Јулијана Деспотовић

Универзитет у Крагујевцу
Филолошко-уметнички факултет
Центар за проучавање језика и књижевности

НОВИ ПРИЛОЗИ СРПСКОЈ ДИЈАЛЕКТОЛОГИЈИ

(Бојана Вељовић, Синтакса глаголских облика у говору Тутина, Новог Пазара и Сјенице,
Београд: Српска академија наука и уметности, Институт за српски језик САНУ, 2018, 476.
страна)

Монографија Бојане Вељовић Синтакса глаголских облика у говору Тутина, Новог

Пазара и Сјенице појавила се у оквиру Српског дијалектолошког зборника LXV/1, у
издању Српске академије наука и уметности и Института за српски језик САНУ.
Монографија се састоји из шест поглавља: Увод (7–71); Синтакса глаголских облика (72–
401); Закључак (402–419); Изводи из дијалекатских текстова (420–460); Литература (461–
473); Summary (474–476).
У уводном поглаваљу, осим кратког осврта на структуру рада, ауторка износи и
детаљан осврт на претходна истраживања синтаксе глагола у
србистици/сербокроатистици, затим дефинише предмет рада и теоријско-методолошки
приступ. Као основни циљ рада наводи се системска позиција и дефинисање употребне
вредности поједниначних глаголских форми: издвајање синтаксичко-семантичких
карактеристика сваког глагола појединачно, као и изванјезички фактори који условљавају
одабир неког облика. На крају уводног дела, ауторка даје и методолошке напомене о раду
на терену, класификацији, обради и анализи грађе сакупљене на тутинско-новопазарско-
сјеничком говорном простору.
Централни део рада заузима поглавље Синтакса глаголских облика, које је састоји
од тринаест подпоглавља. У свакоме од њих обрађени су поједниначни глаголски облици,
уз једнинствен критеријум анализе.
Прво подпоглавље посвећено је инфинитиву. У њему ауторка анализира степен
присутности замене инфинитива балканистичком конструкцијом да + презент, као и
синтаксичко-семантичке одлике и језичке околности које о(не)могућавају употребу у
различитим службама: као допуне глаголима непотпуног значења, у саставу футура I, у
моносубјекатским и хетеросубјекатским реченицама и сл. Закључак је да је место
инфинитива у систему стабилно будући да балканистички процес потискивања
инфинитива није у већој мери узнапредовао.
У другом подпоглављу ауторка се бавила употребом презента у анализираном
дијалекатском подручју, а резултати проведене анализе показали су да презент у основној
функцији исказује садашње референцијалне, као и нереференцијалне радње. Такође, у
корпусу је забележена како временска релативна, тако и квалитативна употреба презента.
Анализа упоребе имперфекта, дата у трећем подпоглављу, показује да је у
испитиваном говору имперфекат жива категорија, те да се њиме исказује прошла
доживљена радња, приказана у свом краћем или дужем трајању, и то најчешће она која се
вршила паралелно са неком другом радњом. Семантика напореднсоти, која је у
литератури означавана као једна од главних карактеристика имперфекта, показала се у
испитаном корпусу као најчешћа, али не и нужна. С друге стране, семантика
процесуалности показала се несумњивом одликом овог глаголског облика.
У вези са употребом аориста у испитиваном говорном подручју ауторка је
анализирала удаљеност глаголом означених радњи од тренутка говора, затим употребу
аориста од несвршених глагола и односa према перфективном аористу и имперфекту.
Резултати до којих је дошла показују да је позиција аориста у тутинском говору стабилна,
затим да радња исказана аористом не мора припадати блиској прошлости, већ се може
сместити на било коју тачку претериталне временске линије, а то је врло важно јер се у
литератури често наводило супротно.
Перфекту је у овој монографији посвећено обимно подпоглавље, у коме се наводи
да се овај глаголски облик бележи како у индикативу, тако и у релативу, и при
обележавњу референцијалности, као и код нереференцијалности, а да се бележи и у
модалној служби. Веома значајно је то што, за разлику од већег дела штокавштине, на
овом говорном подручју није забележен већи продор перфекта у сфере употребе других
претериталних јединица. У оквиру овог подпоглавља испитивана је и употреба крњег
перфекта, те се дошло до закључка да не постоје синтаксичка ограничења за употребу ове
форме, као и да се информативна страна исказа не мења уколико дође до замене пуног
облика краћим, а да је разлика једино на стилском плану, будући да је краћа форма знатно
експресивнија.
Анализа облика и употребе плусквамперфекта показала је да се на истраженом
ареалу добро чувају обе форме овог глаголског облика, као и да је очувана употреба како
од свршених, тако и од несвршених глагола. Форма са имперфктом глагола бити носи у
себи и семантику доживљености, што је једина значењска разлика у односу на форму са
