1.

Историјска лингвистика - Описивање и објашњавање промена које се дешавају у језику кроз

време. Испитује се природа и узроци тих промена на свим језичким нивоима: фонолошки,
морфолошки, синтаксички, семантички и лексички. Пореде се садашња стања у језику са
прошлим.

ПРЕДМЕТ: Како историјска лингвистика долази до своји података о промени језика? Пореде се
тренутна стања у језику са прошлим, или одређено стање у језику у прошлости са другим стањем
у језику у прошлости.

Технике које се користе у историјској лингвистици? Најпознатија (најопштија) је реконструкција

језика (методи компаративне реконструкције и унутрашње реконструкције) – пореди се један
језик са другим језицима и долази се до одређених чињеница о промени језика али се и користе
методи унутрашње реконструкције у једном од језичких система.

Историјска лингвистика се развијала проучавајући индоевропске језике (реконструкција

праиндоевропског језика и развој језика из њега, ИЕ језичке породице и њихов развој).

Део језичке промене је и само рођење језика (пиџини и креоли) и смрт језика (нестајање језика).

Аспекти историјске лингвистике: дијахронијски (централни) приступ и синхронијски.

Дијахронијско на грчком – кроз+време – проучавање језичке промене кроз време. Промена
граматике говорника једног језика/дијалекта кроз време (шта се десило између фазе X и Y: опис
и објашњење зашто се десило):

старословенски > српскословенски > славеносербски

StE > SrE > ME (староенглески/средњеенглески/модерниенглески)

Синхронијски – проучавање језичког стања, тј., пресек језичког стања у једном временском
периоду, одлике језика у једној тачки у времену. Зато је историјска лингвистика шири појам од
дијахронијске. Реконструишу се прастаре језичке фазе које нису документоване – немамо
документ постојања тог језика, али се на основу језичких метода и историјских чињеница може
реконструисати како је тај прастари језик изгледао – прасловенски, праиндоевропски.

Природа промене језика – сви језици се протоком времена мењају: енглески: промене се
дешавале током три периода: старог (450 године – 1100н.е.), средњег (1100-1500н.е.) и модерног
(1500-). Пример старог (документ из 8. века) :

Þā sendan hı ̄ hā̄m ǣ renddracan (StE)

Then sent they home messenger (ME)

Фонолошке, фонетске и ортографске промене:

StE (староенглески) Slovo þ (thorn): fonema /θ/ (bezvučni dentalni frikativ) > ME (модерни енглески)
digraf th (ортографска промена)

StE (староенглески) hām [ha:m] (home) > SrE [ho:m] > ME (модерни енглески) [həʊm] (фонетска
промена)

Морфолошке промене:

StE (староенглески) sufiks –an u sendan (sent): sadržao je informaciju o prošlom vremenu i pluralnosti
subjekta - hı ̄ значи they. Губи се информација о плуралности.

Синтаксичке промене:
Promena reda reči u rečenici: StE i subjekat i direktni objekat su pozicionirani iza glagola (VSO) > SVO
(verb/subject/object)>subject-verb-object. Синтакстичка структура реченице је измењена такође.

Лексичке промене:

Glasnik, izaslanik: ǣrenddracan (староенглески) > messenger

Pobeda: sige > victory

Семантичке промене (промена значења речи):

StE (староенглески) slēan > slay

napasti, pobediti ubiti

Дакле, све компоненте граматике од значења до гласова подложне су променама.

Систематичност језичких промена и регуларност:

Када се догоди једна промена у једном сегменту језика, сви слични језички сегменти се такође
мењају по истом принципу. У енглеском језику је углавном SVO фиксиран. У староенглеском је
могло и VSO И SOV. Готово сваки глагол је тежио да буде иза субјекта, а испред објекта. Сваки
глагол тежи да има исту позицију, као и сваки глагол – регуларност.

Fonetska vrednost vokala ā regularno se razvijala u svim rečima: hām:

Promene staroengleskog [a:]

StE SrE ME

[baːt] баат [bɔːt] боот [bəʊt] боут ‘boat’

[staːn] стаан [stɔːn] стоон [stəʊn] стоун ‘stone’

Све речи са сличним фонетским саставом су се развијале на исти начин – bat/bot/bout, stan,
ston, stoun (izgovor). Од дугог а да добију фонетску вредност о и онда оу.

Зашто долази до језичких промена (узроци): једно од најважнијих питања које су постављали
историчари језика и дошли су до одређених одговора:

Када се језик преноси са једне генерације на другу, ту су неизбежне промене – када деца усвајају
језик, када добијају одређени инпут од родитеља, они морају да конструишу граматику у својој
свести на основу добијених података. У том конструисању граматике, у свакој генерацији
дешавају се одређене промене. Деца се ослањају на исте когнитивне и психолошке вештине у
учењу језика – обрасци промена се исто манифестују у свим језицима, исти су принципи који
леже у језичким променама, когниција и психолошке карактеристике сваког појединца су исте.

Главни узроци промена:

1. Поједностављивање артикулације
2. Аналогија и реанализа
3. Језички контакт

1. Поједностављивање артикулације: многе гласовне промене су психолошке у својој

основи и воде до поједностављивања у артикулацији: нпр, уметање вокала:

[æθlit] → [æθəlit] ‘athlete’ (frekventno, ali nestandardno) између првог и другог слога се
убацује још један глас ради лакшег изговора.

Брисање консонаната: [fɪfθs] → [fɪfs] ‘fifths’

Изговарање онако како се пише: написана реч може значајно да се разликује од изговорене
речи у енглеском и другим језицима. У савременом језику постоји тенденција приближавања
изговора ономе што је написано. Пример: often.

До 17. века t у often се изговарало. После тога је t престало да се изговара (промена потекла од
образованог слоја друштва), али у модерном енглеском т поново улази у употребу и због те
честе употребе, морало је опет да уђе у стандард и да постане дублет – да се often изговара и
са т и без т.

2. Аналогија и реанализа: у основи ових узрока леже когнитивни фактори (односе се на

неко сазнање, уопштавање, закључивање).

