А

абер – глас, вијест

авиз – (у књиж. јез.) хафиз – човјек који зна читав Куран напамет .
Агарјанин – (pl.) Агарјани, назив за Турке – по једном племену које је, према Светом
писму, било у непријатељству са Јеврејима, невјерник.
адет – навика, обичај
адлату – савјетник, помоћник.
азо – дакле
ајлук – мјесечна надокнада.
алабаш – пјегав по глави (коњ).
алајбег – виши заповједник области у бившој Турској Царевини.
алакнути – халакнути, заграјати, викнути.
алал (у књиж. јез.) халал – оно што је вјерски и обичајно дозвољено, допуштено; оно
што је на поштен начин стечено; опрост.
алалити – (диј.) (у књиж. јез.) халалити – опростити; поклонити.
аласеламет и алахселамет – да ти је бог на помоћи.
аман! – узвик преклињања и вапаја: побогу! за бога! акобога! опрост! помоћ! милост!
аманет – завјет, светиња; предмет, препорука која се даје на чување, на повјерење.
амбар, анбар, хамбар, ханбар (књиж.) амбар – дрвена зграда за зрнасту храну,
сандук за жито и брашно.
анатема (лат.) – проклетство
антрешељ – мјесто између два дијела натовареног самара.
анџар (у књиж. јез.) ханџар – дуги шиљасти или криви нож с оштрицом с обје
стране.
арамија – (у књиж. јез.) харамија – разбојник, бандит; хајдук; лако наоружани
војник.
ардовић (у књиж. јез.) хардовић, дем. од хардов – буренце, бачвица.
арондација (франц.) – заокружење (земљишта)
арсуз – као именица: безобразник, арсузин; као придјев: безобразан, који нема стида;
(фиг). љут, злочест, зле нарави.
артикула (у књиж. јез.) артикл – предмет, ствар, роба у трговини.
архијереј – старјешина јереја једне епархије у православној цркви, владика.
архимандрит – старјешина манастира; највиши свештеномонашки чин.
аршин – мјера за дужину
аскер – такође и ашћер – војска; војник.
аскерија – такође и ашћерија – војска.
асли – сигурно, могуће, управо, заиста, вјероватно; сва је прилика.

1
аспра – ситан, најмањи турски новац од сребра.
астал – сто.
ат – коњ племените пасмине.
аџамија – неискрен, невјешт, неупућен, почетник; придј. – аџамијски.
ашик – љубавник, момак који ашикује, заљубљен.
ашиковање – водити љубавни разговор, удварање.
Б

баганета (у књиж. јез.) бајонет(а) – дуг нож са два или више резова, који се ставља на
пушку (направљен у Бајони 1840. г.).
бак – бик, јунац који је расан и служи за приплод. (придј.) баковит – јак као бик,
силан, обијесан, жесток.
бака! – (иронично) види! пази!
бакрачлија – широке узенгије
балија – погрдно Турчин, значи и: прост, неук.
бангав, а, о – дебелих стопала, обољелих ногу човјек који храма.
бантовати – досађивати, сметати, узнемиравати.
банхоф (њем.) – жељезничка станица.
барабар – паралелно, упоредо
баталијун – (у књиж. јез.) батаљон – војна јединица, дио пука, састављена од двије
до четири чете.
бате – умиљато брате.
башибозук, башибозлук – недисциплинована војска, војници које су се одметали у
пљачку, војник некадашње нередовне турске војске.
башица – прва ракија из казана, најјача, најбоља (шљивовица).
башкалук (тур.) – што је одвојено; разлика; приватна својина у некој заједници;
одвојена просторија (за жене у Босни)
башуна – јагњећа глава; главурда (код човјека).
баш-чауш – наредник у турској војсци
бевел (њем.) Befell, – заповијест, наредба.
бегенисати – допасти се, свидјети се, запазити
беглучити – радити за бега, радити на беглуку
беледија – градска вијећница, градска општина,
белеисати, беслеисати се – опскрбљивати се.
бели – баш тако, заиста
белћим – можда, ваљда, вјероватно.
бена – (придј.) луда, будала, глупан, глупача;
бенаст – луцкаст, глуп.

2
бендати – признавати, придавати важност.
бензер – сличан, налик.
берат – царски декрет (указ, повеља), којим се додјељују звања, одликовања,
привилегије или каква добра; букв. “писмо”.
берићет – род, изобиље.
беслеисати – намиривати,
бивакарце – као, тобоже, уистину.
билахи – бога ми.
билмез – глупак, будала; незналица; невјешт, неупућен човјек; љенчина, нерадник.
биљег – ознака, надгробни споменик.
бирземаниле, бирземан – некад, у старо вријеме, ранијих времена.
Биринћи, Биринџи – први, најбољи.
бисаге – двије торбе спојене у једну
битанга – скитница, нерадник, неваљалац.
блентав – интелектуално заостао.
blodsinniger Kerl (њем.) – малоуман човјек, блесав, глуп.
божјак – јадник, сиромах; просјак.
бојер – бојар, племић који је и ратник; савјетник великих кнежева и царева у старој
Руској царевини.
бојијех, (gen. pl.) од бољи – (само у диј.) – бољих.
борија – труба.
бошча – покривач за главу, рубац; столњак; платно четвероугластог облика у које се
нешто замотава.
брадва – сјекира са широким сјечивом, служи за тесање дрвета.
брина – бреговита обала, брешчић, узвишење, стрмина.
бркљачити – нејасно говорнти, мумљати.
брондати (покр.) – брундати, мумлати, негодовати.
бугарити – тужити, јадиковати, нарицатн, запјевати.
бујад – врста папрати; коров.
букагије – оков на ногама затвореника у тамници.
булетати. – (покр.) овјеравати печатом; печатом обиљежавати дрво које се може
сјећи.
булешика – була, Туркиња.
буљук – чета војске. У јањичарској војсци буљук је бројио 100 људи; одред, јато,
скупина, група.
буљукбаша – код јањичара заповједник буљука, официр у рангу капетана; водник,
заповједник једног буљука.
бурунтија – бујрунтија, писмепа заповијест, наредба, одобрење, указ.
3
бусија – засједа.
В

вабрика – (у књиж. јез.) фабрика – творница.

