ЦРТИЦЕ

ИЗ ЖИВОТА И РАДА
ВОЈВОДЕ КОСТЕ ПЕЋАНЦА
Цртице из живота и рада
војводе Косте Пећанца

Издавач:
РМ, Добој

Штампа:
Донат Граф

Тираж:
100

Дистрибуција:
www.ordeni.rs
тел. 062/162-2241
 ЦРТИЦЕ
ИЗ ЖИВОТА И РАДА
ВОЈВОДЕ
КОСТЕ ПЕЋАНЦА
.
 Садржај

Предговор . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
Посвећено Мицку Кртићу четничком
војводи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
Мали војвода . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
Чика Недељко . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20
Бесна Кобила . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32
Четник Пикула . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42
Два брата . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57
Једна ноћ крај Куршумлије . . . . . . . . 64
Поткован јарац . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73
6
 Предговор

Књига „Цртице из живота и рада вој-

воде Косте Пећанца” нема литералне
вредности. У истој су, као што то и сам
назив ове књиге означава, изнети из-
весни моменти и епизоде из живота и
рада пишчевог и његових сарадника у
току последње три деценије.
Из урођене скромности, писац је се
устручавао да о томе до сада пише, ос-
тављајући то, како сам каже, онима
који су писменији од њега и који су се
зато спремали.
На наваљивање и молбу многих ње-
гових пријатеља и познаника, којима
је познат његов рад на националном
пољу, писац је и сам одлучио, да на-
пише ову књигу (у неколико књижица)
и остави трајну успомену на извесне

7
Цртице из живота и рада

догађаје и личности, које би свакако

отишле забораву.
Иако ова књига не садржи бујну
машту и китњасти стил, ипак су дога-
ђаји и личности о којиме се пише ис-
тинити и тако верно представљени, да
се читалац сам преноси, уживљава у
ове догађаје и личности не осећајући
при читању досаду, а на крају - чита-
оцу остаје то лепо задовољство, да је
са писцем заједно преживљавао ове
велике историјске тренутке. Даље,
што ће читалац своје сазнање обога-
тити масом историјских, истинитих
догађаја, занимљивих по садржини и
лепих и узвишених по карактерима
личности које је описивао.
Ове књиге нису мала добит за чита-
оце, па их као такве топло препору-
чујемо.
У Београду, 16 фебруара 1933 год.
Стојан Нешић
адвокат из Београда
учесник у Топличком устанку 1917 г.

8
 Посвећено
МИЦКУ КРСТИЋУ
четничком војводи

Ову књигу посвећујем у знак пошто-

вања најстаријем војводи и пиониру
српског четништва у Македонији, вој-
води Мицку Крстићу - Поречком.
Војвода Мицко рођен је у Поречу
1844 год.
За време првог Српско-Турског рата
од 1876. до 1878 године повео је чет-
ничку акцију у томе крају, да би потпо-
могао Србију.
Берлинским уговором, којим је Срби-
ји остала граница Ристовац, његов крај
је остао неослобођен, због чега је
Мицко продужио четовање.
1880. године буде заробљен од Тура-
ка и осуђен на 101 годину робије и од-
веден на острво Родос на тамновање.

9
Цртице из живота и рада

После седамнаесто-годишњег тамно-

вања, на захтев Бугарског посланика
из Цариграда, буде ослобођен. Када је
војвода упитао чијим заузимањем је
ослобођен, одговорише му да је осло-
бођен на заузимање бугарског посла-
ника из Цариграда. Одмахнуо је руком
и љутито викнуо: „Нисам ја Бугарин,
можете ме помиловати једино као Ср-
бина.” После овога враћен је у казнени
завод у коме је остао још три године.
На молбу нашег посланика из Цари-
града, поч. Стојана Новаковића, Миц-
ко је помилован и упућен у Прилеп. У
Прилепу је био непрестано под прис-
мотром турске власти и војске. Али,
стари хајдук није могао то да трпи и
једном згодном приликом одметну се
у свом Поречу.
Када су 1904 године Бугари почели
да продиру у Пореч, стао је у одбрану
Српскога народа, и у једној борби успе
да потуче једну бугарску чету и зароби
шефа горског штаба професора софиј-
ског универзитета Дамњана Грујева.
10
 Војвода Коста Пећанац

Дознавши о овој победи, српски кон-

зул у Скопљу Михајло Ристић, замоли
га једним писмом да му Дамњана Гру-
јева жива пошаље у Скопље, што је
Мицко и учинио.
Сусрет рањеног Дамњана Грујева са
Михајлом Ристићем био је веома дир-
љив, јер су били другови са Београдске
Велике Школе. Грујев је један од оних
ђака које је Књаз Михајло доводио из
поробљене бугарске и школовао. Гру-
јева је Ристић спасао и отпратио га за
Бугарску.
На велики протест порте, српска вла-
да је била принуђена да доведе војводу
Мицка из Пореча, што је и учињено
1905 године. Мицко није ни слутио да
ће бити стављен у Крагујевац у зато-
чење. У заточењу је провео све до Јул-
ске револуције 1908 године. За време
револуције враћа се у свој родни крај.
Како су Турци у задње време посум-
њали у њега, приреде му заседу када
је ишао да обиђе један поречки манас-

11
Цртице из живота и рада

тир и мучки га убију августа месеца

1910 године.
Ето како је велики борац и мученик
војвода Мицко завршио са својим жи-
вотом.

12
 Мали војвода

21. фебруара 1917. год. Нишка тврђа-

ва дрхтала је од тешке грмљавине.
Преплашени народ завлачио се по под-
румима тражећи у њима последња
уточишта. Црна слутња парала је њи-
хова срца. Знали су да ће им ова стра-
ховита грмљавина донети давно оче-
кивану слободу или страшну смрт.
Осећали су свим бићем својим бол за
осветницима, и тихо, у мрачним и
мемљивим подрумима, шапутали су
молитве Творцу, желећи искрено по-
беду наших четника. И док су моји не-
устрашиви четници вршили јурише за
јуришима на утврђени Ниш, жене и
старци су се побожно молили Богу.
У једној забаченој Нишкој улици, на
крају вароши, далеко од непријатељ-

13
Цртице из живота и рада

ских војника, дешава се ово, што је,

мислим, јединствени пример у исто-
рији свих народа.
Мали осмогодишњи Мика покупио
је неколико својих другова и с њима
одлучи да се стави на страну устаника.
Храбра дружина изабере га за војводу
и назову га Коста Пећанац. Дечко се
прими титуле и вођства и преже оз-
биљно на посао. Нареди малим четни-
цима да сваки од куће украде по мало
хране и дођу на зборно место. Ово је
наређење брзо извршено и млади чет-
ници пођу лесковачким путем, у прав-
цу Бубња, где се водила очајничка бит-
ка.
Али у путу буду лоше среће, јер наи-
ђу на немачку артилерију која је деј-
ствовала с Бубња. Немачки их војници
похватају и доведу једном официру.
Када их официр преко тумача запита
куда су пошли, мали војвода одговори:
„Идемо војводи Пећанцу у помоћ”.
Официр се благо насмеши, помилова
га и повуче мало за уво и поведе их у
14
 Војвода Коста Пећанац

земуницу да их заклони од пушчаних

зрна. Увече су под стражом одведени у
затвор, у војничку касарну, а сутрадан
предати су својим мајкама с претњом
да више децу не пуштају да лутају. Де-
ца су била сретна што су пала у руке
Немцима, који су врло благо поступи-
ли са њима, јер Немци су гајили куд и
камо мање мржње према нама него ли
Аустријанци и Бугари.
Али, малишани не клонувши духом
и не изгубивши наду да ипак могу по-
моћи српским четницима иако су били
укорени од својих мајки за њихов под-
виг, латише се другога посла.
Сазнавши да у нишкој болници има
доста рањених четника, склопе заверу
да их извуку одатле. Ступе у додир са
великим југословенским родољубом
др Ројићем и успу да приличан број
четника изведу неопажено из боленце
и одведу својим кућама. Иако су се
мајке плашиле за себе и за своју децу,
деца почившег поп Луке Марјановића
и поп Јове приме рањене четнике у
15
Цртице из живота и рада

своје куће, а лекове су добављали пре-

ко доктора Ројића и милосрдних се-
стара. Рањени четници били су вешто
склоњени и прикривени од Бугара, та-
ко да их нису могли открити иако су у
истој кући становали бугарски офици-
ри. Један од ових четника, Илија Бабо-
вић, и данас је жив.
Временом су се ове дечје групице по-
већавале и њима су највише присту-
пала деца поубијаних четника у Сур-
дулици.
Када сам 1918. године ушао у осло-
бођени Ниш, сакупљено је неколико
тих храбрих дечака и приведени к ме-
ни. Међу њима био је и мали носилац
мога имена. Тешко је рећи шта сам ја,
а шта су ова пресрећна деца осећала
овога момента. Њихове мале очи биле
су упрте у мене и посматрале ме по-
гледом среће и љубави, и чинило ми се
као да хоће да ми кажу: „Војводо, ми
смо се трудили! Опростите ако нисмо
савесно извршили своју дужност”.