Аналогија – говорници дају предност регуларним обрасцима у односу на нерегуларне –

уопштава се и генерализује регуларност на основу когнитивних процеса, тј., закључивања: ако су
два елемента слична у неком погледу, говорници одређеног језика проширују њихову сличност
и у другим језицима (ако су слични у једном, морају бити слични и у другом):

na osnovu fonološke sličnosti glagola sting/stung, swing/swung,

u nekim dijalektima (zasad): bring/brought>brung

Аналогија је присутна и код деце која усвајају језик, неке основне језичке обрасце усвајају:

генерализација наставка -ed за прошли облик глагола: goed (go), knowed (know)

можем, хоћем (исправља се у каснијем развоју учењем)

Реанализа: у основи морфолошких промена – покушај приписивања некој стуктурно

(морфолошки) једноставнијој речи (просте, изведене речи) сложенију структуру (сложенице).
Нове речи настају реанализом. Ова морфолошка реанализа је погрешна:

leksema hamburger: sendvič sa mlevenim junećim mesom; naziv potiče od nemačkog grada
Hamburga; Reč je reanalizirana; sastoji se iz dva dela ham + burger

Prema ovoj reanalizi nastale su nove reči: fishburger, chickenburger, cheeseburger; burger (preuzima
opšte značenje);

1. Језички контакт: када говорници једној језика ступају у вербалну интеракцију са

говорницима другог језика, или дијалекта, догађа се позајмљивање (Posebno tamo gde
ima veliki broj bilingvala ili multilingvala), одређени сегменти језика се позајмљују,
најчешће на нивоу лексике:

U engleski su ušle neke reči američkih starosedelaca: totem, tomahawk, moose.

Rumunski dijalekti blizu srbijanske granice: kupus > kapusta – (standardno: varză – овај се
користи углавном у Румунији) – резултат језичког контакта

Систем гласова: уводе се нове фонеме или алофоне и дешава се промена у њиховој
дистрибуцији:

U engleskom izgovor imena nemačkog kompozitora Baha sa finalnim velarnim frikativom [x],
koji postoji u nemačkom.

Хиперкорекција: дешава се када говорник покушава да говори други језички варијетет

(стандардни језик, други дијалекат, други језик), па генерализује одређена правила:

српски: : fali > hvali; led > hled; prema fala > hvala.
Upotreba I u kooridiniranim konstrukcijama:
John and I are going.* -> John and me are going.
*He saw John and I. He saw John and me. (ако је неправилно John and I, онда примењују
то и у свакој реченици – John and me).
 2.

Ширење језичке промене: детектоване су две врсте ширења језичке иновације: кроз вокабулар
једног језика (дифузија кроз језик) и ширење међу говорницима једног језика.

Кроз језик (вокабулар): (градуално, неградуално)

Лексичка дифузија (постепено ширење једне језичке промене): језичка промена се прво
манифестује код неколико речи у једном језику и онда се постепено шири кроз вокабулар.
Пример у енглеском језику:

место акцента у речима convert (и сличним речима као овој) (n/v) – првобитно је
акцентован други слог без обзира на лексичко-граматичку категорију речи, и када је именица, и
када је глагол. Крајем 16. века речи rebel и record имале су акценат на првом слогу, када се
изговарају као именице, а акценат се пребацивао на други слог када су се изговарале као
глаголи. Ова промена полако се ширила кроз цео вокабулар енглеског језика, али се није десила
код апсолутно свих речи – остало је око 1000 често употребљаваних речи – report, mistake,
support.

Превирање: одређена реч или језичка промена може да се у једном моменту изговара двојако:

address (N): двојаки изговор

- двојаки изговор код различитих говорника истог језика (када један говорник користи једну
форму, а други другу) – интерговорничка варијација
- неки говорници користе варијабилно (у зависности од тога је ли именица или не) –
интраговорничка варијација

Да би се једна промена испитала, истраживање језичке промене се врши у привидном времену

и реалном времену. Старији говорници задржавају старије језичке форме, а млађи прихватају
нове. Када се укрсте резултати, увиђа се промена – истраживање у привидном времену. Ако је
у реалном времену, онда је испитујемо сада, па за 20 година, па за 40, па за 60, итд.

Нису све језичке промене градуалне (постепене): нпр, гласовне промене могу да се десе у свим
случајевима где се одређени гласовни сегмент јави:

у неким варијететима шпанског језика (Јужна Америка) у речима као што су estilo, españa
(консонатско слабљење [s] > [h]). Промена је регуларна (системска): сви примери финалне
фонеме у слогу се изговарају ослабљено, није се десила постепена промена, него одједном.

Ширење међу говорницима једног језика:

Како би се нешто назвало језичком променом, одређена промена мора бити прихваћења од
стране једне језичке заједнице (ако је прихваћена, онда је завршена/ ако није прихваћена од
свих говорника - текућа промена)

Није промена: грешке у усвајању језика (goed, možem); само деца говоре овако и касније
исправљају.

Thrive – throve – thriven > pravilni glagol thrived - неправилни глагол постао је правилан. Мање
фреквентне форме (као овај глагол) се под притиском принципа систематичности и
регуларности) мењају, а оне фреквентне, у честој употреби, остају неправилне и теже се мењају
јер се често користе у говору. Промена се догађа код малог броја речи и у говору мање броја
људи. Често постоји друштвени притисак да се догоди одређена промена и та промена постаје
престижна, шири се кроз друштво, а она друга форма постаје стигматизована, тј., друштвено
неприхватљива.

Губљење поствокалног р на источној обали Сједињених држава (18. век):

Far [fa:], води порекло из говора у Енглеској из 18. века. Ову промену доносе у колонију
образована деца у британским школама и нови имигранти (административни радници,
свештеници, други припадници високог друштвеног статуса). Губљење поствокалног р постаје
престижна, шири се кроз друштво (на источној обали и на југу), а у неким другим регијама ова
промена је стигматизована.

Преношење акцента на проклитику у говору Новог Сада:

Ne vidim, ne mogu ne liči, u Grčkoj

Na ulicu, iz kuće, iz Karlovaca, kod mog, za njim (наулицу искуће итд (код старијих
говорника)

У једној тачки у историји - Napuštanje arhaične i dijalekatske crte kod mlađih govornika; napuštanje
pomeranja akcenta na proklitiku: не видим, не могу итд. (техника привидног времена). Узрок:
унутарјезички, постоји тенденција враћања на првобитно стање, чување акценатске аутономије.
Други узрок промене је друштвени притисак, тј., стигматизација.

РЕКОНСТРУКЦИЈА:

Централни део историјске лингвистике. Бави се поређењем речи у одређеним језицима међу
којима се уочава сличност. Покушава да се утврди зашто постоји та сличност и систематски се
пореде два или више језика и тако се утврђује, ако се појави велика сличност, њихова генетска
повезаност. Постоји тежња да постоји одређени заједнички предак (протојезик) и да се он
реконструише.

