Филолошки факултет Универзитета у Београду

Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима

СЕМИНАРСКИ РАД

Поређење филмског остварења и

књижевног дела ,,Ана Карењина“

Студент: Јелена Белић Ментор: Бошко Сувајџић

Број индекса: 1166/2017 датум : 15. 09. 2020.

Студијска група: 05

1
Књижевност и филм

Почетак двадесетог века обележила је појава филма, радија, а касније и телевизије. Иако
проистекли из књижевне уметности, у једном тренутку постају њени конкуренти и
читалачко искуство замењују сликама у покрету. Када је телевизија иступила и потиснула
уметничке садржаје зарад комерцијалних и филм и књижевност су били угрожени.
Уследило је време брзих информација и кратких садржаја. Данас књижевност, филм и
телевизија међусобно коегзистирају, иако у основи супротстављени. Филмска култура као
знак епохе стоји насупрот култури речи, књижевној и позоришној, која је господарила у
прошлом веку. Али управо право ту долази до природног сусрета филма и књижевности.
Филм тражи материјал да би искористио своја ,,језичка“ средства и могућности.
Књижевност је за њега најбогатији извор тога материјала. Овај рад ће бити посвећен
анализи односа књижевности и филма и проблему екранизације романа из периода
реализма, односно његовог највећег представника, романа Ана Карењина.
Томас Едисон је 1877. патентирао први фонограф, апарат за регистровање и
репродукцију звука. Успех тог изума га је инспирисао да створи „живу слику“, да би тон
био аутентичан. Тако је 1891. године најпре направио кинетоскоп, а нешто касније
кинотофон – прву комбинацију живих слика и звука. Од тренутка кад су браћа Лимијер у
Паризу крајем 1895. године приказали свој први неми филм под називом „Долазак воза“,
убрзо је књижевна уметност добила озбиљног конкурента. Браћа Лимијер са својом
јавном пројекцијом филма 28. децембра 1895. године, нису привукли пажњу културне
јавности. Дневни часописи нису писали о том догађају на културним странама, већ на
странама локалних сензација. Ни браћа Лимијер нису видели у филму уметност или ново
изражајно средство, већ само технички изум без будућности. 1 Вођа футуристичког
кретања у Италији, Филиппо Томасо Маринети, 1916. године је са групом истомишљеника
издао манифест „Футуристички роман“ који је значајан као афирмација естетике филма.
Маринети пише:

„Kњига је апсолутно превазиђено средство за очување и пренос мисли.

Kњига је одавно осуђена на пропаст као катедрале, куле, тврђаве, музеји
и пацифистички идеали. Kњига, тај статични пратилац непокретних,
инвалида, носталгичара, неутралиста, не може разонодити нити
заинтересовати нове футуристичке генерације.“2
Футуристи су били опседнути урбаном цивлизацијом, кретањем и брзином света технике
као и животом у великим местима. Урбани простори су сугерисали нови концепт слике и
звука.
1
Јован Јовановић, Увод у филмску уметност, стр. 4
2
Исто, стр. 12

2
„Футуристички филм ће изоштрити и развити сензибилност, подстаћи
стваралачку имагинацију, понудити интелигентни, чудесни доживљај
истовремености и свеприсутности. Футуристички филм би на тај
начин учествовао у општој духовној обнови, замењујући часописе и драму
(увек предвидљиву) и убијајући књигу (увек досадну и замарајућу)“3
Футуристи, који су радикално одбацивали класичну уметности и културу и с тим
целокупну традицију, видели су у филму футуристички медиј без прошлости пошто је
рођен у индустријско-урбаном друштву.

Многи научници тврде да филм не може осиромашити књижевно дело већ га преводи на
филмски језик. Човеку данашњице јесте близак свет слика, али колико се то разликује од
доживљаја које има читалац самог књижевног дела? Екранизацију књижевних дела треба
посматрати као последицу све убрзанијег преношења информација и начина живота
савременог човека. Још 1924. године руски формалиста Борис Ејенбаум је проценио
позицију филма и књижевности;

„Што се тиче филма, супарништво с њим је безнадежно. Он је,

очевидно, коначно преотео од књижевности жанр авантуристичког
романа, и једино остаје да се тај вид романа званично преда у
надлежност“.4

Постоји, међутим, исто толико тврдњи да је роман најпогоднији жанр за филмску

адаптацију. Наравно, не сваки роман, Сергеј Ејзенштајн је истицао како се Золини романи
лако преносе на екран , али да то није случај са Балзаком; исто тако Бергман је говорио о
изванредној филмичности Чеховљевих приповедака (филм Дама са псетанцетом) итд.
Познати светски редитељи дали су изванредна филмска остварења адаптирајући исто тако
познате романе.6Луис Буњуел снимио је филм Лепотица данапо роману Жозефа Кесела,
Федерико Фелини креирао је филм по Петронијевом Сатирикону, Михалис Какојанис
Електрупо Еурипидовој трагедији, Лукино Висконти филм Странацпо истоименом
Камијевом роману итд.