16
 Војвода Коста Пећанац

Посматрао сам са уживањем ове де-

чаке, а затим, сматрајући их достојним
осталим мојим четницима, пружио
сам им војнички руку и поздравих се
као са правим ратницима. Деца су оз-
биљно и поносно примала моју руку,
одговарајући одсечно на моје поздра-
ве.
Када сам их запитао ко је од њих вој-
вода Пећанац, мали Микица саже гла-
ву и стидљиво и уплашено рече: „Ја
нисам војвода Пећанац, али ме је
друштво тако назвало”. Малишан јед-
ва приметно подиже главу, погледа ме
испод ока, као да је хтео тиме да осети,
да прочита с мога лица, шта ја мислим,
пре него што би чуо моје речи.
Одједном, осмогодишњи војвода се
усправи, насмеши и радосно усклик-
ну: „Ви се војводо не љутите на мене”
- „Не сине, већ ти честитам што си га
достојно носио”, одговорих му ја и
стегох му снажно ручицу...

17
Цртице из живота и рада

Нишка деца која су помагала у народном

устанку војводи Пећанцу.

18
 Војвода Коста Пећанац

Млади Мика и данас је жив, а због

ових његових подвига зову га Кома,
што је скраћена реч од речи комита.

19
 Чика Недељко

Источно од Куманова налази се река

Пчиња, која се спушта од огранака ку-
мановског Козјака. Почетак је њен ва-
ловит и силази низ стрмо стење и об-
раслу шуму. На левој страни реке на-
лази се стародревни манастир Св.
Прохора Пчињског. О том манастиру и
свецу постоје читаве легенде у кума-
новском, кратовском, кривопаланач-
ком и врањском крају.
Када је манастир славио, народ је до-
лазио са свију страна да се поклони
Св. Прохору Пчињском, да ужива у
природним лепотама и да се наслуша
жубора многих поточића који се ули-
вају у Пчињу. Манастир је стар и оро-
нуо, и не сећам се чија беше задуж-
бина. Изгледа да је ктитор овог мана-

20
 Војвода Коста Пећанац

стира предосећао црне дане српског

народа и изабрао овако скривено мес-
то - хајдучки вешто склониште, висове
природних планинских кула, одакле се
могло лепо стражарити и видети сваки
покрет нежељених гостију.
Многе тајне и природне скривнице,
за које су знали само српски хајдуци и
манастирска братија, омогућавале су
брзо удаљавање из манастира у случа-
ју наиласка турских војника. Манас-
тир је био једино уточиште тим освет-
ничким, хајдучким четама, где су они,
после крвавих борби, рањени и изглад-
нели, долазили да се склоне од тур-
ских чета.
Манастир је некада био врло богат,
као и сви средњевековни наши мана-
стири, што сведоче остаци многоброј-
них шума, напуштених њива и вино-
града.
Мада га је народ помагао прилозима
из свих околних крајева, све је било
узалуд и изгледало је као да се неки
зао дух увукао у њега. Ово пропадање
21
Цртице из живота и рада

манастира св. Прокора, дирнуло је све

праве патриоте, па и старог и угледног
домаћина из села Клиновца, чика Не-
дељка. Старац је мислио дан и ноћ,
како би се помогао манастир и спасао
од коначне пропасти.
Једне пролећне звездане ноћи спавао
је чика Недељко на своме старом чар-
даку. У заносу и сну зачу неко куцање
на врата. Пред њим се појави као ви-
зија св. Прохор Пчињски, који му рече:
„Недељко, хришћанине, узми твога ко-
ња и иди владици у Скопље, затражи
благослов и прими се за тутора овог
светог места”.
Визије неста, чика Недељко се упла-
шен трже из сна и проведе остатак
ноћи у грозничавом размишљању и
бунилу, док му је слика св. Прохора не-
престано лебдела пред очима. Одјед-
ном, учини му се као да чује како се
низ чардак спушта неко, лаганим кора-
ком. Отвори брзо мали прозор и баци
поглед на манастир, који је био чудно
осветљен избледелом месечевом свет-
22
 Војвода Коста Пећанац

лошћу, док му изгледаше да је около

манастира владала тама.
Чика Недељко се уми из старог ба-
карног ђугума и обриса грубим пеш-
киром кога су му снахе израдиле од
ланеног платна. Клече и поче се мо-
лити Богу, окренут манастиру. Мислио
је да је згрешио Богу, али се ничега ни-
је могао сетити. Нема ни годину дана,
откако је даровао манастиру једну
краву, пет оваца и петкоза...
Шетао је по чардаку који се гибао. Да
би прекратио време, скува сам кафу и
сркао је пушећи лулу, док су се облаци
дуванског дима вили над његовом гла-
вом, једнако је мислио на свој чудно-
вати сан, гледајући нестрпљиво на ста-
рински сат који је висио на дувару...
Сиђе низ чардак, уђе у коњушницу
да нахрани свог брњаша. Отимари га,
оседла турским седлом, притеже ко-
лане и прегледа му пажљиво све че-
тири ноге. У томе се и зора појави.
Врати се у своју одају, узе револвер
који му је српски официр поклонио,
23
Цртице из живота и рада

узјаши брњаша, опрости се с браћом и

оде.
Када је сунце на заходу било, чика
Недељко је са својим брњашом стигао
у Скопље, где заноћи у једном хану.
Осванула је недеља. Чика Недељко се
упути у цркву св. Спаса да се помоли
Богу. Тога јутра служио је у цркви вла-
дика Валеријан. После Божје службе,
приђе му чика Недељко и замоли га да
га прими у Митрополију, што владика
и учини. Исприча му свој чудан сан и
потражи благослов да га владика по-
стави за тутора манастира св. Прокора
Пчињског.
Владика, знајући да тај манастир
пропада, радо то дочека и издаде му
ферман са благословом да од тога дана
он управља манастиром. Преко њега
упути писмо свештеницима да се по-
коравају наредби чика Недељка, јер је
он сад тутор пчињског манастира.
Чика Недељко сав срећан што је ус-
пео, врати се са својим брњашем у ма-
настир не свративши кући. Од тада је
24
 Војвода Коста Пећанац

чика Недељко остао у манастиру, где

се посвети Богу, заклињајући се да ће
бити веран свецу кога је цела околина
поштовала.
Како је чика Недељко био богат чо-
век, а изгледа да је имао и доста но-
ваца, отпоче да уређује напуштена ма-
настирска имања која су била обрасла
дивљином. Спровео је воде куда су и
раније ишле, истреби и почисти трње,
поправи и прекри манастир који је већ
почео да прокишњава, поправи све ма-
настирске конаке и учини апел на на-
род који га свесрдно поможе прилози-
ма и радном снагом.
После кратког времена чика Недељко
је већ имао много коња, говеда, оваца
и коза. Закључи с момцима погодбу да
га служе до Митровдана, а на рабошу
(комадић дрвета на којем се записују
дугови) записа свакоме плату и одреди
посао сваком момку.
Ускоро се чика Недељко обрати Ср-
бији за одежде и звона што је убрзо и
добио. Једним Божјим благословом и
25
Цртице из живота и рада

великим чудом све су се ливаде и њиве

одвојиле од осталих, и изгледале су
као Божји рај украшен зеленом травом
и бујном пшеницом. За напредак и бо-
гатство манастира прочу се по целој
околини и поче да се прича само о
чика Недељку.
1904. почиње четничка акција у Јуж-
ној Србији. Свима четама које су чето-
вале и с леве и с десне стране Вардара,
била је прва и главна тачка Козјак пла-
нина и манастор Св. Прохора Пчињ-
ског. Убрзо сазнадоше и упознаше чи-
ка Недељка све војводе и четници. Ње-
му је увече јављано да спрема хлеб за
четнике, што је он са великом пожрт-
вованошћу брижљиво и тајно радио,
да је због толиког патриотизма изазвао
дивљење свих четника.
Како су у манастир долазили такси-
дари (порески чиновници), чауши
(гласници) и гранични турски офи-
цири, чика Недељко је био приморан
да направи тајну пекарницу и скрив-
нице, да га не би Турци ухватили на
26
 Војвода Коста Пећанац

