Радомир Дражетин: Поново о Дописном позоришту и Позорници драмске уметности

Радомир Дражетин:
„Поново о Дописном позоришту и Позорници драмске уметности“

Свеске за историју Новог Сада, свеска 24,

Новосадски Клуб, Нови Сад, новембар 2022.
ISSN 0354-8619
COBISS.SR-ID 46586882

ПОНОВО О ДОПИСНОМ ПОЗОРИШТУ И ПОЗОРНИЦИ ДРАМСКЕ

УМЕТНОСТИ

Оснивање и рад Дописног позоришта и Позорнице драмске

уметности – Дописно позориште представља специфичну врсту театарске
организације и игре. У доступној литератури може се прочитати да је ово
позориште основано 1973. године у Новом Саду. Идеју Дописног позоришта
теоријски и практично је реализовао Младен Дражетин, као оригинални
модел за ширење позоришне културе међу најширим масама. Дописно
позориште првобитно је деловало као нерегистровано културно–уметничко
друштво, све до 3. марта 1974. године, када је озваничено под именом КУД
„Позорница драмске уметности“, са седиштем у Новом Саду.
Тадашње комунистичке власти нису прихватиле да се друштво
региструје под називом „Дописно позориште“, тако да је, након званичне
регистрације КУД–а „Позорница драмске уметности“ (као једне својеврсне
званичне „кровне“ културно–уметничке организације, у оквиру које су
деловали Младен Дражетин и његови истомишљеници), изнедрена
дефиниција да Дописно позориште представља универзални аниматорски
систем, који делује у оквиру Позорнице драмске уметности. Поред Дописног
позоришта, у саставу Позорнице драмске уметности постојале су аматерска и
професионална сцена.
Позоришне представе су припремане у већим и мањим местима широм
бивше Југославије, уз упутства која су из Новог Сада давана организаторима
и протагонистима путем писама, телефонских разговора и телефакса.
Чланови Дописног позоришта из Новог Сада су потпуно бесплатно давали
савете и нудили сваку другу помоћ новим учесницима позоришног живота и
тек основаним пунктовима Дописног позоришта, без обзира где су се
налазили они којима је била потребна оваква помоћ. Оригиналност модела
1
Радомир Дражетин: Поново о Дописном позоришту и Позорници драмске уметности

Дописног позоришта привукла је пажњу многих теоретичара и организатора

позоришног живота.
Оснивачи и први чланови Дописног позоришта и Позорнице драмске
уметности (Младен Дражетин, Владимир Стојанов и други) претходно су
стицали позоришно искуство у новосадском КУД–у „Светозар Марковић“,
односно у аматерском театру овог друштва под називом „Делта“. С обзиром
да је у КУД–у „Светозар Марковић“ дошло до запостављања драмског
аматеризма и искључивог форсирања фолклора, Младен Дражетин и његови
истомишљеници напуштају ово културно – уметничко друштво и оснивају
сопствени театар, познат као Дописно позориште.
Након напуштања КУД–а „Светозар Марковић“, оснивачи Дописног
позоришта и Позорнице драмске уметности настављају да се баве
позоришним радом у просторијама новосадске месне заједнице „Роткварија“,
а затим у просторијама месне заједнице „Дунав“, али им је у обе месне
заједнице убрзо било отказано гостопримство. Управо је ово отказивање
гостопримства од стране месне заједнице „Дунав“ био окидач за формирање
једног новог театра чије деловање неће зависити од места, времена, простора
или воље локалних културних и политичких ауторитета.
После одласка из месне заједнице „Дунав“, оснивачи Дописног
позоришта и Позорнице драмске уметности стижу на новосадски Трг
слободе, где крај споменика Светозару Милетићу изводе представу
„Исповест“. Ово је у тадашњем комунистичком друштву изазвало својеврстан
културни шок и пробудило пажњу и интересовање јавности и медија. Тиме
фактички настаје позориште које ће убудуће „играти свуда и на сваком месту,
без ограничења“. Младен Дражетин је искористио интересовање медија да
позове и све оне који желе да им се придруже и да се укључе у стварање
представа најразличитијих жанрова.
С обзиром да нови театар није имао сталну адресу, заинтересовани
сарадници могли су да контактирају „дописничаре“ преко поштанског фаха
број 360 – Дописно позориште, Нови Сад, на који ће пристићи велики број
пошиљки, углавном са речима најискреније подршке, охрабрења и дивљења.
Представе Дописног позоришта игране су по парковима, на улицама, по
станичним чекаоницама, радним организацијама, на салашима.
Центар деловања Дописног позоришта и Позорнице драмске уметности
био је Нови Сад. Током више година рада, мењана је адреса боравка и
делатност је обављана на различитим местима – у месним заједницама,
просторијама КУД–ова, вешерници на Београдском кеју, самостану Светог
Рока у Петроварадину, на Радничком универзитету, итд. Са удаљеним
местима радило се тако што су упутства заинтересованим аматерима
достављана углавном путем писама.
2
Радомир Дражетин: Поново о Дописном позоришту и Позорници драмске уметности

