SERIJAL O HARIJU HULEU

1. S
2. B
3. C
4. O
5. S
6. S
7. S
8. O
9. U
10. P
11. Ž
12. N
13. K

OD ISTOG AUTORA

L
S
K
P
M
K
S
O
Naslov originala

Jo Nesbø
B

Copyright © Jo Nesbø 2022

Published by agreement with Salomonsson Agency
Translation copyright © 2023 za srpsko izdanje, LAGUNA

This translation has been published with the financial support of

NORLA.
Sunce će se pretvoriti u tamu i mesec u krv pre nego dođe veliki i
strašni dan Gospodnji.
Joilo 2, 31
 PROLOG

„Oslo”, rekao je prinoseći čašu viskija usnama.

„To je grad koji najviše voliš na svetu?”, upita Lusil.
Zurio je preda se, kao da je morao da razmisli pre nego što je
klimnuo. Posmatrala ga je kako pije. Videlo se da je visok, čak se i
sedeći za šankom nadvijao nad njom. Imao je sigurno deset, možda
i dvadeset godina manje od njenih sedamdeset dve - kod
alkoholičara je teško proceniti. Licem i telom ju je podsećao na
rezbareno drvo, mršavo, čisto i čvrsto. Bio je bled, a na nosu mu se
ocrtavala fina mreža plavih kapilara koji su, uz zakrvavljene oči sa
dužicama boje ispranog teksasa, ukazivali na težak život. Teška
pijanstva. Teške padove. Možda i teške ljubavne priče, pošto je
tokom tih mesec dana otkako je počeo da dolazi u Kričers zapazila i
nagoveštaj bola u njegovom pogledu. Poput prebijenog kera,
izbačenog iz čopora, uvek je čamio sam u dnu šanka. Pored Bronka,
mehaničkog bika kog je vlasnik bara Ben maznuo sa filmskog seta
kolosalnog promašaja naslovljenog Urbani kauboj na kojem je radio
kao rekviziter. Kao podsetnik na to da Los Anđeles nisu izgradili
filmski uspesi, već da je taj grad deponija finansijskih i ljudskih
neuspeha. Preko osamdeset posto filmova potpuno propadne i
pojede sav novac, pa grad ima i najveću populaciju beskućnika u
Sjedinjenim Državama i gustinu naseljenosti kakvu ćeš naći tek u
Bombaju. Saobraćaj je gušio grad, pitanje je samo bilo da li će ga
ulični kriminal, nasilje i droga preduhitriti u tome. Ali sunce sija. Da,
ta prokleta kalifornijska zubarska lampa se nikad nije gasila, već je
nemilosrdno blistala čineći da se sva bižuterija tog lažnog grada cakli
kao pravi dijamanti, kao istinite priče o uspehu. Kad bi samo znali. A
Lusil je znala, provevši vreme na toj pozornici. I iza kulisa.
Čovek pored nje nije bio iz tog sveta, to bi prepoznala na prvi
pogled. Ali nije izgledao ni kao neko od obožavatelja pozornice, neko
ko je s nadom ili zavišću piljio odozdo u nju. Najpre je izgledao kao
neko koga boli uvo za sve to, kao neko ko fura svoju priču. Možda je
muzičar? Muzičar koji u stilu Frenka Zape sam producira svoje
nedostupne stvari u nekom podrumu u Lorel Kenjonu, a kog dosad
nisu otkrili, niti će ga ikad otkriti?
Pošto je tu dolazio neko vreme, novajlija je počeo da razmenjuje
sa Lusil kratke pozdrave uz klimanje glavom, kako to već čine
prepodnevni posetioci barova za ozbiljne pijance, ali sad je prvi put
sela pored njega i častila ga pićem. Tačnije, platila je piće koje je on
već bio poručio kada je videla Bena kako mu vraća kreditnu karticu
sa izrazom na licu koji joj je saopštio da na njoj nema sredstava.
„A da li ti Oslo uzvraća tu ljubav?”, pitala je. „To je pravo pitanje.”
„Ne baš”, rekao je. Kada je provukao ruku kroz kratku, četkastu,
prljavoplavu kosu prošaranu sedim vlasima, zapazila je da umesto
srednjeg prsta nosi metalnu protezu. Nipošto nije bio lep, a tu nije
pomagao ni ožiljak boje džigerice, od ugla usne do uva, ožiljak u
obliku slova J zbog kojeg je izgledao kao da se upecao na udicu.
Ipak, imao je ono nešto, neku ružnu i pomalo opasnu lepotu kakva je
krasila i pojedine njene kolege iz tog grada. Kristofera Vokena. Nika
Nolta. A imao je i široka ramena, bar u odnosu na ostatak mršavog
tela.
„Avaj, upravo takve najviše volimo”, reče Lusil. „One koji nam ne
uzvrate ljubav. Mislimo da će nas zavoleti ako se samo još malčice
potrudimo.”
„Šta ti radiš?”, upita on.
„Pijem”, rekla je podigavši svoju čašu viskija. „I hranim mačke.”
„M-hm.”
„Verovatno si hteo da pitaš ko sam ja. A ja sam...” Otpila je viski
razmatrajući koju verziju da mu servira, onu reklamnu ili istinitu.
Spustila je čašu opredelivši se za potonju. Jebeš ga.
„Glumica koja je odigrala jednu veliku ulogu. Julije, u dosad
neprevaziđenoj ekranizaciji Romea i Julije koju više niko ne pamti.
Samo jedna velika uloga i ne zvuči sjajno, ali to je više od onoga što
većina glumaca u ovom gradu dobije. Triput sam se udavala, dvaput
za bogate producente koje sam ostavila i dobro zaradila na
razvodima. I tu sam prošla bolje od većine glumica. Trećeg sam
volela, glumca i Adonisa bez prebijene pare, discipline i savesti.
Potrošio je sav moj novac i ostavio me. I dalje ga volim, dabogda
goreo u paklu.”
Iskapila je viski, spustila čašu na sto i mahnula Benu za repete.
„Ah, da, a pošto uvek padam na nešto što ne mogu da dobijem,
onda sam uložila pare koje nemam u film koji me je namamio
velikom ulogom za ženu u godinama. Inteligentan scenario, glumci
koji čak i znaju da glume i režiser koji želi da natera gledaoce da
razmišljaju - ukratko, projekat za koji svaka razumna osoba zna da je
osuđen na propast. Eto, to sam ti ja, sanjarka, gubitnica i tipična
žiteljka ovoga grada.”
Čovek s ožiljkom u obliku slova J se osmehnuo.
„Dobro, sad mi je ponestalo autoironije”, rekla je. „Kako se
zoveš?”
„Hari.”
„Ne pričaš mnogo, Hari.”
„M-hm.”
„Šveđanin?”
„Norvežanin.”
„Bežiš od nečeg?”
„Zar tako izgledam?”
„Da. Vidim, nosiš burmu. Bežiš od žene?”
„Umrla je.”
„Aha. Bežiš od tuge.” Lusil podiže čašu da mu nazdravi. „Znaš li
koje mesto ja najviše volim? Ovo ovde, Lorel Kenjon. Ali ne danas,
već krajem šezdesetih. E to je, Hari, trebalo da vidiš - ako si se
uopšte tad bio rodio.”
„Da, shvatio sam da je bilo tako.”
Uperila je prstom u uramljene fotografije iza Bena. „Svi ti muzičari
koji su dolazili ovamo. Krozbi, Stils, Neš i... kako beše onaj četvrti?”
Hari se opet osmehnuo.
„Mamas end papas”, nastavila je. „Kerol King. Džejms Tejlor.
Džoni Mičel.” Namrštila se. „Izgledala je i zvučala kao da je ispala iz
crkvenog hora. A spavala je sa većinom gorepomenutih. Čak je i u
Lenarda zarila svoje kandže, bio je ovde kod nje nekih mesec dana.
Ali sam joj ga ukrala na jedno veće.”
„Lenard Koen?”
„Glavom i bradom. Divan, dobar čovek. Naučio me je jednu stvar
u vezi sa rimovanjem. Većina pogreši tako što počnu od jedine dobre
rečenice koju imaju, pa u naredni stih stave osrednju misao i
iznuđenu rimu. Fora je da iznuđenu rimu staviš u prvi stih, onda je
niko neće primetiti. Kad ti dođe divan stih Your hair on the pillow like
a sleepy golden storm, pa mu - zbog rime - dodaš banalnu rečenicu
We made love in the morning, our kisses deep and warm, tako ga
upropastiš. Ali ako obrneš redosled, pa napišeš We made love in the
morning, our kisses deep and warm, your hair on the pillow like a
sleepy golden storm1 onda obe rečenice zvuče elegantno i prirodno.
To je ono što čujemo, jer mislimo da pesnik misli istim redosledom
kao što piše. Ništa čudno, mi ljudi smo navikli da je ono što se
dešava posledica nečeg što se već desilo, a ne obrnuto.”
„M-hm. Da je ono što se dešava posledica onog što tek treba da
se desi?”
„Upravo tako, Hari! Shvataš li?”
„Nisam siguran. Imaš li neki primer?”
„Imam.” Iskapila je piće. Mora da je naslutio nešto u njenoj
intonaciji, pošto je opazila da je izvio obrvu i kratko se obazreo po
lokalu.
„U ovom trenutku se dešava to da ti kažem kako dugujem pare
za film”, rekla je pogledavši kroz prljav izlog sa dopola navučenim
venecijanerima prašnjav parking ispred bara. „A to nije slučajnost,
već posledica onog što će se tek desiti. Naime, napolju se, pored
mog auta, parkirao jedan beli kamaro.”
„I unutra sede dva muškarca”, rekao je. „Već dvadeset minuta.”
Klimnula je. Hari joj je upravo potvrdio da je tačno pogodila
njegovo zanimanje.
„Videla sam jutros taj auto pred kućom na Kenjonu”, rekla je.
„Nisam se zaprepastila, već su me upozoravali da će poslati
izvršitelje. Ali ne one licencirane. Naime, kako bih rekla, nije reč o
dugu prema banci. Kad budem izašla do auta, verovatno će mi nešto
reći. Pretpostavljam da će se i dalje završavati na tome, na
upozorenjima i pretnjama.”
 „M-hm. Zašto mi to govoriš?”
„Zato što si policajac.”
Opet je izvio onu obrvu. „Je li tako?”
„Moj otac je bio policajac, lako vas je prepoznati svuda u svetu.
Suština je da bih te zamolila da me ispratiš odavde. Ako bi počeo da
viče i da preti, volela bih da izađeš ispred i... pa, da izgledaš kao
policajac, pa da pobegnu. Iako sam prilično sigurna da neće doći do
toga, osetila bih se bezbednije ako bi ti motrio na nas.”
Hari se zagledao u nju. „Okej”, samo je rekao.
Lusil je bila iznenađena. Zar se nije malčice prelako dao
nagovoriti? Istovremeno, bilo je nečeg odlučnog u njegovom pogledu
zbog čega mu je poverovala. Opet, poverovala je i onom Adonisu. I
režiseru i producentu. I uopšte.
„Sad odlazim”, rekla je.

Hari Hule je držao čašu u ruci. Osluškivao je jedva čujno šištanje

leda koji se topi. Nije otpio. Bio je švorc, stigao je na kraj puta i
trebalo je da gustira to piće. Pogled mu je odlutao do jedne
fotografije iza šanka. Bio je to njegov omiljeni pisac u mladosti, Čarls
Bukovski, ispred Kričersa. Ben mu je rekao da je fotografija iz
sedamdesetih. Bukovski je grlio drugara u, kako se činilo, zoru,
obojica su nosili havajske košulje, mutnih pogleda i suženih zenica,
sa pobedonosnim kezom na licima kao da su upravo stigli na
Severni pol posle brojnih peripetija.
Oborio je pogled ka kartici koju je Ben bacio na šank ispred
njega.
Nema sredstava. Nema ničeg više. Završio je misiju. A misija je
bila da pije dok mu ne bude ponestalo svega. Novca, dana,
budućnosti. Ostalo je samo da se vidi hoće li biti dovoljno hrabar - ili
dovoljna kukavica - da sve to zaokruži. U pansionu ga je pod
dušekom u sobi čekala stara bereta koju je kupio za dvadeset pet
dolara od beskućnika u plavim šatorima dole u Skid rouu. U njoj su
bila tri metka. Uzeo je kreditnu karticu na dlan i stegnuo pesnicu.
Potom se okrenuo i pogledao kroz izlog. Pratio je pogledom stariju
gospođu kako izlazi na parking. Bila je tako sitna. Krhka, mala i
žilava kao vrabac. Bež pantalone i kratki sako u istoj boji. Bilo je
prizvuka osamdesetih u njenom zastarelom ali otmenom stilu
odevanja. Kao i u njenim ulascima u bar svakog prepodneva. Bili su
to nastupi. Za publiku od osmoro do desetoro gledalaca.
„Lucille is here!”2, uzviknuo bi Ben pre nego što bi
samoinicijativno krenuo da joj sprema njen otrov, viski sauer.
No nije njen scenski nastup podsetio Harija na majku, koja je
umrla u Radijumskoj bolnici kada mu je bilo petnaest godina i tako
mu ispalila onaj prvi metak u srce. Na majku ga je podsetio Lusilin
blagi, nasmejani a istovremeno tužni pogled, pogled dobre ali
rezignirane duše. Brižnost s kojom bi se raspitivala kod ostalih za
njihove zdravstvene tegobe, ljubavni život i porodicu. I obzir koji je
ukazala Hariju time što ga je ostavljala da sedi s mirom na drugom
kraju šanka. Harijeva majka, ćutljiva žena koja je bila kontrolni toranj
njihove porodice, njen centralni nervni sistem, koja je vukla konce
tako diskretno da se lako moglo poverovati da otac vodi glavnu reč.
Majka, sigurno naručje, ona koja uvek razume, koju je voleo najviše
na svetu i koja je zato bila njegova Ahilova peta. Kao onda u drugom
razredu kada je neko oprezno pokucao na vrata učionice. Bila je to
majka. Donela mu je užinu koju je zaboravio kod kuće. Hari se
nehotice ozario čim ju je ugledao, ali onda je čuo drugare iz razreda
kako se kikoću, pa je izmarširao u hodnik i ljutite rekao majci da ga
je posramila i da ide odatle, ne treba mu užina. Ona mu je uputila
samo onaj tužni osmeh, pružila mu užinu, pomilovala ga po obrazu i
otišla. Nikad to posle nije pomenula. Razumela je, kao što je uvek
razumela. A kada je te večeri legao u krevet, razumeo je i on. Nije
mu bilo neprijatno zbog nje, već zbog onoga što su svi ostali videli.
Zbog njegove ljubavi. Zbog njegove ranjivosti. Tokom narednih
godina mnogo mu je puta došlo da se izvini, ali mu je valjda bilo
glupo.
Na šljunčanom parkingu se podigao oblak prašine i na trenutak
progutao Lusil, koja se uhvatila za naočare za sunce. Hari opazi da
se suvozačka vrata belog kamara otvaraju. Muškarac s naočarima
za sunce u crvenoj polo majici izašao je ispred auta i preprečio Lusil
put do njenog.
Hari je očekivao da će njih dvoje razgovarati. Umesto toga,
muškarac je zakoračio i ščepao Lusil za mišicu. Povukao ju je ka
kamaru. Hari je primetio da je zarila potpetice u šljunak. Kao i da
kamaro nema američke tablice. Iste sekunde je skočio sa barske
stolice. Potrčao je ka vratima i otvorio ih laktom. Sunce ga je
zaslepilo i umalo se spotakao o dva stepenika ispred trema. Shvatio
je da nije ni izbliza trezan. Ustremio se ka automobilima. Oči su mu
se postepeno privikavale na svetlost. Iza parkinga, sa druge strane
puta koji je vijugao uz zeleno brdo, nalazila se dremljiva bakalnica,
ali napolju nije video nikog osim onog muškarca kako vuče Lusil u
kamaro.
„Police!”, uzviknuo je. „Let her go!”3
„Please stay out of this, sir”4, doviknuo mu je onaj u odgovor.
Hari zaključi da taj čovek mora biti penzionisani kolega, pošto
jedino policajci čak ni u takvim situacijama ne odustaju od učtivog
oslovljavanja. Znao je i da je fizička intervencija neminovna, a kod
borbe prsa u prsa postoji samo jedno pravilo: ne čekaj, pobeđuje
onaj ko napadne prvi i s većom agresijom. Zato Hari nije usporio, a
ovaj drugi je, prozrevši njegove namere, pustio Lusil i mašio se za
nešto iza leđa. Zamahnuo je rukom. U njoj je držao sjajan pištolj koji
je Hari odmah prepoznao. Glok 17. Uperen pravo u njega.
Hari je usporio, ali nije zastao. Video je oko tog čoveka kako ga
drži na nišanu. Putem je prošao pikap gotovo zaglušivši upozorenje:
„Trk nazad odakle ste došli. Smesta, gospodine!”
Ali Hari je i dalje koračao ka njemu. Shvatio je da i dalje steže
kreditnu karticu u desnoj ruci. Zar će tako skončati? Na prašnjavom
parkingu u tuđini, okupan suncem, švorc i pripit, pokušavajući da
učini ono što nije uspeo da učini za svoju majku niti za bilo koga
drugog do kog mu je u životu bilo stalo?
Napola zažmurivši, stegnuo je prste oko kreditne kartice praveći
od svoje šake dleto.
U glavi mu se vrteo naslov pesme Lenarda Koena koju mu je
pogrešno citirala. Hey, that’s no way to say goodbye.5
Jebiga, biće da jeste.
 Prvo poglavlje

Petak

Bilo je osam uveče. Pre pola sata septembarske sunce je zašlo nad
Oslom i bilo je krajnje vreme da trogodišnjaci odu na spavanje.
Uzdahnuvši, Katrina Brat prošaputa u telefon. „Šta je bilo, dušo,
ne možeš da spavaš?”
„Baka luzno peva”, reče dečji glasić šmrčući. „Hoću mamu.”
„Moram da radim, srce, ali uskoro ću kući. Da ti mama otpeva
nešto?”
„Da.”
„Ali moraš da zažmuriš.”
„Doblo.”
„Plavca?”
„Da.”
Katrina zapeva setnu pesmicu tihim, dubokim glasom.
Plavče, Plavče, jare moje, misli na dečače svoje.
Nije joj išlo u glavu zašto deca već duže od sto godina biraju da
se uspavljuju uz priču o zabrinutom dečaku koji brine zašto njegov
omiljeni jarić Plavac nije došao kući sa ispaše i strepi da ga je ubio
medved i da sad leži mrtav i raskomadan negde u brdima.
Ipak, već posle prve strofe čula je da Gert diše ravnomerno i
duboko, a posle druge je začula svekrvin glas u telefonu.
„Spava.”
„Hvala”, reče Katrina koja je već toliko dugo čučala da je morala
da se osloni dlanom o zemlju. „Dolazim čim budem mogla.”
 „Ne žuri, dušo. Hvala tebi što si nas zvala da dođemo. Kako mi
samo liči na Bjerna kad spava.”
Katrina proguta knedlu. Uspela je da joj, po običaju, ne odgovori
na to. I njoj je nedostajao Bjern i bilo joj je milo kad Bjernovi roditelji
vide njega u Gertu. Ali to naprosto nije bilo tačno.
Usredsredila se na posao pred sobom.
„Kakva uspavanka”, reče Sungmin Larsen, koji je u
međuvremenu prišao i čučnuo pored nje. „’Ili si mi majkao?’”
„Znam, ali jedino tu traži”, reče Katrina.
„Onda moraš nju da pevaš.” Kolega se osmehnuo.
Katrina klimnu. „Jesi li nekad razmišljao o tome da, kad smo mali,
očekujemo bezuslovnu ljubav od roditelja, a da ne pružamo ništa
zauzvrat? Zapravo smo nekad bili paraziti. Šta misliš, u kom trenutku
izgubimo veru u to da nas neko može bezuslovno voleti samo zbog
onoga što jesmo?”
„Misliš, kad je ona izgubila veru u to?”
„Da.”
Pogledali su telo mlade žene na zemlji. Pantalone i gaćice bile su
joj svučene do gležnjeva, ali je rajsferšlus na tankoj fatiranoj jakni bio
zakopčan. Lice - okrenuto ka zvezdanom nebu - bilo je belo kao kreč
na svetlosti forenzičkih reflektora raspoređenih među drvećem u
šumi i ispresecano prugama šminke koja je izgledala kao da se
nekoliko puta razlivala i sušila. Kosa - gotovo izbeljena kemikalijama
- bila je slepljena uz jednu stranu lica. Usne su bile preparirane
silikonom, a veštačke trepavice štrčale su kao trava na krovu iznad
jednog upalog oka koje je prazno zurilo naviše kroz njih. I iznad
drugog koje više nije bilo tu, samo prazna duplja. Možda je upravo
zahvaljujući tolikim teško razgradivim veštačkim materijalima leš bio,
uprkos svemu, dobro očuvan.
„Pretpostavljam da je ovo Susane Andersen?”, reče Sungmin.
„I ja”, reče Katrina.
Njih dvoje nisu pripadali istoj jedinici. Katrina je radila na
Odeljenju za krvne delikte Policijske uprave u Oslu, a Sungmin u
Centrali Kriminalističke policije. Za Susane Andersen, starom 26
godina, tragalo se već sedamnaest dana. Poslednji put ju je
sigurnosna kamera snimila na stanici metroa u Skulerudu, na
dvadesetak minuta hoda od mesta na kojem su sad stajali. Jedini
trag u slučaju druge nestale žene, Bertine Bertilsen stare 27 godina,
bio je njen auto koji su pronašli prazan na parkingu u Grefsenkolenu,
šetalištu na suprotnom kraju grada. Žena pred njima imala je plavu
kosu, što je odgovaralo snimku na kojem je Susane, dok su za
Bertine porodica i prijatelji rekli da je trenutno smeđa. Uostalom, leš
nije imao tetovaže na razgolićenim nogama, dok je Bertine navodno
imala tetoviran logo Luja Vitona na gležnju.
Septembar je dotad bio relativno hladan i suv i diskoloracija kože
na telu - plave, ljubičaste, žute i smeđe mrlje - uklapala se u
pretpostavku da je mrtva već skoro tri nedelje. Baš kao i zadah usled
ispuštanja raznih gasova koji s vremenom izađu kroz sve telesne
otvore. Katrina je zapazila i belo polje tankih vlasi ispod nozdrva -
gljivice. Iz velike rane na vratu gamizale su žutobele, slepe larve
muva. Katrina se toga bila toliko nagledala da joj i nije bilo naročito
gadno. Muve su, govorio je Hari, pouzdane koliko i navijači
Liverpula. Znaš da će se u roku od sat vremena pojaviti bilo gde, bez
obzira na vreme, vetar i kišu, privučene mirisom dimetil-trisulfida koji
telo počne da luči u trenutku smrti. Ženke polažu jaja i kroz nekoliko
dana se izlegu larve koje počnu da se hrane natrulim mesom. Larve
se preobraze u lutke, a lutke u nove muve koje opet traže leševe u
koje će položiti jaja. Kroz mesec dana proživele su šta su imale i
umiru. Takav je životni tok muva. Nije toliko različit od našeg, pomisli
Katrina. Tačnije, od mog.
Obazrela se. Forenzičari u belom šunjali su se bešumno kao
duhovi među drvećem, bacajući jezive senke pri svakom sevanju
blica na njihovim foto-aparatima. Šuma je bila velika. U principu,
Estmarka se nastavlja desetinama kilometara sve do granice sa
Švedskom. Telo je pronašao džoger. Tačnije, njegov pas kog je
pustio sa povoca da trči, pa je sišao sa uske šljunčane staze u
šumu. Već se bilo smrklo, džoger je nosio baterijsku lampu na čelu i
pošao je za psom dozivajući ga sve dok ga nije pronašao kako maše
repom pored čela. Niko, doduše, nije pomenuo mahanje repom, ali
je Katrina to tako zamišljala.
„Susane Andersen”, prošaputala je, ne znajući kome. Možda
pokojnici, da je uteši i uveri kako je konačno pronađena i
identifikovana.
 Uzrok smrti je, kako se činilo, bio očigledan. Brazda preko
grkljana, poput osmeha na uzanom grlu Susane Andersen. Krv su
uglavnom popile larve, razne bube, a možda i pokoja životinja, ali je
Katrina zapazila tragove krvavog mlaza u žbunju i najednom stablu.
„Ubijena je ovde”, rekla je.
„Tako izgleda”, reče Sungmin. „Misliš li da je bila silovana? Ili ju je
skrnavio pošto ju je ubio?”
„Posmrtno”, rekla je uperivši svetlost baterijske lampe u Susanine
šake. „Nema slomljenih noktiju niti drugih tragova borbe. Pokušaću
da nagovorim nekog sa Sudske medicine da pregleda telo preko
vikenda, da čujemo i šta oni misle.”
„A obdukcija?”
„To će verovatno morati da sačeka ponedeljak.”
Sungmin uzdahnu. „Da, da, samo je pitanje vremena kad ćemo
naći i Bertine Bertilsen silovanu i sa prerezanim grkljanom negde u
Grefsenkolenu.”
Katrina klimnu. U proteklih godinu dana je bolje upoznala
Sungmina, koji je potvrdio svoj ugled jednog od najboljih istražitelja u
Centrali Kriminalističke policije. Mnogi su očekivali da on dođe na
čelo Istražnog odeljenja kada se Ule Vinter bude povukao i da će tad
to odeljenje dobiti mnogo bolje rukovodstvo. Bilo je pak i skeptičnih
prema tome da vodećim istražnim organom u Norveškoj rukovodi
jedan usvojeni Južnokorejac i homoseksualac koji se oblačio kao
engleski plemić. Njegov lovački sako od tvida klasičnog kroja i čizme
od prevrnute kože bili su sušta suprotnost Patagonijinoj jakni i
nepromočivim patikama koje je nosila Katrina. Bjern je za života taj
njen stil odevanja nazivao „gorpkorom”, globalnim trendom koji je
podrazumevao da u pab odlaziš odeven kao da si pošao na
planinarenje. Katrina je to proglasila prilagođavanjem na život s
malim detetom. Morala je, doduše, priznati i da to svedeno i
praktično odevanje odražava činjenicu da više nije mlada i
talentovana buntovnica u policiji, već načelnica Odeljenja za krvne
delikte.
„Šta misliš, sa čim imamo posla?”, upita Sungmin.
Znala je da misli isto kao ona, ali se ni jedno ni drugo nisu
usuđivali da to izgovore naglas. Zasad. Katrina se nakašljala.
 „Hajde da prvo pogledamo ovo što zasad imamo i otkrijemo šta
se desilo.”
„Slažem se.”
Ponadala se da će takvu saglasnost Centrale Kriminalističke
policije čuti sve češće u narednom periodu. Nije ona bila nezahvalna
za pomoć koja joj se nudila. Iz Centrale su se javili čim je, tačno
nedelju dana posle Susaninog nestanka, bio prijavljen i nestanak
Bertine Bertilsen pod neobično sličnim okolnostima. Obe žene su
izašle iz kuće jednog utorka uveče i nikome od onih sa kojima je
policija razgovarala nisu rekle kuda idu, i nijedna se više nije vratila.
Osim toga, povezivale su ih i neke druge okolnosti. Posle toga je
policija odustala od prvobitne pretpostavke da je Susane zadesila
nekakva nesreća ili da je izvršila samoubistvo.
„Dobro, onda ćemo tako.” Katrina ustade. „Javiću šefici.”
Kad je ustala, noge su joj još neko vreme bile ukočene. Obasjala
je zemlju mobilnim telefonom kako bi gazila samo preko tragova koje
je ostavila kada je stigla na lice mesta. Našavši se sa spoljašnje
strane policijske trake, ukucala je prva slova imena načelnice
Kriminalističke policije. Budil Meling joj se javila posle trećeg
zvonjenja.
„Ovde Katrina Brat. Izvini što zovem ovako kasno, ali izgleda da
smo pronašli jednu od dve nestale devojke. Ubijenu, prerezan joj je
grkljan, iskrvarila je na aortu, verovatno silovana ili skrnavljena.
Prilično je izvesno da je to Susane Andersen.”
„Tužno”, reče Melingova ravnim tonom i Katrina istog trena
zamisli bezizražajno lice Budil Meling, njenu bezbojnu odeću,
beživotnu gestikulaciju i nesumnjivo konfliktan porodični i dosadan
seksualni život. Jedini tračak strasti koji je Katrina zapazila kod nove
načelnice Kriminalističke policije bio je prema direktorskoj fotelji koja
je uskoro trebalo da postane upražnjena. Nije, doduše, Melingova
bila nekvalifikovana, ali ju je Katrina smatrala nesnosno dosadnom.
Defanzivnom. Kukavicom.
„Sazovi konferenciju za štampu”, reče Melingova.
„Dobro. Hoćeš li...?”
„Ne, dokle god ne bude konačno potvrđen identitet žrtve, to je
tvoja nadležnost.”
„I Centrale - i oni su vršili uviđaj.”
 „Da, može. Ako je to bilo sve, imamo goste.”
Zaćutala je, a Katrina je u pozadini čula tih razgovor. Zvučao joj
je kao dobronamerna razmena mišljenja u kojoj jedan sagovornik
samo potvrđuje ono što je drugi već rekao. Društveni bonding. Tako
to Budil Meling voli. Sigurno bi se iznervirala kada bi Katrina opet
pokrenula ono pitanje. A pokrenula ga je čim je bio prijavljen
nestanak Bertine Bertilsen i čim se javila sumnja da je isti počinilac
ubio obe žene. Ne bi ništa time postigla, Melingova joj je jasno
stavila do znanja da nema ni govora o tome. Trebalo bi da prećuti.
„Samo još nešto”, rekla je. Zaćutala je udahnuvši. Načelnica ju je
pretekla.
„Odgovor glasi ’ne’, Katrina.”
„Ali nemamo drugog specijalistu za ovo. Ni boljeg.”
„Niti goreg. Uostalom, ni njega više nemamo. Bogu hvala.”
„Novinari će pitati za njega, pitaće zašto nismo...”
„Reci im kako jeste, da ne znamo gde je. Imajući u vidu šta se
desilo njegovoj ženi i njegovu labilnu narav i sklonost ka opojnim
sredstvima, ne mogu da zamislim kako bi uopšte funkcionisao u
istrazi ubistva.”
„Mislim da znam kako da ga nađem.”
„Odustani, Bratova. Ako se okrećeš starim junacima čim malo
zagusti, to izgleda kao da prećutno potcenjuješ svoje ljude na
Odeljenju za krvne delikte. Ako rešiš da dovedeš rashodovanu
olupinu, kako misliš da će to uticati na njihovo samopouzdanje i
motivaciju? To je loš menadžment, Bratova.”
„U redu.” Katrina proguta pljuvačku.
„Drago mi je što misliš da je to u redu. Još nešto?”
Katrina se zamislila. Melingova je, dakle, ipak bila u stanju da
reaguje i pokaže zube. Pa dobro. Pogledala je mlad mesec nad
krošnjama. Prethodne večeri joj je Arne, momak s kojim je izlazila
već skoro mesec dana, rekao da će za dve nedelje nastupiti
pomračenje Meseca, takozvani krvavi mesec, i da to treba proslaviti.
Katrina nije imala pojma šta je krvavi mesec, ali je to očito bila
pojava koja se dešavala svake dve ili tri godine, a Arne je bio toliko
oduševljen da nije imala srca da mu kaže kako ne treba planirati čak
dve nedelje unapred kad se jedva poznaju. Katrina nikad nije
zazirala od konflikta i direktnosti, što je verovatno nasledila od oca,
bergenskog policajca koji je imao više neprijatelja nego taj grad
kišnih dana, ali je u međuvremenu naučila da bira bitke i trenutke
kad će ih vojevati. Razmislivši, shvatila je da, za razliku od svađe sa
čovekom s kojim nije znala hoće li imati budućnost, ovu sada mora
zapodenuti. Bolje odmah nego kasnije.
„Samo još jedno pitanje”, poče Katrina. „Je li onda u redu i da im
to kažem ako me budu pitali novinari na konferenciji? Ili roditelji
sledeće žrtve?”
„Šta da im kažeš?”
„Da policija u Oslu odbija pomoć čoveka koji je otkrio i uhvatio
već tri serijske ubice? Zato što smatramo da bi to narušilo
samopouzdanje pojedinim kolegama?”
Nastupila je duža pauza, a u pozadini se više nije čuo razgovor.
Naposletku se Budil Meling nakašljala.
„Znaš kako, Katrina? Već dugo i mukotrpno radiš na ovom
slučaju. Obavi tu konferenciju za štampu, odmori se preko vikenda i
razgovaraćemo u ponedeljak.”
Završile su razgovor i Katrina je pozvala Institut za sudsku
medicinu. Doduše, nije okrenula službeni broj, već je odmah pozvala
Aleksandru Sturdzu, mladu doktorku koja nije imala ni dečka, ni decu
ni preterano strogo shvatanje radnog vremena. I zaista, Sturdza joj
je odgovorila da će sutradan svratiti sa kolegom da pogledaju leš.
Posle toga je Katrina ćutke piljila odozgo u žrtvu. Možda zbog
činjenice da se svojeručno progurala u muškom svetu do položaja
na kojem je sad bila, tek nikad nije uspevala da prikrije prezir prema
ženama koje bi sebi dozvolile da zavise od muškaraca. Okolnost
koja je povezivala Susane i Bertine nije bila samo zavisnost od
muškaraca već i to što su delile jednog te istog muškarca, milijardera
Markusa Reda, trideset i kusur godina starijeg od njih dve. Njihov
život i opstanak zasnivali su se na tome da ih izdržava neko drugi,
muškarac koji, za razliku od njih, ima posao i prihode. Zauzvrat su
one njemu pružale svoja tela, mladost i lepotu. I - u onoj meri u kojoj
bi ta veza bila javna - povod da mu drugi muškarci zavide. Međutim,
za razliku od dece, žene poput Susane i Bertine morale su živeti sa
svešću da ljubav nije bezuslovna. Pre ili kasnije, domaćin će ih
odbaciti i moraće da potraže novog čoveka o kog će se grebati. Ili
koji će se grebati o njih, zavisi kako gledaš na stvari.
 Zar je to ljubav? Tačnije, zar je i to ljubav? Zašto ne bi bila, zar
samo zato što zvuči tako depresivno?
Kroz drveće, a iz pravca makadamskog puta, Katrina ugleda
plavo rotaciono svetlo ambulantnih kola koja su se bešumno
približavala. Pomislila je na Harija Hulea. Da, u aprilu je dao glasa od
sebe. Stigla joj je - ko bi to očekivao - razglednica sa slikom Venis
biča i markicom grada Los Anđelesa. Poput sonarnog signala
podmornice sa dna mora. Reči je bilo malo. „Šalji pare.” Bila je to
šala, ali Katrina nije bila sigurna da je samo šala. Otad ništa.
Apsolutno ništa.
U glavi joj se vrzmao poslednji stih uspavanke, onaj koji nije
stigla da otpeva.

Plavče, Plavče, javi se

Mekni da te čujem sad.
Još nemoj, jarence moje,
Meni ti da stradaš mlad.
 Drugo poglavlje

Petak. Kvalitet

Konferencija za štampu se, kao i obično, održavala u Medijskoj sali

Doma policije. Sat na zidu pokazivao je tri minuta do deset, i dok je
Mona Do, novinarka crne hronike u listu VG, sa ostalima čekala da
predstavnici policije zauzmu podijum, ocenila je da je odziv dobar.
Preko dvadesetero novinara, i to petkom uveče. Imala je kraću
raspravu sa svojim foto-reporterom oko toga da li se dvostruka
ubistva prodaju dvostruko bolje od pojedinačnih ili su to opadajući
prinosi. Foto-reporter je smatrao da je kvalitet važniji od kvantiteta -
ako je žrtva mlada i natprosečno privlačna žena norveškog etničkog
porekla, to će privući više klikova od, primera radi, para prethodno
osuđivanih narkomana u četrdesetim godinama života. Ili dvojice -
pa i trojice - mladih doseljenika koji se dovode u vezu sa bandama.
Mona Do se donekle složila s njim. Iako je dotad samo jedna od
dve nestale devojke bila pronađena mrtva, realno je bilo samo
pitanje vremena pre nego što se bude ispostavilo da je i druga
pretrpela istu takvu sudbinu, a obe su bile mlade i lepe Norvežanke.
Bolje, dakle, nije moglo biti. Nije znala šta da misli o tome. Da li je to
bio pokazatelj većeg saosećanja prema mladoj, nevinoj i
bespomoćnoj osobi, ili su u igri bili i drugi faktori, oni koji obično
privlače klikove: seks, novac i život kakav su čitaoci želeli da i sami
vode.
A kad smo kod zavisti, Mona se sad zagledala u tipa u tridesetim
godinama na klupi ispred sebe. Nosio je flanelsku košulju koja je ove
godine obavezna za sve hipstere i plitki filcani šešir kao što nosi Džin
Hekman u Francuskoj vezi. Bio je to Teri Voge iz Dagbladea, a Mona
mu je zavidela na izvorima. Otkako je krenula ta istraga, Voge je bio
za prsa bolji od svih ostalih. Tako je, na primer, Voge prvi pisao da su
Susane Andersen i Bertine Bertilsen bile na istoj žurci. Isto tako je
citirao izvor po kojem je obema devojkama Red bio „sponzor”. Voge
je nervirao Monu i to ne samo kao konkurencija. Nervirao ju je zato
što je uopšte došao. Kao da je čuo njene misli, sada se osvrnuo i
pogledao pravo u nju. Iscerio se i dotakao obod svog kretenskog
šešira.
„Sviđaš mu se”, reče foto-reporter.
„Znam”, rekla je.
Voge se za Monu zainteresovao pošto se, protivno očekivanjima,
vratio u medije kao novinar crne hronike, a ona je napravila
pogrešan potez utoliko što je bila relativno ljubazna prema njemu
tokom seminara o - od svih stvari - novinarskoj etici. Pošto su drugi
novinari bežali od Vogea kao od kuge, valjda je protumačio njen stav
kao poziv. Posle toga ju je zivkao da ga, kako se izrazio, nauči nekim
„cakama”. Nije joj padalo na pamet da bude mentorka konkurenciji,
ili da uopšte ima bilo šta sa nekim poput Terija Vogea. Svi su, naime,
znali da ima nečeg u glasinama koje su kolale o njemu. Međutim, što
bi se odbojnije postavila, on je bivao dosadniji. Proganjao ju je
telefonski, na društvenim mrežama, čak i kada bi izašla u grad,
stvorio bi se niotkuda. Trebalo je, kao i obično, da prođe neko vreme
pre nego što je shvatila da ga zanima upravo ona. Momci nikad nisu
saletali Monu, zdepastu, širokog lica, kose koju je i njena majka
nazivala „žalosnom” i sa urođenim deformitetom kukova zbog kojih
se gegala kao kraba. Da li iz potrebe da nadomesti te mane, ko će
znati, tek Mona je počela da diže tegove, postala još zdepastija, ali
je uspela da mrtvim dizanjem podigne sto dvadeset kila i osvoji treće
mesto na norveškom šampionatu u bodibildingu. A pošto je naučila
da ne možeš - ili bar da ona ne može - ništa dobiti za džabe, razvila
je nametljiv šarm, smisao za humor i čvrstinu o kakvima bi barbike
mogle samo da sanjaju, što joj je donelo nezvaničnu titulu kraljice
zločina - kao i Andersa. Od te dve stvari, Anders joj je bio draži.
Valjda malo. Bilo kako bilo, iako je Moni laskalo retko zanimanje
drugih muškaraca poput onog kakvo je Voge ispoljio, nije dolazilo u
obzir da odgovori na njega. Smatrala je i da mu je to stavila do
znanja, ako ne rečima, ono bar tonom i držanjem. Međutim,
izgledalo je kao da Voge čuje i vidi samo ono što mu odgovara.
Ponekad bi se, ukrstivši pogled sa njegovim, razrogačenim i nekako
upiljenim, Mona zapitala da li on nešto smera ili mu samo fali neka
daska u glavi. Jedne večeri se pojavio u baru baš kad je Anders
otišao do toaleta i rekao joj, dovoljno tiho da se ne čuje od muzike,
ali opet nedovoljno tiho: „Moja si.” Napravila se da ga nije čula, ali on
nije odlazio, već je stajao tu smiren, samouveren i sa prepredenim
smeškom na licu, kao da je to nekakva njihova tajna. Ma nek se tera.
Mona nije volela dramu, pa nije ništa pominjala Andersu. Anders bi,
znala je, to prihvatio normalno, ali mu ipak nije ništa rekla. Šta taj
Voge zamišlja? Da njeno zanimanje za njega kao novog alfa
mužjaka u njihovoj maloj bari mora biti srazmerno sve čvršćem
položaju Terija Vogea kao novinara crne hronike koji je uvek korak
ispred svih? Potonje mu se više nije moglo sporiti. Dakle, ako je
Mona na nečemu nekome zavidela, onda je to bio status favorita u
trci; htela je da ponovo izbije na čelo, a ne da bude samo pripadnica
krda koje kaska za Terijem Vogeom.
„Šta misliš, gde to iskopava?”, šapnula je foto-reporteru. Ovaj
slegnu ramenima. „Možda opet izmišlja.”
Mona odmahnu glavom. „Ne, to što piše sada, pije vodu.”
Markus Red i njegov advokat Johan Kron nisu ni pokušali da
demantuju ono što je Voge objavljivao, što je bilo ravno potvrdi.
No Voge nije oduvek bio kralj kriminalističke žurnalistike. Prošlost
ga je i dalje pratila, i uvek će ga pratiti. Mlada umetnica pod
pseudonimom Džini, predstavnica retro glem roka u stilu Suzi
Kvatro, ako se iko seća ko je ona. Bilo je to pre pet-šest godina, a
najgore od svega možda i nije bilo to što je Voge slao u štampu
potpune izmišljotine o Džini, već što je, tvrde glasine, na jednom
afteru sipao toj tinejdžerki rohipnol i pokušao da je odvuče u krevet.
U tom trenutku je Voge radio za muzičku redakciju jednog od
vodećih besplatnih listova i očito je bio slepo zaljubljen u Džini, ali ga
je ona - uprkos stalnim hvalospevima u novinama - stalno iznova
odbijala. Ipak, nije prestajao da se pojavljuje na svirkama i potonjim
after partijima. Sve do te večeri kada joj je - ako je verovati
pomenutim glasinama - sipao drogu u piće i odneo je u svoju sobu u
istom hotelu u kojem je odsedao i bend. Priča dalje glasi da su
momci iz Džininog benda shvatili šta se dešava, upali u sobu i zatekli
Džini kako leži obeznanjena i sa dopola svučenom odećom na
Vogeovom krevetu. Tako su premlatili Terija Vogea da je posle
mesecima ležao u bolnici sa naprslom lobanjom. Bend i Džini su
verovatno zaključili da mu je to bila dovoljna kazna, ili pak nisu hteli
da rizikuju da sami budu krivično gonjeni, te ništa od toga nije bilo
prijavljeno policiji. Ali tada su prestale i povoljne recenzije. Pored
toga što je pljuvao po Džininoj muzici, Teri Voge je pisao i kako vara
momke, kako se drogira, plagira, kako potkrada kolege iz benda i
krivotvori podatke u prijavama za subvencije za turneje. Posle tuceta
prijava Novinarskoj etičkoj komisiji, kad se ispostavilo da je Voge
veći deo toga naprosto izmislio, popio je otkaz i petogodišnju
zabranu rada u norveškim medijima. Zapravo je prilična zagonetka
kako je uopšte uspeo da se vrati. Ili pak nije. Shvativši da su mu dani
u muzičkom novinarstvu odbrojani, pokrenuo je kriminalistički blog
koji je privlačio sve veći broj čitalaca, pa ga je naposletku Dagblade,
ocenivši kako se jednom mladom novinaru ne sme zabraniti da radi
samo zato što je svojevremeno, na početku karijere, povukao neke
pogrešne poteze, uzeo za honorarnog saradnika - honorarca koji je
u tom trenutku dobijao više prostora u novinama od nekih stalnih
članova redakcije.
Voge se napokon okrenuo od Mone tek kada su policajci stigli i
zauzeli svoja mesta na podijumu. Dvoje iz Policijske uprave u Oslu:
Katrina Brat, viša inspektorica na Odeljenju za krvne delikte, i
portparol Keđerski, čovek sa čupavom i kovrdžavom, dilanovskom
grivom na glavi. I dvojica iz Centrale Kriminalističke policije: glavni
inspektor Istražnog odeljenja Ule Vinter, nalik na terijera, i uvek lepo
obučeni i uredno podšišani Sungmin Larsen. Mona na osnovu toga
zaključi da će se istražni postupak nadalje obavljati u saradnji
Odeljenja za krvne delikte, u ovom slučaju volva, i Centrale
Kriminalističke policije kao ferarija u toj raspodeli.
Većina novinara podigoše telefone da fotografišu i snimaju, ali
Mona Do se latila beležnice prepuštajući fotografisanje svom kolegi.
Sasvim očekivano, nisu saznali ništa više od toga da je u
Estmarki, kod pešačkih staza nadomak Skuleruda, pronađeno telo i
da je to telo identifikovano kao nestala Susane Andersen. Slučaj se
vodi kao moguće ubistvo, ali policija zasad nema detalje o uzroku
smrti, sledu događaja, osumnjičenima i tako dalje.
Nastavak se odvijao u uobičajenom stilu, novinari su zasuli
policiju pitanjima, dok su policajci - uglavnom Katrina Brat - ponavljali
kako „nemaju komentara” i „na to ne mogu odgovoriti”.
Mona Do zevnu. Anders i ona su planirali da započnu vikend
odlaskom na večeru, ali to je, dakle, otpalo. Beležila je sve što čuje,
ali je imala utisak da prepričava nešto što je već ranije pisala.
Možda se i Teri Voge tako osećao. Izgledalo je kao da ne piše i
ne snima. Zavaljen u stolici, sve je posmatrao s nekakvim
pobedonosnim smeškom. Nije postavljao pitanja, kao da već zna sve
odgovore koji ga zanimaju. Sad je izgledalo i kao da su se ostali
istrošili, i baš kad je portparol Keđerski zaustio da proglasi kraj
konferencije, Mona podiže olovku.
„Izvolite, VG”, reče portparol, a njegov izraz lica poručivao joj je
da skrati priču kako bi svima počeo vikend.
„Smatrate li da raspolažete adekvatnom kompetencijom u slučaju
da se ovo pokaže kao delo nekog ko će ubiti ponovo, to jest...”
Katrina Brat se već nagnula sa stolice da je prekine. „Kao što je
rečeno, nemamo pouzdanih saznanja koja bi konačno povezala ovaj
smrtni slučaj sa nekim drugim protivzakonitim postupcima. Što se
tiče objedinjene kompetencije Odeljenja za krvne delikte i Centrale
Kriminalističke policije, rekla bih da je ona sasvim adekvatna imajući
u vidu ono što dosad znamo o ovom slučaju.”
Moni nije promaklo da se načelnica odeljenja ogradila: imajući u
vidu ono što znamo. Kao ni to da Sungmin Larsen, koji je sedeo
pored nje, nije klimnuo na inspektorkin odgovor niti na bilo koji drugi
način odao šta misli o toj kompetentnosti.
Konferencija za štampu se završila i Mona je izašla zajedno sa
ostalima u prijatno jesenje veče.
„Šta misliš?”, pitao ju je foto-reporter.
„Mislim da im je drago što imaju leš”, reče Mona.
„Drago?”
„Pa da. Policija već zna da su Susane Andersen i Bertine
Bertilsen mrtve već dve, odnosno tri nedelje, ali nisu imali odakle da
krenu izuzev te žurke kod Reda. Zato - da, mislim da im je drago što
završavaju ovu nedelju bar sa lešom od kojeg mogu nešto novo da
saznaju.”
„Jebote, Mona, baš si surova.”
Mona ga pogleda zaprepašćeno. Razmislila je o tome što joj je
rekao.
„Hvala”, odgovorila je.

U jedanaest i petnaest Johan Kron je konačno pronašao parking-

mesto za svoj leksus UX 300e u Ulici Tomasa Heftija, a potom i broj
zgrade u koju ga je klijent Markus Red pozvao da dođe.
Pedesetogodišnji advokat uživao je među kolegama reputaciju
jednog od tri do četiri najbolja u gradu. Zahvaljujući velikoj prisutnosti
u medijima, laici bi mu bez razmišljanja dodelili prvo mesto. Budući
da je, uz tek pokoji izuzetak, bio veća zvezda od svojih klijenata, nije
on odlazio njima kući, već su oni dolazili njemu, i to po mogućstvu u
prostorije advokatske kancelarije Kron i Simonsen u Rozenkrancovoj
ulici, tokom radnog vremena. Doduše, ni sada nije išao Redovoj
kući, nije mu to bila stalna adresa prebivališta. Zvanično je bio
prijavljen na penthaus od 260 kvadrata na vrhu jedne od novih
zgrada u zalivu.
Sada je Kron, prema uputstvu koje je dobio telefonom pre pola
sata, stisnuo dugme na interfonu pored kojeg je pisalo ime Redove
kompanije - Nekretnine Barbel.
„Johane?”, reče Red zadihano. „Četvrti sprat.”
Kapija zazuja i Kron je gurnu da uđe.
Lift mu nije ulivao poverenje, pa je pošao stepeništem. Širokim,
hrastovim, sa gelenderom od kovanog gvožđa koji je pre asocirao na
Gaudija negoli na stare i otmene norveške zgrade. Vrata na četvrtom
spratu bila su odškrinuta. Zvučalo je kao da se unutra vodi rat, a
Kron uvide da je zaista tako kada je ušao i provirio u dnevnu sobu iz
koje je dopirala plavičasta svetlost. Ispred televizora dijagonale bar
stotinu inča ugledao je tri muškarca, leđima okrenuta njemu.
Ubedljivo najkrupniji od njih stajao je u sredini sa VR naočarima na
glavi i kontrolerom u obe ruke. Druga dvojica, mladići u dvadesetim
godinama, očigledno su bili samo posmatrači koji su na ekranu
gledali isto što i on kroz naočare. Na ekranu se vodio rovovski rat,
Prvi svetski koliko je Kron uspeo da proceni na osnovu šlemova
nemačkih vojnika koji su navirali ka njima, a po kojima je krupni
čovek sa kontrolerima osipao paljbu.
„To!”, uzviknu jedan od mladića kada je i poslednjem Nemcu
eksplodirala glava pod šlemom i on se stropoštao na zemlju.
Grmalj je skinuo naočare i okrenuo se prema Kronu.
„Dobro, bar sam se iz tog škripca izvukao”, rekao je sa
zadovoljnim kezom na licu. Markus Red je bio lep čovek, imajući u
vidu njegove godine. Široko lice, vragolast pogled, uvek preplanula i
zategnuta koža, blistava crna kosa, gusta kao u
dvadesetogodišnjaka. Na telu je, doduše, imao viška sala, ali je bio
dovoljno visok da dostojanstveno iznese čak i takav trbuh. Ipak, svi
bi prvo primetili taj živ pogled kao pokazatelj energije koja bi ih prvo
očarala, potom preplavila i na kraju im se potpuno smučila. Dotad bi
on verovatno dobio ono što je želeo od njih, pa su mogli da odu
svojim putem. No i taj nivo energije bio je promenljiv, baš kao i
Redova raspoloženja. Kron je pretpostavljao da obe stvari imaju
veze sa belim praškom čije je tragove i sad zapazio pod jednom
Redovom nozdrvom. Sve je to Johan Kron znao, ali je trpeo, i to ne
samo zato što je Red insistirao da mu plaća 50% višu tarifu kako bi -
Redovim rečima - obezbedio Kronovu nepodeljenu pažnju, odanost i
spremnost da postigne rezultate. Red je, naime, bio klijent iz snova:
poznata ličnost, milijarder sa toliko odvratnom reputacijom da je
prihvatiti ga za klijenta pre bio principijelan i odvažan negoli
oportunistički čin. Stoga je - bar dok ta istraga bude trajala - morao
da istrpi i kućne posete petkom uveče.
Red dade znak momcima i oni izađoše iz sobe.
„Johane, jesi li igrao War Remains? Nisi? Sjajna VR igrica, ali ne
možeš nikog da ubiješ. Ovo je kopija u koju mi razvojni tim nudi da
uložim...” Red klimnu ka ekranu nalivajući mrki brendi u niske
kristalne čaše. „Trude se da zadrže magiju iz igre War Remains, ali
uz mogućnost da - kako bih rekao - utičeš na tok istorije. A to je ono
što svi želimo, zar ne?”
„Hvala, vozim”, reče Kron digavši dlan da odbije čašu koju mu je
Red ponudio.
Red ga pogleda kao da ne razume tu primedbu. Onda je glasno
kinuo, bacio se na kožnu fotelju „Barselona” i spustio obe čaše na
stočić ispred sebe.
„Čiji je ovo stan?”, upita Kron sedajući na drugu fotelju. Smesta
se pokajao, advokatu je bolje da zna što je manje moguće.
„Moj”, reče Red. „Koristim ga kad... znaš već, kad hoću da se
povučem.”
Ostatak je saopštio Kronu sleganjem ramena i obešenjačkim
smeškom. I drugi Kronovi klijenti su imali takve stanove. Čak je i sam
u jeku jedne vanbračne avanture koja se, srećom, završila tako što
je uvideo šta sve može izgubiti, razmatrao mogućnost da kupi takvo,
kako se njegov kolega izrazio, momačke gnezdo za muškarce koji
više baš i nisu momci.
„Šta nas sad čeka?”, upita Red.
„Susane je identifikovana i zaključili su da se radi o ubistvu, pa
istražni postupak ulazi u narednu fazu. Moraš biti spreman da će te
ponovo zvati na saslušanje.”
„Drugim rečima, dodatno će uperiti reflektor u mene?”
„Ukoliko policija na licu mesta ili na žrtvinom telu ne bude otkrila
dokaze koji bi te sasvim eliminisali iz istrage. Nadajmo se da će se to
desiti.”
„I očekivao sam da ćeš mi reći tako nešto. Ali, Johane, ja ne
mogu više da sedim skrštenih ruku i da se nadam. Znaš li da je firma
izgubila već tri velika posla u protekle dve nedelje? Uz neke providne
izgovore, te čekaju bolju ponudu, te ovo, te ono, niko nema hrabrosti
da mi kaže da je to zbog onih članaka u Dagbladeu o meni i tim
devojkama, da neće ništa sa potencijalnim ubicom ili da se boje da
će me zatvoriti i da će Nekretnine Barbel propasti. Ako budem samo
čekao da grupa nedovoljno plaćenih nesposobnjakovića u državnoj
policiji obavi svoj posao, firma ima da pukne i pre nego što oni
pronađu nešto što skida sumnju sa mene. Moramo pokazati javnosti
da sam nevin. Ili bar da mi je u interesu da istina ispliva na videlo.”
„Dobro, kako?”
„Moramo da angažujemo svoje detektive. Vrhunske. U najboljem
slučaju pronaći će ubicu. Ili ću bar pokazati svetu kako se trudim da
dođem do istine.”
Johan Kron klimnu. „Dozvoli mi da sad budem đavolji advokat, no
pun intended.”6
„Izvoli.” Red opet kinu.
 „Kao prvo, najbolji istražitelji već rade za Centralu Kriminalističke
policije, pošto su tamo bolje plate nego u Krvnim deliktima. Sve i kad
bi pristali da napuste garantovanu karijeru radi jednokratnog
angažmana poput ovog, imali bi otkazni rok od bar tri meseca kao i
obavezu da štite poverljivost podataka o ovim istragama. Bili bi nam
praktično neupotrebljivi. Osim toga, to bi bila istraga koju je poručio
jedan milijarder i, tako gledano, samo bi učinio sebi medveđu uslugu.
Kad bi tvoji detektivi došli do činjenica koje bi bile oslobađajuće po
tebe, te činjenice bi odmah bile dovedene u pitanje, što ne bi bio
slučaj da je do istih tih činjenica došla policija.”
„Ah.” Red se osmehnuo brišući nos papirnom maramicom. „Ne
žalim pare za kvalitet. Vrhunski si mi ukazao na probleme. Ali dokaži
mi da si najbolji, reci mi kako da rešimo te probleme.”
Johan Kron se uspravio u fotelji. „Hvala na poverenju, ali neće biti
lako.”
„Zašto?”
„Kad si već pomenuo vrhunskog detektiva, mislim da postoji
jedan takav. Bar se u ranijim prilikama dokazao.”
„Ali?”
„Ali više nije u policiji.”
„Upravo si mi rekao da to može biti prednost.”
„Hoću reći, nije u policiji iz pogrešnih razloga.”
„Kojih?”
„Odakle da počnem? Nelojalan. Grubo zanemarivanje službenih
dužnosti. Opijanje na dužnosti, neskriven alkoholičar. Više slučajeva
prekomerne upotrebe nasilja. Zloupotreba narkotika. Odgovoran za
smrt najmanje jednog kolege, ali ne i osuđen. Ukratko, verovatno
ima više protivzakonitih radnji na savesti od većine zločinaca koje je
pohvatao. Uz to, kažu da je nemoguć za saradnju.”
„Ima podosta toga. Zašto ga uopšte spominješ kad je tako
nemoguć?”
„Zato što je najbolji. I zato što može da posluži za ono drugo što
si pomenuo.”
„Kako?”
„Zahvaljujući slučajevima koje je rasvetlio, jedan je od
malobrojnih istražitelja koji su poznati široj javnosti. A stekao je imidž
beskompromisnog policajca kom je integritet hitniji od svega. To je,
razume se, preterivanje, ali ljudi vole takve mitove. Nama takav
njegov imidž može poslužiti kao odgovor na zamerke da je njegova
istraga kupljena i plaćena.”
„E pa, Johane Krone, vrediš svake pare.” Red se iscerio.
„Angažovaćemo tog tipa!”
„Ali...”
„Ni govora! Diži cenu dok ne bude pristao.”
„Niko ne zna tačno gde je on.”
Red podiže čašu, ali nije otpio, već se prezrivo zagledao u njen
sadržaj. „Kako to misliš ’tačno’?”
„Ponekad se poslovno srećem sa Katrinom Brat, načelnicom
Krvnih delikata, gde je i on pre radio. Kad sam je pitao za njega,
rekla mi je da se poslednji put oglasio iz jednog velikog grada, ali nije
znala gde se tačno u tom gradu nalazi i šta tamo radi. Nije mi, kako
bih rekao, zvučala optimistično u pogledu njegove budućnosti.”
„Hej, Johane! Nemoj se povlačiti sad kad si mi već prodao tog
tipa! On nam treba, znam da je tako. Pronađi ga.”
Kron uzdahnu. Opet je zažalio zbog toga što je ispao častoljubiv
štreber - što i jeste bio - i ušetao u klasičnu „dokaži da si najbolji”
zamku kojom se Markus Red verovatno služi svaki drugi dan. Ali kad
je već zagazio, više nije bilo povratka. Moraće da obavi taj poziv.
Izračunao je vremensku razliku. U redu, nema svrhe odugovlačiti.
 Treće poglavlje

Subota

Aleksandra Sturdza je zagledala svoj odraz u ogledalu lavaboa dok

je rutinski i temeljno prala ruke kao da će dodirivati živu osobu, a ne
leš. Njeno lice je bilo grubo i rošavo. Kosa, zalizana i čvrsto vezana
u punđu, bila je zift-crna, ali je očekivala da se pojave prve sede
vlasi - njena majka, Rumunka, počela je da sedi već u ranim
tridesetim. Norvežani bi rekli da iz njenih smeđih očiju sevaju munje,
naročito ako bi neko od njih pokušao da se ruga njenom jedva
čujnom naglasku. A ako bi se našalili na račun njene domovine, što
je nekima očito bilo vrlo zabavno, samo bi im rekla da je njen rodni
Temišvar prvi u Evropi dobio električnu uličnu rasvetu, još 1884,
pune dve generacije pre Osla. Kada je sa dvadeset godina stigla u
Norvešku, naučila je jezik za šest meseci i radila je tri posla, posle je
jedan odbacila kako bi završila hemiju na Tehničkom univerzitetu u
Trondhejmu, a sada je radila samo jedan posao, na Institutu za
sudsku medicinu, i istovremeno je pisala doktorsku disertaciju o
analizi DNK. Povremeno bi se - ali ne i prečesto - zapitala čime toliko
privlači muškarce. Sigurno ne licem ili direktnim, pa često i surovim
nastupom. Intelektualne sposobnosti i CV takođe su stvari koje
muškarci više doživljavaju kao pretnju nego kao mamac. Uzdahnula
je. Jedan je opisao njeno telo kao mešavinu tigra i lamborginija.
Čudno je kako jedan tupav kompliment može zvučati i kulovski i
krajnje prihvatljivo, pa čak i sjajno, u zavisnosti od osobe koja ga
udeli. Zavrnula je česmu i prešla u obdukcionu salu.
 Tamo ju je već čekao Helge. Obdukcioni tehničar, dve godine
mlađi od nje, bio je bistar i uvek spreman da se zasmeje, što je
Aleksandra smatrala velikim prednostima u radu sa mrtvacima kada
je tvoj zadatak da im otmeš svaku tajnu u pogledu načina na koji je
smrt nastupila. Helge je bio bioinženjer, Aleksandra hemijski inženjer
i oboje su bili kvalifikovani da obavljaju preliminarne preglede leševa,
ali ne i pune obdukcije. Pojedini patolozi su naglašavali tu razliku
nazivajući obdukcione tehničare dinerima, po nemačkoj reči za slugu
koju su koristili patolozi starog kova u toj zemlji. Helgeu to nije
smetalo, ali je Aleksandra morala priznati da bi je ponekad
iznerviralo. Naročito ovakvim danima, kada je ona došla da obavi
isto ono što bi i patolog uradio prilikom preliminarnog pregleda, i
jednako valjano. Helge joj je bio omiljeni kolega, uvek bi se odazvao
na poziv, a malo ko u Norveškoj je spreman da to učini subotom. Ili
radnim danom posle četiri po podne. Ponekad bi se Aleksandra
zapitala kakav bi bio životni standard u toj zemlji neradnika da
Amerikanci nisu pronašli naftu u njenom priobalju.
Pojačala je svetlost lampe iznad golog tela mlade žene na stolu.
Zadah leševa zavisi od mnogo toga: starosti, načina na koji su umrli,
lekova koje su koristili, onoga što su jeli i - naravno - stepena
raspadanja. Aleksandri nije smetao smrad trulog mesa, izmeta i
mokraće. Čak su joj bili podnošljivi i gasovi izazvani truljenjem koje
telo povremeno šišteći ispusti. Ali stomačni sokovi bi je dokusurili,
bljuvotina, žuč, sve te kiseline. U tom smislu, Susane Andersen joj
nije teško pala, čak ni posle tri nedelje napolju.
„Gde su larve?”, upita Aleksandra.
„Uklonio sam ih”, reče Helge pokazujući joj bocu sirćeta.
„Ali si ih sačuvao?”
„Jesam.” Uperio je prstom u staklenu posudu u kojoj se nalazilo
tuce muvljih larvi. Čuvali su ih zato što se na osnovu njihove dužine
moglo proceniti koliko su se dugo hranile telom, to jest koliko je
vremena proteklo otkako su se izlegle, pa otud i odrediti kada je
nastupila smrt. Ne u sat, ali u dan ili nedelju.
„Brzo ćemo ovo”, reče Aleksandra. „Krvnim deliktima treba samo
verovatan uzrok smrti na osnovu spoljašnjeg pregleda. Uzorci krvi i
mokraće, telesnih tečnosti. Patolozi će u ponedeljak obaviti
kompletnu obdukciju. Šta radiš večeras? Ovo...”
 Helge je fotografisao mesto u koje je uperila prstom.
„Mislio sam da pogledam neki film”, rekao je.
„Hajde sa mnom u gej klub da đuskamo.” Unela je podatke u
formular i ponovo uperila prstom. „Ovo.”
„Ne umem da igram.”
„Svašta. Svaki gej zna da igra. Pogledaj ovu ranu na vratu.
Počinje na levoj strani, produbljuje se na sredini i opet je plića na
desnoj. To nam govori da je počinilac desnoruk, da je stajao iza nje i
da ju je čvrsto držao za glavu. Inače mi je jedan patolog ispričao da
su jednom zbog takve povrede mislili da se radi o ubistvu, ali se
ispostavilo da je tip sam sebi prerezao grkljan. Šta kažeš na takvu
snagu volje? Dakle, idemo li da plešemo s gejevima večeras?”
„A šta ako nisam gej?”
„Onda...” Aleksandra je beležila. „Više nikad neću izaći s tobom,
Helge.”
Prasnuo je u smeh fotografišući. „Jer?”
„Jer mi onda neće prilaziti drugi muškarci. Pratilac mora biti gej.”
„Mogu da glumim da sam gej.”
„Ne bi prošlo. Muškarci nanjuše testosteron i pobegnu. Šta misliš,
šta je ovo?”
Prinela je lupu mestu ispod bradavice Susane Andersen.
Helge se nagnuo. „Možda osušena pljuvačka. Ili slina. Sperma
svakako nije.”
„Slikaj, pa ću sastrugati uzorak i odneti u laboratoriju u
ponedeljak. Ako nam se posreći, biće tu DNK.”
Helge je škljocao, a Aleksandra je pregledala žrtvinu usnu duplju,
uši, nozdrve i oči.
„Šta li se ovde desilo?” Uperila je svetlost male baterijske lampe
u praznu očnu duplju.
„Životinje?”
„Ne bih rekla.” Osvetlila je ivice očne duplje. „Nema ostataka
očne jabučice niti tragova kljuna ili kandži glodara na koži. Uostalom,
zar životinja ne bi pojela i drugo oko? Slikaj ovo.. Uperila je
lampicom u duplju. „Vidi, izgleda kao da su nervni završeci presečeni
skroz ravno, kao nožem.”
„Jebote”, reče Helge. „Ko bi to uradio?”
 „Ljut muškarac.” Aleksandra odmahnu glavom. „Vrlo, vrlo ljut i
vrlo oštećen muškarac. Koji je još na slobodi. Možda bi trebalo da i
ja ostanem kod kuće i pogledam neki film.”
„Kako da ne.”
„Dobro, da vidimo da li ju je i seksualno napastvovao.”
Otišli su da popuše cigaretu na krovu pošto su ustanovili da
nema vidljivih povreda na spoljašnjosti i unutrašnjosti genitalija niti
tragova sperme na spoljašnjosti vagine. Ako ju je bilo u
unutrašnjosti, telo bi to već uveliko apsorbovalo. Patolog će isto to
ispitati u ponedeljak, ali je Aleksandra bila sigurna da neće doći do
drugačijeg zaključka.
Aleksandra nije redovno pušila, ali je imala nekakvu neodređenu
predstavu da tim dimom isteruju demone iz preminulih koji su se
nastanili u njima. Uvukla je dim i pogledala Oslo. I fjord koji je
svetlucao kao srebro pod bledim i vedrim nebom. Nad niskim brdima
plamtele su jesenje boje, crvena i žuta.
„Lepo je, jebiga”, uzdahnula je.
„Zvučiš kao da ne bi volela da je tako”, primeti Helge
preuzimajući cigaretu.
„Mrzim da se vezujem za stvari.”
„Stvari?”
„Za mesta, za ljude.”
„Za muškarce?”
„Pogotovu za muškarce. Oduzmu ti slobodu. Tačnije, ne oduzmu
ti je oni, nego je se sama odrekneš, kao najgora jadnica, kao da si
tako programirana. A sloboda vredi više od muškaraca.”
„Jesi li sigurna?”
Ponovo mu je uzela cigaretu i povukla jako, ljutito. Isto tako je
izduvala dim i zasmejala se grubo i promuklo.
„Sigurno više od muškaraca koje ja izaberem.”
„A šta je s onim tvojim policajcem?”
„A, s njim.” Nasmejala se. „Da, on mi se svideo. Ali je raspad.
Žena ga je bila izbacila iz kuće i nije prestajao da pije.”
„Šta je sad s njim?”
„Ta žena više nije živa, a on je pobegao iz zemlje. Tužna priča.”
Aleksandra naglo ustade. „Hajde, moramo da završimo i da je
vratimo u frižider. Hoću u provod!”
 Vratili su se u obdukcionu salu, prikupili preostale uzorke, uneli
još neke podatke u formular i pospremili.
„Kad smo kod provoda”, tada će Aleksandra. „Sećaš li da sam
bila pozvana na istu onu žurku na kojoj su bile i Susane i ona druga
devojka, i da sam te zvala da pođeš sa mnom?”
„Zezaš.”
„Kako se ne sećaš? Pozvao me je drugar Redovih komšija.
Bogataši su pravili žurku na zajedničkom krovu dole u zalivu. Trebalo
je da bude gomila lovana, poznatih ličnosti i gradskih faca. A za
devojke je bilo poželjno da dođu u haljinama. Kratkim haljinama.”
„Uh”, reče Helge. „Kapiram zašto nisi htela da ideš.”
„Ma kakvi, otišla bih, nego šta bih! Samo da nije bilo toliko posla
ovde. I da si ti pošao sa mnom.”
„Je li tako?” Helge se osmehnuo.
„Naravno”, reče Aleksandra kroz smeh. „Išla bih kao tvoja
najbolja drugarica, da zajedno lovimo frajere među džet-setom.”
„Aha.”
„Eto vidiš, jesi gej.”
„Šta? Zašto?”
„Helge, odgovori mi iskreno - jesi li nekad spavao sa
muškarcem?”
„Da vidim...” Helge je gurao leš na stolu ka fiokama. „Jesam.”
„Više od jedanput?”
„To ne znači da sam gej”, rekao je izvlačeći veliku metalnu fioku.
„Slažem se, to su samo indicije. A dokaz je, Votsone, to što nosiš
džemper tako što ga prebaciš preko jednog ramena, provučeš ispod
druge mišice i vežeš.”
Helge se zasmejao i zamahnuo ka njoj belim čaršavom sa stola
sa priborom. Aleksandra se zakikotala i sagnula iza glave tela na
stolu. I tako, u tom pognutom položaju, zastala piljeći u leš.
„Helge”, počela je tiho.
„Molim?”
„Mislim da smo nešto prevideli.”
„Šta?”
Pružila je ruku prema glavi Susane Andersen, podigla njenu kosu
i sklonila je u stranu.
„Šta je to?”, upita Helge.
 „Konac”, reče Aleksandra. „Nedavno je ušivana.”
Helge joj priđe oko stola. „Au. Mora da se negde povredila, šta
li?”
Aleksandra je zadizala kosu prateći šavove. „Ovo nije zašivao
profesionalni lekar, Helge, niko ne koristi ovako debeo konac i
krupne kopče. Ovo je rađeno navrat-nanos. Pogledaj, idu oko cele
glave.”
„Kao da je...”, poče Helge.
„Kao da je skalpirana”, reče Aleksandra osetivši da je podilaze
ledeni žmarci. „A potom joj je neko opet prišio skalp.”
Pogledala je Helgea, videla je kako mu jabučica poigrava na grlu.
„Da li...”, počeo je. „Da li da pogledamo šta je... ispod?”
„Ne”, odlučno će Aleksandra uspravivši se. Već je dovoljno
košmara dovukla kući s posla, patolozi su morali da se potrude za
onih dvesta hiljada dodatne godišnje zarade.
„To je izvan naše nadležnosti”, rekla je. „Mi dineri ćemo to
prepustiti velikima.”
„Važi. A važi i za provod.”
„Super”, reče Aleksandra. „Ali moramo da završimo izveštaj i da
ga pošaljemo sa slikama Bratovoj na Krvnim deliktima. O, jebem ti!”
„Šta je bilo?”
„Upravo sam shvatila da će mi Bratova sigurno tražiti brzu
analizu DNK kad bude pročitala podatak o onoj pljuvački ili šta je
već. U tom slučaju, ne stižem da izađem večeras.”
„Pa otkači je, ne možeš ni ti stalno da radiš.”
Aleksandra se podbočila, izvila glavu u stranu i strogo ga je
pogledala.
„U pravu si”, uzdahnuo je. „Šta bi bilo kad niko ne bi radio?”
 Četvrto poglavlje

Subota. Zečja rupa

Hari Hule se probudio. U bungalovu je bilo mračno, ali se bela pruga

sunčeve svetlosti probila kroz roletne od bambusa na brodski pod,
kamenu ploču koja je služila kao stočić i kuhinjski pult.
Tamo je sedela mačka. Jedna od Lusilinih mačaka, držala je
toliko njih u glavnoj kući da ih Hari nije razlikovao. Mačka je izgledala
kao da se smeška. Polako je mrdala repom, smireno posmatrajući
miša koji je milio uza zid. Povremeno bi podigao glavicu da onjuši
vazduh, a onda bi produžio. Pravo ka mački. Da li je taj miš slep? Da
li je ostao bez čula mirisa? Da nije pojeo Harijevu marihuanu? Ili je,
poput mnogih koji stignu u taj grad, mislio da je baš on drugačiji,
poseban. Ili da je baš ta mačka drugačija, da ti želi dobro, a ne da te
pojede.
Hari se protegnuo da dohvati džoint na noćnom stočiću ne
skidajući pogled sa miša koji je sasvim prišao mački. Mačka napade;
zarila je očnjake u miša i podigla ga. Miš se neko vreme koprcao u
čeljustima zveri, a onda je omlitavio. Mačka je spustila plen na pod i
pogledala ga malo nagnuvši glavu u stranu, kao da nije odlučila hoće
li ga pojesti ili neće.
Hari je zapalio džoint. Odlučio je da se džointi ne računaju u novi
režim opijanja koji je uveo. Uvukao je deo dima gledajući preostali
kako vijuga prema tavanici. Opet je sanjao onog tipa za volanom u
kamaru. I njegove tablice na kojima je pisalo Baja California Mexico.
Uvek isti san, dolazi po njih. Nimalo zagonetan san. Prošle su tri
nedelje otkako je Hari stajao na parkingu bara Kričers, ispred cevi
gloka 17, siguran da će umreti kroz sekundu ili dve. Što mu uopšte
nije smetalo. Upravo zato je čudno što je posle te dve sekunde, i
svakog narednog dana, razmišljao samo o tome kako da ne umre.
Sve je počelo tako što je tip u polo majici oklevao. Možda je pomislio
da je Hari nekakav duševni bolesnik kog ne mora da ubije. Više od
toga nije stigao da pomisli pre nego što mu je Hari u grkljan zario
udarac kao dleto i nokautirao ga. Hari je lepo osetio pod rukom kako
grkljan tog čoveka popušta. Sada se uvijao kao zmija na šljunku,
držeći se za grlo, boreći se iskolačenih očiju da dođe do daha. Hari
je pokupio njegov glok sa zemlje i pogledao čoveka u autu. Nije se
videlo mnogo kroz zatamnjena stakla, samo obrisi lica i to da tip nosi
belu košulju zakopčanu do grla, ili tako nešto. Kao i da je pušio
nešto, cigaretu ili cigarilos. Taj tip nije ništa preduzeo, samo je mirno
posmatrao Harija, kao da ga procenjuje i pamti. Onda je Hari začuo
povik: Get in!7 Shvatio je da je Lusil upalila motor i da mu otvara
suvozačka vrata.
Seo je u njen auto. Skočio u zečju rupu.
Prvo što ju je pitao dok su se spuštali ka Sanset bulevaru bilo je
kome duguje i koliko.
Prvi odgovor - „porodici Esposito” - nije mu mnogo značio, dok
mu je drugi - „devetsto šezdeset hiljada dolara” - potvrdio ono što mu
je glok već stavio do znanja. Lusil nije bila u maloj neprilici, već u
velikoj nevolji. A ta nevolja se nadalje odnosila i na njega.
Rekao joj je da nipošto ne odlazi svojoj kući i pitao je ima li nekog
kod koga bi mogla da se sakrije. Odgovorila mu je da ima mnogo
prijatelja u Los Anđelesu, ali kada je malo razmislila, dodala je da
niko od njih ne bi ništa rizikovao zbog nje. Stali su na benzinsku
pumpu i Lusil je odatle pozvala prvog muža, za kog je znala da ima
kuću koja već godinama zvrji prazna.
I tako su dospeli na posed sa jednom oronulom kućom,
zapuštenom baštom i bungalovom. Hari se smestio u bungalov sa
novostečenim glokom 17, pošto je odatle imao pogled na obe kapije,
kao i alarm koji bi se aktivirao ukoliko bi neko provalio u glavnu
zgradu. Provalnici, dakle, ne bi čuli alarm, pa bi Hari imao izgleda da
ih uhvati na prepad ako bi došao spolja. Dotad su on i Lusil slabo
izlazili, odlazili su jedino u nabavke najneophodnijih potrepština:
alkohola, hrane, odeće i kozmetike - tim redosledom. Lusil se
smestila na spratu glavne kuće, koja je već posle nedelju dana bila
puna mačaka.
„U ovom gradu su sve one beskućnice”, odgovorila je Hariju kad
ju je pitao za to. „Ostavljaš tri dana zaredom hranu na stepeništu,
ulazna vrata ne zatvoriš i ostaviš još hrane u kuhinji i - cap! - eto tebi
ljubimaca i prijatelja za čitav život.”
Ali ni to nije bilo dovoljno, pošto je pre tri dana izolacija postala
nepodnošljiva za Lusil. Odvela je Harija nekadašnjem krojaču iz
Sevil roua kog je poznavala, postarijem frizeru u Aveniji Rouzvud i -
što je najvažnije - u prodavnicu cipela Džon Lob na Beverli hilsu.
Prethodnog dana je Hari otišao po odelo, a Lusi se za to vreme
doterivala, pa su nekoliko sati kasnije izašli u legendarni italijanski
restoran Den Tana, gde su stolice podjednako izlizane kao i
klijentela, ali gde je Lusil poznavala svakog i naprosto je zračila
srećom cele te večeri.
Bilo je sedam sati ujutru. Hari je uvukao dim zureći u tavanicu.
Trudio se da čuje nešto što ne bi trebalo da bude tu. Međutim, čuo je
samo prve automobile na Dohini drajvu, ulici koja nije bila najšira, ali
su je vozači voleli zato što je imala manje semafora od paralelnih
saobraćajnica. To ga je podsetilo na ona jutra kad je ležao u svom
krevetu u Oslu i slušao kroz otvoren prozor kako se grad budi.
Nedostajalo mu je sve to, čak i nervozno zvrndanje i prodoran vrisak
kočnica tramvaja. Naročito taj prodorni vrisak.
Ali Oslo je sad bio u prošlosti. Posle Raheline smrti obreo se na
aerodromu. Pogledavši u monitor sa polascima, bacio je kockicu
koja je odlučila da odredište bude Los Anđeles. Hari je zaključio da
nema ništa protiv. Svojevremeno je živeo godinu dana u Čikagu,
kada je pohađao kurs iz istraživanja serijskih ubistava i smatrao je
da poznaje američku kulturu i način života. No ubrzo po dolasku
shvatio je da su Čikago i Los Anđeles dve različite planete. Sinoć je
u Den Tani Lusilin prijatelj iz filmskog sveta, jedan nemački režiser
sa jakim naglaskom, opisao Hariju Los Anđeles:
„Sletiš na LAX, sunce sija, pokupi te vozač limuzine, odveze te
do ležaljke pored bazena, tu ti donesu koktel, i kad se probudiš,
shvatiš da je prošlo dvadeset godina tvog života.”
Tako su, dakle, režiseri doživljavali Los Anđeles.
 Harijev prvi susret sa tim gradom bile su četiri noći u prljavoj
motelskoj sobi na Bulevaru la Sijenega, punoj bubašvaba, a bez
erkondišna. Onda je pronašao još jeftiniju sobu u Lorel Kenjonu, isto
bez erkondišna, ali sa još većim bubašvabama. Ipak, tu mu je bilo
donekle lepo pošto je u kraju otkrio bar Kričers, gde je piće bilo
dovoljno jeftino da se od njega možeš ubiti.
Ali, kao što je pomenuto, posle Harijevog susreta sa cevi gloka
17, došao je kraj njegovoj želji da umre. Što je podrazumevalo i kraj
opijanju. Bar takvom opijanju. Morao je biti u stanju da stražari i čuva
Lusil; morao je, dakle, biti koliko-toliko trezan. Zato je rešio da
isproba režim pića koji mu je svojevremeno preporučio drugar iz
detinjstva i kolega pijanica Ejstejn Ejkeland, iako mu je to zvučalo
kao proseravanje. Taj metod se zvao Moderation Management i
trebalo je da ti obezbedi upotrebu opojnih sredstava - umesto
zloupotrebe. Ejstejn mu je to reklamirao dok su sedeli u njegovom
taksiju na jednoj stanici u Oslu, toliko ushićeno da je sve udarao
šakom o volan.
„Ljudi uvek ismevaju alkosa koji se kune kako će ubuduće popiti
samo po jednu u društvu, zar ne? Misle da to ne može, sigurni su da
ne može, to ne bi dozvolila sama gravitacija alkoholizma. Ali znaš
šta? Čak i okoreli alkosi kao ti - i ja - mogu da budu samo pripiti.
Možeš se programirati tako da piješ do određene tačke, i tu se
zaustaviš. Samo treba unapred da odrediš gde je ta granica, na
koliko jedinica. Ali, razume se, potreban je i trening.”
„Misliš, moraš neko vreme da šljokaš da bi ušao u štos?”
„Tako je. Samo se ti kezi, Hari, ozbiljno ti pričam. Treba da
ovladaš time, da znaš da možeš. I onda možeš. Ne zezam te, postoji
živi dokaz, najpoznatiji na svetu.”
„M-hm. Pretpostavljam da misliš na onog precenjenog gitaristu.”
„Kit Ričards se mora poštovati! Pročitaj njegovu biografiju, tamo
imaš recept. Da bi preživeo, narkoman i alkos mora imati dve stvari.
Najčistiju i najkvalitetniju robu, dodaci su ono što te ubija. I
umerenost, kako u piću tako i u drogi. Znaš koliko ti treba da se lepo
napiješ, dakle, u tvom slučaju, da otkloniš bol. Posle toga, složićeš
se, nema tog pića koje će ga ublažiti.”
„Valjda ću se složiti.”
 „Tako je. Ako si pijan, nisi budala koja više nema svoju volju.
Uspevaš da ne piješ kad si trezan, zašto onda ne bi uspeo i kad si
pripit? It’s all in your head, brother!”8
Pravila su glasila ovako: pored toga da odredi granicu, trebalo je
da broji jedinice alkohola i odredi stalne dane posta. Kao i da uzme
tabletu naltreksona sat vremena pre prvog pića. Zapravo dosta znači
da odgodiš piće za samo jedan sat kad žeđ naprasno navali. Već tri
nedelje se Hari držao tog režima i dotad nije pokleknuo. I to je,
valjda, bilo nešto.
Hari je spustio noge na pod i ustao. Nije morao da otvara frižider,
znao je da unutra više nema piva. Pravila režima mu nisu
dozvoljavala da konzumira više od tri jedinice dnevno. Jedinica je
iznosila šest limenki piva iz prodavnice Seven-ileven nešto dalje niz
ulicu. Pogledao se u ogledalu. Njegovo mršavo telo se zapravo malo
popravilo od onog bekstva iz Kričersa pre tri nedelje. A na licu mu je
nikla siva, skoro pa bela brada, sakrivajući njegovo najupadljivije
obeležje, ožiljak boje džigerice. Ipak, nije bio ubeđen da bi to bilo
dovoljno da ga čovek iz kamara ne prepozna. Hari pogleda kroz
prozor ka bašti i glavnoj kući dok je navlačio iscepane farmerke i
majicu sa iskrzanom ranflom iznad natpisa Let Me Do One More
illuminati hotties, pa zabode u uši starinske, žičane bubice za telefon
i gurnu stopala u japanke zapazivši da su gljivice oslikale groteskno
umetničko delo na noktu desnog palca. Iskoračio je u gustu, visoku
travu među žbunjem i drvećem džakarande. Na kapiji je zastao i
pogledao duž Dohini drajva. Sve je izgledalo u redu. Pustio je
muziku, pesmu Pool hopping od Iluminati hotisa, stvar koja ga je
oraspoložila kada ju je prvi put čuo uživo u Zebulonu. Međutim,
prešavši samo nekoliko metara niz ulicu, ugledao je u retrovizoru
obližnjeg auta kako se jedan drugi isparkirava. Ne menjajući ritam
koraka, Hari se oprezno osvrnuo da proveri. Automobil se vukao
istom brzinom kao i on na odstojanju od deset metara. Dok je živeo
u Lorel Kenjonu, Harija je dvaput zaustavljala policijska patrola samo
zato što je išao pešice i otud bio sumnjiv. Međutim, ovo nisu bila
policijska kola. Bio je to stariji model linkolna, a unutra je, koliko je
Hari uspeo da proceni, sedela samo jedna osoba. Sa širokim licem
buldoga, podvaljkom i brčićima. Jebote, kud nije poneo pištolj! Ipak,
teško mu je bilo da zamisli napad nasred ulice u po bela dana, pa je
samo produžio, diskretno ugasivši muziku. Prešao je ulicu tik pred
raskrsnicom sa Bulevarom Santa Monika i ušao u Seven-ileven.
Zastao je motreći na ulicu, ali linkolna više nije bilo na vidiku. Možda
je to bio samo neki potencijalni kupac koji je razgledao vile u Dohini
drajvu.
Produžio je između rafova ka frižiderima sa pivom u dnu lokala.
Čuo je da se otvaraju vrata. Zastao je s rukom na kvaci staklenih
vrata, ali ih nije otvarao kako bi mogao da posmatra odraz. I zaista,
ugledao ga je. Jeftino karirano odelo i telo koje je odgovaralo
buldoškom licu: nisko, nabijeno, debelo. Ipak, ta vrsta debljine mogla
je lako prikriti hitrinu, snagu i - Hariju tad srce jače zalupa - opasnost.
Video je da čovek iza njega još nije potegao oružje. Zasad. Hari nije
vadio slušalice iz ušiju, imao je bolje izglede ako bi onaj poverovao
da ga može iznenaditi.
„Mister...”
Hari se napravio da ga nije čuo. Tip je zastao tik iza njega. Bio je
skoro dve glave niži od Harija. Ispružio je ruku, možda da lupne
Harija po ramenu, a možda i s nekom drugom namerom. Hari nije
želeo da sazna. Okrenuo se napola ka njemu i munjevito ga obgrlio
jednom rukom oko vrata istovremeno otvarajući staklena vrata
drugom rukom. Potom se silovito vratio u prvobitni položaj šutnuvši
protivnika tako da je ovaj posrnuo. Pustivši mu vrat, navalio se svom
težinom na vrata prikleštivši čovekovu glavu između vrata i police.
Flaše su popadale, a protivnik više nije mogao da pomeri ruke
pritisnute vratima. Buldoško lice je, iskolačenih očiju, nešto
uzvikivalo kroz vrata, njegov dah se pretvarao u paru na hladnom
staklu. Hari je malčice otvorio da glava sklizne na donje police, a
onda je opet nalegao na vrata. Okvir je pritisnuo debeli vrat, činilo se
da će oči ispasti iz glave. Staklo se više nije maglilo od njegovog
daha.
Hari je polako odškrinuo vrata. Čovek beživotno skliznu na pod.
Bilo je očigledno da ne diše. Hari je morao brzo da bira. Zdravlje tog
tipa ili sopstveno. Izabravši svoje zdravlje, zavukao je ruku u
karirano odelo debeloga. Otud je izvukao novčanik. Otvorio ga je i
ugledao legitimaciju sa fotografijom čovekovog lica: prezime koje je
zvučalo kao poljsko i - što je bilo zanimljivije, a ispisano velikim
slovima pri vrhu - Private Investigator Licenced by The California
Bureau of Security and Investigative Services.9
Hari odozgo pogleda beživotno telo na podu. Nešto nije štimalo,
uterivači dugova ne bi tako nastupili. Možda bi unajmili privatnog
detektiva da mu uđe u trag, ali sigurno ne i da stupi u kontakt sa
Harijem ili da ga napadne.
Tek kad se sagnuo, Hari spazi da neko stoji između rafova. Bio je
to čovek u majici Seven-ileven. Pružao je ruke prema Hariju. U njima
je držao revolver. Hari zapazi da radniku klecaju kolena, a licem
prolaze nekontrolisani trzaji. Video je sebe njegovim očima: bradatog
tipa obučenog kao beskućnik kako drži novčanik čoveka u odelu kog
je upravo nasmrt prebio.
„Don’t...”10, poče Hari. Odložio je novčanik i kleknuo podigavši
obe ruke uvis. „I’m a regular here. This man...”11
„I saw what you did!”12, prekide ga prodavač podvrisnuvši.
„I shoot! The police is coming!”13
„OK.” Hari uperi prstom u debelog. „But let me try to help this
man, OK?”14
„Move and I shoot!”15
„But...”16, poče Hari, ali zaćuta videvši kako se oroz na revolveru
pomera.
Nastupio je muk. Čulo se samo brujanje frižidera i zvuk sirene u
daljini. Policija. Policija i sve ono što neminovno sledi, saslušanja,
možda i prijava - ne valja. Nikako ne valja. Hari je uveliko, što bi rekli
Amerikanci, overstayed his welcome17 i nije imao nikakve papire koji
bi ih sprečili da ga deportuju iz zemlje, eventualno pošto ga budu
strpali u zatvor.
Hari udahnu. Pogledao je prodavca. U većini zemalja preduzeo bi
defanzivno povlačenje: digao ruke iznad glave i mirno odšetao,
siguran da od druge osobe neće dobiti metak iako je izgledao kao
pljačkaš i nasilnik. No ovo nije bila takva zemlja.
„I shoot!”, ponovio je prodavač u odgovor na Harijeva
razmišljanja, zauzevši još širi raskorak. Kolena mu više nisu klecala.
Sirene su se približavale.
„Please, I must help...”18, poče Hari, ali ga je zaglušio napad
kašljanja.
 Obojica pogledaše čoveka na podu.
Privatni detektiv se opet izbečio, kašljao je tako da mu se treslo
čitavo telo.
Prodavač je šetao pištoljem gore-dole kao da ne zna da li čovek
kog je dotad smatrao mrtvim predstavlja opasnost.
„Sorry...”, prošaputa detektiv boreći se da dođe do daha, „for
sneaking up on you like that. But you are Harry Hole, right?”19
„Well.” Hari je oklevao pokušavajući da izabere manje od dva zla.
„Yes, I am.”20
„I have a client who needs to get in touch with you.”21 Detektiv je
zastenjao, prevrnuo se na bok, iz džepa pantalona izvukao telefon,
započeo poziv i pružio telefon Hariju. „They are eagerly awaiting our
call.”22
Hari prihvati telefon sa pozivom u toku. Prislonio ga je uvu.
„Hello?”, reče glas. Začudo, zvučao je poznato.
„Hello”, odvrati Hari pogledavši prodavca, koji je u međuvremenu
spustio pištolj. Da li se Hariju samo činilo da na njegovom licu vidi
razočaranje, a ne olakšanje? Možda je prodavač ipak bio rođeni
Amerikanac.
„Hari!”, uzviknu glas iz slušalice. „Kako si, šta radiš? Ovde Johan
Kron.”
Hari trepnu. Kad je poslednji put čuo norveški?
 Peto poglavlje

Subota. Škorpionov rep

Gurnuvši mačku sa kreveta s baldahinom, Lusil je ustala, razgrnula

zavese i sela pred ogledalo. Zagledala je svoje lice. Nedavno je
videla sliku Ume Turman, koja ima preko pedeset godina, a izgleda
kao da joj je trideset. Lusil uzdahnu. Zadatak je postajao sve teži iz
godine u godinu, ali je otvorila Šanelovu bočicu, zamočila vrhove
prstiju u tečni puder i počela da ga razmazuje od središta lica ka
spolja. Primetila je kako se sve više olabavele kože nabira pod
njenim rukama. Postavila je sebi isto ono pitanje kao i svakog jutra.
Čemu to? Zašto počinje svaki dan provodeći sat vremena pred
ogledalom kako ne bi izgledala kao da se bliži osamdesetoj nego,
valjda... sedamdesetoj? Odgovor je svakog jutra bio isti. I ona je -
kao i svi drugi glumci koje je poznavala - morala, tražila, bila
spremna na sve da bi se osetila voljenom. Ako ne zbog onoga što
jesu, onda bar zbog onoga što su se - pomoću šminke, kostima i
dobrog scenarija - mogli pretvarati da jesu. Starenje i smanjenje
očekivanja nikad nisu mogli do kraja izlečiti tu bolest.
Lusil je stavila mošusni parfem. Neki smatraju da mošus daje
muževnu notu kojoj nije mesto u ženskom parfemu, ali ona ga je
uspešno koristila još od mladosti u svetu glume. Pomogao joj je da
se izdvoji, takav parfem se ne zaboravlja lako. Uvezavši kućnu
haljinu, sišla je u prizemlje, pazeći da ne zgazi dve mačke koje su
spavale na stepeništu.
 Ušla je u kuhinju i otvorila frižider. Jedna mačka odmah pritrča da
joj se umiljava uz nogu. Verovatno je namirisala tunjevinu, ali se lako
moglo zamisliti da tu ima i trunčica ljubavi. U krajnjoj liniji, važnije je
osetiti se voljeno nego biti voljen. Izvadivši jednu konzervu, Lusil se
okrenula prema pultu i trgnula se kad je spazila Harija. Sedeo je za
kuhinjskim stolom, naslonjen na zid, pruženih dugih nogu. Stezao je
sivi titanijumski prst na levoj ruci. Plave oči su mu bile skupljene. Od
Stiva Mekvina nije videla tako plave oči.
Hari se uzvrpoljio na stolici.
„Jesi li za doručak?”, pitala je otvarajući konzervu.
Hari odmahnu glavom. Povukao je titanijumski prst, ali njen
pogled je privukla šaka kojom ga je vukao. Progutala je pljuvačku,
nakašljala se.
„Nikad mi nisi to rekao, ali kanda više voliš pse, zar ne?”
Slegnuo je ramenima.
„Kad smo kod pasa, jesam li ti rekla da je trebalo da igram sa
Robertom de Nirom u Besnom psu i Glori? Sećaš li se tog filma?”
Hari klimnu.
„Stvarno? Retko ko ga se seća. Ali ulogu je dobila Uma Turman.
Onda su ona i Bobi - mislim, Robert - počeli i da izlaze, što je bilo
dosta neobično pošto je on uglavnom padao na crnkinje.
Pretpostavljam da su ih upravo uloge spojile, tako je to s nama
glumcima, stvarno postanemo oni koje glumimo. Eto, da sam ja
dobila tu ulogu kao što su mi obećavali, onda bismo Bobi i ja postali
par, razumeš?”
„M-hm, već si mi to rekla.”
„A ja bih ga zadržala, ne kao ta Uma Turman koja...” Lusil je
izručila konzervu na tanjir. „Jesi li video kako su je svi ’hvalili’ pošto
je javno ispričala kako joj se ona svinja Vajnstin nabacivao? A znaš
šta ja mislim? Kada, kao ta Uma Turman, glumica koja zarađuje
milione, već godinama znaš šta taj Vajnstin radi, a ćutiš o tome, pa
konačno istrčiš na teren da išutiraš tipa kog su druge, manje moćne
a hrabrije od tebe već oborile na zemlju, onda baš i ne zaslužuješ da
te hvale. Kad već godinama ćutiš na to što mlade glumice pune nade
ulaze same u Vajnstinovu kancelariju zato što bi, da nešto kažeš,
možda - ali samo možda - izgubila još jednu milionsku ulogu, e pa
mislim da zaslužuješ da te javno išibaju i ispljuju.”
 Zaćutala je.
„Hari, šta nije u redu?”
„Moramo da promenimo mesto”, rekao je. „Pronaći će nas.”
„Zašto tako misliš?”
„Zato što nas je jedan privatni detektiv pronašao za manje od
dvadeset četiri sata.”
„Kakav privatni detektiv?”
„Upravo sam razgovarao s njim, otišao je.”
„Šta je hteo?”
„Nudio mi je posao privatnog detektiva za bogataša kog sumnjiče
za ubistvo u Norveškoj.”
Lusil proguta knedlu. „Pa šta si mu rekao?”
„Odbio sam.”
„Zašto?”
Hari slegnu ramenima. „Valjda mi je dojadilo da bežim.”
Spustila je tanjir na pod i posmatrala mačke koje su se sjatile oko
njega. „Hari, znam da si odbio zbog mene. Držiš se one stare
kineske izreke - kad jednom spaseš nekoga, doživotno si odgovoran
za njega.”
Hari se lukavo osmehnuo. „Lusil, nisam te spasao. Oni traže pare
koje im duguješ, neće ubiti jedinu osobu koja im ih može vratiti.”
Uzvratila mu je osmehom. Znala je da to govori da je ne bi
uplašio. Znala je da i on zna da oboje znaju da ona nikad neće
sakupiti milion dolara.
Dohvatila je kuvalo da sipa vodu, ali shvativši da je mrzi, samo ga
je vratila na pult. „Dakle, umorio si se od bežanja?”
„Umorio sam se od bežanja.”
Setila se njihovog razgovora kad su jedne večeri uz vino gledali
Romea i Juliju na kaseti koju je pronašla u jednoj fioci. Za promenu
je poželela da pričaju o njemu, a ne o njoj, ali joj ni tad nije rekao
ništa posebno. Samo da je pobegao u Los Anđeles od života koji mu
se raspao, žena mu je bila ubijena, kolega digao ruku na sebe. Nije
ulazio u pojedinosti, a ona je shvatila da nema svrhe zapitkivati.
Zapravo su tad proveli jedno lepo i tiho veče. Lusil se oslonila na
pult.
„Nikad mi nisi rekao kako ti se zvala žena.”
„Rahela.”
 „A njeno ubistvo - je li rasvetljeno?”
„Može se reći.”
„Kako to?”
„Dugo sam ja bio glavni osumnjičeni, ali je istraga naposletku
ukazala na poznatog prestupnika. Nekog koga sam svojevremeno ja
smestio iza rešetaka.”
„Dakle, čovek koji je ubio tvoju ženu učinio je to da bi se osvetio...
tebi?”
„Recimo da sam čoveku koji ju je ubio ja upropastio život. Pa je
onda on upropastio moj.” Hari ustade. „Moramo da pronađemo novo
skrovište, treba da se spakuješ.”
„Zar već danas?”
„Kad privatni detektiv traži nekog, on seje tragove na sve strane.
A jučerašnji odlazak u restoran verovatno nije bio dobra ideja.”
Lusil klimnu. „Pozvaću neke ljude.”
„Zovi s ovoga”, reče Hari. Spustio je na pult mobilni telefon,
očigledno tek kupljen pošto je i dalje bio u pakovanju.
„Dakle, on je tebi upropastio život, ali te je pustio da ga živiš”,
rekla je. „Da li je uspeo da ti se osveti?”
„I te kako”, reče Hari i pohita ka vratima.

Zatvorivši vrata od glavne kuće, Hari je zastao kao ukopan. I zapiljio

se u nešto. Bilo mu je dojadilo da beži. Ali još više mu je bilo dojadilo
da pilji u cevi pištolja. U ovom slučaju, u dve cevi. Bio je to kratež.
Čovek koji je držao kratež bio je Latino-amerikanac. Baš kao i čovek
s pištoljem koji je stajao pored njega. Obojica zatvorski nabildovani,
obojica sa tetoviranom škorpijom na vratu. Hari je bio toliko viši od
njih da je preko njihovih glava video presečeni kabl alarma kako visi
pored kapije iza njih, kao i beli kamaro parkiran sa druge strane
ulice. Zatamnjeni prozor pored vozačkog sedišta bio je dopola
spušten i Hari je nazreo kako otud kulja dim cigarila, kao i deo bele
košulje unutra.
„Shall we go inside?”23, predloži tip sa sačmarom. Govorio je s
jakim meksičkim naglaskom protežući vrat levo i desno, kao bokser
pred meč. Škorpionov rep se istezao prateći taj pokret. Hari je znao
da škorpion simboliše plaćenog ubicu, a da broj kvadrata na
njegovom repu odgovara broju likvidiranih. Oba škorpiona su imali
poduže repove.
 Šesto poglavlje

Subota. Život na Marsu

„Life on Mars?”, reče Prim.

Devojka ga je gledala preko stola kao da ništa ne razume.
Prim prasnu u smeh. „Mislio sam na pesmu, zove se Life on
Mars.”
Klimnuo je ka saundbar zvučniku ispod televizora, odakle je glas
Dejvida Bouvija kuljao u veliko potkrovlje. Kroz prozore se pružao
pogled na centralni deo zapadnog Osla i Holmenkolški breg, koji se
caklio kao luster u noći.
No u ovom trenutku njegov pogled je bio uprt u gošću na večeri.
„Mnogi ne vole tu pesmu, previše im je čudna. BBC ju je
proglasio spojem brodvejskog mjuzikla i slike Salvadora Dalija.
Možda je tako, ali ja se slažem sa Dejli telegrafom, koji ju je
proglasio najboljom pesmom svih vremena. Zamisli to! Najboljom.
Svi su voleli Bouvija, ali ne zato što je bio draga ličnost, već zato što
je bio najbolji. Zato su ljudi koji nisu voljeni spremni da ubiju samo da
bi bili najbolji. Znaju da bi to promenilo sve.”
Prim je dohvatio bocu vina koja je stajala između njih na stolu, ali
je, umesto da sipa sedeći, ustao i prišao da sipa njoj.
„Jesi li znala da je Bouvi nadimak, da se Dejvid prezivao
Džouns? I Prim je nadimak, ali tako me zovu samo u porodici. Ali bih
voleo da me jednog dana, kad se budem venčao, i žena zove tako.”
Prišao joj je s leđa, i dok joj je sipao vino u čašu, pomilovao ju
slobodnom rukom po dugoj, lepoj kosi. Pre samo par godina - ma i
pre samo mesec dana - ne bi se usudio da dodirne ženu na taj
način. Iz straha od odbijanja. No kako su stvari sad stajale, nije bio u
takvoj nedoumici, držao je sve konce u svojim rukama. Pomoglo je i
to što je sredio ružne zube, pronašao pravog frizera i pomoć oko
kupovine odeće. Ali ni to nije bilo glavno. Naime, lučio je nešto što im
je bilo neodoljivo, a svest o tome ulivala mu je samopouzdanje koje
je po sebi bilo dovoljno jak afrodizijak da mu ništa više nije trebalo,
placebo efekat će hraniti sam sebe dokle god je održavao ciklus.
„Sigurno sam staromodan i naivan”, rekao je vrativši se na svoju
stranu stola. „Ali verujem u brak, verujem da postoji ona prava osoba
za svakog od nas, stvarno verujem u to. Nedavno sam gledao
Romea i Juliju u Nacionalnom pozorištu i zaplakao sam koliko je to
divan komad. Kad sama priroda neraskidivo spoji dve duše.
Pogledaj samo Bosa.”
Uperio je prstom u akvarijum na niskoj polici za knjige. Unutra je
plivala jedna zlatkastozelena svetlucava riba. „On ima svoju Lisu. Ne
vidiš je, ali je tu, njih dvoje su kao jedno biće i tako će biti do smrti.
Da, jedno od njih će uginuti zato što je ovo drugo uginulo. Kao
Romeo i Julija. Nije li to predivno?”
Prim sede i pruži ruku preko stola ka njoj. Izgledala mu je umorno
te večeri, kao da se gasi. Ali znao je da će ona opet zasijati, samo je
trebalo da stisne odgovarajući taster.
„Mogao bih zavoleti nekog kao ti”, rekao je.
Oči joj istog trenutka zasvetleše i on sasvim doslovno oseti
toplinu koja ju je ispunila. Ipak, malo ga je grizla savest, ali ne zato
što je manipulisao njome na taj način, već zato što je slagao. Mogao
je on da voli, ali ne nju. Ona nije bila ta, nije bila ona Žena koja mu je
suđena. Bila je samo zamena na kojoj je vežbao, isprobavao
pristupe, one prave fraze, onaj pravi ton. Metodom pokušaja i
pogreške. Sada nije bilo strašno ako pogreši, ali onog dana kada
bude izjavio ljubav Ženi, sve će morati da bude kako treba,
savršeno.
Iskoristio je nju i da provežba sam čin. Doduše, nije mnogo
vežbao, ona je bila aktivnija. Upoznao ju je na žurci na kojoj su
mnogi drugi bili iznad njega na socijalnoj lestvici, pa je lepo video
kako njen pogled luta preko njegovog ramena i shvatio da će posle
samo nekoliko njegovih reči otići dalje. Ali bio je efikasan, pohvalio je
njeno telo, pitao je gde vežba. Kad mu je rekla da ide u teretanu
SATS na Bišletu, začudio se kako to da se nisu sreli, pošto on
onamo odlazi triput nedeljno - verovatno ne istim danima kad i ona?
Šturo mu je odgovorila da ide pre podne, a izgledala je iznervirano
kad je rekao da i on isto tako i pitao je kojim danima dolazi.
„Utorkom i četvrtkom”, odgovorila je kao da se trudi da završi
razgovor i pogledala tipa u pripijenoj crnoj košulji koji im je prilazio.
Sledećeg utorka Prim je stajao pred teretanom kada je ona
izašla. Napravio se kao da je slučajno u prolazu i da ju je prepoznao
sa žurke. Ona ga se nije sećala, pa se osmehnula i htela da produži
dalje, ali se odmah osvrnula i posvetila mu punu pažnju, tu nasred
ulice. Činilo se da ga je tek tad stvarno primetila, verovatno se
zapitala kako joj je promakao na žurci. Sad je uglavnom on govorio,
ona baš i nije bila pričljiva. Ali njeno telo je reklo sve što mu je bilo
potrebno da zna. Tek kad je predložio da se vide, ona je progovorila.
„Kad?”, pitala je. „Gde?”
A kad joj je rekao, samo je klimnula u odgovor. Prosto kao pasulj.
Nije kasnila. On je bio nervozan. Toliko toga je moglo poći
naopako. Međutim, ona je preuzela inicijativu, raskopčala mu odeću,
srećom, ne progovarajući mnogo.
Znao je da je moglo doći do toga, iako nije razmenio zavete sa
Onom koju voli, i to je bio neki vid neverstva, zar ne? Svakako izdaja
njihove ljubavi. Međutim, ubedio je sebe da je to žrtva u ime ljubavi,
nešto što radi zbog Nje, da se podvrgnuo tom činu zato što se morao
uvežbati za trenutak kada bude morao da ispuni zahteve koje Ona
bude postavila svom ljubavniku.
Ali sada je ona koja sedi preko puta njega za stolom poslužila
svojoj svrsi.
Nije njemu bilo ružno da vodi ljubav s njom, ali nije dolazilo u
obzir ni da se to ponovi. A ruku na srce, nisu mu se svideli njen miris
i ukus. Da li bi sad trebalo da kaže to naglas, da je došlo vreme da
se rastanu? Ćutke je zurio u svoj tanjir. Kada je podigao pogled,
primetio je da je malo nagnula glavu u stranu, i dalje s onim
nedokučivim osmehom na licu, kao da je njegov monolog za nju bio
nekakva zabavna predstava. Odjednom se osetio zarobljeno.
Zarobljen u vlastitoj kući. Kako da ustane i ode, pa nije imao drugu
kuću. A nije mogao ni da je tek tako izbaci odatle, na šta bi to ličilo?
Nije mu izgledalo kao da će poći samoinicijativno, naprotiv, a gotovo
neprirodan sjaj njenih očiju ga je zaslepio, dezorijentisao. Shvatio je
da u celoj situaciji ima nečeg pogrešnog, zbunjujućeg. Preuzela je
kontrolu ne izgovorivši ni reči. Šta je uopšte htela?
„Šta...”, započeo je. Pa se nakašljao. „Šta ti zapravo hoćeš?”
Nije mu odgovorila, samo je dodatno izvila glavu u stranu.
Izgledalo je kao da se tiho smeje kroz zube koji su blistali
plavičastobelim sjajem u njenim lepim ustima. Tad je Prim zapazio
nešto što dotad nije. Imala je čeljust grabljivice. I shvatio da se tako
mačka igra sa mišem. A da je miš on, a ne ona.
Otkud mu ta apsurdna pomisao?
Niotkuda. Tačnije, sa onog mesta sa kojeg stižu sve njegove lude
pomisli.
Uplašio se, ali je znao da ne sme pokazati strah. Trudio se da
diše mirno. Morao je da ode odatle. Ona je morala da ode odatle.
„Baš mi je bilo lepo”, rekao je, presavio salvetu i spustio je na
tacnu. „Kad ćemo da ponovimo?”

Johan Kron je taman seo za sto sa ženom Alisom kada mu je

zazvonio telefon. Nije još zvao Markusa Reda da mu saopšti lošu
vest - kako je Hari Hule odbio njegovu velikodušnu ponudu. I kako
se nije predomislio ni pošto mu je Kron izneo sve pogodnosti i rekao
da su rezervisali sedište u biznis-klasi na letu u 9.55 za Oslo preko
Kopenhagena.
Video je na ekranu Harijev stari broj telefona, onaj za koji mu je
automat poručivao da je „isključen” ili „izvan dometa mreže” kad god
je pokušao da ga dobije. Dakle, možda ga je isprva odbio zato što
tvrdi pazar. Nikakav problem, Red je Kronu dao odrešene ruke.
Uputivši ženi pokajnički pogled, Kron je ustao od stola i prešao u
dnevnu sobu. „Opet ti, Hari”, rekao je veselo.
Hule mu je zvučao promuklo. „Devetsto šezdeset hiljada dolara.”
„Molim?”
„Ako budem rešio slučaj, dobijam devetsto šezdeset hiljada
dolara.”
„Devetsto...?”
„Da.”
 „Valjda si svestan...”
„Sasvim sam svestan da ne vredim toliko. Ali ako je tvoj klijent
tako bogat i nevin kao što tvrdiš, to mu neće biti prevelika cena za
istinu. Dakle, moj predlog je da radim besplatno, uz pokrivene
troškove, a da honorar dobijem samo ako rešim slučaj.”
„Ali...”
„Nije to baš previše, Krone, ali trebaće mi odgovor za pet minuta.
Na engleskom, u vidu mejla sa tvoje adrese i sa tvojim potpisom.
Jesi li razumeo?”
„Da, Hari, ali, pobogu, kako...”
„Ovde imam neke ljude koji moraju odmah da donesu odluku.
Može se reći da mi je prislonjen pištolj uz slepoočnicu.”
„Ali dvesta hiljada dolara bi svakako bilo više nego...”
„Žao mi je, Krone, iznos koji sam rekao ili ništa.”
Kron uzdahnu. „Hari, to je astronomska svota, ali dobro, pozvaću
klijenta. Javiću ti.”
„Pet minuta”, promuklo će Hari. Kron začu neki drugi glas kako
dobacuje.
„Četiri i po”, tada će Hari.
„Pokušaću da ga dobijem”, reče Kron.

Hari je spustio telefon na kuhinjski sto i pogledao čoveka sa

kratežom, i dalje uperenim u njega. Onaj drugi je govorio nešto na
španskom u maleni mobilni telefon.
„Biće to u redu”, prošaputa Lusil, koja je sedela pored Harija.
Hari je potapša po nadlanici. „To je moja replika.”
„Nije, moja je”, rekla je. „Ja sam te uvukla u sve ovo. Uostalom, i
sasvim je neistinita. Ništa neće biti u redu.”
„Definiši u redu”, reče Hari.
Lusil se slabašno osmehnula. „Dobro, bar sam sinoć imala
čudesno poslednje veče, i to je nešto. Znaš, svi su u Den Tani bili
ubeđeni da smo par.”
„Stvarno?”
„Da, videla sam im to u očima kad si me doveo podruku. Evo
Lusil Ovens sa nekim visokim, plavim i dosta mlađim muškarcem,
tako su pomislili. Poželeli su da i sami budu filmske zvezde. Videli su
i kad si mi pridržao sako i cmoknuo me u obraz. Hari, hvala ti.”
Hari zausti da joj odgovori kako je samo uradio ono što mu je ona
unapred rekla, uključujući i to da skine burmu, ali je oćutao.
„Dos minutos”24, reče tip s telefonom, a Hari oseti kako mu Lusil
steže šaku.
„Šta kaže el hefe iz auta?”, upita Hari.
Tip sa kratežom oćuta.
„Je l’ i on ubio isto toliko ljudi kao ti?”
Tip se kratko nasmejao. „Niko ne zna koliko je ljudi on ubio.
Znam samo da ste vas dvoje sledeći na njegovom spisku ako ne
budete platili. On zapravo voli da to lično obavi. Mislim, stvarno to
voli.”
Hari klimnu. „Da li joj je on pozajmio taj novac ili je samo otkupio
dug?”
„Mi ne pozajmljujemo novac, mi ga samo potražujemo. I najbolji
smo u tome. On zna da prepozna gubitnike, dužnike.” Malo je
oklevao, ali se zatim nagnuo prema njima i nastavio nešto tiše:
„Kaže, vidi im se u očima, u držanju, ali pre svega se može
namirisati. To se vidi kad uđeš u autobus, oni koje pritiskaju dugovi
obično sede sami. Rekao mi je da i ti imaš dug, el rubio.”25
„Ja?”
„Jednog dana je svratio u bar da potraži ovu gospođu, pa te je
video tamo.”
„Pogrešio je, ja ne dugujem nikome.”
„On nikad ne greši. Nekome nešto duguješ. Tako je pronašao i
mog oca.”
„Tvog oca?”
Tip klimnu. Hari ga pogleda. Progutao je pljuvačku zamišljajući
kako izgleda taj tip u autu. Slušao je kako Hari iznosi predlog kroz
uključen telefon sa spikerfonom na stolu, ali se nije oglasio.
„Un minuto.” Tip sa telefonom je otkočio pištolj.
„Oče naš”, poče da mrmlja Lusil. „Koji si na nebesima...”
„Kako ste potrošili toliko novca na film od kojeg nije bilo ništa?”,
upita Hari.
Lusil ga prvo pogleda preneraženo. Onda je valjda shvatila da joj
nudi malo razonode pre nego što odu na onaj svet.
 „Znaš”, počela je, „to je najčešće pitanje koje ćeš čuti u ovom
gradu.”
„Cinte secundos.”
Hari je piljio u svoj telefon. „A koji je najčešći odgovor?”
„Loša sreća i loš scenario.”
„M-hm. Zvuči kao moj život.”
Ekran se zasvetleo. Bio je to Kronov broj. Hari je prihvatio poziv.
„Reci. Brzo, i samo zaključak.”
„Red pristaje.”
„Sad ćeš dobiti mejl-adresu.” Hari pruži telefon tipu koji je
razgovarao sa el hefeom. Tip je vratio pištolj u futrolu ispod bomber
jakne i približio telefone jedan drugom. Čulo se tiho brujanje glasova.
Kad su zaćutali, Hari je opet dobio svoj telefon. Kron je već prekinuo
vezu. Tip je prineo svoj telefon uvu i slušao. Potom ga je spustio.
„Imaš sreće, plavušice. Dobili ste deset dana. Počev od danas.”
Uperio je prstom u sat. „Posle toga ćemo nju upucati.” Uperio je
prstom u Lusil. „A onda dolazimo po tebe. Sada će ona poći s nama,
a ti nećeš pokušavati da stupiš u kontakt s njom. Ako budeš rekao
bilo šta bilo kome, umreće i ona i ti i taj kome si rekao. Tako mi to
radimo ovde, tako radimo u Meksiku i tako ćemo uraditi i tamo gde ti
ideš. Nemoj misliti da ćeš nam biti izvan domašaja.”
„Okej.” Hari proguta pljuvačku. „Treba li da znam još nešto?”
Tip se počešao po tetoviranom škorpionu i osmehnuo se. „Da
tebe nećemo upucati. Tebi ćemo odrati kožu s leđa i ostavićemo te
na suncu. Kroz samo nekoliko sati ćeš dehidrirati i umreti od žeđi.
Veruj mi, bićeš zahvalan zbog toga što to neće potrajati duže.”
Hari htede da napomene nešto o septembarskom suncu u
Norveškoj, ali je oćutao. Već je počelo odbrojavanje, ali ne samo do
isteka onih deset dana već i do poletanja aviona za koji je imao
kartu. Pogledao je na sat. Sat i po. Bila je subota, a do LAX-& nije
bilo previše kilometara, ali bio je to Los Anđeles.
Već je bio u zaostatku. Nepopravljivom zaostatku.
Još jednom je pogledao Lusil. Da, baš tako bi izgledala njegova
majka da je poživela.
Hari Hule se nagnuo, poljubio Lusil u čelo, ustao i pohitao ka
vratima.
 Sedmo poglavlje

Nedelja

Hari je sedeo na suvozačkom sedištu volvo amazona iz 1970. Pored

njega je sedeo Bjern i pevali su pesmu Henka Vilijamsa koja je
zavijala iz Bjernovog kasetofona. Čim bi prestali da pevaju, čuli bi
tiho kmečanje bebe sa zadnjeg sedišta. Auto se zatresao, što je bilo
čudno, pošto je stajao parkiran.
Hari otvori oči. Ugledao je stjuardesu koja ga je lagano prodrmala
za rame.
„We are landing soon, sir”, rekla je kroz masku. „Please fasten
your seatbelt.”26
Sklonila je njegovu praznu čašu i gurnula stočić u stranu, u
naslon za ruke. Biznis-klasa. U poslednjem trenutku rešio je da
obuče novo odelo i ostavi sve ostalo, nije poneo čak ni ručni prtljag.
Zevnuo je i pogledao kroz prozor. Pod njim je promicala šuma. I
voda. A onda: grad. Nešto malo grada. Potom opet šuma. Setio se
kratkog telefonskog razgovora koji je obavio pred polazak na
aerodrom LAX. Pozvao je Stolea Aunea, psihologa sa kojim je
sarađivao u istragama ubistava. Setio se njegovog glasa, koji mu je
zvučao toliko drugačije. Saznanja da je Stole pokušavao da ga
dobije više puta tokom proteklih meseci. I Harijevog odgovora da je
ugasio telefon. Zatim Stoleovog glasa koji mu kaže da nije bilo ništa
važno, samo je hteo da mu javi kako je bolestan. Rak pankreasa.
Prema redu vožnje trebalo je da let iz Los Anđelesa traje trinaest
sati. Hari pogleda na sat. Oduzeo je sate. U Norveškoj je bila
nedelja, 8.55. Sad, nedeljom je trebalo da posti, ali ako bi se
računalo da je i dalje u Los Anđelesu, imao je još pet minuta do kraja
subote. Pogledao je naviše tražeći dugme za dozivanje stjuardese,
pa se setio da u biznis-klasi postoji daljinski za to. Našao ga je
uglavljenog u konzolu. Stisnuo je dugme i zvuk sonara se oglasio, a
istovremeno se iznad njega upalila lampica.
Stigla je za manje od deset sekundi. „Yes, sir?”
Međutim, tih deset sekundi bile su dovoljne da Hari sabere koliko
je pića popio tokom svoje subote u Los Anđelesu. Punu kvotu.
Sranje.
„Sorry”, rekao je pokušavši da se osmehne. „Nothing.”27

U fri-šopu je Hari zastao pred rafom sa viskijem kada mu je stigao

SMS. Vozilo koje je Kron poručio čekalo ga je ispred hale za
dolaske. Hari je otkucao OK i - kad je već izvadio telefon - ukucao je
slovo K. Rahela ga je povremeno zadirkivala da ima tako malo
prijatelja, kolega i uopšte kontakata da može priuštiti da svakog
ubeleži u telefon sa po samo jednim slovom.
„Katrina Brat.” Glas je zvučao bunovno, pospano.
„Ćao, ovde Hari.”
„Hari? Je li moguće?” Zvučalo je kao da je ustala u krevetu.
„Videla sam da je američki broj, pa sam...”
„Sad sam u Norveškoj. Upravo sam sleteo. Jesam li te
probudio?”
„Nisi. U stvari, i jesi. Imamo potencijalno dvostruko ubistvo, pa
sam zaglavila na poslu. Tu mi je svekrva, čuva Gerta, pa sam uspela
malo da odspavam. Jebote, pa ti si živ.”
„Biće da je tako. Kako si?”
„Okej, stvarno nije loše, kad se sve uzme u obzir. Zapravo sam te
pominjala koliko u petak. Otkud ti u Oslu?”
„Imam neke stvari da obavim. Da obiđem Stolea Aunea.”
„Uh, čula sam. Pankreas, zar ne?”
„Ne znam pojedinosti. Imaš li vremena za kafu?”
Primetio je da je na trenutak oklevala pre nego što je rekla:
„Zašto ne bi došao kod nas na večeru?”
„Misliš, kod tebe?”
 „Pa da. Svekrva je vrhunska kuvarica.”
„Pa, ako neću smetati...”
„U šest? Da stigneš da vidiš i Gerta.”
Hari je zažmurio. Pokušao je da se priseti onog sna. Volvo
amazon. Dete koje kmeči. Znala je. Naravno da je znala. Da li je
shvatila da i on zna? Da li je želela da on zna?
„Može u šest”, rekao je.
Završili su razgovor i Hari opet pogleda flaše viskija.
Odmah iza njih stajao je raf sa raznim plišanim igračkama.

