Naslov originala

SNAKEHEAD
Anthony Horowitz

Original Text Copyright © 2007, 2008 by

Stormbreaker Productions Ltd

Copyright © 2009 za srpsko izdanje portaLibris

 Prizemljenje

Pljus!
Aleks Rajder nikad neće zaboraviti udarac o površinu vode,
uzbuđenje kada se padobran otvorio i kada je - i dok se i dalje trzao -
modul koji ga je doneo iz svemira pao u more. Da li mu se samo činilo
ili je zaista video da se vodena para diže oko njega? Možda su to bile
samo kapljice morske vode. Nije važno. Važno je samo da se vratio.
Uspeo je. Živ je.
Ležao je na leđima sa kolenima podignutim do brade, stešnjen u
majušnoj kapsuli. Poluotvorenih očiju, Aleks je nakratko osetio
izuzetan mir, nepomično je ležao, stisnutih pesnica. Nije disao.
Događaji koji su ga odveli na put u svemir činili su mu se nestvarni.
Pokušao je da zamisli kako se pomamno okreće oko zemlje brzinom od
trideset hiljada kilometara na sat. Neverovatno - sigurno je sve sanjao.
Polako je pokušao da se izvuče. Podigao je ruku - sve je bilo
normalno - osetio je da se mišići opružaju i grče. Pre samo nekoliko
minuta bio je u bestežinskom stanju. Dok se odmarao i pokušavao da
sabere misli, shvatio je da ponovo upravlja svojim telom.
Nije znao koliko dugo je plutao na morskoj površini... Ali kog mora?
Mogao je da bude bilo gde na kugli zemaljskoj. Ipak, sve je počelo brzo
da se odvija. Prvo je začuo snažno okretanje helikopterske elise, pa
zvuk sirene. Iako skoro ništa nije video kroz prozor - osim podizanja i
spuštanja morskih talasa - ugledao je kako neko šakom udara o staklo.
Ronilac. Nekoliko sekundi kasnije, vrata kapsule su se spolja otvorila.
Svež vazduh je jurnuo unutra. Mirisao je predivno. Istovremeno prilika
u neoprenskom odelu i sa maskom na licu nadvila se nad njim.
„Da li si dobro?”
Aleks je jedva razabirao reči zbog spoljašnje buke. Da li je ronilac
imao američki naglasak?
„Dobro sam”, uspeo je glasno da izgovori iako nije bilo tako. Bilo
mu je muka i glava ga je užasno bolela.
„Ne brini! Uskoro ćemo te izvući odatle...”
Ipak, potrajalo je. Aleks se brzo vratio iz svemira, ali pošto nije
prošao nikakvu fizičku pripremu, mišići su radili protiv njega i opirali
se da podignu sopstvenu težinu. Ronioci su mu pomogli da se izvuče iz
kapsule na zaslepljujuću jutarnju svetlost Pacifika. Sve mu je bilo
zbrkano. Helikopter mu je stajao iznad glave, kraci elise su uzburkali
površinu okeana koja se talasala i podrhtavala. Aleks se okrenuo i
ugledao - neverovatan prizor - nosač aviona koji se pomaljao iz vode
na manje od pola kilometra. Na njemu se vijorila američka zastava. Bio
je u pravu kad je pomislio da je ronilac Amerikanac - sigurno se
prizemljio pored obala Amerike.
U vodi, pored kapsule, ljuljuškala su se još dva ronioca, a četvrti se
naginjao iz helikoptera. Pošto je Aleks znao šta će se dogoditi, nije se
opirao. Prvo su mu obmotali omču oko grudi i pritegnuli je. Osetio je da
mu se zateže ispod ruku, dok ga podiže, a on se, i dalje u uniformi
Anđeoske barke, klatio kao lutka u plavom odelu. Čekrk ga je vukao
gore.
Sve im je bilo poznato. U pogledu ronioca koji je razgovarao s njim,
video je nevericu. Ljudi - kao i helikopter i nosač aviona - pozvani su da
presretnu modul koji tek što je ušao u zemljinu atmosferu. U modulu su
pronašli četrnaestogodišnjaka, koji se stropoštao iz svemira sa visine
od nekoliko hiljada kilometara. Naravno, morali su da se obavežu na
ćutanje. Za to se postarao MI6. Nikad neće pričati o onome što se
dogodilo, ali nikad neće ni zaboraviti.
Na američkom nosaču aviona Kiti hok, otposlatog da ga presretne,
čekao ga je vojni lekar. Zvao se Džoš Kuk, imao je četrdeset godina,
nosio je naočare sa tankim okvirom i bio je crnac. Obratio mu se blago i
ljubazno. Pomogao mu je da skine odelo i sve vreme dok Aleks nije
povratio bio je uz njega. Ispostavilo se da je imao iskustva sa
astronautima.
„Svima je muka kad se spuste”, objasnio mu je. „To je zbog čvrstog
tla ili možda još bolje zbog terra firma. Ipak, spustio si se na zemlju.
Sutra ujutru će ti biti bolje.”
„Gde sam?”, upitao je Aleks.
„Trenutno si udaljen oko dvesta kilometara od istočne australijske
obale. Bili smo na vojnim manevrima kad smo dobili znak za uzbunu.
Rekli su nam da se spuštaš.”
„I šta sad?”
„Prvo ćeš se istuširati i odspavati. Imaš sreće. Imamo dušeke
napravljene od memorijske pene, koju je razvila NASA. Omogućiće
tvojim mišićima da se priviknu na gravitaciju.”
Aleksa su smestili u privatnu kabinu medicinskog odeljenja na
brodu - zapravo, bolje rečeno, potpuno opremljenu „morsku bolnicu”
sa šezdeset pet ležajeva, operacionom salom, apotekom i svim ostalim
što bi bilo potrebno posadi od pet i po hiljada mornara. Iako je kabina
bila ogromna, pretpostavljao je da niko drugi na Kiti hoku nije zauzeo
toliko prostora. Kuk je prišao jednom uglu, pomerio plastičnu zavesu i
otkrio tuš kabinu.
„Možda će ti biti teško da hodaš”, objasnio mu je. „Bar dvadeset
četiri sata bićeš vrlo nesiguran na nogama. Ako želiš, mogu da ostanem
s tobom dok se ne istuširaš.”
„Biće sve u redu”, rekao je Aleks.
„Dobro.” Kuk se osmehnuo i otvorio vrata. Ipak, pre nego što je
izašao, ponovo se okrenuo Aleksu. „Znaš, svi na ovom brodu - i
muškarci i žene - pričaju o tebi”, rekao je. „Hteo bih da ti postavim
gomilu pitanja, ali kapetan mi je najstrožije naredio da ne progovaram.
Ipak, želeo bih da znaš da iako sam na moru veoma dugo, ovako nešto
nikad nisam doživeo. Dete u svemiru!” Klimnuo je. „Nadam se da ćeš se
dobro odmoriti. Pored kreveta ti je dugme - ako ti nešto treba, samo
pozovi.”
Aleksu je trebalo deset minuta da dođe do tuša. Uopšte nije mogao
da održi ravnotežu, a ljuljuškanje broda nimalo mu nije pomoglo.
Pustio je mlaz vrele vode, stao ispod njega i uživao dok mu je padala po
ramenima i curila kroz kosu. Memorijska pena je bila debela samo
nekoliko centimetara, ali izgleda da da se potpuno oblikovala prema
njegovom telu. Odmah je utonuo u dubok, ali nemiran san.
Nije sanjao o Anđeoskoj barci, niti o borbi sa Kasparom, ludim
ekološkim ratnikom koji je odlučio da ga ubije, iako je sve bilo
izgubljeno. Nije sanjao ni o Nikolaju Drevinu, milijarderu koji je sve to
organizovao.
Ipak, usred sna mu se učinilo da čuje šapate koje nije raspoznavao,
ali bili su mu poznati - glasove starih prijatelja, ili možda starih
neprijatelja. Pošto nije razumeo šta mu govore, nije bilo ni važno. U
svakom slučaju, ubrzo su nestali u mračnoj matici njegovog sna.
Možda je sve to bila samo slutnja.
 Pre tri nedelje sedam muškaraca se okupilo u jednoj prostoriji u
Londonu da bi razgovarali o poduhvatu koji će im doneti milione
dolara i koji će promeniti lice sveta i, iako Aleks nijednog nije
poznavao, ipak je znao ko su.
Škorpija se vratila.
Smrt nije kraj

Zgrada je izgledala kao bilo koja druga pored koje biste prošli ne
pogledavši je: bela trospratnica sa savršeno potkresanim bršljanom,
koji se penjao sve do krova. Smestila se na sredini ulice Sloun u
Belgraviji, odmah iza Herodsa u jednom od najskupljih delova Londona.
S jedne strane je bila zlatara, a s druge italijanski butik - ali
mušterijama koje su dolazile u tu zgradu nije bilo potrebno ništa od
onog što bi im zlatara ili butik mogli ponuditi. Jedan stepenik je vodio
do crnih vrata, a u izlogu je stajala urna, vaza sa svežim cvećem i... ništa
više.
Naziv radnje bio je napisan neupadljivim zlatnim slovima:

Rid i Keli
POGREBNICI
Smrt nije kraj

Sunčanog oktobarskog jutra u pola jedanaest, tačno tri nedelje pre

nego što se Aleks spustio na Pacifik, crni leksus LS 430 sa četvoro vrata
zaustavio se ispred ulaza. Automobil je bio pažljivo odabran. Iako
raskošan model, nije bio upadljiv niti je privlačio pažnju. Čak je i
dolazak bio pažljivo vremenski odmeren. Za poslednjih petnaest
minuta, još tri vozila i jedan taksi nakratko su se zaustavili, a njihovi
putnici, sami ili u paru, izašli su, prešli preko trotoara i ušli u
prodavnicu. Da je bilo ko gledao, pretpostavio bi da se velika porodica
okupila da se konačno dogovori o sahrani nekoga ko je nedavno
preminuo.
Poslednji je stigao snažan muškarac, sa ogromnim ramenima i
obrijanom glavom. Lice mu je bio izuzetno okrutno, imao je mali
spljošten nos, debele usne i smeđe oči, ali odeća mu je bila
besprekorna. Nosio je tamno odelo, šivenu svilenu kravatu i otkopčani
kašmirski kaput. Na četvrtom prstu je imao prsten od platine. Pušio je
cigaru, ali kad je izašao iz automobila, bacio ju je i zgnječio savršeno
uglačanom cipelom. Ne pogledavši ni levo ni desno, prešao je preko
trotoara i ušao u zgradu. Staromodno zvono na opruzi se oglasilo,
vrata su se otvorila i zatvorila.
Ušao je u čekaonicu obloženu drvenom lamperijom. Za uzanim
stolom sedeo je stariji sedokosi muškarac sa prekrštenim rukama.
Pogledao je pridošlicu istovremeno saosećajno i učtivo.
„Dobro jutro”, rekao je. „Kako vam možemo pomoći?”
„Došao sam zbog smrtnog slučaja”, odgovorio je posetilac.
„Umro je neko vama blizak?”
„Moj brat, ali nisam ga godinama video.”
„Primite moje saučešće.”
Iste rečenice bile su izgovorene već šest puta tog jutra. Da je samo
jedno slovo bilo drugačije, ćelavi muškarac bi se okrenuo i izašao. Znao
je da je zgrada sigurna. Sastanak, zakazan pre dvadeset četiri sata,
mogao je da počne.
Sedokosi čovek se nagnuo napred i pritisnuo dugme sakriveno
ispod stola. Odjednom, drvena oplata se zvučno otvorila i otkrila
stepenište, koje je vodilo na prvi sprat.
Rid i Keli su bili pravi pogrebnici. Džonatan Rid i Sebastijan Keli
zaista su postojali. Više od pedeset godina organizovali su sahrane i
kremacije dok, konačno, nije došlo vreme da organizuju i svoje. Posle
toga, pogrebno preduzeće kupila je zvanična firma sa sedištem u Cirihu
i nastavila da pruža prvoklasne usluge onima koji su živeli - ili, bolje
rečeno, koji su bili živi - u tom kraju grada. Ipak, to nije bila jedina
namena zgrade u ulici Sloun. Osim toga, postala je londonsko sedište
međunarodne kriminalne organizacije poznate kao Škorpija.
Ime je bilo skraćenica za špijunažu, korupciju, plaćenu intervenciju
(sabotažu) i atentat - njene glavne zadatke. Organizacija je osnovana
pre skoro dvadeset godina u Parizu, a članovi su bili špijuni i ubice iz
različitih obaveštajnih agencija širom sveta koji su odlučili da započnu
sopstveno poslovanje. U početku ih je bilo dvanaest. Jedan je umro od
raka, a dva su ubijena. Ostalih devetoro bili su ponosni zbog toga što su
toliko dugo preživeli i imali samo malo žrtava.
Nedavno sve je krenulo po zlu. Najstariji član je neobjašnjivo, i
veoma nepromišljeno, odlučio da se povuče, zbog čega je, naravno,
morao odmah da bude uklonjen. Njegova naslednica Julija Rotman
takođe je ubijena. Njenom smrću završila se i operacija - Nevidljiva
sablja - koja je od početka krenula po zlu. To je, u skoro svakom
pogledu, bio najgori period u Škorpijinom postojanju, i mnogi su mislili
da se organizacija nikad neće oporaviti. Ipak, agent koji ih je porazio,
uništio operaciju i uzrokovao smrt gospođe Rotman imao je četrnaest
godina.
Škorpija se nije predala. Brzo se osvetila dečaku i odmah se vratila
poslu. Nevidljiva sablja bila je samo jedan od mnogih projekata na
kojima su radili jer su ih stalno tražile vlade, terorističke grupe i velike
kompanije... zapravo, tražio ih je svako ko je mogao da plati. Ponovo su
bili u poslu. Došli su na pomenutu adresu u Londonu da bi raspravili o
relativno malom zadatku, koji će im, ipak, doneti deset miliona funti
neto zarade, isplaćenih u nebrušenim dijamantima - lakše ih je nositi i
teže im je ući u trag nego novčanicama.
Stepenice su vodile do malog hodnika na prvom spratu gde su se na
drugom kraju nalazila samo jedna vrata. Kamera je pratila ćelavog
čoveka dok se penjao. Druga ga je snimila kad je stao na čudno metalno
odmorište ispred vrata i pogledao staklenu ploču ugrađenu u zid. Iza
stakla je bio biometrijski skener koji je odmah dao sliku jedinstvenog
rasporeda krvnih sudova u mrežnjači i uporedio ih sa slikom u
računaru na prijavnici na prizemlju. Da je neprijateljski agent pokušao
da uđe u sobu, električni napon od deset hiljada volti prošao bi kroz
metalnu ploču na podu i odmah bi ga pretvorio u pepeo. Čovek se zvao
Željan Kurst i bio je u Škorpiji od samog početka. Ušao je kad su se
vrata klizeći otvorila.
Dugačka i uzana prostorija imala je tri prozora sa navučenim
roletnama i potpuno bele i gole zidove. Na staklenom stolu okruženom
kožnim stolicama nije bilo ni traga olovkama, papirima i štampanim
dokumentima, niti se bilo šta beležilo. Šest muškaraca ga je čekalo. Seo
je na čelo stola. Pošto je operacija Nevidljiva sablja propala, bilo ih je
samo sedmorica.
„Dobro jutro, gospodo”, počeo je Kurst. Govorio je čudnim
srednjoevropskim naglaskom, što se posebno osetilo po tome kako je
izgovorio poslednju reč. Svi muškarci za stolom bili su ravnopravni, ali
trenutno on je bio vođa. Za svaki novi projekat birao se novi izvršni
predsednik.
Niko mu nije odgovorio. Ljudi za stolom nisu bili prijatelji niti su
imali o bilo čemu drugom da razgovaraju osim o poslu.
 „Poveren nam je veoma zanimljiv i izazovan zadatak”, nastavio je
Kurst. „Ne treba ni da vas podsećam da nam je poslednji neuspeh
veoma ozbiljno narušio ugled. Najnoviji projekat ne samo da će nam
dati neophodnu finansijsku injekciju pošto smo pretrpeli teške gubitke
u poduhvatu Nevidljiva sablja, već će nas vratiti i u samo središte
zbivanja. Naš zadatak je sledeći. Za pet nedelja treba da ubijemo osam
izuzetno bogatih i uticajnih ljudi. Svi će biti na istom mestu, što nam
znatno olakšava posao. Sami ćemo odlučiti kako ćemo to da
izvedemo.”
Pogledao je sve za stolom čekajući odgovor. Željan Kurst je bio
komandant policijskih snaga u Jugoslaviji tokom osamdesetih godina,
poznat kao ljubitelj klasične muzike - posebno Mocarta - i najsurovijeg
nasilja. Pričalo se da je ispitivao zatvorenike dok se u pozadini čula
opera ili simfonija, a oni koji su preživeli surovo mučenje nikad više
nisu mogli da slušaju istu kompoziciju. Ipak, bio je u pravu kad je
pretpostavio da će se njegova zemlja jednog dana raspasti, pa je zbog
toga odlučio da digne ruke od svega pre nego što ostane bez posla.
Istovremeno, priklonio se drugoj strani. Nije imao ni porodicu, ni
prijatelje, ni dom. Bio mu je potreban posao, a znao je da će ga Škorpija
učiniti izuzetno bogatim.
„Sigurno ste pročitali u novinama”, nastavio je, „da će se samit
zemalja G8 održati u novembru u Rimu. Biće to sastanak osam
najbogatijih šefova vlada i, kao i obično, mnogo će razgovarati,
fotografisati se, popiće mnogo skupog pića i pojesti mnogo skupe
hrane... i neće uraditi ništa. Oni nas ne zanimaju. Oni su, zapravo,
beznačajni.
Međutim, u isto vreme, održaće se još jedna konferencija na
suprotnom kraju sveta. Zamišljena je kao otvorena konkurencija
samitu G8, i može se reći da je smišljena da bi privukla pažnju javnosti.
Ipak, već je privukla mnogo više pažnje nego G8. I zaista, političari su
skoro sasvim zaboravljeni. Umesto toga, oči sveta uprte su na Koralno
ostrvo nedaleko od severozapadne obale Australije u Timorskom
moru.
Novinari su ovom samitu dali odgovarajući naziv: Koralni sastanak.
Saopštiću vam imena osmoro ljudi koji će se tu okupiti. Jedan je pop
pevač i zove se Rob Goldman. Izgleda da je prikupio milione
održavajući dobrotvorne koncerte širom sveta. Drugi je milijarder i
mnogi ga smatraju najbogatijim čovekom na planeti. Izgradio je
ogromno finansijsko carstvo i sada deli bogatstvo zemljama u razvoju.
Tamo će biti i bivši predsednik Sjedinjenih Država, kao i poznata
holivudska glumica Eva Tejlor, koja je vlasnik ostrva. I tako dalje.”
Kurst nije ni pokušavao da prikrije prezir u glasu. „Oni su amateri,
dobročinitelji - ali su takođe moćni i slavni, što ih čini opasnim.
Njihov cilj je da, kao što sami kažu, ’ukinu siromaštvo’. Da bi to
postigli, postavili su određene zahteve, među kojima je i ukidanje
svetskog duga. Žele da pošalju milione dolara za borbu protiv side i
malarije. Zahtevaju prestanak svih sukoba na Bliskom istoku. Naravno
da mi, ovde prisutni, uopšte nismo iznenađeni što se mnoge vlade i
kompanije protive ovakvim ciljevima. Konačno, potpuno je nemoguće
dati siromašnima, a ne zakinuti bogatima. U svakom slučaju,
siromaštvo ima svojih prednosti. Pokazuje ljudima gde im je mesto i
sprečava rast cena.
Predstavnik jedne od vlada iz G8 obratio nam se pre šest nedelja.
Odlučio je da se Koralni sastanak mora završiti pre nego što počne -
svakako pre nego što ti nametljivci uspeju da se obrate svetskim
televizijskim kamerama - za šta treba da se pobrinemo. Nije dovoljno
samo da prekinemo konferenciju. Svih osmoro moraju biti ubijeni, a to
što će svi biti na jednom mestu samo nam olakšava posao. Niko od njih
ne sme napustiti Koralno ostrvo živ.”
Muškarac za stolom se nagnuo napred. Zvao se Levi Krol, bio je
Izraelac, i imao oko pedeset godina. Video mu se samo vrlo mali deo
lica. Veći deo bio je pokriven bradom, a nosio je i povez preko oka jer
ga je nesrećnim slučajem izgubio. „Sasvim jednostavno”, promuklo je
rekao. „Mogao bih već poslepodne da iznajmim naoružani helikopter
apač sa, recimo, dve hiljade okvira tridesetomilimetarskih topovskih
zrna i nekoliko laserski navođenih helfajer projektila vazduh-zemlja - i
od konferencije neće biti ništa.”
„Nažalost, nije sve tako jednostavno kako se čini”, odgovorio je
Kurst. „Rekao sam na početku da je ovo izuzetno izazovan poduhvat jer
naš nalogodavac ne želi da osmoro sa Koralnog ostrva budu proglašeni
mučenicima. Ako ih ubijemo, njihovi ciljevi biće još važniji. Istakao je i
da njihova smrt mora izgledati kao nesrećni slučaj. Zapravo, to je
najteže izvesti. Ne sme postojati ni tračak sumnje ili podozrenja.”
Začuo se žamor kad su članovi Škorpije saznali za taj novi podatak.
Jednostavno je ubiti jednu osobu, a da se ne izazove sumnja, ali ubiti
osmoro ljudi na zabačenom ostrvu koje nesumnjivo ima izuzetan
sistem obezbeđenja - to je nešto sasvim drugo.
„Postoje neki nervni otrovi...”, neko je promrmljao - elegantan
Francuz, sa crnom svilenom maramicom, koja mu je virila iz gornjeg
džepa. Govorio je sasvim ležerno.
„Šta mislite o R5?”, predložio je Mikato, Japanac sa dijamantom u
zubu i - pričalo se - sa jakuza tetovažama po celom telu, „virusu kojim
smo snabdeli Heroda Sejla. Možda bismo mogli da ga ubacimo u
ostrvski vodovod.”
Kurst je odmahnuo glavom. „Gospodo, i jedan i drugi metod bi
doneli rezultate, ali bi se mogli pojaviti i u istrazi. Nama treba prirodna
nepogoda kojom možemo upravljati. Moramo uništiti celo ostrvo i
svakoga na njemu, ali tako da niko ne posumnja na nas.”
Zastao je i okrenuo se čoveku koji je sedeo preko puta na začelju
stola. „Majore Ju?”, upitao je. „Da li ste razmislili o ovome?”
„Svakako.”
Major Vinston Ju imao je skoro šezdeset godina i - vrlo neobično za
Kineza - gustu i potpuno sedu kosu. Izgledalo je kao da nosi periku
postavljenu na vrh glave i ošišanu u stilu školarca sa šiškama sečenim
ravno iznad obrva. Lice mu je bilo žuto i voštano i zbrčkano kao
prezrelo voće. Bio je najneupečatljivija osoba u prostoriji, nosio je
okrugle naočare, imao tanke usne i dečački male šake. Sve na njemu
bilo je nežno. Mirno je sedeo za stolom, kao da se plašio da će se
polomiti. O stolicu mu je bio oslonjen štap sa ručkom u obliku srebrne
izuvijane škorpije. Nosio je belo odelo i svetlosive rukavice.
„Dugo se bavim ovom operacijom”, nastavio je. Imao je savršeni
engleski naglasak. „I zadovoljstvo mi je da vas obavestim da, iako je,
naizgled, ovo vrlo težak poduhvat, imamo sreće da postoje tri vrlo
povoljne okolnosti. Prvo, Koralno ostrvo je na izuzetno pogodnom
mestu. Vreme nam takođe odgovara - za pet nedelja biće pravi
trenutak. I konačno, oružje koje nam je potrebno slučajno se nalazi
ovde, u Engleskoj, udaljeno manje od pedeset kilometara.”
„Kakvo je to oružje?”, upitao je Francuz.
„Bomba, ali vrlo posebna bomba - prototip. Koliko je meni poznato,
postoji samo jedna. Britanci su joj dali tajno ime. Zovu je Kraljevska
plava.”
„Major Ju je potpuno u pravu”, prekinuo ga je Kurst. „Kraljevska
plava je trenutno izuzetno tajno postrojenje za izradu oružja i nalazi se
nedaleko od Londona. Zbog toga sam i odlučio da se danas sastanemo
ovde. Postrojenje je pod prismotrom poslednjih mesec dana i naš tim
čeka u pripravnosti. Do kraja nedelje, bomba će biti u našim rukama.
Posle toga, majore Ju, celu operaciju predajem vama.”
 Major Ju je jedva klimnuo.
„Izvinjavam se, gospodine Kurst”, obratio mu se Levi Krol bez
trunke uvažavanja. „Čini mi se da je trebalo da rukovodim sledećom
operacijom.”
„Bojim se da ćete morati da sačekate, gospodine Krol. Čim
Kraljevska plava bude u našem posedu, prebacićemo je avionom u
Bangkok, pa brodom do konačnog odredišta. Za razliku od majora Jua,
nemate iskustva u poslovanju u tom delu sveta. Već dve decenije
prisutan je u Bangkoku, Džakarti, na Baliju i u Lamboku, a ima i bazu u
severnoj Australiji. Upravlja velikom kriminalnom mrežom - koja se
zove Shetou ili Zmijska glava, koja će nam prokrijumčariti oružje.
Majorova organizacija Zmijska glava je opasna i, u ovom slučaju, može
da odgovori našim zahtevima.”
Izraelac je brzo klimnuo. „U pravu ste. Izvinjavam se što sam vas
prekinuo.”
„Prihvatam vaše izvinjenje”, uzvratio je Kurst, iako je bio uvređen.
Palo mu je na pamet će Levi Krol jednog dana možda morati da ih
napusti jer je suviše često brzopleto reagovao. „Majore?”
Skoro sve je već dogovoreno. Vinston Ju je skinuo naočare i obrisao
ih rukavicama. Imao je čudne oči, skoro čeličnosive, a kapci su se
preklapali. „Stupiću u vezu sa svojim ljudima iz Bangkoka i Džakarte”,
promrmljao je. „Upozoriću ih da će naprava uskoro krenuti. Sistem
isporuke je uspostavljen u blizini Koralnog ostrva, a što se tiče te
konferencije i njenih uzvišenih ideala, ništa ne brinite. Sa
zadovoljstvom vas uveravam da nikad neće ni početi.”

Dva dana kasnije u šest sati uveče, plavi reno megan skrenuo je sa
autoputa Mil ka izlazu obeleženom znakom SAMO ZA VOZILA JAVNOG
PREVOZA. Na britanskoj mreži autoputeva takvih izlaza je mnogo.
Svakog sata hiljade vozila protutnji pored njih, a vozači nikad ne obrate
pažnju. Mnogi su potpuno bezazleni jer vode do fabričkih magacina ili
stanica saobraćajne policije. Ipak, mreža autoputeva ima i svoje tajne.
Dok je megan polako išao i naglo se zaustavio ispred zgrade koja je
ličila na jednospratni kancelarijski kompleks, pratile su ga tri kamere.
Unutra, tri čoveka iz obezbeđenja odmah su bila u stanju pripravnosti.
Zgrada je, zapravo, bila laboratorija i istraživački centar za
naoružanje i pripadala je Ministarstvu odbrane. Vrlo malo ljudi je znalo
da ona postoji, a još manje je imalo pristup u unutrašnjost. Pošto
automobil, koji je došao, nije imao dozvolu da bude tu, ljudi iz
obezbeđenja - odabrani iz specijalnih jedinica - morali su odmah da
podignu uzbunu - prema utvrđenoj proceduri.
Svaki reno megan izgleda kao veoma bezopasno i pristojno
porodično vozilo, a ovaj je očigledno imao veoma tešku saobraćajnu
nesreću. Vetrobransko staklo bilo je potpuno smrskano, poklopac
motora zgužvan, a vodena para se dizala iz hladnjaka. Za volanom je
sedeo muškarac u krznenom ogrtaču sa kapom, a do njega žena, kojoj
se krv slivala niz lice. Da sve bude još gore, iza njih je sedelo dvoje dece
i, iako je slika na ekranu bila pomalo mutna, izgleda da su bili teško
povređeni. Nijedno dete se nije pomeralo. Čim je žena uspela da se
izvuče iz automobila, onesvestila se. Njen suprug je i dalje sedeo
potpuno ošamućen.
Sledeći porive ljudske prirode, dva čoveka iz obezbeđenja su
potrčala ka njima. Videli su mladi bračni par sa decom kojima je bila
potrebna pomoć. U svakom slučaju, nije bilo opasnosti po sigurnost.
Ulazna vrata zgrade su se za njima zatvorila. Mogla su se otvoriti samo
ako bi se ukucala sedmocifrena šifra. Oba muškarca su nosila radio-
predajnike i devetomilimetarske automatske brauning pištolje ispod
jakni. Brauning je staro oružje, ali vrlo pouzdano i omiljeno kod
pripadnika SAS-ovih jedinica.
Žena je i dalje ležala ne zemlji, a muškarac, koji je vozio, uspeo je da
otvori vrata kad su mu prišli stražari iz obezbeđenja.
„Šta se dogodilo?”, uzviknuo je jedan od njih.
Tek su tada - suviše kasno - shvatili da sve što vide nema smisla.
Automobil koji je imao saobraćajnu nesreću na autoputu jednostavno
bi se pomerio u zaustavnu traku - ako bi uopšte mogao da dođe do nje.
Kako je moguće da se jedino ovaj automobil, sa četvoro ljudi, sam
slupao? Gde su ostala vozila? Gde je policija? Sve nedoumice su se
raspršile kad su dvojica iz obezbeđenja prišli automobilu. Dvoje dece
na zadnjem sedištu bile su, zapravo, lutke - sa jeftinim perikama i
plastičnim osmesima izgledale su jezivije od prikaza iz ružnog sna.
Žena na zemlji se okrenula - u ruci joj se pojavila automatska puška.
Pucala je jednom čoveku iz obezbeđenja u grudi. Drugi se brzo kretao,
posegao za oružjem i zauzeo položaj za napad, ali nije mu se pružila
prilika da uzvrati jer je vozač držao poluautomatsku pušku mikro uzi sa
prigušivačem na krilu. Podigao ju je i povukao obarač. Puška se jedva
oglasila izbacujući okvir od dvadeset metaka u sekundi. Stražar se
srušio na zemlju.
Bračni par je već ustao i potrčao prema zgradi. Nisu mogli da uđu,
ali nisu ni morali. Potrčali su prema zadnjem delu, na kome je bila
pričvršćena srebrna kutija od dva kvadratna metra. Muškarac je nosio
torbu sa alatom koju je izneo iz automobila. Žena je brzo zastala i
pucala tri puta u kamere. U tom trenutku, iz smera autoputa pojavila su
se ambulantna kola. Stala su iza megana.
Sledeći deo poduhvata trajao je veoma kratko. Građevina je bila
opremljena ventilacionim sistemom protiv HBR zagađenja -
hemijskog, biološkog i radiološkog - i trebalo je da odbije svaki
neprijateljski napad. Neprijatelj je odlučio da upotrebi taj sistem u
svoju korist i da izazove obrnuti proces. Muškarac je uzeo mali brener
iz torbe sa alatom i spalio zavrtnje, što mu je omogućilo da skine
metalnu ploču i otkrije zamršeni splet cevi i žica. Izvukao je gas masku
ispod krznenog ogrtača i navukao je na lice. Ponovo je posegnuo u
torbu sa alatom i izvadio metalnu bočicu dugačku nekoliko
centimetara sa mlaznicom i šiljkom. Znao je šta treba da uradi. Donjim
delom dlana gurnuo je šiljak u jednu od cevi i okrenuo mlaznicu.
Šištanje se jedva čulo dok se mlaz kalijum-cijanida mešao sa
vazduhom koji je kružio u zgradi. U međuvremenu, četiri muškarca u
bolničarskim mantilima sa gas maskama prišli su glavnom ulazu. Jedan
od njih je prislonio namagnetisanu kutiju veličine kutije cigareta na
bravu. Povukao se nekoliko koraka. Začula se eksplozija i vrata su se
širom otvorila.
Bilo je kasno poslepodne i samo je desetak ljudi radilo u
postrojenju, uglavnom tehničari i jedan nadzornik obezbeđenja.
Pokušavao je da da znak za uzbunu kad ga je gas oborio. Ležao je na
podu, lica iskrivljenog od bola. I dalje je držao telefonsku slušalicu.
Četiri bolničara su pretrčala preko hola na ulazu, spustila se
hodnikom i otvorila vrata na kojima je pisalo ZABRANJEN PRISTUP.
Znali su kuda idu - bomba je bila pred njima. Izgledala je upečatljivo
staromodno, kao da su je izvukli iz arsenala Drugog svetskog rata -
ogromni metalni cilindar, srebrne boje, ravan na jednom kraju i šiljat
na drugom. Samo su je monitor sa strane i niz digitalnih komandi
vraćali u dvadeset prvi vek. Cela naprava bila je privezana za motorna
kolica i taman je mogla da stane u ambulantna kola. Zbog toga su ih,
naravno, i odabrali.
Pratili su je i izašli za njom na ulazna vrata. Pošto su ambulantna
kola bila opremljena rampom, bomba je lako utovarena u zadnji deo.
Ostalo je taman dovoljno mesta za vozača i suvozača. Preostala tri
muškarca i žena su ušli u kola i izbacili lutke. Cela operacija trajala je
osam i po minuta. Trideset sekundi kraće od planiranog.
Kad je sat kasnije podignuta uzbuna u Londonu i ostalim delovima
zemlje, svi umešani u akciju već su bili nestali. Skinuli su perike,
kontaktna sočiva i umetke za lice i potpuno su promenili izgled. Oba
vozila su spaljena.
Oružje, poznato kao Kraljevska plava, već je bilo na putu za istok.
 Nevolje sa vizom

„Aleks Rajder.”
Slepi čovek je izgovorio dve reči kao da ih se tek tada setio. Dok su
mu se kotrljale preko jezika, kušao ih kao dobro vino. Sedeo je u
udobnoj kožnoj fotelji, koja bi bolje pristajala u kancelariji izvršnog
direktora, ali, začudo, bila je u avionu sedam i po hiljada metara iznad
Adelaide. Avion je bio poslovni mlažnjak tipa galfstrim V posebno
prilagođen tadašnjoj upotrebi, opremljen kuhinjom i kupatilom,
satelitskom komunikacijskom vezom, nizom računara i plazma
televizorom sa ekranom od jednog metra povezanim sa tri kanala koja
su dvadeset četiri sata prikazivala vesti. U avionu je bila i korpa za
Garta, psa vodiča slepog čoveka.
Čovek se zvao Itan Bruk i bio je izvršni direktor ASIS-ovih jedinica
za tajne operacije - Australijske savezne informativne službe. Njegov
odsek bio je poznat kao JATO, ali samo onima koji su u njemu radili -
nekolicina je znala da uopšte postoji.
Bruk je bio krupan, imao je više od pedeset godina, svetlu kosu i
grubo i preplanulo lice, koje je ukazivalo da je uglavnom boravio na
otvorenom. Bio je vojnik, potpukovnik u diverzantskim jedinicama sve
dok ga nagazna mina u istočnom Timoru nije poslala prvo u bolnicu na
tri meseca, pa na novo radno mesto u obaveštajnoj službi. Nosio je
armani naočare za sunce sa srebrnastim staklima, a ne sa uobičajenim
crnim. Odeća mu je bila ležerna: farmerke, jakna i košulja bez kravate.
Zamenik ministra u australijskom ministarstvu odbrane, koji se samo
jednom požalio na Brukovo oblačenje, sada radi kao nosač u hotelu sa
tri zvezdice u Sidneju.
Bruk nije bio sam. Preko puta njega sedeo je duplo mlađi muškarac,
vitak sa kratkom svetlom kosom i u odelu. Mark Dejmon se prijavio na
konkurs za posao u Australijskoj obaveštajnoj službi čim je završio
fakultet. Primili su ga jer je provalio u ASIS-ov glavni štab u Kanberi i
ostavio svoju prijavu na Brukovom stolu. Radili su zajedno već šest
godina.
Dejmon je nabavio dosije - na njemu je pisalo STROGO POVERLJIVO
- koji se nalazio na stolu između njih dvojice. Iako je njegov sadržaj bio
napisan Brajevim pismom, Bruk nije imao potrebe da se ponovo vraća
na njega. Pročitao je izveštaj jednom i odmah ga je zapamtio. Znao je
sve što je bilo potrebno o dečaku koji se zvao Aleks Rajder. Jedino je
izgled četrnaestogodišnjeg dečaka nedostajao njegovoj mentalnoj slici.
Na koricama je bila prikačena fotografija, ali je, kao i obično, morao da
se osloni na zvanični izveštaj.

FIZIČKI OPIS/OSOBENOSTI
Visina: sto šezdeset centimetara; nizak za svoj uzrast, ali to
povećava njegovu operativnu sposobnost.
Težina: pedeset četiri kilograma.
Kosa: svetla.
Oči: smeđe.
Fizička spremnost: odlična, ali možda oslabljena nedavnom
povredom (vidi dosije Škorpija).
Veštine: trenira karate od šeste godine i došao je do nivoa
kju (crni pojas). Tečno govori dva jezika - francuski i španski -
i odlično se služi nemačkim.
Oružana obuka: nema.
Uspeh u školi: zaostaje, izveštaji nastavnika su nepovoljni.
Izveštaj o uspehu na drugom polugodištu iz škole Brukland su
priloženi. Mora se uzeti u obzir da je mnogo izostajao iz škole
u poslednjih osam meseci.

Psihološki profil:
U martu, kad je imao četrnaest godina i dva meseca,
regrutovala ga je služba specijalnih operacija MI6. Njegov
otac Džon Rajder - poznat kao Hanter - ubijen je na zadatku.
Majka mu je umrla u isto vreme, a odgajio ga je stric Jan
Rajder, koji je takođe bio aktivni agent MI6 pre nego što je
umro početkom ove godine.
Nedvosmisleno je dečak i fizički i mentalno pripreman
odmalena za obaveštajne zadatke. Osim stranih jezika i
borilačkih veština, Jan Rajder ga je obučio mnogim
veštinama, među kojima su i mačevanje, planinarenje,
splavarenje na brzacima i ronjenje.
Ipak, uprkos očiglednoj spremnosti za obaveštajne zadatke
(vidi dole), AR je pokazao malo oduševljenja za njih. Kao i
većina tinejdžera, nije patriota niti ga interesuje politika. MI6
(SO) je morao da ga prisili da radi za njih bar dva puta.
Omiljen je u školi - kada ide u školu. U slobodno vreme
prati fudbal (navija za Čelsi), igra tenis, sluša muziku i ide u
bioskop. Očigledno ga privlači suprotan pol - vidi posebni
dosije o Sabini Pležer i izveštaj operativca CIA Tamare Najt.
Živi sa Džeki Starbrajt, domaćicom, Amerikankom (beleška:
Džeki je žena, uprkos krštenom imenu). Ne teži da nastavi
očevim i stričevim stopama kao obaveštajac.

PROŠLI ZADACI - AKTIVNA SLUŽBA

Britanska obaveštajna služba poriče da je ikada uposlila
maloletnika. Zbog toga je veoma teško prikupiti opipljive
dokaze o učešću AR u zadacima na terenu. Ipak, verujemo da
je za njih radio bar četiri puta. Privremeno su ga preuzele
SAD, gde ga je uposlila CIA sa istim uspehom bar dva puta.
VB: Vidi Herod Sejl: Preduzeće Sejl, Kornvol; Dr Hugo Grif;
Akademija Puan Blan, Francuska; Demijan Krej: Softverska
tehnologija Krej, Amsterdam; Juliju Rotman (zapovednik
Škorpije): operacija Nevidljiva sablja, London.
SAD: DOSIJEI ZATVORENI. Moguća povezanost sa
generalom Aleksejom Sarovim: Ostrvo kostura, Kuba:
Nikolajem Drevinom: Ostrvo flamingosa, Karibi (zaustavljanje
projekta Anđeoska barka).
Iako do sada nije bilo moguće proveriti sve pojedinosti,
izgleda da je u toku jedne godine AR uspešno obavio šest
važnih zadataka uprkos neverovatnim okolnostima. Preživeo
je atentate koje su na njega izvršili Škorpija i Kineske trijade.
Tekući status: raspoloživ.

Fusnota: Prošle godine FBI je pokušao da regrutuje agenta

tinejdžera da se bori protiv organizovane trgovine drogom u
blizini Majamija. Dečak je odmah likvidiran. Eksperiment nije
ponovljen.
 Dosijei tajnih službi širom sveta su isti. Pišu ih ljudi koji žive u
crno-belom svetu i koji, uglavnom, nemaju vremena za kreativno
stvaralaštvo - posebno ako ometa iznošenje činjenica. Iz mnogobrojnih
stranica o Aleksu Rajderu Bruk je stekao neodređeni utisak o dečaku,
ali bile su mu sasvim dovoljne da ga navedu na razmišljanje. Verovao je
da su izostavili isto onoliko koliko su napisali.
„U Australiji je”, promrmljao je.
„Da, gospodine”, klimnuo je Dejmon. „Svratio je kod nas na putu iz
svemira.”
Bruk se osmehnuo. „Znaš, da mi je neko drugi to rekao, bio bih
siguran da me vuče za nos. Zaista je bio u svemiru?”
„Izvukli su ga iz mora na oko sto pedeset kilometara od istočne
obale. Sedeo je u povratnom modulu sojuz-fregate. Naravno,
Amerikanci nam ništa nisu rekli o tome. Prema podacima NINO-a,
vremensko poklapanje Aleksovog povratka i eksplozije Anđeoske barke
nije slučajnost.”
NINO je skraćenica za Nacionalnu, informativnu i nadzornu
organizaciju. Zapošljava oko dve hiljade ljudi koji neprekidno nadziru
sve što se dešava u svetu - i van njega.
„Velika Drevinova zamisao”, promrmljao je Bruk. „Hotel u svemiru.”
„Da, gospodine.”
„Oduvek sam znao da od njega ne možemo očekivati ništa dobro.”
Osetili su turbulenciju. Avion je počeo da se spušta. Pas u korpi je
zacvileo. Nije voleo da leti. Avion se umirio i nastavio da se podiže
iznad oblaka u smeru sever-istok prema Sidneju.
„Misliš da nam može koristiti?”, pitao je Bruk.
„Aleks Rajder ne voli da ga koriste”, odgovorio je Dejmon. „A kako
sam pročitao, sigurno se neće dobrovoljno javiti. Ipak, palo mi je na
pamet da bi bio savršen za naše potrebe ako bismo mogli da mu
ponudimo nešto za uzvrat. Ubacite klinca u naše kanale i niko neće
posumnjati. Zbog toga su ga Amerikanci i poslali na Ostrvo kostura - i
uspelo im je.”
„Gde je dečak?”
„Putuje avionom za Pert, gospodine. Treba da pređu priličan put, ali
hteli bi da ga smeste na sigurno, pa su se odlučili za SAS-ov glavni štab
u Svonburnu. Trebaće mu bar dva dana da se oporavi.”
Bruk je ćutao. Nikad mu se po očima nije moglo videti o čemu
razmišlja pošto su stalno bile sakrivene iza tamnih naočara. Ipak,
Dejmon je znao da razmišlja o svim mogućnostima i da će ubrzo doneti
odluku u koju će biti potpuno siguran. Možda ASIS nema načina da
ubedi malog Engleza da radi za njih, ali ako postoji i najmanja slabost,
bilo šta što bi im koristilo, njegov šef će to pronaći.
Ubrzo, Bruk je klimnuo. „Mogli bismo da ga spojimo sa Ešom”,
rekao je.
Jednostavna, ali veličanstvena zamisao.
„Eš je u Singapuru”, rekao je Dejmon.
„Na zadatku?”
„Rutinskom.”
„Povuci ga sa zadatka. Spojićemo ih i poslati zajedno.
Biće odličan par.”
Dejmon nije mogao da sakrije osmeh. Aleks Rajder će raditi sa
agentom Ešom. Ipak, postojala je prepreka.
„Mislite da će Eš pristati da radi sa tinejdžerom?”, upitao je.
„Hoće, ako je klinac toliko dobar kako se priča.”
„Tražiće dokaze.”
Sad se Bruk osmehnuo. „To prepusti meni.”

SAS-ov štab u Svonburnu nalazio se nekoliko kilometara

jugozapadno od Perta i izgledao je kao izletničko naselje sa niskim
kućama koje je, doduše, imalo više obezbeđenja od bilo kog drugog.
Pružalo se pored belih peščanih obala i plave vode Indijskog okeana,
zaklonjeno od pogleda nizom peščanih dina. Zgrade su bile
jednostavne, savremene i neupečatljive. Da se rampa na ulazu nije
podizala i spuštala da bi propustila vojna vozila i da se povremeno nije
video vojnik u maskirnoj uniformi sa kapom boje zemlje, bilo bi teško
poverovati da je to glavni štab najopasnijih i najprobranijih borbenih
jedinica Australije.
Aleks Rajder je stajao pored prozora svoje sobe i posmatrao glavni
trg. Na jednoj strani trga bilo je zatvoreno strelište, a na drugoj
gimnastička sala i teretana. Pošto mu se išlo kući, pitao se kad će ga
pustiti. Njegov boravak na Kiti hoku bio je kratak. Pre nego što je uspeo
da završi doručak, smestili su ga u hokaj mlažnjak, navukli mu masku
za kiseonik na lice i ponovo ga otposlali u vazduh. Niko mu nije rekao
kuda ga vode, ali je na aerodromskom ulazu video veliki natpis: PERT.
Pored piste je stajao džip. Ubrzo se truckao kroz uobičajeno predgrađe
Svonburna. Džip ga je dovezao u SAS-ov štab, gde ga je čekao samo
jedan vojnik. Oči mu nije video zbog naočara, a tanke i bezizražajne
usne ništa nisu otkrivale. Uveo ga je u udobnu sobu sa krevetom,
televizorom i pogledom na peščane dine. Vrata su bila zatvorena, ali ne
i zaključana.
Prevezli su ga s jednog kraja Australije na drugi da bi konačno bio u
Svonburnu. Pitao se šta će se još dogoditi.
Neko je pokucao. Aleks je otvorio vrata. Pred njim je stajao drugi
vojnik u zeleno-oker borbenoj uniformi.
„Gospodin Rajder?”
„Aleks.”
„Pukovnik Abot vam šalje pozdrave. Voleo bi da razgovara s vama.”
Aleks je išao za vojnikom preko trga. Nikog nije bilo u blizini. Sunce
je obasjavalo prazno vežbalište. Već se osećala podnevna vrelina
letnjeg australijskog dana. Stigli su do izdvojenog bungalova skoro na
granici ograđenog zemljišta. Vojnik je pokucao i, ne čekajući odgovor,
otvorio vrata i propustio Aleksa.
Za stolom je sedeo mršav i ozbiljan četrdesetogodišnji muškarac u
istoj uniformi. Pisao je izveštaj, ali ustao je kad je Aleks ušao.
„Dakle, tako, ti si Aleks Rajder!” Australijski naglasak ga je skoro
iznenadio, jer je Abot sa kratkom i tamnom kosom i grubim crtama lica
više ličio na Engleza. Ispružio je ruku i srdačno se pozdravio sa
Aleksom. „Ja sam Majk Abot i drago mi je što sam te upoznao, Alekse.
Čuo sam mnogo o tebi.”
Aleks je izgledao iznenađeno, a Abot se nasmejao. „Pre šest meseci,
pričalo se da su Britanci angažovali agenta tinejdžera. Naravno, niko
nije poverovao. Ipak, izgleda da su te baš opteretili poslom; sredio si
Demijana Kreja... pa, mislim da su svi morali da primete kad si digao
predsednički avion u vazduh usred Londona. Ali ne brini. Svi smo ti
ovde prijatelji.”
Abot je ponudio Aleksu da sedne. „Veoma ljubazno od vas,
pukovniče”, rekao je, „ali ja bih išao kući.”
Abot je seo. „Potpuno te razumem, Alekse. I zaista bih ti to
omogućio, ali treba da rešimo još nešto.”
„Šta?”
„Vidiš, ušao si u Australiju bez vize.” Abot je podigao ruke pre nego
što je Aleks uspeo da ga prekine. „Znam da je glupo, ali to treba rešiti.
Čim dobijem odobrenje, smestiću te u prvi avion za London.”
„Samo, hteo bih nekog da pozovem...”
„Pretpostavljam Džeki Starbrajt, tvog staratelja.” Abot se
osmehnuo. Aleks se pitao kako je saznao za nju. „Zakasnio si, Alekse.
Već smo je o svemu obavestili i krenula je. Poletela je sa Hitroa pre sat
vremena, ali treba joj dvadeset pet sati da stigne. Srešćete se u Sidneju.
U međuvremenu, nudim ti gostoprimstvo u Svonburnu i uživaj. Pošto
smo na samoj obali, a početak je australijskog leta, opusti se.
Obavestiću te čim nešto saznam u vezi sa vizom.”
Aleks je pomislio da bi mogao da počne prepirku, ali predomislio
se. Iako je pukovnik bio veoma prijatan, Aleks je osetio nešto u vezi s
njim što ga je nateralo da dobro razmisli pre nego što bilo šta kaže.
Niko ne može napredovati u SAS-u ako nije izuzetno čvrst - a iza
njegovog osmeha sigurno se krio čelični zid.
„Da li te još nešto zanima?”
„Ne. Hvala, pukovniče.”
Rukovali su se.
„Zamolio sam neke momke da se pobrinu za tebe”, rekao je Abot.
„Jedva čekaju da te upoznaju. Obavesti me ako ti neko pravi probleme.”
Kad je Aleks bio na obuci sa SAS-ovim jedinicama u Brekon Bikonsu
u Velsu, svi su mu pravili probleme. Ipak, čim je izašao iz bungalova,
shvatio je da će biti drugačije. Četiri mlada vojnika su ga čekala. Svi su
bili ležerni i spremni da se upoznaju. Iako ga je možda njegov dobar
glas pretekao, odmah je video da će australijske specijalne jedinice biti
sasvim drugačije od svojih britanskih antipoda.
„Drago mi je što smo se upoznali, Alekse”, rekao je
dvadesetdvogodišnji mladić u punoj snazi. Ispod zelene pamučne
majice ocrtavali su se fino izvajani grudni mišići i dobro razvijena
ramena. „Zovem se Skuter, a ovo su Teksas, Iksrej i Sparks.”
Aleks je prvo pomislio da koriste tajna imena, ali ubrzo je shvatio
da su im to samo nadimci. I ostali su imali oko dvadeset godina i bili su
u punoj snazi.
„Pošli smo na ručak”, nastavio je Skuter. „Hoćeš li s nama?”
„Hoću, hvala na pozivu.” Pošto Aleks nije doručkovao, bio je gladan.
Krenuli su svi zajedno. Niko nije ni pomenuo njegove godine.
Očigledno da su svi znali ko je. Aleksu je bilo malo lakše. Možda mu
dan-dva i neće biti tako loše.
Pukovnik Majk Abot ih je iz bungalova uznemireno gledao kako
odlaze. Bio je oženjen, imao je troje dece, a njegov najstariji sin bio je
tek nekoliko godina mlađi od dečaka koga je malopre upoznao. Ipak,
nije mogao da savlada divljenje - posle svega kroz šta je Aleks prošao,
uspeo je da očuva unutrašnju smirenost. Abot nije sumnjao da bi dečak
mogao sam da se brine o sebi.
 Ipak...
Ponovo je pogledao naređenja koja je primio pre nekoliko sati -
čista ludost. Da je odlučivanje bilo u njegovoj nadležnosti, nikad takvu
odluku ne bi doneo, ali detaljno mu je naređeno šta treba da uradi.
Šta će se dogoditi ako Aleks bude ranjen? Šta će se dogoditi ako ga
ubiju?
To nije bila njegova briga.
Ipak, izgleda da ga ta misao nije nimalo umirila. Iako za dvadeset
godina službe nikad nije posumnjao u naredbe pretpostavljenih oficira,
podigao je slušalicu ljutito i u neverici i počeo da izdaje uputstva za
nastupajuću noć.
Propali izlet

Pošto ga je putovanje izmorilo, Aleks se poslepodne vratio u svoju

sobu i zaspao. Kad se probudio - probudilo ga je kucanje na vratima -
bližio se smiraj dana. Prišao je vratima i otvorio ih. Ispred njega je
stajao Skuter, a pored njega Sparks sa priručnim frižiderom.
„Šta radiš?”, pitao ga je Skuter. „Možda bi hteo da pođeš s nama?”
„Kuda idete?”
„Pravimo izlet na plaži. Pripremićemo i roštilj. Imamo i nekoliko
konzervi piva. Možda ćemo i da se okupamo.”
Skuter je pokazao trg iza sebe koji je bio sasvim pust. „Danas se
sprema vežba, ali mi ne učestvujemo, a pukovnik je pretpostavio da bi
voleo da vidiš okean pre nego što odeš.”
Poslednje četiri reči privukle su Aleksovu pažnju. „Odlazim?”
„Sutra ujutru. Tako sam čuo. Onda, hoćeš li?”
„Naravno.” Aleks ionako nije imao šta da radi te večeri, a nije hteo
sam da gleda televiziju.
„Odlično. Dolazimo po tebe za deset minuta.”
Dva mladića su otišla. Tek mnogo kasnije kad je bio petnaest hiljada
kilometara daleko, Aleks se setio njihovog dolaska i pogleda koje su
razmenili - kao da ih je nešto mučilo. Ipak, ako je i primetio njihove
poglede, nije im pridavao važnost.
Vratio se u sobu i obuo patike. SAS mu je dao čistu odeću. Izvukao je
vojničku jaknu iz ormara. Skuter je spomenuo kupanje, ali sunce se
prilično spustilo, a hladni povetarac se već osećao. Malo je razmislio i
uzeo peškir i šorts, koji će mu dobro poslužiti umesto kupaćih gaća. Na
izlasku je zastao oklevajući. Možda ne bi trebalo da ide na plažu sa
grupom nepoznatih mladića starijih skoro deset godina. Iznenada je
osetio usamljenost i strašnu nostalgiju. Ipak, Džeki je krenula u
Australiju. Skuter mu je rekao da on ide sutra. Odagnao je sumnje,
izašao iz sobe i zatvorio vrata.
Skoro istovremeno, pojavio se džip. Sparks je vozio, a Skuter je
sedeo na suvozačevom sedištu. Teksas i Iksrej su bili na zadnjim
sedištima i držali su torbe, frižidere, ćebad i gitaru. Napravili su malo
mesta za Aleksa. Kad je ušao, video je da Teksas drži automatski pištolj
na krilu i da mu proverava mehanizam.
„Da li si pucao iz ovog?”, pitao ga je Teksas.
Aleks je odmahnuo glavom.
„Sad ćeš imati priliku. Kad stignemo, postaviću ti nekoliko meta. Da
vidimo kako ćeš da pucaš.”
Aleks ponovo nije mogao da se oslobodi nejasnog osećaja da nešto
nije u redu, ali Sparks je uključio radio i prolomila se muzika neke
australijske grupe za koju Aleks nikad nije čuo. Krenuli su. Biće to divno
veče. Preko čistog neba pružalo se nekoliko crvenih pruga, a sunce je -
približavajući se horizontu - bacalo dugačke i izdužene senke na
zemlju. Skuter se izvalio na sedištu, jednu nogu podigao na kontrolnu
tablu, a Iksrej je podigao ruku i vetar mu je strujao kroz prste. Kad su
prošli rampu i izašli na glavni put, Aleks je bio potpuno opušten. Pošto
je mogao samo jedno veče da provede u Australiji, odlučio je da uživa u
njemu.
Išli su obalom oko petnaest kilometara i skrenuli ka unutrašnjosti
ostrva. Prvo su prošli pored nekoliko kuća i tržnih centara u predgrađu,
ali ubrzo su ih ostavili za sobom. Izašli su na široki autoput i vozili se
kroz otvoreni pejzaž. Svi su ćutali, jer je bilo skoro nemoguće bilo šta
reći dok su se vozili u otvorenom džipu, a vetar fijukao ko njihovih
glava. Muzika je treštala, ali reči su se gubile nošene vetrom.
Dvadeset minuta kasnije, Skuter se okrenuo prema njemu i
uzviknuo: „Je 1’ sve u redu?”
Aleks je klimnuo. Potajno se pitao koliko će se još voziti i kad će
stići.
Putovanje je trajalo skoro sat. Sišli su sa autoputa i krenuli putem
kroz šumu, zatim su skrenuli na stazu i iznenada počeli da se truckaju
po grubom i neravnom terenu okruženom eukaliptusima i borovima.
Iksrej je izvadio mapu. Nagnuo se napred i potapšao Skutera po
ramenu. „Da nismo zalutali?”, viknuo je.
„Nismo!”, viknuo je Skuter ne pogledavši kartu.
„Mislim da smo promašili raskrsnicu!”
„Ne brini, Iksrej. Nismo zalutali...”
 Ispred njih je bila rampa slična onoj u Svonburnu, samo stara i
zarđala. Pored nje je bio natpis:

VOJNA OBLAST
Pristup najstrožije zabranjen.
Prestupnici će biti privedeni i zatvoreni.

Sparks je usporio, a Skuter je ne otvarajući vrata iskočio iz džipa.

„Gde smo?”, pitao je Aleks.
„Videćeš”, uzvratio mu je Sparks. „Obišli smo mnogo mesta u ovim
krajevima. Svideće ti se.”
„Promašili smo raskrsnicu”, Iksrej je bio uporan. „Trebalo je da
skrenemo pre dva kilometra.”
Skuter je podigao rampu - očigledno nije bila zaključana - i džip je
polako prolazio. Kad je bio pored njega, uskočio je na suvozačevo
sedište, a Sparks je nagazio na papučicu gasa. Krenuli su truckajući se
preko korenja i rupa.
Spustio se mrak. Aleks nije ni primetio nestajanje poslednjih
tragova dana. Iznenada, učinilo mu se da neće moći dalje jer je
vegetacija bivala sve gušća, a teren sve gori. Aleks se čvrsto držao,
frižideri su poskakivali - zadržavali se u vazduhu i uz tresak se vraćali
na sedište. Lišće i granje bi nakratko zatreperili, a prednja svetla lovila
su hiljade tamnih senki koje su se odbijale o vetrobransko staklo pre
nego što bi nestale iza njih. Aleks nije mogao da odagna nelagodnost
jer mu se činilo da staza ne vodi nikud. Taman kad se pokajao što je
uopšte i pošao, projurili su kroz gusto rastinje i naglo se zaustavili. Pod
točkovima je bio meki pesak. Stigli su.
Čim je Sparks ugasio motor, začuli su se umilni zvuci večeri koja ih
je okruživala. Aleks je osluškivao šapat povetarca i ritmično udaranje
talasa. Stigli su na predivno mesto: na privatnu plažu zakrivljenu kao
polumesec i pokrivenu belim peskom pored crnog i srebrnastog mora.
Mesec je bio pun, a grupe zvezda prostirale su se u nedogled sve do
ivica južne hemisfere.
„Izlazimo!”, viknuo je Skuter. Otvorio je vrata nogom i bacio se na
pesak. „Iksrej, dodaj mi pivo. Teksas, ti spremaš klopu.”
„Ja uvek spremam klopu!”, žalio se Teksas.
„Šta misliš, zašto smo te poveli?”
„Hvataj!” Iksrej je izvadio konzervu forstersa. Bacio ju je Skuteru i
okrenuo se Aleksu. „Hoćeš pivo?”
 „Imaš li koka-kolu?”, pitao je Aleks.
„Naravno!” Iksrej je našao konzervu i dodao mu je. U
međuvremenu, Teksas je počeo da vadi stvari iz džipa. Aleks je video
da su mladići iz SAS-a poneli kobasice, hamburgere, šnicle i krmenadle
- dovoljno mesa da se nahrani omanja vojska. Osim masne gvozdene
rešetke nisu poneli ništa drugo što bi nagoveštavalo obećani roštilj.
Skuter mu je čitao misli. „Sami ćemo da napravimo vatru, Alekse”,
rekao je. „Pomozi mi da skupimo drva.”
Sparks je uzeo gitaru sa zadnjeg sedišta. Spustio ju je na koleno i
počeo da prebira po žicama. Slabašna muzika se gubila u pustoj tami.
„U redu. Evo kako ćemo”, rekao je Skuter. Izgleda da se prirodno
nametnuo kao vođa, iako su bili vršnjaci i imali isti čin. „Aleks i ja ćemo
skupiti drva za vatru. Teksas i Iksrej bi mogli da pripreme sve ostalo, a
ti, Sparkse - nastavi da sviraš.” Izvukao je baterijsku lampu i dobacio je
Aleksu. „Ako se izgubiš, samo prati muziku”, rekao je, „i stići ćeš na
plažu.”
„Dobro.” Aleks nije bio siguran da li će čuti gitaru kad uđe u šumu,
ali izgleda da je Skuter znao šta radi.
„Hajdemo”, rekao je Skuter.
Kad je uključio baterijsku lampu, snažan snop svetlosti je, čak je i
pri mesečini, sekao put kroz senke ispred njega. Aleks je isto postupio.
Udaljavali su se od džipa i krenuli putem kojim su došli. Veče je bilo
toplije nego što je Aleks očekivao. Povetarac nije mogao da se probije
između drveća. Sve je bilo mirno.
„Je 1’ sve u redu?”, pitao ga je Skuter.
Aleks je klimnuo.
„Napravićemo vatru, spremiti meso, a onda ćemo na kupanje.”
„Važi.”
Nastavili su da hodaju. Aleksu se činilo da su se prilično udaljili od
plaže. Muzika se i dalje čula, ali bila je toliko prigušena da nije mogao
da prepozna ni melodiju ni tonove koji su se raspršivali.
„Probaj da nađeš neka suva drva. Bolje gore.”
Aleks je uperio svetlost baterijske lampe na zemlju. Suve slomljene
grane ležale su svuda unaokolo. Pitao se zbog čega su morali tako
daleko da odu da bi ih sakupili. Ipak, shvatio je da mu prepiranje ne bi
koristilo. Sagnuo se i pokupio nekoliko grana, pa još nekoliko. Brzo je
sakupio gomilu i više nije mogao ni da ponese. Privukao ih je, ispravio
se i pogledao oko sebe tražeći Skutera.
Shvatio je da je sam.
 „Skutere?”
Niko se nije odazvao, niti je bilo gde video svetlost lampe vojnika
SAS-a. Nije se zabrinuo. Najverovatnije je Skuter sakupio prvi naramak
drva i krenuo prema plaži. Aleks je osluškivao ne bi li čuo zvuk gitare,
ali sve je bilo tiho. Prvi put je osetio da ga muči sumnja. Toliko se zaneo
u sakupljanje granja da je izgubio osećaj za orijentaciju. Nalazio se
usred šume, okružen tamom. Gde je plaža?
Ispred sebe je ugledao beličasto treperenje. Lampa. Skuter. Aleks ga
je još jednom pozvao, ali niko mu se nije odazvao. Nije važno. Bio je
siguran da je video svetlost. Kao da je htela da ga uveri, ponovo se
pojavila. Krenuo je prema njoj.
Tek kad je napravio dvadesetak ili tridesetak koraka, shvatio je da
nije ni blizu plaži, štaviše, zašao je još dublje u šumu. Kao da ga je
svetlost namerno odvukla dalje, kao što noćnog leptira privuče svetlost
sveće. Čak se i mesec izgubio. Besan na sebe, Aleks je bacio granje.
Kasnije će ga pokupiti. Sad mora da pronađe put do plaže.
Posle deset koraka i drveće je nestalo, ali plaža se nije pojavila.
Aleksova lampa osvetlila je prostranu i ogoljenu čistinu sa malim
busenima trave i peska. Šuma ga je okruživala. Skuteru nije bilo traga,
kao ni treperavoj svetlosti zbog koje se tu našao.
I šta sad?
Odlučio je da se vrati istim putem kojim je došao. Možda će uspeti
da prati sopstvene tragove. Odbačeni naramak drva ne može biti
daleko.
Tek što je pomislio da se okrene, nešto ga je - primarni instinkt -
prisililo da zastane. Dve sekunde kasnije, ceo svet je stao.
Znao je šta će se dogoditi pre nego što se zaista dogodilo. Aleks je
mnogo puta bio u nevolji i razvio je osećaj, neku vrstu telepatije, koja
ga je unapred upozoravala na opasnost. Životinje imaju to čulo -
nakostreše se i pobegnu pre nego što se pojavi pravi razlog za beg.
Aleks se bacio na zemlju pre nego što je projektil pao, pretvorio drveće
u iverje, podigao gomilu zemlje, narušio tišinu noći i pretvorio tamu u
sjajan i zaslepljujući dan.
Aleks nikad nije osetio tako snažnu eksploziju. Vazduh je bio
ogromna pesnica - udarala ga je vrela i nasilna vazdušna bokserska
rukavica. Činilo mu se da su mu sve kosti slomljene. Ništa nije ni video
ni čuo. U glavi mu je ključalo. Bio je bez svesti možda nekoliko sekundi,
jer se samo sećao da mu je lice bilo priljubljeno uz busen trave, a kosa i
oči pune peska. Majica mu se pocepala, u ušima mu je dobovalo, ali
činilo mu se da nije bio povređen. Koliko daleko je pao projektil?
Odakle je ispaljen? Kad je sebi postavio ta dva pitanja, treće,
neprijatnije, palo mu je na pamet. Da li će ih biti još?
Nije imao vremena da razmišlja o onome što se dešava. Ispljunuo je
pesak i podigao se na kolena. Istovremeno, nešto je eksplodiralo na
nebu: beličasti plamen je visio visoko iznad drveća. Aleks je ustreptao
očekujući još jednu eksploziju, ali odmah je prepoznao signalnu raketu,
loptu užarenog fosfora napravljenu da osvetli teritoriju kilometrima
unaokolo. I dalje je klečao. U poslednjem trenutku je shvatio da je
postao meta, jasna crna senka naspram snažnog veštačkog osvetljenja.
Bacio se na stomak sekund pre nego što je bujica metaka iz
automatske puške pokuljala niotkuda, drobeći grane i kidajući lišće.
Začula se druga eksplozija, slabija nego prva i malo bliža zemlji. Plamen
se podigao. Aleks je rukama pokrio glavu. Zemlja i pesak padali su
svuda oko njega.
Upao je u ratnu zonu. Iako nikad nije bio u sličnom položaju, zdrav
razum mu je govorio da rat sigurno nije izbio u zapadnoj Australiji. Nije
znao kako, ali bio je ubeđen da se - sasvim nepromišljeno - našao usred
manevarskih vežbi.
Posle zvuka pištaljke, čuo je još dve eksplozije. Zemlja pod njim je
podrhtavala. Iznenada je osetio da više ne može da diše. Snaga udarnog
talasa eksplozije usisala je vazduh oko njega. Ponovo se začula
pucnjava iz automatske puške. Cela oblast je bila pod paljbom. Podigao
je glavu iako je znao da, čak ni pri svetlosti signalne rakete, neće videti
nikoga. Ko god da je pucao, mogao je biti udaljen skoro kilometar. Kad
bi ustao i otkrio se, presekli bi ga na pola pre nego što bi bilo ko uočio
da je pogrešio.
Gde je Skuter? Gde su Iksrej ostali? Da li su ga namerno doveli
ovamo? U to nije mogao da poveruje. Zašto bi ga izložili smrtnoj
opasnosti? Setio se šta je Iksrej rekao u džipu. Promašili smo raskrsnicu.
Trebalo je da skrenemo pre dva kilometra. Kad su ga pozvali da pođe s
njima, Skuter je rekao da se to veče održavaju manevarske vežbe zbog
čega su i mogli da odu na izlet. Baš je i neki izlet! Koliko god glupo
izgledalo, čini se da su ga četvorica iz jedinica SAS-a doveli na samu
ivicu ratne zone. Aleks je uspeo da zaluta dok je sakupljao drva i
izabrao najgori mogući smer. Bio je u opasnosti i zbog nesrećnih
slučajnosti i zbog nepromišljenosti i oboje će mu doći glave.
Ritmičko dobovanje je počelo, minobacač je gađao metu koja je bila
u blizini. Pad svake bombe izazivao mu je oštar bol u glavi. Snaga
oružja bila je ogromna. Ako su ovo samo manevri, pomislio je, šta bi
bilo da se našao usred pravog rata.
Trebalo je da krene. Iako se minobacač i dalje oglašavao, Aleks je
znao da mora da se pomeri. Ustao je i krenuo, ali nije znao kuda.
Uostalom, zalutao je. Kad je nešto fijuknulo i uz tup zvuk palo s njegove
leve strane, bio je siguran šta treba da uradi. Krenuo je desno.
Čuo je praštanje automatske puške, učinilo mu se i da neko viče, ali
kad je pogledao oko sebe, nije video nikog. Najviše ga je uznemirilo to
što je bio usred borbe, a nije video nijednog borca. Drvo se zapalilo.
Plameni jezici obavijali su se oko debla dok su se crne i jarkocrvene
senke poigravale na zemlji ispred njega. Malo dalje je ugledao žičanu
ogradu. Nije mu ulivala nadu, ali bar je bila delo ljudskih ruku. Ako je
označavala granicu ratne zone, na drugoj će biti bezbedniji. Potrčao je.
U ustima je osećao krv - možda se ugrizao za jezik kad je eksplodirala
prva bomba. Sve ga je bolelo. Možda nije bio svestan ozbiljnosti
povreda.
Prišao je ogradi od bodljikave žice sa natpisom: OPASNOST -
ZABRANJEN PRISTUP. Skoro se osmehnuo. Može li ta opasnost biti
ozbiljnija od one u kojoj je? Kao odgovor na njegovo pitanje začule su
se još tri eksplozije na manje od trista metara iza njega. Nešto ga je
udarilo po vratu. Bez oklevanja, otkotrljao se ispod žice, ustao i počeo
da trči.
Bio je na čistini, ali nije video okean. Drveće ga je okruživalo.
Usporio je i pokušao da se orijentiše. Vrat ga je boleo. Šta god da ga je
udarilo, opržilo ga je. Pitao se da li ga Skuter i ostali traže. Imaće
mnogo toga da im kaže - ako preživi.
Dok je trčao, desnom nogom je stao ne nešto malo i metalno. Po
đonom je čuo - i osetio - da je nešto kliknulo. Stao je. Istovremeno, iz
tame iza njega začuo se glas.
„Ne pomeraj se. Ne pomeraj se ni za dlaku...”
Krajičkom oka video je da se ljudska prilika kotrlja ispod ograde.
Prvo je mislio da je Skuter, ali pošto mu glas nije bio poznat, posle
nekoliko sekundi, ugledao je starijeg čoveka sa crnom kovrdžavom
kosom i grubom kratkom bradom, obučenog u maskirao odelo sa
puškom u ruci. Izgleda da su se bombe i artiljerijska paljba gubili u
daljini. Sigurno su ih preusmerili na neku drugu metu.
Čovek je prišao Aleksu i pogledao ga u neverici. „Ko si ti, za boga
miloga?”, upitao je. „Kako si dospeo ovde?”
„Na čemu stojim?”, pitao je Aleks. Delimično je znao odgovor. Nije
se usuđivao da spusti glavu.
„Ovo je minsko polje”, odgovorio je čovek brzo i kleknuo. Aleks je
osetio da mu je lagano pritisnuo patiku. Kad se podigao, tamnosmeđe
oči bile su mu sumorne. „Stojiš na mini”, rekao je.
Aleks se zamalo nasmejao. Obuzela ga je neverica i malo se zaneo
kao da će se onesvestiti.
„Ne pomeraj se!”, uzviknuo je čovek. „Stoj uspravno. Nemoj da se
klatiš. Ako pritisak oslabi, obojicu ćeš nas ubiti.”
„Ko si ti?”, uzviknuo je Aleks. „Šta se ovde dešava? Zašto je ovde
mina?”
„Zar nisi video znak?”
„Video sam. Pisalo je samo OPASNOST - ZABRANJEN PRISTUP.”
„Šta ćeš više?” Čovek je odmahnuo glavom. „Ne bi smeo ni da
prilaziš ovom mestu. Kako si došao? Šta radiš ovde usred noći?”
„Doveli su me.” Aleks je osetio kako mu se noga ukočila. Bivalo je
sve gore dok je razmišljao o tome na čemu stoji. „Možeš li da mi
pomogneš?” pitao je.
„Ne mrdaj se.” Ponovo je kleknuo, izvadio baterijsku lampu i uperio
je u zemlju. Činilo se da sve neobično dugo traje. Konačno je
progovorio. „Leptir”, rekao je potpuno ravnodušno. „To je sovjetska
mina PFM-1 osetljiva na pritisak. Eksploziva na kome stojiš ima
dovoljno da ti raznese nogu.”
„Šta će ovde?”, vrisnuo je Aleks. Morao je da se odupre nagonu koji
ga je terao da podigne nogu sa smrtonosne naprave; svaki mišić se
napeo da pobegne.
„To nam je deo obuke!”, uzvratio je čovek promuklo. „Koriste ih u
Iraku i Indoneziji. Moramo da naučimo kako da rukujemo njima. Kako
bismo inače naučili?”
„Zašto baš nasred polja?”
„Šta ćeš ti ovde? Ko te je doveo?” Čovek se uspravio. Stajao je vrlo
blizu Aleksa i streljao ga pogledom. „Ne mogu da je deaktiviram”,
promrmljao je. „Znam kako, ali ne smem da rizikujem u mraku.”
„I šta ćemo sad?”
„Moram da odem po pomoć.”
„Imaš li radio-stanicu?”
„Da je imam, sigurno bih je do sada upotrebio.” Čovek je ovlaš
spustio ruku na Aleksovo rame. „Moram još nešto da ti kažem”,
nastavio je. Govorio je vrlo smireno pored Aleksovog uha. „Te sprave
imaju mehanizam odloženog paljenja... poseban detonator koji si
aktivirao kad si stao na nju.”
„Hoćeš da kažeš da će u svakom slučaju eksplodirati?”
„Da. Za petnaest minuta.”
„Koliko ti vremena treba da nađeš pomoć?”
„Ići ću što brže mogu. Ako čuješ klik - osetićeš ga pod nogom -
odmah se baci na stomak. Nemaš drugog izbora.
Srećno.”
„Čekaj...”, počeo je Aleks.
Čovek je već otišao.
Aleks je stajao. Nogu više nije osećao, rame ga je bolelo, počeo je
nekontrolisano da se trese i bivao je sve uznemireniji. Uspeo je da
ovlada svojim telom jer se pribojavao da će i najmanji pokret izazvati
zastrašujući kraj tog iskušenja. Mogao je da zamisli iznenadni blesak,
bol i nogu otrgnutu od tela. Nije mogao ništa da uradi. Stopalo mu se
prilepilo za napravu koja je čak i sad otkucavala pod njim. Pogledao je
unaokolo. Primetio je da je mina smeštena na vrhu uzvišenja i da se
teren strmo spušta do kanala u podnožju. Pokušao je da približno
odredi razdaljinu. Ako se baci sa strane, da li će stići do kanala pre nego
što mina eksplodira? Ako udarni talas bude iznad njega, da li će izbeći
ono najgore?
Bombardovanje je prestalo. Iznenada, sve je utihnulo. Još jednom je
osetio da je potpuno sam i da kao strašilo za ptice stoji nasred pustog
polja. Hteo je da vikne, ali uplašio se da bi narušio ravnotežu tela.
Koliko je prošlo otkad je čovek otišao? Pet minuta? Deset? Da li je
tajmer precizan? Mina bi mogla da eksplodira svakog trenutka.
Da li da čeka ili da sam nešto preduzme?
Odlučio je.
Duboko je uzdahnuo i napregnuo se, pokušavajući da zamisli da su
mu nožni mišići opruge koje će ga odbaciti u sigurnost. Desna noga mu
je stajala na mini, a leva, koja je bila na ravnom terenu, trebalo je da
obavi najveći deo posla. Skupljao je hrabrost iako je znao da bi mogao
da napravi najveću grešku u životu - za nekoliko sekundi mogao bi da
bude obogaljen i u užasnim bolovima.
Hajde!
Skočio je.
Iako se u poslednjem trenutku predomislio, ipak se svom snagom
bacio niz padinu. Činilo mu se da je osetio blago podrhtavanje mine
kad je podigao nogu s nje. Ipak, nije eksplodirala, bar ne za pola
sekunde koliko mu je trebalo da se podigne sa zemlje. Instinktivno je
pokrio lice rukama da bi ga zaštitio od pada - i od eksplozije. Krajičkom
oka je video kako se padina spušta pored njega kao mračna traka.
Udario je o dno kanala. Hladna i blatnjava voda prskala mu je po licu.
Ramenom je udario o nešto tvrdo, a iza njega se začula eksplozija.
Mina. Busenje trave i zemlje padali su po njemu.
Onda tajac. Lice mu je bilo pod vodom. Podigao je glavu i ispljunuo
blato. Stub dima dizao se ka noćnom nebu. Osigurač mu je obezbedio
sigurno tri sekunde pre nego što se eksploziv upalio. Aleks je iskoristio
te tri spasonosne sekunde.
Nesigurno se pridigao. Voda mu je kapala sa kose i niz lice. Srce mu
je ludo tuklo. Bio je iznuren i iscrpljen. Izgubio je ravnotežu, ispružio
ruku da bi se održao na nogama i ustuknuo kad je shvatio da se drži za
bodljikavu žicu, ali uspeo je da se izvuče. Otkotrljao se ispod žičane
ograde i pokušao da odabere pravi put. Ubrzo, odgovor mu se sam
nametnuo. Čuo je zvuk motora i video dva snopa svetlosti koja su se
probijala između drveća. Neko ga je dozivao. Potrčao je i pronašao
stazu.
U džipu su sedela četiri vojnika SAS-a. Iksrej je vozio. Polako su se
kretali kroz šumu i tražili ga. Ostavili su priručne frižidere, ali Sparks se
nije odvajao od gitare.
„Alekse!”
Iksrej je naglo nagazio kočnicu, a Skuter je skočio sa suvozačevog
sedišta. Pri svetlosti farova izgledao je iskreno zabrinut i bled.
„Jesi dobro? Bože! Zeznuli smo se. Moramo da bežimo odavde. Ne
bismo smeli da budemo u blizini.”
„Rekao sam ti...”, počeo je Iksrej.
„Nemoj sad!”, prasnuo je Skuter. Zgrabio je Aleksa. „Čim su se
bombe oglasile, znao sam šta se desilo. Tražio sam te, ali mora da smo
otišli u različitim smerovima. Izgledaš užasno, druže. Jesi li povređen?”
„Ne.” Aleks ništa više nije mogao da kaže.
„Upadaj. Odvešćemo te kući. Ne znam šta da ti kažem.
Ispali smo totalni kreteni. Mogao si da pogineš.”
Aleks je seo napred. Skuter je seo pozadi sa ostalima i krenuli su
stazom prema glavnom putu. Aleks još uvek nije bio siguran šta se
dogodilo - kako su vojnici SAS-a uspeli da se umešaju u sve. Niti mu je
bilo važno. Nije obraćao pažnju na zvuk motora koji se gubio u
prohladnom noćnom vazduhu. Ubrzo je utonuo u miran san.
 Na stenama