вагабунд – пробисвјет,
вајда, фајда – корист, добит.
вакасуз – невријеме, незгодно доба.
вакат – вријеме.
вакмајстор – наредник у жандармерији.
валахи – тако ми бога! кунем се Богом!
валија – гувернер покрајине (вилајета) у бившој Турској царевини.
валити, фалити – недостајати, (по)мањкати.
вамилија – (у књиж. јез.) фамилија – породица.
варићак – дрвени суд за жито; житна мјера.
варица – мјешавина пшенице и кукуруза што се куха уз пост, на Вариндан.
верак – суштина, мисао, нарав, обичај.
вердектер – подозривко, сумњалица.
верман – (у књиж. јез.) ферман – султанов указ, султанова наредба, царска
заповијест.
већил – пуномоћник, заступник.
вилџан – (у књиж. јез.) филџан – шољица за црну кафу без дршке.
Вираунин – (диј.) Фираунин, Циганин.
витмија – намигуша, смутљивка, враголанка
витмилук – (диј.) (у књиж. јез.) фитмилук – смутња, сплетка, интрига.
вишеклија – (у књиж. јез.) фишеклије – кожни појас са преграцима у којима стоје
набоји, фишеци за пушку.
воринта – (у књиж. јез.) форинта – новац у разним земљама разне вриједности; у
бившој Аустро-Угарској сребрн новац од две круне; сребрна дводинарка.
вотант – поротник.
врајлос – (њем.) freilassen – слободан.
врајтер – у нашим дијал. искв. њем. ријеч Gewfreiter – каплар у аустријској војсци.
вришак – (у књиж. јез.) фришак – свјеж.
врнто – (ирон.) будала, блесан.
вруштук – њем. Fruhstuck – доручак.
вузле вузласто – недозрело, неискусно младо момче, жутокљунац.
вукаран – на, но, (у књиж. јез.) фукаран – сиромашан, јадан, биједан
вурсат, фурсат – згода, прилика, згодан час кад нико не може омести да се што
учини; самовоља, кад се пружи згодна прилика.

4
вуруна – (у књиж. јез.) фуруна – пећ; лимена пећ; земљана пекара.
Г
гавељати – вући се, тетурати, тешко ићи, посртати.
газија – херој, ратни јунак, побједник, борац за вјеру.
газилук – изведено од газија – херојство, ратно јунаштво.
ганилук – богатство, обиље.
гараз – намјера, циљ, жеља; пакост, злоба, пизма, мржња.
gemischte Provinz – измијешана, заједничка провинција.
гердан – (у књиж. јез.) – ђердан, огрлица.
герз, ћерз – момак, младић.
гигијати – подврискивати, попјевати уз вриску.
гобеља – полутка, наплатак на точку од кола.
год – дан у години у који се помиње, слави нешто, годишњица, годишњи празник,
благдан; знак годишњег раста дебла, дрвета у шуми.
Гордијев чвор – посебно замршен чвор
гоч – мањи бубањ.
град – (pl.) гради, степен, ступањ; у физици подјељци љествице, скале физичких
инструмената; код Кочића се мисли на степен јакости ракије.
градијерати – (у књиж. јез.) градирати – измјерити степене (граде) јачине, нпр.
ракије.
граша – мала, краћа пушка.
гров – (у књиж. јез.) гроф, тал. граф – племићка титула.
Д
даворијање – жалосно свирање или пјевање.
далга – талас, вал, бура на мору.
Дамаклов мач – опасност која увијек пријети
деверати – мучити се,
девлет – царевина, царство, држава; цар; срећа, задовољство, благостање, рахатлук.
деврије – стражар, чувар.
дењак – бала, упакована роба; свежањ, завежљај, нарамак.
депутација (лат.) – посланство, скуп људи који је изабран и послан у име неке
организације, установе и сл. са неким задатком
дернек – вашар, сајам, народни збор; свадба, весеље.
дерт – јад, брига, туга, бол, мука.
диванана – (у књиж. јез.) диванхана – пространо предсобље (ходник) на спрату у
старим грађанским кућама, букв. “кућа, мјесто за разговор и вијећање”.
дивит – перница са мастионицом заједно.
дизгин – каиш на узди за коње
5
димница – врста пореза, по кући, по огњишту.
дова – молитва богу; благослов.
докундисати – нашкодити, наудити, доћи до грла.
долигати – (покр.) пјевати треперавим гласом ударајући прстима у јабучицу или је
помичући горе-доље.
драм – турска мјера за тежину = 3,2 грама.
дувак – вео.
думаглија – изведено од думан – дим, магла, прашина.
думан – тегоба, проблем.
думанлук – изв. од думан (дим, магла, прашина), брига, замагљеност мисли, као
полусан.
дуњалук – овај свијет, људство на земаљској кугли; материјална богатства, иметак;
овосвјетска добра.
Ђ

ђем – жвала, метална пречага на узди која се ставља коњу на уста попријеко изнад
језика.
ђендар – (у књиж. јез.) жандарм – чувар јавног поретка и безбједности, полицајац.
ђидија – објешењак, живахан младић; занесењак који изазива дивљење, али и прекор;
јунак.
ђинђува – ниска од ситног накита код дјевојке око врата, детаљ ћердана.
ђоја – тобоже, као бива.
Е

еглен – разговор, забава у пријатељском разговору, (гл.) егленисати – разговарати.

