekakvom sasvim izuzetnom morfologijom,
on nikako nije mogao ejakulirati u trenutku kada gospođica
Gravseng tvrdi da jeste.“
U tišini koja je usledila, Hari začu trubljenje automobila na
ulici, zatim i neki povik praćen smehom i psovanjem. Kolona
automobila je stajala.
„Nije naročito složeno“, reče Folkestad osmehnuvši se kroz
bradu. „Pa ukoliko ste već sabrali i oduzeli…“
Začuo se hidraulični frktaj opuštenih kočnica, a zatim i tresak
stolice sa koje je Silje Gravseng poskočila, ubrzo zatim i tresak
vratima kada je izletela napolje.
Kron je dugo sedeo oborene glave. Kada ju je podigao,
gledao je pravo u Harija.
„Izvini“, počeo je. „Kao advokati, navikli smo na to da
klijenti lažu kada hoće da se spasu. Ali ovo… trebalo je bolje da
pročitam situaciju.“
Hari slegnu ramenima. „Ali ti je ne poznaješ.“
„Ne“, odvrati Kron. „Ali poznajem tebe. Trebalo bi da te
poznajem posle svih ovih godina, Hule. Nateraću je da potpiše
vaš predlog.“
„A ako ne bude htela?“
„Objasniću joj koje su posledice lažnog iskaza. I zvaničnog
izbacivanja sa Policijske akademije. Znate, nije ona glupa.“
„Znam da nije“, reče Hari, pa s uzdahom ustade. „Znam da
nije.“
Na ulici se saobraćaj ponovo pokrenuo.

Hari i Arnold su išli uz Ulicu Karla Johana.

„Hvala ti“, poče Hari. „Ali i dalje mi nije jasno kako si tako
brzo shvatio.“
„Imam nešto iskustva sa ocd-om.“ Arnold se osmehnuo.
„Molim?“
„S opsesivno-kompulzivnim poremećajem – kad neko s
takvom sklonošću smisli šta želi, neće prezati ni od čega. Sam
postupak bitniji je od posledica.“
 „Znam ja šta je ocd, imam drugara psihologa koji me je
optužio da sam i sâm na pola puta do tog poremećaja. Nego se
pitam kako si tako brzo shvatio da nam treba svedok i da
moramo otići u laboratoriju.“
Arnold Folkestad se tiho nasmejao. „Ne znam smem li da ti
kažem, Hari.“
„Zašto ne bi smeo?“
„Recimo da sam svojevremeno imao sličan slučaj. Dvojica
policajaca su bili u opasnosti da ih prijavi lice koje su upravo
premlatili, ali su ga preduhitrili akcijom sličnom ovoj našoj.
Doduše, oni su manipulisali dokazima, jedan od njih je spalio
sve forenzičke dokaze koji im nisu govorili u prilog, ili bar
dovoljno njih da je advokat posavetovao oštećeno lice da
odustane od prijave jer nije bilo svrhe. Pretpostavio sam da će se
isto desiti i sada.“
„Arnolde, to sad zvuči kao da sam je stvarno silovao.“
„Izvini.“ Arnold se opet nasmejao. „Napola sam očekivao da
se ovako nešto dogodi – devojka je tempirana bomba, trebalo je
da padne na psihološkom testiranju pre prijemnog ispita.“
Prešli su preko Egerovog trga. Harijevim mislima proleteše
prizori iz sećanja. Maj, nasmejana ljubav iz tinejdžerskih dana.
Telo ubijenog dobrovoljca iz Vojske spasa pored božićnog
kotlića. Grad pun uspomena.
„I, ko su bila ta dva policajca?“
„Ljudi na visokim položajima.“
„I zato nisi hteo da mi kažeš – zato što te grize savest?“
Arnold Folkestad slegnu ramenima. „Savest bi trebalo da
grize svakog ko nije spreman da se izloži neprijatnosti zbog
pravde.“
„M-hm. Policajac sklon nasilju i uništavanju dokaza – takvih
nema mnogo. Da nije možda reč o Trulsu Berntsenu?“
 Arnold Folkestad oćuta, ali trzaj koji je prošao njegovim
okruglastim, niskim telom rekao je Hariju dovoljno.
„Belmanova senka. Na njega si mislio kad si spomenuo visok
položaj, zar ne?“ Hari pljunu na asfalt.
„Hari, kako bi bilo da promenimo temu?“
„Slažem se. Hajde da ručamo u Šrederu.“
„U restoranu Šreder? Služe li oni uopšte… ručak?“
„Imaju sendviče s faširanom šniclom. I slobodne stolove.“

„Kao u stara vremena, Nina“, reče Hari konobarici koja je

upravo stavila dve prepržene faširane šnicle prekrivene
nedovoljno pečenim lukom na kriške hleba pred njima.
„Ovde se, kao što znaš, ništa ne menja.“ Osmehnula se i
otišla.
„Dakle, Truls Berntsen“, poče Hari osvrćući se. Njih dvojica
su bili takoreći jedini gosti u jednostavnom, četvorougaonom
lokalu koji je, iako su prošle godine od uvođenja zabrane
pušenja, i dalje asocirao na jaku zadimljenost. „Mislim da je
godinama čistio dokaze u policiji.“
„Stvarno?“ Folkestad je sumnjičavo posmatrao crkotinu na
tanjiru. „A Belman?“
„U ono vreme je bio nadležan za promet narkoticima. Znam
da je imao dogovor s Rudolfom Asajevim, koji je preprodavao
violinu, drogu vrlo sličnu heroinu“, reče Hari. „Belman ga je
pustio da uspostavi monopol u Oslu ako ovaj, zauzvrat,
doprinese da se smanji očigledno dilovanje, broj narkomana na
ulicama i smrtnih slučajeva od predoziranja, što je sve Belman
mogao da prikaže kao svoj lični uspeh.“
„Toliki uspeh da mu je obezbedio mesto direktora policije?“
Hari oprezno gricnu šniclu i slegnu ramenima kao da veli
„možda“.
 „A zašto nisi nešto uradio sa tim saznanjima?“ Arnold
Folkestad polako zaseče ono za šta se nadao da je meso. Onda
odustade i pogleda Harija, koji je bezizražajno zurio u njega
uporno žvaćući. „Nisi hteo da stradaš za pravdu?“
Hari proguta zalogaj, pa uze papirnu salvetu da obriše uglove
usana.
„Nisam imao dokaze. Osim toga, nisam više ni bio u policiji
– nisam bio nadležan. A ni sad nisam nadležan, Arnolde.“
„Nisi.“ Nabovši zalogajčić na viljušku, Folkestad je podiže
da osmotri. „Možda me se ne tiče, Hari, ali ako nisi nadležan i
ako više ne radiš u policiji, zašto ti je Odeljenje za patologiju
slalo izveštaj s obdukcije tog Rudolfa Asajeva.“
„M-hm. Dakle, video si ga.“
„Samo zato što pokupim i tvoju poštu kad već odem do onih
poličica. I zato što uprava otvara sve pošiljke. I, naravno, zato
što sam neizmerno radoznao.“
„Kakva ti je šnicla?“
„Nisam je još ni okusio.“
„Slobodno probaj, ne ujeda.“
„Hvala, takođe, Hari.“
Hari se osmehnuo. „Pogledali su iza očne jabučice i tamo su
pronašli ono što smo tražili. Rupicu u velikoj arteriji. Neko je,
na primer, mogao da pomeri Asajevu očnu jabučicu dok je ovaj
bio u komi, a istovremeno zarije iglu u ugao oka i ubrizga
mehuriće vazduha u arteriju. Proizvod toga bilo bi trenutno
slepilo, a zatim i nastanak ugruška u mozgu čijem se uzroku ne
bi moglo ući u trag.“
„Tek sam sad ogladneo“, reče Arnold Folkestad s grimasom
na licu, pa odloži onu viljušku. „Znači li to da si dokazao da je
Asajev ubijen?“
„Ne. Kažem ti, uzrok smrti se ne može utvrditi. Ali taj ubod
pokazuje šta se moglo desiti. Naravno, prava zagonetka je kako
je neko uopšte ušao u Asajevljevu sobu. Dežurni policajac je
izjavio kako u vreme kada je ta igla morala biti zarivena, niko
nije tuda prošao. Ni od lekara, ni od nepoznatih lica.“
„Zagonetka zaključane sobe.“
„Ili nešto mnogo jednostavnije, kao na primer, da je policajac
napustio položaj ili zaspao, pa sasvim očekivano nije želeo to da
prizna. Ili da je, posredno ili neposredno, saučestvovao u
ubistvu.“
„Ali ako je policajac napustio položaj ili zaspao, ubistvo bi se
zasnivalo na slučajnoj prilici, ali mi u to valjda ne verujemo?“
„Ne, Arnolde, ne verujemo u to. Ali je možda namamljen
nečim da napusti svoj položaj. Ili drogiran.“
„Ili pak podmićen. Pa moraš tražiti da se taj policajac
sasluša!“
Hari odmahnu glavom.
„Ama zašto, pobogu?“
„Kao prvo, više nisam u policiji. Kao drugo, taj policajac je
mrtav. To je onaj što je ubijen u kolima kod Dramena.“ Hari
klimnu kao za sebe, pa srknu kafu iz šolje.
„Majku mu!“ Arnold se naslonio preko stola. „A kao treće?“
Hari mahnu Nini da donese račun. „Zar sam rekao da ima
nešto treće?“
„Rekao si ’kao drugo’ umesto ’a kao drugo’. Kao da ćeš još
nabrajati.“
„Pa. Moram da poradim na svom norveškom.“
Arnold izvi veliku, čupavu glavu u stranu. A Hari je u
koleginom pogledu prepoznao pitanje. Ako ne želiš da isteraš tu
stvar na čistac, zašto mi pričaš sve to?
„Požuri, jedi“, reče Hari. „Moram na predavanje.“
Sunce je skliznulo po belom nebu ka horizontu bojeći oblake u
narandžasto.
Truls Berntsen je sedeo u autu i napola slušao glasove iz
radija čekajući da padne mrak, da se popale sva svetla u kući
iznad njega. Čekao je da je ugleda. I samo kratak prizor Ule bio
bi mu dovoljan.
Nešto se spremalo. Toliko je shvatio iz komunikacije,
dešavalo se nešto mimo redovnih, rutinskih i ravnodušnih
poruka. Do njega su dopirale samo kratke, jezgrovite rečenice
kao da je postojalo naređenje da se ta frekvencija ne koristi više
nego što je neophodno. Više mu je govorilo ono što nije
izrečeno od onoga što izreknu. Način na koji su govorili, te
isprekidane rečenice koje su se naoko ticale nekakvih uviđaja i
prevoza, ali bez spominjanja adrese, satnice ili imena. Pričalo se
da je svojevremeno policijska frekvencija bila četvrta lokalna
radio-stanica u Oslu po popularnosti, ali je to bilo pre nedavne
enkripcije signala. Pa opet, te večeri su govorili kao da se plaše
da nešto ne odaju.
Ponovo su se oglasili. Truls pojača zvuk.
„Nula jedan. Delta dva nula. Sve mirno.“
Delta, specijalci. Oružana akcija.
Truls uze dvogled. Pogledao je ka prozoru dnevne sobe. U
novoj kući je bilo teže posmatrati je, smetala mu je terasa pred
dnevnom sobom. Dok su živeli u onoj staroj, Truls je mogao da
se sakrije na obodu šume i gleda pravo u dnevnu sobu.
Posmatrao ju je kako sedi na trosedu nogu podvijenih poda se.
Bosa. Kako sklanja plave uvojke sa lica. Kao da zna da je neko
gleda. Tako lepa da bi mu suze krenule na oči.
Nebo nad fjordom prešlo je iz narandžaste u ljubičastu boju.
A bilo je sasvim crno i one noći kada se parkirao tik uz
džamiju na Okeberškom putu. Sišao je do Doma policije s
legitimacijom oko vrata ukoliko ga neko ugleda iz portirnice.
Otključao je ulazna vrata i sišao u skladište dokaznog materijala.
Nosio je noćni dvogled, prešao je na njega otkako je jednom
upaljeno svetlo navelo čuvara da nešto posumnja u vreme kada
je Truls čistio dokaze za Asajeva. Bio je brz, kutiju je pronašao
po datumu, izvadio metak kalibra 9 milimetara koji su izvukli
Kalsnesu iz glave i zamenio ga onim koji je doneo u džepu.
Neobično je bilo samo to što mu se činilo da nije sâm.
Pogledao je Ulu. Da li se i ona tako osećala? Da li bi zato
poglednula od knjige ka prozoru, kao da napolju ima nečeg,
nečeg što je čeka?
Ponovo su progovorili na radiju.
Sad je znao o čemu pričaju.
Shvatio je šta smeraju.
 Dvadeset peto poglavlje
Dan D se bližio kraju.
Motorola tiho zakrča.
Katrina Brat se promeškoljila na tankoj podlošci. Uzela je
dvogled i pogledala ka kući na Bergsliji. Mrak, tišina. Tako je
bilo već skoro dvadeset četiri sata.
Uskoro je nešto moralo da se desi. Za tri sata biće nov datum.
Pogrešan datum.
Tresla se od hladnoće. Ali moglo je biti i gore. Tokom dana
bilo je skoro deset stepeni i bez padavina. Ali čim je sunce zašlo,
temperatura je pala i postalo joj je hladno uprkos zimskom
donjem vešu i perjanoj jakni za koju joj je prodavac rekao da je
„…osamsto prema američkoj, a ne evropskoj skali.“ Da li je to
imalo neke veze sa raspodelom toplote prema težini? Ili
količinom perja na datu zapreminu? U tom trenutku je poželela
da ima na sebi nešto što je još toplije od osamsto. Na primer,
muškarca uz kog bi se privila…
U samu kuću nije bio raspoređen niko, nisu želeli da rizikuju
da ga neko vidi kako ulazi ili izlazi. Čak su i automobile
parkirali podalje odatle, a kući se prikrali izokola u grupama ne
većim od dvoje, i svi u civilu.
Njoj su dodelili položaj na jednom brežuljku u Berškoj šumi,
iza položaja specijalaca. Iako je znala gde se ovi nalaze, ni sa
dvogledom nije videla ništa. A znala je i da imaju četvoricu
snajperista koji pokrivaju kuću sa sve četiri strane, kao i
jedanaestoro ljudi spremnih da izvedu jurišni napad na kuću sa
svojih položaja u roku od osam sekundi.
 Ponovo je pogledala na sat. Još dva sata i pedeset osam
minuta.
Koliko je njima bilo poznato, prvobitno ubistvo se desilo
krajem dana, ali bilo je teško utvrditi trenutak smrti kada je telo
žrtve bilo isečeno na komade ne veće od dva kilograma. Kako
bilo, dotad su se satnice ponovljenih ubistava koliko--toliko
podudarale s vremenom prvobitnih, pa je bilo sasvim očekivano
što se ništa nije desilo prethodne noći.
Oblaci su leteli sa zapada. Iako su najavili vedro nebo, sada
se smračilo i vidljivost je bila smanjena. S druge strane, moglo
se očekivati otopljenje. Naravno, trebalo je da ponese vreću za
spavanje. Zavibrirao joj je mobilni telefon. Javila se.
„Šta ima?“, upita Beata.
„Nemam o čemu da te izvestim.“ Katrina se počeša po vratu.
„Osim da je globalno otopljavanje upravo dokazano. Ujedaju me
braničevke. U martu.“
„Misliš, komarci?“
„Ne, braničevke. To su ti… pa, ima ih dosta u Bergenu. Ima
li tu zanimljivih poziva?“
„Ne, samo grickalice sa sirom, pepsi maks i Gabrijel Bern.
Reci mi, je l’ on seksi ili taman premator?“
„Seksi. Gledaš Terapiju?“
„Prva sezona, treći disk.“
„Nisam znala da si slaba na serije i kalorije. Trenerka?“
„Sa vrlo labavim lastišem. Moram malo da ugađam sebi kad
zvrk nije tu.“
„Da se menjamo?“
„Nipošto. Prekidam vezu za slučaj da me pozove princ na
belom konju. Izveštavaj me.“
Katrina odloži mobilni pored motorole. Uzela je dvogled i
pogledala put pred kućom. Načelno joj je mogao prići s bilo koje
strane. Doduše, ne i preko ograde prema pruzi kuda je upravo
protutnjao voz, ali ako bi naišao iz pravca Ribnjačkog trga,
mogao je da se prikrade jednom od bezbroj šumskih staza.
Mogao bi da se provuče i kroz okolne bašte duž ulice, naročito
sada, kada se noć zamračila od oblaka. Ali ako se osećao
samouvereno, nije bilo razloga da ne priđe i putem. Uz uzbrdicu
naiđe neko na starom biciklu, ševrdao je levo i desno – možda
nije bio sasvim trezan.
Šta li je Hari radio te večeri?
Šta Hari radi – to ne bi znao ni onaj što sedi preko puta njega.
Zagonetni Hari. Drugačiji od svih. Drugačiji od Bjerna Holma,
kom se sve očitavalo na licu. Kao kad joj je prethodnog dana
rekao da će preslušavati celokupnu diskografiju Merla Hagarda
dok bude čekao pokraj telefona. I jesti domaće šnicle od losa iz
Skreje. A pošto se ona na to namrštila, obećao joj je da će je,
kad sve ovo bude prošlo, pozvati na mamine šnicle od losa i
pomfrit i posvetiti je u misteriju bejkersfildskog zvuka –
verovatno jedinu svoju misteriju. Nije ni čudo što je bio sâm.
Izgledalo je kao da je zažalio zbog tog predloga kada ga je
učtivo odbila.

Truls Berntsen se vozio Kvadraturom, kao i gotovo svako veče.

Polako je išao gore-dole i levo-desno. Kraljičina ulica, Crkvena,
Kapetanska, Donja dvorska, Carinska. Bio je to nekad njegov
grad, i opet će biti.
Radio je uporno trućao. Bile su to šifre namenjene njemu,
šifre kojima su hteli da ga izopšte. Budale, mislili su da im je
pošlo za rukom, da nije shvatio. Ali nisu ga zeznuli. Truls
Berntsen podesi retrovizor i pogleda službeni pištolj pored jakne
na prednjem sedištu. Kao i obično, biće obrnuto. On će zeznuti
njih.
 Ženske duž pločnika su ga ignorisale, prepoznale su mu auto
i znale su da ga ne zanimaju njihove usluge. Neki našminkani
klinac u preuskim pantalonama okačio se o znak za zabranjeno
parkiranje kao da je to šipka u striptiz klubu, isturio kuk i
napućio se Trulsu, koji mu pokaza srednji prst u odgovor.
Izgledalo je kao da se tama malčice zgusnula. Truls se nagnu
ka šoferšajbni i pogleda naviše. Sa zapada su navirali oblaci.
Prikočio je na semaforu i ponovo pogledao susedno sedište.
Koliko ih je samo već puta zeznuo, a sada će još jednom. Bio je
to njegov grad i niko mu ga neće oduzeti.
Prebacio je pištolj u pregradu. Dokaz. Bilo je tako davno, ali
još je pamtio njegovo lice. Rene Kalsnes. Lice ženskaste
pičkice. Truls tresnu dlanom o volan. Daj više to zeleno, jebote!
Prvo ga je umlatio pendrekom.
A onda je uzeo službeni pištolj.
Čak i na tom krvavom, razbucanom licu Truls je video
molbu, čuo je preklinjanje u šištanju nalik na probušenu gumu
bicikla. Bez reči. Bez vajde.
Pucao je u koren nosa, video kratak trzaj, kao na filmu. Onda
je odgurao auto odatle u provaliju. Nešto dalje je prebrisao
pendrek i bacio ga u šumu. Imao je on još toga u ormaru kod
kuće. Oružja, noćnih vizira, pancira, pa čak i pušku merklinku
za koju su još mislili da se nalazi među dokaznim materijalom.
Truls se tunelima spustio u utrobu Osla. Motorizovana
desnica je novoizgrađeni splet tunela nazvala kucavicama
prestonice. Odbornik zelenih im je uzvratio nazvavši ih
gradskim crevima – možda su bila neophodna, ali su svejedno
kroz njih prolazila govna.
Manevrisao je kroz priključenja i kružne tokove označene
tako da moraš biti upoznat s lokalnom tradicijom i humorom
sekretarijata za saobraćaj. A onda je izbio na brdo. Istočni kraj
grada. Njegov kraj. Na radiju su i dalje trućali. Jedan glas je
zaglušila tutnjava voza. Laki metro. Budale. Zar su stvarno
mislili da neće dešifrovati njihove klinačke fazone? Nalazili su
se na Bergu. Kod žute kuće.

Hari je ležao poleđuške i posmatrao kako dim cigarete polako

puzi ka tavanici u spavaćoj sobi ocrtavajući figure i lica. Znao je
i koja. Mogao bi ih sve poimence nabrojati. Društvo mrtvih
policajaca. Razduvao ih je da nestanu. Doneo je odluku. Nije
znao tačno kad, ali je znao da će ona promeniti sve.
Neko vreme je pokušavao da se ubedi kako sve to i nije tako
strašno, da preteruje, ali imao je predug alkoholičarski staž da ne
upozna sve ludosti nipodaštavanja situacije. Kad bude rekao šta
ima, to će promeniti sve u odnosu sa ženom pored njega.
Strepeo je. Birao reči u sebi. Mora sad biti rečeno.
Udahnuo je, ali ga je ona preduhitrila.
„Daj mi dim“, zaprela je Rahela privivši se još malo uz njega.
Njena gola koža isijavala je kao kaljeva peć, a Harija bi čežnja
za tom toplotom spopala u najčudnijim trenucima. Pokrivač je
bio topao iznutra, a hladan spolja. Bela posteljina, uvek bela –
nijedna druga nije hladna kako treba.
Pružio joj je kamel. Posmatrao ju je kako nespretno preuzima
cigaretu i uvlači obraze motreći u cigaretu kao da se ipak mora
držati na oku. Pomislio je na sve što ima.
I sve što može izgubiti.
„Da te odbacim na aerodrom sutra?“, predložio je.
„Ne moraš.“
„Znam, ali imam časove tek kasno.“
„Onda me odbaci.“ Poljubila ga je u obraz.
„Pod dva uslova.“
Rahela se okrenu na bok i zbunjeno ga pogleda.
 „Prvi je da zauvek pušiš kao šiparica na žurki.“
Tiho se nasmejala. „Pokušaću. A šta je drugi?“
Hari proguta pljuvačku. Znao je da će se ubuduće vraćati na
to kao na poslednji trenutak sreće u životu.
„Čekam…“
Sranje, sranje.
„Nameravam da prekršim jedno obećanje“, rekao je.
„Obećanje koje sam prvenstveno dao sebi, ali bojim se da se tiče
i tebe.“
U tami je više primetio nego čuo da se ritam njenog disanja
promenio. Kratki, brzi udisaji. Uplašeni.

Katrina zevnu i pogleda na sat, na zelenkastu fluorescentnu

sekundaru koja je odbrojavala. Niko od istražitelja prethodnog
ubistva nije primio poziv.
Možda je trebalo da oseti sve veće uzbuđenje kako se dan
primicao kraju, ali je bilo upravo obrnuto, činilo joj se da se već
bori protiv razočaranja naprežući se da se bodri mislima o toploj
kupki koja ju je čekala kod kuće. O svom krevetu. O prvoj
jutarnjoj kafi sutradan, u novom danu koji nosi nove
mogućnosti. Uvek čeka nešto novo, mora biti tako.
Videla je svetlost farova na kružnom putu 3, posmatrala život
grada koji se neshvatljivo kretao svojim tokom. Kao i tamu koja
se dodatno zgusnula kada su oblaci prekrili mesec poput guste
zastave. Htela je da se promeškolji, kad se trgnu. Čula je neki
zvuk. Pucketanje grane. Odmah tu.
Osluškivala je ne dišući. Njen položaj bio je okružen gustim
žbunjem i drvećem kako se ne bi videla sa šumskih staza kojima
je mogao naići. Ali na stazama nije bilo granja.
Ponovo nešto krcnu, sad još bliže. Katrina nehotice zinu kao
da je krvi koja joj je jurnula kroz telo trebalo više kiseonika.
 Katrina pruži ruku ka motoroli, ali nije stigla da je dotakne.
Sigurno se kretao munjevitom brzinom, ali je dah koji je
osetila uz vrat bio sasvim ravnomeran, a šapat na njenom uvu
staložen, gotovo razdragan:
„Šta se dešava?“
Katrina se osvrnula i siktavo odahnula. „Ništa.“
Mikael Belman zgrabi njen noćni dvogled i uperi ga ka kući
pod njima. „Specijalci su na dva položaja iza šina, zar ne?“
„Jesu, otkud…?“
„Dobio sam kopiju plana akcije“, odvrati Belman. „Tako sam
pronašao i ovaj položaj. Dobro je sakriven, moram reći.“
Pljesnuo se po čelu. „Ma ko bi rekao – komarci u martu.“
„Braničevke“, ispravi ga Katrina.
„Greška.“ Mikael Belman je još gledao kroz dvogled.
„Nije, oboje smo u pravu. Braničevke su zapravo mali
komarci.“
„Greška je što se…“
„Neke su toliko male da uopšte ne sišu ljudsku krv, već krv
drugih insekata. Tačnije, hrane se njihovim telesnim tečnostima,
pošto insekti…“
„…ništa ne događa. Pred kućom stoji neki auto.“
„Mislim, biti komarac u močvari je već dovoljno jadno, ali
zamisli da te uz to još grizu drugi komarci.“ Katrina je bila
svesna da brblja iz puke nervoze i ne znajući zašto je nervozna.
Možda zato što razgovara s direktorom policije.
„Neko ide iz tog auta prema kući“, reče Belman.
„U tom slučaju, baš si navukao lošu karmu…“ Motorola
zakrča, ali naprosto nije uspevala da zaćuti. „A ako
braničevka… Šta si rekao?“
Otela mu je dvogled. Direktor ili ne, položaj je bio njen. I
zaista, na svetlosti sa ulice ugledala je priliku koja već beše
pošla kroz kapiju i sada je išla stazom prema stepenicama na
ulazu u kuću. Bio je u crvenom i nosio je nešto što nije mogla da
razabere šta je. Katrina oseti kako joj se suše usta. Bio je to on.
Počelo je. Upravo. Zgrabila je mobilni.

„I teška srca kršim to obećanje“, nastavi Hari. Zurio je u

cigaretu koju mu je vratila, nadajući se da u njoj ima još jedan
poveći dim. Trebaće mu.
„Kakvo obećanje?“ Glas joj je bio tanušan, bespomoćan.
Usamljen.
„Obećanje koje sam dao sebi…“ Hari obgrli filter usnama i
povuče. Osetio je dim, taj poslednji dim cigarete koji je iz nekog
razloga imao sasvim drugačiji ukus od prvog. „Da te nikad neću
pitati da se udaš za mene.“
U tišini koja je usledila čuo je šuštanje listopadnih krošnji
pod naletom vetra, nalik na došaptavanje ushićene, šokirane
publike.
A usledio je i njen odgovor, kratak kao poruka na motoroli:
„Ponovi.“
Hari se nakašlja. „Rahela, hoćeš li da se udaš za mene?“
Onaj nalet vetra je prošao, a Hari pomisli kako je ostala samo
tišina, mir. Noć. A usred nje, Hari i Rahela.
„Jesi li ozbiljan?“ Uzmakla je od njega.
Hari je zažmurio. Slobodan pad. „Ozbiljan.“
„Sigurno?“
„Zašto ne bih bio? Zar ne želiš da budem ozbiljan?“
„Kao prvo, Hari, ti imaš grozan smisao za humor.“
„Istina.“
„Kao drugo, moram da mislim i na Olega. A i ti.“
„Mala, zar ne shvataš da ti Oleg samo poboljšava izglede za
udaju?“
 „Kao treće, sve i da želim, udaja vuče sa sobom izvesna
pravno-imovinska pitanja. Ova kuća…“
„Da, i ja bih predložio predbračni ugovor. Ne pada mi na
pamet da ti serviram svoje bogatstvo na tanjiru. Ne obećavam
mnogo, ali najbezbolniji razvod svih vremena ti mogu obećati.“
Kratko se nasmejala. „Ali, Hari, zar nam nije lepo i ovako?“
„Da, rizikujemo sve. A kao četvrto?“
„Kao četvrto, Hari, ne prosi se žena tako. U krevetu, dok
pušiš.“
„Pa. Ako želiš da padnem na kolena, moram prvo da obučem
pantalone.“
„Da.“
„’Da’ u smislu treba da obučem pantalone? Ili ’da’ u
smislu…“
„Da, blesane! Hoću da se udam za tebe.“
Hari je reagovao po automatizmu uvežbanom tokom niza
godina rada u policiji. Osvrnuo se i pogledao na sat da pribeleži
vreme. 23.11. Trebaće mu za izveštaj. Vreme izlaska na mesto
zločina, hapšenja, ispaljivanja hica.
„Pobogu“, čuo je Rahelu kako mrmlja. „Šta ja to govorim?“
„Rok da se pokaješ ističe za pet sekundi.“ Hari se opet
okrenuo prema njoj.
Njeno lice mu je bilo tako blizu da joj je nazreo svetlucanje u
širom otvorenim očima.
„Taj rok je istekao“, rekla je. A zatim i: „Kakav je to kez?“
Tek tad je i Hari shvatio da mu se na licu razliva osmeh poput
upravo razbijenog jajeta u tiganju.

Beata se opružila na sofi i podigla noge na naslon za ruke.

Gabrijel Bern se s nelagodom promeškoljio na stolici. Shvatila
je da su posredi one trepavice i njegov irski naglasak. Trepavice
kao u Mikaela Belmana, a govor kao u pesnika. Čovek s kojim
se viđala nije se odlikovao ni jednim ni drugim, ali nije joj to
smetalo. Bio je nekako čudan. Kao prvo, ta nametljivost –
nikako mu nije išlo u glavu zašto ne može da dođe kod nje kad
je te večeri sama i kad mu je to baš zgodno? A tu je bila i
njegova prošlost. Počela je da uočava nedoslednosti u onome što
bi joj ispričao.
Ili takve stvari nisu uopšte bile neobične, već ljudi žele da
ostave dobar utisak, pa dodaju ponešto.
Možda je zapravo ona bila čudna – uostalom, čak ga je
guglala. Kako joj nije izašao nijedan rezultat, preusmerila se na
Gabrijela Berna. Sa velikim zanimanjem je pročitala kako je
ovaj jedno vreme prišivao oči plišanim medvedićima, ali ono što
ju je stvarno zanimalo otkrila je među uokvirenim činjenicama
na Vikipediji. Supruga: Elen Barkin (1988–1999). Načas je
pomislila da je Gabrijel udovac, ožalošćen poput nje, ali onda je
shvatila da je verovatno umrla samo ljubav u braku. U tom
slučaju, Gabrijel je bio samac duže i od nje. A šta ako Vikipedija
nema najažurnije podatke o tome?
Na ekranu televizora pacijentkinja je uporno pokušavala da
ga zavede, ali Gabrijel nije naseo. Samo joj se tužno osmehnuo,
blago je pogledao i rekao neku trivijalnost koja je u njegovoj
interpretaciji zvučala kao Jejtsova pesma.
Srce joj zastade kad je nešto zasvetlelo na stolu.
Mobilni. Zvonio je. Možda je to bio on, Valentin.
Uzela je telefon i pogledala ko je zove. Uzdahnula je.
„Da, Katrina?“
„Ovde je.“
Beata je u uzbuđenom glasu koleginice shvatila da je stvarno
tako, da je zagrizao.
„Reci mi…“
 „Ovde je, na stepenicama.“
Na stepenicama! Pa nije samo zagrizao već je uplivao u
mrežu – cela kuća je bila opkoljena.
„Samo stoji, kao da okleva.“
U pozadini se čulo krčanje motorole. Drž’te ga, drž’te.
Katrina je u odgovor na njene misli rekla: „Upravo je izdato
naređenje da krenu u akciju.“
Beata začu još neki glas u pozadini. Bio joj je poznat, ali nije
mogla da se seti odakle.
„Jurišaju na kuću“, reče Katrina.
„Detaljnije, molim.“
„Specijalci. U crnom. Automatske puške. Čoveče, kako su
brzi…“
„Manje opisa, više sadržaja.“
„Četvorica su istrčali na prilaz kući. Zaslepili su ga. Ostali se
valjda kriju dok ne vide ima li i on pojačanje. Ispušta ono iz
šaka…“
„Vadi li oruž…“
Začu se prodorna zvonjava. Beata zastenja. Bila su to ulazna
vrata.
„Neće stići, zaskočili su ga. Oborili na zemlju.“
Yes!
„Izgleda da ga sad pretresaju. Podigli su nešto.“
„Oružje?“
Ponovo se oglasilo zvono na vratima. Jako i uporno.
„Izgleda mi kao daljinski.“
„Au! Bomba?“
„Ne znam. Ali oduzeli su mu. Pokazuju da je sve pod
kontrolom. Stani…“
„Moram da otvorim. Pozovi me kasnije.“
Beata poskoči sa troseda i otrča do vrata. Moraće nekako da
mu objasni da je ovo neprihvatljivo – kad kaže da želi da bude
sama, to to i znači.
Dok je otvarala vrata, pomislila je koliko je daleko dogurala.
Od one tihe, do nevidljivosti stidljive devojke koja je završila
istu onu policijsku akademiju koju je pohađao i njen otac, do
žene koja ne samo da je znala šta hoće već je znala i šta mora
učiniti da to dobije. Bio je to dug, na trenutke i težak put, ali
nagrada je vredela svakog koraka.
Pogledala je čoveka pred sobom. Svetlost koja se odbila od
njegovo lice pogodila je njene mrežnjače, preobrazila se u čulni
opažaj, nahranila fusifum gyrus podacima.
Iza nje se čuo umirujući glas Gabrijela Berna, učinilo joj se
da kaže: „Don’t panic.“30
Mozak je uveliko prepoznao to lice pred njenim očima.

Hari je osetio da se orgazam bliži. Njegov. Taj slatki, slatki bol,

zatezanje leđnih i trbušnih mišića. Zatvorio je vrata onom
prizoru i otvorio oči. Odozdo ga je Rahela posmatrala slatkastim
pogledom. Na čelu joj je iskočila žila. Sa svakim njegovim
prodiranjem, nekakav trzaj bi joj prožeo celo telo i očitao se na
licu. Izgledalo je kao da pokušava nešto da mu kaže. Opazio je
da ga ipak ne gleda onim napaćenim, oštećenim pogledom koji
bi poprimila pre nego što svrši. U njenim očima je sad bilo
nečeg drugog, straha koji je dotad video samo jednom, ali u istoj
toj prostoriji. Shvatio je i da ga drži obema rukama za ručni
zglob, da pokušava da skloni šaku kojom ju je držao za gušu.
Čekao je. I ne znajući zašto, nije je puštao. Osećao je otpor
njenog tela, a onda je malo iskolačila oči. Pustio ju je.
Začuo ju je kako piskutavo udiše.
„Hari…“ Glas joj je bio promukao, neprepoznatljiv. „Šta to
radiš?“
Pogledao ju je. Nije imao odgovor.
„Ne…“ Nakašljala se. „Ne smeš tako dugo da držiš!“
„Izvini“, odvratio je. „Zaneo sam se.“
A onda oseti kako nešto narasta u njemu. Ne orgazam, već
nešto slično. Sladak, sladak bol u grudima koji se peo uz grlo i
širio iza očiju.
Pao je pored nje na krevet i zaronio licem u jastuk. Osetio je
suze kako naviru. Okrenuo se na bok, od nje, udahnuo duboko,
opirao se. Šta mu se to, koji kurac, događalo?
„Hari?“
Nije se odazvao, nije mogao.
„Hari, šta ne valja?“
Odmahnuo je glavom. „Samo sam umoran“, rekao je u
jastuk.
Osetio je dodir njene ruke na vratu, kako ga nežno miluje, a
zatim ga je ta ruka obgrlila oko grudi i ona mu se privila uz leđa.
Pomislio je ono što je znao da će pre ili kasnije pomisliti:
kako je smeo da zatraži od nekog koga toliko voli da podeli
život s nekim poput njega?

Katrina je, zinuvši, slušala histeričnu komunikaciju na motoroli.

Ležala je, a iza nje je Mikael Belman tiho psovao.
„Aparat za plaćanje karticom“, prokrča zadihani glas.
„A šta mu je u torbi?“
„Pica.“
„Ponovi.“
„Izgleda da je tip jebeni dostavljač pice. Kaže da radi za Pica
ekspres. Pre četrdeset pet minuta su dobili porudžbinu na ovu
adresu.“
„Okej, proveravamo.“
 Mikael Belman se nagnuo da joj otme motorolu.
„Ovde Mikael Belman. Poslao je dostavljača da izvidi
minsko polje. To znači da je negde u blizini i posmatra šta se
događa. Imamo li pse?“
Pauza. Pa opet krčanje.
„Ovde U05. Nemamo pse. Možemo ih dovesti za petnaest.“
Belman ponovo opsova šapatom, pa stisnu dugme za govor.
„Dovedite ih. I helikopter s reflektorom i detektorom toplote.
Prijem.“
„Primljeno. Zadužićemo helikopter, ali ne verujem da ima
detektor toplote.“
Belman je zažmurio i prošaputao: „Koja budala“, a onda je
odgovorio: „Ima instaliran detektor, ako je negde u šumi, naći
ćemo ga. Rasporedi ceo tim u mrežu severno i zapadno od šume.
Ako bude bežao, tuda će. Daj mi broj mobilnog, U05.“
Pritisnuvši dugme za govor, Belman mahnu Katrini, koja je
spremno čekala s telefonom. Ukucavala je cifre kako ih je U05
diktirao, a onda pružila telefon Belmanu.
„U05? Falkejde? Vidi, gubimo ovu utakmicu, premalo nas je
da efikasno prečešljamo celu šumu, pa ćemo probati šut s pola
terena. Pošto je predvideo da ćemo biti ovde, može se desiti da
ima pristup našim frekvencijama. Tačno je da nemamo detektor
toplote, ali ako misli da ćemo blokirati severni i istočni koridor,
onda…“ Zaćutao je, slušao. „Upravo tako, rasporedi ljude na
istočnoj strani. Ali zadrži dvojicu ako ipak svrati do kuće da
proveri kako je prošlo.“
Prekinuvši vezu, Belman pruži telefon Katrini.
„Šta misliš?“, upitala je. Svetlost telefonskog ekrana se
ugasila, pa je izgledalo kao da depigmentisane pege na
njegovom licu pulsiraju u tami.
„Mislim“, poče Mikael Belman. „Da nas je predriblao.“
 Dvadeset šesto poglavlje
Izvezli su se iz grada u sedam.
Jutarnja kolona automobila ćutke je čekala u suprotnom
smeru. Ćutalo se i u njihovom autu gde su oboje poštovali
dugogodišnji sporazum da ne progovaraju pre devet ukoliko to
nije neophodno.
Dok su prolazili kroz naplatnu rampu pre uključenja na auto-
put, proleteli su kroz sitnu, gustu kišicu koju su brisači više upili
negoli obrisali.
Hari uključi radio da posluša još jedne vesti, ali ni tu nije bilo
one koju je tog jutra očekivao na svim internet glasilima –
hapšenje na Bergu, vest da je osumnjičeni za ubistva policajaca
u pritvoru. Posle sportskog izveštaja u kojem je bilo reči o
utakmici norveške reprezentacije protiv albanske, otpočeo je
Pavarotijev duet s već nekom pop zvezdom, pa Hari žurno
isključi radio.
Dok su se peli ka Karihaugu, Rahela je spustila ruku preko
njegove koja je, kao i uvek, počivala na menjaču. Očekivao je da
mu kaže nešto.
Nije bilo neophodno da progovore, a i bilo je.
Uskoro će se rastati na punu radnu nedelju, a Rahela dotad ni
rečju nije spomenula njegovu prosidbu od prethodne noći. Da li
se pokajala? Nikad mu dotad nije rekla nešto što ne misli. Kod
isključenja za Lerenskug, palo mu je na pamet da možda ona
misli kako se on pokajao. Možda je mislila da će, ako se budu
pretvarali da se ništa nije desilo, biti kao da se i nije desilo? Da
će to u najgorem slučaju pamtiti kao nekakav apsurdni san.
Jebote, a šta ako i jeste bio samo san, njegov san? U doba dok je
pušio opijum, dešavalo mu se da ljudima spomene nešto što je
bio ubeđen da se dogodilo i u odgovor dobije samo zbunjene
poglede.
Kod skretanja za Lilestrem prekršio je onaj jedan sporazum:
„Šta kažeš na jun? Dvadeset prvi je subota.“
Kratko ju je pogledao, ali ona beše okrenula glavu. Zurila je u
talasasta polja. Ćuti. Jebiga, pokajala se, neće…
„Može jun“, odgovorila je. „Ali prilično sam sigurna da je
dvadeset prvi petak.“ Čuo joj je u glasu da se osmehuje.
„Hoćemo veliku ili…“
„Ili samo mi i kumovi?“
„Šta misliš?“
„Ti odluči, ali može najviše desetoro. Nemamo veći servis od
toga. Uostalom, ako bude po petoro s obe strane, i dalje ćeš
moći da pozoveš sve iz tvog imenika.“
Nasmejao se. Može i dobro da prođe. I dalje može izbiti
kriza, ali može i dobro proći.
„A ako si mislio da ti Oleg bude kum, znaj da je već zauzet“,
dodala je.
„Razumem.“
Parkirao se ispred terminala za polaske i poljubio Rahelu ne
zatvorivši prtljažnik.
U povratku je pozvao Ejstejna Ejkelanda. Taksistu, brata po
kapljici i jedinog drugara iz detinjstva. Zvučao je mamurno. S
druge strane, Hari nije znao kako ovaj zvuči kada nije mamuran.
„Kum? Jebote, Hari, baš si me ganuo. Mislim, zar ja? Čekaj,
jebote, krenula mi je i suzica.“
„Dvadeset i prvi jun. Imaš li nekih obaveza tada?“
Ejstejn se tiho nasmejao svom glupiranju. Smeh je prerastao
u kašalj, a kašalj u krkljanje iz boce. „Dirnuo si me, Hari, ali
moram te odbiti. Treba ti kum koji je u stanju da odstoji
uspravno u crkvi i koliko-toliko razgovetno održi govor za
ručkom. A meni treba društvo neke lepe ženske za stolom, džaba
cirka i nula odgovornosti. Obećavam da ću biti najlepše obučen
na svadbi.“
„Ne laži, Ejstejne, ti u životu nisi obukao odelo.“
„Zato je u tako pristojnom stanju. Lepo očuvano, kao i tvoji
drugari, Hari. Mogao bi da se javiš i pre toga, znaš?“
„Mogao bih.“
Kad su završili razgovor, Hari je nastavio probijanje ka
centru razmatrajući kratak spisak preostalih kandidata za kuma.
Koji se sveo na jednu osobu. Pozvao je Beatu Len. Posle petog
zvonjenja javila mu se govorna pošta, pa je ostavio poruku.
Kolona se vukla poput puža.
Pozvao je Bjerna Holma.
„Helou, Heri.“
„Da li je Beata stigla na posao?“
„Danas je bolesna.“
„Beata? Ona nikad nije bolesna. Da se nije prehladila?“
„Nemam pojma. Sinoć je poslala poruku Katrini da je
bolesna. Jesi li čuo za Berg?“
„A, da, zaboravio sam na to“, slaga Hari. „Šta je bilo?“
„Nije udario.“
„Šteta. Ali samo uporno. Probaću da je pozovem na kuću.“
Prekinuo je vezu i okrenuo Beatin kućni broj.
Pošto je zvonilo dva minuta a da se niko nije javio, pogledao
je na sat i video da ima još dosta vremena do predavanja. Kako
mu je Opsal bio usput, ne bi izgubio mnogo vremena ako svrati.
Isključio se kod Helsfira.
Beata je kuću nasledila od majke, a Harija je ta kuća
podsećala na onu u kojoj je i sam odrastao, isto na Opsalu. Bila
je to tipična drvena kuća iz pedesetih, jedna skromna kutija za
srednju klasu koja je jačala i smatrala da jabuke u dvorištu više
ne smeju biti privilegija bogatih.
Izuzev buke đubretarskog kamiona koji je nailazio sa
suprotnog kraja ulice prazneći sve kante na putu, ništa se nije
čulo. Svi su bili na poslu, u školama i vrtićima. Hari se parkirao,
prišao kapiji, prošao pored dečjeg bicikla s lancem, kante za
đubre prepune crnih kesa, šipke bez ljuljaške i preskočio
nekoliko stepenica do poznatog para najki. Pozvonio je ispod
keramičke pločice s imenima Beate i njene ćerke.
Sačekao je.
I pozvonio ponovo.
Na spratu je bio otvoren prozor, zaključio je da tu moraju biti
spavaće sobe. Uzviknuo je njeno ime. Možda ga nije čula od
buke kamiona čistoće koji je glasno sabijao i mleo otpatke,
uporno se približavajući.
Uhvatio se za kvaku. Bilo je otključano. Ušao je. Viknuo ka
spratu. Niko se nije odazvao. Hari više nije mogao da ignoriše
nemir koji je tu bio već neko vreme.
Od vesti koju nije čuo.
Od toga što mu se nije javila na mobilni.
Brzo se popeo na sprat i obišao spavaće sobe.
Prazne. Netaknute.
Strčao se niz stepenice u dnevnu sobu. Na pragu je zastao i
obazreo se. Znao je tačno i zašto ne ulazi, ali nije želeo da
uobliči tu misao.
Nije želeo ni sebi da prizna da to može biti mesto zločina.
Iako je tu dolazio i ranije, sada mu je prostorija izgledala
nekako golo. Možda zbog jutarnje svetlosti, a možda i zbog
Beatinog odsustva. Pogled mu se zaustavio na stočiću. Mobilni
telefon.
 Čuo je vlastiti piskutavi uzdah olakšanja. Samo je skoknula
do prodavnice i nije ponela telefon, nije čak htela ni da
zaključava. Možda je otišla do apoteke u tržnom centru da uzme
nešto protiv bolova i temperature. Ma da, sigurno je bilo tako.
Onda se setio onih najki na stepenicama. Pa šta? Valjda svaka
žena ima više od jednog para obuće? Sačekaće, za koji trenutak
će sigurno naići.
Hari se uzvrpoljio. Mamio ga je onaj trosed, ali i dalje nije
ulazio. Pogled mu je pao na pod. Oko salonskog stočića ispred
televizora bilo je polje svetlijeg poda.
Očigledno je bacila tepih.
Nedavno.
Hari oseti da ga svrbi pod košuljom kao da se upravo valjao
po travi znojav i go. Čučnuo je. Parket je blago zaudarao na
amonijak. Ako se Hari nije varao, amonijak nije prijao takvim
podovima. Ustao je i uspravio se. Zakoračio je kroz hodnik i
ušao u kuhinju.
Prazna. Sređena.
Otvorio je visoki ormar pored frižidera. U tim kućama iz
pedesetih kao da su postojala nepisana pravila gde se čuva suva
hrana, gde se drži alat, gde važna dokumenta – a gde sredstva za
čišćenje. Na dnu ormara stajala je kofa sa uredno prebačenom
krpom za pod preko oboda, na prvoj, uvučenoj polici bile su tri
krpe za prašinu kao i jedna nenačeta i druga, načeta rolna belih
kesa za otpatke. Boca zelenog deterdženta na bazi sapuna marke
„kristal“. Kao i boca s nekakvim sredstvom na kojem je pisalo
„bona poliš“. Sagnuo se i pročitao etiketu.
Namenjeno parketima. Ne sadrži amonijak.
Hari polako ustade. Osluškivao je ne pomerajući se. Onjušio
je vazduh.
Iako je bio pomalo zarđao, pokušao je da upije i upamti sve
što je video. Prvi utisak. Onoliko je puta naglašavao na
predavanjima da su prve pomisli koje prolete taktičkom
istražitelju kroz glavu po dolasku na mesto zločina često i
najvažnije i najtačnije, to su podaci prikupljeni dok su čula još u
punom naboju, pre nego što otupe i pre nego što im se usprotive
suve forenzičke činjenice.
Hari je zažmurio pokušavajući da čuje šta mu kuća govori,
koji je detalj prevideo, koji mu je govorio šta treba da zna.
Ali sve i da mu je kuća nešto govorila, Hari je nije čuo od
galame đubretarskog kamiona koji je stao tik ispred otvorenih
ulaznih vrata. Začuo je glasove radnika, otvaranje kapije,
razdragan smeh. Bezbrižan. Kao da se ništa nije desilo. Možda
se ništa i nije desilo, možda će Beata ući u kuću, zašmrktati i
priviti maramu uz vrat, ozariti se, iznenađena, ali srećna što ga
vidi. A kako će se tek iznenaditi kad je bude pitao da mu bude
kuma na venčanju s Rahelom. Nasmejaće se, obrazi će joj
buknuti kao što su nekad kad je čovek samo pogleda. Ta devojka
koja se krila u Mučilištu, arhivi video-snimaka u Domu policije,
gde bi sedela po dvanaest sati nepogrešivo identifikujući
maskirane pljačkaše sa snimaka kamera za nadzor u bankama.
Koja je zatim postala načelnica forenzičke laboratorije. Voljena
šefica. Hari proguta knedlu.
Vlastite misli su mu zazvučale kao koncept za pogrebni
govor.
Prekini, sad će stići! Udahnuo je duboko. Začuo se tresak
kapije, kamion je ponovo uključio uređaj za sabijanje otpada.
A onda se setio. Setio se detalja, onog što mu nije štimalo.
Ponovo je pogledao ka kuhinjskom ormaru. Načeta rolna belih
kesa za đubre. One u kanti bile su crne.
Potrčao je, izleteo kroz hodnik na vrata i jurnuo ka kapiji.
Iako je trčao najbrže što je mogao, srce ga je preticalo.
 „Stanite!“
Jedan đubretar podiže pogled. Stajao je jednom nogom na
pragu kamiona koji je već krenuo ka sledećoj kući. Hariju se
činilo da žvakanje gvozdenih čeljusti odzvanja u njegovoj glavi.
„Gasite to sranje!“
Skočio je preko ograde i obema nogama aterirao na asfalt
pred kućom. Đubretar je smesta reagovao, stisnuo je crveno
dugme na mlinu i lupio pesnicom o karoseriju kamiona koji se
odmah zaustavio uz frktaj.
Kompresor je utihnuo.
Đubretar je piljio u nešto.
Hari mu polako priđe i pogleda u istom pravcu – u gvozdene
čeljusti. Verovatno je smrdelo, ali Hari nije obratio pažnju na to.
Samo je piljio u napola sabijene, napukle kese za đubre iz kojih
je nešto curilo bojeći metal u crveno.
„Jebote, ljudi nisu normalni“, prošaputa đubretar.
„Šta je bilo?“, oglasio se vozač provirivši iz kabine.
„Izgleda da je neko opet bacio kera!“, doviknu mu kolega.
A onda pogleda Harija: „Je l’ tvoj?“
Hari oćuta. Zakoračio je preko ivice u napola razjapljen
kompresor.
„Hej! Ne smeš, opasno je po živ…“
Hari mu se otrgnuo. Skliznuo je u crvenilo, udario laktom i
obrazom o čelični pod gladak kao sapun. Osetio je dobro poznat
miris i ukus jučerašnje krvi. Onda se pridigao i otvorio jednu od
kesa.
Sadržaj se prosuo i skliznuo niz koso podnožje kamiona.
„O, jebote!“, zajeca čovek iza njega.
Hari rascepa drugu, pa i treću kesu.
Čuo je đubretara kako skače na ulicu i pljusak povraćke o
asfalt.
 U četvrtoj kesi pronašao je ono što je tražio. Ostali delovi tela
mogli su pripadati bilo kome. Ali ne i ovaj. Ne ta plava kosa, ne
to bledo lice koje se više nikad neće zarumeneti. Kao ni taj
prazni pogled koji je zurio kroz njega, a nekad je prepoznavao
svakog koga ugleda. Lice je bilo izubijano, ali Hari je sad bio
siguran. Dotakao je prstom minđušu koja je nekad bila dugme
na uniformi.
Bol je bio strašan, tako strašan da nije mogao da udahne, pa
se presamitio poput pčele na umoru sa istrgnutom žaokom.
Čuo je kako mu preko usana prelazi zvuk kao da je tuđ, bio je
to otegnut urlik koji je odjeknuo tihim susedstvom.
ČETVRTI DEO
 Dvadeset sedmo poglavlje
Beatu Len su sahranili na Starogradskom groblju, pored oca. On
tu nije bio sahranjen zato što je živeo u blizini, već zato što je to
groblje bilo najbliže Domu policije.

Mikael Belman je popravio kravatu i uzeo Ulu za ruku. Savetnik

za odnose s medijima predložio mu je da je povede. Kao
nadležno lice našao se posle ovog poslednjeg ubistva u tako
nezgodnoj situaciji da mu je trebao i takav savetnik. Prvo što mu
je ovaj rekao bilo je da on, kao direktor policije, obavezno mora
pokazati lični angažman i empatiju, jer je dotad istupao malo
previše profesionalno. Ula je došla. Naravno da je došla.
Upadljivo lepa u crnini koju je vrlo pažljivo odabrala. Ula je bila
dobra žena za njega. Neće to ponovo zaboraviti, bar ne jedno
duže vreme.
Sveštenik je nadugačko raspredao o takozvanim velikim
pitanjima, o onome što nas zadesi posle smrti. Naravno, ne i o
onim stvarno velikim pitanjima poput onog šta se desilo pre
smrti Beate Len i ko ju je ubio. Nju, i još tri policajca u
prethodnih pola godine.
Bila su to važna pitanja za štampu koja je proteklih dana
objavljivala hvalospeve izuzetnoj načelnici forenzičke
laboratorije i kritike na račun novog i očigledno sasvim
neiskusnog direktora policije.
Ta pitanja bila su važna i za Gradski savet koji ga je pozvao
na sastanak gde su mu nagovestili da će se postaviti neka kritički
nastrojena pitanja u vezi sa njegovim snalaženjem u slučajevima
tih ubistava.
A bila su to važna pitanja i za istražne grupe, kako onu
veliku, tako i onu malu, koju je Hagen sastavio ne obavestivši
ga, ali koju je Belman prihvatio pošto su bar naišli na konkretan
trag u vidu Valentina Jertsena. Njihova pretpostavka da je
dotična utvara počinilac svih tih ubistava imala je, doduše, jednu
manu: zasnivala se na tvrdnji jedne jedine svedokinje da ga je
videla živog. A ta svedokinja je sad ležala u kovčegu pred
oltarom.
U forenzičkim, taktičkim i obdukcionim izveštajima nije bilo
dovoljno detalja da se do kraja oslika ono što se desilo, ali sve
što su saznali podudaralo se s nekadašnjim izveštajima o ubistvu
na Bergu.
Pa ako pretpostavimo da je i ostatak odgovarao tom ubistvu,
Beata Len je stradala na najgori mogući način.
U delovima tela koje su pregledali nije bilo tragova
anestetika. Izveštaj sa Instituta za sudsku medicinu sadržao je
izraze kao što su „obilna krvarenja u muskulaturi i potkožnom
tkivu“ i „upalne promene i reakcije na tkivu“ koje su, prevedene
na običan jezik, značile ne samo da je Beata Len bila živa u
trenutku kad su navedeni delovi tela odsečeni već, nažalost, i
neko vreme posle toga.
Rezovi su ukazivali na to da je korišćena univerzalna, a ne
ubodna testera. Forenzičari su zaključili i da je korišćen list za
sečenje takozvanih bimetalnih elemenata, to jest sitno
nazupčano sečivo dugo četrnaest centimetara koje je moglo da
preseče i kost. Bjern Holm ih je obavestio da su takvo sečivo
lovci u njegovom kraju zvali „losovsko“.
Beata Len je verovatno kasapljena na salonskom stočiću
budući da je ovaj bio od stakla i naknadno opran. Deterdžent s
amonijakom i crne kese za đubre verovatno je ubica doneo sa
sobom, pošto ni jedno ni drugo nije pronađeno na mestu zločina.
U đubretarskom kamionu su pronašli i ostatke tepiha
natopljenog krvlju.
Međutim nisu pronašli otiske prstiju. Kao ni otiske stopala,
tragove tkanine, vlasi kose ili bilo kakav dnk materijal koji nije
pripadao članovima domaćinstva.
Nisu našli ni naznake da je u kuću provaljeno.
Katrina Brat je izjavila kako je Beata Len prekinula razgovor
s njom jer joj je neko zvonio na vrata.
Sad, nije bilo verovatno da bi Beata Len pustila stranca u
kuću, naročito ne usred akcije te večeri. Stoga su se rukovodili
pretpostavkom da joj je ubica pripretio oružjem.
Naravno, postojala je i ona druga teorija. Da joj na vrata nije
pozvonio neki stranac. Beata Len je, naime, imala i sigurnosnu
bravu na solidnim vratima, a ogrebotine na njoj ukazivale su na
redovno korišćenje.
Belman osmotri okupljene u klupama. Gunar Hagen. Bjern
Holm i Katrina Brat. Neka starija žena sa devojčicom za koju je
pretpostavio da je ćerka Lenove – bar je izuzetno ličila na nju.
Eno i još jedne utvare – Hari Hule. Rahela Fauke.
Tamnokosa sa onim crnim, sjajnim očima, skoro jednako lepa
kao Ula – neshvatljivo je da je se dočepao tip kao što je Hule.
A nešto iza njih, i Isabela Skejen. Naravno, i Gradski savet je
morao poslati nekoga, štampa bi se setila da napomene da nisu.
Pre nego što su ušli u crkvu, izdvojila ga je u stranu praveći se
da ne primećuje Ulu, koja je cupkala pored čekajući, i pitala ga
zašto joj se ne javlja na telefon. A on joj je ponovio da je
gotovo. Pogledala ga je kao što pogledaš bubu pre nego što ćeš
je zgaziti i rekla mu da je ona ta koja ostavlja, a ne ostavljena. I
da će on to upamtiti. Osećao je njen pogled na potiljku kada je
prišao Uli i ponudio joj da ga uzme podruku.
Inače su klupe bile pune sveta za koji je Belman pretpostavio
da je mešavina rodbine, prijatelja i kolega. Mahom su bili u
uniformama. Čuo ih je usput kako se međusobno teše da nije
bilo naznaka mučenja i da je od tolikog gubitka krvi verovatno
brzo izgubila svest.
Na delić sekunde uhvatio je nečiji pogled svojim, ali je
preleteo dalje kao da ga nije primetio. Truls Berntsen. Šta će on,
kog đavola, tu? Nije baš bio najbolji drugar Beate Len. Ula mu
blago stegnu ruku i zbunjeno ga pogleda, a on joj se kratko
osmehnuo u odgovor. Dobro, ajde, u smrti smo valjda svi
kolege.

Katrina je pogrešila. Mislila je da se isplakala.

Onih prvih dana pošto su pronašli Beatu često je pomišljala
da u njoj više nema suza. Ali bilo ih je još, i one bi navrle iz tela
već izmoždenog od dugog oplakivanja i jecaja.
Plakala bi sve dok joj se telo ne bi pobunilo, a onda bi
povratila. Plakala bi sve dok ne zaspi od čiste iscrpljenosti. A
zatim bi zaplakala čim se probudi. I sada je opet plakala.
A u onim satima sna mučili su je košmari, košmari zbog
vlastitog pakta s đavolom. Kada je rekla da će spremno žrtvovati
još jednog kolegu, samo da uhvate Valentina. Pakta koji je
overila onim svojim izazovom: još jednom, đubre. Udri još
jednom.
Katrina glasno zajeca.

***
Truls Berntsen se trgnuo od glasnog jecaja. Umalo je zaspao.
Jebote, ovo jeftino odelo je baš klizilo niz uglačanu klupu,
mogao je i da tresne na pod.
Prikovao je pogled za ikonostas. Isus sa onim zracima koji
mu izbijaju iz glave. Rudarska lampa. Oprost grehova. To su
stvarno genijalno smislili, mora im se odati priznanje. Pošto je
religija nailazila na sve manje kupaca – bilo je teško slediti sve
one zapovesti kako su svetu iskušenja postajala dostupnija –
smislili su kako je dovoljno samo verovati. Bio je to marketinški
potez u ravni sa kupovinom na kredit, pomisliš takoreći da je
spasenje besplatno. Ali baš kao i sa kreditnim karticama, i tu su
se ljudi opustili, grešili do iznemoglosti, jer je bilo dovoljno i da
veruju samo malčice. A onda je negde u srednjem veku došlo
vreme da se pritegne kaiš i obavi prinudna naplata. Tako su
smislili pakao i priču da će duša goreti u njemu. I – cap! –
klijenti su od straha ponovo potrčali u crkvu, a ovog puta su
poplaćali račune. Crkva se obogatila preko svake mere, i to,
vala, zasluženo, kad su tako dobro obavili posao. Truls je
iskreno tako mislio iako je lično verovao da će se sve završiti
smrću, bez nekakvog praštanja ili pakla. A ako je grešio, loše
mu se pisalo, to je bar bilo jasno. Svako praštanje imalo je svoje
granice, a teško da je Isus imao dovoljno mašte da zamisli neke
od stvari koje je Truls radio.

Hari je zurio preda se. Uopšte nije bio tu, već se nalazio u
Mučilištu gde mu je Beata pokazivala i objašnjavala. Vratio se
tek kada mu je Rahela došapnula:
„Hari, moraš da pomogneš Gunaru i ostalima.“
Trgao se i zbunjeno je pogledao.
Pokazala mu je glavom prema oltaru gde su se ostali već
rasporedili pored kovčega. Gunar Hagen, Bjern Holm, Katrina
Brat, Stole Aune i brat Jaka Halvorsena. Hagen mu je rekao da
nosi paralelno sa deverom koji je bio drugi po visini među
njima.
Hari ustade i pođe ka oltaru.
Moraš da pomogneš Gunaru i ostalima.
Bio je to odjek onog što mu je rekla prethodne večeri.
Neprimetno je klimnuo ostalima i oni njemu. Zauzeo je
preostalo mesto.
„Na tri“, tiho će Hagen.
Tonovi orgulja su se međusobno stapali i bujali.
A onda su izneli Beatu Len na svetlost.

Pravda je bila krcata svetom sa sahrane. Iz zvučnika je treštala

pesma koju je Hari tu čuo i ranije. „I Fought the Law“ od
Kvarteta Bobija Fulera. Sa optimističnim refrenom: „and the
law won“.
Otpratio je Rahelu na voz za aerodrom, a za to vreme je više
nekadašnjih kolega stiglo da se napije. Kao trezni posmatrač,
Hari je primetio da piju u panici, kao da su na palubi broda koji
tone. Sa više stolova se začulo urlanje Fulerove tvrdnje da je
zakon pobedio.
Mahnuvši stolu s Katrinom Brat i ostalim nosačima kovčega
da se odmah vraća, otišao je u klozet. Već beše isukao koplje
kada mu neko priđe sa strane. Čuo je otkopčavanje rajsferšlusa.
„Ovo je mesto za policajce“, reče mu glas zaplićući. „Šta ćeš
ti, koji kurac, ovde?“
„Došao da pišam.“ Hari se nije osvrnuo. „A ti? Da počistiš
dokaze?“
„Hule, da se nisi usudio.“
„Da sam se ja usudio, Berntsene, ti ne bi ni bio na slobodi.“
„Čuvaj se“, prostenja Truls Berntsen oslonivši se slobodnom
rukom na zid iznad slivnika za pišaćku. „Mogu ti nakačiti
ubistvo, i to dobro znaš. Onog Rusa u baru Come As You Are.
Svi u policiji znaju da si to bio ti, ali samo ja mogu i da
dokažem. Eto, zato bi ti bilo bolje da se ne usudiš.“
„A ja, Berntsene, znam da je taj Rus bio diler koji je tu došao
da me ubije. Ali ako misliš da imaš bolje izglede od njega, samo
izvoli. Ne bi ti bio prvi put da mlatiš policajce.“
„A?“
„Ti i Belman. Prebili ste nekog pedera, zar ne?“
Hari začu da je mlaz koji je Berntsen dotad počeo da ispušta,
naglo utihnuo.
„Opet šikaš, Hule?“
„M-hm.“ Hari zakopča šlic. „Otvorena je sezona lova na
mrzitelje policije.“ Prišao je lavabou. U ogledalu je primetio da
se Berntsen još muči sa zastojem. Hari opra i obrisa ruke, pa
pođe ka izlazu. Začuo je Berntsena kako tiho sikće:
„Samo ti kažem, da se nisi usudio. Ako me oboriš, povući ću
te sa sobom.“
Hari se vratio u lokal. Bobi Fuler je završavao pesmu. Hari se
tad seti jedne slučajne podudarnosti. Život ih je bio prepun.
Kada je 1966. Bobi Fuler pronađen mrtav u svom autu,
natopljen benzinom – a neki su mislili da ga je sredila policija –
imao je dvadeset tri godine. Baš kao i Rene Kalsnes.
Počela je nova pesma. „Caught by the Fuzz“ od grupe
Supergras. Hari se osmehnu. Gez Kums peva kako su ga
uhvatili panduri, the fuzz, i teraju ga da cinkari, a dvadeset
godina kasnije policajci puštaju istu tu pesmu kao svoju himnu.
Jebiga, Geze.
Hari se obazreo po prostoriji. Prisećao se dugog razgovora sa
Rahelom prethodnog dana. O svemu što se u životu može obići i
izbeći. O svemu od čega možeš pobeći. A i o onome od čega ne
smeš. Zato što to i jeste život, smisao postojanja. Sve ostalo –
ljubav, mir, sreća – dolazi naknadno, i ono prvo mu je
preduslov. Uglavnom je ona govorila. Ona mu je objasnila da
mora. Da su senke Beatine smrti već dovoljno dugačke da
zasene i onaj junski dan, ma koliko histerično sunce tada
zasijalo. Morao je. Zbog njih oboje. Zbog svih.
Hari se progurao do stola sa nosačima kovčega.
Hagen ustade i izvuče stolicu koju su mu još čuvali.
„Dakle?“, upitao je.
„Tu sam“, reče Hari.