Dva dana kasnije, Aleks je zaboravio sve što mu se dogodilo u

Svonburnu. Sedeo je u bašti kafića u Sidneju. Zgrada Opere bila mu je s
jedne strane, a s druge Sidnejski lučki most - bio je usred razglednice
omiljene širom sveta koju je video nekoliko puta. Jeo je sladoled od
jagode i vanile i gledao kako se manja plovila sklanjaju pred trajektom
koji iz Menlija grabi prema pristaništu. Sunce je pržilo, nebo je bilo
nestvarno plavo. Nije mogao da poveruje da je zaista tu.
Nije bio sam. Džeki mu se pridružila prethodnog dana, očiju mutnih
od dvadesetšestočasovnog putovanja, ali budna i neizrecivo uzbuđena
čim ga je ugledala. Znao je da je sve vreme brinula. Džeki mu je bila
staratelj. Nije volela kad je bio daleko od kuće - a dalje od ovog nije
mogao. Čim je stigla, stavila mu je do znanja da je došla samo da bi ga
smestila u avion i odvela kući u London. Da, tamo je bilo hladno i
kišovito, engleska zima je stigla. Da, oboje su zaslužili odmor, ali bilo je
vreme da se krene kući.
I Džeki je jela sladoled. Imala je dvadeset osam godina - izgledala je
mlađe sa neurednom crvenom kosom, blistavim osmehom i svetlom
majicom sa slikom kengura. Više je ličila na njegovu stariju sestru nego
na staratelja, a iznad svega bila mu je prijatelj.
„Ne znam šta rade toliko dugo”, rekla je. „Nema smisla. Dok stigneš,
proći će već pola polugodišta.”
„Rekli su da će je završiti poslepodne.”
„Trebalo je da je završe pre dva dana.”
Razgovarali su o Aleksovoj vizi. Tog jutra, Džeki je u hotelu u kome
su odseli razgovarala s nekim preko telefona. Dobili su adresu vladine
kancelarije u ulici Makveri, pored stare zgrade parlamenta. Viza će biti
završena oko četiri sata i Aleks je tad mogao da je uzme.
 „Da li bismo mogli da ostanemo još dva dana?”, pitao je Aleks.
Džeki ga je začuđeno pogledala. „Zar ti se ne ide kući?”
„Ide mi se.” Aleks je zastao. „U stvari, ne znam. Ali znaš... Nisam
siguran da sam spreman da se vratim u školu. Razmišljao sam.
Strahujem da se neću uklopiti.”
„Naravno da ćeš se uklopiti, Alekse. Imaš mnogo prijatelja. Svima
nedostaješ. Čim se vratiš, zaboravićeš sve ovo.”
Aleks nije bio tako siguran. On i Džeki su o tome razgovarali
prethodno veće. Kako će da se vrati časovima geografije, ručkovima u
školskoj trpezariji i opomenama što brzo trči školskim hodnicima
nakon svega kroz šta je prošao? Čim ga je MI6 regrutovao, napravio je
zid između njega i njegovog prošlog života. Aleks se pitao da li ima
povratka.
„Ove godine sam propustio mnogo časova”, promrmljao je. „I
mnogo gradiva.”
„Možda bi gospodin Grej mogao da dođe za Božić”, predložila je
Džeki. Gospodin Grej je nastavnik koji je prošlog leta držao Aleksu
privatne časove. „Dobro ste se slagali, i mogao bi da ti pomogne da
brzo uhvatiš korak sa ostalima.”
„Ne znam, Džeki.” Aleks je gledao kako mu se sladoled topi na
kašičici. Kad bi bar mogao da joj objasni kako se oseća. Bio je siguran
da ne želi da ponovo radi za MI6. Ipak...
„Pola četiri je”, rekla je Džeki. „Trebalo bi da pođemo.”
Ustali su, prošli pored zgrade Opere i ušli u Kraljevsku botaničku
baštu - neverovatan park. Činilo se da se grad nalazi u njoj, a ne
obrnuto. Aleks se pitao, kad se okrenuo i pogledao luku, živost u njoj i
sjajne solitere koji su se pomaljali u pozadini, kako su Australijanci
uspeli sve to da uklope. Svako je jednostavno morao da voli Sidnej i,
uprkos svemu što je Džeki rekla, znao je da još nije spreman da pođe.
Zajedno su prošli pored Umetničke galerije Novog Južnog Velsa i
ušli u ulicu Makveri, u kojoj je bila zgrada Parlamenta, dvospratna i
elegantna ružičasto-bela građevina. Podsetila ga je na sladoled koji je
malopre pojeo. Malo dalje, na adresi koju su dobili, nalazila se
savremena staklena zgrada s manje važnim vladinim kancelarijama.
Recepcioner je već imao spremne propusnice za posetioce i uputio ih
je na četvrti sprat u prostoriju na kraju hodnika.
„Ne znam zbog čega te jednostavno nisu smestili u avion i pustili da
odeš”, prigovarala je Džeki kad su izašli iz lifta. „Izgleda da su digli
mnogo buke ni oko čega.”
 Ugledali su vrata, ušli bez kucanja i iznenađeno zastali. Izgleda da
su pogrešili jer prostorija uopšte nije ličila na kancelariju za izdavanje
viza.
Dva muškarca su razgovarala u sobi koja je ličila na biblioteku sa
starim vrednim nameštajem i persijskim tepihom na sjajno uglačanom
parketu. Aleksov prvi utisak bio je da prostorija uopšte ne pripada
zgradi. Zlatni labrador je ležao sklupčan na jastuku ispred kamina.
Stariji muškarac je sedeo za stolom, nosio je košulju bez kravate i sako.
Skupe naočare skrivale su mu oči. Drugi je stajao pored prozora
prekrštenih ruku. Imao je skoro trideset godina, mršav, sa svetlom
kosom i skupim odelom.
„O... Izvinite”, počela je Džeki.
„Ne izvinjavajte se, gospođice Starbrajt”, uzvratio je muškarac za
stolom. „Uđite, molim vas.”
„Tražimo odeljenje za izdavanje viza”, rekla je Džeki.
„Sedite. Da li je i Aleks s vama? Možda vam pitanje zvuči čudno, ali
šlep sam.”
„Ovde sam”, rekao je Aleks.
„Ko ste vi?”, upitala je Džeki i sa Aleksom se sklonila s vrata. Mlađi
muškarac im je prišao i zatvorio ih za njima.
„Ja sam Itan Bruk. Moj kolega se zove Mark Dejmon. Hvala vam što
ste došli, gospođice Starbrajt. Mogu li vas zvati Džeki? Sedite, molim
vas.”
Iako im je bilo izuzetno neprijatno, Džeki i Aleks su seli na dve
kožne stolice ispred stola. Dejmon im je prišao i privukao treću stolicu.
Pas je dva puta repom udario po drvenom podu.
„Znam da žurite da se što pre vratite u London”, počeo je Bruk.
„Ipak, dozvolite mi da vam objasnim zbog čega ste ovde. Zapravo,
potrebna nam je mala pomoć.”
„Potrebna vam je naša pomoć?” Džeki se osvrnula i iznenada sve joj
je bilo jasno. „Treba vam Aleks.” Polako je izgovarala reči. Znala je ko su
ti muškarci - ili bar šta predstavljaju. Upoznala je takvu vrstu ljudi.
„Želeli bismo da nešto predložimo Aleksu”, rekao je Bruk.
„Zaboravite. Ne zanima ga.”
„Bar nas saslušajte”, Bruk je raširio ruke. Izgledao je sasvim
razumno. Ličio je na upravnika banke koji im daje savete u vezi sa
hipotekom ili na porodičnog advokata koji se sprema da pročita
testament.
„Treba nam viza.”
 „Dobićete vizu čim vam sve ispričam.”
Aleks nije ništa rekao. Džeki ga je pogledala, pa se ljutito okrenula
Bruku i Dejmonu. „Zašto ga konačno ne ostavite na miru?”, bila je
uporna.
„Zbog toga što je poseban. Zapravo, rekao bih da je jedinstven. Sad
nam je potreban samo na jednu ili dve nedelje, ali obećavam vam,
Džeki, ako ga ne zanima, može slobodno da ode. Smestićemo ga u
avion, samo mi dajte minut da vam objasnim.”
„Ko ste vi?”, upitao je Aleks.
Bruk se okrenuo Dejmonu. „Radimo za ASIS”, odgovorio je mlađi
muškarac. „Australijska informativna služba.”
„Specijalne operacije?”
„Tajne operacije, ali slično je. Liči na organizaciji koju u Londonu
vodi Alan Blant.”
„Pročitao sam tvoj dosije, Alekse”, dodao je Bruk. „Moram ti reći da
sam oduševljen.”
„Za šta sam vam potreban?”, bio je uporan Aleks.
„Reći ću ti.”
Bruk je prekrstio ruke, što se Aleksu učinilo sasvim neizbežno, čak
uobičajeno. Isti postupak video je već šest puta, pa zašto ne bi još
jednom?
„Da li si čuo izraz zmijska glava ili shetou?”, počeo je Bruk. Pošto
nije dobio odgovor, nastavio je. „Dobro, mogao bih na početku da ti
kažem da su grupe Zmijske glave bez sumnje najveće i najopasnije
kriminalne organizacije na svetu. U poređenju s njima, mafija i trijade
su amateri. Imaju više uticaja - i nanose više štete - čak i od Al kaide,
samo što njih vera ne zanima. Nemaju nikakvih uverenja i jedino žele
novac. To im je najvažniji cilj. Oni su razbojnici najviše klase.
Da li si nekad kupio piratski di-vi-di? Možeš biti siguran da ga je
napravila i u prodaju pustila Zmijska glava. Zarada, koju tako ostvaruju,
odlazi u jednu od njihovih firmi, što i nije tako zabavno. Njihovo polje
poslovanja može biti droga, belo roblje ili ljudski organi. Treba li ti novi
bubreg ili srce? Zmijska glava vodi najveće ilegalno tržište ljudskim
organima - ne bira gde će ih nabaviti. U svetu je bilo bar pedeset ratova
u kojima se koristilo oružje koje je nabavila Zmijska glava: ručni
minobacači, puške AK-47 i tome slično. Šta misliš kome se obraćaju
teroristi kad im treba bomba ili puška ili užasno biološko oružje iz
epruvete? Razmišljaj o njima kao o međunarodnoj samoposluzi, Alekse,
u kojoj se prodaje samo jeziva roba.
 Šta se još može kupiti? Šta god poželiš. Slike ukradene iz muzeja,
dijamanti koje su iskopali robovi, stara umetnička dela pokupljena iz
Iraka, slonovača ili krzno tigra. Pre nekoliko godina stotinu dece je
umrlo na Haitiju jer su pili lek protiv kašlja. Onaj ko im ga je prodao
sipao je antifriz u bočice. Naravno, Zmijska glava - i mislim da ne
vraćaju novac nezadovoljnim mušterijama.
Ipak, najveću zaradu Zmijskoj glavi donosi krijumčarenje ljudi.
Verovatno nemaš pojma koliko je ljudi prokrijumčareno širom sveta.
To su uglavnom najsiromašnije porodice koje očajnički žele da
započnu novi život na Zapadu. Neki od njih beže od očaja i gladi,
drugima u njihovim zemljama prete zatvorom i mučenjem.” Bruk je
zastao, okrenuo se Aleksu kao da želi da ga gleda pravo u oči svojim
slepim pogledom. „Polovina njih je mlađa od osamnaest godina”, rekao
je. „Oko pet odsto je mlađe od tebe - i putuju sasvim sami. Malobrojne
srećnike pokupi policija, a šta se dešava sa ostalima... ne želiš ni da
znaš.
Krijumčarenje ljudi je veliki problem u Australiji. Imamo ilegalne
useljenike iz Iraka i Avganistana koji su došli čamcima sa Balija,
Floresa, Lomboka i Džakarte. Moja zemlja je nekad oberučke
dočekivala useljenike jer smo i sami poreklom doseljenici. Sad je sve
drugačije - i moram ti reći da se prema njima ne odnosimo najbolje. Ali
šta možemo? Odgovor je - moramo ih sprečiti da dolaze. Da bismo u
tome uspeli, moramo se uhvatiti u koštac sa Zmijskom glavom.
U Indoneziji je aktivan poseban ogranak Zmijske glave, mnogo
moćniji i opasniji od ostalih. Ipak, saznali smo ime čoveka koji
rukovodi ovim ogrankom. Zove se major Ju i to je jedino što smo uspeli
da saznamo. Ne znamo kako izgleda niti gde stanuje. Dva puta smo
pokušali da se uvučemo u organizaciju, zapravo, ubacili smo agente
kao mušterije.”
„Šta im se dogodilo?”, pitala je Džeki.
„Obojica su poginula”, odgovorio joj je Dejmon.
„I sad, pretpostavljam, razmišljate o tome da iskoristite Aleksa.”
„Ne znamo kako su naši agenti otkriveni”, nastavio je Bruk kao da
Džeki ništa nije rekla. „Taj čovek - Ju - izgleda da otkriva sve naše
planove. Ili je to ili je veoma oprezan. Nevolja je u tome što te bande
rade po sistemu poznatom kao guanksi, što, u stvari, znači da se svi
poznaju, da su kao porodica. Zbog toga svaki agent koji dođe sa strane i
koji radi na svoju ruku suviše upada u oči. Moramo da se uvučemo u
organizaciju Zmijska glava na jedinstven način koji ne bi bio sumnjiv.”
 „Treba nam muškarac i dečak”, rekao je Dejmon.
„Naš agent je u Bangkoku. Poslaćemo ga na zadatak kao izbeglicu iz
Avganistana koga treba prokrijumčariti u Australiju. Sastaće se sa
Zmijskom glavom, prikupiće imena, telefonske brojeve, adrese i
upoznaće ljude - sve što bude mogao, ali neće biti sam. Putovaće sa
svojim sinom.”
„Poslaćemo te avionom za Bangkok”, nastavio je Dejmon obraćajući
se neposredno Aleksu. „Sastaćeš se sa našim agentom i našim
kanalima ćemo vas vratiti u Australiju. Plan je sledeći: čim se vratiš,
poslaćemo te prvom klasom u Englesku. Ne moraš ništa da radiš,
Alekse, ali bićeš dobra maska za našeg čoveka. Prikupiće podatke koji
su nam potrebni i možda ćemo zauvek uspeti da razbijemo Juovu
organizaciju.”
„Zašto u Bangkok?” Aleks je imao hiljadu pitanja. Ovo mu je prvo
palo na pamet.
„Bangkok je glavni centar za prodaju lažnih dokumenata”,
odgovorio je Dejmon. „Zapravo, želeli bismo da saznamo ko Juove ljude
snabdeva lažnim pasošima, potvrdama o izvozu i svemu ostalom. Sad
imamo priliku. Rekli smo našem agentu da čeka dok mu se ne javimo.
Daćemo mu potrebne papire i nastaviće put ka jugu.”
Nakratko je zavladala tišina.
Onda je Džeki Starbrajt odmahnula glavom. „U redu”, rekla je. „Čuli
smo vaš predlog, gospodine Bruk. Sad vi čujte moj odgovor, a on je ne.
Zaboravite! I sami ste rekli da su ti ljudi opasni. Dva vaša špijuna su
ubijena i zbog toga mi ne pada na pamet da dozvolim Aleksu da se
uplete u sve to.”
„Mislio sam da Aleks može sam da odluči nakon svega kroz šta je
prošao”, uzvratio je Bruk.
„Može on sam da odluči, ja vam samo govorim šta će vam on reći.
Odgovor je ne!”
„Još nešto nismo spomenuli.” Bruk je spustio ruke na sto. Njegov
izraz ništa nije odavao, ali Dejmon je znao šta se sprema. Šef je bio
savršeni pokeraš koji se spremao da otkrije karte. „Nisam vam rekao
kako se zove agent u Bangkoku.”
„Kako se zove?”, pitala je Džeki.
„Mislim da ga poznajete. Zove se Eš.”
Džeki se spustila na naslon stolice. Nije uspela da sakrije
iznenađeni pogled. „Eš?”, promucala je.
„Tačno.”
 Aleks je video kakav uticaj je ime imalo na nju. „Ko je Eš?”, pitao je.
„Ne poznaješ ga?” Samo je Dejmon znao koliko Bruk uživa u svemu.
Okrenuo se Džeki. „Možda biste vi voleli da mu objasnite?”
„Eš je poznavao tvog oca”, promucala je Džeki.
„I ne samo to”, ispravio ju je Bruk. „Eš je bio najbliži prijatelj Džona
Rajdera. Bio je venčani kum tvojih roditelja, Alekse, a i tebe je krstio.”
„Moj...”, Aleks nije mogao da poveruje u ono što čuje. Nije čak ni
znao da ima kuma.
„I što je još važnije, poslednji je video tvoje roditelje žive”, nastavio
je Bruk. „Bio je s njima tog jutra kad su poginuli. Bio je na aerodromu
kad su ušli u avion za južnu Francusku.”
Avion nikad nije stigao na odredište. Škorpija je postavila bombu u
avion da bi se osvetila. Toliko je Aleks znao.
Netremice je gledao Džeki. „Da li si ga upoznala?” Bio je potpuno
izgubljen, kao da mu je neko izmakao tlo pod nogama. I ona je isto tako
izgledala.
„Videla sam ga nekoliko puta”, odgovorila je. „Tek sam se zaposlila
kod tvog strica. Eš je došao u posetu. Hteo je da te vidi. Ipak, bio ti je
kum.”
„Kako to da ga nikad nisi spomenula?
„Nestao je kad si bio mali. Rekao mi je da zauvek odlazi i nikad ga
više nisam videla.”
„Eš je bio agent MI6”, objasnio je Bruk. „Tako su se on i tvoj otac
upoznali. Radili su zajedno, tvoj otac mu je čak jednom spasio život -
kad su bili na Malti. Možeš ga pitati o tome... ako se sretnete. Mislim da
bi vas dvojica imali o mnogo čemu da porazgovarate.”
„Kako možete to da radite?”, prošaputala je Džeki i prezrivo
pogledala Bruka.
„Eš je napustio MI6 nekoliko meseci nakon smrti tvojih roditelja i
doselio se ovamo”, nastavio je Bruk. „Došao je sa izvanrednim
preporukama, tako da smo bili srećni što ga možemo primiti u ASIS.
Otad radi za nas. Sad je u Bangkoku i treba da krene na tajni zadatak -
kao što sam rekao. Niko ne bi bolje odigrao ulogu tvog oca, Alekse, jer ti
je skoro kao otac. Paziće na tebe, a i svideće ti se. Šta kažeš?”
Aleks nije ništa odgovorio, ali odlučio je. Pošto mu se činilo da je i
Bruk to shvatio, ćutao je.
„Moram da razmislim”, rekao je konačno.
„Naravno. Zašto ne biste ti i Džeki porazgovarali o tome?” Kad je
Bruk klimnuo, Dejmon je izvadio belu karticu, koju je sigurno od samog
početka držao u džepu. „Ovde je broj na koji mi se možete javiti.
Trebalo bi da te sutra pošaljemo avionom u Bangkok. Možda biste me
mogli pozvati večeras?”

„Znam o čemu razmišljaš, ali ne dozvoljavam ti da ideš”, rekla je

Džeki. „Pogrešićeš.”
Aleks i Džeki otišli su peške do Roksa, malog tržnog centra punog
prodavnica i kafića koji se smestio na samoj ivici luke, tačno ispod
mosta. Džeki ih je namerno tu dovela. Htela je da se pomeša sa ljudima
na nekom svetlom i običnom mestu, daleko od sveta skrivenih istina i
poluistina australijske tajne službe.
„Mislim da ću morati da odem”, odgovorio je Aleks.
Ranije tog popodneva, obećao je sebi da nikad više neće raditi za
MI6. Ipak, ovo je bilo drugačije - ne samo zbog toga što su ga
Australijanci tražili, već zbog Eša. Eš mu je pomogao da odluči iako se
njih dvojica nikad nisu upoznali i iako je njegovo ime čuo prvi put.
„Eš može da mi pomogne da saznam ko sam”, rekao je.
„Zar ne znaš ko si?”
„Nisam siguran, Džeki. Mislio sam da znam. Kad je Jan bio živ, sve je
izgledalo jednostavno. Ali kada sam saznao istinu o njemu, sve je
krenulo naopako. Ceo život me je obučavao da budem nešto što nisam
želeo. Možda je, ipak, bio u pravu. Možda sam samo to želeo da budem.”
„Misliš da Eš može nešto da ti otkrije?”
„Ne znam.” Aleks je žmirnuo pogledavši Džeki. Sunce joj je
obasjavalo ramena. „Kad si ga upoznala?”, pitao je.
„Mesec dana nakon što sam počela da radim za tvog strica”, rekla je.
„Mislila sam da će mi to biti samo posao preko leta da bih zaradila
nešto novca dok studiram. Nisam znala ništa o špijunima i svakako
nisam znala da ću ostati s tobom zauvek!” Uzdahnula je. „Imao si oko
sedam godina. Zar ga se stvarno ne sećaš?”
Aleks je odmahnuo glavom.
„Bio je u Londonu nekoliko nedelja. Odseo je u hotelu, ali je dva-tri
puta došao da te vidi. Kad malo bolje razmislim, nije mnogo
razgovarao s tobom. Možda nije umeo s decom, ali ja sam ga malo bolje
upoznala.”
„Kakav je bio?”
Džeki se prisećala. „Dopao mi se”, priznala je. „Zapravo, da budemo
iskreni, izašla sam s njim dva puta iako je bio prilično stariji od mene.
Izuzetno zgodan, ali izgledao je veoma opasno. Rekao mi je da je
ronilac. Bio je vrlo zabavan.”
„Da li mu je Eš pravo ime?”
„Kazao mi je da se tako zove. E. Š. su mu inicijali - nikad mi nije
rekao šta znače.”
„I zaista mi je kum?”
Džeki je klimnula. „Videla sam ga na fotografijama sa tvog krštenja.
I Jan ga je poznavao, bili su prijatelji. Nikad nisam saznala šta je radio u
Londonu, ali jedva je čekao da vidi kako si. Hteo je da se uveri da je s
tobom sve u redu.”
Aleks je duboko uzdahnuo. „Ne znaš kako je to kad nemaš roditelje”,
počeo je. „Nikad me to nije mučilo, jer ih nikad nisam upoznao. Bio sam
mali kad su poginuli. Ipak, često razmišljam o njima. Ponekad mi
izgleda da u mom životu postoji rupa, neka praznina. Kad pokušam da
se setim detinjstva, ne vidim ništa. Možda će mi se te praznine
popuniti ako provedem izvesno vreme s njim - pa makar morao da se
obučem kao avganistanski izbeglica.”
„Ali, Alekse...” Kad ga je Džeki pogledala, video je da je uplašena.
„Čuo si šta je Bruk rekao. Ovo može biti izuzetno opasno. Do sada si
imao sreće, ali sreća ne može zauvek da te prati. Ti ljudi - iz Zmijske
glave - su užasni. Ne bi trebalo da se mešaš.”
„Moram, Džeki. Eš je radio sa mojim ocem. Video je moje roditelje
onog dana kad su pognuli. Do danas nisam znao da postoji, ali sad sam
saznao i moram da ga upoznam.” Aleks se na silu osmehnuo. „Moj tata
je bio špijun, moj stric je bio špijun, a sad se ispostavilo da imam i
kuma koji je špijun. Moraš priznati da nam je to porodična crta.”
Džeki mu je spustila ruke na ramena. Sunce je zalazilo iza njih i
prosipalo krvavi odsjaj po vodi. Prodavnice su se praznile. Most iznad
njih bacao je tamnu senku.
„Postoji li bilo šta što bih mogla da ti kažem, a što bi te sprečilo da
prihvatiš ponudu?”, pitala ga je.
„Da.” Aleks ju je pogledao u oči. „Ali nemoj, molim te.”
„U redu.” Klimnula je. „Ali znaš da ću se razboleti se od brige o tebi.
Čuvaj se. I prenesi Ešu da hoću da te vidim kod kuće pre Božića. Možda
će ovog puta, bar ovog puta, poslati čestitku.”
Brzo se okrenula i pošla. Aleks je malo sačekao i krenuo za njom.
Bangkok. Zmijska glava. Još jedna misija. Istina, uvek je
pretpostavljao da to može da mu se dogoditi - ali čak ni on nije mogao
da zna da će biti tako brzo.
Grad Anđela?

Dvadeset četiri sata kasnije, Aleks je sleteo na međunarodni

aerodrom Suvarnabumi u Bangkoku. Čak ga je i naziv upozoravao da je
stigao na ulaz u potpuno nepoznati svet. Iako je mnogo putovao, nikad
nije bio na Istoku. Sada je, posle devet sati leta iz Sidneja bio tu -
potpuno sam. Džeki je htela da pođe s njim, ali uspeo je da je odgovori
od namere.
Još jednom se prethodne večeri sastao sa Brukom i Dejmonom. Dali
su mu kratka uputstva. Aleksu su rezervisali sobu u hotelu Peninsula u
Bangkoku. Vozač će ga sačekati na aerodromu i odvesti u hotel, u kome
će ga čekati Eš.
„Shvataš da moramo da te prerušimo”, rekao je Bruk.
„Nimalo ne ličiš na Avganistanca.”
„A ne znam ni njihov jezik”, dodao je Aleks.
„To nije problem. Dete si i izbeglica. Niko od tebe se i ne očekuje da
nešto kažeš.”
Činilo mu se da let traje čitavu večnost. ASIS mu je rezervisao kartu
u poslovnoj klasi, ali zbog toga se osećao još usamljenije i otuđenije.
Pogledao je film, pojeo obrok i odmorio se. Niko mu se nije obratio.
Okružen strancima sedeo je u nepoznatom metalnom cilindru koji ga je
ponovo nosio u opasnost i moguću smrt. Kroz prozor je video sjajne
zrake sunca kako poskakuju po naizgled postojanom tepihu od oblaka i
pitao se da li je pogrešio. Mogao bi da se ukrca na drugi avion u
Bangkoku - bio u Londonu za dvanaest sati. Ipak, odlučio je. Ne zbog
Zmijske glave ili zbog ASIS-a.
On je poslednji video tvoje roditelje žive.
Setio se šta mu je Bruk rekao. Uskoro će se upoznati sa očevim
najboljim prijateljem, svojim kumom. Nije to bio samo let iz jedne
zemlje u drugu, bilo je to putovanje u prošlost.
Boing 747 dorulao je sa piste i motori su stali. Znak VEŽITE
POJASEVE se ugasio i svi putnici su ustali i počeli da otvaraju pregrade
iznad glave. Aleks je imao samo malu putnu torbu. Brzo je prošao kroz
pasošku i carinsku kontrolu i ušao u vrelu i lepljivu čekaonicu.
Iznenada se našao u gomili ljudi koji su mlatarali rukama i brbljali.
„Taksi! Taksi!”
„Tražite hotel?”
Bilo mu je čudno što se baš tu obreo kad je izašao iz poslovne klase.
Iznenada se vratio u buku i zbrku stvarnog sveta. Prizemljio se na više
načina.
Tajlanđanin - crnokos, nizak i ležerno obučen, kao i svi oko njega,
držao je natpis sa Aleksovim imenom. Aleks mu je prišao.
„Ti si Aleks? Gospodin Eš me je poslao da te sačekam. Nadam se da
si imao prijatan let. Automobil je napolju.”
Dok su izlazili iz aerodromske zgrade, Aleks je primetio da jedan
čovek ima zakačenu bulku u rupici jakne. Prvo mu je bulka privukla
pažnju. Naravno, bio je novembar, što znači da se uskoro u Engleskoj
slavi Dan sećanja. Bilo mu je čudno što takve znake vidi ovde.
Čovek je nosio farmerke i kožnu jaknu. Bio je Evropljanin, imao je
oko dvadeset godina, kratko podšišanu crnu kosu, tamne i zamišljene
oči i četvrtasto lice sa visokim jagodičnim kostima i tankim usnama.
Odjednom je stao. Aleksu se učinilo da gleda nešto na drugoj strani
čekaonice, ali ubrzo je shvatio da je čovekova pažnja usmerena na
njega. Da li ga poznaje? - pitao se dok je skupina ljudi između njih išla
prema izlazu. Kad se prostor raščistio, čoveka više nije bilo.
Sigurno mu se učinilo pošto je bio umoran od dugog leta. Možda je
čovek bio samo jedan od putnika u avionu. Aleks je pratio vozača do
parkinga. Posle nekoliko minuta bili su na širokom autoputu sa tri
trake koji je vodio u Bangkok - ili kako su ga Tajlanđani zvali Krung
Thep. Grad Anđela.
Sedeo je na zadnjem sedištu klimatizovanog automobila, gledao
kroz prozor i pitao se kako je grad dobio ime. Njegov prvi utisak nije
bio bog zna kakav: prostranstvo po kome su bili razbacani staromodni
soliteri, stambene zgrade koje su stajale jedna na drugoj kao odbačene
kutije, stubovi dalekovoda i satelitski tornjevi. Zaustavili su se na
naplatnoj rampi. U oronuloj kućici sedela je žena čije je lice bilo
pokriveno belom maskom koja ju je štitila od izduvnih gasova. Ponovo
su krenuli. Aleks je pored puta ugledao ogroman portret čoveka sa
crnom kosom, naočarima i košuljom otkopčanom oko vrata. Portret je
bio naslikan na celoj strani dvadesetospratnog solitera i pokrivao je i
zidove i prozore.
„To je naš kralj”, objasnio mu je vozač.
Aleks je ponovo pogledao portret. Kako li je, pitao se, ljudima koji
rade za stolom u kancelariji te zgrade, udaraju po tastaturi računara
osam ili devet sati dnevno, i posmatraju Bangkok očima jednog kralja.
Izašli su sa autoputa i spustili se niz padinu u gusti i zbrkani svet
rastinja, tezgi sa hranom, saobraćajnih gužvi i policajaca na svakoj
raskrsnici, njihovo pištanje ličilo je na pojanje umirućih ptica. Aleks je
video tak-takove - motorizovane rikše - bicikle, autobuse koji su
izgledali kako da su sastavljeni od desetak različitih modela. Osetio je
mučninu. Zašto se upustio u sve ovo? Kako će se prilagoditi zemlji koja
je u svakom pogledu toliko drugačija od njegove?
Automobil je skrenuo iza ugla. Kad su krenuli prilaznim putem
hotela Peninsula, Aleks je saznao još nešto o Bangkoku. Bio je spoj dva
grada: jednog veoma siromašnog i drugog veoma bogatog - bili su
jedan pored drugog, a ipak razdvojeni prostranim zalivom. Dolazeći sa
aerodroma, prošao je kroz prvi i ušao u drugi i ugledao predivno
održavani tropski vrt. Kad su došli do glavnog ulaza u hotel, pet-šest
muškaraca u besprekorno belim uniformama dotrčali su da pomognu -
jedan da mu ponese prtljag, drugi da Aleksu otvori vrata, dvojica su mu
se poklonila u znak dobrodošlice, a dvojica su mu pridržavala ulazna
vrata.
U hotelu mu je prohladni klimatizovani vazduh poželeo
dobrodošlicu. Aleks je po mermernom podu došao do recepcije,
muzika sa klavira je cvrkutala iz pozadine, a nasmejana recepcionerka
mu je dala venčić od cveća. Izgleda da niko nije primetio da ima samo
četrnaest godina. Bio je gost i samo to je bilo važno. Ključ ga je čekao.
Uveli su ga u lift koji je bio prostran kao omanja soba. Vrata su se
klizeći zatvorila. Samo je po pritisku u ušima znao da su počeli da se
penju.
Dobio je sobu na devetnaestom spratu.
Deset minuta kasnije stajao je ispred ogromnog prozora i divio se
pogledu. Torbu su mu stavili na krevet, pokazali raskošno kupatilo,
televizor sa velikim ekranom i korpu sa egzotičnim voćem - poklon
hotela. Aleks je pokušao da savlada neprijatni osećaj posle dugog
putovanja avionom. Znao je da nema mnogo vremena da se pripremi
za ono što ga čeka.
 Grad se pružao i na drugoj obali široke smeđe reke, koja je vijugala i
krivudala sve dokle pogled doseže. Soliteri su se dizali u daljini. Nešto
bliže, video je hotele, hramove, palate sa savršenim travnjacima i -
pored njih - barake, kartonske straćare, skladišta, toliko trošna da se
činilo da će se svakog trenutka srušiti. Razne vrste plovila kretala su se
niz i uz mutnu reku. Neka su bila savremena i prevozila su ugalj i
gvožđe. Bilo je i trajekata sa čudnim i iskrivljenim krovovima - ličili su
na pagode. Najbrži su bili izduženi čamci, dugački i tanki kao keks, a
čamdžija se umorno naginjao preko kormila na krmi. Sunce je zalazilo,
nebo je bilo prostrano i sivo. Činilo mu se da gleda televiziju na
velikom ekranu, samo što je slika bila crno-bela.
Telefon je zazvonio. Aleks je prišao i podigao slušalicu.
„Halo. Da li je to Aleks?”, pitao je muški glas. Aleks je osetio blag
australijski naglasak.
„Da”, odgovorio je.
„Dakle, dobro si stigao?”
„Da, hvala.”
„Ja sam na recepciji. Da li si raspoložen za večeru?”
Aleks nije bio gladan, ali to nije ni bilo važno. Iako se muškarac nije
predstavio, znao je s kim razgovara. „Silazim odmah”, rekao je.
Nije imao vremena da se istušira niti presvuče posle puta. To će
morati da sačeka. Izašao je iz sobe i spustio se liftom. Dva puta je stao,
na devetom i na sedmom spratu da bi ljudi ušli. Mirno je stajao u uglu.
Iznenada, postao je uznemiren, mada nije znao zbog čega. Konačno su
stigli. Vrata lifta su se otvorila.
Eš je stajao pored recepcije. Nosio je plavu lanenu jaknu, belu
košulju i farmerke. Bilo je mnogo ljudi u blizini, ali Aleks ga je odmah
prepoznao. Začudo, nije bio iznenađen.
Već su se upoznali.
Eš je bio vojnik iz šume, onaj koji mu je rekao da stoji na mini.

„Ono je bila nameštaljka, zar ne?”, pitao je Aleks. „Manevar, minsko

polje, sve ostalo.”
„Aha.” Eš je klimnuo. „Pretpostavljam da si besan zbog toga.”
„Recimo”, odgovorio je Aleks ljutito.
Ušli su u prijatno osvetljeni restoran hotela. S prednje strane tekla
je reka, a sa druge strane bio je uzani bazen. Seli su za sto jedan
naspram drugog. Eš je za sebe naručio pivo singa, a za Aleksa voćni
koktel od pomorandže, ananasa i guave sa drobljenim ledom. Iako se
smrkavalo, Aleks je i dalje osećao pritisak večernje vreline. Shvatio je
da se neće brzo navići na klimu u Bangkoku. Vazduh je bio gust kao
sirup.
Ponovo je pogledao svog kuma, čoveka koji ga je znao od najranijeg
detinjstva. Eš se naslonio i ispružio noge potpuno ravnodušan zbog
podvale koju su priredili Aleksu u šumi pored Svonburna. Bez
uniforme, u košulji sa otkopčanom kragnom i sjajnim srebrnim
lančićem uopšte nije izgledao kao špijun ili vojnik. Više je ličio na
filmsku zvezdu sa crnom kovrdžavom kosom, jakom bradom i
preplanulom kožom. Bio je vitak - ili što je Aleksu prvo palo na pamet -
žilav. Brz, ali ne posebno snažan. Pošto je imao tamnosmeđe oči,
Aleksu je palo na pamet da bi lako mogao da se preruši u Avganistanca.
Uopšte nije izgledao kao Evropljanin.
Aleks još nešto nije mogao da razume u vezi sa Ešom. Iako je možda
izgledao opušteno, pogled mu je uvek bio oprezan, skoro napet.
Verovatno nije mogao da se oslobodi sećanja na nešto što je doživeo.
„Zašto ste to uradili?”, pitao je Aleks.
„To je bila proba, Alekse. Šta misliš?” Ešov glas je bio blag i
melodičan. Za četrnaest godina u Australiji poprimio je njihov
naglasak, ali čuo se i engleski. „Nismo nameravali da uzmemo
četrnaestogodišnjaka - čak ni tebe - ako nismo sasvim sigurni da se
nećeš uplašiti pri prvom nagoveštaju opasnosti.”
„Nisam se uplašio ni pred Drevinom, ni pred Škorpijom...”
„Zmijska glava je drugačija. Nemaš pojma sa kakvim ljudima treba
da se suočimo. Zar ti Bruk nije rekao? Već su ubili dva naša agenta.
Prvog su nam poslali bez glave. Drugog su poslali u koverti. Kremirali
su ga da bi nam olakšali posao.” Eš je ispio pivo i dao znak konobaru da
mu donese drugo. „Morao sam da se uverim da si dorastao zadatku”,
nastavio je. „Stvorili smo situaciju koja bi zaplašila svakog klinca i
posmatrali smo kako se snalaziš u njoj.”
„Mogao sam da poginem.” Aleks se setio kako ga je prva bomba
oborila.
„Nisi bio u opasnosti. Svi projektili su bili sasvim precizno ispaljeni.
Uvek smo tačno znali gde si.”
„Kako?”
Eš se osmehnuo. „Stavili smo mali predajnik u đon tvoje patike.
Pukovnik Abot se za to pobrinuo dok si spavao. Predajnik nam je
neprestano slao signal o tvom položaju s milimetarskom preciznošću.”
„A šta je s minom?”
 „U njoj je bilo manje eksploziva nego što si mislio. Aktivirali smo je
daljinskim upravljačem. Eksplodirala je nekoliko sekundi posle tvog
skoka. Uzgred, dobro si postupio.”
„Posmatrali ste me sve vreme?”
„Ma, zaboravi, Alekse. To je bila samo proba. Prošao si je, što je
najvažnije.”
Konobar je doneo još jedno pivo. Eš je zapalio cigaretu - Aleks se
iznenadio kad je video da puši - i ispustio dim u topli večernji vazduh.
„Još ne mogu da poverujem da smo se konačno sreli”, rekao je.
Pažljivo je gledao Aleksa. „Strašno ličiš na oca.”
„Da li si ga dobro poznavao?”
„Da. Izuzetno dobro.”
„A moju majku?”
„Ne želim da pričam o njima, Alekse.” Eš se nelagodno
promeškoljio, ispružio ruku i ispio malo piva. „Imaš li nešto protiv? Sve
se to davno dogodilo. Moj život se od onda promenio.”
„Ja sam samo zbog toga došao ovamo”, rekao je Aleks.
Zavladala je duga tišina. Eš se brzo osmehnuo. „Kako je ona tvoja
domaćica?”, pitao je. „Kako se ono beše zove? Džeki...? Da li i dalje
stanuje kod tebe?”
„Da. Pozdravila te je.”
„Bila je vrlo privlačna devojka. Svidela mi se. Drago mi je što je
ostala s tobom.”
„Nije ti se svidela.”
„Pa... da, otišao sam.” Eš je zastao i iznenada se nagnuo napred. Lice
mu je bilo smrtno ozbiljno. Aleks je video da pred njim sedi grub i
hladnokrvan čovek i da će morati da pripazi kad budu radili zajedno.
„U redu. Ovo su pravila igre”, počeo je. „Smešten si u otmen i
luksuzan hotel jer sam hteo da se malo opustiš. Sutra je svemu tome
kraj. Posle doručka vraćamo se u sobu, gde ćemo od tebe napraviti
avganistanskog dečaka, izbeglicu. Promenićemo ti izgled, hod i miris.
Posle toga odlazimo tamo...” Pokazao je na mesto preko reke. „Uživaj
noćas u udobnoj postelji, Alekse, jer će ti počinak naredne noći biti
sasvim drugačiji. I veruj mi, uopšte ti se neće svideti.”
Podigao je cigaretu i povukao. Sivi dim mu se kovitlao iz ugla usana.
„Trebalo bi da stupimo u kontakt sa Zmijskom glavom u sledećih
nekoliko dana”, nastavio je. „Sve ću ti sutra objasniti, ali ovo moraš da
shvatiš. Ne radiš ništa niti progovaraš sve dok ti ja ne kažem. Pravićeš
se da si nem. Ako pomislim da nam okolnosti izmiču kontroli, ako
pomislim da si u opasnosti, treba da nestaneš. Bez prigovora. Da li si
me razumeo?”
„Da.” Aleks je bio zapanjen. To nije očekivao, niti je zbog toga što je
čuo preleteo osam hiljada kilometara.
Eš je smekšao. „Ipak, obećaću ti nešto”, nastavio je blagim glasom.
„Provešćemo mnogo vremena zajedno. Kad osetim da sam te bolje
upoznao, kad dođe pravi trenutak, reći ću ti sve što želiš da znaš o
tvom ocu, o onome što se dogodilo na Malti, o tvojoj majci i o tebi.
Jedino ti nikad neću reći kako su poginuli jer sam bio tamo i sve sam
video i ne želim toga da se sećam. Je li to u redu?”
Aleks je klimnuo.
„Dobro. Hajde nešto da pojedemo. Zaboravio sam da ti spomenem -
ni hrana ti se možda neće dopasti. Mogao bi nešto da mi kažeš o sebi. U
koju školu ideš, da li imaš devojku, i slično. Hajde da uživamo u večeri.
Nećemo dugo imati priliku da se zabavimo.”
Eš je uzeo jelovnik. Aleks je učinio isto, ali pre nego što je bilo šta
pročitao, jedan pokret mu je privukao pažnju - sasvim slučajno. Hotel je
imao svoj trajekt, koji je išao od jedne do druge obale reke - široki
prostrani brod sa antikvitetnim stolicama pravilno raspoređenim na
drvenom podu. Tek je pristigao. Zvuk mašine koja je išla unazad
naterao je Aleksa da podigne pogled.
Muškarac se ukrcavao. Aleksu se učinilo da je prepoznao muškarca
sa aerodroma, ali kad se muškarac okrenuo i pogledao ga, bio je
siguran iako je bulka nestala. Slučajnost? Muškarac se žurno ukrcao i
nestao ispod platnene nadstrešnice kao da je jedva čekao da se skloni
iz vidokruga. Aleks je bio siguran da se ništa nije desilo slučajno.
Muškarac ga je video u čekaonici i pratio ga je dovde.
Pitao se da li bi trebalo nešto da kaže Ešu. Skoro bez razmišljanja
odlučio je da mu ništa ne govori. Bilo je potpuno nemoguće da Zmijska
glava zna da je stigao, a ako bude dizao uzbunu, ako Eš pomisli da im je
operacija ugrožena, mogao bi da ga pošalje kući pre nego što misija
uopšte i počne. Ne. Biće mnogo bolje da ništa ne spominje. Ako vidi
muškarca i treći put, obavestiće Eša.
I tako Aleks nije ništa rekao. Čak nije ni gledao kako se trajekt
približava drugoj rečnoj obali, niti je čuo zvuk fotoaparata sa
specijalnim vizirom za noćno snimanje i sočivom za snimanje na
daljinu dok ga je neprestano fotografisao pri sve slabijem svetlu.
Otac i sin

Sutradan ujutru Aleks je pojeo najbolji doručak u životu. Osećao je da

će mu biti potreban. Hotel je nudio švedski sto sa toplim i hladnim
jelima iz skoro svake tradicionalne kuhinje - francuske, engleske,
tajlandske, vijetnamske - od prženih jaja i slanine do pohovanih nudli.
Eš mu se pridružio, ali bio je veoma ćutljiv i duboko zamišljen. Aleks se
pitao da se nije pokajao u vezi sa onim što ih čeka.
„Da li si završio?”, pitao je dok je Aleks završavao drugi kroasan.
Aleks je klimnuo.
„Hajdemo u tvoju sobu. Gospođa Veber treba da stigne.
Sačekaćemo je gore.”
Aleks nije imao pojma ko je gospođa Veber, a izgleda da Eš nije
nameravao da mu kaže. Popeli su se na devetnaesti sprat. Eš je na vrata
okačio oznaku NE UZNEMIRAVAJ, pokazao Aleksu da sedne na stolicu
pored prozora i seo preko puta njega.
„U redu”, počeo je. „Treba da ti kažem šta nam je zadatak. Pre dve
nedelje, dok je ASIS poslovao sa pakistanskim vlastima, uspeo je da
pokupi oca i sina koji su se preko Indije uputili u Australiju. Ispitali smo
ih i otkrili da su platili četiri hiljade dolara Zmijskoj glavi da ih
prokrijumčari.
Prvo smo pomislili da ih vratimo, ali odlučili smo da ih iskoristimo.
Otac se zove Karim, a sin Abdul. Navikni se na ova imena, Alekse, jer
ubuduće to smo mi: Karim i Abdul Hasan. Mi ćemo zauzeti njihova
mesta, što znači da ćemo biti ovde, u Bangkoku. Dali su im adresu i
rekli im da tamo čekaju dok ne uspostave vezu sa čovekom koji se zove
Sukit.”
„Ko je on?”
„Dugo smo ga tražili i otkrili da gospodin Anan Sukit radi za majora
Jua i da je jedan od njegovih poručnika, ako bismo tako mogli da
kažemo. Ima visok položaj i veoma je opasan, što znači da smo na
korak od ulaska u tajne kanale, Alekse. Krenuli smo.”
„Dakle, treba da čekamo da stupi u kontakt s nama.”
„Tačno tako.”
„Šta se desilo pravom Abdulu?” pitao je Aleks. Može li da se
pretvara da je neko koga ne poznaje.
„Ne moraš mnogo da znaš o njemu ili njegovom ocu. Njih dvojica su
Hazari - manjina u Avganistanu. Hazare su decenijama proterivali.
Uglavnom imaju najlošije obrazovanje i dobijaju najgore poslove -
zapravo, ljudi smatraju da nisu ništa bolji od životinja. Kofr - tako ih
zovu. Značenje reči je nevernik i na avganistanskom to je najgora
četvoroslovna reč kojom nekog možeš nazvati.”
„Odakle im onda novac”, pitao je Aleks.
„Imali su malu radnju u Mazar-e-Šarifu koju su uspeli da prodaju
pre nego što su im je uzeli. Krili su se u Hindu Kušu dok se nisu
povezali sa lokalnim agentom Zmijske glave, dali mu novac i počeli
svoje putovanje na jug.”
„Pretpostavljam da uopšte ne ličim na Avganistanca”, rekao je
Aleks. „Kako izgledaju ti Hazari?”
„Većina su Azijati - Mongolci ili Kinezi, ali ne svi. U stvari, većina je
uspela da preživi u Avganistanu jer nisu nimalo ličili na ljude sa istoka.
Uostalom, ne moraš da brineš. Gospođa Veber će se postarati za sve.”
„A šta ćemo sa jezikom?”
„Nećeš progovarati. Nikad. Pretvaraćeš se da si malouman. Samo se
zabulji u neki ćošak i ne otvaraj usta. Pokušaj da izgledaš uplašeno -
kao da se spremam da te pretučem. Možda i hoću, s vremena na vreme.
Samo da bismo bili ubedljiviji.”
Aleks nije bio siguran da li je Eš ozbiljan ili se samo šali.
„Ja govorim dari”, nastavio je Eš. „To je jezik većine u Avganistanu i
jezik kojim će govoriti članovi Zmijske glave. Znam i nekoliko reči na
hazarskom, ali neće nam biti potrebne. Ne zaboravi, ne otvaraj usta.
Ako progovoriš, obojica smo gotovi.”
Eš je ustao. Dok je govorio, bio je namršten - imao je skoro
neprijateljski stav. Okrenuo se Aleksu, koji je u njegovim očima video
nešto što je bilo slično očajanju. „Alekse...” Zastao je i počešao se po
bradi. „Da li si siguran da hoćeš ovo da uradiš? ASIS nema nikakve veze
s tobom, niti krijumčarenje ljudi, ništa - trebalo bi da budeš u školi.
Zašto jednostavno ne odeš kući?”
 „Mislim da je sad malo kasno”, rekao je Aleks. „Pristao sam. Hoću da
mi kažeš nešto o mom ocu.”
„Da li si samo zbog toga pristao?”
„Samo zbog toga.”
„Mislim da ću se celog života kajati ako ti se nešto desi jer bio bih
mrtav ne da nije bilo tvog oca. Baš tako.” Eš je okrenuo glavu kao da je
pokušavao da se otrese uspomena. „Jednog dana ću ti sve ispričati o...
Malti, i o tome šta se dogodilo kad je Jasen Gregorovič završio sa
mnom. Ipak, sigurno je da mi Džon ne bi uopšte bio zahvalan što te
uvlačim u nevolju. Zbog toga poslušaj moj savet i pozovi Bruka. Reci
mu da si se predomislio i idi odmah.”
„Ostajem”, rekao je Aleks. „Hvala ti u svakom slučaju.”
Zapravo, zbog nečeg što je Eš rekao - kad je spomenuo Jasena
Gregoroviča - bio je odlučniji da sazna više. Iznenada svi događaji su se
povezali.
Aleks je znao da se njegov otac Džon Rajder pretvarao da je
neprijateljski špijun koji radi za Škorpiju. Kad je MI6 zahtevao da im se
vrati, smestili su mu zamku da bi ga uhapsili. Sve se dogodilo na Malti i
sve je bila nameštaljka. I Jasen Gregorovič je bio tamo. Jasen je bio
svetski poznati plaćeni ubica. Aleks se s njim upoznao četrnaest godina
kasnije - prvo kad je radio za Heroda Sejla, i drugi put kad je ušao u
carstvo zla Demijana Kreja. Jasen je bio mrtav, ali izgleda da mu je bilo
suđeno da bude deo Aleksovog života. Eš ga je sreo na Malti. Šta god da
se desilo na tom ostrvu bilo je deo priče koju je Aleks želeo da sazna.
„Siguran si?”, pitao ga je Eš još jednom.
„Siguran sam”, odgovorio je Aleks. „U redu.” Eš je klimnuo ozbiljno.
„Onda bolje da te nečemu naučim: Ba’ad az ar tariki, roshani ast. To je
stara avganistanska poslovica. Zapamti je, možda će ti zatrebati. „Posle
kiše dolazi sunce.” Nadam se da će to važiti za tebe.”
Neko je pokucao.
Eš je otvorio vrata. Ušla je niska i prilično zdepasta žena i nosila je
kofer. Ličila je na domaćicu u penziji ili na vrlo staromodnu učiteljicu.
Imala je maslinastozeleni kostim i debele najlon čarape, koje su samo
isticale bezobličnost njenih nogu. Kosa joj je bila prava, puštena,
neisfenirana i neofarbana, a lice kao od gita i bez šminke. Od nakita je
nosila samo broš - srebrni krasuljak - prikačen za rever blejzera.
„Kako si, Eš?” Osmeh i upadljivi australijski naglasak udahnuli su joj
život.
„Drago mi je što te vidim, Klaudi”, uzvratio je Eš i zatvorio vrata.
„Ovo je gospođa Veber, Alekse”, objasnio mu je. „Radi za ASIS -
specijalista je za prerušavanje. Zove se Klo, ali mi je zovemo Klaudi.
Mislimo da joj bolje pristaje. Klaudi Veber, upoznaj Aleksa Rajdera.”
Žena se dogegala do Aleksa i pažljivo ga pogledala. „Hmmm...”,
oglasila se nezadovoljno. „Gospodin Bruk bi morao da potraži
profesionalnu pomoć ako misli da će nam s ovim uspeti. Ipak, mogla
bih nešto da napravim.” Podigla je kofer na krevet. „Hajde, momče
skidaj odeću, majicu, bokserice, sve. Prvo da ti sredimo kožu.”
„Čekajte malo...”, počeo je Aleks.
„Za boga miloga!”, prasnula je žena. „Sve sam to već videla.”
Okrenula se Ešu, koji ih je sve vreme posmatrao. „To važi i za tebe, Eš.
Nemoj da se keziš. Možda malo više ličiš na Avganistanca nego on, ali i
za tvoju odeću važi isto.”
Otvorila je kofer i izvadila pet-šest plastičnih bočica punih
svakakvih tamnih tečnosti. Zatim je izvadila četku za kosu, neseser i
nekoliko tubi vrlo sličnih onima u kojima se prodaje pasta. U koferu je
ostala samo natrpana odeća koja je izgledala - i mirisala - kao da je
odrana sa poskoka.
„Odeća je iz Oksfama”, objasnila im je. „Stigla je kao humanitarna
pomoć iz Engleske i kupljena je u Mazar-e-Šarifu. Daću svakom po dva
kompleta, dovoljno vam je: nosićete ih dan i noć. Eš, napuni kadu.”
Otvorila je bočicu. Miris - morskih algi i alkohola - dopro je do
Aleksovih nozdrva na drugoj strani sobe. „Hladnom vodom!”, strogo je
dodala.
Ipak je dozvolila Aleksu da se sam okupa. Izmešala je dve bočice
smeđe farbe u dopola punoj kadi hladne vode i rekla mu da leži unutra
deset minuta i da potopi i lice i kosu. Tresao se od hladnoće kad mu je
konačno dozvolila da izađe, ali nije smeo da se pogleda u ogledalo dok
se brisao - video je da hotelski peškir izgleda kao da su ga izvukli iz
kanalizacije. Obukao je pocepane i izbledele bokserice i izašao.
„Tako je već bolje”, promrmljala je gospođa Veber. Primetila je sveži
ožiljak odmah iznad srca. Posle susreta sa Škorpijom, pogodio ga je
snajperista i zamalo ga ubio. „Mogli bismo da ga iskoristimo”, dodala
je. „Mnogo dečaka iz Avganistana ima rane od metka. Bićete sjajan par.”
Aleks je nije razumeo, ali kad je pogledao Eša - sve mu je bilo jasno.
Eš je upravo oblačio široku košulju kratkih rukava i na trenutak su mu
grudi i stomak bili otkriveni. I on je imao ožiljak - samo mnogo gori od
Aleksovog. Upadljiva linija bele i suve kože vijugala je preko stomaka i
spuštala se ispod struka. Eš se okrenuo i zakopčao košulju, ali bilo je
kasno. Aleks je video užasnu povredu - nanetu nožem - sigurno. Jedino
nije znao ko je držao nož.
„Dođi i sedi ovde, Alekse”, rekla je gospođa Veber. Izvadila je
mušemu i prostrla je ispod stolice. „Hajde da nešto uradimo s tvojom
kosom.”
Aleks je poslušao i sledećih nekoliko minuta čulo se samo
zveketanje makaza. Nepravilni pramenovi kose padali su na pod. Dok je
posmatrao kako radi, bio je siguran da frizerski zanat nije izučila u
londonskom salonu, verovatnije, na nekoj farmi za šišanje ovaca. Kad je
završila sa seckanjem, otvorila je tubu i razmazala mu gustu i masnu
pomadu po glavi. Konačno se odmaknula.
„Izgleda odlično”, rekao je Eš.
„Moram još da poradim na zubima. Odmah će ga odati.”
Uzela je drugu tubu i sadržaj razmazala prstom po zubima. Najzad
je izvadila dve plastične kapice, obe veličine zuba, samo što je jedna
bila siva, a druga crna.
„Sad ću ti ih zalepiti”, upozorila ga je gospođa Veber.
Aleks je otvorio usta i dozvolio joj da mu namesti dva lažna zuba.
Napravio je grimasu. Usta kao da nisu bila njegova.
„Smetaće ti dan-dva, ali navićićeš se”, rekla je i odmaknula se. „Eto.
Ja sam završila. Obucite se i pogledajte se.”
„Pravi si majstor, Klaudi”, promrmljao je Eš.
Aleks je obukao izbledelu crvenu majicu i farmerke - prljave,
pocepane i pune rupa. Vratio se u kupatilo i stao ispred velikog
ogledala. Ostao je bez daha. Odraz dečaka u ogledalu sigurno nije bio
njegov. Imao je maslinastozelenu kožu i kratku tamnosmeđu kosu sa
umršenim pramenovima. Odeća ga je činila mršavijim. Kad je otvorio
usta, video je da su mu dva prednja zuba pokvarena, a ostali ružni i
žuti.
Gospođa Veber je stala iza njega. „Ne moraš da brineš zbog boje
kože bar dve nedelje”, rekla je. „Osim ako se ne okupaš - ali mislim da
nećeš imati priliku. Trebalo bi da proveriš kosu i zube svakih pet-šest
dana. Daću Ešu sve što vam je potrebno.”
„Ovo je neverovatno”, rekao je Eš sa vrata.
„Imam i neke patike za tebe”, dodala je gospođa Veber. „Čarape ti
nisu potrebne. Izbeglice ih ionako nemaju.”
Ušla je u spavaću sobu i uzela par prljavih i pocepanih patika. Aleks
je pokušao da ih obuje.
„Male su mi”, rekao je.
 Gospođa Veber se namrštila. „Mogla bih da im isečem vrh.”
„Ne. Ne mogu da ih nosim.”
Namrštila se iako je i sama videla da su mu suviše male. „U redu.”
Klimnula je. „Možeš da obuješ svoje patike, ali sačekaj malo.”
Preturala je po koferu, izvadila žilet, neku staru boju i još jednu
bočicu neke hemikalije. Dva minuta kasnije, Aleksove patike izgledale
su kao da su bile bačene pre deset godina. Kad ih je obuo, počela je da
sređuje Eša. I njemu je potpuno izmenila izgled. Nije morala da mu
menja boju kože, a zbog brade je izgledao kao pripadnik hazarskog
naroda. Trebalo je da mu sredi kosu i obezbedi potrebnu odeću.
Začudo, kad je završila, Aleks i Eš su zaista ličili na oca i sina.
Siromaštvo ih je zbližilo.
Svu odeću koju su Aleks i Eš nosili gospođa Veber je spakovala u
kofer, zatvorila ga, ispravila se i uprla prstom na Eša.
„Čuvaj Aleksa”, naredila mu je. „Već sam razgovarala sa
gospodinom Brukom. Mislim da nije u redu što šalje dečaka na teren.
Samo se pobrini da ostane živ i zdrav.”
„Čuvaću ga”, obećao je Eš.
„Bolje bi ti bilo. Čuvaj se, Alekse!”
Rekavši to, otišla je.
Eš se okrenuo Aleksu. „Kako si?”
„Prljavo.”
„Biće još gore. Jesi li spreman? Treba da krenemo.”
Aleks je prišao vratima.
„Idemo teretnim liftom”, rekao je Eš. „Izaći ćemo na zadnji izlaz.
Ako nas vide ovakve u holu hotela Peninsula, uhapsiće nas.”

Vozač koji je dočekao Aleksa na aerodromu, čekao ih je ispred

hotela i odvezao ih preko reke uzvodno prema Kineskoj četvrti. Aleks
je osetio hladni klimatizovani vazduh na koži; znao je da izvesno vreme
neće moći da uživa u blagodetima rashladnih uređaja. Čim ih je vozač
ostavio na uglu, zapahnule su ga vrelina, smrad i gradska vreva. Počeo
je da se znoji i pre nego što su se vrata automobila zatvorila. Eš je
izvadio mali ofucani kofer iz prtljažnika. Iznenada su bili prepušteni
sami sebi.
Aleks nikad nije video ništa slično Kineskoj četvrti u Bangkoku.
Podigao je glavu, ali nije video nebo - zaklanjali su ga veliki reklamni
panoi, transparenti, električni kablovi i neonske reklame: RESTORAN
TOM JUM KUNG. TAI MASAŽA. ZUBNA KLINIKA ŠENG HONG (DOĐITE
PO BISERNI OSMEH). Trotoari su bili zakrčeni, svaki centimetar
okupirale su tezge sa hranom, jeftinom garderobom i električnim
uređajima. Ljudi je bilo svuda, stotine njih probijali su se između vozila
koja kao da su se skamenila u nepreglednoj koloni zagađenoj izduvnim
gasovima.
„Ovuda”, promrmljao je Eš tiho. Od sada, kad god bude pričao na
engleskom, paziće da ga neko ne čuje.
Probijali su se kroz vrevu. Narednih nekoliko minuta Aleks je
prolazio pored povrća koje nikad nije video i mesa za koje se nadao da
nikad više neće videti: srca i pluća krčkala su se u zelenoj čorbi, a
smeđe iznutrice prelivale su se preko kazana kao da su pokušavale da
pobegnu. Činilo mu se da se svi mirisi planete mešaju tu - mirisi mesa i
ribe, đubreta i znoja - na svakom koraku nailazio je na novi miris.
Posle deset minuta hoda došli su do malog trga između restorana -
sa nekoliko plastičnih stolova i staklenim pultom u kome su bili
izloženi plastični modeli hrane koja se služila - i fabrike boje. Tu je
konačno bio kraj glavne ulice. Prljava i uzana sporedna ulica vodila je
između dve zbijene stambene zgrade, kao da ih je neko tu nasumice
bacio. Na ulazu je stajao maleni oltar, a miris tamjana bio je još jedan u
zbirci mirisa koje je Aleks usput prikupio. Malo dalje, pored desetak
sanduka praznih boca pepsi kote, gomile starih kanti za benzin i niza
stolica i stolova stajala su dva automobila. Kineskinja je sedela
prekršteni nogu u kanalu i vezivala trake na košari punoj egzotičnog
voća. Aleks se setio korpe za dobrodošlicu u hotelu. Možda ih ona
pravi.
„Stigli smo”, rekao je Eš.
Došli su na adresu koju je Zmijska glava dala Karimu Hasanu i
njegovom sinu i gde je trebalo da ih čekaju.
U sve stanove se ulazilo iz sporedne ulice. Aleks je video šta se
dešava unutra jer nije bilo ni vrata ni zavesa na prozorima. Za stolom u
prednjoj sobi sedeo je Kinez i pušio. Nosio je šorts i naočare, a stomak
mu se prelivao preko kolena. U drugoj, cela porodica je klečala na podu
i ručala pomažući se štapićima. Došli su i do sobe koja je izgledala
napušteno, ali unutra je pored šporeta stajala starica. Eš je dao znak
Aleksu da sačeka, prišao joj i porazgovarao s njom. Služio se jezikom
signala, ali i rečima i mahao joj je papirom ispred nosa.
Razumela ga je i pokazala mu stepenice sa zadnje strane. Eš je
promumlao nešto na dariju i pretvarajući se da ga razume, Aleks je
krenuo za njim.
 Više od polovine betonskih stepenica pokrivale su prljave barice.
Popeli su se na treći sprat i došli do jednostavnih vrata bez kvake. Eš ih
gurnuo i otvorio. Ušli su u praznu sobu sa metalnim krevetom,
dušekom na podu, umivaonikom, toaletnom šoljom i prljavim
prozorom. Nije bilo ni tepiha ni osvetljenja, ali Aleks je ugledao najveću
bubašvabu kako se penje na krevet i beži po zidu.
„To je to?”, promrmljao je Aleks.
„To je to”, rekao je Eš.
Napolju u uličici, čovek koji ih je pratio od hotela zabeležio je
adresu. Okrenuo se, izvadio mobilni telefon i okrenuo broj. Pre nego
što je uspostavio vezu, izgubio se u gomili.
Prvi susret

„Šta ćemo da radimo ako ne dođu?”, rekao je Aleks.