Званични оснивачи Позорнице драмске уметности 1974. године били

су: Младен Дражетин, Владимир Стојанов, Десимир Стефановић, Елени
Андониаду, Милорад Чубрило, Светлана Лазић, Дубравка Хергет, Михајло
Молнар, Јован Жеков и Ева Фелдежди. Касније ће им се придружити велики
број аматера из Војводине, Југославије и разних земаља света.
Поред поменутих оснивача, активнији и значајнији чланови и
сарадници Позорнице драмске уметности и Дописног позоришта били су:
Бранислав Бабић, Персида Бајић, Радмила Бркић, Јелица Буквић, Верица
Виклеровић, Радован Влаховић, Горан Вукчевић, Славица Вучетић, Јасна
Гојевић, Радован Грковски, Тома Даскаловић, Миша Димитријевић, Трифун
Димић, Јосип Добрик, Владимир Ђукић, Нада Ђурђевић, Никола Златовић,
Милан Јандрић, Стеван Ковачевић, Радмила Кравић, Анте Лаура, Звонимир
Лозић, Бранко Лукач, Мирко Марушић, Сања Микитишин, Бориша
Милићевић, Велимир Миловановић, Данијела Михић, Љубинка Модић,
Лепосава Настић, Раденко Ненезић, Гордана Опалић, Марија Маша Опалић,
Ђорђе Плавшић, Илија Путић, Мирослав Радоњић, Пера Савић, Данило
Симеуновић, Срђан Симић, Цеца Славковић, Борис Стојанов, Милица
Стојанов, Бобан Стојков, Божа Стојков, Мира Цоцин, Јоаким Шима, Славко
Шимунић, Ненад Шимуновић и други. Позориште су помагали саветима и
непосредним ангажовањем и познати позоришни посленици Миленко
Шуваковић, Михаило Васиљевић, Оливер Новаковић, а својом игром и
доајени новосадског глумишта Иван Хајтл и Милица Радаковић.
Председници Позорнице драмске уметности били су: Младен Дражетин
(1974-1982), Велимир Миловановић (1982-1984), Младен Дражетин (1984-
1988), Владимир Стојанов (1988-1994). Након 1994. године, Стојанов је био
управник професионалне сцене, а Дражетин генерални руководилац Друштва.
Током 1990-тих, у оквиру Позорнице драмске уметности деловао је драмски
студио односно глумачка школа.
Позорница драмске уметности заправо је прво културно–уметничко
друштво у историји Новог Сада, које је тако велику пажњу поклонило
позоришној уметности, посебно драмском аматеризму. Поред тога, Дописно
позориште је постало вредан подстрекач – аниматор културе у разним
срединама где је културно–уметнички живот био сасвим замро или је већ
годинама одумирао. Компликована позоришна терминологија, теорија и
пракса сведени су у раду Дописног позоришта на ниво разумљив за најшире
кругове.
Дописно позориште је пружало шансу још неоткривеним глумачким и
редитељским талентима, потенцијалним глумцима из села и градова, са
забачених салаша, градилишта, односно, развијало је идеју да се са
позориштем покуша „свуда и на сваком месту“. Међутим, ова подршка
3
Радомир Дражетин: Поново о Дописном позоришту и Позорници драмске уметности

неоткривеним талентима није била ограничена само на позоришну уметност,

већ је на сарадњу са Дописним позориштем позван „сваки ентузијаста који
има нешто да каже у области културе и уметности“.
Дописно позориште је, дакле, деловало као један шири покрет за
неговање културе и уметности, пре свега – позоришне уметности. Посебно је
пружана рука свим ентузијастима и аматерима којима нико други до тада није
дао подршку да се културно искажу и остваре. Сарадници Дописног
позоришта могли су сами одабрати начин свог културног изражавања и
самостално спроводити културне акције, према сопственом осећају.
У теоријском смислу, шири циљ деловања Дописног позоришта био је
да се преко културе створе општи прогрес и општи људски мир.

Театри Дописног позоришта – Зависно од специфичних тема и

потреба, у оквиру Дописног позоришта формирани су различити театри –
Театар у природи, Ромски театар, Театар мира, Спиритуални (магијски)
театар, Хумористички театар, Породични театар, Индивидуални театар,
Хуманитарни театар, Синдикални театар, Есперанто театар, Радиестезијски
театар, Театар смрти, Здравствени театар, Дечји театар, Школски театар,
Театар „Укус природе“, Театар удруженог рада, Партизанско позориште,
Хришћански театар добротољубља, Књижевни театар, Еколошки театар,
Естрадни театар, Дебатни театар, Покретни театар, Театар насиља, Статични
театар, Театар ексцеса, Економски театар, Визионарски театар, Театар
иновација, Психоаналитички театар, Стручно-научни театар, Историјски
театар, Ловачки театар, Пчеларски театар, Дефектолошки театар, Идејни
театар, Клошарски театар, Коцкарски театар, Железнички театар, Театар
жеља, Рекламно позориште, Еротски театар, Фудбалски театар, Театар игара
на срећу, итд. Остварени су и сценски позиви на миротворне и хуманитарне
акције, а играни су и луткарски и живи игрокази у дечјим установама и
болницама. Учесницима представе нудила се могућност да предложе тему и
да потом са књижевницима и глумцима граде садржај који би обавезно имао
хуманистички смисао.

Театар у природи – Иницијатор Театра у природи био је песник

Радован Влаховић (данас познати књижевник, издавач и оснивач Банатског
културног центра у Новом Милошеву). Влаховић је 1980–тих година
напустио Нови Сад и отишао да живи у својој колиби у селу Крушедолу, да
на обронцима Фрушке Горе узгаја овце и пише стихове у незагађеном
природном окружењу. Сазнавши из новина за Дописно позориште, Влаховић
је одмах пожелео да се на најбржи начин укључи у њега. Написао је драму
коју је понудио Дописном позоришту, с предлогом да он представу
4
Радомир Дражетин: Поново о Дописном позоришту и Позорници драмске уметности

организује у Крушедолу, а глумци ће бити мештани из његовог и оближњих

села. Предлог је подржала Управа Дописног позоришта, па се заједничким
снагама кренуло у остваривање оног што је договорено. Циљ је био да се на
Влаховићеву ливаду, преуређену у праву позоришну „дворану“ под ведрим
небом, привуку сви људи који се баве некаквим стваралаштвом и да покажу
оно што знају. Рад Театра у природи приказан је у документарном филму о
Дописном позоришту, редитеља Петра Љубојева.