Truls je ostao kod pisoara, i dalje napola paralisan Harijevim

rečima. Sezona lova na mrzitelje policije. Šta je on znao? Ma
ništa! Hari nije znao ništa. Otkud da zna? Da je znao, sigurno ne
bi to dobacio onako usput, kao provokaciju. Ali znao je i za
onog pedera iz Centrale kog je Truls premlatio! Kako je bilo ko
mogao znati za to?
Tip se nabacivao Mikaelu, probao je da ga poljubi u klozetu,
Mikael je mislio da je neko to možda i video. Dole, u garaži,
navukli su mu kapuljaču preko glave. Truls je tukao. Mikael je
samo gledao. Kao i obično. Umešao se tek kada je pretilo da se
otme kontroli, rekao mu je da prestane. Zapravo, ne. Već se bilo
otelo kontroli. Tip je još ležao na podu kada su otišli.
Mikael se uplašio, smatrao je da su preterali, da je tip možda
ozbiljno povređen i da mu može pasti na pamet da ih prijavi. I
tako je Truls dobio svoj prvi zadatak kao čistač dokaza. Stavili
su rotaciono svetlo i odjurili u Pravdu, gde su se progurali kroz
red do šanka i zahtevali da plate dva piva koja su popili pola sata
pre toga. Šanker je na to klimnuo, pohvalio ih zbog poštenja, a
Truls je ostavio dovoljno velikodušnu napojnicu da ga šanker
nikako ne zaboravi. Pošto je uzeo račun na kojem je pisalo i
vreme, odvezao se sa Mikaelom do forenzičarske laboratorije
gde je radio neki novajlija za kog je Truls znao da izgara za
poslom taktičkog istražitelja. Objasnili su mu da neko može
pokušati da im prikači optužnicu za napad i da forenzičar mora
proveriti da li su čisti. Novajlija je brzo i ovlaš pregledao
njihovo telo i, kako je tvrdio, nije pronašao tragove dnk ili krvi.
Potom se Truls, odbacivši Mikaela kući, vratio u onu garažu.
Buljaša tamo više nije bilo, ali je trag krvi ukazivao na to da se
ovaj sâm odvukao odatle. Nije, dakle, ipak bilo tako strašno.
Truls je svejedno oribao to mesto da ukloni eventualne tragove,
a potom je otišao do Lučkog stovarišta i hitnuo pendrek u more.
Sutradan je Mikaelu kolega javio da ih je buljaš zvao iz
bolnice i zapretio da će prijaviti nanošenje teških telesnih
povreda. Na to se Truls odvezao u bolnicu, sačekao da prođe
vizita, a onda upoznao tog tipa sa stanjem stvari u pogledu
dokaza, kao i sa stanjem u kojem će ovaj biti ako ikad ponovo
zucne ili dođe na posao.
Nikad više nije bilo ni traga ni glasa od tog tipa u Centrali. I
sve zahvaljujući njemu, Trulsu Berntsenu. Stoga nek se nosi
Mikael Belman. Truls je toj svinji spasao guzicu. Bar dosad,
pošto je Hari Hule nekako saznao za tu priču. A on je bio
neuračunljiv. Hule bi mogao predstavljati pretnju. Preveliku
pretnju.
Truls Berntsen se pogleda u ogledalu. Terorista. Nego šta je,
jebote.
A tek je počeo.
Izašao je, priključio se ostalima. Taman na vreme da čuje
poslednje rečenice Belmanovog govora:
„Beata Len je predstavljala ono najbolje u našoj policiji. Sad
moramo dokazati da takav kvalitet još živi, jedino tako ćemo
odati počast sećanju na nju onako kako bismo i želeli.
Uhvatićemo ga. Živeli!“
Truls je piljio u svog drugara iz detinjstva dok su oko njega
ruke podigle čaše uvis, kao kad ratnici podignu koplja na
zapovest svog vojskovođe. Posmatrao im je lica, ozbiljna i
odlučna. Video je i kako Belman klima glavom kao da su se
sporazumeli, video je da je ovaj ganut, ganut tim trenutkom i
vlastitim rečima, onim što su one izazvale, ganula ga je moć
koju je imao nad drugima u toj prostoriji.
Truls se vratio u hodnik kod klozeta, prišao govornici, ubacio
novčić u telefon i podigao slušalicu. Pozvao je dežurnu službu.
„Policija.“
„Imam anonimnu dojavu. Tiče se metka koji je pronađen u
slučaju Rene. Znam iz kojeg je pištolja isplja… isaplj…“ Truls
se trudio da govori brzo, pošto je znao da se razgovori snimaju i
da ih posle mogu preslušavati. Ali jezik nije uspeo da sledi
mozak.
„Onda bi trebalo da se javite inspektorima iz Odeljenja za
krvne delikte ili u Centralu Kriminalističke policije“, prekide ga
dežurni službenik. „Ali oni su danas svi na sahrani.“
„Znam!“ Truls uvide da se bespotrebno prodrao. „Samo sam
hteo da ostavim dojavu.“
„Znate?“
„Da. Vidi…“
„Vidim po broju da zovete iz Pravde. Sigurno možete tu da
popričate s njima.“
Truls je zurio u telefon. Tek tada je shvatio da je pijan. I da je
načinio grubu grešku u proceni. Ako bi se to pročulo, a znali su
da je neko zvao iz Pravde, mogli bi da okupe sve koji su tu
danas prisutni, puste im snimak i pitaju da li neko prepoznaje
glas. Bio bi to prevelik rizik.
„Samo neslana šala“, reče Truls. „Izvinite, malo smo popili
ovde.“
Prekinuo je vezu i pošao napolje. Išao je pravo kroz lokal ne
gledajući ni levo ni desno. Ali kada je otvorio vrata i osetio
hladan nalet kišnog vazduha, ipak je zastao. Osvrnuo se.
Ugledao je Mikaela kako spušta ruku na rame nekom kolegi.
Ugledao je i grupicu oko Harija Hulea, pijandure. Bila je tu i
jedna žena, koja ga je čak i zagrlila. Truls pogleda ponovo u
kišu.
Suspendovan. Isključen.
Osetio je nečiju ruku na ramenu. Podigao je pogled. Lice je
lelujalo pred njim kao da ga gleda kroz vodu. Zar je moguće da
se toliko napio?
„U redu je“, reče mu ono lice blagim glasom, a ruka mu
stisnu rame. „Izbaci to iz sebe, svima nam je danas tako.“
Truls je instinktivno odgurnuo onu ruku i izleteo napolje.
Trupkao je ulicom, a kiša mu je kvasila ramena kroz sako. Ma
nek se nose. Nek se svi nose u pizdu materinu. Lično on će ih
poslati tamo.
 Dvadeset osmo poglavlje
Na siva metalna vrata neko je prilepio cedulju. kotlarnica.
Ušavši, Gunar Hagen je ustanovio da je tek prošlo sedam
ujutru, ali da su se sve četvoro pojavili. Iako ona peta neće doći,
niko nije seo u njenu stolicu. Novopridošli je doneo drugu, iz
neke prazne sobe za sastanke na višim spratovima Doma
policije.
Gunar Hagen prošeta pogledom od jednog do drugog.
Bjern Holm je izgledao kao da trpi teške posledice
prethodnog dana, kao i Katrina Brat. Stole Aune je, kao i
obično, bio besprekorno obučen u tvid, sa sve leptir-mašnom.
Hagen je naročito pažljivo proučio novog člana grupe. Načelnik
odeljenja je iz Pravde otišao pre Harija Hulea, a dotad se ovaj
još držao vode i kafe. Međutim, sada se razvukao po onoj stolici
bled, neobrijan, a uz to je i zažmurio, pa se Hagen baš i nije
mogao zakleti da je Hari odoleo iskušenju. Njihovoj grupi je
trebao istražitelj Hari Hule. Ali ne i pijanica.
Hagen pogleda belu tablu gde su zajedničkim snagama
rezimirali sve što znaju kako bi Hari to video. Imena žrtava u
vremenskom nizu, mesta zločina, ime Valentina Jertsena,
strelice koje vode ka prethodnim ubistvima sa navedenim
datumima i godinama.
„Dakle“, poče Hagen. „Maridal, Trivan, Dramen i ovo
poslednje u žrtvinoj kući. Četvoro policajaca koji su učestvovali
u istrazi ranijih, nerasvetljenih ubistava, ubijeni na isti datum i –
u tri od četiri slučaja – na istom mestu. Tri prvobitna ubistva bila
su tipično seksualne prirode, a iako su počinjena sa većim
vremenskim razmacima, povezana su i u okviru prvobitnih
istraga. Izuzetak je Dramen, gde je žrtva bio muškarac – Rene
Kalsnes – i gde nije bilo naznaka seksualnog zlostavljanja.
Katrina?“
„Ako pretpostavimo da je iza sva četiri prvobitna ubistva
stajao Valentin Jertsen, Kalsnes predstavlja zanimljiv izuzetak.
Bio je homoseksualac, a oni sa kojima smo Bjern i ja uspeli da
popričamo u dramenskom gej klubu, opisuju ga kao
promiskuitetnog i sklonog spletkarenju. Ne samo da je zavlačio
starije partnere koje je muzao za novac već je i prodavao seks u
klubu kad god bi mu se ukazala prilika za to. Kažu da je bio
spreman na sve ako nanjuši zaradu.“
„Dakle, osoba koja se svojim ponašanjem i delatnošću našla
u najrizičnijoj grupi da bude ubijena“, zaključi Bjern Holm.
„Tako je“, složio se Hagen. „Ali to čini verovatnim da je i
počinilac bio homoseksualac. Ili bar biseksualac. Stole?“
Stole Aune se nakašljao. „Seksualni zločinci poput Valentina
Jertsena obično se odlikuju komplikovanom seksualnošću.
Takve osobe više uzbuđuje potreba za kontrolom, sadizmom i
prekoračenjem granica nego sam pol ili uzrast žrtve. Ali može se
desiti da je Rene Kalsnes ubijen iz obične ljubomore. Činjenica
da nema tragova zlostavljanja ukazuje na to. Kao i bes. On je
jedina žrtva koja je ubijena tupim predmetom, na isti način kao i
policajci.“
Usledila je tišina. Svi su pogledali u Harija Hulea, koji je
skliznuo u poluležeći položaj na stolici. Još je žmurio, pa
Katrina Brat načas pomisli da je zaspao. Ipak, Hari se nakašlja:
„Da li je otkrivena veza između Valentina i Kalsnesa?“
„Zasad nije“, reče Katrina. „Nisu se čuli, Valentin nije
koristio kreditnu karticu u klubu niti bilo gde u Dramenu. Ne
postoji elektronski trag koji bi ukazao na to da se Valentin našao
u blizini Renea Kalsnesa. A i niko ko je poznavao Kalsnesa
nikad nije čuo za Valentina niti video nekog ko liči na njega. To
ne znači da se nisu…“
„Naravno.“ Hari je opet sklopio oči. „Samo pitam.“
U Kotlarnici ponovo zavlada muk. Svi su piljili u Harija.
Otvorio je jedno oko. „Šta?“
Niko mu nije odgovorio.
„Neću sad ustati i hodati po vodi. Ili pretvoriti vodu u vino“,
rekao je.
„I ne moraš“, odvrati Katrina. „Dovoljno bi bilo da učiniš da
ovo četvoro slepaca progledaju.“
„Ni to nije moguće.“
„A ja mislio da vođa mora ubediti svoje ljude kako je sve
moguće“, primeti Bjern Holm.
„Vođa?“ Hari se osmehnu i uspravi u stolici. „Hagene, jesi li
im ti objasnio koji je moj status?“
Gunar Hagen se nakašljao. „Hari više nema ni status ni
autorizaciju policajca, tako da je ovde prisutan samo u svojstvu
konsultanta – baš kao i Stole. To, na primer, znači da ne može
dobiti naloge, nositi oružje ili vršiti hapšenja. I to znači i da ne
može rukovoditi istražnom jedinicom. Zapravo je veoma važno
da se držimo toga – zamislite da uhvatimo Valentina, da sedimo
sa gomilom dokaza, a onda advokat odbrane ustanovi da nismo
radili po pravilniku…“
„Ovakvi konsultanti…“ Stole Aune napravi grimasu puneći
lulu. „Čuo sam da su honorari po satu takvi da pored njih
psiholozi izgledaju kao budale. Zato je bolje da što pametnije
iskoristimo vreme dok smo ovde, Hari.“
Hari slegnu ramenima.
„Dakle?“ Stole Aune se kiselo osmehnuo gurnuvši
nezapaljenu lulu u usta. „Mi smo tebi rekli sve pametno što smo
smislili. A to sve znamo već neko vreme.“
Hari se nakratko zagledao u svoje šake. Naposletku je
udahnuo.
„Ne znam koliko će ovo biti pametno, tek je napola
sažvakano, ali evo šta sam mislio…“ Podigao je pogled i spazio
četiri para širom otvorenih očiju.
„Jasno mi je da je Valentin Jertsen jedan od osumnjičenih.
Ali problem je što ne možemo da mu uđemo u trag. Zato
predlažem da pronađemo novog osumnjičenog.“
Katrina Brat nije mogla da poveruje šta čuje. „Šta? Zar da
sumnjičimo nekog za koga i ne verujemo da je počinilac?“
„Nije naš posao da verujemo“, odvrati Hari. „Već da manje
ili više osnovano sumnjičimo. I procenimo koliki je utrošak
resursa ako rešimo da tu sumnju potvrdimo ili odbacimo. Iako
cenimo da je manje verovatno da bude života na Mesecu nego
na planeti Glize 581-D koja se nalazi na savršenom odstojanju
od svog sunca tako da se voda na njoj ne smrzava niti ključa,
opet ćemo prvo proveriti Mesec.“
„Četvrta zapovest Harija Hulea“, ubaci se Bjern Holm. „Prvo
traži tamo gde se vidi. Ili to beše peta?“
Hagen se nakašljao. „Naš zadatak je da pronađemo Valentina
– sve ostalo spada u nadležnost velike grupe. Belman nam ne bi
ništa drugo dozvolio.“
„Uz dužno poštovanje“, poče Hari. „Nek se nosi taj Belman.
Nisam ništa pametniji od vas, ali sam nov, i to nam pruža priliku
da sagledamo stvari odmornim očima.“
Katrina frknu. „’Nisi pametniji od nas’. Kako da ne.“
„Dobro, jesam, ali zasad se možemo praviti da nisam“,
odvrati Hari sa najozbiljnijim izrazom na licu. „Zato, da
krenemo od samog početka. Motiv. Ko želi da ubija policajce
koji nisu uspeli da rasvetle ubistva? To nam je ovde zajednički
imenilac, zar ne? Da čujem.“
Prekrstivši ruke na grudima, Hari opet skliznu u stolici i
zažmuri. Čekao je.
Prvi se oglasio Bjern Holm. „Osobe bliske žrtvama.“
Pridružila mu se Katrina. „Žrtve silovanja kojima policija nije
verovala ili koje smatraju da njihovi slučajevi nisu valjano
ispitani. Ubica kažnjava policajce koji nisu rasvetlili druga
seksualno motivisana ubistva.“
„Rene Kalsnes nije silovan“, primeti Hagen. „A i da smatram
da moj slučaj nije valjano istražen, ograničio bih se na ubijanje
policajaca od kojih se očekivalo da rasvetle taj slučaj, a ne i sve
druge.“
„Samo vi izbacujte predloge, posle ćemo ih odbacivati“, reče
Hari. „Stole?“
„Nepravedno osuđeni“, reče Aune. „Odslužili su kaznu, sada
su žigosani, izgubili su svoj položaj u društvu, samopoštovanje i
ugled kod drugih. Najopasniji je lav kog izbace iz čopora. On ne
zna za odgovornost, oseća samo mržnju i gorčinu. A spreman je
na rizik koji osveta vuče sa sobom pošto mu je život već
obezvređen. Kao biće čopora, on ne smatra da ima šta da izgubi.
Jedino što mu pomaže da ujutru ustane jeste nanošenje bola
onima koji su njemu naneli bol.“
„Terorista-osvetnik“, reče Bjern Holm.
„Odlično“, reče Hari. „Pribeležite da proverimo sve slučajeve
silovanja kada osuđeni nije priznao i kada istraga nije uspešno
okončana. Naravno, i kada je eventualna kazna odslužena, a
osuđenik se sad nalazi na slobodi.“
„Ali možda nije posredi osuđenik“, ubaci se Katrina. „Možda
osuđenik još služi kaznu, ili je u očajanju digao ruku na sebe. Pa
ga sad sveti devojka, brat ili otac.“
„Ljubav“, reče Hari. „Odlično.“
 „Ma daj, ne misliš valjda stvarno.“ Bio je to Bjern.
„Šta?“, upita Hari.
„Ljubav?“ Bjernov glas je poprimio metalan prizvuk, a lice
mu se neobično izobličilo. „Jebote, ne misliš valjda da ovaj
pokolj ima bilo kakve veze s ljubavlju?“
„Zapravo mislim.“ Hari još jednom skliznu u stolicu
sklapajući oči.
Bjern ustade, sav crven u licu. „Psihopata i serijski ubica koji
iz ljubavi uradi…“ Glas ga je izdao. Samo je pokazao glavom ka
onoj praznoj stolici. „Ovo.“
„Pa pogledaj sebe.“ Hari otvori jedno oko.
„A?“
„Pogledaj se, zapitaj se šta osećaš. Besan si, mrziš, hoćeš da
vidiš krivca kako visi, kako umire u najgorim mukama. Zar ne?
Zato što si, baš kao i svi mi, voleo onu koja je tu sedela. Majka
tvoje mržnje je ljubav, Bjerne. Zbog ljubavi, a ne zbog mržnje,
spreman si na sve, na svaku vrstu napora, samo da se dočepaš
krivca. Sad sedi.“
Bjern sede, a Hari ustade.
„Meni, zapravo, kod ovih ubistava naročito pada u oči taj
napor. Napor da se rekonstruišu prvobitna ubistva. Rizici na
koje je ubica spreman. Sav taj uloženi trud me sprečava da
poverujem u puku krvoločnost ili mržnju kao motiv. Krvoločni
ubica će udariti na prostitutke, decu ili druge lake mete. A onaj
ko mrzi, ali ne voli, nikad neće biti spreman na tako ekstreman
napor. Stoga pitanje, na osnovu onoga što znamo o Valentinu
Jertsenu, glasi: da li je on sposoban za toliku ljubav?“
„Možda i jeste“, odvrati Gunar Hagen. „Ne znamo mi sve o
Valentinu Jertsenu.“
„M-hm. Kada je datum narednog nerasvetljenog ubistva?“
„Sad nastupa skok“, reče Katrina. „Maj. Slučaj star
devetnaest godina.“
„Još više od mesec dana“, zaključi Hari.
„Da, a ni taj zločin nije bio seksualne prirode – pre je ličio na
porodičnu razmiricu. Zato sam bila dovoljno slobodna da
proverim jedan slučaj nestalog lica koji mi je ličio na ubistvo.
Devojka, nestala ovde u Oslu. Nestanak je prijavljen tek pošto je
niko nije video dve nedelje. Uzrok zakasneloj reakciji bio je taj
što je poslala sms poruku na više često korišćenih brojeva u
kojoj kaže da je uplatila jeftin aranžman na moru jer joj treba
tajm-aut. Više njih joj je odgovorilo na tu poruku, ali kada im
nije odgovorila, samo su zaključili da se tajm-aut odnosio i na
korišćenje telefona. Pošto je nestanak prijavljen, policija je
proverila kod svih avio-kompanija, ali ona nije odletela ni sa
jednom. Ukratko, devojka je nestala bez traga.“
„A mobilni?“, upita Bjern Holm.
„Poslednji signal je zabeležen na baznoj stanici u centru Osla,
potom je i on nestao. Možda se ispraznila baterija.“
„M-hm“, reče Hari. „sms. Da ljudi oko nje pomisle kako je
bolesna…“
Bjern i Katrina polako klimnuše.
Stole Aune uzdahnu. „Može li se nacrtati i za mene?“
„Misli da se isto desilo i sa Beatom“, reče Katrina. „Meni je
stigla poruka u kojoj kaže da je bolesna.“
„Majku mu – jeste“, reče Hagen.
Hari polako klimnu. „Na primer, moglo bi se pretpostaviti da
im je proveravao registar poziva u telefonu i pronašao brojeve
osoba sa kojima su se nedavno dopisivale, pa im je onda poslao
kratku poruku da odloži poteru.“
„A samim tim i oteža pronalaženje forenzičkih dokaza na
mestu zločina“, dodade Bjern. „On poznaje pravila naše igre.“
„Kog dana je poslata ta poruka?“
 „Dvadeset šestog marta“, odvrati Katrina.
„Pa to je danas“, reče Bjern.
„M-hm.“ Hari se protrljao po bradi. „Imamo potencijalno
ubistvo seksualne prirode, imamo i datum, ali ne i mesto
zločina. Ko je istraživao taj slučaj?“
„Pošto slučaj nestalog lica nije stekao status ubistva, nije
formirana istražna grupa.“ Katrina pogleda u beleške. „Ali je
naposletku prosleđen Odeljenju za krvne delikte i dodeljen
tamošnjem višem inspektoru. Tačnije, tebi.“
„Meni?“ Hari se namrštio. „Obično pamtim svoje istrage.“
„Ovo je bilo odmah posle Sneška. Pobegao si u Hongkong i
propao u zemlju. Umalo smo i tebe zaveli kao nestalo lice.“
Hari slegnu ramenima. „U redu. Bjerne, proveri posle šta
Jedinica za nestala lica zna o ovome. I pripremi ih za slučaj da u
toku dana prime neki misteriozni poziv ili im neko pozvoni na
vrata, okej? Sve i bez tela i mesta zločina, mislim da ovo treba
ispitati.“ Hari pljesnu dlanom o dlan.
„Pa dobro, ko ovde kuva kafu?“
„M-hm“, poče Katrina neprirodno duboko i promuklo, pa
skliznu u stolici. Ispružila je noge, zažmurila i protrljala se po
bradi. „Pa. Biće da je to naš novopečeni konsultant.“
Hari stisnu usne, klimnu i poskoči, a prvi put otkako su
pronašli Beatu, Kotlarnicom se razlegao smeh.

U prostoriji za sastanke Gradske većnice vladala je ozbiljna

atmosfera.
Mikael Belman sedeo je u začelju, u čelu je sedeo predsednik
Gradskog saveta. Mikael je znao imena većine sekretara, prvi
zadatak koji je sebi zadao kao direktor policije bio je taj da nauči
ko je ko. I kako izgleda. „Ne možeš igrati šah ako ne razlikuješ
figure“, rekao mu je njegov prethodnik. „Moraš da znaš šta koja
može, a šta ne može da uradi.“
Bio je to dobronameran savet iskusnog direktora policije. Ali
zašto je sad, baš u toj prostoriji za sastanke, sedeo upravo taj
penzionisani direktor? Ma koliko imao iskustva u šahu, teško da
je koristio figure poput one visoke, plave koja je sedela na dva
mesta od predsednika i baš u tom trenutku držala reč. Kraljica.
Gradska sekretarka za socijalna pitanja. Isabela Skejen. Glas joj
je poprimio onaj hladan, birokratski prizvuk nekog ko zna da će
njegove reči završiti u izveštaju:
„Sa rastućim nemirom opažamo da Policijska uprava u Oslu
nije u stanju da zaustavi ubistva u svojim redovima. Već duže
vreme trpimo sasvim očekivan pritisak od strane medija koji
očekuju da se preduzmu drastične mere, ali značajnije je što su
sada i naši sugrađani izgubili strpljenje. Naprosto ne mogu
tolerisati porast nepoverenja u svoje institucije, u ovom slučaju,
u policiju i Gradski savet. A pošto je to moje polje nadležnosti,
preduzela sam korak sazivanja ovog neformalnog sastanka kako
bi Gradski savet mogao da zauzme stav prema predlogu
direktora policije za razrešenje ove situacije koji,
pretpostavljamo, postoji i zatim razmotri druge mogućnosti.“
Mikael Belman se preznojavao. Mrzeo je kad se znoji u
uniformi. Uzalud je pokušavao da uhvati pogled svog
prethodnika. Šta taj, kog đavola, traži ovde?
„I smatram da moramo pokazati otvorenost i spremnost na
neka inovativna alternativna rešenja“, propovedala je Isabela
Skejen uporno. „Moramo imati razumevanja – ovakva situacija
morala je biti preveliko iskušenje za mladog i tek imenovanog
direktora policije. Nesrećno je što mu je ovakva situacija, koja
traži iskustvo i rutinu, izbila ovako rano tokom mandata. Zaista
bi bolje bilo da je dopala pod nadležnost prethodnog direktora
policije, imajući u vidu njegovo iskustvo i zasluge. Sigurna sam
da bi svi prisutni voleli da je bilo tako, uključujući i dvojicu
direktora.“
Mikael Belman se pitao da li da poveruje vlastitim ušima. Zar
je ona… Da li je upravo pokušala da…?
„Nije li tako, Belmane?“
Mikael Belman pročisti grlo.
„Izvini, Belmane, što te prekidam“, nastavi Isabela Skejen,
nameštajući Pradine naočare na vrh nosa. Začkiljila je ka
nekakvom papiru ispred sebe. „U izveštaju sa našeg prethodnog
sastanka nalazi se mesto gde ti kažeš, citiram: Uveravam
Gradski savet da je ova stvar pod kontrolom i da se možemo
nadati brzom razrešenju.“ Skinula je naočare s nosa. „Kako
bismo prištedeli vremena i sebi i tebi, pošto izgleda da ga i
nemamo mnogo, možda bi mogao da preskočiš ponavljanja i
samo nam kažeš šta sada misliš da bi moglo biti bolje i drugačije
od onog što si mislio tada?“
Belman promrda lopaticama u nadi da će odlepiti košulju s
leđa. Prokleti znoj. Prokleta kučka.

Bilo je osam uveče, a Hari je osetio zamor kada je otključao

vrata Policijske akademije. Očigledno je ispao iz forme, nije
više mogao tako dugo i usredsređeno da razmišlja. Doduše, nisu
mnogo ni odmakli. Iščitali su već prečešljavane izveštaje,
pretresali misli koje su pomislili deset puta dotad, vrteli se
ukrug, udarali glavom o zid u nadi da će zid pre ili kasnije
popustiti.
Klimnuvši higijeničaru, nekadašnji inspektor ustrča uza
stepenice.
Umoran, a opet neobično budan. Poletan. Spreman za još.
Dok je prolazio pored Arnoldove kancelarije, začuo je svoje
ime. Zastao je i provirio. Njegov kolega je sklopio šake na
čupavom potiljku. „Samo sam hteo da te pitam kako je ponovo
biti pravi policajac?“
„Odlično“, odvrati Hari. „Samo želim da pregledam ostatak
testova iz taktičke istrage.“
„Opusti se, doneo sam ih ovamo.“ Arnold lupnu prstom po
štosu hartije ispred sebe. „Ti se samo pobrini da uhvatite tog
tipa.“
„Okej, Arnolde. Hvala.“
„Inače, imali smo provalu.“
„Provalu?“
„Neko je provalio u salu za fizičko i razvalio ormar s
opremom, ali nedostaju samo dva pendreka.“
„O, jebote. A ulazna vrata?“
„Nema znaka provale, što ukazuje na nekog zaposlenog. Ili je
ušao, ili je svojom karticom pustio nekog drugog da uđe.“
„Zar ne postoji način da se utvrdi ko je to bio?“
Arnold slegnu ramenima. „Ovde nema šta vredno da se
ukrade, pa ne rasipamo budžet na komplikovane spiskove,
video-nadzor i noćnog čuvara.“
„Možda ne držimo vatreno oružje, drogu i sef sa novcem, ali
valjda postoji i roba koja se lakše može preprodati od
pendreka?“
Arnold se osmehnuo lukavo. „Pa, vidi da li ti je računar još
tamo.“
Hari je produžio do svog kabineta. Zaključivši da izgleda
netaknuto, seo je. Pitao se šta da radi – te večeri je nameravao da
pregleda testove, a kod kuće su ga čekale samo senke. Kao u
odgovor na to pitanje, zavibrirao mu je mobilni.
„Katrina?“
„Ćao, setila sam se nečeg.“ Zvučala je ushićeno. „Sećaš li se
kad sam ti pričala kako smo Beata i ja saslušale onu Irju, koja je
Valentinu izdavala stan u suterenu?“
„Onu koja mu je obezbedila lažan alibi?“
„Aha. Rekla je da je pronašla neke njegove slike – slike
silovanja i zlostavljanja. A na jednoj od njih je prepoznala
njegove cipele i tapete u spavaćoj sobi tog stančića.“
„M-hm. Pa misliš…“
„Nije mnogo verovatno, ali taj stan bi mogao biti mesto
zločina. Pronašla sam nove vlasnike, ispostavilo se da odsedaju
kod muževljevih roditelja u tom kraju dok se kuća renovira. Ali
nemaju ništa protiv da pozajmimo ključeve i bacimo pogled.“
„Zar se nismo dogovorili da više ne tražimo Valentina?“
„Valjda smo se dogovorili da tražimo tamo gde se vidi.“
„U pravu si, britka Katrina. Vindern mi je takoreći u
komšiluku. Koja je tačna adresa?“
Izdiktirala mu je.
„Onamo mogu i pešice, krećem odmah. A ti?“
„Čim budem jela – zaboravila sam od uzbuđenja.“
„Okej, dođi kad budeš spremna.“

U petnaest do devet Hari je izbio na popločani prilaz praznoj

kući. Uza zid su stajale prazne kofe boje, rolne najlona i daske
koje su štrčale pod ciradom. Prema uputstvu vlasnika, sišao je
niz stepeničice i još jednom popločanom stazom prišao kući
straga. Ušao je u prizemni stan. Istog časa ga zapahnu miris
farbe i lepka. Ali i onaj drugi smrad, onaj zbog kojeg su vlasnici,
kako su im rekli, između ostalog i rešili da renoviraju. Tvrdili su
da ne znaju odakle potiče i da se oseća svuda u kući. Dolazila im
je služba za deratizaciju, ali su rekli da tako jak smrad ne može
poticati od običnog mrtvog glodara i da bi verovatno morali da
poruše pola kuće da ga se reše.
Hari upali svetlo. Pod u predsoblju bio je prekriven
providnim najlonom sa sivim tragovima nazubljenih đonova,
kao i drvenim sanducima s alatom, čekićima, pajserima i
burgijama zamrljanim farbom. Na zidu je nedostajalo više
dasaka tako da je virila izolacija. Pored predsoblja, stan se
sastojao od kuhinjice, kupatila i dnevne sobe od koje je spavaća
soba bila odvojena zavesom. Renoviranje očito još nije stiglo do
spavaće sobe koja je sad služila kao ostava za nameštaj iz ostalih
prostorija. Ne bi li zaštitio taj nameštaj od prašnjavih radova,
neko je sklonio u stranu zastor od perlica i zamenio ga
providnim najlonom koji je Harija podsetio na klanice,
hladnjače i poprišta zločina.
Udahnuo je smrad razređivača i truleži. Poput službe za
deratizaciju, i on je zaključio da posredi nije običan, mali glodar.
Krevet je bio gurnut uza zid kako bi se oslobodio prostor za
unet nameštaj. U svem tom kršu bilo je teško zamisliti kako se
tu odvilo silovanje i gde je devojka slikana. Katrina je rekla da
će stupiti u kontakt s Irjom u nadi da se tim slikama može ući u
trag. Hariju je, međutim, jedno bilo izvesno: ako je Valentin
stvarno bio Koljač Policajaca kog su tražili, sigurno nije okolo
posejao slike koje mogu biti dokaz protiv njega. Ili ih je uništio,
ili ih je sakrio negde drugde kada se odselio.
Šetao je pogledom kroz sobu od poda, preko zidova, do
plafona, a zatim i nazad do svog odraza u prozoru koji je gledao
na večernju tamu u dvorište. Bilo je nečeg klaustrofobičnog u toj
sobi, ali ako je i bila poprište zločina, Hariju nije ništa govorila.
Uostalom, prošlo je mnogo vremena, mnogo toga se desilo u
međuvremenu, jedino su još ostale tapete. I taj smrad.
Pogledom je opet odlutao ka tavanici. I ostao da zuri u nju.
Klaustrofobično. Zašto je tako bilo tu, ali ne i u dnevnoj sobi?
Ispružio je svojih metar devedeset tri i ruku ka tavanici. Uspeo
je da je dotakne. Gipsane ploče. Zatim je prešao u dnevnu sobu i
ponovio postupak. Nije uspeo da dotakne tavanicu.
Drugim rečima, u spavaćoj sobi je tavanica morala biti
spuštena. To se često radilo, naročito sedamdesetih, kako bi se
štedelo na grejanju. A prostor između prvobitne i spuštene
tavanice ostao bi prazan. Da se nešto u njega sakrije.
Prešao je u hodnik, zgrabio pajser iz jednog od sanduka i
vratio se u spavaću sobu. Kada je pogledao ka prozoru, trgao se.
Znao je da to njegovo oko refleksno reaguje na pokret. Dve
sekunde je piljio i osluškivao. Ništa.
Vratio se tavanici. Nije bilo pukotina, ali gipsane ploče su
bile zgodna stvar – samo izrežeš rupu u njoj, a posle je zakrpiš i
prekrečiš. Pretpostavljao je da se sve to može obaviti i za pola
dana efikasnog rada.
Popeo se na fotelju, ukopao stopala u naslone za ruke i uperio
vrh pajsera ka tavanici. Hagen je bio u pravu – ukoliko bi
istražitelj bez naloga za pretres razvalio tavanicu bez saglasnosti
vlasnika kuće, sud bi zagarantovano odbacio eventualne dokaze
stečene na taj način.
Udario je. Pajser je prošao kroz tavanicu koja je prigušeno
zastenjala. Beli kreč mu zasu lice poput snega.
Hari, naime, nije bio policijski istražitelj, već samo spoljni
konsultant, nije učestvovao u samoj istrazi, nego je kao privatno
lice bio odgovoran, i kao takvom bi mu se i sudilo za načinjenu
materijalnu štetu. Tu cenu bio je spreman da plati.
Zažmurio je i povukao pajser unazad. Komadići gipsa mu
popadaše po ramenima i čelu. Smrad. Sad se osećao mnogo jače.
Obazreo se po sobi u potrazi za nečim što se može staviti na
fotelju kako bi se na to popeo i provirio kroz rupu.
Eto ga opet. Neki pokret ispred prozora. Skočivši dole, Hari
zakorači ka prozoru. Prislonio je glavu uz prozor zaklanjajući
oči šakama da eliminiše svetlost u sobi. Ali u tami su se videli
samo obrisi jabukovog drveća. Pojedine grane su se blago
njihale. Da se nije razduvalo?
Hari ponovo pogleda po sobi. Pronašao je jednu veliku Ikeinu
plastičnu kutiju koju je stavio na sedište fotelje. Tek što je
zakoračio na nju, iz hodnika se začu nekakav zvuk. Škljocaj.
Postojao je čekajući, osluškujući. Ali više se ništa nije čulo.
Zaključivši da to verovatno krcka stara kuća na vetru, Hari
otrese sve ostale pomisli. Trudeći se da održi ravnotežu na
plastičnoj kutiji, Hari se oprezno uspravi, prisloni dlanove o
tavanicu i proviri kroz rupu u gipsanoj ploči.
Smrad je bio tako jak da su mu oči istog časa zasuzile.
Potrudio se da ne diše. Smrad mu je bio poznat. Udisati meso u
toj fazi truljenja čak je i opasno po zdravlje. Samo jednom ranije
je osetio toliko jak smrad truleži. Bilo je to kada su u jednom
mračnom podrumu pronašli leš star dve godine i probušili rupu u
najlonu oko njega. Ne, ovo nije bio običan glodar, nije čak bila
ni cela porodica glodara. Gore je bilo mračno, a njegova glava je
preprečila put svetlosti, ali je svejedno nazirao nekakav predmet
tik ispred očiju. Sačekao je da mu se zenice rašire i iskoriste ono
malo svetla. I tad je prepoznao predmet. Bila je to bušilica. Ne,
već ubodna testera. Dalje se, međutim, nalazilo još nešto, nešto
što nije video, ali je osetio da je tu. Nešto… Grlo mu se steglo.
Nešto se čulo. Bili su to koraci. Pod njim.
Pokušao je da izvuče glavu, ali mu je ona rupa odjednom
postala pretesna, kao da je zarastala oko njegovog vrata, kao da
želi da ga zatvori u onaj zadah smrti gore. U naletu panike
zavukao je prste ispred grla i otkinuo komade gipsa. Provirio je
napolje.
Koraci se više nisu čuli.
Hari sačeka da mu se primiri pulsiranje u vratnoj žili. Onda je
iz džepa izvadio upaljač, proturio ruku kroz rupu i kresnuo. Tek
što je hteo da ponovo proviri, spazio je nešto krajičkom oka. Iza
najlonske zavese. Nešto se ocrtavalo. Silueta. Neko ga je
posmatrao kroz najlon.
Hari se nakašlja. „Katrina?“
Nije bilo odgovora.
Pogledom je grozničavo tražio onaj pajser koji je spustio
negde na pod. Ugledavši ga, čučnuo je što je mogao tiše. Jednim
stopalom je stao na pod, ali utom začu šuštanje najlona. Shvatio
je da neće stići. Glas je bio gotovo razdragan:
„Opet ti.“
Podigao je pogled. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da
prepozna lice u senci. Tiho je opsovao u sebi. Mozak je pokušao
da smisli moguće scenarije za narednih nekoliko sekundi, ali se
zaglavio kod pitanja: šta je ovo, koji kurac?
 Dvadeset deveto poglavlje
Preko ramena je nosila torbu koja je neočekivano teško tresnula
na pod.
„Šta ćeš ti ovde?“, upita Hari promuklo, shvativši da se
ponavlja. Baš kao što je i ona ponovila odgovor.
„Vežbala sam. Borilačke veštine.“
„Silje, nisi mi odgovorila.“
„Jesam, kako nisam?“ Silje Gravseng isturi jedan kuk. Na
sebi je imala tanku jaknu, crne helanke, patike, konjski rep i
lukav osmeh.
„Trenirala sam, pa sam videla kako izlaziš iz škole i rešila da
te pratim.“
„Zašto?“
Slegla je ramenima. „Možda sam poželela da ti pružim još
jednu priliku.“
„Priliku za šta?“
„Da uradiš ono što želiš.“
„A to je?“
„Mislim da to ne moram da izgovorim.“ Izvila je glavu u
stranu. „Posmatrala sam te u Kronovoj kancelariji. Hari, očajan
si pokeraš. Želiš da me pojebeš.“
Hari klimnu prema onoj torbi na podu. „A šta treniraš? Neku
borilačku veštinu s nindža oružjem?“ Glas mu je promukao zbog
potpuno suve usne duplje.
Silje Gravseng prelete pogledom po sobi. „Tako nekako.
Vidi, pa imamo čak i krevet.“ Zgrabivši torbu, mimoišla ga je i
gurnula neku stolicu u stranu. Torbu je bacila na krevet, a zatim
je pokušala da pomeri neki velik kauč koji je preprečio put. Nije
se ni mrdnuo. Nagnula se, uhvatila kauč za naslon i povukla.
Hari je posmatrao njenu zadnjicu kada joj se jakna zadigla,
napregnute butne mišiće ispod nje, čuo ju je kako tiho stenje:
„Zar nećeš da mi pomogneš?“
Hari proguta pljuvačku.
Sranje, sranje.
Posmatrao je kako joj plavi konjski rep poskakuje na leđima.
Kao ručka, jebote. Zategnuta tkanina na njenim guzovima.
Zastala je u tom položaju kao da je nešto primetila. Kao da je
primetila šta on misli.
„Ovako?“, prošaputala je. „Želiš li me ovako?“
Oćutao je, ali je osetio erekciju – nalik na zakasneli bol od
udarca u stomak, razlivala se iz neke tačke u donjem stomaku. U
glavi mu je zašištalo, mehurići su kuljali naviše i pucali šišteći
sve glasnije. Zakoračio je. Zastao.
Napola se osvrnula, ali je zurila u pod.
„Pa šta čekaš?“, šaputala je. „Želiš li da se… opirem?“
Hari proguta pljuvačku. Nije bio na auto-pilotu. Znao je šta
radi. I da je to on. Upravo to je bio on. Sve i da to sada kaže sebi
naglas, želeće to da uradi. Zar ne?
„Da“, začuo je sebe kako odgovara. „Zaustavi me.“
Opazio je da je malo izvila zadnjicu, pomislio je kako je to
životinjski ritual, kako je možda ipak programiran za to. Spustio
joj je ruku na krsta, tamo gde su se izvila, opipao znojavu, golu
kožu iznad helanki. Dva prsta pod lastiš. I onda samo povučeš.
Jednom rukom se oslanjala o kauč, drugom o krevet, o onu
torbu. Ne, zavukla ju je u otvorenu torbu.
„Potrudiću se“, šaputala je. „Potrudiću se.“
Hari udahnu duboko i drhtavo.
A onda je zapazio neki pokret. Ono što je usledilo odvilo se
prebrzo i nije stigao da odreaguje.

„Šta nije u redu?“, upita Ula kačeći Mikaelov kaput u

garderober.
„Zar nešto nije u redu?“ Mikael protrlja lice dlanovima.
„Dođi.“ Povela ga je u dnevnu sobu i smestila na trosed.
Onda je stala iza njega, spustila mu ruke između vrata i ramena,
vrhovima prstiju napipala sredinu trapezijusa i stegla. Glasno je
zastenjao.
„Dakle?“, pitala je.
Uzdahnuo je. „Isabela Skejen. Predložila je da nam bivši
direktor policije pomaže dok ne pronađemo ubicu policajaca.“
„Pa dobro. Šta tu ne valja? Zar nisi i sam rekao da vam
nedostaje resursa?“
„U praksi ovo znači da će on biti pravi direktor, a ja kafe-
kuvarica. Takvo nepoverenje ne bih mogao da podnesem, to
valjda razumeš.“
„Ali ovo je samo privremeno, zar ne?“
„A posle? Kad se istraga okonča pod njegovom, a ne mojom
nadležnošću? Misliš da će Gradski savet tada reći: nema
problema, vrati se ti sada da budeš direktor? Joj!“
„Izvini, baš ti se tu napravio čvorić. Probaj da se opustiš,
ljubavi.“
„Valjda razumeš da mi se tako sveti. Ostavljene žene… joj!“
„Ju, nisam valjda opet stegla tu gde boli?“
Uzmakao je od njenih ruku. „Što je najgore, ne mogu ništa da
preduzmem. Ona poznaje ovu igru, a ja sam tek početnik. Da
sam bar malo duže u priči, da sam imao vremena da sklopim
neke saveze, pohvatam koja ruka koju mije.“
„Pa snađi se sa postojećim savezima“, reče Ula.
„Svi važni kontakti su na njenoj strani terena“, odvrati
Mikael. „Prokleti političari, za razliku od nas, njih je baš briga
za rezultate, sve gledaju samo kroz glasove i kako stvari
izgledaju budalama s glasačkim pravom.“
Pognuo je glavu. Njene ruke su se vratile, ovog puta nežnije.
Masirala ga je, milovala po kosi. I baš kada je već bio spreman
da ih pusti, nek lutaju, one nekako zastadoše i potom jurnuše ka
njenim rečima. Snađi se sa postojećim savezima.

Hari je bio zaslepljen. Kada je začuo pokret iza sebe, refleksno

je pustio Silje i osvrnuo se. Plastična zavesa je bila razmaknuta i
pogledao je pravo u snop svetlosti. Zaklonio je oči rukom.
„Izvini“, reče poznat glas. Snop svetlosti iz baterijske lampe
se spustio. „Ponela sam lampu, nisam znala da li ti…“
Hari ispusti vazduh iz pluća stenjući. „Jebote, Katrina, baš si
me prepala! Ovaj, nas.“
„A, vidi, zar nisi ti… studentkinja? Videla sam te na
Policijskoj akademiji.“
„Ispisala sam se.“ Siljin glas je zvučao mirno, gotovo kao da
se dosađuje.
„Stvarno? A šta vi ovde…“
„Pomeramo nameštaj.“ Hari kratko šmrknu i pokaza prema
onoj rupi na tavanici. „Tražim neku čvršću podlogu da se
popnem.“
„Pa imaš merdevine napolju“, reče Katrina.
„Stvarno? Idem po njih.“ Hari iskorači pored Katrine u
dnevnu sobu i produži ka izlazu. Sranje, sranje.
Merdevine su bile oslonjene o zid kuće, između onih kofa sa
farbom.
Kada se Hari vratio, u sobi je vladao potpun muk. Pomerio je
fotelju i rasklopio merdevine ispod rupe. Ništa nije ukazivalo ni
na to da su razgovarale u njegovom odsustvu. Žene prekrštenih
ruku i bezizražajnih lica.
„Šta to smrdi?“, upita Katrina.
„Daj mi lampu.“ Uzevši je, Hari se popeo na merdevine.
Odvalio je još jedno parče gipsa, pa je provukao lampu i glavu
za njom. Zgrabio je zelenu testeru. List je bio polomljen. Držeći
testeru prstima, pružio ju je Katrini. „Pazi, možda ima otisaka.“
Uperio je lampu dalje niz rupu. Zurio. Leš je ležao na boku,
stešnjen između stare i nove tavanice. Hari pomisli kako, vala, i
zaslužuje da udiše smrad trulog mesa, štaviše, zaslužuje i sam tu
da trune. Jer on je, Hari Hule, bio bolesnik, težak bolesnik.
Trebalo bi ga streljati na licu mesta, a ako ne to, moraće da
potraži pomoć. Jer bio je spreman da to učini, zar ne? Ili bi
prekinuo? Ili je to – pomisao da bi možda prekinuo – sâm
konstruisao da bar zaseje sumnju.
„Ima li nečeg?“, upita Katrina.
„Ima“, odvrati Hari.
„Treba li da zovem forenzičare?“
„Zavisi.“
„Od čega?“
„Od toga da li bi Odeljenje za krvne delikte prihvatilo da
istraži ovaj smrtni slučaj.“
 Trideseto poglavlje
„Jebiga, teško mi je da pričam o tome.“ Hari ugasi cigaretu o
sims pa, ne zatvorivši prozor ka Ulici Spurvejsgate, ponovo sede
u fotelju. Kada ga je Hari tog jutra u šest pozvao i saopštio da je
opet izleteo iz koloseka, Stole Aune mu je rekao da dođe u
osam, pre prvog pacijenta.
„I ranije smo razgovarali o teškim stvarima“, reče Stole.
Otkako je Hari pamtio, Stole Aune je bio psiholog kom su
odlazili policajci kada zagusti. Ne samo zato što su svi imali
njegov broj telefona već i zato što je Stole Aune bio među
retkima koji su znali kako izgleda njihova svakodnevica. A i
zato što su znali da mogu imati poverenja da ovaj neće prenositi
dalje.
„Da, ali tad smo pričali o piću“, reče Hari. „Ovo je… nešto
sasvim drugačije.“
„Jesi li siguran?“
„Zar ti misliš da nije?“
„Mislim da ti možda misliš da je isto, pošto si odmah pozvao
mene.“
Uzdahnuvši, Hari se nagnu u stolici da osloni čelo o
sklopljene ruke. „Možda i jeste. Uvek mi je izgledalo kao da
rešim da pijem u najgorem mogućem trenutku. Da uvek puknem
kada je najvažnije da budem u punoj formi. Kao da neki demon
u meni želi da sve ode dođavola. Da ja odem dođavola.“
„Pa, to je demonima i posao.“ Stole prikriveno zevnu.
„U tom slučaju, svaka im čast. Umalo sam silovao jednu
devojku.“
 Stole više nije zevao. „Šta to pričaš? Kada?“
„Sinoć. Devojka je bivša studentkinja Policijske akademije.
Pojavila se dok sam pretresao Valentinov nekadašnji stan.“
„Stvarno?“ Stole skinu naočare. „Jesi li otkrio nešto?“
„Ubodnu testeru sa slomljenim listom. Sigurno je tamo bila
godinama. Naravno, mogli su da je zaborave i radnici kada su
spuštali tavanicu, ali sam poslao da se uporedi sa nalazima sa
Berga.“
„I šta još?“
„Ništa. U stvari, našao sam i jednog mrtvog jazavca.“
„Jazavca?“
„Da, izgleda da je imao jazbinu u tavanici.“
„Hehe, jazavac u tavanici – kao u onoj dečjoj pesmici. Imali
smo i mi jazavca, ali srećom, samo u bašti. Grozno grizu. Nego,
mora da je uginuo tokom zimskog sna?“
Hari izvi jedan ugao usne. „Ako te baš zanima, proslediću
slučaj Institutu za sudsku medicinu.“
„Izvini, ja…“ Stole odmahnu glavom vraćajući naočare na
nos. „Ta devojka je došla, i ti si zapao u iskušenje da je siluješ –
je li tako bilo?“
Hari podiže ruke preko glave. „A upravo sam zatražio od
žene koju volim najviše na svetu da se uda za mene. Ne želim
ništa osim da lepo živim s njom. I čim to smislim, iskoči taj
đavo i… i…“ Spustio je ruke.
„Zašto si zaćutao?“
„Zato što izmišljam tamo nekog đavola, a znam šta ćeš mi
reći – da je to prebacivanje odgovornosti.“
„Zar nije?“
„Naravno da jeste, jebote. Isti tip, novo odelo. Mislio sam da
se zove džim bim. Mislio sam da se zove prevremena smrt
majke ili pritisak na poslu. Ili testosteron ili pijandurski geni. A
sve to možda i stoji, ali kada ogoliš tog tipa, on se svejedno zove
Hari Hule.“
„I sad mi kažeš da je sinoć taj Hari Hule umalo silovao
dotičnu devojku.“
„Dugo sanjam o tome.“
„Da siluješ? Uopšteno?“
„Ne, samo tu devojku. Tražila mi je to.“
„Da je siluješ? Pa onda to strogo gledano i nije baš
silovanje.“
„Prvi put mi je tražila samo da je pojebem. Provocirala me je,
ali nisam mogao – studentkinja mi je. A posle sam počeo da
fantaziram kako je silujem. Nisam…“ Hari pređe rukom preko
lica. „Nisam mislio da imam to u sebi. Da sam silovatelj. Stole,
šta mi se to događa?“
„Dakle, imao si i želju i priliku da siluješ, ali si odabrao da to
ne učiniš?“
„Neko nas je prekinuo. Tja, ne znam da li bi stvarno bilo
silovanje – pozvala me je da se igramo. Ali, Stole, bio sam
spreman da prihvatim tu igru. I te kako spreman.“
„Dobro, ali ja tu i dalje ne vidim silovanje.“
„Možda ne u pravnom smislu, ali…“
„Ali šta?“
„Da smo počeli i da mi je zatražila da prestanem – jebiga, ne
znam da li bih prestao.“
„Ne znaš?“
Hari slegnu ramenima. „Doktore, koja je moja dijagnoza?“
Stole pogleda na sat. „Morali bismo još da razgovaramo. Ali
sada očekujem prvog pacijenta.“
„Stole, nemam sad vremena za terapiju – moramo da
uhvatimo ubicu.“
„U tom slučaju“ – Aune je zaklatio svoje punačko telo
napred-nazad na stolici – „moraćeš da se zadovoljiš
nagađanjima. Obratio si mi se zato što osećaš nešto što nisi
uspeo da identifikuješ, a nisi ga identifikovao zato što to
osećanje pokušava da se kamuflira kao nešto drugo. Zato što je
to osećanje koje ne želiš da osetiš. Klasično poricanje, baš kao
kod muškaraca koji odbijaju da uvide svoju homoseksualnost.“
„Ali ja ne poričem da sam potencijalni silovatelj! Lepo te
pitam.“
„Hari, nisi ti silovatelj, tako nešto se ne postaje preko noći.
Mislim da ovde mogu biti posredi samo dve stvari, a možda i
obe. Jedno je kontrola, ili da budem prost – jebao bi je da je
kazniš. Da li pogađam?“
„M-hm. Možda. A šta je drugo?“
„Rahela.“
„Molim?“
„Tebe ne privlači ni silovanje ni ta devojka, već prevara. Da
prevariš Rahelu.“
„Stole, stvarno…“
„Smiri se. Obratio si mi se zato što hoćeš da ti neko kaže ono
što si već shvatio. A nisi u stanju da to kažeš sâm zato što ne
želiš tako da se osećaš.“
„Kako da se osećam?“
„Nasmrt si preplašen od vezivanja za nju. Pomisao na brak te
je dovela na rub panike.“
„Stvarno? A zašto bi?“
„Posle ovolikih godina usudio bih se tvrditi da te poznajem.
Zato mislim da je u tvom slučaju problem što se plašiš da budeš
odgovoran za druge. Imaš loša iskustva s tim…“
Hari proguta pljuvačku. Činilo mu se da mu u grudima nešto
narasta, poput tumora na ubrzanom snimku.
„…počinješ da piješ kada okolina zavisi od tebe zato što ne
možeš da podneseš odgovornost, želiš da sve ode dođavola, kao
kad praviš kulu od karata, pa je skoro gotova, ali ne možeš da
podneseš pritisak, pa umesto da probaš da dodaš još jednu kartu,
ti sve porušiš da ubrzaš poraz. Mislim da i sada radiš isto to.
Želiš da izneveriš Rahelu što pre zato što si ubeđen da ćeš je
svejedno izneveriti pre ili kasnije. Pošto ne podnosiš mučenje na
duge staze, želiš da presečeš i porušiš tu kulu od karata kako
doživljavaš svoju vezu s Rahelom.“
Hari htede nešto da kaže, ali knedla mu se popela u grlo i
preprečila put rečima, pa je rekao samo jedno: „Destruktivno.“
„Hari, u osnovi toga je konstruktivan stav, ali se plašiš. Plašiš
se bola – tvog i njenog.“
„Kažeš mi da sam kukavica, zar ne?“
Stole se zagledao u Harija, a onda zausti kao da bi se
pobunio, ali je, činilo se, odustao.
„Da, kukavica si. Kukavica si, zato što mislim da ovo stvarno
želiš. Želiš da budeš sa Rahelom, da se ukrcate na istu lađu, da
se vežeš za katarku, da ideš kuda taj brod bude išao ili da
potoneš s njim. Tako uvek bude u onim retkim prilikama kada ti,
Hari, nešto obećaš. Kako beše ide tekst one pesme?“
Hari promrmlja reči. „No retreat, baby, no surrender.“31
„Eto ti, to si ti.“
„To sam ja“, ponovi Hari tiho.
„Razmisli malo o tome, pa ćemo popričati po podne nakon
sastanka u Kotlarnici.“
Hari klimnu i ustade.
U hodniku je sedeo neki tip. Cupkao je i preznojavao se u
trenerci. Demonstrativno je pogledao na sat, a zatim i nadureno
u Harija.
Hari je produžio Ulicom Spurvejsgate. Prethodne noći nije
spavao, niti je doručkovao. Trebalo mu je nešto. Oslušnuo je
sebe. Trebalo mu je piće. Odagnavši tu pomisao, ušao je u kafe
tik pred raskrsnicom s Bogstadskim putem. Zatražio je trostruki
espreso. Iskapio ga je za šankom i zatražio još jedan. Iza leđa je
začuo tih smeh, ali se nije osvrnuo. Drugu kafu je ispijao polako.
Otvorio je novine. Pogledao je gde se nalazi vest sa naslovne
strane i prelistao ostatak novina.
Roger Jendem je pretpostavljao da će, imajući u vidu sva
nerazjašnjena ubistva policajaca, Gradski savet sprovesti izvesne
izmene u Domu policije.

Pošto je pustio Pola Stavnesa u kancelariju, Stole Aune se vratio

za svoj pisaći sto, a Stavnes je otišao u ugao prostorije da obuče
suvu majicu koju je doneo u rancu. Stole je tu priliku iskoristio
da se nazeva do mile volje i izvuče gornju fioku u koju je
smestio mobilni tako da se lepo vidi. Zatim je podigao pogled.
Ugledao je gola leđa pacijenta. Otkako je Stavnes počeo da
dolazi na seanse biciklom, ustalio se taj proces presvlačenja u
kancelariji. Uvek bi mu okrenuo leđa. Tog dana je prozor bio
otvoren jer ga Hari nije zatvorio pošto je popušio cigaretu. A
svetlo je padalo tako da su se naga prsa Pola Stavnesa ogledala u
staklu.
Stavnes hitro obuče majicu i osvrnu se.
„Ovakva kašnjenja…“
„Nedopustiva su“, dovrši Stole. „Slažem se. Neće se
ponoviti.“
Stavnes podiže pogled. „Je l’ nešto nije u redu?“
„Sve je u redu, samo sam se jutros probudio nešto ranije nego
inače. Možeš li da ostaviš taj prozor, nešto je zagušljivo.“
„Uopšte nije zagušljivo.“
„Kako hoćeš.“
Stavnes pođe da zatvori prozor. Ali zastade. Zagledao se u
njega, a onda se polako osvrnuo prema Stoleu. Na licu mu je
zaigrao osmejak.
„Šta je bilo, Aune – imaš problema s disanjem?“
Stole Aune oseti bolove u grudima i ruci. Sve su to bili
poznati simptomi infarkta. Samo ovo nije bio infarkt, već čist,
nepatvoren strah.
Naterao se da progovori staloženo, čak i nešto tiše. „Prošli
put smo pričali o tome kako si puštao Dark Side of the Moon.
Tvoj otac je ušao u prostoriju i isključio pojačalo. Dok si
posmatrao kako zamire crvena lampica, umirala je i devojka na
koju si mislio.“
„Rekao sam da je zanemela“, iznervirano će Pol Stavnes. „A
ne da je umrla, nije to isto.“
„Zapravo jeste.“ Stole Aune oprezno pruži ruku ka telefonu u
fioci. „Da li bi voleo da može da govori?“
„Ne znam. Doktore, pa ti se preznojavaš. Da nisi bolestan?“
Opet taj prezrivi ton, taj odurni smešak.
„Dobro sam, hvala.“
Stoleovi prsti su počivali na tastaturi telefona. Mora navesti
pacijenta da priča kako ne bi čuo tipkanje.
„Nismo razgovarali o tvom braku. Šta možeš da mi kažeš o
ženi?“
„Ništa posebno. Zašto hoćeš da pričamo o njoj?“
„Bliska veza. Izgleda da ne voliš ljude koji su ti bliski.
’Prezireš’ ih, to je reč koju si upotrebio.“
„Dakle, ipak si me povremeno i slušao?“ Kratak, ogorčen
smeh. „Prezirem većinu ljudi zato što su slabi, glupi i nemaju
sreće.“ Opet smeh. „Tri od tri pogotka. Reci mi, jesi li opravio
onog Iksa?“
„Šta?“
„Policajca. Pedera koji je pokušao da poljubi drugog pandura
u klozetu. Da li je ozdravio?“
„Ne verujem.“ Stole Aune je kucao proklinjući svoje debele
kobasice od prstiju koje kao da su dodatno nabrekle od
uzbuđenja.
„Pa ako misliš da sam kao on, otkud ti ideja da me možeš
opraviti?“
„Iks je šizofreničar, čuo je glasove.“
„A misliš da sam ja bolji?“ Pacijent se ogorčeno nasmeja, a
Stole je još kucao. Trudio se da kuca samo kad pacijent
progovori, krio je kucanje i škripanjem đonovima o pod. Jedno
slovo. I još jedno. Prokleti prsti. Dobro je. Aune shvati da je
pacijent zaćutao. Pacijent Pol Stavnes. Gde god da je iskopao to
ime. Uvek možeš nabaviti novo ime. Ili odbaciti staro. Sa
tetovažama je malo teže – naročito ako su velike i pokrivaju ti
cele grudi.
„Aune, znam zašto se preznojavaš“, poče pacijent. „Slučajno
si pogledao u onaj prozor dok sam se presvlačio, zar ne?“
Stole Aune oseti probadanje u grudima, kao da srce nije
moglo rešiti hoće li da zalupa jače ili naprosto stane. Nadao se
da je uspešno napravio zbunjen izraz lica.
„Šta?“, upita glasno da nadjača pisak kada je poslao poruku.
Pacijent zadignu majicu do vrata.
Sa njegovih grudi je u Stolea Aunea piljilo lice u nemom
vrisku. Lice demona.

„Da čujem.“ Hari prinese mobilni uz uvo ispijajući poslednji

gutljaj druge kafe.
„Na ubodnoj testeri su otisci prstiju Valentina Jertsena“, reče
Bjern Holm. „A tragovi lista se podudaraju – ta testera je
korišćena na Bergu.“
„Dakle, Valentin Jertsen je Testeraš“, zaključi Hari.
 „Tako izgleda“, reče Bjern Holm. „Ali čudim se što je
Valentin Jertsen oružje kojim je počinio ubistvo sakrio u svom
stanu, a nije ga negde bacio.“
„Nameravao je da ga ponovo upotrebi“, reče Hari.
Osetio je kratku vibraciju telefona. Poruka. Pogledao je
ekran. Pošiljalac je bio S, dakle Stole Aune. Pročitao je poruku.
Pročitao ju je i još jednom.
valentin je ovde sos

„Bjerne, šalji patrole u Stoleovu kancelariju u Ulici

Spurvejsgate. Valentin je tamo.“
„Hari? Halo, Hari?“
Ali Hari je uveliko trčao.
 Trideset prvo poglavlje
„Uvek je neprijatno kad te otkriju“, poče pacijent. „Ali nekad je
neprijatnije biti onaj ko otkrije.“
„Ko otkrije – šta?“ Stole proguta pljuvačku. „Imaš tetovažu,
pa šta? Nije to nikakav zločin. Mnogo ljudi ima takve…“
Klimnuo je ka demonskom licu. „Tetovaže.“
„Stvarno?“ Pacijent je spustio majicu. „Jesi li zato izgledao
kao da ćeš da rikneš kad si je ugledao.“
„Ne razumem na šta misliš“, odvrati Stole piskutavim
glasom. „Nastavimo priču o tvom ocu.“
Pacijent se zacerekao. „Znaš šta, Aune? Kad sam prvi put
došao, nisam mogao da odredim da li sam ponosan ili razočaran
što me nisi prepoznao.“
„Prepoznao?“
„Već smo se mi sreli. Optužili su me za zlostavljanje, a ti si
došao da proceniš da li sam uračunljiv. Verovatno si imao
stotine takvih slučajeva. Uostalom, odvojio si samo četrdeset pet
minuta za mene. Ali nekako sam priželjkivao da sam ostavio
jači utisak.“
Stole je piljio u njega. Da li je stvarno nekad vršio psihološku
procenu tog čoveka? Nemoguće je popamtiti ih sve, ali je obično
pamtio bar lica.
Proučio mu je lice. Ona dva sitna ožiljka pod bradom. Pa
naravno. Stole je pretpostavio da je pacijent malčice zatezao
lice, ali je Beata rekla da se Valentin Jertsen morao podvrgnuti
obimnijem estetskom zahvatu.
„Ali ti si na mene, Aune, ostavio utisak. Razumeo si me. Nisi
dozvolio da te preplaše detalji, nastavio si da kopaš, postavljao
prava pitanja. O pravim stvarima. O bolnim stvarima. Kao dobar
maser koji uvek pronađe čvorić. Pronašao si gde boli, Aune. I
zato sam se vratio – nadao sam se da ćeš opet pronaći taj
prokleti žulj i probušiti ga da iscure sva sranja. Možeš li to da
uradiš, Aune? Ili si izgubio žar?“
Stole se nakašlja: „Ne mogu to da uradim ako me lažeš,
Pole.“ Izgovorio je ime sa traženim, otegnutim „o“.
„Ah, ali ja te ne lažem, Aune. Osim za posao i ženu. Sve
ostalo je istina. Da, dobro, i osim imena. Inače…“
„Pink Flojd? Ona devojka?“
Čovek pred njim raširi ruke osmehnuvši se.
„A zašto mi sad sve to pričaš, Pole?“ Pooole.
„Ne moraš više tako da me zoveš. Možeš da kažeš i Valentin
ako želiš.“
„Val… kako?“
Pacijent se kratko nasmeja. „Žao mi je, Aune, ali očajan si
glumac. Znaš ti vrlo dobro ko sam. Znao si čim si mi ugledao
tetovažu u prozorskom staklu.“
„Ali zašto bih znao?“
„Zato što mene tražite. Valentina Jertsena.“
„Koji mi te tražimo?“
„Zaboravio si da sam bio primoran da slušam tvoj razgovor s
pandurima o tome kako je Valentin Jertsen nešto žvrljao na
prozoru tramvaja. Tada sam se pobunio i nisi mi naplatio seansu.
Sećaš li se sada?“
Stole je zažmurio na nekoliko trenutaka. Pokušao je da
isključi sve, kaže sebi kako će Hari uskoro doći, kako sigurno
nije odmakao daleko.
„Inače, zbog toga sam počeo da dolazim biciklom na seanse“,
nastavi Valentin Jertsen. „Pretpostavio sam da nadziru
tramvaje.“
„Ali nastavio si da dolaziš.“
Valentin slegnu ramenima, pa zavuče ruku u ranac.
„Kad si na biciklu s naočarima i kacigom, niko te neće
prepoznati, zar ne? A i ti nisi ništa ukapirao. Rešio si da ja
budem Pol Stavnes, i to je bilo to. A meni su ove seanse bile
potrebne, Aune. Stvarno mi je žao što moramo prestati…“
Aune proguta jecaj kada je ugledao šta je Valentin Jertsen
izvadio iz ranca. Svetlost odblesnu o čelik.
„Jesi li znao da ovo zovu survival knife?32, upita Valentin.
„U tvom slučaju, to baš i nije tačno. Ali može se koristiti za
razne stvari. Ovo, na primer…“ Prešao je prstom preko
nazubljenog vrha oštrice. „Većina ljudi ne zna za šta služi –
misle samo da nož izgleda strašnije zbog njega. A znaš šta?“
Opet je razvukao usne u onaj tanki, ružni osmeh. „U pravu su.
Ako ga prevučeš ovako preko grkljana…“ Pokazao je. „Zupci
zaseku kožu, otvore je. A onda ovi sledeći pokidaju šta je pod
njom. Na primer, tanku opnu oko krvnog suda. A ako je to žila
kucavica, pod pritiskom… moram reći da je prizor upečatljiv.
Ali nemoj da se plašiš – nećeš biti tu da vidiš, obećavam.“
Stoleu se zavrtelo u glavi. Gotovo se ponadao onom infarktu.
„Zapravo, Stole, ostala je još jedna stvar. Je l’ okej da ti se
obraćam po imenu sada, pred kraj? Dakle – kako glasi
dijagnoza?“
„Dija… dija …“
„Dijagnoza. Grčki za ’saznanje’, zar ne? Šta to meni fali,
Stole?“
„Ja… ne znam, ja…“
Pokret koji je usledio odvio se tako munjevito da Stole Aune
ne bi stigao ni prst da pomeri – sve i da je pokušao. Valentin je
nestao s vidika, a kada je ponovo začuo njegov glas, došao je
straga, tik uz njegovo uvo.
„Znaš, Stole, nego šta. Celu karijeru si proveo baveći se
tipovima poput mene. Dobro, ne baš sasvim poput mene, ali
sličnima. Robom s greškom.“
Stole više nije video nož. Sad ga je osećao, prislonjenog na
svoj drhtavi podvaljak dok je disao kroz nos. Nije mu izgledalo
prirodno da se neko tako brzo kreće. Nije želeo da umre, želeo je
da živi. I tu nije bilo mesta za druge misli.
„Sve… sve je u redu s tobom, Pole.“
„Valentine. Imaj malo poštovanja. Upravo se spremam da iz
tebe puštam krv dok meni navire u kurac, a ti mi kažeš da je sve
u redu sa mnom?“ Zacerekao mu se na uvo. „Da čujemo.
Dijagnoza?“
„Lud kô kupus.“
Obojica podigoše glave i pogledaše k vratima odakle je dopro
glas.
„Kraj seanse, Valentine. Plati na kasi kad budeš izlazio.“
Visoka prilika širokih ramena koja je ispunila ceo dovratak
zakoračila je ka njima. Vukao je nešto za sobom i Stoleu je
trebala sekunda da shvati šta je to. Šipka za tegove sa stalka
iznad kauča u zajedničkoj prostoriji.
„Sklanjaj se, keru“, prosikta Valentin, a Stole oseti pritisak
sečiva o kožu.
„Valentine, stižu patrole. Gotovo je. Pusti doktora.“
Valentin klimnu ka otvorenom prozoru. „Ne čujem ja
nikakve sirene. Beži, ili ću ubiti našeg doktora na licu mesta.“
„Ne bih rekao.“ Hari Hule podiže šipku. „Bez njega nećeš
imati štit.“
„U tom slučaju“, poče Valentin, a Stole oseti da mu se ruka
savija na leđima tako da je bio prisiljen da ustane. „Pustiću
doktora da ide. A i sebe.“
 „Povedi mene“, reče Hari Hule.
„A zašto bih?“
„Zato što sam ti bolji talac. S njim rizikuješ padanje u nesvest
i paniku. A i ne bi morao da razmišljaš šta ću ja smisliti.“
Tišina. Kroz prozor se jedva čuo neki zvuk. Možda je to bila
udaljena sirena, a možda i nije. Stole oseti da pritisak oštrice
popušta. A onda – baš kad je hteo da udahne – osetio je pritisak,
začuo zvuk cepanja. Nešto pade na pod. Bila je to njegova
leptir-mašna.
„Samo li se budeš pomerio…“, prosikta mu glas na uvo, a
onda se obratio Hariju.
„Kako hoćeš, keru, ali prvo baci tu štanglu. Zatim se okreni
ka zidu, raširi noge i…“
„Poznat mi je postupak“, odvrati Hari pa baci onu šipku,
okrenu se, prisloni dlanove visoko uza zid i raširi noge.
Stole oseti da mu se ruka oslobodila, a u narednom trenutku
Valentin je već stajao iza Harija, kome je savio ruku na leđa i
prislonio nož uz vrat.
„Idemo, macane“, reče Valentin.
A onda su izašli.
Stole je konačno udahnuo.
Kroz prozor je vetar u talasima nanosio zvuk sirena.