„Doći će.”
„Šta misliš koliko ćemo još da ih čekamo?”
Bili su u Kineskoj četvrti skoro tri dana. Aleksu je bilo vruće, bio je
besan... i bilo mu je dosadno. Eš mu nije dozvolio da čita ni novine ni
knjigu na engleskom. Svakog časa je neko mogao da uđe u sobu i da ga
zatekne kako čita. Nije mogao ni Bangkok da obiđe. Pošto nisu znali
kad će neko iz Zmijske glave da se pojavi, nisu smeli da izlaze.
Ipak, dozvolio mu je da se svakog jutra dva sata prošeta ulicama.
Bilo mu je zabavno jer ga niko nije gledao kao turistu - zapravo, turisti
su ga zaobilazili. Gospođa Veber je odlično obavila posao. Izgledao je
kao ulični mangup s kraja sveta. Više od pedeset sati nije se okupao niti
istuširao - nije se čak ni presvukao - pa su mogli da ga namirišu pre
nego što ga ugledaju.
Polako je upoznavao grad, shvatao da se prodavnice i zgrade,
trotoari i ulice, slivaju jedni u druge i konačno u vlažnu omorinu i
neprestanu buku i živost. Iznenađenje ga je čekalo iza svakog ugla.
Bogalj sa zakržljalim nogama projurio je pored njega na rukama kao
ogromni pauk. Hram je izronio ispred njega kao čudesni cvet, a ćelavi
monasi u svetlonarandžastim odorama kretali su se u grupi.
Saznao je i nešto novo o Ešu.
Eš je loše spavao. Aleksu je dao krevet, a on se smestio na dušeku,
ali ponekad bi noću buncao, naglo bi se probudio i pritisnuo rukom
stomak. Aleks je znao da se priseća vremena kad su ga izboli i da ga
rana i dalje boli.
„Zašto si postao špijun?”, pitao ga je Aleks jednog jutra.
„Mislio sam da je to pravi izbor”, progunđao je. Pošto nije voleo da
ga ispituju, retko kad je davao otvorene odgovore. Tog dana je bio malo
bolje raspoložen. „Vrbovali su me dok sam bio u vojsci.”
„Ko? Alan Blant?”
„Ne. Bio je u organizaciji kad sam im se pridružio, ali nije bio na
vrhu. Regrutovali su me posle tvog oca. Ako želiš, reći ću ti zašto im se
pridružio.”
„Zašto?”
„Bio je patriota.” Eš je napravio grimasu. „Iskreno je verovao da mu
je dužnost da služi kraljici i domovini.”
„A ti ne misliš?”
„Jesam... nekad.”
„Šta ti se dogodilo? Zašto si se predomislio?”
„Davno je to bilo.” Eš je imao običaj da prekine razgovor ako nije
želeo ništa više da kaže, a Aleks je naučio da su tad njegovi pokušaji da
nešto izvuče iz njega uzaludni. Eš je umeo da se obavije tišinom kao
ogrtačem. Nervirao se zbog toga, ali znao je da mora da sačeka. Eš će
progovoriti kad za to dođe vreme.
Četvrtog dana, Zmijska glava se pojavila.
Samo što je Aleks doneo hranu sa obližnje pijace, čuo je bat koraka
na betonskim stepenicama. Eš ga je upozorio pogledom i ustao iz
kreveta kad su se vrata uz tresak otvorila. Aleks nikad nije video
ružnijeg čoveka.
Bio je nizak i ćelav i neobrijan, a glava i brada bili su mu pokriveni
tankim crnim dlačicama. Nosio je odelo koje je izgledalo kao da se
skupilo posle pranja da bi mu odgovaralo. Nije imao obrve - kao da je
koža bila suviše debela ili puna ožiljaka da bi dlake mogle da je probiju.
Neverovatno velika usta ličila su na otvorenu ranu - nije imao polovinu
zuba. Najgore od svega je bilo to što nije imao uši. Aleks je video blede
patrljke sa kojih je davno bio odsečen ostatak.
To je, bez sumnje, bio Anan Sukit. Muškarac koji je išao sa njim
nosio je belu pamučnu majicu, farmerke i fotoaparat - zveckavu drvenu
kutiju iz prodavnice antikviteta. Za njima je išao i treći, sličan Ešu -
verovatno Avganistanac koga su doveli da prevodi. Aleks je odmah seo
u ćošak, brzo je pogledao tri muškarca, ali pokušao je da ne pokazuje
suviše zanimanja, kao da nije hteo da ga primete.
Sukit je uputio nekoliko reči prevodiocu, koji se potom obratio Ešu,
Eš je odgovorio na dariju - i trosmerni razgovor je počeo. Za to vreme,
Aleks je primetio da ga Sukit pažljivo posmatra. Poručnik Zmijske glave
imao je male nemirne ženice, koje su neprestano streljale levo-desno.
Fotograf je počeo da radi svoj posao. Aleks je mirno sedeo dok ga je
čovek nekoliko puta slikao. Posle njega došao je red na Eša, koji mu je
već bio objasnio kakva će im dokumenta spremiti - verovatno pasoše
sa vizama za Indoneziju, policijski obrazac o hapšenju za Eša i izveštaj
iz bolnice o njegovim povredama koje je zadobio tokom ispitivanja, a
možda i staru člansku kartu Komunističke partije. Sva ta dokumenta će
im pomoći da dobiju status izbeglica kad dođu u Australiju.
Fotograf je završio, ali razgovor se nastavio. Aleks je shvatio da
nešto ne valja. Sukit je nekoliko puta klimnuo glavom prema njemu.
Izgleda da je nešto zahtevao. Eš se prepirao s njim i bio je veoma
nesrećan. Aleks je čuo da su spomenuli njegovo ime - Abdul - nekoliko
puta.
Iznenada, Anan Sukit mu je prišao. Znojio se. Koža mu se osećala na
beli luk. Odjednom se nagnuo i povukao Aleksa na noge. Eš je ustao i
uzviknuo. Aleks nije razumeo nijednu reč, ali poslušao je ranije Ešove
naredbe i buljio u prazno kao da je malouman. Sukit ga je ošamario dva
puta. Aleks je viknuo - ne samo zbog toga što ga je zabolelo, već zbog
neočekivanog nasilja, iznenađenja zbog onog što se dogodilo. Iz Eša je
pokuljala bujica reči. Izgleda da je preklinjao. Sukit je nešto rekao, Eš je
klimnuo. Pristao je na sve što se tražilo od njega. Tri muškarca su se
okrenula i izašla.
Aleks je čekao dok se nije uverio da su otišli. Obrazi su ga pekli.
„Pretpostavljam da je to bio Anan Sukit?”, promrmljao je.
„Da, to je bio on.”
„Šta mu se desilo sa ušima?”
„Izgubio ih je pre pet godina u obračunu bandi. Možda je to trebalo
ranije da ti kažem. Neko mu ih je odsekao.”
„Sva je sreća pa ne mora da nosi naočare”, rekao je Aleks trljajući
obraze prljavom rukom. „Šta se, u stvari, dogodilo?”, pitao je.
„Ne znam. Ne razumem...” Eš se duboko zamislio. „Završiće nam
papire. Biće spremni večeras.”
„To je dobro, ali zašto me je udario?”
„Zahtevao je nešto od mene i ja sam odbio. Zbog toga se naljutio i -
iskalio svoj bes na tebi. Izvini, Alekse.” Eš je prošao rukom kroz tamnu
kovrdžavu kosu. Uznemirilo ga je ono što se desilo pre nekoliko
minuta. „Nisam znao da će te udariti, ali nisam mogao ništa da
preduzmem.”
„Šta je tražio?”
Eš je uzdahnuo. „Sukit je uporno zahtevao da ti preuzmeš
dokumenta, a ne ja. Hoće tebe.”
„Zašto?”
„Nije rekao. Rekao mi je da će te pokupiti u Patpongu večeras u
sedam sati. Moraš da odeš. Ako se ne pojaviš, gotovo je. Dogovor
otpada.”
Eš je ućutao. Znao je da više nije gospodar situacije.
Aleks nije znao šta da kaže. Njegov prvi susret sa Zmijskom glavom
bio je kratak, ali neprijatan. Pitao se zašto im je bio potreban. Da li su
razotkrili njegovu masku? Ako se pojavi u tom - u Patpongu - mogli bi
da ga strpaju u automobil i niko ga više ne bi video.
„Da su hteli da te ubiju, mogli su to odmah ovde da urade”, rekao je
Eš kao da je pročitao Aleksove misli. „Mogli su obojicu da nas ubiju.”
„Misliš da bi trebalo da odem?”
„Ja ne mogu da odlučim umesto tebe, Alekse. To moraš sam.”
Ipak, ako ne ode, nema ništa od lažnih dokumenata, a ni Eš neće
moći da pronađe gde ih krivotvore, niti će njih dvojica moći da otkriju
kanale krijumčarenja. Operacija će se završiti pre nego što počne, a
Aleks ništa neće saznati od Eša - ništa o svom ocu, o Malti, o Jasenu
Gregoroviču.
Iako je bilo opasno, vredelo je pokušati.
„Idem”, rekao je Aleks.

U Patpongu Aleks je video drugo lice Bangkoka - ali ne ono koje je

želeo. U bezbrojnim barovima i striptiz klubovima okupljali su se
turisti sa rančevima i poslovni ljudi i pili celu noć. Kroz poluotvorena
vrata video je polugole plesačice koje su se uvijale u ritmu zapadnjačke
pop muzike. Debeli muškarci u cvetnim košuljama šetali su sa mladim
Tajlanđankama. Neonski natpisi su treperili, muzika je treštala, a
vazduh je bio ispunjen teškim mirisom alkohola i jeftinog parfema.
Četrnaestogodišnji dečak iz Engleske nikad ne bi poželeo da se tu nađe.
Aleksu je bilo izuzetno neprijatno dok je stajao ispred glavnog trga.
Posle samo nekoliko minuta oronuli crni sitroen je stao. Unutra su
sedela dva muškarca. Prepoznao je jednog - fotografa, koji je tog dana
slikao njega i Eša, na suvozačevom sedištu.
Dakle, tako. Došao je na Tajland da bi istražio Zmijsku glavu, a sad
se predavao njima u ruke bez oružja, bez spravica - bez bilo čega da mu
pomogne ako upadne u nevolju. Možda će mu samo predati dokumenta
kao što su i obećali? Izgleda da, ipak, neće, ali bilo je suviše kasno da se
predomisli. Seo je na zadnje sedište - plastično i polomljeno. Kocke od
veštačkog krzna klatile su se sa retrovizora u automobilu.
Niko mu se nije obratio - naravno, nisu znali njegov jezik. Eš ga je
upozorio da ne progovara bez obzira na sve. Jedna izgovorena engleska
reč značila bi trenutnu smrtnu presudu za obojicu. Pretvaraće se da je
zaostao i da ništa ne razume. Ako im popusti pažnja, pokušaće da
pobegne.
Sitroen je uplovio u usporeni tok saobraćaja. Iznenada su ih okružili
automobili, kamioni, autobusi i tak-takovi. Kao i obično, svi su trubili.
Večernja vrelina samo je pojačavala buku, a smrad izduvnih gasova
lebdeo je u teškom vazduhu.
Vozili su se oko pola sata. Pošto je bilo mračno, Aleks nije imao
pojma kuda su se uputili. Pokušao je da zapamti nekoliko orijentira -
neonsku reklamu, soliter sa čudnom zlatnom kupolom na krovu, hotel.
Između ostalog, zadatak mu je bio i da sazna što više o Zmijskoj glavi.
Možda će sutradan morati da pokaže Ešu kuda su ga odveli. Automobil
je sišao s glavnog puta i iznenada ušao u uzanu uličicu između dve
visoke zgrade. Aleksu se vožnja sve manje dopadala. Imao je utisak da
sam srlja u zamku. Sukit je rekao da će mu predati dokumenta, ali Aleks
mu nije verovao. Mora da postoji neki drugi razlog za sve to.
Kad su izašli iz uzanog prolaza, ugledao je reku ispred njih. Ka luci
po tamnoj vodi plovila je samo mala barža puna pirinča. U daljini se
uzdizala ogromna zgrada. Odmah je prepoznao hotel Peninsulu, u kome
je proveo prvu noć u Bangkoku. Bio je udaljen manje od kilometra
uzvodno, ali izgledalo je kao da pripada nekom drugom svetu.
Automobil je usporio. Prišli su samoj obali reke. Vozač je ugasio motor.
Svi su izašli.
Prvo ga je zapahnuo težak, slatkast i gust miris kanalizacije. Po
površini vode plivao je sloj istrulelog povrća i đubreta, koji se nošen
strujom ljuljuškao tamo-amo sa kao živi tepih. Jedan muškarac ga je
snažno gurnuo u donji deo leđa. Aleks je krenuo preko klimavog keja, za
koji je bio privezan čamac i čekao da ih preveze preko. Za kormilom je
bio još jedan surovi Tajlanđanin. Aleks se prvi ukrcao, a ostali za njim.
Krenuli su. Mesec se podigao i obasjavao je sve. Aleks je ispred sebe
ugledao odredište - dugačku trospratnicu sa zelenim natpisom koji je
svima na reci objavljivao: TRGOVAČKO PREDUZEĆE ČADA. Uopšte mu
se nije svidelo kako izgleda.
Zgrada je bila na ivici obale, delom potopljena u reku, a delom
podignuta na betonske stubove koji su je podupirali dva metra iznad
površine vode. Sazidana od drveta i talasastog lima sa nakrivljenom
skupinom krovova, verandi, balkona i prolaza izgledala je kao da ju je
sastavilo dete. Činilo se da nema dovoljno prozora i vrata. Dok su joj
prilazili, Aleks je čuo zvuk - tihi žamor koji se iznenada prolomio kao na
fudbalskoj utakmici i dolazilo je iznutra.
Čamac je pristao. Merdevine su vodile do doka. Aleks je ponovo
osetio pesnicu na donjem delu leđa dok se penjao. Izgleda da su ovi
muškarci jedino tako umeli da se sporazumevaju. Nesigurno je ustao i
zgrabio merdevine. Istovremeno je čuo da je nešto pljusnulo u vodu i
krajičkom oka video da se nešto pomera - nešto je živelo u tami ispod
zgrade. Iznutra se ponovo prolomila vika i zvuk zvona. Kako li se samo
upleo u sve ovo? Stisnuo je zube i počeo da se penje.
Ušao je u uzani i strm hodnik s nizovima vrata s obe strane. Sa
tavanice su u pravilnim razmacima visile gole sijalice koje su bacale
vlažno žućkasto svetlo. Osećao se miris reke. Zastali su ispred vrata na
sredini hodnika. Kad su se otvorila, ukazala se prostorija koja je više
podsećala na zatvorsku ćeliju od dva kvadratna metra. Imala je prozor
sa rešetkama, klupu i sto. Na klupi je bio sjajno obojeni šorts. Fotograf -
Aleks nije znao kako se zove - uzeo je šorts i osorno mu se obratio na
tajlandskom - ali ga je sasvim dobro razumeo.
Vrata su se uz tresak zatvorila. Iz neposredne blizine dopirala je
vika, zvuk je odjekivao. Aleks je uzeo svileni šorts, nedavno opran, ali sa
tamnim flekama koje su se duboko zavukle u platno, sa starim mrljama
od krvi. Aleks je pokušavao da potisne strah koji ga je sve više
obuzimao. Pogledao je prozor i shvatio da tuda ne može da pobegne.
Nije ni sumnjao da muškarci stoje s druge strane vrata. Čuo je zujanje
komarca i zgnječio ga na slepoočnici. Počeo je da se skida.
Posle deset minuta poveli su ga hodnikom do stepeništa koje se
izgleda bilo srušilo kao kula od karata. Aleks je nosio samo duboki
šorts. Pojas mu je stajao iznad struka, a nogavice su dosezale do
kolena. Ličio je na one koje nose bokseri ili rvači. Koji li su sport njemu
odabrali? Možda neki mnogo opasniji?
Čuo je glasnu muziku, pucketanje zvučnika i bujicu reči na
tajlandskom. Smeh. Prigušeno mrmljanje. Konačno je ugledao
pozornicu kakvu nikad nije video - i koju nikad neće zaboraviti.
Bio je u okrugloj areni. Tavanica se oslanjala na nekoliko desetina
uzanih stubova, a u sredini je bio ring okružen drvenim sedištima koja
su se spuštala prema njemu. Neonske sijalice visile su sa lanaca i
osvetljavale prostor, a dvadeset ili trideset sporih ventilatora
pokušavali su da rashlade vreli i lepljivi vazduh. Muzika se prolamala
sa zvučnika. Da bi sve bilo još čudnije, televizori, okrenuti ka publici
prikazivali su različite programe.
Ring je okruživala žičana ograda postavljena ili da spreči borce da
izađu ili publiku da uđe. Oko četiristo ljudi u dvorani uzbuđeno je
ćaskalo dok su razmenjivali svetložute papirne trake. Aleks je pročitao
da je klađenje na Tajlandu zabranjeno, ali odmah je shvatio šta se
dešava. Došao je na sam kraj borbe. Mladića su izvlačili iz ringa, držali
ga za noge, ruke su mu bile raširene, a ramenima je preko platna
iscrtavao crvenu liniju dok su ga vukli. Ljudi u publici koji su se kladili
na mladićevog protivnika skupljali su zaradu.
Aleks je iz zaleđa arene ugledao još jednog muškarca u istom šortsu
koji se tresao od straha dok su ga vodili u ring. Publika je, videvši ga,
počela da se smeje i da mu tapše. Razmenjeno je još nekoliko žutih
papirića. Neko je spustio ruku na Aleksovo rame i gurnuo ga na
plastično sedište. Kroz pukotinu na podu video je tračak srebrnaste
reke, koja se odbijala o betonske stubove. Znojio se. Komarci su osetili
njegov miris, zujali mu oko ušiju, a koža mu se ježila od neprestanih
uboda.
Novi izazivač je prošao između ljudi u publici i prišao žičanoj
ogradi. Neko mu je okačio cvetni venac oko vrata. Izgledalo je kao da će
ga žrtvovati - činilo se da će tako i biti. Dva krupna Tajlanđanina povela
su ga kroz prolaz u ogradi i pomogla mu da se popne u ring. Naterali su
ga da se pokloni publici. U suprotnom uglu pojavio se šampion.
Nije bio krupan - ali videlo se da je snažan i brz. Svi mišići su mu se
ocrtavali povezani kao metalne pločice. Nije imao ni gram sala. Imao je
izuzetno crnu kratko podšišanu kosu, crne oči, dečačko lice i potpuno
glatku kožu. Ipak, Aleks je pretpostavio da ima više od dvadeset godina.
Zvao se Santom - ime mu je bilo napisano na šortsu. Poklonio se i
počeo da poskakuje podignutih pesnica da bi ga publika nagradila
aplauzom.
Izazivač je čekao svoju sudbinu. Cvetni venac je nestao. Svi su izašli
iz ringa, muzika je utihnula i oglasilo se zvono.
Aleks je iznenada shvatio šta gleda. Očekivao je najgore - i dočekao.
Muj taj, poznat kao veština osam udova, jedna je od najopasnijih
najgrubljih borbenih veština na svetu. Aleks je znao karate, ali isto tako
je znao da nema nikakve veze sa muj tajiem, u kome je bilo dozvoljeno
udaranje pesnicama, laktovima, kolenima i stopalima i da se udarac
može uputiti na dvadeset četiri različita mesta - od glave do lista
protivnika. Ovo je bila prljava i nezakonita verzija tog sporta. Pošto
nijedan borac nije imao poveze preko šaka, štitnike za cevanice ni
štitnike preko stomaka, borba će biti prljava i bez pravila i trajaće sve
dok jednog od boraca ne iznesu onesvešćenog ili još gore...
Aleks je posmatrao prvu rundu i zadivljeno i užasnuto, svestan da je
sledeći. Na početku borbe oba muškarca su se klatila i odmeravala
slabosti protivnika. Santom je zadao nekoliko udaraca, prvo laktom u
desnu stranu, pa se okrenuo i brzo zadao udarac kolenom. Izazivač je
bio brži nego što se činilo, izbegao je oba udarca čak je pokušao da
uputi jedan - naglo je podigao nogu i za samo nekoliko centimetara
promašio Santornov vrat - ali pokret je izazvao oduševljene povike
publike.
Ipak, pred kraj prve runde, napravio je kobnu grešku. Odbrana mu je
popustila, kao da je čekao da se zvono oglasi. Iznenada, Santom je
zamahnuo, nogom iz okreta udario izazivača u grudi, čovek se savio i
skoro srušio. Spasio ga je zvono, koje se odmah oglasilo. Nesigurno je
došao do ugla, neko mu je na silu sipao vodu u usta i obrisao mu znoj
sa lica. Jedva se držao na nogama. Sledeća runda neće dugo trajati.
U kratkoj pauzi muzika je zatreštala iz zvučnika, televizori su se
ponovo uključili, žuti kartončići su se razmenjivali. Aleks je primetio da
ljudi uzbuđeno mlate rukama i ljutito pokazuju na satove. Bilo mu je
muka. Shvatio je da se gledaoci nisu kladili na to ko će pobediti - čim je
Santom u ringu nikakve sumnje nisu postojale - kladili su se na to
koliko će njegov protivnik izdržati.
Zvono je označilo početak sledeće runde, koja se, kao što se i
očekivalo, brzo završila. Izazivač je krenuo u napad kao da je znao da
ide ka stratištu. Santom ga je pogledao okrutno se osmehujući, i
završio borbu najsurovije što je mogao: udario ga je nogom u stomak i
još jače u glavu. Krv je šikljala po ringu. Publika je urlala. Izazivač se
srušio i nepomično ležao na leđima. Santom je igrao oko njega i
pobedonosno mlatio pesnicama. Čistači su se popeli na ring i počistili
nered.
Došao je red na Aleksa.
Iznenada, osetio je da se muškarac nadvija nad njim - njegovo
čudno razvučeno lice ličilo je na odraz u vašarskom iskrivljenom
ogledalu. Bio je to Anan Sukit. Poručnik Zmijske glave prvo mu se
obratio na tajlandskom pa na nekom drugom jeziku. Aleks je ponovo
osetio miris belog luka. Sukit je ućutao. Aleks je buljio u prazno kao da
nije čuo šta mu je malopre rekao. Sukit se nagnuo napred, rekao mu
nešto na lošem francuskom i ponovio na engleskom.
 „Borićeš se ili ću te ubiti.”
Aleks se trudio da ne pokaže da ga je razumeo. Kako je Sukit uopšte
mogao da zna ko je ili odakle je? Sigurno je samo izgovarao istu
rečenicu na svim jezicima koje je znao da bi konačno progovorio i na
onom koji su svi razumeli - zgrabio je Aleksa za kosu, izvukao ga sa
sedišta i gurao ga prolazom do ringa.
Dok se Aleks spuštao kroz publiku, osećao je da ga sa svih strana
gledaju i odmeravaju. Još jednom su žuti kartončići prelazili iz ruke u
ruku. Klađenje se nastavljalo. Petnaest sekundi... dvadeset sekundi -
očigledno je da taj mali stranac neće dugo izdržati. Srce mu je ludo
tuklo. Činilo mu se da vidi pulsiranje na golim grudima. Zašto su baš
njega izabrali? Zašto ne Eša? Pretpostavljao je da gledaoci nalaze
bolesno zadovoljstvo u promenama ustaljenih postupaka. Tokom
večeri videli su mnogo pretučenih muškaraca, a sad im se pruža prilika
da gledaju kako će se to isto desiti dečaku.
Prošao je kroz otvor na ogradi. Dva sekundanta su ga čekala, kezila
se i pomogla mu da se popne u ring. Jedan je nosio cvetni venac
nameravajući da ga stavi Aleksu oko vrata. Aleks je već odlučio šta će s
njim. Udario je po sekundantovim ispruženim rukama, što je izazvalo
smeh i usklike publike. Nije imao nameru da im dozvoli da ga dodirnu
niti da se šepuri s njihovim cvećem. Sam se popeo u ring baš kad su
dva pognuta čistača izlazila između konopaca. Nosili su krvave krpe
kojima su očistili platneni pod.
Santom ga je čekao u suprotnom uglu.
Tek kad mu je Aleks prišao, uočio je njegovu oholost i svirepost s
kojima je trebalo da se suoči. Pošto je Santom verovatno trenirao celog
života, znao je da će se sledeća borba brzo završiti. Bilo mu je svejedno.
Sigurno je dobio novac za borbu i sa zadovoljstvom će osakatiti Aleksa.
Osmehnuo se i otkrio ispucale usne i neravne zube. Nos mu je bio
polomljen i loše namešten. Iako je imao savršeno izvajano telo, lice mu
je bilo unakaženo.
Naterali su ga da pije vodu iz plastične boce jer će mu užasna
vrelina u areni iscrpsti snagu. Pitao se kako Santom može toliko dugo
da izdrži. Možda je drogiran? Vojna muzika je treštala, ventilatori su se
uključili, a Aleks se držao za konopce i pokušavao da smisli bilo kakvu
strategiju. Da li bi mu bilo lakše da se ustremi na njega čim borba
počne? Ako bi mu dozvolio da ga obori na početku prve runde, bar bi
sve bilo odmah gotovo. Ipak, i to bi bilo opasno pošto je sve zavisilo od
siline Santornovog udarca. Nije hteo da se osvesti sa polomljenim
vratom.
Muzika je prestala, zvono se oglasilo, gledaoci su se umirili. Bilo je
suviše kasno za smišljanje bilo kakvog plana. Prva runda je počela.
Aleks je krenuo napred. Osetio je poglede publike, jedva su čekali da
padne. Santom je bio potpuno opušten. Zauzeo je uobičajeni stav - celu
težinu je prebacio na nogu kojom je iskoračio - osnovni odbrambeni
stav u skoro svim borilačkim veštinama - ali izgledao je potpuno
nezainteresovano. Aleks je pomislio da bi trebalo da iskoristi priliku,
ako je uopšte ima, na početku runde. Niko u areni nije mogao da zna da
je majstor karatea - nosilac crnog pojasa prvog dana. Borba je bila
potpuno nepoštena. Santom je bio u prednosti jer je bio veći, teži i
iskusniji. Aleksova prednost je bila iznenađenje.
Odlučio je da ga iskoristi. Nastavio je da se kreće napred i u
poslednjoj sekundi, kad mu se dovoljno približio, iznenada se okrenuo i
iz sve snage zamahnuo nogom. Upotrebio je zadnji udarac, jedan od
najjačih u karateu, koji bi protivnika odmah oborio. Na njegovo
razočaranje, protivnika nije ni dotakao. Santom je neverovatno brzo
reagovao, odskočio unazad i izvio se. Udarac je prošao samo nekoliko
centimetara od njegovog stomaka.
Čuo se uzdah i žamor uzbuđene publike. Aleks je pokušao da mu
zada direktan udarac, ali Santom je bio spreman. Odbranio se desnom
rukom, udario ga sa strane i bacio ga na konopce. Aleks je osetio bol i
ostao bez daha. Crvene tačke su mu igrale pred očima. Ako ga Santom
udari još jednom, gotovo je. Ramenima se oslonio na konopce i čekao
kraj.
Ipak, kraj nije došao. Santom se i dalje osmehivao i uživao. Pošto
mali stranac nije bio laka žrtva kao što su svi očekivali, mogao je da se
zabavi. Publika je tražila krv, ali i uzbuđenje. Zašto se ne bi malo
poigravao sa dečakom i iscrpeo ga pre nego što mu zada poslednji
udarac i otera ga u bolnicu. Ispružio je ruku i prstima mu pokazivao da
priđe. Kao da je govorio: „Dođi, dođi!” Gomila ga je podsticala
navijanjem. Čak su i kockari, koji su do tad izgubili novac i cepali žute
papiriće, želeli da vide još borbe.
Aleks je duboko uzdahnuo i ispravio se. Koža iznad pojasa, gde ga je
Santom šutnuo, bila je crvena. Protivnik je imao gruba stopala, a mišići
nogu bili su mu napeti kao strune i jaki kao čelik. Zašto ga je Eš pustio
na ovako opasan zadatak? Znao je, ipak, da njegov kum nije kriv zbog
toga. Trebalo je da posluša Džeki u Sidneju. Sad bi bezbrižno sedeo u
školi.
 Sledeća dva minuta njih dvojica su se obilazili i izazivali jedan
drugog, ali nijedan nije zadao pravi udarac. Dok nije došao do daha,
Aleks je pokušavao da se drži što dalje od Santorna. Koliko traje jedna
runda? Kad će pauza? Očajnički mu je bilo potrebno nekoliko sekundi
da bude sam i van opasnosti, trebalo mu je vremena da razmisli. Kad je
podigao ruku da obriše znoj koji mu se slivao u oči, Santom je napao,
mahao je laktovima, kolenima, pesnicama, pokušavajući da ga obori.
Sledećih trideset sekundi Aleks je iskoristio sve odbrambene
pokrete koje je ikad naučio, ali znao je da se u stvari oslanja samo na
svoj instinkt. Izmicao se i izvijao, a arena se okretala oko njega. Gomila
je uzvikivala, ventilatori su se okretali, troma vrelina ga je pritiskala sa
svih strana. Zbog udarca po desnom obrazu glava mu se okrenula, a bol
prožimao vrat i kičmu. Santron je ovaj udarac propratio udarcem
kolenom u rebra. Aleks se presavio nemoćan da bilo šta uradi. Kad je
zvono oglasilo kraj prve runde, bio je na podu.
Prolomio se aplauz i navijanje. Muzika je zatreštala. Santom je
odskočio unazad, kezio se, mahao i uživao u borbi. Aleks je osetio da
nema više snage. Bio je svestan da ga dva čoveka, koji su mu dodeljeni
kao sekundanti, dozivaju i pokazuju mu da se vrati u ugao. Nos mu je
krvario, a krv mu se slivala u usta.
Bilo je sasvim izvesno da neće izdržati još jednu rundu. Iako se sve
okrenulo protiv njega, odlučio je. Santom je bio stariji, viši, teži i
mnogo iskusniji od njega i zbog toga je imao samo jedan put ka pobedi.
Morao je da vara.
Koga su zmije ujele...

Jedan od muškaraca koji je dobio zadatak da se brine o Aleksu za

vreme borbe obrisao mu je krv mokrim sunđerom. Drugi mu je dao
vode. Aleks je osetio kako mu hladna voda curi po obrazima i
ramenima. Obojica su mu se kezila, mrmljala reči ohrabrenja, a on ih,
naravno, uopšte nije razumeo. Verovatno su se isto tako ponašali i
tokom prethodne borbe - čiji je ishod video. Njegova borba se sigurno
neće tako završiti. Pripremao im je veliko iznenađenje.
Prisiljavali su ga da pije vodu. Popio je koliko je mogao. Ubrzo,
oglasilo se zvono, bocu su sklonili, muzika je utihnula. Čuli su se povici
iz publike. Pogledao je na jednu stranu i video Anana Sukita kako silazi
i zauzima mesto u prvom redu. Verovatno je želeo da što bolje vidi
konačni udarac.
Aleks je obazrivo napredovao podignutih pesnica ravnomerno
raspoređujući težinu. Dobro je, Santom ga je čekao. Aleks se najviše
plašio brzog i direktnog napada jer ne bi imao vremena da uradi ono
što je zamislio. Pokazao je svoje pravo lice u prvoj rundi. Pošto je
Santom shvatio da Aleks poseduje znanje iz bar jedne borilačke
veštine, svoje pokrete je pažljivo planirao. Aleks ga je zamalo oborio.
Sigurno mu neće pružiti priliku za još jedan takav napad.
Konačno, Santom je krenuo u pravi klinč, zahvat u rvanju koji je u
tajlandskom boksu bio poznat kao uobičajeni vezni zahvat. Iznenada,
našli su se licem u lice, stopala su im se skoro dodirivala, Santom je
sastavio šake na Aleksovom vratu i kezio se neverovatno
samouvereno. Pošto je bio viši, imao je apsolutnu prednost. Mogao je
da izbaci Aleksa iz ravnoteže i okonča borbu snažnim udarcem
kolenom. Publika je videla da se kraj borbe približava i odobravajući je
uzvikivala.
 To je Aleks i čekao. To je i tražio. Pre nego što je Santom uspeo bilo
šta da uradi, Aleks je reagovao. Niko nije znao - ni Santom, ni
sekundanti, ni publika - da su mu usta puna vode otkad je druga runda
počela. Ispljunuo ju je pravo u Santornovo lice.
Santom je instinktivno reagovao, iznenađeno zabacio glavu unazad
i popustio stisak. Aleks je odmah napao i uputio snažni aperkat pravo u
protivnikovu vilicu. Ipak, udarac nije bio dovoljan da okonča borbu.
Pošto je Aleks znao da sledeću priliku za to neće dobiti, okrenuo se,
prikupio svu snagu i zadao snažan udarac bosom nogom, koja je
završila je u protivnikovom pleksusu.
Čak ni Santornovi snažni mišići nisu uspeli da izdrže takav udarac.
Glasno je ispustio dah, potpuno prebledeo i nakratko zastao, ruku
opuštenih pored tela. Zapanjena gomila se utišala. Santom je pao na
kolena i onesvešćen licem udario o pod.
Cela arena se podigla i protestovala besno i razočarano. Videli su
šta se dogodilo, ali nisu mogli da poveruju svojim očima. Doveli su
malog stranca da bi ih zabavio, a on ih je, umesto toga, prevario.
Izgubili su novac, a njihov šampion - Santom - bio je ponižen.
Tek kad je čuo povike publike oko sebe, Aleks je shvatio da se uvalio
u novu nevolju. Da je odigrao ulogu koja se od njega očekivala, možda
bi ga odneli polomljenog nosa - ili još gore... Verovatno bi dobio i
utešnu nagradu. Odvezli bi ga kući sa lažnim dokumentima po koja ga
je Eš poslao. Sad je sve to propalo. Uvredio je Zmijsku glavu, uništio
njihovog proslavljenog borca. Sigurno mu neće zahvaliti niti mu uručiti
pehar.
Preskočio je preko nesvesnog suparnika, počeo da silazi sa ringa i
shvatio da je bio u pravu. Anan Sukit je bio na nogama, besno lice mu se
smrklo, a iz očiju su mu sevale varnice. Izvukao je pištolj iz unutrašnjeg
džepa sakoa. Aleks ga je u neverici gledao kako ga podiže i cilja. Sukit je
nameravao da ga ustreli, tu, pred svim tim ljudima - da ga kazni što im
je podvalio. Aleks je bio nemoćan, nije mogao da se sakrije. Samo je
gledao hladan otvor cevi uperen u njegovu glavu.
Iznenada, sva svetla su se ugasila.
Neprobojna tama obavijala ih je sa svih strana kao da su bili u
kutiji. Sukit je baš tad pucao. Aleks je video dva odsjaja narandžastog
plamena, čuo dva pucnja, ali već se bio pomerio. Meci usmereni u
njegovu glavu nisu ga pogodili pošto se bacio na pod i puzeći tražio
konopce na drugoj strani ringa. Kad ih je pronašao, uhvatio ih je,
provukao se ispod i spustio se sa ringa.
 Gledaoci su ućutali kad su se svetla ugasila, ali zvuk dva pucnja
izazvao je trenutnu pometnju jer odjednom ništa nisu videli, a neko je
imao pištolj! Aleks je čuo vriske, čangrljanje stolica koje su popadale.
Neko je naleteo na njega i pao. Opet je čuo uzvike nezadovoljstva.
Nepomično je čučao i čekao da mu se oči priviknu na tamu.
Srećom, sve se brzo odigralo. Prilazeći zgradi s reke, video je da je
potpuno trošna. Imala je malo prozora, ali krov i zidovi bili su puni
rupa. Mesec je sijao, a svetlost je ulazila sa svih strana. Nije je bilo
dovoljno da jasno vidi lica, ali nije bio raspoložen da sklapa nova
prijateljstva. Hteo je samo da pronađe izlaz. I ugledao ga je - deo
betonskog stepeništa bio je ispred njega.
Ustao je, potrčao i odmah naleteo na žičanu ogradu oko ringa. Gde
je prolaz? Očajnički je pokušavao da opipa put ispred sebe, dlanovima
dodirujući žicu. Pronašao je prolaz, jurnuo kroz njega i odlučno trčao
prema uzdignutim tribinama koje su se strmo podizale ka ulaznim
vratima. Kad je čuo i treći pucanj, čovek pored njega se savio i pao. Nije
ga začudilo to što ga je Sukit video. Zbog golih ramena i drečavog
šortsa bio je dobro uočljiva meta čak i u mraku. Nastavio je da se penje
krčeći sebi put kroz gomilu. Niko nije mogao da ga ščepa jer mu je koža
bila klizava od znoja. Pred njim se pojavio Tajlanđanin i promumlao
nešto na svom jeziku, Aleks je podigao ruku i donjim delom dlana ga
udario po licu. Čovek je zaroptao, pao na leđa i ispustio nož, koji se
otkotrljao po podu. Aleksu su pravila postala jasna. Trebalo je da ga
uhvate i ubiju, što je izgleda bila nagrada za pobedu u borbi.
Pošto je bio nenaoružan i polunag, okružen članovima Zmijske
glave, znao je da su samo brzina i tama bile na njegovoj strani. Morao je
brzo da nađe izlaz iz zgrade, što znači da bi prvo trebalo da pronađe
odeću. Čim je došao do vrata, svetla su se upalila.
Sukit ga je odmah spazio, debelim prstom pokazao na njega i
uzviknuo. Aleks je video da pet-šest crnokosih mladića obučenih u crno
trči ka njemu. Prilazili su mu sa obe strane. Sukit je pucao. Metak je
pogodio stub, odbio se i pogodio ekran. Staklo se razbilo, varnice su
pucketajući poletele na sve strane i pojavio se plamen. Aleks je
pomislio da će se cela građevina zapaliti, što bi mu pomoglo. Ipak,
zidovi su bili suviše vlažni, a vlaga od reke je bila svuda, čak i u vazduhu
koji je disao.
Bacio se kroz izlaz i niz luđačke vašarske stepenice i skoro izgubio
ravnotežu. Parče ivera mu se zabolo u prst. Nije se obazirao na bol. Bio
je u hodniku. S koje strane su ga doveli? S leve ili desne? Morao je brzo
da se seti, a loš izbor je mogao da ga košta života.
Krenuo je desno, uzbrdo hodnikom i setio se da je išao nizbrdo kad
je ulazio. Iza sebe je čuo pucnje, ne jedne, već više pušaka. Pitao se
zašto pucaju pošto im nije više bio na nišanu Na koga su pucali? Slaba
žućkasta svetlost sijalica je treperila. Činilo se kao da je u areni rat
izbio. Da li je...? Aleks je pomislio da ga je Eš pratio. U svakom slučaju,
neko je sigurno bio na njegovoj strani.
Pronašao je prostoriju u kojoj se presvukao, utrčao unutra - vrata
su se klatila za njim. Odeća je bila na istom mestu gde ju je i ostavio.
Čim se obukao, laknulo mu je. Ponovo je normalno izgledao, a u
patikama mu je bilo lakše da trči po drvenom podu. Kad se presvukao,
prišao je vratima i polako ih je otvorio. Znoj mu je kapao s lica, kosa mu
je bila potpuno mokra, ali izgleda da napolju nikog nije bilo.
Kraj hodnika i izlaz ka doku bili su udaljeni dvadesetak metara. Dok
je žurio ka svežem vazduhu, čuo je brujanje motora i znao je da je
čamac upravo pristao. Pretpostavljajući šta će se dalje događati, bacio
se u prostoriju pored koje je prolazio. Ulazna vrata su se naglo otvorila
i pridošlice su krenule hodnikom. Dva muškarca su nosila staromodne
lake ruske automatske puške RPK-74 sa obrađenim i skraćenim
cevima. Šćućuren u senci, čuo je da mu prilaze. Pretraživali su
svlačionice, jednu po jednu - ubrzo će doći i do njega.
Pogledao je oko sebe. Prostorija je bila slična onoj iz koje je izašao.
Nije imala ormar u koji bi mogao da se sakrije, a jedini prozor je bio
osiguran rešetkama. Ipak, nešto je bilo drugačije - deo poda je istrulio.
Kroz otvor je video zapenušanu vodu. Pitao se da li bi mogao da prođe
kroz njega? U susednoj prostoriji vrata su se uz tresak otvorila. Neko je
viknuo na tajlandskom. Za nekoliko sekundi stići će i do njega. Nije
hteo ni da pomisli šta bi mu se sve moglo dogoditi. Bio je pogibeljno
visoko iznad vode, a ako bi i skočio, struja bi mogla da ga povuče ispod
površine. Ako ne skoči, sigurno će umreti. Prišao je otvoru, duboko
udahnuo i bacio se.
Pao je u tamu. Imao je taman toliko vremena da začepi nos pre nego
što je upao u reku. Voda je bila topla i gusta, pokrivena slojem đubreta i
istrulelog rastinja. Smrad je bio skoro neizdrživ. Kao da je uronio u
najstariju i najprljaviju kadu na svetu. Kad se probio na površinu,
osetio je da mu se neka gusta tečnost kao ulje preliva preko lica i
usana. Nešto slinavo mu se zakačilo za lice. Sklonio ga je trudeći se da
ne proguta vodu.
Izašao je iz arene, ali još im nije umakao. Čuo je glasove, ali skoro
ništa nije video. Probijao se kroz vodu ispod zgrade okružen
stubovima koji su podupirali zgradu. U daljini je razaznao obris čamca
koji je dovezao dva muškarca sa automatskim puškama. Bio je
privezan pored pristaništa, a motor mu je i dalje radio. Čuo je bat
koraka. Podigao je glavu i video dve pokretne senke. Dva muškarca,
kojima je Sukit sigurno naredio da opkole celu zgradu, trčali su po
terasi oko arene i temeljno je pretraživali.
Odjednom, nešto mu se popelo na rame.
Odmah se setio da je video kako se nešto kreće u reci kad su
dolazili: nešto je živelo u vodi i tami ispod zgrade. Ispružio je ruku,
zgrabio stub, umirio se - i polako okrenuo glavu.
Video je debelog i masnog pacova dugačkog preko trideset
centimetara, sa užasnim žutim zubima i zakrvavljenim očima. Rep mu
se obmotavao oko Aleksovog vrata i dodavao mu na dužinu tela još
dvadeset pet centimetara. Držao mu se kandžicama za košulju i
grozničavo grebao po tkanini. I nije bio sam. Aleks je premro od straha
kad su se pojavila još dva pacova, a za njima još jedan. Ubrzo su
preplavili površinu vode. Drugi mu je zagrebao kožu dok je pokušavao
da mu se popne na glavu. Došlo mu je da vrisne - iako je znao da to
nikako ne srne da uradi jer su samo nekoliko metara iznad njega stajali
naoružani ljudi. Ako bi suviše glasno pljusnuo po vodi, sve bi bilo
gotovo.
Da li se pacovi spremaju da ga ugrizu? Užasna pomisao! Da li se
spremaju da ga živog pojedu? Nešto mu je cimalo majicu; jedna
životinja je zaronila i pokušavala da se probije ispod nje. Osetio je da
njuška i kandže riju po mekoj koži stomaka. Smučilo mu se, ali uspeo je
polako da je odgura od sebe. Da je bio suviše grub, pacov bi ga ugrizao,
a kad bi ostali osetili miris krvi...
Odagnao je takve misli. Bolje da ne razmišlja o tome.
Možda će se spasti ako se primiri. Pacovi će pomisliti da je još jedan
deo đubreta bačen u reku. Pokušao je da mislima utiče na njih. Nisam
jestiv. Ne bih vam bio ukusan.
Pacov koji mu se popeo na glavu ugnezdio mu se u kosi. Aleks je
trepnuo kad je pacov izvukao nekoliko pramenova i počeo da ih žvaće
proveravajući im ukus. Pacov koji mu je prvi prišao i dozvao ostale i
dalje mu je stajao na ramenu. Ne pomerivši se, Aleks je spustio pogled i
video da mu se šiljati nos mrda pored vratne žile. Kod nosa su se
nazirala dva oka koja su se uzbuđeno caklila oduševljena brzim
pulsiranjem - u ritmu Aleksovog srca. Trebalo je samo da zagrize kožu i
pronađe venu. Bio je siguran da će ga svakog časa napasti.
Spasla ga je eksplozija. Plamena lopta se podigla iz sredine zgrade i
širila odsjaj po vodi. Svi pacovi su se odjednom razbežali, poskakali s
njega i nestali iza stubova. Šta se zaboga dešavalo? Da nije možda
zalutao u obračun dve suprotstavljene bande Zmijske glave? Nije ni
važno. Morao je da ode pre nego što se pacovi vrate. Odvojio se od
stuba i zaplivao kroz đubre pokušavajući da ne zaroni glavu u vodu.
Arena je bila u plamenu. Čuo je uzvike i video treperavu crvenu
svetlost. Komad zapaljenog drveta pojavio se niotkuda i cvrčeći i
šišteći pao u reku. Aleks je podigao glavu. Prvo, zgrada je bila trošna.
Ne bi bilo dobro da se sruši - bar dok je on ispod. Napred, na doku nije
bilo nikog, ali i da je bilo stražara, sigurno ga ne bi primetili. S obzirom
na to šta se unutra dešavalo, niko ne bi ni obratio pažnju na reku.
Uostalom, nije ni važno. Bilo mu je dosta svega. Trebalo je da krene.
Doplivao je do metalnog čamca. Popeće se preko glatkog boka i biće
na svežem vazduhu i slobodan. Kad je video da sa strane visi mreža,
osetio je olakšanje. Uhvatio se za nju i prikupivši poslednje ostatke
snage popeo se. Čamac je bio stari rečni trajekt sa crvenim krovom, što
je značilo da neprestano prevozi putnike s jedne stranu na drugu. Na
palubi je stajao muškarac - verovatno vozač - Tajlanđanin u
farmerkama i jakni, ali bez majice. Naslonio se na ogradu i začuđeno
posmatrao požar.
Drvena zgrada je glasno pucketala. Plamen je zahvatio krov i zadnji
zid i dizao se ka noćnom nebu. Drvo se pucalo, komadi su padali u reku
pa se Aleks nije ni trudio da ne diže buku. Popeo se preko ograde na
drugu stranu skele iza vozača. Muškarac se nije okrenuo. Aleks je
potrčao preko palube i uhvatio ga za okovratnik i opasač. Imao je sreće.
Muškarac nije bio težak. Aleks ga je prebacio preko ograde u reku i - još
mokar da gole kože dok mu je voda kapala u oči - prišao je upravljaču i
snažno spustio ručicu gasa do kraja. Uspeo je da se izvuče. Čim se
spusti nizvodno, niko ga više neće pronaći.
Motor je urlao, elisa se okretala u vodi i pravila penu. Čamac je brzo
plovio. Aleks se osmehivao. Iznenada, skoro je pao od snažnog trzaja -
izgledalo je kao da je čamac udario u zid od cigala. I dalje držeći
upravljač, okrenuo se i ugledao, na svoje razočaranje, da je čamac
privezan za jedan od stubova koji su podupirali zgradu. Voda se penila
od brzog okretanja elise - da su pacovi bili u blizini, isekla bi ih na
komade - ali čamac se nije pomerao. Konopac, debeo skoro kao
Aleksova ruka, zategao se između krme i stuba.
 Nije imao vremena da ga odveže. Podigao je ručicu gasa,
pribojavajući se da će motori eksplodirati i konopac se opustio.
Istovremeno, čuo je uzvik i, na nesreću, video Anana Sukita na terasi
ispred arene. Usne je besno razvukao preko odvratnog lica. Primetio je
Aleksa. I dalje držeći pištolj, naciljao je. Iako je bio udaljen oko dvadeset
metara, imao je jasnu metu.
Aleks nije imao izbora. Spustio je papučicu gasa. Posle toga, sve se
odigralo neshvatljivo brzo.
Oglasila su se tri pucnja. Aleks nije bio pogođen jer Sukit nije ni
pucao. Poručnik Zmijske glave bacio je pištolj u reku kao da mu više
nije bio potreban, a za njim je i on naglavačke upao u reku. Meci su ga
pogodili s leđa, tačno između plećki. Aleksu se učinilo da je video
ljudsku senku na dovratku, ali pre nego što je mogao da razazna ko je,
čamac je ponovo krenuo napred, za sobom povukao stub i istrgao ga
ispod zapaljene građevine. Osetio je da neverovatno brzo juri ka
sredini reke. Skupio je hrabrost, okrenuo se još jednom i - cela arena je
bila u plamenu, a iznad nje su se poigravale iskre. U daljini je čuo
vatrogasne sirene. Vatrogasci joj neće pomoći jer je Aleks odvalio
noseći deo građevine. Video je da je arena pokleknula, kao da se
predaje, skliznula sa obale, upala pravo u reku i nestala. Voda je
nadirala kroz istrulelo drvo, već dugo željna da ga prigrabi. Aleks je čuo
povike iznutra, još jedan pucanj iz pištolja i Trgovinsko preduzeće
Čada nestalo je bez traga. Samo je zeleni natpis plovio okružen
parčićima odlomljenog drveta i đubreta. Plamenovi su se nakratko
pojavili na površini. Desetine mračnih senki pljuskale su i vikale u vodi
pokušavajući da se dokopaju čvrstog tla.
Aleks je snažno zgrabio upravljač i uspeo da uspostavi kontrolu nad
čamcem. Neverovatno, bio je sam na brodu. Kuda treba da ide? Ako bi
pošao na sever, stigao bi na poznatu teritoriju jer je u daljini video
hotel Peninsula. S obzirom na to kako izgleda - izubijan, izgreban,
potpuno mokar, u prnjama - pomislio je da ne bi bili baš srećni kad bi
im tražio sobu. U svakom slučaju, Eš ga je sigurno čekao u Kineskoj
četvrti. Aleks je usmerio čamac ka sledećem gradskom pristaništu.
Moraće da se snađe bez lažnih dokumenata. Nadao se da će Eš
razumeti.
Vat Ho

Major Vinston Ju se, ne skidajući rukavice, poslužio kuvanim jajetom i

sendvičem. Bio je u londonskom hotelu Ric, koji je - iako je dozvoljavao
turistima da se zadržavaju u glavnim prostorijama - ipak bio njegov
omiljeni svetski hotel, a popodnevni čaj omiljeni obrok. Voleo je male
sendviče isečene u savršene trouglove i kolačiće sa džemom i šlagom.
Sve je bilo u pravom engleskom stilu. Čak su i porculanski čajnik i
šoljica bili vedžvud, iz stare stafordširske porodične firme osnovane
1759. godine.
Pio je čaj i nežno brisao usne salvetom. Morao je priznati da vesti iz
Bangkoka nisu bile povoljne, ali neće im dozvoliti da mu pokvare čaj.
Majka mu je uvek govorila da posle kiše dolazi sunce, koje je sad željno
iščekivao. Istina, neće mu biti lako da zameni Anana Sukita, ali s druge
strane, svakoj organizaciji - čak i Zmijskoj glavi - treba promena
osoblja s vremena na vreme. Uostalom, to ljude stalno drži u
pripravnosti. Mnogo je mladih poručnika koji zaslužuju unapređenje. Ju
će već odlučiti koga će izabrati.
Čovek koji je sedeo naspram njega bio je mnogo uznemireniji.
Retko kad su se dva člana Škorpije mogla videti zajedno na javnom
mestu, ali Željan Kurst mu je telefonirao i zahtevao da se sretnu. Major
Ju je predložio Ric, ali uvideo je da je pogrešio. Ogromni ćelavi
Jugosloven širokih ramena uopšte se nije uklapao u okolinu. Pio je
mineralnu vodu! Pio je mineralnu vodu u pet sati posle podne?!
„Zašto nas niste obavestili o dečaku?” upitao je Kurst.
„Mislio sam da nije važno”, odgovorio je Ju.
„Da nije važno?”
„Ovo je moja operacija. Sve držim pod kontrolom.”
„Ja nisam dobio takva obaveštenja.”
 Ju se nije bio iznenađen zbog roga što je izvršni odbor znao sve o
uništenju Trgovinskog preduzeća Čada i o Sukitovoj pogibiji. Stalno su
jedni drugima čuvali leđa, bez sumnje istražujući gde bi mogli da
zabodu nož. Nažalost, kriminalci nisu ono što su nekad bili. Niko nikom
nije mogao verovati.
„Nismo još sigurni šta se zaista dogodilo”, rekao je Ju. U Engleskoj
je bilo vreme za čaj, ali u Bangkoku je bila ponoć. „Niti da li je dečak kriv
za sve.”
„To je Aleks Rajder”, obrecnuo se Kurst. „Jednom smo ga potcenili i
skupo samo platili tu grešku. Zašto ga već niste likvidirali?”
„Imamo očigledne razloge.” Ju je posegao za drugim sendvičem, ali
predomislio se. Izgubio je apetit. „Znao sam da je Aleks u Bangkoku čim
je stigao”, nastavio je. „Znao sam da dolaze - dečak i muškarac - i pre
nego što su stigli.”
„Ko vam je rekao?”
„To je moja tajna i zadržaću je za sebe. Mogao sam da ugovorim
dečakovo ubistvo na samom aerodromu Suvarnabumi. Bilo bi sasvim
jednostavno, ali tako bih nagovestilo ASIS-u da sam upoznat sa
njihovim planovima. Već sumnjaju da dobijam podatke od nekog
njihovog čoveka. Ubistvo bi samo potvrdilo njihove sumnje.”
„I šta sad nameravate da uradite?”
„Hoću da se poigravam s njim. Borba u areni je bila samo početak.
Nikakva šteta nije načinjena jer se zgrada ionako urušavala. Ako mene
pitate, cela nesreća je prilično zabavna. Imamo čuvenog Aleksa Rajdera
prerušenog u avganistanskog izbeglicu. Misli da je mnogo pametan, ali
imam ga u šaci i mogu ga uništiti kad god poželim.”
„Tako je mislila i Julija Rotman.”
„On je dečak, gospodine Kurst. Izuzetno pametan dečak, ali samo
dečak. Mislim da preterujete.”
Smrtonosna iskra je zaigrala u Kurstovim očima. Ju je pomislio da
ne bi trebalo više da jede. Znao je da bi Škorpija bila sposobna da mu
stavi radioaktivnu tabletu u jaje ili sendvič. Konačno, ne bi im bilo prvi
put.
„Pratićemo razvoj događaja”, rekao je Kurst na kraju. „I upozoravam
vas, majore Ju, ako primetimo da ne možete upravljati operacijom,
smenićemo vas.”
Ustao je i otišao.
Ju se nije ni pomerio. Razmišljao je o onom što je čuo.
Pretpostavljao je da iza svega stoji Levi Krol. Otkad se Maks Grendel
povukao, Izraelac se stalno nametao, čak se dobrovoljno prijavio za
operaciju na Koralnom ostrvu. Jedva je čekao da se ubaci ako Ju ne
uspe.
Uspeće. Njegovi operative! u Bangkoku temeljno su proverili
Kraljevsku plavu. Promenili su sistem za detonaciju i za manje od dva
dana bomba će krenuti na sledeći deo svog puta. Sve se odvija prema
planu. Ipak, Ju je odlučio da se osigura. Lično će aktivirati bombu i
preuzeće zasluge za sveopšte uništenje.
Kako da onemogući Krolu da preuzme vodstvo?
Veoma jednostavno. Malo tehničkih zavrzlama i Ju će biti
nezamenljiv. Osmehnuo se i zamolio da mu donesu račun.

„Nije trebalo da ti dozvolim da odeš”, vikao je Eš. „Ne mogu da

verujem da sam im dozvolio da ti to učine.”
Aleks i Eš su razgovarali u jedan sat ujutru u Bangkoku u sobi na
trećem spratu.
Aleks je ostavio trajekt nizvodno na drugoj strani ružnog i
modernog mosta. Odatle je morao pešice da pronađe put preko grada,
mokar do gole kože, bez novca, oslanjajući se samo na osećaj za
orijentaciju. Zastao je dva puta da bi pitao za smer - pitao je monaha i
čoveka koji je spremao tezgu. Slabo su govorili engleski, ali razumeli su
ga dovoljno da bi mogli da ga upute. Ipak, davno je prošla ponoć kad je
uspeo da stigne do Kineske četvrti. Eš je nervozno šetao po sobi kao
tigar u kavezu, bolestan od brige. Kad je Aleks stigao, zagrlio ga je i
slušao priču u neverici.
„Nije trebalo da te pustim”, ponovio je.
„Nisi znao šta spremaju.”
„Čuo sam za te borbe. Zmijska glava ih stalno organizuje. Svako ko
ih prevari, završi u ringu. Ljudi postaju bogalji ili - umiru.”
„Ja sam imao sreće.”
„Imao si pameti, Alekse.” Eš ga je blagonaklono pogledao, kao da je
potpuno promenio mišljenje o njemu. „Rekao si da je tamo bio još
neko, da je pucao. Da su napali zgradu? Da li si ih video?”
„Video sam nekog nakratko. Ali, žao mi je, Eš, bilo je mračno i sve se
mnogo brzo odigralo.”
„Da li su bili Tajlanđani ili Evropljani?”
„Nisam video.”
Aleks je sedeo na krevetu umotan u ćebe. Eš je, verovatno uzalud,
raširio njegovu odeću da se osuši jer je noć bila vlažna i spremala se
tropska oluja. Doneo je Aleksu činiju pileće čorbe iz restorana na kraju
uličice. Prijala mu je jer nije jeo skoro ceo dan. Bio je gladan i iscrpljen.
Eš ga je dobro pogledao. „Sećam se kako sam upoznao tvog oca”,
rekao je odjednom. Aleks se iznenadio što je promenio temu
razgovora. „Poslali su me na rutinski zadatak u Prag, kao podršku. On je
- mislim prvi put - bio vođa. Imao je godina koliko i ja.” Izvadio je
cigaretu i vrteo je između prstiju. „Zapravo, sve što je moglo da krene
po zlu, krenulo je. Zgrada je srušena do temelja, tri bivša agenta KGB-a
ležala su mrtva na ulici, češka policija nas je opkolila, a on se ponašao
isto kao ti sada.”
„Kako to misliš?”
„Mislim, ličiš na njega”, objasnio mu je Eš. „Džon je uvek imao sreće.
Uvek bi uspevao da iz nevolje izađe živ i zdrav. Seo bi - kao i ti sad - kao
da se ništa nije dogodilo. Uopšte nije bio uznemiren.”
„Izgleda da ga je sreća na kraju napustila.”
„Svakog na kraju napusti sreća”, uzvratio je Eš i zabrinuto se
okrenuo.
Posle toga, nisu još dugo razgovarali. Aleks je pojeo čorbu i odmah
zaspao. Sećao se samo Eša pognutog nad cigaretom, čiji mu je užareni
vrh namigivao iz tame kao da mu otkriva tajnu.

Uprkos svemu, Aleks se sledećeg jutra rano probudio. Dve debele

bubašvabe milele su po zidu pored njega, ali već je navikao na to. Nisu
ujedale niti ubadale, bile su samo odvratne. Ne obraćajući pažnju na
njih, ustao je. Eš je izlazio dok je Aleks spavao, odneo njegovu mokru
odeću u perionicu i osušio je u mašini. Čim se Aleks obukao, izašli su da
pojedu po činiju joka, pirinčane kaše koja se za doručak služila na
tezgama.
Sedeli na drvenim sanducima na ivici ulice i ćutali, dok su
automobili bučno prolazili pored njih. Kiša od prethodne noći ostavila
je svuda za sobom bare koje su, neobjašnjivo, usporile ceo grad. Eš je
ponovo loše spavao. Imao je tamne podočnjake i rana ga je bolela.
Trudio se da to ne pokaže, ali Aleks je primetio da je bolno trepnuo kad
je seo. Izgledao je oronulije i izmučenije nego ikad. „Moraću da pređem
na drugu stranu reke”, rekao je konačno Eš.
„Do Trgovinskog preduzeća Čada?” Aleks je slegnuo ramenima.
„Nije bogzna šta ostalo od zgrade.”
„Kao ni od našeg zadatka.” Eš je spustio kašiku. „Ne krivim te zbog
onog što se sinoć dogodilo”, rekao je. „Verovatno Zmijska glava nije
više zainteresovana da nas prokrijumčari u Australiju. Njihov poručnik
je mrtav. I, da ne zaboravimo, uništio si veliki deo njihove operacije.”
„Nisam ja zapalio zgradu”, usprotivio se Aleks.
„Nisi. Odvukao si je u reku.”
„I tako ugasio požar.”
Eš se osmehnuo. „Tačno, ali moram da otkrijem šta se sad dešava.”
„Mogu li i ja da pođem?”
„Nikako, Alekse, mislim da to nije dobra zamisao. Vrati se u sobu - i
budi obazriv. Sasvim je moguće da će poslati nekoga da izravnaju
račune. Vratiću se što pre.”
Otišao je. Aleks je razmišljao o onom što je upravo čuo. Da li je Eš
bio ljut na njega? Nikad nije znao kako je Eš raspoložen. Život u tajnoj
službi ga je izgleda naučio da sakrije osećanja. Ipak, Aleks je shvatio da
ništa ne ide očekivanim tokom. Trebalo je da se ubaci u Zmijsku glavu,
a ne da započne rat s njima, a lažna dokumenta, izuzetno važna Ešu,
možda su ležala na dnu reke - zajedno sa Trgovinskim preduzećem
Čada.
Ustao je i polako krenuo ulicom. Skoro da nije ni primećivao šarenu
svilenu tkaninu koju su nudili skoro svi prodavci u okolini. Tajlandske
ulice su se potpuno razlikovale od engleskih. U Engleskoj prodavnice
su nudile različitu robu. U Bangkoku, grupice radnji prodavale su istu
robu: u jednoj ulici se prodavala svila, u drugoj grnčarija. Pitao se kako
su kupci odabirali prodavnicu u koju će ući.
Bilo mu je krivo što mu Eš nije dozvolio da pođe s njim. U stvari,
nije više hteo da bude sam, a i Bangkok mu se smučio. Ni njegova
očekivanja da će mu susret sa Ešom otkriti nešto novo nisu se ispunila.
Njegov kum mu je pružio samo nekoliko kratkih pogleda u prošlost.
Pitao se da li će uopšte biti dovoljno otvoren da mu kaže bilo šta što
ima smisla.
Aleks se približavao ulasku u uličicu kad je shvatio da ga neko
posmatra.
Eš ga je upozorio da bude obazriv i, možda je zahvaljujući tome,
Aleks primetio muškarca koji se skrivao iza tezge s povrćem na drugoj
strani ulice. Odmah ga je prepoznao. Doduše, nije nosio crveni fes i
kožnu jaknu, ali imao je isto grubo četvrtasto lice koje je video na
aerodromu i u hotelu Peninsula. To je on. Sigurno ga danima prati.
Prerušio se u turistu. Nosio je čak i bejzbol kapu i fotoaparat, ali
pažnja mu je bila usmerena na zgradu u kojoj su se Aleks i Eš smestili.
Možda ih je čekao da izađu. Još jednom, Aleksu se učinilo da ga je video
i pre nego što je došao na aerodrom. Ali gde? U kojoj zemlji? Možda je
neki njegov neprijatelj koji ga prati da bi se osvetio? Dobro je pogledao
tamne i hladne oči ispod crnih šiški. Da nije vojnik? Aleks se spremao
da mu priđe i obrati mu se, ali muškarac se okrenuo i počeo da odlazi.
Sigurno je shvatio da nikog nema kod kuće. Aleks je brzo odlučio. Nije
važno šta mu je Eš rekao. Pratiće ga.
Muškarac je krenuo ulicom Jaovarat, najzakrčenijom u Kineskoj
četvrti, sa ogromnim visokim natpisima na kineskom. Aleks je bio
siguran da ga neće primetiti. Kao i obično, trotoari su bili preplavljeni
tezgama. Ako bi se muškarac i okrenuo, Aleks bi odmah uspeo da se
sakrije. Pribojavao se samo da ga ne izgubi. Iako je bilo rano jutro,
gomila ljudi je već izašla. Pravili su pokretni zid između njih dvojice.
Čovek je mogao sasvim jednostavno da nestane u mnogobrojnim
ulazima zlatara i prodavnica začina, kafića i restorana, pasaža i uskih
sporednih ulica. Trebalo je da bude vrlo vešt; da mu se dovoljno približi
da ga ne bi izgubio, ali i da bude dovoljno udaljen da bi ostao
neprimećen.
Pošto muškarac sa aerodroma nije znao da ga Aleks prati, kretao se
opušteno. Skrenuo je desno, pa levo i izašao iz Kineske četvrti. Uputio
se ka starom gradu, samom srcu Bangkoka, gde se skoro u svakoj ulici
nalazila poneka crkva ili hram. Pošto trotoari nisu bili toliko zakrčeni,
Aleks je morao da bude pažljiviji, da ga prati na većem odstojanju i da
se kreće uz ulaze u zgrade ili blizu parkiranih automobila kako bi se,
ako bude morao, što pre sakrio.
Posle desetak minuta, čovek je skrenuo i prošao kroz kapiju
prostranog dvorišta koje je pripadalo hramu. Kapija je bila ukrašena
srebrom i sedefom i otvarala se u dvorište puno oltara i kipova:
nestvaran i bogato ukrašeni svet u kome su se mitovi i religija sudarali
u oblaku tamjana i bleska zlata i sjajno obojenih mozaika.
Tajlanđani budistički hram ili manastir zovu vat. Širom zemlje ima
ih oko trideset hiljada, a samo u Bangkoku na stotine. Ispred hrama je
stajala ploča sa njegovim nazivom na tajlandskom i - srećom - na
engleskom. Hram se zvao se Vat Ho.
Aleks je imao samo nekoliko trenutaka da sve osmotri: ukrasna
jezerca i bodi drveće raslo je u svakom vatu jer je nekad pružilo utočište
Budi. Pogledao je pozlaćene skulpture koje su stražarile ispred glavnog
hrama i predstavljale bića sa ženskom glavom i lavljim telom, nežne
kose krovove i mandape - neverovatne i zamršene kule ukrašene
stotinama majušnih figura koje su majstori godinama rezbarili. Grupa
monaha prošla je pored njega, a svuda unaokolo ljudi su klečali i molili
se. Nikada nije bio na tako mirnom mestu.
Čovek je nestao iza zvonika. Iznenada, Aleks se uplašio da će ga
izgubiti, ali istovremeno se pitao šta ga je tu dovelo. Možda je
pogrešio? Možda je čovek zaista samo običan turista? Žurno je zašao
iza ugla i stao. Čoveka nigde nije bilo. Grupa Tajlanđana je klečala
ispred oltara. Nekoliko turista sa rančevima stajalo je ispred terase i
fotografisalo se. Aleks se ljutio na sebe jer je bio suviše spor. Ceo put je
bio uzaludan.
Krenuo je, ali posle samo jednog koraka se skamenio jer se senka
nadvila nad njim, a nešto čvrsto mu se zabolo u leđa.
„Ne okreći se”, naredio mu je glas na engleskom.
Aleks se nije ni pomerio. Bilo mu je muka. Eš ga je na to upozorio.
Zmijska glava je poslala nekog da ga prati, a on im je dozvolio da ga
namame u zamku. Zašto tu, u tajlandskom hramu? I kako je čovek znao
da Aleks govori engleski?
„Kreni na drugu stranu svetilišta - prema crvenim vratima. Vidiš li
ih?”
Aleks je klimnuo. Čovek je imao liverpulski naglasak, koji je čudno
zvučao u okruženju bangkonškog hrama.
„Sad ćemo da prođemo kroz izlaz. Posle toga ću ti reći šta treba da
radiš. Ništa ne pokušavaj.”
Još jednom mu je gurnuo pištolj u leđa - Aleksu nije bio potreban
dodatni podstrek. Udaljavao se od zvonika. Polako su prošli pored
grupe Tajlanđana u molitvenom zanosu. Nakratko je pomislio da bi
mogao da započne tuču dok još ima svedoka, ali to mu ne bi koristilo.
Čovek bi mogao da ga ustreli s leđa i nestane pre nego što bilo ko
shvati šta se dogodilo. Biće prilike... ali sad nikako.
Crvena vrata postavljena u zidu manastira vodila su u prostoriju u
koju su se monasi povlačili da bi meditirali u tišini. Bila su okružena
likovima iz Ramakijena, velike priče o bogovima i demonima poznate
svakom detetu na Tajlandu. Bogovi ili demoni? Uopšte nije bio u
nedoumici kojoj od ove dve grupe pripada čovek.
Vrata su se automatski otvorila kad im je prišao. Bio je siguran da je
negde postavljena nadzorna kamera, ali kad je pogledao unaokolo, nije
je video. S druge strane vrata pružao se moderno opremljen hodnik.
Goli zidovi od cigle koso su se spuštali ka još jednim vratima, koja su
se, takođe, automatski otvorila. Svi zvuci vata su se izgubili iza njih -
kao da ga je neko progutao.
 Aleks neće dozvoliti da mu se to zaista i dogodi. Precizno je
preračunao sledeći potez. Druga uzana vrata vodila su u četvrtasto
predvorje koje je ličilo na recepciju advokatske kancelarije ili ugledne
privatne banke. Zidovi su bili pokriveni drvenom lamperijom. Na
antikvitetnom stočiću stajala je lampa, a sa tavanice se okretao
ventilator. Najčudnije od svega bilo je to što je na suprotnom zidu
visila slika kraljice Elizabete II. Kad je Aleks ušao, malo je oklevao,
dozvolio čoveku da ga sustigne, iznenada ga udario laktom, okrenuo se
i udario ga pesnicom.
Taj napad je naučio dok je vežbao sa jedinicama SAS-a u Brekon
Bikonsu u Velsu. Udarac laktom treba da onesposobi protivnika, da mu
izbije oružje iz ruke i da mu vremena da se okrene i zada sledeći udarac
iz sve snage. Nikada ne pokušavajte to da uradite na otvorenom jer ste
gotovi. Napad je delotvoran samo u zatvorenom prostoru.
Ali ne i tad. Čovek je izgleda očekivao napad. Izmakao se kad je
Aleks hteo da mu zada prvi udarac i zbog toga nije pogodio cilj. Pre
nego što je Aleks uspeo da se okrene na levu stranu, osetio je hladan
pozdrav pištolja na glavi.
„Dobar pokušaj, Kab”, rekao je muškarac. „Ali suviše spor.”
Aleksu je sve odmah bilo jasno.
„Fokse!”, uzviknuo je.
Potpuno je zanemario pištolj i okrenuo se da pogleda čoveka - koji
mu se osmehivao kao da su stari prijatelji, što su, može se reći, i bili jer
su se upoznali u Brekon Bikonsu. U jedinici, kojoj je bio dodeljen, bila
su još četvorica: Vulf, Igl, Snejk i Foks. Nikome nije bilo dozvoljeno da
koristi pravo ime. Dok je bio s njima, Aleks je bio Kab. Kad je malo bolje
razmislio, setio se da je jedan od njih imao liverpulski naglasak. Iako
mu se njihov susret činio neverovatnim, ipak je pred njim, bez sumnje,
stajao Foks.
„Bio si na aerodromu”, rekao je Aleks. „Video sam te da nosiš
bulku.”
„Da. Trebalo je da je sklonim, ali tek sam bio doleteo iz Londona.”
„Bio si i u hotelu Peninsula.”
Foks je klimnuo. „Nisam mogao da verujem da si to ti kad sam te
prvi put video. Pratio sam te da bih se uverio. Otad te ne ispuštam iz
vida, Alekse. Imaš sreće...”
„Sinoć.” Aleksu se zavrtelo u glavi. „Bio si u areni? Ti si podmetnuo
požar!”
„Pratio sam te do Patponga. Video sam da su te oni ljudi pokupili.
Pratio sam te i do Čade. Mogu ti reći da nije bilo lako. Trebalo mi je sto
godina da se uvučem unutra. Kad sam stigao, već si bio u ringu. Mislio
sam da će te isprebijati namrtvo. Našao sam glavne osigurače, brzo se
iskrao, ugasio sva svetla i vratio se da te potražim. Postalo je gusto kad
su se svetla ponovo upalila. Morao sam da ustrelim nekoliko
neprijatelja i da bacim nekoliko bombi. Poslednji put sam te video u
čamcu dok si pokušavao da pobegneš. Bilo bi ti lakše da si ga prvo
odvezao.”
„Ti si ubio Anana Sukita.”
„Tako se zvao? Pa, pokušavao je da te ubije. To je najmanje što sam
mogao da učinim za tebe.”
„Gde smo sad?” Aleks je pogledao unaokolo. „Šta radiš u Bangkoku?
Kako se zapravo zoveš? Ne možeš da očekuješ da te zovem Foks.”
„Zovem se Ben Danijels. Ti si Aleks Rajder. To sam saznao.”
„Napustio si SAS?”
„Poslali su me kao ispomoć jedinicama specijalnih operacija u MI6.
Kad me već pitaš, mi smo u njihovoj ispostavi, ili, još bolje, u
bangkoškoj filijali banke Rojal i Dženeral.”
Istog trenutka, vrata su se otvorila i na drugoj strani hodnika
pojavila se žena. Aleks je odmah osetio blagi miris peperminta.
„Aleks Rajder!”, uzviknula je gospođa Džons. „Moram priznati da
sam tebe najmanje očekivala. Dođi odmah u moju kancelariju. Htela bih
da znam - zašto nisi u školi?”
Naoružan i opasan