Здравствени театар, који је деловао у оквиру Дописног позоришта,

формирали су својевремено здравствени радници. Овај театар је годинама
водила медицинска сестра Радмила Кравић. Представе Здравственог театра
замишљене су за децу предшколског и школског узраста. Главне личности у
њима су девојчица Здравка и дечак Здравко. Најмлађи гледаоци с њима
равноправно учествују у представама: певају, играју, разговарају. Само током
једне године представе овог Театра видело је у болницама, домовима здравља
и по селима широм Војводине око двеста хиљада девојчица и дечака.

Театар мира – Један од театара Дописног позоришта био је Театар

мира. Идеју овог театра реализовала су независно два човека: један од њих
био је Стеван Ковачевић, по занимању винар, из фрушкогорског села Јазак, а
други Тома Даскаловић из Београда. Уз помоћ Дописног позоришта у Јаску, у
дворишту дома Стевана Ковачевића одржана је прва представа Театра мира,
монодрама „Како одбранити човечанство од катастрофе“, у којој су, као у
суровој опомени, испричане страхоте рата. Пошто се чика Стевина
праизведба поклопила са 40 година постојања Уједињених Нација, Театар
мира у заједници са Информативним центром Уједињених Нација из
Београда отворили су у истом дворишту у Јаску изложбу насловљену
„Уједињене Нације за бољи свет”. На великим паноима распоређеним по
дворишту било је много успелих фотоса чија се садржина по тематици често
поклапала са садржином изведене монодраме.
Тома Даскаловић из Београда, својеврсни „филозоф лаик”, у свом
Театру мира послужио се, као и чика Стева, изложбом фотографија о
зверствима, из многих ратова, која су над Србима почињена. Оне су
обухватале мноштво сведочанстава о зверствима човека над човеком, у
којима су страдала и недужна деца. Фотоси су били налепљени по свим
зидовима просторија Томиног великог двособног стана у Сарајевској улици
број 15 у Београду. Тог дана већина београдских листова, као и радио и ТВ
станице, објавили су вест о необичној представи у стану Даскаловића, која ће
у току дана и ноћи имати више изведби – већ према пристизању позваних
гостију – гледалаца. Уз то, на улазним вратима био је залепљен велики плакат
5
Радомир Дражетин: Поново о Дописном позоришту и Позорници драмске уметности

са називом монодраме „Неће бити III светског рата”. На плакату је још писало
име аутора – извођача: Томе Даскаловића, као и редитеља: Младена
Дражетина.

Ромски театри – Дописно позориште је учествовало у оснивању првих

ромских театара у Војводини и Србији – у Новом Милошеву и Мокрину.
Најзаслужније особе за покретање ромског театра биле су Бобан Стојков,
Радован Влаховић и Младен Дражетин. Сви новопримљени новомилошевски
чланови Ромског театра, а исто тако и остали мештани ромске популације,
добили су задатак да од својих дедова и бака, родитеља, комшија и свих
познавалаца ромске прошлости и живота запишу занимљиве приче, бајке,
старе забавне песме, легенде, догађаје из прошлости и садашњости. Радован
Влаховић је добио задатак да од сакупљеног материјала напише позоришни
комад по којем ће први Ромски театар на просторима Србије одиграти своју
прву представу. Влаховићева драма носила је назив „Кулај“, названа по имену
главног јунака, а режију комада извео је Младен Дражетин. Премијера
„Кулаја“ у Новом Милошеву изведена је 1986. године. Други ромски театар у
Војводини основан је, по обрасцима Дописног позоришта, у насељу Мокрин
1988. године.

Хумористички театар Дописног позоришта везан је добрим делом за

хумористичку делатност београдског листа „Политика Експрес“. Ово тада
високотиражно гласило прихватило је идеју Дописног позоришта да покрене
„Турнир духовитости“ који ће на „Експресовим“ страницама трајати од 1977.
до 1998. године. Убрзо после оснивања хумористичког театра чланови
Дописног позоришта добили су задатак да по одређеним селима иду од куће
до куће и да марљиво записују казивања мештана: чему су се све ови у
последњих десетак година најслађе смејали. Сакупљену грађу локалне групе
Дописног позоришта припремале су за предстојећа надметања са суседним и
даљим местима из окружења. Оваква врста активности била је посебно
актуелна у следећим местима Срема: Петроварадину, Сремској Каменици,
Черевићу, Сусеку, Лугу, Иригу, Чортановцима, Крушедолу, Врднику, Јаску и
Илоку. Хумористичка акција коју је „Политика Експрес“ развила кроз
рубрику „Смех на свој цех“ и „Турнир духовитости“ обухватила је и читаоце
из многих крајева тадашње Југославије. Леп успех на „Турниру духовитости”
постигла је и комедија Младена Дражетина „Филозофија”.

Дечји театар Дописног позоришта нарочито је био активан око сваке

Нове године. За десетак празничних дана новогодишњег славља играно је и
по педесетак представа за најмлађу публику. Наступали су по јавним
6
Радомир Дражетин: Поново о Дописном позоришту и Позорници драмске уметности

трговима, радним организацијама, вртовима, школама, домовима културе,

приватним кућама. Касније ће Дописно позориште успоставити сарадњу са
новосадском Туристичком организацијом „Компас“, која ће ангажовати и
најпопуларније југословенске глумце и музичаре, као што су Драган Лаковић,
Иван Хајтл, Миња Субота, Милена Дравић и многи други, који ће бити
укључени у атрактивне програме новогодишњих празника. У Дечјем театру
најбоље су биле примљене представе „Хајди“ и „Мали принц“.