Hari je opazio prestravljen pogled na licu sekretarice kad su

Valentin i on prošli pored nje kao sraslo, dvoglavo čudovište ne
rekavši joj ni reč. Na stepeništu Hari pokuša da uspori, ali istog
časa oseti oštar bol u boku.
„Ovaj nož će ti završiti u bubregu ako pokušaš da
odugovlačiš.“
Hari je požurio. Još nije osećao krv pošto je bila iste
temperature kao koža, ali znao je da mu se sliva pod majicom.
 Sišli su u prizemlje. Valentin šutnu kapiju i gurnu Harija pred
sebe, ali ne odvajajući nož od njega.
Izašli su na Ulicu Spurvejsgate. Hari začu sirene. U susret im
je išao neki tip sa psom i naočarima za sunce. Nije ih udostojio
ni pogleda dok je belim štapom lupkao o pločnik kao
kastanjetama.
„Stani tamo“, reče Valentin pokazujući stub sa znakom za
zabranjeno parkiranje uz koji je bio vezan terenski bicikl.
Hari priđe stubu. Majica mu je bila natopljena krvlju, a bol je
damarao prateći njegov puls. Osećao je i nož na leđima. Začuo
je zveckanje ključeva i lanca. Sirene kako se približavaju. A
onda više nije osećao nož, ali i pre nego što je stigao da reaguje,
glava mu polete unazad i nešto mu se steže oko vrata. Pred
očima mu je zavarničilo kad je udario potiljkom o stub. Borio se
da udahne. Ponovo se začuo zveket ključeva. Pritisak na grlu je
popustio i Hari nehotice podiže ruku i progura dva prsta između
svoje kože i toga što ga je držalo. Opipao je. U pizdu materinu!
Pred njim se pojavi Valentin na biciklu. Namestio je naočare,
salutirao mu prinevši dva prsta uz kacigu i odjezdio niz ulicu.
Hari je posmatrao crni ranac na njegovim leđima kako nestaje
u daljini. Sirene su bile na tek koji kvart odatle. Pored Harija
prođe neki biciklista. Kaciga, crn ranac. Zatim i još jedan – bez
kacige, ali ranac mu je bio crn. I još jedan. Sranje, sranje. Dok
su mu sirene odzvanjale u glavi, Hari je zažmurio i setio se onog
starogrčkog logičkog paradoksa: nešto se približava kilometar,
pola kilometra, trećinu kilometra, četvrtinu, stoti deo – ako je taj
niz stvarno beskonačan, ono nikad neće stići.
 Trideset drugo poglavlje
„I šta, samo si stajao uz taj stub vezan običnim lancem za
bicikl?“, upita Bjern Holm s nevericom.
„Za stub s prokletim znakom za zabranjeno parkiranje.“ Hari
je zurio u praznu šolju za kafu.
„Kakva ironija“, primeti Katrina.
„Morali su da dozovu patrolu s nekakvim ogromnim kleštima
da me oslobode.“
Vrata Kotlarnice se otvoriše i unutra ulete Gunar Hagen.
„Upravo sam saznao. Šta se dešava?“
„Sve patrole su se, naravno, sjatile u taj kraj i traže ga“, reče
Katrina. „Zaustavljaju svakog biciklistu da provere.“
„Iako je Valentin Jertsen uveliko bacio bicikl i ušao u taksi ili
javni prevoz“, dodade Hari. „On je mnogo toga, ali glup nije.“
Načelnik odeljenja se zadihan bacio na stolicu. „Da li je
ostavio neki dokaz za sobom?“
Tišina.
Hagen zbunjeno pogleda niz prekornih pogleda. „Šta je
bilo?“
Hari se nakašlja: „Sediš u stolici Beate Len.“
„Stvarno?“ Hagen poskoči.
„Ostavio je trenerku“, tada će Hari. „Bjern ju je odneo kod
forenzičara.“
 „Znoj, dlake – čitav komplet“, reče Bjern. „Mislim da ćemo
za dan ili dva imati potvrdu da su Pol Stavnes i Valentin Jertsen
ista osoba.“
„Da li je bilo još nečeg u toj trenerci?“, upita Hagen.
„Nije ostavio novčanik, telefon, notes ili rokovnik s
planovima za buduća ubistva“, odvrati Hari. „Već samo ovo.“
Hagen refleksno uhvati ono što mu je Hari bacio, pa ga
pogleda. Nenačeto pakovanje sa tri štapića za uši u plastičnoj
kesici.
„Šta će mu to?“
„Da ubije nekog?“, lakonski će Hari.
„Pa navodno se koristi za čišćenje ušiju“, poče Bjern Holm.
„Ali to je zapravo češanje ušiju, kapirate? Koža se iziritira, pa se
češemo još više, raste lučenje masti i onda odjednom moraš da
kupiš još štapića. Heroin za uši, bokte.“
„Ili za šminkanje“, predloži Hari.
„Stvarno?“ Hagen je proučavao kesicu. „Misliš li da je on…
ovaj, šminker?“
„Pa. Voli da se maskira. Već je imao plastičnu operaciju.
Stole, ti si ga najviše gledao izbliza.“
„Nisam mnogo razmišljao o tome, ali možda si u pravu.“
„Nije potrebno mnogo maskare i krejona da se postigne ona
mala ali bitna razlika“, ubaci se Katrina.
„Dobro“, nastavi Hagen. „Šta znamo o imenu Pol Stavnes?“
„Malo šta“, odvrati Katrina. „U popisu stanovnika nema Pola
Stavnesa s datumom rođenja koji je naveo Auneu. Jedinu
dvojicu koji se tako zovu eliminisali smo kod lokalne policije. A
stariji bračni par na adresi koju je naveo nikad nije čuo ni za
Pola Stavnesa niti za Valentina Jertsena.“
„Obično ne proveravamo podatke pacijenata“, reče Aune.
„Plaćao je posle svake seanse.“
 „Hotel“, predloži Hari. „Pansion, prihvatilište. Svi sad
ubacuju podatke o gostima u računare.“
„Proveriću.“ Katrina se okrenula na stolici i stala da kuca u
računar.
„Zar se takve stvari mogu pronaći na internetu?“, sumnjičavo
će Hagen.
„Ne mogu“, odvrati Hari. „Ali Katrina koristi i neke
pretraživače za koje bi voleo da ne postoje.“
„O, kako to?“
„Zato što imaju pristup nivou enkripcije gde su čak i najbolji
zaštitni zidovi potpuno beskorisni.“ Bjern Holm je virio Katrini
preko ramena, a udarci prstiju o tastaturu zvučali su kao nožice
bubašvaba na staklenom stolu.
„Kako je to moguće?“, upita Hagen.
„Zato što je to isti nivo enkripcije koji imaju i zaštitni
zidovi“, pojasni Bjern. „Ti pretraživači su i sami zid.“
„Mrka kapa“, reče Katrina. „Nigde nikakvog Pola Stavnesa.“
„Ali sigurno živi negde“, uporno će Hagen. „Može li se
proveriti da li je iznajmio stan pod tim imenom?“
„Čisto sumnjam da bi tek tako iznajmio stan“, reče Katrina.
„Danas stanodavci sprovode detaljne provere zakupaca – u
najmanju ruku ih guglaju i proveravaju u spiskovima poreskih
obveznika. A Valentin zna da bi posumnjali ukoliko ga ne
pronađu nigde.“
„Hotel“, ponovi Hari, koji beše ustao i prišao tabli na kojoj su
ispisali nešto što je Hagenu isprva ličilo na slobodne asocijacije i
nasumične reči dok nije prepoznao imena žrtava. Jedno od njih
bilo je označeno samo slovom B.
„Srce, hotel si već predložio“, primeti Katrina.
„Tri štapića za uši“, nastavi Hari. Sagnuo se ka Hagenu i oteo
mu plastičnu kesicu iz ruke. „Tako se ne prodaju u radnjama,
već se ostavljaju u hotelskom kupatilu uz minijaturne bočice
šampona i regeneratora. Katrina, probaj opet – sad upiši Juda
Johansen.“
Pretragu je obavila za petnaest sekundi.
„Nema“, rekla je.
„Majku mu“, reče Hagen.
„Ništa još nije izgubljeno.“ Hari je proučavao plastičnu
kesicu. „Ne piše proizvođač, ali štapići su obično plastični, dok
su ovi drveni. Možda je moguće naći distributera i saznati kojim
hotelima ih isporučuje na području Osla.“
„Hotelska galanterija.“ Katrinini prsti opet zakuckaše kao
nožice buba.
„Moram da idem.“ Stole ustade.
„Ispratiću te“, reče Hari.
„Nećete ga pronaći“, reče Stole kada su zastali pred Domom
policije i pogledali ka parku pred zatvorom okupanom oštrom
svetlošću zubatog prolećnog sunca.
„Misliš, ’nećemo’?“
„Možda.“ Stole uzdahnu. „Nešto nemam utisak da sam vam
od pomoći.“
„Kako nisi?“, tada će Hari. „Pa umalo si nam svojeručno
servirao Valentina.“
„Pobegao je.“
„Ali mu je alijas razotkriven, obruč se sužava. Zašto uopšte
misliš da ga ne bismo uhvatili?“
„Pa i sam si ga video, kako se tebi čini?“
Hari klimnu. „Dakle, rekao je da je došao kod tebe zato što si
svojevremeno veštačio u njegovom slučaju. I tom prilikom si
zaključio da je, pravno gledano, uračunljiv – zar ne?“
„Da. Ali, kao što znaš, nekad se može suditi i osobama s
teškim poremećajima ličnosti.“
 „Ti si tada tražio tešku šizofreniju, psihotični nastup u
trenutku zločina i tako to?“
„Da.“
„Ali mogao je biti manično depresivan ili psihopata. Izvini,
bipolaran ili sociopata.“
„Danas je korektan termin disocijalan.“ Stole prihvati
cigaretu kojom ga je Hari ponudio.
Hari je pripalio obojici. „Okej, razumem da je otišao kod tebe
iako zna da radiš za pandure. Ali zašto je nastavio da dolazi i
pošto je shvatio da si umešan u lov na njega?“
Povukavši dim, Stole slegnu ramenima. „Valjda sam toliko
genijalan terapeut da je bio spreman na taj rizik.“
„Imaš li još neki predlog?“
„Šta znam, možda voli uzbuđenja. Mnoge serijske ubice su
pod raznim izgovorima stupale u kontakt sa istražiteljima ne bi li
pratile lov na same sebe, uživajući u tome što zamajavaju
policiju.“
„Valentin je skidao majicu pred tobom iako je morao znati da
znaš za tetovažu. Ozbiljan je to rizik ako si stvarno počinio
ubistvo za koje te traže.“
„Kako to misliš?“
„Stvarno, kako mislim?“
„Misliš da ima nesvesnu želju da ga uhvate. Da mi se obratio
u nadi da ću ga prepoznati. A pošto nisam, nesvesno mi je
pomogao pokazujući mi tu tetovažu – nije se slučajno ogledao u
prozoru, znao je da ću je videti.“
„A pošto je uspeo u toj nameri, dao se u bekstvo?“
„Svesni deo ličnosti preuzeo je kontrolu. Hari, ovo možda
baca sasvim novo svetlo na ubistva policajaca. Valentinova
ubistva su kompulzivni postupci, svesno želi da prestanu, želi da
bude kažnjen, da isteraju đavola iz njega, zaustave tog demona u
njemu – zar ne? A pošto nismo uspeli da ga osudimo za
prethodna ubistva, počinje da postupa kao i mnoge druge
serijske ubice: povećava rizik. U njegovom slučaju, tako što
udara na policajce koji nisu uspeli da ga uhvate prvog puta. On,
naime, zna da se u istragu ubistava policajaca ulažu maksimalni
resursi. A naposletku još i pokaže tetovažu nekome ko učestvuje
u istrazi. Majku mu, Hari, mislim da si u pravu.“
„M-hm, nisam siguran da mogu preuzeti zaslugu za to. Ali
šta ako postoji i jednostavnije objašnjenje? Valentin nije oprezan
onoliko koliko bismo očekivali zato što ne mora da strepi
onoliko koliko mi mislimo da bi trebalo.“
„Sad te uopšte nisam razumeo.“
Hari povuče dim cigarete, pa ga ispusti na usta istovremeno
uvlačeći kroz nos. Tom fazonu ga je naučio jedan Nemac u
Hongkongu koji je bio beo kao mleko i svirao didžeridu:
„Exhale and inhale at the same fucking time, mate, and you can
smoke your cigarettes twice.“33
„Idi kući i odmori se“, reče Hari. „Prošao si kroz ozbiljno
sranje.“
„Hvala, Hari, ali ipak sam ja ovde psiholog.“
„Ubica ti je prislonio čeličnu oštricu uz grkljan. Žao mi je,
doktore, ali to nećeš uspeti da racionalizuješ. Čekaju te košmari
– znam o čemu pričam, prošao sam kroz to. Popričaj ti s nekim
kolegom, kad ti naređujem.“
„Naređuješ mi?“ Nekakav pokret na Stoleovom licu
nagovestio je osmeh. „Zar si sad ti gazda, Hari?“
„Zar si ikad sumnjao u to?“ Hari zavuče ruku u džep da
izvadi telefon. „Da?“
Bacio je napola ispušenu cigaretu na zemlju. „Molim te,
ugasi mi je. Otkrili su nešto.“
Stole Aune je posmatrao Harija kako utrčava u zgradu. A
zatim je pogledao cigaretu koja se pušila na asfaltu. Oprezno ju
je zgazio. A onda je povećao pritisak. Počeo da gnječi. Osetio je
kako se cigareta lomi pod tankim đonom. Osetio je kako bes
raste u njemu. Nastavio je da gnječi, utrljava filter, pepeo, papir
i mekane ostatke duvana u asfalt. Onda je bacio i svoju cigaretu,
pa ponovio postupak. Istovremeno je i prijalo i bolelo. Došlo mu
je da vrišti, udara, da se smeje i da plače. Okusio je svaku
nijansu te cigarete. Živeo je. Jebote, ala je živeo!

„Hotel Kazba u Ulici Rolfa Pešaka“, reče Katrina i pre nego što
je Hari stigao da zatvori vrata za sobom. „Gosti su uglavnom
službenici ambasada koji čekaju na stan. Male sobe po relativno
pristupačnoj ceni.“
„M-hm. A zašto baš taj hotel?“
„Jedini je hotel kojem dostavljaju drvene štapiće za uši a da
se nalazi uz trasu dvanaestice“, pojasni Bjern. „Zvao sam ih,
nemaju nikakvog Stavnesa, Jertsena ili Johansena, ali sam im
poslao faksom Beatin foto-robot.“
„I?“
„Recepcioner kaže da liči na jednog gosta, izvesnog
Savickog, koji je naveo da radi u beloruskoj ambasadi. Ranije je
na posao išao u odelu, ali je odjednom počeo da izlazi u trenerci.
I da vozi bicikl.“
Hari već beše izvadio mobilni. „Hagene? Trebaju nam
specijalci. Smesta.“
 Trideset treće poglavlje
„To si, dakle, smislio da uradim?“ Truls je vrteo čašu u ruci.
Sedeli su u Bistrou Kampen. Mikael mu je rekao da je to dobar
restoran, u istočnom delu grada, ali popularan među pravom
ekipom – onom koja je više raspolagala kulturnim kapitalom
nego novčanim, modernim ljudima koji su zarađivali taman
dovoljno malo da žive studentskim životom a da to ne izgleda
jadno.
Truls, koji je proveo ceo vek u istočnom delu Osla, nikad nije
čuo za to mesto. „A zašto bih?“
„Zbog suspenzije.“ Mikael je sipao ostatak flaširane vode u
čašu. „Ukinuo bih je.“
„Stvarno?“ Truls ga pogleda sumnjičavo.
„Stvarno.“
Truls srknu iz čaše, pa prebrisa usne nadlanicom iako uveliko
nije bilo pene na pivu. Odugovlačio je.
„Kad je tako prosto, zašto već nisi to izveo?“
Mikael je zažmurio. „Nije prosto, ali ću izvesti.“
„Jer?“
„Jer sam gotov ako mi ne pomogneš.“
Truls se kratko nasmeja. „Čudo jedno kako se stvari brzo
preokrenu. Zar ne, Mikaele?“
Mikael Belman se obazreo. Restoran je bio pun ljudi, ali ga je
i odabrao upravo zato što tu ne dolaze policajci. Ne bi valjalo da
ga vide s Trulsom. Podozrevao je da je i ovaj to shvatio. Pa šta?
„Dakle, šta kažeš? Mogu se obratiti i nekom drugom.“
Truls sad prasnu u smeh. „Kurac možeš!“
 Mikael se ponovo obazreo. Nije želeo da ućutkava Trulsa,
ali… Nekad je Mikael lako mogao predvideti Trulsove reakcije,
usmeravao ga je po svom nahođenju. Ali nešto se promenilo,
nekakva tama je izbila na površinu kod njegovog drugara iz
detinjstva, nekakva zloba i neuračunljivost.
„Treba mi odgovor. Hitno.“
„U redu.“ Truls je iskapio pivo. „Lepo ako središ to sa
suspenzijom. Ali hoću još nešto.“
„Šta?“
„Jedne Uline nošene gaćice.“
Mikael ga pogleda preneraženo. Da se nije napio? Ili taj divlji
pogled više nije ni nestajao iz njegovih vodenastih očiju.
Truls se glasno zacerekao tresnuvši čašom o sto. „Prava
ekipa“ se okrenula prema njima.
„Ovaj…“, poče Mikael. „Videću šta…“
„Ma zajebavam se, konju!“
Mikael se kratko zasmeja. „Pa i ja. Znači li to da…“
„Jebote, pa je l’ se znamo ceo život ili ne?“
„Nego šta. Trulse, nemaš pojma koliko sam ti zahvalan.“ Na
silu se osmehnuo.
Truls pruži ruku preko stola, pa je spusti teško Mikaelu na
rame.
„Imam ja pojma.“
Preteško, pomisli Mikael.

***
Preskočili su izviđanje, preskočili izučavanje nacrta zgrade u
potrazi za izlazima i mogućim putanjama za bekstvo, preskočili
su i opkoljavanje patrolnim kolima koja bi preprečila put da tuda
prođe terensko vozilo specijalne jedinice. Samo su Siverta
Falkejda tokom vožnje kratko obavestili o čemu je reč, a teško
naoružani momci na zadnjim sedištima držali su jezik za
zubima, što je značilo da su razumeli.
Brzina je bila od ključnog značaja, a i najbolji plan na svetu
ne bi im ništa vredeo ukoliko ptičica odleti pre nego što stignu.
Svestan da nemaju ni prvu ni drugu pratilju tom najboljem
planu, Hari je samo slušao u zadnjem od tri reda sedišta.
Falkejd ga je odmah pitao očekuje li da Valentin bude
naoružan vatrenim oružjem. Hari mu je odgovorio da je Rene
Kalsnes ubijen iz pištolja, kao i da je Beati Len najverovatnije
zaprećeno iz vatrenog oružja.
Pogledao je specijalce pred sobom. Bili su to policajci koji su
se dobrovoljno prijavili za oružane akcije. Znao je koliki
dodatak dobijaju zbog toga. Nije bio visok. A znao je i šta
poreski obveznici očekuju od specijalaca, kao i da je to previše.
Koliko se samo naslušao pametnjakovića kako kritikuju
specijalnu policijsku jedinicu – Deltu – što se ne izlaže većim
rizicima, što nemaju nekakvo šesto čulo, pa ne znaju šta se
nalazi iza zatvorenih vrata, u otetom avionu ili na pošumljenoj
obali, pa ne ulete kao muve bez glave. Kad bi specijalac sa
prosečno četiri zadatka godišnje, dakle oko stotinu tokom
dvadesetpetogodišnje karijere, tako postupao, bilo bi kao da traži
da strada na zadatku. No na stranu to, svako od njih bi svojom
pogibijom najizvesnije uprskao zadatak svima ostalima i izložio
bi ih opasnosti.
„Samo jedan lift“, kevtao je Falkejd. „Dva i tri, obezbedite
ga. Četiri, pet i šest na glavno stepenište, sedam i osam na
požarno. Hule, ti i ja ostajemo napolju ako krene kroz prozor.“
„Nisam naoružan“, odvrati Hari.
„Uzmi.“ Falkejd pruži preko ramena glok 17. Prihvativši
pištolj, Hari mu odmeri težinu i ravnotežu. Nikad nije razumeo
zaluđenike za oružjem, automobilske fanatike ili one što zidaju
kuću za svoj stereo-uređaj. Doduše, nikada mu nije ni smetalo
da se lati oružja. Sve do prošle godine. Pokušao je da se seti
kada je poslednji put držao pištolj u ruci. Setio se one odese u
ormaru. I odagnao tu pomisao.
„Stigli smo“, reče Falkejd. Zastali su u neprometnoj ulici
pred kapijom gospodskog kamenog zdanja na tri sprata koje je
bilo sasvim istovetno svim okolnim zgradama. Hari je znao da u
pojedinim obitava staro bogatstvo, u drugima novopečeno koje
bi da liči na staro, a da su ostala raspodeljena između ambasada,
rezidencija, marketinških kompanija, muzičkih izdavača i
manjih brodovlasničkih firmi. Sasvim diskretna mesingana tabla
pored kapije stavila im je do znanja da su došli na pravo mesto.
Falkejd pogleda na sat. „Radio“, rekao je.
Specijalci, jedan za drugim, izgovoriše svoje brojeve – iste
one koji su im pisali i na šlemovima, a potom navukoše
fantomke i pritegoše kaiševe na svojim poluautomatskim
heklerima.
„Odbrojavam od pet i ulazimo. Pet, četiri…“
Hari nije bio siguran da li oseća svoj ili njihov adrenalin, ali
je i mirisom i ukusom bio gorak, slan, poput ispaljenih kapisli iz
dečjeg pištolja.
Kapija se otvorila i Hari je posmatrao zid od crnih leđa kako
utrčava kroz nju i nestaje deset metara dalje, u ulazu.
Izašao je za njima i podesio pancir. Ispod njega se već
oznojio. Falkejd izađe sa suvozačkog mesta izvadivši ključeve iz
brave. Hari se kao kroz maglu prisetio jedne epizode kada su
mete racije pobegle u policijskom vozilu koje je neko ostavio s
ključem u bravi. Pružio je Falkejdu onaj glok.
„Nemam dozvolu za ovo.“
„Ovim ti je privremeno izdajem“, odvrati Falkejd. „Situacija
to zahteva, paragaf taj-i-taj u protokolu. Možda.“
 Napunivši pištolj, Hari pođe uz šljunkom zasut prilaz. Utom
iz zgrade istrča neki mladić s grlom kao u pelikana. Jabučica mu
je poskakivala kao da je upravo nešto progutao. Hari je
prepoznao ime na znački. Bio je to recepcioner s kojim je
razgovarao telefonom.
Recepcioner tada nije znao da li je gost u svojoj sobi, ali se
ponudio da proveri. Hari mu je strogo zabranio da to radi i
naložio mu da obavlja svoje poslove kao da se ništa ne dešava
kako ni on niti bilo ko drugi ne bi dospeli u nevolju. Prizor
sedmorice u crnom, naoružanih do zuba, verovatno je raspršio
iluziju da se ništa ne dešava.
„Dao sam im glavni ključ“, reče recepcioner sa izraženim
istočnoevropskim naglaskom. „Rekli su mi da izađem i…“
„Skloni se iza našeg vozila“, došapnu mu Falkejd pokazujući
palcem sebi preko ramena. Hari se odvojio od njih. Držeći
pištolj uperen preda se, zaobišao je zgradu i izbio na dubok,
senovit jabučnjak koji je vodio ka susednom posedu. Neki stariji
čovek, koji je na terasi čitao Dejli telegraf, spustio je novine i
pogledao Harija preko naočara. Ovaj mu pokaza žuti natpis
policija na prsima pancira i prinese kažiprst usnama. Pošto je u
odgovor dobio kratko klimanje glavom, preusmerio je pažnju ka
prozorima na trećem spratu. Recepcioner mu je objasnio položaj
sobe navodnog Belorusa – do nje je vodio samo jedan hodnik,
slepa ulica, a prozor je gledao na dvorište.
Namestio je bubicu. Čekao.
Posle nekoliko sekundi začuo je očekivani prasak. Šok
bomba je tupo odjeknula u zatvorenom prostoru ispraćena
zvečanjem prozorskih stakala.
Hari je znao da sam vazdušni udar nema naročito jak efekat,
ako izuzmemo privremenu gluvoću kod onih koji su se zatekli u
sobi. Međutim, taj prasak u kombinaciji sa zaslepljujućom
svetlošću bio je dovoljan da parališe čak i trenirane ljude na tri
sekunde, tri sekunde koje su specijalcima bile i više nego
dovoljne.
Hari je čekao, a onda u bubici začu prigušen glas i reči koje
je već očekivao:
„Soba 406 je obezbeđena. Nema nikog.“
Tek zbog nastavka je opsovao naglas:
„Izgleda da je pokupio i sve stvari odavde.“

Hari je dočekao Katrinu i Bjerna skrštenih ruku, u hodniku

ispred sobe 406.
„Stativa?“, upita Katrina.
„A gol prazan.“ Hari odmahnu glavom.
Ušli su za njim u sobu.
„Došao je pravo ovamo, pokupio sve i otišao.“
„Sve?“
„Sve osim dva iskorišćena štapića za uši i dve karte za
tramvaj koje smo našli u korpi za otpatke. I iscepane karte za
utakmicu u kojoj smo, čini mi se, pobedili.“
„Koji vi?“ Bjern se obazreo po u svakom pogledu standardnoj
hotelskoj sobi. „Misliš, Volerenga?“
„Reprezentacija. Protiv Slovenije, piše.“
„Pobedili smo“, složio se Bjern. „Rise dao gol u
produžecima.“
„Bolesnici, šta vi pamtite.“ Katrina odmahnu glavom. „Ja ne
znam ni da li je Bran prvi ili poslednji na tabeli.“
„Nisam ni ja u tom fazonu“, pobuni se Bjern. „Samo pamtim
zato što je bilo nerešeno, a zvali su me, pa sam morao…“
„Ma sećao bi se i inače, kišni čoveče. Ti…“
„Hej!“ Osvrnuli su se prema Hariju. „Bjerne, sećaš li se zbog
čega?“
 „A?“
„Zbog čega su te zvali, pa si morao da izađeš na teren.“
Bjern Holm se počeša po zulufu. „Da vidimo, bilo je rano
uveče…“
„Ne moraš da mi odgovoriš“, prekide ga Hari. „Zbog ubistva
Erlenda Venesle u Maridalu.“
„Stvarno?“
„Desilo se iste one večeri kada je reprezentacija igrala na
Ulevolu. Evo, piše datum na karti. U sedam.“
„Au“, ote se Katrini.
Bjern Holm je poprimio napaćen izraz lica. „Nemoj, Hari,
samo to mi nemoj reći, molim te. Ne reci mi da je Valentin
Jertsen bio na toj utakmici. Ako jeste…“
„Ne može biti ubica“, dovrši Katrina. „A mi, Hari, baš želimo
da bude. Deder, uteši nas malo.“
„Okej“, reče Hari. „Zašto ova karta nije ostala u korpi
zajedno sa štapićima i tramvajskim kartama? Zašto ju je ostavio
na stolu kad je već počistio sve ostalo? Ostavio ju je tako da
bude siguran da ćemo je videti.“
„Podmeće alibi“, reče Katrina.
„Ostavio je kartu da bismo sada upravo ovako zastali“,
nastavi Hari. „Da odjednom posumnjamo, da se parališemo. Ali
ovo je samo polovina jedne karte i nikako ne dokazuje da je bio
tamo. Naprotiv, čak je upadljivo što ne samo da je bio na
utakmici gde niko nikog ne upamti već i što je iz nekih
neobjašnjivih razloga sačuvao kartu.“
„Ali mesta su numerisana“, poče Katrina. „Možda se sećaju
oni koji su sedeli odmah pored, ispred ili iza da je sedište bilo
prazno. Mogu da potražim taj broj sedišta, možda pronađem…“
„Pa probaj i to“, reče Hari. „Ali već smo pokušavali da
oborimo takve alibije sa pozorištem ili bioskopom. Ispostavilo
se da se za tri-četiri dana niko ne seća nepoznate osobe koja je
sedela tik pored njih.“
„U pravu si“, uzdahnu Katrina.
„Reprezentacija“, odjednom će Bjern.
„Šta s tim?“ Hari je zakoračio u kupatilo otkopčavajući šlic.
„Kad igra reprezentacija, organizator mora da poštuje
međunarodne propise“, pojasni Bjern. „Zbog huligana.“
„Pa naravno“, doviknu Hari iz kupatila. „Svaka čast, Bjerne!“
Zalupio je vrata.
„Šta?“, povika Katrina. „O čemu vi to?“
„O kamerama“, reče Bjern. „fifa nalaže organizatorima da
snimaju publiku ukoliko dođe do nereda tokom utakmice. Uveli
su to pravilo devedesetih, u jeku huliganstva, kako bi lakše
identifikovali i osudili izazivače nereda. Tribine se tokom cele
utakmice snimaju kamerama dovoljno velike rezolucije da se
može uveličati svako pojedinačno lice. A mi ovde imamo
podatke u kom sektoru, redu i na kojem sedištu je sedeo
Valentin.“
„Misliš, nije sedeo!“, prodrala se Katrina. „Jebote, ne
dozvoljavam mu da bude na tom snimku, jasno? To bi značilo
da se vraćamo na početak.“
„Naravno, postoji mogućnost da su već izbrisali te snimke“,
primeti Bjern. „Utakmica je prošla mirno, a prema direktivi
sigurno postoji ograničen vremenski rok tokom kojeg se
čuvaju…“
„Ako su te slike sačuvane na nekom računaru, nije dovoljno
da neko samo stisne delete i da one nestanu s hard-diska.“
„Ali prema direktivi…“
„Digitalni podaci se jednako uspešno otklanjaju koliko i
kereća govna s patike. Šta misliš, kako pronalazimo dečju
pornografiju na računarima koje su nam perverznjaci
dobrovoljno dali misleći da su sve pobrisali? Veruj mi, ako je
Valentin Jertsen bio te večeri na Ulevolu, ja ću ga pronaći. Koja
je procena za vreme smrti Erlenda Venesle?“
Iz kupatila se oglasio vodokotlić.
„Između sedam i pola osam“, reče Bjern. „Dakle, sam
početak utakmice, odmah pošto je Henriksen izjednačio.
Venesla je sigurno čuo ovacije u Maridalu, nije to daleko od
stadiona.“
Vrata kupatila se otvoriše. „To bi značilo da je mogao stići na
utakmicu odmah posle ubistva u Maridalu.“ Hari zakopča i
poslednje dugme na šlicu. „A posle toga uradi na stadionu nešto
zbog čega bi ga zapamtili. Alibi.“
„Znači, Valentin na toj utakmici nije bio“, uporno će Katrina.
„A ako je bio, ima da gledam to sranje od početka do kraja i
uključim štopericu samo li bude digao dupe s tribine. Serem mu
se ja u alibi.“

Među velikim vilama vladala je tišina.

Tišina koju će prekinuti audiji i volvoi kada se budu vraćali s
radnih mesta u korporaciji zvanoj Norveška AD, pomisli Truls.
Pritisnuvši zvonce, Truls se obazreo.
Lepo uređena bašta. Negovana. Imaš vremena za takve stvari
kad si direktor policije u penziji.
Vrata se otvoriše. Izgledao je starije. Imao je iste one plave,
bistre oči, ali mu se koža na vratu beše opustila, a leđa pogurila.
Naprosto nije više ulivao ono strahopoštovanje koje je Truls
pamtio. Možda i zbog isprane kućne odeće, a možda i svi
postanu takvi kad više nemaju posao zbog kojeg su se nekad
propinjali na vrhove prstiju.
„Berencen, Orgkrim.“ Truls mu pokaza legitimaciju sasvim
siguran da će matori, ukoliko i pročita ime „Berntsen“ na
legitimaciji, biti sasvim siguran da ga je i čuo. Laž koja se može
i poreći. No direktor policije klimnu i ne pogledavši
legitimaciju. „Da, poznat si mi. Kako mogu da ti pomognem,
Berencene?“
Ničim nije nagovestio da će pozvati Trulsa unutra, ali to
ovome nije smetalo. Ni tu ih niko nije video, a pozadinska buka
bila je minimalna.
„Tiče se Sondrea, vašeg sina.“
„Šta s njim?“
„U toku je operacija hapšenja albanskih makroa zbog koje
smo nadzirali Kvadraturu i fotografisali promet. Uspeli smo da
identifikujemo pojedine automobile u koje su ulazile prostitutke
i nameravamo da pozovemo vlasnike na saslušanje. Ponudićemo
im smanjenje kazne u razmenu za informacije o svodnicima. A
jedan od tih automobila ima registarske tablice koje se vode na
vašeg sina.“
Direktor policije izvi čupave obrve. „Ma šta to pričaš?
Sondre? Nipošto.“
„Slažem se. Ali sam želeo da se posavetujem s vama. Ako
mislite da je posredi nekakav nesporazum i da žena koja je ušla
u automobil uopšte nije prostitutka, uklonili bismo taj snimak.“
„Sondre je srećno oženjen, a ja sam ga vaspitao. Veruj mi,
zna on dobro šta je ispravno, a šta pogrešno.“
„Naravno, samo sam želeo da čujem i vaše mišljenje.“
„Pobogu, pa zašto bi…“ – Trulsov sagovornik napravi
grimasu kao da je zagrizao trulo zrno grožđa – „…seks na ulici?
Opasnost od zaraze. Deca. Ne, zaista!“
„Onda mi zvuči kao da se slažemo – nema smisla da to dalje
istražujemo. Iako postoji osnovana sumnja da je ta žena
prostitutka, na snimku se ne vidi ko je vozio, možda je vaš sin
nekome pozajmio automobil.“
 „Pa onda i nemate nikakav dokaz. Neka, bolje vam je da to
zaboravite.“
„Hvala, tako ćemo i postupiti.“
Direktor policije polako klimnu odmerivši Trulsa od glave do
pete. „Berencen iz Orgkrima, je li tako?“
„Tako je.“
„Hvala, Berencene. Zadovoljan sam vašim radom.“
Truls se iscerio. „Trudimo se. Želim vam prijatan dan.“

„Šta si ono rekao?“ Katrina je zurila u crn ekran pred sobom.

Bilo je popodne u svetu izvan Kotlarnice, koja je zaudarala na
ljudska isparenja.
„Rekao sam ti da su, shodno direktivi za čuvanje podataka, ti
snimci publike s tribina uveliko pobrisani“, reče Bjern. „A, kao
što vidiš, bio sam u pravu.“
„A šta sam ti ja rekla na to?“
„Rekla si da su ti fajlovi kao kereća govna“, ubaci se Hari. „I
da ih je nemoguće obrisati.“
„Nisam rekla nemoguće“, ispravi ga Katrina.
Četvoro preostalih istražitelja poređali su stolice oko
Katrininog računara. Kad je Hari pozvao Stolea i zamolio ga da
dođe, ovaj mu je zvučao kao da mu je takoreći laknulo.
„Rekla sam da je teško“, nastavi Katrina. „Ali po pravilu
negde postoji odraz, otisak koji će sposoban kompjuteraš
pronaći.“
„Ili kompjuterašica“, predloži Stole.
„Ma kakvi“, odvrati Katrina. „Žene ne znaju paralelno
parkiranje, ne pamte rezultate fudbalskih utakmica i mrze da
prčkaju po računarima. Za to ti trebaju čudaci u majicama s
nazivima bendova, čiji se seksualni život svodi na nulu, i tako je
još od kamenog doba.“
 „Dakle, ti ne možeš da…“
„Sto puta sam vam rekla da nisam stručnjak za računare,
Stole. Moji pretraživači su pretražili sisteme Norveškog
fudbalskog saveza, ali svi snimci su pobrisani. Kad je već tako,
sasvim sam neupotrebljiva.“
„Uštedelo bi nam vreme da si me slušala“, reče Bjern. „Pa šta
ćemo sad?“
„Ali nisam neupotrebljiva za neke druge stvari.“ Katrina se i
dalje obraćala Stoleu. „Naime, zauzvrat raspolažem pojedinim
prednostima, poput ženskog šarma, neženstvene nametljivosti i
potpunog odsustva srama. A takve stvari vrede nešto u
štreberskom univerzumu. Ono što me je svojevremeno dovelo i
do ovih pretraživača obezbedilo mi je i naklonost izvesnog
indijskog hakera čiji je umetnički alijas Sajd Kat. Pre tačno sat
sam pozvala Hajderabad i rekla mu šta da traži.“
„I?“
„I, vreme je za projekciju.“ Katrina stisnu enter.
Ekran se upalio.
Svi su piljili u njega.
„Eno ga“, reče Stole. „Izgleda mi usamljeno.“
Valentin Jertsen alijas Pol Stavnes sedeo je pred njima
prekrštenih ruku. Nije izgledalo kao da naročito predano prati
utakmicu.
„U pizdu materinu“, tiho će Bjern.
Hari naloži Katrini da ubrza prikazivanje.
Stisnula je neki taster i gledaoci oko Jertsena stadoše da se
neobično trzaju dok su na semaforu u donjem desnom uglu
ekrana brojke napredovale munjevitom brzinom. Samo je
Valentin Jertsen mirovao poput mrtvog kipa u tom mravinjaku.
„Brže“, reče Hari.
Katrina stisnu taster i ljudi okolo se dodatno razigraše:
saginjali su se, ustajali, dizali ruke uvis, odlazili i vraćali se s
kobasicom ili kafom u ruci. Onda naprasno ka njima sevnu
plava površina praznih sedišta.
„Jedan-jedan, poluvreme“, reče Bjern.
Tribine se opet napuniše. Publika se još više mrdala. Sat u
uglu je odbrojavao. Odmahivanje glavama i vidno
nezadovoljstvo. A zatim, odjednom: ruke uvis. Na koju sekundu
je izgledalo kao da je snimak zamrznut. A onda svi istovremeno
poskočiše sa stolica, ovacije, đipanje, grljenje. Svi sem jednog.
„Rise iz penala u produžetku“, pojasni Bjern.
Završilo se. Ljudi su napuštali svoja mesta, a Valentin je
sedeo nepomično dok se svi nisu razišli. Zatim je naglo ustao i
nestao.
„Valjda ne voli da čeka u redu“, reče Bjern.
Ekran se ponovo zacrneo.
„Dobro“, reče Hari. „Šta smo upravo videli?“
„Videli smo mog pacijenta na utakmici“, poče Stole. „Možda
bi trebalo da kažem bivšeg pacijenta ukoliko se ne pojavi na
narednoj seansi. Kako bilo, izgleda kao da je utakmica bila
zabavna svima osim njemu. Pošto sam mu upoznao govor tela,
tvrdim s velikom izvesnošću da ga ovo nije nimalo zanimalo.
Što, naravno, pokreće pitanje – zašto je uopšte otišao na
utakmicu?“
„Osim toga, tokom cele utakmice nije ni jeo, išao u klozet niti
uopšte ustao sa sedišta“, dodade Katrina. „Kao slan kamen,
jebote. Jezivo, zar ne? Kao da zna da ćemo pogledati ovaj
snimak, pa neće da nas udostoji ni rupe od deset sekundi u svom
pišljivom alibiju.“
„Da je bar telefonirao“, reče Bjern. „Mogli bismo uvećati
sliku da vidimo koga je zvao. Ili bar u koliko sati, pa da
uporedimo s baznim stanicama oko Ulevolskog stadiona i…“
 „Nije telefonirao“, prekide ga Hari.
„Ali da jeste…“
„Bjerne, nije telefonirao. I ma iz kojih pobuda da je otišao na
tu utakmicu, činjenica je da je Valentin Jertsen sedeo na
Ulevolskom stadionu u vreme ubistva Erlenda Venesle u
Maridalu. A činjenica je i…“ Hari pogleda u go, beo zid iza
njihovih glava.
„Da smo se vratili na početak.“
 Trideset četvrto poglavlje
Aurora je sedela na ljuljašci i posmatrala sunčeve zrake koji su
nekako curili kroz lišće krušaka. Tata je uporno tvrdio da su to
kruške, ali niko nikad nije video taj plod na njima. Aurora je
imala dvanaest godina i već beše prerasla ljuljašku, kao i to da
veruje u sve što tata kaže.
Vratila se kući iz škole i uradila domaći, a potom je izašla u
baštu, dok je mama otišla u nabavku. Tata neće doći kući na
ručak, opet je počeo da radi dokasno, iako je obećao njoj i mami
da će se vraćati kući kao i druge tate, da neće raditi noću za
policiju, već da će samo držati seanse u kancelariji i zatim
dolaziti kući. Međutim, izgleda da je opet počeo da radi za
policiju. Ni mama ni tata nisu hteli da joj kažu šta.
Pronašla je na ajpodu pesmu koju je tražila, onu u kojoj
Rijana peva onom ko je želi, da proba da je uzme. Aurora
ispruži duge noge da uhvati zalet. Noge su joj toliko izrasle u
proteklih godinu dana da je morala da ih savija skroz pod sedište
i pruža skroz napred kako joj se ne bi vukle po zemlji. Bila je
visoka skoro kao mama. Zabacila je glavu, osetila kako je duga,
gusta kosa vuče niz potiljak. Zažmurila je pred suncem visoko
iznad nje, slušala je Rijanu, tiho škripanje grana svaki put kada
bi se ljuljaška spustila na najnižu tačku. A onda začu još
zvukova: otvaranje kapije i korake na šljunku kojim je bio zasut
prilaz kući.
„Mama?“, povikala je. Nije želela da otvori oči, želela je da
joj sunce još greje lice. Međutim, majka joj se nije odazvala,
setila se da nije čula zvuk motora, žustro brujanje maminog
autića nalik na plavu kućicu za pse.
Zato je spustila noge na zemlju i prikočila dok se ljuljaška
nije zaustavila. Još nije otvarala oči, nije želela da napusti taj
divni balončić sazdan od muzike, sunca i sanjarenja.
Osetila je da joj je neka senka zaklonila sunce. Naglo je
zahladnelo, kao kad sunce zađe za siv oblak po danu koji je
zapravo prohladan. Otvorila je oči i ugledala obris koji se nadvio
nad njom, puku siluetu spram neba, sa oreolom tamo gde je
nekad bilo sunce. Načas je samo treptala, zbunjena od pomisli
koja joj je proletela kroz glavu.
Da se Isus vratio. Da je upravo stao tu pred njom. To bi
značilo da mama i tata greše i da Bog stvarno postoji, da postoji
razrešenje od grehova.
„Ćao, devojčice. Kako se zoveš?“
U tom slučaju, Isus je govorio norveški.
„Aurora“, odgovorila je čkiljeći na jedno oko da mu bolje
vidi lice. U svakom slučaju, nije imao ni bradu ni dugu kosu.
„Da li ti je tata kod kuće?“
„Na poslu je.“
„Aha. Dakle, Aurora, sama si kod kuće?“
Aurora htede da mu odgovori, ali ju je nešto sprečilo – ni
sama nije znala šta.
„A ko si ti?“, pitala je umesto toga.
„Neko ko mora da popriča s tvojim tatom. Ali mogu i sa
tobom da popričam, pošto smo oboje sami – zar ne?“
Aurora oćuta.
„Šta to slušaš?“, upita čovek pokazujući njen ajpod.
„Rijanu“, odgovorila je Aurora uzmičući na ljuljašci. Nije
samo želela da se skloni iz senke tog čoveka već i da ga bolje
osmotri.
„Stvarno?“, tada će čovek. „Pa imam dosta njenih ploča kod
kuće. Hoćeš da ti pozajmim neku?“
„Ja ove pesme nemam, nego ih slušam na Spotifaju“, odvrati
Aurora zaključivši da čovek izgleda sasvim obično i da nimalo
ne podseća na Isusa.
„A, da, Spotifaj.“ Čovek je čučnuo i sad nije bio u njenoj
ravni, već ispod nje. To joj je već prijalo. „Pa ti onda slušaš sve
što postoji.“
„Skoro sve“, ispravi ga Aurora. „Imam samo besplatni
Spotifaj, tako da slušam i reklame između pesama.“
„A to ti se ne sviđa?“
„Ne sviđa mi se što pričaju, kvari atmosferu.“
„Znaš, postoje i ploče na kojima pričaju, ali to je i najbolji
deo pesama.“
„Nisam znala.“ Aurora izvi glavu u stranu. Pitala se zašto taj
čovek priča tako umilnim glasom, nemoguće da mu je to bio
normalan ton. Tako bi i njena drugarica Emilija počela da priča
kada hoće da traži nešto od Aurore, da pozajmi njenu omiljenu
krpicu ili već tako nešto što Aurora nije volela jer joj je
komplikovalo život.
„Onda treba da poslušaš Pink Flojd.“
„Šta je to?“
Čovek se obazreo. „Možemo da pogledamo unutra na
računaru. Taman dok čekamo tatu.“
„Izdiktiraj mi, pa ću zapamtiti.“
„Bolje je da ti pokažem, onda mogu da dobijem i čašu vode.“
Aurora ga pogleda. Pošto je čučnuo, zraci sunca su joj opet
padali na lice, ali više je, začudo, nisu grejali. Zavalila se na
ljuljašci. Čovek se osmehnuo. Opazila je da mu nešto svetluca
među zubima, kao vrh jezika koji se hitro povukao.
„Hajdemo.“ Ustao je i uhvatio jedno uže od ljuljaške u visini
njene glave.
 Aurora skliznu sa ljuljaške i provuče se ispod njegove ruke.
Pošla je prema kući. Iza sebe je čula njegove korake. I onaj glas.
„Svideće ti se, Aurora, obećavam.“
Umilan kao pop o prvoj pričesti, što bi rekao Aurorin tata.
Možda je ipak bio Isus? Isus ili ne, nije želela da ga pusti u
kuću. Ipak, produžila je. Šta bi inače rekla tati? Da nije htela da
dâ čašu vode nekom njegovom poznaniku? Ne, nije mogla da
odbije. Usporila je kako bi stigla da razmisli, da smisli neki
izgovor zašto ga ne može pustiti. Ali ništa joj nije padalo na
pamet. A kako je usporila, on joj se približio. Čula ga je kako
diše. Teško, kao da se zadihao posle onih nekoliko koraka od
ljuljaške. A dah mu se osećao na nešto što je nju podsetilo na
aceton.
Još pet koraka do stepenica. Izgovor. Dva koraka. Stepenice.
Hajde! O ne, stigli su do vrata.
Aurora proguta pljuvačku. „Mislim da je zaključano“, rekla
je. „Sačekaćemo napolju.“
„Stvarno?“ Čovek je osmatrao sa vrha stepenica kao da
očekuje da će njen tata izaći iz živice. Ili neko od suseda. Osetila
je toplotu njegove ruke koja se protegla preko njenog ramena i
zgrabila kvaku, pritisnula. Otvorila vrata.
„Vidi, vidi“, rekao je. Sada je disao još brže, a glas mu je
malčice podrhtavao: „Imamo sreće.“
Aurora se okrenula ka ulazu. Zurila je u polutamu predsoblja.
Samo čaša vode. I muzika sa tim glasovima koja je uopšte nije
zanimala. A u daljini, zvuk neke kosilice. Ljutit, agresivan,
uporan. Zakoračila je preko praga.
„Moram…“, počela je i utom naglo zaćutala osetivši njegovu
ruku na ramenu kao da će proći kroz nju. Osetila je njegovu
vrelu kožu uz svoju tamo gde je prestajala tkanina. Srdašce joj je
zalupalo. Začula se još jedna kosilica. Ne, to nije bila kosilica –
već žustro brujanje motora.
„Mama!“, povika Aurora otrgnuvši se od čovekove ruke.
Sagla se i projurila pored njega, preskočila sva četiri stepenika,
dočekala se na šljunak i potrčala. Preko ramena je dobacila:
„Moram da joj pomognem da unese stvari.“
Trčala je ka kapiji, osluškivala da li neko korača za njom, ali
je škripa šljunka pod njenim patikama nadglasala sve ostalo.
Stigla je do kapije, otvorila je širom i ugledala mamu kako izlazi
iz plavog autića pred garažom.
„Au, dete“, reče mama pogledavši je sa zbunjenim osmehom
na licu. „Pa ti si baš dojurila ovamo.“
„Neko traži tatu.“ Aurora uvide da je prilaz kući bio duži
nego što je mislila – u svakom slučaju, stigla je da se zadiše.
„Eno ga na stepenicama.“
„Stvarno?“ Majka joj pruži kese sa zadnjeg sedišta, zalupi
vrata i pođe s ćerkom ka kapiji.
Na stepenicama nije bilo nikoga, ali su ulazna vrata bila
otvorena.
„Zar je ušao u kuću?“, upita majka.
„Ne znam“, odvrati Aurora.
Ušle su u kuću, ali Aurora zastade u predsoblju. Nije se
udaljavala od otvorenih vrata, a majka je produžila ka kuhinji
kroz dnevnu sobu.
„Dobar dan!“, uzviknula je majka. „Dobar dan?“
Vratila se u predsoblje bez onih kesa.
„Aurora, ovde nema nikoga.“
„Ali bio je tu, kunem se!“
Majka je zbunjeno pogleda, pa se zasmeja. „Pobogu, dete, pa
što ti ne bih poverovala?“
Aurora oćuta. Nije znala šta da odgovori. Kako da objasni da
je onaj možda bio Isus. Ili Sveti duh – u svakom slučaju, neko
koga ne mogu svi da vide.
„Pa, doći će ponovo ako je bilo nešto bitno.“ Majka pođe
nazad u kuhinju.
Aurora je ostala u predsoblju. Tamo se još osećao onaj miris,
slatkasti, ustajali.
 Trideset peto poglavlje
„Reci mi, imaš li ti nekakav život?“
Arnold Folkestad podiže pogled sa papira. Osmehnuo se
spazivši visokog tipa koji se oslanjao o dovratak.
„Ne, Hari, ni ja nemam život.“
„Prošlo je devet, a ti još sediš ovde.“
Arnold se tiho nasmeja skupljajući papire na gomilu. „Ja bar
uskoro krećem kući, a ti si tek došao i ko zna koliko ćeš sedeti
ovde.“
„Neću dugo.“ Hari zakorači prema drvenoj stolici i sede na
nju. „A bar imam ženu s kojom provodim vikende.“
„Ma nemoj? A ja imam bivšu ženu s kojom ne moram da
provodim vikende.“
„Stvarno? Nisam to znao.“
„Pa tačnije – bivšu verenicu.“
„Kafa? Šta se desilo?“
„Nestalo je kafe. Jedno od nas je došlo na glupu ideju o
prosidbi i otad je sve krenulo nizbrdo. Otkazao sam pošto smo
već poslali pozivnice, a ona se iselila. Nije mogla da živi s tim.
Ništa mi se bolje nije desilo u životu, Hari.“
„M-hm.“ Hari pređe palcem i kažiprstom preko očiju.
Arnold ustade i uze jaknu s čiviluka na zidu. „Kako je kod
vas dole, je l’ se mučite?“
„Pa. Danas smo pretrpeli poraz. Valentin Jertsen…“
„Da?“
„Mislimo da je on Testeraš. Ali nije on pobio policajce.“
„Jeste li sigurni?“
 „Bar ne sâm.“
„Zar ih je više?“
„To je predložila Katrina. Ali zapravo je u devedeset osam
zarez šest posto seksualnih ubistava počinilac sam.“
„Pa onda…“
„Bila je uporna. Podsetila nas je da se kod prvog ubistva kod
Trivana sumnjalo na dvojicu počinilaca.“
„Zato što su delovi tela pronađeni na razdaljini od
kilometra?“
„Aha. Katrina misli da Valentin može imati stalnog
saučesnika. I da to onda koristi da zbuni policiju.“
„Ubijaju na smenu i smišljaju alibije?“
„Da. Zapravo se to jednom i desilo – negde šezdesetih su se
udružila dvojica osuđivanih silovatelja iz Mičigena. Smislili su
zajednički obrazac kog su se držali kako bi sve izgledalo kao
klasična serijska ubistva, svako je bilo kopija prethodnog.
Doduše, ličila su i na ono što su ova dvojica prethodno počinili,
pa je zbog bolesnih preferencija fbi odmah posumnjao na njih,
ali kako su jedan za drugim imali neoborive alibije, oslobođeni
su svake sumnje.“
„Mudro. Pa zašto onda ne mislite da se i ovde dešava tako
nešto?“
„Devedeset osam…“
„Zarez šest posto. Zar ti to nije malo štreberska logika?“
„Zahvaljujući onoj tvojoj statistici o uzroku smrti kod
krunskih svedoka otkrio sam da Asajev nije umro prirodnom
smrću.“
„Ali još nisi ništa preduzeo tim povodom.“
„Nisam. Ali ostavimo to sad po strani, Arnolde – ovo je
bitnije.“ Hari zabaci glavu do zida iza sebe. Zažmurio je. „Slična
su nam kefala, Arnolde, a ja sam pregoreo. Zapravo sam došao
ovamo jer mi treba pomoć da razmislim.“
„Moja?“
„Arnolde, vratili smo se na nulu. A ti očigledno imaš koju
vijugu više od mene u mozgu.“
Folkestad skide jaknu, prebaci je preko naslona stolice i sede.
„Hari?“
„Da?“
„Nemaš pojma koliko mi ovo prija.“
Hari se lukavo osmehnuo. „Odlično. Motiv?“
„Motiv. A, da – sam početak.“
„Tu smo. Kakav motiv ubica može imati?“
„Hari, idem da vidim ima li bar još malo kafe.“

Hari je pričao tokom cele prve šolje, a i dobar deo druge, kad
naposletku Arnold uze reč.
„Mislim da je ubistvo Renea Kalsnesa važno zato što je
izuzetak – ne uklapa se. Tačnije, i uklapa se i ne. Ne uklapa se
među ostala stara ubistva zato što nije bilo seksualnog
zlostavljanja, sadizma i sečiva. Sa ubistvima policajaca ima
zajedničko udarce tupim predmetima o glavu i lice.“
„Nastavi.“ Hari je odložio šolju.
„Dobro se sećam ubistva tog Kalsnesa“, nastavi Arnold. „U
to vreme sam bio na policijskom kursu u San Francisku gde su
svi u hotelu bili pretplaćeni na Gejzetu.“
„Pederske novine?“
„To ubistvo u maloj Norveškoj stavili su na naslovnu stranu i
proglasili ga još jednim činom mržnje prema homoseksualcima.
Zanimljivo je to što nijedne norveške novine koje sam pročitao
kasnije tog dana nisu dovodile u vezu Kalsnesovo seksualno
opredeljenje. Utoliko me je više zaintrigiralo kako su
Amerikanci onda tako naglo i odlučno došli do tog zaključka, pa
sam pročitao ceo članak. Novinar Gejzete je pisao kako to
ubistvo ima sve klasične odlike: homoseksualac koji na
provokativan način pokazuje svoje opredeljenje celom svetu
bude otet i odveden na neko zabačeno mesto gde je potom
izložen ritualnom i prekomernom nasilju. Ubica sve vreme ima
vatreno oružje, ali se ne zadovoljava time da samo upuca
Kalsnesa, već mu prvo razlupa lice. Iskali homofobiju na tom
suviše lepom, ženskastom licu, razumeš? Postoji predumišljaj,
ubistvo je planirano unapred i – po novinarovom zaključku –
ubistvo je motivisano homoseksualnošću žrtve. I znaš šta, Hari?
Mislim da mu zaključak uopšte nije bio loš.“
„M-hm. Ali ako je ubistvo, kako kažeš, motivisano
homoseksualnošću žrtve, onda se ipak ne uklapa u ostala. Nema
nikakvih indicija da je bilo ko od drugih žrtava, uključujući i
policajce, imao takve sklonosti.“
„Možda i nije. Ali ima tu još nešto zanimljivo. Rekao si i da
je ubistvo Renea Kalsnesa jedino u čiju su istragu bili umešani
svi ubijeni policajci – zar ne?“
„Arnolde, u ovako maloj sredini je normalno da se istražitelji
ponavljaju. I nije neka podudarnost.“
„Svejedno, osećam da je to bitno.“
„Nemoj sad da se zanosiš, Arnolde.“
Riđobradi ga pogleda uvređeno: „Zar sam rekao nešto
pogrešno?“
„Rekao si da ’osećaš’. Reći ću ti kad tvoja osećanja postanu
stvaran argument.“
„A nečija su ipak relevantna?“
„Da, ali malo čija. Nastavi, ali nemoj da se gubiš, okej?“
„Kako ti kažeš. Mada, ako bih smeo da kažem, osećam da se
slažeš sa mnom.“
„Možda.“
 „Onda bih se usudio i da vam savetujem da uložite sve
raspoložive resurse u otkrivanje ko je ubio tog momka. U
najgorem slučaju, rešićete bar jedno ubistvo. U najboljem,
rešićete i sva ubistva policajaca.“
„M-hm.“ Iskapivši kafu, Hari ustade. „Hvala ti, Arnolde.“
„Hvala tebi. Bivšem policajcu poput mene uvek je drago kad
neko hoće da ga sasluša. Kad smo kod bivših, sreo sam danas
Silje Gravseng kod portirnice. Došla je da preda ključ--karticu,
bila je… nekakav…“
„Predsednik studentske zajednice.“
„Jeste. Nego, pitala me je za tebe. Nisam joj ništa rekao. A
ona je onda izašla s tvrdnjom da si folirant, da joj je tvoj šef
rekao kako nisi rasvetlio sva ubistva koja si istraživao.
Spomenula je Gusta Hansena. Je li to istina?“
„M-hm. U neku ruku.“
„U neku ruku? Šta ti to znači?“
„Istraživao sam to ubistvo i nisam nikoga uhapsio. Kako ti je
izgledala?“
Arnold Folkestad je začkiljio jednim okom ka Hariju kao da
nišani u njega, kao da traži nešto na njegovom licu.
„Šta ja znam. Čudna je devojka ta Silje Gravseng. Pozvala
me je u streljanu na Ekernu. Tek tako.“
„M-hm. A šta si joj ti odgovorio?“
„Izvukao sam se na oštećen vid i drhtavice, rekao da u ovom
stanju mogu da pogodim metu samo ako je na pola metra od
mene. Prihvatila je taj izgovor, ali sam se posle zapitao šta će
ona u streljani kad više ne mora da polaže prijemni ispit za
policiju?“
„Pa“, poče Hari. „Ima ljudi koji se bave streljaštvom iz
ljubavi.“
„Njihova stvar.“ Arnold ustade. „Ali dobro je izgledala, nema
šta.“
Hari je posmatrao kolegu kako hramlje dok izlazi iz kabineta.
Malo je razmislio, a onda je potražio telefon lokalne policije u
Donjem Ejkeru. Potom je neko vreme razmišljao o onom što mu
je rekla lokalna policajka. Tačno je bilo da Bertil Nilsen nije
učestvovao u istrazi ubistva Renea Kalsnesa na teritoriji
susednog Dramena. S druge strane, on je bio dežuran kada su
javili da je neki automobil sleteo u reku kod Ejkerske pilane i
izašao je na lice mesta pošto nije bilo izvesno na kojoj se strani
opštinske granice nalazio. Dodala je i da ih je dramenska
policija grdila zbog toga što je Nilsen prešao svojim
automobilom preko blata gde su inače mogli pronaći tragove
guma. „Zato bi se moglo reći da je neposredno uticao na
istragu.“

Bilo je skoro deset, a sunce beše uveliko zašlo za zeleni

brežuljak na zapadu kada se Stole Aune parkirao u garaži i
pošao prilazom ka kući. Spazio je da su svetla pogašena u
kuhinji i u dnevnoj sobi. Ništa neobično, ponekad je legala
ranije.
Osećao je težinu svog tela u kolenima. Gospode, koliko je bio
umoran. Otključao je vrata. Dan je bio dug, ali ipak se nadao da
će je zateći budnu. Da malo porazgovaraju. Da izbaci to iz sebe
razgovorom. Poslušao je Harija i pozvao kolegu koji ga je
primio u kancelariji u svom domu. Ispričao mu je o nožu, o tome
kako je bio siguran da će umreti. Sve je to obavio, sad je samo
još trebalo da spava. Da zaspi.
Ušao je u kuću. Video je Aurorinu jaknu na čiviluku. Još
jedna nova jakna. Pobogu, kako brzo raste to dete. Svukao je
cipele s nogu. Onda se uspravio i oslušnuo tišinu u kući. Nije
znao zašto, ali mu se činilo da je tiše nego obično. Kao da je
nedostajao neki zvuk koji je uvek bio tu, ali ga inače nije bio
svestan.
Popeo se stepenicama na sprat. Svakim korakom sve sporije,
kao pretovarene motorne sanke na uzbrdici. Mora opet da
trenira, da skine bar desetak kila. Bolje će spavati, bolje će se
osećati, lakše će pregurati duge dane na poslu, produžiće sebi
život, pospešiti seksualni život, povećati samopouzdanje –
ukratko sve će biti bolje. Ali vraga što će to i uraditi.
Teškim koracima je prošao pored Aurorine sobe.
Zastao je, oklevao, a onda se vratio. Otvorio je vrata.
Želeo je da je, kao nekad, posmatra dok spava. Uskoro to više
neće biti prirodno, već je primetio da postaje svesnija takvih
stvari, privatnih stvari. Još joj nije bilo strašno da je on vidi
golu, ali više nije onako slobodno šetala po kući kao ranije. A
kad je primetio da to njoj više nije prirodno, prestalo je, naravno,
da bude i njemu. No svejedno je želeo da kradomice sebi priušti
još to da posmatra svoje dete kako spava mirno i bezbedno,
zaštićena od svega onog čemu je on bio izložen tog dana.
Ipak, nije ušao. Videće je sutra za doručkom.
Uzdahnuvši, zatvorio je vrata njene sobe i prešao u kupatilo.
Oprao je zube, umio se. Skinuo se i preneo odeću u njihovu
spavaću sobu. Već je hteo da se zavuče u krevet, ali mu opet bi
nešto neobično. Ta tišina. Šta je nedostajalo? Brujanje frižidera?
Strujanje vazduha u otvoru za ventilaciju koji se obično nije
zatvarao?
Shvativši da nema snage za takva razmišljanja, uvukao se
pod pokrivač preko kojeg su štrčali pramenovi Ingridine kose.
Poželeo je da pruži ruku ka njoj, da je samo pomiluje po kosi, da
zna da je ona tu. Ali Ingrid je imala lak san i mrzela je kad je
bude, što je on vrlo dobro znao. Već je hteo da sklopi oči, kad se
predomislio.
 „Ingrid?“
Nije se odazvala.
„Ingrid?“
Opet tišina.
Može to i da sačeka. Zažmurio je.
„Da?“ Osetio je da se prevrnula ka njemu.
„Ništa“, promrmljao je. „Samo… ova istraga…“
„Pa reci da nećeš više.“
„Ali neko će morati.“ Te reči su zvučale kao kliše, što su i
bile.
„Onda neće naći boljeg od tebe.“
Stole otvori oči. Pogledao ju je, pomilovao po toplom,
okruglom obrazu. Ponekad – ne, i češće nego ponekad – nije
bilo bolje od nje.
Stole Aune je ponovo sklopio oči. I došao mu je san. Nesvest.
Stvarni košmari.
 Trideset šesto poglavlje
Krovovi vila su sijali na prepodnevnom suncu, mokri od kratkog
ali jakog pljuska.
Mikael Belman je pozvonio, a zatim se obazreo.
Uređena bašta. Valjda imaš vremena za takve stvari kad odeš
u penziju.
Vrata se otvoriše.
„Mikaele! Dobro došao.“
Izgledao je starije. Iste one plave, bistre oči, ali bio je nekako
stariji.
„Uđi.“
Obrisavši mokre đonove o otirač, Mikael je zakoračio u kuću.
Unutra je mirisalo na nešto iz njegovog detinjstva, ali nije uspeo
da izdvoji i prepozna taj miris.
Seli su u salon.
„Sam si“, zaključi Mikael.
„Supruga je kod sina. Treba im pomoć, a baku nije potrebno
mnogo nagovarati.“ Široko se osmehnuo. „Zapravo sam
nameravao da te pozovem. Doduše, Gradski savet još nije doneo
konačnu odluku, ali valjda obojica znamo koje su im želje, pa bi
valjalo da nas dvojica sednemo i popričamo kako ćemo tome
pristupiti – što pre, to bolje. Mislim na podelu zadataka i tako
to.“
„Da“, reče Mikael. „Možda bi mogao da nam skuvaš kafu?“
„Molim?“ Čupave obrve poskočiše na starčevom čelu.
„Ako ćemo posedeti, možda bi nam prijala i po šoljica kafe?“
Starac osmotri Mikaela. „Da, da, naravno. Hajde onda da
pređemo u kuhinju.“
Mikael pođe za njim. Prošli su kroz šumu porodičnih slika
poređanih po stočićima i vitrinama, podsetili su ga na obalske
barikade iz desanta na Normandiju, uzaludni pokušaj odbrane od
invazije.
Kuhinja je bila nevoljno i tek napola modernizovana, ličila je
na kompromis između snajinog insistiranja na minimalnim
zahtevima koje jedna kuhinja mora ispuniti i izvorne želje
stanara da samo zamene pokvareni frižider.
Starac je iz visećeg elementa s vratancima od zamućenog
stakla izvadio kesu s kafom, skinuo gumicu i odmerio žutom
mericom, a Belman je za to vreme seo, izvadio mp3 plejer na sto
i pustio snimak. Trulsov glas je zvučao metalizirano i zvonko:
„Iako postoji osnovana sumnja da je ta žena prostitutka, na
snimku se ne vidi ko je vozio, možda je vaš sin nekome
pozajmio automobil.“
Glas bivšeg direktora policije zvučao je kao da dopire iz veće
daljine, ali, kako je pozadinska buka bila minimalna, reči su se
lako mogle razabrati: „Pa onda i nemate nikakav dokaz. Neka,
bolje vam je da to zaboravite.“
Mikael opazi da se kafa prosula iz merice kada se starac trgao
i uspravio kao da mu je neko u tom trenutku prislonio cev
pištolja na krsta.
Trulsov glas: „Hvala, tako ćemo i postupiti.“
„Berencen iz Orgkrima, je li tako?“
„Tako je.“
„Hvala, Berencene. Zadovoljan sam vašim radom.“
Mikael je zaustavio snimak.
Starac se polako okrenuo. Bio je bled. Prebledeo kao leš,
pomisli Mikael. A to je, uostalom, i najprikladnija boja za nekog
ko je i zvanično proglašen mrtvim. Starčeve usne se pomeriše
nekoliko puta.
„Želiš da pitaš“, poče Mikael Belman. „’Šta je ovo?’“ A
odgovor glasi – to bivši direktor policije pritiska službenika da
bi sprečio izlaganje svog sina istom onom istražnom i sudskom
postupku kom podležu svi drugi državljani ove zemlje.“
Starčev glas zazvučao je kao pustinjski vetar: „Nije čak ni bio
tamo. Pitao sam Sondrea. Automobil je na servisiranju još od
maja, izgoreo mu je motor. Nikako nije mogao biti tamo.“
„Nije li to ironično?“, upita Mikael. „Štampa i Gradski savet
će saznati za tvoj pokušaj korumpiranja policajca, a ispostavilo
se da uopšte nisi ni morao da spasavaš sina.“
„Pretpostavljam da nikad nije ni postojao snimak te
prostitutke i njegovog automobila.“
„Sad svakako više ne postoji – naredio si da ga uklone. A i ko
zna – možda je načinjen pre maja.“ Mikael se osmehnu. Nije
želeo, ali nije uspeo da odoli.
Na starčevo lice se vratila boja, a i glas mu je poprimio
nekadašnju dubinu: „Belmane, ne misliš valjda da će ti ovo
proći?“
„Šta ja znam? Znam samo da Gradski savet neće želeti
dokazivo korumpiranog čoveka na mestu direktora policije.“
„Šta ti uopšte hoćeš, Belmane?“
„Bolje se zapitaj šta ti hoćeš. Želiš spokojan život i da te
pamte kao dobrog i poštenog policajca, zar ne? E pa vidiš, i ja
želim to isto. Želim da na miru obavljam svoju dužnost direktora
policije, želim da rešim slučaj ubistava policajaca, a da mi
prokleta sekretarka za socijalna pitanja to ne pokvari, a zatim
želim da me pamte kao dobrog policajca. Kako obojica da
postignemo ono što želimo?“
Belman sačeka dok nije bio siguran da se starac dovoljno
pribrao i da će ispratiti njegove naredne reči.
 „Želim da Gradskom savetu saopštiš kako si proučio detalje
istrage i da si zadivljen profesionalnošću kojom se sprovodi i da
ne vidiš razlog da preuzimaš rukovodstvo nad njom, da – štaviše
– smatraš kako bi to umanjilo izglede za razrešenje. Osim toga,
želim da dovedeš u pitanje procenu sekretarke za socijalna
pitanja, jer je istražni postupak pitanje metodičnosti i
dalekovidosti, a ona bi to trebalo da zna. Izgleda kao da se
uspaničila, svi mi smo pod pritiskom zbog ove istrage, ali
situacija zahteva i od političara, kao i od stručnih lica, da ne
gube glavu sada kada im je najpotrebnija. Mislim, glava. Zato
ćeš insistirati na tome da aktuelni direktor policije nastavi sa
svojim radom bez tuđeg uplitanja, pošto su, prema tvojoj
proceni, tako najbolji izgledi za rezultate, te stoga povlačiš
kandidaturu.“
Belman izvadi iz unutrašnjeg džepa kovertu i gurnu je preko
stola.
„Ukratko je to sadržaj ovog pisma adresiranog lično na
predsednika Gradskog saveta. Tvoje je samo da ga potpišeš i
pošalješ. Kao što vidiš, ima čak i markicu. Inače, dobićeš ovaj
plejer da njime raspolažeš po svom nahođenju čim ja budem
saznao za zadovoljavajuću odluku Gradskog saveta.“
Belman tad klimnu prema džezvi.
„Kako ide, hoće li biti te kafe?“

Srknuvši kafu, Hari pogleda svoj grad.