делу и открили његово јатаковање срп-

ским комитама.
Манастирска стока била је на Козјак
планини на т. з. „Чивлаку”, где је че-
тама било склониште, после тешког
прелаза преко границе. По одобрењу
чика Недељка, клале су се овце за хра-
ну, а хлеб се на магарићима износио уз
стрме путеве Козјака, а уз ово следо-
вало је по неколико ока дувана, папи-
ра, шибица, разних муштикла, табаке-
ра и сатова.
Четници су се радовали чика Не-
дељку као мала деца родитељима које
су очекивали с пута, да им донесу
нешто и да их обрадују, јер су знали да
ће сваки, његовим доласком, неки по-
клон добити. Чика Недељко, чим би
испратио Турке из Манастира, одмах
би узјахао свога брњаша, крећући се
падинама Козјака и певајући црквене
песме да би га четници чули и свра-
тили где бивакују.
Пуних осам година чика Недељко је
дочекивао и испраћао чете и сваки га
27
Цртице из живота и рада

је четник познавао, називао својим

оцем и храниоцем. Ако неког дана не
би дошао да обиђе четнике, говорили
би четници: „Нема нам нашег оца”. А
кад би га стражар спазио и чуо његову
црквену песму, узвикнуо би раздра-
гано: „Ето нам нашег оца”...

* * *

Наступила је 1912. година. Пред са-

му мобилизацију српске војске прешао
је Војин Поповић - Вук, четнички
војвода, и мајор Алимпије Марјано-
вић. Замолили су чика Недељка да
спреми што више пољских пекарница,
наговестивши му скоро ослобођење од
петвековног ропства. Чика Недељко,
чувши ове речи, упре поглед к небу и
рече: „О Боже милостиви не узми ми
душу док не видим то својим очима и
не чујем да пукне српски топ, па онда
чини Боже што је теби драго”.
Шестог октобра 1912. године прешла
је границу српска брдска батерија и са
28
 Војвода Коста Пећанац

једног ћувика близу манастира опалио

је први српски топ. Чика Недељко сав
уздрхта и нареди момцима да сва
звона зазвоне на манастиру, а он уђе
побожно са калуђерима и свештени-
цима у цркву. Звона су давала такав
глас да му се учини да су звуци дру-
гојачији него што су досад били, пуни
мелодије и да слободније звоне праће-
ни црквеном песмом свештеника.
Када се други топовски пуцањ зачу
јасније близу манастира, наговешта-
вајући блиску слободу, чика Недељко
се трже и сруши на под држећи грче-
вито још незапаљену свећу. Знаци жи-
вота почели су да трну и нестају на
његовом телу, а стакласте очи, са којих
се скотрља једна суза низ грчевито и
самртнички насмејано лице, говориле
су више него речи које је хтео и требао
тада рећи.
Када му притрчаше свештеници, све-
та душа овог побожног старца, напу-
стила је заувек мучениково тело. У ис-
том тренутку уђоше наоружани чет-
29
Цртице из живота и рада

ници у црквену порту и појурише ко

ће први да честита чика Недељку ос-
лобођење. Питају момке, калуђере и
свештенике, али сви стајаху немо и
само пружају руке к вратима мана-
стира, четници као махнути јурнуше у
манастир где угледаше чика Недељка
на поду где у самртничкој стегнутој
руци још држи воштаницу. Потрешени
овим призором четници једногласно
загрмеше: „Ко га уби”? Намрштеним
челом и севајући осветничким очима
они очекиваху одговор. Једва се један
калуђер прибра и болно рече: „Наш је
чика Недељко умро од превелике
среће”. Намах осветничка лица чет-
ника се променише и намрштена чела
се разведрише. Скинуше капе и скру-
шено приђоше да пољубе већ охла-
ђено чело свога чика Недељка.
По наређењу војводе Вука, тело чика
Недељково било је преко целог дана
изложено у манастиру.

30
 Војвода Коста Пећанац

Сутрадан је сахрањен са свима поча-

стима како се велики јунаци и хајдучке
вође сахрањују.

31
 Бесна Кобила

... Био сам дечак од својих десет го-

дина. Још тада сам чуо о овом чудном
имену, али не по добру, него по злу. Ту
је у близини била тромеђа између
предратне Србије, Бугарске и Турске.
О Бесној Кобили причало се, због то-
га, што су граничари завејавани вели-
ким сметовима снега у новембру, са
њима се могло доћи у везу тек почет-
ком априла када би се снег отапао. Чу-
вајући стадо у селу, о овој страшној
планини, причао ми је чича Милован
Зувић, из Раче, који је некада тамо био
граничар.
Осмог маја 1917. године враћао сам
се из Босиљграда, пошто смо га спа-
лили. За нама се је кретала бугарска
војска, били смо принуђени да отсту-

32
 Војвода Коста Пећанац

памо у правцу Бесне Кобиле, јер сам

видео да је то највећи вис и као такав
најпогоднији за пребацивање чета, као
и одбрану. На њој дочекасмо једно ма-
ње потерно непријатељско оделење и
потучемо га.
Северно од Бесне Кобиле биле су ог-
ромне количине сена и пресе, којим су
пресовали сено за Бугарску војску. На-
род га је вуко под кулук и товарио у во-
зове негде око станице Џепа. Недалеко
од сена наиђох на једну сељанчицу,
око тринаест година, и дечака млађег
од ње. Упрегли две изнемогле кравице
у „влаке” и ишли су ка сену.
Упитах је: „Мала, где ћеш са тим кра-
вицама?”
- Идемо чико, да вучемо сено на ста-
ницу овим проклетим Бугарима.
- А шта сте вас двоје?
- Брат и сестра.
- Где вам је отац?
- Погинуо је чико у Турском рату, на
Облакову.

33
Цртице из живота и рада

Помиловах их и дадох им двеста ле-

ва, претећи им да не смеју никоме да
кажу, па ни својој мајцн, о овом су-
срету.
Девојчица ми срамежљиво одговори:
- Чико, требаће то вама, јер ви се му-
чите по планини, а ми имамо кућу и
неће нас тући киша и снег.
- Прими ово мала, купите себи и сто-
ци хране, јер овако слаби не можете
радити.
Мала прими новац, загледа ме зах-
вално и радознало запита:
- Да ли знате где је војвода Коста Пе-
ћанац?
- А шта ће ти он?
- Да га замолимо да упали ово бугар-
ско сено, да не би више кулучили и да
се једном спасемо ових мука.
У том одјекнуше два три пуцња код
сена, где су већ моји четници стре-
љали бугарског старешину који, иако
је био разоружан, није хтео да прис-
тане да се сено запали. За неколико се-
кунди дим је почео да се диже, како са
34
 Војвода Коста Пећанац

камара пресованог, тако и непресова-

ног сена. Пружих руку ка диму и рекох
деци:
- Идите и кажите кмету да је неко за-
палио сено и да га више нема на Бес-
ној Кобили.
Деца весело окренуше своје влаке и
пођоше весело кући. Крај веселе деце
изгледало ми је да су се и кравице ра-
довале, јер су некако живахније и
чвршће корачале.
Пређох са одредом на западну страну
Бесне Кобиле. На њеном врху не беше
ниједног дрвета. Изгледало ми је као
да је цео врх прекривен једним вели-
ким тепихом. Са тешком муком, кли-
зајући се и падајући, сиђосмо у под-
ножје Бесне Кобиле. Није било чет-
ника који није пао по неколико пута.
Један коњички вод, који је био у моме
одреду, највише је мука имао док је се
спустио низ стрме падине ове плани-
не.
Пошли смо обалом реке Јелашнице.
Пред нама се кретао читив чопор срна,
35
Цртице из живота и рада