Automobil se vukao kroz pešačku zonu na Tjuvholmenu, pet

najskupljih hektara u Norveškoj smeštenih na dva ostrvceta u zalivu.
Sve je vrvelo od kupaca u prodavnicama, gostiju u restoranima i
galerijama i običnih nedeljnih šetača. Na recepciji hotela Tif Harija su
dočekali kao dugo očekivanog i dragog gosta.
Soba je imala savršeno mekan bračni krevet, aktuelna umetnička
dela na zidovima, gel za tuširanje poznate luksuzne marke. Hari je
pretpostavio da se tako nešto i očekuje od hotela sa pet zvezdica.
Imao je pogled na toranj gradske većnice boje rđe i Akersku tvrđavu.
Nije primetio nikakvu promenu u odnosu na onu godinu kada je
otišao. Ipak, nije se osetio kao kod kuće. Možda zato što taj
Tjuvholmen, sa svim dizajnerskim buticima, luksuznim stanovima i
uopšte ispeglanom fasadom, nije bio onaj njegov grad Oslo.
Odrastao je u istočnom delu grada u vreme kada je Oslo bio jedna
tiha, dosadna i prilično siva prestonica na periferiji Evrope. Jezik na
ulicama bio je uglavnom norveški bez ikakvog naglaska, a boja kože
pretežno bela. No polako je taj grad počeo da se otvara. U mladosti
je Hari prvo zapazio da ima sve više noćnih klubova, kao i da sve
više kul bendova - a ne samo onih koji mogu da prodaju 30.000
ulaznica i napune stadion Vale Hovin - svraća u Oslo na turnejama.
Otvarali su se i restorani, mnoštvo restorana, koji su služili jela sa
svih strana sveta. Takav preobražaj u jedan internacionalan, otvoren
i multikulturalan grad doveo je, naravno, i do porasta stope
organizovanog kriminala, ali i dalje je ubistava bilo tako malo da je
bilo teško opravdati zasebno policijsko odeljenje koje bi ih istraživalo.
Doduše, iz raznih razloga je grad već sedamdesetih godina postao -
a kasnije i ostao - groblje mladih ljudi navučenih na heroin. Međutim,
u Oslu nije postojao Skid rou, bio je to grad gde si se - i kao žena -
uglavnom osećao bezbedno, kako je tvrdilo 93% ispitanika u
anketama. Iako su se mediji trudili da prikažu jednu drugačiju sliku,
broj slučajeva silovanja bio je ravnomerno nizak u proteklih petnaest
godina u poređenju sa drugim gradovima, a i stopa uličnog nasilja i
drugog kriminala bila je niska i u dodatnom padu.
Stoga ubistvo jedne žene i nestanak druge kao potencijalno
povezani slučajevi nisu svakidašnji događaj. Nije otud bilo neobično
ni to što je pretraživač Hariju izbacio veliki broj naslova ispisanih
krupnim slovima u norveškim glasilima. A ni to što se ime Markusa
Reda pominjalo u većini tih članaka. Kao prvo, svi mediji, čak i oni
koji su se nekad držali za ozbiljne, živeli su od ažurnih narativa o
poznatim ličnostima, a Red je očito bio poznat bogataš. Kao drugo, u
osamdeset posto svih ubistava koje je Hari istraživao, počinilac je
bio neko blizak žrtvi. Stoga nije bilo neobično ni to što je njegov
glavni osumnjičeni - do daljnjeg - morao biti njegov poslodavac.
Hari se istuširao. Stao je pred ogledalo da zakopča svoju drugu
košulju, onu koju je kupio na aerodromu. Dok je zakopčavao gornje
dugme, čuo je otkucaje ručnog sata. Pokušao je da ga ignoriše.

Od hotela Tif do Barbelovih prostorija u Ulici Hokona VII stigao je

pešice za nepunih pet minuta.
Prišao je ulaznim vratima visokim gotovo tri metra i uhvatio
pogled mladića za pultom unutra. Mladić hitro pritrča da mu otključa,
očito je njegov zadatak bio da dočeka Harija. Poveo ga je kroz
staklene pregrade i - posle trenutka neverice kada mu je Hari rekao
da ne ide liftom - uza stepenice. Na šestom, najvišem spratu
predvodio je Harija kroz prazne kancelarije do otvorenih vrata pred
kojima je zastao da ga propusti.
Bila je to kancelarija na uglu zgrade površine skoro sto
kvadratnih metara, sa pogledom na Gradsku većnicu, trg i zaliv. U
jednom uglu stajao je pisaći sto sa velikim ekranom ajmeka,
Gučijevim naočarima, Eplovim telefonom, ali bez papira.
Za stolom za sastanke na drugom kraju prostorije sedele su dve
osobe. Jednu je - Johana Krona - Hari lično poznavao. Drugu je
prepoznao iz članaka na internetu. Markus Red je prepustio Kronu
da prvi ustane i priđe Hariju s pruženom rukom. Hari se kratko
osmehnuo Kronu ne skidajući pogled sa čoveka iza njega. Markus
Red je nehotičnim pokretom zakopčao dugme na sakou, ali se nije
odmakao od stola. Pošto se rukovao sa Kronom, Hari priđe stolu da
se pozdravi i sa Redom. Primetio je da su iste visine, ali je procenio
da razlika od dvadesetak kilograma smešta Reda u težu kategoriju.
Izbliza je Redovih 66 godina izbijalo kroz veštački uglačanu kožu,
bele zube i gustu, crnu kosu na čelu. No moralo mu se priznati da je
imao bolje hirurge od mnogih u Los Anđelesu. Hari zapazi blag trzaj
u krupnim zenicama posred uskih, plavih dužica, nalik na
fascikulacije.
„Sedi, Hari.”
„Hvala, Markuse.” Hari otkopča sako i sede.
Ako se Redu nije svidelo takvo obraćanje, ili ako je u njemu čuo
izazov, njegovo lice to nije odalo.
„Hvala ti što si došao ovako brzo”, reče Red mahnuvši momku na
vratima.
„Odgovara mi da što pre prionemo.” Harijev pogled odluta do
portreta trojice ozbiljnih muškaraca na zidu. Dva slikarska portreta i
jedna fotografija, na svakoj od tri zlatne pločice ispod njih pisalo je
prezime Red.
„Da, pretpostavljam da je tempo drugačiji over there”, reče Kron,
a Hariju je to zvučalo kao nešto što bi rekao nervozan diplomata da
probije led.
„Tja”, na to će Hari. „Mislim da je Los Anđeles nešto sporiji u
odnosu na Njujork ili Čikago. Ali vidim da se ni ovde ne traći vreme.
Radi se i nedeljom. Zadivljen sam.”
„Nije loše pobeći iz paklenog porodičnog gnezda”, reče Red
iscerivši se Kronu. „Pogotovu nedeljom.”
„Imaš decu?”, upita Hari. Nije stekao takav utisak iz novinskih
članaka.
„Da.” Red je gledao u Krona kao da ga je on to pitao. „Ženu.”
Red se zasmejao, a Kron mu se po dužnosti pridružio. Hari se
kratko osmehnuo da ne bude kontraš. Prisetio se slika Helene Red
sa interneta. Koliko je bila mlađa od njega? Bar trideset godina. Na
svim slikama je bračni par stajao ispred panoa sa logoima - dakle,
premijere, modne revije i tako to. Helene Red je svakako bila
doterana, ali je delovala samouverenije i manje smešno od dobrog
dela žena - i muškaraca - u takvim situacijama, kad treba pozirati
pred kamerama. Bila je lepa, ali bilo je i nečeg precvetalog u toj
lepoti, nekakvog mladalačkog sjaja koji je prerano zgasnuo. Previše
rada? Previše alkohola i tako toga? Ili premalo sreće? Ili pomalo od
svega toga?
„Doduše”, tada će Kron. „Poznajući mog klijenta, verovatno bi i
inače provodio mnogo vremena ovde. Ne postiže se to što je on
postigao bez napornog rada.”
Red je slegnuo ramenima, ali se nije pobunio. „A ti, Hari - imaš li
ti dece?”
Hari je ponovo pogledao one portrete. Sva trojica su stajali ispred
velikih građevina. Koje su, Hari je pretpostavio, sami izgradili ili
posedovali.
„Udruženog sa solidnim nasledstvom, možda”, rekao je.
„Molim?”
„Naporan rad udružen sa tim. Tada je malo lakše, zar ne?”
Red izvi lepo oblikovanu obrvu pod blistavom crnom kosom i
pogleda Krona kao da ga pita kakvog mu je to tipa doveo. Potom je
podigao glavu da izvuče nagoveštaj podvaljka iz kragne na košulji i
pogledao Harija.
„Nasledstvo ne vodi računa samo o sebi, Hule. Ali to valjda i sam
znaš?”
„Ja? Otkud ti to?”
„Zar grešim? Obučen si kao imućan čovek. Ako se ne varam, to
odelo je sašio Gart Aleksander iz Sevil roua. Imam dva takva.”
„Nisam zapamtio ime krojača”, odvrati Hari. „Odelo mi je
poklonila jedna dama da bih izgledao kao pristojan kavaljer.”
„Uh, zar je toliko ružna?”
„Nije.”
„Onda je lepa?”
„Pre bih tako rekao. Lepa je za svojih sedamdeset i kusur
godina.”
Markus Red podiže ruke i zabaci glavu. Oči su mu se suzile na
dva procepa.
 „Znaš šta, Hari, ti i moja žena imate nešto zajedničko. Oboje ste
skidali odeću da biste zauzvrat dobili skuplju.”
Markus Red se gromoglasno smejao. Pljeskao se po butinama,
pa se okrenuo prema Kronu, pa se i Kron nasmeja revnosno i
usiljeno. Redov smeh prerastao je u napad kijanja. Onaj momak -
koji je upravo ušao sa vodom - ponudi mu salvetu, ali mu Red
odmahnu rukom, pa iz unutrašnjeg džepa sakoa izvadi veliku
svetloplavu platnenu maramicu sa gotovo podjednako velikim
inicijalima M. R. i glasno izduva nos.
„Opustite se, samo alergija”, reče Red vraćajući maramicu u
džep. „Hari, jesi li se ti vakcinisao?”
„Jesam.”
„I ja sam. Bezbednost na prvom mestu. Helene i ja smo otišli u
Saudijsku Arabiju da se vakcinišemo mnogo pre nego što su vakcine
stigle u Norvešku. Nego, da počnemo. Johane?”
Hari je saslušao Johana Krona dok je iznosio podatke o slučaju,
ali je to bilo manje ili više ponavljanje onoga što je čuo tokom
telefonskog razgovora prethodnog dana.
„Dve žene, Susane Andersen i Bertine Bertilsen, nestale su u
utorak pre tri, odnosno dve nedelje. Susane Andersen je pre dva
dana pronađena mrtva. Policija se nije izjasnila o uzroku smrti, ali
istražuje taj slučaj kao ubistvo. Markus je bio na saslušanju u policiji
iz jednog jedinog razloga. Obe devojke su četiri dana pre Susaninog
nestanka bile na istoj žurci, žurci na krovu zgrade u kojoj žive
Markus i Helene. Jedina veza koju je policija uspela da uspostavi
između te dve devojke je ta da obe poznaju Markusa i da ih je on
obe pozvao na tu žurku. Markus ima alibi za oba utorka kada su
devojke nestale, bio je kod kuće sa Helene, i u tom smislu ga je
policija eliminisala iz istrage. Nažalost, mediji ne slede tu logiku.
Tačnije, njima nije motiv da se slučaj rasvetli. Zato objavljuju
svakojaka nagađanja o Markusovoj vezi sa tim devojkama,
nagoveštavaju da su ga ucenjivale kako će, ako im ne da novac,
ispričati ’svoju stranu priče’ novinama koje su im, navodno, ponudile
veliku svotu da to učine. Pritom dovode u sumnju vrednost alibija koji
daje supružnik, iako se takvi alibiji redovno koriste u sudskim
procesima. Naravno, suština je da se senzacionalistički poveže
jedna poznata ličnost sa ubistvom, a ne da se objavi istina. Ako već
treba da se sazna šta je stvarno bilo, medijima je draže da to bude
što kasnije, kako bi što duže prodavali unosna nagađanja.”
Hari klimnu kratko i bezizražajno.
„U međuvremenu posao mog klijenta trpi zato što on - bar u
medijima - nije definitivno proglašen nevinim. Da ne pominjemo ličnu
duševnu bol.”
„Pre svega moje porodice”, ubaci se Red.
„Naravno.” Advokat nastavi: „S tim problemom bi se privremeno i
moglo živeti da se policija pokazala kao dorasla svom zadatku.
Međutim, za skoro tri nedelje nisu pronašli počinioca niti bilo kakav
trag koji bi obustavio progon jedine osobe u Oslu koja ima alibi u tom
slučaju. Ukratko, želimo da se slučaj reši što pre, i tu ti stupaš na
scenu.”
Kron i Red pogledaše Harija.
„M-hm. Policija je sad pronašla jedno telo. Postoji šansa da će
otkriti i tragove počiniočeve DNK. Da li su uzeli uzorak tvoje DNK?”
Hari je gledao pravo u Markusa Reda.
Ne odgovorivši, Red se okrenuo prema Kronu.
„Odbili smo”, reče Kron. „Dok ne budu došli s nalogom.”
„Zašto?”
„Zato što nećemo ništa dobiti ako im damo taj uzorak. I zato što
bismo pristajanjem na tako invazivan istražni postupak posredno
priznali da na stvar gledamo sa stanovišta policije, to jest da su
njihove sumnje osnovane.”
„Ali vi ne gledate tako na tu stvar?”
„Ne gledamo tako. Policiji sam rekao da će moj klijent više nego
rado dati uzorak DNK ako uspeju bilo kako da dovedu u vezu
nestanak devojaka s mojim klijentom. Otad se nisu javljali.”
„M-hm.”
Red pljesnu dlanom o dlan. „Eto, Hari, to je to u grubim crtama.
Možemo li sad da čujemo tvoj ratni plan?”
„Ratni plan?”
Red se osmehnuo. „Bar u grubim crtama.”
„U grubim crtama.” Hari prigušeno zevnu od džetlega. „Plan je da
što pre uhvatim ubicu.”
Red se iscerio pogledavši Krona. „To su baš grube crte, Hari.
Možeš li nam reći još nešto?”
 „Pa. Istraživaču ovaj slučaj kao da sam i dalje policajac. Što će
reći, bez obaveza prema bilo čemu osim istine. Drugim rečima, ako
me istraga dovede do tebe, Rede, uhvatiću te kao bilo kog drugog
ubicu. I uzeću honorar.”
Usledio je muk. Začuo se glokenšpil sa tornja Gradske većnice.
Markus Red se tiho nasmejao. „Imaš petlju, Hari, ali koliko bi ti
godina u policiji trebalo da napabirčiš takav honorar? Deset?
Dvadeset? Kolike su uopšte plate u Policijskoj upravi?”
Hari oćuta. Zvona su i dalje svirala.
„Ovaj.” Kron se nervozno osmehnuo. „Hari, to jeste ono što u
principu želimo. Rekao sam ti kad smo se čuli: nezavisna istraga.
Dakle, iako si se možda malo grubo izrazio, tu se slažemo. Upravo
zbog toga što si rekao i želimo tebe, čoveka od integriteta.”
„Jesi li stvarno takav?”, upita Red gladeći se palcem i kažiprstom
po bradi dok je posmatrao Harija. „Čovek od tolikog integriteta?”
Hari opet zapazi trzaje u Redovim očima. Odmahnuo je glavom.
Red se nagnuo prema Hariju i prepredeno osmehnuo. Tiho je
pitao: „Baš nimalo?”
Hari razvuče usne u osmeh. „U onoj meri u kojoj se konju s
naočnjacima može pripisati integritet - stvorenju ograničene
inteligencije koje samo izvršava ono za šta je obučeno: trči napred i
ne dozvoljava da mu bilo šta skrene pažnju.”
Markus Red se nasmejao. „Ta ti je dobra, Hari. Dobra. Prodato.
Prvo što hoću da uradiš jeste da okupiš tim vrhunskih stručnjaka. Po
mogućstvu poznatih imena sa kojima možemo da izađemo u medije.
Da se vidi da smo ozbiljni.”
„Mislim da znam ko mi je potreban.”
„Odlično, odlično. Šta misliš, kad ćeš imati odgovor?”
„Sutra pre četiri.”
„Zar već sutra?”
Red se ponovo nasmejao shvativši da je Hari ozbiljan. „Sviđa mi
se tvoj stav, Hari. Da potpišemo ugovor.”
Red klimnu Kronu, koji je zavukao ruku u tašnu i otud izvadio
jedan jedini list koji pruži Hariju.
„Prema ovom ugovoru, posao se smatra obavljenim kada se bar
tri policijska tužioca slože oko krivice”, reče Kron. „U slučaju da sud
dotičnog oslobodi krivice, honorar se ipak mora vratiti. Dakle, no
cure, no pay.”
„Ali uz bonus na kojem bi ti pozavideo svaki generalni direktor,
uključujući i mene”, dodade Red.
„Samo još nešto”, tada će Hari. „Honorar dobijam i ako policija -
uz moju pomoć ili bez nje - pronađe pretpostavljenog krivca u
narednih devet dana.”
Red i Kron se zgledaše.
Red klimnu, a potom se nagnuo prema Hariju. „Opasan si
pregovarač, ali nemoj misliti da nisam prokljuvio zašto si izneo tako
precizne cifre kad je reč o svoti i o broju dana.”
Hari izvi obrvu. „Stvarno?”
„Nemoj mi se praviti naivan. Tako stvaraš utisak da postoji tačan
odgovor, magijski broj koji je savršen zbir. Nemoj učiti rođenog oca
da jebe, Hari, i sam pribegavam tom triku u pregovorima.”
Hari polako klimnu. „Provalio si me, Rede.”
„A sad ću, Hari, da te naučim još jednoj caki.” Red zabaci glavu
cereći se. „Želim da ti dam milion dolara. To je skoro četiristo hiljada
kruna više nego što si mi tražio, dovoljno da se kupi upotrebljiv auto.
A znaš li zašto?”
Hari oćuta.
„Zato što se ljudi više potrude ako im daš više nego što su tražili.
Psihološki je dokazano.”
„Onda ću i ja pokušati”, suvo će Hari. „Ali ima još nešto.”
Redov osmeh nestade. „Da?”
„Treba mi dozvola od nekog u policiji.”
Kron se nakašljao. „Valjda znaš da ti u Norveškoj ne treba
dozvola ili licenca za privatno istraživanje?”
„Znam. Ali rekao sam od nekog u policiji.”
Predočio im je problematiku. Posle nekog vremena Red je
nevoljno klimnuo. Pošto su se Hari i Red rukovali, Kron je ispratio
Harija u prizemlje. Pridržao mu je kapiju da izađe.
„Hari, smem li nešto da te pitam?”
„Pucaj.”
„Zašto sam morao da pošaljem englesku verziju našeg ugovora
na jednu adresu u Meksiku?”
„To ti je moj agent.”
 Kron nije ni trepnuo. Hari je pretpostavio da je iskusni advokat
odbrane bio toliko naviknut na laganje da bi se pre iznenadio kada bi
mu klijent rekao istinu. Kao i da Kron razume da tako bezočna laž
predstavlja znak za zabranjen pristup.
„Želim ti prijatnu nedelju, Hari.”
„I ja tebi.”
Hari je sišao do Akerskog keja. Seo je na klupu. Video je brod na
liniji za rt Nesoden kako pristaje na kej. Zažmurio je. Ponekad bi on i
Rahela uzeli slobodan dan, sišli biciklima u pristanište i posle
dvadeset pet minuta plovidbe među ostrvcima i jedrilicama pristali na
taj rt. Odande bi se izvezli na biciklima u seoski predeo sa putevima,
stazama i malim, skrivenim i pustim kupalištima sa kojih bi samo
skočili u more. Posle bi se grejali na steni, a čulo bi se samo zujanje
buba i Rahelino uzbuđeno ali tiho stenjanje dok bi mu zarivala nokte
u leđa. Nateravši se da odagna te slike, Hari otvori oči. Pogledao je
na sat, video isprekidane trzaje sekundare. Za nekoliko sati videće
Katrinu. I Gerta. Produžio je dugim koracima ka Tifu.

„Vaš ujak je danas raspoložen”, reče negovateljica ostavljajući Prima

kod otvorenih vrata sobička.
Prim klimnu. Pogledao je. Unutra je starac u šlafroku zurio u
isključen televizor. Nekad je to bio lep čovek. Uvažen čovek,
naviknut na to da ga slušaju, kako u kući tako i na poslu. Primu se
činilo da je to ostavilo trag na ujakovom licu, visokom čelu i duboko
usađenim, bistrim plavim očima s obeju strana orlovskog nosa. Na
odlučnoj, strogoj, stegnutoj vilici sa neočekivano punim usnama.
Prim ga je zvao ujka Fredrik. Pošto je on to i bio. Između ostalog.
Ujak podiže pogled kada je Prim kročio preko praga. Kao i
obično, Prim se zapitao kog ujka Fredrika zatiče tog dana. I da li će
uopšte zateći nekog.
„Ko si ti? Napolje!” Lice mu je zračilo mešavinom prezira i
obešenjaštva, a kad bi ujka Fredrik progovorio tim dubokim tonom,
nikad ne bi znao da li se šali ili besni. Patio je od demencije s
Levijevim telima, moždanog oboljenja koje nije izazivalo samo
halucinacije i košmare već i - kao u ujakovom slučaju - agresivno
ponašanje. Uglavnom verbalnu agresiju, ali i fizičku, tako da telesna
ograničenja izazvana kočenjem mišića možda i nisu bila tako loša.
„Ja sam Prim, Molin sin.” Pre nego što je ujak stigao da odgovori,
dodao je: „Sin tvoje sestre Mole.”
Prim pogleda jedini ukras na zidu. Bila je to uramljena diploma
iznad kreveta. Svojevremeno je Prim doneo uramljenu sliku na kojoj
ujak, majka i on kao dečak stoje nasmejani ispred bazena u Španiji.
Bilo je to onda kada je ujak poveo sestru i sestrića na letovanje
pošto ih je Primov očuh napustio.
Međutim, ujak je posle nekoliko meseci skinuo tu sliku, rekao je
kako ne može da gleda te zečje zube. Očito je mislio na krupne
razmaknute sekutiće koje je Prim nasledio od majke. Ali nije skinuo i
doktorsku diplomu sa imenom Fredrika Stejnera. Promenio je
prezime koje je delio sa majkom zato što - a to je bez uvijanja
ispričao Primu - jevrejsko prezime pruža dodatni ugled i autoritet u
naučnim krugovima. Naročito u njegovoj struci, mikrobiologiji, gde
malo ko prenebregava činjenicu da Jevreji - a naročito Aškenazi -
nose gene koji im pružaju nadmoćan intelektualni kapacitet. Razume
se, možda postoje jaki emotivni ili politički argumenti da se to ospori
- ili bar zanemari - ali činjenice su činjenice. Sad, pošto je Fredrik bio
obdaren mozgom koji je bio jednako izvrstan i funkcionalan kao da je
jevrejski, zašto da se pati sa prostim norveškim prezimenom?
„Otkad ja imam sestru?”, upita ujak.
„Imao si sestru, kako se ne sećaš?”
„Majku mu, dete, dementan sam, možeš li to utuviti u taj ptičji
mozak? A ona sestra što te je dovela... e, ta je dobra, zar ne?”
„Nju si, dakle, zapamtio?”
„Moje kratkoročno pamćenje je izvrsno. Da se kladimo da ću je
povaliti pre vikenda? U stvari, bolje ne, sigurno nemaš para, slepče
nijedan. Kad si bio mali, polagao sam nade u tebe. Ali sada... Ti nisi
ni razočaranje, ti nisi ništa.”
Ujak zaćuta. Izgledalo je kao da se zamislio. „Ili si ipak nešto?
Šta uopšte radiš?”
„Ne pada mi na pamet da ti kažem.”
„Zašto? Sećam se da si se zanimao za muziku. Niko u porodici
nema sluha, ali zar se nisi zanosio kako ćeš postati muzičar?”
„Nisam.”
 „Pa šta... ?”
„Kao prvo, zaboravićeš do sledećeg puta. Kao drugo, nećeš mi
poverovati.”
„A porodica? Nemoj tako da me gledaš!”
„Samac sam. Do daljnjeg. Upoznao sam jednu ženu.”
„Jednu? Jesam li te dobro čuo?”
„Da.”
„Pobogu. Znaš li koliko sam ih ja povalio?”
„Znam.”
„Šeststo četrdeset tri. Šeststo četrdeset tri! I sve su bile lepe.
Izuzev onih nekoliko na početku kad nisam znao šta mi se sve nudi.
Počeo sam sa sedamnaest. Ima da se namučiš, mali, pa da
prestigneš ujaka. A ta tvoja, ima li tesnu pičku?”
„Ne znam.”
„Kako ne znaš? A šta je bilo s onom drugom?”
„Kojom drugom?”
„Dosta dobro pamtim da si imao dvoje dece i jednu nisku
tamnoputu žensku s velikim sisama. Jesam li je jebao? Ha-ha!
Jesam, vidim ti na licu da jesam! Kako si ispao neko koga niko ne
može voleti? Je li to zbog onih zečjih zuba koje si nasledio od
majke?”
„Ujko...”
„Nemoj ti meni ujko, izrode nijedan! Ružan si i glupav od rođenja,
sramotiš i mene i svoju majku i čitavu porodicu.”
„Dobro, a zašto si me onda prozvao Prim?”
„Ha! Pa da, Prim, a šta misliš - zašto?”
„Rekao si da sam poseban. Izuzetak među brojevima.”
„Poseban, da, ali kao anomalija. Greška. Neko s kim niko ne želi
da bude, izopštenik, neko ko se deli samo sa samim sobom i sa
jedinicom. Prost si kao prim-broj. Deljiv samo sa samim sobom i sa
jedan. Svi žudimo za onim što ne možemo dobiti, a ti žudiš za tim da
budeš voljen. To je oduvek bila tvoja slabost, i to ti je isto od majke.”
„Jesi li znao, ujka Fredriče, da ću uskoro biti poznatiji i od tebe i
od svih u porodici, od svih vas zajedno?”
Ujak se ozario kao da je Prim konačno rekao nešto smisleno - ili
bar zabavno.
 „Evo sad ću da ti proreknem šta će biti s tobom. Jednog dana ćeš
se probuditi i bićeš dementan kao ja sada. I bićeš srećan zbog toga!
Znaš li zašto? Zato što ćeš tad zaboraviti da ti je život bio neprekinut
niz poraza. Jedino čega bih želeo da se sećam je...” Uperio je
prstom u diplomu na zidu. „Ono tamo. Ali čak ni toga ne uspevam da
se setim. A onih šeststo četrdeset tri...” Glas ga izdade i krupne suze
mu navreše na plave oči.
„Majku mu, ne pamtim ni jednu jedinu od njih! Koja je onda svrha
svega toga?”
Ujak je plakao kada je Prim pošao odatle. To se dešavalo sve
češće. Prim je negde pročitao da je slavni komičar Robin Vilijams
presudio sebi kada je dobio dijagnozu demencije s Levijevim telima.
Hteo je da poštedi i sebe i bližnje tog mučenja. Prim se iznenadio
kad ujak nije pošao istim tim putem.
Starački dom se nalazio na Vindernu u zapadnom delu Osla. Na
putu do auta Prim je prošao pored zlatare u koju je proteklih dana
često svraćao. Bila je nedelja, pa je zlatara bila zatvorena, ali kad je
priljubio nos uz izlog, uspeo je da vidi dijamantski prsten u vitrini.
Nije bio velik, ali je bio predivan. Savršen za Nju. Morao je da ga
kupi iduće nedelje, jer bi neko mogao da ga preduhitri u svakom
smislu reči.
Pošao je zaobilazno, preko Gaustada, da obiđe svoju rodnu
kuću. Vila oštećena u požaru trebalo je uveliko da bude srušena, ali
je on uspevao to da odloži uprkos opštinskim rešenjima i žalbama
suseda. Jednom je tvrdio kako postoje planovi za renoviranje, drugi
put je priložio dokaz da je rušenje naručeno - kod preduzeća koje je
uveliko bankrotiralo. Nije bio sasvim siguran zašto toliko to izbegava.
Uostalom, mogao je lepo da zaradi od prodaje placa. Tek nedavno
mu je sinulo šta je posredi. Očito je već dugo u njegovom mozgu
postojao zametak plana za koji mu je i ta kuća bila potrebna.
 Osmo poglavlje

Nedelja. Tetris

„Dobro izgledaš”, reče Hari.

„Ti izgledaš... preplanulo”, reče Katrina.
Oboje se zasmejaše, pa Katrina otvori širom vrata. Zagrlili su se.
Iz stana je dopirao miris forikola - ovčetine sa kupusom. Hari joj pruži
buket koji je usput kupio u Narvesenovom kiosku.
„Otkad ti kupuješ cveće?” Katrina ga preuze s grimasom na licu.
„Hteo sam da se pokažem pred tvojom svekrvom.”
„Pomoći će ti to odelo.”
Katrina je otišla u kuhinju da stavi cveće u vazu, a Hari pređe u
dnevnu sobu. Prvo je ugledao igračke na parketu i čuo dečji glasić,
pa je tek onda ugledao i dete. Sedeo je leđima okrenut Hariju i grdio
plišanog medveda.
„Molas da me slusas. Molas da pavas.”
Hari mu se prikrao i čučnuo. Dečak tiho zapeva njišući levo-
desno velikom glavom sa plavim kovrdžama. „Plavce, plavce, jale
moje...”
Nešto je morao čuti, možda krckanje poda, pošto se odjednom
osvrnuo sa spremnim osmehom na licu. Dete i dalje veruje da je
svako iznenađenje prijatno iznenađenje, pomisli Hari.
„Ćao!”, reče dečak glasno i ljubazno, nimalo prepadnut tim
visokim i sasvim nepoznatim sedim bradonjom koji mu se prikrao s
leđa.
 „Ćao.” Hari je zavukao ruku u džep na sakou i izvadio plišanog
medu. „Ovo je za tebe.”
Pružio je igračku, ali dečak nije obratio pažnju na nju, već je
razrogačenih očiju piljio u Harija.
„Jesi li ti Deda Mlaz?”
Hari se zasmejao, ali ni to nije zbunilo dečaka, koji se zadovoljno
smejao sa njim. Zgrabio je medu. „Kako se zove?”
„Još nema ime, daj mu ti neko.”
„Zove se... Kako se ti zoveš?”
„Hari.”
„Halik.”
„Ne, ovaj...”
„Da, da, zove se Halik.”
Hari se osvrnuo i ugledao Katrinu kako ih, skrštenih ruku,
posmatra iz dovratka.

Možda zbog dijalekta, a možda i zbog riđe kose i blago buljavih

očiju, tek svaki put kad bi podigao pogled s tanjira i ugledao
Bjernovu majku, Hari bi u njoj video i svog pokojnog kolegu,
forenzičara Bjerna Holma.
„Ne čudi me što se sviđaš malome”, rekla je klimnuvši ka dečaku,
kom je bilo dozvoljeno da ustane od stola, pa je sad vukao Harija za
ruku da se igraju medama u dnevnoj sobi. „Ti i Bjern ste bili dobri
drugari, takve simpatije su nasledne. Posluži se, Hari, mršav si kao
čačkalica.”
Pošto su se zasladili kompotom od suvih šljiva, svekrva je povela
Gerta da ga uspava.
„Sladak ti je ovaj mali”, reče Hari.
Katrina se oslonila bradom o dlanove. „Nisam znala da voliš
decu.”
„Ni ja.”
„Zar se nisi lepo slagao s Olegom kad je bio mali?”
„Oleg je već umeo da igra video-igre kad sam ga upoznao. I nije
bio oduševljen time što mu neko preotima mamu.”
„Ali posle ste se sprijateljili.”
 „Rahela je tvrdila da nas je povezalo to što mrzimo iste bendove.
I to što volimo Tetris. Kad smo se čuli, rekla si da si dobro. Ima li
nešto novo?”
„Na poslu?”
„Uopšte.”
„Šta znam. Ništa posebno. Sad je već prošlo neko vreme od
Bjernove smrti pa sam se malo bacila u promet.”
„Stvarno? Ima li tu nešto ozbiljno?”
„Ne, ne bih rekla. Izašla sam nekoliko puta s tim tipom u
poslednje vreme i nije mi loše, ali šta znam. Ti i ja smo od početka
bili malo na svoju ruku, a to se ne popravlja kako starimo. A kod
tebe?”
Hari odmahnu glavom.
„Jasno, vidim da i dalje nosiš burmu”, primeti Katrina. „Ti si ipak
bio upoznao ženu svog života. S Bjernom i sa mnom je to bilo malo
drugačije.”
„Možda.”
„Najbolji čovek na svetu. Previše dobar.” Podigla je šolju čaja. „I
previše ranjiv da bi bio s kučkom kao što sam ja.”
„Katrina, to nije istina.”
„Kako nije? Kako se inače zove žena koja spava s jednim od
najboljih prijatelja svog muža? U pravu si, tačnije je reći kurva.”
„Katrina, to se samo tako desilo. Ja sam bio pijan, a ti...”
„Šta sa mnom? Kad bih bar mogla reći da sam bila zaljubljena u
tebe, Hari. Nekad, onih prvih godina kad smo radili zajedno, to je
možda i bilo tako. A posle toga? Posle toga si samo bio neko ko mi
je izmakao, kog mi je ćapila crnooka lepotica sa Holmenkolena.”
„M-hm, ne verujem da me je Rahela doživljavala kao nekog koga
treba ćapiti.”
„Svakako nisi ti nju ćapio.”
„Kako to misliš?”
„Hari Hule! Pa ti ne bi shvatio da je žena zainteresovana za tebe
sve i da joj to piše na čelu. A čak i tad bi samo sedeo na tom
žgoljavom dupetu i čekao.”
Hari se tiho nasmejao. Sad bi mogao da je pita. Sad bi bio pravi
trenutak. Nije postojao razlog da se to odlaže. Uostalom, bilo je
očigledno. Plave kovrdže, ta usta, te oči. Ona, naravno, nije znala da
je Hari za to saznao jedne od onih noći koje je proveo sa
Aleksandrom Sturdzom sa Sudske medicine. Aleksandra se
nespretno izrazila i tako nehotice odala da je Bjern proveravao
očinstvo i da je njena analiza DNK pokazala da je Gertov otac Hari,
a ne Bjern.
Hari se nakašljao. „Znam da...”
Katrina ga pogleda začuđeno.
„Znam da je Truls Berntsen u problemima. Je li istina da je
suspendovan?”
Izvila je obrvu. „Jeste. On i još dvojica su osumnjičeni da su se
poslužili drogom koja je bila zaplenjena na aerodromu. Zar te to
čudi? Truls Berntsen je notorno korumpiran, a kažu i da ima
kockarski dug. Bilo je samo pitanje vremena.”
„Ne čudi me, ali mi je žao što to čujem.”
„Stvarno? Mislila sam da se vas dvojica ne podnosite.”
„Njega nije lako zavoleti, ali ima određenih kvaliteta koje drugi
lako previde. Koje verovatno i on previđa.”
„Kad ti tako kažeš. Zašto te on zanima?”
Hari slegnu ramenima. „Vidim da je Belman i dalje ministar
pravde.”
„Ćuti, jeste. Zna on kako da ostane na vlasti. Ako mene pitaš,
uvek je bio bolji političar nego policajac. Kako su tvoji?”
„Tja. Sestra je u Kristijansandu, živi s dečkom, dobro su. Rahelin
sin radi u policijskoj stanici u Lakselvu, i on živi s devojkom. A Ejstejn
Ejkeland, ako ga se sećaš...”
„Onaj taksista?”
„Da, čuo sam se juče s njim. Promenio je branšu. Kaže, bolja je
zarada. A Aunea ću sutra da obiđem. I to ti je to.”
„Nije ti ostalo mnogo ljudi, Hari.”
„Nije.” Trudio se da ne gleda na sat, da ne proverava koliko je još
ostalo vremena do kraja te proklete nedelje. Ponedeljak je bio dan
za piće. Samo tri jedinice, ali dan za piće je dan za piće i ne postoje
ograničenja kad sme da popije dozvoljenu količinu, može i sve
odjednom, odmah posle ponoći. Odoleo je kupovini viskija na
aerodromu, umesto toga uzeo je medu, ali je već proverio mini-bar u
hotelu i ustanovio da tamo ima sve što treba.
„A ti?” Hari prinese svoju šolju čaja usnama. „Ko je tebi ostao?”
 Katrina se zamislila. „Šta znam. Nemam familije sa svoje strane,
najbliži su nam Gertovi baka i deka po ocu. Mnogo su mi se našli. Iz
Totena se putuje dva sata, ali dođu kad god mogu. Mislim da
ponekad, ako ih zamolim, dođu i kad ne mogu. Strašno su se vezali
za malog, samo im je on ostao. Zato...”
Zaćutala je, zureći preko šolje u zid pored Harija. Shvatio je da
hvata zalet.
„Ne želim da oni saznaju. Ne želim ni da Gert sazna. Razumeš li
šta ti govorim, Hari?”
Dakle, znala je. I shvatila je da i on zna.
Hari klimnu. Nije bilo teško razumeti zašto Katrina ne želi da joj
sin odrasta sa saznanjem da je potekao iz majčinog jednokratnog
neverstva sa jednim alkosom. Zašto ne želi da slomi srce baki i deki
koji su tako divni. Ili da izgubi to malo podrške koju ima kao
samohrana majka.
„Njegov otac se zvao Bjern”, prošaputa Katrina, sad gledajući
Harija pravo u oči. „I tačka.”
„Razumem”, tiho reče Hari ne puštajući njen pogled. „Mislim da je
to ispravno. Molim te samo da mi se obratiš kad god vam bude
trebala pomoć. Bilo kakva. Neću tražiti ništa zauzvrat.”
Katrini zasuziše oči. „Hvala ti, Hari, to je velikodušno.”
„I ne baš”, rekao je. „Siromašan sam kao crkveni miš.” Katrina se
nasmejala, šmrknula i otkinula kuhinjski ubrus sa rolne na stolu.
„Drag si”, rekla je.
Baka je ušla da saopšti kako će ipak mama morati da peva
uspavanku. Kad je Katrina otišla u dečju sobu, Hari je pričao
Bjernovoj majci o tematskim večerima koje je njen sin priređivao u
baru Dželosi. Bio je tu Henk Vilijams četvrtkom, pa Elvisova nedelja
kao i veče „pesama od pre najmanje četrdeset godina američkih
bendova čije ime počinje na M”. Iako mu se činilo da majka prvi put
čuje za Bjernove omiljene izvođače, njene suzne oči odisale su
zahvalnošću za to što od Harija čuje nešto, bilo šta o svom sinu.
Katrina se vratila u kuhinju, a njena svekrva se povukla u dnevnu
sobu, gde je uključila televizor.
„Dakle, viđaš se s nekim?”, upita Hari.
Katrina pokuša da preskoči tu temu.
„Hajde, reci mi”, uporno će Hari.
 „Mlađi je od mene. I ne, nisam ga upoznala na Tinderu. Izašli
smo. Odmah pošto se sve opet otvorilo, ceo grad je bio euforičan. I
tako... nastavio je da se javlja.”
„On, ne i ti?”
„Verovatno je on to shvatio malo ozbiljnije od mene. Nema spora,
to je dobar, pouzdan momak. Ima stalan posao, svoj stan, sređen
život, što bi se reklo.”
Hari se osmehnuo.
„Pa šta!”, odgurnula ga je u šali. „Samohrana majka i nehotice
uzima takve stvari u obzir, razumeš? Ali dobro, mora tu biti i strasti,
a...”
„A nema je?”
Oklevala je. „Sviđa mi se što zna neke stvari koje ja ne znam.
Učim od njega, razumeš? Voli muziku, kao i Bjern. Podnosi to što
sam na svoju ruku. Uz to...” Iscerila se od uva do uva. „Voli me. I
znaš šta? Skoro da sam zaboravila koliko to prija, kad te neko skroz
voli. Kao Bjern.” Odmahnula je glavom. „Možda sam nesvesno
tražila novog Bjerna. Pre to nego strast, bojim se.”
„M-hm. A zna li Bjernova majka...?”
„Ne, ne!” Odmahnula je rukom kao da se brani. „Niko ne zna. A
nisam ni nameravala ni sa kim da ga upoznajem.”
„Ni sa kim?”
Odmahnula je glavom. „Kad znaš da će doći kraj i da ćeš ga
verovatno sretati i posle toga, onda uključiš što je manje moguće
ljudi. Ne želiš da posle svi znaju. Ali neću ti reći više ništa o njemu.”
Odlučno je spustila šolju na sto. „Hajde da pričamo o tebi. O Los
Anđelesu.”
Hari se osmehnuo. „Možda neki drugi put, kad budem imao više
vremena. Sad bi trebalo da ti kažem zašto sam te zvao.”
„Stvarno? Mislila sam da si zbog...” Klimnula je u pravcu dečje
sobe.
„Ne”, odvrati Hari. „Razmišljao sam, naravno, o tome. Ali
zaključio sam da mora biti tvoj izbor da li ćeš mi reći.”
„Moj izbor? Pa niko nije mogao da te dobije.”
„M-hm. Ugasio sam telefon.”
„Na pola godine?”
 „Tako nekako. U svakom slučaju, zvao sam te da ti kažem kako
Markus Red hoće da me angažuje kao privatnog detektiva na
slučaju one dve devojke.”
Katrina je piljila u njega s nevericom.
„Zezaš.”
Hari je ćutao.
Pročistila je grlo. „Nemoj mi reći da se Hari Hule prodao kao još
jedna kurva onom... kurvaru Markusu Redu?”
Hari je piljio u tavanicu kao da preživa tu rečenicu. „To je dosta
tačno sročeno, da.”
„Jebote, Hari.”
„Osim što nisam to još uradio.”
„Zaista? Zašto? Mušterija ne nudi dovoljno?”
„Morao sam da vidim s tobom. Ti imaš veto.”
„Veto?” Frknula je. „Zašto? Radite šta hoćete. Naročito Red, on
ima para da kupi sve živo. Ali da ima dovoljno da mu ti prodaš dupe,
e to nisam očekivala.”
„Izbroj do deset i razmotri prednosti i nedostatke”, reče Hari
prinoseći šolju usnama.
Primetio je da se varnice u Katrininim tamnim očima gase.
Ugrizla se za donju usnu, kao i inače kad joj radi mozak. Očekivao je
da će doći do istih zaključaka kao i on.
„Hoćeš li raditi sam?”
Odmahnuo je glavom.
„Nameravaš li da preotmeš nekog ko radi kod nas ili za
Centralu?”
„Ne.”
Klimnula je zamišljeno. „Hari, znaš da se meni jebe za prestiž i
ego. Natkurčivanja prepuštam vama dečacima. Ali mi je, recimo,
stalo do toga da se devojke slobodno šetaju gradom, bez straha da
će ih neko silovati ili ubiti. A sad ne šetaju slobodno. U tom slučaju,
draže mi je da ti istražuješ slučaj nego da ga ne istražuješ.”
Odmahnula je glavom kao da joj se ne sviđaju prednosti koje je
uvidela. „A kao privatni detektiv moći ćeš da radiš neke stvari koje mi
sebi ne smemo dozvoliti.”
„Aha. Kako se tebi zasad čini ceo taj slučaj?”
 Katrina obori pogled na svoje dlanove. „Dobro znaš da ti ne
smem odavati detalje istrage, ali pretpostavljam da čitaš novine, pa ti
neću odati previše ako ti budem rekla da mi i Centrala već tri nedelje
danonoćno istražujemo celu stvar i da do tog leša nismo imali ništa.
Bukvalno ništa. Imali smo snimak Susane sa stanice metroa na
Skulerudu, od utorka u devet sati uveče, nedaleko od mesta gde je
pronađena. Pronašli smo Bertinin auto na parkingu kod početka
šumskih staza na Grefsenkolenu. Ali niko ne zna šta su one tamo
tražile. Nisu se bavile planinarenjem, niti smo ustanovili da su
poznavale nekoga u tim delovima grada. Organizovali smo velike
potrage sa sve psima na oba ta područja i nismo pronašli ništa. A
onda je ker nekog džogera nabasao na leš. Fenomenalno, ispali
smo budale. Redovna stvar - ogroman zbir slučajnosti po pravilu
nadmaši ono malo što mi pokrijemo sistematskim ispitivanjima. Ali
objasni ti to ljudima. I novinarima. I...” Umorno je uzdahnula.
„Šefovima.”
„M-hm. A šta je s tom žurkom kod Reda? Ima li tu nečeg?”
„Ništa osim što su se po svoj prilici Susane i Bertine jedino tad
srele. Pokušali smo da sastavimo spisak ljudi sa te žurke, pošto je
neko mogao da ih upozna obe tamo. Ali to ti je kao kad su prošle
godine pokušavali da utvrde izvor zaraze. Pribavili smo većinu
imena, preko osamdeset, ali niko nema potpun pregled zato što je to
bila komšijska žurka sa prilično slobodnim protokom gostiju, a niko
nije poznavao sve. U svakom slučaju, nijedno od imena koja smo
dobili ne štrči kao sumnjivo, bilo zbog dosijea ili prilike. Pa se
vraćamo na ono čime si nam ti probijao mozak.”
„M-hm. Zašto?”
„Tako je - zašto? Susane i Bertine su bile, što bi se reklo, obične
devojke. U nekim stvarima slične, u drugim različite. Obe su potekle
iz normalnih kuća, obe su završile samo srednju školu. Tačnije,
Susane je upisala studije marketinga pa je odustala posle pola
godine. Obe su povremeno radile kao prodavačice, Bertine je radila i
kao nekvalifikovana frizerka. Obe su bile obuzete odećom, šminkom,
sobom i nazoviinfluenserkama s kojima su se takmičile u gradu i na
Instagramu i... znam da zvučim kao da sam puna predrasuda.
Ispravka: jesam puna predrasuda. Troškarile su, izlazile, prijatelji ih
opisuju kao kraljice noćnog života. Jedna razlika je u tome što je
Bertine ipak plaćala svoje račune, dok je Susane živela kod roditelja
i na njihov račun, a druga je ta što je Bertine imala relativno visoku
cirkulaciju partnera, dok je Susane navodno bila opreznija u tom
pogledu.”
„Zato što je živela kod roditelja?”
„I ne samo zbog toga. Izuzev nekoliko kraćih veza, bio ju je glas
da se pravi fina. Možda ne i u slučaju Markusa Reda.”
„Sponzora?”
„Imamo spiskove telefonskih razgovora i poruka. Obe devojke su
održavale redovne kontakte sa Redom u protekle tri godine.”
„Poruka seksualne sadržine?”
„Manje nego što bi se očekivalo. Povremeno su mu slale slike
koje jesu seksi, ali nisu eksplicitne. Uglavnom su se dopisivali oko
žurki i stvari koje su one želele. Red im je redovno prebacivao svote
preko Vipsa. Nisu to velike svote, dve do deset hiljada u cugu, ali to
je dovoljno da reč sponzor bude sasvim primerena. Među poslednjim
porukama Bertine piše Redu kako ju je zvao jedan novinar da potvrdi
neke glasine i nudio da joj plati deset hiljada kruna za intervju.
Poruku je završila u stilu: Odbila sam, naravno, mada dugujem tačno
tih deset hiljada za prašak.”
„M-hm. Šmrkanje. Kokaina ili spida.”
„A poslala je nešto nalik na pretnju.”
„I misliš da je to odgovor na pitanje zašto?”
„Znam da zvuči kao da se hvatamo za slamku. Ali sve smo
preturili i nismo u okruženju tih devojaka pronašli nikog ko bi imao
očigledan motiv za ubistvo. Preostaju nam samo dva motiva: motiv
Markusa Reda da ućutka devojke koje su mu pretile skandalom, i
ljubomora njegove žene Helene Red. Problem je u tome što njih
dvoje daju jedno drugome alibi za one dve noći kad su devojke
nestale.”
„To sam shvatio. A šta je sa onim najočiglednijim motivom?”
„Kojim?”
„Onim koji si već spomenula. Psihopata ili silovatelj dođe na
žurku, upozna obe devojke i ode s njihovim podacima.”
„Kao što sam rekla, nismo naišli ni na koga ko bi se uklopio u taj
profil. A žurka može, naravno, biti i ćorsokak. Oslo je mali grad, nije
neverovatno da se dve devojke istih godina nađu na istoj žurci.”
 „Malo je manje verovatno da obe imaju istog sponzora.”
„Možda. Neki s kojima smo razgovarali kažu da Susane i Bertine
nisu bile jedine.”
„M-hm. Jeste li to ispitali?”
„Šta?”
„Da li je još neka osim Redove žene mogla poželeti da se reši
konkurencije?”
Katrina se umorno osmehnula. „Ti i tvoje zašto. Nedostajao si mi.
Nedostajao si Krvnim deliktima.”
„Čisto sumnjam.”
„Ali da, bilo je još devojaka s kojima se Red povremeno čuo, ali
smo ih eliminisali iz istrage. Kako ne shvataš, Hari - svi do čijih
imena smo došli, već su eliminisani iz istrage. Preostaje nam samo
ostatak svetske populacije.” Oslonila je glavu o vrhove prstiju i
masirala slepoočnice. „Bilo kako bilo, sad nam novinari sede na
kičmi. Direktor policije i načelnica Kriminalističke nam sede na kičmi.
Čak je i Belman zvao da traži opštu mobilizaciju. Zato - što se mene
tiče - samo izvoli, Hari. Ali ne zaboravi da se ovaj razgovor nije
desio. Razume se da ne smemo sarađivati čak ni neformalno i da ti
ne smem reći ništa što inače ne bih mogla da objavim. Ako
izuzmemo ovo što sam ti sad rekla.”
„Razumem.”
„Verovatno razumeš i da drugi u policiji neće gledati ovako
blagonaklono na konkurenciju iz privatnog sektora. Naročito kad tu
konkurenciju plaća potencijalno osumnjičeno lice. Samo zamisli
kakav bi to poraz bio za načelnicu Kriminalističke policije kad bi ti
stigao do cilja pre nas. Šta znam, možda postoji pravni osnov da vas
zaustave, a u tom slučaju, to će i pokušati.”
„Pretpostavljam da je Johan Kron razmišljao o tome.”
„A, da, Red je i njega angažovao, to sam zaboravila.”
„Šta možeš da mi kažeš o uviđaju?”
„Dva para otisaka stopala u dolasku, jedan u odlasku. Čini mi se
da je počistio za sobom.”
„Da li je obavljena obdukcija tela Susane Andersen?”
„Samo preliminarni pregled, juče.”
„Jesu li otkrili nešto?”
„Prerezan grkljan.”
 Hari klimnu. „Silovana?”
„Nije vidljivo spolja.”
„Još nešto?”
„Kako to misliš?”
„Izgledaš mi kao da su otkrili još nešto.”
Katrina oćuta.
„Razumem”, reče Hari. „S tim nećeš ići u javnost.”
„Već sam ti rekla previše, Hari.”
„Razumem. Ali valjda nećeš odbiti saznanja iz drugog smera ako
mi nešto budemo otkrili?”
Slegla je ramenima. „Policija ne sme zabraniti javnosti da zove s
dojavama. Ali ne obećavam ništa zauzvrat.”
„Primljeno.” Hari pogleda na sat. Tri i po sata do ponoći.
Prećutno su se saglasili da promene temu. Hari je zapitkivao o
Gertu. Katrina mu je odgovarala, ali je Hari ipak stekao utisak da
nešto prećutkuje. Posle nekog vremena razgovor je zamro. U deset
sati je Katrina pošla da isprati Harija i baci dve kese đubreta u
dvorišne kontejnere. Kad je Hari otvorio kapiju i izašao na ulicu,
pošla je za njim i zagrlila ga. Osetio je toplinu njenog tela. Nekad je
tu bilo i privlačnosti, hemije koju ni jedno ni drugo nisu osporavali, ali
koju su smatrali nedostojnim razlogom da bi se upropastilo ono što
su imali svako sa svojim partnerom. A sad kad je to ipak bilo
upropašćeno, upropastilo se i ovo. Nije više bilo povratka onoj
slatkoj, zabranjenoj tenziji.
Katrina se naglo trgla iz podužeg zagrljaja i pustila Harija.
Pogledao ju je. Piljila je niz ulicu.
„Šta je bilo?”
„Uh, ništa.” Skrstila je ruke kao da joj je zima, iako veče nije bilo
hladno.
„Nego, Hari?”
„Da?”
„Ako budeš hteo...” Zaćutala je, udahnula. „Onda možeš neki put
da pričuvaš Gerta.”
Hari je pogleda. Polako je klimnuo. „Laku noć.”
„Laku noć”, rekao je i žurno zatvorio kapiju za sobom.
Vraćao se zaobilaznim putem. Preko Bišleta i Sofijine ulice, gde
je nekad živeo. Pored kafane Šreder, nekadašnjeg utočišta. Popeo
se na vrh Sankthanshaugena, odakle su se videli čitav grad i zaliv.
Ništa se nije promenilo. Sve se promenilo. Nije bilo povratka, a svi
putevi vodili su unatrag.
Prisećao se razgovora sa Redom i Kronom. Rekao im je da ne
saopštavaju medijima da su potpisali ugovor pre nego što Hari bude
porazgovarao sa Katrinom Brat. Objasnio im je da će izgledi za
saradnju s policijom biti bolji ako ona bude mislila da ima pravo veta
na Harijevu odluku da radi za Reda. Hari im je predočio kako će
izgledati razgovor s Katrinom, kako će i sama doći do argumenata u
prilog tome pre nego što bude pristala. Njih dvojica su klimnuli, a on
je potpisao. Sad je u daljini čuo crkvena zvona. Okusio je svoju laž
na jeziku. Već je znao da to neće biti poslednja.

Prim pogleda na sat. Bližila se ponoć. Prao je zube tapkajući jednim

stopalom u ritmu Oh! You Pretty Things i posmatrao fotografije koje
je pričvrstio selotejpom za ogledalo.
Na jednoj je bila Žena, lepa, premda malo mutna, svakako bleda
kopija. Naime, njena lepota se nije mogla uhvatiti na nepokretnoj
slici. Zračila je nečim, bilo je nečeg u njenim pokretima, u smeni
izraza lica, reči i smeha. Spram žive Žene, fotografija je bila kao
izolovana nota iz neke Bahove ili Bouvijeve kompozicije - lišena
smisla. Ipak, bolje i to nego ništa. Ali kad voliš ženu, ma koliko je
voleo, to ne znači da je poseduješ. Zato je obećao sebi da je neće
nadzirati, da više neće ispitivati njen lični život kao da je to njegova
svojina. Mora naučiti da joj veruje, bez poverenja bilo bi previše bola.
Druga je bila slika one koju će jebati pre vikenda. Tačnije, kojoj će
dozvoliti da se jebe s njim. Posle će je ubiti. Ne zato što je želi, već
zato što mora. Isprao je usta i zapevao uz Bouvija kako su danas
stigli svi košmari i nemaju nameru da odu.
Potom je otišao u dnevnu sobu i otvorio frižider. Ugledao je
kesicu sa tiabendazolom. Znao je da je tog dana uzeo nedovoljno,
ali ako bi sad uzeo previše, zaboleo bi ga stomak i ispovraćao bi se,
verovatno zato što je supstanca ometala ciklus limunske kiseline.
Kvaka je bila da se uzimaju male doze sa redovnim razmacima.
Odlučio je da preskoči pravdajući se pred sobom time što je već
oprao zube. Umesto toga, dohvatio je otvorenu konzervu na kojoj je
pisalo Bloodworms i prišao akvarijumu. Sipao je pola kašičice
sadržaja - pretežno larvi komaraca - koje su se raširile po površini
vode pre nego što su počele da tonu.
U dva hitra pokreta repnim perajem, Bos se stvorio na licu mesta.
Prim je upalio baterijsku lampu da mu obasja čeljusti kad bude
zinuo. Odmah ju je ugledao. Nalik na malu buba-švabu ili račića.
Stresao se, a istovremeno oduševio. Bos i Lisa. Valjda se muškarci -
a možda i žene - često tako osete prema bračnim zavetima.
Donekle... ambivalentno. Međutim, sad je znao: kad jednom
pronađeš svoju izabranicu, više nema povratka. U onoj meri u kojoj
ljudi i životinje uopšte imaju moralnih obaveza, u obavezi su da slede
svoju prirodu, zadatak koji je neophodan da bi se očuvao sklad,
krhka ravnoteža. Zato je sve u prirodi - čak i ono što na prvi pogled
deluje groteskno, gnusno i svirepo - lepo u svojoj savršenoj
funkcionalnosti. Greh je nastao onog dana kad je čovek jeo sa
drveta poznanja i dostigao nivo refleksije koji mu je omogućio da ne
izabere ono što je priroda odredila. Da, tako je to bilo.
Prim je ugasio muzički uređaj i svetla.
 Deveto poglavlje

Ponedeljak

Hari je prišao ulazu u veliku zgradu na Montebelu, otmenoj četvrti u

zapadnom delu grada. Bilo je devet sati ujutru i sunce je nesmetano
sijalo. Ipak, Hariju se nešto stezalo u utrobi. Dolazio je tu i ranije.
Radijumska bolnica. Pre više od sto godina, kada je otvaranje prve
onkološke bolnice tek bilo u planu, komšiluk se bunio. Plašili su se
da će dolaskom te grozne i misteriozne bolesti - neki su čak mislili i
da je zarazna - u njihovo susedstvo, pasti cena nekretnina. Drugi su
pak to podržali i sakupili dovoljno novca - prebačeno u današnje
krune, preko trideset miliona - za kupovinu četiri grama radijuma koji
je zračenjem trebalo da pobije ćelije raka pre nego što one ubiju
svoje domaćine.
Hari je ušao i prišao vratima lifta.
Nije mu padalo na pamet da se vozi njime, ali je hteo da se seti.
Imao je petnaest godina kada je sa mlađom Sekom došao da
obiđe mamu u Radijumu, kako su posle nekog vremena prozvali tu
bolnicu. Majka je tu ležala već četiri meseca i svaki put bi je zatekli
sve mršaviju i bleđu, kao na fotografiji koja bledi na suncu; izgledalo
je kao da se njeno uvek nasmejano lice postepeno stapa s
jastučnicom. Tog konkretnog dana Hari je imao izliv besa zbog kojeg
se rasplakao.
„Tako je kako je, Hari, nije na tebi da čuvaš mene”, rekla mu je
majka grleći ga i milujući po kosi. „Ti sad treba da čuvaš svoju
sestricu.”
 U povratku se Seka naslonila na zid, a kada je lift krenuo, njena
duga kosa se zaglavila između otvorenog lifta i zida. Hari je
skamenjen posmatrao kako se Seka odiže od poda lifta i vrišti
upomoć. Ipak je preživela, sa iskidanom kosom i delom kože s
temena, i brzo je to zaboravila. Brže od Harija, koji je i sada osećao
strah i stid zbog toga što je, posle onoga što mu je majka rekla,
ugrabio prvu priliku da je izneveri.
Vrata lifta se razmaknuše. Pored Harija prođoše dve sestre
gurajući krevet na točkovima.
Hari je nepomično stajao sve dok se vrata nisu zatvorila pred
njegovim nosom.
Onda se okrenuo i pošao stepeništem na peti sprat.
Mirisalo je na bolnicu, to se nije bilo promenilo još otkako je
njegova majka tu ležala. Pronašao je sobu 618 i oprezno pokucao.
Čuo je glas i ušao. Unutra su bila dva kreveta, jedan od njih je bio
prazan.
„Treba mi Stole Aune”, reče Hari.
„Izašao je da se prošeta”, reče muškarac u drugom krevetu. Bio
je ćelav, verovatno indijskog ili pakistanskog porekla i Auneovih
godina. Imao je, dakle, šezdeset i nešto, premda je Hari iz iskustva
znao da je nezahvalno procenjivati starost kod obolelih od raka.
Hari se osvrnuo i ugledao je Stolea Aunea kako, vukući noge,
prilazi u bolničkom šlafroku. Tek tad je shvatio da se s tim mršavim
čovekom već mimoišao idući niz hodnik.
Umesto velikog trbuha, psiholog je sad imao višak nabora kože.
Aune mu je mahnuo podigavši jednu ruku u visinu grudi i slabašno
se osmehnuo ne pokazujući zube.
„Bio si na dijeti?”, upita Hari pošto su se svojski izgrlili.
„Nećeš verovati, čak mi se i glava smanjila.” Stole je to
demonstrirao gurnuvši male, okrugle frojdovske naočare uz nos.
Otvorio je vrata sobe 618. „Ovo je Džibran Seti. Doktore Seti, ovo je
viši inspektor Hari Hule.”
Muškarac u drugom krevetu se osmehnuo i klimnuo, ali nije
skinuo slušalice s glave.
„Veterinar”, nastavi Aune tiše. „Dobar čovek, ali izgleda da smo
se obojica s vremenom pretvorili u svoje pacijente - on jedva
progovara, a ja ne zaklapam.” Šutnuvši papuče, Aune se popeo na
krevet.
„Nisam znao da imaš prilično atletsku građu ispod onog
tapacirunga”, reče Hari sedajući na stolicu.
Aune se zasmejao. „Uvek si bio veliki laskavac, Hari. Zapravo
sam nekad i bio solidan veslač. Ali šta je s tobom? Majku mu, Hari,
moraš početi da jedeš, nema te nigde.”
Hari oćuta.
„Ah, da”, tada će Aune. „Pitaš se kog od nas prvo neće biti. Pa,
Hari - mene. Ovo će me ubiti.”
Hari klimnu. „Šta ti kažu lekari, ko...?”
„Koliko još imam? Ne kažu mi ništa. Pošto neću da ih pitam.
Vrednost toga da pogledaš istini - a naročito vlastitoj smrtnosti - u oči
je, prema mom iskustvu, drastično precenjena. A znaš da je moje
iskustvo veliko i ozbiljno. Mi ljudi u krajnjoj liniji samo želimo da
budemo dobro, i to što je duže moguće - po mogućstvu do
nenajavljenog spuštanja zavese. Donekle me je, naravno, razočaralo
što tako gledano nisam drugačiji od ostalih, što nisam u stanju da
umrem onoliko hrabro i dostojanstveno koliko bih želeo. Ali
pretpostavljam da mi nedostaje dovoljno dobar razlog da umrem
odvažnije. Žena i ćerka plaču, a nije im neka uteha da me gledaju
kako strepim od smrti više nego što moraju, pa zato gledam da
pobegnem od surove stvarnosti i mračnih prognoza.”
„M-hm.”
„Doduše, naravno da hteo - ne hteo analiziram lekare, njihove
reči i izraze lica. A na osnovu toga, ne bih rekao da mi je ostalo još
mnogo vremena. Ali...” Aune je zamahnuo rukama i osmehnuo se
tužnih očiju. „Uvek postoji nada da grešim. Ipak sam radni vek
proveo tako što sam češće grešio nego što sam bio u pravu.”
Hari se osmehnuo. „Ko zna.”
„Ko zna”, ponovi Aune. „Ali stekneš neku predstavu kako stvari
stoje kad ti daju pumpicu s morfijumom da ga sam sebi ubrizgavaš,
a da te ne upozore na prekoračenje doze.”
„M-hm. Dakle, imaš bolove?”
„Bol je zanimljiv sagovornik. Ali dosta smo pričali o meni, da
čujem o Los Anđelesu.”
 Hari odmahnu glavom. Pripisao je to džetlegu, jer u tom trenutku
čitavo telo mu se zatreslo od smeha.
„Prekini”, reče Aune. „Smrt nije zezanje. Pričaj mi, kad ti kažem.”
„M-hm. Poverljivo?”
„Hari, odavde se sve tajne odnose pravo u grob, a vreme nam
ističe pa samo još jednom ponavljam - pričaj!”
Hari mu je pričao o svemu. Ne baš o svemu. Preskočio je ono šta
se stvarno desilo neposredno pred njegov odlazak, kako se Bjern
ubio. Nije pominjao ni Lusil i njeno vreme koje je isticalo. Ali sve
ostalo je rekao kako je i bilo - da je bežao od uspomena, da je
planirao da pije do smrti negde na drugom kraju sveta. Kad je
završio, Hari primeti Stoleov umoran pogled. Tokom brojnih istraga u
kojima je Stole Aune pomagao Odeljenju za krvne delikte da izradi
profil ubice, Hari se uvek divio njegovoj izdržljivosti i koncentraciji
čak i kada bi zaglavili dokasno. Sada je u njegovom pogledu video
zamor, bol - i morfijum.
„A Rahela?”, upita Aune slabašnim glasom. „Misliš li često na
nju?”
„Stalno.”
„Prošlost nije mrtva. Nije čak ni prošla.”
„Da li to citiraš Pola Makartnija?”
„Tako nekako.” Aune se osmehnuo. „Da li ti je lepo kad misliš na
nju, ili te samo boli?”
„Pa boli, ali na lep način. Ili obrnuto. Kao... pa, kao piće. Najgori
su oni dani kad se probudim pošto sam je sanjao i na trenutak
mislim da je još živa, da je ono što se stvarno desilo zapravo bilo
san. I onda moram iznova da preživim celo to sranje.”
„Razumem. Sećaš li se kad si mi dolazio zbog pića? Pitao sam te
da li u onim periodima kad ne piješ poželiš da piće uopšte ne postoji.
Odgovorio si kako želiš da postoji, jer iako ne želiš da piješ, voliš da
imaš alternativu. Tu predstavu o tome da popiješ piće. Bez nje, sve
bi bilo sivo i besmisleno, a borba bi izgubila protivnika. Da li...”
„Da”, reče Hari. „Tako je i sa Rahelom. Draže mi je da nosim tu
ranu nego da nikad nije bila u mom životu.”
Zaćutali su. Zgledali su se, pa je Hari oborio pogled na svoje
šake. Onda se obazreo po sobi. Iz drugog kreveta se čuo tih
telefonski razgovor. Stole se prevrnuo na bok.
 „Sad sam se umorio, Hari. Imam i boljih dana, ali danas nije
jedan od njih. Hvala ti što si došao.”
„Koliko boljih?”
„Kako to misliš?”
„Dovoljno dobrih da bi mogao da radiš? Mislim, odavde?” Aune
ga preneraženo pogleda.
Hari privuče stolicu bliže krevetu.

U sobi za sastanke na petom spratu Doma policije, Katrina je

završavala jutarnji brifing. Pred njom je sedelo sedamnaestoro ljudi,
dvanaestoro sa Odeljenja za krvne delikte i petoro iz Centrale
Kriminalističke policije. Od tih sedamnaestoro desetoro su bili
istražitelji, četvoro analitičari i dvoje forenzičari. Katrina Brat je iznela
nalaze sa uviđaja i rezultate preliminarne obdukcije sa Instituta za
sudsku medicinu i pokazala fotografije sa oba ta mesta. Gledala je
okupljene kako pilje u projekcije na platnu vrpoljeći se na tvrdim
stolicama Odeljenja za krvne delikte. Uviđaj na licu mesta nije doneo
ništa što bi se po sebi moglo proglasiti otkrićem.
„Deluje kao da tačno zna šta ćemo tražiti”, rekao je jedan
forenzičar. „Ili je počistio za sobom, ili mu se naprosto posrećilo.”
Jedini konkretan nalaz bili su otisci dva para cipela u mekoj
zemlji. Jedan par otisaka je odgovarao obući koju je Susane imala
na sebi, drugi je pripadao težoj osobi koja nosi broj 42, verovatno
muškarcu. Tragovi su ukazivali na to da su koračali jedno pored
drugog.
„Zvuči kao da ju je naterao da pođe s njim u šumu”, primeti
Magnus Skare, veteran na Odeljenju za krvne delikte.
„Moguće je”, potvrdi forenzičar.
Katrina uze reč. „Institut za sudsku medicinu je tokom vikenda
obavio preliminarni pregled tela. Imamo dobre i loše vesti. Dobre
vesti su da su otkrili tragove pljuvačke ili sluzi na jednoj Susaninoj
dojci. Loša vest je da to ne mora pripadati ubici imajući u vidu da je
Susane gore bila obučena kada smo je pronašli. Ako ju je
napastvovao, to bi značilo da ju je potom obukao, što bi bilo
neobično. Osim toga, Sturdza je bila tako ljubazna da obavi hitnu
analizu DNK iz tog materijala, i još jedna loša vest je da nema
podudaranja u bazi poznatih počinilaca. Dakle, ako pripada ubici,
onda tražimo...”
„Iglu u plastu sena”, ubaci se Skare.
Niko se nije nasmejao. Niko nije ni zastenjao. Posle tri nedelje
lutanja po pustinji, pretnji povlačenja sa jesenjih odmora i uopšte
lošeg raspoloženja u kući, otkriće leša je ugasilo jednu nadu, a
raspirilo drugu. Da će pronaći tragove. Da će rasvetliti slučaj. Sada
je to i zvanično postala istraga ubistva; bio je ponedeljak, nova
nedelja, nove prilike. Ipak, u Katrinu su zurila bezizražajna lica,
podbula od neispavanosti.
To je i očekivala. Zato je poslednju fotografiju sačuvala da ih
razbudi.
„Na samom završetku pregleda otkrili su ovo”, rekla je kada se
sledeća slika pojavila na platnu. Kad joj ju je Aleksandra poslala u
subotu, Katrina je odmah pomislila na Frankenštajnovo čudovište.
Okupljeni su nemo piljili u glavu obrubljenu grubim šavovima.
Druge reakcije nije bilo. Katrina se nakašljala.
„Sturdza piše da izgleda kao da je neko nedavno sekao kožu na
glavi Susane Andersen odmah iznad mesta gde počinje kosa i skroz
ukrug. Kao i da je ponovo zašio te rezove. Ne znamo da li se to
desilo pre nestanka, ali Sungmin je juče razgovarao sa Susaninim
roditeljima.”
„I jednom Susaninom drugaricom s kojom se videla veče uoči
nestanka”, ubaci se Sungmin. „Niko od njih nije čuo da je šila glavu.”
„Dakle, možemo pretpostaviti da je to uradio ubica.” Katrina je u
proteklih godinu dana zamenila aktuelni stručni izraz „počinilac”
narodskim „ubica”.
„Patolog će danas obaviti kompletnu obdukciju, pa se nadam da
ćemo saznati nešto više i o toj povredi na žrtvinoj glavi.” Pogledala je
na sat. „Ima li neko nešto da doda pre nego što nastavimo sa
dnevnim poslovima?”
Javila se jedna istražiteljka. „Pošto znamo da je jedna devojka
bila na silu odvedena sa pešačke staze u šumu, možda bi trebalo da
pokrenemo intenzivniju potragu za Bertinom u šumi oko staza na
Grefsenkolenu?”
„Tako je”, reče Katrina. „To je već organizovano. Još nešto?”
 Pogledala su je lica đaka koji jedva čekaju da zazvoni za kraj
časa. Ako i to. Prethodne godine je neko predložio da angažuju
nekadašnjeg svetskog šampiona u trci na duže staze koji je po
preduzećima držao motivacione govore o tome kako prevazići
mentalni zamor koji pre ili kasnije sustigne svakog trkača na duge
staze. Dotični im je izneo cifru kakvu mogu platiti samo privatna
preduzeća. Katrina je rekla da im i zaposlena samohrana majka isto
tako može pričati o tome i da je to najgluplji predlog za rasipanje
budžeta Krvnih delikata koji je ikad čula. Sad više nije bila tako
sigurna u to.
 Deseto poglavlje

Ponedeljak. Konji

Mladi taksista zbunjeno pogleda hartiju koju mu je Hari pružio.

„To se zove novac”, reče Hari.
Taksista preuze novčanice zagledajući brojeve na njima.
„Nemam... ovaj...”
„Kusur.” Hari uzdahnu. „U redu je.”
Tutnuvši račun u zadnji džep, Hari pođe ka ulazu na hipodrom
Bjerke. Dvadesetominutna vožnja iz bolnice koštala ga je koliko i
avionska karta do Malage. Bio mu je preko potreban auto, po
mogućstvu i vozač, i to što pre. Ali pre toga morao je pronaći i
jednog policajca. Korumpiranog policajca.
Trulsa Berntsena je zatekao u Pegazu. Veliki restoran imao je
kapacitet da primi hiljadu ljudi, ali su tog radnog dana bili zauzeti
samo stolovi s pogledom na stazu i podnevnu trku. Za jednim stolom
sedeo je samo jedan gost, izdvojen kao da odašilje nekakav vonj.
Doduše, na drugi pogled bi se primetilo i nešto odbojno u njegovom
pogledu i stavu. Hari priđe slobodnoj stolici i pogleda stazu na kojoj
je grupica konja kaskala vukući vozače u sulkama dok je razglas u
neprekidnom, jednoličnom rafalu izbacivao izveštaj sa lica mesta.
„Baš si brz”, primeti Truls.
„Taksi”, odvrati Hari.
„Onda si baš bogat. Mogli smo ovo i telefonom.”
„Nismo.” Hari sede. Kada je Hari pozvao Trulsa, razmenili su
tačno devet reči. Da? Ovde Hari Hule, gde si? Na hipodromu.
Stižem.
„Nije valjda, Hari, da si i ti zaplovio u mutne vode?” Truls se
nasmeja groktavim smehom koji mu je, u kombinaciji sa isturenom
donjom vilicom i čelom i uopšte pasivno-agresivnom pojavom, doneo
nadimak Bivis. Sa animiranim junakom delio je i nihilizam, kao i
zavidno odsustvo socijalne odgovornosti i morala. Njegovo pitanje je,
dakle, podrazumevalo da li je Hari uplovio u mutne vode isto kao i
on.
„Možda imam ponudu za tebe.”
„Neku koju ne mogu da odbijem?”, reče Truls nezadovoljno piljeći
u trkačku stazu odakle je spiker objavljivao redosled učesnika na
cilju.
„Nećeš moći ako ti ne prođe taj tiket. Čujem da si nezaposlen. I u
dugovima zbog kocke.”
„Dugovima? Ko to kaže?”
„Nije važno. U svakom slučaju, nemaš posao.”
„Nije baš da nemam posao. Ništa ne radim, a primam platu. Što
se mene tiče, mogu do mile volje da odugovlače sa pokušajima da
nađu dokaze, jebe mi se.”
„M-hm. Priča se da je neko krajcnuo kokain koji je bio
konfiskovan na aerodromu.”
Truls frknu. „Pokupio sam tu robu s dvojicom iz Narkotika. Zelen
kokain, jebote. Carinici su mislili da je zelen zato što je čist, možeš
misliti, oni su mi hodajuće laboratorije. Predali smo to Zaplenama, a
tamo su ustanovili da postoji mizerno odstupanje u gramaži u
odnosu na ono što piše u izveštaju s aerodroma. A analiza je
pokazala da je taj kokain - koji nije bio ništa manje zelen nego pre -
žestoko izmešan s nečim drugim. Zato sad misle da smo mi
pomešali deo zaplenjene koke s nečim drugim što je zeleno, ali da
smo se zajebali jer nismo tačno izmerili. Tačnije, ja, pošto sam jedino
ja bio sam s tom drogom nekoliko minuta.”
„Dakle, ne preti ti samo otkaz nego i ćorka?”
„Nisi valjda tako glup?” Truls opet zagrokta. „Šta oni imaju u vidu
dokaza? Neke dunstere s carine koji misle da je ono zeleno
izgledalo i imalo ukus kao čista koka? Razliku od miligram-dva na
vagici koja se može pripisati bukvalno bilo čemu? Daviće neko
vreme s tim, a onda će da batale istragu.”
 „M-hm. Dakle, isključuješ mogućnost da će pronaći nekog drugog
krivca?”
Truls je blago zabacio glavu i piljio u Harija kao da ga drži na
nišanu. „Hari, imam neka posla s konjima, šta si hteo?”
„Markus Red me je angažovao da istražujem slučaj one dve
devojke. Trebaš mi u timu.”
„Au.” Truls pogleda Harija zabezeknuto.
„Šta kažeš?”
„Zašto ja?”
„A šta misliš?”
„Nemam pojma. Loš sam policajac i ti to znaš bolje od većine
drugih.”
„Pa opet, spasli smo jedan drugom guzice u više od jedne prilike.
Prema staroj kineskoj poslovici, to znači da smo doživotno odgovorni
jedan za drugog.”
„Nije valjda?” Truls nije zvučao ubeđeno.
„Osim toga”, reče Hari. „Ako si samo suspendovan, to znači da i
dalje imaš pristup BL96?”
Hari primeti da se Truls trgnuo začuvši ime sklepane i zastarele
baze policijskih izveštaja iz 1996.
„Pa šta?”, groknuo je.
„Treba nam pristup svim izveštajima. Taktičkim, forenzičkim i
obdukcionim.”
„Razumem, dakle... ?”
„Aha, mutne vode.”
„Za takva muljanja policajci stvarno gube posao.”
„Definitivno - ako ih uhvate. Zato je ovo dobro plaćeno.”
„Koliko dobro?”
„Reci cifru, pa ću je preneti.”
Truls se zamišljeno zagledao u Harija, a potom je oborio pogled
na tiket na stolu. I zgužvao ga.

Bilo je vreme pauze za ručak i gosti su pristizali za šank i stolove

restorana Kod Danijele, koji je bio više stotina metara udaljen od
poslovnog centra grada, pa se Helene uvek čudila što ljudi tako
masovno zapucaju tamo u pauzi za ručak.
 Obazrela se sa svog mesta za okruglim stočićem nasred
prostranog lokala. Nije ugledala nikog zanimljivog, pa je vratila
pogled na ekran uključenog laptopa. Čak je pronašla stranicu sa
konjičkom opremom. Činilo se da postoji beskonačno mnogo
proizvoda za konje i jahače, a ni cene nisu znale za granicu.
Doduše, konjima se uglavnom bave imućni ljudi i konjički sport je
pružao mogućnost da se pokaže koliko se ima. Kvaka je bila u tome
što je taj svet teško zadiviti, pa je većina novajlija osuđena na
neuspeh. Da li je to onda prava niša za nju - uvoz konjičke opreme?
Ili bi joj bilo bolje da organizuje jahanje po Valdresu, Vasfaru, Vogu ili
tako nekoj živopisnoj zabiti čije ime počinje na V? Preklopila je
računar uz tresak, uzdahnula i ponovo se obazrela.
Da, naredali su se uz šank koji se prostirao celom dužinom
lokala. Mladići u odelima kakva se ovih dana prodaju agentima za
nekretnine. Žene u kostimima i drugoj odeći u kojoj treba da
izgledaju „poslovno”. Neke od njih su možda i radile, ali je Helene
odmah primetila i one druge - previše lepe i u prekratkim suknjama,
one koje je više zanimalo ono što rad čini izlišnim, a to je, ukratko,
bogat muškarac. Ni sama nije znala zašto i dalje tu dolazi. Pre
desetak godina ručkovi Kod Danijele su bili legendarni. Bilo je nečeg
čudesno dekadentnog i besprizornog u opijanju i penjanju na stolove
usred prvog dana radne nedelje. No, da se razumemo, bio je to
pokazatelj statusa, raspusnost kakvu su jedino bogati i povlašćeni
mogli priuštiti. Sada je bilo mirnije. Sada je kombinacija bara i
restorana s Mišlenovim zvezdicama u nekadašnjoj vatrogasnoj
stanici bila stecište visokog društva iz zapadnog Osla koje je tu
ručavalo, pilo, ugovaralo poslove, rešavalo porodična pitanja,
sklapalo veze i saveze koji su stvarali razlike između onih koje treba
uključiti u kružok i onih koji treba da ostanu napolju.
Baš tu je jednog ponedeljka u vreme ručka Helene upoznala
Markusa. Imala je dvadeset tri godine, on preko pedeset i bio je
prebogat. Toliko bogat da su se ljudi razmicali kada bi on krenuo ka
šanku, svi su poznavali porodicu Red. Po dobru i po zlu. Ona,
naravno, nije bila takvo nevinašce kao što se predstavljala, Markus
je to verovatno shvatio već onih prvih noći koje je provela u njegovoj
vili na Šilebeku. Prepoznao je to u zvucima njenog vođenja ljubavi,
preuzetim sa Pornhaba, u celonoćnom pristizanju poruka na njen
telefon i njenoj veštini da izvuče tako pravilne lajne da nikad nije
znao koju da povuče. Ipak, nije stekla utisak da mu je to smetalo.
Tvrdio je da ga ne loži nevinost. Nije znala da li je to tačno, ali nije
bilo ni važno. Važno je, između ostalog, bilo to što je on mogao da joj
obezbedi život o kakvom je oduvek sanjala. Njen san nije bio da
bude bogata domaćica koja će sve svoje vreme posvetiti održavanju
i uređivanju kuće, vikendice, društvenih kontakata i vlastitog tela i
lica. Tako nešto je Helene prepuštala svim ostalim sponzorušama,
paraziticama koje su lovile odgovarajućeg domaćina Kod Danijele.
Helene je imala mozga i interesovanja. Volela je kulturu i umetnost,
naročito slikarstvo i pozorište. Pa i arhitekturu, dugo je razmišljala i
da je upiše. Međutim, njen najveći san bio je da vodi najbolju školu
jahanja u zemlji. To nije bila puka fantazija u glavi nekakve glupačice
koja nema veze sa stvarnošću, već realan plan koji je u ranoj
mladosti skovala jedna dobra i vredna učenica koja je čistila balegu
u više od jedne štale, napredovala i na kraju i sama radila obuke u
školi jahanja, devojka koja je mrzela izraz „zaluđenik za konje” i
znala koliko je truda, novca i znanja potrebno za to.
Pa opet, otišlo je dođavola.
Nije Markus bio kriv za to. Donekle i jeste, jer je zavrnuo slavinu
baš kada se nekoliko konja u školi razbolelo, što je, udruženo sa
nepredviđenom konkurencijom i troškovima, stvorilo nikad težu
situaciju. Morala je da zatvori školu, i sad je bilo krajnje vreme da
smisli nešto novo.
Pod hitno, jer su njoj i Markusu dani bili odbrojani.
Kažu da kad jedan par počne da ima odnose ređe od jedanput
nedeljno, to je znak da se bliži kraj. To su, naravno, gluposti, pošto
Markus i ona već godinama nemaju seks češće od jednom u šest
meseci.
Nije to njoj smetalo, ali su joj smetale moguće posledice toga.
Uložila je sve u život s Markusom, u školu jahanja, do te mere da je
odbacila svaki plan B ili C. Nije studirala iako je u školi imala uspeh
koji bi joj otvorio svaka vrata. Nije ostavljala novac po strani, već je u
neku ruku dozvolila da zavisi od njega. Ne u neku ruku, nego da
potpuno zavisi od njegovog novca. Imala bi, doduše, da preživi... Ne,
ne bi imala ni da preživi. Zapravo ne bi.
 Kad ga je ispustila? Tačnije: kad je izgubio interesovanje za nju u
krevetu? Moglo je, razume se, posredi biti i smanjeno lučenje
testosterona posle šezdesetog rođendana, ali se njoj činilo da je sve
krenulo kad je počela da pominje dete. Znala je da je muškarcu malo
šta odbojnije od seksa iz dužnosti. Ali pošto je rekao da deca ne
dolaze u obzir, celibat se samo nastavio. Pošto je i njena želja za
Markusom, koja nikad nije bila baš silna, takođe popustila, to nije
predstavljalo preveliki problem, premda je podozrevala da on svoje
potrebe namiruje na drugim mestima. Dokle god je bio diskretan i
nije nju sramotio, to joj nije smetalo.
Ali one dve devojke sa žurke su već bile problem. Jednu su
pronašli mrtvu, ubijenu, druga se i dalje vodila kao nestala. A obe su
povezali sa Markusom. Sponzorom. Neke novine su čak i objavile tu
reč. Kakav magarac, došlo joj je da mu odšrafi glavu! Ona nije bila
Hilari Klinton i to nisu bile devedesete, pa da može samo da „oprosti”
mužu. Danas ženama više nije dozvoljeno da puste svinje da se
izvuku kad tako zaseru; to je sad pitanje poštovanja prema sebi
samoj, svom polu i duhu vremena. Jebiga, kud se nije rodila koju
generaciju ranije.
Ali sve i kad bi „smela” da mu oprosti, da li bi joj Markus tražio
oproštaj? Da nije ovo ipak bilo ono što on očekuje, način da je se
reši koji nije ni previše sraman ni previše častan - imajući u vidu da
ljudi šezdesetogodišnje švalere doživljavaju i pozitivno i negativno?
Za Markusa Reda svakako se moglo reći mnogo šta gore od toga da
je muževni govnar i lovac na suknje. Da li je trebalo da požuri i ostavi
ga pre nego što on ostavi nju? To bi ipak bio potpun poraz.
Zato je izviđala. Isprva je to činila nesvesno, ali je uhvatila sebe
kako snima muškarce po lokalu i popisuje ko bi - u hipotetičkoj
budućnosti - došao u obzir. Ljudi misle da mogu sakriti tajne, ali
istina je, naravno, da zračimo onim što mislimo i osećamo, pa ko
pažljivo prati, saznaće svaku tajnu.
Stoga možda i nije trebalo da se iznenadi kada joj je prišao
konobar noseći čašu u obliku slova Y.
„Prljavi martini”, rekao je na severnošvedskom narečju. „Od
gospodina...” Uperio je prstom u muškarca koji je stajao sam za
šankom. Gledao je kroz prozor tako da mu je videla profil. Kvalitet
odela bio je za nijansu iznad ostalih u lokalu, a da je bio zgodan, nije
se moglo sporiti. Međutim - mlad, možda njenih godina, dakle, oko
trideset dve. Razume se, sposoban čovek je mogao svašta postići i
u tom dobu. Pitala se zašto ne gleda u nju, možda se stideo ili je to
piće poslao već poodavno, pa mu je bilo glupo da bulji sve vreme. To
bi mu bio plus.
„Jesi li mu ti rekao da ponekad popijem martini ponedeljkom?”,
pitala je.
Konobar odmahnu glavom, ali je njegov osmeh nagovestio da
nešto muti.
Klimnula je stavivši mu do znanja da prihvata piće, i konobar ode.
Kako stvari stoje, zaključila je, verovatno će i ubuduće morati da
prihvata pića, pa zašto da ne počne od nečeg što deluje privlačno?
Prinela je čašu usnama i zaključila da je ukus drugačiji. Zbog one
dve masline na dnu čaše, zbog njih je piće bilo „prljavo”. Možda je
morala i na to da se navikava, na neke nove, prljavije ukuse.
Muškarac za šankom prelete pogledom po lokalu, kao da
proverava gde se nalazi. Helene podiže ruku uhvativši mu pogled.
Podigla je čašu nazdravljajući. I on podiže čašu, običnu, sa vodom.
Ali nije se osmehnuo. Da, biće da je stidljiv. Ali onda je ustao.
Obazreo se kao da proverava ima li još aktera, pa joj je prišao.
Naravno da joj je prišao. Svaki bi prišao Helene ako bi ona to
poželela. Međutim, dok je prilazio, shvatila je da ipak to ne želi.
Nikad nije prevarila Markusa, nije čak ni flertovala sa drugima, niti će
to uraditi pre nego što sve bude razjašnjeno i okončano. Naprosto je
bila takva, kad je sa jednim, samo je sa njim. Tako je oduvek bilo.
Bez obzira na to što Markus nije bio monogaman. Nije, naime, bilo
važno šta će on misliti o njoj, već šta će ona misliti o sebi.
Onaj muškarac zastade pored stola. Već se bio uhvatio za drugu
stolicu da je izvuče.
„Izvini, nemoj da sedaš.” Uputila mu je širok osmeh. „Samo sam
htela da ti zahvalim na piću.”
„Na kojem piću?” I on se osmehnuo, ali je izgledao zbunjeno.
„Ovom, ti si mi ga poslao, zar ne?”
Nasmejao se i odmahnuo glavom. „Ali možemo se praviti da
jesam. Ja sam Filip.”
I ona se osmehnula odmahnuvši glavom. Već joj je izgledalo kao
da trza na nju, jadničak. „Želim ti prijatan dan, Filipe.”
 Galantno se poklonio i otišao. Biće on ovde i onoga dana kad
Helene bude završila s Markusom. Nadajmo se da tad neće nositi
onu burmu koju je pokušao da sakrije. Helene mahnu konobaru.
Prišao je stolu pognute glave i s pokajničkim osmehom na licu.
„Zeznuo si me. Ko je stvarno poslao ovo piće?”
„Oprostite, gospođo Red. Mislio sam da je prijateljska šala.”
Uperio je prstom u prazan sto do zida, malo iza njenog. „Upravo je
otišao. Doneo sam mu dva martinija, ali mi je odmahnuo i rekao da
donesem ovaj vama i pokazao mi prstom da kažem da je od onog
zgodnog momka za šankom. Nadam se da nisam preterao?”
„Ma nema veze.” Odmahnula je glavom. „Nadam se da je ostavio
dobru napojnicu.”
„Naravno, gospođo Red, naravno.” Konobar se iscerio pokazujući
zube umrljane od duvana.
Iako je Helene izvadila masline pre nego što je iskapila martini,
osetila je njihov ukus na jeziku.
Tek kad je krenula niz Jilenleveovu ulicu, sustigao ju je bes i tada
je shvatila koliko je ludo, sumanuto bilo to što je kao odrasla i
inteligentna žena prihvatala da joj životom upravljaju muškarci,
muškarci koje niti voli niti poštuje. Čega se plašila? Samoće? Pa
jebote, već je bila sama, svi smo mi sami! Markus je imao mnogo
više razloga za strah. Kad bi rekla istinu, ono što je znala... Stresla
se pri toj pomisli, onako kako se valjda stresu i predsednici kad
zamišljaju kako pritiskaju taster za lansiranje nuklearnih raketa. A
istovremeno uživaju u pomisli da bi to mogli uraditi. Moć je seksi!
Žene je uglavnom traže posredno, preko moćnih muškaraca. Ali
zašto bi to radila ako imaš nuklearni taster? I zašto joj to nije ranije
palo na pamet? To je bar lako: zato što se brod nasukao na sprud i
počeo da propušta vodu.
Tog trenutka je Helene Red odlučila da će nadalje sama upravljati
svojim životom, kao i da će u tom životu biti što je manje moguće
muškaraca. A pošto je Helene Red dobro poznavala sebe, znala je
da će tako i biti, jer kad jednom nešto naumi, ona to i sprovede u
delo. Sad je samo trebalo da smisli dobar plan. A onda, kad sve to
ostane u prošlosti, ona će biti ta koja šalje piće zgodnim
muškarcima.
 Jedanaesto poglavlje

Ponedeljak. Go

Stigavši na trg pred glavnom železničkom stanicom u Oslu, Hari

ugleda Ejstejna Ejkelanda kako trupka nogama po kamenim
pločama pored skulpture tigra. Ispod kožne jakne nosio je dres
Volerenge, ali ostatak je bio čist Kit Ričards: kosa, bore, marama,
krejon, cigareta i mršavo telo.
Hari je druga iz detinjstva zagrlio kao i Aunea: oprezno, kao da
strepi da se još neko od njegovih najbližih može raspasti.
„Vau”, reče Ejstejn. „Kakvo odelce, šta si ti tamo radio? Valjao
kurve? Koku?”
„Nisam, za razliku od tebe.” Hari se obazreo. Iako su trgom
uglavnom prolazili putnici sa periferije, turisti i poslovan svet, malo
gde se u Oslu trgovina narkoticima obavljala tako očigledno kao tu.
„Moram priznati, iznenadio si me.”
„Stvarno?” Ejstejn je namestio naočare za sunce koje su mu se
naherile od Harijevog zagrljaja. „Sebe nisam. Trebalo je odavno da
počnem s ovim. Em je bolja zarada nego od taksiranja, em je
zdravije.”
„Zdravije?”
„Bliži sam izvoru. U ovo telo ulazi samo prvoklasna roba.”
Podigao je ruke i spustio ih niz bokove.
„U umerenim količinama?”
„Nego šta. A ti?”
 Hari slegnu ramenima. „Upravo isprobavam tvoj režim
umerenosti. Nisam siguran koliko će to potrajati, ali videćemo.”
Ejstejn se lupnu prstom o čelo.
„Znam, znam”, reče Hari pogledavši mladića u parki koji je stajao
nešto dalje i piljio u njega. I odatle se videlo da su mu oči plave i
širom otvorene tako da su se videle beonjače oko dužica. Zavukao
je obe ruke duboko u džepove kao da drži nešto unutra.
„Ko je ono?”, upita Hari.
„A, to je Al. Provalio je da si murija.”
„Diler?”
„Da, simpatičan tip, samo je malo na svoju ruku. Baš kao ti.”
„Ja?”
„Razume se, lepši je od tebe. I pametniji.”
„Stvarno?”
„Pametan si ti, Hari, ali na svoj način, a ovaj je onako, štreberski
pametan. Kreneš priču o nečemu i on već zna sve o tome, kao da je
to studirao. Ali obojica imate ono na šta ženske padaju - usamljenički
šarm. A i robuje rutini, baš kao i ti.”
Hari primeti da se Al okreće kao da odvraća lice od njega.
„Stoji ovde od devet do četiri, vikendom ne radi”, nastavi Ejstejn.
„Kao da mu je ovo kancelarija. Prijatan, kao što sam ti rekao, ali
uzdržan, gotovo paranoičan. Voli da priča o poslu, ali ne i o sebi -
isto kao ti. Nije mi rekao ni kako se zove.”
„Dakle, to ime Al...”
„Dao sam mu po pesmi Pola Sajmona, znaš onu - You Can Call
Me Al?”
Hari se iscerio.
„I ti si kao na iglama”, primeti Ejstejn. „Je l’ sve u redu?”
Hari slegnu ramenima. „Možda sam i ja postao malo paranoičan
tamo preko.”
„Yo”, reče neki glas. „Imaš belo?”
Hari se osvrnuo. Ugledao je momčića u duksu sa kapuljačom.
„Šta ti misliš, da sam diler?”, prosikta Ejstejn. „Briši kući, radi
domaći!”
„Zar nisi?”, upita Hari dok su posmatrali dečaka kako odlazi ka
tipu u parki.
 „Jesam, ali ne dilujem deci. To prepuštam Alu i Afrikancima u
Torggateu. Sem toga, ja sam ti kao elitna prostitutka, radim na
preporuku.” Ejstejn se iscerio pokazujući nisku trulih zuba i novi,
blistavi Samsungov telefon. „Dostava na kućnu adresu.”
„Znači li to da voziš?”
„Aha. Otkupio sam svoju staru mečku od prevoznika. Kazao je da
su se mušterije ionako žalile na smrad duvana koji se ne može izvući
i da sam ja kriv za to. He-he. A malo sam zaboravio da skinem tablu,
pa i dalje vozim žutom trakom. Kad smo kod duvana, imaš pljugu?”
„Prestao sam. A reklo bi se da ti imaš svoje.”
Ejstejn se iscerio. „Hari, tvoje su uvek bile slađe.”
„Pa, sad toga više nema.”
„Da, čuo sam da Kalifornija to uradi čoveku.”
„Gde ti je auto?”

Sa drndavih, izlizanih sedišta mercedesa posmatrali su pristanište u

Bjerviki, novom, atraktivnom delu grada kod Serenge i zaliva, ali
odakle je novoizgrađeni Munkov muzej, kao trinaestospratni pacijent
u luđačkoj košulji, zaklanjao ceo pogled.
„Jebote, ala je gadan”, reče Ejstejn.
„I, šta kažeš na to?”, upita Hari.
„Vozač i momak za sve?”
„Tako je. Ako se ispostavi da to ima neke veze sa slučajem,
može nam zatrebati insajder da prati kokainski trag do Markusa
Reda i od njega.”
„A siguran si da on šmrče?”
„Kija. Raširene zenice, drži naočare za sunce na pisaćem stolu.
Oko mu svaki čas beži levo-desno.”
„Nistagmus. Kažeš da pratimo Redov trag. Zar ti nije on gazda?”
„Moj posao je da rasvetlim ubistvo, verovatno dvostruko. A ne da
štitim interese tog tipa.”
„A misliš da je sve zbog koke? Da je heroin, pa da i...”
„Ništa ja ne mislim, Ejstejne, ali kad je droga u igri, uvek je
donekle važna. Mislim da je bar jedna od tih devojaka takođe volela
prašak. Nedavno je dugovala deset hiljada svom dileru. Dakle,
pristaješ li?”
 Ejstejn se zagledao u žar cigarete. „Hari, zašto si uopšte prihvatio
taj posao?”
„Rekao sam ti. Zbog para.”
„Jesi li znao da je Dilan rekao isto to kad su ga pitali zašto je
počeo da svira folk muziku i piše protestne pesme?”
„Misliš li da je lagao?”
„Mislim da je to jedna od retkih prilika kada je bio iskren, ali sada
mislim da ti lažeš. Ako treba da pristanem na to ludilo, hoću da znam
zašto ti učestvuješ u tome. Pljuni.”
Hari odmahnu glavom. „U redu, Ejstejne, nisam ti rekao sve zbog
sebe i zbog tebe. Moraćeš da mi veruješ.”
„Kad mi se to poslednji put isplatilo?”
„Ne sećam se. Možda nikad nije?”
Ejstejn se nasmejao. Gurnuo je CD u plejer i pojačao zvuk.
„Jesi li slušao najnoviji album Taking hedsa?”
„Naked iz osamdeset sedme?”
„Osamdeset osme.”
Ejstejn je zapalio obojici po cigaretu uz taktove pesme Blind.
Pušili su ne otvorivši prozore dok je Dejvid Bern recitovao o
izgubljenim znakovima i znakovima koji su nestali. Kabinu je ispunio
dim nalik na maglu sa mora.
„Da li si nekad naprosto znao da je to što ćeš uraditi glupo, ali si
ipak to uradio?”, upita Ejstejn vukući poslednji dim cigarete.
Hari ugasi svoju u pepeljari. „Pre neko jutro sam gledao miša
kako lepo prilazi mački da ga ona ubije. Šta misliš, šta je to?”
„Nemam pojma. Nedostatak nagona za opstankom?”
„Nekakav nagon jeste. Nas ljude - ili bar neke među nama - nešto
vuče da priđemo rubu litice. Kažu da je to zato što blizina smrti
pojačava doživljaj da smo živi. Ali jebem li ga.”
„Lepo rečeno”, zaključi Ejstejn.
Zurili su u Munkov muzej.
„Slažem se”, reče Hari. „Stvarno je odvratan.”
„Okej”, reče Ejstejn.
„Šta okej?”
„Okej, prihvatam posao.” Ugasio je cigaretu preko Harijeve.
„Sigurno će biti zabavnije od valjanja koke. Što je, zapravo, smrtno
dosadno.”
 „Red dobro plaća.”
„Nema veze, ipak prihvatam.”
Hari se osmehnuo. Vibrirao mu je telefon. Izvadio ga je i ugledao
na ekranu slovo T.
„Da, Trulse?”
„Proverio sam onaj izveštaj sa Sudske medicine koji si mi tražio.
Susane Andersen je imala nekakve šavove na glavi. I pronašli su
bale i sline na jednoj njenoj sisi. Uradili su analizu DNK po hitnom
postupku, ali ne poklapa se ni sa kim iz baze poznatih počinilaca.”
„Okej, hvala ti.”
Hari prekide vezu. Dakle, Katrina nije htela - ili je mislila da ne
sme - da mu kaže za pljuvačku i za sline.
„Pa, šefe, kuda ćemo?”, upita Ejstejn okrećući ključ u bravi.
 Dvanaesto poglavlje

Ponedeljak. Vegnerova stolica

„Je li ovo nekakva šala?”, upita doktorka kroz masku.

Aleksandra je s nevericom piljila u rasečenu glavu leša na stolu
pred njima.
Redovan obdukcioni postupak podrazumevao je da patolog
pretesteriše lobanju i pregleda mozak. Zato su se na stočiću pored
njih nalazili uobičajeni instrumenti: ručna i električna testera za kosti i
ključ u obliku slova T koji im je služio da odignu vrh lobanje.
Neuobičajeno je bilo to što su tokom obdukcije tela Susane
Andersen oni ostali po strani. Nisu im zatrebali. Naime, pošto su
rasekle šavove, odstranile kožu i skalp duge plave kose odložile na
drugi sto, ustanovile su da ih je neko pretekao. Lobanja je već bila
pretesterisana. Doktorka je samo otvorila teme, kao kapak na
prozoru. A sada se, dakle, pitala da li se to neko šali s njom.
„Ne”, prošaputa Aleksandra.

„Šališ se”, reče Katrina u telefon gledajući kroz prozor kancelarije na

park sa alejom lipa koja je vodila do starog, skoro pa živopisnog krila
gradskog zatvora. Bilo je vedro, a premda se sugrađani više nisu
valjali po travnjacima u donjem vešu, sedeli su na klupama, lica
okrenutih prema suncu, svesni da to može biti poslednji dan u godini
sa letnjim temperaturama.
Saslušala je Aleksandru Sturdzu i shvatila da se ne šali. Ne bi to
stvarno ni pomislila. Nije li, naime, to donekle i očekivala otkako joj je
u subotu Aleksandra javila za šavove? Nije li već tad slutila da
nemaju posla sa racionalnim ubicom, već sa luđakom, jednim od
onih koje neće pronaći ako samo odgovore na Harijevo zašto. Jer
zašto nije postojalo, bar ne kao razlog koji bi normalan čovek mogao
pojmiti.
„Hvala.” Katrina je prekinula vezu, ustala i izašla iz svoje
kancelarije. Prišla je vratima prostorije bez prozora, nekada Harijeve
kancelarije koju je odbio da zameni većom i svetlijom kada je bio
unapređen u višeg inspektora. Možda ju je upravo iz tog razloga
Sungmin izabrao za svoju bazu dok bude radio na tom slučaju - ili
mu se naprosto više svidela od druge dve slobodne kancelarije koje
mu je Katrina pokazala. Vrata su bila otvorena, pa je samo lupnula
po njima već ulazeći.
Sungminov sako visio je na čiviluku o vešalici koju je morao sam
tu doneti. Njegova košulja bila je tako bela da je izgledalo kao da
svetli u mračnoj prostoriji. Katrina se nehotice obazrela u potrazi za
stvarima koje su tu ostale iz vremena kada je to bila Harijeva pećina,
poput uramljenog Društva mrtvih policajaca, Harijeve fotografije s
kolegama koji su stradali na dužnosti. Ali više ničeg nije bilo, čak je i
čiviluk bio nov.
„Loše vesti”, rekla je.
„Stvarno?”
„Privremeni obdukcioni izveštaj stiže za sat vremena, ali me je
Sturdza pozvala da najavi. Susane Andersen nema mozak.”
Sungmin izvi obrvu. „Bukvalno?”
„Obdukcija otkriva takve stvari, tako da - da, bukvalno.
Neko je otvorio Susaninu lobanju i...”
„I?”
„Izvadio čitav mozak.”
Sungmin se zavalio u stolici. Prepoznavši dugo, kukavno
škripanje, Katrina zaključi da tu stolicu, tu drndavu olupinu, ipak nisu
zamenili.

Johan Kron je posmatrao Markusa Reda kako kija, duva nos u

svetloplavu platnenu maramicu koju je potom vratio u unutrašnji
džep i potom se zavaljuje u Vegnerovu stolicu „svivel” iza pisaćeg
stola. Kron je tu stolicu prepoznao zato što ju je i sam priželjkivao, ali
pošto je video jednu po ceni od skoro 130.000 kruna, zaključio je da
je ne bi mogao opravdati ni ortacima, ni ženi niti klijentima. Bila je to
jednostavna stolica, elegantna ali nipošto nametljiva i utoliko
nesvojstvena Markusu Redu. Kron je pretpostavljao da mu je neko,
možda Helene, natuknuo kako je njegova dotadašnja Vitrina
direktorska fotelja previše vulgarna. Preostala dvojica u prostoriji
sigurno nisu marili za to. Hari Hule je izvukao sebi stolicu za
konferencijskim stolom, dok je onaj drugi - krajnje sumnjiva pojava
gusarskog izgleda koju je Hari predstavio kao svog vozača i čoveka
za sve - seo pored vrata. Bar je znao gde mu je mesto.
„Reci mi, Hule”, poče Red šmrčući, „je li ovo nekakva fora?”
„Nipošto.” Hari se spustio na stolici, stavio je ruke na potiljak i
ispružio duge noge. Sada je zagledao stopala kao da prvi put vidi
cipele koje je nosio.
Kronu su te cipele izgledale kao Lobove, ali mu nije išlo u glavu
kako bi Hari mogao tako nešto da priušti.
„Najozbiljnije, Hule, da li si nam stvarno sastavio tim od bolničkog
pacijenta koji umire od raka, policajca osumnjičenog za prevaru i
taksiste?”
„Rekao sam bivšeg taksiste. Sad radi u maloprodaji. I nisam,
Rede, sastavio tim nama, nego sebi.”
Red se smrknuo. „Hule, stvar je u tome što to nije tim nego...
putujući cirkus. Izgledao bih i ja kao klovn ako bih bio toliko glup da
objavim kako... kako nisam mogao da nađem bolje od toga.”
„Nećeš to objavljivati.”
Redov glas se zaorio velikom prostorijom. „Pobogu, čoveče, zar
to nije bar pola suštine, zar to nismo razjasnili? Hoću da javnost zna
da sam angažovao najbolje ljude na rasvetljavanju ovog slučaja, jer
će me jedino tako shvatiti ozbiljno. Radi se o mojoj reputaciji i ugledu
moje firme.”
„Prošli put si rekao da je cela stvar opteretila tvoju porodicu”, tada
će Hari stišavši, nasuprot Redu, glas. „A sastav tima se ne sme
objavljivati zato što bi u tom slučaju policajac odmah dobio otkaz, a
mi bismo izgubili pristup policijskim izveštajima, što je bio glavni
razlog da ga priključimo timu.”
Red pogleda Krona.
 Advokat slegnu ramenima. „U saopštenju za štampu važno će biti
ime Harija Hulea, čuvenog lovca na ubice. Napisaćemo da je okupio
tim i to će biti dovoljno. Dokle god je predvodnik dobar, javnost će
pretpostavljati da je i ostatak tima dobar.”
„I još nešto”, rekao je. „Aune i Ejkeland rade po istoj tarifi kao
Kron. A Berntsen po duploj.”
„Čoveče, jesi li ti lud?” Red zamahnu rukama. „Jedno je tvoj
honorar. Sviđa mi se što nisi uzeo pare, nego ideš na sve ili ništa,
imaš petlju. Ali da plaćam duplu advokatsku tarifu jednom... jednoj
ništariji i prevarantu? Objasni mi, molim te, kako on to zaslužuje!”
„Ne znam da li baš zaslužuje”, poče Hari. „Ali toliko nam vredi.
Zar vi biznismeni ne isplaćujete sami sebe na isti taj način?”
„On toliko vredi?”
„Da ponovim.” Hari prigušeno zevnu. „Truls Berntsen ima pristup
BL96, bazi koja sadrži sve policijske izveštaje u ovom istražnom
postupku, uključujući i forenzičke i obdukcione. U ovom trenutku
istražna grupa broji između dvanaestoro i dvadesetero ljudi.
Berntsenova lozinka i njegove oči vrede nam koliko i rad svih tih ljudi
zajedno. Tome treba dodati i rizik kojem se izlaže. Ako bi se otkrilo
da je, kao policajac, odavao poverljive podatke spoljnim licima, neće
mu samo dati otkaz nego će ga i strpati u zatvor.”
Red je zažmurio i odmahnuo glavom. Kada je opet otvorio oči,
osmehnuo se.
„Znaš šta, Hari? Barbelovom pregovaračkom timu bi u ovom
trenutku dobro došla jedna hulja poput tebe.”
„Odlično”, reče Hari. „Imam još jedan uslov.”
„Stvarno?”
„Da te saslušam.”
Red se ponovo zgledao sa Kronom.
„Na poligrafu”, dodade Hari.
 Trinaesto poglavlje

Ponedeljak. Auneova grupa

Mona Do je sedela za svojim stolom u redakciji. Čitala je najnoviji

tekst na Hedininom blogu o pritisku kulture lepote. Jezički izraz je bio
siromašan i na mahove trapav, ali je razgovorni stil činio tekst lako
svarljivim, poput naklapanja drugarice o svakodnevnim problemima
dok ispijate kafu. Blogerkine „mudrosti” bile su tako banalne i
predvidljive da Mona nije znala da li da zeva ili da sikće.
Koristeći se floskulama preuzetim sa sličnih blogova, Hedina je
strastveno i uvređeno, kao da su to njene vlastite parole i misli,
ponavljala ogorčenost zbog toga što živimo u svetu gde je izgled
najvažniji, što stvara mnogo, mnogo nesigurnih devojaka. Razume
se, već je paradoksalno i to što Hedina kači mekopornografske
fotografije zgodne, vitke Hedine sa veštačkim sisama, ali kad god bi
se ta priča pokrenula, uvek bi i stalno iznova - pobedivši u svakoj
pojedinačnoj bici - razum naposletku ipak izgubio u ratu protiv
gluposti. A kad smo kod gluposti, razlog za to što je Mona Do
protraćila već pola sata svog života na Hedininom blogu bio je taj što
je njena Julija, zbog brojnih bolovanja i odsustva vesti o Susaninom
ubistvu, naložila Moni da napiše komentar o komentarima na
Hedinin komentar. Julija je bez trunčice ironije rekla Moni da izbroji
ima li više pozitivnih ili negativnih komentara i onda odluči hoće li
staviti „svaka čast” ili „sram je bilo” iznad Hedinine slike - seksi, ali ne
previše seksi - kao klikbejta.
Moni dođe da zakuka.
 Hedina je pisala kako su sve žene lepe, samo svaka treba da
otkrije svoju jedinstvenu lepotu i osloni se na nju. Da jedino tako
možemo zaustaviti poređenje sa drugima koje stvara komplekse,
poremećaje u ishrani, rađa depresiju i upropašćuje živote. Moni je
došlo da napiše misao koja se nametala: ako su svi lepi, onda niko
nije lep, jer je lepo ono što se izdvaja na pozitivan način, to je bar
semantički sadržaj te reči. Kada je Mona stasavala, lepota je u tom
prvobitnom značenju bila rezervisana za filmske zvezde i možda
poneku devojku iz razreda, i Mona i njene drugarice se nisu naročito
opterećivale time što pripadaju ubedljivoj većini prosečnih, nelepih
ljudi. Pažnja se mogla usmeriti na druge, važnije stvari, a prosečan
izgled nije nikome upropastio život. Komplekse su proizvodile upravo
osobe poput Hedine, koje su tek tako podrazumevale da žene žele -
i treba da žele - da budu „lepe”. Ako je sedamdeset posto svih žena
oko tebe operacijama, treninzima, ishranom i šminkom došlo do
izgleda koji preostalih trideset posto ne mogu postići, te preostale,
prosečne žene kojima dotad ništa nije falilo, naprasno dospevaju u
manjinu koja sad ima razlog da zapati ne tako naivnu depresiju.
Mona uzdahnu. Da li bi tako razmišljala da joj je priroda dala da
izgleda kao ta Hedina? Doduše, ni Hedina nije baš prirodna na tim
slikama. Možda i ne bi. Nije to mogla znati. Znala je samo da joj je
malo šta mrskije od toga da daje medijski prostor blogerki bez
mozga i sa pola miliona pratilaca.
Na ekranu iskoči notifikacija.
Mona Do tad shvati da postoji nešto što joj je mrskije, a to je Teri
Voge koji ju je opet pretekao, pregazio i ostavio u prašini.

„Susane Andersen pronađena bez mozga”, pročita Julija naglas sa

internet stranice lista Dagblade. Onda je pogledala u Monu, koja je
stajala pored njenog pisaćeg stola. „A mi nemamo ništa o ovome?”
„Nemamo”, reče Mona. „Ni mi, a ni drugi.”
„Briga me za druge, Mona, ovo je VG. Mi smo najveći i najbolji.”
Mona pomisli kako je trebalo da doda i ono što su obe tad
pomislile. Bili smo najbolji.
„Ovo mora da je procurilo iz policije”, tada će Mona.
 „Očito procuri samo do Vogea, a to se onda, Mona, zove izvor. A
naš posao je da pribavimo izvore, zar ne?”
Julija joj se nikad dotad nije obratila s takvom nipodaštavajućom
ironijom, kao da je početnica, a ne jedna od najuglednijih novinarki u
kući. Ipak, Mona je dobro znala da ona sama kao urednica ne bi bila
ništa blaža, čak naprotiv.
„Nemam ništa protiv izvora”, reče Mona. „Ali ovakva saznanja iz
policije ne mogu se dobiti ako nemaš šta da ponudiš zauzvrat.
Informacije, pare. Ili...”
„Da?”
„Ako ne držiš nekoga u šaci.”
„A ti misliš da je ovde to slučaj?”
„Nemam predstavu.”
Julija se na stolici odmakla od stola i pogledala kroz prozor na
gradilište ispred zgrade Vlade. „Ali ne držiš li i ti nekog iz Doma
policije u... šaci?”
„Ako misliš na Andersa, Julija, zaboravi na to.”
„Živiš sa policajcem i svi već misle da dobijaš insajderske
informacije za hroniku. Zašto onda...”
„Zaboravi, kad ti kažem! Julija, nismo toliko očajne.”
Julija izvi glavu u stranu. „Misliš li da nismo, Mona? Pitaj
rukovodstvo.”
Uperila je prstom u tavanicu. „Ovo je najveća priča u proteklih
nekoliko meseci, i to u godini u kojoj se pozatvaralo više redakcija
nego ikad dosad. Bar uzmi to u razmatranje.”
„Iskreno, Julija, nema šta da razmatram. Pre ću pisati o ovim
jebenim blogerkama do prekosutra nego da se poserem po svom
krevetu kao što si mi predložila.”
Julija se kratko osmehnula, a onda je zamišljeno prinela kažiprst
gornjoj usni gledajući Monu.
„Naravno, u pravu si. Bio je to moj očajnički potez. I pogrešan.
Neke granice moraju postojati.”
Kad se vratila za svoj sto, Mona je letimice pročitala šta su
objavili drugi portali koji, poput nje, nisu imali izbora do da samo
prenesu Dagbladeovu vest o mozgu dok čekaju konferenciju za
štampu kasnije tog dana.
 Pošto je poslala uredniku onlajn izdanja vest od stotinu reči,
zamislila se oko onoga što joj je Julija rekla. Izvor. Držati u šaci.
Svojevremeno je jedan novinar iz provincije nazvao prestoničke kuće
kleptoparazitima koji prelistavaju lokalne novine, uzmu ono što im se
svidi i to objave kao svoju vest, pomenuvši te lokalne novine samo u
jednoj rečenici na kraju teksta kako ih niko ne bi optužio za kršenje
pravila. Mona je posle toga izučavala kleptoparazitizam i ustanovila
da je svojstven kratkorepim pomornicima, pticama koje kradu plen
od manjih ptičica tako što lete za njima i čekaju da im ispadne hrana.
Da li bi se tako nešto moglo primeniti i na Terija Vogea? Mogla bi
malo da zakopa oko onih glasina o pokušaju silovanja Džini, obavila
bi to za jedan dan. Onda bi mogla da ode Vogeu i da zapreti kako će
to objaviti ako ne bude podelio s njom svoj izvor za istragu
Susaninog ubistva. Nateraće ga da ispusti svoj plen. Zamislila se. To
bi značilo da razgovara sa tim gmazom. I da - ako bi prihvatio njen
predlog - ne objavi priču o dokazanom pokušaju silovanja.
Tada se Mona Do trgnula. I stresla. Kakve je to ideje uzela u
razmatranje, a do malopre je osuđivala etičke standarde neke
mučene blogerke, devojčice koja je samo pronašla način da privuče
pažnju i zaradi novac? Izgleda da je i ona sama želela nešto slično.
Jeste, ali ne tako, ne na prevaru.
Odlučila je da se tog popodneva kazni sa tri dodatne serije
bicepsa posle mrtvih dizanja.