Компаративни метод – поређење: реконструкција ранијих форми језика на основу тренутних,

реконструише се протојезик (са великим степеном сигурности).

Најпоузданији знак да се ради о генетској сродности међу језицима – систематско фонетско

поклапање. Пример - енглески, немачки, дански, шведски (германска језичка породица),
лингвисти реконструкцијом и поређењем утврдили да постоји систематско фонетско поклапање:

Претпостављају да припадају једној језичкој породици, пошто постоји доста сличности. Све
сродне речи које су потекле из истог извора, односно, које су генетски повезане, зову се когнати,
тј., сродне речи. Генетски неповезани језици не показују такву систематску сличност (нпр. турски)
– не можемо да утврдимо генетску сродност:
Код удаљених сродника не показује се такво упадљиво систематско кореспондирање. Форма
може да буде слична, и на основу сличности форме, утврђено је да и међу овим језицима постоји
генетска повезаност, али је заједнички предак мало удаљенији.

Када се једном успостави веза између два или више језика, могуће је реконструисати заједнички
извор: протојезик, који је састављен из протоформи. Протоформе се означавају звездицом * (јер
је то хипотетичка форма, није документована, нема материјалних потврда те форме, него је
реконструисана на основу компаративне методе). Протогермански, протословенски,
протоиндоевропски...

Поузданост реконструкције:

Када се утврди један процес промене, историчари језика могу да врате промену уназад и утврде
шта је било то пре него што се десила та језичка промена. Реконструкција старијих стања може
да се уради на свим језичким нивоима (фонологија, морфологија, синтакса, лексикон,
семантика). Најуспешнија је фонолошка реконструкција – највише се урадило у том домену.

Реконструктивне стратегије код фонолошке реконструкције:

1. Стратегија фонетске плаузабилности (уверљивости, прихватљивости) – објашњавање

реконструкције старог стања мора бити фонетски прихватљиво – мора пратити фонетске
принципе. Да би се реконструисало старо стање, мора бити објашњено фонетским
правилима и принципима који постоје у том језику.

2. Стратегија правила већине – ако се промена не може објаснити фонетски, онда

сегмент који је пронађен у већини когната (сродних речи) мора бити узет у обзир: ако је
код већине једна форма, претпоставка је да је таква форма била и раније.

Пример:

Romanski jezici (francuski, italijanski, rumunski, španski): rekonstrukcija protoforme:

Претпоставке:

Ili je samo rumunski pretrpeo promenu [s] > [ʃ] ispred I (A)

Ili se kod ostalih jezika desila promena [ʃ] > [s] ispred I (B)

Hipoteza A: Protoforma * si, jezička promena u rumunskom

Hipoteza B: Protoforma *ʃi, jezička promena u drugim jezicima

Obe strategije idu u prilog prvoj hipotezi (Protoforma * si). Palatalizacija je čest fenomen u ljudskom
jeziku, te na osnovu toga pretpostavljamo da se to desilo u rumunskom. Teško je zamislivo da je prvo
bilo *ʃi, pa da se desila depalatalizacija (neobičan fonetski proces). Tri od četiri jezika imaju s ispred i,
te je sigurnije da je protoforma bila *s.
 3.

Унутрашња реконструкција: реконструисање ранијих облика језика без података из

других генетски блиских језика. Ослања се на морфофонемску варијацију у оквиру једног језика.
Пример унутрашње реконструкције протоформе у француском:

На основу гласовних промена у одређеним речима може се реконструисати ранија

форма морфеме:

коренска морфема има два облика: (к) и (с):

Hipoteza A: protoforma *s (да је раније стање било с) ложисион. На основу фонетске

прихватљивости, ова хипотеза није фонетски оправдана.

Hipoteza B: protoforma *k (да је раније стање било к) ложик. На основу фонетске

прихватљивости, ова хипотеза је фонетски оправдана – (к) испред (ј) постаје (ц), које прелази у
фрикатив (с). То значи да је протоформа, у ранијим стањима француског, била (к).

ПРОТОИНДОЕВРОПСКИ ЈЕЗИК:

Крајем 18. века утврђено је да је санскрит генетски повезан са латинским, грчким,

германским и келтским језицима (језицима Европе). То је била револуција у европској
лингвистици. То је приметио Сер Вилијам Џонс (филолог и судија, радио у Индији), утврдио је да
санскрит, грчки и латински имају исти извор. Током 19. века кренула су интензивна историјско-
компаративна истраживања и утврђено је да постоје фонетска поклапања међу језицима Европе,
Ирана и северног дела Индије. Закључено је да сви ти језици припадају једној породици језика
– индоевропској. У то време, почела је реконструкција граматике протојезика, који се у науци
назива протоиндоевропски језик.

Расмус Раск (дански лингвиста) – 1814. документовао везу међу когнатима у једном броју
ИЕ језика. Имао је улогу у формулисању техника у компаративној реконструкцији и дао велики
допринос у историјско-компаративној лингивистици. Он није имао приступ санскриту.

Франц Боп: (1816.) пореди санскрит, грчки, персијски и германске језике.

Јакоб Грим (немачки филолог): наставио Раскова истраживања о когнатима и утврдио

везу међу њима. Значајан је јер је утврдио да међу когнатима постоје гласовне промене, и да су
те промене системске. Своје закључке извео је на основу фонетских поклапања у грчком,
латинском и енглеском језику:

Тамо где грчки и латински имају „п“ „т“ и „к“, енглески има „ф“ „th“ и „х“ (pater-father, treis-
three, centum-hundred). Грчки и латински задржавају старо стање у протоиндоевропском.
Извео је Гримов закон: системске консонантске промене у германским језицима – промена се
десила у протогерманском језику (имали су фонеме п, т и к и у једној области где се говорио
индоевропски дошло је системске модификације, тј., до померања гласова).
Примећено је да се у одређеним речима није догодила та промена:

Мора се узети у обзир позајмљивање из једног језика у други и то додатно компликује задатак
историчара. Овде се претпоставља да су речи преузете директно из латинског или француског
много векова после системске гласовне промене.

До половине 19. века догодио се велики напредак у лингвистичким истраживањима,

посебно у фонетици.