Kantina se nalazila na vrhu Doma policije i gledala je na
Ekeberg, fjord i novi deo grada koji je nicao u Bjerviki. No Hari
je prvenstveno tražio pogledom stare znamenitosti. Koliko je
samo puta sedeo tu u pauzama za ručak i pokušavao da sagleda
slučajeve iz drugog ugla, drugim očima, sa nekog novog
stanovišta dok su ga izjedale želja za pićem i cigaretom, koliko
je samo puta rekao sebi da neće izaći na terasu da je popuši pre
nego što smisli bar jednu proverljivu hipotezu.
A mislio je da mu sve to nedostaje.
Jednu hipotezu. Ne neku nasumičnu zamisao, već hipotezu
zasnovanu na nečemu što se može proveriti, na šta se može
odgovoriti.
Podigao je šolju i odmah zatim je spustio na sto. Nećeš
srknuti dok se mozak ne uhvati za nešto. Motiv. Toliko dugo su
lupali glavu da je možda bilo krajnje vreme da se počne negde
drugde. Negde gde se vidi.
Neko zaškripa stolicom. Bjern Holm. Spustio je šolju na sto,
a da nije prosuo kafu, zatim je skinuo rastafarijansku kapu i
razbarušio riđu kosu. Hari je odsutno posmatrao njegove
pokrete. Da li je on to vetrio teme? Ili je želeo da izbegne onu
dobro poznatu slepljenu frizuru koje se njegova generacija
užasavala, ali Olegova očigledno nije. Pramen iz šiški zalepljen
za znojavo čelo iznad rožnatih naočara. Načitani štreber, internet
onanista, samosvesni urbanista koji je prigrlio imidž gubitnika,
ulogu lažnog autsajdera. Da li je tako izgledao i čovek koga oni
traže? Ili je bio neki rumen seljačić u gradu, u svetloplavim
farmerkama i udobnoj obući, da li se šišao kod najbližeg frizera,
prao stepenište kad dođe red na njega, predusretljiv i učtiv
momak o kome niko nije imao šta loše da kaže? Sve su to bile
neproverljive hipoteze. Nećeš srknuti.
„Dakle?“, upita Bjern, pa nategnu iz šolje.
„Pa…“, poče Hari. Nikad nije pitao Bjerna zašto, kao ljubitelj
kantrija, umesto kaubojskog šešira nosi kapu koja ide uz rege
muziku.
„Mislim da treba bliže ispitati ubistvo Renea Kalsnesa, da
ostavimo motiv po strani i usredsredimo se na forenzičke
dokaze. Imamo metak kojim je ubijen. Devet milimetara.
Najčešći kalibar na svetu. Ko ga koristi?“
„Svi. Baš svi. Čak i mi.“
„M-hm. Znaš li da u mirnodopskim uslovima policajci počine
četiri posto ukupnog broja ubistava na svetu? U zemljama
Trećeg sveta ta brojka je devet. To nas čini najvećim ubicama
među svim profesijama.“
„Au“, reče Bjern.
„Zeza te“, ubaci se Katrina. Privukla je stolicu njihovom
stolu i spustila veliku šolju kafe koja se pušila. „U sedamdeset
dva posto slučajeva kad neko potegne statistiku, zapravo je lupio
prve brojke koje su mu pale na pamet.“
Hari se tiho nasmeja.
„Zar je nešto smešno?“, upita Bjern.
„To je vic“, reče Hari.
„Kakav vic?“, upita Bjern.
„Pitaj nju.“
Bjern pogleda Katrinu. Mešala je kafu osmehujući se.
„Pa ne razumem!“ Bjern pogleda Harija ozlojeđeno.
„Sama sebi skače u usta. Upravo je izmislila tih sedamdeset
dva posto – zar ne?“
Bjern zbunjeno odmahnu glavom.
„Paradoks“, nastavi Hari. „Kao kad ti Grk kaže da svi Grci
lažu.“
„Ali ne mora da znači da nije istina“, reče Katrina. „Mislim,
ono za sedamdeset dva posto. Dakle, Hari, ti misliš da je ubica
policajac?“
„Nisam to rekao.“ Hari se tiho nasmeja sklopivši ruke na
potiljku. „Samo sam rekao…“
Zaćutao je. Osetio je da su mu se nakostrešile dlake na vratu.
Te stare, dobre čekinje. Hipoteza. Pogledao je u šolju kafe. Sad
je stvarno poželeo da je srkne.
 „Policajac“, ponovio je podižući pogled. Ustanovio je da ono
dvoje pilje u njega.
„Renea Kalsnesa je ubio policajac.“
„Šta?“, upita Katrina.
„To nam je nova hipoteza. Kalibar devet milimetara, kao i
službeni pištolji hekler i koh. Nedaleko od mesta zločina
pronašli su pendrek. Takođe, od svih ranijih ubistava, samo to
liči na ubistva policajaca. Lica žrtava su izubijana. Većina starih
ubistava bila su seksualno motivisana, ali ovo je čisto ubistvo iz
mržnje. Zašto ljudi mrze?“
„Hari, vratio si se na motiv“, primeti Bjern.
„Brzo – zašto?“
„Ljubomora“, poče Katrina. „Osveta zbog poniženja,
odbijanja, uvrede, ismevanja, preotimanja žene, dece, braće,
sestara, uskraćivanja neke prilike u životu ili ponosa…“
„Sad stani“, prekide je Hari. „Ako hipoteza glasi da ubica
ima neke veze sa policijom, onda moramo da ponovo istražimo
ubistvo Renea Kalsnesa i saznamo ko ga je ubio.“
„Dobro“, reče Katrina. „Ali uprkos pojedinim naznakama,
malo mi je nejasno zašto smo odjednom tako sigurni da tražimo
policajca.“
„U tom slučaju, dajte mi bolju hipotezu. Odbrojavam od
pet…“ Hari ih pogleda izazivački.
Bjern zastenja. „Hari, samo nam još to fali.“
„Šta?“
„Ako ostali saznaju da tražimo ubicu u svojim redovima…“
„Preživećemo“, odvrati Hari. „U ovom trenutku smo na nuli i
moramo da krenemo odnekud. U najgorem slučaju, rasvetlićemo
jedan stari zločin. U najboljem ćemo naći…“
Katrina dovrši rečenicu umesto njega: „Beatinog ubicu.“
Bjern se ugrize za donju usnu, ali naposletku slegnu
ramenima i klimnu saglasno.
„Odlično“, reče Hari. „Katrina, pregledaj bazu nestalog i
ukradenog službenog oružja, kao i da li je Rene Kalsnes bio u
kontaktu s nekim iz policije. Bjerne, ti pretresi forenzičke
dokaze u svetlu naše hipoteze, možda iskrsne nešto novo.“
Bjern i Katrina ustadoše.
„Sad ću i ja“, reče im Hari. Posmatrao ih je kako odlaze ka
izlazu, video je da su im se pogledi sreli s nekim policajcima za
koje je znao da rade u velikoj istražnoj grupi. Neko od ovih
dobaci nešto, i svi prasnuše u smeh.
Hari je zažmurio. Osluškivao je sebe. Tražio. Šta je to moglo
biti, šta se tu desilo? Postavio je sebi isto ono pitanje koje je i
Katrina izgovorila naglas: zašto su odjednom tako sigurni da
traže policajca? Nečeg je tu sigurno bilo. Usredsredio se,
isključio sve ostalo, znao je da je to sad poput sna, mora se
uhvatiti pre nego što iščili. Polako je tonuo u sebe poput ronioca
koji bez lampe mora da tumara u mraku. Nešto je dotakao,
opipao. Katrinin meta-vic. Meta. Skače samom sebi u usta.
Da li je i ubica skakao sam sebi u usta? Iskliznulo mu je i
istog časa ga potisak odgurnu ka površini, ka svetlosti. Otvorio
je oči i zvuci su se vratili. Zveckanje tanjira, žamor, smeh.
Sranje, sranje. Zamalo ga je uhvatio, ali sad je bilo prekasno.
Jedino je shvatio da njena šala ukazuje upravo na nešto, da je
delovala kao katalizator na nešto u dubini. Nešto što sada neće
uloviti, ali se nadao da će isploviti samo od sebe. Svejedno, ta
reakcija mu je pružila nešto, nekakav smer, polazište.
Proverljivu hipotezu. Srknuo je kafu, ustao i pošao ka terasi da
popuši onu cigaretu.

U skladištu dokaznog materijala Bjern Holm je dobio dve

plastične kutije. Potpisao je priloženi spisak.
 Kutije je odneo u forenzičku laboratoriju tik uz Centralu
Kriminalističke policije na Brinu. Počeo je od kutije s
materijalom iz starije istrage. Prvo mu zapalo za oko samo tane
koje je izvađeno iz Reneove glave. Kao prvo, bilo je previše
deformisano za nešto što je prošlo samo kroz meso, vezivno
tkivo i kost, što su sve relativno meki, fleksibilni materijali. Kao
drugo, metak u toj kutiji nije proveo više od godinu dana. Iako
vreme nije tako brzo ostavljalo trag na olovu, taj metak mu je
izgledao neobično novo.
Prebirao je po fotografijama žrtve. Zastao je kod krupnog
plana strane lica s rupom u koži iz koje je štrčala slomljena
jagodična kost. Na blistavobeloj kosti nalazila se nekakva crna
mrlja. Bjern uze lupu. Ličila je na kvar na zubu, ali takve stvari
se nisu dešavale na jagodičnoj kosti. Da nije motorno ulje iz
olupine automobila? Ili parče trulog lista, kap sasušenog blata iz
reke? Uzeo je obdukcioni izveštaj.
Čitao je dok nije pronašao ono što traži.
Kap crnog laka zalepljena za maksilaris. Poreklo nepoznato.
Lak na jagodičnoj kosti. Patolozi po pravilu nisu pisali više
nego što znaju, već neretko manje.
Bjern opet prelista slike dok nije pronašao automobil. Crven.
Dakle, nije auto-lak.
Bjern povika sa svog mesta: „Kime Eriče!“
Šest sekundi kasnije jedna glava je provirila kroz vrata. „Jesi
li me zvao?“
„Jesam. Ti si izašao na teren kad su ubili Miteta. Jeste li
pronašli nekakav crni lak?“
„Lak?“
„Da, nešto što je moglo da spadne sa tupog predmeta kad
udariš ovako…“
Bjern mu pokaza mašući pesnicom kao da igra papir--kamen-
makaze. „Koža pukne, jagodična kost naprsne, ali ti još udaraš
sve dok oštar deo kosti ne sastruže lak s predmeta kojim
udaraš.“
„Nismo.“
„Okej, hvala.“
Bjern Holm skide poklopac sa druge kutije, one s dokaznim
materijalom vezanim za ubistvo Miteta, ali primeti da mladi
forenzičar još nije otišao.
„Šta je?“, upita Bjern ne podižući pogled.
„Bio je tamnoplav.“
„Šta?“
„Lak. I nije bio na jagodičnoj kosti, već na vilici, unutar
preloma. Analizirali smo ga, vrlo je rasprostranjen. Koristi se na
gvozdenom alatu – dobro prianja i sprečava rđanje.“
„Imaš li predlog kakvo bi to oruđe moglo biti?“
Bjern je posmatrao kako Kim Erik raste u dovratku. Bio je to
njegov učenik, a sada je majstor pitao šegrta za „predlog“.
„Nemoguće je reći. Koristi se za sve živo.“
„Okej, to bi bilo sve.“
„Ali imam jedan predlog.“
Bjern pogleda kolegu koji je kipteo od ponosa. Možda bude
nešto od njega.
„Reci.“
„Dizalica. Svi automobili se prodaju s dizalicom, ali ovde je
nismo našli u gepeku.“
Bjern klimnu. Teška srca je progovorio: „Kime Eriče, u
pitanju je Folksvagenov šaran iz 2010. Ako budeš proverio,
videćeš da je to jedan od retkih automobila koji se prodaju bez
dizalice.“
„Aha.“ Lice momka je usahlo kao probušena lopta za plažu.
„Ali hvala ti na pomoći, Kime Eriče.“
 Biće nešto od njega. Ali, naravno, tek za koju godinu.
Bjern je sistematski pretresao i Mitetovu kutiju.
Tu nije pronašao ništa više što bi mu bilo neobično.
Spustio je poklopac i otišao do kancelarije u dnu hodnika.
Pokucao je na otvorena vrata. Zatreptao je zbunjeno ugledavši
ćelav potiljak, a onda se setio da sad tu sedi Roar Mitstuen,
najstariji i najiskusniji među forenzičarima. Bio je od onih
kojima je svojevremeno bilo teško da svare što odjednom
Laboratorijom rukovodi neko mlađi, pa još i žensko. Međutim,
svi su oni legli na rudu kad su uverili da je Beata Len nešto
najbolje što se desilo njihovom odeljenju.
Mitstuen se upravo vratio sa bolovanja posle nekoliko
meseci, pošto mu je ćerka stradala kada ju je, u povratku sa
alpinističkog treninga istočno od grada, neko udario autom. Njen
bicikl su pronašli u jarku, ali ne i počinioca.
„Mitstuene?“
„Holme?“ Mitstuen se okrenuo na stolici, podigao ramena i
ponovo ih spustio, osmehnuo se i pokušao da pokaže sve
pokazatelje energije koju nije imao. Kada se vratio na posao,
Bjern je jedva prepoznao to okruglo, podbulo lice koje je
verovatno bilo posledica antidepresiva.
„Jesu li pendreci oduvek bili crni?“
Forenzičari su navikli na razna bizarna pitanja, pa Mitstuen
nije čak ni izvio obrvu.
„Oduvek su bili tamni.“ Mitstuen je, poput Bjerna Holma,
odrastao u Istočnom Totenu, ali mu se naglasak iz detinjstva
vraćao samo kad priča s Bjernom. „Ali čini mi se da su negde
devedesetih bili plavi. Sve je to vrlo glupo.“
„Šta?“
„To stalno menjanje boja – ni na čemu ne možemo da se
zadržimo. Prvo su kola bila belo-crna, pa su sad bela s crvenim i
plavim prugama, a sad treba da ih promene u bela sa žutim i
crnim prugama. Takvo menjanje slabi robnu marku. Kao i one
trake u Dramenu.“
„Kakve sad trake?“
„Kim Erik je izašao na uviđaj kad su ubili Miteta i pronašao
je parčiće policijske trake – mislio je da su tamo od prošlog
ubistva, onog… radili smo obojica u toj istrazi, ali stalno
zaboravljam kako se zvao onaj peder…“
„Rene Kalsnes.“
„Ali klinci poput Kima Erika i ne pamte da su policijske trake
u ono vreme bile plavo-bele.“ Mitstuen zatim žurno dodade,
valjda da ne uvredi Bjerna: „Ali biće nešto od njega.“
„I ja to mislim.“
„Lepo.“ Mišići Mitstuenove vilice su poigravali dok je
žvakao.
„Onda se slažemo.“
Bjern je pozvao Katrinu čim se vratio u svoju kancelariju.
Zamolio ju je da svrati u policijsku stanicu na prvom spratu,
sastruže malo laka sa nekog pendreka i pošalje mu na Brin po
kuriru.
Potom je razmišljao kako je nehotice otišao do kancelarije u
dnu hodnika, kao i uvek kada je imao nešto da pita. Zaokupljen
poslom, čak je zaboravio da ona više nije tamo. Da se Mitstuen
preselio u tu kancelariju. Bjern nakratko pomisli kako razume
Roara Mitstuena, kako nedostajanje može da iscedi srž iz tebe,
da te onesposobi za sve, da obesmisli i ustajanje iz kreveta.
Otresao je tu pomisao i prizor Mitstuenovog podbulog,
otromboljenog lica. Ipak su otkrili nešto, osećao je to.

Hari, Katrina i Bjern su sedeli na krovu Opere i gledali ka

ostrvima Huvedeja i Gresholmen.
 Bio je to Harijev predlog – smatrao je da im treba svežeg
vazduha.
Veče je bilo toplo i oblačno, turisti se behu uveliko razišli i
bili su sami na mermernom krovu koji se spuštao u fjord odakle
su svetlucali Ekeberški breg, Lučko stovarište i brod za Dansku
koji je upravo pristajao na terminal.
„Ponovo sam pretresao sva ubistva policajaca“, reče Bjern.
„Pored Miteta, pronašli su tragove laka i kod Venesle i Nilsena.
Običan lak, koristi se za sve živo, uključujući i pendreke.“
„Odlično, Bjerne“, reče Hari.
„A uz to su na mestu gde je ubijen Mitet pronađeni i parčići
policijske trake. Nisu mogli tu ostati od istrage Kalsnesovog
ubistva – u ono vreme se koristila drugačija traka.“
„Bila je to traka od prethodnog dana“, reče Hari. „Ubica je
pozvao Miteta i rekao mu da dođe na ono što Mitet misli da je
mesto zločina počinjeno na poprištu starog. Pošto je ugledao
policijsku traku, Mitet nije ništa posumnjao – možda je ubica
čak obukao i svoju policijsku uniformu.“
„Jebote“, reče Katrina. „Ceo dan sam tražila vezu između
Kalsnesa i bilo kog policajca, ali nisam otkrila ništa. Svejedno,
mislim da smo na tragu nečega.“
Pogledala je ushićeno Harija, koji je zapalio cigaretu.
„Pa šta ćemo sad?“, upita Bjern.
„Sada ćemo“, poče Hari, „da zatražimo poređenje službenih
pištolja s našim metkom.“
„Kojih službenih pištolja?“
„Svih.“
Pogledali su ga ćutke.
Prva je progovorila Katrina. „Kako to misliš, ’svih’?“
„Svih službenih pištolja u policiji. Prvo na teritoriji Osla,
zatim u celoj Istočnoj Norveškoj, a po potrebi i u celoj zemlji.“
 Ponovo nastupi pauza. Negde u tami iznad njih zakreštao je
galeb.
„Zezaš“, pokuša Bjern.
Cigareta blago poskoči na Harijevim usnama kada je
odgovorio:
„Nimalo.“
„Ma to nije izvodljivo, zaboravi“, reče Bjern. „Ljudi misle da
balistička provera traje pet minuta zato što je tako u Mestu
zločina. Čak i policajci koji nam dođu tako misle. A zapravo je
provera samo jednog pištolja gotovo celodnevni posao. Sve?
Samo u Policijskoj upravi Osla ima… koliko ima policajaca?“
„Hiljadu osamsto sedamdeset dvoje“, reče Katrina.
Pogledali su je.
Slegla je ramenima. „Pročitala sam godišnji izveštaj vaše
policijske uprave.“
I dalje su piljili u nju.
„Ne radi mi televizor u stanu, a nisam mogla da zaspim –
okej?“
„Svejedno“, reče Bjern. „Nemamo kapacitete za to.
Neizvodljivo je.“
„Rekao si ključnu stvar – čak i policajci misle da provera
traje pet minuta.“ Hari otpuhnu dim ka večernjem nebu.
„A?“
„Misliće da je takva racija izvodljiva. Šta će se desiti kad
ubica sazna da njegov pištolj ide na proveru?“
„Kako si samo prepreden“, reče Katrina.
„A?“, ponovi Bjern.
„Brže-bolje će prijaviti nestanak ili krađu pištolja“, objasni
mu Katrina.
„A mi ćemo motriti na takve stvari“, reče Hari. „Međutim,
može se desiti da nas je preduhitrio, pa ćemo početi od
pretresanja svih prijava izgubljenog službenog pištolja nakon
Kalsnesovog ubistva.“
„Tu postoji jedan problem“, primeti Katrina.
„Aha“, složio se Hari. „Da li će direktor policije pristati da
izda takvo naređenje kojim se praktično baca sumnja na sve
njegove podređene? Sigurno će odmah zamisliti novinske
naslovnice.“ Hari načini u vazduhu duguljast pravougaonik
palčevima i kažiprstima. „’Direktor policije sumnja na svoje.’
’Rukovodstvo gubi kontrolu?’“
„Ne zvuči mi naročito verovatno“, reče Katrina.
„Pa“, poče Hari. „Belman je svakakav, ali nije glup i zna šta
je najbolje za njega. Ako mu predočimo kao osnovanu sumnju
da je ubica policajac kog ćemo pre ili kasnije uhvatiti, uz
njegovu pomoć ili bez nje, shvatiće da posle može ispasti samo
kukavica koja je namerno odugovlačila da rasvetli zločin. Zato
mu moramo staviti do znanja da istraga u našim redovima
pokazuje javnosti da smo spremni da prevrnemo svaki kamen
kako bismo rešili ova ubistva, ma kakve grozote očekivali da
nađemo pod njim. Tako nešto znak je hrabrosti, autoriteta,
mudrosti i tako toga.“
„Misliš da ćeš ga ti ubediti?“, frknu Katrina. „Ako se ne
varam, Hari Hule mu je visoko na listi za odstrel.“
Hari odmahnu glavom vadeći cigaretu iz usta. „Poslao sam
mu Gunara Hagena.“
„I, kad će se desiti taj razgovor?“
„As we speak.“34 Hari pogleda cigaretu. Već beše dogorela
do filtera. Poželeo je da je baci, da posmatra luk žara u tami nad
kosim, blago svetlucavim mermerom. Sve do mora gde će pasti i
naglo zgasnuti. Pa šta ga je sprečavalo? Nije želeo da prlja grad,
ili nije želeo da ga svedoci osude zbog toga? Ubistvo Rusa u
baru Come As You Are bilo je prosta stvar – čista samoodbrana,
ili Hari ili on. Tobož nerasvetljeno ubistvo Gusta Hansena već je
bilo stvar izbora. Pa opet, među svim onim utvarama koje su ga
redovno pohodile, nikad nije ugledao momka ženskaste lepote s
vampirskim zubima. Nerasvetljen my ass.
Hari piknu opušak. Užarena vlakna duvana projezdiše kroz
tamu i nestadoše.
 Trideset sedmo poglavlje
Jutarnje svetlo se probijalo kroz venecijanere na neočekivano
malim prozorima Gradske većnice u Oslu. Predsednik Gradskog
saveta nakašljao se najavljujući početak zasedanja.
Za stolom je sedelo devetoro gradskih sekretara sa svojih
devet polja nadležnosti, kao i prethodni direktor policije, pozvan
da ukratko predstavi svoj pristup ubistvima policajaca, ili istrazi
„Koljača“ kako je štampa prozvala taj slučaj. Kroz formalnosti
sastanka prošli su za nekoliko sekundi, u vidu lakonskih
odgovora praćenih značajnim klimanjem glavom koje je
zapisničar ispratio i pribeležio.
Predsednik Saveta dade reč bivšem direktoru policije.
Ovaj ustade i, opazivši ushićeno i ohrabrujuće klimanje
Isabele Skejen, poče:
„Hvala, gospodine predsedniče. Danas ću biti kratak i neću
previše zadržavati Gradski savet.“
Krajičkom oka je pogledao Skejenovu, čije je ushićenje
splaslo nakon te skromne uvertire.
„Po nalogu sam proučio detalje istražnog postupka. Obratio
sam pažnju na rad policije i rukovodstva, na sačinjenu strategiju
i njeno sprovođenje u delo. Tačnije, po rečima sekretarke
Skejen, na strategiju koja možda postoji, ali se ne sledi.“
Isabela Skejen se zasmeja dubokim glasom, samozadovoljno,
ali nešto je prekide – možda spoznaja da se niko drugi nije
nasmejao.
„Uloživši sve svoje znanje i dugogodišnje iskustvo, doneo
sam nedvosmislen zaključak o daljim postupcima.“
 Opazio je da Skejenova ponovo klima glavom, sjaj u njenim
očima podsetio ga je na neku životinju, ali nije mogao da se seti
na koju.
„Sad, jedan rasvetljen slučaj ne podrazumeva nužno valjano
rukovođenje istragom, baš kao što i nemogućnost rešavanja nije
obavezno rezultat lošeg rukovodstva. A pošto sam proučio šta su
članovi aktuelnog rukovodstva, a naročito Mikael Belman,
dosad preduzeli, ne vidim u čemu bih ja postupio drugačije od
njih. Tačnije, ne verujem da bih i sam postupio bolje.“
Primetivši kako naglašena donja vilica Isabele Skejen polako
pada, nastavio je, iznenađen izvesnim sadističkim
zadovoljstvom koje mu je to pričinjavalo:
„Istražni postupak se, kao i sve ostalo u društvu, s vremenom
menja i primećujem da Belman i njegovi ljudi koriste neke nove
metode i tehnološke inovacije onako kako moji vršnjaci i ja
nikad ne bismo uspeli. Belman uživa poverenje svojih ljudi,
vrhunski je motivator, a njegovu organizaciju rada kolege iz
drugih skandinavskih zemalja smatraju za uzor. Ne znam da li je
sekretarka Skejen upoznata s ovim, ali Mikael Belman je upravo
pozvan na godišnju konferenciju Interpola u Lionu da održi
predavanje baš o ovoj istrazi. Skejenova je nagovestila da
Belman nije dorastao zadatku, a Belman je zaista mlad čovek.
Međutim, on nije samo čovek budućnosti već i sadašnjosti.
Ukratko, gospodine predsedniče, on je čovek kakav se traži u
ovoj situaciji. Što mene čini suvišnim. I to je moj nedvosmislen
zaključak.“
Direktor policije se uspravio, prikupio hartije s beleškama
koje je dotad držao pred sobom, i zakopčao gornje dugme na
sakou, pažljivo odabranom i od tvida, tipičnom za penzionere.
Potom je zaškripao stolicom, kao da mu je potrebno dosta
prostora da ustane. Video je da je Isabela Skejen dotad i sasvim
zinula. Piljila je u njega s nevericom. Sačekao je da predsednik
Saveta udahne ne bi li nešto rekao, a onda je započeo završni
čin. Zaključak. Nož u leđa.
„A ako bih samo mogao da dodam još nešto, gospodine
predsedniče, pošto se tiče kompetencije ovoga saveta i
sposobnosti rukovodstva u ozbiljnim situacijama kao što je
istraga ubistava policajaca.“
Predsednikove žbunaste obrve, obično izvijene visoko iznad
nasmejanih očiju, sada su se spustile poput sedih tendi nad
sevajućim pogledom. Sačekavši da ovaj klimne glavom, bivši
direktor policije nastavi:
„Razumem da gradska sekretarka tokom ove istrage trpi jak i
lični pritisak javnosti – ipak je to njena neposredna nadležnost, a
mediji prate istragu na svakom koraku. Međutim, kada jedan
gradski sekretar popusti pod pritiskom i u panici pokuša da
odrubi glavu svom direktoru policije, dovodi se u pitanje
doraslost tog sekretara dužnosti koju vrši. Moramo imati
razumevanja – ovakva situacija morala je biti preveliko
iskušenje za mladu i tek imenovanu gradsku sekretarku.
Nesrećno je što joj je ovakva situacija, koja traži iskustvo i
rutinu, izbila ovako rano tokom mandata.“
Primetio je kako predsednik gradskog Saveta zabacuje glavu
malo u stranu, da prepoznaje te rečenice.
„Zaista bi bolje bilo da je dopala pod nadležnost prethodne
sekretarke, imajući u vidu njeno iskustvo i zasluge.“
Video je na prebledelom licu Skejenove da i ona prepoznaje
vlastite reči o Belmanu sa prethodnog sastanka. Morao je sebi
priznati da se dugo nije tako zabavio.
„Siguran sam“, zaključio je, „da bi svi prisutni voleli da je
bilo tako, uključujući i aktuelnu sekretarku.“
„Hvala na tim jasnim i iskrenim rečima“, reče predsednik
gradskog Saveta. „Pretpostavljam onda da nisi sastavio
alternativni plan istrage.“
Starac klimnu. „Nisam. Ali napolju čeka neko kog sam bio
tako slobodan da pozovem da me zameni. On vam može pružiti
to što tražite.“
Ustao je, kratko klimnuo i pošao ka vratima. Činilo mu se da
među lopaticama oseća kako mu pogled Isabele Skejen
progoreva sako od tvida, ali nije mario: nije se on namerio nikud
gde bi mu ona mogla postaviti prepreke na putu. A znao je i da
će se te večeri, uz čašu vina, najviše radovati zbog dve male reči
koje je prethodne večeri dodao u scenario. Bilo je to sasvim
dovoljno da Gradski savet pročita šta treba i između redova.
Jedna reč je bila „pokuša“ u „pokuša da odrubi glavu svom
direktoru policije“, a druga „aktuelna“ u „aktuelnu sekretarku“.

Mikael Belman ustade sa stolice kada su se otvorila vrata.

„Ti si na redu“, reče starac u sakou od tvida i samo produži
ka liftovima ne udostojivši ga ni pogleda.
Belman zaključi da sigurno greši, pošto mu se učinilo da
starcu na usnama igra jedva primetan osmejak.
Onda je progutao pljuvačku, udahnuo i zakoračio u onu istu
prostoriju gde je ne tako davno bio zaklan i raskomadan.
Dugačak sto okruživalo je jedanaest lica. Deset ih je bilo
neobično znatiželjno, sasvim nalik na pozorišnu publiku pred
početak drugog čina, a nakon vrlo uspešnog prvog. A jedno je
bilo neobično bledo. Tako bledo da načas nije prepoznao onu
koja ga je zaklala. I raskomadala.
Četrnaest minuta kasnije završio je posao. Izneo im je svoj
plan, objasnio da se strpljenje isplatilo, da je njihov sistematski
pristup istrazi doveo do značajnog otkrića. To otkriće im je
donelo i radost, ali i tugu, jer je ukazivalo na to da se počinilac
možda krije u njihovim redovima. Međutim, nisu smeli da
ustuknu pred time. Moraju pokazati javnosti da su spremni da
prevrnu svaki kamen, ma koliko bilo neprijatno ono što mogu
naći pod njim. Da pokažu kako nisu kukavice, da spremno
dočekuju oluju, ali je u takvim situacijama od presudnog značaja
pokazati hrabrost, valjano vođstvo i mudrost. Ne samo u Domu
policije već i u Gradskoj većnici. On sam je, dodao je, spreman
da uspravno stane za kormilo, ali mu je bilo potrebno poverenje
Gradskog saveta da se uhvati ukoštac s tim.
Znao je da su te završne reči zvučale dramatično,
dramatičnije nego kada ih je Gunar Hagen prethodne večeri
izgovorio u njegovoj dnevnoj sobi. Pa opet, znao je i da su se
pojedini članovi Saveta već upecali, dvema sekretarkama su se
čak i zarumeneli obrazi, naročito pošto je i izrekao zaključne
reči. Da će, kada se budu dali u potragu za tim službenim
pištoljem po celoj zemlji, kao što je princ tragao za Pepeljugom,
on sam prvi predati svoj službeni pištolj na balističku analizu.
Ipak, presudna nije bila naklonost lepšeg pola, već odluka
predsednika Saveta. A taj je već imao lice starog pokeraša.

Vrativši mobilni u džep, Truls Berntsen mahnu Tajlanđanki da

mu donese još jednu kafu.
Ova se osmehnu i nestade.
Uslužni su ti Tajlanđani, za razliku od malobrojnih
Norvežana koji su još radili u ugostiteljstvu. Ti su po pravilu bili
lenji i nabusiti, uvređeni što moraju da se bave čestitim poslom.
Nasuprot njima, tajlandska porodica koja je vodila taj
restorančić na Torshovu poskakala bi čim gost mrdne obrvom. A
kada bi im platio za tričavu prolećnu rolnicu ili kafu, osmehnuli
bi se od uva do uva i poklonili sklopljenih dlanova kao da je on
neki veliki beli bog koji je sišao među njih. Padalo mu je na
pamet da se odseli na Tajland. Ali sad neće biti ništa od toga –
vraća se na posao.
Upravo ga je zvao Mikael i rekao da je njihov plan urodio
plodom, kao i da će suspenzija uskoro biti ukinuta. Nije želeo da
precizira šta mu to znači, već je samo ponovio „uskoro“.
Stigla mu je kafa i Truls srknu. Nije bila naročito dobra, ali
on je uveliko zaključio da mu se zapravo i ne sviđa ono što drugi
nazivaju dobrom kafom. Kafa upravo i treba da ima ovakav
ukus: proceđena kroz stari, korišćen aparat, sa prizvukom
papirnog filtera, plastike i stare, zapekle kafene masti. Biće da je
zbog toga Truls sad sedeo sâm u restoranu, ljudi su pili kafu
drugde, a tu dolazili na jeftin ručak ili po nešto što bi im
zapakovali da odnesu.
Tajlanđanka ode za sto u uglu gde se ostatak njene porodice,
kako je Truls zaključio, bavio računovodstvom. Osluškivao je
brujanje njihovog neobičnog jezika. Iako nije razumeo ni reč,
sviđao mu se. Umilostivio bi se da im klimne glavom kada mu
upute osmeh. Osećao se gotovo kao deo te zajednice. Zar je zato
tu dolazio? Odagnao je tu pomisao i usredsredio se na aktuelni
problem.
Na ono što mu je Mikael usput spomenuo.
Na predaju službenog oružja.
Rekao mu je da će se vršiti provera u vezi sa istragom o
ubistvima policajaca i da je on sam – ne bi li pokazao kako se to
odnosi na apsolutno sve, velike i male – već tog jutra predao
svoj službeni pištolj na balističku analizu. Kao da i Truls, bez
obzira na suspenziju, mora isto to da uradi.
Sigurno je posredi bio metak iz Renea Kalsnesa. Ukapirali su
da mora poticati iz policijskog pištolja.
Sam Truls je bio van opasnosti. Ne samo što je zamenio
pištolj već je i uveliko prijavio da je pištolj koji je tom prilikom
upotrebio – ukraden. Dabome, sačekao je neko vreme – zapravo,
punih godinu dana – ne bi li bio siguran da niko neće povezati to
njegovo oružje s Kalsnesovim ubistvom. A onda je pajserom
razvalio svoja ulazna vrata da cela stvar izgleda uverljivo i
prijavio provalu. Čak je sastavio spisak gomile stvari koje su
navodno nestale, osiguranje mu je isplatilo preko četrdeset
hiljada. A uz to je dobio i nov službeni pištolj.
Nije to bio problem.
Problem je bio onaj metak koji se trenutno nalazio u kutiji s
dokaznim materijalom. To je – kako bi se ono reklo? – zvučalo
kao dobra ideja u datom trenutku. Međutim, sad mu je Mikael
Belman odjednom opet trebao. Suspendovani Mikael na mestu
direktora ne bi mogao da ukine Trulsovu suspenziju. Svejedno,
sada tu više nije bilo pomoći.
Suspendovan.
Truls se isceri i podiže šolju kafe da nazdravi svom odrazu u
staklu naočara za sunce koje je spustio na sto. Shvatio je da se
verovatno i naglas nasmejao, pošto su ga Tajlanđani čudno
pogledali.

„Ne znam hoću li stići da te pokupim s aerodroma“, reče Hari

prolazeći pored mesta na kojem je trebalo da se nalazi park, ali
gde je Gradski savet pri kolektivnom pomračenju svesti rešio da
podigne atletski stadion nalik na zatvor. Stadion je te godine
trebalo da ugosti međunarodnu smotru, ali je osim toga
uglavnom zvrjao prazan.
Pritisnuo je telefon uz uvo kako bi je čuo usred buke
popodnevnog špica.
„I zabranjujem ti da dolaziš po mene“, reče Rahela. „Sada
imaš pametnija posla. Zapravo se pitam da li da ostanem večeras
ovde. Možda bi trebalo da ti ostavim prostora.“
 „Prostora za šta?“
„Prostora da budeš viši inspektor Hule. Slatko je što se
pretvaraš da ti neću smetati, ali oboje znamo u kakvom si stanju
kad istražuješ.“
„Želim da budeš ovde, ali ako ti ne želiš…“
„Hari, ja želim da budem s tobom stalno. Želim da sednem na
tebe tako da ne možeš nikud da mrdneš, eto šta ja želim. Ali
mislim da onaj Hari s kojim želim da budem trenutno nije kod
kuće.“
„A ja volim kad sedneš na mene. I ne želim nikud da
mrdnem.“
„Upravo to ti i pričam – niko ne ide nikud, imamo sve vreme
ovoga sveta. Okej?“
„Okej.“
„Lepo.“
„Jesi li sigurna? Ako bi te više usrećilo da te gnjavim još
malo, rado ću ti izaći u susret.“
Njen smeh. Samo taj njen smeh.
„A Oleg?“
Ispričala mu je. Osmehnuo se nekoliko puta, zasmejao naglas
bar jednom.
„Sad moram da idem“, reče Hari kada je dospeo pred ulaz u
restoran Šreder.
„Dobro. Uostalom, kakav ti je to sastanak?“
„Rahela…“
„Dobro, znam da ne treba da pitam, ali ovde mi je tako
dosadno. Nego…“
„Da?“
„Je l’ me voliš?“
„Volim te.“
„Čujem saobraćaj, što znači da si rekao naglas da me voliš na
javnom mestu.“
„Jesam.“
„Je l’ se osvrću ljudi?“
„Nisam gledao.“
„Jesam li detinjasta ako te zamolim da ponoviš?“
„Jesi.“
Opet smeh. Gospode, uradio bi sve na svetu samo da ga čuje.
„Dakle?“
„Volim te, Rahela Fauke.“
„I ja volim tebe, Hari Hule. Zvaću te sutra.“
„Pozdravi Olega.“
Završili su razgovor i Hari uđe u restoran.
Silje Gravseng je sedela sama za stolom u dnu, pored
prozora. Bio je to Harijev nekadašnji sto. Crvena suknja i crvena
bluza drečale su poput krvi spram velikih, starih slika prestonice
na zidu iza nje. Samo su joj usne bile crvenije od odeće.
Hari sede preko puta nje.
„Zdravo“, rekao je.
„Zdravo“, rekla je.
 Trideset osmo poglavlje
„Hvala ti što si došla ovako brzo“, reče Hari.
„Došla sam pre pola sata.“ Silje klimnu ka praznoj čaši pred
sobom.
„Jesam li ja…“, poče Hari gledajući na sat.
„Nisi, samo ja nisam mogla da čekam.“
„Hari?“
Podigao je pogled. „Ćao, Nina. Neću ništa danas.“
Konobarica ode.
„Jesi li u gužvi?“, upita Silje. Sedela je uspravno, gole ruke je
prekrstila pod grudima u crvenom, uokvirila ih je golom kožom
i licem koje je sve vreme prelazilo iz lutkaste lepote u nešto
drugo, nešto gotovo ružno. Stalan joj je bio samo napregnut
pogled. Hariju se činilo da se u takvom pogledu može opaziti i
najmanja promena raspoloženja i osećanja, i da je on sam
sigurno bio slep. Jer on je video samo napregnutost tog pogleda i
ništa više. Želju za nečim što on nije uspevao da prepozna.
Nemoguće je bilo, naime, da je ona želela samo to, samo jednu
noć, jedan sat ili deset minuta jebanja nalik na silovanje – nije
moglo biti baš tako jednostavno.
„Hteo sam da popričamo zato što si dežurala u Državnoj
bolnici.“
„Već sam razgovarala sa istražnom grupom o tome.“
„O čemu?“
„O tome da li mi je Anton Mitet nešto rekao pred smrt. Da li
se svađao ili bio u vezi s nekim iz bolnice. Ali ja sam im rekla
da to nije neko izolovano ubistvo iz ljubomore ili tako nešto, već
da ga je sredio Koljač Policajaca. Sve se uklapalo, zar ne? Čitala
sam ja o serijskim ubistvima, primetio bi na predavanjima da
smo stigli dotle.“
„Silje, nisam te pozvao na predavanje o serijskim ubistvima.
Zanimalo me je da li je neko dolazio tokom tvojih dežurstava, da
li si videla nekog ili nešto što se nije uklapalo u rutinu, nešto što
ti je bilo neobično, ukratko, nešto što…“
„Nije trebalo da bude tu?“ Osmehnula se. Beli, mladi zubi.
Dva su bila nejednaka. „To je s tvog predavanja.“ Leđa je izvila
više nego što je bilo neophodno.
„Dakle?“, reče Hari.
„Misliš da je pacijent ubijen a da je Mitet bio umešan u to?“
Izvila je glavu u stranu i malo pogurala grudi naviše prekrštenim
rukama. Hari se zapitao da li je zaista tako samouverena ili se
samo pretvara. Ili je pak duboko poremećena osoba koja
oponaša ono što doživljava kao normalno ponašanje, ali svaki
put promaši za dlaku.
„Misliš, nego šta“, rekla je. „Misliš i da je Mitet potom ubijen
zato što je znao previše. A ubica je to napravio da izgleda kao
ubistvo policajca.“
„Ne mislim to“, odvrati Hari. „Da su ga takvi ubili, pre bi
bacili njegovo telo u more sa džepovima punim nečeg teškog.
Silje, molim te da dobro razmisliš. Koncentriši se.“
Udahnula je duboko, Hari je nastojao da ne gleda njene grudi
kako se podižu. Pokušala je da ga gleda pravo u oči, ali je on to
izbegao pognuvši glavu da se počeše po vratu. Čekao je.
„Ne, nije bilo ničeg“, rekla je naposletku. „Sve je uvek bilo
isto. Bio se pojavio nov anestetičar, ali je došao samo jednom ili
dvaput.“
„Okej.“ Hari zavuče ruku u džep od jakne. „A ovaj ovde
levo?“
 Spustio je na sto pred njom odštampanu fotografiju. Pronašao
ju je na internetu – odabrao je pretragu slika na Guglu. Na njoj
je bio mladi Truls Berntsen levo od Mikaela Belmana pred
lokalnom policijskom stanicom na Stovneru.
Silje je posmatrala sliku. „Ne, nisam ga nikad videla u
bolnici. Ali ovaj levo…“
„Zar si njega videla tamo?“, prekide je Hari.
„Nisam, nisam, samo se pitam je li to…?“
„Da, to je direktor policije.“ Hari htede da joj uzme sliku, ali
mu je Silje spustila ruku preko nadlanice.
„Hari?“
Osećao je topli dodir njenog mekanog dlana uz kožu. Čekao
je.
„Videla sam ih ranije. Zajedno. Kako se zove ovaj drugi?“
„Truls Berntsen. Gde?“
„Bili su zajedno u streljani na Ekernu, ne tako davno.“
„Hvala ti.“ Hari privuče ruku i sliku k sebi. „Neću te onda
više zadržavati.“
„Hari, postarao si se da bar vremena imam napretek.“
Oćutao je.
Kratko se nasmejala. „Nisi me valjda zvao samo zbog toga?“
Svetlost male stone lampe igrala joj je u pogledu. „Znaš li, Hari,
šta mi je palo na pamet? Da si me izbacio s Akademije kako
bismo mogli da budemo zajedno a da se ne digne frka. Pa zašto
mi onda ne kažeš šta stvarno hoćeš?“
„Silje, stvarno sam hteo…“
„Šteta što nas je prošli put onako prekinula tvoja koleginica,
baš kada smo…“
„Da te pitam za bolnicu, a to…“
„Živim u Josefininoj ulici, ali to si sigurno već pronašao na
internetu.“
 „A to, prošlog puta, bila je velika greška, napravio sam gaf,
pošto…“
„Jedanaest minuta i dvadeset tri sekunde odavde. Tačno.
Merila sam vreme u dolasku.“
„Ne mogu. Ne želim. Na…“
„Pa, hoćemo li…?“ Već se spremala da ustane.
„Na proleće se ženim.“
Potonula je u stolici. Piljila je u njega. „Ti… ti se ženiš?“
Glas joj se jedva čuo u bučnom lokalu.
„Da“, reče Hari.
Zenice su joj se skupile. Poput morske zvezde kad zabodeš
štapić u nju, pomisli Hari.
„Njom?“, prošaputala je. „Rahelom Fauke?“
„Tako se zove, da. Ali oženjen ili ne, studentkinja ili ne, ne
dolazi u obzir da bude bilo čega među nama. Zato se izvinjavam
zbog one… situacije koja je nastala.“
„Ženiš se…“ Ponovila je to poput mesečarke i gledala nekako
kroz njega.
Hari klimnu. Nešto mu je zatitralo u grudima. Načas je
pomislio da je to njegovo srce, ali onda je shvatio da nosi telefon
u unutrašnjem džepu. Izvadio ga je. „Hari.“
Poslušao je glas. A onda je odmakao telefon i pogledao ga
kao da nešto nije u redu s njim.
„Ponovi“, rekao je vrativši telefon na uvo.
„Kažem da smo otkrili pištolj“, reče Bjern Holm. „I da,
njegov je.“
„Ko sve zna za to?“
„Niko.“
„Vidi koliko dugo možeš zadržati tu informaciju za sebe.“
Hari prekide vezu, a odmah zatim okrenu drugi broj. „Moram
da idem“, rekao je Silje i tutnuo novčanicu pod čašu. Opazio je
da se njena nakarminisana usta otvaraju, ali je ustao i pošao pre
nego što je stigla da progovori.
Još nije bio izašao na ulicu kada se Katrina javila. Ponovio
joj je ono što je čuo od Bjerna.
„Zezaš me“, rekla je.
„Pa zašto se onda ne smeješ?“
„Ali… ali to je potpuno neverovatno.“
„Verovatno zato i ne verujemo da je istinito“, odvrati Hari.
„Otkrij zašto. Otkrij grešku.“
Čuo je preko telefona kako ona desetonoga buba već trčkara
po njenoj tastaturi.

Aurora je išla polako s Emilijom ka autobuskom stajalištu.

Smrkavalo se, a vreme je bilo kao kad svaki čas očekuješ da
počne kiša, ali ona ne počne. Pa se, onako, baš iznerviraš,
pomislila je.
Rekla je to Emiliji. Ova je odgovorila „hmm“, ali je Aurora
primetila da je ne razume.
„Mislim, zar ne može to da odradi već jednom?“, nastavi
Aurora. „Bolje je i da padne kiša nego da se sve vreme nerviraš
što će pasti.“
„Ali ja volim kišu“, odvrati Emilija.
„I ja. Bar malo. Ali…“ Odustala je.
„Šta se ono desilo na treningu?“
„Šta – šta se desilo?“
„Arne te je grdio što si se ukopala u mestu.“
„Samo sam malo usporila.“
„Nisi. Ukopala si se u mestu i blenula u tribinu. Arne kaže da
je u rukometu najvažnija odbrana. A da je u odbrani najvažnija
pokretljivost u bokovima. To znači da je pokretljivost najvažnija
u rukometu.“
 Arne priča svašta, pomisli Aurora, ali to nije rekla naglas.
Znala je da Emilija ne bi ni to razumela.
Aurora je izgubila koncentraciju zato što je bila ubeđena da
ga je videla na tribinama. Bio je dosta upadljiv, pošto su osim
njega tu bili samo dečaci koji su nestrpljivo čekali da preuzmu
salu posle njihovog treninga. A bio je to on, u to je bila gotovo
sigurna. Čovek iz bašte, čovek koji je tražio tatu. Koji je hteo da
joj pusti neki bend čije je ime već zaboravila. I koji je tražio
vode.
Valjda je zbog toga zastala, pa je protivnički tim dao gol, a
Arne – njihov trener – zaustavio je igru i došao da je riba. A ona
se, kao i uvek, rastužila. Pokušala je da se odupre tome, mrzela
je kad se raspekmezi zbog takvih gluposti, ali nije vredelo. Oči
su joj se same od sebe ispunile suzama koje je otrla znojnicom
na ruci, a u istom potezu prešla i preko čela, kao da samo briše
znoj. A kad je Arne završio, pogledala je ka tribini, ali njega
tamo više nije bilo. Baš kao i prošlog puta, samo se ovog puta
desilo tako brzo da se sad pitala da li ga je stvarno videla ili joj
se samo učinilo.
„O ne.“ Emilija je čitala red vožnje na stajalištu. „Autobus
149 stiže tek za dvadeset minuta. A mama nam je napravila picu
– ima da se zaledi dok stignemo.“
„Baš bez veze.“ Aurora nastavi da čita red vožnje. Nije
naročito volela ni picu, a ni da noći kod drugarica. Ali sada su to
radili svi, svi su spavali jedni kod drugih – kao neko kolo u koje
moraš da se uključiš. Ili to, ili si potpuni autsajder. A Aurora
svakako nije želela da bude autsajder. Bar ne potpuni.
„Nego…“ Pogledala je na sat. „Piše da 131 stiže za minut, a
baš sam se setila da sam zaboravila četkicu. 131 mi staje pred
kućom, pa mogu da je pokupim i posle dođem biciklom do
tebe.“
 Na Emiliji se videlo da joj se taj predlog nije dopao. Nije joj
se dopalo što će morati da čeka po sumraku na toj kiši koja će
ubrzo pasti i voziti se sama do kuće. A verovatno je već
podozrevala da će Aurora smisliti već neki izgovor kad stigne
kući, pa da ipak neće doći da prespava kod nje.
„Okej“, nadureno će Emilija čačkajući torbu s opremom. „Ali
nećemo te čekati na pici.“
Aurora ugleda kako iz krivine nailazi autobus. 131.
„A i zašto ne bismo delile četkicu“, nastavi Emilija. „Ipak
smo drugarice.“
Nismo mi drugarice, pomisli Aurora. Već si ti, Emilija,
drugarica sa svim devojčicama iz razreda. Ti si uvek super
obučena, imaš najpopularnije ime u Norveškoj i nikad nisi ni sa
kim u svađi zato što si uvek tako fina i nikad nikog ne kritikuješ
– bar ne pred njima. Dok sam ja Aurora i radim šta moram – ali
ne i više od toga – da budem u vašem društvu zato što se ne
usuđujem da budem sasvim sama. Svejedno, mislite vi da sam
malo čudna, ali sam dovoljno pametna i samouverena da me ne
dirate.
„Ima da stignem i pre tebe“, reče Aurora. „Obećavam.“