Естрадни театар Дописног позоришта гостовао је по кафанама, на

разним свечаностима, свадбама, домовима армије. Дописно позориште имало
је изванредну сарадњу са Домом војске у Новом Саду. Заједнички су
организовали позоришне представе и друге програме по разним гарнизонима,
на пример, када у јединицу стижу нови регрути, или кад они касније полажу
заклетву. Дописно позориште је било чест посетилац и домовима за старе,
центрима Црвеног крста, где је рођена манифестација намењена
пензионерима: „Сунчана јесен живота“, коју ће преузимати и још шире
популаризовати Телевизија Нови Сад. У Новосадском затвору, Дописно
позориште је премијерно извело Нушићевог „Обичног човека“, као и више
представа „Двојника“.

Спиритуални (магијски) театар – у Спиритуалном театру Дописног

позоришта обликује се свет довољан себи и какав би он требало да буде.
Верујући у вишу културну снагу, учесници Спиритуалног театра певају
пригодне песме посвећене савршеном човеку и то представља део њиховог
животног ритуала. Њихове приредбе састоје се у томе да иритирајућом
музиком, песмом, разним спиритуалним причама насталих адаптацијом
старих индијских текстова, као и дочараном идеалном свету у коме треба да
живи човек, усмере човека на самоделовање ка идеалном свету.

Породични театар – Дописно позориште остварило је сарадњу са

Породицом бистрих потока, чије је културно деловање Младен Дражетин
дефинисао као Породични театар. Породицу бистрих потока чинили су
песник Божидар Мандић, његова супруга Браила и њихово троје деце –
кћерке Иста и Аја и син Сун. Напустивши буку новосадског градског живота,
Мандић са породицом стиже до подножја планине Рудник, до маленог села
званог Брезовица. Ту су кренули од примитивне аутентичности, обезбедили
егзистенцију, а потом се окренули уметности и театру. Породична уметност и
породични театар Породице бистрих потока јесу стваралачки осмишљени
напор да би се афирмисале еколошке вредности, чисти ваздух, љубав према

7
Радомир Дражетин: Поново о Дописном позоришту и Позорници драмске уметности

деци, слободне идеје, бољи односи међу људима, хуманија архитектура,

духовна чистота.
Породични театар преноси сопствену уметничку причу око осмишљене
игре намењене властитој породици, али и много ширем кругу. Родитељи и
троје деце најчешће су глумили себе саме и властити живот. Позоришне
представе Комуне Мандићевих „за породичну употребу“ полако су шириле
круг гледалаца. Све чешће су то били гости породице која је мноштвом
новинских чланака, радио и телевизијских репортажа стекла најширу
популарност, па су из најудаљенијих крајева мање или веће групе желеле да
их посете и упознају њихов оригиналан модел „спајања човека из отуђене
цивилизације са неотуђеном природом“.

Индивидуални театар Дописног позоришта је прича о људима који

имају племенита стремљења. Овде се полази од претпоставке да ће сваки
човек као јединка хтети да свој опстанак брани малим културним средствима
своје личности. Истакнути чланови Индивидуалног театра били су: Радмило
Исаков из Новог Милошева са којим је припремљена исповест „Ја Дон
Киклоп“, затим Тома Даскаловић из Београда (са својим Музејем светског
мира), са којим је урађена драма под називом „Неће бити трећег светског
рата“ и Богдан Петков са којим је припремљен игроказ „Шта ћу урадити кад
добијем на Лотоу милијарду“. Монодрама „Ја Дон Киклоп“ на својеврстан
начин разобличава бирократију, недаће и патње инвалида да оствари своја
права, док монодрама „Шта ћу урадити кад добијем на Лотоу милијарду“
износи једну маштовиту бајку о сиромашном човеку који се одједном обогати
и не зна шта ће да ради са новцем.

Хуманитарни театар Дописног позоришта имао је за циљ да гради и на

виши ниво подиже човекову хуманитарну свест. Укључивао се у акције
Црвеног крста на прикупљању хране, лекова, новца, одеће. Хуманитарни
театар је, између осталог, припремио и у више наврата извео флексибилну
драмску форму насловљену „Како подићи човекову хуману свест?“ која је,
зависно од потреба на терену, од стране новосадског штаба Дописног
позоришта обично слата тамо где је прикупљана хуманитарна помоћ.
Наведену представу најчешће је пратио писмени упитник са питањима
упућеним грађанима (гледаоцима) о томе како схватају хуманитарну акцију о
којој је реч, да ли су страдалницима икада помогли у невољи и како?
Напоменуто је, такође, да се са свим сличним предлозима, питањима и
сугестијама гледаоци могу директно укључити у представе Хуманитарног
театра за време акције прикупљања помоћи.

8
Радомир Дражетин: Поново о Дописном позоришту и Позорници драмске уметности

Синдикални театар – представљао је театарско виђење проблема

важних за живот широког круга грађана – којима се, углавном, баве
синдикалне организације – било да је реч о незапослености, (не)поштовању
законских права радника, односу човека и машине, запосленог и послодавца,
или: о ломовима у породици и друштву и болним последицама транзиције на
живот грађанства. Синдикални театар показује пут којим треба да се иде ка
праведнијем и садржајнијем раду и животу уопште.