Али иако екранизација може да употпуни доживљај прочитаног дела, да ли она може
заменити читалачко искуство, нарочито када је роман у питању? Кроз књижевно дело,
читалац остварује директан контакт са писцем и ликовима које писац уводи у причу. Све
те унутрашње борбе које проживљавају ликови једног романа чине његову суштину, коју је
готово немогуће дочарати кроз слику. Питање је да ли ће филм заинтересовати гледаоце
довољно да прочитају књигу или ће их демотивисати и произвести супротан ефекат. Од
почетка корелације филма и књиге, најчешћа је драматизација романа, што није случајно
јер су они најобимнија дела књижевности. Када је у једном интервјуу Франсоа Трифо

3
Јован Јовановић, Увод у филмску уметност, стр. 14
4
Борис Ејхенбаум , Књижевност, стр. 138

3
питао Алфреда Хичкока да ли би икад помислио да екранизује роман као што је „Злочин и
казна“, режисер je одговорио:

То никада не бих учинио, управо зато што је Злочин и казна нечије

достигнуће. А чак и кад бих то урадио, вероватно не би било добро."
"Зашто не?" Питао је Трифо. „Па, у роману Достојевског постоји много,
много речи и све оне имају функцију.“ „Мислите теоретски“, наставио је
Трифо, „ремек-дело је нешто што је већ достигло свој савршен облик,
свој коначни облик.“ „Тачно тако“, одговорио је Хичкок, „и да бисмо
заиста пренели то на речник филма, замењујући језик камере за написану
реч, требало би снимити шест до десет сати филма. У супротном, то
неће бити добро ."5

Утицај филма на образовање

Масовна екранизација књижевних дела допринела је томе да ђаци искуство читања

замењују филмом, чиме се потискује природна знатижеља за читањем. Настава српског
језика и књижевности поред образовних циљева има задатак да развије љубав према
читању у раној фази школовања. Због тога наставник мора бити пажљив у одабиру метода
којима ће мотивисати ђаке за читање. Ако се већ користи методом запажања и
показивања, и уводи медије у наставу, ђацима може приказати инсерт из филма или
организовати заједнички одлазак у биоскоп након прочитаног и обрађеног књижевног
дела. Поред тога, наставник мора објаснити ученицима зашто треба да прво прочитају
дело, да припреми занимљиво предавање о делу и писцу да би их заинтересовао за
читање. Тај задатак је сада тешко испунити јер су филмови много приступачнији и деца су
стекла навику да их гледају пре него што се створила навика за читањем. У прилог томе
иду речи заменице директора Завода за унапређење образовања и васпитања, која је 2019
изјавила:

,,Одлучено је да се Зона Замфирова не ради, јер је филм толико популаран

да се ученици задржавају у домену филмске продукције, а не читају дело.
Увели смо нека друга Сремчева дела као што су 'Ибиш ага' или 'Kир
Герас“6

5
Чланак листа „Гардијан“ https://www.theguardian.com/books/2011/apr/01/book-adaptations-film-jonathan-
coe
6
Чланак листа „Политика“ http://www.politika.rs/sr/clanak/430758/Drustvo/Zonu-Zamfirovu-izbacuju-iz-lektire-
zbog-filma

4
 Колико год филм може добра донети у процесу читања или након њега, увек постоји
ризик и од лоших адаптација романа. Оне могу збунити и покварити први утисак о делу
онима који га нису читали. Постоје мишљења да се велики број адаптација књижевних
дела за филм завршава уметничким разочарењима. Постоји, међутим, исто толико тврдњи
да је роман најпогоднији жанр за филмску адаптацију, али не сваки роман, Неки романи се
лако преносе на екран али то није случај са романима који припадају реализму. Занимљив
је податак да на екрану поново пролазе књижевни жанрови који су у самој књижевности ,
отишли на положај ,,наивних“, постали лектира за децу, као ,,морски“ романи са пиратима
, као историјски романи у духу романтике Валтера Скота, као Давид Копрефилд и чак
Лорд Фаунтелерој. Авантуристички роман се није у целини поново родио у књижевности
како су се многи надали, већ на екрану.