које, као да су знале да нећемо на њих

пуцати и као да су хтеле да нам по-
кажу пут, кретале су се испред нас до
више села Јелашнице.
Одједном, на врху села, излетеше око
стотицу Бугара из заседе. Знали су да
ћемо тим правцем проћи. У мојој из-
видници био је један руски племић,
поручник Георгије Николов, који је
носио униформу бугарског официра и
говорио врло добро бугарски, не збу-
нивши се улете међу Бугаре и повика :
- Бежите Блгарите, ас сам Коста Пе-
канец, опали пушку и уби једног бу-
гарског војника.
Они, знајући да он није сам, а изне-
нађен овим смелим испадом руског
официра, преплашени, побацаше ору-
жје и у дивљем бегству нестадоше у
правцу Сурдулице.
После овог неочекиваног успеха сти-
госмо у село Јелашницу, где се неко-
лико стотина гладних четника растури
по селу тражећи хлеба. Деца и жене
износили су што су тог тренутка има-
36
 Војвода Коста Пећанац

ли и делили из свег срца прегладнелим

четницима. Четници су брзо узимали
храну и измицали даље да би што пре
прешли на леву обалу Мораве.
Стигосмо у село Полом. Како се мрак
већ био спустио, сви су се мештани
били повукли у своје куће. Наш дола-
зак објавили су сеоски пси својим ла-
јањем.
Утом из једне куће, на крају села,
изађе једна жена пред нас, коју запи-
тасмо да ли би могла да нам нађе путо-
вође. Она нам рече да њен муж Крста
Ристић није ту, али би њени синови
могли да нас поведу. Деца пођоше
храбро са нама, уверавајући нас, како
ће нас провести преко Мораве, а да Бу-
гари то не опазе.
Деца, од којих је старији имао шес-
наест година, довели су ме са целим
одредом на брод где смо врло лако
прешли. С десне стране обале вратих
млађег брата Владимира кући, а Воји-
слава задржах да нас одведе до села
Кунова. Од села Кунова вратих и њега
37
Цртице из живота и рада

кући. Бугари, дознавши од Сенте, сина

Анте Ђерића из Кунова, да је Војислав
превео мој одред преко Мораве, дадо-
ше се у потеру за њим.
Када се Војислав вратио кући, не
слутећи ништа, пресрете га Коцана,
жена Милана Станковића, трговца из
Владичиног Хана и повика: „Бежи Во-
јиславе, за тобом јуре бугарске коми-
те”. Војислав, чувши ово, окрете ка
селу Прекоделцу, али га на путу ухвате
Бугари, дотерају у Владичин Хан и за-
творе.
Одмах после тога, Манасије Стамен-
ковић оде у Полом са Бугарима, где ух-
вате Војислављеву мајку Митру и мла-
ђег брата Владимира, и везане их до-
веду у Владичин Хан. Држали су их
затворене три дана, тукли их и мучи-
ли. После неколико дана Војислава од-
веду на место где сам је са четницима
9. маја прешао Мораву и на том га мес-
ту закољу.
Дванаест дана чувала је бугарска
стража мртво тело Војислављево, да га
38
 Војвода Коста Пећанац

не би народ сахранио, те су га сеоски

пси свог изгризли. Тринаестог дана,
претседник општине позвао је Митру
и рекао јој ово: „Бабо, иди, па оно што
је остало од твога сина покупи и поко-
пај...”
Млади Војислав држао се врло хра-
бро и поред свих претњи и мучења.
Никога није издао од сељака, и зато је
платио својим младим животом.
Деветог маја сукобимо се са већим
бугарским одредом више села Кунова,
а у подножју планине Кукавице. У тој
борби погину ми више четника и теш-
ко се рани девојка-четник која је била
позната одреду под именом „Каплар
Стојан”. За ову девојку нисам ни знао
да постоји у мом одреду, јер су то чет-
ници вешто крили, и тек када је ра-
њена, дознао сам, и пренесем је на ко-
њу у планину Кукавицу. Тамо је пре-
дам четовођи Ћурчићу, и он ме извес-
ти да је умрла.
Но, после шест дана немачке патроле
наишле су на тешко рањену Ризну. Кад
39
Цртице из живота и рада

Јунак девојка Ризма, звана Каплар Стојан.

40
 Војвода Коста Пећанац

су видели да је жена, дивили су се и

пренели у лесковачку болницу, где су
јој, пошто јој је рана била загађена, од-
секли леву ногу. Она и данас живи у
Суботици под мушким именом Стојан.

41
 Четник „Пикула”

17. фебруара 1917 год. букнуо је на-

родни устанак у Топлици и околини
противу Аустро-Бугара.
Борба у самој вароши Прокупљу и
околини и положајима отпочела је у 5
сата после пола ноћи. Већ око 6 сати
хладног фебруарског јутра четничке
трубе, измешане са узвицима из хи-
љаде грла „ура ... ураа...” одјекивале су
са оближњих положаја око Прокупља.
Истовремено лепршале су се четничке
заставе по висовима Хисара, Соколи-
це, Губе и другим оближњим положа-
јима.
Један батаљон бугарске војске са 4
митраљеза, који је био дошао ради
угушивања бунта, био је принуђен да
се из вароши повуче и затвори у ве-

42
 Војвода Коста Пећанац

лику зграду бившег Окружног начел-

ства, да одатле да последњи отпор и
одбрану учесталим налетима устани-
ка.
Истога дана око 11 часова пре подне
улазак у варош Прокупље војводе Кос-
те Војиновића са четницима и мој, по-
здрављен је од стране одушевљеног
грађанства и четника - устаника са
„Живели!” Настало је грљење и љуб-
љење између познатих четника међу
собом, и четника и грађанства, као и
узајмо честитање слободе и победе
над непријатељима.
Као под командом, сасвим спонтано
окренута је паљба са обадве неприја-
тељске стране, а истовремено се саз-
нало за мој долазак у варош. Бугари су
ми послали парламентаре за вођење
примирја и једини њихов услов био је,
да им загарантујем животе, па да по-
ложе оружје, нашта сам ја пристао.
Нешто после 20 минута по моме до-
ласку, дечак Драгољуб Ћирић, стар 14
год., син једног касапина из Прокуп-
43
Цртице из живота и рада

ља, наоружан са пушком неког бугар-

ског војника, који је исту бацио и пре-
дао се устаницима, довео је код мене
бугарског свештеника Ћирила, коме је
везао улар око врата, поносито стаде
мирно и рапортира ми: „Господине
Војводо, ево довео сам овога бугарског
попа, који ми је псовао српску мајку и
ударио неколико шамара, што сам
певао српске песме. Молим Вас, доз-
волите ми да га убијем”.
Чим сам увидео о чему се ради, на-
редио сам моме ађутанту Братимиру
Милачићу да Ћирића разоружају, па
пошто га укорих због оваквог његовог
поступка, наредим му да одмах иде
кући.
Кад сам свештеника ове напасти и
улара ослободио, из пажње и верског
достојанства, приђох му и пољубих га
у руку. Оваквим мојим поступком поп
Ћирило је се толико збунио и ваљда
неверујући својим очима, до тада уко-
чен од страха, приђе ми и пољуби ме
у образ. Па више плачним но дрхтавим
44
 Војвода Коста Пећанац

гласом рече: „Војводо, ми смо хриш-

ћани,” мислећи на нас Србе и Бугаре.
Да би га охрабрио рекох му: „Оче,
ништа се не бојте, сад сте под мојом
заштитом.”
Увео сам га у Дерокову кућу и са-
општио му да ту има да станује. Исто-
времено сам наредио моме ађутанту
да му изда објаву, да га нико не сме уз-
немиравати и да је потпуно слободан.
Још сам га умолио, да по завршеној
борби оде и опева погинуле бугарске
војнике и наше четнике.
Устанак је престао. Аустро-Бугари са
појачањем од 2 дивизије наступају у
места ослобођена од четника-устани-
ка, који смо држали у својој власти са-
мо 15 дана. Четници се повлаче у пла-
нине. Престоје им герилска ратовања
са много јачим непријатељем, који је
добио задатак да устанак угуши, а нас
све уништи.
Прву најезду разјарене непријатељ-
ске војске нису смели да дочекају код
својих кућа ни старци, па ни дечаци
45
Цртице из живота и рада

старији од 12 година. И они су из стра-

ха од покоља и освете непријатељских
војника, а нарочито Бугара, избегли у
планине - збегове. Нарочито деца из
места у којима је било поприште уста-
ничких борби, напустита су своја ог-
њишта у већем броју.
Међу овом избеглом децом био је и
мали Ћирић, кога су остали дечаци,
због његове храбрости и физичке раз-
вијености, изабрали себи за вођу. На-
бавили су неколико пушака које су они
сами приправили на тај начин, што су
тестером скратили кундак, а турпијом
пушчану цев, и тако их подесили по
своме укусу и омогућили да их и они
мали и немоћни могу носити и употре-
бити их по тешком планинском терену.
Ето, и таква је била једна чета од 10-
12 дечака четника за време устанка, до
душе кратког века, али спремна да сва-
ког момента прими борбу с непријате-
љем, чији је вођа био мали Ћирић,
стар 14 година.