Veče se spustilo na Oslo. Sa petog sprata Radijumske bolnice video

se auto-put. Hari je posmatrao kako se automobili u koloni, nalik na
svetleće crve, penju odatle ka najvišoj tački puta na brdu, tamo gde
se nalaze Državna bolnica i Institut za sudsku medicinu.
„Mona, žao mi je”, rekao je. „Nemam komentar, već je sve rečeno
u saopštenju za javnost. Ne, ne mogu ti reći imena ostalih članova
tima, hteli bismo da radimo ispod radara. Ne, ne znam šta policija
misli, to ćeš morati njih da pitaš. Čuo sam te, Mona, ali stvarno
nemam komentara i sad ću prekinuti vezu, okej? Pozdravi Andersa.”
Hari je vratio tek kupljeni telefon u unutrašnji džep sakoa i seo.
„Izvinite, pogrešio sam što sam pristao da mi vrate stari
pretplatnički broj.” Sklopio je dlanove. „Ali, dakle, svi su prisutni i
pretresli smo slučaj u grubim crtama. Treba da krstimo grupu.
Predlažem da se zove Auneova grupa.”
„Ne, ne treba da se zove po meni”, pobunio se Stole Aune
pridigavši se u krevetu.
„Izvini, neprecizno sam se izrazio”, tada će Hari. „Kažem da će
se zvati Auneova grupa.”
„Zašto?”, upita Ejstejn koji je sedeo na stolici sa druge strane
kreveta, preko puta Harija i Trulsa Berntsena.
„Zato što će nadalje ovo biti naš štab”, reče Hari. „Policija se tako
zove zato što ima sedište u Domu policije, zar ne?” Niko se nije
nasmejao. Hari pogleda drugi krevet. Uverivši se da se veterinar nije
vratio pošto je izašao iz sobe a da mu nisu ni tražili, podelio je tri
primerka priheftane dokumentacije ištampane u biznis-centru hotela
Tif.
„Ovo je sažetak najvažnijih izveštaja u istražnom postupku,
uključujući i današnji obdukcioni izveštaj. Svi su odgovorni za to da
ovi papiri nekud ne zalutaju. Ako bi zalutali, ovaj ovde bi bio u
popriličnom problemu.”
Klimnuo je ka Trulsu, koji se iscerio i zagroktao a da taj osmeh
nije stigao do njegovih očiju ili bilo kojeg drugog dela lica.
„Danas nećemo biti sistematični”, nastavi Hari. „Samo bih da
čujem šta mislite o celom slučaju. Kakvo je ovo ubistvo? Sve i da
vam ništa ne pada na pamet, želim onda to da čujem.”
„U, je.” Ejstejn se iskezio. „Nisam valjda upao u nekakav trust
mozgova?”
„To je bar početak”, tada će Hari. „Stole?”
Psiholog je sklopio mršave šake na pokrivaču. „Tja, ovo je
sasvim arbitraran početak...”
„A?” Ejstejn značajno pogleda Harija.
„Počinjem sa nasumičnog mesta”, pojasni Aune. „Ali kad strada
jedna žena, prvo pomislim kako sa povelikom sigurnošću možemo
reći da je počinilac neka bliska osoba, muž ili dečko, kao i da je
motiv ljubomora ili neki drugi oblik ponižavajućeg odbijanja. Kada je,
kao sada, reč o najverovatnije dve ubijene žrtve, najveća
verovatnoća je da počinilac nije blizak nijednoj od njih i da je motiv
seksualne prirode. Ovde je neobično to što su obe žrtve boravile na
istom mestu malo pre svog nestanka. S druge strane, ako je tačna
teorija da su svi ljudi na svetu udaljeni šest koraka od toga da se
upoznaju, onda to možda i nije toliko neobično. Osim toga, imamo
odstranjen mozak i jedno oko, što možda ukazuje na to da je ubica
uzeo trofeje. Dakle, na osnovu ovoga što dosad znamo, mislim da
tražimo jednog - oprostite mi na klišeu - psihopatskog seksualnog
ubicu.”
„Jesi li siguran da ovo nije slučaj tipa sa čekićem?”, tada će
Ejstejn.
„Molim?” Aune je namestio naočare da bi bolje video tog čoveka
s kvarnim zubima.
„Znaš ono, ako imaš čekić, svi problemi ti liče na eksere. Ti si
psihić, pa misliš da svaka misterija ima neko psiho rešenje.”
„Možda”, reče Aune. „Vid izgubimo prvo u očima, a samosvest je
prvo što zaboravimo. Šta ti misliš, Ejkelande - kakvo je ovo ubistvo?”
Hari je video kako Ejstejn vari - tačnije žvaće, njegova mršava,
koščata vilica se pomerala napred i nazad - to što je čuo. Onda je
hraknuo kao da će pljunuti Aunea i iscerio se:
„Hajde da kažemo da mislim isto što i ti, doktore. A pošto ja
nemam psihočekić, onda to što ja tako mislim ima malo veću težinu.”
I Aune se osmehnuo. „Da kažemo onda tako.”
„Trulse?”, tada će Hari.
Kao što je Hari donekle i očekivao, Truls Berntsen - koji je još
prilikom upoznavanja jedva izgroktao tri rečenice i sav se preznojio
od toga - sada je ćutke slegnuo ramenima. Odlučivši da ga poštedi,
Hari uze reč.
„Mislim da postoji veza između žrtava i da ta veza ide preko
ubice. Odstranjivanje delova tela sa leša može biti tu da navede
policiju da traga za klasičnim serijskim ubicom i lovcem na trofeje, pa
da zanemari ozbiljnu potragu za onima koji imaju racionalnije motive.
Sretao sam se već sa takvim zavaravanjem. Negde sam pročitao da
ćeš, statistički gledano, u celom životu samo sedam puta ukrstiti put
sa pravim serijskim ubicom. Lično smatram da je i ta cifra previsoka.”
Hari nije naročito verovao u vlastite reči. Zato što nije naročito
verovao ni u šta. Ma šta da su ostali rekli, on bi predstavio
alternativnu hipotezu samo da bi im pokazao da postoje i druge
mogućnosti. Bila je to stvar treninga kako bi se zadržao otvoren um;
nisu se smeli, svesno ili nesvesno, zakačiti za samo jednu ideju. Ako
bi došlo do toga, istražitelj bi zapao u opasnost da svako novo
saznanje tumači u svetlu onoga u šta je već sebe ubedio - to se
zvalo confirmation bias, kognitivna pristrasnost - umesto da razmotri
mogućnost da nova saznanja zapravo ukazuju na nešto sasvim
drugo. Tako se, na primer, može desiti da saznanje da je muškarac
koga sumnjičiš za ubistvo bio ljubazan prema žrtvi dan uoči ubistva
protumačiš kao da ju je poželeo, umesto kao da naprosto nije ispoljio
agresiju prema njoj.
Stole Aune je izgledao raspoloženo kada su stigli, ali sad je
njegov pogled već bio umoran, a njegove žena i ćerka su bile
najavile da će doći u osam, dakle - za dvadeset minuta.
„Do sutrašnjeg sastanka ćemo Truls i ja već obaviti razgovor sa
Markusom Redom. Na osnovu onoga što budemo - ili ne budemo -
saznali, odlučićemo kuda dalje. Dakle, gospodo, večeras zatvaramo
radnju.”
 Četrnaesto poglavlje

Ponedeljak. Metak

U pola deset uveče Hari je ušao u bar na najvišem spratu hotela Tif.
Seo je za šank i pokušao da ovlaži jezik dovoljno da bi mogao da
naruči. Iščekivanje tog pića omogućilo mu je da izgura dan. Popiće
samo jedno, ali je znao da će se taj sistem ubrzo raspasti. Pogledao
je kartu koktela koju je šanker stavio ispred njega. Neka pića zvala
su se po filmovima, pa je Hari pretpostavio da su glumci iz tih filmova
ili režiseri nekad posetili taj bar.
„Imate li...”
„Sorry, English.”28
„Do you have Jim Beam?”29
„Sure, sir, but could I recommend our own special made...”30
„No.”
Konobar ga pogleda. „Jim Beam, then.”31
Hari osmotri klijentelu i pogled na grad. Na novi Oslo. Ne na
bogati kraj grada, već na prebogati kraj grada. Tom mestu su
pripadali samo Harijevo odelo i cipele. A možda ni to. Pre koju
godinu Hari je tu svratio da baci pogled kakvo je mesto. Odmah se
okrenuo i izašao, ali je uspeo da spazi pevača grupe Turbo neger
kako sedi za jednim stolom. Izgledao je podjednako usamljeno kao
što se Hari sad osećao.
Dohvatio je telefon. Bila je pod slovom A. Otkucao je poruku.
U Oslu sam. Možemo li da se vidimo?
 Kad je spustio telefon na šank, primetio je da mu je sa strane
prišla neka prilika. Tih glas je poručio pivo od đumbira na američkom
engleskom, ali s naglaskom koji Hari nije uspeo da odredi. Pogledao
je u ogledalo iza šanka. Boce na policama sakrivale su lice tog
čoveka, ali je Hari video da nosi nešto blistavo belo oko vrata.
Sveštenička kragna, ona što se vidi oko celog vrata, pa je u Americi
nazivaju dog collar - psećom ogrlicom. Dobivši pivo, sveštenik ode.
Hari je bio na pola pića kada je stigao odgovor od Aleksandre
Sturdze.
Da, piše u VG-u da si se vratio. Zavisi šta podrazumevaš pod tim
da se vidimo.
Kafa na Sudskoj medicini, otkucao je. Na primer, sutra posle 12.
Dugo je čekao odgovor. Valjda je shvatila da to nije bio Harijev
pokušaj da joj se ponovo uvuče u krevet koji mu je velikodušno bila
ponudila onda kada ga je Rahela bila izbacila iz kuće. Tu
velikodušnost nije na kraju uspeo da joj uzvrati iako stvari među
njima nisu bile nimalo komplikovane. Komplikovano je bilo za njega
sve ono što se nalazilo izvan Aleksandrinog kreveta. Zavisi šta
podrazumevaš pod tim da se vidimo. Najgore je bilo što ni sam Hari
nije bio sasvim siguran da joj piše samo zbog posla. Zapravo je bio
usamljen. Nije poznavao nikoga ko ima toliku potrebu da bude sam
kao on, Rahela je to nazvala „ograničenim socijalnim kapacitetom”, a
ujedno je bila i jedina osoba sa kojom je mogao - i želeo - da provodi
vreme a da ne drži pogled na cilju, na izvesnosti da će od nekog
trenutka biti slobodan. Možeš, naravno, biti sam a da ne budeš
usamljen, kao i usamljen a da ne budeš sam, ali Hari je sad bio
usamljen. I sam.
Možda je zato priželjkivao da mu odgovori potvrdno bez ograde u
vidu tog zavisi. Da nije našla dečka? Zašto ne bi? Ništa njoj nije
falilo, naprotiv. Ali bi se taj morao namučiti.
Tek pošto je platio piće i pošao natrag u sobu, telefon je opet
zabrujao.
U 13 h.

Prim je otvorio pregradu za zamrzavanje u frižideru.

 Pored veće kese za zamrzivač tu se nalazilo više manjih kesica,
onakvih kakve koriste dileri droge. U dve je čuvao vlasi kose, u
jednoj krvave parčiće kože, a u jednoj komadić krpe koji je odsekao.
Sve to mu je moglo zatrebati jednog dana. Izvadio je kesicu u kojoj
se nalazila mahovina i prošao pored trpezarijskog stola i akvarijuma.
Zastao je pred staklenom posudom na pisaćem stolu. Proverio je
vlažnost vazduha na meraču, podigao poklopac, otvorio kesicu i
prosuo mahovinu po crnoj zemlji. Posmatrao je životinju u posudi,
puža ciklama boje dugačkog skoro dvadeset centimetara. Primu
nikad ne bi dosadilo da ga posmatra. Nije bio preterano živahan; kad
bi se uopšte pomerio, činio je to brzinom od nekoliko centimetara na
sat. Nije imao ni naročito izražajnu mimiku. Njegovo jedino sredstvo
za izražavanje - i za sticanje utisaka o spoljašnjem svetu - bili su
pipci koje je takođe trebalo da posmatraš neko vreme pre nego što
uočiš pokret. Zato je s tim pužem bilo kao i sa Njom - čak i najmanji
pokret ili gest bio bi po sebi nagrada. Samo strpljenjem je mogao da
stekne Njenu naklonost, privoli Je da razume.
Bio je to ružičasti puž golać sa Maunt Kaputara, planine u Novom
Južnom Velsu. Prim je doneo dve jedinke čak iz Australije. Ti puževi
žive samo tamo, u šumi površine deset kvadratnih kilometara koja
raste u podnožju planine. Kako mu je prodavač rekao, samo jedan
šumski požar bi u bilo kom trenutku bio dovoljan da istrebi čitavu tu
vrstu. Stoga se Prim bez griže savesti oglušio o sve zabrane izvoza i
uvoza. Puževi su inače domaćini raznim gadnim parazitima i njihovo
krijumčarenje jednako je protivzakonito koliko i krijumčarenje
radioaktivnih supstanci. Zato je Prim bio prilično siguran da su to
jedina dva ružičasta puža u čitavoj Norveškoj. Ako bi Australija i
ostatak sveta izgoreli, moglo bi se desiti da to bude spas za čitavu
njihovu vrstu. Možda i za čitav živi svet, ako više ne bi bilo ni ljudi.
Naime, samo je pitanje vremena. Priroda zadržava samo ono što joj
služi. Bouvi je bio u pravu kada je pevao kako homo sapijens više ne
služi ničemu.
Puž je protegnuo pipke. Osetio je miris svoje omiljene hrane kad
je mahovina iz zamrzivača počela da se otapa. Prim je i tu mahovinu
prokrijumčario sa Maunt Kaputara. Puž se jedva primetno pomerio,
glatka ružičasta površina se zacaklila. Milimetar po milimetar,
približavao se večeri ostavljajući za sobom sluzav trag na crnoj
zemlji. Bližio se cilju podjednako sporo ali sigurno kao i Prim svome.
U Australiji su postojali puževi koji jedu druge puževe, slepe
grabljivice koje su koristile sluzav trag ružičastog puža da ga love.
Bili su za mrvicu brži, ali i dalje su se sporo, beskonačno sporo
prikradali plenu. Lepog ružičastog puža pojeli bi živog, strugali bi sloj
po sloj nazupčanom pločom i usisavali šta sastružu. Da li bi ružičasti
puž znao da mu se približavaju? Da li bi osetio strah tokom dugog
čekanja da ga sustignu? Da li je imao nekakvo rešenje, nekakav
izlaz? Da li bi mu, primera radi, palo na pamet da pređe preko
sluzavog traga nekog drugog ružičastog puža i tako zavara poteru?
Upravo to je bio Primov plan kad bi njega gonili.
Prim je vratio kesicu s mahovinom u frižider. Pogled mu se kratko
zadržao na velikoj kesi u zamrzivaču. Na ljudskom mozgu u kesi.
Stresao se. Bilo mu je muka od tog prizora. I onog što ga čeka.
Pošto je oprao zube i legao, uključio je policijski radio da sluša
poruke i odgovore. Ponekad su ti smireni glasovi delovali umirujuće i
uspavljujuće na njega, izveštavajući tako staloženo i koncizno o
svemu što ne valja u gradu. A toga je bilo tako malo, i retko bi se
desilo nešto što bi sprečilo da Prim ubrzo zaspi. Ove večeri ipak nije
bilo tako.
Obustavili su potragu na Grefsenkolenu za nestalom ženom i
sada su koristili radijsku vezu da ugovore vreme i mesto sastanka
tragača za sutradan ujutru. Prim je otvorio fioku noćnog stočića i
izvadio posudicu za kokain. Bila je bar delimično od zlata, kako se
njemu činilo. Dugačka pet centimetara i u obliku metka. Metak za
šmrkanje. Ako malo zavrtiš izbrazdano polje, metak bi se „napunio”
odgovarajućom dozom koja se uvlačila kroz rupicu na vrhu. Vrlo
elegantno. Taj metak je pripadao onoj koju je policija sad tražila, čak
je na unutrašnjoj strani imao gravirane inicijale B. B. Sasvim sigurno
joj ga je neko poklonio. Prim pogladi brazde, pa zakotrlja metak uz
obraz. Potom ga je vratio u fioku, isključio radio i neko vreme samo
zurio u tavanicu. Toliko toga je imao na umu. Pokušao je da onaniše,
ali je odustao. Onda je zaplakao.
Bilo je skoro dva sata kada je konačno zaspao.
 Petnaesto poglavlje

Utorak

Truls pogleda na sat. Bilo je devet i deset. Markus Red je kasnio

deset minuta.
Truls i Hari su gurnuli krevet do zida kako bi postavili pisaći sto
nasred Harijeve hotelske sobe, i sada su njih dvojica sedeli na
stolicama s jedne strane stola zureći u praznu stolicu preko puta.
Truls se počeša po pazuhu.
„Nadobudni govnar”, rekao je.
„M-hm”, na to će Hari. „Seti se samo da te plaća po satu, a
taksimetar otkucava. Je l’ ti sad lakše?”
Truls ispravi kažiprst i besciljno dotaknu tipku na tastaturi laptopa
pred sobom. Zamislio se. „Jeste malo”, groknuo je.
Sve su pažljivo ugovorili.
Podela uloga bila je jednostavna. Trebalo je da Hari postavlja
pitanja, a Truls da drži jezik za zubima i pilji u ekran ne odajući šta
vidi na njemu. To je Trulsu odlično odgovaralo, pošto se samo time i
bavio protekle tri godine u Domu policije. Pasijans, onlajn
kockarnice, stare epizode Prljave značke i slike Megan Foks.
Doduše, sada je trebalo i da pričvrsti žice sa elektrodama na Reda.
Dve plave i jednu crvenu na grudi, pored srca, i po jednu crvenu na
unutrašnju stranu ručnog zgloba. Žice su vodile u kutiju koja je pak
bila povezana jednim jedinim kablom sa laptopom.
„Jesi li mislio da glumiš dobrog policajca?”, upita Truls klimnuvši
ka rolni ubrusa koju je Hari spustio na pisaći sto. Postupak je bio
sledeći: zli policajac prvo rasplače ispitanika, onda ljutite izleti iz
prostorije, na šta dobri policajac odmah pruži ispitaniku ubrus, kaže
nešto saosećajno i sačeka da mu se ispitanik poveri. Ili njoj. Ljudi
uglavnom misle da su žene bolećivije. Kad su glupi. Truls zna da nije
tako. Sada zna.
„Možda”, reče Hari.
Truls ga pogleda. Pokušao je da zamisli Harija u ulozi
saosećajnog policajca, ali je odustao. Onomad, pre mnogo godina,
kada su Truls i Mikael Belman bili tandem u policiji, uvek je Belman
glumio dobrog pandura. To mu je išlo vraški dobro, i to ne samo na
saslušanjima - lukav je to ljigavac. Toliko je dobar bio u tome da je
postao ministar pravde. Jebote, ko bi u to poverovao imajući u vidu
kakva su sve sranja pravili. S druge strane, možda je to bilo i jedino
očekivano. Niko nije umeo kao Mikael Belman da kopa po govnima a
da ne uprlja ruke.
Neko je pokucao na vrata.
Bili su javili na recepciju da samo pošalju Reda u sobu kad bude
stigao.
Po dogovoru, vrata je otvorio Truls.
Red se osmehnuo, ali je Trulsu izgledao nervozno. Koža i oči su
mu se caklile.
Truls ga je pustio da uđe bez predstavljanja i bez rukovanja. Hari
je obavio i jedno i drugo.
Hari je rekao Redu kako ga neće dugo zadržavati, zatim mu je
naložio da skine sako i raskopča košulju. Pružio je ruku i sačekao da
mu Red dâ sako, koji je zatim okačio u garderober. Truls je pričvrstio
elektrode. Postavio ih je tako da izbegne ogrebotine preko bradavica
i ispod njih. Bilo je tu i modrica.
Ili je Reda neko prebio, ili je imao neobuzdan seks sa ženom. Ili
sa nekom od onih devojaka koje je izdržavao.
Pošto je pričvrstio Redu elektrode i za ručne zglobove, vratio se
na svoju i Harijevu stranu stola, seo je, stisnuo enter i pogledao
ekran laptopa.
„Je li sve podešeno?”, upita Hari.
Truls klimnu.
Hari se okrenuo prema Redu. „Uglavnom ćemo postavljati pitanja
na koja se odgovara sa ’da’ ili ’ne’. Poligraf je prvenstveno namenjen
analizi kratkih odgovora. Spreman?”
Redov osmeh je delovao usiljeno. „Krećemo, momci, za pola sata
moram nekud dalje.”
„Da li je tvoje ime Markus Red?”
„Da.”
Ćutke su pogledali u Trulsa koji pogleda ekran. Kratko je klimnuo.
„Da li si muškarac ili žena?”, upita Hari.
„Muškarac.” Red se osmehnuo.
„Da li bi mogao da nam kažeš da si žena?”
„Ja sam žena.”
Hari pogleda Trulsa, koji opet klimnu.
Hari se nakašljao. „Da li si ti ubio Susane Andersen?”
„Ne.”
„Da li si ubio Bertine Bertilsen?”
„Ne.”
„Da li si imao seks sa jednom ili sa obe?”
Usledila je tišina. Truls zapazi kako se rumenilo širi po licu
Markusa Reda. Primetio je da se Red bori da dođe do daha. Onda je
kinuo. Dvaput. Triput. Hari otkinu parče papirnog ubrusa i pruži mu
ga. Markus Red se mašio ka naslonu stolice očekujući da mu je tu
sako - u kojem je verovatno nosio platnenu maramicu - a onda je
prihvatio ubrus i izduvao nos u njega.
„Da, jesam”, rekao je i bacio ubrus u korpu za papir koju mu je
Hari pružio. „Sa obema. Ali to je bio uzajamno dobrovoljan odnos.”
„Istovremeno?”
„Ne, takve stvari me ne zanimaju.”
„Da li su se Susane i Bertine poznavale ili upoznale?”
„Ne da znam. Prilično sam siguran da nisu.”
„Zato što si se ti postarao da se ne sretnu?”
Red se kratko nasmejao. „Ne, nikad nisam krio da se viđam sa
više žena. A i pozvao sam ih obe na žurku, zar ne?”
„Jesi li?”
„Da.”
„Da li je neka od njih dve pokušavala da ti iznudi novac?”
„Nije.”
„Da li su pretile da će obelodaniti vašu vezu?”
Red odmahnu glavom.
 „Molim te, naglas”, reče Hari.
„Ne. Moje veze nisu bile toliko tajne da bi to imalo uticaja. Nisam
želeo da ih objavljujem na sva usta, ali nije mi bilo toliko važno ni da
ih krijem. Uostalom, i Helene je znala za njih.”
„Misliš li da ih je ona mogla ubiti iz ljubomore?”
„Ne.”
„Zašto?”
„Helene je racionalna žena. Verovatno bi procenila da rizik da
bude uhvaćena prevazilazi dobit.”
„Kakvu dobit?”
„Šta znam. Osvetu.”
„Ili bi ih mogla ubiti da bi zadržala tebe?”
„Ne. Ona zna da je nikad ne bih ostavio zbog neke sponzoruše.
Ili njih dve. Ali bih to mogao učiniti ako bi pokušala da mi ograniči
slobodu.”
„Kada si poslednji put video Susane ili Bertine?”
„Na žurci.”
„A pre toga?”
„Pre toga ih dugo nisam video.”
„Zašto si prestao da se viđaš s njima?”
„Valjda su mi dosadile.” Red zamahnu rukama. „Fizički mogu
uvek biti primamljive, ali devojke poput Susane i Bertine nemaju isti
rok trajanja kao Helene Red, ako me razumeš.”
„M-hm. Da li ste ti ili devojke konzumirali narkotike na žurci?”
„Narkotike? Ja bar nisam.”
Hari pogleda Trulsa. Ovaj jedva primetno odmahnu glavom.
„Jesi li siguran?”, tada će Hari. „Na primer, kokain?”
Truls zapazi da ga Markus Red posmatra, ali nije podizao pogled
sa ekrana.
„Pa dobro”, reče Red. „Devojke su povukle crtu ili dve.”
„Svog ili tvog kokaina?”
„Doneo ga je neki tip.”
„Ko?”
„Ne znam, drugar mojih komšija ili njihov diler, nisam upućen u te
stvari. Ako jurite dilera, neću moći da vam pomognem sa ličnim
opisom, nosio je masku i naočare za sunce.” Red se nonšalantno
osmehnuo, ali je Truls primetio da je iznerviran. Alfa mužjacima ne
prijaju saslušanja.
„Ali bio je belac, Norvežanin ili...?”
„Da, belac. Zvučao je kao Norvežanin.”
„Da li je razgovarao sa Susane ili Bertine?”
„Valjda jeste, kad su obe ušmrkale tu njegovu robu.”
„M-hm. A ti ne konzumiraš kokain?”
„Ne.”
Hari se nagnuo prema Trulsu, koji pak diskretno pokaza neko
mesto na ekranu.
„M-hm. Izgleda da ti poligraf nije poverovao.”
Red je piljio u njih kao prkosan tinejdžer u roditelje. A onda je
odustao, iznervirano zastenjavši.
„Ne znam kakve ovo ima veze sa slučajem. Da, nekad se
dešavalo da se malo častim vikendom. Ali sam se kladio sa Helene
da neću uzimati, i te večeri nisam ništa uzeo. Okej? Sad moram da
idem.”
„Samo još jedno pitanje. Da li si angažovao nekoga da ubije
Susane Andersen ili Bertine Bertilsen ili pomogao nekome da to
uradi?”
„Jebote, Hule, zašto bih to uradio?” Red je rezignirano zamahao
rukama, a Truls zabrinuto pogleda elektrodu koja mu je zamalo
otpala sa ruke. „Kako ne shvataš, muškarac u šezdesetim godinama
koji ima tolerantnu suprugu ne bi baš bio očajan ako bi se pročulo da
i dalje jebe devojke od dvadeset i nešto. Naprotiv, u mojim
društvenim i poslovnim krugovima to je nešto što uliva poštovanje,
dokaz da si i dalje dovoljno muško i da te shvate ozbiljno.” Red je
govorio sve glasnije. „Da znaju da se ne mogu povući iz praktično
sklopljenog posla a da ne snose posledice. Razumeš li, Hule?”
„Ja valjda razumem”, reče Hari zavalivši se na stolici. „Ali ovaj
ovde poligraf reaguje samo na kratke odgovore. Pa da ponovim
pitanje...”
„Ne! Ne, nisam poručio nikakvo...” Red poče da se smeje kao da
je i sama pomisao sumanuta. „Ubistvo.”
„Onda ti zahvaljujemo”, reče Hari. „Stižeš na sledeći sastanak.
Trulse?”
Truls je ustao, zaobišao sto i poskidao elektrode sa Reda.
 „Inače, zamoliću i za razgovor sa tvojom suprugom”, reče Hari
dok se Red zakopčavao.
„Može.”
„Mislim, zamoliću nju, tebi samo najavljujem.”
„Radi kako hoćeš, Hari, ali nemoj da zažalim zbog toga što sam
te angažovao.”
„To ti je kao odlazak zubaru”, reče Hari ustajući. „Niko se ne kaje
pošto ode.” Hari priđe garderoberu. Pridržao je Redu sako da ga
obuče.
„To...”, zagrokta Truls pošto su zatvorili vrata za svojim
poslodavcem, „zavisi od računa koji ti zubar posle ispostavi.”
 Šesnaesto poglavlje

Utorak. Simaster

„Eno je unutra”, reče starija žena u belom mantilu uperivši prstom ka

laboratoriji. Hari ugleda još jedan beli mantil s leđa. Sedela je na
visokoj stolici, pogrbljena nad mikroskopom.
Tiho se nakašljao tek kad joj je sasvim prišao.
Žena se nestrpljivo osvrnula. Hari ugleda strogo lice, i dalje
usredsređeno na posao. Ali kad ga je prepoznala, ozarila se kao
izlazak sunca.
„Hari!” Ustala je i bacila mu se oko vrata.
„Aleksandra”, rekao je zatečeno, nije znao da će ga tako
dočekati.
„Kako si ušao skroz ovamo?”
„Malo sam poranio, a Lili sa portirnice me nije zaboravila, pa mi
je...”
„Pa, šta kažeš?” Aleksandra se ponosno uspravila, čak malčice
vrckajući.
Hari se osmehnuo. „I dalje izgledaš fenomenalno, kao mešavina
lamborginija i...”
„Ma ne pitam te za sebe, tupane! Za laboratoriju.”
„Aha. Pa rekao bih da je nova.”
„Zar nije fenomenalna? Sad ovde radimo sve ono za šta smo
ranije slali uzorke u inostranstvo. DNK, hemija, biologija - pokrivamo
toliko toga da nam čak i iz Forenzike šalju kad su prebukirani. A
smemo da koristimo laboratoriju i za lične projekte. Pišem doktorat o
analizi DNK.”
„Svaka čast”, reče Hari. Preleteo je pogledom preko stola sa
epruvetama, laboratorijskim bocama, monitorima, mikroskopima i
uređajima za koje Hari nije imao predstavu čemu služe.
„Helge, dođi da se upoznaš sa Harijem!”, povika Aleksandra, a
druga osoba u toj prostoriji se okrenula na stolici, osmehnula,
mahnula i vratila svom mikroskopu.
„Helge i ja se takmičimo ko će prvi da doktorira”, prošaputa
Aleksandra.
„M-hm. Jesi li sigurna da imaš vremena za kafu u kantini?”
Uhvatila ga je podruku. „Znam za jedno bolje mesto. Idemo.”

„Katrina, dakle, zna da znaš”, rezimirala je Aleksandra. „I ponudila ti

je da ponekad čuvaš malog.” Spustila je praznu šolju od čaja na
lepenku pored stolica koje su pokupili ispred izlaza na krov. „I to je
nekakav početak. Jesi li se prepao?”
„Nasmrt”, reče Hari. „Osim toga, sad i nemam vremena.”
„To očevi uvek kažu.”
„Znam. Ali imam samo sedam dana da rešim ovaj slučaj.”
„Zar ti je Red dao samo sedam dana? Baš je optimista.” Hari
oćuta.
„Misliš li da bi Katrina volela da ti i ona...”
„Ne”, odlučno je prekide Hari.
„Znaš, takva osećanja nikad ne zamru do kraja.”
„Grešiš, nekad ipak zamru.”
Aleksandra ga ćutke pogleda. Samo je sklonila pramen crne kose
uvijene kao vadičep koji joj je vetar poterao na lice.
„Osim toga”, nastavi Hari. „Ona zna šta je najbolje za nju i za
njenog sina.”
„A to je?”
„Da joj ne treba neko kao ja.”
„Ko još zna da si ti otac?”
„Samo ti”, reče Hari. „A Katrina ne želi da se sazna da Bjern nije
otac.”
 „Ne brini”, reče Aleksandra. „Ja to znam zato što sam obavila
analizu DNK, to je za mene službena tajna. Imaš li pljugu, da
podelimo?”
„Ne pušim.”
„Ti? Stvarno?”
Hari klimnu. Pogledao je naviše. Na nebu su se pojavili oblaci.
Odozdo olovnosivi, a beli gore, u susret suncu.
„Dakle, singl si?”, rekao je. „Je l’ ti to okej?”
„Nije”, reče Aleksandra. „Ali verovatno mi ne bi bilo okej ni sa
nekim.” Nasmejala se onako promuklo, a Hari shvati da taj smeh i
dalje isto utiče na njega. Možda je i bila u pravu, možda takva
osećanja nikad ne zamru do samog kraja, ma koliko da su delovala
prolazno.
Nakašljao se.
„Sad da čujem”, rekla je.
„Šta?”
„Pravi povod za ovu našu kafu.”
„Možda.” Hari izvadi plastičnu kutijicu u kojoj se nalazio papir sa
ubrusa. „Možeš li da mi analiziraš ovo?”
„Znala sam!”, frknula je.
„M-hm. Ali si ipak pristala da popijemo kafu.”
„Valjda sam se ponadala da grešim, i da si stvarno ponekad
mislio na mene.”
„Znam da neće valjati da ti sad kažem kako sam mislio na tebe,
ali jesam.”
„Pa ipak mi reci.”
Osmehnuo se lukavo. „Mislio sam na tebe.”
Zgrabila je kutijicu. „Šta je ovo?”
„Sline i pljuvačka. Hoću samo da znam potiču li od iste osobe kao
bale na Susaninim grudima.”
„Otkud ti znaš za to? U stvari, ne želim da znam. Iako mi ne
tražiš ništa protivzakonito, valjda znaš da ću biti u problemu ako
neko otkrije?”
„Znam.”
„Pa zašto bih onda pristala?”
„Ne znam, zašto?”
 „Reći ću ti. Zato što ćeš me odvesti u spa u tom tvom
snobovskom hotelu. Jesi li čuo? A posle ima da me odvedeš na
neverovatno fensi večeru. I da se lepo obučeš.”
Hari popravi revere na sakou. „Zar nisam lepo obučen?”
„I kravatu. Hoću da staviš i kravatu.”
Hari se nasmejao. „Dogovoreno.”
„Fensi kravatu.”

„To što jedan milijarder poput Reda pokreće vlastitu istragu

predstavlja kršenje svih naših tradicionalnih načela demokratije i
jednakosti”, reče načelnica Kriminalističke policije Budil Meling.
„Osim toga, postoje i čisto praktične mane toga da neko treći
vršlja po terenu i remeti istragu”, dodade Ule Vinter, glavni inspektor
istražnog odeljenja u Centrali Kriminalističke policije. „To nam
naprosto otežava posao. Sad, svestan sam da se samo na osnovu
zakona Redova istraga ne može zabraniti, ali Ministarstvo sigurno
raspolaže sredstvima da se to zaustavi.”
Mikael Belman je stajao i gledao kroz prozor. Lepu su mu
kancelariju dali. Veliku, novu, modernu. Reprezentativnu.
Ali na Nidalu. Daleko od vladinih zgrada u centru i ostalih
ministarstava. Nidal mu dođe nekakav poslovni kvart na periferiji
grada, ako produžiš samo nekoliko minuta na sever, već si u gustoj
šumi. Belmanu je preostajalo da se nada da će se uskoro završiti
izgradnja novih vladinih zgrada i da će njegova Radnička partija tada
i dalje biti na vlasti, a on na položaju ministra pravde. Ništa nije
ukazivalo na moguću promenu takvog stanja stvari, Mikael Belman
je bio popularan. Neko mu je čak natuknuo i kako bi trebalo da se
pozicionira, jer naprasno može doći dan kada će premijer rešiti da se
povuče. Na sastanku vlade dan pošto je jedan novinski kolumnista
napisao da bi neki ministar - na primer, Belman - mogao pučem
preuzeti mesto predsednika vlade, premijer se našalio kako bi
trebalo proveriti šta Mikael nosi u tašni, aludirajući na to da Belman
nosi povez preko oka kao što je nosio i Klaus fon Štaufenberg,
pukovnik Vermahta koji je pokušao atentat bombom na Hitlera. Ali
norveški premijer nije imao razloga za strepnju. Mikael naprosto nije
želeo njegov posao. Kao ministar pravde bio je dovoljno eksponiran,
ali je položaj premijera, broja jedan, bio sasvim druga priča. Na
stranu pritisak, Belman se više plašio reflektora. Previše bi se
kamenja prevrnulo, previše toga iz prošlosti otkrilo - ni sam Mikael
više nije znao šta bi sve mogli da pronađu.
Okrenuo se prema Melingovoj i Vinteru. Bilo je mnogo stupnjeva
na lestvici između njih dvoje i njega, ali su njih dvoje valjda rešili da
odu pravo ministru imajući u vidu da je, kao istražitelj policije u Oslu,
nekad bio jedan od njih.
„Kao član Radničke partije svakako podržavam ideologiju
jednakosti”, poče Belman. „A Ministarstvo pravde želi najbolje
moguće radne uslove za policiju. Ali nisam siguran da bismo naišli
na razumevanje kod...” - potražio je manje očiglednu reč od
„glasača” - „širokih masa ako bismo zaustavili jednog od malobrojnih
slavnih detektiva u ovoj zemlji. Naročito budući da se bacio na slučaj
kod kojeg vaša istraga tapka u mestu. I da, Vintere, u pravu si - ne
postoji pravna osnova da zaustavimo Reda i Hulea. Ali možete se
nadati da će Hule uraditi ono što je u moje vreme uvek radio.”
Pogledao je njihova zbunjena lica.
„Prekršiće pravila igre”, reče Belman. „Samo ga pratite u stopu i
siguran sam da će se to desiti. Kad se bude desilo, pošaljite mi
izveštaj, pa ću ga lično staviti na led.” Pogledao je na sat. Omegin
simaster. Nije žurio na sledeći sastanak, već je hteo da saopšti kako
je taj završen. „Kako vam to zvuči?”
Na izlazu su se rukovali s njim kao da je on taj koji se složio s
njihovim predlogom, a ne obrnuto. Mikael je imao dara za to.
Osmehnuo se i zadržao pogled Budil Meling pola sekunde duže
nego što je bilo neophodno. Nije bio zainteresovan za nju, ali mu je
to bila stara navika. Zapazio je da se njoj konačno popelo malo boje
do lica.
 Sedamnaesto poglavlje

Utorak. Zanimljiviji deo čovečanstva

„Naučimo da lažemo kao deca, između drugog i petog rođendana, a

kad odrastemo, postajemo stručnjaci za to.” Aune se uspravio u
krevetu. „Verujte mi.”
Hari zapazi da se Ejstejn nasmejao, dok je Truls zbunjeno čkiljio.
Aune nastavi:
„Psiholog po imenu Ričard Vajzman smatra da većina ljudi slaže
jednom do dvaput dnevno. Ali stvarno slaže, ne računaju se
bezazlene laži kao kad kažemo nekom da mu je lepa kosa. Kakve su
šanse da nas otkriju? Pa, Frojd je tvrdio da nijedan smrtnik nije u
stanju da sačuva tajnu, da će brbljati vrhovi prstiju ako su usta
zatvorena. Ipak, pogrešio je. Tačnije, primalac ne uspeva da razvrsta
sve načine na koje se lažov odaje, pošto se ti načini razlikuju od
čoveka do čoveka. Zato nam je bio potreban detektor laži. Kinezi su
ga izumeli još pre tri hiljade godina. Osumnjičenom bi napunili usta
zrnima pirinča, pa bi ga pitali da li je kriv. Ako bi odmahnuo glavom,
rekli bi mu da ispljune pirinač. Ako bi mu neko zrno ostalo u ustima,
logika je glasila da su mu usta suva zato što je nervozan - dakle, kriv
je. Potpuno beskoristan metod, naravno - čovek može biti nervozan
iz straha da će biti nervozan. Podjednako je beskoristan i poligraf
koji je 1921. izumeo Džon Larson i koji se u suštinski istom vidu
koristi i danas iako svi znaju da je to obična budalaština. Čak se i
Larson na kraju pokajao nazvavši svoj izum Frankenštajnovim
čudovištem. Jer izum je oživeo...” Aune podiže ruke i Zagreba
prstima po vazduhu. „Ali živi samo zato što veliki broj ljudi misli da
radi. Naime, strah od detektora laži povremeno može iznuditi
priznanje, istinito ili ne. U Detroitu su policajci uhvatili osumnjičenog,
naterali ga da spusti dlan na kopir-aparat za koji su ga ubedili da je
detektor laži i postavljali mu pitanja, a aparat je izbacivao listove
papira na kojima je pisalo HE IS LYING.32 Prestravljeni ispitanik je
na kraju sve priznao.”
Truls sad frknu od smeha.
„Ali ko zna da li je stvarno bio kriv”, primeti Aune. „Zato više volim
metod iz stare Indije.”
Vrata se otvoriše. Dvoje bolničara su ugurali Setija na krevetu.
„Slušaj ovo, Džibrane, svideće ti se”, reče Aune.
Hariju se oteo osmeh. Aune, najpopularniji predavač sa Policijske
akademije, ponovo je bio u elementu.
„Osumnjičene bi poslali u sasvim mračnu prostoriju i rekli bi im da
napipaju rep magarca koji je unutra i da ga povuku. Ako su lagali
prilikom saslušanja, magarac bi njakao, rikao ili šta god magarci
rade. Naime, pojasnio bi sveštenik, to je bio sveti magarac.
Sveštenik ne bi dodao da je magarčev rep uvaljan u čađ. Kad bi
osumnjičeni izašao i rekao da je povukao magarca za rep, dovoljno
je bilo pogledati mu šake. Čiste šake bi značile da se osumnjičeni
uplašio da će magarac razotkriti njegovu laž. Takve bi odmah poslali
na vešala ili šta god da se u to vreme koristilo u Indiji.”
Aune pogleda Džibrana, koji je u međuvremenu dohvatio knjigu,
ali je jedva primetno klimnuo.
„A ako bi mu videli čađ na ruci”, dodade Ejstejn, „to bi značilo da
dotični nije baš kompletan magarac.”
Trols zagrokta lupivši se po butinama.
„Pitanje glasi”, poče Aune, „da li je Red otišao od vas sa čađavim
ili sa čistim rukama.”
„Pa”, tada će Hari. „Mi smo primenili nešto između trika sa kopir-
aparatom i svetog magareta. Prilično sam siguran u to da je Red
poverovao da je ovo poligraf...”
Uperio je prstom u sto na kojem se nalazio Trulsov lični laptop sa
kablovima i elektrodama koje su pozajmili sa drugog sprata u bolnici
gde su se obavljali EKG pregledi. „Pa mislim da je vodio računa da
ne slaže. Ali mislim da je položio magareći test. Došao je i
podvrgnuo se onome što je mislio da je pravo poligrafsko ispitivanje.
To samo po sebi nagoveštava da nema šta da krije.”
„Ili”, primeti Ejstejn, „da zna kako da prevari detektor laži, pa je
hteo da nas obmane.”
„M-hm. Ne verujem da Red pokušava da nas zezne. U prvi mah
se protivio tome da ubacim Trulsa u tim. I to je razumljivo, čitav
projekat bi izgubio kredibilnost kada bi se to saznalo. Pristao je tek
kad sam mu predočio koliko bi nam značio pristup policijskim
izveštajima. Jeste, važna su mu imena zbog kojih će njegova istraga
izgledati ozbiljno na papiru i u saopštenjima za štampu, ali mu je još
važnije da se otkrije istina.”
„Misliš?”, upita Ejstejn. „Zašto onda odbija da ustupi policiji svoju
DNK?”
„Ne znam”, priznade Hari. „Dokle god ne postoji osnovana
sumnja, policija ne može nikog da primora na analizu DNK, a Kron
kaže da bi dobrovoljnim pristankom implicitno priznali da postoji
opravdana sumnja. Bilo kako bilo, Aleksandra mi je obećala rezultate
u narednih nekoliko dana.”
„A ti si siguran da se profil DNK neće podudariti sa pljuvačkom
koju su pronašli na Susaninom telu?”, upita Aune.
„Stole, nikad ja nisam siguran ni u šta, ali sam Reda precrtao sa
spiska osumnjičenih čim je jutros pokucao na vrata moje hotelske
sobe.”
„Pa šta će ti onda analiza DNK?”
„Hoću da budem sasvim siguran. A i da imam nešto za policiju.”
„Da ga ne bi uhapsili?”, upita Truls.
„Da bismo mi njima dali nešto, pa da i oni nama daju nešto
zauzvrat. Nešto što ne piše u izveštajima.”
Ejstejn glasno coknu. „Mudar si, brate.”
„Dobro, pošto Red ispada iz igre i pošto imamo glavu bez
mozga”, tada će Aune. „Da li i dalje misliš da je ubica neko ko ima
lične veze sa žrtvama i takav motiv?”
Hari odmahnu glavom.
„Lepo.” Aune protrlja dlan o dlan. „Jer onda valjda možemo početi
da tragamo među psihopatama, sadistima, narcisima i sociopatama,
ukratko, među zanimljivijim delom čovečanstva.”
„Ne”, reče Hari.
 „Kako ne?” Aune se tobož nadurio. „Misliš da počinioca nećemo
naći među njima?”
„Mislim da se nalazi tamo, ali mi moramo tražiti onde gde umemo
da ga pronađemo.”
„Dakle, tamo gde pretpostavljamo da se ne nalazi.”
„Tako je.”
Preostala trojica ga zbunjeno pogledaše.
„Čista matematika”, tada će Hari. „Serijske ubice nasumično
biraju žrtve i zatiru tragove. Verovatnoća da budu otkriveni u roku od
godinu dana manja je od deset posto, čak i za FBI. A za nas
četvoricu s našim resursima? Dao bih nam dva posto iz čiste
dobrote. Ako je pak ubica neko iz kruga poznanika žrtava i postoji
razumljiv motiv, šanse su sedamdeset pet posto. Recimo da je
verovatnoća osamdeset posto da počinilac pripada kategoriji u kojoj
Stole predlaže da ga tražimo, recimo da je posredi serijski ubica.
Ako bismo se usredsredili na tu kategoriju i zanemarili ljude iz bližeg
okruženja, šanse za uspeh bile bi nam...”
„Jedan koma šest posto”, ispali Ejstejn. „A verovatnoća da
uspemo ako se usredsredimo na poznanike žrtava iznosi petnaest
posto.”
Ostali ga zaprepašćeno pogledaše, a on iskezi mrke zube. „Šta
ćeš, u mom poslu naučiš da računaš iz glave.”
„Izvinite”, ubaci se Aune. „Razumem brojke, ali mi je sve to, da
budem iskren, malčice kontraintuitivno.” Primetio je Ejstejnov pogled.
„Dakle, protivno je zdravom, seljačkom razumu da tražimo tamo gde
ne mislimo da se nalazi.”
„Dobro došao u policijski istražni postupak”, reče Hari. „Gledaj na
to ovako. Ako nas četvorica otkrijemo krivca... to je fenomenalno,
premija. U protivnom, uradili smo ono što istražitelji rade skoro svaki
dan, doprineli smo ukupnoj istrazi tako što smo neka lica eliminisali
iz istrage.”
„Ne verujem ti”, tada će Aune. „To što kažeš je racionalno, ali ti,
Hari, nisi racionalan. Nisi ti onaj tip koji će raditi na procenat. Da,
tvoja profesionalna strana kaže da sve ukazuje na to da imamo
posla sa serijskim ubicom. Dakle, ti zaključuješ da je posredi serijski
ubica, ali veruješ da je posredi nešto drugo. Intuicija ti to govori. Zato
si izmislio sve te brojke, pokušavaš da ubediš samog sebe da slušaš
intuiciju Harija Hulea. Jesam li u pravu?”
Hari ga pogleda. I klimnu.
„Keva je kapirala da Bog ne postoji”, ubaci se Ejstejn. „Al’ je ipak
verovala u njega. Pa koga onda treba da proverimo radi eliminacije
iz istrage?”
„Helene Red”, reče Hari. „I tipa koji je prodavao drogu na žurci.”
„Helene, to razumem”, poče Aune. „Ali zašto prodavca
narkotika?”
„Zato što je on jedno od malobrojnih neidentifikovanih lica sa te
žurke. I zato što je došao s maskom i naočarima za sunce.”
„Pa šta? Možda nije vakcinisan. Ili pati od mizofobije. Izvini,
Ejstejne, to je strah od bakterija.”
„Možda je bio bolestan, pa nije hteo da zarazi ostale”, predloži
Truls.
„Ali ih je ipak zarazio. U izveštajima je pisalo da su dva dana
posle žurke i Susane i Bertine dobile temperaturu i da im je bilo
muka.”
„Ali tu valjda previđamo najočigledniji razlog?”, na to će Aune.
„Prodavač narkotika se ipak bavi krajnje protivzakonitom delatnošću,
tako da nije baš neobično to što želi da se maskira.”
„Ejstejne”, reče Hari. „Objasni mu.”
„Okej. Ako valjaš, recimo, kokain, onda te ne brine mnogo to što
će te identifikovati. Policija uglavnom zna ko šta prodaje na ulici i
prodavci je ne zanimaju, policajci jure dobavljače. A ako padneš,
pašćeš prilikom transakcije, tu ti maska ništa neće pomoći. Zato je
stvar obrnuta - ako prodaješ na ulici, onda želiš da ti kupci upamte
facu, upamte tipa koji im je prošli put prodao dobru robu. A ako
raznosiš po kućama, a zvuči kao da taj tip tako radi, onda je još
bitnije da klijent vidi tvoje čestito i pouzdano lice.”
Truls frknu od smeha.
„Možeš li da otkriješ ko je taj tip sa žurke?”, upita Hari.
Ejstejn slegnu ramenima. „Mogu da probam. Nema mnogo
Norvežana koji rade kućnu dostavu.”
„Super.” Hari poćuta. Zažmurio je, pa otvorio oči, kao da se drži
scenarija koji je sad prelistao u svojoj glavi.
 „Ako se držimo pretpostavke da je počinilac poznavao bar jednu
od žrtava, pretresimo šta sve govori u prilog toj pretpostavci. Susane
Andersen je ipak zapucala preko celog grada, preko prometnog
zapadnog centra u kraj u kojem po svemu sudeći nije nikog
poznavala, gde, koliko je drugima poznato, nikad pre nije bila i gde
se malo šta dešava utorkom uveče...”
„Gde se nikad ništa ne dešava, jebote”, prekide ga Ejstejn.
„Odrastao sam tamo u komšiluku.”
„Pa šta je onda tražila tamo?”
„Tu nema dileme”, reče Ejstejn. „Išla je da se nađe s tipom koji ju
je koknuo.”
„Lepo, da krenemo odatle”, reče Hari.
„Opa”, tada će Ejstejn, „vodeći stručnjak u zemlji se složio sa
mnom.”
Hari se lukavo osmehnuo i počešao po vratu. Uskoro je morao da
popije treće i poslednje piće za taj dan, prethodna dva je ispio u
Šrederu, gde su on i Ejstejn svratili po povratku sa Instituta za
sudsku medicinu.
„Kad mi je već lepo krenulo...”, tada će Ejstejn, „pitam se još
nešto. Tip je poveo Susane u šetnju po Estmarki, i to je prošlo kao
po loju, zar ne? Savršeno ubistvo. Jebote, pa zašto bi onda odvukao
Bertine u Grefsenkolen? Never change a winning team33, zar ne važi
to i za ubice?”
„Verovatno važi kod serijskih ubica”, odgovori mu Aune. „Ukoliko
ponavljanje postupka ne podrazumeva veći rizik da će biti otkriven.
Već je bilo prijavljeno da je Susane nestala u blizini Skuleruda i po
tom području su se vrzmali policija i timovi za potragu.”
„Ali su odlazili kući čim bi se smrklo”, primeti Ejstejn. „Niko nije ni
slutio da će nestati još jedna devojka. Ne, tip ne bi mnogo rizikovao
time što bi je opet odveo na Skulerud. A taj kraj mu je očigledno
poznat.”
„Tja”, poče Aune. „Možda je naprosto Bertine pristala da se
prošeta sa njim, ali je insistirala da to bude na Grefsenkolenu?”
„Ali Skulerud je bliži njenom stanu od Grefsenkolena, a u
izveštajima piše da niko od saslušanih nije čuo da je Bertine ikad bila
na Grefsenkolenu.”
 „Možda je ona čula da je tamo lepo”, pokuša Aune. „Odatle bar
imaš pogled. Za razliku od Estmarke, gde je samo šuma sa ponekim
brdašcetom.”
Ejstejn zamišljeno klimnu. „Dobro. Ali jedno nikako ne kapiram.”
Obraćao se Auneu, pošto je izgledalo kao da se Hari odjavio. Sa
dlanom na čelu, zurio je u zid.
„Valjda Bertine nije mogla da odšeta mnogo daleko od kola?
Traže je već preko dve nedelje i ne ide mi u glavu kako kerovi ne
uspevaju da je nanjuše. Pa znate li kako jako psi mirišu? Hoću reći,
koliko oštar njuh imaju? U jednom od Trulsovih izveštaja pominje se
dojava nekog farmera sa imanja Veng u Estmarki. Pre nedelju dana
je javio da je njegov stari, nepokretni buldog lajao u kući onako kako
laje samo kad ima neka crkotina u blizini. Dobro poznajem
Estmarku, jebeš mi sve ako nema šest kilometara od tog imanja do
mesta gde su pronašli Susane Andersen. Ako jedan ker može da
nanjuši leš na pet kilometara, kako ne nalaze Bertine...”
„Ne može.”
Sva četvorica se okrenuše u pravcu tog glasa.
Džibran Seti je spustio knjigu. „Gonič ili nemački ovčar bi mogao.
Ali buldozi imaju, po psećim merilima, vrlo loš njuh. Negde su na dnu
liste. Tako to biva kad se pasmina uzgaja da bi se borila sa bikovima
umesto da lovi, kao što joj priroda nalaže.” Veterinar opet podiže
knjigu. „Naopako, ali ljudima svašta padne na pamet.”
„Hvala, Džibrane”, reče Aune.
Veterinar kratko klimnu.
„Možda je zakopao Bertine”, reče Truls.
„Ili ju je bacio u obližnje jezerce”, predloži Ejstejn.
Hari je piljio u veterinara, a glasovi preostale trojice kao da su se
gubili u daljini. Osetio je da ga podilaze žmarci na vratu.
„Hari!”
„Šta je?”
Bio je to Aune. „Pitali smo te šta ti misliš.”
„Mislim... Ejstejne, imamo li broj telefona tog farmera sa
dojavom?”
„Ne, ali ako se imanje zove Veng, valjda ćemo ga pronaći.”
„Gabrijel Veng.”
„Dobro veče, Veng. Ovde Hansen iz policijske uprave u Oslu.
Imam samo jedno kratko pitanje u vezi sa vašom dojavom od prošle
nedelje. Rekli ste da je vaš pas lajao tako da ste pomislili da se u
blizini nalazi nekakva crkotina ili leš.”
„Da, dešava se da neka životinja ugine i istruli u šumi. Ali onda
sam pročitao da traže tu devojku, a Skulerud je blizu, pa kad je ker
počeo tako naročito da laje i zavija, rešio sam da vam javim. Ali me
niko nije zvao.”
„Izvinite, u ovakvim slučajevima treba vremena da se isprate sve
dojave.”
„Da, da, pa i pronašli ste tu mučenicu.”
„Mene zanima”, tada će Hari, „da li vaš pas i dalje tako laje.”
Farmer je poćutao, čulo se kako diše u slušalicu.
„Veng?”
„Kako ste rekli - Hansen?”
„Tako je. Inspektor Hans Hansen.”
Opet tišina.
„Da.”
„Da?”
„Da, i dalje tako laje.”
„Hvala vam, Veng.”

Sungmin Larsen je posmatrao Kasparova kako prilazi zidu i diže

zadnju nogu. Sungmin je spremno držao kesu u ruci kako bi
prolaznici odmah shvatili da on nipošto ne namerava da ostavi pseći
izmet pred jednom od skupih zgrada u Nobelovoj ulici.
Razmišljao je. Ne toliko o odstranjenom mozgu koliko o činjenici
da je teme bilo ponovo zašiveno. Šta je počiniocu značio taj pokušaj
da sakrije to da je ukrao njen mozak? Lovca na trofeje bi verovatno
bilo baš briga. Da li je čistio za sobom? Pedantan počinilac? To nije
bilo teško zamisliti, ostatak mesta zločina bio je očišćen od svega što
bi inače pronašli. Izuzev pljuvačke na Susaninim grudima. Tu je
ubica napravio gaf. Doduše, neki istražitelji iz grupe smatraju da
pljuvačka mora poticati od nekog trećeg lica, pošto je Susane bila
obučena kada su je pronašli. Ali ako je bio dovoljno pedantan da joj
zašije glavu, zar bi mu bilo teško da je obuče?
Zazvonio mu je telefon. Sungmin je iznenađeno pogledao ime na
ekranu i prihvatio poziv.
„Hari Hule? Otkad se nismo čuli.”
„Vreme leti.”
„Pročitao sam u VG-u da istražujemo isti slučaj.”
„Da. Pokušavam da dobijem Katrinu, ali se ne javlja.”
„Možda uspavljuje dete.”
„Možda. Imam dojavu koju biste hteli odmah da čujete.”
„Da?”
„Upravo sam razgovarao sa vlasnikom jednog gazdinstva u šumi
čiji buldog je nanjušio crkotinu iz šume. Ili leš.”
„Buldog? Pa to mora biti blizu, buldozi...”
„Imaju loš njuh, znam.”
„Da. Crkotina u šumi nije retkost, pa pretpostavljam da govorimo
o Grefsenkolenu?”
„Ne. O Estmarki. Šest-sedam kilometara od mesta na kojem je
pronađena Susane. Naravno, ne mora ništa da znači. Kao što si
rekao, stalno se dešava da neka veća životinja ugine u šumi. Ali hteo
sam da vam javim - mislim, pošto ne uspevate da pronađete Bertine
na Grefsenkolenu.”
„Oki-doki”, reče Sungmin. „Proslediću. Hvala ti na dojavi, Hari.”
„Nema na čemu. Šaljem ti broj telefona tog farmera.”
Sungmin prekide vezu zapitavši se da li je zvučao onoliko
smireno koliko je želeo. Srce mu je tuklo kao doboš, a misli i
zaključci - koji su očito vrebali u pozadini, ali im dotad nije pružio
prostor da se razmašu - survali su mu se poput lavine u glavi. Da li je
moguće da je počinilac ubio Bertine na poznatoj teritoriji, u blizini
mesta na kojem je ubio i Susane? Naravno da je i ranije razmišljao o
tome, ali pitajući se zašto to nije uradio. Tada je odgovor bio
očigledan. Sve je ukazivalo na to da je počinilac imao dogovor da se
nađe s tim devojkama - zašto bi inače otišle same-samcijate negde
gde nikad ranije nisu bile? A pošto su mediji na sva zvona pisali o
nestanku devojke na Skulerudu, počinilac je pozvao Bertine na
sasvim drugi kraj grada kako ona ne bi ništa povezala. Ali dotad
Sungmin nije pomislio, ili bar nije domislio, da je počinilac mogao da
se nađe sa Bertine na Grefsenkolenu, pa da je potom odveze svojim
kolima na Skulerud. Pre polaska ju je morao nagovoriti ili joj zapretiti
da ostavi telefon u svom autu na Grefsenkolenu. Možda joj je prodao
neku romantičnu priču, tipa „hajde da budemo sami negde gde nas
niko neće pronaći”. Da, činilo mu se da je moglo biti tako. Pogledao
je na sat. Pola deset. Moraće da sačeka do ujutru. Šta sad? To je
samo jedna dojava, ko trči za svakom sirenom u istrazi ubistva, rano
će posustati. Pa opet. Nije Sungminu samo vlastita intuicija govorila
da se previše toga uklapa, zvao ga je glavom i bradom Hari Hule
zato što misli isto to. Da, Hari je pomislio sve isto kao i on sada.
Sungmin pogleda Kasparova. Usvojio je penzionisanog
službenog psa koji je nadživeo prethodnog vlasnika. Poslednje dve
godine su ga mučili kukovi i nije voleo da ide daleko i uzbrdo. Ali za
razliku od buldoga, labrador retriveri su vodeći po njuhu u psećem
svetu.
Telefon je zavibrirao. Sungmin pogleda ekran. Stigao mu je broj
telefona uz prezime Veng.
Bilo je pola deset. Kad bi odmah seo u auto, sigurno bi stigao za
pola sata.
„Idemo, Kasparove!” Sungmin povuče povodac, dlanovi su mu se
već znojili od adrenalina.
„Hej ti tamo!”, zagrme glas sa zamračenog balkona šireći odjek
među otmenim fasadama. „U ovoj zemlji čistimo govna za sobom!”
 Osamnaesto poglavlje

Utorak. Parazit

„Paraziti”, poče Prim prinoseći viljušku ustima. „Od njih umiremo i od

njih živimo.” Žvakao je. Hrana je imala teksturu sunđera i bila je,
uprkos svim začinima, prilično bezukusna. Podigao je čašu,
nazdravio gošći i sprao gutljajem crnog vina težak zalogaj iz usta.
Prislonio je dlan na grudi i sačekao da proguta do kraja, pa je
nastavio. „A svi mi smo paraziti. Ti, ja, oni napolju. Bez domaćina
poput nas, paraziti bi umrli, ali i bez parazita bi domaćini pomrli.
Postoje, naime, dobri i loši paraziti. Oni dobri su, na primer, larve
koje muva ispljune u leš i koje ga prožderu za tili čas.” Praveći
grimasu, Prim odreza još jedan zalogaj i poče da žvaće. „Da to ne
rade, bukvalno bismo gacali po leševima i crkotinama. Ne, ne šalim
se. Čista matematika. Da nije muve, za nekoliko meseci bismo se
pogušili od otrovnih isparenja. Zatim postoje i zanimljivi paraziti koji
nisu mnogo korisni, ali nisu ni štetni. Na primer, Cymothoa exigua.
Mokrica jezikožder.”
Prim ustade i priđe akvarijumu.
„To je toliko zanimljiv parazit da sam ga ubacio Bosu. Parazit se
zakači ribi za jezik i pije joj krv sve dok jezik ne uvene i ne nestane.
Onda se mokrica zakači za patrljak od jezika i nastavlja da pije krv,
raste i razvije se do veličine novog jezika.”
Prim zavuče ruku u vodu da uhvati ribicu. Doneo ju je do stola,
otvorio joj usta stiskom vilice i prineo je gošćinom licu.
„Vidiš li je? Vidiš li mokricu? Vidiš li kako ima očice i ustašca?”
 Požurio je da vrati ribicu u akvarijum.
„Mokrica - zovem je Lisa - potpuno funkcioniše kao jezik, tako da
Bosu nije tako loše. Život ide dalje, zar ne, a bar ima društvo. Teže je
rešiti se zlih parazita, a ovaj ovde ih je pun...”
Uperio je prstom u ružičastog puža kog je stavio između njih na
trpezarijski sto.

„Živim sam sa psom”, reče Veng nameštajući farmerke ispod trbuha.

Sungmin pogleda buldoga, koji je spavao na podu u uglu kuhinje.
Samo je podigao glavu i škriputavo zadahtao.
„Pre dve godine sam nasledio imanje od oca, ali žena nije htela
da živi u šumi, pa je i ostala u stanu na Manglerudu.”
Sungmin klimnu ka psu. „Ženka?”
„Da. Navadila se da trči za automobilima, liče joj na bikove ili ko
će ga znati. U svakom slučaju, za jedan se bila zakačila i slomila
kičmu. Ali i dalje laje kad čuje motor...”
„Da, čuli smo je. Ali, ako sam dobro shvatio, laje i kad nanjuši
mrtve životinje?”
„Da, rekao sam to Hansenu.”
„Kom Hansenu?”
„Onom inspektoru koji je zvao.”
„A, tom Hansenu. Ali sad ne laje.”
„Ne, nanjuši ga samo kad duva jugoistični vetar.” Veng uperi
prstom u noć.
„Imate li nešto protiv da moj pas i ja malo pronjuškamo?”
„Poveli ste psa?”
„U autu je. Labrador.”
„Samo izvolite.”

„Dakle.” Prim je sačekao da vidi uživa li njenu punu pažnju. „Ovaj

pužić deluje nevino? Čak je i lep. Zbog ove boje dođe ti da ga
poližeš kao lilihip. Ali to nipošto ne bih savetovao. Vidiš, i puž i
njegova sluz su prepuni pacovskih plućnih crva, pa nipošto ne bi
trebalo da je koristimo kao preliv.” Prim se zasmejao. Ona se, kao i
inače, nije smejala, već samo smeškala.
 „Čim uđe u telo, prodire u krvotok. A znaš li šta mu je cilj?” Prim
se lupnu kažiprstom po čelu. „Ovo. Mozak. Naprosto obožava da
jede mozak. Jasno mi je da je mozak hranljiv i pogodan za polaganje
jaja. Ali baš i nije ukusan.” Pogledao je tanjir i prezrivo coknuo. „Šta
ti kažeš?”

Kasparov je luđački vukao povodac. Uveliko su napustili stazu.

Ranije tog dana se bilo naoblačilo i sada je jedini izvor svetlosti bila
Sungminova baterijska lampa. Snop je udario o zid od stabala i
niskih grana zbog kojih je Sungmin morao da se sagne. Izgubio je
svaku predstavu o vremenu i razdaljini. Čuo je kako Kasparov dahće
pod tepihom od paprati, ali ga nije video, pa mu se činilo da ga
nekakva nevidljiva sila odvlači u sve gušću tamu. Moglo je da
sačeka, stvarno je moglo. Pa zašto onda? Da bi sam pobrao zasluge
za pronalaženje Bertine? Ne. Ne, valjda nije bilo toliko banalno. Pre
će biti ta njegova stara osobina da čim ga nešto zanima, mora
odmah da zna, čekanje mu je nepodnošljivo.
Ali sada se pokajao. Nije samo strepeo od toga da može
kontaminirati mesto zločina ako se po mraku saplete o leš. Zapravo
se plašio. Da, smeo je to sebi da prizna. U tom trenutku opet je bio
onaj dečačić koji je tek stigao u Norvešku i koji se plašio mraka, nije
znao tačno čega se plaši, ali mu se činilo da svi drugi, roditelji koji su
ga usvojili, nastavnici, deca iz ulice - da svi oni to znaju. Oni su znali
nešto što on sam nije znao o sebi, o svojoj prošlosti, ako je to bilo to.
Novi roditelji mu nisu ispričali nikakvu dramatičnu priču o njegovim
biološkim roditeljima niti o njegovom usvajanju. Ali od tog dana bio je
opsednut time da sazna. Da sazna sve. Da sazna nešto što oni, što
drugi ne znaju.
Povodac se opustio. Kasparov je stao.
Sungminu je zalupalo srce kada je uperio baterijsku lampu i
razgrnuo paprat.
Kasparov je priljubio njušku uza zemlju. Svetlosni krug je
pronašao ono što je njušio.
Sungmin čučnu da podigne nešto što mu je u prvi mah ličilo na
praznu kesu od čipsa, ali je onda prepoznao logo i shvatio zašto je
Kasparov stao. Bila je to kesica Hilmanovog praška protiv parazita
koji je Sungmin davao Kasparovu kada je imao gliste. Zahvaljujući
nekom dodatku, psi su obožavali ukus tog praška i Kasparov bi, čim
bi ugledao kesicu, toliko zamahao repom da se Sungminu činilo
kako će poleteti. Sungmin je podigao kesicu sa zemlje, zgužvao je i
strpao u džep.
„Kasparove, hajdemo kući. Večera.”
Kasparov pogleda svog vlasnika kao da je razumeo njegove reči,
ali da misli da je vlasnik poludeo. Okrenuo se, Sungmin oseti jak
trzaj i shvati da pregovora nema i da ide pravo onamo kuda uopšte
više nije želeo da ode.

„Zapanjujuće je to što kad paraziti stignu do mozga, počnu da

preuzimaju vlast nad tobom”, govorio je Prim. „Upravljaju tvojim
mislima. Tvojim željama. A parazit ti naređuje da radiš ono što će mu
obezbediti opstanak. Postaješ poslušan vojnik koji će otići i u smrt
ako se to traži od njega.” Prim uzdahnu. „A vrlo često se upravo to
traži.” Izvio je obrve. „Misliš li da su to samo horor priče, naučna
fantastika? Znaj da takvi paraziti uopšte nisu retkost. Inficirani često
žive i umru i ne znajući da je parazit tu, baš kao što je verovatno
slučaj sa Bosom i Lisom. Mislimo da se trudimo, radimo i žrtvujemo
za porodicu, zemlju, svoju zaostavštinu. A zapravo sve radimo za
parazita, pijavicu koja nam je zasela u mozgu i odlučuje o svemu.”
Dolio im je vina u čaše.
„Moj očuh je optuživao moju majku da je jedan takav parazit. Da
je počela da odbija uloge zato što su joj njegove pare omogućile da
sedi kod kuće i da se opija. To, naravno, nije bilo tačno. Kao prvo,
nije odbijala uloge, nego su prestali da joj ih nude. Zato što se opijala
kod kuće, pa je zaboravljala tekst. Moj očuh je bio vrlo bogat čovek i
najblaže rečeno ne bi bankrotirao ma koliko da je moja majka pila.
Osim toga, parazit je bio on. On je prodro mojoj majci u mozak i
terao ju je da vidi stvari onako kako je on želeo da ih ona vidi. Zato
nije videla šta je radio meni. A bio sam mali, mislio sam da, kao otac,
ima pravo da traži tako nešto od svog sina. Ne, ne, nisam mislio da
svi šestogodišnjaci moraju da se skidaju za očeve i da ih
zadovoljavaju pod pretnjom da će im ubiti majku ako bilo kome
zucnu o tome. Ali sam se plašio. Zato nisam ništa rekao, ali sam
pokušao da majci pokažem šta se dešava. U školi su me uvek zezali
zbog zuba i zbog... pa, valjda zato što se na žrtvama zlostavljanja to
vidi. Zvali su me Pacov. Ali onda sam počeo da lažem i kradem.
Bežao sam iz škole, bežao od kuće i drkao muškarcima po javnim
klozetima za pare. Jednog sam i opljačkao. Ukratko, očuh je živeo u
majčinom i u mom mozgu, nagrizajući ga malo-pomalo. Kad smo
kod toga...”
Prim nabode na viljušku i poslednji zalogaj sa tanjira. Uzdahnuo
je. „Ali sada je, Bertine, tome došao kraj.” Vrteći viljušku, zagledao je
bledoružičasto parčence. „Sada sam u mozgu ja, i ja zapovedam.”

Sungmin je trčao da sustigne Kasparova, koji je vukao sve jače. Pas

je krkljao kao da mu je nešto zastalo u grlu.
Sungmin je počeo da radi ono što je naučio u istražiteljskoj
karijeri. Kada bi bio gotovo siguran u neku pretpostavku, pokušao bi
da okrene sve naglavačke. Šta ako je upravo ono što je odbacio kao
nemoguće, zapravo bilo moguće? Da li je, na primer, Bertine
Bertilsen mogla biti živa? Možda je pobegla, otišla u inostranstvo.
Možda ju je neko oteo i zaključao u podrum ili neki stan, možda je
baš u tom trenutku bila sa počiniocem.
Utom izbiše na proplanak u šumi. Svetlost baterijske lampe
obasjala je vodu. Jezerce. Kasparov je vukao Sungmina ka vodi.
Svetlost je poskakivala po povijenoj brezi na obali. Sungmin u
magnovenju ugleda nešto što mu je ličilo na granu koja dotiče vodu,
kao da se drvo sagnulo da pije. Uperio je lampu ka toj grani. To nije
bila grana.
„Ne!”, viknu Sungmin privlačeći Kasparova k sebi. Odjek
njegovog povika se vratio sa suprotne obale jezerceta.
Bio je to leš.
Visio je savijen u kukovima preko najniže brezine grane.
Gola stopala su gotovo dodirivala površinu vode. Poput Susane,
ta žena - odmah je video da je reč o ženi - nije imala odeću na
donjem delu tela. I stomak joj je bio razgolićen, pošto joj se haljina
bila zadigla do grudnjaka i prekrivala joj je, presamićenoj, glavu,
ramena i ruke. Ispod su virili samo ručni zglobovi, a prsti su bili
uronjeni u vodu. Sungmin se odmah ponadao da u toj bari ne žive
ribe.
Kasparov je mirno sedeo. Sungmin ga potapša po glavi.
„Bravo, kuco!”
Izvadio je telefon iz džepa. Još na imanju je domet bio loš, a tu je
telefon pokazivao samo jednu crticu. GPS je pak radio, i dok je
beležio koordinate, Sungmin shvati da se već prebacio na udisanje
ustima. Smrad nije bio strašan, ali je njegov mozak - posle nekoliko
ne toliko prijatnih iskustava - počeo to nehotično da radi čim bi
shvatio da se nalazi u blizini leša. Mozak je takođe shvatio i da
Sungmin neće moći da utvrdi da li je to Bertine Bertilsen ako ne
bude namestio baterijsku lampu na zemlju, uhvatio se jednom rukom
za stablo, nagnuo se nad vodu i zadigao haljinu da joj vidi lice. U tom
slučaju se moglo desiti da dotakne isto mesto kao i počinilac i tako
upropasti otisak prsta.
Onda se setio tetovaže. Logo Luja Vitona. Uperio je baterijsku
lampu u njene gležnjeve. Bili su strašno beli na jarkoj svetlosti, kao
da je celo to telo od snega. Ali logo nije video. Šta sad to znači?
Iz tame se oglasila sova, ili je bar on pomislio kako to mora biti
sova. Nije se videla spoljna strana leve noge, a možda se tetovaža
baš tu nalazila. Pošao je duž obale dok nije pronašao pravi ugao, pa
je ponovo uperio svetlost.
Eto ga. Crno na kao sneg belo. Slovo L preko slova V.
Bila je to ona. Morala je biti ona.
Ponovo je uzeo telefon i pozvao Katrinu Brat. I dalje se nije
javljala. Bilo je čudno. Mogla je izabrati da se ne javi Hariju Huleu, ali
kad rukovodiš istragom, nepisano pravilo je da si uvek dostupan za
svoje najbliže saradnike.

„Onda, Bertine, shvataš da je preda mnom važan zadatak.”

Prim se nagnuo preko stola i dotakao joj obraz.
„Žao mi je što si bila deo tog zadatka. I žao mi je što te sad
moram napustiti. Ovo nam je poslednje veče. Iako znam da me želiš,
ti nisi ona koju volim. Eto, uspeo sam da ti kažem. Reci mi da mi
praštaš. Ne praštaš mi? Molim te, mila.” Tiho se nasmejao. „Možeš
se protiviti, Bertine Bertilsen, ali znaš da te u svakom trenutku mogu
upaliti najmanjim dodirom.”
Uradio je to, nije mogla da ga spreči. Naravno, zasijala je za
njega. Poslednji put, pomislio je podižući čašu da nazdravi rastanku.

Sungmin je pozvao forenzičare i oni su već bili na putu da izvrše

uviđaj. Preostalo mu je da sedi na panju i čeka. Počešao se po licu.
Komarac. Ne. Crne muve. Mušice koje sišu krv čak i većim
insektima. Ugasio je lampu da prištedi bateriju. Leš nad vodom se
samo nazirao.
Bila je to ona. Morala je to biti ona.
Pa opet.
Pogledao je na sat, već je gubio strpljenje. I gde je Katrina, zašto
mu se ne javlja?
Pronašao je dugačak, tanak štap. Upalio je baterijsku lampu i
namestio ju je na zemlji, pa je sišao do same obale i uhvatio štapom
rub haljine. Zadizao ju je, polako. Ugledao je gole nadlaktice,
očekivao je da vidi i smeđu kosu koja je na slikama bila dugačka i
puštena. Da je nije vezala? Da nije...
Sungmin huknu. Kao sova. Odjednom je izgubio kontrolu, taj
zvuk mu se oteo, štap je pao u vodu, a haljina opet pala, kao da
sakriva ono što se desilo. Ono čega nema.

„Sirotice”, prošaputa Prim. „Tako si lepa. A opet, odbacio sam te.

Nije to fer.”
Nije joj ispravio glavu pošto je pre dve večeri lupio rukom o sto,
pa se bila nagnula na jednu stranu. Glava je bila nabijena na vrh
podne lampe koju je postavio ispred stolice na drugoj strani stola.
Kada bi stisnuo dugme na gajtanu koji je išao preko stola, sijalica od
60 vati u Bertininoj glavi bi se upalila, obasjala očne duplje i obojila
iznutra zube u otvorenim ustima plavičastom svetlošću. Nekog s
malo manje mašte bi taj prizor podsetio na izdubljenu bundevu za
Noć veštica, ali u očima malo maštovitijeg čoveka Bertine bi cela - ili
bar onaj deo nje koji se nije nalazio na obali jednog jezerceta u
Estmarki - zasijala, ozarila se; da, lako bi se moglo zamisliti da ga
voli. A Bertine ga je stvarno volela, ili bar želela.
 „Ako ti je za utehu, više sam uživao s tobom nego sa Susane”,
tada će Prim. „Imaš lepše telo i...” Liznuo je viljušku. „Više mi se
sviđa tvoj mozak. Ali...” Izvio je glavu u stranu i pogledao je bolećivo.
„Morao sam ga pojesti zbog opstanka. Zbog jaja. Zbog parazita.
Zbog osvete. Jedino tako se mogu zaceliti. Jedino tako mogu biti
voljen zbog onog što jesam. Znam, zvuči malo pompezno. Ali tako
je. Zar ne želimo svi mi da budemo voljeni?”
Stisnuo je kažiprstom prekidač. Sijalica u glavi se ugasila i
prostorija je opet utonula u polutamu.
Prim uzdahnu. „Da, i plašio sam se da ćeš tako reagovati.”
 Devetnaesto poglavlje

Utorak. Zvona

Katrina je slušala Sungmina.

Žmureći, zamišljala je mesto koje joj on opisuje. Odgovorila je
kako ne mora dolaziti lično, kako će poslati dvoje svojih istražitelja, a
sama će pogledati fotografije sa uviđaja. Izvinila se što se nije
javljala na telefon, bila je isključila zvuk dok je uspavljivala sina, pa je
očito toliko lepo otpevala Plavca da je i samu sebe uspavala.
„Možda previše radiš”, reče Sungmin.
„Nije možda, nego sigurno”, na to će Katrina. „Ali to važi i za sve
vas ostale. Sazvaćemo konferenciju za štampu za sutra u deset. A
Sudskoj ću tražiti prioritet za ovo.”
„U redu. Laku noć.”
„Laku noć, Sungmine.”
Prekinula je vezu i nastavila da pilji u telefon.
Bertine Bertilsen je bila mrtva. To su očekivali. Sada su pronašli
njeno telo. Tome su se nadali. Mesto i način na koji su je pronašli
potvrdili su podozrenje da je počinilac jedan te isti. Toga su se plašili.
Naime, to je značilo da može doći do novih ubistava.
Kroz otvorena vrata spavaće sobe začulo se kmečanje. Rekla je
sebi da će sačekati da vidi hoće li prestati, ali se nije suzdržala, već
je ustala od kuhinjskog stola i prikrala se vratima. Unutra je bilo tiho,
čulo se samo Gertovo ravnomerno disanje. Slagala je Sungmina.
Negde je pročitala da u proseku čujemo oko dvesta laži dnevno, od
kojih većinu, srećom, čine bezazlene laži, one koje pokreću
zupčanike društvenog života. I ovo je bila jedna takva laž. Katrina je
zaista bila stišala telefon dok je uspavljivala dete, ali nije tom prilikom
i zaspala. Zvonjenje nije ponovo uključila zato što ju je Arne po
pravilu zvao odmah posle uspavljivanja, jer je znao da je tada
dostupna. Bilo je to zapravo lepo od njega, želeo je da čuje kako je
protekao njen dan, da sluša o njenim malim radostima i nerviranjima.
Razume se, u poslednje vreme, s nestankom tih devojaka, uglavnom
bi podelila s njim ovo drugo. Ipak, saslušao bi je strpljivo i postavio
dodatna pitanja kako bi pokazao da ga to iskreno zanima - pružao joj
je podršku kao pravi drug - i potencijalni partner. Međutim, te noći
nije imala snage za to, želela je da bude nasamo sa svojim mislima.
Unapred je rešila da i Arneu posluži istu tu bezazlenu laž kada je
sutradan bude pitao. A razmišljala je o Hariju i Gertu, o rešenju za tu
situaciju. Naime, videla je u Harijevim očima isto što i u Bjernovim -
beznadežnu zaljubljenost kad je ugledao svog sina. Bjernovog i
Harijevog sina. Koliko je smela i mogla da uključi Harija? Sama
Katrina je želela da ona i njen sin imaju što manje dodira sa Harijem
i njegovim životom. Ali šta je sa Gertom? Zar je imala pravo da mu
oduzme još jednog oca? Nije li i njen otac bio labilna pijanica, ali ga
je ipak volela na svoj način i nikad ga se ne bi odrekla?
Kad se spremala da legne, pogledala je telefon u nadi da neće
zateći poruke. Ali zatekla ih je. Jedna je bila od Arnea - izjava ljubavi
na kakvu mlađe generacije očito nisu gadljive:
Katrina Brat, ti si Žena, a ja sam Muškarac koji te voli. Laku noć.
Primetila je da je poruku poslao nedavno i da zapravo nije ni
pokušavao da je dobije dok je telefon bio isključen. Verovatno je i on
imao neka svoja posla.
Druga poruka bila je od Sungmina. Njegov stil joj je bio bliži:
Pronašao Bertine. Javi se.
Katrina je prešla u kupatilo, dohvatila četkicu za zube. Pogledala
se u ogledalu. Ti si Žena - kako da ne. Ali dobro, boljim danima bi se
i mogla složiti.
Iscedila je pastu iz tube, vraćajući se u mislima na Bertine
Bertilsen i Susane Andersen. I na onu - zasad bezimenu - koja može
postati sledeća u nizu.
Sungmin je čistio sako od tvida mekanom četkom za odelo. Bio je to
nepromočivi, lovački sako - shooting jacket - marke Alan Pejn koji
mu je Kris poklonio za Božić. Posle razgovora sa Katrinom otkucao
mu je poruku za laku noć. Isprva ga je nerviralo što bi uvek on prvi
pisao, a Kris samo odgovarao, ali mu to više nije smetalo. Kris je
naprosto bio takav, bilo mu je potrebno da misli kako je on glavni. No
kad bi Sungmin jedne večeri propustio da mu piše, znao je da bi Kris
sutradan dramio i zapitkivao ga telefonom da li je sve u redu, da li je
upoznao nekog novog ili mu je Kris dosadio.
Sungmin je posmatrao kako jeline iglice padaju na pod. Zevnuo
je. Znao je da će spavati te noći, da ga ono što je doživeo te večeri
neće proganjati u snovima. Kolega iz Centrale Kriminalističke policije
je tu njegovu sposobnost da se isključi pripisao manjku empatije,
uporedivši Sungmina sa Harijem Huleom, koji je navodno patio od
parosmije, poremećaja zahvaljujući kojem njegov mozak nije
registrovao zadah leševa, pa je Hari Hule nesmetano obavljao
uviđaje od kojih bi se njegovim kolegama prevrtala utroba. Sungmin
nije mislio da pati od nekakvog poremećaja, već da poseduje
sposobnost kompartmentalizacije, nemešanja različitih svetova. Dok
je čistio našivene džepove, napipao je nekakav predmet u jednom
od njih, pa ga je izvadio. Bila je to prazna Hilmanova kesica. Već je
hteo da je baci u đubre, kada se setio kako mu je veterinar jednom,
kada su se Kasparovu bile vratile gliste, preporučio tretman protiv
parazita drugog proizvođača, budući da je Hilman sadržao neku
supstancu koja je u međuvremenu postala zabranjena u Norveškoj.
Bilo je to pre bar četiri godine. Sungmin okrenu kesicu. Na poleđini je
pronašao ono što je tražio. Datum proizvodnje i rok trajanja.
Kesica je bila proizvedena prethodne godine.
Ponovo je okrenuo kesicu. Pa šta? Neko je kupio sredstvo u
inostranstvu i doneo ga kući, možda čak i ne znajući da je to
protivzakonito. Pitao se da li da baci kesicu. Pronašao ju je
stotinama metara od leša i bilo je vrlo malo verovatno da je počinilac
vodio psa sa sobom. Ipak, kršenje zakona predstavljalo je nekakvu
vezu. Ko jednom prekrši pravila, prekršiće ih ponovo. Sadistički
serijski ubica počne od ubijanja malih životinja, miševa i pacova.
Podmetanja manjih požara. Onda prelazi na mučenje i ubijanje većih
životinja. Paljenje napuštenih objekata...
 Sungmin je presavio kesicu.

„Pizde mu đavolje!”, vrisnu Mona Do piljeći u telefon.

„Šta je bilo?”, upita Anders. Prao je zube u kupatilu sa otvorenim
vratima.
„Dagblade!”
„Ne moraš da se dereš. A đavo nema...”
„Pizdu. Otkud ti znaš, šoviniste. Voge piše da je Bertine Bertilsen
pronađena mrtva. Ubijena. Na imanju Veng u Estmarki. Nekoliko
kilometara od mesta na kojem su pronašli Susane.”
„Auh.”
„Auh, nego šta. Auh, u kom izjebanom devetom krugu pakla ta
vest prvo stigne do Dagbladea, a ne do nas?”
„U paklu verovatno nema...”
„Toliko jebanja? Ima, nego šta. Tamo te jebu u dupe, u uši i u nos
i verovatno znaš da je od toga gore samo da radiš za VG, pa da te
uvek izjebe Teri Voge. Pizde mu đavolje!”
Bacila je telefon na krevet, a Anders se zavukao pod pokrivač i
privio uz nju.
„Jesam li ti rekao da me pali kad...”
Zamahnula je prema njemu. „Anderse, nisam raspoložena.”
„... kad nisi raspoložena.”
Odgurnula je njegovu navalentnu ruku, ali joj je na usnama igrao
smešak kad je opet dohvatila telefon. Ponovo je pročitala vest. Voge
bar nije imao detalje sa lica mesta, pa se očigledno nije bio čuo s
nekim ko je prisustvovao uviđaju. Ali kako je tako brzo saznao da su
pronašli telo? Da se nije naprosto protivzakonito dokopao motorole,
pa je zaključivao šta se dešava samo na osnovu šturih, dopola
šifrovanih poruka kojima su se policajci služili zato što su znali da ih
uvek sluša neko ko ne treba? Onda bi Voge to doterao, ponešto
pridodao i sklepao mešavinu činjenica i izmišljotina koja je nekako
ipak mogla da prođe kao novinarstvo? To je bar dosad radio.
„Natuknuli su mi da i ja zatražim insajderske informacije od tebe”,
rekla je.
„Stvarno? Jesi li im rekla da, nažalost, ne učestvujem u toj istrazi,
ali da ću se lako prodati za razuzdan seks?”
 „Anderse, prekini, ovo je moj posao!”
„I zato misliš da bi trebalo da ja ugrozim svoj tako što ću ti davati
besplatne informacije?”
„Ne! Samo mislim... da je to prokleto nepravedno!” Mona prekrsti
ruke. „Vogea neko kljuka informacijama, dok ja ovde... skapavam.”
„Nepravedno je to...” Anders se uspravio u krevetu i nastavio
tonom koji više nije bio šaljiv, „što devojke u ovom gradu ne mogu da
izađu a da im ne preti silovanje i ubistvo. Nepravedno je što Bertine
Bertilsen leži mrtva u Estmarki dok neko dvoje ovde raspredaju o
tome kako nije fer što je neki novinar prvi objavio vest ili što je
Odeljenju pao procenat rasvetljenih slučajeva.”
Mona proguta pljuvačku.
I klimnu.
Bio je u pravu. Naravno da je bio u pravu. Progutala je ponovo
pljuvačku, trudeći se da s njom proguta i pitanje koje joj je naviralo:
Možeš li da se čuješ s nekim ko je bio na uviđaju?

Helene Red je ležala u krevetu i piljila u tavanicu.

Markus je želeo bračni krevet u obliku kapljice. Tri metra sa dva i
po u najširem delu. Negde je, naime, pročitao da smo potekli iz kapi,
iz vode, i da nesvesno težimo da se vratimo tome, pa nam oblik
kapljice donosi sklad i miran san.
Uspela je da ne prasne u smeh, ali i da izdejstvuje četvrtastu
luksuznu postelju od metar osamdeset sa dva i deset. Što je više
nego dovoljno za dvoje. I previše za jedno.
Markus je noćio u svom stanu na Frogneru, kao i skoro svake
večeri. Ili je bar ona tako mislila. Nije joj nedostajao Markus u
krevetu, njegovo prisustvo već uveliko nije bilo uzbudljivo, pa ni
poželjno. Kijanje i šmrkanje bilo se samo pogoršalo, a pride je
ustajao po četiri puta noću da piški. Uvećana prostata, ne nužno i
rak, ali nešto što je očito pogađalo više od polovine muškaraca koji
prevale šezdesetu. A verovatno su ga čekale i gore stvari.
Ne, njoj nije nedostajao Markus, već neko. Nije znala ko, ali te
večeri je čežnja bila jača nego inače. Postojao je valjda neko i za
nju, neko ko će je voleti i kome bi ona mogla da uzvrati ljubav?
Valjda to nije toliko komplikovano? Ili je pak živela u zabludi?
 Prevrnula se na bok. Još od prethodne večeri joj je bilo zlo.
Povraćala je i imala blago povišenu temperaturu. Uradila je kućni
test na virus, ali je bio negativan.
Pogledala je kroz prozor u naličje novoizgrađenog Munkovog
muzeja. Niko od njih koji su te stanove u zalivu kupili u izgradnji nije
znao da će muzej biti tako velik i ružan. Prevario ih je projekat na
kojem je muzej imao staklenu fasadu i bio prikazan samo iz jednog
ugla; niko nije ni slutio da će im pred prozorima niknuti nešto nalik na
severni zid iz Igre prestala. Ali tako to biva, stvari ne ispadnu onakve
kakve smo očekivali ili kakve su nam obećali, sam si sebi kriv što si
naseo. Sada su svi živeli u senci te građevine, ali bilo je kasno.
Spopao ju je novi nalet mučnine. Žurno je ustala iz kreveta.
Kupatilo je bilo na drugom kraju prostorije, ali predaleko! Samo je
jednom bila u Markusovom stanu na Frogneru. Bio je mnogo manji,
ali je poželela da živi tu. Sa... nekim. Jedva je stigla do šolje kad joj
je sadržaj utrobe poleteo napolje.

Harija je poruka zatekla za šankom Tifa.

Hvala na dojavi. Srdačan pozdrav, Sungmin.
Hari je već video vest na stranici Dagbladea. Dotad je to bio
jedini portal koji ju je objavio, što je značilo samo jedno: policija još
nije izdala zvanično saopštenje, a taj novinar Teri Voge imao je neki
svoj izvor. To što je vest procurila nipošto nije mogao biti taktički
potez policije - neko je, dakle, u razmenu za novac ili druge usluge
služio kao doušnik tom Vogeu. Bila je to češća pojava nego što se
mislilo, i Hariju su svojevremeno novinari nudili novac. Međutim,
takva trgovina retko bude raskrinkana zato što novinari nikad ne
objavljuju informacije koje bi ukazale na to ko je njihov doušnik. Time
bi, naime, presekli granu na kojoj oboje sede. Ipak, pošto je pročitao
više članaka o toj istrazi, Hari je zaključio da je taj Voge previše alav
i da će mu se to pre ili kasnije obiti o glavu. Tačnije, ne njemu, Voge
će proći nekažnjeno, možda će čak i sačuvati profesionalni ugled.
Doušnik će proći mnogo gore, ali on - ili ona - očito nije bio svestan
rizika, budući da je uporno prosleđivao saznanja Vogeu.
„Da li ste za još jedno?” Šanker je posmatrao Harija, zapravo je
spremno čekao sa grlićem flaše iznad prazne čaše od viskija. Hari
pročisti grlo. Jednom. Dvaput.
Da, hvala, pisalo je u scenariju. U lošem scenariju za film u kojem
je Hari već toliko puta igrao jedinu ulogu koju je znao.
Onda se - kao da je uslišio molbu za milost u Harijevom pogledu
- konobar okrenuo prema gostu koji mu je mahnuo sa drugog kraja
šanka i otišao odnoseći flašu sa sobom.
Iz tame su se oglasila zvona na Gradskoj većnici. Bližila se
ponoć. Imaće još šest dana uz vremensku razliku od devet sati
između Osla i Los Anđelesa. Malo je to bilo vremena, ali pronašli su
Bertine, a novo telo moglo je doneti nove dokaze i prekretnicu u
istrazi. Morao je tako da razmišlja. Pozitivno. Nije bio tome sklon,
naročito ne nerealnim nadanjima kakva je ta situacija zahtevala, ali
nipošto mu nisu trebali ni beznađe ni apatija. Ni njemu, ni Lusil.
Kada je izašao iz bara u mračni hodnik, na kraju tog tunela je
ugledao svetlost. Kad se približio, shvatio je da ta svetlost dolazi
kroz otvorena vrata lifta koji je neka prilika zadržavala da ne krene.
Kao da čeka Harija. Ili nekog drugog, već je bila tu kad se Hari
pojavio na hodniku.
„Samo vi idite”, doviknuo je odmahnuvši rukom. „Ja ću
stepeništem.”
Čovek je zakoračio unatraške u lift i svetlost ga je obasjala. Hari
je stigao da vidi svešteničku kragnu, ali ne i njegovo lice, pre nego
što su se vrata zatvorila.
Bio se preznojio kada je stigao do sobe. Okačio je odelo na
vešalicu i legao u krevet. Pokušao je da odagna brigu za Lusil.
Odlučio je da te noći sanja neki lep san o Raheli. O vremenu kad su
živeli zajedno i svake večeri odlazili zajedno u krevet. O vremenu
kada je hodao po vodi, po čvrstom, debelom ledu. Premda je uvek
očekivao da čuje krckanje i ugleda pukotinu, uspevao je da živi za
trenutak. Oboje su tako živeli, kao da su znali da će njihovo
zajedničko vreme isteći. Ne, nisu živeli svaki dan kao da im je
poslednji, već kao da im je prvi. Kao da stalno iznova otkrivaju jedno
drugo. Da li je sad preterivao, ulepšavao uspomenu o tome kako im
je bilo? Možda i jeste, pa šta? Zar je ikad imao vajde od realizma?
Zažmurio je. Pokušao je da je prizove, da prizove prizor njene
zlatne kože na beloj posteljini. Umesto toga, ugledao je njenu bledu
kožu spram lokve krvi na kuhinjskom podu. I Bjerna Holma kako pilji
u njega u autu dok na zadnjem sedištu plače beba. Hari otvori oči.
Zaista, ima li vajde od realizma?
Telefon je ponovo zabrujao. Sad je to bila poruka od Aleksandre.
Imaću analizu DNK do ponedeljka. Odgovara mi subota za spa i
večeru. Terse akto je dobro mesto.
 Dvadeseto poglavlje

Sreda

„Trebalo bi onda da bude jasno”, reče Aune spuštajući svoju kopiju

policijskog izveštaja na pokrivač. „Sve ovde je klasično. Posredi je
ubistvo seksualne prirode sa ubicom koji će s velikom verovatnoćom
to ponoviti ukoliko ga neko ne zaustavi.”
Trojica pored kreveta klimnuše, i dalje udubljeni u svoje kopije.
Hari je prvi pročitao i podigao glavu, čkiljeći na jutarnjem suncu
koje je probijalo kroz prozor.
Onda je čitanje završio i Ejstejn. Pustio je da mu naočare za
sunce skliznu sa čela na oči.
„Ajde više, Berntsene”, rekao je, „valjda si ga već jednom čitao.”
Truls groknu u odgovor, pa odloži papire. „Šta ćemo ako je ovo
igla u plastu sena?”, pitao je. „Zatvaramo radnju i prepuštamo
Bratovoj i Larsenu da završe posao?”
„Ne još”, reče Hari. „Ovo zapravo ništa ne menja, i očekivali smo
da je Bertine ubijena na sličan način kao i Susane.”
„Ali moramo biti iskreni i priznati da ovo ne govori u prilog tvojoj
intuitivnoj pretpostavci o racionalnom ubici sa racionalnim motivom”,
primeti Aune. „Ne moraš baš seći glave žrtvama i krasti im mozak da
bi naveo policiju na teoriju da je to ubistvo seksualne prirode sa
nasumičnim žrtvama. Postoje drugi i manje naporni načini da se telo
oskrnavi koji bi odavali manje-više isti utisak da ubica nasumično
bira žrtve.”
„M-hm.”
 „Nemoj ti meni m-hm, Hari. Saslušaj me. Ubica je sigurno proveo
mnogo vremena na licu mesta i rizikovao je više nego što bi morao
da mu je cilj bio samo da skrene policiju na pogrešan trag. Njegov
trofej su mozgovi, a to što je ovog puta samo odsekao žrtvi celu
glavu umesto da joj testeriše lobanju i posle zašiva kožu na licu
mesta, klasičan je primer učenja. Hari, ako ovo zvuči, miriše i izgleda
kao ritualno ubistvo sa čitavim rasponom seksualnih prizvuka i
tonova, onda ono to i jeste.”
Hari polako klimnu. Okrenuo se prema Ejstejnu, koji uzviknu
„hej!” kada mu je Hari skinuo naočare sa glave i stavio ih sebi na
glavu.
„Nisam hteo ništa da ti kažem”, poče Hari. „Ali ove si ti meni
ukrao. Jednom sam ih ostavio u kancelariji Dželosija posle one tvoje
pauer-pop večeri kad nisi hteo da pustiš REM.”
„What? Dogovor je bio da puštamo klasični pauer pop. A što se
tiče naočara, finders, keepers.”34
„Čuvao sam ih u fioci.”
„Deca...”, tada će Aune.
Ejstejn zamahnu da dohvati naočare, ali Hari brzo izmaknu glavu
unatraške.
„Opusti se, Ejstejne, vratiću ti posle. Bolje nam sad reci šta si
saznao.”
Ejstejn uzdahnu. „Okej. Razgovarao sam s kolegom koji prodaje
kokain...”
„S taksistom koji prodaje kokain?”, ubaci se Aune zapanjeno.
Aune i Ejstejn se zgledaše.
Aune onda pogleda Harija. „Postoji li nešto što mi nisi rekao?”
„Postoji”, reče Hari. „Ejstejne, nastavi.”
„Dakle, našao sam Redovog redovnog dostavljača. Tip koga
ćemo zvati Al. I on je stvarno bio na toj žurci. Ali ga je zasenio neki
tip sa tako prvoklasnom robom da je on svoju samo spakovao i
otišao. Pitao sam ga ko je to, ali ga Al nije poznavao, tip je nosio
naočare za sunce i masku. Alu je bilo čudno to što je tip imao
najčistiji i najbolji kokain, kakav Al nikad ranije nije šmrkao u Oslu, a
ponašao se kao potpuni amater.”
„Kako?”
 „Kao prvo, tu je nastup, to se odmah primeti. Profesionalci su
opušteni, znaju zanat, a istovremeno se osvrću kao antilope na
pojilu. Uvek vode računa u kom džepu im je roba kako bi je što brže
bacili ako bane murija. A Alu je ovaj tip izgledao kao na iglama,
samo je blenuo kad bi mu se neko obratio i preturao je po
džepovima u potrazi za kesicom. Ali baš amaterski je bilo to što nije
razblažio robu malo više, ako ju je uopšte i razblažio. I to što je
napravio besplatnu degustaciju.”
„Za sve?”
„Ma kakvi. To je bila fensi žurka, znaš već, vrlo elitna ekipa. Neki
se rade, ali ne pred komšijama. Ušli su u Redov stan, tip sa
maskom, dve devojke i Al. Lik je izvukao nekoliko crta na staklenom
stočiću u dnevnoj sobi. I tad je izgledalo kao da je to naučio na
Jutjubu. Ponudio je Redu da degustira. Ali Red je džentlmenski
prepustio tu čast ostalima. Onda je Al rekao kako hoće on da isproba
robu, ali ga je taj tip zgrabio za mišicu i odvukao od stola, bukvalno
mu je raskrvario kožu, panika u fulu. Al ga je smirivao. Tip je rekao
da je roba za Reda, ali mu je Red rekao da je to nekulturno i da
moraju prvo devojke da probaju ili da zajebu čitavu varijantu. Tek
onda je tip popustio.”
„Da li je Al prepoznao te devojke?”
„Nije. Da, pitao sam ga da li su to one dve devojke što su nestale,
ali Al nije bio ni čuo za to.”
„Je li moguće?”, upita Aune. „Pa već nedeljama su na naslovnim
stranicama.”
„Jesu, ali ljudi iz tih krugova žive... kako bih rekao... u
alternativnom svetu. Ta ekipa nema pojma ko je predsednik vlade,
da se tako izrazim. Ali, verujte mi, znaju koliko u svakom norveškom
gradu košta gram svake moguće droge kojom je Gospod blagoslovio
ovu planetu. Onda sam mu pokazao slike tih devojaka i obe su mu
izgledale poznato, bar mu se činilo da je Susane već prodavao
ekstazi i belo, ali nije bio siguran. U svakom slučaju, ženske su
ušmrkale svoje lajne i onda je došao red na Markusa Reda. Ali u tom
trenutku upada njegova žena, dere se kako joj je obećao da će
prestati. Red je ne jebe dva posto, slamčica mu je već u nosu, udiše,
valjda hoće da usiše sve što je ostalo u jednom cugu, ali onda...”
Ejstejn poče da se kikoće. „Onda...” Presamitio se od smeha brišući
suze iz očiju.
„Šta onda?”, nestrpljivo će Aune.
„Onda magarac kine! Razduva sav kokain, na stolu ostanu samo
suze i sline. Red se tad u očajanju okreće prema tipu s maskom,
moli ga za još koju lajnu, ali tip nema više, i on u očajanju kleči i
pokušava da sakupi ostatak sa poda. Ali vrata terase su otvorena,
vuče promaja, prašak je završio svuda i nigde. Šta kažete na to?”
Ejstejn je zabacio glavu i cerekao se na sav glas. I Truls je groktao.
Čak je i Hariju to izmamilo osmeh.
„Onda Al odlazi sa Redom u kuhinju, gde ih Redova žena neće
videti. Otvaraju kesicu i Red tu povuče par lajni belog. Ah da,
zaboravio sam da napomenem, roba tog tipa s maskom nije bila
bela, nego zelena.”
„Zelena?”
„Da”, potvrdi Ejstejn. „Zato je Al bio navalio da proba. Čuo sam
da se ponekad pojavi na ulici u Americi, ali niko to nikad nije video u
Oslu. Na ulici je najčistije belo što može da se dobije oko četrdeset
pet posto, ali kažu da je zeleno mnogo čistije. Navodno ima neke
veze sa pigmentima iz lista koke.”
Hari se okrenuo prema Trulsu. „Zeleni kokain, čuješ li ti to?”
„Nemoj mene da pitaš”, na to će Truls. „Nemam pojma kako je to
završilo tamo.”
„U jebete, da to nisi bio ti?”, upita Ejstejn. „Inkognito, sa maskom i
nao...”
„Zaveži! Ti si jebeni diler, a ne ja.”
„A što da ne?”, uporno će Ejstejn. „Pa to bi bilo genijalno! Mazneš
malo, ostatak razblažiš. Kao kad smo, kao klinci, dodavali vodu u
flaše votke u ćaletovom bifeu. I onda prodaš direktno, da ne moraš
da...”
„Nisam maznuo!” Truls se izbečio, a čelo mu je bilo tamnocrveno.
„I nisam ništa razblažio. Jebote, nemam pojma ni šta je levamizol.”
„Stvarno?” Ejstejn je izgledao kao da se zabavlja. „A otkud onda
znaš da su dodavali levamizol?”
„Zato što je to pisalo u izveštaju, a svi izveštaji su u bazi!”, grmeo
je Truls.
„Izvinite.”
 Svi se okrenuše prema vratima. Tamo su stajale dve medicinske
sestre.
„Drago nam je što Stole ima toliko gostiju, ali ne smemo dozvoliti
da uznemiravate Džibrana...”
„Izvini, Kari”, tada će Aune. „Usijane glave, znaš kako to biva kad
se zapodene priča o nasledstvu. Šta kažeš, Džibrane?”
Džibran ih pogleda skidajući slušalice. „Molim?”
„Jesmo li ti smetali?”
„Nimalo.”
Aune se osmehnuo starijoj sestri.
„Dobro”, rekla je napućivši usne. Uputivši strog pogled Trulsu,
Ejstejnu i Hariju, zatvorila je vrata za sobom.

Katrina je posmatrala Susanino i Bertinino telo. Kao i uvek, ti leševi

su joj izgledali napušteno, nije joj bilo čudno što takvi prizori navedu
nekog da poveruje u postojanje duše. Katrina nipošto nije verovala u
to da duša postoji, ali se - što je i pokretač svake religije i misticizma
- nadala da ona postoji. Ženska tela pred njom bila su gola, koža je
bila išarana u belim, plavičastim i crnim tonovima, što pretežno
izaziva slivanje telesnih tečnosti u najniže delove tela. Proces
truljenja je bio u toku, a Bertinina obezglavljenost je pojačavala
utisak da su pred njima kipovi, mrtvi predmeti kojima je neko samo
dodelio oblik živih bića. U sali za obdukcije nalazilo se i sedam živih
osoba: bile su tu Katrina i obducentkinja, Skare sa Odeljenja za
krvne delikte, Sungmin Larsen i jedna istražiteljka iz Centrale
Kriminalističke policije, Aleksandra Sturdza i još jedan obdukcioni
tehničar.
„Nismo, dakle, pronašli tragove nasilja ili borbe koji bi prethodili
smrti”, govorila je obducentkinja. „Uzrok smrti: kod Susane, rez
preko grkljana i vratne arterije. Bertine je verovatno zadavljena.
Verovatno, zato što bismo mnoge simptome otkrili kad bismo imali
njenu glavu. Ali tragovi na donjem delu vrata ukazuju na hipoksiju
usled davljenja kaišem ili kanapom. Analize krvi i urina ne ukazuju
na uticaj opojnih sredstava. U blizini bradavice jedne od žrtava
pronađeni su tragovi sasušene sluzi ili pljuvačke.”
Uperila je prstom u Susanino telo.
 „Koliko mi je poznato, to je već analizirano...”
„Jeste”, reče Aleksandra.
„Mimo toga, na telima žrtava nismo pronašli druge tragove DNK.
Pošto postoji sumnja da su pretrpele seksualno zlostavljanje, obratili
smo posebnu pažnju na eventualne tragove toga. Nema modrica od
stezanja prstiju na rukama, nogama ili vratu, nema tragova ujeda ili
sisanja. Nema modrica niti povreda na zglobovima ruku i nogu.
Jedna od žrtava nema glavu, pa ne možemo ništa reći o njenoj
aurikuli.”
„O čemu?”, upita istražiteljka iz Centrale.
„Ušnoj školjci”, pojasni Aleksandra. „Česte su povrede usne
školjke kod žrtava silovanja.”
„Ili petehije.” Obducentkinja uperi prstom u Susaninu glavu. „Kod
prve žrtve ih nema.”
„Crvene mrljice oko očiju ili na nepcu”, objasni Aleksandra.
„Labia minora takođe bez vidljivih povreda”, nastavila je
obducentkinja.
„Unutrašnje usmine”, prevede Aleksandra.
„Nema tragova noktiju na vratu niti ogrebotina na kolenima,
kukovima i leđima. Postoje mikroskopske ozlede u Bertininoj vagini,
ali onakve kakve se obično javljaju kod dobrovoljnih odnosa.
Ukratko, ni kod jedne ne postoje fizički tragovi koji bi ukazivali na
silovanje.”
„Što ne znači nužno da silovanja nije bilo”, dodade Aleksandra.
Zbog pogleda koji je obducentkinja tad uputila mlađoj tehničarki,
Katrina je naslutila da će po njihovom odlasku uslediti razgovor o
hijerarhiji i ulogama.
„Dakle, nema povreda”, rezimirala je Katrina. „Ni tragova sperme.
Zašto ste toliko sigurni da su uopšte imale odnose?”
„Zbog kondoma”, oglasi se drugi obdukcioni tehničar, neki Helge,
simpatičan dečko koji je dotad ćutao, a za kog je Katrina instinktivno
pretpostavila da se nalazi na dnu te tročlane hijerarhije.
„Kurtona?”, upita Skare.
„Tako je”, reče Helge. „Kad ne pronađemo spermu, pogledamo
ima li tragova upotrebe kondoma. Prvenstveno nonoksinola-9,
lubrikanta, ali ovde je očito bio korišćen kondom bez lubrikanta.
Umesto toga, pronašli smo čestice talka koji sprečava da se lateks
slepi. Sad, sastav tog talka varira od jednog do drugog proizvođača.
Talk koji koristi proizvođač Bodiful pronađen je i kod Susane i kod
Bertine.”
„Da li je to široko zastupljena marka?”, upita Sungmin.
„Nije ni česta ni retka”, odvrati Helge. „Moguće je da nisu imale
odnose sa istom osobom, ali...”
„Razumem”, reče Sungmin. „Hvala.”
„Može li se na osnovu tih nalaza utvrditi kada su imale te
odnose?”, upita Katrina.
„Ne”, odlučno će obducentkinja. „Sve što je dosad rečeno -
izuzev podataka o talku sa kondoma - nalazi se i u izveštaju koji smo
otpremili u folder u bazi BL96 uoči vašeg dolaska. To bi bilo to.”
Usledila je tišina koju je prekinuo Helgeov - sad znatno oprezniji -
glas.
„Možda se ne može utvrditi tačno kada, ali...” Bojažljivo je
pogledao obducentkinju, kao da traži dozvolu, a onda je nastavio.
„Može se pretpostaviti da je do odnosa došlo malo uoči smrti.
Eventualno i pošto je smrt nastupila.”
„Kako to?”
„Da su živele duže posle tog odnosa, telesne funkcije bi uklonile
tragove kondoma. U živom organizmu su za to potrebna možda tri
dana. Ali u mrtvom telu sperma i talk sa kondoma ostaju duže. To...”
Progutao je pljuvačku i kratko se osmehnuo. „Pa, to je to.”
„Ima li još pitanja?”, upita obducentkinja. Posle dve sekunde je
pljesnula dlanom o dlan. „Pa, kao što bi rekao film - Ako se pojavi još
neki leš, samo zovite.”35
Jedino se Skare nasmejao. Katarina se zapitala da li je jedino on
dovoljno mator da se seća tog filma, ili je crni humor smešniji kad ne
stojiš odmah pored leševa.
Osetila je da joj telefon vibrira i pogledala je ekran.
 Dvadeset prvo poglavlje

Sreda. The thrill begins

Katrina je iz sve snage okrenula volan na volvo amazonu starom

preko pedeset godina da bi skrenula pred ulaz u Radijumsku
bolnicu.
Zaustavila se pored visokog, bradatog čoveka.
Primetila je da Hari okleva. Potom je otvorio vrata i seo na
suvozačko sedište.
„Zadržala si ga”, rekao je.
„Bjern ga je obožavao”, rekla je potapšavši kontrolnu tablu.
„I dobro ga je održavao, radi kao sat.”
„Ovo je oldtajmer”, primeti Hari. „Opasan po život.”
Katrina se osmehnula. „Brineš zbog Gerta? Opusti se, vozim ga
samo po gradu. Deda ga sređuje kad dođe, a uz to... miriše na
Bjerna.”
Pročitala mu je misli. Bjern se ubio u ovom autu. To je bilo tačno.
Bjern se u svom voljenom autu odvezao iz Osla do dugačke, ravne
deonice puta među njivama u Totenu. Možda su ga za to mesto
vezivale neke uspomene. Bila je noć, seo je na zadnje sedište. Neki
su pretpostavljali da je to uradio zato što je i Bjernov veliki idol Henk
Vilijams skončao na zadnjem sedištu auta, ali je Katrina podozrevala
da nije hteo da uprlja vozačko sedište. Da bi ona mogla nastaviti da
vozi taj auto. Da bi to morala. Da, znala je koliko je to ludo. Ali ako je
to bila kazna koju je sama sebi izrekla za to što je jednog dobrog
čoveka slagala da je njeno dete i njegovo, čoveka koji je oduvek bio
dobar, isuviše dobar, pa šta? Voleo ju je beskonačno i uvek je
sumnjao u to da i ona njega voli, čak ju je i pitao zašto nije pronašla
nekog iz svoje lige. Da, spremno je služila takvu kaznu.
„Hvala ti što si došla ovako brzo”, rekao je.
„Već sam bila gore na Sudskoj medicini. Šta je bilo?”
„Upravo sam shvatio da moj vozač nije baš trezan, a hteo bih da
odem na jedno mesto gde me samo ti možeš ubaciti.”
„Ne obećava. Gde?”
„Na mesta zločina”, rekao je. „Hoću da ih vidim.”
„Ni govora.”
„Nemoj tako, mi smo vam pronašli Bertine.”
„To sam shvatila, ali sam ti unapred rekla da ne očekuješ ništa
zauzvrat.”
„Jesi. Da li su mesta i dalje ograđena?”
„Jesu, i ne, ne smeš da odeš ni sam.”
Pogledao ju je s nekakvim tihim očajanjem u očima. Prepoznala
je taj pogled, te proklete svetloplave oči, sada nešto budnije nego
inače, nije uspevao da sedi mirno u sedištu. Pundravci, manija. Ili je
tu bilo još nečeg? Nikad dotad joj nije izgledao kao da ga nešto goni,
kao da je ta istraga pitanje života i smrti. I bila je, ali zar i za njega?
Ne, to je bila samo ta njegova manija. Manija koja ga je gonila u lov,
u lov.
„M-hm. Odbaci me onda do Šredera.”
Ili u pijanstvo.
Uzdahnula je. Pogledala je na sat. „Kako ti kažeš. Možemo li
usput po dete u vrtić?”
Izvio je obrvu i pogledao je kao da podozreva da ona ima neki
skriveni naum. To je, naravno, moglo biti i tačno, nikad nije pogrešno
podsetiti muškarca na to da ima i dete. Ubacila je auto u brzinu i
polako opustila ćudljivo kvačilo, kada joj je zazvonio telefon.
Pogledala je ekran i opet prebacila u ler.
„Izvini, Hari, moram da se javim. Katrina Brat ovde.”
„Jesi li videla šta je Dagblađe upravo objavio?” Prema
uobičajenim merilima, načelnica Kriminalističke policije nije zvučala
čak ni iznervirano, ali je Katrina, upoznata sa merilima koja važe za
Budil Meling, shvatila da načelnica cepti od besa.
„Ako misliš upravo sada...”
 „Izašlo je na portalu pre šest minuta. Opet onaj Voge. Piše da je
obdukcija pokazala kako su obe devojke imale seksualne odnose
neposredno uoči ili neposredno posle smrti, kao i da je korišćen
kondom, verovatno da ne bi ostali tragovi DNK. Kako on to zna,
Katrina?”
„Ne znam.”
„Onda ću ti ja reći. Voge ima doušnika među nama.”
„Izvini”, tada će Katrina. „Nisam se precizno izrazila. Očigledno je
kako on to zna. Ali ne znam odakle te informacije cure.”
„A kad si mislila da saznaš?”
„Teško je reći, načelnice. U ovom trenutku mi je prioritet da
pronađem ubicu koji, koliko nam je poznato, možda upravo u ovom
trenutku traži sledeću žrtvu.”
Usledila je tišina. Katrina je zažmurila i opsovala u sebi. Hoće li
se ikad opametiti?
„Upravo sam se čula sa Vinterom i on isključuje mogućnost da je
to neko iz Centrale Kriminalističke policije. A sklona sam da se
složim s njim. Zato je, Bratova, tvoj zadatak da ućutkaš dotičnog.
Čuješ li me? Zbog ovoga svi ispadamo majmuni. Sad ću pozvati
direktora policije pre nego što on bude zvao mene. Izveštavaj me.”
Melingova je prekinula vezu. Katrina pogleda ekran telefona koji
joj je Hari tutnuo pred oči. Na njemu je bila internet stranica
Dagbladea. Letimično je pročitala Vogeov tekst.
Pronalazak Bertininog tela ukazivao je na seksualno motivisano
ubistvo, ali današnja obdukcija na Institutu za sudsku medicinu ne
govori u prilog toj teoriji, što znači da Markus Red nije oslobođen
svake sumnje. Milijarder je bio u seksualnoj vezi sa Susane
Andersen, kao i sa Bertine Bertilsen i - koliko je poznato policiji - i
dalje je jedina osoba koja povezuje obe žrtve. Naši izvori prenose da
među istražiteljima kola teorija kako je Red naručio da oba ubistva
izgledaju kao da su seksualno motivisana, a ne poručena.
„Tip se baš okomio na Reda”, primeti Katrina.
„A vi?”, upita Hari.
„Šta mi?”
„Da li stvarno neki istražitelji pretpostavljaju da su ubistva samo
nameštena tako da izgledaju kao delo seksualno motivisanog
počinioca?”
 Slegnula je ramenima. „Ja to nisam čula. Kladila bih se da su to
Vogeova lična nagađanja koja pripisuje neimenovanom izvoru jer
zna da to nikad neće moći da se proveri.”
„M-hm.”
Spuštali su se prema auto-putu.
„A šta vi mislite?”, upita Katrina.
„Pa. Većina misli da imamo posla sa silovateljem i serijskim
ubicom, a da je veza među žrtvama slučajna.”
„Zašto?”
„Zato što Markus Red ima alibi, a profesionalne ubice obično
nemaju seks sa žrtvama. A šta vi mislite?”
Katrina pogleda u retrovizor. „U redu, Hari, daću ti nešto. Voge
nije objavio to da je jedan od obdukcionih tehničara otkrio istu vrstu
talka za kondome u obe žrtve. Isti počinilac.”
„Zanimljivo.”
„Nije napisao ni da obducenti ne isključuju silovanje, iako nisu
pronašli vidljive tragove fizičkog nasilja. Njih pronađu tek u svakom
trećem slučaju. Manje povrede, tek kod polovine slučajeva silovanja.
U ostalima ne pronađu ništa.”
„Misliš li da je to i ovde slučaj?”
„Ne mislim. Mislim da je tako zato što je do odnosa došlo kad su
već bile mrtve.”
„M-hm. The thrill begins with death.”36
„A?”
„Auneova priča. Kod sadiste seksualno uzbuđenje se rađa sa
patnjom i prestaje kad nastupi smrt žrtve. A nekrofil se uzbudi tek
pošto je žrtva mrtva.”
„U redu. Eto, ipak sam ti dala nešto zauzvrat.”
„Hvala. A šta mislite o otiscima stopala sa lica mesta?”
„Ko ti kaže da ima otisaka?”
Hari slegnu ramenima. „Oba mesta su u šumi, pretpostavljam da
je tie mekano. Proteklih nedelja jedva da je pala kiša, pa sigurno ima
otisaka.”
„Isti je obrazac”, poče Katrina posle kraćeg oklevanja. „Žrtva i
onaj za koga pretpostavljamo da je počinilac išli su jedno uz drugo,
kao da ju je on vodio ili da joj je zapretio oružjem.”
„M-hm. Ili pak sasvim obrnuto.”
 „Kako to misliš?”
„Možda su išli zagrljeni. Kao zaljubljeni par. Ili par koji će ubrzo
dobrovoljno stupiti u seksualni odnos.”
„Stvarno tako misliš?”
„Da ja nekom pretim, išao bih odmah iza te osobe.”
„Misliš li da su devojke poznavale počinioca odranije?”
„Možda jesu, a možda i nisu. Ali ne verujem u slučajnosti.
Susane je nestala četiri dana posle žurke kod Reda, a Bertine
nedelju dana posle nje. Tamo su srele počinioca. Kladim se da se on
ne nalazi na vašim spiskovima gostiju.”
„Stvarno?”
„Tip sa maskom, kačketom i naočarima za sunce koji je dilovao
kokain?”
„Niko nam nije pomenuo takvu osobu. Što možda nije ni čudno,
ako su gosti kupovali drogu od njega.”
„Uz to, ljudi lako zaborave nekog kome nisu videli lice. Zapravo
nije ni prodavao gostima, već je grupici gostiju ponudio da
degustiraju nešto za šta mislimo da je gotovo sasvim čist kokain.”
„Otkud to znaš?”
„Nije važno. Važno je to što je bio u kontaktu i sa Susane i sa
Bertine. Znate li da li je još neko drugi na toj žurci razgovarao sa
obema?”
„Jedino Markus Red.” Katrina je uključila migavac i ponovo
pogledala u retrovizor. „Misliš li da je tip startovao obe devojke na
žurci i ugovorio sa njima šetnje u šumi?”
„Zašto da ne?”
„Ne znam, nešto mi to ne štima. Jedno je da Susane ode u
šumsku avanturu sa tipom kog je upoznala na žurci. Čak i sa tipom
koji je tamo delio kokain. Ali da Bertine nedelju dana posle toga
podjednako dobrovoljno pođe sa takvim tipom, kog jedva poznaje, u
šumu na Skulerudu nakon što su sve novine pisale da je Susane
poslednji put viđena na Skulerudu? U tom trenutku i Bertine je
povezala da su sve troje bili na istoj žurci. Ne, Hari, ne mogu to da
progutam.”
„A šta možeš?”
„Serijskog silovatelja.”
„Serijskog ubicu.”
 „Definitivno. Brzo ubistvo, nekrofiliju. Jednoj je odstranio mozak,
drugoj odrubio glavu, a telo prebacio kao mrcinu u klanici. Ja bih
rekla da su to ritualna ubistva i delo serijskog ubice.”
„M-hm”, tada će Hari. „A talk sa kondoma?”
„Šta?”
„Kod slučajeva silovanja obično se pri određivanju vrste kondoma
traži lubrikant, a ne talk, zar ne?”
„Da, ali ovde nije bilo lubrikanta.”
„Tako je. A radila si u Javnom moralu. Zar silovatelji - bar oni
među njima koji imaju mozga da stave kondom - ne koriste
lubrikant?”
„Da, valjda im to olakšava posao. Ali, Hari, to su luđaci i
kriminalci, nemaju oni nekakav stalni protokol, a i ti sad cepidlačiš.”
„U pravu si”, reče Hari. „Ali dosad nisam čuo niti video ništa zbog
čega bih isključio mogućnost da su Bertine i Susane dobrovoljno
stupile u seksualne odnose sa počiniocem neposredno pre nego što
ih je on ubio.”
„Osim što bi to bilo... vrlo neuobičajeno. Zar ne? Ipak si ti
stručnjak za serijske ubice.”
Hari se protrljao po vratu. „Da, bilo bi neuobičajeno. Ubistvo
posle silovanja je uobičajeno, bilo u sklopu počiniočeve seksualne
fantazije ili u cilju prikrivanja zločina. Ali ubistvo posle dobrovoljnog
seksa javlja se samo u posebnim slučajevima. Možda bi jedan narcis
mogao ubiti ako je tokom samog čina pretrpeo poniženje, na primer
usled nemogućnosti da ga obavi.”
„Tragovi kondoma ukazuju na to da je bio u mogućnosti da ga
obavi, Hari. Brzo se vraćam.”
Hari klimnu. Zaustavili su se pri dnu Hegdehauškog puta. Gledao
je kako Katrina hitrim korakom prilazi kapiji na ogradi uz koju su
deca u skafanderima čekala da dođu po njih.
Ušla je na kapiju i posle dva minuta se vratila držeći Gerta za
ruku. Hari začu dečji glas kako nešto uzbuđeno priča. Sam Hari je,
govorili su mu, bio ćutljivo dete.
Vrata se otvoriše.
„Zdlavo, Halik.” Gert zagrli Harija preko naslona pre nego što ga
je Katrina ugurala u dečje sedište.
„Zdravo, kućo stara”, reče Hari.
 „Kućo stala?” Gert zbunjeno pogleda majku.
„Zafrkava te”, reče Katrina.
„Zaflkavas, Halik!” Gert se nasmejao iz sveg srca, a kada ga je
Hari pogledao u retrovizoru, trgnuo se ugledavši u magnovenju
nešto što mu je bilo poznato. Nije u Gertu prepoznao sebe. Niti svog
oca. Već mamu. Imao je osmeh Harijeve majke.
Katrina sede za volan.
„Šreder?”
„Idem s vama, pa ću dalje peške.”
„U Šreder?”
Hari oćuta.
„Znaš šta”, tada će Katrina. „Htela sam da te zamolim za jednu
uslugu.”
„Kakvu?”
„Znaš one trkače na duge staze i istraživače Južnog pola što
uzimaju gomilu para da održe inspirativno predavanje?”