Ана Карењина - роман и филм

У наставку текста упоређиваћу роман Лава Толстоја ,,Ана Карењина“ са истоименим

филмским остварењем.7 Филм „Ана Карењина“ је британска историјско–психолошка
филмска драма Џоа Врајта из 2012. године, са Киром Најтли у главној улози. Први пут је
приказан на Интернационалном филмском фестивалу у Торонту и траје 129 минута.
Зарадио је четири номинације на 85. додели Оскара и шест номинација на 66. додели
Британске академије, освојивши обе награде Жаклин Дуран за најбољи костимографски
дизајн. Критичари су похвалили глумачку поставу, али су коментарисали и критиковали
јако стилизовану адаптацију и били мање одушевљени што се Рајт посветио више стилу
над суштином и његовом идејом да већи део радње постави на позоришну сцену. На
филмској интернет бази података (IMDb), филм је оцењен оценом 6.6/10.8
Прво ћу се осврнути на специфичности књижевног дела Ана Карењина. Толстој је био
посебно поносан на овај роман, сматрао га је својим првим правим романом. Сматра се да
је Ана Карењина врхунац реализма. Овај роман, као један од главних представника
реализма, истиче се опширним описима природе, међуљудских односа и атмосфере тог
времена (Русија). Писац сликовито приказује породичне односе и као свезнајући
приповедач дочарава нам атмосферу аристократског руског друштва. Кроз детаљне описе
руских балова и величанствених тоалета, он уводи читаоца у тај свет породичних интрига
и унутрашњих борби главних ликова. Читалац се поистовећује са судбинама ликова и
осећа бол и патњу кроз коју пролазе. Толстој је, приказујући међуљудске односе, дочарао
психолошко стање ликова. Преплићу се две љубавне приче, супротстављене једна другој.
Прва је љубав Ане и Вронског, пуна страсти, незаустављива, али кобна, и друга чиста,
искрена љубав Љевина и Кити која је одолела свим искушењима. Писацу у дело уводи

7
Anna Karenina (2012), Joe Wright, Universal Pictures (United Kingdom)

8
https://www.imdb.com/title/tt1781769/

5
велики број ликова, што је карактеристично за реализам и два и по сата филма није
довољно да их веродостојно представи. Филм из 2012. године је најновија екранизација
дела, али не и најбоља. Редитељ је у циљу економичности времена цео филм сместио у
једну просторију, однсоно зграду позоришта. Последица тога су сцене које се брзо мењају
и остављају гледаоца збуњеног. Није поклоњено довољно пажње сценама које су од
кључне важности, као ни пејзажима који доприносе уживљавању у атмосферу. Споредни
ликови су недовољно окарактерисани а пошто су они ту да би сликовитије приказали
главне ликове и они сами су бледи. Догађаји у роману који су од кључне важности
представљени су кроз мноштво описа тоалета, амбијента, људи и унутрашњих осећања.
Љевиновој одлуци да запроси Кити претходи читава психичка припрема, саветовање са
Облонским, немир који се у њему дешава након што сазнаје о свом супарнику. Већ на
почетку ми сазнајемо какав је Љевин, који је сушта супротност Ани и Вронском. Његову
неисквареност и чисту љубав према Кити читалац осећа и спознаје кроз узбућење пре
просидбе као и очај после одбијања. У Филму је сцена просидбе кратка и конфузна јер
исте секунде кад је одбије, Љевин одлази да посети болесног брата, што није случај у
књизи. Са његовог лица се не може прочитати никакво осећање јер се све пребрзо дешава.
Први сусрет Ане и Вронског и њихов први поглед који је трајао свега неколико секунди је
кључан за даљи развој ситуације. Сваки детаљ је пажљиво биран и повезан са каснијим
догађајима и осећањима. Човек који се бацио под воз баш тог дана када су се срели,
црвена торбица која ју је омела да се баци под воз први пут, сваки њихов поглед пре него
што су признали своја осећања је тако танано описан да читалац може да осети ту
страхоту која долази. У филму се страст мећу њима ретко кад може уочити, осим у сцени
када први пут плешу у Москви на балу. Сцене на балу су толико драматичне да изрази
лица делују вештачки а осећања екцплицитно приказана па самим тим делују неуверљива.
Још једна од важних за развој ситуације је породица Облонски. Несрећна на свој начин
али једна другачија врста несреће је приказана у развратном брату Ане Аркадијевне и
мужу Дарије Александровне. Дарија се одлучује да опрости свом мужу иако касније
схвата да он неђе престати да је вара. Она сакрива своју несрећу унутар зидова куђе и
покушава да пронађе љубав у деци. Ликови Дарије и Стивa Облонског су бледи и
неразвијени у филму, видмо понешто од сцена из породичног живота али и то је веома
сиромашно, тако да гледалац скоро да нема никакав доживљај о њима након филма.