Aleks je poslednji put video gospođu Džons kad je došla da ga poseti u

bolnici u zapadnom Londonu. Tad mu se činilo da nije sigurna u sebe,
da se kaje zbog propusta u obezbeđenju koje je Aleksa dovelo do ivice
smrti ispred kancelarija MI6 u ulici Liverpul i da nikad nije više ličila na
ljudsko biće.
Sad je bila sličnija ženi koju je prvi put video - nosila je sivi sako,
haljinu i ogrlicu koja je mogla biti ili srebrna ili čelična. Kosa joj je i
dalje bila kratka, a lice - sa zagasitocrnim očima - potpuno ozbiljno.
Gospođa Džons nije bila privlačna, niti je pokušavala da bude. Njen
izgled je potpuno odgovarao njenom položaju zamenika nadzornika
specijalnih operacija MI6, jedne od najtajnijih odeljaka britanske
obaveštajne službe. Ništa se od njih nije moglo saznati.
Opet je grickala pepermint - da li zbog toga što je možda ostavila
pušenje ili je i njena navika bila povezana s poslom jer kad bi gospođa
Džons progovorila, ljudi bi ponekad umirali. Ne bi ga iznenadilo da je
osetila potrebu da zasladi svoj dah.
Sedeli su preko puta Vat Hoa na prvom spratu zgrade u kancelariji
koja je bila sasvim obična. U njoj su bili drveni sto i tri kožne fotelje, a
dva velika četvrtasta prozora gledala su na dvorište hrama. Takav
izgled bi mnoge mogao da zavara jer staklo je sigurno bilo otporno na
metke, verovatno su svuda skrivene kamere i mikrofoni i ko zna koliko
se agenata pomešalo sa monasima u narandžastim odorama. Kad je
MI6 u pitanju, ništa nije onako kako izgleda.
Među njima je bio i Ben Danijels, poznatiji kao Foks. Bio je mlađi
nego što je Aleks mislio - nije imao više od dvadeset dve ili dvadeset tri
godine - bezbrižan i zamišljen. Gospođa Džons je sedela za stolom, a
njih dvojica preko puta nje.
 Aleks joj je ispričao šta mu se sve dogodilo otkako se spustio pored
obale Australije pa sve dok ga ASIS nije vrbovao; da se susreo sa Ešom
u Bangkoku i o svom prvom susretu sa Zmijskom glavom. Primetio je
da joj nije bilo prijatno kad je spomenuo Eša. Pretpostavljao je da ga
poznaje. Bila je u MI6 kad su njegovog oca poslali u Škorpiju na tajni
zadatak. Možda je čak učestvovala i u operaciji koja ga je sa Malte živog
i zdravog vratila kući.
„Čini mi se da je Itan Bruk prilično drzak”, primetila je kad je
završio. „Vrbovao te je bez bilo čije dozvole! Mogao je bar prvo nas da
pita.”
„Ne radim za vas”, uzvratio je Aleks.
„Znam, Alekse, ali ne radi se o tome. Ti si britanski državljanin i ako
strana agencija želi da te zaposli, trebalo bi prvo da pita.” Malo se
smirila. „Kad smo već kod toga, šta te je podstaklo da ponovo kreneš u
akciju? Mislila sam da ti je svega dosta.”
„Hteo sam da upoznam Eša”, rekao je Aleks. Još nešto mu je palo na
pamet. „Zašto mi ga nikad niste spomenuli?”, upitao je.
„Zašto bih?”, uzvratila je gospođa Džons. „Godinama ga nisam
videla.”
„Ipak, radio je za vas.”
„Radio je za specijalne operacije kad i ja. U stvari, nisam imala
nikakve veze s njim. Srela sam ga jednom ili dva puta. To je sve.”
„Da li znate šta se desilo na Malti?”
Gospođa Džons je oklevala. „To ćeš morati da pitaš Alana Blanta”,
rekla je. „To je bila njegova operacija. Znaš da je sve bila nameštaljka.
Džon - tvoj otac - navodno je radio za Škorpiju i morali smo da ga
izvučemo. Postavili smo lažnu zamku u mestu koje se zove Mdina, ali
sve je krenulo naopako. Eš zamalo što nije stradao i jedva smo ga
spasli. Posle toga premešten je na drugi posao, kancelarijski, i ubrzo
nakon pogibije tvojih roditelja napustio je službu. To je sve što ti mogu
reći.”
„Gde je gospodin Blant?”
„U Londonu.”
„Zbog čega ste vi ovde?”
Gospođa Džons je začuđeno pogledala Aleksa. „Promenio si se”,
rekla je. „Sazreo si. Pretpostavljam našom zaslugom. Znaš, Alekse,
nismo nameravali da ti ponovo damo zadatak. Alan i ja smo se složili:
posle onog što se desilo sa Škorpijom, za tebe zadataka više nema.
Ipak, ubrzo smo saznali da si u Americi i da si se do guše upetljao sa
CIA. Usput, čestitam ti. Zaista si izuzetno obavio posao sa Anđeoskom
barkom.”
„Hvala.”
„A sad i ASIS! Ima te svuda.” Gospođa Džons se nagnula napred i
otvorila fasciklu na stolu. „Čudo da smo ovako nabasali na tebe”,
nastavila je. „Ipak, čini mi se da nije slučajno. Major Ju. Da li ti ime nešto
znači?”
„On je na čelu Zmijske glave.” Itan Bruk ga je spomenuo kad je bio u
Sidneju.
„Da ti odgovorim na pitanje, proveravamo ga. Zbog njega sam ovde.
Kao i Danijel.” Gospođa Džons je nekoliko puta dodirnula fasciklu
kažiprstom. „Šta ti je ASIS rekao o majoru Juu?”
Aleks je slegnuo ramenima. Iznenada je osetio nelagodnost jer je
bio uhvaćen između dve suprotstavljene obaveštajne službe. „Ništa
naročito”, priznao je. „Izgleda da ne znaju mnogo o njemu. Zbog toga
sam i dobio zadatak da...”
„Pa, možda ti mogu pomoći.” Gospođa Džons je zastala. „Major
Vinston Ju nas zanima već izvesno vreme. Ipak, nismo uspeli mnogo da
saznamo ni sami. Majka mu je Kineskinja, a otac nepoznat. Siromašni
dečak, rođenje u Hongkongu - majka je radila u hotelu - ali posle osam
godina obreo se u privatnoj školi u Engleskoj. I zamisli, pohađao je
Herou. Pitanje je kako je njegova majka mogla da plaća školarinu.
Bio je prosečan učenik. Imamo kopije njegovih svedočanstava. S
druge strane, izgleda da se odlično uklopio u društvo, što je začuđujuće
s obzirom na poreklo. Prilično neprijatan događaj na kraju drugog
polugodišta - dečak je poginuo u saobraćajnoj nesreći - ostao je
nerazjašnjen. Bio je odličan sportista - osvojio je trostruku crvenu
traku, ma šta to značilo.
Završio je sa odličnim uspehom i upisao se na fakultet političkih
nauka u Londonu. Dobio je diplomu drugog stepena. Otišao je u vojsku.
Obučavao se u Sandhurstu, gde je bio je mnogo uspešniji. Izgleda da mu
je odgovarao vojnički život. Postigao je najviše rezultate u vojnim,
praktičnim i akademskim studijama i dobio je Kraljičin orden.
Priključio se najistaknutijem puku u zemlji - Kraljevskoj konjici - i tri
puta je išao u Severnu Irsku.
Nažalost, ozbiljan prelom okončao je njegovu vojničku karijeru.
Odmah ga je ugrabila obaveštajna služba i izvesno vreme je radio za
MI6 - ali ne za specijalne operacije. Bio je prilično loš u skupljanju i
obradi podataka i sličnim zadacima. Izgleda da mu je konačno svega
bilo dosta jer je jednog dana samo nestao. Znamo da je aktivan na
Tajlandu i u Australiji, ali o tim aktivnostima nemamo pisane izveštaje.
Nedavno smo ga identifikovali kao vođu Zmijske glave, jedne od
najmoćnijih organizacija.”
Gospođa Džons je ućutala. Kada je ponovo podigla glavu, pogled joj
je bio sumoran. „Reći ću ti nešto što će te možda obeshrabriti, Alekse,
možda će te čak ubediti da se vratiš kući - i veruj mi, neću te kriviti.
Prema našim izvorima, major Ju ima veze sa Škorpijom. Moguće je da
je i u upravnom odboru.”
Škorpija. Aleks se nadao da to ime nikad više neće čuti. Gospođa
Džons je bila u pravu. Da mu je Itan Bruk saopštio taj podatak, dobro bi
razmislio o njegovoj ponudi. Pitao se da li je vođa ASIS-ovih tajnih
operacija to znao. Sasvim sigurno. Pošto mu je Aleks bio potreban,
odlučio je da taj podatak zadrži sa sebe.
„Još mi niste rekli zbog čega vas zanima”, rekao je Aleks.
„To je strogo poverljivo.” Gospođa Džons je odmahnula. „Ipak,
otkriću ti nešto jer bi, bez obzira na sve, verovatno mogao da nam
pomogneš - ako si o tome uopšte razmišljao. U svakom slučaju,
objasniću ti, pa odluči sam.
Da li si nekad čuo za kosačicu belih rada?”
Aleks se na trenutak zamislio. „To je bomba.” Setio se da su je
spomenuli na času istorije. „Amerikanci su je koristili u Vijetnamu.”
„Koristili su je i u Avganistanu”, rekla je gospođa Džons. „Kosačica
belih rada, poznata i kao BLU-82B ili plavi dečak najveća je
konvencionalna bomba. Veličine je prostranijeg automobila. Svaka
bomba sadrži pet i po tona amonijum-nitrata, aluminijumskog praha i
polistirena i dovoljno je snažna da lako uništi celu zgradu. Zapravo,
mogla bi da uništi celu ulicu.”
„Amerikanci su je koristili jer ima zastrašujuće posledice”, oglasio
se Danijel. „Ne može se porediti sa nuklearnom bombom, ali ne postoji
ništa slično njoj. Udarni talas koji se oslobađa pri eksploziji je
neverovatan. Nemaš pojma kakvu štetu može da prouzrokuje.”
„Koristili su je u Vijetnamu da bi raskrčili zemljište za sletanje
helikoptera”, nastavila je gospođa Džons. „Samo bi je spustili u džunglu
i posle eksplozije nijednog drveta ne bi bilo na kilometar unaokolo. Ime
je dobila po tragovima koje ostavlja pri eksploziji, a koji liče na belu
radu. Koristili su je u Avganistanu da bi zaplašili Talibane, da bi im
pokazali na šta su spremni.”
„Kakve to veze ima sa majorom Juom?”, pitao je Aleks i razmišljao,
pošto mu je bivalo sve neprijatnije, kakve to veze može imati s njim.
„Poslednjih nekoliko godina britanska vlada razvija drugu
generaciju kosačice belih rada”, objasnila je gospođa Džons. „Naučnici
su uspeli da naprave sličnu bombu, samo malo manju, ali moćniju, koja
oslobađa jači udarni talas. Dali su joj šifrovani naziv - Kraljevska plava -
i napravili su prototip u tajnoj laboratoriji u okolini Londona.” Izvadila
je pepermint i veštim pokretom palca i kažiprsta odvila pakovanje.
„Prototip je ukraden pre četiri nedelje, a sedmoro naših ljudi je ubijeno.
Trojica su radila u obezbeđenju, a ostali su bili tehničari. Operaciju su
izveli pravi profesionalci: sve je bilo precizno proračunato i
hladnokrvno izvedeno.” Ubacila je pepermint između usana.
„I mislite da je major Ju...?”
„Takav prtljag nije lako transportovati, Alekse. Morali bi da je
prenesu u teretnom avionu herkul MC-130. Izgubili smo joj svaki trag,
ali posle dva dana, avion C-130 je poleteo sa planom leta do Bangkoka
preko Albanije i Tadžikistana. Identifikovali smo pilota: zvao se Feng.
Nekoliko puta je radio za kriminalca čije je mesto boravka ovde, u
Bangkoku i zove se Anan Sukit...”
„... i radi za Zmijsku glavu!”, Aleks je završio rečenicu.
„I radio je za Zmijsku glavu”, ogorčeno je primetila gospođa Džons.
„Dok ga nisu pogodila tri Danijelsova metka.”
Sve mu je postalo jasno. Specijalne operacije MI6 tragale su za
nestalom bombom i potraga ih je dovela do Zmijske glave. Aleks je
istraživao Zmijsku glavu i istraživanje ga je dovelo do MI6. Izgleda da
su se sreli na sredini puta.
„Nameravali smo da ubacimo Danijelsa u Zmijsku glavu”, rekla je
gospođa Džons. „Stvorili smo mu i lažni identitet bogatog Evropljanina
koji je avionom došao iz Londona da bi sklopio veliki posao preprodaje
droge. Naravno, plan se promenio čim te je ugledao. Kad smo saznali
da si ovde, odlučili smo da motrimo na tebe i da otkrijemo kakve su ti
namere. Moram priznati da smo bili prilično iznenađeni tvojim
prerušavanjem.” Pogledala je Aleksa od glave do pete. „Da te nismo
videli na aerodromu, ne bismo te prepoznali.”
„Sviđaju mi se zubi”, promrmljao je Danijels.
„I šta ćemo sad?”, upitao je Aleks. „Kažete da vam je potrebna moja
pomoć.”
„Ti i Eš ste već ušli u Zmijsku glavu i uspeli ste da ih malo uzdrmate
- što me ne čudi. Možda biste mogli da nam nađete i Kraljevsku plavu.”
„Lako ćete je uočiti”, rekao je Danijels. „Ogromna je, a eksplozija se
čuje sa udaljenosti od dvadesetak kilometara.”
Aleks je razmišljao. Uopšte nije imao nameru da ponovo sarađuje
sa MI6, ali ponuda gospođe Džons nije ništa menjala. I dalje radi za
ASIS, ali ako slučajno nabasa na bombu veličine porodičnog
automobila, sigurno neće pogrešiti ako to prijavi.
„Šta nameravaju da urade s bombom?”, upitao je.
„To nas najviše i zabrinjava”, odgovorila je gospođa Džons.
„Nemamo pojma. Očigledno je da su planirali neki veliki poduhvat - ali
ne mnogo veliki. Nuklearna bomba bila bi deset hiljada puta moćnija.”
„Dakle, ne nameravaju da unište ceo grad”, dodao je Danijels.
„Ipak, kad Škorpija sprema operaciju, možemo biti sigurni da je
nešto ozbiljno i veliko. Njeni ljudi nisu obični pljačkaši banaka - ti to
najbolje znaš. Moram priznati da smo potpuno izgubljeni. Šta god da
otkriješ, koristiće nam.”
Aleks je ćutao, ali odlučio je. „Moraću da obavestim Eša”, rekao je.
Gospođa Džons je klimnula. „To neće škoditi. Zauzvrat, možemo da
ti pomognemo. Pošto se ti i Danijels poznajete, nema svrhe da ga
šaljemo na tajni zadatak, ali može i dalje da te prati.”
Ben se osmehnuo. „Biće mi zadovoljstvo”, rekao je.
„Obezbedićemo ti vezu s njim u svako doba. Da li te je ASIS opremio
nekim spravama?”
Aleks je odmahnuo glavom.
Gospođa Džons je uzdahnula. „Ti Australijanci. Uvek srljaju glavom
bez obzira. Daćemo ti sve što ti je potrebno.”
„Spravice?” Aleksu su se oči zacaklile.
„Ovde je jedan tvoj stari prijatelj. Mislim da bi trebalo da ga vidiš.”

Smiters je bio u prostoriji na kraju hodnika koja je istovremeno

izgledala kao biblioteka, kancelarija i radionica. Sedeo je za stolom,
okružen delovima raznih naprava - ličio je na radoznalo dete koje jedva
čeka da otvori božićne poklone. Na stolu je bio polurastureni budilnik,
prenosni računar, čiji su unutrašnji delovi bili izvađeni, video-kamera
rasturena u bar pedeset različitih delova i ogroman splet žica i
električnih kola. Smiters je nosio sandale, široki šorts i svetložutu
košulju kratkih rukava. Aleks se pitao kako li podnosi toliku težinu na
užasnoj vrućini. Ipak, izgledao je potpuno smireno. Sedeo je, a stomak
mu se prelivao preko veoma debelih ružičastih nogu zavučenih ispod
stola. Hladio se kineskom lepezom sa ukrasom u obliku dva
isprepletena zmaja.
 „Alekse? Jesi li to ti?”, uzviknuo je kad je Aleks ušao u sobu. „Dragi
moj dečače! Uopšte ne ličiš na sebe. Sve znam! Sigurno si se družio sa
Klaudi Veber.”
„Poznaješ je?”, pitao je Aleks.
„Dugo se poznajemo. Poslednji put smo se sreli na zabavi u Atini.
Zamisli, oboje smo bili prerušeni i ćaskali smo pola sata pre nego što
smo prepoznali jedno drugo.” Osmehnuo se. „Ne mogu da verujem da
si se vratio. Svašta se dogodilo otkad sam te poslednji put video u
Americi. Da li je moj STINGO protiv komaraca bio delotvoran?”
Sad se Aleks osmehnuo. Tečnost koju je Smiters napravio privlačila
je insekte umesto da ih odbija i bila je zaista veoma delotvorna i
pomogla mu da prođe kontrolnu rampu na Ostrvu flaminga. „Sjajan,
hvala”, rekao je. „Šta radiš ovde?”
„Gospođa Džons me je zamolila da smislim nekoliko sprava za naše
agente koji su ovde, na istoku. Podigao je lepezu. „Ovo je jedna od njih.
Iako je prilično jednostavna, vrlo mi je draga. Vidi, izgleda kao obična
lepeza, ali u stvari, vrlo tanke pločice od kaljenog čelika skrivene su
ispod svile. Kad ih sastaviš”, skupio je lepezu, naglo je spustio na sto i
iverje je poletelo, „pretvara se u korisno oružje. Nazvao sam ga...”
„... lepršava lepeza?”, predložio je Aleks.
Smiters se nasmejao. „Navikavaš se na moje male smicalice”, rekao
je. „Zapravo, zamisli su me preplavile otkad sam došao u Bangkok.”
Počeo je da pretura po stolu i konačno pronašao pakovanje od desetak
mirisnih štapića tamjana. „Svi ovde pale tamjan”, objasnio je. „Imaju
miris jasmina ili mošusa i vrlo su lepi - ali moji štapići nemaju miris.”
„U čemu je stvar?”
„Posle trideset sekundi izazivaju mučninu i povraćanje u prostoriji
punoj ljudi. Najgroznija sprava koju sam ikad izumeo. Ipak, čini mi se
da smo se dobro zabavljali dok smo je testirali i prilično je korisna.”
Razvio je smotuljak crteža. „Radim i na jednom lokalnom taksiju na
tri točka, koje ovde zovu tuk-tuk, ali moj može da lansira projektil iz
prednjeg svetla i ima automatsku pušku, kojom se upravlja pomoću
drški na upravljaču, pa bih mogao da ga nazovem jurišni tuk.”
„Šta je ovo?”, pitao je Aleks. Podigao je malu bronzanu figuru Bude u
lotus pozi. Ćelav i sa okruglim stomakom malo ga je podsećao na
Smitersa.
„O, pažljivo s tim!”, uzviknuo je Smiters. „To je ručna bomba u
obliku Bude. Ako mu okreneš glavu dva puta i baciš ga, svi na deset
metara oko tebe mogu da se oproste od života.”
 Uzeo ga je od Aleksa i pažljivo stavio u fioku.
„Gospođa Džons mi je rekla da si se okomio na Zmijsku glavu”,
nastavio je iznenada veoma ozbiljan. „Dobro pazi, Alekse. Znam da si
bio izuzetno uspešan do sada, ali ovi ljudi su neverovatno gadni.”
„Znam.” Aleks se setio prvog susreta sa Ananom Sukitom i borbe u
areni na obali. On je najbolje znao kakvi su.
„Imam razne spravice kojima bih mogao da te opremim”, rekao je
Smiters, „ali, ako sam dobro razumeo, na tajnom si zadatku prerušen u
izbeglicu iz Avganistana, što znači da ne nosiš mnogo stvari sa sobom.
Da li sam u pravu?”
Aleks je razočarano klimnuo. Smiters mu je jednom dao posebno
opremljen gejm boj. Osećao bi se mnogo sigurnije kad bi nešto slično
imao uz sebe.
Smiters je otvorio staru kutiju za cigarete. Prvo je izvadio jeftin
vašarski ručni sat sa plastičnim kaišem. Pružio ga je Aleksu.
Aleks je pogledao koliko je sati - pola sedam. Protresao ga je. „Ne
radi”, rekao je.
„Moramo da razmišljamo o ljudskoj psihologiji”, objasnio mu je
Smiters. „Bedni izbeglica iz Avganistana nema mnogo stvari, ali bio bi
veoma ponosan na jedinu koju ima - makar to bio i pokvareni sat. Ipak,
sat će raditi kad to bude potrebno. Unutra su snažni predajnik i
baterija. Ako upadneš u nevolju, namesti kazaljke na jedanaest sati. Sat
će početi da odašilje signal koji će se ponavljati svakih deset minuta
dok se baterija ne isprazni. Moći ćemo da te pronađemo bez obzira na
kojoj si strani sveta.”
Smiters je ponovo počeo da pretura po kutiji i izvukao tri novčića.
Aleks je prepoznao tajlandske kovanice od jednog, pet i deset bata.
Ukupno vrednost je bila dvadeset pet centi.
„Ne verujem da će bilo ko posumnjati u nekoliko ovdašnjih
novčića”, rekao je, „a ovi su zabavni jer su, u stvari, mala eksplozivna
tela. Samo da ti pokažem kako ćeš da ih aktiviraš.”
Izvadio je poluprazno pakovanje žvaka - bar je tako izgledalo.
Okrenuo ga je debeljuškastim prstima i otvorio skriveni poklopac. S
druge strane bila su tri majušna prekidača obeležena brojevima 1, 5 i
10.
„Evo kako radi”, počeo je da objašnjava. „Pošto su novčići
namagnetisani, možeš da ih prilepiš za svaku metalnu površinu kad
želiš da ih upotrebiš. Aktiviraju se tek kad pritisneš odgovarajući
prekidač - samo proveri koje je vrednosti. Novčići mogu da razvale
bravu ili da naprave rupu u zidu. To su male nagazne mine. I nemoj da
ih potrošiš.”
„Hvala, gospodine Smiterse.”
„! konačno, imam nešto što bi zaista moglo da ti koristiti ako se
izgubiš.” Smiters je otvorio fioku stola i izvadio kaiš sa teškom
srebrnom šnalom. „Možeš da ga uvučeš u pojas farmerki. U kopči je
skriven izuzetno oštar nož. Napravljen je od ojačane plastike i vešto
izrađen pa se neće pokazati na aerodromskim rendgenskim aparatima.
Ako razdvojiš kaiš, unutra ćeš pronaći šibice, lekove, tablete za
pročišćavanje vode i pilule za uspavljivanje koje garantovano uspevaju
kod jedanaest različitih vrsta zmija. Namenjen za preživljavanje u
džungli i, iako tebe put ne vodi tamo, ipak ga ponesi. Nikad se ne zna.”
Pružio mu je kaiš. „Šteta, dao bih ti i pantalone koje se slažu s njim.
Nogavice su izuzetno zapaljive.”
„Eksplozivne farmerke?”, pitao je Aleks.
„Ne, vruće pantalone”, uzvratio je Smiters. Pružio je ruku i rukovao
se sa Aleksom. „Srećno, mladiću. I još jedan savet.” Nagnuo se napred
kao da se pribojavao da ih prisluškuju. „Da sam na tvom mestu, ne bih
verovao Australijancima. Nisu loši, ali malo su sirovi, znaš šta mislim.
Igraju prljavo. Samo budi oprezan.” Dodirnuo je nos. „Zovi u pomoć čim
ti bude potrebna. Ben Danijels je dobar momak. Neće te izneveriti.”
Aleks je pokupio svoje oružje. Dok je odlazio, čuo je kako Smiters
pevuši i to staru omiljenu australijsku Matildin valcer. Aleks je
pokušavao da shvati značenje Smitersovog upozorenja. Da li je znao
nešto što Aleks nije ili se samo šalio? Ben Danijels ga je čekao napolju.
„Da li si spreman, Kabe?”, pitao je.
„Naoružan i opasan”, uzvratio je Aleks.
Zajedno su izašli iz zgrade.
 Puste ulice

Kad se Aleks vratio, u sobi je zatekao besnog Eša.

„Gde si, do đavola, bio, Alekse?”, ljutito ga je pitao. „Brinuo sam se.
Rekao sam ti da me ovde čekaš.” Namrštio se. Pogledao je Aleksov
pojas. „Lep ti je kaiš. Gde si ga nabavio?”
Aleks je bio oduševljen. Njegov kum je polovinu života bio špijun i,
naravno, bio je uvežban da primeti svaku sitnicu. Uprkos svemu što se
dogodilo u poslednja dvadeset četiri sata, Eš je odmah zapazio
neznatnu promenu u Aleksovom izgledu.
„Dobio sam ga”, rekao je Aleks.
„Od koga?”
„Sreo sam neke stare prijatelje...”
Brzo mu je ispričao šta se dogodilo: video je Bena Danijelsa u
gomili, pratio ga do Vat Hoa i našao se u uporištu MI6. Gospođa Džons
mu je dozvolila da ispriča Ešu sve o Kraljevskoj plavoj i da mu spomene
vezu između majora Jua i Škorpije. Čim je čuo ime, namrštio se.
„Niko mi nije rekao da su i oni umešani”, promucao je. „Ne sviđa mi
se ovo, Alekse, a neće se svideti ni Itanu Bruku. Naš zadatak je samo da
prikupimo podatke. Sve se zamrsilo.”
„Nisam ja kriv, Eše.”
„Možda bi trebalo da odem u hram i porazgovaram sa gospođom
Džons.” Posle kratkog razmišljanja, odmahnuo je glavom. „Ne, ništa
neću postići ako se posvađam s njom. Nastavi...”
Aleks je nastavio da priča. Izgleda da nije više radio za jednu, već za
dve tajne službe. Činilo mu se da je Eš bio u pravu. Misija je već krenula
pogrešnim tokom, a iznenada se u centru svega pojavila još i bomba.
Šta će Škorpiji Kraljevska plava? Ako je Škorpija umešana, sigurno je
nešto strašno - oni se ne osvrću na broj žrtava. Ali zašto baš ova
bomba? Zašto ne neka druga?
Aleks je pokušao da ne razmišlja o tome. Završio je objasnivši mu
kako ga je Smiters ponovo snabdeo opremom.
„Dakle, Smiters je još u MI6!” Eš se brzo osmehnuo. „Sjajan je čovek.
On ti je dao i kaiš? Čemu još služi - osim što drži pantalone?”
„Nisam imao priliku da ga isprobam”, priznao je Aleks. „Znam da je
nož sakriven u kopči, a u kaišu je sakriveno još nekoliko stvarčica. Neka
vrsta opreme za preživljavanje u džungli.”
„Ko je rekao da ideš u džunglu?”
Aleks je slegnuo ramenima.
Eš je odmahnuo glavom. „Nisam siguran da bi trebalo da ga nosiš.”
„Zašto?”
„Zbog toga što mi se čini da ti se ne slaže sa kostimom. Nije iz
Avganistana kao sve ostalo što imaš na sebi. Ako se opet nađeš u
nevolji, neko bi mogao da ga primeti.”
„Ne, Eš, zadržaću ga. Ali ako želiš, pokriću ga da se ne vidi.” Aleks je
izvukao majicu iz pantalona i prebacio je preko kaiša.
„A šta ćemo sa satom? Da li ti je i njega dao Smiters?”
„Da.” Aleks se nije iznenadio što je Eš zapazio i sat. Ispružio je ruku.
„Ako te zanima, kazaljke se ne pomeraju. Unutra je predajnik koji može
da pošalje signal MI6.”
„Zašto bi slao signal?”
„Možda će mi biti potrebna pomoć.”
„Ako ti treba pomoć, možeš mene da zoveš.”
„Nemam tvoj broj, Eš.”
Eš se namrštio. „Siguran sam da ASIS-u neće biti posebno drago
kad sazna za ovo.”
Aleks nije popuštao. „Pa, dobro”, rekao je.
Eš je uvideo da Aleks nije raspoložen za prepirku. „U redu”, rekao je.
„Možda je tako i bolje. Bar se ja neću toliko brinuti za tebe pošto znam
da ti još neko čuva leđa. Samo, pre nego što uspostaviš kontakt sa MI6,
obavesti me, važi? Obećaj mi. Ne radim više za njih, ali moram da
mislim i na svoj ugled.”
Aleks je klimnuo. Odlučio je da mu ne spominje tri eksplozivna
novčića i detonatore sakrivene u pakovanju žvakaćih guma. Eš bi
možda pokušao i to da mu oduzme. Promenio je temu. „Kako si ti
prošao?”, pitao je. „Da li si bio na obali?”
Eš je zapalio cigaretu. Aleks je i dalje bio iznenađen zbog toga što
čovek, koji je inače pažljiv u svakom pogledu, puši. „Imam dobre vesti”,
rekao je. „Našao sam arenu u koju su te odveli - ili bar ono što je ostalo
od nje - i razgovarao sam sa mladićem koji se zove Šo. Možda ga se
sećaš. Fotograf. Ričard Šo. Ili, Rik, za prijatelje.”
„Šta je radio tamo?”
„Bilo ih je desetak. Spašavali su ono što se moglo spasti iz ruševina
- dokumenta, računarske diskove i ostalo. Naš pokojni prijatelj
gospodin Sukit imao je kancelariju i gomilu stvari koje policija ne bi
trebalo da otkrije.”
„Šta je Šo rekao?”
„Naterao sam ga da me odvede kod Sukitovog zamenika, još jednog
simpatičnog tipa. Izgledao je kao da je bio u uličnoj tuči - i kao da mu je
neko razmazao lice po ulici. Iako je očigledno bio zauzet završavanjem
brojnih poslova, ubedio sam ga da nas pošalje dalje na put. Ipak, platili
smo, a i ti si uradio ono što su tražili od tebe. Borio si se i, doduše
ponizio si njihovog šampiona.”
„Šta je rekao za požar i sve ostalo?”
„Požar nema veze s tobom. Misle da je neka neprijateljska banda
napala Trgovinsko preduzeće Čada. Ukratko, biće im drago da nas se
oslobode. Večeras idemo za Džakartu.”
„Džakartu?”
„Idemo dalje kanalima, Alekse. Prokrijumčariće nas u Australiju
preko Indonezije. Ne znam kako, ali skoro sam sasvim siguran da ćemo
putovati brodom. Džakarta je od Darvina udaljena četrdeset osam sati
plovidbe. Možda će nas ubaciti na ribarski ili neki veći brod.
Saznaćemo na vreme.”
„Kako ćemo da stignemo do Džakarte?”
„Avionom kao i svi.” Eš je izvadio fasciklu sa dve avionske karte,
pasošima, vizama i kreditnim pismom napisanim na finom papiru, u
čijem zaglavlju je bilo napisano JUVINOVE IGRAČKE. „Dočekaće nas na
međunarodnom aerodromu Soekarno-Hata u Džakarti”, nastavio je.
„Radim u Juvinovim igračkama kao šef prodaje. Dolazim da pogledan
novi asortiman i vodim svog sina sa sobom.”
„Juvinove igračke... Čuo sam za njih.”
Ime mu se učinilo poznato. Setio se. Video je njihove proizvode
širom Londona, obično na pijačnim tezgama ili na rasprodajama u
prizemlju u ulici Oksford. Posebno su se bavili proizvodnjom
automobilčića na daljinsko upravljanje, igračaka na sastavljanje i
vodenih pištolja - napravljenih od jarko obojene plastike na Dalekom
istoku i sigurno su se raspadale nekoliko dana nakon otvaranja.
Fabrika Juvinove igračke nije bila istaknuti proizvođač, ali bila je
poznata. Nikako nije mogao da je poveže sa Zmijskom glavom.
Eš mu je čitao misli. „Razmisli, Alekse”, rekao je. „Velika kompanija
kao Juvinove igračke bila bi odličan paravan za krijumčarenje. Izvoze
robu širom sveta i pošto je to roba za decu - niko ni najmanje ne
sumnja na njih.”
Aleks je klimnuo. Sve mu je bilo jasno. Sanduk pun plastičnih
kamiona natovarenih paketima heroina ili kokaina. Pištolji na vodu
koji su, zapravo, pravi pištolji i plišani medvedići napunjeni ko zna čim.
Razne neprijatne tajne mogu da se sakriju iza nevine fasade.
„Napredujemo”, rekao je Eš. „Ali i dalje moramo da budemo
obazrivi. Što više znamo, opasniji smo po Zmijsku glavu.” Zamislio se
na trenutak. „Ono što si rekao u vezi sa pozivanjem u pomoć, u pravu si.
Zapamti moj broj telefona. Napiši ga na dlan.”
„Koji broj telefona?”
„Ako se nešto desi, ako se razdvojimo, prvo okreni ovaj broj. To je
broj posebnog mobilnog telefona. Dao mi ga je ASIS. Možeš da zoveš iz
bilo kog dela sveta i veza će se odmah uspostaviti. Poziv je besplatan.
Pošto će brojevi prevariti bezbednosni sistem svake telefonske mreže,
možeš da me dobiješ bilo gde u bilo koje vreme. Šta kažeš na to?”
Aleks je klimnuo. „Odlično.”
Na nadlanici je napisao broj koji mu je Eš dao. Imao je jedanaest
cifara i nije ličio ni na jedan broj telefona koji je Aleks video. Brojevi će
uskoro izbledeti, ali do tad će ih zapamtiti.
„I šta ćemo sad?”, pitao je.
„Odmorićemo se i kasnije ćemo se taksijem odvesti do aerodroma.
Čeka nas duga noć.”
Aleks je shvatio da mu se ukazala povoljna prilika jer možda neće
moći da razgovaraju na putu do Džakarte ili Australije - sigurno ne na
engleskom - i ubrzo posle toga ceo poduhvat će biti završen. Čim
stignu u Darvin, Aleks im više neće biti potreban.
„Dobro, Eš”, rekao je. „Obećao si da ćeš mi ispričati o mom ocu i
majci. Bio si im kum na venčanju, mene si krstio, video si kako su
poginuli. Hoću da saznam sve o njima jer mi se čini da nisu ni postojali.
Samo hoću da saznam odakle potičem... i šta su mislili o meni.” Ućutao
je. „I hoću da saznam šta se dogodilo na Malti. Rekao si mi da je i Jasen
Gregorovič bio tamo. Da li ti je on napravio taj ožiljak? Kako ti se to
dogodilo? Da li je moj otac kriv?”
Eš je ćutao, klimnuo i ugasio cigaretu.
 „U redu”, rekao je. „Ispričaću ti u avionu.”

Leteli su na deset hiljada metara iznad Tajlandskog zaliva na jug

prema Džakarti. Avion je bio poluprazan. Aleks i Eš su sedeli u praznom
redu u repu aviona. Eš se malo lepše obukao: nosio je belu košulju i
jeftinu kravatu. Ipak, bio je šef prodaje. Aleks se nije presvukao. Nosio
je istu prljavu i iznošenu odeću koju su mu dali u Bangkoku. Možda
zbog toga nisu sedeli jedan do drugog. Putnici ispred njih su dremali.
Unutrašnjost aviona bila je slabo osvetljena. Sunce je zalazilo. Avion je
visio u tami.
Eš je ćutao dok su poletali i penjali se. Uzeo je dve bočice viskija od
stjuardese, ali i dalje je sedeo i ćutao. Mračni pogled mu je bio potpuno
usredsređen na led koji se topio u čaši. Izgledao je iscrpljeniji nego
obično. Aleks je primetio da je progutao i dve tablete s alkoholom.
Trebalo mu je malo više vremena da shvati da Eš neprestano trpi bol.
Počeo je da se pita da li će mu kum zaista reći ono što je želeo da sazna.
Eš je iznenada je progovorio.
„Upoznao sam tvog oca na prvom zadatku u specijalnim
operacijama. Pridružio se odseku malo pre mene, ali bio je poseban.
Svi su znali Džona Rajdera, najboljeg u klasi, zlatnog dečka koji je
napredovao neverovatnom brzinom.” U Ešovom glasu nije se
naslućivala zloba, niti bilo kakvo osećanje. „Nije imao više od dvadeset
šest godina. Pokupili su ga iz Parasa, a pre toga je bio na univerzitetu u
Oksfordu. Imao je izuzetno cenjenu diplomu iz ekonomije i političkih
nauka. Da li sam spomenuo da je bio i izuzetan sportista? Veslao je za
Oksford i pobedio. Odlično je igrao i tenis. Bio je vođa prve misije u
Pragu, a ja sam bio samo niko i ništa. Poslali su me da nešto naučim.
Ispostavilo se, međutim, da je cela operacija bila pogubna. Naravno,
Džon nije bio kriv zbog toga. Ponekad se jednostavno sve tako odigra.
Kasnije, kad smo podnosili izveštaje, upoznao sam se s njim i, znaš šta
mi se najviše dopalo? Bio je potpuno smiren. Tri agenta su poginula -
sva sreća nisu bili naši. Češka policija je poludela. Etnografski muzej
istočne Evrope je izgoreo. U stvari, to i nije bio muzej, ali to je za neku
drugu priču. Tvoj otac nije bio mnogo stariji od mene, a nije bio čak ni
zabrinut. Nije ni na koga vikao, niti je izgubio strpljenje, samo je
nastavio da izvršava zadatke.
Posle toga smo postali prijatelji. Nisam siguran kako se to dogodilo.
Živeli smo u susedstvu - imao je stan u starom skladištu u Blekfrajersu,
malo dalje od reke. Počeli smo zajedno da igramo skvoš. Na kraju, posle
stotinu odigranih mečeva, znaš li koji je bio rezultat? Pobedio sam
samo u dva-tri. Nekad bismo otišli da popijemo nešto. Džon je voleo
crni somot: šampanjac i ginis. Naravno, mnogo je putovao i nije smeo
da kaže šta radi. Iako smo bili u istoj službi, nisam imao pristup
njegovim zadacima. Ali stvari se pročuju. Posetio sam ga nekoliko puta
u bolnici i tako sam upoznao tvoju majku.”
„Bila je medicinska sestra.”
„Tačno. Zvala se Helen Beket. To joj je bilo devojačko prezime.
Izuzetno privlačna - imaš istu boju kose kao ona, možda i očiju. Znaš,
pitao sam je da izađemo. Vrlo ljubazno me je odbila, jer je već izlazila s
tvojim ocem. Upoznala ga je u Oksfordu dok je studirala medicinu.”
„Da li je znala čime se moj otac bavi?”
„Ne znam šta joj je rekao, ali, naravno, nešto je znala. Kad lečiš
nekog ko ima dva polomljena rebra i ranu od metka, sigurno ne misliš
da se povredio dok je igrao golf. To joj nije smetalo. Kasnije sam čuo da
se preselila kod njega i više nismo igrali skvoš tako često.”
„Da li si se nekad ženio, Eš?”, pitao je Aleks.
Odmahnuo je glavom. „Nikad nisam upoznao pravu devojku, iako
sam se dobro zabavljao sa nekoliko. Nisu mi odgovarale. Sasvim mi je
dobro ovako. Reći ću ti i zbog čega.
U našem poslu ne smeš da osećaš strah. Strah je najopasniji ubica.
Kad se kaže da su agenti neustrašivi, to znači da se ne plaše za
sopstveni život. Sve se promeni kad se ožene i dobiju decu. Alan Blant
nije želeo da se tvoj otac oženi jer je znao da će izgubiti svog najboljeg
agenta.”
„Poznavao je moju majku?”
„Proverio ju je.” Aleks je bio zapanjen. Eš se samo osmehivao. „To je
uobičajeni postupak. Morao je da se uveri da nije opasna.”
Dakle, negde u MI6 postoji i dosije njegove majke. Aleks je to
zapamtio. Možda će ga jednog dana pronaći.
„Prilično sam se iznenadio kad me je Džon zamolio da mu budem
kum”, nastavio je Eš. „Mislim, bio je glavna faca, a mene niko nije ni
primećivao. Šta je drugo mogao? Njegov brat Jan stalno je bio na putu...
a ima i još nešto što bi trebalo da znaš. Špijuni nemaju mnogo
prijatelja. Naravno, zbog svog zanimanja. Džon je bio u kontaktu sa još
jednim ili dva prijatelja sa fakulteta - rekao im je da radi za
osiguravajući zavod - ali prijateljstvo se ne održava lažima.”
Aleksu je to bilo dobro poznato iz škole. U Bruklandu su svima rekli
da je u poslednjih osam meseci izostajao zbog bolesti. Kad se nakratko
vratio u školu i otišao na ekskurziju u Veneciju, osetio je da mu nije
mesto među njima. Njegovi drugovi su znali da se tu nešto ne slaže, a
to saznanje im je ugrozilo prijateljstvo.
„Da li je imao još nekog od familije?”, pitao je.
„Misliš, osim brata?” Eš je odmahnuo glavom. „Ja nisam znao ni za
koga drugog. Venčanju, koje je obavljeno u opštini u Londonu,
prisustvovalo je manje od deset ljudi.”
Aleks se rastužio zbog toga što njegova majka nije imala pravo
venčanje u lokalnoj crkvi sa velikim šatorom i govorima i igrankom i
zabavom i bogatim posluženjem i belom venčanicom, a znao je da
njena sreća nije bila dugog veka. Ipak, shvatio je da bar malo upoznaje
život tajnog agenta - bez prijatelja, tajnovit i pomalo prazan.
Avion se nakratko zatresao i napred, niz prolaz između sedišta,
svetlo za poziv se upalilo. Kad je pogledao kroz prozor, video je samo
crno nebo.
„Kaži mi još nešto o mojoj majci”, rekao je Aleks.
„Ne mogu, Alekse”, uzvratio je Eš i trgnuo se. Aleks je primetio iskru
bola u njegovim očima. Tablete još nisu počele da deluju. „Mislim,
volela je da čita, stalno je išla u bioskop i volela je da - ako je mogla da
bira - pogleda strane filmove. Nikada nije kupovala skupu odeću, ali
odlično je izgledala.” Eš je uzdahnuo. „Iskreno da ti kažem, nisam je
dobro poznavao, a ona mi nije mnogo verovala. Možda me je krivila jer
sam bio deo sveta u kome je Džon bio stalno u opasnosti. Volela je tvog
oca, mrzela je njegov posao, ali bila je dovoljno pametna da shvati da ga
ne može odvojiti od njega.”
Eš je otvorio drugu bočicu i ispraznio je u plastičnu čašu.
„Helen je otkrila da je u drugom stanju kad je Džon bio na
najopasnijem zadatku”, nastavio je Eš. „Nije mogla da izabere gori
trenutak. MI6 se zainteresovao za novu organizaciju čije ime ne moram
ni da ti spominjem. Pretpostavljam da o Škorpiji znaš više od mene -
međunarodna mreža bivših špijuna i ubica, ljudi koji su osnovali
sopstvenu kompaniju.
Isprva su bili vrlo korisni. Ne zaboravi da ih je MI6 na početku
blagonaklono dočekao. Ako su ti bili potrebni podaci o aktivnostima
CIA ili o tome kako Iranci napreduju u nuklearnom programu, Škorpija
je bila spremna da ti ih proda. Ako bi hteo da uradiš nešto nezakonito,
a da za to ne odgovaraš, opet je Škorpija mogla da ti pomogne. Time su
se bavili. Nikome nisu bili odani, zanimao ih je samo novac, ali bili su
neverovatno dobri u svom poslu. Dok se nisi ti pojavio, Alekse, uvek su
bili uspešni.
Ipak, MI6 se zabrinuo. Uvideli su da im Škorpija izmiče, posebno
kad su njihova dva agenta ubijena u Madridu. Obaveštajne službe
širom sveta poštuju određene zakone, što znači da igraju po pravilima
- bar donekle, ali to nije važilo za Škorpiju. Bivala je sve veća i moćnija i
- bezobzirnija. Dok su dobijali novac, nisu marili za žrtve.
Zbog toga je Alan Blant - koji je postao nadzornik za specijalne
operacije MI6 - odlučio da tvog oca ubaci u Škorpiju. Planirao je da ga
uvuče u organizaciju i tako ih natera da ga regrutuju. Čim bi se ubacio u
njihove redove, trebalo je da pronađe sve o organizaciji. Ko je u
izvršnom odboru? Ko je finansira? Ko joj održava veze sa obaveštajnim
službama? I tome slično. Ali da bi operacija MI6 uspela, morali su
pažljivo da prikriju identitet tvog oca, što je značilo da mu stvore
potpuno novi lažni život.”
„To znam”, prekinuo ga je Aleks. „Izmislili su da je bio u zatvoru.”
„U stvari, i bio je u zatvoru jer je MI6 morao vrlo temeljno da mu
izgradi novi identitet. Novine su pisale o tome i svi su se okrenuli
protiv njega. Pošto je, navodno, izgubio sav novac, morao je da proda
stan. On i Helen su se preselili u neki ćumez u Bermodzeju. Nije joj bilo
lako.”
„Ali, sigurno je znala istinu.”
„To ne znam. Možda joj je tvoj otac rekao, a možda i nije.”
Aleks nije mogao da veruje. Bio je ubeđen da je njegova majka znala
za prevaru. „Regrutovala ga je Škorpija”, rekao je.
„Tačno. Poslali su ga u centar za obuku na Malagostu, nekoliko
kilometara od Venecije.”
Aleks se stresao kad je čuo ime ostrva. I njega je Škorpija tamo
poslala kad je pokušala da ga regrutuje.
„Džon Rajder je za Škorpiju bio pravi poklon”, rekao je Eš. „Izvrstan
operativac, imao je odličan dosije u britanskoj obaveštajnoj službi bio
je u očajnom položaju i, usput, bio je veoma privlačan. Dopao se nekom
iz odbora.”
„Juliji Rotman.” I nju je Aleks upoznao. Razgovarali su o njegovom
ocu za večerom u Positanu.
„Baš njoj. Odmah je uvidela Džonov potencijal i ubrzo je postao
stariji oficir za obuku sa posebnim zaduženjima za neke Škorpijine
mlađe regrute. Dala mu je i tajno ime - Hanter.”
„Kako ti to sve znaš?”, pitao je Aleks.
„Dobro pitanje.” Eš se osmehnuo. „Konačno je neko primetio da i ja
postojim. Alan Blant me je poslao da pratim Džona na terenu. Trebalo
je da mu budem podrška. Zadatak mi je bio da budem blizu njega, ali ne
suviše, ako bi morao da uspostavi kontakt s nama. Zbog toga sam i bio
tamo kad se sve okončalo.”
„Na Malti.”
„Da. Na Malti.”
„Šta se dogodilo?”
„Tvoj otac je završavao posao, bilo mu je dosta i Škorpije i MI6, a ti
si se tek rodio. Želeo je normalan život, uostalom, postigao je sve zbog
čega su ga poslali na teren. Zahvaljujući njemu saznali smo mnogo o
komandnom lancu Škorpije. Imali smo imena većine njenih agenata i
saznali smo ko ih plaća i koliko.
Zadatak nam je bio da ga vratimo kući, ali da ne izazovemo sumnju.
Znali smo da će ga Julija Rotman ubiti ako sazna da je špijun. Planirali
smo da ga vratimo u Englesku, lažiramo njegov nestanak, da mu
obezbedimo novu kuću i novi identitet i sve što treba... započeo bi novi
život u Francuskoj s tobom i tvojom majkom. Zaboravio sam da ti
kažem da je savršeno govorio francuski. Da se sve odvijalo po planu,
sad bi i ti govorio francuski. Bio bi u lycee u Marselju ili nekom drugom
gradu i ne bi ništa znao od svega ovog.
Baš u to vreme Škorpija nam je sasvim slučajno pružila priliku da
izvučemo Džona. Dobila je zadatak da se otarasi Kaksera, sitnog
kriminalca koji je dilovao drogu, prao novac i tome slično, ali sigurno
se nekom opasno zamerio jer je Škorpiji plaćeno da ga se otarasi pa su
poslali tvog oca da ga ubije.
Kaksero je živeo u Mdini u srcu Malte. Mdina, Kakserov rodni grad,
stara je tvrđava sva u zidovima, koja ima još jedno ime. Pošto je
izuzetno tiha i senovita čak i zimi, lokalno stanovništvo je zove Tihi
grad. MI6 je uočio da bi bila idealno mesto za zasedu, koja bi Džonu
obezbedila povratak kući.
Škorpija ga nije na ostrvo poslala samog. Pratio ga je mladi ubica,
jedan od najboljih koji je došao na Malagosto. Koliko sam te shvatio,
njega si upoznao. Jasena Gregoroviča.”
Aleks se ponovo stresao. Osećanja su bila suviše snažna. Večeras su
duboko zagazili u njegovu prošlost.
Setio se vitkog plavokosog Rusa sa ledeno hladnim očima. Kad ga je
upoznao na svom prvom zadatku, Jasen je mogao da ga ubije, ali
predomislio se. Drugi put su se sreli na jugu Francuske, kad ga je Jasen
uveo u užasni svet Demijana Kreja. Setio se poslednjih trenutaka koje
su proveli zajedno. I tad je Jasen mogao da ga ubije, ali nije, i to ga je
koštalo života.
„Šta možeš da mi kažeš o Jasenu?”, pitao je.
„Veoma zanimljiv mladić”, odgovorio je Eš, ali glas mu je bio leden.
„Rođen je u Estrovu, gradiću za koji sigurno nisi čuo, ali nama je bio
zanimljiv. Rusi su tamo imali tajno postrojenje - za biološko i hemijsko
oružje - koje je jednog dana otišlo u vazduh. Stotine ljudi je poginulo -
među njima i Jasenov otac, a majka je bila povređena i umrla je posle
šest meseci.
Rusi su pokušali to da zataškaju. Nisu hteli da priznaju da se bilo šta
dogodilo, tako da čak ni sad ne znamo celu istinu. Ipak, nešto smo
saznali. Do kraja te godine, Jasen je ostao bez roditelja, a imao je samo
četrnaest godina, Alekse, isto koliko i ti sad.”
„Kako ga je Škorpija pronašla?”
„On je pronašao njih. Prešao je celu Rusiju sam, bez novca i hrane.
Radio je izvesno vreme u Moskvi, živeo na ulici i obavljao poslove za
mafiju. Ne znamo kako je uspeo da pronađe Škorpiju, ali odjednom se
našao na Malagostu. Začudo, tvoj otac je bio zadužen za njegovu obuku.
Rekao mi je da je dečak bio prirodno nadaren. Zanimljivo, zar ne, što ti i
Jasen imate mnogo zajedničkog?” Eš se okrenuo Aleksu, koji je pri
veštačkom osvetljenju u avionu izgledao kao duh. Pogled mu je bio
čudan. „Džonu se Jasen dopao”, rekao je. „Zaista mu je bio drag. Šta
misliš o tome? Špijun i ubica, prilično čudan par, a...”
Petnaest godina nakon što mu je Džon spasio život, Jasen se
žrtvovao za Aleksa, vraćajući dug starom prijatelju, ali Aleks to nije
rekao Ešu. Ni sam nije znao zašto je to zadržao za sebe.
„Napravljen je plan operacije na Malti”, nastavio je Eš iznenada
umorno kao da je hteo da što pre završi priču. „Kaksero je imao
određene navike, što je izuzetno opasno u svetu kriminalaca. Svako
veče je voleo da popije konjak i kafu u malom kafiću na trgu preko puta
Katedrale svetog Petra u Mdini. Odlučili su da ga tamo ubiju. Džon me
je obavestio o ugovorenom vremenu ubistva - 11. februara u jedanaest
sati uveče. Posle Kakserovog smaknuća - odlučili smo da bi bolje bilo
da ga se Škorpija otarasi jer je bio užasan čovek - upadamo, izvlačimo
Džona i puštamo Jasena da pobegne da bi Škorpiji podneo izveštaj o
zarobljavanju njihovog čoveka.
Sve je trebalo da izgleda što verodostojnije. Prvi put su mi dali da
rukovodim operacijom. Imao sam devet agenata i, iako nam je Džon
bio meta, imali smo pravu municiju, a ne ćorke jer bi Jasen mogao da
prepozna da meci nisu pravi. Bio je izuzetno pametan. Svi smo ispod
odeće nosili zaštitne prsluke. Džon neće pucati na nas kad budemo
upali, ali Jasen bi mogao. Znali smo da je izuzetan strelac.
Tog jutra rasporedio sam svoje ljude na položaje. Katedrala je imala
dva zvonika - po jedan sa svake strane - i u svakom sam postavio po
jednog čoveka. Sećam se da je katedrala imala i dva sata. Jedan je
kasnio pet minuta. Čudno mi je bilo to što dva sata, jedan do drugog,
pokazuju različito vreme. U svakom slučaju, agenti u zvonicima imali
su naočare za noćno osmatranje i radio-predajnike. Odozgo su videli
ceo grad i trebalo je da se postaraju da sve odvija po planu.”
Eš je zastao.
„Ništa se nije odvijalo po planu, Alekse, ništa.”
„Ispričaj mi.”
Eš je pijuckao viski. Led se istopio.
„Stigli smo u Mdinu posle pola jedanaest. Februarska noć je bila
prijatna. Turistička sezona još nije počela, mesec je bio mlad, a nebo
posuto zvezdama. Kad smo prišli trgu kroz južnu kapiju, kao da smo se
vratili hiljadu godina unazad. Ulice u Mdini su uzane, zidovi visoki, a
svaka cigla je drugačijeg oblika i veličine - čini ti se da možeš da vidiš
kako su ih postavljali jednu po jednu.
Mesto je izgledalo napušteno. Prozorski kapci na kućama bili su
zatvoreni. Samo su lampe od kovanog gvožđa na uglovima osvetljavale
grad. Dok smo išli Trig valenjom - glavnom ulicom - put nam je
presekla kočija koju je vukao konj. Koristili su je za prevoz turista, ali ta
je išla na počinak. Još mi u ušima odzvanja bat konjskih kopita i
tandrkanje točkova po kaldrmi.
Čuo sam glas stražara iz zvonika u slušalici. Kaksero je bio na
uobičajenom mestu, pio je kafu i pušio cigaru. Nikog nije bilo u blizini.
Bilo je petnaest do jedanaest.
Šunjali smo se i prošli pored stare kapele. Preko puta je bila oronula
palata. Svi restorani i prodavnice bili su zatvoreni. Sa mnom je bilo
sedam agenata. Svi smo bili obučeni u crno. Pola dana smo proučavali
mapu Mdine. Dao sam im znak da se razdvoje. Spremali smo se da
opkolimo trg i krenemo u napad.
Deset do jedanaest - pokazivao je sat na katedrali. Kaksero - nizak i
ugojen imao je elegantne brkove i nosio je odelo - bio je na
uobičajenom mestu. Podigao je mali prst dok je držao šoljicu kafe.
Pored topova na trgu stajala su dva automobila, a konobar je bio na
ulazu u kafić. Ništa se nije dešavalo.
 Iznenada, pojavili su se Džon Rajder i Jasen Gregorovič - Hanter i
Kozak - tako su se zvali. Poranili su pet minuta... ili sam ja tako mislio.
To mi je bila prva greška.”
„Zbog satova...”
„Zbog satova na katedrali. Da. Jedan je pokazivao dobro vreme, a
drugi ne. Pošto sam bio vrlo napet, gledao sam onaj koji je kasnio pet
minuta. Za Jasena, operacija je bila samo scena iz filma. Dok je išao
pored Džona, nestajao je i pojavljivao se. Koristio je nindža tehniku
kretanja i nestajanja, a da ironija bude još veća, tome ga je
najverovatnije naučio tvoj otac.
Mislim da ih Kaksero nije video jer, iako su mu se približavali, on je
i dalje blesavo držao šoljicu kafe. Podigao je glavu i video da mu
neznanac puca pravo u srce. Jasen nije žurio. Sećam se da sam tad
pomislio da nikad nisam video nekog tako staloženog.
Zabrinuo sam se da moji ljudi neće stići da zauzmu položaje i
pokriju sve izlaze sa trga, što možda i nije bilo toliko važno. Ne
zaboravi da je prema planu trebalo da pustimo Jasena da pobegne.
Pakao je nastao kad sam izašao iz zaklona. Jasen me je video i
pucao je u mene. Dva puta me je promašio, ali kad je treći put opalio,
osetio sam bol u grudima. Kao da me je neko udario maljem. Da nisam
nosio zaštitni prsluk, bio bih mrtav. Srušio sam se jer me je silina
udarca metka oborila. Iako sam svom snagom udario o popločanu ulicu
i skoro iščašio rame, nisam oklevao, Alekse. Brzo sam ustao i napravio
drugu grešku. Posle ću ti ispričati.
Dakle, svi su odjednom počeli da pucaju. Konobar se okrenuo i
potrčao u zaklon da bi se posle jednog trena, veliki prozor kafića
raspao u paramparčad. Razbijeno staklo se prosipalo kao komadići
leda. Moji ljudi iz zvonika su pucali, a ostali su pojurili na trg sa svih
strana. Kao što sam i mislio, tvoj otac i Jasen su se razdvojili, što je bio
uobičajeni postupak. Da su ostali zajedno, lakše bismo uhvatili obojicu.
Pomislio sam da će sve, ipak, biti u najboljem redu.
Prevario sam se.
Moja tri čoveka zgrabila su Džona i opkolili ga. Zaista je izgledalo
kao da ništa ne može da preduzme. Naterali su ga da baci oružje i
potrbuške legne na zemlju. Ostala trojica su krenula za Jasenom.
Naravno, prema planu, trebalo je da ga puste da se izvuče, ali jedva.
Jasen Gregorovič je imao svoje planove. Trčao je preko trga ka
jednoj od ulica. Iznenada je stao, okrenuo se i pucao tri puta. Pošto je
pištolj imao prigušivač, pucnji se uopšte nisu čuli. Meci su pogodili
jednog mog čoveka u glavu, drugog u vrat, a trećeg u grlo. Dvojica su
umrla na mestu. Treći je pao i nije se pomerao.
Ostao je još jedan agent - Trevis - njega sam lično odabrao. Stajao je
na suprotnoj strani trga i oklevao. Nije znao šta da radi. Konačno, dao
sam mu naređenje da ne puca u Jasena. Ipak, mogao je da me ne
posluša jer je operacija izmakla kontroli. Poginulo je suviše ljudi.
Trebalo je ili da ubije Jasena ili da se skloni odatle, ali ništa nije uradio.
Stajao je, Jasen je pucao u njega, prvo u nogu da ga obori, pa u glavu da
ga dokrajči. Trg je bio pokriven leševima, a planirano je da se poduhvat
obavi bez krvoprolića!”
Eš je ućutao.
Aleks je primetio da je popio sav viski. „Hoćeš li još jedno piće, Eš?”,
pitao je.
Eš je odmahnuo glavom i nastavio.
„Jasen je otišao. Imali smo Džona. Moglo bi se reći da smo, ipak,
uspeli. Možda je trebalo da završim operaciju, ali nisam mogao jer,
pomislio sam, prvi put rukovodim operacijom, a Jasen Gregorovič je
uništio polovinu moje ekipe. Krenuo sam za njim.
Ne znam šta sam imao na umu. Znao sam da ne smem da ga ubijem,
ali nisam mogao da mu dozvolim da ode. Skinuo sam zaštitni prsluk da
bih lakše trčao. Pojurio sam preko trga prema severnom zidu. Čuo sam
da me neko doziva - možda je bio i Džon - ali nisam se osvrtao. Zašao
sam iza ugla. Sećam se ružičastog kamena i balkona - kao iz operske
predstave. Nikog nisam video. Pomislio sam da je Jasen pobegao.
Iznenada, našao se ispred mene.
Čekao je! Ceo gradić je vrveo od agenata MI6, a on se ponašao kao
da je sve njegovo i kao da mu niko ništa ne može. Naleteo sam pravo na
njega. Nisam mogao da se zaustavim. Neverovatno brzim pokretom
koji nisam uspeo ni da vidim izbio mi je pištolj iz ruke, i on je odleteo u
tamu. Osetio sam da mi nervi u zglobu pucaju, ali i cev Jasenovog
oružja na vratu.
Ruski dečak deset godina mlađi od mene upleo se u sve to samo
zbog toga što su mu roditelji stradali u nesreći i pobedio me. Sredio je
skoro polovinu mojih ljudi. Ja sam bio sledeći.
„Ko si ti?”
„MI6.”
Nisam slagao, a i zašto bih. Hteli smo da Škorpija sazna.
„Kako ste znali da ćemo biti ovde?”
Nisam odgovorio. Još jače mi je pritisnuo cev pištolja na vrat.
Zabolelo me je, ali nije mi bilo važno. Ionako će sve uskoro biti gotovo.
„Trebalo je da ostaneš kod kuće.”
Okrenuo se i potrčao.
„Ni dan-danas ne znam zašto me nije ubio. Možda mu se pištolj
zaglavio, a možda je razlog bio sasvim jednostavan. Ubio je Kaksera,
Travisa i još trojicu mojih ljudi, možda nije imao municije. Gledao sam
ga kako trkom nestaje niz sledeću uličicu i tek tad shvatio da je osim
pištolja imao i nož - drška je virila iz mog stomaka. Ništa nisam osećao,
ali kad sam spustio pogled... Video sam mnogo krvi. Tekla je iz mene.
Bila je svuda.”
Eš je ućutao. Blagi zvuk avionskih motora iznenada se pojačao.
Aleks je pomislio da se približavaju Džakarti.
„Bol sam osetio kasnije”, rekao je Eš, „nepojmljivo užasan bol. Te
noći sam mogao da stradam. Možda bi se to i dogodilo da tvoj otac nije
pošao za mnom. Plašio se da bi se desilo najgore. Stavio je svoj život na
kocku jer da ga je Jasen video, shvatio bi da je cela operacija obična
nameštaljka. Kad je stigao, ležao sam na ulici. Brzo sam gubio svest i
bilo mi je hladno, užasno hladno.
Nije izvadio nož jer je znao da bi me to ubilo. Pritisnuo je ranu i
držao je ruku na njoj sve dok nije došla Hitna pomoć. Avionom su me
odvezli u Valetu. Bio sam u kritičnom stanju nedelju dana. Izgubio sam
dve i po litre krvi. Uspeo sam da se izvučem, ali... video si ožiljak.
Nedostaje mi pola stomaka. Nisu mogli ništa drugo da urade. Stotinu
stvari ne smem da jedem jer ne mogu da ih svarim. Moram da uzimam
tablete... mnogo tableta, ali živ sam. Pretpostavljam da bi trebalo da
budem zahvalan zbog toga.”
Zavladala je duga tišina.
„Škorpija je, ipak, došla glave mom ocu”, rekao je Aleks.
„Da. Nekoliko meseci kasnije, posle tvog krštenja, Alekse, video sam
ga, može se reći, poslednji put. Ako će ti biti lakše, bio je najsrećniji na
svetu dok te je držao u naručju. On i tvoja majka bili su presrećni - kao
da je tvoje rođenje od njih napravilo potpune ljude. Izvukao si ih iz
tame.”
„Otišao si s njima na aerodrom. Išli su u Francusku. Rekao si da su
se uputili u Marselj.”
„Tačno. Morali su da te ostave jer zbog upale uha nisi smeo da letiš.
Inače, bio bi s njima u avionu.”
„Video si kad je avion eksplodirao.”
Eš se okrenuo na drugu stranu. „Mislim da sam bio sasvim jasan
kad sam ti rekao da o tome neću da pričam. Samo znam da je Škorpija
nameravala da se osveti jer je saznala da su je prevarili.”
„Šta se dogodilo s tobom, Eš? Zašto si napustio MI6?”
„Reći ću ti još samo to i ništa više, Alekse, mislim da sam ispunio
svoj deo dogovora.”
Zgužvao je plastičnu čašu i izlomljene delove gurnuo u pregradak
ispred sebe.
„Posle operacije na Malti, uopšte mi nije bilo dobro”, rekao je. „Kad
sam se posle šest nedelja vratio sa bolovanja u ulicu Liverpul, Alan
Blant me je pozvao u svoju kancelariju i dobro me je izribao za sve što
nije valjalo.
Prvo, zamerio mi je zbog lošeg vremenskog proračuna, zbog
netačnog sata. Ispostavilo se da sam najgluplju grešku napravio što
sam ustao kad me je Jasen pogodio jer zbog toga je shvatio da svi
nosimo zaštitne prsluke i zbog toga je Travisu i ostalima pucao u glavu.
Sve je bila moja greška - odnosno, tako je mislio Blant.”
„To nije pošteno”, promrmljao je Aleks.
„Znaš šta? I ja sam isto to pomislio. I konačno, pogrešio sam kad
sam potrčao za Jasenom, a trebalo je da ga pustim da pobegne. To je
bila poslednja kap u prepunoj čaši. Blant me nije otpustio, već me je
degradirao. Jasno mi je stavio do znanja da više neću raditi na terenu.
Nije bilo važno što sam jedva ostao živ - možda bi bilo bolje da sam
poginuo. Gospodin Blant je veoma prijatan tip. Neverovatan!”
Aleks je odmahnuo glavom.
„Ubrzo posle pogibije tvojih roditelja u avionu, izgubio sam volju za
poslom. Rekao sam ti, kad smo bili u Bangkoku, da je tvoj otac bio pravi
patriota koji je predano služio svojoj zemlji. Nekad sam i ja bio takav,
ali na kraju mi je bilo svega dosta. Posle nekoliko meseci u kancelariji,
dao sam ostavku i otišao na drugi kraj sveta. ASIS me je dočekao
raširenih ruku. Hteo sam da počnem novi život.
Video sam te nekoliko puta, Alekse. Svratio sam da proverim da li je
sve u redu. Ipak, krstio sam te. Pre nego što sam otišao iz Engleske, Jan
je započeo postupak usvajanja. Izašli smo jedno veče nešto da
popijemo. Rekao mi je da će se on brinuti o tebi. Očigledno, nisam ti bio
potreban. Iskreno, bilo ti je bolje bez mene. Nisam ti baš mnogo
pomogao, zar ne?”
„Ja ti ništa ne zameram”, rekao je Aleks. „Nemoj da kriviš sebe.”
„U stvari, video sam te još jednom. Došao sam u London da nešto
obavim za australijsku ambasadu. Išao si u osnovnu školu - i Džeki se
brinula o tebi.”
„Izašao si s njom.”
„Dva-tri puta. Dobro smo se proveli.”
Eš je pogledao Aleksa kao da nešto traži. „Nisam mogao da verujem
kad sam čuo da te je MI6 regrutovao”, promrmljao je. „Alan Blant je
nesumnjivo bezosećajan skot. Iznenadio sam se kad si se pojavio u
Australiji! I dalje mislim da nije trebalo da se upustiš u ovu misiju,
Alekse. Ne želim da ti se nešto desi.”
„Sad je malo kasno, Eš.”
Svetla u avionu su se upalila, a stjuardese su se između sedišta
uputile ka nosu aviona, a Aleks je osetio da mu se želudac podiže.
Počeli su da se spuštaju.
Stigli su u Džakartu, sledeće odredište na putu. Nazirao se kraj
tajnih kanala.
 Juvinove igračke