46
 Војвода Коста Пећанац

О овој, по добу узраста формираној

чети, од најмлађих четника, нисам
знао ништа све до месеца априла 1917.
год., када сам добир извештај да једна
група од 10-12 наоружаних дечака крс-
тари по планини Видојевици са одлу-
ком да се не предају непријатељу.
Дозвао сам наке четнике Божу Павло-
вића, Гаврила Илића и Стојана Неши-
ћа, који су имали по 17-18 година, и
наредио им да пронађу ову чету и да
ми је доведу. Још истог дана пронашли
су их у Видојевици планини и привели
их мени.
Са чуђењем сам их посматрао онако
изгладнеле, поцепане и изнемогле, и
упитах их: „Кога ви тражите по шуми,
што се не вратите кућама?” Децу је
ово моје, можда мало оштријим тоном
постављено питање, збунило. Али се
не збуни мали Ћирић, који се одмах
издвоји од осталих дечака, приђе ми
ближе, и одлучно рече: „Војводо! Ја
сам онај, што сам вам у Прокупљу до-
вео заулареног бугарског попа.” Сетих
47
Цртице из живота и рада

се одма тог случаја и упитах га: „Па

шта ћемо сад „Пикула”? Мали Ћирић
слеже раменима, поћута мало, па ваљ-
да по напред спремљеном договору са
осталим његовим друговима одговори:
„Господине Војводо! Ми у Прокупље
не смемо да се вратимо. Знам да је та-
мо онај бугарски поп, а и другови неће
да ме напусте. Ми смо једва чекали да
Вас пронађемо и да с Вама четујемо.”
- Дечко, дечко, знаш ли ти да нас Бу-
гари сваки дан гоне и да ми с њима го-
тово сваког часа водимо борбу. Често
пута морамо и да бежимо, па богами и
да гинемо. А ви сте мали, нејаки и не-
искусни, па нећете моћи да издржите.
Зато благо мени, да ви баците те ваше
пушке, па одмах да идете кућама. Бу-
гарске власти и иначе позивају све гра-
ђане да се из збегова и шума врате ку-
ћама, гарантујући им животе, па ве-
рујем да неће ни вама деци ништа зло
урадити.
Мали Ћирић гледајући ме нетремице
сачекао је да им кажем шта сам имао,
48
 Војвода Коста Пећанац

па поруменивши, са прсима која су се

надимала од узбуђења, уздигнуте гла-
ве и погледом упереним на мене и моје
четнике, који су се окупили око нас за
време овог нашег разговора, одлучно
одговори: „Ја не. Никада се жив нећу
предати Бугарима.”
На заузимање осталих четника, а на-
рочито војводе Ташка Влаховића, који-
ма се мали Ћирић због његовог дети-
њастог поступка са бугарским попом,
као и због његове дечачке оштроумно-
сти, ведрине и одлучности, на први по-
глед допао, пристанем да га задржим
код мене у чети.
Остали дечаци, видећи да је и сам
њихов вођа једва успео да га примим
у чету, опростише се са њим и са суз-
ним очима, жалећи можда што су не-
јаки и што нису бар коју годину ста-
рији, у групама по 3-4 вратише се сво-
јим кућама.
Новог четника, кога смо од тог мо-
мента звали „Пикула”, одмах сам на-
оружао, дао му карабин и ново чет-
49
Цртице из живота и рада

ничко одело, и прекомандовао га код

мене у штаб.
Када смо са четом свраћали код на-
ших поверљивих људи и јатака по се-
лима или у забранима, Пикула је сво-
јом детињастом појавом изазивао ин-
тересовање деце, старијих па и дево-
јака, које су у шали покушавале да га
разоружају, али је се он увек одлучо
одупирао и бранио, мада је знао шта је
то шала.
Пикула је, како су га сви четници из
милоште звали, вршио ревносно сва
наређења као и остали четници у мојој
чети. Штавише, имао је и других по-
верљивих дужности, које је он с во-
љом и поносом вршио. По природи
бистар, иначе слободан и смео, био је
најпогоднији за уходу. Обукавши чо-
банско одело, накриви шубару на јед-
ну страну главе, са свиралом за поја-
сом, ишао је увек напред испред чете
и испитивао терен. Врло често је ње-
говом заслугом избегнута непријатељ-
ска заседа, а понекад и уништена, ако
50
 Војвода Коста Пећанац

је се налазила дубље у шуми, у ком

случају нису страдала села, јер су Бу-
гари имали обичај, кад буду потучени
од четника да искале мржњу на некри-
вом и мирном сеоском станрвништву.
Како је познавао касапски занат, јер
је нешто научио од свога оца, вршио је
у чети и касапску дужност. Мајстор-
ски је клао ситну стоку, а за крупнију
су му помагали старији четници. Као
награду за тај његов посао, имао је
право на џигерицу (белу и црну) и сле-
зину, али је он ипак и ово његово пре-
имућство делио са четницима, који су
му помагали при клању.
У вршењу овог његовог заната у че-
ти, десиле су му се два пута незгоде и
то, први пут када је чета била на лого-
ровању на месту званом „Шарене Бук-
ве”. Том приликом купљена је за клање
једна млада овца и дотерана у логор.
Пикула је спавао. Четници га разбуде
и он онако сањив опкорачи овцу, из-
вади нож и почне да је коље. Овца је
почела да се копрца, отргне му се и
51
Цртице из живота и рада

почне да бега. Пикула појури за њом

да је ухвати, али потрче и други чет-
ници, који су се трчећи за овцом и Пи-
кулом толико смејали, овом његовом
малеру, да су овим смехом само допри-
нели да му овца побегне.
Тек кад је се вратио без овце погледа
у нож и виде да није крвав. Сети се да
је нож окренуо наопако и да ју је ту-
пом страном ножа клао. Да би дао са-
тисфакцију Пикули, што смо му се
због оваквог случаја толико смејали,
наредио сам да четници тога дана ос-
тану без меса.
Други пут је приликом клања једног
вола, који је био оборен на земљу, на
кога се он попео и тек ударио ножем,
недовољном пажњом четника, који су
га држали, во скочи, одгурне четнике
и са Пикулом на леђима јурне кроз шу-
му. Пикула је успео да волу пресече
вратне жиле и обори га на земљу. Уп-
лашен, дође да ми се пожали на чет-
нике, који су били или недовољно
пажљиви или су хтели да се нашале на
52
 Војвода Коста Пећанац

његов рачун. Да бих га задовољио и у

овом случају, казнио сам четнике на
тај начин, што су били упућени преко-
редно на стражу.
Време је пролазило, чета је с времена
на време по потреби мењала бивако-
вање. Мали Пикула је био оран увек за
шалу и вицеве, па макар и на његов
рачун, у чему су се често преприча-
вали случајеви са бугарским попом,
недокланом овцом и др. Како је био
добар певач, кад год смо били дубоко
у шуми, удаљени од села, тако да нас
нико не може чути ни видети, терали
смо га да нам отпева по неку нашу
песму, што је он без молби и уструча-
вања увек чинио и тиме стварао распо-
ложење код свих четника.
Августа месеца 1917. год. заноћила
је чета у шуми више села Раче, на мес-
ту званом „Механски поток”. Због нес-
мотрености наше страже, у само сва-
нуће, упадне једна бугарска патрола од
два војника усред нашег поспалог ло-
гора. Како смо били растурени по шу-
53
Цртице из живота и рада