Jedan talas blago zatrese brodić za rt Nesoden.

Hari je gledao oko sebe. Oko njega su drugi putnici buljili u
telefone, sedeli sa slušalicama na glavi, čitali knjige ili zurili u more.
U povratku sa posla i fakulteta ili iz nabavke u centru. Činilo se da
nema parova koji su se zaputili na izlet.
Hari uze svoj telefon da pogleda najnoviji obdukcioni izveštaj koji
je Truls snimio sa ekrana i poslao celom timu. Hari je pročitao
izveštaj uz ručak u kantini Radijumske bolnice pošto je poslao
poruku Katrini da dođe po njega. Da li ga je sad grizla savest zbog
toga što joj nije rekao da zna za taj izveštaj kad je pomenula da se
vraća sa Sudske medicine? I ne baš. Bar za deo priče o talku iz
kondoma i nekrofiliji nije morao da se pretvara, pošto se te stvari
nisu pominjale u izveštaju. A ni u Vogeovom članku. Ukratko,
Vogeov doušnik nije bio neko od istražitelja koji su tog dana bili na
Sudskoj medicini, jer bi oni znali i za ono što ne piše u izveštaju. S
druge strane, Voge je pomenuo kako pojedini istražitelji smatraju da
je zločin zamaskiran kao delo serijskog ubice kako bi se prikrila
istina.
Talk iz kondoma.
 Hari se zamislio.
Onda je ukucao T.
„Da?”
„Ćao, Trulse, ovde Hari.”
„Da?”
„Neću mnogo da te zadržavam. Popričao sam s Katrinom Brat i
ispostavilo se da ne stiže sve sa Sudske medicine u izveštaje.”
„Stvarno?”
„Da. Rekla mi je jedan detalj koji istražna grupa u Domu policije
sigurno razmatra, ali koji nije stigao do nas.”
„Koji?”
Hari je oklevao. Talk.
„Tetovaža”, rekao je. „Počinilac je isekao tetovažu loga Luja
Vitona sa Bertinine noge i posle ju je opet zašio.”
„Isto kao što je zašio skalp Susane Andersen?”
„Aha”, reče Hari. „Ali nije to sad važno. Važno je ako možeš
ubuduće da dođeš i do takvih podataka.”
„Do stvari koje ne pišu u izveštajima? Pa onda bih morao da
razgovaram s ljudima.”
„M-hm. Bolje da ne rizikujemo. Mislio sam da ćeš odmah znati
neki drugi način, ali probaj da razmisliš, pa ćemo pričati sutra.”
Truls groknu. „U redu.”
Završili su razgovor.
Kada je brodić pristao na kej, Hari je ostao da sedi dok su se
ostali putnici iskrcavali.
„Vi ne silazite?”, upita kondukter kad je pošao u obilazak pustog
potpalublja.
„Danas neću”, reče Hari.

„Još jedan”, reče Hari uperivši prstom u čašu.

Šanker izvi obrvu, ali dohvati flašu džim bima i dopuni čašu.
Hari iskapi i taj viski. „I još jedan.”
„Težak dan?”, upita konobar.
„Tek će biti.” Hari uze čašu i odnese je do kauča na kojem je
svojevremeno sedeo i pevač Turbonegera. Već je bio pomalo
nestabilan na nogama. Usput je zaobišao muškarca koji je stajao
okrenut leđima i zapahnuo ga je miris parfema koji ga je podsetio na
Lusil. Uvalio se u kauč. Bilo je rano veče, bar se još nije bio napunio.
Gde li je sada Lusil? Umesto što pije, mogao bi da ode u sobu i
ponovo iščita izveštaje u potrazi za greškom, za tragom. Pogledao je
čašu. Staklo. Peščani sat. Imao je još pet dana i nekoliko sati da je
izneveri. Da opet nekog izneveri, kao što radi ceo život. Majku mu,
još malo pa više neće imati koga da izneveri. Podigao je čašu.
U bar je ušao jedan čovek i obazreo se. Ugledao je Harija i
obojica kratko klimnuše. Taj čovek priđe Hariju i sede na stolicu sa
druge strane niskog staklenog stočića.
„Dobro veče, Krone.”
„Dobro veče, Hari, kako ide?”
„Istraga? Dobro.”
„Lepo. Znači li to da imate nekakav trag?”
„Ne. Otkud ti ovde?”
Advokat je izgledao kao da je hteo još nešto da ga pita, ali je
odustao. „Čujem da si danas zvao Helene Red. Hoćeš da popričaš
sa njom.”
„Tako je.”
„Hteo sam da ti skrenem pažnju na neke stvari pre tog razgovora.
Kao prvo, stvari ne stoje baš sjajno kod nje i Markusa ovih dana. Ima
više razloga za to, poput...”
„Markusove zavisnosti od kokaina?”
„Ne znam ništa o tome.”
„Znaš, znaš.”
„Sad sam u svakom slučaju mislio na činjenicu da su se udaljili. A
tu nije mnogo pomoglo ni to što je Markus u žiži javnosti povodom
ovog slučaja, naročito zahvaljujući Dagbladeu.”
„Šta si tačno hteo da kažeš?”
„Helene je pod stresom i ne isključujem mogućnost da kaže neke
stvari koje će prikazati njenog muža u lošem svetlu. O njegovoj
ličnosti uopšteno, kao i konkretno o njegovom poznanstvu sa
gospođicama Andersen i Bertilsen. To neće uticati na činjenično
stanje, ali ako bi procurilo u štampu i Dagblade, bilo bi to vrlo
nepovoljno po mog... bolje rečeno, našeg klijenta.”
„Došao si, dakle, da mi kažeš da ne prodajem tračeve štampi?”
 Kron se kratko osmehnuo. „Kažem samo da će taj Teri Voge
iskoristiti sve na šta bude nabasao da ocrni Markusa.”
„Zašto?”
Kron slegnu ramenima. „Duga priča. Bilo je to u vreme kada je
Markus ulagao na raznim stranama iz puke zabave. Tako se našao u
upravnom odboru besplatnih novina za koje je radio i Voge. Kada je
Novinarska etička komisija osudila taj list zbog Vogeovih izmišljotina,
uprava je otpustila Vogea. Vogeov život i karijera su pretrpeli ozbiljne
posledice i on to očito nikad nije oprostio Markusu.”
„M-hm. Imaću to u vidu.”
„Dobro je.”
Kron nije ustajao.
„Da?”, reče Hari.
„Razumeću ako to nije nešto u šta želiš da zalaziš, ali tebe i
mene povezuje i jedna tajna.”
„U pravu si.” Hari otpi poveći gutljaj. „Ne bih da zalazim u to.”
„Naravno. I dalje mislim da smo uradili pravu stvar. Samo sam to
hteo da ti kažem.”
Hari ga pogleda.
„Spasli smo svet od jednog velikog zlikovca”, nastavi Kron. „Bio
je, doduše, moj klijent...”
„I nevin”, dodade Hari zaplićući jezikom.
„Možda u slučaju ubistva tvoje žene. Ali kriv je za to što je uništio
živote mnogih drugih. Previše njih. Mladih. Nevinih.”
Hari pogleda Krona. Njih dvojica su se pobrinuli da višestruko
osuđivani silovatelj Svejn Fine bude ubijen i okrivljen za Rahelinu
smrt. Kron je bio motivisan time što je Fine pretio njemu i njegovoj
porodici, dok je Hari želeo da se nikad ne sazna ko je stvarno ubio
Rahelu i zašto.
„Dok je Bjern Holm”, nastavi Johan Kron, „bio dobar čovek.
Dobar drug, dobar muž. Zar ne?”
„Tako je.” Hari oseti knedlu u grlu. Podigao je praznu čašu da
skrene pažnju šankeru na nju.
Kron udahnu, kao da hvata zalet. „Bjern Holm nije ubio tebe, već
ženu koju si voleo najviše na svetu, zato što je želeo da patiš isto
onako kako je on patio?
„Krone, dosta.”
 „Hari, samo ti govorim da je ovo isti slučaj. Teri Voge želi da
razapne Markusa Reda na isti način na koji je i on bio razapet. Da
oseti osudu javnosti. Nju mnogi ne mogu da istrpe, znaš da je tako.
Pa dignu ruku na sebe. Imao sam klijente kojima se to desilo.”
„Markus Red nije Bjern Holm, on nije dobar čovek.”
„Možda i nije. Ali je nevin. Bar u ovom slučaju.” Hari je zažmurio.
Bar u ovom slučaju.
„Laku noć, Hari.”
Kada je Hari otvorio oči, Johan Kron više nije sedeo na stolici, a
na stolu je stajala puna čaša.
Pokušao je da pije polako, ali mu je to delovalo besmisleno, pa je
iskapio piće. Bližio se taj trenutak, još samo jedno.
U bar je ušla žena. Vitka, u crvenoj haljini, tamnokosa, čak i sa
onako izvijenim leđima. Jedno vreme je viđao Rahelu svuda. Više
ne. I da, to će mu nedostajati, nedostajaće mu čak i košmari. Kao da
je osetila njegov pogled na golim krstima, žena se okrenula od šanka
i pogledala ga. Samo na sekundu ili dve, pre nego što se opet
okrenula prema šanku. Ali stigao je da vidi njen pogled.
Nezainteresovan, blago sažaljiv. Pogled nekog ko zna da na tom
kauču sedi vrlo usamljena duša kojoj ne želiš da dozvoliš da te time
zarazi.
Nije se sećao kako je stigao do sobe kada je legao u krevet. Čim
je zažmurio, po glavi su mu se uporno vrtele dve rečenice.
Da patiš isto onako kako je on patio.
Ali je nevin. Bar u ovom slučaju.
Telefon je zabrujao i zasvetleo u tami. Hari se prevrnuo i dohvatio
ga sa noćnog stočića. Bila je to MMS poruka. Pozivni broj +52. Nije
morao ni da razmišlja da li je to Meksiko, jer je na fotografiji bilo
Lusilino lice spram golog zida od cigle. Bez šminke je izgledala
starije. Okrenula je profil prema kamerici, svoj, kako je tvrdila, lepši
profil. Bila je bleda, ali se smeškala kao da teši poznatog primaoca
poruke. Hari shvati da na njenom licu vidi isto ono blagonaklono
izvinjavanje kakvo je video na majčinom onda kada mu je pred celim
odeljenjem donela užinu u školu.
Prateća poruka bila je kratka.
5 days, counting.37
 Dvadeset drugo poglavlje

Četvrtak. Dug

U pet do deset Katrina i Sungmin su stajali ispred sobe za sastanke

sa po šoljom kafe u ruci. Ostali članovi istražne grupe su ulazili na
jutarnji brifing promrmljavši „dobro jutro” u prolazu.
„Tako, dakle”, reče Sungmin. „Hule misli da je počinilac diler
kokaina sa žurke?”
„Tako zvuči.” Katrina pogleda na sat. Rekao je da će doći na
vreme. Imao je još četiri minuta.
„Ako je kokain bio tako čist, onda ga je možda sam
prokrijumčario. Sa još ponečim.”
„Kako to misliš?”
Sungmin odmahnu glavom. „Slobodne asocijacije. Nešto dalje od
Bertine pronašao sam kesicu praška protiv parazita. I ona je morala
biti prokrijumčarena.”
„Stvarno?”
„Taj prašak je zabranjen kod nas. Sadrži snažne otrove protiv
raznih crevnih parazita, uključujući i neke opasnije.”
„Opasnije?”
„One koji mogu ubiti psa i preći i na ljude. Čuo sam da su neki
vlasnici pasa imali takve parazite. Napadaju jetru, vrlo neprijatno.”
„Misliš li da počinilac ima psa?”
„Kog povede u šetnju i ponese prašak protiv parazita kad se
sprema da ubije i siluje žrtvu? Ne.”
„Pa zašto...”
 „Dobro pitanje. Zato što se hvatamo za slamke. Videla si na
snimcima kako američki saobraćajci prilaze automobilima koje su
zaustavili samo zbog malo brže vožnje ili zbog pokvarenog fara?
Prilaze vozilu s krajnjim oprezom, kao da to što neko prekrši
saobraćajni propis drastično povećava verovatnoću da ta osoba
bude opasan kriminalac?”
„Jesam, a znam i zašto je tako. Zato što se stvarno povećava
verovatnoća da je za volanom opasan kriminalac. Razna istraživanja
su to potvrdila.”
Sungmin se osmehnuo. „Upravo tako. Neko ko krši pravila. Eto,
samo zbog toga.”
„Okej.” Katrina ponovo pogleda na sat. Šta se desilo? U
Harijevim očima je videla opasnost da se vrati opijanju. Ipak, uvek je
poštovao dogovore.
„Ako si sačuvao tu kesicu, trebalo bi da je predaš forenzici.”
„Pronašao sam je daleko od lica mesta”, tada će Sungmin. „U
tom prečniku smo mogli naći hiljadu stvari koje bi se, uz malo mašte,
mogle povezati sa ubistvom.”
Minut do deset.
Ugledala je policajca kog je poslala na portirnicu da ga dočeka.
Iza njega je za čitavu glavu štrcao Hari Hule. Izgužvani su bili i Hari i
njegovo odelo, a učinilo joj se da je zadah alkohola prvo ugledala, pa
tek onda omirisala. Zapazila je da se Sungmin Larsen nehotice
uspravio pored nje.
Iskapila je kafu. „Pa da počnemo?”

„Kao što vidite, imamo gosta”, reče Katrina.

Dotad je sve išlo po planu. Umorna apatija je nestala kao rukom
odnesena sa lica prisutnih.
„Ne treba mu dodatno predstavljanje, ali zbog naših najmlađih
kolega, Hari Hule je radio kao inspektor na Krvnim deliktima još
od...” Pogledala je Harija.
Hari je napravio grimasu na bradatom licu. „Kamenog doba.” Tih
smeh.
„Od kamenog doba”, ponovi Katrina. „Učestvovao je u
rasvetljavanju nekih najtežih slučajeva. Predavao je na Policijskoj
akademiji. Koliko je meni poznato, takođe je i jedini Norvežanin koji
je pohađao kurs FBI-ja o serijskim ubicama u Čikagu. Lično sam
želela da ga priključim ovoj istražnoj grupi, ali nisam dobila dozvolu
za to.” Katrina pogleda okupljene. Bilo je samo pitanje vremena kada
će Melingova saznati da je ipak dovela Harija Hulea u kuću. „Utoliko
sam srećnija zbog toga što ga je Markus Red angažovao da
istražuje Susanino i Bertinino ubistvo, što znači da će bar neko
iskoristiti njegovu stručnost i znanje iako to nisu bili naši nadređeni.”
Primetila je blago upozorenje u Sungminovom pogledu i varnice u
očima Magnusa Skarea.
„Pozvala sam Harija da nam kaže nešto uopšteno o ovim
ubistvima, kao i da mu postavljate pitanja.”
„Ja imam pitanje!” Bio je to Skare. Glas mu je uvređeno
podrhtavao.
„Šta ima da slušamo o serijskim ubicama? To su priče iz
televizijskih serija, to što dva ubistva imaju istog počinioca ne
znači...”
„Znači.” Hari je ustao sa stolice u prvom redu, ali se nije okrenuo
prema publici. Izgledalo je kao da se načas zateturao, kao da mu je
pao pritisak, ali je odmah povratio ravnotežu. „Da, to znači da imamo
posla sa serijskim ubistvima.”
U sobi za sastanke vladao je muk. Hari je u dva spora koraka
prišao tabli i tek onda se okrenuo ka publici. Reči je isprva izgovarao
polako, a zatim sve brže, kao da je njegovim ustima trebalo vremena
da postignu optimalan broj obrtaja. „Pojam serijskih ubistava jeste
izum FBI-ja, a njegova zvanična definicija glasi ’protivzakonita
usmrđivanja dve ili više žrtava od strane istog počinioca kao dva
zasebna događaja’.” Zaustavio je pogled na Skareu. „Međutim, iako
je ovaj slučaj po definiciji serijsko ubistvo, to ne znači nužno da se
počinilac uklapa u predstavu o serijskom ubici iz televizijskih serija.
On ne mora biti psihopata, sadista ili seksualni manijak. Može biti
relativno normalna osoba poput tebe ili mene, sa sasvim banalnim
motivom kao što je novčana dobit. Zapravo je to drugi najčešći motiv
kod serijskih ubistava u Sjedinjenim Državama. Dakle, serijski ubica
ne mora biti neko koga gone unutrašnji glasovi ili neodoljiva potreba
za ubijanjem. Ali može biti i baš takav. Govorim u muškom rodu zato
što su serijske ubice, uz retke izuzetke, muškarci. Postavlja se
pitanje da li se sada susrećemo sa takvom vrstom serijskog ubice.”
„Postavlja se pitanje”, na to će Skare, „šta ti tražiš ovde kad radiš
za privatni sektor. Zašto bismo očekivali da ćeš nam pomoći?”
„Pa. A zašto vam ne bih pomogao, Skare? Moj zadatak je da
rasvetlim ovaj slučaj ili bar da uvećam verovatnoću za njegovo
rešavanje. Ne moram nužno ja biti taj koji će ga rešiti. Znam da je
teško tek tako usvojiti takvu koncepciju, Skare, pa ću ti ilustrovati.
Ako je moj zadatak da sprečim da ljudi izgore u kući, a tu kuću
zahvati požar, šta ću prvo uraditi? Dohvatiti kofu ili zvati vatrogasce
koji su iza ćoška?”
Katrina je odolela da se ne osmehne, ali je primetila da Sungmin
nije uspeo u tome.
„Okej”, nastavi Hari. „Vi ste vatrogasci, ja sam vas pozvao. Moj
zadatak je da vam kažem sve što znam o mestu požara. A pošto i
sam igrom, slučaja znam ponešto o požarima, reći ću vam i šta ja
mislim o svojstvenostima ovog konkretnog požara. Važi?”
Katrina primeti da je poneko klimnuo glavom. Drugi su se
zgledali, ali se niko nije usprotivio.
„Pređimo odmah na ono što je osobeno kod ovog slučaja”, poče
Hari. „A to su glave. Tačnije, odstranjeni mozgovi. Postavlja se - kao
i uvek - pitanje: zašto? Zašto odrubljuje glave, vadi mozak? Pa, u
nekim slučajevima odgovor je jednostavan. Stari zavet govori o
Juditi, skromnoj udovici koja je spasla svoje selo tokom opsade tako
što je zavela neprijateljskog vojskovođu i odrubila mu glavu. Nije,
dakle, dovoljno bilo ubiti ga, već je trebalo pokazati njegovu
odrubljenu glavu svima, trebalo je pokazati nadmoć i zastrašiti
neprijatelja koji je zaista i pobegao. Posredi je, dakle, bio racionalan
postupak s motivom koji je dobro poznat u istoriji ratovanja i koji
srećemo i danas kada politički teroristi dele snimke pogubljenja
odrubljivanjem glave. Međutim, malo je verovatno da naš počinilac
mora nekog da zaplaši. Zašto onda to radi? U plemenima u kojima
postoje lovci na glave - ili bar mitovi o njima - ti lovci zadržavaju
glave žrtava za svoje potrebe, da rasteraju zle duhove ili da neke
druge zadrže. Neka plemena na Novoj Gvineji veruju da sa glavama
žrtava čuvaju i njihove duše. Možda je to bliže slučaju sa kojim mi
imamo posla.”
 Iako je Hari govorio gotovo ravnim tonom, bez mimike i burne
gestikulacije, Katrina je primetila da ga svi pomno slušaju.
„Istorija serijskih ubistava puna je odrubljenih glava. Ed Gin je
žrtvama odrubljivao glave i nabijao ih na stubiće kreveta. Ed Kemper
je odrubio majčinu glavu i imao seksualne odnose s njom. Naš slučaj
ipak ima najviše sličnosti sa serijskim ubicom Džefrijem Damerom,
koji je osamdesetih godina ubio sedamnaestoricu muškaraca i
mladića. Upoznavao ih je na žurkama ili u izlascima i uglavnom ih je
čašćavao pićem ili drogama. Videćemo da to i ovde može biti slučaj.
Potom je odvodio žrtve svojoj kući gde ih je ubijao, po pravilu
davljenjem dok su pod dejstvom opojnih sredstava. Imao je
seksualne odnose s njihovim leševima. Kasapio ih je. Bušio je rupe u
lobanjama i u njih sipao razne tečnosti, poput kiseline. Odrubljivao
im je glave. Neke delove tela je jeo. Psiholozima je rekao da je
čuvao lobanje zato što se plašio odbijanja i da se na taj način
osiguravao da ga neće napustiti. Eto paralele sa sakupljačima duša
sa Nove Gvineje. Međutim, Damer je išao i dalje od toga, on bi se
postarao da žrtve ostanu uz njega tako što bi i pojeo deo njih.
Psiholozi su pak zaključili da Damer nije bio dovoljno lud da bi bio
oslobođen od krivične odgovornosti, već samo da pati od određenih
psihičkih poremećaja sa kojima većina nas može živeti i
funkcionisati. Drugim rečima, Damer je bio ličnost kakva i sada može
sedeti među nama a da ga ne bismo nužno osumnjičili ni za šta. Da,
Larsene?”
„Naš počinilac nije zadržao Susaninu glavu, već samo mozak. Ali
Bertine je uzeo i glavu i mozak. Da li je mozak ono što mu je
najhitnije? U tom slučaju, da li mozgovi imaju ulogu trofeja?”
„M-hm. Postoji razlika između trofeja i suvenira. Trofej simboliše
savladavanje žrtve i glava je tu čest izbor. Suveniri se čuvaju kao
uspomene na seksualni čin i za potrebe kasnijeg seksualnog
zadovoljenja. Nisam čuo da tu figuriraju mozgovi. No ako treba
zaključivati na osnovu onoga što znamo o seksualno motivisanim,
psihopatskim serijskim ubicama, oni rade to što rade iz bezbroj
mogućih razloga, baš kao i svi ostali. Zato ne postoji zajednički
obrazac u ponašanju, naročito kad je reč o pojedinostima, na osnovu
kojeg možemo predvideti njihov sledeći potez. A jedno možemo
predvideti, i to sa velikom verovatnoćom.”
 Katrina shvati da Hari nije napravio pauzu radi dramskog efekta,
već da bi udahnuo i jedva se primetno zateturao.
„A to je da će ponovo ubijati.”
Usledila je tišina. Katrina začu hitre i žustre korake u hodniku.
Prepoznala ih je, znala je ko dolazi. Možda je i Hari pretpostavio da
mu ističe vreme, pošto je ubrzao tempo govora:
„Mislim da ovoj osobi nisu važne glave, već mozgovi žrtava. To
što je Bertine odrubio glavu znači da usavršava postupak, što je
takođe tipično za klasične psihopatske serijske ubice. Od
prethodnog puta je naučio da je odstranjivanje mozga na licu mesta
rizično i da predugo traje. Osim toga, kada je zašio skalp, video je da
će se to lako primetiti. Ako želi da prikrije to da mu treba mozak,
bolje mu je da uzme celu glavu. Ne verujem da je Bertine zadavio
zato što je hteo da zbuni policiju kako biste pomislili da je nije ubio
isti počinilac koji je ubio i Susane. Da mu je to bilo važno, ne bi oba
puta izabrao Skulerud i ne bi ih obe razgolitio, ali samo dopola.
Promenio je metod ubijanja iz praktičnih razloga. Kada je prerezao
Susanin grkljan, krv ga je isprskala, to se vidi iz tragova na licu
mesta. Krv na šakama, licu i odeći nešto je što bi se primetilo da je
sreo nekog u povratku, pored toga što je morao da pobaca odeću,
opere auto i tako dalje.”
Vrata se otvoriše i, zaista, na njima se pojavila Budil Meling.
Zastala je u dovratku, skrstila ruke i Katrini uputila pogled koji nije
slutio na dobro.
„Postoji razlog i za to što ju je odveo do potoka: da minimizuje
prljanje krvlju, držao joj je glavu pod vodom dok je sekao. U tom
pogledu su serijske ubice isti kao mi. Što češće radimo nešto, to smo
veštiji u tome. U ovom slučaju, to su loše vesti kad je reč o onome
što može uslediti.” Hari pogleda Budil Meling. „Šta na to kaže
načelnica Kriminalističke policije?”
Razvukla je usne u izveštačen smešak. „Uslediće to, Hari Hule,
da ćete ovog trenutka napustiti ovu prostoriju. A mi ćemo interno
porazgovarati o tumačenju pravilnika o pružanju informacija
neovlašćenim licima.”
Katrina oseti da joj se grlo steže od mešavine stida i besa. Znala
je da se to čuje i u njenom glasu. „Razumem brigu, Budil, ali Hule
svakako nije dobio informacije...”
 „Kao što sam rekla”, prekide je Melingova. „O tome ćemo
raspravljati interno. Može li neko da isprati Hulea do izlaza? Katrina,
za mnom.”
Katrina rezignirano pogleda Harija koji slegnu ramenima. Pošla je
za Budil Meling slušajući isprekidano lupkanje njenih štikli po podu
hodnika.
„Katrina, zaista”, poče Melingova kad su ušle u lift. „Upozorila
sam te da ne uvlačiš Hulea u ovo. A ipak si to uradila.”
„Nisam ga primila u grupu. Došao je, ali kao konsultant, neko ko
će podeliti iskustvo ne tražeći ništa zauzvrat - ni informacije ni novac.
Smatram da takve stvari spadaju u moju nadležnost.”
Lift je zvučnim signalom oglasio da su stigle.
„Je li tako?” Melingova pođe napolje.
Katrina ju je žurno pratila.
„Da li ti je neko poslao poruku iz sobe za sastanke?”
Melingova se kiselo osmehnula. „Kad bismo samo imali posla sa
tako revnosnim doušnicima.”
Melingova uđe u svoju kancelariju. Za stočićem za sastanke
sedeli su Ule Vinter i portparol Keđerski sa šoljama kafe i primerkom
Dagbladea ispred sebe.
„Dobar dan, Katrina”, reče načelnik Centrale Kriminalističke
policije.
„Razgovaramo o curenju informacija o dvostrukom ubistvu.”
„Bez mene?”, upita Katrina.
Melingova uzdahnu. Sela je i pokazala Katrini da učini isto to.
„Bez bilo koga ko bi mogao biti odgovoran. Ništa lično. Ali sad
možemo i direktno da te pitamo. Pretpostavljam da si videla šta je
Voge danas objavio?”
Katrina klimnu.
„To je pravi skandal”, reče Vinter odmahujući glavom. „Ni manje
ni više. Voge raspolaže detaljima iz istrage koji mogu doći sa samo
jednog mesta, iz ove zgrade. Proverio sam sve svoje ljude koji su
angažovani u istrazi i niko od njih nije odgovoran.”
„Kako si ih proverio?”, upita Katrina.
Vinter oćuta neprekidno odmahujući glavom. „A sad nam Bratova
povrh svega dovodi i konkurenciju.”
 „Ako se vi takmičite s Huleom, ja se ne takmičim”, odvrati Katrina.
„Ima li kafe i za mene?”
Melingova je pogleda preneraženo.
„Ali vratimo se na curenje informacija”, nastavi Katrina. „Vintere,
želim savet kako da proverim svoje saradnike. Prisluškivanjem?
Čitanjem mejlova? Saslušavanjem sa kineskim mučenjem vodom?”
Vinter pogleda Melingovu kao da traži saveznika u zdravom
razumu.
„Ali sam proverila nešto drugo”, tada će Katrina. „Premotala sam
film, proverila šta Voge zna, a šta ne zna. Ispostavilo se da je sve
ono što izgleda kao da je čuo od nekog istražitelja izašlo u štampi
nakon što je izveštaj u kojem to piše bio otpremljen u bazu. To pak
znači da doušnik može biti bilo ko iz Doma policije ko ima pristup
bazi. Sistem nažalost ne beleži koji je korisnik pristupio kojem
dokumentu.”
„Nije tačno!”, prasnu Vinter.
„Tačno je”, reče Katrina. „Razgovarala sam sa IT službom.”
„Nije tačno da je Voge pisao samo o onome što piše u
izveštajima.” Zgrabio je novine sa stočića i počeo da čita naglas:
„Policija je prećutala više grotesknih pojedinosti, poput te da je
Bertine Bertilsen bila odstranjena tetovaža sa gležnja i potom
ponovo zašivena.”
Vinter ponovo baci novine na sto. „Ovo ne piše ni u jednom
izveštaju!”
„I ne treba da piše”, reče Katrina. „Jer nije istina. Voge izmišlja.
Nismo valjda i za to, Vintere, nadležni i odgovorni?”

„Hvala, Anita”, reče Hari ne skidajući pogled sa velikog piva koje je

starija konobarica upravo spustila pred njega.
„Bez obzira na sve”, reče Anita uzdahnuvši, kao da nastavlja
razgovor započet u svojoj glavi, „drago mi je što te opet vidim.”
„Koji je njen problem, a?”, upita Truls koji je već sedeo za stolom
pored izloga kada je Hari stigao u Šreder.
„Ne voli da mi služi piće”, reče Hari.
„Onda bi mogla da radi negde drugde”, kroz groktav smeh primeti
Truls.
 „Možda.” Hari podiže pivo. „A možda joj naprosto trebaju pare.”
Prineo je kriglu usnama i otpio gledajući Trulsa pravo u oči.
„Šta si hteo?”, upita Truls, a Hari zapazi da mu je zaigralo jedno
oko.
„A šta misliš?”
„Nemam pojma. Da se opet igramo?”
„Možda. Šta misliš o ovome?” Hari je iz džepa na sakou izvadio
Dagblade i spustio ga pred Trulsa.
„O čemu?”
„O ovome što Voge piše o Bertininoj tetovaži, da je bila isečena i
ponovo zašivena.”
„Šta mislim? Mislim da je dobro informisan. To mu je valjda i
posao.”
Hari uzdahnu. „Trulse, da ne odugovlačimo, sad ti pružam priliku
da ti meni kažeš pre nego što ja kažem tebi.”
Truls je držao ruke na izbušenom stolnjaku, s obeju strana
papirne salvete. Nije ništa poručio. Nije ništa hteo. Šake su mu
izgledale crveno spram bele salvete i nekako naduvene, natečene.
Kao da bi se izduvale i pretvorile u par rukavica kada bi ih Hari
bocnuo iglom. Truls je isturio čelo koje je poprimilo nijansu
tamnocrvene boje, inače rezervisane za đavola u stripovima.
„Nemam pojma šta mi pričaš”, reče Truls.
„Ti si doušnik. Ti hraniš Vogea.”
„Ja? Jesi li ti lud? Pa nisam uopšte u istražnoj grupi.”
„Hraniš Vogea na isti način kao i nas, čitaš izveštaje iz baze
BL96. To si uveliko radio kad sam te ja potražio, nije ni čudo što si
prihvatio moju ponudu. Radiš jedan posao za dve plate. U stvari,
Voge ti verovatno plaća još više otkako mu podnosiš izveštaje sa
sastanaka Auneove grupe.”
„Koji kurac? Nisam...”
„Zaveži, Trulse.”
„Ma u pičku materinu, ne pada...”
„Zaveži! I sedi gde si!”
Za malobrojnim zauzetim stolovima zavladao je muk. Gosti nisu
buljili u njih, tobož su zurili u svoje krigle, ali su krajičkom oka
posmatrali. Hari je preklopio Trulsovu šaku svojom i pritisnuo je tako
jako da je Truls morao opet da sedne za sto. Hari se nagnuo prema
njemu i nastavio, tiše:
„Kao što sam rekao, neću da odugovlačim, pa sad slušaj.
Posumnjao sam kada je Voge objavio da neki istražitelji nagađaju
kako je Red poručio ubistva da izgledaju kao da su seksualno
motivisana. O tome smo razgovarali u Auneovoj grupi i ta teorija je
dovoljno originalna da sam proverio s Katrinom da li je pala na
pamet nekome od njenih. Nije. Zato sam ja izmislio da je Bertine
ponovo prišivena tetovaža i rekao to tebi, i jedino tebi. Rekao sam ti
da svi u Domu policije znaju za to da bi bio siguran da ništa neće
skrenuti sumnju na tebe. I, zaista, kroz nekoliko sati Voge je to
objavio. Eto, Trulse, tako stoje stvari.”
Truls Berntsen je bezizražajno zurio preda se. Zgrabio je salvetu i
zgužvao je isto onako kao što je pred Harijem zgužvao tiket na
hipodromu.
„Pa dobro”, tada će Truls. „Prodao sam neke informacije. Jebi se,
nikom nisam naudio. Voge nije dobio ništa što bi ugrozilo istragu.”
„Tako ti misliš, Trulse, ali nećemo više raspravljati o tome.”
„E pa hoćemo, jer ja odoh, doviđenja. Uzmi Redove pare i obriši
dupe njima.”
„Sedi tu, kad ti kažem.” Hari se prepredeno osmehnuo. „Hvala
lepo na ponudi, ali klozet-papir u Tifu je vrhunskog kvaliteta. Tako je
mekan da ti dođe da se opet posereš. Jesi li nekad to doživeo?”
Truls Berntsen je izgledao kao da ne razume pitanje, ali nije
ustao.
„Evo ti prilike da se ponovo posereš”, nastavi Hari. „Vogeu ćeš
reći da su ti oduzeli pristup bazi, i da se nadalje sam snalazi. Meni
ćeš reći koliki ti je dug za kockanje. I nadalje nećeš nikome ni pisnuti
o onome što se dešava u Auneovoj grupi.”
Truls je zbunjeno piljio u Harija. Progutao je pljuvačku, dvaput
trepnuo.
„Trista hiljada”, rekao je naposletku. „Otprilike.”
„M-hm. Nije malo. Rok?”
„Odavno prošao. Kamata se uveliko obračunava.”
„Navaljuju li?”
Truls frknu. „Cvikcangle su dečja igra za njih, prete kojekakvim
sranjima. Sve vreme se osvrćem, nemaš pojma kako je.”
 „Ne, ne bih znao.” Hari je zažmurio. Te noći je sanjao škorpione.
Navirali su u sobu kroz procep ispod vrata, kroz pukotine u podu,
kroz prozor i iz utičnica. Pogledao je pivo. Narednim satima se
radovao, a istovremeno je strepeo od njih. Prethodnog dana se
napio kao letva, i ovog će se napiti kao letva. I zvanično je posrnuo.
„Okej, Trulse, srediću ti te pare. Sutra. Važi? Vratićeš mi kad budeš
mogao.”
Truls Berntsen je nastavio da trepće. Oči su mu sada zasuzile.
„Zašto...?”, počeo je.
„Šta si se umusio”, tada će Hari. „Ne radim to zato što te volim,
nego zato što si mi potreban.”
Truls je piljio u Harija kao da procenjuje da li se ovaj šali ili ne.
Hari podiže kriglu. „Ne moraš više da sediš, Berntsene.”

Bilo je osam sati uveče.

Hariju je glava padala. Primetio je da sedi na stolici i da su mu
pantalone od odela ispovraćane. Neko je nešto rekao. Sada se taj
neko opet oglasio.
„Hari?”
Hari podiže glavu. Prostorija se vrtela, lica okrenuta prema njemu
razlivala. Ipak, prepoznao ih je. Viđao ih je i poznavao godinama.
Poznata lica. Auneova grupa.
„Ne moraš dolaziti trezan na sastanke”, reče taj glas. „Ali znači
ako možeš da govoriš. Možeš li, Hari?”
Hari proguta pljuvačku. Vraćalo mu se sećanje na protekle sate.
Hteo je da pije sve dok više ne bude ničega, ni pića, ni bola, ni Harija
Hulea. Svih tih glasova u glavi koji su dozivali u pomoć, a on im nije
mogao pomoći. Onog sata koji je otkucavao sve glasnije. Zar nije
mogao da ih utopi u alkoholu i pusti da sve ode, da vreme isteče?
Da izneveri, izneveri. Jedino to je umeo da uradi. Pa zašto je onda
dohvatio telefon, okrenuo broj i došao tu? Ne, kružok sa kojim je
sedeo nije bio Auneova grupa.
„Zdravo”, počeo je glasom škripavim kao voz koji će izleteti iz
šina. „Zovem se Hari i alkoholičar sam.”
 Dvadeset treće poglavlje

Petak. Žuti balvan

„Teška noć?” upita Harija žena koja mu je otvorila vrata. Helene Red
je bila niža nego što je očekivao. Nosila je uske farmerke i crnu
rolku. Plavu kosu je sklonila s lica običnom trakom. Hari zaključi da
je podjednako lepa kao na slikama.
„Zar se baš toliko vidi?”, pitao je zakoračivši preko praga.
„Naočare za sunce u deset ujutru?”, rekla je pošavši ispred njega
kroz stan za koji se odmah videlo da je ogroman.
„A i to odelo je previše otmeno da bi izgledalo tako”, dobacila je
preko ramena.
„Hvala”, reče Hari.
Nasmejala se. Povela ga je u ogromnu prostoriju koja je
obuhvatala dnevnu sobu, kuhinju i kuhinjsko ostrvo.
Dnevna svetlost je navirala sa svih strana. Beton, drvenarija,
staklo - Hari je pretpostavio da je sve vrhunska izrada.
„Jesi li za kafu?”
„Može.”
„Umalo da pitam kakvu, ali mi izgledaš kao neko ko pije sve.”
„Sve”, reče Hari s jetkim osmehom.
Stisnula je dugme na hromiranom aparatu za espreso koje je
pokrenulo mlin za kafu. Istovremeno je ispirala filter pod česmom.
Hariju se pogled zaustavio na dvokrilnom frižideru i stvarima koje su
bile pričvršćene magnetima na vrata. Kalendar. Dve slike konja.
Karta sa logom Nacionalnog pozorišta.
 „Sutra ideš na Romea i Juliju?”, pitao je.
„Da. Fenomenalna postava! Bila sam na premijeri sa Markusom.
Nije on za pozorište, ali ih sponzoriše, pa mu stalno šalju karte.
Većinu sam podelila na žurci, stvarno mislim da se ta predstava
mora pogledati, ali imam još dve-tri. Jesi li gledao Romea i Juliju?”
„Pa, jesam. Film.”
„Ali ovu predstavu moraš da pogledaš.”
„Ovaj...”
„Obavezno! Samo čas.”
Helene Red ode nekud, a Hari je nastavio da razgleda vrata
frižidera.
Dvoje dece s roditeljima, po svoj prilici na letovanju. Hari zaključi
da je Helene toj deci tetka. Nije bilo fotografija Helene i Markusa, ni
zajedničkih niti zasebnih. Prišao je prozorima koji su išli od poda do
tavanice. Pogled na Bjerviku i zaliv zaklanjao je Munkov muzej. Čuo
je Helenine hitre korake.
„Izvinjavam se zbog muzeja”, rekla je pružajući Hariju dve karte.
„Zovemo ga Černobilj. Hererosu je pošlo za rukom ono što je uspelo
malo kojem drugom arhitektonskom studiju - da jednom građevinom
upropasti čitav jedan deo grada. To im se mora priznati.”
„M-hm.”
„Samo počni s onim zbog čega si došao, Hari, nije mi teško da
radim više stvari u isto vreme.”
„Okej. Prvo bih voleo da mi ispričaš o žurci. O Susane, Bertine,
ali pre svega o tipu koji je doneo kokain.”
„Aha”, rekla je. „Dakle, znaš za njega.”
„Znam.”
„Pretpostavljam da niko neće završiti u zatvoru zbog malo koke
na stolu?”
„Neće. A i nisam policajac.”
„Tako je, ti si Markusov momak.”
„Nisam ni to.”
„Da, Kron mi je rekao da su ti odrešene ruke. Ali znaš kako je,
onaj ko plaća ipak ima u krajnjoj instanci svu moć.” Nasmešila se, ali
je u tom osmehu bilo gorčine i prezira - da li prema Hariju ili prema
onome ko plaća, nije se moglo proceniti. Možda i prema njoj samoj.
 Spremajući kafu, Helene Red je pričala o žurci. Hari je ustanovio
da se njena priča poklapa sa onim što je čuo od Markusa i od
Ejstejna. Čovek sa zelenim kokainom se pojavio niotkuda i prišao
Markusu i njoj na terasi. Možda je bio i padobranac, u tom slučaju,
nije bio jedini.
„Nosio je masku, naočare za sunce i kačket i izgledao je prilično
sumnjivo u takvom društvu. Navaljivao je da Markus i ja probamo
njegov prašak, ali sam mu rekla da to ne dolazi u obzir, da smo
Markus i ja obećali jedno drugome da to više nećemo ni taknuti. Ali
posle samo nekoliko minuta sam ustanovila da se Markus izgubio sa
još nekoliko gostiju. Već sam bila sumnjičava pošto se na žurci
pojavio i tip od kog je Markus redovno kupovao kokain. Ušla sam u
stan. Bilo je to stvarno bedno...”
Zažmurila je i prislonila šaku na čelo. „Vidim Markusa kako se
nadvio nad stočić s onom groznom slamčicom u nosu. Prekršio je
obećanje čim sam okrenula leđa. I onda je uspeo da svojim
kokainskim nosom kine i sam sebi sve upropasti.” Otvorila je oči i
pogledala Harija. „Volela bih da sam uspela da se smejem tome.”
„Posle je, ako sam dobro shvatio, taj diler s maskom pokušao da
skupi kokain s poda i da ga Markusu.”
„Jeste. Ili je samo čistio za sobom. Čak je pobrisao i Markusove
sline sa stola.” Klimnula je ka velikom staklenom stolu ispred troseda
u dnevnoj sobi. „Valjda je hteo da zadivi Markusa, da mu Markus
postane redovan kupac. Ko to ne bi želeo? Verovatno si primetio da
se Markus ne cenjka. Više voli da preplati nego da zakine, to mu
pruža doživljaj moći. Tačnije, pruža mu moć.”
„Misliš li da mu je moć važna?”
„Nije li svima nama?”
„Pa. Meni nije. Doduše, to ja samo tako kažem.”
Sedeli su za šankom za ručavanje, jedno preko puta drugog.
Način na koji ga je Helene Red gledala naveo je Harija da pomisli
kako ona procenjuje situaciju. Procenjuje koliko toga treba da mu
kaže. Procenjuje njega.
„Zašto imaš metalni prst?”, upitala je klimnuvši ka njegovoj šaci.
„Zato što mi je jedan čovek odsekao onaj stari. Duga priča.”
Nije odvratila pogled. „Smrdiš na alkohol”, rekla je. „I povraćku.”
„Izvini. Juče mi je pozlilo, a još nisam kupio presvlaku.”
 Osmehnula se neodređeno, kao za sebe. „Znaš li, Hari, koja je
razlika između atraktivnog i privlačnog muškarca?”
„Ne znam. Koja?”
„Pitala sam te zato što ni ja ne znam.”
Hari je pogleda u oči. Zar je flertovala s njim?
Skrenula je pogled ka zidu iza njega. „Znaš li šta me je privuklo
kod Markusa? Dakle, izuzev prezimena i novca?”
„Ne.”
„To što je bio privlačan i drugima. Zar nije čudno kako to samo
sebe hrani?”
„Razumem na šta misliš.”
Odmahnula je glavom, tobož rezignirano. „Markus ima samo
jedan talenat: šalje signal da je on taj koji odlučuje. On je ono dete u
školi koje preuzme vodstvo a da niko ne zna zašto je tako, i koje
počne da odlučuje ko će pripadati društvu, a ko će biti autsajder.
Kada, kao Markus, jednom sedneš na taj presto, onda imaš moć, a
moć rađa moć. A ništa, baš ništa na svetu nije privlačnije od moći.
Razumeš li, Hari? Mi žene ne padamo na moć iz proračunatog
oportunizma, već smo biološki uslovljene. Moć je seksi, i tačka.”
„Okej”, reče Hari. Valjda ipak nije flertovala s njim.
„Kada se, kao Markus, navikneš na tu moć, smrtno si uplašen da
ćeš je jednom izgubiti. Markusu dobro ide s ljudima, ali pošto su on i
njegova porodica moćni, verovatno ga se više plaše nego što ga
vole. I upravo to ga muči. On bi hteo da ga ljudi vole. Ne nebitni ljudi,
za njih ga zabole uvo, nego oni sa kojima se može poistovetiti, koje
vidi kao sebi ravne. Studirao je na prestižnoj Poslovnoj školi zato što
je trebalo da preuzme porodičnu kompaniju, ali je više izlazio nego
što je učio, pa je naposletku morao u inostranstvo po diplomu. Ljudi
misle da je uspešan biznismen zato što je nagomilao novac, ali ko
iole poznaje tržište nekretnina u poslednjih pedeset godina, zna da
je bilo gotovo nemoguće ne zaraditi. Markus je zapravo jedan od
malobrojnih koji su umalo uspeli da upropaste preduzeće, ali su ga
banke bar dvaput dosad izvlačile iz sosa. Ipak, on zrači uspehom,
novac priča svoju priču i niko nije u stanju da vidi dalje od toga. Niko,
pa ni ja.” Uzdahnula je. „Imao je sto u lokalu u kojem bogati muškarci
koji vole devojke koje će da rade kako im se kaže dolaze da
upoznaju devojke koje vole bogate muškarce i koje rade šta im se
kaže. Zvuči banalno, ali bilo je upravo tako. Znala sam da je Markus
već jednom bio oženjen, ali da je to bilo davno i da se otad nije
ženio. Pretpostavljala sam da samo još nije upoznao onu pravu. A
da sam ja ta prava.”
„Jesi li?”
Slegnula je ramenima. „Valjda sam ja bila prava za njega. Bila
sam bomba, trideset godina mlađa od njega, mogao je da me
pokazuje, a ja sam bila u stanju da razgovaram s njegovim
vršnjacima a da ga ne osramotim, kao i da vodim domaćinstvo. A
bolje pitanje je da li je on bio onaj pravi za mene. Trebalo mi je dosta
vremena da postavim sebi to pitanje.”
„I?”
„I sad ja živim ovde, a on u svojoj jazbini na Frogneru.”
„M-hm. Ali ste bili zajedno oba ona utorka kad su devojke
nestale.”
„Jesmo li?”
Hariju se učinilo da ga gleda izazivački. „Tako si rekla policiji.”
Kratko se osmehnula. „Pa, valjda je onda bilo tako.”
„Pokušavaš li da mi kažeš da si rekla neistinu?”
Odmahnula je glavom s rezigniranim izrazom na licu.
„Kome više treba alibi - tebi ili Markusu?”, upita Hari pažljivo
prateći njenu reakciju.
„Meni? Misliš, da li sam ja...” Načas je izgledala zaprepašćeno, a
onda se prostorija zaorila od njenog smeha.
„Imaš motiv”, primeti Hari.
„Ne”, rekla je. „Nemam motiv. Puštala sam Markusa da radi šta
hoće, samo pod uslovom da me ne dovodi u neprijatne situacije i da
im ne daje moje pare.”
„Tvoje pare?”
„Njegove, naše, moje - kako god. Ne verujem da su te dve
devojke imale takvih namera. Niti da su bile zahtevne za održavanje.
Svejedno, uskoro ćeš shvatiti da stvarno nemam nikakav motiv.
Naime, jutros je moj advokat poslao pismo Kronu u kojem piše da
tražim razvod i polovinu svega. Razumeš li? Ne treba mi Markus,
neka ga vodi kući koja god hoće. Treba mi moja škola jahanja.”
Hladno se nasmejala. „Izgledaš mi iznenađeno, Hari.”
 „M-hm. Jedan filmski producent iz Los Anđelesa mi je rekao kako
je prvi razvod najskuplja škola koja te nauči da u sledeći uđeš s
posebnom imovinom.”
„Ima Markus posebnu imovinu. U odnosu na bivšu i u odnosu na
mene. Ali pošto znam ono što znam, uradiće kako mu budem rekla.”
„A šta je to što znaš?”
Iscerila se. „To je moj adut, Hari, to ti ne mogu reći. Velike su
šanse i da ću se ugovorom obavezati na ćutanje. Molim Boga da
neko otkrije šta je uradio, ali moraće da otkrije bez moje pomoći.
Znam da zvučim cinično, ali u ovom trenutku spašavam sebe, a ne
svet. Žao mi je.”
Hari htede nešto da kaže, ali je oćutao. Ne bi uspeo da je
nagovori ili izmanipuliše.
„Zašto si pristala da se vidimo?”, pitao je. „Kad si znala da mi
nećeš ništa reći?”
Isturila je donju usnu, klimnula. „Dobro pitanje. Dobro. To odelo
mora na hemijsko. Daću ti jedno Markusovo, nosite sličan broj.”
„Molim?”
Helene je već bila ustala i pošla u neku drugu prostoriju. „Kad se
ugojio, spakovala sam neka njegova odela i htela da ih dam Vojsci
spasa”, doviknula je.
Kad je otišla, Hari je ustao i prišao frižideru. Sad je video da se
Helene ipak nalazi na jednoj od slika, držala je konja za uzde. Karta
za Romea i Juliju bila je za sutradan. Pogledao je kalendar i
ustanovio da je za prvi sledeći četvrtak ubeleženo „jahanje Valdres”.
Helene se vratila sa crnim odelom i kesom za odelo.
„Hvala na ponudi, ali više volim da sam kupujem odeću”, reče
Hari.
„Ovom svetu treba više reciklaže”, rekla je. „A ovo je Brionijevo
venkviš II odelo, bio bi zločin baciti ga. Hajde, pruži šansu planeti.”
Hari ju je pogledao. Oklevao je, ali mu je nešto nalagalo da joj se
povinuje. Skinuo je sako i obukao drugi.
„Pa, mršaviji si nego što je on bio, čak i onda”, reče Helene izvivši
glavu u stranu. „Ali iste ste visine i širine u ramenima, pa može da
prođe.” Pružila mu je pantalone. Nije odvratila pogled dok se
presvlačio.
 „Savršeno”, rekla je navlačeći kesu preko drugog odela na
vešalici. „Zahvaljujem ti u ime budućih generacija. Ako je to bilo sve,
imam sad sastanak preko Zuma.”
Hari klimnu prihvativši kesu sa odelom.
Helene ga je ispratila u predsoblje i pridržala mu vrata da izađe.
„Inače, setila sam se jedne dobre stvari u vezi sa Munkovim
muzejom”, rekla je. „A to je Edvard Munk. Idi pogledaj Žuti balvan.
Želim ti prijatan dan.”

Tan se provukla kroz dovratak iznoseći reklamnu tablu na ulicu

ispred prodavnice za kućne ljubimce Mačak. Raširila je tablu i
namestila je na vidljivo mesto ispred izloga tako da ništa ne zaklanja.
Nije želela da iskušava Jonatanovu dobru volju, pošto je koristila
njegovu tablu da reklamira svoju privatnu delatnost - čuvanje pasa
po dogovoru.
Podigla je pogled sa reklame i ugledala svoj odraz u izlogu.
Napunila je dvadeset tri godine, ali još nije znala šta će dalje. Znala
je šta želi, želela je da studira veterinu. Međutim, konkurencija na
veterinarskom fakultetu u Norveškoj bila je ogromna, bile su joj
potrebne bolje ocene nego za medicinu, a njeni roditelji nisu imali
novca da je šalju na studije u inostranstvo. Ipak, ona i mama su
razmatrale i studije u Slovačkoj ili Mađarskoj i to bi mogli priuštiti ako
bi Tan radila dve godine u Mačku, uz dodatnu zaradu od šetanja
pasa pre i posle radnog vremena.
„Izvinite, je li ovo vaša radnja?”, upita glas iza nje. Osvrnula se.
Izgledao je kao Azijat, ali nije bio iz Vijetnama.
„Vlasnik je unutra, sređuje iza pulta”, rekla je uperivši prstom ka
vratima.
Udahnula je jesenji vazduh i pogledala oko sebe. Zapadni trg.
Otmene stare zgrade, drveće, park. Tu bi bilo lepo živeti. Ali čovek
mora da bira, od veterine se niko nije obogatio. Ali njoj bi draža bila
veterina.
Ušla je u slatku radnjicu. Dešavalo se da neki od kupaca -
naročito deca - uđu pa se razočaraju kad ugledaju samo police sa
životinjskom hranom, kaveze, povoce i ostalu opremu: „Ali gde su
životinje?”
 Ponekad bi ih Tan povela u obilazak, pokazala bi im ono što
imaju: ribice u akvarijumima, hrčke, pacove i zečeve u kavezima i
terarijume sa bubama.
Prišla je akvarijumu sa ancitrusima. Te ribe obožavaju povrće, pa
im je donela ostatke ručka, grašak i krastavce. Čula je kako se
posetilac predstavlja gazdi kao policajac. Pronašli su kesicu
Hilmanovog preparata proizvedenog posle zabrane prodaje u
Norveškoj, pa je policajca zanimalo da li gazda zna nešto o tome,
pošto je Mačak bio jedini ovlašćeni distributer pre zabrane.
Videla je kako njen poslodavac samo ćutke odmahuje glavom.
Znala je da policajac neće tako lako naterati Jonatana da progovori.
Naime, njen poslodavac je bio povučen i ćutljiv čovek. Kad bi
progovorio, bilo bi to šturo poput poruka njenog bivšeg koje su bile
nalik na teze, samo mala slova bez interpunkcije i emodžija. I zvučao
bi ljutito ili nabusito, kao da su reči suvišne. Onih prvih meseci na
radnom mestu bilo joj je neprijatno, pitala se da li mu je odbojna.
Možda joj je to smetalo zato što su u njenoj porodici svi upadali jedni
drugima u reč. Posle nekog vremena je shvatila da nije do nje, već
do njega. Nije mu bila odbojna. Možda čak naprotiv.
„Na internetu se vlasnici pasa žale zbog zabrane, tvrde da je
Hilmanov proizvod bio mnogo efikasniji od drugih na tržištu.”
„I jeste.”
„Onda nije teško pretpostaviti da bi im neko učinio uslugu tako
što će zaobići zabranu uvoza i prodati ga ispod žita.”
„Ne bih znao.”
„Ne?” Primetila je da policajac čeka nastavak, ali ga nije bilo. „Vi,
dakle, niste...?”, pokuša policajac. Tišina.
„... nabavljali?”, dovrši policajac.
Jonatan mu je odgovorio tihim, dubokim glasom koji je delovao
kao titraj vazduha. „Pitate li me da li sam švercovao?”
„Jeste li?”
„Nisam.”
„I ne mislite da mi na bilo koji način možete pomoći da saznam
ko je nabavio kesicu Hilmanovog proizvoda iz ove godine?”
„Ne.”
„Ne”, ponovi policajac. Zaklatio se na petama i obazreo. Izgledao
je kao da se ne predaje, kao da samo smišlja naredni potez. Jonatan
se nakašljao. „Pogledaću iza da li imam spisak poslednjih
poručilaca. Sačekajte ovde.”
„Hvala.”
Jonatan se progurao pored Tan u uskom prolazu između
akvarijuma i kaveza za zečeve. Primetila je u njegovom pogledu
nešto što dotad nije viđala, nemir, pa i strah. I zaudarao je na znoj
više nego obično. Prešao je u kancelariju, ali je ostavio odškrinuta
vrata i Tan je iz lokala videla kako prebacuje prostirku preko
terarijuma koji je držao unutra. Znala je tačno šta se nalazi u tom
terarijumu. Jednom je odvela neku decu u kancelariju da im to
pokaže, a on ju je izgrdio, rekao je kako mušterije nemaju šta da
traže u kancelariji, ali je ona znala da je pravi razlog bila ta životinja.
Nije hteo da je bilo ko vidi. Jonatan nije bio loš poslodavac.
Odobravao joj je slobodne dane kad bi ga zamolila, čak joj je dao i
povišicu a da mu nije tražila. Ipak, bilo je neobično sarađivati s nekim
tako blisko - tu su radili samo njih dvoje - a da o njemu ne znaš ništa.
Ponekad bi joj se učinilo da mu se previše sviđa, a ponekad da ne
može da je podnese. Bio je stariji od nje, ali ne mnogo, imao je
tridesetak godina, pa bi se očekivalo da imaju neke zajedničke teme.
Ipak, kad god bi pokušala da zapodene razgovor, njegovi su
odgovori bili šturi i odbojni. Drugim prilikama bi ga uhvatila kako je
gleda kad misli da ga ona ne vidi. Da li mu se dopadala? Da li je to
durenje proisticalo iz njegove prirode ili stidljivosti, ili je to bio pokušaj
da sakrije da mu se ona sviđa? Možda je sve bilo nešto što je
izmislila od dugog vremena i u odsustvu alternative. No ponekad bi
stvarno stekla utisak da se on ponaša kao dečaci u školi kada
gađaju svoje simpatije grudvama. Ali Jonatan je bio odrastao čovek.
Čudno. On je bio čudan. Ali Tan nije tu imala mnogo izbora, morala
ga je prihvatiti takvog kakav jeste, jer joj je taj posao bio preko
potreban.
Jonatan opet naiđe iz kancelarije. Pomerila se, priljubila leđima
uz akvarijum što je više mogla, ali se uprkos tome očešao o nju u
prolazu.
„Žao mi je, nemam ovde podataka”, rekao je. „Bilo je previše
davno.”
„U redu”, reče policajac. „A šta ste to prekrili u kancelariji?”
„Šta?”
 „Mislim da ste me čuli. Mogu li da vidim šta je to?”
Jonatanovo grlo je bilo mršavo i bledo, sa crnim dlakama koje je,
smatrala je Tan, mogao i malo pedantnije da izbrije. Sada je videla
kako po tom grlu skakuće jabučica. Bilo joj ga je gotovo žao.
„Što da ne”, poče Jonatan. „Možete da vidite šta ima unutra.”
Ponovo se oglasio onim tihim, dubokim tonom. „Kad mi budete
pokazali nalog za pretres.”
Policajac je zakoračio unatraške i izvio glavu u stranu, kao da
pažljivije odmerava Jonatana, kao da ga iznova procenjuje.
„Imaću to u vidu”, reče policajac. „Hvala na pomoći - zasad.”
Okrenuo se i pošao ka vratima. Tan mu se osmehnula, ali nije
dobila ništa u odgovor.
Jonatan je otvorio paket sa hranom za ribe i počeo da kači kesice
na stalke iza pulta. Tan je otišla do toaleta u koji se ulazilo iz
kancelarije. Kada je izašla, Jonatan je čekao pred vratima.
U ruci je držao nešto. Šmugnuo je u toalet ne zatvarajući vrata za
sobom.
Tan nehotice pogleda ka terarijumu. Više nije bio prekriven i bio
je prazan.
Čula je kako Jonatan povlači vodu iz starog kazančeta.
Okrenula se i ugledala ga kako temeljno sapunja ruke nad malim
lavaboom. Onda je odvrnuo vruću vodu. Trljao je ruke pod mlazom,
tako vrelim da mu je para zapahnula lice. Znala je zašto on to radi.
Zbog parazita.
Tan je progutala knedlu. Volela je životinje, sve životinje. Pa i one
- a možda i naročito baš te - koje su drugima bile odvratne. Puževi
se mnogima gade, ali je Tan dobro pamtila nevericu i oduševljenje
na dečjim licima kada im je pokazala velikog drečavoružičastog puža
i objasnila da ga nisu obojili, već ga je priroda takvog stvorila.
Možda ju je zato odjedanput zapljusnuo talas mržnje, mržnje
prema tom čoveku koji ne voli životinje. Setila se i preslatkog lisičeta
koje im je neko bio doneo, čak im je uzeo i pare za to, zar ne? Pazila
ga je i mazila, zavolela je tu usamljenu, napuštenu životinjicu. Čak
mu je dala i ime - Ni - koje znači „mališa”. A onda je jednog dana
došla na posao i nije zatekla lisice u njegovom kavezu. Niti bilo gde
u radnji. Kada je pitala Jonatana, odgovorio joj je u svom odbojnom
maniru: „Nije više ovde.” Nije ga zapitkivala, nije želela potvrdu za
ono što je već slutila.
Jonatan je zavrnuo česmu, izašao i pomalo iznenađeno pogledao
Tan, koja ga je dočekala u kancelariji prekrštenih ruku.
„Nije više ovde?”, pitala je.
„Nije”, rekao je sedajući za pisaći sto zatrpan papirima koje
nikako nisu stizali da raščiste.
„Da li se udavio?”, pitala je.
Pogledao ju je kao da mu je konačno postavila neko zanimljivo
pitanje.
„Možda. Neki puževi dišu na škrge, ali kaputarski ima pluća. S
druge strane, znam da neki puževi koji dišu plućima mogu preživeti u
vodi i do dvadeset četiri sata a da se ne udave. Nadaš li se da će
preživeti?”
„Naravno, zar se ti ne nadaš?”
Jonatan slegnu ramenima. „Mislim da je za nekog ko je odsečen
od najbližih i ko završi u sasvim stranoj sredini najbolje da umre.”
„Stvarno?”
„Usamljenost je gora od smrti, Tan.”
Nije uspela da protumači ono što je tad videla u njegovim očima.
„S druge strane”, rekao je zamišljeno se češući po neizbrijanom
vratu. „Ovaj konkretan puž i nije usamljen, pošto je hermafrodit. A u
kanalizaciji će naći hranu. Razmnožiće se...” Zagledao se u oprane
šake. „I zaraziti plućnim crvom sve što živi dole. Tako će
zagospodariti podzemljem Osla.”
Tan se vratila akvarijumima praćena Jonatanovim grohotnim
smehom koji je dopirao iz kancelarije. Taj smeh, tako redak i stran,
sada joj je zvučao čudno, gotovo zastrašujuće.

Hari je gledao sliku pred sobom. Na njoj je bio balvan sa žutim

krugom u prvom planu, pružao se u dubinu šumskog pejzaža. Na
tabli pored rama pisalo je: „Žuti balvan. Edvard Munk, 1922.”
„Zašto vas je zanimala baš ova slika?”, upita Harija momak u
crvenoj majici kakvu su nosili zaposleni u muzeju.
„Šta znam.” Hari pogleda par Japanaca koji su stajali pored njih.
„Zašto ljudi dolaze da je vide?”
 „Zbog optičke iluzije”, reče momak.
„Kakve?”
„Treba da se pomerimo. Izvinite!”
Japanci im sa osmehom napraviše mesta da se pomere u stranu.
„Pogledajte”, reče momak. „Bez obzira sa koje strane da
gledamo, čini se da je ovaj kraj balvana uperen pravo u nas.”
„M-hm. Šta je onda poruka?”
„Ko zna?”, odvrati momak. „Možda da stvari nisu uvek onakve
kako izgledaju.”
„Da”, složio se Hari. „Ili da se nekad moraš pomeriti i videti stvari
iz drugog ugla kako bi sagledao celinu. Hvala u svakom slučaju.”
„Nema na čemu”, reče momak i ode.
Hari je još neko vreme posmatrao sliku, pre svega da nagradi oči
nečim lepim posle vožnje pokretnim stepenicama po zgradi u
poređenju sa kojom je čak i Dom policije delovao humano i toplo.
Izvadio je telefon i pozvao Krona.
Dok je čekao da mu se Kron javi, osetio je pulsiranje u
slepoočnicama. Bila je to uobičajena posledica opijanja. Pomislio je
kako je njegov puls u stanju mirovanja šezdeset otkucaja u minutu.
Ako bi ostao tu da gleda slike, imao bi, drugim rečima, nešto manje
od četiristo hiljada otkucaja pre nego što ubiju Lusil. Dosta manje
ako bi se uspaničio i digao uzbunu u nadi da će policija pronaći...
gde? Negde u Meksiku?
„Kron.”
„Hari ovde. Treba mi avans od trista hiljada.”
„Na ime čega?”
„Nepredviđenih troškova.”
„Može li to konkretnije?”
„Ne.”
Usledila je tišina.
„U redu. Dođi u kancelariju.”
Kada je vratio telefon u džep sakoa, napipao je nešto drugo u
njemu. Izvadio je da pogleda. Bila je to maska. Maska za gornji deo
lica, u obliku mačje glave. Markus Red ju je očito nosio na nekom
maskenbalu. Zavukao je ruku i u drugi džep i zaista, ni on nije bio
prazan. Izvukao je laminiranu karticu. Bila je to članska karta nečeg
što se zvalo Vila Dante, ali pored rubrike nije pisalo ime, već alijas.
Ta kartica se vodila na izvesnog Catmana.
Hari još jednom pogleda sliku.
Videti stvari iz drugog ugla.
Molim Boga da neko otkrije šta je uradio.
Helene Red nije zaboravila da isprazni džepove sakoa. Možda je
čak i sama stavila te stvari u njih.
 Dvadeset četvrto poglavlje

Petak. Ljudožder

„Mogu ti dati nalog za pretres samo ako postoji osnovana sumnja.”

„Znam.” Sungmin opsova u sebi 192. paragraf krivičnog zakona
dok je držao telefon priljubljen uz uvo i zurio u zid kancelarije bez
prozora. Kako je Hule uspeo tu da radi sve one godine? „Ali mislim
da su izgledi veći od pedeset posto da ćemo tamo naći nešto
protivzakonito. Znoji se, izbegava da me pogleda u oči i potom
prekrije čaršavom nešto što garantovano želi da sakrije u toj
kancelariji.”
„Razumem, ali tvoja sumnja nije dovoljna. Paragraf traži
konkretna uporišta.”
„Ali...”
„Isto tako znaš da ti kao policijski tužilac mogu dati nalog za
pretres i ukoliko postoji opasnost od odlaganja. Da li je ovde to
slučaj, hoćeš li u budućnosti moći da opravdaš žurbu?”
Sungmin teško uzdahnu. „Ne.”
„Imaš li dokaze o drugim prekršajima koji mogu poslužiti kao
izgovor?”
„Nemam.”
„Da li je dotični ranije osuđivan?”
„Nije.”
„Imaš li bilo šta?”
„Vidi, krijumčarenje se javlja i u kontekstu žurke kod Reda i
mesta zločina u čijoj sam blizini pronašao tu kesicu. Poznaješ me,
znaš da ne verujem u slučajnosti. Nešto mi jasno govori da tu nisu
čista posla. Hoćeš li i pismeni zahtev?”
„Poštedeću te truda tako što ću odmah odbiti. Ali čim si ti pozvao
mene, verovatno si i znao da će biti takav ishod. Ovo mi baš ne liči
na tebe. Nemaš ništa, samo neku slutnju?”
„Intuiciju.”
„Otkad ti veruješ u to?”
„Trudim se da naučim nešto novo.”
„Misliš, da imitiraš nas smrtnike?”
„Autizam i autistične osobine nisu isto, Krise.”
Tužilac se nasmejao. „U redu. Dolaziš li sutra na večeru?”
„Kupio sam bocu šato kantermerla iz 2009.”
„Tvoj ukus je previše prefinjen, a tvoje navike previše ekskluzivne
za mene, dragi.”
„Ali i ti možeš nešto da naučiš, srce.”
Kad su završili razgovor, Sungmin je ustanovio da mu je stigla
poruka od Katrine sa linkom za portal Dagbladea. Dotakao je link i
sačekao zavalivši se u stolici. Debeli zidovi te kancelarije ometali su
signal. Zašto Hule nije zamenio tu pokvarenu stolicu od koje su
Sungmina već bolela leđa?

Ljudožder.
Prema jednom izvoru, postoje jasne indicije da je
počinilac konzumirao mozak i oči svojih žrtava - Susane
Andersen i Bertine Bertilsen.

Sungminu je došlo da opsuje i pomislio je kako je šteta što nikad

ne psuje, možda bi trebalo i to da počne.

Pizda mu vražja!
Mona Do je trčala na trenažeru.
Mrzela je da trči na trenažeru.
A upravo to je i bio razlog da sada trči. Znoj joj se slivao niz leđa,
gledala je svoje crveno lice u ogledalu koje je prekrivalo čitav zid
teretane. Iz slušalica je dopirao Karkas sa Andersove plej-liste, iz
perioda kad su, kako bi Anders rekao, još svirali grajndkor, a ne ono
melodično sranje na koje su prešli kasnije. Njoj je to zvučalo kao
besno dranje, a upravo joj je tako nešto sad i bilo potrebno. Gazila je
gumenu podlogu koja se vrtela pod njom, isto sranje se vrtelo ukrug.
Opet Voge. Ljudožder. Jebote! Jebem ti!
Primetila je da joj neko prilazi s leđa.
„Dobar dan, Mona.”
Bio je to Magnus Skare, inspektor sa Odeljenja za krvne delikte.
Mona je isključila trenažer i izvadila bubice iz ušiju.
„Kako mogu da pomognem policiji?”
„Da pomogneš?” Skare zamahnu rukama. „Samo sam svratio.”
„Nikad te nisam viđala ovde, a nisi obučen za trening. Da li želiš
nešto da saznaš ili nešto da nam poturiš?”
„Hej, polako, smiri se.” Skare se zasmejao. „Samo sam hteo da
te izvestim. Valjda se isplati kad imaš dobar odnos sa medijima?
Ruka ruku mije i tako to.”
Mona nije silazila sa trenažera, dopadalo joj se da ima visinsku
nadmoć.
„U tom slučaju, Skare, zanima me šta ćeš tražiti zauzvrat pre
nego što bilo šta uzmem.”
„Ovog puta, ništa. Ali može se desiti da nam nešto zatreba na
duže staze.”
„Hvala, ali ne, hvala. Jesi li hteo još nešto?”
Skare je izgledao kao dečačić kom otmeš plastični pištolj. Mona
shvati da je previše rizikovala. Tačnije: da od besa nije razmišljala
kako treba.
„Izvini”, rekla je. „Imala sam težak dan. O čemu se radi?”
„Hari Hule”, počeo je. „Zvao je svedoka, predstavio se lažnim
imenom i rekao da radi za policiju u Oslu.”
„Au.” Mona se predomislila. Sišla je s trenažera. „Kako si to
saznao?”
„Pogledao sam iskaz tog svedoka, to je vlasnik onog kera koji je
nanjušio Bertinin leš. Rekao je da ga je, pre nego što smo mi došli,
zvao izvesni inspektor Hans Hansen da proveri dojavu. Ali mi
nemamo inspektora koji se tako zove. Proverio sam broj koji je taj
farmer i dalje imao u memoriji. Da li mi veruješ da nisam ni zvao
operatera, to je stari Huleov broj. Ala sam ga uhvatio na delu, a?”
Skare se iscerio.
„Smem li da te citiram?”
 „Ne, jesi li normalna?” Ponovo se nasmejao. „Ja sam ’pouzdan
izvor’, zar ne kažete tako?”
Kažemo, pomisli Mona. Ali ti nisi ni pouzdan niti si izvor. Mona je
znala da Skare ne gaji nežna osećanja prema Hariju Huleu. Anders
je tvrdio da je stvar prosta: Skare je oduvek radio u Huleovoj senci, a
Hule nikad nije krio mišljenje da je Skare glupan. Ali dalek je put od
toga do ovakvog osvetničkog pohoda.
Skare se uzvrpoljio, pogledao je devojke u sobi s trenažnim
biciklima. „Ali ako želiš potvrdu toga što si iskopala, možeš da zoveš
i načelnicu Kriminalističke policije.”
„Budil Meling?”
„Tako je. Kladim se da će imati komentar.”
Mona Do klimnu. Bio je to dobar zalogaj. Mastan ali i gorak. Ali
šta sad, konačno je dobila nešto što Voge nema. Nije mogla sebi
priuštiti da se pravi fina. Ne u tom trenutku.
Skare klimnu, iscerivši se. Kao kurvar, pomisli Mona. Pokušala je
da potisne pitanje šta bi ona bila u toj podeli uloga.
 Dvadeset peto poglavlje

Petak. Cocaine Blues

Auneova grupa je bila na okupu, ali im je Aune saopštio da njegova

porodica stiže u tri i da će tada morati da se raziđu. Hari je upravo
izvestio ostale o poseti Redovoj ženi.
„Dakle, sad nosiš odelo svog gazde”, zaključi Ejstejn. „I naočare
za sunce svog drugara.”
„A imam i ovo”, rekao je pokazavši im masku mačke.
„I stvarno nisi pronašao ništa o toj Vili Dante na Internetu?”
Truls je zurio u svoj telefon. Groknuo je i odmahnuo glavom. Sa
istim tim minimalističkim izrazom reagovao je i na mrku kovertu s
novcem koju mu je Hari diskretno tutnuo kada je ušao.
„Mene pak zanima”, poče Aune, „odakle je Voge dobio taj
podatak o kanibalizmu.”
Hari opazi da je Truls podigao glavu. Uhvatio mu je pogled, ali
Truls neprimetno odmahnu glavom.
„I ja se to pitam”, tada će Ejstejn. „U izveštajima ne piše ništa o
ljudožderima.”
„Nešto mi govori da je Voge ostao bez svog izvora”, poče Hari. „I
da je počeo da izmišlja stvari, kao ono da je Bertinina tetovaža bila
isečena i ponovo zašivena, što nema veze sa istinom.”
„Možda”, reče Aune. „Znamo da je Voge i ranije u karijeri
pribegavao izmišljanju, a čudo jedno koliko mi ljudi nikad ne
naučimo. Čak i kad nam se neki obrazac ponašanja obije o glavu i
kad bi trebalo da smo se naučili pameti, skloni smo da pribegavamo
starim i lošim rešenjima kad iskrsne problem. Nije isključeno da
Voge, opijen pažnjom koju je dobio u poslednje vreme, ne uspeva da
pobegne od toga i da pribegava nečemu što je i ranije funkcionisalo.
Ili je bar funkcionisalo neko vreme. Ali ne bih isključio da to s
kanibalizmom može biti tačno, ali ni da je izmislio neke pojedinosti
pošto se malo udubio u literaturu o serijskim ubicama.”
„Zar on nije natuknuo...”, poče Ejstejn ponovo prelećući
pogledom preko Vogeovog članka na ekranu telefona.
Ostali ga pogledaše.
„Zar nije natuknuo da je lično ubica njegov izvor?”
„Nategnuto, ali zanimljivo tumačenje. Ali, gospodo, sada se
moramo rastati preko vikenda. Moje dame uskoro stižu.”
„A šta ćemo preko vikenda, šefe?”, upita Ejstejn.
„Nemam naročite zadatke za vas”, reče Hari. „Pozajmio sam
laptop od Trulsa i nameravam da čitam policijske izveštaje.”
„Mislio sam da si ih već pročitao.”
„Na preskok. Sad ću čitati bez preskakanja. Hajde, idemo.” Aune
je izgovorio Harijevo ime, pa Hari ostade pored kreveta dok su ostali
izlazili.
„Ti izveštaji”, poče Aune. „Koliko ih je ljudi pisalo? Četrdesetoro,
pedesetero? Tokom tri nedelje istrage? Koliko li tu ima strana?
Hiljadu? Zar ćeš pročitati sve te strane jer misliš da se tu krije
rešenje?”
Hari slegnu ramenima. „Negde se krije.”
„Hari, i mozgu je potrebno da se odmori. Od samog početka sam
primetio da si pod pritiskom, pa i gore od toga. Izgledaš mi kao...
smem li da kažem - očajnik?”
„Očito.”
„Postoji li nešto što nam nisi rekao?”
Hari je pognuo glavu i protrljao rukom vrat.
„Da.”
„Želiš li da mi kažeš šta je to?”
„Želim.” Uspravio se. „Ali ne mogu.”
Aune i Hari se zgledaše. Onda je Aune zažmurio i klimnuo.
„Hvala ti”, reče Hari. „Vidimo se u ponedeljak.”
Aune se obliznuo. Hari je po iskri u njegovom umornom pogledu
shvatio da Aune smišlja neki duhovit odgovor, ali se predomislio i
samo klimnuo.
Tek na izlazu iz bolnice Hari shvati šta je Aune hteo da odgovori.
Ako doživim ponedeljak.

Ejstejn je vozio žutom trakom prema centru sa Harijem na

suvozačkom sedištu.
„Korisno je kad petkom krene špic, zar ne?” Ejstejn se iscerio u
retrovizor.
Truls groknu sa zadnjeg sedišta.
Hariju je zazvonio telefon. Bila je to Katrina.
„Da?”
„Ćao, Hari, znam da su slabe šanse, ali trebalo je da Arne i ja
izađemo u restoran, jedva sam rezervisala sto. Ali svekrva se
razbolela i...”
„Treba ti bebisiterka?”
„Samo reci ako ne možeš, zapravo mi se uopšte ne izlazi,
preumorna sam. Ali moram mu reći da sam bar pokušala da
pronađem zamenu.”
„Ali ja mogu. I želim. Kad?”
„Hari, jebi se. U sedam.”
„Okej. Stavi grandiozu u rernu.”
Prekinuo je vezu, ali je telefon ponovo zazvonio.
„Dobro, ne mora grandioza”, poče Hari.
„Ovde Mona Do, VG.”
„Ups.”
Po načinu na koji mu se predstavila, shvatio je da ga ne zove
Andersova devojka Mona, već novinarka Mona Do. Da sve što bude
rekao može biti upotrebljeno protiv njega, i da će biti upotrebljeno
protiv njega.
„Pišemo članak o...”, počela je. Takvim uvodom stavljala mu je do
znanja da su zupčanici već pokrenuti i da ih ništa ne može zaustaviti,
a prvo lice množine je umanjivalo odgovornost jedne novinarke za
neprijatna pitanja koja se spremala da postavi. Zureći u saobraćaj,
Hari je slušao kako se stvar tiče farmera Venga i toga što je Hari
slagao i lažno se predstavljao kao policajac. Nameravali su da
citiraju načelnicu Kriminalističke policije Budil Meling, koja je izjavila
kako je za takav prekršaj predviđeno i do šest meseci zatvorske
kazne dodajući kako se nada da će ministar pravde posle tog slučaja
staviti tačku na neautorizovanu i neozbiljnu detektivsku delatnost i da
će takva odluka stupiti na snagu momentalno, dok je ta izuzetno
važna istraga još u toku. Mona ga je zvala kako bi mu pružila
mogućnost da kaže nešto u svoju odbranu, što je bilo lepo etičko
pravilo u novinarstvu. Mona je umela da bude nametljiva i dosadna,
ali je uvek bila čestita u tom pogledu.
„Nemam komentar”, reče Hari.
„Stvarno? Da li to znači da ne poričeš vest koja ti je
predstavljena?”
„Valjda to samo znači da nemam komentar?”
„U redu, Hari, ali onda moram da šaljem tvoje ’nemam komentar’
u štampu.”
Čuo je brzo tipkanje po tastaturi u pozadini.
„Zar i dalje kažete ’u štampu’?”
„Takve stvari se zadrže u jeziku.”
„Istina. Zato ću sada ja tebi da ’spustim slušalicu’, okej?”
Čuo je kako Mona Do uzdiše. „Okej, Hari, želim ti prijatan
vikend.”
„I ja tebi. I...”
„Hoću, pozdraviću Andersa.”
Hari je vratio telefon u unutrašnji džep Redovog malo preširokog
sakoa.
„Frka?”, upita Ejstejn.
„Aha”, reče Hari.
Sa zadnjeg sedišta se opet začulo groktanje, ovog puta nešto
glasnije i ljuće.
Hari se napola okrenuo, ugledao Trulsovo lice obasjano ekranom
telefona i po njegovom izrazu zaključio da je Mona držala kursor na
tasteru za objavljivanje.
„Šta pišu?”
„Da si lagao.”
„Pa dobro, to je istina, ne brinem se za svoj ugled zato što ga
nemam.” Hari odmahnu glavom. „Gore je to što hoće da nam zatvore
grupu.”
„Nije”, reče Truls.
 „Kako nije?”
„Gore je to što će te uhapsiti.”
Hari izvi obrvu. „Zato što sam im pomogao da pronađu leš koji su
tražili tri nedelje?”
„Nema to veze”, tada će Truls. „Ne znaš ti tu Melingovu. Ženska
ima ambicije. A ti si joj se našao na putu, razumeš?”
„Ja?”
„Ako mi prvi rešimo ovaj slučaj, ispašće amaterka, zar ne?”
„M-hm. Okej. Ali hapšenje mi zvuči malčice drastično.”
„Tako oni igraju te svoje igre, zato najgori ljigavci najdalje
doguraju. Tako se postaje... pa, na primer, ministar pravde.”
Hari ponovo pogleda Trulsa. Njegovo čelo bilo je crveno kao
semafor koji ih je zaustavio.
„Ja ću ovde da iskočim”, reče Hari. „Imate slobodan vikend,
odmorite se, ali nemojte gasiti telefon niti napuštati grad.”

U sedam sati Katrina je otvorila Hariju vrata.

„Da, videla sam na VG-u”, rekla je i vratila se do komode da
namesti minđuše.
„M-hm. Kako bi se Melingovoj svidelo to što njen neprijatelj čuva
decu rukovoditeljici istrage?”
„Do ponedeljka joj više nećeš predstavljati pretnju.”
„Baš si sigurna u to.”
„Melingova nije ostavila ministru pravde mnogo izbora tom
svojom izjavom o neozbiljnim privatnim istragama.”
„Možda i nije.”
„Šteta, dobro bi nam došao. Svi su znali da ćeš hvatati krivine, ali
ovo ti je bilo baš glupo i bespotrebno.”
„Preterano uzbuđenje i tehnička greška”, reče Hari.
„Istovremeno si i predvidljiv i nepredvidljiv. Šta ti je to?” Uperila je
prstom u plastičnu kesu koju je stavio preko cipela.
„Laptop. Moraću malo da radim kad bude zaspao. Da li je...”
„Jeste.”
Hari uđe u dnevnu sobu.
„Mama milise na ide napoje”, reče Gert, koji je sedeo na podu s
obama medvedićima.
 „Na parfem”, reče Hari.
„Na ide napoje”, ispravi ga Gert.
„Vidi šta sam doneo.” Hari obazrivo izvuče tablu čokolade iz
džepa.
„Slatki sok.”
„Slatki šok?” Hari se osmehnuo. „Biće to onda naša tajna.”
„Mama! Cika Halik je doneo slatki sok!”
Pošto je Katrina otišla, Hari se obreo u virtuelnom svetu u kojem
se svojski trudio da prati misaone skokove u mašti jednog
trogodišnjaka i povremeno uskoči sa ponekim svojim.
„Lepo se iglas”, pohvalio ga je Gert. „De je azdaja?”
„U pećini, naravno”, reče Hari uperivši prstom ispod kauča.
„Buuu!”, reče Gert.
„Buuu i tebi”, na to će Hari.
„Slatki sok?”
„Važi.” Hari zavuče ruku u džep sakoa koji je prebacio preko
stolice.
„Šta je to?”, upita Gert upirući prstom u masku koju je Hari uzeo.
„Mačka.” Hari navuče masku na glavu.
Gert odjednom napravi grimasu i plačno uzviknu: „Ne, cika Halik!
Stlasno!”
Hari brzo skide masku. „Važi, nećemo mačku. Samo aždaje.
Može?”
Ali suze su već bile potekle, i Gert je jecao. Hari opsova u sebi.
Opet je napravio tehničku. Strašne mačke. Mama otišla napolje.
Zakasnili su sa odlaskom na spavanje. Kako ne zaplakati?
Gert je pružio ruke ka Hariju, i Hari ga zagrli bez razmišljanja.
Tapšao ga je po glavi osećajući njegovu bradicu na ramenu i tople
suze kako mu natapaju košulju.
„Mali, malecni slatki šok, pa onda pranje zuba i uspavanka?”
„Da-a!”, zajeca Gert.
Posle pranja zuba za koje im Katrina verovatno ne bi dala
prelaznu ocenu, Hari je obukao Gertu pidžamu i smestio ga u krevet.
„Plavac”, zapovedi Gert.
„Ne znam tu pesmu”, reče Hari. Telefon zabruja. Stigao mu je
MMS od Aleksandre.
Gert ga pogleda s loše prikrivenim prezirom.
 „Ali znam neke druge lepe pesme.”
„Pevaj”, reče Gert.
Shvativši da to mora biti nešto sporo, što će dečaka uljuljkati,
Hari je okušao sreću sa Wild Horses od Stonsa. Bio je prekinut već
posle prvog stiha.
„Nešto dlugo.”
Your Cheatin’ Heart od Henka Vilijamsa dobila je nepovoljnu
ocenu posle dva stiha.
Hari se tad dobro zamislio.
„U redu. Zažmuri.”
Hari je zapevao. Ako se to moglo nazvati pevanjem, a ne tihim
mantranjem promuklog glasa koji je tek tu i tamo pogađao tonove
prastare bluz pesme.

Hey there baby, better come here quick.

This old cocaine’s about to make me sick.
Cocaine, runnin’ all around my brain.
Look, my baby she’s dressed in red
and a shotgun, says gonna kill me dead.
Cocaine, runnin’ all around my brain.
You take Sally and I’ll take Sue,
ain’t no difference between the two.
Cocaine, all around my brain38

Gert je disao sve dublje i ravnomernije.

Hari je otvorio MMS poruku koja je imala kratak propratni tekst.
Slikala se u ogledalu u svom predsoblju. Nosila je haljinu krem boje.
Ta haljina je, poput svih preskupih odevnih predmeta, izvela taj
podvig da prikaže njeno telo u najboljem svetlu, a da posmatrač i ne
pomisli kako to ima veze sa haljinom. Doduše, Hari je istovremeno
video da Aleksandri takva haljina uopšte nije potrebna. Kao i da i
ona to zna.
Dala sam pola plate na nju. Jedva čekam sutra!
Zatvorio je poruku i podigao pogled. Susreo se sa Gertovim
širom otvorenim očima.
„Jos!”
„Još... one pesme?”
„Daaa.”
 Dvadeset šesto poglavlje

Petak, Beton

Bilo je devet sati uveče kada je Mikael Belman otključao ulazna vrata
svoje kuće na Hejenhalu. Bila je to lepa kuća koju je sagradio na ivici
padine kako bi on, Ula i njihovo troje dece imali pogled na grad sve
do Bjervike i zaliva.
„Ćao!”, doviknu mu Ula iz dnevne sobe. Okačivši novi mantil,
Mikael pređe u dnevnu sobu, gde je njegova sitna i lepa ženica,
ljubav iz prve mladosti, gledala televiziju s njihovim najmlađim sinom.
„Izvini, odužio se sastanak.” U njenom glasu nije čuo podozrenje
niti ga je video u njenom pogledu. Nije bilo ni osnova za to, pošto je
Ula trenutno stvarno bila jedina žena u njegovom životu. Ako
izuzmemo onu mladu reporterku s TV2, ali nju je već manje-više bio
otkačio. Nije isključivao buduće izlete, ali samo pod uslovom da
budu neki sa kojima se mogao izvući. Udata žena na visokom
položaju, neka koja ima podjednako mnogo da izgubi kao i on. Kažu
da moć kvari, ali njega je samo učinila opreznijim.
„Truls je ovde.”
„Šta?”
„Došao je, hoće da priča s tobom. Čeka te na terasi.”
Mikael je zažmurio i uzdahnuo. Kako je napredovao u karijeri, od
načelnika Orgkrima preko direktora policije do ministra pravde,
postepeno se i distancirao od starog drugara iz detinjstva i
zaverenika. Bio je - dakle - sve oprezniji.
Mikael je izašao na veliku terasu i zatvorio klizna vrata za sobom.
 „Kakav pogled”, reče Truls. Lice mu se crvenelo pod grejalicom.
Prineo je flašu piva usnama.
Mikael je seo pored njega i prihvatio flašu koju mu je Truls otvorio
i pružio.
„Kako napreduje istraga?”
„Istraga protiv mene?”, upita Truls. „Ili ona u kojoj učestvujem?”
„Zar ti učestvuješ u nekoj istrazi?”
„Nisi znao? Dobro je, onda bar ne curi kod nas. Radim s Harijem
Huleom.”
Mikael je porazmislio. „Valjda znaš šta bi se desilo ako koristiš
policijska ovlašćenja da pomogneš...”
„Znam. Ali ako već hoćete da nas zaustavite, onda i nema veze.
Ali bi bila šteta. Hule je dobar. Kapiraš li da su šanse da uhvatimo
tog manijaka mnogo veće ako Hule nastavi?” Truls trupnu po
betoniranom podu terase.
Mikael se zapitao da li mu je hladno po nogama ili ga nehotice
podseća na zajedničku prošlost i tajne.
„Da li te je Hule poslao?”
„Nije, on nema pojma da sam ovde.”
Mikael klimnu. Trulsu nije bilo svojstveno da nešto uradi na svoju
ruku, uvek mu je Mikael govorio šta da radi, ali je po Trulsovom
glasu prepoznao da ne laže.
„Ovde nije reč o hvatanju jednog počinioca, Trulse. Radi se o
politici. Šira slika. Principi, razumeš?”
„Ljudi kao ja se ne razumeju u politiku”, reče Truls prigušeno
podrignuvši. „Ne kapiram zašto je ministru pravde draže da mu jedan
serijski ubica vršlja po gradu nego da progleda kroz prste
najpoznatijem detektivu u Norveškoj za to što se predstavio kao
inspektor Hans Hansen. Jebote, ta malecna laž je pomogla da
pronađu Bertine Bertilsen.”
Mikael srknu iz flaše. Možda je nekad i voleo pivo, ali više nije,
premda se pravio - socijaldemokrate i sindikalci su skeptični prema
ljudima koji ne piju pivo.
„Znaš li, Trulse, kako se postaje i ostaje ministar pravde?”
Mikael nastavi ne sačekavši odgovor. „Tako što slušaš. Slušaš
one za koje znaš da ti žele dobro. Slušaš one koji imaju više iskustva
od tebe. Imam ljude koji će ovo predstaviti na pravi način. Ispašće
kao da kabinet ministra pravde zaustavlja jednog milijardera koji
pokušava da napravi vojsku privatnih detektiva i pravnika. Ispašće
da ne dozvoljavamo da se zapati američki model u kojem samo
bogati uživaju čitav niz povlastica, gde pobeđuju samo najskuplji
advokati, gde je tvrdnja da su pred zakonom svi jednaki prazna
patriotska priča. Kod nas u Norveškoj jednakost nije samo na papiru
i nastavićemo da se borimo za to.” Mikael pokuša da upamti neke od
tih rečenica, jer su se mogle upotrebiti u nekom budućem govoru -
doduše, u malo doteranijem obliku.
Truls se nasmejao podsetivši, kao i uvek, Mikaela na svinju.
„Šta je?” Mikael shvati da je zvučao ljuće nego što je nameravao.
Imao je težak dan. Iako su serijska ubistva i Hari Hule uživali veliku
pažnju štampe, oni nisu bili jedino sa čime je ministar pravde morao
da se bakće.
„Super je ta naša jednakost pred zakonom”, tada će Truls.
„Zamisli, kod nas čak i ministar pravde ne bi mogao da spreči istragu
protiv sebe ako bi policija dobila dojavu. Možda bi se jednog dana
otkrilo da ima zabetoniran leš na terasi. Doduše, ne nekog uzornog
građanina, već običnog pripadnika motociklističke banke koji je
švercovao kokain i bio povezan sa dvojicom korumpiranih pandura.
Jednakost pred zakonom omogućiće da istraga pokaže kako je
ministar pravde kao mlad policajac više voleo lovu nego moć. A da
mu je njegov pomalo naivan drugar iz detinjstva jedne noći pomogao
da zabetonira dokaze na terasi nove kuće.” Truls ponovo trupnu po
betonu.
„Trulse”, poče Mikael polako. „Da li ti meni pretiš?”
„Nipošto.” Truls je spustio praznu flašu pored stolice i ustao.
„Samo mi se svidelo to što si rekao o slušanju. Treba da slušaš one
koji znaju šta je najbolje za tebe. Hvala na pivu.”

Katrina je zastala na vratima dečje sobe. Gledala ih je kako spavaju.

Gert u krevecu, a Hari na stolici pored njega, čela oslonjenog o
ogradicu. Čučnula je da vidi i Harijevo lice. Ustanovila je da još više
liče kad spavaju. Pažljivo je prodrmala Harija, koji je mljacnuo,
zbunjeno trepnuo i pogledao na sat, a potom ustao i pošao za njom
u kuhinju. Katrina je uključila kuvalo za vodu.
 „Poranila si”, rekao je sedajući za sto. „Zar ti nije bilo lepo?”
„Jeste, izabrao je restoran u kojem služe montraše. Biće da sam
mu na prvom sastanku spomenula kako volim to vino. Ali svakoj
večeri mora doći kraj.”
„Pa mogli ste nekud dalje, na pivo i tako to.”
„Ili da skoknemo do njegovog stana da se pojebemo”, rekla je.
„Pa da?”
Slegnula je ramenima. „Sladak je. Još me nije zvao kući. Hoće da
sačekamo sa jebanjem dok ne budemo sigurni da je to - to.”
„Ali ti...?”
„Ja bih da se jebemo što više stignemo pre nego što shvatimo da
to nije to.”
Hari se nasmejao.
„U prvo vreme sam mislila da tvrdi pazar”, počela je uzdahnuvši.
„Što kod mene pali.”
„M-hm, čak i ako znaš da je to samo pretvaranje?”
„Čak i tad. Palim se na sve što ne mogu da dobijem. Kao
svojevremeno na tebe.”
„Bio sam oženjen. Ložiš se na oženjene muškarce?”
„Samo na one s kojima ne mogu da budem. A takvih nema
mnogo. Bio si veran do ludila.”
„Mogao sam biti i malo verniji.”
Poslužila mu je instant kafu. Sebi je skuvala čaj. „Uspela sam da
te zavedem zato što si bio pijan i očajan. Uhvatila sam te kad si bio
najslabiji i nikad to neću sebi oprostiti.”
„Ne!”
Brecnuo se tako naglo i strogo da se Katrina trgnula, a čaj joj je
bućnuo u šolji.
„Ne?”
„Ne”, ponovio je. „Ne smeš da mi preotmeš krivicu. Krivica...”
Srknuo je kafu i napravio grimasu kao da je opekao jezik. „Krivica je
sve što mi je ostalo.”
„Tebi?” Osetila je kako istovremeno naviru i bes i suze. „Bjern se
nije ubio zato što si ga ti, Hari, izneverio, već zato što sam ja to
uradila.” Rekla je to preglasno, pa je zaćutala i oslušnula da li se
nešto čuje iz dečje sobe. Nastavila je tiše. „Nas dvoje smo živeli
zajedno, mislio je da je srećni otac našeg deteta. Da, znao je šta
sam nekad osećala prema tebi. Nikad nismo razgovarali o tome, ali
je znao. Znao je - ili je bar mislio - da mi može verovati. Hvala ti na
ponudi, Hari, ali ne mogu deliti krivicu s tobom. Ona je samo moja.
Jasno?”
Hari je zurio u šolju. Očito nije nameravao da se dalje raspravlja.
Odlično. Istovremeno, nešto tu nije štimalo. Krivica je sve što mi je
ostalo. Da ga nije pogrešno razumela? Ili joj je nešto prećutao?
„Zar nije tragično”, počeo je. „To što oni koje volimo stradaju zbog
ljubavi?”
Polako je klimnula. „Šekspirovski”, rekla je zagledajući njegovo
lice. One koje volimo. Zašto u množini?
„Moram do hotela, imam još da radim”, rekao je zaškripavši
nogom stolice po podu. „Hvala ti što si mi dala da...” Klimnuo je u
pravcu dečje sobe.
„Hvala tebi”, rekla je tiho i zamišljeno.

Prim je ležao pod pokrivačem i zurio u tavanicu.

Bližila se ponoć, iz motorole se čulo ravnomerno brujanje poruka.
Ipak, nije uspevao da zaspi. Grozio se sutrašnjeg dana, ali je bio i
ushićen. Bio je s Njom. Sad je bio skoro siguran da i Ona voli njega.
Pričali su o muzici, i ta tema ju je zanimala. Interesovala se i za ono
što on piše. Ipak, nisu pominjali dve mrtve devojke. Bila je to tema o
kojoj su sigurno raspredali svi oko njih. Ali, naravno, ne onako
upućeno kao što bi njih dvoje mogli. Kad bi drugi samo znali! Kad bi
Ona znala da on o tome zna više od nje. U jednom trenutku je zapao
u iskušenje da joj kaže sve, onako kao što gledaš u ponor kad stojiš
uz ogradu mosta. Na primer, onog koji spaja Nesko ostrvo sa
kopnom, jedne majske subote u tri sata noću, pošto si upravo
shvatio da te ona za koju si mislio da je Ona ne želi. Ali to je bilo
davno, prevazišao je to, nastavio dalje. I dogurao dalje - kad je
poslednji put proveravao, tapkala je u mestu na svim planovima,
uključujući i rođendan. Možda će uskoro čitati o njemu, o svima koji
ga hvale, i tada će možda pomisliti: eto, a mogla sam da budem s
njim. Da, tada bi se mogla pokajati.
Ali pre toga je morao da obavi neke stvari.
Poput one sutradan.
 Ona će biti treća.
Ne, nije se radovao tome. Samo bi se umobolan čovek radovao.
Ali se to moralo obaviti, morao je da prevaziđe dvoumljenje, moralni
otpor koji bi svaka osoba normalnog emotivnog sklopa morala osetiti
pred takav zadatak. A kad smo kod emocija, morao je imati na umu
da njegov posao nije bila osveta. Ako bi to izgubio iz vida, skrenuo bi
s puta, pretrpeo neuspeh. Osveta je bila nagrada koju će dodeliti
sam sebi, prateća pojava uz ono što je pravi zadatak. A kad ga bude
obavio, svi će mu ljubiti stopala. Konačno.
 Dvadeset sedmo poglavlje

Subota

„Radite dakle i subotom”, reče Veng zagledajući praznu kesicu.

„Neki rade”, odvrati Sungmin. Čučao je pored korpe u uglu i
češkao buldoga iza ušiju.
„Hilman pets”, pročita farmer. „Ne, nisam joj to davao.”
„Dobro.” Sungmin ustade uzdahnuvši. „Morao sam da proverim.”
Kris je za tu subotu predlagao šetnju oko Sognskog jezera, pa se
iznervirao kada mu je Sungmin rekao kako mora da radi. Kris je
znao da to nije tačno - Sungmin nije morao da radi. Ponekad je bilo
teško objasniti to drugima. Sungmin uze kesicu.
„Ali video sam tu kesicu i ranije”, tada će Veng.
„Stvarno?”, upita Sungmin iznenađeno.
„Da, pre nekoliko nedelja. Tamo na kraju one livade, video sam
tipa kako sedi na balvanu u šumi.” Veng pokaza ka kuhinjskom
prozoru. „Držao je takvu kesicu.” Sungmin pogleda kroz prozor. Do
oboda šume bilo je bar sto metara.
„Ovim sam ga video”, dodade Veng, očito primetivši Sungminovo
podozrenje. Sa hrpe automobilskih časopisa na stolu uzeo je Cajsov
dvogled.
„Uveličava do dvadeset puta, to je kao da stojim odmah pored
njega. Zapazio sam da je na slici erdel terijer. Nisam ni slutio da je to
sredstvo protiv parazita, pošto je taj tip jeo iz kesice.”
„Jeo? Iz ovakve kesice? Jeste li sigurni?”
 „Pa da. Očito je slistio, pošto je posle toga zgužvao kesicu i bacio
je na zemlju. Stoka. Pošao sam da mu objasnim kako ne sme da
baca đubre po mom imanju, ali je tip ustao i šmugnuo čim sam
izašao na vrata. Sišao sam do šume, ali je tog dana dunulo sa
severa i kesica je već bila odletela u šumu.”
Sungmin oseti da mu se ubrzao puls. Ta vrsta policijskog rada
urodi plodom jednom u sto puta, ali onaj jedan put kada se to desi,
posredi može biti premija, kompletno rasvetljenje slučaja u kojem
dotad nisu imali ni jedan jedini trag. Progutao je pljuvačku.
„Veng, znači li to da mi možete opisati tog čoveka?”
Farmer pogleda Sungmina. Onda se tužno osmehnuo i
odmahnuo glavom. <
„Ali kažete da ste ga videli kao da stojite pored njega.” Sungmin
začu frustraciju u vlastitom glasu.
„Jesam. Ali kesica mi je bila u prvom planu, a pošto ju je bacio,
nisam uspeo da ga osmotrim pre nego što je stavio masku.”
„Nosio je epidemiološku masku?”
„Da. I naočare za sunce i kačket. Iza svega toga se malo šta
videlo.”
„Zar vam nije bilo neobično to što čovek koji je sam u šumi nosi
masku kad su svi drugi već uveliko prestali da ih nose?”
„Jeste, ali u šumi ima svakakvih luđaka, zar ne?”
Iako je shvatio da mu Veng nudi šalu na svoj račun, Sungmin nije
uspeo da se osmehne.

Hari je stajao pred nadgrobnim spomenikom. Kišnica iz mekane

zemlje natapala mu je cipele. Siva prepodnevna svetlost curila je
kroz oblake. Čitao je izveštaje do pet ujutru, odspavao tri sata i
nastavio da čita. Sad mu je bilo jasno zašto istraga tapka u mestu.
Sve što je bilo obavljeno delovalo je valjano i temeljno, ali tu nije bilo
ničeg. Ama baš ničeg. Izašao je da pročisti misli. Nije pročitao ni
trećinu izveštaja.
Njeno ime bilo je uklesano u sivi kamen. Rahela Fauke. Ni sam
nije znao zašto, ali mu je u tom trenutku bilo drago zbog toga što nije
dodala i njegovo prezime.
 Obazreo se. Kod drugih grobova bilo je još ljudi, verovatno više
nego obično pošto je bila subota, ali su bili dovoljno daleko da ga ne
čuju kad progovori. Pričao joj je kako se čuo sa Olegom, kako je on
dobro, lepo mu je na severu, ali namerava da konkuriše za posao u
Domu policije.
„Za Službu bezbednosti”, reče Hari. „Hoće da krene majčinim
stopama.”
Ispričao je i kako je zvao Seku. Imala je nekih zdravstvenih
problema, ali je sad bila bolje i vratila se na posao u bakalnici. Zvala
ga je da dođe kod nje i njenog dečka u Kristijansand.
„Rekao sam da ću se potruditi da dođem pre nego što... pre nego
što bude prekasno. Zamerio sam se nekim Meksikancima. Ubiće i
mene i jednu ženu koja me je podsetila na mamu ako policija ili ja ne
budemo rasvetlili ova ubistva u naredna tri dana.” Nasmejao se.
„Imam gljivice na nožnim noktima, osim toga sam dobro. Eto, sad
znaš da su tvoji dobro. To ti je uvek bilo najvažnije. Sama sebi si bila
manje važna. Verovatno ne bi želela ni da te osvetim, da si se ti
pitala. Ali nisi. A ja sam želeo osvetu. Zbog toga sam sigurno lošija
osoba od tebe, ali ne bih bio dobar čovek sve i da nisam prokleto
osvetoljubiv. Jebiga, to je kao seksualni nagon. Iako se razočaraš
svaki put kad sprovedeš tu svoju osvetu, iako znaš da ćeš se i
sledeći put razočarati, nastavljaš, nemaš kud. A kad prepoznam taj
prokleti nagon, zamišljam da je isto tako i serijskim ubicama. Vidiš,
taj osećaj da se mogu osvetiti zbog nekog gubitka toliko je dobar da
naprosto poželim da nešto izgubim, nešto što volim. Kako bih mogao
da se osvetim. Razumeš?” Stezala ga je knedla u grlu. Naravno da
bi razumela. To mu je ponajviše nedostajalo. Njegova Rahela je
razumela i prihvatila skoro sve kod tog najgoreg osobenjaka s kojim
je delila život. Ne baš sve, ali mnogo toga. Đavolski mnogo toga.
„Problem je”, poče Hari pročistivši grlo. „Naravno, u tome što
posle tebe više nemam šta da izgubim, Rahela. Više nemam zbog
čega da se svetim.”
Još nije odlazio. Pogledao je svoje cipele, utonule u travu,
potamnelu kožu koja se napila vode. Onda je podigao pogled. Gore,
kod stepeništa pred crkvom, ugledao je neku priliku kako osmatra.
Učinila mu se poznato, i Hari shvati da je to sveštenik. Činilo se da
gleda u Harijevom pravcu.
 Neko ga je tad pozvao telefonom. Bio je to Johan Kron.
„Reci”, javio se Hari.
„Upravo sam završio jedan razgovor. I to ne sa bilo kim. Zvao me
je lično ministar pravde.”
„Ovo je mala zemlja, nisi valjda baš toliko polaskan. Šta je bilo,
sve je gotovo?”
„Posle onog VG-ovog članka, i ja sam mislio da me zove da mi to
kaže. Doduše, bilo bi mi neobično da mi Belman lično saopštava
tako nešto. Uostalom, postoje formalni kanali. Hoću reći, očekivao
sam da me pozove...”
„Krone, nisam baš previše zauzet subotom ujutru, ali možemo li
da premotamo na ono što je Belman rekao?”
„Naravno. On, kaže, ne nalazi da je u nadležnosti njegovog
ministarstva da zatvara našu istragu i stoga neće preduzimati ništa
tim povodom. Međutim, u svetlu prekršaja koji je navodno počinjen,
bićemo pod lupom, i kad se sledeći put tako nešto bude dogodilo,
policija će preduzeti odgovarajuće mere.”
„M-hm.”
„Da, bez preterivanja. Moram reći, bio sam sasvim siguran da će
nas ukinuti. Politički je gotovo neshvatljivo - Belman će sad morati da
se pravda i svojima i medijima. Imaš li neko objašnjenje?”
Hari se zamislio. Na prvu loptu se setio samo jedne osobe na
njihovoj strani koja je eventualno mogla da pritisne Belmana.
„Nemam”, rekao je.
„Eto, ali sad bar znaš da smo i dalje u ringu”, reče Kron.
„Hvala.”
Prekinuli su vezu. Hari se oslušnuo. Nastavljaju po starom. Ima
još tri dana i nijedan valjan trag. Kako ide ona poslovica? Neće se
utopiti onaj kome su suđena vešala.

„Vidiš, tvoja majka je imala dara.”