Aleks se ponekad pitao da li je sve aerodrome na ovom svetu

projektovao isti arhitekta koji je lud za prodavnicama i prolazima,
ogromnim izlozima i biljkama u saksijama. Kad je sleteo na
međunarodni aerodrom Soekarno-Hata u Džakarti, sve je bilo isto kao
na aerodromima u Pertu ili Bangkoku osim što su podovi manje
uglačani, tavanica niža, a svaka prodavnica je prodavala nameštaj od
bambusa ili štampanu raznobojnu tkaninu poznatu kao batik. Da nije
bilo toga, mogao je da pomisli da je na aerodromu sa koga je započeo
putovanje.
Brzo su prošli pasošku kontrolu jer službenik za šalterom u kućici
sa staklenim prozorčićem nije ni pogledao lažne isprave pre nego što je
stavio pečat, niti se obratio Aleksu i Ešu. Nisu morali da čekaju ni na
preuzimanju prtljaga jer su imali samo jedan kofer, koji je Eš uneo u
avion kao ručni prtljag.
Aleks je bio umoran. Izgleda da ga umor usled događaja u
prethodnih pet dana u Bangkoku konačno stigao. Samo mu se spavalo.
Ipak, bio je skoro siguran da noć neće provesti u udobnom krevetu.
Štaviše, hteo je da bude sam i da razmisli o onome što mu je Eš
ispričao. U prethodnih sat vremena saznao je više o svom ranom
detinjstvu nego za ceo život, ali imao je još pitanja. Da li je njegov otac
krivio Eša za sve greške u Mdini? Zašto je Eš bio s njima na
aerodromu? Zašto nije hteo da priča o onom što je video?
Ušli su u putničku čekaonicu i ponovo ih je okružila gomila
nametljivaca i taksista. Čekala su ih dva Indonežanina, vitka i sportski
građena u farmerkama i košuljama kratkih rukava. Jedan od njih je
držao tablu na kojoj je pisalo KARIM HASAN. Tek posle nekoliko
sekundi, Aleks se setio imena. Bio je ljut na sebe. Potpuno je zaboravio
da Eš putuje pod tim imenom. Eš je bio Karim, a on Abdul. Bez obzira
na to koliko je bio umoran, takva greška mogla je obojicu da košta
života.
Eš im je prišao i predstavio se koristeći mešavinu darija i jezika
znakova. Muškarci nisu ni pokušali da budu ljubazni. Okrenuli su se i
pošli očekujući da Eš i Aleks pođu za njima.
Bilo je deset sati. Napolju van zagrljaja klimatizovanog vazduha,
vrelina je bila teška i nesnosna. Svi su ćutali dok su širokim prolazom
prilazili ivičnjaku i parkiranom prljavom belom kombiju, u kome je za
upravljačem sedeo treći muškarac. Na zadnjem delu bila su dupla
vrata, ali kombi nije imao prozore. Aleks je uznemireno pogledao Eša
jer mu se činilo da će ga svakog trenutka nešto progutati. Setio se kad
je ušao u automobil sa članovima Zmijske glave. Eš nije bio zabrinut.
Aleks je za njim ušao u kombi.
Vrata su se uz tresak zatvorila. Dva muškarca su sela napred, pored
vozača. Krenuli su. Eš je sedeo na metalnoj klupi zavarenoj za pod.
Mogli su da vide šta se dešava napolju jedino kroz vetrobransko staklo,
koje je bilo toliko prljavo da se Aleks pitao kako vozač uopšte nešto
vidi. Kombi je bio star bar deset godina i izgleda da nije imao
amortizere. Aleks je osetio svaku neravninu i rupu na putu. I jednih i
drugih bilo je mnogo.
Aerodrom je bio udaljen oko dvadeset kilometara od grada i
povezan autoputem koji je čak i u to doba noći bio zakrčen. Aleks je
čkiljio preko vozačevog ramena i skoro ništa nije mogao da vidi sve
dok se konačno nisu približili Džakarti. Isprva ga je podsetila na
Bangkok, ali kad su ušli u grad, video je da je prljaviji i manje
samouveren jer je i dalje pokušavao da se iščupa iz zagrljaja raštrkanih
straćara od kojih je nastao.
Saobraćaj je bio užasan. Čim su ušli u grad preko betonskog
nadvožnjaka, automobili i motocikli su jurili iznad njih, ispod pa čak i
sa obe strane. Soliteri - zdepasti i ružni - dizali su se pred njima, a
hiljade sijalica bespotrebno upaljenih u sigurno praznim kancelarijama
bojile su noćno nebo žutom i sivom bojom. Duž trotoara redale su se
živopisno obojene ulične tezge sa hranom - varunge - ali izgleda da je
niko nije kupovao. Ljudi su se vraćali kućama kao mesečari, probijali se
kroz buku, prljavštinu i vrelinu.
Sišli su sa nadvožnjaka, brzo kao što su i ušli, i izašli iz glavne
gradske oblasti. Iznenada, kombi je počeo da se trucka po zemljanom
putu, voda je pljuskala na sve strane dok su izbegavali gomile cigala i
šljunka. Nije bilo ni uličnog osvetljenja, ni znakova, a oblaci su zaklonili
mesec. Aleks je video samo ono što su osvetljavala prednja svetla:
bedno predgrađe, sirotinjski kraj sa uskim ulicama, kućama sa limenim
krovovima i zakrpama od valovitog lima na zidovima poduprtim
drvenim skelama. Čudno bodljikavo žbunje i patuljaste palme rasli su
pored puta. Trotoara nije bilo. U daljini je zalajao pas, ali nigde nije bilo
ni žive duše.
Došli su do kapije, koja je izgledala kao da je napravljena od komada
naplavljenog drveta. Dve reči - na indonežanskom - bile su nažvrljane
crvenom bojom preko kapije. Kad su joj prišli, vozač je pritisnuo
dugme na daljinskom upravljaču u kombiju i vrata su se otvorila. Ušli
su u ogromno četvrtasto ograđeno postrojenje sa skladištima i
kancelarijama, osvetljeno samo dvema lampama. Kombi je stao. Stigli
su.
Izgleda da nikog nije bilo. Vrata kombija su se širom otvorila. Dva
muškarca su povela Aleksa i Eša u skladište. Aleks je video visoko
naredane sanduke. Neki su bili otvoreni. Iz njih je virila slama i
plastične igračke. Video je i gomilu isprepletanih skutera i izvrnutu
Vendinu kućicu. Plišani majmun ležao je na podu raširenih nogu,
postava mu je ispala iz razderotine na stomaku i gledao ih praznim
staklenim očima. Aleks se nadao da to nije neki zlokobni nagoveštaj.
Nikad nije video toliku gomilu igračaka koje uopšte nisu izgledale
privlačno. Bilo mu je jasno da su tu već godinama pošto su bile u
očajnom stanju - prašnjave i rasturene.
Dva tanka dušeka prostrta na podu nagoveštavala su mu najgore.
Spavaće na njima. Toaleta nije bilo, niti je imao gde da se umije. Eš se
okrenuo muškarcima i dao im znak da je žedan privlačeći skupljene
prste ustima. Muškarci su slegnuli ramenima i izašli.
Pred Aleksom je bilo najdužih devet sati u životu, bez pokrivača ili
ćebeta, a tanki dušek na kamenom podu nije mogao da mu pruži
udobnost. Znojio se. Odeća mu se prilepila uz telo. Nad Džakartom se
nadvila oluja koja nikako nije počinjala. Vlažnost je bila stopostotna.
Komarci su bili najgori. Odmah su ga pronašli i nisu ga ostavljali na
miru. Nije mu pomagalo ni to što se neprestano udarao po licu. Ubrzo
je odustao jer komarcima izgleda da nije smetalo. Najbolje bi mu bilo
da zaspi, ali san mu nije dolazio na oči.
Eš nije mogao da priča s njim jer su možda u prostoriji bili
sakriveni mikrofoni. U svakom slučaju, već je navikao na Ešovo ćutanje,
ali nije mu bilo pravo kad je video da je Eš odmah zaspao i ostavio ga
da sam podnosi noćne muke.
Konačno, osvanulo je jutro. Aleks je u međuvremenu sigurno
zadremao jer je osetio da ga Eš drmusa, a ranojutarnje sivilo probijalo
se kroz prozore i otvorena vrata. Neko im je doneo dve čaše slatkog
čaja i korpicu kifli. Aleks je priželjkivao jaja sa slaninom, ali shvatio je
da bi mu bilo bolje da se ne žali. Kleknuo je na dušek i počeo da jede.
Šta se dešavalo? Shvatio je da su pomoću lažnih pasoša koje su
dobili u Bangkoku ušli u Indoneziju, ali znao je da će im biti mnogo teže
da uđu u Australiju pošto je granična kontrola kod njih mnogo
temeljnija. Tu, na Javi, bili su vrlo blizu australijskoj teritoriji, a do nje
će stići preko mora i, kako mu je rekao Eš, trajaće oko četrdeset osam
sati. Postrojenje je bilo povezano sa Juvinovim igračkama, a po onom
što je Aleks video prethodne noći, u njemu će sačekati dok njihov brod
ne bude spreman. Kakav li će to biti brod? Saznaće na vreme.
Tek što je prošlo devet sati, jedan od dvojice muškaraca koji su ih
dočekali na aerodromu došao je po njih i izveo ih iz skladišta u kojem
su proveli noć. Iako je sumorno jutarnje svetlo prigušivala izmaglica,
ipak je omogućilo Aleksu da bolje pogleda okruženje. Postrojenje
Juvinovih igračaka podsećalo ga je na staromodni logor ratnih
zarobljenika, uobičajen u filmovima o Drugom svetskom ratu. Zgrade
su bile drvene i očigledno sklepane na brzinu od bilo čega što im je
prvo došlo pod ruku. Do prvog sprata vodile su klimave stepenice. Kroz
polomljene i izvaljene betonske ploče na glavnom trgu izbijao je korov.
Nije mogao ni da zamisli da su šarene igračke zapakovane ispod jelki u
Engleskoj možda tu započinjale svoj život.
Video je i desetak muškaraca i žena u fabričkom krugu. Neki od njih
su bili u kancelarijama, sedeli pored prozora i radili za računarom.
Stigao je i kamion. Ljudi su počeli da ga istovaraju, kartonske kutije išle
su iz ruke u ruku. Dva stražara stajala su pored kapije. Izgledalo je da su
nenaoružani, ali kad je Aleks primetio bodljikavu žicu unaokolo,
električne sijalice i sigurnosne kamere, bio je skoro siguran da nose
oružje. Tajanstveni svet držao se na odstojanju od grada van svojih
kapija.
Kad je podigao glavu, ugledao je teške i odvratno sive oblake. Nije
mogao da vidi sunce, ali osećao je da ih pritiska. Sigurno će uskoro
početi kiša. Vazduh je ličio na veliki balon ispunjen vodom koji će se
svakog trenutka rasprsnuti.
Bilo je vreme za polazak. Beli kombi je stajao, motor je brundao, a
zadnja vrata su bila otvorena. Neko ih je dozvao. Eš je krenuo napred.
 Aleks će se tog trenutka setiti malo kasnije - kao da je nekoliko
uobičajenih sekundi bilo uhvaćeno fotografskim aparatom - kad su svi
na fotografiji bili nesvesni nadolazeće opasnosti. Čuo je da se vozilo
približava glavnoj kapiji. Učinilo mu se da ide suviše brzo i da bi zaista
trebalo da uspori da bi mu se kapija otvorila. Shvatio je da vozilo neće
usporiti i da vozaču ne treba ni otvoriti kapiju da bi ušao.
Bez ikakvog upozorenja kapija fabričkog kruga raspala se u
komade. Jedna strana bila je širom otvorena, a druga je pijano visila na
šarkama. Dva čiroki džipa projurila su kroz nju jedan za drugim. U
svakom vozilu sedelo je po pet muškaraca. Pre nego su džipovi stali,
muškarci su iskočili iz njih. Svi su bili naoružani poluautomatskim
puškama cz-škorpion ili AK-47, a neki noževima. Nosili su i maskirna
odela i crvene beretke, ali nisu izgledali kao vojnici jer su bili
nepodšišani i neobrijani. Izgleda da nisu imali zapovednika. Kad su se
rasporedili po trgu mlateći oružjem i uzvikujući naređenja, Aleks je bio
uveren da se našao usred oružane pljačke i da će prisustvovati
obračunu dve kriminalne bande iz Džakarte.
Eš se ukopao u mestu. Okrenuo se i promrmljao Aleksu samo jednu
reč: „Kopasus.” Aleksu to ništa nije značilo. Zbog toga je, pazeći da ga
niko ne čuje, Eš dodao na engleskom: „Indonežanski SAS.”
Bio je u pravu.
Kopasus je skraćenica za Komandose pasukan kususa, jedne od
najsurovijih borbenih snaga na svetu. Sastoji se od pet različitih grupa
koje su posebno obučene za sabotažu, infiltraciju, direktnu akciju,
obaveštajne zadatke i borbu protiv terorizma. Ljudi koji su upali u
fabrički krug pripadali su Grupi četiri, kontraobaveštajnoj grupi sa
sedištem u južnoj Džakarti koja se borila protiv krijumčarenja ljudi u
gradu i van njega. Možda su samo slučajno došli ili su, što je bilo
verovatnije, dobili dojavu. U svakom slučaju, ishod će biti isti. Uhapsiće
ih - čak i kad bi uspeli da ih nagovore da ih puste - Eš bi morao samo da
dokaže da radi za ASIS - njihov zadatak bio bi završen jer bi ugrozili
tajnu operaciju. Nikada ne bi otkrili kako je Zmijska glava planirala da
ih ubaci u Australiju. Aleks je ogorčeno pomislio da ne bi uspeo da uđe
u trag ukradenom oružju koje je gospođa Džons tražila - Kraljevskoj
plavoj. Bio bi dvostruko neuspešan.
Ipak, nije mogao ništa da uradi. Vojnici Kopasusa rasporedili su se
po trgu tako da je svaki ćošak bio pokriven i niko nije mogao ni da se
mrdne. I dalje su vikali na indonežanskom. Nije ni bilo važno šta govore
jer cilj im je bio da zastraše i zbune protivnika i izgleda da su uspeli u
tome. Civili u fabričkom krugu bespomoćno su stajali, neki sa
podignutim rukama. Kopasus je imao potpunu nadmoć.
Naterali su ih da se postroje. Aleks je stajao između Eša i jednog od
muškaraca koji su ih dočekali na aerodromu. Dok je bar desetak pušaka
bilo upereno u njih, tri vojnika su pretresala kancelarije i skladišta da
bi proverili da se niko nije sakrio. Jedan od radnika je, ipak, odlučio da
pokuša da se sakrije. Posle krika čuo se zvuk razbijanja stakla, nesrećni
čovek je naglavačke izleteo kroz prozor i srušio se u dvorište lica
oblivenog krvlju. Vojnik ga je šutnuo, čovek je zaječao, jedva se pridigao
i šepajući pridružio se postrojenima.
Još jedan muškarac je izašao iz džipa - verovatno komandant. Bio je
neobično visok za Indonežanina, imao je dugačak i tanak vrat i dugu
crnu kosu do ramena. Aleks je čuo da mu se vojnik obraća sa kolonelo.
Polako je prošao ispred stroja uzvikujući naređenja. Aleks je
pretpostavio da od svakog traži da se identifikuje.
Fabrički radnici su jedan za drugim pokazivali isprave, papire,
vozačke dozvole ili radne knjižice. Čovek koga su izbacili kroz prozor
drhtavim rukama je držao dokumenta. Izgleda da pukovnika ništa od
svega toga nije zanimalo. Konačno je prišao Ešu. Aleks je pokušao da
ne gleda kako Eš vadi lažni pasoš koji je dobio u Bangkoku jer se
pribojavao da bi ga pogled mogao odati. Spustio je glavu kad je
pukovnik otvorio pasoš i podigao ga prema svetlu. Video je krajičkom
oka da pukovnik okleva, ali iznenada se odmakao i počeo da šamara
Eša prokletim dokumentom i viče na indonežanskom. Dva vojnika su
odmah dotrčala i čvrsto mu držeći ruke na leđima, primorali su ga da
klekne. Prislonili su mu cev poluautomatske puške na vrat. Pukovnik je
pružio pasoš jednom od podređenih. Pogledao je Ešovo lice, buljio u
njegove oči kao da bi u njima traži pravi identitet i - otišao.
Stao je ispred Aleksa.
Aleks je uplašeno podigao glavu - nije ni pokušavao da sakrije strah.
Mislio je da će ga, kad vidi da je dečak, ostaviti na miru. Pukovniku nije
bilo važno koliko Aleks ima godina jer je namirisao krv. Izgledalo je kao
da se osmehuje. Viknuo je nešto na indonežanskom i ispruženom
rukom zahtevao Aleksove isprave. Aleks se skamenio. Nije ih imao, jer
je njegov pasoš bio kod Eša. Čak i da je mogao da mu ga pokaže,
pukovnik bi znao da je lažan. Da li bi trebalo da mu kaže ko je? Samo
nekoliko reči na engleskom učinile bi čudo i izvukle ih iz opasnosti.
I operacija bi propala.
Počela je kiša.
 I to vrlo neobična. U Londonu kiša ima početak - nekoliko kapljica
zbog kojih bi ljudi potražili zaklon ili bi imali dovoljno vremena da
otvore kišobrane. U Džakarti takvog upozorenja nije bilo. Kiša se
sručila kao da je brana popustila, iznenada topla i jaka bujica, kao kišni
okean izlivala se iz odvodnih cevi, udarala po krovovima i pretvarala
zemlju u blato.
Zbog snažnog pljuska nastala je pometnja. Kopasus je do tada imao
potpuni nadzor nad fabričkim krugom. Vojnici su nadzirali svaki pedalj
zemljišta, ali iznenadna provala oblaka sve je promenila. Aleks nije ni
video ko je započeo pucnjavu. Neko je verovatno shvatio da bi vredelo
rizikovati jer bi mogao mnogo da izgubi i da će mu kiša pružiti
dovoljan zaklon da se uz pucnjavu izvuče. Čulo se pet-šest pucnjeva iz
okoline skladišta u kome je Aleks spavao. Svi su bili iz iste puške,
pažljivo usmereni i ravnomerno raspoređeni.
Kopasusovi vojnici su odmah krenuli u akciju, tražili zaklon i
uzvraćali vatrom dok su se kretali. Zvuk poluautomatskih pušaka bio je
zaglušujući. Izgleda da pucali nasumice. Uništili su ceo zid, drvene
daske su se potpuno raspale, a čovek pored skladišta oboren je u
prvom napadu. Pre samo nekoliko minuta čistio je dvorište.
Padali su i Kopasusovi vojnici. Bar tri puške su pucale u njih. Kad se
Aleks okrenuo da potraži zaklon, vojnik čija je puščana cev bila
prislonjena uz Ešov vrat, pao je na leđa, a iz ramena mu je šikljao mlaz
krvi. Drugi vojnik je odmah zauzeo njegov položaj i počeo da puca u
smeru iz kog su dolazili meci, a otvor puščane cevi bleskao je iza kišne
zavese.
Pukovnik je izvadio pištolj švajcarske proizvodnje SIG-zauer P266
jedan od najružnijih devetomilimetarskih pištolja na tržištu. Aleks je
video ga je uperio u Eša. Jasno mu je bilo šta smera. Samo što je
uhapsio čoveka, počela je nezaustavljiva vatra - ili je bar tako on mislio.
Ipak, ko god da je čovek čije je hapšenje izazvalo nezaustavljivu
pucnjavu, neće ga pustiti da pobegne. Pravda je okrutna. Odmah će ga
ubiti i sve će biti gotovo.
Aleks je to morao da spreči. Kriknuo je, bacio se u stranu i laktom
udario pukovnika u stomak. Pištolj je opalio u vazduh, a obojica su pala
u baru nošeni Aleksovom brzinom. Pukovnik je pokušao da uperi
pištolj u Aleksa, Aleks ga je uhvatio za zglob, povukao mu ruku nadole i
nekoliko puta nadlanicom udario o beton. Pukovnik je kriknuo. Kiša je
padala po Aleksovom licu i zaslepljivala ga. Ponovo je podigao i spustio
pukovnikovu ruku i tresnuo je o beton. Prsti su se razdvojili i pustili
pištolj.
Sve mu se činilo besmisleno jer je bio na Kopasusovoj strani,
zajedno s njima se borio protiv Zmijske glave, njihovog zajedničkog
neprijatelja, ali nije imao vremena da im to objasni. Aleks je video da je
vojnik bacio nešto - okruglo, crno i veličine bejzbol lopte - kroz kišne
zastore. Prepoznao je granatu i pre nego što se prolomila eksplozija
koja je razvalila jednu stranu skladišta, uništila tri prozora i napravila
rupu na krovu. Plameni stub se podigao, ali kiša ga je odmah ugušila.
Pucalo se i dalje. Čovek koji je bacio granatu kriknuo je i okrenuo se
unazad držeći se za rame. Beli kombi se kretao. Aleks je čuo da motor
radi i video da se kombi nespretno okreće. Eš ga je zgrabio za ruku.
Kosa mu je bila slepljena, a voda mu se slivala niz lice.
„Moramo da idemo!”, uzviknuo je. Zbog buke kiše i pucnjave, niko
nije mogao da ga čuje.
Pukovnik se bacio postrance, pokušavajući da dohvati pištolj, koji je
Eš odgurnuo nogom, a pesnicom udario pukovnika po licu.
„Eš...”, počeo je Aleks.
„Ne sad!”
Kombije skoro okrenuo prema polomljenoj kapiji. Eš je potrčao ka
njemu, a Aleks ga je pratio. Uspeli su da stignu do kombija baš kad je
počeo da ubrzava. Vozač nije imao nameru da ih čeka. Eš je ispružio
ruku i uspeo da otvori zadnja vrata. Oglasio se rafal automatske puške.
Aleks je uplašeno viknuo kad se sa strane na kombiju pojavio niz rupa
od metaka, baš ispred njega.
„Hajde!”, uzviknuo je Eš.
Aleks se bacio u zadnji deo kombija kroz otvorena vrata. Odmah za
njim bacio se i Eš i pao na Aleksa. Izgleda da ih vozač nije primetio jer
se usredsredio na bežanje. Retrovizor je eksplodirao, staklo se rasulo, a
metalni okvir se odvalio. Motor je urlao dok je vozač pritiskao papučicu
gasa. Iznenada, poskočili su zbog siline eksplozije u blizini - Aleks je
osetio da mu plamen priji lice. Na sreću, bili su daleko. Jurnuli su kroz
kapiju pravo na ulicu s druge strane ograde.
Kombi je krivudao po putu. Udario je u zid, jedna strana se
zgužvala, a varnice su sevale kad su se metal i cigle sudarili. Aleks je
pogledao unazad. Pošto se jedna strana kapije odvalila, video je dva
vojnika - kao aveti - koji su klečali na kapiji i pucali u njih. Beličasti
bleštavi meci sekli su slapove kiše, ali nisu mogli da stignu do njih.
Kombi je jurio putem kojim su došli prethodne noći. Izgledao je kao
smeđa reka blata i đubreta. Aleks je ponovo pogledao pozadi očekujući
da će ih Kopasus pratiti, ali kiša je bila tako jaka da se skladišta nisu
videla. Da su dva čiroki džipa išla za njima, ne bi mogao da ih vidi.
Vozač, koji ih je dovezao sa aerodroma, čvrsto je držao volan kao da
mu život zavisi od njega. U ogledalu je video dva nepoželjna putnika i
prosuo bujicu reči na indonežanskom, ali nije ni usporio niti stao.
Aleksu je laknulo. Nije bilo važno kuda idu, samo što dalje od fabričkog
kruga.
„Šta se desilo?”, pitao je. Usne je primakao Ešovom uhu ubeđen da
vozač ne može da čuje o čemu priča niti na kom jeziku.
„Ne znam.” Začudo, i Eš je bio uznemiren. Ležao je na boku
pokušavajući da dođe do daha. „Kao i obično... baksuz ili neko nije
dovoljno platio. To se stalno dešava u Džakarti.”
„Kuda idemo?”
Eš je pogledao kroz zadnja vrata. Skoro ništa nije video u
polumraku uzburkane vodene oluje, ali nešto je sigurno prepoznao.
„Ovo je Kota, stari deo grada. Idemo na sever.”
„Je 1’ to dobro?”
„Luka je na severu.”
Uključili su se u jutarnju saobraćajnu reku. Morali su da uspore jer
su se našli u koloni automobila i autobusa. Sve tezge sa hranom sakrile
su se ispod mora plastičnih nastrešnica, a ljudi su se okupljali u
ulazima zgrada ili su se krili ispod kišobrana čekajući da oluja prođe.
Vozač se okrenuo i nešto im doviknuo. Čak i da je govorio na
engleskom, Aleks je bio siguran da ga ne bi razumeo.
„Vodi nas na brod”, objasnio mu je Eš.
„Znaš i indonežanski?”
Eš je klimnuo. „Dovoljno da ga razumem.”
Kombije izašao iz sporedne ulice i krenuo glavnim putem. Aleks je
video da se taksista zaneo da bi ih izbegao i besno pritiskao sirenu. Iza
njih se iz kiše pojavila stara zgrada. Podsetila ga je na nešto što je video
u Amsterdamu - nije ni čudo pošto je grad nekad pripadao
Holanđanima - koji su tu smestili daleku filijalu svoje kompanije Ist
Indija. Prešli su preko popločanog trga. Dok je Aleks ležao u zadnjem
delu kombija, osetio je svaku kocku kojom je bio popločan. Grupa
biciklista je skrenula da bi ih izbegla, sudarili su se i popadali
pretvarajući se u zamršeni splet lanaca i psovki. Čovek koji je gurao
tezgu sa hranom uspeo je da im se skloni s puta u poslednjem trenutku.
Ušli su u neku drugu glavnu ulicu u kojoj je saobraćaj bio gušći zbog
neprekidne kolone kamiona natovarenih robom sakrivenom ispod
drečavih pokrivača od impregniranog platna. Kamioni su bili
pretovareni i izgledalo je da će se svakog trenutka srušiti pod teretom.
Konačno, zgrade su ostale iza njih. Aleks je ugledao ograde, dizalice
i brodove. Bilo je i skladišta, kontrolnih rampi, kancelarija od valovitog
lima, ogromnih rešetkastih postolja i velikih betonskih prostranstava
po kojima su se kretali kombiji i kamioni. Iako ništa nije video zbog
snažnog pljuska, bio je siguran da su se približili luci. Naišli su na
kontrolnu rampu, iza koje su se naredali kontejneri okruženi
bodljikavom žicom. Kombije usporio i stao. Vozač se okrenuo, nešto
brzo objasnio na indonežanskom i otišao.
„Eš...”, počeo je Aleks.
„Ovo su dokovi Tandžang priok”, prekinuo ga je Eš. „Sigurno će nas
ukrcati na teretni brod.” Pokazao mu je. „Vidiš li one ograđene
prostore? To su ZOI-ovi: zone obrade izvoza. Roba dolazi u Džakartu, tu
se sastavlja i ponovo razvozi brodovima. To nam je izlaz. Čim uspemo
da uđemo u ZOI, spaseni smo.”
„Kako ćemo da uđemo?” Aleks je pitao pošto je video da prilaze
zaštitnoj ogradi. Stražari su čak i po takvom pljusku bili na dužnosti.
„Platićemo.” Eš je napravio grimasu. „Ovo je Indonezija! Dokovima
upravlja vojska, a vojska je na platnom spisku indonežanske mafije,
koja je u poređenju sa Zmijskom glavom smešna, ali i dalje upravlja
lukom. Možeš da radiš šta hoćeš ako platiš.” Eš je kleknuo i provirio
kroz prozor. Nikog nije bilo u blizini. Pogledao je Aleksa. „Hvala ti za
ono što si uradio u fabrici.”
„Ništa nisam uradio, Eš.”
„Sprečio si pukovnika da me ubije.” Eš je slegnuo ramenima. „Tako
radi Kopasus. Ubije pogrešnog čoveka i pošalje venac na sahranu.
Dirljivo.”
„Šta treba da radimo kad stignemo u Australiju?”
„Kad stignemo, zadatak je obavljen. Mene će Itan Bruk potapšati po
ramenu, a ti ideš kući.”
„Hoćemo li se opet videti?”
Eš je okrenuo glavu. Kao i Aleks, i on je bio mokar do gole kože,
odeća mu se cedila i pravila baricu oko njega. Izgledali su kao
brodolomnici. „Ko zna?”, progunđao je. „I nisam baš neki kum, zar ne?
Možda je trebalo da ti pošaljem Bibliju ili nešto slično.”
Aleks mu ništa nije odgovorio jer se vozač vratio, ali ne sam. Sa
njim su bila tri muškarca čija su lica bila sakrivena ispod kapuljača
plastičnih kabanica. Svi su govorili uglas, prstima pokazivali na Aleksa i
Eša i nekontrolisano gestikulirali. Polako, značenje njihovog razgovora
bivalo je jasnije. Aleks je osetio da se ispod njega otvara ponor jer su
zahtevali da Aleks pođe s njima, a da Eš ostane.
Trebalo je da se razdvoje.
Hteo je da vikne, da započne prepirku - ali samo jedna reč bila bi
pogubna. Zbog toga je primorao sebe da ćuti. Pokušao je da im se
odupre, da se izvuče iz ruku koje su ga zgrabile, ali bezuspešno. Kad su
ga izvukli iz kombija, poslednji put je pogledao Eša. Njegov kum ga je
tužno gledao kao da je znao da će se dogoditi nešto loše i da će biti
bespomoćan kad se to loše zaista dogodi.
Aleksa su skoro vukli po putu do kapije. Kapija se otvorila, prošli su
je marširajući - po jedan muškarac sa svake strane i jedan ispred njega.
Stražar se nakratko pojavio, ali kad su viknuli na njega, brzo se
okrenuo.
Skoro ništa nije video od pljuska. Ispred njih je bilo ozidano
pristanište i najveći brod koji je Aleks u životu video - dugačak kao tri
fudbalska igrališta. Na središnjem delu broda bile su kabine za posadu.
Komandni most je imao četiri ili pet velikih prozora i ogromne brisače
koji su se kretali tamo-amo po prednjem staklu boreći se protiv kiše.
Ime broda bilo je ispisano na engleskom duž pramca: Liberijska zvezda.
Na njega su tovarili kontejnere, četvrtaste kutije visile su sa ogromnog
raznosača koji se nadvijao nad njima kao čudovište iz naučno-
fantastičnih filmova. Čovek u kabini upravljao je kablovima i
koturovima i neverovatno precizno spuštao svaku kutiju na određeno
mesto.
Ušli su u ZOI, gde je sledeći tovar kontejnera čekao ukrcavanje. Svi
su bili različito obojeni, a na nekima je bilo ispisano ime kompanije.
Čim je na jednom kamionu video žuti kontejner, znao je da je njegov, jer
je imao natpis ispisan crnim slovima: JUVINOVE IGRAČKE. Okrenuo se,
uzalud se nadajući da će Eš ipak krenuti za njima. Ali bili su potpuno
sami. Zašto su ih razdvojili? Ništa mu nije bilo jasno jer su putovali kao
otac i sin. Nadao se da će Eš biti u drugom kontejneru i da će se ponovo
sresti kad dođu u Darvin. Okrenuo je šaku. Broj Ešovog telefona skoro
se izbrisao, jezivi pljusak pretvorio ga je u mastiljavu mrlju. Na sreću,
Aleks ga je zapamtio - ili se bar nadao da ga je zapamtio. Uskoro će
saznati - ako uopšte pronađe telefon.
Čim su prišli žutom kontejneru, Aleks je video da je zaključan.
Štaviše, metalna igla bila je prikačena na vrata. Znao je čemu služi.
Carinski službenici moraju da pregledaju sve kontejnere koji se
ukrcavaju i iskrcavaju s broda. Dakle, niko ne srne da otvara kontejnere
za vreme transporta niti da bilo šta - oružje, drogu, ljude - naknadno
ubacuje u njih. Čelična igla ima unapred proveren serijski broj, koji se
proverava još jednom kad stignu u Australiju. Ako bi neko pokušao da
je zameni ili polomi, ceo kontejner bi zaplenili i ponovo proverili.
Aleks je shvatio da će putovati u kontejneru, ali nije znao kako će ga
ubaciti unutra. Verovatno je bilo suviše opasno u brodskoj kabini.
Uostalom, on je za Zmijsku glavu bio samo tovar koga je trebalo
izbaciti zajedno sa ostalom robom. Čovek, koji je sve vreme išao ispred
njih, okrenuo se, stavio mu ruku na rame i naterao ga da se spusti -
trebalo je da uđe ispod kamiona između točkova.
Ubrzo je video i zbog čega. Kontejner je imao tajni ulaz, vratanca na
podu bila su otvorena i visila su. Mogao je da uđe, a da ne dodirne
glavna vrata niti da pokida metalnu iglu koja ih je obezbeđivala. Čim bi
kontejner smestili na određeno mesto i na njega naredali toranj
kontejnera, niko ga više ne bi ni pogledao. Zamisao je bila jednostavna
i radila je posao - pomalo se divio Zmijskoj glavi. Vodili su ogroman
posao u bar tri države. Itan Bruk je bio u pravu kad je rekao da nisu
samo obični kriminalci.
Čim je počeo je da puzi ispod kamiona, osetio je strah od skučenog
prozora. Ne samo zbog težine kontejnera koji ga je pritiskao već i zbog
toga što je video da se vratanca spolja zatvaraju jakom šipkom koja se
pružala preko njih. Kad ga zatvore, u zamci je. Ako brod počne da tone
ili jednostavno odluče da sve pobačaju u more, udaviće se u ogromnom
metalnom kovčegu. Oklevao je, ali čovek ga je gurnuo s leđa terajući ga
da što pre uđe.
Aleks se okrenuo i pretvarao se da je uplašen, pogledom ga
preklinjući da dovedu i Eša. Kako je bilo ko mogao da ga razume kad
nije smeo da izusti nijednu reč? Drugi muškarac mu je gurnuo nešto u
ruke - plastičnu kesu sa dve boce vode i veknom hleba - namirnice za
dug put koji mu predstoji. Prvi muškarac ga je ponovo gurnuo i nešto
viknuo.
Nije mogao više da okleva. Dopuzao je do vrata u podu. Čovek mu je
dao znak i Aleks se popeo. Dok je ulazio, posrnuo je. Rukom se uhvatio
za klizeću šipku i uspostavio ravnotežu.
Poslednji put je pogledao Indoneziju - blato, kišu koja lije i donji deo
kamiona. Kad se uvukao u kontejner, vrata su se odmah uz tresak
zatvorila. Dok su provlačili šipku preko vrata, začuo se zveket. Svi izlazi
su mu bili zatvoreni.
 Čim se uspravio, video je da u kontejneru nije mračno. Pri svetlu
sijalice ugledao je brojna uznemirena lica.
Izgleda da ipak, na kraju neće putovati sam.
Liberijska zvezda

U stvari, u polumraku kontejnera bilo je dvadeset zbijenih ljudi koje je

osvetljavala samo baterijska lampa. Znao je da su izbeglice - video im
je to na licima - razlikovali su se od lokalnog stanovništva i bili su
uplašeni, otrgnuti od svog zavičaja. Većinu su činili muškarci, ali bilo je
žena i dece mlađe od sedam-osam godina. Aleks se setio šta mu je u
Sidneju Itan Bruk rekao o ilegalnim imigrantima - polovina je mlađa od
osamnaest godina. Dokaz je bio pred njim. Cele porodice bile su
zaključane u metalnoj kutiji, nadale se i molile za siguran dolazak u
Australiju. Nije ni čudo što su izgledali uznemireno pošto su bili
bespomoćni i svesni da potpuno zavise od dobre volje Zmijske glave.
Prišao mu je suvonjavi sedokosi muškarac u širokoj i šarenoj
košulji i širokim pantalonama. Aleks je pretpostavio da ima oko
šezdeset godina. Verovatno je bio zemljoradnik jer su mu ruke bile
grube, a lice suvo i ispucalo od sunca. Bojažljivo se obratio Aleksu.
Mogao je da govori na bilo kom jeziku - dariju, hazaragiju, kurdskom ili
arapskom - ne bi bilo nikakve razlike. Aleks je znao da je bez Eša
potpuno nezaštićen. Nije mogao ni sa kim da razgovara niti je imao iza
koga da se sakrije. Šta bi uradili ovi ljudi ako bi otkrili da je prevarant?
Nadao se da to neće saznati.
Muškarac je shvatio da ga Aleks nije razumeo. Udario se po prsima i
izgovorio jednu jedinu reč. „Salem.” Tako se verovatno zvao.
Čekao je Aleksov odgovor. Kad ga nije dobio, rukom je pozvao ženu
koja im je prišla i obratila mu se na nekom drugom jeziku. Aleks se
okrenuo i seo u ugao. Pa šta i ako pomisle da je stidljiv ili nedruštven.
Nije tu zbog druženja.
Privukao je noge sebi i zaronio lice u kolena. Morao je da razmisli.
Zašto su ga odvojili od Eša? Da li je Zmijska glava saznala da njih
dvojica rade za ASIS? Sve u svemu nije mogao da poveruje u to. Da je
Zmijska glava samo posumnjala u njih, odvukli bi ih negde i ubili.
Sigurno su zbog nečeg drugog u poslednjem trenutku u luci odlučili da
ih razdvoje, ali, ma koliko razmišljao, nije mogao da zaključi zbog čega.
Osetio je iznenadni trzaj. Ceo kontejner se zatresao i jedno dete je
zaplakalo. Svi ostali su se još više zbili i unezvereno gledali oko sebe
kao da su pogledi mogli da im probiju ravne metalne zidove. Aleks je
znao šta se događa. Ogromna mašina - dizalica za utovar - uhvatila ih
je, podigla sa kamiona i natovarila ih na Liberijsku zvezdu. Verovatno su
visili pedeset metara iznad dokova sa četiri tanke sajle. Niko se nije
pomerao da ne bi poremetio ravnotežu. Aleksu se učinilo da je čuo
zujanje motora iznad glave. Kutija se još jednom zatresla, a električna
lampa je zatreperila. Aleksu je na pamet pala užasna misao. Šta ako se
ugasi?! Da li bi izdržali putovanje u mrklom mraku? Kontejner se
lagano ljuljuškao. Čuo je povik iz daljine. Počeli su da se spuštaju.
Zbog kiše i pometnje pri njihovom dolasku, Aleks nije mogao dobro
da osmotri Liberijsku zvezdu, ali zapamtio je zbijene velike metalne
kutije poredane jedna na drugu. Gde li će postaviti njihov kontejner? Na
vrhu, u sredini ili će ih zakopati negde duboko ispod ostalih kutija? Još
jednom je morao da odagna strah od skučenog prostora. Pošto u
zidovima nisu bile izbušene rupe, vazduh će ulaziti jedino kroz
pukotine oko vrata i tajnih vratanca u podu. Kontejner mu je već ličio
na kovčeg, a sad ga je više podsećao na kolektivnu grobnicu u kojoj će
svi biti živi sahranjeni.
Stali su. Nešto je zazvečalo sa spoljne strane metalnog zida. Dva
deteta su zakmečala, a Salem im je prišao, zagrlio ih i privukao. Aleks je
duboko uzdahnuo. Sasvim sigurno, povratka više nema. Bili su na
palubi.
I šta sad? Eš mu je rekao da će do severa Australije putovati
četrdeset osam sati i dok još sačekaju da ih istovare, proći će ukupno
tri ili četiri dana. Aleks je znao da toliko neće moći da sedi na istom
mestu i čeka zaključan sa nepoznatim ljudima. Imao je samo dve boce
vode i hleb koje su mu dali pred polazak. Verovatno su ostali poneli
nešto za put. Iako je u suprotnom uglu bio hemijski toalet, Aleks je znao
da će uslovi u kontejneru uskoro postati užasni. Konačno je shvatio
koliko su ti ljudi očajni kad moraju da krenu na takav put.
Aleks je morao nešto da preduzme. Brinuo je zbog Eša - i zbog toga
što neće ništa uspeti da sazna o Zmijskoj glavi dok sedi zaključan u
mraku. Naravno, i dalje je nosio Smitersov sat, ali, uprkos svemu, još
nije došao pravi trenutak da pošalje poziv za pomoć jer je Eš možda
negde na palubi Liberijske zvezde. Aleks treba samo da ga pronađe.
Odlučio je. Ne može ništa da preduzme dok je brod u Džakarti, ali
kad isplovi na pučinu, kontejner sigurno neće biti pod nadzorom. Zašto
bi ga uopšte i čuvali kad se iz njega ne može pobeći? Aleks je zatvorio
oči i pokušao da zaspi. Morao je da prikupi snagu. Sat neće upotrebiti,
ali iskoristiće drugu Smitersovu spravicu, koju je već bio postavio u
određeni položaj. U pravom trenutku, iskoristiće je da izađe.

Krenuo je u akciju tek kad je pretpostavio da se nalaze na sredini

puta.
Prošlo je više od dvadeset četiri sata, noć je ustupila mesto danu. U
bezličnoj i zagušljivoj kutiji razlika između dana i noći nije se ni
primećivala. Smrad je bivao sve nesnosniji. Bar niko nije patio od
morske bolesti, ali hemijski toalet nije mogao u potpunosti da
zadovolji potrebe svih ljudi. Ćutali su. Šta bi i rekli? Prekomorsko
putovanje pretvorilo se u putovanje ka smrti.
Aleks je uspeo da se odmori od događaja u Džakarti. Loše je sanjao...
Sanjao je Eša, tajlandski boks, sardine! Svega mu je bilo dosta.
Zavukao je ruku u džep, izvadio pakovanje žvaka i otvorio poklopac
sa strane. Držao ga je prema svetlu da bi bolje video tri broja: 1, 5 i 10 i
njihove prekidače.
Novčić od pet bata već je bio na odgovarajućem mestu. Dok se
Aleks penjao u kontejner, pretvarao se da je posrnuo. Pridržao se da ne
bi pao i gurnuo je novčić iza klizeće šipke. Ako ga niko od članova
Zmijske glave nije video, sigurno je i dalje bio na istom mestu,
magnetski pričvršćen ispod nje. Pravi je trenutak da to i otkrije. Nadao
se da će buka motora i morskih talasa nadjačati buku eksplozije.
Prišao je vratima u podu i kleknuo pored njih. Nije ga iznenadilo što
nije čuo šta se dešava napolju. Ostali su ga gledali i pitali se šta radi.
Pošto nije bilo razloga da i dalje čeka, pritisnuo je prekidač označen
brojem pet.
Ispod podnih vrata začuo se oštar zvuk i pramen jetkog dima
podigao se u unutrašnjost kontejnera. Nije obraćao pažnju na ženu koja
je nešto brbljala. Rukom je gurnuo vrata u podu. Laknulo mu je kad su
se otvorila, pala i napravila uzani četvrtasti prolaz u tamu. Klizna šipka
se polomila. Bilo je sasvim dovoljno prostora da se Aleks provuče - ali
kuda? Možda će se naći usred naredanih kutija, stešnjen sa svih strana
u bezizlaznoj situaciji.
 Izazvao je pometnju u kontejneru. Pošto su svi govorili uglas, bar se
pet-šest različitih jezika međusobno nadjačavalo. Salem mu je prišao,
povukao ga za majicu, preklinjući ga da ne uradi ono što je zamislio.
Bio je zbunjen. Ko je ovaj dečak koji putuje sam, koji se usudio da se
suprotstavi Zmijskoj glavi i pokušava da ode bez dozvole? I kako je
uspeo da otvori vrata? Čuli su samo da se šipka polomila. Sve im je
ličilo na čaroliju.
Aleks je pogledao Salema pravo u oči i stavio mu prst na usta.
Preklinjao je starca da ćuti i da ne dozvoli ostalima da ga odaju. Samo je
tome mogao da se nada. Aleks nije imao nikakve veze s ljudima u
kontejneru. Ako bude imao sreće, niko neće krenuti za njim, ili još gore,
reći brodskoj posadi šta se dogodilo. Ali ako bude čekao, neko od njih
će pokušati da ga zaustavi. Došlo je vreme za odlazak.
Iako nije znao u šta se upušta, počeo je polako da se naglavačke
provlači kroz crni četvrtasti prolaz koji se otvorio ispod njega. Napolju
je bilo hladnije. Pošto je delio isti vazduh sa dvadesetoro ljudi ceo dan i
celu noć, navikao se na zagušljivi vazduh. Bilo je i bučnije. Čulo se
brujanje brodskih motora i škripanje mašinerije koja se neprestano
kretala.
Bar je pronašao izlaz. Ušao je u prav, dugačak i uzan tunel.
Kontejneri su bili naredani iznad njega - osećao je da ga njihova
ogromna težina pritiska. Prostor je bio visok oko pola metra omeđen
podom iznad i tavanicom ispod njega. Imao je sasvim dovoljno mesta
da puzi. Dnevna svetlost se probijala u tunel - kao kroz uzanu pukotinu
u zidu od cigala. Puzao je prema njoj odgurujući se kolenima i
laktovima, što je bilo veoma bolno jer je sve vreme udarao nogama i
ramenima o zarđali metal.
Konačno, kad je stigao do kraja tunela, video da je u zamci tri sprata
iznad palube jer odatle nikako nije mogao da siđe. S druge strane
palube okean je jurio pored njih. Kopnu nije bilo ni traga. Iznenada je
pomislio da se vrati pošto nije imao kuda da pobegne. Biće mu bolje sa
Salemom i ostalima.
Da li će uopšte uspeti da pronađe Eša? Liberijska zvezda je bila
ogromna. Verovatno je na njoj bilo više od hiljadu kontejnera. Eš je
mogao da bude zaključan sa svojom grupom izbeglica u bilo kom od
njih. Bio je bespomoćan, ali ako se vrati, priznaće poraz. Od prvog
susreta sa Zmijskom glavom u Bangkoku, dozvolio je njenim ljudima da
rade s njim šta hoće. Bilo mu je dosta. Vreme je da im uzvrati udarac.
Izlaz je bio na dužoj strani kontejnera koja je bila potpuno ravna,
što znači da je odatle mogao samo da skoči. Pošto je visina bila
pogibeljna, puzao po ivici sve do uže strane. Tu mu se sreća osmehnula
jer su vrata kontejnera bila pričvršćena dugačkim metalnim šipkama
koje su ličile na merdevine, a sigurnosne igle i katanci mogli su da mu
obezbede dobar oslonac. Znao je da mora nešto brzo da preduzme.
Pošto se još nije smrklo - pretpostavio je da je kasno poslepodne - ako
neko slučajno izađe na palubu, sigurno će ga videti. S druge strane,
trebalo je da bude obazriv. Ako se oklizne, put do dole biće dugačak.
Držeći se za jednu šipku, počeo je da se spušta i pokušavao je da ne
obraća pažnju na kapi morske vode koje su ga šibale po leđima i zbog
kojih su sve površine bile klizave. Uprkos toj opasnosti, najviše se, ipak,
pribojavao da neko od posade ne izađe, i spuštao se sve brže. Konačno,
kad je bio nekoliko metara iznad palube, skočio je, dočekao se na
palubi i nestrpljivo pojurio da se što pre negde skloni. Niko ga nije
video. Još jednom se okrenuo i pogledao gde se nalazi kontejner ako bi
morao da se vrati. Naziv JUVINOVE IGRAČKE bio je napisan velikim
crnim slovima. Pomislio je na tajnu koju krije kutija. Morao je da prizna
da nikad nije naišao na takvu kriminalnu organizaciju - ili kriminalce.
Pogledao je oko sebe. Tek je tad, dok je pognut jurio preko palube,
shvatio kolika je Liberijska zvezda. Bila je bar trista metara dugačka i
sigurno četrdeset metara široka. Naredani kontejneri ličili su na
metalne kancelarijske kabine, okružene palubama, dizalicama i
merdevinama koje su omogućavale posadi se kreće u skučenom
prostoru. Dok je stajao na krmi broda, s koje se ogroman lanac sidra
spuštao kroz otvor, ispred njega se dizao komandni most, oči i mozak
celog broda. Iza njega voda je ključala, podsticana snažnim brodskim
elisama. Pretpostavio je da se kreću brzinom od trideset pet čvorova -
oko šezdeset kilometara na sat.
Odavno je prihvatio činjenicu da nema nade da pronađe Eša, ali kad
je već bio napolju, odlučio je da istražuje. Verovatno su bili udaljeni
dvadeset četiri sata od Darvina. Ako bi uspeo da za to vreme ostane
neprimećen, možda bi mogao krišom da se iskrca i pronađe telefon.
Broj koji mu je Eš dao još se video na nadlanici. Samo je hteo da s njim
uspostavi vezu ako, naravno, Eš može da odgovori na poziv.
Sledeća dva sata Aleks je istražio veći deo broda i ustanovio je da je
brod, uprkos veličini, potpuno sastavljen od kontejnera i da ima
prilično jednostavan raspored. Dve palube pružale su se od jednog do
drugog kraja, a za iznenađujuće malobrojnu posadu bio je određen mali
ograničen prostor. Samo jednom je spazio dva mornara - Filipince u
plavim radnim odelima koji su pušili nagnuti preko ograde. Aleks se
zavukao iza otvora za ventilaciju i čekao da odu. Imao je još jednu
prednost u tom čudnom metalnom svetu. Mogao je da bira gde će se
sakriti.
U unutrašnjosti broda bilo je mnogo opasnije. Brojna vrata u čistim
i jarko osvetljenim hodnicima mogla su se svakog trenutka otvoriti.
Aleks je tražio skladište hrane - bio je gladan - ali čim je došao do njega,
pojavio se još jedan član posade pa je morao da se zavuče pod prve
stepenice koje su vodile u prostor za prtljag. Dok je čekao da čovek ode,
čuo je glasove. Neko je pričao na engleskom. Znatiželjan, nastavio je da
se spušta.
Došao je do ispusta smeštenog na ivici ogromne metalne kocke sa
glatkim zidovima koji su se dizali do gornje palube. Tu bio postavljen
samo jedan kontejner, koji je takođe imao natpis JUVINOVE IGRAČKE i
bio je zatvoren istom sigurnosnom iglom kao i ostali. Četiri muškarca
stajala su u polukrugu udubljeni u razgovor. Očigledno je jedan od njih
bio nadređen ostalima. Stajao je leđima okrenut Aleksu, koji je, pošto je
platforma bila visoka, jedino mogao da nazre mršavo, skoro krhko telo
i čudnu sedu kosu. Čovek se oslanjao na štap i nosio je sive rukavice.
Aleks je pretpostavio da će otključati kontejner, ali ono što su ljudi
uradili potpuno ga je iznenadilo. Jedan je podigao nešto što je ličilo na
daljinski upravljač za televizor i pritisnuo dugme. Odjednom, jedna
strana kontejnera se otvorila, razdvojila se na dva dela kao vrata lifta.
Posle kratkog metalnog zvuka, pod kontejnera se klizeći izvukao noseći
nešto što je trebalo ispitati.
Aleks je bio potpuno siguran šta je to.
Kraljevska plava.
Gospođa Džons mu je pomenula to ime i rekla da je najmoćnije
nenuklearno naoružanje na planeti. Bomba je izgledala kao nacrtana i
prilično mala u prostranom spremištu. Znao je da je veličine
automobila - tako je čuo od gospođe Džons. Pitao se zašto su je izvukli -
i kuda je prenose. U Australiju? Da li je major Ju planirao da je aktivira
na kontinentu?
Bila je okružena gomilom naprava. Čim se pod kontejnera učvrstio,
dva muškarca su prionula na posao i počela da ih povezuju.
Video je skener - ličio je na kancelarijski aparat za fotokopiranje - i
prenosivi računar. Treći muškarac, crnac sa rošavim licem, izuzetno
belim zubima i suviše teškim jeftinim plastičnim naočarima, nešto je
objašnjavao. Nosio je košulju kratkih rukava, a u džepu je imao desetak
olovaka. Aleks se malo primakao da bi bolje čuo.
„... moramo malo izmeniti bombu da bismo promenili način
detonacije.” Čovek je imao naglasak koji Aleks nije mogao da prepozna
- možda francuski. „Napravljena je da eksplodira na jedan metar iznad
zemlje, ali nama je potrebno da eksplodira na kilometar ispod. Zbog
toga moramo izvršiti određene izmene.”
„Radio-signal?”, pitao je sedokosi čovek.
„Da, gospodine.” Crnac je pokazao deo opreme. „Tako ćete
uspostaviti vezu sa bombom. Vreme je od presudnog značaja.
Procenjujem da će Kraljevska plava biti aktivna na toj dubini oko
dvadeset minuta. Morate poslati signal u okviru tog vremenskog
intervala.”
„Lično ću poslati signal”, rekao je sedokosi čovek. Govorio je
savršenim engleskim jezikom kao starovremenski spiker.
„Naravno, gospodine. Primio sam vašu elektronsku poštu iz
Londona i kao što možete videti, napravio sam prilično jednostavnu
spravu. Omogućava vam da posle skeniranja otiska prsta imate
potpunu kontrolu.”
„Vrlo impresivno. Zahvaljujem se, gospodine Varga.”
Sedokosi čovek je skinuo rukavicu i otkrio malu i smežuranu šaku.
Kao da je pripadala mrtvacu. Aleks je gledao kako čovek spušta šaku na
skener. Varga je pritisnuo nekoliko tipki na laptopu. Traka zelene
svetlosti pojavila mu se ispod šake i prešla preko dlana. Za nekoliko
sekundi sve je bilo završeno.
Drugi muškarac je bio debeo. Imao je oko pedeset godina i
razređenu riđu kosu. Nosio je pantalone i belu košulju sa plavim i
zlatnim trakama na ramenima. Sedokosi čovek se okrenuo prema
njemu.
„Možete vratiti Kraljevsku plavu u kontejner, kapetane De Vajnter”,
rekao je. „Iskrcaćemo je čim stignemo u Ist Arm.”
„Razumem, majore.”
„I još nešto...”
Zaglušujuće pištanje sirene nije dozvolilo sedokosom čoveku -
majoru - da završi rečenicu. Aleks se skoro srušio sa platforme i morao
je da zapuši uši. Sirena je bila znak za uzbunu. Četvrti čovek, koji do
tada ništa nije rekao, okrenuo se spreman da upotrebi laku
automatsku pušku - M249 belgijske proizvodnje - koja mu je visila o
pasu. Kapetan De Vajnter je izvukao mobilni telefon i pritisnuo dugme
za brzo biranje.
 Sirena je prestala da zavija. Posle kratkog razgovora, kapetan je
polušapatom ispričao ono što su mu rekli preko telefona. Zaglušen,
Aleks nije uspeo da čuje ni reč.
Sedokosi čovek je besno odmahnuo glavom. „Koje on? Odakle je
došao?”
„Držali su ga na palubi”, odgovorio je De Vajnter.
„Zahtevam da ga vidim”, uzviknuo je major. „Za mnom!”
Sva četvorica su krenula prema vratima skladišta. Čim su otišli,
Aleks je zaprepašćeno shvatio da osim njega i bombe u prostoriji nema
više nikog. Ne želeći da propusti takvu priliku, bez oklevanja se spustio
stepenicama i prišao kontejneru.
MI6 je tragao za Kraljevskom plavom po celom Tajlandu, a ona je
stajala pred njim usred Indijskog okeana. Pronašao je i Vinstona Jua -
bio je uveren da je on sedokosi muškarac. Konačno, jasno je čuo da ga
kapetan oslovljava sa majore. Zašto su i major i bomba bili tu? Šta je
major hteo da uradi sa bombom? Da je bar mogao nešto više da čuje.
Pogledao je bombu. Nikad nije video tako ružnu napravu -
neuglednu i kabastu, napravljenu samo da ubija i uništava. Možda bi
mogao da je aktivira? Tako bi uništio sve Juove planove. Ipak, Aleks nije
želeo da pogine, a bilo je bar još dvadeset izbeglica, neki od njih deca,
sakrivenih na brodu. I oni bi poginuli.
Možda bi mogao da je deaktivira. Odustao je od zamisli jer bi Ju ili
Varga ubrzo videli šta je uradio i jednostavno bi obrnuli proces. Da li bi
mogao da upotrebi još jedan novčić? Ne - čak i kad bi probio debeli
oklop Kraljevske plave, ne bi ništa postigao. Sve što bi možda uništio,
Ju bi jednostavno zamenio.
Morao je nešto da preduzme. Četvorica bi mogla da se vrate svakog
časa. Na ekranu laptopa video je uputstvo napisano velikim slovima.

> STAVITE RUKU NA SKENER

Laptop je i dalje bio povezan sa skenerom. Oblik ljudske šake bio je

postavljen tako da su se korisnikovi otisci prstiju mogli lako pročitati.
Bez razmišljanja spustio je ruku na staklenu površinu. Posle zvučnog
signala, zeleno svetlo je prošlo ispod njegovog dlana. Natpis na laptopu
se promenio.

> OTISCI PRSTIJU PRIHVAĆENI

> NASTAVITI AUTORIZACIJU? D/N
Aleks je ispružio ruku i pritisnuo D. Na ekranu se pojavila poruka koju
je prvo video.

> STAVITE RUKU NA SKENER

Zanimljivo. Obezbedio je sebi mogućnost da prevari sistem ako

ponovo naiđe na bombu - i ako ni major Ju ni Varga ne primete.
Uradio je sve što je mogao. Popeo se stepenicama da bi pronašao
gde će se sakriti. Kad stignu u Darvin, pozvaće gospođu Džons i
ispričati joj sve o dragocenoj bombi. Ako ga lepo zamoli, možda će
pristati i da je deaktivira.
Došao je do palube. Major Ju je već stigao - Aleks je čuo njegov glas,
ali nije mogao da razazna reči. Brzo se popeo na merdevine koje su
vodile u uzani prolaz između dva kontejnera. Tu ga niko neće primetiti.
Malo ohrabren, popeo se do vrha merdevina odakle je mogao da vidi
prednji deo palube. Sa nje se uzdizala radio-antena između spleta
dizalica i kablova.
Skamenio se kad je pogledao dole.
Pomislio je da je sirena u pravom času odvratila pažnju -
objavljujući, možda, nevolje s motorima - i izvukla majora Jua i njegove
ljude iz skladišta. Shvatio je da sirena uopšte nije objavljivala dobre
vesti. U stvari, gore nije moglo biti.
Starac iz kontejnera - Salem - odlučio je da izađe za Aleksom.
Sigurno se jedva provukao kroz vrata na podu i našao izlaz do palube,
gde ga je sreća napustila. Dva člana posade su ga pronašla. Držali su mu
ruke na leđima dok ga je major Ju ispitivao. Kapetan De Vajnter i Varga
samo su gledali. Salem nije umeo da im objasni šta se dogodilo. Tukli
su ga. Oko mu je bilo otečeno i poluzatvoreno, a krv mu je kapala sa
posekotine na licu.
Kad je završio, ućutao je, a bujicu njegovih reči odneo je vetar. Iako
na palubi nije bilo hladno, Aleks se tresao. Major Ju mu je bio okrenut
leđima. Aleks je pažljivo posmatrao kako skida rukavicu u zavlači ruku
u džep sakoa. Izvadio je mali pištolj. Bez oklevanja, nije čak zastao ni da
bi naciljao, ustrelio je starca pravo u čelo. Zvuk ispaljenog metka ličio je
na zvuk cepanja drva. Salem je umro na nogama - dva muškarca su ga i
dalje držala. Ju je klimnuo, muškarci su beživotno telo gurnuli unazad i
prebacili ga preko ograde. Leš je pao u vodu i nestao.
Major Ju je progovorio. Reči su mu bile jasne i glasne.
„Na brodu je dete”, uzviknuo je. „Pobeglo je iz kontejnera. Ne znam
kako. Morate ga odmah pronaći i dovesti ga. Nemojte ga ubiti ako ne
morate.”
Aleks je bio sam i nenaoružan na brodu stotinama kilometara
udaljen od najbližeg kopna. Nije imao kuda da pobegne. Trideset
muškaraca tragače za njim i nesumnjivo svi će biti naoružani.
Pretražiće svaki pedalj broda. Znao je šta će se desiti ako ga pronađu.
Sišao je i počeo da traži mesto na kome bi se sakrio.
Žmurke

Kapetan Liberijske zvezde, inače smiren čovek, preznojavao se. Stajao

je ispred vrata putničke kabine, pokušavao da se pribere, brisao čelo i
gurao kapu pod ruku, svestan da mu je možda ostalo još nekoliko
minuta života.
Herman de Vajnter, neoženjen i izmučen Holanđanin, štedeo je da
bi, kad se penzioniše, otišao negde gde je toplo. Jedanaest godina je za
Zmijsku glavu prevozio kontejnere svuda po svetu i nikad nije pitao šta
je u njima. Znao je da pogrešna pitanja u takvom poslu mogu biti
pogubna, baš kao i neuspeh. Dužnost mu je nalagala da majoru Juu
saopšti da nije uspeo.
Duboko je udahnuo i zakucao na vrata putničke kabine na glavnoj
palubi u kojoj se smestio major Ju.
„Napred.”
Jedna izgovorena reč zvučala je prilično veselo, ali De Vajnter je
video šta se desilo prethodnog dana. Ju se osmehivao kad je ustrelio
avganistanskog izbeglicu.
Otvorio je vrata i ušao u lepo nameštenu sobu sa debelim tepihom,
modernim engleskim nameštajem i blagim osvetljenjem. Ju je sedeo za
pisaćim stolom i pio čaj. Na stolu je bio i tanjir škotskih kolača za koje
je De Vajnter znao da su organski i da potiču iz Hajgroua, imanja koje
pripada princu od Velsa.
„Dobar dan, kapetane.” Ju mu je pokazao rukom da uđe. „Kakve mi
novosti donosite?”
De Vajnter je uspeo da progovori. „Izvinjavam se što moram da vas
obavestim, majore Ju, ali nismo uspeli da pronađemo dečaka.”
Ju je izgledao iznenađeno. „Tražite ga već skoro osamnaest sati.”
„Da, gospodine. Niko od posade nije spavao. Celu noć smo
pretraživali brod od jednog do drugog kraja. Iskreno, neverovatno je da
nismo uspeli da nađemo ni trag od njega. Upotrebili smo detektor
kretanja i sonične pojačivače. Ništa! Neki ljudi misle da je sigurno
prešao preko ograde. Naravno, nismo odustali...”
Glas mu je utihnuo. Nije imao ništa više da kaže, ali znao je da bi
majora Jua još više iznervirao ako bi nastavio da se izvinjava. De
Vajnter je stajao i čekao šta će ga snaći. Video je da je Ju ubio čoveka
samo zbog toga što mu nije doneo čaj na vreme. Nadao se da će i sam
tako brzo skončati.
Začudio se kad se major Ju blago osmehnuo. „Dečak nam zaista
zadaje muke”, složio se. „Moram priznati da nisam iznenađen što vam
je pobegao. Izuzetan je.”
De Vajnter je trepnuo. „Poznajete ga?”, pitao je.
„O, da. Naši putevi su se već ukrstili.”
„Ali, mislio sam...”, De Vajnter se namrštio. „On je izbeglica! Ulični
mangup iz Avganistana.”
„Nije baš tako, kapetane. On bi hteo da mi tako mislimo. Istina je da
je jedinstven. Zove se Aleks Rajder i radi za britansku obaveštajnu
službu. On je, može se reći, tinejdžer špijun.”
De Vajnter je seo, što je bilo vrlo neobično, jer mu major Ju nije
ponudio da sedne.
„Izvinite, gospodine”, počeo je. „Hoćete da kažete da su Britanci
uspeli da prokrijumčare špijuna na brod? Dečaka...?”
„Baš tako.”
„I vi ste znali?”
„Ja sve znam, kapetane De Vajnter.”
„Ali... zašto?” De Vajnter je potpuno zaboravio na malopređašnji
strah. Sasvim podsvesno, shvatio je da nikada nije tako prisno i dugo
razgovarao sa majorom Juom.
„Zabavan mi je”, odgovorio je Ju. „Dečak je pun sebe. Putovao je za
Džakartu i prerušio se u izbeglicu. Zadatak mu je da se ubaci u redove
Zmijske glave. Ipak, sve vreme sam znao ko je i jednostavno sam čekao
pogodan trenutak da stavim tačku na njegov mladi život. Imam
prijatelje koji bi više voleli da to obavim što pre, a ne što kasnije, ali ja
čekam pravi trenutak.”
Ju je sebi sipao još čaja. Uzeo je kolačić, držao ga u rukavicama i
umočio ga u čaj.
„Nameravam da mu dozvolim da stigne u Darvin”, nastavio je, „i da
se kasnije obračunam s njim. Nažalost, starac mi nije mogao objasniti
kako je uspeo da se izvuče iz kontejnera, a to je, svakako, neprijatno
iznenađenje. Ipak, uveren sam da ćete ga konačno pronaći jer imamo
još mnogo vremena.”
Holanđanin je osetio da mu se usta suše. „Čini mi se da nemamo,
gospodine”, promucao je. „U stvari, možda je čak suviše kasno.”
Obrve majora Jua su se podigle iznad uzanog okvira naočara.
„Zašto?”
„Pogledajte kroz prozor, gospodine. Stigli smo u Darvin. Već su
poslali dva tegljača da nas dovuku u luku.”
„Verujem da pristajanje možemo odložiti za nekoliko sati.”
„Ne, gospodine. Ako bismo tako nešto uradili, ostali bismo ovde
nedelju dana.” De Vajnter je pogladio bradu. „Australijske luke su vrlo
precizne”, objasnio je. „Sve se mora obaviti na vreme. Imamo utvrđeno
vreme dolaska i tu nema mnogo prostora za izmene. Ako ga
propustimo, drugi brod će zauzeti naše mesto.”
Ju je razmišljao. Na njegovom upalom dečačkom licu pojavila se
uznemirenost jer se setio na šta ga je upozoravao Željan Kurst u
Londonu. Sviđalo se to nekom ili ne, Aleks Rajder se jednom okomio na
Škorpiju i savladao je. Ju je pomislio da se tako nešto ne može ponoviti.
Izgleda da je dečak imao đavolsku sreću. Kako je ispeo da izađe iz
kontejnera? Šteta što niko nije mogao da razume starca pre nego što je
umro.
„Čak i ako se ukotvimo, dečak ne može napustiti brod”, rekao je De
Vajnter. „Postoji samo jedan prolaz - glavni izlaz - koji će sve vreme biti
pod nadzorom. Mogao bi da skoči u more, ali i tu ću postaviti stražare.
Možemo svaki ugao pokriti puškama. Možemo ga jednim hicem
pogoditi u vodi. Niko neće ništa čuti. Bićemo u Darvinu za nekoliko
sati. Sledeća luka nam je Rio de Žaneiro. Imaćemo tri nedelje da ga
pronađemo.”
Major Ju je polako klimao glavom. Slušao je kapetana De Vajntera,
ali već je doneo odluku. Izbor mu je bio prilično sužen. Kraljevsku plavu
moraju odmah da istovare da bi nastavila put. Nije mogao da čeka.
Ipak, Aleks Rajder nešto nije znao. Šta god da se desi, Ju će biti u
prednosti.
„Vrlo dobro, kapetane”, promrmljao je. „Spuštamo sidro u Darvinu.
Ako vam dečak i drugi put izmakne, bolje bi vam bilo da se ubijete.”
Polomio je kolačić na pola. „Tako ćete meni uštedeti trud i,
uveravam vas, manje će vas boleti.”
 Aleks Rajder je čuo sve što je major Ju rekao.
Čovek, koji je bio u izvršnom odboru Škorpije i koji je rukovodio
najmoćnijim ogrankom Zmijske glave u jugoistočnoj Aziji bio bi
zaprepašćen kad bi znao da se Aleks krije na najneverovatnijem mestu
na svetu. Ispod Juovog kreveta.
Aleks je znao u šta se upušta. Čim je video kako su ubili izbeglicu na
palubi i čim je čuo da Ju izdaje naređenje da ga uhvate, shvatio je da
mora da pronađe mesto na kome niko na brodu ne bi ni pomislio da ga
traži. Istina, bilo je stotinu pogodnih mesta za skrivanje - ventilacione
cevi, prostori između kontejnera, kabine, ležišta za kablove i skladišta,
ali nijedno ne bi bilo dovoljno podesno naročito kad ga cela posada
traži noć i dan.
Ne... Morao je da pronađe skrovište na koje niko ne bi pomislio - i
odmah se setio. Kuda nikad ne bi otišao? Naravno, u kapetanovu
kabinu, ili još bolje u odaje majora Jua, gde posadi sigurno nije
dozvoljen pristup. Neće im ni pasti na pamet da tu pogledaju.
Imao je samo nekoliko minuta prednosti. Dok se posada
raspoređivala i opremala raznim prislušnim spravama, Aleks je
pojurio. Plan broda mu je bio sasvim jasan. Veći deo je video. Mašinska
soba i kabine za posadu bili su dole. Ju, kapetan i stariji oficiri - svi
važniji - naravno, bili su smešteni iznad površine mora, u središnjem
bloku.
Bez daha, zamišljajući da mu je posada za petama, nabasao je na
vrata koja su vodila u besprekorno čist i blistavo osvetljen hodnik koji
je prethodno istražio. Bio je na pravom putu. Kad je otvorio prva vrata,
ugledao je konferencijsku salu punu planova i računara. Za njom je
sledila dnevna soba sa barom i televizorom. Čuo je zveckanje posuđa.
Sakrio se kad je čovek sa kuvarskom kapom iznenada prošao
hodnikom i nestao u prostoriji preko puta. Trenutak kasnije, vratio se
istim putem noseći kutiju konzervirane hrane.
Aleks je jurnuo napred. Kuvar je sigurno bio u ostavi, iz koje je Aleks
na brzinu uzeo bocu vode. Trebaće mu. Nastavljajući hodnikom, prošao
je pored vešernice, prostorija sa društvenim igrama, male bolnice i,
konačno, došao do lifta. Liberijska zvezda imala je šest nivoa. Aleks je
primetio brojeve dok je trčao pored njih.
Juova kabina bila je na kraju hodnika. Vrata nisu bila zaključana - ali
niko se od ljudi na Liberijskoj zvezdi ne bi usudio da uđe čak i kad bi
vrata bila širom otvorena, a Ju kilometrima daleko. Aleks se uvukao
unutra. Po stolu su bile razbacane fascikle i dokumenti. Da je bar imao
vremena da ih pregleda, ali nije se usudio ni da ih pipne jer kad bi bar
malo pomerio nešto, to bi ga moglo odati.
Pogledao je oko sebe. Posebno su ga privukle slike na zidovima -
prikazi engleskih pejzaža; činilo mu se da je na jednoj slici bio
tradicionalni prikaz lova na visoravni u Salzberiju. Savremeni stereo-
sistem i plazma televizor. Kožna sofa. Tu je Ju radio i odmarao se kad je
bio na brodu.
U susednoj, spavaćoj sobi Aleks je ugledao još jedan neobičan
detalj: Ju je spavao u antikvitetnom francuskom krevetu sa
baldahinom, ali savršenim za ono što je zamislio. Podigao je svileni
zastor koji se spuštao do poda i ugledao prostor širok oko pola metra -
savršeno mesto za sakrivanje. Probudilo mu je uspomene na Badnje
veče kad je imao sedam godina i kad se igrao žmurke sa Džeki, ali to je
bilo drugačije. Sad je bio na transportnom brodu usred Indijskog
okeana okružen ljudima koji bi ga bez razmišljanja ubili.
Igra je bila ista, ali pravila su drugačija.
Aleks je ispio malo vode iz boce koju je uzeo, uvukao se ispod
kreveta i namestio svileni zastor. Ispod kreveta je bilo prilično mračno.
Pokušavao je da zauzme udoban položaj jer je znao da neće smeti ni da
mrdne kad Ju uđe u sobu.
Iznenada, zamisao mu se učinila suluda. Da li bi zaista tu mogao da
ostane celu noć? Kako li će glupo izgledati ako ga Ju pronađe?
Nakratko, osetio je iskušenje da se izvuče i pronađe neko drugo mesto
za sakrivanje, ali bilo je suviše kasno. Potraga je počela i nije smeo da
se ponovo izlaže opasnosti tragajući za drugim skloništem.
Tek posle nekoliko sati Ju je ušao u sobu. Aleks je čuo da se ulazna
vrata otvaraju i zatvaraju, čuo je korake i muziku. Ju je uključio stereo-
sistem. Voleo je klasičnu muziku: slušao je Elgarove Raskošne i
ceremonijalne marševe, koji su se mogli čuti svakog leta u Albert holu u
Londonu. Slušao je kompoziciju uz večeru koju mu je doneo poslužitelj.
Kad je Aleks osetio fini miris pečenog mesa, ogladneo je. Popio je još
malo vode, smrknuto pomislivši da od hrane nema ništa.
Malo kasnije Ju je uključio televizor. Nekako je uspeo da uhvati
kanal Bi-Bi-Sija. Aleks je čuo poslednje vesti.
„Pop pevač Rob Goldman stigao je ove nedelje u Sidnej pre početka
konferencije na Koralnom ostrvu, poznatije kao Koralni sastanak, koja
će se održati u isto vreme kad i samit G8 u Rimu.
Goldman je pevao u prepunoj zgradi Opere u Sidneju. Oduševljenoj
publici je rekao da su mir i kraj siromaštva u svetu mogući - ali da se za
njih mora izboriti običan narod, a ne političari.
Britanski premijer, govoreći iz zgrade u ulici Dauning broj 10,
poželeo je ser Robu uspeh, uporno tvrdeći da se pravi događaj odvija u
Rimu. To shvatanje izgleda da deli samo nekolicina...”
Mnogo kasnije, major Ju je otišao na spavanje. Aleks je jedva disao
kad je major ušao u sobu. Ležao je u polutami, mišići su ga boleli - čuo
je da se major skida i tušira u kupatilu - i čekao neizbežni trenutak.
Drvo i opruge su zaškripali kad je major Ju legao u krevet samo
nekoliko centimetara iznad dečaka koga je uporno tražio. Srećom, nije
ništa čitao pre spavanja. Aleks je čuo zvuk prekidača za svetlo.
Poslednji tračak svetlosti je nestao i sve se umirilo.
Noć je za Aleksa bila samo dugo i užasno iskušenje. Major Ju je
verovatno zaspao, ali pošto nije bio sasvim siguran, Aleks se nije
usuđivao da zaspi da se ne bi odao zvukom svog disanja ili nekim
slučajnim pokretom. Ništa mu nije preostalo osim da čeka, sluša
zujanje motora i oseća ljuljanje broda koji se približavao Australiji. Bar
je to bilo utešno. Tešilo ga je to što je, dok se skrivao, bio sve bliži
spasenju.
Samo nije znao kako da se iskrca sa Liberijske zvezde. Jedan izlaz je
pod nadzorom, palube su pod prismotrom, a nije mu se dopala
zamisao da skoči sa palube u more čak i ako takva mogućnost postoji.
Nešto bi moglo da ga zdrobi ili bi mogao da se udavi, a da ne
spominjemo i desetoricu koji će jedva čekati da ga ustrele. Razmisliće
o tome kasnije.
Brod se probijao kroz tamu, a minuti su se polako vukli. Konačno,
prvi tračak svetlosti puzao je po podu terajući senke noći.
Ju se probudio, obukao se i doručkovao u kabini. Aleksu nikad nije
bilo gore. Nije se ni pomerio skoro deset sati, sve su ga kosti bolele, a
Ju nikako da ode. Radio je nešto za stolom, okretao listove i kucao po
tastaturi računara. Poslužitelj je doneo čaj i kolačiće. Ubrzo je došao i
kapetan De Vajnter sa izveštajem o svom neuspehu.
Dakle, major Ju je znao ko je - i to od samog početka! Pošto mu je
trenutno bilo važnije da njegov plan uspe i da se dugi sati neudobnosti
ipak isplate, odlučio je da o tom podatku kasnije razmisli. Spremali su
se da pristanu u Darvinu. Ju će sigurno uskoro izaći na palubu da bi
video kopno.
Ju je izašao tek dva sata kasnije. Tek kad se Aleks uverio da je sam,
izvukao se ispod kreveta. Brzo je pogledao kabinu. Ju je otišao i ostavio
nekoliko kolačića koje je Aleks halapljivo progutao. Pokušao je da
opusti mišiće jer je morao da se pripremi za bekstvo. Znao je da će mu
se samo jednom pružiti prilika da umakne. Ponovo će zaploviti za
nekoliko sati i ako ostane na brodu, gotov je.
Prišao je prozoru. Liberijska zvezda se kretala sidrištem luke Darvin
koje je bilo poznato kao Ist arm. Aleks se razočarao kad je video da su
još daleko od kopna jer je Ist arm bio samo veštački cementni nasip
koji se spuštao u okean i na kome su bili uobičajeni nizovi kranova,
dizalica i utovarivača koji su čekali brodove. Potpuno drugačiji svet od
onog u Džakarti. Osim zaslepljujućeg australijskog sunca, sve je bilo
čisto i uredno. Malo dalje od dva dugačka reda parkiranih automobila,
nalazilo se sređeno i moderno skladište i nekoliko spremišta za gorivo
- i svi su bili okrečeni u belo.
Kombi koji se kretao prema pristaništu prošao je pored njih kao i
dva muškarca u fluorescentnim jaknama i šlemovima. Čak i da je Aleks
mogao da skoči s broda, ne bi bio na sigurnom jer je kopno bilo
udaljeno skoro dva kilometra i verovatno obezbeđeno zaštitnom
ogradom. Ju se ne bi tek tako usudio da puca u njega na otvorenom, što
mu je bila jedina uteha. Kakav god plan da smisli, biće mu teško da
pobegne.
Ipak, nije više mogao da čeka.
Prišunjao se vratima i polako ih otvorio. Hodnik je bio pust,
osvetljen istim onim svetlom i noću i danju. Na osnovu onog što je čuo
u kabini napravio je plan. Svi su čekali njegov prvi potez, a to znači da
će im pažnja biti usredsređena na palubu i most za iskrcavanje. Dakle,
ostatak broda je njegov. Morao je samo da smisli kako da ostalima
odvrati pažnju. Zbog toga je odlučio da pripremi diverziju.
Brzo je prošao pored lifta i pronašao stepenice koje su vodile na
donji nivo. Odozdo se čulo duboko dobovanje. Pretpostavio da ide
pravim putem - ka mašinskoj prostoriji. Brzo je stigao do nje, čudnog i
staromodnog spleta mesinganih ventila, srebrnih cevi i klipova,
međusobno povezanih u metalni sklop. Izgledala je kao postavka na
izložbi u industrijskom muzeju. Vazduh je bio vreo i nije bilo prirodnog
osvetljenja. Motori su bili ogromni. Ništa neobično za toliki brod.
Do kontrolne sobe, malo izdignute iznad motora i odvojene od njih
debelim prozorima, dolazilo se kratkim metalnim stepeništem.
Dopuzao je do njega i ugledao mnogo savremenije opremljenu
prostoriju sa nizovima mernih instrumenata, brojčanika, ekrana,
računara i složenih upravljačkih tabli. Samo je jedan čovek sedeo na
stolici sa visokim naslonom i kucao po tastaturi potpuno nesvestan
nevolje koja mu se sprema.
Aleks je ugledao ono što je tražio: metalni ormarić visok oko
petnaest metara sa širokim cevima koje su ulazile i izlazile iz njega i
natpisom:

DOVOD VAZDUHA
OPASNOST: NE PRESECATI

Nije znao kuda vazduh ide niti šta će se desiti ako dotok bude prekinut,
ali drečava crvena slova bila su neodoljiva. Istražiće.
Zavukao je ruku u džep i izvadio Smitersov novčić od jednog bata.
Ako ga upotrebi, ostaće mu samo kovanica od deset bata. Uz malo
sreće, neće mu ni biti potrebna. Posmatrao je čoveka na stolici jedan
minut, ušunjao se u kontrolnu sobu i stavio novčić na deo cevi na
samom ulasku u ormarić. Čovek nije ni podigao glavu. Novčić se
zalepio na odgovarajuće mesto uz zvonki zvuk i unutrašnje
eksplozivno punjenje se aktiviralo. Aleks je tiho izašao.
Pronašao je paketić žvakaćih guma, otvorio poklopac sa strane i
pritisnuo prekidač označen brojem jedan. Eksplozija je bila vrlo glasna
i, što je Aleksa iznenadilo i oduševilo, izuzetno razorna. Ona nije samo
pokidala cev, već je uništila i električna kola u ormariću. Iskre su letele
na sve strane, a bela para ispunila je sobu. Čovek je skočio, alarm se
oglasio, a crvene sijalice oko njega su treperile. Aleks nije čekao da vidi
šta će se dogoditi, već je izjurio napolje.
Sišao je niz stepenice, prošao pored motora i ponovo krenuo gore,
ali liftom. Pretpostavio je da će u stanju uzbune posada koristiti
stepenište. Pritisnuo je dugme za šesti sprat i lift je polako krenuo
gore.
Uputio se ka mostu, koji je video kad su ga ubacivali u kontejner u
Džakarti. Primetio je da most ima posebnu palubu, koja je ličila na
balkon sa ogradom. Sa nje se pružao pogled na ceo brod, a njemu je bila
izlaz sa Liberijske zvezde jer Juove puške bi mogle da budu uperene u
bilo šta, ali sigurno ne u komandni most.
Kad je lift stigao na šesti sprat, vrata su se klizeći otvorila. Užasnuo
se kad se našao licem u lice sa zdepastim Kinezom, članom posade, koji
je, zapanjeniji od Aleksa, trapavo zgrabio pištolj utaknut za kaiš
pantalona. Aleks se brzo snašao. Iskoristio je Kinezovu
nepromišljenost i šutnuo ga pravo u međunožje pre nego što je uspeo
da izvuče pištolj. Udarac nije imao veze sa karateom - više je ličio na
staromodni udarac u prepone, ali bio je delotvoran. Čovek je počeo da
krklja, srušio se i ispustio pištolj. Aleks ga je zgrabio i krenuo dalje. Sad
je bio i naoružan.
Zvuci za uzbunu oglašavali su se svuda kuda je prolazio. Pitao se
kakvu je štetu naneo drugim novčićem. Dobri stari Smiters! Jedina
osoba u MI6 koja ga nije razočarala.
Hodnik je vodio pravo na komandni most. Aleks je prošao kroz ulaz,
preskočio tri stepenika i našao se u uzanoj i zakrivljenoj prostoriji,
iznenađujuće praznoj, sa ogromnim prozorima koji su gledali na
palubu, kontejnere i s jedne strane na luku.
Dvojica na dužnosti sedeli su ispred niza ekrana na stolicama koje
su ličile na zubarske. Aleks jednog nikad nije video - verovatno je bio
drugi oficir. Drugi je bio kapetan De Vajnter. Telefonirao je. Glas mu je
bio napet i promukao.
„To su hladnjače”, govorio je. „Moraćemo da ih isključimo. Brod bi
se mogao zapaliti...”
Hladnjače su, zapravo, kontejneri frižideri. Na Liberijskoj zvezdi bilo
ih je trista i u njima se čuvalo meso, povrće i hemikalije koje su se
morale transportovati na niskoj temperaturi. U kontejnerima se
održavala stalna temperatura, a Aleks je uništio cevi kojima je doticao
hladan vazduh. Ako ništa drugo, bar će majoru Juu napraviti štetu od
nekoliko desetina hiljada funti kad se sadržaj pokvari. Mogao je da
zapali ceo brod.
Drugi oficir je ugledao Aleksa i promrmljao nešto na holandskom.
De Vajnter se okrenuo i dalje držeći slušalicu.
Aleks je podigao pištolj. „Spusti slušalicu”, rekao je.
De Vajnter je prebledeo. Spustio je slušalicu.
Šta će sad? Aleks je shvatio da se malo zaleteo jer nije imao nikakav
plan. „Hoću da me iskrcaš sa broda”, rekao je.
De Vajnter je odmahnuo glavom. „To je nemoguće.” Plašio se
pištolja, ali još više majora Jua.
Aleks je pogledao telefon. Možda bi mogao da uspostavi vezu s
Darvinom. „Zovi policiju”, rekao je. „Dovedi ih ovamo.”
„Ni to ne mogu da uradim”, odgovorio je De Vajnter. Izgledao je
pomalo tužno. „Ne mogu ti pomoći, dečače. Odavde ne možeš da
pobegneš. Možda bi ti najbolje bilo da se predaš.”
Aleks je brzo pogledao kroz prozor. Kontejner koji je trebalo
iskrcati u Australiji već je bio iznad broda i klatio se na sajlama ispod
ogromnog metalnog okvira. Kontejner je u poređenju s njim izgledao
kao kutija šibica. Istovarivačem je upravljao čovek iz visoke zastakljene
kabine. Kontejner se podigao. Ubrzo će ga preneti na mol i spustiti na
sve veću gomilu istih takvih kutija.
Aleks je preračunao razdaljinu i vreme. Da - mogao bi to da uradi.
Stigao je na komandni most u pravom trenutku. Uperio je pištolj pravo
u De Vajntera. „Izlazi”, uzviknuo je besno.
Kapetan se nije ni pomerio jer je mislio da Aleks nema hrabrosti da
povuče okidač.
„Rekao sam - izlazi!” Aleks je pomerio ruku i pucao u ekran radara
pored stolice na kojoj je sedeo De Vajnter.
U zatvorenom prostoru pucanj je bio zaglušujući. Ekran se razbio, a
delići stakla su se rasuli po radnom delu. Aleks se osmehnuo. Još jedan
deo skupocene opreme na Liberijskoj zvezdi moraće da se zameni.
De Vajnteru nije trebalo ponavljati. Ustao je i žurno se udaljio od
komandnog mosta prateći drugog oficira, koji je već jurio niz
stepenice. Aleks je čekao da odu. Bio je ubeđen da će potražiti pomoć i
da će se vratiti sa desetak naoružanih ljudi, ali nije ga bilo briga. Znao
je kako da se izvuče odatle. Ako bude imao bar malo sreće, otići će pre
nego što se vrate.
Zastakljena vrata vodila su do spoljašnjeg prolaza. Otvorio ih je i
našao se dvadeset metara iznad najbližeg kontejnera, dovoljno visoko
da slomi vrat ako skoči. More je bilo još trideset metara niže. Skok u
vodu nije dolazio u obzir jer su Juovi ljudi stajali na palubi i samo to
čekali. Ipak, bilo je suviše visoko. Ako skoči, neće ni morati da pucaju.
Poginuće.
Kontejner koji je video sa komandnog mosta sve vreme mu se
približavao i bio je skoro iznad njega. Aleks se popeo na ogradu i
pripremio se. Kad se kontejner nadvio nad njim, skočio je - ali ne dole,
već gore, ispruženih ruku. Dok je nakratko lebdeo u vazduhu, pitao se
hoće li uspeti. Napravio je grimasu kad je pomislio na nepodnošljiv bol
u nogama ako bi pao na palubu. Uspeo je da se uhvati za konopce ispod
kontejnera, koji ga je nosio dalje. Noge su mu se snažno klatile, a vrat i
rameni mišići bili su bolno napeti. Čovek koji je upravljao
utovarivačem nije mogao da ga vidi. Ličio je na insekta koji se klati
ispod stomaka kontejnera. Ni Juovi ljudi ga nisu videli jer su, kako im je
naređeno, osmatrali palubu i more ispod nje.
Dok je s mosta gledao kontejner, Aleks je pomislio da se brzo kreće,
ali dok se očajnički držao za njega, izgledalo je da mu je potrebna cela
večnost da stigne na obalu. Bio je siguran da će neko od Juovih ljudi
svakog trenutka podići glavu i ugledati ga. Pošto je prešao s druge
strane ograde broda, suočio se sa sledećom opasnošću. Ako se pusti
suviše rano, slomiće nogu, ako se pusti suviše kasno, kontejner će ga
zdrobiti kad ga spuste.
Neko ga je, ipak, primetio.
Oglasio se znak za uzbunu. Aktivirao ga je radnik na doku koji je
stajao na prostoru za istovar. Verovatno nije radio za Jua, što nije bilo
važno jer se Aleks svakako nalazio u opasnosti. Nije više smeo da čeka.
Pustio je konopce i padao kako se njemu činilo večno. Kontejner, iznad
kojeg je visio, bio je pokriven nepromočivim platnom. Platno mu je
ublažilo pad - iako je ostao bez vazduha kad je pao na leđa. Nije zastao
da bi došao do daha već se otkotrljao do ivice i spustio se na zemlju niz
stranu.
Dok je trčao duž pristaništa, krijući se iza ogromnih kutija, Aleks je
pokušavao da napravi bilo kakvu strategiju jer će sledećih nekoliko
minuta biti od presudnog značaja. Ako ga pristanišne vlasti uhvate,
mogle bi ga predati majoru Juu. Ako ga zatvore, major Ju će znati gde da
ga traži. U svakom slučaju, Aleks je znao ishod. Mrtav je. Moraće da se
krije sve dok ne stigne do kopna. Dok je na Ist armu, nije bezbedan.
Sreća mu je, ipak, bila naklonjena. Kad je zašao iza poslednje gomile
kontejnera, ispred njega se zaustavio kombi. Zadnji deo bio je
natovaren kartonskim kutijama i praznim plinskim bocama. Vozač je
spustio prozor i nešto doviknuo drugom radniku na doku. Ovaj je
odgovorio i obojica su se nasmejala. Kad je kombi ponovo krenuo,
Aleks je u zadnjem delu ležao potrbuške sakriven među kartonskim
kutijama.
Kombi je pratio šine, ušao u krivinu pored obale i zaustavio se
ispred rampe, kao što je Aleks i očekivao. Pošto su stražari prepoznali
vozača, samo su mu pokazali rukom da prođe. Kombi je išao sve brže.
Aleks je ležao i dok su se udaljavali, osećao je topli australijski
povetarac na ramenima.
Uspeo je! Ispunio je sve što su Itan Bruk i ASIS tražili. Ilegalno su ga
prebacili u Australiju i za to vreme je otkrio veći deo Juove mreže:
Trgovinsko preduzeće Čada u Bangkoku, Juvinove igračke i Liberijsku
zvezdu. Štaviše, obavio je i posao za gospođu Džons - utvrdio je gde se
nalazi Kraljevska plava. Kad bi samo mogao da stigne u Darvin živ i
zdrav i pozove Eša, njegova misija bi bila završena i konačno bi mogao
da ode kući. Trebalo je samo da pronađe telefon.
Dvadeset minuta kasnije, kombi se zaustavio. Kad je motor prestao
da radi, i kad je čuo da su se vozačeva vrata otvorila i zatvorila,
oprezno je izvirio. Luka nije bila na vidiku. Zaustavili su se ispred
kafane, jarko obojene drvene kolibe pored pustog puta. Zvala se Kod
Džejka i imala je znak ispisan rukom: NAJBOLJE PITE U DARVINU. Aleks
je bio strašno gladan. Dva dana skoro ništa nije jeo. Ipak, pored kafane
je ugledao nešto što mu je bilo mnogo važnije - javnu govornicu -
telefon.
Čekao je dok vozač nije ušao u kuću, izvukao se iz kombija i dotrčao
do telefona. Osim poslednjeg Smitersovog novčića, nije imao novca, ali
kako mu je Eš rekao, novac mu neće biti potreban da ga pozove. Koji je
ono broj? Cifre su mu se mešale u glavi i nikako nije mogao da ih složi.
Pokušao je da se usredsredi: 795... Ne... 759... konačno se setio.
Okrenuo je broj i čekao.
Pogodio je. Brojevi su uspeli da prevare sistem i veza se
uspostavila. Telefon je zazvonio tri puta pre nego što se neko javio.
„Da?”
Aleksu je laknulo kad je čuo Ešov glas. „Eš, to sam ja, Aleks.”
„Alekse... hvala bogu! Gde si?”
„Mislim da sam u Darvinu, ili bar negde u blizini. Ispred kafane,
zove se Kod Džejka. Dvadesetak minuta od luke.”
„Ne mrdaj odatle. Dolazim po tebe.”
„I ti si ovde? Kako si stigao?”
Posle kratke pauze, Eš je odgovorio. „Ispričaću ti kad se sretnemo.
Čuvaj se. Dolazim po tebe što pre.”
Spustio je slušalicu. Tek kad je završio razgovor, shvatio je da nešto
nije u redu. Bio je siguran da je razgovarao sa Ešom, ali glas je zvučao
čudno - kao da je bio napet, a pre nego što je odgovorio na poslednje
pitanje, ćutao je, kao da čeka da mu kažu šta treba da izgovori.
Aleks je odlučio. Prvo je pozvao Eša, kao što je i obećao, ali to
možda neće biti dovoljno. Pogledao je na Smitersov sat i pomerio
kazaljke na jedanaest sati. Kako mu je Smiters rekao, sat će odašiljati
signal svakih deset minuta. Možda će Ešu biti krivo, ali Aleksu nije bilo
važno jer nije nameravao da se i dalje izlaže opasnosti. Samo je hteo da
se uveri da je MI6 krenuo da ga spasi.
Čekao je Eša. Nije znao šta bi drugo mogao da radi. Bio je iscrpljen
posle skoro tri neprospavane noći i malaksao pošto skoro ništa nije
jeo. Prišunjao se do bočnog zida kafane i seo u senku krijući se od
pogleda. Verovatno ga Juovi ljude još traže. Od njih je mogao da se
odbrani jedino nožem sakrivenim u pojasu. Pištolj je ostavio na mostu
- sad bi mu dobro došao.
Deset minuta kasnije, vrata kafane su se otvorila i vozač, koji ga je
dovezao, izašao je noseći smeđu papirnu kesu. Ušao je u kombi i
odvezao se podižući za sobom oblak prašine.
Vreme je prolazilo. Muve su mu zujale oko glave, ali nije obraćao
pažnju. Kafana je izgleda bila usred nedođije okružena zakržljalim
žbunjem koje je raslo i na ivici puta kojim skoro da niko nije prolazio.
Sunce je počelo da zaranja iza horizonta, a Aleks se borio da ne
zadrema. Iznenada, ugledao je kako mu se približava automobil, crni sa
četvoro vrata i zatamnjenim staklima. Zaustavio se ispred kafane.
Izašao je Eš.
Nije bio sam, niti je vozio. Ruke su mu bile vezane spreda, crna kosa
raščupana, košulja pocepana, a krv mu je tekla niz lice. Izgledao je
ošamućeno. Još nije spazio Aleksa.
Major Ju je izašao na zadnja vrata. Nosio je belo odelo i košulju boje
lavande zakopčanu do grla. Polako se kretao oslanjajući se na štap. Kao
i uvek, imao je rukavice. Istovremeno su izašli vozač i još jedan
muškarac. Za svaki slučaj. Sva trojica su opkolila Eša. Ju je izvadio
pištolj kojim je ubio starca na Liberijskoj zvezdi i držao ga prislonjenog
uz Ešovu glavu.
„Alekse Rajdere!”, uzviknuo je piskavim ogorčenim glasom. „Ako se
ne pojaviš za tri sekunde, mozak tvog kuma ukrašavaće beton.
Počinjem da brojim!”
Aleks je shvatio da ne diše. Uhvatili su Eša! Šta će sad? Ako se
preda, obojica su mrtvi. Da li bi se celog života kajao ako bi se okrenuo
i pobegao?
„Jedan...”
Bilo mu je krivo što nije pozvao ASIS, policiju, bilo koga. Znao je da
nešto nije u redu. Kako je mogao da napravi takvu glupost?
„Dva...”
Nije imao izbora. Čak i kad bi pokušao da pobegne, uhvatili bi ga.
Trojica ih je. Imaju automobil i usred su nedođije.
Ustao je i izašao iz zaklona.
Major Ju je spustio pištolj i Aleks im je polako prilazio, iscrpljen i
poražen. Eš je sigurno sve vreme bio zatvorenik na Liberijskoj zvezdi.
Izgleda da je trpeo nepodnošljiv bol. Pogled mu je bio bezizražajan.
„Izvini, Alekse”, izgovorio je promuklo.
„E pa konačno si ovde”, rekao je major Ju. „Moram priznati da si mi
zadao mnogo neprijatnosti i potrošio mi dragoceno vreme.”
 „Idi do đavola”, zarežao je Aleks.
„Da, dragi moj Alekse”, uzvratio je Ju. „I tebe vodim kod njega.”
Ju je podigao štap i zamahnuo njim iz sve snage. Poslednje čega se
Aleks seća je - srebrna škorpija koja se presijava na australijskom
suncu dok se naglo spušta prema njemu. Nije čak ni osetio kad mu se
obrušila na glavu.
„Podigni ga!”, naredio je Ju.
Okrenuo je leđa nesvesnom dečaku i ušao u automobil.
Proizvedeno u Britaniji

Na stolu je bila vaza sa ružama. Aleks je prvo osetio njihov miris...

slatkast i pomalo težak. Otvorio je oči i gledao ih sve dok mu se pogled
nije razbistrio. Bile su svetloružičaste, celo tuce, lepo raspoređene u
porcelanskoj vazi sa čipkanom šustiklom ispod nje. Bilo mu je muka,
dobovalo mu je u glavi i osetio je posekotinu od štapa. U ustima je
osećao gorak ukus. Napolju je bilo mračno. Pitao se koliko dugo je već
tu.
I gde je? Pogledao je antikvarni nameštaj oko sebe, veliki sat sa
klatnom, teške zastore i kameni kamin sa dve skulpture lava. Rekao bi
da je u nekoj kući u Britaniji - iako je znao da to nije moguće. Ležao je
na krevetu u sobi koja je izgledala kao da pripada hotelu na selu. Vrata
na jednoj strani vodila su u kupatilo. Pored kade su se nalazile bočice
molton braun šampona i pene za kupanje.
Ustao je iz kreveta i posrćući ušao u kupatilo. Umio se i pogledao u
ogledalo. Izgledao je užasno. Osim tamne kose i kože, dva lažna zuba i
zakrvavljenih očiju, imao je i ogromnu modricu pored oka i, sve u
svemu, izgledao je kao da ga je izbacio đubretarski kamion. Bez
razmišljanja, skinuo je dve plastične navlake sa zuba. Major Ju je
sasvim dobro znao ko je - i šta je - Aleks. Nije bilo potrebe da se i dalje
skriva iza maske.
Pustio je vodu u kadu i, dok se punila, vratio se u spavaću sobu.
Naravno, ulazna vrata bila su zaključana. Prozor je imao pogled na
savršeni travnjak, na kome su - što ga je začudilo - bile uredno
poredane kapije za kriket. Malo dalje, obasjano mesečinom bilo je
stenovito zemljište, pristanište i more. Okrenuo se. Neko mu je ostavio
užinu: sendviče sa dimljenim lososom, šolju mleka i tanjir sa jafa
keksom. Sve je halapljivo pojeo, skinuo se i otišao da se okupa. Nije
znao šta ga čeka - a nije ni hteo o tome da razmišlja - ali šta god da mu
se desi, bar bi mogao da se okupa.
Bilo mu je mnogo bolje posle pola sata provedenih u vreloj i
mirisnoj vodi. Iako nije mogao da skine svu šminku koju je gospođa
Veber nanela, bar se malo prave boje njegove kože pojavilo. U ormaru
ga je čekala čista odeća: košulja vivijen vestvud, farmerke pol smit i donji
veš koji je imao marku londonskog proizvođača. Stara odeća je i dalje
bila tu, ali čudilo ga je to što ne može da pronađe Smitersov kaiš. Da li
je major Ju otkrio nož u kopči ili komplet za preživljavanje u džungli
zašiven između dve strane kaiša?
Bilo mu je krivo što nije imao priliku da ga upotrebi. Možda bi mu
nešto iz kaiša moglo pomoći.
Na sreću, niko nije pretresao džepove farmerki - a i ako jeste,
promakao mu je novčić od deset bata i paketić žvakaćih guma sa
skrivenim detonatorom. Ni sat niko nije dirao, kazaljke su i dalje
pokazivale jedanaest sati i to je Aleksa malo umirilo. Major Ju je
verovatno mislio da drži sve konce u rukama, ali sat je i dalje odašiljao
signal. Specijalne jedinice MI6 trebalo bi da budu u blizini.
Obukao je novu odeću i seo u udobnu fotelju. Doneli su mu i
nekoliko knjiga: Bigls, Čuvena petorka i Samo Vilijam. Nisu bile baš po
njegovom čitalačkom ukusu, ali pretpostavio je da bi trebalo da bude
zahvalan jer su se setili.
Nekoliko minuta kasnije, čulo se okretanje ključa u bravi i vrata su
se otvorila. Ušla je sobarica u crnoj haljini sa belom keceljom.
Indonežanka.
„Major Ju vas poziva na večeru”, rekla je.
„Najlepše se zahvaljujem”, uzvratio je Aleks. Zatvorio je Biglsova
istraživanja. „Pretpostavljam da večera u restoranu ne dolazi u obzir?”
„On je u trpezariji”, odgovorila je sobarica.
Aleks je izašao za njom i pratio je hodnikom obloženim lamperijom
sa uljanim slikama na zidovima. Sve su prikazivale engleski seoski
pejzaž. Nakratko je pomislio da bi mogao da savlada sobaricu i još
jednom pokuša da pobegne u slobodu, ali predomislio se jer mu
jednostavno priroda i vaspitanje nisu dozvoljavali da napadne devojku.
U svakom slučaju, nije ni sumnjao - posle svega što se dogodilo na
Liberijskoj zvezdi - da Ju ništa neće prepustiti slučaju. Obezbeđenje je
sigurno neprobojno.
Došli su do velikog stepeništa, koje se spuštalo u predvorje sa
ogromnim kaminom, pored koga se nalazio oklop na postolju i još
engleskih pejzaža u ulju. Kao da nije bio u Australiji - kuća je potpuno
odudarala od okoline. Setio se Nikolaja Drevina, koji je svoj zamak iz
četrnaestog veka premestio iz Škotske u Oksfordšir, jer mu se činilo da
su i kuću uvezli ciglu po ciglu. Izgleda da pokvareni muškarci osećaju
potrebu ne samo da žive na na nekom upečatljivom mestu već ono
mora da bude i pomalo luđačko.
Sobarica je zastala i pokazala mu da uđe u dugačku trpezariju sa
ogromnim prozorima s kojih se pružao pogled na more. U sobi je bio
tepih, sto sa dvanaest stolica - sasvim pogodan za srednjovekovni
banket. Slike su bile moderne: portret koji je nacrtao Dejvid Hokni i
krug sa bojama Demijena Hirsta. Aleks je video slične radove u
londonskim galerijama i znao je da vrede milione. Samo je jedan kraj
stola bio postavljen. Za njim je sedeo major Ju i čekao ga. Štap je bio
naslonjen na stolicu.
„A, tu si, Alekse”, rekao je prijatnim glasom, kao da su stari prijatelji
koji su se sastali da zajedno provedu vikend. „Sedi, molim te.”
Dok mu je prilazio, Aleks je prvi put dobro pogledao moćnika
Zmijske glave - okruglu glavu, upalo lice, naočare sa tankim okvirom i
sedu kosu koja je čudno izgledala iznad azijatskog lica. Ju je nosio
štraftasti sako i belu košulju otkopčanu oko vrata. Iz džepa mu je virila
svilena maramica. Ruke u rukavicama je prekrstio na grudima.
„Kako se osećaš?”, pitao je Ju.
„Boli me glava”, odgovorio je Aleks.
„Da. Trebalo bi da ti se izvinim zbog toga što sam te udario. Zaista
ne znam šta me je spopalo. Istina, bio sam izuzetno besan. Napravio si
ogromnu štetu na Liberijskoj zvezdi i primorao si me da ubijem
kapetana De Vajntera, što zaista nisam želeo da uradim.”
Aleks je taj podatak ostavio po strani. Dakle, De Vajnter je mrtav.
Morao je da ispašta zbog svoje druge greške.
„Ipak, to što sam uradio je neoprostivo. Moja majka je imala običaj
da kaže da možeš izgubiti novac, možeš izgubiti na kartama, ali nikad
ne smeš izgubiti živce. Mogu li te ponuditi sokom od jabuka?
Izvanredan je. Proizvodi ga fabrika Voćnjaci Haj hausa u Safolku.”
„Hvala”, rekao je Aleks. Nije znao šta se događa, ali odlučio je da
prihvati igru koju je vodio luđak pred njim. Pružio mu je čašu i Ju mu je
sipao sok. Indonežanska služavka je ušla noseći večeru: teleći kotlet i
jorkširski puding. Aleks se poslužio. Primetio je da Ju vrlo malo jede, a
da nož i viljušku drži kao hirurške instrumente.
„Drago mi je što mi se pružila prilika da te upoznam”, počeo je
major Ju. „Otkad si uništio našu operaciju Nevidljiva sablja i
prouzrokovao smrt drage gospođe Rotman, pitao sam se kakav si ti to
dečak...”
Ipak je gospođa Džons bila u pravu. Major Ju je zaista deo Škorpije.
Aleks je užasnuto shvatio da to Juu daje još jedan dobar razlog da ga
ubije - da bi poravnao stare račune.
„Šteta što ćemo samo malo vremena provesti zajedno”, nastavio je.
Aleksu se nije svidelo kako je Ju to izgovorio. „Hteo bih nešto da vas
pitam”, rekao je.
„Samo izvoli.”
„Gde je Eš? Šta ste mu uradili?”
„Nećemo da razgovaramo o Ešu.” Ju mu se slabašno osmehnuo. „Ne
moraš da brineš za njega. Nikad ga više nećeš videti. Nego, da li ti se
sviđa teletina?”
„Pomalo je krvava za moj ukus.”
Ju je uzdahnuo. „Organska je, iz Jorkšira.”
„Odakle bi bila?”, Aleksu se sve već pomalo smučilo. Igrao se nožem
i pitao se da li je dovoljno brz i odlučan da ga zabije u čovekovo srce.
Služavka bi se mogla pojaviti za pet ili deset minuta, što je sasvim
dovoljno da pronađe izlaz...
Verovatno je Ju po Aleksovom pogledu video šta mu se mota po
glavi. „Molim te, ne pokušavaj ništa”, upozorio ga je. „Pištolj mi je u
desnom džepu sakoa, i kao što Amerikanci imaju običaj da kažu, brzo
potežem. Mogu te ubiti pre nego što ustaneš sa stolice, što bi pokvarilo
savršeno prijatan obrok. Hajde, Alekse, hteo bih da saznam sve o tebi.
Gde si rođen?”
Aleks je slegnuo ramenima. „U zapadnom Londonu.”
„Roditelji su ti Englezi?”
„Ne želim da govorim o njima.” Aleks je pogledao oko sebe.
Iznenada, sve je imalo smisla, slike, nameštaj, odeća, čak i hrana. „Vi
izgleda volite Englesku, majore Ju?”, primetio je Aleks.
„Izuzetno mi je draga. Ako mogu tako da kažem, izuzetno mi je
drago što si mi suparnik jer si Britanac. Zbog toga sam te, između
ostalog, i pozvao da večeraš sa mnom.”
„Ali šta je sa Nevidljivom sabljom? Pokušali ste da ubijete svu decu
u Londonu.”
„To je bio poslovni poduhvat kojim nisam bio posebno oduševljen.
Moram ti reći da sam se usprotivio kad su poslali snajperistu da te
ubije. Izgledalo mi je vrlo okrutno. Hoćeš li još malo soka od jabuka?”
 „Ne, hvala.”
„U koju školu ideš?”
Aleks je odmahnuo glavom. Dosta mu je bilo igre. „Ne želim da
govorim o sebi”, rekao je. „Naročito ne vama. Hoću da vidim Eša i hoću
da idem kući.”
„Rekao bih da ni jedno ni drugo nije moguće.”
Major Ju je pio vino - opet englesko. Setio se da mu je jednom
prilikom Jan Rajder rekao da je englesko vino neprirodno, neukusno i
nepoželjno, ali Ju ga je očigledno oduševljeno ispijao.
„Zapravo, volim Englesku”, rekao je. „Pošto nećeš da govoriš o sebi,
možda bi mi dozvolio da ti kažem nešto o sebi. Moj život je izuzetan.
Možda će jednog dana neko napisati knjigu o meni...”
„Nikad nisam voleo priče strave i užasa”, rekao je Aleks.
Ju se ponovo osmehnuo - ali pogled mu je bio leden. „Za sebe
ponosno mogu reći da sam genije”, počeo je. „Naravno, primetićeš da
nisam ništa izumeo, niti sam napisao roman, niti sam naslikao
umetničko delo, zbog čega se, verovatno, moje ime neće spominjati u
školi. Ipak, ljudi su različiti i talentovani za različite oblasti - ja sam
ostvario značajna dostignuća u oblasti kriminala, Alekse. Zbog toga ne
čudi što je moja životna priča izuzetna. Kako bi neko kao ja mogao
živeti drugačije?”
Nakašljao se, lagano obrisao usne i nastavio.
„Rođen sam u Hong Kongu. Počeo sam ni od čega što sad, kad me
vidiš, zvuči neverovatno. Spavao sam u kartonskoj kutiji ispunjenoj
slamom. Majka mi je bila Kineskinja, živela je u sobičku u straćarama i
radila kao sobarica u čuvenom hotelu Viktorija. Ponekad bi ukrala
sapun i šampon za mene - jedina luksuzna roba za koju sam znao.
Otac, poslovni čovek iz Tanbridž Velsa u Kentu, bio je gost hotela.
Nikad mi nije rekla kako se zove. Upustili su se u vezu i, moram reći, da
se beznadežno zaljubila u njega. Imao je običaj da s njom razgovara o
gradu u kome je živeo, i svojoj zemlji - Velikoj Britaniji. Obećao joj je da
će je, čim skupi dovoljno novca, povesti sa sobom i od nje napraviti
pravu englesku damu. Kupiće joj kuću sa trščanim krovom, vrtom i
buldogom. Za moju majku, koja nije imala ništa, to je bio neostvariv
san.
Siguran sam da, pošto si mlad, ne osećaš posebno snažnu vezu sa
svojom domovinom, ali iskreno, to je izuzetna zemlja. Nekad je to
maleno ostrvo posedovalo kraljevstvo koje se pružalo širom sveta. Ne
zaboravi, kad sam se ja rodio, Hong Kong je pripadao vama. Razmisli
samo koliko izumitelja i istraživača, umetnika i pisaca, vojnika i
državnika, potiče iz Britanije. Vilijam Šekspir! Čarls Dikens! Kompjuter
je britanski izum - kao i svetska računarska mreža. Šteta je što su veći
deo uzvišenosti tvoje zemlje političari protraćili u poslednjih nekoliko
godina. Ipak, ja i dalje verujem da će Britanija jednog dana ponovo
vladati svetom.
Ljubavna veza moje majke nesrećno se završila, što je,
pretpostavljam bilo neizbežno. Čovek ju je napustio čim mu je rekla da
je u drugom stanju. Nikad ga više nije videla, niti joj je poslao jedan-
jedini peni za moje izdržavanje. Jednostavno je nestao.
Moja majka nikad nije zaboravila svoj san, štaviše, postao je još
snažniji. Čvrsto je odlučila da bi trebalo da odrastem u skladu sa svojim
engleskim poreklom. Dala mi je ime Vinston, naravno, po velikom
ratnom vođi Vinstonu Čerčilu. Prva odeća koju sam obukao bila je
proizvedena u Engleskoj. Kako su godine prolazile, bivala je sve
opsednutija. Jednog dana je odlučila da obrazovanje moram steći u
engleskoj privatnoj školi - iako je očigledno to bilo potpuno nemoguće
pošto je zarađivala samo nekoliko funti na sat presvlačeći posteljinu i
čisteći klozete. Ipak, kad mi je bilo šest godina, dala je otkaz i potražila
neke druge načine da dođe do novca.
Uspela je za samo dve godine - što je bila nagrada za njenu
upornost i hrabrost. Tako sam se obreo u obdaništu u Tanbridž Velsu i
kasnije u Herou - nosio sam, kao i svi dečaci elegantni plavi sako sa
izuzetnim slamnatim šeširom. Nedeljom smo morali da obučemo
svečane kratke sakoe - zadnjica nam se smrzavala. Nisam mogao da
verujem da idem u školu koju je nekad pohađao Vinston Čerčil. Stalno
sam razmišljao o tome da sedim u njegovoj klupi ili čitam knjigu koja je
nekad pripadala njemu. Bilo je uzbudljivo, a moja majka je bila izuzetno
ponosna na mene. Ponekad sam se pitao kako je sve to uspela da plati.
Saznao sam tek na kraju drugog polugodišta - i moram ti reći, prilično
sam se iznenadio.
Ispričaću ti...”
Sipao je sebi još vina, okrenuo ga u čaši i ispio.
„Možda misliš da su me drugovi u Herou maltretirali”, rekao je.
„Bila je sredina pedesetih, dečaci Kinezi bili su retkost, posebno oni
koji su imali samo jednog roditelja, ali svi su bili vrlo ljubazni prema
meni. Sa mnom su u školu išli Maks Odi i njegov brat Feliks. Obojica su
mi bila izuzetno draga. Maks je bio prijatan mladić i vešto je baratao
novcem. Jednom prilikom uputio mi je nekoliko prilično uvredljivih
opaski jer se naljutio na mene - ni sam ne znam zbog čega, ali dva
sledeća polugodišta bila su mi vrlo neprijatna. Ubrzo moja majka je
saznala za to i, bojim se, da se vrlo okrutno obračunala s mladićem.
Udario ga je automobil, a vozač, koga nikad nisu pronašli, pobegao je s
mesta nesreće. Znao sam ko je vozio i bio sam zaprepašćen. Otkrio sam
istinu, ali i drugo lice moje majke koje mi je bilo nepoznato.
Ispostavilo se da je kad sam imao šest godina, uspela da se poveže
sa glavnim ogrankom Zmijske glave koji je delovao u Hong Kongu.
Dobrovoljno se prijavila za posao plaćenog ubice. Znam da ti zvuči
neverovatno, ali pretpostavljam da se promenila jer ju je moj otac
onako okrutno ostavio. Život je, za nju, postao potpuno bezvredan.
Ipak, bila je izuzetno dobra u svom novom poslu. Niko nije sumnjao u
sitnu Kineskinju koja nije imala milosti - jer milost, naravno, nije mogla
da plati školarinu. Tako me je izdržavala dok sam pohađao Herou. Kad
god bi na početku polugodišta došao račun, izlazila bi iz kuće da ubije
nekog. Zamisli, petnaest ljudi je moralo da umre da bih završio školu -
zapravo, šesnaest jer sam odlučio da se bavim jahanjem.
Kad je završila s Maksom, nisam više imao problema. Čak su se i
nastavnici svojski trudili da budu prijatni prema meni. Na kraju
školovanja bio sam đak generacije iako sam, među nama, bio drugi
kandidat.
»Šta se dogodilo prvom?”
„Pao je s krova. Iz Heroua sam otišao na Londonski univerzitet,
studirao političke nauke i kad sam diplomirao, otišao sam u vojsku.
Poslali su me u Sendhurst. Nikad neću zaboraviti Dan parade, kad sam
dobio orden od kraljice. Mislim da je sve to bilo suviše za moju majku.
Posle nekoliko nedelja iznenada je umrla, kako su mi rekli, od srčanog
napada. Njena smrt me je potresla jer sam je mnogo voleo. I još nešto.
Platio sam baštovanu da joj raspe pepeo po zemljištu oko Bakingamske
palate... među ruže. Siguran sam da bi i ona to želela.”
Major Ju je konačno završio večeru. Ušla je služavka i raspremila
sto. Kako je znala kad treba da dođe? Puding je bio napravljen od
mrvljene rabarbare sa kremom. Istovremeno, donela je i tacnu sa
sirom: čedrom, stiltonom i crvenim lesterom i, naravno, svi su bili
proizvedeni u Engleskoj.
„Ispričao sam ti skoro sve”, nastavio je Ju. „Zbog izuzetnih zasluga u
Severnoj Irskoj dobio sam pohvale. I u vojsci sam bio zadovoljan kao i u
Herou - zapravo, još srećniji jer sam otkrio da uživam da ubijam ljude,
posebno strance. Kad sam dobio čin majora, zadesila me je velika
životna tragedija. Otkrili su da imam ozbiljnu bolest, redak oblik
osteoporoze poznate kao bolest krtih kostiju. Samo ime kaže kakva je
to bolest. Kosti su mi postale veoma krte, a poslednjih nekoliko godina
stanje mi se znatno pogoršalo. Kao što vidiš, uvek moram da se
oslanjam na štap i nosim rukavice da bih zaštitio šake. Najslabiji
udarac mogao bi da mi nanese užasnu povredu jer mi je skelet toliko
lomljiv kao da je napravljen od stakla.”
„Sigurno ste slomljeni zbog toga”, primetio je Aleks.
„Neću obraćati pažnju na tvoje jadne doskočice”, uzvratio je Ju.
„Uskoro ćeš zažaliti zbog njih.”
Sipao je sebi još jednu čašu vina.
„Morao sam da napustim redovnu službu, ali to nije bio kraj moje
vojničke karijere. Pošto mi je mozak i dalje odlično radio, preporučili
su me obaveštajcima - MI6. Slučajnost, zar ne? Da su okolnosti bile
drugačije, ti i ja bismo radili zajedno. Nažalost, događaji nisu išli tim
tokom.
Vidiš, isprva sam pomislio da će sve biti uzbudljivo, da sam mladi
Džejms Bond, ali nikad me nisu pozvali u specijalne operacije kao tebe,
Alekse. Nikad nisam upoznao Alana Blanta ili gospođu Džons. Poslali su
me u centar za vezu u Čeltenamu i dali mi kancelarijski posao! Možeš li
me uopšte zamisliti kako radim u dosadnoj i skučenoj kancelariji od
devet do pet okružen sekretaricama i aparatima za kafu? Bilo je
užasno. Sve vreme sam znao da se moja bolest pogoršava i da me
svakog časa mogu otpremiti u staro gvožđe.
Zbog toga sam odlučio da se sam postaram za sebe. Uprkos svemu,
dok sam radio u Čeltenamu kroz ruke su mi prolazili vrlo osetljivi i
poverljivi podaci, a za takvu robu, naravno, postojalo je tržište. Tako
sam, vrlo obazrivo, počeo da kradem tajne od britanske obaveštajne
službe - i pogodi kome sam ih nosio?! Zmijskoj glavi, koja je zaposlila
moju majku kad je bila u Hong Kongu. Oduševili su se kad sam im se
pridružio. Kakva majka, takav sin.
Konačno sam morao da napustim MI6. Zmijska glava mi je davala
ogromne sume novca i nudila mi različite unosne poslove. Vrlo brzo
sam napredovao na lestvici sve dok nisam - početkom osamdesetih -
postao drugi čovek u sada najsnažnijoj kriminalnoj organizaciji u
jugoistočnoj Aziji.”
„Pretpostavljam da je prvi čovek pao sa krova”, rekao je Aleks.
„Zapravo, udavio se... ali mislim da si sve shvatio.” Ju se osmehnuo.
„U svakom slučaju, u to vreme sam čuo da ljudi, svaki na svoj način, vrlo
slični meni, stvaraju novu organizaciju. Odlučio sam da proširim polje
poslovanja, iskoristio svoje veze u Zmijskoj glavi i uspeo da
uspostavim kontakt s njima. Sastali smo se u Parizu da se dogovorimo
oko detalja. Tako je, naravno, nastala Škorpija, a ja sam jedan od
osnivača.”
„I šta sad radite? Šta će vam Kraljevska plava?”
Major Ju se služio sirom. Zastao je držeći nož sa komadom čedra na
vrhu. „Video si bombu?”, pitao je.
Aleks nije ništa odgovorio. Nije bilo razloga da poriče.
„Ti si zaista veoma sposoban mladić, Alekse. Izgleda da smo bili
vrlo nepromišljeni kad smo te poslednji put potcenili.” Major Ju je
spustio parče sira na tanjir i pružio ruku da uzme biskvit. „Reći ću ti šta
ćemo s bombom samo zbog toga što me to zabavlja”, nastavio je.
„Bojim se da ćeš posle toga morati da kreneš.” Pogledao je na sat. „Naše
ćaskanje se odužilo.”
„Kuda idem, majore Ju?”
„Ubrzo ćemo doći i do toga. Hoćeš li sira?”
„Imate li brija?”
„Francuski sirevi su mi odvratni.” Jeo je ćuteći. „U Timorskom moru
nedaleko od severozapadne obale Australije postoji ostrvo. Zove se
Koralno ostrvo. Možda si čuo za njega?”
Aleks se setio vesti koju je čuo na Liberijskoj zvezdi. Za nekoliko
dana trebalo je da se održi konferencija, sasvim drugačija od samita
G8, na kojoj će se okupiti ljudi koji pokušavaju da poboljšaju svet.
„Škorpiji je poveren zadatak da uništi ostrvo i osam navodno
slavnih ljudi na njemu”, nastavio je Ju. Izgleda da se divio samom sebi.
Najveći problem kriminalaca je taj što nikome ne mogu da pričaju o
svojim kriminalnim poduhvatima. „Operacija je vrlo zanimljiva jer sve
treba da izgleda kao nesrećni slučaj.”
„Znači, dići ćete ih u vazduh”, rekao je Aleks.
„Ne, ne, ne, Alekse, to ne bi valjalo. Moramo biti mnogo profinjeniji.
Dozvoli da ti objasnim.” Progutao je parče sira i obrisao usne salvetom.
„Koralno ostrvo se nalazi u trusnom području - to si možda učio iz
geografije - što znači da se nekoliko stotina kilometara ispod mora
nalaze dve tektonske ploče koje se međusobno sudaraju iznad raseda u
zemljinoj kori.
Trgovinsko preduzeće Čada, osim mnogih poslova, bavi se i
istraživanjem podvodnih nalazišta nafte i iznajmljuje naftnu platformu
u Timorskom moru. Pre nekoliko meseci ugovorio sam bušenje kanala
na morskom dnu tačno iznad raseda. Priličan poduhvat, Alekse.
Koristili smo isti građevinski postupak kojim je sazidana i podzemna
železnica u Hong Kongu. Sa zadovoljstvom ti moram reći da je plan
napravila britanska kompanija Sikor - ponovo jedan korak ispred celog
sveta.
Cev koja ide iz bušotine obično nije šira od trinaest centimetara
kad dođe do naftnog polja. Međutim, naše okno će biti mnogo šire i
imaće dovoljno mesta za Kraljevsku plavu. Postavićemo bombu jedan
kilometar ispod morskog dna. Otputovaću do naftne platforme i lično
ću aktivirati bombu.”
Ali zbog čega? Još jednom je razmislio o onom što je čuo i iznenada,
sve mu je bilo jasno, kao i konačni ishod koji nije samo eksplozija, već
nešto mnogo, mnogo gore.
Užasnuto je progovorio. „Izazvaćete talas”, rekao je. „Veliki talas...”
„Nastavi, Alekse.” Ju je oduševljeno izgovorio.
„Cunami...”, prošaputao je Aleks.
Jasno je video prizor koji se odigrao 26. decembra 2004. godine.
Zemljotres pod morem. Cunami je prvo pogodio Sumatru i došao čak
do obala Somalije. Poginulo je više od dvesta hiljada ljudi.
„Tačno. Bomba će nam poslužiti da podmažemo rased.” Ju je
spustio jednu šaku preko druge. „Zbog toga će se jedna ploča podići”,
podigao je šaku nekoliko centimetara, „i prouzrokovaće talas u dubini,
visok samo jedan metar. Pomislio bi da ne može naneti veliku štetu, ali
dok se bude približavao obali, gde se morsko dno podiže, prednji deo
će usporiti, a ostatak vode će se podići iza njega. Stvoriće se vodeni zid
visok trideset metara i imaće brzinu od skoro devetsto kilometara na
sat - što je brzina mlaznog aviona - kad bude udario u Koralno ostrvo, a
jedan kubni metar vode ima težinu od oko jedne tone. Zamisli hiljade
kubnih metara vode koje nadiru bez upozorenja. Ostrvo će biti
uništeno. Pošto je uglavnom ravno, ljudi neće moći nigde da se sklone.
Sve zgrade će biti porušene i svaki čovek na ostrvu će poginuti.”
„Ali cunami se neće tu zaustaviti!”, uzviknuo je Aleks. „Šta će se
desiti posle toga?”
„Veoma pametna opaska. U pravu si. Cunami će osloboditi energiju
jednaku energiji nekoliko hiljada komada nuklearnog oružja. Nastaviće
svojim putem i udariće u Australiju. U Darvinu smo sigurni, ali bojim se
da će veliki deo zapadne obale nestati - sve od Derbija do Karnarvona.
Srećom, tamo nema nekih važnih ili privlačnih mesta. Brum, Port
Hedland... malo njih je čulo za ta mesta, a nisu ni toliko naseljena. Ne
očekujem više od deset do dvadeset hiljada žrtava.”
„Ipak, ne razumem.” Aleksu se steglo srce. „Sve ćete to uraditi samo
da biste ubili osmoro ljudi?”
„Možda nisi čuo šta sam ti rekao. Njihova smrt mora da izgleda kao
nesrećni slučaj. Zadatak nam je da nateramo svet da zaboravi tu glupu
konferenciju. Zbog toga ćemo izazvati prirodnu katastrofu ogromnih
razmera. Koga će biti briga za smrt osmoro ljudi kad će se broj žrtava
popeti na nekoliko hiljada? Ko će se sećati malenog ostrva kad ceo
jedan kontinent bude ugrožen?”
„Ali znače da vi stojite iza svega! Znače da je nesreću prouzrokovala
bomba.”
„Da, kad bismo koristili nuklearnu bombu. U Međunarodnoj
seizmološkoj mreži nalaze se, između ostalih i satelit Posejdon,
Pacifički centar za uzbunu od cunamija i mnogi drugi, ali eksploziju
Kraljevske plave neće zabeležiti. Izgubiće se kad se tektonske ploče
pomere i razaranje počne.”
Aleks je pokušao da shvati ono što sluša. Poslali su ga da otkrije
krijumčarski lanac, a, umesto toga, sasvim slučajno našao se usred
užasne operacije - još jednog pokušaja Škorpije da promeni svet.
Morao je da prestane da gleda na sat. Prošla je večnost otkad je
namestio kazaljke na jedanaest. MI6 mu je sigurno jurio u pomoć.
„Pretpostavljam da se pitaš može li prilično mala bomba da izazove
takvo pustošenje”, nastavio je major Ju. „Pa, ima još nešto što bi trebalo
da znaš. Ako budemo imali sreće, za četiri dana odigraće se jedan
poseban događaj. Ne mogu da se setim stručnog astronomskog naziva,
ali znam da će Sunce, Zemlja i Mesec biti u istoj liniji. Mesec će se
približavati Zemlji i u ponoć će joj biti najbliži. Zbog takvog položaja
Meseca, osetiće se snažna gravitaciona sila na površini Zemlje. Izvini,
Alekse, ali zvučim kao pravi nastavnik. Pokušaću sve da ti
pojednostavim. Sunce će vući na jednu stranu, a Mesec na drugu i od
ponoći do jedan sat ujutru, tektonske ploče biće izuzetno nestabilne.
Eksplozija tačno u ponoć biće sasvim dovoljna da započne proces koji
sam ti opisao. Kraljevska plava je pravo oružje za naše potrebe. Ne
može se otkriti i skoro je nevidljiva, a povrh svega britanska, na šta
sam veoma ponosan.”
Čim je Ju ućutao, Aleks je čuo motore aviona. Kroz prozor je video
niz upaljenih reflektora i hidroavion, maleni dvosed sa skijama umesto
točkova, kako kruži. Mogao je da sleti na vodu odmah pored kuće i
priveže se za dok koji je Aleks video sa prozora svoje sobe. Znao je da je
avion došao po njega.
„Kuda me vodite?”, pitao je.
„A, da. Sad smo došli do problema.” Major Ju se zavalio na stolici.
Držao je pištolj uperen u Aleksa. Zaista je bio brz jer Aleks nije video
kad je izvadio pištolj. „Bilo bi najlakše i verovatno najnormalnije da te
sad ubijem”, rekao je. „Za pola sata bi bio na dnu okeana - ni gospođa
Džons ni gospodin Itan Bruk nikad ne bi saznali šta ti se dogodilo.
Ipak, neću to uraditi. Zbog čega? Postoje dva razloga. Prvo, uopšte
ne želim krv na tepihu. Možda si primetio da je eksminster - iz grada
Eksminstera u Devonu. Drugi razlog je mnogo ličniji. Duguješ mi
mnogo novca, Alekse. Moraš da platiš štetu koju si napravio na
Liberijskoj zvezdi. Postoji još mnogo veći dug Škorpiji zbog propasti
Nevidljive sablje. Mnogo si mi vredniji živ iako to možda sad ne
shvataš.
Koliko si saznao o mom ogranku Zmijske glave? Znaš da krijumčari
ljude, novac i drogu - sve su to delovi moje organizacije. Ipak, imam
mnogo unosniji posao sa sedištem na oko trista kilometara odavde u
postrojenju koje je sakriveno u srcu australijske džungle. To
postrojenje se bavi prodajom ljudskih organa.”
Aleks je ćutao. Nije znao šta da kaže.
„Da li znaš koliko je teško pronaći donatora bubrega, čak i ako si
bogat i živiš na Zapadu?” Ju je uperio pištolj u Aleksov stomak. „Moći ću
da prodam tvoj bubreg za stotinu hiljada funti, a operaciju ćeš
preživeti. Neće te ubiti. Kasnije bismo ti mogli, recimo, uzeti oči.” Cev
pištolja se podigla na nivo Aleksove glave. „Mogli bismo da prodamo
svako za dvadeset hiljada funti. Oslepećeš, ali i dalje ćeš biti dobrog
zdravlja.” Pištolj se ponovo spustio. „Možeš živeti i bez pankreasa, što
će mi doneti dodatnih pedeset hiljada funti. Dok se oporavljaš od
operacije, ja ću ti ispumpavati krv i krvnu plazmu, zamrznuću ih i
prodavati po hiljadu funti za litar.
I konačno, tvoje srce. Srce mladog i zdravog dečaka može dostići
cenu od milion funti. Vidiš li, Alekse? Ne bih imao koristi da te ubijem.
Za posao će biti najbolje da te ostavim u životu. Možda ćeš naći
zadovoljstvo u saznanju da si, kad konačno umreš, uspeo da spasiš
živote popriličnog broja ljudi širom sveta.”
Aleks je opsovao. Izgovorio je sve psovke koje je znao, ali major Ju
ga nije više slušao. Vrata trpezarije su se otvorila, ali nije ušla služavka,
već dva muškarca, opet Indonežani. Aleks ih nikad ranije nije video.
Jedan mu je spustio ruku na rame. Aleks ju je sklonio i sam ustao. Neće
im dozvoliti da ga odatle izvlače.
„Sutra ujutru ćemo te odvesti avionom”, rekao je major Ju i brzo
pogledao dva muškarca. „Nemojte zaboraviti da ga zaključate i ne
ispuštajte ga iz vida.” Pogledao je Aleksa još jednom. „Da li bi ti prijala
jedan after ejt čokoladica pre nego što odeš?”
Aleks nije ništa odgovorio. Na znak rukom majora Jua, dva
muškarca su ga izvela iz trpezarije.
Rezervni delovi

Aleks se nije iznenadio kad je video avion marke pajper PA-18-150

super kab, dvosed koji razvija maksimalnu brzinu od dvesta kilometara
na sat, jer je znao da let neće biti dug. Sedeo je iza pilota u skučenoj
kabini, a zujanje elise onemogućavalo je bilo kakav razgovor. Aleks
ionako nije imao o čemu da priča. Noge i ruke su mu bile vezane, a
pojas tako pričvršćen da nije mogao da dohvati kopču.
Na brzinu je razmislio o proćelavom muškarcu sa crvenim vratom
koji je sedeo ispred njega - i koji je bio plaćen da dečaka odvede u
neverovatnu smrt. Da li je oženjen? Ima li decu? Kako bi bilo da ga
podmiti? ASIS bi mogao da mu plati dvadeset hiljada dolara, a možda i
više, ako im vrati Aleksa. Prilika za to mu se nije pružila. Pilot ga je
samo jednom brzo pogledao. Imao je crne naočare za sunce i
bezizražajno lice i stavio je slušalice. Aleks je pretpostavio da su ga
pažljivo odabrali. Major Ju nije nameravao da još jednom pogreši.
Ipak, napravio je najveću grešku - ostavio je sat na Aleksovoj ruci,
isti onaj sat koji je i dalje - sigurno - slao signale za uzbunu MI6. Bio je
duboko ubeđen da bi premro od straha da se, uprkos svemu, ne nada
da još ima prednost. Major Ju je planirao da ga pretvori u vreću
rezervnih delova - najužasnija zamisao za koju je ikad čuo. Eš je bio
potpuno u pravu u vezi sa Zmijskom glavom. Možda je Aleks trebalo da
posluša njegova upozorenja. Ovi ljudi su sejali smrt.
Ipak...
Aleks je bio zaključan u Juovoj kući celu noć i veći deo jutra. Bilo je
skoro podne. Kad je počeo da šalje signal? Pre bar šesnaest sati. Možda
i više. MI6 je sigurno primio signal u Bangkoku. Treba im vremena da
stignu do Australije. Sigurno ga i dalje prate i posmatraju kako se
centimetar po centimetar kreće ka istoku.
 Sve vreme je pokušavao da ne obraća pažnju na glasić koji mu je
šaputao da je već trebalo da stignu. Možda su odlučili da se ne muče
bez potrebe. Konačno, pozvao ih je jednom kad su ga zatvorili u
akademiji Puan Blan. Tad je dugme za uzbunu bilo sakriveno u ce-de
plejeru. Pritisnuo ga je, ali ništa nisu preduzeli. Da li se to ponovo
dešava?
Ne. Ne idi tamo. Doći će.
Nije imao pojma kuda su se uputili, a pilot je telom zaklanjao pogled
na kompas i sve ostale uređaje koji su mogli da mu pokažu kuda se
kreću. Isprva je pretpostavio da će se držati obale jer avion nije imao
točkove i morao je da se spusti na vodu, ali poslednji sat su leteli ka
unutrašnjosti ostrva. Orijentisao se samo prema suncu. Pogledao je
kroz prozor. Osim elise koja se okretala, video je ravan i stenovit pejzaž
obrastao žbunjem. Svetlucava plava reka vijugala je u ogromnoj
pukotini na površini sveta. Sve što su preletali bilo je ogromno i pusto.
Nije video ni puteve ni kuće. Ništa.
Pokušao je da se malo bolje zagleda u pilotove crte lica, ali
čovekove oči su bile uprte u uređaje. Kao da se namerno trudio da ne
obraća pažnju na svog putnika. Povukao je ručicu, Aleks se nagnuo na
jednu stranu dok je avion ponirao i ugledao zeleni zastor... traku
prašume. Ju je spominjao australijsku džunglu. Da li na ovo mislio?
Avion je počeo da ponire. Pošto je Aleks i pre bio u prašumi,
prepoznao je neobični splet lišća i puzavica, hiljade različitih nijansi i
veličina i sve se neprestano borilo za svoje mesto pod suncem. Tu,
naravno, neće moći da slete. Kad su preleteli preko ivice zelenog
zastora, Aleks je ugledao čistinu i reku, koja se iznenada širila u jezero.
Na obali je bilo načičkano nekoliko kuća, a pristanište se pružalo u
jezero da ih dočeka.
„Slećemo”, rekao je pilot - potpuno bespotrebno. Tad je prvi put
progovorio.
Aleksu se želudac skupio, a uši su mu se začepile kad su napravili
krug i počeli da se spuštaju. Zvuk motora bivao je sve jači dok su se
približavali površini jezera. Kad su se spustili na nju, voda je prskala na
sve strane. Orao ribar, zaplašen iznenadnim dolaskom, usplahireno je
izleteo iz rastinja lupajući krilima. Pilot je okrenuo avion. Polako su se
približavali doku.
Izašla su dva mišićava i smrknuta Aboridžina u prljavim
farmerkama i majicama bez rukava. Jedan od njih je nosio pušku preko
golog ramena. Pilot je ugasio motore i otvorio vrata. Otkačio je veslo sa
zida kabine i iskoristio ga da bi nekoliko poslednjih metara upravljao
avionom. Aboridžini su mu pomogli da priveže avion za dok. Jedan je
otvorio vrata i odvezao Aleksov pojas. Svi su ćutali, što ga je možda
najviše od svega obeshrabrivalo.
Pogledao je oko sebe. Ograđeni prostor bio je čist i sređen sa
urednim lejama cveća i nedavno pokošenim travnjacima. Sve zgrade su
bile drvene i okrečene sa niskim krovovima koji su se spuštali iznad
trema. Četiri četvrtaste i stabilne kuće imale su otvorene žaluzine i
ventilatore na tavanici. U jednoj zgradi bila je smeštena kancelarija i
administrativni centar, a na njoj su bili metalni radio-toranj i dva
satelitska tanjira, kao i vodotoranj i ograđen električni generator za
struju. Ne vrhu ograde bila je bodljikava žica.
U poslednjoj dugačkoj i uzanoj zgradi u redu sa nizom prozora
pokrivenih mrežom protiv komaraca i crvenim krstom na ulaznim
vratima bila je smeštena bolnica u koju će poslati Aleksa kad za to dođe
vreme... i to ne samo jednom već nekoliko puta sve dok od njega ništa
ne ostane. Pri toj pomisli je uzdrhtao uprkos vlažnoj popodnevnoj
sparini i okrenuo je glavu.
Na prvi pogled mu se učinilo da obezbeđenje nije jako - ali kad je
malo bolje osmotrio, video je još jednu ogradu na granici zemljišta
visoku oko deset metara i zelenu da bi se stopila sa šumom s druge
strane. Pošto nijedan čamac nije bio privezan za dok, a nije video ni
kućicu za čamce, zaključio je da bi beg niz reku bio nemoguć - osim ako
bi plivao. Zašto bi pokušavao da pobegne odatle kad je iz aviona video
da je beg nemoguć jer se nalazi usred ostrva i nema kud da ode?
Stražari su ga uhvatili za ruke i poveli ga ka administrativnoj
zgradi. Kad su prišli vratima, pojavila se niska, debeljuškasta i plava
devojka u uniformi medicinske sestre. Nosila je i jarki crveni karmin,
koji je čudno odudarao od uštirkane bele uniforme. Jedna nogavica
najlon čarape joj se zarozala.
„Ti si sigurno Aleks”, rekla je. „Ja sam sestra Hiks, ali možeš me
zvati Šarlin.”
Aleks nikad nije čuo tako jak australijski naglasak, a ono što je
izgovarala bilo je sasvim suludo - poželela mu je dobrodošlicu kao da je
on srećan što je tu.
„Hajde, uđi”, nastavila je i primetila lisice. „O, za boga miloga!”,
uzviknula je ogorčeno. „I sam znaš da nam ovo nije potrebno, Džeko.
Hoćeš li mu ih, molim te, skinuti?”
Čovek je izvadio ključ i oslobodio Aleksove noge i ruke. Sestra je
neodobravajuće coktala, otvorila vrata i povela Aleksa hodnikom, koji
je bio čist i jednostavan sa prostirkom od rogozine i okrečenim
zidovima. Ventilatori su se okretali sa tavanica i odnekud je dopirala
muzika, Mocartova opera.
„Doktor će odmah doći”, rekla je sestra veselo, kao da je Aleks
zakazao pregled pre nekoliko nedelja.
Ušli su u prostoriju na drugom kraju hodnika. Kad je otvorila vrata,
Aleks se našao u osunčanoj i oskudno nameštenoj sobi - u njoj su se
nalazili samo sto i dve stolice. Na jednoj strani je bio ekran, mali
frižider i kolica sa bocama, stetoskopom i dva skalpela. Prozor je bio
otvoren i gledao je na dok.
Za stolom je sedeo muškarac, ali ne u belom mantilu. Nosio je
farmerke i šarenu košulju otkopčanu oko vrata i sa podvrnutim
rukavima. Imao je oko četrdeset godina, gustu svetlu kosu i grubo i
preplanulo lice. Nije izgledao kao doktor - bio je neobrijan, a ruke su
mu bile prljave. Na stolu je bila flaša piva i pepeljara puna opušaka.
„Dobar dan, Alekse.” I on je imao australijski naglasak.
„Sedi!”
To nije bila ponuda već naređenje.
„Ja sam Bil Taner. Često ćemo se viđati sledećih nekoliko nedelja, pa
bi zbog toga bilo dobro da sve od početka razjasnimo. ’Oćeš li pivo?”
„Ne”, odgovorio je Aleks.
„Bolje bi ti bilo da nešto popiješ”, rekla je sestra. „Ne bi bilo dobro
da dehidriraš.” Prišla je frižideru i izvadila bocu mineralne vode. Aleks
je nije ni dotakao. Odlučio je da ne igra po pravilima ovih ljudi.
„Kakav je bio let?”, pitao je Taner.
Aleks nije odgovorio.
Doktor je slegnuo ramenima. „Besan si. To je u redu. I ja bih bio
besan da sam na tvom mestu. Ipak, možda je trebalo da razmisliš o
posledicama pre nego što si se okomio na Zmijsku glavu.”
Nagnuo se napred. Aleks je s gađenjem shvatio da je Taner takav
razgovor vodio mnogo puta i da Aleks nije prvi koga su silom doveli u
tajnu bolnicu. Mnogi su bili u istom položaju kao i on.
„Dozvoli mi da ti objasnim postupak”, počeo je doktor Taner.
„Sigurno ćeš umreti. Izvini što ti to kažem, ali valjda si se do sada već
navikao. Svi moramo jednom umreti, međutim, ti ćeš umreti verovatno
malo pre vremena. Ipak, moraš da uočiš i neke prednosti. Brinućemo
se o tebi. Imamo ovde vrlo dobro obučen tim jer imamo koristi da te
što duže održavamo u životu. Imaćeš mnogo operacija, Alekse. Pred
tobom su prilično ružni dani, ali uspećeš da ih prebrodiš... znam da
hoćeš. Pomoći ćemo ti da stigneš na cilj.”
Aleks je na brzinu pogledao kolica, odmeravajući rastojanje do
skalpela. Pomislio je da bi mogao da zgrabi jedan i da ga iskoristi kao
oružje, ali to mu ne bi pomoglo. Bolje bi mu bilo da ga uzme krišom i
skloni ga, možda će mu kasnije koristiti. Kad je shvatio da doktor čeka
da mu nešto odgovori, uzvratio mu je odvratnom psovkom. Taner se
samo osmehnuo.
„Rečnik ti je prilično zreo, mladiću”, rekao je. „Ali ne brini, sve sam
to već čuo.” Odmahnuo je rukom ka prozoru. „Sad se sigurno pitaš kako
bi mogao da pobegneš odavde. Video si ogradu i razmišljaš kako bi je
preskočio. Ili si posmatrao reku i odlučio da otplivaš. Izgleda prilično
jednostavno, zar ne? Nema kamera, nas je samo sedmoro - ja, četiri
sestre, Džeko i Kvombi - a nema ni mnogo obezbeđenja - to misliš, je 1’
da?
Izvini, ali moram ti reći da grešiš. Ako izađeš noću, suočićeš se sa
Džekovim pit bulom. Zove se Spajk i mnogo je gadan. Rastrgnuće te čim
te ugleda. Što se ograde tiče, pod naponom je. Ako je dotakneš, bićeš
nedeljama u nesvesti. Generatoru možeš da priđeš - samo ako možeš
da sazvaćeš bodljikavu žicu - dakle, zaboravi na mućke sa električnom
strujom.
Ništa neće vredeti čak i ako uspeš da se izvučeš. Mi smo na ivici
nacionalnog parka Kakadu - starog dve milijarde godina i gadnog kao
svet u nastanku. Početak Arnhemske zemlje je na oko dva kilometra
odavde, ali to su dva kilometra kroz prašumu iz koje nikad nećeš izaći.
Pretpostavimo da se ne suočiš sa zmijom otrovnicom ili velikom
australijskom kraljevskom zmijom, ali dočekaće te još i mnogobrojni
pauci, ose, otrovna kopriva, mravi ubice i - na drugoj strani čekaju te -
krokodili koji žive u slanoj vodi.” Podigao je palac. „Tamo postoji
stotinu načina da umreš i svi su mnogo bolniji od svega što te ovde
čeka.
Dakle, preostaje ti samo reka. Izgleda izuzetno privlačno, zar ne?
Ali, nema čamaca, niti kanua, kajaka ili splava koje bi mogao da
iskoristiš. Zaključavamo čak i mrtvačke kovčege otkad je jedan tip
pokušao da pobegne u njemu. Sećaš li se toga, Šarlin?”
Sestra se nasmejala. „Da, a poklopcem je veslao.”
„Ali nije daleko otišao, Alekse, a nećeš ni ti pošto je sad
predmonsunski period, ili kako bi Aboridžini rekli - gunumeleng. Voda
je nadošla i izuzetno je brza. Ako bi se spustio rekom, za deset minuta
bi naišao na prvi brzak, a posle toga postaje sve gore. Ako pokušaš da
plivaš, stene će te saseći na parčiće, ali ne brini, sigurno ćeš se prvo
udaviti. Na oko dva kilometra niz reku čekaju te slapovi Bora. Voda
pada sa visine od pedeset metara i to tona u minuti. Dakle, shvataš šta
pokušavam da ti kažem? Zaglavljen si ovde i to ti je to.”
Aleks je ćutao, ali pamtio je sve što mu je Taner govorio. Možda mu
je doktor nesvesno otkrivao važne podatke. Iznenada, spolja se začulo
zujanje. Motori pajpera ponovo su se pokrenuli. Video je da se
hidroavion udaljava od doka i priprema da poleti.
„Nećemo te zaključati, Alekse”, nastavio je Taner. „Hrana je odlična,
a ako se odlučiš za pivo, samo se posluži. Televizora nema, ali možeš
da slušaš radio, a čini mi se da ima i nekoliko knjiga. Hoću, zapravo, da
ti kažem, da si od sada naš gost. Uskoro ćeš nam biti i pacijent. Pošto
počnemo posao, nećeš nikud moći da ideš. Ali, do tad, trebalo bi samo
da uživaš.”
„Moramo da ti izmerimo krvni pritisak”, promrmljala je sestra.
„Tačno. A sad, molim te, zavrni rukav da bih mogao da ti uzmem krv
za analizu. Bilo koji rukav. Treba mi i uzorak mokraće. Izgledaš prilično
zdravo, ali podaci su mi potrebni za računarsku bazu.”
Aleks se nije ni pomerio.
„Izbor je tvoj, sinko”, rekao je Taner. „Možeš da sarađuješ, ali i ne
moraš. Ako si za grubu igru, moraću da pozovem Džekoa i Kvombija.
Biće malo oštrog ubeđivanja, zavezaće te za stolicu i dobiću ono što
želim. Ne bi ti se to svidelo, zar ne? Zašto ne bi sebi olakšao...”
Aleks je znao da nema svrhe da se odupire. Iako mu je bilo muka
zbog toga, dozvolio je Taneru i medicinskoj sestri da ga temeljno
pregledaju. Proverili su mu reflekse, oči, uši i usta, izmerili visinu i
težinu i uzeli razne uzorke za analizu i konačno ga pustili na miru.
„Vodiš računa o sebi, Alekse”, rekao je Taner. „Odličnog si zdravlja
za engleskog iseljenika u Australiji.” Bio je očigledno zadovoljan. „Imaš
krvnu grupu A, Rh si pozitivan”, dodao je. „Vrlo česta krvna grupa, lako
ćemo naći kome odgovara.”
Dok se oblačio, uspeo je da uradi ono što je zamislio. Taner je nešto
unosio u računar, sestra je stajala pored njega i gledala mu preko
ramena, Aleks je obuvao patike i naslonio se na kolica da bi održao
ravnotežu. Jednom rukom je pokrio skalpel, povukao ga postrance i
uvukao ga u džep farmerki. Moraće polako da hoda, inače će se gadno
iseći. Nadao se da niko neće primetiti šta je uradio.
Sestra je podigla glavu i videla da se obukao. „Odvešću te do sobe”,
ponudila mu je. „Trebalo bi da se odmoriš. Donećemo ti večeru za
jedan sat.”
Sunce je skoro zašlo. Nebo je bilo tamnosivo, a crvena pruga iznad
horizonta izgledala je kao sveža rana. Počela je kiša, krupne kapi su
jedna za drugom padale na zemlju.
„Opet počinje oluja”, rekla je sestra. „Da sam na tvom mestu,
ušuškala bih se u krevet i zaspala. I ne zaboravi - ne izlazi. Pas je
dresiran da ne ulazi u zgrade pošto je ovo ipak medicinska ustanova.
Ako napraviš samo jedan korak napolju, napašće te - a ne bismo želeli
da izgubimo mnogo tvoje krvi, zar ne? Posebno ako polovina litre košta
petsto funti!”
Ostavila je Aleksa u maloj sobi u prizemlju. U njoj su bili krevet, sto i
ventilator na sredini tavanice. U jednom uglu stajao je težak srebrni
kancelarijski ormar za odlaganje spisa. Aleks ga je otvorio, ali bio je
prazan. Druga vrata su vodila u malo kupatilo, u kome je bio tuš, ve-ce
šolja i umivaonik. Izvukao je skalpel iz džepa i sakrio ga u rolni toalet
papira. Nije znao da li će moći da ga iskoristi, ali bio je sigurniji zbog
toga što ga je uzeo. Možda ovi ljudi i nisu toliko pametni.
Vratio se u spavaću sobu. Jedini prozor gledao je na jezero. Pošto je
hidroavion otišao, Aleks je bio veoma usamljen.
Seo je na krevet i pokušao da sredi misli. Ponosio se onim što je
prethodnog dana uradio u Darvinu jer je mislio da je njegov poduhvat
završen. A sad ovo! Kako je mogao da bude toliko naivan? Pitao se šta
se dešava sa Ešom. I dalje mu nije bilo jasno zašto su ih razdvojili. Ako
je Ju znao da Eš radi za ASIS, zašto i njega nije poslao ovamo? Aleks je
čeznuo da ponovo vidi svog kuma. Sve je bilo još nepodnošljivije pošto
je bio sasvim sam.
Sat kasnije, vrata su se otvorila i pojavila se druga sestra sa
poslužavnikom. Imala je crnu kosu, bila je vitka i bila bi lepa da nije
imala osip na donjem delu lica. Bila je mlađa od Šarlin, ali gostoljubiva
kao i ona.
„Ja sam Izabela”, rekla je. „Brinuću se o tebi. U sobi sam pored
stepeništa na sredini hodnika, i ako ti nešto zatreba, samo vikni.”
Spustila je poslužavnik. Aleksova večera sastojala se od šnicle i
prženih krompira, voćne salate i šolje mleka, ali smučilo mu se čim je
pogledao hranu. Znao je da ga samo pripremaju za ono što će doći.
Primetio je dve pilule u plastičnoj čaši. „Šta je ovo?”, pitao je.
„Pomoći će ti da zaspiš”, odgovorila je Izabela. „Neki naši pacijenti
imaju problema sa spavanjem prvih nekoliko noći. Izuzetno je važno da
se odmoriš.” Zastala je na vratima. „Ti si mi najmlađi pacijent”, rekla je
kao da Aleksa to zanima. „Ostavi poslužavnik ispred vrata, pokupiću ga
kasnije.”
Aleks je malo jeo. Nije bio gladan, ali znao je da mora sačuvati
snagu. Kiša je padala sve jače - ista kao ona u Džakarti. Čuo je kako
dobuje po krovu trema i pljuska po sve većim barama. Video je
svetlucanje munje i nakratko spazio prašumu, crnu i neprobojnu. Činilo
mu se da se približava i da pokušava da ga proguta.
Kasnije je, ipak, uspeo da zaspi. Nije se skinuo, nije mogao. Samo je
legao i zatvorio oči.
Kad se probudio, ranojutarnja svetlost se uvlačila u sobu. Odeća mu
je bila vlažna. Mišići su ga boleli. Podigao je ruku i pogledao sat.
Kazaljke su i dalje pokazivale jedanaest sati.
Prošlo je skoro trideset šest sati otkako je poslao poziv za pomoć.
Slušao je zvuke koji su dolazili spolja - ptice su se promuklo oglašavale,
skakavci su šuškali u rastinju, voda se cedila i kapala sa grana. Napolju
nije bilo nikog. MI6 još nije stigao, a Aleks nije više mogao da se
zavarava.
Nešto nije u redu. Sat nije radio.
Ljudi iz MI6 nikad neće doći.
 Gluvo doba noći

Narednog poslepodneva tišinu prašume narušilo je zujanje motora.