ми и спавали, нису нас спазили. Да би

се јавили њиховој главној трупи, која
је пошла за нама у потеру, опале два
метка у вис.
На пуцањ пушака наста права па-
ника. Четници још буновни поскакаше
са спавања, а бугарски војници још ви-
ше збуњени, видећи да се нежељено
налазе у сред четничког логора.
Овакву збиља критичку ситуацију
спасао је мали Пикула. Разбудивши се
од пуцња, угледао је пред собом на 2-
3 корака збуњеног и поплашеног бу-
гарског војника усред нашег логора.
Незнајући шта се дешава, без предо-
мишљања опали из пушке на војника
и убије га. Чета се повукла без жртава,
а мали Пикула имао је и то задовољ-
ство што су му сви четници, па и сам
војвода, одали признање и честитали
на показаној присебности и храбро-
сти.
На положају званом ,,Пролом”, када
сам логоровао са већим бројем чет-
ника, четовођа и војвода, на дан 20. ок-
54
 Војвода Коста Пећанац

тобра по старом календару, отишао је

Пикула одмах после ручка на стражар-
ско место. Мало касније отишао је да
обиђе Пикулу на стражарском месту и
војвода Ташко Влаховић. Бугари који
су сазнали где се налазимо, кроз брдо-
вито и шумом обрастао терен, успели
су да се неопажено приближе стражар-
ском месту, и видећи на стражи малог
Пикулу и војводу Влаховића, опале
плотун из пушака, и смртно ране Пи-
кулу, а Влаховића убију. Пикула, иако
тешко рањен, на пушчану ватру неп-
ријатеља одговори ватром.
Примисмо борбу са много надмоћ-
нијим непријатељем, који је добро
знао наше бројно стање, и после борбе
од неколико сати успели смо да Бугаре
потиснемо. За ово време борбе измећу
нас и Бугара, налазећи се у средини,
борио се и тешко рањени Пикула, оче-
кујући, да га макар и тешко рањеног
ослободимо. Али Бугари видећи наме-
ру четника, да по сваку цену хоће да
ослободе свог рањеног друга, да не
55
Цртице из живота и рада

падне непријатељу у руке, бројно над-

моћнији приближе се Пикули и онако
тешко рањеног понесу га собом.
Командант непријатељског потерног
одреда, наредио је да га превију и жи-
ва пренесу у Куршумлију, не би ли од
њега сазнао наше бројно стање, јатаке,
скривнице хране, које смо имали по
шумама и др. Али још на путу, од до-
бивених тешких рана и видећи да су и
у овој неравној борби са много већим
бројем непријатеља, изашли као побе-
диоци наши - његови другови чет-
ници, да смо десетоструко осветили
покојног војводу Ташка Влаховића и
њега - нашег малог Пикулу - умро је
задовољан, са осмехом на уснама
Тако је храбро завршио мој најмлађи
четник у Топличком устанку Драго-
љуб Ћирић, звани „Пикула” из Проку-
пља, чији се гроб још и сада налази на
месту где су га Бугари сахранили, на
гробљу у Куршумлији.
Слава му.

56
 Два брата

Када је српска војска 1915. године

напустила своје огњиште и прежив-
љала своју Голготу, у тешким данима
окупације остала су у Топличком ок-
ругу два рођена брата, старији Мираш
и млађи Новица.
Чим су Бугари окупирали ове краје-
ве, врбовали су људе за своје мрачне
циљеве и Мираш им се одмах пријави
и стави се у службу Бугара. Новица,
млађи брат, корио га је и преклињао да
се не прими таквог издајничког посла,
позивао га је на заслуге дедине и очеве
који се, због свог јунаштва, певају уз
гусле по Црној Гори, спомињао му
браћу Панту и Ђоку који су погинули
храбро са Карађорђевим звездама на
грудима. Али Мираш је све то прези-

57
Цртице из живота и рада

рао говорећи како ће се осветити мно-

гима, јер зна ко има пушке, муницију,
жито и све остало што је Бугарима по-
требно. Новица је клечао пред њим,
љубио земљу, клео га мајчиним мле-
ком које су заједно дојили и позвао га
да се заједно одметну у шуму и че-
тујући дочекају долазак српске војске.
Али све ово не поможе, и Мираш се
стави у службу Аустријанаца, а по њи-
ховом одласку и предавању власти Бу-
гарима, пријави се овима.
Њему се придружи још један издај-
ник који се звао Љуба, те почеше чу-
деса чинити. Оптуживати сељаке, под-
метати пушке и разне друге издајничке
послове чинити и није била ретка сли-
ка видети по тридесет до четрдесет се-
љака које воде крвожедни Бугари на
стрељање. Новица је све ово гледао,
али је био немоћан да то спречи.
Једнога дана одлучи да скупи од
имућнијих сељака већу количину нов-
ца. Потплати команданта Куршумлије
Харизонова да нађе неку кривицу Ми-
58
 Војвода Коста Пећанац

рашу и Љуби да их ухапси, што и успе.

Убрзо су обојица били ухапшени и
отерани у Нишки град. Како је народ,
за сада, био спасен од ова два издај-
ника, Новица задобије љубав и поче се
о њему причати као великом Србину и
патриоти, и дивили се овој његовој до-
сетљивости.
По моме доласку са Солунског фрон-
та, одмах ми препоручише Новицу да
га примим за четника, што ја и учиних.
Беше то једног јесењег дана на проп-
ланку једне шуме. Наоружан са срп-
ском брзометком, реденицима и бом-
бама, танак и висок са оштрим и ор-
ловским очима, изгледао ми је као
неки млади див. Стао је мирно пре-
дамном и одлучним гласом рече: „Вој-
водо, ја сам Новица, можда сте чули о
мени и о мом брату издајнику свога
народа, а ја нисам крив за дела мог не-
свесног брата. Чинио сам све што сам
могао, а сада је онамо одакле не треба
ни да изиђе, јер је обрукао целу нашу
фамилију и Топличане”.
59
Цртице из живота и рада

Примих га у чету са заветом да, ако

се Мираш опет појави, да га опет за-
роби или убије.
Многи људи који су се бојали моје
казне зато што нису испуњавали дуж-
ности према својој отаџбини, скупили
су новац и појурили да спасу ову дво-
јицу из нишког затвора. Они буду ос-
лобођени, на њихову велику несрећу,
и наоружани пођу у Топлицу.
Вест о њиховој слободи муњевитом
брзином се пронела кроз народ, а на-
рочито у оном крају где су они вршили
највећа злочинства. О њиховом долас-
ку био сам обавештен преко својих
јатака. Почео сам мислити на који на-
чин да спречим њихове издајничке
злочиначке намере. Новица је слутио
да се његов брат понова вратио и рече
ми одлучним гласом: „Војводо, да не
долази онај мој несрећник?”
- Дошао је, сине, на своју велику не-
срећу, одговорих му. Новица ме по-
гледа непријатно дирнут истином и
дрхтавим гласом поче: „Не брини
60
 Војвода Коста Пећанац

војводо, неће он бити више међу жи-

вима” и затим се окрену неколицини
другова и замоли их да пођу за њим у
Рачу, јер је знао да ће његов брат тамо
прво доћи.
Мираш и Љуба дођу наоружани у
Куршумлију, где их је командант Риза-
нов гостио два дана, а затим их упути
са наређењем да оду уз Косаницу и да
ме на сваки начин пронађу. Сељаци су
их успут гостили, хранили их прже-
ним пилићима, само да би им се дод-
ворили да не би чинили зла.
Рача је била већ опкољена Новичи-
ним друговима који су нестрпљиво
очекивали своје жртве. Мираш и Љуба
су отсели у јецну кафану праћени у
стопу од прерушених комита.
Загрејани ракијом, коју су мало више
попили, јавно су се хвалили сељацима,
како они сада уживају још веће пове-
рење код Бугара. Да могу несметано да
чине шта хоће, па и да убију кога хоће,
под изговором да је мој јатак и да ми
дају храну и крију ме.
61
Цртице из живота и рада

Даље, да су их Бугари пустили из за-

твора и дали им пушке баш због тога,
што су им они дали реч, да ће ме уби-
ти.
Док су они овако пили и хвалисали
се, у кафани је био и општински дело-
вођа Колак, који је иначе био мој пове-
реник. Мирашов брат Новица, без
оружја, прерушен стајао је напољу
пред кафаном, са војводом Пашком
Влаховићем и чуо цео њихов разговор
и хвалисања.
Под утицајем ракије, заборавише се
толико, да су почели да вређају све оно
што је српско, и то горим и погрдни-
јим изразима но што су то и сами Бу-
гари чинили. Новица и иначе огорчен
на свога брата, због његових недела,
не могаде да отрпи ова вређања, па
разјарен, љут као рис, улете у кафану
са узвиком: „Брате, нећеш више...”,
даље му речи застадоше у грлу, и
зграби брата за гушу.
Настаде гушање и борба на живот и
смрт, али се зачас створише и остали
62
 Војвода Коста Пећанац

четници, који браћу једва раздвојише,

а издајнике Мираша и Љубу вежу, и
овако везане доведу мени у шуму.
Ја донесем одлуку да издајницима
пресуди горски преки суд, и суд их
осуди на смрт.
Извршилац пресуде над издајником
Мирашем био је његов рођени брат, у
чијим је рукама заблистао нож и...
Правда је задовољена, а са срца Но-
вичиног скинут је велики терет, јер је
нестало издајника рода свог и небрата,
за кога није хтео ни пушчани метак да
утроши.
Новица је остао у мојој чети све до
ослобођења и доласка наше војске.
Био ми је најхрабрији четник, кога је
због његовог јунаштва знала цела Топ-
лица и други крајеви где смо четовали.
Његове груди сада красе највиша вој-
ничка одликовања, а витез је и Кара-
ђорђеве звезде.