емшерија – суграђанин, земљак (из истог мјеста или краја); фиг. друг, пријатељ.
епархија – у православној црквеној организацији административна област којом
управља епарх, епископ, владика.
ерар – (лат.) државна благајна; ерарни – државни
есапити – (у књиж. јез.) хесапити – мислити, сматрати, рачунати.
ескортирати – спроводити под оружаном пратњом.
ефендија – господин.
ешкија – одметници, хајдуци; криомчарена роба, особито духан.
Ж

Жанаго (занаго) – заиста, одиста.

живолазан – живахан.
жирован – ухрањен, угојен, способан за парење.
житије – животопис.

6
З

забркљачити – (шаљ.) нар. почети бркљачити (нејасно говорити, мрмљати).

забрслати – почети брслати (почети брзо и неразговијетно говорити).
завозит, та, то – својеглав, тврдоглав, на своју руку.
зазор – срамота, стид, срам.
закајтити – забиљежити, записати.
закрпатити – издерати се, повикати.
заптија – редар, полицајац; полиција; гл. заптити – држати дисциплину, ред;
уздржавати, задржавати, спречавати, устезати.
зарацити се – одметнути се.
засалампијати – заталасати, завитлати.
заструг(а) – чанчић, здјелица од дрвета са поклопцем.
заступити – ући, завладати.
затуркесати – почети говорити турски.
збитије – догађај.
звекан – на своју руку, својеглав.
земан – (тур.) доба, вријеме.
зенћил – богат, раскошан.
зијамет (тур.) – војнички феуд с годишњим приходом од најмање 2000 аспри (ситан
сребрни новац, новац уопште)
зијанћераст – , штеточина, штеточинаст.
зиратити – обрађивати, зиратан – обрадив.
зорли (тур.) – силан, обијесан; здрав, снажан; тешко, мучно, тегобно; јако.
зубун – горња хаљина од сукна са кратким рукавима или без рукава; постоји и мушки
и женски.
зулум (тур.) – насиље, неправда
зулумћар (тур.) – изв. од зулум, насилник, угњетач, који наноси неправду.
зурла – такође и зурна – врста свирале са веома јаким пискавим гласом.
И

идара – издржавање, егзистенција, алиментација; снабдијевање потребним за живот.

ижињати – намислити, смислити.
издиханије – наступање смрти.
измећар – такође и хизмећар – слуга, служитељ.
изор – награда (у житу или новцу) која се даје на име најма теглеће стоке за орање,
најам.
изун – дозвола, допуштање, привола, пристанак.
илаџ (тур.) – лијек, илаџа – љечилиште.
7
илика – (pl.) – илике, рупица или петља на одијелу за коју се закопчава дугме.
инватерист – војник пјешадинац на одслужењу војног рока.
индат – помоћ (било у новцу, храни, људству, војној опскрби, и сл.).
инсан (тур.) – човјек, чељаде.
интерпелација (лат.) – питање упућено министру у парламенту, обично у вези са
неким догађајем или процесом; упадица (из публике говорнику)
интрансингентан (лат.) – непомирљив, упоран, тврдокоран
Ићинћи – други, (фиг.) турска власт.
Ј

јавашлук (тур.) – неодговорност.

jazbec – (pl.) jazbeci – (новослов.) јазавац.
јазија – писмо, писање; натпис, оно што је написано; у кованог новца она страна на
којој је бројем означена вриједност (супротна страна је “тура”).
јапија – дрвени грађевни материјал, грађа; тјелесна грађа.
јармац – пречка преко руде о којој висе ждрепчаници, мали јарам за једног вола.
јаспра – уопште новац, а конкретно ситан турски новац.
језуит (лат.) – лицемјер, лукавац, вјероломан човјек
јеџек – јело
јолпаз – скитница, беспосличар; раскалашењак.
јунга – мјера за тежину, нарочито за масло и вуну; тежина ока и по.
јуност – младост.
К

кабаст – велик, крупан.