Hidroavion se vratio.
Aleksovo raspoloženje je bivalo sve čudnije, ali nije mogao da
shvati zbog čega mu se činilo da se već pomirio sa svojom sudbinom
jer nije mogao da smogne snage niti volje da pobegne. Sreo je još dve
žene koje su radile u bolnici: sestru Svejn i sestru Vilkoks, koja mu je
ponosno rekla da će mu biti anesteziolog. Pošto su svi bili ljubazni
prema njemu, sve mu je izgledalo kao ružan san. Stalno su mu nudili da
jede i pije. Da li bi želeo nešto da čita? Da li bi hteo da sluša muziku?
Uskoro se ježio od zvuka njihovih glasova. Neprestano je imao utisak
da oni duguju njemu i da će uvek biti njegovi dužnici.
Ipak, nije se potpuno predao. I dalje je tražio način da se izvuče iz
užasne zamke. Rekom nije mogao da pobegne jer nije bilo čamca niti
bilo čega drugog što bi moglo poslužiti kao čamac. Obišao je celu
ogradu. Prolaza nije bilo niti pogodno nadvijenih grana. Razmišljao je i
o tome da napravi rupu o ogradi jer je imao još jedan Smitersov novčić,
ali ograda je bila povezana sa električnim kolom, pa bi stražari odmah
znali šta je uradio. Aleks je bio skoro siguran da ne bi našao put kroz
prašumu bez mape, mačete ili kompasa.
Razmišljao je i o tome da pošalje radio-poruku. Video je prostoriju
sa radio-predajnikom u administrativnoj zgradi koju nisu ni
zaključavali ni obezbeđivali. Uskoro je i shvatio zašto. Radio-predajnik
je bio povezan sa numeričkom tastaturom, na kojoj je trebalo otkucati
šifru da bi se radio aktivirao. Major Ju je zaista na sve mislio.
Aleks je gledao kako avion dotiče površinu jezera i lagano i lenjo
prilazi doku. To je i očekivao. Prethodne noći doktor Taner mu je rekao
da će avion stići.
 „To ti je prva mušterija, Alekse”, rekao je radosno. „Čovek se zove R.
V. Vajnberg. Možda si čuo za njega.”
Kao i obično, Aleks je ćutao.
„On je uspešan producent rijaliti programa iz Majamija. Dobio je
ozbiljnu infekciju oka i potrebne su mu dve transplantacije. Izgleda da
ćemo početi od tvojih očiju. Rano ujutru počinjemo operaciju.”
Aleks je iz daljine odmerio Amerikanca dok su mu pomagali da
izađe iz aviona. Doktor Taner ga je upozorio da ne prilazi i ne pokušava
da uspostavi kontakt sa „mušterijom”. To je bilo kućno pravilo. Dok ga
je posmatrao, Aleks je osetio mržnju koju nikad nije osetio prema
ljudskom biću.
Vajnberg je bio debeo i mlitav. Imao je kovrdžavu sedu kosu i lice
kao od gita, opuštene obraze i vilicu. Iako je bio milioner, odeća mu je
bila otrcana, lakost majica mu se zategla preko stomaka. Aleksu nije bio
odvratan samo njegov izgled, već i sebičnost i pomanjkanje saosećanja.
Sutradan Aleks će biti šlep, a čovek koji će uzeti njegove oči samo zbog
toga što mu se tako prohtelo i što ima novca da plati, neće ni pomisliti
na njega. Major Ju, doktor Taner i sestre bili su zli, ali Vajnberg, uspešni
biznismen iz Majamija, fizički mu se smučio.
Kad je Vajnberg ušao u kuću koju su za njega pripremili, Aleks je
otišao na obalu jezera. Znači, to je to. Imao je samo jednu noć da
pobegne. Posle toga biće nemoguće.
Bes je oterao beznadežnost, opalio mu šamar i iznenada je bio
spreman da se bori. Ovi ljudi misle da je bespomoćan, misle su da su
pokrili sve izlaze, ali nisu primetili da im nedostaje skalpel. Prevideli su
još nešto mnogo važnije - iako im je bilo ispred nosa.
Avion.
Pilot je izašao i poneo torbu sa opremom. Izgledalo je da neće
poleteti sve dok Vajnberg ne bude spreman za povratak. Aleks nije ni
sumnjao da će avion biti onesposobljen, motori blokirani, a ključevi
sklonjeni. Doktor Taner je bio ubeđen da nijedan četrnaestogodišnjak
ne ume da pilotira.
I tu je pogrešio. Ostavio je avion privezan za dok sa celokupnom
opremom.
Aleks ga je pažljivo posmatrao, istraživao sve mogućnosti i
razmišljao o onom što ga čeka.
Možda je pronašao izlaz iz zamke.

Poslali su Aleksa na spavanje u pola devet. Sestra Izabela je ušla u

sobu kad je legao. Donela mu je dve pilule za spavanje i malu plastičnu
čašu vode.
„Ne spava mi se”, rekao je Aleks.
„Znam, dušo”, odgovorila je Izabela, „ali doktor Taner je rekao da se
moraš odmoriti.” Pružila mu je pilule. „Sutra je tvoj veliki dan”,
nastavila je. „Moraš da se naspavaš.”
Aleks je oklevao, ali uzeo je pilule. Ubacio ih je u usta i popio vodu.
Sestra mu se osmehnula. „Neće biti suviše strašno”, rekla je.
„Videćeš.” Rukom je prekrila usne. „Hoću reći, nećeš...”
Sat kasnije još jednom su proverili Aleksovu sobu i ponovo u
jedanaest sati. Videli su da sasvim mirno spava. Doktor Taner je bio
iznenađen. Očekivao je da Aleks pokuša nešto, jer ga je major Ju
posebno upozorio na dečaka, a večeras je imao poslednju priliku.
Ponekad se desi nešto čudno. Izgleda da je - uprkos glasu koji ga je
pratio - Aleks prihvatio bezizlaznost svog položaja i odlučio da
nakratko pobegne u snove.
Pošto je doktor Taner bio oprezan čovek, pre nego što je otišao na
počinak, pozvao je dva stražara, Kvombija i Džekoa, u kancelariju.
„Zahtevam da vas dvojica celu noć stražarite ispred vrata dečakove
sobe”, naložio im je.
Pogledali su se začuđeno.
„To je ludo, gazda”, rekao je Džeko. „Klinac spava.
Spava već satima.”
„Mogao bi da se probudi.”
„Pa šta i ako se probudi? Kuda će da pobegne?”
Taner je protrljao oči. Voleo je da pre operacije dobro odspava i nije
bio raspoložen za duge rasprave. „Naređenja sam dobio od majora
Jua”, odgovorio je besno. „Hoćete li s njim da se raspravljate?”
Nakratko se zamislio i klimnuo. „U redu. Hajde da to obavimo ovako.
Džeko, ti ćeš da stražariš prvi sve do četiri sata ujutru. Kvombi, ti
preuzimaš dužnost posle. I neka pas sve vreme bude napolju. Večeras
odavde niko ne srne da izađe! Jasno?”
Dva muškarca su klimnula.
„Dobro. Vidimo se sutra...”

U pola tri te noći Džeko je sedeo na tremu ispred Aleksove sobe i

pedeseti put prelistavao časopis. Bio je loše volje. Prošao je pored
Aleksovog prozora bar deset puta, osluškujući ne bi li čuo i najmanji
zvuk, ali ništa. Džekou se činilo da su svi bili uznemireni zbog dečaka.
Zbog čega misle da je poseban? Nije se razlikovao od onih koji su već
bili u bolnici. Neki su vrištali i plakali, neki su pokušavali da podmite
stražare da bi izašli. I svi su potpuno isto skončali.
Poslednjih pola sata stražarenja se odužilo. Ustao je i protegnuo se.
Nekoliko metara dalje na travi ležao je Spajk, podigao je uho i zarežao.
„Sve je u redu, materi”, rekao je Džeko. „Idem da spavam. Kvombi
samo što nije stigao.”
Podrignuo je, ponovo se protegao i nestao u tami.
Deset minuta kasnije, Kvombi je zauzeo stražarsko mesto. Bio je
mlađi od Džekoa i skoro je trećinu života proveo u zatvoru. Doktor
Taner ga je pronašao i poveo sa sobom. Voleo je posao u bolnici i
uživao je da se ruga pacijentima dok su bivali sve slabiji. Bio je loše
volje jer mu se spavalo, a nije bio ni plaćen za prekovremeni rad.
Kad je stigao do zgrade, pogled mu je privuklo nešto svetlucavo u
travi ispred vrata. Ličilo je na neki strani novčić. Kvombi se nije pitao
kako je kovanica tu dospela, jer novac je novac. Prišao mu je i sagnuo se
da ga podigne.
Osetio je da odozgo nešto pada, ali nije imao vremena da podigne
pogled. Srebrni ormar za spise bi ga zdrobio da nije imao sreće. Jedan
ćošak ormara ga je postrance udario po glavi dovoljno snažno da ga
onesvesti. Srećom, nije podigao veliku buku kad je pao na meku gustu
travu. Kvombi se srušio kao posečeno stablo. Pas je ustao i zacvileo.
Osetio je da nešto nije u redu, ali nije bio dresiran za takve prilike.
Prišao je nepomičnom čoveku, onjušio ga, seo i počešao se.
Na balkonu na prvom spratu, svirepo zadovoljan Aleks Rajder je
gledao rezultate svog poduhvata.
Uopšte nije spavao. Vodu je popio, ali pilule je sve vreme držao u
ruci i mirno čekao. Ustajao je noću nekoliko puta i čekao da Džeko ode.
Kad je čuo ono što je rekao psu, obukao se i krenuo da nešto preduzme.
Jedva je uspeo da podigne težak ormar uz stepenice - verovatno mu
je samo očajanje dalo snagu. Držao ga je obema rukama i sve vreme ga
je oslanjao na koleno i, što je bilo najgore, morao je da pazi da metalni
okvir ne udari o zidove ili drvene stepenice. Pošto je sestra Izabela bila
u sobi u prizemlju, na sredini hodnika, i najslabiji zvuk je mogao da je
probudi. Dovukao je ormar do prostorije iznad ulaznih vrata i
poslednjim atomom snage uspeo da ga podigne na ogradu balkona,
održavajući ga u ravnoteži jednom rukom dok je drugom preturao po
džepovima.
U poslednjem trenutku, pre nego što se Kvimbi pojavio, bacio je
Smitersov novčić od deset bata na travnjak kao mamac. Zamka je bila
spremna.
I bila je uspešna. Džeko je spavao, a po tišini koja je dopirala iz sobe
sestre Izabele, ni ona se nije probudila. Kvombi je bio bez svesti. Ako je
imao sreće, možda mu je samo razbio glavu. A ni pas nije lajanjem
osujetio njegove namere.
Pas je bio sledeći.
Aleks se polako spustio stepenicama i prišao ulaznim vratima. Kad
se pojavio, Spajk je počeo da reži, nakostrešio se, a njegove ružne
smeđe oči svetlucale su iz tame. Sestra Hiks - kao i doktor Taner - rekla
mu je više nego što je trebalo. Rekla mu je da je pas dresiran da ne ulazi
u zgradu. Očigledno, životinja je bila pravi ubica, ružna čak i za pit bula.
Aleks je bio potpuno bezbedan unutra.
„Dobar pas”, promrmljao je Aleks.
U ispruženoj ruci držao je komad mesa koji su mu dali prve večeri.
Na sreću, doktor Taner ga je ljubazno upozorio na psa. Izdrobio šest
pilula za spavanje koje je dobio poslednja tri dana i stavio ih u šniclu.
Da li će pas zagristi mamac? Pošto se nije ni pomerio, Aleks je bacio
meso na travu blizu opruženog stražarevog tela. Pas je dotrčao do
mesa mašući repom. Pogledao ga je, onjušio i progutao ga halapljivo,
ne sažvakavši ga.
Baš kako se Aleks i nadao.
Pilule su delovale posle deset minuta. Pas je bivao sve tromiji,
konačno se srušio na bok i nepomično ležao - samo mu se stomak
spuštao i dizao. Napokon se i njemu sreća osmehnula. Ipak, oprezno je
iskoračio napolje, pribojavajući se da bi ili pas ili Kvombi mogli da se
osveste svakog trenutka, ali nije imao razloga za brigu. Podigao je
novčić - bio je na nekoliko centimetara od kancelarijskog ormara - i
pojurio u noć.
Slabašni odjek grmljavine ličio je na zvuk kotrljanja bureta niz
padinu. Kiša još nije počela, ali oluja je bila na pomolu. Odlično, to mu i
treba. Pogledao je levo i desno. Ograđeno zemljište bilo je osvetljeno
nizom svetiljki. Ostatak bolničkog osoblja, pilot i američki televizijski
producent čvrsto su spavali. Oklevao je nekoliko sekundi, zamišljao
kako bi bilo divno da se MI6 - možda Ben Danijels i vod SAS-ovih
jedinica - pojavi, ali znao je da se to neće desiti. Bio je prepušten sam
sebi.
Potrčao je prema doku. Da je naučio da pilotira, pokrenuo bi
pajpera i za nekoliko minuta bio bi na putu ka slobodi. Iako ga je stric
naučio raznim veštinama, Aleks je bio suviše mlad da bi mu pokazao
kako se upravlja avionom. Nije važno. Avion će mu, ipak, dobro doći -
zahvaljujući velikoj grešci doktora Tanera. Obezbeđenje u bolnici
temeljno je proveravano - ali samo kad pajper nije bio tu. Sad jeste. Iako
nije umeo da pilotira, hidroavion će mu pomoći da pobegne.
Aleks je došao do doka neprimećen i čučnuo u senku aviona, koji se
blago ljuljuškao na skijama na površini vode. Ponovo se oglasila
tutnjava grmljavine, još jača, i nekoliko kapi kiše pokvasilo mu je
ramena. Oluja samo što nije počela. Pažljivo je pregledao hidroavion.
Po jedan metalni podupirač sa svake strane držao je težinu kabine i
trupa aviona. Postepeno su se sužavali sve do dugačkih skija od
fiberglasa za koje su bili pričvršćeni zavrtnjima - baš kao što se i sećao.
Gurnuo je ruku u džep i ponovo izvadio poslednji Smitersov novčić
od deset bata. Ako se sve bude odvijalo kako je zamislio, sva tri će mu
spasti život. Postavio ga je na širi deo metalnog podupirača i podigao
glavu. Video je samo nekoliko zvezda jer su oblaci jurili ispod njih, a
iznad je zasvetlucala bela i svetloljubičasta munja. Držao je pakovanje
žvakaćih guma i čekao grmljavinu da bi pritisnuo dugme.
Pojavio se blesak i oglasila se slabašna eksplozija. Verovatno je niko
ne bi ni čuo i da nije bilo oluje. Novčić je obavio zadatak. Jedan od
podupirača bio je onesposobljen, a drugi se odvojio od skije. Avion se
spustio prema površini vode. Aleks je legao na dok, nogom pritisnuo
skiju i gurnuo je svom snagom. Polako, skija se odvojila od trupa
aviona. Kad ju je još jače gurnuo, potpuno se oslobodila. Avion se
bespomoćno spustio na vodu. Aleks je požurio, zgrabio skiju i izvukao
je na obalu.
Skija je po obliku i veličini bila vrlo slična kajaku ili kanuu.
Eksplozija je napravila rupu na vrhu u koju je mogao da uvuče noge.
Istina, skija nije imala oslonce za stopala, ni veziva za bedra, niti bilo
kakav oslonac za donji deo leđa. Bila je suviše ravna, što će joj
obezbediti stabilnost u vodi, ali će zbog široke osnove biti nezgodna za
upravljanje. Bila je i suviše teška. Većinu modernih kajaka pravili su od
kevlara ili ugljenih vlakana lepljenih i ojačanih smolom. Skija
hidroaviona biće okretna kao londonski autobus, ali bar će ga odvesti
odatle. Moraće.
Tri puta u životu je upravljao kajakom, dva puta sa svojim stricem
Janom Rajderom u Norveškoj i Kanadi i jednom u Velsu sa Bruklandom,
kad je dobio nagradu vojvode od Edinburga. Imao je malo iskustva na
brzacima - znao je šta su vodeni džepovi, vrtlozi, vazdušni džepovi u
vodi i sve ostalo što veslanje čini još težim, ali nije bio stručnjak.
Daleko od toga. Poslednji put je bio u brzacima kad je imao trinaest
godina. Sećao se samo brzine i mislio je da je zahvaljujući sreći izvukao
živu glavu.
Držao je skalpel u džepu uvijen u toalet-papir da ga oštrica ne bi
posekla. Izvadio ga je, odmotao ga zadovoljan što se setio da ga uzme iz
ordinacije doktora Tanera. Pažljivo, da mu skalpel ne bi izmakao i
posekao mu ruku, poravnao je nazubljene ivice otvora da ne bi
povredio stomak i kukove. Znao je da je pred njim težak put. Skalpel je
bio kratak, ali izuzetno oštar. Ubrzo, skija je bila spremna. Ostavio ju je
na ivici obale.
Bilo mu je potrebno veslo. Dok se doktor Taner naslađivao šalama
na račun poklopaca mrtvačkih kovčega, prevideo je nešto sasvim
očigledno. Veslo je deo obavezne opreme hidroaviona. Dok je leteo,
primetio je da je zakačeno za bočni zid pilotske kabine. Pilot ga je
koristio da bi upravljao avionom do obale.
Vratio se do obale jezera. Činilo mu se da se avion još više spustio
prema površini vode. Konačno će i potonuti. Pronašao je komad
polomljenog podupirača, odvalio ga i napravio priručnu polugu, kojom
je, kad je ponovo zagrmelo, razbio prozor. Otvorio je suvozačeva vrata
iznutra, ispružio je ruku i uzeo veslo.
Aleks je bio nestrpljiv da krene, ali morao je da sačeka. Ako su
brzaci toliko opasni kako mu je doktor Taner rekao, nije smeo s njima
da se bori po mraku. Trebalo je da sačeka prvu svetlost svitanja. Kiša
mu je odgovarala, iako je bivala sve jača, a on mokar do gole kože, jer će
mu obezbediti zaklon. Pošto je bio na širem delu jezera, svako bi lako
mogao da ga primeti s prozora. Trebaće mu oko pet minuta snažnog
veslanja da stigne do džungle, koja će mu pružiti zaklon.
Morao je da smisli kako da poteri odvrati pažnju i iznenada se
dosetio da bi pajper mogao da mu pomogne. Sve je pažljivo razmotrio.
Mogao je da krene tek za jedan sat kad se malo razdani pa je odlučio da
taj sat pametno iskoristi. Hteo je da ostavi i svoj trag na doktoru
Taneru, R. V. Vajnbergu i na njihovom podlom planu.
Aleks se okrutno osmehivao. Suviše dugo ga je mučila ova zverska
banda.
Vreme je da im uzvrati udarac.
 Brzaci

Aleks se vratio do aviona i počeo da pretura po spremištu. Ubrzo je

pronašao ono što je tražio - dva četvrtasta kanistra za vodu ili gorivo.
Bilo mu je potrebno i parče gumenog creva. Skinuo ga je sa motora.
Nije bilo važno, jer avion ionako nikud nije mogao da ode. Otvorio je
poklopac ispod krila i gurnuo jedan kraj gumenog creva u rezervoar za
benzin, a drugi kraj stavio u usta i povukao. Kad je u grlu osetio oštri
ukus kerozina, zakašljao se, izvukao crevo iz usta i počeo da pljuje, ali
ništa. Pokušao je još jednom I uspeo. Napravio je vakuum i tečnost je
krenula napolje. Privukao je oba kanistra i napunio ih.
Jedva ih je podigao, ali stisnuo je zube i preko travnjaka došao do
bolnice. Znao je da se izlaže opasnosti, ali nije mu bilo važno. Koliko li
je jadnih izbeglica koji su krenuli na put ka boljem životu, ali nikad do
njega nisu stigli tu skončalo? Hteo je da mesto zbriše s lica zemlje.
Trebalo je to uraditi pre mnogo godina.
Morao je da se ušunja u ordinaciju doktora Tanera, što je bilo
najopasnije pošto su se prvi zraci svitanja pojavljivali na nebu, a
medicinska sestra je mogla svakog trenutka da se probudi. U fioci
doktorovog stola našao je ono što je tražio - upaljač. Taner bi trebalo
da zna da pušenje narušava zdravlje, a svakako će se pokazati i kao
izuzetno skupa navika.
Brzo, ali vrlo obazrivo da ne bi pravio buku, prosuo je gorivo po
jednom zidu bolnice, verandi i tremu. Gorivo se slivalo preko vode, ali
nije se mešalo s njom, i obojilo barice čudnom svetlucavom
ljubičastom. Poluprazan kanister je poneo prema jezeru i za sobom
polako prosipao ostatak goriva. Ispraznio ga je, bacio u jezero, ukrcao
se u priručni kajak i spustio veslo na noge.
Bio je skoro spreman.
 Veslo je bilo suviše kratko, a kajak beznadežno nestabilan. Trebalo
je malo da ga sredi, krma i pramac su imali isti položaj u vodi, ali,
nažalost, otvor koji je napravio, nije bio u sredini. Pokušao je da pomeri
svoju težinu. Iznenada, bespomoćno se zaljuljao i pomislio da će se
prevrnuti, ali u poslednjem trenutku je uspeo da uspostavi ravnotežu.
Sledeći, oprezniji pokušaj bio je uspešniji - skija je stabilno stajala na
površini vode. Spustio je rame, fiberglas mu se žabo u leđa, a kajak se
malo nagnuo. Sve je u redu, savladao ga je.
Duboko je udahnuo i odgurnuo se.
Pred sam polazak, upalio je upaljač. Tanki plamen se podigao boreći
se protiv kiše. Aleks je plamenom dotakao površinu trave i vatra se
odmah upalila i jurnula prema bolnici koja se jasno videla pri sve jačoj
svetlosti svitanja. Nije sačekao da plamen dođe do zgrade, veslao je,
naginjao se napred i snažno zamahivao ramenima da bi svakom
zamahu dao više snage. Dva puta se zaljuljao dok se nije navikao na
težinu. Skija je opravdala svoj naziv, nosila ga je sve dalje.
Plamena traka iza njega stigla je do bolnice.
Aleks nije mogao da poželi upečatljiviji prizor. Voda je svuda razlila
avionsko gorivo, a drvo, iako je na površini vlažno, iznutra je bilo
sasušeno od dugogodišnje izloženosti australijskom suncu. Čuo je
prigušenu eksploziju kad je vatra zahvatila bolnicu i osetio je vrelinu
na leđima. Brzo se okrenuo. Cela zgrada se pretvorila u veliku užarenu
loptu. Kišne kapi su se pušile na krovu, a dugotrajna i dobro poznata
borba vodila se između vode koja pada i vatre koja se podiže.
Ubrzo se pojavio Džeko, opijen od sna i potpuno nemoćan da shvati
šta se dešava. Za njim je izašao doktor Taner. Vatra se sa bolnice
proširila na administrativni centar i kuću. Sve se raspadalo. Iznenada
se pojavio i Amerikanac R. V. Vajnberg. Nosio je smešnu prugastu
pižamu, a nogavice su mu bile u plamenu. Počeo je da skače i vrišti na
kiši. Aleks se samo zlurado smeškao. Izgleda da neće samo njegovim
očima biti potrebna medicinska nega.
Taner se osvrnuo, ugledao nepomičnog Kvimbija na travi pored
ogromnog kancelarijskog ormara za spise i sve mu je bilo jasno.
„Gde je dečak?!”, uzviknuo je. „Pronađite dečaka!”
Vajnberg, koji je spas potražio u bari, ležao je i jecao. Ostali nisu
obraćali pažnju na njega pošto su se rastrčali u potrazi za Aleksom. Čak
i da su pogledali prema jezeru, bilo bi suviše kasno jer je Aleksa
zaklonila gusta kišna zavesa.
Generator se uz zaglušujući prasak stresao i stao izbacujući niz
varnica i stub crnog dima. Pošto nije uspela da se odupre združenom
napadu vode i vatre, struja je nestala. Taner je urlao.
„Gospodine - avion!” Džeko je primetio nakrivljeni pajper oslonjen
na jedinu skiju.
Taner je buljio u avion dok mu se kiša slivala niz lice i sve su mu se
kockice složile. Znao je kuda se Aleks uputio. Pogledao je reku tražeći
ga, ali ništa nije video od dima, kiše i polutame. Ipak, nije sve
izgubljeno, klinac nije mogao daleko da ode.
Doktor Taner je izvadio mobilni telefon iz džepa i okrenuo broj.

Iako nije video prve brzake, čuo ih je. U stvari, jezero nije bilo pravo
jezero - već samo proširenje reke. Verovatno postoji prava reč za takvu
pojavu, ali Aleks odavno nije bio na času geografije. Na drugom kraju
reka se ponovo sužavala, obale su se približavale praveći slovo V.
Osećao je da ga struja već vuče, nije morao da vesla, a džungla je bujala
na obalama, drveće se nadvijalo nad njim, a rastinje se borilo da dođe
do vazduha. Nikad neće zaboraviti zvuk - dalek, iskonski, jeziv -
zapenušanih brzaka odmah iza ugla koji su ga izazivali da im priđe.
Ubacio je veslo u vodu, isprobavao svoj priručni kajak i znao da će
morati brzo da odgovori na svaki izazov reke. Video je da neće moći tu
da se zaustavi jer je struja bila suviše jaka, obale previše strme, a
najbliže drveće je nestajalo u vodi i pružalo korenje po ružnim
stenama. Bar se udaljio od medicinskog centra, ili onog što je od njega
ostalo. Doktor Taner mu je rekao da čamaca nema, a pajper je bio
neupotrebljiv. Video je da se dim se i dalje diže iz bolnice iznad drveća.
Niko neće moći da pođe za njim.
Iza ugla je naišao na prve brzake koji su ga podsetili da još nije na
sigurnom. Najgore ga je tek čekalo. Možda je samo uspeo da jednu smrt
zameni drugom.
Reka se napred naglo spuštala, oivičena masivnim stenama i
drvećem. Niz neravnih izbočina ličio je na stepenice. Ako uplovi u
plićak, kajak će se raspasti - i Aleks zajedno s njim. Brzaci su ključali i
penili se, hiljade litara vode se uz tutnjavu obrušavalo sa jednog
stepenika na drugi. Da sve bude još gore, taj deo toka bio je pun kazana
- voda je na tim mestima izbijala na površinu kao da je neko zagreva u
šerpi. U njima veslač gubi kontrolu i potpuno je prepušten na milost i
nemilost reke. Ako bi došao do jednog takvog mesta, izgubio bi
kontrolu i bio bi potpuno prepušten milosti i nemilosti reke.
Ne zaboravi, Alekse, da nikad ne možeš potpuno da nadvladaš
okolnosti. Veslaj i nikad se ne suprotstavljaj struji jer ona uvek pobeđuje.
Setio se reči svog strica, koje je, kako se njemu činilo, davno
izgovorio. Bilo mu je krivo što nisu mogle da ga umire. Osećao se kao
otpalo dugme u veš-mašini. Njegova sudbina nije više bila u njegovim
rukama. Stisnuo je zube, snažnije zgrabio veslo i krenuo u napad.
Sve što se posle toga desilo izgledalo mu je skoro nestvarno. Borio
se, voda ga je bacala levo, desno, zaslepljivala ga, pljuskala pored njega,
razbijala mu se o lice, podizala ga. Zaronio je veslo u vodu, prednjim
zamahom uspeo da okrene skiju za nekoliko centimetara i izbegne
ogromnu crnu stenu sa ivicama oštrim kao brijač. Zeleni zastori su se
okretali oko njega, sva stabla su se međusobno stapala i ništa nije čuo
jer su mu uši bile pune vode, a kad je otvorio usta da bi udahnuo, voda
mu je jurnula niz grlo. Napravio je još dva brza pokreta, izbegao stene i
čuo užasan tresak kad je kajak udario u stepenik. Hvala bogu, ostao je u
jednom komadu. Ogroman talas ga je zaklopio. Potonuo je i počeo da se
davi.
Ni sam nije znao kako je iznenada uspeo da se izvuče. Bio je
izudaran i izmučen, kao da se golim rukama borio sa rekom - u stvari i
jeste. Stomak i leđa su ga užasno boleli, a posekotine pekle. Zavukao je
ruku ispod mokre i iscepane majice da bi proverio povrede. Kad je
izvukao ruku, prsti su mu bili krvavi. Brzaci iza njega besno su
poskakivali i bacali se na stene jer je kajak uspeo da se provuče.
Znao je da neće još dugo izdržati. Samo očaj - i sreća - su mu
pomogli da se otisne tako daleko. Čim je ušao u uzburkane brzake,
izgubio je centar za ravnotežu, koji je najvažniji. Bez ravnoteže bio je
samo parče naplavljenog drveta koje je voda nosila ko zna kuda jer ne
samo da je oblik kajaka bio nepodesan, nego to uopšte nije kajak, već
samo odvaljena skija hidroaviona. Da je ukrao mrtvački sanduk za
bekstvo, lakše bi njime upravljao.
Pokušavao je da se seti šta mu je doktor Taner rekao o reci. Posle
prvih brzaka, sve je opasnije, a dva kilometra nizvodno nalaze se Bora
vodopadi. Aleksu se ime nije svidelo. Morao je da pronađe neko
pogodno mesto za izlazak na obalu i da okuša sreću u prašumi. Već je
prešao veliki deo reke. Ako bude imao sreće, mogao bi stići i do ivice
plavne visoravni na drugoj strani. U okolini sigurno postoji neko
civilizovano naselje, rendžeri, leteći doktori, bilo ko! Nekako će ih
pronaći.
Pogodnog mesta za iskrcavanje nije bilo jer su obale bile strme, a
stene su pravile skoro neprekidnu prepreku. Kad je podigao glavu,
činilo mu se da su vrhovi drveća nedostižni. Iako je bio skroz mokar,
nije mu bilo hladno jer je iz prašume izbijala neprijatna toplota. Pošto
ga je struja i dalje nosila, brzo se kretao. Pažljivo je osluškivao ne bi li
čuo nailazeće brzake - čuo je zvuk, ali ne brzaka. Čuo je nešto što
uopšte nije očekivao.
Zvuk helikoptera.
Da je bio u brzacima, a ne u rečnom tesnacu gde je voda bila brza,
ali tiha, sigurno ne bi čuo elisu. Ipak, podigao je glavu da bi se uverio da
mu se ne pričinjava jer ne bi ni pomislio da bi u rano jutro usred
australijske prašume video helikopter. Nije se prevario. Mala tačka
daleko iza njega neumitno mu se približavala.
Prvo je pomislio da je MI6 konačno stigao - zamalo da zakasne - ali
kad je ponovo pogledao, sve njegove nade pale su u vodu. Helikopter je
izgledao zlokobno i preteče zbog toga što se ustremljivao na njega kao
insekt koji se sprema da ga ubode. MI6 bi došao još pre nekoliko dana.
Ne, helikopter nije imao veze sa MI6 i sigurno nije bilo na njegovoj
strani.
Helikopter marke bel UH-1D, poznatiji kao hjui, bio je jedan od
najčuvenijih letelica na svetu otkad su ih Amerikanci koristili u
Vijetnamskom ratu šezdesetih godina. Prepoznao je dugačak i vitak
trup sa produženim repom. Vrata teretnog dela bila su otvorena. Na
njima je sedeo čovek, a preko nogu, koje su mu visile napolju, držao je
neko oružje. Sudbina se okrutno poigravala sa Aleksom. Doktor Taner
nije mogao da organizuje poteru za nekoliko minuta. Helikopter je
sigurno bio na zadatku - možda je isporučivao zalihe - kad ga je Taner
jednostavno uputio na Aleksa.
Nije imao gde da se sakrije, bio je nasred reke i suviše spor da bi
pobegao. Činilo mu se da helikopter nije opremljen puškama, raketnim
lansirima i protivtenkovskim projektilima jer je čovek imao samo
pušku, što je Aleksu išlo u prilog. Da je imao automatsko oružje, Aleks
ne bi imao priliku da se izvuče. Ipak, osrednji nišandžija bez problema
bi ga pogodio. Iznenada, shvatio je da su mu ramena i leđa opasno
otkriveni i da predstavljaju odličnu metu.
Pognuo je glavu prema vodi, pomerio centar ravnoteže i kajak se
nagnuo na jednu stranu. Kad je veslo zabacio kao koplje i zabio ga u
vodu uputivši se ka najbližoj obali, levim ramenom je dodirivao
površinu vode. Pokret je bio poznat kao niski oslonac. Nadao se da će
mu ne samo obezbediti dodatnu pokretnu snagu kroz vodu već će tako
biti i neuočljivija meta za snajperistu.
 Nešto je puklo na površini vode nekoliko centimetara pored
njegove glave, i posle jedne milisekunde čuo je repetiranje puške.
Metak je stigao do njega brže od zvuka. Aleks se naglo ispravio, voda
mu je kapala sa lica, ali stigao je do svog zaklona - skupine drveća koja
se nadvijala iznad reke i pravila tunel. Sledećih pedeset metara biće
van domašaja snajpera.
Posle toga dolaze brzaci, inače najljući neprijatelji, koji će mu
začudo postati najbolji prijatelji. Zbog zapenušane vode, virova i talasa
koji će ga bacati s jedne strane na drugu biće ga teže pogoditi. Samo da
stigne do njih! Helikopter je bio tačno iznad njega, mlatio je i kidao
lišće i granje. Snažan vetar se sudarao s vodom, a urlanje hjuievog
motora paralo je vazduh.
Aleks je izašao iz tunela i zabio veslo u vodu svom snagom gornjeg
dela tela i ramena da bi se što brže kretao. Čuo je još dva pucnja. Jedan
hitac je pogodio kajak. Aleks je buljio u rupu ispred sebe. Metak je bio
ispaljen pod uglom, prošao kroz fiberglas, izašao tik iznad površine
vode i promašio mu nogu za centimetar.
Levo, desno, još dva snažna zamaha i ušao je u brzake. Nije imao
vremena da odabere putanju - ili da smisli bilo kakvu strategiju za
preživljavanje sledećeg dela reke, koji je bio mnogo gori nego prvi,
voda je bila brža, nagib strmiji, a izgleda da su se stene namerno
postavile tako da se nasuče na njih i razbije kajak.
Čak je i snajperista oklevao očekujući da reka odradi njegov posao.
Kad ne znaš šta ćeš, samo veslaj. Setio se uputstava Jana Rajdera.
Bez razmišljanja je prebacivao veslo s jedne na drugu stranu boreći se
da se probije kroz brzake. Helikopter se nije video od vodene zavese,
što znači da ni snajperista nije video njega. Začuo se zaglušujući
prasak, ali ne metka. Vrh kajaka je udario u stenu i luđački se zavrteo.
Sledećih nekoliko sekundi Aleks je išao niz reku unazad. Snažno je
uronio veslo u vodu i iskoristio struju da bi se okrenuo. Iako mu je sila
skoro iščupala ruke, kajak se okrenuo i brzo zaplovio napred. Sva voda
ovog sveta spustila se na njega. Konačno, sve je bilo završeno, uspeo je
da prođe.
Reka se ispred njega proširivala, a rastinje se udaljavalo od obale i
nije obezbeđivalo nikakav zaklon. Voda je sve brže nosila kajak. Zašto?
Nije imao vremena da razmišlja o tome. Podigao je glavu. Snajperista je
nišanio iz takve blizine da je mogao da mu vidi neobrijanu bradu i prst
na obaraču.
Preostalo mu je samo da im priredi i poslednje iznenađenje. Moglo
bi da mu dođe glave, ali morao je da se odbrani jer nije nameravao da
odustane i dozvoli nekom nepoznatom čoveku da ga ustreli. Snajper je
opalio, Aleks je osetio da ga je metak okrznuo po vratu, tačno iznad
ramena. Hteo je da vrisne jer mu se činilo da mu je neko oštricom noža
zasekao kožu. Istovremeno je udahnuo vazduh, bacio se postrance,
naglo povukao koleno i okrenuo kajak naopačke.
Hteo je da pilot i snajperista pomisle da su ga sredili. Iz vazduha su
videli samo okrenutu ljušturu. Aleks je ispod vode visio iz kajaka, voda
ga je šamarala po licu i ramenima, ali i dalje je čvrsto držao veslo i
plovio velikom brzinom. Ako udari u stenu, gotov je. Jednostavno.
Mogao je da bira između stena i metka.
Minut je bio duži od večnosti. Kretao se, ali ništa nije video. Kad je
pokušao da otvori oči, ugledao je samo tamnosivi kovitlac. Slušao je
čudne rečne zvuke i u daljini helikopter. Noge su mu bile zarobljene,
zaglavljene u kajaku iznad glave. Srce mu je ludo tuklo. Pluća su tražila
vazduh.
Ipak je ostao ispod površine. Hoće li snajperista konačno zaključiti
da je završio posao? Pluća su mu se grčila. Balončići su mu izlazili iz
usta i ušiju, dragoceni kiseonik je bežao. Nije imao pojma koliko dugo
je pod vodom. Kajak je udario o nešto i protresao mu celo telo. Ovo je
suludo! Davio se. Ako sačeka još malo, neće imati snage da ponovo
okrene kajak.
Konačno, u poslednjem trenutku, na ivici svesti, odlučio je da
preduzme nešto. Setio se pokreta poznatog kao bočni trzaj - privukao
je glavu telu, odgurnuo se veslom i istovremeno pomerio kukove i
okrenuo kajak.
Sve se odjednom odigralo. Glava i ramena su izašla na površinu,
voda mu se slivala niz lice, dnevno svetlo ga je zaslepilo, a skija se
zanela i ispravila. Teško je disao, bio je ošamućen i neverovatnom
brzinom se kretao sredinom reke.
Bio je sam. Helikopter je otišao. Video ga je da pravi luping prema
stubu dima, koji se još dizao iz bolničkog kruga. Podvala je uspela.
Pomislili su da je gotov.
Kad je pogledao napred, shvatio je da je stvarno gotov.
Nije ni čudo što su otišli. Nije im bilo važno da li je Aleks i dalje živ
ispod kajaka, jer ono što ga je čekalo ionako će ga ubiti.
Stigao je do vodopada Bora.
Do granice koja je označavala kraj ovog sveta. Reka je jurila da je
pređe, stotine hiljada litara vode prelivalo se preko nje. Beli oblak i
izmaglica visili su iznad ponora, a ispod njih - ništavilo. Voda je
tutnjala. Povratka nema. Nijedna zemaljska sila nije mogla da ga
zaustavi.
Aleks Rajder je bespomoćno vrištao dok ga je voda nosila preko
ivice.
 Baterije nisu upakovane

Činilo mu se da celu večnost lebdi iznad ponora, a tutnjava vodopada

Bora odzvanjala mu je u ušima, kapi prskale po očima, a on je bio
sasvim siguran da to neće preživeti. Voda je ličila na ogromno živo
biće, jurila je i razbijala se o stene. Znao je da se neće bezbedno
prizemljiti jer kad je pogledao pedeset metara niže, video je uzavreli
kotao koji je čekao samo na njega.
Nije bilo vremena za razmišljanje. Reagovao je instinktivno. Jedva
se sećao lekcija koje je davno naučio. Morao je da ublaži udarac kad
padne na površinu. Napadaj! Ne dozvoli da te vodopad povuče. U
poslednjem trenutku, pre nego što je pao, Aleks se ukočio, duboko
udahnuo i snažnim pokretom brzo se odgurnuo.
Svet se okrenuo naopačke.
Rika je bila zaglušujuća. Ništa nije video. U glavi mu je tutnjalo.
Grčevito je držao veslo, zglobovi su mu bili ukočeni, mišići napeti.
Nagni se napred. Ne odupiri se vodi - prepusti joj se. Što je pad veći,
pod većim uglom treba da se dočekaš pri prizemljenju. I - konačno
setio se još jednog saveta - okreni glavu na stranu inače će ti udarac
polomiti sve kosti na glavi.
Padao je, malo kroz vodu, malo kroz vazduh, sve brže i brže.
Pokušaj da padneš gde je voda najbelja jer tamo ima najviše
vazduha koji će ti ublažiti pad. Nemoj da vičeš. Vazduh će ti biti preko
potreban.
Dokle će da pada? Koliko je duboka provalija? Bože, potpuno će se
razbiti, ako udari o stenu. Sad je suviše kasno da o tome brine. Oči su
ga bolele od vode. Zažmurio je. Zašto bi gledao sopstvenu smrt?
Kajak je udario o dno kotla prvo nosem. Voda je poklopila Aleksa,
udarala mu svom silinom po ramenima i usisala ga. Noge i stomak su
podneli svu silinu udarca. Glava mu je pala nazad. Na vratu je osetio
oštar udarac. Ispustio je veslo. Počeo je da se koprca, bespomoćno je
mlatio rukama pokušavajući da se oslobodi kajaka, koji ga je odvlačio u
dubinu. Laktom je udario o stenu i skoro polomio kost. Bol ga je
naterao da ispusti vazduh. Znao je da ima samo nekoliko sekundi da
izroni. Na nesreću, noge su mu bile zaglavljene. Nije mogao da ih
oslobodi. Kajak je tonuo i vukao ga sa sobom. Snažno je izvio donji deo
tela i izvukao kukove iz otvora skije. Još jednom je snažno povukao i
oslobodio prvo jednu, pa drugu nogu. Voda mu je ulazila u usta. Više
nije znao šta je gore, a šta dole. Oslobodio je i stopala. Trgnuo se
jednom, pa još jednom, voda ga je okretala, snažno ga bacala s jedne
strane na drugu. Nije više mogao da izdrži. Poslednji pokušaj...
... i uspeo je da glavu i ramena izbaci na površinu. Prilično se udaljio
od vodopada Bora, koji su mu izgledali neverovatno visoki. Od kajaka
nije bilo ni traga. Sigurno se raspao na najsitnije komade. Teško je
disao. Znao je da je sve uradio kako treba i da je samo čudom preživeo.
Napao je vodopade i pobedio ih.
Struja je bivala sve sporija. Noge i ruke su mu bile potpuno
opuštene. Nije imao snage ni za šta. Održavao se na vodi i povremeno
okretao glavu da bi udahnuo vazduh. Činilo mu se da je popio pet litara
vode i samo je neodređeno pomislio na koleru, žutu groznicu ili nešto
drugo što bi moglo da obitava u tropskoj reci. ASIS nije ni pomislio da
ga vakciniše pre nego što ga je otpremio u Bangkok. Za to će se
pobrinuti kasnije. Žaliće im se se kad ih sretne...
Nikad nije bio toliko iscrpljen. Imao je osećaj da leži na velikom
dušeku. Spavalo mu se. Koliko je prešao kilometara? Doktor Taner je
rekao da su vodopadi udaljeni oko dva kilometra od bolnice, ali imao je
utisak da je prešao dva puta toliko. Helikopteru nije bilo traga, što je
bilo dobro. Otišli su jer su pomislili da je mrtav.
Malo kasnije ležao je na obali reke, na peščanoj plaži. Nije ni
primetio kad ga je voda izbacila jer je verovatno zadremao. Sunce se
podiglo i grejalo ga. Koliko je mogao da vidi, ništa nije bilo slomljeno.
Vrat i leđa su bili dobro izubijani i boleli su ga jer je kičma podnela
skoro svu silinu udarca. Na grudima, bedrima i nogama imao je
oderotine i posekotine, ali dobro je prošao. Iako uopšte nije imao
izgleda da preživi pad, samo čudom je prošao bez ozbiljnih povreda.
Setio se šta mu je Eš rekao o ocu. Imao je đavolsku sreću. Izgleda da je
to nasledno.
Eš.
 Koralno ostrvo.
Cunami koji se približava zapadnoj Australiji.
Aleks je bio toliko okupiran sobom da je izgubio mnogo širi pogled
na ceo događaj. Koliko ima vremena pre nego što major Ju aktivira
bombu koja će imati razorne posledice na Zemljine tektonske ploče?
Da li je zakasnio? Aleks se jedva pridigao. Pokušavao je da vrati život u
izmučeno telo dok se grejao na suncu. Povezao je sve što je čuo. Ju je
spomenuo četiri dana. U ponoć četvrtog dana Zemlja će biti u nekoj
vrsti gravitacionog polja i rasedna linija na morskom dnu biće
najranjivija.
Četiri dana. Pošto je Aleks tri dana bio zarobljenik, događaj će se
odigrati večeras! Pretpostavio je da ne može biti više od deset sati pre
podne, dakle ima nešto više od dvanaest sati da spreči užasnu
katastrofu, pogibiju osmoro ljudi na Koralnom ostrvu i još nekoliko
hiljada ljudi u Australiji.
Tad tad je shvatio u kakvom se beznadežnom položaju našao.
Uspeo je da izbegne užasnu smrt koju mu je major Ju namenio, ali gde
je sad? Pogledao je oko sebe. Video je da je prašumu ostavio za sobom,
da je na ivici naplavine, a oko devedeset kilometara dalje dizale su se
planine. Okruživalo ga je nepoznato zdepasto i patuljasto drveće,
nekoliko stena i kupasti termitnjaci. Slatkasti miris - ličio je na miris
trulog drveta - širio se vazduhom. I to je bilo sve. Sigurno je usred
Nedođije, ako takvo mesto uopšte postoji.
Nije mogao ništa da preduzme. Iako ga niko sigurno neće operisati,
svakako će umreti - ili od gladi ili od zaraze, ako ga pre toga ne stigne
krokodil iz slane vode. Aleks je prljavom rukom prešao preko lica. Od
samog početka činilo mu se da se ništa ne odvija kako treba i da mu
okolnosti stalno izmiču kontroli. Prisetio se kancelarije u Sidneju i
Itana Bruka dok objašnjava šta treba da radi - da obezbedi masku za
tajni zadatak - što je bilo sasvim jednostavno. Umesto toga, ne svojom
voljom, proveo je dve najgore nedelje u životu. Bože dragi! Trebalo je
da posluša Džeki!
Ponovo je pogledao planine. Stigao bi do njih za jedan dan. Suviše
dugo. Zašto je uopšte pretpostavio da tamo neko živi? Iz aviona nije
video ni puteve ni kuće. Samo kad bi mogao da stupi u vezu sa MI6.
Pogledao je sat. Za divno čudo, posle onakvog tumbanja, nije se
polomio, ali zašto nije radio? Smiters ga je napravio za Aleksa. Sat je
jednostavno morao da šalje signale. Dakle, zbog čega MI6 ne obraća
pažnju na njega? Aleks se setio susreta sa gospođom Džons i Benom
Danijelsom - Foksom kako ga je nekad zvao. Nije mogao da veruje da bi
ga SAS-ov vojnik izneverio. Šta je pošlo po zlu?
Skinuo je sat i pažljivo ga pogledao. Iako je izgledao jeftino i
neukusno, kao da ga je kupio na uličnoj tezgi u Avganistanu, bio je vrlo
kvalitetne izrade. Narukvica je bila toliko snažna da je preživela pad sa
vodopada Bora, a pretpostavio je da je kućište vodootporno. Kazaljke
su i dalje pokazivale jedanaest sati. Okrenuo ga je. Celom dužinom
zadnjeg dela sata protezalo se udubljenje. Poklopac je mogao da se
skine. Pritisnuo ga je palcem i okrenuo i iznenađujuće lako otvorio
kućište.
Unutra je video komplikovani mikročip - sigurno Smitersov izum -
potpuno suv, ni traga od vode. Napravu je napajala baterija u sredini
okruglog ležišta.
Bateriju nije video. Ležište je bilo prazno.
U tome je problem. Zbog toga njegov signal niko nije čuo, u stvari,
signal nije ni poslat. Kako je to moglo da se desi? Smiters je uvek bio na
njegovoj strani, a nije imao običaj da zaboravlja osnovne detalje.
Pokušavao je da savlada nalet besa. Život će mu se naprasno završiti
samo zbog baterije koja nedostaje!
Kako da pronađe drugu bateriju? Sumnjao je da će u australijskoj
selendri pronaći prodavnicu elektronske opreme. Hteo je da baci sat u
reku. Nikad više nije želeo da vidi prokletu napravu.
Dugo je nepomično sedeo, sunce ga je pržilo i osušilo mu odeću.
Zamahom ruke oterao je muvu koja mu je zujala oko glave. Počeo je da
se priseća svih događaja do tada: vodopada, jurnjave kroz brzake,
požara u bolnici. Da li je sve to bilo uzalud? Prisetio se večere sa
majorom Juom, jurnjave po Liberijskoj zvezdi, otkrića Kraljevske plave,
iznenadne pojave Kopasusa, skladišta igračaka u Džakarti.
Bez baterija!
Setio se i boravka u Bangkoku i svega što mu je Eš rekao o
roditeljima. Pristao je na sve samo da bi saznao nešto više o sebi. Da li
je vredelo? Verovatno nije. Zapravo, Eš ga je razočarao. Njegov kum.
Aleks se nadao da će se sprijateljiti s njim, ali iako su mnogo vremena
proveli zajedno, nikada ga nije dobro upoznao. Eš je i dalje za njega
velika tajna - i od početka je pokušavao da prevari Aleksa - od događaja
u šumi pored Svonburna.
Setio se kad je prvi put ugledao Eša u vojničkoj uniformi sa puškom
kako se pomalja iz tame dok je Aleks stajao na lažnoj mini usred lažnog
minskog polja. Kako su mogli tako nešto da mu prirede?
 Nisi bio u opasnosti. Uvek smo tačno znali gde si.
To mu je rekao Eš u hotelu Peninsula dok su sedeli pored bazena.
Aleks se setio.
Kako su to mogli da znaju?
Stavili smo mali predajnik u đon tvoje patike.
Njegove patike.
Aleks ih je pogledao - izbledele, raspadnute i pune rupa. Gledao ih je
u neverici. Patike je dobio na nosaču aviona koji ga je pokupio kad se
spustio nasred Pacifika. Pukovnik Abot mu je ubacio odašiljač kad je
bio sa SAS-ovim jedinicama u Svonburnu.
Nosio je iste patike.
Klaudi Veber mu je donela svu odeću kad ga je prerušavala u
Avganistanca. Pošto mu obuća nije odgovarala, dozvolila mu je da
zadrži patike. Nije se presvlačio sve do večere sa majorom Juom. Nosio
je košulju engleskog kreatora i farmerke sve dok nije došao u bolnicu i
tad je u sobi našao čistu odeću, ali mu ni major Ju, a ni doktor Taner
nisu doneli novu obuću. Prema tome, odašiljač koji su postavili u
Svonburnu i dalje je bio kod njega, samo što nije radio jer je bio malog
dometa.
Možda je radio na baterije?
Pokušao je da savlada navalu oduševljenja jer se suviše plašio
razočaranja. Sagnuo se, skinuo patike i malo bolje ih pogledao. Eš mu je
rekao da je odašiljač u đonu jedne patike. Aleks ih je okrenuo. Na
đonovima nije video nikakav otvor niti skriveni pregradak. Izvukao je
unutrašnju postavu đonova i pronašao ono što je tražio. Tačno iznad
pete leve patike deo materijala bio je zasečen i ponovo zalepljen.
Posle desetak minuta uspeo je da ga odvoji, prstima, zubima i
oštrim kamenom sa obale. Dok se mučio, znao je da se možda uzalud
trudi. Baterija je bila unutra dve nedelje. Možda se istrošila, a možda
uopšte neće moći da stane u sat. Ipak, verovatnoća da pronađe bateriju
u australijskoj selendri bila je ravna nuli.
Povukao je jezičak i ugledao - malo upakovano strujno kolo
napravljeno da mu sačuva život tokom bombardovanja u šumi.
Pronašao je izvor energije: pravu litijumsku bateriju, dvostruko veću
od one koja mu je bila potrebna za sat. Izvukao ju je i držao na dlanu
kao da je grumen čistog zlata. Trebalo je samo da je poveže. Nije imao
nikakav alat, provodnik, metalne kontakte, ništa. Jednostavno!
Konačno je otkinuo dva trna sa obližnjeg žbuna, od njih napravio
malu pincetu i izvukao nekoliko žica iz pete. Činilo mu se da sve traje
čitavu večnost, sunce se podiglo visoko, znoj mu je kapao s čela, ali
nastavio je. Pažljivo je otkačio radio-predajnik i otkinuo dve žičice ne
duže od centimetra. Možda se baterija nije potpuno istrošila? Prislonio
je žice uz nju. Oduševio se kad je ugledao majušnu iskru. Sad je trebalo
samo da poveže bateriju i sat i pomoću nekoliko kamenčića sve
pričvrsti.
Ništa više nije mogao da uradi. Postavio je bateriju pored sata,
spojio žice koje su dovele neophodan napon predajniku i napravu
postavio na stenu. Kad je sve završio, legao je u senku drveta. Uskoro
će saznati da li predajnik radi ili ne.
Nekoliko minuta kasnije mirno je spavao.
Napadačka sila

Aleksa je probudio zvuk helikoptera. Uplašio se jer je pomislio da se

bel UH-1D vratio. Da je došao, predao bi se jer jednostavno nije imao
više snage da se bori. Iako je čkiljio zbog sunca, video je da je
helikopter mnogo veći i da ima dva para rotora: činok. Ljudska prilika
se naginjala sa vrata.
Tamne oči, kratka crna kosa i ruka podignuta u znak pozdrava - Ben
Danijels.
Aleks je jedva ustao. Činok se spustio na čistinu nedaleko od njega.
Pažljivo mu je prilazio jer je bio bos. Samo bi mu falilo da sad nagazi na
zmiju otrovnicu. Ben je prilazio i netremice ga gledao. Pre nego što je
Aleks uspeo da ga zaustavi, zgrabio ga je, privukao i čvrsto zagrlio.
„Dakle, tu si ti!”, uzviknuo je nadjačavajući buku motora. „Mnogo
sam se brinuo!” Pustio ga je iz zagrljaja. „Šta, za boga milog, radiš čak
ovde? Gde si bio?”
„Duga priča”, rekao je Aleks.
„Ima li to neke veze sa dimom koji se vidi uzvodno?” Ben je pokazao
palcem iza leđa. „Videli smo ga kad smo prilazili.”
„To je nekad bila bolnica.” Aleks nije mogao da sakrije olakšanje jer
je sve konačno krenulo pravim tokom. „Zaista mi je drago što te
vidim...”
„Gospođa Džons je potpuno poludela. Znali smo da si otišao u
Džakartu, ali posle toga smo te izgubili. Iako ima svoje ljude po celoj
Indoneziji, poslala je mene u Darvin, ako te odande prebace u
Australiju. Čekao sam tri dana, nadajući se da ćeš uspostaviti kontakt
sa mnom. Izgledaš užasno! Kao da te je neko povratio.”
„Tako se i osećam.” Aleks je zastao. „Koliko je sati, Bene?”, pitao je.
Bena je očigledno zbunilo pitanje. Pogledao je na sat. „Jedan i deset.
Što pitaš?”
„Moramo što pre da krenemo. Imamo manje od dvanaest sati.”
„Za šta?”
„Reći ću ti usput...”

Aleks se odavno nije tako dobro osećao. Bilo mu je toplo, bio je sit i
suv, a opasnosti u poslednjih nekoliko dana skoro je zaboravio. Ležao
je na udobnom krevetu na sprat u vojnoj bazi nedaleko od Darvina, gde
ga je nekoliko sati ranije doveo Ben Danijels. Nosio je maskirno odelo,
jedinu odeću koju je Ben pronašao. Poslednjih nekoliko sati bio je sam.
Kroz prozor je mogao da vidi da se nešto događa. Vojnici su trčali
po trgu, džipovi su jurili tamo-amo, a helikopter se nije pomerio otkad
je sleteo. Pored njega je već pola sata stajala cisterna sa gorivom. Aleks
je gledao kad je dolivanje goriva počelo. Pitao se da li je to važno.
Izgleda da je nešto konačno počelo da se dešava.
Ipak, nije mogao da bude bezbrižan. Bilo je pola sedam. Sunce će
uskoro početi da zalazi, a Zemlja i Mesec će se pomerati da bi se
poravnali, što je major Ju i čekao. U ponoć Kraljevsku plavu će spustiti
ispod morskog dna i aktiviraće je. Razaranje će početi.
Šta su MI6 i ASIS uradili da to spreče?
Aleks je sve objasnio, ne samo Benu već celoj gomili australijskih
vojnih oficira. Njegova priča je bila neverovatna, nepojmljiva, ali
najčudnije je bilo to što niko u prostoriji nije posumnjao u ono što im je
govorio jer obraćao im se dečak iz svemira, dakle, kako je Aleks
pretpostavljao, svaki događaj u koji je on upleten smatra se mogućim.
Stručnjak za naoružanje odmah je potvrdio istinitost Juovih reči. Bilo je
sasvim moguće izazvati veštački cunami. U ponoć rasedna linija biće
pod uticajem jake gravitacione sile. Čak bi i mala eksplozija mogla da
izazove globalnu katastrofu, a Ju je imao vlast nad Kraljevskom plavom.
Naravno, Škorpijina misija je već delimično propala. Zahvaljujući
Aleksu, obaveštajne službe saznale su za njene namere. Čak i kad bi svi
na Koralnom ostrvu izginuli, ceo svet bi znao da to nema veze sa
prirodnom katastrofom. Pošto je Aleks pretpostavio da će evakuisati
ostrvo za svaki slučaj, major Ju neće imati razlog da pritisne dugme. Da
je pametan, tražio bi mesto na kome bi se sakrio.
Neko je pokucao. Aleks se ukočio kad je namršteni Ben Danijels
ušao.
„Traže te”, rekao je.
„Ko?”
 „Stigle su glavešine. U menzi su...”
Dok je išao za Danijelsom, pitao se šta se tako strašno moglo
dogoditi, ali bar je i dalje bio deo misije. Aleks je za MI6 ponekad bio
špijun, a ponekad običan dečak koga bi se otarasili kad im više ne bi
bio potreban. S druge strane trga u niskoj drvenoj baraci koja se
prostirala celom njegovom dužinom nalazila se menza. Danijels je
otvorio vrata i ušao za Aleksom.
Skoro svi oficiri sa kojima je ranije razgovarao bili su unutra
nagnuti nad mapama i planovima prostrtim po stolovima za ručavanje.
S njima su bila još dvojica koje je Aleks odmah prepoznao - glavešine -
kako ih je Ben nazvao. Itan Bruk je sedeo za stolom, a Mark Dejmon je
stajao odmah iza njega. Verovatno su doleteli iz Sidneja. Gart - pas
vodič - počeo je da maše repom čim je ugledao Aleksa. Bar mu se neko
obradovao.
„Alekse!” Slepi čovek je odmah osetio njegovo prisustvo. „Kako si?”
„Dobro.” Aleks nije bio siguran da li mu je drago što vidi šefa tajnih
akcija ASIS-a. Itan Bruk se hladnokrvno poigravao njime kao i Alan
Blant u Londonu. Činio mu se da su njih dvojica potpuno isti. „Znam
kroz šta si sve prošao. Ne mogu da verujem da su se događaji tako
složili, ali odlično si obavio posao.”
„Major Ju je sve vreme znao ko sam”, rekao je Aleks potpuno
ubeđen da je u pravu. Borba u Bangkoku je bila nameštena da bi ga
trajno onesposobila. Na Liberijskoj zvezdi čuo je da se Ju hvali kapetanu
da je znao ko je Aleks pre nego što ga je ubacio u kontejner.
Jednostavno, bilo mu je zabavno da se poigrava s njim.
„Da. Informacije nam cure više nego što smo mislili.” Bruk se
okrenuo i pogledao svog zamenika, koji je odmahnuo glavom
uzdržavajući se od bilo kakvog komentara.
„Šta se dogodilo Ešu?”, pitao je Aleks.
„Ne znamo. Znamo samo ono što si nam rekao.” Bruk je ućutao.
Aleks je video da se priprema za ono što će reći.
„I šta ćete preduzeti?”, pitao je Aleks.
„Imamo problem, Alekse”, počeo je da objašnjava Bruk. „Okolnosti
su ovakve... Reći ću ti otvoreno. Prvo, konferencija na Koralnom ostrvu
ipak će se održati.”
Aleks je bio zapanjen. „Zašto?”
„Rekli smo im da su u opasnosti, ali razumljivo, nismo mogli da im
otkrijemo sve činjenice, ali vrlo ubedljivo smo im predložili da se
spakuju i odu. Odbili su. Rekli su da ako bi otišli, izgledali bi kao
kukavice, a pošto su za sutra sazvali konferenciju za novinare, bili bi
nepristojni ako bi se pokupili i pobegli usred noći. I dalje pokušavamo
da ih ubedimo, ali mislim da su shvatili da Škorpija želi da ih potpuno
uništi. Ako jednostavno nestanu, olakšaće Škorpiji posao.”
Aleks je saslušao loše vesti, ali Koralno ostrvo bio je samo deo
budućeg tragičnog događaja. Pošto cunami pogodi ostrvo, nastaviće
put ka zapadnoj Australiji.
„Da li ste pronašli majora Jua?”, pitao je.
„Da.” Bruk se brzo osmehnuo. „Pregledali smo sve zapise
uključujući i najnovije satelitske snimke jer ti je rekao da će biti na
naftnoj bušotini u Timorskom moru. Naftna bušotina koja pripada
Trgovinskoj kompaniji Čada je polupotopiva i ukotvljena je na hiljadu
dvesta metara dubine nekoliko stotina kilometara od Koralnog
ostrva.”
„Tačno iznad rasedne linije”, promucao je Dejmon. Prvi put je
progovorio otkad je Aleks ušao. „Zove se Deveti zmaj.”
„Znači gotovo je”, rekao je Aleks pošto je pomislio da je za Jua sve
završeno. „Treba samo da bacite bombu, raznesete naftnu bušotinu i
ubijete majora Jua i sve koji rade za njega.”
„Kad bi bar bilo tako jednostavno”, uzvratio je Bruk. „Pre svega,
Deveti zmaj je izvan australijskih voda i nalazi se na teritoriji
Indonezije. Ako bismo napali bušotinu, objavili bismo rat drugoj zemlji.
Ne možemo da pošaljemo ni jednog jedinog čoveka bez overenog
odobrenja vlasti, a to bi potrajalo danima. Zvanično, bespomoćni
smo...”
„Zašto ne pitate Indonežane da vam pomognu?”
„Neće nam verovati. Dok ih ubedimo da govorimo istinu, biće
suviše kasno.”
„Znači nećete ništa preduzeti i dozvolićete im da nastave?” Aleks ga
je slušao u neverici.
„Očigledno da nećemo. Zašto bismo se inače ovde okupili?”
Ben Danijels mu je prišao. „Mogao bi da kažeš Škorpiji da znaš šta
smeraju?”, predložio je. „Sad si rekao da plan može da im uspe samo
ako svi mislimo da ga je izazvala prirodna sila. Ako im kažemo da smo
ih otkrili, možda će odustati.”
„Već smo razmišljali o tome”, uzvratio je Dejmon. „Deveti zmaj je
prekinuo sve veze i ne odgovara na radio-signale. Major Ju bi mogao da
nastavi sa operacijom čak i ako pronađemo način da stupimo u vezu s
njim. Što da ne? Očigledno je lud. Šta ako je bomba već postavljena?”
 „Da li imamo neko rešenje, gospodine Bruk?” upitao ga je jedan od
oficira.
„Male združene engleske i australijske snage - koje bismo poslali
ilegalno i bez odobrenja.” Bruk se okrenuo Aleksu. „Već sam
razgovarao s tvojom gospođom Džons i ona se složila. Imamo malo
vremena, ali okupio sam najbolje ljude. Opremaju se. Ti i Danijels idete
s njima. Padobranom ćete se spustiti na naftnu bušotinu, pronaći ćete
Kraljevsku plavu i onesposobićete je. U međuvremenu, moji ljudi će
ubiti majora Jua. Ako možete da pronađete i Eša, biće dobro, ali to vam
nije glavni zadatak. Šta kažeš?”
Aleks je zanemeo od iznenađenja, ali je pored njega Ben Danijels
odmahnuo glavom. „Ja ću rado da pođem”, rekao je. „Ali kako možete to
da tražite od Aleksa. On je samo dečak, ako niste primetili, koji je, rekao
bih, već dovoljno uradio.”
Neki australijski oficiri su odobravajući klimali glavom, ali Bruk nije
obraćao pažnju na njih. „Ne možemo bez Aleksa”, jednostavno je rekao.
Aleks je znao da je Bruk u pravu. Ispričao im je šta je uradio na
Liberijskoj zvezdi. „Ubacio sam skenirani otisak svog prsta u bazu
podataka Kraljevske plave. Samo ja mogu da je onesposobim.”
Uzdahnuo je. Tad mu se činilo da je ispravno postupio.
„Vaš zadatak je da ga čuvate, gospodine Danijels”, nastavio je Bruk.
„Nemamo vremena da se oko toga prepiremo. Već je sedam sati, a pred
vama je dugačak let.” Okrenuo se Aleksu. „Pa, Alekse, šta kažeš?”