63
 Једна ноћ крај
Куршумлије

Јесења октобарска ноћ 1916 год. Пр-

ви сумрак ухватио ме је са четом више
историјске куле зване Кула Царица
Мара, описана у историјском роману
Стојана Новаковића „Калуђер и хај-
дук”. Размишљао сам о њеној прош-
лости и као да је сада гледам украшену
са два манастира које подиже Немања,
и једном њеном црквом, док се је она
гордо уздизала изнад њих опасана са
свих страна тврдим зидинама који се
простиру до ушћа Косанице у Топ-
лицу.
Слушао сам жубор реке Косанице.
Овај жубор изгледао ми је као да се
мала Косаница жали Топлици, и као да
траже утехе у сестринској љубави.

64
 Војвода Коста Пећанац

Чета је била спремна да се спусти

низ стрме падине Марине Куле и да
пређе Косаницу и Топлицу. На ћуп-
рији, с обадве стране, месец је својим
зрацима обасјавао бугарске стражаре.
Пришавши им ближе посматрао сам
их како се с времена на време састају
и нешто разговарају. Њихови гласови
одјекивали су у тихој ноћи и ја разаз-
надох ове речи: „Пеканец воевода је
тука, ће се помрзнеме због това ко-
мите”. (Војвода Пећанац је ту, има да
се смрзнемо због тог комите.)
Чета је била моћнија него ли та два
стражара. Могла су се оба с једним зр-
ном срушити, али сам знао да би то
малој Куршумлији нанело много ште-
те. Обиђох их са четом и неопажено
прегазисмо Топлицу. Стежући чврсто
пушку, на којој су моји прсти оставили
отиске, осећао сам бол за изгубљеном
Отаџбином.
Чета полако и опрезно прилази ру-
шевинама Св. Петке и седе на разру-
шено стење некада лепог манастира.
65
Цртице из живота и рада

Побожни четници скидају капе и крсте

се у разрушеном олтару. Бацих поглед
на Куршумлији, где се ретко виђала по
нека улична светиљка, које као да су
хтеле тиме да покажу сву своју тугу и
бол. Оне су жмиркале и изгледало је
као да плачу уместо понижених ро-
бова, којима није било дозвољено ни
то, јер се косило са бугарским наређе-
њима.
У највећој тишини дадох знак за по-
лазак. Из четничких чарапа и опанака
вода је давала свој шум чинећи „шљап,
шљап...” У највећој тишини, опрезно
прелазимо главни насип и улазимо у
Куршумлијско гробље. Наредих чет-
ницима да поседају поред споменика
да би сакрили своје фигуре, јер сам ту
увек био најсигурнији од потера праз-
новерних Бугара.
Упутих се гробу свог првенца сина
Милована. Дођох до гроба. Мали спо-
меник био је искривљен као да ми је
тиме показивао тугу и ропство. Поку-
шах да га исправим, скинух капу и по-
66
 Војвода Коста Пећанац

љубих га... Дигох руку у вис давши

знак за покрет и за неколико минута
стигосмо у оронули манастир Св. Ни-
коле. Уђосмо у зидине, јер је месец на-
пустио своје облаке, те би се наше кре-
тање могло видети из Куршумлије, ко-
ја се налази с друге стране Топлице, на
неколико стотина метара од нас.
У Куршумлији тишина, не чује се ни
жива душа, сем по неки лавеж паса,
који су ми изгледали бедни због свога
промуклог гласа. Ту смо чекали, јер је
требало да се из Куршумлије изнесе
муниција и други експлозивни мате-
ријал, како је раније било уговорено.
Раде би требао да буде већ код нас, али
му је без сумње сметала јасна месе-
чина да неопажен прегази Топлицу.
Један густи облак ишао је лагано к
месецу. Посматрао сам га и љутио се
што брже не заклони сјај неуслужног
месеца. Слутио сам да је Раде негде у
близини. Кад је облак покрио месец,
напустих четнике и приђох споменику
који је био изнад саме Топлице. При-
67
Цртице из живота и рада

метих једну сенку која се спусти од

куће браће Оташевића, кроз Ђорђеву
башту, улази у врбљак и вешто пре-
лази Топлицу. Био сам уверен да је то
Раде и дадох му знак трипута ударом
о потков кундака, што значи: „Сло-
бодно напред!” Раде се приближи и
једва чујним гласом упита ме: „Јеси ли
ти војводо”. „Ја сам, ајде брже”.
У рукама је имао два џака, у којима
су били муниција, бомбе и један до-
глед. Кренусмо манастиру... Облак по-
че да напушта месец, који, као да је
хтео да иде на руку Бугарима. Чу се
глас бугарских стражара: „Бре друже,
неко си врви горе код црквата”, а други
му одговори: „Гледај си своја работа,
кад не иде на нас, нека си врви”.
Стигосмо међу четнике. Раде се из-
љуби са свима и исприча нам послед-
ња зверства Бугара, као и о њиховим
даљим намерама. Како је донео и дос-
та дувана, нестрпљиви пушачи поле-
гаше потрбушке по зидинама и поче-
ше пушити халапљиво дуван, кога су
68
 Војвода Коста Пећанац

толико желели. Ја сам се љутио, али

најзад и ја запуших једну, заклонивши
се у разрушеном олтару.
Наредих Радету да се врати у Кур-
шумлију, а ја са четом пођем даље.
Пролазимо опрезно кроз Куршумлиј-
ске винограде. Четници се спотицаху
преко напуштених лоза, гунђајући и
псујући, јер је највећа утука за четнике
пролазити кроз винограде.
Код села Микуљана путовође су већ
биле одређене, јер је требало стићи
још исте ноћи у село Жуч, које је уда-
љено од Куршумлије дванаест киломе-
тара...
У Жучу нема тишина, само се чује по
које псето сељачко где дремљиво лаје.
Једна кућица на крају села, покривена
сламом, са прозором на коме је било
пола стакло, а пола хартија, била је
пред нама. Кроз прљави прозор ви-
рила је слаба светлост сељачке гасња-
че. Приђох прозорчету. Из куће је до-
пирао неки жагор. Опрезно погледах
кроз прозорче и на своје запрепаш-
69
Цртице из живота и рада

ћење познадох Кату, жену сеоског учи-

теља Богдана, са своје петоро деце која
су се разбудила и почела да вичу: „Ма-
ма, мама, дај ми леба, леба?” Она по-
кушава да их утиша, да чекају до сут-
ра, па ће се добри Бог смиловати и на-
бавити им хлеба.
Мало зачађено кандилце висило је о
дувару коме се Ката смирено окрену
молећи се Богу за спас своје деце.
Дирнут овим болним призором, задрх-
тах, окретох главу од прозора, приђох
вратима и извукох из џепа 300 лева,
увих их у хартију и привезах концем
за браву. Хтео сам да јој се јавим, али
нисам то смео учинити, да нас деца не
би одала. А затим утучен пођох даље
с четом трудећи се да заборавим на све
ово, али узалуд јер као да већ гледам
како Ката устаје, отвара врата и налази
бели предмет обешен о кваку, Узима
га, збуњено и с чуђењем отвора и сва
изненађена види 300 лева, броји дрх-
тавим рукама и као да тражи нешто на-
писано... Окреће се Истоку, побожно
70
 Војвода Коста Пећанац

Спашена
деца

71
Цртице из живота и рада

се крсти и захваљује Свевишњем што

ће моћи да купи брашна и да исхрани
своју изгладнелу дечицу...
Пренух се из ових мисли, јер је већ
свитала зора ...