Допринос су дали и неограматичари, тј., младограматичари. То је лингвистички правац

настао у Немачкој – примењивали су методе и начела из природних наука, у лингвистици.
Закључак је био да гласовни закони делују без изузетка, а последица је развој језика, тј., језичка
промена (значајно за компаративну лингвистику и евроиндопеистику). Занемаривали су
друштвени притисак у језичкој промени.

Август Шлајхер: он је први класификовао ИЕ језике у форми генеалошког стабла

(породично стабло ИЕ језика):
Шлајхерова басна (1868.) – текст састављен на основу података о реконструисаном ИЕ језику.
Реконструкција из 21. века је потпуно другачија него 1868.

Рад на компаративној реконструкцији је далеко од завршеног. Поред тога да се реконструише

индоевропски језик и долази до нових података из године у годину, у лингвистици се разматра
могућност постојања суперпородице језика:

Ностратска суперпородица (ИЕ, афроазијски, алтајски и уралски језици).

Утврђене су везе међу америчким домородачким језицима (америндијанска језичка породица).

РЕКОНСТРУКЦИЈА И ТИПОЛОГИЈА:

Када је почетком 19. века отпочела реконструкција протоиндоевропског језика, лингвисти су

дошли до великог броја информација о хиљадама језика. Дошло је до развоја језичке типологије
– лингвистичка дисциплина која се бави проучавањем структуралних сличности међу језицима
који су генетски повезани. Бави се и формулисањем језичких универзалија: карактеристике које
су заједничке великом броју језика (релативне универзалије) или свим језицима (апсолутне
универзалије).

Постоји сарадња између компаративне и типолошке лингвистике: улога типолошке

веродостојности (плаузабилности, прихватљивости) у реконструкцији протостања – историчари
језика неће прогласити неко протостање које није део универзалне језичке одлике или нема
потврду нити у једном познатом језику. Протостање не може бити проглашено протостањем ако
таква форма није нигде забележена, ни у једном језику, јер је највероватније да није постојала у
историји.

Традиционална реконструкција протоиндоевропског консонантског система није у потпуном

складу са типолошком прихватљивошћу - Закључило се да б није постојало у систему (постоји
празно место у консонантском систему):

Типично је да недостаје безвучни лабијални плозив, а не звучни. Традиционална реконструкција

је поставила серију звучних плозива са аспирацијом, али без одговарајућих безвучних парњака
(voiced aspirated stops). Tиполошка универзалија гласи да сви језици који имају низ звучних
плозива са аспирацијом, морају имати одговарајући низ безвучних. Према томе, предложена је
типолошки оправданија реконструкција протоиндоевропских плозива: постоје звучни плозиви,
безвучни плозиви и ејективи (безвучни). У језицима у којима постоје ејективи чест је изостанак
лабијалног ејектива.

Реконструкција истих консонаната (савременија) која је базирана на принципу типолошке

прихватљивости:
Изузеци:

• Северноамерички домородачки језици (атабаскански језици): нема лабијала међу

звучним сугласницима (па је традиционална табела типолошки оправдана)
• Неки индонезијски језици (мадурски): звучни плозиви са аспирацијом без безвучних
парњака – исто постаје типолошки оправдана

Према томе, није одбачена традиционална реконструкција плозива само зато што је
предложени фонолошки систем редак. Језичке универзалије и типолошка прихватљивост имају
улогу у реконструкцији старијих форми језика када може да се повуче јасна линија између онога
што је могуће и онога што није.

ЈЕЗИЧКА ПРОМЕНА И ПРИРОДНОСТ:

Језичка промена – исти образац промене дешава се на исти начин у различитим језицима, неке
промене су природније од других. Појам „природности“ подразумева се у стратегији фонетске
прихватљивости.

CV (consonant-vocal) слог је најприроднији међу свим слоговним типовима; докази:

1. Сви језици света имају CV слогове у свом слоговном инвентару. (језичка универзалија)

2. Промена мање природних слоговних типова у природније CV слогове (гласовна промена) ->
Knee > /ни/

Ретко се дешава да CV пређе у неки други слоговни тип:

• CV > V
• CV > CVV

3. CV слоговни тип је први тип слога који се учи (усвајање језика). Многи фонетски процеси
пронађени у дечијем језику су последица притиска природности CV слогова:

Međutim, sinkopa (=gubitak neakcentovanih vokala) CVCVCV > CVCCV, изгубио се вокал. Једно од
објашњења је да је овде деловао други тип мотивације промене: користе се краће фонолошке
форме уместо дужих. Изостаје принцип природности, али делује принцип језичке економије.
Користе се различити параметри – сукобљене промене (овде један принцип, на другом месту
други).

-утврђивање параметара језичке природности – идентификовање, рангирање и објашњавање

језичке природности.
 4.

ЛЕКСИЧКА ПРОМЕНА:

Два типа лексичке промене: додавање и губљење речи.

1. Додавање лексичких јединица: резултат технолошких иновација; контакт са другим

културама. Лексички празан простор попуњава се, према томе, формирањем нових
речи или позајмљивањем.

Формирање нових речи: поступци стварања нових речи: композиција (=сложенице),

деривација. (=изведенице) Али и: скраћивање (laboratory>lab; photography>photo); сливање
(motor + hotel> motel); акронимизација (UNESCO>United Nations Educational, Scientific, and
Cultural Organization), конверзија (convert (V) > convert (N)) и др.

Слагање и извођење (композиција и деривација): процеси стварања нових речи није

карактерика само савременог језика. У староенглеском, на пример, уочава се исти процес
модификације:

Табела показује да су многи староенглески композициони и деривациони обрасци и данас

актуелни.

Неке изведенице и сложенице из староенглеског нису више актуелне у модерном енглеском,

али су доста разумљиве:
Нису сви поступци формирања нових речи постојали у староенглеском.

Конверзија није била могућа у староенглеском (summer(N)>summer(V)), јер је

староенглески био више синтетички него аналитички тип језика: граматичке категорије
означаване су морфолошки (афиксацијом); а конверзија не подразумева афиксацију.

Позајмљивање: у зависности од културних и политичких односа међу језицима, уочена

су три типа утицаја једног језика на други: утицај супстрата, адстрата и суперстрата.

Утицај супстрата: ефекти политички и културно недоминантног језика на доминантни језик у

некој области. Говорници супстрата су први населили то подручје, па су дошли говорници другог
језика. Дошло је до мешања та два језика (контакта) и уочено је да језик који је постао
доминантан, који је касније дошао, преузима одређену лексику из супстрата, тј., језика који је
први насељавао то подручје:

Канадски и амерички енглески, канадски француски: позајмљивање речи из

староседелачких језика (Canada, moccasin, totem, tomahawk, chinook, moose, skunk).