кабулити – пристати, прихватити; усвојити.
кадија – судија
каима – турски папирни новац (у бившој Турској царевини).
кајмакам (тур.) – намјесник; војно-грађански управник града
калауз – кључ, показивач пута.
калем – оловка, перо од трстике; мосур, цијев, цјевчица за намотавање нити, конца,
жице; цјепиво, навртак којим се воћка оплемењава; млада оплемењена биљка.
камилавка (новогр.) – калуђерска капа, повисока, тврда, без штитника; (шатр.)
службена капа полицајца или затворског службеника
кандерисати – привољети неког на нешто, склонити, салетјети неког да што учини.
кантина – барака, крчма, простор у неком предузећу гдје се могу добити храна и
пиће.
канун – обичније канон – правило, пропис, мјерило; црквена одлука, црквени закон;
збир књига или списа које је неки ауторитет (црквени сабор) огласио и признао као
8
аутентичне (Свето писмо) и које садрже правила хришћанске вјере и хришћанског
живота.
каприц – каприс, ћуд, ћудљивост
карар – закључак, одлука; степен; мјера, права мјера нечем; прилика.
касаплук – касапски, месарски занат, месарење.
кастиле – намјерно, намјернице; из шале, шалећи се.
катил – убица, крвник.
каур – такође и каурин – исто што и ђаур, немуслиман, невјерник; хришћанин;
покаткад ова ријеч означава и католике или Латине; (придј.) каурски – невјернички,
немуслимански.
квартир – стан, склониште, конак; вој. логор, логориште, војнички стан ван касарне.
келнерај – преграђен простор у крчмама и гостионицама у коме стоје чаше, боце,
пиће и др.
керевека, керефека – кривина, измотавање.
керица – чипка.
керкермајстор – тамничар.
кесер – такође и ћесер, врста чекића; тесарска сјекира; (придј.) кесераст.
кесеџија – онај који сијече, који одсијеца.
кља – (покр.) житна болест, снијет, пада киша а сија сунце.
кокија – мирис; воњ; смрад.
ком – комина од воћа, грожђа.
командант – вој. заповједник (града, тврђаве, војне јединице од батаљона навише,
ратне лађе, итд.).
команда – вој. заповједништво; кратка војничка заповијест.
командијер – (у књиж. јез.) командир – заповједник чете, батерије, ескадрона, и др.;
витез, носилац некога вишега ордена, нпр. “легије части”.
комасација (лат.) – спајање мањих пољопривредних објеката на различитим
мјестима у веће на једном мјесту; обједињавање разбацаних земљишта
комесија – (у књиж. јез.) комисија – лица која треба да изврше неки посао.
комис – назив за ствари које држава даје војнику (рубље, ципеле, хљеб итд.)
комјен – димњак на брвнари с дрвеним поклопцем.
копоран – кратак горњи капут с рукавима (као дио народне ношње); војничка блуза.
копрен – густо сито за пшенично брашно.
корпус деликти – лат. corpus delicti, правно: предмет који доказује кривицу.
крварина – одштета за убијенога.
крисмилистериј – ратно министарство.
круна (лат.) – од 1892. до 1918. новчана јединица у Аустро-Угарској, уведена послије
форинте (садржавала 100 филирa)
9
кршњак – сваки човјек који слави крсно име (крсну славу); (покр.) крсно име; крсни
колач, велики лонац у којем се куха јело о крсном имену, гост на крсној слави.
ктитор – код православних Словена и у средњевјековној Византији: оснивач
манастира, његов заштитник и велики дародавац.
кувет – снага, апетит.
кузолаш – (pl.) кузолаши, опанци од овчије коже.
кумашли – врста свиле.
курбан – бравче или говече које муслимани кољу на Курбан-бајрам; жртва.
Курбан бајрам – муслимански празник.
курвалук – курварство, курварски живот, курварски поступак, курварење;
поквареност, лукавост, неухватљивост.
курдељ – трака, пантљика, врпца; клин на плугу за који је запета гужва орачица.
Куршумли хан – у Скопљу турски затвор.
Л

лавра – већи, знаменитији православни манастир (света лавра), који је сједиште

епископа (Света гора, Москва, Јерусалим).
лакомица – жлијеб, једна од ужлијебљених дасака у које удара вода у воденици и
окреће точак који покреће камеље за мљевење жита.
латифундија (лат.) – велики земљопосјед, власништво, спахилук
лемеш – гвоздени дио плуга који при орању сијече земљу; раоник.
Lehnstuhl (њем.) – столица с наслоном.
лесперина – стара хартија; аугм. и пејор. од лесперица – леспирица – покр. танак
прозирни комадић, кришчица нечега; такође љуспа, љушчица.
лијес – шума; сандук за покојника, покр. дрва, дрвена грађа; дрвени дијелови крова,
дрвена опрема за орање, јарам и рало.
Lidove novine (чеш.) – Народне новине
лисаст, а, о – обично коњ или пас који има лису, бијелу пјегу на челу.
лумера – (исквар.) нумера, број.
Љ

љеса – врата (обично од обора или тора) исплетена од прућа, решетка.

љумати – ићи погнут, клатећи се напријед.
М

мавез мафез, махвез – плави памук, памук у боји.

мазгала – отворено, разваљено мјесто у огради.
максумчад – изведено од максум – дијете, нејако дијете, недорасла дјеца.