перфектом. Детаљна анализа показала је и да радња исказана плусквамперфектом није
нужно резервисана само за исказивање радње која је претходила некој другој прошлој
радњи, већ може исказати како симултаност тако и постериорност, а да је код овог
глаголског облика примарна семантика дезактуелизованости радње која се у прошлости
вршила или извршила.
За Футур I у испитиваном говорном подручју утврђено је да ретко подлеже
временском транспоновању, те да се овим обликом исказују углавном будуће радње, а тек
у поједниначним примерима и прошле. С друге стране, употреба овог облика редукована
је код глагола несвршеног вида, где је неретко замењен импрефективним презентом. О
футуру II износе се јако занимњиве и значајне чињенице. Наиме, у испитиваном говору
футур II јавља се и у простој реченици, а не само у сложеној, како се у литератури
тврдило. Уз то, сасвим је уобичајена употреба футура I као футура егзактног.
Употреба потенцијала у тутинско-новопазарско-сјеничком говору у основној
функцији подразумева, како ауторка монографије истиче, широк дијапазон функција:
могућност, жеља, спремност, намера, увереност и сл. С друге стране, временска употреба
потенцијала широко је распрострањена за исказивање прошлих нереференцијалних
радњи, уз три важана семантичка својства: поновљеност, односно вишекратности радње,
затим одвојеност од момента говора, и на крају доживљености. Слична је ситуација и са
императивом: осим основне функције, често се употребљава и за исказивање прошлих
радњи, обележених истом семантиком као и код потенцијала, с тим што код имеператива
семантика поновљености има примарно значење у односу на семантику прошлости.
Што се глаголских придева тиче, ауторка наводи да се користе искључиво у оквиру
сложених глаголских облика, док је код глаголских прилога ситуација неуједначена:
глаголског прилога прошлог у испитиваним говорима нема у глаголској служби, док је
употреба глаголског прилога садашњег сведена углавном на узрочно, начинско или
пропратнооколносно значење.
Последње потпоглавње у оквиру ценралног поглавља монографије Бојане Вељовић
посвећено је перифрастичним глаголским облицима, и ту ауторка разматра три
конструкције: би + императив, било + инфинитив и шћаше + инфинитив, које повезује
преовлађујућа нијанса модалног значења. Прва од ових конструкција, сачињена од
аориста глагола бити и императива особеност је која одваја тутинско-новопазарско-
сјенички говор од остатка српске језичке територије. У испитиваном говору користи се за
исказивање семантике протеклог понављања. Друга конструкција, било + инфинитив,
служи за исказивање радње чије се (из)вршење у прошлости (ни)је догодило, уз додатну
семантичку компоненту личног неслагања говорника са датом чињеницом. Коначно,
конструкцијом шћаше + инфинитив у испитиваном ареалу исказује се радња које се у
прошлости није из(вршила), премда су за то постојали реални услови. Уз сваку од ових
конструкција, ауторка наводи и друге ареале јављања ових или сличних облика, као и
најважније ставове из литературе о забележеним перифрастичним конструкцијама.
У закључном поглављу ауторка издваја најважније резултате своје анализе и
указује на доминантне развојне тенденције, као и на могуће даље токове развоја са
становишта синхроне перспективе.
Дијалекатски текстови наведени иза закључног поглавља садрже одабране примере
везаног говора, забележеног током рада на прикупљању грађе, а иза њих следи обиман
списак литературе и сажетак на енглеском језику.
Да би се појавила монографија оваквог обима и квалитета, необходно је било
спровести опсежан теренски рад. Током три године, у периоду од 2011 до 2013, ауторка је
обишла 105 пунктова и забележила разговор са преко 300 информатора, што јој је, након
транскрипције, омогућило да сачини импозантан корпус од преко 900 страна куцаног
текста. Добијену грађу ауторка је подробно анализирала, уважавајући постојеће ставове у
литератури, али неретко им се и супротстављајући будући да је грађа показивала стање
различито од оног датог у граматичкој и приручној литератури. Све то говори да је пред
нама монографија од изузетног значаја. Наиме, ово је прва монографија у којој је детаљно
описан глаголски систем неког говорног подручја, те у том смислу представља модел по
коме би се вршила даља истраживања и описи дијалекатских говора. Потом, многе
чињенице изнесене у овој монографији, на основу бројних примера из корпуса потврђују
новије теорије у србистици, што говори у прилог томе да је монографија Бојане Вељовић у
току са најновијим научним сазнањима, те да ова монографија не представља велики
допринос само српској дијалектологији, већ и савременом српском језику.