Hari je sedeo na skromnoj tribini i glave oslonjene o šake

posmatrao teren.
Mirisalo je na kišu, mogla je pasti u bilo kom trenutku, a
stadion Vale Hovin nije imao krov.
Na ružnom stadiončiću bio je sâm. Znao je da će biti tako,
koncerti su se retko tu održavali, a daleko je bila sezona klizanja
kada bi stadion prekrili ledom da svi koji žele mogu tu da dođu i
treniraju. Upravo je tu Hari posmatrao Olega kako pravi prve
greške i postepeno ali postojano napreduje ka perspektivnom
trkaču u svojoj uzrasnoj kategoriji. Nadao se da će tu uskoro
opet videti Olega. Da će mu krišom meriti vreme. Beležiti
napredak i stagnaciju. Da će ga bodriti kad bude teško, lagati da
je vreme loše ili klizaljke tupe, kao i da će biti pribran kad bude
dobro, prigušiti oduševljenje. Da će biti nekakav amortizer pri
usponima i padovima, pošto je Olegu to bilo potrebno, pošto bi
ga inače savladala osećanja. Hari nije znao mnogo o klizanju, ali
ovo drugo mu je bilo dobro poznato. Stole je to nazivao
kontrolom afekata. Sposobnošću da utešiš sam sebe. To je jedna
od najvažnijih stvari koje se razviju u detinjstvu, ali ne razviju je
svi u istoj meri. Stole je, na primer, smatrao da bi Hariju dobro
došla jača kontrola afekata, da mu je nedostajala sposobnost
prosečnog čoveka da se skloni od onog što boli, da to zaboravi,
da se usredsredi na nešto prijatnije i lakše. Te je u te svrhe
koristio alkohol. A i Olegov otac je bio alkoholičar, po
Rahelinim rečima je propio i život i porodično bogatstvo negde
u Moskvi. Možda je upravo to bio jedan od razloga što je Hari
toliko brinuo o tom momku – imali su nešto zajedničko, a to je
bio nedostatak kontrole afekata.
Začuše se koraci na betonu. Neko je nailazio iz mraka na
drugoj strani terena. Hari povuče dim iz sve snage kako bi se po
žaru videlo gde sedi. Ovaj drugi preskoči ogradu i laganim,
žustrim korakom ustrča uz betonske stepenice na tribinama.
„Hari Hule“, rekao je zastavši dva stepenika ispod njega.
„Mikael Belman“, reče Hari. U tami se činilo da
depigmentisane, ružičaste pege na Belmanovom licu svetle.
„Dve stvari, Hari. Nadam se da je nešto bitno, planirao sam
lepo veče kod kuće s ženom.“
„A šta je druga?“
„Ugasi to. Dim cigarete je opasan po zdravlje.“
„Hvala ti što brineš.“
„Ne mislim na tebe, već na sebe. Molim te, ugasi cigaretu.“
 Hari je prignječio vrh cigarete o beton, pa je gurnu nazad u
paklicu. Belman sede pored njega.
„Neobično mesto za sastanak, Hule.“
„Izlazim samo ovde i u Šreder. A ovde ima manje sveta.“
„Nema uopšte sveta. Na trenutak sam se zapitao da li si ti
Koljač Policajaca pa me mamiš na neko pusto mesto. I dalje
sumnjamo na policajca, zar ne?“
„Više i nema sumnje.“ Hariju je već nedostajala ona cigareta.
„Pronašli smo pištolj koji se podudara.“
„Zar već? To je stvarno bilo brzo, nisam znao ni da ste počeli
da prikupljate…“
„Nećemo ni morati. Prvi pištolj koji smo dobili je
odgovarao.“
„Šta?“
„Tvoj pištolj, Belmane. Pucali su iz njega, a rezultat se
savršeno podudara sa metkom iz slučaja Kalsnes.“
Belman se glasno zacerekao, a njegov smeh odjeknu praznim
tribinama. „Hari, je l’ ovo neka skrivena kamera?“
„To bi ti meni, Mikaele, morao da kažeš.“
„Za tebe sam, Hari, gospodin direktor policije ili Belman.
Zapravo, ono ’gospodin’ možeš i da izostaviš. I ja tebi ne
moram da kažem ništa. Šta se to dešava?“
„To bi ti meni morao… pardon, da li ’bi trebalo’ zvuči lepše?
To bi ti meni trebalo da kažeš, gos’n direktore policije. Inače
bismo morali – i tu stvarno mislim ’morali’ – da te privedemo na
saslušanje. A to i ti i mi želimo da izbegnemo po svaku cenu. Da
li se bar tu slažemo?“
„Hari, pređi na stvar. Kako je to moglo da se desi?“
„Vidim dva moguća objašnjenja“, poče Hari. „Prvo i
najočiglednije je da si ti, gos’n direktore policije, pucao u Renea
Kalsnesa.“
 „Ja… šta…“
Hari je posmatrao usne Mikaela Belmana kako se miču dok
mu je svetlost nekako titrala u onim depigmentisanim pegama
kao na nekoj egzotičnoj životinji iz morskih dubima.
„Imaš alibi“, pomogao mu je Hari.
„Zar imam?“
„Čim su stigli rezultati, angažovao sam Katrinu Brat da
proveri. Bio si u Parizu u noći kada je Rene Kalsnes ubijen.“
Belman je konačno zatvorio usta. „Stvarno?“
„Proverila je tvoje ime i datume. Bio si na spisku putnika Er
Fransovog leta iz Osla za Pariz, kao i u bazi gostiju hotela
Golden oriol iste te noći. Da li si se tamo sastao s nekim ko bi to
mogao da potvrdi?“
Mikael je predano treptao kao da ne vidi dobro. Ona polarna
svetlost na koži mu se ugasila. Polako je klimnuo. „Kalsnes, da.
Bilo je to istog dana kad sam otišao u Pariz na intervju za posao
u Interpolu. Sigurno mogu pronaći neke svedoke, čak smo te
večeri išli i u restoran.“
„Onda preostaje pitanje gde se tog dana nalazio tvoj pištolj.“
„Kod kuće“, samouvereno će Belman. „Pod ključem. A ključ
je bio na privesku koji sam poneo sa sobom.“
„Može li se to dokazati?“
„Teško. Rekao si da postoje dva moguća rešenja. Drugo je,
pretpostavljam, da su balističari…“
„Zapravo su danas to uglavnom balističarke.“
„Negde pogrešili, uspeli da zamene metak kojim je počinjeno
ubistvo sa nekim od probnih hitaca iz mog pištolja, tako već
nešto?“
„Ne, Belmane. Metak iz kutije u skladištu dokaznog
materijala potiče iz tvog pištolja.“
„Šta ti to znači?“
 „Šta?“
„Šta ti znači ’metak iz kutije u skladištu’. Zašto nisi rekao
’metak iz Kalsnesove glave’?“
Hari klimnu. „Vruće, vruće, Belmane.“
„Šta je vruće?“
„Bližimo se drugoj mogućnosti koja mi je pala na pamet.
Neko je mogao da zameni metak iz skladišta dokaza metkom
koji potiče iz tvog pištolja. Postoji, zapravo, još nešto neobično
kod tog metka. Bio je tako spljeskan kao da je pogodio nešto
mnogo tvrđe od ljudskog mesa i kosti.“
„Dobro, šta misliš da je pogodio?“
„Čeličnu ploču iza mete u streljani na Ekernu.“
„Pobogu, zašto baš to misliš?“
„Vidi, Belmane, zapravo i ne mislim, nego znam. Poslao sam
balističarke gore da i tamo testiraju tvoj pištolj. I znaš šta?
Metak koji su one ispalile bio je pljunut onaj iz kutije s
dokazima.“
„A zašto si posumnjao baš na streljanu?“
„Zar to nije najnormalnija stvar na svetu? Pa policajci većinu
metaka kojima ne gađaju ljude ispale tamo.“
Mikael Belman polako odmahnu glavom. „Ima tu još nečeg.
Čega?“
„Pa“, poče Hari. Izvukao je paklicu kamela i ponudio
Belmana, koji odmahnu glavom. „Zapitao sam se koliko ima
policajaca koji su sasvim izvesno petljali s dokazima. I znaš šta,
setio sam se samo jednog.“ Hari izvadi napola popušenu
cigaretu, pripali je i povuče dug, šištav dim. „Trulsa Berntsena.
Igrom slučaja sam saznao od jednog očevica da ste nedavno bili
zajedno u streljani. Svi meci popadaju u kutiju pošto pogode
čeličnu ploču. Pošto si otišao, bilo ko je lako mogao da pokupi
ispaljen metak odande.“
 Belman spusti ruku na koleno, pa se okrenu ka Hariju: „Da li
ti, Hari, sad sumnjičiš našeg zajedničkog kolegu Trulsa
Berntsena da je podmetnuo lažne dokaze protiv mene?“
„A ti ne sumnjaš na njega?“
Belman je izgledao kao da će nešto reći, ali se predomislio.
Slegao je ramenima. „Hule, ne znam čime se Berntsen sad bavi.
A da budem iskren, mislim da ne znaš ni ti.“
„Pa. Ne znam koliko si iskren, ali znam već ponešto o
Berntsenu. A i on zna ponešto o tebi, zar ne?“
„Čini mi se da ciljaš na nešto, ali pojma nemam na šta.“
„Znaš ti već. Ali cenim da se malo šta tu može dokazati, pa
nema ni veze. Više me zanima šta Berntsen hoće.“
„Hule, tvoj posao je da istražuješ ubistva policajaca, a ne da
zloupotrebiš situaciju kako bi pokrenuo lov na veštice protiv
mene ili Trulsa Berntsena.“
„Zar to radim?“
„Hari, naše razmirice nisu nikakva tajna. Verovatno si sad
spazio priliku da uzvratiš udarac.“
„A ti i Berntsen? Ima li tu nekih razmirica? Ipak si ga ti
suspendovao zbog sumnje na korupciju.“
„Nisam ja, nego kadrovska služba. A taj nesporazum će se
uskoro razrešiti.“
„Stvarno?“
„Zapravo sam ja kriv. Pare na njegovom računu su bile od
mene.“
„Od tebe?“
„Sagradio mi je terasu, a ja sam mu platio u gotovini koju je
on uplatio na svoj račun. Međutim, tražio sam mu da mi vrati te
pare zbog greške u betoniranju. Zato nije prijavio prihod
poreskoj inspekciji, nije hteo da mu oporezuju novac koji i nije
njegov. Danas sam poslao izjavu u Ekokrim.“
 „Greška u betoniranju?“
„Nekakva vlaga, šta li je – smrdi. Kada se Ekokrim okomio
na taj neidentifikovani priliv novca, Truls je pogrešno
pretpostavio da bi me doveo u neprijatnu situaciju ako bi rekao
odakle potiču pare. Kako bilo, to je sad rešeno.“
Belman zavrnu rukav. U tami je zasvetleo brojčanik sata tag
hojer. „Ako nemaš više pitanja o metku iz mog pištolja, imam
pametnija posla, Hari. A imaš i ti – treba, na primer, da se
spremaš za predavanja.“
„Pa. Trenutno radim na ovome s punim radnim vremenom.“
„Radio si na tome s punim radnim vremenom.“
„Šta to treba da znači?“
„Da štedimo gde god možemo. Zato ću momentalno
obustaviti angažman konsultanata u Hagenovoj istražnoj
grupici.“
„Stolea Aunea i mene. To je pola grupe.“
„Pedeset posto troškova. Već čestitam sam sebi na toj odluci.
Ali pošto je grupa toliko zabludela, razmišljam i da obustavim
čitav projekat.“
„Zar si se toliko uplašio, Belmane?“
„Najveća zverka u džungli nema čega da se plaši, Hari. Ipak
sam ja…“
„Direktor policije. Nego šta. Direktore.“
Belman ustade. „Dobro je da si to ukapirao. Pošto ste krenuli
da uvlačite moje odane saradnike poput Berntsena, znam da ovo
nije više predana istraga, nego lična osveta pijanog i ogorčenog
bivšeg policajca. A moja dužnost, kao direktora policije, jeste da
štitim njenu reputaciju. Pa znaš šta onda kažem kad me pitaju
zašto smo obustavili istragu o ubistvu onog Rusa vadičepom u
baru Come As You Are? Odgovorim da se u istražnim
postupcima moraju postaviti prioriteti, ali i da ta istraga nipošto
nije obustavljena, već samo nije prioritetna u ovom trenutku. A
iako je svako ko je ikad kročio u policiju čuo glasine ko je to
počinio, pravim se da ne znam za njih. Zato što sam direktor
policije.“
„Belmane, da li je to pretnja?“
„Zar bih morao da pretim nekom predavaču s Policijske
akademije? Želim ti prijatan dan, Hari.“
Hari je posmatrao Belmana kako silazi postrance ka ogradi i
zakopčava sako. Znao je da treba da oćuti. Prethodno je rešio da
sačuva tu kartu za neke buduće potrebe. Ali pošto mu je već bilo
saopšteno da se nosi, više nije imao šta da izgubi. Sve na kocku.
Sačekao je da Belman zakorači preko ograde.
„Belmane, jesi li poznavao Renea Kalsnesa?“
Belman se ukočio usred tog pokreta. Katrina je pretraživala
Belmana i Kalsnesa i nije pronašla ništa. Da su imali zajednički
račun iz restorana, kupili na internetu karte za isti film, da je
jedan viđen u blizini ovog drugog u vozu ili avionu, Katrina bi
to otkrila. Pa opet, Belman se ukočio. Opkoračio je ogradu i nije
se pomerao.
„Čemu takvo glupo pitanje, Hari?“
Hari povuče dim. „Relativno je poznato da je Rene Kalsnes
naplaćivao seks sa muškarcima ukoliko bi mu se ukazala prilika.
A ti si gledao gej porniće na internetu.“
Belman se još nije pomerao, očigledno je nešto istegao. Hari
mu nije video izraz lica u tami, već samo depigmentisane pege
koje su svetlucale poput onog brojčanika na satu.
„Kalsnes je bio poznat kao pohlepni cinik bez ijedne koščice
morala u telu.“ Hari je zurio u žar cigarete. „Zamisli jednog
oženjenog čoveka na istaknutom položaju koga tip poput Renea
ucenjuje. Možda ima neke intimne snimke njih dvojice. Zvuči
kao motiv za ubistvo, zar ne? Ali Rene je možda nekom
spomenuo tog oženjenog čoveka, pa bi se mogao razotkriti
motiv. Zato oženjenom čoveku treba neko da ubije umesto
njega. Neko kog dobro poznaje i dovoljno zna o njemu, a i
obrnuto, da tu postoji poverenje. Dabome, ubistvo se događa u
trenutku kad oženjeni čovek ima savršen alibi, kao što je večera
u Parizu. Međutim, posle se nešto dogodi između prijatelja iz
detinjstva. Plaćeni ubica je suspendovan, a oženjeni čovek
odbije da mu pomogne iako je na položaju koji mu to
omogućava. Ubica nabavi metak iz pištolja oženjenog čoveka i
podmeće ga u kutiju s dokaznim materijalom. Možda je želeo da
se osveti, a možda je želeo da uceni oženjenog ne bi li mu vratio
posao. Ipak je potreban umešan čistač dokaza da se taj metak
opet skloni iz skladišta. Inače, jesi li znao da je Truls Berntsen
prijavio krađu svog službenog pištolja godinu dana pošto je
Kalsnes ubijen? Izašlo mi je njegovo ime na spisku koji sam
dobio od Katrine Brat pre nekoliko sati.“ Hari povuče dim.
Zažmurio je kako mu svetlost žara ne bi oštetila vid. „Šta kažeš
na to, gos’n direktore?“
„Kažem hvala, Hari. Hvala što si mi pomogao da donesem
odluku o ukidanju cele grupe. Biće učinjeno first thing in the
morning.“35
„Znači li to da tvrdiš da nisi poznavao Renea Kalsnesa?“
„Hari, nemoj na meni da vežbaš te tehnike saslušanja. Lično
sam ih doneo iz Interpola u Norvešku. Svako može da nabasa na
gej pornografiju kad je internet prepun toga. A istražitelji koji to
smatraju validnim dokazima u okviru jedne ozbiljne istrage nisu
nam potrebni.“
„Ti, Belmane, nisi nabasao na te filmove, već si platio
svojom kreditnom karticom da ih preuzmeš.“
„Slušaš li ti mene, čoveče? Zar nisi i ti radoznao za ono što je
tabu? Kad preuzmeš sliku nekog ubistva, to ne znači da si ubica.
Ako neku ženu pale silovanja, to ne znači da želi da bude
silovana!“ Belman je prekoračio i drugom nogom preko ograde.
Sada je stajao na drugoj strani. Na slobodi. Poravnao je sako.
„I samo još jedan savet, Hari. Okani me se. Ako znaš šta je
dobro za tebe. Za tebe, i za onu tvoju žensku.“
Hari je posmatrao kako Belmanova leđa nestaju u tami
terena, čuo je samo prigušen odjek odlučnog koraka o tribine.
Bacio je dogorelu cigaretu i zgazio opušak. Iz sve snage. Kao da
će ga progurati kroz beton.
 Trideset deveto poglavlje
Hari je trošni mercedes Ejstejna Ejkelanda zatekao na stajalištu
severno od Glavne železničke stanice u Oslu. Taksiji parkirani u
krugu podsećali su na karavan u noći koji se štiti od Apača,
poreznika, jeftinije konkurencije i svih drugih koji bi došli po
ono što smatraju da im po pravu pripada.
Hari sede na suvozačko mesto.
„Ima li posla?“
„Ne skidam stopalo s gasa.“ Ejstejn oprezno skupi usne oko
mikroskopski tanko zavijene cigarete i otpuhnu ka retrovizoru
gde se videlo kako red taksija uporno raste.
„Koliko puta po smeni imaš stranku koja ti stvarno i plati?“
Hari izvadi svoju paklicu cigareta.
„Toliko često da mi dođe da sad uključim taksimetar. Ej, znaš
li ti da čitaš?“ Ejstejn mu pokaza znak da je zabranjeno pušenje
zalepljen za poklopac pregrade.
„Ejstejne, treba mi savet.“
„Ne, nemoj se ženiti. Rahela je sjajna ženska, ali brak ima da
ti presedne. Poslušaj iskusnijeg.“
„Ejstejne, ti se nikad nisi ženio.“
„Pa to ti kažem.“ Harijev drugar iz detinjstva iskezi požutele
zube na mršavom licu i zabaci glavu tako da mu je tanani
konjski repić ošinuo naslon za glavu.
Hari je zapalio cigaretu. „Kad samo pomislim da sam te pitao
da mi budeš kum…“
„Hari, kum mora biti trezan, a svadba bez lešenja je kao tonik
bez džina.“
 „Okej, ali nisam došao po bračne savete.“
„Dobro, pljuni, Ejkeland te sluša.“
Dim je pržio Harijevo nepce. Sluzokoža mu se odvikla od
dve paklice na dan. Znao je da mu Ejstejn ne može pomoći. Ni
sada. Bar ne dobrim savetom. Ejstejnova „uradi sam“ logika i
životna načela izgradila su dovoljno disfunkcionalan život koji
bi privukao pažnju tek nekom naročitom ekscentriku. Stubovi
nosači Ejkelandovog doma bili su alkohol, samački život,
ženske sa najniže police, zanimljiv intelekt, nažalost
rashodovan, izvestan ponos i nagon za samoodržanjem koji je
uprkos svemu činio da taksiranje prevagne nad opijanjem, kao i
jedna sposobnost da se podsmeva životu i đavolu u lice kakvoj
se čak i Hari morao diviti.
Hari udahnu. „Mislim da je za ubistva policajaca odgovoran
jedan policajac.“
„Pa dobro, smesti ga onda iza rešetaka.“ Ejstejn čupnu vlakno
duvana sa vrha jezika. A onda se naglo ukočio. „Kažeš, ubistva
policajaca? Ona ubistva policajaca?“
„Aha. Problem je samo što će taj, ako ga budem uhapsio,
povući i mene sa sobom.“
„Kako to?“
„Može da dokaže da sam ja ubio onog Rusa u Come As You
Are.“
Ejstejn je razrogačio oči u retrovizoru. „Koknuo si nekog
Rusa?“
„Pa šta da radim? Da li da ga uhapsim, pa da propadnem s
njim? U tom slučaju, Rahela ostaje bez muža, a Oleg bez oca.“
„Slažem se.“
„Sa čim se slažeš?“
„Slažem se da treba da se vadiš na njih. Dobro je kad imaš te
altruističke izgovore u rukavu – mnogo bolje ćeš spavati.
Oduvek sam podržavao takav stav. Sećaš li se kad smo krali
jabuke, pa sam zapalio i ostavio Klompu da ga uhvate? Mislim,
on onako težak i u tim klompama nije baš mogao da trči.
Govorio sam sebi kako Klompi više trebaju batine nego meni,
da se moralno uspravi i izvede na pravi put. Hoću reći, Klompa
je oduvek želeo da bude na tom putu – zar ne? Na putu u zemlju
strejtera. A ja sam hteo da budem bitanga, u tome mi ne bi
pomogle batine zbog nekoliko jabučica.“
„Ejstejne, ja nisam mislio da podmetnem krivicu nekom
drugom.“
„A šta ako taj tip rokne još pandura, a ti si znao da ga možeš
zaustaviti?“
„U tome i jeste stvar.“ Hari otpuhnu dim ka znaku za
zabranjeno pušenje.
Ejstejn se zagledao u drugara.
„Samo to nemoj, Hari…“
„Samo ne šta?“
„Nemoj…“ Ejstejn je otvorio prozor na svojoj strani i piknuo
ostatak svog savijutka – dva centimetra obalavljene rizle.
„Uostalom, i ne želim da znam. Samo nemoj.“
„Pa. Kukavički bi bilo valjda da ne uradim ništa, da kažem
sebi kako nisam imao konačan dokaz, što je u neku ruku i tačno.
Da pustim pa šta bude – bude. Ali može li čovek da živi s tim,
Ejstejne?“
„Može, nego šta. Ali u tom pogledu ti si, Hari, malo nastran.
Da li bi ti mogao živeti s tim?“
„U normalnim okolnostima, ne bih. Ali kažem ti – sad imam i
nekih drugih obzira.“
„Zar ne možeš izvesti da izgleda kao da ga je neko drugi
uhvatio?“
„Iskoristiće sve što zna o drugim policajcima u zamenu za
smanjenje kazne. Radio je i kao čistač dokaza, a i kao istražitelj
ubistava – poznaje sve fore. Osim toga, izvući će ga direktor
policije – znaju previše jedan o drugome.“
Ejstejn ote paklicu cigareta Hariju iz ruke. „Znaš šta, Hari?
Čini mi se da si došao kod mene po blagoslov za ubistvo. Zna li
još neko šta smeraš?“
Hari odmahnu glavom. „Ne zna ni moja istražna grupa.“
Ejstejn izvadi cigaretu i pripali je svojim upaljačem.
„Hari.“
„Molim.“
„Ti si najsjebaniji samotnjak kog poznajem.“
Hari pogleda na sat. Bližila se ponoć. Začkiljio je ka prozoru.
„Valjda se kaže usamljenik.“
„Ne. Samotnjak. Stvar ličnog ludačkog izbora.“
„Svejedno.“ Hari je otvorio vrata. „Hvala ti na savetu.“
„Na kakvom savetu?“
Vrata se zalupiše.
„Na kakvom savetu, jebote!?“, povika Ejstejn ka vratima
pognutoj prilici koja je brzo nestajala u tami Osla. „I šta bi sa
vožnjom do kuće, jebote!? Štekaro!“

U kući je bilo mračno i tiho.

Hari je sedeo na trosedu i piljio u ormar.
Nikome nije rekao da sumnja na Trulsa Berntsena.
Bjernu i Katrini je javio da je obavio kratak razgovor s
Mikaelom Belmanom, a pošto je direktor policije imao alibi za
noć ubistva – te je posredi bila greška, ili je dokaz podmetnut –
bilo bi bolje da do daljeg zadrže za sebe da je metak iz skladišta
dokaza odgovarao Belmanovom pištolju. A nije im rekao ni reči
o svom razgovoru s njim.
Ni reči o Trulsu Berntsenu.
 Tako je moralo da bude, u tako nečemu je morao biti sâm.
Ključ se krio u polici s diskovima.
Hari je zažmurio. Pokušao je da napravi pauzu, da ne
preslušava dijalog u svojoj glavi. Ali nije uspevao, glasovi bi
zavrištali čim se opusti. Da je Truls Berntsen lud, da to nije
pretpostavka, već činjenično stanje. Niko normalan ne bi krenuo
da ubija svoje sopstvene kolege.
Bilo je tome presedana, dovoljno je pogledati sve one
američke epizode kada su se otpušteni ili na bilo koji drugi način
poniženi radnici vraćali na posao da pobiju kolege. Omar
Tornton je ubio osmoro saradnika u stovarištu piva pošto je
otpušten zbog krađe robe, Vesli Nil Higdon njih petoro pošto je
popio grdnju od šefa, Dženifer San Marko je ispalila šest
smrtonosnih hitaca u glave svojih kolega u pošti pošto ju je
poslodavac uklonio zato što je bila – upravo – luda.
Razlika je bila samo u stepenu planiranja i umeću
sprovođenja u delo.
Koliko je, dakle, Truls Berntsen stvarno bio lud? Da li je bio
dovoljno lud da policija odbaci njegove tvrdnje o tome kako je
Hari ubio čoveka u jednom baru?
Nije.
Nije, ako je imao dokaze. A dokaze ne možeš proglasiti
neuračunljivima.
Truls Berntsen.
Hari oslušnu sebe.
Sve se uklapalo. Ali da li se uklapalo ono najvažnije – motiv?
Šta mu je ono rekao Mikael Belman? Žena može fantazirati o
silovanju, ali to ne znači da želi biti silovana. Ako neki
muškarac fantazira o silovanju, to ne znači…
Sranje, sranje! Prestani!
Ali nije prestalo. Neće ga ostaviti na miru dok ne bude rešio
taj problem. A problem se mogao rešiti na samo dva načina.
Jedan je bio onaj stari i sada je svaka ćelija u njegovom telu
vrištala za njim. Piće. Piće koje se množi, pomračuje, kamuflira,
ublažava bol. Bio je to privremen način. Loš način. Drugi način
bio je konačan. Nužan. Onaj koji će otkloniti problem. Đavolja
alternativa.
Hari je skočio na noge. U kući nije bilo pića, nije ga bilo
otkako se on tu doselio. Stao je da se šetka tamo-amo. Zastao je.
Pogledao u stari ugaoni ormar. Podsetio ga je na nešto. Na
policu iza šanka u koju je isto tako piljio. Šta ga je zadržalo tom
prilikom? Koliko puta ranije je odbio da proda dušu za manju
nagradu od ove? Možda je upravo to i bilo posredi – tih
prethodnih puta ulog je bio sitan, mogao bi se opravdati gnevom
pravednika. Ali sada… sada je bilo nečisto. Sada bi spasao i
samog sebe o istom trošku.
Sada ga je već čuo, čuo ga je kako mu šapuće. Uzmi me,
upotrebi me. Upotrebi me za ono za šta sam i namenjen. A ovog
puta ću obaviti posao. Neću dozvoliti da me prevari nekakav
pancir.
Odatle se autom stizalo za pola sata do stana Trulsa
Berntsena u jednoj zgradi na Manglerudu. Do arsenala u
njegovoj spavaćoj sobi koji je Hari video rođenim očima.
Vatreno oružje, lisice, gas-maske. Pendreci. Pa zašto je onda
odlagao? Valjda je znao šta mu je činiti.
Ali da li je stvarno bilo tako, da li je Truls Berntsen stvarno
ubio Renea Kalsnesa po Belmanovom nalogu? Truls je
nesumnjivo bio lud, ali da li je i Mikael Belman bio toliko lud?
Ili je sve to samo Harijev mozak iskonstruisao sa delićima
slagalice kojima je raspolagao i koje je sklopio na silu pošto je
priželjkivao, želeo, zahtevao da dobije potpunu sliku, bilo kakvu
sliku koja bi mu donela ako ne smisao, ono odgovor, osećanje
da je povukao linije između tačkica.
Izvadio je telefon iz džepa i odabrao A.
Dve sekunde kasnije neko je promrmljao „da.“
„Ćao, Arnolde – ja sam.“
„Hari?“
„Aha. Jesi li na poslu?“
„Hari, sad je jedan noću. Pošto sam relativno normalan, ležim
u krevetu.“
„Izvini, hoćeš li da nastaviš da spavaš?“
„Ako već pitaš – da.“
„Okej, ali pošto si već budan…“ S druge strane se začu
stenjanje. „Hteo sam da te pitam nešto o Mikaelu Belmanu.
Radio si u Centrali dok je on bio tamo. Jesi li nekad primetio
neki nagoveštaj da ga seksualno privlače muškarci?“
Usledila je duga tišina u kojoj je Hari čuo Arnoldovo
ujednačeno disanje i kloparanje nekog voza po šinama. Na
osnovu akustike Hari je zaključio da Arnold leži pokraj
otvorenog prozora – više mu je zvučalo kao da je ovaj negde
napolju, nego da je u sobi. I odjednom mu sinu, ne poput
otkrovenja, već pre kao nasumična pomisao, da je isto možda
važilo i za tu istragu. Da je trebalo da traže zvuke, zvuke na koje
su toliko navikli da ih nisu čuli i stoga se nisu probudili.
„Jesi li zaspao, Arnolde?“
„Nisam, ali ta ideja mi je toliko neočekivana da sam morao
da razmislim. Dakle. Kad se vratim u to vreme i posmatram
stvari iz drugog konteksta, onda… ali opet – ne ide… mada,
dabome…“
„Dabome – šta?“
„Ne znam, mislim Belman ima onog svog beskrajno odanog
kera.“
„Trulsa Berntsena.“
 „Tako je. Njih dvojica…“ Opet pauza. Opet voz. „Ne, Hari,
nikako ih ne mogu zamisliti kao gej par, ako me razumeš.“
„Razumem, i izvini što sam te probudio. Laku noć.“
„Laku noć. U stvari, stani časkom…“
„M-hm?“
„Bio je neki tip u Centrali. Nisam se odmah setio, ali kad sam
jednom ušao u klozet, zatekao sam njega i Belmana pored
lavaboa, skroz crvene u licu. Kao da se nešto desilo, ako me
razumeš. Sećam se da mi je tad nešto proletelo kroz glavu, ali se
nisam mnogo bavio time. Međutim, taj tip je odmah zatim
nestao iz Centrale.“
„Kako se zvao?“
„Ne sećam se. Možda bih mogao da saznam, ali ne sada.“
„Hvala, Arnolde. Lepo spavaj.“
„Hvala. Šta se dešava?“
„Ništa posebno, Arnolde.“ Hari prekide vezu i tutnu telefon u
džep.
Otvorio je drugu ruku.
Zapiljio se u policu. Ključ je bio kod slova W.
„Ništa posebno“, ponovio je.
Skinuo je majicu na putu do kupatila. Znao je da će posteljina
biti bela, čista i hladna. Da će tišina napolju, kroz otvoren
prozor, biti potpuna, a noćni vazduh taman dovoljno svež. I da
neće oka sklopiti.
A kada je legao, budan je osluškivao vetar. Vetar je zviždao,
zviždao kroz ključaonicu jednog crnog, prastarog ugaonog
ormara.

***
Dežurna operaterka u policiji primila je dojavu o požaru u četiri
sata i šest minuta. Kada je začula uzbuđenog vatrogasca, odmah
je pretpostavila da je posredi neki veći požar, nešto što bi
zahtevalo preusmeravanje saobraćaja, premeštanje stvari,
ranjenika ili žrtava. Stoga se isprva iznenadila kada joj je
vatrogasac rekao da je dim aktivirao protivpožarni alarm u
jednom baru u Oslu koji je u to vreme bio zatvoren, kao i da se
sam požar ugasio dok su stigli. Još ju je više iznenadilo što je
vatrogasac zahtevao da policija smesta dođe na lice mesta. A tek
tada je shvatila da je ono uzbuđenje koje je čula u njegovom
glasu zapravo bio strah. Glas mu je podrhtavao iako se u tom
poslu sigurno nagledao svačega, ali ništa što bi ga pripremilo na
ono što je pokušavao da joj saopšti:
„Dete, devojčica, mora da je bila natopljena nečim, na šanku
stoje prazne flaše.“
„Gde ste?“
„Skroz… skroz je ugljenisana. I vezana je za cev.“
„Gde?“
„Vezana je oko vrata. Liči mi na lanac za bicikl. Ponavljam,
morate da dođete.“
„Dobro, ali gde…“
„U Kvadraturi. Mesto se zove Come As You Are. Pobogu,
devojčica, dete…“
 Četrdeseto poglavlje
Stolea Aunea je u 6.28 probudila zvonjava. Isprva je pomislio da
ga neko zove telefonom, a onda je prepoznao zvuk budilnika.
Mora da je nešto sanjao, ali pošto je u tumačenje snova verovao
otprilike koliko i u psihoterapiju, nije se potrudio da isprati nit
misli unatraške, već je udario budilnik po gornjoj strani i
zažmurio da uživa u još dva minuta pre nego što mu bude
zazvonio i drugi budilnik u pola sedam. Obično bi u tim
trenucima začuo Auroru kako ustaje i trči ka kupatilu ne bi li ga
prva iskoristila.
Ali bilo je tiho.
„Gde je Aurora?“
„Prespavala je kod Emilije“, promrmlja Ingrid promuklo.
Stole Aune ustade. Istuširao se, obrijao, doručkovao sa
ženom u tišini dok je ona čitala novine. Stole se dosta izveštio u
čitanju unatraške. Preskočio je tekstove o ubistvima policajaca,
tu nije bilo nikakvih vesti – i dalje puka nagađanja.
„Hoće li svraćati kući pre škole?“, upita Stole.
„Ponela je stvari za školu.“
„Vidiš ti to. Zar je dobro da spava kod nekog kad sutradan
ide u školu?“
„Nije, štetno je. Trebalo bi da se umešaš.“ Okrenula je nov
list.
„Ingrid, znaš li ti šta nedostatak sna čini mozgu?“
„Norveška država je finansirala tvoje šestogodišnje
školovanje da bi to znao, Stole. Kao poreski obveznik, smatram
da bi bilo rasipnički kad bih i ja to znala.“
 Stole je osećao mešavinu iritacije i divljenja prema Ingridinoj
sposobnosti da bude kognitivno britka tako rano ujutru. Pre
deset sati bi ga nokautirala iz prve. Do podneva ne bi dobio
nijednu rundu. Zapravo bi tek posle šest po podne imao izgleda
za pokoji verbalni udarac.
Još je razmišljao o tome kada se isparkirao rikvercom iz
garaže i povezao ka kancelariji u Ulici Spurvejsgate. Pitao se da
li bi podneo ženu od koje ne bi mogao da očekuje svakodnevne
packe. Da se nije razumeo u genetiku, bila bi mu prava
zagonetka kako su njih dvoje uspeli da izrode tako ljupko i
osećajno dete kao što je Aurora. Međutim, ubrzo je napustio ta
razmišljanja. Saobraćaj se kretao sporo, ali ne i sporije nego
obično. Najvažnija je bila predvidljivost, a ne koliko je vremena
potrebno. Sastanak u Kotlarnici bio je zakazan za dvanaest,
dotad je trebalo da održi tri seanse.
Uključio je radio.
Čim je čuo vest, zazvonio mu je telefon. Instinktivno je znao
da su te dve stvari povezane.
Zvao ga je Hari. „Moramo da odložimo sastanak, desilo se
novo ubistvo.“
„Smrt devojke koju spominju na radiju?“
„Da. Bar smo sasvim sigurni da je devojka.“
„A ne znate ko je?“
„Ne, niko nije prijavio nestanak.“
„Koliko godina je imala?“
„Nemoguće je utvrditi, ali na osnovu visine i građe, rekao bih
između deset i četrnaest.“
„A mislite da to ima neke veze s našom istragom?“
„Mislimo.“
„Zašto?“
„Zato što je pronađena na poprištu nerasvetljenog ubistva. U
baru koji se zove Come As You Are. I zato što je…“ Hari se
nakašlja. „Oko vrata ima lanac za bicikl kojim je vezana za
cev.“
„Gospode!“
Opet se začuo Harijev kašalj.
„Hari?“
„Da.“
„Jesi li dobro?“
„Nisam.“
„Nešto… nešto ne valja?“
„Ne valja.“
„Osim tog lanca za bicikl. Razumem, naravno, da to…“
„Zalio ju je pićem pre nego što ju je zapalio. Ostavio je tri
prazne flaše na šanku. Tri flaše, sve iste marke. Iako je imao
velik izbor.“
„A to je…“
„Da, džim bim.“
„Tvoja marka.“
Stole začu kako Hari nekom dovikuje da ne dira ništa. A
onda se obratio njemu: „Hoćeš li da dođeš da vidiš mesto
zločina?“
„Imam pacijente. Možda posle.“
„Okej, proceni sam. Bićemo ovde neko vreme.“
Završili su razgovor.
Stole je pokušao da se ponovo usredsredi na vožnju. Opazio
je da diše otežano, da mu se šire nozdrve i grudni koš. Znao je
da će tog dana biti gori terapeut nego inače.

Hari je izašao na prometnu ulicu. Ljudi, bicikli, automobili i

tramvaji su jurili pored njih. Začkiljio je posle sve one tame
posmatrajući tu besmislenu gungulu koja nije ni slutila da na
samo nekoliko metara odatle sedi besmislena smrt, na čeličnoj
stolici s istopljenim plastičnim sedištem, u liku devojke za koju
nisu mogli ni da pretpostave ko je. Tačnije, Hari je mogao da
pretpostavi, ali se dotad nije usudio da isprati tu misao. Udahnuo
je nekoliko puta, pa ju je ipak ispratio. Potom je pozvao Katrinu,
koju je poslao da se vrati u Kotlarnicu da dežura pored svoje
mašinerije.
„Još nema prijavljenih nestanaka?“, upitao je.
„Nema.“
„Okej. Onda mi proveri koji istražitelji ubistava imaju ćerke
do šesnaest godina starosti. Počni od istražitelja Kalsnesovog
ubistva. Ako pronađeš neke, pozovi ih i pitaj da li su danas
videli svoju ćerku. Budi taktična.“
„Dogovoreno.“
Hari prekide vezu.
Iz bara izađe i Bjern. Prišao mu je. Glas mu je bio tih i
obazriv, kao da su u crkvi.
„Hari?“
„Da?“
„Nikad ništa gore nisam video.“
Hari klimnu. Iako je tek donekle znao čega se sve Bjern
nagledao, svejedno je znao da je to tačno.
„Ko god da je to uradio…“, poče Bjern. Podigao je ruke, brzo
udahnuo, ispustio neki bespomoćan zvuk i zatim opustio ruke.
„Jebote, zaslužio je metak.“
Hari stegnu pesnice u jakni. Znao je da je i to tačno. Zaslužio
je metak. Metak ili tri iz jedne odese koja se krila u ormaru na
Holmenkolškom putu. I to ne sada, već još sinoć. Sinoć, kada je
jedan prokleti bivši policajac otišao na spavanje pošto je
zaključio da ne sme biti dželat ukoliko nije siguran u vlastite
pobude – da li bi to učinio zbog mogućih žrtava, zbog Rahele i
Olega ili, naprosto, zbog sebe. Pa. Ona devojka unutra ga neće
pitati za pobude – za nju i njene roditelje bilo je već kasno.
Sranje, sranje!
Pogledao je na sat.
Truls Berntsen je znao da mu je Hari ušao u trag, sačekaće ga
spreman. To ubistvo, na tom mestu, bilo je pozivnica s
propratnim poniženjima u vidu pijandurinog omiljenog otrova
džim bima i lanca za bicikl za koji je čulo pola policije kada je
slavni Hari Hule završio vezan za znak za zabranjeno parkiranje
u Ulici Spurvejsgate.
Hari udahnu. Mogao bi da otvori sve karte, da ispriča sve, sve
o Gustu, Olegu i mrtvim Rusima, a potom upadne u stan Trulsa
Berntsena sa specijalcima, a ako se Berntsen nekako izvuče,
mogao bi da raspiše opštu poternicu, da ga traže svi od Interpola
do poslednjeg seoskog policajca…
Hari se mašio za izgužvanu paklicu kamela. Ali ju je gurnuo
nazad u džep. Smučilo mu se da puši.
…ili bi mogao da posluša đavola.

Tek u pauzi posle druge seanse Stole je ispratio tok svojih misli
do kraja.
Tačnije, tokove – bilo ih je dva.
Prvi je glasio da niko nije prijavio nestanak devojke,
devojčice stare između deset i četrnaest godina. Valjda bi
roditelji primetili da se uveče nije vratila kući. Valjda bi to
prijavili.
A onaj drugi tok misli ticao se pitanja kakve je to moglo
imati veze sa ubistvima policajaca. Do tog trenutka, ubica je
udarao na same istražitelje ubistava, pa je možda posredi bila
tipična potreba serijskih ubica za eskalacijom: postoji li nešto
gore i od ubistva? Postoji – da oduzmeš nekome potomstvo.
Dete. Otud je pitanje glasilo: ko je sad bio na redu? Očigledno
nije Hari – on nije imao dece. I u tom trenutku hladan znoj je
naglo i nekontrolisano izbio na sve pore pozamašnog Auneovog
tela. Izvukao je telefon iz otvorene fioke, pronašao Aurorino ime
i pozvao. Zvonilo je osam puta, a onda mu se uključila govorna
pošta. Pa naravno da mu se nije javljala – bila je u školi gde su
ih, sasvim razumno, terali da gase telefone.
Kako se prezivala ona Emilija? Čuo je on to prezime više
puta, ali takve stvari su bile u Ingridinoj nadležnosti. Stole htede
da je pozove, ali je rešio da je ne uznemirava bez preke potrebe.
Zato je potražio „letnji kamp“ na svom računaru. I zaista,
izlistao mu se čitav niz mejlova od prethodne godine sa
adresama svih roditelja Aurorinih drugara iz razreda. Čitao je
imena u nadi da će prepoznati ono pravo. Vrlo brzo ga je
prepoznao. Torun Ejnersen. Emilija Ejnersen, čak se i lako
pamtilo. Da stvar bude još bolja, ispod adresa pisali su i brojevi
telefona. Dok je ukucavao brojke, opazio je da mu prsti
podrhtavaju – mora da je popio previše ili premalo kafe.
„Torun Ejnersen.“
„Zdravo, ovde Stole Aune, ja sam Aurorin otac. Samo sam…
ovaj, želeo da čujem da li je sinoć bilo sve u redu.“
Tišina. Preduga tišina.
„Sa spavanjem“, dodao je. A zatim, da bude sasvim siguran:
„Kod Emilije.“
„A, to. Ne, Aurora nije prespavala kod nas. Sećam se da se to
spominjalo, ali…“
„Očigledno sam nešto pobrkao.“ Stole začu usiljenost u svom
glasu.
„Teško je ispratiti ko danas spava kod koga.“ Torun Ejnersen
se nasmejala, ali je zvučala zabrinuto zbog njega, oca koji ne
zna gde mu je ćerka prespavala.
 Stole je završio razgovor. Košulja mu je već bila mokra.
Pozvao je Ingrid. Javila mu se govorna pošta. Ostavio je
poruku da mu se javi. Zatim je poskočio i istrčao iz kancelarije.
Napolju ga je čekala pacijentkinja, neka sredovečna žena koja je
dolazila na terapiju iz sasvim neshvatljivih razloga.
„Danas ćemo morati da otkažemo…“ Hteo je da joj se obrati
imenom, ali ga se setio tek kada je već sišao niz stepenice,
izleteo na ulicu i potrčao kao svom autu.

Svestan da prejako steže kartonsku šolju kafe, Hari je posmatrao

kako prekrivena nosila nestaju u vozilu hitne pomoći. Namrštio
se ka okupljenom jatu znatiželjnih posmatrača.
Katrina mu se javila. Još nisu pronašli nijednu prijavu
nestalog lica, a niko ko je istraživao Kalsnesovo ubistvo nije
imao ćerku staru između osam i šesnaest godina. Zato joj je Hari
naložio da proširi pretragu na sve policajce.
Iz bara izađe Bjern. Skinuo je hirurške rukavice i kapuljaču
belog zaštitnog odela.
„Još ti nisu javili za dnk?“, upita Hari.
„Nisu.“
Čim je Hari stigao na mesto zločina, naložio je da se uzme
uzorak tkiva i kolima s uključenim rotacionim svetlima pošalje
pravo na Institut za sudsku medicinu. Dok potpuna analiza dnk
može da potraje, prve cifre kôda dobiju se dosta brzo. A njima
više od toga nije ni trebalo. Svi istražitelji ubistava, taktički i
forenzički, imaju registrovan dnk profil u bazi zbog mogućnosti
da kontaminiraju mesta zločina. U proteklih godinu dana počeli
su da registruju i policajce koji prvi stignu na mesto zločina, kao
i patrole koje ga obezbeđuju – pa čak i svakog izvan policije za
koga bi se moglo pretpostaviti da je mogao da se nađe tu. Bila je
to jednostavna procena verovatnoće: na osnovu samo prve tri ili
četiri cifre od ukupno jedanaest, već bi eliminisali većinu
policajaca. Sa pet ili šest – sve njih. Tačnije, ukoliko je Hari bio
u pravu, sve osim jedne osobe.
Hari pogleda na sat. Ni sam nije znao zašto, nije znao kuda
žure, znao je samo da vremena ponestaje. Da njemu ponestaje.

Stole Aune se parkirao pred školskom kapijom i uključio sva

četiri žmigavca. Njegovi trčeći koraci odjekivali su među
zgradama oko školskog dvorišta. Taj usamljeni zvuk iz
detinjstva, zvuk kašnjenja na čas. Ili pak zvuk letnjeg raspusta,
kada svi odu nekud, zvuk napuštenosti. Širom je otvorio teška
vrata i potrčao niz hodnik, sada više nije čuo odjeke, već samo
svoj piskutavi dah. Eno ih vrata njene učionice. Je l’ se to zove
odeljenje ili grupa? Tako je malo znao o njenoj svakodnevici,
tako ju je slabo viđao u proteklih pola godine. A toliko toga ga
je zanimalo. Toliko bi vremena voleo da ubuduće provode
zajedno. Samo da, samo da…

Hari se obazreo po baru.

„Brava na zadnjem ulazu je obijena kalauzom“, reče
policajac iza njega.
Hari klimnu. Video je ogrebotine oko brave. Kalauz.
Policijski posao. Zato se nije oglasio alarm.
Hari nije zapazio nikakve naznake da se opirala. Nije bilo
prevrnutih niti poobaranih predmeta, nijedan sto ili stolica nisu
bili šutnuti iz položaja u kojem bi ih bilo normalno ostaviti pred
zatvaranje lokala. Vlasnik je bio na saslušanju. Hari je rekao
kako nema potrebe da i on prisustvuje. Ne i da neće da
prisustvuje. Nije to ni obrazložio. Na primer, time da bi ga ovaj
mogao prepoznati.
 Hari pogleda barsku stolicu pored šanka. Rekonstruisao je
kako je on sam one večeri tu sedeo sa netaknutom čašom džim
bima. Rus mu je prišao s leđa, pokušao da mu zarije sečivo
sibirskog noža u arteriju na vratu. Harijeva titanijumska proteza
mu se isprečila na tom putu. A taj vlasnik je užasnuto posmatrao
iz šanka kako Hari grabi vadičep, kako se krv razliva po podu
kao iz pune, prosute boce vina.
„Zasad nema tragova“, reče Bjern.
Hari opet klimnu. Naravno da nema. Berntsen je tu bio sâm,
imao je vremena da sredi pre nego što ju je skvasio, zalio…
Nehotice mu dođe još jedna reč – marinirao.
A onda je kresnuo upaljač.
Začuše se uvodni tonovi pesme She Grema Parsonsa. Bjern
se javio na telefon.
„Da? Našli ste? Samo malo…“
Izvukao je grafitnu olovku i svoju staru beležnicu „molskin“.
Hari je podozrevao da Bjern iz silne ljubavi prema tim trošnim
koricama briše sve zabeleške kad dođe do kraja, pa stalno
iznova koristi jednu te istu beležnicu.
„Nije osuđivan, ali je radio na istrazi? Da, bojim se da smo to
i očekivali. A ime mu je?“
Bjern je spustio beležnicu na sto, spreman da zapiše.
Međutim, vrh grafitne olovke se nije pomerao: „Ponovi mi ime
oca.“
Hari je po koleginom glasu znao da nešto ne valja. Da nešto
gadno ne valja.

Kad je otvorio vrata učionice, Auneu su se po glavi vrzmale

sledeće misli: kako je bio loš otac.
Kako nije bio siguran da li Aurorino odeljenje menja
učionice.
 A sve i da nisu, nije znao da li je stigao u pravu.
Poslednji put je tu bio pre dve godine, na školskom vašaru
kada su deca iz svih razreda izlagala crteže, modele od šibica,
figurice od gline i slične drangulije koje ga baš i nisu oduševile.
Bolji otac bi se sigurno oduševio.
Glasovi utihnuše i sva lica se okrenuše k njemu.
U toj tišini, Aune je preletao pogledom od jednog do drugog
mladog, nežnog lica. Neoštećena, neokaljana lica koja još nisu
proživela koliko treba, lica koja tek treba da se uobliče, razviju
karakter, da se ukoče u masku koja će odraziti biće koje su
iznutra. Biće koje je on. Njegova devojčica.
Pogled mu je pronalazio lica koja je prepoznavao sa školskih
slika, rođendana, previše retkih rukometnih utakmica i priredbi
na završetku školske godine. Neka su imala i imena, većina nisu.
Nastavio je da traga za onom jednom dok je njeno ime
poprimalo oblik i raslo poput plača u njegovom grlu: Aurora.
Aurora. Aurora.

Bjern je vratio telefon u džep. Stajao je nepomično pored šanka,

leđima okrenut Hariju. Polako je odmahnuo glavom. A onda se
okrenuo. Lice mu je izgledalo kao da ga je neko preklao. Bledo,
beskrvno.
„Neko koga poznaješ“, reče Hari.
Bjern je klimnuo polako, poput mesečara. Progutao knedlu.
„Jebote, nemoguće…“
„Aurora.“

Zid dečjih lica zinuo je prema Stoleu Auneu. Njeno ime mu je

izletelo poput jecaja, poput molitve.
„Aurora“, ponovio je.
 Krajičkom oka je opazio da mu prilazi nastavnik.

„Šta nije moguće?“, upita Hari.

„Pa kako njegova ćerka?“, nastavi Bjern. „Ne, ne, nikako nije
moguće.“

Stoleu su oči plivale u suzama. Osetio je nečiju ruku na ramenu,

a zatim ugleda kako pred njim ustaje neka prilika, kako mu
prilazi, ali obrisi su joj se razlili kao u ogledalu. Pa opet, ličila
mu je na nju. Na Auroru. Kao psiholog znao je, naravno, da to
samo mozak traži putanju za bekstvo, da se čovek tako suočava
sa onim nepodnošljivim – pomoću laži. Vidi ono što želi da vidi.
Pa opet, prošaputao je njeno ime.
„Aurora.“
A i za glas bi se mogao zakleti da je njen:
„Šta je bilo…“
Čuo je i poslednju reč u toj rečenici, ali nije bio siguran da li
ju je izgovorila ona, ili je to bio dodatak njegovog mozga:
„…tata?“

***
„Zašto bi bilo nemoguće?“
„Zato što…“ Bjern je zurio kroz Harija kao da ovaj uopšte
nije tu.
„Da?“
„Zato što je već mrtva.“
 Četrdeset prvo poglavlje
Jutro na Zapadnom groblju bilo je tiho. Čulo se samo daleko
brujanje automobila na Serkedalskom putu i buka lakog metroa
koji je prevozio svet ka centru grada.
„Da, da, Roar Mitstuen.“ Hari je žurno koračao među
nadgrobnim spomenicima. „Koliko dugo je on uopšte kod vas?“
„To niko ne zna.“ Bjern je pokušavao da održi korak s njim.
„Od pamtiveka.“
„A ćerka mu je poginula u saobraćajnoj nesreći?“
„Letos. Jebote, ovo je potpuno suludo, nemoguće. Dobro,
imaju samo prvi deo kôda, postoji još nekih deset-petnaest posto
šanse da ne bude njegova dnk, možda…“ Umalo je naleteo na
Harija kada je ovaj naglo zastao.
„Pa“, poče Hari. Čučnuo je i zario prste u zemlju pred
spomenikom na kojem je pisalo ime Fije Mitstuen. „Ta šansa je
upravo pala na nulu.“
Podigao je ruku. Kroz prste mu se osipala nedavno
raskopana, rastresita zemlja.
„Iskopao je telo, odneo ga u bar. I zapalio.“
„Jebote…“
Hari je začuo plač u koleginom glasu. Nije ga pogledao.
Ostavio ga je na miru. Sačekao je. Zažmurio, oslušnuo. Neka
ptica je pevala pesmu koja je živom čoveku bila potpuno
neshvatljiva. Vetar je bezbrižno zviždućući gurkao oblake. Neki
voz je otkloparao na zapad. Vreme je proticalo, ali da li je imalo
kuda da ode? Hari otvori oči. Nakašljao se.
„Tražićemo da iskopaju kovčeg i potvrde pre nego što
pozovemo oca.“
„Ja ću.“
„Bjerne“, tada će Hari. „Ipak je ovako bolje. Niko nije
zapalio živu devojčicu, okej?“
„Izvini, samo sam umoran. A Roar je već pola čoveka, pa
sam…“ Bespomoćno je zamahnuo rukama.
„Ma u redu je.“ Hari ustade.
„Kuda ćeš?“
Hari je začkiljio ka severu, ka putu i železnici. U susret su mu
nailazili oblaci. Severac. I opet ga obuze ono isto osećanje: da
zna nešto što još nije spoznao, da ima nečeg u tamnim dubinama
njega samog što ne želi da ispliva na površinu.
„Moram nešto da obavim.“
„Gde?“
„Nešto što već dugo odlažem.“
„Dobro. Samo, nešto sam hteo da te pitam.“
Bacivši pogled na sat, Hari klimnu.
„Juče si razgovarao s Belmanom – šta on misli da se desilo s
onim metkom?“
„Nema pojma.“
„A ti? Ti bar uvek imaš bar jednu hipotezu.“
„M-hm. Moram da krenem.“
„Hari?“
„Da?“
„Nemoj…“ Bjern se nevešto osmehnu. „Nemoj da napraviš
neku glupost.“

***
Zavaljena u stolici, Katrina Brat je zurila u ekran. Bjern Holm
joj je upravo javio da su otkrili oca devojčice, izvesnog
Mitstuena, koji je takođe istraživao Kalsnesovo ubistvo, ali njoj
nije izašao na spisku policajaca s mladim ćerkama jer je njegova
već bila mrtva. A pošto je tako Katrina ostala bez zadataka,
rešila je da pregleda svoje unakrsne pretrage od prethodnog
dana. Dakle, kombinacija Mikaela Belmana i Renea Kalsnesa
nije dala nikakve rezultate. Onda je zatražila spisak osoba sa
kojima se Belmanovo ime najčešće javljalo u kombinaciji. Tu su
se izdvajala tri imena. Prva na spisku bila je Ula Belman. Iza
nje, Truls Berntsen. Na trećem mestu – Isabela Skejen. Sasvim
je očekivano bilo da se njegova supruga nađe na vrhu spiska. To
što je, kao njemu direktno nadređena, gradska sekretarka bila na
trećem mestu, verovatno se takođe moglo očekivati.
Ali taj Truls Berntsen ju je začudio.
Razlog tome bio je prost: pojavio se i link ka internom
obraćanju Ekokrima direktoru policije – dakle, unutar Doma
policije – u kojem se od direktora traži dozvola za pokretanje
istrage o korupciji protiv Trulsa Berntsena zbog gotovinskih
prihoda čije je poreklo ovaj odbio da obrazloži.
Pošto nije pronašla odgovor, pretpostavila je da im ga je
Belman dao usmenim putem.
Ono što je Katrinu začudilo bilo je to što direktor policije i
jedan po svoj prilici korumpiran policajac tako često razmenjuju
pozive i sms poruke, što koriste kreditne kartice u isto vreme i
na istom mestu, što putuju istim vozovima i avionima, odsedaju
istovremeno u istom hotelu, što posećuju istu streljanu. Kada joj
je Hari zatražio da temeljno istraži Belmana, otkrila je da
direktor policije gleda gej porniće na internetu.
Da li mu je taj Truls Berntsen bio ljubavnik?
Katrina je neko vreme zurila u ekran.
Pa šta? To ništa ne mora da znači.
Znala je da se Hari prethodne večeri sastao sa Belmanom na
stadionu Vale Hovin. Da mu je rekao za otkriće metka. A pre
nego što je otišao, Hari je promrmljao kako ima ideju ko je
mogao da podmetne metak u skladište dokaznog materijala.
Kada ga je pitala ko, Hari joj je kratko odgovorio:
„Senka.“
Katrina je proširila pretragu na dalju prošlost.
Pregledala je rezultate.
Belman i Berntsen su kroz celu karijeru bili nerazdvojni kao
nokat i meso. Očigledno su, po završetku Policijske akademije,
prvo radili u policijskoj stanici na Stovneru.
Zatražila je da vidi ko je još tu služio u datom periodu.
Pogledom je letela niz ekran. Kod jednog imena je zastala. A
onda je u telefon ukucala pozivni broj 55.
„Pa i bilo je krajnje vreme, gospođice Brat!“, zapevuši jedan
glas. Prijalo joj je da opet čuje autentični bergenski govor.
„Odavno je trebalo da dođete na kontrolu!“
„Hanse…“
„Doktore Hanse, moliću lepo. Izvolite, Bratova, skinite se do
pasa.“
„Prekini“, upozorila ga je, svesna da se već osmehuje.
„Bratova, molio bih vas da ne mešate medicinsku nauku s
neželjenom seksualnom pažnjom na radnom mestu.“
„Kažu mi da si se vratio na Odeljenje za javni red i mir.“
„Jesam. A gde si ti?“
„U Oslu. Kad smo kod toga, vidim ovde na nekom spisku da
si radio na Stovneru u isto vreme kada i Mikael Belman i Truls
Berntsen.“
„Odmah po završetku Akademije, i to samo zbog jedne
ženske, Bratova. Prava noćna mora sa sisama, jesam li ti pričao
o njoj?“
„Sigurno jesi.“
„Ali kad sam raskrstio s njom, raskrstio sam i s Oslom.“
Zapevao je: „Vestland, Vestland über alles…“
„Hanse! kad si radio sa…“
„Katrina, niko nije radio sa tim momcima. Ili si radio za njih,
ili protiv njih.“
„Truls Berntsen je sad suspendovan.“
„I bilo je krajnje vreme. Pretpostavljam da je opet premlatio
nekoga.“
„Premlatio? Zar je tukao hapšenike?“
„Još gore od toga – tukao je policajce.“
Katrina oseti da se naježila. „Stvarno? Koga?“
„Svakog ko bi se nabacivao Belmanovoj ženi. Bivis Berntsen
je bio zaljubljen do ušiju u oboje.“
„A šta je koristio?“
„Kako to misliš?“
„Čime ih je tukao?“
„Otkud ja znam? Nečim tvrdim, pretpostavljam. Tako je bar
izgledalo na onom severnjaku koji je bio dovoljno glup da zaigra
stiskavac s gospođom Belman na božićnoj proslavi.“
„Na kom severnjaku?“
„Zvao se… ček’ da se setim… nešto na R. Rune. Ne, Runar.
Zvao se Runar. Runar… kako ono beše… Runar…“
Hajde, hajde, pomisli Katrina, a prsti su joj već sami od sebe
trčkarali po tastaturi.
„Žao mi je, Katrina, ali bilo je baš davno. Možda ako bi se
skinula do pasa…?“
„Primamljiva ponuda“, odvrati Katrina. „Ali već sam se
snašla – u ono vreme je radio samo jedan Runar na Stovneru.
Doviđenja, Hanse…“
„Stani! A jedna mala mamografija…“
„Odlazim, bolesniče!“
Prekinula je vezu. Samo je otkucala dve komande uz to ime i
prepustila pretraživačima da rade svoj posao dok je sama zurila
u prezime. Bilo joj je poznato. Gde ga je već videla? Zažmurila
je, mrmljajući ga sebi u bradu. Prezime je bilo dovoljno
neobično da nikako nije moglo biti slučajnost. Otvorila je oči.
Pretraživač je već izlistao rezultate. Bilo ih je mnogo. Dovoljno.
Bolnički kartoni. Klinike za odvikavanje. Prepiska direktora
policije i načelnika jedne takve klinike u Oslu. Predoziranje. Ali
za oko joj je zapala sama slika. Te čiste, nevine plave oči koje su
zurile u nju. Odjednom se setila odakle su joj poznate.

Hari je otključao vrata i ušao u kuću ne izuvajući se. Prišao je

pravo polici sa diskovima. Zavukao je ruku između albuma Bad
as Me Toma Vejtsa i Pagan Place koje je smestio na početak
niza albuma grupe Voterbojs – uz izvesnu ogradu, pošto je
posredi bilo remasterovano izdanje iz 2002. U svakom slučaju,
to je bilo najbezbednije skrovište u kući pošto ni Raheli ni Olegu
nikad ne bi palo na pamet da slušaju Toma Vejtsa ili Majka
Skota.
Izvukao je ključ. Mesingani, mali i šupalj – bio je lak kao
pero. A opet, Hariju se činilo da mu svojom težinom vuče ruku
ka podu dok je prilazio ormaru u uglu. Stavio je ključić u bravu i
okrenuo ga. Zastao je, znajući da po otvaranju nema povratka,
da je tad obećanje već prekršeno. Trebalo mu je snage da povuče
potklobučena vrata. Iako je znao da to samo staro drvo napušta
okvir, učinilo mu se da čuje dubok uzdah iz tame. Kao da zna da
je oslobođen, slobodan da napravi pakao na zemlji.
Unutra je mirisalo na metal i ulje.
Hari udahnu. Osećao se kao da zavlači ruku u zmijsko
gnezdo. Prstima je napipao hladnu, čeličnu ljušturu. Zgrabio je
gmizavca za glavu i izvukao ga.
Bio je to ružan pištolj, nestvarno ružan. Okrutni vrhunac
sovjetske efikasnosti, taj pištolj je bio izdržljiv poput
kalašnjikova.
Odmerio mu je težinu u ruci.
Iako je znao koliko je težak, sada mu se učinio laganim, zato
što je odluka pala. Hari izdahnu. Demon je dospeo na slobodu.

„Zdravo.“ Stole Aune je zatvorio vrata Kotlarnice za sobom.

„Jesi li sâm?“
„Jesam.“ Bjern je sedeo na svojoj stolici i zurio u telefon.
I sam Stole sede. „Gde…“
„Hari je morao nešto da obavi. Katrina nije bila tu kad sam
stigao.“
„Izgledaš mi kao da si imao težak dan.“
Bjern se tužno osmehnuo. „I ti isto, doktore Aune.“
Stole pređe rukom preko čela. „Šta znam. Maločas sam bio u
jednoj učionici, grlio svoju ćerku i plakao naočigled celog
njenog odeljenja. Aurora tvrdi da će je to doživotno obeležiti.
Pokušao sam da joj objasnim kako se, na svu sreću, deca
uglavnom rađaju sposobna da iznesu teret preterane roditeljske
ljubavi, te da bi, darvinistički gledano, ipak trebalo da preživi. A
sve to zato što je prenoćila kod jedne Emilije, a u razredu ima
dve Emilije, i ja sam pozvao majku pogrešne devojčice.“
„Zar ti niko nije javio da smo pomerili sastanak? Pronašli su
još jedan leš. Jedne devojčice.“
„Znam, znam. Čujem da je bilo gadno.“
Bjern polako klimnu. Pokazao je onaj telefon. „Spremam se
da pozovem njenog oca.“
„Sigurno se ne raduješ tome.“
„Sigurno.“
„Pitaš se zašto se taj otac kažnjava po drugi put? Zašto mora
dvaput da je izgubi, kao da jednom nije bilo dovoljno.“
 „Tako nekako.“
„A odgovor, Bjerne, glasi da ubica sebe smatra božanskim
osvetnikom.“
„Kako to?“ Bjern je zurio praznim pogledom u psihologa.
„Znaš li to mesto iz Svetog pisma? Bog je revnitelj i Gospod
je osvetnik; osvetnik je Gospod i gnevi se; Gospod se sveti
protivnicima svojim, i drži gnev prema neprijateljima svojim.36
Arhaičan je prevod, ali koliko-toliko razumljiv.“
„Vidi, ja sam ti samo seljačić iz Istočnog Totena, jedva sam
položio veronauku i…“
„Nešto sam razmišljao, pa sam zato i došao ovamo.“ Stole se
zavalio u stolici. „Ubica je osvetnik, a Hari je u pravu – on ubija
iz ljubavi, ne iz mržnje, sadističkih pobuda ili zarad koristi.
Neko mu je oduzeo nešto što je voleo, i on sad žrtvama oduzima
ono što najviše vole. Nekima život. Drugima ono što se voli više
od života: decu.“
Bjern klimnu. „Roar Mitstuen bi rado dao svoj život da vrati
ćerku.“
„Stoga moramo tražiti nekog ko je izgubio nešto što je voleo.
Osvetnik iz ljubavi. Jer je to, Bjerne…“ Stole Aune stegnu
desnu pesnicu. „Jedini dovoljno jak motiv. Razumeš?“
Bjern klimnu. „Mislim da razumem. Ali sad bih morao da
pozovem Mitstuena.“
„Pozovi ga, izaći ću da te ostavim na miru.“
Pošto je sačekao da Stole izađe, Bjern okrenu broj u koji je
prethodno toliko zurio da su mu se cifre urezale u mrežnjaču.
Udahnuo je duboko i odbrojavao. Pitao se posle kog zvonjenja
sme da prekine.
A onda začu kolegin glas.
„Bjerne, jesi li to ti?“
„Jesam. Zar me imaš u imeniku?“
 „Imam, naravno.“
„Aha. Vidi. Ovaj, moram nešto da ti kažem.“
Tišina.
Bjern proguta pljuvačku. „Tiče se tvoje ćerke…“
„Bjerne“, prekide ga glas strogo. „Pre nego što nastaviš – ne
znam o čemu se radi, ali čujem ti u glasu da je nešto ozbiljno.
Ne mogu da podnesem još jedan telefonski poziv o Fiji. Isto
ovako je bilo i prošlog puta – niko nije smeo da me pogleda u
oči, svi su me samo zivkali. Valjda im tako bude lakše. Bjerne,
kad te molim, dođi ovamo. Da me gledaš u oči kada mi budeš
rekao šta imaš. Bjerne?“
„Naravno“, iznenađeno će Bjern Holm. Nikad dotad nije čuo
Roara Mitstuena da tako otvoreno govori o svojoj muci. „Gde
si?“
„Pošto je danas tačno devet meseci, igrom slučaja sam pošao
ka mestu gde je stradala. Da ostavim cveće, razmislim…“
„Samo mi reci gde se to tačno nalazi, pa odmah dolazim.“

Katrina Brat je odustala od potrage za parking-mestom. Do broja

telefona i adrese došla je znatno lakše – nalazili su se na
internetu. Međutim, posle četiri poziva na koje joj se niko nije
javio, zadužila je automobil i odvezla se do Industrijske ulice na
Majurstui, jednosmerne ulice s jednim kolonijalnim dućanom,
nekoliko galerija, najmanje jednim restoranom, ramadžijom –
ali, dakle, bez slobodnog mesta za parkiranje.
Prelomila je i popela se na trotoar dva metra od raskrsnice,
ugasila motor i na šoferšajbnu zakačila list hartije koji je
dokazivao da je iz policije iako je znala da to ništa neće značiti
radnicima parking-servisa koji su, kako je smatrao Hari, bili
jedina prepreka između civilizacije i potpunog haosa.
Vratila se u smeru iz kog je došla, ka otmenoj šoping histeriji
Bogstadskog puta. Zastala je pred zgradom u Josefininoj ulici
gde je svojevremeno, kao studentkinja Policijske akademije,
završila na after-partiju. Takozvanom after-partiju. Navodnom
after-partiju. Kako bilo, tad nije imala ništa protiv. Zgrada je
pripadala Policijskoj upravi u Oslu koja je izdavala skromne
garsonjere studentima Policijske akademije. Katrina je potražila
ime na interfonu, pozvonila i čekala posmatrajući jednostavnu
fasadu trospratnice. Pozvonila je još jednom. I sačekala.
„Nema nikoga?“
Osvrnula se i po navici osmehnula. Pretpostavila je da je
neznanac negde u četrdesetim, eventualno ranim pedesetim – ali
dobro očuvan. Visok, nije oćelavio, flanelska košulja, leviske
501.
„Ja sam ovde nastojnik.“
„A ja sam Katrina Brat, inspektorka pri Odeljenju za krvne
delikte. Tražim Silje Gravseng.“
Pogledao je legitimaciju koju mu je pokazala, a potom je
bestidno odmerio i Katrinu od glave do pete.
„Aha, Silje Gravseng“, reče nastojnik. „Izgleda da je
napustila Policijsku akademiju, ne verujem da će još dugo ostati
ovde.“
„Ali zasad je još tu?“
„Da, u garsonjeri 412. Treba li da joj prenesem neku
poruku?“
„Da, molim. Recite joj da se javi na ovaj broj, htela bih da
popričamo o njenom bratu Runaru Gravsengu.“
„Šta je uradio?“
„Nije ništa. Sedi na zatvorenom odeljenju i pilji u centar sobe
pošto misli da su zidovi ljudi koji hoće da ga ubiju.“
„Au.“
Katrina izvadi beležnicu da zapiše svoje ime i broj telefona.
„Možeš joj reći da se tiče ubistava policajaca.“
„A, da, biće da je malo obuzeta njima.“
Katrina prestade da piše. „Kako to misliš?“
„Koristi ta ubistva umesto tapeta. Hoću reći, izlepila je
zidove garsonjere novinskim vestima o ubijenim policajcima.
Nije baš po mom ukusu, ali studenti imaju pravo da kače šta
hoće… Svejedno, malo je neprijatno gledati u to, zar ne?“
Katrina ga pogleda. „Kako se ono zoveš?“
„Lejf Redbek.“
„Vidi ovako, Lejfe – misliš da bih mogla da provirim u njenu
garsonjeru? Zanimaju me ti isečci iz novina.“
„Zašto?“
„Je l’ bih mogla?“
„Naravno. Samo mi prvo pokaži nalog za pretres.“
„Pa nemam…“
„Ma šalim se.“ Iscerio se. „Hajde, za mnom.“
Minut kasnije vozili su se liftom na treći sprat.
„Prema ugovoru o izdavanju imam pravo da ulazim u sobe
ukoliko to najavim unapred. Trenutno proveravamo sve
radijatore u zgradi – prošle nedelje se jedan zapalio zbog
zapekle prašine. A pošto se Silje ne javlja, probali smo da se
najavimo pre ulaska. Kako to tebi zvuči, inspektorko Brat?“
Opet se iscerio. Vučji kez, pomisli Katrina. Ali nipošto odbojan.
Da ju je oslovio imenom, uprskao bi stvar, ovako je pokazao da
ipak ima šlifa. Pogledom je potražila njegov domali prst.
Izlizano, vremešno zlato. Vrata se otvoriše i ona pođe za njim
niz uzani hodnik. Zastao je pred jednim plavim vratima.
Pokucao, sačekao. Pokucao još jednom i sačekao.
„Onda ulazimo.“ Okrenuo je ključ u bravi.
„Vrlo si ljubazan, Redbeče.“
„Lejf. Zadovoljstvo mi je da budem od pomoći, ne susrećem
se svakodnevno sa tako…“ Otvorio joj je vrata, ali nije
uzmakao, tako da bi u prolazu morala da se privije uz njega.
Pogledala ga je prekorno.
„…ozbiljnim slučajevima“, dovršio je nasmejanih očiju i
uzmakao u stranu.
Katrina uđe. Garsonjere studenata Policijske akademije nisu
se mnogo promenile od njenog vremena. U jednom uglu
prostorije bila je čajna kuhinjica i vrata ka kupatilu, a u drugom
zavesa iza koje se – to je naročito dobro upamtila – nalazio
krevet. Ipak, prvi utisak joj je bio da je dospela u sobu neke
devojčice, a ne starije devojke. Silje Gravseng je, činilo se, silno
želela da se vrati nekom trenutku u prošlosti. Kauč u uglu bio je
zastrt medama, lutkama i raznim plišanim životinjama
nepoznatog porekla. Odeća pobacana po stolu i stolicama bila je
jarkih boja, a dominirala je ružičasta. Na zidovima su visile
slike, bila je to ljudska menažerija sačinjena od manekenčića i
devojaka takođe nepoznatog porekla, ali je Katrina posumnjala
na dečačke bendove ili nešto s Diznijevog kanala.
Odmah zatim su joj pažnju privukli crno-beli novinski isečci
uglavljeni između tog glamuroznog šarenila. Bilo ih je svuda po
sobi, ali su se ponajviše načičkali na delu zida iznad pisaćeg
stola i ekrana ajmeka na njemu.
Katrina priđe, premda je već prepoznala većinu isečaka – bili
su to isti oni koji su krasili zidove Kotlarnice.
Za zid su bili pričvršćeni rajsnedlama, a na njima nije pisalo
ništa osim datuma, hemijskom olovkom.
Otresavši prvu pomisao, rešila je da isproba onu drugu – i
nije naročito neobično kad jedna studentkinja Policijske
akademije prati vesti o jednoj aktuelnoj i značajnoj istrazi.
Na stolu, pored tastature, ležale su novine iz kojih su
povađeni isečci. A između njih, razglednica sa slikom
planinskog vrha u severnoj Norveškoj koji je Katrina odmah
prepoznala – bila je to Svolvergejta kod Lofotena. Uzela je
razglednicu i okrenula je, ali na njoj nije bilo ni markice, ni
adrese, a ni potpisa. Već ju je odložila, kada joj mozak saopšti
ono što je pogled već uočio kada je tražio potpis: reč ispisanu
velikim štampanim slovima, na kraju teksta. policija. Opet je
uzela razglednicu, ovog puta pažljivo, za sam rub, i pročitala
tekst iz početka.
Misle da policajce neko ubija zato što ih mrzi. Još nisu
shvatili da je upravo obrnuto, da ih ubija neko ko voli policiju i
ono što je njen sveti zadatak: da hvata i kažnjava anarhiste,
nihiliste, ateiste, nevernike i verolomce, sve destruktivne snage.
Ne znaju da zapravo traže apostola pravde, nekog ko mora
kazniti ne samo vandale već i sve one koji iznevere svoju
dužnost, one koji iz lenjosti i ravnodušnosti nisu dorasli tom
standardu, one koji ne zaslužuju da budu policija.
„Lejfe, znaš šta…“, poče Katrina ne skidajući pogled sa
sićušnih, pedantnih, gotovo dečjih slova ispisanih plavim
mastilom. „Stvarno bih volela da imam taj nalog za pretres.“
„Stvarno?“
„Sigurno bih ga i dobila, ali znaš kako to ide – potrajalo bi. A
u međuvremenu bi ono što me zanima moglo i da ispari.“
Katrina tad podiže pogled k njemu, a Lejf Redbek joj ga je
uzvratio. Međutim, nije to bio flert, već pre traženje potvrde,
potvrde da je to važno.
„A znaš ti šta, Bratova“, poče on. „Upravo sam se setio da
moram do podruma, električari menjaju ormare. Hoćeš li se
snaći ako te malo ostavim samu?“
Osmehnula mu se. A kad joj je opet uzvratio istom merom,
više nije mogla da proceni značenje tog osmeha.
„Pa, pokušaću“, odvratila je.
 Čim su se vrata zalupila za Redbekom, Katrina stisnu razmak
na tastaturi ajmeka. Ekran se upalio. Pomerila je kursor do
pretrage i ukucala „Mitet“. Nije bilo rezultata. Pokušala je i sa
još pokojim imenom iz istrage, sa mestima zločina i rečima
„ubistva policajaca“, ali nije ništa pronašla.
Dakle, Silje Gravseng ipak nije koristila taj ajmek. Pametna
devojka.
Katrina povuče fioke pisaćeg stola. Zaključane. Neobično –
koja devojka tih godina još zaključava fioke u svojoj garsonjeri?
Katrina ustade i priđe zavesi. Razmakla ju je.
Dabome, iza se nalazio krevet.
A iznad kreveta, dve velike fotografije.
Katrina je videla Silje Gravseng samo dvaput, jednom na
Policijskoj akademiji kada je došla kod Harija. Pa opet, smesta
je uvidela da plavokosa Silje Gravseng mora biti u bliskom
srodstvu s osobom na fotografiji.
Za muškarca na drugoj slici već nije bilo nikakve sumnje.
Silje je svakako pronašla sliku u visokoj rezoluciji na
internetu, i potom je uvećala. Jasno se video svaki ožiljak, svaka
brazda i pora na koži unakaženog lica. Pa opet, kao da i nisu bili
tu, nestajali su spram sjaja iz njegovih plavih očiju i ljutitog
pogleda kada je spazio fotografa i zarežao kako njegov aparat
nema šta da traži na njegovom mestu zločina. Hari Hule. Upravo
o toj fotografiji pričale su one devojke ispred Katrine u
amfiteatru.
Katrina je u mislima razdelila prostoriju na kvadrate i počela
u gornjem levom uglu. Pogledom je šetala po podu, zatim bi
prešla na naredni red kvadrata – baš kao što ju je Hari učio.
Setila se i njegove lekcije: „ne traži ništa određeno, samo traži.
Ako tražiš nešto, ostalo ti neće reći ništa. Pusti sve stvari da ti
govore.“
 Kada je završila pretragu, opet je sela za ajmek. Onaj glas joj
je još brujao u glavi: „A kad završiš i misliš da nisi ništa našla,
onda razmišljaj obratno, kao u ogledalu, i pusti da ti govore one
druge stvari. Stvari koje nisu tu, a trebalo bi da budu. Nož za
hleb. Ključevi od auta. Sako uz one pantalone.“
Zahvaljujući tom poslednjem primeru, Katrina je sad shvatila
šta u tom trenutku radi Silje Gravseng. Katrina je već pregledala
svu odeću u ormaru, u korpi za prljav veš u kupatilu i na
čiviluku pored ulaznih vrata, ali nigde nije videla odeću u kojoj
ju je videla drugi put, onda sa Harijem u nekadašnjem
suterenskom stanu Valentina Jertsena. Crna trenerka od glave do
pete. Katrinu je tad podsetila na marinca u noćnoj akciji.
Silje je otišla da trči. Da trenira. Kao što je i ona sama
trenirala za prijemni ispit na Policijskoj akademiji, ne bi li se
upisala i obavila šta je morala. Hari je svojevremeno rekao da je
motiv ubistava ljubav, a ne mržnja. Na primer, ljubav prema
bratu.
Zapravo je dospela na trag kada je pronašla prezime. Runar
Gravseng. A podrobnija pretraga donela je razne rezultate.
Između ostalog, pojavila su se imena „Belman“ i „Berntsen“.
Runar Gravseng je u razgovoru sa načelnikom klinike za
odvikavanje tvrdio da ga je, u vreme kad je radio na Stovneru,
pretuklo neko maskirano lice i da je taj događaj uslovio
bolovanje, otkaz i porast zavisnosti. Gravseng je tvrdio da je
počinilac bio izvesni Truls Berntsen, a da je motiv za napad bio
samo malo slobodniji ples sa suprugom Mikaela Belmana
prilikom božićne proslave u policijskoj stanici. Direktor policije
je odbio da istraži te olake optužbe od strane jednog posrnulog
zavisnika, a načelnik klinike se složio sa tom odlukom
pravdajući se da je samo želeo da izvesti nadležne organe.
Katrina začu brujanje lifta, a utom joj pogled pade na nešto
što je virilo ispod fioka na pisaćem stolu, a promaklo joj je u
pretrazi. Bio je to crni pendrek.
Vrata se otvoriše.
„Šta rade električari?“
„Rade“, odvrati Lejf Redbek. „Izgledaš mi kao da ćeš ga
upotrebiti.“
Katrina lupnu pendrekom o dlan. „Nije li ovo malo neobičan
predmet za jednu garsonjeru?“
„Jeste. Isto sam se zapitao kada sam menjao gumicu u
kupatilu prošle nedelje. Kaže da vežba za ispit. Ali da bi joj
poslužio i ukoliko bane Koljač Policajaca.“ Lejf Redbek zatvori
vrata za sobom. „Jesi li otkrila nešto?“
„Samo ovo. Jesi li je video da ga iznosi iz zgrade?“
„Jesam, nekoliko puta.“
„Stvarno?“ Katrina se zavali u stolici. „A u koje doba dana?“
„Uveče, naravno. Sredila bi se, popela na štikle, oprala kosu i
ponela pendrek.“
Tiho se zasmejao.
„Ali zašto…“
„Kaže, protiv silovatelja.“
„Vukla je pendrek sa sobom po gradu zbog toga?“ Katrina je
odmeravala težinu pendreka u ruci. Podsećao ju je na vrh
Ikeinog čiviluka. „Zar nije jednostavnije izbegavati
problematične parkove?“
„Naprotiv, ona je išla baš u te parkove, to joj je i bila
namera.“
„Šta?“
„Išla je u Vaterlandski park. Da vežba borbu prsa u prsa.“
„Želela je da je manijaci napadnu, pa da…“
„Pa da ih premlati, da.“ Lejf Redbek joj pokaza onaj vučji
kez gledajući je pravo u oči, pa Katrina nije bila sigurna na koju
se od njih dve odnosilo ono što je potom rekao: „Stvarno opasna
ženska.“
„Aha.“ Katrina ustade. „A ja moram da je pronađem.“
„Žuriš?“
Sve i da je Katrini to pitanje bilo neprijatno, to joj nije stiglo
do svesti pre nego što je prošla pored njega i izašla. Na
stepenicama je ipak pomislila kako ne, nije toliko očajna. Sve i
da onaj gnjavator na kog je čekala nikad ne izvuče prst iz dupeta
i ne preduzme nešto.