10
мала – (у књиж. јез.) махала – дио града или села, градска четврт, заселак; улица,
сокак.
мамелук – припадник некадашње тјелесне гарде египатских султана; припадник
Наполеонове тјелесне страже; одан слуга који без поговора слуша сваку наредбу
свога господара.
манарва – (у књиж. јез.), маневар – војна вјежба већег броја јединица у ратној
служби; у рату: сва средства којима је циљ да се ослаби непријатељ, сем борбе
нарочито важна у тзв. стратегији замарања и збуњивања противника; у општем
смислу: рад који се изводи вјешто и лукаво, смицалица, ујдурма, сплетка, подвала.
мараз – изнутра болестан.
мариветлук – (у књиж. јез.) марифетлук – вјештина, мајсторија; довитљивост;
измотавања; смицалица.
маријаш, такође и марјаш – накадашњи ситан угарски и турски новац.
марталос – (pl.) марталоси, припадник посебног рода војске, која се састојала од
мјештана, пјешака и коњаника.
маша – ожег, жељезна лопатица са дугим дршком за ваћење ватре и луга из пећи.
машет – такође машат и мећит – средњовјековни надгробни камен, стећак;
надгробни камен уопште; каткад и камен уопште.
машина – строј, направа; локомотива.
машкара – шала, исмијавање, спрдња.
медекало – причало.
мезарлук – изв. од мезар (гроб), гробље.
мезгра – сок из дрвета.
мејтеф – понекад и мектеб – муслиманска основна вјерска школа.
мектебихукук – правне школе за образовање чиновника.
мењажија – мјењажа.
мерак – наслада, уживање, угодно осјећање, угодно расположење; страст, уживање,
жеља, воља за нечим; меланхолија као посљедица неке претјеране жудње, страсти
или чежње за нечим.
мерхамет – самилост, милост, милосрдност; (придј.) мерхаметли – милостив, мека
срца.
метериз – опкоп од земље, ров, шанац.
меџедија, меџидија – турски новац, кован од сребра, у вриједности од 20 гроша у
доба султана Абдул-Меџида (1844. г.) по коме је и добила име.
меџлис – вијеће, савјет, одбор.
мива – воће.
миздрак – копље чији бодеж има бридове (наолучен је); копље од бајрака.
милет – народ, нација.
11
милитер – (заст. покр. ) – милитарац, онај који је из Војне крајине.
милитерија – (заст.) војска.
милодув, (у књиж. јез.) милодух – пријатан мирис, који је пријатног мириса; селен,
биљка из породице штитара.
милћ – такође млаћ, миљћ и миљач – градилиште, празно земљиште гдје се може
подигнути зграда.
мирија – порез, данак.
мисирача – бундева.
млити – (през.) – млим, мислити.
молепствије – краће богослужење у нарочитим приликама.
мрезга – набор (на хаљини или на лицу), недозрела језгра ораха.
мрлина – тијело угинуле животиње, стрвина, мрцина
мрлинаш – изв. од мрлина – стрвинаш, лешинар.
мрцињаш – онај који једе мрцину, лешинар.
музевир (тур.) – сплеткар, злобник, превртљивац, лажљивац.
музервилук – сплеткарење, замућивање.
мукает – мукајет, заинтересован, пажљив, обазрив.
муктар – такође и мухтар, старјешина махале у граду; сеоски старјешина, кнез.
мула – учен човјек, теолог; кадија у већим градовима; титула коју је султан
додјељивао ученим људима као одликовање; титула која се додаје испред имена
човјека који је учио вјерске школе, па ма био и са мањом спремом, мазгов, мазга.
мунасиб (тур.) – згодан, прикладан, повољан
мундура – мундир, свечани капут или свечана блуза од униформе; униформа, одијело
прописаног кроја.
мурећеп – такође и мурећеф – црнило, врста црног мастила, тинта.
муртат (тур.) – одметник, издајник, отпадник од вјере.
мусаведа (тур.) – биједа, несрећа, напаст; клевета, потвора, клевета.
мусаведити – клеветати.
мусали (тур.) – мјесто у природи гдје муслимани на отвореном простору заједнички
врше извјесне побожности
муселим – срески начелник.
мустапез, мустафез – члан позадинске војске, позадински војник, трећепозивац.
мутап – (тур.) мутаб, мутаф – покровац од козије костријети; простирач од
костријети.
мутесарип, мутесариф – окружии начелник, обласни начелник; синоним за валија.
мухарем – назив за први мјесец у години по му слиманском календару, властито име.
Н

12
набодица – (pl.) набодице, плаховит, пријек човјек, кавгаџија, свађалица.
навозито – наводно, према некоме, код Кочића подругљиво.
наеро – (у књиж. јез.) нахеро – накриво.
назубан, бана, бано – који има зуб на кога, киван, непријатељски расположен према
коме.
наиликан, а, о – накићен иликама (ђинђувама).
накастити – наумити, одлучити се.
накладати – нагваждати, говорити којешта.
налет – проклетник; (фиг.) ђаво, шејтан; проклетство.
наредан – доведен у ред, уређен, уредан; припремљен, приправан, готов, спреман.
насулити (се) – измирити (се), помирити (се), нагодити (се), наравнати (се).
наџак – дио старинске бојне опреме; сјекирица на дугом дршку у којој је с једне
стране оштрица, а с друге стране ушице (маљ) у облику чекића.
низам – регуларна војска у Турској царевини, установљена 1826; војник те војске;
ред, поредак, распоред.
niks – (њем.) – не!
новак – војник.
новтати – претпоставити, наслућивати, нагађати.
нође – (диј.) ондје, ту.
нурија – парохија.
О

обаталити – покварити.
објесништво – одвјетништво (искривљено, као да вјеша народ).
облапоран -рна, -рно, – гладан, похлепан, незасит, халапљив, прождрљив.
обштество – општина.
овинцир – (у књиж. јез.) официр – војник, свако војно лице од потпоручника до
генерала, односно маршала; прид. овинцирски – (у књиж. јез.) официрски.
оглу (тур.) – син
одива – покр. удата жена у односу на породицу или кућу из које потиче, удата кћерка,
сестра, братаница и сл.
омсица – особа о којој је ријеч, тај исти.
опотребити – постати потребит, пасти у биједу, осиромашити.
ордија – војска, армија у Турској царевини.
оружник – жандарм.
освјештати – (црксл.) посветити, извршити обред над нечим.
острагуша – старинска пушка која се пуни острага, обрнуто.
осук – (покр.) издужена поворка, гомила.

13
оферта (лат.) – понуда, молба (нпр. за послом)
оџа – хоџа.
оџаковић – кољеновић, племићког поријекла, човјек из старе, угледне породице.
П

палиграп – изокренуто: параграф, одјељак, члан (закона, наредбе, правилника, и сл.).