У ранијем развоју енглеског језика утицај келтског супстрата (у топонимима Лондон, Довер).
Супстрат нема највећи утицај на лексикон доминантног језика: топоними, мање познати
предмети и појаве.

Утицај суперстрата: утицај политички и културно доминантног језика на други језик/језике у тој
области који су политички и културно инфериорнији.

Гвичин – припада породици језика атабаскани: Аљаска, Канада – позајмио је један број
политичких термина из енглеског: program, business, development, political.

Нормански француски – имао је суперстратски утицај на вокабулар енглеског. Нормани

освајају Енглеску 1066; потомци освајача уче енглески у наредним деценијама, али задржавају
термине за политичке, правне, културне, ратне, научне појмове. Потом те речи позајмљују
нативни говорници енглеског који су желели да имитирају говор друштвено супериорнијих,
покушавајући да заузму место у вишој средњој класи.

Енглески без француских позајмљеница:

У неким случајевима, француске позајамљенице коришћене су заједно са изворним енглеским
речима како би се направила дистинкција међу одређеним појмовима који су на различите
начине повезани (да једна реч не би означавала више ствари).

• theft (eng) – larceny (fr) (lopovluk - razbojništvo)

• Domaće životinje (eng) – meso od te životinje (fr)

Утицај адстрата: када су два језика у контакту али ниједан није политички или културно
доминантан.

Говор у Монтреалу: говори се енглески и француски, постоји велики број билингвалних

говорника, међусобни утицај француског и енглеског.

Вишеструко позајмљивање: језици поново позајмљују своје речи - француска реч bifteck долази
из енглеског beefstake.

Међутим, пре тога је енглески узео из француског реч boeuf (=beef).

Почетком 9. века Скандинавци су населили делове Енглеске; ту је постојао адстратски однос:

контакт говорника староскандинавског и староенглеског. Резултат: позајмљивање општих,
свакодневних речи из скандинавских језика; те речи су се „одомаћиле“ у језику – говорници
енглеског не препознају њихово порекло.

Позајмљенице из многих других језика потврђују различите типове културних контаката:

Позајмљенице су веома богат извор стварања нових речи у енглеском језику. Међутим, међу
5000 најфреквентнијих речи позајмљенице нису толико честе. Високофреквентне речи су
релативно отпорне на губљење и замену.

Позајмљивање и дословно превођење фраза и израза (калкирање):

2. Губљење лексичких јединица: промене у друштву су најважнији фактор у губљењу

лексичких јединица. Речи се више не користе јер предмет или појава коју означавају
више не постоји: kubura, nahija, kmet.

СЕМАНТИЧКА ПРОМЕНА:

Промене у значењу речи. Ретко се дешава у језику да реч у једном моменту почне да означава
нешто потпуно друго.

Суптилне семантичке промене појединих значења – значење речи које се кроз историју
променило, али не драстично. Семантичка промена се дешава корак по корак и подразумева
неколико процеса:

Семантичко проширивање: процес у којем значење речи постаје општије:

кора: спољашњи омотач стабла дрвета > тврди омотач уопште (опште значење које се
конкретизује на различите начине: кора дрвета, кора хлеба и др)
Семантичко сужавање: процес у којем значење речи постаје мање опште:

Амелиорација и пејоризација: значење речи добија позитивну односно негативну конотацију:

Слабљење значења:

• soon: immediately > in the near future (не одмах, него ускоро)

• quell: kill, murder > to put down, pacify (не убити, него сузбити)

Семантичка замена: Нека реч губи значење и преузима ново, најчешће у некој вези са старим
значењем:

• immoral: not customary > unethical

Метафора и метонимија: нова значења добијена метафоричким и метонимијским процесима:

• Злато, глава
• Град, факултет
 5.

МОРФОЛОШКЕ ПРОМЕНЕ: дешавају се додавањем или губљењем афикса, резултат аналогије,

реанализе

Додавање афикса: позајмљивање. Позајмљивање је веома важан извор стварања нових афикса
у једном језику:

енглески: суфикс -ment. Тај суфикс није био увек у енглеском језику. Током СрЕ
(средњеенглеског) периода, многе речи из француског са суфиксом – ment (accomplishment,
commencement) су ушле у енглески језик и током времена - ment је постао продуктивни суфикс у
језику, те се користио и у извођењу речи које нису француског порекла (acknowledgement,
merriment).

енглески: суфикс – able. Суфикс којим се од глагола изводи придев (readable, lovable) постаје
продуктиван, а исто долази из француског преко речи као што су favourable, conceivable.

српски: суфикс –лук. Турски суфикс ушао у морфологију српског и постао продуктиван у језику
(несташлук, поганлук);

Додавање афикса: граматикализација - семантичке језичке форме могу постати граматичке

током времена; Семантичке форме пролазе кроз низ фонолошких редукција, као и кроз
десемантизацију. Речи које су имале одређено значење губе то значење.

Латинска реч habeo (=имам, држим, разумем) је основа италијанског граматичког суфикса – ô. У
првој фази граматикализације, habeo је остала самостална реч али је претрпела семантичку
редукцију (десемантизацију), те је функционисала као помоћни глагол, указујући на будуће
време: amare habeo (волећу). Ова реч се од честе употребе стопила са глаголом: основа + суфикс:
ameró:

Овај тип граматикализације, у којем речи постају афикси (суфикси и префикси) назива се
стапање (фузија).

У модерном енглеском суфикси су такође изведени фузијом из речи које су постојале у

староенглеском:
Губљење афикса: Као што афикси могу бити додати у граматику, тако могу бити и изгубљени.
Староенглески деривациони афикси: - op и – estre:

Губљење афикса услед гласовне промене: Староенглески је имао комплексни систем афикса
који су означавали падеже и род. Именице: три рода (мушки, женски, средњи):

До 15. века, наставци за падеже су измењени драстично: прва фаза промене је брисање
финалног консонанта у дативу множине [м]>финални вокал је редукован [ə]>губљење тог
редукованог вокала [/]. Последица: и други наставци постепено почели да се губе:

СтЕ: пет различитих суфикса за падеже > СрЕ: само два суфикса –е, -ес > нестаје шва, -ес > МЕ:
само суфикс –с за множину и посесивност. Ово је типичан пример како гласовна промена
резултира модификацијом морфолошке компоненте граматике.
Промена морфолошког типа језика: Језици могу да варирају према комплексности своје
морфологије. Према морфолошкој сложености прави се разлика у лингвистици: аналитички и
синтетички језици. Аналитички језици имају мало афикса за изражавање граматичких категорија
(модерни енглески), док их синтетички имају више (српски, латински, староенглески).
Нестајањем падежних наставака услед гласовне промене, енглески је претрпео типолошку
промену – синтетички > аналитички тип.