Ujka Fredrik je išao uskim pločnikom u Slemdalskoj ulici, ne
primećujući da ljudi silaze na kolovoz kako bi ih propustili. Inače je
tog dana delovao budno i bistro.
„Zato je toliko žalosno to što je odbacila karijeru kad se bacila u
zagrljaj prvom meceni koji je naišao. A tvoj očuh nije mogao da
podnese pozorište, išao je tamo svake prestupne godine da se
pokaže, Redovi se već generacijama hvale da su sponzori
Nacionalnog pozorišta. Ne, on je Mole video samo jednom na
pozornici, i to kad je, od svih uloga, igrala baš Hedu Gabler. Mole je
bila lepa žena, i donekle čuvena u to vreme. Taman takva da je
pokazuje svetu.”
Iako je već čuo tu priču, Prim je zamolio ujaka da mu je ponovo
ispriča. Nije ga zanimalo da li ona i dalje ima uporište negde u
ujakovom obolelom mozgu, koliko mu je bilo potrebno da je čuje još
jednom i dodatno se uveri u ispravnost svoje odluke. I ne znajući
zašto, prethodne noći je iznenada doživeo krizu vere, ali to je valjda
uobičajeno uoči važnih trenutaka u životu. Kao kad se približava dan
venčanja. A ovo - njegova osveta - bilo je nešto o čemu je
razmišljao, sanjao od najmanjih nogu, pa je valjda bilo i očekivano
da će se osećanja poigravati s njim što taj trenutak bude bliži.
„Takav je bio njihov odnos”, nastavi ujak. „Ona je živela njemu na
grbači. A i on njoj. Bila je mlada, lepa samohrana majka koja nije
mnogo tražila od njega. A on beskrupulozan tip, dovoljno bogat da
joj pruži sve osim onoga što je njoj bilo potrebno. A to je ljubav. Zbog
toga je i postala glumica - kao i svi. glumci, prvenstveno je želela da
bude voljena. A kad nije dobila tu ljubav, ni od njega ni od publike,
raspala se. Naravno, nije joj pomoglo ni to što si ti bio hiperaktivno i
razmaženo derište. Kada vas je njen mecena naposletku ostavio,
tvoja majka je postala depresivna, izmoždena alkoholičarka koja više
nije mogla da dobije uloge srazmerne svom talentu. Ne mislim da ga
je volela. Samo to napuštanje - ma ko bio taj koji ju je napustio - bilo
je dovoljno da je dotuče. Tvoja majka je oduvek bila labilna, ali
moram priznati, nisam očekivao da će zapaliti kuću.”
„Ne znaš pouzdano da li je to uradila”, primeti Prim.
Ujak zastade. Uspravio se i iskezio mladoj ženi koja im je išla u
susret. „Veće!”, uzviknuo je pokazujući na svojim grudima. „Trebalo
je da kupiš veće!”
Žena ih je zgroženo pogledala i pružila korak.
„Nego šta je”, nastavi ujak. „Zapalila ju je. Znam, pošto je požar
krenuo od njene sobe i pošto su joj pronašli alkohol u krvi, u
izveštaju su napisali da je najverovatniji uzrok požara pušenje u
krevetu pod dejstvom alkohola. Ali, veruj mi, zapalila je kuću u nadi
da ćete oboje tu izgoreti. Kad roditelj odvede i svoje dete u smrt, čini
to u želji da ga poštedi života siročeta. Znam da će te ovo zaboleti,
ali u slučaju tvoje majke, razlog je bio taj što vas je oboje smatrala
podjednako malo vrednim.”
„Nije tačno”, pobunio se Prim. „Uradila je to zato što nije htela da
me prepusti njemu.”
„Tvom očuhu?” Ujak se nasmejao. „Glupane. On nije hteo da ima
išta s tobom, jedva je dočekao da vas se reši.”
„Grešiš”, reče Prim, a njegov glas je nadjačala tutnjava voza koji
je prošao pored njih. „Hteo je da ima nešto sa mnom. Samo ne
onako kako ti misliš.”
„Da li ti je, na primer, nekad nešto poklonio?”
„Jeste”, odvrati Prim. „Kad sam imao deset godina, poklonio mi je
za Božić knjigu o metodama mučenja kod Komanča. Oni su bili
majstori u tome. Na primer, vešali su žrtve naglavačke za drvo i palili
ispod vatru da im proključa mozak.”
Ujak se nasmejao. „Nije loše. Ipak, moja moralna indignacija
poznaje granice, kako u pogledu Komanča tako i u pogledu tvog
očuha. Trebalo je da tvoja majka bude bolja prema njemu, ipak je bio
njen domaćin. I čovek kao parazit treba da bude bolji prema ovoj
planeti. Ali ni tu se ne treba previše žaliti. Ljudi misle da mi biolozi
zahtevamo očuvanje prirode kao nepromenljive, pravljenje nekakvog
organskog muzeja. A izgleda kao da jedini mi shvatamo i prihvatamo
to da se priroda menja, da sve umire i nestaje, da je upravo to
prirodno. Dakle, ne nastanak vrsta, već njihovo istrebljenje.”
„Da se vratimo?”
„Gde? Gde da se vratimo?”
Prim uzdahnu. Ujak je očito ulazio u novo pomračenje mozga. „U
dom.”
„Samo te zafrkavam.” Ujak se iscerio. „Ona sestra koja te je
dovela do sobe - dajem hiljadarku da ću je povaliti do ponedeljka. Da
se kladimo?”
„Svaki put kad se kladimo, a ti izgubiš, tvrdiš da se ne sećaš te
opklade. Ali ako pobediš...”
„Prime, budi razuman, i mi dementni moramo uživati neke
povlastice.”
 Pošto su završili kratku šetnju i pošto je predao ujaka pomenutoj
sestri, Prim pođe nazad istim putem. Prešao je Slemdalsku ulicu,
produžio na istok i zašao u stambenu četvrt sa vilama na prostranim
placevima. Vile su u tom delu grada bile skupe, ali je onima bliže
auto-putu buka obarala cenu. Tu se nalazila i spaljena kuća.
Podigao je rezu na zarđaloj gvozdenoj kapiji i pošao šljunkovitom
uzbrdicom do brezovog šumarka. Sa druge strane brežuljka, iza
drveća, krila se izgorela vila. Činjenica da je kuća bila sakrivena od
pogleda suseda išla mu je naruku tokom dugogodišnjeg
odugovlačenja kod opštine koja je htela da je sruši. Otključao je
ulazna vrata i ušao. Stepenice koje su vodile na sprat srušile su se u
požaru. Gore je bila majčina soba. Njegova je bila u prizemlju. Valjda
joj je zato i bilo lakše, zbog tog odstojanja. Znala je, ali joj je to
omogućilo da se pravi da ne zna. Svi tanki unutrašnji zidovi su
takođe izgoreli, čitavo prizemlje bilo je jedna velika prostorija
prekrivena tepihom pepela. Tu i tamo ponešto je nicalo iz pepela.
Žbun. Možda mladica drveta. Prišao je izgorelom gvozdenom
krevetu na mestu svoje nekadašnje sobe. Jedan Bugarin, beskućnik,
provalio je svojevremeno u kuću i živeo je tu neko vreme. Da to nije
moglo izazvati pobunu kod komšija i dodatno navaljivanje da se kuća
sruši, Prim bi pustio mučenika da tu živi. Ovako mu je dao nešto
novca i čovek se mirno udaljio odnevši sa sobom ono malo što je
imao. Ostavio je pocepane, buđave vunene čarape i dušek na
krevetu. Prim je promenio bravu na vratima i zakucao nove daske na
prozore.
Žičane opruge zaškripaše kada je Prim celom težinom seo na
prljavi, vlažni dušek. Stresao se. Bio je to zvuk njegovog detinjstva,
zvuk koji mu se urezao u mozak, jednako neiskorenjiv kao i paraziti
koje je uzgojio.
Ironijom sudbine, taj krevet ga je takođe i spasao kada se u
požaru sakrio pod njega.
Doduše, bilo je dana kada je proklinjao to spasenje. Usamljenost
po ustanovama. Usamljenost u raznim hraniteljskim porodicama iz
kojih je bežao. Nisu to bili zli ljudi, bili su dobronamerni, ali on u to
vreme nije mogao da spava sam u sobi, već bi uvek osluškivao.
Iščekivao. Požar. Noćnu posetu oca porodice. Na kraju više ne bi
mogao da izdrži, pa bi pobegao. Ubrzo bi opet završio u nekoj
ustanovi u kojoj bi ga ujka Fredrik obilazio otprilike onoliko često
koliko je Prim sad njega posećivao. Ujak je jasno stavio do znanja da
mu je on ipak samo ujak i kao samac ga ne može usvojiti. Lažov. A
mogao je da se stara o ono malo nasledstva od majke. Prim od toga
nije video gotovo ništa. Osim te kuće.
Bio je to još jedan od razloga iz kojih se protivio prodaji. Znao je
da bi i taj novac završio u ujakovom džepu.
Prim se zaljuljao na krevetu. Opruge su skvičale. Zažmurio je.
Vratio se tim zvukovima, mirisima, bolu, stidu. Sada su mu ti zvuci
bili potrebni, neophodni da bi bio siguran. Već je prekoračio sve
granice, već je stigao dovde, pa otkud sad to kočenje, to oklevanje?
Kažu, najteže je ubiti prvi put. Više nije bio tako siguran u to. Klatio
se na krevetu. Čekao je. I onda, konačno, navreše sećanja, čulni
utisci tako jasni kao da se to upravo sada dešava. Ipak je bio
siguran.
Otvorio je oči i pogledao na sat.
Vratiće se kući, istuširaće se, presvući. Zaliti svojim parfemom. A
onda će otići u pozorište.
 Dvadeset osmo poglavlje

Subota. Poslednji čin

Jedini izvor svetlosti bile su lampe na dnu bazena čija je svetlost

plesala po zidovima i tavanici zamračene prostorije. Kada ju je Hari
ugledao, njegov mozak je konačno prestao da preživa pojedinosti iz
izveštaja. Aleksandrin jednodelni kupaći kostim otkrivao je više o
njenom telu nego da je bila sasvim gola. Oslonio je laktove o ivicu
bazena dok je ona silazila u vodu čija je temperatura, ako je verovati
recepcionerki u Tifu, iznosila tačno trideset pet stepeni. Aleksandra
je gledala Harija kako je gleda. Na usnama joj je igrao onaj tajnoviti
smešak svojstven ženama koje shvataju - i žele - da se muškarcima
sviđa ono što vide.
Doplivala je do njega. Izuzev jednog para koji je sedeo dopola
uronjen u bazen, bili su tu sami. Voda im je sezala samo do grudi.
Hari je izvadio šampanjac iz kible na ivici bazena i nalio ga u čašu
koju joj je pružio.
„Hvala”, rekla je.
„Znači li to da smo kvit?”, pitao je dok je pila.
„Nipošto”, rekla je. „Posle onog što je VG objavio biću u još
gorem sosu ako se otkrije da sam krišom radila analize DNK za
tebe. Zato moraš da mi kažeš neku tajnu.”
„M-hm. Kakvu?”
„To ti odluči.” Privila se uz njega. „Ali mora biti nešto baš
skriveno.”
 Hari je pogleda. Nešto ga je u njenim očima podsetilo na Gerta
kada mu je tražio da peva o Plavcu. Aleksandra je već znala da je
Hari Gertov otac i poželeo je da joj dovrši tu priču. Pogledao je bocu
šampanjca. Čim ju je poručio - doduše, uz samo jednu čašu - znao
je da je to loša ideja. Kao što bi bila loša ideja i da joj ispriča ono što
znaju samo on i Johan Kron. Nakašljao se.
„Smrskao sam grkljan jednom tipu u Los Anđelesu”, počeo je.
„Osetio sam to pod prstima, osetio sam da ga lomim. I to mi se
svidelo.”
Aleksandra ga pogleda razrogačenih očiju. „U tuči?”
„Da.”
„Kako?”
Hari slegnu ramenima. „Kafanska tuča. Oko žene. Bio sam pijan.”
„Kako si ti prošao?”
„Lepo. Udario sam ga samo taj jedan put i to je bilo sve.”
„Udario si ga u grkljan?”
„Da. Chisel fist. Dleto.” Podigao je šaku da joj pokaže. „Pokazao
mi je tip koji je obučavao komandose u Avganistanu. Evo u čemu je
fora: ako pogodiš protivnika u pravo mesto na grlu, istog trenutka će
prestati da pruža otpor zato što će njegov mozak dati prioritet
snabdevanju vazduhom.”
„Ovako?”, pitala je savivši gornje zglobove prstiju.
„I ovako.” Hari joj je ispravio palac i gurnuo ga prema kažiprstu.
„A ciljaš ovamo, u grkljan.”
Lupnuo se kažiprstom po grlu.
„Hej!”, uzviknuo je kada ga je udarila bez najave.
„Nemoj da se mrdaš!” Nasmejala se i pokušala ponovo.
Hari uzmaknu da izbegne udarac. „Mislim da me nisi razumela.
Ako pogodiš, možeš da me ubiješ. Igrajmo se da je ovo moj grkljan.”
Uperio je prstom u bradavicu na svojim grudima. „A moraš iskoristiti
i...” Uhvatio ju je pod vodom oko kukova i pokazao joj kako da uhvati
zalet kako bi dodala snagu udarcu. „Spremna?”
„Spremna.”
Od četiri pokušaja, dvaput ga je udarila tako da je zastenjao.
Par na drugom kraju bazena sad je ćutao. Zabrinuto su
posmatrali Harija i Aleksandru.
 „Kako znaš da ga nisi ubio?”, upita Aleksandra hvatajući zalet za
nov udarac.
„Nisam siguran da nisam, ali da jesam, pretpostavljam da me
njegovi drugovi ne bi posle pustili da živim.”
„Ako je umro, pada li ti na pamet da si isti kao oni koje loviš čitav
radni vek?”
Hari nabora nos. „Možda.”
„Možda? Svađa zbog neke žene, misliš li da je to mnogo
plemenit motiv?”
„Recimo da je to bilo u samoodbrani.”
„Hari, svašta se može nazvati samoodbranom. I ubistvo radi
časti, i ubistvo iz ljubomore. Ljudi ubijaju da sačuvaju
samopoštovanje i dostojanstvo. Pa i sam si doživeo to da se neko
ubije kako bi se spasao poniženja, zar ne?”
Hari klimnu. Pogledao ju je. Da li je shvatila sve? Pa i da Bjern
nije ubio samo sebe? Ne, njen pogled je bio uprt ka unutra, govorila
je iz vlastitog iskustva. Zaustio je da kaže nešto kada njena šaka
poput metka polete ka njemu. Nije se pomerio, već je mirno gledao
kako se širi osmeh na Aleksandrinom licu. Njena šaka - savijena u
položaj dleta - jedva mu je primetno dodirivala kožu grla.
„Mogla sam da te ubijem”, rekla je.
„Da.”
„Nisi stigao da reaguješ?”
„Nisam.”
„Ili veruješ da ti ne bih smrskala grkljan?”
Blago se osmehnuo ne odgovorivši joj.
„Ili ti je...” Namrštila se. „Svejedno?”
Hari se sad iscerio. Dohvatio je šampanjac iza leđa i dolio joj u
čašu. Zagledao se u bocu, već je video sebe kako zabacuje glavu i
prinosi grlić usnama, uz tihi klokot dok ga alkohol ispunjava, potom
spušta ispražnjenu bocu i briše usne nadlanicom dok ga ona gleda
razrogačenih očiju. Umesto toga, vratio je gotovo punu bocu u kiblu.
Nakašljao se:
„Hoćemo li sad u saunu?”
Umesto Šekspirovih pet činova, Nacionalno pozorište je postavilo
Romea i Juliju u dva dugačka čina sa petnaestominutnom pauzom
posle prvog sata.
Kada se oglasio signal za pauzu, publika je pohrlila niz hodnike
na koktel u foajeu. Helene je čekala u redu ispred šanka rasejano
prisluškujući razgovore oko sebe. Začudo, niko nije pričao o
predstavi, kao da bi to, zavisno od stanovišta, bilo previše
pretenciozno ili previše vulgarno. Pažnju joj je privuklo nešto, miris
koji ju je podsetio na Markusa, pa se napola osvrnula. Iza nje je
stajao muškarac koji je stigao da joj se osmehne pre nego što se
brzo opet okrenula ka šanku. Njegov osmeh... da, šta s njim? Šta
god da je bilo, srce joj je zalupalo brže. Došlo joj je da se nasmeje,
verovatno je to bio uticaj komada, psihološka sugestija zbog koje
sigurno Helene nije bila jedina koja je pomislila da vidi svog Romea
u svakom drugom muškarcu. Naime, muškarac iza nje uopšte nije
bio zgodan. Nije bio sasvim ružan - osmehom je pokazao lepe zube
- ali bio je nezanimljiv. Ipak, srce je nastavilo da joj lupa i osetila je
želju da se osvrne kakvu dotad godinama nije imala. Da ga opet vidi.
Da vidi šta ju je gonilo da to učini.
Odolela je tom porivu, poručila već natočeno belo vino u
plastičnoj čaši i odnela ga do jednog u nizu okruglih stočića koji su
stajali duž zidova foajea. Odatle je posmatrala onog čoveka koji je
sad pokušavao da plati flašicu vode gotovinom, a žena za šankom
mu je pokazala natpis na kojem je pisalo PRIMAMO SAMO PLATNE
KARTICE. Zatekla je sebe kako razmatra da priđe šanku i plati
njegovu vodu. On je pak odustao od kupovine i okrenuo se prema
Helene. Pogledi su im se sreli i ponovo joj se osmehnuo. Zatim je
pošao ka njenom stolu. Srce joj je divljački lupalo. Šta se to dešava?
Nije to bio prvi put da joj neki muškarac priđe tako direktno. „Smem
li?”, pitao je dotakavši slobodnu stolicu za njenim stolom.
Osmehnula se kratko i - kako je mislila - odbojno, dok je mozak
naređivao njenim ustima da kažu „molim te, nemoj”.
„Samo izvoli.”
„Hvala.” Seo je i nagnuo se preko stola kao da su usred dugog
razgovora.
„Ne bih da te razočaram”, počeo je, gotovo šapatom. „Ali popila
je otrov i umreće.”
 Lice mu je bilo tako blizu njenom da je gotovo osetila njegov
miris. Ne, to nije bio parfem koji je Markus svojevremeno koristio,
ovaj je bio mnogo siroviji. „Koliko je meni poznato”, primeti Helene,
„Julija ispije otrov tek u poslednjem činu.”
„Svi to misle, ali već je otrovana. Veruj mi.” Osmehnuo se. Beli
zubi grabljivice. Poželela je da se nagne, da mu se ponudi, da oseti
kako joj grizu kožu dok mu ona zariva nokte u leđa. Pobogu, šta je s
njom? Deo njenog bića je želeo da pobegne, drugi deo da mu se
baci u naručje. Prekrstila je noge na drugu stranu i osetila - zar je
moguće? - da se ovlažila.
„A šta da ne znam tekst?”, počela je. „Zašto bi želeo da mi odaš
kako se završava?”
„Zato što hoću da te pripremim. Smrt je grozna stvar.”
„Jeste”, uzvratila je ne puštajući njegov pogled. „Ali zar nije
grozota još veća ako se i pripremaš na to?”
„Nije nužno.” Zavalio se na stolici. „Nije ako se životna radost
uveća zbog izvesnosti da ona neće trajati večno.”
Bio joj je odnekud poznat. Da nije bio na žurci u zgradi? Ili Kod
Danijele?
„Memento mori”, rekla je.
„Tako je. Ali baš sam ožedneo.”
„Videla sam.”
„Kako se zoveš?”
„Helene. A ti?”
„Za tebe, Prim. Helene?”
„Da, Prime?” Osmehnula se.
„Hoćeš li sa mnom negde gde ima vode?”
Nasmejala se. Srknula vino, zaustila da kaže kako tu ima vode i
kako mu ona može kupiti. Ili, još bolje, mogla mu je ponuditi svoju
čašu da natoči u toaletu. Pijaća voda u Oslu je bolja od bilo koje
flaširane, a i tako bi manje zagadio okolinu.
„A kuda si mislio?”, pitala ga je.
„Zar je važno?”
„Nije.” Nije mogla da poveruje vlastitim ušima.
„Lepo.” Pljesnuo je dlanom o dlan. „Hajdemo.”
„Sad odmah? Mislila sam posle drugog čina.”
„Ali već znamo kako se završava.”
Restoran Terse akto nalazio se u Viki, bio je očito tek otvoren i dičio
se ponudom tapasa vrhunskog kvaliteta i tome odgovarajuće cene.
„Ukusno?”, upita Aleksandra.
„Vrlo”, reče Hari brišući usta salvetom. Trudio se da ne gleda u
njenu čašu vina.
„Mislila sam da dobro poznajem Oslo, ali nikad nisam čula za ovo
mesto. Helge me je savetovao da rezervišem sto ovde. Gejevi uvek
znaju da preporuče.”
„On je gej? Nisam stekao takav utisak.”
„To je zato što više nisi privlačan.”
„Znači li to da sam nekad bio privlačan?”
„Ti? Nego šta. Naravno, ne svima. Ne ni mnogima.” Zamišljeno je
izvila glavu u stranu. „Kad malo bolje razmislim, tek ponekima od
nas.” Nasmejala se, podigla čašu i on joj je nazdravio vodom.
„Misliš, dakle, da je Teri Voge ostao bez svog doušnika, pa da u
očajanju izmišlja?”
Hari klimnu. „Stvari koje tvrdi da zna jedino bi mogao znati kada
bi bio u direktnom kontaktu sa ubicom, a to mi je teško da zamislim.”
„A šta ako je sam sebi izvor?”
„M-hm. Misliš, ako je Voge ubica?”
„Čitala sam da je neki kineski pisac ubio četvoro ljudi, napisao
brdo knjiga o tome i bio osuđen posle više od dvadeset godina.”
„Liju Jongbijao”, reče Hari. „A tu je i Rišart Klinkhamer. Njegova
žena nestane, a on odmah zatim napiše roman o mužu koji ubije
ženu i zakopa je u bašti. Tu su je i pronašli. Ali ti tipovi nisu ubijali s
namerom da pišu o tome, što ti valjda ovde predlažeš.”
„Nisu, ali Voge možda jeste. Državnici zapodenu ratove da bi
pobedili na sledećim izborima ili da bi završili u istorijskim
udžbenicima. Zašto onda ne bi i jedan novinar uradio isto to da
postane najbolji u svojoj branši? Trebalo bi da proveriš ima li alibi.”
„Važi. Kad smo kod provere - rekla si da poznaješ ovaj grad. Jesi
li ikad čula za mesto koje se zove Vila Dante?”
Aleksandra se nasmejala. „Jesam. Da nisi možda mislio da
proveriš koliko si privlačan? Mada, sumnjam da će te pustiti čak i u
tim odelima koje nosiš ovih dana.”
 „Šta ti to znači?”
„Pa... kako bih ti rekla, to je jedan krajnje ekskluzivan gej klub.”
„Jesi li bila tamo?”
„Ma kakvi, jesi li lud? Ali imam gej drugara Petera. Inače, on je
Redov komšija i zvao me je na onu žurku na krovu.”
„Bila si pozvana na tu žurku?”
„Nisam baš imala pozivnicu, ali je to bila žurka otvorenijeg tipa.
Htela sam da povedem Helgea i da ga upoznam sa Peterom, ali sam
morala da radim to veče. Ali bila sam sa Peterom par puta u SLM-u.”
„Šta je SLM?”
„Jao, Hari, ti baš nisi u toku. Scandinavian Leather Man. Gej klub
za smrtnike. I tamo postoji dres kod i podrum sa mračnim sobama i
tako te stvari. Sve to je, pretpostavljam, previše vulgarno za
klijentelu sa članskom kartom Vile Dante. Peter mi je pričao kako je i
on pokušavao da dođe do članstva, ali nije bilo šanse. Moraš
pripadati nekakvoj najužoj kliki, to je nekakav Opus dei gej scene. Ali
navodno je mesto prva klasa. Kao u Širom zatvorenih očiju. Klub je
otvoren samo jedno veče u nedelji, maskenbal za odrasle muškarce
u skupim odelima. Svi nose životinjske maske i po njima dobiju i
nadimke, sve je sasvim anonimno. Kojekakve eskapade, a konobari
su... pa da kažemo, vrlo mladi muškarci.”
„Punoletni?”
„Danas verovatno jesu, ali je klub morao da se zatvori u vreme
kad se zvao Tjuzdejs. Dečko od četrnaest godina koji je tamo radio
optužio je jednog klijenta za silovanje. Stigao nam je uzorak sperme
na analizu, ali se, naravno, nije podudario ni sa čim u bazi DNK.”
„Naravno?”
„Tjuzdejs nije imao osuđenike među klijentelom. A sada, dakle,
ponovo radi pod imenom Vila Dante.”
„Za koju niko živi nije čuo.”
„Drže se ispod radara, ne treba im publicitet. Zato je Peteru toliko
stalo da se ubaci.”
„Kažeš, ranije se klub zvao Tjuzdejs?”
„Da, utorkom su se organizovale te večeri.”39
„Da li je i dalje tako?”
„Pitaću Petera ako hoćeš.”
„M-hm. A šta misliš, kako bih ja mogao da se ufuram tamo?”
 Nasmejala se. „Jedino sa nalogom za pretres. Za mene ga
večeras imaš.”
Hari nije odmah shvatio na šta ona cilja. Izvio je obrvu.
„Aha.” Podigla je čašu. „Nalažem ti.”

„Živiš ovde negde?”, upita Helene.

„Ne”, reče čovek koji joj se predstavio kao Prim. Vozio je pored
novih, modernih poslovnih zgrada raštrkanih u ravnici duž obeju
strana puta ka rtu na poluostrvu Snareja. „Živim u centru, ali
svojevremeno sam, kad su tek zatvorili aerodrom, ovuda šetao psa.
Tad ovde nije bilo žive duše, pa sam mogao da ga istrčavam.
Onamo.” Uperio je prstom ka moru na zapadu i uzeo iz kesice još
čipsa ili šta god da je to bilo, nju nije nudio.
„Ovde su zaštićene močvare”, primeti Helene. „Nije ti palo na
pamet da bi pas mogao podaviti ptice koje se ovde ležu?”
„Jeste, to se par puta i desilo. Tešio sam se kako mu je to u
prirodi, ko sam ja da se mešam. Ali, naravno, to nije baš tako.”
„Zar nije?”
„Nije. Priroda je stvorila i čoveka, a mi nismo jedini organizam koji
čini sve što mu je u moći da uništi planetu kakvu je zatekao. Ali
pored toga što nam je priroda podarila inteligenciju da počinimo
kolektivno samoubistvo, takođe nam je podarila i mogućnost
samospoznaje. To nas možda i spase. Nadam se da hoće. U
svakom slučaju, rešio sam da intervenišem, pa sam nabavio ovo.”
Uperio je prstom u ručku iznad njenih vrata. Helene ugleda
povodac sa ogrlicom na kopču kako visi iznad prozora.
„Bio je to dobar pas”, nastavio je. „Ja bih ovde čitao na svetlosti
sa krova, a on bi trčkarao po pedeset metara u svakom pravcu
odavde. Psima, kao i ljudima, nije potrebno više od toga. Mnogi i ne
žele više od toga.”
Helene klimnu. „Ali jednog dana možda ipak poželi više i hoće da
pobegne. Šta onda da radi vlasnik?”
„Nemam pojma. Moj pas nikad nije tražio više.” Skrenuo je sa
glavnog puta u šumu. „Šta bi ti uradila?”
„Pustila bih ga”, reče Helene.
„Iako znaš da ne bi preživeo sam u divljini?”
 „Niko od nas ne preživi.”
„To je tačno”, rekao je.
Zakočio je. Stigli su do kraja puta. Ugasio je motor i farove,
obavio ih je mrkli mrak. Čula je šuštanje vetra u trsci, kroz stabla se
videlo more i, u daljini, svetla sa ostrvaca i sa kopna.
„Gde smo sad?”
„Blizu močvara”, rekao je. „Ono tamo je rt Hevik, ono su ostrva
Bur i Ost. Pošto se ovde izgradilo, postalo je popularno šetalište,
danju ovde sve vrvi od porodica sa decom. Ali sada smo, Helene, ti i
ja sasvim sami.”
Otkopčao je pojas i okrenuo se prema njoj.
Helene udahnu. Zažmurila je i čekala. „Ovo je skroz pogrešno”,
rekla je.
„Pogrešno?”
„Ja sam udata žena. Ovo je... užasno loš tajming.”
„Zašto?”
„Zato što hoću da ostavim muža.”
„Meni to zvuči kao idealan tajming.”
„Nije.” Odmahnula je glavom ne otvarajući oči. „Ne, ne shvataš,
ako bi Markus saznao za ovo pre pregovora...”
„Onda bi dobila koje milionče manje.”
„Da. Tako da sad pravim totalnu glupost.”
„A šta misliš, zašto to radiš?”
„Ne znam.” Pritisnula je slepoočnice dlanovima. „Kao da mi je
nešto ili neko preuzelo mozak.” Utom joj nešto sinu.
„Otkud ti ideja da pregovaramo o milionima?” Otvorila je oči i
pogledala ga. Da, bio joj je poznat. Prepoznala je taj pogled. „Jesi li
bio na žurci na krovu? Da li ga poznaješ?”
Nije joj odgovorio, već je samo uz smešak pojačao muziku.
Teatralni vibrato zapevao je o scary monsters, strašnim čudovištima.
Taj glas joj je bio odnekud poznat, ali nije mogla da se seti odakle.
„Martini”, zaključila je, ovog puta samouvereno. „Kod Danijele. Ti
si mi poslao ono piće, zar ne?”
„Zašto to misliš?”
„Kad si stao iza mene u redu za šank, kad si prišao mom stolu -
niko to ne radi u pauzi između činova. To nije bila slučajnost.”
Provukao je ruku kroz kosu i pogledao se u retrovizoru.
 „Priznajem”, rekao je. „Pratim te već neko vreme. Želeo sam da
se nađemo negde nasamo. I evo nas. Šta ćemo sad?”
Uzdahnuvši, otkopčala je svoj pojas. „Da se jebemo”, rekla je.

„Zar je to pravedno?”, upita Aleksandra. Posle večere su se povukli

u bar pri restoranu. „Ja sam uvek želela dete, ali nikad nisam dobila.
A ti nikad nisi želeo...” Pucnula je prstima iznad svog koktela vajt
rašn.
Hari dohvati čašu vode. „Život je uglavnom nepravedan.”
„I nasumičan”, dodala je. „Bjern Holm je poslao svoju DNK da
proveri da li je ovaj mali... kako se zvaše?”
„Gert.”
Aleksandra je shvatila po Harijevom izrazu lica da on nerado
priča o tome. Ipak je nastavila, možda i zato što je popila malo više
nego što je trebalo.
„... njegov sin. A nije. I da ja ubrzo zatim uradim analizu krvi za
koju se ispostavilo da je tvoja, greškom uporedim rezultat sa čitavom
bazom testova očinstva i tako saznam da si ti Gertov otac. Da ja
nisam...”
„Nisi ti kriva”, prekide je Hari.
„Za šta?”
„Ni za šta”, reče Hari. „Nema veze.”
„Zbog toga što se Bjern Holm ubio?”
„Zbog toga što je...” Hari zaćuta.
Aleksandra primeti da je napravio grimasu kao da ga je nešto
zabolelo. Šta joj je to prećutao? Šta to nije smeo da joj kaže?
„Hari?”
„Da?” Pogled mu je bio prikovan za policu sa pićima iza šankera.
„Tvoju ženu je ubio onaj silovatelj, zar ne? Onaj Fine?”
„Pitaj njega.”
„Fine je mrtav. A ako nije bio on, bio bi...”
„Ko?”
„Tebe su sumnjičili.”
Hari klimnu. „Uvek sumnjičimo partnere. I uglavnom budemo u
pravu.”
 Aleksandra otpi poveći gutljaj. „Hari, jesu li bili u pravu. Jesi li ti
ubio svoju ženu?”
„Dupli ovaj”, reče Hari. Aleksandra nije odmah shvatila da se ne
obraća njoj.
„Ovaj?”, upita šanker uperivši prstom u četvrtastu bocu koja je
visila na stalku.
„Da, hvala.”
Hari je poćutao sve dok se čaša zlatnosmeđe tečnosti nije
stvorila ispred njega.
„Da”, rekao je podigavši je. Držao ju je neku vreme kao da mu je
njen sadržaj gadan. „Ja sam je ubio.” Onda je iskapio tečnost u
jednom dugom gutljaju i naručio da se dopuni pre nego što ju je
vratio na šank.

Helene je došla do daha, ali je i dalje sedela na njemu.

Bila ga je privukla na svoje sedište i oborila naslon, a on je za to
vreme upalio svetlo na krovu kabine i navukao kondom. Onda ga je
zajahala kao nekog od svojih konja, s tim što nije imala doživljaj
kontrole. Svršio je a da nije pustio glasa, ali je prepoznala njegov
orgazam po grčenju mišića koji su se sad opuštali.
Svršila je i ona, ali ne zato što je on bio naročito dobar ljubavnik,
već zato što je bila toliko napaljena i pre nego što je skinula
pantalone i gaćice da bi bilo šta poslužilo toj svrsi.
Osećala ga je kako se opušta u njoj.
„Dobro, zašto si me pratio?”, pitala je pogledavši ga odozgo kako
leži na oborenom sedištu, go kao i ona.
„A šta misliš?”, upitao je podmećući šake ispod potiljka.
„Zaljubio si se u mene kada si me video na žurci.”
Osmehnuo se odmahujući glavom. „Helene, nisam zaljubljen u
tebe.”
„Stvarno?”
„Zaljubljen sam, ali u drugu.”
Helene je to žacnulo. „Tvrdiš pazar?”
„Ne, kažem ti kako jeste.”
„Pa šta radiš ovde sa mnom?”
 „Pružam ti ono što želiš. Tačnije, ono što traže tvoje telo i tvoj
mozak. Sebe.”
„Tebe?” Frknula je. „Zašto si tako siguran da ovo nije moglo biti s
bilo kim?”
„Zato što sam ti ja usadio tu želju. I ona sad mili i gamiže tvojim
telom i tvojim mozgom.”
„Želju baš za tobom?”
„Da, baš za mnom. Tačnije, to što mili tvojim telom želi da dopre
do mojih creva.”
„Baš si sladak. Drugim rečima, hoćeš da ti uvalim strap on? I muž
mi je to jednom tražio, na početku veze.”
Čovek koji se predstavio kao Prim odmahnu glavom. „Mislio sam
na creva, debelo i tanko. Na bakterijsku floru. Tu žele da se
razmnožavaju. A što se tiče tvog muža, za mene je novost to što sad
voli da mu uvale. Kad sam bio mali, uglavnom je on uvaljivao.”
Helene ga pogleda. Zbunjeno, ali je znala da nije pogrešno čula.
„Kako to misliš?”
„Zar nisi znala da tvoj muž jebe dečake?”
„Dečake?”
„Da, decu.”
Progutala je pljuvačku. Padalo joj je, naravno, na pamet da
Markusa privlače muškarci, ali ga nikad nije pitala za to. To što je
Markus Red bio biseksualac, ili - verovatnije - prikriveni
homoseksualac nije bilo izopačeno, bolesno je bilo to što je on, kao
jedan od najbogatijih i najmoćnijih ljudi u gradu, kog je štampa
optuživala za pohlepu, izbegavanje poreza, loš ukus i još gore stvari
od toga, tajio jedinu stvar koja bi ga prikazala u nešto humanijem
svetlu i omogućila mu da diše slobodnije. Umesto toga, postao je
klasičan homoseksualac - homofob, narcis koji mrzi samog sebe, živi
paradoks. Ali dečaci? Deca? Nipošto. Istovremeno, sad kad je bila
suočena sa tom idejom i mogla da odgovori na nju, ona joj je
delovala i više nego logično. Stresla se. A istovremeno joj se javila i
još jedna pomisao - to bi joj lepo poslužilo u brakorazvodnim
pregovorima.
„Otkud ti to znaš?”, pitala ga je. Nije se pomerila, ali je pogledom
tražila svoje gaćice.
 „Bio mi je očuh. Zlostavljao me je od kada sam imao šest godina.
Pamtim godine jer pamtim da me je zlostavljao istog onog dana kada
mi je poklonio bicikl. Triput nedeljno. Triput nedeljno me je jebao u
moje dečje dupence. Svake nedelje, preko cele godine.”
Helene je disala na usta. U kabini je bilo zagušljivo od mirisa
telesnih izlučevina i tog naročitog, mošusnog parfema. Progutala je
pljuvačku. „A da li je tvoja majka...?”
„Klasična priča. Verovatno je posumnjala, ali nije ništa preduzela
da to proveri. Bila je nezaposlena alkoholičarka i plašila se da će ga
izgubiti. A naravno da se upravo to i desilo.”
„Uvek tako biva, one koje se boje budu ostavljene.”
„Zar se ti ne bojiš?”
„Ja? Zašto bih se bojala?”
„Valjda sad znaš zbog čega smo ti i ja sada ovde?”
Učinilo joj se da se ponovo ukrutio u njoj.
„Susane Andersen?”, pitala je naposletku. „Jesi li to bio ti?”
Klimnuo je.
„I Bertine?”
Ponovo je klimnuo.
Možda je blefirao, a možda i nije. Helene je znala da bi u oba
slučaja trebalo da se uplaši. Zašto se onda nije plašila? Zašto je
umesto toga počela da njiše kukovima napred i nazad? Isprva
polako, zatim sve žustrije.
„Nemoj...”, rekao je, naprasno prebledevši.
Ali ona je nastavila da ga jaše. Telo je uopšte nije slušalo, pridigla
se na njemu i opet skliznula svom silinom. Osetila je kako se njegovi
trbušni mišići stežu, zastenjao je pred - kako je ona pomislila - još
jedan orgazam. No utom Helene ugleda vodoskok žutozelene
bljuvotine iz njegovih usta. Pljusnuo mu je na grudi i počeo da se
sliva na sedište i niz njegov stomak prema njoj. Pomislila je kako će
se i njoj samoj izvrnuti utroba od reskog smrada. Uštinula je nos
palcem i kažiprstom ne dišući.
„Ne, ne, ne”, kukao je ne pomerajući se dok nije napipao svoju
košulju. Uzeo ju je s poda i počeo da se briše. „To je od ovog sranja”,
rekao je pokazujući kesicu onog čipsa na kojoj je sad videla da piše
Hilman pets.
 „Moram da ga uzimam kako bih kontrolisao populaciju parazita”,
rekao je trljajući stomak košuljom. „Ali teško je odrediti pravu dozu.
Ako uzmem previše, stomak to ne može da podnese. Nadam se da
razumeš.”
Helene nije ništa razumela, samo je stezala nos trudeći se da ne
diše. Osetila je čudnu promenu. Žudnja je naprasno popuštala i
umesto nje je naviralo jedno drugo osećanje. Strah.
Susane. Bertine. Sledeća je bila ona.
Morala je da izađe, pobegne, smesta!
Pogledao ju je kao da je prepoznao njen strah.
Na silu se osmehnula. Leva ruka joj je bila slobodna, mogla je
njom da otvori vrata, onda da iskoči i potrči. Ka onim kućama pored
kojih su skrenuli na šumski put, do tamo nije bilo više od trista-
četiristo metara. Odlično, četiristo metara je bilo idealno rastojanje za
nju, a bosa će trčati brže nego da je obuvena. Pretpostavila je i da
on neće odmah pojuriti za njom zato što su oboje goli, a to oklevanje
bi joj pružilo neophodnu prednost. Ne bi stigao ni da je pojuri kolima
- sve i kad bi pokušao, ona bi presekla kroz šumu. Samo je trebalo
malo da ga zamajava dok ne napipa kvaku. Htela je da mu tobož
nežno prekrije oči desnom šakom, kad je shvatila još nešto. Do
promene je došlo kad je zapušila nos. Tu je postojala nekakva veza.
„Razumem”, prošaputala je ulagivački. „Dešava se. Sad si opet
čist. Hajde da malo zamračimo.” Trudila se da ne udiše vazduh i
nadala se da on nije čuo kako joj glas podrhtava.
„Gde se gasi?”
„Hvala”, rekao je sa slabašnim smeškom i uperio prst prema
krovu.
Napipala je prekidač i ugasila svetlo. U mraku je posegnula
levom rukom prema vratima na suvozačkoj strani. Napipala je kvaku,
gurnula je u stranu i otvorila. Osetila je hladan vazduh na koži.
Odgurnula se nogom da izađe. Međutim, on je bio brži. Zgrabio ju je
oko vrata i stegnuo. Odgurnula ga je obema rukama, ali je stisak bio
sve jači. Oslonivši se jednim kolenom o sedište, zamahnula je
drugim u nadi da će ga pogoditi u međunožje. Iako joj se činilo da
nije pogodila, pustio ju je. Izletela je iz auta, osetila šljunak pod
bosim tabanima, pala, ali se pridigla i potrčala. Teško je disala, imala
je utisak da je on i dalje davi, ali je morala to da ignoriše, morala je
da pobegne. Bar je mogla da udahne. Ugledala je svetiljke na
glavnom putu. Pa do tamo ima i manje od četiristo metara. Jedva i
trista. Uspeće. Potrčala je brže, poletela. Nema šanse da je sti...
Nešto iz tame je iz sve snage udari u grlo. Poletela je unatraške,
pala na leđa i udarila potiljkom o šljunak.
Verovatno je izgubila svest na nekoliko sekundi, jer kad je došla
sebi, čula je korake na šljunku. Pokušala je da vrisne, ali ju je ono
nešto i dalje davilo. Opipala je vrat i shvatila šta je to.
Ogrlica.
Navukao joj je pseću ogrlicu oko vrata i pustio je da otrči vukući
za sobom rastegljivi povodac. Mirno je sačekao da pretrči onih
pedeset metara slobode.
Više nije čula korake kada je napipala kopču, stisnula je i
oslobodila se. Od ogrlice. Nije stigla da se pridigne, a već je bila
ponovo pritisnuta na šljunak.
Bio je go, njegova bela koža je gotovo svetlela u mraku. Jednim
stopalom joj je gazio grudi, ali je ona piljila u predmet koji je držao u
desnoj ruci. Gladak čelik je uhvatio odsjaj oskudne svetlosti. Nož.
Velik nož. Ipak, nije se plašila, bar ne onoliko kao kad je u
automobilu prestala da diše. Nije prestala da se boji smrti, ali je
žudnja opet bila jača. Nije to mogla drugačije da objasni.
Čučnuo je, prislonio joj nož uz grlo, nagnuo se i prošaputao. „Ako
vrisneš, odmah ću ti prerezati grkljan. Klimni glavom ako si
razumela.”
Klimnula je ćutke. Ponovo se odmakao, i dalje čučeći. I dalje je
osetila pritisak čelika na grlu.
„Žao mi je, Helene.” Glas mu je zvučao plačno. „Nije fer da ti
stradaš. Ti nisi ništa uradila, nisi ti meta. Samo imaš tu nesreću da
budeš neophodno sredstvo.”
Zakašljala se. „Sredstvo za šta?”
„Za poniženje i uništenje Markusa Reda.”
„Zato što te...”
„Da, zato što me je jebao. A kad to nije radio, morao sam da
pušim njegov odvratni kurac za večeru i doručak, ponekad i za
ručak. Prepoznaješ li se u tome, Helene? Jedina je razlika u tome
što ja nisam dobijao ništa zauzvrat. Osim tog jednog bicikla. I toga
što nije ostavljao moju majku. Shvataš li koliko je to bolesno? Plašio
sam se da nas ne ostavi. Ne znam ko mu je na kraju prestario,
mama ili ja, ali nas je ostavio zbog mlađe žene sa mlađim sinom.
Sve to je bilo mnogo pre tvog vremena, pretpostavljam da nikad nisi
čula za to.”
Helene ćutke odmahnu glavom.
Činilo joj se da vidi sebe odozgo, kako se gola smrzava na
šumskom putu sa nožem na grlu. Kamenčići su joj žuljali kožu, nije
videla izlaz, možda je to bio kraj. Pa opet, želela je da bude tu, želela
je njega. Da li je sasvim poludela?
„Mama je utonula u depresiju”, rekao je. Glas mu je podrhtavao,
shvatila je da je i njemu hladno. „Tek kad je malo izronila iz toga,
smogla je snage da uradi ono čime mi je bezbroj puta pijana pretila.
Ubila se pokušavši da ubije i mene. Vatrogasci su to proglasili
nesrećnim slučajem, neugašena cigareta u krevetu. Ni njen brat, moj
ujka Fredrik, ni ja nismo našli za shodno da im objasnimo kako
mama nije pušila i kako je paklicu koju su pronašli tu ostavio Markus
Red.”
Zaćutao je. Na grudi joj kapnu nešto toplo. Suza.
„Hoćeš li me sad ubiti?”, pitala je.
Udahnuo je drhtavo. „Kao što sam rekao, žao mi je zbog toga, ali
moram očuvati životni ciklus parazita. Trebaće mi novi i zdravi
paraziti da inficiram sledeću jedinku. Razumeš?”
Odmahnula je glavom. Došlo joj je da ga pomiluje po obrazu,
osećala se kao da je uzela ekstazi, ljubav je bila sveprožimajuća. S
tim što to nije bila ljubav, već žudnja, bila je prokleto uspaljena.
„A, naravno, tu je i taj momenat da mrtvi ne cinkare”, dodao je.
„Naravno”, rekla je. Disala je sve dublje, kao da je znala da su joj
to poslednji udisaji.
„Ali reci mi, Helene, dok smo se jebali, da li si se na trenutak
osetila voljenom?”
„Ne znam.” Umorno se osmehnula. „Mislim da jesam.”
„To je lepo.” Uzeo je njenu ruku svojom slobodnom. I stisnuo je.
„Hteo sam da ti podarim nešto pre nego što umreš. Jer to je jedino
važno, zar ne? Da se osetiš voljenom.”
„Možda”, prošaputala je zažmurivši.
„Ne puštaj tu misao, Helene. Reci sebi: ja sam voljena.”
 Prim ju je gledao odozgo. Usne su joj se micale, oblikovale su
reči. Ja sam voljena. Onda je podigao nož, uperio šiljak u vratnu
arteriju. Nagnuo se i zasekao oslanjajući se svom svojom težinom o
nož. Stresao se od prijatnosti i jeze kada mu je vreli mlaz krvi
isprskao hladnu kožu. Čvrsto je držao dršku noža. Zahvaljujući
vibracijama, prepoznaće kad život bude istekao iz nje. Posle trećeg
mlaza krv je samo polako isticala. Posle još nekoliko sekundi nož mu
je saopštio da Helene Red više nije živa.
Izvukao je nož i seo pokraj nje na put. Obrisao je suze. Drhtao je
od hladnoće, straha i proživljenog uzbuđenja. Nije bilo lakše, bilo je
gore. Ali one su bile nevine. Ostao je samo krivac. To će biti druga
priča. Biće uživanje ubiti Markusa Reda. Ali prvo će skot morati da
propati toliko da će mu smrt doći kao spasenje.
Osetio je nešto na koži. Kišica. Pogledao je u nebo. Bilo je crno.
Za tu noć su i najavili kišu. Ona će sprati skoro sve, ali je i dalje
morao da obavi ponešto. Pogledao je na sat koji je bio jedino što je
imao na sebi. Pola deset. Ako bude bio efikasan, vratiće se u centar
do pola jedanaest.
 Dvadeset deveto poglavlje

Subota. Tapetum lucidum

Do ponoći je bilo ostalo još sat vremena. Pod svetiljkama Dvorskog

parka svetlucale su mokre asfaltirane staze.
Hari je bio prijatno opijen i stvarnost je bila taman onoliko
izobličena koliko je bilo potrebno. Ukratko, bio je to sweet spot
alkoholisanog stanja, trenutak u kojem je bio svestan obmane, ali
pošteđen duševnog bola. Išao je kroz park sa Aleksandrom. Druga
lica su im nailazila u susret i rastakala se. Aleksandra ga je
podupirala tako što je prebacila njegovu ruku sebi preko ramena i
pridržavala ga oko struka. I dalje je bila ljuta.
„Jedno je da odbiju da nas posluže”, siktala je.
„Da posluže mene”, reče Hari. Dikcija mu je bila znatno
postojanija od hoda.
„A drugo je da nas izbace.”
„Da izbace mene”, opet je ispravi Hari. „Primetio sam da šankeri
ne vole kada im gosti zaspe na šanku.”
„Ipak, sam taj način...”
„Aleksandra, ima i gorih načina. Veruj mi.”
„Stvarno?”
„Stvarno. Ovo je bilo jedno od nežnijih izbacivanja koje sam
iskusio. Možda ga čak mogu uvrstiti u top-listu pet najprijatnijih
izbacivanja.”
Nasmejala se i naslonila mu glavu na rame. Posledica toga bila
je da je Hari sleteo sa staze na kraljevski travnjak, odakle ih prezrivo
pogleda neki stariji čovek sa psom na rastegljivom povocu koji je
upravo srao.
Aleksandra je vratila Harija na pravi kurs. „Možemo da svratimo u
Lori na kafu”, rekla je.
„I pivo”, dodade Hari.
„Na kafu, ako ne želiš da te opet izbace.”
Hari se malo zamislio. „Važi.”
U Loriju je bila gužva, ali su seli u treći separe levo od ulaza kod
neke dvojice koji su razgovarali na francuskom. Dobili su velike šolje
vruće kafe.
„Pričaju o ubistvima”, prošaputa Aleksandra.
„Ne”, uzvrati Hari. „Pričaju o Španskom građanskom ratu.”
Oko ponoći su izašli iz Lorija a da više nisu pili alkohol, pa su bili
malo manje pijani.
„Hoćemo li tvojoj ili mojoj kući?”, upita Aleksandra.
„Postoji li treća opcija?”
„Ne”, rekla je. „Idemo mojoj kući. Pešice. Svež vazduh.”
Aleksandra je živela u staroj zgradi u Ulici Markusa Tranea, na
potezu između Sankthanshaugena i Trga Aleksandra Ćelanda.
„Promenila si stan”, zaključi Hari klateći se u spavaćoj sobi dok je
ona pokušavala da mu skine odeću. „Ali, vidim, ne i krevet.”
„Lepe uspomene?”
Hari se zamislio.
„Budalo”, reče Aleksandra. Gurnula ga je na krevet, pa je
kleknula da mu raskopča pantalone.
„Aleksandra...”, počeo je preklopivši joj šaku svojom.
Zastala je i pogledala ga.
„Ne mogu”, rekao je.
„Misliš, previše si pijan?”
„Verovatno i to. Ali danas sam bio na njenom grobu.”
Očekivao je bes uniženih. Hladan tuš. Prezir. Umesto svega toga,
u njenom pogledu je video samo umornu rezignaciju. Ugurala ga je
pod pokrivač ne skidajući mu pantalone, ugasila svetlo i privila se u
njega.
„Da li i dalje boli?”, pitala je.
Hari je potražio neki drugi način da opiše to osećanje. Praznina.
Nedostajanje. Usamljenost. Strah. Čak i panika. Međutim, pogodila
je. Osećanje koje je zasenjivalo sva druga bilo je bol. Klimnuo je.
„Srećniče.”
„Otkud to?”
„Imao si sreće da nekog toliko voliš da te sad toliko boli.”
„M-hm.”
„Izvini, zvučalo je banalno.”
„Ne, u pravu si. Naša osećanja su banalna.”
„Nisam mislila da je banalno voleti nekog. Ili tražiti ljubav.”
„Nisam ni ja.”
Zagrlili su se. Hari je zurio u mrak. Onda je zažmurio. Ostala mu
je još polovina izveštaja. Odgovor se mogao kriti u njima. U
protivnom, bio je osuđen na očajnički plan koji je prvobitno odbacio,
ali mu se s vremena na vreme ponovo javljao posle onog razgovora
sa Trulsom u Šrederu.
Odlutao je.
Jahao je mehaničkog bika koji je bacakao njegovo telo na sve
strane dok se on upinjao da ne padne i da poruči piće. Pokušavao je
da zadrži pogled na šankeru, ali su trzaji bili prejaki i lice pred njim
se razlivalo.
„Šta ti tačno hoćeš, Hari?” Bio je to Rahelin glas. „Reci mi šta
želiš?”
Zar je to stvarno bila ona? Hoću da ovaj bik stane. Hoću da ti i ja
budemo zajedno. Pokušao je da to uzvikne, ali se ništa nije čulo.
Stiskao je tastere na bikovom vratu, ali su bacakanja i džilitanja bila
sve silovitija i brža.
Čuo je zvuk noža koji se zariva u meso i njen vrisak.
Bik je usporio. Onda se sasvim zaustavio.
Nije video nikoga za šankom, ali se niz police, ogledalo, čaše i
flaše slivala krv. Osetio je pritisak čvrstog predmeta na slepoočnici.
„I can tell you’re in debt”, prošaputa glas iza njega. „Yes, you owe
me a life.”40
Podigao je pogled ka ogledalu. Na svetlosti koja je dolazila
odozgo, ugledao je svoju glavu, cev pištolja i šaku sa prstom na
obaraču. Lice čoveka sa pištoljem bilo je u senci, ali se nešto belelo.
Da nije bio go? Ne, imao je belu kragnu.
„Stani!”, uzviknu Hari osvrćući se. Iza njega nije stajao ni onaj
čovek iz lifta, niti onaj kog je ugledao iza zatamnjenog prozora
kamara, već Bjern Holm. Harijev riđi kolega prislonio je cev pištolja
sebi na slepoočnicu i opalio.
„Ne!”
Hari shvati da je seo u krevetu.
„Pobogu!”, promrmlja glas. Ugledao je crnu kosu na belom
jastuku pored sebe. „Šta se dešava?”
„Ništa”, promuklo će Hari. „Samo sam nešto sanjao. Idem sad.”
„Zašto?”
„Moram da čitam izveštaje. A i obećao sam Gertu da ćemo sutra
ujutru ići u park.” Sišao je s kreveta, pronašao svoju košulju na
jednoj stolici, obukao je i počeo da zakopčava. Tad mu je pripala
muka.
„Raduješ li se što ćeš ga videti?”
„Samo ne bih da zakasnim.” Nagnuo se i poljubio je u čelo.
„Lepo spavaj i hvala ti na lepoj večeri. Sam ću izaći.”
Kada je sišao u dvorište iza zgrade, morao je da se ispovraća.
Uspeo je da razmakne dve zelene plastične kante za đubre na
točkićima pre nego što je sadržaj njegovog izvrnutog želuca pljusnuo
na prljavu kaldrmu. Dok je dolazio sebi, ugledao je nekakvo
crvenkasto svetlo u tami pokraj zida naspramne dvorišne zgrade.
Mačje oči. Lusil mu je rekla da se to zove tapetum lucidum - sloj u
dnu mačkinog oka koji je sad hvatao odraz svetlosti iz jednog od
prozora u prizemlju. Hari je sad video i obris mačke. Mirno ga je
posmatrala. Kad su mu se oči malo privikle na mrak, Hari shvati da
nije gledala njega, već pacova negde na pola puta između njih dvoje.
Pacov je polako išao od kanti za đubre prema mački. Bilo je to
potpuno isto kao i onog poslednjeg jutra u bungalovu u Dohini
Drajvu. Pacov je vukao dugački rep za sobom kao što osuđenik vuče
omču. Mačka se spustila i u jednom hitrom pokretu zarila zube
glodaru u vrat. Hariju se ponovo smučilo. Oslanjao se o zid dok je
mačka vukla već mrtvog pacova po zemlji ispred sebe. Svetleće oči
ponovo pogledaše Harija kao da čekaju aplauz. Pozornica, pomisli
Hari. Sve ovo je jedna prokleta pozornica na kojoj samo jedan tren
igramo ulogu koju je neko već napisao za nas.
 Trideseto poglavlje

Nedelja

Jutarnje sunce još nije bilo stiglo da osuši ulice kada je Tan stigla
pred prodavnicu Mačak.
Nije imala kod sebe ključeve od prodavnice. Bila je nedelja i to je
bilo samo mesto sastanka za preuzimanje psa. Mušterija je bila
nova, zvao ju je prethodnog dana. Ljudi uglavnom nisu tražili nekog
da im šeta pse vikendom, po pravilu su tad imali vremena za njih.
Tan se radovala šetnji i obukla je trenerku za slučaj da pas poželi
istrčavanje. Prethodni dan su ona i majka provele u kuvanju. Otac se
vratio iz bolnice, i premda mu je lekar zabranio prejedanje i ljutu
hranu, obradovao je majku tako što je slistio ono što su spremile.
Tan ugleda muškarca sa psom kako nailazi preko šljunkom
posutog, pustog Zapadnog trga. Pas je bio labrador retriver, a ako je
suditi po hodu, patio je od displazije kukova. Kada su prišli, Tan
shvati da je mušterija onaj policajac koji je pre dva dana svraćao u
radnju. Njena prva pomisao - možda zato što je bio u odelu - bila je
da mu čuvanje psa treba zato što ide u crkvu na nedeljnu službu ili
na neku konfirmaciju. Ipak, odelo je nosio i prethodnog puta, pa mu
je to možda bila radna uniforma. U tom slučaju, Tan je bilo drago što
nema ključeve od prodavnice, ukoliko mu je plan bio da je ubedi da
ga pusti unutra.
„Zdravo”, rekao je sa osmehom. „Ja sam, dakle, Sungmin.”
„Tan”, rekla je potapšavši psa koji je mahao repom.
„Tan. A ovo je Kasparov. Kako ćemo za plaćanje?”
 „Preko Vipsa. Dobićeš račun ako ti treba.”
„Hoćeš da kažeš da ne radiš na crno za policiju?” Zasmejao se.
„Izvini, glupa šala”, rekao je pošto mu se ona nije pridružila u
smejanju. „Smem li i ja da vam se pridružim donekle?”
„Naravno.” Preuzela je povodac. Primetila je da Kasparov nosi
ogrlicu Vilijama Vokera. Bila je to skupa marka, ali ogrlice su bile
nežne prema psećoj koži. Tražila je Jonatanu da ih poruči za
prodavnicu, ali je on to odbio.
„Obično ih vodim u Frognerski park”, rekla je.
„Lepo.”
Pošli su na jug i presekli Fuglehauškom ulicom ka parku.
„Vidim da si se obukla za trčanje, ali bojim se da su za
Kasparova ti dani prošlost.”
„Primetila sam. Da li si razmatrao operaciju?”
„Jesam”, odgovorio je. „U više navrata. Ali veterinar ne savetuje.
Kaže da je dovoljan trening, dobra ishrana i - kad baš ne valja -
lekovi protiv upala i protiv bolova.”
„Zvuči mi kao da voliš svog psa.”
„Kako da ne. Imaš li i ti psa?”
Odmahnula je glavom. „Samo ove prolazne avanture, kao sa
Kasparovom.”
Sad su se oboje nasmejali.
„Bojim se da onog dana stvari baš nisu prošle sjajno sa tvojim
šefom”, počeo je. „Da li je uvek tako namrgođen?”
„Ne bih znala”, uzvrati Tan. Policajac je ćutao i Tan shvati da on
čeka dalje objašnjenje. Nije, naravno, morala da ga pruži, ali duga
ćutanja su nekako naglašavala da neće ništa reći, kao da krije neka
mutna posla.
„Ne poznajem ga tako dobro”, nastavila je, shvativši da to zvuči
kao da želi da se ogradi od Jonatana, što bi ga pak prikazalo u
rđavom svetlu, a to joj nije bila namera.
„Čudi me”, tada će policajac. „To što se ne poznajete, kad samo
vas dvoje radite tamo.”
„Da”, rekla je. Zastali su pred pešačkim prelazom u Ulici Ćirkevej.
„Možda i jeste čudno. Ali valjda me pitaš da li znam da je nešto
krijumčario u zemlju, a tako nešto stvarno ne znam.”
 Krajičkom oka je primetila da je on posmatra, a kad se upalilo
zeleno svetlo, požurila je ostavljajući ga na pločniku iza sebe.

Sungmin je kaskao za prodavačicom iz Mačka.

Bio je ljut. Cela stvar očito nije nikud vodila, devojka je zauzela
odbrambeni stav i nije htela da priča. Protraćio je slobodan dan, a
nije pomagalo ni to što se prethodnog dana posvađao sa Krisom.
Kod monumentalnog glavnog ulaza u Frognerski park, prodavač
ruža je nudio turistima svoju žalosnu robu. „Ruža za vašu lepu
damu.”
Prodavač je zakoračio preprečivši prilaz manjoj, bočnoj kapiji ka
kojoj su se Tan i Sungmin bili uputili.
„Ne, hvala”, odvrati Sungmin.
Prodavač je s teškim akcentom ponovio svoj norveški slogan kao
da ga Sungmin nije dobro čuo.
„Ne”, ponovi Sungmin prateći Tan i Kasparova, koji su ga zaobišli
i ušli na kapiju.
Ali prodavač ga je pratio.
„Ruža za vašu lepu...”
„Ne!”
Prodavač je očito zaključio na osnovu Sungminove odeće da je
on bogat, a na osnovu toga što i Sungmin i Tan imaju azijatske crte
lica, da su oni par. To, naravno, nije bila nelogična pretpostavka, i
tako nešto po pravilu ne bi iznerviralo Sungmina. Retko kad je
dozvoljavao da ga isprovociraju predrasude, jer su predrasude alat
pomoću kojeg se snalazimo u ovom zamršenom svetu. Zapravo su
Sungmina uvek više nervirali ljudi koji su toliko obuzeti sobom da
predstavljaju sebe kao žrtvu kad god neko podrazumeva i
najbezazleniju sitnicu. „Ruža za vašu...”
„Ja sam gej.”
Prodavač je zastao i zbunjeno se zagledao u Sungmina.
Onda se obliznuo i pružio mu bledunjavi cvet u celofanu.
„Ruža za va...”
„Gej sam!”, zagrme Sungmin. „Čuješ li me? Peder!”
Prodavač cveća ustuknu. Sungmin shvati da su se posetioci
parka osvrnuli prema njima. Tan je zastala sa preneraženim izrazom
na licu, a Kasparov je zalajao i povukao povodac da pritekne
vlasniku u pomoć
„Izvinite”, uzdahnu tad Sungmin. „Izvolite.” Uzeo je cvet i pružio
prodavcu stotku.
„Nemam s...”, poče ovaj.
„U redu je”, prostenja Sungmin. Prišao je Tan i pružio joj ružu.
Prvo ga je pogledala zbunjeno. A onda je prasnula u smeh. Sungmin
je malo oklevao, a onda je shvatio koliko je cela situacija komična,
pa se i on nasmejao.
„Tata kaže da su Evropljani izmislili to poklanjanje cveća voljenoj
osobi”, poče Tan. „Grci u antici, posle Francuzi i Englezi u srednjem
veku.”
„Jeste, ali ruže potiču iz našeg dela sveta”, tada će Sungmin. „U
Samčhoku, mom rodnom gradu u Koreji, održava se čuveni festival
ruža. A simbol Koreje je mugunghwa, ruža saronska.”
„Znam, ali da li taj cvet stvarno spada u ruže?”
Kad su stigli do Monolita, razgovor je sa cveća već bio prešao na
pse.
„Nisam sigurna da Jonatan stvarno voli životinje”, rekla je dok su
sa vrha parka gledali na Skejen. „Nekad pomislim da je slučajno
dospeo u tu branšu, kao da mu je svejedno da li prodaje to, ili
namirnice ili električne uređaje.”
„Dakle, ne znaš da li je nastavio da nabavlja Hilmanovo sredstvo
protiv parazita i posle zabrane uvoza?”
„Zašto si tako siguran da je to radio?”
„Bio je strašno nervozan kad sam ušao u radnju.”
„Možda se plašio da...”
„Šta?”
„Ma ne, ništa.”
Sungmin uzdahnu. „Vidi, nisam carinik. Neću ga hapsiti zbog
protivzakonitog uvoza. Samo pratim trag koji će možda, ovako
izokola, dovesti do toga da uhapsimo onoga koji je ubio one dve
nestale devojke. I sprečiti da još neka strada.”
Tan klimnu. Činilo se da malo okleva, ali je onda prelomila.
„Jedino što je Jonatan jednom uradio, a što je moglo biti
protivzakonito, bilo je kada je prihvatio mladunče lisice od ljudi koji
su ga prokrijumčarili iz Londona. Tamo valjda lisice žive i u gradu.
Naravno, zabranjeno je unositi lisice u zemlju i mislim da su se ti ljudi
uplašili kad su to shvatili. Nisu se usudili da odnesu lisiče veterinaru
da ga uspava niti su mogli to sami da urade, pa su ga odneli
Jonatanu. Sigurno su mu dali i nešto novca da se reše problema.”
„Dešava li se to često?”
„Kad bi samo znao. Već dvaput mi se desilo da vlasnici ne dođu
po pse koje sam čuvala i da mi se više nikad ne jave.”
„Pa šta si onda radila?”
„Vodila sam ih kući. Ali kod nas nema mesta, pa sam na kraju
morala da ih prosledim Društvu za napuštene životinje. Pretužno.”
„Šta je posle bilo sa lisičetom?”
„Ne znam, i ne znam želim li da znam. Zavolela sam tu
životinjicu.” Sungmin zapazi da su joj zasuzile oči.
„Jednog dana ga samo više nije bilo. Verovatno ga je bacio u
klozetsku šolju.”
„U klozetsku šolju?”
„Naravno da nije. Ali stvarno ne znam kako se rešio Nija.”
Nastavili su da šetaju, a Tan mu je pričala o svojim planovima, o snu
da postane veterinarka. Sungmin ju je slušao. Bila je neobično
prijatna osoba. Osim toga, sad je znala šta je posredi i više nije
morao da se pretvara da mu je bilo potrebno čuvanje psa, pa je
ostao sa njom tokom cele šetnje. Iako saslušanje nije urodilo
plodom, tešio se time što je proveo prepodne sa nekim ko
podjednako voli četveronošce kao i on.
„Joj”, uzviknu Tan kad su se opet približili Mačku. „Eno ga
Jonatan.”
Pred otvorenim vratima prodavnice stajao je Volvov karavan.
Jedan muškarac je, pognutih leđa, virio unutra kroz otvorena vrata
kod suvozačkog sedišta. Verovatno ih nije čuo od buke usisivača.
Kraj njegovih stopala stajala je kofa iz koje se prelivala sapunica, a
automobil je bio mokar i blistavo čist. Iz creva na asfaltu i dalje je
curila voda.
Sungmin preuze Kasparovljev povodac. Pitao se da li da se
iskrade i prepusti Tan da bira hoće li ispričati Jonatanu o njihovom
susretu. Međutim, i pre nego što je stigao da odluči, vlasnik
prodavnice se uspravio i okrenuo prema njima.
 Sungmin je po sevanju njegovih očiju zaključio da je Jonatanu
bilo sasvim jasno kako stvari stoje.
„Zar nije greh prati auto u vreme nedeljne službe?”, poče
Sungmin pre nego što je onaj drugi stigao bilo šta da kaže.
Oči vlasnika prodavnice se suziše.
„Samo smo bili do parka”, ubaci se Tan. „Šetala sam mu psa.”
Sungminu se nije svidelo što Tan zvuči tako prestravljeno. Kao da
oni moraju da se pravdaju, a ne on.
Vlasnik prodavnice je bez reči podigao usisivač i crevo i uneo ih u
lokal. Potom je izašao, dohvatio kofu i prosuo njen sadržaj na
pločnik. Sapunica i prljava voda se sliše do Sungminovih ručno
rađenih cipela.
Ne obraćajući pažnju na to, Sungmin se usredsredio na čoveka
koji je umarširao u prodavnicu sa praznom kofom. Zar da neko toliko
pobesni samo zato što mu jedan policajac malo dosađuje? Naime,
sad mu je taj čovek izgledao drugačije nego onog dana u prodavnici;
zračio je mržnjom. Mržnjom koju prati strah, kad ti neko priđe
preblizu i preti da provali unutra, tamo gde si ranjiv, ugrožen.
Sungmin nije bio siguran u koji živac ga je pogodio, ali nije bilo
sumnje da je pogodio nešto. Vlasnik je opet izašao i zaključao
radnju. Ne udostojivši ih ni pogleda, prišao je automobilu. Sungmin
zapazi grumenje zemlje u vodi koja se cedila sa guma u slivnik.
„Šetnja po šumi?”, upita Sungmin glasno.
„A vi? Izlet na stranputicu?”, uzvratio je vlasnik prodavnice, seo
za volan, zalupio vratima i upalio motor.
Sungmin je gledao volvo kako ubrzava niz pustu Nojberšku ulicu.
„Šta je ono držao u prtljažniku?”, upita Sungmin.
„Kavez”, reče Tan.
„Kavez”, ponovi Sungmin.

„Joj”, prošaputa Katrina puštajući Harija, kog je bila uhvatila podruku.

„Šta je bilo?”
Oćutala je.
„Sta je bilo, mama?”, ponovi Gert držeći Harija za drugu ruku.
„Samo mi se učinilo da sam videla nekog”, reče Katrina čkiljeći ka
uzvišici iza Monolita.
 „Opet si videla Sungmina?”, upita Hari. Katrina mu je ispričala
kako su ona i Gert, dok su ispred čekali Harija, videli Sungmina kako
ulazi s nekom devojkom u park.
Katrina mu se nije javila, valjda nije želela da je kolege vide u
Harijevom društvu. Tako gledano, Frognerski park u sunčano
nedeljno prepodne bio je rizičan izbor, unutra je već bilo mnogo
sveta, neki su čak posedali po travi premda je sigurno i dalje bila
vlažna od sinoćne kiše.
„Ne, učinilo mi se da je...” Zaćutala je.
„Tvoj dejt?”, upita Hari dok ga je Gert u kišnom skafanderu vukao
za ruku da ga čika Halik opet podigne i zaljulja.
„Možda. Kad misliš na nekoga, odjednom ti se svuda pričinjava to
lice, zar ne?”
„Misliš li da si ga videla tamo gore?”
„Ne, to nije mogao biti on, danas radi. Ali svejedno ne možemo ići
podruku, ako se pojavi neko s posla i vidi da...”
„Znam.” Hari pogleda na sat. Još dva cela dana. Rekao je Katrini
da će posle dva sata morati nazad u hotel da radi. Ali je znao da
samo stvara sebi iluziju da radi nešto, nije stvarno mogao očekivati
da nađe bilo šta tamo. Nešto je moralo da se desi.
„Ne tu, ovde!” Gert povuče Harija sa asfaltirane staze ka puteljku
između stabala koji je vodio do igrališta i Frognerskog igrališta sa
pravim minijaturnim drvenim zamkom po kojem su se deca pentrala i
igrala.
„Kuda si rekao da me vodiš?”, upita Hari tobož naivno.
„Do Flognelskog glada!”
Primetio je Katrinin strogi pogled trudeći se da ne prasne u smeh.
Koji mu je đavo? Čuo je da ljudi mogu poludeti od neispavanosti, da
li mu se upravo to dešavalo?
Zazvonio je telefon i Hari pogleda ekran. „Moraću da se javim,
stići ću vas.”
„Hvala ti za sinoć”, rekao je kad su se njih dvoje dovoljno odaljili.
„Hvala i tebi”, reče Aleksandra. „Ali te ne zovem zbog toga. Na
poslu sam.”
„Zar u nedelju?”
„Kad ostaviš devojku u krevetu usred noći da bi čitao izveštaje,
valjda i ja imam pravo da radim.”
 „Okej.”
„Zapravo sam došla ovamo da radim na tezi, ali se ispostavilo da
je ona analiza DNK sa ubrusa gotova, pa sam htela odmah da ti
javim.”
„M-hm.”
„Poklapa se sa profilom DNK sa bradavice Susane Andersen.”
Dok je Harijev preumorni mozak polako usvajao tu informaciju,
puls mu je rastao. Tek što je poželeo da se nešto desi, desilo se. I
manje od toga je dovoljno da čovek postane religiozan. Međutim,
sinulo mu je i da ne bi trebalo da bude iznenađen. Ipak je imao
dovoljno osnovanu sumnju čija bi pljuvačka mogla biti na Susaninoj
dojci da na prevaru pribavi uzorak Redove DNK.
„Hvala”, rekao je i prekinuo vezu.
Kada je stigao na igralište, zatekao je Katrinu kako kleči na sve
četiri u pesku ispod zamka. Njištala je, a Gert joj je sedeo na leđima i
mamuzao bokove. Objasnila je - iz tog položaja - kako je Gert gledao
neki film o vitezovima, pa je sad insistirao da ujaše u zamak na
konju.
„Pljuvačka sa Susanine dojke pripada Markusu Redu”, reče Hari.
„Otkud znaš?”
„Nabavio sam Redovu DNK i poslao je Aleksandri.”
„Au, jebote.”
„Mama...”
„Mama neće više da psuje, izvini. Ali ako si tako to nabavio, onda
to nije bilo po pravilima službe i ne može se iskoristiti na sudu.”
„Ne, nije po policijskom protokolu, ali upravo o tome smo i pričali.
Ništa vas ne sprečava da iskoristite saznanja do kojih je došao neko
drugi.”
„Možeš li... ?” Zabacila je glavu pokazujući svog jahača. Hari je
skinuo Gerta, koji je negodovao, a Katrina ustade.
„Redu i dalje žena pruža alibi, ali možda imamo dovoljno za
privođenje.” Otresla je pesak sa kolena gledajući Gerta, koji je otrčao
ka toboganu na jednoj od kula.
„M-hm. Mislim da se Helene Red malo koleba u pogledu tog
alibija.”
„Stvarno?”
 „Razgovarao sam s njom. Namerava da igra na kartu tog alibija u
pregovorima oko razvoda.”
Katrina se namrštila i izvadila telefon koji je takođe zazvonio.
Pogledala je ekran.
„Katrina Brat.”
Tako se javlja ljudima s posla, pomisli Hari. A na osnovu promene
u njenom izrazu lica, pogodio je i šta je posredi.
„Stižem odmah”, rekla je i prekinula vezu. Onda je pogledala
Harija. „Pronašli su telo. Lilejplas.”
Hari se zamislio. Zar to nije zaštićeno područje na najisturenijem
delu Snareje?
„Okej”, rekao je. „Ali zašto odmah zovu i vas, a ne samo
forenzičare? Zar ne bi trebalo da ti hapsiš Reda?”
„Zato što je to naš slučaj. Žena. Odrubljena glava.”
„O, jebote.”
„Možeš li da ga pričuvaš?” Klimnula je glavom ka Gertu.
„Bićeš zauzeta do kraja dana. I večeri”, reče Hari. „Red će...”
„Ovaj je od ulaza, ovaj je od stana.” Skinula je dva ključa sa
svežnja. „Ima nečeg u frižideru. Nemoj mi slagati te face, ipak si mu
otac.”
„M-hm. Izgleda da sam mu otac samo kad to tebi odgovara.”
„Tako je. Sad zvučiš kao one žene policajaca što se stalno žale.”
Pružila mu je ključeve. „Posle ćemo hvatati Reda. Javljaću ti šta se
dešava, je l’ to okej?”
„Naravno.” Hari stegnu zube.
Video je kako Katrina prilazi toboganu i govori nešto Gertu grleći
ga. Ispratio ju je pogledom dok je trčala ka izlazu iz parka sa
telefonom na uvu. Neko ga tad uhvati za ruku. Odozdo ga je gledao
Gert.
„Konj.”
Hari se osmehnuo praveći se da ga nije čuo.
„Konj!”
Hari se iscerio i pogledao svoje elegantne pantalone znajući da
se neće izvući.
 Trideset prvo poglavlje

Nedelja. Krupni sisari

Bilo je malo posle pola jedanaest pre podne. Sunce je grejalo, ali čim
bi se sklonilo iza oblaka, Katrina bi se stresla. Stajala je pored
šumarka i zurila u visoku žutu trsku na obali i svetlucavo more iza
nje kojim su klizile jedrilice. Osvrnula se. Telo su odvozili na nosilima
ka kolima hitne pomoći, a iz tog pravca joj je u susret išao Sungmin.
„Šta je bilo?”, rekao je.
„Našli su je u trsci na obali.” Katrina duboko udahnu. „U lošem je
stanju, gorem od prethodne dve. A ovde ujutru prvo pristignu
porodice s malom decom, tako da ju je sigurno tako neko pronašao.”
„Uh.” Sungmin odmahnu glavom. „Imamo li predstavu ko je ona?”
„Našli su je golu, odrubljene glave. Nema prijavljenih nestanaka.
Zasad. Ali bila je mlada i zgodna...”
Nije dovršila rečenicu. Iskustvo je pokazalo da nestanak mladih i
zgodnih žena uvek bude brzo prijavljen.
„Pretpostavljam da nema tragova?”
„Nema, počiniocu se posrećilo, noćas je padala kiša.”
Sungmin se stresao pod naletom hladnog vetra. „Ne bih rekao da
je to do sreće.”
„Ni ja.”
„Hoćemo li preduzeti neke proaktivne korake u identifikaciji leša?”
„Da. Mislila sam da pozovem Monu Do iz VG-a. Ponudila bih im
ekskluzivu pod uslovom da oglase na sva zvona i onako kako im mi
kažemo. Ni premalo toga, ni previše. A ostali neka posle prepisuju
od nje i kukaju kako VG uživa povlašćen tretman.”
„Mudro. Mona će sigurno požuriti da ugrabi nešto pre Vogea.”
„Tako sam i ja razmišljala.”
Ćutke su posmatrali forenzičare kako još fotografišu i
prečešljavaju ograđeni prostor u potrazi za tragovima.
Sungmin se zaklatio na petama. „Šta misliš, da li ju je dovezao
ovamo automobilom, kao i Bertine?”
Katrina klimnu. „Ovuda ne saobraćaju autobusi, a već smo
proverili da li je neko dolazio taksijem u toku noći. Da, verovatno su
došli njegovim autom.”
„Znaš li da li postoje neki makadamski putevi i staze u okolini?”
Katrina ga pogleda znatiželjno. „Mislio si da tražiš tragove guma?
Ja sam videla samo asfalt. Ali kiša bi oprala i tragove na zemlji.”
„Naravno, samo sam...”
„Šta?”
„Ništa”, odvrati Sungmin.
„Sad ću da zovem VG”, reče Katrina.

Bilo je petnaest do dvanaest. Prim je polako razmotao masni papir

pred sobom.
Zapljusnuo ga je novi talas besa. Ti talasi su mestimično nailazili
otkako ih je video zajedno. Golupčići. Žena koju on voli i onaj tip.
Kad dvoje tako šetaju parkom, nema sumnje šta je posredi. Taj je
bacio oko na Nju. Pa još policajac! Nije imao vremena da skuje plan
kako da se reši tog neočekivanog rivala, ali uskoro će nešto smisliti.
Masni papir se otvorio. Unutra je bilo oko.
Primu se osušiše usta.
Ali morao je.
Uzeo je oko palcem i kažiprstom. Smučilo mu se. Ali nije smeo
opet da ga povrati, da ga protraći. Opet je spustio oko na papir i
potrudio se da diše mirno i duboko. Ponovo je proverio informativne
portale na telefonu. Evo ga, konačno! VG. Na vrhu stranice, sa
velikom slikom močvare. Autorka teksta bila je Mona Do. Pisala je da
je kod Lilejplasa na Snareji pronađeno zasad neidentifikovano i
obezglavljeno žensko telo. VG je pozvao čitaoce da se jave policiji
ukoliko imaju informacije vezane za identitet žrtve. Kao i sve one koji
su prethodne večeri boravili u tom delu grada, bilo da su nešto videli
ili ne. Policija je, dodala je Mona Do, odbila da pruži komentar na
pitanje da li se najnovije ubistvo dovodi u vezu sa ubistvima Susane
Andersen i Bertine Bertilsen, ali je po svemu sudeći to bio slučaj.
Prim se vratio na pregled vesti. Tekst o ubistvu bio je iznad priče
o političaru koji je utajio porez, odsudne utakmice između
Bude/Glimta i Moldea i rata na istoku.
Svest da je dospeo na glavnu binu, u glavnu ulogu, neobično ga
je opila. Da li se tako osećala i njegova majka dok je izgovarala
čarobne reči pred opčinjenom, hipnotisanom publikom? Da li su se u
njemu konačno probudili njeni geni i strast?
Izvadio je onaj drugi telefon, burner, koji je nabavio na Ibe-ju. Sa
letonskom karticom, registrovanom na lažno ime. Ukucao je broj VG-
ovog telefona za dojave. Rekao je da zove zbog mrtve žene na
Lilejplasu i zatražio da ga povežu sa Monom Do.
Javila mu se zapovedničkim tonom: „Mona Do.”
Dubokim glasom, za koji je iz iskustva znao da niko neće
prepoznati kao njegov, Prim poče: „Nije važno ko zove, ali sam
zabrinut. Danas je trebalo da se nađem sa Helene Red u
Frognerskom parku. Nije došla, ne javlja se na telefon i nema je kod
kuće.”
„Ko...”
Prim prekide vezu. Ponovo je pogledao oko na papiru. Uzeo ga
je, zagledao. Onda ga je strpao u usta. I sažvakao.

Nešto posle pola jedan Johan Kron je pozvao telefonom Harija

Hulea.
Morao je da napusti osunčanu verandu na kojoj je njegova žena i
dalje pijuckala kafu. Rekla je da ne veruje vremenskoj prognozi koja
je najavljivala da će se lepo vreme zadržati. Kron zakopča mantil
čekajući da mu se Hari javi. Kad se napokon javio, čulo se da je
zadihan.
„Izvini, da te ne prekidam u treningu?”
„Ne, igram se.”
„Igraš se?”
 „Ja sam zmaj i napadam zamak.”
„Jasno”, reče Johan Kron. „Zovem te zato što mi se maločas
javio Markus. Njegovog asistenta su zvali sa Instituta za sudsku
medicinu. Zovu ga da identifikuje telo.” Udahnuo je. „Misle da to
može biti Helene.”
„M-hm.”
Po tom komentaru se nije moglo prosuditi da li je Hari Hule
šokiran ili nije.
„Možda bi hteo da pođeš i ti, pa da pogledaš leš. Bila to Helene ili
ne, počinilac je verovatno isti.”
„U redu”, reče Hule. „Možeš li i ti da pođeš, pa da mi pričuvaš
jednog trogodišnjaka na nekoliko minuta?”
„Trogodišnjaka?”
„Voli kad se pretvaraš da si neka životinja, po mogućstvu neki
veliki sisar.”

Johan Kron još jednom stisnu taster pored kojeg je pisalo Institut za
sudsku medicinu.
„Nedelja je, jesi li siguran da su tu?”
„Rekli su mi da dođem odmah i da zvonim na interfon.” Markus
Red pogleda uz fasadu zgrade.
Naposletku ugledaše priliku u zelenom kako trčkara prema
vratima. Otvorio im je. „Izvinite, koleginica je otišla kući”, rekao je
kroz hiruršku masku. „Helge, obdukcioni tehničar.”
„Johan Kron.” Advokat mu iz navike pruži ruku, ali obdukcioni
tehničar odmahnu glavom pokazujući da nosi rukavice.
„Da se mrtvi ne zaraze?”, upita Red podsmešljivo Kronu preko
ramena.
„Ne, nego da se mi ne zarazimo od njih”, odvrati tehničar.
Pošli su za njim pustim hodnikom do prostorije čiji su prozori,
kako je Kron pretpostavio, gledali na obdukcionu salu.
„Ko je došao da obavi identifikaciju?”
„On”, reče Kron klimnuvši ka Markusu Redu.
Muškarac pruži Redu masku, mantil i kapu kakve je i on nosio.
„Smem li da vas pitam u kojem ste odnosu sa pokojnicom?”
 Red je načas izgledao zatečeno. „Suprug”, odgovorio je. Više nije
zvučao podsmešljivo, kao da je tek tad shvatio da je u susednoj
prostoriji zaista mogla biti Helene.
„Pre nego što stavite masku, predlažem da popijete čašu vode”,
reče obdukcioni tehničar.
„Hvala, nema potrebe”, odvrati Red.
„Iskustvo nam govori da unos tečnosti može pomoći u ovim
situacijama.” Obdukcioni tehničar je natočio vodu iz bokala u čašu.
„Verujte mi, razumećete kad budete ušli.”
Red ga pogleda, pa kratko klimnu i iskapi vodu.
Obdukcioni tehničar je otvorio vrata i on i Red uđoše unutra.
Kron se približio prozoru. Prišli su, jedan preko puta drugog, stolu
na točkiće na kojem su se iz profila videle konture ženskog tela pod
belim čaršavom. Ne i konture lica. Ta prostorija je očito bila
ozvučena, pošto Kron začu njihove glasove iz zvučnika iznad
prozora.
„Jeste li spremni?”
Red klimnu, i obdukcioni tehničar je svukao čaršav.
Kron ustuknu od prozora. Iako je tokom advokatske karijere u
više prilika viđao leševe, nikad se nije susreo ni sa čim što bi bilo
nalik ovome. Iz zvučnika poteče tehničarev glas, ravnodušan i
suvoparan:
„Žao mi je, ali čini se, dakle, da ju je počinilac izložio ekstremnom
nasilju. Kao što vidite, ubodne rane su svuda po telu, utroba je
rasporena. Ali najgore je ovde, u predelu oko analnog otvora, gde
vidimo da počinilac nije koristio samo nož i gole ruke da bi naneo
ovakve povrede. Čitavo debelo crevo je rasporeno, to je mogla
učiniti štangla, grana ili neki predmet sličan tome. Žao mi je, znam
da je mučno čuti takve pojedinosti, ali moram naglasiti obim povreda
kako biste shvatili da ovo više ne može izgledati kao žena kakvu ste
bili navikli da viđate. Zato nemojte žuriti, i pokušajte da zanemarite
povrede.”
Kron usled maske nije video Redov izraz lica, ali je primetio da
mu telo podrhtava.
„D... da li je to uradio dok je... dok je još bila živa?”
„Voleo bih kada bih vam mogao sa sigurnošću reći da su povrede
nanete posle trenutka smrti, ali ne mogu.”
 „Patila je?” Redov glas je zvučao slabašno i plačno.
„Kao što sam rekao, ne znamo. Za neke od povreda možemo
utvrditi da su joj nanete pošto je srce prestalo da kuca, ali ne i za
sve. Žao mi je.”
Redu se oteo usamljeni jecaj. Otkako je upoznao Markusa Reda,
Johanu Kronu ga dotad ni u jednom trenutku nije bilo žao. Nikad. Ni
nakon prethodnih ubistava, jer je njegov klijent naprosto bio preveliki
govnar. Ali sada je saosećao s njim, možda zato što je Kron nehotice
zamislio kako bi bilo da je na tom stolu njegova žena, a da je on taj
čovek pored stola za obdukcije.
„Znam da je teško”, nastavi obdukcioni tehničar. „Ali vas moram
zamoliti da požurite. Pogledajte ovu ženu i pokušajte da potvrdite ili
negirate da je to Helene Red.”
Da li zbog naglas izgovorenog ženinog imena koje je sad
povezao sa unakaženim telom, Red tad brižnu u grčevit plač.
Iza Kronovih leđa se otvoriše vrata.
Ušao je Hari Hule u pratnji tamnokose žene.
Hule mu kratko klimnu. „Ovo je Aleksandra Sturdza, ona radi
ovde. Pozvao sam je, pa smo je usput pokupili.”
„Johan Kron, advokat Markusa Reda.”
„Znam.” Aleksandra priđe lavabou i poče da pere ruke. „Bila sam
ovde jutros, ali sam očito propustila glavno zbivanje. Da li je
obavljena identifikacija?”
„U toku je”, odvrati Kron. „Nije... ovaj, nije tako lako.”
Hule priđe Kronu i pogleda kroz prozor. „Bes”, rekao je samo.
„Pardon?”
„Ovo što je njoj uradio, nije radio drugima. Ovo su bes i mržnja.”
Kron pokuša da oblizne suve usne. „Misliš, neko ko je mrzeo
Helene Red?”
„Možda. Ili neko ko mrzi ono što je ona predstavljala, ili ko mrzi
samog sebe. Ili nekog ko voli nju.”
Kron je, kao advokat, čuo takve iskaze i ranije, psihološki veštaci
su ih gotovo uvek izgovarali na suđenjima za silovanja i seksualno
motivisana ubistva. Samo je ono poslednje - da počinilac može biti
neko ko mrzi nekog ko je žrtvu voleo - Kron tad prvi put čuo.
„Ona je.” Svi zaćutaše kada se iz zvučnika začuo Redov šapat.
Tamnokosa žena je zavrnula česmu i okrenula se prema prozoru.
 „Izvinite, ali moram vas pitati da li ste sigurni”, reče tad
obdukcioni tehničar.
Redu se tad oteo još jedan drhtav jecaj. Klimnuo je. Uperio je
prstom u ženino rame.
„Zbog ovog ožiljka. Iz Čenaja u Indiji, kada je jahala konja uz
obalu. Iznajmio sam galopera koji je sutradan trebalo da se trka. Bili
su prelepi. Ali taj konj nije bio navikao da trči po pesku i nije video
baru koja je ostala posle oseke. Bili su tako lepi dok su...” Glas ga je
tad izdao i zaronio je lice u šake.
„Mora da je to bio baš mnogo lep konj, kad se ovoliko smorio”,
promrsi tad tamnokosa. Kron je preneraženo pogleda. Susrevši se s
njenim ledenim pogledom, prećutao je prekor koji je već bio zaustio
da joj uputi. Umesto toga se zblanuto okrenuo ka Hariju.
„Aleksandra je uporedila Redovu DNK sa obdukcionim nalazima”,
pojasni Hari. „Podudarila se sa pljuvačkom sa grudi Susane
Andersen.”

Hari je pažljivo posmatrao Kronovo lice dok mu je to govorio. Učinilo

mu se da vidi nepatvoreno iznenađenje, kao da je advokat zaista
verovao u nevinost svog klijenta. Ali, naravno, mišljenje jednog
advokata ili policajca i ne znači mnogo, istraživanja su pokazala da
gotovo i nema razlike između sposobnosti pripadnika različitih
profesija da prepoznaju laž, tačnije, da uglavnom nismo ništa bolji od
Larsonovog poligrafa. Ipak, Hariju je bilo teško da prihvati da su
Kronova zaprepašćenost ili Redove suze puka gluma. Naravno,
ubica može tugovati za ženom koju je ubio, bilo svojeručno ili preko
najamnika, mnogi krivci su zaplakali pred Harijem zbog smrti svoje
supruge, verovatno iz mešavine kajanja, tuge zbog izgubljene ljubavi
i one iste ljubomore koja ih je nagnala da počine zločin, ili pak zbog
šoka od spoznaje. Pobogu, zašto bi tragao tako daleko za
primerima? Pa i on sam je proveo jedno vreme u ubeđenju da je u
pijanstvu ubio Rahelu. Premda nije mogao da objasni kako i zašto,
Hariju Markus Red sad ipak nije izgledao kao da je koliko juče ubio
ženu koja je sad ležala pred njim. Nekako su suze ipak rezervisane
za one čistog srca. Hari je zažmurio. Čistog srca? Uzdahnuo je.
Kakve su to ezoterične budalaštine? Postoje dokazi i oni govore za
sebe. Upravo se događalo čudo koje je trebalo da spase i njega i
Lusil, zašto nije mogao da ga prigrli?
Nešto zazuja u prostoriji.
„Neko zvoni”, reče Aleksandra.
„Verovatno policija”, odvrati Hari.
Aleksandra ode da im otvori.
Johan Kron ga pogleda. „Jesi li ih ti pozvao?”
Hari klimnu.
Red se vratio u tu prostoriju. Skinuo je mantil, masku i kapu. „Kad
smemo da je prebacimo u pogrebno preduzeće?”, pitao je Krona ne
primećujući Harija. „Ne mogu podneti da je gledam ovako.” Glas mu
je bio promukao, a oči crvene. „I glavu, moraju da joj izrade glavu.
Imamo toliko fotografija. Vajar. Johane, treba mi najbolji. Mora biti
najbolji.” Ponovo je zaplakao. Hari se povukao u ugao prostorije
odakle je izbliza posmatrao Reda.
Video je njegov zblanuti šok kad su se vrata otvorila i unutra ušli
tri policajca i jedna policajka. Dvojica su uhvatili Reda pod ruke, treći
mu je stavio lisice, a policajka mu je predočila zašto ga privode.
Na izlazu se Red osvrnuo kao da želi da se oprosti sa ženskim
telom u prostoriji iza prozora, ali mu se pogled zaustavio na Hariju.
Taj pogled je Harija podsetio na ono leto kada je radio u topionici
gvožđa. Kada se topljeni metal izlije u plitak kalup, on za nekoliko
sekundi pređe iz užarene crvene tečnosti u nešto hladno, sivo i
kruto.
Onda su otišli.
U prostoriju je ušao obdukcioni tehničar. Skinuo je masku.
„Zdravo, Hari.”
„Zdravo, Helge. Mogu li nešto da te pitam?”
„Da?” Skinuo je i okačio mantil.
„Jesi li nekad video da neko ko je kriv plače onako?”
Helge je zamišljeno naduvao obraze i polako otpuhnuo vazduh.
„Kod ovih naših dokaza postoji taj problem da ne dobijemo uvek
odgovor ko je kriv, a ko nije.”
„M-hm. Dobar odgovor. Smem li...?” Klimnuo je ka sali za
obdukcije.
Primetio je da Helge okleva.
 „Samo pola minuta”, dodade Hari. „Neću nikom reći. Bar nikome
ko bi mogao tebi da napravi problem.”
„Dobro.” Helge se osmehnuo. „Požuri, pre nego što neko dođe. I
ne diraj ništa.”
Hari je ušao. Pogledao je odozgo ostatke žive osobe s kojom je
razgovarao pre samo dva dana. Tada mu se svidela. I on njoj, ipak je
prepoznavao te stvari u malobrojnim prilikama kada bi se desile. U
nekom drugom životu bi je možda pozvao na kafu. Zagledao je
povrede i rez na mestu gde joj je bila odrubljena glava. Udahnuo je
nagoveštaj mirisa koji ga je podsetio na nešto. Budući da ga je
parosmija sprečavala da oseti zadah leša, to je moralo biti nešto
drugo. Pa naravno, taj miris ga je podsetio na Los Anđeles, mošusni
parfem. Uspravio se. Vreme je isteklo. Za njega i za Helene Red.
Hari i Helge su zajedno izašli napolje i ugledali policijska kola
kako odlaze.
Aleksandra je pušila oslonivši se leđima na zid. „Kakvi slatki
momci”, rekla je.
„Hvala”, reče Hari.
„Ne mislim na vas, nego na njih.” Klimnula je ka parkingu gde je
stajao stari mercedes sa taksi tablom. I ispred njega ka nekakvom
klonu Kita Ričardsa kojem je na ramenima sedeo trogodišnji dečak.
Klon je držao ruku ispred nosa i ispuštao zvuke za koje je Hari
pretpostavio da bi trebalo da oponašaju oglašavanje slonova.
Zateturao se, a Hari se ponada da je to bilo namerno.
„Da”, rekao je, trudeći se da sredi haotične misli. „Slatki su.”
„Ejstejn me je pozvao da dođem s njim i s tobom sutra u Dželosi
da proslavimo to što ste pronašli ubicu”, rekla je pružajući mu
cigaretu. „Da dođem?”
Hari uvuče dim u pluća. „Hoćeš li da dođeš?”
„Hoću”, rekla je preuzevši cigaretu od njega.
 Trideset drugo poglavlje

Nedelja. Orangotango

Konferencija za štampu je počela u četiri sata.

Katrina pogleda okupljene. Sala je bila krcata, a atmosfera
naelektrisana. Već se bilo pročulo za identitet žrtve i hapšenika.
Katrina krišom zevnu dok je Keđerski saopštavao pregled
dotadašnjeg toka istražnog postupka. Bio je to već dugačak dan, a
kraj mu se nije nazirao. Prethodno je Katrina poslala poruku Hariju
da se raspita kako su, a u odgovor joj je stiglo:
Gert i ja idemo da pijemo. Kakao.
Odgovorila mu je haha propraćeno strogim smeškom i potrudila
se da ne brine zbog njih i raskrči prostor u glavi za ono čemu se sad
morala posvetiti. Keđerski je završio čitanje saopštenja i pozvao
novinare da postavljaju pitanja. Ona su ih zasula kao grad.
„NRK, izvolite”, reče portparol u pokušaju da napravi neki red.
„Otkud vam uzorak DNK Markusa Reda kada znamo da je odbio
da vam ustupi takav uzorak?”
„Policija nije uzela uzorak od njega”, poče Katrina. „Taj uzorak
DNK pribavilo je lice izvan policije koje ga je predalo na analizu i
dobilo potvrdu da se DNK poklapa sa pronađenom na mestu
zločina.”
„Ko je to lice?”, prasnu neki glas preko žamora u sali.
„Privatni istražitelj”, reče Katrina.
Žamor odjednom prestade. U toj kratkoj tišini izgovorila je
njegovo ime. Sa užitkom. Znala je da Budil Meling - premda će hteti
da je skrati za glavu - neće smeti da je ukori zbog toga što je rekla
istinu, a to je da im je Hari Hule praktično rešio čitav slučaj.
„Koji je bio motiv Markusa Reda da ubije Susane Andersen i
Bert...”
„To ne znamo”, prekide novinarsko pitanje Sungmin.
Katrina ga pogleda iskosa. Zaista nisu znali, ali su stigli da
razgovaraju o tome, a Sungmin je tom prilikom podsetio na stari
slučaj ubistva - koji je takođe istraživao Hari Hule - kada je
ljubomorni muž pored svoje žene pobio i neke nasumične osobe oba
pola kako bi naveo policiju na trag serijskog ubice i skrenuo pažnju
sa sebe.
„VG”, reče Keđerski.
„Ako vam je Hari Hule rešio slučaj, zašto nije ovde sa nama?”,
upita Mona Do.
„Zato što je ovo konferencija za štampu u policiji”, reče Keđerski.
„Hulea zovite sami.”
„Pokušavali smo da ga dobijemo, ali se ne javlja.”
„Ne možemo mi...”, poče Keđerski, ali ga Katrina prekide:
„Verovatno ima pametnija posla. Kao i mi, pa ako nema više
pitanja koja se tiču same istrage...”
Binu zasu lavina negodovanja.

Bilo je šest sati.

„Pivo”, reče Hari.
Konobar klimnu i ode.
Gert je podigao pogled s kakaoa i ispustio slamčicu. „Baka kaže
da ko pije pivo ne ide u laj. I onda ne može da vidi mog tatu, jel je on
tamo.”
Hari pogleda dečaka. Ako bi zahvaljujući pivu stigao u pakao,
Hari bi tamo sigurno zatekao Bjerna Holma. Obazreo se. Bilo ih je za
više stolova, usamljenih muškaraca kojima su krigle bile jedino
društvo i sagovornik. Nisu ga pamtili niti je on pamtio njih iako su bili
srasli sa Šrederom kao i miris duvana koji je i dalje izbijao iz zidova i
nameštaja, skoro dve decenije od uvođenja zabrane pušenja u
zatvorenim javnim prostorima. Nekad su svi oni bili stariji od njega,
ali kao da im je oduvek na čelu stajao natpis sa Kripte kapucinera u
Rimu: Nekad smo mi bili poput tebe, uskoro ćeš ti biti poput nas.
Hari je, naime, oduvek bio svestan alkoholičarskog nasleđa u
porodici, te đavolske krvopije u čoveku koja je vrišteći tražila šećer i
alkohol i koja se morala namiriti, prokletog parazita koji se genetski
prenosio.
Zazvonio mu je telefon. Bio je to Kron. Zvučao je više rezignirano
nego ljuto.
„Čestitam ti, Hari. Vidim na internetu da si ti uhapsio Markusa.”
„Upozorio sam vas.”
„Koristeći se metodama koje policija ne bi smela da primeni.”
„Zato ste me i angažovali.”
„U redu. U ugovoru piše da Markus može biti proglašen krivim po
proceni najmanje tri policijska tužioca.”
„Imaćemo i to u toku sutrašnjeg dana. I tada novac mora biti
prebačen.”
„Kad smo kod toga, onaj račun na Kajmanskim ostrvima koji sam
dobio...”
„Nemoj me pitati za to, Krone.”
Usledila je tišina.
„Hari, sad ću prekinuti vezu. Nadam se da možeš da spavaš.”
Hari je vratio telefon u unutrašnji džep Redovog odela. Pogledao je
Gerta, koji je znatiželjno blenuo u velike slike starog Osla na
zidovima Šredera. Kada je konobar došao sa kriglom, Hari mu,
plativši, reče da je nosi. Konobaru to očito nije bio prvi susret sa
alkoholičarom koji se predomislio u poslednji čas, pa je otišao s
pivom ne rekavši ni reči i ne izvivši obrvu. Hari pogleda Gerta.
Prisetio se nasleđa.
„Tvoja baka je u pravu”, rekao je. „Pivo nije dobro ni za koga.
Upamti to.”
„Okej.”
Hari se osmehnuo. Dečak je to „okej” naučio od njega. Nadao se
da neće pokupiti još mnogo toga. Nikad nije želeo potomka po svom
liku, naprotiv. Spontana briga i ljubav koje je osetio prema tom
malom stvoru preko puta njega svodile su se na to da detetu bude
dobro, bolje nego što je njemu bilo. Iz slamčice se začulo krkljanje, a
utom zabruja i Harijev telefon.
Katrina je poslala poruku.
 Stigla kući. Gde ste?
„Idemo kući, stigla je mama”, reče Hari kucajući poruku da kreću.
„A gde ces ti da spavas?”, upita Gert šutnuvši nogu od stola.
„U hotelu”, reče Hari.
„Neee.” Dečak je spustio toplu ručicu preko njegove. „Molas da
mi pevas onu pesmicu pled pavanje. O kokaina.”
„O kakvim kokama?”
„Ko-keee-in...”, poče Gert.
Hari požele da se nasmeje, ali je umesto toga progutao knedlu.
Jebote. Šta se to s njim događa? Da li je to ona sugestija o kojoj je
pričao Stole, da li se sad tako osećao samo zato što mu je bila
usađena ideja da je otac tom detetu? Ili je postojala neka telesna,
biološka osnova koja je neminovno spajala dve jedinke?
Hari ustade.
„A koja si ti životinja?”, upita Gert.
„Orangotango.” Hari ga je podigao sa stolice i napravio piruetu
koja je ubrala aplauz jednog od usamljenika. Spustio je Gerta na pod
i izašli su iz kafane držeći se za ruke.

Bilo je deset sati uveče. Prim je upravo bio nahranio Bosa i Lisu. Seo
je pred televizor da još jednom pogleda vesti, da još jednom uživa u
uspehu svoje predstave. Iako policajci nisu to izričito rekli, po načinu
na koji su se izražavali shvatio je da nisu pronašli nikakve tragove na
licu mesta. Doneo je ispravne odluke nakon što mu je Helene
pobegla iz auta, pa je morao da je ubije na putu. Bilo je neminovno
da će ostaviti tragove DNK na tom mestu - dlaku, ljuspicu kože ili
kap znoja - a pošto nije mogao temeljno da čisti put kojim su mogli
naići neki očevici, Prim se pobrinuo da policija ne shvati da je ona
bila ubijena baš na tom mestu. Zato je odneo telo u auto i prevezao
ga do krajnjeg rta na ostrvu za koji je bio sasvim siguran da će biti
pust u jesenjoj večeri i gde je mogao obaviti šta je bilo potrebno pod
okriljem guste trske.. Takođe, bio je sasvim siguran da će Helene tu
pronaći neka od porodica s decom koje se tu sjate nedeljom pre
podne. Prvo joj je odrubio glavu, a zatim je prešao na telo, oprao ga i
oribao tragove svoje DNK ispod noktiju koje mu je bila zarila u butine
dok ga je jahala u automobilu. Morao je da bude pedantan, jer iako
nije bio osuđivan, policija je imala njegov DNK profil u bazi.
Na ekranu je televizijska voditeljka putem telefonske veze
razgovarala s policijskim tužiocem čiji su slika i ime stajali u gornjem
desnom uglu. Tema je bila Redovo privođenje. Prima nije začudilo to
što im je ponestajalo senzacionalnih priča, gotovo čitav dan su svi
televizijski kanali prenosili vesti o hapšenju Markusa Reda i ubistvu
njegove žene, tesnu pobedu Bude/Glimta nad Moldeom jedva da su
i pomenuli. Ista situacija je bila i na informativnim portalima, svi su
pisali samo o Markusu Redu. Posredno, dakle, i o njemu, Primu.
Doduše, pošto su objavili bezbroj Redovih slika, počele su da se
pojavljuju i fotografije Harija Hulea. Novinari su pisali da je upravo on
- autsajder, privatni detektiv - povezao Redovu DNK sa pljuvačkom
na Susaninim grudima. Kao da je to nekakav čudesan uspeh. Kao
da policija nije uveliko sama trebala da poveže te dve stvari. Zapravo
je taj Hari Hule počeo opasno da ga nervira. Šta on traži na
pozornici? Ta pozornica je bila rezervisana za zločin, misteriju,
njegovu misteriju. Trebalo je još više da se bave time što je
povlašćeni Markus Red, koji je mislio da je iznad zakona, sada lepo
prikovan za stub srama. Ljudi, naime, vole takve stvari, i Prim ih voli,
one su hrana za dušu. Dobro, dobili su dosta i toga, mediji ipak vode
računa o potražnji. Prim se nadao da njegov očuh ima pristup tim
portalima u pritvoru, da će se lepo napatiti u otrovnoj kupki poniženja
koju mu je Prim pripremio. Koliko je samo zbunjen, očajan i uplašen
morao biti. Da li mu je već došlo da digne ruku na sebe? Ne, okidač
za samoubistvo, ono što je njegovu majku gurnulo u tom pravcu,
jeste beznađe, a njegov očuh je još imao čemu da se nada. Njegov
advokat je bio glavom i bradom Johan Kron, a policija je imala samo
nešto malo pljuvačke. To će morati da odmere spram alibija koje je
Helene pružala Markusu za večeri Susaninog i Bertininog nestanka.
Međutim, tužilac je na televiziji upravo izgovorio nešto što je Prima
uznemirilo.
Taj Kris Hinej je objasnio kako sutradan sudija treba da odredi
pritvor i kako će sigurno odobriti uobičajene četiri nedelje pritvora, uz
- po potrebi i imajući u vidu dokaze i težinu krivičnih dela -
mogućnost produžetka do daljnjeg. Norveško zakonodavstvo nije
poznavalo ograničenje u trajanju pritvora; načelno, mogao je
potrajati i godinama. Naročito je bilo važno da policiji ne budu
vezane ruke u slučajevima privođenja imućnih pojedinaca koji bi
inače mogli iskoristiti svoje bogatstvo i uticaj u cilju uništavanja
dokaza, uticanja na svedoke, čak i - kako su pokazali neki primeri -
vršenja pritiska na istražitelje.
„Poput Harija Hulea?”, upita voditeljka, kao da Hule ima bilo
kakve veze s tom pričom!
„Hule je na Redovom platnom spisku”, rekao je tužilac. „Ali je
Hule kadar norveške policije i očito poseduje integritet kakav se uvek
očekuje od naših službenika, sadašnjih kao i nekadašnjih.”
„Hvala vam na razgovoru. Bio je to Kris Hinej...”
Prim je stišao televizor. Psovao je i razmišljao. Ako je taj tužilac
bio u pravu, Markus Red je mogao ostati u zatvoru do daljnjeg,
nedodirljiv u svojoj bezbednoj ćelijici. To nije bio plan.
Prim pokuša da razmisli.
Zar je morao da menja plan, svoj veliki plan?
Pogledao je ružičastog puža na salonskom stočiću, sluzav trag
njegovog polučasovnog napora. Kuda li je pošao? Da li je i on imao
plan? Da li je lovio nešto? Ili bežao od nečeg? Da li je znao da će
puž grabljivac pre ili kasnije pronaći njegov trag i dati se u potragu?
Da je mirovanje ravno smrti?
Prim pritisnu slepoočnice vrhovima prstiju.

Hari je trčao osećajući kako mu srce pumpa krv kroz telo. Na

televiziji je voditeljka zahvalila Hineju.
Kris Hinej je bio jedan od tri policijska tužioca od kojih su Hari i
Johan Kron pre koji sat zatražili subjektivnu i nezvaničnu procenu
verovatnoće da Markus Red bude osuđen na osnovu dotad
prikupljenih dokaza. Dva su bila spremna da odmah daju odgovor, ali
ih je Kron zamolio da razmisle do sutradan ujutru.
Na vestima je sada išao intervju sa trenerom Bude/Glimta. Hari je
odvratio pogled od televizora koji je bio montiran ispred trenažera ka
ogledalu.
Bio je sam u maloj hotelskoj teretani. Odelo je ostavio u sobi i
došao tu u hotelskom bademantilu, koji je sad visio o kuki iza njega.
Trčao je u gaćama, majici i Lobovim cipelama ručne izrade koje su
se pokazale kao izvrsna obuća za trčanje. Izgledao je, naravno,
presmešno, ali ga je bilo baš briga. Čak je u dolasku svratio tako
obučen na recepciju da se raspita o ljubaznom svešteniku kog je
upoznao u baru, ali je zaboravio kako se zove. Crnkinja
recepcionerka mu je klimnula osmehnuvši se. „Nije odseo kod nas,
ali znam na koga mislite, gospodine Hulé. I on je svraćao da se
raspita o vama.”
„Stvarno? Kad je to bilo?”
„Ubrzo pošto ste stigli kod nas, ne sećam se tačno kada. Pitao
me je za broj vaše sobe. Rekla sam mu da ne pružamo takve
informacije, ali da vas mogu pozvati. Zahvalio se i otišao.”
„M-hm. Da li je rekao šta hoće?”
„Ne, samo da je... curious.” Osmehnula se. „Ljudi mi se stalno
obraćaju na engleskom.”
„Ali on je Amerikanac, zar ne?”
Slegla je ramenima. „Može biti.”
Hari je povećao brzinu na trenažeru. I dalje je držao ritam, ali da
li je trčao dovoljno dobro? Dovoljno dobro da naposletku pobegne od
svega, od svega što ostavlja za sobom? Od svega što ga proganja?
Interpol poseduje spiskove svih gostiju u svim hotelima svuda u
svetu, a to onda poseduje i svaki osrednji haker. Šta ako je taj
sveštenik tu da motri na njega, šta ako je njegov zadatak da kroz
dva dana, ukoliko dug ne bude plaćen, on smakne Harija? Pa šta?
Uterivači dugova ne ubijaju dužnike dokle god postoji nada da će
novac biti vraćen, a i tad to rade kako bi upozorili ostale dužnike. A
Red je sad bio uhapšen. Pljuvačka na bradavici jedne žrtve. Jebiga,
ne postoji jači forenzički dokaz od toga. Kad sutradan ujutru sva tri
tužioca budu rekli isto, novac će biti prebačen, dug izbrisan i Lusi i
on slobodni. Pa zašto se mozak nije smirivao? Zašto mu se činilo da
beži od još nečeg, nečeg što je imalo veze sa celim tim slučajem?
Telefon, koji je Hari bio ubacio u držač za flašicu na trenažeru,
sada je zazvonio. Iako se na ekranu nisu pojavili inicijali, Hari je
prepoznao broj i javio se:
„Reci.”
U odgovor je dobio smeh. Onda se začuo sladunjav glas. „Ko bi
rekao da se i dalje javljaš isto kao nekad, dok smo radili zajedno.”
 „M-hm. Ko bi rekao da ti i dalje koristiš isti broj telefona.” Mikael
Belman se opet nasmejao. „Čestitam ti na Redu.”
„Na čemu tačno?”
„A, pa i na angažmanu i na hapšenju.”
„Šta hoćeš, Belmane?”
„Au.” Ponovo se oglasio onim svojim šarmantnim i srdačnim
smehom koji bi efikasno ubedio i žene i muškarce da je Mikael
Belman čestita i prijatna osoba kojoj mogu verovati. „Moram priznati,
ministarski položaj me je razmazio, navikao sam se da drugi uvek
imaju vremena, a ja nikad.”
„Imam vremena, sad imam.”
Usledila je duža pauza. Kada se Belman ponovo oglasio, njegova
srdačnost je zvučala usiljenije.
„Pozvao sam te da bih ti rekao kako cenimo ono što si postigao u
ovoj istrazi, pokazao si integritet. Radničkoj partiji je važno da svi
budu jednaki pred zakonom i zato sam jutros dao zeleno svetlo za
hapšenje. Lepo je pokazati da u funkcionalnoj pravnoj državi
bogatstvo i slava ne donose povlastice.”
„Čak naprotiv”, reče Hari.
„Molim?”
„Nisam znao da ministar pravde mora da odobri svako
privođenje.”
„Ovo nije bilo koje privođenje, Hari.”
„Upravo sam to i hteo da kažem. Neki su hitniji. A Radničkoj
partiji neće škoditi to što se okomila na jednog ljigavog bogataša.”
„Suština je, Hari, u tome da sam razgovarao sa Melingovom i
Vinterom i oni bi hteli da sarađuju s tobom i u daljem toku istrage.
Ima još da se radi do podizanja optužnice. Pošto je tvoj poslodavac
uhapšen, pretpostavljam da si ostao bez posla. Tvoj doprinos nam je
važan, Hari.”
Hari je prestao da trči i sad je hodao po trenažeru. Belman
nastavi: „Oni bi voleli da prisustvuješ Redovom saslušanju sutra
ujutru.”
Važno ti je da se zvezda utakmice pojavi u tvom timu, pomisli
Hari.
„I, šta kažeš?”
 Hari je razmislio. Osetio je odbojnost i nepoverenje koje je
Belman oduvek budio u njemu. „M-hm. Doći ću.”
„U redu. Bratova će te izveštavati. Moram da bežim. Laku noć.”
Hari je trčao još sat vremena. Kada je shvatio da neće pobeći od
onoga što ga je mučilo, seo je u fotelju, i dok je natapao presvlaku
svojim znojem, pozvao je Aleksandru.
„Jesi li me se uželeo”, gugutnula je.
„M-hm. Nego, onaj klub Tjuzdejs...”
„Da?”
„Rekla si da se tako zvao jer je radio utorkom. Šta kaže tvoj drug,
da li je Vila Dante zadržala tu tradiciju?”
 Trideset treće poglavlje

Ponedeljak

Šef redakcije Ule Sulstad se češkao drškom naočara po obrazu.

Pogledao je preko hrpa papira uflekanih kafom na svom stolu u
Terija Vogea. Voge je sedeo ležerno na stolici sa druge strane, i dalje
u kaputu i sa šeširićem na glavi, kao da je očekivao vrlo kratak
sastanak. I Sulstad se nadao da neće potrajati dugo. Trebalo je da
posluša kolegu iz novina za koje je Voge nekad radio, a koji mu je
izgovorio citat iz filma Fargo: „I don’t vouch for him.”41
Sulstad i Voge su malo proćaskali o Redovom hapšenju. Voge se
iscerio i rekao da su uhapsili pogrešnog čoveka. Sulstad nije
primetio nikakvo odsustvo samopouzdanja, ali tako je to sa
prevarantom, ubedi i samog sebe u svoje laži.
„Dakle, odlučili smo da više ne poručujemo tekstove od tebe”,
poče Sulstad, znajući da ne sme koristiti izraze poput „otpustiti”,
„raskinuti ugovor” ili „obustaviti saradnju”. Iako je Voge bio samo
honorarni saradnik, dobar advokat je mogao to na sudu predstaviti
kao de facto otkaz. Sulstad je sad samo rekao da više neće štampati
ono što Voge bude napisao, ne isključujući to da Voge može
obavljati neke druge poslove obuhvaćene ugovorom, poput
istraživanja za potrebe drugih autora iz redakcije. Zakon o radu je
zamršena stvar, kako je advokat Dagbladea to predočio Sulstadu.
„Zašto?”, upita Voge.
„Zato što zbivanja u proteklim danima dovode u pitanje udeo
istine u tvojim najnovijim člancima.” Zatim je, prisetivši se da mu je
neko nedavno predočio kako prekor ima bolji efekat ako sadrži i ime
mete, dodao: „Voge.”
Čim je to izgovorio, Sulstad shvati da grdnja nije ispravan pristup
imajući u vidu to da cilj nije bio da se tip pokaje i popravi, već da ga
se reše uz što manje buke. S druge strane, Voge je morao da shvati
zašto su preduzeli tako drastične mere, da se radi o integritetu
njihove kuće.
„Možeš li to da dokažeš?”, na to će Voge ravnodušno, čak i
prigušeno zevnuvši. Bila je to provokacija, demonstrativna i
detinjasta, ali provokacija.
„Glavno pitanje je možeš li ti dokazati to što napišeš. Izgleda kao
izmišljotina, zvuči kao izmišljotina i smrdi na izmišljotinu. Ako mi daš
ime izvora...”
„Pobogu, Sulstade, kao nekakav urednik ovih novina valjda znaš
da moram štititi...”
„Ne kažem da razglasiš na sva usta. Ali reci meni, tvom šefu
redakcije. Kako ne shvataš - ja sam odgovoran za ono što ti napišeš
i što objavimo. Reci mi ko je izvor, i ja sam u podjednakoj obavezi
kao i ti da ga zaštitim. Dokle god se ta poverljivost ne kosi sa
zakonom. Kako to ne razumeš?”
Teri Voge prostenja otegnuto. „Kako ti, Sulstade, ne razumeš da
ću otići nekoj drugoj kući, u VG ili Aftenposten, i učiniti za njih ono
što sam učinio za Dagbladet Napraviti im najbolju hroniku u gradu?”
Ule Sulstad i drugi urednici su, naravno, bili uzeli to u razmatranje
pre nego što su doneli odluku. Voge je imao više čitalaca od svih
njihovih novinara i privlačio je nenormalno mnogo klikova. Ali, kako
je jedan član redakcije rekao na sastanku: ako bi diskretno natuknuli
da otpuštaju Vogea iz sličnog razloga kao i njihovi prethodnici, Voge
neće konkurenciji biti nimalo privlačniji nego što je Lens Armstrong
bio drugim timovima pošto je pukla bruka oko dopinga. Bila je to
taktika spaljene zemlje, s tim što su spaljivali Terija Vogea. Ipak, u
ovo doba kada je istina već ozbiljno ugrožena, drevni bastioni poput
Dagbladea moraju predvoditi svojim primerom. Pa makar se
ispostavilo i da je Voge postupao po pravilima službe, mada je to bilo
malo verovatno.
Sulstad podesi naočare. „Želim ti sreću kod naših konkurenata,
Voge. Ili si čovek od neverovatnog integriteta, ili pak obrnuto, a
potonji slučaj ne smemo rizikovati. Nadam se da razumeš.” Sulstad
ustade od stola. „Uz honorar za poslednji članak, redakcija je
odlučila da ti isplati i mali bonus za dosadašnji doprinos.”
I Voge je ustao. Sulstad je pokušao da proceni na osnovu
njegovog držanja ima li smisla pružiti mu ruku. Voge je iskezio bele
zube. „Obriši dupe tim bonusom, Sulstade. A onda i naočare. Svi
sem tebe već znaju da su toliko zasrane da nije nikakvo čudo što ne
vidiš prst pred okom.”
Ule Sulstad je neko vreme samo zurio u vrata koja je Voge
zalupio za sobom. Potom je skinuo naočare i zagledao ih sa svih
strana. Gde su zasrane?