Радиестезијски театар – основан је са циљем да окупи све

радиестезисте, као и оне који се желе упутити у радиестезијске феномене, да
пробуди њихово знање путем позоришне игре, која задире у ову тематику,
као и путем практичних вежби. Сви радиестезијски радови о којима је
говорио Радиестезијски театар базирани су на радијацијама, које се дешавају
свугде у природи. На репертоару Радиестезијског театра постављене су две
обликоване флексибилне драмске форме: „Шта је радиестезија“ и „Одговор
на хиљаду питања“.

Театар смрти – кроз овај театар, тражен је одговор на проблем да ли

живот овакав какав је заслужује продужетак и настављање многих мука и
разочарења, или га, напросто, својом руком и сопственом одлуком треба
прекратити. Циљ Театра смрти био је да постигне супротне ефекте од
његовог назива. Овде се говорило о тоталитету смрти, како би се максимално
окренуло животу. Потенцијалне самоубице, глумећи искрено сами себе,
избацили су из себе своје оптерећујуће дилеме. Обрада проблема смрти
вршила се кроз драмску форму „Данас ти живот престаје и почиње властито
суверено искуство“. Код публике се изазивало апсолутно осећање самоће,
како би схватили да је живот непоновљив, незаменљив, ненадокнадив.

Театар „Укус природе“ – директно се везује за здраву исхрану људи.

Сврха културне анимације Театра „Укус природе“ огледала се у томе да треба
дати ширим масама (потрошачима и произвођачима) више важних чињеница
о све већем проблему коришћења вештачких хемијских препарата, пестицида
и сличног. Због тога је Театар „Укус природе“ пропагирао биолошку
пољопривреду кроз драмску форму „Биолошки аграр за здравље људи“, а
сарадници су били многи истомишљеници. Представе овог театра изводиле
су се у разним био-вртовима, уз дегустацију биолошке хране.

Школски театар – везан је за сарадњу са професором Браниславом

Дражићем из Шапца. Професор Дражић је предлагао да се жеље ученика и
ученица за глумом остваре путем наставно-документарне „Колективне
9
Радомир Дражетин: Поново о Дописном позоришту и Позорници драмске уметности

анализе“, која је у ствари представљала ђачку драму. У овој драми, ученици

би глумили себе, а сама драма пропагирала би повратак уметничко-
књижевног дела у наставу, уместо уџбеника.

Партизанско позориште – деловало је при новосадском Музеју

социјалистичке револуције Војводине, а оформила га је педагошка служба
овог музеја, као један од видова рада Дописног позоришта. У Партизанском
позоришту обрађиване су превасходно, али не и искључиво, теме везане за
НОБ, Други светски рат, класну борбу. Од представа изведених у
Партизанском позоришту могу се навести дела „Партизани“ (1983) и
„Двојник“. Премијера представе „Двојник“ изведена је у новосадском затвору
1985. године.

Еколошки театар – развијао је своју активност, у оквиру Дописног

позоришта, од 1984. године. Рад овог театра одвијао се кроз кореспондентну
обраду потенцијалних стваралаца, образовно-едукативни приступ и класични
позоришни процес. Еколошки театар учио је људе кроз игру да је велика
загађеност земљишта од хемије, да се не граде индустријски објекти на
ораницама, како нико своје ђубре не склања, да је драматично смањење
озонског слоја у стратосфери, итд. Такође су, кроз овај театар, људи
подучавани како се припрема еколошка храна, где су сви присутни увођени у
осмишљену игру. У Еколошком театру припремана су и дела из светске и
домаће литерарне баштине, где је присутна еколошка тематика.

Професионални театар Дописног позоришта формиран је као треће

професионално позориште на српском језику у Новом Саду. Рад
професионалног театра Дописног позоришта започео је представом
„Малограђани“ Максима Горког, у режији др Влатка Перковића. Представа је
премијерно приказана на Малој сцени Српског народног позоришта 20.
јануара 1990. године, а у представи су играли: Феодор Тапавички, Злата
Ђуришић, Иван Хајтл, Гордана Каменаровић, Александар Гајин, Предраг
Момчиловић, Љубица Ракић, Новак Билбија, Гордана Јошић, Владимир
Стојанов и Јелица Бјели Хаџић. Премијера је доживела успех, али је тадашњи
принудни управник Српског народног позоришта забранио даље извођење
представе у СНП-у.
Подаци о раду професионалног театра Дописног позоришта више
година су приказивани у Алманаху позоришта Војводине, чији су бројеви
штампани у издању Позоришног музеја Војводине. Након завршетка сарадње
са СНП-ом, представа „Малограђани“ извођена је у сарадњи са КУД-ом
„Змај“ из Ирига. У оквиру професионалног театра Дописног позоришта
10
Радомир Дражетин: Поново о Дописном позоришту и Позорници драмске уметности

изведене су и представе „Куда идете господине“, „Емигранти“, „Хајди“,

„Просидба“, „Медвед“, „Лабудова песма“, „Муж без педигреа“, „Позоришне
луде“, „Лажа и паралажа“, „Зоолошка прича“, „Мали принц“, „Обичан
човек“. Представа „Куда идете господине“ учествовала је на 44. сусретима
војвођанских позоришта у Сомбору 1994. године.