Hari je vozio kroz Svartdalski tunel. Svetla su milovala haubu i

šoferšajbnu. Nije vozio brže nego što je smeo, nije morao da
stigne pre nego što bi i inače. Pištolj je ležao na sedištu pored
njega. Bio je napunjen sa dvanaest metaka kalibra makarov 9 sa
18 milimetara, što je bilo i više nego dovoljno za ono što je
naumio. Bilo je samo pitanje ima li stomak za to.
Srca je imao.
Dotad nikog nije ubio hladnokrvno, ali ovo se moralo obaviti.
Jednostavna priča.
Premestio je ruku na volanu, promenio brzinu kada je iz
tunela izbio na svetlost dana koja se povlačila i povezao se
uzbrdicama ka Rijenskoj raskrsnici. Zavibrirao mu je telefon,
izvadio ga je slobodnom rukom. Pogledao ekran. Bila je to
Rahela. Obično nije zvala u to doba dana, imali su prećutni
dogovor da se čuju negde posle deset uveče. Nije sada mogao da
razgovara sa njom. Bio je previše ubrzan, primetila bi to,
zapitkivala. A on nije želeo da laže. Više neće lagati.
Pustio je telefon da odzvoni, zatim ga je isključio i spustio
pored pištolja. Više nije imao šta da razmišlja, sve je već
promislio, otvoriti vrata sumnji značilo bi povratak na početak
istog, dugog puta koji je svejedno vodio do te iste tačke. Odluka
je pala, da se povuče, bilo bi razumljivo, ali i nedopustivo.
Sranje, sranje! Tresnuo je rukom o volan. Pomislio na Olega. I
na Rahelu. To mu je pomoglo.
Ušao je u kružni tok, skrenuo ka Manglerudu. Ka zgradi
Trulsa Berntsena. Osetio je kako ga obuzima spokoj. Konačno.
Uvek bi se tako osetio kad pređe neki prag, kad je već kasno,
kad dospe u onaj divni, slobodan pad kada prestanu sve svesne
misli i njihovo mesto zauzmu unapred programirani pokreti,
kretanje ka cilju i podmazana rutina. A bilo je tako davno, ali je
jedno bar znao. Dotad nije bio siguran da li je sposoban za tako
nešto. Pa. Sad je bio siguran.
Vozio je staloženo niz ulice. Nagnuo se napred i pogledao
nebo kojim su, poput nenajavljene armade s nepoznatim
naumom, plovili olovnosivi oblaci. Potom se zavalio u sedištu i
pogledao solitere iznad nižih krovova.
Nije morao da pogleda ka sedištu, znao je da je pištolj tu.
Nije morao da se preslišava, znao je da pamti redosled.
Nije morao da broji otkucaje srca, znao je da mu puls miruje.
Tek na trenutak je zažmurio i zamislio. I tada ga obuze ono
osećanje, osećanje koje je upoznao dva ili tri puta tokom karijere
u policiji. Bio je to strah. Isti onaj strah koje bi povremeno
naslutio kod onih koje je lovio. Strah ubice od vlastitog odraza u
ogledalu.
 Četrdeset drugo poglavlje
Truls Berntsen izvi kukove pritiskajući potiljkom o jastuk.
Zažmurio je, tiho prostenjao i svršio. Osetio je kako mu grč
potresa telo. Posle je ležao nepomično, lutajući na ivici sna i
jave. U daljini – kako je pretpostavio, sa velikog parkinga –
zapištao je alarm nekog automobila. Osim toga, napolju je
vladala gromoglasna tišina. Zapravo je bilo neobično što je tako
tiho negde gde se toliko sisara gura u tolicnom prostoru, bilo je
tiše nego u najopasnijoj šumi gde bi svaki zvuk značio da si već
postao nečiji plen. Pridigao je glavu i pogledao Megan Foks
pravo u oči.
„Je l’ i tebi bilo lepo?“, prošaputao je.
Nije mu odgovorila, ali nije ni oborila onaj pogled niti
skinula osmeh sa lica, držanje joj je bilo jednako izazovno.
Megan Foks, jedino što je u njegovom životu bilo stalno, odano
i pouzdano.
Nagnuo se prema noćnom stočiću i uzeo rolnu toalet--papira.
Obrisavši se, dohvatio je daljinski od dvd plejera. Uperio ga je u
Megan, koja je blago podrhtavala na ravnom ekranu dijagonale
pedeset inča, Pionirovom modelu čija je proizvodnja
obustavljena jer je bio preskup i previše dobar u odnosu na cenu
koju su smeli da traže. Truls se dokopao poslednjeg, platio ga je
od honorara za čišćenje dokaza protiv izvesnog avijatičara koji
je švercovao heroin za Asajeva. Naravno, idiotski je bilo što je
ostatak novca odneo u banku i uplatio na svoj račun. Taj Asajev
bio je pretnja za Trulsa. A prvo što je Truls pomislio kada je
saznao da je ovaj mrtav, bilo je da je on sam konačno slobodan,
da ga više niko ne može srediti.
Megan Foks ga je gledala blistavim zelenim očima.
Smaragdnozelenim. Razmišljao je neko vreme da joj kupi
smaragde. Uli je lepo stajalo zeleno, zeleno kao onaj džemper
koji je ponekad nosila kod kuće, kad sedi i čita. Čak je jednom i
svratio kod juvelira. Ovaj je kratko odmerio Trulsa, procenio
vrednost u karatima i objasnio mu da su brušeni smaragdi
skuplji i od dijamanata, te bi možda Truls trebalo da uzme u
obzir i druge mogućnosti, na primer, neki lep opal ukoliko je baš
insistirao na zelenoj boji. Ili neki hromirani kamen, ipak je
smaragd zelen zbog hroma, nema tu neke misterije.
Nema misterije.
Truls je izašao iz prodavnice obećavši sebi kako će, čim neko
bude hteo da ga angažuje za čišćenje dokaza, predložiti da se
naredna provala obavi baš kod tog juvelira. I da se sve počisti i
spali. Spali, kao što je spaljena ona devojčica u Come As You
Are. Čuo je obaveštenje o tome na policijskoj frekvenciji, došlo
mu je da prođe tuda i ponudi pomoć. Uostalom, ukinuta mu je
suspenzija, Mikael je rekao da je ostala samo još pokoja
formalnost pre nego što Truls bude mogao da se vrati na posao.
Terorističke namere protiv Mikaela stavio je na led, pridići će
oni već staro prijateljstvo na noge i sve će biti kao pre. Da,
konačno će se i Truls priključiti, pogurati, doprineti. Da uhvate
tog bolesnog Koljača Policajaca. Kad bi se Trulsu ukazala
prilika, on bi lično… pa da. Pogledao je ka vratima plakara
pored kreveta. Iza njih je držao arsenal koji bi pobio
pedesetoricu takvih budala.
Neko mu je pozvonio na interfon.
Truls uzdahnu.
Neko je stajao pred zgradom i hteo nešto od Trulsa. Iskustvo
mu je govorilo da to može biti jedna od četiri stvari. Da se
priključi Jehovinim svedocima i time sebi drastično poveća
izglede da završi u raju. Da dâ novčani prilog za pomoć nekom
afričkom predsedniku koji je celokupnu ekonomiju zasnivao na
dobrotvornim prikupljanjima. Da otključa vrata grupi klinaca
koji će tvrditi da su zaboravili ključ, ali zapravo nameravaju da
obiju podrume. Ili pak neki štreber iz skupštine stanara hoće da
Truls siđe na još jednu dobrovoljnu akciju koju je zaboravio.
Ništa od toga nije bilo dobar razlog da se ustane iz kreveta.
Zazvonili su i treći put.
Čak bi i Jehovini svedoci otišli posle drugog zvonjenja.
Dabome, mogao je to biti i Mikael, možda je hteo da
popričaju o stvarima koje nisu bile za telefonsku liniju. Da
usaglase priče ukoliko bude još saslušanja o onom novcu na
njegovom računu.
Truls još malo razmisli.
Pa ustade iz kreveta.
„Ovde Aronsen iz ulaza C. Jesi li ti vlasnik srebrnog suzukija
vitare?“
„Jesam“, odvrati Truls u interfon. Trebalo je da vozi Audi Q5
2.0, šest brzina i manuelni menjač. To je trebalo da mu bude
plata za poslednji angažman kod Asajeva. Poslednja rata pošto
ovome bude isporučio napast zvanu Hari Hule. Umesto toga je
imao japanski automobil čije je ime bilo predmet beskrajne
sprdnje i izvrtanja. Suzuki vitara – suzuvi kitara.
„Zar ne čuješ alarm?“
Kroz interfon se čuo znatno glasnije.
„Sranje“, rekao je. „Probaću da ga ugasim daljinskim s
terase.“
„Da sam na tvom mestu, ipak bih sišao. Razbili su prozor i
pokušali da izvade cd plejer kad sam naišao. Sigurno sad čekaju
u blizini da vide šta će biti.“
 „Sranje!“, ponovi Truls.
„Nema na čemu“, odvrati onaj Aronsen.
Truls nazu patike i uze ključeve od auta. A onda se zamislio.
Vratio se u spavaću sobu, otvorio plakar i otud izvadio pištolj –
džeriko 941 – koji je zadenuo za pojas. Zastao je. Znao je da se
pauzirana slika može utisnuti u plazma ekran ukoliko je ostavi
predugo. Ali neće on dugo. Žurno je izašao na hodnik. I tamo je
bilo sasvim tiho.
Lift je bio na njegovom spratu, pa je žurno ušao, stisnuo
taster za prizemlje. Utom se setio da je zaboravio da zaključa
vrata, ali nije zaustavio lift. Vratiće se za nekoliko minuta.
Pola minuta kasnije trčkarao je u svežoj martovskoj večeri ka
parkingu. Iako je parking bio između zgrada, stalno su obijali
automobile. Trebalo bi da ga bolje osvetle, crni asfalt upijao je
svu svetlost, bilo je isuviše lako šunjati se između automobila
kad padne mrak. Otkako je bio suspendovan, patio je od
nesanica, što je prirodna posledica kada po čitav dan samo
spavaš, pa drkaš, pa spavaš, pa drkaš, pa jedeš, i opet drkaš.
Dešavalo se da provede noć na terasi s noćnim vizirom i
merklinkom u nadi da će spaziti nekog od njih na parkingu.
Nažalost, niko se nije pojavio. Ili srećom. Ne, zašto srećom – pa
nije on ubica, jebote.
Naravno, bio je tu slučaj onog bajkera iz Los Lobosa kog je
probušio burgijom, ali to stvarno nije bilo namerno.
Sada se taj tip preselio na jednu terasu na Hejenhalu.
A i otišao je Truls onomad u zatvor Ila da poseje glasine
kako je Valentin Jertsen pobio one devojčice u Maridalu i kod
Trivana. Nisu baš bili sasvim sigurni da je on počinilac, ali sve i
da nije bio, postojalo je sasvim dovoljno razloga da se toj svinji
zagorča boravak u zatvoru. Kako je Truls mogao znati da će ga
oni manijaci ubiti. Ako su uopšte ubili njega – ono što je tih
dana načuo na policijskoj frekvenciji nagoveštavalo je nešto
sasvim drugo.
Naravno, Truls je najbliži bio pravom ubistvu sa onim
našminkanim pešovanom iz Dramena. Ali to je naprosto moralo
da se obavi, tip je sam tražio. Jebeš mu mater, sam je tražio.
Mikael je došao Trulsu s pričom kako ga je neki tip zvao i tvrdio
da zna da su on i kolega pretukli onog pedera iz Centrale.
Navodno je imao i dokaze. Sada je tražio pare da ne prosledi
priču dalje. Sto hiljada. Da mu se donesu u neku zabit nadomak
Dramena. Mikael je naredio Trulsu da sam to reši, pošto je on
tom prilikom preterao, i to je bila njegova odgovornost. A kada
je Truls seo u auto da se nađe s tim tipom, znao je da je sâm.
Sam-samcijat. I da je to oduvek bio.
Pratio je putokaze na nekim pustim šumskim putevima oko
Dramena i zastao je na proširenju ispred provalije nad rekom.
Sačekao je pet minuta, a onda je naišao automobil. Parkirao se,
ali nije isključio motor. Truls je, po dogovoru, poneo novac u
mrkoj koverti. Prišao je onom automobilu, prozor se otvorio. Tip
je nosio kapu, a svilen šal je navukao do nosa. Truls se zapitao
da li ovaj malouman, pošto taj automobil teško da je bio kraden,
a tablice su se lepo videle. Osim toga, Mikael je već ustanovio
da je onaj poziv došao iz nekog kluba u Dramenu gde sigurno
nije bilo previše zaposlenih.
Tip je otvorio kovertu i prebrojao pare. Očigledno se
zabrojao, pa je počeo ponovo da broji iznervirano se mršteći.
„Ovde nema sto…“
Udarac ga je pogodio pravo u usta, Truls je osetio kako
pendrek prodire kada mu je slomio zube. Drugim mu je sredio
nos. Lagano. Hrskavica i tanke kosti. Treći je uz meko krckanje
udario čelo tik iznad obrva. Zatim je Truls zaobišao auto i seo na
suvozačko mesto. Sačekao je da ovaj dođe svesti. Kada se to
desilo, usledio je sasvim kratak razgovor.
„Ko…“
„Jedan od njih. Kakav to dokaz imaš?“
„Ja… ovaj…“
„Ovo je hekler i koh i umire od želje da priča. Pa, ko će prvi
od vas dvojice doći do reči?“
„Nemoj…“
„Pa hajde, onda.“
„Onaj kog ste pretukli. On mi je rekao. Molim te, samo mi je
trebalo…“
„Naveo nas je poimence?“
„Šta? Nije.“
„Pa kako onda znaš ko smo?“
„Samo mi je ispričao priču. A ja sam proverio opise s nekim
iz Centrale Kriminalističke policije. Shvatio da to morate biti
vas dvojica.“ Kada se tip ugledao u retrovizoru, zapištao je kao
upravo isključen usisivač. „Pobogu! Pa unakazio si me!“
„Zaveži i ne mrdaj. Zna li taj što tvrdiš da smo ga prebili za
ovo ucenjivanje?“
„On? Ne, ne – on nikad ne bi…“
„Jesi li mu ti dečko?“
„Ne! On možda misli da jesam, ali…“
„Zna li još neko?“
„Ne! Kunem se! Samo me pusti, obećavam – neću…“
„Dakle, niko ne zna da si sada ovde.“
Truls je uživao u prizoru glupe face koju je ovaj napravio
kada mu je polako stiglo do mozga ono što je Truls nagovestio
prethodnom rečenicom. „Ma znaju! Znaju razni…“
„Nisi tako loš lažov“, rekao je Truls i prislonio mu cev
pištolja na čelo. „Ali nisi ni dobar.“
Onda je Truls opalio. Nije to bio težak izbor. Jer ga nije ni
imao. Bila je to jedna od onih stvari koje se naprosto moraju
obaviti. Tip je znao nešto o njima, pre ili kasnije bi smislio kako
to da iskoristi. Tako to ide s hijenama poput njega – ponizna
kukavica licem u lice, ali pohlepan i strpljiv, trpeće poniženje,
pognuti glavu i čekati, pa će te napasti čim mu budeš okrenuo
leđa.
Potom je Truls prebrisao sedište i sve što je dotakao, a onda
je, preko maramice, otkočio ručnu. Odgurao je auto u leru do
ruba provalije i oslušnuo nekoliko sekundi neobične tišine dok
je automobil padao. Onda se začuo tup tresak i gužvanje metala.
Truls je pogledao olupinu u reci pod njim.
Pendreka se rešio što je mogao brže i efikasnije. Kada je
odmakao tim šumskim putevima, otvorio je prozor i hitnuo ga
među drveće. Teško da bi ga bilo ko tu našao, ali sve i da ga
nađu, ne bi našli otiske ili dnk kojim bi ga povezali sa ubistvom
ili sa Trulsom.
Pištolj je bio veći problem – metak se mogao povezati sa
pištoljem, a pištolj s Trulsom.
Zato je sačekao sve do Dramenskog mosta. Tu je usporio i
otpratio pogledom pištolj kako pada preko ograde dole, gde se
sreću Dramenska reka i zaliv. Tu ga nikad neće pronaći, ispod
deset ili dvadeset metara vode. Braktične vode. Sumnjive vode.
Ni slane, a ni sasvim slatke. Ni sasvim pogrešne, a ni sasvim
ispravne. Smrt u prelaznoj zoni. Svejedno, Truls je negde
pročitao da su postojale životinjske vrste specijalizovane za
opstanak u toj polutanskoj vodi. Vrste tako izopačene da ne bi
preživele u vodi kakva je neophodna drugim, normalnim
oblicima života.
Truls stisnu dugme za isključivanje alarma i pre nego što je
izbio na parking, ali ovaj je smesta utihnuo. Napolju, kao i na
terasama uokolo nije bilo nikoga, ali mu se svejedno učinilo da
čuje kolektivni uzdah verovatno punih zgrada: jebote, konačno,
zašto ne paziš na taj auto, mogao si da podesiš ograničeno
oglašavanje alarma, majmune.
I zaista, bočni prozor bio je razbijen. Truls je provirio unutra.
Radio mu je izgledao netaknuto. Šta je onom Aronsenu
značilo… Ma, ko je taj Aronsen? Iz ulaza C, mogao je biti bilo
ko. Bilo ko…
Trulsov mozak je došao do zaključka tek delić sekunde pre
nego što je osetio čelik na vratu. Instinktivno je prepoznao da je
to čelik – čelična cev pištolja. Shvatio je da ne postoji nikakav
Aronsen i nikakvi klinci koji bi da mu obiju auto.
Glas mu prošaputa tik uz uvo:
„Berntsene, ne osvrći se. I ne mrdaj kad ti zavučem ruku u
pantalone. Vidi, vidi! Kakvi zategnuti mišići, čoveče…“
Truls je znao da je u opasnosti, ali samo nije znao kakvoj. I
učinio mu se poznatim glas onog Aronsena.
„Oho, Berntsene, pa ti se preznojavaš? Sviđa ti se ovo?
Nažalost, trenutno tražim nešto drugo. Džeriko? Šta li si mislio
da uradiš s njim? Da pucaš nekome u lice, kao Reneu?“
Sada je Truls Berntsen shvatio u kakvoj je opasnosti.
Smrtnoj.
 Četrdeset treće poglavlje
Rahela je stajala pored prozora u kuhinji. Stezala je telefon u
ruci piljeći u sumrak. Možda je pogrešila, ali joj se učinilo da je
videla nekakav pokret među jelama s druge strane prilaza kući.
S druge strane, zauvek će videti pokrete u tami.
Takav je ožiljak nosila. Ne misli na to. Plaši se, ali ne misli
na to. Pusti telo da igra tu svoju bednu igru, pa je ignoriši kao
što se ignoriše neposlušno dete.
Stajala je sama, okupana kuhinjskom svetlošću. Eventualni
posmatrač spolja mogao je vrlo detaljno da je osmotri. Pa opet,
nije se sklanjala. Morala je da vežba, nije smela da dozvoli
strahu da joj određuje šta će raditi i gde će stajati – neće, vala, to
je bila njena kuća, njen dom!
Sa sprata se začula muzika. Pustio je jedan stari Harijev disk,
disk koji je i Rahela volela. Toking heds. „Little Creatures“.
Ponovo je pogledala telefon kao da može prizvati njegovu
zvonjavu. Dvaput je pozvala Harija, ali joj se još nije javio.
Mislili su da bi to bilo lepo iznenađenje. Prethodnog dana je
stigla vest iz klinike. I pre očekivanog roka zaključili su da je
Oleg spreman. Sav ushićen, sam je predložio da ne najave
njegov dolazak, već da doputuju kući, pa kad se Hari bude vratio
s posla, biće „o-la-la“.
Baš tako se izrazio: o-la-la.
Rahela to nije prihvatila sasvim bez zadrške – Hari nije voleo
iznenađenja. Međutim, Oleg je bio uporan, a Hari će naprosto
morati da podnese i malo neočekivane radosti. Zato je
naposletku pristala.
 Ali sada se pokajala.
Sklonila se od prozora i spustila telefon na kuhinjski sto
pored njegove šolje za kafu. Obično je bio nesnosno pedantan i
počistio bi sve za sobom pre nego što ode od kuće, sigurno je
bio pod velikim stresom zbog tih ubistava policajaca. U
proteklih nekoliko večernjih razgovora nije spomenuo Raheli
Beatu, što je bio sasvim pouzdan znak da je mislio na nju.
Rahela se naglo osvrnula. Više nije umišljala, sada je stvarno
čula nešto. Korake na šljunku. Vratila se do prozora i pogledala
u tamu koja se svakom sekundom sve više zgušnjavala.
Skamenila se.
Napolju je bila neka prilika koja se upravo odvojila od stabla
uz koje je dotad stajala. Sada je išla prema njoj. Neko u crnom?
Koliko dugo je tu bio?
„Oleg!“, uzviknu Rahela znajući da joj je srce divljački
zalupalo. „Oleg!“
Muzika na spratu utihnu. „Da?“
„Silazi! Smesta!“
„Je l’ stigao?“
Da, pomislila je. Stigao je.
Prilika koja se približavala pokazala se kao manja nego što
joj se isprva učinilo. Prilazila je ulaznim vratima, a kada je izbila
pod svetlost sijalice, Rahela iznenađeno i s olakšanjem uvide da
je to neka žena. Tačnije, devojka. Po svoj prilici, u trenerci. Tri
sekunde kasnije oglasilo se zvono na ulaznim vratima.
Rahela je oklevala. Pogledala je Olega, koji beše zastao na
pola stepeništa. I on nju pogleda, zbunjeno.
„Nije Hari.“ Rahela se kratko osmehnula. „Otvoriću ja,
slobodno se vrati u sobu.“
Prizor devojke na vrhu stepenica pred kućom dodatno je
umirio Raheline otkucaje srca. Ova je i sama izgledala uplašeno.
 „Vi ste Rahela“, rekla je. „Harijeva devojka.“
Rahela pomisli kako bi takav uvod možda trebalo da je
zabrine. Neka mlada, lepa devojka joj se obratila pozivajući se
na njenog budućeg muža – verovatno bi trebalo da pogleda da li
se pod pripijenom trenerkom nazire okruglina u predelu trbuha.
Međutim, nije se zabrinula, niti ju je pogledala. Samo je
klimnula u odgovor.
„Tako je.“
„A ja sam Silje Gravseng.“
Posmatrala je Rahelu kao da očekuje nekakvu reakciju, da će
joj pomen tog imena nešto značiti. Opazila je da devojka drži
ruke na leđima. Jedan psiholog je svojevremeno rekao Raheli da
ljudi koji drže ruke na leđima kriju nešto. Pa da, pomislila je
tada Rahela. Kriju ruke.
Osmehnula se. „Dobro, Silje, kako mogu da ti pomognem?“
„Hari je… bio moj profesor.“
„Da?“
„Moram nešto da vam kažem o njemu. I o sebi.“
Rahela se namrštila. „Stvarno?“
„Smem li da uđem?“
Rahela je oklevala. Nerado je primala strance u kuću. Samo
Oleg, ona, i Hari kad stigne. Njih troje i niko više. A nipošto
neko ko ima nešto da joj kaže o njemu. I o sebi. Nehotice je
pogledom ipak odlutala ka trbuhu te mlade devojke.
„Neću dugo, gospođo Fauke.“
Gospođo. Šta li je Hari napričao toj devojci? Procenila je
situaciju. Čula je da je Oleg ponovo pustio muziku na spratu.
Otvorila je vrata širom.
Devojka uđe u predsoblje, sagnu se i poče da raspertlava
patike.
„Nema potrebe“, reče Rahela. „Samo, ako možemo da
požurimo. Malo sam zauzeta.“
„Pa dobro.“ Devojka se osmehnu. Tek tada je, na jačoj
svetlosti lampi u predsoblju, Rahela opazila da je devojčino lice
prekriveno slojem svetlucavog znoja. Rahela je povede u
kuhinju. „Ova muzika“, poče devojka. „Da li je Hari tu?“
Rahela se tad već i zabrinula. Devojka je odmah povezala
muziku s Harijem. Da li je stvarno znala šta Hari voli da sluša?
Sledeća pomisao naletela je tako brzo da Rahela nije stigla da je
zaustavi: možda je slušala tu muziku s njim?
Devojka sede za veliki sto. Spustila je dlanove na sto,
pogladila ga kao da već zna dodir tog neobrađenog drveta,
njegovu prijatnost i toplinu. Devojčin pogled zastade na
Harijevoj šolji. Da li je…
„Pa, Silje, šta si želela da mi kažeš?“
Devojka se osmehnu tužno, gotovo bolno, neprekidno zureći
u onu šolju.
„Zar vam stvarno nije ništa rekao o meni, gospođo Fauke?“
Rahela je nakratko zažmurila. To se nije dešavalo. Niti je ona
verovala da se dešava. Verovala mu je. Otvorila je oči.
„Reci šta imaš, Silje, kao da mi nije ništa ispričao.“
„Kako vi kažete, gospođo Fauke.“ Podigla je pogled sa šolje
pravo ka njoj. Oči su joj bile gotovo neprirodno plave, nevine i
nedužne poput dečjih. A i, pomisli Rahela, okrutne poput dečjih.
„Htela sam da vam ispričam o silovanju“, reče Silje.
Rahela oseti da odjednom diše otežano, u prostoriji je
ponestajalo vazduha kao u onoj plastičnoj kesi s prekrivačima
kad usisivač napravi vakuum.
„O kakvom silovanju?“, jedva je izustila.

Kada je Bjern Holm konačno pronašao automobil, već je padao

mrak.
 Isključio se kod Klemetsruda i produžio na istok regionalnim
putem 155, ali je očigledno prešišao skretanje za Fjel. Tek u
povratku, pošto se okrenuo, konačno ga je primetio. Taj put bio
je još manje prometan od regionalnog, a u sumraku je izgledao
potpuno pusto. Činilo se da se šuma dodatno zgušnjava s obeju
strana kada je Bjern ugledao zadnja svetla automobila pored
puta.
Usporio je i pogledao u retrovizor. Iza njega potpuna tama,
ispred njega samo ta dva jarka, crvena svetla. Bjern se parkirao
iza drugog automobila. Izašao je. Negde u šumi melanholično je
hučala ptica. Roar Mitstuen je čučao pored jarka, obasjan
farovima svog automobila.
„Došao si“, reče Roar Mitstuen.
Bjern se uhvati za kaiš da podigne pantalone. Imao je tu
naviku u poslednje vreme a da ni sam nije znao otkud mu. Ne,
zapravo je znao tačno gde je to pokupio: njegov otac bi tako
podigao pantalone kao uvod, pripremu za nešto važno što treba
da se saopšti, izrazi, učini. Pretvarao se u svog oca. Jedino što je
Bjern retko kada imao da kaže nešto važno.
„Dakle, ovde se to desilo“, poče Bjern.
Roar klimnu. Pogledao je buket cveća koji je spustio na
asfalt. „Penjala se ovde s drugarima“, poče, smesta se prebacivši
na svoj i Bjernov naglasak. „Kad su krenuli kući, zastala je da
piški u šumi. Ostalima je doviknula da produže, da će ih stići.
Misle da ju je udario kad je istrčala iz šume i skočila na bicikl.
Verovatno željna da ih što pre sustigne. Takvo je dete bila,
željno svega…“ Već se mučio da kontroliše glas. „Sigurno je
izletela na put, verovatno nije odmah uspostavila ravnotežu, a
onda…“ Roar podiže pogled kao da pokazuje smer iz kojeg je
naleteo automobil. „Nije bilo tragova kočenja, niko nije
zapamtio kako je izgledao auto iako je sigurno odmah zatim
prošao i pored ostale dece. Ali oni su sigurno uzbuđeno pričali o
penjanju, kažu da je prošlo više automobila, jer su već podosta
odmakli ka Klemetsrudu dok nisu shvatili da je Fija uveliko
trebalo da ih sustigne i da nešto ne valja.“
Bjern klimnu. Nakašljao se. Želeo je da to obavi što pre.
Međutim, Roar mu nije dozvolio da dođe do reči:
„Nisu me pustili da učestvujem u istrazi, Bjerne. Zato što sam
joj otac, rekli su. Umesto toga, dodelili su istragu nekim
balavcima, a dok su oni shvatili da stvar neće biti jednostavna,
da se vozač neće sam prijaviti ili odati na neki drugi način, već
je bilo kasno da se izvuče teška artiljerija, trag se ohladio,
sećanje svedoka iščilelo.“
„Roare…“
„Loše sprovedena istraga, i to je sve. Ceo život krvarimo za
policiju, sve joj pružimo, a onda – kad izgubimo najmilije – šta
dobijemo zauzvrat? Izdaju, Bjerne, ništa drugo do izdaju.“ Bjern
je posmatrao kako kolegine vilice kruže li kruže u postojanoj
elipsi, kako se mišići lica uporno stežu i opuštaju, pa pomisli
kako je ta žvakaća guma uveliko gotova. „Dođe mi da se
postidim što sam policajac“, nastavi Mitstuen. „Baš kao i u
slučaju onog Kalsnesa. Loše odrađen posao od početka do kraja,
pustimo ubicu da se izvuče, a posle niko ne odgovara. Niti ima
kome da odgovara. Kao kad daš zeca lisici na čuvanje, Bjerne.“
„Ona devojčica koja je jutros izgorela u baru…“
„Anarhija, čista anarhija. Neko mora da odgovara. Neko…“
„Bila je to Fija.“
U tišini koja je usledila, Bjern ponovo začu hučanje one
ptice, ali sad je dopiralo iz nekog drugog pravca. Sigurno je
preletela. A onda mu nešto pade na pamet: možda je to druga
ptica. Možda ih je dve – dve ptice, iz istog jata. Dozivaju se u
šumi.
„O Hariju i mom silovanju.“ Silje je gledala u Rahelu jednako
mirno kao da joj govori vremensku prognozu.
„O Hariju… i silovanju?“
Silje se osmehnu. Bio je to kratak osmeh, nalik na grč, i nije
dopro do očiju pre nego što je nestao. Nestao sa svom onom
samouverenom ravnodušnošću. Umesto osmeha, u oči su joj
polako navirale suze. Gospode, pomisli Rahela. Pa ona ne laže.
Zinula je da udahne, sasvim ubeđena da je devojka možda luda,
ali da ne laže.
„Bila sam tako zaljubljena u njega, gospođo Fauke. Mislila
sam da smo stvoreni jedno za drugo. Otišla sam kod njega u
kabinet, doterala sam se. A on je to pogrešno protumačio.“
Rahela je posmatrala kako ovoj s trepavica klizi suza i pada
nešto niže na mladi, nežni obraz. Kratko se kotrljala, koža ju je
upijala crveneći. Rahela je znala da joj iza leđa stoji rolna
ubrusa, ali nije se okrenula da je uzme. Neće, vala.
„Hari ne tumači stvari pogrešno.“ Rahelu je iznenadila
smirenost u vlastitom glasu. „Niti siluje.“ Smirenost, ubeđenost.
Pitala se kad će je izdati.
„Grešite.“ Silje se osmehnula kroz suze.
„Zar grešim?“ Rahela požele da zalepi pesnicu u to
nadobudno, silovano lice.
„Da, gospođo Fauke, sad ste vi pogrešno protumačili.“
„Reci šta imaš i gubi se odavde.“
„Hari…“
Raheli je bilo toliko mrsko da je sluša kako izgovara njegovo
ime da je nehotice pogledom potražila nešto čime bi to mogla
zaustaviti – tiganj, tup nož za hleb, lepljivu traku, bilo šta.
„Mislio je da sam došla na konsultacije, ali je pogrešio. Došla
sam da ga zavedem.“
„Znaš šta, dete? Već mi je sasvim jasno da si to uradila. A
sada još tvrdiš da si to želela, ali si svejedno silovana? Pa šta se
onda desilo – jesi li se femkala, uspaljeno ga odbijala, sve dok
nisi i samu sebe naknadno ubedila da si ga odbila i da je on
umesto tebe trebalo da shvati da ti to zapravo i ne želiš?“
Rahela je prepoznala u svojim rečima čuveni advokatski
refren sa onolikih suđenja za silovanja kojima je prisustvovala,
refren koji je lično mrzela, ali kao pravnik razumela i prihvatala
da se mora otpevati. Međutim, sada nije bila posredi puka
retorika, sada je to stvarno osećala, moralo je biti tako, nije
smelo biti drugačije.
„Ne“, odvrati Silje. „Došla sam da vam kažem da me Hari
nije silovao.“
Rahela trepnu. Morala je da premota film ne bi li bila sigurna
da je dobro razumela to što čuje. Nije je silovao.
„Pretila sam da ću ga tužiti zbog silovanja zato što…“
Devojka je otrla kažiprstom suze iz očiju koje se smesta opet
nališe. „Zato što bi me prijavio upravi Akademije zbog
neprimerenog ponašanja. A imao bi svako pravo da to uradi.
Bila sam očajna, pokušala sam da ga preduhitrim tom optužbom
za silovanje. Htela sam da mu kažem da sam se predomislila, da
mi je žao zbog toga što sam uradila. Da je to… pa, prekršaj.
Lažna optužnica. Paragraf 168 Krivičnog zakona. Kazna do
osam godina.“
„Tako je“, složila se Rahela.
„Ah, da.“ Silje se opet osmehnu kroz suze. „Zaboravila sam
da ste i vi pravnica.“
„Otkud ti to znaš?“
„A, pa.“ Silje šmrknu. „Znam ja svašta o Harijevom životu.
Moglo bi se reći da sam ga prostudirala. On mi je bio idol, a ja
mala glupača. Čak sam istraživala i ubistva policajaca za njega,
mislila da mu mogu pomoći. Počela da pišem kratko izlaganje u
kojem bih mu sve objasnila. Ja, obična studentkinja koja nema
pojma ni o čemu, htela sam da objasnim Hariju Huleu kako da
uhvati Koljača Policajaca.“ Silje se opet osmehnula na silu
odmahujući glavom.
Rahela zgrabi onu rolnu ubrusa iza sebe i pruži joj je. „I došla
si ovamo da mu sve to ispričaš?“
Silje polako klimnu. „Znam da se neće javiti na telefon ako
bude video moj broj, pa sam rešila da džogiram ovuda i vidim
da li je kod kuće. Pošto nije bilo njegovog auta, već sam htela da
produžim, ali sam onda ugledala vas u kuhinji. I pomislila kako
je možda i bolje da kažem vama – to bi bio najbolji dokaz da
sam iskrena i da nisam imala zadnjih namera.“
„Videla sam te napolju“, reče Rahela.
„Da, morala sam da razmislim, da prikupim hrabrost.“
Rahela shvati kako se njena ljutnja preusmerava sa te
sluđene, zaljubljene devojčice ka Hariju. Nije joj rekao ni reč o
tome! Zašto?
„Dobro je što si došla, Silje. Ali sad bi možda trebalo da
odeš.“
Silje klimnu. Pa ustade. „Imam šizofreniju u porodici“, rekla
je.
„Stvarno?“, upita Rahela.
„Da. Mislim da možda i nisam sasvim normalna.“ A podom
dodade, starmalo: „Ali ne mari.“
Rahela ju je otpratila do vrata.
„Nećete me više viđati, ni jedno ni drugo“, rekla je kad je
zastala na stepenicama pred kućom.
„Srećno, Silje.“
Rahela je ostala na pragu i prekrštenih ruku posmatrala
devojku kako trči preko placa. Da li joj je Hari sve prećutao zato
što je mislio da mu ona neće poverovati? Da će, uprkos svemu,
tu postojati senka sumnje?
Odmah je tu misao sustigla i naredna: a da li bi tu ipak
postojala senka sumnje? Koliko su se dobro poznavali? Koliko
dobro možeš poznavati nekoga?
Prilika u crnom sa plavim konjskim repom koji je poskakivao
izgubila se u tami, ali se još dugo čulo krckanje po šljunku.

„Otkopao je njeno telo“, reče Bjern Holm.

Roar Mitstuen pognuo je glavu. Počešao se po vratu
prekrivenom kratkim čekinjama. Mrak je padao, noć se
prikradala bešumno oko njih dvojice dok su sedeli pod farovima
Mitstuenovog automobila. Kada je Mitstuen konačno
progovorio, Bjern je morao da se nagne ka njemu ne bi li čuo.
„Moju jedinicu, jedinorodnu.“ Kratko je klimnuo. „Valjda je
uradio samo ono što je morao.“
Bjern isprva pomisli da ga je pogrešno čuo, a onda uvide da
je Mitstuen pogrešno rekao, da nije tako mislio, da je zamenio
neku reč, ispustio ili je smestio na pogrešno mesto u rečenici. Pa
opet, rečenica je bila tako čista, tako jasna – kao da se
podrazumeva. Zvučala je istinito. Koljač Policajaca radio je
samo ono što mora.
„Idem po ostalo cveće.“ Mitstuen ustade.
„Dobro.“ Bjern je zurio u buketić na asfaltu, a ovaj nestade iz
svetlosti kada je zamakao za auto. Bjern ga je čuo kao otvara
prtljažnik. Razmišljao je o izrazu koji je upotrebio Mitstuen.
Jedinorodna. To ga je podsetilo na konfirmaciju, i na ono što je
Aune rekao o ubici – da je on Bog. Bog osvetnik. Ali Bog je i
žrtvovao, žrtvovao svog rođenog sina. Razapeo ga na krst. I
prikazao ga svima. Da vide, da zamisle tu patnju. I oca i sina.
Bjern se prisetio Fije Mitstuen na onoj stolici. Jedinorodne.
Njih dvojica. Ili trojica, bilo ih je trojica – kako je ono sveštenik
to zvao?
Bjern začu da je nešto lupilo u prtljažniku. Pomislio je kako
se cveće nalazilo ispod nečeg metalnog.
Trojstvo. Tako je. Treći je bio Sveti duh. Avet. Demon. Onaj
kog nikad ne vide, već se samo pojavi tu i tamo u Bibliji, pa opet
nestane. Glava Fije Mitstuen bila je pričvršćena za cev kako telo
ne bi palo, kako bi je svi videli. Kao i Razapetog.
Bjern Holm začu korake iza sebe.
Kog je žrtvovao rođeni otac. Jer je tako ta priča trebalo da
glasi. Kako ono beše?
„Uradio je samo ono što je morao.“

Hari je zurio u Megan Foks. Njeni lepi nagi obrisi su

podrhtavali, ali ga je gledala pravo u oči. I nije skidala osmeh s
lica. Njeno telo ga je izazivalo. Uzeo je daljinski i ugasio
televizor. Megan Foks nestade, ali i ostade. Obris filmske
zvezde utisnuo se u plazma ekran.
Nije više tu, a opet jeste.
Hari se obazreo po spavaćoj sobi Trulsa Berntsena. Zatim
priđe plakaru gde je znao da Berntsen čuva svoje slatkiše.
Teoretski se unutra mogao sakriti odrastao čovek. Stoga je Hari
uperio odesu. Prišunjao se plakaru, priljubio uza zid i otvorio ga
levom rukom. Video je da se unutra automatski upalilo svetlo.
Osim toga, ništa se nije dogodilo.
Hari proviri unutra, ali se jednako brzo i povukao. Video je,
međutim, sve što je želeo da zna. Unutra nije bilo nikoga.
Zakoračio je prema plakaru.
Truls je, u međuvremenu, zamenio ono što je Hari odneo
kada je tu bio prethodni put: pancir, gas-masku, hekler, pušku za
suzavac. Koliko je Hari mogao da proceni, svi pištolji koje je
video prethodnog puta bili su još tu. Osim što je posred table
oko prazne kuke stajao samo obris jednoga.
Da li je Truls Berntsen shvatio da Hari dolazi i kakve su mu
namere, pa uzeo pištolj i pobegao iz stana? A da pritom nije
zaključao vrata i ugasio televizor? Zar mu ne bi bilo zgodnije da
napravi zasedu u tom plakaru?
Hari je dotad pretresao ceo stan i ustanovio da unutra nema
žive duše. Pošto je prošao kroz kuhinju i dnevnu sobu, zatvorio
je vrata da zvuči kao da je otišao i potom seo na kožni trosed
otkočivši odesu. Nišanio je ka spavaćoj sobi, ali tako da se ne
vidi kroz ključaonicu.
Da je Truls bio u sobi, lošije bi izglede imao onaj koji se prvi
pojavi. Sve je bilo spremno za dvoboj u čekanju. Hari je čekao.
Nepomično, disao je duboko i nečujno, strpljiv kao leopard.
Tek pošto je proteklo četrdeset minuta a da se ništa nije
dogodilo, Hari je konačno ušao i u spavaću sobu.
Sada je seo na krevet. Da li da pozove Berntsena? To bi ga
upozorilo, ali je po svoj prilici ovaj već bio svestan da je Hari
krenuo u lov na njega.
Uzeo je telefon, uključio ga. Čekao je da se poveže na
teleoperatera, pa je pozvao broj koji je memorisao pre nego što
je krenuo sa Homenkola skoro dva sata pre toga.
Pošto je zvonilo tri puta, a niko se nije javio, odustao je.
Pozvao je Torkilda kod teleoperatera. Ovaj mu se javio za dve
sekunde:
„Šta hoćeš, Hule?“
„Pokreni pretragu po baznim stanicama. Treba mi Truls
Berntsen. Ima službeni policijski telefon, tako da je sigurno vaš
pretplatnik.“
„Ne možemo se više ovako viđati.“
„Ovo je zvanična istraga.“
„Onda sledi proceduru, nađi pravnika, prosledi zahtev
načelniku Kriminalističke policije i javi se kad budeš imao
dozvolu.“
„Hitno je.“
„Vidi, ne mogu stalno da ti dajem…“
„Torkilde, tiče se ubistava policajaca.“
„U tom slučaju, Hari, načelnik će ti dati dozvolu za dve
sekunde.“
Hari tiho opsova.
„Žao mi je, Hari, moram da mislim i na sebe. Ako bi se
otkrilo da proveravam kretanja policajaca bez naloga… Zašto ti
je toliki problem da ga nabaviš?“
„Čujemo se.“ Hari prekide vezu. Imao je dva propuštena
poziva i primio tri poruke. Verovatno su poslate dok mu je
telefon bio isključen. Pročitao ih je redom. Prva je bila od
Rahele.
Pokušala da te dobijem. Stigla kući. Kuvam nešto lepo ako mi
kažeš kad stižeš. Imam iznenađenje za tebe. Neko hoće da te
pobedi u Tetrisu.

Hari je pročitao tu poruku još jednom. Rahela se vratila. Sa

Olegom. Prvi poriv bio mu je da istog trenutka otrči do auta, da
batali ceo projekat. Možda je ipak pogrešio, možda ipak nije
trebalo da bude tu. Međutim, ujedno je znao tačno šta je to –
prvi poriv. Pokušaj da pobegne od onog neizbežnog. Druga
poruka bila je sa nepoznatog broja.
Moramo da razgovaramo. Da li si kod kuće? Silje G.

Tu poruku je izbrisao, a treći broj je prepoznao odmah.

Mislim da me tražiš. Našao sam rešenje za naš problemčić.

Mesto ubistva G. Dođi što pre. Truls Berntsen.
 Četrdeset četvrto poglavlje
Kad se vratio na parking, Hari opazi da je na jednom automobilu
razbijen prozor. Na asfaltu je svetlucala srča. Suzuki vitara.
Berntsen je imao takav auto. Hari pozva dežurnu službu.
„Hari Hule. Treba mi vlasnik registarskih tablica.“
„Hule, danas to svako može da proveri na internetu.“
„Pa proveri mi onda.“
U odgovor je dobio neko gunđanje, a zatim je izdiktirao broj.
Odgovor je dobio za tri sekunde.
„Izvesni Truls Berntsen. Adresa…“
„U redu.“
„Imaš li nešto da prijaviš?“
„Šta?“
„Da li je vozilo predmet krivičnog dela? Izgleda li kao da je
ukraden ili obijen, tako nešto?“
Pauza.
„Halo?“
„Ne, ne, ništa mu ne fali – došlo je do nesporazuma.“
„Nespo…“
Hari prekide vezu. Zašto Truls Berntsen nije otišao u svom
autu? Niko ko prima policijsku platu nije se više mogao vozikati
taksijem po Oslu. Hari pokuša da prizove plan metroa. Na samo
sto metara odatle prolazila je železnica. Stanica Rijen. Ali nije se
čuo voz. Verovatno je u tom delu išao pod zemljom. Hari trepnu
u tami. Upravo je začuo još nešto.
Šuštanje kad su mu se nakostrešile dlake na vratu. Znao je da
je tako nešto nemoguće čuti, pa opet, čuo je samo to. Izvadio je
telefon i odabrao K u imeniku.
„Konačno“, reče Katrina.
„Konačno?“
„Pa valjda vidiš da sam te zvala?“
„Stvarno? Zvučiš zadihano.“
„Trčala sam, Hari. Silje Gravseng.“
„Šta s njom?“
„Pokačila je vesti o ubistvima policajaca po celoj garsonjeri.
Drži i pendrek, nastojnik mi kaže da njime tuče silovatelje. A
ima i brata u ludnici kog su prebila dvojica policajaca. A i sama
je luda. Luda kao struja.“
„Gde si ti?“
„U Vaterlandskom parku. Nema je ovde. Mislim da treba
raspisati poternicu.“
„Ne.“
„Ne?“
„Nije ona ubica.“
„Kako to misliš? Motiv, prilika, profil. Sve je tu, Hari.“
„Ma zaboravi Silje Gravseng. Hoću da mi proveriš jednu
statistiku.“
„Statistiku!“ Prodrala se tako glasno da je slušalica zakrčala.
„Stojim ovde dok na mene balavi pola manijaka iz baze
osuđivanih, jurim potencijalnog ubicu, a ti hoćeš da ti
proveravam statistiku. Teraj se, Hule!“
„Proveri statistiku fbi-ja o smrtnosti svedoka od trenutka kad
im je uručen poziv do početka suđenja.“
„Kakve to veze sad ima?“
„Samo mi daj brojke, okej?“
„Nije okej!“
„Pa onda, Bratova, shvati to kao naređenje.“
„Dobro, ali… Stani malo! Ko je od nas dvoje ovde glavni?“
 „Kad već moraš da pitaš, teško da si ti.“
Naslušavši se još pokoje sočne bergenske psovke, Hari
prekide vezu.

Mikael Belman je sedeo na trosedu pred uključenim

televizorom. Bio je kraj vesti, sad su izveštavali o sportu, pa
Mikaelu pogled odluta ka prozoru. Ka gradu koji se krio u
crnom kazanu pod njim. Insert sa konferencije za štampu
predsednika Gradskog saveta trajao je tačno deset sekundi.
Rekao je da su promene u Savetu česte, kao i da je ovom
prilikom pao ogroman pritisak na datu funkciju, te je bilo
razumno proslediti štafetu. Isabela Skejen vratiće se na mesto
pomoćnice sekretara, Savet je imao korist od osobe s njenim
iskustvom na tom položaju. Sama Skejenova, kako su rekli, nije
bila dostupna da komentariše ovu odluku.
Svetlucao je poput dragulja. Njegov grad.
Čuo je kako se tiho zatvaraju vrata dečje sobe. Ubrzo se
privila uz njega na kauču.
„Jesu li zaspali?“
„Kao klade“, rekla je. Osetio je njen dah na vratu.
„Da li ti se gleda televizija?“ Gricnula ga je za ušnu resicu.
„Ili…“
Osmehnuo se, ali se nije pomerio. Uživao je u toj sekundi,
svestan koliko je savršena. Bilo je savršeno biti tu, u tom
trenutku i na tom mestu. Na vrhu brda. Alfa mužjak koji je
pokorio ženke. Jedna ga je držala podruku, drugu je neutralisao.
Isto je važilo i za mužjake. Asajev mrtav, Truls opet na položaju
njegovog posilnog, bivši direktor policije do guše umešan u
njihov zajednički greh tako da će slušati Mikaela ukoliko ovom
nešto bude ponovo ustrebalo od njega. Povrh svega, Mikael je
znao da je sad stekao poverenje Gradskog saveta sve i ako mu
bude trebalo vremena da uhvati tog Koljača Policajaca.
Odavno se nije osećao tako dobro, odavno se nije toliko
opustio. Osećao je njen dodir, znao je šta će njene ruke učiniti i
pre nego što bi ona znala. Mogla je da ga uzbudi. Ne baš da ga
raspali kao neki drugi, kao ona koju je savladao i onaj koji je
stradao u Hausmanovoj ulici. Ali mogla je da u njemu probudi
dovoljno želje da je ubrzo pojebe. Tako je to u braku. I nije mu
smetalo, bilo je i više nego dovoljno – postoje i bitnije stvari u
životu.
Privukao ju je k sebi, zavukao ruku pod njen zeleni džemper.
Gola koža, poput ringle uključene na najslabije. Tiho je
uzdahnula, nagnula se prema njemu. Zapravo, nije voleo da je
ljubi jezikom. Možda je to voleo nekada, ali više mu nije prijalo.
Nikad joj to nije rekao – zašto bi, ako ona to želi, a njemu je
ipak podnošljivo? Brak. Pa opet, malčice mu je laknulo kada je
zapištao bežični telefon na stočiću pored troseda.
Javio se. „Da?“
„Ćao, Mikaele.“
Glas mu se tako prisno obratio da je Mikael isprva bio
siguran da mu je poznat, da mu samo treba nekoliko sekundi da
se seti kome pripada.
„Ćao“, odgovorio je stoga ustajući sa sofe. Pošao je ka terasi,
da se skloni od uključenog televizora. I od Ule. Bio je to
automatski potez, uvežban kroz dugi niz godina. Delom iz
obzira prema njoj. Delom iz obzira prema vlastitim tajnama.
Glas sa druge strane bio je tih. „Opusti se, Mikaele, ne
poznajemo se.“
„Hvala, i opuštam se“, odvrati Mikael. „Kod kuće. I zato bi
bilo lepo da pređeš na stvar.“
„Radim u Državnoj bolnici,“
Iako mu dotad to nije palo na pamet, bar ne koliko je mogao
da se seti, Mikael je već napamet znao nastavak. Otvorio je vrata
terase i iskoračio na hladne kamene ploče ne skidajući telefon s
uva.
„Negovao sam Rudolfa Asajeva, sigurno ga se sećaš,
Mikaele. Pa da, naravno da ga se sećaš. Vi ste bili poslovni
partneri. Sve mi je poverio u onim satima kad se probudio iz
kome. Rekao mi je šta ste vas dvojica radili.“
Napolju se beše naoblačilo, temperatura je pala, a kamen je
bio tako hladan da mu je pekao tabane kroz čarape. Pa opet,
Mikael Belman je osećao da mu znojne žlezde rade punom
parom.
„Kad smo kod partnerstva“, nastavi onaj glas. „Možda bismo
ti i ja mogli nešto da se dogovorimo.“
„Šta hoćeš?“
„Ukoliko ne voliš okolišanje, recimo da želim nešto tvog
novca u razmenu za ćutanje.“
To mora biti onaj bolničar s Enebaka, onaj kog je Isabela
unajmila da sredi Asajeva. Tvrdila je kako će ovaj rado
prihvatiti honorar u naturi, ali to mu očigledno nije bilo
dovoljno.
„Koliko?“, upita Belman nastojeći da zvuči odlučno, ali je
primetio da nije zazvučao onoliko hladnokrvno koliko je želeo.
„Ne previše. Ja sam ti skroman čovek. Deset hiljada.“
„Premalo.“
„Premalo?“
„Zvuči mi kao prva rata.“
„Pa da kažemo onda, sto hiljada.“
„Zašto to nisi odmah rekao?“
„Zato što mi te pare trebaju koliko večeras, sve banke su
zatvorene, a sa bankomata ne možeš podići više od deset
hiljada.“
 Očajan je. To je dobra vest. Ili pak nije? Mikael priđe ogradi
terase, pogleda svoj grad, pokuša da se usredsredi. Obično se
najbolje snalazio upravo u takvim situacijama, kada su svi ulozi
na stolu i kada svaki pogrešan potez može biti smrtonosan.
„Kako se zoveš?“
„Šta znam. Dan. Od Danuvije.“
„Dobro, Dane. Jasno ti je, valjda, da ovi pregovori ne
podrazumevaju da priznajem bilo šta? Da te možda mamim u
zamku kako bih te uhapsio zbog iznuđivanja?“
„To mi sad govoriš samo zato što se plašiš da sam novinar
koji je nešto načuo, pa sad hoće na prevaru da izmami priznanje
od tebe.“
Jebiga.
„Gde?“
„Radim večeras, pa moraš da dođeš ovamo. Ali naći ćemo se
na diskretnom mestu – na zatvorenom odeljenju, tamo više nema
nikoga. Za četrdeset pet minuta, u Asajevljevoj sobi.“
Četrdeset pet minuta. Ovome se baš žurilo. Naravno, možda
je to bila mera predostrožnosti – nije ostavljao vremena Mikaelu
da mu napravi zasedu. Međutim, Mikael je uvek verovao u
jednostavna objašnjenja. Na primer, da je dotični anestetičar bio
narkoman čije su zalihe naprasno presušile. A to bi moglo
pojednostaviti celu stvar, čak dovesti i do konačnog rešenja
problema.
„U redu.“ Mikael je prekinuo vezu i udahnuo onaj čudni,
blago otužni miris koji je dopirao iz terase. Potom se vratio u
dnevnu sobu i zatvorio vrata za sobom.
„Moram da idem“, rekao je.
„Zar sada?“ Ula ga pogleda onako povređeno, što bi ga inače
nagnalo da se brecne na nju.
„Sada.“ Pomislio je na pištolj koji je čuvao zaključan u
prtljažniku auta. Glok 22, poklon od kolege iz Amerike.
Nekorišćen. Neregistrovan.
„Kad se vraćaš?“
„Ne znam. Nemoj da me čekaš.“
Pošao je ka predsoblju znajući da ga ona posmatra. Nije
zastao sve do ulaznih vrata.
„Ne, ne idem da se nađem s njom. Okej?“
Ula mu nije odgovorila, već se okrenula prema televizoru
praveći se da pomno sluša vremensku prognozu.