Hari je kroz stakleni zid sobe za saslušanja piljio u Markusa Reda,

koji je sedeo unutra sa ispitivačem, njegovim pomoćnikom i
Johanom Kronom.
Hari je tog jutra imao mnogo posla. U osam sati je bio u Kronovoj
kancelariji u Rozenkrancovoj ulici, odakle su pozvali tužioce. Sva
trojica su ocenila da je „vrlo verovatno” da će Red biti osuđen ukoliko
ne dođe do suštinskog preokreta u istrazi. Kron je bio ćutljiv, ali se
poneo profesionalno i korektno. Bez većih zamerki je stupio u
kontakt sa bankom i izdao im, sa prethodno izdatim punomoćjem,
nalog da prebace iznos utvrđen ugovorom na bankovni račun na
Kajmanskim ostrvima. U banci su ih uveravali da će primalac imati
taj novac na računu do kraja dana. Izvukli su se. Hari i Lusil su se
izvukli. Pa zašto je onda tu stajao? Zašto nije već sedeo u nekom
baru i nastavio tamo gde je stao u Kričersima? Tja. Zašto ljudi
nastave da čitaju knjigu i kada shvate da im se ne sviđa? Zašto
samci nameštaju krevet? Kada se tog jutra probudio, shvatio je da
prvu noć posle više nedelja nije sanjao mamu, mamu na vratima
učionice. Konačno je bio spokojan. Ili pak nije? Umesto toga, sanjao
je da i dalje trči, ali samo s jedne pokretne trake na drugu, i ne
uspeva da pobegne od... od čega?
„Od odgovornosti.” Bio je to glas Harijevog dede, dobrog čoveka i
pijanca koji bi se u zoru prvo ispovraćao, a potom gurnuo čamac u
vodu i podigao Harija kod sebe, a Hari bi ga pitao zašto idu da
postavljaju mreže kad je deda bolestan. Jebote, od čega li sad beži?
Zar je bio odgovoran za bilo šta? Očito jeste, inače ne bi tu stajao.
Osetivši najavu glavobolje, odagnao je te misli tako što se posvetio
onoj jedinoj stvari u koju se razumeo. Pokušao je da protumači
Redovu mimiku i držanje dok je ovaj odgovarao na pitanja. Ne
slušajući odgovore, Hari se trudio da razluči šta on sam misli - da li
je Markus Red kriv ili nije. Ponekad mu se činilo da je sve
nagomilano iskustvo iz karijere u policiji sasvim beskorisno, da je
njegovo umeće da pročita druge ljude puka iluzija. A nekad bi
delovalo kao da je to, ta njegova intuicija, jedino što ga nikad nije
izneverilo. Koliko je samo puta bez ijednog dokaza i indicije naprosto
znao, da bi se ispostavilo da je bio u pravu? Ili je to bila samo
kognitivna pristrasnost, samopotvrđivanje? Šta ako se podjednako
često dešavalo i da ga intuicija prevari, ali te greške naprosto nije
pamtio? Zašto je sad bio toliko ubeđen da Markus Red nije pobio te
žene - a opet i siguran da nije nevin? Da li zato što je ubistva poručio
i obezbedio sebi alibi, tako čvrst da je platio Hariju i drugima da
dokazuju njegovu nedužnost? U tom slučaju, zašto nije smislio bolji
alibi za prva dva ubistva od toga da je bio sam kod kuće sa ženom?
A sad čak nije imao ni takav alibi, izjavio je da je bio sam kod kuće u
vreme kada je Helene Red bila ubijena. Helene, koja ga je jedina
mogla spasti na sudu. To nije pilo vodu. Pa opet...
„Šta kaže?”, prošaputa glas pored Harija. Bila je to Katrina, koja
je ušla u zamračenu prostoriju i stala između Harija i Sungmina.
„Ne zna”, šapnu joj Sungmin u odgovor. „Ne seća se. Ne.”
„Razumem. Jeste li pokupili neki vajb?”
„Ja se trudim”, reče Hari.
Sungmin oćuta.
„Sung?”, tada će Katrina.
„Možda grešim”, tada će Sungmin. „Ali mislim da je Markus Red
latentni gej. Hoću reći, prikriveni.”
Katrina i Hari ga pogledaše.
„Otkud ti to?”, upita Katrina.
Sungmin se lukavo osmehnuo. „Da ne dužim, recimo da mi to
govori zbir suptilnih pojedinosti koje ja primećujem, a vi ne. Ali,
naravno, možda i grešim.”
„Ne grešiš”, reče Hari.
Sad drugo dvoje pogledaše u njega.
 Hari se nakašljao. „Sećaš li se kad sam te pitao za mesto po
imenu Vila Dante?”
Katrina klimnu.
„To je zapravo klub koji je nasledio nekadašnji Tjuzdejs.”
„To već zvuči poznato”, rekla je.
„Eksluzivni gej klub od pre nekoliko godina”, reče Sungmin.
„Posle zatvaranja je dobio nadimak Studio 54, po njujorškom klubu
koji je isto tako postojao samo trideset tri meseca. Tjuzdejs su
zatvorili pošto je tamo bilo silovano jedno maloletno lice.”
„Sad se sećam”, reče Katrina. „Slučaj Leptir. Dečak je rekao da je
silovatelj nosio masku leptira. Ali zar nisu bili zatvoreni zbog toga što
su maloletna lica točila alkohol?”
„Formalno, zbog toga”, odvrati Sungmin. „Sud nije prihvatio
obrazloženje da se radi o društvu zatvorenog tipa koje ne podleže
zakonu o služenju alkoholnih pića.”
„Postoje jake indicije da je Markus Red redovan gost Vile Dante”,
reče Hari. „Pronašao sam člansku kartu i mačju masku u džepovima
ovog odela. Koje je njegovo.”
Sungmin izvi obrvu. „Ti, ovaj... nosiš njegovo odelo?”
„Hari, šta pokušavaš da nam kažeš?” Katrinin glas je bio
nestrpljiv, a pogled strog.
Hari udahnu. I dalje je mogao da prećuti.
„Ispostavilo se da je Vila Dante nastavila sa tradicijom klupskih
večeri utorkom. Ako je Redu bilo toliko važno da prikrije svoje
sklonosti kao što i ti misliš, može se desiti da ima alibi za Susanino,
kao i za Bertinino ubistvo, ali da izbegava da nam to saopšti.”
„Kažeš mi”, poče Katrina polako, a Hariju se činilo da mu njen
pogled svrdla kroz lobanju, „da smo uhapsili čoveka koji ima čvršći
alibi od toga da je bio sa pokojnom ženom? Da je bio u gej klubu? Ali
ne želi da se to sazna?”
„Samo kažem da postoji ta mogućnost.”
„Kažeš mi da postoji mogućnost da Red ode u zatvor samo da se
ne bi saznalo njegovo seksualno opredeljenje?” Izgovorila je to
ravnim tonom, ali je Hari naslutio podrhtavanje u njenom glasu. Od
nepatvorenog besa.
Hari pogleda Sungmina, a ovaj klimnu.
 „Poznajem muškarce koji bi pre umrli nego da se autuju”, rekao
je. „Mislimo da je postignut neki napredak, ali se, nažalost, varamo.
Stid, samoprezir, osude, nisu to puke izmišljotine. Pogotovu u
Redovoj generaciji.”
„I u jednoj takvoj porodici”, dodade Hari. „Video sam slike
Redovih predaka. Ne deluju mi kao tipovi koji bi prepustili kormilo
nekom ko spava s muškarcima.”
Katrina i dalje nije skidala pogled s Harija. „Pa dobro, šta bi ti sad
uradio?”
„Ja?”
„Da, ti. Postoji neki razlog zašto nam sve ovo pričaš, zar ne?”
„Pa.” Hari zavuče ruku u džep. Otud je izvadio cedulju i pružio je
Katrini. „Iskoristio bih saslušanje da postavim ova dva pitanja.”
Video je kako Katrina čita, dok je iz zvučnika Kronov glas
govorio: „... duže od sat vremena i moj klijent vam je već odgovorio
na sva pitanja, na većinu i po dva i više puta. Možemo sad da
prestanemo ili ću zahtevati da se moja primedba zavede u protokol.”
Ispitivač i kolega se zgledaše za stolom.
„U redu”, poče ispitivač. Pogledao je na zidni sat i spazio kako
Katrina otvara vrata sobe za saslušanja. Ustao je, prišao joj, uzeo
cedulju i saslušao šta je imala da kaže. Hari primeti Kronov zbunjeni
pogled. Ispitivač ponovo sede za sto. Nakašljao se:
„Još samo dva pitanja. Da li ste u vreme kada se pretpostavlja da
su Susane i Bertine bile ubijene bili u klubu po imenu Vila Dante?”
Red se zgledao sa Kronom, a onda je odgovorio: „Nisam nikad
čuo za taj klub, ponavljam, bio sam sa svojom suprugom.”
„Hvala. Drugo pitanje je za vas, Krone.”
„Za mene?”
„Da. Da li ste znali da Helene Red hoće da se razvede i da je bila
spremna da uskrati suprugu alibije ukoliko ne bude pristao na njene
uslove?”
Hari vide da je Kron pocrveneo. „Ja... ne vidim zašto bih
odgovorio na to pitanje.”
„Čak ni odrično?”
„Ovo je krajnje neregularno i mislim da smo završili za danas.”
Kron ustade.
„Indikativno.” Sungmin se zaklatio na petama.
 Hari htede da izađe, ali ga je Katrina zadržala.
„Reci mi da nisi znao za ovo pre nego što smo uhapsili Reda”,
prošaputala je ljutito. „Okej?”
„Upravo je ostao bez alibija”, reče Hari. „Jedinog koji je imao.
Nadajmo se da niko iz Vile Dante neće potvrditi da je bio tamo.”
„A čemu se ti tačno nadaš, Hari?”
„Istoj stvari kao i uvek.”
„A to je?”
„Da ćemo uhvatiti onog ko je najkrivlji.”

Hari je pružio korak da bi sustigao Johana Krona na padini koja je

vodila od Doma policije ka Grenlandslejreu.
„Jesi li im ti rekao da mi postave ono poslednje pitanje?”, upita
Kron jetko.
„Otkud ti to?”
„Zato što tačno znam šta je Helene Red rekla policiji, a to nije bilo
mnogo. A kad sam udesio da se vidiš sa njom, bio sam dovoljno
glup da joj kažem da ti može verovati.”
„Jesi li znao da je htela da iskoristi taj alibi kao polugu protiv
Markusa?”
„Nisam.”
„Ali ti je stiglo pismo od njenog advokata u kojem traži polovinu
svega uprkos posebnoj imovini, pa si valjda sabrao dva i dva.”
„Mogla je imati i druge poluge koje nemaju veze sa ubistvima.”
„Na primer, da preti da će ga autovati?”
„Hari, ne vidim o čemu bismo još mogli da razgovaramo.” Kron
uzaludno mahnu ka slobodnom taksiju koji je samo prošao pored
njih, ali je drugi taksi, parkiran preko puta ulice, napravio polukrug i
stao uz ivičnjak tik ispred njih. Prozor se spustio i ugledali su nisku
iskeženih, mrkih zuba.
„Treba li ti prevoz?”, ponudi Hari.
„Neka, hvala”, reče Kron i žurno pođe niz ulicu.
Ejstejn je gledao advokata kako odlazi. „Koji mu je?”

Bilo je šest sati, pod niskim, gustim oblacima polako su se palila

svetla u prozorima.
 Hari je zurio u tavanicu. Ležao je poleđuške na podu pored
Auneovog kreveta. Sa druge strane kreveta ležao je Ejstejn u istom
tom položaju.
„Tebi, dakle, intuicija govori da je Markus Red istovremeno i kriv i
nevin”, zaključi Aune.
„Tako je”, reče Hari.
„Kako bi to moglo biti?”
„Mogao je da poruči ubistva, ali ne da ih sam izvrši. Ili da prve
dve devojke ubije pravi serijski ubica, a da Red iskoristi priliku da ga
iskopira i reši se žene u trenutku kad niko ne bi posumnjao na
njega.”
„Posebno zato što ima alibi za prva dva ubistva”, dodade Ejstejn.
„Da li bilo koji od vas dvojice veruje u tu teoriju?”, upita Aune.
„Ne”, odgovoriše Hari i Ejstejn uglas.
„Baš je zamršeno”, reče Hari. „S jedne strane, Red je imao motiv
da ubije ženu ako ga je pritiskala. S druge strane, ima problem s
alibijem kad ona više ne može da potvrdi pred sudom iskaz koji je
dala policiji.”
„Možda je onda Voge bio u pravu”, poče Ejstejn. Utom se
otvoriše vrata. „Iako su ga šutnuli. Imamo posla sa serijskim ubicom i
ljudožderom, tačka.”
„Ne”, tada će Hari. „Serijski ubica kakvog je Voge opisao ne bi
ubio tri žene sa iste žurke.”
„Voge izmišlja”, reče Truls spuštajući tri kutije iz picerije na sto i
podižući poklopce. „Objavio je VG. Njihovi izvori tvrde da je
Dagblade šutnuo Vogea zato što je izmišljao. Mogao sam i ja to da
im kažem.”
„Stvarno?” Aune ga pogleda zapanjeno.
Truls mu se iscerio u odgovor.
„Ah, peperoni i ljudsko meso”, reče Ejstejn ustajući.
„Džibrane, pomozi nam da pojedemo ovo”, doviknu Aune
veterinaru sa slušalicama na susednom krevetu.
Dok su se ostala četvorica okupili oko stola, Hari je ostao da sedi
na podu. Sedeo je naslonjen na zid i čitao članak na VG-ovom
portalu. Zamislio se.
„Nego, Hari”, poče Ejstejn ustiju punih pice. „Rekao sam onoj
devojci sa Sudske da se nalazimo u Dželosiju u devet. Je l’ to okej?”
 „Okej. Doći će i Sungmin Larsen iz Centrale.”
„A ti, Trulse?”
„Šta sa mnom?”
„Hoćeš li s nama u Dželosi? Večeras je sedamdeset sedma.”
„A?”
„Veče najboljih pesama iz hiljadu devetsto sedamdeset sedme.”
Truls ga, žvaćući, podozrivo pogleda, kao da procenjuje da li ga
Ejstejn zeza ili ga je neko stvarno pozvao da se druže.
„Pa dobro”, rekao je naposletku.
„Sjajno, kakva ekipa! Hari, nestaće ti piće, šta uopšte sad radiš?”
„Razvlačim mrežu”, odvrati Hari ne podižući pogled s ekrana.
„A?”
„Pitam se da li da pribavim Markusu Redu onaj alibi koji ne želi.”
Aune mu priđe. „Hari, izgledaš mi rasterećeno.”
„Stvarno?”
„Neću da te pitam, ali pretpostavljam da to ima veze s onim o
čemu nisi hteo da pričaš.”
Hari ga pogleda odozdo. Osmehnuo se i klimnuo.
„Dobro je”, reče Aune. „Onda je i meni malo lakše.” Prišao je
krevetu vukući stopala.

U sedam sati je stigla Ingrid Aune. Ejstejn i Truls su bili u kantini, a

kada je Stole otišao do toaleta, Ingrid i Hari su ostali sami u sobi.
„Sad ćemo da krenemo, da vas ostavimo na miru”, reče Hari.
Ingrid - sitna, debeljuškasta žena kose boje čelika, čestitog
pogleda i nagoveštaja severnjačkog porekla u govoru - uspravila se
na stolici i udahnula. „Sad sam bila kod načelnika. Glavna sestra mu
je prijavila da tri muškarca iscrpljuju Stolea Aunea dugim i čestim
posetama. Pošto pacijentima bude teško da to sami prijave, zamolio
me je da vam kažem da mu se bliži kraj i da proredite posete.”
Hari klimnu. „Razumem. Šta ti kažeš?”
„Nemojte nipošto. Rekla sam načelniku da je Stole vama
potreban. I...” Osmehnula se. „Da ste vi potrebni njemu. Svakom
treba nešto za šta će da živi. A ponekad i za šta će umreti. Načelnik
mi je rekao da su to mudre reči, a ja sam mu odgovorila da nisu
moje, već Stoleove.”
 Hari joj se osmehnuo. „Da li ti je načelnik rekao još nešto?”
Klimnula je i odvratila pogled ka prozoru.
„Hari, sećaš li se kako si jednom spasao Stoleu život?”
„Ne.”
Kratko se nasmejala. „Stole me moli da mu spasem život. Tako
on to kaže, budala. Tražio mi je da mu nabavim špric. Morfijum, po
mogućstvu.”
Poćutali su, čulo se samo Džibranovo ravnomerno disanje u snu.
„Želiš li to da uradiš?”
„Želim”, rekla je. Oči su joj zasuzile, glas ju je izdavao. „Ali nisam
sigurna da ću moći, Hari.”
Hari joj je spustio ruku na rame, osetio slabašne drhtaje.
Nastavila je šapatom:
„A znam da ću se zauvek kajati ako ne budem.”
 Trideset četvrto poglavlje

Ponedeljak. Trans-Europe Express

Prim je još jednom pročitao članak na VG-ovom portalu.

Iako nije izričito pisalo da je Voge izmišljao vesti, to je bila poruka
teksta. Ipak, pošto nisu to tako i napisali, značilo je da nemaju
dokaza. Jedino je on, Prim, mogao da dokaže, da im kaže šta se
stvarno desilo. Ponovo ga je oblila toplina, opila ga je ta kontrola
kojoj se nije nadao, koja je bila čist čar.
Lupao je glavu još od tog prepodneva kada je prvo u Dagbledeu
pročitao kratko saopštenje da Teri Voge više neće pisati za rubriku
hronike. Prim je odmah shvatio i zašto. I ne samo zašto je Voge
otpušten već i zašto je Dagblade to objavio umesto da krije kao
zmija noge. Morali su da se ograde od Vogea pre nego što ih druge
medijske kuće napadnu zbog toga što su objavili laži o ljudožderstvu
i zašivenoj tetovaži.
Zanimljivo je bilo to što je Voge sad mogao poslužiti kao rešenje
novonastalog problema. Markus Red je do daljnjeg sedeo u zatvoru,
van Primovog domašaja. A vremena je ponestajalo, njegov protok je
bio uslovljen prirodnim, biološkim ciklusom. Ipak, bila je to teška
odluka, veliko odstupanje od prvobitnog plana, a Primu se već
jednom obilo o glavu kad je improvizovao. Zato je morao dobro da
razmisli, da još jednom pretrese svaku pojedinost.
Pogledao je svoj letonski telefon i cedulju sa brojem telefona
Terija Vogea, koji je dobio preko Informacija. Bio je nervozan kao
šahista koji, dok sat otkucava, razmatra da li se opredelio za onaj
pravi potez koji će presuditi partiju u njegovu korist, i dalje oklevajući
da pomeri figuru. Prim je još jednom pretresao sve scenarije u
potrazi za nečim što bi moglo da se izjalovi. Odlučujući šta nikako
nije smelo da se izjalovi. Podsetio je sebe da se može povući u bilo
kojem trenutku, da nijedan trag neće odvesti do njega. Ako bude
uradio sve kako treba.
Onda je ukucao broj. Bio je to doživljaj slobodnog pada, savršeno
golicavo uzbuđenje.
Javio se posle trećeg zvonjenja.
„Teri.”
Prim je tragao u Vogeovom glasu za nagoveštajem očajanja koje
je ovaj morao osećati. Čovek na dnu. Čovek kog niko neće. Čovek
bez izbora. Čovek koji je jednom uspeo da se vrati i bio je spreman
na sve da to učini ponovo, da ponovo vlada. Da im pokaže. Prim
udahnu i poče dubokim tonom.
„Susane Andersen voli da je šamaraju tokom seksa, kladim se da
će ti neki njen bivši to potvrditi. Bertine Bertilsen smrdi na znoj, kao
muškarac. Helene Red ima ožiljak na ramenu.”
Voge je ćutao, Prim je čuo samo njegovo disanje.
„Ko je to?”
„Jedina osoba koja je na slobodi a koja zna sve te tri stvari.” Opet
tišina.
„Šta hoćeš?”
„Da spasem nevinog čoveka.”
„Ko je nevin?”
„Pa Markus Red, naravno.”
„Kako to?”
„Tako što sam ja ubio te devojke.”

Teri Voge je znao da nije trebalo da se javi na poziv s „nepoznatog

broja”, ali se, kao i obično, nije odupreo svojoj prokletoj radoznalosti.
Ta glupa vera da će se odjednom desiti nešto dobro, da će, na
primer, žena njegovog života jednog dana tek tako okrenuti njegov
broj. Kako nikad ne nauči? Tog dana su ga zvali novinari tražeći od
njega da komentariše to što mu je Dagblade dao nogu, nekoliko
zakletih obožavalaca koji su tvrdili da je to strašna nepravda, čak i
jedna devojka sa lepim glasom, ali kad je potražio njen profil na
Fejsbuku, ustanovio je da je dosta starija nego što je zvučala i
nepopravljivo ružna. A sad i ovaj, još jedan luđak. Zašto ga ne zove
niko normalan? Na primer, neki prijatelj? Zar je moguće da više nije
imao nikoga? Majka i sestra su ga zvale, ali ne i brat ili otac. Tačnije,
otac se jednom javio, valjda je uspeh u Dagbladeu bio prevagnuo
nad sramotom koju je Teri naneo porodici. U proteklih godinu dana
su i dve-tri devojke stupile u kontakt s njim. Uvek bi se pojavile kad si
u centru pažnje, tako je bilo i dok je radio za muzičku rubriku.
Razume se, momci iz benda su jebali više od Terija, ali je Teri jebao
više od tonaca. Najbolja strategija je bila prišljamčiti se bendu - dve
dobre recenzije uvek su bile dovoljne za prolazak u bekstejdž - i
čekati da kapne i na crkvenjaka. Druga po redu je bila upravo
obrnuto - ocrniti bend i obezbediti novinarski kredibilitet. Pišući za
crnu hroniku, više nije mogao da muva devojke po koncertima, ali je
to nadoknađivao gonzo novinarskim stilom, bio je aktivan učesnik
epohalnih zbivanja, ratni dopisnik sa ulice. Sa portretom i imenom u
potpisu, uvek bi se našla neka koja će ga pozvati. Dozvolio je da mu
broj bude dostupan preko broja Informacija zbog takvih žena, a ne
zbog kretenskih dojava i nebuloznih priča.
Kao da nije bilo dovoljno to što se uopšte javio na poziv sa
prikrivenog broja, sad nikako nije prekidao vezu. Zašto? Možda ne
toliko zbog onoga što je njegov sagovornik izgovorio - da je on ubica
- već zbog načina na koji je to rekao, bez fanfara, kao puku
konstataciju.
Teri Voge pročisti grlo. „Ako si stvarno ti ubio te devojke, zar ne bi
trebalo da se raduješ zbog toga što je policija uhvatila drugog?”
„Istina, ne želim da me uhvate, ali ne radujem se zbog toga što
nevina osoba izdržava kaznu za moje grehe.”
„Grehe?”
„Da, donekle biblijski izbor reči. Zovem te, Voge, zato što mislim
da možemo pomoći jedan drugom.”
„Stvarno?”
„Želim da policajci shvate da su uhvatili pogrešnog čoveka i da
momentalno puste Reda. A ti želiš da se vratiš na vrh posle
pokušaja da tamo stigneš pišući izmišljotine.”
„Šta ti znaš o tome?”
 „Samo pretpostavljam da želiš da se vratiš. A da je onaj tvoj
poslednji članak izmišljotina, to znam pouzdano.”
Voge se zamislio lutajući pogledom po prostoriji stana koji bi se
uz malo dobre volje mogao nazvati boemskim, ali je zapravo
izgledao kao brlog. Uz redovne prihode kakve je imao od
Dagbladea, nadao se da će za godinu dana moći da kupi nešto
svetlije i prostranije. I urednije. Dagnija, njegova devojka - bar je ona
mislila da su zajedno - trebalo je za vikend da dođe iz Letonije. Tom
prilikom će valjda malo i pospremiti.
„Prvo bih morao da proverim da li je ono što si rekao o tim
devojkama tačno”, poče Voge. „Ako jeste, šta onda predlažeš?”
„Recimo ipak da je ovo ultimatum. Ili će biti do detalja onako kako
ja kažem, ili ništa od ovoga.”
„Da čujem.”
„Sutra uveče, krov Opere, južna strana. Daću ti dokaz da sam ja
ubio te devojke. Tačno u devet. Nikome ni reči i, naravno, dođi sam.
Jasno?”
„Jasno. Možeš li mi re...”
Voge je zurio u telefon. Veza je bila prekinuta.
Šta to bi, jebote? Previše ludo da bi bilo istinito. Nije imao čak ni
broj da proveri ko ga je to zvao.
Pogledao je na sat. Bilo je pet do osam. Poželeo je da izađe na
pivo. Nipošto u Stop present ili tako neko mesto, već negde gde ne
bi sreo nikog od kolega. Čežnjivo se prisetio onih dana kada je išao
na promotivne koncerte gde su novinari dobijali kupone za pivo u
nadi da će to doneti povoljnu recenziju ili gde bi mu se neka mlada
muzičarka nabacivala iz istih tih pobuda.
Ponovo je pogledao telefon. Previše ludo. Ili...?

Bilo je pola deset. Bob Marli i Vejlersi su pevali Jammin’ iz zvučnika

u prepunom baru Dželosi. Činilo se da je svaki vremešni hipster sa
Grinerleke došao tu da popije pivo i izrazi mišljenje o listi pesama.
Kad god bi počela nova pesma, uglas bi se radovali ili negodovali.
„Samo kažem da Hari greši!”, vikao je Ejstejn Trulsu i Sungminu.
„Stayin’ Alive ne može biti bolja stvar od Trans-Europe Express,
nema šanse.”
 „Bi Džiz protiv Kraftverka”, pojasni Hari Aleksandri dok su se sve
petoro probijali kroz gužvu sa pet velikih piva i jednom kiselom
vodom. Seli su u separe koji su uspeli da zauzmu i gde je bilo malo
manje bučno.
„Drago mi je što sam u ovoj ekipi”, obznanio je Sungmin
podigavši čašu. „I čestitam na hapšenju.”
„Koje će Hari sutra pokušati da poništi”, reče Ejstejn kucnuvši
čašom o ostale.
„Molim?”
„Rekao je da će nabaviti Redu alibi koji on ne želi.” Sungmin
pogleda preko stola Harija koji slegnu ramenima. „Mislio sam da se
ufuram u Vilu Dante i potražim svedoke koji će potvrditi da je Red bio
tamo u ona dva utorka kad su nestale Susane i Bertine. Ako ih
pronađem, to će vredeti više od iskaza supruge koja više nije živa.”
„Zašto bi ti išao tamo?”, upita Aleksandra. „Zašto policija ne
upadne da se raspita.”
„Zato što...”, poče Sungmin. „Kao prvo, potreban je sudski nalog,
a to ne bismo dobili jer ne postoji sumnja da je tamo počinjeno
krivično delo. Kao drugo, nikad ne bismo nikog ubedili da istupi kao
svedok jer je cela suština tog kluba u apsolutnoj anonimnosti. Mene
samo zanima kako ćeš ti, Hari, uspeti da uđeš unutra i nateraš
nekog da razgovara s tobom.”
„Pa. Kao prvo, nisam policajac i ne moram da brinem o sudskim
nalozima. Kao drugo, imam ovo.” Hari izvuče iz džepa sakoa masku
mačke i člansku kartu Vile Dante. „Uz to, nosim Redovo odelo, iste
smo visine, sa maskom...”
Aleksandra se nasmejala. „Hari Hule je namerio da ode na gej
orgije i predstavi se kao...” Dohvatila je člansku karticu i pročitala
nadimak: „Ketmen? Mislim da prvo moraš proći obuku.”
„Zapravo sam hteo da te povedem kao pratnju”, reče Hari.
Aleksandra odmahnu glavom. „Ne možeš da povedeš ženu u gej
klub, to ti ne bi prošlo. Jedino ako bih mogla da se provučeni kao
trans.”
„Nema šanse, dušo”, ubaci se Sungmin.
„Slušaj, evo kako to izgleda”, poče Aleksandra sa zločestim
kezom na licu, a ostali se nagnuše preko stola prema njoj da bolje
čuju. Dok je objašnjavala, naizmence bi zinuli ili prasnuli u smeh od
neverice. Kad je završila, upitno je pogledala Sungmina. On je pak
odmahnuo glavom. „Srce, ja ne idem u takve klubove. Pitam se
otkud ti znaš toliko o tome.”
„Jednom godišnje klub SLM otvara vrata za žensku pratnju”,
rekla je.
„Da li ti se i dalje ide?”, upita Ejstejn podgurnuvši Harija. Truls
groknu od smeha.
„Imam tremu, ali se ne bojim”, odvrati Hari. „Čisto sumnjam da će
neko mene silovati.”
„Niko neće nikog silovati, bar neće taticu od skoro dva metra”,
uveravala ga je Aleksandra. „Ali ćeš možda zapasti za oko nekom
tvinku.”
„Tvinku?”
„Slatki, mršavi mladići koji vole krupne muškarce. Ali čuvaj se
meda. I zamračenih prostorija.”
„Da odem po još jednu turu?”, predloži Ejstejn. Prebrojao je
podignute ruke.
„Idem s tobom da ti pomognem oko nošenja”, reče Hari.
Gurali su se ka šanku. Kad su stali u red, oglasio se uvodni
gitarski rif Bouvijeve pesme Heroes izazivajući opšte oduševljenje.
„Mik Ronson je bog”, reče Ejstejn.
„Jeste, ali ovo je Robert Frip”, primeti Hari.
„U pravu si, Hari”, reče neko iza njih. Hari i Ejstejn se osvrnuše.
Tip je imao starinski kačket, neobrijano lice i topao, donekle tužan
pogled. „Svi misle da je Frip koristio elektronski luk, ali je to samo
fidbek od njegove gitare.” Pružio je ruku. „Arne, Katrinin dečko.”
Imao je lep osmeh, kao da joj je neki stari drug, pomisli Hari. Osim
što je bio bar deset godina mlađi od njih.
„Aha”, reče Hari rukujući se.
„Veliki sam obožavalac”, reče Arne.
„I mi”, odvrati Ejstejn uzalud mašući da privuče pažnju
prezauzetih šankera.
„Ne Bouvijev, nego tvoj.”
„Moj?”, iznenađeno će Hari.
„Njegov?”, upita Ejstejn.
Arne se nasmejao. „Zašto ste tako iznenađeni, mislio sam na sve
što je uradio za ovaj grad dok je bio u policiji.”
 „M-hm, je l’ te to Katrina nešto slagala?”
„Ne, kakvi, znao sam ja za Harija Hulea i mnogo pre nego što
sam upoznao nju. Valjda još kao tinejdžer, novine su pisale o tebi.
Znaš, zbog tebe sam čak hteo da upišem Policijsku akademiju.”
Arneov smeh bio je veseo, zdrav.
„M-hm. Ali nisi upao?”
„Zapravo su me pozvali da polažem prijemni. Ali u međuvremenu
sam upao na fakultet sa kojim možeš kasnije postati istražitelj.”
„Jasno. Je l’ Katrina stigla s tobom?”
„Zar je ona ovde?”
„Ne znam, poslala je poruku da će možda svratiti. Velika je
gužva, možda je naletela na nekog drugog poznatog. Kako si je
uopšte pronašao?”
„Zar je rekla da sam ja nju pronašao?”
„Zar nije bilo tako?”
„Šta ti misliš?”
„Osnovano mislim da jeste.”
Arne se nakratko zagledao u njega s tobož ozbiljnim izrazom na
licu. A onda se osmehnuo kao dečačić. „U pravu si, naravno. Prvo
sam je video na televiziji, ali nemoj joj to reći, molim te. A ubrzo
zatim je svratila kod mene na posao. Prišao sam joj i rekao da sam
je video na televiziji i da je mnogo dobra riba.”
„Kao sad meni?”
Opet onaj zdrav smeh. „Hari, sigurno misliš da je to klinački.”
„Zar nije?”
Izgledalo je kao da se Arne zamislio. „Pa, u pravu si, i jeste. Ali u
tom slučaju, najveći idol mi niste ni ti ni Katrina.”
„Drago mi je što to čujem. Ko je tvoj najveći idol?”
„Bojim se da te ne bi zanimalo.”
„Možda i ne bi, ali reci.”
„Dobro. Salmonella typhimurium.” Arne je te reči izgovorio
svečano i razgovetno.
„M-hm. Salmonela - ona bakterija?”
„Tačno tako.”
„A zašto?”
„Zato što je neprikosnovena. Preživeće sve i svuda, čak i u
svemiru.”
 „A zašto te ona toliko zanima?”
„Zato što mi spada u posao.”
„A šta radiš?”
„Tragam za česticama.”
„U nama ili izvan nas?”
„Sve je to isto, Hari. The stuff life is made of. And death.”42
„Je li tako?”
„Da li bi znao koliko mikroba, bakterija i parazita nosiš u svom
telu?”
„M-hm.”
„Dva kila.” Ejstejn pruži dva piva Hariju. „Pisalo u Ilustrovanoj
nauci. Bljak.”
„Ali bilo bi još više bljak da ih nema”, primeti Arne. „Onda ne
bismo preživeli.”
„M-hm. A oni mogu da prežive i u svemiru, kažeš?”
„Nekim mikrobima nije potreban kiseonik, pa čak ni to da budu
blizu neke zvezde. Naprotiv, istraživanja sa svemirskih stanica su
pokazala da je salmonela još opasnija i efikasnija u tom okruženju
nego na Zemlji.”
„Pošto mi zvuči kao da se razumeš u te stvari...” Ejstejn srknu
penu iz jedne od čaša koje je držao. „Je li tačno da grmi samo kad
pada kiša?”
Arne se načas zbunio. „Ovaj, nije.”
„I nije”, reče Ejstejn. „Ali slušaj.”
Slušali su. Pesma Dreams od Flitvud Meka stigla je do refrena.
Stivi Niks je pevala: „Thunder only happens when it’s raining.”
Sva trojica se nasmejaše.
„Lindsi Bakingem je omanuo”, reče Ejstejn.
„Zapravo”, tada će Hari. „Tu stvar je napisala Stivi Niks.”
„Svejedno, nema bolje pesme sa dva akorda”, reče Arne.
„Ima”, spremno će Ejstejn. „Something in the way od Nirvane.”
Obojica pogledaše Harija, koji stegnu ramenima. „Jane Says od
Džejns adikšn.”
„Napreduješ”, mljacnu Ejstejn. „A koja je najgora pesma sa dva
akorda?”
Pogledali su Arnea. „Šta znam”, počeo je. „Born in the USA
možda nije najgora, ali je precenjena.”
 Ejstejn i Hari klimnuše s odobravanjem.
„Hoćeš li da sedneš s nama?”, predloži Ejstejn.
„Hvala, ali tu mi je još jedan drugar, idem da mu pravim društvo.
Drugi put.”
Držeći čaše, razmenili su pažljive pozdrave pesnicama, a onda
se Arne izgubio u masi dok su se Hari i Ejstejn probijali do separea.
„Simpatičan momak”, reče Ejstejn. „Mislim da se Katrini
posrećilo.”
Hari klimnu. Prebirao je po sećanju, njegov mozak je nešto bio
registrovao, ali se nije dovoljno posvetio tome. Spustili su četiri čaše
na sto, a pošto su ostali presporo pili, Hari se poslužio pivom viška. I
sledećim.
Kad su konačno pustili God Save the Queen od Seks pistolsa,
poskakali su sa svima ostalima u lokalu.
Došla je ponoć. Bar se nije praznio, ali je Hari bio sve pijaniji.
„Srećan si”, šapnu mu Aleksandra na uvo.
„Misliš?”
„Mislim, nisam te videla takvog otkako si došao kući. A i dobro
mirišeš.”
„M-hm. Biće da je onda tačno.”
„Šta?”
„Da te dugovi prate kao smrad.”
„Ne znam šta mi pričaš. Ali, kad smo kod povratka kući, hoćeš li
da me otpratiš kući?”
„Samo da te otpratim?”
„Rešićemo to usput.”
Hari je shvatio koliko je pijan tek kad je izgrlio sve na rastanku.
Sungmin je mirisao na parfem, na nekakvu lavandu. Poželeo mu je
sreću u Vili Dante i dodao da će se praviti da ne zna za Harijev
podmukli plan.
Bilo da ga je na to podsetila doskočica o dugovima kao smradu ili
Sungminova lavanda, tek Hariju je na izlazu sinuo onaj detalj koji je
bio tek napola konstatovao. Miris. U toku večeri je osetio poznat
miris. Stresao se i osvrnuo prema masi. Mošusni miris. Isti onaj miris
koji je osetio pokraj Helene Red u obdukcionoj sali.
„Hari?”
„Stižem.”
Prim je lutao ulicama Osla. Mozak mu je uporno prebirao po bolnim
mislima, kao da se trudi da ih sve samelje.
Kad je ugledao onog policajca u Dželosiju, krv mu je proključala.
Trebalo je, naravno, smesta da se okrene i ode, da ga se kloni, ali
ga je nešto privuklo k njemu kao da je policajac mačka, a on miš.
Tražio je i Nju, možda je bila tu, možda i nije, u prepunom lokalu su
skoro svi stajali i bilo je sasvim nepregledno. Videće je sutradan. Da
li da je pita za Dželosi? Ne, neka mu kaže sama. Imao je pune ruke
posla, morao je da skloni sve te misli u zapećak, bila mu je potrebna
bistra glava za naredni dan. Nastavio je da hoda. Ulica Nordala
Bruna. Tora Olsena. Fredensborška. U taktu koraka, pevušio je. Ja
ću biti kralj, a ti ćeš biti kraljica. I premda ih ništa ne može oterati,
bićemo heroji. Heroji na samo jedan dan.
 Trideset peto poglavlje

Utorak

U utorak je naglo zahladnelo. Vetar je šibao niz Opersku ulicu i Ulicu

kraljice Eufemije, prevrćući reklamne table pred vratima restorana i
butika.
U devet i pet Hari je pokupio svoje odelo sa hemijskog čišćenja
na Grenlandu i pitao mogu li mu ispeglati odelo u kojem je došao.
On bi, dodao je, tu sačekao. Žena azijatskih crta lica koja je stajala
za pultom odmahnu glavom sa žaljenjem. Hari se vajkao kako mu
odelo treba za maskenbal iste večeri. Primetio je da žena malo
okleva, ali mu je naposletku uzvratila osmeh i rekla da će se Hari
verovatno lepo provesti i bez toga.
„Xiéxié”, reče Hari uz mali naklon i pođe.
„Dobar vam je izgovor”, reče žena pre nego što je Hari stigao da
se uhvati za kvaku. „Gde ste naučili kineski?”
„U Hongkongu. Znam tek ponešto.”
„Većina stranaca u Hongkongu ne nauči nijednu reč. Skinite se u
kabini, pa ću prepeglati na brzaka.”

U devet i petnaest Prim je sa autobuskog stajališta osmatrao

suprotnu stranu ulice i Železnički trg. Zagledao je ljude, prolaznike i
one koji su se tu zadržavali. Ima li policije? Imao je kod sebe kokain i
nije hteo da zađe na trg dok ne bude siguran. A nikad ne možeš biti
sasvim siguran, moraš proceniti i ostaviti strah za sobom. Prosto kao
pasulj. I nemoguće. Progutao je pljuvačku, prešao ulicu i prišao
statui tigra na trgu. Počešao ga je iza uva. Eto, uz malo nežnosti
strah postaje tvoj prijatelj. Udahnuo je igrajući se sa kokainom u
džepu. Sa podnožja stepenica neki čovek je piljio u njega.
Prepoznavši ga, Prim mu priđe.
„Dobro jutro, gospodine”, rekao je. „Imam nešto što ćeš hteti da
probaš.”

Smrklo se rano. Teri Voge je imao utisak da veće traje već satima
kada je prešao Opersku ulicu i zakoračio na italijanski mermer iz
Karare. Mnogi su osporavali izbor tih italijanskih ploča dok je trajala
izgradnja na obali mora u Bjerviki, ali kad je zdanje opere bilo
dovršeno, kritičari su zaćutali, a građani ga prigrlili. Čak i u
septembarske veče tu je sve vrvelo od turista.
Voge pogleda na sat. Šest minuta do devet. Dok je radio za
muzičku redakciju, dolazio je bar pola sata kasnije u odnosu na
najavljeni početak koncerta. Dešavalo se da neki čudaci zasviraju i
na vreme, pa Teri propusti prve pesme, ali tada bi samo potražio
nekog vatrenog obožavatelja na licu mesta i pitao ga kojom su
pesmom počeli i kakva je bila reakcija publike, pa bi ostatak sam
dopunio. Nikad nije bilo problema. Međutim, sada nije smeo da
rizikuje. Teri Voge je doneo odluku. Nadalje više neće ni kasniti niti
izmišljati.
Popeo se sporednim stepenicama umesto glatkom mermernom
kosinom kao većina mladih ljudi. Naime, Voge više nije bio tako mlad
i nije smeo opet da se oklizne.
Popevši se na krov, uputio se ka južnoj strani objekta, onako
kako mu je bilo rečeno. Stao je uz kamenu ogradu između neka dva
para i pogledao more koje se, dalje na pučini, belelo od vetra.
Obazreo se, stresao i pogledao na sat. Primetio je da mu iz
polutame prilazi neki čovek. Podigao je ruke u kojima je držao nešto
i uperio ih pravo u Terija Vogea, koji se skamenio.
„Excuse me”, rekao je tip sa nemačkim naglaskom, pa mu se
Voge sklonio s nišana.
Muškarac je stisnuo dugme, foto-aparat je zazujao, onda je onaj
zahvalio i otišao. Voge se ponovo stresao od hladnoće. Nagnuo se
preko ograde i ugledao još mermera po kojem su išli ljudi. Opet je
pogledao na sat. Devet i dva minuta.

Svetla su gorela u prozorima vila, a vetar šuštao u krošnjama

kestenova duž isključenja s Dramenskog puta. Hari je tražio Ejstejnu
da ga ostavi malo dalje od Vile Dante iako verovatno ne bi bilo
sumnjivo to što dolazi taksijem. Onaj ko bi parkirao vlastito vozilo
pred vilom praktično bi molio da ga identifikuju. Hari se stresao
kajući se zbog toga što nije obukao mantil. Na pedeset metara od
vile navukao je mačju masku i beretku koju je pozajmio od
Aleksandre.
Pred ulazom u veliku kuću od žutih cigala treperile su dve baklje
na vetru.
„Neobarok, prozori secesija”, zaključio je Aune posmatrajući slike
sa Gugla. „Zidana oko hiljadu devetstote, rekao bih. Za nekog
brodovlasnika, veletrgovca ili tako nekog.”
Hari gurnu vrata i uđe.
Mladić u smokingu za pultom osmehnuo se Hariju, koji mu
pokaza člansku kartu.
„Dobro došao, Ketmene. Mis Anabel nastupa u deset.”
Hari ćutke klimnu i pođe ka otvorenim vratima u dnu hodnika,
odakle je dopirala muzika. Maler.
Stigao je u prostoriju sa dva ogromna kristalna lustera. Šank i
nameštaj bili su od svetlosmeđeg drveta, možda mahagonija iz
Hondurasa. Unutra je bilo još trideset-četrdeset muškaraca; svi su
nosili maske i tamna odela ili smokinge. Bez maski su bili momci u
tesnim konobarskim uniformama koji su se provlačili između stolova
sa poslužavnicima. Ali Hari nije primetio egzotične plesače kakve mu
je Aleksandra opisala, niti zgrčenog golog muškarca u kavezu na
podu kog su gosti mogli po vlastitom nahođenju da šutiraju, bockaju i
ponižavaju na razne druge načine. Po čašama Hari zaključi da
većina pije martini ili šampanjac. Hari se obliznu. Tog jutra je, u
povratku od Aleksandre, bio svratio u Šreder na jedno pivo, ali je
obećao sebi da tog dana više neće piti alkohol. Neki od prisutnih bi
se osvrnuli da ga pogledaju, ali bi se odmah potom opet okrenuli
sagovorniku. Svi, osim očigledno vrlo mladog momka mršavog kao
devojčica koji je nastavio da prati pogledom Harija dok je ovaj
prilazio slobodnom delu šanka. Hari se ponadao da se nije već
nečim odao.
„Standardno?”, upita konobar.
Osećajući pogled onog tvinka na sebi, Hari klimnu.
Šanker mu okrenu leđa. Hari ga je posmatrao kako uzima visoku
čašu i u nju sipa votku apsolut, tabasko, vuster sos i nešto nalik na
sok od paradajza. Konobar ubaci još stabljiku celera u čašu koju
spusti pred Harija.
„Danas imam samo keš”, reče Hari. Šanker se iscerio kao da mu
je ispričao vic. Hari je odmah shvatio i zašto: na takvim mestima, gde
je anonimnost obavezna i zagarantovana, sigurno se plaćalo
isključivo gotovinski.
Skamenio se osetivši nečiji dodir na zadnjici. Bio je spreman na
to, Aleksandra ga je upozorila da dodir usledi odmah posle razmene
pogleda, često bez ijedne izgovorene reči. Nadalje je sve moguće.
„Dugo te nema, Ketmene. Prošli put nisi imao bradu, zar ne?” Bio
je to onaj tvink. Glas mu je bio zvonak, kako se Hariju činilo, čak i
usiljeno zvonak. Nije bio siguran koju životinju predstavlja njegova
maska, ali to sigurno nije bio miš. Zelena boja, rožnata mustra i
uzani prorezi za oči sugerisali su da je to zmija.
„Nisam”, reče Hari.
Tvink podiže čašu i znatiželjno pogleda Harija primetivši njegovo
oklevanje.
„Dosadili su ti cezari?”
Hari polako klimnu. Gejevi u losanđeleskom Den Tani svi su
redom birali koktel „cezar”, navodno kanadskog porekla.
„Možda ti ipak treba nešto inspirativnije.”
„Šta?”, upita Hari.
Tvink izvi glavu u stranu. „Nešto si mi drugačiji, Ketmene. Ne
samo ta brada nego i glas i...”
„Rak grla”, reče Hari, kako ga je Ejstejn savetovao da kaže.
„Zračenja.”
„Uh”, reče tvink bez vidljivog saosećanja. „Ali sad mi je jasno
zašto nosiš tu groznu kapu i zašto si tako smršao. Moram reći, baš
se to brzo izdešavalo.”
„Nego šta”, reče Hari. „Kad smo se uopšte poslednji put videli?”
 „Ima tome. Mesec dana. Možda i dva? Proletelo mi je, ali nije te
bilo neko vreme.”
„Ako se ne varam, bio sam ovde u utorak pre pet nedelja. I u onaj
utorak pre toga?”
Tvink zavuče glavu među ramena, kao da pokušava da ga
pogleda s većeg odstojanja. „Zašto me to pitaš?”
Hari je po njegovom sumnjičavom tonu shvatio da je previše
požurio. „Ovaj tumor”, rekao je. „Lekar kaže da mi pritiska mozak,
imam delimičnu amneziju. Izvini, samo pokušavam da se setim
poslednjih nekoliko meseci.”
„Jesi li siguran da se sećaš mene?”
„Sećam se ponečeg”, reče Hari. „Ali ne svega, izvini.”
Tvink uvređeno frknu.
„Možeš li mi pomoći?”, upita Hari.
„Ako ti budeš meni pomogao.”
„Kako?”
„Recimo da ćeš mi platiti malo više za ovo nego obično.” Tvink
izvuče dopola iz džepa kesicu. Hari vide da se u njoj nalazi beli
prašak. „Pa ću ti ga ubrizgati kao prošli put.”
Hari klimnu. Aleksandra mu je rekla da se po gej klubovima u
kojima je ona bila droga - kokain, spid, ekstazi i popers - prodaje
gotovo bez ikakve zadrške.
„Kako si mi ubrizgao prošlog puta?”, upita Hari.
„Pobogu, mislio sam da ćeš bar to zapamtiti. Dunuo sam ti u tu
lepu, čvrstu medveđu guzu kroz ovo...” Tvink mu pokaza kratku
metalnu slamčicu. „Hoćemo li dole?”
Hari se setio Aleksandrinog upozorenja o mračnim sobama.
Prostorijama gde svako može na svakoga.
„Okej.”
Ustali su i pošli kroz prostoriju. Pratili su ih pogledi pod
životinjskim maskama. U dnu prostorije tvink otvori jedna vrata i Hari
pođe za njim strmim, uskim stepeništem. Već na pola puta su do
njega doprli zvuci. Stenjanje, povici, a kada je sišao u podrum, čuo je
i pljeskanje tela o telo. Kada su mu se oči dovoljno privikle na
polumrak, ugledao je i pojedinosti na svetlosti plavih zidnih lampica.
Svuda oko njega muškarci su imali odnose na sve moguće načine.
Neki su bili goli, neki dopola obučeni, treći su samo otkopčali šlic. Isti
zvuci dopirali su kroz vrata bočnih kabina. Hari uhvati pogled čoveka
sa zlatnom maskom. Bio je to krupan, mišićav muškarac koji je
prodirao u telo presamićeno preko jedne klupe. Kroz proreze je
video raširene, crne zenice. Iskezio se kao grabljivica, a Hari se
nehotice trgnuo. Hari je odvratio pogled od njega. Bilo je zagušljivo i
Hari je umalo povratio od mirisa. Pored mešavine hlora, telesnih
izlučevina i testosterona, tu se osećao i oštar smrad nalik na
benzinski. Nije prepoznao šta je to sve dok nije video jednog golog
muškarca kako otvara zaobljenu flašicu drečavožute boje i udiše
njen sadržaj. Pa naravno, popers. Hari je tu drogu poznavao iz
mladosti provedene po gradskim klubovima. U ono vreme se zvala
rush, verovatno zato što deluje tek nekoliko sekundi tokom kojih srce
lupa kao ludo, a ubrzana cirkulacija pojačava sve nadražaje. Tek
kasnije je saznao da je popers popularan među gej populacijom zato
što pospešuje analni užitak.
„Ćao.” Bio je to onaj sa zlatnom maskom. Prišao je Hariju i
uhvatio ga za međunožje. Osmeh grabljivice se raširio, Hari oseti
njegov dah na licu.
„On je moj”, osorno će tvink. Uhvatio je Harija podruku i povukao
ga za sobom. Iza leđa, Hari je čuo kako se ona hrpa mišića glasno
smeje.
„Izgleda da su sve kabine zauzete”, reče tvink. „Hoćemo li...?”
„Ne”, prekide ga Hari. „Sami.”
Tvink uzdahnu. „Možda tamo dalje ima neka slobodna. Hajde.”
Prošli su pored otvorenih vrata kroz koja je dopirao zvuk tekuće
vode, kao da se tamo neko tušira. Hari je provirio u prolazu. Dva
muškarca su sedela otvorenih usta u kadi, dok su okolo stajali drugi
muškarci, neki skroz obučeni, i mokrili po njima.
Prošli su kroz veliku prostoriju sa strob svetlima i zvučnicima kroz
koja je tiho dopirala pesma Control od Džoj divižna. Nasred te
prostorije, pričvršćena lancima za tavanicu, visila je ljuljaška za koju
je bio privezan jedan muškarac. Leteo je poput Petra Pana među
okolo okupljenim muškarcima. Svaki bi se poigrao s njim, a potom
ga prosledio dalje, kao džoint.
Hari i tvink su dospeli u nov hodnik s kabinama. I tu se čulo šta
se dešava iza kliznih vrata. Kad su ugledali dvojicu kako izlaze iz
jedne kabine, tvink potrča da je odmah zauzme. Hari uđe za njim i
tvink zatvori vrata. Soba je bila dimenzija dva sa dva metra. Bez
uvoda, tvink poče da raskopčava Harijevu košulju. „Možda i nije tako
loše što si dobio rak, Ketmene, sad si na dodir više džok43, a manje
meda.”
„Stani”, reče Hari. Okrenuo mu je leđa i zavukao ruke u džepove
sakoa. Kada se opet okrenuo, u jednoj ruci držao je novčanik, a u
drugoj telefon. „Zar nisi hteo da mi prodaš koku?”
Tvink se osmehnuo. „Ako platiš koliko treba.”
„Onda prvo biznis.”
„E, to je moj Ketmen. Kokamen.” Nasmejao se i izvadio kesicu sa
praškom.
Hari je prihvati pružajući mu novčanik. „Dobro, dao si mi kokain,
sad ti izvadi iz novčanika toliko koliko treba da platim za taj kokain.”
Tvink ga pogleda sumnjičavo kroz proreze. „Danas baš
cepidlačiš.” Otvorio je novčanik, pogledao unutra i izvadio dve
hiljadarke.
„Ovo će biti dovoljno zasad.” Vratio je novčanik Hariju u džep i
raskopčao mu šlic. „Sad ćemo da popušimo medi. Pardon, džoku.”
„Neka, hvala, dobio sam ono po šta sam došao.” Hari se mašio
rukom u kojoj nije držao telefon kao da će ga pomilovati po potiljku.
Umesto toga, hitrim potezom mu je svukao masku.
„Ketmene, koji kurac! Ma dobro, mene nije toliko briga.” Tvink
htede da nastavi da ga raskopčava, ali ga je Hari zaustavio i
zakopčao šlic.
„Dobro, kapiram. Prvo koka.”
„I ne baš.” Hari je svukao beretku i masku sa glave.
„Pa ti si... plav”, preneraženo će tvink.
„A što je još važnije”, tada će Hari, „ja sam policajac koji te je
upravo snimio kako mi prodaješ kokain. Maksimalna kazna deset
godina.”
Na plavoj svetlosti nije se videlo da li je ovaj drugi prebledeo, pa
je Hari znao da je njegov blef uspeo tek kada je začuo plačni glas:
„Jebote, znao sam da nisi ti! Ne hodaš kao on, pričaš kao da si iz
istočnog dela Osla, a ni guza ti nije kao njegova. Kako sam glup!
Jebi se! Jebite se i ti i Ketmen!”
Tvink je posegnuo za vratima da ih otvori, ali ga Hari zadrža.
„Jesam li uhapšen?”
 Nešto u njegovom tonu navelo je Harija na pomisao da tipa to
uzbuđuje.
„Hoćeš li mi staviti... lisice?”
„Ovo nije igra...” Hari izvadi iz njegovog unutrašnjeg džepa futrolu
za kartice. „Filipe Kesleru.”
Filip je tad zaronio licem u šake i zaplakao.
„Ali možda možemo to nekako da rešimo”, nastavi Hari.
„Stvarno?” Filip ga pogleda. Obrazi su mu se caklili od suza.
„Idemo negde da mi na miru ispričaš sve što znaš o Ketmenu.
Važi?”

Teri Voge još jednom pogleda na sat. Devet i trideset šest. Niko ga
nije zvao. Proverio je poruku koja mu je u međuvremenu stigla i
zaključio da nije mogao pogrešno razumeti vreme ili mesto. Onih
prvih pola sata je otpisao na ime svojih nekadašnjih kašnjenja. Ali
četrdeset minuta je previše. Tip neće doći. Blef. Možda čak i neslana
šala. Možda mu se neko upravo smeje iz mase turista u podnožju.
Smeje se osramoćenoj i prezrenoj novinarskoj ništariji. Možda je to
bila njegova kazna. Obavivši kaput oko sebe, pošao je ka kosini. Ma
nek se svi nose!

Prim se muvao među turistima na mermernim kosinama u prizemlju.

Video je kada je Teri Voge stigao, prepoznao ga je sa portala i drugih
fotografija koje je pronašao na internetu. Video ga je kako prilazi
ogradi, kako čeka. Nije primetio da je Vogea neko pratio, niti da se tu
pre njegovog dolaska nacrtao neko ko bi mogao biti policajac. Motao
se okolo trudeći se da primeti što više toga i posle pola sata je
zaključio da tu više ne vidi ista lica kao kad je došao. U dvadeset do
deset Voge je krenuo da silazi sa krova, odustao je. Ali Prim je sad
znao da je Teri Voge tu došao sam.
Obazrevši se još jednom, Prim pođe kući.
 Trideset šesto poglavlje

Sreda

„I šta će ovaj ovde?”, prosikta Markus Red uperivši prstom u Harija.

„Tip kojem sam dao milion dolara da me pošalje u zatvor kad sam
povrh svega još i nevin!”
„Kao što sam rekao”, poče Kron. „Došao je zato što i on misli da
si nevin, da si bio...”
„Čuo sam šta on misli! Ali jebote, nisam bio ni u kakvom...
pederskom klubu.”
Ispljunuo je te reči, jedna kapljica pogodi i Harijevu nadlanicu.
Slegnuvši ramenima, Hari pogleda Johana Krona. Za potrebe tog
sastanka dodelili su im sobu za porodične posete zatvorenicima.
Kroz zavese sa motivom ružica jutarnje sunce je obasjavalo sto sa
vezenim stolnjakom i četiri stolice, kao i trosed. Hari nije sedao na
trosed, primetivši da ga i Kron izbegava. I on je verovatno znao da je
natopljen tečnostima od očajničkih i kratkotrajnih snošaja.
„Hoćeš li ti da mu objasniš?”, reče Hari.
„U redu”, poče Kron. „Filip Kesler kaže da je u ona dva utorka
kad su stradale Susane, odnosno Bertine, on bio u društvu osobe
koja je nosila ovu ovde masku.”
Kron je pokazao mačju masku na stolu pored članske karte.
„Osobe čiji je nadimak Ketmen. Oba ova predmeta, Markuse,
pronađena su u tvom odelu. A i ostatak telesnog opisa odgovara
tebi.”
 „Je li? Kakve je znake raspoznavanja naveo? Tetovaže, ožiljke?
Mladeže? Deformitete?” Red je gledao od jednog ka drugome.
Hari odmahnu glavom.
„Šta?” Red se nasmejao. „Ništa?”
„Ne pamti takve stvari”, reče Hari. „Ali je siguran da bi te
prepoznao na dodir.”
„O, jebote.” Red je izgledao kao da će povratiti.
„Markuse”, tada će Kron. „Alibi je alibi. S takvim alibijem bi te
momentalno pustili i oslobodili ako bi uopšte došlo do podizanja
optužnice. Razumem da te brine kako bi takav alibi uticao na tvoj
imidž u javnosti, ali...”
„Razumeš?”, dreknu Red. „Razumeš? Jebote, misliš da razumeš
kako je kad te sumnjiče za ubistvo rođene žene? A onda te još
optuže i za ovu pizdariju. Nikad u životu nisam video tu masku. Znaš
li šta ja mislim? Mislim da je Helene nabavila tu masku i člansku
kartu od nekog pedera koji liči na mene da bi ih iskoristila protiv
mene u pregovorima oko razvoda. A što se tiče tog Filipa, on tek ne
zna ništa o meni, samo vidi priliku da mazne neke pare. Saznaj
koliko traži, plati mu i pobrini se da drži jezik za zubima. Johane, to
nije predlog, to je naređenje.” Red jako kinu, pa nastavi. „A vas
dvojicu ugovor obavezuje na poverljivost. Ako bilo kome zucnete o
ovome, ima da vas tužim i razbucam.”
Hari se nakašljao. „Rede, nisi ti najhitniji.”
„Nego?”
„Imamo ubicu koji će verovatno nastaviti da ubija. Sad mu je
lakše, pošto policija misli da je uhvatila krivca, to jest tebe. Ako
prećutimo da si bio u Vili Dante, i mi smo saučesnici u njegovom
sledećem ubistvu.”
„Koji mi? Hule, ne misliš valjda da i dalje radiš za mene?”
„Držim se ugovora i smatram da slučaj još nije rešen.”
„Je I’ nije? Onda mi vrati pare!”
„Ne mogu, dokle god troje tužilaca smatraju da ćeš biti osuđen.
Važno je odvratiti pažnju policije od tebe i zato moraju čuti alibi.”
„Nisam bio tamo, čuješ li? Jebote, nisam ja kriv zbog toga što
policija ne ume da radi svoj posao. Nevin sam i to treba da otkriju na
neki pristojan način, a ne preko ovih... pederskih priča. Nema
razloga da paničimo i vučemo brzoplete poteze.”
 „Budalo”, reče Hari smireno, uzdahnuvši kao da samo primećuje
nepobitnu činjenicu. „I te kako ima razloga za paniku.” Ustao je.
„Kuda si pošao?”, upita Kron.
„Da obavestim policiju”, reče Hari.
„Da se nisi usudio”, siktao je Red. „Uradi to i pobrinuću se da
napravim pakao od života i tebi i tvojima. Nemoj misliti da nisam u
stanju za to. I još nešto. Ako misliš da ne mogu povući transfer
novca sa Kajmanskih ostrva dva dana pošto je banka dobila
instrukciju, grešiš!”
Tada se u Hariju nešto otkačilo. Osetio je dobro znani doživljaj
slobodnog pada. Zakoračio je prema Redovoj stolici i pre nego što je
shvatio šta radi, već je stezao Reda oko vrata. Milijarder je poskočio
sa stolice grabeći Harijevu podlakticu obema rukama. Lice mu je bilo
crveno od krvi kojoj je preprečen put.
„Uradi to i ubiću te”, prošaputa Hari. „U-bi-ću te.”
„Hari!” Sad je i Kron ustao.
„Sedi, pustiću ga”, prosikta Hari piljeći u Redove izbečene,
molećive oči.
„Hari, smesta!”
Red je grgoljio i mlatarao nogama, ali mu Hari nije dozvoljavao
da ustane. Stegnuo je još jednom osećajući da mu mogućnost da
iscedi život iz tog nečoveka uliva snagu, pa i radost. Radost praćenu
tim doživljajem slobodnog pada, kao kad posle meseci apstinencije
ponovo prinese piće usnama. Ali već je osećao da ta radost jenjava,
da snaga njegovog stiska kopni. Naime, ni takav slobodan pad ne
vodi drugoj nagradi, već posle tog kratkog trenutka slobode vodi na
neko novo mesto. Na dno.
Hari pusti Reda i ovaj udahnu otegnutim hroptajem, a potom se
silno zakašlja.
Hari se tad obrati Kronu. „Ali valjda sam sada već otpušten?”
Kron klimnu. Pogladivši kravatu, Hari izađe.

Mikael Belman je stajao pored prozora i čežnjivo gledao ka centru

gde se nazirao soliter iz Vladine četvrti. Nešto bliže, kod Gulhauškog
mosta, njihale su se krošnje. Najavili su da vetar neće jenjavati do
kraja dana, već da će čak dostići olujnu jačinu tokom noći. A pričali
su i o nečemu u petak, nekakvom pomračenju Meseca, ali navodno
bura nije imala veze s tim. Podigao je ruku i pogledao na svoj
klasični Omegin simaster. Minut do dva. Veći deo dana je proveo
raspravljajući sam sa sobom o dilemi koju mu je predočio direktor
policije. U principu, nije trebalo da se ministar pravde bavi
pojedinačnim istragama, ali kad se već bio umešao, Belman više nije
mogao da se povuče. Opsovao je.
Vivijan je obazrivo pokucala na vrata i ušla. Belman ju je zaposlio
kao ličnu sekretaricu ne samo zato što je imala master diplomu
političkih nauka, što je govorila francuski pošto je provela dve godine
u Parizu radeći kao model i što je prihvatala sve zadatke, od
služenja kafe preko dočekivanja posetilaca i doterivanja njegovih
govora, već i zato što je lepa. Mnogo toga bi se moglo reći o ulozi
fizičkog izgleda u današnjem društvu, pa se mnogo i govori o tome.
Dovoljno da jedno bude sasvim izvesno: nije nimalo izgubio na
važnosti. I on sam je lep čovek i ne gaji iluzije da mu to nije pomoglo
u karijeri. Iako je radila kao model, Vivijan nije bila viša od njega, pa
je zato mogao da je vodi po sastancima i ručkovima. Imala je dečka,
ali je za Belmana to bio izazov, a ne prepreka. Zapravo je to bila
prednost. Na zimu je bila predviđena turneja po Južnoj Americi, tema
su bila ljudska prava - ukratko, pravi godišnji odmor. A za razliku od
premijera, ministar pravde nije toliko pod reflektorima javnosti.
„Direktor policije”, tiho reče Vivijan.
„Reci mu da uđe.”
„Preko Zuma”, rekla je.
„Stvarno? Mislio sam da dolazi...”
„Trebalo je, ali je upravo zvao. Kaže da mu je daleko da dolazi
čak ovamo pa da se vraća u centar. Poslao je link, da li da... ?”
Prišla je pisaćem stolu i računaru. Hitri prsti, mnogo hitriji od
njegovih, trčali su po tastaturi. „Izvolite.” Osmehnula se. A onda,
kako bi ublažila njegovu ljutnju, dodala je: „Spreman je, čeka vas.”
„Hvala.” Belman je stajao pored prozora sve dok Vivijan nije
izašla. A onda je sačekao još malo. Naposletku mu je dojadilo
vlastito detinjasto ponašanje, pa je seo za računar. Direktor policije
je izgledao preplanulo, mora da je bio na još jednom letovanju. Ipak,
kamera je stajala pod takvim uglom da je njegov podvaljak bio u
prvom planu. Očito je držao računar direktno na onom niskom
pisaćem stolu koji je stajao u toj kancelariji i dok je Belman bio
direktor policije, umesto da podmetne nekoliko knjiga.
„Kod nas uopšte nema gužvi u saobraćaju”, poče Belman.
„Stignem kući na Hejenhal za dvadeset minuta. Trebalo bi i ti da
probaš.”
„Izvini, Mikaele, hitno su me pozvali na sastanak povodom
posete stranih zvaničnika ove nedelje.”
„Dobro, pređimo odmah na stvar. Nego, jesi li sam?”
„Sam-samcijat, kreni.”
Mikael ponovo oseti kako raste ljutnja. To drsko obraćanje ličnim
imenom i zapovedanje „kreni” trebalo bi da budu ministarska
privilegija. Naročito budući da se šestogodišnji mandat direktora
policije bližio kraju, a da o tome ko će ostati na funkciji, a ko otići više
nije odlučivala policija, već kralj na zasedanjima sa vladom - dakle, u
praksi ministar pravde. Belman politički ne bi mnogo izgubio ako bi
predao ključeve Budil Meling. Kao prvo, zato što je žena, a kao
drugo, zato što se razume u politiku i jasno joj je ko vodi glavnu reč.
Belman udahnu. „Samo da se odmah razumemo - tražiš moj
savet oko toga da li da pustite Markusa Reda iz pritvora ili ne. A
siguran si da imate obe mogućnosti.”
„Tako je”, reče direktor. „Hule ima svedoka koji kaže da je bio sa
Redom u vreme ubistava prve dve devojke.”
„Pouzdanog svedoka?”
„Pouzdanog utoliko što dotični, za razliku od Helene Red, nema
motiv da pruži Redu alibi. Manje pouzdanog zato što Narkotici kažu
da se nalazi na njihovom spisku poznatih dilera kokaina u Oslu.”
„Ali nije osuđivan?”
„Sitni diler, samo bi ga zamenili preko noći.”
Belman klimnu. Nisu dirali one koje već drže na oku. Better the
devil you know.44
„A s druge strane?” Belman opet pogleda Omegin sat. Bio je
glomazan i nepraktičan, ali je slao potrebne poruke. Sada je poruka
direktoru policije glasila da požuri i da nije jedino on prezauzet.
„S druge strane, Susane Andersen je imala pljuvačku Markusa
Reda na dojci.”
„Meni to zvuči kao dosta dobar razlog da zadržite Reda u
pritvoru.”
 „Jeste. Postoji, naravno, mogućnost da su se on i Susane videli
ranije tog dana i imali seksualne odnose, nismo uspeli da
rekonstruišemo sva njena kretanja. Ali ako je bilo tako, čudi me što
Red to nije rekao na saslušanjima. Umesto toga, poriče da je imao
intimne odnose s njom i tvrdi da je nije video posle one žurke.”
„Drugim rečima, laže.”
„Da.”
Belman je dobovao prstima po stolu. Predsednika vlade će
ponovo izabrati samo ako je žetva bila dobra, slikovito rečeno.
Belmanu su savetnici stalno naglašavali da će, kao ministar pravde,
uvek imati udela u zaslugama ili odgovornosti za ono što se
događalo na nižim stupnjevima lestvice, makar to bile greške koje
načine službenici nasleđeni iz prethodne garniture. Ako biračima
bude izgledalo kao da se bogati, povlašćeni gmaz kao što je Red
prelako izvukao, to bi posredno pogodilo i Belmana. Doneo je
odluku.
„Ta sperma je više nego dovoljna da ga zadržimo u pritvoru.”
„Pljuvačka.”
„To. Mislim da ćeš se složiti i da nam ne može Hari Hule govoriti
kad da hapsimo Reda, a kad da ga puštamo na slobodu.”
„Morao bih se složiti s tim.”
„U redu. Onda mislim da si čuo moj savet...” Belman je očekivao
da će se setiti imena direktora policije, ali mu to nije pošlo za rukom.
Kako je rečenicu započeo kao da će biti nastavka, morao je nešto
dodati na kraju: „... zar ne?”
„Da, da. Hvala, Mikaele.”
„Hvala i tebi, direktore policije”, reče Belman pokušavajući da
označi mišem ikonicu za prekid razgovora. Pronašavši je, zavalio se
u stolici i prošaputao: „Odlazeći direktore.”

Prim je pogledao Fredrika Stejnera koji je sedeo na krevetu. Oči su

mu bile bistre kao dečje, ali pogled prazan, kao da su negde iza bile
navučene zavese.
„Ujače”, reče Prim. „Čuješ li me?”
Nije mu odgovorio.
 Mogao mu je reći bilo šta, ne bi prodrlo do njega. I stoga nikad ne
bi opet izašlo napolje, svakako ne u obliku u kojem bi mu neko
poverovao.
Zatvorivši vrata prema hodniku, Prim opet sede pored kreveta.
„Umrećeš vrlo uskoro”, rekao je. Uživao je u tim rečima. Ujakovo
lice nije promenilo izraz, piljio je u nešto što je samo on video i što se
po svoj prilici nalazilo vrlo daleko odatle.
„Umrećeš, i valjda bi negde trebalo da mi bude žao. Mislim, ipak
sam ja tvoj...”, za svaki slučaj, još jednom se obazreo prema vratima,
„biološki sin.”
Čulo se samo zviždanje vetra u oluku.
„Ali mi nije žao, jer te mrzim. Ne isto onako kao što mrzim njega,
onog kom si utrapio svoje probleme, utrapio mamu i mene. Mrzim te
zato što si znao šta je očuh radio, šta je radio meni. Znam da si
rekao da znaš, prisluškivao sam vas te večeri. Pretio si mu da ćeš
odati njegovu tajnu. A on je odgovorio da će onda razotkriti tvoju. I
na tome se završilo. Žrtvovao si me da bi spasao sebe. Sebe, mamu
i porodicu. Ono što je bilo ostalo od nje - ti si, uostalom, promenio
prezime.”
Prim zavuče ruku u kesicu, izvadi otud keks i poče da ga krčka.
„A sad ćeš umreti, sam i bezimen. Zaboravljen, nestaćeš. Dok ću
ja, plod tvojih bedara, tvoje grešne strasti, videti svoje ime ispisano
na nebu. Čuješ li, ujka Fredrik? Zvuči pesnički, zar ne? Sve sam to
zapisao u dnevnik, treba ostaviti biografima dovoljno građe, zar ne?”
Ustao je.
„Sumnjam da ću se vratiti. Tako da je ovo, ujače, zbogom.” Na
vratima se još jednom okrenuo. „Kad kažem zbogom, ne mislim da
ćeš otići s Bogom. Nadam se da te čeka vrlo gadan put do pakla.”
Prim je zatvorio vrata za sobom, osmehnuo se sestri koja mu je
naišla u susret i izašao iz doma za stare i bolesne.

Medicinska sestra uđe u sobu starog profesora koji je sedeo na

krevetu bezizražajnog lica, dok su mu se suze slivale niz obraze.
Tako je to sa starima, a naročito sa senilnima - izgube kontrolu
afekata. Omirisala je vazduh. Da se nije uneredio? Nije, samo je
vazduh bio ustajao, mirisalo je na ljude i na... mošus?
 Otvorila je prozor da provetri.

Bilo je osam sati uveče. Teri Voge je slušao tresku metala iz dvorišta,
sušilica za veš se okretala na sve jačem vetru. Obnovio je svoj blog
o crnoj hronici. Imao je toliko tema. Ipak, samo je piljio u praznu belu
stranicu na ekranu.
Zazvonio mu je telefon.
Možda je to bila Dagnija, prethodnog dana su se posvađali pa je
rekla kako neće doći za vikend. Sad se valjda predomislila, po
običaju. Shvatio je da se nada da je to ona.
Pogledao je ekran. Nepoznat broj. Ako je to bio onaj blefer od
juče, ne bi smeo da mu se javi; kad se jednom ili dvaput odazoveš
luđaku, posle ga ne možeš otresti od sebe. Svojevremeno je Teri
napisao kako je War on Drugs najdosadnija grupa na bini sa
najdosadnijim albumima na svetu, pa se posle zeznuo da uđe u
raspravu sa razljućenim obožavateljem.
Telefon je i dalje zvonio.
Teri Voge još jednom pogleda prazan ekran. Onda se javio.
„Da?”
„Hvala ti što si sinoć došao sam i što si čekao na krovu sve do
dvadeset do deset.”
„Ti si... bio tamo?”
„Posmatrao sam. Nadam se da razumeš, moram biti siguran da
nećeš nešto pokušati.”
Voge je oklevao. „Dobro, u redu. Ali nemam vremena da ovako
igram žmurke.”
„Imaš, i te kako imaš.” Čuo je kratak smeh. „Ali pusti sad to,
Voge. Pusti... sve što radiš.”
„Kako to misliš?”
„Treba da dođeš do kraja ulice zvane Toposvej na Kolsosu, i to
što pre. Zvaću te opet, neću ti reći kad. Možda i za dva minuta. Ako
čujem da ti je zauzet broj, više nikad neću zvati. Jasno?”
Voge proguta pljuvačku. „Jasno”, rekao je. Naime, sad mu je bilo
jasno. Hteo je da spreči da Teri pozove policiju. Teri je shvatio da
nema posla samo s poremećenom budalom. Bio je ovaj poremećen,
ali ne i budala.
 „Ponesi baterijsku lampu i foto-aparat, Voge. I oružje ako se
osećaš nebezbedno. Naći ćeš opipljive i neoborive dokaze da si
razgovarao sa ubicom i slobodan si da posle pišeš o tome. Čak i o
ovom našem razgovoru. Zato što nam je ovog puta važno da ti
poveruju, zar ne?”
„Šta da...”
Ali veza je već bila prekinuta.

Hariju su stopala malčice visila preko ivice dok je ležao go u

Aleksandrinom krevetu.
I Aleksandra je bila gola. Ležala je popreko, s glavom na
njegovom stomaku.
Vodili su ljubav one noći kad su došli iz Dželosija, a sad ponovo.
Sad je bilo bolje.
Prisećao se Markusa Reda, straha i mržnje u njegovim očima
kad nije mogao da diše. Strah je bio veći od mržnje. Ali da li ga je
Hari video i pošto je pustio Reda? Ako jeste, onda Red nije
obustavio prenos novca i dosad su pustili Lusil. Pošto mu je bilo
rečeno da je ne zove i ne traži pre nego što dug bude otpisan, Hari
je rešio da sačeka još dva dana i tek onda pokuša da je dobije. Lusil
nije imala njegov broj niti bilo kakve podatke, pa Harija nije čudilo što
mu se ne javlja. Pretraživao je Lusil Ovens na internetu i na stranici
Los Anđeles tajmsa, ali nije pronašao ništa osim članaka o onoj
staroj ekranizaciji Romea i Julije. Nije bilo vesti da je nestala ili da je
kidnapovana. Hari je tad shvatio šta im je zajedničko, šta ih je
povezalo. Nije to bila neka spoljašnja opasnost posle onog što im se
desilo na parkingu, pa ni to što ga je Lusil podsetila na majku, majku
na vratima učionice ili majku u bolničkom krevetu koju je opet imao
priliku da spase. Već usamljenost. Bili su dvoje ljudi koji su mogli
nestati sa lica zemlje a da niko to ne primeti.
Aleksandra mu je pružila cigaretu koju su delili. Hari je uvukao
dim i gledao kako se penje ka tavanici dok se iz malog Ženevinog
zvučnika na noćnom stočiću čuo glas Lenarda Koena, jednostavno
prebiranje po gitari i pesmu Hey, That’s No Way to Say Goodbye.
„Zvuči da je kao o nama?”
„M-hm. O ljubavnicima koji se rastaju?”
 „Da, i koji neće pričati o ljubavi i lancima.”
Hari oćuta. Držao je cigaretu i zurio u dim, ali je primetio da je
njeno lice i dalje okrenuto k njemu.
„Pogrešan redosled”, rekao je.
„Misliš, zato što je Rahela već bila u tvom životu kad smo se
sreli?”
„Ne, setio sam se nečeg što mi je jedna žena rekla. Da nas je
pesnik prevario tako što je zamenio redosled rečenica.” Povukao je
još jedan dim. „Ali da, sigurno je tačno i to sa Rahelom.”
Malo kasnije je osetio njene vrele suze na stomaku. Došlo mu je
da i sam zaplače.
Prozori su krčkali kao da nešto spolja hoće da provali kod njih.
 Trideset sedmo poglavlje

Sreda. Reflektujuća farba

Iako ime Toposvej nagoveštava da ta ulica vodi do vrha brda, nije

bilo baš tako. Krivudala je između vila do visoko u brdo, ali od mesta
na kojem se završavala do vrha Kolsosa bilo je još dosta da se
pešači do vrha. Teri Voge se parkirao pored puta. Iznad njega je bila
šuma. U tami su se nazirali i svetliji oblici. Teri je znao da su to litice
koje su posećivali penjači i drugi luđaci.
Opipao je futrolu finskog noža koji je poneo, pogledao baterijsku
lampu i Nikonov aparat koje je ostavio na sedištu pored sebe.
Prolazile su sekunde. Minuti. Pogledao je ka svetlima u tami ispod
sebe. Negde tamo je bila srednja škola Rosenvile. To je znao zato
što je Džini pohađala tu školu kada ju je otkrio. Naime, otkrio ju je
upravo on, Teri Voge, iskoristio je svoj ugled muzičkog kritičara da
izvuče nju i njene muzičare bez talenta iz andergraunda u mejnstrim,
pod svetlost reflektora, na tržište. Imala je osamnaest godina i išla je
u tu školu, a Teri je nekoliko puta prošetao onamo jer ga je kopkalo
da je vidi u školskom okruženju. Zar tu ima nešto pogrešno? Samo
je svratio do školskog dvorišta da vidi zvezdu koju je sam stvorio,
nije je čak ni slikao, što je glatko mogao da uradi. Teleobjektiv koji je
imao kod sebe omogućio bi sasvim jasne slike jedne druge Džini,
sasvim drugačije od scenske uloge opasne zavodnice koju je igrala.
Te slike bi prikazale nevinu devojčicu. Međutim, ako te neko vidi da
se motaš oko školskog dvorišta, lako može nastati nesporazum, pa
je Teri odustao posle dva obilaska i umesto toga je viđao na
koncertima.
Baš kad je hteo da pogleda na sat, zazvonio je telefon.
„Da?”
„Vidim, stigao si.”
Voge se osvrnuo. Nije bilo drugih automobila na ulici, a
prolaznike bi video pod uličnom rasvetom. Da li ga taj tip posmatra iz
šume? Voge stegnu dršku noža.
„Ponesi lampu i foto-aparat i pođi šumskim putem iza rampe.
Gledaj levo. Posle sto metara, videćeš reflektujuću farbu na jednom
stablu. Pođi ka njemu i prati refleks. Jasno?”
„Jasno”, reče Voge.
„Kad stigneš, znaćeš da si stigao. Imaš dva minuta da
fotografišeš. Onda se vrati, sedi u auto i vozi pravo kući. Ako ne
budeš pošao posle tih sto dvadeset sekundi, doći ću po tebe. Je l’ ti i
to jasno?”
„Jeste.”
„Vreme za berbu, Voge. Požuri.”
Prekinuo je vezu. Teri Voge je ponovo disao. Tad mu pade na
pamet da još uvek može odustati, okrenuti ključ u bravi i pobeći
glavom bez obzira. Otići u Stop present na pivo. Ispričati onima koji
bi hteli da slušaju kako se čuo sa serijskim ubicom, kako su ugovorili
tajni sastanak, ali se Teri popišmanio u poslednjem trenutku.
Začuvši vlastiti grohotan smeh, zgrabio je foto-aparat i baterijsku
lampu i izašao iz auta.
Brdo je možda pravilo zavetrinu, tek tu gore je, začudo, duvalo
manje nego niže niz put i u centru grada. Ugledao je šumski put
kako počinje nekoliko metara dalje od asfaltnog. Prošao je pored
rampe, još jednom se osvrnuo prema uličnoj svetiljci, a onda je
upalio baterijsku lampu i produžio u mrak. Vetar je šuštao u
krošnjama, šljunak krčkao pod njegovim koracima dok ih je brojao,
povremeno skrećući svetlost sa puta pred sobom ka stablima sa leve
strane. Kada je izbrojao sto peti korak, snop svetlosti je uhvatio prvu
mrlju reflektujuće farbe. Zatim i drugu, dublje u šumi.
Ponovo je opipao futrolu noža u džepu, a onda je prebacio aparat
na remenu na leđa, preskočio jarak i zašao među stabla. Borova
šuma nije bila previše gusta, pa je prolazio lako, čak je uspevao i da
osmotri put pred sobom. Na svakih pet do deset metara ugledao bi
novo obeleženo stablo. Teren je postajao sve strmiji. U jednom
trenutku Voge zastade da dođe do daha. Pritisnuo je prstom obojeno
drvo i pogledao prst. Sveža farba. Stajao je na mekom tepihu od
borovih iglica, u podnožju ogromnih stabala. Šuštanje vrhova drveća
zvučalo je daleko, ali se utoliko glasnije čulo krckanje usled gotovo
neprimetnog njihanja stabala. Zvuci su dolazili sa svih strana, kao da
su stabla razgovarala, razmatrala šta će učiniti s tim noćnim
posetiocem.
Voge je produžio.
Šuma je bila sve gušća, vidljivost i rastojanje između mrlja sve
manji, a postalo je toliko strmo i neprohodno da više nije vredelo
brojati korake.
A onda je - iznenada - izbio na zaravan i šuma se proredila.
Baterijska lampa je obasjala mali proplanak i trebalo mu je vremena
da uhvati sledeći trag reflektujuće farbe. Kad ga je pronašao, shvatio
je da to nije mrlja, već krst. Kad je stigao na sredinu proplanka,
podigao je lampu. Iza krsta se nisu videle nove mrlje. Stigao je do
kraja puta. Nije disao. Čuo se zvuk kao kad udaraš štapićima jedan
o drugi, ali se ništa nije videlo.
Tada je, kao da mu pritiče u pomoć, mesec izbio iza oblaka i
okupao proplanak nežnom, žućkastom svetlošću. I tada je Teri Voge
video.
Stresao se. Nehotice se setio Bili Holidej i pesme Strange Fruit.
Naime, dve ljudske glave obešene o granu jedne breze bile su čudni
plodovi. Duge kose su lepršale na vetru, a kad bi se glave sudarile,
proizvele bi ono kuckanje koje je čuo.
Odmah je pomislio kako to moraju biti Bertine Bertilsen i Helene
Red. Nije prepoznao njihova ukočena lica, već je znao da je jedna
imala tamnu kosu, a druga plavu.
Puls mu je divljao. Prebacio je aparat s leđa i ponovo počeo da
broji, samo ne korake, već sekunde. Neprekidno je škljocao, blic je
sevao u šumi i nastavio da seva kad se mesec ponovo sakrio za
oblake. Kad je izbrojao do pedeset, prišao je bliže, podesio fokus i
nastavio da fotografiše. Bio je više uzbuđen nego uplašen, nije na
glave gledao kao na osobe koje su donedavno bile žive, već kao na
dokaze. Dokaze da je Markus Red nevin, dokaze da on - Teri Voge -
nije folirant, već da je lično razgovarao sa ubicom. Dokaze da je on
najbolji kriminalistički novinar u Norveškoj koji zavređuje poštovanje
svih - svoje porodice, Sulstada, Džini i njenog ništavnog benda. I, što
je najvažnije, poštovanje i divljenje Mone Do. Kada su ga otpustili,
razmišljao je i o tome koliko je pao u njenim očima. Ali sad se to
preokrenuto, everybody loves a comeback kid.45 Jedva je čekao da
se ponovo sretnu. Tačnije, nije mu padalo na pamet da čeka,
pobrinuće se da se ponovo vide, obećao je sebi da će se to desiti
čim se Dagnija bude vratila u Letoniju.
Devedeset. Imao je još devedeset sekundi.
Doći ću po tebe.
Tako nešto kažu čudovišta u bajkama.
Voge je spustio foto-aparat i napravio video snimak telefonom
koji je na kraju okrenuo prema sebi kako bi se videlo da je on lično
bio tu i načinio te snimke.
Vreme je za berbu, rekao je taj tip. Da li je to podsetilo Vogea na
pesmu Bili Holidej kada je ugledao obešene glave na grani? Ali
pesma govori o linčovanju crnaca u Sjedinjenim Državama, a ne o...
ovome. Da li je berba podrazumevala i da ponese glave sa sobom?
Voge zakorači prema brezi. Zastao je. Da li je poludeo? Pa to su
ubičini trofeji. A vreme je isteklo. Prebacivši aparat na leđa, digao je
ruke uvis kako bi eventualnom posmatraču u šumi pokazao da je
završio i da odlazi.
Povlačenje je bilo teže pošto se iz tog smera nije videla
reflektujuća farba, a premda je žurio, trebalo mu je skoro dvadeset
minuta da se vrati na šumski put. Kad je seo u auto i okrenuo ključ u
bravi, setio se nečeg. Iako nije skinuo glave sa grane, trebalo je bar
nešto da ponese. Dlaku. Sve što je imao kod sebe bile su fotografije
dve glave za koje čak ni on - koji je video bezbroj slika Bertine
Bertilsen i poneku Helene Red - nije sa sigurnošću mogao tvrditi da
pripadaju njima. Niti da su to uopšte ljudske glave. Sranje! Da nije
morao malo da slaže pošto ga je Truls Berntsen ispalio, i da ga nisu
provalili, sigurno bi mu te fotografije prošle kao solidni dokazi. A sad
je rizikovao da ga ponovo optuže za blefiranje, a u tom slučaju bi bio
gotov. Da li da odmah pozove policiju? Da bi oni stigli pre nego što
ubica pobegne?
 Već se bio povezao niz Toposvej kada se setio onog što mu je tip
rekao. Sedi u auto i vozi pravo kući. Strepeo je da će ga Voge čekati.
Zašto? Možda je to bila jedina ulica kojom se moglo stići do grada.
Usporio je i dotakao ekran telefona. Motreći na kolovoz, otvorio je
mapu kojom se služio u dolasku. Iz nje je proisticalo da se tip,
ukoliko je došao autom, mogao parkirati u samo dve ulice. Sišavši
celim Toposvejom, Voge pogleda alternativni put na koji se
nastavljao onaj šumski. Nigde nije bilo parkiranih automobila. U
redu, možda je stao negde dalje i popeo se pešice uz brdo.
Osvetljenim ulicama u stambenoj četvrti načičkanoj vilama, sa
glavama i kofom farbe u rancu? Možda. Možda i ne.
Voge je još malo proučavao kartu. Uspon sa glavnog puta do
vrha brda delovao je strmo i neprohodno, na karti nije bilo
ubeleženih staza, ali je u podnožju bila označena litica za penjanje.
Od najzapadnijeg obronka vodila je jedna staza ka stambenom
naselju i fudbalskom terenu. Odatle se automobil mogao spustiti
pored tržnog centra na glavni put a da ni u jednom trenutku ne priđe
Toposveju.
Voge razmisli.
Ako je tip bio gore u šumi i da je Voge na njegovom mestu, znao
je pouzdano koji bi put izabrao za povlačenje.

Hari se trgnuo iz sna. Iako to nije nameravao, bio je zaspao. Da li ga

je probudio neki zvuk? Možda je vetar prevrnuo nešto u dvorištu? Ili
neki san, košmar iz kojeg je uspeo da pobegne? Osvrnuo se i u
polutami nazreo drugu glavu, crnu kosu rasutu na beloj jastučnici.
Rahela. Promeškoljila se. Možda je isti taj zvuk probudio i nju, a
možda je, po običaju, osetila da je on budan.
„Hari?”, promrmljala je pospano.
„M-hm.”
Okrenula se prema njemu.
Pomilovao ju je po kosi.
Pružila je ruku ka prekidaču.
„Ne pali svetlo”, prošaputao je.
„Dobro. Hoćeš li...”
„Pst. Samo... samo malo. Još nekoliko sekundi.”
 Ležali su ćutke u mraku. Prešao joj je rukom preko grla, ramena,
kose.
„Praviš se da sam ja Rahela”, rekla je.
Oćutao je.
„Znaš šta?”, rekla je pomilovavši ga po obrazu. „Ne smeta mi.”
Osmehnuo se i poljubio je u čelo. „Hvala. Hvala ti, Aleksandra, ali
neću više. Da pušimo?”
Posegnula je za paklicom na noćnom stočiću. Iako je obično
kupovala neke druge, tog dana je kupila kamel pošto je znala da je
on pušio tu marku, a njoj to nije bilo toliko važno. Nešto je zasvetlelo
na stočiću. Pružila mu je telefon i Hari pogleda ekran.
„Izvini, moraću da se javim.”
Osmehnula se pospano kresnuvši upaljač. „Hari, tebe nikad ne
zovu ljudi kojima ne moraš da se javiš. A trebalo bi da probaš to,
ponekad baš prija.”
„Krone?”
„Ovaj, Hari... dobro veče. Zovem zbog Reda.”
„Pretpostavio sam.”
„Hoće da promeni iskaz.”
„U šta?”
„Sad tvrdi da se krišom sastao sa Susane Andersen u svom
drugom stanu, u Ulici Tomasa Heftija. Imali su odnose i ljubio joj je
grudi. Kaže da nije odmah rekao zato što se plašio da će ga to
povezati sa ubistvom, ali nije hteo ni da njegova supruga sazna za
to. A pošto je podneo neistinit iskaz i bio razotkriven, plašio se da bi
izgledao još sumnjivije ako bi ga naprasno promenio. Osim toga,
nema svedoka niti neku drugu potvrdu za taj susret sa Susane. Zato
je nastavio tako glupo da tvrdi kako se nije video s njom, sve u nadi
da ćete ti ili policija pronaći krivca ili neki drugi dokaz koji bi ga
oslobodio sumnje. Tako kaže.”
„M-hm. Da li ga je pritvor tako smekšao?”
„Ako mene pitaš, to si ti uradio. Mislim da ga je ono davljenje
malo prodrmalo. Shvatio je da postoji nešto što se zove kazna. A
sad uviđa da nema daljih pomaka u istrazi i da neće izdržati četiri
nedelje u pritvoru.”
„Misliš, bez kokaina?”
Kron oćuta.
 „A šta kaže za Vilu Dante?”
„To i dalje poriče.”
„Okej”, tada će Hari. „Policija ga neće pustiti. Nema svedoke i s
pravom misli da će izgledati kao crv koji pokušava da se skine s
udice ako bude promenio iskaz.”
„Slažem se”, reče Kron. „Samo sam hteo da te izvestim.”
„Veruješ li mu?”
„Zar je važno?”
„Ni ja mu ne verujem. Ali nije tako loš lažov. Hvala na izveštaju.”
Prekinuli su vezu. S telefonom u ruci, Hari je zurio u mrak.
Pokušavao je da uklopi sve deliće u slagalicu. Postojao je način da
se svi uklope, uvek je postojao. Greška nije bila u delićima, već u
njemu.
„Šta radiš?”, upita Aleksandra povukavši dim cigarete.
„Trudim se da vidim, ali je prokleto mračno.”
„Zar ne vidiš ništa?”
„Vidim, ali ne znam šta je to.”
„U mraku je kvaka da ne gledaš pravo u neku stvar, nego malo
iskosa. Onda ćeš je zapravo bolje videti.”
„Znam, to i radim. Ali kao da se i sama stvar nalazi tamo.”
„Negde sa strane?”
„Da, kao da nam je onaj koga tražimo negde u vidnom polju. Kao
da smo ga videli, ali ne znamo da je to bio on.”
„Kako to objašnjavaš?”
„Nemam pojma...”, poče Hari uzdahnuvši, „i ne bih se ni usudio
da objašnjavam.”
„To je nešto što naprosto znamo?”
„Nema tu nikakve misterije, mozak poveže podatke koji već
postoje, ali nam ne objašnjava sve pojedinosti, već odmah saopšti
zaključak.”
„Da”, rekla je tiho. Povukavši još jedan dim, pružila mu je
cigaretu. „Onako kao što ja znam da je Rahelu ubio Bjern Holm.”
Hariju ispade cigareta na pokrivač. Podigao ju je i tutnuo među
usne.
„Ti to znaš?”, pitao je uvukavši dim.
„Znam. I ne znam. Baš kao što si rekao, mozak je povezao ono
što zna a da ja to nisam svesno pokušavala niti htela. Dobiješ
odgovor, ali ne i postupak, pa onda računaš unatraške da saznaš o
čemu je tvoj mozak razmišljao dok si ti razmišljao o nečem drugom.”
„Pa šta je tvoj mozak smislio?”
„Kada je Bjern saznao da si ti otac deteta za koje je mislio da je
njegovo, morao je da se osveti. Ubio je Rahelu i namestio da dokazi
ukazuju na tebe. Ti si mi rekao da si je ti ubio. Zato što si se osećao
krivim.”
„I osećam se krivim. Jesam kriv.”
„Bjern Holm je hteo da iskusiš istu patnju kao on, zar ne? Da
izgubiš onu koju najviše voliš. I da se osećaš krivim zbog toga.
Ponekad pomislim koliko ste morali biti usamljeni. Dva prijatelja koji
nemaju prijatelje. Razdvojeni... onim što se desi. A sad nemate ni
žene koje ste voleli.”
„M-hm.”
„Koliko je bolelo?”
„Bolelo je.” Hari je očajnički vukao dim. „Hteo sam da uradim isto
što i on.”
„Da oduzmeš sebi život?”
„Pre da ga okončam. Nije tu bilo mnogo šta da se oduzme.”
Aleksandra prihvati cigaretu koju joj je pružio. Bila je dogorela do
filtera, pa ju je ugasila u pepeljari i privila se uz njega. „Ako želiš,
mogu još malo da budem Rahela.”

Teri Voge se trudio da ignoriše iritantno udaranje konopca o jarbol

zastave. Parkirao se pored malog tržnog centra na Kolsosu koji je u
to vreme bio zatvoren, pa na parkingu nije bilo mnogo vozila, ali ih je
bilo dovoljno da malobrojni vozači na putu iz naselja ne obrate
naročitu pažnju na njega. Nije koristio blic, već je fotografisao kad
vozilo naiđe pod uličnu svetiljku na samo četrdesetak-pedeset
metara od njega. Snimci su bili dovoljno jasni da se sa njih mogu
pročitati registarske tablice.
Sad već deset minuta niko nije prošao. Bilo je kasno, ljudi nisu
mrdali iz kuća po takvoj vetrini. Slušajući lupu užeta, Voge odluči da
je dovoljno čekao. Uostalom, žurilo mu se da objavi one fotografije.
Imao je vremena da razmisli kako će tome pristupiti. Ako bi
koristio samo vlastiti blog, to bi ga svakako preporodilo. Ali blogu nije
bio dovoljan trenutni preporod, već trajni opstanak. Za to mu je
trebala pomoć nekog medija sa širom pokrivenošću.
Osmehnuo se zamislivši kako će se Sulstad zagrcnuti jutarnjom
kafom.
Okrenuo je ključ u bravi, iz kasete izvadio stari, izgrebani CD i
gurnuo ga u vremešni plejer. Pojačao je Džinin divni, unjkavi glas i
nagazio papučicu za gas.

Mona Do nije mogla da poveruje vlastitim ušima. Priča je bila

neverovatna, a ni onaj koji ju je ispričao nije bio čovek od poverenja.
Ali vlastitim očima je verovala. Zato je sad menjala mišljenje u vezi
sa Vogeovom pričom. Kada ju je pozvao, javila se ponajviše da bi
prekratila još jedan pretenciozan monolog Izabel Mej u seriji 1883.
Ostavila je Andersa na kauču u dnevnoj sobi i prešla u spavaću.
Životne mudrosti koje je glumica izgovarala nervirale su je utoliko
više što je podozrevala da se ona sviđa Andersu.
Ali to je sad uveliko bilo zaboravljeno.
Blenula je u slike koje joj je Voge poslao da potkrepi svoju priču i
predlog. Koristio je blic, pa su slike bile jasne kao dan iako je bio
mrak, a glave su se ljuljale na vetru.
„Poslaću ti i video-snimak gde se vidi da sam bio na licu mesta”,
dodao je Voge.
Pogledala je snimak i više nije bilo sumnje, čak ni Teri Voge nije
bio toliko lud da izmisli nešto tako neverovatno.
„Moraš zvati policiju”, rekla je.
„Zvao sam”, reče Voge. „Stižu. Reflektujuću farbu će pronaći,
sumnjam da je imao vremena da je sklanja. Otkud znam, možda je
ostavio i glave. Ma šta da budu našli, saopštiće to, što znači da
nemate mnogo vremena da mi odgovorite.”
„Cena?”
„Dogovoriću se s tvojom urednicom. Kao što sam rekao, smete
da upotrebite samo onu sliku koju sam obeležio kao mutniju i link ka
mom blogu mora stajati u prvoj rečenici članka. Uz jasno saopštenje
da blog sadrži i druge fotografije, kao i video-snimak. Kako ti to
zvuči? Da, i još nešto. Sama vest, dakle vest o vesti, sme da ima tvoj
potpis, Mona, i samo tvoj. Ja sam ovde autsajder.”
 Ponovo je pogledala slike i stresla se, ne zbog onog što je videla,
već zbog tona kojim je izgovorio njeno ime. Deo njenog bića je želeo
da vrisne NE! i prekine vezu. To je bio onaj deo nje koji nije bio na
poslu. Nije smela da ne preduzme ništa. Na kraju krajeva, odluka i
nije bila njena, zahvaljujući uredničkoj odgovornosti. Progutala je
pljuvačku.
„Dobro.”
„Lepo. Reci urednici da mi se javi u roku od pet minuta, može?”
„Može.”
Mona je prekinula vezu i ukucala Julijino ime. Dok je čekala da joj
se javi, shvatila je da joj srce lupa. U ritmu odjeka onih šest reči: tvoj
potpis, Mona, i samo tvoj.
 Trideset osmo poglavlje

Četvrtak

Aleksandra je pregledala lupom glavu Helene Red, milimetar po

milimetar. To je radila još otkako je tog jutra stigla na posao, a sad se
bližilo vreme ručka.
„Aleks, možeš li da dođeš časkom?”
Napravila je pauzu u potrazi za tragovima i prišla drugom kraju
stola gde je Helge na isti način zagledao glavu Bertine Bertilsen.
Nikome drugome Aleksandra ne bi dozvolila da je oslovljava
nadimkom za dečake, ali ga je Helge izgovarao prirodno, gotovo kao
tepanje, kao da mu je sestra.
„Šta je bilo?”
„Ovde”, reče Helge. Povukao je naniže Bertininu natrulu donju
usnu i prineo lupu zubima donje vilice. „Ovo. Liči mi na kožu.”
Aleksandra se nagnula. Golim okom se jedva videlo, ali pod
lupom nije bilo sumnje. Između dva zuba štrcala je bela, suva ljuspa.
„Gospode, Helge”, rekla je. „Pa to jeste koža.”

U minut do dvanaest sati Katrina je pogledala okupljene novinare u

sali i zaključila da odziv nije ništa slabiji nego prošlog puta. Primetila
je da Teri Voge sedi pored Mone Do. To možda nije bilo neobično,
imajući u vidu ekskluzivnu vest koju je Voge poslužio VG-u, ali je
Doova izgledala kao da joj je neprijatno. Odšetala je pogledom ka
zadnjim redovima i zapazila čoveka kog dotad nije viđala.
Pretpostavila je da radi za neke crkvene novine, pošto je nosio
svešteničku kragnu. Sedeo je neobično uspravno i gledao pravo u
nju, poput ushićenog i budnog đačića. Nije treptao niti skidao osmeh
sa usana, pa je ličio na lutku trbuhozborca. U samom dnu prostorije,
oslonjen na zid prekrštenih ruku, stajao je Hari. Onda je počela
konferencija za štampu.

Keđerski je izneo sled događaja: po dojavi novinara Terija Vogea,

policijska patrola se uputila na vrh brda Kolsos, gde su pronašli
glave Bertine Bertilsen i Helene Red. Voge je podneo iskaz i policija
u tom trenutku nije nameravala da ga krivično goni zbog njegovih
postupaka u vezi s tim slučajem. Nije bilo isključeno da ubistva imaju
dvoje ili više počinilaca, ali je, na osnovu dotadašnjih saznanja,
trebalo da Markus Red bude pušten na slobodu.
Potom su se, kao odjek sinoćne bure, zaorila pitanja.
Budil Meling je sedela s njima kako bi odgovarala na neka opšta
pitanja. Kao i - što je unapred naglasila Katrini - na pitanja koja se
tiču Harija Hulea.
„Najbolje bi, zapravo, bilo kad ti uopšte ne bi pominjala Hulea u
svojim odgovorima”, bila je dodala načelnica Kriminalističke policije.
Nije se smeo pominjati ni Redov novi alibi - da se u vreme prva dva
ubistva nalazio u klubu za muškarce - pošto se do tog saznanja
došlo na krajnje sumnjiv način. Prva pitanja su se odnosila na
pronađene glave i Katrina je na njih odgovorila standardnim frazama
koje su značile da ne znaju ili ne žele da kažu.
„Znači li to da niste pronašli forenzičke dokaze na licu mesta?”
„Rekla sam da to ne možemo komentarisati”, odgovorila je.
„Ali mislim da smemo tvrditi da Kolsos nije mesto zločina.” Neki
iskusniji novinari se tiho nasmejaše.
Posle još pitanja tehničke prirode, stigla su prva provokativna.
„Da li vam je neprijatno zbog toga što morate da oslobodite
Markusa Reda posle četiri dana pritvora?”
Katrina pogleda Budil Meling, koja joj klimnu da će preuzeti
odgovor na sebe.
„Policija je ovom istražnom postupku pristupila kao i svakom
drugom, služeći se onim mehanizmima koji su nam na
raspolaganju”, poče Melingova. „Jedan od takvih mehanizama je i
zadržavanje u pritvoru lica koja sumnjičimo na osnovu tehničkih ili
taktičkih indicija, a u cilju sprečavanja bekstva ili uništavanja dokaza.
To ne znači uvek da policija lice u pritvoru smatra krivim niti da greši
ako dalja istraga pokaže da produžetak pritvora nije neophodan.
Imajući u vidu kojim smo saznanjima raspolagali u nedelju, učinili
bismo istu stvar. Tako da ne, nije nam neprijatno.”
„Ali to vam nije pokazala dalja istraga, nego Teri Voge.”
„Deo istrage je i otvaranje linije za dojave. Deo posla je i filtriranje
tih dojava, a policija je donela ispravnu procenu time što je ozbiljno
shvatila Vogeov poziv.”
„Znači li to da nije bilo lako shvatiti Vogea ozbiljno?”
„Nemam komentara”, kratko će Melingova, ali Katrina zapazi
nagoveštaj smeška na njenim usnama.
Pitanja su sad pljuštala sa svih strana, ali je Melingova
odgovarala staloženo i samouvereno. Katrina se zapitala da li je
pogrešila u vezi s tom ženom, možda je ona bila i više od bezlične
karijeristkinje.
Katrina je imala vremena da šara pogledom po publici, pa je
videla kad se Hari javio na telefon i izjurio napolje.
Kad je Melingova završila, a Keđerski prozvao sledećeg
novinara, Katrina oseti da joj vibrira telefon u džepu. I naredno
pitanje je bilo za Melingovu. Katrina ugleda Harija kako se vraća u
salu. Pogledao ju je i uperio prstom u svoj telefon. Shvativši, izvukla
je krišom telefon i pogledala ispod stola u ekran. Imala je poruku od
Harija.
Sudska ima DNK, 80%
Katrina pročita još jednom. Procenat se nije odnosio na udeo
podudarnosti u samom DNK profilu, jer veći deo DNK dele svi ljudi i
sve životinje uključujući i puževe. U ovom kontekstu 80% je
podrazumevalo izvesnost sa kojom se moglo tvrditi da su pronašli
pravu osobu. Primetila je da joj srce kuca sasvim drugačijim ritmom.
Onaj novinar je ispravno primetio da nisu pronašli tragove oko drveta
na Kolsosu, pa je ovo bilo naprosto fantastično. Iako 80% nije isto
što i 100%, i 80% je... nešto. Pošto je bilo tek podne, nisu imali ni
vremena da izrade potpun profil DNK, te je taj broj mogao porasti do
kraja dana. Ili opasti? Ruku na srce, Katrina nije baš pomno slušala
kada im je Aleksandra objašnjavala sve začkoljice u vezi sa
analizom DNK. Bilo kako bilo, sada joj je došlo da izleti napolje
umesto da hrani lešinare, sada kad konačno imaju trag, ime! Osobu
iz baze, verovatno ranije osuđivanu ili bar privođenu. Nekog...
Tad joj nešto pade na pamet.
Samo da nije Red! Bože, ne daj da opet bude Red, nije mogla još
jednom da prolazi kroz to. Zažmurila je i shvatila da svi oko nje ćute.
„Inspektorko Brat?” Bio je to glas Keđerskog.
Katrina otvori oči. Izvinila se novinaru i zamolila ga da ponovi
pitanje.

„Konferencija za štampu je završena”, reče Johan Kron. „Evo šta

piše VG.”
Pružio je telefon Markusu Redu.
Sedeli su na zadnjem sedištu džipa koji ih je vozio iz zatvora u
Redov stan na obali. Izašli su kroz tunel koji je spajao zatvor sa
Domom policije kako bi izbegli novinare koji su se bili sjatili na
kapijama. Kron je iznajmio automobil, kao i telohranitelje iz agencije
Gardijan, koju je Red i ranije angažovao za poslove obezbeđenja. To
je učinio po Harijevom savetu, a Harijevo objašnjenje je bilo
jednostavno. U jednom trenutku se šest osoba bilo našlo u istoj
prostoriji sa nekoliko crta zelenog kokaina. Od tih šest osoba, tri su
stradale od ruke nekog ko je u sve većoj meri delovao kao ludi
serijski ubica. Možda verovatnoća da će i preostale tri osobe stradati
nije bila astronomska, ali je bila dovoljno visoka da nalaže
angažovanje telohranitelja i boravak u obezbeđenom stanu kao
razumno rešenje. Malo razmislivši, i Red se složio. Kron je
podozrevao da dva debelovrata radnika Gardijana oponašaju
američki Sikret servis u odabiru odeće, naočara i vežbi u teretani.
Pitao se da li su im sakoi tesni zbog mišića ili zbog pancira. Ipak, bio
je siguran da je Red u dobrim rukama.
„Ha!”, uzviknu Red. „Slušaj ovo...”
„Budil Meling s pravom tvrdi da puštanje Markusa Reda na
slobodu nije neprijatno. Neprijatno je bilo njegovo privođenje. Baš
kao što je Ekokrim pre nekoliko godina upropastio svoju reputaciju
očajničkim lovom na poznate ličnosti iz privrednog života i kapitaliste
u cilju da ih okače kao trofej na zid, tako je i Kriminalistička policija s
Melingovom na čelu upala u istu tu zamku. Voleli Markusa Reda ili
ne, moramo se kleti u jednakost pred zakonom, ali jednakost nije
kad strože kaznimo cara Solomona nego Doku Šeširdžiju.46 Policija
je tračila vreme loveći vepra da ga okači na zid, umesto da traga za
onim što je ovde po svemu sudeći slučaj, za mentalno poremećenim
serijskim ubicom.”
Red se okrenuo prema advokatu.
„Misliš li da se ovo s veprom odnosi na...”
„Ne.” Johan Kron se osmehnuo. „Šta sad planiraš?”
„Šta planiram?”, ponovi Red vraćajući telefon Kronu. „Šta ljudi
rade kad izađu iz zatvora? Krenu u provod, naravno.”
„Ne bih preporučio”, tada će Kron. „Sve oči su uprte u tebe, a
Helene...” Odmahnuo je glavom.
„Misliš, nije se još ohladila?”
„Tako nekako. I savetovao bih što manji promet.”
„Šta to znači?”
„Da sediš u stanu s ovom dvojicom novih drugara. I samo s
njima, do daljnjeg. Radi od kuće.”
„U redu”, reče Red. „Ali trebaće mi nešto... da me oraspoloži, ako
me razumeš.”
„Mislim da razumem.” Kron uzdahnu. „Ali zar ne može to da
sačeka?”
Red se nasmejao. Spustio je ruku Kronu na rame. „Eh, moj
Johane. Nemaš mnogo poroka, ali nisi se mnogo ni provodio.
Obećavam ti da neću rizikovati. Zapravo bih voleo da sačuvam ovu
lepu i jedinstvenu...” Opisao je prstom kružnicu oko svoje glave.
„Odlično”, odvrati Johan. Zurio je kroz prozor u zgrade zvane
„Bar-kod”, iz profila nalik na trakasti dijagram, čija je stroga ali
razigrana estetika svojevremeno uvela Oslo u novo stoleće.
Potisnuo je misao koja mu je na sekund prošla kroz svest, a to je da
ne bi predugo tugovao ako bi neko ipak odrubio glavu Markusu
Redu.

„Molim vas, zatvorite vrata kad uđete”, reče Budil Meling ustajući od
pisaćeg stola.
 Katrina zatvori vrata za sobom i Harijem. Sela je za sto gde ih je
već čekao Sungmin.
„Šta znamo?”, upita Melingova sedajući u čelo. Pogledala je
Katrinu, ali Katrina klimnu ka Hariju, koji je već tonuo na svojoj
stolici.
„Pa”, poče Hari. Nastavio je tek kad se smestio u svoj omiljeni
poluležeći položaj. Katrina primeti nestrpljenje na licu načelnice
Kriminalističke policije. „Zvali su me sa Sudske medicine i...”
„Zašto su zvali vas?”, prekide ga Melingova. „Ako imaju šta da
jave, valjda treba da zovu nadležne u istražnom postupku.”
„Možda”, odvrati Hari. „U svakom slučaju...”
„Ne, hoću prvo to da razjasnim. Zašto nisu zvali rukovodstvo
istrage?”
Hari napravi grimasu, prikriveno zevnu i pogleda kroz prozor kao
da to pitanje nije bilo upućeno njemu.
„Možda Sudska nije postupila prema protokolu”, ubaci se Katrina,
„ali zvali su ga kao lice koje je praktično rukovodilo ovom istragom, u
smislu najistaknutije pojedinačne ličnosti. Možemo li da nastavimo?”
Dve žene se zgledaše.
Katrina je bila svesna da su njene reči - i način na koji ih je
izgovorila - mogle biti protumačene kao prkošenje autoritetu. Pa šta i
ako su to bile? Nije bio trenutak za činovnička nadmetanja. Valjda je
i Melingova to shvatila, tek samo je kratko klimnula Katrini.
„U pravu si, Katrina. Hule, nastavite.”
Hari klimnu ka prozoru kao da je dotad ćutke razgovarao s nekim
na drugoj strani, pa se okrenu ka okupljenima. „M-hm. Sudska je
pronašla parče ljudske kože među zubima Bertine Bertilsen.
Obdukcioni tehničari smatraju da je stajalo dovoljno labavo da bi se
ispralo vodom ili prilikom pranja zuba, pa je osnovano pretpostaviti
da je tu završilo neposredno pred njenu smrt. Na primer, tako što je
ugrizla počinioca. Privremeni profil DNK se sa velikom verovatnoćom
povezuje sa jednim licem koje imamo u bazi.”
„U bazi prestupnika?”
„Nije među osuđivanim, ali da.”
„Kolika je ta verovatnoća?”
„Dovoljno velika da bi ga trebalo privesti”, reče Hari.
 „Po tvom mišljenju. Ne možemo priuštiti još jedno privođenje koje
će novinari...”
„Ovo je naš čovek.” Iako ih je izgovorio tiho, Harijeve reči
odjeknuše prostorijom.
Melingova pogleda Katrinu, koja klimnu.
„A šta ti misliš, Larsene?”
„Prema najnovijim vestima sa Sudske, verovatnoća iznosi 92%”,
reče Sungmin. „To jeste naš čovek.”
„Odlično.” Melingova pljesnu dlanom o dlan. „Na posao.”
Poustajali su.
Melingova je zadržala Katrinu na izlazu.
„Katrina, da li ti se sviđa ova kancelarija?”
Katrina je nesigurno pogleda. „Sviđa mi se, lepo ti je ovde.”
Melingova pogladi dlanom naslon konferencijske stolice. „Samo
pitam zato što postoje naznake da ću se ja seliti u drugu, pa se ova
može osloboditi.” Osmehnula se srdačno, što Katrina nikad ne bi
očekivala od nje. „Ali ne bih više da te zadržavam, Katrina.”
 Trideset deveto poglavlje

Četvrtak. Ukrasni kupus

Hari je ušao na groblje. U cvećari na Grenlandu su ga savetovali da

na grobu posadi ukrasni kupus, ne samo zato što izgleda kao lep
cvet, već i zato što će njegova boja biti sve lepša kako temperature
budu padale tokom jeseni.
Pokupio je granu koju je sigurno otkinuo vetar prethodne noći, pa
je sad ležala preko ploče. Ostavio je granu kod stabla, pa se vratio,
čučnuo i rukama iskopao rupu za sadnicu.
„Pronašli smo ga”, reče Hari. „Mislio sam da ćeš želeti da znaš,
jer računam da sve pratiš.”
Pogledao je plavo i sasvim vedro nebo. „Bio sam u pravu kad
sam rekao da je ta osoba sve vreme na periferiji priče, neko koga
smo videli, ali nismo gledali u njega. U pogledu svega drugog sam
pogrešio. Kao što znaš, uvek tražim motiv, mislim da će nas on
izvesti na pravi put. I jasna stvar, motiv uvek postoji. Ali nije uvek
dovoljno jasan da nam bude zvezda vodilja. Naročito ako je, kao u
ovom slučaju, obavijen tamom ludila. Tada čak i ja odustanem od
zašto i posvetim se pitanju kako. Pa posle neka se Stole i njegovi
bave tim izvitoperenim zašto.” Pročistio je grlo. „Šta kažeš, da
prestanem da okolišam i pređem na kako? Pa dobro, slušaj.”

U tri sata po podne Ejstejn Ejkeland je stigao na Železnički trg, na

isto ono mesto na kojem se pre nedelju i po dana našao sa Harijem.
Činilo mu se da je otad prošla čitava večnost. Prošao je pored statue
tigra i ugledao Ala kako se, presamićen, oslanja o zid starog zdanja
glavne železničke stanice. Ejstejn mu priđe.
„Kako si, Ale?”
„Pojeo sam neko sranje”, rekao je, pa je ponovo povratio i
uspravio se. Obrisao je usta rukavom parke. „Inače nisam loše. Šta
ima kod tebe, long time...”
„Imao sam druga posla”, reče Ejstejn zureći u baricu povraćke.
„Sećaš li se kad sam te pitao za onu žurku kod Markusa Reda. I
rekao da te to pitam zbog onog drugog tipa s kokom?”
„Onog što je delio uzorke? Sećam se, šta s njim?”
„Verovatno je trebalo da ti kažem da te pitam zbog toga što radim
za jednog privatnog detektiva.”
„Stvarno?” Al ga pogleda plavim očima. „Onog policajca što je
dolazio ovamo, Harija Hulea?”
„Zar ga poznaješ?”
„Pa pratim vesti!”
„Stvarno? Nisam mislio da ih pratiš.”
„Retko, ali pošto smo pričali o tim devojkama sa žurke, počeo
sam da čitam o tome.”
„Znači, tako.” Ejstejn se obazreo. Trg je izgledao isto kao i uvek.
Ista klijentela. Turisti koji su izgledali kao turisti, studenti kao
studenti, kupci kao kupci. Trebalo je tu da začuti, tačnije da odmah
ode odatle. Zašto je uvek morao da pretera, zašto nije mogao da se
drži Kitove škole umetnosti? Njegov zadatak je bio samo da priđe
Alu i da ga malo zamajava. Ali ne, nije odoleo...
„Samo si čitao vesti, Ale, ništa drugo?”
„Šta?” Činilo se da Alu oči rastu same od sebe. Sada su mu se
skroz videle beonjače.

„Devojke je upoznao na žurci ili ih je i ranije snabdevao kokainom”,

pričao je Hari nadgrobnom spomeniku. „Valjda su mu se sviđale. Ili
nisu uopšte, ko će znati? Možda se i on njima svideo, lep je momak,
navodno i šarmantan. Usamljenički šarmantan, tako ga je Ejstejn
opisao. Možda ih je time namamio. Ili pak kokainom. Nije bio kod
kuće kad su mu jutros upali u stan, Ejstejn kaže da uvek radi u isto
vreme na Železničkom trgu. Živi sam, to je očigledno, ali krevet je
bio namešten. Pronašli su čitav niz zanimljivih stvari. Noževe.
Pornografiju teškog kalibra. Auto pregledaju upravo u ovom trenutku.
Poster Čarlsa Mensona iznad kreveta. Kao i metak za koku sa
inicijalima B. B. Pretpostavljam da će njega prepoznati Bertinini
drugari. Unutra je bio zeleni kokain. A, šta kažeš? Ali pazi sad ovo:
ispod kreveta su našli osam kilograma belog kokaina. Izgleda im
dosta čisto. Kokain, ne krevet. Uz malo sečenja, to na ulici vredi
preko deset miliona kruna. Nije osuđivan, ali je dvaput privođen,
jednom tokom istrage grupnog silovanja. Ispostavilo se da tome nije
čak ni prisustvovao, ali je tako njegova DNK dospela u bazu. Još
nismo stigli da se pozabavimo njegovim detinjstvom i poreklom, ali
ne bih se kladio da je bilo bajkovito. Eto, to ti je to.” Hari pogleda na
sat. „Mislim da je hapšenje upravo u toku. Zna se da je oprezan do
razmera paranoje, pa je zbog toga, u kombinaciji sa onom
kolekcijom noževa i prometnom lokacijom, bilo rešeno da ga Ejstejn
zamajava. Ako mene pitaš, nikad ne valja ubacivati amatere, ali to je
hteo neko odozgo.”

„Šta ti to znači, jebote?”, upita Al.

„Ništa.” Ejstejn je motrio na Alove ruke, zavučene duboko u
džepove parke.
Sinulo mu je da može biti u opasnosti. Pa zašto onda nije
odlazio, zašto je odugovlačio? Opet je pogledao Alove ruke. Šta mu
je u džepovima? Utom je shvatio da uživa u celoj situaciji. Konačno
je, prvi put u životu, bio u centru pažnje. Baš u tom trenutku iz
motorole su krčali komentari: „Zašto i dalje stoji tamo?”, „Vidi ga, ala
ima muda!”, „Jebote, tip je skroz kul!”
Ejstejn ugleda dve svetlocrvene tačkice kako plešu po Alovoj
parki u visini grudi.
Ejstejnovo vreme pod reflektorima je isteklo.
„Želim ti pristojan dan, Ale.”
Okrenuo je leđa Alu i pošao ka ulici i autobuskim stajalištima.
Utom je naišao crveni autobus i Ejstejn je u njegovim prozorima
ugledao tri titrave prilike na trgu kako pritrčavaju jedne ruke
zavučene pod odeću.
 Čuo je Alov vrisak i video još samo kako ga obaraju na zemlju,
dvojica su mu uperili pištolje u leđa dok mu je treći stavljao lisice.
Onda je autobus otišao, a Ejstejn ugledao Ulicu Karla Johana kako
se uzdiže prema Dvoru i reke ljudi u oba smera. U toj sekundi
pomislio je na sve one koje je u životu upoznao i ostavio.