палитиш – изокренут њем. придј. politiсch – политички.
палошина – исто што и пала – сабља, односно кратки широки мач у кога су обично
држак и корице оковани сребром.
палучак – мала ливада неправилна облика крај воде.
паметар – човјек познат због свога памћења прошлих догађаја, памтилац; паметан
човјек; мудријаш; човјек који биљежи важне догађаје, љетописац; књига у коју се
биљеже ствари које се желе држати у сјећању; цркв. књига у коју су преписане
молитве које треба знати напамет.
пандурица – пандур, подругљиво. Првобитно је пандур био наоружани слуга и
пратилац хрватских и славонских племића у XVII и XVIII вијеку; пандур је и војник-
пјешак из јуж. Маџарске; код нас: прост и неотесан човјек, безобразник.
панегирик (грч.) – хвалоспјев, претјерано хваљење
панцијер – (у књиж. јез.) панцир – грудни оклоп од гвожћа или челика.
парох – свештеник који је старјешина једне парохије.
парохија – област која се налази под управом једног свештеника, пароха, и има бар
једну своју цркву; дослован превод ријечи.
парусија – дар манастиру за молитву.
паушал (њем.) – износ одређен отприлике; просјечно; паушалиста – порески
обвезник који плаћа порез ђутуре, без појединачног мјерења
паушализација – прављење предрачуна, обично просјечно, понекад отприлике, од
ока.
пашалија – пашин човјек, човјек у служби код паше.
пезвенек – сводник, курвар; покварењак.
пексин – нечист, поган.
Пемац – (pl.) (подругљиво, из њемачког) Пемци, Чех.
перушање – јесење комушање кукуруза.
петљага – петљање, јалов посао, шепртљање.
пећанка – мала пушка израђена у Пећи.
пинта – дио ракијског котла.
Пирова побједа – сумњива побједа која не оправдава претрпљене жртве и доноси
више штете него користи побједнику

14
писанија – (пеј.) непотребно или рђаво, лоше писање, пискарање; писмо; заст.
сакупљање прилога; прилози (према списку приложника).
плоска – такође и пљоска – боца спљоштена облика погодна за ношење у џепу или
торби
поглавач – јастук, узглавље.
подруг – један и пола другога по величини или по трајању.
пока – пола оке.
полза – корист.
полић – посуда од пола литре (за вино) или пола децилитра (за ракију).
пометеник – страдалник од мећаве.
попасно доба – вријеме кад је стока на паши.
попишманити – предомислити се покајати се.
попчето – поп, свештеник, (иронично.)
пострагија – старинска пушка која се пуни позади.
Потемкинова села – празан сјај; предочавање лажних чињеница као да су истините
прајс – (њем.) Ргеis – вриједност неке ствари изражене у новцу, цијена.
прекада – кађење, прекађивање гроба, освештавање гроба.
премакнути – не родити, подбацити.
претеслимити – предати нешто другоме.
привуза, приуза – коноп, узица са којом се води стока.
пријестолник – котарски предстојник, срески начелник.
припашај – кожни појас у коме су се носиле мале пушке, ножеви и ситне потребне
ствари.
провикати – почети викати; вријеме кад чељаде дозријева.
проесабити – (у књиж. јез.) прохесапити – прорачунати, премјерити.
пронија (грч.) – земља дата војницима или духовницима да се од ње издржавају; није
се могла наслиједити; пронијар – обрађивач проније
протокур – протокол, књига за завоћење аката, код Кочића изокренуто протокол у
протокур.
протолковати – протумачити, објаснити.
проштудијерати – (у књиж. јез.) – простудирати, проучити.
пружљај волова – дужина волова са лесом и јармом.
пулика – (у књиж. јез.) – публика – свијет; нарочито; гледаоци, читаоци, јавност,
народ, људи.
пусат (тур.) – оружје; коњска опрема;
пуцер – њем. Рutzer – посилни, чистач, онај који чува или чисти ципеле.
Р

15
раванлук – уједначен коњски ход при коме се јахач не труцка.
радиш – чигра, зврк; ђердан, ниска, вјенац.
размитити – размазити, разблудити.
разор – бразда, дио узоране њиве
рајкан – рајетин.
рахметли – умрли, покојни.
ребел – бунтовник, одметник, лице које законитој државној власти пружа оружан
отпор.
реглеман – реглман, уредба, правилник о вршењу службе, одредба, пропис,
пословник.
редип, такође редиф и редифа– резервна војска, резерва.
резил – осрамоћен, обрукан, бламиран, понижен.
ремунарација (лат.) – ванредна награда, поред редовне плате; хонорар, премије
ренегат – отпадник од вјере, нарочито: хришћанин који је прешао у ислам; (фиг.)
отпадник, одродник, изрод, издајник.
рента (франц.) – сваки регуларно добијени приход од капитала, имања или земљишта
који од својих власника не захтијева никакве предузетничке дјелатности
рештити – затворити.
рожданик – књига рођених.
роспија – непослушна, неваљала жена.
Рутен – (pl.). Рутени, Русин.
рушпа – такође рушпија – венецијански златник, цекин.
руштрити – руштати, хрскати, мрвити са шумом.
С

сакрамент – првобитно средство којим неко себи или другом намеће извјесну
обавезу (капара, кауција, заклетва, и др.); у хришћ. црквама: света тајна, нарочито
причешће.
саламет – селамет, спас, спасен, и, е – повољно стање; прави пут.
салутирати – поздрављати, поздравити; нарочито: поздравити по војнички.
сапрет – доказати коме (на суду) да је крив; претрпјети, поднијети страдања, казну
(обично у клетви).
сараорина – рад на изградњи пута, кулучење, надничење.
сарашћер – књиж. сераскер и серашћер – главни врховни командант. Постављан је
у случају рата из редова везира. Од њега је био старији по положају само велики
везир, који је у рату носио титулу сердариекрем.
сарук – завој око капе, чалма.
саферски, -а, -о – (прид.) – који се односи на Сафер (назив мјесеца септембра).