Katrina opsova. Preznojavala se od sparine u Kotlarnici, ali je

nastavila da kuca.
Gde je, jebote, ta statistika fbi-ja o mrtvim svedocima? I koji
će krasni ona sad Hariju?
Pogledala je na sat. Uzdahnula i pozvala ga.
Nije se javio na telefon. Pa naravno.
Poslala mu je poruku da joj treba još vremena, da je upala u
najskrovitije odaje fbi-ja, ali da je ta statistika ili najstrože
čuvana tajna – ili je Hari nešto pobrkao. Bacila je telefon na sto.
Došlo joj je da pozove Lejfa Redbeka. Ne, ipak ne njega. Neku
drugu budalu koja bi je udostojila jebanja te večeri. Pade joj na
pamet još neko, ali se namrštila. Otkud baš on? Sladak je, ali
otkud to? Da li je o tome već neko vreme nesvesno razmišljala?
Možda Hari nije mislio na fbi, već na cia?
Ukucala je nove reči. Central Intelligence Agency. Witness,
trial, death.37 Return. Pretraživač je radio svoj posao i počeo da
izbacuje rezultate.
Vrata iza nje su se otvorila, osetila je dašak svežine iz
laguma.
„Bjerne?“, upitala je ne osvrćući se.
Hari se parkirao kod Crkve Svetog Jakova i otišao pešice do
zgrade u Hausmanovoj ulici 92.
Zastao je i osmotrio fasadu.
Na trećem spratu videla se slaba svetlost u prozorima koji su
sad dobili rešetke – valjda su se novom vlasniku smučile provale
preko požarnog stepeništa sa zadnje strane.
Hari pomisli kako bi možda trebalo da oseti nešto više. Ipak
je tu stradao Gusto, a i on sam jedva otud izvukao živu glavu.
Gurnuo je kapiju. Kao i nekad, još je bila otključana, ulaz
slobodan.
U dnu stepeništa izvukao je odesu, otkočio je i pogledao
naviše osluškujući i udišući smrad drveta natopljenog urinom i
povraćkom. Potpuna tišina.
Počeo je da se penje, gazio je što je mogao tiše po mokrim
novinama, tetrapacima od mleka i iskorišćenim iglama. Kada je
stigao na drugi sprat, zastao je pred vratima. I ona su bila nova.
Blindirana, sa više brava. Samo izuzetno motivisan provalnik bi
se uhvatio ukoštac s njima.
Hari nije video nijedan razlog da pokuca. Zašto da protraći
faktor iznenađenja? Zato je samo pritisnuo kvaku, shvatio da su
opruge zategnute, ali da vrata nisu zaključana, pa je zgrabio
odesu obema rukama i šutnuo teška vrata desnim stopalom.
Hitro je zakoračio unutra i smesta se pomerio ulevo da se
skloni sa svetlosti u dovratku. One jake opruge zalupile su vrata
za njim.
A onda je nastupila tišina, čuli su se samo nekakvi tihi
otkucaji.
Hari preneraženo trepnu.
Izuzev nekog malog televizora, naoko isključenog ali s belim
brojčanikom na crnom ekranu koji je pokazivao pogrešno
vreme, ništa se nije promenilo. Bilo je to isto ono ofucano
narkomanskog gnezdo sa dušecima i đubretom na podu. A jedan
komad tog đubreta sedeo je na stolici i posmatrao ga.
Bio je to Truls Berntsen.
Hari je bar mislio da je to Truls Berntsen.
Da je to nekad bio Truls Berntsen.
 Četrdeset peto poglavlje
Kancelarijska stolica stajala je nasred sobe, pod jedinim izvorom
svetlosti u vidu pocepanog lampiona.
Hari je ocenio da i lampion, stolica i televizor koji je
isprekidano otkucavao kao pokvaren električni uređaj, svi potiču
iz sedamdesetih godina, ali nije bio sasvim siguran.
Isto se odnosilo i na korisnika te stolice.
Nije, naime, bilo do kraja izvesno da je osoba prilepljena
lepljivom trakom za stolicu stvarno bio Truls Berntsen, rođen
sedamdeset i neke, a stradao ove godine. Naime, taj čovek nije
imao lice, već samo kašu od crvene i relativno sveže, i crne,
skorele krvi s mestimičnim primesama kostiju. Ta kaša bi se
razlila da je nije držala providna plastična opna čvrsto obmotana
oko žrtvine glave. Jedna kost je probila plastiku i štrčala.
Prianjajuća folija, pomisli Hari. Kao upakovano mleveno meso
u prodavnici.
Hari je uspeo da odvrati pogled i zadrži dah ne bi li bolje čuo.
Priljubio se leđima uza zid. S napola podignutim pištoljem
osmotrio je celu prostoriju sleva nadesno.
Zurio je u ugao prema kuhinji, video se deo onog istog,
starog frižidera i radna ploča, ali se u toj polutami lako mogao
kriti još neko.
Ništa se nije čulo, ništa se nije pomeralo.
Hari je čekao. Rasuđivao. Da je to bila zamka u koju ga je
neko namamio, valjda bi ga uveliko i ubio.
Udahnuo je. Imao je prednost utoliko što je već boravio u
tom stanu, pa je znao da nema drugih skrovišta osim kuhinje i
kupatila. Mana je bila što si morao okrenuti leđa jednom od ta
dva da uđeš u ono drugo.
Odlučivši se, zakoračio je prema kuhinji, provirio iza zida i
odmah se povukao nazad. Zatim je pustio da mozak obradi
primljene podatke. Šporet, hrpe ambalaže od pice, frižider.
Unutra nije bilo nikoga.
Otišao je do kupatila. Vrata iz nekog razloga više nije bilo, a
svetlo je bilo ugašeno. Prišao je dovratku i stisnuo prekidač.
Odbrojao do sedam. Opet provirio i odmah se povukao. Prazno.
Skliznuo je na pod leđa oslonjenih o zid. Tek tad je osetio
koliko mu se srce razlupalo pod rebrima.
Posedeo je nekoliko sekundi, da se sabere.
Zatim je prišao telu na stolici. Čučnuo i osmotrio crvenu kašu
pod folijom. Lica nije bilo, ali istureno čelo i donja vilica, kao i
jeftina frizura nisu ostavili prostora za sumnju – ipak je to bio
Truls Berntsen.
Harijev mozak uveliko je obrađivao činjenicu da je pogrešio,
i da Truls Berntsen nije bio Koljač Policajaca.
Ali jedna druga misao ju je pratila u stopu: bar ne jedini.
Da li je posredi bilo baš to – ubistvo saučesnika – da li je
ubica zatirao svoje tragove? Da li je Truls Berntsen Bivis bio u
dosluhu s nekim sebi sličnim bolesnikom, da li je sve to bilo
njihovo delo? Da li je Valentin s predumišljajem sedeo pred
kamerama na Ulevolskom stadionu dok je Berntsen ubijao u
Maridalu? I kako su, u tom slučaju, razdelili ubistva među
sobom, za koja je ubistva Berntsen imao alibi?
Hari se uspravio i obazreo. I zašto je on pozvan tu? Telo bi
svejedno brzo bilo otkriveno. A i još ponešto se nije uklapalo.
Gustovo ubistvo nije istraživao Truls Bertnsen, već samo jedna
mala istražna grupa sačinjena od Beate i još pokojeg istražitelja
koji nisu imali mnogo posla pošto je Oleg uhapšen kao
osumnjičeni tek nekoliko minuta po dolasku policije, a dokazi su
potkrepili tu sumnju. Jedini…
U tišini se još čulo ono tiho otkucavanje, ujednačeno i
nepromenjeno kao na časovniku.
Jedini ko se potrudio da istraži to sasvim svakidašnje
narkomansko ubistvo stajao je u toj prostoriji. On sâm.
I on je – kao i svi ostali policajci – pozvan da umre na
poprištu ubistva koje nije rasvetlio.
U narednom trenutku već je pritiskao bravu na ulaznim
vratima. Kao što se i pribojavao, spuštala se bez imalo otpora.
Vukao ju je, ali se vrata nisu pomerala. Nije bilo leptira s
unutrašnje strane, brava je bila poput one u hotelskoj sobi iz
hodnika. Kad nemaš ključ-karticu.
Hari opet prelete pogledom po sobi.
Debela stakla, čelična rešetka s unutrašnje strane. Gvozdena
vrata koja su se zalupila sama od sebe. Napaljen na lov, utrčao je
pravo u zamku kao poslednja budala.
Oni otkucaji nisu postali glasniji, ali se tako činilo.
Hari pogleda prenosivi televizor. I sekunde koje su
otkucavale. Brojčanik nije pokazivao pogrešno vreme. Vreme
se, naime, ne meri unatraške.
Kada je Hari ušao u stan, pisalo je 00:16:10. Sada je pisalo
00:03:51.
Bilo je to odbrojavanje.
Hari priđe, zgrabi televizor i pokuša da ga podigne. Uzalud.
Mora da je bio prikovan za pod. Iz sve snage je ciljano šutnuo
gornju ivicu televizora i plastični okvir se slomio uz tresak. Hari
pogleda unutra. Metalne cevi, staklene tube, kablovi. Hari
nipošto nije bio stručnjak, ali je video pokoju unutrašnjost
televizora i ova mu je izgledala prenaseljeno. A nagledao se i
dovoljno slika improvizovanih eksploziva da prepozna cevnu
bombu.
Počeo je da proučava one kablove, ali je odmah odustao.
Stručnjak za detoniranje iz specijalne jedinice objasnio mu je da
ona stara priča kako je dovoljno preseći crvenu ili plavu žicu
više ne vredi pišljiva boba – danas se prave kojekakve digitalne
gluposti s bežičnim signalima preko blututa, s lozinkama i
okidačima koji će odmah prebaciti brojčanik na nulu ako kreneš
nešto da petljaš.
Hari se zaleteo i bacio na vrata. Možda dovratak popusti.
Nije popustio.
Isto tako su odolele i rešetke na prozorima.
Pridigao se s bolom u ramenima i rebrima. Dreknuo je u
prozor.
Nijedan zvuk nije dopirao unutra, nijedan nije ni izlazio.
Hari uze mobilni. Dežurna služba. Specijalci. Mogli bi da
raznesu vrata. Pogledao je brojčanik na televizoru. Tri minuta,
četiri sekunde. Jedva će dobiti adresu za to vreme. Dva minuta,
pedeset devet sekundi. Listao je imenik. R.
Rahela.
Mogao bi da je pozove. Da se oprosti. Od nje i od Olega. Da
im kaže da ih voli, poželi im da žive bolje od njega. Da budu uz
njega ta poslednja dva minuta. Da ne umre sâm, već u društvu,
da podeli s njima još jedno traumatično iskustvo, ponudi im još
jedan košmar kao suvenir.
„Sranje, sranje!“
Vratio je telefon u džep. Obazreo se. Vrata su bila poskidana
kako ne bi imao gde da se sakrije.
Dva minuta, četrdeset sekundi.
Hari iskorači u kuhinju, koja je bila kraći deo stana u obliku
slova L. Nije bila dovoljno duboka, cevna bomba te veličine
razbucaće sve unutra.
 Pogledao je onaj frižider. Otvorio ga je. Tetrapak mleka, dve
flaše piva i konzerva jetrene paštete. Jednu kratku sekundu se
kolebao između piva i panike, ali se opredelio za paniku i
povadio police, poličice i plastične kutije. Tresnule su na pod iza
njega. Presamitio se i pokušao da uđe. Prostenjao je. Nije mogao
dovoljno da povije vrat, glava nije htela da uđe. Pokušao je
ponovo, psujući svoje krakate udove dok je pokušavao da se
rasporedi na što manju zapreminu.
Jebote, zašto neće!
Pogledao je sat na televizoru. Dva minuta, šest sekundi.
Uvukao je glavu u frižider, podvio kolena poda se, ali sada
leđa više nisu htela da se poviju. Sranje, sranje! Prasnuo je u
smeh. Da li će mu na kraju doći glave to što je odbio besplatne
časove joge u Hongkongu?
Hudini. Prisetio se udisaja, izdisaja i opuštanja.
Izdahnuo je, pokušao da ne misli ni na šta, usredsredio se na
opuštanje. Ne razmišljaj o sekundama, oseti kako su mišići i
zglobovi poslušniji, pokretniji. Oseti kako se, malo--pomalo,
smanjuješ.
Upalilo je.
Jebote, stvarno je upalilo! Ušao je u frižider. U frižider koji je
imao dovoljno metala i izolacije da ga spase. Možda. Ako ono
nije bila cevna bomba iz samog pakla.
Uhvatio se za vrata i još jednom pogledao televizor pre nego
što ih je zatvorio. Minut i četrdeset sedam sekundi.
Već je hteo da zatvori vrata, ali ga ruka nije slušala. Nije ga
slušala zato što mozak, uprkos pokušajima svog razumnog dela,
nije uspevao da porekne ono što su oči videle. A pokušao je da
porekne jer to nije imalo nikakvog značaja za ono jedino što je
bilo važno u tom trenutku – da preživi, da se spase. Da porekne
jer nije mogao sebi da priušti ni vreme ni saosećanje.
 Mleveno meso na stolici.
Na njemu su se pojavile dve bele mrlje.
Bele kao beonjače.
Piljile su pravo u njega kroz prianjajuću foliju.
Manijak je bio živ.
Hari vrisnu. Iskobeljao se iz frižidera i prišao stolici motreći
krajičkom oka na ekran televizora. Strgao mu je foliju s lica. Oči
u mlevenom mesu trepnuše, jedva se čulo disanje. Verovatno je
ipak imao neki dovod vazduha kroz onu bušotinu od kosti.
„Ko je ovo uradio?“, upita Hari.
U odgovor je dobio samo disanje. Mesna maska pred njim
počela je da se sliva poput topljene sveće.
„Ko je on? Ko je Koljač Policajaca?“
I dalje samo disanje.
Hari pogleda na sat. Minut i dvadeset šest sekundi. Neće
uspeti tek tako da se vrati u frižider.
„Hajde, Trulse! Mogu da ga uhvatim.“
Krvav mehur se pojavio tamo gde je Hari pretpostavio da su
bila usta. Čim je pukao, začuo se tih šapat:
„Imao je masku. Nije govorio.“
„Kakvu masku?“
„Zelenu. Skroz zeleno.“
„Zeleno?“
„Hir… ur…“
„Hiruršku masku?“
Kratko klimanje glavom. Oči se opet sklopiše.
Minut i pet sekundi.
Više ništa neće saznati. Vratio se do frižidera.
Sada je uspeo brže. Zalupio je vrata za sobom, lampica se
ugasila.
Stresao se u tami. Odbrojavao je sekunde. Četrdeset devet.
 Manijak bi svejedno umro.
Četrdeset osam.
I bolje je što ga je sredio neko drugi.
Četrdeset sedam.
Zelena maska. Truls Berntsen je pružio informaciju Hariju ne
tražeći ništa zauzvrat. Dakle, ipak je imao tog policajca u sebi.
Četrdeset šest.
Nema tu šta da se razmišlja, unutra ne bi bilo mesta za
dvojicu.
Četrdeset pet.
Uostalom, ne bi stigao da ga odlepi od stolice.
Četrdeset četiri.
Sve i da je hteo, više nije bilo vremena.
Četrdeset tri.
Uveliko.
Četrdeset dva.
Sranje.
Četrdeset jedan.
Sranje, sranje!
Četrdeset.
Hari šutnu vrata frižidera jednim stopalom i izgura se drugim.
Izvukao je neku fioku, zgrabio nož, po svemu sudeći za hleb,
jurnuo ka stolici i počeo da seče lepljivu traku oko naslona za
ruke.
Trudio se da ne gleda televizor, ali je čuo tihe otkucaje.
„Jebi se, Berntsene!“
Obišao je stolicu i isekao traku na naslonu i oko nogu stolice.
Poduhvatio ga je ispod mišica i podigao.
Povrh svega, manijak je morao da bude i težak!
Hari ga je vukao, psovao, vukao i psovao, više nije znao ni
šta izgovara, ali se nadao da je dovoljno izvređao i raj i pakao u
nadi da će se jedno ili drugo umešati i izmeniti taj glupav ali
neizbežan sled događaja.
Naciljao je ka otvorenom frižideru, ubrzao i gurnuo Trulsa
Berntsena u otvor. Krvavo telo je omlitavelo i skliznulo.
Hari zatim pokuša da ga upakuje unutra, ali nije vredelo.
Izvukao je Berntsena iz frižidera, ocrtao krvave pruge po
linoleumu. Pustio ga je, odvojio frižider od zida i začuo čupanje
utikača. Oborio je frižider na leđa između radne ploče i šporeta.
Podigao je Berntsena i ubacio ga unutra, a zatim se uvukao
preko njega. Gurao ga je nogama što je više mogao ka dnu
frižidera gde je bio pričvršćen teški motor. Legao je preko
Berntsena omirisavši znoj, krv i pišaćku koja je neizbežna kada
sediš vezan za stolicu, svestan da će te ubiti.
Hari se ponadao da će obojica stati u frižider pošto je dotad
imao problema sa njegovom visinom i širinom, ali ne i dubinom.
Međutim, sada je i dubina postala problematična.
Jebiga, nije mogao da zatvori vrata preko obojice.
Pokušao je da ih privuče, ali nije vredelo. Falilo mu je tek
dvadesetak centimetara, ali ukoliko se vrata ne budu zatvorila
hermetički, nisu imali šanse da prežive. Od udarnog talasa
popucaće im jetra i slezina, od njegove vreline izgoreće očne
jabučice, a svaki sitan predmet u prostoriji postaće tane,
mitraljez koji kida na komade.
Nije ni morao da odlučuje, već je bilo prekasno.
Ujedno i prekasno da bilo šta izgubi.
Šutnuvši vrata frižidera, Hari iskoči, priđe mu straga i uspravi
ga. Preko frižidera video je da Truls opet pada na pod. Nije
sprečio pogled da odluta prema televizoru. Brojčanik je
pokazivao 00:00:12. Dvanaest sekundi.
„Izvini, Berntsene“, reče Hari.
Zgrabio je Trulsa oko grudi, uspravio ga i unatraške ušao u
uspravljeni frižider. Rukom je preko Trulsa povukao vrata do
pola. A onda je zaljuljao. Težak motor bio je dovoljno visoko da
Hariju takvo težište bude od pomoći.
Frižider se zaklatio unatraške. Nakratko se zadržao u
uspravnom položaju. Truls se svalio na Harija.
Ne sme da padne na tu stranu!
Hari se pobunio protiv toga, pokušao je da gurne Trulsa
napred, ka vratima.
A onda se frižider opredelio i pao je. Na onu drugu stranu.
Hari još jednom ugleda televizor dok je frižider padao
napred, preko vrata.
Čim su tresnuli o pod, izgubio je dah. Obuzela ga je panika
kad je ostao bez kiseonika. Ali unutra je bio mrak. Potpuni
mrak. Težina motora i frižidera obavile su ono čemu se Hari i
nadao: pritisnule su vrata o pod.
A onda je bomba eksplodirala.
Harijev mozak je implodirao i ugasio se.

Trepnuo je u tami.
Mora da je izgubio svest na nekoliko sekundi.
U ušima mu je strašno pištalo, lice ga je peklo kao da ga je
neko polio kiselinom. Ali bio je živ.
Zasad.
Treba mu vazduha. Hari provuče ruke ispod Trulsa, koji je
ležao pod njim, a preko vrata frižidera. Uprevši se leđima o dno
frižidera, gurnuo je iz sve snage. Frižider se okrenuo preko šarki
i pao u stranu.
Hari se otkotrljao iz frižidera i ustao.
Prostorija je ličila na prizor iz distopijskih priča, siv pakao
prašine i dima, bez ijednog prepoznatljivog predmeta, čak i ono
što je nekad bilo frižider, sad je ličilo na nešto drugo. I
blindirana ulazna vrata su izletela iz šarki.
Berntsena je ostavio da leži. Može se samo nadati da je
prokleti manijak mrtav. Isteturao se niz stepenice na ulicu.
Zurio je niz Hausmanovu ulicu. Video je policijske sirene, ali
je čuo samo ono pištanje kao kad štampaču nestane papira, bio
je to alarm koji neko pod hitno mora ugasiti.
I dok je tako stajao posmatrajući bešumna patrolna kola, kroz
glavu mu prolete ista ona misao kao kada je osluškivao da li se
na Manglerudu čuje metro. Nije ga čuo. Nije čuo ono što bi
trebalo da čuje. Zato što nije razmislio. Prvi put je razmislio tek
kada je na Manglerudu zamišljao mrežu metroa u Oslu. I tek
tada je shvatio šta je ono čekalo potopljeno u tami i odbijalo da
izbije na površinu. Šuma. Kroz šumu nije išla železnica.
 Četrdeset šesto poglavlje
Mikael Belman zastade.
Oslušnuo je i pogledao niz prazan hodnik
Kao pustinja, pomislio je. Njegov pogled nije imao za šta da
se uhvati na toj drhtavoj, beloj svetlosti koja je brisala sve
obrise.
A taj zvuk, to drhtavo brujanje neonskih sijalica, zvuk
pustinjske vreline, poput uvoda u nešto što se nikad ne dogodi.
Prazan bolnički hodnik na čijem kraju nema ničeg. Možda je sve
to i bilo samo fatamorgana – rešenje koje je Isabela Skejen
smislila za problem Asajeva, onaj poziv od pre jednog sata,
hiljadarke koje je upravo ispljunuo jedan bankomat u centru,
ovaj pusti hodnik u pustom bolničkom krilu.
Neka bude samo priviđenje, samo san, pomisli Mikael
nastavivši da ide. Ipak, rukom koju je držao u džepu mantila
opipao je da li je otkočen glok 22. U drugom džepu nosio je
svežanj novčanica. Ukoliko baš bude morao da odreši kesu.
Ukoliko ih, na primer, bude više od jednog. Ali nije to očekivao.
Svota je bila premala da bi se delila. A tajna prevelika.
Prošao je pored nekog aparata za kafu. Skrenuo je iza ugla i
ugledao hodnik kako se nastavlja u tom ujednačenom belilu. Ali
sada se videla i stolica. Stolica na kojoj su sedeli dežurni
policajci pred Asajevljevom sobom. Nisu je sklonili.
Osvrnuo se da proveri ima li nekog iza njega, pa je opet
produžio.
Kretao se dugim koracima, ali je gazio pažljivo, gotovo
nečujno. U prolazu je proveravao vrata. Sva su bila zaključana.
 Obreo se pred onim vratima pored stolice. Instinktivno je
dotakao sedište. Bilo je hladno.
Udahnuo je i izvukao pištolj. Pogledao je svoju šaku. Gle,
nije podrhtavala.
Najbolje se snalazio u takvim situacijama.
Vrativši pištolj u džep, pritisnuo je kvaku i vrata se otvoriše.
Nema razloga da propustim faktor iznenađenja, pomisli
Mikael Belman. Gurnuo je vrata i zakoračio.
Prostorija se kupala u jarkoj svetlosti. Međutim, u njoj nije
bilo ničeg osim kreveta na kojem je ležao Asajev. Bio je
postavljen nasred prostorije, tik ispod lampe. Na metalnim
kolicima pored njega svetlucali su oštri, sjajni instrumenti.
Možda su preinačili sobu u malu operacionu salu.
Opazivši pokret iza jednog prozora, stegao je pištolj u džepu.
Začkiljio je. Zar mu trebaju naočari?
Kada mu se vid izoštrio i kada je shvatio da je video samo
odraz, da je pokret bio iza njega, bilo je već kasno.
Osetivši nečiju ruku na ramenu, reagovao je hitro, ali onaj
ubod u vrat kao da mu je momentalno presekao vezu sa rukom u
kojoj je držao pištolj. I pre nego što mu se sasvim smračilo pred
očima, ugledao je njegovo lice tik uz svoje na crnom prozoru.
Nosio je zelenu kapu i zeleni povez preko usta. Kao hirurg.
Hirurg pred operaciju.

Katrina je bila previše obuzeta dešavanjima na ekranu da se

začudi što joj osoba koja je ušla na vrata iza nje nije odgovorila.
Pa opet, kada su se vrata zalupila i preprečila put zvucima iz
laguma, ponovila je pitanje:

„Gde si bio, Bjerne?“

Spustio joj je ruku na rame i uz vrat. Iznenadila se koliko joj
je prijalo da oseti topli muški dodir na goloj koži vrata, dodir
prijateljske ruke.
„Bio sam na mestu zločina da položim cveće“, reče iza nje
glas s dobro poznatim naglaskom.
Katrina se iznenađeno namrštila.
No files found,38 pisalo je na ekranu. Zar je moguće? Zar
nigde ne postoji nijedan dokument sa statistikom o smrtnim
slučajevima među krunskim svedocima? Stisnula je Harijevo
ime na ekranu telefona. Ona ruka je počela da joj masira vrat.
Katrina zastenja ne bi li iskazala odobravanje. Zažmurila je i
zabacila glavu. Počelo je da zvoni.
„Niže, niže. Na kakvom mestu zločina?“
„Na seoskom putu, neko je zgazio jednu devojčicu – slučaj
nikad nije rasvetljen.“
Hari se nije javljao. Katrina je sklonila telefon s uva i
otkucala poruku. Nema rezultata za takvu statistiku. Poslala ju
je.
„Dosta si se zadržao“, rekla je. „Šta si radio posle?“
„Pobrinuo se za kolegu koji je bio sa mnom“, odvrati glas.
„Moglo bi se reći da je malo pukao.“
Katrina je obavila svoj zadatak i tek tad počeše da joj dopiru
ostali čulni utisci do mozga. Taj glas, ta ruka, taj miris. Polako
se okrenula na stolici. I pogledala naviše.
„Ko si ti?“, upitala je.
„Ja?“
„Nisi Bjern Holm.“
„Nisam?“
„Nisi. Bjern Holm je opsednut otiscima prstiju, balistikom i
krvlju. On ne masira tako da osetiš ukus šećera u ustima. Dakle,
šta hoćeš?“
Opazila je kako se po bledom, okruglom licu pred njom
razliva rumenilo. One buljave oči iskolačile su se i više nego
obično, a Bjern privuče ruku k sebi i poče grozničavo da se
drapa po zulufu na obrazu.
„Ne, ovaj, izvini, nisam hteo… samo sam… samo…“
Toliko se zacrveneo i upleo u mucanje da je naposletku
opustio onu ruku i pogledao je očajnički, poraženo. „Jebiga,
Katrina, ovo je ispalo baš jadno.“
Katrina ga pogleda. Došlo joj je da prasne u smeh. Majku
mu, baš je sladak kad se tako spetlja.
„Imaš li auto?“, upitala je.

Truls Berntsen se probudio.

Zurio je preda se. Sve oko njega bilo je belo i svetlo. I više
nije osećao bol, naprotiv – bilo mu je divno. Belo i divno. Biće
da je umro. Pa naravno da je umro. Čudno. Još čudnije je bilo
što su ga greškom poslali ovamo. Na lepo mesto.
Osetio je drmusanje u telu. Možda je malo požurio s lepim
mestom, biće da je još putovao. U daljini se čulo zavijanje
brodske sirene. Skeledžijine sirene.
Nešto mu se pojavilo pred očima i zaklonilo svetlost.
Bilo je to lice.
Začuo se i glas: „Probudio se.“
Pojavilo se još jedno lice. „Daćemo mu još morfijuma ako
zavrišti.“
I Truls smesta oseti da se bolovi vraćaju. Bolelo ga je celo
telo, mislio je da će mu glava eksplodirati.
Opet ono drmusanje. Hitna pomoć. Nalazio se u vozilu
saniteta koje je odvrnulo sirene do daske.
„Ulsrud, Kriminalistička policija“, reče ono prvo lice nad
njim. „Videli smo na legitimaciji da si inspektor Truls
Berntsen.“
„Šta se desilo?“
 „Eksplozija. Popucala su sva stakla u kvartu. Tebe smo
pronašli u frižideru, u tom stanu. Šta se desilo?“
Truls je zažmurio. Čuo je da se pitanje ponavlja. Čuo je i onaj
drugi glas, verovatno nekog bolničara, kako brani policajcu da
gnjavi pacijenta. Koji je, uostalom, na morfijumu, pa mu može
ispričati koješta.
„Gde je Hule?“, prošaputa Truls.
Senka je opet zaklonila jarku svetlost. „Šta si rekao,
Berntsene?“
Truls pokuša da oblizne usne, ali je ustanovio da ih više
nema.
„Onaj drugi, da li je i on bio u frižideru?“
„Samo si ti bio u frižideru, Berntsene.“
„Ali i on je bio tamo. On… spasao me je.“
„Ako je u tom stanu bio još neko, bojim se da se dotični
pretvorio u tapete. Sve unutra je otišlo u paramparčad. Čak je i
taj frižider u kom smo te našli bio solidno urnisan, pa budi
srećan što si uopšte živ. Ako bi mi samo rekao ko stoji iza
eksplozije, pa da se damo u poteru.“
Truls odmahnu glavom. Bar je mislio da odmahuje glavom.
Nije ga video, sve vreme mu je bio iza leđa, otkako ga je poveo
od fingirane pljačke automobila do drugog auta. Seo je na
zadnje sedište i prislonio Trulsu cev pištolja u potiljak, a ovaj je
vozio. Vozio je do Hausmanove ulice 92. Na toj adresi bilo je
onoliko kriminala vezanog za narkotike, pa je Truls u prvi mah
zaboravio da je ona bila i poprište jednog ubistva. Gusto. Pa
naravno. I tada je shvatio ono što je dotad uspevao da potisne.
Da će umreti. Da se iza njega stepenicama penje Koljač
Policajaca, da ga on sprovodi kroz nova blindirana vrata i vezuje
lepljivom trakom za stolicu piljeći u njega preko zelene hirurške
maske. Truls ga je posmatrao kako prilazi prenosivom televizoru
s druge strane i vadi šrafciger. Primetio je da se brojčanik na
kojem su se smenjivale cifre otkako su se vrata zalupila za njima
sada zaustavio i vratio na šest minuta. Bomba. Zatim je onaj u
zelenom uzeo pendrek, vrlo sličan onome koji je i sam Truls
koristio, i počeo da ga mlati po licu. Predano, ali bez primetnog
uživanja ili uživljavanja. Laki udarci, nedovoljno jaki da slome
kost, već samo da popucaju kapilari i krvni sudovi tako da mu
lice natekne od oslobođene tečnosti pod kožom. Zatim je počeo
da udara jače. Truls je izgubio osećaj u koži, osetio je samo kako
ona puca, kako mu se krv sliva niz vrat i grudi, osetio bi tup bol
u glavi, u mozgu – ne, dublje i od mozga – pri svakom udarcu
pendreka. Čuo je kako mu puca nosna kost i hrskavica, osetio je
da mu se lome zubi i ispunjavaju usta, kako se vilice odvajaju i
vise o nervima, a onda se – konačno – sve zamračilo.
Sve dok se nije probudio u paklenim bolovima i ugledao ga
bez hirurške maske. Pred nekim frižiderom stajao je Hari Hule.
Isprva se zbunio.
A odmah zatim je sve postalo krajnje logično: Hari Hule je
želeo da se reši osobe koja je odlično poznavala sva njegova
zlodela. Hteo je da ubistvo zakamuflira kao delo serijskog ubice
policajaca.
Pa opet, Hule je bio viši od onog drugog. I imao je drugačiji
pogled u očima. I pritom se gurao da uđe u frižider, jebote. S
mukom. Bili su u istom sosu, dva policajca na istom mestu
zločina koji će i umreti zajedno. Kakva ironija – zar baš njih
dvojica! Da ga nije toliko sve bolelo, prasnuo bi u smeh.
A onda je Hule izašao iz frižidera, oslobodio Trulsa i
odvukao ga sa sobom. Negde tu je opet izgubio svest.
„Mogu li da dobijem još morfijuma?“, prošaputa Truls
nadajući se da će ga čuti od te proklete sirene. Nestrpljivo je
iščekivao talas blagostanja koji će mu preplaviti telo i isprati taj
užasan bol. A sledeću pomisao je pripisao dejstvu narkotika, jer
mu je takav ishod zapravo savršeno odgovarao. Pa opet,
pomislio ju je.
Pomislio je kako je sranje što je Hari stradao na taj način.
Junački, jebote.
Ustupio mu je svoje mesto, žrtvovao se za svog neprijatelja.
A ti, neprijatelju, izvoli pa živi s tim. Živi s tim što si živ zato
što je bolji od tebe odlučio da umre za tebe.
Truls oseti kako mu se od krsta širi jeza gonjena bolom. Umri
za nešto, za bilo šta, samo ne za bednoga sebe. Možda je to bila
poruka. U tom slučaju – jebi se, Hule.
Potražio je pogledom bolničara i spazio da su prozori mokri.
Mora da je počela kiša.
„Daj još morfijuma, jebote!“
 Četrdeset sedmo poglavlje
Policajac sa imenom nalik na brzalicu – Karsten Kaspersen –
sedeo je u portirnici Policijske akademije i zurio u pljusak
napolju. Kiša je padala savršeno vertikalno u tami, dobovala o
crni, svetlucavi asfalt i slivala se niz vrata.
Ugasio je svetlo kako niko ne bi video da u portirnici još sedi
čuvar. A taj „niko“ bio je onaj što je ukrao pendreke i ostalu
opremu. Nestale su i rolne stare policijske trake koje su koristili
za obuku studenata. Pošto na ulaznim vratima nije bilo tragova
obijanja, kradljivac je imao ključ-karticu. A pošto je kradljivac
imao ključ-karticu, problem više nisu bili pišljivi pendreci i
policijska traka, već činjenica da imaju lopova u svojim
redovima. Lopova koji će možda uskoro patrolirati ulicama kao
policajac. I tako nešto, vala, neće proći, ne u Karstenovoj
policiji.
Sada je video nekog kako prilazi po kiši. Izronio je iz tame
dole kod Slemdalskog puta, prošao ispod svetiljki pred Šato
nefom i uputio se pravo prema ulazu. Po hodu ga Karsten nije
prepoznao. Više je to bilo nekakvo teturanje. A i sav se nekako
naherio, kao da mu jak vetar udara o bok.
Međutim, imao je karticu koju je ubacio u automat i u
narednom trenutku ušao je u školu. Kaspersen – koji je po hodu
mogao prepoznati svakog u tom delu zgrade – skočio je na noge
i iskoračio iz portirnice. Trećeg objašnjenja nije bilo – ili je imao
dozvolu pristupa ili nije, nije postojalo ništa između.
„Hej, ti tamo!“, povika Kaspersen. Izašao je isprsivši se –
štos iz životinjskog carstva, učini da izgledaš što veći, nije
Karsten znao mnogo o tome, ali znao je da uvek upali. „Ko si ti,
jebote? Šta ćeš ovde? Otkud ti ta kartica?“
Presamićeni, pokisli subjekt pred njim se osvrnuo. Izgledalo
je kao pokušava da se uspravi. Lice mu se krilo pod senkom
dukserice sa kapuljačom, ali su se dva blistava oka caklila u
tami. Karstenu se činilo da ga je oprljio tim prodornim
pogledom. Borio se da udahne, i tek tad je pomislio kako nije
naoružan. Majku mu, kako mu nije palo na pamet da uzme nešto
čime bi savladao lopove.
Subjekt je skinuo kapuljaču.
Ma kakvo savladavanje, pomisli Kaspersen. Treba mi nešto
za samoodbranu.
Subjekt je, naime, izgledao kao nešto s onog sveta. Mantil mu
je bio poderan i bušan, a isto takvo mu je bilo i lice.
Kaspersen se povlačio prema portirnici. Pitao se da li je ključ
s one strane brave.
„Kaspersene.“
Taj glas.
„Kaspersene, ja sam.“
Kaspersen zastade i izvi glavu u stranu. Zar je to stvarno…?
„Pobogu, Hari, pa šta ti se desilo?“
„Samo jedna eksplozija. Izgleda gore nego što stvarno jeste.“
„Gore? Izgledaš kao božićna pomorandža špikovana
karanfilićima.“
„Ma samo su…“
„I to crvena pomorandža. Hari, krvariš na sve strane. Sačekaj,
idem po gazu.“
„Možeš li da mi doneseš to u Arnoldov kabinet? Moram
nešto tamo da obavim, hitno je.“
„Arnold nije sad tamo.“
„Znam.“
 Karsten Kaspersen se oteturao do ormarića prve pomoći u
portirnici. A dok je vadio flastere, gazu i makaze, nesvesno je
premotavao ceo razgovor u glavi, ali se stalno zaustavljao na
poslednjoj reči i načinu na koji ju je Hari izgovorio. Sa tolikom
težinom. Znam. Kao da nije rekao njemu, Karstenu Kaspersenu,
već za sebe.

Mikael Belman se probudio. Otvorio je oči.

I smesta opet zažmurio kada mu se jarka svetlost prelomila o
sočiva i mrežnjače očiju. Samo se prelomila, ali činilo mu se da
prži pravo u ogoljen živac.
Nije mogao da se pomeri. Izvrnuo je glavu u stranu i
začkiljio. Još se nalazio u istoj onoj prostoriji. Pogledao je
nadole i video da je zalepljen za krevet belom lepljivom trakom.
Ruke su mu bile prilepljene za bokove, a noge jedna za drugu.
Kao mumija.
Živa mumija.
Začuo je zveckanje metala i izvio je glavu na drugu stranu.
Osoba koja je petljala s instrumentima na kolicima bila je
obučena u zeleno i nosila je masku preko usana.
„Au“, reče zeleni. „Zar je anestezija već popustila? Šta ćeš,
nisam ti ja baš specijalista za anesteziju. Tačnije, nisam
specijalista ni za šta od ovih bolničkih stvari.“
Mikael je razmišljao, pokušavao je da se izbavi iz
zbunjenosti. Šta se kog đavola dešavalo?
„Inače, pronašao sam pare koje si mi poneo. Lep je to gest,
ali mi ne trebaju. Uostalom, nema tih para koje bi pokrile ono
što si ti uradio, Mikaele.“
Ako nije bio onaj anestetičar, kako je znao za vezu između
Mikaela i Asajeva?
Zeleni uze neki instrument i prinese ga ka svetlosti.
 Mikael začu strah kako mu kuca na vrata. Dotad ga nije
osetio, mozak mu je još bio obavijen drogom kao vatom, ali
kako anestezija bude popuštala, sve ispod te vate će izbiti na
površinu. Bol i strah. I smrt.
Mikael je, naime, tek tada shvatio. A trebalo je da shvati i pre
nego što je krenuo od kuće. Ta soba bila je poprište još jednog
nerasvetljenog ubistva.
„I ti, a i Truls Berntsen.“
Truls? Kakve je sad Truls imao veze sa ubistvom Asajeva?
„Ali on je već kažnjen. Šta misliš, koji se od ovih koristi za
odstranjivanje lica? Drška tri sa sečivom broj deset namenjena je
za kožu i mišiće. Ili pak ova – ovo je drška sedam sa sečivom
petnaest.“ Zeleni je pokazao dva naoko identična skalpela.
Svetlost se odbila o jedan, pa je tanka pruga svetlosti obasjala
zelenome deo lica i jedno oko. A u tom oku Mikael spazi nešto
što mu je bilo poznato, ali kao kroz maglu.
„Vidiš, distributer nije napisao koji je instrument namenjen
upravo za to.“
A i glas je zvučao poznato, zar ne?
„Šta ćeš, moramo se snaći s ovim što imamo. Mikaele, sad ću
morati da ti pričvrstim i glavu ovim trakama.“
Magla se razvejala i Mikael se našao oči u oči sa strahom.
Sa strahom koji mu je uleteo pravo u dušnik.
Mikael naglo udahnu kada mu je zeleni oborio glavu na
dušek i prevukao lepljivu traku preko čela, a zatim se
naglavačke nadvio nad njim. Spala mu je ona maska sa usana.
Mikaelov mozak je polako okrenuo čulni utisak, da više ne bude
naglavačke. I prepoznao je to lice. I shvatio zašto.
„Sećaš li me se, Mikaele?“, upitao je.
Bio je to on. Onaj peder. Onaj koji je pokušao da poljubi
Mikaela dok je radio u Centrali. U toaletu. Neko ih je video.
Truls ga je pretukao na mrtvo ime u garaži, i on se više nikad
nije vratio. Zato što je znao šta ga čeka. Baš kao što je i Mikael
sad znao.
„Milost.“ Mikael oseti kako mu suze naviru u oči. „Pa ja sam
zaustavio Trulsa. Ubio bi te da ga nisam…“
„Da ga nisi zaustavio kako bi sebi spasao karijeru i postao
direktor policije.“
„Vidi, spreman sam da platim koliko god…“
„O, pa i platićeš, Mikaele. Platićeš ti vrlo velikodušno za ono
što ste mi oduzeli.“
„Oduzeli… Šta smo ti oduzeli?“
„Oduzeli ste mi osvetu, Mikaele. Kaznu za onog ko je ubio
Renea Kalsnesa. Pustili ste ubicu da se izvuče.“
„Ali uvek će biti nerasvetljenih slučajeva. Valjda to znaš
kao…“
Smeh. Hladan, kratak, naglo prikočen. „Znam da niste ni
pokušali, Mikaele. Eto, toliko znam. Bolelo vas je uvo iz dva
razloga. Kao prvo, nedaleko od mesta zločina pronašli ste
pendrek. Da ste malo pažljivije potražili, postojala je opasnost
da u svojim redovima nađete ubicu tog čudovišta, tog groznog
pedera. A šta je bio onaj drugi razlog, Mikaele? Rene nije bio
dovoljno heteroseksualan po policijskim kriterijumima? Je li,
Mikaele? Ali ja sam ga voleo. Voleo sam Renea. Čuješ li to,
Mikaele? Naglas ti kažem da sam ja – kao muškarac – voleo tog
momka, želeo da ga ljubim, milujem po kosi, da mu tepam na
uvo. Je l’ ti to grozno? Ali u dubini duše ti ipak znaš, zar ne?
Znaš koliki je to dar kad možeš da voliš drugog muškarca.
Trebalo je to da kažeš sebi mnogo ranije, Mikaele, danas je za
tebe kasno da doživiš ono što sam ti ponudio dok smo radili u
Centrali. Toliko si se uplašio od onog drugog sebe da si morao
to da izbaciš batinama. Batinama koje sam dobio ja.“
 Dotad je postepeno podizao glas, ali sada je nastavio
šapatom:
„Ali, Mikaele, to je bio samo glup strah. I ja sam ga nekad
osećao i nikad te ne bih kaznio samo zbog njega. Ne, ti i svi
ostali nazovipolicajci koji ste istraživali ubistvo Renea osuđeni
ste na smrt zato što ste okaljali ono jedino što sam ikad voleo.
Ponizili ste ga, oduzeli mu dostojanstvo. Zaključili da žrtva nije
dostojna toga da zbog nje obavite posao za koji ste plaćeni.
Pogazili ste zakletvu da ćete služiti zajednici i pravdi. To znači
da ste izneverili sve nas, oskrnavili celo stado, a samo je stado
sveto. Stado je sveto, a sveta je i ljubav. Zato morate biti
odstranjeni. Odstranjeni, kao što ste vi meni odstranili zenicu iz
oka. Ali dosta priče – moram da se posvetim ovom našem
posliću, ne bih da pogrešim. Srećom, postoje snimci s
uputstvima na internetu. Kako ti se ovo čini?“
Pokazao mu je sliku.
„Izgleda kao jednostavan zahvat, zar ne? Pst, Mikaele! Niko
te ne čuje, ali ako ćeš se tako drati, moraću da ti prelepim i
usta.“

Hari se bacio u stolicu Arnolda Folkestada, koja utonu pod njim

uz otegnuto, hidraulično siktanje. Hari je uključio računar i
njegov ekran sinu u tami. Dok je računar krckao, slao i
preuzimao, aktivirao programe i spremao se za rad, Hari pročita
poruku od Katrine:
Nema rezultata za takvu statistiku.
Arnold mu je rekao da postoji statistika fbi-ja po kojoj
devedeset četiri posto krunskih svedoka tužilaštva na važnim
suđenjima umru pod sumnjivim okolnostima. Ta statistika je
podstakla Harija da izbliza prouči Asajevljevu smrt. Međutim, ta
statistika nije ni postajala. Bilo je to kao u onom Katrininom
vicu, onom koji se urezao u Harijevu moždanu koru, ali nije
razumeo zašto ga pamti:
„U sedamdeset dva posto slučajeva kada neko potegne
statistiku, zapravo je lupio prve brojke koje su mu pale na
pamet.“
Mora da je Hari odavno to pomislio. Posumnjao. Posumnjao
da je Arnold tu statistiku lupio na licu mesta.
Zašto?
Jednostavno – ne bi li nagovorio Harija da se udubi u slučaj
Asajevljeve smrti. Arnold je, naime, doznao nešto, ali nije smeo
da mu kaže šta niti kako je do toga došao. Time bi se, naime,
razotkrio. Ali kao revnostan policajac, bolesno obuzet time da se
svako ubistvo mora rasvetliti, bio je spreman da rizikuje i usmeri
Harija na taj trag.
Arnold Folkestad je, naime, znao da taj trag neće odvesti
Harija samo do Rudolfa Asajeva i njegovih eventualnih ubica.
Mogao ga je odvesti i do samog Folkestada i jednog drugog
ubistva. Jedina osoba koja je znala, i koja je mogla osetiti
potrebu da ispriča šta se dogodilo gore u bolnici, bio je Anton
Mitet. Policajac koji je izneverio struku. A postojao je samo
jedan razlog da se Arnold Folkestad i Anton Mitet – inače
potpuni neznanci – nađu na istom mestu.
Hari se stresao.
Ubistvo.
Računar je bio spreman za pretragu.
 Četrdeset osmo poglavlje
Hari je piljio u ekran. Opet je pozvao Katrinu. Već je hteo da
prekine poziv, kad se začuo njen glas:
„Da?“
Bila je zadihana, kao da je trčala. Ali akustika je bila
drugačija. Zatvoren prostor. Hari pomisli kako je trebalo to da
shvati i onda kada je pozvao Arnolda Folkestada usred noći.
Akustika. Arnold je bio napolju, a ne unutra.
„Jesi li ti u nekoj teretani?“
„U teretani?“ Zvučala je kao da prvi put čuje tu reč.
„Mislio sam da se zbog toga ne javljaš.“
„Ma ne, kod kuće sam. Šta je bilo?“
„Okej, uspori sad puls. Sedim na Policijskoj akademiji.
Upravo sam video istorijat pretraga koje je dotična osoba
obavila na internetu. I zaglavio sam se.“
„Kako to misliš?“
„Arnold Folkestad je pretraživao stranice distributera
medicinske opreme. Hoću da znam zašto.“
„Arnold Folkestad? Šta s njim?“
„Mislim da je on naš čovek.“
„Arnold Folkestad je Koljač Policajaca?“
Iza Katrininog uzvika Hari začu još jedan zvuk. Smesta ga je
prepoznao kao pušački kašalj Bjerna Holma. A čuo je i nešto
nalik na škriputanje dušeka.
„Jeste li to ti i Bjern u Kotlarnici?“
„Ne, kažem ti da sam kod… da smo… da, u Kotlarnici.“
Iako se nakratko zamislio, Hari zaključi da je to ipak bila
najneveštija laž koju je čuo za sve svoje godine u policiji.
„Ako imaš pristup računaru tu gde si, proveri mi Folkestada i
medicinsku opremu. A i Folkestada i mesta i datume zločina. I
posle mi se javi. Sad mi daj Bjerna.“
Čuo je kako Katrina prekriva mikrofon šakom, govori nešto,
a zatim se oglasio Bjern, nekako pospano:
„Da?“
„Obuci gaće i pravac u Kotlarnicu. Nađi nekog pravnika koji
će ti dati nalog za teleoperatera. Treba nam položaj mobilnog
telefona Arnolda Folkestada, ali proveri i ko je večeras zvao
Trulsa Berntsena, okej? U međuvremenu, tražiću od Belmana da
odobri specijalce. Dogovoreno?“
„Da. Ja… mi… vidi, ovaj…“
„Bjerne, da li je to sada bitno?“
„Nije.“
„Okej.“
Hari je prekinuo vezu, a utom se na vratima pojavio Karsten
Kaspersen.
„Našao sam jod i vatu. I pincetu, pa da povadimo te
komadiće…“
„Hvala, Kaspersene, ali ovi komadići su me koliko-toliko
zapušili da ne iscurim. Samo spusti sve to na sto.“
„Pobogu, čoveče, pa…“
Hari mahnu uzjogunjenom Kaspersenu da izađe iz prostorije i
pozva Mikaela Belmana. Posle šest zvonjenja javila mu se
sekretarica. Opsovao je. Potražio je Ulu Belman na internetu i
našao broj fiksnog telefona na Hejenhalu. Ubrzo je začuo nežan,
melodičan glas kako izgovara njihovo prezime:
„Ovde Hari Hule. Da li je Mikael Belman kod kuće?“
„Nije, upravo je izašao.“
„Prilično je važno da ga dobijem. Gde je?“
 „Nije mi rekao.“
„Ako…“
„Ako se pojavi, reći ću mu da pozove Harija Hulea.“
„Hvala.“
Prekinuo je vezu.
Prisilio se da sačeka. Da sačeka s laktovima na stolu, glave
uronjene u šake, da osluškuje kapi krvi na neispravljenim
zadacima. Otkucavale su poput sekundare.
Šuma, šuma. Ne ide voz kroz šumu.
A i akustika, zvučalo je kao da je negde napolju, a ne u sobi.
Kada je Hari te noći pozvao Arnolda Folkestada, ovaj mu je
rekao da je kod kuće.
Pa opet, Hari je u pozadini začuo voz.
Naravno, možda je postojao i sasvim bezazlen razlog da ga
Arnold Folkestad slaže gde se nalazi. Možda je, na primer, bio
kod neke prijateljice za koju nije želeo da se pročuje. Možda je
bila puka slučajnost što je otprilike u vreme tog poziva telo one
devojčice ukradeno sa Zapadnog groblja. Pored kojeg prolazi
laki metro. Puka slučajnost. Ali i ona je bila dovoljna sada kada
su i neke druge stvari isplivale na površinu. Ona statistika.
Hari opet pogleda na sat.
Pomislio je na Rahelu i Olega. Bili su kod kuće.
Kod kuće. Trebalo bi i on da bude tamo. Trebalo bi. Ali
nikad neće biti. Nikad sasvim, nikad bez zadrške, nikad onako
kako bi želeo. Zaista to nije imao u sebi. Umesto toga, imao je
ono drugo što je, poput bakterija koje izjedaju meso, proždiralo
sve u njegovom životu, a čak ni alkohol nije uspevao da ga
obuzda, a ni sada, posle svih tih godina, nije bio sasvim siguran
šta je to. Znao je samo da je unekoliko nalik na ono što je gonilo
i Arnolda Folkestada. Tako jak, tako sveobuhvatan imperativ
koji nikad ne bi uspeo da odbrani sve ono što poruši pred
sobom. A onda ga je – konačno – pozvala.
„Poručio je razne hirurške instrumente, kao i hiruršku
uniformu pre nekoliko nedelja. Za takve porudžbine nije
potrebna licenca.“
„Šta još?“
„Ništa. Ne bih rekla da je provodio mnogo vremena na
internetu, čak mi se čini da je bio malčice oprezan.“
„Šta još?“
„Pretražila sam njegovo ime u bazi telesnih povreda, da
proverim je li bio umešan u tako nešto. Izašao mi je bolnički
karton od pre mnogo godina, ali se ispostavilo da je njegov.“
„Stvarno?“
„Da, lekar navodi da je primljen u bolnicu sa nečim što liči na
povrede u tuči, ali pacijent tvrdi da je pao niz stepenice. Lekar to
odbacuje kao uzrok i ukazuje na povrede celog tela, ali, budući
da je pacijent policajac, prepušta njemu procenu oko
eventualnog prijavljivanja tog slučaja. Takođe, piše i da su slabi
izgledi za povratak kolena na punu funkcionalnost.“
„Dakle, neko drugi je pretukao njega. Šta je bilo sa mestima
ubistava policajaca?“
„Tu nisam pronašla nikakvu vezu. Ne bih rekla da je radio na
istrazi starih ubistava dok je bio u Centrali. Međutim, našla sam
vezu s jednom žrtvom.“
„Stvarno?“
„Rene Kalsnes. Prvo mi se pojavio sam od sebe, a onda sam
ih pretražila u kombinaciji. Imali su dosta toga zajedničkog.
Avio-karte za inostranstvo koje je plaćao Folkestad, sobe s
bračnim krevetom i apartmani na oba imena po velikim
gradovima širom Evrope. Nakit za koji ne bih rekla da ga je
Folkestad nosio, ali ga je kupovao u Barseloni i Rimu. Ukratko,
sve ukazuje na to da su njih dvojica…“
 „Bili u vezi“, dovrši Hari.
„I to, rekla bih, u tajnoj vezi“, reče Katrina. „Na letovima iz
Norveške nikad nisu sedeli zajedno, čak su nekad išli različitim
letovima. A kad su odsedali ovde, uvek su uzimali zasebne
sobe.“
„Arnold je bio policajac“, primeti Hari. „Očigledno je
smatrao da je bezbednije kriti.“
„Ali nije on bio jedini koji je zasipao Renea poklonima i
plaćao mu putovanja.“
„Sasvim je izvesno da nije. A sasvim je izvesno i da su
istražitelji odavno morali da otkriju tu vezu.“
„Hari, previše si strog. Nisu oni imali ove moje pretraživače.“
Hari pažljivo pređe rukom preko čela. „Možda i nisu. Možda
si u pravu. A možda sam nepravedan što mislim da ubistvo
homoseksualca koji se prostituisao kod nadležnih nije probudilo
naročitu posvećenost radu.“
„I jesi nepravedan.“
„Dobro. Šta još?“
„Zasad ništa.“
„Okej.“
Vratio je telefon u džep. Pogledao na sat.
Kroz glavu mu prolete rečenica koju je izgovorio Arnold
Folkestad.
Savest bi trebalo da grize svakog ko nije spreman da se izloži
neprijatnosti zbog pravde.
Da li je Folkestad sva ta osvetnička ubistva doživljavao tako
– kao izlaganje neprijatnosti?
A i kad su razmatrali mogućnost da Silje Gravseng pati od
opsesivno-kompulzivnog poremećaja zbog kog ne preza ni od
čega i ne mari za posledice, rekao je i: „Imam nešto iskustva s
ocd-om.“
 Tip mu je sedeo pred nosom i bez okolišanja rekao ko je i šta
je.
Prošlo je još sedam minuta dok mu se Bjern nije javio.
„Proverili su telefon Trulsa Berntsena, niko ga nije zvao u
skorije vreme.“
„M-hm. Folkestad ga je uhvatio pred kućom. A Folkestadov
telefon?“
„Uključen je, signal pokazuje da se nalazi negde između
Slemdalskog puta, Šato nefa i…“
„Sranje“, reče Hari. „Prekini sad vezu i pozovi ga.“
Hari sačeka nekoliko sekundi, a onda se odnekud začuše
vibracije. Iz fioka u stolu. Hari ih povuče jednu po jednu. Sve su
bile zaključane osim one donje, najdublje. U njoj je svetleo
ekran telefona. Hari ga uze i prihvati poziv.
„Našao!“
„Halo?“
„Hari je, Bjerne. Folkestad je pametan, ostavio je telefon koji
je registrovan na njegovo ime u kabinetu. Kladim se da je bio
ovde u vreme svakog ubistva.“
„Za slučaj da teleoperater proveri i rekonstruiše njegova
kretanja.“
„A i kao znak da je često radio ovde dokasno, ukoliko mu
zatreba alibi. Pošto telefon nije bio ni zaključan, ne verujem da
ćemo pronaći bilo kakav dokaz u njemu.“
„Hoćeš reći – ima drugi telefon?“
„Da, pripejd, kupljen gotovinom, možda i na tuđe ime. Žrtve
su dobijale pozive s takvih telefona.“
„A pošto je telefon večeras tu…“
„Da, bio je u akciji.“
„Ali ako koristi telefon kao alibi, čudi me što nije došao po
njega, da ga odnese kući. Ako bi signal kod operatera pokazao
da je celu noć bio tu…“
„Ne, to mu ne bi bio uverljiv alibi. Postoji još jedna
mogućnost.“
„Koja?“
„Da još nije završio za večeras.“
„Au, jebote. Misliš…?“
„Ništa ja ne mislim. Ne mogu da dobijem Belmana. Možeš li
da pozoveš Hagena. Objasni mu sve i pitaj može li on da
mobiliše specijalce. Udarite na Folkestadovu kućnu adresu.“
„Misliš li da je kod kuće?“
„Ne, ali…“
„Moramo da tražimo tamo gde se vidi“, dovrši Bjern.
Hari još jednom prekide vezu. Zažmurio je. U ušima mu više
skoro uopšte nije pištalo. Umesto toga, sada je čuo jedan drugi
zvuk. Otkucavanje. Odbrojavanje sekundi. Sranje, sranje!
Pritisnuo je oči zglobovima oba kažiprsta.
Da li je još neko toga dana primio anonimni poziv? I odakle?
Sa pripejd telefona. Ili sa telefonske govornice. Ili iz velike
centrale koja ne prikazuje i ne registruje lokale.
Hari je posedeo još nekoliko sekundi u tom položaju.
A onda je sklonio ruke.
Ugledao je veliki, crni fiksni telefon na stolu. Malo je
oklevao, ali zatim podiže slušalicu. Začulo se zujanje telefonske
centrale. Stisnuo je dugme za ponovno zvanje poslednjeg broja i
začu se kratko uzastopno pištanje. A zatim i signal da zvoni.
Neko se javio.
Bio je to isti onaj nežni, melodični glas:
„Belmanovi.“
„Izvin’te, pogrešio sam.“ Hari je spustio slušalicu. I
zažmurio. Sranje, sranje!
 Četrdeset deveto poglavlje
Pusti sad kako, pusti sad zašto.
Harijev mozak pokušavao je da se otrese svega suvišnog i
posveti onom jedinom što je sada bilo važno. Gde.
Gde se kog đavola sad nalazio Arnold Folkestad?
Na mestu nekog zločina.
Sa hirurškim instrumentima.
Kada je Hariju sinulo, začudilo ga je samo jedno – kako nije
shvatio ranije. Bilo je toliko očigledno da bi čak i brucoš
osrednje maštovitosti uspeo da iskombinuje informacije i isprati
tok ubičinih misli. Mesto zločina. Mesto zločina na kojem neko
prerušen u hirurga ne bi bio naročito upadljiv.
Od Policijske akademije do Državne bolnice stizalo se
automobilom za dva minuta.
Hari je još i mogao da stigne na vreme. Specijalci nisu nikako
mogli.
Za samo dvadeset pet sekundi Hari je izleteo iz zgrade. Za
trideset je ušao u auto, upalio motor i izleteo na Slemdalski put
koji je vodio takoreći pravo na njegovo odredište.
Minut i četrdeset pet sekundi kasnije obreo se pred glavnim
ulazom u Državnu bolnicu.
Deset sekundi kasnije gurnuo je rotirajuća vrata i prošao kroz
prijem. Čuo je da neko za njim viče „hej, ti tamo!“, ali je samo
produžio. Njegovi koraci odjekivali su među zidovima i pod
tavanicom hodnika. U trku se mašio iza leđa, zgrabio odesu koju
je tu zadenuo za pojas. Osećao je svoj puls kako odbrojava, sve
brže i brže.
 Protrčao je pored aparata za kafu. Usporio je da ne pravi baš
toliku buku. Zastao je pred stolicom koja je označavala mesto
zločina. Mnogi su znali da je tu umro jedan ruski narko--bos, ali
tek poneko je znao da je on ubijen. Da je soba iza tih vrata bila
poprište jednog nerasvetljenog ubistva. A među tim
malobrojnima koji su znali, bio je i Arnold Folkestad.
Hari zakorači prema vratima i oslušnu.
Proverio je da li je pištolj otkočen.
Puls mu je odbrojao svoje.
Nešto dalje niz hodnik neko je trčao. Pošli su da ga zaustave.
A pre nego što je bešumno otvorio vrata, pomislio je samo još
jedno: kako je sve to jedan ružan san koji se uporno ponavlja,
reprizira, i tu se mora završiti. Mora se probuditi. Mora trepnuti
pred sunčanim jutrom, umotan u belu, hladnu posteljinu i njen
čvrst zagrljaj. Koji ga neće pustiti, koji mu neće dozvoliti da
bude bilo gde drugde osim kod nje.
Hari oprezno zatvori vrata za sobom. Ugledao je s leđa nekog
u zelenom kako se nadvija nad osobom koju je Hari odmah
prepoznao. Bio je to Mikael Belman.
Hari podiže pištolj. Polako je stisnuo obarač. Već je video
rafal kako kida zelenu tkaninu, kako kida nerve i lomi kost, kako
se ta zelena leđa izvijaju pre nego što će pasti potrbuške. Ali
Hari to nije želeo. Nije želeo da ubije tog čoveka s leđa. Želeo je
da mu puca u lice.
„Arnolde“, rekao je prepuklim glasom. „Okreni se.“
Nešto zvecnu na metalnim kolicima kada je zeleni odložio
nešto svetlucavo, bio je to skalpel. Polako se okrenuo i skinuo
zeleni povez sa usana. Pogledao je Harija.
I Hari je piljio u njega, stežući prst na obaraču.
Oni koraci u hodniku bili su glasniji. I brojniji. Moraće da
požuri ukoliko bude želeo da to obavi bez svedoka. Osetio je
kako otpor obarača popušta, stigao je u srce oluje gde vlada
zatišje. Zatišje pred eksploziju. Sada. Ne sada. Malo je opustio
prst. To nije bio on. Nije bio Arnold Folkestad. Zar je pogrešio?
Zar je opet pogrešio? Lice pred njim bilo je izbrijano, usta
otvorena, crne oči nepoznate. Zar je to bio Koljač Policajaca?
Izgledao je tako… zbunjeno. Zeleni je zakoračio u stranu, a tek
tad Hari ugleda i ženu koja se dotad krila iza njega. Ženu, takođe
u zelenom.
Utom se iza njega otvoriše vrata, upale su još dve osobe u
zelenim hirurškim uniformama.
„Kakva je situacija?“, upita jedan od pridošlih glasno i
autoritativno.
„Izgubio je svest“, odvrati ona žena. „Puls mu je slab.“
„Krvarenje?“
„Na podu nema mnogo krvi, ali možda mu je istekla u
želudac.“
„Saznajte krvnu grupu i poručite tri kese.“
Hari je spustio pištolj.
„Policija“, rekao je. „Šta se desilo?“
„Izlazi odavde, pokušavamo da mu spasemo život“, reče onaj
autoritativni.
„I ja. Živote.“ Hari ponovo podiže pištolj. „Pokušavam da
zaustavim ubicu, gos’n hirurže. Ne znamo da li je završio sa
radnim vremenom.“
Autoritativni se okrenuo od Harija. „Ako je ovo jedina, onda
gubitak krvi nije prevelik i neće je biti u unutrašnjim organima.
Da li je upao u šok? Karen, pomozi policajcu.“
Ne pomerivši se od kreveta, žena poče da govori kroz povez.
„Dole na prijemu je sestra ugledala čoveka u krvavoj hirurškoj
uniformi. Izašao je iz zatvorenog krila pravo na ulicu. To joj je
bilo čudno, pa je poslala nekog da proveri. U trenutku kada su
ga pronašli, pacijent je već umirao od gubitka krvi.“
„Zna li neko kuda je taj čovek otišao?“, upita Hari.
„Kažu da je samo nestao.“
„Kad će pacijent doći svesti?“
„Ne znamo ni da li će preživeti. Uostalom, i ti izgledaš kao
da ti je potrebna lekarska pomoć.“
„Nema ovde šta da se radi, samo da se previje“, reče
autoritativni.
Iako tu više nije imao šta da sazna, Hari još nije otišao.
Zakoračio je ka krevetu. I zastao. Zurio je u bledo lice Mikaela
Belmana. Da li je bio svestan? Bilo je teško odrediti.
Jedno oko piljilo je pravo u njega.
Drugog nije bilo.
Samo crna rupa iz koje su štrčali krvavi patrljci tetiva i bela
vlakna.
Hari se okrenu i ode. Izvadio je telefon iz džepa dok je žurno
koračao niz hodnik da što pre izađe na svež vazduh.
„Da?“
„Stole?“
„Hari, zvučiš uznemireno.“
„Koljač je uhvatio Belmana.“
„Uhvatio?“
„Operisao ga je.“
„Kako to misliš?“
„Iščupao mu je jedno oko. I ostavio ga da iskrvari do smrti.
Koljač je odgovoran i za večerašnju eksploziju za koju si
sigurno čuo na vestima. Pokušao je da ubije dvojicu policajaca,
uključujući i mene. Moram da znam kako sad razmišlja, jer više
nemam pojma, jebiga.“
Usledila je tišina. Hari je čekao. Čuo je Stolea Aunea kako
teško diše. Naposletku se oglasio:
 „Stvarno ne znam…“
„To ne želim da čujem, Stole. Pravi se da znaš, okej.“
„Okej, okej. Mogu da ti kažem da je izgubio kontrolu, Hari.
Emocionalni pritisak je eskalirao, iz njega sve kipi i odrekao se
obrazaca. Odsad pa nadalje, može mu pasti na pamet bilo šta.“
„Zapravo mi kažeš da nemaš pojma šta će sledeće uraditi?“
Opet tišina.
„Hvala.“ Hari prekide vezu. Odmah zatim je telefon ponovo
zazvonio. B, Bjern.
„Da?“
„Specijalci su krenuli na Folkestadovu adresu.“
„Odlično! Javi im da se možda i on uputio tamo. I da ćemo
im dati sat pre nego što raspišemo opštu poternicu, da ne čuje
upozorenje preko radija ili tako nešto. Pozovi Katrinu u
Kotlarnicu, stižem i ja tamo.“
Hari je izbio na prijem. Ljudi su piljili u njega, polako
odstupajući. Neka žena vrisnu, neko drugi pobeže iza pulta. Hari
tad ugleda svoj odraz u ogledalu iza pulta.
Gotovo dva metra visok, izbombardovan tip sa najružnijim
automatskim pištoljem na svetu u ruci.
„Izvin’te, narode“, promrmljao je izlazeći na rotirajuća vrata.
„Šta se dešava?“, upita Bjern.
„Ništa posebno“, odvrati Hari. Podigao je lice prema kiši koja
mu je bar na trenutak rashladila požar na licu. „Nego, zapravo
sam na pet minuta od kuće – samo ću svratiti da se istuširam,
polepim flastere i obučem čitavu odeću.“
Prekinuli su vezu, a Hari pored svog auta ugleda radnika
parking-servisa sa spremnim blokčetom.
„Ti to meni pišeš kaznu?“, upita Hari.
„Blokiraš ulaz u bolnicu, nego šta nego ti pišem kaznu.“
Nastavio je da piše ne podigavši pogled.
 „Pa možda bih sklonio vozilo ako se ti budeš pomerio“, reče
Hari.
„Nemoj mi se obraćati kao…“, poče radnik parking-servisa
podigavši pogled. Sledio se ugledavši Harija s odesom. Još je
stajao kao ukopan u asfaltu kada je Hari ušao u auto zadenuvši
opet pištolj za pojas iza leđa, okrenuo ključ motora, opustio
kvačilo i krenuo odatle.
Skrenuo je na Slemdalski put, dodao gas, mimoišao se sa
vozom iz suprotnog smera. U sebi se pomolio da je i Arnold
Folkestad, baš kao i on, pošao kući.
Izbio je na Holmenkolški put. Ponadao se da Rahela neće
odlepiti kad ga ugleda. I da će Oleg…
Bože, koliko se samo radovao što će ih videti. Čak i tada,
takav. Naročito tada.
Pred skretanjem za prilaz kući, malo je usporio.
A zatim je naglo prikočio.
Prebacio u rikverc.
Polako se vratio.
Pogledao je automobile pored kojih je upravo prošao,
parkirane duž pločnika. Zakočio je. Disao je na nos.
Arnold Folkestad je zaista pošao kući. Baš kao i on.
Naime, tamo – između jednog audija i jednog mercedesa koji
su bili tipična vozila za Holmenkolen – stajao je i jedan fijat čije
je godište bilo nemoguće utvrditi.
 Pedeseto poglavlje
Hari je zastao pod jelama da kratko osmotri kuću.
Odatle se nisu videli tragovi provale ni na vratima s tri brave,
ali ni na rešetkama na prozorima.
Naravno, onaj fijat na ulici nije morao biti Folkestadov. I
mnogi drugi su vozili fijate. Hari mu je bio dotakao haubu. Još
je bila topla. Svoj auto je ostavio nasred puta.
Pretrčao je krijući se pod jelama, do stražnje strane kuće.
Sačekao je, oslušnuo. Ništa.
Prikrao se do zida, protegnuo, provirio kroz prozore, ali nije
video ništa osim mračnih prostorija.
Produžio je oko kuće do osvetljenih prozora kuhinje i dnevne
sobe.
Opet se propeo na prste da proviri. Smesta se sklonio.
Oslonivši se leđima o gruba brvna, usredsredio se na disanje.
Morao je da diše. Morao je da obezbedi dovoljno kiseonika
mozgu kako bi brzo razmišljao.
Prava tvrđava. A koji im je krasni to sad vredelo?
Uhvatio ih je.
Bili su unutra sve troje.
Arnold Folkestad. Rahela. I Oleg.
Hari se pomno prisećao svega što je ugledao.
Sedeli su u predsoblju, odmah ispred ulaznih vrata.
Oleg na drvenoj stolici, nasred prostorije. Iza njega je stajala
Rahela. Olegu su usta bila zapušena parčetom belog drveta, a
Rahela ga je upravo vezivala za naslon stolice.
A nekoliko metara iza njih, zavaljen u fotelji, sedeo je Arnold
Folkestad i očigledno zapovedao Raheli s pištoljem u ruci.
A sad, detalji. Folkestadov pištolj bio je standardni hekler i
koh. Pouzdan, neće se zaglaviti. Rahelin mobilni telefon bio je
na stočiću u dnevnoj sobi. Zasad niko nije izgledao povređeno.
Zasad.
Zašto…
Hari obuzda tu pomisao. Nije bilo ni vremena ni mesta za
zašto, pitanje je bilo samo kako zaustaviti Folkestada.
Hari je već zaključio da iz tog ugla ne bi mogao da puca u
Folkestada bez rizika da povredi Olega ili Rahelu.
Opet je provirio preko simsa i brzo se sklonio.
Rahela će uskoro obaviti svoj zadatak.
Folkestad će uskoro preći na svoj.
Hari je video i pendrek, oslonjen o policu za knjige pored
fotelje. Uskoro će unakaziti Olega, kao što je i ostale. Momka
koji čak nije ni bio policajac. A Folkestad je sigurno
pretpostavljao da je Hari već mrtav, tako da je osveta bila
izlišna. Zašto… Prekini!
Mora da pozove Bjerna. Da preusmeri specijalce ovamo. Ali
oni su sad bili u šumi na pogrešnoj strani grada. Lako bi moglo
proći i četrdeset pet minuta dok ne stignu. Sranje, sranje! Ovo će
morati sâm.
Hari reče sebi da ima vremena.
Imao je više sekundi, možda čak i minut.
Međutim, nije se mogao nadati faktoru iznenađenja ako proba
da uleti tamo, ne uz one tri brave koje se moraju otključati.
Folkestad bi ga čuo i uveliko očekivao pre nego što uđe. S
pištoljem uperenim jednom od njih dvoje u glavu.
Brzo, brzo! Nešto, bilo šta, Hari.
Uzeo je mobilni. Hteo je da pošalje poruku Bjernu, ali ga
prsti nisu slušali, ukočili su se, otupeli, kao da nemaju dotok
krvi.
Nemoj sad, Hari, nemoj sad da se zablokiraš. Ovo je kao bilo
koji drugi zadatak, nisu to oni, to su… žrtve. Bezlične žrtve. To
su… žena kojom je trebalo da se oženiš i momak koji te je zvao
„tata“ kad je bio mali i toliko umoran da se zaboravi. Dečak kog
nikad nisi želeo da izneveriš, ali kom si svejedno povremeno
zaboravljao rođendan i to bi te – samo to – ražalostilo do suza i
bacalo u toliki očaj da bi bio spreman i malo da ga prevariš.
Uvek da ga prevariš.
Trepnuo je ka tami.
Prokleti prevarant.
Mobilni telefon je bio na stočiću. Šta ako pozove Rahelu,
možda će Folkestad ustati iz fotelje i pomeriti se sa linije vatre
koja je išla kroz Rahelu i Olega. Mogao bi da pripuca kada se
javi.
A šta ako se ne bude javio, šta ako ostane da sedi?
Hari je provirio još jednom. Brzo se sagnuo u nadi da
Folkestad nije opazio taj pokret. Naime, Folkestad je, u
međuvremenu, ustao i odgurnuo Rahelu. Ali mu je ona još
stajala na putu. A sve i da mu se raščisti putanja, bilo je malo
verovatno da bi sa skoro deset metara dovoljno srećno gađao da
trenutno onesposobi Folkestada. Za to bi mu trebalo preciznije
oružje od zarđale odese, veći kalibar od makarova 9 sa 18
milimetara. Mora prići bliže, po mogućstvu na manje od dva
metra.
Kroz prozor se začuo Rahelin glas:
„Uzmi mene! Molim te!“
Hari je gurao zid potiljkom, žmureći. Učini nešto, učini. Ali
šta? Bože, šta? Daj neku dojavu ovom grešnom prevarantu, a on
će ti uzvratiti… Čime god da želiš. Hari udahnu i prošaputa
obećanje.
Rahela je piljila u riđobradog čoveka. Stajao je tik iza Olegove
stolice, spustio mu je pendrek na rame. U drugoj ruci držao je
pištolj, uperen u nju.
„Rahela, stvarno mi je žao, ali ne mogu da poštedim klinca.
Vidiš, on mi je prava meta.“
„Ali zašto?“ Rahela nije osećala da plače, već samo da joj se
vrele suze slivaju niz obraze, kao da je to fizička reakcija
nezavisna od njenih osećanja. Ili odsustva osećanja. Otupelost.
„Zašto radiš ovo, Arnolde? Pa ovo je… naprosto…“
„Bolesno?“ Arnold Folkestad se tobož žalosno osmehnuo.
„Pa valjda svi vi volite tako da mislite. Mislite da svako može da
uživa fantazirajući o osveti, ali da niko od nas nije sposoban da
sprovede te fantazije u delo.“
„Ali zašto?“
„Pošto sam u stanju da volim, u stanju sam i da mrzim. To
jest, više ne mogu da volim. Zato sam to zamenio…“ Lagano je
uzeo pendrek. „Ovim. Sve u čast svoje ljubavi. Rene je bio više
od prolazne avanture. Bio mi je…“
Spustio je pendrek na pod ne oborivši pištolj ni milimetar.
„Zenica oka. A oduzet mi je. I niko nije ništa preduzeo.“
Rahela je zurila u ono što joj je pokazao. Znala je da to treba
da je šokira, oduzme, prestravi. Ali nije osećala ništa, srce joj se
već uveliko smrzlo.
„A imao je lepe oči taj Mikael Belman. Zato sam oduzeo od
njega isto što je i on od mene – ono najbolje.“
„Zenicu oka. Ali – zašto Oleg?“
„Rahela, pa zar stvarno ne shvataš? On je klica, Hari mi je
rekao da će postati policajac. A već je izneverio svoju dužnost i
tako postao jedan od njih.“
„Dužnost? Kakvu dužnost?“
„Dužnost da hapsimo ubice i da im sudimo. On zna ko je
ubio Gusta Hansena. Izgledaš mi iznenađeno. Proučio sam taj
slučaj. Sasvim je očigledno da Oleg zna ko je počinilac, ako to
nije i on sam. Sve ostalo logički je nemoguće. Zar ti Hari nije
rekao? Rahela, Oleg je bio tu, prisutan, kada je Gusto ubijen. A
znaš li šta sam pomislio kad sam video Gustove slike s mesta
zločina? Koliko je samo bio lep. I on i Rene bili su lepi mladići,
čitav život bio je pred njima.“
„Ali čitav život je i pred mojim sinom! Molim te, Arnolde,
stvarno ne moraš ovo da radiš.“
Čim je zakoračila k njemu, uperio je pištolj. Ne u nju, već u
Olega.
„Rahela, ne budi tužna. I ti ćeš umreti. Nisi mi cilj sama po
sebi, ali si svedok i moram da te se rešim.“
„Hari će te razotkriti – i ubiće te.“
„Žao mi je, Rahela, što ti moram naneti još bola, stvarno si
mi draga. Ali mislim da zaslužuješ da znaš. Vidiš, Hari neće više
nikog razotkriti. Bojim se da je već mrtav.“
Rahela ga pogleda u lice s nevericom. Stvarno mu je bilo žao.
Odjednom telefon zasvetle i zapišta, ali samo jednom. Pogledala
ga je.
„Biće da si pogrešio.“
Arnold Folkestad se namrštio. „Daj mi taj telefon.“
Rahela ga uze, pa mu ga pruži. Prislonivši cev pištolja uz
Olegov vrat, zgrabio je telefon. Brzo je pročitao, a onda
podozrivo pogledao Rahelu.
„Ne daj Olegu da vidi poklon.“
„Šta to treba da znači?“
Rahela slegnu ramenima. „Znači da je bar živ.“
„Nemoguće. Na radiju su rekli da je moja bomba
eksplodirala.“
„Arnolde, kako bi bilo da odeš odavde? Pre nego što bude
prekasno?“
Folkestad zamišljeno trepnu zureći u nju. Ili kroz nju.
„Jasno. Neko je preduhitrio Harija. Ušao je u stan. Bam!
Naravno.“ Kratko se nasmejao. „A sada Hari dolazi odande, zar
ne? I ništa ne sluti. Mogu da vas pobijem i da ga još lepo
dočekam pred vratima.“
Izgledao je kao da ponavlja te korake još jednom u glavi,
potom je klimnuo kao da je opet došao do istog zaključka. I
uperio pištolj u Rahelu.
Oleg se uzvrpoljio na stolici, pokušao je da poskoči očajno
stenjući preko onog drveta u ustima. Rahela je zurila u cev
pištolja. Osetila je da joj je srce zastalo kao da je mozak već
prihvatio ono neizbežno i počeo da gasi svetla. Više se nije
plašila, želela je da umre. Da umre za Olega. Možda će Hari
stići pre nego što… Možda će bar njega spasti. Sad je znala bar
nešto. Zažmurila je, očekujući nešto, ali nije znala šta. Udarac,
ubod, bol. Tamu. Nije imala boga kom bi se pomolila.
Začu se čangrljanje ključa u bravi.
Otvorila je oči.
Arnold je spustio pištolj. Piljio je u vrata.
Kratka pauza, a zatim se iznova začulo čangrljanje.
Arnold ustuknu. Zgrabio je prekrivač sa fotelje i prebacio ga
preko Olega tako da se nisu videli ni on ni stolica.
„Pravi se blesava“, prošaputao je. „Čujem li i reč, prosviraću
tvom sinu metak kroz vrat.“
Oglasila se i treća brava. Rahela je videla da Arnold staje iza
Olega tako da se pištolj ne vidi s ulaznih vrata.
Otvorila su se.
I na njima se pojavio on – visok do neba, sa širokim
osmehom na licu, raskopčanim mantilom i krvavim licem.
„Arnolde!“, uskliknuo je oduševljeno. „Otkud ti?“
 Arnold se nasmejao. „Hari, na šta to ličiš? Šta ti se desilo?“
„Koljač Policajaca. I bomba.“
„Stvarno?“
„Ništa strašno. Kojim dobrom si došao?“
„Bio sam u prolazu kolima. I setio se da moram nešto da te
pitam u vezi sa rasporedom. Dođi časkom, da ti pokažem.“
„Samo prvo nju da zagrlim.“ Hari raširi ruke ka Raheli, koja
mu potrča u zagrljaj. „Kako si putovala, ljubavi?“
Arnold se nakašljao. „Rahela, možeš li sad da ga pustiš? Brzo
ću, moram da idem.“
„Baš si strog, Arnolde.“ Hari se nasmejao, pustio Rahelu i
blago je odgurnuo od sebe, a potom skinuo mantil.“
„Hajde, dođi.“
„Pa ovde se bolje vidi, Arnolde.“
„Zabolelo me je koleno, dođi.“
Hari se sagnuo da odveže pertle. „Večeras sam pregrmeo
prokletu eksploziju, pa izvini ako prvo hoću da se izujem. A to
koleno će ti svejedno trebati da izađeš odavde, pa mi donesi taj
raspored ovamo, kad je već toliko hitno.“