Dva muškarca i žena na Koralnom ostrvu posmatrala su zalazak

sunca.
Ostrvo je bilo dugačko samo četiristo metara, izuzetno lepo sa
predivnim belim peščanim plažama, tamnozelenim palmama i
tirkiznim morem... boje su bile toliko živopisne da su delovale skoro
veštački. Krečnjačke litice pokrivene zelenilom dizale su se na severnoj
strani ostrva, a pod njima su bile mangrove. Morski orlovi su kružili, a
majmuni brbljali na drveću. Na južnoj strani sve je bilo ravno i tiho. Na
pesku, osim drvenog stola i klupa, nije bilo ničeg, ni ležaljki za plažu, ni
suncobrana, ni boca koka-kole, ničeg što bi moglo nagovestiti da je s
druge strane horizonta dvadeset prvi vek.
Na Koralnom ostrvu nalazila se samo jedna zgrada, dugačka i
drvena sa slamnatim krovom i delimično podignuta na stubovima.
Generator nije bio potreban pošto se električna energija dobijala
pomoću vode ili vetra. Velika bašta snabdevala je stanovnike
organskom hranom. Vlasnik kuće je od mesa jeo samo ribu. Nekoliko
krava je paslo na polju. Muzli su ih dva puta dnevno. Kokoške su nosile
jaja, a starija koza slobodno se šetala i od nje nije bilo nikakve koristi,
ali niko nije imao srca da je zamoli da ode.
Poslednjih nekoliko dana ostrvo su opsedale grupe novinara koji su
se smestili u šatorima iza kuće. Novinari su doneli generatore za struju
i meso i alkohol i sve što im je bilo potrebno za konferenciju narednog
dana. Uživali su zadovoljni što su mogli da dođu do priče koju su ljudi
zaista hteli da čuju. A i vreme je poslednjih nekoliko dana bilo
savršeno.
Žena na plaži bila je glumica - Eva Tejlor - i vlasnica ostrva. Snimila
je priličan broj loših filmova i dva dobra, ali uopšte joj nije bilo važno
koji su koji jer su joj za sve isto platili. Jedan muškarac je bio
multimilioner - milijarder, zapravo, iako je poslednjih nekoliko godina
rasipao svoje bogatstvo. Drugi je bio pop pevač Rob Goldman, koji je
nedavno stigao sa turneje po Australiji.
„ASIS i dalje uporno zahteva da odemo”, rekao je Goldman. „Kažu da
bismo svi mogli da nastradamo.”
„Da li su objasnili s kakvom smo opasnošću suočeni?”, pitao je
milijarder.
„Nisu, ali zvučali su ozbiljno.”
„Naravno.” Glumica je prosejavala pesak između prstiju. „Zahtevaju
da odemo. Pokušavaju da nas prevare i zaplaše.”
„Ne bih rekao, Eva”, uzvratio je Goldman.
Eva Tejlor se zagledala u horizont. „Ovde smo sigurni”, rekla je.
„Pogledaj samo kako je predivno. Pogledaj more! Između ostalog, i
zbog njega smo ovde. Da bismo odbranili sve ovo za buduća pokolenja.
Baš me briga što smo u opasnosti. Neću da bežim.” Okrenula se
milijarderu. „Krispine?”
Čovek je odmahnuo glavom. „Ostajem s tobom”, rekao je. „Nikad u
životu nisam ni od čega bežao, pa neću ni sad.”
Petsto kilometara dalje na jugu u gradovima Derbi, Brum i Port
Hedland, hiljade ljudi gledalo je isti zalazak sunca. Neki su se vraćali s
posla, neki uspavljivali decu, neki su bili u krčmama, automobilima, na
plažama, svuda... i, kao i obično, približavali se smiraju još jednog dana.
Ipak, niko od njih nije znao da će za nekoliko sati bomba, poznata
kao Kraljevska plava, početi da se spušta niz cev koja će je odvesti do
morskog dna i još dalje. Nisu znali da se Zemlja i Mesec neumitno
smeštaju u istu liniju sa Suncem, što će se ponovo desiti tek za sto
godina i da luđak čeka pravi trenutak da pritisne dugme koje će stvoriti
haos na Zemlji.
Pet sati do ponoći.
U vojničkom logoru južno od Darvina, Aleks Rajder je dao svoj
konačni odgovor i završne pripreme su počele.
 Deveti zmaj

Itan Bruk je pažljivo odabrao deset vojnika iz australijskog SAS-a za

napadački tim. Neke od njih Aleks je već upoznao. Kad im se pridružio
u hangaru, u koji su smestili kontrolni štab, video je da ga Skuter,
Teksas, Iksrej i Sparks čekaju. Iznenada, vratio se tamo gde je sve i
počelo - u šumu pored Svonburna. Nije bio siguran treba li da bude
srećan ili besan što ih ponovo vidi.
I Skuteru je bilo neprijatno. „Izvini zbog prevare koju smo ti
priredili, Alekse”, rekao je. „Svima nam je bilo krivo zbog toga, ali tako
su nam naredili.”
„Pukovnik Abot nas je zamolio da ti prenesemo poruku”, dodao je
Teksas. „Ne zameri mu. Ako ikad ponovo dođeš u Svonburn,
napravićemo ti pravi australijski roštilj.”
„Bez ručnih bombi”, promrmljao je Aleks.
„Dogovoreno.”
Aleks je pogledao ostale vojnike. Nijedan nije imao više od dvadeset
četiri ili dvadeset pet godina, što je značilo da je on samo desetak
godina mlađi od njih. Možda su ga zbog toga svi brzo prihvatili. Kao i
Aleks, i oni su nosili opremu za noćnu borbu. Nekoliko njih je imalo
vunene vojničke kape. Ostali su premazali lice i ruke crnom bojom.
Na sredini ogromnog i praznog hangara bila je postavljena tabla, a
ispred nje dva reda metalnih klupa. Aleks je seo pored Bena. Svi su
zauzeli svoja mesta, a Skuter je seo preko puta. Ponovo je bio glavni,
izgledao je umorno i Aleksu se činilo da je ostario otkad ga je poslednji
put video - ili je jednostavno znao da je rizik preveliki.
„Nemamo mnogo vremena”, počeo je. „Ali nemamo ni pravi plan...
sastanak ćemo brzo završiti.
Spustićete se padobranom sa dve i po hiljade metara. Znam da bi
čamcem bilo mnogo lakše i neupadljivije, ali stigli bismo suviše kasno,
a moguće je i da major Ju ima radar.”
Okrenuo se ka tabli, na koju su bili prilepljeni planovi dve naftne
platforme - jedna je bila četvrtasta, druga trouglasta, spojene uzanim
mostom. Svaka je imala tri dizalice i jedan heliodrom sa slovom H u
sredini kruga. Skuter je štapom pokazivao detalje na planu.
„U redu - slušajte!” Dotakao je plan. „Ovo je nacrt Devetog zmaja -
onako kako ga mi zamišljamo. Ne znamo kako stvarno izgleda jer
nemamo ni fotografije niti imamo vremena za fotografisanje. Ipak,
sigurni smo da je bušotina polupotopiva, što znači da postrojenje pliva
na vodi, a sa morskim dnom je povezana desetinama čeličnih veziva.
Ako se pitate kako, samo ću vam reći da je svako vezivo dugo oko dva
kilometra.”
„Šta bi se desilo ako bi veziva pukla?”, neko je pitao.
„Ništa naročito. Cela naprava bi otplovila kao neusidren brod. Bar o
tome ne moramo da brinemo.” Ponovo je pokazao na plan. „Na levoj
strani je proizvodna platforma. Pošto Deveti zmaj ne proizvodi ništa,
oko nje će biti veoma tiho - a ona nam je i polazna tačka. Spustićemo se
na heliodrom, ovo H ovde...”
Skuter se potom okrenuo četvrtastoj platformi.
„Ovo je platforma na kojoj se buši nafta”, nastavio je. „Čim se
okupimo i proverimo da li su svi tu, preći ćemo preko mosta i uputiti
se prema glavnoj bušilici - to je ovaj metalni toranj iznad bušotine. Tu
ćemo pronaći Kraljevsku plavu. Naš dragi prijatelj major Ju upotrebiće
poseban sistem - možda sajle vodice - da je spusti na morsko dno.”
„Uništimo toranj!”, uzviknuo je Iksrej.
„To nam je prva meta”, složio se Skuter. „Druga je jedinica za
napajanje električnom strujom. Ni u šta ne možemo da budemo
potpuno sigurni jer, bez obzira na to šta je Ju rekao Aleksu, mogao bi
sasvim jednostavno da bombu spusti podmornicom. Zbog toga je Aleks
sa nama. Zadatak nam je da pronađemo upravljačko postrojenje i da ga
tamo odvedemo, jer samo on može da onesposobi bombu - ako ga
neko ustreli, možemo da se spakujemo i odemo. Da li ste me razumeli?
Morate da mu čuvate leđa i to sa svih strana.”
Aleks je spustio glavu. Shvatio je o čemu Skuter priča i zbog čega je
sve to morao da kaže, ali nije mu se dopadalo što ga izdvaja.
„Bojim se da ovaj poduhvat nije tako jednostavan kako izgleda”,
dodao je Skuter, iako Aleksu uopšte nije izgledao jednostavan.
„Nemamo pojma gde se nalazi upravljačko postrojenje. Postoji pet
nivoa i dve odvojene platforme. Ju bi mogao da bude na bilo kojoj.
Morate da razmišljate o Devetom zmaju kao o dva metalna grada sa
skladištima, spavaonicama, menzama, rekreativnim centrima, kao i
rezervoarima za gorivo, jedinicama za desalinizaciju, pumpama za
vodu, mašinskim postrojenjima i svim ostalim. Moraćemo sami da se
snalazimo u celom tom spletu dok ne pronađemo ono što tražimo, a
kad pronađemo Kraljevsku plavu, moraćemo njome da se pozabavimo.
Na početku ćemo verovatno morati da se rasporedimo svuda. Imamo
sreće jer je vetar slab i nema mesečine. Samo nemojte da padnete u
more.”
Zastao je. Jedanaest pari očiju gledalo ga je sa dva reda klupa. Aleks
je osećao kako sat otkucava. Jedva je čekao da krene.
„Ide li nam nešto u prilog?”, pitao je Skuter. „Pa, prvo, tu je momenat
iznenađenja. Pošto major Ju misli da je Aleks mrtav, nema pojma da se
spremamo da ga napadnemo. I postoji pitanje proračuna vremena.”
Pogledao je na sat. „Ju ne može da aktivira bombu kad hoće, moraće da
sačeka do ponoći, kad će Sunce, Mesec i Zemlja biti u istoj liniji. Sad je
devet sati i imamo još dva sata do iskrcavanja, što znači da imamo
samo jedan sat da pronađemo Jua pre nego što pritisne dugme. Još
smo nešto saznali zahvaljujući Aleksu. Bomba može da ostane na
dubini od kilometra ispod morskog dna samo dvadeset minuta, dakle,
sad nije dole. Ako sve ide po planu, nikad neće ni biti.”
Pogledao je prisutne. „Ima li pitanja?”
Nije ih bilo.
„Moramo da se krećemo brzo i tiho”, zaključio je. „Onesposobite što
više Juovih ljudi pre nego što otkriju da smo stigli. Ne koristite vatreno
oružje i granate ako je moguće. Koristite noževe. I pronađite
upravljačko postrojenje! To je najvažnije.”
Spustio je štap.
„Krećemo.”
Svi su ustali. Ben je držao Aleksov padobran od crnog materijala za
noćno spuštanje. On ga je i spakovao pre kratkog sastanka i pomogao
Aleksu da ga stavi na leđa i povukao mu trake preko grudi i oko bedara.
„Iako je možda suviše kasno, ipak bih te nešto pitao”, promrmljao
je. „Da li si se nekad spuštao padobranom?”
„Samo jednom”, priznao je Aleks. Bilo je to pre skoro osam meseci
kad se spustio na krov Naučnog muzeja u Londonu, ali odlučio je da o
tome ne govori.
„Nemoj da se sekiraš ako promašiš cilj”, rekao mu je Ben. „More je
toplo, uslovi su savršeni i ako budeš imao sreće, neće biti mnogo
ajkula.”
Ljudi iz australijskog SAS-a već su krenuli. Ben je pričvrstio svoj
padobran i njih dvojica su za ostalima izašli iz hangara. Na pisti ih je
čekao spreman helikopter - isti koji je pokupio Aleksa iz džungle. Činok
CH-47 bio je savršen za noćni zadatak. Često su njime prebacivali trupe
ili zalihe, a široki zadnji deo bio je pogodan za skokove s padobranom.
Odvezao bi ih do cilja brzinom od trista kilometara na sat na visini ne
većoj od dve i po hiljade metara, što ne ostavlja mnogo vremena za
otvaranje padobrana.
Ben mu je sigurno čitao misli. „Koristićemo statičnu polugu”, rekao
je. To je značilo da će se padobrani sami otvoriti i da neće morati da
povlače ručicu.
Aleks je samo klimnuo glavom jer su mu usta bila suviše suva da bi
mogao bilo šta da kaže.
Nisu ušli u helikopter na vrata iza kabine, kao što je ušao Aleks kad
su ga pokupili iz prašume, već na zadnja vrata, koja su bila toliko široka
da je džip mogao bez problema da prođe. Aleks je pogledao unutra.
Pilot i kopilot bili su na svojim mestima, a inženjer leta je proveravao
automatsku pušku široke namene M60, kalibra 7,62 mm koju su
najverovatnije u toku dana pričvrstili. Aleks se nadao da im neće biti
potrebna.
Dvanaestorica su zauzela svoja mesta. Na suprotnim stranama
trupa bila su dva reda sedišta od razapetog plana preko metalnog
okvira i pomalo su podsećala Aleksa na trpezarijske stolice. Pošto činok
uobičajeno nosi trideset i tri čoveka, bilo je dovoljno prostora. Aleks je
seo pored Bena. Očekivalo se da se svi drže zajedno - iako se nisu
dogovorili kako će se spustiti u tamu. Skuter se nagnuo i prikačio
Aleksovu ručicu za otvaranje padobrana za srebrnu šipku, koja se
protezala sve do kabine. Pilot je pritisnuo dugme, zadnja vrata su se
zatvorila, upalilo se crveno svetlo i helikopter se podigao. Krenuli su.
Bilo je mračno i kroz prozore, koji su ionako bili suviše mali, ništa
se nije videlo. Aleks je mogao da pretpostavi na kojoj su visini samo po
osećanju u stomaku i pritisku u ušima. SAS-ovi ljudi su sedeli i ćutali,
neki su proveravali oružje - automatske puške, pištolje sa
prigušivačima i arsenal zlokobnih noževa za blisku borbu. Ben Danijels
je zadremao. Aleks je pretpostavio da je dobro uvežban da na brzinu
odrema kad god mu je potrebno i da tako sačuva snagu.
Aleks nije mogao da spava. Bio je u činok helikopteru sa
australijskim SAS-om na putu da napadne naftnu bušotinu i
onesposobi bombu pre nego što izazove cunami. Kao i obično, nisu mu
dali oružje. Kako li je samo uspeo da se upetlja u ovo? Setio se šetnje sa
Džeki oko Stene u Sidneju. Činilo mu se da je to bilo strašno davno.
Zašto je dozvolio da mu se ovo dogodi?
Helikopter je monotono brujao kroz noć. Timorsko more ispod njih
bilo je crno i mirno. Brzo su se približavali indonežanskom vazdušnom
prostoru.
Upalilo se narandžasto svetlo.
Polako, centimetar po centimetar, velika zadnja vrata helikoptera
su se otvarala otkrivajući užurbano crnilo noći. Iako mesečine nije bilo,
more se presijavalo kao da je imalo neku prirodnu fluorescentnost -
video je da svetluca ispod njega.
Do tad nije ni pomislio na skok s padobranom, ali kad se taj
trenutak primakao, stomak su se okrenuo. U stvari, Aleks nije bio jedan
od vratolomno smelih koji su uživali u skoku sa dve i po hiljade metara
iz helikoptera u tamu. Dao bi sve kad bi mogao da bude u Londonu sa
Džeki. I biće, samo da preživi sledeći sat jer će se sve završiti ovako ili
onako.
Vrata su se spustila do kraja i učvrstila se. Štrčala su sa zadnjeg dela
helikoptera i vodila u kratku šetnju u ništavilo.
„Paziću na tebe”, viknuo mu je Ben, ali zbog zavijanja vetra čuo ga je
samo Aleks. „Ne brini! Iza tebe sam...”
„Hvala!”, doviknuo mu je Aleks.
Upalilo se zeleno svetlo.
Nije bilo vremena za razmišljanje. Aleks je morao prvi da skače
pošto je zauzeo takvo mesto ili su možda tako planirali. Nije oklevao.
Ako bi zastao da razmisli o onom što radi, možda bi se pokolebao.
Napravio je tri koraka vukući za sobom kanap iz padobrana. Iznenada,
ugledao je repove elise koji su mlatili iznad njega po vazduhu. Osetio je
ruku na ramenu - Benovu.
Skočio je.
Isprva je potpuno izgubio orijentaciju - setio se kako mu je bilo
prošli put - kad nije znao šta radi niti je imao pojma šta će se desiti.
Padao je tako brzo da nije mogao da diše. Potpuno je izgubio kontrolu.
Padobran se otvorio, snažno ga povukao i usporio pad. U tišini je
lebdeo i klatio se ispod nevidljivog svilenkastog svoda, crnog na crnom
noćnom nebu.
Kad je spustio glavu, ugledao je naftnu bušotinu. U stvari, razabrao
je samo njen nejasni obris - dva geometrijski pravilna ostrva povezana
uzanim prolazom. Video je i dvadesetak treperavih i sitnih svetiljki na
platformama bliznakinjama. Kad ih je u mislima spojio, stvorio je sliku
Devetog zmaja.
Ispod helikoptera, koji je već bio daleko, ljuljalo se jedanaest crnih
cvetova, jedanaest padobranaca. Učinilo mu se da je činok
iznenađujuće tih. Ako ga je on jedva čuo na toj visini, major Ju uopšte
nije mogao da ga čuje dole. Kao što je Skuter i rekao, vetra nije bilo.
More je bilo sasvim mirno. Aleks nije morao ni da upravlja
padobranom jer izgleda da se kretao u pravom smeru. Video je i slovo
H u centru heliodroma. H za hoćemo li srećno sleteti... Aleks se nadao
da hoće.
Skok s padobranom deli se u tri etape: iskonski strah od skoka,
smirenost kad se padobran otvori i uznemirenost dok se približavate
zemlji. Aleks je suviše brzo došao do treće etape i shvatio da je ipak
skrenuo sa pravog smera. Možda je bio suviše samouveren, možda ga
je iznenadio morski povetarac. Iznenada, nije video ništa osim tamne
vode. Lebdeo je sve dalje od trouglaste proizvodne platforme. Brzo je
povukao dva kanapa na ramenima pokušavajući da promeni smer jer
se naglo spuštao u more. To nije smelo da mu se dogodi. Pljusak vode
mogao bi da ih oda. Još gore, mogao bi i sam da se udavi.
Bespomoćno se koprcao i izvijao. Ipak, u poslednjem trenutku drugi
povetarac ga je uhvatio i prebacio preko ivice platforme za bušenje na
jednu od paluba. Imao je dvostruku sreću. Paluba je bila dovoljno
široka da mu obezbedi srećno prizemljenje. Dočekao se na koleno i
jednim pokretom prikupio padobran. Izgledala je kao metalno dvorište
ograđeno sa svih strana. Ako bude imao bar malo sreće, niko ga neće
primetiti. Nije morao da brine. Prizemljio se na džombastu i izrovanu
površinu blizu nečeg što je ličilo na električni generator. Buka mašine
je prigušila udarac stopala o metalnu površinu.
Pet sekundi kasnije, još jedna prilika se spustila s neba nekoliko
metara dalje. Ben Danijels. Za razliku od Aleksa, on se dočekao na
precizno određenom mestu. Prikupio je padobran i podigao palac
dajući Aleksu znak. Aleks se okrenuo. Koliko je mogao da vidi, svi SAS-
ovi vojnici se se prizemljili na proizvodnoj platformi. Podigao je glavu.
Helikopter je otišao, ali verovatno je bio u blizini, ako zatreba.
Aleks je shvatio da je njegovo neiskustvo pokvarilo Skuterov plan.
Trebalo je da svi ostanu zajedno, a što je još važnije, Aleks je morao sve
vreme da bude zaštićen. Međutim, on i Ben su na proizvodnoj platformi
bili odsečeni od ostalih. SAS-ovi ljudi će morati da pređu preko mosta
da bi ih pronašli. Ako je Juovo upravljačko postrojenje na drugoj strani,
moraće da dođu po Aleksa i da ga vrate.
Ne valja.
Pogledao je oko sebe. Stajao je na cevima dugačkim oko tri metra
koje su pokrivale celu palubu. Odozdo se ogromno metalno korito
dizalo i naginjalo ka tornju, u kojem je bio smešten vrh naftne bušotine.
Verovatno su radnici vukli cevi nagore i postavili ih u pravu liniju pre
nego što bi ih spustili na morsko dno i još niže ispod njega. Na drugoj
strani se dizao metalni zid kao utvrđenje. Prozori na trećem i četvrtom
spratu bili su toliko prljavi i masni da se kroz njih ništa nije videlo.
Kran se dizao iz vode, a ruka krana ocrtavala se na zvezdanom noćnom
nebu.
Kad se Ben Danijels oslobodio padobrana, sagnuo se i dotrčao do
Aleksa. Sigurno je došao do istog zaključka kao i Aleks, ali imao je plan.
„Nećemo da čekamo”, šapnuo je. „Počećemo potragu odavde.
Nemamo mnogo vremena.”
Pošto Aleks nije imao sat, pogledao je na Benov. Bilo je jedanaest i
deset. Začudio se kako vreme tako brzo prolazi.
Krenuli su zajedno preko cevi i pokušavali da nađu ulaz na vrhu
bušotine. Deveti zmaj je bio veći nego što je Aleks mislio, a svaki
centimetar bio je natrpan cevima, kablovima, zupčanicima, lancima,
brojčanicima i ventilima. Naftna bušotina je bila živa, lupala je i zujala
dok su brojne naprave nosile svu energiju i rashladna sredstva u
različite mašine. Bili su u okrutnom i neprijatnom okruženju, u kome je
na svakoj površini bio neizbrisivi sloj blata, ulja, masti i barica slane
vode. Aleks je osetio da mu se patike lepe.
Skuter je bio u pravu, izgleda da Ju ipak nije postavio stražare.
Pošto je mislio da je Aleks mrtav, nije očekivao bilo kakvu nevolju,
kilometrima daleko od kopna, nasred Timorskog mora. Pažljivo su se
kretali iza uglova, između ventilacionih tornjeva i odmah se izgubili u
ogromnom lavirintu čija je jedina namena bila da pumpa naftu sa
dubine od hiljadu metara ispod površine mora. Ben je nosio malu
baterijsku lampu i rukom je prigušivao svetlost. U desnoj ruci je držao
automatski pištolj, valter PPK sa braušovim prigušivačem.
Nije video ni Skutera niti ostale SAS-ove ljude. Mislio je da mu
prilaze s druge strane jer mu se učinilo da malo dalje čuje neki zvuk:
brzo prekinuti prigušeni krik, tupi udarac, zveckanje metala o metal.
Možda je ipak bilo stražara. Ako je tako, verovatno je jedan poželeo da
bude malo savesniji.
Ben je pogledao kroz prozorčić svakih vrata pre nego što ih je
otvorio. I dalje nije bilo ni traga živom biću na platformi za bušenje.
Popeli su se stepenicama i stigli do metalnog ispusta na ivici visoko
iznad mora. Kad je Aleks spustio glavu, video je da se naftna bušotina
zapravo oslanja na četiri ogromne noge kao suviše veliki metalni sto.
Niz jednu nogu spuštale su se merdevine do površine vode i nestajale
ispod nje. Pored merdevina, zavučena skoro ispod same platforme,
ljuljuškala se jahta, kojoj bi više odgovarala privatna marina na obali
južne Francuske. Brod je bio dug oko petnaest metara, vitak i beo, sa
nekoliko paluba za sunčanje i pramcem koji je očigledno bio napravljen
za velike brzine. Aleks je dodirnuo Bena po ramenu i pokazao prstom.
Ben je klimnuo.
Sigurno je pripadala majoru Juu. Trebalo je da mu omogući brzi
odlazak, što je značilo da je i on u blizini. Da je Aleks znao marku jahte,
znao bi i gde je proizvedena. Jahta je bila marke silajn F42-5 sa duplim
komandnim mostom i jedinstvenim proširenim kabinskim sistemom,
a proizveli su je i osmislili Britanci.
Ben mu je pokazao da krene napred. Više nego ikad, Aleks je
poželeo da su Skuter i ostali s njima. Pratili su uzani ispust koji je vodio
do vrata u okrugloj zgradi smeštenoj na isturenom uglu bušotine.
Imala je zakrivljene prozore koji su omogućavali pogled na tri strane.
To je sigurno upravljačko postrojenje.
Prišunjali su se. Aleks nije znao šta Ben ima na umu. Možda će
pričekati da pristigne ostatak jedinice. To bi bilo mudro.
Nije mu se nikad pružila prilika da sazna jer je iznenada svetlo
reflektora probilo tamu i počelo da prelazi preko platforme za bušenje.
Nekoliko sekundi kasnije, začuli su se rafali automatske puške, meci su
se odbijali o ogradu, udarali o zidove, svetlucali kad bi skliznuli s
metalnih prolaza. Sirena je počela da zavija. Istovremeno, počela je
uzvratna paljba s druge strane mosta. Tišina noći bila je narušena.
Začula se eksplozija, užarena kugla se podigla u noć kao blistavi cvet.
Ponovo pucnjava. Ben se okrenuo i dva puta pucao. Aleks nije ni video
metu, ali čuo je jauk. Čovek se srušio odozgo, tresnuo o postolje i
odskočio u more.
„Ovuda!”, viknuo je Ben i krenuo napred. Aleks ga je pratio. Znao je
da ih Ju očekuje, ali povratka sad nema. Juovi ljudi su zauzimali
položaje po celoj bušotini. Imali su prednost jer su mogli da se popnu
na desetine merdevina i paluba i da s visine nišane i pogađaju uljeze
jednog po jednog. Njemu i Benu bilo je sigurnije unutra. Vrata ispred
njih vodila su u okruglu prostoriju. Ben im je prišao i čučnuo.
„Ostani tu!”, naredio mu je.
Aleks je video da broji do tri.
Ben je naglo otvorio vrata i ušao neprestano pucajući. Iako mu je
rečeno da čeka i iako nije imao oružje, Aleks je krenuo za njim i video
šta se u nekoliko sledećih sekundi dogodilo, mada mu je kasnije trebalo
mnogo više vremena da sve i shvati.
U upravljačkom postrojenju bila su dva muškarca okružena
kompjuterskim monitorima, radio-predajnicima i opremom koju je
Aleks video na Liberijskoj zvezdi. Jedan od njih bio je major Vinston Ju.
Držao je pištolj kojim je pogodio Bena Danijelsa. Ben je ležao na podu u
sve većoj lokvi sopstvene krvi. Valter PPK je bio pored njega okrenut
prema Aleksu. Još jedan muškarac ležao je nedaleko odatle licem ka
zemlji i Aleks je pretpostavio da ga je Ben pogodio kad je ulazio. Major
Ju nije bio povređen. Buljio je u Aleksa zapanjeno.
Kad se sabrao, rekao je: „Moram priznati da sam iznenađen.”
Aleks se nije pomerio. Bio je udaljen manje od tri metra od Jua. Nije
imao kuda da pobegne. Ju je mogao da ga ustreli kad god mu se prohte.
„Uđi i zatvori vrata”, naredio mu je Ju.
Aleks ga je poslušao. Napolju se i dalje vodila bitka - ali na drugoj
platformi. Suviše daleko. Teška vrata su se uz zveket zatvorila.
„Znao sam da se nisi udavio u reci”, rekao je Ju. „Osećao sam. A kad
nismo mogli da nađemo tvoje telo...” Odmahnuo je glavom. „Moram ti
priznati, Alekse, teško te je ubiti.”
Aleks nije ništa rekao. Krajičkom oka video je Benov pištolj na podu
i pitao se da li može da ga se dočepa. Ipak, ne bi imao dovoljno
vremena da nanišani i puca. Bio je suviše laka meta.
„Gotovi ste, majore Ju”, rekao je Aleks. „Niste uspeli. ASIS zna šta
pokušavate da preduzmete. Koralno ostrvo je evakuisano. Nema svrhe
da izazivate cunami. Svi će znati da je to vaše delo.”
Ju ga je pažljivo slušao. Aleks ga je malo slagao - konferencija na
Koralnom ostrvu je bila u toku - ali kako bi to Ju uopšte mogao da zna.
Aleks je tu i poveo je SAS-ove ljude sa sobom. Činjenice su bile dovoljno
ubedljive.
Konačno, Ju je uzdahnuo. „Verovatno imaš pravo”, rekao je. „Ipak,
mislim da ću uraditi ono što sam nameravao jer sve je brižljivo
pripremljeno do detalja, a želim da ostavim svoj pečat na zemlji.”
„Ali ubićete hiljade ljudi bez bilo kakvog razloga.”
 „Daj mi dobar razlog da ih ne ubijem.” Ju je odmahnuo glavom.
„Svetski haos ima svoju svrhu, Alekse. Koralno ostrvo nikad nije bilo
važno. Obnavljanje australijske obale koštaće milijarde, a ja imam
finansijskih interesa širom jugoistočne Azije. Trgovinska kompanija
Čada ima akcije u mnogim građevinskim firmama i među prvima će
potpisati nove ugovore. Juvinove igračke ponudiće poklone hiljadama
novih siročića - koje je naravno platila australijska vlada. Postoje i
mnogi drugi interesi. Zmijska glava se hrani nedaćama i nesrećom. Za
nas je to samo novi poslovni poduhvat.”
Pogledao je jedan ekran, na kome se bela linija protezala od vrha do
dna, a na njoj je bio crveni kvadrat, koji je treptao i polako se spuštao.
„Kraljevska plava”, rekao je Ju. „Za šest ili sedam minuta stići će do
morskog dna i ući u okno o kome sam ti pričao. Okno je duboko još
jedan kilometar. Tačno u ponoć bomba će se aktivirati i moj posao je
završen. Ja ću pobeći, a ti ćeš biti samo izbledela uspomena.”
Ju je podigao pištolj. Jedno-jedino crno oko tražilo je Aleksa.
„Zbogom, Alekse.”
Iznenada, čovek koga je Ben Danijels ustrelio zaječao je i podigao se
u sedeći položaj.
Major Ju se oduševio. „Kakva je to sreća”, uzviknuo je i spustio
oružje. „Pre nego što umreš, dozvoli mi da te upoznam sa jednim od
svojih najpoverljivijih i najvaljanijih saradnika. Ipak, kad malo bolje
razmislim, verujem da si ga već upoznao.”
Čovek je podigao glavu.
Bio je to Eš.
Ben ga je dva puta pogodio u grudi. Život je polako isticao iz njega.
To se videlo u njegovim tamnim očima punim bola i kajanja i nečeg što
Aleks nije mogao da protumači, ali učinilo mu se da je stid.
„Izvini, Alekse”, teško je izgovorio Eš. Morao je da zastane da bi
došao do daha. „Nisam hteo da saznaš.”
„Mislim da se Aleks nije iznenadio”, primetio je Ju.
Aleks je odmahnuo glavom. „Sumnjao sam.”
„Mogu li da pitam zašto?”
Nije bilo potrebe da se ne osvrće na pitanje jer ga je Ju ionako već
imao na nišanu, a mogao je svojom pričom da kupi još vremena i tako
poveća izglede za dolazak SAS-a. I dalje se čuo znak za uzbunu, ali
pucnjava je jenjavala i udaljavala se. Da li su SAS-ovi ljudi savladani ili
su ugušili otpor i treba da stignu svakog časa? Pogledao je ekran. Mali
crveni kvadrat se spuštao.
 „Sve je krenulo kako ne treba od samog početka”, rekao je
obraćajući se neposredno majoru Juu. „Itan Bruk je već bio izgubio dva
agenta. Zmijska glava je pronašla način da sazna svaki njegov plan.
Znali su i za mene. Zbog čega su me inače odabrali da se borim u
Bangkoku? Ništa se od početka nije uklapalo, ali kad sam došao u
arenu, Anan Sukit mi je nešto rekao. Rekao mi je da će me ubiti ako ne
prihvatim borbu, prvo na francuskom, pa na engleskom. Zašto? Da je
zaista verovao da sam dečak iz Avganistana, znao bi da ne govorim
nijedan od ta dva jezika.
Razmišljao sam o tome, ali sve je bivalo još gore. Eš mi je dao broj
telefona na koji je trebalo da se javim u slučaju opasnosti. Pozvao sam
broj i to me je dovelo pravo u vaše ruke.”
Eš je hteo nešto da kaže, ali Aleks mu nije dozvolio.
„Znam”, rekao je i nakratko pogledao umirućeg čoveka. „Dobro ste
izveli ono sa lažnom krvlju, kao da su i tebe zarobili. Kasnije kad sam
video da mi nedostaju dve Smitersove spravice, znao sam da si ti
sigurno umešao svoje prste.
Rekao sam ti za sat i za kaiš. Baterija je čudesno nestala iz sata.
Pretpostavljam da si je izvadio one noći u Džakarti dok sam spavao. Što
se kaiša tiče, uzeo ga je major Ju kad sam došao u njegovu kuću. Ništa ti
nisam rekao o novčićima. Smiters mi je dao tri kovanice sa
eksplozivnim punjenjem koje su ostale u mom džepu. Da sam ti rekao i
za njih, verujem da bi i one nestale.”
Ućutao je.
„Kad si počeo da radiš za Škorpiju, Eš?”, pitao je.
Eš je pogledao majora Jua.
„Kaži mu - ali požuri”, prasnuo je Ju. „Nemamo još mnogo
vremena.”
„Posle Mdine”, rekao je Eš slabašnim glasom. Lice mu je bilo sivo, a
noge više nije mogao da pomeri. Jednu ruku je položio na grudi, a dlan
druge je spustio na pod. „Ne razumeš, Alekse. Bio sam teško ranjen.
Jasen...” Zakašljao se. Krv mu je poprskala usne. „Sve sam dao službi,
život, zdravlje. Nisam imao ni trideset godina, a bio sam invalid. Nikad
nisam mogao normalno da spavam, čak ni da jedem. Od tog dana znao
sam samo za pilule i bol.
A šta sam dobio kao nagradu? Blant me je ponižavao, ražalovao i
sklonio sa zadataka. Rekao mi je...” Eš je teško gutao. Sve teže je
izgovarao reči. „Rekao mi je ono što sam i sam znao”, kazao je
promuklo. „Da sam drugorazredni agent i da nikad neću biti dobar
kao... kao tvoj otac.”
Ponestajalo mu je snage. Opustio je ramena - Aleks je pomislio da je
gotovo. Ležao je u krvi, a tanka linija crvene tečnosti neprestano mu se
slivala iz usta.
Major Ju je uživao. „Zašto mu ne ispričaš sve, Eš”, zakreštao je.
„Neću!” Eš je podigao glavu. „Molim vas...”
„Znam sve”, odgovorio je Aleks. Poslednji put se okrenuo Ešu. Nije
mogao ni da ga pogleda. „Ti si ubio moje roditelje, zar ne? Ti si
postavio bombu u avion.”
Eš nije mogao da odgovori. Ruka mu se stegla na grudima. Ostalo
mu je još samo nekoliko sekundi života.
„Morali smo da ga proverimo”, objasnio mu je major Ju. „Kad je
došao kod nas, morali smo da se uverimo da govori istinu. Konačno,
jedan britanski agent nas je već prevario - tvoj otac. Zbog toga smo mu
dali vrlo jednostavan zadatak koji bi nas nedvosmisleno uverio da je
spreman da promeni stranu.”
„Nisam hteo da...” Izgovorio je Eš šapatom.
„Nije hteo, ali uradio je i za to je bio plaćen. Postavio je bombu u
avion i svojom rukom je aktivirao. Taj zadatak je izvršio mnogo
uspešnije nego onaj u Mdini i to je bio početak njegove duge saradnje s
nama.”
„Alekse...”
Eš je pokušao da podigne glavu, ali nije uspeo. Izdahnuo je.
Major Ju ga je šutnuo. „Pa, pokoj mu duši crnoj”, primetio je. „Drago
mi je što si to čuo od njega, Alekse. Sad bar imaš šta da poneseš u
grob.”
Još jednom je podigao pištolj i uperio ga u Aleksa.
U blizini je odjeknula snažna eksplozija. Prostorija se zatresla, a
prašina i metalni opiljci padali su kao kiša sa tavanice. Aleks je čuo
cepanje metala kad je kran iznad pukao i uz tresak pao. Od siline
udarca major Ju se zaneo unazad, rukom udario o radnu ploču, ispustio
pištolj, a metak se zabio u zid. Major Ju je vrištao od bola, jer mu se od
udarca polomila krta kost ruke. Pištolj je ležao na zemlji.
Napola gluv i izbezumljen, Aleks se bacio na Benov pištolj, zgrabio
ga obema rukama i neprestano pritiskao okidač sve dok nije počeo
beskorisno da škljoca. Prvi put je pucao u besu nameravajući da nekog
zaista ubije, ali promašio je. Prostorija je bila puna dima, a Ju je čak i
dok je trpeo užasan bol, veoma brzo razmišljao. Iskoristio je dim kao
zaklon, čučnuo je i grčevito držao polomljenu ruku. Nije imao pištolj, a
znao je da mu je ponestalo vremena. SAS-ove trupe bile su svuda. Aleks
Rajder će morati da sačeka neku drugu priliku.
Merdevine koje je Aleks video da se pružaju do vode počinjale su od
vrata u podu. Ju ih je otvorio jednom rukom, počeo da se spušta i
skočio u brod, ali skok je bio poguban za njegove kosti. Iako je urlao od
bola i jedva mogao i da puzi, uspeo je da se dokopa upravljačkih
komandi. Nožem je presekao veziva i uskoro je jurio odatle.
U međuvremenu, Aleks se doteturao do komandi. Mali kvadrat na
ekranu, koji je predstavljao Kraljevsku plavu, bio je oko dva centimetra
iznad morskog dna i sve vreme mu se približavao. Skener je bio
povezan sa računarom. Aleks je udario dlanom o staklenu ploču i
odahnuo od olakšanja kad se na monitoru računara pojavio jedan
ispisani red

> AUTORIZACIJA PRIHVAĆENA

Posle kratke pauze, pojavio se i sledeći red

> PONIŠTITI GLAVNA UPUTSTVA? D/N

Aleks je pritisnuo tipku D baš kad su se vrata širom otvorila. Ušla su

petorica SAS-ovih vojnika pokrivajući oružjem svaki ugao. Skuter je
išao napred, a Teksas i Iksrej su ga pratili. Izgleda da Sparks, mladi
vojnik koji je svirao gitaru na australijskoj plaži, nije preživeo.
Skuter je ugledao Aleksa. „Gde je Ju?”, pitao je.
„Pobegao je.” Aleksova pažnja bila je usmerena na ekran. Pojavio se
meni. Brzo je pogledom prešao preko spiska mogućnosti, tražeći neku
koja je glasila RAZORUŽAJ ili DEAKTIVIRAJ, ali nije je pronašao. Umesto
toga, pogled mu se zaustavio na poslednjoj.

> AKTIVIRAJ

„Ovamo!”, oglasio se Teksas. Pronašao je Bena Danijelsa, kleknuo

pored njega i pocepao mu košulju da bi mu pogledao ranu. Drugi vojnik
je pritrčao sa medicinskom opremom.
Kad je Aleks mišem prešao preko poslednje opcije, promenila je
boju. Pogledao je televizijski ekran. Kraljevska plava bila je i dalje iznad
morskog dna, ali brzo mu se približavala. Setio se šta je čuo. Bomba
treba da putuje jedan kilometar ispod površine Zemlje pre nego što
dođe u pravi položaj. Digitalni sat je pokazivao 23:47:05:00. Pošto su se
mikrosekunde brzo menjale i treperile, nije mogao da ih prati. Bomba
je imala još punih trinaest minuta da stigne do položaja, a Sunce, Mesec
i Zemlja još nisu bili sasvim spremni.
Može li Aleks da uništi bombu, a da ne izazove cunami?
Očajan, okrenuo se vođi SAS-ove jedinice koji je izgleda odmah
razumeo ozbiljnost situacije.
„Hajde”, rekao je.
Aleks je dva puta pritisnuo taster miša.
Hiljadu i petsto metara ispod Devetog zmaja, ali sto pedeset metara
iznad morskog dna, bomba je eksplodirala. Aleks je osetio kako se cela
naftna bušotina žestoko zatresla, a pod je počeo luđački da se izvija
pod njegovim nogama kad su se pet metalnih veziva i cev bušilice
pokidali.
Kilometar dalje, major Ju je čuo eksploziju dok je jurio kroz vodu na
silajnu i znao je, osećajući neodoljivu ogorčenost i poraz, da su čak i
njegove poslednje nade potonule. Kraljevska plava je aktivirana suviše
rano. Od cunamija nema ništa. Seo je pognut ispred kormila i stenjao.
Nije uspeo.
Nije čak ni osetio nadolaženje eksplozivnog talasa sve dok ga nije
pogodio, ali to je, naravno, bio i glavni cilj Kraljevske plave - da sve
sravni sa zemljom kilometrima unaokolo. Udar je pogodio čamac,
uništio dotok struje, pogasio sva svetla i pokidao sve aparate. Kosti
majora Jua nisu bile dovoljno jake da sve to izdrže. Sve su se
istovremeno raspale. Za dve sekunde nije više ličio na ljudsko biće.
Njegovo telo, koje više ništa nije držalo, zgužvalo se. Ličilo je na kožnu
kesu punu polomljenih kostiju. Čamac se okrenuo, četvrt miliona
dolara vrednom barkom britanskih inženjera niko nije upravljao.
Luđački je krivudala i nestala u noći.
Na Devetom zmaju vojnici su okupljali Juove ljude. SAS je izgubio
dva čoveka, a trojica su bila ranjena. Ben Danijels je preživeo. Dali su
mu injekciju morfijuma i stavili mu masku za kiseonik.
Skuter je konačno primetio i drugo telo koje je bilo na podu
upravljačkog postrojenja.
„Ko je ovo?”, pitao je.
Aleks je još jednom pogledao svog kuma.
„Niko”, rekao je.
 Večera za troje

„Drago mi je što te vidim, Alekse. Kako ti je u školi?”

Činilo mu se da nije odavno bio u toj prostoriji, u kancelariji na
šesnaestom spratu u ulici Liverpul u zgradi koja je zvanično bila
Kraljevska i centralna banka, ali u kojoj se, u stvari, nalazio odeljak
specijalnih operacija MI6. Alan Blant, izvršni direktor, sedeo je za
uobičajeno urednim i skoro praznim stolom: osim nekoliko fascikli,
nekih papira koje je trebalo da potpiše i jednog penkala od čistog
srebra. Sve je bilo na svom mestu. Aleks je znao da se to Blantu dopada.
Činilo mu se da se uopšte nije promenio, nosio je čak i isto odelo, a
niko ne bi ni primetio i da je imao neku sedu više jer je bio potpuno
sed. Ipak, Blant nije bio od onih koji stare i smežuravaju se, nose široke
džempere, igraju golf i posvećuju se unucima. Njegov posao, svet u
kome je živeo, potpuno su ga okupirali. Bio je, po Aleksovom mišljenju,
fosil iz dvadeset prvog veka.
Poslednje nedelje novembra temperatura se naglo spustila, kao da
je htela da uzvrati napad Božićnih ukrasa kojih je bilo na sve strane.
Spustila se i poneka pahulja. Sneg nije mogao da se zadrži, ali doneo je
hladnoću. Dok je išao ka kancelariji, Aleks je prošao pored muzičke
grupe iz Armije spasa koja je svirala melodiju Dobri kralj Venceslav.
Svirači su se zbili jedan uz drugog da bi se naizgled tešili, a u njihovoj
muzici osećala se hladnoća i tuga - kao i malo falša.
Muzika se nije čula u kancelariji jer su prozori nesumnjivo imali
trostruku zaštitu da ne bi nešto procurilo unutra ili - što je bilo važnije
- napolje. Usmerio je svu pažnju na čoveka preko puta i pitao se kako bi
trebalo da odgovori na njegova pitanja. Blant je, naravno, sve već znao.
Verovatno je imao pristup i Aleksovim svedočanstvima pre nego što su
odštampana.
 Aleks je tek nedelju dana bio u Bruklandu, što je Blantu sigurno bilo
poznato. Aleks je bio ubeđen da je pod celodnevnom prismotrom otkad
je Kvantasov avion dotakao pistu na Hitrou i otkad su ga brzo proveli
kroz prolaz za važne putnike do automobila, koji ga je čekao napolju.
Škorpija ga je ustrelila kad se poslednji put obrušio na nju, a MI6 nije
nameravao da im dozvoli da to ponovo pokušaju. Učinilo mu se da ga je
pratio mlađi čovek koji je stajao na uglu ulice i naizgled čekao taksi.
Kad je malo kasnije pogledao, čoveka nije bilo. Možda ga je pratio, a
možda i nije. Blantovi agenti na terenu znali su kako da ostanu
neprimećeni.
I tako se, konačno, vratio u školu.
Za većinu dečaka njegovog uzrasta, povratak je značio pohađanje
predavanja, pisanje domaćih zadataka, dugačke i dosadne časove i
odvratnu hranu. Za Aleksa povratak je bio mnogo više. Nervozno je
krenuo u Brukland prohladnog ponedeljka ujutru. Odavno nije video
poznatu zgradu: zidove od svetlocrvene cigle sa dugim nizovima
prozora sa debelim staklima. Na ulazu ga je čekala gospođica
Bredfordšajer, sekretarica škole čiji je bio miljenik.
„Aleks Rajder!”, uzviknula je. „Šta ti se sad dogodilo?”
„Zapaljenje žlezda, gospođice Bredfordšajer.”
Za godinu dana Aleksove bolesti postale su skoro legendarne. Pitao
se da li gospođica Bredfordšajer zaista veruje u sve to ili se samo
pretvara.
„Ako ne budeš pažljiv, ponavljaćeš razred”, napomenula mu je.
„Vrlo sam pažljiv, gospođice Bredfordšajer.”
„U to sam uverena.”
Dok je bio u Sidneju, Aleks se pribojavao da se neće uklopiti, ali čim
je došao, izgledalo je kao da nikad ni nije izostao. Svima je bilo drago
što ga vide, a nije ni propustio mnogo gradiva. Pohađaće dopunsku
nastavu za Božićne praznike i uz malo sreće, stići će ostale do početka
drugog polugodišta. Pošto je bio okružen prijateljima i nošen školskom
svakodnevicom - školsko zvono se oglašavalo, vrata su lupala, klupe se
povlačile - Aleks je shvatio da se ne samo vratio u školu, već da se
vratio i normalnom životu.
Kao što je i očekivao, Alan Blant ga je pozvao i zamolio da dođe u
petak posle počine. Aleks je primetio jednu malu razliku. Blant ga je
zamolio, nije zahtevao.
Sedeo je u kancelariji sa rancem punim knjiga jer je morao da uradi
domaći zadatak za vikend - užasan domaći zadatak iz matematike i da
pročita Životinjsku farmu Džordža Orvela, poznatog britanskog pisca.
Pomislio je da bi se Majoru Juu sigurno svidela. Aleks je nosio školsku
uniformu - tamnoplavu jaknu, sive pantalone i kravatu, koju je
namerno iskrivio. Šal, koji mu je Džeki kupila kad je bila na odmoru
Vašingtonu, ležerno je namestio oko vrata. Bilo mu je prijatno jer se
nije razlikovao od ostalih.
„Imam što-šta da ti kažem što bi te verovatno zanimalo”, rekao je
Blant. „Počeću od poruke koju si dobio od Itana Bruka. Zamolio me je
da ti prenesem pozdrave i najbolje želje. Rekao je da ako ikada odlučiš
da se iseliš u Australiju, bilo bi mu zadovoljstvo da ti obezbedi vizu za
stalni boravak.”
„Vrlo ljubazno od njega.”
„Obavio si izuzetan posao, Alekse. Pored toga što si pronašao naše
nestalo oružje, manje-više si uništio i Zmijsku glavu. Trgovinska
kompanije Čada je propala, kao i Juvinove igračke.”
„Da li si shvatio šta se krije u nazivu?”, pitala je gospođa Džons.
Smireno je sedela pored stola prekrštenih nogu. Aleks je imao utisak da
joj je drago što ga vidi. „Juvinove igračke. Ju-Vin, Vinston Ju. Samo
užasno tašt čovek može da nazove fabriku igračaka po sebi.”
„Da li ste ga pronašli?”, pitao je Aleks. Poslednji put ga je video da
silazi niz merdevine prema jahti. Nije znao da li je uspeo da pobegne.
„O, da. Pronašli smo ono što je ostalo od njega. Nije bio baš
privlačan.” Blant je prekrstio ruke. „Ju se obračunao sa priličnim
brojem svojih ljudi pre nego što ga je ASIS pronašao”, nastavio je.
„Mislim da ti je poznato da je ubio i kapetana Liberijske zvezde De
Vajntera. Kad si pobegao iz bolnice, doktor Taner se ubio, što mu je,
pretpostavljamo, naredio Ju. ASIS je uspeo da prikupi ostatak osoblja.
Dva stražara - jedan je imao polomljenu lobanju - i grupu medicinskih
sestara. Uhapsili su i nekog čoveka koji se zove Varga.”
Aleksu ime nije ništa značilo.
„Bio je tehničar”, podsetila ga je gospođa Džons. „Prilagodio je
Kraljevsku plavu za rad pod vodom i organizovao proces aktiviranja.”
Aleks se setio čoveka koga je na brzinu video na Liberijskoj zvezdi
kako podešava skener za majora Jua.
„Bio je niži Škorpijin operativac”, dodao je Blant. „Poreklom sa
Haitija, kako sam razumeo. Ispitivali smo ga i dobili veoma korisne
podatke.”
„Kako je Ben?”
„I dalje je u bolnici u Darvinu”, rekla je gospođa Džons. „Imao je
sreće. Nije ozbiljno povređen. Lekari kažu da će izaći za Božić.”
„Pobrinućemo se za njega”, dodao je Blant.
„Bolje nego što ste se pobrinuli za Eša.” Aleks je pogledao Blanta
pravo u oči.
„Da.” Blantu je bilo neprijatno. „Samo da znaš nismo imali pojma da
je Eš povezan sa Škorpijom. Čak mi je i sad teško da poverujem da je
imao bilo kakve veze sa... onim što se desilo tvojim roditeljima.”
„Žao mi je, Alekse”, prekinula ga je gospođa Džons. „Mogu da
zamislim kako se osećaš.”
„Mislite da je Itan Bruk znao?”, pitao je Aleks. O tome je razmišljao
na dugom putu do kuće. „Znao je da u svojim redovima ima izdajnika
koji je sve vreme snabdevao Zmijsku glavu poverljivim podacima.
Poslao me je Ešu. Možda je hteo da ga razotkrijem?”
„Sasvim moguće”, rekao je Blant. Aleksa je iznenadila neuobičajena
otvorenost nadzornika MI6. „Bruk je vrlo čudan.”
„Zbog toga je i tako dobar u svom poslu”, primetila je gospođa
Džons.
Bilo je pet sati i mrak se već spustio. Alan Blant je prišao prozoru,
oterao nekoliko golubova i spustio roletnu.
„Treba još samo da ti kažem dve stvari”, rekao je dok je sedao.
„Najvažnije je da znaš da si van opasnosti. Škorpija neće ponovo
pokušati da te napadne.” Trepnuo je dva puta. „Ne kao prošli put.”
„Stupili smo u kontakt s njima”, objasnila je gospođa Džons.
„Sasvim otvoreno smo im stavili do znanja da ćemo ako ti se nešto
desi, celom svetu otkriti da ih je po drugi put porazio
četrnaestogodišnji dečak. Svi će im se smejati, što će uništiti i ono
malo ugleda što im je ostalo.”
„Škorpija je ionako gotova”, rekao je Blant. „Ali shvatili su poruku.
Motrićemo na tebe za svaki slučaj, iako mislim da nema potrebe da
brineš:”
„A šta je ono drugo?”, pitao je Aleks.
„Samo se nadamo da si pronašao ono što si tražio.” Odgovorila je
gospođa Džons.
„Nešto, ali ne sve”, rekao je Aleks.
„Tvoj otac je bio izuzetan čovek”, promrmljao je Blant. „Već sam ti
rekao da mnogo ličiš na njega, a možda ćeš, kad završiš školu, ponovo
razmisliti o zanimanju agenta. Potrebni su nam ljudi kao što si ti, a ni
posao nije loš.”
Aleks je ustao. „Ne morate da me ispratite”, rekao je.
 Podzemnom železnicom se odvezao do trga Sloun, i autobusom
došao do Kings rouda i do kuće. Rekao je Džeki da će se kasnije vratiti
iz škole. Večeraće zajedno kad stigne i počeće da radi domaći zadatak.
Sutradan treba da se sastane sa Tomom Harisom. Čelsi igra kod kuće
protiv Arsenala, a Tom je uspeo da nabavi dve karte. Inače, ništa drugo
nije planirao za vikend.
Džeki Starbrajt ga je čekala u kuhinji i pripremala salatu. Aleks je
uzeo čašu soka od jabuke i seo na barsku stolicu pored kuhinjskog
radnog dela. Voleo je da razgovara sa Džeki dok je spremala hranu.
„Kako je bilo?”, pitala je.
„Dobro”, rekao je Aleks. Ispružio je ruku i ukrao parče paradajza.
„Alan Blant mi je ponudio posao.”
„Ubiću te ako ga prihvatiš.”
„Ne brini. Stavio sam im do znanja da me ne zanima.”
Čim se vratio iz Australije, ispričao je Džeki šta mu se sve dogodilo
otkad je otišao iz Sidneja, kao i o Ešovoj smrti na Devetom zmaju.
Ispričao joj je sve o njemu čim je došao kući. Kad je završio, Džeki se
okrenula i dugo ćutala. Kad ga je ponovo pogledala, oči su joj bile pune
suza.
„Žao mi je”, rekao je Aleks. „Znam da ti se sviđao.”
„Nisam zbog toga uznemirena, Alekse”, odgovorila je.
„Zbog čega onda?”
„Zbog takvog sveta, zbog MI6. Vidi šta su uradili njemu, tvojim
roditeljima. Strahujem da bi mogli isto to i tebi da urade.”
„Mislim da sam ja s njima završio, Džeki.”
„To si rekao i prošli put, Alekse, ali da li su oni završili s tobom?”
Primetio je da je sto postavljen za troje. „Ko nam dolazi na večeru?”,
pitao je.
„Zaboravila sam da ti kažem”, osmehnula se Džeki.
„Imamo gosta iznenađenja.”
„Koga?”
„Saznaćeš kad stigne.” Istovremeno se oglasilo zvono na vratima.
„U pravi čas”, nastavila je. „Otvori vrata.”
Aleks je primetio njen čudan pogled. Džeki nikad ništa nije krila od
njega. I dalje je držao parče paradajza. Ubacio ga je u salatu, spustio se
sa stolice i otišao u predsoblje.
Iza zamagljenog stakla ulaznih vrata video je samo obris ljudske
prilike. Ko god da je bio, aktivirao je automatsko svetlo na tremu.
Širom je otvorio vrata i iznenađeno zastao.
Na tremu je stajala mlada, crnokosa i izuzetno privlačna devojka.
Automobil koji ju je dovezao odlazio je. Pošto je bio potpuno zbunjen,
nije je odmah prepoznao. Nije mogao da veruje svojim očima.
„Sabina!”, uzviknuo je.
Poslednji put je šetao sa Sabinom Pležer ispod mosta Ričmond
pored Temze kad mu je rekla da ide u Ameriku. Bio je ubeđen da je
nikad više neće videti.
Iako se to desilo pre samo nekoliko meseci, izgledala je mnogo
drugačije. Imala je skoro šesnaest godina. Kosa joj je porasla, a i figura
joj je bila drugačija. Izgledala je božanstveno u tesnim dkny
farmerkama i mekanom kašmirskom džemperu.
„Zdravo, Alekse.” Nije se ni pomerila, kao da je bila oprezna.
„Šta radiš ovde?”
„Zar ti nije drago što me vidiš?”
„Naravno da jeste. Ali...” Aleks je ostao bez reči.
Sabina se osmehnula. „Tata me je dovezao. Došli smo za Božić jer
piše članak za novine o nekoj čudnoj crkvi. Pustili su me iz iz škole pre
kraja polugodišta i ostaćemo ovde do Nove godine.”
„U Londonu?”
„Naravno?”
„Da li ti je i mama došla?”
„Da. Iznajmili smo stan na Noting hilu.”
Ćutali su i gledali se. Aleks je imao mnogo toga da joj kaže. Nije znao
odakle da počne.
„Hoćete li da uđete?”, pozvala ih je Džeki iz kuhinje. „Ili biste da vam
postavim večeru ispred vrata?”
Nakratko, oboje su bili zbunjeni. Aleks se setio da nije ni pozvao
Sabinu da uđe. Još gore, nije ni mogla da uđe jer je stajao na vratima.
Pomerio se u stranu i propustio je. Osmehnula se pomalo nervozno i
ušla. Pošto su vrata bila uzana, ovlaš se očešala o njega, kosom mu
dodirnula lice - osetio je miris njenog parfema i shvatio koliko mu je
drago što je vidi. Činilo mu se da sve ponovo počinje.
Ušla je u hodnik, a on je i dalje stajao na tremu.
„Sabina...”, počeo je.
„Alekse”, rekla je, „smrzla sam se. Zatvori vrata.” Aleks se
osmehnuo, zatvorio vrata i ušao.
 Koda

Aerodrom je izgledao kao da pripada nekom drugom vremenu u kome

je putovanje avionom bila pustolovina, kad su avioni imali elise i
morali da se spuste u čudnim mestima da bi dopunili gorivo na svom
putu po svetu. Imao je samo jednu pistu, uzanu traku srebrnastosivog
betona koja je presecala savršeno pokošeni travnjak i jedan terminal,
belu zgradu sa zasvođenim ulazom i terasom, sa koje su se mogli
posmatrati avioni koji poleću. Ličila je na klupsku zgradu skupog
terena za golf.
Aerodrom nije imao ime. Iako je bio udaljen samo sat vremena od
Londona, nijedan putokaz nije vodio do njega, a on se, opet, svojski
potrudio da se izgubi u lavirintu seoskih staza koje su se uvijale i
krivudale kroz gustu šumu. Ondašnji stanovnici - najbliža kuća bila je
udaljena skoro dva kilometra - mislili su da je privatni letački klub i da
ga koriste milioneri za privatne avione. Neko kratko vreme, to je i bio.
Sedamdesetih godina kupila ga je britanska tajna služba za letove o
kojima se nije pričalo. Ljudi kojima je dolazak u zemlju bio zabranjen
dolazili su avionima koji nisu postojali. Pasoške kontrole nije bilo jer ih
putnici uglavnom nisu imali - a ako su ih i imali, verovatno su bili lažni.
Beli kontrolni toranj uzdizao se na drugom kraju piste. Iz njega se nije
upravljalo samo sletanjima i poletanjima nego i okolnim vazdušnim
prostorom. Kad bi se odatle spremao avion za poletanje, Hitrou i
Getvik bi morali da sačekaju.
Hladnog aprilskog jutra u pola deset, plavi rover viteze kretao se
prema tajnom aerodromu. Zvuk V8 motora jedva se čuo dok je prolazio
kroz veštački tunel od lišća. Početak meseca je bio sunčan i topao, ali
prethodne noći iznenada je zahladilo. Sloj izmaglice lebdeo je nad
zemljom, pritiskajući je i obavijajući je belim avetinjskim čaršavom.
 Čovek i žena su sedeli pozadi.
Vozač nije imao pojma ko su. Zvao se Enderbi i bio je niži
operativac MI6 obučen za određene zadatke - a prvi je bio da ne
postavlja pitanja. Sačekao ih je ispred londonskog hotela tačno u šest
sati, stavio samo jedan kofer u gepek i povezao ih na odredište.
Gledao je svoje putnike u retrovizoru i razmišljao o njima. Shvatio
je da su bračni par. Iako su ćutali sve vreme, njihov govor tela mnogo
toga mu je otkrio. Čovek je imao oko trideset godina, dobro građen, sa
kratko podšišanom crnom kosom i tamnim i umornim očima. Nosio je
odelo i košulju bez kravate. Čime biste pomislili da se bavi kad biste ga
videli na ulici? Sigurno je poslovni čovek iz centra grada ili radi u
nečijem ličnom obezbeđenju. Bivši vojnik. Svakako je znao da se brine
o sebi. Takva ležerna samouverenost odlikovala je veoma opasne ljude.
Žena, koja je sedela pored njega, bila je nesrećna - primetio je
Enderbi čim je nevoljno ušla u automobil, videlo joj se to u pogledu,
lepim očima, plavim i blistavim, ali zabrinutim. Sve u svemu, bila je
izuzetno privlačna. Nekoliko godina mlađa od muškarca, možda je
glumica ili plesačica. Nosila je jaknu i sive pantalone i - da - burmu.
Enderbi je bio u pravu. Na zadnjem sedištu vozio je Džona i Helen
Rajder. Bili su u braku četiri godine i uputili su se na aerodrom jer su
napuštali zemlju - možda zauvek. Dugo su bili razdvojeni, ali s tim je
završeno. Novi život je pred njima.
Samo što nisu stigli. Enderbi je često vozio tim putem. Prepoznao je
brest i gnezdo koje je visilo sa grane. Do aerodroma ima manje od
kilometra, ali uopšte nije znao da se u gnezdu nalazi kamera visoke
rezolucije sa sočivima od 25mm promenljivog fokusa. Isto bi tako bio
iznenađen kad bi saznao da njegovo lice proveravaju na ekranima u
kontrolnom tornju. To je, u stvari, bila treća kamera, pored koje su
prošli u poslednjih pet minuta.
Automobil je izašao iz šume i prešao preko rešetki stočnog prelaza
na putu. Da je vozač identifikovan kao neprijateljski agent, rešetke bi se
okrenule i pocepale gume. Aerodrom je bio ispred njih. Avion je čekao
na pisti - stari dvomotorni avro anson C19 kao da je izašao iz muzeja.
Anson je bio u aktivnoj službi pre dvadeset godina kad ga je koristila
obalska patrola RAF-a. Potpuno se uklapao u izgled aerodroma. I jedan
i drugi bili su relikvije prošlosti.
Vitak, crnokosi muškarac izašao je iz zgrade terminala oslanjajući
se na težak štap. Poslali su ga da nadzire odlazak. Enderbi se iznenadio
kad ga je prepoznao. Nedavno ga je nekoliko puta posetio u bolnici, a
pre toga je radio s njim. Zvao se Entoni Hauel. Srednje ime mu je bilo
Šon.
Svi su ga zvali Eš.
Automobil je usporio i zaustavio se. Muškarac je prvi izašao i
obišavši automobil, otvorio vrata ženi. Oboje su prišli Ešu i pozdravili
se.
„Džone, Helen.” Eš im se osmehivao, iako je u poslednje vreme
trpeo jake bolove, što se videlo.
„Kako si, Eš?”, pitao je Džon Rajder.
„Dobro sam.”
To, očigledno, nije bilo tačno. Eš je imao groznicu, znojio se i suviše
čvrsto je stezao štap jer su mu zglavci pobeleli.
„Užasno izgledaš.”
„Da.” Eš nije poricao. „Poslali su me da vas ispratim. Da li ste
spremni? Postaraću se da vam ubace prtljag.” Hramajući pored njih,
prišao je automobilu i izvadio kofer.
„Nije baš pričljiv”, promrmljala je Helen.
„Povređen je.” Džon je pogledao suprugu. „Da li si dobro?”
„Ne volim što ostavljamo Aleksa.”
„Znam, ni ja, ali nemamo izbora. Čula si šta je lekar rekao.”
Aleks Rajder je imao tri meseca. Pošto je nekoliko dana pre toga
dobio zapaljenje uha, nije mogao da putuje avionom. Helen ga je
ostavila sa veselom Irkinjom Mod Keli, babicom iz porodilišta koja je
bila s njima od Aleksovog rođenja. Instinkt joj je isprva govorio da
ostane sa sinom, ali morala je da prati i supruga jer su dugo bili
razdvojeni.
„Mod će doći s njim sledeće nedelje”, rekao je Džon Rajder.
„U novi dom.” Helen se osmehnula, ali pomalo tužno. „Zamisli,
odrastaće kao Francuz.”
„I otac će mu biti ribar.”
„Bolje i ribar nego špijun.”
Tajni agenti obično ne odlaze u penziju. Neki poginu na zadatku,
neki se povuku sa terena i počnu da rade u kancelariji obezbeđujući
podršku agentima koji su došli na njihovo mesto. Čak i kad napuste
službu, danonoćno su pod prismotrom - da ne bi prodali svoje tajne ili
osnovali sopstvenu agenciju.
Džon Rajder je bio drugačiji. Nedavno je obavio naporan i opasan
posao koji se završio pucnjavom na Malti. Kasnije su lažirali i njegovu
smrt na Albertovom mostu u Londonu. Naneo je ogromnu štetu
kriminalnoj organizaciji Škorpija. Bio bi im glavna meta kad bi saznali
da je živ. Pošto je MI6 je to znao, kao i da je Džonova operativna
sposobnost potpuno iskorišćena, odlučili su da ga oslobode službe.
Eš im je prišao. Držao je mobilni telefon. „Sad sam razgovarao s
kontrolnim tornjem”, rekao je. „Sve je spremno za poletanje.”
„Zašto ne bi i ti došao kod nas, Eš?”, predložila mu je Helen. „Mogao
bi da pođeš sa Aleksom. Nedelju dana na suncu bi ti koristilo.”
Eš je pokušao da se osmehne, ali nešto ga je sprečilo. „Hvala ti na
pozivu, Helen. Možda...”
„Javi se.” Džon Rajder je uznemireno gledao Eša. Radili su zajedno i
bili su dugogodišnji prijatelji.
„Srećno.” Činilo se da Eš jedva čeka da ode.
Rukovali su se. Eš se nagnuo i ovlaš poljubio Helen u obraz. Jedva je
osetila dodir njegovih usana. Bračni par se uputio ka avionu.
„Šta mu je?”, pitala je Helen čim je bila sigurna da ih ne može čuti.
„Znam da je povređen, ali čini mi se da je... odsutan.”
„Ražalovali su ga”, rekao je Džon ležerno. „Svestan je da je zabrljao
na Malti. Blant hoće da ga se otarasi.”
„Šta će biti s njim?”
„Dobiće kancelarijski posao u nekoj nerazvijenijoj ispostavi.”
„Da li misli da si ti kriv?”
„Ne znam, Helen. Iskreno da ti kažem, ne zanima me. To nije više
moj posao.”
Prišli su avionu. Pilot ih je video kroz prozor kabine i mahnuo im.
Zvao se Robert Fleming i bio je pilot RAF-a u ratu na Foklandima.
Ubijao je argentinske vojnike - neki od njih su bili tek deca - i promenio
mišljenje o redovnoj službi. Regrutovao ga je MI6 i sad leti za njih
širom sveta. Kopilot se zvao Blejkvej. Obojica su bili oženjeni. Posade
nije bilo.
Dok je stajao na terasi terminala, Eš je gledao kako se Džon i Helen
Rajder metalnim stepenicama penju u avion. Džon se izmakao da bi
propustio Helen i nežno je pridržao za ruku kad je stigla do poslednjeg
stepenika. Ušli su u avion i vrata su se iznutra zatvorila. Dva člana
zemaljske posade u belim radnim odelima odgurala su stepenice. Prvi
ansonov propeler se zavrteo.
Eš je mislio da će se onesvestiti. Bol u stomaku nikad nije bio jači.
Kao da ga je ruski plaćeni ubica Jasen Gregorovič još jednom ubo u
stomak i okrutno mu vrteo nož unutra. Oba avionska motora su se
pokrenula, ali jedva je čuo njihov zvuk. Nebo, trava, aerodrom, anson...
ništa više nije imalo smisla. Čelo mu se osulo ledenohladnim graškama
znoja.
Može li zaista to da učini?
Hoće li ostati nekažnjen?
U bolnici je proveo šest nedelja i dobio šest litara krvi. Lekari su mu
saopštili ono što je i sam znao - da se nikad neće u potpunosti
oporaviti jer je rana bila užasna. Uvek će osećati bol koji će povremeno
moći da umiri samo gomilom lekova.
Da li su mu ljudi s kojima je radio bili zahvalni, isti oni koji su krivi
zbog svega što mu se dogodilo? Sećao se susreta sa Alanom Blantom.
Rukovodilac specijalnih operacija MI6 posvetio mu je tačno pet
minuta. Rekao mu je da su njegove rane njegova greška jer je loše
rukovodio operacijom u Mdini i oglušio se o naređenja. Odmah je
udaljen iz redovne službe.
Blant ga nije čak pitao ni kako je.
Eš je znao šta će preduzeti i pre nego što je izašao iz Blantove
kancelarije. Nakratko je zaboravio bol, osećao je samo bes i
ogorčenost. Kako su mogli tako da se ophode prema njemu? Da. Bilo
mu je jasno da su se od početka tako prema njemu ophodili. Ništa se
nije promenilo. Uvek su ga potcenjivali i gledali s visine.
Ipak, imao je podatke, veze i bio je spreman da uradi bilo šta da bi
MI6 pokazao da su ga pogrešno procenili i zažaliće što su pogrešili.
Pozvao je broj telefona čim je izašao na ulicu daleko od prislušnih
uređaja kojih je bilo svuda po glavnom štabu specijalnih operacija.
Posle telefonskog poziva, događaji su se brzo odvijali. Iste večeri
sastao se sa čovekom u krčmi u južnom Londonu. Sutradan su ga
ispitivala dva čoveka sa bezizražajnim licima u skladištu iza stare
mesne pijace Smitfild u Klerkenvelu. Strpljivo je ponovio sve što je
rekao prethodne večeri.
Pozvali su ga posle dva dana. Dali su mu dvadeset minuta da preko
Londona stigne do suprotnog kraja grada u apartman hotela Ric na
drugom spratu. Došao je tačno na vreme i bio je sasvim siguran da su
ga pratili celim putem da ne bi mogao ni sa kim da razgovara i da ne bi
upali u moguću zamku.
Temeljno su ga pretresla dvojica koju je već upoznao i uvela su ga u
apartman. Unutra je na fotelji sedela žena i savršeno manikiranim
prstima držala uzanu čašu za šampanjac. Bila je očaravajuće lepa, imala
je dugu crnu kosu i sjajne, ali okrutne oči. Nosila je skupu haljinu od
crvene svile, dijamantske minđuše i jedan veliki dijamant oko vrata.
 Eš je pokušavao da sačuva pribranost. Prepoznao je ženu. Nikad je
nije upoznao, ali video je njen dosije. Nije mogao da poveruje da je u
istoj sobi s njom.
Julijom Rotman.
Prema dosijeu, bila je kćerka velškog nacionaliste. Udala se - i
kasnije ubila - za starijeg trgovca nekretninama zbog njegovog
bogatstva. Bila je u izvršnom odboru Škorpije i jedan od osnivača.
„Odlučio si da nam se pridružiš”, rekla je. Osetio je blagi velški
naglasak. Izgleda da se zabavljala.
„Da.”
„Zbog čega misliš da bi nam bio zanimljiv?”
„Da vam nisam zanimljiv, ne biste bili ovde.”
Osmehnula se. „Zašto bismo ti verovali?”
„Gospođo Rotman...” Eš se pitao da li je trebalo da je oslovi imenom.
Govorio je polako. Znao je da ima samo jednu priliku. „Četiri godine
sam radio za MI6, ali ništa nisam dobio zauzvrat. Završio sam s njima -
ili je možda bolje da kažem da su oni završili sa mnom, što vi,
verovatno već znate. Poznato je da je Škorpija uvek dobro obaveštena.
Zašto biste mi verovali? Vreme će vam pokazati. Mogu vam koristiti
kao dvostruki agent. Razmislite o tome. Mogao bih da budem vaš čovek
u specijalnim operacijama.”
Julija Rotman je ispijala šampanjac, ali nije skidala pogled sa Eša.
„Ovo bi mogla da bude i zamka”, rekla je.
„Dozvolite mi da vas razuverim.”
„Naravno. Svako ko se pridruži Škorpiji mora u potpunosti ispuniti
naša očekivanja, gospodine Hauele. Upozoravam vas, probni zadatak
ne mora biti jednostavan.”
„Spreman sam na sve.”
„Da li biste ubili za nas?”
Eš je slegnuo ramenima. „Ne bi mi bilo prvi put.”
„Da, ali to vam je bila dužnost, za kraljicu i domovinu.
Ovog puta se radi o ubistvu.”
„Već sam vam objasnio; želim da se pridružim Škorpiji, bez obzira
na to šta moram da uradim.”
„Videćemo.” Spustila je čašu, izvadila beli koverat i pružila mu ga.
„U koverti je ime”, rekla je. „Ime čoveka koji nam je naneo veliku
štetu. Ako ga ubijete, nesumnjivo ćete nam dokazati da zaista mislite
ono što govorite. Upozoravam vas, kad otvorite koverat, pristali ste da
izvršite zadatak. Predomišljanja nema. Ako pokušate da odustanete,
mrtvi ste pre nego što napustite hotel.”
„Razumem.” Ešu je bilo neprijatno. Uzeo je koverat, ali nije ga
otvorio.
„Mi ćemo odlučiti kako će umreti”, nastavila je gospođa Rotman,
„ali vi ćete izvršiti zadatak. Kad bude mrtav, platićemo vam sto hiljada
funti, što će biti prva od mnogih isplata. Tokom godina, ako nam
ostanete verni, Škorpija će vas učiniti bogatim.”
„Hvala.” Iznenada, Ešu su se osušila usta. Vrteo je koverat.
„Dakle, hoćete li ga otvoriti?”
Odlučio je. Pocepao je rub koverte palcem i ugledao ime ispisano
crnim slovima, na belom papiru.

DŽON RAJDER

Julija Rotman ga je radoznalo pogledala.

Prvo je pomislio da su sve saznali, da komplikovana varka koju su
priredili na Albertovom mostu nije uspela - a ako jeste, onda je neko
odao sve. Saznali su i da je Džon Rajder živ, a znali su i da mu odaberu
probni zadatak. Ešu bi bilo drago da ubije bilo koga na svetu, ubio bi
Blanta ili bilo kog drugog iz MI6, ali Škorpija je odabrala nekog mnogo
pogodnijeg.
Tražili su od njega da ubije najboljeg prijatelja.
„Džon Rajder...” Usta su mu bila potpuno suva. „Ali, on je...”
„Nemojte mi samo reći da je mrtav, gospodine Hauel. Znamo da
nije.”
„Ali zašto...”
„Rekli ste da vam nije važno šta treba da uradite. Ovo je zadatak koji
morate da obavite ako želite da nam dokažete da ste naš čovek.”
Da li može? Ponovo se pitao dok je posmatrao prastari avion kako
vrši poslednje pripreme za poletanje. Propeleri su se zujeći okretali,
ceo trup se tresao. Može li da ubije ne samo Džona nego i Helen Rajder,
koju je nekad voleo - ili je bar mislio da ju je voleo. Odbila ga je, ali Džon
je uvek bio uz njega. Ne, nije tačno. Blant ga je ražalovao, a Džon ništa
nije preduzeo da mu pomogne.
Avion je uz trzaj krenuo i počeo sve brže da rula pistom.
Bomba je bila u avionu. Eš nije imao pojma kako je Škorpija uspela
da je podmetne ili kako su uopšte saznali za let. Takvi detalji nisu bili
važni. Činjenica je bila da je bomba u avionu i najužasnije od svega je
bilo to što je Škorpija mogla da je aktivira bez njegove pomoći. Bomba
je mogla da ima vremenski detonator, mogli su sami da pošalju signal,
ali sve su pretvorili u odlučujući test. Ako ovo uradi, povratka više
nema. Biće njihov dok je živ.
Mi ćemo odlučiti kako će umreti, ali vi ćete izvršiti zadatak.
Ne može to da uradi svojim najboljim prijateljima, a bio je i kršteni
kum njihovom detetu.
Mora to da uradi jer će Džon i Helen ionako biti mrtvi. Ako on ne
uspe, Škorpija će ih sigurno ubiti.
Eš je izvadio mobilni telefon, pritisnuo tri tipke i opciju POŠALJI.
Eksplozija je bila snažna, mnogo snažnija nego što je očekivao.
Avion je iznenada nestao, umesto njega se pojavila krvavocrvena
užarena lopta, koja je lebdela petnaest metara iznad piste. Nije bilo ni
krila, ni propelera, ni točkova, samo plamen. Odjednom, kao užasan
vatromet, polomljeni delovi stakla i metala pokuljali su iz pakla,
odskakali po asfaltu i padali na travnjak.
Avion je nestao. Od njega nije ostalo ništa. Ljudi su poginuli na licu
mesta.
Sirene za uzbunu odmah su se oglasile. Enderbi i petorica
muškaraca trčali su prema delovima olupine kojih je bilo na sve strane
- kao da su mogli nešto da urade. Crni dim se izvijao na nebu.
Eš se okrenuo i ušao u zgradu ubeđen da je Škorpija sve videla i da
znaju da je sve njegovo delo - položio je. Duboko je udahnuo i osetio
miris dima i zapaljenog avionskog goriva.
Novi život. Kako da uživa u njemu kad mu je duša potpuno prazna?
Suviše je kasno za kajanje. Sam je odabrao.
Polako je sišao niz stepenice, izašao na pistu i šepao prema
plamenu, koji će za njega biti večna vatra.