Деловање у свету – Идеја Дописног позоришта имала је одјека и ван

граница бивше Југославије. Комуникација са светом одвијала се превасходно
путем писама и аматерских радио станица, а у овој комуникацији
употребљавани су енглески и есперанто језик. Дописно позориште је имало
своје Информационе центре, са седиштима у Новом Саду и Загребу, у којима
су обрађивана писма потенцијалних сарадника. Члан Дописног позоришта
Јосип Добрик конструисао је две аматерске радио станице, преко којих је
остварио комуникацију са сарадницима у другим државама, а они су
прихватили да буду чланови Дописног позоришта и да преко својих радио
станица врше анимацију и едукацију народа у својој држави.
Процењује се да је за тридесет година рада Дописног позоришта, у
Информационом центру Дописног позоришта у Новом Саду обрађено преко
сто хиљада писама потенцијалних сарадника ДП–а. Дописно позориште је у
другим земљама имало и своје мисионарске есперанто канцеларије, где су
добијена писма преводили на своје националне језике и упућивали сараднике
у начин деловања на терену. Главни координатор Информативног центра
Дописног позоришта на есперанто језику у Загребу био је Славко Шимунић.
Помоћни Информативни центар Дописног позоришта на есперанто
језику са седиштем у Новом Саду обављао је делатност у просторијама
Друштва за есперанто „Марко Нешић“ - улица Змај Јовина 4, где је вршена
тријажа прилога разних сарадника из света. Најзаслужнији чланови за
функционисање Информативног центра Дописног позоришта на есперанто
језику у Новом Саду били су Бориша Милићевић, Владимир Ђукић и Јоаким
Шима.
Драгоцене позоришне и есперанто везе успостављене су са Аргентином,
Аустралијом, Египтом, Француском, Финском, Холандијом, Јапаном,
Колумбијом, Канадом, Кубом, Кувајтом, Новим Зеландом, Тајландом,
Уругвајем, Заиром. Значајна сарадња успостављена је и са југословенским
гастарбајтерима, посебно са Ју театром у Бечу, који је основао Миша
Димитријевић.

Есперанто театар – Дописно позориште је, у оквиру Друштва за

есперанто „Марко Нешић“ из Новог Сада, основало микро – театар, који је
припремао разне позоришне комаде на есперанто језику. Припремљено је
11
Радомир Дражетин: Поново о Дописном позоришту и Позорници драмске уметности

десетак игроказа, представа и рецитала, који су извођени широм Европе, а

режију је извео Младен Дражетин.

Издаваштво – Позорница драмске уметности је покренула своје

гласило „Позорница“ (први и једини број објављен је 1975. године), као и
едиције „Трибина поезије“ и „Масовна култура и уметност“, у којој је као
најзначајнија изашла књига др Петра Љубојева, универзитетски уџбеник
„Масовне комуникације“ (1996). У едицији „Трибина поезије“ објављене су
збирке песама Младена Дражетина „Туга сна“ (1974) и „После лутања“
(1981). 2017. године, Позорница драмске уметности била је један од издавача
књига Младена Дражетина „Универзални аниматорски систем Дописно
позориште – кореспондентни процес игре (теорија и пракса)“ и „Тицанова
буна 1807 – национална драма у три чина“.

Глумци и представе – У Војводини и широм Југославије, представе

игране по рецептури Дописног позоришта изводили су Срби, Роми, Хрвати,
Русини, Мађари, Словаци, Румуни, Грци, Бугари, Италијани, Турци. У
представама су се појављивали аматери који су тек научили основне елементе
глуме, а такође и афирмисани професионалци, који су били жељни контакта
са другачијим начином рада и игре. Игра на позорници остваривала је
непосредну комуникацију са публиком. Основни циљ био је да се представе
обогаћују различитим искуствима, а да актери представа и активни гледаоци
одбаце препреке које носе усамљеност и некомуникативност.
У Дописном позоришту су коришћени и текстови из класичне драмске
литературе, али су ликови прилагођавани учесницима у игри, неки су
изостављани или сажимани. У појединим срединама, представама су
претходиле анкете међу гледаоцима, да би се открила њихова интересовања и
одабрале теме које су израз њихових животних проблема и дилема. С
обзиром да су на представама гледаоци увођени у игру, разбијана је рампа
класичног позоришта. Представе су даване како у селима, где су мештани
први пут имали сусрет са театром, тако и на позорницама професионалних
позоришта у градовима.
Представе игране у продукцији Дописног позоришта и Позорнице
драмске уметности укључују: „Исповест“, „Обичан човек“, „Лажа и
паралажа“, „Љубав“, „Филозофија“, „Зоолошка прича“, „Просидба“,
„Медвед“, „Емигранти“, „Хајди“, „Мали принц“, „Камерна музика“,
„Загрљеници“, „Куда идете господине“, „Малограђани“, „Двојник“, „Кулај“,
„Породица Бло“, „Јазавац пред судом“, „Анфалбета“, „Човек који се напио
пива“, „Гога, чудесно место“, „Како одбранити човечанство од катастрофе“,
„Москва Петушки“, „Надреалисти“, „Неће бити трећег светског рата“,
12
Радомир Дражетин: Поново о Дописном позоришту и Позорници драмске уметности

„Живот провинцијског плејбоја након Другог светског рата“, „Тестамент“,

„Лабудова песма“, „Муж без педигреа“, „Позоришне луде“, итд. На
репертоару Дописног позоришта најдуже су се задржале представе
„Зоолошка прича“ (последњи пут изведена 2015. године) и „Хајди“
(обновљена 2018. године). Према процени, на професионалним и аматерским
сценама изведено је преко 150 позоришних комада и рецитала у продукцији
Позорнице драмске уметности и Дописног позоришта, укључујући и
продукцијску сарадњу са другим позориштима.