16
сахибија (тур.) – господин, господар, власник, домаћин; покровитељ, заштитник; у
Индији Европљанин уопште;
свјештати – разумјети, схватити, ући у траг.
sebur! – стрпи се! стрпљивост, стрпљење.
севап – милосрђе.
седленик – добар коњ искључиво за седло и јахање.
седра – капница, сига.
сеирити – проматрати, разгледати, ругати се.
сексер – стари аустријски новац од 20 филира.
сент – завичај, постојбина, родни крај; правац, страна.
серашћер – врховни војни заповједник.
сербез – слободан, смион, одважан, слободно, без бриге, без страха, неусиљено.
сербезија – слобода.
сервитуг – право употребе туђе имовине у одређене сврхе; право на ограничење
власника у коришћењу имовине.
сердар (тур.) – заповједник, војсковођа, врховни командант
сережанин – (pl.). сережани – жандарм у некадашњој Војној крајини; стражар, чувар
уопште.
сермија – имовина, иметак; благо, стока, марва уопште.
серџада – простирач, ћилимче на којем муслимани клањају намаз; служи и као украс
у кућном намјештају; у облику је правоугаоника.
сиктерисати – отјерати уз љутњу неког од себе са ријечју иктер! (напоље! губи се!
марш!), маршнути, отјерати га на груб пачин.
синђелија – диплома или грамата којом је епископ постављао или утврђивао
свештеника на одрећеној парохији; патријаршка диплома којом се епископ постављао
или утврђивао на извјесној епархији.
синекура (лат.) – добро плаћена служба која не захтијева никакав озбиљан рад
синџир – ланац.
сопра – (у књиж. јез.) софра, трпеза, синија.
станарица – домаћица; станарка; птица која није селица.
стојбина – (покр.) завичај, постојбина.
струга – отвор, пролаз на дрвеној огради око куће, њиве, тора; такође: ограћено
мјесто за овце на отвореном простору, тор.
стругарица – редуша којој је дужност да помузе овце у тору.
субаша – надзорник имања, онај који убире агинске или беговске приходе са читлука
(феудалног посједа); раније у Турској царевини тако се звао градски надзорник.
суданија – тобожње суђење; код Кочића: ругање суду и суђењу.
судишће – судиште, суд, мјесто, просторија гдје се суди, гдје суд засједа.
17
сургун – прогонство, изгнанство; као придјев: прогнан, протјеран; гл. сургунисати –
протјерати, прогнати; у значењу сургун употребљава се и именица сургунлук
сурутка – течност која остаје послије сирења млијека.
сутурлија – провалија, амбис, понор.
сухарија – такође и суварија – коњаник; коњаник-војник, коњаник-жандарм.
счињати, шчињати – накањивати се, оклијевати, колебати се.
Т

табор – логор, организован састанак.

такум – прибор, сервис, комплетна опрема; туце нечега; онај дио чнбука који се
ставља у уста.
таламбас – нарочита врста бубња од туча у облику чанка или дубоке ћасе са
разапетом кожом обично јарећом. Ријеч таламбас често се односи и на бубањ уопште.
талахи – дио молитве и заклетве код муслимана: тако ми Бога!
тапија – јавна исправа о власничком праву на некретнину.
тевабија (тур.) – поданици, држављани; присталице, пратња; породица
текија – дервишка зграда, манастир, у којој се обављају дервишки обреди. Свака
текија има свога старјешину, шејха (калуђер).
теркија – завежљај опреме (као што је кабаница) који се каишевима привеже за
облучје на задњој страни седла; дио старије женске народне ношње, украсни
привјесак који виси са стране о појасу.
тескера (тур.) – цедуља, лист, писмо, писмена дозвола, потврда, исправа,
свједочанство
теслаисати – заносити се, поносити се, правити се важан.
теста – (покр.) геста, пут.
теферич – излет, весеље.
тефтер – биљежница, регистар, протокол; рачунска књига; трговачка књига дуговања
и потраживања.
тимар (тур.) – брига; феудално добро, имање, посјед
тимор – камењар, врлет, голет, пребивалиште орлова.
тиморина – предио, крај у коме има тимора, геол. високи дио земљине коре,
планински масив, који настаје спуштањем околних дијелова дуж расједа; мјесто пуно
високих, стрмих стијена, камењар, крш.
тканица – откан појас (у разним бојама и шарама); материјал од грубо откане вуне
(обично шарена); врста женског појаса.
трзе – (покр.) јагње које се врло касно ојагњило.
трибун (лат.) – вођа народа, популаран народни говорник
трмка – купаста кошница од прућа, вршкара.

18
трнапити – рупити изненада, упасти, ући у кућу.
тубити – тувити, памтити, добро држати у памети.
тугра (тур.) – службени монограм (на ферману, на новцу) од султановог имена
туркесати – говорити турски.
тутунлук – цијев кроз коју пролази дим.
туфек – пушка, пушкар.
Ћ

Ћаба – свето мјесто.

ћатиб, такође и ћатип – писар, административни службеник, чиновник.
ћевшити – такође и ћефшити – водити истрагу, вршити увиђај; вршити процјену
пољске штете.
ћеиф – уживање.
ћемане – виолина.
ћепенак (тур.) – вратаница од дућана или радионице којима се горње крило диже а
доње спушта и подбочи, те се на њему излаже роба, а трговац на њему и сједи
ћерећли – (прид.) од ћерећета – врста домаћег памучног платна које је проткано
цијелом дужином основе свиленим жицама. Те жице могу бити и памучне, али
другачије него ли је основа.
Ћитаб, такође и ћитап – књига; закон; књига која садржи вјерска учења и прописе;
Куран; Библија.
ћићулајкан – звекан, врнто, бленто, неотесан човјек.
ћулић – ружица.
ћурак – мушки капут постављен и опшивен крзном, бунда, кожух, може бити дуги
или кратки.
ћурлик – такође ћурлика – свирала, фрула; глас свирале; глас, цвркут неких птнца
(јаребица, шева и сл.).
ћурчина – (пеј.) велики ћурак.
У

увано – зацијело, сигурно.