Међутим, с друге стране, фузија обезбеђује више нових синтетичких форми:

Енглески дијалекти, разговорни облик: coulda (I coulda won)< фузија could и have

Многи говорници – a третирају као суфикс који нема више везе са глаголом have. Фузијом, језик
са аналитичком морфологијом може да постане синтетички протоком времена.

Аналогија: Драстични ефекти које гласовне промене имају на морфологију једног језика често
су ублажене аналогијом. Аналогија је когнитивни (мисаони) процес преноса информација са
једног предмета на други.

Множина староенглеске речи hand је била handa; Вокалском редукцијом и апокопом

(=губљењем финалног вокала) добили смо у каснијем развоју енглеског (СрЕ) идентичну форму
као у једнини > hand.

Међутим, у модерном енглеском множина која има облик hands резултат је аналогије са другим
речима, као што су hund (=hound), које су формирале своју множину суфиксом – s. Исто се
догодило и са речима eyes < eyen (СрЕ); shoes < shooen (СрЕ). Овај суфикс (-s), који је био
доминантан чак и у СтЕ, проширио се аналогијом на све именице у савременом енглеском,
изузев неколико изузетака (oxen, men, geese, mice и др). Исти тип аналогије (додавање суфикса -
s) је одговоран и за развој дијалекатског множинског облика youse (=you у стандарду). Такође,
свака генерација деце прошири аналогију производећи облике, као што су sheeps, gooses,
mouses. До данас ови облици нису прихваћени у стандарду, а такође под притиском стандарда
деца у даљем усвајању језика одбацију ове форме.

Реанализа: Резултат реанализе је нова морфолошка структура једне речи. Често се дешава код
позајмљеница код којих морфолошка структура речи није позната изворним говорницима. То је
покушај погрешног приписивања некој структурно (морфолошки) једноставнијој речи
(просте/изведене речи) сложенију структуру (сложенице). Реанализа може довести до новог,
продуктивног обрасца:

нпр. лексема hamburger: сендвич са млевеним јунећим месом; назив потиче од немачког града
Хамбурга; Реч је реанализирана; и раздвојили су је на два дела ham + burger. Бургер преузима
опште значење - продуктивна употреба језичке форме burger као независне речи у сложеницама
као што су fishburger, chickenburger, cheeseburger;. Пошто то није исправна анализа речи из
перспективе њеног настанка (=етимологије), често се овај процес назива и народном
етимологијом – народно тумачење настанка одређене речи. Реанализа може захватити само
појединачне речи.
Народна етимологија често подразумева и промене у изговору које се одражавају на нову
морфолошку анализу:

earwig< (СтЕ) ēarwicga [ǣ ərwidʒa] (сложеница: ear+ инсект). Када би деловала искључиво
гласовна промена у МЕ изговарање ове речи би било earwidge [irwɪdʒ]. Међутим, други део ове
речи (wicga) се изгубио као засебна реч у СрЕ, тако да говорници више нису могли да се повежу
са речју wicga (=инсект). Према томе, реанализом су говорници повезали други део речи са
глаголом wiggle

• > (SrE) arwygyl > (ME) earwig

Афикси такође могу бити захваћени реанализом, развијајући нова продуктивна правила:

прилошки суфикс – ly у савременом енглеском настао од староенглеског < СтЕ – lic-e. У

СтЕ придеви су се могли изводити од именица додавањем суфикса – lic. Прилози су се изводили
додавањем суфикса – e на придеве. У једном моменту, цео сложени суфикс – lic-e је
реанализиран као прилошки суфикс (а не као придевски суфикс – lic плус прилошки суфикс -е)

Потом се он аналогијом проширио и на извођење прилога од придева који нису настали од

именице > deeply.
 6.

СИНТАКСТИЧКА ПРОМЕНА: Исто као и друге компоненте граматике, синтакса је такође

подложна променама:

Модификација реда речи: промене у оквиру реда речи - У свим језицима прави се дистинкција
између субјекта и директног објекта (језичка универзалија). Ова разлика чини се различитим
граматичким средствима: падежним наставцима и редом речи у реченици:

У СтЕ постојали су граматички суфикси за означавање и обележавање падежа, те је ред речи

могао да буде варијабилнији него што је то случај са МЕ.

У независним реченицама у СтЕ прелазни глагол је позициониран на другом месту, те је био ред
речи: субјекат-глагол-објекат (SVO).

Када је реченица почињала неким елементом као што је па (then) или не (not), глагол је
претходио субјекту – VSO:

Иако се овај ред речи може пронаћи и у МЕ, њена је употреба веома ограничена, што није био
случај у СтЕ:

У СтЕ када је директни објекат била заменица, типична је био ред речи SOV:

Исто тако, SOV ред речи је превладавао у зависним клаузама сложених реченица:

Када су се у СрЕ падежни наставци изгубили услед гласовне промене, фиксирао се SVO ред речи,
поставши средство за означавање граматичких релација. Табела показује да су се главне
промене у реду речи догодиле између 1300. и 1400. године, када је V-O ред речи постао
доминантан:
Модификација реда речи од SOV до SVO:

Видели смо да језици могу бити тиополошки класификовани према својој морфолошкој
структури – синтетички и аналитички. Исто тако, језици могу бити груписани према дистрибуцији
субјекта (S), објекта (O) и глагола (V) у простој реченици. Готово сви језици света се могу сврстати
у неку од ове три категорије: SOV, SVO или VSO.

Исто као што језици могу прећи из једног морфолошког типа у други (нпр. енглески), тако могу
прећи из једног синтаксичког типа у други:

Енглески: SOV>SVO

Најранији облик германског језика, од којих енглески потиче, био је SOV тип језика. Најраније
забележене старогерманске реченице имају овај ред речи у синтаксичкој структури реченице.
У 5. в.н.е. на Златном рогу који је пронађен у Данској уписано је следеће:

Други тип доказа да је у енглеском био SOV ред речи јесте морфолошка фузија (спајање две речи
у једну). Пошто се фузија догађа услед честог појављивања одређених синтаксичких образаца,
она може бити индикатор ранијег синтаксичког устројства реченице.