Гостовања и сарадња – Глумачка постава Дописног позоришта из

Новог Сада имала је гостовања широм бивше Југославије – у Србији, Црној
Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској. Представе на гостовањима даване су
самостално или у сарадњи са другим позориштима и културно-уметничким
друштвима. Називи представа које су игране на гостовањима укључују:
„Хајди“, „Зоолошка прича“, „Двојник“, „Обичан човек“, „Рибарске свађе“,
„Јазавац пред судом“, „Просидба“, „Медвед“, „Надреалисти“, „Гога, чудесно
место“, „Емигранти“, „Љубав“, „Човек који се напио пива“, „Камерна
музика“, „Куда идете господине“, „Лабудова песма“, „Муж без педигреа“,
„Позоришне луде“, „Лажа и паралажа“, „Мали принц“, „Исповест“,
„Филозофија“, итд.
Чланови Дописног позоришта и Позорнице драмске уметности
остварили су успешну сарадњу са другим културно–уметничким друштвима
и позориштима. Та сарадња имала је различите видове – предлоге за извођење
разних дела, редитељску, глумачку, сценску и организаторску помоћ,
предлоге за оснивање разних фестивала и друго. Између осталог, сарадња је
остварена са Друштвом за есперанто „Марко Нешић” из Новог Сада, КУД–ом
„Змај” из Ирига, позориштем „Слово” из Требиња, Српским народним
позориштем, Новосадским отвореним универзитетом, позориштем „Стеван
Сремац” из Црвенке, Ју театром из Беча, КУД–ом „Железничар” из Новог
Сада, КУД–ом „Светозар Марковић” из Новог Сада, позориштем „Добрица
Милутиновић” из Сремске Митровице, ХКУПД–ом „Станислав Препрек” из
Новог Сада, итд.
Дописно позориште је помогло оснивање и било учесник Фестивала
драмских аматера Срема – ФЕДАС у Иригу, путем учешћа за „округлим
столом”, чланства у жирију, учешћа у изради билтена и учешћа у стварању
представа.
У Требињу је Дописно позориште учествовало у оснивању фестивала
„Требињске љетне свечаности”, а било је присутно и на Фестивалу позоришта
Републике Српске „Кочићева српска сцена” у Приједору, у виду чланства у
жирију, активности за „округлим столом” и учешћа у представи. Поред тога,
13
Радомир Дражетин: Поново о Дописном позоришту и Позорници драмске уметности

Дописно позориште је својим присуством подржало први Фестивал

монодраме Републике Српске („Монодрама Републике Српске – Срна фест”)
у Хаџићима 1995. године.
Дописно позориште је било један од покретача Иницијативне представе
„Гога, чудесно место” за обнову Магистрата и за оснивање Градског театра у
Сремским Карловцима (2002. године). У оквиру КУД–а „Железничар” у
Новом Саду, Дописно позориште је основало драмску секцију, која је била
активна на аматерским сценама и смотрама новосадске зоне.

Признања – Документарни филм о Дописном позоришту са називом

„Дописно позориште Младена Дражетина“ (ТВ Нови Сад, 1985, редитељ:
Петар Љубојев, сценариста: Владо Мићуновић), добио је на фестивалу у
Монте Карлу 1986. године прву награду Гранд прих „Арман Лану“ за нове
идеје у култури. Филм је приказан на националним телевизијама у већем
броју земаља, а 2012. године је уврштен у званичну конкуренцију за упис у
регистар Унеско програма „Памћење света”. За номинацију га је предложила
Радио Телевизија Војводине, са образложењем да он једини филмски
документује јединствени позоришни феномен Дописног позоришта. Иако ова
номинација није резултовала уписом у регистар „Памћења света“, у одговору
Унеска на номинацију каже се следеће:
„Подкомитет је стога закључио да, иако Дописно позориште и
документарни филм јесу били од важности за Србију или бившу Југославију,
његов глобални утицај и заоставштина нису адекватно демонстрирани.“
Такође закључују и да Дописно позориште „није имало неки трајнији утицај
ван граница бивше Југославије“.
У том смислу, евидентно је да је Подкомитет Унеска у свом одговору
назначио важност Дописног позоришта за Србију и бившу Југославију, што
свакако представља вид признања од стране ове међународне установе, али је
сама номинација за упис у регистар „Памћења света“ одбијена из разлога што
глобални утицај Дописног позоришта није адекватно демонстриран.
Из свега овога може се извести закључак да Дописно позориште јесте
остварило комуникацију са светом, али да ова комуникација није у другим
земљама оставила трајнијег трага, односно да сарадња Дописног позоришта
са иностранством углавном није ишла даље од почетне комуникације. Као
пример изузетка од овог генералног закључка можемо навести успешну
сарадњу Дописног позоришта са Ју театром из Беча.
Значајно признање за Дописно позориште представља и Октобарска
награда Новог Сада за 1976. годину, додељена месној заједници „Дунав“, у
којој је тада деловало Дописно позориште, односно рад Дописног позоришта
при месној заједници био је разлог за ову награду.
14
Радомир Дражетин: Поново о Дописном позоришту и Позорници драмске уметности