Konačno ispravivši ukočena kolena, Hari pogleda odozgo rozikasti

cvet. Koji je zapravo bio kupus. Podigao je pogled ka imenu na
spomeniku. Bjern Holm.
„Eto, Bjerne, sada znaš. A i ja znam gde da te nađem. Možda
svratim još poneki put. Inače, nedostaješ ekipi iz Dželosija.”
Hari se okrenuo i pošao prema kapiji na koju je ušao.
Izvadio je mobilni i još jednom pokušao da dobije Lusil. I dalje se
nije javljala.

Mikael Belman je stajao kraj prozora dok mu je Vivijan podnosila

kratak izveštaj o uspešnoj akciji hapšenja na Železničkom trgu.
„Hvala”, rekao je, a pogled mu je po običaju bludeo ka epicentru
zbivanja. „Mislio sam možda da dam neku izjavu za štampu,
pohvalim policiju za neumoran rad, posvećenost i profesionalnost
čak i u najtežim slučajevima. Da li bi mogla nešto da mi sročiš?”
„Naravno”, rekla je i čula joj se spremnost u glasu. Tad joj je prvi
put poverio zadatak da nešto napiše od nule. Ipak, naslutio je da
okleva.
„Reci, Vivijan.”
„Zar vas ne brine da to može zvučati kao da unapred osuđujete
hapšenika?”
„Ne.”
„Ne?”
Belman se okrenuo prema njoj. Tako lepa. Tako pametna. Ali i
tako mlada. Zar je razvio sklonost ka starijim ženama, ka mudrosti
umesto inteligenciji?
„Napisaćeš to kao opštu pohvalu svim norveškim policajcima”,
rekao je. „Ministar policije ne izdaje saopštenja o pojedinačnim
slučajevima. Ko hoće, povezaće to sa ovim konkretnim hapšenjem.”
„Ali svi pričaju samo o tome, zar neće većina to povezati?”
 „Nadam se da hoće”, odvrati Belman uz osmeh.
„Pa kako će to protumačiti?” Pogledala ga je nesigurno.
„Znaš li zašto predsednik vlade uvek uputi telegram čestitke
sportistima koji su osvojili zlato na Zimskim olimpijskim igrama? Zato
što taj telegram završi u novinama, pa i premijer ukrade delić te
slave podsećajući građane ko je zaslužan za to što jedna mala
zemlja ima toliko zlatnih medalja. Naše saopštenje treba da bude
korektno, ali istovremeno da pokaže kako sam na istoj talasnoj
dužini sa građanima. Strpali smo dilera droge i serijskog ubicu iza
rešetaka, to je još bolje nego kad hapsimo bogataše. Razumeš?”
Klimnula je. „Mislim da razumem.”
 Četrdeseto poglavlje

Četvrtak. Odsustvo straha

Teri Voge je podigao stolicu - samo u visinu kukova, nije mogao više
od toga - i hitnuo je o zid.
„Sranje! Sranje! Sranje!”
Nije bilo teško pronaći vlasnike vozila koja su prošla pored tržnog
centra na Kolsosu. Bilo je dovoljno da ukuca REGNR u pretragu na
internetu, doda registarski broj i uplati određen iznos, a zauzvrat bi
dobio ime i adresu. Na to je otišlo preko dve hiljade kruna i dva sata
njegovog vremena, ali je naposletku dobio potpun spisak sa pedeset
dva imena sa telefonskim brojevima koje je nameravao da pozove. A
sad VG objavljuje da su uhvatili tipa, uhapsili ga na Železničkom
trgu!
Stolica se nije čak ni prevrnula, već se na krivom podu dokotrljala
natrag do njega, kao da mu govori da sedne i razmisli.
Uronio je lice u šake i pokušao da posluša tu stolicu.
Plan je bio da objavi senzaciju nad senzacijama, nešto što će
nadmašiti čak i fotografije odrubljenih glava na Kolsosu. Svojeručno
bi pronašao ubicu i - što je bilo istinski genijalno - ponudio mu
ekskluzivu, dugačak intervju o ubistvima i njihovom vinovniku, uz
garantovanu anonimnost. Ne bi, naravno, dodao da je garantovana
anonimnost izvora - baš kao i zaštita poverljivih podataka u nekim
drugim profesijama - aranžman koji pada u vodu ako je neko životno
ugrožen. Zato je Voge nameravao da - odmah po objavljivanju
intervjua - javi policiji lokaciju na kojoj se nalazi ubica. Niko mu, kao
novinaru, ne bi mogao zameriti zbog toga što je radio svoj posao,
naročito ako je on, Teri Voge, taj koji je otkrio ubicu!
Ali neko ga je očito preduhitrio.
Sranje!
Pogledao je objave i kod drugih medija. Nigde nije bilo slika tog
tipa, nigde imena. To je bio i standard kad osumnjičeni nije javna
ličnost poput Markusa Reda. Novinarska etika nalagala je da se
imena ne objavljuju. Glupa skandinavska finoća, šta ima da štite te
govnare - čoveku naprosto dođe da se odseli u Ameriku ili negde
drugde gde novinarima nisu toliko vezane ruke. Doduše, sve i kad bi
pročitao ime, šta bi onda uradio? Štriklirao ga na svom spisku i kinjio
sebe zbog toga što ga nije zvao ranije?
Voge uzdahnu. Raspoloženje mu se neće popraviti tokom
vikenda. A Dagnija će se naći na udaru. Moraće da istrpi, ipak joj je
on dao pola novca za kartu.

U šest sati je čitava Auneova grupa bila na okupu u sobi 618.

Ejstejn je doneo bocu šampanjca i plastične čaše.
„Dobio sam ovo u Domu policije”, rekao je. „Kao, u znak
zahvalnosti. Mislim da su se i oni poslužili, nikad nisam sreo tako
ljubazne pandure.”
Otvorio je bocu i nalio vino u čaše koje je Truls razdelio svima,
uključujući i nasmejanog Džibrana Setija. Nazdravili su.
„Zar ne bismo mogli i dalje da se viđamo?”, predloži Ejstejn. „Ne
moramo da rasvetljavamo ubistva, možemo samo da se svađamo.
Na primer, oko toga ko je najpotcenjeniji bubnjar na svetu. Tačan
odgovor glasi Ringo Star. Ili najprecenjeniji, to je Kit Mun iz grupe
Hu. Najbolji je, naravno, Džon Bonam iz Cepelina.”
„Bili bi to dosta kratki sastanci”, primeti Truls. Svi su se nasmejali,
pa i sam Truls pošto je shvatio da je, za promenu, ispao duhovit.
„Pa dobro”, reče Aune iz kreveta kada je smeh utihnuo. „Vreme je
da rezimiramo.”
„Aha”, reče Ejstejn klateći se na stolici.
Truls samo klimnu.
Sva trojica pogledaše Harija u iščekivanju šta će reći.
 „M-hm.” Vrteo je u ruci plastičnu čašu s pićem koje još nije bio
okusio. „Ne znamo još sve pojedinosti i nedostaju nam odgovori na
neka pitanja. Ali hajde da povučemo linije između tačkica koje
imamo i vidimo na šta to sve liči. Okej?”
„Čujte i počujte!” Ejstejn trupnu nogama po podu u znak
odobravanja.
„Imamo ubicu čiji motiv ne poznajemo ili ne razumemo”, poče
Hari. „Valjda će nešto isplivati prilikom saslušanja. Inače je meni
prilično jasno da je sve počelo na žurci u Redovom stanu. Kao što
znate, smatrao sam da treba pratiti trag dilera kokaina, ali moram
priznati da sam tad usmerio pažnju na pogrešnog dilera. Lako je
pretpostaviti da će negativac najpre biti tip koji se krije iza maske i
naočara za sunce i ispod kačketa. Hajde da vidimo prvo šta znamo o
njemu, pre nego što pređemo na ubicu. Znamo da je taj tip amater
koji je doneo na degustaciju zeleni kokain iz nedavno zaplenjene
isporuke. Nazovimo tog tipa zelembać. Pretpostavljam da je
zelembać neko ko se nalazio na putu droge do analize, dakle, carinik
ili zaposleni u policijskom skladištu. Shvatio je da je pred njim
najkvalitetnija roba na svetu i uočio priliku za unosnu zaradu. Pošto
je ukrao poveću količinu zaplenjene robe, on mora što pre da je
proda, i to u cugu. Treba mu pojedinac koji voli kvalitetnu drogu i koji
je u stanju da plati za svu tu količinu.”
„Markus Red”, ubaci se Ejstejn.
„Tako je. I zato je našem zelembaću toliko važno da Red proba
drogu, on je tu glavni.”
„A krivica da se svali na mene”, dodade Truls.
„Ostavimo zelembaća zasad po strani”, tada će Hari. „Nakon što
je Markus kinuo po stolu i upropastio posao tom nesretniku, Markus
je uzeo kokain od Ala. A i devojke isto, iako su se poslužile i zelenim.
Al se sviđa devojkama, a i one njemu. Namami ih da se prošetaju s
njim po šumi. I tu dolazimo do onog što je, bar meni, najveća
misterija. Kako je to uspeo? Kako je ubedio Susane da svojevoljno
pređe preko pola grada da bi se našla sa njim u nekoj zabiti? Da li ju
je namamio osrednjim kokainom? Čisto sumnjam. Kako je nagovorio
Bertine da se svojevoljno nađe s njim u šumi ubrzo pošto je njena
poznanica nestala upravo tako? A posle ta dva ubistva, kako je,
pobogu, ubedio Helene Red da dobrovoljno krene s njim u pauzi
između dva čina Romea i Julije?”
„Znamo li da je bilo tako?”, upita Aune.
„Da”, odgovori mu Truls. „Policija je proverila sa biletarnicom i
saznala koja su mesta bila označena na Redovim kartama, kao i ko
je sedeo pored nje. Ti ljudi su rekli da se žena koja je sedela pored
njih nije vratila na predstavu posle pauze. Garderoberka je zapamtila
da je jedna žena došla po jaknu u pauzi, kao i da ju je nešto dalje
čekao muškarac, leđima okrenut garderobi. A zapamtila ih je jer niko
drugi nije otišao sa te predstave pre kraja.”
„Upoznao sam Helene Red”, reče Hari. „Bila je to pametna žena,
sposobna da se stara o sebi. Ne ide mi u glavu da bi tako svojom
voljom otišla iz pozorišta sa dilerom kog i ne poznaje, naročito posle
svega što se desilo.”
„Stalno pričaš kako su otišle svojevoljno”, primeti Aune.
„Pa da”, reče Hari. „A trebalo je da budu... uplašene.”
„Pa?”
„Nasmrt preplašene.” Hari više nije sedeo u svojoj uobičajenoj,
napola ležećoj pozi, već na samoj ivici stolice, nagnut napred. „To
me podseća na jedno jutro i onog miša u Los Anđelesu. Miš je samo
prišao kućnoj mački. Koja ga je, naravno, ubila. Pre nekoliko dana
sam video isto to u jednom dvorištu između zgrada u Oslu. Ne znam
šta nije u redu s tim miševima, da li su bili drogirani ili su izgubili
prirodni instinkt straha.”
„Fear is good”47, reče Ejstejn. „Bar u manjim količinama. Strah od
drugačijeg je sranje koje je izazvalo razne gadosti. Ali živimo u
divljini i ako se bar malo ne plašiš nepoznatog, sve će pre ili kasnije
otići u tri lepe. Šta kažeš na to, Stole?”
„Pa jeste”, reče Aune. „Kad čula registruju nešto što prepoznaju
kao opasnost, amigdala luči neurotransmitere kao što je glutamat i
mi se uplašimo. To nam je ostalo od evolucije, kao protivpožarni
alarm, bez njega bismo...”
„Izgoreli”, reče Hari. „Pa šta onda nije u redu s tim žrtvama? I sa
tim miševima?”
Sva četvorica se ćutke zgledaše.
„Toksoplazmoza.”
Svi se okrenuše ka petom čoveku u sobi.
 „Ti miševi imaju toksoplazmozu”, reče Džibran Seti.
„Šta je to?”, upita Hari.
„Parazit koji je tom mišu dospeo u organizam i koji blokira strah
kao odgovor i zamenjuje ga seksualnim nagonom. Miš prilazi mački
zato što ga ona seksualno privlači.”
„Zezaš”, reče Ejstejn.
Džibran se osmehnuo. „Ne, taj parazit se zove Toxoplasma
gondii i jedan je od najrasprostranjenijih na svetu.”
„Ali”, tada će Hari, „da li on postoji samo kod miševa?”
„Ne, može da opstane kod bilo kojeg toplokrvnog domaćina. Ali
kruži među životinjama koje postaju plen mačaka zato što je parazitu
bitno da dospe u creva svog glavnog domaćina, dakle, neke mačje
vrste, jer jedino tu može da se razmnožava.”
„Znači li to da taj parazit, u principu, može živeti i u ljudima?”
„Ne samo u principu. U nekim delovima sveta je uobičajeno da se
ljudi zaraze parazitom gondii.”
„Da li ih onda, ovaj... seksualno privlače mačke?”
Džibran se nasmejao. „Ne znam za takav slučaj, možda kolega
psiholog zna nešto o tome?”
„Znam za tog parazita i trebalo je da povežem”, na to će Aune.
„On napada mozak i oči, a neka istraživanja su pokazala da
zaražene osobe koje dotad nisu imale psihičkih problema počnu da
ispoljavaju abnormalno ponašanje. Ne stupaju u seksualne odnose
sa mačkama, ali postaju nasilni, najpre prema sebi. Postoje i
slučajevi samoubistava za koja su krivili te parazite. U jednom članku
piše da osobe zaražene parazitom gondii imaju oslabljene reflekse i
triput ili čak četiri puta veće izglede da izazovu saobraćajnu
nezgodu. A jedna zanimljiva studija je pokazala da studenti sa
toksoplazmozom imaju veće izglede da postanu preduzetnici. Autori
to obrazlažu odsustvom straha od neuspeha.”
„Odsustvom straha?”, ponovi Hari.
„Da.”
„Ali ne i seksualnom privlačnošću?”
„Na šta ciljaš?”
„Te žene nisu samo dobrovoljno otišle s njim već su prevalile
preko celog grada ili otišle sa omiljene predstave da bi bile sa svojim
ubicom. Ništa ne ukazuje na to da su bile silovane, a sudeći po
tragovima iz šume, hodali su jedno uz drugo kao par, ili kao
ljubavnici.”
„Zaražene miševe privlači miris mačke i mačje mokraće”, reče
Džibran. „Dakle, taj parazit se hrani tkivom iz mozga i očiju tog miša,
ali istovremeno zna da se mora vratiti mački, pošto se jedino u
njenim crevima može razmnožavati. Parazit zato utiče na mišev
mozak, manipuliše njime tako što mu usadi privlačnost prema
mačjem mirisu. Miš onda dobrovoljno pomogne parazitu da ponovo
dospe u creva mačke.”
„U, jebote”, groknu Truls.
„Da, gadne stvari”, priznade Džibran. „Ali tako je to s parazitima.”
„M-hm. Postoji li mogućnost da je počinilac pretvorio sebe u
mačku za te žene pošto ih je zarazio parazitom?”
Džibran slegnu ramenima. „Sasvim je zamislivo da se desi
mutacija ili da neko uzgoji parazite gondii koji se razmnožavaju u
ljudskim crevima. Hoću reći, danas običan student biologije može da
se bavi manipulacijom gena na ćelijskom nivou... Ali to moraš videti
s nekim parazitologom ili mikrobiologom.”
„Hvala, ali prvo da čujemo šta Al ima da kaže.” Hari pogleda na
sat. „Katrina kaže da će ga saslušati čim bude razgovarao sa
advokatom koji mu je dodeljen.”

Retko kad bi se neko usudio da pita Grota, glavnog čuvara u

pritvoru, zašto je uvek tako namrgođen i razdražljiv. Oni koji su ga
pitali, više nisu bili tu. Ali hemoroidi su ostali. Bili su tu koliko i on,
pune dvadeset tri godine. Prekinut u računarskoj partiji pasijansa
koja je obećavala, s mukom se okrenuo na stolici gledajući u
legitimaciju koju je čovek pred njim spustio na pult. Dotični se
predstavio kao branilac zatvorenika uhapšenog ranije tog dana na
Železničkom trgu. Grot nije voleo advokate u skupim odelima, ali je
još više mrzeo snobove koji, poput tog, glumataju lučke radnike sa
tim starinskim kačketima.
„Želite li da s vama u ćeliji bude i neko od čuvara, Bekstreme?”,
upita Grot.
„Ne, hvala”, odvrati advokat. „I ne želim da nas prisluškuju kroz
vrata.”
 „On je višestruki ubi...”
„Samo je osumnjičen za višestruko ubistvo.”
Grot slegnu ramenima. Stisnuo je taster da otključa tampon-
zonu. „Unutra će vas dočekati stražar koji će obaviti lični pretres i
otključati ćeliju.”
„Hvala.” Advokat uze legitimaciju i ode.
„Smrade”, promrmlja Grot. Nije smeo da podigne pogled s
računara kako bi proverio da li ga je advokat čuo.
Posle četiri minuta postalo je izvesno da se pasijans ipak neće
otvoriti.
Grot opsova. Utom se neko nakašljao i Grot ugleda čoveka sa
maskom u tampon-zoni. Grot se zbunio, ali je onda prepoznao
kačket i bomber jaknu.
„Niste se narazgovarali”, primeti Grot.
„U bolovima je i samo vrišti”, reče advokat. „Morate zvati lekara, a
ja ću doći kasnije.”
„Lekar je maločas bio, nije našao ništa. Tip je dobio nešto protiv
bolova, uskoro će valjda prestati da vrišti.”
„Urla kao da je na samrti”, reče advokat, pa produži ka izlazu.
Grot je gledao za njim. Nešto nije bilo kako treba, ali nije mogao da
ustanovi šta. Stisnuo je dugme za interfon.
„Svejne, šta se dešava u četrnaestici? Je l’ i dalje vrišti?”
„Vrištao je kad sam pustio advokata, ali onda sam otišao, a kad
sam otključao advokatu da izađe, više se nije čuo.”
„Jesi li provirio kod njega?”
„Nisam, treba li?”
Grot je oklevao. Njegov stav - zasnovan na iskustvu - bio je da
zatvorenike treba pustiti da se deru, plaču i šize i da ne treba
obraćati previše pažnje na to. Sve čime bi mogli nauditi sebi bilo im
je oduzeto na ulazu, a ako pritrčiš svaki put kad zakmeze, naučićeš
ih da je to način da ti privuku pažnju - isto kao bebe. U kutiji koja je
još stajala pred njim nalazila se zaplenjena imovina zatvorenika iz
četrnaestice, stvari koje je imao kod sebe kad su ga doveli. Grot je
nehotice gledao ima li tu nečeg što bi mu moglo pružiti odgovor.
Kesice s kokainom i novac su već bili odneti u skladište, pa je Grot
sad video samo ključeve od kuće i automobila, kao i zgužvanu
pozorišnu kartu na kojoj je pisalo Romeo i Julija. Nije bilo kutijice s
lekovima, recepata, ničeg što bi objasnilo stvar. Promeškoljio se i,
osetivši oštar bol kad je nagnječio hemoroid, tiho opsovao.
„A?”, na to će Svejn.
„Da”, brecnu se Grot. „Da, idi vidi koji mu je.”

Aune i Ejstejn su sedeli za stolom u skoro praznoj kantini

Radijumske bolnice. Truls je bio u toaletu, a Hari je izašao na terasu
s telefonom prislonjenim na uvo i cigaretom u uglu usana.
„Kao doktor za te stvari”, poče Ejstejn klimnuvši u Harijevom
pravcu. „Šta njega muči?”
„Muči?”
„Šta ga goni? Nikad ne prestaje da radi, čak ni pošto su uhvatili
tipa i pošto više ne dobija pare za to.”
„A, to”, tada će Aune. „Valjda traži nekakav red, odgovore.
Potreba za tim je često jača kada sve drugo u životu deluje haotično
i besmisleno.”
„Okej.”
„Okej? Ne zvučiš mi baš ubeđeno. Šta ti misliš da je razlog?”
„Ja? Šta znam. Valjda isto ono što je Bob Dilan rekao kad su ga
pitali zašto i dalje ide na turneje iako je zaradio milijarde, a glas mu
otišao dođavola. ’It’s what I do’.”48

Hari se oslonio na ogradu s telefonom u levoj ruci. Povukao je dim

cigarete kojom se poslužio iz Aleksandrine paklice kamela. Možda je
filozofija umerenosti mogla da se primeni na pušenje. Dok je čekao
da mu se neko javi, na slabo osvetljenom parkingu je ugledao jednu
priliku. Bio je to čovek licem okrenut prema Hariju. Slabo se video s
te razdaljine, ali je u mraku svetlela nekakva belina oko njegovog
vrata. Čista košulja, rolka... ili sveštenička kragna? Hari se potrudio
da ne misli na čoveka iz kamara. Dobio je novac, zašto bi i dalje
progonio Harija? Tad mu pade na pamet šta je odgovorio Aleksandri
kad ga je pitala da li je ubio onog čoveka kog je udario u grkljan. Da
jesam, pretpostavljam da me njegovi drugovi ne bi posle pustili da
živim. Posle. Pošto se bude pobrinuo da im novac bude vraćen.
„Helge.”
 Glas je prenuo Harija iz tih misli. „Zdravo, Helge, ovde Hari Hule.
Aleksandra mi je dala tvoj broj, kaže da možda sad sediš na Sudskoj
i pišeš doktorat.”
„U pravu je”, reče Helge. „Čestitam na hapšenju.”
„M-hm. Trebala bi mi jedna usluga.”
„Reci.”
„Ima jedan parazit, zove se Toxoplasma gondii.”
„Aha, dobro.”
„Čuo si za njega?”
„Vrlo je rasprostranjen, a ja sam bioinženjer.”
„Okej. Pitao sam se možeš li da proveriš da li su žrtve bile
zaražene tim parazitom. Ili nekom mutiranom varijantom.”
„Razumem. Rado bih to proverio, ali taj parazit se skuplja u
mozgu, a mozgove nismo dobili.”
„Jeste, ali ih, kažu, ima i u očima, a ubica nam je ostavio jedno
oko Susane Andersen.”
„Jeste, bude ih i u očima, ali sad je kasno. Pogrebno preduzeće
je danas već odvezlo Susanino telo.”
„Znam, ali sam proverio. Danas je bio ispraćaj, ali telo još čeka
da stigne na red u krematorijumu. Kremiraće je tek sutra ujutru.
Dobio sam usmeni nalog telefonom, pa bih sad otišao tamo po oko.
Može?”
Helge se nasmejao s nevericom. „U redu, ali kako si mislio da
izvadiš oko?”
„Dobro pitanje. Imaš li neki predlog?”
Hari je čekao. Helge naposletku uzdahnu:
„I to mu dođe deo obdukcije. Izgleda da ću morati da pođem s
tobom.”
„Zadužio si naciju”, reče Hari. „Vidimo se za pola sata.”

Katrina je umarširala u Pritvor što je brže mogla. Sungmin joj je bio

za petama.
„Otvaraj, Grote!”, viknula je, a glavni čuvar ju je bespogovorno
poslušao. Za promenu je Grot izgledao preneraženo, a ne toliko
namrgođeno. Ali je to bila slaba uteha.
 Katrina i Sungmin su se progurali kroz tampon-zonu i produžili
niz hodnik. Čuvar im je otvorio vrata koja su vodila u hodnike između
ćelija.
Vrata ćelije broj 14 bila su otvorena. Već u hodniku se osećao
smrad povraćke.
Zastala je na ulazu u ćeliju. Preko ramena lekara ugledala je lice
osobe koja je ležala na podu. Tačnije, umesto lica je videla samo
jednu krvavu zaravan, izuzev belih patrljaka nosne kosti, čitav
prednji deo lica bio je jedna crvena, mesnata masa. Poput - Katrina
nije znala odakle su joj došle te reči - krvavog meseca.
Potražila je pogledom mesto na zidu u koje je taj čovek očigledno
udario glavom. To se nije moglo desiti mnogo davno, jer se dopola
zgrušana krv i dalje slivala niza zid.
„Viša inspektorka Brat”, rekla je. „Upravo su nam javili. Je li...?”
Lekar podiže pogled. „Da, mrtav je.”
Zažmurila je i opsovala u sebi. „Možete li mi reći nešto o uzroku
smrti?”
Lekar se drsko iscerio i rezignirano odmahnuo glavom kao da je
to pitanje glupo. Katrina oseti kako u njoj ključa bes. Ugledala je
simbol Lekara bez granica na njegovoj jakni, verovatno je proveo par
meseci u nekoj ratnoj zoni i rešio da glumi okorelog cinika do kraja
života.
„Pitala sam...”, počela je.
„Gospođice”, prekinuo ju je osorno. „Kao što vidite, ne vidi se čak
ni ko je ovo.”
„Umuknite i pustite me da dovršim pitanje”, počela je. „Pa tek
tada pričajte. Dakle, kako...”
Lekar koji ne zna za granice joj se nasmejao, ali je primetila da
mu se raširila vratna žila i boja šiknula u lice. „Vi ste možda viša
inspektorka, ali ja sam lekar i...”
„Naš pritvorenik je upravo proglašen mrtvim, tako da više nije u
vašoj nadležnosti, preuzeće ga Sudska medicina. A vi birajte hoćete
li mi reći odmah ili pošto vas budem zaključala u neku od susednih
ćelija. Dakle?”
Čula je kako se pored nje Sungmin tiho nakašljao. Nije je bilo
briga za to diskretno upozorenje da je preterala. Ko ga jebe. Žurka
im je propala, već su joj pred očima igrali naslovi Osumnjičeni za
ubistva stradao u pritvoru. Najveći slučaj u njenoj dotadašnjoj karijeri
možda nikad neće biti do kraja rasvetljen pošto ključna osoba neće
moći ništa da im kaže. Porodice žrtava nikad neće saznati šta se
stvarno desilo. A taj nadobudni lekar joj sad glumi nešto?
Udahnula je. Izdahnula. I opet udahnula. Sungmin je, naravno,
bio u pravu. Ponovo je, probuđena, na površinu izbila stara Katrina
Brat, za koju se Katrina - nova Katrina - nadala da je zauvek
zakopana.
„Izvinite.” Uzdahnuvši, lekar pogleda naviše ka njoj. „Poneo sam
se detinjasto, ali mi izgleda kao da je ovaj čovek dugo bio u mukama
a da niko ništa nije preduzeo. Reagovao sam emotivno i svu krivicu
svalio na vas i policiju. Žao mi je zbog toga.”
„U redu je”, reče Katrina. „Moje izvinjenje stiže odmah za vašim.
Ali možete li mi reći nešto o uzroku smrti?”
Odmahnuo je glavom. „Možda je ovo.” Pokazao je glavom krv na
belom zidu. „Ali dosad nisam video da je iko uspeo da se ubije tako
što je sam od sebe udario glavom o zid. Zato bi patolozi trebalo da
provere i ovo ovde.” Uperio je prstom u žutozelenu baru povraćke na
podu. „Čuo sam da je bio u bolovima.”
Katrina klimnu. „Postoji li još neka mogućnost?”
„Tja.” Lekar ustade. „Da ga je neko ubio.”
 Četrdeset prvo poglavlje

Četvrtak. Refleksi

Bilo je sedam sati uveče. Na celom Institutu za sudsku medicinu,

svetlo je gorelo samo u laboratoriji. Hari pogleda skalpel u Helgeovoj
ruci, a potom i očnu jabučicu u plitkoj laboratorijskoj posudi.
„Zar stvarno moraš...?”, počeo je.
„Da, moram da vidim šta je unutra.” Helge zaseče.
„Pa dobro”, tada će Hari. „Ispratili su je, pretpostavljam da je niko
od porodice više neće videti.”
„Hoće, otići će tamo i sutra.” Helge je stavio isečeno parče oka
pod mikroskop. „Ali pogrebnici su joj već ubacili jedno stakleno oko,
sad će i drugo. Da, da, vidi ovo.”
„Šta vidiš?”
„Evo. Paraziti gondii. Ili nešto što dosta liči na njih. Pogledaj.”
Hari se nagnuo i pogledao kroz mikroskop. Da li mu se učinilo ili je
osetio jedva primetan dašak mošusa?
Pitao je Helgea za to.
„Možda oko?”, rekao je. „Ako je tako, onda imaš baš razvijeno
čulo mirisa.”
„M-hm. Imam parosmiju, ne mogu da osetim miris leša. Ali
možda zato bolje osećam neke druge mirise, znaš već, kao slepi i
gluvi.”
„Stvarno misliš da je tako?”
„Ne mislim. Ali mislim da je počinilac mogao iskoristiti parazita da
eliminiše strah kod Susane i da izazove seksualnu privlačnost prema
njemu.”
„Auuu. Misliš, da napravi od sebe glavnog domaćina?”
„Da, zašto ’au’?”
„Zato što to nije daleko od teme mog doktorskog istraživanja. U
teoriji je tako nešto sasvim moguće, ali ako je uspeo u tome, onda bi
dobio Odil Ben, što mu dođe Nobelova nagrada za parazitologiju.”
„M-hm. Mislim da će umesto toga dobiti doživotnu.”
„Da, naravno, izvinjavam se.”
„I još nešto”, tada će Hari. „Miševe privuče miris mačke, dakle,
bilo koje mačke. Pa zašto onda ove žene nisu privlačili svi muškarci,
već samo taj jedan?”
„Dobro pitanje”, reče Helge. „Ključ je u mirisu, paraziti
usmeravaju inficirane jedino ka mirisu. Možda su te žene omirisale
neki predmet. Ili se on sam namazao nečim.”
„Kakav miris?”
„Najpouzdaniji put je miris iz creva, jer paraziti znaju da se tu
mogu razmnožavati.”
„Misliš, izmet?”
„Ne, izmet koristi da širi parazite. Ali da namami zaražene, može
iskoristiti sokove i enzime iz tankog creva, ili izlučevine iz žučne kese
ili pankreasa.”
„Kažeš, širi parazite izmetom?”
„Ako je sam napravio parazita, onda mu je verovatno on jedini
mogući domaćin, pa mora sam da se postara da se ciklus nastavi
kako paraziti ne bi izumrli.”
„A kako to radi?”
„Isto kao mačka. Pobrine se da voda koju žrtve popiju bude
zagađena njegovim izmetom.”
„Ili kokain koji ušmrknu”, dodade Hari.
„Da, ili bilo koja hrana ili piće. Parazitu treba vremena da dospe u
mozak žrtve i počne da manipuliše.”
„Koliko dugo?”
„Šta znam, ako je slično kao sa miševima, dva dana, možda tri ili
četiri. Ali suština je u tome što se ljudski imuni sistem po pravilu reši
parazita. To bude za dve nedelje do deset dana, tako da nema sve
vreme ovog sveta da održi životni ciklus parazita.”
 „Dakle, mora da sačeka dva dana, ali onda mora ubrzo da ih
ubije.”
„Da. I potom da pojede žrtvu.”
„Celu žrtvu?”
„Ne, dovoljni su oni delovi tela sa visokom koncentracijom
parazita koji su spremni za razmnožavanje. Dakle mozak...” Helge
naglo zaćuta i pogleda Harija kao da je tek tad shvatio. Progutao je
pljuvačku. „... ili oči.”
„Još samo jedno pitanje”, promuklo će Hari.
Helge samo klimnu.
„Kako to da paraziti ne utiču i na mozak svog glavnog
domaćina?”
„A, pa utiču.”
„Stvarno? Pa šta rade njemu?”
Helge slegnu ramenima. „Uglavnom isto. Odsustvo straha. A
pošto ovde imamo slučaj stalnog priliva parazita, imuni sistem nije u
stanju da ih se reši, pa postoji rizik od oslabljenih refleksa. I
šizofrenije.”
„Šizofrenije?”
„Da, neka novija istraživanja su pokazala da je i to moguće. Pod
uslovom da ne kontroliše populaciju parazita u svom organizmu.”
„Kako bi to radio?”
„Tja. Ne, stvarno ne znam.”
„Možda nekim sredstvom protiv parazita? Na primer,
Hilmanovim?”
Helge se zamišljeno zagledao preda se. „Ne znam za tog
proizvođača, ali bi u teoriji dozirana primena nekog sredstva protiv
parazita mogla omogućiti nekakvu ravnotežu.”
„M-hm. Dakle, i doza parazita je važna, zar ne?”
„O, da, ako nekome daš preveliku dozu sa visokom
koncentracijom parazita gondii, oni bi za samo nekoliko minuta
paralisali mozak i izazvali paralizu. Smrt bi nastupila za manje od sat
vremena.”
„Ali ne bi umro ako bi ušmrknuo zaraženi kokain?”
„Možda ne za sat vremena, ali uz dovoljno visoku koncentraciju,
to bi te ubilo za dan ili dva. Izvini...” Helge se javio na telefon koji je
zvonio. „Da, dobro.” Prekinuo je vezu. „Izvini, sad imam posla,
dovoze telo iz Pritvora i moram da obavim preliminarnu obdukciju.”
„Okej.” Hari je zakopčao sako. „Hvala ti na pomoći, umem sam
da izađem. Lepo sanjaj.”
Helge se umorno osmehnuo.
Na vratima laboratorije Hari je zastao, okrenuo se i vratio.
„Kakav to leš dovoze?”
„Ne znam, znam samo da je to onaj što su ga danas uhapsili na
Železničkom trgu.”
„Sranje”, tiho će Hari lupnuvši oprezno pesnicom o dovratak.
„Šta je bilo?”
„To je on.”
„Koji on?”
„Glavni domaćin.”

Sungmin Larsen je stajao za pultom u Pritvoru. Razgledao je kutiju

sa pokojnikovim stvarima. Ključevi im nisu bili preko potrebni, budući
da su u njegov stan već provalili i tamo obavili pretres. Sungmin
pogleda pozorišnu kartu. Da li je bio na istom izvođenju kao Helene?
Nije, na toj karti je pisao neki raniji datum. Ali možda je otišao prvo
sam u pozorište da izvidi situaciju, dok je planirao otmicu i ubistvo
Helene Red.
Zazvonio je telefon.
„Larsen.”
„Evo nas kod Bekstrema kući, ali tu je samo njegova žena. Kaže
da je mislila da je on na poslu.”
Sungminu je to bilo čudno. Ni u kancelariji niko nije znao gde je
Bekstrem. Advokat je bio ključni svedok budući da je on poslednji
video pritvorenika živog. Vremena je ponestajalo. Doduše, mediji
dotad nisu videli ništa naročito vanredno u akciji na Železničkom
trgu, pošto se i pre dešavalo da policija tamo hapsi dilere droge. Bilo
je pitanje minuta ili sati kada će neki novinar nanjušiti da je došlo do
smrtnog slučaja u Pritvoru, i svi će se ostrviti na njih.
„Grote”, doviknu Sungmin glavnom čuvaru koji je stajao
oslanjajući se o pult. „Kako je Bekstrem izgledao kada je izašao?”
„Drugačije”, nabusito će Grot.
 „Kako drugačije?”
Grot slegnu ramenima. „U međuvremenu je stavio masku preko
nosa i usta, možda mi je to bilo neobično. Ili je bio rastrojen zato što
je video zatvorenika u lošem stanju. Pogled mu je bio izbezumljen,
uopšte nije bio takav kad je stigao. Otkud znam - možda je neki
emotivac?”
„Možda.” Larsen je zurio u pozorišnu kartu prebirajući po mozgu
u potrazi za budilnikom koji mu je zvrndao negde u glavi.

Bilo je skoro devet sati uveče kada je Johan Kron ukucao broj stana i
pogledao u kamericu iznad ulaza. Posle nekoliko sekundi začuo se
dubok glas koji nije pripadao Markusu Redu. „Ko si ti?”
„Johan Kron. Vozio sam se jutros sa vama.”
„E, jeste. Uđite.”
Kron se popeo liftom, a jedan od dvojice debelovratih ga je pustio
u stan. Red je delovao razdražljivo, šećkao se levo-desno po
dnevnoj sobi poput onih ofucanih, starih lavova koje je Kron kao
dečak video u kopenhaškom zoološkom vrtu.
Redova raskopčana bela košulja imala je na pazusima velike
krugove od znoja.
„Imam dobre vesti”, poče Kron. Videvši kako se njegov klijent
ozario, jetko je dodao: „Vesti, a ne prašak.”
Ugledavši ljutiti plamen u Redovim očima, požurio je da ugasi
požar: „Uhapsili su osumnjičenog za ubistva.”
„Stvarno?” Red trepnu s nevericom. Zatim prasnu u smeh. „Pa ko
je to?”
„Zove se Kevin Selmer.” Kron zapazi da to ime Redu ne zvuči
poznato. „Hari kaže da ti je prodavao kokain.”
Kron je očekivao da će Red odmah poricati da mu je bilo ko
prodavao kokain, ali je umesto toga izgledao kao da pokušava da se
seti tog imena.
„Bio je ovde na žurci”, dodade Kron.
„A! Nikad mi nije rekao ime, već je tražio da ga zovem K, mislio
sam K kao... pa, možeš da pretpostaviš.”
„Mogu.”
„Znači, K ih je sve ubio? Neverovatno. Mora da je lud.”
 „Mislim da je verovatno to posredi, da.”
Red je zurio u terasu na krovu zgrade. Pored vrata od požarnih
stepenica, jedan sused je pušio oslonjen na zid. „Trebalo bi da
kupim njegov stan. A i ona druga dva”, tada će Red. „Ne podnosim
to što sad stoji tamo kao da poseduje...” Nije dovršio rečenicu. „Ali
sad bar mogu napolje iz ovog pritvora.”
„Da.”
„U redu, onda znam kuda ću sad.” Red pođe u spavaću sobu, a
Kron ga je pratio.
„Nećeš valjda u provod, Markuse?”
„Što da ne?” Zaobišavši veliki bračni krevet, Red otvori ugradni
orman.
„Zato što ti je žena ubijena pre samo nekoliko dana. Ljudi će
reagovati.”
„Grešiš”, odvrati Red prebirajući po odelima. „Shvatiće da slavim
to što su uhvatili njenog ubicu. E, ovo nisam dugo nosio.” Izvukao je
teget sako sa dva reda zlatnih dugmića i obukao ga. Opipao je
džepove i otud izvukao nešto što je bacio na krevet. „Au, baš ga
dugo nisam nosio”, dodao je kroz smeh.
Kron vide da je to crna maska za gornji deo lica u obliku leptira.
Red je zakopčavao sako pred ogledalom sa zlatnim ramom.
„Johane, jesi li siguran da nećeš sa mnom u provod?”
„Sasvim siguran.”
„Možda bi trebalo da povedem telohranitelje. Do kada smo ih
angažovali?”
„Ne smeju da piju na dužnosti.”
„U pravu si, bili bi mi užasno dosadni.” Red pređe u dnevnu sobu.
Uzviknuo je nasmejano: „Momci, jeste li čuli? Voljno!”
Kron i Red su zajedno sišli liftom u prizemlje.
„Zovi Hulea”, tada će Red. „On voli da popije. Reci mu da ću
zaredati po barovima u Ulici kraljice Eufemije, krećem sa istoka. I ja
častim. Taman i da mu čestitam.”
Kron klimnu, po ko zna koji put se zapitavši da li bi izabrao da
postane advokat i da je znao koliko će vremena morati da provede
sa ljudima koje ne može da smisli.
„Creatures.”49
„Hi. Is it Ben?”50
„Yeah, who is this?”51
„Harry. The tall, blonde...”52
„Hi, Harry, long time. What’s up?”53
Hari pogleda sa Ekeberga na grad koji se pružao pod njim kao
izvrnuti zvezdani svod.
„Zovem zbog Lusil. Sad sam u Norveškoj i ne mogu da je
dobijem telefonom. Jesi li je ti viđao?”
„Nisam... pa, jedno mesec dana?”
„M-hm. Kao što znaš, ona živi sama, plašim se da joj se nije
nešto desilo.”
„Dobro?”
„Ako bih ti dao adresu na Dohini drajvu, da li bi mi učinio da je
obiđeš? Ako je nema tamo, možda bi trebalo da obavestiš policiju.”
Usledila je pauza.
„Okej, Hari, evo pišem.”
Pošto su završili razgovor, Hari priđe mercedesu parkiranom iza
starih nemačkih bunkera. Seo je na haubu pored Ejstejna, zapalio
cigaretu i nastavili su razgovor tamo gde su stali uz muziku koja je
treštala kroz otvorena vrata automobila. Pričali su o ostalima i tome
šta je bilo s njima, o devojkama koje nikad nisu smuvali, o snovima
koji se nisu raspršili, već su izbledeli kao nedovršena pesma ili
predugačak i nepoentiran vic. O životu koji su izabrali ili životu koji je
izabrao njih, što se svodilo na isto pošto je - kako je Ejstejn to sročio
- čovek jedino mogao da odigra onu ruku koja mu je podeljena.
„Toplo je”, primeti Ejstejn pošto su neko vreme poćutali.
„Stari motori najbolje greju”, reče Hari potapšavši haubu.
„Mislio sam, napolju je toplo. Očekivao sam da je gotovo s tim, ali
su se topli dani vratili. A sutra će ovaj da potamni od krvi.” Uperio je
prstom u bledi, pun mesec.
Hariju je zazvonio telefon. Javio se. „Reci.”
„Dakle, istina je”, reče Sungmin. „Stvarno se tako javljaš na
telefon.”
„Video sam da me ti zoveš, pa nisam hteo da izneverim
očekivanja”, odvrati Hari. „Šta se dešava?”
 „Evo me na Sudskoj. Da budem iskren, nisam baš siguran da
znam šta se dešava.”
„Kako to? Jesu li vas novinari zajahali zbog smrti hapšenika?”
„Nisu još, malo smo odložili saopštenje. Dok ne završimo
identifikaciju.”
„Misliš, ne znate da li mu je Kevin Selmer pravo ime? Ejstejn je
ovde sa mnom, on ga je krstio Al.”
„Ne, nego da li je čovek kog smo pronašli u ćeliji broj četrnaest
isti onaj kog smo priveli.”
Hari pritisnu telefon na uvo. „Kako to misliš, Larsene?”
„Njegov advokat je nestao. Bio je sam u ćeliji sa Kevinom
Selmerom. Pet minuta po dolasku, advokat je opet izašao. Ako je to
bio on. Čovek koji je izašao iz Pritvora nosio je masku preko lica i
advokatovu odeću, ali je glavnom čuvaru ta osoba izgledala
drugačije.”
„Misliš li da je Selmer... ?”
„Ne znam šta da mislim”, prekide ga Sungmin. „Ali da, postoji
mogućnost da je Selmer pobegao iz zatvora. Da je ubio Bekstrema,
unakazio mu lice i obukao njegovu odeću i samo išetao napolje. Da
je ovo telo ovde Bekstrem, a ne Al. Mislim, Selmer. Lice je sasvim
unakaženo, a ne uspevamo da nađemo nikoga od rodbine ili bliskih
poznanika ko bi ga mogao identifikovati. Povrh svega, Bekstrem kao
da je u zemlju propao.”
„M-hm. Sve mi to zvuči neverovatno, Larsene. Poznajem Daga
Bekstrema. Jesi li znao da ga zovu ’Sudnji Dag’?”
„Ovaj, ne?”
„Bekstrem je poznati emotivac. Ako ga neki slučaj potrese, on
ode da se opija i tad postane Sudnji Dag koji sudi svemu živome. To
može potrajati i danima. Sigurno se i sada desilo nešto slično.”
„Dobro, nadajmo se da je tako. Uskoro ćemo saznati, pošto je
Bekstremova žena krenula ovamo. Samo sam hteo da te izvestim.”
„Okej, hvala ti.”
Hari prekide vezu. Ćutke su slušali kako iz kola Rufus Vejnrajt
peva Hallelujah.
„Mislim da sam možda potcenio Lenarda Koena”, tada će Ejstejn.
„A precenio Boba Dilana.”
„Šta da se radi. Gasi pljugu, krećemo.”
 „Šta je bilo?” Ejstejn skoči sa haube.
„Ako je Sungmin u pravu, Markus Red može biti u smrtnoj
opasnosti.” Hari uskoči na suvozačko sedište. „Ono kad si ti pišao u
žbunju, zvao me je Kron. Red je otišao u izlazak i zvao me je da mu
pravim društvo. Odbio sam, ali možda bi trebalo da ga potražimo. U
Kraljice Eufemije.”
Ejstejn okrenu ključ u bravi. „Hari, reci mi step on it, kad te
molim!”54
„Step on it”, reče Hari.

Markus Red se zateturao i pogledao čašu na stolu ispred sebe.

U njoj je bilo alkohola, u to je bio siguran, ali nije bio siguran čega
još ima. Boje su svakako bile lepe. I napitka u čaši i tog bara. Kojem
nije zapamtio ime. Drugi gosti su bili mlađi od njega, neki su ga
posmatrali iz prikrajka, dok su drugi neprikriveno buljili. Valjda su
znali ko je on. Tačnije, znali su kako se on zove. Viđali su njegovo
lice po medijima, naročito proteklih nedelja. I verovatno su već doneli
neko mišljenje o njemu. Pogrešio je što je izabrao baš tu ulicu za
izlazak, dovoljno je pogledati i samo pretenciozno ime tog
skorojevićkog pokušaja da Oslo dobije aveniju: Ulica kraljice
Eufemije. Femi, bokte, potpuno gej ulica. Trebalo je da ode na neko
od svojih starih mesta, na kojima ljudi oduševljeno prihvate kad
kapitalista plati turu za celu kafanu. U prethodna dva bara su samo
blenuli u njega kao da je skinuo gaće. U jednom od njih ga je šanker
čak zamolio da sedne. Kao da im ne treba promet. Za godinu dana
su bankrot, samo čekaj. Preživljavaju samo stari trkači, oni koji znaju
pravila igre. A on - Markus Red - poznavao je sva pravila.
Počeo je da pada ka stolu, njegove tamne šiške su posegnule ka
čaši. Uspravio se u poslednji čas. Gusta kosa. Prava kosa koja ne
mora da se farba svake druge nedelje. Molim lepo!
Morao je da se uhvati za nešto, pa se uhvatio za čašu. Na putu u
taj bar iz prethodna dva, morao je da pređe ulicu - pardon, aveniju - i
začuo je otegnuto čangrljanje tramvajskog zvona. Reagovao je
neobično sporo, kao da mu je čitavo telo utonulo u blato. Ono što je
popio u prvom baru moralo je biti jako, pošto mu nije samo usporilo
reflekse, već mu je ulilo neku čudnu hrabrost. Tramvaj mu je prošao
tik iza leđa, osetio je potisak vazduha, ali mu se puls uopšte nije
ubrzao. Kako će samo sad da živi! Sad mu se činio beskrajno dalek
trenutak kada je od Krona u pritvoru tražio kravatu. Ne da bi se
doterao, već da bi se obesio. Kron mu je rekao da nije dozvoljeno
bilo šta davati. Budala.
Red se obazreo po lokalu.
Sve su to budale. Otac ga je tako učio, utuvio mu to batinama u
glavu. Osim onih koji se prezivaju Red, svi su budale. Niko ne čuva
gol, treba samo svaki put da uteraš loptu u njega. I moraš to uvek da
radiš, ne smeš da ih sažaljevaš, ne smeš misliti da imaš dovoljno,
samo teraš dalje. Uvećavaš bogatstvo, uvećavaš prednost, uzimaš
sve što ti se nudi i nešto preko toga. Jebiga, Markus možda nije bio
najbolji đak u porodici, ali je, za razliku od drugih, uvek slušao oca.
Zar nije onda imao pravo da se povremeno opusti? Izvuče koju lajnu,
šljepne dečaka po čvrstoj guzi? Pa šta i ako su bili malo mlađi nego
što zakon to propisuje? U nekim zemljama i kulturama to se cenilo,
znali su da dečacima to neće škoditi, da će odrasti i nastaviti da žive,
postati uzorni, valjani građani. Neće postati plačipičke ili pederi,
nema ničeg zaraznog niti opasnog u tome da primiš kurac odraslog
muškarca u mladosti, tako imaš vremena da se izvučeš. Kad je
Markus bio u trećem razredu, otac je upao u njegovu sobu i zatekao
ga kako se sa drugom iz komšiluka igra mame i tate u krevetu.
Jebote, koliko je mrzeo tog čoveka. Jebote, koliko ga se plašio. I
jebote, koliko ga je voleo. Jedna pohvala iz usta Ota Reda bila je
dovoljna da se Markus oseti kao da gospodari celim svetom, kao da
je nepobediv.
„Tu li si, Rede?”
Markus podiže pogled. Pored njegovog stola stajao je čovek sa
radničkim kačketom i maskom preko nosa i usta. Redu je on
izgledao poznato. I njegov glas mu se učinio poznatim. Ali Markus je
bio previše pijan i sve mu je bežalo.
„Imaš li koke?”, upita ga Markus nehotice, istog se časa zapitavši
otkud mu to. Verovatno je samo krizirao.
„Nećeš dobiti koku”, reče taj čovek sedajući za sto. „Ne bi trebalo
ni da piješ po barovima.”
„Zašto?”
 „Trebalo bi da sediš kod kuće i oplakuješ svoju lepu ženu. I
Susane i Bertine. A sad je još neko stradao. A ti si došao ovamo da
se zezaš. Sram te bilo.”
Red se pokunjio. Nije se postideo zbog devojaka, ali reči „sram te
bilo” su ga pogodile u živac. Bio je to odjek iz detinjstva, muškarac
koji mu stoji nad glavom i grdi ga.
„Ko si ti?”, upita Red zaplićući jezikom.
„Zar ne vidiš? Došao sam pravo iz Pritvora. Železnički trg. Kevin
Selmer. Zvuči li poznato?”
„Zar bi trebalo?”
„Da.” Čovek tad skide masku. „Da li me sad prepoznaješ?”
„Ličiš mi na tamu”, promrsi Markus. „Na tatu.” Donekle je slutio
da bi trebalo da se uplaši. Ali nije.
„Smrt”, reče čovek.
Možda usled one sporosti i odsustva straha, tek Markus nije
podigao ruku da se zaštiti kada je video da ovaj drugi podiže svoju.
A možda je to bila i stvar navike kod dečaka naučenog da otac ima
pravo da udari. Čovek je držao nešto u ruci. Nekakav... čekić?

Hari je ušao u bar koji se - sudeći po onome što je pisalo crvenim

neonskim slovima iznad vrata - zvao naprosto Bar. Bio je to treći
lokal u koji je ušao i bio je slika i prilika prethodnih: uglačan,
verovatno besprekorno dizajniran i nesumnjivo skup. Šetao je
pogledom i ubrzo za jednim stolom ugledao Reda. Ispred njega je,
leđima okrenut Hariju, stajao čovek sa kačketom koji je bio podigao
ruku. U njoj je držao neki predmet. Kad je Hari shvatio šta je to,
odmah je znao i šta će uslediti, ali je zakasnio da to spreči.

Sungmin i Helge su stajali pored žene koja je posmatrala leš.

Imala je sigurno preko šezdeset godina, sa hipi frizurom, odećom
i šminkom - Sungmin je pretpostavio da je jedna od onih žena koje
se pojavljuju na muzičkim festivalima kad na akustičnoj gitari
nastupaju zvezde iz sedamdesetih. Plakala je već na vratima
Instituta za sudsku medicinu i Helge joj je dao ubrus kojim je obrisala
suze i razlivenu šminku.
 Pošto je Helge očistio lice od sve one skorele krvi, Sungmin je
uvideo da telo i nije onako unakaženo kao što je mislio.
„Nemojte žuriti, gospođo Bekstrem”, reče Helge. „Mi se možemo
skloniti ako želite.”
„Ne treba, hvala”, šmrknula je. „Sigurna sam.”

Žamor u Baru je istog trena utihnuo i gosti se okrenuše u pravcu

zvuka. Bio je to tako glasan prasak da je zvučao kao pucanj iz
pištolja. Svi su kao u šoku piljili u muškarca sa kačketom koji je
stajao, neki su shvatili da je drugi za stolom milijarder i muž one što
je pronađena mrtva na Snareji. Usred tog tajca, jasno su i glasno čuli
glas čoveka sa čekićem:
„Rekao sam, smrt! Osuđujem te na smrt, Markuse Rede!” Usledio
je još jedan prasak.
Onda su gosti videli kako njihovom stolu prilazi visok muškarac u
odelu. Kada je čovek sa kačketom i treći put podigao ruku, visoki je
istrgnuo čekić iz nje.

„Sigurna sam da nije on”, reče gospođa Bekstrem kroz suze. „Hvala
bogu, nije Dag. Ali i dalje ne znam gde je on. Izbezumim se svaki put
kad tako nestane.”
„De, de.” Sungmin se pitao da li da joj spusti ruku na rame.
„Pronaći ćemo ga. I nama je laknulo što to nije vaš muž. Žao mi je,
gospođo Bekstrem, što ste morali da prolazite kroz ovo, ali smo
morali da budemo sigurni.”
Ćutke je klimnula.

„Sudnji Dag, sad je bilo dosta.”

Hari gurnu Bekstrema da opet sedne u stolicu, a sudijski čekić je
stavio u svoj džep. Dvojica pijanih muškaraca, Red i Bekstrem, tupo
su se zgledali, kao da su se obojica upravo probudili i ne znaju šta
se desilo. Na staklenoj površini stola pojavila se velika pukotina.
Hari sede s njima. „Bekstreme, razumem da si imao težak dan,
ali trebalo bi da se javiš supruzi. Zvali su je na Sudsku medicinu da
vidi da li je leš Kevina Selmera zapravo tvoj.”
 Advokat pogleda Harija. „Nisi ga ti video”, prošaputao je. „Nije
mogao da podnese te bolove. Rekao im je da ga bole stomak i
glava, ali mu je lekar samo dao nešto protiv bolova, a pošto to nije
pomoglo, počeo je da udara glavom o zid ne bi li se onesvestio.
Toliko ga je bolelo.”
„To ne znamo”, reče Hari.
„Znamo”, reče Bekstrem, a oči su mu zasuzile. „Znamo, jer smo
to viđali i ranije. Ali neke kao što je ovaj ovde...” Uperio je drhtavim
prstom u Reda, kojem je brada bila pala na grudi. „Njih baš zabole
za sve drugo, samo im je bitno da se bogate i na tom putu
iskorišćavaju i gaze sve pripadnike društva koji su slabiji od njih, one
koji nisu dobili srebrnu kašiku koju bogati sisaju. Ali doći će dan kada
će se sunce pomračiti, veliki i strašni...”
„Sudnji dan, Sudnji Dag?”
Bekstrem ozlojeđeno pogleda Harija, a glava mu se jedva držala
uspravno među ramenima.
„Izvini”, reče Hari spustivši mu ruku na rame. „Pričaćemo o tome
neki drugi put, Bekstreme. Mislim da bi sad trebalo da se javiš ženi.”
Dag Bekstrem zausti da kaže nešto, pa opet zatvori usta.
Klimnuo je, izvadio telefon, ustao i otišao.
„Lepo si to rešio, Hari.” Red je zaplitao jezikom i umalo je
promašio sto kada je pokušao da se osloni laktovima o njega. „Mogu
li da te častim pićem?”
„Ne, hvala.”
„Stvarno? Ni za rešen slučaj i sve to? Skoro sve...” Red mahnu
konobaru da mu donese još jedno piće, ali ga je ovaj ignorisao.
„Kako to misliš, skoro sve?”
„Kako?” Red se nasmejao. „Dobro pitanje.”
„Reci mi.”
„Ili - šta?” Red je isplazio vrh jezika, smeškao se, a glas mu je bio
tek promukli šapat. „Ili ćeš me opet pridaviti?”
„Neću”, reče Hari.
„Nećeš?”
„Mogu da te zadavim ako mi budeš rekao.”
Red se nasmejao. „Konačno neko ko me razume. Samo imam
jedno priznanje, sad pošto je stvar rasvetljena. Slagao sam kad sam
rekao da sam imao seks sa Susane onog istog dana kad je ubijena.
Uopšte je nisam video.”
„Nisi?”
„Nisam. Samo sam hteo da ponudim policiji uverljivo objašnjenje
kako je moja pljuvačka dospela na njeno telo. To je bilo ono što su
oni hteli da čuju, a i mene bi izvuklo iz sosa. Linija manjeg otpora,
moglo bi se reći.”
„M-hm.”
„Može li to da ostane među nama?”
„Zašto? Istraga je završena. Ne želiš valjda da se misli da si
jebao sa strane dok si bio u braku?”
„A, to.” Red se osmehnuo. „To nije tako strašno, treba povesti
računa o... nekim drugim glasinama.”
„Je li tako?”
Red je vrteo praznu čašu u ruci. „Vidi, Hari, kad je moj otac umro,
bilo mi je strašno teško, ali mi je i laknulo. Možeš li to razumeti?
Kakvo je olakšanje kad se rešiš nekog kog ni po koju cenu nisi hteo
da razočaraš. A znao si da će kad-tad doći dan kada ćeš morati da
ga razočaraš, kada će saznati ko si ti zapravo. I nadaš se da će te
spasti gong. A to se i desilo.”
„Jesi li ga se plašio?”
„Jesam”, reče Red. „Plašio sam ga se. A valjda sam ga i voleo.
Ali više od svega...” Prislonio je praznu čašu na čelo. „Želeo sam da
on mene voli. Znaš, drage volje bih ga pustio da me ubije, kad bih
samo znao da me voli.”
 Četrdeset drugo poglavlje

Petak

Teri Voge trepnu nekoliko puta. Loše je spavao. I bio je loše

raspoložen. Uostalom, ko još voli konferencije za štampu u devet
ujutru. Međutim, činilo mu se da su svi drugi novinari u medijskoj sali
neprimereno razdragani. Čak i Mona Do - pored koje su oba sedišta
bila zauzeta kad je on stigao - izgledala je budno i uzbuđeno.
Uzaludno je pokušavao da uhvati njen pogled. Ni ostali ga nisu
udostojili pažnje kada je ušao u salu. Nije očekivao ovacije, ali,
majku mu, valjda zaslužiš bar trunku poštovanja kad usred noći odeš
sam u šumu i rizikuješ da se nađeš licem u lice sa serijskim ubicom.
I živ se vratiš sa fotkama koje su sad prodate i obilaze čitav svet.
Bilo je to kratko ali slatko. Nedostajao mu je taj ekskluzivni intervju
da zapečati pobedu, ali on mu je istrgnut iz ruke u poslednjem
trenutku. Stoga da, imao je više razloga od drugih da tog jutra bude
namrgođen. Osim toga, prethodne večeri mu je Dagnija javila kako
ipak ne može doći za vikend. Kada mu je rekla da ne može - premda
je podozrevao da bi mogla - njemu je utoliko hitnije postalo da dođe,
pa ju je nagovarao, što je dovelo do svađe.
„Kevin Selmer”, reče Katrina Brat na bini. „Odlučili smo da
saopštimo ime osumnjičenog zato što on više nije živ, zato što je
posreći težak zločin i zato što javnost treba da zna da su neka druga
lica koja smo uzimali u razmatranje sada oslobođena sumnje.”
Teri Voge pogleda kako ostali štreberi beleže. Kevin Selmer.
Prebirao je po sećanju. Kod kuće je imao spisak svih vlasnika
automobila, ali mu na prvi pogled to ime nije zvučalo poznato. Ipak,
njegovo pamćenje nije bilo kao nekad, kada je bio u stanju da pobroji
sve bitne bendove i njihove članove, albume i godine izdanja od
1960. pa do... tja, do 2000?
„Dajem reč Helgeu Forfangu sa Instituta za sudsku medicinu”,
reče portparol Keđerski.
Teri Voge se štrecnuo. Šta mu je bilo tako čudno? Možda samo
to što Sudska medicina po pravilu ne šalje nikog na konferencije za
štampu, već samo izveštaje koje neko drugi pročita. Čudno mu je
bilo i ono o čemu je Forfang sad izlagao, kako je najmanje jedna
žrtva bila inficirana mutiranim ili genetski izmenjenim parazitom kojim
ju je, po svemu sudeći, počinilac namerno inficirao. Kao i da je sam
ubica bio inficiran.
„Obdukcija izvršena na Kevinu Selmeru pokazala je visoku
koncentraciju parazita Toxoplasma gondii u njegovom telu, tako
visoku da sa priličnom sigurnošću možemo tvrditi da je njegovu smrt
prouzrokovao parazit, a ne samonanesene povrede glave i lica. U
domenu nagađanja, izgleda da je Kevin Selmer bio glavni domaćin
tom parazitu koji je jedno vreme uspevao da kontroliše populaciju,
možda uz korišćenje nekog sredstva protiv parazita, ali o tome ne
znamo ništa pouzdano.”
Kada je došao red na novinare da postavljaju pitanja, Teri Voge je
ustao i otišao. Saznao je sve što mu je bilo potrebno. Više nije bio
začuđen, ali je morao nešto da proveri kod kuće.

Sungmin je prošao kroz kantinu i izašao na terasu. Oduvek je

zavideo zaposlenima u Domu policije na tom pogledu sa vrha
staklene palate. Naročito po takvom danu, kada se Oslo kupa u
sunčevim zracima, a temperature su opet prihvatljive. Prišao je
Katrini i Hariju, koji su stajali pored ograde sa cigaretom u ruci.
„Nisam znao da pušiš”, reče Sungmin Katrini osmehnuvši se.
„Pa i ne pušim.” Osmehnula mu se u odgovor. „Ogrebala sam se
o Harija da proslavim.”
„Hari, loše utičeš na omladinu.”
„Aha.” Hari mu pruži paklicu kamela.
 Sungmin je oklevao. „Zašto da ne?”, reče naposletku i uze jednu
cigaretu koju mu je Hari pripalio.
„Kako ćeš ti da proslaviš?”, upita Katrina.
„Šta znam”, poče Sungmin. „Romantičnom večerom. A ti?”
„I ja. Arne mi je javio da dođem gore do restorana na
Frognerseteru. Sprema nekakvo iznenađenje.”
„Restoran na obodu šume s pogledom sa vrha brda. Zvuči
romantično.”
„Sigurna sam da je tako.” Katrina je kao opčinjena posmatrala
kako joj izlazi dim iz nosa. „Ali ne volim iznenađenja. A ti, Hari, hoćeš
li slaviti?”
„Trebalo je. Aleksandra me je pozvala na krov Sudske medicine.
Ona i Helge su smislili da piju vino i gledaju pomračenje.”
„A, da, krvavi mesec”, reče Sungmin. „Izgleda da će se lepo
videti večeras.”
„Ali?”, upita Katrina.
„Ali videćemo”, odvrati Hari. „Loše vesti, zvala me je Stoleova
žena. On je baš loše i tražio je da dođem. Biću tamo dokle god on
bude mogao.”
„Uh.”
„Da.” Hari jako uvuče dim.
Neko vreme su poćutali.
„Jeste li čuli da nas je čak i ministar pravde danas pohvalio?”,
kiselo će Katrina.
Njih dvojica klimnuše.
„Samo još nešto pre nego što odem”, poče Hari. „Red mi je sinoć
rekao da nije bio sa Susane na dan njene smrti. I verujem mu.”
„I ja”, reče Sungmin, koji je držao cigaretu u šaci na ženstven
način, kakav je inače uspešno izbegavao.
„Zašto?”, upita Katrina.
„Zato što očigledno više voli muškarce od žena”, reče Sungmin.
„Pretpostavljam da je i sa Helene imao onoliko seksualnih odnosa
koliko je morao.”
„M-hm. Dakle, verujemo mu. Pa kako je onda Redova pljuvačka
završila na Susaninoj dojci?”
„Dobro pitanje”, reče Katrina. „I meni je bila malo čudna ta
Redova priča kako su imali odnose ranije tog dana, pa otud
pljuvačka.”
„Kako to misliš?”
„Šta mislite da ću uraditi pre nego što večeras odem da se
nađem s Arneom? I šta radim pred svaki sastanak, čak i kad se ne
mogu nadati seksu?”
„Istuširaćeš se”, reče Sungmin.
„Tako je. Bilo mi je čudno to što se Susane nije istuširala pre
nego što je otišla metroom u Skulerud. Naročito ako je imala i
seksualne odnose tog dana.”
„Zato ponavljam pitanje”, tada će Hari. „Kad je i kako ta pljuvačka
dospela tu?”
„Ovaj... pošto je bila ubijena?”, predloži Sungmin.
„Postoji ta teoretska mogućnost”, reče Hari. „Ali je malo
verovatno. Imajte u vidu koliko su ta tri ubistva valjano i detaljno
isplanirana. Mislim da je počinilac podmetnuo Redovu pljuvačku
kako bi naveo policiju na pogrešan trag.”
„Nije nemoguće”, reče Sungmin.
„Meni zvuči ubedljivo”, složila se Katrina.
„Ali, naravno, odgovor nikad nećemo dobiti”, reče Hari.
„Ne, nećemo uspeti da odgovorimo na sva pitanja”, reče Katrina.
Postajali su još malo, žmureći ka suncu, znajući da je to poslednji
topao dan koji će im ta godina podariti.

Bližilo se vreme za zatvaranje. Jonatan je stajao pored kaveza za

zečeve. I tada je, tobož neobavezno, iznebuha pitao Tan ima li
planove za vikend.
Da je Tan nešto slutila, spremno bi odgovorila da ima. Ali bila je
zatečena, pa je rekla istinu. Da nema planova.
„Lepo”, rekao je. „Pošto sam hteo da te vodim na jedno mesto.”
„Na jedno mesto?”
„Na jedno mesto, da ti nešto pokažem. Ali to je tajna, ne smeš
nikome da kažeš. Važi?”
„Ovaj...”
„Doći ću po tebe.”
Tan oseti nalet panike. Nije htela nikud da ide, naročito ne sa
Jonatanom. Doduše, činilo se da ga je prošla ljutnja zbog njene
šetnje s policajcem i psom. Prethodnog dana joj je čak doneo veliku
šolju kafe, to se nikad ranije nije desilo. Ipak, i dalje je zazirala od
njega. Bilo joj je teško da ga pročita, a sebe je smatrala umešnom u
tome.
Ali sada je bila saterana u ćošak. Mogla je, naravno, da kaže
kako se naknadno setila da ima neki dogovor, ali ne bi joj poverovao,
Tan uopšte ne ume da laže. Uostalom, Jonatan je gazda, a taj posao
joj je preko potreban. Ne po svaku cenu, ali nešto se mora istrpeti.
Progutala je pljuvačku.
„Šta to hoćeš da mi pokažeš?”
„Svideće ti se”, rekao je. Da li se već naljutio zbog toga što nije
odmah prihvatila?
„Šta?”
„Biće to iznenađenje. Može li u devet?”
Morala je da donese odluku. Pogledala ga je, tog čudnog,
zatvorenog čoveka kog se, izgleda, i plašila. Pokušala je da pronađe
odgovor u njegovom pogledu. I spazila nešto što nikad dotad nije
videla. Sitnica, samo pokušaj smeška koji je brzo nestao, kao da se
iza te stroge fasade krije nervoza. Da li se plašio da će Tan odbiti?
Možda je zbog toga odjednom shvatila da ga se više ne plaši toliko.
„Dobro”, rekla je. „U devet.”
Izgledalo je kao da je tad Jonatan povratio samokontrolu. Ali se
osmehnuo. Da, osmehnuo se kako nije pamtila da se ikad
osmehnuo. Bio je to lep osmeh.
No u povratku kući ju je ponovo obuzela sumnja. Nije bila sigurna
koliko je bilo mudro to što je prihvatila. Bunila ju je još jedna stvar, a
možda to nije bilo ništa čudno. Rekao je da će doći po nju, ali je nije
pitao za adresu, a ona se nije sećala da mu je nekad rekla gde živi.
 Četrdeset treće poglavlje

Petak. Alibi

Sungmin je izašao ispod tuša kada je video da mu zvoni telefon koji

se punio pored kreveta.
„Da?”
„Dobar dan, Larsene. Ovde Mona Do, VG.”
„Dobro veče.”
„Auh, zar je već veće? Izvinjavam se ako ste već završili sa
radnom nedeljom, trebaju mi samo kratke izjave istražitelja koji su
bili angažovani u istrazi. Neki utisci, kakav je osećaj sad kad je slučaj
konačno rasvetljen? Hoću reći, sigurno je veliko olakšanje za vas i
za Centralu Kriminalističke policije, koji ste angažovani još od
nestanka Susane Andersen 30. avgusta.”
„Cenim vaš rad, Mona Do, i zato ću vam dati kratak odgovor na
pitanja.”
„Mnogo vam hvala! Prvo se odnosi na...”
„Mislim, na ona pitanja koja ste već postavili. Da, meni je veče,
radni dan se završio. Ne, ne mogu vam dati izjavu, to morate videti
sa Katrinom Brat ili sa glavnim inspektorom Uleom Vinterom. I ne,
Centrala Kriminalističke policije se nije priključila istrazi od samog
početka, to jest odmah po nestanku Susane Andersen, ovaj...”
„Tridesetog avgusta”, ponovi Mona Do.
„Hvala. Tad se još nismo spojili, to se desilo tek kada su nestala
dva lica i kad je postalo jasno da je reč o ubistvima.”
 „Izvinjavam se još jednom, Larsene. Znam da sam navalentna,
ali šta ću kad mi je takav posao. Mogu li da dobijem samo jednu
izjavu i saglasnost da objavimo vašu fotografiju?”
Sungmin Larsen uzdahnu. Slutio je šta njoj treba. Različitost.
Fotografija policajca koji nije etnički Norvežanin heteroseksualnog
opredeljenja star pedeset godina. Popunjavao je tu bar tri rubrike.
Zalagao se i Sungmin za afirmaciju različitosti u medijima, ali je znao
da ta vrata ne treba odškrinuti, da se ne bi očas posla obreo na
kauču u televizijskom studiju i odgovarao na pitanje voditelja kako je
to biti gej muškarac u policiji. Što bi takođe bilo lepo da neko ispriča.
Samo to ne mora biti on.
Učtivo je odbio, a Mona Do mu je rekla da razume i još jednom
se izvinila. Fina žena.
Pošto su završili razgovor, ostao je da zuri preda se. Stresao se.
Bio je go, ali se nije stresao od hladnoće. Onaj budilnik u glavi, koji je
zazvonio u Pritvoru, sada se ponovo oglasio. Nisu ga bile pokrenule
Grofove reči da je Bekstrem izgledao drugačije kada je izašao
odatle, već nešto drugo. Nešto sasvim drugo i sasvim konkretno.

Teri Voge je piljio u ekran računara. Još jednom je proveravao spisak

imena.
Mogla je to biti slučajnost. Oslo je, u krajnjoj liniji, mali grad.
Protekle sate proveo je dvoumeći se šta da uradi, da li da ode u
policiju ili da sprovede prvobitni plan u delo. Čak se pitao i da li da
uputi Monu Do u svoj naum i - ako bi se ispostavilo da je u pravu i
njih dvoje ubodu premiju - objavi intervju u najtiražnijem listu u
zemlji. Zajednička pustolovina, ima li šta bolje? Ali ne, Mona je
uzorna građanka, navaljivala bi da zovu policiju, u to je Voge bio
siguran. Pogledao je telefon u koji je već bio ukucao broj, još je
samo preostalo da pozove. Dovršio je raspravu sam sa sobom.
Prevagnuo je argument da je to ipak mogla biti slučajnost. Nije imao
nikakve dokaze za policiju, a u tom slučaju je valjda imao pravo da
sam traga za njima. Pa šta ga je onda sprečavalo? Strah? Teri Voge
se tiho nasmejao. Naravno da je strah. Pritisnuo je kažiprstom
zelenu slušalicu.
 Čuo je samo vlastito ubrzano disanje i signal da zvoni. Načas se
ponadao da mu se niko neće javiti. Ili, ako se bude javio, da to neće
biti on.
„Da?”
Razočaranje i olakšanje. Ali prvenstveno razočaranje. To nije bio
on, to nije bio onaj glas s kojim je dotad dvaput razgovarao. Teri
Voge udahnu. Unapred je odlučio da će svejedno sprovesti plan u
delo kako se posle ne bi kajao.
„Ovde Teri Voge”, rekao je trudeći se da suzbije podrhtavanje
glasnih žica. „Već smo se čuli. Ali pre nego što mi prekineš vezu,
znaj da neću zvati policiju. Zasad. I ne nameravam, ako pristaneš da
razgovaramo.”
Na drugoj strani veze ništa se nije čulo. Šta je to značilo? Da li se
dotični pitao koji ga to luđak zove, da li ga neki drugar zeza preko
telefona? A onda se, tiho i otegnuto, začuo jedan drugi glas.
„Kako si otkrio, Voge?”
Bio je to on, bio je to isti onaj duboki, promukli glas koji je Vogea
zvao sa prikrivenog broja koji verovatno nigde nije registrovan.
Voge se stresao od straha, a možda i od radosti. Progutao je
pljuvačku.
„Video sam te kad si preksinoć prošao pored tržnog centra na
Kolsosu. Dvadeset šest minuta pošto sam ja napustio mesto na koje
si okačio glave. Za svaku fotografiju piše vreme kada je načinjena.”
Usledila je duža pauza.
„Šta hoćeš, Voge?”
Teri Voge udahnu. „Hoću da čujem tvoju stranu priče. Celu priču,
ne samo o ovim ubistvima. Hoću portret čoveka koji je odgovoran za
to. Ono što se desilo tiče se mnogih, ne samo ljudi koji su poznavali
žrtve. Potrebno je da razumeju, potrebno je da čitava zemlja razume.
Nadam se da shvataš, nije mi namera da te prikažem kao
čudovište.”
„Zašto?”
„Zato što čudovišta ne postoje.”
„Stvarno?”
Voge opet proguta pljuvačku. „Garantujem ti, naravno,
anonimnost.”
Kratak smeh. „Zašto bih ti verovao?”
 „Zato što...”, poče Voge. Morao je da začuti kako bi povratio
kontrolu nad glasom. „Zato što sam izopšten iz novinarskih krugova.
Zato što sam sâm na pustom ostrvu i ti si mi jedini spas. Zato što
nemam šta da izgubim.”
Opet tišina.
„Ako ne pristanem na intervju?”
„Moj sledeći poziv je policiji.”
Voge je čekao.
„U redu. Da se nađemo u Vajsu iza Munkovog muzeja?”
„Znam gde je to.”
„Tačno u šest.”
„Danas?” Voge pogleda na sat. „Pa to je za četrdeset pet
minuta!”
„Ako poraniš ili ako zakasniš, smesta odlazim.”
„Dobro, dobro, vidimo se u šest.”
Voge prekide vezu. Triput je drhtavo udahnuo, a onda je prasnuo
u smeh. Oslonio je čelo na tastaturu i lupao dlanom po stolu. Jebite
se! Jebite se svi vi!

Hari i Ejstejn su sedeli s obeju strana kreveta kada su se vrata

odškrinula i u bolničku sobu se ušunjao Truls.
„Kako je?”, prošaputao je. Seo je na stolicu i pogledao Aunea,
koji je ležao u krevetu bled i zatvorenih očiju.
„Možeš i mene da pitaš”, strogo će Aune otvorivši oči. „Onako,
osrednje. Zvao sam Harija da dođe, ali zar vas dvojica nemate
pametnija posla petkom uveče?”
Truls i Ejstejn se zgledaše.
„Nemamo”, reče Ejstejn.
Aune rezignirano odmahnu glavom. „Gde si ono stao,
Ejkelande?”
„Da”, poče Ejstejn. „I tako ti ja vozim tipa iz Osla u Trondhejm,
petsto kilometara, a tip pustio kasetu sa verzijom one stvari Careless
Whisper na Panovoj fruli, i kad smo se popeli na planinu Dovre, pao
mi je mrak na oči, izvukao sam kasetu iz kasetofona, otvorio
prozor...”
 Utom zazvoni Harijev telefon. Očekivao je da ga zove Aleksandra
kako bi proverila da li stiže na pomračenje u 22.35, ali je to bio
Sungmin. Hari istrča na hodnik.
„Da, Sungmine?”
„Reci mi reci.”
„Reci.”
„Hoću, reći ću ti. Ne uklapa se.”
„Šta se ne uklapa?”
„Kevin Selmer. Ima alibi.”
„Kako?”
„Bio sam u Pritvoru, i alibi je sve vreme bio tamo. Selmerova
karta za Romea i Juliju. Da mi je mozak malo efikasniji, shvatio bih
to odmah. Tačnije, mozak je pokušao da mi kaže, ali ga ja nisam
slušao. Sve dok me nije pozvala Mona Do i rekla mi to naglas.”
Sungmin načini pauzu.
„Onoga dana kada je prijavljen nestanak Susane Andersen,
Kevin Selmer je gledao Romea i Juliju u Nacionalnom pozorištu.
Proverio sam kartu, to je jedna od onih koje je Markus Red dobio
kao sponzor, istog tipa kao karta koju je imala Helene Red.”
„Da. Rekla mi je da je delila te karte na žurci, tako je i Selmer
dobio svoju. Ja sam mislio da je tako saznao da će i Helene ići u
pozorište, držala je kartu na vratima frižidera.”
„Ali to nije bio on. Pod uslovom da je isti čovek ubio i nju i Susane
Andersen. Pozorište je ušlo u trag ljudima koji su sedeli pored
Selmera te večeri i potvrdili su da je to bio muškarac koji odgovara
njegovom opisu, pamte i da nije skidao parku sa sebe. I nije otišao
na pauzi.”
Hari je bio iznenađen. Ponajviše ga je iznenadilo to što nije bio
još više iznenađen.
„Vratili smo se na početak”, reče Hari. „Na onog drugog, na
zelembaća.”
„Molim?”
„Naš ubica je onaj diler amater sa zelenom kokom. Ipak je on. O,
jebote!”
„Baš si... siguran u to.”
„I jesam, ali na tvom mestu ne bih verovao nekom ko je ovoliko
puta omanuo kao ja. Moram da javim Katrini. I Kronu.”
 Prekinuli su vezu.
Pošto je Katrina upravo uspavljivala Gerta kada je Hari pozvao,
samo joj je kratko predočio do kakvog je obrta došlo. Zatim je
pozvao Krona i rekao mu kako sve ukazuje na to da slučaj ipak nije
rešen. „Vrati Reda u kućni pritvor. Ne znam šta taj tip smera, ali od
početka nas vuče za nos i moramo preduzeti sve mere
predostrožnosti.”
„Zvaću Gardijane”, reče Kron. „Hvala.”
 Četrdeset četvrto poglavlje

Petak. Intervju

Prim pogleda na sat.

Bilo je minut do šest.
Seo je za sto u izlogu Vajsa. Odatle je imao pogled na dva velika
točena piva ispred sebe, Munkov muzej, sunce koje je polako
zalazilo i zgradu u kojoj je otišao kao padobranac na žurku.
Pola minuta do šest.
Prošetao je pogledom po lokalu. Klijentela je izgledala srećno.
Sedeli su u grupicama, smejali se, razgovarali, cerekali i lupali se po
ramenu. Prijatelji. To je izgledalo lepo. Lepo je kad imaš nekog. Bilo
bi lepo da on ima nekog. Da ima Nju. Pili bi pivo i Njeni prijatelji bi bili
njegovi prijatelji.
Ušao je čovek sa šeširićem. Teri Voge. Zastao je i pogledao po
lokalu dok su se vrata zatvarala za njim. U prvi mah nije primetio kad
mu je Prim diskretno mahnuo, valjda je trebalo vremena da mu se
oči priviknu na polutamu lokala. Ali onda je kratko klimnuo i prišao
Primovom stolu. Novinar je bio bled i zadihan.
„Jesi li ti...”
„Da. Sedi, Voge.”
„Hvala.” Voge skide šešir. Čelo mu se caklilo od znoja. Klimnuo je
ka pivu koje je stajalo na njegovoj strani stola.
„Je li to za mene?”
„Otišao bih čim bi pena pala ispod ruba čaše.”
 Voge se iscerio u odgovor i podigao čašu. Otpili su. Spustili čaše
i obrisali penu sa usana nadlanicom gotovo istovremenim pokretima.
„Konačno da sednemo”, reče Voge. „I popijemo pivo, kao stari
drugari.”
Prim je shvatio šta Voge pokušava. Da probije led. Da stekne
njegovo poverenje. Da mu se što pre dodvori.
„Kao oni?” Prim klimnu ka bučnoj družini za šankom.
„A, to su kancelarijski moljci. Ovo pivo petkom posle posla je
vrhunac njihove nedelje. Posle će kući, svojim smrtno dosadnim
porodičnim životima. Znaš ono, meksička hrana s decom, kad deca
legnu, gledaće televiziju sa uvek istom ženom dok ne zaspe od
dosade. A sutra je novi dan, opet smaranje s decom i izlazak u
igraonicu. Pretpostavljam da ti ne živiš takvim životom?”
Ne živim, pomisli Prim. Ali možda bih i voleo tako nešto. Sa
Njom.

Voge je znao da neće imati mnogo vremena da pije pošto bude

izvadio beležnicu, pa je otpio poveći gutljaj piva. Baš mu je bilo
potrebno.
„Voge, otkud ti znaš kako ja živim?”
Voge ga pogleda, pokušavao je da ga pročita. Da li mu je pružao
otpor? Da li je trebalo malo više da okoliša? Intervju portreti su kao
hod po žici. Voge je, naravno, želeo da se intervjuisani osete
sigurno, da u njemu vide prijatelja koji ih razume, da otvore dušu i
kažu nešto što inače ne bi. Tačnije, da kažu nešto zbog čega će
zažaliti. Ali Vogeu se ponekad dešavalo da previše navali, da previše
očigledno cilja na ono što ga zanima.
„Znam ponešto”, odgovorio je. „Svašta se može pronaći na
internetu kad znaš gde da tražiš.”
Primetio je da sagovornikov glas zvuči drugačije nego preko
telefona. I mirisao je na nešto, nešto što je Vogea podsetilo na letnje
raspuste u detinjstvu, stričev ambar, miris znojavih konjskih sedala.
Nešto ga žignu u želucu, možda mu se to javio onaj stari čir, što se
dešavalo u periodima loših navika i stresa. Ili kad bi naglo popio
previše, kao sad. Gurnuo je čašu i spustio beležnicu na sto.
„Reci mi: kako je sve počelo?”
Prim nije bio siguran koliko je dugo govorio pre nego što je rekao da
mu je ujak istovremeno i biološki otac, ali da je to saznao tek pošto
je majka izgorela u kućnom požaru.
„Incest u prvoj generaciji ne mora biti škodljiv, štaviše, može
pružiti odlične rezultate. Nasledni defekti dolaze do izražaja tek
dugotrajnim ukrštanjem. Dotad sam primetio da ujka Fredrik i ja
delimo neke osobine, sitnice, poput te da obojica trljamo ugao usne
srednjim prstom kada se zamislimo. Kao i krupnije stvari, poput
izuzetno visokog IQ-a. Ali tek kad sam se zainteresovao za životinje i
genetiku, naslutio sam tu vezu i poslao naše uzorke DNK na
testiranje. A o osveti sam razmišljao i mnogo pre toga. Očuha sam
hteo da ponizim onako kako je on ponižavao mene. Uz to je,
posredno, oduzeo život mojoj majci. Onda sam shvatio da je u tome
učestvovao još neko - ujka Fredrik je takođe ostavio nju i mene na
cedilu. Zato sam mu za Božić poklonio bombonjeru. Ujka Fredrik
obožava čokoladu. U tu sam ubrizgao podvrstu Angiostrongylus
cantonensis, plućnog crva koji naročito voli ljudski mozak i koji se
može naći jedino u sluzi puževa sa planine Kaputar. Ishod je dugo
umiranje u mukama uz progresivnu demenciju. Ali vidim da te sad
davim. Pređimo na stvar. Trebale su mi godine da razvijem vlastitu
varijantu parazita Toxoplasma gondii, a kad je on bio spreman, plan
je počeo da poprima oblik. Ispostavilo se da je najveći problem kako
da dođem do Markusa Reda da bih mu ubacio parazita u telo.
Bogataši su mnogo nepristupačniji, teže je dopreti do njih, sigurno
znaš kako je to kad kao novinar pokušavaš da dobiješ komentar od
neke rok zvezde, zar ne? Rešenje se pojavilo manje-više slučajno.
Ne izlazim mnogo, ali sam načuo da će na krovu zgrade u kojoj Red
živi biti velika žurka. Dakle, tamo gore...” Prim uperi prstom kroz
izlog. „Istovremeno sam slučajno, preko posla, nabasao na izvesnu
količinu zelenog kokaina koju sam mogao da krajcnem, ako razumeš
na šta mislim. Onda sam u to dodao svoje drugare gondii. Ne
previše, taman toliko da znam da će postići željeni efekat kad ih Red
bude udahnuo. Plan je bio da sačekam da od žurke prođe dva-tri
dana, pa da mu ponovo priđem. Bilo bi dovoljno da me samo
nanjuši, kao glavnog domaćina, i ne bi bio u stanju da me odbije.
Naprotiv, radio bi sve što mu kažem, jer bi mu u glavi bilo samo
jedno - da bude sa mnom. Možda više nemam dečačko dupence
kakvo on voli, ali niko kome je parazit dospeo u mozak ne može
odoleti glavnom domaćinu.”

Auneova grupa je ponovo bila na okupu pored kreveta u sobi 618.

Hari im je predočio kako stvari izgledaju u svetlu novih saznanja.
„Ali kako, jebote”, uzviknu Ejstejn.
„Pa pronašli su Selmerovu kožu u Bertininim zubima. Kako je ona
tu dospela?”
„Možda se ranije tog dana jebala s njim?”, predloži Ejstejn.
Hari odmahnu glavom. „Zelembać ju je podmetnuo. Isto kao što
je namazao Redovu pljuvačku Susani na grudi.”
„Kako?”, upita Truls.
„Ne znam, ali mora biti tako. Uradio je to da nas navuče. I uspeo
je.”
„Sjajna teorija.” Ejstejn napravi grimasu gužvajući nos. „Ide okolo
i potura tuđu DNK. Ko to još radi, jebote?”
„M-hm.” Hari ga pogleda zamišljeno.

„Nažalost, na žurci nije pošlo sve po planu.” Prim uzdahnu. „Dok

sam izvlačio crte po salonskom stočiću, onaj drugi diler kokaina, za
kog sam posle u novinama pročitao da se zove Kevin Selmer, počeo
je da priča kako nikad ranije nije probao zeleni kokain, ali je čuo za
njega. Oči su mu se caklile, i kad su crte bile spremne, skočio je da
povuče prvu. Uhvatio sam ga za ruku i odvukao ga odatle, morao
sam biti siguran da će biti dovoljno za Reda. Ogrebao sam ga...”
Prim pogleda svoju šaku. „Ostale su mi krv i koža pod noktima. Kad
sam posle došao kući, iščačkao sam to i stavio u posudu. Nikad ne
znaš kad će ti tako nešto zatrebati. Ali problemi na toj žurci su se
samo redali. Red je insistirao na tome da se njegove drugarice
posluže prve. Nisam smeo opet da se pobunim, ali su te devojke bile
dovoljno kulturne da povuku dve tanje crte od tri koliko sam izvukao.
Kad je došlo vreme da Red povuče, upala je njegova žena Helene i
počela da ga grdi, a on je valjda od tog stresa kinuo i razduvao sav
kokain. Nastala je kriza, nisam imao više toga kod sebe. Otrčao sam
do kuhinjskog pulta, uzeo krpu i sakupio ostatke kokaina sa stola i
poda. Pokazao sam Redu krpu i ponudio mu da izvučem crtu od
toga. Ali on nije hteo ni da čuje, rekao je da je puna slina i pljuvačke i
da će uzeti koku od K-a, to jest od Kevina. Kevin je bio ljut, pa sam
mu rekao da možda može da degustira neki drugi put. Oberučke je
prihvatio, rekao je da se ne drogira, ali svako hoće da isproba bar
jednom. Nije mi rekao kako se zove niti gde živi, ali da ću ga naći na
Železničkom trgu u radno vreme ako želim da se menjamo. Pristao
sam, ali u tom trenutku nisam očekivao da ću ga videti ponovo. Bilo
kako bilo, žurka je ispala fijasko i otišao sam do pulta da operem
krpu kad sam ugledao nešto na vratima frižidera. Bila je to pozorišna
karta za Romea i Juliju, ista kao karte koje nam je Redova žena
delila na terasi. Ja sam svoju strpao u džep iako mi nije padalo na
pamet da odem, a video sam da je i Kevin dobio svoju. I tako, dok
sam tu stajao, moj mozak je počeo da pravi plan B. A ja, Voge, imam
baš brz mozak. Neverovatno je koliko koraka unapred može mozak
predvideti kad radi pod pritiskom. A moj mozak je, kao što sam
rekao, bio i brz i pod pritiskom. Ne znam koliko sam dugo tu stajao,
ne duže od minut ili dva. A onda sam nagurao onu krpu u džep i
prišao devojkama. Prvo jednoj, zatim i drugoj. Bile su druželjubive
posle kokaina koji su dobile od mene, pa sam pokušao da saznam
sve što sam mogao o njima. Ništa lično, ali stvari na osnovu kojih bih
znao gde da ih potražim. Susane se pitala zašto i dalje nosim
masku. Bertine mi je tražila još koke. Ali u oba slučaja su se pojavili
drugi muškarci i bilo je jasno da ih oni zanimaju više nego ja. Ipak,
otišao sam kući kao srećan čovek, znao sam da će im za samo koji
dan paraziti dospeti u mozak, pa će vrištati kao devojčice u susretu
sa boj-bendom kad me budu nanjušile.” Prim se nasmejao i
nazdravio Vogeu.

„Pitanje, dakle, glasi”, reče Hari. „Odakle da počnemo potragu za

zelembaćem?”
Truls groknu.
„Da, Trulse?”
Truls je proizveo još raznih zvukova pre nego što je prozborio.
„Ako se dokopao zelenog kokaina, moramo proveriti sve koji su došli
u dodir sa zaplenom pre nego što je otišla na analizu. Dakle, ljude na
aerodromu i u Zaplenama. Dobro, i nas koji smo to vozili s
aerodroma u Dom policije. Ali i one koji su prevezli iz Zaplena na
Forenziku.”
„Pa da”, reče Ejstejn. „Ali ne znamo da li je ta zelena koka koja je
bila zaplenjena i jedina koja je stigla u zemlju.”
„Truls je u pravu”, reče Hari. „Tražimo tamo gde se vidi.”

„Kao što sam i strepeo, nije mi se ukazivala nova prilika da se

približim Redu.” Prim opet uzdahnu. „Bio sam umešao u kokain sve
parazite koje sam imao, a one koji su bili u mom telu sredili bi imuni
sistem i malo veća doza sredstva protiv parazita. Da bih inficirao
Reda, morao sam da dobijem nove parazite iz devojaka pre nego što
ih njihov imuni sistem pobije. Drugim rečima, morao sam da jedem
mozak i oči tih devojaka. Izbor je pao na Susane, jer sam znao gde
ona trenira. Ali pošto ljudi nemaju tako razvijen njuh kao miševi,
morao sam malo da pojačam svoju privlačnost. Zato sam se
namazao crevnim sokovima destilovanim iz mog izmeta.”
Prim se iscerio. Voge mu nije uzvratio osmehom, već je blenuo u
njega s nečim nalik na nevericu.
„Sačekao sam je ispred teretane, bio sam uzbuđen. Testirao sam
svog parazita na životinjama koje obično beže od ljudi, kao što su
lisice i srne, i njih sam privlačio - naročito lisice. Ali nisam mogao
znati da li će raditi na ljudima. Ali kad je izašla, odmah sam primetio
da je privlačim. Dogovorili smo se da se nađemo na parkingu tamo
gde počinju šumske staze na Skulerudu. Kad nije došla na vreme,
već sam se pitao da li je to bio promašaj, da li se sabrala kada više
nije imala miris mojih creva u nozdrvama. Ali je došla, i možeš
zamisliti kako mi je srce zaigralo.”
Prim srknu pivo, kao da hvata zalet.
„Onda smo otišli u šumu, držeći se podruku, i malo dalje od staza
imali smo seksualni odnos. A onda sam joj prerezao grkljan.”
Osetivši da će se rasplakati, Prim se nakašljao. „Razumem da bi tu
voleo više detalja, ali mora da sam deo toga potisnuo. U svakom
slučaju, poneo sam bio posudu sa Redovom pljuvačkom koju sam joj
namazao na dojku. Onda sam joj obukao nešto gore, da kiša ne bi
sprala tu pljuvačku pre nego što je pronađe policija. Pljuvačka mi je u
tom trenutku delovala kao dobra ideja, ali je posle samo
zakomplikovala stvari.” Opet je srknuo gutljajčić piva. „Što se tiče
Bertine, bilo je uglavnom isto. Pronašao sam je u baru u koji je rekla
da izlazi i dogovorio sastanak na Grefsenkolenu. Došla je kolima, a
kad sam joj rekao da ostavi telefon i pođe u avanturu mojim kolima,
pristala je bez razmišljanja, znala je samo za želju. Imala je nekakav
metkić, kao mali slanik kojim se ušmrkava kokain. Nagovorila me je
da i ja probam. Rekao sam da želim da je uzmem straga i stavim joj
kaiš oko vrata. Ona je valjda mislila da je to neka igra, pa me je
pustila. Trebalo mi je malo više vremena da je zadavim nego što
sam očekivao. Ali naposletku je prestala da diše.”
Prim teško uzdahnu odmahujući glavom, pa obrisa suzu.
„Moram naglasiti da sam vrlo pažljivo uklanjao tragove koje bi
policija mogla pronaći, pa sam zato poneo i taj njen metkić, budući
da se na njemu mogla naći DNK iz mog nosa. Nisam ni znao da će
mi dobro doći kasnije. Kako sam naučio, kada hoćeš da ubiješ
nekog čiji ti mozak i oči trebaju, mnogo je pametnije da poneseš kući
celu glavu.”
Prim protegnu noge pod stolom, činilo mu se da trnu.
„Narednih nedelja sam jeo parčiće mozga i očiju. Morao sam da
omogućim razmnožavanje parazita, koji imaju tako prokleto kratak
vek, dok sam čekao priliku da se nađem na puškomet od Reda.
Zapravo sam mnogo puta sedeo upravo za ovim stolom pitajući se
da li da mu pozvonim na vrata i tražim da razgovaramo. Ali nikad nije
bio kod kuće, viđao sam samo Helene kako dolazi i odlazi. Možda je
on živeo negde drugde, ali nisam uspevao da saznam gde. U
međuvremenu sam pojeo oba mozga, paraziti su izumirali i trebao mi
je novi miš. Helene Red. Računao sam da bih naneo Markusu Redu
bar izvesnu bol ako bih mu je oduzeo. A njoj sam - to sam znao -
mogao prići na dva mesta. U Nacionalnom pozorištu onog datuma
koji sam pročitao na vratima frižidera. I u lokalu zvanom Kod
Danijele. Kad sam pitao Susane, rekla mi je da je tamo upoznala
Markusa Reda. I da ne shvata zašto Helene Red i dalje tamo odlazi
ponedeljkom na ručak, kad je već upecala krupnu ribu. Otišao sam
tamo jednog ponedeljka i Helene Red se stvarno pojavila. Poručio
sam piće koje je pila i na žurci, prljavi martini, i dodao odgovarajuću
dozu soka od parazita u njega. Onda sam pozvao konobara, dao mu
dvestotku i rekao mu da odnese piće njoj. Naložio sam mu da joj
pokaže kao da je od nekog drugog - to je, kao, neka interna šala.
Sačekao sam da vidim hoće li popiti, pa sam otišao. Karta za Romea
i Juliju koju sam dobio na poklon pomogla mi je da isplaniram.
Saznao sam kada je pauza i da se karta pokazuje samo na ulasku u
salu; tokom pauze svako može da uđe i izmeša se sa publikom.
Uradio sam ono u čemu sam se već bio izvežbao, došao sam, odveo
je sa sobom i...” Prim napravi grimasu i nehotice šutnu. Nije znao da
li je pogodio nogu od stola ili Vogeovu cevanicu. „Sutradan su je
pronašli i priveli Reda. Tek tad sam shvatio da sam pucao sebi u
nogu. Pobrinuo sam se da ga zatvore zato što sam želeo da pati, ali
onda sam čuo da ga mogu zadržati i mesecima. Morao sam to
nekako da rešim. Sreća pa imam...”
Prim se kucnu prstom po čelu.
„Upotrebio sam ga i pronašao novog krivca koji će zauzeti
Redovo mesto. Kevina, dilera kokaina. Toliko je želeo da isproba
zelenu koku. Bio je savršen.”
 Četrdeset peto poglavlje

Petak. Naplata

Vrteći svoju čašu piva, Prim pogleda društvance s posla koje je

slavilo početak vikenda.
„Imao sam, dakle, nešto odrane kože u posudici. Kože sa
podlaktice Kevina Selmera. On nije jedina osoba čiji sam uzorak
tkiva sačuvao, skupljao sam ih tu i tamo za potrebe projekta
uzgajanja savršenog parazita. Selmerovu kožu sam ubacio među
zube na Bertininoj lobanji običnom čačkalicom. A ti si se pobrinuo da
ti dokazi dospeju policiji u ruke. Istovremeno sam računao na to da
će neko, pre ili kasnije, otkriti da su tela zaražena varijantom parazita
gondii. Ako bi neko sve povezao, počeo bi da traži glavnog
domaćina. Da li sam mogao namestiti tako da izgleda kao da je
Kevin i ubica i glavni domaćin? Izvini ako se hvalim, ali rešenje je
bilo jednostavno i genijalno. Pomešao sam zeleni kokain sa
garantovano ubitačnom količinom parazita, napunio njime Bertinin
metkić i otišao na Železnički trg da se menjam sa Kevinom onako
kao što smo se dogovorili na žurci. Bio je oduševljen, naročito pošto
je dobio i gratis metkić. Ne mogu ni da zamislim kakve je bolove u
stomaku trpeo pred smrt, verovatno bih i ja pokušao da se
onesvestim tako što ću lupati glavom o zid.”
Prim iskapi pivo iz čaše.
„Bio je ovo dug monolog, Teri, dosta smo pričali o meni. Kako si
ti?” Prim se nagnuo preko stola. „Ali stvarno? Osećaš li se...
oduzeto? Paraliza nastupa vrlo brzo kad popiješ pivo sa tako
visokom koncentracijom parazita gondii. Većom od one koju je dobio
Kevin. Za nekoliko minuta više ne možeš da mrdneš prstom. Niti da
pustiš glasa od sebe. Ali vidim da još dišeš. Disanje i srce otkažu
poslednji. Da, i mozak. Zato znam da me čuješ. Sad ću uzeti tvoje
ključeve od kuće i otići po tvoj računar. Baciću i njega i telefon u
more.”
Prim pogleda kroz izlog. Padao je mrak.
„Vidi, očuh je upalio svetlo. A sad živi sam. Misliš li da prima
goste?”

Nešto posle pola sedam Markus Red začu zvono.

„Očekujete li nekog?”, upita jedan od dvojice telohranitelja.
Red odmahnu glavom. Telohranitelj dugim koracima priđe
interfonu u predsoblju.
Bez starijeg telohranitelja u sobi, Red je iskoristio priliku.
„A šta želiš da radiš kad više ne budeš telohranitelj?”
Mladić ga pogleda. Imao je duge trepavice i nežne, smeđe oči.
Bespotrebno naglašenu muskulaturu nadoknađivao je naivnim,
dečačkim likom. Uz malo dobre volje i mašte, možda bi mogao da
prođe kao pet-šest godina mlađi nego što je bio.
„Ne znam.” Momak je šetao pogledom po prostoriji. To su ih
valjda učili na obuci: nemoj bespotrebno ćaskati sa klijentom, već
uvek osmatraj okruženje, čak i kad ste pod okriljem toplog doma.
„Znaš, mogao bi da radiš kod mene.”
Dečko ga nakratko pogleda, a Red u njegovom pogledu zapazi
nešto nalik na prezir, gnušanje. Ne odgovorivši, dečak nastavi da
razgleda prostoriju. Red opsova u sebi. Glupi balavac, zar ne shvata
šta mu se nudi?
„Kaže da vas poznaje”, doviknu telohranitelj iz predsoblja.
„Kron?”, viknu mu Red.
„Nije.”
Red se namrštio. Nije poznavao nikog drugog ko bi mu tek tako
pozvonio na vrata.
Izašao je u predsoblje gde je telohranitelj stajao u raskoraku i
pokazivao sliku na ekranu. U kameru iznad kapije na ulici piljio je
neki mlađi čovek. Red odmahnu glavom.
 „Reći ću mu da ide”, tada će telohranitelj.
Red se zagledao u sliku. Zar ga nije već video, i to ne tako
davno? Zar mu nije i tad delovao poznato, kao neko iz prošlog
života, ali je to podveo pod još jedno od onih lica koja bude
uspomene? Ali sad kad ga pogleda, da nije ipak...
„Stani.” Red je pružio ruku.
Telohranitelj mu dade slušalicu.
„Vrati se u sobu”, reče Red.
Telohranitelj je na trenutak oklevao, ali ga je poslušao.
„Ko si ti i šta hoćeš?”, reče Red u mikrofon. Zvučao je grublje
nego što je nameravao.
„Zdravo, tata. Ovde tvoj pastorak. Samo sam hteo da
popričamo.”
Redu je ponestalo daha. Više nije bilo sumnje. Onaj dečak o
kojem je sanjao, od kojeg je strepeo u onolikim košmarima u kojima
ga razotkrivaju. Nije više bio taj dečak, ali bio je to on. Posle svih tih
godina. Da popričamo? Nije slutilo na dobro.
„Sad sam malo zauzet”, reče Red. „Trebalo je da se najaviš.”
„Znam”, reče taj čovek u kameru. „Nisam ni mislio da te potražim,
danas sam to rešio. Vidiš, sutra putujem na duži period i ne znam
hoću li se vraćati. Ne bih da otputujem bez sređenih računa. Vreme
je za praštanje. Moram da te vidim još samo jednom, licem u lice, i
da ti to kažem. Mislim da će to biti zdravo i za tebe i za mene. Neću
te dugo zadržati, ali sam siguran da ćemo se obojica kajati ako
propustimo ovu priliku.”
Red ga je saslušao. Taj dubok glas mu nije zvučao poznato, ni iz
onog vremena, a ni odnedavno. Iz kuće na Gaustadu pamtio je
dečaka koji tek što je počeo da mutira. Padalo mu je, naravno, na
pamet da mu jednog dana može napraviti problem. Sve bi se svelo
na rekla-kazala, a jedina svedokinja takozvanog zlostavljanja
izgorela je u toj kući. Ipak, glasine o tome bi narušile njegovu
reputaciju. Mrlja na fasadi, kako ljudi ovde to prezrivo nazivaju.
Norveška je zemlja u kojoj je prokleta socijaldemokratija uništila
pojmove poput porodičnog ugleda, jer je država običnom čoveku
postala kao porodica i on više nije polagao račune nikome osim sebi
ravnopravnoj sivoj socijaldemokratskoj masi bez korena. Drugačije je
sa onima koji se prezivaju Red, ali prosečan građanin to nikad ne bi
razumeo. Ne bi razumeo da ćeš se pre ubiti nego da okaljaš ugled
porodice. I šta sad da radi? Morao je da prelomi. Njegov pastorak je,
dakle, isplivao na površinu. Slobodnom rukom Red obrisa znoj sa
čela. Začudo, nije se plašio, kao što se nije uplašio ni onda kad ga je
zamalo zgazio tramvaj. Upravo se dešavalo ono od čega je strepeo
celog života, pa zašto ga to više nije plašilo? Pa šta i ako budu malo
popričali? Ako je njegov pastorak imao zle namere, situacija neće biti
gora ako popričaju. Ako mu je verovati, možda još bude došlo i do
praštanja. Zaboravljeno, hvala, do viđenja, možda čak počne bolje
da spava. Samo mora povesti računa da ne kaže nešto, nekakvo
posredno ili neposredno priznanje koje bi moglo biti upotrebljeno
protiv njega.
„Imaš deset minuta”, reče Red. Stisnuo je dugme da otključa
kapiju. „Liftom do poslednjeg sprata.”
Spustio je slušalicu. Šta ako je mali smislio da ga snima?
Osvrnuo se prema telohraniteljima. „Radite li pretres posetilaca?”
„Uvek”, reče onaj stariji.
„Odlično. Proverite da li je negde sakrio mikrofone i oduzmite mu
telefon dok je ovde.”

Prim je sedeo u mekanoj fotelji u TV sobi. Posmatrao je Markusa

Reda. Telohranitelji su stajali odmah iza pritvorenih vrata.
Iznenadilo ga je što je zatekao telohranitelje, ali to nije nužno
menjalo stvar. Važno je bilo da dobije vreme nasamo sa njim.
Naravno, sve se to moglo obaviti na lakši način. Da je hteo da
ozledi ili ubije Markusa Reda, to mu ne bi bilo teško. Nikad dosad
nije imao telohranitelje, a u gradu kao što je Oslo svi su toliko
lakoverni da i ne pomišljaju kako prolaznik može nositi oružje u
džepu. Takve stvari se naprosto ne dešavaju. I neće se desiti ni
Markusu Redu. Tako nešto ne bi bilo dovoljno. Mogao je da ga
upuca, ali ako bi mu osveta o kojoj je fantazirao pružila samo delić
zamišljenog užitka, vredela bi sveg tog truda. Prim je, naime,
komponovao simfoniju osvete, a sad se bližio krešendo.
„Žao mi je zbog tvoje majke”, reče Markus Red. Dovoljno glasno
da ga Prim dobro čuje, a dovoljno tiho da telohranitelji u hodniku ne
razaberu reči.
 Prim je zapazio da se krupni čovek vrpolji u svojoj fotelji. Zarivao
je nokte u tapacirane naslone, nozdrve su mu se širile. Bio je to
pouzdan znak da je udahnuo miris stomačnih sokova. Redove
raširene zenice govorile su Primu da je taj opažaj već dopro do
mozga, paraziti koji već danima čekaju da se razmnožavaju bili su
na svom mestu. Bio je to, bez lažne skromnosti, proizvod pravog
malog podviga. Budući da je prvobitni plan da zarazi očuha na žurci
propao, zarazio ga je naočigled svih - advokata, policajaca, čak i
Harija Hulea.
Markus Red pogleda na sat i kinu. „Ne bih da te požurujem, ali
nemam mnogo vremena, pa da ne budemo preopširni. Gde putuj...”
„Želim te”, reče Prim.
Očuh se tako naglo trgnuo da su mu zaigrali obrazi.
„Molim?”
„Fantaziram o tebi svih ovih godina. Ne poričem, ono je bilo
nasilno, ali... pa, zavoleo sam to. Voleo bih da ponovo probamo.”
Prim je gledao Markusa Reda pravo u oči, video je kako inficirani
mozak uporno donosi pogrešne zaključke: Znao sam! Malom se to
svidelo, plakao je samo reda radi. Nisam uradio ništa pogrešno,
naprotiv, samo sam ga naučio da voli ono što i ja volim!
„I mislio sam da bude baš kao onda.”
„Kao onda?”, upita Markus Red. Grlo mu se već stezalo od
uzbuđenja. Paradoks toksoplazmoze bio je u tome što je seksualni
nagon - u krajnjoj instanci, želja za razmnožavanjem - gušio strah od
smrti, činio da zaraženi zanemari opasnosti, da vidi samo
beznadežni i predivni tunel koji vodi pravo u mačkinu čeljust.
„U staroj kući”, reče Prim. „Nije srušena. Ali moraš doći sam,
moraš otkačiti telohranitelje.”
„Misliš...”, Markus proguta pljuvačku, „sada?”
„Da. Vidim da ti...”, Prim se nagnuo i dotakao njegove prepone,
„to želiš?”
Redu nekontrolisano poskoči donja vilica.
Prim ustade. „Sećaš li se adrese?”
Markus Red samo klimnu.
„I doći ćeš sam?”
Opet je klimnuo.
 Prim je znao da se Markusu Redu ne mora naglašavati da ne
kaže nikome kuda ide i sa kim treba da se nađe. Zaražena jedinka je
uspaljena i neustrašiva, ali ne i glupa. Bar ne toliko glupa da učini
nešto što bi je moglo sprečiti da dobije ono jedino što joj je na umu.
„Imaš pola sata”, reče Prim.

Beni, stariji telohranitelj, radio je već petnaest godina u toj branši.

Kada je otvorio vrata, Beni je ustanovio da je posetilac u
međuvremenu stavio masku preko usta i nosa. Mlađi kolega je
obavio pretres dok je Beni nadgledao. Izuzev ključeva na privesku,
posetilac nije doneo ništa što bi se moglo upotrebiti kao oružje. Nije
imao čak ni novčanik ili karticu. Predstavio se kao Karl Arnesen, i
premda je to ime zvučalo kao da ga je smislio na licu mesta, Red je
to potvrdio kratkim klimanjem. Posetiocu su, po Redovom nalogu,
zadržali mobilni telefon, a Beni je insistirao da ne zatvaraju vrata od
TV sobe.
Kada je Beni kasnije davao svoj iskaz policiji, rekao je da je posle
samo četiri minuta mladi „Arnesen” izašao iz TV sobe, uzeo svoj
telefon i napustio stan. Red je iz TV sobe viknuo da ga ne
uznemiravaju i zatvorio je vrata. Posle još pet minuta Beni je
pokucao da kaže Redu da ga zove Johan Kron. Pošto mu Red nije
odgovorio, Beni je otvorio vrata i ugledao praznu sobu i otvoren
prozor koji je vodio na krovnu terasu. Pogled mu je pao na vrata
unutrašnjeg požarnog stepeništa koje je izlazilo na ulicu. Sve to nije
Benija previše iznenadilo, s obzirom na to da je klijent u proteklih sat
vremena triput natuknuo da bi Beni ili njegov kolega dobili unosnu
napojnicu ukoliko bi skoknuli do Ulice Torg ili Železničkog trga po
malo koke.
 Četrdeset šesto poglavlje

Petak. Krvavi mesec

Markus je izašao iz taksija pred kapijom.

Čim je ušao u taksi na stanici u Staroj luci, taksista ga je pitao
ima li novca. Bilo je to opravdano pitanje pošto je Markus na sebi
imao košulju bez sakoa, a na stopalima samo papuče. Ali kreditnu
karticu je poneo, svuda ju je nosio i osećao se kao go bez nje.
Šarke zaškripaše kada je otvorio kapiju. Popeo se šljunčanom
stazom do vrha i štrecnuo ugledavši odozgo nagorelu kuću u
sumraku. Nije tu dolazio još otkako je ostavio Mole i dečaka s
glupavim nadimkom Prim. Za njenu smrt je saznao iz novina, bio je
na sahrani, ali nije znao da je kuća bila toliko unakažena. Nadao se
da su bar unutra kulise bile dovoljno očuvane da se predstava može
odigrati na uverljiv način. Da se može rekonstruisati ono što su radili
i bili jedan drugome. Doduše, ko će znati šta je on bio tom dečaku.
Kada je počeo da silazi prema kući, ugledao je priliku kako izlazi
iz kuće. Bio je to on. Dok su sedeli u TV sobi jedan preko puta
drugog, Reda je obuzela tako silna žudnja da se umalo bacio na
njega. Ali previše puta je postupio tako u životu dok jednom nije
zamalo nadrljao. Sad je držao želju pod kontrolom i uspevao je da
misli racionalno. Bar je tako mislio. Ali žudnja prikupljena tokom
dugogodišnjeg života sa Primom kao samo uspomenom sad je uzela
maha i ništa ga više nije moglo zaustaviti.
Prišao je mladiću, koji mu je s osmehom na licu pružao ruku u
znak dobrodošlice. Redu dotad nije palo u oči da Prim više nema
one ogromne, glodarske kečeve, već nisku lepih i ravnih zuba. Zubi
kakve je imao u detinjstvu bili bi podesniji za očuvanje iluzije, ali čim
mu je prišao i za ruku ga uveo u kuću, Red je već zaboravio na to.
Ponovo se Red štrecnuo. Predsoblje, dnevna soba - sve je bilo
crno i izgorelo. Pregradni zidovi više nisu postojali i sve se spojilo u
jednu veliku prostoriju. Muškarac - dečak - povede ga pravo do onih
kvadratnih metara na kojima se nalazila njegova soba u prizemlju.
Reda podiđoše prijatni žmarci zbog toga što mu nije trebalo svetlo -
toliko puta je prešao taj put od stepeništa ka spratu do dečakove
sobe da ga je i dalje pronalazio žmureći.
„Skini se i lezi”, reče dečak paleći telefon. Red pogleda prljavi
dušek i spaljeni kostur gvozdenog kreveta.
Poslušao ga je, prebacio je odeću preko ograde kreveta.
„Sve”, reče dečak.
Red skide i gaće. Digao mu se još kad ga je dečak uzeo za ruku.
Reda je palilo da dominira, a ne da se potčinjava, bar je dotad uvek
tako bilo. Sada je uživao u njegovom zapovedničkom tonu, u
hladnoći od koje mu se ježila koža, u poniženju zbog toga što je on
go, a dečak i dalje sasvim obučen. Dušek je smrdeo na mokraću,
vlažan i hladan pod njegovim leđima.
„Da stavimo ovo.” Red oseti da mu vuče ruke i da mu nešto steže
zglobove. Podigao je pogled. Na svetlosti iz dečakovog mobilnog
telefona video je da su mu šake vezane za uzglavlje kožnim
kaiševima. Isto to je uradio i sa njegovim gležnjevima. Bio je
prepušten tom dečaku na milost i nemilost. Onako kako je taj dečak
nekad bio prepušten njemu.
„Dođi”, prošaputa Red.
„Treba nam još svetla”, reče dečak izvadivši Redov telefon iz
pantalona prebačenih preko ograde. „Koja je lozinka?”
„Prepoznavanje duž...”, poče Red, a ovaj mu nabi telefon u lice.
„Hvala.”
Zaslepljen dvama izvorima svetlosti, Red neko vreme nije znao
šta dečak radi dok nije počeo da nazire njegovu siluetu između dva
telefonska svetla. Shvatio je da su telefoni montirani na držače u
visini glave. Dečak je porastao, postao je muškarac. Ali je još bio
dovoljno mlad da ga Red poželi. Očito. Besprekorna erekcija, i
drhtanje glasa koje je više imalo veze sa uzbuđenjem nego sa
hladnoćom kada je šapnuo:
„Dođi, mali! Dođi kod mene.”
„Prvo mi reci šta želiš da ti radim.”
Markus Red obliznu suve usne. I reče.
„Ponovi”, reče dečak. Svukao je pantalone i uhvatio se za svoj i
dalje opušten ud. „Ovog puta nemoj da me zoveš imenom.”
Redu je to bilo malo čudno, ali ne previše, mnogi u Tjuzdejsu su
se ložili na bezličnost, više su voleli da vide krut penis kroz paravan
nego celu osobu. Srećom. Ponovio je svoj spisak želja ne pominjući
imena.
„Pričaj mi šta si mi radio kad sam bio mali”, reče čovek između
svetala. Sad je već onanisao.
„Dođi da ti šapnem...”
„Pričaj!”
Red proguta pljuvačku. Dakle, tako je to želeo, neposredno,
sirovo, s grubim tonom i jarkom svetlošću. Pa dobro. Red je morao
da podesi prijemnik i odašiljač na istu frekvenciju. Gospode, bio je
spreman na sve za njega. Malo je isprva mašio, okolišao, ali je
naposletku pronašao pravi ton. Pričao je. Direktno. Potanko.
Pronašao je frekvenciju. Uzbuđivale su ga vlastite reči, uspomene
koje su one prizivale. Pričao je kako je bilo. Koristio je i reči kao što
je „silovao” zato što je stvarno bilo tako, ali i zato što je to podizalo
uzbuđenje, kako njegovo tako i dečakovo, jer je i on sad stenjao u
tami iza svetala. Red je ispričao sve do trenutka kada bi obrisao
penis o dečakov pokrivač i iskrao se nazad na sprat.
„Hvala!”, odjeknu dečakov glas. Jedno svetlo se ugasilo, a dečak
zakorači na drugo. U međuvremenu je zakopčao pantalone i bio je
skroz obučen. U ruci je držao Redov telefon i kucao nešto po njemu.
„Š... šta to radiš?”, prostenja Red.
„Delim najnoviji snimak sa svima u tvom imeniku”, reče dečak.
„S... snimao si?”
„Tvojim telefonom. Hoćeš da vidiš?” Dečak mu prinese telefon.
Na ekranu Red ugleda sebe, telo šezdesetogodišnjaka tapacirano
salom, bledo, skoro pa belo na hladnoj svetlosti, kako leži na
prljavom dušeku sa erekcijom koja je blago naginjala udesno. Ovog
puta nije nosio masku, ništa što bi sakrilo njegov identitet. A njegov
glas, premda promukao od uzbuđenja, bio je jasan i razgovetan kako
bi ovaj drugi razabrao svaku reč. Red zapazi i da se u kadru nije
videlo da su mu ruke i noge vezane za krevet.
„Poslaću uz kratku propratnu poruku koju sam unapred
pripremio”, nastavi dečak. „Ovako. Zdravo svima. Mnogo sam
razmišljao u poslednje vreme i shvatio da ne mogu živeti sa onim što
sam uradio. Zato ću se spaliti u kući u kojoj je i Mole to uradila.
Zbogom. Šta misliš o tome? I nije neka umetnost, ali je jasno i
nedvosmisleno, zar ne? Tempirao sam da to ode svima iz tvog
imenika odmah posle ponoći.”
Red zausti da kaže nešto, ali nije stigao da izgovori ni reči pre
nego što mu je ugurano nešto u usta.