Сложенице које садрже OV су биле веома честе у СтЕ (као, уосталом, и у МЕ), највероватније
рефлектују раније фазе језика са OV поретком речи.

У старогерманском је дакле био SOV поредак, док је у МЕ релативно чврст SVO поредак. СтЕ
представља онда транзициони синтаксички тип језика (видели смо на примерима). У транзицији
од SOV до SVO синтаксе, језици пролазе сличан пут:

На пример, модерни немачки, који се развио од старогерманског са SOV синтаксом, има

неке одлике које су постојале у СтЕ.

Глагол је типично постављен на другој позицији у реченици у независној реченици, претходећи

субјекту или неком другом елементу; док је SOV ред речи актуелан у зависним клаузама.
Промена SOV>SVO није карактеристична само за енглески и друге германске језике:

Банту језици у Африци

Узроци ове промене нису у потпуности јасни.

Инверзија у историји енглеског језика:

У СтЕ и СрЕ, инверзија (механизам померања помоћног глагола на леву страну субјеката у да-не
питањима) се могла применити на све глаголе, допуштајући форме које нису прихватљиве у МЕ:

• Speak they truth?

Током 16. и 17. века, правило инверзије је промењено и важило је искључиво за помоћне
глаголе:

Овом променом, структуре као што су Speak they truth? нису више биле могуће. Таква питања су
се почела конструисати употребом помоћног глагола: Do they speak the truth?
 7.

ФОНОЛОШКЕ ПРОМЕНЕ:

Видели смо да су све граматичке компоненте подложне променама током времена. Међутим,
промене у фонологији једног језика посебно су уочљиве.

Историјска лингвистика издвојила је неколико уобичајених типова гласовних промена. Већина

гласовних промена почиње суптилним алтернацијама у гласовним секвенцама једног језика у
одређеном фонетском окружењу. Примена таквих процеса углавном доводи до артикулационе
симплификације, а протоком времена може да доведе и до значајнијих промена у фонолошком
систему једног језика.

Иако сви аспекти фонологије једног језика (акценат, слоговна структура и др) могу да буду
предметом промена током времена, ми ћемо ограничити овде нашу пажњу на промене које се
односе на гласове. Пошто већина гласовних промена подразумева секвенце сегмената, главни
фокус ће бити секвенциона промена (гласовна промена).

СЕКВЕНЦИОНЕ ПРОМЕНЕ:

Асимилација: најчешћа секвенциона промена. Резулат је повећавање ефикасности у

артикулацији путем симплификације артикулационих покрета.

Овде ћемо говорити о четири основна типа:

1. Место или начин изговора - веома честа промена, која током времена може резултирати
тоталном асимилиацијом. У шпанском и латинском: назали су асимиловани по месту
изговора са наредним консонантом:

СтЕ: асимилација по звучности (д>т); назална асимилација (ф>м испред н) :

Потпуна асимилација плозива са наредним плозивом > дуг консонант (геминат):

2. Умлаут (вокалска мутација)

Иако је асимилација најчешћа у случају суседених сегмената, она може такође деловати и на
удаљене сегменте. Умлаут: утицај који може имати вокал у једном слогу на вокал у другом
слогу, најчешће онај који му претходи.

Овај фонолошки механизам играо је важну улогу у СтЕ, а резултат је неправилна множина у МЕ
(нпр. goose/geese; mouse/mice)

Множина у праенглеским речима gōs (goose) i mūs (mouse) формирана додавањем наставка [-
и]:

• [ū̄] > [ı ̄] > [aj]; [ō] > [i]

У раним фазама СтЕ граматички суфикс за формирање мн. [-и] се изгубио у засебној промени,
остављајући модификовани вокал као граматички маркер множинске форме.

3. Палатализација: Када предњи вокали и палатал [ј] утичу на велар, алвеолар или
дентални плозив чинећи њихову артикулацију још више палаталним.

keep и cot: изговор [к] у keep је много палаталнији од cot због утицаја [и].

Палатализација је често први корак код африкација: палатални плозиви постају африкате.

ди > [дз] у италијанском; medius> mezzo; ke>cento:

4. Назализација - Ефекат назализовања који има назални консонант на суседни вокал:

Француски и португалски; такође се догађа накнадно губљење назалног консонанта.

Дисимилација: Процес супротан асимилацији у којем један сегмент почне мање да личи на
други сегмент у свом окружењу (ређе се дешава од асимилације). Догађа се када је тешко
изговорити два слична гласа када се нађу у близини један другог:

Реч anma (душа) из каснијег латинског модификована је у alma у шпанском, чиме се

избегло изговарање два назална консонанта.

Димилација такође може да делује на даљину и утиче на несуседне сегменте:

Латинска реч arbor (дрво) је постало arbolу шпанском и albero у италијанском; док се у
француском није догодила arbere.

Епентеза: уметање консонанта или вокала у одређеним окружењима. Епентетско [д], [б] и [п]
има исто место изговора као и претходни назал [м] и [н]. Према томе, епентетски сегмент
служи као мост између групе сугласнике чије је место изговора различито:

У другим случајевима, вокалском епентезом разбија се гласовна секвенца која се тешко

изговара или није у складу са фонотактичким правилима (=дозвољена комбинација гласова у
једном језику).

Говорници енглеског избегавају [θl] уметањем епентетског [ə] у речима као што је athlete
ath[ə]lete.

Група сугласника [ск] у иницијалној позицији у историји шпанског језика избегнута је додавањем
вокала испред ове сугласничке групе:

Метатеза: Премештање суседних или удаљених сегмената у речи:

Латинска реч mı̄rāculum у шпанском > milagro; [р] и [л] су променили места иако нису суседни
сугласници:
Слабљење / брисање:

и вокали и сугласници су подложни потпуном брисању или различитим процесима слабљења.

Брисање вокала: Нестајање вокала на финалној позицији у речи – апокопа. Нестајање вокала у
медијалној позицији – синкопа.

Вокали су врло нестабилни у ненаглашеним слоговима, посебно када им је суседни слог

наглашен.

Ефекти синкопе уочљиви су и неким речима у савременом енглеском: vegetable, interest, family.

Речи које се користе чешће у говору подложније су вокалском скраћивању: Every vs. summery vs
memory, family

Вокалска редукција - Брисање вокала дијахронијски углавном следи тек након вокалске
редукције.