Грешке у филму

Као што је раније речено, редитељ је већину сцена сместио у зграду старог позоришта.
Тиме је приказао паралелан живот ликова из романа који играју различите улоге у односу
на то у ком се друштву налазе и на каквом месту. Самим тим је направио сликовиту
паралелу са сценама које су ван позоришта, у природи, које покаѕзују колико слободе
пружа живот на селу насупрот оном у граду, поготово у аристократском друштву. Живот
једног од протагониста романа Љевина се већином одвија на селу, чему је посвећен већи
део романа, што није случај са филмом. Толстоја у приватном и књижевном животу

6
окупира народ, није могао да поднесе беду сељака и раскалашност племства, што је у
филму изостављено. Љевинова чиста душа постављњна као сушта супротност Анина, је
приказана кроз његов скроман живот на селу и мрскост према граду. Иако је он један од
протагониста, и док кроз роман можемо испратити његов развој, љубавну причу,
политичке ставове и однос са браћом, у филму тога нема. Сва пажња у филму усмерена на
Ану. После дела када се она баца под воз због неуспеха да превазиђе свој заувек уништен
положај у друштву, а самим тим и живот, јер без тога као да га нема, филм се завршава
док се у књизи прича наставља описом Љевиновог живота на селу са женом и тек рођеним
дететом. Последњи део књиге чини саму срж. Љевинова и Китина љубав побеђује све
невоље и на крају остаје чиста и истраје. Филм ни једном не ставља акценат на њихов
однос већ гледалац има утисак да су сасвим споредни ликови. Део који је у филму такође
потпуно изпстављен је је Китина трансформација. Кити упознајемо на почетку као младу
заљубљену девојку, у најлепшим годинама где долазе први балови, први удварачи и сваки
моменат је одлучујућ. Након што је одбила Љевина, надајући се Вронском који је сурово
оставља и одлази за Аном у Москву, Кити губи наду у љубав. Разочарана и сломњена,
разбољева се од туге и одлази на лечење у немачку Бању. Део где упознаје Варењку и
доживљава препород и нада да ће наћи љубав јој се враћа, у филму је одсутан и због тога
је Китин лик запостављен. То је кључни део формирања њене личности кроз роман. Један
од односа који карактеришу Ану је онај који има са сином кога неизмерно воли. Када дође
до љубавне афере са Вронским она ипак бира љубавника иако је свесна да ће сина
изгубити тим одабиром. У филму није посвећено пажње њеном односу са другим дететом,
ђерком Ањом са којом има веома чудан оснос. Да Ана не воли друго дете као прво је јасно
јер већину времена са дететом проводи дадиља, али је Ана већ довољно омражена као лик
па би ово био само још један показатељ њене хладнокрвности и безосећајности. Толстој је
поесветио пажњу дијалозима у роману. Ликови су свесни свих друштвених и политичких
дешавања у држави и веома заинтересовано и ватрено покрећу расправе о томе док се у
роману разговори своде на тривијалне теме из свакодневног живота интрига и љубавних
сплетки. То доприноси утиску о филму као о класичној љубавној драми. Све се своди на
тему несрећне љубави Ане и вронског и њене трагедије, али то није тема романа. Ана
Карењина није љубавни роман већ психолшка драма која задире у дубину породичних
односа и људи чији су се животи укрстили сасвим случајно. Анина несрећна љубав јесте
била кобна по њу, али није је љубав убила већ осуда друштва и губитак положаја у
друштву.

Закључак

Драматизације романа или драматизације уопште треба посматрати као последицу све
убрзанијег преношења информација, исто тако драматизација романа може својим
осветљавањем дубинских структура романа да допринесе потпуније и целовитијем читању
романа. Читање романа захтева доста времена и снагу воље, док филм нуди живу слику у
разумном временском трајању, а време је оно што савременом човеку највише недостаје.
Филм је своје место нашао и у образовању деце. Поред позитивног утицаја који има као
допуна у настави, све је чешћа појава да деца читалачко искуство замењују гледањем

7
филма. Иако је успела да нека дела квалитетно и богато прикаже, нека учини и
занимљивијим него књижевно дело, закључак је да роман као књижевни тект није погодан
за екранизацију. Не само збох комплексности и дужине текста, већ и због тога што роман
има ту димензију која се кроз читање једино може осетити. Роман Ана Карењина је као

роман реализма нарочито тежак за екранизацију због својих опширних и детаљних описа
као и унутрашњих мисли и осећања ликова. И поред добре глуме и лепих балских хаљина
којима се истиче, последње филмско остварење „Ана Карењина“ није успело да на прави
начин прикаже књижевно дело. Екранизација романа се показала и овај пут као тешко
достижан циљ.

8
Литература:

Борис Ејхенабаум, Књижевност, Нолит 1972.

Јован Јовановић, Увод у филмску уметност, ЈСКД, 2008
Лав Толстој, Ана Карењина, Вулкан 2012

9
Садржај

1. Књижевност и филм 2-4

2. Утицај филма на образовање 4-5
3. Ана Карењина – роман и филм 5-6
4. Грешке у филму 6-7
5. Закључак 7-8

10