Теоријске основе деловања Дописног позоришта – Младен Дражетин

је 1989. године на Факултету драмских уметности у Београду одбранио свој
магистарски рад са тезом „Специфичност настанка и деловања Дописног
позоришта у Новом Саду, са пројекцијом даљег усавршавања”. Интегрални
текст овог магистарског рада, уз незнатну техничку корекцију, објављен је
2017. године у виду књиге под насловом „Универзални аниматорски систем
Дописно позориште – кореспондентни процес игре (теорија и пракса)”. У
поменутом раду, Дражетин је дефинисао начин настанка Дописног
позоришта, образложио циљеве и задатке овог театра, као и његову
организацију. Младен Дражетин је у уводу рада назначио да је приликом
његове израде „настојао да користи постигнуте резултате из инициране
филозофије о културној хуманизацији света”, чији је он био инспиратор.
Према Дражетину, крајњи циљ рада Дописног позоришта је „да се преко
културе оствари општи људски прогрес (општи светски мир и хуманизам у
свом најлепшем облику)”.
2014. године, Банатски културни центар из Новог Милошева објавио је
књигу Младена Дражетина под насловом „Вечна уметност игре – филозофија
новог развоја (теорија и пракса) – Први српски филозофски систем”. У овој
књизи, Дражетин је изложио своју филозофију, чији је предмет истраживања
„све што свакодневно заокупља човека (борбе и страдања, полети и падови,
радост и бол, љубав и мржња)”. Овај рад је настао као резултат
вишегодишњег теоријског разматрања и практичног искуства у мини
театрима Дописног позоришта.

Литература о Дописном позоришту – О Дописном позоришту је често

писано у штампи, нарочито 1970-тих и 1980-тих година. Текст о Дописном
позоришту са насловом „Театар јединствен у свету“ објављен је 1990. године
у књизи „Трагови времена“ (аутор – Владо Мићуновић). Текстови о
Дописном позоришту (1996), Позорници драмске уметности (2002), Младену
Дражетину (1996) и Владимиру Стојанову (2006) уврштени су у књиге
„Енциклопедије Новог Сада“, док је рад Дописног позоришта праћен у
„Алманаху позоришта Војводине“ (издање Позоришног музеја Војводине) од
1993. до 2002. године. Текст Младена Дражетина о Дописном позоришту
објављен је у „Свескама за историју Новог Сада“ (Свеска број 14, 2013.
године).
Потом су 2014. године објављене књиге „Вечна уметност игре“ (аутор –
Младен Дражетин; друго издање књиге објављено је 2019. године) и „Први
ромски театри у Србији и Војводини“ (аутор – Владо Мићуновић), а затим и
књиге „Универзални аниматорски систем Дописно позориште –
15
Радомир Дражетин: Поново о Дописном позоришту и Позорници драмске уметности

кореспондентни процес игре (теорија и пракса)“ (2017. године, аутор –

Младен Дражетин) и „Театар јединствен у свету – Дописно позориште“ (2019.
године, аутор – Владо Мићуновић).
Детаљнији списак литературе о Дописном позоришту и Позорници
драмске уметности може се пронаћи у поменутој књизи „Театар јединствен у
свету – Дописно позориште“ (2019). Ова Мићуновићева књига представља
својеврсну монографију Дописног позоришта, илустровану и обогаћену
фотографијама са представа, сликама плаката и разних докумената, изводима
из штампе и литературе. Мићуновићеви сарадници у припреми ове књиге
били су Младен Дражетин, Владимир Стојанов и Радомир Дражетин.

Филмски и телевизијски записи о Дописном позоришту –

Најзначајнији видео запис о раду Дописног позоришта представља
документарни филм „Дописно позориште Младена Дражетина“ из 1985.
године (продукција ТВ Нови Сад, режија: Петар Љубојев, сценарио: Владо
Мићуновић). Поред овог филма, Петар Љубојев је, у својству редитеља,
пратио рад Дописног позоришта у још два видео остварења: емисији
„Здравствено позориште“ (ТВ Нови Сад, 1987) и филму „Рам за слику браће
Рамић“ (Сутјеска филм, 1988). Редитељ Горан Вукчевић приказао је рад
Театра мира Дописног позоришта у остварењу под називом „Чика Стевина
мисија мира“ (Terra film, 1991), а потом и позоришни рад Владимира
Стојанова у емисији "Свога позоришта господар" (РТС ТВ НС, 2002). У
продукцији Позорнице драмске уметности и Кино клуба „Нови Сад“ снимљен
је филм немих бурлески „Комичари из Новог Сада“ (1973, сценарио и режија:
Младен Дражетин). Поред тога, оснивачи Дописног позоришта, Младен
Дражетин и Владимир Стојанов наступали су као глумци у више домаћих
дугометражних и краткометражних филмова. Од филмова у којима је играо
Младен Дражетин издвајају се остварења „Јевреји долазе“ (1992) и
„Пешчаник“ (2007), док је Владимир Стојанов глумио у филмовима „Завет“
(2007), „Срце је мудрих у кући жалости“ (2009), „Као рани мраз“ (2010),
„Чујте Срби“ (2014), „Апофенија“ (2016), „Патуљци са насловних страна“
(2018).

Дописно позориште на Интернету – Веб сајт Дописног позоришта

налази се на интернет адреси: https://sites.google.com/site/dopisnopozoriste/ На
овом веб сајту, изложена је краћа историја Дописног позоришта и Позорнице
драмске уметности, приказане су скорашње активности Дописног позоришта,
затим уврштене биографије истакнутијих чланова и сарадника Дописног
позоришта, представљена литература о Дописном позоришту и нове књиге
везане за Дописно позориште, те постављени линкови до интернет садржаја о
16
Радомир Дражетин: Поново о Дописном позоришту и Позорници драмске уметности

Дописном позоришту на другим веб сајтовима. На сајту се такође могу

пронаћи и дигиталне књиге и часописи, везани за делатност Дописног
позоришта.
Чланци о Дописном позоришту, Позорници драмске уметности,
Младену Дражетину и Владимиру Стојанову постоје на интернет
енциклопедији Википедији – на српском, енглеском и руском језику. На
популарном веб сајту Јутјуб, такође се могу пронаћи и снимци везани за рад
Дописног позоришта.

17