„Uskoro će svi tvoji poznanici saznati kakva si izopačena svinja.”

Prim je zalepio traku preko Redovih usta u koja je prethodno ugurao
jednu iz para vunenih čarapa koji je Bugarin tu ostavio. „A za par
dana će to saznati i ostatak sveta. Šta kažeš na to?”
Nije bilo odgovora. Samo širom otvorene oči i suze koje su se
slivale niz nadute obraze.
„De, de”, tada će Prim. „Da te malo utešim, tata, neću sprovesti u
delo prvobitni plan, koji je bio da tebe ovako raskrinkam, a sebe
ubijem i ostavim te da živiš sa javnim poniženjem. Naime, ipak mi se
živi. Vidiš, upoznao sam jednu ženu i zavoleo je. Večeras ću je
zaprositi. Vidi šta sam joj danas kupio.”
Prim iz džepa izvadi bordo plišanu kutijicu. Otvorio ju je. Na
svetlosti stativa za telefon caklio se mali dijamant na prstenu.
„Dakle, rešio sam da poživim dugo i srećno, ali se onda ne sme
saznati moj identitet. To znači da svako ko nešto zna mora umreti
umesto mene. Ti moraš umreti, tata. Razumem da ti je teško što
umireš znajući da si okaljao čast porodice. Mama mi je pričala koliko
ti je to važno. Ali bar nećeš morati da živiš sa poniženjem, a to,
složićeš se, i nije tako loše.”
Prim je otro prstom jednu Redovu suzu i liznuo je. Pesnici
pominju gorke suze, ali zar nemaju one uvek isti ukus?
„Loša vest je što želim da umireš polako kako bih nadoknadio to
što bežiš od poniženja. A dobra vest je što nećeš umirati previše
polako, budući da se uskoro nalazim sa onom koju volim.” Prim
pogleda na sat. „Ups, moram kući da se istuširam, pa bolje da
odmah počnemo.”
Dohvatio je dušek obema rukama i u dva-tri jaka trzaja ga
izvukao ispod Reda. Gvozdene opruge zaškripaše kada je telo
celom težinom palo na njih. Prim priđe čađavom zidu i uze rešo koji
je stajao pored kanistera. Namestio je rešo pod krevet, tačno ispod
očuhove glave, odvrnuo gas i zapalio.
„Ne znam da li se sećaš, ali ovo je najbolje od svih
komančeroskih mučenja iz one knjige koju si mi poklonio za
rođendan. Tvoja lobanja je šerpa i tvoj mozak će proključati u njoj.
Ako je za utehu, paraziti će umreti pre tebe.”
Markus Red se uvijao i bacakao. Opruge su mu probijale kožu,
krv je kapala po pepelu na podu. Onda je i znoj počeo da se cedi s
njegovih leđa. Prim je video kako su Redu iskočile žile na vratu i čelu
dok je pokušavao da vrišti kroz čarapu.
Prim ga je gledao. Čekao je. Progutao knedlu. Naime, osetio je
nešto, ali to nije bilo ono što je očekivao. Iako je bio svestan da
osveta ne može biti onako slatka kao što je bila u njegovim
fantazijama, nije očekivao ovo, nije očekivao da bude gorka kao
očuhove suze. Pre je bio u šoku negoli razočaran. Bilo mu je žao
čoveka koji je ležao pred njim. Čoveka koji mu je uništio detinjstvo i
koji je oterao njegovu majku u samoubistvo. Nije želeo da se tako
oseća! Da li je zato kriva Ona koja je donela ljubav u njegov život?
Sveto pismo kaže da je Ljubav veća od sveta. Da li je zaista tako, da
li je Ljubav veća od Osvete?
Prim zaplaka, više nije mogao da se zaustavi. Prišao je izgorelim
stepenicama i dohvatio staru, tešku lopatu koja je bila dopola
zakopana u pepelu. Vratio se sa njom do kreveta. Nije to bio plan,
plan je bio duga patnja, nije bilo mesta milosti u njegovom planu!
Ipak, podigao je lopatu. Markus Red je sa očajničkim pogledom
bacakao glavu levo i desno u nastojanju da izbegne udarac, kao da
je birao još nekoliko minuta života u mukama umesto brze smrti.
Prim je naciljao lopatom i pustio je da padne. Jednom, dvaput. Tri
puta. Obrisao je krv koja mu je šiknula u oko, sagnuo se i oslušnuo
da li Red diše. Potom se uspravio i još jednom podigao lopatu iznad
glave.
 Kad je došao do daha, ponovo je pogledao na sat. Preostalo je
još samo da ukloni tragove. Nadao se da se tragovi lopate neće
videti na lobanji i tako dovesti u pitanje teoriju o samoubistvu. Sve
ostale tragove će ubrzo progutati plamen. Kaiševe je razvezao i
strpao u džep. Sa snimka na Redovom telefonu isekao je početak i
kraj, kako bi izgledalo kao da je Red bio sam i da je sam skratio
snimak pred slanje. Obeležio je sve brojeve u Redovom imeniku i
podesio da poruka bude poslata u 00.30, zamišljajući sva ta
zgranuta i užasnuta lica na svetlosti telefonskih ekrana. Kada je
obrisao otiske prstiju i vratio telefon u Redove pantalone, zapazio je i
da Red ima osam propuštenih poziva, od kojih su tri bila od Johana
Krona.
Polio je leš benzinom, sačekao da upije i ponovio taj postupak tri
puta kako bi bio siguran da je telo sasvim natopljeno. Zatim je zalio
benzinom ono što je bilo ostalo od greda i zidova, a što je moglo da
gori. Obišao je kuću paleći vatre, ne zaboravivši da ostavi upaljač
pored kreveta kako bi izgledalo da je njegov očuh tek posle svega
zapalio sebe. Izašao je iz ljušture kuće u kojoj je proveo detinjstvo,
zastao na šljunčanoj stazi i okrenuo lice ka nebu.
Sve ružno ostalo je u prošlosti. Izašao je mesec. Bio je divan, ali
je uskoro trebalo da postane još divniji. Pomračen i obliven krvlju.
Nebeska ruža za voljenu Ženu. Tako će joj reći, baš tim rečima.
 Četrdeset sedmo poglavlje

Petak. Plavac

Plavče, Plavče, jare moje, misli na dečače svoje.

Poslednju notu je Katrina otpevala gotovo bez glasa, trudeći se
da po Gertovom disanju prepozna da li on spava. Da, disao je
duboko i ravnomerno. Dodatno ga je umotala u pokrivač i spremila
se da pođe.
„Gde je cika Halik?”
Pogledala je njegove širom otvorene plave oči. Kako Bjern nije
video da su to Harijeve oči? Ili je video, znao još od prvog dana u
porodilištu da je tako?
„Čika Hari je u bolnici, jedan njegov drug je bolestan. Ali tu je
baka.”
„Gde ces?”
„Ima jedno mesto, zove se Frognerseter. Nalazi se u šumi, visoko
gore u brdu, mogli bismo nekad i zajedno da odemo tamo.”
„Sa cika Halikom.”
Osmehnula se, a istovremeno joj se srce steglo. „A možda i sa
čika Halikom”, dodala je nadajući se da ne laže.
„Žive li tamo mede?”
Odmahnula je glavom. „Nema tamo medveda.”
Gert je zažmurio i nekoliko sekundi kasnije je već čvrsto spavao.
Katrina ga je gledala, bilo joj je teško da se otrgne. Onda je
pogledala na sat. Bilo je pola devet, morala je da krene. Poljubila je
Gerta u čelo i izašla. Iz dnevne sobe se čulo tiho zveckanje
svekrvinih igala za štrikanje, pa je provirila.
„Zaspao je”, prošaputala je. „Idem ja.”
Svekrva se osmehnula i klimnula. „Katrina.”
Katrina zastade. „Da?”
„Možeš li nešto da mi obećaš?”
„Šta?”
„Da ćeš se lepo provesti.”
Katrina pogleda staricu u oči. Shvatila je šta joj ta žena govori.
Njen sin je odavno mrtav, život se mora nastaviti. Katrina mora živeti.
Stegnula joj se knedla u grlu.
„Hvala, mama”, prošaputala je. Tad ju je prvi put tako oslovila, i
videla je da su i starici zasuzile oči.

Žurila je ka stanici metroa kod Nacionalnog pozorišta. Nije se

previše doterala, Arne joj je preporučio da obuče toplu jaknu i
izabere udobnu obuću. Da li je to značilo da će jesti napolju, pod
grejalicama i sa onim pogledom? Pod vedrim nebom. Pogledala je
mesec.
Zazvonio joj je telefon, opet ju je zvao Hari.
„Zvao me je Johan Kron”, rekao je. „Pa da ti javim, Markus Red je
pobegao telohraniteljima.”
„Kakvo iznenađenje”, rekla je. „Pa čovek je narkoman.”
„Firma za obezbeđenje je poslala ljude na Železnički trg, ali ga
niko tamo nije video. Nije se vratio i ne javlja se na telefon. Naravno,
postoji mogućnost da je pokušao da nabavi drogu negde drugde i
proslavi puštanje iz pritvora, ali sam hteo da ti javim.”
„Hvala. Nadala sam se večeri tokom koje neću razmišljati o
Markusu Redu, već o nekome ko mi je malo draži. Kako je Stole?”
„Začuđujuće dobro za nekoga ko je na pragu smrti.”
„Stvarno?”
„Smatra da mu Kosač time nudi dobrodošlicu, vabi ga da
dobrovoljno prekorači prag u carstvo mrtvih.”
Katrini se oteo osmeh. „To mi zvuči kao Stole. Kako su njegove
žena i ćerka?”
„Drže se. Ne nadaju se, ali se drže.”
 „Okej. Puno ga pozdravi.”
„Hoću. Je li Gert zaspao?”
„Jeste. Često te pominje, rekla bih i prečesto.”
„M-hm. Vole deca kad se niotkuda pojavi neki novi čika. Lepo se
provedi na večeri. Dosta kasnoj večeri, zapravo.”
„Tako je ispalo, haos na Forenzici. Sungmin je isto otišao sa
dečkom na večeru, zna li on...?”
„Da, javio sam mu za Reda.”
„Hvala.”
Prekinuli su vezu i Katrina je sišla u podzemnu stanicu.

Hari pogleda telefon. Imao je drugi poziv dok je razgovarao sa

Katrinom. Bio je to Benov broj. Pozvao ga je.
„Good morning, Harry. Me and a friend went down to Doheny. No
Lucille there, I’m afraid. I called the police. They may wanna talk to
you.”55
„I see. Give them my number.”56
„I did.”57
„OK. Thank you.”58
Završili su razgovor. Hari je zažmurio i opsovao u sebi. Da li
odmah da zove policiju? Ne, ako su oni škorpioni i dalje držali Lusil,
mogli bi zbog toga da je ubiju. Preostajalo mu je jedino da čeka.
Morao je da potisne Lusil iz misli, budući da je imao muški mozak
koji se ne može posvetiti dvema stvarima odjednom, a nekad ni
jednoj, a sada je morao da zaustavi ubicu.
Kad se vratio u sobu 618, zatekao je i Džibrana, koji je ustao iz
svog kreveta, kako sedi pored Auneovog sa Ejstejnom i Trulsom. Na
pokrivaču je ležao telefon.
„Upravo je ušao i Hule”, reče Aune u telefon, a onda se obratio
Hariju. „Džibran misli da se ubica morao baviti mikrobiologijom u
nekom naučnom svojstvu, budući da je uspeo da uzgoji novu vrstu
parazita.”
„Isto to misli i Helge sa Sudske medicine”, reče Hari.
„Ali nema mnogo ljudi koji se time bave”, reče Aune. „Pozvali
smo profesora Lekena koji vodi Odsek za mikrobiologiju pri
Univerzitetskoj bolnici. Kaže da zna za samo jednog naučnika koji se
bavio mutacijama na parazitu Toxoplasma gondii. Profesore Lekene,
kako ste rekli da se on zove?”
„Stejner”, zakrča glas iz telefona na krevetu. „Fredrik Stejner,
parazitolog. Dosta je napredovao u uzgoju varijante kojoj bi glavni
domaćin bio čovek. Doduše, imao je i nekog nećaka koji je pokušao
da nastavi njegovo istraživanje, ali je izgubio finansiranje i radno
mesto kod nas.”
„Možete li nam reći zašto?”, upita Aune.
„Ako se ne varam, bilo je reči o neetičkom postupanju u naučnom
radu.”
„Šta to znači?”
„Ne znam tačno, ali u ovom slučaju mislim da su posredi bili
eksperimenti na živim ljudima.”
„Profesore, ovde Hari Hule. Da li to znači da ih je namerno
inficirao?”
„Nikad nije dokazano, ali su postojale glasine.”
„A kako se zove taj nećak?”
„Ne sećam se, bilo je to davno, a jedina posledica je bila to da je
projekat obustavljen. To se stalno događa, čak i kad se ne desi ništa
problematično, neki projekti naprosto ne napreduju zadovoljavajućim
tempom. Evo, dok razgovaramo, uneo sam prezime Stejner u
istorijsku bazu naučnih radnika, ne samo za našu bolnicu nego za
čitavu Skandinaviju, ali mi, nažalost, izbacuje jedino Fredrika. Ako
vam je važno, mogu se čuti sa nekim ko se u to vreme bavio
parazitologijom.”
„To bi nam mnogo značilo”, reče Hari. „A dokle je došao taj nećak
sa svojim istraživanjem?”
„Nije mnogo napredovao do trenutka kada sam ja čuo za to.”
„Imate li vremena za jedno glupo pitanje?”, ubaci se Ejstejn.
„Ta su pitanja po pravilu najbolja”, reče Leken. „Samo izvolite.”
„Zašto, pobogu, dajete pare za uzgajanje ili prekvalifikovanje
parazita tako da im ljudi budu domaćini? Zar to nije destruktivno?”
„Šta sam vam rekao za najbolja pitanja?” Leken se tiho
nasmejao. „Ljudi poskoče u stolici kad im se pomenu paraziti, i to je
normalno, pošto su mnogi paraziti isključivo opasni i štetni po
domaćina. Međutim, mnogi paraziti mogu biti medicinski korisni za
domaćina pošto je njima u interesu da domaćin što duže živi i bude
što zdraviji. Pošto je potvrđeno da imaju takvu ulogu kod životinja
koje su im domaćini, može se pretpostaviti da bi tako uticali i na
ljude. Iako je Stejner bio među malobrojnim skandinavskim
naučnicima koji su ispitivali mogućnost uzgoja korisnih parazita, u
svetu je to već godinama važno polje istraživanja. Samo je pitanje
vremena kada će neko iz te discipline dobiti Nobelovu nagradu.”
„Ili stvoriti nepobedivo biološko oružje”, dodade Ejstejn.
„A tobož postavljate glupa pitanja”, odvrati Leken. „Da, upravo
tako.”
„Svet ćemo spašavati neki drugi dan”, reče Hari. „U ovom
trenutku moramo da spasemo sledeću žrtvu sa spiska jednog ubice.
Znamo da je petak veče, ali ste pitali da li je važno...”
„I vidim da jeste. Čitao sam o vama u novinama, Hule. Pozvaću
nekoliko ljudi, pa vam se javljam.”
Prekinuli su vezu.
Zgledali se.
„Jeste li gladni?”, upita Aune.
Njih četvorica odmahnuše glavom.
„Dugo niste jeli”, rekao je. „Da li vam se gadi zbog smrada?”
„Kog smrada?”, upita Ejstejn.
„Zbog smrada iz mojih creva. Tu nema pomoći.”
„Doktore Stole”, reče Ejstejn potapšavši Auneovu ruku na
pokrivaču. „Ako neko ovde smrdi, to sam ja.”
Aune se osmehnuo. Potekle su mu suze, da li od bola ili od
ganutosti, teško je bilo reći. Hari je gledao starog prijatelja dok su mu
se misli rojile u glavi. A on jurcao za njima pokušavajući da uhvati
bar neku. Znao je da postoji nešto što još nije znao da zna i morao je
to da potraži. Jedina stvar koju je zasigurno znao bila je da vremena
ponestaje.
„Džibrane”, počeo je polako.
Čuvši nešto u njegovom tonu, ostali polako okrenuše glavu ka
Hariju očekujući da čuju nešto važno.
„Na šta mirišu sokovi iz creva?”
„Iz creva? Ne znam. Ako je suditi po ljudima sa refluksom, smrde
na pokvarena jaja ili tako nešto.”
„M-hm. Ali ne na mošus?”
Džibran odmahnu glavom. „Ne kod ljudi, toliko bar znam.”
 „Kako to misliš, ne kod ljudi?”
„Kad sam nekim mačkama operisao želudac, osećao sam
specifičan mošusni miris. On potiče iz analnih žlezda. Razne
životinje koriste takve mirise da obeleže teritoriju ili privuku jedinke
za parenje. Prema drevnom islamskom predanju, mošus je miris
raja. Ili smrti, zavisi kako ko gleda na to.”
Hari je piljio u njega, ali mu je u glavi odzvanjao Lusilin glas.
Mislimo da pesnik misli istim redosledom kao što piše. Ništa čudno,
mi ljudi smo navikli da je ono što se dešava posledica nečeg što se
već desilo, a ne obrnuto.
Krajcovanje, sumnja, otkrivanje da je kokain pomešan sa nečim.
Ali neko - pesnik - zamenio je redosled. Hari je sad shvatao da ih je
taj pesnik nasamario iako mu je - možda i sasvim doslovno - bio
nanjušio trag.
„Trulse, dođi časkom napolje.”
Preostala trojica su ih gledali kako izlaze u hodnik. Hari se
okrenuo prema Trulsu.
„Trulse, znam da si već rekao da nisi krajcnuo onaj kokain. Znam
i da imaš vrlo dobar razlog da me slažeš. Baš me briga šta si uradio i
mislim da mi veruješ. Zato te pitam još jednom - da li si to bio ti ili
neko za koga znaš? Imaš pet sekundi da razmisliš pre nego što mi
budeš odgovorio.”
Truls je oborio čelo poput gnevnog bika. Ali je klimnuo. Poćutao
je, pet puta duboko udahnuo. Zaustio da kaže nešto, ali odmah
zatvorio usta kao da se nečeg setio. A onda je progovorio.
„Znaš li zašto Belman nije obustavio našu istragu?”
Hari odmahnu glavom.
„Zato što sam otišao njegovoj kući i zapretio mu da ću ispričati o
dileru iz motociklističke bande sa Alnabrua kog je on ubio, a ja zalio
betonom na terasi njegove nove kuće na Hejenhalu. Ako mi ne
veruješ, idi pa kopaj.”
Hari je dugo gledao u njega. „Zašto si mi to ispričao?”
Truls frknu, a čelo mu je i dalje bilo crveno. „Zato što to valjda
dokazuje da ti verujem. Dao sam ti municiju da me pošalješ na
mnogo godina u ćorku. Zašto bih ti priznao to, a ne bih priznao
krajcovanje koke koje bi mi donelo najviše dve godine?”
Hari klimnu. „Razumem.”
 „Dobro je.”
Hari se protrlja po vratu. „A šta je sa onom dvojicom koji su išli s
tobom po zaplenjenu drogu?”
„Nema šanse”, reče Truls. „Ja sam je nosio od carine na
aerodromu do auta i od auta u skladište Zaplene.”
„Dobro”, reče Hari. „Rekao sam da mislim da je krajcovao neko
od carinika ili neko iz Zaplene. Šta ti misliš?”
„Ne znam.”
„Ali šta misliš?”
Truls slegnu ramenima. „Znam te ljude, niko od njih nije mutan.
Mislim da su se samo zeznuli kad su merili.”
„A ja mislim da si u pravu. Naime, postoji i treća mogućnost koja
meni - glupanu - nije pala na pamet. Idi kod njih, odmah dolazim.”
Hari pokuša da dobije Katrinu, ali mu se nije javljala.
„Šta to bi?”, reče Ejstejn pošto se Hari vratio i seo pored kreveta.
„Posle svega kroz šta smo prošli zajedno, vas dvojica imate neke
tajne?”
Džibran se osmehnuo.
„Obmanuo nas je redosled”, reče Hari.
„Kako to misliš?”
„Zaplenjeni kokain niko nije krajcnuo do trenutka kada je on
stigao na Forenziku. Bilo je tačno kao što je Truls rekao, malo su se
zeznuli sa merenjem i postojalo je malo odstupanje. Drogu je
naknadno krajcnuo neko sa Forenzike. Osoba kojoj je otišao na
analizu.”
Ostali ga pogledaše s nevericom.
„Zamislite sad”, tada će Hari. „Radiš kao forenzičar i stigne ti
pošiljka skoro pa čistog kokaina zato što u Zaplenama sumnjaju da
ju je neko izmešao i ukrao razliku. Vidiš da nije tako, roba je sasvim
čista, niko je nije mešao ni sa čim. Ali pošto policija već sumnja na
nekog drugog, ugledaš tu priliku za sebe. Uzmeš malo čistog
kokaina, ubaciš levasimozu i vratiš Zaplenama uz zaključak koji
potvrđuje da je neko petljao s tom pošiljkom pre nego što je stigla u
Forenzičku laboratoriju.”
„Prelepo!”, uskliknu Ejstejn gotovo zapevavši. „Ako si u pravu, tip
je genijalac s petljom.”
„Ili žena”, primeti Aune.
 „Muškarac je”, reče Hari.
„Otkud znaš?”, upita Ejstejn. „Zar ne rade i žene u Forenzičkoj
laboratoriji?”
„Rade, ali sećaš li se kad nam je u Dželosiju onaj tip pričao kako
se bio prijavio na Policijsku akademiju, ali je ipak hteo da studira
nešto drugo?”
„Dečko Katrine Brat?”
„Da. Tad nisam obraćao pažnju, ali je rekao kako te studije nisu
isključivale mogućnost da se kasnije vrati istražiteljskom poslu. A
Katrina se večeras izlanula da ide kasnije na večeru zato što je haos
na Forenzici. Mislio sam da Katrina čeka neke rezultate, ali je čekala
njega. Trulse, znaš li za nekog Arnea sa Forenzike?”
Truls odmahnu glavom. „Ali dosta njih radi tamo, a ja baš nisam
odlazio da...” Zaklatio je glavom levo-desno kao da smišlja pravu
reč.
„... upoznaš nove drugare?”, predloži Ejstejn.
Truls ga preteći pogleda, ali klimnu.
„Slažem se da to može biti neko iz Forenzičke laboratorije”, poče
Aune. „Ali zašto si tako siguran da je baš taj Katrinin dečko? Zbog
Kempera?”
„! zbog njega”, odgovori Hari.
„Hej”, ubaci se Ejstejn. „Ko je sad pa to?”
„Edmund Kemper”, reče Aune. „Serijski ubica iz sedamdesetih
godina prošlog veka. Voleo je da se druži s policajcima. To je bilo
tipično za mnoge serijske ubice - približe se policajcima za koje
pretpostavljaju da će istraživati njihova ubistva, nekad posle zločina,
nekad i pre. Kemper je valjda čak i konkurisao na Policijskoj
akademiji.”
„Postoje paralele”, reče Hari. „Ali se prvenstveno radi o tom
jakom mirisu. Mošus. Kao vruća ili zagrejana koža. Helene Red je
rekla da ga je osetila na žurci. Ja sam ga osetio kad sam je video u
obdukcionoj sali. I kad smo zasekli oko Susane Andersen. A i u
Dželosiju one večeri kad smo upoznali tog Arnea.”
„Ja nisam osetio ništa”, reče Ejstejn.
„Ali taj miris je bio tu”, uporno će Hari.
Aune izvi obrvu. „Osetio si taj miris među gomilom znojavih
muškaraca?”
 „Užasno je specifičan”, reče Hari.
„Možda i ti imaš toksoplazmozu”, tada će Ejstejn tobož zabrinuto.
„Je l’ te to tad uzbudilo?”
Truls zagrokta od smeha.
Harija tad spopade neprijatan osećaj deža vija. Bjern Holm je
uklonio sve tragove posle Rahelinog ubistva. „To objašnjava i zašto
ništa nije pronađeno na licu mesta i na telima”, rekao je. „Tragove je
čistio profesionalac.”
„Pa naravno!”, uzviknu Truls. „Sve i da smo našli njegovu DNK...”
„Svi koji pregledaju mesta zločina i tela imaju DNK profil u bazi”,
nadovezao se Hari. „Kako bismo znali da li pronađena dlaka prosto
pripada nekom nepažljivom forenzičaru.”
„Ako je to taj Arne”, tada će Aune. „On je, dakle, večeras s
Katrinom. Na Frognerseteru.”
„Takoreći u šumi”, dodade Ejstejn.
„Znam, i pokušao sam da je dobijem”, reče Hari. „Ne javlja mi se.
Stole, koliko treba da brinemo?”
Aune slegnu ramenima. „Ako sam dobro shvatio, on i Katrina su
već neko vreme par. Da je hteo da je ubije, verovatno bi već to
uradio. Moralo bi se desiti nešto zbog čega bi promenio osećanja
prema njoj.”
„Na primer?”
Aune opet slegnu ramenima. „Najopasnije bi bilo ako bi uradila
nešto zbog čega bi se on osetio poniženo. Na primer, da ga odbije.”
 Četrdeset osmo poglavlje

Petak. Šuma

Tan je gledala kroz prozor na trećem spratu svoje zgrade na

Hovseteru. U ruci je držala telefon. Bilo je minut do devet. Odozgo je
videla automobil parkiran tik pred ulaznom kapijom. Stajao je tamo
već pet minuta. Bio je to Jonatanov auto. Poskočila je kada joj je
telefon zazvonio u ruci. Ekran je pokazivao da je - u sekundu - tačno
devet sati.
Prisetila se svih onih izgovora koje je smislila i odbacila u
proteklih sat vremena. Prihvatila je poziv.
„Da?”
„Ispred sam.”
„Dobro, silazim”, rekla je i ubacila telefon u tašnu.
„Odoh!”, doviknula je iz predsoblja.
„Tam biêt”, odgovorila joj je majka iz dnevne sobe.
Tan je zalupila vrata za sobom i sišla liftom u prizemlje. Nije imala
ništa protiv stepeništa, čak je po pravilu tako silazila, ali je ovako
postojala bar teorijska šansa da se zaglavi, da se zovu vatrogasci i
propadnu dogovori.
Ali lift se nije zaglavio. Izašla je na ulicu. Bilo je toplo veče, što je
bilo neobično za kraj septembra, pogotovo jer je bilo i vedro.
Jonatan se protegnuo preko suvozačkog sedišta da joj otvori
vrata. Sela je u auto. „Ćao.”
„Ćao, Tan.”
 Auto je krenuo. Shvatila je da ju je oslovio imenom, što na poslu
nikad nije radio.
Kad su izbili na glavnu ulicu, skrenuli su na zapad.
„Šta to hoćeš da mi pokažeš?”, pitala je.
„Nešto divno. Nešto za tebe.”
„Za mene?”
Osmehnuo se. „I za mene.”
„Zar ne možeš da mi kažeš šta je to?”
Odmahnuo je glavom. Pogledala ga je iskosa. Bio je to drugi
čovek. Pored toga što ju je oslovio imenom, nikad dotad ga nije čula
da kaže kako je nešto „divno” - ili da je za nju. Pre nego što je sela u
auto, bila je napeta, pa i uplašena, ali sada ju je nešto - možda taj
njegov novi govor - umirilo.
Osmehnuo se kao da je primetio da ga gleda. Možda je takav
kad nije na poslu. Odmah se setila da je on i dalje njen poslodavac,
a ona radnica, pa je to i dalje bio poslovni odnos. Ili nije?
Hovseter se nalazi na zapadu grada, i za samo nekoliko minuta
već su prošli četvrt Rea i terene za golf na Bukstadu i zašli u
Serkedal. Gusta jelova šuma protezala se duž obeju strana puta.
„Jesi li znala da su ovde viđali medvede?”, pitao je.
„Medvede?”, ponovila je zgranuto.
Nije joj se smejao, ali se osmehnuo. Dotad nije primećivala da
Jonatan ima lep osmeh. A možda i jeste, ali nije razmišljala o tome.
Uostalom, u prodavnici se tako retko osmehivao da se lako moglo
zaboraviti kako to izgleda. Kao da se plašio da će osmehivanjem
pokazati nešto što ne želi. Ali sad je, dakle, hteo nešto da pokaže.
Njoj. Nešto „divno”.
Zazvonio joj je telefon i opet je poskočila. Pogledala je ekran,
odbila poziv i vratila ga u tašnu.
„Slobodno se javi ako hoćeš”, rekao je.
„Ne javljam se kad ne znam ko me zove”, odgovorila je. I slagala.
Prepoznala je broj telefona, zvao ju je policajac Sungmin. Naravno
da nije smela da mu se javi i rizikuje da se Jonatan opet razbesni.
Uključio je migavac i usporio. Iako Tan nije videla skretanje,
odjednom su se isključili sa puta. Srce joj je zalupalo kada je pod
gumama počeo da krčka šljunak na uskom, šumskom putu. Farovi
su bili jedini izvor svetlosti među bedemima crne šume.
 „Kuda...”, počela je, ali je zaćutala uplašivši se da će on čuti kako
joj podrhtava glas.
„Ne boj se, Tan, samo hoću da te obrađujem.”
Pročitao ju je. Da je obraduje? Više nije bila sigurna da joj se
sviđa taj njegov novi govor.
Zaustavio je auto, ugasio motor i farove i odjednom su se obreli u
mrklom mraku.
„To je to”, rekao je. „Ovde izlazimo.”
Udahnula je. Valjda zbog tog njegovog smirenog, gotovo
hipnotičkog tona, tek više nije bila uplašena, već samo napeta.
Samo da joj pokaže. Nešto divno. I ne znajući zašto, odjednom je
shvatila da je to uopšte ne čudi. Bilo je to nešto što je očekivala,
čemu se i nadala. Strah koji ju je držao čitav taj dan bio je više nalik
na nevestinu tremu pred venčanje. Zakoračila je iz auta i udahnula
svež večernji vazduh i miris iglica. Tad ju je iznova obuzela panika.
Pošto joj je naglasio da ne kaže nikome, ona - glupača - stvarno nije
nikom rekla. Ama baš niko nije znao da je ona tu. Progutala je
pljuvačku. U kom trenutku je mogla da kaže da je bilo dosta i da
hoće kući? Ako bi to sada rekla, da li bi se strašno naljutio, pa čak...
pa čak i - šta?
„Ne treba ti tašna”, rekao je otvarajući zadnja vrata.
„Ponela bih telefon”, rekla je.
„Kako hoćeš, ali stavi ga u džep na ovome, može da bude
hladno.” Pružio joj je vatiranu jaknu, koju je obukla. Jakna je čudno
mirisala. Valjda na Jonatana. I na dim, kao da je nedavno bila u
blizini otvorenog plamena.
Jonatan je stavio baterijsku lampu na glavu. Okrenuo se kad ju je
upalio kako je ne bi zaslepio. „Za mnom.”
Zakoračio je preko plitkog jarka pravo među drveće. Tan nije
imala kud, pa je skočila za njim. Zašli su u šumu. Ako je dole bila
neka staza, Tanje nije videla. Ali osećala je da se teren uzdiže. Tu i
tamo bi Jonatan zastao da skloni grane s puta kako bi se ona lakše
provukla.
Izbili su na proplanak okupan mesečinom. Iskoristila je tu priliku
da izvadi telefon. Pogledala ga je i štrecnula se kad je shvatila da
domet nije slab, već nepostojeći.
 Kad je podigla pogled s ekrana, shvatila je da su joj se oči opet
odvikle od mraka i videla je samo crni zid. Zastala je trepćući.
„Ovuda.”
Pošla je za glasom i počela da nazire Jonatanovu siluetu na
obodu šume. Pružio joj je ruku. Prihvatila ju je bez razmišljanja. Šaka
mu je bila suva i topla. Poveo ju je kroz šumu. Da li bi sad trebalo da
se otrgne i pobegne? A kuda? Više nije imala predstavu u kojem se
pravcu nalazi grad, a u šumi bi je svejedno sustigao. Opiranje bi
verovatno samo ubrzalo šta god da je smerao sa njom. Osetila je
knedlu u grlu, ali i nekakav prkos. Nije ona nekakva bespomoćna,
naivna devojčica, jedan deo mozga joj je govorio da je sve u redu,
pa otkud sav taj strah i paranoične misli? Uskoro će saznati šta je
naumio i biće kao kad se probudiš iz košmara i shvatiš da si sve to
vreme bio bezbedan u svom krevetu. Pokazaće joj nešto lepo i to je
sve. Umesto da se otrgne, još mu je jače stegnula ruku, koja joj je,
uprkos svemu, ulivala neku neobičnu sigurnost.
Zastao je, a ona se trgnula.
„Stigli smo”, prošaputao je. „Lezi ovde.”
Pogledala je mesto koje je obasjao lampom. Bio je to nekakav
ležaj od iglica. Kao da je primetio njeno oklevanje, pa želi da joj
pokaže kako je sasvim bezbedno, prvi je legao on i mahnuo joj da
legne pored njega. Udahnula je, smišljajući kako da odbije. Obliznula
je usne. Primetila je da je on prekrio svoje usne kažiprstom i da je
gleda onim radosnim, dečačkim pogledom. Taj pogled ju je podsetio
na mlađeg brata kad su radili nešto što su znali da im nije
dozvoljeno, na taj veseli zaverenički sporazum. Možda je to bio
razlog, a možda i nešto drugo, tek legla je pored njega. Primetila je
tragove logorske vatre pored njih, kao da je neko tu često dolazio
iako se to mesto nalazilo usred šume i nije baš bilo najlogičniji izbor
za kamp. Sa ležaja od iglica kroz krošnje su se videli nebo i mesec.
Šta li je to hteo da joj pokaže?
Osetila je njegov dah tik uz uvo. „Tan, budi sasvim tiha. Možeš li
da se okreneš na stomak?” Njegov glas, njegov miris - bila je to ona
osoba za koju je oduvek znala da se krije u Jonatanu, a sada je
konačno ugledala svetlost dana. Tačnije, noćnu tamu.
Poslušala ga je. Nije se plašila. Kada je ugledala njegovu šaku
pred licem, pomislila je: evo sad će.
Sungmin podiže čašu da nazdravi Krisu. Pošto ga je Hari zvao,
Sungmin je radnu nedelju završio tako što je pokušao da dobije Tan
kako bi se dogovorio oko čuvanja psa i video hoće li ona iskoristiti tu
priliku da mu kaže još nešto o svom poslodavcu. Nije mu se javila.
Ništa strašno, već je bio temeljno proverio tog Jonatana a da nije
pronašao trag protivzakonitog delanja u prošlosti ni u Sadašnjosti.
Odlučio je da eliminiše tu sumnju. Uprkos svemu, to je bio metod
kojem se on priklanjao: slediti stroga i oprobana načela istražnog
postupka. Sad je valjda naučio da je oslanjanje na intuiciju privlačno
samo zato što je tako lako. Naučio je i da je jednom istražitelju
ubistava za preživljavanje presudno to da se okane istrage u
slobodno vreme. A da bi uspeo u tome, po pravilu je morao da se
posveti nečemu drugom. Posvetio se Krisu. Njima. Toj večeri i
ostatku noći koji će provesti zajedno. Osećala se izvesna napetost
kada je tek stigao, kao odjek nedavne svađe. Ali raspoloženje im se
već popravljalo. Biće to lepa večera, uz dobar seks pomirenja posle
nje.
Pa kad mu je opet zavibrirao telefon i kada je video da ga opet
zove Hari, a Kris gleda izvijene obrve kao da mu saopštava da taj
seks pomirenja visi o koncu, Sungmin je rešio da se ne javi. Nije
nikako moglo biti toliko hitno. Valjda? Sungmin naredi kažiprstu da
odbije poziv, ali ga on nije poslušao. Uzdahnuo je s izrazom žaljenja
na licu.
„Ako se ne budem javio, zvaće me cele noći. Dvadeset sekundi,
obećavam.” Ne sačekavši Krisov odgovor, gurnuo je stolicu i otrčao
u kuhinju pokazujući time da vrlo doslovno shvata onih dvadeset
sekundi.
„Hari, ako može kratko.”
„Okej. Radi li u Forenzičkoj laboratoriji neki Arne?”
„Arne? Ne mogu da se setim. Kako se preziva?”
„Ne znam. Možeš li da saznaš ko je iz Forenzike analizirao
zaplenjeni zeleni kokain?”
„Mogu, sutra ujutru.”
„Mislio sam sada.”
„Sad, večeras?”
 „Da, u narednih petnaest minuta.”
Sungmin poćuta ne bi li pružio Hariju priliku da uvidi koliko je
nerazuman takav zahtev petkom uveče, i to nekome ko mu je,
tehnički gledano, bio nadređen. Pošto su ispravka ili izvinjenje
izostali, Sungmin se nakašljao.
„Hari, rado bih ti pomogao, ali trenutno su mi u prvom planu neke
privatne obaveze, a istina neće pobeći nikud za dvanaest sati.
Profesor na Policijskoj akademiji je citirao tebe kad je rekao da
istraživanje serijskih ubistava nije sprint nego maraton. Mora se
rasporediti snaga. Ali dvadeset sekundi je prošlo, Hari. Zovem te
ujutru.”
„M-hm.”
Sungmin htede da odalji telefon od uva, ali ga ruka opet nije
poslušala.
„Katrina je u ovom trenutku s tim Arneom”, reče Hari.

Kris je brojao sekunde i iznervirao se zbog toga što je stigao do

trideset i nešto kada je Sungmin opet seo preko puta njega. Još ga
je više nerviralo to što ga nije pogledao u oči. Pogledao ga je, ali tek
pošto je otpio poveći gutljaj vina čije je ime Kris već zaboravio.
Primetio je da se Sungmin uzmuvao onako kako je uvek činio da se
oseti u najmanju ruku kao druga rupa na svirali.
„Još ćeš malo da radiš, zar ne?”
„Ma ne, opusti se. Večeras samo uživamo, Krise. Zašto ne
pređeš s tom čašom na trosed, a ja ću da pustim Bramsovu Treću
simfoniju, doneo sam ploču?
Kris ga nepoverljivo pogleda, ali pređe u dnevnu sobu. Sungmin
ga je nagovorio da kupi gramofon, i dok je Sungmin petljao oko
ploče, Kris se zavalio u trosed.
„Zažmuri!”, naredi mu Sungmin.
Kris ga je poslušao. Sobu je preplavila muzika. Očekivao je da
oseti pritisak na trosedu kad Sungmin bude seo pored njega, ali to
se nikako nije događalo. Kris otvori oči.
„Ej, Sung! Pa gde si?”
Odgovor se začuo iz kuhinje. „Samo dva kratka poziva. Obrati
pažnju na violončela!”
 Četrdeset deveto poglavlje

Petak. Prsten

Restoran Frognerseter nalazio se visoko iznad Osla, okružen

buržoaskim vilama i šetalištima za isti taj društveni sloj. U restoran
se dolazilo u haljinama i odelima, a u kafe odmah pored, u opremi za
planinarenje. Poslednja stanica metroa nalazila se na šest minuta
hoda odatle, i kada je Katrina stigla, odmah je spazila Arnea. Sedeo
je sam napolju za velikim stolom od masivnog drveta. Ustao je,
raširio ruke sa osmehom i onim dragim, tužnim očima pod starinskim
kačketom, a ona mu je, donekle nevoljno, zakoračila u zagrljaj.
„Da nam ne bude hladno?”, pitala je pošto su seli. „Nisu izneli
grejalice. Izgleda da i unutra ima slobodnih stolova.”
„Ima, ali se odande neće videti krvavi mesec.”
„Razumem.” Stresla se. U gradu je bilo toplo za to doba godine,
ali je u brdu temperatura bila znatno niža. Pogledala je beli mesec.
Bio je pun, ali je inače izgledao kao i obično. „Kad će da se pojavi
krv?”
„Nije to prava krv”, nasmejao se. Već neko vreme ju je nerviralo
to što sve što ona kaže shvata doslovno, kao da je ona nekakvo
dete. Ali ju je te večeri to naročito iznerviralo zbog svih stresnih misli
koje su joj se vrzmale po glavi i neprijatne slutnje da bi trebalo da
radi, jer vreme uvek radi, i sad je radilo protiv njih.
„Do pomračenja dolazi kada se Zemlja nađe između Sunca i
Meseca i tako baci senku na Mesec”, rekao je. „Mesec bi, dakle,
trebalo da se zacrni. Ali kad svetlosni zraci pogode nešto što je
drugačije gustine, oni promene pravac, valjda se sećaš toga iz fizike,
Katrina?”
„Išla sam na jezički smer.”
„Dobro, ali kad Sunčeva svetlost pogodi Zemljinu atmosferu,
crveni spektar svetlosti skrene i tako pogodi Mesec.”
„Aha!”, Katrina će, ironično prenaglašavajući. „Dakle, to je
svetlost, a ne krv.”
Arne se zadovoljno osmehnuo i klimnuo. „Ljudi su oduvek gledali
u nebo i divili mu se. I dalje je tako, iako znamo većinu odgovora.
Mislim da pronalazimo utehu u ogromnom prostranstvu svemira.
Spram njega, naši kratki životi izgledaju tako sitno i beznačajno.
Ergo, i naši problemi postaju mali. Ovde smo samo na tren, i posle
nas više nema, pa zašto traćiti ovo malo vremena na brige? Moramo
ga iskoristiti najbolje što možemo. Zato bih te zamolio da se sad
isključiš, da isključiš telefon, isključiš spoljašnji svet. Jer večeras
ćemo se ti i ja posvetiti važnijim stvarima. Svemiru...” Spustio je ruku
preko njene. „I ljubavi.”
Te reči su pogodile Katrinu u srce. Kako i ne bi, nije ona
komplikovana žena. Istovremeno je znala i da bi je još više pogodile
da ih je izgovorio neko drugi. Nije joj se svideo ni predlog da ugasi
telefon, ostavila je malo dete kod kuće, a na poslu istragu za koju se
ispostavilo da i nije baš zaključena kao što je pre nekoliko sati
mislila.
Ipak ga je poslušala i isključila telefon. Posle sat vremena
večerali su i popili piće, a ona je htela samo jedno: da se iskrade do
toaleta, uključi telefon i vidi da li ju je neko zvao ili slao poruke.
Mogla je, naravno, to i da mu kaže - baš kao što Arneove planete
neće prestati da se vrte, nije se zaustavila ni stvarnost u Oslu. U
znak saglasnosti s tom njenom mišlju, iz gradskog kotla se začula
tiha pesma vatrogasne sirene. Ipak, nije želela da njemu upropasti to
veče; on još nije mogao znati da će to biti njihovo poslednje. Sva ta
njegova priča bila je simpatična, ali je njoj to bilo previše. Previše
Paula Koelja, što bi rekao Hari.
„Da se prošetamo?”, upita Arne pošto je platio.
„Prošetamo?”
„Gore ima jedno mesto gde će nam svetlost manje smetati da
vidimo krvavi mesec.”
 „Gde gore?”
„Kod jezera Trivan. Samo nekoliko minuta pešice. Hajde,
pomračenje počinje za...” Pogledao je na sat. „Osamnaest minuta.”
„Hajde, onda”, rekla je ustajući.
Arne prebaci rančić preko leđa. Kad ga je pitala šta nosi u njemu,
samo joj je lukavo namignuo i ponudio joj da ga uhvati podruku.
Pošli su ka jezeru Trivan. Na vrhu brda, odmah iznad jezera, nalazio
se radijski i televizijski toranj visok preko sto metara. Već uveliko nije
odašiljao signale, samo je tu stajao poput razoružanog stražara na
kapijama Osla. Mimoišli su se sa tek ponekim automobilom i
džogerom, a kad su skrenuli na stazu pored jezera, više nije bilo ni
žive duše.
„Ono je zgodno mesto”, rekao je uperivši prstom u jedan balvan.
Seli su. Mesečina je crtala žutu prugu na vodi crnoj kao asfalt.
Prebacio joj je ruku preko ramena. „Pričaj mi o Hariju.”
„O Hariju?” Bila je zatečena. „Zašto?”
„Jeste li se voleli?”
Nasmejala se, ili zakašljala, ni sama nije bila sigurna. „Otkud ti,
pobogu, ta ideja?”
„Pa imam oči.”
„Kako to misliš?”
„Kad sam video Harija u baru, zapanjio sam se koliko je pljunuti
Gert. Ili obrnuto.” Arne se nasmejao. „Katrina, ne budi tako užasnuta.
Neću nikom odati tvoju tajnu.”
„Otkud ti znaš kako Gert izgleda?”
„Pa pokazala si mi slike, zar se ne sećaš?”
Oćutala je, slušajući sirene u gradu. Negde je bio požar i nije
trebalo da ona sad bude tu. Jednostavna stvar, ali kako njemu
objasniti? Da li je smela da se posluži otrcanom pričom kako je
problem u njoj, a ne u njemu? Ipak je to bila živa istina - izuzev
Gerta, uspela je da upropasti sve lepo što ju je u životu zadesilo.
Čovek koji je sad sedeo pored nje očigledno ju je voleo, a i ona bi
volela kad bi mogla da ga voli. Nije više toliko čeznula za time da
bude voljena koliko za time da voli. Ali ne onoga koji ju je sad
privukao k sebi, imao tužan pogled i znao previše. Zaustila je da to i
kaže a da nije još bila sročila u glavi. Znala je da naprosto mora reći.
Ali on ju je preduhitrio.
 „Ne znam ni želim li da znam šta je bilo između Harija i tebe.
Meni je važno samo to da smo ti i ja sad zajedno. I da se volimo.”
Dohvatio je njenu ruku, prineo je usnama i poljubio. „Hoću da znaš
da u mom životu ima mesta i za Gerta i za tebe. Ali, bojim se, ne i za
Harija Hulea. Hoće li biti previše ako budem tražio da se ne viđaš sa
njim?”
Samo ga je pogledala.
Sad je obema rukama držao njenu. „Šta kažeš, ljubavi? Hoće li
moći tako?”
Katrina polako klimnu. „U pravu si”, rekla je.
Arne se ozario. Počeo je da otvara ranac i pre nego što je
dovršila rečenicu: „... tražiš previše.”
Opustio je uglove usana, ali su se sredinom i dalje nekako
osmehivale.
Katrina odmah zažali, izgledao je kao nesrećno, išibano kuče.
Zapazila je i da je počeo da izvlači iz ranca bocu montrašea, vina za
koje je umislio da joj je omiljeno. Pa dobro, možda to nije čovek
njenog života. Ali mogao bi da bude njen čovek te noći. Toliko bi mu
priuštila. I sebi. Jednu noć. Pa da rešava njihov status ujutru.
Arne ponovo zavuče ruku u ranac.
„A poneo sam još nešto...”

„Gregersen.”
„Ovde Sungmin Larsen, Centrala Kriminalističke policije.
Izvinjavam se što vas zovem na kuću petkom uveče, ali na brojeve
Forenzičke laboratorije mi se niko ne javlja.”
„Tako je, svi su otišli kući, ali nema veze, Larsene, recite.”
„Zanima me analiza zaplenjenog kokaina sa aerodroma, onog
zbog kojeg su policajci zaduženi za transport zapali u neprilike.”
„Sećam se toga, da.”
„Sećate li se ko je od vaših to analizirao?”
„Sećam se.”
„Pa ko?”
„Niko.”
„Molim?”
„Niko.”
 „Kako to mislite, Gregersene? Znači li to da kokain uopšte nije
bio analiziran?”

Prim pogleda Ženu, svoju izabranicu. Da li ga uši varaju? Da li je

rekla da ne želi dijamantski prsten?
Prvo je prekrila usta prstima i kratko pogledala kutijicu koju joj je
pokazao, a onda je uzviknula: „Ali ne mogu da ga uzmem!”
Ta spontana, panična reakcija sigurno nije neobična kad je neko
zatečen, zaključi Prim. Kad ti neko iznese pred oči simbol ostatka
tvog života, nečeg što je preveliko da bi se uguralo u jednu rečenicu.
Pustio ju je da dođe do daha pre nego što je ponovio reči koje je
izabrao kao prateće za primopredaju: „Uzmi ovaj prsten. Uzmi mene.
Uzmi nas. Volim te.”
Ipak, ona je opet odmahnula glavom. „Hvala ti, divan si. Ali ne bi
bilo ispravno.”
Kako ne bi bilo ispravno? Šta bi bilo ispravnije od toga? Prim joj
je objasnio kako je kalkulisao i čekao baš tu priliku, upravo zato što
će tako biti ispravno. Štaviše, savršeno. Čak su se i nebeska tela na
crnom platnu udružila da obeleže tu posebnu priliku.
„Prsten je savršen”, rekla je. „Ali nije za mene.”
Izvila je glavu u stranu i uputila mu bolećiv pogled koji je trebalo
da saopšti koliko joj je žao. Tačnije, koliko joj je žao njega.
Ne, uši ga nisu prevarile.
Prim začu šuštanje. Nije to bilo šuštanje blagog povetarca u
krošnjama koje je zamišljao, već šuštanje televizora koji više ne
prima kanale, koji je sam, bez dodira sa svetom, bez svrhe i smisla.
Šuštanje je bilo sve glasnije, pritisak u glavi sve jači, već je bio
sasvim nepodnošljiv. Morao je nestati, prestati. Ali nije mogao tek
tako da nestane, da poništi samog sebe. Zato je ona morala nestati.
Ili - i tek tad je to prvi put pomislio - mora nestati on, onaj drugi.
Uzrok. Onaj koji ju je otrovao, zaslepio, zaludeo. Zbog kojeg više nije
uspevala da razlikuje Primovu pravu ljubav od njegove parazitske
manipulacije. Policajac je bio njena toksoplazma.
„Dobro, ako prsten nije za tebe”, reče Prim zatvarajući kutijicu sa
dijamantskim prstenom. „Onda ovo jeste.”
 Iznad njih je počelo pomračenje, noć je, poput halapljivog
ljudoždera, počela da nagriza levu stranu meseca. No kod njih dvoje
je i dalje bilo dovoljno svetlosti da on vidi kako joj se zenice šire kada
je ugledala nož u njegovoj ruci.
„Šta je...”, počela je. Glas joj je zvučao suvo, progutala je
pljuvačku pre nego što je nastavila: „... to?”
„A šta misliš?”, pitao je.
Video je u njenom pogledu da je shvatila, da usne oblikuju reči,
ali ne uspevaju da ih izgovore. Zato je on rekao umesto nje:
„Krunski dokaz.”
Izgledalo je kao da ona želi nešto da kaže, ali je on hitro skočio
na noge i stao iza nje. Zabacio joj je glavu i pritisnuo joj oštricu noža
uz grkljan.
„Krunski dokaz, oružje koje je preseklo vratnu arteriju Susane
Andersen i Helene Red. A sad će i tvoju, ako ne budeš uradila tačno
ono što ti budem rekao.”
Zabacio joj je glavu tako da joj vidi oči.
Gledali su se tako naopačke, a možda su isti takav pogled imali i
na svet ovog drugog. Možda im nikad ne bi ni išlo. Možda je on to
negde i znao, pa je zato ipak isplanirao i to alternativno rešenje za
slučaj da bude odbila prsten. Očekivao je da će ga gledati s
nevericom. Ali nije bilo tako. Gledala ga je kao da veruje u sve što je
rekao.
Odlično.
„Š... šta da radim?”
„Pozvaćeš policajca i uputiti mu poziv koji neće smeti da odbije.”
 Pedeseto poglavlje

Petak. Propušteni pozivi

Šef sale podiže slušalicu fiksnog telefona koji je zvonio. „Restoran

Frognerseter.”
„Ovde Hari Hule. Pokušavam da dobijem višu inspektorku Katrinu
Brat, koja je na večeri kod vas u restoranu.”
Šefu sale je sve to bilo čudno. Pored toga što je sagovornik očito
imao uključen handsfree, i njegovo ime mu je bilo odnekud poznato.
„Upravo gledam spisak gostiju, Hule. Ali ne vidim rezervaciju na
njeno ime.”
„Verovatno je na ime njenog prijatelja, zove se Arne, ali ne znam
mu prezime.”
„Ne vidim Arnea, ali imam dosta prezimena bez ličnog imena.”
„Okej. Plav, verovatno nosi kačket. Ona ima tamnu kosu i govori
grleno r po bergenski.”
„Aha. Jeste, jeli su napolju, ja sam ih poslužio.”
„Ne jedu više?”
„Da, dosad su verovatno otišli.”
„M-hm. Da li ste čuli nešto što bi vam nagovestilo kuda su otišli?”
Šef sale je oklevao. „Nisam siguran da...”
„Važno je, tiče se istrage onih ubistva devojaka.”
Šef sale tad shvati gde je čuo njegovo ime.
„Njen prijatelj je došao ranije i zamolio da mu pozajmimo dve
vinske čaše. Doneo je bocu remoasene šasanj motrašea i rekao
kako posle večere namerava da je zaprosi gore kod jezera Trivan.
Bila je to, vidite, berba dve hiljade osamnaeste.”
„Hvala.”

Hari protegnu ruku da prekine razgovor na telefonu koji je ležao na

Auneovom pokrivaču.
„Moramo odmah do jezera. Trulse, možeš li da javiš dispečerima
da pošalju patrolu? Sa rotacijom i sirenama.”
„Pokušaću”, reče Truls vadeći svoj telefon.
„Ejstejne, jesi li spreman?”
„Nek nam je mercedes u pomoći.”
„Srećno”, reče Aune.
Bili su na vratima kada je Hari izvadio telefon, pogledao ekran i
zastao kao ukopan opkoračivši prag. Krila vrata mu udariše ruku i
telefon ispade na pod. Hari se sagnuo da ga dohvati.
„Šta se dešava?”, upita Ejstejn iz hodnika.
Hari udahnu. „Poziv sa Katrininog broja.”
Hari shvati da nije isključio mogućnost da ga neko drugi zove
njenim telefonom.
„Zar nećeš da se javiš?”, upita Aune iz kreveta.
Hari ga pogleda sumorno. Pa klimnu. Prihvatio je poziv i prislonio
telefon na uvo.

„Jesi li siguran?”, upita komandir Brisejd.

Stariji vatrogasac klimnu.
Brisejd uzdahnu. Pogledao je vilu u plamenu i svoje ljude sa
šmrkovima. Zatim i mesec. Te večeri je bio baš čudan, kao da mu
nešto fali. Brisejd ponovo uzdahnu, zabaci šlem i pođe ka jedinim
policijskim kolima na licu mesta. Saobraćajna policija je tu stigla
nešto posle njegovih kamiona. Od 20.50, kada je stanica primila
obaveštenje da gori vila na Gaustadu, do trenutka kada su Brisejd i
njegove kolege već bili na licu mesta, prošlo je samo deset minuta.
Možda i nisu morali toliko da žure. Kuća je već jednom ranije
stradala u požaru, pa su bili slabi izgledi da je nečiji život ugrožen.
Nije bilo ni opasnosti da će se požar proširiti na okolne vile.
Dešavalo se da nevaspitana omladina zapali neki takav objekat, ali o
tome da li je požar podmetnut ili ne, zaključivaće pošto budu obavili
gašenje. Tako gledano, cela stvar je najpre ličila na vežbu. Jedini
problem bio je u tome što se kuća nalazila pored kružnog puta, pa se
gusti crni dim prenosio na kolovoz - otud prisustvo saobraćajne
policije. Srećom po njih, špic petkom je već bio prošao, ali je sa
uzvišice na kojoj je stajao Brisejd video farove automobila - onih koje
nije progutao dim - kako stoje u koloni na auto-putu. Saobraćajci su
mu rekli da postoji zastoj u oba smera od Smestadske petlje pa do
Ulevola. Brisejd je rekao saobraćajnoj policajki da će potrajati dok ne
budu stavili požar pod kontrolu, a i dok se dim ne bude slegnuo, pa
svi ti ljudi neće odmah stići tamo kuda su krenuli. U međuvremenu
su svakako zatvorili uključenja na auto-puteve, tako da ih nije
pristizalo više.
Brisejd priđe saobraćajcima. Policajka otvori prozor. „Možda bi
ipak trebalo da pozovete kolege”, rekao je. „Što?”
„Vidiš onog tamo?” Brisejd je uperio prstom u starijeg vatrogasca
koji je stajao pored jednih kola. „Zovemo ga Njuška. U stanju je da
razabere onaj miris od svega drugog što gori. Njuška nikad ne greši.”
„Onaj miris?”
„Onaj miris.”
„Miris čega?” Šta je s njom? Brisejd se nakašljao. „Roštilja.
Pečenja.” Video je na njenom licu da je konačno ukapirala. Zgrabila
je motorolu.

„Šta je sad bilo?”

„Šta je sad bilo?”, zblanuto ponovi Hari u mikrofon.
„Da, šta se dešava? Uključila sam telefon i imam sedam
propuštenih poziva od tebe.”
„Gde si i šta radiš?”
„Zašto me to pitaš? Je l’ se nešto desilo?”
„Samo mi odgovori.”
Katrina uzdahnu. „Idem ka početnoj stanici metroa kod
Frognersetera, da uhvatim voz do kuće gde ću da eksiram par
žestokih pića.”
„A Arne? Da li je i on sa tobom?”
 „Nije.” Katrina se vraćala nizbrdo putem kojim su došli, ali znatno
brže nego tada. Gore je mesec polako nestajao, možda je baš zbog
tog prizora rešila da ne odugovlači i da mu odmah zarije nož u srce.
„Ne, nije više sa mnom.”
„Misliš, nije tu gde se ti nalaziš?”
„Mislim u oba smisla, Hari.”
„Šta se desilo?”
„Šta se desilo? Ukratko, Arne živi u nekom drugačijem i sigurno
boljem svetu od mog. Zna sve o sastavu univerzuma, ali je svet ipak
za njega jedno ružičasto mesto gde su stvari onakve kakve želiš da
vidiš, a ne onakve kakve jesu. Moj i tvoj svet, Hari, mnogo je ružniji.
Ali je bar stvaran. U tom smislu, trebalo bi da zavidimo ljudima kao
što je Arne. Mislila sam da ću izdržati sa njim još večeras, ali sam
loša osoba. Pukla sam i rekla sam mu kako stvari stoje i da ne mogu
izdržati više ni sekund.”
„Ovaj... raskinula si?”
„Raskinula sam.”
„Pa gde je on sada?”
„Kad sam pošla, plakao je pored jezera Trivan u društvu boce
montrašea i dve kristalne čaše. Ali dosta o muškarcima, zašto me
zoveš?”
„Zovem te zato što mislim da je onaj kokain bio krajcnut u
Forenzičkoj laboratoriji. I da je Arne odgovoran za to.”
„Arne?”
„Šaljemo patrolu da ga privede.”
„Hari, jesi li ti sišao s uma? Arne ne radi u Forenzici.”
Hari poćuta.
„Gde...?”
„Arne Seten je naučnik i predaje fiziku i astronomiju na
Univerzitetu.”
Začula je Harija kako tiho šapuće „o jebem ti”, a zatim uzvikuje:
„Trulse! Obustavi tu patrolu.”
Onda se opet obratio njoj. „Izvini, Katrina, izgleda da mi je istekao
rok trajanja.”
„Zašto?”
„Već treći put u ovoj prokletoj istrazi dižem opštu uzbunu - i
mašim. Zreo sam za staro gvožđe.”
 Nasmejala se. „Samo previše radiš, Hari, kao i svi mi. Isključi
mozak, odmori se. Zar nije trebalo da gledaš pomračenje s
Aleksandrom Sturdzom i Helgeom Forfangom? I dalje stižeš, mesec
je tek dopola pokriven.”
„M-hm. Okej, ćao.”

Prekinuo je vezu, pa se sagnuo na stolici uronivši lice u ruke.

„Sranje, sranje.”
„Hari, ne budi prestrog prema sebi”, reče Aune. Hari oćuta.
„Hari?”, oprezno će Aune.
Hari podiže glavu. „Ne mogu da se okanem”, rekao je promuklo.
„Znam da sam u pravu. Malo mi fali. Zaključivanje je bilo dobro,
samo negde postoji neka sitna greška i moram je pronaći.”

Evo sad će, pomislila je Tan kad je videla njegovu ruku kako se
približava njenom licu.
Nije znala šta će se desiti. Nešto opasno. Uzbudljivo i opasno.
Nešto čega bi trebalo da se plaši, čega se nekad plašila, ali više nije.
Naime, nije to bilo nešto istinski opasno, sad je već bila sigurna u to,
nešto u njegovoj pojavi ju je ubedilo da je tako.
Zaustavio je ruku. Stajala je u vazduhu sa pruženim prstom, u
obliku pištolja. Tad je shvatila da on nije pružio ruku da je dodirne,
već da joj nešto pokaže. Okrenula se u pravcu njegovog kažiprsta,
pridigla se na laktove da vidi preko udubljenja u zemlji. Nehotice je
prestala da diše.
Na šumskom proplanku okupanom mesečinom, na dnu padine
pod njima, Tan ugleda četiri - ne, pet lisica. Četiri mladunčeta su se
bešumno igrala dok ih je čuvala odrasla lisica. Jedno lisiče bilo je
malo veće od ostalih, i Tan je prikovala pogled za njega.
„Je li to...”, prošaputala je.
„Da”, odgovori joj Jonatan šapatom. „To je Ni.”
„Ni. Kako si znao da sam ga... ?”
„Video sam te. Tako si ga oslovljavala kada si se igrala s njim i
kada si ga hranila. Pa više si pričala s njim nego sa mnom.” I u tami
se videlo da se osmehnuo.
 „Ali kako se desilo... ovo?”, prošaputala je klimnuvši u pravcu
lisica.
Jonatan uzdahnu. „Zato što sam budala koja prihvata zabranjene
životinje. Kao što me je onaj naterao da uzmem jednog od njegova
dva ružičasta kaputarska puža zato što je smatrao da su bolje šanse
da vrsta opstane u Norveškoj ako se hrane i stanuju na različitim
adresama. Trebalo je da odbijem - da ga je onaj policajac video,
stavili bi katanac na radnju. I ne mogu da spavam otkako sam ga
bacio u klozet. Ali sa Nijem sam bar imao vremena da smislim šta
ću. Znao sam da nećemo moći da ga krijemo, kao i da bi ga Zavod
odmah uspavao. Odveo sam ga veterinarki, rekla je da je zdrav i
doneo sam ga ovamo zato što sam znao da ovde živi jedna porodica
lisica. Više puta sam dolazio da vidim kako napreduje, nisam ništa
hteo da ti kažem dok ne budem siguran da će sve biti u redu.”
„Nisi hteo da mi kažeš da se ne bih posle rastužila?”
Jonatan se malo uzvrpoljio. „Kad se nečemu ponadaš, pa se
ispostavi da ti se san ipak neće ostvariti, to onda boli još više.”
A ti znaš ponešto o tome, pomisli Tan. Jednog dana će i ona
saznati više o tome.
U tom trenutku znala je samo za mrak, opojnu radost i olakšanje,
mesec i pospanu želju da ga zagrli.
„Verovatno je sad dosta kasno”, rekao je. „Možemo da se vratimo
neki drugi put, ako budeš htela.”
„Da”, prošaputala je, „baš bih volela.”
Kad su pošli, morala je da žuri za njim. Nije išao prebrzo, ali je
koračao kao poznavalac šume, naviknut na taj put i teren. Dok su
prelazili preko onog proplanka, posmatrala ga je s leđa na mesečini.
Ovde su mu i držanje i korak bili drugačiji nego u prodavnici, u
gradu. Zračio je nekakvim radosnim spokojem i prirodnošću, kao da
tu pripada. Možda ga je radovalo i saznanje da je usrećio nju,
podozrevala je da je tako. Pokušavao je to da sakrije, ali se sad
odao, više je neće prevariti kad bude glumio namćora.
Kaskala je za njim. Možda je mislio da se i ona posle samo sat
vremena srodila s tom šumom, više nije smatrao neophodnim da je
vodi za ruku.
Uzviknula je i tobož se saplela. Zastao je. Zaslepila ju je svetlost
lampe na njegovoj glavi. „O, izvini, samo sam... jesi li dobro?”
 „Jesam”, rekla je pružajući ruku.
Uzeo ju je za ruku.
Pa su produžili.
Tan se zapitala da li je zaljubljena. I ako jeste, koliko to već traje.
I kad je već tako, koliko će teško biti staviti mu to do znanja.
 Pedeset prvo poglavlje

Petak. Prim

„Hari, zar ne bi trebalo da ti je laknulo?”, reče Aune. „Šta te sad

muči?”
Ejstejn i Truls su izašli iz sobe da ih ostave nasamo. Hari pogleda
starog prijatelja na umoru. „Ima jedna starija gospođa u Los
Anđelesu. Upala je u nevolju i pokušao sam... pa, da rešim stvar.”
„Jesi li se zbog toga vratio?”
„Da.”
„Shvatio sam da nisi zbog Markusa Reda.”
„M-hm. Ispričaću ti neki drugi put, mislim da tu ima dosta
materijala za jednog psihologa.”
Aune se tiho nasmejao uhvativši ga za ruku. „Neki drugi put,
Hari.”
Hari nije bio pripremljen za suze koje su mu odjednom navrle na
oči. Uzvratio je Auneu stisak ruke. Nije ništa rekao zato što nije znao
da li će ga izdati glas. Zakopčao je sako i izašao na hodnik.
Ejstejn i Truls su čekali lift. Okrenuli su se kad je naišao.
Hariju je zazvonio telefon. Šta da kaže ako ga zovu iz policije u
Los Anđelesu? Izvadio je telefon i pogledao broj. Bila je to
Aleksandra. Trebalo je, naravno, da joj javi da kasni na pomračenje.
Nije se odmah javio, pokušavao je da shvati da li mu se uopšte ide
tamo. U tom trenutku mu je izgledalo privlačnije da u samoći popije
jedno ili šest pića u baru Tifa. Ne, ipak ne to. Pomračenje Meseca na
krovu Sudske medicine. Može. Kad je stisnuo da prihvati poziv, na
ekranu iskoči poruka. Od Sungmina Larsena.
„Ćao”, rekao je, i dalje čitajući poruku.
„Ćao, Hari.”
„Aleksandra, jesi li to ti?”
„Da.”
„Zvučiš mi...”, preletao je pogledom preko teksta, „drugačije.”
Forenzika nije analizirala zaplenjeni kokain usled manjka
kapaciteta. Poslali su ga na Sudsku. Tamo ga je preuzeo Helge
Forfang, koji je potpisao i datirao analizu. Sungmin.
Hariju srce prestade da kuca. Pred očima mu proleteše istrgnuti
delovi slagalice koji nikako nisu uspevali da se sklope, a sada su se,
u neverovatnih par sekundi, spojili u celinu. Aleksandra mu je,
prilikom posete laboratoriji, rekla da Forenzika pati od manjka
kapaciteta, pa da stalno prosleđuje posao njima. Helge mu je
praktično priznao da izučava parazite Toxoplasma gondii.
Aleksandra mu je ispričala kako je zvala Helgea na žurku otvorenog
tipa na krovu zgrade. Obdukcioni tehničar lako je mogao i nakon
pronalaska Susaninog i Bertininog tela da podmetne tuđu DNK kako
bi usmerio pažnju policije ka tim licima. Ali pre svega: onaj mošusni
miris u obdukcionoj sali pošto je Helge izašao iz nje. Hari je mislio da
taj miris potiče od pokojničinog tela. Isti miris osetio je kad se
nagnuo prema Helgeu dok je ovaj sekao oko Susane Andersen. A
Hari je, glupan, mislio da miris potiče iz oka.
Bilo je tu mnogo delića koji su se sklopili u mozaik, velik ali
savršeno jasan. Kao i uvek kad stvari legnu na svoje pravo mesto,
Hari se zapitao kako je uspeo da ih ne poveže.
Ponovo je začuo Aleksandrin glas, toliko izmenjen od straha da
ga u prvi mah nije prepoznao.
„Hari, možeš li da dođeš?”
Zvučala je molećivo. Previše molećivo. To nije ličilo na
Aleksandru Sturdzu.
„Gde?”, upita Hari kupujući vreme za razmišljanje.
„Pa znaš. Na krov...”
„Sudske, znam.” Mahnuo je Ejstejnu i Trulsu vraćajući se
unatraške u sobu 618. „Jesi li sama?”
„Ne baš.”
 „Ne baš?”
„Rekla sam ti da će i Helge biti s nama.”
„M-hm.” Hari udahnu duboko. Nastavio je gotovo šapatom.
„Aleksandra?” Seo je pored kreveta, a Truls i Ejstejn se tiho
ušunjaše u sobu.
„Da, Hari?”
„Sad me dobro slušaj. Ne menjaj izraz lica i odgovaraj mi samo
’da’ ili ’ne’. Možeš li da se izvučeš, da ne posumnja, reci da ideš u
toalet ili po nešto?”
Ćutala je. Hari je odmakao telefon od uva, a preostala tri člana
Auneove grupe se nagnuše prema njegovom samsungu.
„Aleksandra?”, prošaputa Hari.
„Da”, rekla je ravnim tonom.
„Helge je ubica. Moraš da pobegneš. Napusti zgradu ili se
zabarikadiraj negde dok ne stignemo. Može?”
Začulo se krčanje. I posle njega drugi glas, muški glas.
„Ne, Hari, ne može.”
Glas je zvučao poznato, a istovremeno i ne, poput druge verzije
čoveka kog poznaješ. Hari udahnu. „Helge”, rekao je. „Helge
Forfang.”
„Da”, potvrdi mu glas. Nije bio samo dublji nego što ga je Hari
upamtio. Zvučao je i opuštenije, samouverenije. Kao neko ko je već
pobedio. „Uostalom, možeš me zvati i Prim. Svi koje sam mrzeo su
me tako zvali.”
„Kako ti kažeš, Prime. Šta se dešava?”
„To je sasvim primereno pitanje, Hari. Dešava se to da držim
Aleksandri nož na grlu i pitam se šta budućnost sprema za nas
dvoje. Pa i za nas troje, i ti si uključen u ovo. Shvatam da sam
razotkriven, da sam izgubio položaj, kako bi se to reklo u šahu. Dugo
sam se nadao da ću to izbeći, ali i da sam znao da će ispasti ovako,
to ne bi promenilo ono što sam uradio. Zapravo se ponosim svime
što sam postigao. Mislim da će i moj ujak biti ponosan kad bude
čitao o tome. Na mahove, koliko mu zaraženi mozak bude dozvolio
da prati.”
„Prime...”
„Ne, Hari, nipošto nisam mislio da izbegnem kaznu za ono što
sam uradio. Zapravo sam mislio da presudim sebi kad sve bude
gotovo, ali se nešto desilo, nešto što mi je ulilo želju za životom. Zato
sam spreman da pregovaram o što blažoj kazni. Ali treba mi karta u
pregovorima, pa otud ova talačka situacija. Siguran sam da me
razumeš, Hari.”
„Ako želiš blažu kaznu, najbolje bi bilo da pustiš Aleksandru i
smesta se predaš policiji.”
„Misliš, najbolje za tebe? Da ti se sklonim s puta?”
„Sa kakvog puta, Prime?”
„Ne pravi se lud. Puta do Aleksandre. Zarazio si je, naterao si je
da te želi, da misli kako imaš šta da joj ponudiš. Na primer, pravu
ljubav. E pa, sad imaš priliku da joj dokažeš svoju pravu ljubav. Šta
kažeš na razmenu, da ti dođeš na njeno mesto?”
„A nju ćeš pustiti?”
„Naravno. Ni ti ni ja ne želimo da Aleksandra bude povređena.”
„Okej. Onda imam predlog kako ćemo.”
Helgeov glas je bio zvonkiji kad se nasmejao. „Nice try59, Hari, ali
mislim da ćemo ići po mom scenariju.”
„M-hm. A kako on glasi?”
„Doći ćeš ovamo kolima sa još jednom osobom, parkiraćete se
nasred parkinga ispred zgrade tako da vidim vas dvojicu - i samo
vas dvojicu - kako izlazite i ulazite u zgradu kad vam budem
otključao odavde. Već tada ti ruke moraju biti vezane pozadi
lisicama. Jasno?”
„Jasno.”
„Popećete se liftom do vrha zgrade, prići vratima koja vode na
krov, samo ih odškrinuti i javiti da ste stigli. Budete li jurcali,
prerezaću Aleks grkljan. Valjda si dosad i to shvatio, zar ne?”
Hari proguta pljuvačku. „Jesam.”
„Dakle, kad vam budem dao znak, izaći ćete, ne gledajući u
mene, unatraške na krov.”
„Unatraške?”
„Zar ne rade tako u zatvorima maksimalne bezbednosti?”
„Rade.”
„Onda si shvatio. Ti ideš prvi. Osam koraka unatraške. Onda
staneš i klekneš. Tvoj pomoćnik će preći četiri koraka pre nego što
klekne. Ako ne uradite tačno tako...”
„Shvatio sam. Osam, odnosno četiri koraka unatraške.”
 „Dobro je, brzo kapiraš. Prineću nož tvom grkljanu, a Aleksandra
će poći prema vratima. Tvoj pomoćnik će poći za njom. Sešće u auto
i otići odavde.”
„A onda?”
„Onda počinju pregovori.”
Usledila je pauza.
„Znam šta misliš, Hari. Zašto bih dao boljeg taoca za lošijeg?
Zašto jednim matorim detektivom zameniti mladu i nevinu ženu za
koju i policija i političari znaju da će probuditi veću samilost u
javnosti?”
„Pa...”
„Odgovor je prost, Hari. Volim je. Ako želim da me čeka dok ne
izađem na slobodu, moram joj pokazati pravu ljubav. Mislim da će i
porota to videti kao olakšavajuću okolnost.”
„U to sam siguran”, reče Hari. „Vidimo se - da kažemo - za sat?”
Iz telefona se opet začu zvonak smeh. „Nice try again, Hari. Ne
misliš valjda da ću ti dati dovoljno vremena da angažuješ specijalne
jedinice i pola redovne policije da prate razmenu talaca?”
„Okej, ali nismo tako blizu. Koliko imamo vremena da stignemo?”
„Hari, mislim da me lažeš. Mislim da uopšte niste tako daleko.
Vidi li se odatle mesec?”
Ejstejn priđe prozoru i klimnu.
„Vidi se”, reče Hari.
„Onda vidiš i da je pomračenje već počelo. Kad mesec bude
sasvim pokriven, prerezaću Aleksandri grkljan. Imaš samo nekoliko
minuta.”
„Ali...”
„Ako je verovati astronomima, imaš još... da vidimo... dvadeset
dva minuta. Samo još jedno: imam oči i uši na raznim stranama,
vidim li i čujem li da su policija ili neko drugi obavešteni pre nego što
stignete, Aleksandra će umreti. Hajde, požuri, onda.”
„Ali...” Hari zaćuta. Podigao je telefon da pokaže ostalima da je
veza prekinuta. Pogledao je na sat. Helge Forfang im je dao
dovoljno vremena, auto-putem im nije trebalo više od pet-šest
minuta do Instituta za sudsku medicinu u Državnoj bolnici.
„Jeste li čuli sve?”, pitao je.
„Dosta toga”, reče Aune.
 „Zove se Helge Forfang, radi na Sudskoj medicini i drži koleginicu
kao taoca na krovu te zgrade. Hoće da se ona i ja zamenimo. Imamo
dvadeset minuta. Ne smemo da obavestimo policiju, ako to uradimo,
velike su šanse da će to otkriti. Idemo odmah, ali samo ja i još
jedan.”
„Onda idem ja”, odlučno će Truls.
„Ne”, jednako odlučno će Aune.
Ostali ga pogledaše. „Čuo si ga, Hari. Ubiće te. Zato traži da
odeš onamo. Nju voli, ali tebe mrzi. Ne pada mu na pamet da
pregovara. Možda nema sasvim normalno poimanje realnosti, ali
sigurno zna kao što ti i ja znamo da se umanjenje kazne ne dobija
pregovorima u talačkoj situaciji.”
„Možda”, reče Hari. „Ali čak ni ti, Stole, ne možeš proceniti koliko
mu je pomračen um. Možda stvarno misli da to može tako.”
„Ali to je malo verovatno, a ti si spreman da pogineš zbog toga?”
Hari slegnu ramenima. „Vreme ističe, gospodo. Ali da, mislim da
je to dobitna razmena: matori, penzionisani istražitelj krvnih delikata
za mladu i perspektivnu naučnicu. Prosta matematika.”
„Tako je!”, reče Aune. „Prosta matematika.”
„Konačno da se složimo. Trulse, idemo li?”
„Imamo problem”, reče Ejstejn koji je još stajao pored prozora.
Nešto je kucao u telefon. „Vidim da automobili stoje na auto-putu, što
je vrlo neobičan prizor ovako kasno uveče. Sad čitam na NRK da je
auto-put zatvoren zbog dima od neke kuće koja gori. To znači da su
okolne ulice zakrčene, a kao taksista vam jemčim da nećete stići do
Državne bolnice za dvadeset minuta. Pa ni za trideset.”
Zgledaše se sva petorica - uključujući i Džibrana.
„Razumem”, tada će Hari. Pogledao je na sat. „Trulse, šta kažeš
na to da zloupotrebiš policijska ovlašćenja koja nemaš?”
„Jedva čekam”, reče Truls.
„Odlično. Idemo dole do hitnog prijema da rekviriramo vozilo
saniteta sa sve rotacijom i sirenama. Šta kažeš na to?”
„Zvuči zabavno.”
„Stanite!”, uzviknu Aune lupivši pesnicom o nahtkasnu tako da se
plastična čaša prevrnula i voda iz nje potekla na pod. „Čujete li vi
mene?”
 Pedeset drugo poglavlje

Petak. Sirene

Noć je postajala sve mračnija. Prim začu zavijanje sirene u daljini.

Uskoro će mesec sasvim nestati i nebo će svetleti od žutih svetala
grada pod njim. Nije to bila policijska sirena, a ni ona vatrogasna,
koju je čuo ranije te večeri. Hitna pomoć. Naravno, mogla su to biti
ambulantna kola na putu do Državne bolnice, ali nešto mu je
govorilo da Hari Hule na taj način najavljuje svoj dolazak. Prim je već
uključio motorolu u rancu. Razume se, Hari Hule je mogao obavestiti
kolege i nekim drugim putem, nije Prim bio prvi kriminalac koji se
setio da prisluškuje policijske frekvencije. Međutim, smirena i
opuštena atmosfera na policijskom radiju govorila mu je da većina
policajaca u gradu ne zna za najnovija zbivanja. Dotad se
najdramatičnija vest večeri ticala ugljenisanog tela pronađenog u
izgoreloj vili na Gaustadu.
Smestio je svoju stolicu iza Aleksandrine tako da su sad oboje
gledali ka metalnim vratima na koja je trebalo da uđe policajac sa
svojim pratiocem. Mogao je reći Hariju da dođe sam, ali nije mogao
isključiti mogućnost da Aleksandru treba na silu odvući odatle.
Povremeno bi vetar naneo dim sa Gaustada, oko pola kilometara
odatle niz put. Prim nije hteo da ga udiše, nije više želeo Markusa
Reda u sobi. Završio je s mržnjom. Ostala je samo ljubav. Pa šta i
ako je njena prva reakcija bila da ga odbije. Nije to toliko čudno.
Uhvatio ju je na prepad, to je za Nju bio šok, a bekstvo je nehotična
reakcija na šok. Pa mislila je da su samo drugovi! Možda je stvarno
mislila i da je on gej. Možda je on pogrešno pomislio da flertuje s
njim kad ga je zvala u grad i na žurke bez zadnjih namera. On je
donekle to podržao misleći da Joj treba takav izgovor, čak je i
priznao da je imao odnose sa drugim muškarcem ne pominjući da je
to bio očuh koji ga je silovao. Toliko su se lepo zabavljali, baš im je
bilo lepo kad su zajedno! Ideji da on Nju voli na taj način treba
vremena da sazri, jasno je da je požurio sa dijamantskim prstenom.
Ali da bi njihova ljubav nikla i bujala, moralo se ukloniti ono što im
zaklanja sunce.
Prim opipa špric u unutrašnjem džepu. Pošto su se čuli s
Harijem, Prim je pokazao taj špric Aleksandri i objasnio Joj. Možda
se ne razume dovoljno u mikrobiologiju da bi bila idealan slušalac, ali
je dovoljno znala o medicini da bude natprosečno kvalifikovana.
Dovoljno kvalifikovana da shvati koliko je bilo epohalno na polju
mikrobiologije stvoriti parazite koji deluju deset puta brže od onih
starih i sporih. Ipak, nije pobrao očekivane uzdahe oduševljenja kad
Joj je ispričao kako su paraziti gondii prodrli u mozak Terija Vogea za
manje od sat vremena. Valjda se previše uplašila da bi mogla da se
koncentriše. Verovatno je mislila da je i sama životno ugrožena. A
možda bi i bila da Hari Hule nije tako predvidljiv. Ali Hule će uraditi
onako kako mu on, Prim, bude zapovedio, pošto je pripadao staroj
školi - prvo se spašavaju žene i deca. I stići će na vreme. Prim
konačno oseti radost koja ga je onako napustila kad je trebalo da
skuva mozak očuhu. Dobro, jedna bitka je izgubljena, Aleksandra je
odbila prsten, a Hari Hule ga je razotkrio. Ali predstojao je rat, a u
ratu će Prim pobediti. Prvo će morati da se reši suparnika jednom
zasvagda. Tako to funkcioniše u životinjskom svetu, a mi ljudi smo, u
krajnjoj liniji, životinje. Posle toga će, naravno, morati u zatvor. Ali
odande će ubediti Nju da ga zavoli. Zavoleće ga, jer kad bude
savladao Harija, Ona će shvatiti da policajac nije bio mužjak za Nju.
Jednostavno. Jednostavno, ali ne i banalno. Ništa komplikovano.
Bilo je samo pitanje vremena.
Pogledao je mesec.
Virila je još samo jedna kriška pre nego što bude sasvim nestao.
Ali sirene su bile sve glasnije, već su bile sasvim blizu.
„Čuješ li, dolazi ti spas?” Povukao je prstom niz Aleksandrina
leđa u jakni. „Raduješ li se? Toliko te voli da je spreman da umre za
tebe. Ali znaj, ja te volim još više. Prvobitni plan je bio da umrem, ali
sam odlučio da živim za tebe. Tvrdim da je to veća žrtva.”
Sirena naglo utihnu.
Prim je ustao i prešao dva koraka do ograde krova. Na praznom
parkingu pod njima ugledao je žutu svetlost farova.
Bilo je to vozilo saniteta.
Na zadnja bočna vrata izađoše dve osobe. Prepoznao je Hulea
po crnom odelu. Drugi je nosio nešto svetloplavo, izgledalo je kao
bolnička odeća. Zar je Hule poveo sa sobom nekog bolničara ili
pacijenta? Hule se okrenuo leđima prema krovu, i premda je bio
previše daleko da bi Prim video lisice, primetio je odsjaj na metalu.
Njih dvojica podruku pođoše polako ka ulazu tik ispod Prima.
Prim tad baci paklicu Aleksandrinog kamela niz fasadu. Pljesnula
je tik ispred njih dvojice. Trgnuli su se, ali nisu pogledali naviše. Tip u
bolničkoj odeći je podigao paklicu i otvorio je. Iz nje je izvadio
Primovu karticu i cedulju na kojoj im je napisao lozinku za ulaz, broj
sprata i uputstvo da se vrata ka krovu nalaze u vrhu stepenica kad
se pođe desno.
Prim se vratio na stolicu iza Aleksandre. Oboje su opet gledali ka
vratima desetak metara ispred njih.
Zapitao se da li se plaši onog što će uslediti. Nije se plašio. Već
je dotad ubio tri žene i tri muškarca.
Ali bio je napet. Prvi put je trebalo da napadne nekog kog paraziti
nisu unapred sveli na programiranog i predvidljivog robota. Praktično
je sve njih prevario da inficiraju sami sebe. Helene Red i Teri Voge
su ih popili sa alkoholom, Susane i Bertine ušmrkale na žurci. A diler
kokaina sa Železničkog trga ih je ušmrkao iz Bertininog metkića. Na
tu ideju došao je onog dana kada mu je stigao zaplenjeni zeleni
kokain. Tačnije, uveliko je znao za glasine da Markus Red voli kokain
i već se pitao da li je to pravi način da ga zarazi parazitom. Međutim,
tek kada mu je stigao zeleni kokain, a Aleksandra mu nekoliko dana
pre toga rekla za žurku na krovu Redove zgrade, shvatio je da mu se
ukazala prava prilika. Paradoksalno je, naravno, bilo to što je taj
kokain ušmrkalo troje drugih ljudi koji su to platili životom pre nego
što je konačno uspeo da zarazi očuha svojom verzijom parazita
Toxoplasma gondii. I to tako što ih je sipao u najzdraviju,
najprirodniju i najneophodniju stvar koju čovek unosi u sebe - u
vodu. Ta uspomena mu je izmamila osmeh. On lično je zvao Krona i
rekao da Markus Red pod hitno mora doći na Institut za sudsku
medicinu kako bi identifikovao telo svoje žene. Tu je unapred
pripremio čašu vode za Reda. U reč je pamtio kako ga je ubedio da
popije tu vodu pred ulazak u obdukcionu salu:
Iskustvo nam govori da unos točnosti može pomoći u ovim
situacijama.
Senka je gotovo sasvim izjela mesec i bilo se dodatno smračilo
kada je Prim začuo spore - vrlo spore - korake na stepenicama.
Još jednom je proverio da li je špric u unutrašnjem džepu
spreman za ubrizgavanje.
Zaškripaše šarke na metalnim vratima. Bila su tek odškrinuta.
Iznutra se začuo promukli glas:
„Mi smo.”
Bio je to glas Harija Hulea.
Aleksandra prigušeno zajeca. Prim oseti nalet besa. Nagnuo se i
šapnuo joj na uvo:
„Ćuti, ljubavi, i ne mrdaj. Želja mi je da živiš, ali ako me ne budeš
poslušala, nateraćeš me da te ubijem.”
Prim ustade sa stolice. Nakašljao se. „Sećate li se uputstava?”
Zadovoljno je zaključio da mu je glas snažan i zvonak.
„Da.”
„Onda izađite. Polako.”
Vrata se otvoriše.
Čim je silueta u odelu zakoračila unatraške preko visokog praga,
Prim shvati da je pomračenje potpuno. Nehotice je pogledao u
mesec, koji se sad nalazio tačno iznad kućice na krovu. Krug nije bio
crn, već je poprimio nekakvu volšebnu crvenu boju. Ličio je na bledu
meduzu; iznuren, imao je svetlosti jedino za sebe samog, a ne i za
ljude pod njim.
Silueta na vratima načinila je prve od osam ugovorenih koraka
unatraške prema Aleksandri i Primu. Vukao je noge kao da nosi
bukagije. Kao osuđenik na gubilištu, pomisli Prim, koji nastoji da
produži sebi život za još nekoliko sekundi. Video je rezignaciju i
poraz u toj pogrbljenoj prilici. One večeri kada je Prim uhodio Harija
Hulea i Aleksandru, kad su bili na večeri i posle išli zagrljeni - kao
par - kroz Dvorski park, Hule je izgledao snažno i krupno. Isto tako je
izgledao i one večeri kada ih je uhodio u baru Dželosi. Ali sada je
izgledalo kao da se Hule skupio na pravu veličinu ispod tog odela.
Bio je siguran da Aleksandra vidi isto što i on - odelo šiveno po meri
za Harija Hulea kakvim ga je ona zamišljala, njemu je sad bilo
preveliko.
Četiri koraka dalje od Hulea unatraške je prilazila ona druga
prilika, sa rukama na potiljku. Da li je nešto uhvatilo odsjaj te slabe
mesečine, da nije taj u bolničkoj odeći držao nekakvo oružje u ruci?
Nije, bio je to možda neki prsten.
Hule je zastao. Činilo se da mu ruke u lisicama smetaju da
klekne, da će pasti na nos. Čovek se već nosio kao živi leš. Prim
sačeka da i onaj u bolničkoj odeći klekne.
Onda je prišao Huleu i podigao desnu ruku u kojoj je bio špric.
Naciljao je ka bledoj, skoro pa beloj opuštenoj koži vrata iznad
kragne košulje.
Za sekundu će sve biti gotovo.
„Ne!”, vrisnu Aleksandra iza njega.
Prim zamahnu rukom. Hari Hule nije stigao da reaguje pre nego
što mu se igla zarila u vrat. Trgnuo se, ali se nije osvrnuo. Prim
pritisnu klip palcem, znao je da je gotovo, da su paraziti već na putu
do mozga, omogućio im je da tamo stignu brže nego i u Vogeovom
slučaju. Onaj napred u bolničkom odelu osvrnuo se u polutami. Opet
mu je nešto zasijalo na ruci. Prim sad vide da to nije prsten. Već
čitav prst. Imao je metalni prst.
Sada se sasvim okrenuo. I ustao je. Kad su izašli iz vozila na
parkingu, nije se sa krova videlo da je vrlo visok, viši od čoveka u
odelu, a dok su išli unatraške, obojica su bili pogrbljeni. Tek sad Prim
shvati da je to on. Čovek u bolničkoj odeći bio je Hari Hule. Sad mu
je video i lice, svetle oči iznad iskrivljenih usta.
Prim je reagovao što je brže mogao. Bio je spreman na to da će
ovako ili onako pokušati da ga prevare. Odmalena su ga varali. Tako
je sve počelo, tako će se i završiti. Ali odneće nešto sa sobom.
Nešto što policajac ne sme uzeti. Odneće Nju.
Sa već spremnim nožem u ruci, Prim se okrenuo prema
Aleksandri, koja je bila ustala. Podigao je nož, pokušao da uhvati
njen pogled, saopšti joj da će je ubiti. Bes je ključao u njemu. Naime,
njen pogled bio je uperen preko Primovog ramena, u prokletog
policajca. Bilo je isto kao sa Susane Andersen na žurci - uvek traže
pogledom nešto bolje. Pa dobro, neka Hule gleda kako kurvetina
umire.

Hari uhvati Aleksandrin pogled. Videla je ono što su oboje znali -

Hari je bio predaleko da bi joj pritekao u pomoć. Stigao je samo da
na brzaka ocrta kažiprstom kružnicu ispred svog grla u nadi da će se
ona setiti. Video ju je kako hvata zalet ramenom.
Ne bi se reklo da je bilo dovoljno vremena. Sigurno nije bilo
dovoljno vremena, zaključio je Hari naknadno. Osim ako parazit nije
bio usporio reflekse kod svog glavnog domaćina. Helgeova silueta
mu je zaklanjala pogled, pa Hari nije video da li je Aleksandra
namestila šaku kao dleto pre nego što je udarila.
Ali mora da je to uradila.
I mora da je pogodila.
Mora da je tada u Helgeu Forfangu prevladao jedan jedini
instinkt. Nije više želeo ni Aleksandru, ni osvetu, već samo vazduh.
Ispustio je nož i špric i pao na kolena.
„Beži!”, vrisnu Hari. „Skloni se!”
Aleksandra se bez reči stuštila pored njega, otvorila metalna
vrata i nestala.
Hari priđe čoveku u odelu, koji je klečao. Pogledao je s leđa
Helgea Forfanga, koji se držao obema rukama za grlo, šišteći kao
probušena guma. Ali odjednom se zakotrljao na betonu i kada se
okrenuo, ležeći na leđima, prema Hariju, opet je u ruci imao špric
uperen u njega. Otvorio je usta, očito da bi nešto rekao, ali se i dalje
čulo samo šištanje.
Motreći na Helgea, Hari spusti ruku na rame čoveka u odelu, koji
je klečao pognute glave.
„Kako si, Stole?”
„Šta znam”, prošaputa Aune jedva čujno. „Da li se devojka
spasla?”
„Spasla se.”
„Onda sam dobro.”
Helge je i dalje ležao na krovu. Hari je sad u njegovom pogledu
uočio nešto što je prepoznao. Video je isto to u Bjernovim očima one
poslednje večeri, kada se Hari okrenuo i otišao od njega, kad su mu
svi bili okrenuli leđa. Bjerna su sutradan ujutru pronašli u njegovom
autu, prosvirao je sebi mozak. Hari je posle toga često to viđao i u
ogledalu, kada bi ga pomisao na Rahelu i na Bjerna nagnala da se
koleba između života i smrti.
Helge više nije upirao špric u Harija, već ga je okrenuo ka sebi.
Hari je gledao kako se igla približava Helgeovom licu. Ruka je
zaklonila jedno njegovo oko, dok je drugo odsutno piljilo u Harija.
Ponovo je zasijala tanka kriška meseca. Helge je spustio špric tako
da je sad Hari video kako igla pritiska očnu jabučicu, prečicu ka
mozgu. Oko se ulubilo kao meko kuvano jaje, a onda je igla probila
opnu i očna jabučica je povratila prvobitni oblik. Prim je zarivao iglu
sve dublje. Lice mu je bilo bezizražajno. Koliko je Hariju bilo poznato,
u oku i iza njega nema mnogo nervnih završetaka, pa ceo postupak i
nije morao biti toliko bolan kao što je izgledalo. Niti tako težak. Bio je,
zapravo, lak. Tako je bilo lakše za čoveka koji se predstavljao kao
Prim, lakše za porodice žrtava, lakše za Aleks, lakše za organe
tužilaštva i lakše za publiku uvek željnu osvete. Svako bi dobio ono
što želi i to bez onog ružnog osećanja koje obuzme čak i društva kod
kojih postoji smrtna kazna pošto se obavi pogubljenje.
Da, tako bi bilo lakše.
Bilo bi prelako.
Hari hitro priđe u trenutku kada je Helge savio palac da pritisne
klip. Hari se bacio na kolena i udario Helgea pesnicom u dlan. Helge
stegnu ruku, ali od Harijeve pesnice nije uspeo da pritisne klip,
njegov palac se sudario sa nepopustljivim prstom od sivog
titanijuma.
„Pusti me”, prostenja Prim.
„Ne”, reče Hari. „Ostaješ sa nama.”
„Ali ne želim da budem ovde!”, zavapi Prim.
„Znam”, reče Hari. „Upravo zato.”
Nije popuštao stisak. Iz daljine je začuo poznatu muziku.
Policijske sirene.
 Pedeset treće poglavlje

Petak. Fool

Aleksandra i Hari su gledali kroz prozor u obdukcionu salu u kojoj je

Stole Aune ležao na stolu, a Ingrid Aune sedela na stolici pored
njega. Stigla je odmah, pošto je bolnica na samo nekoliko minuta
kolima od njihove kuće.
Dotad su policajci već bili odvezli Helgea Forfanga i očekivao se
dolazak forenzičara. Hari je zvao hitnu službu da prijavi ubistvo ne
napomenuvši da žrtva još nije preminula.
Aune se odjednom nasmeja kašljući. Podigao je glas tako da su
se iz zvučnika jasno čule njegove reči: „Da, dušo, sećam se toga. Ali
tad mi nije padalo na pamet da ti neko kao ja može zapasti za oko.
Mogu li sad da dobijem?”
Aleksandra zakorači da isključi zvuk.
I dalje su ih gledali. Hari je dočekao Ingrid u obdukcionoj sali.
Onda joj je muž objasnio kako će paraziti koji su mu bili ubrizgani
verovatno delovati veoma brzo i kako želi da pobedi u trci s njima.
Aune je rekao ženi kako se Hari ponudio da on to uradi, ali je Ingrid
odlučno odmahnula glavom. Uperila je prstom u nabreklu venu na
Auneovom grlu i pogledala Harija, a on je klimnuo, pružio joj špric sa
morfijumom koji je dobio od Aleksandre i napustio prostoriju.
Sada su videli Ingrid kako briše suze podižući špric.
Hari i Aleksandra izađoše na parking da popuše cigaretu sa
Ejstejnom.
 Dva sata kasnije - posle saslušanja u Domu policije i urgentne
psihoterapije - Ejstejn i Hari su odvezli Aleksandru kući.
„Ako nisi baš rešio da bankrotiraš u Tifu, možeš neko vreme da
budeš kod mene”, rekla je.
„Hvala”, reče Hari. „Razmisliću.”

Bila je ponoć i Hari je sedeo u hotelskom baru. Gledao je u čašu

viskija sabirajući i oduzimajući. Došlo je bilo vreme da se svedu
računi. Da se saberu svi oni koje je izgubio i izneverio. I oni bezimeni
koje je možda - ali samo možda - spasao. Međutim, u toj računici
nedostajala je jedna osoba.
U odgovor na tu njegovu misao, zazvonio je telefon.
Hari pogleda broj. Bio je to Ben.
U tom trenutku je, sa iznenadnom izvesnošću, predosetio da će
konačno saznati. Možda je baš zato oklevao pre nego što je
prihvatio poziv.
„Bene?”
„Hi, Harry. She has been found.”60
„OK.” Hari udahnu, pa iskapi viski. „Where?”61
„Here.”62
„Here?”
„She is sitting right in front of me.”63
„You mean... at Creatures?”64
„Yeah. She and a whisky sour. They took her phone, that’s why
you couldn’t find her. And she moved back to Laurel Canyon when
she got out of Mexico. Here she is...,”65
Hari začu buku i smeh. A onda i Lusilin glas.
„Harry?”
„Lucille”, bilo je sve što je uspeo da izgovori.
„Don’t go soft on me, Harry. I’ve been thinking about what my first
words to you would be. And what I came up with, is this.”66 Udahnula
je pre nego što je nastavila glasnih žica podmazanih viskijem, koje
su sad podrhtavale od smeha i plača: „You saved my life, you fool.”67
 Pedeset četvrto poglavlje

Četvrtak

Na dan sahrane Stolea Aunea bilo je hladno i duvao je jak vetar.

Kosa ožalošćenih letela je na sve strane, a u jednom trenutku se
desilo i to čudo da padne grad iz naoko vedrog neba. Hari se tog
jutra bio obrijao, iz ogledala ga je pogledalo mršavo lice koje je
pripadalo nekim srećnijim vremenima. To je moglo pomoći. Ali
verovatno neće.
Hari priđe predikaonici da, na Ingridinu i Aurorinu molbu, održi
govor pred prepunom crkvom.
U prva dva reda sedela je najuža porodica. Iza njih najbliži
prijatelji, od kojih većinu Hari nikad pre nije video. U zadnjem redu
ugledao je i Mikaela Belmana. Belman je, naravno, bio zadovoljan
ishodom, slučaj je bio rasvetljen, a ubica Helge Forfang iza rešetaka,
ali se držao po strani dok se štampa naslađivala novim detaljima
koje je policija postepeno saopštavala. Poput Forfangovog opisa
ubistva svog očuha. Doduše, Mona Do i VG su postavili standarde
dobrog ukusa tako što nisu objavili snimak golog Markusa Reda koji
priznaje kako je silovao svog pastorka, već samo prepričali njegov
sadržaj. Razume se, ko je hteo, mogao je pronaći taj snimak na
internetu.
Hari ugleda Katrinu kako sedi između Sungmina i Budil Meling. I
dalje je bila premorena, obavila je mnogo naknadnog posla i još toga
joj je preostajalo da obavi, ali joj je, naravno, bilo laknulo zbog toga
što su konačno imali uhapšenog počinioca i priznanje. Helge Forfang
im je prilikom saslušanja odgovarao na sva pitanja i većina toga se
podudarala sa Harijevim pretpostavkama o sledu događaja. I motiv -
da se osveti očuhu - bio je takođe očigledan.
Hari je na sahranu došao Ejstejnovim mercedesom zajedno sa
Ejstejnom, Trulsom i Olegom, koji je doputovao čak iz Finmarka.
Truls je već bio vraćen na svoje radno mesto u Domu policije, budući
da više nije bio osumnjičen za krađu zaplenjenog kokaina. To je
proslavio time što je za Auneovu sahranu kupio odelo koje je
neobično ličilo na Harijevo. Ejstejn je pak tvrdio kako više neće da
diluje kokain, već će da se vrati vožnji. Želeo je da vozi za hitnu
pomoć.
„Jebiga, nema povratka kad jednom odvrneš tu sirenu i gledaš
kako se pred tobom razmiču kao Mrtvo more pred Mojsijem. Ili beše
Genisaretsko jezero? Ali batalio sam to.”
Truls je tad groknuo. „Mislim da ti treba gomila nekih kurseva i
licenci da voziš za hitnu.”
„Pa i nema toliko”, odgovorio je Ejstejn. „Ali u tim kolima ima
razne droge, a ja ne smem da provodim previše vremena u blizini
toga - jebiga, nisam Kit. Zato sam prihvatio da vozim dnevnu za
vlasnika taksija na Holmliji.”
Papir bučno zašušta kad ga je Hari izvadio rukama koje su se
tresle. Tog dana nije pio - naprotiv, prosuo je ostatak džim bima u
lavabo u hotelskoj sobi. Biće trezan do kraja života. To je bio plan. To
je uvek bio plan. U subotu vodi Gerta brodićem na Nesoden. Kad je
pomislio na to, ruke su prestale da se tresu. Nakašljao se.
„Stole Aune”, počeo je, pošto je rešio da izgovori njegovo puno
ime i prezime. „Stole Aune je ispao heroj kakav nikad nije težio da
postane. Okolnosti i njegova vlastita hrabrost pružile su mu tu priliku
na kraju života. Naravno, da je sad među nama, pobunio bi se zbog
toga što ga nazivam herojem. Ali nije ovde. Bar mislim da nije. A
njegove primedbe niko ne bi uvažio. Kada je trebalo da rešimo
talačku krizu o kojoj ste svi čitali u novinama, on je presekao: ’Čujete
li vi mene?’, uzviknuo je iz bolničkog kreveta. ’Prosta matematika.’
Stole Aune bi sad tvrdio kako je čista logika, a ne njegovo junaštvo,
dovela do toga da on obuče moju odeću, preuzme na sebe moju
ulogu i smrtnu kaznu koja je bila namenjena meni. Plan je bio da ja
odem odatle sa taocem pre nego što otmičar otkrije da smo se
zamenili, eventualno da ja intervenišem ako Stole bude razotkriven.
To nije bio moj plan, već njegov. Zamolio nas je da mu učinimo
uslugu i omogućimo mu da zameni umiranje u bolovima odlaskom
koji će imati smisla. Bio je to valjan argument. Ali najbolje je bilo to
što nam je to pružilo bolje izglede da spasemo taoca
preusmeravanjem Forfangove pažnje na Stolea. Tako sam ja mogao
intervenisati u slučaju da se dogodi nešto nepredviđeno. Poput svih
požrtvovanih heroja, Stole za sobom ostavlja ljude sa grižom savesti.
Prvog mene, kao vođu grupe kojem je bio namenjen Urijin položaj na
tom krovu. Da, grize me savest zbog toga što sam Stoleu Auneu
skratio život. Kajem li se? Ne. Stole je bio u pravu, računica je bila
prosta. A mislim da je umro srećan. Srećan, jer je Stole pripadao
onom delu čovečanstva koji pronalazi istinsko zadovoljstvo u činjenju
da ovaj svet postane malo podnošljivije mesto za nas ostale.”

Posle sahrane su otišli u Šreder na sendviče, kafu i pivo za pokoj

duše. Bila je to Stoleova želja. Kad su Hari i njegova družina stigli,
već su svi stolovi bili zauzeti, pa su stali u dno lokala, kod ulaza u
toalete.
„Forfang je bio osvetnik koji je samo počistio sve koji su mu se
našli na putu”, pričao je Ejstejn. „Ali novinari su ga proglasili serijskim
ubicom, iako to nije bio. Ili jeste, Hari, šta ti kažeš?”
„Pa, nije bio serijski ubica u klasičnom smislu reči. Oni su baš
retki.” Hari srknu kafu.
„Koliko si ih ti sreo?”, upita Oleg.
„Ne znam.”
„Kako ne znaš?”, groknu Truls.
„Pošto sam uhvatio svog drugog serijskog ubicu, počela su da mi
stižu anonimna pisma. Izazivali su me, tvrdeći da su ubijali. Ili da će
ubijati. A ja im nisam ušao u trag. Pretpostavljam da je većini bilo
dovoljno da to napišu. Ali ne znamo da li je neko od njih stvarno i
ubio nekog. Većina slučajeva koje istražujemo kao sumnjive smrti
bude i rasvetljena. Ali šta ako su stvarno dobri, šta ako su uspevali
da učine da to izgleda kao prirodna smrt ili nesrećan slučaj?”
„Hoćeš reći, moguće je i da su pobedili u tom izazovu?”
Hari klimnu. „Aha.”
 Iz toaleta izađe stariji čovek, očito podnapit. „Prijatelji ili
pacijenti?”, pitao je.
Hari se osmehnuo. „Oboje.”
„Šta da se radi”, reče starac odlazeći u gužvu.
„Uz to mi je spasao život”, tiho dodade Hari. Podigao je šolju
kafe. „Za Stolea.”
Preostala trojica podigoše krigle.
„Nego, Hari”, tada će Truls. „Ona tvoja poslovica, da kad nekog
spaseš postaješ odgovoran za njega do kraja života...”
„Tako je”, reče Hari.
„Proverio sam. Nije to nikakva poslovica. To su samo izmislili za
Kung fu da zvuči kao neka drevna kineska mudrost. Mislim, za onu
seriju iz sedamdesetih, znaš već.”
„Za onu s Dejvidom Karadinom?”, upita Ejstejn.
„Da”, reče Truls. „Treš.”
„Ali kul treš”, reče Ejstejn. „Trebalo bi da je pogledaš”, dodao je
podgurnuvši Olega.
„Stvarno?”
„Ne”, ubaci se Hari. „Ne stvarno.”
„Okej”, reče Ejstejn. „Ali ako je Dejvid Karadin rekao to o
odgovornosti za nekog koga si spasao, onda to mora vredeti nešto.
Jebiga, narode, to je Dejvid Karadin!”
Truls se počeša po isturenoj bradi. „Pa dobro.”
Prišla im je Katrina.
„Izvinite što nisam došla ranije, morala sam da skoknem na
uviđaj”, rekla je. „Izgleda da su svi prešli ovamo, čak i sveštenik.”
„Sveštenik?” Hari izvi obrvu.
„Pa zar nije bio ovde?”, tada će Katrina. „Na vratima sam se
mimoišla sa čovekom koji je nosio svešteničku kragnu.”
„Kakav uviđaj?”, upita Oleg.
„Stan na Frogneru. Telo je iseckano na komadiće. Komšije
prijavile buku motora. Tapet u dnevnoj sobi izgleda kao da je
prefarban crvenim auto-lakom. Hari, mogu li koju reč s tobom
nasamo?”
Povukli su se do stola u izlogu koji je nekad bio Harijev redovan
položaj.
„Dobro je što se Aleksandra već vratila na posao”, rekla je.
 „Jaka je to devojka, srećom”, reče Hari.
„Čujem da si je pozvao na Romea i Juliju.”
„Da, dobio sam karte od Helene Red. Kažu da je dobra
predstava.”
„Lepo, Aleksandra je sjajna žena. Proverila mi je nešto u
laboratoriji.”
„Stvarno, šta?”
„Znaš da je poredila profil DNK iz pljuvačke na Susaninoj dojci sa
bazom poznatih počinilaca, i da tu nije našla ništa. Ali kasnije smo
saznali da je to Redova DNK.”
„Da?”
„Ali nikad nismo uporedili tu DNK sa bazom nepoznatih
počinilaca, sa DNK tragovima iz nerešenih slučajeva. Posle onog
videa na kojem Markus Red priznaje da je seksualno zlostavljao
maloletno lice, zamolila sam je da uporedi njegovu DNK i sa tom
bazom. I znaš li šta se ispostavilo?”
„M-hm, mislim da mogu da pogodim.”
„Pogodi.”
„Silovanje četrnaestogodišnjaka u Vili Dante. Kako ste beše
nazvali taj slučaj?”
„Slučaj Leptir.” Izgledala je gotovo nezadovoljno. „Kako si znao...”
„Red i Kron su tvrdili da ne daju policiji uzorak DNK zato što bi
tako priznali da postoji osnovana sumnja. Ali slutio sam da Red ima i
drugih razloga da ga ne da. Znao je da imate uzorak njegove DNK iz
sperme posle silovanja.”
Katrina klimnu. „Kidaš, Hari.”
Odmahnuo je glavom. „Da je tako, uveliko bih rešio ovaj slučaj.
Grešio sam na svakom koraku.”
„Stalno to govoriš, ali i neki drugi misle da kidaš.”
„Dobro?”
„Htela sam da popričamo i o tome. Postoji upražnjeno mesto na
Krvnim deliktima. Svi mi želimo da konkurišeš za njega.”
„Koji vi?”
„Budil Meling i ja.”
„To bi bilo ’obe’, a ne ’svi’.”
„I Mikael Belman je spomenuo da bi to bila dobra ideja.
Specijalno zvanje. Fleksibilnija služba. Mogao bi početi od tog
ubistva na Frogneru.”
„Osumnjičeni?”
„Navodno se godinama sudio s bratom oko nasledstva. Priveli
smo brata, ali, kažu, ima alibi.”
Zagledala je Harijevo lice. Plave dužice u koje bi se nekad
zagledala, mekane usne koje je nekad ljubila, oštre crte lica i ožiljak
u obliku sablje od ugla usne do uva. Pokušavala je da protumači
njegov pogled, promene u izrazu lica, način na koji je zabacio
ramena poput ptice koja se sprema da odleti. Smatrala je da dobro
poznaje ljude i neke muškarce je - poput Bjerna - čitala kao knjigu.
Ali Hari je bio i ostao zagonetka za nju. A, podozrevala je, verovatno
i za samog sebe.
„Pozdravi ih i zahvali”, rekao je. „Ali ne, hvala.”
„Zašto?”
Hari se lukavo osmehnuo. „Tokom ove istrage sam shvatio da
umem samo jedno, a to je da hvatam serijske ubice. Prave serijske
ubice. A statistika kaže da ćeš u životu samo sedam puta ukrstiti put
sa pravim serijskim ubicom. Ja sam svoje potrošio, novi se neće
pojaviti.”

Na znački mladog prodavca pisalo je ANDREW, a čovek s kojim je

razgovarao upravo je izgovorio njegovo ime s naglaskom koji je
nagoveštavao da je nekad boravio u Sjedinjenim Državama.
„Rezervni lanac za motornu testeru”, reče Endru. „Biće
izvodljivo.”
„Odmah”, reče čovek. „Trebaju mi i dve rolne lepljive trake.
Nekoliko metara čvrstog, tankog konopca. I rolna kesa za đubre.
Jesi li upamtio, Endžru?”
Endrua iz nekog razloga podiđe jeza. Možda zbog bezbojnih
dužica tog čoveka. Ili zbog tog sladunjavog, ulagivačkog glasa sa
nagoveštajem južnjačkog dijalekta. Ili zbog ruke na Endruovoj
podlaktici. Ili naprosto zbog toga što se Endru - poput ljudi koji se
boje klovnova - oduvek plašio sveštenika.
 O AUTORU

Ju Nesbe (1960), muzičar, kompozitor, ekonomista, ali i jedan od

najpoznatijih i najboljih savremenih pisaca kriminalističkog žanra na
svetu. Njegovi romani su prepoznatljivi po visokom literarnom
kvalitetu, psihološki razrađenoj karakterizaciji likova i temeljnom
uvidu u život kakav se vodi u modernom, globalizovanom svetu.
Nagrađen je brojnim norveškim i međunarodnim nagradama,
romani su mu prodati u preko četrdeset miliona primeraka i
prevedeni na preko pedeset jezika. Osim serijala o Hariju Huleu,
poznat je i po romanima Lovci na glave, Sin, Krv na snegu, Ponoćno
sunce i Magbet. Objavio je i dve zbirke priča: Stručnjak za ljubomoru
i Ostrvo pacova. Piše i knjige za decu.
1 Vodili smo ljubav jutros, ljubili se žarko i duboko, kao snena zlatna
oluja je tvoja kosa na jastuku. (Prim. prev.)

2 Engl.: Stigla je Lusil! (Prim. prev.)

3 Engl.: Policija! Pustite je! (Prim. prev.)

4 Engl.: Molim vas, gospodine, ne mešajte se u ovo. (Prim. prev.)

5 Engl.: Hej, to nije način da se rastanemo. (Prim. prev.)

6 Engl.: nenamerna igra rečima. (Prim. prev.)

7 Engl.: Upadaj! (Prim. prev.)

8 Engl.: Sve je to u tvojoj glavi, brate. (Prim. prev.)

9 Engl.: Privatni detektiv sa licencom Kalifornijskog biroa za

bezbednost i detektivske usluge. (Prim. prev.)

10 Engl.: Nemojte... (Prim. prev.)

11 Engl.: Redovna sam mušterija. Ovaj čovek... (Prim. prev.)

12 Engl.: Video sam šta si uradio! (Prim. prev.)

13 Engl.: Pucaču! Stiže policija! (Prim. prev.)

14 Engl.: U redu. Ali pustite me da mu pomognem. (Prim. prev.)

15 Engl.: Pomeriš li se, pucam. (Prim. prev.)

16 Engl.: Ali... (Prim. prev.)

17 Engl.: Prekoračio gostoprimstvo. (Prim. prev.)

18 Engl.: Molim vas, moram mu pomoći... (Prim. prev.)

19 Engl.: Izvinite ako sam vas prepao, ali vi ste Hari Hule, zar ne?
(Prim. prev.)

20 Engl.: Pa... Jesam. (Prim. prev.)

21 Engl.: Moj klijent mora da stupi u kontakt sa vama. (Prim. prev.)

22 Engl.: Nestrpljivo čekaju da im se javimo. (Prim. prev.)

23 Engl.: Da uđemo u kuću? (Prim. prev.)

24 Šp.: Dva minuta. (Prim. prev.)

25 Šp.: Plavušane. (Prim. prev.)

26 Engl.: Uskoro slećemo, gospodine. Molim vas, vežite se. (Prim.

prev.)

27 Engl.: Ništa, izvinite. (Prim. prev.)

28 Engl.: Izvinite, na engleskom. (Prim. prev.)

29 Engl.: Imate li džim bim? (Prim. prev.)

30 Engl.: Naravno, gospodine, ali smem li da vam preporučim naš

specijalni... (Prim. prev.)

31 Engl.: Onda džim bim. (Prim. prev.)

32 Engl.: Laže. (Prim. prev.)

33 Engl.: Ne menjaj ekipu koja pobeđuje. (Prim. prev.)

34 Engl.: Ko nađe, njegovo je. (Prim. prev.)

35 Nor.: Skulle det dukke opp flere lik, er det bare å ringe - naslov
norveškog pozorišnog komada i njegove ekranizacije iz 1970. (Prim.
prev.)
36 Engl.: Uzbuđenje počinje sa smrću. (Prim. prev.)

37 Engl.: 5 dana, odbrojavamo. (Prim. prev.)

38 Engl.: Hej, dušo, dođi brzo, / od ove koke biće mi zlo / koka, koka,
mozak mi preplavila / Vidi moju malenu, sva je u crvenom, / kaže
ubiće me onom sačmarom / koka, koka, mozak mi preplavila / ti uzmi
Sali, a ja ću Su, / nema veze, iste su / koka, koka, mozak mi
preplavila. (Prim. prev.)

39 Engl.: Tuesdays, utorci. (Prim. prev.)

40 Engl.: Vidim da si u dugovima. Da, duguješ mi život. (Prim. prev.)

41 Engl.: Ne garantujem ti za njega. (Prim. prev.)

42 Engl.: Ono od čega je sačinjen život. I smrt. (Prim. prev.)

43 Engl.: Jock, stereotip sportiste po američkim školama i

univerzitetima. (Prim. prev.)

44 Engl.: bolji je vrag kojeg poznaješ. (Prim. prev.)

45 Engl.: Svi vole povratnike. (Prim. prev.)

46 Dan.: Kong Salomon og Jørgen Hattemager - preuzet iz

književnost i, izraz se koristi u Skandinaviji da naglasi nejednakost
bogatih i siromašnih. (Prim. prev.)

47 Engl.: Strah je dobar. (Prim. prev.)

48 Engl.: To je ono što radim. (Prim. prev.)

49 Engl.: Kričers. (Prim. prev.)

50 Engl.: Zdravo, je li to Ben? (Prim. prev.)

51 Engl.: Da, a ko je to? (Prim. prev.)

52 Engl.: Hari - visok, plav... (Prim. prev.)

53 Engl.: Ćao, Hari, dugo te nema, kako si? (Prim. prev.)

54 Engl.: Nagazi gas. (Prim. prev.)

55 Engl.: Dobro jutro, Hari. Otišao sam sa drugom u Doheni. Bojim

se da Lusil nije tamo. Zvao sam policiju, hteće možda da se čuju i sa
tobom. (Prim. prev.)

56 Engl.: Razumem. Daj im moj broj. (Prim. prev.)

57 Engl.: Dao sam im. (Prim. prev.)

58 Engl.: Okej, hvala. (Prim. prev.)

59 Engl.: Dobar pokušaj. (Prim. prev.)

60 Engl.: Zdravo, Hari. Pronađena je. (Prim. prev.)

61 Engl.: Gde? (Prim. prev.)

62 Engl.: Ovde. (Prim. prev.)

63 Engl.: Sedi preda mnom. (Prim. prev.)

64 Engl.: Misliš - u Kričersima? (Prim. prev.)

65 Engl.: Da, tu je i viski sauer. Oduzeli su joj telefon, zato nisi

mogao da je dobiješ. A otkako se vratila iz Meksika, živi u Lorel
Kenjonu. Ali evo ti nje... (Prim. prev.)

66 Engl.: Hari, šta si se sad raznežio? Razmišljala sam šta prvo da ti

kažem kad se budemo čuli, i evo šta sam uspela da smislim. (Prim.
prev.)

67 Engl.: Budalo jedna, spasao si mi život. (Prim. prev.)