уверчити, уферчити – запазити, уочити.
угајретити – помоћи, заузети се.
удут – (књиж.) худут – међа, граница, подручје.
удутлема – царски (турски) акт и церемоније које иду уз њега.
укабулити – пристати на нешто, усвојити нешто.
укопација – окупација.
улчек – старинска мјера (за жито, брашно и сл.) различите величине.
умести – умијешати, уметнути, усути у нешто; упропастити, упиштити
19
умести се – истријебити се.
упатан, -тна, -тно, – (покр.) напаћен, намучен.
уредован,- вна,- вно – који се односи на уред, канцеларијски, службен, званичан.
уриктати – удесити, намјестити.
учевина – (нар.) знање, наука.
Ф

фајда – корист, добит.

фаланга (грч.) – борбени ред тешко наоружане пјешадије, некад, у збијеној
формацији, слично клину
фарисеј (хебр.) – лицемјер, пренемагало; човјек који се претвара
фелах (ар.) – ратар
фетва – правно рјешење или упута дата у облику одговора како да се ријеши извјесно
шеријатско питање.
фискус – државна благајна, државна имовина.
фитмија – смутљивка; врагољанка, намигуша; од фитмија изведено и фитмилук –
смутња, сплетка, интрига.
форинта – новац у разним земљама разне вриједности; у бившој Аустро-Угарској:
сребрн новац од двије круне, сребрна дводинарка.
фурсат – згода, прилика, згодан час кад нико не може омести да се што учини;
самовоља кад се коме пружи згодна прилика.
Х

хазна – благајна, ризница; благо, извор воде

хазнадар – чузар ризнице, благајник.
хак (тур.) – прави; онај дио прихода у натури који су кметови морали давати спахији;
плата; рачун; власништво.
хамал (тур.) – носач
ханума – госпођа.
ханџар – дуги шиљасти нож, с оштрицом с обадвије стране. Понекад се тако назива и
кратки криви мач или јатаган.
харач – порез из турског периода.
хас – царско имање; дворско имање.
хелер (њем. Heller) – стоти дио круне, према имену њемачког града Hallа гдје су га
најприје ковали; данас стоти дио чешке круне
хесаб – такође и хесап – рачун, број; процјена.
хи(е)џра (ар.) – одлазак Мухамеда из Меке у Медину (г. 622. н. е.) ; то пресељење
сматрају муслимани једним од најважнијих догађаја у почетном стадијуму ислама и
од тог времена рачунају године
20
хршум (књиж.) ршум – повика, викање на некога, разбјешњеност, љутња.
Ц

цајгнис – свједочанство, увјерење.

цванцик – стари аустријски новац од 20 крајцера.
цесар – ћесар, цар (најчешће о аустријском цару).
цивиљ – (књиж.) цивил – грађанство, грађански сталеж (за разлику од војничког);
грађанска ношња: ићи у цивилу: ићи у грађанском одијелу.
цријемуш(а) – биљка из породице љиљана која се употребљава за зачин и јело, зову
је још сријемуж, сријемужа.
Црна кућа – злогласни затвор у Бањој Луци за вријеме Аустро-угарске и касније.
Ч

чадо – чедо, из милоште.

чадор – шатор.
чакараст – онај који је разнобојних очију.
чалма – платно омотано око феса или које друге сличне капе, сарук, ахмедија.
чалмаш – човјек који носи чалму.
чатати – читати, обично молитве у цркви или на слави.
четобаша – заповиједник чете.
чибук – цијев са лулицом на једном крају која служи за пушење; обично је чибук дуг,
а ако је мањи па се може у џеп ставити, онда се назива чибучић.
чивит – модрило (врста боје); индиго.
чимбур – јело од јаја, прави се тако што се јаја разбију и прже на маслу или кајмаку
без мијешања. Ако се јаја при пржењу мијешају, добије се кајгана.
Читлук-сахибија – ага или бег, господар, власник читлука (феудалног посједа).
човали – (књиж.) – чохали, чохан – израђен, сашивен од чохе.
чок јаша падиша! – усклик у султаново здравље: да живи много година!

џандрљив – свадљив, који много приговара другима.

џемадбаша, џематбаша – старјешина једног џемата, сеоски старјешина.
џенем – џехенем, пакао.
џенет – џехенет, рај.
џефе (тур.) – свађа, галама
џоњати – дуго чекати (обично пред нечијим вратима).
џубе – џуба, одора, мантија муслиманских вјерских службеника обично од црне чохе,
зубун.

21
џумрукчија, ћумрукчија – цариник, трошаринац.
Ш

шабан (тур.) – осми мјесец муслиманске мјесечеве године

шајцати – (покр.) – шетати се.
шапорење – шапутање, шушкање, гл. именица од шапорити – шапутати.
шејтан – ђаво.
шенлук – весеље, славље уз пуцање пушака, гл.
шенлучити – проводити весеље, славити, веселити се.
шеретлук – будалаштина, шала.
шеријат – муслимански вјерозакон, исламски пропис; ислам.
шиљеже – јагње од годину дана.
шкрљак – шешир, клобук; код Кочића симбол туђина (Шваба), шкрљачина – ауг. и
пејор. од шкрљак – шеширчина.
шовран – врста новца.
Шокац – назив за католике-икавце и католике уопште; покрајински: сељак,
земљорадник; прост човјек.
шоца – врста старинске војничке пушке.
штуц – врста кратке пушке, карабин.
шупирати (њем. Schub) – полицијски протјерати (у завичајно мјесто)
шуша – овца, коза или крава без рогова; (фиг.) нико и ништа.
шчедро – штедро, издашно, дарежљиво; јако, обилато.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

22