пун вокал се редукује у [ə] (шва)

Типично се редукују кратки вокали у ненаглашеним слоговима. Вокалска редукција, а после и

брисање, догодили се у СрЕ и раном МЕ:
Брисање консонаната - веома честа гласовна промена.

Изговарање иницијалне сугласничка група [кн] у речима као што су knight, knit, knot, knee у СтЕ
и СрЕ; к се у МЕ губи.

У развијању савременог француског важну улогу имало је брисање финалног консонанта у

речима. Финални консонант у речима у табели се изговарао у ранијим фазама развоја
француског језика:

Слабљење консонаната

Геминати (дуги сугласници) > негеминати (дегеминација) – скраћивање сугласника

Плозиви > фрикативи (фрикација)

Безвучни плозиви / фрикативи > звучни плозиви / фрикативи (озвучавања)

На крају слабљење сугласника може довести и до његовог брисања. Консонати су подложни

слабљењу у интервокалској позицији.

Ротацизам је релативно чест тип слабљења који типично подразумева промену [з] > [р].
Често ротазицму претходи озвучавање [с] > [з].

У германској прородици језика: [с] > [з] у интервокалском окружењу:

Готски језик [з];

Други германски језици: енглески, немачки, шведски: [з] > [р].

У савременом еглеском ротацизам је извор алтернације [з] > [р] у was и were.

Јачање консонаната

Јачање полувокала (glides) је често у иницијалној позицији у речи.

[j] > [dʒ] у италијанском

СЕГМЕНТАЛНЕ ПРОМЕНЕ:

Африкате – фонолошки сложени сегменти (стапање плозива и фрикатива): [dʒ] или [ts]. Често се
догађа симплификација таквих комплексних сегмената (деафрикација): африкате > фрикативи,
елиминисањем плозивног дела африката:

Деафрикација [dʒ] или [ts] није догодила у енглеском. Позајмљенице из ранијих фаза развоја
француског задржавају африкате, док касније позајмљенице имају фрикативе:
АУДИТИВНО БАЗИРАНЕ ПРОМЕНЕ:

Артикулациони фактори (посебно олакшавање артикулације) имају централну улогу у гласовним

променама. Аудитивни фактори такође могу довести до гласовне промене.

Супституција – замена једног сегмента другим сличним сегментом:

o Велар [x] или интердентал [θ] > [ф]

[x] > [ф] промена која се догодила у неким речима у енглеском

[θ] > [ф] у кокнију (нестандарни лондонски говор)

ФОНЕТСКЕ vs ФОНОЛОШКЕ ПРОМЕНЕ

Системске/несистемске промене : Све гласовне промене о којима смо говорили могу да утичу
на цео гласовни систем једног језика на различите начине. Прва фаза гласовне промене је
стварање новог алофона већ постојеће фонеме: фонетска гласовна промена.

Смањење напетости (laxing) у изговарању вокала у канадском француском; у затвореним

финалним слоговима, али не и у отвореним.

[ɪ] and [ʊ]: канадски француски

[i] and [u]: европски француски

Постоји алофон једне исте фонеме; није креирана нова фонема како би се правила дистинкција
између „лабавих“ и „напетих“ вокала (нема системске промене).

Понекад гласовне промене доводе до промене у фонолошком систему једног језика

додавањем, елиминисањем или преуређивањем фонема у речима.

Фонолошко цепање (сплит):

Алофони исте фонеме > две фонеме; услед нестајања првобитног фонетског окружења

Фонема /ŋ/ (веларни назал) у енглеском настала је фонолошким цепањем. Првобитно је [ŋ]
била само фонетска варијанта, алофон фонеме /н/ која се појављивала испред веларног
консонанта.
Током фазе СрЕ, брисањем консонанта нестало је у изговору [г] на крају речи, остављајући тако
[ŋ] на крају речи.

Губљењем [г] у изговору створио се минимални пар, у којем је кључан контраст између /н/ и /ŋ/;
према томе створена је нова фонема. Дакле, нестајањем одређеног окружења у којем настајала
алофона варијанта неке фонеме, алофон више није предвидљив, те постаје контрастиван, тј.
нова фонема. (sing-sin)

Типичан пример фонолошког цепања.

Фонолошко спајање: Две или више фонема могу да се споје у једну, смањујући број фонема у
једном језику.

Кокни (нестандарни идиом енглеског језика):

- Интердентални фрикатив /θ/ > /f/

o /θ/ и /f/ су се стопили у /f/: thin и fin имају исту фонолошку форму /фин/
- /v/ и /ð/ и су се стопили у /v/
o /smuv/ за smooth

Фонолошко мењање - системска модификација низа фонема у једном језику.

Great English Vowel Shift - Почело у СрЕ периоду и наставило се и до 18. века. Резултат:
модификација дугих вокала:
Објашњавање фонолошког мењања - Разлози који леже у основи Великог енглеског мењања
вокала нису најјаснији. Могућа мотивација за ову промену: појам фонолошког простора.
Вокалски систем једног језика може бити организован на различите начине. Међутим постоји
тенденција да се максимизује употреба простора у вокалском четвороуглу (=усној шупљини).
Према томе, ако један језик има само три вокала, то ће бити [и], [а] и [о] или [у], а не на пример
[и], [е], [ɛ]. Исто тако, ако језик има 5 вокала, они ће бити дистрибуисани у фонолошком простору
типично овако [и], [е], [а], [о], [у] а не овако: [у], [ʊ], [а], [о], [ɔ].

У језицима са 7 или више вокала (енглески на почетку великог вокалског мењања) почиње да се
догађа дифтонгизација - Реакција на пренатрпаност фонолошког простора; Дифтонгизацијом се
упарују вокали, те се тако редукује вокалски систем.

Гласовне промене и правила у редоследу догађања:

Утврђивање релативне хронологије у описивању гласовних промена, тј. реда према којем су се
различите промене догодиле. У историји енглеског: три важне промене могу се представити као
правила:

Ове промене су играле важну улогу у еволуцији енглеских множинских форми: hooves (hoof)
wolves (wolf). Једино је след ова три правила довео до данашњег изговора од ране СтЕ фонемске
форме (/вз/ у hooves, wolves).

Два могућа редоследа наведених правила:

Ако претпоставимо хипотезу А са редоследом промена: озвучавања, синкопа и асимилација
суфикса, можемо добити [вз], као што је МЕ изговор речи wolves. То није случај са редоследом
приказаним у хипотези Б.