Hari je zurio u svoje cipele. Rastojanje između njega i Arnolda i

one stolice bilo je šest ili sedam metara. Bilo je to predaleko za
nekog ko je Hariju nedavno ispričao kako zbog oštećenja vida i
drhtavice ne može da pogodi metu koja mu je dalja od pola
metra. Osim toga, sada se ta meta odjednom skupila i smanjila
jer je spustila glavu i sagnula se tako da se zaštiti ramenima.
Vukao je one pertle kao da su se zapetljale.
Mamio je Arnolda. Morao ga je namamiti da mu priđe.
Bio je to, naime, jedini način. A možda se upravo zbog toga
naprasno smirio i opustio. Stavio je sve na kocku, to je već bilo
obavljeno, sada je ostalo na sudbini da presudi.
 Možda je Arnold osetio upravo tu njegovu smirenost.
„Kako ti kažeš, Hari.“
Čuo ga je kako mu prilazi. I dalje je petljao s pertlama. Znao
je da je Arnold dotad prošao pored stolice sa Olegom. Ovaj je
bio miran kao bubica, kao da razume sve što se dešava.
Sada je već prošao i pored Rahele.
Kucnuo je čas.
Hari podiže pogled. Pravo ka crnom oku cevi pištolja na
dvadeset, trideset centimetara od sebe.
Znao je da bi od trenutka kada je ušao u kuću i najmanji nagli
pokret mogao nagnati Arnolda da pripuca. I to prvo u najbližeg.
U Olega. Da li je Arnold shvatio da je Hari bio naoružan?
Da li je shvatio da bi poneo pištolj na tobožnji sastanak s
Trulsom Berntsenom?
Možda jeste, a možda i nije.
Uostalom, sada je bilo svejedno. Hari više ne bi imao kada da
potegne oružje, ma koliko da mu je bilo pri ruci.
„Arnolde, zašto…“
„Zbogom, prijatelju.“
Hari opazi da Arnold Folkestad steže prst na obaraču.
Znao je da neće biti razjašnjenja, onog što mislimo da ćemo
nazreti na kraju puta. Ni onog velikog razjašnjenja – zašto smo
se rodili i zašto umiremo i čemu sve ono što dođe između ta dva.
A ni onog manjeg – šta čini ljude poput Folkestada spremnim da
žrtvuju svoj život samo da bi uništili tuđ. Umesto toga, ostaje
samo ova sinkopa, ova brza eutanazija, ova banalna ali logična
tačka usred reči. Za – što.
Barut se zapalio – i doslovno – eksplozivnom brzinom, a
potisak koji je to stvorilo izbacio je tane iz mesingane čaure
brzinom od oko trista šezdeset metara u sekundi. Mekano olovo
oblikovalo se prema zarezima u cevi i tane se zarotiralo tako da
leti stabilnije kroz vazduh. No u ovom slučaju to je bilo izlišno.
Naime, prešavši tek koji centimetar kroz vazduh, komadić olova
probio je kožu i prikočio u dodiru s lobanjom. A kada je stiglo
do mozga, tane se kretalo brzinom od tek trista kilometara na
sat. Prvo je probilo i razorilo deo kore nadležan za motoriku i
time oduzelo svaki pokret, zatim je probušilo slepoočni režanj, a
uništilo i funkcije frontalnog i desnog. Preseklo je i očni nerv, a
onda je udarilo iznutra o suprotnu stranu lobanje. Zbog ugla
udara i smanjenja brzine, tane nije probilo kost, već je
rikošetiralo pa, usporavajući, udaralo o druga mesta u
unutrašnjosti lobanje i naposletku stalo. Do tog trenutka načinilo
je već dovoljno štete da srce prestane da radi.
 Pedeset prvo poglavlje
Katrina se stresla i šćućurila u Bjernovom zagrljaju. U velikoj
crkvi bilo je hladno. Hladno unutra, hladno napolju – trebalo je
toplije da se obuče.
Čekali su. Cela Opsalska crkva je čekala. Kašalj. Zašto svi
počnu da kašlju čim uđu u crkvu? Da li im se od samog tog
prostora sušilo grlo? Čak i u modernim, staklenim i betonskim
crkvama poput te? Da li ih je strepnja od pravljenja buke u tako
akustičnom prostoru gonila na tu svojevrsnu prinudnu radnju? Ili
su se tako ljudi praznili od suzbijenih osećanja, iskašljavali ih
umesto da briznu u plač ili prasnu u smeh?
Osvrnula se. Nije bilo mnogo sveta, samo oni najbliži.
Dovoljno malo njih da je većina bila zastupljena samo jednim
slovom u Harijevom imeniku. Ugledala je Stolea Aunea, za
promenu sa kravatom. I njegovu ženu. Bio je tu i Gunar Hagen,
takođe sa suprugom.
Uzdahnula je. Trebalo je da se obuče toplije. Doduše, Bjernu
po svoj prilici nije bilo hladno. Tamno odelo. Nije očekivala da
će mu tako dobro stajati odelo. Očistila mu je rever rukom. Nije
na njemu bilo ničega, bio je to potez radi poteza. Intiman,
ljubavni. Kao kad se majmuni međusobno bištu.
Slučaj je bio rešen.
Neko vreme su strepeli da su ga izgubili, da je Arnold
Folkestad – sad poznat i kao Koljač Policajaca – uspeo da im
umakne, da prebegne u inostranstvo ili u neko zabačeno
skrovište u Norveškoj. Takvo skrovište moralo bi biti vrlo
zabačeno, pošto su u roku od dvadeset četiri sata po raspisivanju
poternice svi mediji objavili lični opis i informacije o Arnoldu
Folkestadu, pa je svaki Norvežanin saznao ko je on i kako
izgleda. Katrina se tada prisećala koliko su mu se približili još
onda, mnogo ranije tokom istrage, kada joj je Hari naložio da
proveri vezu između Renea Kalsnesa i policajaca. Da je tada
samo proširila pretragu na bivše policajce, odmah bi otkrila vezu
Arnolda Folkestada s tim mladićem.
Prestala je da bište Bjernov rever, a on joj se zahvalno
osmehnuo. Bio je to kratak osmeh, nalik na grč. Kratak trzaj u
predelu brade. Rasplakaće se, sad je videla da će tog dana, prvi
put u životu, videti Bjerna Holma kako plače. Zakašljala se.

Mikael Belman seo je na sedište najbliže prolazu. Pogledao je na

sat. Za četrdeset pet minuta daće još jedan intervju. Šternu.
Milion čitalaca. Još jedan strani novinar želeo je da objavi priču
o mladom direktoru policije koji je neumorno radio iz nedelje u
nedelju, iz meseca u mesec, da uhvati ubicu čija je žrtva umalo i
sam postao. A Mikael će još jednom napraviti kraću pauzu i
zatim dodati da je oko koje je žrtvovao mala cena za ono što je
postigao: sprečio je ludog ubicu da pobije još njegovih
službenika.
Mikael Belman zavrnu rukav preko sata. Već je trebalo da
počne, šta čekaju? Kolebao se šta da obuče tog dana. Prikladno
crno odelo, koje mu se uz to slagalo sa povezom preko oka? Taj
povez bio je pun pogodak, tako je dramatično i efikasno govorio
o njegovoj sudbini da je, prema podacima Aftenpostena, Belman
bio najčešće portretisan Norvežanin u stranoj štampi od početka
godine. Ili pak neutralnije, tamno odelo, prihvatljivo u crkvi, a
manje upadljivo na intervjuu posle toga? Uostalom, posle
intervjua imao je i sastanak s predsednikom Gradskog saveta, pa
se i Ula izjasnila za tamno odelo.
 Sranje, ako uskoro ne budu počeli, zakasniće.
Oslušnuo se. Da li je osećao nešto? Nije. A i šta bi mogao da
oseti? Ipak je to bio samo Hari Hule, niti mu je bio blizak
prijatelj, niti je radio u njegovoj policijskoj upravi. Pa opet,
postojali su izvesni izgledi da se ispred nađe neki novinar, a
svako pojavljivanje u crkvi bilo je dobra reklama. Uz to, nikako
se nije mogla prenebregnuti činjenica da je Hule prvi uperio
prstom u Folkestada, a imajući u vidu propraćenost cele istrage,
Mikaela je to sad vezivalo za Harija. A ta reklama će biti važnija
nego ranije. Znao je unapred o čemu će biti reči na sastanku sa
predsednikom Saveta. Stranka je sa Isabelom Skejen izgubila
uglednog člana, pa su tražili nekog novog. Nekog popularnog i
cenjenog kog bi rado primili u svoj tim da vodi grad sa njima.
Predsednik Saveta je otpočeo telefonski razgovor hvaleći
simpatičan i zamišljen izraz Belmanovog lica na fotografiji
objavljenoj uz intervju za Magazin. A zatim ga je pitao da li
politički program njihove stranke odgovara Belmanovim
političkim stavovima?
Da li mu odgovara.
Da vodi grad.
Grad Mikaela Belmana.
Ama nagazite te orgulje već jednom!

Bjern Holm oseti da je Katrina uzdrhtala pod njegovom rukom.

Osetio je da i njega samog pod pantalonama obliva hladan znoj.
Biće to dug dan, dug dan pre nego što se on i Katrina poskidaju i
zavuku u krevet. Zajedno. I puste život da ide dalje onako kako
ide dalje za sve preživele, hteli oni to ili ne. Dok je pregledao
redove klupa, razmišljao je o svima koji nisu tu. O Beati Len. O
Erlendu Venesli, Antonu Mitetu i ćerki Roara Mitstuena. A i o
Raheli Fauke i Olegu, koji takođe nisu bili tu. Koji su platili
cenu vezivanja za onog tamo, pred oltarom. Harija Hulea.
Nekim čudom Hari kao da je i dalje bio ono što je oduvek
bio, crna rupa koja usisava sve što valja oko sebe, proždire svu
ljubav, bila mu ona pružena ili ne.
Prethodne večeri, pošto su legli, Katrina mu je rekla da je i
ona bila zaljubljena u Harija. Ne zato što je on to zasluživao, već
zato što ga je bilo nemoguće ne voleti. Jednako nemoguće
koliko i uloviti, zadržati, živeti s njim. Da, biće da ga je volela.
Prva zaljubljenost je prošla, žudnja splasla, bar se potrudila da
splasne. Ali onaj mali, lepi ožiljak od kratkih ljubavnih jada koje
je delila sa raznim ženama biće zauvek tu. Bio je jedan od onih
koje dobiješ samo na pozajmicu. A sad je to bilo gotovo. Bjern
ju je tad zamolio da prekine.
Oglasile su se orgulje. Bjern je oduvek bio slab na orgulje.
Njegova majka je držala kućne orgulje u dnevnoj sobi u Skreji;
bile su to Hemondove orgulje, model B3 – iste kao one na
kojima je svirao Greg Olman; škripave elektromehaničke
orgulje istisle bi neki stari psalm, a bilo bi to isto kao kad uroniš
u kadu toplih tonova u nadi da te neće savladati plač.
Arnolda Folkestada na kraju nisu ni uhvatili, uhvatio je sam
sebe.
Folkestad je valjda zaključio da je njegov zadatak završen. A
time i njegov život. Pa je učinio jedino što je bilo logično. Našli
su ga tek posle tri dana. Tri dana očajničke potrage, Bjernu se
činilo da se cela zemlja uključila u nju. Možda su zato doživeli
kao poraz vest da je pronađen u Maridalu, tek nekoliko stotina
metara od mesta gde su našli Erlenda Veneslu. Sa malom,
takoreći diskretnom rupom na glavi i pištoljem u ruci. Na taj
trag ih je naveo njegov auto, primećen na parkingu kod samog
početka staza, stari fijat za kojim je takođe bila raspisana
poternica.
 Bjern je lično predvodio istragu na mestu zločina. Arnold
Folkestad je izgledao tako nevino, onako ispružen poleđuške u
žbunju – nalik na riđobradog Deda Mraza. Ležao je pod vedrim
nebom, nezaštićen okolnom gustom šumom. U džepu su mu
pronašli ključeve koji su otvarali brave na fijatu, kao i raznesena
blindirana vrata iz zgrade u Hausmanovoj ulici 92, zatim jedan
običan glok 17 – uz onaj pištolj koji je nosio u ruci – kao i
novčanik sa zgužvanom slikom momka kog je Bjern odmah
prepoznao kao Renea Kalsnesa.
Budući da je kiša neprekidno lila najmanje dvadeset četiri
sata pre toga i da je leš proveo tri dana pod otvorenim nebom,
nisu našli mnogo forenzičkih dokaza. Ali to i nije bilo važno,
već su imali ono što im je trebalo. Oko rupice na desnoj
slepoočnici ustanovili su opekotine od varnica i ostatke
spaljenog baruta, a balističkim ispitivanjima je utvrđeno da
metak pronađen u Folkestadovoj glavi potiče iz pištolja u
njegovoj ruci.
Stoga telo nije bilo glavni predmet istrage – ona je stvarno
otpočela kada su provalili u njegovu kuću. Tamo su pronašli
gotovo sve što im je trebalo da rasvetle ubistva policajaca.
Pendreke sa tragovima krvi i kose žrtava, univerzalnu testeru sa
Beatinom dnk, lopatu sa ostacima zemlje i gline koji su
odgovarali sastavu tla na Zapadnom groblju, plastične kaišiće,
policijsku traku iste vrste kao ona koju su pronašli kod
Dramena, čizme čiji su đonovi odgovarali otisku stopala kod
Trivana. Pronašli su sve, ništa nije ostalo nerazjašnjeno.
Preostalo je bilo samo da napišu izveštaj. Zaključili su istragu. A
onda je nastupilo ono o čemu je Hari često pričao, ali što je
Bjern tek tad prvi put osetio – praznina.
Naprasno više nije bilo nastavka.
Nisu protrčali kroz cilj, uplovili u luku, stigli na peron.
 Više je to bilo kao da šine, asfalt ili most naprasno nestanu
pod tobom. Kraj puta i početak ponora koji vodi u ništavilo.
Zaključili. Mrzeo je tu reč.
Otud je, gotovo u očajanju, zaronio još dublje u istraživanje
onih starih ubistava. I tu je konačno pronašao ono što je tražio:
vezu između ubistva devojke kod Trivana, Jude Johansena i
Valentina Jertsena. Četvrtina otiska prsta nije se podudarala ni
sa čim, ali trideset posto verovatnoće nije bilo naivno. Ne, još se
ništa nije zaključilo. Niti će se to ikad desiti.
„Počinje.“
Bila je to Katrina. Usne su joj gotovo dotakle njegovo uvo.
Orgulje zagrmeše, što je preraslo u muziku, poznatu muziku.
Bjern proguta knedlu.

Gunar Hagen je nakratko zažmurio slušajući muziku. Nije želeo

da razmišlja. Međutim, misli su navirale. Istraga je okončana.
Sve se okončalo. Šta je trebalo sahraniti, dosad su sahranili. Pa
opet, preostajalo je ono što se nikad neće uzemljiti, upokojiti. I
što nikome dotad nije spomenuo. Nije spomenuo, jer više nije
bilo koristi od toga. Reči koje mu je Asajev promuklo
prošaputao na švedskom u onim sekundama koje je Gunar
proveo kod njega u bolnici: „Šta mi možeš ponuditi ako budem
svedočio protiv Isabele Skejen?“ Kao i: „Ne znam s kim, ali
znam da je čak sarađivala s nekim na visokom položaju u
policiji.“
Te reči bile su mrtav odjek mrtvog čoveka. Nedokazive
tvrdnje od kojih bi bila veća šteta nego korist kada bi se
proveravale sada kada je Isabela Skejen svejedno ispala iz igre.
Stoga ih je zadržao za sebe.
I nameravao da ih i ubuduće zadrži za sebe.
Kao Anton Mitet otkriće onog nesrećnog pendreka.
 Odluka je pala, ali on i dalje zbog toga nije spavao noćima.
„Znam da je čak sarađivala s nekim na visokom položaju u
policiji.“
Gunar Hagen otvori oči.
Pogledom je polako prešao preko svih okupljenih.

Truls Berntsen je otvorio prozor suzukija vitare da čuje muziku

orgulja iz crkvice. Na vedrom nebu sijalo je sunce. Vrućinština.
Nikad nije voleo Opsal. Sve sirovina do sirovine. Mnogo je tu
tukao, ali je i popio dosta batina. Naravno, nikad onoliko kao u
Hausmanovoj ulici. Srećom, to je izgledalo gore nego što je
zapravo bilo. U bolnici mu je Mikael rekao da povrede lica i
nisu neki problem kad je već ružan i zapitao se koliko težak
potres mozga može zadobiti neko ko mozga nema.
To je valjda bila šala, a Truls je u znak zahvalnosti pokušao
da izvede svoj groktavi smeh, ali su ga previše boleli slomljena
vilica i nos.
I dalje je gutao jake lekove protiv bolova i nosio velike
flastere na glavi. Naravno, bilo mu je zabranjeno da vozi, ali šta
bi onda radio? Sedeo kod kuće i čekao da vrtoglavica nestane i
rane zarastu? Čak mu je i Megan Foks dojadila, a doktor mu je,
uostalom, zabranio i da gleda televiziju. Pa zašto onda ne bi
sedeo tu? Zašto ne bi u autu, pred crkvom… šta? Odao počast
čoveku kog nikad nije poštovao? Prazan gest za budaletinu koji
nije znao da postupi u svom interesu, već je spasao život
nekome čija bi mu smrt donela sve, baš sve? Jebiga, Truls
Berntsen se nije razumeo u te stvari. Znao je samo da će se
vratiti na posao čim se bude dovoljno oporavio. I da će tada taj
grad opet biti njegov.
Rahela je udahnula i izdahnula. Prsti su joj se preznojavali oko
buketa cveća. Piljila je u vrata razmišljajući o svima iza njih. O
prijateljima, porodici, poznanicima. I svešteniku. Nije ih bilo
mnogo, ali svi su čekali. Nije moglo početi bez nje.
„Obećavaš da nećeš plakati?“, upita Oleg.
„Ne“, odvratila je i brzo ga pomilovala po obrazu. Koliko je
samo porastao. Divno. Nadvio se nad njom. Morala je da mu
kupi tamno odelo, i tek kada su mu uzimali mere u prodavnici
shvatila je da će i njen sin izrasti do Harijevih metar devedeset
tri. Uzdahnula je.
„Hajde da uđemo“, rekla je uhvativši ga podruku.
Oleg otvori vrata, crkvenjak koji je stajao unutra mu klimnu,
i njih dvoje pođoše ka oltaru. Posmatrajući sva lica i poglede
uprte u nju, Rahela oseti da je nervoza popušta. Ovo nije bila
njena ideja, protivila joj se, ali ju je Oleg nagovorio. Moralo je
tako da se zaključi. Baš je tu reč upotrebio – zaključi. Ali zar to
nije trebalo da bude novi početak, otvaranje jednog novog
poglavlja u njihovom životu? Tako se bar ona osećala.
Odjednom je osetila koliko je ispravno – biti ovde, i sada.
Osetila je da joj se na licu širi osmeh. Osmehivala se svim
tim nasmejanim licima. Načas je pomislila kako bi sve otišlo
dođavola kada bi se oni ili ona sama iskezili još samo malo više.
Od pomisli na sva ta lica kako se cepaju, kidaju inače bi se
stresla, ali sada je htela da pukne. Nemoj da se smeješ, naredila
je sebi. Nemoj sada. Primetila je da je Oleg, dotad usredsređen
na to da korakom prati orgulje, primetio kako ona podrhtava.
Pogledala ga je. Susrela se sa njegovim iznenađenim, prekornim
pogledom. Međutim, smesta ga je odvratio, jer je video. Video
je da će njegova majka prasnuti u smeh. Ovde, i sada. A to je
bilo toliko neprikladno da se i sam jedva suzdržavao. Ne bi li
skrenula misli na ozbiljnost trenutka, uperila je pogled ka onom
koji ju je čekao pred oltarom. Na Harija. U crnom.
Gledao je ka njima s glupavim kezom na onom divnom,
grdnom licu. Prav i ponosan kao pevac. Kada su u butiku Gunar
Eje on i Oleg stali rame uz rame da ih prodavac izmeri, i kada je
ovaj zaključio da je visinska razlika samo tri centimetra u
Harijevu korist, dva prerasla dečaka su se pljesnuli dlanovima
kao da je to nekakvo takmičenje čijim su ishodom obojica bili
zadovoljni.
Međutim, sada je Hari izgledao prilično odraslo. Zraci
junskog sunca koji su se prelamali kroz vitraž kupali su ga
nekakvom nebeskom svetlošću pod kojom je izgledao viši nego
ikad. I jednako opušten kao i sve to vreme. Isprva nije razumela
kako može biti tako opušten posle svega što se dogodilo. Ipak, s
vremenom se taj spokoj, ta čvrsta vera da se sve rešilo, prenela i
na nju. Prvih nedelja posle onog s Arnoldom Folkestadom nije
mogla da zaspi, iako bi se Hari privio uz nju i šaputao joj da je
sve gotovo, da se sve rešilo, da je opasnost prošla. Iz večeri u
veče ponavljao joj je iste te reči poput uspavljujuće mantre koja
ipak nije bila dovoljna. Pa opet, s vremenom je poverovala u
nju. A posle nekog vremena, ta vera je prerasla u izvesnost.
Stvarno se sve rešilo. I počela je da spava, zaspala bi duboko i
bez snova kojih bi se ujutru sećala. A probudio bi je on kad se
ujutru išunja iz kreveta misleći, kao i uvek, da ga nije primetila,
a ona bi se obično i pravila da nije, jer je znala koliko će
ponosno i zadovoljno izgledati kad bude pomislio da se
probudila baš u trenutku kada se on vratio u sobu s doručkom na
poslužavniku i nakašljao se.
Oleg je odustao od usklađivanja koraka s Mendelsonom i
orguljašem, a Rahela nije marila pošto je svejedno morala da
načini dva koraka za svaki njegov. Rešili su da Oleg odigra obe
uloge. Čim je došla na tu ideju, učinila joj se najprirodnijom.
Oleg će otpratiti nju do oltara, predati je Hariju, a onda će biti i
kum.
Hari nije imao kuma. Tačnije, imao je istu onu kumu koju je
već bio odabrao. Sa njegove strane stolica je bila prazna, ali je
na njoj stajala slika Beate Len.
Stigli su. Hari ni na trenutak nije skrenuo pogled s nje.
Nikad nije shvatila kako čovek sa tako malim brojem
otkucaja srca u stanju mirovanja, koji je mogao provesti i dane u
svom svetu ne progovorivši gotovo ni reči i ne tražeći da se
nešto dešava, odjednom može stisnuti neki prekidač da se sve –
svaka sekunda – izdeli na titrave desetinke i stotinke. S onim
smirenim, promuklim glasom koji s tako malo reči saopštava
više osećanja, podataka, čuđenja, ludosti i mudrosti nego što je
polazilo za rukom svim onim kozerima koje bi slušala na
ručkovima sa po sedam jela i predjela.
A i taj pogled. Pogled koji je, na svoj ćudljivi, gotovo stidljivi
način, ipak u stanju da te zadrži, da te prisili da budeš tu.
Rahela Fauke se udavala za čoveka koga voli.

Hari ju je posmatrao pred oltarom. Bila je tako divna da su mu

oči zasuzile. To zaista nije očekivao, nije očekivao da će biti baš
toliko lepa. Dabome, Raheli Fauke je bela venčanica morala
stajati odlično. Ali sopstvena reakcija ga je iznenadila. Dotad se
uglavnom brinuo da se obred ne oduži i da sveštenik ne drži
nadahnute i pobožne besede. Brinuo je da će, kao i uvek u
takvim prilikama koje zahtevaju velike izlive osećanja, ostati
imun, otupeo, hladan i pomalo razočaran posmatrač poplave
tuđih emocija i vlastite suše. Ali rešio je da odglumi najbolje što
ume. Ipak je, uostalom, on sam insistirao na venčanju u crkvi. A
sada su mu se u uglovima očiju formirale suze, krupne, iskrene
kapi slane vode. Trepnuo je, a Rahela ga je pogledala. Pravo u
oči. Ali ne onim pogledom koji je govorio „sad sam te pogledala
i svi svatovi znaju da sam te pogledala i zato se trudim da
izgledam najsrećnije na svetu“.
Uputila mu je pogled saigrača.
Nekog ko kaže, pobedićemo – zajedno. Let’s put on a
show.39
A onda se osmehnula, a Hari uvide da se i sam osmehuje, ne
znajući ko je od njih prvi počeo. Video je i da podrhtava.
Kikotala se u sebi, tresla se iznutra i bilo je samo pitanje
vremena kad će prasnuti u smeh. Ozbiljni trenuci su često tako
delovali na nju. A i na njega. Kako se ne bi zasmejao, skrenuo je
pogled na Olega, ali ni to mu nije vredelo jer je i sam momak
izgledao kao da će pući svakog trenutka. Hari se jedva nekako
spasao time što je oborio glavu i zažmurio.
Kakav tim, pomislio je ponosno, i pogledao u sveštenika.
Tim koji je sredio Koljača Policajaca.
Rahela je shvatila poruku. Ne daj da Oleg vidi poklon.
Dovoljno svakidašnja da Arnold Folkestad ništa ne posumnja.
Dovoljno jasna da Rahela shvati šta se očekuje od nje: da izvede
stari rođendanski trik.
Stoga je, čim je Hari ušao, pritrčala da ga zagrli, izvukla ono
što je Hari držao za pojasom iza leđa i pošla unatraške s rukama
pred sobom kako se straga ne bi videlo šta nosi. Napunjenu i
otkočenu odesu.
Harija je više brinulo što je i sam Oleg shvatio poruku. Ostao
je miran, znajući da ne sme da pokvari plan. A to je značilo
samo jedno: da nikad nije naseo na taj rođendanski trik, ali se
nikad nije ni odao. Kakav tim.
Kakav je to tim nagovorio Arnolda Folkestada da pođe prema
Hariju okrenuvši leđa Raheli, koja je tako mogla da priđe i
izbliza mu ispali hitac kroz slepoočnicu u trenutku kada je on
pošao da ubije Harija.
Neprejebiv tim, eto kakav.
Hari kratko šmrknu pitajući se da li će one čudovišne kapi
imati dovoljno obzira da mu ostanu u očima. Alternativa je bila
da ih otre pre nego što mu krenu niz obraze.
Ipak se odvažio na ovo drugo.
Pitala ga je zašto insistira na venčanju u crkvi. Koliko je njoj
bilo poznato, Hari je bio pobožan koliko i neka hemijska
formula. A isto je važilo i za nju, uprkos tome što je vaspitavana
kao katolikinja. Međutim, Hari joj je u odgovor ispričao kako je
one večeri, pred kućom, obećao da će se, ukoliko sve prođe
dobro, zauzvrat podvrgnuti tom glupom obredu: venčaće se pred
tim navodnim bogom. Na to se Rahela nasmejala i rekla mu da
to uopšte nije bio čin vere, već ulog u pokeru, dečačka posla, da
ga voli i da će se, naravno, udati za njega u crkvi.
Pošto su odvezali Olega, sve troje su se okupili u nekakvom
grupnom zagrljaju. Proveli su jedan dug minut ćutke se grleći i
milujući kao da proveravaju da li su ostali stvarno živi i zdravi.
Kao da nisu ništa mogli preduzeti dok taj odjek metka i miris
baruta ne ispare iz zidova. Posle ih je Hari okupio za kuhinjskim
stolom i sipao kafu iz aparata koji je još bio uključen. Nehotice
se tad zapitao šta bi se desilo da ih je Arnold Folkestad sve
pobio – da li bi se setio da isključi taj aparat pre nego što napusti
kuću?
I sam Hari je seo, srknuo kafu, osvrnuo se ka lešu na podu
predsoblja, tek nekoliko metara od njih, a kada se opet okrenuo,
susreo se s pitanjem u Rahelinom pogledu: zašto još nije pozvao
policiju?
Hari je srknuo kafu, klimnuo ka odesi na stolu i pogledao je.
Očekivao je da će ona, tako pametna, brzo i sama shvatiti. I doći
do istog zaključka kao i on: taj poziv bi poslao Olega pravo u
zatvor.
A Rahela je polako klimnula. Shvatila je. Kad forenzičari
budu ispitivali pištolj ne bi li potvrdili da je metak u
Folkestadovoj glavi potekao iz njega, ubrzo će to povezati sa
starom istragom ubistva Gusta Hansena u kojoj pištolj nikad nije
pronađen. Ipak ljudi nisu svakodnevno – niti svake godine –
stradali od municije makarov 9 sa 18 milimetara. A kada budu
utvrdili da ta municija odgovara pištolju koji se može povezati
sa Olegom, opet će ga uhapsiti. A zatim i optužiti i suditi mu na
osnovu nečeg što će svima u sudnici izgledati kao krunski i
neoboriv dokaz.
„Uradite šta morate“, rekao je tada Oleg, koji je uveliko
shvatio situaciju.
Hari je klimnuo, ne skidajući pogled sa Rahele. Morali su sve
troje da se slože, odluka je morala biti zajednička. Kao i ova
sada.
Sveštenik je završio sa čitanjem iz Biblije, svatovi su
posedali, a sveštenik se nakašljao. Hari ga je unapred zamolio da
ne duži. Video je da se sveštenikove usne pokreću, video je
spokoj na njegovom licu i prisetio se Raheline pribranosti te
večeri. Zažmurila je jako, a kada je otvorila oči, u njima je bio
isti takav spokoj. Kao da je samo prvo želela da se uveri da sve
to nije ružan san iz kojeg su se mogli probuditi. A onda je
uzdahnula.
„Šta možemo da uradimo?“, pitala je.
„Da počistimo“, rekao je Hari.
„Počistimo?“
Hari je klimnuo. Da počiste dokaze. Kao što ih je i Truls
Berntsen čistio. Jedina razlika bila je u tome što su čistači poput
Trulsa Berntsena to radili za novac. Ali to je bilo sve, drugih
razlika nije bilo.
 Bacili su se na posao.
Uradio je šta je morao. Uradili su šta su morali. Oleg je
sklonio Harijev auto s puta u garažu, dok je Rahela pakovala i
uvezivala telo u plastične kese. Hari je napravio provizorna
nosila od cirade, užadi i aluminijumskih šipki. Pošto su smestili
leš u prtljažnik, Hari je uzeo ključeve od fijata na ulici, pa su se
on i Oleg u odvojenim automobilima odvezli do Maridala. Za to
vreme se Rahela bacila na ribanje i uklanjanje tragova.
Kao što su i očekivali, po mraku i kiši na Grefsenkolenu nije
bilo žive duše, ali su za svaki slučaj odabrali jednu užu stazu
kako ne bi nabasali ni na koga.
Nositi telo po kiši bilo je klizav i naporan posao, ali je s
druge strane Hari znao da će voda sprati njihove tragove. A,
kako se nadao, i tragove na telu koji bi inače ukazivali da je
premešten tamo.
Trebalo im je više od sata da nađu pogodno mesto, mesto gde
leš neće biti otkriven odmah, ali i do kojeg će lovački psi u šetnji
relativno brzo nanjušiti put. Dotad bi proteklo sasvim dovoljno
vremena da svi forenzički dokazi budu ako ne uništeni, ono bar
neizvesni. Ali ne i previše vremena, da društvo ne traći previše
resursa na potragu. Hariju je došlo da se nasmeje samom sebi
zato što je uopšte razmišljao o tome. Uprkos svemu i on je bio
deo socijaldemokratskog čopora, toliko ispranog mozga da mu
pozli ako noću ostavi neko upaljeno svetlo ili baci plastični
otpad u prirodi.
Sveštenik je završio svoje slovo, a jedna devojka – Olegova
drugarica – zapevala je sa galerije. Dilanovu pesmu Boots of
Spanish Leather. Harijeva želja, uz Rahelin blagoslov. Sveštenik
je naposletku manje pričao o zavetu pred Bogom, a više o
značaju saradnje u braku. A Hari se prisećao kako su poskidali
one kese za đubre sa Arnolda i namestili ga u položaj koji je bio
logičan za nekog ko je izašao u šumu da samom sebi prosvira
metak kroz slepoočnicu. A Hari je znao da nikad neće pitati
Rahelu zašto je Arnoldu Folkestadu prislonila cev pištolja tik uz
desnu slepoočnicu pre nego što je pucala, umesto da učini ono
što bi učinilo devetoro od deset ljudi – da mu što pre zapuca u
potiljak ili u leđa.
Naravno, možda se plašila da će metak proći kroz njega i
pogoditi Harija, koji je još čučao.
A možda je i njen munjevito brzi, gotovo zastrašujuće
praktični mozak stigao da razmisli i koji korak dalje. Sve troje
su se mogli izvući jedino uz malo kamuflaže, uz izvesno
prekrajanje istine – u samoubistvo. Možda je žena pored Harija
stigla da pomisli kako samoubica neće pucati sebi u potiljak s
pola metra, već – ukoliko je desnoruk, poput Arnolda Folkestada
– u desnu slepoočnicu.
Kakva žena. Šta je sve znao o njoj – a šta tek nije znao. Jedno
pitanje mu se nametnulo pošto ju je video na delu. A i pošto je
proveo mesece u društvu Arnolda Folkestada. I preko četrdeset
godina u vlastitom. Koliko dobro uopšte možeš poznavati
nekoga?
Pesma se završila, a sveštenik je prešao na zakletvu: „da ćeš
je voleti i poštovati…“, ali su dotad on i Rahela batalili režiju i
ostali da stoje okrenuti jedno prema drugome, a Hari je znao da
je više nikad neće pustiti ma koliko sad lagao, ma koliko jednom
ljudskom biću bilo nemoguće obećati da će voleti neko drugo do
smrti. Nadao se da će sveštenik uskoro umuknuti kako bi
izgovorio ono „da“ koje mu je već poskakivalo u grudima.

Stole Aune izvadi maramicu iz džepa na grudima i pruži je

svojoj ženi.
Hari je upravo rekao „da“, a odjek njegovog glasa još je
lebdeo pred crkvenim svodom.
„Šta?“
„Pa plačeš, draga“, prošaputao je.
„Ne, ti plačeš.“
„Stvarno?“
Stole Aune se zamislio. Majku mu, stvarno je plakao. Ne
mnogo, ali dovoljno da na maramici ostanu vlažne mrljice.
Njegove suze nisu prave, rekla bi Aurora. Samo nekakva retka,
nevidljiva vodica koja bi mu bez naročitog upozorenja potekla s
obeju strana nosa, i to kad niko drugi osim njega datu situaciju,
film ili razgovor ne doživi kao naročito dirljiv. Kao da se
nekakvo pakovanje odjednom probuši i otud procuri neka
vodica. Poželeo je da je Aurora s njima, ali je igrala dvodnevni
turnir u hali Naderud, a upravo mu je poslala poruku da su
dobile prvu utakmicu.
Ingrid podesi Stoleovu kravatu i spusti mu ruku na rame.
Spustio je svoju preko njene, znajući da se sećaju istog – svoje
svadbe.
Istraga je zaključena i on je predao psihološki izveštaj. U
njemu je izneo svoje pretpostavke u vezi sa činjenicom da je
oružje kojim je Arnold Folkestad sebi oduzeo život bilo isto ono
kojim je ubijen Gusto Hansen. Skrenuo je pažnju na brojne
sličnosti između Gusta Hansena i Renea Kalsnesa: obojica su
bili mladi muškarci gotovo ženstvene lepote koji se nisu libili da
naplaćuju seksualne usluge muškarcima svih uzrasta, a
Folkestad je lako mogao imati sklonost ka zaljubljivanju u takve
momke. Dodao je i kako nije neverovatno da neko sa
paranoično-šizofrenim tendencijama poput Folkestada ubije
Gusta iz ljubomore ili niza drugih razloga utemeljenih u
izvrnutim predstavama koje su posledica duboke – premda za
ostatak sveta ne nužno uočljive – psihoze. Tome je Stole
priložio i beleške iz doba kada je Arnold Folkestad radio u
Centrali Kriminalističke policije i dolazio žaleći mu se na
glasove u glavi. Iako je među psiholozima tada uveliko postojala
saglasnost da glasovi u glavi ne podrazumevaju nužno
šizofreniju, Aune se u Folkestadovom slučaju priklonio tom
uvreženom shvatanju i već je pripremao dijagnozu koja bi
stavila tačku na Folkestadovu karijeru istražitelja ubistava.
Međutim, takav izveštaj postao je izlišan kada je Folkestad sam
dao otkaz pošto je ispričao Auneu o tome kako se udvarao
jednom neimenovanom kolegi. Ujedno je prekinuo i terapiju i
time nestao iz Auneovog vidokruga. Bilo je, međutim, sasvim
očigledno da je postojalo nekoliko događaja koji su mogli
izazvati pogoršanje stanja. Jedno su bile povrede glave koje je
zadobio i koje su prouzrokovale poduži boravak u bolnici.
Brojna istraživanja pokazala su da čak i lakše traumatske
povrede mozga mogu dovesti do promena u ponašanju poput
povećane agresije i slabljenja kontrole impulsa. Osim toga, te
povrede podsećale su na one koje će Folkestad kasnije nanositi
svojim žrtvama. Drugi okidač mogao je biti gubitak Renea
Kalsnesa – sve izjave svedoka ukazivale su na to da je Folkestad
u ovoga bio zaljubljen divlje, gotovo manično. To što je
Folkestad samoubistvom okončao ono što je očigledno smatrao
svojim zadatkom nije bilo nimalo neobično. Jedino je možda
bilo neobično odsustvo pismene ili usmene poruke u kojoj on
obrazlaže svoje postupke – megalomani uglavnom imaju
potrebu da ih svet upamti, razume, proglasi genijalnima, da im
se divi i pruži im zasluženo mesto u istoriji.
Psihološki izveštaj naišao je na dobar prijem. Kako je Mikael
Belman ocenio, bio je to poslednji delić slagalice da zaokruže
priču.
Pa opet, Stole Aune je podozrevao da je njima bila važnija
ona druga strana priče – što je Stole svojom dijagnozom stavio
tačku na jednu diskusiju koja bi po njih bila bolna i
problematična: kako se desilo da za masakr bude odgovoran
neko iz redova same policije? Doduše, Folkestad jeste bio bivši
policajac, ali svejedno – šta je to govorilo o policiji kao struci i
kulturi koja vlada u njoj?
Sad su se takve rasprave mogle lepo saseći u korenu pošto je
jedan psiholog zaključio da je Arnold Folkestad bio lud. Za
ludilo nije potrebno obrazloženje. Ludilo se naprosto dogodi,
kao nekakva prirodna katastrofa koja dođe niotkuda, ludilo
naprosto jeste. A posle ti samo preostaje da guraš dalje, jer šta se
drugo i može?
Tako je mislio Belman, tako su mislili i ostali.
Ali ne i Stole Aune.
No ostavimo to po strani. Stole se vratio u kancelariju sa
punim radnim vremenom, ali je Gunar Hagen izrazio želju da
družinu iz Kotlarnice zadrži kao stalnu jedinicu koja se može
mobilisati po potrebi – otprilike kao specijalci. Katrini je već
ponuđeno mesto istražitelja na Odeljenju za krvne delikte, a ona
je najavila da će pristati. Izjavila je kako ima više dobrih razloga
da se iz veličanstvenog i moćnog Bergena preseli u
provincijalnu prestonicu.
Orguljaš stisnu pedale, Stole začu njihovu škripu praćenu
prvim tonovima. I pogleda mladence – sada već i bračni par.
Nisu morali da klimaju levo i desno, u crkvi je bilo dovoljno
malo svatova da su ih sve mogli obuhvatiti jednim širim
pogledom.
Sama proslava je zakazana u Šrederu. U Harijevoj stalnoj
krčmi koju većina ne bi povezala sa svadbarskim mestom,
premda je Hari tvrdio kako je to bio Rahelin izbor, a ne njegov.
Svatovi su se osvrnuli za Rahelom i Harijem, koji su
produžili ka praznim klupama iza, prema vratima. Ka junskom
suncu, pomisli Stole. Ka danu. Ka budućnosti. Njih troje – Oleg,
Rahela i Hari.
„Pobogu, Stole“, reče Ingrid pa mu dodade maramicu iz
džepa na grudima.

Aurora začu s klupe ovacije kada su njene saigračice dale još

jedan gol.
Bila je to već druga utakmica koju će dobiti tog dana, a
Aurora reče sebi kako mora da pošalje poruku tati. Njoj je bilo
prilično svejedno da li će pobediti ili izgubiti, a ni mama sigurno
nije marila za to. Ali tata bi se obradovao kao da je osvojila
svetsku titulu svaki put kad mu Aurora javi za još jednu pobedu
u ligi dvanaestogodišnjakinja.
Pošto su Emilija i Aurora odigrale gotovo celu prethodnu
utakmicu, sada su se uglavnom odmarale na klupi. Aurora je
prebrojala skoro sve gledaoce na tribini s druge strane terena,
ostala su joj još samo dva reda. Naravno, publika se mahom
sastojala od roditelja učesnika i igračica drugih klubova na
turniru, ali joj se učinilo da je gore videla i jedno poznato lice.
Emilija je podgurnu. „Pratiš li ti ovo ili ne?“
„Pratim. Samo… Vidiš li onog čoveka u trećem redu? Onog
što sedi sâm. Jesi li ga viđala pre?“
„Nemam pojma, daleko je. Je l’ ti krivo što nisi na svadbi?“
„Nije, to je ionako za matorce. Piški mi se, hajde sa mnom.“
„Usred utakmice? Pa šta ako nas ubaci?“
„Red je na Šarlotu ili Katinku. Hajde.“
Emilija je pogleda. Aurora je znala šta misli. Da Aurora
obično ne traži pratnju za klozet. Da obično ne traži pratnju ni za
šta.
Emilija je oklevala. Pogledala je ka terenu, zatim i u trenera
koji je stajao skrštenih ruku na aut-liniji. Trener je odmahnuo
glavom.
Aurora se pitala može li da sačeka do kraja utakmice, kad svi
jurnu ka svlačionicama i klozetima.
„Brzo se vraćam“, prošaputala je, pa ustade i otrča ka
stepenicama. Na vratima se osvrnula da osmotri onu tribinu.
Tražila je lice koje joj se učinilo da je prepoznala, ali ga nije
našla. Zatim je strčala niz stepenice.

Mona Gamlem je stajala sama na groblju pored bragerneske

crkve. Vozila je iz Osla do Dramena, trebalo joj je vremena da
pronađe crkvu. A morala je da se raspita i za grob. Na suncu su
svetlucali kristali u kamenu oko njegovog imena. Anton Mitet.
Pomislila je kako to ime sada svetluca više nego dok je bio živ.
Pa opet, voleo ju je. Jeste, u to je bar bila sigurna. A i ona je
volela njega zbog toga. Stavila je žvaku u usta, prisećajući se šta
joj je rekao onda kada ju je vozio kući posle dežurstva u
Državnoj bolnici, pošto su se prvi put poljubili – kako voli ukus
peperminta na njenom jeziku. A prisetila se i onog trećeg puta,
kada su se parkirali pred njenom kućom, a ona se nagnula preko
njega, otkopčala mu šlic i – pre nego što je počela – diskretno
izvadila žvaku i zalepila je pod njegovo sedište. A posle, pre
nego što su se poljubili, brzo je uzela novu žvaku, jer je morala
da ima ukus na pepermint, on je želeo taj ukus. Nedostajao joj
je. A nije imala pravo na to, pa joj je bilo još teže. Mona
Gamlem začu korake na šljunku iza sebe. Možda je to bila ona,
ona druga. Laura. Mona Gamlem krenu napred ne osvrćući se,
pokušala je da istisne suze iz očiju i ne skrene sa staze zasute
šljunkom.
Vrata crkve su se otvorila, ali Truls Berntsen još nije video
nikog da izlazi.
Pogledao je časopis na suvozačkom sedištu. Magazin.
Mikaelov intervju sa sve slikom. Srećni porodični čovek sa
ženom i troje dece. Skromni, mudri direktor policije tvrdio je
kako nikad ne bi rešio ubistva policajaca da nije imao Ulinu
podršku na domaćem terenu. I sve one vrsne saradnike u Domu
policije. Dodao je i da je razotkrivanjem Folkestada rasvetljen
još jedan slučaj ubistva. Naime, balistički izveštaj o pištolju
odesa kojim je Arnold Folkestad počinio samoubistvo pokazao
je da je tim oružjem ubijen i Gusto Hansen.
Truls se na to iscerio. Kurac je bilo tako. Hari Hule je garant
nešto smuljao. Truls nije imao pojma kako i zašto, ali to je
značilo da je Oleg Fauke sad oslobođen svake sumnje i da više
neće morati da se osvrće. Garantovano će Hule još uspeti i da
upiše klinca na Policijsku akademiju.
Pa dobro, Truls im se tu neće mešati, takvo čišćenje dokaza
vredno je svakog poštovanja. Uostalom, nije on kupio taj
časopis zbog Harija, Olega ili Mikaela.
Kupio ga je zbog te slike sa Ulom.
Bio je to samo trenutak slabosti, posle će se rešiti tog
časopisa. I nje.
Pomislio je na žensku sa kojom se sastao prethodnog dana u
kafiću. Upoznao ju je preko interneta. Naravno, nije baš mogla
da se meri s Ulom ili Megan Foks – malo prematora, malo
previše mlitavo dupe, malo previše brbljiva. Ali osim toga mu se
svidela. Dobro, naravno da je postavio sebi pitanje koliko žena
može valjati sa kečevima u rubrikama godište, faca, dupe i
sposobnost da umukne.
Odgovor nije znao. Eto, svidela mu se.
Tačnije, svidela mu se jer je izgledalo da se on svideo njoj.
 Možda zbog umlaćene face – možda se sažalila. A možda je
Mikael bio u pravu – njegova faca je i u startu bila dovoljno
neprivlačna da nije mnogo izgubio tim intervencijama.
Ili se možda nešto, ovako ili onako, promenilo u njemu. Šta i
zašto nije znao, ali povremeno bi se probudio ujutru kao nov
čovek. Sa novim razmišljanjem. Čak je bio u stanju da sa
ljudima oko sebe razgovara na neki nov način. Činilo se da oni
to primećuju, kao da su se i oni prema njemu ophodili na neki
nov način. Bolji način. To mu je ulilo hrabrost da načini još
jedan milimetarski korak u tom pravcu za koji, dakle, nije znao
kuda vodi. Daleko od toga da je Truls doživeo prosvetljenje ili
tako nešto. Razlika je bila mala. A nekim danima uopšte i nije
bio onaj novi.
Svejedno, rešio je da je ponovo pozove.
Radio zakrča. Već po tonu Truls je shvatio da je nešto važno,
nešto što nisu smarački zastoji u saobraćaju, provale u podrume,
komšijske prijave i podivljale pijandure. Leš.
„Moguće ubistvo?“, upita operaterka.
„Pa. Reklo bi se da jeste.“ Takav odgovor bio je pokušaj
lakonskog, kul tona koji je Truls primetio posebno među
mlađom gardom. Doduše, imali su oni svoje uzore i u starijoj
gardi. Iako Hule više nije bio među njima, njegov govor palio je
i žario. „Jezik… mislim da joj je ovo jezik. Odsečen je i naguran
u…“ Mladi policajac nije bio dorastao zadatku, glas ga je izdao.
Truls oseti da ga obuzima uzbuđenje. Srce je nešto brže
pumpalo krv koja život znači.
Zvučalo je gadno. Jun. Ima lepe oči. A sigurno i velike sise
pod svom onom odećom. Da, da, može to ispasti jedno lepo leto.
„Adresa?“
„Ćelandov trg dvadeset dva. Jebote, šta je ajkula!“
„Ajkula?“
 „Da, na nekim malim daskama za surfovanje. Ima ih gomila
u dnevnoj sobi.“
Truls ubaci suzuki u brzinu. Podesio je naočare za sunce,
stisnuo gas i opustio kvačilo. Nekim danima je bio onaj novi.
Drugima i nije.

Ženski klozet nalazio se u dnu hodnika. Kada su se vrata

zalupila za njom, Auroru je začudila tolika tišina. Nestala je sva
buka odozgo, i ostala je sama.
Žurno se zaključala u kabinu, svukla šorc i gaćice i sela na
hladnu plastičnu dasku.
Pomislila je na svadbu. Zapravo je i želela da bude tamo.
Nikad dotad nije prisustvovala venčanju, ne stvarno. Pitala se da
li će se i sama udati jednog dana. Pokušala je to da zamisli, sebe
pred crkvom kako se smeje sklanjajući se od kiše pirinča, u beloj
haljini, sa kućom i poslom koji voli. I momkom s kojim će imati
decu. Pokušala je da zamisli tog momka.
Otvorila su se vrata. Neko je ušao u klozet.
Aurora je sedela na ljuljašci, u bašti, sunce joj je sijalo pravo
u oči, pa nije mogla da vidi lice tog momka. Ponadala se da je
dobar, da je momak koji razume takve kao ona. Malo kao tata,
ali ne tako rasejan. Ma, uostalom, da – baš tako rasejan.
Koraci su bili teški, nisu zvučali kao ženski.
Aurora pruži ruku da dohvati toalet-papir, ali zastade u tom
pokretu. Htela je da udahne, ali nije uspela. Nije bilo vazduha.
Osetila je kako joj se steže grlo.
Preteški koraci da bi bili ženski.
Zastali su.
Pogledala je dole. U visokom procepu između poda i vrata
kabine, ugledala je senku. I špicaste, dugačke vrhove čizama.
Kao na kaubojkama.
 Aurora nije znala da li joj u glavi odzvanjaju crkvena zvona s
venčanja ili otkucaji vlastitog srca.

Hari je iskoračio pred crkvu. Začkiljio je očima ka jarkom,

junskom suncu. Postajao je tako trenutak, žmureći i osluškujući
grmljavinu crkvenih zvona nad Opsalom. Osetio je harmoniju,
ravnotežu, red. Znao je da sve treba da se zaključi upravo tu, i
tako.

KRAJ
 O autoru
Ju Nesbe (rođen 29.3.1960.) je norveški muzičar i pisac
bestselera. Diplomirao je ekonomiju i radio kao berzanski
broker i novinar. Sada peva u rok bendu Di Derre, ali je
najpoznatiji po seriji trilera o detektivu Hariju Huleu,
prevođenoj na 30 jezika. Živi u Oslu.
 Napomene
[←1] Engl.: A sve pod Suncem je usklađeno, ali Mesec je
pomračio Sunce. (Prim. prev.)

[←2] Engl.: Ne postoji stvarno mračna strana Meseca. Zapravo

je sve mračno. (Prim. prev.)

[←3] Engl.: Terapija pomoću slika. (Prim. prev.)

[←4] Engl.: Divlja planina. (Prim. prev.)

[←5] Engl.: Čarobna linija. (Prim. prev.)

[←6] Engl.: Dame i gospodo, Elvis je napustio ovaj objekat.

(Prim. prev.)

[←7] Nor.: Bakken – ski-staza. (Prim. prev.)

[←8] Engl.: Eto ti, pizdo! (Prim. prev.)

[←9] Engl.: Mali genijalac. (Prim. prev.)

[←10] Engl.: Oštećenje mozga. (Prim. prev.)

[←11] Engl.: U najavi. (Prim. prev.)

[←12] Engl.: Hvala što si to podelio s nama. (Prim. prev.)

[←13] Engl.: Ima smisla. (Prim. prev.)

[←14] Engl.: Prizemlje je. (Prim. prev.)

[←15] Engl.: S vremenom se navikneš. (Prim. prev.)

[←16] Engl.: dok mi razgovaramo. (Prim. prev.)

[←17] Engl.: Vratiću se ja. (Prim. prev.)

[←18] Engl.: Premlad da umrem. (Prim. prev.)

[←19] Na norveškom se se P izgovara „pe“, a broj 9 „ni“.

(Prim. prev.)

[←20] Nor.: dø – umreti, umri. (Prim. prev.)

[←21] Engl.: Strašno mi je žao. (Prim. prev.)

[←22] Engl.: Antraks je bakterija. Sad je u vašim plućima.

Verovatno ste je udahnuli pre nekoliko dana. (Prim. prev.)

[←23] Engl.: Da ste je progutali ili da je ušla preko kože, možda

bismo i mogli da vas spasemo. Ali kad je u plućima… (Prim.
prev.)

[←24] Engl.: Znate li gde? Policija će hteti da zna kako bi

sprečili da se još ljudi zarazi. (Prim. prev.)

[←25] Engl.: Molim vas, gospodine Hereme, pokušajte da se

setite. Možda možete da spasete druge… (Prim. prev.)

[←26] Engl.: Gospođica Kari Farstad iz norveške ambasade.

Stigli smo najbrže što smo mogli. Da li je… (Prim. prev.)
[←27] Engl.: Zaustavlja mu se cirkulacija, gospođice. Ulazi u
šok. (Prim. prev.)

[←28] Engl.: Doktore, da li je…? (Prim. prev.)

[←29]Engl.: Ne, ne prenosi se sa čoveka na čoveka. (Prim.

prev.)

[←30] Engl.: Ne paniči. (Prim. prev.)

[←31] Engl.: Nećemo se povući, draga, nećemo se predati.

(Prim. prev.)

[←32] Engl.: nož za preživljavanje. (Prim. prev.)

[←33] Engl:. Druže, ako izdišeš i udišeš istovremeno, dvaput

ćeš ispušiti jednu istu pljugu. (Prim. prev.)

[←34] Engl.: Upravo se dešava. (Prim. prev.)

[←35] Engl.: Sutra čim svane. (Prim. prev.)

[←36] Biblija, prevod Daničić–Karadžić, Naum 1:2.

[←37] Engl.: Svedok, suđenje, smrt. (Prim. prev.)

[←38] Engl.: Nema rezultata. (Prim. prev.)

[←39] Engl.: Nek počne predstava. (Prim. prev.)