72
 Поткован јарац
Војничка епизода из Балканског рата

Било је то 15. октобра (по старом ка-

лендару) 1912. год.
Моравска Дивизија маршовала је од
Качаника низ реку Лепенац, правац ка
Скопљу. Непријатељ је био саломљен
те нису биле борбе, већ неке мале чар-
ке са Арнаутима.
Дошавши на место звано Сарај, пут
који окреће за Тетово, војници сврате
у оближњу кућу близу Сулејманове ве-
лике џамије која из непознатих разлога
није служила за време турске влада-
вине неколико година. Наишавши у
дворишту Усијен-Бега из Скопља, који
је ту имао летовалиште и велики по-
сед, спазили су у авлији једнога вели-
кога шутога јарца, кафене боје, узја-

73
Цртице из живота и рада

ловљен и угојен као најдебља свиња,

тако да су му леђа потпуно равна, а
очи упале у главу. Војницима је пало у
очи што је јарац био везан уз једну
шевтелију (брескву) са лепим шаре-
ним уларом израђен од коже разних
боја са сребрним дугмадима, а срмом
(сребром) каиши извезени који су се
закопчавали испод јарчеве велике бра-
де.
Једни су војници помислили да му
узму улар пошто је био од веће вред-
ности, а други опет, тражили су да га
закољу јер га је добро Турчин уранио;
трећи шуњајући се по ниском тавану
тражећи нешто за јело случајно наи-
ђоше на једно мало турско седло које
скину и донесу међу другове, говоре-
ћи: „Дајте бре да тога јарца овим сед-
ланцетом оседламо, да натоваримо на
њега ове наше ранчеве и торбице, нека
их он мало носи пошто му није било
суђено да послужи бегу за Бајрам.”
Са највећим задовољством пристали
су сви на тај предлог и потрчали да
74
 Војвода Коста Пећанац

што пре и лепше оседлају јарца. Али,

колан му је био много широк те су
имали велику муку без алата да избу-
ше дебели колан и да га закопчају.
Кад је све било готово, благороднога
јарца су са ранцима и торбицама нато-
варили и повели путем куда се кретала
њина јединица. Један од војника при-
ликом путовања спази да је јарац у све
осам чапанака подкован са неким бе-
лим плочицама и викну друговима:
„Стојте бре, да видите што још нисте
чули ни видели. Ево овај наш јарац по-
ткован је у све четири ноге.”
Поворка застаде и брзо се окупише
око јарца. Први који су стигли одмах
га ухватише за ноге да виде шта је. На
њино велико запрепашћење видели су
да је јарац поткован у све четири ноге
са сребрним потковицама. Неки су
предложили да га одмах раскују, док
су многи били противу тога. Због ово-
га међу друговима настаде расправа и
свађа, и дошло је дотле да је поднаред-
ник Марко Арсенијевић обућар из
75
Цртице из живота и рада

Куршумлије убио друга поднаредника

Алексу Н.
У тој њиховој расправи и гужви наи-
ђу неки војници и украдну јарца па га
поведу у II батерију II пука Моравске
Дивизије, а торбице и ранце баце на
пут.
Због оваковог дела поднаредник
Марко био је на лице места од кома-
нанта пука осуђен на смрт, али мојом
молбом био помилован с тим да се на
првом положају у борби покаже хра-
бар. Како се у борби на Облакову по-
казао храбар, од смртне казне био је
спашен. За време Топличког устанка
1917. год. Марко јо погинуо.
Јадни јарац, иако је променио госпо-
даре, ипак га је иста судбина терала,
јер је морао и тамо да замени магарца
или коња па да буде коморџија својих
нових господара што је њему било
много теже јер их је овамо имао много
више.
И како је јарац ишао међу војнике то
није привукао никакву пажњу од стра-
76
 Војвода Коста Пећанац

не официра водника и командира,

пошто је својом спољашњошћу више
личио на магарца него на јарца.
Јашући поред чете, приђе ми један
наредник са осмехом и пружајући руку
на 4. вод 4. чете рече: „Војводо, да ви-
диш нешто што још у животу ниси ви-
део.” Ја не знајући шта је, погледам по
војницима који су уморно корачали
блатњавим путем и ништа нисам мо-
гао приметити, што би ми пажњу при-
вукло.
Кад сам им се приближио, они су се
око јарца груписали тако да га ја нисам
могао спазити. Видевши наредник да
ја посматрам и разгледам по колони,
показа ми руком на једну гомилу тор-
бица и ранаца између редова двојне
колоне како се креће као да има ноге.
Ја га загледам и мирно му рекох: „Чуд-
на чуда што су војници, да би се одмо-
рили, натоварили магарца са прибо-
ром.
„Море војводо, није ово магарац већ
неки беговски јарац кога су војници
77
Цртице из живота и рада

нашли, а подкован је у све четири ноге

сребрним плочама.”
Нисам могао да верујем и радозна-
лост ме натерала да се скинем са коња
да видим још невиђено чудо. Посмат-
рао сам јарца како под својим великим
теретом мирно са војницима иде у ко-
рак. Војници имајући велику слободу
код мене, замолише ме да не кажем
њиним претпостављенима да им га не
би узели. Ја им обећах, али нисам имао
стрпљења да одржим дату им реч, већ
чим сам стигао поручника Димитрија
Барбуловића, командира II чете, казах
му, а овај једва чекајући да направи
неку шалу, отрча код мајора Пилетића
те и њему исприча.
Пилетић не верујући Барбуловићу
позва ме и упита да ли је истина, што
му ја потврдих. Стали смо поред пута,
док је чета за четом пролазила. Кад је
јарац наишао, војници га брзо сакри-
ше и Пилетић га не примети. Да би се
уверио, нареди одмах да батаљон ста-
не и командовао: „На лево у фронт”,
78
 Војвода Коста Пећанац

али, кад је пала команда на лево, вој-

ници код којих је био јарац одмах и
њега уврсте, па они који су били у
предњу врсту поравњају јарчеву главу
држећи га за браду, а ови из друге
врсте држећи га за реп, тако да се није
могао видети нигде.
Како га опет није могао приметити
он пође низ колону, али, војници се
мало збише и покрише га вешто ши-
њелом да га овај опет није могао при-
метити. Командант се окрену нама
двојици и рече љутито: „Ја нисам мо-
гао да видим ништа.” Показасмо му.
Он приђе, растера војнике и виде
јарца. Да би се уверио о војничкој веш-
тини, да види како га крију, командо-
вао је овоме воду: „У двојне редове на
десно и на лево у фронт”.
Посматрали смо са задовољством ка-
ко се јарац навикао на команду и из-
вршује је као неки опробани војник,
што је изазвало смех у целом батаљо-
ну. Пошто је јарац извршио команду,
као награду за то, наређено је да се ос-
79
Цртице из живота и рада

лободи терета и да буде под заштитом

команданта батаљона.
Тога дана стигли смо до Девојачког
поља више Тетова где смо биваковали.
Поред свих предострожности да се
јарац остави на миру, војници су му те
ноћи из поштовања скинули скупо-
цени улар. Друге ноћи у Гостивару, да
би његови пратиоци дошли до на-
појнице, за награду су му исчупали
сребрне потковице са предњих ногу.
Треће ноћи у Мавровим Хановима,
кад су видели да се са њим морају рас-
тати, скинули су му потковице са зад-
њих ногу да направе прстење за успо-
мену. Четврте ноћи седло је одлтело да
му се није могло ући у траг.
Како је идућег дана била велика бор-
ба са непријатељем, да не би погинуо
од непријатеља, војници су се са њего-
вим дебелим месом међусобно поча-
стили, а ни господа официри нису ос-
тали без дела. А у јутарњем рапорту,
јављено је команданту батаљона да је

80
 Војвода Коста Пећанац

подковани јарац славно пао у ноћној

борби на Кракорници.

81
 ПРЕПОРУЧУЈЕМО

Препоручујемо најбоље књиге из срп-

ске историје и копије оригиналних
српских ордена, као и ордена које су
знаменити Срби добијали од руских
царева.

Посетите сајтове:

www.ordeni.rs
www.institutni.com
www.naukaireligija.com
www.plemekuci.com